РЕПУБЛИКА СРПСКА

ЈУ Средњошколски центар „Никола Тесла“

ШАМАЦ
-Фармацеутски техничар-

Маријана Јовановић IV г

Матурски рад из:

ФАРМАКОГНОЗИЈЕ

Тема:

ХОРМОНИ

Шамац, маја 2019. год. Ментор:

Проф. Авдичевић Азур

Садржај:
1. УВОД ..................................................................................................................................... 3
2. ХОРМОНИ ............................................................................................................................ 4
3. ПРИРОДА ХОРМОНА ........................................................................................................ 6
3. 1. Негативна повратна спрега у контроли секреције хормона ................................ 6
4. ТИПОВИ ХОРМОНА .......................................................................................................... 8
5. РЕГУЛАЦИЈА СЕКРЕЦИЈЕ ХОРМОНА .......................................................................... 9
6. НАЈВАЖНИЈИ ХОРМОНИ И ЊИХОВА ФУНКЦИЈА................................................. 10
6. 1. Хипофиза ..................................................................................................................... 11
6. 2. Штитна жлијезда ........................................................................................................ 12
6. 3. Надбубрежна жлијезда ............................................................................................... 13
7. ХОРМОНИ У ПУБЕРТЕТУ .............................................................................................. 14
7. 1. Раст у „висину и ширину“ ......................................................................................... 15
7. 2. Промјене у пубертету ................................................................................................. 16
8. ЗАКЉУЧАК ........................................................................................................................ 17
Попис слика: ........................................................................................................................... 18
ЛИТЕРАТУРА ........................................................................................................................ 19
 1. УВОД
У уводном дијелу овог матурског рада ћу објаснити значај ендокриног односно
хормонског система.

Функције организма регулишу два основна контролна система:

1. Нервни систем
2. Ендокрини или хормонски систем

Хормонски систем дјелује на различите метаболичке функције организма,

контролишући било брзину хемијских реакција у ћелијама, било транспорт
материја кроз ћелијске мембране, било неке друге функције као што су раст или
секреција.

Неки учинци хормона дјелују у врло кратком времену док другима треба за
активацију више времена али када почну дјеловати, дјеловање траје више дана или
мјесеци (година).

Између хормонског и нервног система постоје бројне међусобне везе. На

примјер, срж надбубрежне жлијезде и неурохипофиза луче хормоне само када их
надраже погодни нервни импулси. Аденохипофиза лучи малене количине хормона
у стању мировања док при повећању активности нервних ћелија хипоталамуса,
лучи знатне количине хормона.

Продукти жлијезда са унутрашњим лучењем су материје које се називају

хормони. Назив хормон је увео Старлинг. Ријеч хормон је грчког поријекла и значи
надражити са намјером да означи производе жлијезде са унутрашњим лучењем.

3
 2. ХОРМОНИ

Хормони су сигналне молекуле које се директно излучују из посебних жлијезда,

односно ендокриних ткива у крв. Ендокрини систем заједно са нервним чини основу по
којој се задржава хомеостаза, тј. динамична равнотежа у организму. У хормоне по
хемијској структури убрајамо неколико група спојева: амине, полипептиде, протеине,
гликопротеине и стероиде.

Хормони могу дјеловати ендокрино, преко лучења споја у крв и дистрибуције по

организму, али и паракрино1 тако да дјелује на ћелије у својој близини, као и
аутокрино2, тако да дјелује на саму ћелију која лучи спој. Хормонска регулација
тијесно је везана уз централни нервни систем, али и висцералне органе3 и периферна
ткива. Регулација појединог хормона најчешће је успостављена хијерархијски. У тој
хијерархији, највиши центар је представљен дијелом међумозга, хипоталамусом који
управља радом хипофизе, друге карике у ланцу те на крају слиједи циљни ендокрини
орган који лучи хормон. Комуникација међу овим структурама се врши непосредно
преко нивоа коначног продукта, тј. самог завршног хормона који се лучи, али и
посредно преко састава тјелесних текућина и неуронских сигнала.

Постоје двије варијанте непосредне контроле лучења-позитивна повратна веза и

негативна повратна веза. Механизмом позитивне повратне везе повећава се отклон
регулисане вриједности (хормона), док се механизмом негативне повратне везе отклон
регулисане вриједности смањује. У случају физиолошке нарушености и присутности
патолошког стања, механизам повратне везе може бити очуван или нарушен.

Мјерењем нивоа појединог хормона у комуникационом ланцу хипоталамус-

хипофиза-циљни орган може се утврдити ниво поремећаја. Хипоталамус лучи хормоне
за подстицање или кочење лучења хормона из хипофизе те се они називају либерини.
Хипофиза је жлијезда која се састоји од ембриолошки различитих ткива, па је према
томе можемо подијелити на предњи дио или аденохипофизу и задњи дио или
неурохипофизу и која је директни наставак можданог ткива. Аденохипофиза лучи
бројне хормоне као што су: ACTH, TSH, FSH, LH, GH и пролактин док неурохипофиза

1
Паракрино дјеловање - дјеловање на сусједне или удаљеније ћелије.
2
Аутокрино дјеловање - ћелија лучи хемијски активну материју која дјелује на њу саму.
3
Висцеларни органи - органи трбушне шупљине или органи шупљине грудног коша.

4
лучи окситоцин и вазопресин. Портални хипофизни крвоток служи за брзу
комуникацију између хипоталамуса и хипофизе.

Примарни ендокрини органи као што су: хипофиза, епифиза, полне жлијезде,
штитна жлијезда, доштитне жлијезде, надбубрежне жлијезде, масно ткиво и пробавни
систем, у регулацији хомеостазе надопуњавају и секундарни ендокрини органи као што
су срце, бубрег, јетра и кост.

Хормонски систем може се подијелити у неколико виталних основа, а које у

случају поремећаја завршавају клинички јасним симптомима и знаковима, тјелесним
промјенама и крајњим централним учинком на понашање. Основу раста чине
хипоталамички GHRH, соматостатин, хормон раста и IGF-1. Основу штитне жлијезде
чине тиреотропин, TSH те тироксин и тријодтиронин. Основу полних жлијезда чине
хипоталамички GnRH, LH, FSH, естрогени, прогестерон, тестостерон, инхибин и
активин. Пролактинску основу чине допамин и пролактин. Основу надбубрежне
жлијезде чине хипоталамички CRH, ACTH и кортизол. Сама ендокрина регулација је
много сложенија и постоје бројне интеракције и повезаност међу појединим хормонима
из различитих основа те би њихово изолирано посматрање представљало значајан
пропуст.

Међутим, поједини хормони имају одређене специфичности те се таквим

аналитичким приступом може јасније приступити проблематици регулације поједине
ендокрине жлијезде. Осим хормона основа аденохипофизе који су у центру разматрања
класичне ендокринологије, представљена су и сазнања о улози вазопресина и
окситоцина, поготово овог другог за којег се утврдила значајна улога за остваривање
социјалних контаката.

Новија истраживања проширила су спектар проучавања на још више хормона

као што су лептин, грелин и C-пептид, који су важни прије свега за регулацију
енергетског статуса преко централног нервног система, али и периферних ткива.
Мелатонин, хормон који лучи епифиза, учествује у врло занимљивом подручју људског
понашања: ритму будност-спавање, који је често нарушен у соматским или психичким
болестима. Овим прегледом настојао се покрити основни ниво ендокринологије и
интеракције централног нервног система са периферним ткивима према тренутно
доступним сазнањима.

5
 3. ПРИРОДА ХОРМОНА
Хормон је хемијска материја коју једна ћелија или група ћелија лучи у
тјелесне текућине и која физиолошки дјелује на друге ћелије тијела.

Хормони се могу подијелити на:

 Локалне хормоне
 Опште хормоне

У локалне хормоне убрајају се NR: ацетил-холин који се ослобађа на

завршецима парасимпатичких и скелетних нервних влакана, секретин који се ослобађа
у зиду дванаестопалачног цријева а потом крвљу преноси до гуштераче гдје
узрокује воденасту секрецију, холецистокинин који се ослобађа у танком цријеву те
се преноси до жучног мјехура гдје изазива контракцију; као и многи други. Очигледно
је да ови хормони дјелују локално, па одатле и име локални хормони.

Хормони су они које луче посебне ендокрине жлијезде, а преносе се путем

крви и изводе физиолошка дјеловања на удаљеним мјестима тијела. Мален број
општих хормона утиче на све или готово све ћелије тијела. Тако дјелује хормон
раста аденохипофизе и тиреоидни хормон штитне жлијезде. Остали хормони
дјелују много више на нека специфична ткива него на друга. На примјер,
кортикотропин из аденохипофизе специфично надражује кору надбубрежне
жлијезде, а хормони оварија (јајника) дјелују на ендометриј материце (утеруса).
Ткиво на којем се испољава специфично дјеловање хормона назива се циљно
ткиво (“таргет “ ткиво). Лучење хормона је увијек оптимално. Овоме највише
доприноси негативна повратна веза која регулише начин и количину лучења хормона.

3. 1. Негативна повратна веза у контроли секреције хормона

Различитим клиничким испитивањима је примјећено, да се секреција неког

хормона почиње смањивати одмах чим тај хормон почне испуњавати
физиолошку функцију. Томе је разлог негативна повратна веза.
Свака жлијезда са унутрашњим лучењем има тежњу да врши прекомјерну
секрецију хормона. Али, чим хормон обави нормалан физиолошки учинак, преноси

6
се жлијезди на неки начин обавијест да се секреција обустави. Обрнуто, лучи ли
жлијезда премало хормона, физиолошки учинци тог хормона ће се смањити. Због
тога се инхибицијско дјеловање повратном везом смањује, а то дозвољава
жлијезди да поново започне лучење адекватне количине хормона. На тај се начин
секреција сваког хормона контролише у складу са потребама тијела у погледу
тог хормона.

Хормони су по хемијском саставу:

Стероиди
 Кора надбубрежних жлијезда (кортикостероиди, алдостерон, естрогени,
прогестерон)
 Сјеменик (тестостерон, естрогени)
 Јајник (естроген, прогестерон)

Протеини и полипептиди

 Предњи режањ хипофизе (полипептиди-ACTH (адренокортикотропни хормон

)), STH (соматотропни хормон-хормон раста), LTH (лутеотропни хормон –
подстиче развој жутог тијела ), MSH (меланостимулирајући хормон –подстиче
развој меланоцита-пигментне ћелије), гликопротеини-TSH (тиреостимулирајући
хормон), FSH (фоликулостимулирајући хормон ), LH (лутеинизирајући хормон)
 Задњи режањ хипофизе (октапептиди)-вазопресин, окситоцин
 Параштитне жлијезде: паратхормон
 Штитна жлијезда: тироксин, тријодтиронин, тиреокалцитонин и други.

Амини мале молекулске тежине

Хормони сржи надбубрежне жлијезде (катехоламини-адреналин и

норадреналин).

Незасићене масне киселине: простагландини.

7
 Слика 1. - Контрола дјеловања хормона

4. ТИПОВИ ХОРМОНА
Према биохемијској структури, хормони се дијеле у четири главне структурне
групе: амине, простагландине, стероидне хормоне и пептидне и протеинске хормоне.
Амини су деривати аминокиселина. Укључују тип хидрофилних (катеколамини) и тип
липофилних хормона (тироидни хормони) који су обоје деривати тирозина.
Простагландини су цикличне масне киселине добијене из ланаца масне киселине са 20
угљеникових атома. Стероидни хормони су хормони добијени из холестерола који
укључују хормоне излучене из коре надбубрежне жлијезде, као што је кортизол и полне
хормоне, тестостерон и естроген, које луче полне жлијезде. Пептидни и протеински
хормони су ланци аминокиселина различите дужине и уједно највећи и
најзаступљенији хормони у тијелу. Краћи ланци су пептиди, а дужи протеини.

Према топљивости, хормони се дијеле на хидрофилне и хидрофобне.

Хидрофилни хормони су високо топљиви у води, а слабо у липидима. Већина
хидрофилних хормона су пептидни или протеински хормони. Липофилни хормони су
високо топиви у липидима, а слабо у води. Укључују 4 тироидне и стероидне хормоне.
Хидрофилни и липофилни хормони се разликују у неколико битних функција. Иако се

8
и једни и други луче у крв којом долазе до циљних ћелија, не транспортују се на исти
начин. Хидрофилни хормони се отапају у крви, а липофилни хормони се, будући да
нису топиви у води, не могу отопити у крви, него се вежу на плазматске протеине у
крви. Такође постоје разлике у локацији рецептора циљне ћелије и механизму којим
долази до специфичног одговора. Липофилни хормони пролазе кроз мембрану и вежу
се на рецепторе унутар циљне ћелије, а хидрофилни хормони не могу проћи кроз
мембрану па се рецептори за њих налазе на површини вањске мембране. Сљедећи
корак код хидрофилних хормона укључује активацију секундарног гласника унутар
циљне ћелије (cAMP) која директно доводи до активности интрацелуларних протеина
да би се остварио жељени учинак. Са друге стране, липофилни хормони активирају
специфичне гене у циљној ћелији како би дошло до стварања нових интрацелуларних
протеина који подстичу специфичне ћелијске функције.

5. РЕГУЛАЦИЈА СЕКРЕЦИЈЕ ХОРМОНА

Хипоталамус је средиште које прима сигнале из готово свих извора у нервном

систему на које одговарају специјализоване нервне ћелије хипоталамуса,
неуросекреторне ћелије. Оне луче стимулирајуће или инхибирајуће неурохормоне који
контролишу секрецију хормона из предњег режња хипофизе. Хипофиза је мала
жлијезда која лежи испод хипоталамуса са којим је повезана помоћу хипофизног
дршка. Подијељена је на предњи и задњи режањ тј. на аденохипофизу и
неурохипофизу. Аксони неуросекреторних ћелија хипоталамуса завршавају на
примарним капиларама у централној узвисини чинећи неурохемални орган.
Неурохормони синтетизовани у неуросекреторним ћелијама се из њихових аксона
отпуштају у интерстициони простор, а потом дифузирају у капиларе које их преко
хипоталамично хипофизних порталних жила доводе до секреторних ћелија
аденохипофизе, које онда овисно о томе јесу ли неурохормони били стимулирајући или
инхибирајући, луче своје властите хормоне. Неурохипофиза похрањује и отпушта два
неурохормона, ADH и окситоцин. Они се синтетишу у ћелијским тијелима двије групе
неуросекреторних ћелија које садрже супраоптичке и паравентрикуларне језгре. Након
синтезе, транспортују се у нервне завршетке у неурохипофизи одакле се ослобађају у
капиларе и дјелују директно на различита циљна ткива.

9
 Секреторна активност ендокриних ткива може бити под утицајем позитивне или
негативне повратне везе. Ако порасте концентрација хормона или метаболитички
одговор циљног органа на хормон, доћи ће до инхибиције синтезе и лучења тог
хормона. То је негативна повратна веза. Са друге стране, када је потребан брзи одговор,
укључује се позитивна повратна веза приликом које лучење неког хормона доводи до
његовог даљњег појачаног лучења.

Нервни импулс долази до хипоталамуса и потиче га на лучење стимулирајућих

или инхибирајућих неурохормона који иду до хипофизе. Овисно о том надражају,
хипофиза може лучити хормоне према ендокриним ткивима или назад према
хипоталамусу негативном повратном везом спријечавајући даљње лучење
неурохормона. На тај начин хипофиза кратком петљом утиче на лучење хормона из
хипоталамуса. У регулацију кратком петљом спада и утицај хормона из соматских
ендокриних ткива који, осим на циљна ткива, дјелују и на хипофизу негативном
повратном везом спријечавајући даљње лучење истих тих хормона. Осим наведених,
постоје и хормони које лучи хипофиза, а немају учинак на ендокрина него на
неендокрина ткива. Дјелујући на неендокрина ткива узрокују настанак метаболичких
одговора који долазе у хипоталамус и дају информацију о престанку лучења
неурохормона. То је примјер регулације лучења хормона дугом петљом.

6. НАЈВАЖНИЈИ ХОРМОНИ И ЊИХОВА ФУНКЦИЈА

Ендокринологија је наука која се бави жлијездама са унутрашњим лучењем.
Хормони, основне материје тога лучења, у већини случајева луче се из жлијезда
директно у крв, којом путују до циљних ћелија на које дјелују путем рецептора.

Неки од њих налазе се на површини, а неки у језгри ћелије. Управо ти који

дјелују на језгру ћелије чине комплекснију врсту хормона. Ријеч је о стероидним
хормонима, којих се лаици обично боје, али то су неке од најважнијих материја у
нашем тијелу, неопходне за живот људске врсте. Хормони су неопходни за живот,
његово функционисање, одржавање крвнога притиска, фреквенције срца, за
метаболизам угљених хидрата, бјеланчевина, масти, равнотежу количине воде и
минерала, полне функције, спавање, избјегавање опасности, прилагођавање околини и
слично. Нема живота без хормона. Свугдје су око нас и у нама, на њих дјелује низ
фактора унутар организма, али и низ стресора извана.
10
6. 1. Хипофиза
Хипофиза је жлијезда која контролише већину жлијезда са унутрашњим
лучењем у организму. Координише рад и надбубрежних жлијезда и штитне жлијезде,
као и полних жлијезда и то негативном повратном везом. Најчешћа болест хипофизе
јесте појачано лучење пролактина-хормона који се иначе појачано лучи код дојења. Ако
не доје, а имају исцједак из грудних жлијезда, жене и мушкарци могу посумњати на тај
поремећај, а осим исцјетка из дојке, појачано лучење пролактина може узроковати и
поремећај менструалног циклуса или изостанак менструације, као и стерилитет код
жена и код мушкараца.

Но и многи лијекови могу бити узроком појачаног лучења пролактина из

хипофизе. Хормон раста такође је хормон који лучи предњи режањ хипофизе. Његово
задовољавајуће лучење неопходно је током нашег одрастања, а када наш раст заврши,
он се и даље лучи, али у знатно мањим количинама.

То је један од хормона, поред инзулина и деривата кортизола, чију је примјену

нужно добро контролисати. Управо су то хормони чија примјена може бити
злоупотријебљена у смислу додатака због потреба појачаног мишићног рада, повећања
мишићне масе, покушаја успоравања процеса старења и слично. Најчешћи су
ендокрини поремећаји у нашој популацији дијабетес, остеопороза и дебљина. Дијабетес
типа 2 чини 90% свеукупне појавности дијабетеса. Присутан је са 7 до 9%, а слични
постоци појављивања прате дебљину и метаболички синдром са више од 7%, а иста је
ствар и са остеопорозом. То указује на изразито високу присутност ендокриних болести
у поболијевању становништва.

Друштевни је парадокс податак да се 80% издавања за дијабетес односи на

компликације дијабетеса умјесто на спријечавање болести. То указује на чињеницу да
становништво није довољно упознато са посљедицама неадекватног начина живота, јер
је у питању болест на коју се раном детекцијом и промјеном стила живота може јако
утицати.

Хипофиза је смјештена са доње стране мозга, у коштаној удубини названој

турско седло. Величине је и облика зрна грашка, тежи око 0,5-1 g, а састоји се од два
дијела-предњег режња или аденохипофизе, која чини 80% жлијезде, те задњег режња
или неурохипофизе. Аденохипофиза лучи хормоне тиреотропин (TSH),
адренокортикотропни хормон (ACTH), гонадотропине, у које спадају лутеинизациони

11
хормон (LH) и фоликул стимулирајући хормон (FSH), потом хормон раста или
соматотропин (HR) и пролактин (PRL). Из задњег режња хипофизе излучују се два
хормона: антидиуретски хормон или вазопресин (ADH) и окситоцин.

Слика 2. - Хипофиза

6. 2. Штитна жлијезда
Штитна жлијезда је жлијезда која изгледа попут лептира смјештеног сприједа, у
доњој половини врата, испод гркљана, а испред душника. Грађена је од два режња који
су међусобно спојени централним суженим дијелом.

Своје хормоне тироксин (Т4) и тријодтиронин (Т3) излучује у крв. Радом штитне
жлијезде у физиолошким околностима управљају хипоталамус и хипофиза. У надзору
рада штитне жлијезде најважнија је хипофиза, која помоћу тиреотропина (TSH)
подстиче штитну жлијезду на стварање хормона, али и на раст, што може довести до
повећања штитне жлијезде, односно гушавости (струме).

Хормони штитне жлијезде утичу на функцију свих органа. Без њих нема
нормалног развоја ни рада централног нервног система. Важни су за одржавање
тјелесне температуре и нормалне активности центра за дисање, контролу потрошње
енергије и потрошње кисеоника. На срце дјелују тако да доводе до повећања
контрактилности срчаног мишића и убрзања рада срца, а појачавају и покретљивост
цријева, утичу на преградњу кости, хомеостазу шећера и масноћа у крви.

12
 За стварање хормона штитне жлијезде нужан је јод. Недостатак јода у организму
доводи до увећања штитне жлијезде (гушавости/струме). Уз анамнезу и клинички
преглед, у дијагностици болести штитне жлијезде користе се: TSH, слободни тироксин
(fT4), слободни тријодтиронин (fT3), аутоантитијела против тироидне пероксидазе (anti-
TPO), односно против тиреоглобулина (anti-TG), антитијела на TSH-рецептор,
ултразвук штитне жлијезде, уз евентуалну цитолошку пункцију и сцинтиграфију
штитне жлијезде.

Циљ је лијечења постизање еутиреозе, односно нормализација вриједности TSH

и хормона штитне жлијезде у крви; код хипертиреозе то се постиже лијековима који
блокирају рад штитне жлијезде оперативним одстрањењем жлијезде или примјеном
радиоактивнога јода, а код хипотиреозе надомјесним лијечењем (синтетски хормон
левотироксин).

Слика 3. – Штитна жлијезда

6. 3. Надбубрежна жлијезда
Надбубрежна жлијезда парна је ендокрина жлијезда, смјештена уз горњи пол
бубрега. Састоји се од два дијела: коре и сржи, који се међусобно разликују и по
поријеклу и по функцији. У кори се одвија производња, односно синтеза важних
хормона, попут минералокортикоида, глукокортикоида те стероидних андрогена (тзв.
„мушких хормона“). Главни је представник глукокортикоида хормон кортизол који има
важну улогу у метаболизму глукозе, коштаног и мишићног ткива, у производњи крвних
ћелија и функцији имуног система. Минералокортикоиди учествују у одржавању
равнотеже воде и електролита, попут натријума, калијума и хлорида. Срж надбубрежне
жлијезде мјесто је производње катеколамина, адреналина и норадреналина. Хормони

13
сржи надбубрежне жлијезде важни су у савладавању стресних стања, јер припремају
организам за изненадне и велике тјелесне напоре.

Поремећаји функције надбубрежних жлијезда могу се изразити смањењем

излучивања или претјераним излучивањем њезиних хормона. Смањење излучивања
најчешће настаје због атрофије жлијезда (Адисонова болест), а повећање је обично
посљедица тумора надбубрежне жлијезде.

Инциденталоми надбубрежне жлијезде-тумори су откривени током

дијагностичке обраде неког другог клиничког стања. У правилу је ријеч о доброћудним
туморима који су већином нефункционални, тј. неактивни, док мали број тумора
производи неки од хормона надбубрежне жлијезде, што доводи до појаве
карактеристичних симптома.

Слика 4. – Надбубрежна жлијезда

7. ХОРМОНИ У ПУБЕРТЕТУ
Пубертет је раздобље у животу младе особе у којем се догађају бројне тјелесне и
психичке промјене. Због тих промјена долази до сазријевања и одрастања – дјечаци
постају младићи, а дјевојчице постају дјевојке.

Свако дијете има индивидуалан почетак и крај пубертетског развоја. Пуно

фактора утиче на почетак пубертета (нпр. код умјерено гојазне дјеце пубертет често

14
наступа раније од просјека, код дјеце чија је тежина испод нормале и оних
потхрањених пубертет наступа касније од просјека). Очигледно је да је за пубертет
нужна критична тјелесна маса

У правилу, дјевојчице улазе у пубертет раније (са око 10 година), а дјечаци двије
године касније (са око 12 година), мада они имају дужи пубертетски развој. Трајање
пубертета код сваке је особе различито, од двије до осам година. Границом сазријевања
узима се навршених 18 година (пунољетност).

7. 1. Раст у „висину и ширину“

До пубертета полне жлијезде мирују; на „сигнал“ жлијезде хипофизе оне се буде
те код дјевојчица женске полне жлијезде (јајници) почињу појачано излучивати женске
полне хормоне (естроген и прогестерон), а код дјечака мушке полне жлијезде (тестиси)
почну појачано излучивати мушки полни хормон (тестостерон) након чега услиједе
тјелесне промјене:

Тјелесни раст (у висину)-нагли раст у висину наступа због убрзаног раста

костију. Тјелесни раст укључује досезање пуне висине и одговарајуће тежине те
одговарајуће повећање органа. Вал раста у пубертетској доби другачије се одражава
код дјевојчица, а другачије код дјечака: у дјечака наступа у доби између 13-15,5 година;
у дјевојчица наступа око једанаесте године. Врхунац брзине раста досеже се у дјечака
са 14 +/- 1 година, а у дјевојчица са 12 +/- 1 година.

У години врхунца раста може се у дјечака очекивати раст од десет или више
центиметара, а код дјевојчица раст око шест до девет центиметара. У доби од 18 година
дјечацима преостаје још раста, а дјевојчицама је раст скоро 99% завршен. Кад раст
заврши, дјечаци су виши и тежи од дјевојчица, јер је у дјечака дуже претпубертетско
раздобље раста, већи врхунац брзине раста током пубертетског вала раста и дуже
раздобље адолесцентног вала раста, док код дјевојчица раст досеже врхунац у ранијем
пубертету и након менархе ограничен је.

Тјелесни раст (у ширину)-постепено се шире бокови у дјевојчица, а код дјечака

шири се подручје прса и раменог појаса. Сви параметри раста могу се уцртати на
стандардним кривама раста.

15
7. 2. Промјене у пубертету

Тјелесни мирис-појачано знојење доводи до неугодног тјелесног мириса

(важност одржавања хигијене и кориштења благих хигијенских средстава, без
алкохола). Због појачаног рада жлијезда у кожи, кожа се масти те узрокује појаву
приштића (акне), који се не смију истискаи јер ће се стање само погоршати; треба
редовно умивати лице, користити благе текуће сапуне и благе креме, а у случају тежих
облика, потражити стручну помоћ.
Појава длачица–длачице се јављају на мјестима гдје их прије није било (пазух,
брада) те је појачан раст длакавости на мјестима гдје су длачице биле ситне и свијетле
(ноге и руке).
Мутирање-због раста гласница, глас постаје дубљи, што је посебно изражено
код дјечака.

Слика 5. – Хормони

16
 8. ЗАКЉУЧАК
Хормони су органска једињења различите хемијске природе, који дјелују у
малим количинама. Њихово дјеловање је специфично па недостатак доводи до
карактеристичних промјена у организму. Ријеч хормон потиче од грчке ријечи која
значи "надражити" или ставити у "покрет, покренути".

Човјеков организам се састоји из већег броја органа, а органи из разних ткива и

ћелија посебне грађе. Да би организам добро функционисао, потребна је добра
међусобна усклађеност разних процеса, који се често одвијају у разним међусобно
удаљеним ткивима и органима. Да би се оваква координација остварила, неопходан је
пренос потребних "порука" од једног до другог органа, од једног до другог мјеста у
организму. Пренос ових "порука" остварује се посебним сигналима нервног и
ендокриног система. Ови системи, иако се по много чему међусобно разликују, имају
особину да синтетишу и излучују посебна хемијска једињења. Ова се једињења према
потреби преносе до неког другог дијела организма и представљају "поруке". Оваква
једињења називају се хемијски гласници. Хемијски гласници, које синтетишу неурони
чине неуро-хормоне, а друге посебне ћелије синтетишу "класичне" хормоне.

Хормони се крвљу преносе до мјеста гдје треба оставити "поруку", то јест до

мјеста дјеловања. То су посебна ткива, специфична за сваки хормон, тзв. циљана ткива.
На ћелијама циљаних ткива налазе се специфичне молекулске структуре, рецептори.
Они се могу налазити и у самим ћелијама. Хормони "проналазе" циљана
ткива "препознавајући" своје рецепторе, реагују са њима на специфичан начин и низом
хемијских реакција изазивају метаболички ефекат у ћелији.

17
Попис слика:
Слика 1. - Контрола дјеловања хормона ............................................................................................. 8
Слика 2. - Хипофиза ............................................................................................................................ 12
Слика 3. – Штитна жлијезда ............................................................................................................... 13
Слика 4. – Надбубрежна жлијезда ..................................................................................................... 14
Слика 5. – Хормони ............................................................................................................................. 16

18
 ЛИТЕРАТУРА:

1. Д. Трпинац, Хистологија, Београд, 2001.

2. В. Петровић, Г. Ћвијић, Ендокринологија, Београд 2005.
3. Н. Радуновић, Новине у перинаталној медицини, Београд 2002.

19
Комисија:

Предсједник _______________
Испитивач _______________
Члан _______________

Коментар:

Датум одбране: _____________ Оцјена__________ (___)

20