You are on page 1of 2

Poslovice su precizna, sažeta, slikovita zapažanja koja uopštvaju neko ljudsko iskustvo.

Svaki čovjek se
ponekad posluži poslovicom da bi potkrijepio neku misao ili tvrdnju. Najčešće su to one poslovice koje je
čuo, s kojima je „živio“ od ranog djetinjstva, slušajući ih od roditelja, ukućana, poznanika.
Način na koji je poslovica sročena i kazana nosi pečat kraja u kojem je nastala, bez obzira na to što je
sadržina poslovica univerzalna, što kazuje opšte životne istine.
Poslovice nisu nastajale samostalno, već kao sastavni dio priče, pesme i različitih govornih oblika. Kroz
stalnu upotrebu, one su postepeno dobijale samostalnost i svečani ton, ponekad sažimane u stihu.

Evo jedne poslovice u osmercu:


Lete danci kao sanci,
a godišta kao ništa.

O teškoćama koje su pratile sakupljače narodnih poslovica Vuk Karadžić, najznačajniji sakupljač usmene
književnosti na našim prostorima, napisao je: „Za pjesme i za pripovijetke može čo’ek koga pitati da mu
ih kaže; ali za poslovice ne može, nego, kad se s kim govori, valja paziti i čekati dok se koja ne rekne u
razgovoru.“
Osnovna namjena poslovica je poučno izricanje životnih istina, one su vrata narodske mudrosti, kazane
jezgrovito, sažeto, i iznad svega slikovito. Često su poslovice smišljene u obliku metafore i tada nam tek
preneseno značenje riječi otkriva suštinu poslovice, njenu poruku:
 Lijepa reč i gvozdena vrata otvara.
 Jedna lasta ne čini proljeće.
 U laži su kratke noge.
Na osnovu poslovica može se stvoriti izvanredna slika o životu naroda u prošlosti, sve do najdrevnljih
vremena. One čuvaju u svojim kratkim, jezgrovitim oblicima davna vjerovanja i običaje, kao i sjećanje na
neke istorijske i društvene prilike:
 Žene su da zbore, a ljudi da tvore.
„Propo kao Janko na Kosovu.“ (Govori se kad neko rđavo prođe. Sibinjanin Janko je na Kosovu u
borbi sa Turcima 1448. toliko bio potučen da se spasao samo sa dvanaestoricom ljudi.)
Postoje poslovice u obliku pričica. Vuk Karadžić misli na njih kad navodi da: U našem narodu ima mnogo
malijeh pripovjedaka koje se kao poslovice pripovijedaju:
Kad vidiš šta je, što pitaš?
Nosio nekakav čoek otvorena kola puna kukuruza, a kad ga neko zapita šta ima na kolima, on odgovor da
su drva. Videći onaj koji ga je pitao da na kolima nijesu drva nego kukuruzi, reče mu: „Bog s tobom, šta ti
govoriš, to nijesu drva nego kukuruzi!“ A on mu onda odgovori : „Kad vidiš šta je, što pitaš“?
Narodne izreke
Veoma bliske poslovicama su izreke. Neko je davno rekao da su izreke samo prva polovina poslovice,
odnosno da nemaju pouku ni zaključak. Njihovo poreklo je takođe drevno. Često su nastajale neposredno
u vezi s nekim običajem ili događajem. Ima izreka koje se sastoje samo od jedne ili dve reči, to su, kao što
bi Vuk Karadžić rekao riječi u običaj uzete.
Na primar: lgračka plečka. Zlo i naopako. Kiselo! (Ova reč zamenjuje celu priču o lisici koja se odrekla
grožđa zato što nije mogla da ga dohvati) Kao babini zubi. (Kad je što slabo.) Otkako je gavran pocrneo
(tj. oduvek) Na ranu bi ga privio. (Kad koga hvale da je dobar i umiljat) Oteto prokleto. Luk i voda. (Od
toga nema ništa.) „Može biti da se ovo kaže iz razloga što se obično bijeli luk utučen jede se sirćetom
osobito kod groznice, a ko nema sirćeta on uspe vode mjesto njega.“ – govorio je Vuk Karadžić.