You are on page 1of 10

УНИВЕРЗИТЕТ У БЕОГРАДУ

ФИЛОЗОФСКИ ФАКУЛТЕТ
ДС/СС 05/4-02 бр. 1016/1-XIII/2
30.06.2011. године

На основу члана 221. став 1. алинеја 16. и члана 266. Статута Факултета,
Наставно-научно веће Филозофског факултета у Београду је на својој ХIII
редовној седници, одржаној дана 30.06.2011. године, донело следећу

О Д Л У К У

Прихвата се Извештај комисије са оценом докторске дисертације:


УРБАНИЗАЦИЈА И ХЕЛЕНИЗАЦИЈА МАЛЕ АЗИЈЕ У ХЕЛЕНИСТИЧКО
ДОБА, кандидата мр Немање Вујчић и одобрава усмена одбрана.
Универзитет је дао сагласност на предлог теме 08.07.2008. године.
Ова се одлука упућује Стручном већу Универзитета на сагласност.

Доставити:
1х Универзитету у Београду ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
1х Комисији
1х Стручном сараднику за
докторске дисертације
1х Шефу Одсека за правне послове
Проф. др Весна Димитријевић
1х Архиви
Факултет Филозофски
УНИВЕРЗИТЕТ У БЕОГРАДУ
04/1-2 бр.6/1926 Веће научних области
(број захтева) друштвено-хуманистичких наука
1.07.2011. (Назив већа научних области коме се захтев упућује)
(датум)

ЗАХТЕВ
за давање сагласности на реферат о урађеној докторској дисертацији
Молимо да, сходно члану 46. ст. 5. тач. 3. Статута Универзитета у Београду («Гласник Универзитета»,
бр. 131/06), дате сагласност на реферат о урађеној докторској дисертацији кандидата

Немање (Зоран) Вујчића


(име, име једног од родитеља и презиме)

КАНДИДАТ Немања (Зоран) Вујчић


(име, име једног од родитеља и презиме)

пријавио је докторску дисертацију под насловом:

Урбанизација и хеленизација Мале Азије у хеленистичко доба

Универзитет је дана 8.07.2008. својим актом под бр 612-25/215-8 дао сагласност на


предлог теме докторске дисертације која је гласила:

пријавио је докторску дисертацију под насловом:

Урбанизација и хеленизација Мале Азије у хеленистичко доба

Комисија за оцену и одбрану докторске дисертације кандидата

Немање (Зоран) Вујчића


(име, име једног од родитеља и презиме)
образована је на седници одржаној 31.03.2011. одлуком факултета под бр 537/1-IX/4 у саставу:

Име и презиме члана комисије звање научна област установа у којој је запослен

1. др Маријана Рицл редовни проф. историја Филозофски ф.


2. др Данијела Стефановић доцент исто Филозофски ф.

3. др Мирко Обрадовић доцент исто Филозофски ф.


4. др Иван Јордовић доцент исто Филозофски ф Новом
Саду
Наставно-научно веће факултета прихватило је извештај Комисије за оцену и одбрану докторске
дисертације на седници одржаној дана 30.06.2011.

Прилог: ДЕКАН ФАКУЛТЕТА


1. Извештај комисије са предлогом
2. Акт Наставно-научног већа факултета о усвајању извештаја
3. Примедбе дате у току стављања извештаја на увид јавности, Проф. др Весна Димитријевић
уколико је таквих примедби било.
НАСТАВНО-НАУЧНОМ ВЕЋУ ФИЛОЗОФСКОГ ФАКУЛТЕТА У БЕОГРАДУ
Одлуком коју је Наставно-научно веће Филозофског факултета у Београду
донело на својој XI редовној седници, одржаној 31.03.2011. године, изабрани смо у
комисију за оцену и одбрану докторске дисертације УРБАНИЗАЦИЈА И
ХЕЛЕНИЗАЦИЈА МАЛЕ АЗИЈЕ У ХЕЛЕНИСТИЧКО ДОБА, коју је поднео докторанд
мр Немања Вујчић. Пошто смо прегледали рукопис дисертације, слободни смо да
Наставно-научном већу Филозофског факултета у Београду поднесемо следећи
ИЗВЕШТАЈ
Немања Вујчић рођен је 02.02.1980 у Београду. Основну школу и гимназију
завршио је у Обреновцу. Од 1999. до 2004. године студирао је на Одељењу за историју
Филозофског факултета Универзитета у Београду. Дипломирао је са темом „Египћани у
војсци и државном апарату Птолемеја IV и Птолемеја V“ (ментор проф. др Маријана
Рицл). Просечна оцена на основним студијама била је 9,60. Током основних студија
примао је стипендију Краљевине Норвешке (2002. године) и стипендију Фонда
Краљевског дома Карађорђевића (2002-2003). Од 2004. до 2007. године похађао је
магистарске студије на Катедри за Историју старе Грчке и старог Истока Одељења за
историју Филозофског факултета у Београду. Магистрирао је са темом „Уређење
градова Јоније у доба принципата“ (ментор проф. др Маријана Рицл). Просечна оцена
на магистарским студијама била је 10,00. Током магистарских студија примао је
стипендију за студенте магистарских студија Министарства за науку (2005-2007). Од
2008. до 2011. похађао је докторске студије на Катедри за Историју старе Грчке и старог
Истока, радећи на теми „Урбанизација и хеленизација Мале Азије у хеленистичко доба“
(ментор проф. др Маријана Рицл). Од 2008. до 2011. примао је стипендију за студенте
докторских студија Министарства за науку и био укључен у рад на пројектима „Процес
хеленизације и романизације на тлу Балкана и суседних области у хеленистичком и
римском периоду“ (2006-2010, руководилац проф. др Маријана Рицл, МНТР 147008), и
“Градски живот у антици: експанзија урбане цивилизације на централном Балкану од
хеленистичког до позно римског доба“ (2011-2014, руководилац проф. др Маријана
Рицл, МНТР 177005). Од 2005. укључен је у наставу на Одељењу на историју. Године
2009. и 2010. Немања Вујчић је учестовао са рефератом у раду међународних скупова
„Античка култура, европско и српско наслеђе“ (Београд – Сремска Митровица – Нови
Сад 25-28. септембра 2009.) и „Антика и савремени свет: религија и култура“ (Београд –
Сремска Митровица 1-3. октобра 2010.). До сада је обавио четири самостална
оригинална научна рада (1. Greek Popular Assemblies in the Imperial Period and the
Discourses of Dio of Prussa, Epigraphica Anatolica 42, 2009, стр. 157-169 (резиме на
турском језику стр. 169); 2. Савез Јоњана у доба Римског царства, Зборник Матице
српске за класичне студије 11, 2009, стр. 139-151 (резиме на енглеском језику стр. 150-
151); 3. Еубејска беседа Диона из Прусе као историјски извор, Зборник са међународног
скупа „Античка култура, европско и српско наслеђе“ (Београд – Сремска Митровица –
Нови Сад 25-28. септембра 2009), Београд 2010, стр. 93-112 (резиме на енглеском језику
112); 4. „Први град Азије и троструки неокор.“ Титуле и борба за престиж између
градова провинције Азије, Зборник Матице српске за класичне студије 12, 2010, 151-
166 (резиме на енглеском језику стр. 165-166), а у штампи се налазе још један рад (Култ
Сандона и оснивачка легенда Тарса, Зборник са међународног скупа „Антика и
савремени свет: религија и култура“ (Београд – Сремска Митровица 1-3. октобра 2010),
Београд 2011.
Рукопис дисертације „Урбанизација и хеленизација Мале Азије у хеленистичко
доба“ обухвата 372 стране текста. Поред насловне стране, сажетка на српском и
енглеском језику и садржаја, обухвата следеће одељке: Списак скраћеница и често
цитираних публикација (стр. 8-11), Увод-обим и значај теме (12-29), Изворни материјал.
Досадашња истраживања (30-44), Градски живот у Малој Азији пре Александра (45-58),
Краљеви и градови (59-128), Претварање негрчких и неурбаних заједница у полис (129-
163), Урбанистичко планирање и физички изглед (164-203), Друштво и институције
(204-242), Закључак. Континуитет урбаног живота у Малој Азији између хеленистичке
и римске епохе (243-251), Додатак I: Каталог градова (252-286), Додатак II: Документи
(287-340), Додатак III: Табела градова у Малој Азији (341-354), Списак извора и
литературе (355-372).
Докторска дисертација магистра Немање Вујчића „Урбанизација и хеленизација
Мале Азије у хеленистичко доба“ бави се оснивањем нових урбаних насеља и
урбанизацијом/хеленизацијом постојећих насеља на територији Мале Азије од времена
Александра Великог до оснивања римске провинције Азије 129. године пре наше ере.
Питање урбанизације и хеленизације државе коју је створио Александар Велики спада
међу најважнија и најкомплекснија питања хеленистичке историје. Током периода од
200 година, на чијем почетку се Александрова држава распала на више суверених
држава са сопственим династијама, процес хеленизације је незаустављиво текао,
обухватајући као свој најизраженији аспект оснивање нових полиса и претварање
старих градских и руралних заједница у грчке полисе. Процеси урбанизације и
хеленизације веома су важни и као огледала у којима се јасно огледају неке основне
карактеристике хеленистичког периода попут односа краљева и поданика, разуђености
и хијерархизованости државне управе, водећег значаја војних структура, великог успона
привреде и грчке културе на од источних обала Егеје до Инда. Дисертација Немање
Вујчића је посвећена анализи поменутих појава на тлу Мале Азије зато што су овде
извори најбогатији и што је последња слична синтеза публикована пре 110 година. Циљ
дисертације је да се анализом историјских извора дође до што потпуније слике о обиму
и степену урбанизације и хеленизације Мале Азије од 334. до 129. године, да се уоче
посебности у оквиру посебних области, пронађе објашњење за те разлике и утврде
последице овог значајног процеса.
У истраживање се пошло са хипотезом да је процес урбанизације Мале Азије у
хеленистичком периоду био изузетно интензиван, плански, успешан и дуготрајан, како
на обалама Егејског мора, Пропонтиде и Понта, тако, у нешто мањој мери, у
унутрашњости малоазијског полуострва. Претпоставка је била да је током приближно
два века између похода Александра Великог и оснивања римске провинције Азије
основан велики број нових градова, да је низ неурбаних насеља је прерастао у полисе,
да су сви стари анадолски урбани центри постали полиси и увећали своју популацију, и
да је резултат целог процеса био трајан и далеко надживео хеленистички период. Током
истраживања, показало се да су ове хипотезе биле основане и да их наративни и
документарни извори поткрепљују.
Дисертација почиње терминолошком расправом о значењима грчког термина
полис и анализом полисне цивилизације античке Грчке, посебно величине урбаних
заједница и њихове популације. Наставља се анализом терминâ урбанизација и
хеленизација који су нераскидиво везани од времена Александровог освајања
Персијског царства. Основни закључак је да се у проучавању античких друштава мора
полазити од античких извора и представа које су антички људи имали о конкретним
питањима, а не од супротстављених интерпретација модерних историчара и наметања
крутих и анахроних модела који не унапређују наша сазнања. Прво поглавље нуди
преглед античких наративних извора за предхеленистичку и хеленистичку историју
градског живота у Малој Азији (Херодот, Ксенофонт, Аријан, Диодор, Курције Руф,
Плутарх, Јустин, Диодор, Полибије, Тит Ливије, Апијан, Страбон, Плиније Старији,
Клаудије Птолемеј, Стефан Византинац, Хијерокле, и др.). Томе следи сумаран приказ
археолошких истраживања Мале Азије, од друге половине 19. века до данас.
Епиграфским споменицима је посвећена већа пажња, посебно јавним натписима.
Анализа извора се завршава кратким приказом значаја хеленистичког новца и ретких
папиролошких докумената који спомињу Малу Азију. Исто поглавље садржи и поуздан
преглед и оцену постојеће историографије, почевши од Г.Г. Дројзена.
Друго поглавље дисертације бави се градским животом у Малој Азији пре
доласка Александра Великог на ове просторе. Поред раних грчких полиса у Еолиди,
Јонији, Дориди, на Хелеспонту, Пропонтиди, јужној обали Црног мора, чија је историја
добро позната, важнији део овог поглавља се тиче предхеленистичких домаћих
градских насеља Мале Азије као што су Сард, Гордион, Даскилиј, Келена, Колосе,
Кидрара, Иконон, Пелта, Тијана, Тарс, Ксант, Сиде и други. Закључак је да је у том
периоду унутрашњост полуострва имала врло мало урбаних центара и да су приморске
зоне предњачиле у урбанизацији.
Најопширније, треће поглавље, бави се вероватно најважнијим аспектом теме
урбанизације и хеленизације, то јест, односом краљева и градова и улогом краљева у
процесу урбанизације. Управо су хеленистички краљеви најважнији фактор
урбанизације и хеленизације. Све династије су у томе учествовале, укључујући и
локалне династе. Близу 80 новооснованих или трансформисаних градова сведочи о
резултатима њихових напора. Највећи број нових градова основан је на обалама
Пропонтиде, Карије, Ликије, Памфилије и Киликије, потом у Мизији и Лидији, док је
унутрашњост полуострва и даље заостајала, као и у претходном периоду. Нeмања
Вујчић даје веома разрађену и прецизну категоризацију предхеленистичких насеља
Мале Азије (грчки градови, хеленизовани каријски и ликијски градови, аутохтони
малоазијски градови, анадолска сеоска насеља, иранске војне колоније, утврђене
резиденције персијских сатрапа, аутономни храмови-државе). У хеленистичком
периоду, након промена на терену, налазимо следеће форме: стари грчки градови,
новоосновани полиси, хеленизовани анадолски градови, анадолска села, делимично
урбанизована насеља, хеленистичке војне колоније, утврђене резиденције, аутономни
храмови-државе. Двосмисленост или недореченост појединих термина са другог списка
је последица недоречености и непрецизности античких извора који ни сами нису у свим
ситуацијама били у стању да прецизно определе праву природу многих «мешовитих»
насеља. Краљеви који су забележени као оснивачи нових градова у Малој Азији су
Антигон Једнооки (Антигонеје у Троади и Битинији, почетак обнове Смирне и
преуређење Келене), Лисимах (Александрија у Троади, коначна обнова Смирне,
пресељење Ефеса на нову локацију, преименовање Антигонеје у Битинији у Никеју),
владари династије Селеукида (27 градова-Апамеја, Стратоникеја, Сард и др.), Аталиди
(9 градова и више војних колонија-Пергам, Аталеја, Еуменија, Филаделфија,
Тириајон...), битинијски краљеви (11 градова-Никомедија, Пруса и др.), краљеви
Кападокије и више локалних династа. Важном питању мотива којима су се владари
водили у оснивању и обнављању градова посвећен је већи део овог поглавља. Многи
градови су се налазили на стратешки важним локацијама као што су раскрснице путева,
мореузи, пограничне зоне, што Н. Вујчић одлично уочава и показује на конкретним
примерима. За слабије владаре и мање династе примарно је било оснивање јаких и
централно смештених престоница (Пергам, Амастрис, Пруса, Никомедија). Важан
моменат је био и економски, односно стварање новог центра за развој локалних
привредних потенцијала. С друге стране, Вујчић је потпуно у праву да су «владарска
идеологија, култура, религија, менталитет, митска свест и психологија појединаца
такође врло важни фактори у историјском процесу, те се њихов утицај не може
искључити ни у процесу оснивања хеленистичких градова», без обзира на то што
антички извори о томе ретко говоре. Двадесетак страна истог поглавља посвећено је
чину оснивања града и активностима које он обухвата. Оскудни наративни и
документарни извори упућују нас на коришћење описа оснивања Александрије у
Египту, Александрије на Кавказу и Александрије Крајње код Аријана и Диодора са
Сицилије. Исто тако, Страбон у више наврата пружа увид у то шта се сматрало
повољним, а шта неповољним положајем за оснивање градова. Предмет разматрања су
и два писма Антигона Једнооког грађанима Теоса и Лебеда о њиховом синоикизму и
пресељењу грађана Лебеда у Теос. Ова писма у пуној мери пружају увид у
комплексност сличних операција које нису биле ретке током хеленистичког периода.
Немања Вујчић с правом побија аутентичност податка Јосифа Флавија у 12. књизи
«Јудејских старина», по коме је Антиох III преселио 2000 Јевреја из Месопотамије у
Малу Азију да би угушио устанак у Лидији и Фригији. Што се тиче случајева
обнављања постојећих градова, попут Халикарнаса, Сарда, Киоса, Амизона и других,
они по много чему личе на оснивања нових градова јер претпостављају неке истоветне
активности и трошкове. „Краљ је у обнови, једнако као и у подизању потпуно новог
града, морао да буде спреман на велики трошак из сопствене ризнице“. Спорно питање
тиче се порекла насељеника по новим и обновљеним градовима. Рекло би се да су
Македонци превасходно насељавани као војни колонисти, ређе као цивилни
насељеници нових градова. Ипак, можда су пребрзи закључци Н. Вујчића да
„Македонци нису могли чинити значајан удео у становништву хеленистичких градова у
Малој Азији“ и да у именима градова где топоним прати етник „Македонци“ не треба
видети доказ о македонском пореклу првобитних насeљеника, већ је пре реч о
насељеницима не-македонског порекла обучених за борбу на македонски начин. Ови
закључци се не заснивају на опсежним истраживањима, већ, рекло би се, на личном
утиску кандидата. Тешко питање односа краљева и хеленских полиса током
хеленистичког периода Н. Вујчић је изванредно обрадио у последњем делу трећег
поглавља, истичући сложености комуникације двеју страна видљиву, најпре, у
многобројним епиграфским изворима. Овај однос се не може свести на једну формулу,
шаблон, како је то раније чињено у научној литератури, јер је и међу градовима било
великих разлика у статусу и положају у „градској хијерархији“, а и утицај објективних
околности у различитим ситуацијама не сме бити занемарен.
Четврто поглавље је посвећено претварању негрчких и неурбаних насеља у
градове. На почетку овог поглавља Н. Вујчић износи проблематичне претпоставке о
„’спонтаном’ израстању великог броја нових градова (полиса)“ и о „чисто формалној“
улози краљева у таквим ситуацијама, иако извори то не потврђују. У сваком случају,
употреба argumentum ex silentio није методолошки исправна. Овом питању ће се
чланови комисије вратити током усмене одбране дисертације, као и питању правног
статуса више индигених заједница анализираних у овом поглављу и терминологије
грчких аутора, посебно Страбона, који реч полис користе и за градско насеље негрчког
типа. Остаје отворено и питање очувања домаћих језика широм Мале Азије након
Александра и етничко опредељење које тешко да је могло бити хеленско.
Пето поглавље се бави урбанистичким планирањем и физичким изгледом нових
полиса у хеленистичком периоду. Вујчић даје опис типичног плана хеленистичког
полиса поткрепљујући то примерима са терена (Пријена, Пергам, Сард).
Шеста глава, којом се завршава излагање резултата, посвећена је друштву и
институцијама нових полиса у хеленистичком периоду. Овде је више реч о синтези
постојећих сазнања него о анализи и изношењу сопствених резултата, иако је Вујчић
прегледао велики број епиграфских извора, а излагање је веома прегледно и
информативно. Ипак, мишљења смо да би дисертација профитирала да је ово поглавље
написано сажетије.
У закључку Немања Вујчић истиче да је Мала Азија, урбанизована пре
Александра на западној обали и слабо урбанизована у унутрашњости, током следећа
два века стекла велики број нових полиса, захваљујући напорима краљева и династа.
Поред задовољавања војних и политичких потреба, градови су оснивани и као
привредни, административни и културни центри. Многи градови нису постали еx nihilo,
већ је постојећим заједницама дат статус полиса и, често, династичко име поред старог
домаћег имена. Давање династичког имена никада није било просто преименовање
старог града, већ оно сведочи о успону града у хијерархији насељених заједница и о
озбиљном доприносу просперитету града од стране одговарајућег владара.
Хеленистичка традиција полисног живота наставља се без прекида током периода
Римског царства: Римљани се веома ослањају на грчке полисе у управи својим
провинцијама, препуштајући им обављање многих послова на терену и интервенишући
само ако је то од њих затражено или ако полиси западну у невоље које не могу сами
решити. У исто време, грчки језик је постао и остао, све до османског периода, основно
средство комуникације на полустрву, потврђујући тиме велики успех и урбанизације и
хеленизације Мале Азије од Александра до 129. пре н.е.
Основни текст дисертације прате три вредна додатка (Каталог градова које су
основали, обновили или преименовали краљеви; Документи: 40 грчких натписа важних
за тему; Табела градова Мале Азије са потврдама у наративним изворима и натписима).
На крају се налази списак извора и литературе.
Резултати докторске дисертације Немање Вујчића „Урбанизација и хеленизација
Мале Азије у хеленистичко доба“ су да је малоазијско полуострво веома профитирало
од заинтересованости водећих хеленистичких монарха за доминацијом овом облашћу и
коришћењем њених природних и људских ресурса. Они којима је то пошло за руком,
проширили су постојећу мрежу грчких полиса са обала ка унутрашњости и тако
оформили нове центре економског и културног развоја. Грчки полис је био и остао
језгро свеукупног привредног, друштвеног и културног живота полуострва, а управо
захваљујући амбицији мноћних владара да остану упамћени као оснивачи градова који
ће заувек носити њихова имена, полисна култура Мале Азије доживеће у
хеленистичком периоду незапаћени процват и постати један од фундамената римске
власти након 129. г. п.н.е. Немања Вујчић својом докторском диертацијом баца ново
светло на једну стару тему античке историографије, потврђује или побија хипотезе
својих претходника и даје вредан допринос проучавању хеленстичке епохе у нашој
земљи и шире.

ЗАКЉУЧАК
Докторска дисертација УРБАНИЗАЦИЈА И ХЕЛЕНИЗАЦИЈА МАЛЕ АЗИЈЕ У
ХЕЛЕНИСТИЧКО ДОБА, коју је поднео докторанд мр Немања Вујчић, урађена је у
складу са одобреном пријавом теме и представља оригинално и самостално научно
дело. Будући да су се стекли сви неопходни услови за то, предлажемо Наставно-
научном већу Филозофског факултета у Београду да дозволи њену усмену одбрану.

У Београду, 19.05.2011. ____________________


Проф. др Маријана Рицл

____________________
Доц. др. Данијела Стефановић

____________________
Доц. др Мирко Обрадовић

____________________
Доц. др Иван Јордовић
Филозофски факултет у Новом Саду