РАНКО ЈАКОВЉЕВИЋ

ПРАВО КАО ИСТОРИЈА

 САДРЖАЈ

I VIA FACTI

1.ПОНТИФЕКС МАКСИМУС---------------------------------------------------------------------

2-ЖЕНЕ У ПРАВУ----------------------------------------------------------------------------------

3-ЗАКУП ЂЕРДАПСКИХ ВИРОВА И ГАРДИ -------------------------------------------------

4- О ДУГОВАЊУ ТЕКИЈЕ УПРАВИ ФОНДОВА КРАЉЕВИНЕ СРБИЈЕ --------------

5-УКРШТАЊЕ ПАРАЛЕЛА- ПРИЛОЗИ ЗА ИСТОРИЈУ КОРУПЦИЈЕ -------------------

6-НОРМЕ И ДЕЛА ПОВОДОМ БОРАВКА ЈЕВРЕЈСКИХ ИЗБЕГЛИЦА У

КЛАДОВУ 1940--------------------------------------------------------------------------------------
7-ОДГОВОРНОСТ СЛУЖБЕНИКА НАЦИОНАЛНЕ АДМИНИСТРАЦИЈЕ ОКУПИРАНЕ
СРБИЈЕ 1941-1944.---------------------------------------------------------------------------------

8-КОНФИСКАЦИЈА И НАЦИОНАЛИЗАЦИЈА ------------------------------------------------

9-СЛУЧАЈ ВОЈИСЛАВА Ј ЈОВАНОВИЋА-------------------------------------------------------

10-НЕСВРСТАНИ:ТИТО И БОКАСА--------------------------------------------------------------

II VOTUM SEPARATUM

1-ИНВЕНТАР ВРЕМЕНА --------------------------------------------------------------------------

2-ЈЕСЕН ПАТРИЈАРХА----------------------------------------------------------------------------

3-СЕНКЕ РЕХАБИЛИТАЦИЈЕ ГЕНЕРАЛА ПЕТРА ЖИВКОВИЋА-------------------------

4-ОДУЗИМАЊЕ ПРЕДМЕТА ПРЕКРШАЈА-----------------------------------------------------

5-ДРЖАВИНА У КАТАСТРУ НЕПОКРЕТНОСТИ -------------------------------------------

6-КОНВАЛИДАЦИЈА-------------------------------------------------------------------------------

7-БИТИ У ПРАВУ-АУТОРИТАТИВНЕ СМЕРНИЦЕ ЗА ОДЛУЧИВАЊЕ

ОРГАНА УПРАВЕ------------------------------------------------------------------------------------

8-ГРЕШКЕ У УПИСАНИМ ПРАВИМА НА НЕПОКРЕТНОСТИМА--------------------------

9-ЗАКУП И КАТАСТАР НЕПОКРЕТНОСТИ-----------------------------------------------------

10-ПРАВО ПРЕЧЕ КУПОВИНЕ-------------------------------------------------------------------

III О АУТОРУ

ОПУС--------------------------------------------------------------------------------------------------------------
PASSIM---------------------------------------------------------------------------------------------------------- -

IV APPENDIX-----------------------------------------------------------------------------------------------
За Мију
Илустрација на насловној страни, ''Руке'' Албрехта Дирера 1509, Галерија Албертина Беч;
На полеђини, ''Бусен'' А.Дирера

MMXXII
Овом књигом јавности су представљени резултати историјских и правних
анализа појавних облика друштвених феномена цивилизацијског развоја,
сагледаваних на примерима дешавања у регији Ђердапа и његовог залеђа,
правних поредака антике, османског феудалног система, нововековне
Србије и Југославије, режима државног и самоуправног социјализма
(одељак VIA FACTI), коначно кроз институте савременог друштва уз
''повесни инвентар'' примене права у неким од ситуација где је нормативни
поредак, прво доживљаван, потом и ревидиран на начин да чини
опортуним нова одређења према његовим дометима и ефектима. (одељак
VOTUM SEPARATUM). Крајње исходиште огледа се у пружању додатне грађе
читаоцу у сврхе критичког преиспитивања сопствених ставова о
ограничењима која су члановима једне заједнице наметана као ''залога
друштвене једнакости''; поистовећивања права и морала, извесности и
непристајања на етички минимум.

Завршни део садржи виђења резултата ауторовог рада, дата у форми

стручне, научне критике, чланака у домаћој и иностраној периодици и
дневној штампи, везано за: а) његова настојања да актуелизује питања
историјских збивања из периода миграција узрокованих деловањем
тоталитарних режима- нацистичке Немачке- бекство Јевреја из
средњоевропских земаља Дунавом у правцу Палестине, затим и диктатура
''државног социјализма'' пратикованих у земљама тзв. ''Источног лагера иза
Гвоздене завесе''- бекства преласком преко Дунава у регији Ђердапа
десетина хиљада људи од којих су многи убијени или изложени стравичним
репресалијама; б) статус друштвених група мањинског становништва; в)
реафирмацију културних вредности регије Ђердапа- античка културна
баштина, хришћанско наслеђе; г) функционисање локалне заједнице у
односу на угроженост основних друштвених вредности.

Публикација је ''укоричена'' текстовима из прошлости старог Рима, о

понтифексу максимусу као залози владаревог ауторитета међу поданицима-
атрибут (све)моћи, и писмом Гаја Плинија Млађег са подуком Биће сасвим
довољно ако не умањиш истину, што је и темељ зачетка ''Права као
историје''.

Опредељење једног регионалног историјског архива да старање о

културним добрима, изузев чувањем и презентацијом архивске грађе, врши
и публиковањем резултата историографских истраживања, вршених са
ослонцем у другим научним дисциплинама, не ретко са домашајем који
може бити спона прошлости и садашњости, у функцији отварања нових
развојних перспектива људске заједнице, солидно је полазиште за боље
разумевање прошлости и учвршћивање осећаја припадности култури којој
су географске границе мостови а различитости интегративни фактор
цивилизацијског идентитета.
I VIA FACTI
 PONTIFEX MAXIMUS

АПСТРАКТ: У овом раду разматрају се основе значаја и значења

старе римске титуле pontifex maximus за врховног верског
старешину која је, мада проистекла из политеистичких веровања, и
данас у употреби у једном делу хришћанског света. Њени трагови у
царским таблама постављеним током првог века н.е. на Ђердапу и
код Прахова, послужили су као повод за анализу религијских,
правних, политичких и културолошких аспеката овлашћења
Понтифекса максимуса и његових наследника из новијег доба.

КЉУЧНЕ РЕЧИ: Понтифекс максимус, градитељство, религија,

право, политика, Рим, опстанак, политеизам, хришћанство.

Пошто су Римљни дефинитивно 23.године запосели дунавски

теснац (1), најранији запис на Ђердапу о градитељским
интервенцијама датира из 33.године, поводом Тиберијеве (14-37.г.)
наредбе о изградњи ђердапског пута. Извођењу регулационих радова
приступило се у намери обезбеђења, али и као зачетак идеје
проширења граница Рима преко Дунава, занемаривањем опоруке
Октавијана Августа (30.п.н.е.- 14.г.), да се Царство задржи у оквиру
оних граница које му је природа поставила као трајне бедеме и међе-
на западу Атлантски океан, на северу Рајна и Дунав, на истоку
Еуфрат, а на југу пешчане пустиње Арабије и Африке. О потхвату, уз
учешће IV Скитске и V Македонске легије, сведочи пет Тиберијевих
натписа уклесаних у ђердапским стенама. Сваки од њих, одмах уз
титулу императора, садржи назнаку PONTIFEX MAXIMUS.

Према Плутарху (2), римском краљу Нуми (по предању живео од 753.
до 672. године п.н.е.) приписује се увођење установе и реда великих
свештеника називаних pontifices, а већ у Првом веку н.е. већина
писаца је том називу придавала да не значи ништа друго, него
градитељ моста- по жртвама што су се на мосту приносиле, а биле
су најсветије и највредније. Надлежност понтифекса обухватала је
његово чување и одржавање, а изузетна симболика и религијски
значај огледају се у чињеници да се код Римљана рушење моста
сматрало светогрђем. У Нумино време, за обредне сврхе коришћен је,
у складу са важећим пророчанством, дрвени мост склопљен помоћу
клинова, без иједног комадића гвожђа- Pons sublicius, који је од
Велабра водио на десну обалу Тибра, замењен каменим мостом тек
179. године п.н.е. Како Богдан Богдановић запажа: ''Чак и назив
врховног римског свештеника (Pontifex = pons + facere) указује на
веома специфичан однос Римљана према претходној хијератичкој
техници. Кад су се, из разумљивих разлога, пре или после, раздвојиле
функције техничког и вантехничког реда, десило се да су негде
технички поступци задржали сасвим немотивисане ритуалне
сувишности, а негде су, опет, верске функције још увек подсећале на
инжењерију. Понтифи су били астрономи и историчари првобитног
Рима, а није искључено да су били и градитељи. У структурама
архаичког мишљења Египћана, Месопотамаца, Кинеза, Ацтека, онако
као и за Етрушћане, једна композитна формација градитељског
стручњака могла је бити сасвим нормална. Међутим, већ је
Римљанима класичног периода мешање техничког и сакралног
морало изгледати прилично неразумљиво. Етимологију речи pontifex,
иако очевидну, римски аутори су одбацивали као увредљиво смешну''
(3). Чини се значајним да Богдановићево мишљење дели и Српска
православна хришћанска црква.

У причама о Херкулу наићићемо на детаљ да је осујетио стару праксу

жртвовања људи Кроносу. На његов наговор, римске свештенице-
весталке отпочеле су са приношењем на жртву људских приказа,
материјализованих у рогозом оплетеним луткама стараца, бацајући
их управо са овог храстовог моста- Pons Sublicius-а у речну матицу.
Тацит приповеда у својим ''Историјама'' како је особита страва и од
тренутне и од будуће пропасти завладала због рушења дрвеног моста
под налетима набујалог Тибра (4). Ипак, налазимо како са макар
исто толико преданости има основа бранити тезу о речи potentia-
моћ, сила, снага- као извору титуле римског првосвештеника. У
супротном, тешко би се, са аспекта поштовања богова, дало разумети
Хадријаново рушење Трајановог моста код Кладова, свега пар
десетина година пошто је стављен у функцију, изузев можда као
израз жеље да не буде оскрнављен од стране непријатеља царства и
богова Римљана.

Ако пак пођемо од околности да је у старим грчким веровањима

Прометеј од блата створио људе, те да преиндоевропска реч за блато
гласи ''пон(и)'', склони смо управо у томе видети изгубљени смисао
израза ''пон(т)ифекс маскимус'' за римског врховног свештеника.
Баш би тај детаљ могао указивати на разлог боравка свештеника
изнад воде при светом чину, што је досад велики број писаца
наводило да у некој форми моста виде корен звања римског верског
старешине, мада је дрвена грађевина била тек у посрeдној фунцкији
стварања смесе глине и воде, припремљене да магијским радњама
поприми живот. Особито уважавање земног материјала међу
Римљанима можемо сагледати и кроз факат да у области зачетка
таквог свештеничког звања постоји десна притока Тибра, Палија,
чије се име изводи од латинске речи ''палус''- блато. Зато налазимо
вероватним да римски свештеник понтифекс- посредник између
људи и богова- земље и одраза неба у води, своју титулу дугује
успомени на стварање живог света од блата оплемењеног сунчевом
енергијом. Прихватањем ове тезе, били бисмо у прилици дати одговор
и на дилему зашто је Сублицијски мост морао бити изграђен
искључиво од дрвених делова. Богдан Богдановић наводи како Pons
sublicius, вероватно дело неког етрушћанског инжењера,
''понтифекса'', из разлога који морају бити сасвим изван контекста
рационалне технике, али јој не морају противречити, није имао ни
једног јединог металног закивка (5). Сведемо ли проблем на праву
меру- забрану употребе гвоздених односно металних спојки,
загонетку ћемо решити кроз веровање да се ради о металу
употребљеном као градивно ткиво за град мртвих-Тартар у којем
обитавају безбожници. Такву нам његову слику даје Вергилије у
Енеиди, ''позорницу казни над злобним људима'' описујући као
простор са ''металним стубовима и гвозденом кулом што се диже к
небу'' (6). Уколико је гвожђе било ''резервисано'' за подземни свет, не
чини се примереним потреби чувања успомене на стварање људског
живота из блата и светлости, доводити то у било какву везу са
гвожђем или неким сродним металом- симболом његовог опозита-
смрти, овековеченим у појму Гвоздених врата за пределе Ђердапске
клисуре и узвисине изнад књажевачког села Трновац.

Враћајући се иницијалној тези, уз ишчитавање дела Албера Камија,

посведочићемо како је најмудрији и најразборитији смртник, Сизиф
осуђен у паклу јер је ''небеским муњама претпоставио благослов воде''
одајући Азопу тајну Јупитерове отмице Егине, заузврат од њега
добивши воду за коринтску тврђаву, почаствован малим али
драгоценим наговештајима смисла бесконачног ваљања огромне
камене громаде, тиме што је ''његово подметнуто раме приањало уз
масу прекривену иловачом, а потпуно људску поузданост исказивале
су његове руке пуне земље'' (7).

Врховни свештеник- Pontifex Maximus имао је дужност тумачења

божанске воље и предсказивања, уједно управљајући вршењем
светих обреда. Био је на челу свештеничког колегија понтифекса,
чији је састав, почев од 14.године цар имао право
предлагати/commendatio, без стварних овлашћења Сената да се
изјашњава о номинацији. Функција понтифекса максимуса
представљала је једну од темељних вредности старог Рима, будући да
је била залога верске слоге, са значењем стабилизујућег фактора
државног устројства, а у раној фази развоја и чувар обичаја
промовисаних у изворе права. Таква звања римских царева
забележена су и на две у стену уклесане Клаудијеве (41-54.) табле на
Ђердапу, на Домицијановим (81-96.) и три Трајанове табле (98-117)
које датирају из 99, 100. и 101.године. Прва Трајанова табла потиче
из Прахова, Aque и посвећена је Трајановом градитељском успеху, по
преовлађујућим схватањима везаном за изградњу пута, а по нашем
скромном мишљењу за окончање радова на подизању великог
пристаништа чији се темељи и данас могу видети при изузетно
ниским водостајима низводно од Кусијака на Дунаву; друга сведочи
о изградњи пута, а трећа о уклањању препрека и чињењу Дунава
пловним (8). Ђердапски пут, на сличан начин као и друга Трајанова
табла, био је знатним делом уклесан у стене или ситуиран на дрвеним
мостићима који су повезивали неприступачне тачке на десној обали
Дунава. Међу овдашњим становништвом распрострањено је
мишљење да је свака од табли римских императора са натписом
''понтифекс максимус'', изузев величања царског култа и
умилостивљења божанских сила, имала ''мисију'' означавања места на
којима су похрањене изнимно значајне ствари, попут сакралних
предмета или великог блага у злату или сребру, понекад чак указујући
на средишта дешавања извесних натприродних појава, као што су
места окупљања душа изгинулих римских легионара. Да такво мњење
није сасвим без основа говори недавни проналазак праисторијских
предмета, укључујући и један наковањ, са остацима људског
станишта старим 29.000 година, тик изнад локације Трајанове табле
уграђене у каменој дунавској литици измећу Текије и Голог брда. Дух
понтифексов опредмећен у светој речи уклесаној на каменој плочи,
како се од мештана ђердапских насеља може чути, ''прозван је'' да би
се старао о очувању границе између света мртвих и овоземаљских
стваралачких сила (9). Без обзира на то, очигледно је да су табле са
таквим натписима у регији Гвоздених врата постављене на местима
где су извођени изузетно тешки стваралачки подухвати у
градитељском смислу- римски пут на неприступачном терену,
Трајанов пловидбени канал код села Сип, на Дунаву, одиста чудо
античке технике, највероватније и на Трајановом мосту низводно од
Кладова, сачињеном уз грандиозни потхват измештање тока велике
реке, или пристаниште и импресивни зидани град Аквис на Дунаву,
пар векова касније опасан бедемима од опеке и камена димензија
850 са 450 метара, површине 29.000 метара квадратних. Тиме се
сугерише теза о понтифексу максимусу као симболу креативне
енергије.

На трагове Трајановог пловидбеног канала у атару Сипа наишли су

српски инжењери, ангажовани од Министарства народне привреде
за сагледавање стања у сврхе изградње систем пловидбених канала
концем XIX столећа: ''Комисија је изашла на лице места код Сипа да
прегледа пројекат који ће се у Дунаву извршити и нашла је да се од
Сипа па на 2.800 метара узводно налазе трагови старога прокопа
римског- 60 метара широког на крајевима; данас постоје насипи од
неких 10 метара висине, који су ограничавали поменути канал-
дакле, један канал на овој страни и у истој дужини постојао је већ у
стара времена'' (10). Тридесетак година раније уочивши исти канал,
Илија Пчелар је забележио: ''Код села Сип лепо се види и свуда јасно
распознаје исполијски насип сада грмовима обрастао, многољудског
римског народа. Да би избегли Римљани опасности Ђердапа, матицу
су Дунава кроз овај канал навртали и туда лађама пролазили'' (11).
Драгоцени запис о величини подухвата сачинио је Феликс Каниц.
Према његовим мерењима извршеним 27.октобра 1889, дужина
канала који је од стеновите обале био удаљену просеку 150 метара
износила је са благом кривином избоченом према југу 3.220 метара,
дно му је било широко 57 метара; висина два већим делом вештачки
створена насипа била је 14 метара, ширина у подножју 10 метара а
размак између њихових круна 75 метара. Истом приликом
установљено је како је ради заштите јужног насипа од наноса потока
Косовица и Кашајна, изграђен систем камених зидова дебљине 1,2
метра, у функцији одбијања у страну вода које се уливају у Дунав.
''Од ових као стена чврстих брана код Сипа се још виде 61,5 метара
дуги, 2 метра високи остаци и на Кашајни један део дуг 25 метара''
(12). Западни део канала штитио је кастел од којег је Каниц уочио
остатке 40 метара дугог зида с јарком и 80 метара дуги део каменог
насипа- појачање јужног насипа канала. На улазу у канал такође
101.године било је саграђено мало утврђење четвороугаоне основе,
величине 28 са 32 метра, са четири куле на угловима, за које се
сматра да је код Прокопија означено са Јулиобалаи, од Iulio valle
(13). О генију римског градитељства од угарског путописца остало је
сведочанство: ''Ако је истина да је цар Трајан поводом тешког
проблема регулације реке позвао у помоћ свог архитекту Аполодора
из Дамаска, који се прославио великим мостом код Турну Северина-
а све околности говоре да је тако било- онда је извесно да се велики
математичар и војни градитељ са својом генијалношћу ангажовао на
Гвозденој капији на тако изврстан начин да су његова решења на
истом задатку прихватили и највиспренији хидротехничари нашег
времена- од 1795. рођеног Вашархељија (1834.), па све до најновијих
испитивања. И сада се препоручује, и то готово на истом месту,
изградња канала код српског Сипа, којим би се заобишли катаракти.
Иако се данашњи канал, изграђен за савремено паробродство, не
подудара у свим појединостима са својим античким узором, римски
градитељи су при избору места, при одређивању полупречника и
дужине лукова показали задивљујућу оштроумност'' (14). Блистави
Аполодоров ум заслужан је, изузев за велики римски дунавски канал
и мост, и за Трајанов стуб, форум, терме, библиотеку, те грађевински
комплекс усечен у брежуљак Квиринал у Риму. То су најбоље потпоре
тврдњи Џ. Метјуза, поводом импресије Диона Касија да не постоји
ништа што човек није способан изградити, изазване погледом на
стубове моста код Кладова, како се генијални Аполодор сигурно може
поредити са Леонардом или Брунелескијем (15). Владарима Империје
било је довољно присвајање атрибута pontifex maximus да би великим
делима римског градитељства придали значење царских, у нашем
случају Трајанових. Управо је то, наравно без помињања Аполодора,
уклесано на мермерној табли пронађеној крај Караташа, у
непосредној близини кастела именованог по божанству путева
Дијани.

За добијање епитета извора и споја цивилизација, Ђердап умногоме

дугује својим мостовима који су, од антике до данас, израз тежњи за
превладавањем граница људских моћи. Неки од њих, попут ледених
прелаза преко велике воде, дело су природе, неки су остали тек
неостварена замисао на пожутелом папиру или комади обрађеног
камена на обали Дунава, али историјски значај ових грађевина
далеко превазилази период њиховог физичког постојања и
коришћења једној или неколицини генерација.

У сврхе ратних похода против Дачана римска војска градила је

понтонске мостове, као што је овековечено на 30 метара високом
стубу што је по Аполодоровом пројекту у Трајанову (98-117.г.) част
изграђен у Риму и на барељефу Марка Аурелија (161-180.г.),
приликом војевања против Квада, Маркомана и Сармата, а када је то
ћудљива река дозвољавала, катаракте- мала стеновита острва, у
време ниског водостаја служиле су као ослонци тзв.повремених
дрвених прелаза. Трајанов стуб, подигнут 113.године, са посебно
упечатљивом сценом у ниском рељефу где је исклесано око 2500
фигура, по Р.Џ.А. Вилсону представља врхунац у наративној
скулптури античке уметности (16). Велики понтонски мост Трајанови
легионари поставили су на месту постојања табле на којој се
императорово име наводи уз титулу pontifex maximus, узводно од
Текије у близини Голог брда. Тим правцем је римска војска
101.године закорачила на дачанску обалу, незадрживо напредјући ка
Децебаловом престоном граду Сармизегетузи.

Аполодор je најзаслужнији што је 104.године између данашњег

кладовског села Костол и Турн Северина у Румунији у правцу север-
југ, са скретањем осам степени према западу, изникао величанствени
Трајанов мост, подигнут на двадесет стубова. Грађевина је имала
дужину од 1133,90 метара, од чега преко воде 1071 метар. Служећи
се техником измештања тока реке, каква је у ранијој историји
градитељства упамћена као достигнуће Талета из Милета, везано за
ратове Грка и Персијанаца, Аполодор је Трајанов ђердапски пут
финализовао импозантним прелазом преко Дунава, са распоном
између стубова од 50 метара, висином моста од 45 метара и
ширином 20 метара. У близини моста српски рибари су средином
прошлог века у својим мрежама пронашли бронзану главу за коју
Каниц претпоставља да се односи на Трајановог оца, управитеља
провинције Сирије, одакле је иначе Аполодор, а у којој је Трајан био
војни трибун (17). До данас се није ушло у траг табли са овог моста
посвећеној величању Трајановог подвига, уз навођење титуле
врховног верског старешине, понтифекс максимус.

Са значењем везе овоземаљске стварности и божанских,

натприродних сила, нарочито од 12. године п.н.е, када је Октавијану
Августу као римском императору додељено и звање врховног
понтифекса, оно је коришћено за свеобухватну афирмацију воље
владара, манифестоване у општим актима, чиме се у потпуном
светлу исказује политичка, ''употребна вредност'' религије: '' И заиста,
никад нико није народу доносио особите законе а да се није позивао
на Бога, јер иначе не би били прихваћени, будући да мудар човек
познаје многе добробити што не садрже очите разлоге који би друге
могли уверити. Стога се паметни људи, који ту тешкоћу желе
отклонити, позивају на Бога.Тако су учинили и Ликург, и Солон, и
многи други који су имали исти циљ'' (18).

Да су Римљани итекако добро схватали предности оваквог

инструмента моћи, уграђиваног у законе, лепо нам сведочи увод у
Јустинијанове ''Институције'' из 533.године, када призивајући Бога
наглашава да ''царско величанство мора бити и законима наоружано,
како би и у време рата и у време мира, могло у складу с правом
владати, те да би римски владар изашао као победник и на путу
права.'' (19). У XI Јустинијановој Новели из 535. године, позивом на
исти ауторитет и из истоветних разлога обновљена је епископија
Aque са седиштем код данашњег Прахова на Дунаву, издвајањем од
Меридија, највероватније ситуираног у Дарданији, са посебним
циљем борбе против Фотијеве јереси, практиковане од стране
епископа Боноса из Наисуса (20). У то време је већ Divinus Imperator-
божански цар преобраћен у Imperator Dei Gratia- цар по милости
божијој, али са овлашћењем постављења патријарха у
Константинопољу. Била је то довољна хришћанска залога царске
суверености, све док Мехмед II 1453. године, у Србији упамћен као
освајач ђердапских утврђења Голубац и Вишевац, покривен
ауторитетом ислама, при пљачкашком походу у храму Свете Софије,
није изрекао својим ратницима опомену:'' Људи су ваши, камен и
земља су моји!''

Старање о календару од стране понтифекса подразумевало је

одређивање дана за вршење правосуђа, па следствено томе и
одговарајућих јавно-правних овлашћења. Првобитно су Римљани
своје рачунање времена заснивали на месечевој години, за 11 дана
краћој од сунчеве (354-365 дана). Настојећи да отклоне
непрецизности, свештеници су прибегли утврђивању преступног
месеца- мерцедонија- сваке друге године, после празника
Терминалија, у част бога краја-завршетка, Термина. Том приликом
објављивало би се колико ће година бити дуга, обзиром да је
четворогодишњи циклус од 1465 дана био раздељен на 355, 378,355
и 377 дана, укупно један дан више од четири сунчеве године, што је
нивелисано искључењем преступне године једанпут у осмогодишњем
периоду.

Календарски систем приписиван Ромулу, имао је десет месеци, са

почетком у марту, посвећеном његовом претпостављеном оцу Марсу,
богу храбрости, ратног јунаштва, верности застави и домовини. Име
наредног месеца, април, изведено је из језичке одреднице појма
отварања, цвата и пролећа, док месец мај дугује свој назив
Атлантовој кћери Маји, Меркуровој мајци, којем је следио месец
Јуноне, Јупитерове жене. Бројевима од пет до десет означавани су
преостали месеци.

Према Нуминој подели времена, уведена су још два месеца- јануар,

као почетни, у част Јануса- бога почетка, установитеља цивилног
поретка у људској заједници, изворног божанства старог и младог
месеца, зачетника догађаја и ствари; као оличење света приказиван
је са четири лица, од којих је свако припадало једној његовој страни,
о чему сведоче и тетрапилони подигнути уз античку Ромулијану, код
данашњег Зајечара. Завршни месец у години постао је фебруар,
посвећен Термину, са именом које асоцира на обавезу очишћења.
Касније квинтилис- шести месец- добија име Гаја Јулија Цезара,
упамћеног и као реформатора календара, од 1.1.45. године пре н.е,
по којем година има 365 дана, а секстилис- шести месец- бива
означен по Октавијану Августу. Ову праксу покушао је следити
Домицијан, дајући своје име дотадашњем октобру, а септембар
називајући германиком, у спомен на свој ратни успех, но то је
трајало тек колико и његов живот, до 96.године. Првобитно
одређивани само у односу на три ознаке за дане- календус, иде и
ноне, делови недеље, обичајем преузетим од Калдејаца, именовани су
по боговима и њиховим планетарним силама. Понедељак је био дан
Месеца, уторак Марса, среда Меркура, четвртак Јупитера, петак
Венере, субота Сатурна а недеља Сунца. Посебан респект уживао је
дан посвећен Сатурну (Кронос- Време) јер се његов алегоријски
значај (ушкопљење оца Урана- Неба) осликавао у околности да време
што условљава настанак ствари, те исте ствари отима неограниченој
надмоћи неба. На тај начин посматрано, јасно је зашто је знање
календара било у искључивом домену понтифекса максимуса и
његових свештеника.

И у епохи када се с разлогом могло говорити о христијанизацији

Римског царства, почев од Константина (306-337.), коме није сметало
да једно од централних места у Константинопољу, основаном
330.године, заузме статуа Хелија са његовим ликом, па све до
Теодосија Великог и 379.године односно 383.године и времена
његовог и Грацијановог, односно Грацијанове погибије на мосту код
Сингидунума, римски цареви задржали су звање понтифекса
максимуса. Разнородни религијски састав римских легија, са
очекивањима да ће официјелна верска толеранција бити кохезиони
фактор, предодредили су продужетак живота установе
политеистичког врховног свештеника, али и реафирмисали тезу
према којој, Гибоновим речима казано, признавајући опште користи
од религије, Римљани су били убеђени да различити начини
богоштовања подједнако доприносе истим здравим циљевима, и да је
у свакој земљи онај облик празноверја, који су време и искуство
освештали, најбоље прилагођени поднебљу и житељима (21).

Диоклецијанов, а затим и Константинов савладар, пореклом са

подручја данашње источне Србије, Галерије (293-311.), после борби
на Дунаву са Карпима и Јазигима, војевања против Персијанаца, пет
дана пред смрт, у своје и Константиново име, као врховни
свештеник, 30.априла 311.године у Никомедији издаје едикт о
верској толеранцији:
''Император Цезар Галерије Максимијан непобедиви Август,
врховни свештеник, највећи Германски, највећи Египатски, највећи
Тебаидски, пет пута највећи Сарматски, два пута највећи Персијски,
шест пута највећи Карпски, највећи Јерменски, највећи Медски,
највећи Адиавенски, двадесети пут у достојанству трибуна,
император деветнаест пута, конзул осам пута, отац отаџбине,
проконзул и император Цезар Флавије Валерије Константин,
побожни, срећни, непобедиви, Август, врховни свештеник, са
достојанством трибуна, император пет пута, конзул, отац отаџбине,
проконзул,
Међу осталим мерама које смо престали да примењујемо у интересу и
за добро државе, претходно смо одлучили да установимо све ствари
према старим законима и правилима Римљана, и да пазимо на то да
чак и хришћанима, који су били напустили веру својих предака, буду
повраћена добра осећања (ad bonus mentes redirent); јер, из извесних
разлога, ти исти хришћани беху захваћени таквом тврдоглавошћу и
таком лудошћу да, далеко од тога да су следили обичаје старих-
обичаје које су можда били установили њихови преци- они беху
начинили за себе, према њиховој ћуди и задовољству, законе које су
поштовали и на разна места привлачили гомиле људи свих врста.
Дакле, после објављивања нашег едикта који је њима наређивао да се
прилагоде обичајима предака, многи су били прогоњени, многи су
били чак и кажњени. Али, пошто је велики број њих истрајао у својим
намерама, и пошто ми примећујемо да они, не одајући боговима
поштовање и обожавање које им дугују, поштују само хришћанског
Бога, сматрамо такође, у светлости наше бескрајне благости, нашег
постојаног обичаја да подаримо опрост свима, да треба одлучити да
се прошири и на њихов случај такође, и без икаквог одлагања,
доброчинство наше индулгенције, да би они могли поново да буду
хришћани и да поново саграде њихова места за окупљање, под
условом да се не одају никаквом чињењу противном установљеном
поретку. У складу са тим, и сагласно са опроштајем који им
потврђујемо, хришћани ће морати да моле свога Бога за нашу
добробит, добробит државе и њихову сопствену, да јединство државе
буде установљено свуде и да могу да воде миран живот у својим
домовима'' (22).

На релативно толерантан став према хришћанима наићићемо и две

стотина година раније у Трајановом писму Плинију (око 113.године).
Одговарајући на извештај Гаја Плинија Млађег о истраживању
случајева лица проказаних да су хришћани, овај Pontifex Maximus
износи мишљење да их не теба гонити, но ако буду пријављени и
оптужени, онда их казнити с тим да, ако неко порекне своју веру и
ако то јавно докаже приношењем жртве боговима, треба да добије
опроштај. Трајан даље указује да анонимне дојаве против хришћана
не смеју играти никакву улогу при оптужби, ''јер оне стварају најгори
пример и нимало не одговарају духу нашег времена'' (23).

Како Николо Макијавели закључује, римски грађани бојали су се да се

не огреше о заклетву много више него о закон, јер су више
поштовали божију него људску моћ, али су ипак предзнаке тумачили
према потреби и разборито су одавали да поштују религију и онда
када су били присиљени да је се не држе, мада су кажњавали онога
ко би се дрзнуо да је потцени (24). Њихов приступ изградњи путева и
мостова кроз Ђердап илустративан је пример таквих ставова, између
осталог, посматрано кроз посвећивање једне од највећих војних
насеобина, код Караташа, култу богиње Дијане, заштитнице путева-
''због чега хтедоше да је девица јер пут ништа не рађа'' (25), а много
векова касније румунски песник Никита Станеску, кроз ''Гетску
елегију'' гради стихове: ''Довољно је да се мост један сруши, па да се у
ту празнину смести бог'' (26).

Црквени великодостојници са овог подручја, чије је средиште

хришћанске епархије било Aque, по којем је под византијском
влашћу цела регија уместо Прибрежном Дакијом названа Regio
Aquensis, учествовали су на сабору у Сердики 343. године, што
представља први помен о организованој хришћанској заједници на
том делу данашње источне Србије, уколико изузмемо пар
сведочанстава о хришћанским досељеницима из Мале Азије (27).
Епископ Виталис из Аква био је присталица патријарха Атанасија
Александријског, подржавајући га у супротстављању царевом
мешању у црквене ствари, у настојањима одвајања духовне од
световне власти. У својој ''Историји аријанаца'' (357-358.г.), упућеној
цару Констанцију II, Атанасије исписује речи: ''Као што ми не смемо
да владамо светом, ти немаш власт да узнемираваш тамјан'', што је
произишло из Шестог канона сабора у Сердики, који је утврђивао да
се наименовање епископа имало тражити од цара само изнимно. И у
следујућем периоду развоја хришћанства преовлађиваће теорија
заједништва црквене и царске власти, најексплицитније исказана у
писму папе Геласија цару Атанасију из 494.године, којим се поред
наглашене потребе царева за владикама у погледу вечног живота, те
покоравања владика царским мерама у погледу световних ствари,
указивањем на случај старозаветног цара и свештеника Мелхиседека,
прозива се ''демонска помешаност 'двеју власти' у паганском
царству'' у којем је цар био pontifex maximus и призива њихово
дефинитивно раздвајање Христовим доласком (28).

Установа понтифекса максимуса, с једне стране, имала је

благотворно дејство на продужетак трајања Империје, што треба
приписати њеној прилагодљивости спољним утицајима, али се она
исто тако може с правом означити и као генератор агоније Римског
царства, обзиром да је подражавала привид његове моћи и када је
оно почело да се излаже, како се испоставило, уништавајућим
налетима варвара. Но, она је била обележјем ''првог међу епископима
читаве хришћанске васељене'' дуги низ столећа, за које се време
њеним носиоцима с разлогом приписује мисија очувања јединственог
европског цивилизацијског наслеђа.

У једном коментару из VII века наилазимо на став: ''Првосвештеник

је први међу свештеницима, он такорећи утире пут онима који га
следе. Он је врховни свештеник и зову га pontifex maximus. Управо
он ствара свештенике и левите, он располаже свим црквеним
редовима, он упућује шта свако треба да ради. Некада је постојао
истовремено првосвештеник и краљ. Уистину, постојао је стари
обичај да краљ буде и свештеник или првосвештеник. Отуда су
римски цареви били називани првосвештеницима'' (29). Преставши
да буде синоним за цезаропапизам, назив pontifex maximus одржао
се и много столећа после пропасти Рима, са значењем атрибута за
католичког поглавара, али и титуле, такође проистичуће из ознаке за
свемоћ, придаване члановима одређених степена херметичких
друштава. Исти термин своју трајност дугује изразу ''понтификат'' за
период владавине одређеног католичког хришћанског
првосвештеника. Као да се тиме, на начин примерен потреби
носиоца моћи да овлашћења црпи из исконске везе човека са Богом,
пркоси тези Жилбера Дагрона како је историографија до сада
придавала претерану важност ''једној скоро безначајној титули'' (30).
За разлику од њега, представник Српске православне цркве,
преосвећени епископ Г.др Иринеј, у пригодној беседи упућеној из
београдске катедрале Блажене Девице Марије, поводом обележавања
25.годишњице понтификата Папе Јована Павла Другог, износи
мишљење: ''Изворно јеванђелско учење, са нагласком на служењу а
не на владању, из живота и праксе битно доприноси и
премошћавању раздаљина и растојања међу онима који верују у име
Христово... Личност Јована Павла Другог заиста извршава функцију
и друге своје почасне титуле, титуле понтифекса, мостоградитеља,
служећи свима, пре свега, својој Цркви и њеном јединству, а затим
служећи колико је најбоље и највише могуће јединству свих. Он тим
заиста гради мостове и остварује себе као аутентичног
мостоградитеља духовности, понтифекса.''(31). Преостаје нам
веровати како ће ватикански Liber pontificalis у предстојећим
временима бити антологија својеврсног грађења мостова, на начин
исказан речима др.Иринеја, који иначе своје монашко име дугује
сенима личности чије је дело било узор Јовану Павлу Другом-
Иринеја, епископа града Лиона, првог у историји Цркве дариваног
почасним назив теолог-богослов. Аполодорова величанствена дела
пак, изведена под плаштом понтифекса максимуса у лику цара
Трајана, далеко премашујући траг који је у историји цивилизације
оставило мноштво римских владара, чине аутентични мост између
генија антике и европског ренесансног духа, како је то Дион Каисје
пре много столећа формулисао: остављајући нас у уверењу да не
постоји ништа што човек не може саградити.

Pontifex Maximus остаје и као спомен на човека који је први почео да

држи јавна предавања о праву, првог римског правника, зачетника
јуриспруденције Тиберија Корунканија (32).
 ЗАБЕЛЕШКЕ

(1) Из 23. године потиче прва поуздана вест о римским легијама на

мезијском делу Дунава, наведена у Тацитовим аналима IV 5: ''Et
Thraeciam Rhoemetalces ac liberi Cotys, ripamque Danuvii legionum
duae in Pannonia, duae in Moesia attinebant, totiedеm apud Delmatiam
locatis, quae positu regionis a tergo illis...''. Имена ове две легије
уклесана су и на Тиберијевој табли код Госпођиног вира
33/34.године. Цитирано према: Мирослава Мирковић, Римски
градови на Дунаву у Горњој Мезији, Београд 1968, с.24.
(2) Плутарх, Упоредни животописи, књига прва, Загреб 1988, c118.
(3) Богдан Богдановић, URBS&LOGOS, огледи из симбологије града, Ниш
1976, с.101.
(4) Тацит, Историје, књига прва, 86, с.109, Загреб 1987. Међутим,
рушење од стране људи у ситуацијама када је то изискивала одбрана
Рима није имало такву негативну конотацију. Велики антички
историчар Полибије подсећа на случај легендарног римског јунака из
рата са Порсеном, који је у својој личности садржао и елементе
божанског лика, Хорација Кокла. Овај јунак, уплашивши се да
непријатељи не продру у град, наредио је саоброцима иза себе да се
повуку и сруше Pons Sublicius. Када је мост био срушен,
непријатељско напредовање је заустављено, а Кокле се са оружјем
бацио у Тибар и добровољно окончао живот ''ценећи безбедност
домовине и будућу славу више од садашњег живота и година које су
му остале''; Полибије, Историје, VI, 55 , Нови Сад 1988.
(5) Богдан Богдановић, с.83.
(6) Публије Вергилије Марон, Енеида, превод Младен С. Атанасијевић,
Београд 1964, Шесто певање, с.206.
(7) Албер Ками, Мит о Сизифу, Сарајево 1978, с.120.
(8) Трајанова табла из 99.године, пронађена у Прахову, виђена је 1642,
да би потом била изгубљена, с тим да је Феликс Каниц 1870. године
видео тек један њен део у музеју у Неготину. Натпис гласи: Imperator
Caesar divi Nervae filius Nerva Traianus Augustus Germanicus pontifex
maximus tribunitia potestate ...consul II pater patriae. Наведено према:
Мирослава Мирковић, Римски градови на Дунаву у Горњој Мезији,
Београд 1968, с.85 и фуснота 6. Текст на Трајановој табли из 101.
године- мермерној плочи дебљине 30 цм димензија 100 са 200 цм,
пронађеној 20.10.1969. код градилишта објекта хидроелектране
Ђердап, крај Караташа, гласи: Imperator Caesar Divi Nervae Filius
Nerva Traianus Augustss Germanicus Pontifex Maximus Tribunitia
Potestate V Pater Patriae Consul IIII ob periculum cataractum derivato
flumine tutam Danuvi navigationem fecit. Наведено према: Јелена
Ранков, Ископавања на Караташу, први претходни извештај
1978/79, Ђердапске свеске I, Београд 1980, с.52. На табли уклесаној
у стени између Текије и Голог Брда, преко пута румунске Оградине
димензија 162 са 357 цм, написан је и црвеном бојом обојен текст из
100.године: Imperator Caesar Divi Nervae filius Nerva Traianus
Augustus Germanicus Pontifex Maximus Tribunitia potestate IIII Pater
Patriae Consul III montibus excisis anconibus sublatis viam refecit.
Наведено према Феликс Каниц, Србија, земља и становништво,
 књига 2, с.514-518. и Радоје Зечевић, Србија и међународни положај
Ћердапа, Београд 2000, с.52.
(9) Забележено на основу казивања Драгослава Мајкановића из Мале
Врбице и Миодрага Ј. Петровића из Текије, општина Кладово.
(10)Извештај Комисије за извођење регулационих радова на Ђердапу из
1889.године, Архив Србије, ПФ 9 Р.Но.1-889- Записник са седнице
Комисије 20.3.-31.7.1889.
(11)Илија Пчелар, Окружје Крајинско, Гласник Друштва срспке
словесности 9, 1857.г, Београд, с.213,
(12)Феликс Каниц, Србија, земља и становништво, Београд 1999,
2.књига, с.515.
(13)Procopius, De aedificiis, IV 4- Procopii opera, ed.J.Haury, Lipsiae 1913,
преводи коментар Ф.Баришић, Византијски извори 1, 1955, с.29; да је
утврђење Јулиобалаи добило име по римском каналу из 101.године
тврди Ђорђе Јанковић, Подунавски део области Аквиса у VI и почетком
VII века, Београд 1981, с.56.
(14) Феликс Каниц, с.514-515.
(15)Оксфордска историја римског света, Београд 1999, с.375, 412.
(16)Исто, с.412.
(17)Фелик Каниц, с.505.
(18)Николо Макијавели, Изабрано дело, Расправа о првој декади Тита
Ливија XI, с.174,175, Загреб.
(19)Према: Анте Ромац, Извори Римског права, Загреб 1973, с.101.
(20)Цитирано према: Мирослава Мирковић, наведено дело, с.88, позивом
на Cod.Iust. Novellae, XI (ed. Kroll, Berolini 1895.): ''Aquensis autem
episcopus habeat praefatam civitatem et omnia eius castella et teritoria et
ecclesias, ut possit Bonosiacorum scelus ex ea civitate et terra repellere vel
in orthodoxiam fidem transformare''. Ђорђе Јанковић-Подунавски део
области Аквиса у VI и почетком VII века, Београд 1981, с.52- Меридио
наведен код Прокопија приликом набрајања подунавских грађевина ( De
aedif.IV 4), идентификује са римским градом у потесу Врело између
Шаркамена, Штубика и Плавне (Неготин), свега 25 км западно од
Прахова (Аквис). Ради се о четвороугаоном утврђењу димензија 100 са
100 метара, десте кружних кула, са бедемима зиданим каменом и
опеком. Јанковић износи тезу да је управо то место било седиште
епископа из чије је надлежности одвојена епископија у Аквису, чему се
противи околност да се Меридио налазио сувише близу Аквису да би
измештање епископске столице из једног места у друго на овај начин
имало смисао у настојањима спречавања ширења јереси која је
захватила претходни епископски центар.
(21) Едвард Д. Гибон, Опадање и пропаст Римског царства, Београд
1006, с.14.
(22)Евсевије, Црквена историја, VII, 17, превод Срђана Шаркића,
Политичке и правне идеје у Источном Римском царству, с.140, Београд
1984.
(23)Гај Плиније Млађи, Писма, X-96, с.364-366, Београд 1982.
(24)Николо Макијавели, Расправа о првој декади тита Ливија XIII, XIV
(25)Аурелије Аугустин, О држави божјој, 7,16, Загреб 1982.
(26)Никита Станеску, Једино мој живот, с.49, Београд 1984.
(27)Zeiller, Les origines, 154.nap.4, - Vitalis e Dacia Ripensi de Aquis-
везано за сабор у Сердики 343, сматра да су морале бити у питању Акве
у Мезији, а не оне са леве обале Дунава, Дакија. Цитирано према:
Мирослава Мирковић, Римски градови у Горњој Мезији, с.88 и фуснота
29.
(28)Исидор Севиљски, наведено према: Жилбер Дагрон, Цар и
првосвештеник, Београд 2001, с. 356.
(29)Жилбер Дагрон, исто, с.312.
(30)Исто, с.8.
(31)Епископ СПЦ др.Иринеј Буловић, говор у Београду од 25.9.2003. на
академији поводом 25.годишњице понтификата Папе Јована Павла
Другог. Цитирано према запису у листу ''Данас'' Београд од 7. октобра
2003, с.13, под насловом ''Аутентичан градитељ духовности''.
(32)Мирослав Милошевић, Римско право, Правни факултет
Универзитета у Београду 2009, 76

*Текст публикован: на енглеском језику у SCIENTIFIC AND TEHNICAL BULLETIN, Series: Social and

Humanistic Sciences, Nr.14, Univestitatea Aurel Vlaicu Arad Romania 2008, уредник проф др Матеи Симандан и ''СВЕТИ

ДУНАВ'' Нови Сад 11/2008; на српском у: ''АРХИВСКО НАСЛЕЂЕ'' бр.4/2006, часопис за архивистику и историографију

Историјског архива Тимочка крајина Зајечар

ПРИЛОЗИ
 Отац цара Трајана, налаз са локалитета Понтес-Кладово

http://virtuelnimuzejdunava.rs/pocetna/glava-oca-imperatora-trajana.i-47.125.html

https://en.wikipedia.org/wiki/Corpus_Juris_Civilis
 ЖЕНЕ У ПРАВУ

-Све дотле док људи законима и указима проглашују своју супериорност, жене
имају право да у ову сумњају-
(Живојин Перић 1922, 348)

АПСТРАКТ: Предмет овог рада је сагледавање правног, следствено

томе и друштвеног статуса жена од античких времена да
шездесетих година 20.века, кроз презентацију правних норми у
контексту расположивих података са подручја данашњег Кладова
и Ђердапске регије.

КЉУЧНЕ РЕЧИ: Жена, право, Кладово, Ђердап, статус, норме, дела

Античка божанства у женском обличју присутна су на ђердапском

делу Дунава почев од првог века нове ере: Медуза, Селена, Минерва,
Јунона, Дијана, Либера, Менаде, Агава. Поред осталог, њихова се
улога огедала у доприносу владарског ауторитета односно
легитимности правног поретка. Име заштитнице путева Дијане носи
и станица катаракти односно војна постаја и тврђава на излазу из
Сипског канала. Нешто даље у унутрашњости, лоцирана је Феликс
Ромулијана подигнута крајем 3. и почетком 4.века. Посвећена је
Дачанки Ромули, мајци цара Галерија Валерија Максимилијана,
уздигнутој у ранг божанства.

Најстарија представа лика жене која скупа са божанствима учествује

у светом обреду, садржана је на мермерној икони из Понтеса код
Трајановог моста. Како Мирослава Мирковић описује садржај плоче
димензије 42х29 цм, у горњем појасу представљени су Либер и
Либера (божанства виноградарства и плодности)... лево од Либере
мала женска фигура обучена у пелопс, с неким предметом у рукама
(котарица или птица); у доњем делу фриза, с лева на десно, две
Менаде обучене у дуге пелопсе, обе с подигнутим рукама; у центнру је
женска фигура у пелопсу, која држи у десној руци кратак мач
(Агава), а у левој одсечену главу човека; сцена представља смрт
Пентеја (2015, 98). До данас се у овим крајевима одржало
''призивање метаморфозе вина и лозе'' кроз бајалицу ''Прича
Господња'', са стиховима: ''...И литар вина постаде/ Лоза зеленога
винограда/ С грожђем на њој/ И вино из боце поста/ Чокот зелени/
С црним грожђем на њему...'' (Гацовић, 2002, 112-115).

Управљање светим обредима које је надживело и границе антике,

током развоја људског друштва делом кроз обичаје преточене у
право- ''правне норме'' а делом опсталих као елемент идентитета
једне заједнице- ''друштвене норме'', у регији данашње Тимочке
крајине, било је резервисано за жене, од стране путописаца неретко
поређених са Римљанкама: ''Између жена находе се доста жена са
правилним цртама, које би се могле упоредити са старим римским
лепотицама. Особито мора сваком посматрачу у очи пасти што су
код Румуњанке мале руке, али уопште мале ноге са правилно
развијеним листовима. Доиста се мора чудити откуд ова
аристократска својства ногу код ових планинаца, код којих би
требало да се са вечитим пешачењем и пентрањем на планинама
ноге сразмерно још развијају. Додајте још једну лепоту здравих зуба,
правилно скројених уста и очију пуних ватре и живости и ето нам
типа старе Римљанке.'' (Мачај 1966, 67). Чине се занимљивим
паралеле између обредних радњи везаних за легенде о оснивању
''вечног града'' и они хиљадама година упражњаваних у данашњој
српској регији. Како Плутарх пише, по Ромуловом налогу би око
средишта кружног јарка зацртан град као какав круг, ''осничач
града онда причвсти на плуг гвозедени раоник, упрегне бика и
краву, па сам тера и урезује унаоколо дубоку бразду... где мисле
наместити градска врата, дигну раоник, пренесу плуг и оставе
простор. По томе држе читав зид осим врата светим'' (Плутарх 1988,
63). У другој половини 19. века Стеван Мачај наишао је на обред
''радње са црталом'' на нашим просторима: ''Кад мртвац буде
сахрањен и пратња се разиђе, она женска која је мртвацу свећу и
киту цвећа давала заостане, узме цртало из плуга и почне са лева
на десно опкољавати гроб, говорећи ''Јуначе- назове га именом- ја
сам те опколила и образдила са гвожђем, био ти добар или рђав, од
сунца, месеца, сродника, пријатеља и целог света...'' (1966, 65).
Магијске радње жена била су и део рибарске свакодневице на
Ђердапу и у 20. столећу. Према истраживањима С.Зечевића и
Д.Дрљаче, веровало се да се срећа у риболову може постићи бајањем
или прорицањем: ''Над мрежама или другим алатом бајале су жене
које су мађијским формулама утицале на срећан исход лова. Такође
су постојале жене које су могле да уреде да један рибар током дана
ухвати, рецимо, три јесетре, што се сматрало добрим ловом, па није
било скупо платити пророчици.'' (1973. 125). И у случају магијских
обреда и у случају правних норми, човеку антике било је блиско
становиште да они владају у природи независно од људске воље те
ће, на трагу Фрејзеровог закључка, уколико поступа на известан
начин, то неминовно довести до одређених последица услед једног
или другог... уздржавањем да се чини оно за шта, на основу својих
погрешних идеја о узроку и последици, верује да би му нашкодило,
потчињава се табуима који су негативна примена практичне магије
(Аврамовић, Станимировић 2010, 48).

Везано за статус жена у некадашњим деловима античког Рима што

су гравитирали Дунаву, инкорпорисаних у његов правни ситем од
почетка првог века н.е, за владавине Хадријанове од 121.г. под
окриљем муниципијума Дробета, седам деценија касније, под
Северима у оквиру истоимене колоније а након тога, од краја трећег
столећа (270- 275.г, владавина Аурелијанова) у саставу царства мимо
ње, нарочито у склопу политике насељавања ратних ветерана у
граничној провинцији Дакији, њиховим удајама за легионаре чији је
Дијана као логор помоћних трупа превасходно била насељена
војницима провинцијског порекла, постоји низ норми римског права,
важећи за њих, било по питању стицања римског грађанства, било по
питању брачног односно породичног права. О војничким дипломама
пронађеним на Ђердапу можемо говорити као о првим писаним
траговима у којима се спомињу жене. Ради се о јавним исправама
издаваним припадницима помоћних јединица у форми две
правоугаоне, жицом и печатима седам сведока сједињене бронзане
плоче, издаване ветеранима, чији су изворници чувани у Риму
(Бегић, Санадер, Жрнец 2007, 15). Једна од њих пронађена је у
фрагментима у Доњем Милановцу 1967.године и датирана је
28.априла 75.године, доба цара Веспазијана. Њоме се потврђује
статус римског грађанина и право склапања брака са женом из реда
странаца у статусном смислу- перегрина ''коју имају у току стицања
римског грађанства или ће је касније оженити'' (Мирковић 2015, 87).
Стицалац права био је Хера, син Серапионов, пореклом из Антиохије,
војник кохорте I Ractorum, под командом Секста Ветулена Цериалиса
у Мезији, након 25 година војничке службе. Диплома је доносила и
друге бенефиције, попут ослобођења плаћања разних пореза за њега и
супругу, право грађанства за њихову децу и потомке... Из периода
владавине Антонина Пија потиче део војничке дипломе чији су
делови пронађени у каструму Нове (Чезава) на Дунаву. Документ је
сачињен између 147 и 160 године. Гласила је на име ветерана флоте
који је после 26 година службе стекао право римског грађанина и
право на брак са женом која нема тај статус (Мирковић, 2015, 77). О
овом праву одредбе садржи Гајев уџбеник за правнике ''Институције''
написан око 160.године, у одељку 57 прве књиге који се бави
забрањеним браковима: ''Често се дешава да неки ветерани добијају
одлуком владара право на закључење брака са Латинком или
перегринком коју прву узму за жену по отпуштању из војске; деца из
таквог брака су и римски грађани и под влашћу својих родитеља''
(Гај, 1982, 47). Латинкама је иначе за право римског грађанства
довољан услов било пресељење у Рим (Милошевић, 145).
Каракалиним едиктом о грађанству (constituio Antoniniana) већина
слободних становника царства добила је тај статус. Према Гајевим
Институцијама, није било дозвољено закључење брака између
предака и потомака, усвојитеља и усвојенице макар дошло до
раскида усвојења, између брата и сестре, зaтим са сестрином ћерком,
тетком, некадашњом таштом, снахом, пасторком, маћехом: ''Онај ко
склопи неважећи и родоскрвни брак, сматра се да нема ни жену ни
децу. Како се сматра да деца која се роде у оваквој заједници имају
мајку, али не оца, отуда нису под његовом влашћу, него имају
положај деце коју је мајка ванбрачно зачела, јер се сматра да ни она
немају оца пошто им је отац неизвестан'' (Гај, 47-49). Уласком у
брак жене су долазиле под власт ''оца породице''- очинска власт-
patria potestas. Pater familias је sui iuris- ''својевласно лице''- ''лице
које живи по свом праву'' а чланови породице су alieni iuris-
''потчињена лица'', ''укућани'', ''она која живе по туђем праву''
(Милошевић 148). То се односило на жену која је склопила класични
брак, тзв. ''брак са манусом'', који се могао развести неформалним
отказом једне стране, по потреби уз интервенцију магистрата. Друга
врста брака- ''без мануса''- није производила сатусне последице- ако
је жена била sui iuris, она то и остаје задржавајући имовину уз
могућност слободног располагања њоме а уколико је alieni iuris,
остајала је под влашћу свога патерфамилијаса у односу на кога је
имала наследно право као да није удата, док према мужу и деци та
права није имала; са децом је само у крвном сродству. Такав се брак
могао развести у свако доба, без навођења разлога, без испуњења
било какве посебне форме (Милошевић, 46).

Као инструмент политике, са богатом праксом у античко доба,

давање женско детета у залогу непријатељу приликом склапања
мировног споразума, забележено је и у средњовековном периоду
српске државе 1390.године приликом уговарања вазалног односа
Србије према Османском царству. Одлука о томе донета је на
државном сабору крајем 1389.г, уз учешће кнегиње Милице. За
''залог мира'' одведена је у султанов харем њена кћер кнегиња
Оливера (Гиљан 2009, 57-59.) ''Са иноверним принцезама султани су
склапали шеријатске бракове, без њихове ренегације у ислам, а ове су
постајале кадуне или како их наша литература назива-султаније''
(Гиљан 62). Током Ангорске битке 28.јула 1402.године, Оливера је
заробљена на бојишту, заједно са султаном Бајазитом Првим павши у
заточеништво монголског кана Тамерлана. Према ''Династичкој
хроници Тимур- Ленка'', када је кренуо за Самарканд Тамерлан је
ослободио све заробљене Србе (њих око 8000) изузев 70 припадника
Стефанове инжењеријске јединице које је повео са собом као веште
грађевинаре (Гиљан 106). Сагласно преовлађујућим мишљењима,
Оливера је крајем 1402. или у пролеће 1403.г. пуштена из
заробљеништва, вољом Тамерлановом, чији мотиви за овај гест нису
познати; углавном се мисли да је то учињено на молбу њеног брата
Стефана. Никола Гиљан, претежно позивом на ставове изнете у делу
''Пут светог Никодима'' о томе пише: ''Према народном предању
принвеза Оливера је у току 1403.г. кратко време боравила у
манастиру Манастирица у близини Кладова. Реч је о манастиру који
је монах Никодим сазидао у време кнеза Лазара и уз његову
финансијску помоћ- Манастирица се налазила на територији за коју
се претпоставља да је њоме почетком 15.века управљао Шаин
(Шахин), један од виђенијих ратника деспота Стефана. Вероватно су
Стефаново поверење у Шаина, удаљеност овог краја од јужних
граница Србије и турске војске, а и његова близина Београду, будућој
престоници деспотовине, били од пресудног значаја да се принцеза
Оливера накратко настанила баш ту. Могуће је да је са Оливериним
боравком у овом крају повезан и доцнији повлашћени положај Кључа
и Неготинске крајине у оквиру Османског царства. Те области имале
су, могуће још од друге половине 15.века, а од друге половине
16.века сигурно, положај ''Султанијиних поседа'', којима су у
султанијино име управљали посебан бег и кадија, а хришћани имали
повластице и самоуправу, на челу са два своја кнеза у Кладову и
Неготину'' (Гиљан 123). Могло се веровати да је Оливерин статус код
Бајазита био особена залога познијег третмана вакуфског добра,
како се овде сматрало- ''султанијиног поседа'' за целу област
данашњег Кладова. Познато је да су неки султани поклањали поседе
султанијама родом из племићких српских породица, како је то
учинио Мехмед Други у корист султаније Маре, кћери деспота Ђурђа
Бранковића, са некретнинама у Јежеву, Македонија, где се ова
касније и настанила. Из извештаја аустријског изасланика на Порти
Херберта из 1797.г. и аустријског губернатора Оршаве Хенига 1794,
1800, знано је да приходи Кључа и Крајине ''припадају Шах-
султанији, сестри султановој, а да два оборкнеза, један у Кладову,
други у Неготину, одговарају врховној власти посредством бега у
Кладову'' (Пантелић 1949, 23).

Боравак још једне жене на овом подручју спомиње се у историји као

основ одређених повластица. Догађај који се збио на Ђердапу
почетком 15. века драстично је изменио регуле о наслеђивању у
Угарском царству: спашавање краља Жигмунда од утапања у
таласима Дунава 1428.године, када је приликом битке за Голубац
поражен од стране султана Мехмеда Другог. Током борбе пао је у
немирне воде Дунава, одакле су га спасили Стефан Рогозњи и његова
супруга Цецилија Сентђерђи- ''Стефан га је извукао док је супруга,
која је свог мужа пратила на ратиште, држала чамац у
равнотежи'' (Рокаи 2002, 136). Тај се чин испоставио поводом првог
случаја у историји Угарске да једна жена наследи део имања, раван
уделу мушких санаследника- ''у знак захвалности Жигмунд је
дозволио да Цецилија наследи поседе свога оца равноправно с
браћом'' (Рокаи, 2002, 136).

Ни примена шеријатског права, везано за статус жене, није изостала

у регији Кладова и Ђердапа. Сагласно одредбама Курана у наследном
праву преовладавале су норме да: женско дете наслеђује половину
онога што наследи мушко дете; супруга наслеђује 1/8 а супруг ¼
оставине уколико је покојник имао деце, у супротном супруга ¼,
супруг ½; уколико нема наследника од улазној и силазној линији,
сестра наслеђује ½ онога што наследи брат. Према Заику Накиру
мушкарац наслеђује више јер сноси финансијску одговорност према
породици: ''У исламу жена нема никаквих финансијских обавеза
према породици... Пре него што се уда, обавеза њеног оца или брата
је да се брине о њеној одећи, храни, смештају и другим потребама..
Након удаје та обавеза прелази на мужа или сина. Највећи део
наслеђене имовине од стране сина оставиочевог троши се на
сопствену породицу, док ћерка све што наследи може задржати за
себе ( Наик 2018).

Из 1779/1780 потиче тапија за гарду Аловиште [горњи део Демир

Капије, уз Пиринчано острво] у чијем се уводном делу децидно
наводи како се ради о сегменту фетисламске мукате припадајућем
''часним вакуфима Царског имарета који је у богоугодне сврхе
подигао у близини царске џамије Велике Аја Софије у Истанбулу
покојни и блаженопочивши Султан Махмуд-хан Газија'' (Катић 2005,
40). Из њеног садржаја да се сазнати како је могуће за једну гарду
имати истодобно више издатих и важећих тапија, у овом случају
кроз назнаку да је Хасан-ага, син Хаџи Хусејин аге, ''један део
[четвртину закупних права] притежавао самосталном тапијом'', те да
је шеријатски суд уважавао уступања права уговореног закупа гарде
и по основу доброчиног располагања- уговором о поклону, овде
поводом прославе обрезивања (Катић 2005, 40-41). У српском
правном систему дуго времена, па и по основу законодавних решења
из 1850.г, био је на снази ранији турски тапијски систем, чије је
важење пролонгирано и Законом о издавању тапија из 1929. и
1930.г, међутим ту није постојала могућност истодобног важења
више тапија за исту непокретност, већ је једино у случају да се врши
пренос тек једног дела некретнине, тај део постајала нова
непокретност за коју се мора тражити посебна тапија, док се ранија
тапија утолико смањује (Гамс 1971, 229). Евидентно је тапија из
1779/80 јавна исправа у смислу потврде правног посла, чији домен
није лимитиран правима о деривативном стицању некретнине у
српском систему. Закупљена риболовна места односно гарде могли су
бити предмет даљег промета између легитимних закупаца и нових
стицалаца по основу поклона или куповине, односно наслеђем.
Специфични случај из 1830.г. збио се поводом смрти субјекта права
који иза себе није оставио наследнике. Мутевелија царског вакуфа
издајући посебну исправу навео је како је покојни Салих ага био
преузео на себе четврти део од уловљене рибе ''места које је на
маргини тапије названо Халов [Аловиште, Пиринчана гарда] а
припада фехтисламској мукати. Међутим, пошто је он умро без деце,
речени део остао је упражњен, па је [постао] државна земља и продат
је Хусеин аги; његовом узимању прихода од риболова на овом делу
нека се с никоје стране нико не меша'' (Катић 2005, 49). Ради се о
ситуацији када је део закупљеног вакуфског права смрћу титулара
који је остао без наследника, припао услед тога царском хасу, којим
поводом је теретним правним послом [продаја] пренет у притежање
новог субјекта права на закуп царског вакуфа! Смрт закупца гарде
који није имао мушког потомства уз напуштање поседа другог
поседничког удела од стране кладовског башкнеза, испоставили су
се поводом издавања тапије од стране Дервиш Мустафе са Аде Кале
3.12.1815- 20.11.1816, и то новом закупцу ½ гарде Сибирфишта.
''Ове године преузели смо с високом заповешћу у дужност [и] закуп
један од вакуфа Двеју Царских Светиња, и то мукату Фетхислама и
околине и у оквиру ње гарду познату по имену Сибирфишта која се
налази преко пута села Сип, на реци Дунаву. Од 40 делова ове гарде,
20 су притежавали Абдулхалим- ага, његова братанац Мехмед- ага и
други његов брат Сулејман- ага. Пошто су Алаховом вољом
преминули, не оставивши за собом мушку децу, њихов део је као
упражњен припао вакуфу. Право на тапију за тај упражњени део
имала је Сулејман- агина ћерка, али је она није желела, па је
поменутих 20 делова, заједно с пет делова који су припадали
башкнезу Фетислама, који је пре извесног времена пребегао у
непријатељску земљу, сачинило укупно 25 делова. За ове делове
затражили су тапију од вакуфа Сејид Мехмед- ага, узор племенитих и
једнаких, и његов брат Салих-ага. Они су за познат износ пристали
притежавати 25 од 40 делова уловљене рибе у поменутој гарди с
познатим границама, с тим да сваке године дају оно што је одређено
за вакуф, и то 2000 акчи закупнине а да службеници ове вакуфске
мукате испоручују четвртину уловљене рибе, као што је уобичајено.
Пошто све предају, нека притежавају ову гарду како им воља, а с
наше стране, нити са стране било ког другог неће бити ометања, ни
спречавања'' (Катић 2005, 58-59).

Документ адакалске администрације насловљен ''тапија на гарду''

датиран 12.7.1816.г. тицао се риболовног места крај Сипа и односио
на трансфер права постављања гарде на делу Дунава у вакуфском
режиму, укључујући дозволу за градњу и локацијско допуштење, а на
којем је у прошлости већ била постојала таква инсталација, уз то и
уговарање будућег закупа: ''У саставу фетхисламске мукате, која нам
је поверена узвишеним ферманом од 1231. године, на месту званом
Ђердап од давнина постоји место за гарду познато под именом
Канлисућут гарда, која се с 4 стране граничи са Зидинама и острвом
Канлисућут. Пошто је Видинац Каракулукчизаде Мехмед- ага
затражио и замолио од државе тапију да на том месту изнова
подигне и изгради гарду, ми смо му, у складу с нашом дужношћу
управитеља вакуфа, продали то место за 150 гроша. Да би часни
вакуф имао користи, поменути Мехмед-ага условљен је да даје и
предаје часном вакуфу годишњи закуп од 500 акчи, а затим му је
издата дозвола да на празном месту изнова изгради и успостави
гарду. Убудуће, пошто часном вакуфу сваке године даје и предаје
закупнину, нека с наше стране нити са стране било ког другог нема
ометања и спречавања у поседовању, због чега му се у руке издаје
ова потписом и печатом оверена тапија на гарду'' (Катић 2005, 62-
63). У продужетку исте тапије, након изградње гарде Канлисућут-
Зидине, поводом смрти правног претходника и пресуде високог
муслиманског верског достојанственика, на захтев малолетних
санаследница, дана 4.4.1828 од стране мухафиза ''Велике Аде с
Фетисламом'' извршен је упис њиховог правоследбеништа, додуше
без опредељења наследних удела: ''Пре извесног времена овај у тапији
именом поменути Кара Кулукчизаде Мехмед- ага преминуо је за свога
притежавања, па је наслеђе ове гарде с четири границе, познате по
имену Канлисућут Зидине, прешло, сходно часној фетви на његове
ћерке: Емину, Рукију и Ајшу, те су ове малолетне ћерке Емина, Рукија
и Ајша затражиле и пожелеле нову тапију на гарду да је заједнички
притежавају. Да би часни вакуф имао користи, условљено им је да
плаћају годишњи закуп од 500 акчи, и то да га сваке године дају и
предају часном вакуфу. Према давнашњем закону, из руку
поменутих узета је такса за издавање тапије, те је ова тапија
написана на маргини старе, да изнова буду притежаватељке...''
(Катић 2005, 62-63). Као и већина тапија и потврда о ђердапским
гардама, и ова садржи појам ''муката'' у шеријатском праву
коришћен као синоним за право грађења на туђем земљишту, али у
контексту цитираних докумената са придаваним ширим значењем
''закупна јединица''-иначе уклопивим у дати појам ''фетисламска
муката'' (Карчић 2011, 157; Катић 62-63...). Такво значење појму
муката придавао је и Стојан Новаковић (1906, 79-80). Домен овога
правног појма у односу на вакуфско земљиште огледао се и у
својеврснoj симбиози вакуфског режима у смислу ствари-
некретнине ван промета, нпр.земљиште за градњу или у нашем
случају дунавски спрудови погодни за подизање гарди, с једне
стране, и грађевине- рибарске колибе, инсталације, гарде на којем
градитељ стиче право власништва, с друге стране. У односу на
коришћено вакуфско земљиште добијали су право државине уз
дужност плаћања годишње закупнине- мукатаи зенин (Калчић 2011,
157). Супротно начелу римског права у таквим комплексним
односима код шеријатског права није на снази начело superficies
solo cedit/ земљиште и оно што је са земљиштем у чврстој вези-
зграда, растиње… једна је целина припадајућа истом лицу; не може
бити један субјект власништва на земљишту а други на
грађевини.../. То значи да зграде, стабла... у нашем случају рибарске
инсталације усађене у водно земљиште, могу имати другог власника,
што не тангира вакуфску својину на самоме земљишту или
риболовном месту као ствар ван промета (Карчић 2011, 156).

Још неке ђердапске гарде имале су судбину да буду у легалном

поседу жена, нпр. особе означене као сестра имаоца права. Тако се
збило 1830.г. са већ споменутом гардом Ласа, када је Шериф- ханума
наследила брата Сејид Мехмед- агу и добила тапију на сопствено име
(Катић 2005, 67). Већ после три године, 21.7.1833, пошто је Шериф
Ханума продала своја права на Ласи Узун Али- аги из Фетислама, на
његово тражење као један од закупаца гарде, у уделу од ¼ а по
основу од њеног мужа извршеног откупа права од претходног
носиоца, титулар је постала његова супруга Хатиџе; ½ уписана је на
име Узун Али- аге и ¼ на име његовог брата Хасана (Катић 2005, 68).

Први хришћанин идентификован као закупац гарде, башкнез

Кладова могао би бити један од браће- Радукан и Крачун, некада
познати трговци у Раму. Кнез Милош је Радукановом ћерком
Станијом оженио свог посинка Вула Глигоријевића, познатог
поречког капетана, која је дуго времена провела на кнежевом двору у
Крагујевцу. Трећи брат од ових Николајевића, претпоставља се да је
био чувени хајдук Гица, претходно харамбаша Реџеп- аге, знан и по
чињеници да се 1811.г. у Кладову оженио Јеленком, од 1822.г.
милосницом Милоша Обреновића (Јанковић, 1967, 81-84). Сматра се
да је Гица учестовао у борбама код Штубика и око Кладова уз
Миленка Стојковића. За склапање брака у Кладову између њега и
Туркиње- доскорашње заточенице у харему Миленка Стојковића
брачне сметње биле су: ненавршених 16 година за мушко и 14
година за женско; крвно сродство; двородно сродство до трећег
степена закључно, укључујући сродство између два брата и две
сестре; духовно срдоство и сродство по усвојењу, постојећи брак;
ранија четири брака једног лица; разлика вере; коначно искључење
из црквене заједнице; свештенички чин, монашки завет; доживотна
забрана ступања у брак изречена од стране црквене власти (Перић,
2006, 281-284). У односу на склапање брака хајдука Гице и Јеленке,
да није примила хришћанску веру брак не би био допуштен. Једино
да су лица склопила брак у нехришћанској вери, што овде није могао
бити случај, па се у међувремену један од њих крсти у Православној
цркви, а друго задржи ранију веру, ''тај брак остаје на снази јер онај
ко је крштен дужан је пред својим некрштеним брачним другом
својим животом давати пример на би ли се и он крстио'' (Перић, 284).
Према Сави Јанковићу, Гица је избегавши у Видин 1816.године
примио ислам, док се за Јеленку то децидно не тври, мада се може
претпоставити будући да је раније била те вере, турског порекла
(Јанковић, 82). Православна црква бракоразводним разлогом
сматрала је отпадништво од православне вере, пријем друге вере
(Перић 296). Јеленки развод није био потребан будући да је њен
супруг убијен 1821.г. Како било, она се већ 1822.г. у престоном
српском граду јавно представљала као друга жена кнеза Милоша
Обреновића- ''мала госпођа'', да би му убрзо родила сина Гаврила,
преминулог 1828.г. За њено накнадно склапање брака са др.Теодором
Хербезом, министром финансија кнежевине Србије 1834.г. Црква
није нашла постојање брачних сметњи.

Српским грађанским закоником од 1844.године, параграф 2,

''прописани су закони грађански као постојана правила ради правде
и правице, која се од свакога Србина према брату своме Србину у
узајамним својим посебним правима и дужности изискују''.
Парграфом 5 формулисано је да ''сваки житељ српски, био он у
Србији или ван Србије, имаће се ових закона држати''. Лице је
дефинисано као свако људско створење, било зачето или рођено.
''Туђинка за српскога житеља удата добија са самом удајом сва права
српскога грађанства'' (пар.48). Мушка деца наслеђивала су целу
заоставштину, искључујући женску децу, којој припада ''уживање,
издржавање, снабдевање и пристојно удомљење по постојећем
обичају''- параграфи 396 и 397. Ако по смрти Србина не би остало
мушке деце и њихових мушких потомака, женска деца наслеђују
очеву заоставштину на равне делове. Удовица је имала право наслеђа
једино у случају да нема деце, оца, браће и њиховог потомства,,
дедова, прадедова, чукундедова и њиховог потомства нити мајчиног
рода истим редом (параграф 408). По тим критеријумима Наталија
Обреновић је наследила имовину краља Александра. Заоставштину је
чинила и имовина у Кладову по основу решења о наслеђивању иза
смрти краља Александра- датовано 29.11.1903, бр.29598, и тим
поводом сачињеног рапосредног решења првостепеног суда за град
Београд од 3/16 јула 1904.г. Њиме се констатује, међу 15 таксативно
побројаних некретнина, да заоставштину краља Александра
Обреновића чине и: под тачком 12- ''плац у Кладову са зградама у
којој је основна школа''; под тачком 15. ''Краљеве Гарде код села Сипа
на Дунаву'' (Рајић 2010, 313, 320). У кладовској згради Обреновића
од 1862.године радила је женска основна школа чија је прва
учитељица била Пијада Капетановић (Благојевић Р, 2005, 73). Она је
1864.ангажована као учитељица у првој јеврејској женској основној
школи у Београду, где је радила до пензионисања 1881,
окарактерисана као ''узорна учитељка чије су ученице унеле у своје
куће српски језик и српске песме''.

Мимо писаних закона, жене су обичајним правима неретко излагане

''посебном режиму уласка и опстанка у новој заједници'', какав је
случај био у Петровом селу код Кладова, до четрдесетих година
протеклога века. Како је Мирко Барјактаровић забележио у раду
публикованом у Гласнику Етнографског музеја 1960.г : ''до пре
двадесет година девер је спавао прве брачне ноћи са младом...обичај
донет из Црне Горе'' (1960,150). По истом истраживачу, старији људи
у Петровом селу памте да се при крају 19.века десио случај да је
један муж-Петросељанин, одсекао нос неверној жени- ''таман онако
како се радило у завичају његових предака'' (1960, 133). Из Црне Горе
донели су и навику да жена треба више да ради него мушкарац: ''то
се гдего и данас може осетити'' (Барјактаровић, 1960, 133).

Да се Кладово с правом између два светска рата могло називати

српска Казабланка добар пример представља одисеја Илијаша
Ћордића из Санског Моста. Он је 1927. г. у подунавској вароши
нашао уточиште услед тешке породичне свађе. Мада муслиманске
вероисповести, Илијаш се са хришћанком Мариком септембра исте
године венчао по православном обреду овдашњем у Храму
Св.Георгија Победоносца, што је постало предметом спора пред
шеријатским судом у Босни ради утврђења његовог изопштења, на
тражење рођака који су тиме желели обезбедити себи повољнији
положај приликом деобе заоставштине заједничких предака.
Првостепеном одлуком од 29.3.1938, суд у Санском Мосту одлучио је
да Илијаш као немуслиман нема наследних права ''зато што је
приликом церемоније венчања пољубио православни крст, а 1936. и
службено конвертирао заменивши име у Илија /Ћордић/; уједно је
православни обред венчања подразумевао, по мишљењу овога суда,
прихватање тајне Светог Тројства'' (Бурић, 2012, 115-117). Међутим
Сарајевски суд решавајући по приговору налази да место извршења
церемоније и учињени обред не дају важност таквом склапању браку
у смислу валидног аргумента за екскомуникацију из ислама, односно
како је Илија навео у свом обраћању суду ''то што се неко изложи
обреду венчања у вери другог супружника, не конституише његово
отпадништво'' (Бурић, 117-118). Накнадно се испоставило да се
Илијаш покрстио у кладовској цркви 27.8.1936, две године након
очеве смрти која је и била повод за покушај издејствовања одлуке да
нема право наслеђивања, а каснија промена вероисповести није
могла произвести ретроактивно дејство у вези наследног права које
се конституише у време смрти оставиочеве. Како било, Илија и
Марика Ћордић постали су угледни чланови мале кладовске комуне.

У предвечерје окупације Југославије, 31.12.1939.године у Кладово се

доселила група од око хиљаду Јевреја, изгнаника из евроспких
земаља захваћених нацизмом, да би ту боравили до септембра 1940.г.
Забележено је да су се три млада парав венчала на југословенском
броду ''Цар Никола'' још током плодидбе Дунавом 10.12.1939.г, у
југословенским водама, на релацији између Кладова и Прахова. Већ
20.децембра брод је био укотвљен у Прахову да би цела група убрзо
била враћена у Кладово. Према дневнику Ханса Клајна ''церемонију
венчања обавио је рабин на палуби а брачни пар још увек поседује
венчани лист из нишке општине, који носи печат брода и потписан је
од капетана'' (Андерл-Маношек 2004, 55). Супружници су били
држављани Аустрије (Ханс) односно Чехословачке (Лисл). Сагласно
Тори, био је забрањен брак између крвних сродника, тазбинских
сродника (снаха, маћеха, братовљева жена), са женом неразведеном
према јеврејским верским нормама (беу отпусног писма), са женином
сестом док је разведена жена жива, брак са припадником друге вере
(Радовановић 2013, 31-32). Брак је склапан у посебној форми, са
комбинацијом религијских и магијских елемената, уз обавезу жене да
уочи венчања оде у ритуално купатило-микве, ради очишћења у
сврху ступања у брачну заједницу (Радовановић, 35). Обред венчања
могао се одржати у било коме месту (Радовановић 36). Да је склапања
бракова по нормама јудаизма било још током боравка јеврејских
изгнаника у Кладову на посредан начин документује један тужбени
захтев формулисан 30.7.1940.г. од стране тужиоца Михаила
Јоцковића а против Савеза јеврејских вероисповедних општина
Југославије. У њему је, поред осталог, наведено: И дан данас те
избеглице седе у мојим кућама, ја не знам ни колико их има а знам
да их свакако има више од 48. Поред тога знам да су ми сем
просторија које сам навео у тачци 1 ове тужбе на основу признања
туженика, заузете још и друге просторије у мојим кућама, а у
једном одељењу како сам обавештен врше се верски обреди и
венчавање и на тај начин у тим просторијама направљена је
синагога (!)

За време немачке окупације на забаченом брдском подручју

кладовског атара боравила је оружана формација
ЈВуО /Југословенска војска у отаџбини/под командом Велимира
Пилетића. Његов ађутант Марко Милуновић, ''Србин из Црне Горе,
чији је брат Црногорац''- како се декларисао, оставио је у својим
мемоарима сведочанство о двоструким моралним назорима:
''Једнога дана, крајем 1943. пуче вест 'као из топа'. Нека постарија
девојка 'осрамотила је дом и село'. Државне шуме чувао је згодни
шумар, а козе и овце дотична девојка. Она је имала право на испашу
по шумама које он чува. И да бере шумске јагоде, којима нема равних
у свету. И некако су се они срели, упознали и... починили грех, а он
био са 'последицама' које су се убрзо приметиле. Ускоро је шумар
премештен у неки други крај, али се тиме није могао сакрити.
Десетак Петровосељана нашли су га и дотерали у село, а одатле у
Манастирицу и јеромонах их је венчао.'' (Милуновић 1992, 365).
Други догађај из истог атара и периода Милуновић представља
живописније, одређен фактор по њему представљају и околности да
се у првом случају ради о времешној девојци' а у другом Циганки која
није имала ни 20 година, да је у првој епизоди учесник дешавања
шумар, а у другој курир ЈВуО; да су у односу на постарију девојку
правду утеривали Милуновићеви земљаци, а у односу на Циганку
која није имала 20 година, Милуновићеви саборци и он лично. ''Било
је то с јесени 1943. године. Један од наших курира наишао је у
потоцима Реке на Циганку, која је сакупљала плодове дивљих ораха,
којих има у том крају доста. Било је и за њу и за веверице напретек.
Када је курир наишао, пришао јој је и почео да разговара, дошло је и
до 'оних ствари'. Циганка није имала ни 20 година /вероватно је
била малолетна, прим.аутора/, курир само неку више, а младост
мало води рачуна о времену. Он је закаснио тамо куда је пошао, а
она није добила шта јој је бећар обећао. Због преваре/!?/ она га је
пријавила за силовање, По 'шумским законима' то је био велики
преступ, који се није могао решити и казнити у 'суду батаљона, или
бригаде'. Са тим проблемом дошли су у Команду Корпуса. Оформљен
је суд и њему је председавао Александар Трифунац. Како је курир био
из Команде Кладова- то је било природно да ја будем његов
бранилац /!?/. Узалуд сам ја наговарао Циганку, нудио јој неколико
пута више од онога шта јој је курир обећао /!/, није хтела ни да чује.
Зато смо се одређеног дана сви окупили. Са куриром сам био ја и
двојица спроводника, а са Циганком десетак других Циганки, које су
ми личиле некој делегацији АФЖ-а /антифашистички фронт жена/
из западно- босанских крајева. Није се за курира очекивало повољно
решење. У Суду су, поред Трифунца, били још двојица војних лица, а
као порота: председник општине села из којег је Циганка и
четворица присутних грађана. Тужилац је капетан Дука, човек који
се никада није са неким нашалио и нико га никада није видео да се
смеје. Он је прочитао кратку оптужбу и затражио 'најстрожију казну'.
Оптужени курир није се осећао кривим, а ја сам захтевао да се пусти
и не слуша Циганка која за своју оптужбу нема сведока. А она ко из
пушке изјави: ''имам два сведока, који су овде присутни'. Иза тога
ступио је у акцију председник Трифунац. Позвао је Циганку да ступи
пред светли Суд. И она је то урадила. Циганка је на себи имала неку
похабану сукњу и један капутић без блузе, или кошуље. Те нешто због
нервозе, нешто због стручних /?/ питања Председникових, раскопча
капутић и одједном се указаше две округле дојке, које једва ако би
могла обухватити повећа момачка шака. Циганкино причање у коме
она учетсвује целим телом, чини Циганчицу необично пикантном /?/.
Председник Трифунац поставља питања и тражи одговоре и
нетремице гледа у Циганку, али му око обухвата сву њу- дојке, пупак
и стомак који су били поптуно видљиви... Циганчица одговара све
збуњеније и све више на своју штету, па постаје и ватренијих покрета
/?/. На питање 'да ли је она изабрала место где да легне'...она плану:
''Велики си ти курвар, господине, и ја верујем да си ме ти срео у
потоку да би ми кидисао. Али ја бих теби дала бадава...' И са тим
речима Циганка се покупи и побеже из суднице, а са њом и све
Циганке из њене пратње. У суду је настао смех и урнебес. Само се
тужилац Дука није смејао. Наш је курир ослобођен, али под условом
да истинито исприча како је било'' (Милуновић 1992, 394-395).
Активни судеоници ове фарсе, а чија су нам пуна имена љубазношћу
''браниоца оптуженог'' доступна, јесу Александар Трифунац и Марко
Милуновић. ''Председник светлог суда'' мајор Трифунац је, по
Милуновићевом исказу заменик команданта Крајинског корпуса
ЈВуО Велимира Пилетића у време догађаја стар 50 година, чији је
пак ''бранилац оптуженог'' Марко Милуновић ађутант. Име ''тужиоца''
знамо само по надимку ''Дука'', он се једини није смејао након
епилога, али то писац посредно доводи у везу са његовом чудном
нарави- ''њега нико и пре тога није видео да се смеје''. ''Председник
суда'' је предратни београдски адвокат а бранилац Милуновић,
високообразовани интелектуалац, свршени богослов, наводни
''командант Кладова у илегали''. Поред Трифунца, суд чине још
''двојица војних лица'', колеге ''оптуженог''. ''Пороту представљају
''председник општине села из ког је Циганка и четворица присутних
грађана''. Битно је знати да у то време окупаторску власт,
укључујући и правосудну, врши администрација генерала Недића, те
да је актуелно ''суђење'' имало карактер процеса блиског квазивојном
суду.'' ''Процесу'' претходи покушај адвоката одбране Милуновића да
жртву поткупи, ''нудио јој неколико пута више него што јој је курир
обећао'', алудирајући прејудицирањем да се ради о спору око
ненаплаћеног рачуна за проституисање, не о силовању, за шта га је
девојка теретила. При том, једино она- девојка- није имала
квалификованог заступника, што се испоставило погодним да се, у
Милуновићевој интерпретацији догађаја, процес претвори у суђење
њој. Милуновић не коментарише шта је ''тужиоца који се никад не
шали'' определило да за свог саборца затражи најстрожу казну. Даље
алузије свршеног богослова иду у правцу да, када је Циганка рекла
''имам два сведока који су овде присутни'', ''помислила је на своје
дојке'', које излагање је у његовим очима ''учини веома пикантном''.
Наравно, напамет му није пало да њен чин ''разголићивања'' можда
има аналогију у сценама из античких драма или познатој библиској
приповести, попут оне о Јову и детаља са суђења Христу, када неко,
као последње средство призивања правде, стрже хаљине са себе
призивајући Бога за сведока. Писац ипак као да слути да покушај
дискредитовање жртве њеним ''свлачењем'' неће поколењима
изгледати довољно уверљиво, па уноси финалну секвенцу у којој она
наводно тврди да би њему- браниоцу оптуженог ''обзиром да је
велики курвар, дала бадава''- гест вредан једне озбиљне психоанализе
Милуновићевог потиснутог ега. У односу на готово истовремени
случај спречавања ''осрамоћења дома и села'' од стране постарије
девојке и шумара, овде уз девојку стоји десетак Циганки док је тамо
било ''десетак Петровосељана'' од којих се изгредник није могао
сакрити. Очигледно да је у приступима проблему на начин који
практикује ''командант Кладова у илегали'', морал бивао онолико
растегљива категорија, колика је са друге стране стајала сила
принуде да се нечије понашање подведе под прокламоване норме.

Након што је 22.9.1944.г. Кладово ослобођено у Другом светском

рату, у документу извештај среског поверенства КПЈ за срез Кључки
(Кладово) од 24.12. исте године коснтатовано је: ''Рад
Антифашистичког фронта жена за срез кључки је у неким местима
добар, у неким слаб. Узрок овоме је досадања запостављеност, ропски
положај и неписменост жена. Ово је за њих једна новина којој и саме
са пуно неповерења прилазе'' (Борковић 1981, 585). Сагласно Уставу
из 1946.г, пуноважан је само брак закључен пред надлежним
државним органом (чл.26). Основни закон о браку од 3.4.1946.г. по
питању брачних сметњи донео је једну, благо речено неочекивану,
новину: за рођаке у четвртом степену побочне линије, као што су
деца рођене браће и сестара, и браће и сестара по оцу или мајци,
постоји само релативна забрана и суд може, ''узимајући у обзир
народна схватања и обичаје, дозволити закључење брака''; исто је
важило за рођаке по тазбини у првом степену. У предговору едиције
''Савезни закони- породично право'' Службеног листа ФНРЈ, наведено
је ''на тај начин је закон унео једнообразност у погледу услова за
закључење брака у нашој земљи у којој су досад постојали врло
различити режими. С једне стране, православна црква имала је
тежак систем у погледу сродства као услова, а са друге стране
остале верске заједнице биле су у том погледу друкчијег гледишта,
забрањујући брак само у побочној линији до трећег степена
сродства. Наш нови систем одговара како схватању модерне
медицине тако и схватању наших народа, допуштајући при томе
извесне разлике у пракси које ће зависити од обичаја и традиција
појединих крајева наше земље''. Чланом 45.ст.2. закона прописано је
да је ништав брак закључен у заблуди о битним особинама брачног
друга, које би другог брачног друга одвратиле од ступања у брак да
их је знао и које чине заједнички живот неподношљивим. Као
примери наведени су: трајна опасна или тешка болест,
противприродне навике, полна немоћ, ранија осуда због бешчастећег
дела, бременитост жене од другог лица, нечасно занимање (ст.3.).
Одредбом чл.91.ст.1. регулисано је да бракови склопљени у периоду
од 6.4.1941. до дана ступања на снагу овог закона пред војним
властима или народноослободилачким односно народним одборима,
признају се пуноважним уколико су били испуњени услови
предвиђени овим законом. Прокламована једнакост мушкарца и
жене још је, деценијама касније, била далеко од потпуног остварења,
али је положај жене побољшаван, готово из дана у дан, без обзира
што су рецидиви прошлости и даље били препрека коначној
афирмацији тога начела.

У речнику српскохрватског књижевног и народног језика,

публикованом од стране Српске академије наука и уметности 1968.г,
жена је: 1. Особа полно супротна мушкарцу, људско биће способно за
рађање, уз одабране примере ''жена се рађа да буде супруга, мати,
воспитателница /Доситеј/, ''жена је лепотом кадра владати пре но
оружјем и памећу /Нушић/ ...; 2. Она која је у браку, која је удата;
супруга, другарица у односу на свог мужа, наведени примери
''женско кад се уда прве године зове се млада, а после се зове жена'',
''кад се дјевојка уда добије име, снаха, кад роди прво дијете, онда се
тек зове жена''... 3. Женски члан породице који се брине о пословима
у кући, домаћица, кућаница... 4. Плашљив човек, кукавица,
страшљивац, слабић; 5. Дама у картама за играње ... 6. Име курви, у
том смислу израз јавна /продајна, лака, пала, шарена/ женска,
особа која се продаје за новац, проститутка, блудница, развратница,
под истом тачком кисела жена, мужатица- удата жена, намаглија-
самовољна, настрана жена, чиста- стара жена која је неспособна за
рађање и сексуални живот.
 ЗАБЕЛЕШКЕ

Аврамовић Сима, Станимировић Војислав, Упоредна правна традиција, Правни

факултет Универзитета у Београду, Београд 2010.г.
Андерл Габријела, Маношек Валтер, Неуспело бекство- јеврејски ''Кладово
Транспорт'' на путу за Палестину 1939-42, Јеврејски иисторијски музеј Београд
2004.г.
Бегић Нада, Санадер Мирјана, Жунец Озрен, Ратни ветерани у старом Риму и
данашњој Хрватској, Полемос часопис Хрватског социолошког друштве бр.10 2007-
2, Загреб file:///C:/Users/www/Downloads/63BegicSanaderZunec_web.pdf
приступљено 19.4.2020.г.
Барјактаровић Мирко, Петрово село и живот његових становника, Гласник
Етнографског музеја 22-23, Београд 1960.г.
Бурић Феђа, Becoming mixed: Mixed marriages of Bosnia- Herzegovina during the life
and death of Yugoslavia, Disertation for the degree of Doctor of Philosophy in History,
University Illiniois at Urbana- Champaingn 2012, Urbana- Illiniois
Благојевић Ратко прир, Шематизам округа крајинског 1839-1924, Историјски
архив Негтон 2005.г.
Visan Ovidiu и група аутора Municipul Drobeta Turnu Severin, Turnu Severin 1972
Војиновић Станиша, Сима у Крајини и Кључу, Историјски архив Крајине, Кључа и
Пореча, Кладово-Неготин 1987.г.
Гај, Институције, '''Нолит'' Београд 1982, превод Обрад Станојевић
Гамс Андрија, Основи стварног права, Научна књига Београд 1971.г.
Гацовић Славољуб, Елементи мита о богу Дионису и других античких митова у
басмама типа Прича Господња код Влаха Североисточне Србије, ''Развитак'' бр.207-
208, Зајечар 2002.г.
Гиљен Никола, Принцеза Оливера- заборављена српска кнегиња, Фонд Принцеза
Оливера Београд 2009.г.
Зечевић Слободан- Душан Дрљача, Риболов на ђердапској деоници Дунава,
Зборник радова Етнографског института књ.6, ЕИ САНУ Београд 1973.г,
Јаковљевић Ранко, Пут светог Никодима, Беокњига Београд 2007..г.
Јанковић Сава, Хајдук Гица, ''Развитак'' бр.3, Зајечар 1967.г
Јефтић Драгош, Поповић Драгољуб, Народна правна историја, Правни факултет
Универзитета у Београду 2009.г-
Карчић Фикрет прир. Студије о шеријатском праву и институцијама, ЦНС и СЦ
Ел-Калем Сарајево 2011.г.
Катић Татјана, Бојанић-Лукач Душанка, Османска документа о продаји турских
имања кнезу Милошу Обреновићу, у оквиру тога рад Татјане Катић Дунавске
гарде, Мешовита грађа Miscellanea, Нова серија књига 26, Историјски институт
Београд 2005.г.
Мачај Стеван, Обичаји Румуна,''Развитак'' бр.2. Зајечар 1966.г.
Милошевић Мирослав, Римско право, Правни факултет Универзитета у Београду
2009
Милуновић Марко, Од немила до недрага, Стокхолм 1992.г, ауторско издање.
Мирковић Мирослава- Римљани у Ђердапу- историја и натписи, Народни музеј
Зајечар и Музеј Крајине Неготин 2015.г.
Накир Заик, одговор на заблуде о исламу, ''Ел Калимех'' 2018.г. https://www.pozivistine.com/zasto-po-
islamskom-zakonu-zena-nasleduje-duplo-manje-imovine-od-muskaraca-dr-zakir-naik/ приступљено
24.4.2020.г.
Пантелић Душан, Београдски пашалук пред Први српски устанак, Посебна издања
САН, 146, Београд 1949.г.
Перић Димшо, Црквено право, Правни факултет Универзитета у Београду 2006
Перић М Живојин, Човек и жена, часопис Архив за правне и друштвене науке
књига 4, Правни факултет Београд 1922.г.
Плутарх, Успоредни животописи, књига 1, ''Аугуст Цесарец'' Загреб 1988.г.
Радовановић Војислава, Михајловић Милица, Животни циклус- обичаји код Јевреје,
Савез јеврејских општина Србије и Јеврејски историјски музеј Београд 2013.г.
Рајић Сузана, из оставштине краља Александра Обреновића, Miscellanea XXXI,
1/2010 г. Историјски институт Београд
Рокаи Петар, Ђере Золтан, Пал Тибор, Касаш Александар, Историја Мађара, Клио
Београд 2002.г.
Срејовић Драгослав, Diva Romula-Divus Galerius Последње апотеозе у римском
свету https://www.rastko.rs/arheologija/srejovic/dsrejovic-diva.html приступљено
10.4.2020.г.
Речник српскохрватског књижевног и народног језика, Српска академија наука и
уметности, књига 5, Београд 1968.г

Документи

-Јеврејски историјски музеј /ЈИМ/ Београд, Фонд ''Спор око запоседања

просторија у Кладову за избеглице из Немачке 1940-1941'' 47 страна ,,И 68 е'':
препис уговора о закупу од 26.8.1940 на чијем листу је и пуномоћје за заступање
тужилачке стране, датирано 17.1.1941; тужба против СЈВО ''за исплату
закупнине'', датирана 30.7.1940- несигнирана грађа
-Извештај среског поверенства КПЈ за срез кључки (Кладово) од 24.12.1944,
зборник докумената Источна Србија у рату и револуцији 1941-46, књига 2
прир.Милан Борковић, Историјски архив Тимочка крајина и Међуопштинска
конференција СКС Зајечар, Зајечар 1981

Прилог

Desert Sun, Number 66, 20 October 1969

Man’s Job? Not So, Says Woman Engineer

Woman is Engineer For Dam On Danube I'jy'

By RICHARD M. SUDHALTER KLADOVO, Yugoslavia (UPI) —Building a

multi-million dollar hydroelectric dam. most women will grant, is men's
work. Unless, that is, you happen to ask Xenia Neimarevic. "There is no
such distinction,” she says, ’’the only thing that counts is how the job
gets done.” Strong words. But as one of the chief engineers—and the only
woman—working on the giant new Yugoslav-Romanian Djerdap High
Dam, she can talk. "As the only woman on a staff of 4,000 I get along a
good bit better than one man would among 4.000 women,” she said. "We
get along, my boys and I. And I can assure you nothing has happened to
me here that wouldn't happen on a Belgrade trolley or in a department
store shopping crowd.” Miss Neimarevic and her 4.000 Yugoslav co-
workers are part of the most ambitious hydroelectric power scheme yet
undertaken in Europe outside the Soviet Union. The dam spans the river
at the heart of the Iron Gates Gorge, where the 1,800-mile Danube
pushes through 74 miles of Carpathian mountain foothills, forming the
YugoslavRomanian frontier. It is lonely, wdld country. Foaming rapids
and whirlpools here have endangered shipping for generations. Even
today night navigation at this part of the Danude is strictly forbidden. On
the Romanian side, the greenness of the landscape is dotted with spindly
– legged i guard towers conspicuously absent on the Yugoslav bank.
When finished in late 1971 the Djerdap High Dam will harness enough
electricity to fully serve Yugoslavia and Romania. Its expected annual
output of 11.3 billion kilowatt hours, 2.3 billion more than Egypt's
Aswan High Dam, will be exceeded only by the Krasnoyarsk and Bratska
dams in the Soviet Union. For 8,400 Yugoslavs and 14,300 Romanians
living along the Danube's banks in this region the words "next year” have
become a death knell. The blocked stream will hack up into a giant 80
mile artificial lake. Two full towns, 19 villages and a network of priceless
archaeological excavation sites will go under as much as 90 feet of water.
Emergency operations are already well under way to save many of the
ruins, including the 8,000-year-old stone age settlement at Lepenskie
which has opened new knowledge of Europe's past since its dicovery two
years ago.
 ЗАКУП ЂЕРДАПСКИХ ВИРОВА И ГАРДИ

АПСТРАКТ: Предмет овога рада је истраживање основа и начина

коришћења риболовних места на Ђердапу- правних односа насталих
поводом: а) издавања вакуфских добара у закуп и њихове
експлоатације; б) регулационих радова уређења пловног пута на
Дунаву изградњом система насипа и канала; затим међународни
споразуми, закони, уредбе, правила, са значењем релеватних извора
права у односу на ђердапске вирове и гарде.

Кључне речи: Риболов, Дунав, рибари, вир, гарда, право, тужба,

уговор, тапија, закупци, општина, држава, вакуф, хас, Турска,
међународни уговор, власништво, закуп, штета, регулација,
Угарска, Србија, Ђердап, Пореч, Доњи Милановац, Кладово, Сип,
Текија

Сагласно Речнику српскохрватског књижевног језика САНУ

''ђердап'' има значења: а) вртлог, ковитлац, вир; б) опасна, тешка
ситуација, стање пуно тешкоћа, напетости, опасности. Међународно
јавно право овим појмом именује сектор који повезује средњи и доњи
Дунав, почевши од Голупца односно Винце на српској и Молдаве
Веке на румунској страни, до Трајановог моста (Кладово- Турну
Северин).

Тешкоће за коришћење благодети моћне реке, проистичуће из

каменитог речног дна наизменично са импресивним дубинама и
плићацима, вртлозима и брзацима, драстичног сужења речног
корита, мноштва стења, спрудова, учиниле су подручје Ђердапа
специфичним, како по техници саобраћаја, тако и рибарења,
следствено томе и по односу власти и њених поданика у форми
правне регулативе и њене примене, како кроз правила пловидбе,
тако и норме о модалитетима риболова, њихових домена, начину
експлоатације, титуларима права, обавеза и одговорности. На измаку
19. века драстично су се сукобили интереси безбедне пловидбе и
природно стање велике реке, коначно резултирајући изградњом
система пловидбених канала и насипа, уз огромна оштећења
дунавског корита, његове конфигурације, стеновитих масива, делова
обале, привремених станишта прастарих морских риба, вирова и
инсталација за привредну експлоатацију ''дунавске њиве''- великих
риболовних гарди код Сипа.

Становништво регије Ђердапа миленијумима је егзистирало уз обале

Дунава имајући риболов као основ опстанка. Недавно је на
локалитету Власац светлост дана угледао налаз из мезолитског гроба
са дунавске обале: стотине обрађених зуба шарана који су чинили
део покрова или одеће сахрањене особе; сведочанство о преко 8000
година старој симбиози човека и плодова моћне реке. Са
мезолитско- неолитског насеља- Лепенског вира, идентификованог
као једног од највећих ловишта аципсенсерида, потиче мноштво
остатака уловљене моруне, који су припадали примерцима дугим
више два метра, тешким преко стотину килограма (Живаљевић 2013,
114). О надвременском значају рибе за живот говоре на свој начин и
монументални риболики људи исклесани од стране лепенског човека
у камену, бог Дагон у човечијем обличју и крљуштима, са локалитета
Доње Бутроке, ванредно лепа бронзана фигура Нептуна са харпуном
и рибом у руци, из атара Сипа, други век нове ере. Приказ два
становника водених дубина уклесан на Трајановој табли узводно од
Текије, преко пута Оградине са леве обале реке, 100.г.н.е, које је
марљиви истраживач Феликс Каниц означио као делфине, имајући у
виду место постављања споменика доиста гранидозном подухвату
усецања пута у ђердапско стење, изглед главе и фигуру тела, смели
бисмо определити као прве познате представе гигантске рибе моруне,
по величини и грађи свакако достојне да импресионирају Римљане
(Каниц 1987, 514). Примера ради, много векова касније путописац
лекар Едвард Браун посведочио је како та риба у Дунаву достиже
''понекад дужину од 20 стопа''- око 6,5 метара! (Храбак 1960, 62).
Још су импресивнији подаци који говоре о највећој уловљеној
моруни- у Волги је 1927. године ухваћена примерак дужине 9
метара, тежак тону и по, 1924.г. улов од 1228 кг са 248 кг икре; на
бугарском делу Дунава била је то неман од 882 килограма (Сребрев
2008)...

Почев од првог века, доба принципата, подручје данашњег Ђердапа

припадало је Римском царству. Уловљена риба, сагласно начелу Res
nullius primi occupantis, по правилу је путем оригинарног начина
стицања- окупацијом, постајала власништво рибарево. Како
професор Мирослав Милошевић наводи у свом уџбенику римског
права, у класичном Риму постојала је потпуна слобода риболова, чак
и на туђем земљишту, ако оно није ограђено и ако се тиме не наноси
штета власнику: дивљач [значи и риба] није сматрана делом или
припатком непокретности на којој стално обитава (2009, 272-273).
Велики римски правник Гај, за кога постоје мишљења да је родом из
Дакије у склопу које се налазила и регија ововременског Ђердапа, у
својим Институцијама II- 66, пише: ''У начине за преношење својине
засноване на природном праву спада ипак не само традиција, већ и
окупација путем које постајемо... што пре тога није никоме
припадало, какав је случај када се ухвати оно што је на земљи, у
мору или у ваздуху'' (Станојевић 1976, 12; 1982, 105). Обзиром да је
риболов на Ђердапу изискивао учешће већег броја актера, могућа су
била неформална удруживања учесника у подухватима који у
ортаклук/ societas уносе имовину- рибарске алатке, пловило или рад
са циљем добијања имовинске користи, уз права међусобне деобе
добити у улову или губитка уложеног, било на једнаке делове, било на
други начин- сразмерно уложеном. За удруживања у таквим
активностима погодне су и породичне задруге, нарочито када је број
чланова једне фамилијарне заједнице задовољавао оптималне
потребе функционисања у постављању риболовних справа и њиховој
експлоатацији.

У средњем веку бивало је да градска или сеоска општина има свој

риболов- риболовно подручје- piscaciones- које је могла издавати у
закуп члановима заједнице, но конкретних података да је тако
поступано на Ђердапу из тога раздобља нема, што опет није сметња
претпоставци о таквим гестовима као деловима обичаја, на чему се
може градити и представа о колективној својини у познијим
временима. Након Ангорске битке 1402.г. Деспот Стефан Лазаревић,
као савезник угарског владара Жигмунда, задобио је власт над делом
Подунавља код Гвоздених Врата, Ада Кале са околином (Роман, 2005,
17). Константин Филозоф у његовом Житију - 85, спомиње да је
деспот дошао у Видин и ''идући реком заузео острво угарско... опет
дошавши ка Северину [18 км низводно од Аде Кале]...'' (Томин 2001,
335). Уколико је тамошњу управу уредио по систему који је
успоставио за Београд, то би значило, казано речима Константина
Филозофа: ''даде ослобођење граду од разних намета, даде и
повластице... да који хоће какву куповину да чини... па неће давати
нигде царине ни пролаза; а измоли и утврди од околних обласних
господара, па и од самог краља [Жигмунда ], по овим крајевима свако
ослобођење трговаца...'' (Томин 2001, 314).

По местима иделаним за риболов одређиване су локације станишта

па и праисторијских храмова, попут Лепенског Вира, Падине,
Власца, Хајдучке воденице, Скеле кладовске... За добру ''водену
жетву'' неопходна је била снага и вештина читаве групе из заједнице
риболоваца, исто тако за њену припрему и обраду улова. Отуд
првобитно колективна својина на појединим ђердапским
риболовима- дефинисаним границама и посебним називом места за
изловљавање: Госпођин Вир, Гребен, Врбица, Пена, Радомир, Сирч,
Иконе, Поповац, Кашајна, Џеврин, Калника, Крст, Зидине, Петриље,
Иљана, Крива Накла, Душа, Фацет, Тресетница, Поминџанта,
Кашајна, Плоча, Соларија, Косовица, Вршка, Босна, Смиљ, Камен,
Ћуприја, Косовица, Капу-канал, Бук, Гура Гардули [вирови- дубока
места у речном кориту са вртложастим кретањем воде], Караташ,
Домоглед, Црквиште, Калаишидор, Сибирфишта, Канлисућут
[канлисућут-''крвава врба'', на турском] Ласа, Аловиште или
Пиринџана, Горњак- Корнак [гарде- дуги плотови састаљени у левак
на чијем је ужем отвору мрежа за лов]. Чак је једно острво носило
назив по гардама- Острво Таш Гарда, северно од Давидовца, касније
Караташ (Тричковић 1973, 280). Забележен је и случај да се по
Пиринчаном острву, узводно од Сипа, називала тамошња гарда, или
по острву ''Крвава врба'' оближња гарда (Катић 2005, 40, 62).

У повељи кнеза Лазара за манастир Горњак из 1376 /датовање по

болоњском препису/ или 1380.г. /датовање по врдничком препису/
споменути су ''Вир више Пореча и Гребен'': Тога ради и ја правоверни
кнез Лазар, самодржац све Српске земље, потрудих се да овај мали
дар принесем Владичици мојој, пресветој Богородици, и сазидах цркву
на месту које се зове Ждрело браничевско и приложих и уредих
сваким потребама, колико је довољно дому пречисте Богородице:
село Бистрица са свим међама и правима, како излази од Црте низ
поље извор Меслековце, а на састанку Бистрице Орловица, а посред
луга ка горама Винов црвени, а на реци Извору село Новаци, село
Бистрице, село Станица са свим међама, село Коварне и с њим
Хлахоли у Венчаници, село Вошаповац на Млави и Дунаву, Костолац
и Бискупље с Трстеником и свим међама и правима, Вир више
Пореча и Гребен (Петковић, 57). ''Краљевска риба'' моруна услед своје
снаге и дуговечности послужила је као мотив сликару из 15. века за
приказ краља Жигмунда, владара обеју дунавских обала на Ђердапу.
Овај је, непосредно пред долазак у Кладово, 1418.г. издао повељу
којом манастиру Водице дарује поседе за које се верује да су раније
били предмет поклона учињено истим поводом од стране кнеза
Лазара Хребељановића (Грујић 1939, 369). Иначе је Жигмундова
судбина била ''у рукама'' једног голубачког дунавског вира
1428.године, када је приликом битке за Голубац поражен од стране
султана Мехмеда Другог. Током борбе пао је у немирне воде Дунава,
одакле су га спасили Стефан Рогозњи и његова супруга Цецилија
Сентђерђи- ''Стефан га је извукао док је супруга, која је свог мужа
пратила на ратиште, држала чамац у равнотежи'' (Рокаи 2002,
136). Тај се чин испоставио поводом првог случаја у историји Угарске
да једна жена наследи део имања, раван уделу мушких санаследника-
''у знак захвалности Жигмунд је дозволио да Цецилија наследи поседе
свога оца равноправно с браћом'' (Рокаи, 2002, 136). Не можемо
тврдити да је знаменита ликовна представа угарског владара на
Дунаву како безбедно плови ношен снагом две моруне, настала услед
овог догађаја, али свакако да је кадра пробудити асоцијације
данашњег посматрача на Жигмундово спасење.

Вирови, као права драгоценост у форми рибљих резервата навођени

су и у писменој потврди коју је Јован Хуњади/ Сибињанин Јанко/
1444.г. у подунавској Оршави, преко пута српске Текије, издао
манастирима Тисману и Водице, основаним од стране Преподобног
Никодима Тисманског и раније дароване истим поседима од стране
кнеза Лазара Хребељановића: ''...И што имају вршишта [вршиште-
преграда на реци на чији се отвор постављају вршке- кошаре од
прућа, с једне стране округлим ушћем отворене, са шиљцима ка
унутрашњем простору, а с друге стране зашиљена и затворена] и
вирове на Дунаву, све да им је слободно као што је прво и било...''
(Мијатовић, 1896, 27-29). Почетком 16. века Кладово, односно
Фетислам, у склопу истоимене нахије, припадало је Видинском
санџаку а риболовна подручја била су султаново власништво.

1582/1583 Шеријатски суд у Фетисламу /Кладово/ верификовао је

три документа везано за издавање у закуп риболовног подручја у
Видинском санџаку, у сврхе преласка закупних права са Јеврејина
Абрахама на Хусејина, житеља града Фетислама:
1) Ово је копија урађена на основу оригинала, са знањем убогог
Махмуда сина Мухамеда, кадије [кадија- судија, задужен за
спровођење правде на територији кадилука- казе] у Фетисламу.
Печат: Поуздајући се у хваљеног бога, убоги Махмуд син Мухамеда.
Повод писању документа је следећи: Особа по имену Хусејин син
Мемија, која живи у касаби Фетислам, у махали Мухамед- пашине
џамије, дошла је на часни шеријатски скуп, опширно објаснила и
изложила своје намере и замолила да закупи мукату [муката-
предмет закупа, оно што се издаје у закуп] четвртине рибе која се
налази у видинском санџаку. Пошто је рекао да има корисне јемце и
замолио да се заведу у регистар, речени јемци приступили су часном
шеријатском скупу. Из поменуте махале: Мустафа син Мусе,
Мухамед син Али аге, Меми син Мустафе и други Мухамед син Алија;
из махале месџида Балабана: Абди син Мухамеда, Ибрахим син
Турхана и Турхан син Хизира; из махале месџида Мухамеда Хоџе:
Бехрам син Абдулаха, Карадурак син Сејидија и Ахмед син Дурмуша,
укупно десет лица. Пошто су рекли да јемче у случају надокнаде
штете и мањка рате, зналац је упитао да ли су поменути јемци
способни да плате речени износ. Тада је сваки од њих рекао зналцу да
су они имућне и добростојеће особе и да могу да плате дату суму.
Оно што се догодило уписано је у сиџил после молбе. Написано у
првој декади шевала 990. године. (29. X – 7.XI 1582). Сведоци чину:
хатиб Мустафа Хоџа, имам Хизир Халифа, Мустафа син Хамзе,
Рамазан син Алија, Салих син Јусуфа и други. (Амадеоски 2006, 277-
278);
2) Кадија Фетислама, онај који се моли за вас, мевлана Бедредин,
послао је представку о томе да је особа по имену Хусејин син Мемија,
становник Фетислама, дошао [на шеријатски суд] и закупио мукату
четвртине рибе моруне која се налази у видинском санџаку, а која је
од првог дана рамазана 989. године (29. IX 1581) била под
одговорношћу Јеврејина по имену Аврахам за 150000 акчи. Хусејин је,
под условом да за време док држи поменуту мукату редовно полаже
рачун и уз повећање од 10000 акчи, закупио на три године за 160000
акчи. Одлучено је да као и раније [приход мукате] буде за државну
благајну и тврђавске плате. Затим је показана копија сиџила, са
потписом фетисламског кадије мевлане Бедредина, о томе да је 10
лица дало јемство за надокнаду штете. Зналац је још известио да
су јемци способни да плате износ за који јемче и да је поменути
Хусејин способан да прихвати дужност [закупца] путем еманета.
Зато се обзнањује да је, ради добробити државног иметка,
поменута муката дата реченом на описани начин. [Закуп путем]
еманета мукате четвртине рибе моруне у видинском санџаку коју
је преузео у дужност закупом Јеврејин Абрахам. Дневно 10 [акчи].
Старе плате: дневно 10 [акчи]. Молба Хусејна сина Мемија из касабе
Фетислам да [узме у] закуп у складу са представком мевлане
Бедредина, фетисламског кадије. Дневно 10 [акчи]. Поменути је
закупио речену мукату од првог дана рамазана 989. године (29. IX
1581), на три године за 160000 [акчи]. Одговорност за поменуту
мукату од реченог датума сноси Јеврејин Абрахам, повереник
закупца, коме је допала у дужност. На три године 150000 [акчи].
Повећање од 10000 [акчи] на три године. Јемац имовином путем
представке и копије сиџила мевлане Бедредина, фетисламског
кадије; 10 особа. Због новог [закупца јемче] целом имовином. Припада
првој канцеларији. (Амадеоски 2006, 278-280);
3) Поменути закупац, Хусејин је у складу са представком и копијом
сиџила фетисламског кадије мевлане Бедредина, замолио закуп
речене мукате с тим да [плати] 10000 акчи више [у односу на]
ранији. Међутим, када се погледало у дефтер муката који се налази
у царској благајни, утврђено је да су неке мукате продате другим
закупцима, и да није могуће дати [речену мукату] коју је он замолио.
Зато је поменути закупац Хусејин, дошао на високи Диван и замолио
милост да му се изда часни берат о томе да је примио и узео у закуп
[речену мукату] на три године за 160000 акчи, пошто је [платио]
10000 акчи више у односу на већину претходних закупаца.
Заповеђено је да му се изда берат у складу са изложеним. 18. реџепа
991. године. (7. VIII 1583)'' (Амадеоски 2006, 278-280).

За разлику од ранијих исправа о риболовима на Ђердапу, којима се

уступа право коришћења одређених риболовних места, вирова,
вршишта, у документима шеријатског суда фетисламског, предмет
правног односа дефинисан је као ¼ рибе моруне која се налази у
Видинском санџаку, подручју у оквиру којег је егзистирала и
Фетисламска нахија са својим риболовним ревирима. Као гаранција
за исплату закупнине прихваћено је јемство ''имућних и
добростојећих''- платежно способних особа из Фетислама. Посао је
орочен на трогодишњи период- толико је било допуштено време
трајања по шеријатском праву (Фотић, 2010, 77). Детаљи о
модалитетима утврђивања удела од ''¼ рибе моруне'' нису
прецизирани, као ни врста јемства, но из аспекта исламског учења
верификованог кроз шеријатско право то није било неопходно, као
ни посебна форма да би облигација производила правно дејство.
Ради се о уговарању путем продаје употребе- коришћења ствари, где
је проста сагласност воља довољна за важност посла а по исламским
правилима тумачења, ''у уговорима се пажња даје намери и смислу, а
не речима и формама'' (Карчић 2011, 238).

Након владарских повеља кнеза Лазара Хребељановића из 1376/1380

и Јаноша Хуњадија из 1444.г, најстарији познати нам општи правни
акт важећи за део Ђердапа, посвећен регулисању односа власти и
појединаца или њихових заједница по основу улова рибе, из 1586 г
јесте Канун о мађерији [канун- основна правна уредба]-, дажбини из
предосманског периода јер назив потиче од румунске речи magerie,
majrеie- рибарење, риболов, на фетисламској скели, за коју Душанка
Бојанић Лукач сматра да је наслеђена из предтурског периода,
садржао је норму о убирању прихода од уловљене дунавске рибе
транспортоване реком: ''од рибе моруне узима се по једна аспра на
сваку рибу; од брода ситне рибе узима се једна добра риба; од две
јесетре узима се једна аспра, од сома узима се једна аспра'' (Бојанић-
Лукач 2011 42). Још је детаљнија регулатива Кануна о скели
Фетислама из исте године за случај прелаза са супротне на ову
обалу: од ситне рибе узима се четвртина, од рибе моруне која се
улови у Дунаву и гардама узима се четвртина; од рибе моруне која
долази из вирова узимају се прва четвртина и последња четвртина;
глобе од арамија [арамија- бандит, разбојник...] који буду ухваћени на
Дунаву да кријумчаре рибу, емини [емин-службеник администрације
задужен за контролу управљања закупљеним порезима или добрима,
инспектор] узимају у корист државе (Бојанић-Лукач, 21). Овде се по
први пут срећемо и са гардама, уз дунавске вирове, као предметима
нормативног регулисања. Трећи фетисламски канун, о баждарини
[баждарина- тржна такса коју за државну благајну прикупља баждар]
1586.г, везано за трговину рибом садржи норме: Од целе рибе
моруне, осам аспри; ако се у граду раскомада, 4 аспре; од самарског
товара усољене рибе моруне, осам аспри; од самарског товара, две
аспре; од робе у самарском товару, 4 аспре (Бојанић- Лукач, 40).
Сагласно баждаринском кануну за Фетислам иста је такса
наплаћивана на име купопродаје роба и целе рибе моруне- по осам
аспри. Дажбине за рибу експортовану из Фетислама у суседну,
прекодунавску Оршаву регулисане су 1586. Кануном о тржишној
баждарини села Оршаве: Од кола са четири точка која доносе рибу
из Фетислама и иду у унутрашњост узимају се четири аспре
баждарине, а од кола са два точка две аспре; од рибе која излази у
коњском товару, две аспре (Бојанић- Лукач 40).

Подручје Кладова, укључујући Сип и Текију било је подређено власти

Видинског пашалука, а Пореч се налазио у границама Београдског
пашалука. Колико је улов рибе заступљен у османској трговини,
говори и путописац Евлија Челебија, иначе склон претеривањима,
тврдећи како је 1666.г. у Фетисламу, ''где су сви становници града
богати трговци рибом'' нашао чак 50 рибарница (Зиројевић 2011,
22). Од њега потиче и информација да су ђердапски риболови
''изпарцелисани'' на 200-300 даљана дати у закуп видинском
санџакбегу за 70 товара тј. 7 милиона акчи, ''од које су се суме могле
издржавати све посаде на Дунаву'' (Зиројевић, 2011, 22). Податак о
узимању риболова у закуп од стране видинског губернатора уклопив
је у околност, према Олги Зиројевић, да су ''приходи од риба у
Подунављу одувек спадали у регална права владара [хас- оно што
припада султану] које је он могао уступати на коришћење,
привремено или трајно, санџакбеговима (војни намесник санџака-
провинције, са правом надзора у односу на економске активности)
или спахијама'' (2011, 22). Османско царство имало је више
категорија власништва над некретнинама. Царска- државна
имовина били су хасови. Њих је султан- ''Алахова сенка на земљи''-
могао додељивати великашима, војним и црквеним
великодостојницима, доносећи уживаоцима приходе од 100.000
акчи/аспри, или више, чиме су издржавани царски двор и војно-
феудални апарат (Јанковић 1980, 85). Уколико их је султан давао у
закуп, ове некретнине биле су ''мукате'' [муката- оно што се даје у
закуп, закуп]. Некретнине дароване верским установама у форми
[налик] задужбине представaљале су вакуфе као феуде исламске
заједнице (Јанковић, 85). Вакуфске некретнине биле су заувек
завештаване тако да је њихова употреба у функцији остварења
општекорисног циља- издржавање џамије, болнице, народне кухиње,
библиотеке... (Карчић 2011, 221-222). У начелу, оделиту правну
природу има земљиште- вакуфско добро- ''муката вакуф'' уступано
теретним правним послом као би се на њему подигао неки објекат,
чији власник постаје особа која је закупила вакуфско добро. И сам
закупни однос, у случајевима ''иџарејтен вакуфа'', подразумевао је
двоструку престацију на страни закупца: а) плативу у једнократном
износу по основу стицања права употребе факуфског добра; б)
периодична закупнина, у месечним или годишњим оброцима током
трајања закупног односа.

Рибарења на Ђердапу доносила су знатне приходе а дунавска моруна

и кавијар радо су виђени артикли чак и у Дубровачкој Републици, о
чему сведочи документација тамошњег архива. Дубровчанин Томаш
Глеђе обратио се 22.септембра 1614.г. писмом Ивану Грапову у
Београду, захтевајући: ''Да бисте ми купили веома лиепа хавиара,
једно 25 ока, неслана, а нека Габро аспри да'' (Храбак 1960, 63). Од
22.децембра 1627.г. је налог отпослат из Дубровника у Београд:
''...Зато нађите једнога дјетића и подајте му динаре да ми учини
један барјелац галутине од лиепе рибе и други добра хавиара, јоште
моруне и једно 15-20 језика'' (Храбак 1960, 63). Постоји и запис о
чињењу поклона од стране смедеревског санџакбега Синан- паше
Дубровачкој Републици чак столеће пре- 1513. године: он је као
посебни знак пажње јадранској поморској трговачкој сили послао
дунавску рибу! (Храбак 1960, 60). Гроф Луиђи Фердинандо Марсиљи
1688.године током боравка на Ади Кале- пре изградње тврђаве
познато под именом Сан, приметио је ''како се свакодневно лови и
траншира 50-60 а понекад и 100 моруна'' (Зиројевић 2011, 16).

Свакако да је велика површина под спрудовима уз обод овог града-

тврђаве уз присуство брзака погодовала риболову, но имајући у виду
да је Ада Кале представљала тржни и откупни центар за улов из
сипских гарди и вирова, такође под острвском управом, могло би се
сматрати да је ипак Марсиљијево виђење ствари обухватало улов и са
острвских и са ревира уз рибарско село Сип, могуће и Текије.
Марсиљи је оставио запажен траг у изучавању Подунавља књигом
Danubius Pannonico Mysicus 1726, специјално одељком о дунавским
рибама -Piscibus in Aquis Danubii viventis- уз цртеже и опис
становника дунавских вода. И други путописци имали су сличне
импресије о богатству, драгоцености рибљег фонда на Ђердапу. Ото
Дубислав Пирх посетивши почетком 19.века једно друго острво,
узводно од Аде Кале: ''Положај Пореча је диван... Испод острва река
се шири као какво језеро... Код Пореча је јак риболов. Видесмо
неколико моруна, које баш онда уватише, 6 до 8 стопа дугачке
[стопа- 0,316081 метар]. Ту се одмах справља ајвар за књажев сто''
(Виноградов 2008, 240).

Права на риболове у Фетисламској нахији, за време и по одлуци

султана Махмуда Првог, прешла су у вакуф- верску задужбину-
султанске библиотеке и имарета [имарет- јавна, ''народна'' кухиња,
за бесплатно дељење оброка хране] код Велике Аја Софије. То је
учињено царским указом од јула 1742, након потпадања 63 села,
селишта и острва фетисламских под режим вакуфа путем одлуке о
њиховом издвајању из царског хаса 25.11.1741.г (Бојанић-Лукач,
2011, 45; Катић 2005, 16). Битни документ о статусу Фетислама,
датиран 7.марта 1743.г. гласи:
''У смислу ајета: ''А што се тиче благодети твога Господа, преноси
их''- ради преношења благодети и због тога што је увећавање добрих
дела и умножавање милостиња најпреча дужност и најважнија
брига честитих султана- раја самог Фетислама и саме Оршаве и
осталих села, острва и земаља у Видинском санџаку, који су раније
Његовом вољом- Нека је хваљен и узношен!- поново постали делом
моје штићене царевине и који су увакуфљени и назанчени
службеницима и за трошкове једне од мојих царских задужбина,
вакуфима моје сјајне царске библиотеке и мог узвишеног имарета,
које су сада од моје царске личности подигнуте- постала је мој нови
царски фетх. А како је она тек нашла спас из руке ђаурске
окупације, како је достојна моје високе царске милости и, како су
речени Фетхулислам и Оршава и остала места не само часни
вакуф, и пролазна места на Дунаву у околини Видина, Ниша,
Београда него и јер су фетисламска и оршавска скела по једна скела
без премца на обали Дунава- зато се, слично панађуру у Еласонији,
који је вакуф покојне Валиде Султаније близу Багче Капије у
Царигарду, панађуру у самом Сливену, који је вакуф покојног
султана Мурат Хана у Једрену, панађуру у Свиштову, који је вакуф
мајке покојног пређашњег султана у Ускудару и слично Дољан
панађуру, који је миријска муката, установљује панађурски трг, о
Митрову дне у Оршави и о Ђурђеву дне у Фетисламу. Како је јасно да
ће трговци и други из градова и касаба које се налазе посвуда у
вилајету Румелији долазити у ова два места са својом робом,
стварима и тканинама и трговати и да ће то бити лепа намера,
која ће довести до подизања земље, а то је њен основни циљ, а
временом и до благостања народа и земље- ти, који си поменути,
донеси дефтер вакуфа и твојим пером упиши у дефтер вакуфа да
се упоменутим местима на објашњени начин установљује по један
панађурски трг по једанпут у години у одређено време, да дажбине
које се узимају на начин који је уобичајен на другим панађурима
убире мој царски вакуф и да су оне прикључене мојим царским
вакуфима.У складу са високославним ферманом, који је упућен овом
презреном, заведено у дефтер. Дана 10. Мухарема године 1156''
(Тричковић 1973, 244). Сагласно класичном шеријатском праву
''вакуф се не може ни продати, ни поклонити, ни наследити'', но
изнимно, када би јавни интерес тако нешто налагао, нпр. изложеност
добара пропадању, од правила се могло одступити под условом да је
добијени новац коришћен у исте сврхе у које је вакуф основан
(Џанановић 1983, 12). Исламске енциклопедијске одреднице о њима
гласе: ''Вакуф је дарована имовина заштићена од продаје, отуђења
или других облика развлашћења, дата у верске или добротворне
сврхе, путем коришћења њених плодова [прихода ]'' (Машовић, 1983,
124). У прилог тези о значајним уловима су и резултати истраживања
М.Лутовца према којима је риболов у Кључу крајем 18. века
представљао главни финансијски извор (1959, 34).

Тапијом сроченом и овереном код шеријатског суда у

Кладову/Фетислам 2.8.1761-22.7.1762, Хаџи Ибрахим располажући
вакуфским иметком потврдио је право Хусеин Аге на држање гарде
крај Караташа са обавезом предаје ¼ улова емину вакуфа уз 2000
акчи годишње апанаже за мукату вакуфа; исправа је снабдевена
клаузулом са дејством erga omnes ''да ову гарду поседује и да му се
нико не меша и да га не омета у поседовању'' (Катић 2005, 25, 26).
Изузев гарди као инсталација на погодним местима- плићацима,
речним спрудовима, имовину вакуфа чинила су и сама таква места.
Тако је констатовано у тапији из 1794/95 године, уз прецизирање
граница вакуфског добра без гарде ситуираног око 5 км низводно од
Кладова, ван области Ђердап: ''место за подизање риболовне гарде
омеђено с четири стране: од места званог Корондраг [Курвинград] на
реци Дунаву па све до стубова моста [Трајанов мост] и од Алваџијског
острва [Губавац, Шимијан, Симион] с једне стране до муслиманске
обале с друге стране; до сада још нико није затражио нити пожелео
да ту изгради и подигне [гарду] те је овом место постало пусто и
запуштено'' (Катић 2005, 53-54). Забрана ометања стицаоца права
сложеније и обухватније је формулисана од ранијих: ''Све док из
године у годину буде предаво вакуфу закупину а уловљену рибу
продавао на фехтисламској скели и једну четвртину од ње предавао
еминима, у држање и притежавање реченог места и градњу гарде
унутар њега нека се нико с наше стране, нити с било које друге
стране, не меша и нека га не омета и не спречава'' (Катић 2005, 54).

Било је још случајева из ранијих година уступања места за подизање

гарде, попут оне у Кладушници, но са мање прецизним садржајем
јавне исправе која такав закуп прати. Кладовски шеријатски суд
верификовао је одобрење од 21.2. 1776- 8.2. 1777.г, издато од
заменика управитеља царског вакуфа у Кладову Мехмед Јегена на
име Хаџи Хусејин аге, џабије вакуфа, да сагради гарду Кладушницу
код Армут Аде, на њеној доњој страни, уз услов да улов дистрибуира
на кладовском пристаништу, емину вакуфа предаје ¼ улова уз
годишњу закупнину вакуфу 120 акчи. Исправа је оверена потписом
''Мехмед Јеген мутевелијин кајмакан, бег фетисламски садашњи'' уз
печат: ''Мехмед и имена седам спавача из Ефеса: Јемлиха,
Мексалина, Меслина, Мернуша, Дебернуш, Шазнуша,
Кефештатујуша и пас Китмир'' (Катић 2005, 33). Како Татјана
Катић објашњава, имена ''спавача'' су заштитни знак практикован
код Османлија, чији су симбол седморица страдалника верских
прогона римског цара Деција, средина трећег века, уснулих заједно с
псом у ефешкој пећини, како би се пробудили у неком бољем свету, у
доба цара Теодосија, почетак петог века. ''Спавачи'' су такође веома
поштовани у хришћанском свету, а чини се занимљивом нека врста
минијатурне коинциденције са околношћу да, према једној
претпоставци, злогласни цар Деције је смрт нашао у мочварама што
ће много времена касније постати део Фетисламске нахије, као блато
у околини данашњег Неготина. Сагласно исламским канонима, имена
спавача поседују рукју- духовно заштитне капацитете, чијим
призивањем се даје сигурност у односу на покушаје насилног кршења
норми, у случају овере реченим печатом. Додатни документ
публикован у Кладову поводом коришћења кладушничке гарде
датиран је 21.3.1781.г. и односи се на уговор којим је дотадашњи
закупац Хаџи Хусејин ага, са атрибутом џабија [џабија- убирач
вакуфских прихода] на основу чега је стекао право притежања,
описану гарду ''уступио и продао драговољно'' своме сину Хасан аги,
с тим да нови закупац преузима и обавезе ранијег титулара на
плаћање закупнине у новцу и у натури. Управо по том основу
шеријатски суд издаје нову тапију којом су призната права
''поседовања и притежања'', уз јавну забрану ''да нико неко његово
притежање са наше стране, а ни са неке друге стране, не спречава,
не онемогућава'' (Катић, 2005, 33- 34). Тапију је суд уручио новом
титулару права закупа ''за држање и притежање'', што имајући у виду
значења ових термина и у следујућем српском законодавству-
Српски грађански законик 1844 параграф 199 који такође наводи
''држатељ или притежатељ'', али и у контексту актуелног уговора о
закупу представља синониме, са једином можда разликом у
нијансама да је притежање ''просторни однос према ствари'' а
држање право у којем је она инкорпорисана и из којег проистиче
обезбеђење економског интереса титулара. Значи, у случају
апстрактног правног појма ''државина''- изведеница од ''држање,
држатељ'', она се може третирати као ''правом заштићени интерес'',
разликујући се од ''притежања'' као фактичке апрехензије-
''просторног односа ствари без економске власти над њом'', буквално
''физички додир ствари'' (Гамс 1971, 238); код неких аутора ова врста
апрехензије иде у правцу схватања да је таква радња ''правно-
технички назив за поступке који значе државину'' (Станковић-
Орлић 1999, 33). У предмету кладовских тапија, подразумева се да су
риболовни вирови и гарде све време ексклузивни домен царског
вакуфа, у смислу правне власти на ствари, не и фактичке која је
предавана закупцима. Наравно правни основ стицања државине-
фактичке власти- није само пренос права власништва већ, као у
актуелној ситуацији, уговор о закупу, или залога, службеност,
послуга, плодоуживање...

Из 1779/1780 потиче тапија за гарду Аловиште [горњи део Демир

Капије, уз Пиринчано острво] у чијем се уводном делу децидно
наводи како се ради о сегменту фетисламске мукате припадајућем
''часним вакуфима Царског имарета који је у богоугодне сврхе
подигао у близини царске џамије Велике Аја Софије у Истанбулу
покојни и блаженопочивши Султан Махмуд-хан Газија'' (Катић 2005,
40). Из њеног садржаја да се сазнати како је могуће за једну гарду
имати истодобно више издатих и важећих тапија, у овом случају
кроз назнаку да је Хасан-ага, син Хаџи Хусејин аге, ''један део
[четвртину закупних права] притежавао самосталном тапијом'', те да
је шеријатски суд уважавао уступања права уговореног закупа гарде
и по основу доброчиног располагања- уговором о поклону, овде
поводом прославе обрезивања (Катић 2005, 40-41). У српском
правном систему дуго времена, па и по основу законодавних решења
из 1850.г, био је на снази ранији турски тапијски систем, чије је
важење пролонгирано и Законом о издавању тапија из 1929. и
1930.г, међутим ту није постојала могућност истодобног важења
више тапија за исту непокретност, већ је једино у случају да се врши
пренос тек једног дела некретнине, тај део постајала нова
непокретност за коју се мора тражити посебна тапија, док се ранија
тапија утолико смањује (Гамс 1971, 229). Евидентно је тапија из
1779/80 јавна исправа у смислу потврде правног посла, чији домен
није лимитиран правима о деривативном стицању некретнине у
српском систему. Закупљена риболовна места односно гарде могли су
бити предмет даљег промета између легитимних закупаца и нових
стицалаца по основу поклона или куповине, односно наслеђем.
Специфични случај из 1830.г. збио се поводом смрти субјекта права
који иза себе није оставио наследнике. Мутевелија царског вакуфа
издајући посебну исправу навео је како је покојни Салих ага био
преузео на себе четврти део од уловљене рибе ''места које је на
маргини тапије названо Халов [Аловиште, Пиринчана гарда] а
припада фехтисламској мукати. Међутим, пошто је он умро без деце,
речени део остао је упражњен, па је [постао] државна земља и продат
је Хусеин аги; његовом узимању прихода од риболова на овом делу
нека се с никоје стране нико не меша'' (Катић 2005, 49). Ради се о
ситуацији када је део закупљеног вакуфског права смрћу титулара
који је остао без наследника, припао услед тога царском хасу, којим
поводом је теретним правним послом [продаја] пренет у притежање
новог субјекта права на закуп царског вакуфа! Смрт закупца гарде
који није имао мушког потомства уз напуштање поседа другог
поседничког удела од стране кладовског башкнеза, испоставили су
се поводом издавања тапије од стране Дервиш Мустафе са Аде Кале
3.12.1815- 20.11.1816, и то новом закупцу ½ гарде Сибирфишта.
''Ове године преузели смо с високом заповешћу у дужност [и] закуп
један од вакуфа Двеју Царских Светиња, и то мукату Фетхислама и
околине и у оквиру ње гарду познату по имену Сибирфишта која се
налази преко пута села Сип, на реци Дунаву. Од 40 делова ове гарде,
20 су притежавали Абдулхалим- ага, његова братанац Мехмед- ага и
други његов брат Сулејман- ага. Пошто су Алаховом вољом
преминули, не оставивши за собом мушку децу, њихов део је као
упражњен припао вакуфу. Право на тапију за тај упражњени део
имала је Сулејман- агина ћерка, али је она није желела, па је
поменутих 20 делова, заједно с пет делова који су припадали
башкнезу Фетислама [Радукан Никола- Николајевић био је башкнез
до 1811, од јула те године до 1813 када је пребегао у Аустрију-
Крачун Николајевић; Сима Милутиновић Сарајлија даје појашњење-
Крачун, име једнога србскога Румуна, што му је сестру био потурчио
и за жену узео бивши адакалски командант Реџеп-ага, (Војиновић
1987, 29) ], који је пре извесног времена пребегао у непријатељску
земљу, сачинило укупно 25 делова. За ове делове затражили су тапију
од вакуфа Сејид Мехмед- ага, узор племенитих и једнаких, и његов
брат Салих-ага. Они су за познат износ пристали притежавати 25 од
40 делова уловљене рибе у поменутој гарди с познатим границама, с
тим да сваке године дају оно што је одређено за вакуф, и то 2000
акчи закупнине а да службеници ове вакуфске мукате испоручују
четвртину уловљене рибе, као што је уобичајено. Пошто све предају,
нека притежавају ову гарду како им воља, а с наше стране, нити са
стране било ког другог неће бити ометања, ни спречавања'' (Катић
2005, 58-59). Први хришћанин идентификован као закупац гарде,
башкнез Кладова могао би бити један од браће- Радукан и Крачун,
некада познати трговци у Раму. Кнез Милош је Радукановом ћерком
Станијом оженио свог посинка Вула Глигоријевића, познатог
поречког капетана, која је дуго времена провела на кнежевом двору у
Крагујевцу. Трећи брат од ових Николајевића, претпоставља се да је
био чувени хајдук Гица, претходно харамбаша Реџеп- аге, знан и по
чињеници да се 1811.г. у Кладову оженио Јеленком, од 1822.г.
Милошевом миљеницом (Јанковић, 1967, 81-84).

Наредни документ адакалске администрације насловљен ''тапија на

гарду'' датиран 12.7.1816.г. тицао се рибловног места крај Сипа и
односио на трансфер права постављања гарде на делу Дунава у
вакуфском режиму, укључујући дозволу за градњу и локацијско
допуштење, а на којем је у прошлости већ била постојала таква
инсталација, уз то и уговарање будућег закупа: ''У саставу
фетхисламске мукате, која нам је поверена узвишеним ферманом од
1231. године, на месту званом Ђердап од давнина постоји место за
гарду познато под именом Канлисућут гарда, која се с 4 стране
граничи са Зидинама и острвом Канлисућут. Пошто је Видинац
Каракулукчизаде Мехмед- ага затражио и замолио од државе тапију
да на том месту изнова подигне и изгради гарду, ми смо му, у складу
с нашом дужношћу управитеља вакуфа, продали то место за 150
гроша. Да би часни вакуф имао користи, поменути Мехмед-ага
условљен је да даје и предаје часном вакуфу годишњи закуп од 500
акчи, а затим му је издата дозвола да на празном месту изнова
изгради и успостави гарду. Убудуће, пошто часном вакуфу сваке
године даје и предаје закупнину, нека с наше стране нити са стране
било ког другог нема ометања и спречавања у поседовању, због чега
му се у руке издаје ова потписом и печатом оверена тапија на гарду''
(Катић 2005, 62-63). У продужетку исте тапије, након изградње гарде
Канлисућут- Зидине, поводом смрти правног претходника и пресуде
високог муслиманског верског достојанственика, на захтев
малолетних санаследница, дана 4.4.1828 од стране мухафиза ''Велике
Аде с Фетисламом'' извршен је упис њиховог правоследбеништа,
додуше без опредељења наследних удела: ''Пре извесног времена овај
у тапији именом поменути Кара Кулукчизаде Мехмед- ага преминуо
је за свога притежавања, па је наслеђе ове гарде с четири границе,
познате по имену Канлисућут Зидине, прешло, сходно часној фетви
на његове ћерке: Емину, Рукију и Ајшу, те су ове малолетне ћерке
Емина, Рукија и Ајша затражиле и пожелеле нову тапију на гарду да
је заједнички притежавају. Да би часни вакуф имао користи,
условљено им је да плаћају годишњи закуп од 500 акчи, и то да га
сваке године дају и предају часном вакуфу. Према давнашњем
закону, из руку поменутих узета је такса за издавање тапије, те је ова
тапија написана на маргини старе, да изнова буду
притежаватељке...'' (Катић 2005, 62-63). Као и већина тапија и
потврда о ђердапским гардама, и ова садржи појам ''муката'' у
шеријатском праву коришћен као синоним за право грађења на
туђем земљишту, али у контексту цитираних докумената са
придаваним ширим значењем ''закупна јединица''-иначе уклопивим у
дати појам ''фетисламска муката'' (Карчић 2011, 157; Катић 62-63...).
Такво значење појму муката придавао је и Стојан Новаковић (1906,
79-80). Домен овога правног појма у односу на вакуфско земљиште
огледао се и у својеврснoj симбиози вакуфског режима у смислу
ствари- некретнине ван промета, нпр.земљиште за градњу или у
нашем случају дунавски спрудови погодни за подизање гарди, с једне
стране, и грађевине- рибарске колибе, инсталације, гарде на којем
градитељ стиче право власништва, с друге стране. У односу на
коришћено вакуфско земљиште добијали су право државине уз
дужност плаћања годишње закупнине- мукатаи зенин (Калчић 2011,
157). Супротно начелу римског права у таквим комплексним
односима код шеријатског права није на снази начело superficies
solo cedit/ земљиште и оно што је са земљиштем у чврстој вези-
зграда, растиње… једна је целина припадајућа истом лицу; не може
бити један субјект власништва на земљишту а други на
грађевини.../. То значи да зграде, стабла... у нашем случају рибарске
инсталације усађене у водно земљиште, могу имати другог власника,
што не тангира вакуфску својину на самоме земљишту или
риболовном месту као ствар ван промета (Калчић 2011, 156). Такав
статус требало би имати и земљиште обухваћено тапијом од
12.5.1832 ''од даљана испред села Сипа до нивоа мреже Канлисућут
гарде на дунавској страни... и то од места по имену Плоча реком до
нивоа мреже Саид- агине гарде на дунавској страни код
Канлисућута'' уступљено у сврхе подизања једне гарде и једне колибе
''уз услов да према давнашњем обичају плаћа годишњи закуп за
земљиште'' (Катић 2005, 77-78).

Мноштво тапија издаваних за ђердапске гарде садржале су

различите формулације, ознаке вакуфа којима припадају, из чега се
може закључити да су приходи из њих припадали различитим
местима, штавише некада је навођено ''вакуф''- једнина а некада
''вакуфи''- множина. Тако располажемо формуацијама ''вакуф Двеју
Часних Светиња''– Мека и Медина, када се говори о гарди
Сибирфишта, ''Часни вакуфи царског имарета које је у богоугодне
сврхе саградио и подигао у близини часне џамије Велике Аја Софије
у Истанбулу покојни султан Махмуд хан Газија''- за Аловиште,
''царски вакуфи''- Горњак гарда, ''Вакуфи царског величанства''-
Кладушничка гарда... (Катић 2005, 58, 72, 42, 32). За ''Два света
града'' ишли су приходи гарде Ласа, сагласно тапији од 20.5.1830.г,
овереној печатом мутевелије часног вакуфа и мухафиза Велике Аде
Омера, са урезаним натписом ''почаствован светлошћу месеца''-
покоран Мухамеду: ''...Мукати Два света града припада гарда на
доњем делу села Сипа, позната под именом гарда Ласа, која је
ограничена и одвојена с горње стране местом званим Халов [вакуф
царског имарета саграђеног у близин Аја Софије Истанбул] а с доње
стране Канлисућут гардом, а с остале две стране реком Дунавом...''
(Катић 2005, 67). Међутим, постији и објашњење у прилог тези да се
ипак ради о једном вакуфу: ''Вакуф Махмуда Првог био је у
надлежности канцеларије вакуфа два света града, Меке и Медине, на
чијем челу се налазио старешина харема; он је контролисао рад свих
вакуфских муката, па и фетисламске, због чега је народ веровао да је
Крајина била султанијино апанажно добро''- пише Татјана Катић
(2005, 16). Од личности високог ранга своједобно присутних у
султанском харему, кћер кнеза Лазара Хребељановића, принцеза
Оливера, везана је делом биографије за подручје каснијег
фетисламске вакуфске мукате- после Тамерланове победе над
Бајазитом, неко време боравила је у манастиру Манастирица, пар
километара далеко од ђердапских риболовних ревира код Сипа ,
подигнутог од стране њеног рођака Никодима Тисманског. Утолико се
могло веровати да је њен статус код Бајазита био особена залога
познијег третмана вакуфског добра, како се овде сматрало-
''султанијиног поседа'' за целу област данашњег Кладова. Познато је
да су неки султани поклањали поседе султанијама родом из
племићких српских породица, како је то учинио Мехмед Други у
корист султаније Маре, кћери деспота Ђурђа Бранковића, са
некретнинама у Јежеву, Македонија, где се ова касније и
настанила. Из извештаја аустријског изасланика на Порти Херберта
из 1797.г. и аустријског губернатора Оршаве Хенига 1794, 1800,
знано је да приходи Кључа и Крајине ''припадају Шах- султанији,
сестри султановој, а да два оборкнеза, један у Кладову, други у
Неготину, одговарају врховној власти посредством бега у Кладову''
(Пантелић 1949, 23).

И неке ђердапске гарде имале су судбину да буду у легалном поседу

жена, нпр. особе означене као сестра имаоца права. Тако се збило
1830.г. са већ споменутом гардом Ласа, када је Шериф- ханума
наследила брата Сејид Мехмед- агу и добила тапију на сопствено име
(Катић 2005, 67). Већ после три године, 21.7.1833, пошто је Шериф
Ханума продала своја права на Ласи Узун Али- аги из Фетислама, на
његово тражење као један од закупаца гарде, у уделу од ¼ а по
основу од њеног мужа извршеног откупа права од претходног
носиоца, титулар је постала његова супруга Хатиџе; ½ уписана је на
име Узун Али- аге и ¼ на име његовог брата Хасана (Катић 2005, 68).
Сагласно шеријатском праву жена је имала пословну способност,
могла наслеђивати имање и њиме располагати правним пословима, с
тим да је наслеђивала ½ оног што би припадало мушкарцу.

Нешто другачији став по питању права царског хаса и касније

вакуфа на Ђердапу, у односу на онај манифестован турским старим
тапијама, где локални Турци нису могли имати право власништва
односно располагања потпуним отуђењем, изнео је Михаило Петровић
Алас у капиталном раду Ђердапски риболови у прошлости и у
садашњости 1941.г, баштинећи га мање на правним изворима
општег карактера а више на чињеницама до којих је долазио
теренским истраживањима: ''До почетка 19.века вирови око Кладова
припадали су Турцима што су живели на острву Ада Кале и у граду
Фетисламу код Кладова. Кад су власници тих вирова, за време
српског и руског рата са Турцима напустили места становања и
отишли незнано куда, право власништва на те вирове прешло је на
турски царски вакуф'' (1941, 794). По Петровићевом ставу, радило би
се о ''мулк'' стварима, које је султан преносио у екслузивно
власништво феудалца, тако да их овај може даље ''продати,
поклонити, заложити или увакуфити'' (Јанковић 1980, 85). Своје
мишљење базира на садржају тапије издате 1819, где се децидно
наводи од стране ''мохафиза [мустахфиз- посадник, чувар тврђаве
је тек део састава на чијем је челу диздар, овде са значењем ''чувар
области'', кладовски бег; Катић 2005, 17] адакалског и мутевелије
[старатеља, надзорника, тутора] фетисламског вакуфа'': ''За време
српског и руског рата [Први српски устанак] притежаоци риболова
[далјана] који постоји на Дунаву на Ђердапу у Фетисламској мукади
[мукада-''царски спахилук''], побегли су те је тиме поменути риболов
припао царском вакуфу [верска задужбина]'' (Петровић 1941, 794).
На основу од турских власти изнетих констатација да је основ новог
уговорног односа о праву експлоатације риболовних подручја
бекство ''притежалаца'' који је термин синоним за ''држалац'',
''корисник'', као тек један од атрибута појма ''власништво'', закључак
да је услед напуштања риболов ''припао царском вакуфу'' односио би
се на повраћај државине односно поседа- права коришћења, што не
дотиче својину, не даје за право мишљењу да су адакалски и
фетисламски Турци били власници ђердапских вирова, гарди.
Документ из 1819 садржи и констатацију да уступилац права као
мутевелија [тутор] царског вакуфа [некретнина дарована верској
задужбини], по наплати прописаног ресума [''ресум''- такса] за
''меаријску'' благајну издао им је тапију ''да они означени риболов
притежавају'' (Петровић 1941, 795). Потпис гласи: ''Абдурахман
Мирмиран [паша, беглербег] Мохафиз [чувар, управник области]
адакалски [титула владара фетисламске нахије, пресељног на Аду
Кале наком слома Првог српског устанка] и мутевелија [старатељ]
фетисламског вакуфа'' (Петровић 1951, 795).
У том контексту чини нам се важним знати да је исправа ''тапија'' у
османском праву имала сложеније значење посматрано према
карактеру ''тапије'' у српском праву односно у овдашњем уобичајеном
смислу. Тако и документ на који се М.Петровић позива јесте само
''накнада за посед'' а не потврда власништва, то је ''најамна
наступнина односно марифетнама- дозволница која се креира код
давања у закуп непокретне имовине'' (Тодоровић, 469-470). Као
непосредна потпора таквом ставу стоје бројне тапије кладовског
шеријатског суда из ранијег периода. Према Роберу Мантрану
''риболов на мору, рекама и језерима имао је нарочити економски
значај... ту су гајене моруне, од којих се добијао драгоцени кавијар,
на кога је монопол имала држава'' (2002, 257). Коначно, сагласно
исламском праву, почивајућем на Корану, природна богатства, као
што су ''земља и оно што се налази испод ње'' сопственост су султана
(Мантран 2002, 150). Султан је даље своја права конзумирао или
непосредно или уступањем на коришћење другим особама,
султанијама, велможама, па и конституисањем стварноправних
овлашћења царског вакуфа. Није неважно знати да у народном
језику дуго времена нису постојале речи- изрази за апстрактни појам
својине, власништва, сопствености; чак ни Вуков ''Рјечник'' не
познаје појам ''својина'' односно ''власништво''. Зато су, тврди
Андрија Гамс, ''постојале друге речи за присвајање и ако не у смислу
пуног и искључивог присвајања; понекад се чак не зна да ли се реч
односи на означење самог предмета присвајања или на начин
присвајања, попут речи ''баштина'' за земљу наслеђену од предака
(1971, 39).

Први српски устанак донео је и акумулацију капитала у рукама

српских великаша. Један од њих, Петар Добрњац са компањоном
Петром Томићем, обогатио се, између осталог, тргујући племенитом
ђердапском рибом- моруном и јесетром, и кавијаром. Писмом од
21.10.1810.г. отпослатом из Кладова, П.Добрњац понудио је другом
велетрговцу из Крајове, Хаџи Јанушу, 12.000 ока усољене моруне,
шаљући му као поклон кацу са 30 ока кавијара и две рибе (Перовић
1980, 189). У Срба је бављење риболовом имало велики значај о чему,
посредно, говори и богатсво речи употребљваних за рибарске алате,
пловила, субјекте, чак и пословице попут оне забележене од стране
Вука Караџића ''Двије се рибе на једној ватри пеку, па једна другој не
вјерује'' (Караџића 1935, 649). У његовом Рјечнику постоје, изузев
класичних и општепознатих, још и одреднице: ''даљан''- ''преграда
какве воде дирецима између којих се намјесте мреже те се хвата
риба''; гарде- ''заграда у Дунаву гдје се моруни хватају /од Пореча
доље/''; ''рибати''- ''ловити рибу''; ''рибарица''- ''лађа с које се риба
хвата''; ''рибарити''- ''носити рибу по селима те продавати, као што
у Сријему и бачкој чине многи''... (1935, 88, 114, 649). У нормативним
актима, једно је време чак прављена разлика између појма
''рибарење'' и ''риболов'', при чему је прво резервисано за занат, уз то
и ''рибар''- занатлија, док је ''риболовом'' детерминисано бављење
таквом активношћу али не у лукративне сврхе. Други велики српски
просветитељ Доситеј Обрадовић крајем 18. века сачинио је малу
поучну причу ''Рибари'': ''Рибари извлачећи мрежу из реке, осете да је
врло тешка, почну викати и скакати од радости, ублажавајући дан
и срећу своју. А кад једва извуку мрежу, нађу у њој на место рибе
великачак пањ и мрежу сви искидату. Онда почну псовати и
проклињати таку срећу. 'Немојте, браћо', рече један од њи', 'ви добро
знате да су радост и скорб [жалост] две сестре која једна за другом
долазе, ви сте се мало пре одвећ радовали, време је да мало и
поскорбите'' (Обрадовић, 332).

Године 1815, 25. октобра по старом календару, споразумом

београдског везира Марашли Али паше и Милоша Обреновића у име
српских устаника, овај је признат за врховног кнеза Србије а већ
фебруара 1816, издати су од стране султана фермани по којима
сваки Србин ужива слободу кретања и трговања у Турској царевини,
да војне посаде буду само у градовима... Знајући од времена Првог
устанка зе предности трговине рибом и њеним прерађевинама,
нарочито кавијаром (ајваром), Милош Обреновић је из Поречке
нахије- Београдски пашалук, посредством посленика српске управе у
тамошњем магистрату, примао испоруке рибе и уговарао послове
продаје у иностранству и унутрашњости, убрзо након споразума са
београдским везиром. Ђумручка тарифа из 1828.г. правила је
разлику по питању увозне таксе између авгутара [авгутар-''суха
рибља мрест''] и ајвара [хајвар-''посољена икра, врста салате''] . За
први се на границама Београдског пашалука наплаћивало у српском
ђумруку 5 гроша, за други- 3 гроша (Перуничић 1964, 410). Увоз
моруне царињен је по истој тарифи 1 грош и 20 пара (Перуничић
1964, 410). Како се сматра, све мукате Београдског пашалука кнез
Милош успео је до 1826.г. узети у закуп, чиме је заокружен
привредни амбијент у Србији, погодан за развој робноновчаних
односа (Јевтић- Поповић 2009, 115).

У Аналима београдског суда од 5. јануара 1826.г. забележен је случај

санкционисања преварних радњи око продаје ајвара: ''За процес
измеђ бакала овдашњиј и Мајмуке Димитрија, терговца овдашњег за
подсмех бакалима од Мајмуке, за ајвар што је 28 декемврија звао
Димитрију бакал- башу овдашњега у кафану Димче пиле и погодио
700 ока ајвара, оку по 110 пара, и руку уфатили и пазар прекинули.
И Димитрије бакал- баша сабро бакале све по дужности и
кантарџију, и отишли да ајвар премере и да приме од Мајмуке; и
изишо за подсмех бакалима, а ајвара мајмука имо није, но подсмева
се им. Зато енсаф бакалскиј тужио се ови суду и по испиту и
извиђењу пресуђено- да Мајмука бакалима до два дана, као што је на
пазару погодио, ајвара 700 ока набави, и није за 8 дана набавио. Зато
је платио од ајвара у касу ресум 100 гроша и 5 ока воска у церкви за
каштигу подсмеха еснафу бакалском'' (Перуничић 1964, 229). Поред
конзервиране икре, солидну тржишну вредност имали су рибља маст,
усољена риба... Риба је била и предмет крађа, о чему је поречки
магистрат спроводио истрагу поводом тражења Дервиш аге из
Фетислама (Миловановић 2012, 181).

Из 1829.г, 15.октобар, потиче извештај поречког магистрата кнезу:

''По налогу Вашег Сијатељства од 10. овог месеца пошиљем вам 70
ока [ока- 1281, 84 грама] ајвара у 15 кутија, 650 ока чисте морунске
рибе, 370 ока есетре [јесетра] и 5 суви батока [батока- очишћена и
на каишеве исечена крупна риба] од јесетре, једну врећу и два чабра
сира задржао сам овде 120 ока моруне и јесетровине глава знајући
да тамо своју цену немаду, 15 ока рибље моруне масти и ако
соизволите ја ћу вама и ово послати'' (Миловановић, 2012, 138). 18.
новембра, из поречког магистрата је у Пожаревац послато ''15 ока
рибње масти за мазање интова [интов- кола са опругама за превоз
путника, кочије, каруце; попречна гредица постављена преко колске
руде која служи као предњи ослонац горње каросерије, с рудом
гвоздeним клином скопчана] по налогу Јего Сијатељства послао сам
ви...'' (Миловановић 2012, 140). 23.октобра 1831 из Пореча је
''отпремљена риба господарска у три десетака 1065 ока морунске,
495 ока јесетре у 28 фучија [фучија- дрвена посуда у форми бурета],
ајвара чистог ока 8 батокова суви од којег пет фучија на којима су по
два печата ударена и 4 батока да оделе и с приложеним писмом к
Јеје Светлости [књегиња Љубица] у Београд отпреме а остатак до
воспоследујућег Њиове Светлости решенија при себи да задрже''
(Миловановић 2012, 231). Једна већа трансакција за рачун кнеза
извршена је из Пореча новембра 1831 продајом рибе и ајвара у
Пожаревцу за цену од ''у турским новцима 3197 гроша''
(Миловановић 2012, 232).

Закупци турских права на риболове у поречком крају били су и

угледни локални трговци, попут оца и сина, Ђорђа и Јована Барлана
[Боркана], експлоататора Госпођиног Вира, у завичајној историји
упамћених као особе које су у једној прилици, пре но што је овај
постао владар Србије, помогле Петру Карађорђевићу да код њиховог
дунавског ревира чамцем безбедно пређе преко Дунава (Виноградов
2008, 262). Чини нам се да исте особе Михаило Петровић Алас
означава презименом ''Боркан'' уместо ''Барлан'' (1941, 788). Особа
која их је описала презименом ''Барлан'' био је свештеник
доњомилановачи али Рус емигрант, М.Петровић је имена писао на
основу теренских истраживања, но није немогуће да се десила
трансформација првобитног презимена у оно које је у ствари
надимак- ''Боркан''- на влашком језику бокал, какав се случај збио са
најпознатијим кладовским рибаром из половине 20.века Борканом
чије је право име било Спиридон Прокопис. На крају, не и по значају,
у службеним документима везано за спор око накнаде штете за
ђердапске риболове, джава Србија спомиње презиме Боркан, не
Барлан. Опис места из ''старих времена'', пре подизања нивоа Дунава
и пре регулационих радова, указује на потенцијално богаство у
рибљем улову, али и опасности које су носили дунавски брзаци:
''Госпођин вир је једно стрмо и много дубоко место на Дунаву, уз
једну стену, а ту је и један камен који излази на површину воде. Вода
ту има толико напора и бистрине, да изгледа као да ври. Чамцем је уз
ово место немогуће проћи јер чамац ту вода увуче и однесе под воду.
Сваке године ту се дешавају несреће са путницима који пролазе по
овом месту а којима нису познате прилике места... Међу стенама и
камењем била је намештена диреглија [прам], са које су бацали једну
широку и дугачку мрежу. Када су на диреглији осећали да је у мрежу
упала риба, судећи по напору и држању мреже, одмах су мрежу на
особит начин затварали и вукли из воде. На овакав начин су биле
ухваћене јесетре од 120-170 килограма и уопште крупна риба која је
наилазила на Госпођин вир у великом броју, нарочито када је вода
опадала...'' (Виноградов, 261). Изузев чланова фамилије Барлан или
Боркан, закупци Госпођиног Вира су, ''али за краће време'' Ђорђе
Стешић (1903- 1907.г. уз годишњу закупнину 2000- 2800 динара),
трговац из Доњег Милановца, Крста Јордачевић кафеџија из Текије.
Од стране писаца који су походили ове крајеве, попут Милана Ђ.
Милићевића, као локације за рибарење посебно су уочени ''Госпођин
вир где је риболов; Гребен- под њим је грдна дубина воде која се
окреће у ковитлац, ту је риболов; Канлика, при уласку у оршавско
стење, ту имају неке справе од греда, где људи седе те лове рибу...''
(1876, 852-953).

Област Кључа са Кладовом и околним селима, Видински пашалук,

присаједињена је Србији тек новембра 1833. Тиме је заокружено
јединствено подручје под непосредном управом српских велможа.
Интензивиран је откуп турских имања и преузимање привредних
активности по основу уговора са турским властима. Српски владар
покушао је издејствовати од адакалског Осман паше сагласност да
султански хатишериф подразумева да су Србији дати на управу и
риболовни вирови и гарде на Ђердапу. Писмом од 18.1.1834, Но.170,
он износи гледиште: ''Најновији Султански Хатишериф од месеца
Реџепа 1249 заповједи, да Срби, плаћајући данак одсјеком, уђивају
све приходе и производе Отечества свога, и они да управљају
ђумруком. По гласу ови свети султански рјечи припадају Србима и
све скеле, и сви каици, и сви риболови по водама, које се у Србији
налазе...'' (Петровић, 1901, 1- 244). Испоставило се да вакуфски
режим на вировима и гардама султановим актом није тангиран те је
Обреновић приступио споразумевању које му је донело право
коришћења као и ранијим закупцима вакуфских добара, уз то и веће
претензије- да постане ималац права градње, па и права располагања
на њима. Тако је Кнез Милош почео да експлоатише и риболове из
ранијег домена коришћења адакалских Турака, укључујући гарде на
српској обали, по основу правног посла склопљеног пред шеријатским
судом у Фетисламу/Кладово- надлежном за послове вакуфа, већ
наредне године уступивши уговорна права сину Михаилу (Зиројевић
2011, 19).

Дана 21.4.1834.г. сачињена је исправа којом се потврђује продаја

''рибарских права'' кнезу Милошу: ''Ми становници Фетхислама, у
чијим рукама се налазе гарде на Дунаву, у близини фетхисламске
мукате, продали смо [за шта по шеријатском праву није потребна
посебна, писана форма] и предали београдском башкнезу Милош-
бегу места за коље које је потребно [за изградњу] гарди. Новац за
места на којима је коље од наших гарди у поптуности смо примили
из руку поречког капетана Тенке. Пошто од сада надаље немамо
никаквих права на гарде, предали смо капетну Тенки и сенеде
[потврде ] које смо имали у рукама како од београдског башкнеза
Милош- бега немамо ниједну акчу и ниједну пару потраживања. Овај
сенед му је предат у руке од стране свих нас. Потребно је да с наше
стране и са стране било ког другог не буде ометан. Поздрав. Саид-
ага, Мустафа, Осман, Мула Емин, Чован Али Баба, Узун Али- ага,
Омер- бег, Хусејин- ага. Сведоци чину: мухазим Тахир- ага
Фетхисламац, писар Мола Хусејин Фетхисламац, Сулејман
Фетхисламац'' (Катић 2001, 82).

Уступиоци права на гардама издали су 21.4. 1834.г. и посебну

потврду: ''Свидјетељство. Сваком коме надлежи знати вједомо
творимо да смо ми доле подписати под данашњим датумом све
гарде наше, а имено Љау, Канлисућут, Криву наклу, Церквиште,
Горњак, Домоглед, Караташ, Кладошницу, Врбицу, Корбову, Вајугу и
Брзу, као и остала места риболова која смо до данас ми и наши
притјежавали све смо то Господару књазу серпскому Милошу
Обреновићу продали и за све преко к[апетана ] Тенке примили смо по
погодби нашој новце исправно. За које и давајући свидјетељство ово
Господару књазу Милошу потврждено именем и печатима нашими
и вручавајући му као правом од сад притјажатељу вишеназначени и
неназначени места риболова од Адакала до Брзе паланке да као
прави притјажатељ и сајбија таковим по својим произволенију
располага и управља, содржи или коме оће прода, а да му се нитко
од нас, или потомства нашији у то мешати не може нити за
тражити моћи, додавајући и то да ако би се који нибуд с каквом
тапијом усудио какво вишеназначено место риболова тражит
убудушче закључавамо да се она тапија за нишча незначећу и
лажну сматра, ибо смо ми за сва риболовна места као што горе
гласи продавшији исправно примили новце. У Фетисламу 9-го
априлија [по старом календару]. Продавци риболовни места од
Адакале до Брзе... Сведоци чину: мулазим Тахир- ага Фетхисламац,
писар Мола Хусејин Фетхисламац, Сулејман фетхисламац'' (Катић
2005, 87- 88). Овај документ није оверен, верификован од стране
кадије већ садржи отисак прста Саида из Видина, те назнаке
''познати'' и печате: Мустафе Фетисламца, Дервиш Османа
Фетисламца, Али бабе Фетисламца, Мула Емина Фетисламца, Узун аге
Фетисламца и Хусејин аге Фетисламца. Индикативно је како нити у
једном од три документа издата Милошу нема назнаке да су у питању
мукате, да се ради о некретнинама у вакуфском власништву;
штавише у првој исправи од 41.1.1834 стоји назнака да се гарде
налазе '' у близини фетхисламске мукате'' (Катић 2005, 82)! Такође је
децидно наведено да се ''у рукама'' издавалаца потврде-
фетисламских Турака налазе гарде а да они Милошу ''продају и
предају места за коље''. Једини од три документа истим поводом
који је оверио кадија фетисламски, од 22.4.1834.г, гласи да су
одређени становници Фетислама продали гарде Милошу и за то
добили новац (Катић 2005, 85). Индикативно је да се ради о продаји,
уступању права за каква су раније имаоци могли склапати теретне
правне послове, или доброчине, или да буду предмет наследства, но
они су тек давали основ титуларима да могу експлоатисати вакуфску
имовину под раскидним условом редовног плаћања годишње
закупнине. Ове околности допуштају закључак да је Милош
искористио опцију куповине права градње или коришћења већ
постојећих гарди, рибарских инсталација, на вакуфском земљишту
које је само по себи била ствар ван промета. Формулација да се ради
о гардама у близини фетисламске мукате, мада када се упореде
називи из другог документа, очито је да се ради о стварима на
земљишту са ранијим третманом вакуфског добра, није била предмет
овере односно потврде од стране шеријатског суда, који је тек
посредно инволвиран у целу ситуацију око уговора апострофирањем
у исправи од 22. априла да је она ''од шеријата оверен сенед'': ''Ове
1249. године дванаестог дана месеца часне Зилхиџе, од стране
српског башкнеза цењеног Милош- бега приспео је у Фетхислам његов
човек капетан Тенко са својим чиновником. Овај, од стране
шеријата печатом оверен сенед, послат је реченом бегу о томе да су
становници Фетхислама у чијим рукама су гарде од Брзе Паланке до
Велике Аде [Ада Кале ], добровољно продали те гарде поменутом бегу
за познату суму новца и да су тај износ новца узели од капетана
Тенке. Убоги Сејид Мехмед Тахир, кадија Фетхислама и Велике Аде''
(Катић 2005, 85). Универзално правно начело ''Тек оно што сам имаш,
можеш другом дати'' /Nemo plus iuris ad alium transferre potest quam
ipse habet/ подразумева да кнез Милош није могао стећи апсолутно
право располагања односно власништво и на земљишту на којем су
гарде постављене и гардама, већ евентуално на гардама као
инсталацијама, и то, уколико је важио вакуфски режим који су
његови правни претходници признавали, под условом плаћања
годишње закупнине. Додуше, није немогуће да је царски вакуф
неком одлуком у рангу акта којим је и конституисан, престао
егзистирати, или да је настала ситуација када је изузетно допуштена
измена режима на начин да се изврши једнократна исплата
вредности вакуфског добра, али то онда не би могло бити чињено
плаћањем куповне цене ранијим закупцима вакуфског добра.

Како налази Владимир Стојанчевић, кнез је за фетисламске риболове

дао 26.000 гроша добивши седам гарди са 6537 колаца/стубова
пободених у води/, сепаратним споразумима са притежаоцима: Узун
Алијом, Сејитом, Аџи Салијом, Дервиш агом, Усеин агом јузбашом,
Али Шаовим (?) Али Бабом- све за 22.497 гроша и 20 пара; ''уз то је
купљено и 15 прамова и ораница, 16 мрежа и 4 канталије, све у
вредности 3686 гроша [грош- у 19.веку вредео 40 пара или 160 акчи;
прам- специјална дрвена лађа која је испод дна имала сетове-
рибарске мреже које би се саме затварале када би се напуниле
рибом]; педесетак људи постарало се да се ове гaрде оправе и
одржавају априла 1834'' (2013, 212).

На крају, тапије и сенеди које су имали ранији закупци, издати и

потврђени ид шеријатског суда, предати су Милошу и он је накнадно
1835.г. унео у њих податке да је стечена права отуђио поклоном у
корист малолетног сина Михаила, старог 12 година. Без обзира на
настојања Милошевих правних претходника да на њега пренесу више
права него што су сами имали, и у случају даље егзистенције царског
вакуфског режима у односу на ђердапска риболовна места,
шеријатско право признавало је застарелост подизања тужбе у
спорним ситуацијама, ако правоследбеник држи вакуфске
некретнине 36 година (Карчић 2011, 224). Тај би рок у сваком случају
наступио неколико година пре него што Србија стекне независност
од османске власти на Берлинском конгресу. Међутим, постојао је
још један специјални институт Српског грађанског законика из
1844.г. који је признавао држаоцу већа правa проистичућа- изведена
из уговора о мукати. По параграфу 289 СГЗ ''Што се тиче особито
случаја, гди је са знањем и и уговором од пређашњих времена ко
здање на туђој земљи саградио, за такови постоји особита уредба од
3.априла 1840.године /време владавине Михаила Обреновића/, КВ
Но 227-С Но 387'': ''Како се у пређашња времена, када је још свеза
спахијска у Србији била, често догађало да су Срби права
сопствености на земљи не имајући куће, дућане, стаје и остале
зграде на туђим земљама градили, за које су сајбији, т.ј. господару
истих земаља по погодби неку годишњу опредељену непремену цену
плаћали, не могући без допуштења његовога, своја здања изнова
подизати, тако је и после добивеног права сопствености на земљи
исто у разном виду и по разним поводима и основима заостало;
откуда се догађа, да се многе распре између господара здања и
господара земље или места рађају...-6. Ако се обе стране из какава
му драго узрока у заједничкој свези даље остати сагласити се не би
могле, онда долази случај деобе... но будући да се здање од земље без
повреде оцепити, и оделити и тако сваки у свом праву на тај начин
обезбедити се не моће, зато долази случај откупа...''. Не
располажемо доказима да је на било који начин судским путем
конституисано власничко право прво Милоша а потом Михаила на
ђердапским вировима, односно водном земљишту за постављање
риболовних инсталација, али је неспорно да су они и њихов
наследници уживала несметана права државине, од никога
оспоравани по питању располагања гардама.

Гарде кнеза Милоша /од 1835.г Михаилове/ код Сипа састојале су се

од у речно плитко дно пободених стабала, греда, дасака- ''на
брзацима ројевито расустих стена код села Сипа, сва ова маса
дрвене грађе била је постављена усправно у два реда, попут две
високе ограде са узводним и низводним отворима. Горњи, узводни
отвор, био је широк од 20 до 40 метара, некада и 80. Пружајући се
низводно, овако постављене ограде су се приближавале и на доњем
крају правиле отвор широк свега 3-4 метра... на доњем отвору
рибари су постављали јаке мреже у облику великих кеса. Брза вода
је својом снагом гурала рибу кроз предњи отвор, а затим је ова
изграђеним каналом ношена ка излазном крају и пунила разапету
мрежасту кесу. Рибари су вадили мреже три пута дневно, са
богатим уловом'' (Вучковић- Неимаревић 108). Левкаста
конструкција ''гардијске стазе'' давала је енормно убрзање води што
је њоме отицала тако да ни снажне рибе избачене на уском
завршетку у мрежу нису могле вратити се истим путем из замке. Јула
1834. приход од Милошевих гарди износио је 9200 трговачких
гроша, уз то ''од вршака сипских 2600‘‘ и од аловишта кашајнских
1600 гроша (2013, 2012). Ђумручке таксе као кнежевски приход тим
поводом износиле су: за велике рибе- моруна, јесетра, паструга,
кечига- ''пета ока'' тј.1/5 а за мале- сом, шаран, штука- ''десета ока''-
1/10 (2013, 212). Овде бисмо приметили да се подела није вршила
према величини већ квалитету и реткости рибе. У првој групи била је
племенита морска риба са већом вредношћу на тржишту и уз то
погодна за справљање кавијара. Другу групу чинила је речна-
дунавска риба, нешто ниже тржишне вредности. Такса је могла бити
плаћана ''било у риби- натурално, било у новцу''. Тако је за целу
1837.г. од Милошевом сину Михаилу уступљених прихода од гарди
код Сипа на име ђумручке таксе наплаћено 36.519 гроша и 14 пара,
док је знатно мањи прилив средстава за рачун кнежевића Милана,
ушао од гарди код места Добра и од Госпођиног Вира- свега 3572
гроша и 12 пара за ''митровско полугође'', с тим да је износом
обухваћена и такса од милановачких винограда! (Стојанчевић 2013,
212). Код толиких прихода, српски кнез је знао себи дозволити да
буде ''широке руке'' према кладовским Турцима допустивши им 1834
да могу привремено ''побити гарде и бацати удице у тврђавском
реону Кладова''- Фетислам (2013, 212). Српски историчари, попут
Владимира Стојанчевића, посебне заслуге Милошу признају на име
успеха у спорењу са адакалским Осман пашом по питању ''градњи
гарди и држања кајака од стране адакалских Турака'': ''После оштре
преписке са адакалским пашом, успео је, позивајући се на султанов
хатишериф из 1833.г [хатишериф не спомиње царске вакуфе, иначе
по шеријатском праву ствари ван промета], да одузме Осман паши
право на коришћење привредног богатства Дунава уз српску обалу...
Практично овим је кнез Милош елиминисао још једно дотадашње
несумњиво право Турака, овим гестом истовремено доказавши сву
позитивну делотворност и вредност тек извојеване српске
аутономије'' (2013, 213). У ствари, могло би се радити о напуштању,
дефакто одрицању од вакуфског власништва на ђердапским
риболовним вировима и гардама тамо где су они били припатци
територије српске кнежевине, уз десну обалу Дунава, без обзира што
је Ада Кале и задуго после 1833 остала под османском управом, но
сводећи се након Милошевог успеха у опонирању Османпашиним
претензијама на српске поседе, тек на део у непосредном окружењу
великог острва, укључујући тамошње, адакалске, риболовне ревире.

Како у духу ставова Мите- Димитрија Петровића и Михаила

Петровића Аласа, запажа Видосава Стојанчевић ''и у овим
пословима огледала се традиционална обичајна црта колективних
радова у вировима, који су били заједничка сеоска и породична
својина, или заједничка својина неколико суседних рибарских села'',
са коренима у родовском и племенском власништву (2001, 115). За
разлику од земљишта, риболовни ревири на Ђердапу били су
доступни и лицима која нису морала имати директну правну везу са
предметом обраде, па се често збивало да се тим послом баве
дошљаци, ''беземљаши'' (Стојанчевић, 115). Битна одлика колективне
својине јесте њена подељеност, што је значило право убирања
прихода и оних који нису неподредно укључени у експлоатацију.
Отуд у крајњој линији и обавеза давања дела улова или прихода
представницима власти, што по основу самог изловљавања, што по
основу стављања у промет.

Обзиром да су феудални односи у Србији укинути издавањем

хатишерифа од 26.октобра 1833, а нарочито полазиштем у Закону за
повраћај земље, издатом од стране српског намесништва по
Милошевом повлачењу са власти, 28.јула 1839, чл.6- ''Од године 1833,
26. октобра кад је свеза спахијска у Србији престала, постали су сви
Срби праве сајбије [''сахибија''- власник спахијског поседа] своји
земаља и изравнали су се са онима, који тапије на земље имају. И
зато како је који онда што притежавао, и где се који у оно време
затекао, онако је оно постало његова сопственост, која је морала
бити невредима, нити се правично без редовног иследовања и суда
одузети могла'', мишљења смо да су и српски поданици, као и
колективитети у смислу групе мештана односно целог рибарског села,
који су у то доба били притежаоци- држаоци риболовних ревира или
гарди, а да притом нису до поседа дошли силом, преваром или
злоупотребом поверења, стекли легитимно власништво на таквим
стварима; у истом смислу и Драгослав Јанковић закључује како је
земља припала сељацима који су је обрађивали (Јанковић 1980,
133). Устав из 1838, реафирмишући раније хатишерифе, укинуо је
спахилуке, зијамете и тимаре, и уз то прогласио је и право
располагања имовином, укључујући наслеђивање ''саображавајући се
законима државе''. Такав статус легитимних власника и титулара
права располагања приватном имовином стекли су, примера ради,
''Стеван думенџија [''думенџија''- крманош], Крачун думенџија, Илија
думенџија и Јован, сви из Текије'', као и Настас Ђина Јовановић,
Ћорђе Чундрик и Никола Благојевић из Кладова, Јован Благојевић,
Ђорђе Благојевић из Сипа... (Петровић, 1941, 795-796). Држава је
третман власника придавала појединцима и верификовала и кроз
попис становништва 1863, прецизно евидентирајући вирове као
власништво неких од житеља рибарских насеља, уједно их са тим
основом опорезујући. Податке о томе валидно је установљавала
комисија која се састојала од два представника министарства
финансија- значи државе, и од проценитеља из редова општине
обухваћене утврђењем чињеничног стања релеватног за примену
Закона о порезу од 17.августа 1861.г.

Према параграфу 292 Аустријског грађанског законика, ''нетелесне су

ствари које у чула не падају, као на пример право лова, риболова и
сва друга права'' (Станковић- Орлић 1999, 18). Исто је регулисано
одредбом 184 Српског грађанског законика из 1844.г. Међутим
параграф 190 Српског грађанског законика, по узору на аустријски и
француски, права која се односе на непокретности убраја у
непокретне ствари (Станковић- Орлић 18). Њихови титулари могле су
бити и општине- ''сматрају се законом као једно лице морално''
(параграф 36 СГЗ); ''општина једна сматра се у призрењу приватних
права као једно лице морално, коме сва она права припадају, која
јединстевним лицима'' (параграф 59). На таквим становиштима биле
су и српске власти приликом спровођења пописа среза Кључког
1863.г, децидно наводећи да су риболовни вирови некретнине
пописиваних субјеката, некад физичких лица, некад општине
(Благојевић 2005, 121, 125). И далеко касније, у почетној етапи
социјалистичког државног уређења заступано је исто становиште-
Основни закон о поступању са експроприсаним и конфискованим
шумским поседима из 1946.г- као шумски посед третирао је и лов и
риболов на шумском поседу и право њиховог искоришћавања''
(Станковић- Орлић, 18-19). Почетком друге половине 19.века из
Кладова које је имало око 1300 становника и Текије настањене са око
900 људи, срез Кључки са нешто мање од 10.000 житеља, извожени
су риба и ајвар у Аустрију и Влашку (Пчелар 2009, 236-237). Негде у
то доба збивао се и увоз у Крајину одређених количина квалитетне
рибе и кавијара, преко ђумрука у Вршкој Чуки, близу Зајечара-
граница са Бугарском и у Радујевцу, близу Неготина- граница према
Влашкој. За годину 1840/41 постоје подаци о увозу у Србију из
Бугарске: моруне у тежини 7.390 ока, шарана 8.749 ока, јесетре 1951
ока, ајвара 199 ока (Џамбазовски 1984, 88); из Влашке је преко
Радујевца увозно оцарињено: ''разних риба 39.039 ока, али не и
кавијара- период 1.11.1840- мај 1841.г (Џамбазовски, 88). За
претпоставити је да је то чињено у сврхе даљег лиферовања по
вишим ценама у оближњу Аустрију или у унутрашњост Србије, било у
непромењеном или у прерађеном стању.

Паралелно са Кладовом до 1867.г. егзистирао је турски град Фетислам

где се од око 500 људи значајан број такође бавио рибарством и
извозом (Пчелар, 235, 248). Занимљиво је да је релативно мало
житеља среза Кључког 1863.г, изузев за место Џеџерац, приликом
пописивања становништва евидентирано да су рибари односно да им
је риболов главно занимање. У Текији су, од 226 домаћинстава то тек:
Прван Ј. Талијан са приходом од занимања 5 талира, Мартин Гика,
приход 5 талира и Јован Јон Рађа са приходом као думенџија и
рибар од 7 талира (Благојевић 2005 88,103). Презимена рибарских
професионалаца иду у прилог тези Видосаве Стојанчевић како су се
тим послом много бавили странци односно ''дошљаци'' (2001, 115).
Али, зато је трговаца и шпекуланата било чак 24! Истодобно у
Кладову је од 339 домаћинстава, пословало свега 21 трговаца-
шпекуланата и тек један ''професионални'' пописани рибар- Гаврил
Стојановић са приходом од занимања 5 талира (Благојевић 2005, 42).
Риболови су у ова два места приликом пописа апострофирани још по
неким основима: Црква кладовска имала је приходе од риболова ''од
гроша 1 пару- одприлике месечно 10 талира, уз то од корманушлука
сипског код 1060 гр, 3 талира'' (Благојевић, 77). Текијска општина
имала је евидентирано ''непокретно имање 7 вира и шуме, укупна
вредност 1248 дуката а дају приход 8300 гроша годишње''
(Благојевић 112). Као општински службеници- ''вирске слуге''
забележена су имена двојице старешина домаћинстава- Ђорђе
Миклућ са месечном платом 3 талира и Костандин Дуца са месечном
платом 4 талира (Благојевић 109, 110 ). У непокретним стварима
чији су власници Текијанци налазили су се и риболовни вирови.
Осамдесетогодишњи Крачун Николајевић власник је једне четвртине
вира у Сипу (Благојевић 2005, 82). Права је реткост да је жена (у
сл.евиденцији није назначено да је удова) власник непокретности
укључујући и ''осму част вира у Сипу''- Марија М.Димитријевића,
доведена од пописивача у везу са Милошем Димитријевићем,
пиљаром, из чега би се могао извести закључак да се можда радило о
њеним миразним добрима која је била унела у заједницу накнадно
раскинуту. Маријин иметак вредан 171 дукат цесарски обухватао је,
поред сипског вира, кафану, ливаду, њиву, док је Милош пописан без
иметка (Благојевић 2005, 101, 106). Јон Гица ''солдат земљеделац''
стар 22 године, живући у Текији, сопственик је ''пете части вира у
Сипу'' (Благојевић 2005, 104). Текијанац Мијаило Николић, по
занимању слуга што ''служи једино за 'рану и одело'' поред куће имао
је својину на ''16-тој части вира у Сипу'', мада стар свега 15 година
Благојевић, 2005, 109). Попис Текије 1863 као следећег власника
вира наводи председника општинског суда Јанка Недељковића –''1/4
вира у Сипу'', што је скупа са њивом од ½ дана орања вредело 41
дукат цесарски (Благојевић 2005, 110). Од Кладовљана, сопственик
вира сипског са уделом ½ био је Бела Димитријевић, да би га као
удовички ужитак, скупа са магазом на Дунаву, дућаном, механом...
кроз наследство стекла удова Јула (Благојевић 2005, 51).

Сипска општина званично није била пребивалиште нити једног

рибара, уз само једног ''трговца с лађом'', а државна пописна
комисија регистровала је да управо она од непокретног имања има
вирове Петриље, Зидина и Крст- ''сва три вреде 350 дуката
цесарских'' а од својине на њима годишње приходује 2100 талира,
двоструко више него од општинске шуме вредне 200 дуката даване у
закуп за брст коза (Благојевић, 126). По неким подацима из познијег
периода, велики рибарски трговци били су Крачун Димитријевић,
Мелаћ Добрић и Јован Благојевић, овај последњи пописан као
механџија међу чијим некретнинама је убележено и ''30 драма вира'',
са приходом од занимања 40 талира (Благојевић 115). Једино
значење израза драм јесте мера за тежину од 1,78 грама или нешто
више од 3 грама као четристоти део оке, па би се у контексту
формулације ''30 драма вира'' могло говорити о погрешном писању
или транскрипцији термина дан, као што је било уобичајено за обим
коришћења воденица. За Мелаћа Добрића са главном професијом
земљоделац државна комисија утврдила је да се у саставу његовог
непокретног имања налази и ''вир у Ђердапу''. Вир је, заједно са
кућом пет ливада од 6 и по коса, виноградом од 1 мотике и њивом од
1 мотике, процењен као Добрићев иметак вредан 85 дуката
цесарска, што када се упореди са другим вреднованим имањима без
вира, чини овај сегмент драгоценим делом породичног богатства
(Благојевић, 121). Попис 1863 за Џеџерац, општина Џеџерачко-
Кладушничка, обухватио је рибаре: Ђорђе Сореј, од занимања 7
талира; Ђорђе Фасуј, од занимања 6 талира; Јон Шеињан, од
занимања 4 талира; Ђорђе Долбочан, од занимања 7 талира; Јован
Цурка, од занимања 6 талира; Јон Краку од занимања 2 талира;
Петар Фасуј, од занимања 2 талира; Петар Сореј – ''риболовац'' од
занимања 5 талира; Јован Мијај- ''риболовац'' од занимања 6 талира;
Динул Сореј- ''риболовац'' од занимања 6 талира; Ђорђе Гица-
''риболовац'' од занимања 5 талира; Илија Рафа- ''риболовац'' од
занимања 5 талира; Думитру Васиљевић од прихода 5 талира; Јован
Рафа- ''риболовац'' од занимања 4 талира; Јон Прцуш од занимања 3
талира. Значи, од 74 пописаних породица у чак у 15 су носиоци
домаћинства означени као рибари- риболовци, увек уз додатак да се
баве и земљорадњом. Суседно место на Дунаву, које се буквално
наставља на Џеџерац, у оквиру исте општине- Кладушница имало је
пописаног као риболовца само једно лице: Јон Туран, од занимања 4
талира (Благојевић, 149). Нешто даље низводно од Ђердапа, село
Бурдељ/Љубичевац, у употреби је био термин ''удичар'' па је чак 15
носилаца домаћинстава имало комбиновано занимање ''земљеделац-
удичар'' (Благојевић 334-362). Разлике у употребљаваним терминима
''рибар'', ''риболовац'', ''удичар'' нису појашњене од стране аутора. На
тлу среза Поречко-речког у Доњем Милановцу 1863.г. евидентирани
су као делатници рибарског заната: Милош Вељковић ''риболовац''
месечни приход од занимања 3 талира; Лаза Дачић,''риболовац''
месечни приход од занимања 8 талира; Јон Јовановић, ''рибар''
месечни приход од занимања 3 талира; Барбул Ђурин ''рибар''
месечни приход од занимања 2 талира (Војиновић 2013, 13, 33, 46,
51). Пописом су обухваћени 16 механџија и тројица кафеџија, који
су свакако у јеловницима имали рибу, међу њима Јон Боркан,
зачетник породице чији су чланови све до осамдесетих година
прошлог века сврставани у најуспешније рибаре (Војиновић, 42). И у
европској књижевности тога доба присутни су описи лова у
ђердапским водама Дунава: “Between the islets, the narrow branches of
the Danube are disrupted [by] double post structures made from robust
timber, arranged in a V-shape, opening downstream... Once the sturgeons
enter, it is not their habit to turn downstream. As they proceed in the ever-
narrowing funnel, they wind up in the ‘death chamber’ at the end...”
(Jokai 1872, 7). У плену би се, с времена на време, нашли доиста
капитални примерци попут моруне тешке 900 килограма, што је
бележено и у 20 веку као улов рибара из Доњег Милановца
(Bartosiewitcz и др, 46).
Улов великих количина рибе подразумевао је њено конзервирање,
чишћење, распарчавање, издвајање масти, глава, ајвара, усољавање,
сушење на сунцу и ветру, димљење, конзервирање желатином и
паковање у бурадима... што је доводило у рибарске крајеве
велетрговце из других средина. Нотирани су случајеви да је
Неготинац Лазар Лазаревић, са званичним ''годишњим окретом
шпекулантске радње 500 дуката'' имао салану у атару Текије
(Благојевић 2001, 33). Ту је постојала још једна салана, власништво у
уделу 1/2 угледног текијског трговца Јеремије Милошевића, чији је
иметак процењен на 1823 дуката цесарка (Благојевић 2005, 79). У
Кладову је салану држао Ђока Станојевић, неготински трговац, која
је скупа са кафаном и њивом процењена на 530 дуката цесарских
(Благојевић 2001, 50); такође и трговац- председник општине
Кладовске Николча Петровић (Благојевић 2005, 77) У најбогатије
крајинске предузетнике 1863 сврставана су браћа Михаило и Јован
Коркођеловић, власници салане у Текији процењене на 100 дуката
цесарских (Благојевић 2001, 54). Њихов укупни капитал у
некретнинама износио је око 6000 дуката цесарских. Милан Ђ
Милићевић нашао је да варош Кладово 1870.г. има 328 пореских
глава, уз назнаку да се ту хвата и продаје многа риба; многа се
одатле преноси и у Турн Северин (1876, 992). Само вредност
једногодишњег закупа 1889. г. за право риболова на Ђердапу била је
164.400 динара (Пауновић, 1970, 831). Уговори су склапани након
лицитација јавно обзнањиваних у службеним новинама, што је
чињено још 1844.године.

Потпуну независност односно ослобођење од турског сизеренства

Србија је стекла по окончању руско- турског рата 1877-78, на
Берлинском конгресу, 13.јула 1878, чему је претходило српско
прихватање услова које јој је поставила Аустро-Угарска, поред
осталог, прихватања да ''Аустро- Угарска прими на себе терет
регулисања Ђердапа, а Србија се обавезује указивати све олакшице,
које би се могле захтевати у интересу извршења послова, уколико би
било потребно послужити се привремено српском обалом'' (Јевтић-
Поповић 2009, 162-163). Одредбе о независности Србије гласе:
''Члан XXXIV. Високе стране уговорнице признају независност
Кнежевине Србије, у зависности од услова изложених у следећем
члану. Члан XXXV. Ни за једно лице у Србији разлика у верској
опредељености или конфесији не сме бити повод за искљученост или
немогућност у погледу уживања грађанских или политичких права,
рада у јавним службама, обављања јавних функција и указивања
почасти, као ни у погледу обављања разних професија и делатности,
у било ком месту. Слобода и видно практиковање свих облика
исповедања вере обезбедиће се свим домаћим лицима у Србији, као и
странцима, и неће бити никаквих препрека у погледу хијерархијске
организације различитих заједница нити у погледу њихових односа с
њиховим духовним поглаварима.'' Са једне стране, међународним
споразумом Немачке, Аустрo- Угарске, Француске, Велике Британије,
Италије, Русије и Турске, престао је било који вид турских права на
имовини у Србији, укључујући некретнине- ђердапске вирове и
гарде, а са друге, отворена су врата радовима на регулацији
ђердапског пловног пута уз импозантне грађевинске радове на
систему пловидбених канала, насипа, уништавањем стеновитих
препрека минирањем, преусмеравање речних брзака, моћних
водених струја, измену конфигурације терена укључујући рибља
станишта, што је драстично пореметило природни амбијент и
риболовне ресурсе Дунава. Једино што је од некадашње моћне
исламске империје у ђердапском Подунављу остало били су острво
Ада Кале и његови турски становници. У то доба Ђердап је
путописцима стварао импресије налик оним виђеним од Милана
Ђ.Милићевића: ''Од села Голубиња па до близу Текије, Дунаво се
пробија кроз такав каменити теснац, каквих је ваљда у свету мало. С
једне и с друге стране воде дижу се у небо стене неколико десетина
хвата високе. Не само да оне нису истурене даље од воде него би
човек рекао, да су се негде горњим крајем још наднеле над воду''
(1876, 951).
У време потписивања Берлинског уговора, овде је у важности био
Устав из 1869, чије норме о државној својини су тангирале
власништво некретнина- до стицања независности са третманом
османских царских вакуфа: ''чл.93. Државно имање састављају сва
она непокретна и покретна добра, и сва имовна права, која држава,
као своја прибавља и притежава. Законом ће се определити, како ће
се то имање моћи отуђивати, или оно и његов приход заложити, или
другим теретима оптеретити; чл.95. Од државног имања различно
је књажево приватно имање, којим Књаз може слободно располагати
за живота и на случај смрти, по прописима грађанског законика.''
Убрзо по ступању на снагу најзначајнијег међународног уговора за
Србију, 26.децембра 1878.г. она је донела Закон о режиму вода,
дефинишући воде што протичу кроз унутрашњост земље као јавни
домен, и то у смислу параграфа 185, 248 и 264 Српског грађанског
законика из 1844.г. Параграф 195 СГЗ предвиђа да ''ствари оне које
ником не принадлеже, но које свачије могу бити, ко их пре заузме,
зову се пусте или ничије; ствари које сви употребити могу, и нико
никога од њих искључити не може, зову се свачије, као друмови,
путови, реке, обале река; што је за општу потребу народну
опредељено, оно је народно добро''. У одредби пак 248 стоји ''што је
год по природи својој или по уредби земаљској општенародно или
правитељствено добро, оно нико себи присвојити не може као што
су реке, острови, обале, руде, неке шуме и њиов род итд. Што се
особитим уредбама опредељује''. За протезање домена њиховог
значаја у односу на добра до 1878.г. над којима је Османско царство
и даље могло имати ингеренције, било је потребно донети посебан
закон по стицању потпуне независности Србије. Тај закон о режиму
вода садржи и норму која се односи на граничну реку какав је Дунав
на Ђердапу. По чл.3, ''што се тиче већих или мањих граничних река,
половина њиховог воденог тока са српске стране, сачињава део
српског јавног домена према прописима међународног права и
регулише се прописима овог закона''.
Својина у рангу грађанског права, након коначног стицања
независности, дефинисана је Уставом Кнежевине Србије из 1888.г:
''Члан 16. Својина је неповредна, ма какве природе она била. Нико не
може бити принуђен да своје добро уступи на државне или друге јавне
потребе, нити се право приватне својине може ради тога ограничити,
осим где закон то допушта и уз накнаду по закону; чл.36. Закон нема
повратне силе на штету права стечених ранијим законима; чл.178.
Државно имање образују сва покретна и непокретна добра и сва
имовна права, које држава као своја прибавља и држи. Само се
законом може државно имање отуђивати, или оно и његов приход
заложити или иначе оптеретити; чл.179. Од државнога имања
разликује се Краљево приватно имање, којим Краљ слободно
располаже за живота и на случај смрти по одредбама грађанскога
законика. За ово Краљево имање не вреди 2. одељак чл. 40. овог
Устава. Трошкове за одржавање оних државних имања која се Краљу
на уживање уступају исплаћује Краљ.''
Приватноправни својински режим регулисан је знатно пре
независноти Србије, у доба мешовитог српског и османског правног
система, и то Грађанским закоником од 25.марта 1844.г. којим је,
поред осталог, одређено ''Што није ничије, оно припада ономе, који
први то заузме и себи присвоји, ако са штетом другога скопчано
није, или закон нарочито не забрањује''- параграф 25. Код неспороног
значења одредбе 195 СГЗ- јавни домен на стварима у општој
употреби, гарде односно вирови смели су имати оделиту правну
судбину почивајући на дугогодишњој несметаној државини, па и
уговорним основима из ранијих година тј.на раније стеченим
правима. Зато и стоји параграф 7. СГЗ да ''закони ови немају
повратне силе; они се простиру само на унапредак'', уз резерву да се
спорни случајеви ''из пређашњих дела или поступака, уколико
судским путем не би коначном пресудом решена била, судиће се по
овим законима''. Такође је прописано (параграф 15) ''Свакога Србина
сопственост јесте невредима и стоји под заштитом и одбраном
закона''. Обзиром да се као носилац права на гардама и вировима
појављује и књаз (Милош и Михаило Обреновић), касније и краљ
(Александар Обреновић), а да то, за разлику од права других лица и
колективитета није довођено у питање, битно је начело СГЗ
(параграф 19): ''У призрењу приватних права сви су пред законом и
судом равни. Што је за једнога право мора и за другога право бити.
Права самога Књаза и Правитељства [норма датира из периода
кнежевине], која у овом закону извор и опредељење имају, хоће се по
овом закону судити''.
Везано за појам ''јавни домен'', према Леону Дигију то је увек само
маса добара која се због своје природе не могу присвојити, не само од
стране појединаца већ и од стране управне власти. Међутим по
екстензивној теорији, појединци чак могу вршити на јавним
доменима стварна права нарочите врсте- тзв. стварна
административна права, док генерално управна власт над њима
врши право власништва (Зечевић 2007, 136). У оба случаја права
трећих лица на коришћење риболовних гарди односно права
риболова на одређеним местима у току реке која је иначе јавно
добро, нису доведена у питање, наравно уколико за то имају
одговарајући правни основ.

Михаило Петровић Алас боравећи у Кладову позних тридесетих

година 20.века прикупио је и публиковао низ значајних података о
начину упражњавања овог заната и о ''првацима ђердапских
риболова'':

''Гарде су, још од књаза Милоша, издаване под закуп, и закупна цена
је у оно време, кад је риба продавана по марјаш или по два марјаша
ока [марјаш- врста бакарног новца у оптицају у Србији 1836 по 1
грош и 3 паре мали односно 14 пара мали] ока, а морунски и јесетров
ајвар по два или три цванцика ока [цванцик- 1836.г. вредео је 1 грош
и 23 паре], била је, према годинама, по неколико стотина дуката
годишње. Према успоменама данас још живих савременика
некадашњег рада на гардама, најстарији закупац гарда који је још
остао у њиховом памћењу, био је Коста Гардаџија, који је дошао из
Смедерева у Кладово, закупио гарде за кратко време, имао срећу да
су били одлични риболови, обогатио се, па се вратио у Смедерево.
После њега био је закупац, опет за кратко време, Николај
Костачевић (звани Раша) из Кладова, затим румунски трговац
Јоница из Турну Северина. После њега је за дужи низ година гарде
држао под закуп Никола Гардаџија из Доњег Милановца, који се ради
тога посла био доселио у Кладово. После Николе држао их је за време
од две године трговац Преда Димитријевић у ортаклуку са Јованом
Граовцем трговцем [1863.г. Јован Јоца Граовац пописан је као 36
годишњи трговац-становник Брзе Паланке; имао је жену Сару,
синове Михаила, Александра, Косту, Петра, Божидара и кћер Марију;
поседник некретнина вредних 223 дуката цесарских и са месечним
приходом 18 талира; био је председник брзопаланачке општине 1874
и 1875.г.], али су у подузећу настрадали, јер су биле лоше риболовне
године, а напослетку, пред крај њиховог закупа надошла је велика
вода, па им је набујали Дунав разрушио гарде и однео собом њихове
плотове. Око 1873. године гарде је закупио Димитрије Томић трговац
из Кладова, добар и честит човек, познат и као такав у целоме
крају [Стриц и усвојитељ Ђорђа Томића којег Феликс Каниц
ословљава са ''краљ кавијара'', иначе 1895.г. изабраног за народног
посланика; деда вајара Михаила Томића рођеног 1902.г.]. Кад је узео
гарде под закуп, а лов је на њима у то време био обилан, приредио је
на сипској ади Домоглед весеље о коме се годинама причало и о коме
још постоји успомена код старих Кладовљана и Сипљана. На весеље
је позвао велики број гостију из Кладова, Неготина, Оршаве и Турну-
Северина. Потрошено је неколико крупних ајваритих јесетра и маса
друге рибе уловљене на гарди поред аде; попијено је много најбољег
неготинског вина и била је велика игранка и бучно весеље.
Димитрије Томић је на гардама добро зарађивао и стекао лепо
имање и трговачки капитал. Око 1894. године он се убио због неких
незгода са меницама, па га је на гардама наследио његов синовац
Ђорђе Томић, добар трговац кладовски и последњи закупац гарди. Од
свију закупаца он је најдуже држао гарде под закуп и на њима је,
нарочито првих година рада, имао доста среће. Плаћао је закупну
цену око 200 дуката годишње, али је био обавезан редовно слати
ајвар за Двор у Београду. У његовој кући, дућану и магазама стајали
су чаброви и качице пуни морунског и јесетровог ајвара, од кога се
један до продавао одмах, у свежем стању, а други је, боље прерађен и
усољен, чекао на купце... Очишћени и на кајшеве исечени моруни,
јесетре, крупни сомови, паструге, крупне кечиге и шарани, висили су
на конопцима сушећи се на сунцу; то је била негдашња чувена
''батока''. У великим кацама у магази наслагана је била усољена
риба, која ће се уз велики пост продавати не само по околини, већ и
по удаљеним нашим варошима и селима, кашто и у Румунији и
Бугарској. Ко се од наших савременика, зашлих већ у године, а који су
у својој младости имали прилике путовати кроз Ђердап, не сећа
оних горостасних моруна које су рибари на расточеним воловским
колима вукли са места где су уловљени до Томићеве куће у Кладову
и његове радионице за сољење рибе и справљање ајвара [баш улица
која је водила од друма за Фетислам и Сип до Томићеве куће и погона
за прераду рибе у Кладову, понела је 1936.г. име Рибарска, које и до
данас има, поред осталог и због тога што је завршавала северним
крајем на обали Дунава одакле су се рибари отискивали у своје
подухвате, свега педесетак метара далеко од Томићевог поседа],
гледајући како је глава од рибе везана за предњи труп кола, а реп јој
се вуче по земљи за колима? Ко се од њих не сећа оних баснословно
ниских цена по којима се у то време могла у Кладову купити фина
риба и њен ајвар, а зашта се, при свој нечувеној јевтиноћи, онда
узимао тако велики новац? Све је то сад отишло у неповрат, а у
најближој будућности, бар ако се не забележи, отићи ће и у вечити
заборав. Од негдашње масе ''гардаџија'', који су радили на гардама,
остало их је у животу још свега њих 5- 6. Кроз руке тих људи прошле
су стотине хиљада килограма ђердапске рибе, ухваћене на гардама,
а то су данас сиромашни сељани села Сипа, који грејући се на сунцу
поред дунавске обале, бацају меланхоничне погледе на места на
којима су некад проводили свој век. Због јако ослабљеног лова на
гардама, и због штете коју је 1906. године причинио набујали Дунав,
наневши му на гарде велике кладе које су разрушиле плотове,
закупац Ђорђе Томић био се за једно кратко време одрекао закупа.
Тада му је адвокат краљице Наталије одобрио да, пошто гарде буде
оправио о своме трошку, држи их од тада бесплатно док буде имао
рачуна, да би од њих бар остао траг и успомена. Светски рат
учинио је томе крај; запуштене гарде разрушио је сам Дунав и оне од
тада нису више ни постављане. Главни узрок њиховом напуштању
лежи у томе што се дунавски брзак (љутац) одбио са плићака на
коме је био раније; брзак је прешао на дубину где се не може
побијати коље за плотове. Вода на местима где су биле гарде нема
више снаге да утерује рибу на доњи отвор гарде где је чека и прогута
разјапљена мрежа... Кад је писац ових редова, са својим рибарским
момцима, почетком деветстотинитих година, ловио рибу на
Ђердапу, још су постојале три гарде које су се са брода издалека
могле спазити код сипских ада. То су биле гарде Црквиште, Домоглед
и Караташ, Домоглед се налазио у средини између других двеју. Од
Сипљана, који су у то време на њима радили, писац се добро сећа
њих неколицине, и то: Јона Савића, Ђорђа Долановића
[Долбочановића?], Јована Калиновића, Ђорђа и Димитрија Добрића,
Јована Скалушевића, Лазара и Ђорђа Бренчића, који су радили код
закупца Томића и од којих су неки и данас живи...'' (Петровић 1941,
775-778).

Друга половина 19. века период је грандиозних градитељских

подухвата у свету, усмерених на побољшање саобраћајних веза.
Коцесија Египта за изградњу Суецског канала дата је међународном
конзорцијуму ферманима 1854, 1856 и 1866 и коначно потврђена од
стране турског султана 1866.г (Андраши 1984, 195). Радови су
завршени 17.новембра 1869 а коначно уговорно разрешење спорних
питања експлоатације одиграло се у Цариграду 1888г. споразумом
између Француске, Немачке, Аустро-Угарске, Шпаније, Велике
Британије, Италије, Низоземске, Русије и Турске. Панамски канал
којим су спојени Атлантски и Тихи океан био је предмет деловња
Друштва основаног 1878.г, док је уговор који је предвиђао
неутрализацију канала склопљен 5.2. 1900.г. Претходно се покушало
са изградњом канала кроз Никарагву по уговору о градњи из 1850.г.
између САД и Велике Британије (Андраши 1984, 199). Историја
памти и настојања Мирка Сељана /1871-1913/ некадашњег геометра
ангажованог на Ђердапу у реону Сип- Оршава, да светску јавност
заинтересује за идеју спајања Атлантског и Тихог океана каналом
који би се надовезивао на Амазон и његове притоке што извиру у
високом перуанском горју, при чему су му била од помоћи знања
стечена приликом извођења радова код Сипа и Оршаве (Келер 1970,
359- 465). Колико је значајна идеја о увођењу конкуренције САД-у као
монополисти над Панамским каналом, путем изградње још једног
трансокеанског канала, потврђује ововремена концесија у корист
Кине за прокоп 278 км Никарагванског канала ширине 230- 520 м,
дубине 30, намењеног прелазу 5000 бродова годишње (Чавошки Ј,
2015).

Берлинским уговором 1878.г, чл.57, одређено је да Аустро- Угарска

има изводити радове ради отклањања пловидбених препрека на
ђердапском делу Дунава. Како би обезбедила одлуку конгреса о
независности, Кнежевина Србија је 8.јула 1878, у време трајања
конгреса, закључила споразум посредством представника двеју
влада- тзв. Конвенција Андраши- Ристић, чија одредба 3 гласи
''Пошто је Аустро- Угарска узела на себе да изврши радове
регулисања Гвоздених варта и Катараката- [тј.оба Ђердапа- Горњи и
Доњи] код Оршаве не тражећи финансијску сарадњу кнежевине, ова
се обавезује да учини све олакшице које би могле бити тражене у
интересу извршења радова, уколико би било потребно послужити се
привремено српском обалом. Србији се обезбеђује, у односу на
пловидбу кроз Ђердап (Гвоздена врата) право највећма повлашћене
државе'' (Зечевић 2000, 89). Радило се о класичном двостраном
правном послу међународног права који је, обзиром да је Србији тек
предстојало стицање потпуне независности, значи и стицања
капацитета склапања оваквих међународних споразума признањем
за пуноправни субјект међународног права, оснажење добио
мултилетералним уговором Берлинског конгреса, одредба чл.57. У
склопу реализације договореног, Угарска је 9.7.1888 усвојила
Законски чланак 26, публикован у Земљском зборнику закона 15.јула
исте године. Инвестиција је падала на терет угарске државне
благајне, процењена вредност 9 милијарди форинти, са роком
завршетка до краја 1895.г, с тим да се на то име требала наплатити
одговарајућа сума у корист инвеститора путем прикупљања
средстава од такси за пролаз пловила каналисаним деловима пловног
пута. У склопу проблематике реализације пројекта, егзитирало је и
питање судбине ђердапских риболова као значајне привредне
делатности прибрежног становништва. У извештају од 25 фебруара
1889 министарство народне привреде реферисало је министру
иностраних дела: ''Како је риболов нарочити у овим крајевима
најважнији извор, од кога живе ова села дуж Дунава на нашој
страни и како је он и један извор за државне и општинске приходе,
то мислим да треба уговорити, да се извесна накнада мора платити
интересентима, који од радова ових буду претрпели штете; даље, не
би требало допуштати риболов на нашој страни онима, који се буду
бавили на овим радовима јер би то донело знатне штете околним
становницима, пошто ће ови радови трајати дуже времена, а
нарочито радови на ''Пригради'' (Pontes de Fer ), који ће трајати
неколико година''.

Са српске стране актом министра народне привреде од 17.3.1889

П.бр.655 оформљена је државна комисија за проучавање питања и
вођење преговора о регулисању Ђердапа, и то у саставу: Радован
Милетић- председник, Коста Стевановић, Миша Марковић и
Светозар Зорић- чланови. Циљеви рада формулисани су на првој
седници Ђердапске комисије, одржаној 20.марта 1889, као
''свестрано проучавање и оцена свих околности које би услед
пројектоване регулације од стране Аустро- Угарске за Србију морале
наступити те да се наши интереси очувају или за њих накнада тражи
као и да се уреде царински и полицијски односи за време рада и тд''.
Комисија је већ сутрадан 21.3.1889 на другој седници утврдила
основе свога поступања, са полазиштем у чињеници да одредбом 36
Берлинског уговора ''граница Србије на Дунаву није ничим
измењена'' те да је конвенцијом Србије и Аустро- Угарске од 26.јуна
1878, чл.3, Србија обавезана другој страни учинити све неопходне
олакшице укључујући коришћење српске обале. Цитирајући и
Правилник Лондонске конференције од 20.2.1883 и закључке
Лондонске конференције од 13.3.1871.г, Ђердапска комисија посебно
апострофира да ''суверенитет водене границе није ниједним
закључком уговора повређен а суверено право Србије на њеној обали
остаје неокрњено''. Следствено томе, она указује да се сва права
службености и експлоатације могу дати само на одређени период, у
духу правила о концесијама. И за грађевине које Угарска буде
подигла на српској територији у функцији регулационих радова,
изнето је мишљење да ''природно припадају Србији, концесија се
може дати само на известан број година, после чега имају да остану
као својина државе српске, на чијем су земљишту''. Трећег дана
заседања, 22.3.1889. разматрана су права Угарске на ''провизорну
наплату такса док се уложени капитал не исплати, амортизује''. С тим
у вези предложено је да време трајања концесије (уступања
земљишта за грађевине у води и на обали) треба поделити у два
периода: а) највише 50 година у којем ће Србија бити обавезна на
плаћање такси, б) 20-30 година за време које ће Србија бити
ослобођена свих такси. По истеку тог другог периода све грађевина
на њеној територији- обали и води, треба да пређу у власништво
српске државе, без било какве надокнаде. У тзв ''техничком делу'',
поред осталог, отвара се питање ''у погледу на риболове и користи
које је имала држава и становници од тога''. Уследио је теренски рад,
сагледавањем стања на лицу места, почев од 26.марта 1889.г.
Наредног дана комисија је заједно са начелником среза Поречког
Димитријем Павловићем и председником општине Доњомилановачке
Зарићем изашла на Гребен ''где постоје букови по пловидбу веома
опасни и који захватају простор око 15- 20 хектара''. Констатовано је
да ће просецањем кљуна гребенског и подизањем каменог насипа од
Гребена до Милановца, вода добити правилнији ток а букови ће
изгубити своју снагу. У свом раду користили су и информације
закупаца риболовних ревира. Ови су раније мерили дубину букова и
изашли с претпоставком да ''дубина вирова износи преко 60 метара'',
такође нашли да је површина Гребенског вира око 0,5 хектара, са
дужином двоструко већом од ширине. 28.марта комисија је
сагледавала стање у реону Бољетина, у односу на пројектовани канал
од Излаза до Гребена. По питању ''риболова Госпојиног (Госпођин
Вир), који је државни, тако исто и гребенског који је општински
(доњомилановачки)'', наводи се да ће извршењем пројекта бити
уништени ''иако су радови у погледу на Госпођин Вир са угарске
стране (по казивању арендатора-закупаца) по коме ће риба
пролазити пројектованим каналом и на тај начин одбиће се од
Госпојиног Вира; а што се тиче Гребенског вира, он ће као место
риболовно бити сасвим уништен.'' Закупац је за Госпођин Вир плаћао
7020 динара годишње, а за ''општински вир гребенски годишње
2.600 динара''. На основу тога комисија закључује да ће ''које држава
које општина изгубити 9260 динара годишње аренде; осим тога
изгубиће и раденици и арендатор своју данашњу зараду, која је
везана са тим предузећем, и која по казивању закупаца износи
одприлике исто толико колико и аренда. Ово су позитивне штете, а
колико ће да претрпи штете трговина са рибом, која се вежим делом
из овог краја извози у Оршаву, Пешту и Беч, не може се без ближих
података определити. Разуме се по себи, да на свима каналима који
се с наше стране просецају, припада право риболова само нашој
држави.''
30.марта Комисија је сагледавала стање у реону Сипа, којом
приликом је установљено да се ''од Сипа па до узводног краја насипа
обалног налазе две риболовне гарде и три риболовна вира са горњим
гардама иде и један вир Аловиште, а испод Сипа постоје три гарде
(''гарде су краљеве а вирови општински''); те гарде и ти вирови биће
регулационим насипима уништени, док ће гарда испод Сипа моћи и
даље постојати''. Такође је нађено да аренда од гарди износи 3600
динара а од вирова 2200 динара. Записник са седнице од 30.марта
садржи и два прилога. Први гласи ''Капиталисање прихода од
риболова на риболовима и гардама: 1.Госпођин Вир као што се из
протокола прошлих седница види доноси које аренде а које прихода-
14.040 динара; 2.Гребен- 5.200 динара. Свега: 19.240 динара. 3.Сип-
а) гарде доносе које аренде које прихода државној каси које народу
-27.500 динара; б) вирови села Сипа доносе селу- 7.000 динара; ц)
општински вирови доносе општини Сипа- 1.800 динара. Свега:
36.300 динара. Дакле доносе вирови и гарде на Дунаву и Ђердапу где
се просеца на нашој страни прихода свега- 55.540 динара. Пошто
наши новчани заводи како државни тако и приватни плаћају уопште
узевши по 5%, онда узимајући ову стопу процента и капиталишући
горњи приход, излази капитал који одговара горњем приходу-
1.110.800 динара. Или у округлом броју- 1.200.000 динара. По томе
дакле капиталисани губитак производње услед прокопавања Ђердапа
за Србију износи- 1.200.000 динара.'' Из документа се даје сагледати
да држава прихвата два облика тзв. колективне својине на
вировима- општинска својина Сипа и сеоска својина Сипа, при чему
би ово друго могло бити директни реликт некадашње задружне
својине односно власништво а групе ''саплеменика, чланова
фамилије'' или пак заједничара по другом основу а чији је заједнички
именитељ за дату ситуацију да су са подручја истоветне сеоске
заједнице. Наравно таква својинска заједница током времена би била
развргнута и вириви добијали инокосног власника или пак неколико
сувласника са одређеним уделима, како је регистровано и приликом
спровошења пописа становништва и имовине 1863.г. У одељку
записника Комисије насловљеном ''Општи закључак'' по питању
риболовних штета усвојен је став да ''Држава има право да у целини
тражи накнаду од Аустро- Угарске, а накнаду штете појединим
својим држављанима да путем експропријације и на основу
постојећих аренда исплати''. То подразумева и доминанти
стварноправни (не облигациони) карактер закупа гарди или вирова,
утолико што закупац, генерално, право закупа може истицати и
према правоследбенику закуподавчевом, те да на страни закупца
може бити предмет наслеђивања (Гамс 1971, 203). Уз то, важно је
знатио да на подручју Доњег Милановца, Текије, Сипа, Кладова,
никада нису постојале земљишне књиге у којима би био вршен упис
закупног права на непокретности.
18.априла 1889.г. председник министарског савета и министар
иностраних дела Сава Грујић упутио је акт заведен код
Министарства иностраних дела под бројем 3466:

''Господине Министре,
У свези с мојим писмом од 7.априла о.г. бр.3222, част ми је послати
вам под 1 у преводу ноту овд.ц. и кр. Аустро-угарског Посланства од
29.априла [по ''римском'' календару] т.г. Но.1609, по предмету
регулисања Дунава на Демир- капији и Ђердапу, и замолити вас, да
бисте имали доброту у ноти садржану молбу што пре решити и
решење саопштити ми ради доставе овд. Ц. Кр. Аустро-Угарском
посланству.
Примите, Господине Министре, уверење о мом одличном поштовању''
Сави Грујићу, односно српској влади Аустро-Угарско посланство
упутило је ноту заведену код Министарства иностраних дела под
бројем Но1609 29.априла 1889:

''Ваша Екселенцијо,
Изјаве, које су дате од Српске стране при договорима државним у
Београду у времену од 18. до 20. овог месеца о извесним питањима,
која се тичу регулисања Дунава на Демир- Капији и на Ђердапу,
узели су Угарски пуномоћници к знању, с тим, да их поднесу
Краљевско- Угарској влади на одобрење. Царско и Краљевска влада
пак обратила ми је сада пажњу, на изјаву Српских заступника, која
је садржана у другом записнику под бројем 11тим и према којој и
њихова влада задржава себи право, да тражи накнаду за штету, коју
би радови око регулисања учинили риболову на Српској страни у
простору у ком се ти радови буду предузимали јер риболов тај доноси
редован приход држави и грађанима.
Царска и Краљевска влада држи, да се таква резерва не може
сложити са смером, који се огледа у члану 57мом Берлинског уговора,
па гаји оправдану бојазан, да би отуда, у напредак могло избити
врело заплетима и неспоразумима, пошто се поред оскудице
поузданих података, не би могло констатовати, да ли доходак од
риболова трпи због радова око регулисања уопште какву штету, и ако
је трпи, колика је та штета.
Обавезу тако опште и неопредељиве природе, не би могла Царско и
Краљевска влада узети на рачун регулационих радова, пошто се
данас не може пресудити какав би утицај ималата обавеза на
количину регулационих трошкова и према томе, на величину
пловидбених такса, одређених за намирење тих трошкова. Но Царско
и Краљевској влади чини се, да би тако исто било опасно, кад би се
захтев такве природе просто оставио нерешен.
Царско и Краљевска влада обратила ми је, даље, пажњу на то, да
Српска влада не нуди такве повластице, да би се исте могле узети у
рачун као накнада за њен захтев. Стога Царско и Краљевска влада
држи, да је оправдано очекивање, да ће се Краљевска влада с
погледом на велике привредне добитке, до којих ће Србија доћи, кад
се изврши регулисање тог дела реке, решити да принесе жртву, која
би, по њеном мишљењу, могла лежати у томе што ће се, као што она
предвиђа, умањити дохоци од риболова.
Према добивеном налогу, част ми је, дакле, послужити се наклоним
посредовањем Ваше Екселенције и најучтивије замолити, да бисте
имали доброту, известити Краљевску владу о горњем саопштењу и, с
обзиром на важност разлога, садржаних у истом саопштењу,
подејствовати, да Краљевска влада одустане од захтева, изнетог у
поменутој 11ој тачки.
Остале изјаве, које су у протоколима седница изнете у име Српске
владе, нису Краљевско- Угарском Министартсву грађевина, дале
повода ни за какве противне примедбе. Чим дакле, Краљевско
Српска влада пристане на то, да одустане од тачке 11те, биће
Господин Министар готов, да одобри протоколе, претпостављајући да
ће исто тако формално одобрење следовати и од стране Српске.
Измена тих одобрења могла би се, може бити, састојати у размени
нота.
Слободан сам замолити Вашу Екселенцију, да бисте имали доброту
известити ме што скорије о закључцима које буде Краљевска влада
донела по напред изложеном предмету.
Примите, Ваша Екселенцијо, израз мог одличног поштовања.
Х
енгелмилер с.р.''

У датом случају, угарска страна изразила је другачије тумачење

уговорених обавеза, позивајући се на чл. 57 Берлинског уговора, када
је извршење радова на отклањању сметњи пловидбе њој поверено,
док се приобалне државе- Србија и Румунија обавезују давати све
олакшице које би се могле тражити у интересу радова; постоји и
договор да Аустро- Угарска ова права и обавезе уступа Угарској.
Заједничке седнице делегације двеју влада- српске и угарске бавиле
су се отклањањем препрека у тумачењу постигнутих договора, као и
реализацијом преузетих обавеза обеју страна. Стандард ''све
олакшице'' по тумачењу српске стране био је лимитиран делом
клаузуле споразума претходећег овом, где је формулисано да оне
постоје тек ако би било потребно послужити се привремено српском
обалом; значи односио се на привремену службеност коришћења дела
територије друге земље, без искључења права на компензацију штете
која би таквим коришћењем могла настати и по другу државу и по
трећа лица- имаоце стварноправних или облигационоправних
овлашћења по ранијим основима. Даље, угарска страна свој
негативни став базира на тврдњи да уколико неко има корист од
једне ствари, он ће сносисти и накнаду штете везано не само за
њену употребу- што је класично начело грађанског права, већ и за
њен настанак, па чак и ако ствар настаје радњама другог лица- у
датом слчају Угарске. Обзиром да другачије није угворено, српска
страна је налазила да виновник штете штету има надокнадити.
Министар народне Привреде поводом таквог гледишта угарске
стране, известио је председника Министарског савета (акт заведен
код Министарства спољних послова под бројем П.бр1633):

''Господине Министре председниче,

Размотрив ноту овдашњег ц.Кр. аустро- угарског посланства од 29
априла по рим.т.г. [''римски'' календар уведен је у сл.употребу у
Србији тек 1919.г.] бр.1609, по предмету регулисања Дунава на
Демир- Капији и Ђердапу, коју сте ми изволели доставити писмом од
18.т.м. бр.3466- част ми је изјавити вам, да се не могу сложити ни у
коме погледу са гледиштем Ц.Кр. владе односно накнаде за риболов,
на коју Кр.срп. влада полаже право, а она јој исто право спори
позивајући се само на чл.57 Берлинског уговора. За оправдање нашег
потраживања односно накнаде поменуте штете, сматрам да је
довољно да се позовем на чл.3. уговора између Србије и Аустро-
Угарске од 26. Јуна/8.јула/ 1878 по коме Аустро- угарска узима на
себе да изврши поменуту регулацију, без финансијске помоћи Србије
осим олакшица, уколико би при томе било потребно послужити се
привремено српском обалом.
Нема сумње, да ће регулацијом Дунава произићи сигурна штета за
српску државу и држављане, који притежавају своје сталне риболове
на месту регулације, из којих црпе редовне и сталне приходе, само
што се не може сада тачно одредити величина те штете док се
радови регулације не изврше. Али ма колика ова штета да буде
поменуте регулације радом, на основу земаљских закона и с погледом
на поменути члан 3 уговора између Србије и Аустро- Угарске, кр. срп.
влада има право тражити накнаду за исту претрпљену штету.
По извештају наше комисије риболов назван ''Госпојин вир'' који
припада држави и риболов код Гребена, који припада општини
Доњомилановачкој биће уништени регулацијом Дунава код Гребена.
Међутим оба ова риболова по последњој изарендираној цени дају
држави и општини годишње приходе 49620 динара.
По извештају исте комисије изнад Сипа имају две гарде за риболов и
шест риболовних вирова а испод Сипа три гарде (Краљеве) за
риболов. Риболови изнад Сипа биће регулацијом поништени а испод
Сипа моћиће и даље постојати. Гарде су својина Краљева а вирови
својина општине села Сипа. Осим тога, има још два вира риболовна
приватна. Од свију ових риболова код Сипа, које држава, које
приватници, имају годишње приходе до 45.380 динара.
Тиме, што се не би могло сада констатовати колику ће штету
претрпити сви риболови регулацијом Дунава, не може се порећи да је
неће бити и да онај који ће је претрпити има права на накнаду.
Стојећи на том гледишту, сматрам да је сасвим оправдано и умесно
наше потраживање накнаде штете и да се ова може приближно
оценити. 1. на основу постојећих података од последњих неколико
година о приходима оштећених риболова; 2. На основу заједничке
процене фактичке штете риболова, свршеном регулацијом Дунава.
Држим да нема места наводу ц.кр. владе да ће бити велики
привредни добитак Србије услед регулације Дунава довољна накнада
за финансијске жртве горе поменуте природе, које су за нас
неизбежне и велике; то велико културно дело не предузима се из
обзира на Србију, већ једино из обзира на једну велику потребу
светскога саобраћаја. Пошто Ђердап за наше мале и плитке лађице
никаква није био сметња, већ напротив- он је био само сметња
великом светском саобраћају, по томе се и немамо надати никаквим
великим привредним одбицима регулацијом Дунава, па би на томе
било неприродно и неправично тражити од Србије жртве које су за
њу велике, за незнатну корист којој се има надати. А осим тога, сви
постојећи уговори, који се односе на регулацију Дунава, не траже од
Србије никаквих жртава, нити пак икоје друге државе, без накнаде,
јер трошкови регулације падају једино на терет међународном
саобраћају, па би и по томе неправично било тражити само од Србије
да поднесе нарочите жртве ради олакшица светског саобраћаја, а по
том опет да плаћа нарочите таксе за употребу оних олакшица, за које
је она сама поднела нарочитих жртава.
С обзиром на све наведено, сматрам да није ничим оправдано
тражење ц.кр. владе, да Србија поднесе нарочите жртве регулацији
Дунава, кад је на то не обавезује ниједан од постојећих уговора и по
томе кр.српска влада не би могла пред земаљским законима ничим
оправдати поступак, којим би наметнула земљи жртве које се не
оснивају на законским наређењима ни на уговореним обавезама.''
Овим је актуелизован проблем тумачења двостраног контрактуелног
уговора између Србије и Угарске, члан 3 и легислативног колективног
Берлинског уговора, члан 57, посматрајући их као ''закон за странке,
извор права и обавеза''; првонаведени је уговор- погодба, временски
ограничен, чија се садржина исцрпљује испуњењем циља и предмета,
при том ослањајући се на уговор- закон, какав карактер је својствен
завршном акту Берлинског конгреса (Аврамов 1980, 38). Основни
инструменти утврђивања смисла уговореног су граматичко тумачење
са принципима да речи морају бити схваћене према њиховој
свакодневној употреби у контексту у коме стоје, затим телеолошко
тумачење са полазиштем у од странака жељеном циљу
споразумевања, коначно логичко- уговор посматран као складна,
непротивуречна целина (Аврамов 1980, 328-329). Посматрано по тим
критеријумима чини се основаним закључивање да Угарска има
обавезу сношења накнаде штете чији су узрок регулациони радови
извођени од стране Угарске /којој је накнадно уступљено екслузивно
право извођења радова од стране уговорнице Аустро- Угарске/, како
српско министарство тврди, довољно је позвати се на чл.3. уговора
између Србије и Аустро- Угарске од 26. јуна /8.јула/ 1878 по коме
Аустро- угарска узима на себе да изврши поменуту регулацију, без
финансијске помоћи Србије осим олакшица, уколико би при томе
било потребно послужити се привремено српском обалом. Као
''разлог супротности- argumentum a contrario'' стоји максима
правничке логике, да ''чињење олакшица уколико би при томе било
потребно послужити се привремено српском обалом'' искључује
екстензивно тумачење појма ''олакшица'' као одсуства обавезе
виновника штете настале извођењем радова, при том држећи се
контекста ''олакшица тек по питању привременог коришћења српске
обале'', једино у том случају- контексту супротно од уговореног ''без
финансијске помоћи Србије''; у том правцу иду и закони синтаксе и
уобичајено значење речи, израза. Утолико је уследила сагласнот да
заједничка мешовита комисија за Ђердап верификује релевантне
чињенице, које би послужиле за процену двеју страна уговорница о
основу, висини и субјектима права на накнаду штете. Но, да би
тумачење у међународним релацијама имало правну снагу, неопходна
је, као у датом случају, размена нота уговорних страна, или форма
додатног протокола. Како се испоставило, угарска нота није наишла
на подршку код српске владе, те је уследио покушај приступања
изради додатног протокола.

Заједничка мешовита комисија за Ђердап, основана као продужена

рука мађарске и српске владе, поводом проблема надокнаде штета
српским риболовима изазваних регулационим радовима у Београду,
заседајући у периоду 5.-9.јун 1889.године сачинила је следећи
''протокол седница'':
''Предмет: Ближи споразум о тражењу кр.српске Владе, да се
накнади штета, коју ће причинити регулисање Ђердапа риболову дуж
српске обале, докле се ово регулисање буде протезало. Ово тражење
кр.Српске владе ушло је у протокол седнице Комисије за извршење
регулације Ђердапа, која је држата 7/19 априла 1889.год.бр. XI. За
своје заступнике у овој заједничкој Комисији наименовала је
кр.Српска Влада свога начелника одељења у Министарству народне
привреде, г. А.Поповића, и свога секретара у Министарству
финансија г.Павла Башкалфића, а кр.угарска Влада свога акционог
саветника г.Ернеста Валанда и свога иншпектора риболова, г.Јована
Ландграфа. По држаном претходном договору о предмету своје
задаће, сложила су се господа изасланици обеју високих Влада, да је
неопходно потребно да се пре мериторног претресања овог предмета
учини локални преглед на лицу места. Услед овог заједничког
закључка позваше господа кр.угарски изасланици господу кр.српске
изасланике да се 19/7 јуна у јутру у 4 и по часа користе нарочитим
паробродом те да се изврши локални преглед. Пошто су господа
кр.српски изасланици изјавили свој пристанак на ово путовање,
закључен је и потписан протокол ове седнице. У Београду 5/17 јуна
1889. Следе потписи: Чед. А. Поповић, с.р. Начелник одељења;
П.Башкалфић Секретар Мин. фин. Ернст Валанд, с.р. Кр. уг. сек.
саветник; Ј.Ландграф, с.р. Кр. уг. иншпект. риболова.
Продужење протокола на локалном пароброду бр.I, 7/19.Јуна
1889.год.
Пошто је тражење накнаде за риболов у протоколу седнице од 7/19
Априла 1889, само у опште постављено, замолише господа кр.угарски
изасланици господу кр.српске изасланике да обележе она места, на
којима ће регулисањем риболов бити оштећен, као и да кажу колика
ће та штета на овим местима, по њиховом мишљењу, моћи бити.
Пошто је Заједничка Комисија 7/19 и 8/20 Јуна 1889.год. на лицу
места прегледала сва риболовна места, која ће регулацијом бити
уништена или оштећена, нашли су кр.српски изасланици, да ће код
села Сипа бити 11 риболовних места сасвим уништена. Ова су места:
2 т.зв. гарде Њег. Величанства Краља Србије; даље ''Аловиште'', т.ј.
место на којем се пређе на обалу извлаче, а које припада текијској
општини; даље 8 других риболовних места, који припадају селу Сипу
и приватницима из Сипа, пошто она леже у правцу којим се има
канал направити. Даље су господа српски изасланици констатовали,
да ће и риболовно место које се зове ''Гребен'' и које припада
општини д.милановачкој, такође бити сасвим уништено, јер ће врх
Гребена, под којим се овај риболов налази, регулациом на овом месту
бити скинут.
На послетку су господа српски делегати констатовали, да ће бити
оштећено и риболовно место, које се зове ''Госпојин вир'' а које лежи
преко пута канала, што је код Козла- дојке пројектован; ово
оштећење проузроковаће се тиме, што се преко пута овога места- од
Козле низ воду до испод Дојке- уклањањем камења из пројектованог
паробродског канала речно корито продубљава, а више се кретању
риба отвара нов пут на штету постојећега.
Колика ће бити штета, коју ће регулациони радови проузроковати
риболову на поменутим местима, кр.српски делегати нису могли
определити, пошто нису имали потребна /места/ дата при руци. Ову
штету, као и накнаду за њу моћи ће одредити једино Министарство
народне привреде и кр.српска Влада готова је, да са кр.угарском
Владом ступи у преговоре о овоме. После ових објашњења изјавише
кр.угарски делегати, да они тражење накнаде за штету, коју ће
регулациони радови причинити, сматрају у опште као неоправдано и
неосновано. /Примедба српске стране: I- Неоправдано било би онда
кад се не би штета доказала, но она је доказана; II- Неосновано би
било кад се не би оснивало на земаљским законима и међународним
уговорима./
Не гледећи на то, што ово тражење кр.српске Владе знатно отежава
извршење регулације на доњем Дунаву, оно се не слаже ни са духом
члана 57. Берлинског уговора од 1878. год нити пак са трећом
тачком специјалног уговора, закљученог 8. Јула 1878. год, према
коме су обалне државе обавезне, да учине све могуће олакшице, које
су нужне за извршење регулације. /Примедба српске стране: На ове
уговоре и ми се позивамо/.
Изасланици кр.угарске Владе признају доиста, да ће регулационим
радовима поједина сада постојеће риболовна места бити уништена и
да ће се принос од риболова на појединим местима Дунава за време
извршења ових радова смањити; но они су уједно тврдог убеђења да
ће културне и народно- привредне користи, што ће их Краљевина
Србија од регулације доњега Дунава имати, бити тако велике, да ће
спрам њих оштета причињена риболову бити ишчезавајућа.
/Примедба српске стране: За културне добити ми ћемо плаћати,
оне нам не долазе џабе. Иначе и Аустро- угарска треба да се одрече
накнаде трошкова, јер ће њена трговина имати сразмерно највеће
користи/.
Пошто је и Лондонским и Берлинским уговором одређено, да се
наплаћивањем привремене таксе од пароброда имаду амортизовати
само издатци за извршење регулационих радова, то се сума коју би
краљевска српска Влада потраживала не би могла додати овим
издатцима, што су потребни за извршење регулационих радова.
Краљевина Србија, која ће од регулације неоспорно имати највеће
користи од свију обалних држава, неће ваљда хтети тражити, да ови
издатци падну на терет угарске државе. /Примедба српске стране:
Али ови уговори ничија права не ниште. Српска влада није ни
тражила да штету плати Угарска него цео свет који се служи
Ђердапом/.
Они даље налазе да не треба оставити неспоменуту ни ту,
статистичким податцима доказану околност, да риболов стално и
непрестано опада не само у Дунаву, но и у опште, а нарочито у
већим бродопловним рекама, које се налазе у стадијуму регулација.
Према томе би се и без регулације доњега Дунава на поменутим
местима, и ако спорије али неизоставно показало опадање приноса
од риболова. С тога би било неоправдано ово опадање приноса, којем
је риболов потчињен, стављати на рачун једино регулационим
радовима на доњем Дунаву. /Примедба српске стране: Ми с правом
тражимо накнаду фактичке штете а о будућности не можемо
говорити /.
Односно риболовних места, која су споменули кр.српски изасланици
и која су прегледана, примећују кр.угарски изасланици следеће:
1. Признаје се, да ће регулацијом Ђердапа обе Гарде бити
уништене; такође је неспорно, да ће и она места, где се сада
пређе извлаче на обалу, као и њихова риболовна места бити
затворена. Но мора се напоменути да оба последња места
могу бити премештена на друга места дунавске обале те се с
тога не може тврдити, да ће принос риболова затварањем
риболовних места бити уништен, ово утолико мање, пошто
код поменутих риболовних места не треба никаквих
инвестиција. /Примедба српске стране: Нека угарска о
своме трошку премести риболове/
2. И код Гребена ће пројектованим радовима бити уништено
главно риболовно место, које сада постоји на врху гребенског
 брда. Но такво је скидање гребенског врха саставни део
пројекта и пошто је кр.српска Влада- према протоколу
седнице од 20/8 априла 1889.год- бесплатно одобрила
скидање овога врха, то се то сада разуме, да би требало без
икакве накнаде уступити и риболов, који је са тамошњом
обалом неиздвојно скопчан. /Примедба српске стране: Не
разуме се по себи. Држава уступа оно што налази да јој је
без штете/
3. Напослетку односно риболовног места код ''Госпојиног вира''
примећују кр.угарски делегати:

А) да ово риболовно место регулационим радовима код Козле и

Дојке неће бити ни мало повређено, пошто се ово место налази
на српској обали, а радови ће бити извршени само дуж угарске
обале.
Б) неоснована је бојазан, да ће се отварањем канала кретању
риба отворити нов пут на рачун постојећега. С обзиром на
дужину овог канала и на већу брзину тока воде у њему,
вероватно је, да ће се рибе и убудуће кретати досадашњим
путем који је за ово кретање и удеснији. Па баш и ако би се
рибе кретале каналом уз воду, то ова околност иде само у
корист горње српске обале.

Пошто ће, према изјави господе кр.српских изасланика на првом

месту кр.српско министарство народне привреде имати да спреми
основицу за даља преговарања, и пошто је што скорије решење ове
ствари у интересу саме регулације доњега Дунава- то моле кр.угарски
делегати господу кр.српске делегате, да код своје високе Владе на
томе пораде, да се даља преговарања између обеју високих Влада,
која су у изглед стављена, што пре отпочну.
Пошто су господа кр.српски делегати горње изјаве узели ad
referendum би овај протокол закључен и потписан.
На локалном пароброду No I 9/21 Јуна 1889.год
Долазе својеручни потписи свију четворице делегата'' (*Државни
архив НР Србије Београд ПФ IX 9No1/889)

Председник Министарског савета, министар иностраних дела генерал

С.Грујић 30.октобра 1889.г. под бројем Но 10882, упутио је допис
министру народне привреде:

''Господине Министре,
С позивом на моје писмо од 15. текућег месеца бр.10327 част ми је
известити, да је ц. и кр. влада саопштила свој одговор на наше
потраживање односно накнаде штете која се буде причинила
риболову, радовима око регулисања Дунава на Ђердапу.
По договору са угарском владом, ц.и.кр. Министартсво Спољних
Послова јавља да се признању овога потраживања у начелу противе
разни важни разлози. У ранијим преговорима наговештено је, да се
из постојећих уговора не може изводити обавеза за накнаду штете
имаоцима риболова. Кад би се таква обвеза у овом случају у начелу
признала, створио би се пример за друге подобне захтеве, који би се
могли убудуће изнети. Мада угарска влада разне радове око
регулисања Дунава извршује, до сада јој се нико од ималаца риболова
није обраћао са таквим потраживањима.
Но и ако угарска влада, са сажаљењем није у стању да призна у
начелу захтев Краљевске владе, није искључено да се може из разлога
правичности узети у призрење умерена, и стварним околностима
одговарајућа накнада, која и се покрила приходом од пловидбених
такса, уколико се та потраживања буду у цифрама означила и
поднели нужни податци за мотивисање и испитивање.
Изношење ових података од стране краљевске владе, било је
стављено у изглед у седници мешовите комисије, и царска влада
очекује односна саопштења која би краљевску угарску владу
поставила у стање да донесе дефинитивно решење по том предмету.
Саопштавајући Вам ово, част ми је молити Вас Господине Министре
да овај одговор ц. и кр.владе изволите узети у оцену и да ме у своје
време изволите извесити о вашем решењу.
Изволите Господинe Министре примити уверење мог одличног
поштовања.
Председник Министарског Савета, Министар Иностраних Дела,
Ђенерал С.Грујић''.

Министар Народне Привреде одговорио је председнику министарског

савета актом 4542, новембра 1889:
''Размотрио сам ваше писмо од 30. пр.м. бр.10882, којим сте ми
изволели саопштити, како нам аустро- угарска влада не може у
начелу признати права на накнаду штете у риболовима приликом
регулисања Ђердапа; али да опет ставља у изглед да се доцније може
нека накнада признати и исплатити тек од пловидбених такса, што
се имају добити и то ако се цифрама и стварним подацима штета
докаже; па сам нашао да овакви наводи аустроугарске владе не могу
постојати:
1. Што по члану 3 уговора закљученог између Србије и Аустро-
угарске 26 јуна 1878 нити по каквом другом уговору Србија
није дужна да подноси никакве жртве за регулисање Ђердапа,
као што нема да вуче отуда никакве особене користи него што
же је имати и други народи; дакле да Србија у начелу има
права на накнаду штете, која се тим регулисањем учини
риболовима;
2. И сама правичност захтева, да се накнади штета како
приватним тако и општинским и државним риболовима;
3. Када се из горња два разлога свакојако за Србију има извести
право на накнаду штете, онда се то има и накнадити одмах, а
не да се чека и тек у своје време може да после 5- 6 година да
се из такса пловидбених исплати. Ову накнаду аустроугарска
 влада има исплатити онако и онда како и кад исплаћује и
остале трошкове око регулисања Ђердапа па после она се за то
може подмиривати из пловидбених такса
4. Најважније је и најтеже питање, које се има у овоме
расправити, то је како ће се права цифра за ову накнаду штете
оценити; и ја налазим, да ће то понајбоље моћи урадити једна
мешовита комисија, која би се имала саставити од наше и
аустроугарске стране и која би цифру одштете одредила и то
код општинских и државних риболова, а и код приватних- ако
су се и ови давали под закуп на тај начин, кадав се закупна
цена истих за неколико година узме као основица за
прирачунање; а за приватне пак риболове који се нису давали
под закуп, ако се приближна закупна цена оближњег риболова
узме за основицу и за прорачунање.

Овде част имам напоменути вам, да не стоји онај навод да се до сад

нико није жалио и тражио накнаду штете као што сте ми изволили
горњим писмом саопштити да је угарска влада изјавила; јер сам ја
имао част мојим писмом од 1.септембра т.г. ПБр.3591 саопштити
вам, да је закупац државног и општинског вира код Поречке реке
поднео жалбу и сам и преко начелства одредио одштету на 20.000
динара, што сам вам такође мојим писмом од 24.септембра т.г. ПБр
4006 и другим опет писмом од 20. октобра т.г. ПБр.4360 саопштио.
Па и закупац краљевих гарда на доњем Дунаву код места ''Аловишта''
више села Сипа такође ми је поднео жалбу и тражио одштету у 500
динара, што сам такође имaо част саопштити вам мојим писмом од
15.октобра т.г. ПБр 4290.
Саопштавајући вам све ово у свези мојих ранијих писама част ми је,
Господине Председниче, поново умолити вас, да би имали доброту
учинити опет нужан корак код ц.и.Кр. аустроугарске владе, да нам се
одштета за риболове не само у начелу призна, него да се што пре и
мешовита комисија састави, која ће ту одштету оценити, па да се у
даном случају иста одмах и исплати.
Молећи вас да би имали доброту, да ме о резултату што пре
известите, част ми је Господине Председниче, уверити вас о мом
одличном поштовању''

Закупци вирова Ђорђе Н Боркан и Никола Ј Зарић и компанија

10.августа 1890 из Доњег Милановца обратили су се ''комисији за
оцену оштећења риболова'':
''Према решењу Начелника Среза Поречког од 8. Текућег месеца и
године Но.4802, част је подписатих поднети под III навода ''рачуна''
са три приложених у копији уговора из којих ће штована комисија
имати подписатима извршити оцене о накнади штете појединих
риболова и то:
1.општинског вира Гребена
2.државног вира Госпођина
3.државне дунавске аренде.
Према акту Господина Министра Народне Привреде ПН.305 од 20
јануара 1890. године част је подписатих ставити комисији на
расположење наше оригиналне књиге као и истих изводе рачуна на
преглед и оцену, и молимо је да се по њима оцени одштета која
доиста и постоји.
Стављамо дознања штованој комисији дан је регулисање Ђердапа
одпочето пробањем прошле 1889. год разбијањем камена стена у
Дунаву на ''Љуте'' (Јуц) динамитом, о чему смо се ми противу тога
жалили Г.Министру и зато одштете тражили и Г.Министра Народне
Привреде наредио је Начелнику среза Поречког да образује Комисију
и исту одштету оцени и њему на даљи рад пошље, што је то и
учињено.
Стога молимо штовану комисију да према приложеним рачунима има
у виду оцене одштете како прошле 1889, тако ову 1890 и 1891 идућу
годину, зато што подписаи имаду држати поменуте риболове од
1.новембра 1888 до 1.новембра 1891.год. А овај рад око регулације
Ђердапа вршиће се и више но што је рок нашег закупа.
Нека штована комисија има у виду и то: Да се регулисање Ђердапа
ради од Доњег Ђердапа- ''Сипа'' па даље уз воду до више вира
''Госпођина'' (види план регулације). Дакле сасвим је логично да риба
као и свака дивљач која долази далеко из мора уз унав, вража се
натраг кад се од доњег Ђердапа (Гвоздене Капије) код ''Сипа'' па до
Госпођина дању и ноћу ради у води и пуца динамитом.
По приложеним рачунима нека штована комисија има у виду: да су
расходи по свим рубрикама већ утрошени за 1890 год, а у рачуну
Дунавске аренде није наплата извршена услед губитка општинског
вира ''Гребена'' и изловљене рибе услед немања исте због регулације
Ђердапа.
Изводи рачуна поднешени су од 1888. год зато што је актом
Г.Министра Народне Привреде наређено да се рачуни пре почетка
регулације поднесу, а регулација је отпочела од 1889. године.
Подписати су такорећи цео свој капитал за ових три година уложили
у поменуте риболове, док- међутим сад нам постоји велика штета
услед ове регулације Ђердапа.
Стога молимо штовану комисију да има у виду све напред поменуте
одштете и исте оцени''.

Сагласно домаћем праву, иначе меродавном по критеријуму места

извршења деликта, тј.настанка штете, уколико се не постигне
другачији споразум, важило је следеће: СГЗ, параграф 31- ''ко
другоме штету причини, дужан је зато накнаду учинити'', односно
''ко другоме штету какову учини, било то на имању туђем или
правима и личностима; онај мора ту и накнадити''– параграф 800;
''да се штета накнади, треба све и пређашње стање да се постави,
ако то не може, онда ваља да се штета процени, па по процени
вредности наплати- параграф 818. Упитно је било да ли треба узети у
обзир већ насталу штету или и укупну штету која ће извесно
извршењем радова у трајању од седам година /1889-1896/ настати, у
којој сразмери ће бити обухваћена штета уништењем ствари, којом
престају и права власништва, а у којој њиховим оштећењем, све
посматрано у контексту права власника, власника као закуподавца и
закупца- физичка и правна лица; коначно, требало се сагласити и о
обострано прихватљивом методу процене штете. Као власници
евидентирани су краљ, општине, села, физичка лица– субјекти
стварних права. У случају извођења регулационих радова може се
говорити о некој врсти одговорности по основу уговора двеју влада о
допуштењу Угарској да на тлу Србије спроводи активности у сврхе
регулације пловидбе а да при том није искључено да причињена
штета спада у домен дуговања субјекта чијим радњама је узрокована.
На нивоу уговорних страна зато је приступљено тзв снимању укупног
обима штете који ће реализацијом угарског пројекта настати по
право риболова инкорпорисано у власништву на риболовним
вировима и инсталацијама- гардама, укључујући права коришћења
на страни закупаца. Зато унеколико аутономија воља уговарача има
приоритет над императивним нормама СГЗ о тзв вануговорној-
деликтној одговорности. Утолико се чинило разложним посебно се
позабавити елементима апстрактне штете, предвидиве споразумом
уговарача или макар као сегмент вануговорне облигације, а чији се
износ има утврдити пре њеног наступања- везано за околност тј.
делимичну непознаницу на који ће начин радови утицати на будуће
висине улова, након завршетка изградње, на који ће начин и да ли ће
рибе изменити правац кретања Дунавом и како ће се то одразити на
капацитете преосталих вирова и гарди...

Лица која су претрпела штету или она извесно предстоји извођењем

радова обратила су се захтевима или среском начелнику као
експоненту државне управе или директно Министарству народне
привреде, поред осталог позивом на то да штета настаје по основу
уговора двеју влада а да је домаћа државна управа била издала
наредбе у свакој од појединачних ситуација за престанак коришћења
права риболова на местима извођења радова. Сопственици вирова
имали су као основ захтева и изгубљену добит услед немогућности
убирања закупнине, аредне за своје вирове- спречавање по редовном
току ставри иначе очекиваног повећања њихове имовине. Но, да је
прихваћено становиште како је и држава Србија актер регулационих
радова у смислу да ће њихови резултати у виду канала и насипа на
српској страни протеком одређеног рока постати власништво Србије,
отпао би основ за потраживање накнаде штете тамо где је држава
трпи на риболовним ревирима, будући да је недопуштено да штета
буде причињена ''самом себи''- тада облигација не постоји, као што ће
уосталом престати да постоји накнадним спајањем повериоца и
дужника у једној личности (Антић 2011, 453).
На основу наредбе министра финансија а поводом тражења одштете
за риболовна подручја, дана 10.августа 1895.г. сачињен је'' реферат
по акту ПБр:3641/95'':
''Јован Ђ Боркан и Никола Ј Зарић, трг. из Доњег Милановца, у више
прилика до сада молили су Г.министра Народне привреде, да им
исплати оштету која је радовима око регулације Ђердапа
проузрокована њима као закупцима риболова: Госпођин-Вира,
Гребена и вира од Белих вода до Госпођин- Вира. Ово тражење
поновили су они и молбом својом од 13.јула ове године, која је
заведена под ПБр.3461. Размотрив све акте, који се по овоме
предмету налазе у Архиви Министарства Народне привреде,
подписани је нашао ово што следује:
Цар.Краљевска Аустро- унгарска Влада, сходно Берлинском уговору
од 26.јуна 1878.год. имала је да изврши регулацију Ђердапа.
У току ових радова нанесена је штета српским риболовима, услед
чега су се сопственици и закупци истих жалили Г.Министру Народне
привреде, и молили га, да се ове оштете извиде и да им се накнада
даде.
Г.Министар Народне привреде одредио је био комисију са задатком,
да на лицу места извиди; у колико ће риболови бити оштећени и да
штету оцени. Комисија је на основу извештаја надлежних власти,
нашла: да је сопственицима и закупцима проузрокована штета у
600.000 динара што са 5% годишњег интереса представља капитал
од 1.200.000 динара. На основу ове Комисијске оцене, ондашњи
Министар иностраних дела, нотом својом од 22. априла 1889.год.
Бр:3644 тражио је од Аустро-унгарске владе горњу суму у име
накнаде за оштете, које су проузроковане и које ће се доцније јавити.
Но како се ова сума од 1.200.000 динара Аустро Унгарској влади
учинила сувише велика, то су се обе стране сагласиле да се образује
нарочита заједничка комисија, састављена из делегата српско-
краљевске и аустро-унгарске Цар.Краљ.Владе, са задатком, да на
лицу места извиди да ли ће у опште и у којој мери, да ли за краће или
дуже време нанети риболовима штета од регулационих радова? Ова
заједничка комисија није се могла сложити у питању: у којој ће мери
наши риболови бити оштећени и тако је њен рад остао без стварних
резултата.
Међу тим, с пролећа 1890.год. отпочне предузеће регулације Ђердапа
радове и на нашој страни. Чим су ови радови отпочели, дотичним
српским властима издата је наредба да своје услуге ставе на
располагање Предузећу и учине све што је потребно да би се радови
могли одмах предузети. Према овом наређењу, Начелник среза
Поречког решењем својим од 8.августа 1890.год. Бр: 4802 наредио је
свима сопственицима и закупцима риболова да одмах, још истога
дана до 6 часова по подне, обуставе даљи риболов и да дигну и
уклоне све справе, остављајући им међу тим право, да Комисији
поднесу представке о накнади штете.
Боркан и Зарић, као и остали сопственици и закупци риболова,
којима су наредбе у горњем смислу издате, напустили су риболове и
поднели комисији представке за накнаду штете. Комисија је нашла
да су Боркан и Зарић оштећени са 80.000 динара. На молбу
поменутих закупаца, Г.Министар Народне привреде, решењем својим
од 1.децембра 1890.год. ПБр.7256 одлучио је: да им се на конто
оштете, које су претрпели на Виру Гребену, изда 25% од процењене
вредности гребенског вира, ако је комисија процену правилно
извршила. Овим решењем молиоци нису се задовољили. Они су
тражили да им се одштета плати и за остале вирове.
Међу тим, јавила се била потреба, да се образује друга комисија, која
би одштету правилније оценила. Решењем Г.Министра Народне
привреде, од 3.октобра 1891.год ПБр.7003, састављене су две
комисије за оцену дунавских риболова. Прва комисија одређена је
била за срез Кључки, а друга за срез Поречки. Обе ове комисије имале
су задатак, да према уговорима закљученим између сопственика и
закупаца риболова, према пореским пријавама и осталим
документима, засебно оцене штету сопственика и засебно штету
закупаца. Комисије су на лицу места извршиле поверен им посао и
поднеле су Г.Министру извештај, који је заведен под К.ПБр.212. од
16. Јануара 1892.год. При оцењивању штета закупаца риболова
комисије су имале у виду, и просечну зараду, њихову за последњих
десет година- од 1876 до 1887.
Према њиховим извештајима, сопственици и закупци оштећени су:
(А) У Срезу Поречком:
1. Риболовни простор од Белих вода до Госпођиног Вира. Сопственик
држава, а закупци Боркан и компанија. Одштета: сопственика-
10.000 дин; закупца-4.000 дин.
2. Госпођин- Вир. Сопственик држава а закупци Боркан и
компанија. Одштета: сопственика-140.000 дин, закупца-23.000 дин.
3. Вир Гребен. Сопственик Општина Доњо Милановачка, а закупци
Боркан и компанија. Одштета: сопственика-50.000 дин; закупца-
20.000 дин.
(Б) У Срезу Кључком
1. Риболовни простор од Брзе Паланке до реке Кашајне. Сопственик
држава, а закупац Димитрије А.Николајевић трг. из Кладова.
Одштета: сопственика- 20.000 дин; закупца- 3.000 дин.
2. Вир од реке Кашајна до Кастела. Сопственик држава а закупац
Јован Бузгановић трг. из Текије. Одштета: сопственика- 3.000 дин
закупца- 400 дин.
3. Вир Џеврин. Сопственик Општина Текијска, а закупац Фазлија
Садик трг. из Ада-Кала (умро је). Одштета: сопственика- 34.000 дин;
закупца- 4.000 дин.
4. Гарде: Караташ, Домоглед, Црквиште, Калаишидор, Сваса [Ласа-
Љаса? ] и Аловиште. Сопственик Њ.В. Краљ, а закупац Димитрије
Томић и син трговци из Кладова. Одштета: сопстевника- 68.000 дин;
закупца- 20.000 дин.
5. Вирови: Крст, Зидине и Петриље. Сопственик село Сип, а закупци
Димитрије Томић и син трговци из Кладова. Одштета: сопственика-
20.000 дин; закупца- 300 дин.
6. Вирови: Иљана, Крива Накла, Душа, Фацет, Трестеница,
Поринџам(т?)а [Пиринчана], Кашајна, Плоча и Соларија.
Сопственици села Сип сељани. Држе сами. Оштета-.10.000 дин.
7. Вир Косовица, сопственик село Сип а закупац Крачун
Димитријевић из Сипа. Одштета: Сопственика- 50.000 дин; закупца-
3.000 дин.
8. Вир Вршка, сопственик село Сип а закупац Крачун Димитријевић
из Сипа. Одштета: сопственика- 50.000 дин; закупца- 3.000 дин
9. Вир Босна. Сопственици Лазар Н Добрић, Никола Ж Николајевић и
Илија Белић, тежаци из Сипа, сами држе.Одштета- 4.000 дин.
10. Вир Смило (Змиљ) сопственици Лападат Благојевић, Ђорђе
Чундрик и Настас Јовановић тежаци из Сипа, сами држе. Одштета-
7.000.дин.
Према овом комисијском извештају одштета износи: А) сопстевника-
451.000 дин; Б) закупаца- 84.000 дин. Свега: 535.000 динара. (Oвако
је према другом, тачнијем извештају, а према првом погрешном
извештају целокупна одштета износи динара: 643.498. Г.Министар
народне привреде, писмом својим од 10 децембра 1891 год.
Повер.бр.75. обратио се је Г.Министру Иностраних дела и молио га:
да од Аустро Угарске владе, на име накнаде за оштећење риболова
тражи 600.000 динара, као средња цифра између прве и друге (оне
од 1.200.000 и 535.000), са додатком трошкова комисијских. Аустро-
Угарска Влада није хтела ову суму да исплати, већ је српској Влади
предложила, да се образује мешовита комисија од делегата обеју
страна. Српска Влада прихватила је овај предлог и мешовита
комисија буде образована 13.Августа 1893.год. (Види ПБр.3621/93).
Делегати Аустро- Угарске владе дуго су се опирали да приме
предложену цифру, и после дужег конферисања свели су ову на
150.000 динара. Српски делегати, према добившем упутствима од
Српско- Краљевске Владе, тражили су у крајњем случају на име
оштете 150.000 дин. И на име комисијских трошкова 10.000 дин.
Свега 160.000 дин у злату (ПБр.4730 од 26.октобра 1893).
Делегати Аустро- Угарске владе дуго су се опирали да приме
предложену цифру, и после дужег конферисања свели су ову на
150.000 динара. Српски делегати, према добившем упутствима од
Српско- Краљевске Владе, тражили су у крајњем случају на име
оштете 150.000 дин. И на име комисијских трошкова 10.000
дин.Свега 160.000 дин у злату (ПБр.4730 од 26.октобра 1893).
Како се Аустро Угарски делегати нису сагласили са српским
делегатима односно друге цифре, Српско- Краљевска Влада одустане
од потраживања накнаде за комисијске трошкове, и тако буде
комисијски утврђено, а од обеју влада примљено: Да се српској
држави на име оштете исплати свега 150.000 дин. у злату. Ову суму
новаца примила је благајна Министарства Народне привреде, и
према решењу Г.Министра од ...ове године учинила је са њом такав
распоред: 1. Њ.В.Краљу, за оштећене гарде- 40.000 дин. 2. Општини
Сипској вирове- 40.000 дин. 3. Општини Доњо Милановачкој- 30.000
дин 4. Српској држави за оштећење на Госпођин виру и виру Бели
вода до Госпођин вира- 40.000 дин. Рачуновдство је до данас издало
само прву партију, одређену као накнаду штете ЊВ Краљу.
Према овако учињеном распореду са новцем, остали су неизмирени
Боркан и Компанија. По оцени комисијској, њима као закупцима
вирова припада: А) од риболова, који почиње од Белих вода и
свршује код Госпођин вира- 4.000 дин. Б) од Госпођин вира- 23.000
дин. В) Гребен- 20.000 дин. СВЕГА 47.000 дин.
Молиоци траже да им држава горњу суму исплати. За правилно
решење ове молбе, имају да послуже као основи ове околности:
Према извештају чланова комисије г.г.Ђоке Ненадовића и Светозара
Зорића, који су Министарству поднели још 15. септембра 1890.год.
Гребен- Вир сасвим је оштећен и он више не може послужити као
риболов.
Госпођин вир и вир од Белих вода до Госпођин вира нису оштећени,
они и данас служе као риболови и држава их под закуп издаје. Штета
је причињена само закупцима Боркану и компанији јер за све време
три године- док су у близини вирова регулациони радови трајали, они
се нису могли њима користити и плаћали су држави аренду. По
наређењу среске власти, као што је напред поменуто, они су морали
обуставити рад на риболовима и уклонити све справе. Но и да није
ове наредбе било, они се не би могли вировима користити, пошто је
другим радовима у месту и околини риба била растурена.
Комисија, која је била одређена актом Г.Министра Народне привреде,
од 3.октобра 1891.год. ПБр.7003 у своме извештају од 21 истог
месеца и године, утврдила је факт: да је само Гребен- вир са свим
уништен, а Госпођин- вир и вир од Белих вода да ће само изгубити
од свога значаја.
Како последња два вира, којих је сопственик држава, и данас служе,
исто онако као и пре радова на Ђердапу; и као закупци њихови,
Боркан и Зарић, и данас исте вирове држе и плаћају држави онолику
аренду, колику су и пређе [претходно, раније] плаћали, то би сасвим
оправдано било, да се закупцима Боркану и Зарићу исплати одштета
коју су претрпели за време од три године, док су регулациони радови
трајали, а не држави, која је аренду примала, а ничим није оштећена.
Што се тиче вира Гребена, ствар стоји овако: овај вир, кога је
сопственик општина Доњомилановачка сасвим је поништен и према
оцени комисијској има да се исплати: сопственику 50.000 а
закупцима- 20.000 динара.
Према учињеном распореду са новцем, за општину доњомилановачку
одређено је 30.000 динара а за сопственике ништа.
Међутим наређење је било дато комисији да засебно оцени штету
закупаца, како би се свакоме по оцени исплатила. Сем тога, постоји
решење г.Министра Народне Привреде од 1.децембра 1890. Год.
ПБр.7526 по коме закупцима Боркану и Компанији има да се изда
25% од процењене вредности Гребена-вира, и то аконто њиховог
потраживања, ако је комисија процену правилно извршила. Па како
општина доњомилановачка није закупцима накнадила штету а није
сама наређивала да они обуставе радове на риболовима, то би имало
да се учини једно од овога двога: или да се из оних 40.000 динара
колико буде претекло после прве исплате, накнади закупцима и ова
одштета и да с тиме буду задовољни; или да им се из оних 30.000
динара, што су резервисани за општину доњомилановачку, даде
накнада, сразмерно потраживањима њиховим и поменуте општине.
Према овој сразмери имало би да се исплати: општини- 21.428,57,
закупцима- 8.771,43; свега 30.000 динара.''

Цитираним рефератом из 1895.г. документовано је како су срески

начелници, сходно наредби министарства народне привреде 1890.г.
донели управе акте- решења којим се налаже имаоцима права да
одмах престану користити риболовне вирове и гарде, те да ''дигну и
уклоне све справе'', намењене експлоатацији путем улова рибе;
странке су поучене да право на обештећење могу стећи подносећи
''представку о накнади штете''. Министар народне привреде
формирао је 1891.године две комисије, за срез Кључки и за срез
Поречки, ради ''оцене дунавских риболова'' са задатком да установе
обим, висину, основе штете и субјекте чија су права риболова
умањена или престају услед извођења регулационих радова на
Ђердапу. По окончању њиховог рада, српска влада поднела је предлог
угарској ради споразумног разрешења проблема, али је друга страна
одбила предлог инсистирајући на образовању мешовите комисије
двеју влада, што је и учињено 13.авгута 1893. Коначни споразум
Србија и Угарска постигле су на начин да ће наша држава добити
150.000 динара на име штете на риболовима, коју се суму
Министарство народне привреде распоредним решењем доделило на
име одштете: за краљеве гарде 40.000, општини Сип 40.000,
општини Доњи Милановац 30.000, држави за поседе код Госпођиног
Вира и у делу Беле Воде- Госпођин Вир 40.000 динара. Фирма Боркан
и компанија није обухваћена распоредним решењем министарства
народне привреде. Питања надокнаде базирана су на општем
интересу за лишавање титулара власничких права, путем
експропријације- изузев у случају када је држава власник вирова или
гарди када се не може говорити о експропријацији где држава
''депоседира'' друге субјекте стварних права а не сама себе, већ
једино о концесији, с тим да су предмет у оба случаја и имовинска
права, права на туђим стварима и сл, не само својина. Утолико је
такав управни акт правно релевантна чињеница која непосредно
путем закона представља извор облигације, уз назнаку да је у
актуленим случајевим међународни уговор о приступању извођењу
регулационих радова значајним делом надомештао ''вољу закона'',
истодобно имајући одлике концесионог, управног уговора. У
временима након овог распоредног решења испоставило се спорним
да ли је експропријација била апсолутна или тек врста одобрења за
привремено заузеће вирова, да би након окончања радова, наравно
тамо где је то било могуће обзиром на природу употребе
пловидбених канала и насипа, они били враћени титуларима права
конституисаним пре захвата државе у њихов домен, или је чак, како
се тврдило у једној парници, право враћено ранијем имаоцу по
основу уступања са карактером поклона од стране извођача радова
по концесионом уговору или чак раније купца како се у тужби тврди,
иначе корисника експропријације. Таква дилема провејавала је у
спору мештана Сипа у чије су разрешење поводом претензија
коишћења вирова, били укључени врхунски српски експерти,
професори београдског правног факултета Живојин Перић и Коста
Кумануди.

Са правним основом у тапији публикованој 1819.г, са утемељењем у

правоследбеништву према заоставштини тадашњих носилаца права
притежавања- Стевана Думенџије, Крачуна думенџије, Илије
думенџије и Јована, свих из Текије, имаоци права, по писцу Михаилу
Петровићу ''власници регулационим радовима оштећених вирова''-
Настас Ђина Јовановић, Ђорђе Чундрик и Никола Благојевић из
Кладова опуномоћили су 17.4.1895.г. ортака- кладовског трговца
Анђела Ј Михајловића да у њихово име судским путем покуша
издејствовати накнаду штете по основу умањених прихода од
поседоване ствари. Убрзо се у спор упустио Јован Ј Михаловић
''трговац из Кладова који је био у прилици да боље ствар изведе''
(Петровић 1941, 795). За време спора, до 1905.г. риболовна права
конзумирао је Јован Михајловић, чиме је био легитимисан утужити
код начелника среза Кључког те године рибаре Ђорђа Добрића,
Димитрија Добрића, Јована Бугариновића и Лазара Бренчу ''услед
заузећа његовог вира Смиљ'': ''Мој деда Јован Благојевић из Сипа
наследио је још од Турака вир за ловљење рибе на Дунаву код Сипа.
За то место мој деда је добио и тапију од Турака коју је турски
конзулат у Београду на српски превео. Од истог вира ја сам
наследник и уживао сам то до пре неколико дана. Има 10-15 дана
како на томе виру на што ја полажем право бацају своје удице: Ђорђе
Добрић, Димитрије Добрић, Лазар Бренча и Јован Бугариновић сви
из Сипа. Они полажу право на то место и хватају рибу без да је
њихова својина, а ја сам од истог места господар, јер као што рекох
имам и тапију, па с тога достављам власти среза Кључког и молим да
их позове и одбије на основу моје приложене у препису тапије...
17.августа 1905.г, Ђорђе Благојевић, трговац из Сипа'' (Петровић
1941, 796). Одговор тужених поднет суду у Неготину 16.септембра
1905.г. посредством Ђорђа Добрића, гласио је: ''Суд општине Сипске
решењем својим од 14. септембра 1905.г. Бр.605 наредио ми је, као и
мојим помагачима, да дигнемо своје риболовне справе из вира,
наводећи да је вир својина Ђорђа Благојевића из Сипа, оснивајући то
на препису његове тапије. Не пристајем на ту одлуку из ових разлога:
1) Суд није био надлежан за расправу овог спора, 2) Што нису биле
испуњене ни формалности судске, није одређено рочиште за
расправу, већ је ствар решена просто, као по кривичном поступку; 3)
Што суд није узимао у обзир чл.1. и 2. Закона о водама и њиховој
употреби; 4) Што суд није водио рачуна о чл.7. Закона о риболову, где
изриком стоји да онај који има државну рибарску карту, може рибу
ловити на ма коме незакупљеном месту у Сави, Дунаву, Дрини, а ја
таккву карту имам; 5) Сви су сопственици вирова продали за добре
паре своје вирове друштву за регулацију Ђердапа и свима је, па и
тужиоцу Ђорђу потпуно исплаћена процењена сума и тиме се одрекао
свога права на вир. Вирови су остали друштву на потпуно
располагање, а кад је регулација довршена, они су му постали
непотребни. Али у том је ступио у живот Закон о риболову 1898.г, а
по томе закону свакоме који има државну рибарску карту слободно је
ловити рибу на свима незакупљеним местима у Дунаву, па дакле и у
вировима. И ја сам од свога деде наследио један такав вир, али,
пошто сам га продао друштву и био исплаћен, налазим да немам на
њега више никакво право'' (Петровић 1941, 796-797).

Као што Михаило Петровић констатује, ствар се после тога годинама

вукла по судовима, како у првостепеном суду у Неготину, тако и у
суду општине Сипске, док нису сва акта о предмету била упућена на
мишљење Правном факултету Београдског универзитета; факултет је
за референте одредио професоре правног факултета Живојина
Перића (зет М.Петровића, супруг његове сестре Маре) и Косту
Кумануди. Мишљење истакнутих српских правника гласи:
''Димитрије Кленцовљевић, Крачун Димитријевић и Јован
Димитријевић, као пуномоћници села Сипа, изјавили су код
начелства среза Кључког, 23. Новембра 1895. године, да пристају да
се ови вирови исплате сељанима по оцени и не траже више ни од
наше државе, ни од другог кога накнаду, нити ће тражити више но
што је процењено. Ту накнаду пуномоћници су и примили у износу од
40.000 динара. Ђорђе Благојевић, пуномоћник истог села, на
саслушању код начелства среза Кључког, у априлу 1910. године,
казао је да су сви вирови били својина приватних лица, па су затим
прешли у општинску својину, а потом у својину друштва за
конструкцију сипског канала. Из услова, по којима је сипска
општина давала под закуп те вирове, после примљене накнаде, види
се да су (по тврђењу закуподавца, села Сипа) вирови својина
друштвена и да једино оно има право на њих, и нико више доонде док
буде имало концесију на канал.
Све ово утврђује да је село Сип признало да оно није више
власник вирова. Равнодушно је, за односе између тога села и српске
државе, да ли су ти вирови оном исплатом од 40.000 динара од
стране друштва за регулацију Ђердапа- баш и кад би било тачно да
је друштво ту накнаду дало, што не стоји, као што ће се мало ниже
видети- постали власништво тога друштва. По чл.2. Закона о
риболову од 27 јула 1898.г, право риболова на Дунаву (као и у Сави и
Дрини) припада држави, а од тога правила има се увек поћи ако би
неки појединац стицао какво право у погледу риболова на Дунаву, на
основу наведенога законскога прописа, такав појединац би имао, у
спору који би са државом повео, да то своје право утврди, и у том
спору би он био тужилачка страна, а држава тужена. Све дотле,
претпоставка је да не стоји, поред државног права на риболов,
изузетак предвиђен у чл.2. наведеног закона: ''уколико не би
постојала никакава друга основана права сопствености'', ако би се
уопште узело да би таква права била могућна на српском делу
Дунава (Саве и Дрине). Према овоме, држава има права да забрани
селу Сипу издавање под закуп вирова за које је то село признало да
су престали бити његови, ако су, то јест, уопште икада и били
његови. Све што село Сип може, то је да поведе спор против државе,
у коме може истаћи и оно своје тврђење ''да је оно добило те вирове
на поклон од Угарске државе (видети акт суда општине Сипске од
6.децембра 1910.г, бр.1214), тврђење ничим доказано, баш и да се
узме да је Угарска држава могла те вирове селу Сипу у поклонити.
Погрешно узимају Сипљани да су вирови оном исплатом од
40.000 динара (чак и да стоји да је тај новац само то друштво
положило) прешли у власништво друштва за регулацију Ђердапа.
Истина, у односима тога друштва и села Сипа, постоји
експропријација риболовног права: село је из свога права риболова у
тим вировима то експроприсало за суму од 40.000 динара, што се
види из акта Министарства Народне Привреде од 17. Јула 1895.г.
Бр.3870, али што се тиче односа између друштва и српске државе,
друштво није постало власник риболова у истим вировима.
Образовано ради једног специјалног посла, уређења Ђердапа,
друштву је било потребно само то, да при изради тога посла, има
одрешене руке, наиме, било му је потребно да може свуда где је
регулација Ђердапа то изискивала, па, дакле, и у реченим вировима,
предузети нужне радове. Ово је, пак, повлачило за собом било
друштво, било Угарску државу да обезштети све оне који су имали
какво право риболова на местима на којима је оно радило, па је то
исто важило и за вирове села Сипа. Ово обезштећење могло је бити
двојако: или да друштво, односно Угарска држава исплати само
штету причињену праву риболова, остављајући да ово и даље
постоји уколико би радови ђердапски то допуштали, или да
заинтересованоме његово право потпуно исплати. Овде је био овај
последњи случај, због чега, као што је казано, Сипљани немају више
право риболова у реченим вировима. Овим хоћемо да кажемо да
друштву за регулацију Ђердапа, односно Уграској држави, није била
намера да оном накнадом за себе прибави право риболова. Најпре,
само друштво, по своме задатку, није могло на то ни мислити, том
накнадом друштво је само хтело обезбедити себи право
располагања вировима, утолико и у толикој мери колико је то било
нужно ради његових послова, и више ништа. А то ће рећи да право
риболова у тим вировима, уколико овај буде могућан и после
регулације, није више припадало ни селу Сипу, пошто га је се оно за
горњу суму одрекло, ни друштву пошто оно није ни имало намеру
прибавити га. Уосталом, не може се претпоставити да би српска
држава пристала да право риболова на њеној територији припада
једном страном друштву, остављајући на страну питање да ли су,
и уколико, страна правна лица способна да имају таква права у
Србији. Отуда и позивање Сипљана на то како им је друштво
поклонило речене вирове, нема вредности, пошто друштво није
могло поклонити оно што ни само нема (параграф 29. Грађанског
законика). Ово резоновање има се тако исто применити и на Угарску
државу, која је исплатила накнаду за вирове, јер ни она није постала
власник тих вирова. Још мање би се могло допустити да је у
интенцијама српске владе могло бити то, да једна страна држава
има власништво вирова на српској територији. Напослетку, све то
може бити питање између друштва, односно угарске државе, и
српске државе, али никако то не мења факт да је село Сип престало
бити власник дотичних вирова.
Шта више, сасвим је сумњиво да је уопште то село и имало
право у тим вировима. Пуномоћник тог села у своме напред
наведеном саслушању није могао, у прилог претензије свога
властодавца да наведе ништа друго до то, да село Сип, издаје под
закуп те вирове већ више од сто година. Турска тапија, која се
налази у актима овог предмета, не гласи на село Сип, већ на неке
појединце, а тапија Флора Николаја из Турну Северина издата је
Димитрију Томићу и Настасу Џани (Џини?), апстрахујући питање о
вредности тих тапија. Село Сип, дакле, утврђује своје право
риболова на основу дугогодишњег вршења тога права. Међутим,
наше законодавство такво стицање права риболова не познаје; баш
и кад би неко показао titulum acquirendi и био bona- fide, а то су
услови потребни за стицање стварних права код нас, он не би могао
по томе основу стећи право на риболов у Дунаву било после 12
година (са тапијом), било после 30 година (без тапије, према
параграфима 926 и 931 Грађанског закона); сваки онај који би non
domino прибавио право риболова на неком месту у Дунаву, не би
могао бити bona- fide, т.ј. не би могао тврдити да није знао да је по
закону сваки други, осим државе, non dominus код права риболова у
Дунаву, нити би се могао по параграфу 14. Грађанског закона
позивати на незнање закона.
Сипљани нису могли тековинском застарелошћу прибавити
право риболова у овим вировима ни за време турске упарве, пошто
је и тада, као што се то види из тапије издате извесним приватним
лицима из Сипа од стране Адакалског мутесарифа 1819. године и
потврђене и књазом Милошем 1838. године право риболова на десној
страни Дунава у Србији припадало вакуфу, те стога оно што је горе
речено о аквизитивној застарелости права риболова по српском
законодавству треба да вреди и за време када је горња тапија
издата.
Остаје само у корист села Сипа то, што је селу Министар
Народне Привреде признао у своме акту МБр.3870 од 17 августа
1895 г. право власништва на дотичне вирове. Питање је само: да ли
је Министар био овлашћен да такво признање за државу даје? Ако
није, онда оно не веже државу и држава би могла да тражи од села
Сипа повраћај оних 40.000 динара (тужбом conditio indebiti)...
Општина Сипска на вирове на Дунаву, од како је извршена
њихова експропријација у корист српске државе да би моли бити
предузети радови на Ђердапу, нема никаква права сопствености.
Она то право није могла имати ни пре тога, ни према општим
принципима међународног права, ни према међународним
уговорима. Оно јој је могло бити само толерирано као остатак
каквог обичајног права. А по принципима нашег унутрашњег јавног
права, који се налазе у височајшим решењима о риболову 1859.
године, у Закону о водама и у Закону о риболову, она то право
уопште није ни могла имати, па према томе експропријација није
могла бити извршена према њој, већ је држава, којој искључиво могу
припадати риболови као јавна добра, могла тражити од Аустро-
Угарске накнаду штете у корист своје касе, због смањења својих
прихода.
Према томе, поновно уступање права својине општини
Сипској од стране друштва за регулацију Ђердапа, кад би оно
одиста и постојало, нема никакве правне вредности. Међутим,
уступање својине не може уопште ни постојати из ових разлога: а)
то друштво не располаже ни својином самог канала, већ само
његовом експлоатацијом; б) експропријација вирова није ни учињена
у његову корист, већ у корист српске државе, да би она могла
олакшати извршење радова, нити је накнаду штете исплатило
друштво, већ Аустро- угарска.'' (Петровић 1941, 797-801).

Спор који је био повод изнетом мишљењу Правног факултета

Универзитета у Београду, почива на околности да су регулационим
радовима на Ђердапу које је Угарска изводила на основу
међудржавног уговора са Србијом, извршене измене у дотадашњем
режиму коришћења риболовних вирова и гарди те да су из јавних
радова у општекорисне сврхе проистекле штете по питању
онемогућавања приступа риболовним ревирима, њиховог потпуног
или парцијалног уништења или смањења добити коју би ранији
држаоци по редовном току ствари стицали уловом рибе. О тужби је
расправљао првостепени суд у Неготину будући да је предмет спора
стварно право на некретнини чија вредност превазилази ону
детерминисану за компетенцију општинског суда у Сипу, сагласно
Законику о поступку судском у грађанским парницама, од
20.фебруара 1865. године. Крајње је необична одлука суда да, после
дугогодишњег парничења- ''ствар се после тога годинама вукла по
судовима, како у првостепеном суду у Неготину, тако и у суду
општине Сипске'', сва акта о предмету упути на мишљење Правном
факултету Београдског универзитета. За расправу питања за чија су
разрешења потребна посебна научна или стручна знања, ''и њима
сличних питања'' законодавац је овластио судију ''да се за помоћ
обрати особеним лицима, која ће му моћи дати потребна обавештења
и образложено мњење своје- experti; artis periti-; вештаци су дакле
таква трећа лица која имају стручна, научна... знања, потребна за
правилно схватање и пресуђење извесних факата... као и да на
основу својих стручних знања, изведу закључке о истинитости
доказне теме и суду их као своје мњење саопште, или да само на
основу оних факата, које им је суд саопштио, даду своје стручно
мњење'' (Ђорђевић 1923, 134-135). Другачији је са формалне стране
посматрано, био институт вештачког сведока, који се од
''невештачких сведока'' разликују у томе ''...што уједно сведоче и о
ставовима својих стручних знања (аргументима) који се при оцени
индиција као аргументи примењују, те на основу осведочених
индиција и аргумената иводе закључке о истинитости доказне теме''
(Ђорђевић 1923, 135). Нити једна врста од назначених ангажовања
правних експерата није сама по себи довољна да анулира
општеусвојено, универзално начело процесног права ''Iura novit
curia''- суд зна право, односно ''da mihi factum dabo tibi ius''- дај ми
чињенице, даћу ти право. Уколико је могло бити неких неодумица то
је однос међународног јавног и приватног права, те евентуална
колизија међународноправних норми из уговорног односа Србије и
Угарске поводом изградње пловидбених канала и насипа на Дунаву,
и норми националног законодавства стварноправног карактера.
Како било, еминентни професори права удостојили су нас мишљења
које почива на следећем:
-тројица опуномоћених представника Сипа изјавили су 23.11.1895
код начелника сеза Кључког да пристају да се ови вирови исплате
сељанима ''по оцени, и не траже више ни од државе ни од другог
накнаду''; ту накнаду пуномоћници су и примили у износу од 40.000
динара... закључује се како је ''село Сип признало да оно више није
власник вирова'';
-по Закону о риболову од 27.7.1898 (значи после настанка спорног
односа везано за изградњу канала и насипа), чл.2 право риболова на
Дунаву припада држави уколико не би постојала никаква друга
основа права сопствености- у случају постојања искључујућег основа
појединац или колективитет морао би утужити државу да се у
грађанском спору установи такво право; следствено томе држава има
право забранити селу Сипу издавање под закуп вирова;
-у односима Друштва за регулацију Ђердапа и села Сипа постоји
експропријација риболовног права; село је из права риболова
експроприсано за суму од 40.000 динара, што се види из акта
Министартсва Народне Привреде од 17.јула 1895, бр.3870;
-по основу експропријације риболовно право није прешло на
Друштво за регулацију Ђердапа- страну компанију- па га оно
накнадно није ни могло уступити или вратити селу Сип; исто важи за
Уграску која је исплатила накнаду;
-сумњиво је и раније право села Сип на вировима јер наше
законодавство такво стицање права риболова не познаје: на основу
неометаног коришћења дуже од 100 година јер се ради о несавесној
државини;
-Министарство Народне Привреде није било овлашћено у име државе
признати Сипу власништво на вировима, мада је то учинило
службеним актом 3870 од 17.8.1895 (три године пре ступања на снагу
Закона о риболову);
-Поновно уступање права својине општини Сипској од стране
Друштва за регулацију Ђердапа, кад би оно доиста и постојало, нема
никакве правне вредности.

Испоставило се да судски спор, у оквиру којег и мишљења правних

експерата Живојина Перића и Косте Куманудија, нису ставили тачку
на правне претензије прибрежних општина и њихова дугогодишња
овлашћења проистичућа из неометане државине. Суд општине Сип
већ је 6.децембра 1910.г. објавио позив за јавно надметање ради
закупа вирова Косовица, Иљан, Ћуприја, Капу- канал и Потопљени
Шлеп, а до Другог светског рата сипска општина била је закуподавац
за Косовицу, Крст и Зидине; последњи у закупу код Лава Дејнеге,
кладовског трговца (Петровић 1941, 801-802). Регистровани су
захтеви Бановинске управе у Нишу да јој вирови буду предати, но
без резултата (Петровић 802). У датим ситуацијама ''Општина-
рибарски трговац'' присутни су елементи класичног алеаторног
уговора, мада именованим као закуп, будући да за одређену
закупнину титулар стиче тек ''надежду за корист какову неизвесну,
коју друга страна прима''- право лова- ''уговор одважни или на
срећу'', како је дефинисан Српским грађанским закоником, п.789.
Параграфом 679 прописано је да је закуп право употребљења,
међутим специјална норма 795 СГЗ управо прецизира ''ко за
одређену извесну цену неизвесно добро, као плод годишњи
винограда, њиве, хасну од воденице... рибу колико се н.пр. мрежом у
једанпут, двапут и т.д. извући да, купи, онај је учинио куповину на
срећу, и мора се задовољити, ма му се сва надежда осујетила''.
Утолико су разумљиви односи поводом слабих риболовних година,
надошлих вода Дунава које су однеле рибарске справе и сл, где
''закупац наде'' није располагао никаквим могућностима обештећења.
У супротном, да се радило о класичном закупу, закупни однос би по
сили закона престао кад ствар закупљена (у случају да су предмет
уговора не само вирови већ гарде- рибарске справе...) пропадне.
Што се права из којих би становници Сипа, Текије и њихове општине
као колективитети, изводили ексклузивна овлашћења употребе, она
би могла бити на закону заснована и по критеријуму оригинарног
стицања стварних права. Професор Живојин Перић у уџбенику
Стварно право кроз дефиницију тога иснтитута дао је и појашњења о
разликовању два основна начина стицања: ''У основи својој сви се
начини прибављања својине деле на оригинарне, према томе да ли се
право својине прибавља за себе без обзира на то да ли је оно до сада
већ постојало у корист ког лица или не, и деривативне, према томе да
ли право досадашњег сопственика какве ствари прелази на
прибавиоца, тј. да ли прибавилац (акципијенс), изводи своје право из
права ранијег сопственика... одржај је деривативан начин
прибављања својине с тог разлога што код узукапије има сукцесије у
праву, али се од осталих случајева деривативног стицања одржај
разликује тиме што се код њега сукцесија не врши по вољи
претходног имоца права'' (Перић 1922, 25, 88). Перићево становиште
о одржају као деривативном виду стицања стварног права остало је
усамљено у правној теорији, но и у случају његовог прихватања за
актуелни проблем легалности основа права држања вирова и гарди
на Ђердапу, оно не би довело до другачијег исхода- закључка.
Сугестије известилаца у спору око вирова и гарди да би се право
могло верификовати у судском спору приватних лица против
државе, не лишавају иста лица права да то не учине а да не могу
бити ометана у државини док друга стана не издејствује судску
одлуку у своју корист. Ово из разлога што по СГЗ ''Где се распра о
праву на државину дигне, па се сумња роди, онда се држи, да је онога
право, који управо ствар држи. Онај коме то драго није, и
противслови, нека противно докаже'' (параграф 202); Који једну
ствар држи као своју, незнајући да је туђа, онај поштено мисли, и
јест поштен или савестан држалац (параграф 203); Сваки, у кога се
рукама, или у чијој се државини ствар једна налази, држи се за
поштеног држатеља, докле се год противно не докаже (параграф
223).

Тврдња да је поводом извођења регулационих радова извршена

експропријација вирова односно они су постали државно
власништво, требала би подразумевати да је претходно сопственик
био неко други, у нашем случају краљ, мештани Сипа, Текије,
Милановца, или општине текијска, сипска, доњомилановачка, да су
ови на име одузетог стварног права добили правичну новчану
надокнаду. Постојала је и солуција непотпуне експропријације, да је
ствар односно неко право на њој тек привремено одузето, примера
ради, у сврхе извођења регулационих радова, приступа месту градње
и сл- када би експропријацијом било засновано тек право
службености; или привремено заузеће вира за које време закупац не
може прићи истом у уговорене сврхе улова рибе. Утолико би се
накнаде свеле на неке врсте обештећења за делом ускраћена или
умањена права коришћења. Али онда својинско правни режим не би
био мењан. Чак је и закуп риболовног места или гарде сматран
приближним стварноправном односу, не класичном облигационом
односу, будући да закупац ограничава слободну вољу закуподавчеву.
Овакве модалитете имплицира садржина записника са седнице
Комисије за регулисање Ђердапа, од 31.марта 1889.г, кроз одељак
''Експропријација земљишта'': ''Експропријација има две врсте, једна
за конструкцију, а друга за експлоатацију, она прва је за мали број
година (за време рада) а друга за већи број година...''

Живојин Перић и Коста Кумануди налазе да министарство народне

привреде није било овлашћено признати право својине мештанима
Сипа на риболовним вировима, и то је тако у случају спорења пред
судом или доношења конститутивног акта о отуђењу односно
располагању некретнином у државном власништву. Међутим у
актуелном случају радило се о комисији основаној актом Владе
Србије, сагласно међународном уговору влада Србије и Угарске,
почивајућем на одлукама такође међународног тела- Берлинског
конгреса. Комисија је имала задатак уврдити стање и изнаћи решења
за обезбеђење извођачу радова уговорених ресурса, али и
установити обим и висину штете која проистиче из регулационих
радова по имаоце права експлоатације риболовних подручја. Њени
налази о правима села Сип, општине Сип и других општина, затим
држављана Србије, укључујући краља, чак и једног странца-
мештанина Аде Кале као закупца текијског вира, нису оспорени
нити са једне стране, имали су потпору ако не у документима, онда у
дугодишњој неометаној државини инсталација гарди и вирова, али и
ранијих деценија регистрованих од стране пореских органа обавеза
плаћања пореза на имовину проистичућег из својине на вировима
житеља Сипа и Текије. Коначно, као краљево приватно власништво
нека риболовна подручја са инсталацијама гарди предмет су
наследства и постали својина Наталије Обреновић, могло би се
тврдити са идентичним правним покрићем као и риболовни ревири у
својини трећих лица. Носилац извршне власти био је краљ, који нити
један акт своје надлежности није могао преузети сам, већ уз садејство
или преко једног од министара, утолико пре је министар народне
привреде имао ингеренцију признати права власника вирова, као и
гарди, посматрано у односу на одштетне захтеве на њиховој имовини
поводом извођења регулационих радова (Кумануди- Јовановић 1907,
307). У грађанско- судском поступку он је имао утолико привилегован
положај што га нико није могао позивати за сведока, као и да никада
не полаже заклетву... ''Краљево имање пак нема никакав
привилеговани положај, што значи да се у својим имовинско
правним одношајима краљ не разликује од других грађана; у вези са
својом приватном имовином краљ може водити грађанску парницу
против другога, а други је може водити против њега'' (Кумануди-
Јовановић 1907, 283). Код околности да су краљ и његови
наследници издавали риболовне ревире са инсталираним гардама у
закуп на исти начин као и село Сип, општина Сип, Текија, српски
држављани- власници гарди и вирова... за шта су професори Перић
и Кумануди знали у време писања мишљења за одређени судски
спор, најмање што се од њих могло очекивати је да покушају
одбранити различит третман предмета стварних права у притежању
различитих субјеката, са посебним освртом по питању својинског
режима дела водотока намењених постављању гарди. А нису!

Рибарство је и након окончања регулационих радова на ђердапском

пловном путу остало стратешка привредна грана за становништво
Кладова и околних насеља, али риболови нису доносили ни изблиза
приходе као пре њиховог оштећења услед грађевинских интервенција
у речном кориту. Зато су, примера ради, по сведочењу Феликса
Каница а уз назнаку да је Турн Северин главни центар све
развијеније трговине овим артиклом, ''цене кавијара у последњих
неколико година невероватно порасле; за килограм се плаћа 15- 20
динара'' (1987, 498). Почетком 20. века Оршава је имала примат у
увозу и даљој дистрибуцији квалитетне рибе и кавијара. ''Велики
рибарски трговци у Оршави, као што су пред Први светски рат били
Екштајн и Сал, држали су под аредну аустро- угарске риболовне
реоне у ђердапском Дунаву /лева обала, наспрам српске/, а у исти
мах имали уговоре са нашим закупцима вирова, по којим уговорима
су ови били дужни уступати им сву на виру ухваћену рибу по
унапред уговореним сезонским ценама. Тако н.пр, закупац Стешић
са Госпођиног Вира, морао је уступати оршавском рибарском трговцу
Екштајну и текијанском трговцу Мороју сву ајвариту рибу по 2,50
динара килограм, а сву јалову крупну рибу по 1,10 динара. Риба
сакупљена у Оршави слата је спакована у сандуке са ледом, у Будим-
Пешту, Арад, Сегедин, Темишвар, Мехадију, кашто у Беч и даље
(Петровић 1941, 844).

У писму грађана Текије министру народне привреде, од 25.12.1900.г.

указано је на веома тежак положај овдашњих рибара- од 300
пореских глава 1900. године,  њих шездесеторица бавили су се
риболовом као основним занимањем- „како је за ово неколико
последњих година улов опао и нема рибе за хватање, то се пате и
муче, завладала је оскудица у највећем степену, те је њихов живот
јадан и чемеран“. Према истраживањима Бранислава Глигоријевића,
без података за Сип, на тлу Кладова и околних насеља, укључујући и
она ван Ђердапа, у периоду између два светска рата 500 људи били
су професионални рибари (1999, 53). Од њих, чак стотину су
мештани Текије која је имала укупно 266 домаћинстава
(Глигоријевић 19, 53) односно 1109 становника; цео Кључки срез
настањен је са 2437 домаћинстава и 20774 становника (Глигоријевић
13). Главном закупцу текијских ревира Јеремији Глигоријевићу по
уговору са извођачима рибарских радова припадало је 20% прихода
насталих продајом рибе, с тим да првих 25 кг сваког улова рибар је
продавао по слободној погодби, а остало путем јавног надметања
(Глигоријевић 53). Међународна правна регулатива обогаћена је
Конвенцијом о заштити и експлоатацији риболова закљученом
1902.г. између Краљевине Румуније и Краљевине Србије. Везано за
гарде, дефинисане као ''сталне риболовне заграде од дрвета или
трске'' нормирана је најмања допуштена ширина пролаза. Уведен је
ловостај за период 1.април- 1.јун по старом календару за моруне,
јесетре, паструге, симове, уз дводневни изузетак пред празник
Цвети- једини дан ускршњег поста када је конзумирана риба.
Забрањен је лов рибе ако њена дужина мерена од ока до врха репа не
превазилази за моруну- 100 цм, за јесетру- 60 цм, за кечигу- 35 цм,
за сима- 60 цм. Србија је се Угарском сачинила 15. марта 1905, по
старом календару, Конвенцију о заштити и експропријацији
риболова, важећу и за део Ђердапа почев од подручја Оршаве
узводно, односно преко пута, на српској страни- Текија, Доњи
Милановац и даље. Овлашћени пуномоћник српске стране био је
Михаило Петровић Алас, означен у конвенцији као професор Велике
школе у Београду. Утаначена је забрана риболова од 28. марта до
28.маја по старом календару, уз лимитирање дужине уловљених
примерака: моруна изнад 100 цм, јесетра- 60, кечига- 35...

Поступање са уловљеном крупном рибом било је врло сурово: ''Ако

падне велика риба, убијају је кратком батином- маљем, и то веће
моруне бију 15-20 пута у главу, а велике сомове 15-20 пута у уста, и
тако их умртве'' (Зега 1926, 36). Па и само ловљење често се сводило
на качење моруне телом о огромне удице, њихово рањавање и
крварење. Но забележени су и случајеви хуманог поступања са
пленом. Богумил Храбак налазећи да је београдска рибља пијаца
морала имати чунове или блатом облепљене кошаре где су држане
живе крупне рибе у свежој речној води, спомиње вести по којима су
''крупну живу и неоштећену рибу, забаве ради, угледни туристи
враћали у реку'' (1960, 60).

Нови титулар власништва на гардама, са својствима некретнина у

атару Сипа постала је краљица Наталија по основу решења о
наслеђивању иза смрти краља Александра- датовано 29.11.1903,
бр.29598, и тим поводом сачињеног рапосредног решења
првостепеног суда за град Београд од 3/16 јула 1904.г. Њиме се
констатује, међу 15 таксативно побројаних некретнина, да
заоставштину краља Александра Обреновића чине и: под тачком 12-
''плац у Кладову са зградама у којој је основна школа''; под тачком 15.
''Краљеве Гарде код села Сипа на Дунаву'' (Рајић 2010, 313, 320).
Тадашња школска зграда са плацем могла је представљати
некадашњу ''гардаџијску кућу'', како Даница Милић налази, са
наменом да буде седиште за чуваре гарде, но по нама и више од тога-
складиште, откупна станица, можда и радионица за конзервацију
рибе, процењена 1851.г. на 1.100 дуката Милић 2001, 131). Кућа је
раније припадала Михаилу Обреновићу а од 1890.г. у њу је смештена
телеграфска станица (Милић 131). Последње три гарде преостале на
Ђердапу до Првог светског рата, да би током окупације Србије биле
уништене, биле су: Црквиште, Домоглед и Караташ; на њима су
радили: Јон Савић, Ђорђе Долановић (?), Јован Калиновић, Ђорђе и
Димитрије Добрић, Јован Скалушевић, Лазар и Ђорђе Бренчић, сви
упошљени код закупца Томића (Петровић 1941, 777; Рачић 1965,
111). Изузев случаја краљице Наталије и рада на конзервирању улова,
за разлику од старих времена када су бивале и титулари права
коришћења закупљених ловишта, жене су у хајкама Дунавом
углавном присутне, како то Иво Андрић запажа другим поводом, на
обали чучећи са рукама у крилу, као жене овдашњих рибара кад
очекују повратак својих мужева из риболова (2016, 5). Молитве
упућиване за сигурни повратак, па и изговарање бајалица, прављење
амајлија, испоставиле су се њиховом специјалношћу, нарочито на
подручју Текије и Сипа.

Везано за угрожавање безбедности пловидбе, капетанија кладовског

пристаништа општинском суду је 7.9.1921.г. доставила захтев за
издавање наредбе о обележавању чамаца и рибарских алата: ''Како
даномице стижу жалбе заповедника пролазећих бродова, ради
сметања рибара који запречавају пловидбу својим чамцима, а такође
и намештањем удица на пролазна места по Дунаву, моли ова
Експозитура Суд Општине да изда сопственицима чамаца следеће
наређење- Сваки рибарски чамац мора бити означен бројем величине
15 сантиметара извана на кориту, који му Суд Општине одреди, а
тако исто мора бити означена и тиква која држи удице на води. Ово
вреди и за остале чамце и било које врсте пловила. Прекршитеље
наредбе казниће Експозитура Пристаништа с глобом од 30-50
динара, или губитком права на риболов'' (Глигоријевић 1999, 51).

Није више било честих улова горостасних примерака племените рибе,

као пре регулационих радова на ђердапском пловном путу, па су као
раритети забележени случајеви из марта 1929. када је двадесетак
километара низводно од Кладова ухваћена моруна од 206 кг, или
1931- код Кладова моруна од 140 кг (Глигоријевић 1999, 54).
Београдска ''Политика'' донела је 24.4.1937.г. вест о улову крупних
примерака моруне код Кладова то у отежаним условима риболова
услед великог водостаја Дунава; две о њих имале су 185 односно 167
килограма: ''Рибари у околини Кладова ухватили су у Дунаву за
непуних 20 дана две необично велике моруне. Срећа их је послужила
да се на њихове оштре гвоздене куке прекјуче улови и трећа моруна
у тежини од 167 килограма. Продата је Јови Костићу из Брзе
Паланке, а овај је јуче изјутра дотерао у Београд. Маса радозналог
света искупила се да види ову необичну у ретко велику рибу.
Таљигаш није лако могао да крене са својим колима. Не само да је на
његова кола била натоварена моруна која је купљена за 3.800
динара, већ и сандук са уловљеном рибом јесетром која је такође
добра за јело. На београдским пијацама, где се продаје риба, продавци
се жале на мали довоз рибе, пошто су воде велике и тешко се лови.
Услед тога цена рибе је у порасту. Ако с ловом иде слабо још неко
време, цене ће се још повећати због поста пред Ускрс. Дотерану
моруну продали су споственику ресторана ''Милановић'', а огромну
моруну од 185 килограма продали су у Зајечару, јер се и тамо нашао
добар купац. Иначе, цена живој риби на београдској пијаци била је
следећа: шаран- од 10 до 12 динара кг, сечена сомовина-25 динара а
жива 24 до 22 динара, јесетра- 35 до 40 динара''. Био је то период
када је на годишњем нивоу у Кладову справљано 2-5 тона кавијара
продавано рибе: 1-3 вагона јесетре, 2000 кг моруне, 2 вагона кечиге
и шарана, 6000 кг ситне беле рибе; у извоз је ишло 40 тона од чега
20.000 кг крупне квалитетне рибе (Глигоријевић 1999, 54). Томе
треба додати десетак тона врло квалитетне сушене рибе, од чега је
око 6.000 кг потицало из Текије. На кладовској пијаци цене најбоље
рибе се нису много разликовале од београдских: јесетра и кечига 35-
40 динара.

Последњи велики закупац ђердапских риболова био је бивши руски

царски генерал Лав Дејнега, избегао у Кладово са супругом Вером
након слома монархије у Русији, двадесетих година прошлога века.
Сипске гарде које је он експлоатисао давале су солидне приносе, а
кавијар са конзервансом чију је тајну справљања донео из своје
домовине, имао је изузетан квалитет. Дејнега је погон за
конзервирање имао у Кладову, у Дунавској улици, уз обалу велике
реке, где је постојала и велика ледара; фирма је пословала све до
септембра 1944.г.

Изузев Кладова и подручја Ђердапа, риболов је био важна привредна

грана и за места низводно од средишта Кључа, попут Костола,
Врбице, Рткова, Корбова, Вајуге, Милутиновца, Љубичевца,
Велeснице, Брза Паланке. Хроничар бележи да између два рата у
Брзој Паланци риболов није развијен колико су природни услови то
допуштали, због лошег тржишта, али су ипак надалеко познати
професионалци обезбеђивали себи солидну егзистенцију од тога:
Драгомир Васиљевић, Влајко Димитријевић, Љуба Радуловић
Џановљан, Спасоје Матејевић који се бавио и откупом и препродајом
(Станковић 1984, 100).

Уставом Федеративне Народне Републике Југославије од 31.1.1946.г,

чл.14.ст.2. уведена је категорија ''општенародна имовина- имовина у
рукама државе'' у коју спадају и воде, сва рудна и друга блага у
утроби земље; средства за производњу у рукама државе
искоришћава држава сама или их даје другоме на искоришћавање
(ст.3.). Она ће бити трансформисана у друштвену својину одредбом
чл.8.ст.1. Устава Социјалистичке Федеративне Републике Југославије-
Средства за производњу и друга средства друштвеног рада, као и
рудна и друга природна богатсва, друштвена су својина.

Влада Народне Републике Србије 5.6.1947.г. решењем 548/47

основала је државно предузеће Рибарско газдинство Ђердап Кладово,
са овако формулисаним задацима: а) искоришћавање права риболова
на риболовним водама свог подручја, по принципима рационалног
рибарског газдовања; б) производња, набавка и продаја на велико и
мало, рибе и рибљих прерађевина, рибарских справа, пловила и
осталог материјала потребног за рибарство; в) заштита риболовних
вода од бесправног искоришћавања и оштећења; г) чување, неговање
и гајење рибе; д) служење огледним, научним и практичним
испитивањима из области рибарства; ђ) омогућавање практичног
школовања и усавршавања рибарских стручњака. Законом о
слатководном рибарству НР Србије од 18.марта 1949. године
дефинисано је да су рибе у текућим водама на државном земљишту
општенародна имовина, те да држава управља рибарством као
граном народне привреде, сагласно Уставу ФНРЈ из 1946 по којем су
средства за производњу у рукама државе и да их искоришћава она
сама или их даје другоме на искоришћавање. Закон налаже да
задружни и приватни сектор учествују у рибарству искључиво по
основу уговора закључених у писаној форми са рибарским
газдинствима, где се на једној страни налазе рибарска газдинства,
срески народни одбори односно градски народни одбор, а на
супротној задруге, удужења риболоваца ''и у изнимним случајевима
појединачни рибари''.

На првом саветовању о проблемима рибарства Србије организованом

у Новом Саду 2-4.марта 1955.г, уз учешће представника рибарских
привредних организација и државне управе, закључено је како би
требало ''образложеним и документованим елаборатом предочити
државним привредним органима НР Србије, да се искоришћавање
реке Дунава од ушћа Добрањске реке до ушћа реке Тимок у Дунав
прогласи за резерват аципенсерида и преда на искључиво
искоришћавање рибарском газдинству Ђердап у Кладову'' (Ристић
1955, 26). Газдинство је током 1953.г. остварило улов моруне и
јесетре 10.469 кг, кечиге 2175 кг, сома 4.018 кг, смуђа 850 кг,
шарана 2009 кг, свега 28.372 кг рибе. Године 1956 тзв. ''друштвени
сектор'' у Кладову имао је улов- предато од коопераната 3460 кг
моруне, 1709 кг јесетре, 2326 кг кечиге 6530 кг сома, 289 кг смуђа,
8087 кг шарана, укупно 27.419 кг (Стојимировић 1999, 156; Лутовац
1959, 36). Милисав Лутовац коментаришући улов из 1953.г. закључује
да су реални улови далеко већи, будући да има мноштво илегалних
риболова, са друге стране да је 1953. најсиромашнија година, са
двоструко нижим уловом од ''нормалних''; посредни показатељ
неадекватних количина улова специфицирано по местима рада
рибара садржан је у званичним подацима о раду задругара, где за
1953.г. са подручја плодоносног Сипа има приказан улов 2152 кг
моруне и јесетре, мање него рибари Корбова, са пријављених 2676 кг
(Лутовац 1959, 36-37). Рибарско газдинство Ђердап произвело је у
Кладову 1953.г. 539, а 1956.г. 296 кг кавијара (Стојимировић 1999,
157). Почетком шездесетих година Текија је имала 12
професионалних рибара, да би се тај број 1967 смањио на седам;
1962. Сип је имао свега пет стално запослених у Рибарском
газдинству Ђердап Кладово и двадесет сезонских коопераната али
како простиче и из констатације екипе Централног комитета Србије
да се из кладовских села ''многи баве рибарењем'', то је било не
узгредни посао већ једно од основних занимања (Митровић-Поповић
2012, 474). За особе са формално- правним статусом коопераната
разрезана норма износила је 200 кг улова који је за годину дана
требало предати газдинству по прописаним откупним ценама, знатно
нижим од тржишних; неиспуњена норма подразумевала је обавезу
плаћања 2 динара по килограму мањка. У то доба активни су били
риболови на вировима названим: Крст, Косовица, Иљана, Бук, Гура
Гардули. Сезона лова трајала је од Младенаца до Петковице тј. од
22.марта до 27. октобра. Једино је за изловљавање направом
гелберија за рибарење балањем- забацивање мреже на дужој мотки,
налик справи за хватање лептира, на Каналу била прописана
двоструко већа норма- 400 кг рибе годишње (Зечевић- Дрљача 1973,
120, 124). Период практикованог рибарења 22.март- 27.октобар
требао је бити ''пресечен'' за један месец забране сагласно одредби
чл.2. мултилатералног међународног споразума који је регулисао лов у
водама Дунава 1958, а где је изричито прописана забрана
изловањавања аципенсерида од 15.маја до 15.јуна. Паралелно са
овим газдинством у форми предузећа, постојала је земљорадничка
задруга Доњи Милановац, која се до 1963 фузионисала са задругама
истог типа из Бољетина, Мироча, Тополнице, Мосне, Голубиња,
чинећи Земљорадничку задругу општег типа ''Слога'' у Доњем
Милановцу чији су се чланови, њих шездесетак, бавили уловом рибе
и производњом кавијара и то у склопу посебног ''погона рибарства''.
По расположивим подацима, у четворогодишњем периоду 1957-1960,
они су уловили и предали задрузи: 4091 кг моруне, 3363 кг јесетре,
14108 кг кечиге, 19.438 кг сомовине, 1558 кг смуђа, 10153 кг
шарана, 7868 кг беле рибе; свега око 65 тона рибе. У задружном
погону извршена је прерада односно произведена једна тона
првокласног црног кавијара, потом испоручиваног иностраним
купцима по цени 350- 450 динара за килограм. ''Слога'' је 1963.
године од државе стекла право газдовања- управљања и коришћења
делом вода Дунава- Риболовно подручје Дунав 4-б), почев од Босмана
(1013 км од ушћа) до 972.км- Пецке Баре (Владић 2009, 5-6). У
оквиру задруге деловали су рибарска бригада и кооперанти- рибари
по уговору. Бригада је експлоатисала риболовне ревире Кречана и
Гребен, а кооперанти Доњи зид и Острво. У откупној станици
прерађиване је и конзервиран кавијар (Зечевић- Дрљача 1973, 124).
Голубињски рибари, чланови милановачке задруге ловили су у
реонима Пецка бара, место Пена и на Каналу. Сагласно усвојеној
задружној тарифи из 1967.г, риба прве класе откупљивана је од
рибара по 5 динара за килограм, остала по двоструко нижој цени,
иначе суме идентичне и за кооперанте и за стално упошљене, да би
даље од стране задруге била стављана у промет по двоструко вишој
цени: 10 односно 5 динара килограм (Зечевић- Дрљача 1973, 124).

Дунавски предео од Босмана, тачке 200 метара узводно од

Госпођиног Вира, до Голупца, укључујући Добру, Брњицу, Кожицу и
Усје, био је у компетенцији Рибарског газдинства у Пожаревцу
(Зечевић- Дрљача 1973, 123). Према подацима за 1962. године са
подручја Усја било је тридесетак рибара са 15 чамаца а
најисплативији је био риболов на месту Ушљарски спруд; Брњица је
имала 6 рибара- професионалаца и тројицу који су тај занат
обављали као допунски рад по уговору са пожаревачким
газдинством- најбоље место Мала Орлова; у Добри 12 рибара,
најуспешније радећи на потесима Зидинац и Добрањска Тоња, с тим
да је свако имао на располагању интервал од једног сата,
наизменично (Зечевић- Дрљача 1973, 123).

Основни закон о пољопривредним задругама из 1965.г, чл.1,

дефинисао их је као привредне субјекте основане ради организације
сарадње радних људи који раде својим или удруженим средствима,
између осталог и у области рибарства, те у сврхе њихове сарадње и
повезивања са радним организацијама... и развијања
социјалистичких друштвених односа (Сл.лист СФРЈ 13/65). И он је
познавао уговор о закупу или послузи као основ коришћења
''земљишта, економских зграда и других средстава рада'', аналогно
томе и риболовних вирова, који је задруга склапала са својим чланом,
по правилу као дугорочни правни посао.

Према резултатима истраживања Велимира Владића у оквиру

задруге ''Слога'' Доњи Милановац најуспешније године биле ду 1967-
1960 и 1965- 1971, када је на годишњем ниову у просеку ловљено
2500- 3.000 кг моруне и јесетре, 4000- 5000 кг кечиге, уз производњу
600- 800 кг кавијара (2011, 2)

По службеној евиденцији Рибарског газдинства Ђердап Кладово за

период 1980-1999.г. највећи улов моруне био је 1982.г- 15.058 кг,
кечиге је исте године ухваћено 6000.г. Убрзо је уследило затварање
прелаза преко хидроелектране Ђердап 2 код Кусијака, без рибљих
стаза, те су морске племените врсте још увек доспевале узводно
једино кроз бродске преводнице. Зато је од 1984.г. улов вишеструко
смањен. Поређењем са подацима о уловима између два светска рата,
долази се до поражавајућих података, да је риболов тада, од стране
слабије организованих рибара, достизао на годишњем нивоу у
области Кладова такве размере да је јесетре ловљено између 10.000 и
30.000 килограма, да је за 12 месеци у просеку извожено 40.000 кг
рибе, од чега 20.000 кг крупне и квалитетне (Глигоријевић 1999, 54).
И за милановачки крај ситуација је идентична: између два светска
рата годишњи улов се кретао између 7.000 и 18.000 кг, беле рибе до
15.000 кг, а крајем пете деценије протеклог века кечиге 3265- 4432
кг, беле рибе од 910 кг у 1957.г, до 2930 кг године 1959. Приликом
сагледавања богатства улова важно је знати да је знатан део плена
мимо легалних токова испоручиван купцима, мање у унутрашњости
Србије, више у прекодунавској Оршави и Турну Северину.

29. јануара 1958.г. у Букурешту је закључен Споразум о рибарству у

водама Дунава, између Југославије, Бугарске, Румуније, СССР, са
роком важења 5 година од датума депоновања последњег
ратификационог потписа. У односу на билатералну конвенцију
Румунија- Србија из 1902.г, споразум из 1958 повећао је, тек на први
поглед, лимит по питању дужине риба које се могу ловити: моруне, са
100 цм на 140, јесетре са 60 на 80 цм, док је лов на сима забрањен у
потпуности у наредом петогодишњем периоду. Међутим, измењен је
начин узимања мере, тако да се у односу на новоустановљене
нумеричке вредности примењује правило ''од краја губице до основе
репног пераја''; у старој румунско- српској конвенцији мера је
узимана од ока до врха репа те се де факто рестрикција своди на
исто. Али, зато је стара конвенција била рестриктивнија у
одређивању времена забране лова која је износила два месеца- од
првог априла до првог јуна, према оној из 1958 која предвиђа
једномесечну забрану, од 15.маја до 15. jуна.

Обзиром на предстојећу изградњу Хидроенергетског и пловидбеног

система Ђердап- Ђердапска брана, а од стране Румуније и Србије уз
техничку подршку СССР-а, нарочито се чинила важном клаузула
члана 5 тзв. Четворне конвенције по којој ''у случају грађења
хидротехничких објеката, нарочито брана на Дунаву, који мењају
хидролошки режим реке, стране уговорнице које граде и уживају
такве објекте обавезују се да благовремено утврде и израде
заједнички план мера и радова који би омогућили нормалне
миграције риба; такође стране уговорнице обавезне су извршити
рибарствене радове за нормално размножавање и развитак
економски важних врста риба, узводно и низводно од ових радова у
новој средини која је настала изградњом поменутих објеката''. То
нажалост није учињено и изузев уништења риболовних вирова
драстичним подизањем нивоа реке, штета по рибљи фонд огледа се у
онемогућавању племенитих морских риба да своје миграције наставе
узводно; нису изграђене ''рибље стазе''! Споразум о изградњи ХЕПС
Ђердап две владе закључиле су у Букурешту 30.11.1963.г. уз низ
споразума на исту тему (Зечевић 2000, 214-216). Али, већ 1961.г.
потписан је Споразум ФНР Југославије и Румунске Народне
Републике о рибаству у граничним водама чијим је првим чланом
предвиђено да он допуњује Споразум из 1958; не наводи нити
изричито потврђује важење раније установљене обавезе по питању
омогућавања нормалне миграције риба у случају градње
хидротехничког објекта, као што то иначе чини у неким другим
ситуацијама. Радоје Зечевић из Института за међународну политику
и привреду у књизи Србија и међународни положај Ђердапа овим
речима описује игнорисање раније преузетих обавеза уговорних
страна: ''Изградњом Ђердапа 1 и Ђердапа 2 променили су се закони
природе, јер су пројектанти хидроелектране једноставно заборавили
да на брани испројектују рибље стазе и тиме пореметили вековну
равнотежу'' (2000, 39). Да би био ефектан, заборав је морао бити
двократан- и код бране Ђердап 1- 1963 и код бране Ђердап 2, скоро
20 година касније! Ипак је у склопу активности на изради идејног
пројекта ово питање разматрано од стране рибарске поткомисије
при Мешовитој румунско- југословенској комисији за игзрадњу ХЕПС
Ђердап, где је констатовано да ''изградња рибљих стаза, комора и
сличних уређаја за обезбеђење пролаза риба на брани не би долазила
у обзир; због врсте бране, њеног положаја и величине градње,
изградња било каквог уређаја за пролаз рибе захтевала би огромна
инвестициона улагања која могући обим миграције не би економски
оправдавао'' (Ђисалов 1965, 129). Увећани ниво велике реке, у сврхе
производње електричне енергије и убрзања пловидбе, довели су и до
околности да су племените морске рибе, попут моруна које постоје
двеста милиона година, са животним веком дужим од човечијег,
услед губитка станишта и мрестилишта те неконтролисаног убијања
пред изумирањем. Бугарска, Румунија и Србија увеле су мораторијум
за лов на икроносне рибе, ''живе фабрике'' кавијара који у Европи
достиже цену од 6000 евра по килограму. Важно је знати да је и
неконтролисано изловљавање на 17 километара подручја Србије,
низводно од бране Ђердапа 2, одмах након стварања ове за рибу
погубне баријере, као и у време санкција ОУН према Србији
деведесетих година протеклог века, утицало на угроженост моруне.
Неки подаци говоре да је, примера ради, у годинама 1985- 1990
рибарско газдинство из Кладова производило између 10.000 и
12.000 кг кавијара, тј. 2000- 2500 кг на годишњем нивоу; аларматно
је што је истодобно на црном тржишту могло бити нађено великих
количина ове тражене робе, чак и на подручјима других држава
захваћених ратним дешавањима (Владић 2011, 2).

Грађани Кладова нашли су за сходно дати да се 1983.г. на скромном

споменику Вери Дејнега исклешу речи захвалности што ''отисну нас
у свет израдом кавијара''. Последње гарде на Ђердапу нестале су
током Првог светског рата, део риболовних вирова уништен је због
регулационих радова који су извођени не само крајем 19 века већ у
мањем обиму до 1940.г. Оно од вирова што је надживело грађевинске
радове просецања канала, минирања, подизања насипа, нестало је
заувек дизањем нивоа Дунава за око 30 метара приликом изградње
хидроенергетског и пловидбеног система Ђердап, тачније када је
Дунав преграђен 1969/70 године, када су са лица земље избрисани
Доњи Милановац, Текија, Сип. Но већ у то доба на вировима више
нико није полагао право коришћења, изузев кроз систем риболовних
дозвола или права експлоатације посредством надлежног рибарског
газдинства ''Ђердап'' Кладово и опште задруге ''Слога'' Доњи
Милановац. Доживљавајући на неки начин судбину гарди и вирова и
ови правни субјекти нестали су у транзиционим временима, као
рецидиви урушавања социјалистичког државног уређења и
друштвеног власништва.

Закључак

Почев од првог века, доба принципата, подручје данашњег Ђердапа

припадало је Римском царству. Уловљена риба, сагласно начелу Res
nullius primi occupantis, по правилу је путем оригинарног начина
стицања- окупацијом, постајала власништво рибарево. У старом
Риму постојала је потпуна слобода риболова, чак и на туђем
земљишту-прицип важећи и за ђердапско подручје. У средњем веку
градска или сеоска општина могла је имати свој риболов- риболовно
подручје- piscaciones- које је могла издавати у закуп члановима
заједнице, но конкретних података да је тако поступано на Ђердапу
из тога раздобља нема, што опет није сметња претпоставци о таквим
гестовима као деловима обичаја, на чему се може градити и
представа о колективној својини у познијим временима. Из перода
османске управе мноштво тапија издаваних за ђердапске гарде
садржале су различите формулације, ознаке вакуфа којима
припадају, из чега се може закључити да су приходи из њих
припадали различитим местима: ''вакуф Двеју Часних Светиња''–
Мека и Медина, када се говори о гарди Сибирфишта, ''Часни вакуфи
царског имарета које је у богоугодне сврхе саградио и подигао у
близини часне џамије Велике Аја Софије у Истанбулу покојни султан
Махмуд хан Газија''- за Аловиште, ''царски вакуфи''- Горњак гарда,
''Вакуфи царског величанства''- Кладушничка гарда... За ''Два света
града'' ишли су приходи гарде Ласа. Међутим, постији и објашњење
у прилог тези да се ипак ради о једном вакуфу: ''Вакуф Махмуда
Првог био је у надлежности канцеларије вакуфа два света града,
Меке и Медине, на чијем челу се налазио старешина харема; он је
контролисао рад свих вакуфских муката, па и фетисламске, због чега
је народ веровао да је Крајина била султанијино апанажно добро''-
пише Татјана Катић (2005, 16).
Нешто другачији став по питању права царског хаса и касније
вакуфа на Ђердапу, у односу на онај манифестован турским старим
тапијама, где локални Турци нису могли имати право власништва
односно располагања потпуним отуђењем, изнео је Михаило Петровић
Алас у капиталном раду Ђердапски риболови у прошлости и у
садашњости 1941.г, баштинећи га мање на правним изворима
општег карактера а више на чињеницама до којих је долазио
теренским истраживањима: ''До почетка 19.века вирови око Кладова
припадали су Турцима што су живели на острву Ада Кале и у граду
Фетисламу код Кладова. Кад су власници тих вирова, за време
српског и руског рата са Турцима напустили места становања и
отишли незнано куда, право власништва на те вирове прешло је на
турски царски вакуф'' (1941, 794). По Петровићевом ставу, радило би
се о ''мулк'' стварима, које је султан преносио у екслузивно
власништво феудалца, тако да их овај може даље ''продати,
поклонити, заложити или увакуфити''. У том контексту чини нам се
важним знати да је исправа ''тапија'' у османском праву имала
сложеније значење посматрано према карактеру ''тапије'' у српском
праву односно у овдашњем уобичајеном смислу. Тако и документ на
који се М.Петровић позива јесте само ''накнада за посед'' а не
потврда власништва. Као непосредна потпора таквом ставу стоје
бројне тапије кладовског шеријатског суда из ранијег периода.
Коначно, сагласно исламском праву, почивајућем на Корану,
природна богатства, као што су ''земља и оно што се налази испод
ње'' сопственост су султана. Султан је даље своја права конзумирао
или непосредно или уступањем на коришћење другим особама,
султанијама, велможама, па и конституисањем стварноправних
овлашћења царског вакуфа. Није неважно знати да у народном
језику дуго времена нису постојале речи-изрази за апстрактни појам
својине, власништва, сопствености; чак ни Вуков ''Рјечник'' не
познаје појам ''својина'' односно ''власништво''. Зато су, тврди
Андрија Гамс, ''постојале друге речи за присвајање и ако не у смислу
пуног и искључивог присвајања; понекад се чак не зна да ли се реч
односи на означење самог предмета присвајања или на начин
присвајања, попут речи ''баштина'' за земљу наслеђену од предака
(1971, 39).

Године 1815, 25. октобра по старом календару, споразумом

београдског везира Марашли Али паше и Милоша Обреновића у име
српских устаника, овај је признат за врховног кнеза Србије а већ
фебруара 1816, издати су од стране султана фермани по којима
сваки Србин ужива слободу кретања и трговања у Турској царевини,
да војне посаде буду само у градовима... Знајући од времена Првог
устанка зе предности трговине рибом и њеним прерађевинама,
нарочито кавијаром (ајваром), Милош Обреновић је из Поречке
нахије- Београдски пашалук, посредством посленика српске управе у
тамошњем магистрату, примао испоруке рибе и уговарао послове
продаје у иностранству и унутрашњости. Како се сматра, све мукате
Београдског пашалука кнез Милош успео је до 1826.г. узети у закуп,
чиме је заокружен привредни амбијент у Србији, погодан за развој
робноновчаних односа. Област Кључа са Кладовом и околним селима,
Видински пашалук, присаједињена је Србији тек новембра 1833.
Тиме је заокружено јединствено подручје под непосредном управом
српских велможа. Интензивиран је откуп турских имања и
преузимање привредних активности по основу уговора са турским
властима. Српски владар покушао је издејствовати од адакалског
Осман паше сагласност да султански хатишериф подразумева да су
Србији дати на управу и риболовни вирови и гарде на Ђердапу.
Писмом од 18.1.1834, Но.170, он износи гледиште: ''Најновији
Султански Хатишериф од месеца Реџепа 1249 заповједи, да Срби,
плаћајући данак одсјеком, уђивају све приходе и производе
Отечества свога, и они да управљају ђумруком. По гласу ови свети
султански рјечи припадају Србима и све скеле, и сви каици, и сви
риболови по водама, које се у Србији налазе...'' (Петровић, 1901, 1-
244). Испоставило се да вакуфски режим на вировима и гардама
султановим актом није тангиран те је Обреновић приступио
споразумевању које му је донело право коришћења као и ранијим
закупцима вакуфских добара, уз то и веће претензије- да постане
ималац права градње, па и права располагања на њима. Тако је Кнез
Милош почео да експлоатише и риболове из ранијег домена
коришћења адакалских Турака, укључујући гарде на српској обали,
по основу правног посла склопљеног пред шеријатским судом у
Фетисламу/Кладово- надлежном за послове вакуфа, већ наредне
године уступивши уговорна права сину Михаилу (Зиројевић 2011,
19).

Универзално правно начело ''Тек оно што сам имаш, можеш другом
дати'' /Nemo plus iuris ad alium transferre potest quam ipse habet/
подразумева да кнез Милош није могао стећи апсолутно право
располагања односно власништво и на земљишту на којем су гарде
постављене и гардама, већ евентуално на гардама као
инсталацијама, и то, уколико је важио вакуфски режим који су
његови правни претходници признавали, под условом плаћања
годишње закупнине. Додуше, није немогуће да је царски вакуф
неком одлуком у рангу акта којим је и конституисан, престао
егзистирати, или да је настала ситуација када је изузетно допуштена
измена режима на начин да се изврши једнократна исплата
вредности вакуфског добра, али то онда не би могло бити чињено
плаћањем куповне цене ранијим закупцима вакуфског добра.

Потпуну независност односно ослобођење од турског сизеренства

Србија је стекла по окончању руско- турског рата 1877-78, на
Берлинском конгресу, 13.јула 1878, чему је претходило српско
прихватање услова које јој је поставила Аустро-Угарска, поред
осталог, прихватања да ''Аустро- Угарска прими на себе терет
регулисања Ђердапа''. Да би обезбедила одлуку конгреса о
независности, Кнежевина Србија је 8.јула 1878, у време трајања
конгреса, закључила споразум посредством представника двеју
влада- тзв. Конвенција Андраши- Ристић, чија одредба 3 гласи
''Пошто је Аустро- Угарска узела на себе да изврши радове
регулисања Гвоздених варта и Катараката- [тј.оба Ђердапа- Горњи и
Доњи] код Оршаве не тражећи финансијску сарадњу кнежевине, ова
се обавезује да учини све олакшице које би могле бити тражене у
интересу извршења радова, уколико би било потребно послужити се
привремено српском обалом. У склопу проблематике реализације
пројекта, егзитирало је и питање судбине ђердапских риболова као
значајне привредне делатности прибрежног становништва. У
извештају од 25 фебруара 1889 министарство народне привреде
реферисало је министру иностраних дела: ''Како је риболов нарочити
у овим крајевима најважнији извор, од кога живе ова села дуж
Дунава на нашој страни и како је он и један извор за државне и
општинске приходе, то мислим да треба уговорити, да се извесна
накнада мора платити интересентима, који од радова ових буду
претрпели штете; даље, не би требало допуштати риболов на нашој
страни онима, који се буду бавили на овим радовима јер би то донело
знатне штете околним становницима, пошто ће ови радови трајати
дуже времена, а нарочито радови на ''Пригради'' (Pontes de Fer ), који
ће трајати неколико година''. Срески начелници, сходно наредби
министарства народне привреде 1890.г. донели управе акте- решења
којим се налаже имаоцима права да одмах престану користити
риболовне вирове и гарде, те да ''дигну и уклоне све справе'',
намењене експлоатацији путем улова рибе; странке су поучене да
право на обештећење могу стећи подносећи ''представку о накнади
штете''. Министар народне привреде формирао је 1891.године две
комисије, за срез Кључки и за срез Поречки, ради ''оцене дунавских
риболова'' са задатком да установе обим, висину, основе штете и
субјекте чија су права риболова умањена или престају услед
извођења регулационих радова на Ђердапу. По окончању њиховог
рада, српска влада поднела је предлог угарској ради споразумног
разрешења проблема, али је друга страна одбила предлог
инсистирајући на образовању мешовите комисије двеју влада, што је
и учињено 13.авгута 1893. Коначни споразум Србија и Угарска
постигле су на начин да ће наша држава добити 150.000 динара на
име штете на риболовима, коју се суму Министарство народне
привреде расоредним решењем доделило на име одштете: за краљеве
гарде 40.000, општини Сип 40.000, општини Доњи Милановац
30.000, држави за поседе код Госпођиног Вира и у делу Беле Воде-
Госпођин Вир 40.000 динара. Питања надокнаде базирана су на
општем интересу за лишавање титулара власничких права, путем
експропријације- изузев у случају када је држава власник вирова или
гарди када се не може говорити о експропријацији где држава
''депоседира'' друге субјекте стварних права а не сама себе, већ
једино о концесији, с тим да су предмет у оба случаја и имовинска
права, права на туђим стварима и сл, не само својина. Утолико је
такав управни акт правно релевантна чињеница која непосредно
путем закона представља извор облигације, уз назнаку да је у
актуленим случајевим међународни уговор о приступању извођењу
регулационих радова значајним делом надомештао ''вољу закона'',
истодобно имајући одлике концесионог, управног уговора. У
временима након овог распоредног решења испоставило се спорним
да ли је експропријација била апсолутна или тек врста одобрења за
привремено заузеће вирова, да би након окончања радова, наравно
тамо где је то било могуће обзиром на природу употребе
пловидбених канала и насипа, они били враћени титуларима права
конституисаним пре захвата државе у њихов домен, или је чак, како
се тврдило у једној парници, право враћено ранијем имаоцу по
основу уступања са карактером поклона од стране извођача радова
по концесионом уговору или чак раније купца како се у тужби тврди,
иначе корисника експропријације. Таква дилема провејавала је у
спору мештана Сипа у чије су разрешење поводом претензија
коришћења вирова, били укључени врхунски српски експерти,
професори београдског правног факултета Живојин Перић и Коста
Кумануди.

Рибарство је и након окончања регулационих радова на ђердапском

пловном путу остало стратешка привредна грана за становништво
Кладова и околних насеља, али риболови нису доносили ни изблиза
приходе као пре њиховог оштећења услед грађевинских интервенција
у речном кориту.

Уставом Федеративне Народне Републике Југославије од 31.1.1946.г,

чл.14.ст.2. уведена је категорија ''општенародна имовина- имовина у
рукама државе'' у коју спадају и воде, сва рудна и друга блага у
утроби земље; средства за производњу у рукама државе
искоришћава држава сама или их даје другоме на искоришћавање
(ст.3.). Она ће бити трансформисана у друштвену својину одредбом
чл.8.ст.1. Устава Социјалистичке Федеративне Републике Југославије-
Средства за производњу и друга средства друштвеног рада, као и
рудна и друга природна богатсва, друштвена су својина.

Последње три гарде преостале на Ђердапу до Првог светског рата, да

би током окупације Србије биле уништене, биле су: Црквиште,
Домоглед и Караташ а знаменити риболовни вирови заувек су
нестали у дубинама реке након изградње ХЕПС Ђердап 1864-72
године, када је ниво воде повећан за 30 метара.
 ЛИТЕРАТУРА

Аврамов Смиља, Међународно јавно право, Савремена администрација Београд

1980.г.
Амадеоски Драганa, Закуп риболова дунавске моруне у 16 веку, Мешовита грађа
Miscellanea, Нова серија књига 27, Историјски институт Београд 2006.г.
http://www.iib.ac.rs/docs/MiscellaneaNS27(2006).pdf
Андраши Јурај, Међународно право, Школска књига Загреб 1984.г.
Андрић Иво, Летовање на југу, специјални додатак београдске Политике од
25.1.2015.г.
Антић Оливер Облигационо право, Правни факултет Београд 2011.г.
Antipa Grigore, Pescaria si Pescuitul in Romania, Academia Romana Bucuresti 1916.
Аранђеловић Драгољуб, Збирка расправа, Библиотека за правне и друштвене
науке, књига 18, Издавачка књижарница Геце Кона Београд 1926.г.
Bartosiewitcz Laszlo, Clive Bonsall, Vasile Sisu- Sturgeon fishing in the middle and
lower Danube region, in C.Bonsall, V.Boronean Radovanovi /eds/ The Iron Gates in
Prehistory, new perspectives. BAR International Series, vol 1893, Archaeopress Oxford
Бојанић-Лукач Душанка, Катић Татјана, Османска документа о продаји турских
имања кнезу Милошу Обреновићу, у оквиру тога рад Татјане Катић Дунавске
гарде, Мешовита грађа Miscellanea , Нова серија књига 26, Историјски институт
Београд 2005.г.
Бојанић-Лукач Душанка, Неготинска крајина у време турске владавине- на основу
извора из 15. и 16.века, ''Баштиник'' бр.13, Историјски архив Неготин 2011.г.
Борић Душан, Рибари са Ђердапа, новински чланак у магазину ''Време'' бр.826 од
2.11.2006.г, http://www.vreme.co.rs/cms/view.php?id=470030
Виноградов Михаил Николаевич, Летопис доњомилановачке парохије, ''Баштиник''
бр.8, Историјски архив Неготин 2008.г.
Владић Велимир, Привреда Пореча- пропуштене шансе, рукопис, Доњи Милановац
2009.г.
Владић Велимир, Све о кавијару, рукопис, Доњи Милановац 2011.г.
Војиновић Станиша, Сима у Крајини и Кључу, Историјски архив Крајине, Кључа и
Пореча, Кладово-Неготин 1987.г.
Гамс Андрија, Основи стварног права, Научна књига Београд 1971.г.
Гамс Андрија, О својини, ауторско издање, Београд 1982.г.
Глигоријевић Бранислав, Кладово и околина између да светска рата, Историјски
архив Неготин 1999.г.
Грујић Радослав М, Војводина 1- Од најстаријих времена до велике собе,
Историјско друштво Нови Сад 1939.г.
Dinu Alexandru, Mesolithic fish and fishermen of the Lower Danube (Iron Gates),
Documenta Praehistorica XXXVII 2010
Ђисалов Никола, Изградња ђердапског хидроенергетског и пловидбеног система и
могућности унапређења рибарства на овом делу Дунава, Croatian Journal of
Fisheries vol 20 No 6, Загреб 1965.г.
Ђорђевић Андра, Теорија грађанског судског поступка с погледом на Законик о
поступку у судским и грађанским парницама за Краљевину Србију, књига 1,
Издавачка књижарница Геце Кона Београд 1924.г.
Ђорђевић Андра, Теорија грађанског судског поступка с погледом на Законик о
поступку сздском у грађанским парницама за Краљевину Србију, књига 2,
Издавачка књижарница Геце Кона Београд 1923.г.
Елезовић Глигорије, Прилози за историју манастира Букова код Неготина, Зора
Београд 1941.г.
Живаљвеић Ивана, Лов на крупну рибу. Процена величине моруна са Лепенског
вира,  Српско археолошко друштво Војводине, 36 госишња скуштина-годишњи скуп,
програм, извештаји и апстракти, Нови Сад 2013.г.
https://www.academia.edu/3687290/Lov_na_krupnu_ribu_procena_veli
%C4%8Dine_moruna_sa_Lepenskog_Vira_Big_fish_hunting_size_estimations_of_beluga_sturgeons_from_Lepe
nski_Vir?email_work_card=view-paper приступљено 10.10.2020.г.
Живаљевић Ивана, Риболов у Ђердапу у раном холоцену (10-6. Миленијум пре н.е,
докторска дисертација, Универзитет у Београду, рукопис, Београд 2017
Зега Никола, Риболов на Доњем Дунаву, ''Етнолог'' бр.1 1926-1927.г. Београд
Зечевић Радоје, Србија и међународни положај Ђердапа, Институт за међународну
политику и привреду Београд2000.г.
Зечевић Радоје, Ђердапска догађања, Институт за међународну политику и
привреду Београд 2007.г.
Зечевић Слободан- Дрљача Душан, Риболов на ђердапској деоници Дунава,
Зборник радова Етнографског института САНУ бр.6 Београд 1973.г.
Зиројевић Олга, Риболов на Дунаву, Споменица Историјског архива Срем бр.10,
Сремска Митровица 2011.г.
Јаковљевић Ранко, Историја једне границе, ''Пешић и синови'' Београд 2010.г.
Јаковљевић Ранко, Обећана земља, ''Пешић и синови'' Београд 2013.г.
Јанковић Драгослав и група аутора, Историја државе и права народа Југославије,
''научна књига'' Београд 1980.г.
Јанковић Сава, Хајдук Гица, ''Развитак'' бр.3, Зајечар 1967.г.
Јевтић Драгош, Поповић Драгољуб, Народна правна историја, Правни факултет
Универзитета у Београду и Службени гласник, Београд 2009.г.
Јовановић Јован, Особености Кладова и околине, ауторско издање Београд 1938.г.
Каниц Феликс, Србија земља и становништво књига 2, ''Српска књижевна задруга''
1984.г.
Караџић Вук, Српски рјечник истумачен њемачкијем и латинскијем ријечима,
четврто издање, Државна штампарија Краљевине Југославије, Београд 1935.г.
Карчић Фикрет прир. Студије о шеријатском праву и институцијама, ЦНС и СЦ
Ел-Калем Сарајево 2011.г.
Келер Звонимир, Живот и рад браће Мирка и Стевана Сељана, Зборник
Хисторијског архива Карловац- Радови и грађа из даље и ближе прошлости том 2,
Карловац 1970.г.
Craciunescu Gabriel, Diaconu Florina, Marinescu Roxana, Bulzan Carmen, Balaci
Cornelia, Chicet Isidor, Mataca Sorina Stefania- Coridorul Verde al Dunarii patrimoniu
ecologic si cultural, Muzeul Ragiunuii Portilor de Fier Drobeta Turnu Severin 2008.
Крећа Миленко, Ристић Момчило, Извори међународног јавног права, Савремена
администрација Београд 1979.г.
Кумануди Коста, Јовановић Слободан, Основи јавног права Краљевине Србије,
Књижара геце Кона Београд 1907.г.
Лутовац Милисав, Неготинска крајина и Кључ- привредно географска проучавања,
Зборник радова САН 62- Географски институт, књ.15, Београд 1959.г.
Мантран Робер прир, Историја Османског царства, ''Клио'' Београд 2002.г.
Мијатовић Чедомиљ, Српски одзраци румунске историје, Летопис Матице српске,
књига 187, свеска 3, Нови Сад 1896.г.
Милић Даница, Риболов на Дунаву, Историјски архив Неготин, ''Баштиник'' бр.4,
Неготин 2001.г.
Милићевић Милан Ђ, Кнежевина Србија, књига 2, Београд 1876.г.
Милошевић Мирослав, Римско право, Правни факултет Универзитета у Београду и
Службени гласник, Београд 2009.г.
Митровић Момчило, Поповић Страхиња прир. КПС у источној Србији, обласни
комитет 1949-1952, Институт за новију историју Србије, Архив Србије и Архив
Тимочке крајине Београд 2012.г.
Моа Марсел, Основни појмови међународног јавног права, Издавачка књижарница
Геце Кона Београд 1925.г.
Новаковић Стојан, Турско царство пред српски устанак 1780-1804, Српска
књижевна задруга Београд 1906.г.
Љушић Нада, Катастарски одсек и премеравњање Краљевине Србије, ''Корени''
Часопис Историјског архива Јагодина
Обрадовић Доситеј, Дела 1783.г.
Пантелић Душан, Београдски пашалук пред Први српски устанак, Посебна издања
САН, 146, Београд 1949.г.
Пауновић Маринко, Ђердап и Тимочка крајина, ''Биноза'' Загреб 1970.г.
Перић Живојин, Стварно право, Београд 1922.г.
Перовић Радослав прир, Прилози за историју Првог српског устанка, ''Слово љубве''
Београд 1980.г.
Петковић Р Владимир, Прелед црквених споменика кроз повесницу српског
народа, Београд 1950.г.
Петровић Мита, Финансије и установе обновљене Србије до 1842 године, књига 1,
Београд 1901.г.
Петровић Михаило, Ђердапски риболови у прошлости и у садашњости, Српска
краљевска академија, Српски етнографски зборник књига 57, друго оделење књига
24, Београд 1941.г.
Пчелар Илија, Окружије крајинско, Историјски архив Неготин, ''Баштиник'' бр. 12
Неготин 2009.г.
Рајић Сузана, из оставштине краља Александра Обреновића, Miscellanea XXXI,
1/2010 г. Историјски институт Београд
Рачић Никола, Ђердап, редактори Сретен Вучковић и Ксенија Неимаревић, НИП
''Туристичка штампа'' Београд, библиотека ''Туристички водичи'' свеска 2
Ристић М, Прво саветовање о проблемима рибарства Србије, ''Рибарство
Југославије''- лист за све гране слатководног рибарства година 10, бр.2- март-април
1955.г.
Рокаи Петар, Ђере Золтан, Пал Тибор, Касаш Александар, Историја Мађара, Клио
Београд 2002.г.
Роман Илеана, Ada Kaleh, Културни центар Мехединци, Турну Северин 2005.г.
Сребрев Благој, Лов белуге по Дунаву- на живот и смрт, Е-вестник Бг Бугарска од
1.маја 2008.г.
Станковић Момчило, Брза Паланка, Месна заједница Брза Паланка 1984.г.
Станковић Обрен, Орлић Миодраг, Стварно право, ''Номос'' Београд 1999.г.
Станковић Урош, Аутентична тумачења Закона о повраћају земаља (1839), Зборник
радова Правног факултета у Новом Саду 1/2011.г.
Станојевић Обрад, Gaius Noster- прилог историји римске правне науке, Институт за
правну историју и Центар за документацију и публикације Правног факултета у
Београду 1976.г.
Станојевић Обрад, Гај Институције, Нолит Београд 1982.г.
Стојанчевић Видосава, Етно- демографске карактеристике и традиционална
култура у Кључу у 19 веку, до Првог светског рата, Историјски архив Неготин,
''Баштиник'' бр.4, Неготин 2001.г.
Стојанчевић Владимир, Историјска прошлост Кључа 1804-1839, Историјски архив
Неготин ''Баштиник'' бр.4, Неготин 2001.г.
Стојанчевић Владимир, Из историје Србије Другог устанка и кнез Милошеве владе
1815-1839, Завод за уџбенике и наставна средства Београд 1995.г.
Стојанчевић Владимир, Кнез Милош и Источна Србија 1833-1838, Историјски
архив Неготин 2013.г.
Стојимировић Славољуб, Дунавски Кључ, савремене регионално- географске
промене, Унивезитет у Београду Географски факултет магистарски рад, рукопис,
Београд 1999.г.
Тодоровић Миљана, Хатишерифи из 1830 и 1833 и земљишна својина у Србији,
Зборник Правног факултета Ниш
http://www.prafak.ni.ac.rs/files/zbornik/sadrzaj/zbornici/z62/29z62.pdf
Томин Светлана прир. Стара српска књижевност, Издавачка књижарница Зоран
Стојановић Сремски Карловци- Нови Сад 2001.г.
Тричковић Радмила, катастарски попис Крајине и Кључа из 1741.године,
Историјски институт Мешовита грађа 2, Београд 1973.г.
Фотић Александар, Турски документи о Рустем пашином вакуфу и ''двоструком
закупу'' (Icareteyn) у Београду, Miscellanea XXXI Историјски институт Београд
2010.г.
Храбак Богумил, Риболов и рибља пијаца у Београду у 16 и 17 веку, Годишњак
града Београда 7, Музеј града Београда 1960.г.
Чавошки Јован, Глобална геополитика никарагванског канала, београдски дневни
лист ''Политика'' 24.12.2015.г.
Чавошки Коста, Васић Радмила, Увод у право, Службени гласник и Правни
факултет Београд 2009.г.
Џамбазовски Климент, Привредне везе источне Србије са Бугарском у доба
владавине кнеза Милоша и уставобранитеља, Зборник радова са научних скупова у
Неготину и Кладову поводом обележавања 170 година од погибије Хајдук Вељка
Петровића и 150 година од одлобођења од Турака, Међуопштинска конференција
ССРН Зајечар, Балканолошки институт САНУ и Историјски архив Крајине, Кључа и
Пореча у Неготину 1984.г.
Џанановић Ибрахим, Вакуф у свјетлу вјерских прописа, Анали Гази Хусрев бегове
библиотеке, књига 9-10, Сарајево 1983.г.

ДОКУМЕНТАРНА ГРАЂА

Акт Председника Министарског савета Краљевине Србије и министра иностраних

дела Саве Грујића адресиран Министру Народне Привреде; Министарство
иностраних дела Но 3466 од 18.априла 1889 Државни архив Србије Београд ПФ IX
Р No-1/889
Акт Царевског и Краљевског Угарског Посланства адресиран Председнику
Министарског савета и министру иностраних дела; Министарство иностраних дела
Но 1609 од 29.4априла 1889 Државни архив Србије Београд ПФ IX Р No-1/889
Акт Министра Народне Привреде адресиран Председнику министарског савета,
министру спољних послова П.бр.1633 од 20.априла 1889.г. Државни архив Србије
Београд ПФ IX Р No-1/889
ЗАПИСНИК СЕДНИЦА КОМИСИЈЕ ЗА РЕГУЛИСАЊЕ ЂЕРДАПА 1889 Државни
архив Србије Београд ПФ IX Р No-1/889
КРАТКИ ПРЕГЛЕД РАДОВА ЂЕРДАПСКЕ КОМИСИЈЕ 1889 Државни архив Србије
Београд ПФ IX Р No-1/889
ЗАКОНСКИ ЧЛАНАК XXVI од 1888.г. односно отклањања препрека пловидбених на
Доњем Дунаву, обнародован у земаљском зборнику закона 15.јула 1888, превод
Државни архив Србије Београд ПФ IX Р No-1/889
Реферат по акту ПБр:3641/95 Државни архив НР Србије Београд Тор-II-
Бр.62/902;рад мешовите угарско српске комисије по питању накнаде штете за
риболовна подручја Државни архив Србије Београд ПФ IX Р No-1/889
Акт начелника рударског одељења Министарства Народне Привреде од 20.
Фебруара 1889.г. Државни архив Србије Београд ПФ IX Р No-1/889
Допис Министра иностраних дела Министру народне привреде; Министарство
иностраних дела Но 10245/88 од 20 фебруара 1889.године Државни архив Србије
Београд ПФ IX Р No-1/889
Акт Министарства Народне Привреде послат Министру иностраних дела; П.бр.655
од 25 фебруара 1889.г. Државни архив Србије Београд ПФ IX Р No-1/889
Допис Министра Народне Привреде Министру војном; Министарство Народне
Привреде П.бр.655 од 6.марта 1889.г. Државни архив Србије Београд ПФ IX Р No-
1/889
Акт Министра Народне Привреде о образовању стручне комисије; Министарство
Народне Привреде п бр.655 од 17 марта 1889.г. Државни архив Србије Београд ПФ
IX Р No-1/889
ПРОТОКОЛ СЕДНИЦА ЗАЈЕДНИЧКЕ КОМИСИЈЕ, КОЈА СЕ САСТАЛА ПРЕМА
ОДЛУКАМА ВИСОКЕ КР.СРПСКЕ И ВИСОКЕ КР.УГАРСКЕ ВЛАДЕ У БЕОГРАДУ
5/17 јун 1889.г. ДА ВЕЋА О НИЖЕ ИЗЛОЖЕНОМ ПРЕДМЕТУ /Превод/ Државни
арх Државни архив Србије Београд ПФ IX Р No-1/889
Допис председника Министарског савета Краљевине Србије и министра
иностраних дела адресиран Министру Народне Привреде, Министраство
иностраних дела Но 10882 од 30. Октобра 1889.г. Државни архив Србије Београд
ПФ IX Р No-1/889
Акт Министра народне Привреде адресиран Председнику Министарског савета,
П.бр.4542 новембра 1889.г. Државни архив Србије Београд ПФ IX Р No-1/889
Акт закупаца вирова Ђорђа Н Боркана и Ник.Ј.Зарића и компаније адресиран
Комисији за оцену одштете риболова, датиран 10. Августа 1890.г. Државни архив
Србије Београд ПФ IX Р No-1/889
Писмо грађана Текије Министру Народне Привреде Краљевине Србије од 25.
децембра 1900. године, Архив Србије од 25. децембра 1900. године, Архив Србије
ТФ-2 – бр. 62/902
Петковић Р. Владимир, Преглед цркава и манастира кроз повесницу Српског
народа
Повеља кнеза Лазара за манастир Горњак 1380, Милица Грковић прир,
Средњевековни српски списи о Косову :
http://www.rastko.rs/istorija/spisi_o_kosovu_c.html#_Toc671
Грађански законик Краљевине Србије, Геца Кон Београд 1934.г.
Попис становнишва и имовине вароши Неготин 1863, Историјски архив Неготин
2001.г, прир.Божидар Благојевић
Попис становништва и имовина среза Кључког 1863, Историјски архив Неготин
2005.г., прир.Божидар Благојевић
Попис становништва и имовине среза Поречко речког из 1863.г, Историјски архив
Неготин 2013.г, прир.Ненад Војиновић
Протокол магистрата нахије Поречке 1828-1832, прир.Александра Миловановић и
др, Историјски архив Неготин 2012.г.
Службене новине Краљевине Србије бр.79/1902.г. Конвенција о зашити и
експлоатацији риболова закључена између Краљевине Румуније и Краљевине Србије
Перуничић Бранко, Београдски суд 1819-1839, Историјски архив Београда,
Београд 1964.г.
Берлински уговор 13.7.1878 http://www.mfa.gov.rs/sr/index.php/dipl-
tradicija/istorijski-diplomatski-dokumenti/1288--1878-?lang=cyr
42 United Nations - Treaty Series 1959 [SERBO-CROAT TEXT - TEXTE SERBO-
CROATE] No. 4845. SPORAZUM 0 RIBARSTVU U VODAMA DUNAVA IZMEDJU VLADA
FEDERATIVNE NARODNE REPUBLIKE JUGOSLAVIJE, NARODNE REPUBLIKE BUGARSKE,
RUMUNSKE NARODNE REPUBLIKE I SAVEZA SOVJETSKIH SOCIJALISTIČKIH REPUBLIKA
 Sl.list FNRJ Medjunarodni ugovori 1/62 SPORAZUM IZMEĐU VLADE FEDERATIVNE
NARODNE REPUBLIKE JUGOSLAVIJE I VLADE RUMUNSKE NARODNE REPUBLIKE O
RIBARSTVU U GRANIČNIM VODAMA

*Текст публикован у књизи: Ранко Јаковљевић, КРАЈ ДУНАВА-прилози за

историју граница, Центар академске речи Шабац 2018, рецензенти проф др
Зоран Милошевић и проф др Лазо Марковић; краћа верзија у зборнику
радова са научног скупа ''120 година Сипског канала'' у организацији
Музеја науке и технике, Београд 2016, штампано 2019. У едицији ' 'ПИНУС''
записи 9-10, рецензенти Мирослав Вујовић, Милан Гулић, Петар Крестић,
Радомир Поповић, Мира Радојевић
 ПРИЛОЗИ:

Дунавске гарде-Der Hausenfang bey Wirbitza - Mala Vrbica Kladovo Danube Donau Serbia Serbien
Ansicht
Kunike, Adolf Friedrich (1777-1838) und Ludwig Erminy:Published by Wien, Adolph Friedrich Kunike,
1824

КЛАДОВСКИ СПАВАЧИ ИЗ ЕФЕСА

Рибарење на Ђердапу, столећима је било колико напоран,

толико и уносан посао, нарочито у дунавским вировима које су
турске власти издавале у закуп богатим предузетницима. Јесетре
тежине 7- 25 кг, моруне између 60 и 200 кг, сматране су
најдрагоценијим уловом због квалитетног меса али и скупе икре-
радо виђаног специјалитета и у удаљеним европским земљама. Имало
је примерака тешких 1000 кг, дужине око 5-7 метара. Најзначајније
справе за улов племените рибе у Ђердапу биле су гарде. У Дунав су
побадани стубови, колци, плотови и поплети у трасама од око 100 м
дужине, са циљем стварања левкасте конструкције ширим делом
окренуте узводно, са отвором широким 60- 80 метара. Гарда се
завршавала сужењем распона око 4 метра, обложеним мрежом од
пређе, у којој је крупна риба хватана. Најбољи улови таквим
инсталацијама постизани су у фетисламском Ђердапу, реон Кладова.
Право риболова било је предмет мноштва тапија. Нашу пажњу,
везано за садржај печата којим је оверена, заокупља исправа из
1776-1777. године. Наиме, поред имена власника печата,
фетисламског бега, у њему су означена имена легендарних Спавача
из Ефеса. Текст тапије (публикован од стране Душанке Бојанић
Лукач и Татјане Катић у Miscellanea бр.26 из 2005.г.) гласи:

У име Бога!

Повод писања писмена је следећи:

Пошто смо, рачунајући од ове 1190.године, преузели на себе и

узели у закуп фетхисламску мукату, која припада вакуфима
царског величанства, а налази се на обалама реке Дунава, један од
становника Фетхислама џабија царског вакуфа Хаџи Хусејин-ага,
затражио је тапију да изнова створи и сагради једну гарду на реци
Дунаву, у близини Армут Аде, на њеним доњим странама.
Условљављајући га да годишње плаћа 120 акчи закупа у корист
вакуфа, а да уловљену рибу продаје на фетхисламској скели и
четвртину од ње даје еминима царског вакуфа, ми смо му, у
својству мутевелијиног кајмакама, узевши, према старом закону
таксу за издавање тапије, предали ову тапијску књигу да би на
изложен начин био притежатељ.

Потребно је да он из године у годину предаје 120 акчи годишњег

закупа који је одређен за часни вакуф, као и да четвртину уловљене
рибе предаје еминима и за то му је издата дозвола. Са наше стране
и са друге неке стране нека нико не насрће.

Године 1190 (21.2.1776-8.2.1777)

Потпис: Мехмед Јеген, мутевелијин кајмакам, бег Фетхислама

садашњи.
Печат на полеђини: Мехмед и имена Седам спавача (Јемлиха,
Мексалина, Меслина, Мернуш, Дебернуш, Шазмуш,
Кефештатајуш, Китмир)

Сагласно исламском предањњу, Кур'ан- Асхабул-кехф /спавачи

пећини/ о младићима који су провели у сну 309 година: кад
напустише оне који о Алаху износе неистину, склонише се у пећину;
Господар их својом милошћу обасу и могло се видети како Сунце,
када се рађа обилази пећину с десне стране, а када заобилази-
заобилази је с леве стране, а они бејаху у средини њезиној... и ми смо
их превртали сад на десну, сад на леву страну, а пас њихов,
опружених предњих шапа, на улазу лежаше...; били су то момци што
вероваху у Господа свога- ''Господар наш- Господар је небеса и
Земље, ми се нећемо поред њега другом богу клањати, јер бисмо тада
оно што је далеко од истине говорили''...

Истовремено са влашћу бега Мемеда Јегена у Фетисламу,у близини

градских зидина постојала је цркву посвећену светом Ђорђу,
подигнута 1719.г. Попис цркава у паланачком, хоршавском и
крајинском дистрикту извршен у доба аустријске управе на овим
просторима, 5.10.1735.г, садржао је податке о хришћанској
богомољи: ''Зидови су јој од храстових дасака, а кров од цигле... На
храму има троје улазних врата, једна од запада, а двоја са страна.
Сва су написана, али потичу са затвора... Од црквених књига има:
српски литургијар, псалтир и минеј, онда руски /московски/
псалтир, апостослки триод и пентикостар, као и 1 влашки минеј-
протокола црквених нема... Порта је обграђена, па тамо и напољу
сахрањују се. На гробовима нема крстова, а ни преслица''. 4.август у
православном хришћанском календару посвећен је празнику Седам
светих отрока у Ефесу. Тада се у храму приповеда: ''У доба римског
цара Деција беху у Ефесу седам младића, синови угледних
старешина градских, и служаху у војсци као официри; имена им
беху: Максимилијан, Јамвлих, Мартинијан, Јован (Константин),
Дионисије, Ексакустодијан и Антонин. Иако беху деца разних
родитеља, они беху једнодушни у вери и љубави Христовој, и заједно
се мољаху и пошћаху, сараспињући се Христу умртвљивањем тела
својих и строгим чувањем девства. Услед одбијања да се клањају
паганским божанствима цар нареди нека у тами пећинској помру од
глади и жеђи. У време цара Теодосија Другог, после два столећа, по
Божанском наређењу ти свети мученици васкрснуше, као
пробудивши се од сна''. У окружењу Кладова живела је још концем
18.века легенда да је император Деције ''родом из овог краја погинуо
у неготинским барама''. Хроничар Стојка из Хацега прибележио је
1825.г: ''Кад сам се налазио на војну против Турака преко Дунава,
наиме у турској Крајини, а у логору на реци Тимоку, наши војници
растурише зидине некоје старе римске тврђаве; ја упитах мештане из
Џанове како се зове та тврђава, а они рекоше да се зове Деције. То
је према обали Дунава где је и речица Царичина. Дакле ту близу реке
Тимока и близу Неготина где су велике и нечисте баруштине, ту је
погинуо Деције са својим сином''.

Много година након што је Мехмед Јеген, мутевелијин кајмакам, бег

Фетхислама садашњи тапију издату на тлу Фетислама кладовског
печатом са именима ''спавача у пећини'' оверио, а стара кладовска
црква, у којој су Ефески спавачи при службама спомињаним, зубом
времена сравњена са земљом, њихови знамени удостојили су пажње
овдашњу популацију кроз приповест Данила Киша Легегенда о
спавачима у форми обавезне гимназијске лектире: ''Дионизије, његов
пријатељ Малхус те 'богуугодни' пастир Јован и његов пас Кетмир
лежали су столећима у шпиљи пуној влаге, отупели на постојање...
Остадоше у шпиљи триста година којима треба додати још девет...
Глуви, слуха запечаћена оловом сна и катраном таме, лежаху
непокретно... Нису били мртви, а живот као да их је напустио...
''/Енциклопедија мртвих/.

Олово сна и катран таме данас се могу наслутити у дубинама

велике реке у којој одавно нема рибарских гарди и племенитих врста
моруна и јесетри. Изградњом џиновске хидроелектране Дунав се
издигао поринувши у своја недра приобална насеља, а бетонска
брана постала је вечна препрека приспећу у Ђердап горостасних
црноморских немани. Загађеност воде радионуклидима и тешким
металима нагомиланих у речном муљу уз моћне турбине као да се
огледају у речима посвећеним спавачима из Ефеса- река није
мртва а живот као да је напустио.

*Текст публикован у часопису ''Баштиник'' бр.20/2018 Историјски архив

Неготин
https://www.ravnoplov.rs/lov-na-dunavske-kitove/
 https://www.ravnoplov.rs/lov-na-dunavske-kitove/

О ДУГОВАЊУ ТЕКИЈЕ УПРАВИ ФОНДОВА

КРАЉЕВИНЕ СРБИЈЕ

АПСТРАКТ: Изузев по имену, и по историјским преламањима може

се закључити како је судбина Текије на Дунаву била више но што је
уобичајено везана за религију. У том контексту посматра се
настојање мештана да крајем XIX века учешћем сопствених
средстава допринесу изградњи православног хришћанског парохијског
храма, освештаног 1880.године. Услед захвата државе у општинску
имовину, те уништењем риболовних потенцијала у склопу уређења
међународног пловног пута на Ђердапу, грађани Текије нису били у
могућности отплаћивати своје задужење. То је резултирало
продајом зарад намирења дуга 567,82 хектара претежно шума и
шумског земљишта, у вредности вишеструко већој од укупно
уложених средстава у изградњу храма. У следујућем тексту
анализирају се покушаји грађана Текије да споразумом са државом
реше настали спор.

КЉУЧНЕ РЕЧИ: Текија, кредит, потраживања

Текија, варошица на десној обали Дунава између Доњег Милановца и

Кладова, своје нововековно име, према већини истраживача
прошлости дугује верском објекту мистичког исламског реда,
највероватније накшибендијских дервиша, ситуираном у "Ћетаћу"-
Граду између Дунава и Текијског потока, но везаност њене судбине за
религију задире много дубље у прошлост. Тако с почетка нове ере,
када се место звало Трансдиерна, располажемо подацима да је ту
било стециште култа Митре, претече хришћанства, а још дубље
понирање у историјске слојеве води нас до фрагмената поштовања
старогрчких божанстава Кибеле и Сабазија. Под подручје Текије
можемо подвести и 12 километара узводно потес Хајдучке воденице
са малом средњовековном хришћанском богомољом, а у првим
годинама XX века Коста Јовановић забележио је од старина уврежен
назив земљишног потеса Црквено брдо- Ђал бисерика, јужно од
варошице, што заједно са именом западног брега Слава Божија,
асоцира на дубоке корене хришћанства на овим просторима. Али,
Слава божија је и значење изведено из грчког језика- Теоклеиа,
одакле је Текија моглa задобити име, може бити много столећа пре
доспећа хришћанства на Дунав. Таквом мишљењу донекле би се
могла чинити потпором околност да је српска власт, ослобођена
османског протектората и успостављања нових државних граница
1878. године, мењајући на подунавској граничној територији имена
насеља турског порекла, из њој знаних разлога, оставила Текији старо
име (1).

Сагласно резултатима Јовановићевих истраживања с почетка XX

века, тринаест родова са 101 кућом чинило је становништво
румунско- српске струје, Румуни и порумуњени Срби; косовско-
метохијска струја заступљена је са три рода и 15 кућа, моравско-
вардарско порекло имало је становништво осам родова са 15 кућа,
док је осам родова са 27 кућа досељено у тзв. инверзним
миграцијама (2).

Историографија ово насеље углавном помиње као почетну тачку

премошћења Дунава од стране Римског цара Трајана у Другом
дачком рату 105-106. године, као могуће место порекла знамените
српске породице Текелијa, затим обитавалиште великог дипломате из
прве половине XIX века, Аврама Петронијевића, као стратиште Коче
Анђелковића у Аустро- турском рату 1788, те по сукобима турске
царске војске и војске јаничарског одметника Пазван-Оглуа у
периоду између 1795. и 1800. године.

Подручје текијске општине, од 1834. године у оквиру среза Кључког,

под српском управом од 1833.г, када је потпало под Поречко-Речки
срез, у оба случаја Oкружје крајинско- неготинско, простирало се уз
Дунав, од Трајанове табле до кастела Елизабет, преко пута острва
Ада- кале. Настојећи да плаћањем откупа за земљиште у власништву
Турака што пре обезбеди и фактичку српску самосталност, Милош
Обреновић је успео да током четврте деценије XIX века из турског
поседа изузме велика имања, али како је стицање и економске
независности било предуслов опстанку кнежевине, један број бивших
турских некретнина узео је у закуп, пошто су их претходно откупили
његови кредитори. У атару Текије на тај начин стекао је посед на
земљишту од '' 26,5 дана орања, 172 косе сена, 7 мотика винограда,
3 куће и 2 дућана, изузев неколико енклава неког Хаџи Даута. Како
бележи Владимир Стојанчевић, наведено имање откупљено је било за
15.450 гроша 1834.године, али је нешто касније велики део ове
куповине кнез Милош препустио становницима Текије (3). Из тих
времена датира и случај спорења текијског учитеља Димитрија
Рацковића са парохом текијским Траилом, ''од кога је, као и од
примиритељног суда био гоњен што влашки у цркви појати знао није-
после ислеђења код кладушничког намесника, на путу између Кастела
и Текије учитељ је нађен мртав'' (4).

У текијском атару концем XIX века зиратног земљишта било је друге

класе 54,76 хектара, четврте класе 98,71 хектар, пете класе 346, 10
хектара, из чега савременици закључују како Текија има најгору и
најнероднију класу земљишта, чији принос не може да донесе ни
утрошено семе засејане хране (5). Под шумом треће класе било је два
хектара, четврте класе 25,45 хектара и пете класе 142,93 хектара,
укупно земљишта 737,85 хектара. Највећи део шума држава је
евидентирала као сопствену имовину, иако су грађани и црква те
поседе баштинили деценијама, будући да нису располагали писменим
доказима о власништву. Од 300 пореских глава 1900.године, 60 се
бавило риболовом као основним занимањем, а "како је за ово
неколико последњих година улов опао и нема рибе за хватање, то се
пате и муче, завладала је оскудица у највећем степену, те је њихов
живот јадан и чемеран" (6). Само уништењем једног ђердапског вира-
Џеврина, услед регулационих радова на пловном путу, општина је
према званичним подацима претрпела штету од 34.000 динара, што
је еквивалент његове двадесетогодишње експлоатације.

После припајања преосталих турских војних постаја Србији 1867.

године, међу којима и кладовске тврђаве Фетислам и рушења кастела
Елизабет, видевши на политичком хоризонту боља времена, са
нескривеном жељом да импресионирају аустро-угарске житеље
суседне Оршаве, али и одрже корак са богатијим Доњим Милановцем
чији је понос била црква Св.Оца Николаја, живописана од Димитрија
Посниковића, као и Кладовом које у исто време почиње да краси
црква Светог Ђорђа, грађани Текије приступили су изградњи
православног хришћанског храма. Црква Светог Николе изграђена
1838. године била је склона паду, будући да су јој напукли зидови.
Ново црквено здање, довршено 1879, а освештано 1880.године
деценијама је доминирало изгледом Текије, о чему ће путописац
1896. забележити: "Иако је Текија, као важна извозна и паробродска
станица скелом повезана с Оршавом, она поред лепе цркве с
високим торњем и скромне царинарнице има само неколико бољих
зграда" (7).

За сврхе изградње храма, у периоду између 1870. и 1880. године

утрошен је готовински општински и црквени капитал вредности
42.427,21 динара, али и извршено задужење код доњомилановачког
трговца Илије Зарића износом од 18.000 динара. Но, позитиван
помак у националном развоју манифестован, између осталог,
грандиозним регулационим радовима на уређењу дунавског пловног
пута, осим унапређења услова за формирање средњег- грађанског
слоја у Србији, егзистенцијално везаној за риболов Текији, чији су
потенцијали драстично умањени минирањима на Ђердапу и изменом
водног режима, са карактеристикама трговинске и бродске базе, но
тек по питању ангажовања јефтине радне снаге, значио је
осиромашење и деградацију достигнутог нивоа социјалног стандарда.
Оставши без средстава за намирење повериоца, текијска општина
задужује се код Управе Фондова Краљевине Србије, како
обавештавају Новине Српске бр.277 од 12.12. 1880, са 1500
цесарских дуката- 18.000 динара у злату, са роком отплате 12 година
и годишњом интересном стопом од 6%. Мада је од 1881. до 1887.
наплаћиван општински прирез ради враћања позајмице, до маја
месеца 1888. није вршена исплата интереса, те задужење са
нараслим интересима достиже суму од 19.820, 83 динара. На основу
тзв. највишег решења бр.7903 од 26. маја 1888, приступило се
укапиталисању интереса, по чему се општина задужује на увећану
суму са карактером главног дуга (8). Али, и са накнадним
прикупљањем новца у виду приреза до 1897. године, није се успело
више него измирити потраживање интереса доспелих до 1. јануара
1890, резултирајући околностима да крајем 1900.године главни дуг
износи 18.460,60 динара, док се доспели интерес увећао чак на
16.897,11 динара, укупно 35.357,71 динара. Зато, по захтеву
повериоца, првостепени неготински суд решењем бр.10803, од
20.8.1899, осуђује Општину текијску на исплату дуга и поврх тога
судских такси од 1068 динара. У извршном поступку спроведеном
над целокупном општинском имовином, обезбеђено је намирење
потраживања тек у вредности пар хиљада динара, пошто су
општинско имање, плачеви и доспела потраживања продати по
багателним ценама (9). Како се ни по захтеву Управе Фондова
бр.22581 од 14.12. 1900. године није могло поступати исплаћивањем
апанажа од 4.000 динара годишње, на Божић 1900. године
четрнаесторо представника општине обратило се за помоћ Министру
Народне Привреде. Они решење виде у компензацији текијског дуга
са потраживањима према држави на име накнаде штете услед
немогућности коришћења општинског вира Џеврин за рибарење,
уништеног регулационим радовима. потписници апела наводе да је
суму од 34.000 динара српска држава већ наплатила од
аустроугарске владе, инвеститора грађевинских радова на пловном
путу, не исплативши је Текији, "иако је свима другима исплатила, већ
је ову суму задржала при себи, а из ког узрока, то није оправдала"
(10). Као другу солуцију, Текијанци сугеришу могућност признања
права од стране државе на околне шуме, чијом би се продајом дуг
могао намирити. Наиме, општина је имала своју шуму од које је
годишње приходовала "за брет и попашу" до 1000 динара.
Истовремено је и црква текијска имала шуму "црквени браник" још
од пре 1830.године, но држава је и то узела на себе " зато што ни
црква ни општина немају баштинску тапију" (11). На крају дописа,
сматра се прихватљивим и "опрост и расход као пропалог" доспелог
интереса у износу 16.897,11 динара, уз утврђење нове интересне
стопе од 1%, уместо досадашњих 6%, што Закон о уређењу Управе
Фондова допушта, одредбом свог 12. члана. Тим поводом, на захтев
Министра Народне Привреде, Управа Фондова Краљевине Србије
актом бр. 1501, 12.априла 1901. године извештава како Општина
текијска нема свог имања те "према свему овоме ово потраживање
Управе стоји на пропасти", уз мишљење да се Министарство треба
позабавити могућношћу исплате дуга државне благајне према Текији
на име накнаде штете настале регулацијом Дунава , који би се новац
употребио за отплату зајма Управи Фондова (12). Својим дописом Б
Пр.бр. 5752 од 13.октобра 1901. године Министар Финансија
Краљевине Србије информише Министра Народне Привреде о
одобрењу да се у буџет општине текијске за 1901. годину унесе сума
од 4.600 динара , коју у отплату дуговања има у истој години послати
Управи Фондова на одужење (13). Видећи јаловост пребацивања
терета потраживања на ионако преоптерећене порезима грађане
Текије, а поводом апела изасланика Општине текијске од 7. новембра
1901. Б.Пр.Бр. 6783, поднете уз уверење Суда текијског од истог
датума, Но.2136 и општинског извода распореда пореза, Министар
Финансија актом од 17. новембра 1901. године објашњава Министру
Народне Привреде како је дан пре тога наредио начелнику Среза
кључког обуставу наплате приреза од 80%, иначе одобрену
претходним решењем од 13.10.1901.године, бр.5752, "до онде док ову
ствар у споразуму са Вама, Господине Министре, и Управом
Фондова, не регулишем дефинитивно, пошто су у тој општини, за ову
годину, прирези огромни, те се не могу ни наплатити од грађана,
услед немаштине ових" (14). Већ 2. децембра 1901. Управа Фондова
дописом под бројем 20774 реферише Министру Народне Привреде да
текијски дуг износи 36.228,50 динара у злату, од чега 17.782,30 на
име доспелих интереса, као и да је највећа могућа олакшица
укапитулисање ненаплаћених интереса. У те сврхе уведена је обавеза
општине да 60% непосредног пореза уноси у буџет ради измирења
годишњих апанажа од 3600 динара.

Очигледно је Министарство Народне Привреде пропустило питање

дуга решити компензацијом са потраживањим текијске општине
према држави због уништења риболовног подручја. Према
расположивим сазнањима, српска држава галантно се одрекла тог
дела потраживања према аустро- угарској влади, пренебрегавајући
легитимне имовинске интересе Текије, потом не пристајући отписати
текијски дуг према Управи Фондова Краљевине Србије путем
пребијања за нешто за шта је створила правну фикцију непостојања.
Према реферату сачињеном код Министарства Финансија под бројем
П.Бр.3461/95 (15), током спровођења у дело одредаба Берлинског
уговора од 26.6.1878, регулацијом ђердапског пловног пута,
причињена је штета српским риболовима, услед чега су се
сопственици и закупци жалили Министру Народне Привреде, уз
молбу да се ''ове оштете извиде и да им се накнада даде". За те сврхе
формирана комисија налази како је сопственицима и закупцима
проузрокована штета од 600.000 динара, што са 5% годишњег
интереса представља капитал од 1.200.000 динара. Тражење
Министра иностраних дела нотом бр.3644, од 27.априла 1889, да
Аустро-Угарска изврши исплату утврђене суме, није наишло на
плодно тле, већ се оснива мешовита међудржавна комисија која
такође не успева изнаћи решење прихватљиво за обе стране. Имајући
у виду да су с пролећа 1890. године започети нови регулациони
радови на српској страни Дунава, Министар Народне Привреде
решењем П.бр. 7003, 3. октобра 1891, образовао је две комисије ради
процене штете по риболовним подручјима- једну за поречки, а другу
за кључки срез. Извештај К.П. Бр. 212 од 26. јануара 1892, у одељку
Б-3) констатује да је општина Текија сопственик дунавског вира
Џеврин, чији је закупац Фазлија Садик из Ада- кала, са налазом да
штета причињена сопственику- текијској општини, износи 34.000
динара. Тај документ послужио је као основ обраћања Министра
Иностраних дела аустроугарској влади за потраживање износа од
600.000 динара, на име накнаде штете за све онеспособљене вирове
и рибље гарде. Нова Мешовита српско- аустроугарска комисија,
образована је 13. августа 1893, о чему сведочи акт српске владе
П.Бр. 3621/93. Њен рад окончан је сагласношћу двеју влада да се
српској држави на име одштете исплати свега 150.000 динара у
злату, да би по наведеном основу Министарство Народне Привреде
учинило распоред добијеног новца на следећи начин: 1. Његовом
Величанству Краљу, за оштећене гарде Караташ, Домоглед,
Црквиште, Калаишидор и Аловиште, у његовом приватном
власништву- 40.000 динара; Општини Сип за вирове Крст, Зидине,
Петриље, Иљана, Крива Накла, Душа, Фацет, Тресетница, Кашајна,
Соларија, Косовица, Вршка -40.000 динара; 3. Општини Доњи
Милановац, за вир Гребен- 30.000 динара и 4. Српској држави за
оштећења на Госпођином Виру и Виру Белих Вода до Госпођиног
Вира- 40.000 динара. Документ насловљен као реферат по акту
П.Бр.3641/95 Министарства Финансија, од 10. августа 1895, поред
наведеног, сведочи како је "рачуноводство, до данас издало прву
партију, одређену као накнаду штете Њ.В.Краљу (16). Парадоксално
је да се цитирани документ даље бави искључиво питањем исплате,
мимо постигнутог споразума, суме од 47.000 динара за обештећење
доњомилановачких трговаца- закупаца Госпођиног Вира и Гребена,
ни на који начин не разматрајући нити коментаришући апсолутно
игнорисање првобитно од Владине комисије верификоване штете
коју трпи Текија као власник вира Џеврин, на исти начин као и
Доњи Милановац за своје вирове.

Долазећа времена нису учинила остварљивим опредељење Управе

Фондова Краљевине Србије да дуг текијске општине поводом
изградње цркве наплати путем увећаних пореских оптерећења за
њене мештане, те је као једини преостали начин остао покушај
уважавања предлога дужниковог да се враћањем Текији одузетог од
државе земљишта, дође до имовине чијом би се јавном продајом
прибавила потребна средства. Готово 50 година од настанка
потраживања према текијској општини, 28. фебруара 1929.године,
Државна Хипотекарна Банка у Нишу изложила је јавној продаји
непокретно имање текијске општине, Бановине Моравске, и то : 1.
Шуму у " Сувој реци", површине 07,1009 хектара; 2. Шумарицу у
"Дафини", површине 3,0130 хектара; 3. Шумарицу у "Врашкој
накли", површине 1,8200 хектара; 4. Шуму у "Алат пашином потоку,
Брзујци, Џеврину, Серафинкином, Врапчијем и Пепељавом потоку,
Пештери, Фајфуру, Текијском потоку и до текијских имања"
површине 785,6600 хектара (17).

Неготински првостепени суд, позивом на параграф 489. Грађанског

судског поступка, 26. фебруара 1930, под бројем 7366, издао је
тапију за ово имање купцима -најбољим понуђачима на одржаној
јавној продаји, са укупном постигнутом ценом од 162.000 динара, и
то: Бешир Симеону, књиговођи Крајинске Кредитне Земљорадничке
Банке, Бешира Симеона супруги Драгици, Стојковић Др. Милану,
лекару и Стојковић Ђ. уд. Лепосави, свима из Неготина (18). 12. јуна
1930. године нови власници један хектар земљишта у потесу "Фаца
Текија" уступају Соколском Друштву "Кочина Крајина" из Текије, а
1,4215 хектара од парцеле у "Великом пропазешћу" продају Ивковић
Богомира Јевти, пекару текијском. Тек 6. новембра 1930. године
врши се судским актом бр. 39062 исправка тапије, код утврђеног
стања да од површине 785,6600 хектара постоји енклава у
приватном власништву површине 217,8400 хектара, те је на јавној
продаји могло бити додељено као бивше општинско земљиште
купцима свега 567,8200 хектара под тачком 4. тапије (19). Исто
имање помиње се 5. децембра 1945. године у Извештају Среског
народног одбора Среза кључког бр.1383, о томе да су шума и шумско
земљиште Симеона Бешира у површини 517 хектара у атару
општине Текија, на месту "Мисија", по распису Министарства
Шумарства Србије бр.11313, те чланом 26. Закона о аграрној
реформи и колонизацији, стављени под државну управу као државни
посед, а цитирани извештај једина је исправа приложена у
кладовском катастру, са значењем основа за провођење промена у
евиденцији поседовног стања- преласка из приватне у државну
својину (20). По Закону о националним парковима, ово земљиште
данас спада у подручје посебних вредности и одлика од еколошког,
научног, културног, образовног и здравствено- рекреативног значаја,
а његова тржишна вредност, сагледана параметрима националне
пореске администрације, мери се еквивалентом више милиона евра
(21).
Текијска парохијска црква Намесништва Кључког Епархије Тимочке,
1938. године у поседовном листу бр.358 Одељења катастра и
државних добара (22) означена као храм Светог Илије, док се према
Шематизму Источно православне Српске патријаршије 1925. године
води као храм Св.Николе (23), изграђена на катастарској парцели
885, обухватајући земљиште под зградама 2,36 ара и порту 21,71 ар,
крајем шездесетих година прошлог века, заједно са својом
варошицом утонула је у дубине Дунава услед подизања речног нивоа
приликом изградње хидроенергетског и пловидбеног система Ђердап.
Према сећањима мештана, пошто је неколицину грађевинских
предузимача који су преузели обавезу рушења ове цркве пре но што
цела Текија буде потопљена, задесила злехуда судбина, а како нико
други није пристајао да се упусти у уклањање цркве као евентуалне
препреке за пловидбу великих бродова, један од актера бледе
соцреалистичке парафразе култног Вадимовог филма ''И бог створи
жену'', снимане на подручју општине Кладово, Велимир Живојиновић
активирањем динамита разнео је зидове и куполу текијског храма
божијег. О притајеним страховима, али и аспирацијама да се
''рушилачким подухватом'' овоземаљска станишта вере у Бога уклоне
са лица земље, на подручју кладовског среза једно сведочанство
налазимо у записнику са збора бирача Народног одбора, одржаног
8.септембра 1953. године. Сматрајући како оронули зид црквене
ограде и фасада храма ''дају ружну слику центру вароши и служе као
ругло'', учесник у расправи предлаже ''да Народни одбор учини
предлог код црквене управе или јој постави у задатак да ограду око
цркве уреди као и предузме мере за оправку и кречење саме цркве,
те уколико то не учине, требало би предузети мере да се црква
сруши'' (24). На срећу, кладовски народни одбор није прихватио
сугестију ревносног бирача, па ова црква и данас, као и пре пола
столећа, представља најлепше градско здање. Међутим, ограда јесте
срушена, да би била износа саграђена тек концем 20.века. За
другачију судбину текијске цркве, поводом неминовности потапања
старога храма заједно са целокупним насељем, ''побринула се''
локална кладовска администрација, одобравајући изградњу новог
храма на начин да се његов територијални домен простире на
умањеној површини. Нимало се не разликујући по овом питању од
своје претече- Краљевине Србије и СХС, комунистичке власти
искористиле су прилику да заузврат Текијанцима саграде ново
црквено здање, за 0,25 ари под зградама и 6,39 ари под портом
мање од потопљеног (25). Но, како веру чине људи више него здања,
љубав мештана Текије према хришћанству тиме сигурно није
изгубила на вредности. Живојин Д. Јанковић, Велимир Бојашевић,
Коста Николић, Д.Костић, Никола Илијевић, Н. Атанацковић, Божа
Рајић, Н. Трифуновић, Ј. Бузгановић, Тома Јовановић, Јован
Радовановић, Душан Т. Грекуловић, Димитрије Михаиловић и
Ж.Војимировић -судије и одборници текијски из сазива 1900. године,
своје опредељење и схватања формулисали су следећим речима,
упућеним Министру Народне привреде: ''Колико је и колико пута из
овог Божијег храма, топлих молитви одаслато свевишњем Господу
Богу, за спас хришћанства, а колико је и колико текијских грађана с
побожношћу приступило овом светом храму, а данас да исти гледају
са неким презрењем и неповерењем, када им се и оно најмилије од
имања мора продавати за дуг истог храма'' (26). Било је и биће још
односно градитељи платили на десетине пута већом ценом но што је
њена комерцијална вредност. Нека то буде у Славу Божију, како ће
вечно сведочити топоним текијских брда

http://www.audioifotoarhiv.com/moc_radija/Tekija.html

ЗАБЕЛЕШКЕ

(1) Према мишљењу Наталије Павловић, архитекте из Београда, родом из

Текије, име овог места има грчки корен у изразу Теоклеиа. О измени имена
насеља: Владимир Стојанчевић, Историјска прошлост Кључа 1804-1834,
Баштиник бр.4, Неготин 2001, с.82.
(2)Коста Јовановић, Насеља и порекло становништва, Етнографски зборник
СКА књига 29, Београд 1940, с.94-95 и 295-296
(3)Владимир Стојанчевић, с.49.
(4)Архив Србије, МПС, 1842. ф.II-68, наведено према: Жарко Милошевић,
Основно школство Тимочке крајине, Тимочка крајина у 19. веку, зборник
радова, Књажевац 1988, с.168.
(5)Писмо грађана Текије Министру Народне Привреде Краљевине Србије од
25. децембра 1900. године, Архив Србије од 25. децембра 1900. године,
Архив Србије ТФ-2- бр.62/902
(6)Исто
(7)Феликс Каниц, Србија- земља и становништво, СКЗ Београд 1987, књига
2, с.505.
(8)Допис Управе Фондова Краљевине Србије бр.1501, од 12.4.1901, упућен
Министру Народне Привреде, Архив Србије, ТФ-2-бр.62/902
(9)Писмо грађана Текије Министру Народне Привреде, Архив Србије, ТФ-2-
62/902
(10)Исто
(11)Исто
(12)Архив Србије, ТФ-2-62/902
(13)Исто
(14)Исто
(15)Исто
(16)Исто
(17)Збирка докумената Републичког геодетског завода (РГЗ), Службе за
катастар непокретности (СКН) Кладово, Катастарски операт за катастарску
општину (КО) Текија, списак промена у поседовном стању бр.3/1940, за
имање из поседовног листа бр.387.
(18)Исто
(19)Исто
(20)Збирка докумената РГЗ, СКН Кладово, КО Текија, списак промена 1954.
(21)Службени гласник Републике Србије бр.3-1993.
(22)Збирка докумената РГЗ,СКН Кладово, анулирани поседовни листови за
КО Текија
(23)Шематизам Источноправославне Српске Патријаршије ( по подацима из
1924.), издање Св. Архијерејског Синода- Сремски Карловци 1925, с.343.
(24)Записник са збора бирача НОО Кладово, од 8.9.1953, НОО Кладово,
бр.2712, с.7. Архив јавног тужилаштва Кладово бр.6-7/53.
(25)Према евиденцији Службе за катастар непокретности КО Текија,
п.л.568, Православна црква у Текији састоји се од површине под зградама
2,11 ара (1,84 црква и 0,27 ари помоћни објекат) и дворишта од свега 15,32
ара, што све скупа чини катастарску парцелу кп.бр.2959/1, површине
17,43 ара.
(26)Из писма грађана Текије Министру Народне привреде, 25.12.1900.
године, последњи пасус.

*Текст публикован у : ''БАШТИНИК'' Годишњак историјског архива Неготин 8/2005

 УКРШТАЊЕ ПАРАЛЕЛА
- ПРИЛОЗИ ЗА ИСТОРИЈУ КОРУПЦИЈЕ –

АПСТРАКТ: У овом раду разматрају се историјски детаљи везано за

манифестовање коруптивних активности чије су последице
дотицале подручје Кладова, североисточне Србије, уз указивање на
њихову политичку позадину.

КЉУЧНЕ РЕЧИ: Корупција, коруптивне активности, историја,

политика, власт, богаћење, криминал, легитимитет, легалитет

У почетку беше реч

У свакодневном говору под корупцијом се углавном подразумева

кварење општеприхваћених правила понашања у друштву путем
чињења или нечињења усмерених на стицање привилегија појединца
или колективитета на штету других, нарушавање општег добра
непридржавањем важећих законских и моралних норми понашања у
једној заједници. У истом смислу дало би се говорити о корупцији у
релацијама међународног права и спољне политике. Корупцији
подједнако подложни и ''краљеви и просјаци'', допринели су у знатној
мери урушавању претпоставки афирмације тешком муком грађених
цивилизацијских тековина, као што су поштење, достојанство,
правда, једнакост, равноправност... У историји први забежени такви
случајеви који су дотицали и граничну регију Кладова односили су се
на ''кварење новца'' у Римском царству, чињено од стране владара у
време финансијских криза, драстичним смањењем његове вредности
у смислу састојака племенитих метала (Симоновић, 2009, 395- 406).
Историја високоразвијеног новчаног система самог Рима била је сва у
знаку непрестаног и упорног смањивања квалитета кованог новца,
примећује Џ.К.Галбрајт, илуструјући то и примером да је за
владавине цара Аурелијана базични сребрњак садржао око 95%
бакра, а касније се његова сребрна садржина смањила на свега 2%
(1975, 21). Према истраживањима Милоја Васића, један денар
просечне тежине 3,4 грама око 116. године садржао је између 81 и
85% чистога сребра, у време Септимија Севера 50%, а за владавине
Александра Севера свега 20 % (2000, 61-78). И пре и после тога
коруптивно понашање промовисано је у могући излаз из тешких
ситуација, било за појединца, групу, племе, државу, у истој мери као
што је представљало увертиру у неред, беззакоње, отимачину, гажење
елементарних права и правила понашања. Испоставља се да је
сугестивност убеђивања у оправданост прибегавању ''институцији
кварења'' сразмерна степену силе којом поткупљене особе и
колективитети располажу, у модерно доба сводећи се на
покровитељство државних или парадржавних центара моћи. Отуд
као поражавајућа консеквенца следи знак једнакости између мафије
и државе коју контролише и усмерава мафија. Испоставља се да је
људска историја уствари повест трговине утицајем исто толико
колико и борбе за људска права, а да привид легитимитета некада
овој првој придаје значај свеопштег спасења за шта је кршење
закона прихватљива мера ствари. У једном дијалогу Ћосићевих
јунака, из рода Катића, отац објашњава да ће комунисти победити
јер не питају за цену. Чини се да је таква врста безобзирности одлика
савремених ''андерграунд револуционара''.

Наша далека прошлост богата је указивањима на зло које собом

носи поткупљивање. По грчком миту подмићена огрлицом, Ерифила
је мужа Амфијараја, краља Аргоса наговорила да пође у поход
седморице против Тебе, мада је знао да се из њега неће жив вратити
(Аристотел, 1982, 40). ''Догодило се да се Адраст пре тога сукобио са
Амфијарајем око неких државних послова у Аргу, и два свађом
разјарена човека могла су убити један другога да није било Адрастове
сестре Ерифиле, удате за Амфијараја. Она је дохватила своју
преслицу и бацила је међу њих, оборила им мачеве и натерала их да
се закуну да ће се убудуће увек њој обраћати кад дође до расправе.
Обавештен о овој заклетви, Тидеј позва Полинејка и рече: 'Ерифила
се боји да је почела да губи своју лепоту: кад би јој ти обећао чаробну
огрлицу коју је Афродита као венчани дар поклонила твојој преткињи
Хармонији, Кадмовој жени, она би врло брзо смирила духове и
приволела Амфијараја и Адраста да крену са нама'. Тако се и десило
и седморица војсковођа кренуше у поход...'' (Гревс, 1990, 327).
Величанствени случај подмићивања везан је за знаменити Паридов
суд. Нашавши се у позицији да донесе одлуку која је најлепша од три
богиње- Атене, Афродите и Хере, пастир са планине Ида добио је
божанске понуде као цену за обећање пристрасности: од Хере да га
учини господарем Азије и најбогатијим човеком на свету; од Атене да
га учини победником у свим биткама, најлепшим и најпаметнијим
човеком на свету; од Афродите бацање чини на Јелену Тројанску да
се смртно заљуби у њега.

Драгоцена асоцијација на недопуштеност коруптивних активности,

још из античких времена, похрањена је у називу градића Занес, атар
данашњег Кладова. Термин је, у овој верзији настанка, везан за Зевса
и представља синоним за божанску светлост и чистоту. Паусанија
сведочи: ''Кад се од Метроона /Храм Мајке у Олимпији, Алтис/
крене путем ка стадиону, лево у подножју планине Кронион има
камено постоље са усеченим степеницама. Уз постоље су
постављене као заветни дарови Зевсове бронзане статуе. Ове су
статуе направљене новцем од глобе наметнуте такмичарима који
су прекорачили правила такмичења, а мештани их зову Занес. Прве,
њих шест на броју, поставили су на 98. Олимпијади /388.п.н.е./.
Еупол Тесалац је, наиме, подмитио такмичаре који су дошли да се
огледају у песничењу, Агетора Аркађанина и Пританида из Кизика, а
са њима и Формиона, родом Халикаршанина, који је победио на
претходној Олимпијади. То је, причају, било прво огрешење
такмичара о правила надметања, а први који су од Елиђана били
оглобљени бејаху Еупол са онима који су од њега примили мито'' (I
књига, V, 21, с.409). Даље нам антички историчар објашњава да има
Зевсових статуа које су као заветни дар постављене или од државе
или од приватних лица. Подунавски Занес налазио се у непосредној
близини острва Ада Кале, званог и Саан /што може имати исти
корен као Занес/, познатог по томе што је сматрано местом настанка
прве маслине. Зато се у грчким предањима помиње да је Херкул из
земље Хиперборејаца пренео дрво маслине на Олимп, да би се од
његовог лишћа плео победнички венац, полаган на главу победнику
игара.

У причама о Херкулу наићићемо на детаљ да је осујетио стару праксу

жртвовања људи Кроносу. На његов наговор, римске свештенице-
весталке отпочеле су са приношењем на жртву људских приказа,
материјализованих у рогозом оплетеним луткама са ликом стараца,
бацајући их са храстовог моста- Pons Sublicius-а у речну матицу.
Вишемиленијумске процесије умилостивљења богова приношењем
жртава- знамена одрицања и заветовања, првобитно људских, потом
животиња и ратарских производа, све са циљем прибављања
благодети за нешто позитивно што иначе жртвоваоцу не би
следовало, далеки су корени данашњих сличних настојања, за шта се
световној власти, боговима међу људима /који су попут праузора
ван домашаја овоземаљских закона/, онима у чијим је рукама
одобравање (не)заслуженог, дарују одређене користи, погодне да
изазову изливе овоземаљског милосрђа. Разлика у односу на стара
времена лежала би у околности да се свевишњем више не приносе
имитације људи већ аутентичне употребне односно комерцијалне
вредности, продукти људског зноја /често туђег/ на име цене за
одступање од устаљених општеприхваћених правила понашања у
једној заједници. Корупција као сурогат жртве, стасала је у неку
врсту нелојалне конкуренције коју хаос диктира уставом и законом
циљаном реду, поретку.

Аристотел пак у Никомаховој етици образлажући како праведност

превазилази људску моћ наводи: Људи мнију како је у њиховој моћи
чинити оно што је неправедно, те стога мисле како је лако бити
праведан. Ну није тако. Путено се здружити са суседом, ранити
ближњега, тутнути новац ради мита коме у руку- и јест лако и
овиси од нас, али учинити то у становиту стању значаја нити је
лако нити је у нашој моћи. (1982, 110).

Старозаветна књига пророка Јеремије указујући на духовну

димензију јаловости почивајуће на игнорисању праведности, садржи
сентенцу: Као што јаребица лежи на јајима, али не належе, тако ко
сабира богатство али с неправдом, у половини дана својих оставиће
га и најпослије ће бити луд (17-11).

Последњи векови развоја јеврејске мистике створили су бескрајно

упечатљиву и у свести народа допадљиву врсту 'скривеног
праведника': У сваком поколењу, тако је казивало једно старо
предање из талмудских времена, има тридесет шест праведника на
којима почива опстанак света. У мистичкој варијанти овога става,
они постају 'скривени праведници', то јест они су, по природи
ствари, скривени за своје ближње /а понекад можда и за себе саме/.
Нико не зна, нико не може да зна ко су ти истински свеци на којима
стоји свет. Ако би била разбијена анонимност која је саставни део
њихове суштине, они више ништа не би значили. Обичним људима
преостаје настојати да анонимност не буде једини могући начин
делања за личну и колективну добробит а да се при том не газе,
вређају, обесмишљавају легитимна права других. На примеру мале
српске граничне регије уочљиви су бројни фрагменти мозаика који у
свој целокупности чини другу страну огледала живота у
цивилизацији.

Семе раздора

Из доба Првог српског устанка потиче афера наводне продаје

Турцима руско- српске победе у освајању Фетислама. Руске трупе
генерала Исајева прешле су из Влашке на српску обалу у лето 1809.г.
и усмериле своје делање на заузеће кладовске тврђаве, скупа са
српским устаницима. Борба за Кладово 1809.г. завршила је
катастрофалним поразом српско- руских снага, а већи руски него
српски губици- 356 погинулих и 620 рањених, пружили су повода
причама о издајству. Детаљнији приказ збивања дао је Феликс
Каниц, позивом на историјске изворе са румунске стране: ''2. јула
Исајев је прешао Дунав да би заузео Кладово, из кога су Турци
стално угрожавали леву обалу Дунава и чијим би заузећем било
омогућено повезивање Руса са Србима. За ту сврху Исајев је одвојио
оне делове трупа којих се могао лишити у Малој Влашкој: 6 слабих
батаљона пешадије, 300 припадника нерегуларних трупа и нешто
козака. Уз то је дошло око 1000 Срба који су мотрили на Кладово из
утврђеног логора на оближњој узвишици. Опкољавање је извршено 5.
јула/ по старом календару/, а после два дана ватру су с леве обале
реке отвориле три батерије, међу њима једна са четири топа. Изгледа
да је главни ађутант Василиј Трубецки, који је тамо стигао, издао
Исајеву наређење да тврђаву узме на јуриш. Овај је то 10. јула
покушао са пет колона, али без успеха; од ових колона само се пета,
која се преко Дунава пребацила изнад Кладова, пробила до тврђаве.
Малоруски гренадири су се успузали на бедеме, али су морали
одустати пошто је један одред који им је био послат из резерве
отишао погрешним правцем, а остале колоне нису могле да издрже
турску топовску ватру. Трећа, пандурска колона, којом је командовао
пуковник Курт, по рођењу Молдавац, понела се најслабије; претрпела
је тешке губитке: мртвих 350 војника и 6 официра, рањених 600
војника и 20 официра. Срби, који су стајали крај батерија, нису
учествовали у јуришу и вратили су се на свој ранији положај кад се
Исајев поново пребацио на леву обалу. У народу је раширено
веровање да су Исајева подмитили Турци једном лубеницом
испуњеном дукатима- мишљење коме се у овим крајевима свемогућег
бакшиша не треба много чудити'' (Каниц, 1980, 495 ).

И Милан Ћ. Милићевић забележио је како се у Кључу и Крајини прича

да је генерал Иван Иванович Исајев примио од Турака лубеницу
дуката ''па је за то у нападу на Кладово уставио јуриш у пола посла,
повукао се на леву страну Дунава, оставивши много српских и
руских глава узалуд под Кладовом'' (1876, 988). У делу Михајловског-
Данилевског ''Описаније Турске војне 1806- 1812'' презентирани су
подаци другачије садржине. Помиње се да је Исајев дошавши из
Крајове 2. јула по старом календару прешао Дунав са шест батаљона,
два пука козака и 500 пандура и под зидинама Кладова сјединио
своју војску са 1000 српских устаника који су били утврђени на
оближњем узвишењу. Из контакта Исајева и команданта турског
гарнизона произишао је турски став да неће предати тврђаву.
Уследила је команда Руса да се тврђава заузме на јуриш. Разделио је
војску у шест одреда: 1- батаљон староосколски, пуковника
Турчанинова, 2- батаљон из Пензе пуковника Желтухина, 3- пандури
пуковника Курта, 4- батаљон малоруских гренадира пуковника
Венса, 5- јегарски батаљон пуковника Глебова, 6-батаљон сибирских
гренадира пуковника Ахте. Прва четири батаљона напали су тврђаву
са сувоземне територије, пети је укрцан на чамце са наређењем да
тврђаву нападне са Дунава док је шести остао у резерви. Напади су
вршени у колонама од по тридесет стрелаца са официром иза којих
су били распоређени српски војници са мердевинама и фашинама
/снопови прућа иначе намењени заштити бедема/, а за њима су
ишли козаци. ''Пред свитање 9. јула војска је кренула на јуриш.
Батаљон староосколског пука први се успео на бедем, али је био
одбијен у шанац, при чему је командант одреда Турчанинов рањен, а
пуковник Афанасјев који је заузео његово место је убијен. Када се
други одред приближио месту које му је било одређено, Срби који су
пред њим носили мердевине и фашине су се разбежали; одред је
залегао у шанац и ту остао. За то време раштркали су се и пандури
из трећег одреда; четврти, малоруски гренадири, успео се на бедем и
одржао се на њему четврт часа. Њима је у помоћ послат резервни
одред али је он кренуо погрешним правцем и није стигао до
малоруских гренадира, те ови нису могли одолети Турцима, који су се
на њих обрушили са свих страна, па су одступили. Пети одред, на
чамцима, био је спречен непријатељским пуцњима да се искрца.
'Видећи свуда неуспех', реферише Исајев, 'и немајући никакве
могућности да ствар исправим, тим пре што се војска ушавши у ров,
раштркала по њему, био сам принуђен да командујем повлачење,
штитећи излазак из шанца атриљеријом. За време јуриша на нашој
страни је настрадало 335 а рањено 603 човека.' Следећег дана Исајев
је прешао на другу страну Дунава'' (Милићевић, 898-990). Из овог
руског списа, таквог какав је, може се закључити да је само 2 од 6
батаљона успело домоћи се бедема, да акција напада није била
синхронизована; колоне од 30 стрелаца пратили су Срби са
мердевинама а иза њих је ишло још руских пандура, ако су се сви
Срби у пратњи једног одреда разбежали са мердевинама
онемогућујући успон на бедем, поставља се питање како им је то
успело код околности да су иза њих у свакој колони наступали руски
војници. Исказ о томе да је један руски одред залутао у одсудним
тренуцима скреће фокус питања одговорности за неуспех са
малобројних Срба у свега једном одреду, прозваних за издајство, што
би значило између 100 и 200 људи максимално, на грешке у
командовању односно организовању напада. Томе следи као
проблематичан разлог и немогућност одреда који је напао са Дунава
да се искрца због јаке непријатељске пуцњаве, али под окриљем
мрака. Како било, Кладово је остало у турским рукама.

Још један пример неутемељеног пребацивања одговорности за ратни

неуспех на српске војнике забележен је 1876. године приликом пада
Ђуниса у Српско- турском рату: ''Пад Ђуниса није повукао за собом
катастрофу каква је могла настати услед панике, која беше захватила
команданта ђуниских утврђења пуковниа Меженинова. Наиме,
Меженинов је- према сећању Саве Грујића- око 16 часова упао у
штаб генерала Черњајева у делиградској школи у моменту кад је овај
издавао налог за одбрану прелаза на Морави, као и за евентуалну
одбрану самог Делиграда, и усплахиреним гласом поднео лаконски
рапорт: 'Серби все убежали- руские все погибали!' Плаховити
Черњајев поверова том лажном рапорту и одмах упути цару
Александру Другом депешу у истом смислу. Поводом те депеше цар је
пред искупљеним московским дворјанима упутио Србима
незаслужен прекор рекавши како су се Црногорци борили као прави
јунаци, а да жали што то исто не може и за Србијанце да каже. Али
кад се цар доцније у неистинитост поменуте депеше уверио, он је
више пута изразио жаљење због те своје несмотрене изјаве.
Занимљиво је да су се и неки српски историчари послужили
нетачним рапортом Меженинова у опису битке на Ђунису. Тако,
између осталих, и Слободан Јовановић пише да Ђунис није озбиљно
ни брањен, да су се руски добровољци добро борили, док је српска
народна војска, необучена за борбу у утврђењима, брзо попустила и
напустила своје положаје'' (Опачић, 2006, 209-210). Очито је трговина
утицајем у политичким сферама и за један и за други случај нашла
кварни изговор превиду погодном да дисквалификује одређену
страну, интересну групу, макар она дотицала једну нацију.

Недуго иза стицања независности сагласно одлукама Берлинског

конгреса, Србију је до темеља уздрмала афера Бонту, кроз корупцију
извршену од стране Ежена Бонтуа, председника Генералне Уније, а у
циљу добијања угвора са српском владом о изградњи прве
железничке пруге. Према садржају писма које је Милан Пироћанац
упутио Милутину Гарашанину 4.4.1894.г, следи да је министар
Чедомиљ Мијатовић приликом посете Паризу добио задатак од краља
Милана Обреновића ''да његову, краљеву ствар код Уније Генералне
доведе у ред''; Мијатовић је посетио Ежена Бонтуа у затвору којом
приликом му је овај рекао ''Јавите краљу да се не брине, његова је
ствар у књигама потпуно маскирана'' (Пироћанац, 2004, 506).
Приликом боравка у Француској министар Мијатовић обавештен је
од представника Генералне Уније да је краљу Милану дато три
милиона франака те да је та сума заведена у књигама на друга,
измишљена имена, која немају никакве везе са овим подмићивање,
стоји у Пироћанчевом писму Гарашанину (2004, 506). Како се може
закључити и из скупштинске расправе о концесионом уговору за
изградњу железница у Србији 1881.г, конципираним клаузулама
Србија није била обезбеђена од ризика пословања. Остало је
забележено да након што је владајућа већина изгласала овај
документ, један број опозиционих посланика престао је долазити на
скупштинска заседања, а неки су вратили посланичке мандате
(Раденић,1992, 53). После бакротства Бонтуове Уније, извршена је
измена друге уговорне стране што је Србији ипак обезбедило да из
масе банкротираног концерна добије ''бар 55% ако не и 77,5 % од
уложених 12.789.256 динара у облигацијама, док је остатак имао
намирити нови концерн'' (Раденић, 1992, 74).

Гест нуђења целе државе на продају дело је краља Милана

Обреновића. Он је, као ''владар у одступању'', још почетком јуна
1885.г. упутио предлог Аустрији посредством посланика у Београду
Кевенхилера, по којем за 'мајорат' који ће Аустрија дати његовом
сину, он је спреман уступити јој целу Србију, изражавајући
опредељење да буде вођена аустрофилском политиком онога кога на
престолу жели аустријски цар. Значи, цена једне Србије у овој
понуди гласила је: велико грофовско имање за Милана и Александра
Обреновића.

Специфичним видом корупције може се назвати и трговина туђим

територијама, па и животима на нивоу међународног правног
поретка. Србија је веома често имала улогу карте за подмиривање
куповне цене колаборационизма суседних држава. Проф.Андреј
Митровић указује да је аустроугарска дипломатија већ у јесен 1908.
потајно и опрезно почела да испитује могућност куповања бугарског
савезништва а по објави рата 28.6.1914 без околишања је Софији
нудила српске територије; од 87.300 км квадратних колико је Србија
имала након мировних уговора у Лондону и Букурешту 1913, тајном
конвенцијом Бугарској је обећано 51.425 км квадратних- 59%
предратне површине српске државе, насељене са 2.684.168
држављана Србије или 55,6% укупног броја њених житеља (1987, 27-
29).

Везано за стандардне корупционашке модалитете у оквиру

унутрашњег правног поретка, оштро санкционисање коруптивних
активности углавном је чешће практиковано поводом кршења
прописа од стране нижих слојева бирократског апарата. Тако је још
1831.г. забележен случај кажњавањем пандура са 30 батина и
отпуштањем из службе зато што је примио мито од пет гроша од
Циганина који је продао украденог коња- овај је ''5 гроша бакшиша
узео незнајући да је коњ краден, но и не питајући Циганина од куда
му коњ, пазар чинио да би се коњ продао'' (Перуничић, 1964, 479). За
корупцију на вишем нивоу било је наглашеног разумевања од стране
извршне и судске власти.

Поруке осведоченог пријатеља српског народа др. Арчибалда Рајса,

намењене упозорењу за пошаст корупције почетком прошлог столећа,
остављене у спису ''Чујте Срби'' и данас се чине актуелним као и пре
стотинак година:
''-Ви, који пред богатим и моћним угњетачем нисте хтели да
одбаците свој понос сада га губите пред богатством, пред новцем...
Колико сам пута гледао како се ваши најмоћнији људи клањају
богатству? Милионер, који је за време рата мешао песак и брашно и
испоручивао га војницима што су се борили и гинули за вашу слободу
и кога је суд за то осудио, данас је још богатији и свемоћан, а ви му
ласкате...;
-Ваш човек из народа, сељак, неискварен утицајем професионалних
политичара, није подмитљив. 'Интелигенција' вам то јесте, и то од
најситнијег чиновника до министра... Осим неколико изузетака,
гледао сам како безбројне ваше екселенције од сиромашних, чак
бедних људи постају милионери. Господин Стојадиновић,
интелигентан човек, који није учествовао у рату упркос младости и
добром здрављу, постао је министар финансија. Као такав, он
одлучује о судбини ваших облигација ратне штете, чија је номинална
вредност од хиљаду динара пала на 50 и мање зато што држава није
плаћала камату. Он је по незнатној цени покуповао огромне количине
тог папира и, када га је за себе доста згрнуо, он, министар, објављује
да ће се камате исплатити. Истог часа облигација се пење на 250
динара и више, и тако господин министар постаје мултимилионер...;
-Током пожара 1914, који ће касније постати светски, уместо да дају
пример народу како се жртвује за отаџбину, што им је била дужност,
ваши млади посланици, кроз уста типичног посланика- профитера
Велизара Јанковића, резервног официра, испословали су да се хитно
изгласа закон којим се посланици ослобађају од вршења своје
дужности. Скупштина ваше земље, једне од најјуначкијих у том
великом ратном обрачуну, стварала је парламент јединствен у својој
врсти међу свим земљама учесницама у рату- парламент
забушаната...;
-Последица свега тога је да се о законима не расправља и не гласа у
парламентима следећи потребе држава и нација, већ интересе
политичких странака... Најбољи пример за то је Никола Пашић. Тај
човек је, јавно признајем, много учинио за вашу земљу. Међутим, он
је то учинио зато што су му се лични интереси поклапали са
интересима земље. Да су му интереси били супротни, он би своју
велику интелигенцију- у великом делу саткану од лукавства и
спонтане интуиције- користио против вас. Погледајте, син обичних и
сиромашних сељака оставља једно од највећих богатстава у овој
земљи...''

Корупција је у континуитету замајац пљачке и пропадања већинског

дела народа, али обичног човека почетком двадесетог века највише је
погађала чињеница да су за новац припадници богатијег слоја
куповали чак и избегавање одазивања позиву за мобилизацију у
неколико ратова који су утемељили коначну судбину нације. Жестоки
критичар корумпиране Србије Димитрије Туцовић поводом
балканских ратова записао је: ''Богаташи су у рат послали волове а
сиротиња своје синове; капиталиста је одвојио какву рагу а
сиротињска мајка јединца сина. Сиротиња је ратовала по оној старој
народној истини: Господа су интенданти, а трговци лиферанти,
чиновници на станици, сиромаси на граници: Крвцу лију, Турке бију,
Да господа господују, Богаташи да благују, Жене, деца да гладују! И
док је толики сиромашни народ изгинуо а онај што је у животу остао-
пропао и са здрављем и са имањем, дотле господа ванџираше у
велике чинове и добише големе плате, а капиталисти и за време рата
намлатише паре на лиферацијама и после рата постадоше још већи
богаташи'' (1950, 178-179). Но избегавања војне обавезе, настављена
све до последњих срамних југословенских ратних збивања концем
прошлог века, представљала су тек делић арсенала искоришћавања
туђе несреће за стицање привилегованог статуса. Није непознато ни
да су ''одабрани'' држављани Србије у аустроугарско- српском
царинском рату 1906-1911, чак прихватали да за рачун велике
западне силе кују лажни српски новац и убацују га у домаће
финансијске токове. У земљу је унето илегално двадесетак преса,
једним делом и преко Дунава из ђердапске Оршаве, а да су
материјани трагови таквих коруптивних ‘’трансакција’’ у виду велике
количине металних опиљака насталих ковањем лажног металног
новца избили на светло дана тек приликом рушења неких
богаташких кућа у кладовском крају, будући да су били годинама
скривани испод подова њихових обитавалишта.

Политичке изборне кампање биле су све жешће. Фебруара 1935.г. у

Кладову, као уосталом у целој Југославији, дељени су леци
Југословенске народне странке- ''Борбаша'' са поруком: ''Само ће
Борбаши уништити корупцију и казнити корупционаше… Борбаши
напред, за добро Краља, Отаџбине и Народа!''. После више од три
године, дистрибуиран је нови летак под насловом ''За кога да гласаш
на изборима 11 децембра'', који у средишту има антикоруптивну
кампању: ''Ако гласаш за онога ко ти даје паре и пиће, ти гласаш за
свог најљућег непријатеља; ти онда гласаш за онога, који те је довео
у овако тешко стање, у коме се налазиш. Он је дошао да те купи, па
после да те прода. Зашто су ти деца бледа, испијена, гола и боса,
гладна и болесна ?- Зато, што те упропастио онај који те данас
купује за новац као стоку… Купује те твој упропаститељ!...
Продајеш се ономе који ти је све узео. Узео ти слободу, узео ти
имање и сад ће још и образ да ти узме, једино што ти је од свега
остало. Само стока нема образа, а ти људи, који те купују желе да
будеш стока, да би лакше са тобом управљали… Тражиш вешала за
велике лопове. Тражиш вешала за корупционаше. А кад они дођу
међу вас, ти гласаш за паре… Продајеш се ономе који данас купује
твоју част, сутра ће затражити да купи част твоје жене, твоје
сестре и твоје кћери. Он налази да је код тебе све за куповање и да
за тебе нема светиње…''

Кризни периоди попут оног у освит немачке окупације Југославије

током Другог светског рата испостављали су се идеалном подлогом за
злоупотребе разних врста, од локално-џепарошких до оних на
међудржавном нивоу. Близак првој по ефектима а другој по
размерама моралног посрнућа јесте случај наводног покушаја
богаћења на патњама јеврејских избеглица из средњеевроспких
земаља које су тренутно уточиште нашле у Кладову почетком 1940.г.
У вези с тим сачињен је допис адресиран од стране Савеза јеврејских
верописповедних општина кладовском среском начелнику Леониду
Чудновском 26.3.1940.г: ''Савез Јеврејских верописповедних општина
отворио је на основи разних достава према решењу Извршног одбора
од 21 тек. дисциплинско ислеђење против помоћног секретара
Савеза г.Г.Н. сада на служби као делегат Савеза у Кладову при
транспорту 1003 избеглице који се ту налазе на бризи нашег Савеза.
Између осталих достава Савезу је јављено: …б) да је код набавки
разног материјала у Кладову починио некоректности на тај начин
што је узимао од добављача два рачуна. Један са вишим ценама, а
један са нижим а да је обрачунавао више цене. Један део тих
достава има свој извор код фирме Драгољуб Ташић трговина
мануфактурном робом Кладово; в) да су учињене некоректности код
набавке грађевинског материјала код Савеза српских
земљорадничких задруга која је учињена за преградњу једног шлепа;
г) да је г.Г. због неморалног понашања или због неке друге кривице
кажњен код овог Начелства новчаном казном…''. Истим методом
послужиће се неки од активиста локалног Црвеног крста и његових
снабдевача у време кризе изазване у Србији пола столећа касније.
Том приликом на делу је затечена организована група која је шлепере
пшеничног брашна намењеног за бесплатну доделу најугроженијем
слоју становништва, продавала ''испод жита'' неким пекарским
фирмама.

Универзални кључ

Корпуција као инструмент ''освајања'' или очувања слободе, што за

појединце, што за одређене друштвене групе, укључујући нације,
скоро да је постала део традиције, фолкора у Србији. Из политичке
праксе Милоша Обреновића с почетка XIX века може се закључити
да је Србија лишена стега османске управе умногоме захваљујући
подмићивању. Поводом српско- турских преговора 1827. године у
Цариграду, руски посланик Александар Иванович Рибопјер, изузев
што је саветовао српске депутате ''да нађу пријатеље који 'по
великим капијама ходе' тј. лица која имају високих веза и односа,
преко којих ће дознатави како српска дела стоје, попут књегиње
Маврокордато, кћери кнеза Мурузија- жене паметне и од високих
релација'', изнео је сугестију да депутати ''реше да обећају
реисефендији по милион гроша ако се народни послови сврше добро''
(Гавриловић, 1912, 16). ''Без 'холандског кључа' тј. без холандских
дуката нема ништа'', извештавао је са лица места Михаило Герман
књаза српског (Гавриловић, 1912, 16). Приликом следећих
цариградских преговора јуна-октобра 1830.г. М.Обреновић издао је
инструкцију својим изасланицима ''да са Портиним министрима у
договору поделе по милион гроша у име мита, сем онога што је
обећано за наследно књажевско достојанство, султану пак такође
за Београд, засебно обећати још 200.000 гроша, па чак и више''
(Гавриловић, 1912, 272). Уз то ишло је и ''образложење'': ''Ласно ћемо
надокнадити то кад оне скеле и кад трговина у рукама нашинаца
буде''. Расплет је изведен тако што је за султана исплаћено 300.000
гроша у готовом за нсаледно кнежевско достојанство, плус предата
признаница која је гласила на српско потраживање од Порте 500.000
гроша за храну предату Турцима у Видину 1829.г'' (Гавриловић,
2012, 272). Остало је историја.

Наредни век донео је нове изазове за институт ''куповине политичког

успеха''. Рат обавештајних служби водио се на Ђердапу знатно пре
приспећа немачке војне машинерије на тло Румуније, одакле ће
извршити инвазију на Југославију. Према плану Британске
морнаричке обавештајне службе чији је аутор Јан Флеминг ''отац
Џејмса Бонда'', група аустралијских командоса предвођених
Мерлином Миншелом покушала је да у ђердапском Казану активира
100 тона експлозива разорног дејства. Подухват је пропао услед
провале информације од стране румунске тајне полиције
(Јаковљевић, 2010, 139). На истом подручју деловала је и српска
Мата Хари, Вера Пешић, у својству немачког агента, чијом заслугом
је спречен покушај минирања Ђердапа и сурвавања стеновитог
масива Штрбац у дунавско корито 1940.г (Јаковљевић, 2010, 140).
Њен опонент на енглеској страни, у својству организатора неуспеле
диверзије на Ђердапу, био је Јулијус Ханау/1885-1943/ пуковник
енглеске обавештајне службе јеврејског порекла, са конспиративним
именом ''Цезар''. У Београду је делао као представник произвођача
опреме за Радио Београд- ''Marconi Wireless''. Рекламирао је своје
посредничке послове и у Годишњаку Краљевине Срба Хрвата и
Словенаца за 1926.г. рекламом: ''Могу добити за вас све врсте робе
коју потребујете из Енглеске'' (1927, 510). Како се испоставило,
пропагандна порука била је вишезначна. Прославио се ''куповином''-
организацијом војног пуча од 27.марта 1941, који је умногоме
предодредио историју Југославије. Према другим изворима, имао је
приватну фирму са Малколмом Буром, званична професија
ентомологист; говорио је немачки, француски, српски, шпански,
холандски, зулу. У књизи ''Рат шпијуна у Краљевини Југославији'' о
њему се, као јунаку предратних крими- романа, наводи:
''Представници Абвера и Гестапоа у Београду прозвали су мр.Ханауа
'човек с безброј лица'- то зато што нико тачно није знао како он
физички изгледа! Час је имао црну косу, час риђу, час бркове, час је
био без бркова, час је имао наочаре, час није, час је био сед, час плав!''
(Јанковић, 1982, 68).
Јулијусу Ханау приписује се учешће и у организовању корумпирања
ђердапских спроводника бродова без којих немачки конвоји нису
могли безбедно пролазити кроз ђердапски део Дунава, да одустану од
те службе. Сагласно договору са браћом Вилијем и Феријем Екштајн
из Оршаве, уз обећана позамашна новчана средства, знатан број
спроводника бродова на Ђердапу напустили су службу пилотаже
бродова, довевши у питање редовно снабдевање немачких снага
петролејом из Румуније, превоженим Дунавом: ''У Т.Северину је сваки
од пилота добио малу цедуљицу формата осмине табака, на којима
је било написано три до четири реченице енглеским језиком са
потписом Енглеза који је изјавио да представља Енглеску империју...
У британској амбасади у Београду исплаћено им је по 340.000
динара'' (Гулић, 2012 44-45).Према истраживањима Д.Витомировића,
марта 1940.г. поморски аташе британске амбасаде у Београду /Макс
Деспард/ успео је заврбовати 11 југословенских пилота, деветорицу
Румуна, једног Бугарина и једног Чеха. На име накнаде за обећано
пропуштање извршавања послова и задатака свог радног места,
примили су новчани еквивалент трогодишње плате унапред, с тим да
након протека периода од пет година имају право на исплату суме
једнаке двогодишњој заради (1973,51-52). М.Гулића међутим даје
прецизнији податак да је од укупно 43 пилота њих 19 напустило
службу по назначеном основу, набрајајући поименице деветорицу
Југословена, седморицу Румуна и по једног Бугарина, Чеха и Мађара
(2012, 44) Од Југословена уговоре са Бритнацима склопили су: Тадија
Удовичић, родом из Ужица, Ђорђе Трандафиловић, Никола Коцић,
Светомир Коцић, Крста Нинић, сви из Текије, Јован Вучић из
Кладова, Илија Радуловић, Јовица Михајловић и Јероним Вукић а
Србином пореклом могао се сматрати румунски ''купљени'' пилот
Василије Теодоровићи. Уместо њих у службу у конкуренцији 52
кандидата примљено је 19 нових радника- лоцова, од Југословена:
Душан Бондеровић, Фрања Мараш, Ђорђе Фасујевић, Љубомир
Барбуловић, Ђорђе Сорејевић, Александар Накуловић, Милутин
Паулесковић и Иван Драчар- углавном мештани Кладушнице,
Давидовца, Текије (Гулић, 45). Они су имали одређених предзнања о
ђердапским пловидбеним препрекама, но недовољно обучени у
пословима навигације кроз теснаце, неретко су пловила излагали
хаваријама а проток робе ипак је био усппоренији у односу на период
ангажовања особа заврбованих од стране Енглеза (Витомировић, 52).

Други значајни подухват Јулијуса Ханаа и његових колега у Београду

била је ''куповина'' пуча- државног удара у Југославији 27.марта
1941.г. чији је извршилац била клика око генерала Боривоја
Мирковића. Зато у јавности преовлађује став да су минималне
заслуге експонираних учесника у пучу међу југословенским
официрима, политичарима и државницима. Једно сведочанство
Сесила Перота бележи:
''Крајем марта 1941. навратио сам до мог старог универзитета у
Кембриџу. Ту у друштву мојих ранијих професора и колега, повео се
разговор о државном удару у Београду. Неколико од присутних
наставника изјавило је: 'Нису Југословени извршили пуч, него ми'.
Упитао сам ко су 'ми'? Одговор је гласио: ''Ми, СОЕ, или британска
тајна служба под управом министарства за психолошко ратовање.
Краљ Петар уопште није имао никаквог учешћа у пучу нити је био
консултован. Прокламација коју је наводно читао краљ на радију,
поптуно је лажна. Краљ исту није видео, нити потписао, нити
одобрио. Прокламацију је прочитао један официр имитирајући
краљев глас...' Ову тезу касније је потврдио и специјални изасланик
председника САД, пуковник Донован, који је боравио у Боеграду уочи
пуча. Он је изјавио: 'Срби се не могу позивати на 27.март 1941, јер
смо ми ту револуцију купили...'''(Јанковић-Лалић, 2007,64).

Важно је знати да читава група кривичних дела против опстанка

државе и њеног уређења претпоставља дугогодишње тешке затворске
казне за поступање какво су манифестовали пучисти а да услед
расплета ситуације- рат, окупација па комунистички преврат-
питање њихове кривичне одговорности није постављано. Робија или
заточење за побуну у интересу стране државе или за удруживање
ради убеђивања или подстрекавања других да се насилним путем
униште поредак у држави или основи поретка, остали су у датом
случају слова на папиру, уосталом као и приликом ''декомпоновања
власти'' 1944-1945. године и даље. Наравно, са становишта проблема
легитимитета власти дало би се правдати нешто од манифестованих
кршења закона суверене државе, но не до те мере да се плаћени пуч
подведе под израз легитимних тежњи и очекивања југословенског
народа.

Током окупације Србије и деловања државних органа власти, било је

покушаја часног обављања службене дужности, но већином се тако
нешто сводило на изузетак какав је био Ј.Јуришин, ''срески начелник
додељен на рад среском начелству у Кладову''. У извештају
Министарству унутрашњих послова почетком ''суживота'' са
немачким органима власти он примећује: ''У тежњи да се сав
посветим служби свом народу и обнови Србије, ја сам у своме раду, ја
сам наилазећи на непријатеље и српског народа и обнове Србије
размахивао и десно и лево, нисам питао ко је и колики је непријатељ
и колико га има, већ само где је. А зло је заиста ухватило дубоког
корена. Издајство свог народа и служење туђим интересима, то је
скоро редовна појава. Поред издајства, прљавштине, корупција и
злоупотреба свих врста, изданци још из ранијих наших несретних
режима, и данас цветају... Ја сам покушао у средини где ме је
држава поставила гвозденом метлом да чистим...скидао сам све
издајнике и корупционаше председнике општина. У том раду морао
сам стати, пошто сам уврдио, да је и срески начелник, који је мени
претпостављени исти такав. Његова и моја акција не могу ићи
заједно. Српска влада и њено умно представништво у Кладову као
важном пограничном месту мора омогућити завођење реда,
поштења и родољубља...'' (Благојевић, 2001, 280). Долазећа времена
нису дала за право Јовану Јуришину који је убрзо живоотм платио
тежњу, како је говорио, да добри људи добију нову веру у здравље и
живот српске државе.

Један, са аспекта моралних назора, праведности и постулата правне

државе, крајње проблематичан став нових југословенских власти
након Другог светског рата, а по питању наводне прагматичности у
спровођењу казнене политике према починиоцима тешких
кривичних дела током рата, јесте случај својеврсног ''откупљивања
грехова'', неодољиво налик индулгенцијама римокатоличке цркве. По
сведочењу Душана Карића, амбасадора СФРЈ у пензији, такав случај
познат је у односу на синовца фелдмаршала Браухича- начелника
Немачке врховне команде- поручника Еберхарда фон Браухича,
шефа службе везе у штабу генерала Лера. Као што се зна, Александар
фон Лер на суђењу у Београду, по оптужби да је наставио са ратним
војним дејствима и после капитулације Немачке од 8.маја 1945,
изјавио је да до њега уопште није доспело наређење Немачке врховне
команде од 8.5.1945 о предаји свих немачких јединица. Како
амбасадор Карић тврди, фебруара 1949. године код ОЗНЕ је
саслушаван бивши официр за телекомуникације у штабу немачког
опуномоћеног генерала у тзв. Независној држави Хрватској Глезе фон
Хорстенауа. Он је југословенску службу безбедности упознао са
околношћу да се у југословенском заробљеништву налази Еберхард
фон Браухич који је примио наредбу о капитулацији немачке војске
од 8.5.1945, и пропустио да је преда надређеном генералу Леру.
Југословенске власти убрзо су пронашле Браухича у логору у Вршцу и
он им је из поставе своје јегерске капе извукао и предао оригинал
текста са наредбом о капитулацији, примљеном преко телекс
машине. Овом сазнању следи ургентна понуда Берлина да се за откуп
Браухича Југославији преда 100 нових немачких камиона. После
краћег ценкања, попут сцена из брехтовских комада, наше власти
издејствовале су ''кажњавање агресора'' узимањем 150 друмских
крстарица у замену за Еберхарда фон Браухича. Како се
испоставило касније, овај гест био је на један начин погубан за
политичку каријеру неких немачких лидера социјалдемократске
провенијенције, обзиром да је Еберхард фон Браухич, као
финансијски руководилац концерна ''Круп- Тисен'' тајно финансирао
три водеће политичке групације, укључујући странку на чијем је челу
био Вили Брант, наносећи демократским процесима у Немачкој
штету сличну оној причињеној продужењем ратних дејстава у
Југославији за пуних шест дана у односу на наредбу о безусловној
капитулацији окупационих снага. Иначе, и за време окупације
Србије било је ''илегалних откупљивања'', али не грехова већ права на
живот и слободу. Један такав случај спомиње енглески обавештајац
Џаспер Рутам у књизи ''Пуцањ у празно'', везано за избављење из
логора супруге официра Југословенске војске у отаџбини, четничког
команданта у источној Србији Велимира Пилетића: ''...Вељина жена
је са Михаиловићевом и многим другим била у концентрационом
логору надомак Београда, из кога је побегла уз помоћ мита и
симпатизера...'' (2004, 97).

У освит 1946.г. донети су савезни и републчки закон о аграрној

реформи и колонизацији. Са прокламованим циљем стварања
земљишног фонда потребног за додељу некретнина беземљашима и
ради стварања или допуне великих државних пољопривредних
добара, уведени су правни основи за одузимање од власника:
великих поседа чија укупна површина прелази 45 ха или 25-35 ха
обрадиве земље, ако се искоришћавају путем закупа или најамне
радне снаге; земљишних поседа цркава и манастира; вишка
обрадиве земље земљорадничких поседа или поседа чији власници
нису земљорадници. На име накнаде даване једино при одузимању
вишкова обрадиве земље изнад 3-5 ха чији власници нису
земљорадници, бившим власницима припадало је право напалте
вредности просечног једногодишњег прихода одузете земље. Улседили
су ригорозни прописи о обавезном откупу вишка пољопривредних
производа и најзад Закон о национализацији 1958, којима је
заокружено развлашћивање наводних остатака експлоатације
радника и сељака. Ипак, кроз ушицу игле, али са успехом,
новокомпоновани изданци марксистичког погледа на свет, успевали
су да од конфискације и национализације изузму вредне некретнине
у власништву ближњих, чак се дешавало и склапање бракова са
''аутентичним револуционарима'', са једним од мотива да се
фамилијарна имовина изузме од одузимања. Познати су и случајеви
напрасног одвајања по неколико пољопривредних газдинстава из
некадашњег једног, да би свакоме од њих био остављен знатно већи
аграрни максимум у односу на онај предвиђен за неземљораднике.
Следећа врста привилегија огледала се у додели национализованих и
конфискованих некретнина тзв ''аграрним интересентима'' у
власништво- требало је да се ради о лицима која немају довољно
земљишта у сопственом поседу а баве се пољопривредом. Коначно, у
''одабраним приликама'', као уосталом и деценијама касније, власт је
ћутала на околности да су некретнине које подлежу под обавезу
одузимања наводно неколико дана пре ступања прописа о томе на
снагу, преношене у власништво или је власништво над њима
признавано трећим лицима. Корупција је наставила своју узлазну
линију и у поретку који је почивао на заклињању у друштвену
једнакост- ''Највеће право, највећа неправда''.

Људи без врата

Изградња хидроенергетског и пловидбеног система Ђердап још раних
шездесетих година донела је брда новца за измирење потраживања
по основу експроприсаног земљишта са зградама предвиђеним за
потапање. Читава насеља завршила су своју историју нестајући у
дубинама Дунава- Текија, Ада Кале, Сип... Пар деценија касније,
услед изградње ХЕ Ђердап 2 иста судбина задесила је и делове атара
Давидовца, Кладушнице, Кладова, Костола, Мале Врбице... Корбова,
Вајуге, Милутиновца, Љубичевца, Велеснице, Грабовице, Брзе
Паланке. Новац је трошен немилице, што не значи да је постигнуто
правично обештећење, адекватно тржишним вредностима
некретнина. Широки спектар махинација довео је до ненаменског
трошења средства и непримереног богаћења појединаца. Да би
прљави послови били изведени до краја, морали су се у њих уградити
и одређени фактори одлучивања на нивоу тужилаштва, јавних
правобранилаштва, унутрашњих послова, судова, органа управе,
политичких актива Савеза комуниста. Сцене масовних бунтова
обесправљених мештана Текије и Сипа на зборовима грађана
забележене су и на филмској траци, са епилогом у коначном успеху
посленика јавне речи да убеде људе како се све ради по пропису, са
знањем највиших структура власти, те да ће свима бити боље на
неки начин, кроз виши животни стандард, нова радна места, школе,
болнице, где их је уствари чекао само нови талас коруптивних
активности. Опонентима су претиле етикете издајника, непријатеља
данашњице, бунтовника без разлога, чије ће потомство бити
жигосано за вјек вјекова. Штампа из тог периода пише: ''На почетку
експропријације земљиште је откупљивано по багателним ценама.
Касније се прешло на исплаћивање ''правичне накнаде''. У народу још
колају приче о великим злоупотребама приликом експропријације.
Уписиване су непостојеће воћке, бунари и зграде. Несавесни писари
и комисије добијали су део исплаћеног новца од ''власника''. Прича се
такође да су нови власници земљишта постали неки бивши и
садашњи функционери у ХЕ ''Ђердап'', који су такође по багателним
ценама откупили то земљиште од ХЕ ''Ђердап''. Помињу се чак и
конкретна имена као што су В.Д, бивши директор сектора за опште
и правне послове, М.Д. својевремено експерт за експропријацију...
Посебна прича је марина лоцирана у Кладову. Уз велика материјална
улагања саграђено је функционално и модерно пристаниште. Једина
је мана што је због промашене коте приликом пројектовања бране и
после пуњења ђердапског језера, скоро на сувом- дубина је од 60
сантиметара до једног метра.'' Не би ли се сенка са рада
''експропријатора експроприсаног'' како- тако отклонила, општински
Извршни савет донео је 3.11.1981.г. ''решење о образовању комисије
за утврђивање правног основа и исправности доделе грађевинских
парцела грађанима чији се објекти релоцирају на новој локацији у
Брзој Паланци и одобрених кредита од Комерцијално инвестиционе
банке Бор- ПЈ Кладово из орочених средстава ХЕ ''Ђердап'' са
наменом за стамбену изградњу''. О озбиљности намере сведочи
кратки рок од 12 дана почев од доношења акта, у коме комисија има
задатак извршити увид у документацију о експропријацији
некретнина у Брзој Паланци и утврђена права на надокнаду, на
основу чега ће утврдити исправност извршене доделе грађевинских
парцела на новој локацији, уједно сагледавајући оправданост
одобравања кредита за стамбену изградњу грађанима из орочених
средстава корисника експропријације. За сваки случај, један од
именованих чланова комисије био је заменик општинског јавног
тужиоца, двојица радници општинског органа управе чији је рад
требало проверити, један банкарски службеник КИБ Бор чији је рад
такође требало проверити, а потписник решења о формирању
комисије убрзо ће постати директор КИБ Бор- филијала Кладово.
Ефекти рада били су очекивани а мали број одабраних ''заслужних
другова'' задржао је своје привилеговане позиције стекавши енормну
имовину у односу на претходно експроприсану.

Корупција у здравству, полицији, тзв.народној одбрани, образовању,

општинској управи... добила је значајни замах услед околности да је
чак ¼ становништва кладовског краја боравила на раду у земљама
западне Европе. Радило се по правилу о недовољно информисаним
грађанима који су за остварење елементарних права попут изградње
објеката, добијања и продужења рока важења пасоша, одлагања
одслужења војног рока, зарад успешног школовања деце коју су
оставили у Југославији, лечења болесних родитеља, систематски
излагани немилосрдном рекетирању од стране чак и најнижих
службеника одговарајућих ресора. Корупционашка кулминација
наступила је поводом дотад невиђене пљачке девизне штедње
овдашњих гастарбајтера уз срозавање курса динара и забрану
враћања девизних штедних улога депонентима. Они који су зеленим
новчаницама успели умилостивити моћнике омогућавани су изузеци
и повраћај девизне штедње. Истодобно одабрани познати прегаоци
социјалистичког рада добијали су кредите у девизама, враћали их
пре рока у динарима чији је курс вртоглаво падао да би опет узимали
позамашне девизне своте. Тако је спроведена првобитна акумулација
међу новопеченим кладовским капиталистима, некада
економистима, инжењерима, техничарима у пољопривредном
комбинату, друштвеној грађевинској фирми, комуналним
предузећима, производним погонима друштвеног сектора.

Одабране од овдашњих фирми укључене су у увозно-извозне послове

око пласирања на страна тржишта електричне енргије произведене у
ХЕ Ђердап. Доајен међу великим лобистима Синиша Ћирић у једном
интервјуу из 1996. године објаснио је тада популарни систем
сналажења:
 ''Новинар- Да се вратимо на санкције. У то време десила се
права поплава сумњивих трговаца који су свакодневно куцали на
врата ЕПС-а. Како сте издржали ту најезду?
С.Ћирић - За време санкција, тачније од краја маја 1992.
године па надаље, било је отежано снабдевање ЕПС-а енергентима,
репро- материјалом и резервним деловима. У том периоду појавио се
и велики број сумњивих трговаца тзв ''зујача'' са ''ташном и машном'',
који су нудили своје услуге за увоз разних роба. Ми смо их брзо
''прочитали'' и нисмо насели њиховим магловитим обећањима, већ
смо се определили за солидне, приватне фирме с акојима смо и
раније успешно сарађивали. Међу приватним фирмама највећи
промет остварила је фирма ''Т........'' из Кладова. Она је имала у Турну
Северину у Румунији заједничку фирму ''Д.....-...''. Преко ових фирми
остварили мсо највећи извоз струје у Румунију у вредности од преко
30 милиона долара. За извезену струју у Румунију увозили смо сону
киселину, натријеву лужину, резервне делове за млинове ТНТ-а,
вагон-цистерне за превоз хемикалија и друго... Све је то помогло да
се у Србији одржи привредна активност за време санкција. За овако
велики промет остварен преко ''Д.....-...''-а, њен директор је
проглашен у Румунији за најуспешнијег привредника године.
Новинар- Колико се сећам, један од спомињаних директора био
је осам месеци под истрагом. Шта је на крају било са тим
''случајем''?
С.Ћирић- Добро се сећате, али он није био под истрагом због
пословања са ЕПС-ом, већ због неких других ствари. Међутим, на
крају је пуштен на слободу без осуде.
Новинар- Из много разлога, не бисмо смели да прескочимо
пословање са приватном фирмом ''А..'' из Београда, с обзиром да се о
тој сарадњи својевремено доста ''шушкало'' у јавности. Шта је ту
права истина?
С.Ћирић- За време санкција, као што је познато, услед
галопирајуће инфлације, плате су драстично обезвређене. Да би се
сачувао стандард радника, Синдикат ЕПС-а је предложио генералном
директору да се радницима, уместо плате набаве пакети са
животним намерницама и средствима за хигијену. Генерални
директор је прихватио овај предлог синдиката и са фирмом ''А..''
закључио уговор о увозу поменутих пакета за 60.000 радника ЕПС-а
у вредности од око 4 милиона долара. ''А..'' је наиме, за извезене
количине електричне енергије купио и увезао животне намирнице и
средства за хигијену, што је уместо плата подељено свим запосленима
у ЕПС-у. После окончања санкција власник фирме и финансијски
директор А.. извршили су самоубиства из разлога који нису били
везани за пословање са ЕПС-ом...
Новинар- Шта се дешавало после укидања санкција са
приватним фирмама које сте набројали?
С.Ћирић- После укидања санкција предложили смо да се
''Т.........'' из Кладова и ''Ј.........'' из Ниша удруже у један пословни
систем. У том пословном систему поделили би своје улоге, тако што
би један покривао румунско а други бугарско тржиште, које су већ
добро познавали. Дајући овај предлог рачунали смо да би се овим
удруживањем створило једно веома јако и успешно предузеће на
простору Србије. Иако је предлог челних људи ова два успешна
привредна предузећа био у начелу прихваћен, у току даљих
активности на овом зближавању, а због ''српске слоге'', сујете и
међусобног ривалства- ко ће бити на челу нове фирме- претенденти
нису могли да се договоре, па је овај предлог, на жаалост, пропао.
Уосталом, као што су многи ваљани предлози у привреди Србије
доживели сличну судбину. Желим још да истакнем да су ме поменуте
фирме, после мог пензионисања 1992, повремено ангажовале на
пословима извоза електричне енергије, будући да сам зе те послове
био, бар по мишљењу других, поуздан стручњак...'' (Васић, 2006,103-
105).

''Српска слога'', сујета и међусобна ривалства довели су у

међувремену на одговорне функције читав низ дилетаната којима су
препоруке биле нове партијске књижице у комбинацији са старим
навикама. Ишло се толико далеко у пропагирању корупције да се
јавно говорило о ''праву на част'' за успешно обављену дужност. О
својеврсној митологији међу Кладовљанима известио је престижни
београдски магазина ''Репортер'': ''Посебан куриозитет
управниковања Н.Н. представља његово гостовање на неготинској
телевизији, где је хладнокрвно, у емисији која је ишла уживо,
дискутујући о миту и корупцији, изјавио како цариник после сваког
извршеног царинског прегледа може да узме две паклице цигарета.
По њему, ако неко цариника части пре завршеног царинског прегледа
то је онда мито, а ако му да поклон након завршеног посла, то је
част. Овом изјавом били су згранути и сами гледаоци Тв емисије и
јављали су се протестујући да би током једне смене један цариник
могао на тај начин да ''заради'' и десет боксова цигарета'', што за
четрдесетогодишњи радни век једног службеника износи ''част'' од
тричавих два милиона евра! Било је и коментара да се о аутору
таквог изума ниуком случају не сме говорити као о ''нестручњаку'' па
је убрзо разрешен бремена митолошке дилеме смењивањем са
руководећег места.

Што се стицања статуса ''стручњак'' на кладовском поднебљу тиче,

као ретко где кафански амбијент је веома погодовао штанцовању
диплома тзв ''погонских инжењера'' једног броја трудбеника ДП ''ХЕ
Ђердап'', полицајаца, па и социјалистичких кадрова који су
саплитани у напредовању само зато што нису имали одговарајуће
парче папира насловљено као диплома. Предавања и испити
одржавани су у кафанској сали јединог хотелског комплекса у граду,
при чему нису заборављени и возачи ангажовани на довођењу
професора из Београда, рецепционери који су им обезбеђивали собе,
понеки конобар и рибочувар. Наравно, неизбежно је било одвођење
наставног кадра у шопинг туре у Румунију и њихово даровање
садржајним поклонима, попут бунди, надалеко познатог кладовског
црног кавијара, крзна лисица, ''краљевске рибе'' из рода моруне...
Наследници ових просветитеља у модерним временима нису
поновили ''кафанску поставку високошколског образовања'' већ
своје курсеве приљежно држе под окриљем здања месног Центра за
културу. Врло тешко је било наћи праве одговоре и овдашњим
средњошколцима када би се и мач и новчаник нашли у рукама исте
особе. Ученик који из свакаквих разлога не би савладао градиво на
обострано прихватљив начин, имао је на располагању да то учини
током школске године плаћајући истом предавачу додатне часове
шареним новчаницама. Широкогрудост неких од просветара и ту је
долазила до изражаја па су са истом приљежношћу прихватани
домаћа и страна валута, плаћање у контрауслугама /од
проститутских, пословно- каријерних до одрађивања кућних послова
или ''поклањања'' ствари допадљивих искусном професорском
погледу/. Пробрани од полазника убрзаног течаја упућивани су и на
поправне испите, што је изискивало још једну серију приватних
часова. Са друге стране, просветни радници високих моралних
назора који се нису упуштали у трговину утицајем, излагани су
квалификацијама од стране корумпираних колега да су особењаци,
некомуникативни, социјално неодговорни... док су их несхваћени
богати родитељи чашћавали неутемељеним кривичним пријавама за
злостављање њихових мезимаца.

И институције у којима је било најмање шанси за прођу

девалвираних или фалш диплома, попут здравственог центра,
испоставиле су се правим расадником корупције. Вечерње новости
од 19.5.1989.г. као ударну репортажу објавиле су текст ''Етика под
анестезијом''. Корумпирани здравствени радник на крају новинару
изјављује: ''Очекивао сам похвале за труд, а не овакав расплет и
гомилу неистина... О кући у Гроцкој није било ни речи, нити сам било
какав новац узео од њихове породице. Додуше, разговарали смо о
кући, али на њихово инсистирање јер сам им предочио да ми је
стамбено питање нерешено. Наравно ова солуција је долазила у
обзир само ако се све добро заврши''. За крај, претпостављени
несавесног лекара изјављује: ''...Уосталом, овај доктор има још 2-3
слична случаја. Иначе није могло да се деси да је тело младића било
смештено у вешерницу, а ни ја не морам да оверавам сваку
умрлицу''. Баштинећи такво наслеђе, директор исте здравствене
установе је 10.3.2007.г. у интервјуу изнео да овде ''нема ништа од
корупције; али како житељи овог градића држе до свог реномеа и
знају 'реда и начина', код лекара не иду с ковертама... Да ли је било
неких чашћавања, то је већ друга ствар. Претпостављам да су после
успешног лечења многи пацијенти почастили лекаре- анализирао је
озбиљно ситуацију директор, а затим значајно додао: код нас на
хирургији, сваке недеље поједемо по једно прасе, што не сматрам
никаквим грехом. Божићни пост, на жалост не поштујемо. Што се
каже, нека први баци камен онај који није погрешио''- умно
завршава коментар човек који је своју каријеру до те мере везао за
рад у здравству да му је прасетина постала омиљени животни стил.
Кладовски ''познаваоци месних прилика'', игноришући услов да се
први баци каменом онај који није погрешио, тврде да је и мноштво
по правилу бесплатних сексуалних услуга понеко из ''куће здравља'' у
''јавном дому'' конзумирао опредељујући се искључиво за ''прасетину''
бирајући особе најмање двоструко, некада и троструко млађе од њега.

Можда је управо таквим кадровским бисерима посвећен једини

''безлични споменик'' у овом граду, постављен испред улаза у Дом
здравља /како тек то симболично делује!/. Ради се у ствари о
четвртастом постаменту у неком извитопереном дорском стилу, на
који се надовезује шестоугаони стуб, али без бисте на врху.
Планирану статуу родоначелника медицинске етике Хипократа,
вајарско дело кладовског уметника, један од ''талената који долазе''
некада Савеза комуниста Југославије, СПС, потом ДСС, најзад
Демократске странке, успротивио се, позних осамдесетих, поставити
на означено постоље, јер ''више лични на истоименог античког
математичара него на етичара''. Присутна су мишљења да је то
урађено, или из страха да посматрачи са изоштренијим осећајем за
нијансе не помисле да се ради о споменику високој корупцији, па
отуда на њему баш фигура ''рачунџије'', док други налазе да би
изложеност бисте оца медицинске етике свакодневним погледима
правде и морала жедног савременог плебса, могла бити повод за
прозивке па и снажније изразе незадовољства влашћу, огрезлом у
безакоње. Како било, исти ''безглави монумент'', до данашњих дана
представља фасцинантну, мада од инспиратора нежељену,
атракцију.

У редовима органа гоњења и правосуђа добро су били разрађени

механизми узајамне корупције непотезањем питања кривичне
одговорности судија, тужилаца, полицијских инспектора, за шта су
''идеалне прилике'' били саобраћајни удеси са смртним последицама,
изазвани од стране појединаца из њихових редова у стању тешке
алкохолисаности. Судије су и даље судиле, полицајци хапсили,
тужиоци тужили, а породице настрадалих немоћне, будући шетане у
кругу од једног до другог корумпираног старешине државних органа
са немуштим одговорима да о свену одлучују ''више инстанце''.
Наравно, да би оваква констелација била аминована, услуге су
чињене и моћницима из сенке као и званичним политичким
предводницима на општинском нивоу. Тако је и брат ''газде
Кладова'' из позних седамдесетих и осамдесетих такође имао пех да
у пијаном стању усмрти пешака, док је неколицина руководилаца
имала проблем антидатирања уговора којима су своје некретнине
испоклањали широј фамилији да не би дошли под удар кампање за
враћање незаконито стечене имовине. Посао суда био је да такве
уговоре заведе под лажним датумом, од пре покретања кампање, а
заузврат је стизало темељно свеопште жмурење на бројне притужбе
грађана о које се ''закон огрешио''. За преостале категорије оних које
треба умилостивити били су резервисани тзв. бесповратни кредити за
решавање стамбених питања, што је у суштини значило поклањање
одабранима позамашних новчаних свота.

Полиција је додатно солила своју погачу отварањем врата

кампањским злоупотребама, наводно у сврхе омекшавања
унезвереног бирачког тела. Као епилог једног таквог чина,
Републички МУП наложио је поништај 487 нелегално издатих
возачких дозвола године 1987. Загребачки Вечерњи лист о томе
4.12.1989.г. доноси следећи коментар: ''У општини Кладово неко је
1987. предложио да се у селима те општине организују кратки
течајеви и полагање возачких испита за власнике трактора јер их
није било довољно. Рачунали су да ће на тај начин код сељака стећи
популарност која би могла утицати на исход избора а истодобно и
зарадити који динар. Задатак да то реализује добио је директор
Радничког универзитета и добар пријатељ већине функционера...
Свака група је добијала већ попуњене тестове које је морала само
преписати. Но, и то није било једноставно, ако су кандидати
неписмени или не знају латиницу. Тако се десило да је тестове
решило само 97% кандидата. Полагање испита одвијало се вожњом
''од врата до врата'' у дужини 10 до 15 метара.''

Производ по којем се за Кладово знало у свету био је црни ''Caviar de

Kladovo''. Справљан по рецептури руских емиграната овде приспелих
после бољшевичке револуције, овај производ најстаријих рибљих
врста- праисторијских моруна, јесетри, паструга, достизао је
астрономске цене у елитним европским и америчким ресторанима
/4-5 евра по граму/. Шверц је углавном вршен трансфером
авионским пошиљкама или преко Дунава у ђердапском теснацу, крај
Брњице. У интервују за београдски дневни лист ''Блиц'' некадашњи
директор Рибарског газдинства у Кладову изјавио је како је дуже од
двадесет година један од најзахвалнијих купаца кавијара био Џералд
М. Штајн из Њујорка који је од Кладовљана откупљивао око 1500 кг
годишње по цени од 900 долара за килограм. Овај угледни трговац,
чији су рођаци једно време боравили у Кладову током изгнанства из
земаља средње Европе /случај забележен у историји под именом
''Кладово- транспорт'', када је трагично настрадало од нациста и
петоро чланова фамилије Штајн- Лео, Курт, Мартин, Алис, Берих-
Лео/, 1988. године ухапшен је у Њујорку због илегалног увоза
кавијара којом приликом је у његовим пословним просторијама
откривена шверцована роба у вредности од једног милиона УСД
(Gordon B.M, 2003, 11). Штајн је заштитио робну марку ''Iron Gate'',
како се до 1992.г. звала и његова компанија са седиштем прво на
Менхетну, потом у Бронксу, да би фирму 1993.г. преименовао у
''Caviar and Caviar Ltd'' Rockville, као супсидијерног припадника
ланца ''Porimex Swisscaviar Company''. Након бродолома са шверцом
иранског кавијара у време Регановог ембарга, постаје екслузивни
заступник за САД добављача кавијара из Азербејџана, који је даље
стављао у промет под именима ''Iron Gate'', ''Caviar Direct'',
''Epicurean'', ''Continental''. На крају, од средине деведесетих Штајн
је председник ''Stone Hill'' из Мајамија- актуелног носиоца права
употребе робне марке ''Iron Gate'' за кавијар, димљену и маринирану
рибу. Исти артикал као сада елитни ресторан ''21'' на Менхетну, по
много нижој цени, некада су могли конзумирати гости хотела
''Ђердап'', по правилу уз парче лимуна и препечен хлеб. Данас је у
Србији на снази ''трајни ловостај'' за моруну, сима, пастругу и
дунавску јесетру, изузев ако су произведене у рибњацима или се ради
о увезеним примерцима. Београд је почетком јуна 2011.г. себи
допустио луксуз да у једном од градских паркова- Ташмајдану- буде
постављен грандиозни споменик најпознатијем шверцеру кавијара
у свету- Хајдару Алијеву. Да ли ће некада Кладово у ''рибарском
парку'' уз Рибарску улицу, имати споменик Џералду Штајну, макар не
као Алијевљевом емисару у САД, већ писцу једне од најцењенијих
књига у свету на тему најскупљег рибљег продукта, публиковану
1981.г. под називом ''Caviar! Caviar! Caviar!'', или можда као особи
која је десетинама милиона долара откупљивала кладовски драгоцени
производ, ширећи његову славу светом, делимично зависи од будућих
успеха неких нових великих играча на позорници сиве економије. До
тада, препоручује се пажњи ''мексички случај'' где је сличан подухват
у Сиудад Мексику оконачн рушењем монумента. Разлика је, између
осталог у томе што статуа Алијева у Београду ''у стојећем положају
посматра околину, док је онај мексички седео прекрштених ногу''. На
сличне аранжмане, пре Србије и Мескика, пристали су демократске
земље Русија, Украјина, Румунија и Молдавија. Последња потврда
континуитета сарадње братских народа је високо српско државно
одликовање које од почетка 2013.г. краси груди првога човека
Хазарске републике. Да појава ''несебичног разумевања'' за шверц-
гестове лидера евроазијских исламских џинова, указује пример
казахстанског диктатора Нурсуслтана Назарбајева којему, за
милионске годишње хонораре, симпатије исказују екс италијански и
британски премијери Романо Проди и Тони Блер, или некадашњи
немачки и аустријски канцелари Герхард Шредер и Алфред
Гузенбауер.

Невиђену брзину у обрту прљавог капитала ''предузетници локалног

нивоа'' досезали су шверацујући деривате нафте или наркотике. У
односу на нафту забележен је случај из периода јуни-август 2001.г.
где је новокомпоновани бизнисмен изнео из суседне земље
4.332.117.000 килограма дизел горива, да би назначеном количном,
без пријаве надлежним органима, обогатио црно југословенско
тржиште. Фирма домаћег предузетника експресно је скончала свој
живот у стечају, а он је и даље задржао ореол сналажљивог лика мале
вароши, коме је додатни сјај донела околност да је успео
издејствовати од стране полицијских органа односно органа гоњења
апсолутно игнорисање евидентних елемената привредног криминала.
За сваки случај, биографија је испирана у прекршајном поступку, где
јесте његово недопуштено понашање санкционисано /на рачун
фирме под чијим именом је роба кријумчарена/, астрономском
казном адекватном тадашњој вредности око 750.000 УСД, и
обавезом плаћања вредности кријумчарене робе. 1.032.797,07 УСД.
Наравно, како су ''месни обичаји налагали'', сналажљивој особи,
након две године безуспешних покушаја наплате, застарело је
извршење прекршајних санкција па је исти скројевић, са новом
фирмом, наставио успешно борити се да не упадне у замке
транзиције. Изузев њега, до данас се изнад површине воде одржало
још сијасет малих цезара који, главу скривајући у дубини окошталих
рамена политике, издашно подмазују где год зашкрипе точкови
просперитета. Успех је обостран, штете по државу катастрофалних
размера.

Први пут званично у Кладову је од стране општинских власти изнет

проблем корупције након петооктобарских промена и смене
тзв.привременог општинског већа које је било представљало
продужену руку бившег режима. На заједничкој седници органа
МУП-а, јавног тужилаштва и општинских органа председник ИО СО
Кладово Дејан Швајнер указао је, као на најзначајнији за
превладавање негативног политичког наслеђа, на проблем
корумпираности постојећих кадрова на јавним функцијама: ''...Звучи
нестварно да у последњих десет година ниједно лице није одговарало
за примање или давање мита. Спорадични случајеви позивања на
одговорност због кривичних дела у вршењу службене дужности, по
правилу скончавају живот далеко од очију јавности исцрпљујућим
одуговлачењима, какав је случај са одговорношћу једног лица за оверу
неистинитог садржаја јавне исправе, који се пред нашим судом води
још од 1997.године. Морале би се хитно предузети мере по питању
познатих резултата анкете ''Отпора'' вођене у општинама
Борског округа ''Ко је најкорумпиранији'', имајући у виду крајње
негативан став јавног мњења везано за очајну кадровску селекцију и
пратећу корупцију у Савезној управи царина, МУП-у, Министарству
здравља''. Делује парадоксално, али је по анкети ''Отпора'' 2002.г.
међу Кладовљанима преовладавао став да је најкорумпиранији
политичар председник општинског одбора, до октобарских
промемена највеће опозиционе странке, доскора предани посленик
јавне речи у име Савеза комуниста. Ипак, без било каквих последица
по сопствену имовину, ''прозвани'' је убрзо напустио мали град на
Дунаву, наравно са тешким теретом привилегија на нејаким леђима,
још пар година успешно настављајући са мешетарским пословима
које је водио из престонице, док се није утопио у сивило једне
неконзистентне политике. Неким његовим блиским сарадницима у
међувремену је суђено за злоупотребе положаја, са траљавим судским
исходима, након којих је ипак дошло до замене фигура на локалној
политичкој сцени, но без ремећења постигнутог нивоа игре да ''коњи
глуме краљеве док пиони бљују бенгалску ватру''.

Систематско толерисање девијантног понашања појединаца у односу

на формалну улогу, максимализације профита кршењем закона и
морала као и коришћења јавних средстава за личне интересе до
данас су есенцијални елементи суживота ''реда'' и криминала за које
гранитни темељ чине пажљиво селектирани и вишеструко излагани
искушењима поштеног рада, кадрови из редова натпросечно
необразоване популације; тако далеко да је реч част постала
еуфемизам за мито.

Литература

Књиге и часописи

-Аристотел, Никомахова етика, СНЛ Загреб 1982.г.

-Благојевић Божидар, приређивач: Румунска пропаганда о присаједињењу делова
североисточне Србије Румунији 1941. године, ''Баштиник'' бр.4, Неготин 2001.г.
-Васић Милоје, Инфлација у Римском царству, Флогистон бр.10. Београд, 2000.г
-Васић Слободан, Сећања и трагови Синише Ћирића, Београд 2006.г.
-Витомировић Драган, Борба британске и немачке обавештајне службе за
ђердапске теснаце, часопис Развитак бр. 1, Зајечар 1973.г.
-Гавриловић Михаило, Милош Обреновић, књига 3, Задужбина И.М.Коларца,
Београд 1912.г.
-Галбрајт, Џон Кенет, Новац, Стварност, Загрб 1975.г.
-Гревс Роберт, Грчки митови, Нолит Београд 1990.г.
-Гулић Милан, Важност Дунава и Ђердапа у ратним операцијама на подручју
Југославије 1941-1944, ''Историја 20. века'' бр.3/3012, Институт за савремену
историју Београд
-Јаковљевић Ранко, Јеврејски код, Беокњига, Београд 2005.г.
-Јаковљевић Ранко, Историја једне границе, Пешић и синови, Београд 2010.г.
-Јанковић Милорад, Рат шпијуна у Краљевини Југославији, Загреб 1982.г.
-Јанковић Миодраг, Лалић Вељко, Кнез Павле-истина о 27.марту, Публикум,
Београд 2007.г.
-Каниц Феликс, Србија земља и становништво, књига 2, с. 495, позивом на
Documente privitore la Istoria Romanilor, 1709- 1812, Bukuresti 1887
-Крстић Предраг, Критички појмовник цивилног друштва 2, Група 484, Београд
2004.г.
-Милићевић Ђ. Милан, Кнежевина Србија, Београд 1876.г.
-Митровић Андреј, Устаничке борбе у Србији 1916-1918, Српска књижевна
задруга, Београд 1987.г.
-Ненадић Немања, Корупција у теорији и корупција као кривично дело у Србији,
предавање на Правном факултету Београд 2006.г,
http://www.transparentnost.org.rs
-Опачић Петар, Ослободилачки рат Србије против Турске 1876, Неготин 2006.г.
-Павићевић Ђорђе, Одговорност, зборник Грађански појмовник цивилног друштва
2, прир. Предраг Крстић, Београд 2004.г.
-Паусанија, Опис Хеладе, I књига
-Перуничић Бранко, Београдски суд 1819-1839, Историјски архив Београда 1964.г.
-Петровић Драган, Корупција и тридесет сребрника:
http://www.bastabalkana.com/2012/02/korupcija-definicija-i-istorija-kroz-vekove
-Пироћанац Милан, Белешке, Завод за уџбенике и наставна средства Београд
2004.г.
-Прокопије из Цезареје, Тајна историја, Дерета Београд 2004.г.
-Раденић Андрија, Јевреји у Србији- Народни посланици Јевреји у скупштини
Србије 1878-1888, Зборник Јеврејског историјског музеја бр 6, Београд 1992.г.
-Рајс, Рудолф Арчибалд, Чујте Срби, Београд 1928: http://www.srpskidespot.org.yu/
Tekstovi/CujteSrbi...
-Рутам Џаспер, Пуцањ у празно, Институт за савремену историју, Београд 2004.г.
-Симоновић Зоран, Прилог проучавању новчаних реформи Диоклецијана,
Константина и Анастасија, Зборник Ниш и Византија, свеска 7, Ниш 2009.
-Туцовић Димитрије, Изабрани списи, књига 2, Просвета, Београд 1950.г
-Шолем Гершон, Кабала и њена симболика, Плави круг, Београд 2001.г.
-Шупут Дејан, Корупција у јавној управи, ''Правни живот'' Београд 2004/09

Новински текстови, веб чланци, документи, расправе...

-Пропагандни летак Главног одбора Југословенске народне странке од фебруара

1935, Београд, у поседу аутора
-Пропагандни летак Југословенске народне странке од децембра 1938.г, Београд, у
поседу аутора
-Писмо Савеза јеврејских вероисповедних општина кладовском среском
начелнику, 26.3.1940.г, у поседу аутора
-Кљакић Слободан, текст у београдској ''Политици'' 2004, ''Беле мрље прошлости-
поручник фон Браухич продужио рат''
-Д.Миленовић, Д.Јеремић, Етика под анестезијом, ''Вечерње новости''
Београд19.5.1989.
-Д.Витомировић, Жртве промашене коте?- ''Ревија 92'' Београд 1.12.1989.,
документарна збирка Уроша Бановића, Кладово
-Д.Витомировић, Дозволе као предизборни поклон, ''Ревија 92'' Београд 3.11.1989.г,
документарна збирка Уроша Бановића, Кладово
-М.Ј.Поништени испити одузете дозволе, ''Вечерњи лист'' Загреб 4.12.1989.г,
документарна збирка Уроша Бановића Кладово
-Излагање председника Извршног одбора СО Кладово Дејана Швајнера на
заједничкој седници руководства општине Кладово, начелника Борског округа,
старешина прекршајних и инспекцијских органа, органа МУП-а и јавног
тужилаштва, Кладово 21.2.2002.г.
-Форум Крстарице, Колико кошта диплома на Факултету за Менаџмент? 3.8.2003-
3.7.2004.
-The New York Times, March 03, 1993, ''Caviar from Azerbaijan'', by Florence Fabricant
-Кривичноправна конвенција о корупцији, Сл.лист СРЈ- Међународни уговори,
бр.2/2002 и Сл.лист СиЦГ- Међународни уговори 18/2005
-Решење Извршног савета СО Кладово бр.020-1/171-02 од 3.11.1981.г.
-Две паклице не чине мито- новински текст у београдском магазину ''Репортер''
бр.222, 23.7.2002.г.
-Новински текст у дневном листу ''Глас јавности'' 10.3.2001- Хирурзи смажу по
прасенце недељно
-Иван Миладиновић, Краљ Милан покушао да прода Србију Бечу, беогардска
''Политика'', с.8, 15.9.2013.г.
 *Текст публикован у књизи: Ранко Јаковљевић ГОВОР НОВЦА ''Пешић и синови''

Београд 2014, рецензент др Милисав Фируловић

ПРИЛОГ:
ИВО АНДРИЋ

''Сва задовољства која су се до тада крала и крила, сад су могла да се

купе и јавно показују, што је повећавало и њихову привлачност и
број оних који су их тражили. Оно што је раније било непостижно,
далеко, скупо, брањено законима или свемоћним обзирима, сад је
постајало, у много случајева, могућно и приступачно свакоме ко има
или ко уме. Многе страсти, апетити и прохтеви, који су се дотле
крили по забаченим местима или остајали уопште незадовољени, сад
су могли и смели да јавно траже пуно или бар делимично задовољење.
У ствари, и у томе је било више стеге, реда и законских препрека;
пороци су се кажњавали и задовољства плаћала, теже и скупље него
некад, само су закони и начини били други и остављали свету, и у
томе као и у свему другом, илузију као да је живот одједном постао
шири, раскошнији и слободнији''
-На Дрини ћуприја, Лагуна Београд 2017, с.448-
Сасуд за воду у вино, намењен чину проскомидије, стакло половина19.века, Саборна црква у
Неготину преузето из рада Вука Даутовића, Богослужбени предмети из ризнице Саборне
цркве у Неготину, с.200, Београд 2016, Саопштења
48file:///C:/Users/www/Downloads/52181941.pdf приступљено 11.10.2020.г.

СПОРОВИ БРАЋЕ ЈОЦКОВИЋ СА САВЕЗОМ ЈЕВРЕЈСКИХ

ВЕРОИСПОВЕДНИХ ОПШТИНА ЈУГОСЛАВИЈЕ -НОРМЕ
И ДЕЛА ПОВОДОМ БОРАВКА ЈЕВРЕЈСКИХ
ИЗБЕГЛИЦА У КЛАДОВУ 1940

АПСТРАКТ: У овом раду разматрају се околности релевантне за

сагледавање односа према јеврејским избеглицама из
средњоевропских земаља током 1940.г. привремено настањених у
Кладову, посматрано кроз призму случаја судских спорова браће
Јоцковић против Савеза јеврејских вероисповедних општина
Југославије, уз указивање на правне и моралне норме, везано за
настојања прибављања легитимитета личним интересима и
потребама заједнице

КЉУЧНЕ РЕЧИ: Избеглице, спор, солидарност, злоупотреба, норма,

суд

Варош Кладово на граници према Румунији, регион источне Србија,

крајем тридесетих година прошлог века имала је око 2.500
становника, зимовник за бродове, импровизовано пристаниште без
пратеће инфраструктуре, петнаестак гостионица са стотину
постеља за преноћиште, апотеку пољског Јеврејина Зигфрида
Полицера, електричну централу Јакова Р Варона, амбуланту, две
локалне банке и двадесетак бакалница (Глигоријевић 1999, 64 и
даље). Изузев тешког рада на југословенским бродовима,
становништво је углавном егзистирало бавећи се земљорадњом,
рибарством, сточарством. Животни стандард био је на ниском нивоу
а држава иначе, изморена мноштвом ратова, није имала довољно
снаге улагати знатнија средства у обезбеђење развојне
инфраструктуре. У свакодневном животу заједница се ослањала на
културне, привредне и пријатељске везе са суседним прекодунавским
Турн Северином који су, поред Румуна, насељавали Немци, Јевреји,
Грци и Срби. Изузев немаштином, Кладово је обиловало временским
неприликама, са мноштвом ветровитих дана, неретко ледених. Ту су
јеврејски изгнаници из средњеевропских земаља-Аустрије, Пољске,
Словачке, Чешке /''Кладовски транспорт''/ допловили из правца
Прахова, да би остали почев од 31.12.1939 наредних осам и по
месеци. Пролећа 1940.г, будући да се скори крај боравку Јевреја у
Кладову није назирао, тескобни услови живота на бродовима
постајали неподношљиви, на захтев СЈВОЈ од 11.4.1940, Министар
унутрашњих послова Краљевине Југославије наредио је подручном
органу надлежном за ову област /Среско начелство Кључко/:
''Јеврејима који се тамо налазе на бродовима допустите да се
искрцају у Кладову под следећим условима: а) уколико појединци
желе и могу да добију приватан стан у Кладову дозволите им
становање у тим становима, б) за смештај осталих дозволите да се
подигну привремене бараке ако на то пристане и општина или на
закупљеном приватном земљишту...'' Министар је такође одредио да
ће лица назначена од стране СЈВОЈ моћи да се настане ''по
баракама, домовима и празним кућама у Кладову'' (Лебл, 12). Према
сећањима др.Давида Албале, похрањеним у његовом дневнику за
24.мај 1940, кладовске избеглице најзад су се ослободиле апса на
бродовима и настанили су се у Кладову и околини, на интервенцију
Врховног рабина код Кнеза /И.Алкалај је тим поводом био у
аудијенцији код кнеза Павла 25.априла./ (Кољанин 2003, 21).Од целе
групе, њих 650 смештено је по кућама у насељу, док је други део,
сведочи Валтер Клајн, измештен у један логор са баракама ''где су
сами управљали својим животима'' (Андрел, Маношек, 2004, 99).
''Неутешни призор, завежљаји и џакови на пољани'', завршава
изношење својих утисака Клајн у писму адресираном рођацима у
Палестину маја 1940 (Андерл- Маношек, 99).

Статус ''празна кућа'' имала је једна од највећих зграда у улици

Дунавској бр.15, евидентирана у поседовном листу формираном
1936.г. за овдашњу катастарску општину, но.168, у склопу
катастарске парцеле 164/1- ''начин употребе: кућа бр.15, пивница и
кош'' укупне површине 685 м2, те у оквиру суседне кп.бр.165/1, по
истоме листу- ''начин употребе: зграда'' од 345 м2 /без посебног
кућног броја/. Сагласно одобрењу министарства унутрашњих послова
а уз надзор односно посредовање Среског начелства коме је одлука
такве природе адресирана, група јеврејских избеглица уселила се у
зграду фамилије Јоцковић почетком маја 1940.г.

Након непуна два месеца, 30.јула уследио је тужбени захтев Михаила

Јоцковића ''благајника студентског дома Краљ Александар у
Београду'' ради ''плаћања од стране СЈВОЈ дужне кирије за мај, јун и
јул од по 4.000 динара месечно, уз камату по стопи 6% почев од дана
утужења до дана наплате''. Тужба гласи:''На дан 3. маја у мојим
кућама у ул.Дунавској бр.15 и 17 у варошици Кладову среза Кључког
бановине Моравске туженик Савез Јеврејских вероисповедних
општина уселио је по самом признању 48 јеврејских емиграната. Те
јеврејске емигранте туженик је сместио у 3 собе и у дворишту у 2
собе направио радионице: обућарску и кројачку. То смештање у моје
куће извршено је без мога знања и одобрења. И дан данас те
избеглице седе у мојим кућама, ја не знам ни колико их има а знам
да их свакако има више од 48. Поред тога знам да су ми сем
просторија које сам навео у тачци 1 ове тужбе на основу признања
туженика, заузете још и друге просторије у мојим кућама, а у
једном одељењу како сам обавештен врше се верски обреди и
венчавање и на тај начин у тим просторијама направљена је
синагога (!). Ја живим у Београду а моја сестра и зет који живе у
Кладову нису у време овог усељавања били у Кладову (!). Када сам ја
сазнао за ово уселење, отпутовао сам за Кладово и обратио се
начелнику среза Кључког писмено да их одмах избаци из мојих кућа
Тужилац се обавезао да плаћа закупнину- кирију- за све време
откада су се уселили и докле год станују ови јеврејски емигранти.
Међу тим до данас, не само да ни један динар нисам примио на име
кирије за искориштавање мојих кућа, него ми туженик није ни
понудио ма коју суму новца.Ја сам покушао да се са тужеником
споразумом о висини кирије па сам првобитно тражио дин 4500
месечно, а затим спустио на динара 4000 само да би избегао спор
пред судом, али до споразума није могло доћи зато што је туженик
увек изналазио неке разлоге да ми не да дефинитиван и тачан
одговор.Овде наводим само да ми је туженик усељавањем ових
јеврејских избеглица нанео и штету овоме моме добру али та
штета није предмет ове тужбе јер ћу ту штету тражити другом
тужбом...''Из свега изложеног тужилац предлаже да суд донесе
следећу Пресуду: Туженик Савез Јеврејских Вероисповедних општина
Краљевине Југославије из Београда, Књегиње Љубице 34, дужан је да
плати тужиоцу Михаилу Јоцковићу динара 12.000 на име дужне
кирије за месеца: мај, јун и јули, рачунајући за сваки месец по
дин.4000.Тужилац је дужан да плати тужиоцу на суму од 12.000
динара интерес од 6% од дана поднете тужбе до наплате...

Обраћање среском начелству ''ради исељавања јевреја из његових

кућа'' и неинсистирање на њиховом напуштању запоседнутих
просторија након тог обраћања, па ни у актуелној тужби, укључујући
неприбегавање релативно ефикасном правном инструменту- тужба
због ''ометања поседа'', показатељи су да је усељавање било легално,
тј.на основу одлуке Министра унутрашњих послова о насељавању
празних кућа у Кладову. Такође је индикативно да би, за случај да је
тужилац покренуо спор због ометања поседа, надлежан за случај био
суд у Кладову, као искључиво компетентан за такве процесе по
начелу места налажења некретнине, у смислу параграфа 77.ст.1.
Законика о судском поступку у грађанским парницама. Чињеница је
да СЈВЈОЈ признаје браћи Јоцковић екслузивно сувласништво на
коришћеним објектима, како проистиче из дописа 7537 који је Савез
15.10.1940 упутио свом пуномоћнику у Кладову, чиме се дилема по
питању кредибилитета својинских, укључујући и државинска права,
за потребе случаја закупа из 1940.г, испоставља разрешеном.Остаје
отворено питање због чега тужилац подноси тужбу само за доделу
неисплаћене цене закупа, док је захтев за накнаду штете причињене
становањем у објектима у Дунавској тек у најави, као сепаратни.
Ако се зна да друга тужба у датом случају може гласити на до дана
утужења причињену штету, или је у време првог захтева (30.7.1940)
она била несагласна аспирацијама некога од браће Јоцковић, или је
другим захтевом ''у најави'' баратано као претњом туженику шта га
све може снаћи уколико не буде кооперативан поводом првог. При
заузимању коначног става по овој дилеми, не треба сметнути с ума
ни разлоге тактичке природе, у домаћој адвокатској терминологији
тога доба овенчане сентенцом ''Не стављати сва јаја у исту котарицу''.
Специфичност судског случаја представља утужење Савеза
јеврејских вероисповедних општина Југославије, утолико што су
корисници просторија у ''Дунавској 15'' били јеврејски емигранти-
страни држављани, но положај странке у грађанском судском
постуку за СЈВОЈ резервисан је параграфом 102 Законика о судском
поступку у грађанским парницама Краљевине Југославије, обзиром
да Закон о верској заједници Јевреја од 14.12.1929.г. чланом 3.ст.2.
нормира да ''савез, односно удружење и вероисповедне општине,
јесу правна лица и способна да по прописима закона стичу и држе
непокретна добра, и да врше сва права која им као таквима
припадају.'' Облигација за основ има закупни уговор склопљен управо
између СЈВО и Михаила Јоцковића 26.8.1940.г, којим се, могуће,
ретроактивно оснажује- конвалидира од раније настали однос
коришћења стамбених просторија, макар се тако дало видети из
наредне тужбе коју ће други брат Вељко Јоцковић поднети против
СЈВОЈ.

Из дописа којим се Вељко Јоцковић /уписан у поседовном листу 168

Катастарске општине Кладово као супоседник ½ половине односних
некретнина/ обратио Савезу поднеском од 1.августа 1940, значи
свега два дана по писању тужбе ради наплате закупнине- кирије а
од стране другога брата- Михаила, приспелим Савезу сигурно раније
него тужба, може се закључити да је преговоре претходно са СЈВОЈ
водио брат Михаило Јоцковић, те да брат Вељко у том обраћању не
спори да су ''просторије у згради братовљевој и његовој''; даље се
види да је пуномоћник Савеза, истовремено у име СЈВОЈ скупа са
Давидом Алкалајем управитељ логора тј.низа барака за колективан
смештај изгнаника на периферији Кладова, Нафтали Бата Гедаља
Радојки Милић Јоцковић /евидентираној у јавним књигама као
легална поседница ½ односних некретнина/ понудио месечну кирију
од 3000 динара, на основу чега тужилац В.Ј. налази да и њему
припада део од укупно 6.000 динара ''за протекла три месеца и
текући месец август''- у противном ''не преостаје му ништа друго него
да се придружи братовљевој тужби''.

У форми споразума ''о закупу- кирији стана'' који је СЈВОЈ постигао у

Београду 26.августа 1940.г са Вељком Јоцковићем, прецизирано је
написмено:''Данас сам у Савезу јеврејских вероисповедних општина у
Београду издао у закуп (под кирију) стан у Кладову, који се састоји од
осам соба са улице и три одељења у дворишној згради под следећим
условима:Годишња закупнина- кирија је динара 39.600.Закуп- кирија
тече од 1.маја 1940 до отказа односно раскида уговора.1.Власник
имања може закуп отказати сваког првог у месецу на један месец
дана.2.По исељењу имаду се просторије вратити у стању у коме су
биле пре усељења у исте.3.Закупац плаћа кирију у дин.1650
полумесечно и то сваког 1 и 15 у месецу унапред.4.Закупац може
уговор о закупу раскинути у свако доба, без права на повраћај
плаћене кирије.16 августа 1940.г.у Београду. Издавалац
стана:Вељко Јоцковић
Овим признајем да сам од г.Вељка Јоцковића узео у закуп- под
кирију горе именовани стан у Кладову под горе наведеним условима,
које у свему прихваћам.26 августа 1940. год у Београду Закупац
стана Савез јеврејских вероисповедних општина, потпис нечитак.

Свега три седмице доцније јеврејски станари ''Дунавске 15'', скупа са

својих хиљаду сународника, заувек су напустили Кладово а да то
ниједно средство инфромисања није нашло за сходно обзнанити.
Кладову је преостало да буде спомињано у судским аналима поводом
следујућих грађанско- судских спорова по питању права и обима
накнаде штете у корист двојице његових доскорашњих житеља, за
шта је један од ''угаоних каменова'' чинио управо уговор о закупу од
26.авуста 1940.г.

Институт закупа непокретности у време настанка спора био је

регулисан одредбама поглавља 25. српског Грађанског законика.
Закуп куће формулисан је као кирија, а то ''ништа друго није него
продаја употребљења''. Уговорне стране у датом случају нису
испоштовале сугестију параграфа 689- ''да би се свака расправа при
свршетку и повраћају ствари закупљених избегла, нужно је све
ствари пописати, које и у каквом стању се предају''.

Пет дана по потписивању уговора, делегат СЈВОЈ Федор Хаинбах и

Вељко Јоцковић извршили су сравњење стања на објектима-
предметима уговора, о чему су сачинили акт насловљен као
''Констатација'', од 31.8.1940.г. Текст на две стране исписан је
руком од стране Вељка Јоцковића што се закључује упоређењем
рукописа са његовим потписом на другим приступачним
документима те означавањем имена делегата друге стране са
''г.Хајмбах'', као и у Јоцковићевој тужби од 30.1.1940г, док је од
стране СЈВОЈ његово име исписивано ,,Хаинбах'' /исти се делегат
иначе служио ијекавицом, као у извештају од 15.10.1940/:У име
Савеза јеврејских вероисповедних општина из Београда г.Хајмбах
Федор с једне и Вељко Јоцковић с друге стране, у вези уговора о
закупу стана од 26.8.1940 год, констатују следеће:У до сада
закупљеним просторијама поремећена су у рагастовским
лежиштима неколико врата, оштећен малтер на зидовима и
полупан је већи број прозорских окана. Сравњујући ове просторије са
просторијама које се данас заузимају а које су без напред утврђених
оштећења излази да су пре уселења у њих 50 закупчевих
штићеника била без икаквих оштећења тј. у потпуно исправном
стању све уговором обухваћене просторије.У складу уговорене
клаузуле под ½ закупац се обавезује, да по исељењу напред утврђена
оштећења, као и оштећења која ће у току трајања закупа
уследити, темељно уклонити из свих зграда.Бунар у дворишту
зграде, при утврђеној чињеници да је пре усељења закупчевих
штићеника и његове употребе од њихове стране давао изврсну воду
за пиће, док је сада његова вода за пиће неупотребљива, има се од
стране закупца изградити нов бунар исти такав, какав је био стари
31.августа 1940 год, Кладово. Хајмбах Федор ср, делегат Савеза
јеврејских вероиспов. Општина и Вељко Јоцковић''

Следи нова страница са примедбом: ''Како још нисам утврдио да ли

је бунар о коме је реч био у неоштећеном стању тј његово давање
воде било непоремећено, сматрам да ће се након утврђивања
оштећења морати довести у исправном стању, о чему ћу накнадно
са своје стране известити Савез јеврејских општина у Београду,
чијој компетенцији препуштам да то питање уреди са г.Јоцковићем,
Хаинбах Федор Делегат јеврејских вероисповедних општина.

Иза закључена уговора о закупу са Вељком Јоцковићем, светлост

дана угледали су писмо и телеграм Михаила Јоцковића, на адреси
СЈВОЈ примљени 3.9.1940, идентичног садржаја: ''Скрећем Вам
пажњу да са Вељком Јоцковићем никакав уговор не правите нити
му новац дајете јер ћете награбусити пошто са њим имам уговор по
коме имам и како ја управљати имањем''.

Од стране СЈВОЈ ангажовани Федор Хаинбах 15.10.1940. сачинио је

детаљни извештај ''оцене оштећења учињених по јеврејским
емигрантима за вријеме њиховог боравка у Кладову- кућа госп.
Вељка Јоцковића, Дунавска ул.'':
На основу предложених ми на увид захтијева госп. Вељка Јоцковића
за одштету,а на лицу мјеста видио и процјенио сам споменуте
стамбене просторије дне 13. октобра о.г, част ми је саопћити
сљедеће:1/Зидарске оправке-Просторије у којима су становали наши
штићеници већином су оштећене на зидовима, јер су на исте
забијане клинчанице, ексери, стелаже, слике итд. у вези с тиме
треба дотична мјеста измалтерисати и кречити. То се односи само
на првобитно изнајмљене просторије, у којима су наши штићеници
становали од дана преселења са бродова у Кладово. Просторије, које
су тек недавно изнајмљене (!) од госп. Вељка Јоцковића, а то значи
да су биле настањене тек кратко вријеме (!), не захтјевају такове
оправке тим више, што су се садашњи становници, који су иза
одласка наших емиграната уселили у те просторије (!), сами
побринули за оправку и окречили зидове.2/Столарски оправци:а/
пошто су наши штићеници за вријеме свога становања поразбијали
извјестан број окна, треба према прорачуну 11 м2 стакла, да се
уреже у оквире и закитује.б/ Врата су дјеломично оштећена и
зарезана, те према томе треба сва да се оправе и ''китују''. Других
оправака на вратима /фарбање/ не треба, зато што су и пригодом
уселења врата била трошна, остругана и неједнако оличена. То се
односи само на првотне просторије, које су изнајмљене, док се
уопште не односи на недавно узете собе (!) које се налазе у десном
дјелу зграде, а које су већ сада настањене.ц/ У две собе треба наново
офарбати два патоса, пошто су исти изгажени од многог ходања. На
окрајцима споменутих патоса види се остатак лаковане фарбе,
пошто се уз зид није патосом газило.3/ Браварски оправци: Пошто
су извјестан број брава и кључева оштећени, треба подузети
браварске оправке, који се могу по мојем мишљењу намирити са
износом од дин.200.4/ Бунар:Пошто је усљед честе и интензивне
упорабе у извјесној мери онеспособљен капацитет бунара, треба
подузети све мјере, да се исти очисти и доведе у редовно стање.
Према наводу неких мештана то се може извршити темељитим
чишћењем камена.5/Пећ:Наши су штићеници за вријеме свога
боравка извадили једну пећ из стамбених просторија, ставили је у
дворишну шупу, гдје су је употријебили за гријање воде и кухиње.
Пошто је горњи дио пећи сломљен, треба набавити нову пећ, која је
од прилике оне величине, као што су редовне жељезне пећи у
хотелским собама.Тим оправним радовима биле би просторије све
доведене у потпуно уредно стање, које ће одговарати стамбеним
потребама и задовољити нашу уговорну обавезу. Других поправака
не треба, а уколико би се појавила потреба онда такови оправци
више не спадају у дјелокруг наше одговорности и уговорне обавезе.
Примједбе на захтјеве изнешене од стране госп.Вељка Јоцковића:У
вези са захтјевом госп.Јоцковића, да му се сви прозори и сва врата у
просторијама његове куће два пута оличе, слободан сам
примјетити, да та врата и ти прозори нису били подједнако
оличени нити у часу када смо наше штићенике уселили у зграду.
Наша је дужност, да исправимо штете на вратима и прозорима,
које су учињене резбарењем и стругањем, али уколико госп. Јоцковић
сматра да је с разлогом естетског изгледа потребно да се оличе
врата и прозори, онда то спада у дјелокруг његове сопствене
иницијативе.Исто то вреди за захтјев госп.Јоцковића, да му се
надомјесте завјесе са новима. Завјесе су додуше истрошене, али
пошто се код наплаћивања кирије узима у обзир, да је тиме и
наплаћено природно оштећење стамбеног инвентара, као што је то
обичај у свим изнајмљеним становима, није наша да купујемо нове
завјесе.
С одличним поштовањем и Шалом: Хаинбах Феодор.

Грађанским закоником, параграф 698, регулисано је да кирајџија или

закупац одговара за кривицу својих кућана... ако би се што
покварило или упропастило- обавеза корелативана оној из параграфа
687 по којем је закупац дужан закупљену ствар као домаћин по
уговору чувати и обдржавати. Отуд основ обавезе СЈВОЈ за накнаду
штете довођењем ствари у стање у којем је била приликом склапања
уговора изузев недостатака насталих редовном употребом.Хаинбахов
извештај расветљава чињеницу да је у прво време, почев од маја
1940.г. група јеврејских избеглица усељена у просторије које су део
уговора о закупу од 28.8.1940- како он констатује- тј.тај се уговор
односи на други стамбени део објекта чији Јоцковић Веља није
искључиви нити власник нити поседник, али из стилизације
формализованог правног посла, да кирија иде и ретроактивно почев
од 1.маја, изводи се закључак да је уговор уједно и признање обавеза
по основу коришћења његовог супоседничког удела у првобитно
запоседнутим просторијама. Овде је важно напоменути да према
тужби другог брата Јоцковића-Михаила, следе пак његове претензије
за закупнином за 3 његове собе и две помоћне просторије почев од
маја 1940.г. Такође је вредни доказ, на основу непосредног опажања
стручног лица, да В.Ј. потражује и надокнаду на име отклањања
последица коришћења знато пре него што су ''емигранти'' маја те
године усељени, као и надокнаду за оштећења коришћењем
просторија у којима јесу Јевреји живели пре закључења уговора, али
које су, када су их средином септембра 1940. напустили отишавши
са групом ''Кладово транспорт'' у Шабац, нови станари довели у ред
сопственим трудом и трошком, без учешћа В.Јоцковића. То је
супротно параграфу 683 Грађанског законика да кирајџија и закупац
''само оне трошкове дужан је на ствари закупљеној чинити, без којих
се ствар, као што треба, употребити не може. Што је преко тога,
спада на самога господара''. Шта више, законик децидно формулише
да је кирајџија ''на свршетку кирије дужан ствар вратити у оном
стању у коме је примио'', што искључује постојање законске потпоре
за, иначе и са становишта морала као општеприхваћеног модела
понашања, проблематичан гест једнога од поседника- власника
закупљених просторија.

СЈВОЈ је на дан пријема Хаинбаховог извештаја о стању закупљене

некретнине- 15.10.1940.г.- писменим путем известио Вељка
Јоцковића да ће ''сами по нашим обртницима вратити у стање
његову и његовог брата кућу у Кладову, у коме је та кућа била када
су се у њу уселили наши штићеници''. Уједно је од Васе Матејевића,
власника у српској историји по злу знане кафане ''Дубровник'' /ту је
у договору са немачким агентом- среским начелником Л. Чудновским
5.априла 1941.г. спроведен план о опијању југословенских официра и
војника задужених за одбрану Сипског канала (Јаковљевић 2013,
61)/, затражено да изиђе на лице места и ''под својим надзором''
доведе у пређашње стање кућу Јоцковића, уз овлашћење да се по
потреби, у име СЈВОЈ обрати среском начелству. Писмо је потписао
генерални секретар СЈВОЈ Шиме Шпицер.

Уместо пристанка на санирање стварне штете која има пасти на

терет СЈВОЈ, Вељко Јоцковић већ наредног дана, 16.10.1940.г.
организује спровођење судских радњи ''обезбеђења доказа'' уз учешће
среског суда у Кладову и у одсуству ''противника предлагача''
/СЈВОЈ/. Законик о судском поступку у грађанским парницама
уређивао је институт ''обезбеђење доказа'' на следећи начин: увиђај и
саслушање вештака, сведока, може се допустити и пре него што
парница /грађански судски спор/ отпочне уколико постоји бојазан
да ће се иначе то доказно средство изгубити или да ће се отежати
његова употреба /параграф 480, ст.1/, с тим да и без тих
претпоставки може се тако нешто учинити пред среским судома
надлежним за подручје налажења ствари-предмета будућег спора,
ако се имају утврдити недостаци неке ствари, за које противник има
јемчити /ст.3. и 4/.

Записник састављен у Кладову 16.10.1940. тим поводом не садржи

наводе из којих би се дало сазнати јесте ли и које разлоге предлагач
Јоцковић навео као оправдање бојазни да де ће отежати употреба
доказног средства уколико се сачека редовна судска процедура у
оквиру, још увек, непостојеће парнице. Записник Р.363/40 садржи
међутим констатацију како је на усменој расправи одлучено да се
допушта захтевано обезбеђење доказа, а одступање од става
1.параграфа 482. Законика о судском поступку, да се то чини без
усмене расправе, вероватно почива на чињеници да није испуњен
битан законски услова за тако нешто- преслушање противника
предлагача. Да ствар по право буде и гора, у записнику таквом-
какав је, стоји да ''противник (СЈВОЈ) није позват''!!! Кладовски суд
даље у закључку није назначио чињенице о којима се има изводити
доказ, није ни наредио вештацима све што је потребно за извођење
доказа /противно параграфу 482.ст.3. Законика о судском поступку
у грађанским парницама/. У документу се изреком тврди, кроз
форму доказног поступка, како су вештаци нашли да је: а) штета
причињена у 11 соба куће предлагача у Дунавској 15'' те да би за
довођење у исправно стање требало извршити ''малтерисање и
кречење'' у вредности радова 2.200 динара; б) бунар је загађен те
треба да се затрпа, а израда новог са материјалом коштала би 4.030
динара, в) у 14 соба предлагача полупана су окна на прозорима 11м2
стакла, да се ово намести кошта 765 динара; г) оштећено је осам
врата и 15 прозора ''на тај начин да је фарба местимично скинута''-
оправка и фарбање коштају 4.130 динара; д) у три собе скинута је
фарба са патоса те га треба офарбати- цена 680 динара; ђ) оштећено
је 5 завеса а израда нових коштала би 600 динара; е) две браве
оштећене а 12 покварених, оштећене олифне на прозорима, све
кошта 540 динара; ж) једна пећ оштећена, нова пећ кошта 1200 дин.
Службена лица по овом предмету завршили су поступање у 4 сата
поподне, уз назнаку да је вештачење чак шесторо лица уз претходни
увид у објекте у присуству суда трајало свега 60 минута у ком
времену је извршено и позивање и довођење на лице места још
двојице, у почетку непостојећих вештака. Кардиналну грешку
кладовски суд је начинио када је прво уваживши у виду закључка
предлог В.Јоцковића да се као вештаци одреде- из зидарске Струке
Марковић Боривоје и Стојановић Димитрије, из браварске Бахнер
Димитрије и Илијевић Александар- четворица мештана- занатлија,
потом у доказном поступку као вештаке саслушао шесторицу,
укључивши чак и формално противправно /без валидног закључка и
иницијалног предлога/ још ''вештаке браваре- Јовановић Анђела и
Марковић Косту''; уз то је кроз доказни поступак у вештацима
Илијевић Александру и Бахнер Димитрију, препознао ''тишлере'' без
обзира што им је претходно закључком признао искључиво
експертска знања из ''браварске'' струке!!! А да састав суда у том
случају, макар по питању стручних компетенција, није био за
потцењивање, сведочи околност што је за записничара одређен
судски приправник, дипломац Универзитета у Паризу- Милосав
Јаковљевић (Симић, 2004, 330).

Из обима наводне штете која би требала пасти на терет СЈВОЈ, уз

доказе обезбеђене на изнети начин, закључује се како су кладовски
вештаци опсервирали цео стамбени објекат, значи не само простор у
коме су већ од маја боравили јеврејски прогнаници, и не само део у
односу на који је закључен уговор са сопствеником дела закупљених
ствари Вељком Јоцковићем 26.8.1940.г. Наиме, верификована је
штета на 11 соба Дунавске 15 када су у питању унутрашњи зидови, а
на чак 14 везано за стање прозора. Не заборавимо, уговор
В.Јоцковић- СЈВОЈ од 26.8.1940 гласио је на свега осам ''соба'' плус
три ''одељења'' у дворишној згради- помоћне просторије; Михаилове
пак претензије од јуна 1940 гласе на три собе и две помоћне
просторије, уз нешто квадратних метара приде, а исто ''вештаци''
игноришу све третирајући као објекте оштећења имовине титулара
Вељка Јоцковића, у чему им срески суд свесрдно помаже не
одређујући сагласно уобичајеним и прецизним процесним
стандардима предмет и обим вештачења. У односу на испостављене
цене, упутно је компарирати их са нпр.чињеницом да у исто доба,
почев од 2.октобра 1940, за подручје Дунавске бановине важи
наредба о минималној надници у местима испод 5.000 становника,
која за неквалификованог радника старијег од 18 година не може
бити мања од 3,60 динара по радном сату, уз то имати у виду иначе
детаљно приказане обиме и врсте штете од стране Федора Хаинбаха у
извештају истим поводом од 15.10.1940.г: очито је у питању, благо
речено, претеривање поверилачке стране из уговора о закупу.

Позивајући се на ово ''обезбеђење доказа'' а поводом претходног

тражења СЈВОЈ да омогући улазак мајсторима ради извршења
поправки сагласно стању које је установио Ф.Хаинбах 15.10.1940,
Вељко Јоцковић изјављује среском начелнику Леониду Чудновском
већ 16.10, на дан ''судског вештачења'', али мимо редовног радног
времена начелства /посматрано имајући у виду данашње стандарде
о редовном периоду рада државног органа током дана, будући да је
претходно суд до 4 сата поподне спроводио вештачења/, чему је
следила израда записника и уручење предлагачу''Кључеви ћу
предати ради оправке уколико ће Савез депоновати своту од динара
14.165, колико је данас определио Срески суд приликом обезбеђења
доказа и то још данас'' . Тачност преписа саслушања оверио је лично
Леонид Чудновски, који је и спровео управно- процесну радњу
саслушања странке пропустивши да назначи време њеног извршења-
не баш типично за правника- дипломца са Хајделберга, ђака Георга
Јелинека, аутора знамените сентенце да је ''право минимум морала''
(Паунд, 2012, II 413). Такав став Вељка Јоцковића крунски је доказ
његових претензија за шиканирање друге стране кроз задавање
немогућих и са аспекта позитивних прописа неприхватљивих
услова /или:омогућићу ти да отклониш штету ако ми из Београда у
Кладово до истека дана, до којег је остало пар сати, депонујеш
готови новац у суми која превазилази оквире штете на коју имам
право надокнаде, без обзира што ће твоји овлашћеници извршити
радове и набавити материјал за санацију/ али и стицање
неприпадајућег. Из наведеног следи да је Јоцковића интересовао
новац, не поправка, за коју делом иначе није било основа /оштећења
настала коришћењем пре усељења јеврејских избеглица/ а другим
делом је већ била отклоњена /од стране станара који су се уселили
након одласка Јевреја/.

Незадовољан расплетом, Вељко Јоцковић је 31.1.1941.г. Oкружном

суду Београд поднео тужбу против СЈВОЈ:Првих дана маја месеца
1940 год. Савез јеврејских вероисповедних општина из Београда,
преко свога пуномоћника г. Гедаља из Београда, извршио је насилно
отварање врата- калаузом- моје куће у Кладову и у исту уселио око
60 исељеника Јевреја из Немачке.Ја сам за ово сазнао у другој
половини месеца јула 1940 год. и ступио сам у везу са пуномоћником
Савеза г.Хајмбахом, и настојао сам, да ово безуговорно стање
преобратим у уговорно и 26 августа 1940 год. Закључио сам са
Савезом у Београду уговор о закупу, којим сам Савезу издао под закуп
моју кућу у Кладову, која се састоји од осам соба са улице и три
одељења у дворишној згради, уз годишњу закупнину од 39.600
динара...У смислу предњег уговора о закупу ја сам пуномоћнику
Савеза г. Хајмбаху 31 августа 1940 год. предао кључ од још
незапоседнутих просторија и том приликом записнички смо
констатовали дотадашње оштећење, и г. Хајмбах је писмом од
31.8.1940 год обавестио Савез, да сам ја у свему извршио своју
уговорну обавезу...22.септембра 1940 год, по исељењу Јевреја из моје
куће, на основу уговора о закупу поднео сам Савезу записник
стручњака о оштећењу закупљених просторија у висини од 12.645
динара и Савез ми је 13. октобра 1940 год- преко свог делегата
г.Хајмбаха, на лицу места у Кладову, признао накнаду штете у том
износу... Услед овога ја сам био принуђен да извршим нужно
обезбеђење доказа, које је извршено на дан 16 октобар 1940 године од
стране Среског суда у Кладову, којом приликом је констатовано да
је оштећење 14.165 динара... Позивао сам затим Савез, да ми
констатовану штету исплати, како би благовремено извршио
оправке и оспособио зграду за издавање од 1 новембра 1940 год, али
Савез то није хтео учинити... Оваквим поступком Савеза јеврејских
вероисповедних општина оштећен сам у следећем:1/причињена ми
је штета у зградама, коју је Савез у смислу предњег уговора о закупу
имао да сноси;2/имао сам излишних трошкова (таксе, награде
вештацима, путни трошкови, поштарина и др.)-5000дин;3/а
уласком у месец новембар 1940 год и немогућношћу оправке зграда и
оспособљавања истих за уселење и издавање до 1 маја 1941 год (!!!),
оштећен сам седмомесечном киријом (!!!)- од октобра 1940 г, па до 30
априла 1941 г, по 3.300 динара месечно- свега 21.000 динара,Тако да
сам од стране Савеза укупно оштећен са 40.925 динара.Како Савез
ову суму неће да ми плати мимо спора, то га тужим... 30.1.1941 г,
Београд- Вељко Јоцковић

Новину у финансијским претензијама коју актуелна тужба доноси

чини инсистирање на накнади наводне штете на име закупнине-
изгубљене добити у периоду када Јевреји- штићеници СЈВОЈ нису
користили односне просторије: октобар 1940- април 1941, чак и за
три месеца након дана утужења. Пропуштено помињање износа из
доба коришћења простора за становање значи само једно: СЈВОЈ је
уредно измирио те обавезе. Оглушивање о чињеницу да је већ
октобра 1940 приликом прегледа стања у објектима од стране
Ф.Хаинбаха, уз одобрење Јоцковића и без накнадног оспоравања,
установљено и како је већ тада исти простор био издат у закуп новим
корисницима, значи само једно: тужилац је упорно покушавао
издејствовати оно што му по закону не припада!

Тужба Вељка Јоцковића заведена је код Окружног суда за град

Београд под бројем По.76/41 дана 31.1.1941.г. Уследио је приговор
СЈВОЈ да зборни грађански суд у лику Окружног суда за град
Београд није стварно надлежан- competentia ratione materiae- по овој
правној ствари, са аргументацијом да тужилац нема правни основ за
тужбени захтев у односу на целокупну утужењем потраживану своту,
обзиром да је он тек сувласник на кога се може односити тек
половина потраживања. Суд је одбио одбацити тужбу из овог разлога
држећи се, формални исправно, садржине параграфа 56 Законика о
грађанском парничном поступку по коме је вредност спорног
предмета како је наведена у тужби обавезујућа у погледу
надлежности и за суд и за туженика. Даље, из тужбеног захтева
када се доведе у везу са ранијом преписком и погодбом о закупном
односу, проистиче да се потраживање кирије назначеном сумом
тиче дела за који му друга страна већ признаје положај имаоца
права. То што није извршено прецизно разграничење на који сегмент
употребе просторија се захтев односи и на којим просторијама је
причињена штета, у најбољем случају имало је резултирати налогом
суда тужиоцу да прецизира тужбени захтев, но са аспекта
позитивних норми није неприхватљиво гледиште да је управо то
спорна ситуација која чини предмет суђења на расправи што ће
уследити. Отуд је закључак окружног суда По.76/41 од 24.2.1941.г. о
одбијању приговора стварне ненадлежности био правно утемељен.

21.марта 1941.г. СЈВОЈ посредством адвоката Исака Амара поднео

је Окружном суду за град Београд одговор на тужбу В.Јоцковића.
Истакнутe су нове примедбе по питању допуштености тужбе односно
постојања процесних претпоставки уз претходно још једно
спомињање приговора стварне ненадлежности, али уз истодобни
одустанак од ње: а) приговор о апсолутној ненадлежности колегијума
тог суда за пресуђења, а обзиром на вредност спора /ratione valoris/;
б) приговор литиспенденције- да тече парница, што искључује
могућност друге парнице пред било којим судом, б) приговор
недостатака активне легитимације за вођење парнице од стране
Вељка Јоцковића.

Везано за приговор да тече парница, указано је да се код нижег-

среског суда за град Београд већ води процес по тужби Михаила
Јоцковића ради дуга од кирије у истој чињеничној ситуацији.
Питање недостатка активне легитимације за покретање поступка од
стране В.Јоцковића чини се спорним позивањем на обраћање другог
супоседника Михаила Јоцковића СЈВОЈ-у, када тврди да је управо и
искључиво он властан управљати кладовском имовином Вељка
Јоцковића, што сам Вељко другим писаним aктом признаје
наводећи да је он тек сувласник зграде у којој су биле смештене
јеврејске избеглице. СЈВОЈ на тај начин настоји одбранити став да
уколико нема свих сувласника на тужилачкој страни, не може тужба
бити валидна; институт тзв. нужног супарничарства-litis consortium-а,
где природа правног односа захтева да у парници учествују сви којих
се тај правни однос тиче. Очито је окружни суд, узимајући у обзир
спорне односе између свакога од сувласника понаособ и тужене
стране, имао основа не прихватити примедбу, јер се ради о
различитим правним претензијама двојице тужилаца. Код таквога
стања ствари, заступнику одбране преостало је одмах изнети
аргументе који негирају чињенични основ тужбеног захтева. У том
делу одбрана гласи:
Тужени Савез јеврејских вероисповедних општина руковођен
племенитом намером да узме у заштиту јеврејске избеглице које су
услед смрзнутог Дунава зиме 1939/40 год морале у Кладову
прекинути своје путовање, узео је под закуп стан у кући у Кладову
од које је један од сувласника и тужилац. С обзиром на хитност
потребе крова над главом за избеглице, туженик је за стан за који се
у нормално време у Кладову плаћа око 600 динара месечно, био
приморан да плати огромну своту од 3.300 динара месечно...
Овлашећно од стране СЈВОЈ лице- Васа Матејевић из Кладова био је
ометан усвојој намери да доведе закупљен стан тужиочев у
првобитно стање, те се стога обратио Среском начелству у
Кладову да би се утврдиле сметење на које је наишао при извршењу
свога задатка...Тужилац је извршио код Среског суда у Кладову
једнострано обезбеђење доказа без позива противника односно
туженика иако је тужиоцу био добро познат заступник туженика
(Васа Матејевић), те је овај могао бити позват на усмену расправу,
како би вештацима поставио потребна питања и дао потребне
податке. Услед тога битнога недостатка то обезбеђење доказа
поднетог у тужби нема никакве правне вредности.О некој траженој
накнади штете, изложеној у тужби, не може бити речи код
доказане чињенице да је тужилац самовласно спречио туженика да
своје обавезе означене у уговору о закупу изврши, услед чега је
изгубио свако право на накнаду. Утолико мање може бити речи о
плаћању и друге у тужби означене штете ,,због немогућности
оправке зграде и оспособљавања истих за усељење и издавање до
1.маја 1941.г. ни мање ни више него динара 21.000; и ако је какву
штету уопште имао, ову је сам проузроковао својим самовласним
недопуштењем да се закупљена зграда доведе у првобитно
стање.Колико је апетит тужиоца на рачун туженика велики, види
се и по томе, што он тражи на име уображене штете месечно
динара 3.300, што износи годишње динара 39.600, односно за шест
месеци 21.000, као што у тужби наводи, иако је сам пријавио
држави за разрез пореза као бруто приход његовог- тужиочевог
имања у Кладову за целу 1940.г динара 13.680, што би изнело за
шест месеци 6.840 динара, односно месечно 1.140.дин.

За време рата Краљевине Југославије и сила Осовине парница је у

смислу параграфа 225 Законика о судском поступку у грађанским
парницама била у прекиду и могла се наставити, након престанка
рата, једино по захтеву странке, у датом случају тужиоца Јоцковића
што се експресно и збило.Након краткотрајног сукоба 6-18.4.1941,
следи окупација Краљевине Југославије, да би већ 2.маја окружни
суд за град Београд под Комесарском управом формираном од стране
Војног заповедника окупиране Србије, наставио са радом (Медић,
2005, 123). Исти заповедник доноси и низ расистички обојених
прописа, међу првима Наредбу која се односи на Јевреје и Цигане,
издату 30.5.1941. Чланом 5 ст.2. нормирано је да јеврејски адвокати
који су дотад имали адвокатску праксу не смеју више изаћи пред суд
или пред власт као заступници. Адвокатска комора Београда је
18.августа 1941 одлучила да избрише пуномоћника СЈВОЈ Исака
Амара из именика адвоката, те да му се ''за преузиматеља
канцеларије именује Мартиновић Александар, адвокат из Београда''.
Окружни суд за град Београд, поштујући цитирану наредбу
закључком од 23.9.1941 наложио је тужиоцу Вељку Јоцковићу да у
року од 30 дана извести ко пуноважно представља тужену страну.
Рочиште у спору СЈВОЈ- Јоцковић одложено је на неодређено време.

Суд је истодобно затражио став Министарства правде по питању

статуса имовине припадајуће јеврејској верској заједници, као
питање битно за егзекуцију евентуалне судске одлуке али и за статус
тужене стране у односу на њен правни субјективитет. Од стране
Министарства унутрашњих послова Министарство правде добило је
одговор 28.1.1942.г:
''Част ми је известити да у Београду не постоји Јеврејска
црквена општина, нити њен представник... Сва пак имовина бивше
црквене општине заплењена је у корист Немачке, а у смислу
постојеће Уредбе о Јеврејима''.

Вељко Јоцковић, не губећи време и идеје 1.јула 1942.г, пошто је од

стране окупатора СЈВОЈ ликвидирана, ревидирао је ранију тужбу,
између осталог, тужбени захтев увећавши ''са уласком у периоде
уобичајених рокова после поднете тужбе тј.од маја 1941.г. до маја
1942.г. са по 5.300 динара месечно- укупно за 39.600 дин'', нудећи
као доказ ''уверење општине кладовске 3281 од 20.9.1941 ''да
просторије у кући његовог брата Михајла и његовој у Кладову у
Дунавској 15, у којима су биле настањене јеврејске избеглице из
Немачке, од маја до септембра прошле године, од тог времена до
данас, услед руинираности стоје празне- неиздате''- исказ
противуречан налазу Федора Хаинбаха којем се тужилац, тада
присутан, није противио, а где се констатује да су просторије већ
издате другим станарима- стање од 15.10.1940.г! Значи, почев од
јула 1942, уместо ранијих 40.925 дин, потраживао је (наравно за
сопствени сувласнички удео од ½) укупну суму од 80.525 динара.
Вредна је пажње чињеница да је према уверењу кладовске пореске
управе од 7.3.1941 бруто кирија целе куће у Дунавској 15 за
1940.г /када су је избеглице настаниле/, износила 13.680 динара, а
годину пре 15.000 динара, како гласи уверење истог органа издато
13.3.1941.
Нит судског процеса се овде прекида. Очито покушај тужиоца да
уместо СЈВОЈ која је престала да постоји као тужену страну именује
Комесарску управу није уродио плодом. Аналогно Уредби
Министарског савета под председавањем Милана Ђ Недића, ''о
припадању имовине Јевреја Србији'', од 26.8.1942.г по чијем
параграфу 2.ст.1, Србија јамчи за дугове Јеврејина чија је имовина
припала Србији, али само до висине примљене суме од продаје оних
ствари и права тих Јевреја, које су припале Србији, није се даље
могло постављати питање судског утврђивања потраживања
преусмереног на током окупације именованог правоследбеника
имовинских права јеврејске заједнице. Могуће је статус имовине
СЈВОЈ тумачити и на другачији начин, кроз одговор Министарства
на конкретан упит суда везано за актуелни случај. Он је конципиран
пре цитиране Уредбе о припадању имовине Јевреја Србији те би по
начелу да је ''први у времену јачи у праву'' ранији акт дерогирао
каснији, и након 26.8.1942.г, као дана доношења Уредбе тужена
страна ипак морала бити немачка окупациона власт, будући да је
назначено да је имовина јеврејске верске заједнице ''заплењена у
корист Немачке''. Исто би могло проистицати из духа, не и слова,
наредбе Војног заповедника Србије од 30.5.1941, ''која се односи на
Јевреје и Цигане'', параграф 14.ст.1. где су изједначена са јеврејским
привредним предузећима ''сва правна лица која нису привредна
предузећа а имају више од трећине Јевреја међу својим члановима''.
Уредба за допуну наредбе која се односи на Јевреје и Цигане од
30.5.1941, донета 22.7.1941 од стране Војног заповедника у Србији
увела је у правни живот норме да ''управитељ може предузеће којим
управљља или друге имовинске масе којим управља са одобрењем
Генералног опуномоћеника за привреду у Србији, потпуно или
делимично отуђити или њима на други начин располагати
/чл.2.ст.2. који се придодаје уз раније постојећи параграф 16
Уредбе/; добитак добивен отуђивањем јеврејског иметка има се
употребити... на задовољавање пословних и приватних
поверилаца /чл.2.ст.5/; Генерални опуномоћеник за привреду у
Србији /припадник Немачког рајха/ има право располагања са
евентуалним вишком након намирења поверилаца /чл.2.ст.6./''
(Божовић, 2012, 300).

Како год, престанком правног субјективитета у смислу гашења

СЈВОЈ под немачком окупацијом, односни случај изгубио својство
спорне ситуације између два правно и пословно компетитивна
субјекта.
 ЛИТЕРАТУРА

-Андерл Габријела, Маношек Валтер, Неуспело бекство- јеврејски Кладово-

транспорт на путу за Палестину 1939-42, Јеврејски историјски музеј
Београд 2004.г.
-Божовић Бранислав, Страдање Јевреја у окупираном Београду 1941-44,
Музеј жртава геноцида Београд, друго издање 2012.г.
-Verona-Zuglia, Законик о судском поступку у грађанским парницама-
грађански парнички поступак, Едиција Закони Краљевине Југославије,
књига IX, Југословенска штампа Загреб
-Гамс Андрија, Основи стварног права, Научна књига Београд 1971.г.
-Глигоријевић Бранислав, Кладово и околина између два светска рата,
историјски архив Неготин 1999.г.
-Douer Alisa, Kladovo Eine Flucht nach Palastina- Escape to Palestine,
Mandelbaum Verlag, Judishes Museum Wien 2001
--Ђорђевић Андра, Теорија грађанског судског поступка с погледом на
Законик о поступку судском у грађанским парницама за Краљевину Србију,
књига I, Издавачка књижарница Геце Кона, Београд 1924.г.
-Ђорђевић Андра, Теорија грађанског судског поступка с погледом на
Законик о поступку судском у грађанским парницама за Краљевину Србију,
књига II, Издавачка књижарница Геце Кона, Београд 1923.г.
-Кољанин Милан, Друга мисија др.Давида Албале у САД 1939-1942, Зборник
јеврејског историјског музеја бр.8, Београд 2003.
-Константиновић Михаило, Облигације и уговори, Правни факуолтет
Београд 1969.г.
-Лебл Жени, Трагедија Транспорта Кладово Шабац, рукопис рада
награђеног на 41. конкурсу СЈО 1997.г.
-Медић Милена, Влада Милана Недића 1941-44, Часопис за неговање
демократске политичке културе ''Култура полиса'' бр.2-3, Култура- Полис
Нови Сад 2005.г.
-Милуновић Марко, Од немила до недрага, издање аутора, Београд 1990.г.
-Митровић Андреј, уредник, Зборник радова са округлог стола Боеград 2002
''Кладово Транспорт'', Јеврејски историјски музеј Београд 2006.г.
-Никетић Гојко прир. Општи кривични зборник, Издавачка књижарница
Геце Кона Београд 1929.г.
-Никетић Гојко прир. Грађански законик Краљевине Србије, Збирка закона
протумачених судском и административном праксом, св.1, Издавачка
књижарница Геце Кона Београд 1934.г.

Документарна грађа, интервјуи, новински текстови

-Дневник заповедника Стериоса Андруцоса за 1939.г, чува се у породичној збирци

Александра Андруцоса у Кладову
-Мапа кретања у избеглиштву породице Перошевић- oригинал се чува у породичној
збирци Душана Перашевића у Кладову.
-Дневни лист ''Политика'' Београд од 31.12.1939, стр.2, новински текст ''У
Мађарској ступа на снагу Закон о Јеврејима''
-Јеврејски историјски музеј /ЈИМ/ Београд, Фонд ''Спор око запоседања
просторија у Кладову за избеглице из Немачке 1940-1941'' 47 страна ,,И 68 е'':
препис уговора о закупу од 26.8.1940 на чијем листу је и пуномоћје за заступање
тужилачке стране, датирано 17.1.1941; тужба В.Јоцковића поднета Окружном суду
за град Београд против СЈВО ''због накнаде штете из закупног односа'' заведена
под По 76/41 датирана 30.1.1941; тужба В.Јоцковића против СЈВО ''за исплату
закупнине'', датирана 30.7.1940- несигнирана грађа;
ЈИМ 4849 К 22-6-2/11 писмо Вељка Јоцковића адресирано на СЈВО 1.8.1940,
заведено у Савезу под бројем 5224 2.8.1940.г.
ЈИМ 4849 К.22-6-2/11-12 Акт са потврдом Федора Хаинбаха од 6.3.1940.г. о
пријему кључева од Вељка Јоцковића
ЈИМ 4849 К 22-6-2/11-29 Акт СЈВО упућен Васи Матејевићу у Кладово 15.10.1940
заводни бр.7537
ЈИМ 4849 К.22-6-2/11-10 Уверење Општине Кладовске Но 328 од 20.9.1940..
ЈИМ 4849 К.22-6-2/11-17 Допис Вељка Јоцковића упућен СЈВО 22.10.1940,
заведен у СЈВО под бројем 7881 од 23.10.1940
ЈИМ 4849 К.22-6-2/11-26 Телеграм Михаила Јоцковића упућен СЈВО 2.9.1940,
заведен под бројем 6295 од 3.9.1940.
ЈИМ 4849 К.22-6-2/11-26 Акт Михаила Јоцковића упућено СЈВО, заведено под
бројем 6300 од 3.9.1940.
ЈИМ 4849 К.22-6-2/11 -16 Записник Среског суда Кладово од 16.10.1940, о
обезбеђењу доказа
ЈИМ 4849 К.22-6-2/11-35 Изјава В.Јоцковића дата Начелству Среза Кључког
16.10.1940, заведнео у Начелству под бројем 12179
ЈИМ 4849 К.22-6-2/11-40-42, ''Извештај оцене оштећења учињених по јеврејским
емигрантима за време њиховог боравка у Кладову- кућа г.Вељка Јоцковића
Дунавска ул.''
ЈИМ 4849 К.22-6-2/11-3 Тужба због накнаде штете из закупног односа датирана
30.1.1941.
ЈИМ 4849 К.22-6-2/11-18 Позив за усмену расправу 24.2.1941.
ЈИМ 4849 К.22-6-2/11-19 Закључак Окружног суда за град Београд По 76/41 од
24.2.1941.
ЈИМ 4849 К.22-6-2/11-20 Одговор СЈВО на тужбу По 76/41, примљено у суду
21.3.1940.
ЈИМ 4849 К.22-6-2/11-37 Уверење Пореске Управе Кладово 1585 од 7.3.1941.
ЈИМ 4849 К.22-6-2/11-47 Уверење Пореске управе Кладово 1685 од 13.3.1941.
ЈИМ 4849-6-2/11-45 Акт Пореске управе Кладово 1510 од 5.3.1941.- Забрана
исплате
ЈИМ 4849 К.22-6-2/11-1 Акт Адвокатске коморе Београд бр.2009 о брисању
др.Исака Амара из именика адвоката, датиран 18.8.1941.
ЈИМ 4849-6-2/11-13-14 Констатација, белешка сачињена 31.8.1941. у Кладову
поводом сагледавања обима штете на закупљеним објектима
ЈИМ 4849 К.22-6-2/11-6 Концепт припреме одбране за судски спор, за рочиште
заказано за 23.9.1941.
ЈИМ 4849 К.22-6-2/11-8 Парнично пуномоћје издато од туженика са потписом
др.Исак Амар 23.9.1941.
ЈИМ 4849 К.22-6-2/11-5 Закључак Окружног суда за град Београд о одлагању
рочишта у спору По 76/41 на неодређено време, од 23.9.1941.
ЈИМ 4849 К-22-6-2-/11 Извештај Министарства правде Окружном суду за град
Београд у вези предмета По 76/41, 2.2.1942.
ЈИМ 4849 К.22-6-2/11- 9 Припремни поднесак за судски спор По 76/41 поднет од
стране тужиоца, јун 1942.
-Одељење катастра и државних добара Бановина Моравска политичка општина
Кладово, поседовни лист 168 за кућни број ''Дунавска 15'', препис у поседу аутора

ПРИЛОЗИ:

https://www.aufrichtigs.com/01-
Holocaust/Egon_Aufrichtig/letter_from_egon_-_kladovo_-_1_july_1940.htm
 Јеврејске избеглице у Кладову, прва половина 1940, највероватније у дворишту куће
Јоцковића
United States Holocaust Memorial Museum, courtesy of Ehud Nahir
https://collections.ushmm.org/search/catalog/pa1095123

ОДГОВОРНОСТ СЛУЖБЕНИКА НАЦИОНАЛНЕ

АДМИНИСТРАЦИЈЕ ОКУПИРАНЕ СРБИЈЕ 1941-1944.

Апстракт: У овом раду даје се приказ различитих критеријума

присутних у праввној пракси приликом сагледавања елемената
кривичне одговорности службеника националне администрације
окупиране Србије 1941-44.
Кучне речи:окупација, закон, одговорност, право, морал, политика

Ратови као средство решавања друштвених сукоба, на нивоу

дефинисања политичких статуса народа организованих у
територијалној целокупности, једна су од негативних тековина
цивилизацијског развоја, за време којих права грађанина бивају
систематски излагана кршењу односно угрожавању. Према Карлу
Шмиту, држава са функцијом меродавног политичког јединства,
концентрисала је код себе овлашћења вођења рата, тиме и отвореног
располагања животима људи, обзиром да ius belli претпоставља
диспозиције од припадника сопственог народа захтевати спремност
на смрт и на убијање људи на непријатељској страни, но превасходни
учинак нормалне државе састоји се у успостављању мира, сигурности
и реда – нужних услова за важење правних норми уопште – „пошто
свака норма претпоставља нормалну ситуацију и ниједна норма не
може имати важења за ситуацију која нема тај квалификатив“ (1). У
ратним дејствима минулих столећа, то је чињено на начин да је
доведен у питање опстанак универзалних људских вредности,
посматрано у контексту планова о брисању са историјске позорнице
читавих нација или етничких група.

Разнородни модалитети галских холокауста, познатих нам из списа

Гаја Јулија Цезара (2) по практикованим спаљивањима свих
припадника противничког племена, у савременим условима
мултипликовани до стравичних размера спровођењем у дело
Хитлерове политике истребљења припадника „ниже расе“, условили
су одлучан став међународне заједнице по питању санкционисања
злочиначког понашања кроз институционализовање индивидуалне
одговорности за такве врсте злочина. Лондонска декларација
савезничких земаља од 13. јануара 1942. године, о кажњавању за
злочине на окупираним подручјима, Декларација Московске
конференције од 1. октобра 1943. године и коначно, Лондонски
споразум од 8. августа 1945, о оснивању Међународног војног суда,
надлежног за одлучивање о одговорности за злочине против мира,
ратне злочине и злочине против човечности, финализовали су
постављање темеља санкционисању понашања угрожавајућег по
људски род и достигнуте културне вредности у целини. Статутом овог
суда прецизирано је да појам ратног злочина укључује убиство,
злостављање или депортацију на робовски рад или за било коју другу
сврху, цивилног становништва окупираног подручја, те пљачкање
јавне и приватне имовине. Злочином против човечности дефинисано
је убијање, истребљење, поробљавање, депортација и остала
нечовечна дела почињена према било ком делу становништва пре или
за време рата, укључујући прогоне из политичких, расних или
верских разлога, почињене у извршењу неког злочина који спада у
надлежност Суда или у вези с њиме, без обзира да ли то представља
повреду домаћег закона земље у којој је дело почињено. Вође,
организатори, подстрекачи и учесници у постављању или извршењу
заједничког плана или завере да се учини било који од ових злочина,
одговорни су за сва дела што су их било које особе починиле у
остварењу тог плана (3). Споразуму Француске, САД, СССР и Велике
Британије, Југославија је приступила 29. септембра 1945. године.
 ГРАНИЦЕ ЗАКОНА

Национална законодавства земаља ослобођених од окупације

Немачке и њених савезника у Другом светском рату, уградила су у
сопствене правне системе одговорност за ратне злочине, злочине
против мира и човечности. Тако је, у смислу одредаба Закона о
кривичним делима против народа и државе и Закона о забрани
изазивања националне, расне и верске мржње и раздора, Војно веће
Врховног суда ФНРЈ између 10. јуна и 11. јула 1946, судило групи од
двадесетак лица, од којих су већи број чинили чланови избегличке
краљевске владе, у одсуству, између осталог и зато што су:
''- у току народноослободилачке борбе коју су народи Југославије од
1941. до 1945. у одбрани своје слободе и независности и за свој
опстанак водили против хитлеровске Немачке, фашистичке Италије
и њихових сателита, ступили и за све време рата и непријатељске
окупације одржавали политичку и војну сарадњу са окупатором ради
заједничког угушивања општенародног устанка и подржавања
окупације како би уз помоћ окупатора успоставили режим
противнародне диктатуре и националног угњетавања, те су на тај
начин у најсудбоноснијем раздобљу историје народа Југославије
извршили злочин издаје народа;
- што су заједно са окупатором у остваривању империјалистичког
плана окупатора о поробљавању и истребљењу народа Југославије,
организовали, наређивали или подстрекавали на извршење
небројаних злочина над народом: убијање и предавање рањеника
окупатору, масовна убиства и покоље, хапшења, мучења, одвођења у
концентрационе логоре и на принудни рад у корист окупатора,
принудну мобилизацију, паљевине, пљачку и уништавање јавне и
приватне имовине, силовања и друге ратне злочине, услед чега носе
одговорност за смрт и страдања стотина хиљада људи, жена и деце''
(4).

У образложењу пресуде, у склопу кључних аргумената за кривицу

оптужених, суд констатујући да је ''изричући пресуду био веран
тумач народних осећаја, правде и правичности'', одбацује одбрану
окривљених да су ступили у службу окупатора не би ли спасили
српски народ од репресалија и истребљења, обзиром да налази како
су ови ''за време окупације, служећи окупатору, радили на
одржавању система окупације, на гушењу ослободилачког устанка и
да су радећи тако извршили многобројне ратне злочине као
организатори, наредбодавци или подстрекачи'' (5).
Остављајући по страни бројне дилеме отворене процесом од 10. 6.
1946, попут оних о оправданости примене института ''командне
одговорност'', јер далеко превазилазе оквире задате теме, указујући
да изузетан значај за сагледавање лица и наличја правде на овим
просторима у периоду директно надовезаном на време окупације, но
једним делом и истовремено са њом, на тзв. привремено
запоседнутим територијама од стране Народноослободилачке војске
Југославије и народноослободилачких одбора, као
самопрокламованих органа власти у неким деловима Србије, има
неспровођење процедуре утврђивања одговорности особа које су,
такође ''у име народа'' доносиле, пре и после ове пресуде, одлуке на
лицу места о стрељањима тзв. ''народних непријатеља'' без било
каквог судског поступка и права на одбрану, што иначе није била
специјалност само комунистичких власти, будући да је у Француској
по истом критеријуму и на сличан начин извршена егзекуција без
суђења над десетак хиљада људи осумњичених за колаборацију са
Немцима (6), даља разматрања законитости поступања службеника
домаће администрације под немачком окупацијом, односно питање
правног основа деловања српских органа управе на окупираном
подручју, треба базирати на међународно-правој регулативи, почев
од Хашке конвенције о законима и обичајима рата на копну, из 1907.
године, са Правилником о ратовању на копну, чије одредбе су
производиле обавезујуће дејство и као усвојени међународни обичаји
(7). У доба хашких мировних конференција, наглашава Константин
Обрадовић, рат је не само допуштено средство решавања
међународних спорова, већ и легалан чин државе у складу с
међународним правом, с тим да се једна од сврха кодификације
ратног права састоји у ограничавању непотребног и неразумног
разарања и уништења добара или људских живота, нарочито
цивилног становништва које у рату не учествује, настојањем
усклађивања два ванправна елемента – војне потребе и захтева
хуманости; када се војна потреба задовољи, забрањује се све што би
ишло мимо те нужности и било у супротности са захтевима
човечности, а појединац је заштићен у мери у којој захтеви војне
потребе то допуштају (8).
Сагласно одредби члана 43. Хашког правилника, прва је дужност
окупатора предузети све мере које зависе од њега да, по могућности
успостави и одржи јавни ред и живот, и то уз поштовање домаћих
закона, ако у томе није апсолутно спречен. Како је окупација
привременог карактера, са значењем прелазног стања вршења
фактичке власти на запоседнутом подручју до окончања рата, следи
да је функционисање Недићеве управе у Србији имало основа у
чињеници да краљевска избегличка влада, према нормама
међународног права, и даље заступа интересе народа (9). Из овога се
може извести закључак да, само по себи, вршење полицијско-
управних овлашћења на подручју Србије, не чини основу за
сматрање било ког државног чиновника кривим за дело издаје или
ратни злочин, како се то иначе узима извесним у раније цитираној
пресуди Врховног суда ФНРЈ, изреченој 15. 7. 1946. године, кроз
квалификацију да су оптужени ''за време окупације, служећи
окупатору, радили на одржавању система окупације''. При том се
подразумева, код околности да окупација није анексија и, за разлику
од друге, не повлачи никакву промену суверености, као што то
француски правник Марсел Моа указује, дужност службеника домаће
администрације да избегавају радити у корист окупатора, а проблем
допуштености сарадње с непријатељем тек у нужним ситуацијама
омеђен је настојањем заштите својих суграђана и, као ''крајње
деликатан'', зависи више од савести него од права (10).

ДВА ЛИЦА ПРАВДЕ

Имајући у виду недопуштеност измене законодавства окупиране

државе од стране окупатора, изузев уколико супротно понашање
безусловно изискују ратни разлози, што пак не доводи у питање
његово право доношења аката позивом на постојеће прописе
окупиране државе, уколико је у интересу становништва и
функционисања управе, Наредба војног заповедника Србије од 30.
маја 1941, издата по одобрењу главнокомандујућег немачке
окупационе војске, о Јеврејима и Циганима, сврстава се у очите
примере понашања противног правилима међународног ратног
права. Немачки војни заповедник Србије 30. маја 1941. прописао је
акт о обавези Јевреја да се у року од две недеље пријаве српским
полицијским властима, на чијем подручју имају место становања или
се ту привремено налазе, како би се увели у спискове Јевреја.
Противно одредби члана 46. Хашких правила о законима и
обичајима копненог рата, где се јемчи поштовање части и права
породичних, живота појединца, приватне својине, вере и вршења
верских обреда, Наредба војног заповедника Србије обилује
сегрегационим нормама. Налик решењу Млетачке републике из 1496.
године, напуљском декрету из 1540, или одлуци дубровачког синода
од 19. маја 1606. године, Јевреји су обавезани носити на левој руци
жуту траку са натписом о националној и верској припадности; не
могу бити јавни службеници; на улазима у њихове лекарске и зубне
ординације мора бити истакнуто јеврејско порекло и забрана лечења
аријеваца и било ког другог лица које није Јеврејин. Посебно за њих
уведен је принудни рад ''за поправку ратом насталих штета''.
Забрањено им је, без разлике, посећивање позоришта, биоскопа,
јавних купатила и манифестација уопште. Свако располагање
иметком, бесплатно или уз награду, такође је забрањено. Правни
послови располагања имовином јеврејских привредних предузећа
после 5. априла 1941. године ништави су, уз предвиђену могућност
постављења специјалног комесара – управитеља. Параграфима 18-20.
Наредбе, Цигани су са Јеврејима изједначени у третману, обавезама.
Завршним одредбама успостављена је одговорност српских власти и
казнене мере за поступања противно Наредби, што је подразумевало
новчану казну, затвор, робију или смрт (11). Нацисти су
''легитимитет'' сличних норми црпли из тзв ''Расног устава'', усвојеног
на ванредном заседању Националсоцијалистичке партије у
Нирнбергу 15. 9. 1935. године, са окосницама у Закону о праву на
држављанство и Закону о заштити немачке расе и части, утемељених
на гледиштима А. Хитлера, уоквиреним говором из септембра 1928. у
Минхену: ''Када ослободимо народ од атмосфере бедног веровања у
поновно пријатељство, разумевање за светски мир, Лигу народа и
међународну солидарност, ми ћемо тада уништити ове појмове, јер у
свету постоји само једно право, а то је право силе'' (12) . Таква теза
чинила је окосницу и Закона о успостављању професионалног
чиновништва из 1933. године, према чијим нормама лицима која
нису била аријевске расе није био допуштен рад у јавним службама.
Нажалост, ни домаће власти нису чекале немачку окупацију да би
изразиле своју приврженост идејама расне теорије. Влада Цветковић-
Мачек током 1940. године донела је уредбе са законском снагом
антисемитског карактера: о ограничењу уписа Јевреја на
универзитете, високе, више и средње школе; о мерама које се односе
на Јевреје власнике радњи за трговину производима за људску
исхрану; о ограничењу располагања јеврејском имовином за
предузећа чији је капитал потпуно или делимично јеврејски, те о
увођењу комесара за таква предузећа. То је било повод југословенској
влади у избеглиштву да 1943. године донесе одлуку о стављању ван
снаге свих антисемитских мера донесених до марта 1941. године
(13). Југословенске власти, по окончању Другог светског рата донеле
су 3. фебруара 1945. Одлуку о укидању и неважности свих правних
прописа донетих од стране окупатора и његових помагача за време
окупације и о укидању правних прописа који су били на снази у часу
непријатељске окупације. По усвајању Устава из 1946, одлука је
преточена у Закон о неважности правних прописа донетих пре 6.
априла 1941. године и за време непријатељске окупације. Ови акти
односе се и на Наредбу војног заповедника Србије о Јеврејима, и на
на Уредбу Недићевог министарског света о припадању имовине
Јевреја Србији.

У циљу спровођења у дело немачке окупационе политике, садржане и

у цитираној наредби, при Управи града Београда, Одељењу
специјалне полиције, још априла 1941. формиран је Одсек за Јевреје
и Цигане. Заједнички задатак немачке војне управе и српских
полицијских снага састојао се у вршењу пописа, надзора, „смештају“
у затворе и логоре по Србији, што је до половине 1943, када је и
Одсек специјалне полиције за Јевреје и Цигане био укинут,
резултирало чињеницом да је, поред 62.184 Срба, у масовним
стрељањима убијено и 13.862 Јевреја (14). На челу Одсека налазио се
Јован П. Николић (15). Према наредби шефа Београдске специјалне
полиције од маја 1941, његов делокруг овако је дефинисан :
''Николић Јован, полицијски комесар Управе Града Београда, вршиће
општу контролу над Јеврејима: уписивати их у регистре, водити
картотеку Јевреја и сређивати картоне, како Јевреја, тако и
јеврејских радњи. У погледу одређивања Јевреја на заједничке
радове, дозвољавања да могу обављати специјалне послове, односно
ослобађања Јевреја од рада због старости или болести, водиће рачуна
да се стриктно извршавају постојећа наређења. Нарочито ће
контролисати Јевреје да ли се придржавају прописа о ношењу
јеврејског знака, о дозволи или забрани вођења радње, о истицању
табли на јеврејским радњама и о стављању ознаке да је радња
заплењена, ако је заплењена итд. Стараће се да предузме све што
треба да се наредбе о Јеврејима најтачније извршавају, па ће у вези с
тиме свршавати и разне административне послове који се тичу
опште контроле над Јеврејима. Исто тако обављаће наређења о
контроли Цигана'' (16).
О томе како је норма претакана у стварност, један детаљ садржан је
у резултату истраживања Б. Божовића: приликом хватања бегунаца,
тројице Јевреја из логора код Топовских шупа, ови су од стране
припадника српске специјалне полиције тучени и ужасно мучени, да
би их комесар Јован Николић наредног дана вратио Четвртом одсеку
полиције (17).
Оно што би се пак дало подвести под овлашћење комесара Николића
-''старати се да се предузме све што треба да се наредбе о Јеврејима
најтачније извршавају''- посебно је значајно сагледати кроз призму
Уредбе Министарског Савета од 26. 8. 1942. године, о припадању
имовине Јевреја Србији. Њеним првим параграфом утврђено је да
имовина Јевреја који су 15. 4. 1941. године били држављани
Краљевине Југославије или су били без држављанства, ако се налази
на српском подручју, припада Србији, без права ранијих власника на
икаву накнаду. У случајевима сумње да ли једна имовина потпада
под удар Уредбе, коначну одлуку, без права жалбе, доносио би
министар финансија (18).

Извесно је да потоње понашање комунистичких власти приликом

спровођења мера колективизације, подржављењем приватног
власништва, чини искорак у односу на наведени Недићев пропис но,
не би се смела сметнути с ума фрапантна сличност двеју политичких
логика оправдавања таквих поступања. Љ. Тадић, један од српских
класика марксизма, тридесетак година касније – 1975. унеће више
светлости у срж тоталитаристичких идеологија, посезањем за
Марксовом тезом да се позивањем на право и правду не могу решити
проблеми које изазива капиталистичка експлоатација и
антагонистичка природа класног друштва: „где не одлучује правда,
одлучује сила; буржоаско друштво може се укинути само ''деспотским
посезањем'' у односе својине, ''експропријацијом експропријатора''
(19).
На својеврсни реликт колективне кривице наликује Одлука АВНОЈ-а
од 21. 11. 1944. године о преласку у државну својину непријатељске
имовине, о државној управи над имовином одсутних лица и о
секвестру над имовином коју су окупаторске власти принудно
отуђиле (''Сл. лист ДФЈ'' 2/45), 28. 6. 1946. преточен у законски текст.
тиме су створене основе преласка у државну својину имовине
држављана Немачког Рајха на подручју Југославије, али и својинe
припадника немачке народности, без обзира на држављанство.
Једини, односно довољан услов конфискације лежао је у чињеници да
је власник припадник одређене етничке групе. Слично становиште
заузела је Потсдамска конференција савезника, наводећи да постоји
објективна одговорност немачког народа за све злочине нанете од
стране нациста. Назначени корак даље у односу на конфискацију
јеврејске имовине у окупираној Србији током Другог светског рата,
огледао би се у подршци немачког народа, или бар његове знатне
већине, једној политици убијања, разарања и уништавања других
народа. Дилема сличне природе евидентна је и у новијим временима,
везано за одговорност земаља учесница сукоба на простору бивше
Социјалистичке Федеративне Републике Југославије, почивајућу на
готово плебисцитарној подршци већине њихових држављана
политици која је као крајњи исход имала такође масовна убијања и
разарања са елементима геноцида.

Највиши руководиоци Београдске специјалне полиције, укључујући

Божидара Бећаревића, шефа Четвртог одсека /за сузбијање
комунистичке акције/, Илију Параноса, шефа специјалне полиције
између 5. 9. 1941. и 4. 10. 1944, Николаја Губарева, шефа Трећег
одсека /за странце и пограничну службу/ и Јована Николића, шефа
седмог одсека /за Јевреје и Цигане/, пред слом окупационе власти у
Србији, пребегли су у Аустрију и Енглеску. Државна комисија за
утврђивање злочина окупатора и њихових помагача, изузимајући
Јована Николића, прогласила их је ратним злочинцима, па су
изручени Југославији, где им је током 1949. године суђено. Николић,
мада је од енглеских власти био ухапшен скупа са Параносом и
Бећаревићем, обзиром да није тражено његово изручење, наставио је
живети у Енглеској упркос чињеницама, како запажа Б. Божовић,''да
је од првих дана окупације, у својству шефа Седмог одсека, био
организатор контроле спровођења мера окупационих власти против
Јевреја и Цигана; одржавао свакодневну везу са Гестапоом,
извршавао његове налоге, регулисао предају пронађених Јевреја
Гестапоу; после интернирања Јевреја продужио је да ради против
њих организовањем потрага за онима који су се прикрили,
откривањем јеврејског порекла оних који су се притајили и
проналажењем остатака сакривене јеврејске имовинe'' (20).
Не сматрамо потребним посебно бранити став како су услови
предвиђани међународним споразумима о екстрадицији комотно
допуштали другачији приступ комунистичке власти у сличним
ситуацијама, будући да детерминисани вршењем злочина противно
ратном праву, радом за Гестапо, оружаном борбом против савезника
и политичком сарадњом са непријатељем, поготово уколико се
једнако поступање у једнаким ситуацијама сматра обавезом у смислу
минимума морала, чине разложним таква очекивања припадника
државне заједнице.

Другом приликом, позивом на билатерални споразум од 27. јула 1946.

године, због кривичних дела издаје односно сарадње са
непријатељем, југословенска влада затражила је од француске владе
екстрадицију команданта четничког корпуса Драже Михаиловића,
пуковника Велимира Пилетића, стављеног на листу ратних злочинаца
– немачких колаборациониста због ликвидације осморо поименице
назначених лица, покоља, систематског терора и пљачке приватних
добара. У поступку пред француским судом Пилетић оспорава
оптужбу будући да се она образлаже радњама извршеним у рату, по
постојећим југословенским законима, а на основу овлашћења легалне
југословенске власти- ''Без обзира на то што је ова власт смењена
насилно, легалност рада, њеног и њених органа, не може бити ничим
доведена у питање, а камоли превратничким и одбаченим
споразумом Тита и Шубашића (21). Ово утолико пре јер се мени после
тог 'споразума' никакав чин не уписује у грех, нити може
импутирати, јер сам пре тога фаталног дана већ био у совјетским
рукама'' (22).

Одбрана заснована на аргументу рада у склопу овлашћења

проистичућих из континуитета једног државног механизма за време
окупације није била, сама по себи, одступница од одговорности,
уколико би се испоставило да су појединачним радњама кршена
елементарна начела међународног права, но током процеса за
утврђење основаности захтева за екстрадицију пред Апелационим
судом у Паризу, између 20. јула и 18. октобра 1948. године,
констатован је низ мањкавости у чињеничном основу наведеном као
потпора проглашењу за ратног злочинца. Примера ради, за првог на
листи наводно ликвидираних по Пилетићевом наређењу, београдског
професора Илију Петровића, изнети су докази да је настрадао у
Матхаузену, што су и југословенске власти накнадно потврдиле у
послератном издању његовог ''Енглеско-српског речника'', а за неке
од списком наведених особа испоставило се да су биле жртве
присталица партизанских одреда (23).
Један, са аспекта моралних назора, праведности и постулата правне
државе, крајње проблематичан став нових југословенских власти, по
питању наводне прагматичности у спровођењу казнене политике
према починиоцима тешких кривичних дела на подручју Југославије
у време Другог светског рата, јесте случај својеврсног ''откупљивања
грехов'', неодољиво наликујући индулгенцијама римокатоличке
цркве. По сведочењу Душана Карића, амбасадора СФРЈ у пензији,
такав случај познат је у односу на синовца фелдмаршала Браухича –
начелника немачке Врховне команде, поручника Еберхарда фон
Браухича- шефа службе везе у штабу генерала Лера – команданта
балканске групације Југоисток. Као што је познато, Александар фон
Лер на суђењу у Београду, поводом оптужбе да је наставио са ратним
војним дејствима и после капитулације Немачке од 8. маја 1945,
изјавио је да до њега уопште није доспело наређење Немачке врховне
команде од 8. маја 1945, о предаји свих немачких јединица. Како
Карић тврди, фебруара 1949. године у ОЗНИ је саслушаван бивши
официр за телекомуникације у штабу немачког опуномоћеног
генерала у НДХ Глезе фон Хорстенауа. Он је југословенску службу
безбедности упознао са околношћу да у југословенском
заробљеништву налази Еберхард фон Браухич који је примио
наредбу о капитулацији немачке војске од 8. маја 1945. године и
пропустио да је преда надређеном генералу Леру. Југословенске
власти убрзо су пронашле Браухича у логору у Вршцу и он им је из
поставе своје јегерске капе извукао и предао оригинал текста
наредбе од 8. маја 1945, примљене преко телекс машине. Овом
сазнању следи ургентна понуда из Берлина да се за откуп Браухича
Југославији преда 100 нових немачких камиона. После краћег
ценкања, попут сцена из брехтовских комада, наше власти
издејствовале су ''кажњавање агресора'' давањем 150 нових камиона
у замену за Еберхарда фон Браухича. Како се испоставило касније,
овај гест био је погубан за политичку каријеру неких немачких
лидера социјалдемократске провенијенције, обзиром да је Еберхард
фон Браухич, као финансијски руководилац концерна ''Круп-Тисен''
тајно финансирао три водеће политичке групације, укључујући
странку на чијем је челу био Вили Брант, наносећи демократским
процесима у Немачкој штету сличну оној начињеној продужењем
ратних дејстава у Југославији за пуних шест дана у односу на
наредбу о безусловној капитулацији окупационих снага, мерљиву
стотинама изгинулих на обе стране (24).

У српској историографији нису остали незабележени случајеви

изрицања пресуда на дугогодишње затворске казне за ратне злочине,
да би одмах по правноснажности судске одлуке кажњена лица била
пуштана на слободу. Такав је случај Хермана Нојбахера, од јесени
1943. године специјалног изасланика Немачке на Југоистоку, са
главним задатком организовања антикомунистичког блока
националистичких снага. Пошто је 1951. године у Београду осуђен на
20 година робије, пуштен је на слободу већ новембра 1952. године,
после чега ступа у службу великог пријатеља југословенског
председника Јосипа Броза Тита, етиопског цара Хаила Селасија (25).
Чини нам се занимљивим детаљ да је Херман Нојбахер као
иницијатор идеје о изградњи џиновске хидроелектране на Ђердапу,
десетак километара узводно од Кладова, код Адолфа Хитлера
примљене са одушевљењем, поводом чега је фирма ''Симен'' изводила
опсежне истражне радове, располагао подацима о овом пројекту,
који је ''васкрса'' већ 1956. године приликом приступања Јосипа
Броза Тита преговорима са румунском страном о регулацији
Ђердапа, односно изградњи велике хидроелектране на Дунаву у
близини Кладова (26).

Нова југословенска власт за кратко време успела је до савршенства

довести ''институт употребе човек'' паушалним изрицањем оптужби,
осуда на смрт стрељањем, а потом на условни отпуст уз државну
пензију. У фамозном дахауском процесу пред Војним судом у
Љубљани, Хилдегарде Хан, вереница Мартина Престрела,
функционера Комунистичке партије Аустрије и шпанског борца,
личног пријатеља Ота Бихаљи-Мерина и логораша из Дахауа,
оптужена је 20. априла 1948. године да је била агент Гестапоа у Бечу
те да је саучествовала у пресељавању и уништењу 70.000 Јевреја.
Првобитно негирајући наводе оптужнице, испровоцирала је изјаву
државног тужиоца, у складу са тадашњим официјелним поимањем
правде да ''посао одбране није да развија филозофију и објашњава
злочине, већ је њена дужност пре свега да објашњава ствари које би
приликом одређивања казне могле бити узете у обзир као
олакшавајуће околности''. После тога следе кајање оптужене због
клеветничких намера и молба да јој се изрекне блага казна, затим
осуда на смрт стрељањем. Ипак, 1953. године Хилдегарде Хан бива
условно отпуштена, 1962. године престаје важност правних
последица осуде и признаје јој се право на пензију иако никада није
била запослена, да би домаћа јавност 1976. године била упозната да
је амнестирана. Према налазима публицисте Боре Кривокапића,
објављеним скупа са описом наведеног случаја, у то време живела је у
Бечу и имала добру пензију за коју се могло сматрати да је то њена
плата за ћутање. За разлику од ње, истом приликом на смрт осуђени
Мартин Престрел ''службено је стрељан'' (27).

Како је правда пак дељена обичним смртницима, упечатљиво сведоче

резултати истраживања Миодрага Марковића о правосудним
установама у Тимочкој крајини: ''Познат је случај суђења Окружног
суда из Зајечара у 1950. години, када је у селу Бруснику (!) суђено
великом броју четничких јатака, од којих су тројица осуђена на смрт,
а остали на дугогодишње казне строгог затвора... Суђења четничким
бандитима у то време била су прави народни плебисцити – многи
људи наших градова и села долазили су на суђења у Зајечару и
давали једнодушну подршку суду како у току претреса, тако и
судским пресудама, а неке најокорелије ратне злочинце народ је
линчовао у току спровођења на суђење (!)'' (27). Истовремено судови
су спроводили и мере на санкционисању понашања лица
оквалификованих као ''народни непријатељи'' каквих је у Тимочкој
крајини током 1945. и 1946. године евидентирано чак 1275 њих.
Довољан услов за то, што је по правилу значило и драконске казне,
било је да осумњичени ''нису прихватали мере за очување победе
револуције и за продубљивање револуције после ослобођења'' (28).

О привилегијама у корист службеника националне администрације,

са примесама саучесништва у извршењу најтежих кривичних дела
може се говорити на примеру пљачке јеврејске имовине у Србији у
форми тзв. ''дивље аризације'' током 1941. године, по угледу на
сличне акције у Аустрији 1938. г. Према резултатима истраживања
Габриеле Андерл и Валтера Маношека, фелджандармерија је у
Београду запленила јеврејске радње и станове и уз њих припадајући
инвентар. Опљачкана имовина смештана је у великим халама, где су
припадници окупационих власти и локално немачко становништво –
фолксдојчери, могли да их набаве по повољним ценама (29). Други
драстичан случај забележен је у Берлину 1940. године, када су лица
запослена у операционом седишту бироа за спровођење програма
''еутаназије'' –''убице за писаћим столом'', стекла могућност попуста
приликом посета зубним ординацијама, уколико је за поправку зуба
коришћено злато извучено из уста њихових жртава (30). Својеврсни
континуитет у остварењу повластица исте природе за државне
чиновнике, и много година по окончању Другог светског рата
регистрован је у Холандији. Све до шездесетих година протеклог века
холандско Министарство финансија чувало је велику залиху злата,
сребра, накита и других вредних предмета које су нацисти
опљачкали од холандских Јевреја. Власници су били побијени у
концентрационим логорима и нико није потраживао њихову
оставштину, а холандско Министарство финансија, уместо да уђе у
траг наследницима, 1969. године организовало је тајну аукцију за
запослене у тој државној установи (31). О повластицама у виду
занемаривања чињеница извршења тешких кривичних дела,
манифестованих од стране правосудних органа по окончању
деловања окупационих режима, углавном можемо говорити као о
цени успеха новоустановљених органа власти.

ЗАКЉУЧНА РАЗМАТРАЊА

Правни аспекти речитог ћутања комунистичких власти, али и

организација за помоћ жртвама геноцида, у односу на њихову
очигледну дилему о упутности извођења пред лице правде једног
чиновника националне администрације, у окупираној Србији
задуженог за Јевреје и Цигане, али и већег броја мање експонираних
колаборациониста немачке војне управе са криминалном
прошлошћу, и поред олаког посезања за аргументом ''рада за
окупатор'' тиме што су други службеници у исто време стављани на
спискове ратних злочинаца, оптуживани и осуђивани без налажења
потребним расправљања питања сагласности њиховог поступања са
општеусвојеним правилима понашања, и поред лишавања права на
правосуђе хиљада лица стрељаних по декретима тзв. преких судова
без поштовања прописане процедуре и права на одбрану, дали би се
анализирати са законодавног, правосудног и становишта грађанина.

Претходно смо дужни изнети резерву да такво понашање нових

југословенских власти, не можемо сместити тек или само у оквире
борбе за опстанак још увек врло рањивог комунистичког режима у
Југославији, доводећи га у везу са настојањима одржавања на власти
по било којој цени, што је подразумевало међународно признање и
подршку, обзиром да на примеру једне велике европске земље,
Француске можемо сагледати последице, како то Ерна Парис назива,
проблема „чудног губитка сећања“ у односу на судбине 330.000
француских Јевреја и одговорности Рене Бусека за депортацију
хиљада јеврејских цивила, чија је хапшења и слање у логоре вршила
француска полиција; он на суђењу 1949, а Морис Папон 1997. године
своје одбране заснивали су на недостатку правог ауторитета,
слушању наређења и прекорачењу овлашћења од стране потчињених,
за шта је француски суд исказао одређено разумевање (32).

Сличним аршинима мерљиве су и консеквенце тзв. ''синдрома Курта

Валдхајма'' манифестованог његовим исказима, прво: ''у то време
нисам знао шта се дешав'', и друго: ''можда сама тада знао, али сам
касније све забрави'', уз додатни проблем да је овде и код жртава
нацизма и организација за њихову заштиту такође присутан
феномен речитог ћутања неинсистирањем на кривичној
одговорности водећег човека Организације Уједињених нација, када
се 1988. године сазнала истина о његовом деловању током Другог
светског рата (33).
Иста паралела се може идентификовати по питању ликвидација лица
окарактерисаних као колаборационисти окупаторских власти без
одлука суда, без спроведеног одговарајућег судског поступка,
игнорисањем права на одбрану, но ту већ престаје сфера права,
утапајући се у воде политике .
Утолико пре би се смело рећи да се ради о својеврсном „пеглању
биографија“ једног ауторитета почивајућег на примени силе ван
домена функционисања регуларног националног правног поретка,
ван домашаја општеприхваћених норми међународног права, који,
са атрибутима универзалног зла, не познаје ни просторне, ни
идеолошке, нити временске границе.

Следећи раније цитиране изворе, у оквиру Кантовог посматрања

права као целокупности услова којима се хтење једног може
ускладити са хтењем другог, према неком универзалном закону
слободе, следствено чему ће бити сагласан са правом сваки поступак
усклађен са слободом свих према неком универзалном закону, те
полазећи од одређења управе као слободне делатности државних
органа ради реализације државних сврха детерминисаних границама
закона, законска овлашћења у форми уредаба и наредаба Недићевог
Министарског савета, не задовољавају критеријуме сврставања у
легалне и легитимне акте, чије спровођење у дело би ослобађало
државне службенике кривичне одговорности.

Што се нове власти тиче, по окончању окупације Србије, успевши

занемарити ''оно обележје којим се право разликује од уређене
бруталности'' (34), селективним признавањем индивидуалних права и
жртава и починитеља злочина, учинила је да њено поступање не буде
вредно поштовања, но нажалост не и страха, од стране припадника
државне заједнице, са негативним реперкусијама по њен сопствени
легитимитет.

Правосуђе у функцији опстанка комунистичког режима власти, под

плаштом Марксове фразе ''Историја је судија, а пролетаријат
извршилац пресуде'' (35), стварање макар и формалних претпоставки
једнакости у моћи, богатству и приходу и осталим ресурсима, изузев
уколико не иду у прилог безусловној користи оних чланова друштва
који су у најгорем положају /Џон Ролс/, обесмислило је, између
осталог и игнорисањем обавезе процесуирања одговорности за
најтеже повреде људских права, учињене током окупације Србије
1941-1944, али и непримереним духу правде привођењем репресији
некомпромитованих људи, до те мере да је институт појединачне
одговорности и кажњавања добио ексклузивни предзнак
инструмента владања коме су сила и пропаганда главне полуге, а
трансформација грађанина у поданика највећи домет.

Господарење људским судбинама, за шта су предуслови

колективизација и уништење приватног власништва, надограђени
јаким партијским апаратом који нема конкуренције, испоставило се
далеко убојитијим средством но што је то у преживелим системима
била зависност од феудалца или гонича робова и то не само мерено
људским и материјалним жртвама, већ и ''одржавањем представе о
марксизму као апсолутном идејном и теоријском хоризонту, као
заједничким интересом како владајуће политичке елите тако и њених
'револуционарно-филозофски' критичара и секунданата'' (36).

Очигледни дисконтинуитет у природи правосудних институција

испоставио се несавладивом препреком за покушаје спровођења
интеграционих процеса чија се мисија имала састојати у очувању
целовитости друштва без обзира на супротстављеност интереса за
правдом и правном сигурношћу и монопола строго контролисаних
токова друштвених збивања, у послератној Југославији
сконцентрисаних далеко од уставом и законом омеђеног централног
државног ауторитета.

Забелешке

(1) Карл Шмит, Појам политичког, Београд 1995, часопис Трећи програм,
бр. 102, с. 54
(2) Гај Јулије Цезар, Галски рат, 6,17, Нови Сад 1980.
(3) Наведено према: Јурај Андраши, Међународно право, Загреб 1984, с.
257.
(4) Архив Војноисторијског института ЈНА, Архива Непријатељске јединице,
бр. рег. 1, ф. 9, к. 306, с. 1369.
(5) Исто, с. 1406 и 1410
(6) Према подацима објављеним у зборнику L Epuration de la societe
francaise apres la Seconde Guerre Mondiale, Fayard, Paris 2003, због
колаборације са Немцима у периоду 1940-1944, ислеђивано је 350.000
Француза, њих 26.294 осуђено је на смрт а 9763 ликвидирано је без суда . У
чланку Иље Еренбурга, публикованом у првом броју часописа Soviet Weekly,
Лондон, према интерпретацији М. Милуновића изнетој у монографији „Од
немила до недрага“ ( Београд 1992, с. 277), „нова власт прогресивне
демократије у Југославији, на основу нових народних закона, ликвидирала
је 575.000 издајника и фашиста“, што је већи број но што га је постигла
немачка војна сила у односу на Србе, изузму ли се усташки погроми.
(7) Југославија није била потписала ову конвенцију, али се сматрало да је
њене одредбе обавезују као општеусвојени међународни обичај. Видети:
Андраши, наведено дело, с. 569.
(8) Константин Обрадовић, Обавезе држава у погледу примене права
оружаних сукоба, у зборнику Људска права, теорије и примене (ур.
Мирослав Прокопијевић), Београд 1996, с. 179.
(9) Детаљније: Драган Суботић, О колаборационизму у Србији 1941-1944,
САНУ/ЦАНУ, зборник Други светски рат 50 година касније, том Први, с.
414-415.
(10) Марсел Моа, Међународно јавно право, Београд 1924, с. 284, 285.
(11) Лист уредаба војног заповедника у Србији, Архива Државне комисије
за ратне злочине, Инв. бр. 11-291.
(12) Према књизи Алена Балока, Хитлер – преузет цитат из расправе Тодора
Куљића на тему Карл Шмит – Појам политичког, Трећи програм бр. 102,
Београд 1995, с. 95-96.
(13) Милан Ристовић, Слободан Јовановић и јеврејске избеглице из
Краљевине Југославије 1942-1943, Зборник САНУ Слободан Јовановић –
личност и дело, Београд 1998, с. 325-326, позивом на копију писма
association of Yugoslav Jews in the United States Inc. – Архив СиЦГ 103-
216/220, ф. 44, и
Резолуцију скупа југословенских Јевреја у Палестини, одржаног у Тел Авиву
16. марта 1943, Архив СиЦГ 103-215/218, ф. 44.
(14) Архив СиЦГ, ДК-110, инв. бр. 14-951
(15) Јован Николић, рођен 5. 9. 1907. у Неготину, од оца Петра М.
Николића, инжењера и мајке Богиње, рођ. Вучковић; Србин, православне
вере, крштен у храму Сошествија Св. Духа у Неготину 14. 9. 1907, оглашен
неспособним за служење војске; Правни факултет са врло добрим успехом
завршио у Београду 2. 7. 1931. године; 23. 5. 1934. положио стручни испит
за чиновника Концептне струке Министарства унутрашњих послова; 21. 10.
1931. – политичко управни приправник Зетске бановине, од 27. 1. 1932, у
истом звању премештен у Срез Неготински, а од 28. 4. 1932. у Срез
Зајечарски, потом 11. 10. 1933. у Срез Нишки. 12. фебруара 1939, у време
док је службовао у Загребу, оженио је Милосаву Јеличић, кћер
индустријалца и сенатора из Бруса, Божидара Јеличића, пошто је 26. 1.
1939. постављен за полицијског комесара Седме групе Управе полиције у
Загребу. Већ 6. новембра исте године бива премештен за полицијског
комесара Управе Града Београда и одликован Орденом Св. Саве Петог
реда. У његовом полицијском досијеу, рубрика – сродници у струци –
назначено је како је Милорад Д. Вучковић, секретар Мин. унутр. послова,
брат од ујака. После емигрирања из Србије извршеног пред повлачење
немачке војске, ухапшен је од стране енглеских власти, те пошто од стране
Југословенске државне комисије није проглашен за ратног злочинца, остао
да живи у Енглеској.
(16) Наведено према: Бранислав Божовић, Специјална полиција и страдање
Јевреја у окупираном Београду 1941-1944, Зборник Јеврејског историјског
музеја Београд 8/2003, с. 112-113.
(17) Исто, с. 104.
(18) Службене новине од 28. 8. 1942.
(19) Љубомир Тадић – Право, природа и историја, Филозофске студије,
Београд 1975. године, с. 135.
(20) Бранислав Божовић, наведено дело, с. 119.
(21) Краљевом прокламацијом од 12. 9. 1944. сва власт у Југославији
преноси се на органе Народноослободилачког покрета у Југославији под
вођством Јосипа Броза Тита, са којим потом, 1. новембра исте године,
влада др. Шубашића закључује споразум о признавању „континуитета
носиоца легалне власти“
(22) Текст одбране Велимира Пилетића пред француским судом преузет из
монографије Марка Милуновића „Од немила до недрага“, Београд 1992.
године, с. 279.
(23) Исто дело, с. 258.
(24) Текст Слободана Кљакића у београдској „Политици“ под насловом „Беле
мрље прошлости – Поручник фон Браухич продужио рат“, 2004. г.
(25) Наведено према: Васа Казимировић, Немачки генерал у Загребу,
Крагујевац-Београд 1996, с. 59. и фуснота 21.
(26) Исто, с. 90., фусноте 16. и 17, према изјави Хермана Нојбахера датој
немачком историчару Андреасу Хилгруберу, од 12. 10. 1953. г.
(27) Боро Кривокапић, Дахауски процеси, Београд 1986, с. 32, 47, 160, 173,
298.
(28) Миодраг Марковић, Правосудне установе у Тимочкој крајини првих
година после ослобођења, Развитак бр. 2, Зајечар, 1985, с. 13. и 14.
(29) Момчило Митровић, Настајање државног сектора привреде у Источној
Србији 1944-1948, Развитак бр. 1, 2, Зајечар 1984.
(30) Габриеле Андерл и Валтер Маношек, Неуспело бекство – “Кладово
транспорт“ на путу за Палестину 1939-1942, Београд 2004, с. 217.
(31) Michael Burleigh, Death and Deliverance „Euthanasia“ in Germanz 1940-
45, Cambridge 1994, с. 125, цитирано према: Стенли Коен, Стање порицања
– знати за злодела и патње, Београд 2003, с. 196.
(32) Стенли Коен, Стање порицања – знати за злодела и патње, Београд
2003, с200.
(33) Ерна Парис, Дуге сенке-истина, лажи и прошлост, део објављен у листу
„Данас“, Београд, 8.4.2004, с. 23, под насловом „Смрт у Аушвицу или за
Француску“
(34) Стенли Коен, Стање порицања-знати за злодела и патње, Београд 2003,
с. 191. и фуснота 19.
(35) Роналд Дворкин, Суштина индивидуалних права, Београд 2001, с. 255.
(36) Марксов говор на јубилеју листа Peoples Paper, цитирано према: Жарко
Пуховски, О марксистичком схваћању повијести, Филозофске студије,
Београд 1975, с. 172 У приказу књиге Ремона Арона, Демократија и
тоталитаризам, Иван Јанковић ову појаву пластично описује поводом
анализе телеократског концепта политике као основа свих тоталитарних
режима, додатно радикализованих у једну тврђу есхатолошку парадигму,
наглашавајући да је пролетаријату односно партији или њеној авангарди
намењена улога и месије и еванђелисте – Нова српска политичка мисао,
Београд 1999, бр. 1-2, с. 290.
(37) Иван Јанковић, О анатомији тоталитаризма, Нова српска политичка
мисао 1-2, Београд 1999, с. 286.

*Публиковано у књизи: Ранко Јаковљевић ЈЕВРЕЈСКИ КОД, ''Беокњига''

Београд 2005

Херман Нојбахер
 Фелдмаршал Валтер Фон Браухич
https://sr.wikipedia.org/sr...

КОНФИСКАЦИЈА И НАЦИОНАЛИЗАЦИЈА КАО

ЕЛЕМЕНТИ СОЦИЈАЛИСТИЧКОГ ПРАВНОГ
ПОРЕТКА

АПСТРАКТ: Конфискација и национализација као облици

подржављења приватне својине били су током периода
конституисања социјалистичког правног поретка основни
инструменти у креирању друшевних односа, почивајућих на
комунистичкој идеологији. Анализирајући правне основе и
примењиванe модалитете њихове примене, аутор указује на
недостатак легитимитета и легалитета у понашању
државнихоргана тим поводом.

КЉУЧНЕ РЕЧИ: Конфискација, национализација, правни поредак,

легитимитет, легалитет
Својинска овлашћења, са значењем грађанске слободе, данас су
зајемчена уставом, законом и међународним уговорима, с тим да
њихово манифестовање има карактер дорпиноса који се чини
општем интересу, седствено чему је још од 19. века уобичајен став
законодавних власти да својина обавезује. Тако Аустријски
грађански законик из 1811. прописује да општем вршењу права
власништва има места само дотле, докле се тиме не вређају права
трећих лица или док се не крше законска ограничења прописана
ради одржавања и потпомагања општег благостања.

Третирање права својине као инструмента владања није изум

утемељивача марксистичког погледа на свет, али је управо у
њиховим радовима постављено на начин да се комунизму придаје
значење укидања приватног власништва као човековог самоотуђења
(1), односно да је приватна својина узроковала расцеп између
приватног и јавног интереса, из којег јавни интерес поприма
самостални облик у виду државе (2). Полазећи од чињенице да су
режими државног социјализма највише манипулисали
експропријацијом експропријатора у форми конфискације и и
национализације, као "завршних револуционарних захвата", према Ф.
Енгелсу присвајања средстава за производњу у име друштва и уједно
последњег самосталног акта државе (3), уз оправдање да се то чини
ради уништења оних услова производње који рађају пролетаријат и
од схватања да је ускраћеност грађанских права и слобода, заједно
са економском кризом и кризом морала, одлучујући разлог распада
система који се заснивају на комунистичкој идеологији, покушаћу да
укажем на околности и методе укидања приватног власништва и на
неминовност реафирмације института својине као елементарног
људског права путем анулирања последице конфискације и
национализације.

Политика и право "експропријације експропријатора"

Дефинишући право 1919. године, у оквиру рада Колегијума Народног

комесаријата правде, као поредак друштвених односа који одговара
интересима владајуће класе, заштићен и организован силом те класе,
са карактером доказа разилажења принципа (једнакости) и праксе
(неједнакости), следствено чему оно поприма облик идеологије, руски
теоретичари у раном периоду развоја совјетске државе, заговарали
су тезу да се не треба бавити стварањем система пролетерског права.
На проширеном заседању Бироа института совјетске изградње и
права, новембра 1930, Е.Б. Пашуканис износи став: "Стварање
система права лишава нас у практичном раду онога што је
најпотребније, наиме политичке гипкости, тога да се иде за
политиком, јер је политика водећа..." (4) Ако се овоме дода
опредељење да морал не представља нешто потпуно различито од
права, него само историјску етапу на путу развитка правне
идеологије (5), те да је појам моралне личности идеолошка творевина,
моћи ћемо у потпуности да разумемо поимање диктатуре
пролетаријата као ничим ограничене власти и њено функционисање
у правцу остварења прокламованог смисла комунистичке револуције-
укидање услова отуђења човека укидањем приватног власништва, уз
Лењинов изговор да формална једнакост не може бити форма борбе
против фактичке неједнакости.

Декларација права радног и експлоатисаног народа 1918, уграђена у

текст Устава РСФСР, поставља за основнизадатак совјета радничких,
војничких и сељачких депутата "немилосрдно уништавање
експлоататора и паразитских слојева друштва" и успостављање
социјалистичког државног уређења. "Сагласно принципима једнаког
права коришћења" укида се приватна својина на земљи и "сав
земљишни фонд предаје се без икакве накнаде трудбеницима", а
средства за производњу прелазе у власништво совјетске радничко-
сељачке републике, што представља финализацију одредаба декрета
о земљи, од 8.11.1917, о национализацији банака, од 14.12.1917. и о
национализацији индустрије, од 28.6.1918, потом и транспорта и
трговине. Како то каже професор Драгољуб Стојановић (6),
историјски задатак радничке класе који су одредили К.Маркс и
Ф.Енгелс у Манифесту комунистичке партије, прецизирајући да
пролетаријат користи своју политичку власт како би, корак по корак,
уништио сав капитал код буржоазије, центализовао сва средства за
производњу у рукама државе, прва је испунила октобарска
социјалистичка револуција, у чијем је праву својина циљно везана,
али на принципијелно другачији начин но што су то ограничења
права својине у експлоататорским друштвеним формацијама- "она се
појављују у својој суштини не као ограничења, већ одређују сам
садржај овлашћења власника". Управљање државном
социјалистичком имовином добија карактер административне
функције што би, уз доминирајући значај фактора "политичке
гипкости" (како Пашуканис именује приоритет политичке
целисходности у односу на право), могло дати повода закључку да је
овај вид својине фетишизирани партијски монопол.

Овакве моделе совјетска власт успела је да импортује у

источноевропске земље, заједно са ослобођењем од другог
тоталитарног система- немачког фашизма. На основу наредби
совјетске војне администрације у Источној Немачкој одузети су
земљишни поседи особа подведених под категорије ратних злочинаца
и ратних дужника, као и свих лица чији је посед био већи од 100
хектара. Без икакве накнаде подржављена су сва предузећа тешке
индустрије и око 15.000 важних малих предузећа. Имовина избеглих
лица конфискована је, за шта је тек накнадно 1952.године створен
правни основ Уредбом о обезбеђењу имовинских вредности (7).
Инспирисана социјалистичким достигнућима тадашњег СССР-а, још
за време рата, током 1942. године, Комунистичка партија Југославије
посредством својих војних органа, отпочиње са праксом
конфискације имовине "народних непријатеља" за потребе
народноослободилачке борбе.. Фочанским прописима од фебруара
1942- "Задаци и устројство народноослободилачких одбора" и
"Објашњења и упутства за рад народноослободилачких одбора у
ослоббођеним крајевима", донетим од стране Врховног штаба
Народноослободилачких партизанских одреда Југославије,
предвиђено је вршење конфискације имовине народних непријатеља,
каквим су сматрани " убеђени непријатељи народноослободилачке
борбе, организатори и носиоци непријатељских дејстава... и други
одметници од народне власти који врше насиља и дезорганизују
политички живот у позадини, али не и заведени сељаци који се
налазе у четницима и домобранима или други политички још
неопредељени грађани". На иницијативу месних и општинских
одбора, одлуке о томе су доносиле војне власти.

Одлуком АВНОЈ-а од 21.11.1944. о преласку у државну својину

непријатељске имовине, о државној управи над имовином одсутних
лица и о секвестру над имовином коју су окупаторске власти
принудно отуђиле (8), наставило се са креирањем социјалистичког
државног власништва у време док још није проглашено
републиканско државно уређење, што је чинило наш правни систем
дихотомним све до 29.11.1945. године. По доношењу Устава ФНРЈ
31.1.1946, овај пропис је 28.6.1946. преточен у Закон о преласку у
државну својину непријатељске имовине и о секвестрацији над
имовином одсутних лица, објављеном у пречишћеном текдту 6.8.1946
(9), којим статус државне имовине стичу имовина Немачког Рајха и
његових држављана на подручју ФНРЈ, али и својина припадника
немачке народности, без обзира на држављанство, што је готово акт
без преседана у нашој правној историји, будући да је једини, односно
довољан услов конфискације припадништво власника одређеној
етничкој групи, мада је дејство прописа донекле ублажено
изузимањем имовине учесника НОР-а, помагача
народноослободилачког покрета и лица која су за време окупације
одбила изјаснити се као Немци. По овом основу, од лица немачке
народности одузето је око 100.000 поседа са близу 600.000 хектара
земље. Исти закон утврђује да државна својина постаје имовина
ратних злочинаца и њихових помагача, и то стицањем
правноснажности кривичне пресуде, док се под секвестар стављала
имовина лица која су, због сарадње са окупатором или
противнародног рада, побегла или се нису вратила у земљу.

Закон о одузимању ратне добити стечене за време непријатељске

окупације, од 25.5.1945 (замењен законом од 28.6.1946.) био је повод,
како то савременици описују, да се на основу револуционарних
закона на масовним састанцима расправља о политичком држању
појединаца у току НОР-а, како би им се одузело стечено богатство.
Сви приходи који су након одбитка трошкова живота износили више
од 25.000 динара, а бил су стечени од 1941. до 1945. године,
одузимани су као ратна добит чија је висина утврђивана од стране
посебних комисија грађана. Такође је одузиман проценат новца
свакоме ко је при замени окупаторских и квислиншких новчаница
имао више од 5.000 динара. " Суделовање широких радних слојева у
провођењу револуционарних закона стварало је нову политичку
основу власти, чему треба додати и масовни добровољни рад на
обнови земље и рад грађана на обнови своје имовине, штоје све
скупа придоносило релативно бржем сређивању политичке ситуације"
(10)

Законом о конфискацији имовине и извршавању конфискације (11)

прописано је одузиманје имовине лицима кривично осуђеним за дела
против народа и државе и против човечности и међународног права,
а садржина је касније пренесена у текс Кривичног законика ФНРЈ по
коме, при осуди на казну тежу од пет година строгог затвора, суд
може учиниоце наведених дела казнити и конфискацијом имовине. У
аналима судске праксе наићићемо на ставове типа оних изнетих у
одлуци В.С.НРМ Кж.70/53, да је " давање хране убаченом шпијуну"
остварење бића кривичног дела Пружања помоћи учиниоцу
кривичног дела против народа и државе (12), уз које је могла бити
изречена и казна конфискације имовине. М.Митровић у својим
истраживањима долази до података да је током 1945. и 1946. године
за народне непријатеље проглашено 1275 лица са подручја Тимочке
крајине, и то " она која нису прихватала мере за очување победе
револуције и за продубљивање револуције после ослобођења" (13)

Уредба о откупу и промету хлебних жита у економској 1945/46.

години од 10.8.1945. (14), обавезивала је произвођаче, имаоце
хлебних жита да, по ценама које формира народна власт, предају
држави одређене количине својих производа. Непридржавање
одредаба овог, као и неколицине сличних аката о обавезном откупу
пољопривредних производа за период до 2.8.1952, санкционисано је
Законом о сузбијању недопуштене шпекулације и привредне
саботаже од 23.4.1945. (15) и следујућим казненим прописима о истој
материји. Неизвршавање прописаних обавеза у складу са планским
нормама, односно супротно наредби државних органа, кажњавано је
као кривично дело новчаном казном, принудним радом у трајању од
једног месеца до десет година, конфискацијом предузећа, радње или
пољопривредног газдинства или сразмерног дела целокупне имовине
кажњеникове,а у драстичним ситуацијама по процени народне
власти, запрећена је и смртна казна.
Законом о аграрној реформи и колонизацији (16) и Законом о
аграрној реформи и колонизацији НР Србије од 22.3.1946, са
прокламованим циљем стварања земљишног фонда потребног за
доделу беземљашима и ради стварања или допуне великих државних
пољопривредних добара, уведени су правни основи за одузимање од
власника: 1) великих поседа чија укупна површина прелази 45
хектара или 25-35 хектара обрадиве земље, ако се искоришћавају
путем закупа или најамне радне снаге; 2) земљишних поседа у
својини банака, приватних правних лица и других правних лица
одређених законом; 3) земљишних поседа цркава и манастира , по
ком основу је у Југославији одузето 2827 црквених и манастирских
поседа, од тога у Србији и Црној Гори 841 посед са 57.083 хектара
земље; 4) вишка обрадиве земље земљорадничких поседа изнад
законом одређеног максимума; 5) вишка обрадиве земље изнад 3-5
хектара, чији власници нису земљорадници, те је не обрађују сами са
својом породицом, већ путем закупа или најамном радном снагом; 6)
земљишних поседа који су у току рата остали без сопственика и без
правног наследника; 7) својине земљишних заједница, имовних
општина села, братстава, племена. На име накнаде даване једино
при одузимању вишкова обрадиве земље земљорадничких поседа и
вишка обрадиве земље изнад 3-5 хектара чији власници нису
земљорадници, бившим власницима припадало је право наплате
вредности просечног једногодишњег прихода одузете земље.
Применом овог закона држави је припало 800.000 хектара земље, а
велики пољопривредни поседи расформирани су ради уништења
капиталистичких односа на селу.

Имајући у виду податак да је око 80% индустријских објеката и

банкарски систем, прешло у државно власништво пре доношења
прописа о национализацији, што се од стране неких аутора
(Биланџић, Стојановић) правда "логиком историјске нужности да се
капиталистичка калса у Југославији нашла као класа у савезу са
окупационим силама", могло би се устврдити како је конфискација
била преовлађујући начин преузимања производних средстава у име
и за рачун нове државне власти. Наведену логику историјске
нужности вредело би ставити под лупу, између осталог, и у склопу
констатације Д. Биланџића изнете у истом раду "Хисторија СФРЈ", да
је и класна свест дела становништва, нарочито најсиромашнијег на
селу и лумпенпролетаријата у граду била искривљена, па се и тај део
становништва ставио у службу окупатора, како би се обогатио и
пљачкао туђу имовину (17)

На дан усвајања Закона о национализацији приватних привредних

предузећа, 6.12.1946 (18), извршена је национализација свих
приватних привредних предузећа општедржавног и републиканског
значаја у 42 привредне гране, тако што су потпала под режим
државне својине сва покретна и непокретна имовина и сва
имовинска права која припадају предузећу или служе његовој сврси.
Изменама из 1948. године национализују се и предузећа опште
важности за савезну или републичку привреду, за заштиту народног
здравља или за културни развој народа, сви приватни комерцијални
магацини од 100 тона капацитета и све некретнине у својин страних
држављана, страних установа или страних приватних или
јавноправних лица, изузев некретнина сељака- земљорадника који
сами обрађују земљу, стамбених зграда које служе власнику за његово
становање и некретнина- представништава страних држава. Уз ову
деградацију носилаца својинскоправних овлашћења према
критеријум припадности одређеној држави односно нацији, противно
елементарним људским правима и начелу правне сигурности,
придодата је ситуација да југословенски држављанин који пређе у
страно држављанство губи право својине на некретнинама у ФНРЈ, а
ове постају државно власништво.

Обавезе новог титулара закон је ограничио на правоследбеништво

само до висине активе национализованог предузећа, уз ограду да
држава тј. државно предузеће неће преузети обавезе настале из
пословања ван делокруга самог предузећа, затим обавезе настале из
пословања за време рата или из рада за непријатеља, обавезе настале
из послова недопуштене трговине и шпекулације, оне које су биле
срачунате на презадужење предузећа или су произилазиле из
угговора са намештеницима и члановима органа предузећа. Држава
је за себе издејствовала и слободу у року од шест месеци раскинути
све уговоре дотадашњих управа, уз обавезу давања накнаде
сауговарачима, тек ако су радње или испоруке извршене по
раскинутим уговорима користиле предузећу. Сам поступак
национализације заснивао се на акту о привременом преузимањуод
стране надлежног министарства или овлашћеног органа, којом
приликом се врши инвентарисање и примопредаја имовине-
предмета национализације. Накнада за одузету имовину давала се у
државним обвезницама које гласе на доносиоца, у вредности чисте
активе предузећа, према стању на дан преузимања од стране државе.

Законом о пољопривредном земљишном фонду општенародне

имовине и додељивању земље пољопривредним организацијама ,од
27.5.1953. (19), утврђује се да у пољопривредни земљишни фонд
улази и постаје општенародна имовина обрадиво пољопривредно
земљиште земљорадника површине прехо 10 хектара, док прелазне и
завршне одредбе томе придодају и случај када лица која нису
земљорадници имају земљишта преко максимума одређеног законом
о аграрној реформи и колонизацији (3-5 ха), при чему се вишак
земљишта, као општенародна имовина, уноси у пољопривредни
земљишни фонд. Основ за калкулацију допуштене површине
земљишта јесте укупна површина у оквиру домаћинства; она се
подводи под норму о максимуму тако што се збрајају површине
обрадивог земљишта у власништву старешине и свих чланова
домаћинства, а то у контексту одреднице да га сачињавају лица која
заједнички обрађују исту земљу у истом газдинству или деле приходе
од њега, значи да се није остављало 10 хектара земљишта свакоме
земљораднику, како то указују основне законске одредбе, већ
целокупном домаћинству. Ситуацију тек донекле ублажава
установљено право Извршном већу Народне републике да може
прописати остављање сопственицима више обрадивог земљишта
уколико се ради о породичним задругама, конституисаним од
неколико или већег броја породица, или ако се домаћинства налазе у
крајевима где је земљиште претежно слабог квалитета, али и тада по
правилу до 15 хектара. На име накнаде одређује се сума од 30.000
динара (за земљиште 8. класе), до 100.000 динара (за земљиште 1.
класе) по хектару, са роком исплате од 20 година, без камате, за шта
се издају обвезнице на доносиоца. Казнене одредбе предвиђају
новчану казну или затвор до једне године за лица која у намери
онемогућавања или отежавања уношења земљишта у пољопривредни
земљишни фонд, отуђе земљиште, изврше његову деобу, дају
неистините или непотпуне податке у вези утврђивања стања
релевантног за примену закона, односно у таквој намери закључе
фиктивни уговор о отуђењу или деоби земље.

Према Закону о национализацији најамних зграда и грађевинског

земљишта, од 26.12. 1958. године, национализују се: 1) зграде у
грађанској својини са више од два стана или више од три мала стана;
2) све стамбене зграде и станови као посебни делови зграда у својини
грађанских правних лица, друштвених организација, других
удружења грађана; 3) пословне просторије у својини истих лица, ако
не служе њиховој дозвољеној делатности; 4) вишак преко два стана у
својини једног грађанина; 5) пословне просторије у стамбеној згради
у својини грађана; 6) пословне зграде у грађанској својини које служе
за вршење привредних, административних, просветних, културних,
здравствених, социјалних и других сличних делатности ( изузев оних
који служе за вршење дозвољене пословне или друге делатности
њихових сопственика); 7) сва изграђена и неизграђена земљишта која
се налазе у ужим грађевинским реонима градова и насеља градског
карактера, с тим да је чланом 34. прописана могућност накнадног
одређивања која се места сматрају градовима, насељима градског
карактера, ужим грађевинским реонима. На име накнаде за
национализоване непокретности, ранијим сопственицима
додељивана је сума у висини 10% од станарине која се плаћа за
односну зграду или њен део на дан ступања на снагу овог закона, за
време од 50 година, али са резервом да се при утврђивању висине
накнаде за национализовану пословну зграду, пословну просторију
или стамбену зграду са пословним просторијама, није узимала у
обзир закупнина закупнина за пословну зграду и просторије, већ она
која би се за те просторије плаћала да су се користиле као стамбене.
Закон садржи и одредбе о кажњавању до једне године затвора лица
која пред комисијом прећуте да имају неку од непокретности за
национализацију.

Примењени модалитети подржављења приватног власништва

на примеру електричне централе у Кладову

-Електрична централа Јакова Р. Варона 1930-1944 -

Било каква индустријска постројења у Србији тридесетих година

прошлог века била су права реткост, тако да је мала електрична
централа са генератором од 42 киловата, производећи осветљење "од
мрака до десет и по сати увече", према белешкама кладовског
хроничара, представљала "једину културну тековину коју Кладово
има" (20).

На основу потврде среског начелника Но.5398, од 31.3.1930. године,

ступио је на снагу концесиони уговор о електрификацији ове
варошице, са роком трајања концесије од 32 године и обавезом
општине да годишње плаћа концесионарима: за уличну расвету-
394.200 динара, за претплатнике- 164.250 динара, од чега тек 30.000
динара пада на терет самих претплатника.

Ортачки уговор у вези реализације пројекта електрификације

Кладова закључен је 9.8.1930. године између фирме "Рефлектор"
Лазара С.Стојановића и брата, Београд, Јакова Варона и Арона
Варона, трговаца београдских и Мирослава Милошевића,
предузимача, следствено одредбама параграфа 723-758 Српског
грађанског законика, који између осталог прописује да " уговор
ортачки бива онда кад се два или више њих лица сложе са свој труд
или ствари уложе на то, да ползу која се отуда добије међусобно
деле" /723/, да "сваки ортак дужан је по мери дела свога уложенога
радити о ползи ортачкој једнако као други" /730/, те да 2 ако ортак
који не би уговорене услове испуњавао, или би због учињеног
злодејства поверење изгубио, онда би се такови и пре времена из
ортаклука искључити могао" /755/.

У реализацији посла, према подацима Министартсва трговине и

индустрије (21), инвестирано је основног капитала 967.000 динара,
што са 54.000 динара уложених у зграде, даје суму од 1.021.000
динара.

Сачуван је документ Општине Кладово Но.51, од 5.1.1931, којим се

од стране председника суда, а по предмету пуштања у рад
електричне централе, начелник Среза Кључког умољава да код
надлежне власти издејствује пуштање у рад одмах, будући да је то од
општег интереса.

Из дописа Индустријске коморе Београда, бр.317, од 24.1.1931.

године, упућеног Министарству трговине и индустрије, поводом
молбе Јакова Варона (22) датиране 22.1.1931, " за одобрење
обављања електричне централе у Кладову", може се сазнати да је,
ускоро по закључењу ортачког уговора, дошло до спора код
Берзанског суда, који је под бројем 3291, 23.12.1930. донео пресуду о
овлашћењу Јакова Варона да, без пристанка фирме "Рефлектор",
прибави одобрење у виду протоколације за обављање послова, не
упуштајући се при том у облигационо- правна овлашћења уговарача.
Централа исте године отпочиње са радом, а спор за раскид ортачког
уговора прераста у дугогодишњу парницу, што је условило да
општина кладовска седам година не отплаћује своје обавезе из
концесионог уговора, улажући тек незнатна новчана средства код
Државне хипотекарне банке у Нишу, са стањем на дан 31.12.1934.
свега 27.692 динара, по партији бр.3037. Изабрани суд Београдске
берзе своју пресуду И.С.бр.257, од 17.7.1934, о утврђивању
раскинућа ортачког уговора у корист Јакова Варона, заснива на
чињеници да фирма "Рефлектор" није доказала на договорен начин,
писменом потврдом издатом од Ј.Р.Варона, испуњеност обавезе
преузете тачком 2. уговора о ортаклуку што такође, у временском
размаку од 11.2.1935. до 29.1.1936. године потврђују прво Трговачки
суд у Београду, (23) затим Београдски апелациони суд (24) и коначно,
Касациони суд у Београду (25) Назначени судски спорови међутим
нису ометали Електричну централу у испоруци енергије
потрошачима, о чему сведоче под фирмом Јакова Варона издати "
Исказ о утрошку електричне струје по струјомерима код потрошача"
и "Исказ о утрошку електричне струје паушалних потрошача", оба за
месец јуни 1939.године. Из ових докумената да се установити како је
104 потрошача за месец дана имало утрошак 400,5 киловата, а за 37
потрошача утрошак је наплаћиван паушално, с тим да су струјомери
у Електричној централи забележили месечну потрошњу 905 киловата,
од чега сума 579 киловата чини утрошак приватних претплатника, а
326 киловата потрошњу јавне расвете. Годишња производња
електричне енергије за варошицу од 2.000 људи била је знатно мања
од југословенског просека за 1938- 71 киловат киловат по
становнику, а далеко испод европског просека од 400 киловата по
становнику, али је извесно како је она за ову средину имала значај
културне тековине, далеко важнији но што то статистика показује.

За време немачке окупације, ситуирана на делу Србије под

директном немачком управом, пошто је власник Јаков Р. Варон
1941. године нестао, централа је наставила са производњом. Рад у
ратним условима био је отежан, што се огледа и у извештају вршиоца
дужности бана Моравске бановине, у коме се констатује да су морал
и дисциплина после поновног ступања на посао знатно опали и да је
вршење јавне безбедности све теже (26). Стабилизацији овакве
ситуације свакако је допринело стационирање одељења Гестапоа у
Кладову и појачана пажња немачких власти ,усмерена ка
неутрализацији рада страних обавештајних служби на ђердапском
сектору. Занимљиво је да објект централе није у то време уписан у
катастарским књигама по основу Уредбе о припајању имовине
Јевреја, највероватније из разлога што је у јавној евиденцији и тада
преовладавао својински режим на земљишту, како то иначе бива код
катастра, а које је сво време било назначено као државна својина.

-Од принудне управе до државне својине, 1944-1948 –

Један од првих помена кладовске електричне централе у ослобођеној

Србији налази се у записнику са седнице НОО Кладово од 24.2.1945.
године (27), на којој је предмет расправе обрачун члана одбора Ђуре
Јоковића " о набавци појединих делова дизел мотора и поправци
истих за електричну централу овога одбора", из чега би се, имајући у
виду чињеницу нестанка за време рата власника централе Јакова
Варона, могло закључити како је централа као имовина одсутног
лица стављена под државну управу или секвестар, применом Одлуке
о преласку у државну својину непријатељске имовине, о државној
управи над имовином одсутних лица и о секвестру над имовином
коју су окупаторске власти принудно отуђиле, донесене 20.11.1944.
године, с тим да се у ''Извештају Окружног Народног одбора Зајечар,
одељење индустрије и занатства, бр.1092 од 29.8.1945. о преузетој-
секвестрираној и конфискованој индустрији у округу Зајечарском "
(28), упућеном Министарству индустрије и рударства Србије, наводи
да је централа под секвестром, што би донекле могло дати основа
мишљењу како се ради о имовини коју су окупаторске власти
принудно отуђиле, мада такав став доводе у питање потоње управно-
правне радње у форми акта о секвестрацији од 1946, када цитирана
одлука- општи акт, није више производила правно дејство, што опет
не значи да није могла бити заснована на управо у то време
усвојеном закону важећем за исту материју. Упоредном анализом
цитираног записника и извештаја сазнајемо да је, после 22.9.1944.
на главној машини прсла осовина, да је са немачког брода који је
наишао на мину код Оршаве на Дунаву, скинут бродски мотор од 30
кс и уграђен у постројење централе. посредством кладовског трговца
Анђела Анђелковића 18.12.1944, од индустријалца из Турну
Северина, К. Колана набављено је осам карика за овај мотор,
поводом чега је плаћено девизном трансакцијом 23.272 динара
(25.600 леја). занимљиви су подаци да је за набавку тих делова
А.Анђелковић намирен 21.2.1945. исплатом од стране НОО Кладово
суме 23.272 динара, док је у ставу 2. записника са седнице одржане
24.2.1945. констатовано како је исти А.Анђелковић 20.2.1945.- дан
пре свог намирења- учинио позајмицу Народноослободилачком
одбору у Кладову, у висини од 23.273 динара, што илустративно
указује на неке од практикованих начина регулисања дужничко-
поверилачких односа у тзв. фази обнове и изградње земље.

Извештају Окружног НОО Зајечар о преузимању централе претходиле

су наредбе Управе Народних добара Србије бр.3935 од 6.7.1945. и
Министарства индустрије и рударства Србије бр.20427 од 7.8.1945,
са записником сачињеним у Кладову 25.8.1948. Тога дана комисија
састављена од представника Одељења Министарства индустрије и
рударства при ОНО у Зајечару, инг. Павловић Милоша,
представника Управе Народних добара у Зајечару, Љ.Станковића,
члана Среског Народног одбора и референта УНД у Кладову
Сорејевић Петра и Телемаха Кукараса, руковаоца електричне
централе, утврдила је следеће : 1) да је централа бивша својина
Јакова Варона, нема никаквих докумената и у исправном је стању;
2) крајем јануара 1945. на централи је извршена обнова постављењем
дизел мотора "Крепеле Ален", скинутог са заплењеног немачког брода-
својина Немачког Рајха, са два велика резервоара од по 800 кг и
једним мањим од 100-120 кг, две флаше за компримовани ваздух са
одговарајућом инсталацијом; 3) у предузећу раде главни машиниста
и помоћник, који су службеници Речне пловидбе и два лица за
одржавање мреже; 4) вредност згарде са земљиштем процењена је на
50.000 динара а вредност машина и осталог инвентара на 220.000
динара, свега вредност предузећа- 270.000 динара.

Будући да извршена процена вредности није била задовољавајућа,

по наредби Управе народних добара Србије, иста комисија 15.9.1945.
врши поновно утврђење стања централе и вредности, узимајући у
приликом процене цене из 1939.године, јер " садање цене за мотор и
машине нису утврђене ни познате" и налази да је вредност зграде,
земљишта, машина и другог инвентара иста као приликом прве
процене, с тим да се као дела предузећа врши и процена вредности
4,5 километара развода мреже са 130 стубова, 13,5 километара голе
жице и 400 комада изолатора, на укупан износ од 44.000 динара,
док се алат примљен од Главне управе речног саобраћаја, као
неопходно потребан за рад централе процењује на 13.000 динара,
тако да електрична централа са разводном мрежом вреди 327.000
динара (29)

22.1.1946, под бројем 115, заведен је код Окружног НО, Одељење

индустрије занатства и рударства "Записник о преузимању
електричног постројења у Кладову". Тога дана Одељење ОНО Зајечар
предало је Електричном предузећу Србије целокупно електрично
постројење у Кладову који је дотад приходовало, као и све
службенике који су на експлоатацији централе радили, уз
констатацију да ће се спискови о преузимању, због временских
прилика, накнадно сачинити.

Актом Министарства индустрије Србије- Одељење за енергетику, IV

бр.8042 од 25.2.1946. одређена је комисија за процену електричне
централе у Кладову, која је 17.3.1946. године служећи се проценом
вршеном приликом примопредаје између Главне управе речног
саобраћаја и Управе народних добара, приступила процени
утврдивши, између осталог, следеће вредности: 1) мотор "Крепеле
Ален", са два резервоара по 800 кг, једним од 120 кг, две флаше за
компримиран ваздух са комплетом- 85.000 динара; 2) генератор
"Азеа" од 42 киловата- 30.000 динара; 3) разводна табла комплетна-
7.000 динара; 4) неисправни дизел мотор "Хофер Шранц"- 8.000
динара; 6) свега инвентар централе 151.117 динара; 7) зграда
централе без земљишта ( са назнаком " зграда нема свог плаца")-
30.000 динара; 8) дрвена барака уз зграду централе- 4.000 динара; 9)
електрична мрежа са стубовима, изолаторима и жицама- 22.000
динара ( по процени комисије од 15.9.1945, исто је имало двоструко
већу вредност- 44.000 динара); 10) сав алат у централи- 3.470
динара; 11) укупна вредност инвестиције ел.централе у Кладову-
динара 210.587 (30),

Наведени записник био је правни основ на који се Електрично

предузеће Србије- Експозитура Кладово позвала у свом захтеву
бр.416 од 22.5.1946. године, упућеном Катастарском одсеку СНО
Кладово (31), ради снимања и увођења у посед. На основу тога,
Катастарска управа Кладово је под бројем 13. службене евиденције
списка пријава у 1946. години, формирала пријавни лист промена у
поседовном стању за 1946. годину, у којем су наведени: 1) рубрика
"досадашње стање"- поседовни лист 23, парцела 582, кућни број 4,
Добро општине Кладово, 2 зграде од 1,32 ара и пашњак 2. класе од
92,90 ара, свега 94,22 ара; 2) рубрика "ознака промене, времена у
ком је настала промена и исправе на којој се промана оснива",
неадектавно попуњена текстом- "по одлуци Месног одбора Кладово
бр.___"; 3) као пријављено "ново стање"- деоба поседа, тако да се из
претходне к.п.бр.582 издвајају к.п.бр. 582/1, пашњак 2.класе од
49,11 ари и к.п.бр. 582/2, пашњак 2.класе од 29,31 ар, уз навођење у
рубрици "поседник"- "Добро општине Кладово" (непромењени статус)
и к.п.бр. 582/3 са двојном катастарском културом- кућа 1,32 ара и
пашњак 14,48 ара, уз навођење у рубрици "поседник"- " Државно
добро, Електрично предузеће Србије- Београд" ( нови статус). Дана
25.6.1946. извршено је геодетско снимање ради издвајања објекта
централе и плаца у новом стању поседа, и исто је спроведено на
катастарском плану бр.11 КО Кладово као окончана промена
28.6.1946. године.
У службеној евиденцији катастарског уреда за КО Кладово, књизи
списика промена за 1946. годину, овај трансфер евидентиран је под
редним бројем 46, са забелешком на спису "Тражити одлуку МНО
Кладово о додели земљишта Електричном предузећу Србије", будући
да приложени записник бр.115 није ни указивао, као потенцијални
правни основ, на пренос права коришћења, односно власништва на
земљишту. У смислу Уредбе о укњижењу права својине права својине
на државној непокретној имовини, укњижење права својине могло је
вршити се на основу исправе којом се несумњиво утврђује својство
непокретности као државне имовине, и исправе којом надлежни
државни орган одређује орган управљања. У нашем случају,
очигледан је недостатак исправе којом се утврђује својство
непокретности као државне имовине.. Да парадокс буде већи, тек
21.10.1946, по извршењу уписа у јавним књигама као државног
власништва, а поводом захтева Окружног одбора у Зајечару бр.3796
од 14.10.1946, Срески суд у Кладову ,под бројем Р-355/46 (32) "у име
народа" доноси решење да се " секвеструје електрична централа на
плацу бившег сопственика Јакова Варона, катастарске општине
Кладово, бр. 582/3", и сва постројења у централи, специфицирано по
ставкама и утврђеним вредностима, из записника Комисије
Министарства индустрије Србије од 17.3.1946, "која се целокупна
ставља под Управом народне имовине". Наведено решење крунски је
доказ оспоравања тезе изнете у раду М.Митровића (33), да је овај
објекат прешао у државну својину по основу конфискације, по
закону о конфискацији из 1945. чији је, како он тумачи, правни
основ национална издаја буржоазије, а у прилог чијег оспоравања
говори и општепозната чињеница да је конфискација по том закону,
и иначе, по правилу последица кривичног дела или
административног прекршаја, чега услед нестанка Јакова Варона
(34) ниуком случају није могло бити. Имајући у виду да појам
секвестра подразумева одређено прелазно стање у виду поверавања
имовине на управљање или чување, дало би се бранити становиште је
да електрична централа у Кладову, до ступања на снагу измена
Закона о национализацији приватних привредних предузећа из1948.
године, није могла стећи легални статус непокретности у државној
својини. Наиме, тек одредбом чл.20. овог иновираног закона (од
29.4.1948.) прописано је да даном његовог ступања на снагу,
национализују се и прелазе у државну својину и сва она предузећа
која по свом значају или по свом капацитету имају општу важност за
савезну или републичку привреду, каквим се предузећима сматрају
све електричне централе које су самостални погони. Тим поводом
актуелизовано је и питање накнаде чија је вредност по чл.9.ст.2, ако
је национализована имовина била секвестрирана или по ма ком
основу под државном управом, утврђује на дан када је држава узела
предузеће под своју управу. У том случају прописана је обавеза
давања сопственику накнаде за искоришћавање имовине предузећа
од стране државе, за време док је била под државном управом, у
облику законских камата на вредност национализоване имовине, до
висине стварне добити коју је држава имала из управљања тим
предузећем. Као основа за утврђивање вредности национализоване
имовине у датом случају електричне централе, могле би послужити и
претходно наведене процене државних комисија, уз указивање на
евидентне нелогичности каквим се чине околности да вредност
зграде и плаца по налазу те комисије износи 50.000 динара, што је у
то време тек цена педесетак мушких кошуља док, истим аршинима
мерено, 4,5, километара разводне мреже са 130 стубова, 13.500
метара жице и 400 изолатора, по истом налазу и у исто време, вреди
колико 2.200 кг кромпира или 150 м . тзв.народног платна.

На крају, слободни смо приметити како не би требало искључити

потребу сагледавања околности релевантних за оцену придржавања
државних органа одредбе чл.7.ст.3. Закона о поступању са
имовином коју су сопственици морали напустити у току окупације и
имовином која им је одузета од стране окупатора и његових помагача
("Сл.лист ФНРЈ" 64/46), на снази од 9.8.1946, од када је започело
рачунање овом нормом установљеног једногодишњег рока
остављеног власницима и њиховим правоследбеницима за
подношења захтева ради повраћаја напуштене имовине или
покретање одговарајућег оставинског поступка ради утврђења
наследних права на њој. Можда би се у том правцу дала наћи
позадина "изненадне" одлуке од 21.10.1946, о секвестрирању
електричне централе која је већ претходно, пре ступања на снагу
овога закона добила статус државног власништва, но евидентни
пропусти надлежних органа приликом одлучивања о коначној
судбини електричне централе Ј.Варона, противуречна схватања о
власништву над грађевинским земљиштем које се једном приказује
као право Ј.Варона, други пут, за разлику од зграда, као државна
односно општинска имовина,а најпре зарад непридавања у актима
комунистичких власти никаквог значаја чињеници да се радило о
концесионом уговору као специфичном правном послу са аспекта
својинско правних овлашћења но не са свим атрибутима апсолутног
права, чине озбиљне препреке сваком даљем упуштању у
проблематику поштовања од стране једне државе норми које је сама
установила.

Закључак

Разматрање питања легитимитета и легалитета подржављења

приватног власништва, као покушаја привођења циљу
револуционарног преврата, упутно је засновати на ставовима да
суштина марксистичког схватања, са значењем покушаја његовог
оправдавања, није у томе да постоје права појединаца и одређена
правила, већ да се изведу одређени радикални друштвени пројекти,
којима су права и правила само сметње (36), те да је неопходно
разликовати законско важење, које норме задобијају када су у
складу са предвиђеним институционалним поступком стављене на
снагу и важење на које норме могу полагати право путем њихове
заснованости у праведности, односно- како то Џон Ролс у својој
Теорији правде истиче- да свака особа поседује неприкосновеност
почивајућу на правди коју чак ни добробит друштва као целине не
може да оспори.

Придавање правним категоријама идеолошког значења, у склопу

таквих околности као што је чињеница да су социјалистичке
револуције пре стварале судове него законе, што је правдано
тврдњом да стварање права може само тада бити организујућа
делатност, ако "у револуционарном правцу искоришћава чак и
конзервативна својства правне форме" (37), или да буржоаско право
названо " старим правним правилима" важи у новој држави као нека
врста правног обичаја (38), довело је до ситације да је у Југославији у
претежној мери извршена конфискација приватног власништва, у
процесу формирања социјалистичке државне својине, знатно пре
установљења социјалистичког државног уређења, уз накнадни
покушај прибављања легитимитета преименовањем одлука војних
власти и политичких тела те привремених народних
представништава у законске форме. У том правцу, довољно
аргументативно делује и давно распрострањено мишљење чији је
заговорник професор Д.Стојановић (39), по коме потпуна надокнада
за национализовану имовину чини илузорним политичке циљеве
национализације, јер се давањем потпуне накнаде бившим
власницима не мењају њихове дотадашње економске позиције
власти, "не развлашћују се присвајачи вишка вредности, већ се само
врши реформа капиталистичког друштвеног система".

Полазећи од става да се проблем легитимитета као есенцијалног

обележја демократије, сведен на налажење логичког оправдавања
покоравању власти, може поставити само у демократском
политичком систему јер, у аутократским режимима ниједан разлог не
би могао да послужи као оправдање, већ једино као објашњење (40),
код околности да је у Југославији 1948. декларисано одрицање од
стаљинизма, али не и од стаљинистичких метода стварања државне
својине на средствима за производњу и ликвидације приватног
власништва, можемо констатовати како су омогућавање
трансформације јавног права у политику и неусклађеност делања
власти са правном сигурношћу у периоду социјалистичког развоја
ФНРЈ, условили негацију права преображеног у идеологију, кроз
негацију основних претпоставки легалног и легитимног правног
поретка.
 ЗАБЕЛЕШКЕ

(1) Карл Маркс, Трећи економско- филозофски рукопис, Рани радови,

Загреб-Београд 1966, с.275.
(2) Карл Маркс, Немачка идеологија, Рани радови, Загреб-Београд 1966,
с.379.
(3) Ф.Енгелс, Анти Диринг, Загреб, с.295.
(4) Цитирано према: Фирдус Џинић, Један покушај заснивања
марксистичке теорије права, Београд 1979, с.120.
(5) И.Разумовски, Проблеми марксистичке теорије права, Москва 1925,
с.50. и даље.
(6) Д.Стојановић и група аутора, Друштвена својина и самоуправљање,
Београд 1979, с.202. и даље.
(7) Volker Pellet, Приватизација и повраћај експроприсане имовине у
Источној Немачкој, Правни живот бр.10, Београд 1996, с.215-222.
(8) Сл.лист ДФЈ 2/45
(9) Сл.лист ФНРЈ 63/46,74/46,105/46
(10) Душан Биланџић, Хисторија СФРЈ-главни процеси, Загреб
1979, с.104.
(11) Сл.лист ДФЈ 4/45,70/45 и Сл.лист ФНРЈ 61/46,74/46,105/46
(12) Богдан Златарић, Кривични законик у практичној примени,
2.књига, Загреб 1958, с.51.
(13) М.Митровић, Настајање државног сектора привреде у Источној
Србији 1944-1948, Развитак Зајечар, 1984. бр.1 и 2.
(14) Сл.лист ДФЈ 58/45
(15) Сл.лист ДФЈ 26/45
(16) Сл.лист ФНРЈ 89/46, са изменама и допунама од 16.5.1956. и
од 31.12.1957,
(17) Упоредити делове Биланџићевих излагања на с.47. и 117.
Хисторије СФРЈ
(18) Сл.лист ФНРЈ 98/46 и 35/48- измене од 29.4.1948.
(19) Сл.лист ФНРЈ 22/53
(20) Ј.Јовановић, Особености Кладова и околине, Београд 1938,
с.40.
(21) Министартсво трговине и индустрије, Армија 5, грана 14,
бр.МИИ И/2929
(22) Јаков Рубена Варон, београдски трговац, рођен у Нишу 1886.
године; према подацима Јеврејског историјског музеја у Београду,
највероватније настрадо за време Другог светског рата као жртва
фашизма.
(23) Пресуда Трговачког суда Београд По.4413/34, од 11.2.1935,
Архив Србије, несистематизована грађа.
(24) Пресуда Београдског апелационог суда Пл.644/35 од
11.10.1935, Архив Србије, несистематизована грађа.
(25) Касациони суд Београд, Рев.бр.1501/35, од 29.1.1936, Архив
Србије, несистематизоована грађа
(26) Наведено према: Божидар Благојевић, Неготин и Крајина,
књига 4, Неготин 1988, с.34.
(27) Зборник докумената Источна Србија у рату и револуцији 1941-
1945, књига 3, Зајечар 1981, с.222.
(28) Архив Тимочке крајине Зајечар, фонд Окружног НОО Зајечар ,
ф.289, са 1, 1092-1.
(29) Архив Тимочке крајине Зајечар, фонд Окружног НО Зајечар,
к.38, ф-3,5.
(30) Архив Тимочке крајине Зајечар, фонд Окружног НО Зајечар,
к.37.
(31) Овај и други наведени документи који гласе на катастарску
управу налазе се у архиви Службе за катастар непокретности
Кладово, у оквиру збирке исправа уз списак промена у поседовном
стању за 1946. годину за Катастарску општину Кладово.
(32) Решење се чува у архиви Службе за катастар непокретности
Кладово, збирка исправа за 1946., КО Кладово
(33) Настајање државног сектора привреде у Источној Србији 1944-
1948, Развитак Зајечар 1984/1 и 2
(34) О нестанку Јакова Варона 1941. године регистрован је у
Извештају ОНО Зајечар бр.1092 од 29.8.1945- Архив Тимочке
крајине Зајечар, фонд ОНО, ф.28, са 1, 1092-1
(35) Податак из Хисторије СФРЈ
 (36) Видети: М. Прокопијевић (ур), Људска права- теорије и
примене, Институт за европске студије Београд 1996, с.28, 112.
(37) И.Разумовски, Проблеми марксистичке теорије права, Москва
1925, с.77.
(38) В.Рајовић,Улога јавног тужиоца у грађанском судском
поступку, Београд 1965, с.24.
(39) Д.Стојановић, Стварно право, Београд 1978, с.80.
(40) П.Николић, Уставно право,Београд 1994, с.191

*Публиковано у часопису ''ПРАВНИ ЖИВОТ'' бр.10/2002, Удружење правника Србије, вол.51 бр.10

https://www.vostok.rs/index.php?option=btg_novosti&catnovosti=10&idnovost=130105&Dragocenosti-ruskih-careva:-Kakva-
se-remek-dela-cuvaju-u-%E2%80%9Eposebnoj-riznici%E2%80%9C-Istorijskog-muzeja

СЛУЧАЈ ВОЈИСЛАВА Ј ЈОВАНОВИЋА

Апстракт: Овим радом анализира се однос комунитичке власти

према поданицима након капитулације Немачке, на примеру
опхођења према државним царинским службеницима у Зајечару,
превасходно из аспекта моралних норми,све на основу дела архиве
зајечарске царинске испоставе
Кључне речи:службеник, држава, револуција, поданик, морал

Послератни период у Тимочкој регији обележиле су активности на

устројству и стабилизацији новог друштвеног уређења и идеолошке
матрице марксистичко-комунистичке провенијенције. Руководећи
кадрови, углавном доведени из других средина настојали су односом
према остацима старог режима, али и према делу становништва
немачког порекла исказати опредељење за радикалним друштвеним
променама, за шта је претходни услов било дистанцирање од
''ретроградних'' елемената односно припадника колективитета из
чијег се једног дела био изнедрио нацизам као највећа пошаст
савремене историје. Зајечар као административно-управи и
политички центар Тимочке крајине, Бор као најзначајнији
привредни ресурс у Србији и Кладово као погранична област са
етнички шароликим саставом становништва, изложени су у доба
’’обнове и развоја’’ искушењима да искажу лојалност новој власти а
да с друге стране не погазе елементарна морална начела на којима су
заснивали заједницу живљења и привређивања вековима уназад.
Отуд је задатак овога рада да укаже на однос власт-поданик кроз
призму статуса који су особе немачког порекла имале након слома
окупационог режима у Србији и пораза немачке ратне машинерије,
кроз појавне облике одмазде, кажњавања, игнорисања, али и
солидарности међу људима без обзира на националну припадност и
социјални статус.

У корицама ''Поверљивог деловодног протокола за 1945.г.''

коришћеног за документа настала у раду зајечарске царинске
службе, скупа са два акта- једним механографски урађеним а
другим рукописно, сачувано је сведочанство о ''сукобу мишљења или
идеја'' између два чиновничка експонента револуционарне власти-
''царинског контролора'' и ''вишег царинског контролора''- уредно
заведено у реченом протоколу под ред.бројевима 1. и 2.

25.1.1945.г. Војислав Ј Јовановић доставио је претпостављенима у

Зајечару белешку следећег садржаја:
''Данас 25. јануара 1945.год. приликом моје приватне посете
Царинарници пред друговима Божидаром Стефановићем,
Драгољубом Павловићем и Мирком Вапом упитао ме друг Ђорђе
Павловић: 'Јеси ли ..... Алису и шта је теби чика Јоца'
С обзиром да су образовани народни судови који суде народима који
су служили непријатељу, а пошто је именована Алиса виђана у
друштву немачких официра и са њима побегла испред ослободилачке
војске, то ово питање упућено мени од стране друга Ђоке поред
интимне стране апсолутно мора имати и политичку страну а из
разлога: ако један Југословен има интимне односе са немицом за
време окупације, ту апсолутно морају постојати и политички
односи.
Пошто ни пре окупације, ни за време окупације, а ни сада после
ослобођења нисам имао интимне односе са страном женом, то
молим царинарницу да по званичној дужности позове друга Ђорђа
Павловића да допуни писмено на овом акту: да ли сам ја морална
пропалица и са којом сам женом или девојком живео у недозвољеним
односима; Да ли сам ја политичка пропалица и са којим сам се радом
противу народа Југославије огрешио.
Одговор молим да ми се саопшти у писаном акту.
-Смрт фашизму- слобода народу!-
Учтив,
Војислав Ј. Јовановић
Виши царински контролор''

Обазриви аутор притужбе, иначе виши у службеном рангу у односу

на провокатора, сматрао је важним указати да се инкриминисани
догађај збио приликом његове приватне посете одељку државног
органа /мада се може рећи да ''приватно'' у датом контексту уједно
слаби његову позицију будући да таквим ''посетама'' није место у
уређеном систему функционисања државног органа/ чиме се
донекле релативизује контекст ''прозивке'' а царинска служба се
ослобађа обавезе реакције по службеној дужности, без обзира на
евентуално ''измирење'' актера; такође налази корисним да ''пређе''
преко другог дела реченице у којем га ''провокатор'' пита ''шта му је
чика Јоца'', скрећући пажњу адресанта само на њен први сегмент-
питање о односу са Алисом, чији националну припадност исписује са
почетним малим словом, за разлику од геста при навођењу да је он
Југословен. Наравно, околности су већ биле такве да је и посматраче
сцене и ''провокатора'', у духу комуницирања нових власти,
титулисао као ''другови''. Његова стрепња почива на околности да већ
постоје народни судови ''који суде народима који служе непријатељу'';
управо је Алиса припадница таквог народа па би некоме могло пасти
на памет да интимизирање тумачи као политички став, у крајњем
случају као недопуштену небудност према непријатељима у
сопственим редовима. Офанзивна одбрана уродиће више плодом ако
окарактерише Алису једино као особу виђану у друштву немачких
официра, одбеглу са сународницима пред налетом ослободилачке
војске, без детаљисања о њеним политичким или моралним
опредељењима. Финална тврдња гласи да ''прозвани'' није имао
никада интимне односе ни са једном страном женом, па ето
крунског адута за његову морално чистунство.

Спис са изјашњењем царинског контролора Ђорђа Павловића на

''задату тему'' гласи:
''Другу Војиславу Јовановићу,
Дана 25.1.1945. у царинарници пред друговима Божидаром
Стефановићем, Мирком Вапом и Драгољубом Павловићем у шали
сам те упитао следеће: 'Је ли бре Војо јеси ли ти ..... Алису?' Пошто
си ти ово сматрао као увреду, ја те овим молим да ме извинеш и
изјављујем да сам то казао у шали другарској; да при томе нисам
мислио на било какву везу са Алисом као немицом, већ сам се
нашалио знајући по причању да је то била жена која се лако и без
устезања другима подавала.
Тебе поштујем као морално и политички исправног и као човека који
води рачуна о својој породици и ничем другом.

27.1.1945 Зајечар
Ђорђе Павловић
Присутни, Драг.Павловић''

Текст је сачињен писаним ћириличним словима, идентичним

рукописом са оним којим се као ''присутни'' означио Драгољуб
Павловић. Својеручни потпис ''казивача'' очито је различит по
ортографији од преосталог дела текста. Садржи као куртоазни знак
блискости, ''буразерства'', додатак спорној упитној реченици, тако да
у његовој верзији почиње са ''Је ли бре Војо''; у том духу је и
квалификација испада као другарска шала. ''Чика Јоца'' као лик из
сенке не постоји ни у реплици Ђорђа Павловића. Виспрени аутор
главну одбрану базира на ставу да није мислио на везу са Алисом као
на ''немицом'', већ на њену личност као шлагворт за шалу будући да
је знао, но не из личног искуства него само по причању, да је то била
жена која се ''лако и без устезања другима подавала''. Следи
закључна тврдња о респектовању подносиоца притужбе као морално
и политички исправног човека који води рачуна само о својој
породици /с тим да ово ''само о својој'' такође може бити третирано
као додатна провокација/.

Писмо у извињавајућем тону урађено је на полеђини обрасца

''Службени формулар Министарства финансија Краљевине
Југославије'', са краљевским грбом, намењеног пријави уноса валуте
приликом уласка путника у царинско подручје, но нема доказа који
би поткрепили тезу како је и тај детаљ, у склопу околности да се текст
прихвата извињења завршава на тој полеђини, у линији рубрике
предвиђене за унос валуте ''Немачка марка'', део ''другарске завере''
ширих размера према вишем царинском контролору. Оверен је
штамбиљем ''Царинарница Првог реда, бр.2, 27.1'', округлим малим
печатом са неправилно исцртаном петокраком звездом и натписом
''Царинарница Зајечар'', те факсимилом са значењем овере
''Управник царинарнице'' и нечитким потписом Божидара
Стефановића, уз датум и место ''28.1.945 Зајечар''.
Ћириличним писаним словима сачињен текст на обрасцу за царинску
пријаву валуте садржи исказ:
''Примио сам предњу изјаву на знање данас 28.1.1945. године и молим
да се овај акт чува у поверљивој архиви царинарнице,
Учтив,
Вој.Ј.Јовановић
Виши цар.контролор''

Како би се завођење и развођење списа у складу с канцеларијским

правилима окончало, на полеђини иницијалног акта Пов.бр.1. од
25.1.1945, унета је од стране Воје Јовановића ћириличним писаним
словима сачињена забелешка:
''Пов 1, 26.1.-5
Саопштено ми је саслушање Пов.бр.2 на самом саслушању где сам
дао своју изјаву
Вој.Ј.Јовановић
в.ц.инспектор''

У ''Поверљивом деловодном протоколу за 1945'', овереном штамбиљем

''ДФЈ- Царинарница Зајечар К.бр.1054/45 15.октобра 1945'' овај
случај пропраћен је уписима:
Р.бр.1. заведено 25.1.945, име лица од којег предмет долази-
''Војислав Ј. Јовановић, в.ц. контролор'', садржина предмета-
''Оптужује друга Ђорђа Павловића ц.контролора ове ц-це за увреду
нанету у канцеларији ове ца-це''; Дан донетог решења 25.1.945,
садржина решења по предмету: ''Другу Ђорђу Павловићу
ц.контролору да да своју реч по тужби в.ц. контролора В.Јовановића;
дан донетог решења 28.1.945, садржина решења по предмету-
''Потом је В. Јовановић одустао од тужбе''
Р.бр.2. заведено 27.1.1945, садржина предмета ''Ђорђе Павловић
царински контролор ове ца-це даје свој одговор у виду писма по
тужби друга Војислава Ј. Јовановића в.ц. контролора'', дан донетог
решења 27.1.945, ''Прикључено у бр.1''

Становништву Србије тога доба систематски је наметано становиште

да током немачке окупације ''нису довољно дали за општу ствар'' те
је сада, 1945.г, последњи момент да се ''дугови изравнају''. У првом
броју ''Речи народа''- органа Окружног јединственог народно
ослободилачког фронта Зајечар, од 10.јануара 1945, на првој страни
публикован је чланак ''Све за фронт- све за победу!'' : ''...Ми Срби у
време најтежих дана, када су народи Босне, Лике и Црне Горе и
наша Нардоно Ослободилачка Војска показивали невиђена јунаштва,
нисмо осетили све тешкоће непријатељских офанзива. Наши домови
остали су читави, наша домаћинства готово неоштећена''. На
таквој тези почивао је, између осталог, страх људи од одговорности
и за неучињено, од изложености лустративним мерама, па се ето
подразумевало ''посипање пепелом'' односно комунистичким
жаргоном речено ''самокритика'' као пожељно превентивно средство
како ни случајно не би били сврстани у непријатеље новог поретка.
Наравно, другу страну медаље чинили су денунцијанти и
провокатори који су сопствене биографије прали потказујући или
провоцирајући суграђане не би ли указали на тамне стране њиховог
''држања под окупацијом''. Ствар је донекле институционализована
именовањима тзв. народних тужилаца на нивоу
народоослободилачких одбора, са званичним задужењем да ''јавном
тужиоцу у среском месту достављају своја запажања о
неправилностима и незаконитостима за које сазнају у својој
средини''. Очито, нове власти су већ на почетку транзиционих
процеса успешно баштиниле традицију римских проскрипција или
листа за одстрел из времена римске републике, када је Луције
Корнелије Сула обнародовао спискове сумњивих које је било ко смео
убити, уз награду државе потказати, или предати представницима
власти /и античка Грчка имала је своје сикофанте- ''потказиваче
људи што кришом преносе смокве преко границе'', с тим да су се од
петог века п.н.е. тако звале особе које су поштеним грађанима
подметале кривице и тако их доводили пред суд/. У новој Југославији
довољна је била прозивка уз етикетирање да је неко народни
непријатељ, па да му живот виси о концу. Стрељања таквих особа,
без суђења и провере навода денунцијаната нису мимоишла ни
Кладово; стратиште је постало део старе тврђаве Фетислам, до данас
без гробних обележја, без имена убијених. Као два миленијума
раније, опет су у потказивању, лажним оптужбама, предњачили
суграђани, комшије, чак и рођаци.

Комунистичке власти ''патентирале'' су излагање пошасти принудне

проституције као метод ''преваспитавања'' наводних опонената-
''народних непријатеља'' у доба када је ''на слободи била већа робија
него на робији'', како сведочи једна од заточеница женског логора у
Рамском риту, у близини Великог Градишта, потом у пожаревачкој
Забели. У Рамском риту, мада излагани уништавајућем физичком
раду, ускраћивана им је и вода, а за ручак за 306 заточенице
одобравана је употреба шест главица купуса. У исти канал биле су
принуђене мокрити и пити воду, док су им пијавице исисавале крв
из ногу. Отуд би следили премештаји у Забелу, у ''делукс'' услове, где
је управитељ /наравно и ''одабрани посетиоци''/ имао привилегију
сексуално се иживљавати у свом ''харему''. Девојке су претваране у
старице, отпадали су им зуби, обољевале су док су им стизале вести
да су их се одрекли деца, мајке и мужеви, јер су постале народни
непријатељи. За оне које нису допале робије, оданост ''народу и
држави'' понекад је доказивана пристајањем на проституисање са
особама које им пошаљу инспектори УДБ-е, одакле су ''окретније''
међи њима успевале стећи повлашћени статус, нарочито ако су уз то
радиле и цинкарење својих ближњих.
Проституисање ''у општем интересу'' толерисано је и међу ''широким
радничким масама'', попут случаја који је партијска група ЦККПС
уочила 20.1.1951.г. приликом обиласка партијске организације
рудника Мајданпек: ''У баракама где спава по 40-50 радника,
примећено је више жена које живе ванбрачно са рударима, а које
нико не гони'' (Митровић-Поповић, Б) 2012, 426).

Да је морал на ниском нивоу и на страни појединих експонената

власти, између осталог, казује одлука Обласног комитета КПС од
20.11.1950.г. ''да се опуномоћеник УДБ-е у Кладову Срећко Кесић
искључи из среског комитета због пијанчења, небудности и
неморалног живота; да се секретару среског комитета Кладово
Станку Станишићу додели строги укор због неморала...'' (Митровић-
Поповић, Б) 2012, 275).

Покушаји удовољавању гласу срца неретко су доводили до трагичних

последица, попут судбине везе легендарног партизанског генерала
Пека Дапчевића и његове изабранице, глумице Милене Врсајков.
Милован Ђилас на ту тему пише:
''Ја сам- поче невеста и зачуди се што замуцкује- ја нисам онаква
какве Ви мислите да су глумице, а неке можда и јесу такве. Ја.'' Али
је она пресече: ''Ја и не тврдим. Али Ваше је занимање такво да...
Уосталом, зашто да се пред Вама изјашњавам и... да Вам чиним
непријатности? Једно ипак треба да Вам је јасно, и то Вам кажем с
најбољом намером, ради Вас самих- Ви никад нећете моћи да будете
друштво наших другова и другарица.'' ... Нарочито су биле извештене
у суровости оне које се нису могле похвалити за своју младост
врлинама које су тражиле од других... Једна је рекла, имитирајући
слабу литературу: ''Просто осећам одвратни задах разврата ако сам
с њом у истој просторији.'' А једна друга, која је проживела младост у
оном времену када се у СКОЈ-у сматрало првим знаком женске
еманципације ослобађање од 'буржоаских' моралних предрасуда
девичанства и верности: ''Више се не зна ко су наше другарице! Не
разликује се ко је курва а ко је другарица.'' А једна опет ''Њено
занимање је такво да може бити само курва''...

Деградирајући статус Немаца у ослобођеним државама, изузев у

принудном расељавању око 12 милиона фолксдојчера из
источноевропских држава од којих значајан број са смртним
исходима, огледао се и у понижавајућим судбинама преостале
женске популације. Масовна силовања и злостављања била су честа,
нарочито над женама у источном делу Немачке који је држала
Црвена армија; граница између насиља и проституције из
економских и сигурносних разлога била је танка, уочава Анке
Хилбренер са Универзитета у Бону (2006, 53). У истраживањима
Мирјам Гебхарт, ауторке књиге ''Када су дошли војници'' говори се о
860.000 силованих Немица, и то не само од стране припадника
Црвене армије, већ и Француза, Британаца, Белгијанаца,
Американаца. Виђено очима српског официра родом из Тимочке
крајине, који је након избављења из заточеништва у Оснабрику
прешао редове америчке армије у немачкој окупираној зони, слика
принуде на полне односе са Немциама изгледала је знатно блеђе од
стварности: ''Војници из наших села распоређени су на рад по
фабрикама или код немачких сељака. Свака општина имала је
бараку која је била дом заробљених. Сељаци су уњега долазили као у
специјализовани магацин за радну снагу. Добијали су онолико људи
колико су тражили. Увече су се, уморни од рада, војници враћали у
своје бараке. Тако све док Хитлеру није пошло низбрдо. Е, кад се то
догодило заробљеници по тим баракама су почели да живе као бубрег
у лоју. Многи су се и преселили у куће сељака. Млађи мушкарци су
били на форнту, младе жене су биле слободне и букнула би љубав.
Родило се и много деце. Много година касније нека од њих су у Србији
потражила и нашла своје очеве '' (Миленовић, 2005, 101).

За потребе стасавања социјалистичког режима управљања, у

интерпретацији Комунистичке партије Југославије, четрдесетих
година прошлога века странцима у негативном контексту су
доживљавани, изузев припадника нација које су биле окупирале
земљу 1941, /па и ту са различитим приступом зависно од тога да ли
су попут Бугара при концу рата скренули идеолошки правац у
корист припајања лагеру на челу са Совјетским Савезом/, још и
делатници прокужених професија попут глумаца- антипода раднику,
сељаку, или особа које нису преферирале диверзантски отпор
окупатору- под условом да нису на време ревидирале своју пасивност
укључењем у редове победничког покрета. Да би ''друштвена
опасност'' била драматичнијим тоновима илустрована, приказивани
су, по правилу уз помоћ провокатора односно гласноговорника
моралног чистунства, као лица лаког морала, склона колаборацији
или отвореном непријатељству према народу, наклоњена
проституцији, неверству сваке врсте. А то се људима који нису ''на
линији партије'' није опраштало. Атрибути странаца, у првобитној
заједници придавани боговима, у првобитној ''социјалистичкој
акумулацији капитала'' кроз разградњу тековина грађанског друштва
и развлашћивање поседника строго одмереног вишка средстава за
рад и живот, постали су етикета за ''производе непреференцијалног
порекла''.
 ЗАБЕЛЕШКЕ

-Миленовић Десимир, Краљев мајор-Искрена исповест предратног официра

Божидара Миленковића, ''Тимок'' Зајечар 2005.г.
А)-Митровић Момчило, Поповић Страхиња, приређивачи, КПС у источној Србији-
окружни комитет 1945-1948, Институт за новију историју Србије, Архив Србије,
Историјски архив ''Тимочка крајина'' Зајечар, Београд 2012.г.
Б)-Митровић Момчило, Поповић Страхиња, приређивачи, КПС у источној Србији-
обласни комитет 1949-1952, Институт за новију историју Србије, Архив Србије,
Историјски архив ''Тимочка крајина'' Зајечар, Београд 2012.г.
-Хилбренер Анке, Да ли постоји колективно сећање злочинаца? Сећање на
холокауст у Немачкој од 1945. до данас, Зборник радова са округлог стола на тему
’’Кладово Транспорт’’ Јеврејски историјски музеј Београд 2006.г.
 ДОКУМЕНТАРНА ГРАЂА
-Поверљиви деловодни протокол за 1945 ДФЈ-Царинарница Зајечар К.бр.1054/45,
чува се у библиотеци Царинарнице Кладово
-Акт Војислава Ј Јовановића од 25.1.1945 адресиран Царинарници Зајечар, чува
се у библиотеци Царинарнице Кладово
-Писмо Ђорђа Павловића од 27.1.1945, поводом истог случаја, чува се у
библиотеци Царинарнице Кладово
-Раднички лист ''Колектив'' Бор 1949.г., бр.92 од 3.12, стр 1: Нов рекорд у обарању
руде у рудницима обојених метала /Бушачка бригада Јакоба Вајнца/
-Мирјана Сретеновић- Виц дуг две године, репортажа о Жени Лебл, београдска
'Политика'' 6.7.2013, с.12.
-Ж.Ј, Све за фронт- све за победу!, ''Реч народа'' бр.1, Зајечар 10.1.1945.г.
-Одлука о прелазу у државну својину непријатељске имовине... Сл.лист ДФЈ 1945
бр.2, с.13
-Закон о прелазу у државну својину непријатељске имовине... Сл.лист ФНРЈ 1946,
бр.63, с.749.
Frankfurter Allgameine Zeitung, 11. 9. 1953

*Публиковано у књизи: Ранко Јаковљевић, КРАЈ ДУНАВА- прилози за

историју граница, ''Центар академске речи'' Шабац 2018, рецензенти проф
др Зоран Милошевић и проф др Лазо Ристић

Протеривање Немаца из источне Европе након Другог светског рата

https://www.dw.com/sr/sudbina-proteranih-nemaca/a-17347333
 Ј.Б. Тито
http://www.pecat.co.rs/2020/06/titoizam-geopoliticnost-jedne-ideologije/
 НЕСВРСТАНИ:ТИТО И БОКАСА

Револуција једе своју властиту децу као Сатурн

-Vergniaud-

АПСТРАКТ: У овом раду даје се приказ политичких и привредних

околности везано за посету председника Централно Афричке
Републике Жана Бедела Бокасе Југославији у периоду 3-8.мај 1972.г,
неких елемената природе недемократских режима владавине,
развојне планове две земље, са освртом на дешавања која су
обележила ту годину у Југославији
КЉУЧНЕ РЕЧИ: Свет, несврстани, дикатура, режим, Југославија,
Централно Афричка Република, сарадња, политички односи,
дипломатија, међународни споразуми, протоколи, привреда,
трговина Румунија, САД, СССР, криза, развој.

1.ОКОЛНОСТИ

1972. била је у Југославији у знаку јубилеја- 80.годишњице рођења

председника Јосипа Броза Тита, истовремено са пуно трзавица на
унутрашњем политичком плану, изазваних таласом хрватског
национализма, чији је расплет резултирао 8.маја искључењем из
Савеза комуниста 741 особе, смењивањем са функција 131 лица уз
подношења оставки њих 280, ''због суделовања или доприноса у
развијању националистичке и фракционашке делатности'' чији су
заговорници били доскорашња председница Централног комитета
Савеза комуниста Хрватске Савка Дабчевић-Кучар, члан
председништва Савеза комуниста Југославије и председништва СФР
Југославије Мика Трипало, секретар извршног комитета ЦКСКХ Перо
Пиркер (Биланџић 1979, 429). Уследио је и обрачун са српским
либерализмом- ''непослушним кадровима'' из Србије, окончан
21.10.1972.г. оставакама председника и секретара Централног
комитета Савеза комуниста Србије, Марка Никезића и Латинке
Перовић. У Словенији је 4.новембра смењен председник Републичког
извршног већа Стане Кавчић ''због неслагања са линијом Савеза
комуниста Југославије и Савеза комунита Словеније'' (Биланџић
1979, 437-438). По питању одговорности српског руководства
председник Социјалистичке Федеративне Републике Југославије
почетком јула месеца 1972. изнео је низ оптужби: ''...Ја бих сада
прешао на питање идеолошких разлика. Мислим да међу нама
постоје идеолошке разлике. Већ годинама, нарочито у последњих пар
година, говоримо о томе да постоји класни непријатељ. Мени неки
тврде да не постоји, да се ради о људима који имају право да говре,
да је то њихова лична ствар, да то није класни непријатељ, већ они
који мало друкчије гледају на проблеме... Средства информисања,
штампа, радио, телевизија, требало би да буду у нашим рукама, а
не у рукама оних који раде против нашег јединства, против
интереса социјалистичке Југославије. А тако данас у Београду још
није...Сувише смо били опчињени демократијом, па смо губили из
вида у чему је њена суштина, и то она позитивна, и ко је све
користи. Она нам је данас задала такве бриге да морамо чак и суд и
тужилаштво друкчије поставити... Јер, има доста могућности да
се растежу параграфи... Зашто сад наједанпут већи део
непријатељске штампе у иностранству пише о томе да је на једној
страни Тито,а на другој Никезић, кад се ради о Србији, да Никезић
води прогресивне струје,а ја сам конзервативац, малтене
стаљиниста, и водим другу струју. И сад постоје две струје. То
пишу новине у Немачкој и Италији и готово у свим другим западним
земљама....'' (Биланџић, 435-436).

И односи са СССР-ом били су далеко од сјајних. Приликом посете

партијско-државне делегације предвођене Леонидом Брежњевим
Југославији, септембра 1971.г, према сведочењу учесника у
разговорима Мирка Тепавца, Брежњев је у напетој атмосфери
оптуживао Југославију, говорећи Титу: ''Бринеш само да не
повредиш Запад, а односе са нама сводиш на топле поздраве за
Октобарске јубилеје''- ''у театралном гневу, лупио је по столу кутијом
цигарета, које су се расуле скоро Титу у крило. Затим је устао, што је
значило да је седница завршена! Тако с Титом нико није разговарао,
нити је он тако разговарао с неким другим. Тито је остао смркнут и
леден, а ми, сви остали, као покисли после њиховог одласка'' (према:
Петровић, 2010, 218-219).

У борби за јачање монолитности партије, посегло се за опробаним

методима реафирмације личне улоге Ј Б Тита. Тако је 15. маја, на
седници свих већа Савезне скупштине донета одлука да му се,
поводом 80.рођендана додели орден народног хероја (по други пут),
што је у народу представљано као израз двоструког херојства- првога
у рату, другога у мирнодопско доба, када је ''победио'' хрватске
националисте и српске либерале. Врхунац је требало да буде Нобелова
награда за мир. Прву званичну седницу на ту тему колегијум
Савезног секретаријата за иностране послове СФР Југославије
одржао је 30.маја 1972.г, поводом формално поднетог предлога у том
правцу од стране Пјера Грегоара, луксембуршког политичара, и то у
својству председника Међународног комитета за проучавање узрока
и последица Другог светског рата (Симић-Деспот, 2011, 291-292). Као
други предлагач у Нобеловом комитету евидентиран је Карл Ибах,
председник Савеза учесника покрета отпора и депортираца СР
Немачке (Симић- Деспот, 293). Поводом околности да предлог није
благовремено поднет, крајњи рок по пропозицијама био је 1.фебруар
текуће године, Титова кандидатура за 1972.г. није прихваћена.
Наиме двојица предлагача су 26.маја 1972, и то у непримереној
форми, путем телеграма, поднели предлоге који нису испуњавали
услове за статус квалификованих. У таквим ситуацијама, сагласно
Статуту Нобеловог комитета, сваки квалификовани предлог који
стигне после 1.фебруара аутоматски се увршћује у листу кандидата
за следећу годину (Симић- Деспот, 297). Уследила је кандидатура за
наредну годину.

По мишљењу Марка Милуновића, једног од водећих функционера

Југословенске социјалистичке странке у емиграцији, иза предлога да
Тито добије ''Нобела'' стајали су Данци које су подупирали Совјети
(тврдња о совјетској потпори кандидатури нема упоришта у
расположивим информацијама-примедба аутора-Р.Ј.) и десетак
''несврстаних држава'', совјетских и титоистичких пријатеља
(Милуновић, 1992, 316). Тим поводом Милуновић је Нобеловом
комитету у Ослу упутио писмо са оспоравајућом аргументацијом/
што је свакако годило номинацијама Титових противкандидата/,
истодобно шаљући га на још пар стотина адреса широм Норвешке:
''Сазнали смо да је председник Јосип Броз Тито предложен за
Нобелову награду за мир за ову годину... Да је председник Тито за ту
награду предложен, историјска је иронија, јер је он цео свој живот
посветио насиљу и терору...За све ово време од како је на власти,
Тито није дозволио слободне изборе. Напротив, он је прогонио све оне
који су и најмање критиковали његову управу. У току 1972. године
осуђено је више од 1000 лица због 'политичких преступа'. Да само
поменемо један једини пример: 17. јула осуђен је професор Михаило
Ђурић са Београдског Универзитета, Правни факултет, на две
године присилног рада, јер је у једном отвореном академском
разговору са професорима и студентима критиковао предлог измене
Устава. Филозофски часопис 'Праксис' о томе је у своме уводнику
донео следеће: 'Ако се таква слобода не гарантује /слободне
дискусије/, онда ће универзитетски професори бити принуђени да
денунцирају своје колеге и студенте који пред академским скупом
кажу нешто што није у складу са господарећим мишљењем'. Одмах
је часопис забрањен!... Бићемо захвални ако ваш цењени Комитет
проучи ова обавештења, која вам дајемо у име Слободних
Југословена у Скандинавији и у име Социјалистичке странке
Југославије у егзилу. 1.маја 1973. у Стокхолму'' (Милуновић, 316-
318). Ево шта је 18.3.1971.г. написао јунак новога доба,
проф.Михаило Ђурић, а коштало га је пресуде о двогодишњој
затворској казни 17. јула 1972.г: ''...Далеко од тога да можемо бити
задовољни тиме како ствари данас стоје y земљи која ce налази на
својој последњој раскрсници. Ни садашњи положај српског народа y
Југославији није никако добар, a не само онај у коме би ce он нашао
y случају спровођења предложених промена. И то не само због тога
што je српски народ данас тако немилосрдно и неправедно оптужен
за централизам и унитаризам претходног периода. Као да je
централизам y било ком погледу погодовао српском народу, као да тај
централизам није био заведен, између осталог, и зато да би ce
спречило постављање питања националних одгворности за геноцид
који je за време другог светског рата извршен над српским народом!
Много je важније указати овде на то да ce српски народ већ сада
налази y неравноправном положају према другим народима y
Југославији, тако да je предложена уставна промена, y крајњој
линији, уперена против његових најдубљих животних интереса.
Крајња консеквенција те промене била би његово потпуно
дезинтегрисање... Више него било шта друго, данас je неопходно
отрежњење српског народа од заблуда прошлости. Да би могао да
преживи сва данашња искушења, да би могао да ce одржи усред
бујице y коју je гурнут, српски народ мора да ce окрене себи, мора
почети да мисли на свој опстанак, мора почети да ce бори за свој
опасно угрожени национални идентитет и интегритет. To je основни
предуслов његовог даљег историјског самопотврђивања...'' (1971,
232). Пресудом окружног суда у Београду осуђен је за кривично дело
непријатељске пропаганде- злонамерно приказивање друштвено
политичких прилика... Врховни суд 14.1.1973.г. смањио је казну на 9
месеци и професор Ђурић одлази на њено издржавање.

О размерама страдалништва Брозових неистомишљеника сведоче

речи које је Предраг Палавестра упутио Титовим ''саборцима''
Владимиру Дедијеру и Добрици Ћосићу: ''као историчар
књижевности који неке ствари не могу разјаснити, поставио сам
обојици некадашњих партизанских моћника и бивших Титових
миљеника исто питање- зашто су партизани, међу којима су на
истакнутим положајима у томе тренутку били и њих двојица, у јесен
1944. извршили у Београду прави покољ српских интелектуалаца, уз
истовремено бездушно чишћење Србије од виђенијих људи по свим
градовима и селима? ...Према непроверљивим подацима у Србији је
тада без суда и ислеђења убијено и нестало неколико десетина хиљада
људи, што са хиљадама мобилисаних српских младића, који су
изгинули на српском фронту, чини ужасан збир побијених Срба у
пуној снази и најбољем животном добу. У рату су их убијали Немци,
Хрвати и муслимани у усташким јединицама, Мађари, Бугари,
Албанци, а на крају и сами Срби у грађанском рату на страни
комуниста. Да ли је то била реторзија, ''друга фаза револуције'',
црвени термидор или напросто геноцид? Чиме се та суровост може
објаснити? Тим пре што слична одмазда није касније примењена
нигде у Југославији- ни у Загребу, ни у Љубљани, ни у Сарајеву.
Једино је, приликом повлачења кроз Словенију, у Кочевском рогу и
Блајбургу, без икаквог суда стрељано више хиљада разоружаних
четника, љотићеваца и хрватских домобрана, које су партизанима
предали Енглези. Историја мора сазнати да ли су за та погубљења
постојали спискови или су биле довољне само непроверене доставе;
ко је, када и зашто правио те спискове? Једино тако, историја ће бар
највиђеније жртве терора и реторзије из проклетства и заборава
моћи вратити на њихова права места (2004, 118-119)''. Такав став
Комунистичке партије Југославије у односу на Србију има почетних
утемељења у Стаљиновој политици, израженој поред осталог у
Резолуцији Егзекутиве Комунистичке интернационале о
југословенском питању, из априла 1925.г, која под тачком 3. садржи
одредницу: ''Легенду о народном јединству Срба, Хрвата и Словенаца
треба демаскирати као маску политике националног угњетавања од
стране српске буржоазије. Ниједан комуниста не сме помагати
одржавање те легенде (као нпр.причањем о природном процесу
стапања, које тобоже и сам привредни развитак налаже, и томе
слично'' (Марковић, 1985, 192). Овде се намеће и питање узрока
пристајања сународника, суседа, суграђана, рођака, да једни буду
џелати а други жртве у истим историјским сценама; такође и питање
накнадне готово слепе послушности вођи чије су речи и ћутање (на
злочине) обележили једну целу епоху поратног суживота. Да ли је
ћутање на злодела вршених у име власти било особена жртва ''за бољи
род у долазећим временима''? Да заједница мора принети жртву да
би просперитет био изгледан? Или је то тек манифестација људске
слабости, кукавичлука, безморалност? За прво, фолкорна традиција
препознаје обреде жртвовања у функцији давања првенства
колективитету који је изнад личности и породице, па била то
хајдучка дружина, племе, ''класа'', нација. Један фрагмент прошлости
забележен од стране генерала Јована Мишковића стравично је
сведочанство размера жртве коју заједница подноси, невезано за то
јесу ли у питању ''виши циљеви'' или кукавичлук, недостатак морала:
''У овом рату (1876) неке жене и људи из Деановаца и Алдинаца
(Књажевачки округ) поклале су око 13 деце, да их не би плачем одала
и Турцима у руке пала'' (2020, I/263). Нашим сународницима није на
ум пало евентуално колективно самоубиство, како не би доспели у
руке непријатеља, каква су забележена у раној јеврејској историји, у
време римског цара Веспазијана, 67.године. тзв инцидент у
Јотапати. Са друге стране, из таквих случајева колективног
застрашивања поданика, владајући режим црпео је кредибилитет за
опстанак, који евидентно није могао прибавити цивилизованим
методима владања. Симболички посматрано, идеју је до екстрема
развио владар Централно Афричке Републике почев од шездесетих
година протеклога века. ''Хранити се месом непријатеља'' у
интерпретацији сина Жана Бедела Бокасе, значило је добијање
магијске снаге: ...''Према традицији очевог племена, мала деца не би
требало да једу непријатељево месо- биће обузета њиховим
демонима и постаће непријатељи. Људско месо може јести само
одрасла особа која је ојачала у личним уверењима'' (2021, 4).
Борислав Пекић коментаришући особеност профитабилне
севрилности у југословенској политици, истим поводом записао је:
''Код нас не можете говорити о знаменитим еротским навикама
покојног председника Сукарна, о златној постељи председника
Нрумаха, о варварским егзекуцијама цара Хајла Селасија, чак и
пошто су одавно с власти пали, харизма им избледела, кад је то и у
њиховој властитој земљи већ поодавно мофуће, а понегд еи пожељно,
јер се неки од њихових напредних наследника још горе понашају, па је
компарација лековита. Али, ако се не варам, смете рећи да је цар
Бокаса имао извесне наклоности према људском месу, поготово ако
припада телима његових противника, па се тиме задовољавају и
древни заштитни култови. Ваљда стога што је исхрана питање
личног укуса и преференције у здравој дијети којом се сада сви
бавимо. Али да је неки лист за време државне посете Бокасе
Југославији-до које, не знам зашто, никад није дошло- на екслузивни
апетит Његовог царског величанства и најмању алузију направио,
био би забрањен. Цар би поново људождер постао тек пошто би,
прелећући границу на повратку кући, упутио телеграм у коме се
опрашта од наше лепе и гостољубиве земље. Али, ни у то нисам
сигуран. Не познајем све параграфе закона и његову територијалну
ограниченост''. (2010, писмо 81). Друге диктаторске владе имале су,
међутим, софистицираније методе ''убеђивања поданика'', при том не
устручавајући да се то врши у циљу промоције идеје правде и
једнакости. Једна од варијанти ''храњења страхом'' забележена је на
подручју неготинског Прахова 1948.г, поводом убиства из освете
председника месног народног одбора. Починилац кога је отац предао
властима након вишедневног сакривања, како мештани сведоче,
док се налазио у притвору ''по кратком поступку је ликвидран од
стране припадника народне милиције'', његов леш потом донесен у
центар села и бачен у ''заостали ров црквеног дворишта, близу
Дунава, где су га данима растрзали пси, да би га касније родбина
сахранила на гробљу'' (Траиловић 2019, 223).

Из визуре збивања у малој граничној регији према Румунији, омеђеној

срезом кладовским, не би се могло рећи да су мета режима
''диктатуре пролетаријата'' били само припадници одређене
националности, већ је то био случај са свим људима за које се
сматрало да не испољавају пожељну дозу кооперативности.
Изражавајући забринутост због наводне угрожености новог
револуционарног поретка идејом о рестаурацији монархије, власти су
на подручју Кладова 1950.г. ухапсили и процесуирали четрдесетак
особа, у судском процесу достојном Кафкиних јунака, осудивши их
на 349 година робије са принудним радом. 7.октобра 1950.г.
Окружни суд Области тимочке у Зајечару, по предмету К-106/50,
пресудио је да су 39 становника среза Кључког криви, и то: ''А) њих
шеснаесторица зато што су ''почев од марта месеца 1950.год по
директивама одметника Александра Јеремића, зв.Рис и Станка
Николића, и у заједници са њима, на територији среза Кључког у
појединим селима стварали организацију која је имала за циљ
организовање устанка ради обарања постојећег државног уређења у
ФНР Југославији- дакле организовали удружење које је имало за циљ
да путем насиља обори постојеће државно уређење у ФНРЈ, чиме су
учинили кривично дело из чл.3.т.8. Закона о кривичним делима
противу народа и државе; Б) њих тринаесторица, зато што су почев
од марта месеца 1950.г. постали чланови удружења које је створено
по директивама одметника Александра Јеремића и Станка Николића
и у заједници са њима, а које је имало за циљ организовање устанка и
обарање постојећег државног уређења у ФНРЈ, дакле постали чланови
удружења, које је имало за циљ да путем насиља обори постојеће
државно уређење у ФНРЈ, чиме су учинили кривично дело из чл.3.т.8.
Закона о кривичним делима против народа и државе; В) њих
десеторица, зато што су неустановљеног дана априла и маја
1950.год. сазнали од организатора и чланова четничке организације
да на територији среза Кључког постоји организација која има за циљ
организовање устанка и обарање државног руководства, а о томе
нису обавестили народне власти, дакле, знали су за извршење
кривичног дела а о томе нису известили државне органе,- чиме су
учинили кривично дело из чл.8. Закона о крив.делима противу
народа и државе. (Јаковљевић, 2015, 323-329).

Веома важан сегмент биографије југословенског председника био је

његов ангажман у Покрету Несврстаних Земаља, као израз настојања
за превазилажењем проблема које су собом носиле у међународној
политици блоковске поделе на ''источну'' и ''западну сферу''. Покрет је
запао у озбиљну кризу у, може се рећи дугом шестогодишњем
периоду, између конференција у Каиру 1964 (5-10-октобар). и Лусаки
8-10. септембра 1970. (претходне две као и касније одржавале, по
правилу, у размацима од 3 године). Један од очева оснивача Покрета
премијер Индије Џавархалал Нехру умро је 27.маја 1964.г, непуних
пет месеци пред конференцију у Каиру, што је донекле, обзиром на
међународно политичке прилике утицало на легитимитет покрета
попут кулминације сукоба у Другом индокинеском рату, израелско-
арапски рат... Исто важи за једнога од родоначелника Покрета
несврстаних индонежанског председника Сурарна, свргнутог са
власти 1967.г. у крвавим сукобима који су резултирали бројем
жртава мереним стотинама хиљада...1965.г. свргнут је са власти
алжирски председник Ахмед ибн Бела, чији је ''пут у социјализам'' у
многоме био трасиран уз југословенску оружану, финансијску и
политичку помоћ и сарадњу. Приликом његове посете Југославији
1964.г. Јосип Броз Тито упутио му је речи ''У твојим људима...наши
људи препознају себе...Твоји пријатељски људи....ангажовани на
једином правом путу изградње социјализма'' (Рубинштајн, 1970, 88).
Марко Пустај у своме раду о економским односима СФРЈ и
несврстаних земаља Африке 1973-1981, указујући на такве
околности наводи и свргавање с власти председника Гане Кваме
Нкрума 1966.г- са Џомом Кенијатом оснивач Организације Афричког
јединства, ''изабрани доживотни председник Гане'', умро у
Букурешту 27.4.1972.г. (2016, 32). Пада у очи да су, сагласно
констатацији историчара Твртка Јаковине ''уз Тита главни котачићи
у настанку Покрета Несврстаних били: Насер, Нкрума, Сукарно и
Нехру'' (2011, 38-44). Покрет је исказао озбиљне мањкавости и на
Трећој конференцији шефова држава или влада одржаној у Лусаки-
Замбија 8-10.септембра 1970, уз одбијање египатског председника
Гамал Абдел Насера да учествује у њеном раду; уз њега и једна од
најугледнијих земаља чланица Бурма, својевремено опредељена да
буде ''трансформисана у Југославију Азије'' (прва земља Трећег света
којој је Југославија продавала оружје-према: Пустај 2016, 26) одбила
је да учествује на конференцији. Таквом стању ствари уследиле су
активности југословенске стране на ''омасовљењу покрета'' и
стављању акцента на економску сарадњу земаља чланица, чије је
једно од исходишта Резолуција о унапређењу економских односа са
земљама у развоју из 1973.г.

Такође позитивне, попут оних којима су афирмисане социјална улога

државе, старање да економска неједнакост не буде препрека
друштвеном статусу, затим бесплатно образовање, здравствене
услуге, биле су активности југословенског председника у вођењу
политике која је резултирала тзв. обновом и изградњом земље. Прави
бисер на том путу био је југословенско-румунски пројекат гигатнских
размера, подржан у технолошком смислу од стране СССР-а у чијем
војном крилу се Румунија налазила као чланица ''Варшавског пакта''-
''Хидроенергетски и пловидбени систем Ђердап'', где су радови на
(првој) хидроелектрани са преводницом трајали од 1964. до 1972.г.
Наш државник радо је показивао својим гостима из Африке тај
градитељски подвиг, достојан респекта. Међу њима нашли су се
председник Мауританије Моктар Улд Даде 5.9.1968.г, предесдник
Замбије Кенет Давид Каунда маја 1970.г, који је објекат у изградњи
обишао у друштву југословенског председника, нешто касније у
плану посете председника Централно Афричке Републике Жан Бедел
Бокаса Југославији било је разгледање Ђердапа, стицајем околности
без високог домаћина. Биле су то својеврсне ''показне вежбе'' шта
може Југославија као развојни партнер земаља ''Трећег света'' на
пољу грађевинарства, енергетике, трговине, научно-техничке
сарадње. Наравно, показивање високим гостима врхунских
индустријских достигнућа на делу шездесетих и седамдесетих
година протеклог столећа није било оригинална Титова
''рукотворина''. Чини се ипак занимљивим пример да је оно што је, у
једној верзији- ''за колективну употребу'', Југославија имала као дар
совјетске државе- флоту моћних хидроглисера што су између 1965. и
1982.г. саобраћали на релацији Београд-Кладово-Београд, Леонид
Брежњев нашао као ствар престижа ''из прве руке'' показати
предсесднику САД Ричарду Никсону приликом прве званичне посете
једног америчког председника Кремљу, маја 1972: ''...Брежњев је,
добро расположен по доласку у дачу, одгурао Никсона до
пристаништа, ради вожње хидроглисером. Ја сам их (Хенри
Кисинџер, саветник америчког председника за националну
безбедност- примедба аутора-Р.Ј.) са Александровим, следио у другом...
Хидроглисер је очито покушавао надмашити брзински рекорд
службених лимузина и, колико се мени чини, успевао је у томе... С
обе стране реке били су редови бреза, следећи лелујави пејзаж што се
ширио зеленим валовима према далеком хоризонту. Видик је пре био
умирујући неголи запањујући. Био је то трачак тог великог океана
земље што чини Русију. Преко тог пространства столећима су са
Запада и Истока прелазиле хорде освајача да би, на крају свака била
савладана издржљивом стрпљивошћу људи тврдоглаво везаних за
своје родно тло, чувајући свој идентитет усред свих насиља и
грубости- чак и оних наметнутих од властитих руководилаца'' (1981,
II/ 440-441). Двојица председника су 22.маја 1972. потписали први
споразум о ограничењу стратешког наоружања- САЛТ (Strategic Arms
Limitation Talks. Била је то увертира у окончање америчке
инвазионистичке политике у Вијетнаму. Нови период донео је
слабљење улоге Покрета Несврстаних у међународним односима, али
још увек не лишавајући чланице покрета великог спектра могућности
реализације развојних шанси кроз билатералну сарадњу, пре свега у
областима привреде, образовања и здравства, како се то 1972.г.
учинило погодним лидерима Југославије и Централно Афричке
Републике- лидерима који су један у другоме успели, макар за кратко,
видети прихватљиви ослонац просперитета.

2.СУСРЕТ НА ВРХУ

И Јосип Броз Тито (1892-1980.) и Жан Бедел Бокаса (1921-1996.)

имали су озбиљне војничке каријере у армијама земаља које су
држале територије њихових будућих држава, пре него што су постали
команданти армија Централно Афричке Републике и Југославије.
Бокаса је од 1939.г. био професионални војник у француској
колонијалној армији, учествовао у Другом светском рату. Учествовао
је у Француско-индокинеском рату рату (1946-1954. Вијетнам), чин
капетана, постао носилац низа француских одликовања укључујући
Легију части... све док у ''револуционарним гибањима'' окончаним
војним пучем 1966.г, уз помоћ Француске, није стасао у водећу
фигуру Централно Афричке Републике (раније Француска
Екваторијална Африка, што је било колективно име четири терорије
под француском колонијалном управом 1910-1959, одакле су се
поступно издвојилии Чад, Конго, Габон). Распадом Аустро Угарске
монархије настала је прво Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца,
потом Југославија а распадом Француске Екваторијалне Африке-
четири афричке државе. Јосип Броз Тито је од 1912.године био
регрутован у техничку службу бечког Арсенала- централне армијске
групације аустроугарске монархије. Након завршетка подофицирске
школе добија чин водника, потом и поднаредника. Као борац 10.чете
25 пуковније 42.дивизије од августа до децембра 1914.г. у чину
водника учествовао је у војним операцијама против Србије
(Миладиновић 2015,1). За ратне заслуге на руском фронту, на коме
се налазио од краја јануара до друге половине марта 1915,
одликован је сребрном медаљом за храброст (В.Н. 2000). У Другом
светском рату борили су се на страни савезничких снага против
Хитлерове коалиције. И један и други проглашени су доживотним
владарима својих земаља-Јосип Броз Тито 16.маја 1974.г, Жан
Бедел Бокаса 4.3.1972.г. Затворске казне издржали су у трајању од
по 6 година-Тито 1928-1934, због илегалног комуниситчког рада-
угрожавања државног поретка, Бокаса 1987-1993.г. због тортура,
убистава, проневере. Две од њихових најпопуларнијих супруга биле
су више од тридесет година млађе од њих и обе у једном тренутку
од јавности оптужене за шпијунажу својих брачних партнера:
Српкиња Јованка Будисављевић и Румунка Габријела Драмба
(слична разлика у годинама постојала је и у односу на Катерину
Дангиаде, са којом је Бокаса 1972. посетио Југославију) . Нису
имали високо образовање. Обојица су преферирали једнопартијски
систем владавине (Тито- Комунистичка партија, 1952.г.
преображена у Савез комуниста Југославије, Бокаса-МЕСАН).
Титовим речником казано ''нису се држали закона као пијанац
плота''. Истовремено са председничким, вршили су фунције
начелника генералштабова својих земаља и били на челу једине
политичке странке. Подизани су им, свакоме у сопственој
домовини, споменици док су још били ''у пуној снази''. Како стоји у
Бокасиној биографији сачињеној од стране југословенских
експерата 1971.г, ''својим говорима уме да заинтересује масе и
ужива популарност у ширим слојевима'', што је још више важило
као тачно за југословенског председника. Обожавали су луксуз,
војне униформе, лов на дивљач, друштво лепих жена, почасти и
одликовања (ЈБ Тито одликовао је свог колегу Орденом
југословенске велике звезде). Били су у изнимно блиским односима
са Николајем Чаушескуом (1918-1989.), председником Румуније и
са првим човеком Либије, пуковником Муамером ел Гадафијем
(1942-2011). Обојица су имала потребу потписивати се додавањем
косе узлазне линије, Бокаса са линијом испод имена, Тито са
линијом изнад.

Биографије двојице владара имале су као детаље подводиве под

појам подударност и ''покровитељство'' великих државника који
су им били иницијални ветар у леђа- Бокаса уз Шарла де Гола,
председника Француске, Тито уз Јосифа Висарионовича Стаљина,
првог човека СССР-а, потом и активно учешће у Покрету
Несврстаних Земаља, што је и отворило врата посети председника
Централно Афричке Републике Југославији 1972.г. Пре тога, 1965.г.
у настојањима за редефинисањем покрета ''земаља трећег света'',
југословенски председник понудио је управо Шарлу де Голу једну
од лидерских улога, али мисија Коче Поповића тим поводом није
уродила плодом (Матвејевић, 2004, 9). Сагласно подацима са
службеног сајта Министарства спољних послова Србије Покрет
Несврстаних Земаља је настао као израз настојања великог броја земаља
у развоју, већином насталих у процесу деколонизације, да својеврсном
политичком алтернативом у периоду хладноратовске поделе света
избегну опредељење за један војно- политички блок и артикулишу
самосталан спољнополитички наступ...Представљао је значајан фактор
борбе за поштовање равноправности и суверенитета земаља, као и
настојања у правцу равномерног економског и социјалног развоја.
Активности Покрета су данас усмерене на промоцију принципа
мултилатерализма и заступање интереса држава у развоју, посебно у
оквиру УН. СФРЈ је била једна од оснивача и имала једну од водећих улога
у  Покрету Несврстаних Земаља. Услед распада СФРЈ, чланство СРЈ
у  Покрету Несврстаних Земаља  је суспендовано 1992.године. Након
регулисања чланства СРЈ у УН, на састанку Координационог
бироа  Покрета Несврстаних Земаља, 25. септембра 2001. године
прихваћен је наш захтев за добијање статуса посматрача у Покрету,
што је верификовано на министарском састанку, новембра 2001. године
у Њујорку.

Према Немањи Радоњићу, ''Златно доба'' несврстаности седамдесетих

донело је званичне посете афричких државника што су изискивале
висок ниво контроле медија, јавности и протокола. To се посебно
односило на пријем двојице од тројице најозлоглашенијих диктатора
Африке седамдесетих – људи који су владали са великом личном
крволочношћу, клептократијом, бруталношћу и пружали су одличне
мете за антиафричку пропаганду.Председник Tито лично је наредио
одлагање посете председника ЦАР Жан Бедела Бокасе, на препоруку
ДСИП-а те је у пролеће 1971, написао ''Посјета долази у обзир у току
зиме 1971-2 године'' Извештај ДСИП говорио је о могућим тачкама
сукоба: ''подршку иницијативи Обале Слоноваче за отварање
непосредног дијалога између афричких земаља и владе у Јужној
Африци'', ''влада ЦАР де јуре признала режим у Уганди'' па је
постајала основана забринутост око успеха посете, те усаглашавања
коминикеа. Посета се догодила тек у пролеће 1972, а биографија
припремљена за ову прилику садржала је посебну напомену о
карактеру и ''темпераменту'' Бокасе, за кога је ''први утисак био
најважнији'', где се јасно види како су припремљене биографије и
слике афричких лидера директно утицале на југословенско
понашање. Tито је, наоружан овим знањем, успевао да задржи
разговоре на општим темама, а елегантно је одбио понуђено
потписивање Уговора о пријатељству, што уосталом и није било у
традицији југословенске спољне политике у Африци. Здравице које су
одржала два председника, свеле су се на најмањи заједнички
имениоц – несврставање и пријатељство. Тито је том приликом рекао:
''Ми желимо [...] да сви народи Африке буду слободни, да сами собом
управљају и да примају пријатеље, који су заиста пријатељи, који не
траже ништа друго него да на равноправној основи заједно [са] вама
сарађују.'' (2020, 128).

У биографији централноафричког државника, сроченој према

информацији Савезног секретаријата иностраних послова поводом
предстојеће посете Југославији стоји:
''Рођен је 22.фебруара 1921.године. Од 1927. до 1939. школовао се у
М'Баики-у, Бангуи-у и Бразавилу (Конго). По завршеном школовању ступио
је у француску арминју у чијем саставу је учествовао у Другом светском
рату и рату у Индокини. Први је Африканац из бивше Француске
Екваторијалне Африке који је у француској армији добио официрски чин.
Крајем 1959, а у оквиру француске војне помоћи, упућен је у чину капетана
у Бангуи ради формирања националне армије Централно- Афричке
Републике. Почетком 1962.године, након 23 године службе у француској
армији, прешао је у оружане снаге ЦАР и 1964. постао начелник
Генералштаба оружаних снага ЦАР.
Државним ударом од 1.јануара 1966. године збацио је дотадашњег
председника Централно- Афричке Републике Давида Дацко-а, распустио
Народну скупштину и преузео сву власт у земљи. Поред функције
Председника Републике и свих кључних ресора у влади, има и функцију
председника партије МЕСАН (Покрет за социјалну еволуције Црне Африке,
основан 1949, примедба аутора-Р.Ј.)
Крајем 1967.године Бокаса је унапређен у чин генерала, а затим
генерала армије. Фебруара 1972- на конгресу МЕСАН-а, изабран је за
доживотног председника Централно- Афричке Републике.
Напомена:
По карактеру је врло темпераментан. Жели да буде стално у центру
збивања, те лично учествује и на најмањим манифестацијама у земљи.
Поводом свог недавног 50-ог рођендана, лично је открио свој споменик и
одржао говор о свом плану економског развоја земље који је назвао
''Операција Бокаса''. Све председничке декрете и одлуке лично чита преко
радија. Својим говорима уме да заинтересује масе и ужива популарност у
ширим слојевима.
Динамичан је и активан, али недовољно консеквентан у спровођењу
политичких концепција. Често доноси значајне одлуке на лицу места и без
икаквог консултовања. Отуда су неке од тих одлука више резултат његовог
емоционалног доживљавања него зрелог размишљања. Такав темперамент
Бокаса често уноси и у односе са иностранством.
 Много држи до личних контаката са шефовима страних држава и
посебно му импонују почасти. Први утисци о партнерима са којима води
разговоре играју врло значајну улогу у формирању ставова према тој земљи.
Отуда и оцена да ће његов сусрет са Председником Републике допринети
даљем унапређењу укупних односа између две земље и позитивнијем
ангажовању ЦАР на међународном, а посебно на афричком плану и на
плану несврставања.''
Поводом изражене жеље централноафричког председникада посети
Југославију, Милош Меловски, у документима страних служби тога
доба означаван као саветник Председника Републике за
спољнополитичка питања, касније 1974-78 амбасдаор СФРЈ у
источној Немачкој, у име Групе за спољно-политичка питања
Државног секретаријата иностраних послова сачинио је 29.априла
1971.г. белешку:
''На предлог ДСИП-а, друг Председник се у начелу сагласио да се
позитивно одговори на иницијативу Централно-Афричке Републике да се
посета председника Жан Бедел Бокасе Југославији оствари почетком јуна
ове године (након што је 11-16. јула 1970.г. био у званичној посети
Румунији, примедба аутора-Р.Ј.) Државни секретаријат за иностране
послове, међутим, указује да су се у спољној политици Централно-Афричке
Републике, у последње време, испољиле неке негативне појаве због којих би,
по мишљењу ДСИП-а, можда било неопходно поново размотрити
оправданост посете председника Бокасе Југославији у јуну ове године. Као
конкретне примере у том смислу, ДСИП посебно наводи отворено
изјашњавање председника Бокасе у прилог иницијативе Обале Слоноваче
за отварање непосредног дијалога између афричких земаља и владе у
Јужној Африци (држава апартхејда која је 1971.г. развила ''програм
мирољубиве нуклеарне експлозије за употребу у рударској индустрији'', у
кооперацији са Француском и Израелом на производњи нуклеарног оружја-
примедба аутора), и подршку коју је председник Бокаса дао тој
иницијативи, као и чињеницу да да је влада ЦАР ''де јуре'' признала режим
у Уганди (председник Иди Амин Дада Уме, иначе близак Израелу, за кога је
24.8.1972.г. Хенри Кисинџер саветовао Ричарда Никсона да га не прими у
посету Вашингтону, примедба аутора Р.Ј.) и послала своју делегацију да
присуствује сахрани посмртних остатака бившег угандског краља у
Кампали (Едвард Мутеса Други, свргнут са трона уз активно учешће Иди
Амина, умро у егзилу, да би му Амин организовао сахрану уз државне
почасти у Уганди априла 1971, примедба аутора). Тиме се ЦАР међу првима
уврстила у ред оних земаља које су се изјасниле за што бржу нормализацију
односа са војним режимом генерала Амина. Вероватно је да би разлике у
ставовима или потреба нашег дистанцирања по овим и неким другим
питањима могле доћи до изражаја и приликом усаглашавања заједничког
коминикеа, што би могло негативно да утиче на успех саме посете. Осим
тога наша евентуална уздржљивост или изричито неизјашњавање по
питањима у којима постоје разлике, могли би, по мишљењу ДСИП-а, бити
погрешно интерпретирани од стране председника Бокасе и других у току
самита ОАЈ (Организација Афричког Јединства, прим.аутора-Р.Ј.) и других
мултилатералних састанака на сличном нивоу, који ће се одржати током
јуна и нешто касније.
Имајући у виду изнето, Државни секретаријат за иностране послове
сматра да посета председника Бокасе Југославији у јуну месецу политички
за нас не би била опортуна и предлаже да се она оствари касније, тј. у
другој половини ове године, упркос томе што би евентуално померање ове
посете за касније, могло да се негативно одрази на наше билатералне
односе.
Уколико је друг Председник сагласан са предлогом Државног
секретаријата за иностране послове о померању посете председника Бокасе
за другу половину ове године, а имајући у виду програм и већ утврђене
обавезе друга Председника у том периоду, (у октобру- војни маневри,
посета САД, евентуална посета Канади, Ирану, Индији- у децембру одмор),
напомињемо да би као могући термин за ту посету оријентационо могли
доћи у обзир друга половина септембра или средина новембра о.г. Молимо
за одлуку.
29.априла 1971.г. Милош Меловски''

На крају белешке руком је исписано ''Посјета долази у обзир у

току зиме 1971-72.год''.

Драстично размимоилажење у политици Југославије, званичној

политици Покрета неврстаних земаља, с једне стране и Централно
Афричке Републике са друге, огледало се у чињеници да је Бокасина
благонаклоност према извесном попуштању затегнутости у односима
према Јужној Африци и одступање од оштрих ставова по том
питању заузетих 1970.г. на Трећој конференцији шефова држава или
влада несврстаних земаља у Лусаки, доводила у питање тек усвојене
закључке из Лусаке. Тамо је донета одлука о ембаргу на трговину са
Јужноафричком Републиком и Родезијом, о прекиду дипломатских и
других односа са тим државама, о забрани приступања бродова и
ускраћивању погодности авио саобраћаја, уз пружање подршке
ослободилачким покретима тих земаља преко Организације
Афричког Јединства (Богетић, 2018, 170). Како било, Бокаса је дошао
у посету Југославији након што је у својој земљи од 16. до 18.марта
угостио председника Румуније Николаја Чаушескуа, која је већ била
одобрила значајне развојне кредите афричком партнеру, примила
прве генерација студената на школовање и послала екипе стручњака
за привредни и научни развој у Централно Афричку Републику.
Приликом те посете Бокаса је ''старијем брату'', како је ословљавао
румунског председника рекао: ''Од сада су сви наши ресурси вама на
располагању'').

Председника Бокасу са супругом Катарином (Catherine Martine

Denguiadé, рођена 7 августа 1949, Форт Аршамбо, Чад) и делегацијом
Централно Афричке Републике дочекао је на београдском аеродрому
уз највеће државне и војне почасти председник СФР Југославије
Јосип Броз Тито са супругом Јованком, у среду 3.маја 1972.г.
(фотографија на почетку текста- збирка Музеја историје Југославије). Београдска
''Политика'' 4.5.1972.г. известила је: ''На позив председника СФРЈ Јоспиа Броза
Тита јуче по подне у Београд је допутовао доживотни председник
Централноафричке Републике Жан Бедел Бокаса у званичну посету
Југославији. Председник Бокаса остаје у нашој земљи до 8.маја, а поред
Београда он ће обићи Ђердап и више места у Словенији...Специјални авион
председника Бокасе, праћен млазним ловцима, спустио се на сурчински
аеродром тачно у 15.40 часова...У Југославију су допутовали државни
министар у Председништву Републике Патас, министар финансија Лакуе,
министар у Председништву Републике Бундио, министар иностраних
послова Потоло, чланови владе Алазула, Сомбодеј, Франк и Туамбона и
друге личности. Председници Тито и Бокаса одвезли су се у двор на Дедињу,
где ће бити званична резиденција председника Централноафричке
Републике за време његово боравка у београду. Хиљаде Београђана, које је
позвао Социјалистички савез да дочекају председника Бокасу, изашло је на
улице и поздравило госте.'' На истој, првој страници листа , испод ове
вести објављена је вест да је заказана седница свих скупштинских
већа за 15.мај на чијем је дневном реду доношење одлуке да се
предесдник Тито ''поводом његовог 80.рођендана поново одликује
Орденом народног хероја''. Четврта страна ''Политике'' садржи текст
''Свечана вечера у част председника Централноафричке Републике
(наднаслов) Тито: Споразумевање међу великим силама не би требало
да иде на уштрб малих земаља, Бокаса: Високо ценимо допринос
Југославије у борби против страног угњетавања.''. У уводном делу
чланка бележи се размена одликовања- Председник Тито одликовао је
Бокасу орденом Југословенске велике звезде, а председник Бокаса је
уручио Титу ''Велики крст''- највише одликовање, које се даје само
шефовима страних држава. Тито је у даљем излагању указао да се ''са
задовољством сећа њиховог првог сусрета на великом скупу лидера
несврстаних земаља у Лусаки, септембра 1970 и корисних разговора
које су том приликом водили. Своје обраћање високом госту
завршава речима: ''Велика антиколонијална револуција није донела
независност само многим народима Африке и Азије, већ је она истовремено
значила и историјску прекретницу у борби за општи прогрес у свијету. Зато
ликвидација посљедњих колонијалних упоришта не смије не смије бити
само ствар Африке, већ читавог човјечанства, свих земаља свијета, које у
томе треба да дају свој допринос, јер је то услов за обезбеђење мира и
равноправне међународне сарадање...Увијек смо истицали да
споразумијевање међу великим силама не би смјело да иде на уштрб
независности и интегритета других земаља, нити њиховог права да
равноправно учествују у рјешавању оних проблема који се тичу читаве
међународне заједнице... политика несврставања и у данашњим условима
остаје снажан фактор у борби за демократизацију међународних односа, за
равноправнот и мир у свијету...'' Бокаса је са своје стране истакао како му
је давнашња жеља да се непосредно упозна са југословенском стварношћу
''која изазива дивљење свих народа привржених миру и правди... Откако
сте преузели кормило Ваше земље, Југославија је непрекидно давала
читавом свету најсветлији пример демократије, мира и напретка'' .

Везано за одличја којима је југословенски председник нештедимице

обасуо председника Бокасу и његову свиту, према његовој одлуци од
03.5.1972.г. публикованој у ''Службеном листу СФРЈ'' 26.2.1973.г.
славодобитници из пријатељске земље стекли су: један Орден
југословенске велике звезде (''генерал и доживотни председник
Бокаса'') ''за особене заслуге у развијању и учвршћивању мирољубиве
сарадње и пријатељских односа двеју земаља'', 12 ордена
југословенске заставе са лентом, 1 орден југословенске заставе на
огрлици, 3 ордена југословенске заставе са златном звездом на
огрлици, 4 ордена југословенске заставе са златном звездом, 10
ордена југословенске заставе са сребрном звездом, 1 орден војних
заслуга са сребрним мачевима, 8 медаља за заслуге, 1 медаљу за војне
заслуге и 3 медаље за војничко држање- укупно 44. Вреди спомена да
су висока југословенска знамења тога дана, одлуком председника
Тита, украсила и груди једне ''почасне даме'' -орден југословенске
заставе са сребрном звездом за Georgette Mabikalade, медаље за
заслуге за секретарицу председништва Geline Biguet, фотографа
Mathieu Soboko, шефа послуге Francoi Woro, и двојицу келнера- Jean
Guitikoue и Marc N 'Gonaye.

Сутрадан, 4.маја, двојица лидера задржала су се у двосатном

службеном разговору о међународним проблемима и билатералним
односима, укључујући питања везана за Покрет Несврстаних Земаља.
Пре тога Бокаса је, како извештава ''Политика'' од 5.5. засадио дрво у
Парку пријатељства на Новом Београду и посетио Војни музеј, иза
чега је уследила посета предузећу ''Енергопројект''.

''Забелешка о разговору Председника Републике са председником

Централно- Афричке Републике Жан Бедел Бокасом, 4.маја 1972. у
Београду'':
''Разговору су присуствовали члан Председништва СФРЈ Аугустин
Папић (будући амбасадор Југославије у Египту 1973-73, примедба аутора-
Р.Ј.) и министар иностраних послова Централно Афричке Републике Јозеф
Потоло.
Изражавајући задовољство посетом председника Бокасе Југославији,
Председник Републике је рекао да му је драго што се тиме указала и
прилика да наставе разговоре о билатералним и међународним питањима
од заједничког интереса. Предложио је да, пошто ће ресорни министри
детаљније размотрити конкретна питања у вези са проширењем односа и
сарадње, сусрет два председника буде посвећен размени гледишта о
крупним проблемима међународних односа и могућностима за тешњу
сарадњу две земље на међународном плану, посебно у оквиру групе
несврстаних. Председник Бокаса се сложио.
Међународна ситуација, рекао је председник Тито, веома је сложена
и бременита опасностима. Достигла је критичну тачку, иза које може да
следи даља ескалација или постепено растерећење. То ће у знатној мери
зависити од резултата предстојећег сусрета председника Никсона са
совјетским руководиоцима у Москви.
На Блиском истоку, наставио је друг Председник, стање је и даље
неизвесно и веома забрињавајуће. Није нам познато какви су резултати
недавне посете председника Садата Москви, али се из његове изјаве по
повратку из СССР-а може закључити да су изгледи за политичко решење
блискоисточне кризе сведени на минимум. Садат је, додуше, изоставио
овога пута, за разлику од ранијих иступања, изричито помињање рата рата
као јединог пута за враћање окупираних арапских територија. Уместо тога,
говорио је о неопходности прибегавања другим средствима, која није
прецизирао. Треба претпоставити да је имао сгаласност Совјета да тако
иступи. Илузорно је, уосталом, говорити о политичком решењу, када Израел
не показује ни најмању спремност за прихватање флексибилнијег курса,
када је јасно- о чему сведоче и изјаве Голде Меир- да нема никакве намере
да напусти окупиране арапске територије.
На Медитерану, за разлику од Блиског истока, рекао је даље
председник Тито, ситуација тренутно изгледа нешто повољнија. Затегнутост
на Кипру је попустила, што је, поред осталог, вероватно и резултат
чињенице да су Западни (?) за догледно време обезбедили опстанак база на
Малти. Југославија, као медитеранска земља, природно је веома
заинтересована за стање на овом подручју. С друге стране, стоји и
чињеница да су, управо имајући у виду наш географски положај, и други
заинтересовани за нас.
Наша политика, нагласио је друг Председник, била је и остала
политика пуне независности. Желимо пријатељство и сарадњу са свима, али
само у условима равноправности. Иако је СССР социјалистичка земља, а
САД капиталистичка, ми настојимо да са обема развијамо што боље односе.
Заинтересовани смо за што ширу економску сарадњу, па и за политичке
односе са САД, али нас то не спречава да најоштрије критикујемо америчку
политику када је то неопходно. Тим у вези друг Председник је истакао да је
приликом прошлогодишње посете Вашингтону, ако и приликом ранијег
сусрета у Београду, отворено рекао председнику Никсону шта мисли о
америчкој политици у Вијетнаму, посебно о такозваној политици
вијетнамизације. Рекао му је да проширење рата на Камбоџу и Лаос може
само да ослаби америчке позиције у југоисточној Азији, што се данас и
потврђује. Јасно је- а и војно искуство томе сведочи- да је немогуће
извојевати победу на ширем простору, када се у томе не успева на
ужем (Luciano Secchi: Ако каниш победити, не смеш изгубити, примедба
аутора-Р.Ј.). Треба рећи да је председник Никсон са пажњом саслушао ове
критике, иако је, како се види, наставио истом политиком (видети прилог 1
уз овај рад- извештај о разговору Тита и Никсона 01.10.1970.г. на тему
''Црна Африка''- примедба аутора-Р.Ј.). Што се тиче најновије ескалације
америчког ангажовања у Вијетнаму, она је очигледно срачуната на јачање
америчких преговарачких позиција уочи сусрета председника Никсона са
совјетским руководиоцима у Москви. Прелазећи на наше односе са СССР-
ом, председник Тито је рекао да су они веома добри. Имамо развијену
економску сарадњу, а и у политичкој сфери постоји обострана жеља за
даљим јачањем односа /Напомена из разговора са Бокасом о веома добрим
односима са СССР-ом ''Имамо развијену економску сарадњу, а и у
политичкој сфери постоји обострана жеља за даљим јачањем односа'',
морала би бити посматрана и кроз контекст извесног захлађења након
''притисака извана''- СССР- који су резултирали ''диверзијом'' да је један од
оснивача покрета, египатски председник Насер одбио учествовати у раду
Треће конференције несврстаних у Лусаки 1970, претходно оптужујући
Покрет несврстаних да је због њега изгубљен рат против Израела 1967,
уместо да је Египат имао савезничке односе са СССР-ом, уз јавно изречену
оцену ''несврстане политике више нема'', уједно понудивши Совјетима да
као своје базе користе египатске луке (Богетић 2018, 168). Какоје Тито
рекао 18.септембра 1970. и 4.12.1970. на седницама председништа Савеза
комуниста Југославије, ''мора што пре отићи у Египат ''јер се тамо ради
пуном паром од стране једне велике силе да нас се потпуно елиминише...
не треба да гледамо мирно да нас, рецимо, Совјетски Савез тамо оптужује
за нешто што није тачно'' (Богетић, 2018, 168)- примедба аутора Р.Ј./.
Потпуно су неосноване шпекулације у иностранству о наводном совјетском
притиску на Југославију за базе. Југославија неће никада уступити базе
никоме. То је и Совјетима јасно. Маршал Гречко је приликом недавне
посете Југославији и сам рекао да то не траже. Очигледно му је познато из
искуства да притисци код нас ''не пале'' и да ''што се јаче притишће, то се
више скаче'' (Luciano Secchi ? примедба аутора-Р.Ј.).
Ситуација у Европи, рекао је затим председник Тито, у целини је
добра, мада још нису отклоњена сва страховања од могућих отпора даљем
позитивном развоју на овом континенту. Наши односи са свим европским
земљама су добри, са изузетком Шпаније и Португала, са којима немамо
дипломатске оносе. Наша жеља је да са свима развијамо што тешњу и
свестранију сарадњу на бази познатих принципа независности и узајамног
поштовања.
Сарадња са афричким земљама такође се успешно развија, рекао је
председник Тито. Наши стручњаци са успехом раде у низу афричких
земаља. Од почетка смо стали на становишту да они не треба да се мешају
у унутрашње ствари земаља у којима раде, нити да им проповедају наш
систем. Ако неко жели да преузме нешто из нашег система, о томе треба
сам да одлучи. Захваљујући таквој политици, наши људи нису никада
доживели да буду протерани из земаља у којима раде, што се иначе десило
многим другима, који су наводно дошли да помогну, а нису могли да се
уздрже од мешања. На таквој основи, спремни смо да развијамо што тешњу
сарадњу и са Централно Афричком Републиком у свим областима за које су
обе земље заинтересоване.
Прелазећи на сарадњу на међународном плану, председник Тито је
посебно инсистирао на потребу даљег активнијег и сложенијег деловања
несврстаних земаља. Рекао је да је несврставање, које се у многим
злонамерним круговима проглашава превазиђеним, итекако актуелно у
ситуацији када се велики све чешће међусобно доиговарају. Управо у тој
ситуацији, несврстане земље као организован, прогресиван покрет са
својим принципима и декларацијама, могу и треба да одиграју активну
улогу, да иступају као савест човечанства у одбрану слободе и
равноправности. Чињеница је, међутим, да се у том погледу покрет
несврстаних најчешће није показао на висини својих задатака, односно
није био у стању да одлучно и сложно иступи на страни једне угрожене
несврстане земље. Једино у Уједињеним Нацијама несврстани су
забележили видније успехе. Ван светске организације, упркос прихваћеним
документима и декларацијама, њихова активност је била недовољна,
дезорганизована, а тиме и неефикасна. Није битно, нагласио је друг
Председник, да несврстани буду јединствени по свим питањима. Битно је
да се сложе по основним принципијелним питањима и да по њима
јединствено иступе.
Председник Бокаса је у потпуности подржао такво гледиште. Рекао је
да је искрени поборник политике несврставања и да у потпуности дели
мишљење председника Тита о потреби активнијег иступања несврстаних на
међународном плану. Изразио је, међутим мишљење да свака несврстана
земља, поред што треба да учествује у заједнички организованим акцијама,
може и треба да иступи и појединачно у одбрану познатих начела. Тако је
он, на пример, чиме је избио индијско-пакистански рат   (3.12-16.12.1971.г,
који је повела несврстана Индија, окончан стицањем независности
Бангладеша и поразом Пакистана, примедба аутора-Р.Ј.), говорио на
радију у својству потпредседника Конференције несврстаних и апеловао на
зараћене стране да обуставе непријатељства. Његове речи пренела је
аггенција Франс Прес, а затим и радио Париз и више америчких
радиостаница. Када би и други шефови држава тако поступили у кризним
ситуацијама, не чекајући на договор о заједничкој акцији, која неминовно
касни чак и кад успе, присуство и утицај несврстаних у међународним
односима били су несумњиво далеко запаженији, рекао је председник
Бокаса.
Друг Председник се сложио да треба упоредо развијати заједничку и
индивидуалну активност. Говорио је затим о критеријима за пријем у
чланство несврстаних. Рекао је да су критерији прихваћени на Београдској
конференцији 1961. Године, данас превазиђени. Припадност војним
пактовима или савезима сведена је, у случају неких земаља, на пуку
формалност. Не сматрамо да то треба да буде препрека њиховом пријему
међу несврстане. На крају крајева, и међу дугогодишњим члановима групе
несврстаних, има земаља које, формално гледано, нису сасвим несврстане.
На Кипру су британске базе, у Етиопији америчке, Индија је потписала
Уговор о пријатељству са Совјетским Савезом, то је учинио и Египат,а сада
и Ирак. Сама Југославија, као један од покретача покрета несврстаних,
била је све до врло недавно чланица Балканског пакта (''највише тачке
војне срадање са Западом у историји Југославије'' –прво Уговор о
пријатељству и сарадњи Анкара 928.2.1953, потом круцијални Уговор о
савезу, политичкој сарадњи и узајамној помоћи Блед 9.8.1954-војни савез са
Турском и Грчком уговорен августа 1954, уговор ратификован 1955, које су
две земље биле потписнице и Северноаталантског уговора примедба
аутора-Р.Ј.). Познато је у каквим условима тај Пакт закључен, познато је да
он већ низ година ''де факто'' не постоји, али остаје чињеница да је
закључен на период од 20 година и да му је тек недавно формално истекла
важност. Битно је, дакле, по речима председника Тита, какву
политику одређена земља води на унутрашњем и спољном плану. То
треба да буде критериј за оцену њене несврстаности. Такав критериј
требало би применити и приликом разматрања захтева Пакистана и
Бангладеша за пријем међу несврстанима. Питање критерија требало би
иначе, да буде предмет озбиљног разматрања и заједничког договора на
наредном министарском састанку несврстаних земаља.
Председник Тито је такође говорио о превирањима на
латиноамеричком континенту. Указао јe на жељу многих латиноамеричких
земаља да играју активнију и самосталнију улогу у међународним односима,
што се одражава и у њиховом растућем интересовању за покрет
несврстаних. Таква настојања треба подржати, рекао је председник Титом,
јер ће то бити допринос и постепеном осамостаљивању Латинске Америке, а
кроз то и проширењу круга земаља чија је политика, без обзира на
формалне припадности, инспирисана принципима несврставања.
На крају је председник Тито изразио спремност Југославије за
развијањем што свестраније билатералне сарадње са Централно Афричком
Републиком, посебно техничке кооперације у свим областима од интереса за
две земље. Напоменуо је, међутим, да обзиром на наше програме развоја и
напоре за стабилизацију наше привреде, нећемо до 1975. бити у
могућности да се ангажујемо у веће финансијске подухвате.
Председник Бокаса је захвалио председнику Титу на опширном
излагању које је за њега било од изузетног интереса и велике користи. Рекао
је да има пријатну дужност да пренесе Председнику Републике поздраве и
набоље жеље партије МЕСАН, једине политичке партије Централно Афричке
Републике на чијем се челу лично налази. Нагласио је да руководство
партије једногласно подржава његов пут у Југославију, у земљу председника
Тита који ужива велико поштовање и углед у Централно Афричкој
Републици. У том контексту одао је пуно признање другу Председнику за
храброст и умешност у вођењу народноослободилачке борбе народа
Југославије, као и за његово послератно неуморно залагање у прилог мира и
равноправне међународне сарадње. Рекао је да председника Тита
сматра најмудријим и најправеднијим државником нашег времена.
Рекао је затим да у потпуности дели гледишта која је председник
Тито изнео у свом излагању о кључним питањима међународних односа.
Посебно је нагласио да је Централно Афричка Република спремна да
сарађује са Југославијом и другим несврстаним земљама у настојањима да
се међународни сукоби реше мирољубивим путем, а међународни односи
поставе на праведнијим основама. Сложио се да је активност несврстаних
на том плану до сада била недовољна и да би требало уложити озбиљне
напоре да несврстани, када се за то укаже потреба, иступе брже, сложније
и ефикасније. Чињеница је, наиме, рекао је председник Бокаса, да се
присуство несврстаних на међународном плану, упркос њиховом броју и
племенитим принципима, недовољно осећа.
Што се тиче политике саме Централно Афричке Републике, она је по
речима председика Бокасе, инспирисана истим принципима независности
којима се одликује политика Југославије. Централно Афричка Република
жели пријатељство и сарадњу са свима, тим пре што није у могућности да
се сопственим снагама извуче из наслеђене заосталости, али је спремна и
решена да каже ''не'' свакоме ко би желео да то искористи за споствене
циљеве, односно за мешање или вршење притисака на њена политичка
опредељења.
Говорећи о привредним могућностима Централно Афричке
Републике, председник Бокаса је рекао да је то потенцијално веома богата
земља, којој, као и свим другим земљама у развоју, посебно онима које су
дуго биле под колонијалном доминацијом, недостају материјална средства и
стручни кадрови за пуну експлоатацију природних богатстава. Нагласио је
да се у Централно Афричкој Републици пуно ради, да је за шест
година његовог руковођења доходак по глави становника повећан за
око 10 пута, али да им је за даљи напредак неопходна сарадња
развијенијих земаља. Сматрају да је најпогоднији облик сарадње
успостављање мешовитих друштава са појединим земљама по појединим
пројектима. Тако су са Румунима већ успоставили мешовито друштво за
експлоатацију железа и бакра. Сличне аранжмане имају и са Француском и
неким другим земљама. Са Француском су, на пример, уговорили
експлоатацију уранијума, али је пројекат привремено одложен због пада
цена уранијума на светском тржишту, због чега би експлоатација била
тренутно нерентабилна. Спремни су и заинтересовани за сарадњу са
Југославијом на основама које је изнео председник Тито. Уважава његова
објашњења о тренутно ограниченим могућностима финансирања од стране
Југославије, али ће са задовољством прихватити техничку кооперацију у
свим областима у којима им је она потребна, а Југославија може да је
пружи.
С тим у вези председник Бокаса је рекао да ће навести своје жеље с
молбом да председник Тито каже да ли су оне прихватљиве или не. Сматра
да је то најефикаснији пут за постизање начелне сагласности о темељима
будуће сарадње.

1. Потписивање Уговора о пријатељству.

Председник Тито је одмах рекао да бисмо веома радо

потписали такав уговор, пошто нам је и жеља и намера да са Централно
Афричком Републиком развијамо што тешње односе пријатељства и
сарадње. Потписивање таквог уговора траже, међутим, и неке друге земље,
са којима ми то не желимо потписати. Потписивање са Централно
Афричком Републиком представљало би преседан који би нам могао
створити тешкоће у заузимању става према тим другим захтевима.
Председник Бокаса је одговорио да схвата и у потпуности уважава ово
објашњење.

2. Потписивање Споразума о трговинској размени и сарадњи у

индустријализацији Централно Афричке Републике

Овим Споразумом предвиђало би се упућивање у Централно

Афричку Републику мање групе стручњака за испитивање целисходноsти и
рентабилности изградње појединих индустријских објеката. Централно
Афричка влада упућивала би своје предлоге групи стручњака, који би те
предлоге проучили, утврдили да ли су они остварљиви или не, да ли би
предложени објекти били рентабилни, какву би опрему требало набавити, и
колико би то све коштало. У случају да се група изјасни у прилог предлога и
да централноафричка влада прихвати њене аргументе, влада би настојала
обезбедити изворе финансирања, а опрему би набављала по могућности у
Југославији. Уколико Југославија не би располагала потребном опремом,
онда би се опрема увезла из других земаља, по савету групе (евидентно је
да у разговору нема речи о постојећем Споразуму о трговини и привредној
сарадњи између влада Југославије и Централно Афричке Републике,
сачиње 18.9.1968.г. у Београду, од када је, по чл.13.ст.1. ''у привременој
примени'', ратификован Уредбом Савезног извршног већа СФР Југославије
Р.с.бр.38 од 4.3.1969, објављена 31.12.1969, ступила на снагу 08.1.1970.г. с
тим да уговор ступа на снагу разменом ратификационих инструмената;
уговором је установљена и ''Мешовита комисија ради унапређења и развоја
трговинских односа''- примедба аутора-Р.Ј.).
Пресдедник Тито се сложио са таквим предлогом. Рекао је да
смо ми у могућности да то обезбедимо, да се споразум о томе може
потписати, с тим да се конкретни детаљи договоре на одговарајућем нивоу.

3. Сарадња у области пољопривреде

Председник Бокаса је рекао да имају веома добре

могућности за развој пољопривреде, али недовољно знање и искуства у
томе. Договорено је да се утврде потребе и упуте одговарајући стручњаци
(ЦАР је производила на годишњем нивоу 50.000 тона памука, 1000 тона
дувана, 10.000 тона кафе- према: Роца 1976, 16).

4. Сарадња у експлоатацији шума

Договорено је да се започета сарадња интензивира, имајући

у виду велике могућности ЦАР као и интерес и способности наше дрвне
индустрије. Напоменуто је да ће о томе бити детаљније говора приликом
посете председника Бокасе СР Словенији.

5. Сарадња у области здравства

Постигнута је начелна сагласност о упућивању југословенких

лекара у ЦАР. Предсеник Бокаса био је веома задовољан када је чуо да
Југославија располаже великим бројем добрих лекара и да многи од њих са
успехом већ раде у низу афричких земаља.

6. Сарадња у области школства

Заинтересовани су за добијање универзитетских професора

за наставу на новоотвореном Универзитету у Бангуи. Посебно их интересују
стручњаци из појединих области природних наука. Договорено је да се
тачније утврде потребе и извиде могућности за сарадњу на том плану
(Бокаса је био заговорник опције да с ејугословенске стипендије доделе
његовим сународницима за студије у својој земљи, не у Југославији, ''зато
што се студенти по повратку са студија у страним државама тешко
поново уклапају у домаћу средину, првенствено зато што су оспособљени
за рад на вишем технолошком нивоу и уопште у бољим радним условима
него што их има ЦАР''-према: Роца, 1976, 28-29).

7. Сарадња у области туризма

Имају изузетне могућности за развој туризма, обзиром на

природне лепоте, богата ловишта и релативно добру климу, али им
недостаје свако искуство у развијању ове уносне привредне гране.
Договорено је да се испитају могућности за евентуално упућивање
одговарајућих стручњака у ЦАР.

8. Потписивање споразума о ваздушном, поморском и речном

саобраћају

Утврђено је да је о потписивању Споразума о ваздушном

саобраћају већ постигнута сагласност на основу њиховог ранијег тражења,
те се Споразум може потписати. Друг Председник је додао да не види
препреке да се он прошири и на поморски и речни саобраћај. О томе треба
да се договоре стручњаци две стране.

9. Војна сарадња

Председник Бокаса испољио је посебно интересовање за

сарадњу на војном плану. Нагаласио је да придаје велики значај армији,
њеном обучавању, организацији и опремљености. Био је веома задовољан
када му је председник Тито рекао да можемо да им помогнемо са
саветницима, инструкторима и опремом. Посебно се интересовао за авионе
и сртучњаке за обуку пилота. Нагласио је да у централноафричкој армији
нема, за сада, страних саветника. Договорено је да једна делегација
оружаних снага ЦАР ускоро посети Југославију ради заједничког
утврђивања потреба и могућности и договора о конкретним облицима војне
сарадње. С тим у вези председник Тито је поменуо и успешну војну сарадњу
са Замбијом, посебно у области ваздухопловства.
 10.Монетарна сарадња

Предложена је као могућност и тема за размишљање.

Председник Бокаса је указао на тешкоће на које бивше француске колоније
наилазе у оквиру монетарне уније са Француском. Рекао је да је више
земаља чланица те Уније запретило напуштањем исте. Сада се воде
преговори са Француском, за које се не зна како ће се завршити. У тој
ситуацији, председник Бокаса настоји да унапред и на време обезбеди неку
алтернативу, уколико би се ЦАР одједном нашла препуштена самој себи у
осетљивој области монете. Моли зато да југословенска влада размисли о
могућности да у перспективи, за годину, две или три, две земље постигну
неки споразум о томе. Не инсистира на одговору сада, тим пре што ствар
није још актуелна, а и сам не зна како ће се завршити преговори са
Француском. Моли такође да се уважи поверљив карактер ове његове
иницијативе која би га, када би се о томе сазнало, могла довести у тешкоће
(афрички франак-ЦФА- био је еквивалент 1/5 вредности француског
франка а емисинона банка била је Централна банка држава
Екваторијалне Африке и Камеруна а државни буџет 1971 износио је 12,5
милијарди ЦФА франака- према: Роца, 1976,21).
Председник Тито је рекао да би о томе требало темељито
размислити, имајући у виду све импликације такве једне сарадње. У сваком
случају, питање није, за сада, актуелно, а даље могућности зависиће, између
осталог, и од карактера и интензитета будуће сарадње.

11.Изградња жељезничке пруге

Председник Бокаса је најавио намеру да формира

међународни конзорцијум за изградњу жељезничке пруге у ЦАР и упитао да
ли би Југославија била занитересована да учествује у том конзорцијуму.
Председник Тито је одговорио да су наше финансијске
могућности тренутно ограничене, као што је већ објаснио, и да стога не би
били заинтересовани за учешће у конзорцијуму. Могли бисмо, међутим,
уколико је ЦАР зато заинтересована, обезбедити вагоне, а и стручњаке за
поједине фазе изградње (ЦАР је имала план за две пруге, од Бангија до
Форт Ламија у Чаду и између провинције Вакеге и Дарфура у Судану-
према Роца, 1976,21)
На крају, изражавајући задовољство и захвалност за висок
степен разумевања који је председник Тито показао за потребе и жеље
Централно Афричке Републике, председник Бокаса је још једном подвукао
корисност своје посете Југославији и ванредне утиске које носи. Поновио је
позив Председнику Републике да што пре посети Централно Афричку
Републику, где ће бити дочекан са одушевљењем и поштовањем које његова
изузетна личност и дело заслужују. Начелно је договорено да се посета
оствари фебруара 1973.г.
Забелешку саставила
Љиљана Тамбача''
На свечаној вечери у част високог госта, 4.маја 1972. у хотелу
''Југославија'', Београд, Жан Бедел Бокаса одржао је здравицу:
''Господине Председниче,
Госпођo Броз,
 Протокол нам је препоручио да не одржимо говоре. Пошто сам ја
војник и пошто сам научио да слушам, ја нећу одржати говор. Не могу,
међутим, а да не искористим ову прилику да кажен неколико речи.
Велика је ствар за мене и за све нас да будемо уз Председника Тита.
Председник Тито је велики човек. То је човек светске класе, то је модел, то
је пример за нас све. Чињеница да су влада, партија и народи Југославије
прихватили предлог председника Тита да једна делегација на челу са мном
и у којој се налази моја супруга, дође у Југославију то ће ући у историју
односа и пријатељства између ЦАР и Југославије. Зато желим да овом
приликом изразим наше посебно задовољство, да изразим нашу најдубљу
захвалност председнику Титу и његовој супрузи, влади партији и народима
Југославије у своје име и у име наше владе партије и народа.
Молим вас све да дигнете ову чашу са мном у здравље мог великог
пријатеља Председника Тита за његову срећу и просперитет, у здравље
госпође Броз, за пријатељство између наших народа''
Председник Тито је узвратио:
''Господине Предсједниче,
Госпођо Бокаса,
Захваљујем вам на овим ријечима које сте сада овдје у здравици
казали и држаћу се и Ваше послушности као војника да будем кратак.
Мени је веома драго што сте Ви дошли овдје са Вашом супругом, са
Вашом пратњом и у име моје супруге и своје лично име ја бих желио да
Ваш боравак овдје буде чим угоднији, да се осјећате овде као да сте у својој
земљи, да осјетите и симпатије које наши народи гаје према вашој земљи
према вашим народима. Ми смо данасимали двочасовни разговор, веома
пријатан за мене, ја мислим и за Вас, господине Предсједниче, јер смо о
многим стварима врло искрено разговарали и имали потпуно иста гледишта
како по међународним питањима тако и по билатералним нашим односима.
Ваш боравак овдје у Југославији- Ви сте мало видјели за сада још, кратак
је... ви ћете сада још нешто видјети- али би жеља била наша, разумије се, то
је код вас такав је програм, није могуће да више видите, а ја се надам да ће
бити вријеме када ћете моћи да се у нашој земљи више упознате са нашим
достигнућима која су рађана у веома тешким условима, са много напора и
много пожртвованости наших народа.
Ја желим, господине Предсједниче, да кажем том приликом да ми
према афричким народима, према вашој земљи гајимо најбоље жеље и
симпатије и увијек се радујемо када видимо да код вас ствари иду
напријед, да успијете да се тргнете из оне дугогодишње заосталости која је
претходила и да сада многи народи Африке буду слободни, да сами собом
управљају и да примају пријатеље, који су заиста пријатељи, који не траже
ништа друго него да на равноправној основи заједно са вама сарађују. Јер
то је у интересу и њих и вас самих тамо.
Дижем ову чашу, господине Предсједниче, у Ваше здравље у здравље
ваше супруге, ваших сарадника, за пријатељство између народа Централно
Афричке Републике Ваше здравље и за много успијеха и просперитет ваше
земље. Живили''.

Већ 5.маја 1972. председник делегације Централно Афричке

Републике Ange Patasse у писаној форми изразио је председнику
југословенске делегације др Емилу Лудвигеру ''посебни интерес''
његове земље за оснивање мешовитих друштава у областима:
рударства и геологије –дијаманти; импорт-експорт; производња
памука, индустрија лекова; прехрамбена пољопривреда. Др Лудвигер
је у име југословенске стране изразио истога дана писану сагласност
на изнете ставове ЦАР у наведеном документу. Истога дана Бокаса је
посетио Ђердап, о чему ''Политика'' од 6.5. на насловној страни
доноси чланак:
''Доживотни председник Централноафричке Републике Жан бедел Бокаса са
супругом и члановима делегације и пратње стигао је данас у 11.30 часова у
Кладово. Председника Бокасу, његову супругу и чланове делегације дочекао
је и поздравио на текијском пристаништу председник Општинске
скупштине Кладово др Сибин Илић... Председник Бокаса са супругом и
члановима делегације, у пратњи домаћина из Кладова, обишао је затим
хидроелектрану Ђердап где га је директор електране инж. Жива Топалов
упознао са изградњом и радом овог гигантског објекта, највећег ове врсте у
Европи. Изникла у живописном амбијенту ђердапска брана је својим
димензијама и изгледом импресивно деловала. После разгледања бране и
електране председник Општинске скупштине Кладова др Сибин Илић
приредио је за председника Бокасу, његову супругу и сараднике ручак у
хотелу ''Ђердап''. После ручка, око 14,30 часова Жан Бедел Бокаса
отутовао је у Београд''.
Београдска ''Борба'' 6.маја 1972.г. истим поводом на првој страни
донела је текст: ''Бокаса на Ђердапу'': ''(Кладово 5.маја Танјуг)-
Председник Централноафричке Републике Жан Бедел Бокаса, његова
супруга Катарина и сви чланови званичне пратње, провели су данашњи дан
у пријатној вожњи Дунавом од Београда до Текије и у разгледању
хидроенергетског система на Ђердапу. Са њима су путовали члан СИВ
Емил Лудвигер са супругом и други југословенски функционери, као и
генерални директор ''Енергопројекта'' инг.Живко Мучалов. Ово предузеће
пројектовало је енергетски објекат на Дунаву. На путу од Београда до
Текије (вожња совјетским хироглисером типа хидрокрилни брод метеор,
примедба аутора Р.Ј.), председнику Бокаси су приказани филмови о
радовима ''Енергорпјекта'' у Замбији, Мароку и другим афричким земљама,
као и филм који су наши нсиматељи снимили у Централноафричкој
Републици. По доласку у Кладово где су га поздравили председник општине
др Сибин Илић, директор хидроелектрилне централе Ђерда Жива Топалов и
други представници локалних власти, председник Бокаса се упутио на
градилиште које је већ скоро потпуно завршено и са интересовањем
разгледао велику брану, бродску преводницу и хидроцентралу.''

По повратку у Београд, потписана су четири документа о сарадњи

Југославије и ЦАР: о трговинској сарадањи, ваздушном саобраћају,
протокол о научно-техничкој и културној сарадњи и статут
новоосноване мешовите комисије за унапређење сарадње у
привреди.

Уследила је опроштајна вечера у двору на Дедињу коју је приредио

председник СФРЈ. 7.маја ''Политика'' је известила: ''Завршен
званични део посете председника Бокасе-Свечани испраћај у
Београду''. Написано је да је Бокаса отпутовао у Љубљану ''где ће
остати до понедељка''. Већ у 11 часова, специјални авион са Бокасом
слетео је на аеродром Брник, где су га дочекали највиши
представници републике, са председником Скупштине СР Словеније
Сергејом Крајгером.

4. ПОГЛЕД УНАЗАД
5.
Од југословенске стране одбијено је потписивање уговора о
пријатељству и сарадњи, о конзорцијуму за изградњу железница у
ЦАР, док је дискусија о ''монетраној сарадњи'' двеју земаља стављена
на ''чекање''. Везано за уговор о пријатељству и сарадњи, какав је
назив по први пут у југословенској дипломатској историји примењен
1945.г. на споразум са СССР, који се није сјајно завршио, потом и у
Балканском пакту између Југославије, Грчке и Турске, претежно
насталом услед кризе у односима са СССР (Анкара 28.2.1953, уз
Уговор о савезу, политичкој сарадњи и узајамној помоћи између
истих страна, Блед 9.8.1954), пре понуде Југославији Централно
Афричка Република је већ ушла у такве, изнимно блиске, односе са
чланицом Варшавског пакта Румунијом (Рантеш, 2017, 366). На пољу
привреде и трговине, изузев са Румунијом, од 1970.г, са СФР
Југославијом од 1968, постојао је и уговор о трговинској сарадњи
ЦАР са СССР. `Највећи трговински партнер Бокасине државе била је
Француска на коју је усмерено 60% увоза и 40% извоза (Роца, 1976,
21).

Конзорцијум за изградњу пруге није био прихватљив ни ближим

савезницима Централно Афричке Републике него што је Југославија.
Пруга је морала бити умрежена са саобраћајницама у Габону и
Камеруну да би стигла из унутрашњости земље до океана. Вредност
инвестиције за пругу дугу 1.100 км, за шта је Бокаса тражи
партнера износила је 300 милиона УСД долара. Центалноафрички
франак представљао је заједничку валуту француских колонија-
Екваторијалне африке, и остала је у употреби када су колоније стекле
независност. Централно Афричка Република и даље је, привредно, па
и политички, у многоме зависила од Француске, те се овај део понуде
''за размишљање'' могао сматрати од стране југословенског
председника као ''шаргарепа на дугом штапу''. Као видљиви корак
ка унапређењу сарадње, додуше фактички тек ''поновљени''
истовресни споразум који је био потписан 1968.г, и у коме је
постојао чл.13.ст.2. да се прећутно продужује након истека
петогодишњег периода, преостао је Споразум о трговини и
економској сарадњи између Владе СФРЈ и ЦАР, од 5.маја 1972,
ступио на снагу 13.7.1972.г. Од стране истих лица- за Југославију
члан Савезног извршног већа др Емил Лудвигер, за ЦАР државни
министар и делегат председништва Републике Ange Patasse, истога
дана потписан је и Споразум влада СФРЈ и ЦАР о цивилном
ваздушном саобраћају.
На првом састанку мешовите комисије за привредну сарадњу,
одржаном 31.5-6.6.1973. У централноафричкој престоници, посебно
су разматране области: трговинског развоја, сарадње у области
инвестиција и техничке сарадње. За трговину је констатовано да није
достигла жељене размене. Југословенска страна изразила је интерес
за непосредну куповину код Централноафричке владе необрађених
дијаманата- ''Пошто Влада Централно афричке Републике не
располаже државним органом или друштвом које се бави оваквом
трговинском делатношћу. Југословенска страна је обавештена да да
се куповина и извоз необрађеног дијаманта врши посредством Бироа
за куповину који се налази у Централно Афричкој Републици или
путем једног индустријског предузећа за експлоатацију дијаманата''.
Неку врсту монопла трговином дијамантима у то време имала је
америчка компанија ''Diamond Distributor Inc'', а највећи део продаје
усмерен је на САД и Израел. У укупном извозу ЦАР вредност
дијаманата била је заступљена са 54%, при чему се од 1968, када је
произведено 690.000 карата, продукција у конастантном паду: 1971-
454.000 карата, 1973- 380.000 карата, 1974-330.000 карата, макар
по службеним подацима, при чему је 1 карат 0,2 грама (Роца 1976,
18-19).

Одлука о ратификацији протокола донета је од стране југословенске

владе 9.1.1974.г, шест месеци након потписивања, да би била
објављена 19.9.1975.г. у југословенском службеном гласилу, што
подразумева да је одлука о ратификацији ступила на снагу осам дана
касније, више од две године након потписивања. Протоколом је
констатовано да је залагање ''Slovenia-Bois'' као мешовитог
привредног друштва већ дало добре резултате, па је то пожељни
модел реализације развојних планова који подразумевају место
Лиђимбо као одредиште већих инвестиција, превасходно
експлоатацијом шума, производњом кафе, какаа и бибера, уз
навођење површине од 150.000 ха. Површине ове земље под шумом
1976.г. износиле су 74.000 км2, најбогатија у Афирици била је по
распрострањености тврдих лишћара sapeelli, sipo и ayous-a. У то
доба шумским богатсвом газдовало је девет великих предузећа
(Роца, 1977, 17).

Други протокол са заседања Мешовите централноафричко-

југословенске комисје за привредну сарадњу одржаног у Београду 5-
9.11.1974.г. ратификован је Одлуком Савезне владе- Савезног
извршног већа СФР Југославије Е п бр.649, датирано 24. и 25.7. при
чему је њен саставни део, поред протокола и ''Изводи из рачуна
Енергопројекта у Централно Афричкој Републици на дан
20.10.1974.г''- резултата огромних дуговања ЦАР према извођачу
радова на изградњи хидроелектране Боали 2 и стадионима
Омниспорт (Pallais Omnisport по пројекту Зорана Бојовића из 1975.г,
познатог у Србији и по ауторству пројекта подземне железничке
станице са шопинг центром Вуков споменик, Београд 1995). За
подизање хидроелектране исплаћено је свега 1.145000 УСД а доспела
су потраживања од 3.180.000 УСД-износ дуга 2.035.547 УСД. За
стадионе је уплаћено 391.000 УСД, укупна дугована сума је 855.547
УСД што значи да се по том основу још дугује 464.547 УСД. Укупно
неизмирено дуговање Централно Афричке Републике југословенској
фирми износило је 2.499.547 УСД. С тим у вези у тексту протокола,
потписаног од стране Зоре Томић, члана СИВ-а и Жан Пол Мокодопа,
минситра за план, међународну сарадњу и статистику Владе ЦАР
назначено је да је ''Енергопројект'' изложио обема делегацијама
крајње тешку ситуацију у којој се налазе градилишта хидроелектране
''Боали 2'' и стадиона Омниспорт- ''То стање је последица недостатка
локалних финансијских средстава која нису уплаћена у складу са
уговорима што довоси у питање наставак радова'', закључује се у
протоколу, уз прихватање да се влада ЦАР ангажује на разрешењу
насталог проблема уз чињеницу да ''Централноафричка страна
признаје раније дугове ''Енергопројекту''.

Изузев тог проблема две стране указују на повољан развој робне

размене, почев од 1973- превасходно југословенског увоза из ЦАР; и
даље се залажу за моделе мешовитих друштава у функцији дугорочне
привредне сарадање, са добрим примерима у ''Slovenia Bois'' (оснивач
са југословенске стране предузеће ''Словенијалес'' Љубљана, примедба
аутора-Р.Ј.) и ''Emona Cafe'' (производња кафе у земљи износила је
10.000 тона годишње- према: Роца, 1976, 16). Централно Афричка
Република заинтересована је за унапређење сарадње са фирмама
''Лек'' Љубљана, ''ТАМ'' Марибор, ''Златорог'' Марибор, ''Љубљанском
банком'', Привредном комором Словеније, а са других подручја
Југославије споменути су ''ФАП ФАМОС'' и ''Агровојводина'' (наравно
било је још фирми ангажованих са југословенског подручја, попут
''Литостроја'' Љубљана који је 1974.г. испоручио турбине и вентиле
за производњу 0,84 мегавата електричне енергије у ЦАР- наведено
према:Tefera, 2015, с.160, примедба аутора-РЈ).

Опипљиви плодови Бокасине посете Југославији били су

манифестовани кроз изградњу хироелектране Боали 2, где су радови
београдског ''Енергопројекта'' окончани 1976.г (уз учешће и
''Далековода'', ''Раде Кончар'', ''Литострој'', ''Енергоинвест'', ''Гоша''-
према Роца, 1976, 28) , као и спортске хале, искоришћене
4.12.1976.г. за свечаност његовог крунисања за цара, пријем на
студије у Југославији грађана Централно Афричке Републике, међу
којима су неки остали да трајно живе у Србији. Евидентно је да је
пар година након посете Бокаса своје политичко сидро јако везао уз
Титовог миљеника Муамера ел Гадафија, чак 1976.г. прешавши у
ислам, под новим именом Salah Eddine Ahmed Bokassa, али је убрзо
одустао од наума блиске сарадње са Гадафијем, вративши старо име
и веру. Везе са другим значајним Титовим партнером, Николајем
Чаушескуом биле су интензивније и дуготрајније него Бокасина
''либијска авантура''.

Један од ''плодова друге врсте'' могла би бити Бокасина ''женидба'',

но далеко од размера које је попримила диктаторова веза са
румунском играчицом националног фоклорног ансамбла Габријелом
Драмбом. О ''југословенској Бокасиној партнерки'' сазнајемо из једне
секвенце ''сећања'' Брозовог лекара Александра Матуновића. Према
коментару Твртка Јаковине, који указује да се ради о политички
некоректној реченици која одише расизомом ''...Занимљивија је, ако
јој се може веровати, епизода када Матуновић и Тито коментирају
како је једна Босанка (према другим изворима, у питању је
београдска анимир-дама, знана код пробране клијентеле под именом
''Босанка'', која је ''три године успешно рентирала код цара, поред
његових 16 званичних жена''- примедба аутора-РЈ), коју је
централноафрички цар Бокаса повео са собом из Југославије као
супругу, добро прошла јер је он канибал. ''Добро није појео Босанку'',
рекао је Тито. ''Вероватно није навикао на месо белаца''-одговорио
сам'' (Јаковина, 2004, 1246). И док је румунска невеста Габријела
Драмба, како се сматра, донела Румунији уговор о продаји
дијаманата ЦАР на западу посредством нашег источног суседа, уз
позамашну провизију, у Титовој оставштини нашло се тек 86 црних
дијаманата, евидентираних поклона што их је Ј.Б.Тито добио од
страних владара: ''Цар Бокаса преко изасланика шаље Титу картон са
једним већим и 23 мања дијаманта, картон са два већа и 18 мањих
дијаманата итд.''-укупно 3 већа и 83 мањих дијаманата. Александра
Ћук у приказу изложбе ''Царски дарови'' за лист ''Данас'' од 22.7.2013,
указује да је ''поклон евидентиран али не и инвентарисан и не зна се
шта се са њим на крају десило''.

Марко Савић, новинар недељника Време овако описује последњу

деоницу Бокасине биографије: ''...Његова политичка каријера
повезана је са бившим француским председником Валеријем
Жискаром д'Естеном, који је од Бокасе добио на дар извесну
количину дијаманата. Иако је управо Д'Естен 1979. наредио акцију
француске војске у којој је Бокаса збачен, скандал са дијамантима је
кумовао његовом поразу на изборима 1981. Император је ипак стигао
да побегне из земље и склони се најпре у Обалу Слоноваче, а касније
у Париз, где је остао до 1986. У својој земљије најпре је осуђен на
смрт, а потом је казна преиначена у доживотну робију. Бокаса се
ипак вратио у своју земљу где је одмах ухапшен, и након свега 10
месеци пуштен на слободу. До краја живота, 1996. живео је у својој
вили. На крају му је приређена и свечана државна сахрана''.

Свечана државна сахрана доживотног председника СФР Југославије

1980.г. симболички је означила и почетак разградње савезне државе,
која ће деценију касније наћи епилог у ратним страдањима, у име
просперитета република, како оних које су желеле, тако и оних које
нису хтеле отцепљење од матице.

1.децембра 2010.г, поводом 50.годишњице независности земље,

Бокаса је постхумно добио опрост од председника Франсоа Бозизеа,
који га је назвао ''сином нације и великим градитељем који је учинио
много за Централно Афричку Републику''.

''Последњи контакт'' Жана Бедела Бокасе и некадашње Југославије

може се препознати, поред осталог, у околности да је један од
највећих режисера данашњице Вернер Херцог /рођен Стипетић/-
хрватског порекла, 1990.г. снимио документарни филм о њему
''Одјеци мрачног царства'' (Echos aus einem düsteren Reich).

И Србија као афирмисани сукцесор Југославије и Централно

Афричка Република данас спадају у најсиромашније на својим
континентима. Чекајући неке нове интеграције, Централно Афричка
Република, према писању ''Слободне Европe'' уз субвенцију вредну
350.000 евра, постала је савезник Србије у преговорима са тзв.
републиком Косово.
 Забелешке
 

-Драган Богетић, Допринос конференције у Лусаки 1970.

Институционализацији сарадње несврстаних земаља и њиховом
реактивирању у међународним односнима, ''Историја 20. века'', Институт за
савремену историју Београд, бр. 1/2018, Београд 2018
https://www.researchgate.net/publication/322867159_Doprinos_konferencije_
u_Lusaki_1970_institucionalizaciji_saradnje_nesvrstanih_zemalja_i_njihovom_r
eaktiviranju_u_medunarodnim_odnosima приступљено 31.7.2021.
-Михаило Ђурић, Смишљене смутње, дискусија о амандманима на устав,
Анали правног факултета 3/1971, Правни факултет Београд,
https://anali.rs/xml/197-/1971c/1971-3-s/Anali-1971-3-s_05.pdf
приступљено 23.8.2021.г.
-Tvrtko Jakovina, Treća strana Hladnog rata. Zagreb: Fraktura, 2011.
Цитирано према: -Marko Pustaj Ekonomski odnosi SFRJ i nesvrstanih
zemalja Afrike 1973 – 1981,
-Tvrtko Jakovina, приказ књиге Aleksandar MATUNOVIĆ, Enigma Broz,
Ko ste vi druže Predsedniče, drugo, dopunjeno izdanje, Beograd 2000.,
503 str. i Milan ADAMOVIĆ, Galeb mira i razdora, 72 dana oko Afrike,
Najskuplje Titovo putovanje, Prema dnevniku, kazivanju i dokumentima
generala Milana Žeželja, komandanta Titove garde i maršalovog
ađutanta, Grafoštampa, Beograd 2001, 247 str, PRIKAZI God. 36., br. 3,
1211.-1259. (2004)
file:///C:/Users/www/Desktop/Prikazi_CSP_2004_3.pdf приступљено
15.8.2021.г
-Ранко Јаковљевић, Елементи, Пешић и синови Београд 2015.
-Хенри Кисинџер, Мемоари, ВПА Загреб 1981.
-Сима Марковић, Трагизам малих народа, ''Филип Вишњић'' Београд 1985.г.
-Марко Милуновић , Од немила до недрага, ауторско издање, Београд
1992
-Јован Мишковић, Дневнички записи, Историјски архив Неготн 2020
-Предраг Палавестра, Некропоље, ''Откровење'' Београд 2004
-Борислав Пекић, Сабрана писма из туђине, Службени гласник
Београд 2010 http://www.borislavpekic.com/2011/10/kako-vasa-familija.html
приступљено 28.9.2021.
-Владимир Петровић, Титова лична дипломатија: студије и
документарни прилози, Институт за савремену историју Београд
2010
https://www.researchgate.net/publication/324831800_Titova_licna_dipl
omatija п5риступљено 15.8.2021,
-Marko Pustaj Ekonomski odnosi SFRJ i nesvrstanih zemalja Afrike 1973
– 1981, Универзитет у Загребу, Филозофски фалултет, 2016,
дипломски рад
http://darhiv.ffzg.unizg.hr/id/eprint/10448/1/Pustaj%20%20diplomski%20zavr
%C5%A1na%20verzija.pdf , приступљено 07.8.2016.
-Немања Р Радоњић, Слика Африке у Југославији (1945-1991),Универзитет у
Београду Филозофски факултет Универзитета у Београду докторска
дисертација Београд, 2020
https://nardus.mpn.gov.rs/bitstream/handle/123456789/17768/Disertacija.p
df?sequence=1&isAllowed=y приступљено 17.7.2021.г.
-Bogdan Iulian Ranteș Iulian BOLDEA, Cornel Sigmirean (Editors), DEBATING
GLOBALIZATION. Identity, Nation and Dialogue Section: History, Political Sciences, International
Relations Arhipelag XXI Press, Tîrgu Mureș, 2017, HOW CEAUȘESCU BECAME ”THE BIG BROTHER”
OF JEAN BEDELBOKASSA. THE COOPERATION BETWEEN ROMANIA AND CENTRAL AFRICAN REPUBLIC IN
1972 https://www.academia.edu/37773603/HOW_CEAU
%C8%98ESCU_BECAME_THE_BIG_BROTHER_OF_JEAN_BEDEL_BOKASSA_THE_COOPERATION_BETWEE
N_ROMANIA_AND_CENTRAL_AFRICAN_REPUBLIC_IN_1972 приступљено 01.8.2021.
-Зоран Роца, Централноафричка Република, ''Рад'' Београд 1976.
-Alvin Z Rubinstein 1970. Yugoslavia and the Nonaligned World.
Princeton, New Jersey: Princeton University Press 1970, цитирано
према Marko Pustaj Ekonomski odnosi SFRJ i nesvrstanih zemalja
Afrike 1973 – 1981, Универзитет у Загребу, Филозофски фалултет,
2016,
- Перо Симић, Деспот Звонимир, Тито- строго поверљиво, архивски
документи, Београд, 2011
-Eyachew Tefera, Iskustva razvojne suradnje Slovenije iz vremena Pokreta
nesvrstanih u ''Razvojna suradnja kroz nasljeđe Pokreta nesvrstanih'', Crosol,
Zagreb 2015
file:///C:/Users/www/Downloads/development-cooperation-through-the-legacy-of-the-
non-aligned-movement.pdf приступљено 13.8.2021.
-Велимир Траиловић, Прахово од римског доба до данас, Народна библиотека
Доситеј Новаковић Неготин, Историјски архив Неготин, Музеј Крајине Неготин
2019.

Документарна грађа, новине, часописи

-Архив Југославије:
КПР, I-3-a/17-4, Белешка групе за спољнополитичка питања, 29.4.1971; I-
3-a/17-4, Биографија Жан Бедел Бокасе, председника Централно-Афричке
Републике, 1972; I-3-a/17-4, Забелешка о разговорима Предесдника
Републике са председником Централно- Афричке Републике Жан Бедел
Бокасом, 4.5.1972,7 I-3-a/17-4; I-3-a/17-4 Здравица председника Жан
Бедела Бокасе у хотелу ''Југославија'', 4.5.1972; I-3-a/17-4, Одговор
председника Тита на здравицу Жан Бедела Бокасе у хотелу ''Југославија'' на
вечери 4.5.1972
-Ловачко оружје Јосипа Броза Тита, каталог Музеја историје Југославије,
приступљено 17.7.2021.г. https://www.muzej-jugoslavije.org/wp-
content/uploads/2017/06/2008-Lova%C4%8Dko-oru%C5%BEje-JBT.pdf,
кат.бр.167 Титов поклон Жану Беделу Бокаси
-Вечерње новости репортажа од 20.8.2020.г. ТИТО ОДЛИКОВАН ЗА ХРАБРОСТ У
НАПАДУ АУСТРОУГАРСКЕ ВОЈСКЕ : Како је будући вођа Југославије јуришао на
српске положаје https://www.novosti.rs/c/vesti/reportaze/910389/tito-
odlikovan-hrabrost-napadu-austrougarske-vojske-kako-buduci-vodja-
jugoslavije-jurisao-srpske-polozaje приступљено 18 7 2021
-Иван Миладиновић, Тито у вражијој 42.дивизији, репортажа у ''Вечерњим
новостима'' од 25.1.2015.г.
https://www.novosti.rs/dodatni_sadrzaj/clanci.119.html:530739-Tito-u-42-
Vrazjoj-diviziji приступљено 18. 7. 2021
-Балкански пакт 1953/1954: [Уговор о пријатељству и сарадњи
(Анкара, 28. фебруар 1953) и Уговор о савезу, политичкој сарадњи и
узајамној помоћи (Блед, 9. август 1954) између Фередеративне
Народне Републике Југославије, Краљевине Грчке и Републике Турске
] : зборник докумената [из Архива Војноисторијског института, Архив
Министарства спољних послова и Архива Јосипа Броза Тита (1952-
1960)
-Београдски дневни лист ''Политика'' 4,5,6,7.8. мај 1972.
-Београдски дневни лист ''Борба'' од 6.5.1972.г.
-Предраг Матвејевић, Де Гол, Дража и Тито-мит и истина, дневни лист
''Данас'' Београд 6.4.2004, с.9.
-Марко Савић, Крвави укус власти, недељник Време бр.913, 3.7.2008.г.
https://www.vreme.com/cms/view.php?id=646850 приступљено 18 7 2021
-Министарство спољних послова Србије, Покрет Несврстаних Земаља
https://mfa.gov.rs/spoljna-politika/srbija-u-medjunarodnim-
organizacijama/pokret-nesvrstanih-zemalja приступљено 24.7.2021.г.
-Окружни суд Области тимочке у Зајечару, по предмету К-106/50, пресуда
Кладовљанима због дела против народа и државе, приватна архива Петра
Радукановића, Брза Паланка,
-Службени лист СФРЈ, Међународни уговори и други споразуми, 5/1969:
Уредба Савезног извршног већа СФР Југославије Р.с.бр.38 од 4.3.1969,
објављена 31.12.1969, ступила на снагу 08.1.1970.г
-Службени лист СФРЈ 40/973, Закон о ратификацији Споразума између
влада СФРЈ и ЦАР о цивилном ваздухопловном саобраћају
-Службени лист СФРЈ- међународни уговори и други споразуми бр.46/1975,
Одлука о ратификацији протокола са првог састанка мешовите комисије
СФРЈ и ЦАР за привредну сарадњу, потписаног 6.6.1973. у Бангију
-Службени лист СФРЈ 28/1973, Резолуција о унапређењу економских односа
са земљама у развоју
-Писмо председника делегације ЦАР председнику југословнске делегације од
5.5.1972.г. о посебном интересу ЦАР за оснивање мешовитих привредних
друштава- архив Министарства спољних послова Републике Србије, препис
у поседу аутора
-Службени лист СФРЈ- међународни уговори и други споразуми бр.31/1976,
Одлука СИВ о ратификацији протокола Другог заседања Мешовите
централноафричко- југословенске комисије за привредну сарадњу.
-Лист ''Данас'' 22.7.2013, поводом изложбе ''Царски дарови'' текст
Александре Ћук ''Папагаји су оправдано одсутни''
https://www.danas.rs/drustvo/papagaji-su-opravdano-odsutni/
Приступљено 15.8.2021.г.
-Интервју Лисјена Бокасе, Канибализам као национални бренд&МДАСХ;
алтернативни приказ 2021 https://sr.greatplainsparanormal.com/6442327-
cannibalism-as-a-national-brand-alternative-view приступљено 22.8.2021.

-Позивница председника Скупштине општине Кладово др Сибина Илића за

свечани ручак у хотелу Ђердап Кладово у част председника Централноафричке
Републике Жана Бедела Бокасе, 8.мај 1972, златотиск, приватна архива Душана М
Јаковљевић

-Службени лист СФРЈ 10 од 26.2.1973.г.

https://www.slvesnik.com.mk/Issues/1128C247722449F8975B6FCECD24161B.pdf
приступљено 28.9.2021.г.

*За помоћ у прикупљању грађе за овај рад аутор исказује посебну

захвалност госпођи Сњежани Ивановић из Института за развој и
међународне односе у Загребу и историчару др Немањи Радоњићу из
Београда

https://www.barnebys.de/auktionen/objekte/l-ex-empereur-de-centrafrique-jean-bedel-bokassa-ULblu1VM0gn приступљено
21.8.2021
https://www.limundo.com/kupovina/Kolekcionarstvo/Istorijski-dokumenti/Originalni-dokument-sa-potpisom-Josipa-Broza-
Tita/101252237 приступљено 21.8.2021.г.
 II VOTUM SEPARATUM

ИНВЕНТАР ВРЕМЕНА: НЕГОТИНСКИ ВЕЛИКАНИ У

ДОКУМЕНТИМА СРЕСКОГ СУДА 1945-46

Демократија је динамична, тиранија статична,

док је револуција апокалипса страха
-Бранко Лазаревић-

АПСТРАКТ: У овом раду презентују се документи среског народног

суда у Неготину о конфискацији имовине и учешћу у поступцима
угледних житеља овог града- Бранка Лазаревића, Боривоја
Лазаревића, Илије Панића, Душана Јотића, Петра Живковића, уз
историјско- правну анализу нормативне регулативе и судских
одлука.
КЉУЧНЕ РЕЧИ: конфискација, процес, суђење, пропис, имовина,
народни непријатељ, идеологија, власт

УВОД

Својинска овлашћења, са значењем грађанске слободе, данас су

зајемчена уставом, законом и међународним уговорима, с тим да
њихово манифестовање има карактер доприноса који се чини
општем интересу, следствено чему је још од 19. века уобичајен став
законодавних власти да својина обавезује.
Инспирисана социјалистичким достигнућима тадашњег СССР-а, још
за време рата, током 1942. године, Комунистичка партија Југославије
посредством својих војних органа, отпочиње са праксом
конфискације имовине ''народних непријатеља'' за потребе
народноослободилачке борбе. Фочанским прописима од фебруара
1942. –''Задаци и устројство народноослободилачких одборa'' и
''Објашњења и упутства за рад народноослободилачких одбора у
ослобођеним крајевимa'', донетим од стране Врховног штаба
Народноослободилачких партизанских одреда Југославије,
предвиђено је вршење конфискације имовине народних непријатеља,
каквим су сматрани ''убеђени непријатељи народноослободилачке
борбе, организатори и носиоци непријатељских дејстава... и други
одметници од народне власти који врше насиља и дезорганизују
политички живот у позадини, али не и заведени сељаци који се
налазе у четницима и домобранима или други политички још
неопредељени грађани''. На иницијативу месних и општинских
одбора, одлуке о томе су доносиле војне власти.

Велика антифашистичка народно- ослободилачка скупштина Србије

11.12.1944.г. донела је Одлуку о Суду за суђење злочина и преступа
против српске националне части (''Сл.гласник Србије'' 3/45 од
10.3.1945- ступила на снагу даном доношења). Као злочини и
преступи против српске националне части одређена су сва дела
којима се ''штети или може штетити угеду и части српског народа и
његовој борбеној отпорној снази уколико та дела не спадају у
велеиздају и помагање окупатору у вршењу ратних злочина'':1)
политичка, пропагандна, културна, уметничка, привредна, правна,
административна и друга сарадња са окупатором или домаћим
издајницима; 2)свако одржавање присних и пријатељских односа са
припадницима окупаторске војске и власти; 3) кривице на положају
одговорних лица из државне управе, које се састоје у пропуштању
дужних напора да не дође до срамног пораза и капитуације
Југославије у 1941.г. Прописане санкције су губитак национане
части, присилни рад, конфискација имовине у корист државе. Према
одредби чл.4.ст.4. одлуке конфискација имовине, потпуна или
делимична, извршиће се увек ако је у питању кривично дело против
српске националне части којим се ишло на лично богаћење, или кад
се теже вређала част српског народа и његова борбена снага, при
чему ће се водити рачуна о његовој незбринутој породици. За та дела
основан је суд са седиштем у Београду. Пресуде су изрицане ''у име
српског народа''.
9.јуна 1945.г. Председништво Антифашистичког већа народног
ослобођења Југославије усвојило је Закон о конфискацији имовине и
извршењу конфискације (''Сл.лист ДФЈ'' 40/45 и 70/45). По чл.4,
могла се конфисковати само имовина лица осуђеног на казну
конфискације. Под удар принудног одузимања без накнаде у корист
државе потпадале су све ствари осуђеног лица, без обзира да ли се
налазе у његовој државини. Имовина која потпада под конфискацију
није могла прећи наследством нити правним послом у власништво
других лица (чл.5). Право државне својине стицано је
правноснажношћу пресуде којом је изречена казна конфискације.
Срески народни судови имали су надлежност спровођења ове мере. О
спровођењу конфискације сачињаван је записник. Чланом 28.
Закона, ст.1, регулисано је да су срески народни одбори дужни
најдаље у року 90 дана од доношења закона доставити народном
среском суду тачан попис непокретне имовине ''оних ратних
злочинаца и народних неприајатеља који су у току рата стрељани,
убијени, погинули или побегли, а којима имовина или уопште нија
била конфискована јер се до ње није могло доћи или је била
конфискована само покретна имовина или само део те имовине; у
свим таквим случајевима народни срески суд, без обзира да ли
располаже или не пресудом по којој су таква лица била осуђена,
сматраће пресуду извршном у целини као и у изриццању
конфискације и формулисаће одлуку конфискације целе имовине.
Други закон о конфискацији имовине и о извршењу конфискације
објављен је у ''Службеном листу ФНРЈ 61/46'', са изменама и
допунама ''74/46, 105/46.'' Закон појашњава да се имовином
физичког лица сматра његова лична својина ''или која је његов удео у
заједничкој имовини са другим лицима''. Новина је регулисање да ће
у случају конфискацијје куће у граду у којој станује осуђени са ужом
породицом, бити обезбеђен осуђеном и његовој породици стан
неопходан за живот било у конфискованој било у некој другој кући.
Чланом 20.ст.2. утврђено је, тамо где на имовини која се конфискује
постоји право удовичког уживања и право девојачког удомљења и
издржавања, ''та ће се права сматрати као стварна права и њих је
судски изасланик дужан унети у записник као таква и као излучни
захтев''.
Током 1945 и 1946. године за ''народне непријатеље'' проглашено је
1275 људи са подручја Тимочке крајине, уључујући ''оне који нису
прихватали мере за очување победе револуције и за продубљивање
револуције после ослобођења (Митровић 1984). Како је правда пак
дељена обичним смртницима, упечатљиво сведоче резултати
истраживања Миодрага Марковића о правосудним установама у
Тимочкој крајини: ''Познат је случај суђења Окружног суда из
Зајечара у 1950. години, када је у селу Бруснику (!) суђено великом
броју четничких јатака, од којих су тројица осуђена на смрт, а остали
на дугогодишње казне строгог затвора... Суђења четничким
бандитима у то време била су прави народни плебисцити – многи
људи наших градова и села долазили су на суђења у Зајечару и
давали једнодушну подршку суду како у току претреса, тако и
судским пресудама, а неке најокорелије ратне злочинце народ је
линчовао у току спровођења на суђење (!)'' (Марковић 1985, 13-14)
У месечном извештају ОК КПС Зајечар Централном комитету КПС, за
месец септембар 1945, од 20.10.1945 по питању рада Управе
народних добара формиране при окружном народном одбору
наведено је да је целокупна имовима народних непријатеља
конфискована- ''...Сада сву конфискацију спроводе одређене
комисије код сресих и градских народних одбора и оне раде сасвим
правилно. Сви предмети конфискације озакоњени су од среских
народних судова, али има и таквих предмета по ојима судски се
поступак још води, а то је последица нееспкедитивности судова.
Срески народни судови немају одређени критеријум за одређивање
законских минимума за егзистенцију чланова породице народних
непријатеља, те се негде оставља више, негде мање било од покретне
био од непокретне имовине. Управа добара мора скоро на сваки
закључак среског народног одбора да изјављује жалбе вишем суду''
(Марковић Поповић-2012, 133).

БРАЋА ЛАЗАРЕВИЋ

Неготинска породица Лазаревић чији је родоначелник Ђорђе Ристе

Лазаревић, оставила је значајан траг у историји Србије. Према
неким наводима он је рођен у Неготину 1858.г (Благојевић Р 2004,
155), по другима би се дало претпоставити да је место одакле је први
пут угледао свет Зајечар, будући да је као трогодишњак споменут
1863.г.у попису породице Ристе Лазаревића, трговца (Грбовић 2008,
120). Био је потомак деспота Бошка /родом из Сјенице/ чија је
лобања узидана у Ћеле кулу (Милошевић 2001, 8). Оженио је Вукосаву
Стојадиновић. Из тога брака рођен је у Видину 6. јануара 1884.г./по
старом календару 25.децембра 1883/ Бранко Лазаревић. Након
Вукосавине смрти Ђорђе је оженио Сузу- банатску Немицу са којом је
1888.г. у Зајечару добио сина Боривоја. Податак да су Бранко и
Боривоје браћа само по оцу документовао је Милорад Грбовић, на
основу књиге рођених 1885-1889 Храма Рождества Пресвете
Богоридице у Зајечару- ''рођен 26.маја 1888 од оца Ђорђа, трговца
пиварског и мајке Сузе'' (2008,123). Претпоставља се да су се
доселили у Неготин око 1890.г. или нешто раније (Грбовић, 123).
Нетачно је, што је установио и Милорад Грбовић, да ова фамилија
представља наставак друге значајне лозе Лазаревића из Неготина
које је Ф.Каниц означавао као ''патрицијску породицу'' а њени су
изданци били Јаков, Лазар, Александар, Александра и Ђорђе- рођен
1843 или 1846.г. (Јовић, 2005, 64-65; Благојевић Б 2005, 149;
Благојевић Б-прир. 2001, 33; Грбовић 2008, 119). Сви аутори
биографских података о овој породици сагласни су да је имао два
сина (Грбовић, 126; Р.Благојевић, 156; Милошевић 10; Б.Благојевић
149, Н.Јовић 64-65). У документима среског суда у Неготину који су
предмет овога рада, постојао је и трећи Ђорђев син, брат Боривоја и
Бранка: Богдан Лазаревић.

''Заборављени великан српске културе и књижевности'', ''елитни

представник срспке интелигенције међуратног периода'' Бранко
Лазаревић, раме уз раме са Јованом Дучићем, Ивом Андрићем,
Милошем Црњанским био је и активни учесник ''једног од
најсветлијих доба овдашње дипломатије''. 1919. вршио је дужност
секретара Посланства Краљевине СХС у Вашингтону, од 16.6.1920.г.
је генерални конзул у Чикагу, од јуна1922.г. отправник послова у
Берлин , новембра исте године саветник посланства, убрзо и
отправник послова у Прагу, 30.6.1924. саветник посланства у Берну,
15.2.1925 изванредни посланик и опуномоћени министар у
посланству у Тирани, јуна 1926 посланик Краљевине СХС у Варшави,
исте године посланик у Прагу, 1929 у Варшави, 1935 посланик
Краљевине Југославије у Турској, у Бечу од 22.7.1937, у Бриселу
1938. Након пада владе Милана Стојадиновића пензионисан је
14.8.1939 (Милошевић, 11-29).

По Божидару Благојевићу ''с правом се може рећи да је Боривоје

Лазаревић био најплоднији председник општине неготинске у
20.веку; као председник општине настојао је да варош Неготин уреди
према свим савременим захтевима, који су важили за вароши тога
доба; он је те захтеве, што се вароши тиче, скоро све испунио и
његову физиономију варошког насеља заокружио- поред мелиорације
неготинске низије, вековног сна многих генерација Неготинаца, у
његово време изграшена је савремена градска болница, први
модерни винарски подрум у Влашкој мали, уређен је садашњи парк и
изграђен споменик из ратова 1912-18, сређено је неготинско гробље и
изграђена садашња капела на њему, обаљено је калдрмисање свих
улица, стављена коцка у главним улицама... уређено градско
купатило, побољшано водоснабдевање, учествовао у изградњи прве
електричне централе, железничке станице...'' (2005,149-150). Његово
дело су столарска радионица и породична кућа у Високој улици...
''као угледан грађанин радио је (после Другог светског рата) и
стручни инжењер радио је у новонасталим друштвеним односима
(Благојевић 2005, 150). Током немачке окупације био је у
заробљеништву. Извештај среског поверенства Комунистичке
партије Југославије од 30.марта 1945.г. спомиње га као једнога од
тројице чланова Комесарске управе у Неготину, при
народноослободилачком одбору (Борковић 1981, 391).

Боривоје и Бранко Лазаревић поводом конфискације имовине

њиховог брата Богдана, проглашеног за народног непријатеља,
изјавили су жалбу среском суду у Неготину. Суд је донео следећу
одлуку:
Пословни број Р-1156-45
У ИМЕ НАРОДА

Срески народни суд у Неготину, састављен од судија Петра Шурлана

као председника већа, те пресудитеља Живојина Јаковљевића и Анте
Станисављевића као чланова већа и Божидарке Николић као
записничара, у ствари конфискације имовине народног непријатеља
Богдана Лазаревића, а поводом жалбе инж. Боре и Бранка
Лазаревића које заступа Василије Пепић адв. из Неготина и Цвете
Петровић сви из Неготина против одлуке комисије за конфискацију
непријатељске имовине при Среском народном одбору у Неготину од
28.јуна 1945.год. по проведеној усменој јавној расправи, донео је и
данас 13.августа 1945.год. објавио следећу

ПРЕСУДУ:

I.Од непокретне имовине народног непријатеља Богдана Лазаревића

из Неготина конфисковане одлуком комисије за конфискацију
непријатељске имовине и имовине ратних злочинаца при Среском
НО у Неготину од 28. jуна 1945.год ПРИЗНАЈЕ СЕ ПРАВО СВОЈИНЕ
жалиоцима Инж.Бори и Бранку Лазаревићу на по једну трећину, а
која се имовина састоји и то:
1) Комплекса земљишта у м.зв. ''Вељково поље'' (стара пивара)
атара неготинског; који граничи: са северне стране до
Миливоја Николића и браће Мојсиловић из Видровца; са
западне стране од пута за Бадњево, са јужне стране до
главног пута за ''Врело'' и са источне стране до пута за
Видровац, а на коме се налазе; двориште са зградама у
површини од 25,68 ари; воћњак у површини од 21,32 ари;
њива са ливадом у површини од 2 хектара, 56, 74 ара; све у
укупној површини од 3 хектара и 73,74 ара.
2) Једна једноспратна кућа од тврдог материјала покривена
црепом са 3 оделења на спрату, 4 оделења у приземљу, те
подрум да 2 одељења. У продужењу ове зграде према западу
 један магацин са 2 одељења за становање, а у сутерену истог
магацина подрум и штала.
3) Једна зграда са два оделења за становање са шпајзом,
шупом и кокошарником а који се налази према југу од
магацина поменутог под 2).
4) Један бетонирани обор и пчеларник склон паду, а који се
налазе у продужењу зграде под 3), те се према томе од ове
непокретне имовине конфискује у корист ДФЈ (Демократске
Федеративне Југославије) једна трећина, а две трећине
изузимају се од конфискације и предају жалиоцима инж.
Бори и Бранку као њихова својина.
II Од покретности конфискованих нападнутом одлуком изузимају се,
од конфискације и то: Изостављено као непотребно.
III Од конфискованог непокретног имања описаног под 1.
диспозитива ове пресуде, ванбрачној жени осуђеног Богдана Цвети
Петровић и њеној малолетној ћерки Љубинки оставља се као
минимум за издржавање и то:
1) Зграда описана под 1.- тач.3 диспозитива ове пресуде а која
се састоји од два одељења за становање, шпајза, шупе и
кокошарника с правом коришћења пумпе за воду у подруму
магацина са двориштем шест метара испред куће, што
износи 1,50 ари са правом служности пута до главног друма;
2) Од земљишног комплекса описаног под 1.тач 1) диспозитива
ове пресуде земљиште у површини од 60 ари зиратног
земљишта и то дуж пута Видровац- Неготин почев од
источне стране 45 м према југу и са северне стране поред
имања Миливоја Николића у дужини почев од пута
Видровац- Неготин у дужини од 135 м према западу
На основу имања припада право уживања Цвети Петровић
ванбрачној жени осуђеног Богдана, и то до њене удаје или смрти, а
њеној малолетној ћерки Љубинки до навршене 18 године живота.
IV На непокретном имању описаном у диспозитиву ове пресуде под 1
тач.1-4 има се уписати право својине, на једну трећину у корист
државе ДФЈ тиме, да интабулационо оделење овога суда изврши
пренос и упис права својине на једну трећину ове имовине у корист
ДФЈ, а која се имовина предаје Управи народних добара на слободно
располагање.
V Нападнутом одлуком конфисковане покретне ствари и то:
Изостављено као непотребно.
РАЗЛОЗИ:
Одлуком комисије за конфискацију непријатељске имовине и
имовине ратних злочинаца, при Среском НО у Неготину од 28 јуна
1945.год. конфискована је целокупна имовина народног непријатеља
Богдана Лазаревића из Неготина.
Благовремено поднетом жалбом ту одлуку нападају инж Бора
Лазаревић, Бранко Лазаревић и Цвета Петровић, ванбрачна жена
осуђеног Богдана.
 Жалиоци Бора и Бранко у својој жалби тврде, да је
конфисковано имање било својина њиховог оца пок.Ђоке
Лазаревића, који је имао три сина: осуђеног Богдана, те жалиоца
Бору и Бранка.-
То имање они сви су наследили, а између њих није вршена
никаква деоба нити ма каква друга трансакција.
Према томе, они су сувласници и конфисковане имовине сваки
са по јед. трећином дела, те је према томе предмет конфискације
могла да буде само једна трећина осуђеног Богдана.
Стога предлажу, да се од конфисковане имовине изузму две
трећине као њихова својина.
У доказ својих навода, позвали су се на уверење МНО у
Неготину бр.1578-45 од 3 марта 1945.год. који прилажу, те на
извештај од Пореске и Катастарске управе у Неготину.
Жалиља Цвета у својој жалби тврди, да су од конфисковане
покретности: креденац, шиваћа машина, сламарица, 3 вунена
јастука, пиротски ћилим, сервиз за јело за 6 особа, једна уметничка
слика, једна крава, вепар и крмача са пет прасића њена лична
својина, па предлаже, да се те ствари као њена имовина изузму од
конфискације.
Сем тога наводи, да је имање, које је нападнутом одлуком
остављено на име издржавања њеног и ћерке јој мал.Љубинке сувише
мало, па предлаже да се у те сврхе изузме још један део
конфисковане имовине.
У доказ својих навода позвала се на сведоке.
Суд је провео по странкама предложене доказе, резултат којих
је изложен у расправним записницима, па је судио као у диспозитиву
из следећих разлога:
Исказом сведока Драгослава Николића, датим под заклетвом, а
чијем исказу суд верује утврђено је, да је конфисковано непокретно
имање заиста било својина пок. Ђоке Лазаревића, оца осуђеног
Богдана и жалиоца Боре и Бранка. Он је умро у 1938 години.
Познато му је, да између његових наследника није вршена никаква
деоба. Исто тако тврди, да му је непознато, да је пак Ђока писао
тестамент или на ма који други начин извршио распоред своје
имовине, а говорио му је, да има жељу да ово имање остави сину-
осуђеном Богдану.
Из цитираног уверења МНО у Неготину утврђено је, да су
наследници пок. Ђоке његови синови осуђени Богдан и жалиоци Бора
и Бранко, а из извештаја Пореске управе у Неготину од 8 августа
1945 год. бр.315, који су прибављени по званичној дужности види се,
да је са кућарином и земљарином задужен заиста пок.Ђока
Лазаревић, односно да се конфисковано имање води на његово име.
На основу изложеног суд сматра доказаним, да је
конфисковано непокретно имање заиста заједничка својина свих
наследника пок.Ђоке тј. осуђеног Богдана и жалиоца Боре и Бранка,
па како се у смислу чл.4. Закона о конфискацији може конфисковати
само имовина осуђеног лица, па макар она представљала удео таквог
лица у заједничкој имовини с другим лицима (смесништво), то је
ваљало жалиоцима Бори и Бранку признати право својине на по
једној трећини конфискованог непокретног имања и у смислу чл.8
пом закона њихове делове тј.две трећине од конфискованог имања
њима повратити.
Пошто је исказом наведеног сведока Николића утврђено и то,
да су покретне ствари чије изузимање тражи жалиља Цвета заиста
њена својина, то је суд и те ствари изузео од конфискације и у
погледу њих одлучио као под 2 диспозитива ове пресуде.
Сем тога, суд је изузео од конфискације и 6 породичних слика,
сматрајући да те ствари представљају само породичну вредност па је
одлучио да се исте предају жалиоцу Бори.
У погледу конфискованог имања које је нападнутом одлуком
остављено на име издржавања ванбрачној жени осуђеног Богдана,
суд је одлучио као под 3 диспозитива ове пресуде сматрајући, да је то
имање довољно за издржавање њено и ћерке јој ма.Љубинке. При
томе је суд имао у виду све околности конкретног случаја и месне
привредне услове (чл.6- тач.2. пом закона), али ту имовину није
пренео сразмерно њих две и то са разлога, што је жалиља Цвета као
ванбрачна жена осуђеног Богдана и њена мал.ћерка Љубинка могу да
се сматрају члановима његове уже породице, јер је осуђени Богдан
заиста њих третирао и то жалиљу Цвету као своју жену, а
мал.Љубинку као њихово дете, што се уосталом не противи ни
тековинама народне ослободилачке борбе, па суд сматра да им
припада право на издржавању од конфисковане имовине, али не и
право наслеђа, односно својине.
Ово тим пре, што је и нападнута одлука у том делу
правноснажна.
Међутим, обзиром на напред изложено суд је и то имање
прогласио својином ДФЈ, Боре и Бранка Лазаревића са по једном
трећином дела, а жалиљи Цвети оставио право уживања на истом до
њене удаје или смрти, а мал.Љубинки до навршене 18 године живота
као дана пунолетства налазећи, да се оваква одлука оснива на
осећању правичности, а није ни у противности са тековинама
народноослободилачке борбе.
Сву осталу покретну имовину, као и једну трећину непокретне
имовине, суд је пренео у својину ДФЈ (чл.28, 9, 24 пом закона) као
личну својину осуђеног Богдана наредивши, да се она преда Управи
нар.добара, а како је то поближе одређено под 4 и 5 диспозитива ове
пресуде.
На основу свега изложеног, ваљало је судити као у диспозитиву.

СРЕСКИ НАРОДНИ СУД У НЕГОТИНУ, дана 13 августа 1945

год.
Записничар Б.Николић, ср. Председник
већа, П.Шурлан, ср.

Да је овај препис веран оригиналу уколико је преписан тврди и

оверава ПИСАРНИЦА СРЕСКОГ СУДА У НЕГОТИНУ дана 27.2.1962.год

Судија Петар Стојана Шурлан имао је импресивну каријеру. Као мади

правник, избеглица из Босне 1941, у Неготину је из брака са
Мирославом (девојачко Станојевић, кћер трговца Вадимира С
Станојевића и Данице Станојевић) добио 24.8.1944.г. сина
Владимира- рођен у подруму породичне куће у време савезничког
бомбардовања Турну Северина. 1951.г. постављен је за судију
Врховног привредног суда ФНРЈ у Београду. Аутор је тридесетак
књига, углавном коментара прописа, попут: ''Опште узансе за промет
робом с објашњењима и судском праксом и пословне узансе''-
Привредни преглед 1961; ''Основни закон о изградњи инвестиционих
објеката'' Савез инжињера и техничара Југославије 1967; ''Закон о
застарелости потраживања са објашњењима и судском праксом''
Савремена администрације Београд- 5 издања; ''Закон о принудном
поравнању и стечају са објашњењима и судском праксом'' Савремена
администрација Београд 1970.г. Није био члан КПЈ. У Неготину је
становао до куће Боре Лазаревића. Боривојева кћер Смиљка била је
другарица из детињства Шурланове супруге Мирославе.

Током процеса у примени је био Закон о конфискацији имовине и о

извршењу конфискације (''Сл.лист ДФЈ'' бр.40/45). Суд се у одлуци о
непокретностима позвао на одредбу чл.4.- ''ако имовина представља
удео осуђеног лица у заједничкој имовини- у датом случају
смесништво /кад се састојци ствари не могу одвојити/- тај се удео
конфискује. Предмет судског одлучивања су непокретности које су
Бранко, Боривоје и Богдан Лазаревић наследили од оца Ђорђа,
такође и покретне ствари конфисковане од Богдана, осуђеног као
народног непријатеља. Основ захтева за излучење садржа је у
ч.23.ст.1. закона.

По чл.6.ст.2. Закона о конфискацији, приликом одређивања имовине

која ће остати ужој породици, суд ће водити рачуна о конкретним
околностима сваког појединог случаја и узимајући у обзир месне
привредне услове.

Подносилац жалбе је и Богданова ванбрачна супруга Цвета

Петровић. Део образложења судске одлуке од 13.9.1945.г, везано за
статус ванбрачне супруге осуђеног лица и њене кћери, гласи: ''...при
томе је суд имао у виду све околности конкретног случаја и месне
привредне услове (чл.6- тач.2. пом закона), али ту имовину није
пренео сразмерно њих две и то са разлога, што је жалиља Цвета као
ванбрачна жена осуђеног Богдана и њена мал.ћерка Љубинка могу да
се сматрају члановима његове уже породице, јер је осуђени Богдан
заиста њих третирао и то жалиљу Цвету као своју жену, а
мал.Љубинку као њихово дете, што се уосталом не противи ни
тековинама народне ослободилачке борбе, па суд сматра да им
припада право на издржавању од конфисковане имовине, али не и
право наслеђа, односно својине.'' Либерални став о ванбрачној деци
заузет је и кроз одредбе Закона о наслеђивању 1955.г, када је
законски услов из чл.23.ст.3. да би дете као ванбрачно имало
наследна прева у односу на оца и његове крвне сроднике ''да га је
довео да с њим живи или ако је на други начин показао да га
признаје за своје''. Нешто раније- 1947.г. у Основном закону о
односима родитеља и деце, чл.3. родитељи имају према деци рођеној
у браку или ван брака иста права, што је још раније Устав ФНРЈ од
31.1.1946. на исти начин регулисао. Уколико се прихвати стандард
касније унет у закон о наслеђивању да се са признавањем очинства
изједначава ситуација да је родитељ довео дете да с њим живи,
односно на други начин показао да га признаје за своје, следи како
би у његовим оквирима био закључак неготинског суда да је осуђени
Богдан Лазаревић малолетну Љубинку третирао као сопствено дете.
Очигледно се у таквом тумачењу није отишло и корак даље,
евентуално установљавајући да је део конфисковане имовине стечен
током ванбрачне заједнице заједничка својина Цвете Петровић и
Богдана Лазаревића, но о томе би се тешко могло говорити у односу
на непокретности од 1938.г. уписане у катастарском уреду као посед
Богдановог оца Ђорђа.

Одлука среског суда стекла је својство правноснажности и

извршности, чему је уследило издавање тапије на делу који је
конфискован у корист ФНРЈ:
ТАПИЈА
Извршном пресудом Среског суда у Неготину Р.бр.1156/45 од 13
августа 1945. године конфискована је непокретна имовина народног
непријатеља Богдана Ђ Лазаревића, из Неготина и то једна трећина
комплекса земљишта, које се састоји и то:
Комплекс земљишта у месту зв. ''Вељково поље'' /стара пивара/ атара
неготинског, који се граничи, са северне стране до Миливоја
Николића и браће Мојсиловић из Видровца, са западне стране до
пута за Бадњево, са јужне стране до главног пута за Врело и са
источне стране до пута за Видровац, а на коме се налазе; двориште
са зградама у површини од 25,68 ари; воћњак у површини од 21,32
ари; њива са ливадом у површини од 2 хектара, 56, 74 ара; све у
укупној површини од 3 хектара и 73,74 ара.
На горе означеним непокретностима постоје ове зграде:
1.Једна једноспратна кућа од тврдог материјала покривена црепом
са 3 оделења на спрату, 4 оделења у приземљу, те подрум да 2
одељења. У продужењу ове зграде према западу један магацин са 2
одељења за становање, а у сутерену истог магацина подрум и штала.
2.Једна зграда са два оделења за становање са шпајзом, шупом и
кокошарником а који се налази према југу од магацина поменутог
под 1.
3.Један бетонирани обор и пчеларник склон паду, а који се налазе у
продужењу зграде под 2.
Сувласници су на уписаном имању у овој тапији на по једну трећину
Бора и Бранко Лазаревић из Неготина а трећина непокретног имања
народног непријатеља Богдана, конфискује се у корист државе
Федеративне Народне Републике Југославије.
На конфискованом имању постоји терет права уживања Цвете
Петровић, ванбрачне жене народног непријатеља до удаје или смрти
а малолетне кћи Цветине, Љубинке до навршене 18 године живота са
правом становања у згради описаној под 2 ове тапије и правом
коришћења пумпе за воду у подруму магацина са двориштем шест
метара испред куће, што износи 1 ар и 50 м2 и правом службености
пута до главног друма.
Од земљишног комплекса у површини од 60 ари зиратног земљишта
и то дуж пута Видровац- Неготин почев од источне стране 45 м
према југу и са северне стране поред имања Миливоја Николића у
дужини почев од пута Видровац- Неготин у дужини 135 м према
западу, такође има право уживања удова Цвета до удаје или смрти а
малолетна Љубинка до навршене 18 године живота.
На основу чл.10 и 28 Закона о конфискацији, Срески суд у Неготину
издајући ову тапију на једну трећину земљишта и зграда држави
Народној Републици Југосавији, проглашава је за правога
сопственика истог тако да са истим по својој вољи располагати може.
Таксе је ослобођена
Ова је тапија заведена I књига тапија стр.4 бр.19.
Срески суд у Неготину 14 априла 1946 године Р.бр.1156/45.

Интабулациони протоколиста
Петар А Павловић

Претседник суда
Илија Радовић

ДОПУНА: Имовина је прешла у својину Државе ФНРЈ на дан 6

фебруара 1945 године, на основу Одлуке о преласку у државну
својину непријатељске имовине, о државној управи над имовином
неприсутних лица и о секвестру над имовином коју су окупаторске
власти принудно отуђиле.
Овом допуњеном тапијом замењује се ранија тапија.
Срески суд у Неготину, дана 23 јануара 1953 године
Р.бр.1156/45

Интабулациони протоколиста Пандиловић Светислав

Претседник суда
 Борисав Раванић

Део имовине која је одлуком среског суда припала Боривоју

Лазаревићу, као наследнику Ђорђа, уписан је у поседовни лист 264
КО Неготин, део кп.бр.245- зграда, радионица, шупа, стамбена
зграда и др. са ознаком места становања ''Висока уллица 22''. Део
зграда на истој парцели- радионица додељен је из фонда
''општенародне имовине'' Тишлерској задрузи ''Нови рад''- поседовни
лист 3863 КО Неготин, формиран по списку промена 143/1957.г.

ИЛИЈА ПАНИЋ

Индустријалац Илија Панић, потомак Карађорђевог војводе Јанка

Ђурђевића, рођен је 20.7.1884.г. у Неготину. Завршивши војну
академију посветио се официрском позиву. У Првом светском рату
провео је као заробљеник четири године. 1918.г. био је војни
командант Трбовља, Загорја и Храстника. Убрзо је основао
циглоцрепану, постао заступник немачке аутомобилске индустрије,
трговао некретнинама. Сматра се да је током немачке окупације у
Другом светском рату, захваљујући његовом ауторитету и везама,
спашено мноштво грађана од репресалија окупаторских власти.
После рата осуђен је због колаборације са Немцима.

Војни суд за град Београд пресудом бр.4-47 од 23.маја 1946.г. осудио

је Илију Панића ''индустријалца из Београда са станом у Књегиње
Љубице 9'' поред сталих казни и на конфискацију имовине,
укључујући куће и винограде у Неготину. Сестре осуђеног Илије Мара
Пауновић и Драга Богојевић и сестричина и сестрић по преминулој
Александри Николић- Косовка и Павле Николић, оспорили су пред
среским судом у Неготину састав за конфискацију одређене имовине
у власништву осуђеног Илије, подневши тужбу против ФНРЈ 8.априла
1947. Првобитно су као тужиоци били означени и инж.Мирослав
Николић и Лепосава Машић, но они су одустали од захтева
4.7.1947.г. У образложењу тужбе наведено је да је Илија Ика Панић
син Крсте Панића и Насте, те да су његови родитељи били
сопственици односних непокретности; Крста је умро пре 53 године а
Наста пре 10 година. ''Како је Крста умро у времену док су тужиоци и
Илија били мали и незбринути, изјавио је наредбу заосталој удови
Насти мајци осуђеног Ике да саопшти жељу сину Ики, кад стаса да је
наредио да све његово непокретно и покретно имање оставља у
наслеђе на равне делове њему- сину- и кћерима својим: Мари,
Александри и Драги. Кад је осуђени Ика постао пунолетан сматрао је
налог очев обавезан и са мајком Настом, његове сестре и он
уваживали га и држали све пописано имање обрађујући га и принос
делећи на равне делове, а после смрти мајке, државина имања
остала је осуђеног Илије и сестара његових, које су као удате стално
живеле у кући у Неготину, на ''Бадњеву'' у кући и винограду и
винограду у Вељковом пољу, које су винограде радиле и брале у своје
име, исто као и четври део Икин, пошто је равноправност била по
квотама,а не подељено на делове. Ем тог нову кућу на плацу подигли
су сви заједно из прихода са заједничког имања''.

Пуномоћници тужене стране негирали су тужбени захтев тврдећи да

је пописана конфискована имовина искључива својина Илије
Панића, што се закључује из поседовног листа и копије плана
Катастарског одељења, и из околности да је иста ''по својој природи и
циљу коме је употребом намењена тесно везана за пописане
винограде као својине осуђеног Панића''

Срески су у Неготину донео је 4.6.1947.г. пресуду П.152-47 којом

одбија захтев Маре Пауновић из Неготина, Драге Богојевић, Косовке
Савић обе из Београда, за утврђење да је ¾ непокретног имања-
предмет конфискације: плац кућни у Неготину у ул.Висока 18 са
зградама- кућа стан високи партер са 3 собе, купатило, остава,
девојачка соба, кухиња, степениште за таван и претсобље и под
целом зградом подрум од 4 одељења; мања зграда са две собе,
вешерницом оставом и кухињом, шупе са клозетом- све под јендим
кровом; виноград у Вељковом пољу 99,92 ара, виноград у Бадњеву
64,10 ари са зградом од 7 одељења и низ покретних ствари (бурад,
бачве, каце, чаброви, електрична пумпа за воду...), својина тужилаца,
те да се излучи из списка пописа, а да је ¼ својина Илије Панића.
Код таквог стања ствари суд је одлучио да се конфискује у корист
државе ФНР Југославије ''целокупна напред описана имовина
осуђеног Илије Ике Панића из Београда, пописана на записнику
конфискације од 01.априла 1947.године, под бројем И-15-47. У
образложењу пресуде суд наводи: ''Према овоме, наслеђе имовине
пок.Крсте Панића отворено је у тренутку смрти његове, још пре 53
год. И наслеђа се примио по онда важећем грађанском законику
његов син наследник Илија (Ика)... Да је сва имовина пок.Крсте
Панића прешла у наслеђе осуђеног Илије К.Панића доказује се
преписом поседовног листа бр.262 од 17. фебруара 1947.год. и
копијом плана Катастарске управе из Неготина, из којих се јавних
исправа види да су парцеле поседа бр.242, 2678 и 2806 уписане на
име Панић Крстиног Илије из Београда.

По грађанском законику за бившу Краљевину Србију од 1844.г. који

је био у важности у тренутку смрти окр. Крсте Панића- параграф
394, после смрти покојника добра његова прелазе на другога кога по
реду закон опредељује, а по параграфу 396 истог законика деца
мушка умрлога и њихови мушки потомци добијају сви наследство;
они искључују сестре и њихово потомство и побочне сроднике. Према
овим прописима грађанског законика који су важили у тренутку
смрти пок. Крсте наслеђе његове заоставштине прешло је на његовог
сина Илију- Ику Панића по закону, пошто је пок.Крста умро без
писаног тестамента, па је наследник Илија исту имовину и уписао у
катастар и поседовну пријаву на своје име код Катастарске управе у
Неготину''. Суд је заузимајући такав став ценио и изјаве сведока,
међу којима инж. Боривоја Лазаревића: ''Из исказа сведока Боривоја
Лазаревића, инжињера, види се да је он зидао зграду на плацу у
Неготину и да га је исплатила канцеларија осуђеног Илије Ике
Панића, што значи да је Илија Панић ту кућу зидао као власник, а да
му је само последње радове исплатила тужиља Мара, те суд верује, да
је она ову исплату извршила као управитељ имања по овлашћењу
сопственика куће осуђеног Илије, а не као сувласник, пошто је иста
кућа сазидана на плацу осуђеног Илије''.

Закон о неважности правних прописа донетих пре 6.априла

1941.године и за време непријатељске окупације (''Сл. лист ФНРЈ''
бр.86/1946 и 105/1947), чл.4, реулисао је да правна правила
садржана у законима и другим правним прописима који су били на
снази 6.4.1941 могу се примењивати уколико нису у супротности са
Уставом ФНРЈ... и са начелима уставног поретка. У датом случају
поднета је од стране трећих лица излучна тужба што у суштини
подразумева проглашење извршења одлуке о конфискацији
недопуштеном, којом приликом скупа са лицом чија се имовина
одузима требају имати положај формалних супарничара. Норме о
праву на подношење таквог захтева садржане су у чл.23.Закона о
конфикацији из 1945.г. и у члану 20. Истоименог закона из 1946.г.

Суд није уважио тужбене наводе да је Крста Панић издао наредбу

удови да се његово наследство распореди деци, обзиром да само у
случајевима рата, поплаве, бродолома и велике епидемије, у којима
би завештаоцу немогуће било писмен тестамент правити- параграф
447 СГЗ. Такође није уважено да су родитељи Илије Панића били
сопственици непокретности. Крунски доказ неуважавања тезе да је у
питању имовина која није својина Илије Панића био је навод: ''да је
сва имовина пок.Крсте Панића прешла у наслеђе осуђеног Илије
К.Панића доказује се преписом поседовног листа бр.262 од 17.
фебруара 1947.год. и копијом плана Катастарске управе из Неготина,
из којих се јавних исправа види да су парцеле поседа бр.242, 2678 и
2806 уписане на име Панић Крстиног Илије из Београда. У наведеном
листу пише да је поседник имовине Панић Крсте Илија Београд,
Књегиње Љубице 9, да је адреса у Неготину Висока улица 18, даје по
основу конфискације означена имовина приновљена у лист 2795 КО
Неготин. Међутим на подручју Неготина нису постојале земљишне
односно баштинске књиге за које СГЗ у параграфу 292 прокламује
'''да се непокретне ствари у књиге баштинске код судова окрућних
уводе''. Нити након доношења Закона о унутрашњем уређењу,
оснивању и исправљању земљишних књига и Закона о земљишним
књигама од 18.маја 1930, то стање није измењено. Једино земљишне
књиге стварају фикцију апсолутне тачности. На тлу Неготина важио
је тапијски систем, са оборивом претпоставком да је њихов ималац
власник непокретности, сагласно Закону о тапијама од 30.5.1930.г.
Како је катастар земљишта за то подручје конституисан у време када
Крста Панић није био у животу, логично је да као особа у поседу
земљишта означен његов мушки потомак, уз резерву да исто
априори не мора значити право власништва. Суд се није упуштао у
коментарисање правила из параграфа 492 СГЗ да ће ''наследницима
стајати на вољи, или поделити се или у заједници неподељеној
остати'', или параграфа 503- да ће тек по учињеној деоби свако
имати право свој део заузети...'', са аспекта тврдње да имовина из
заоставштине Крсте Панића није била подељена након његове смрти,
нити у одлучивања о конфискацији.

Пресуди је следила одлука Среског суда о издавању тапије ради

преноса својине на државу ФНРЈ. У универзитетским уџбеницима
још крајем прошлог века могла су се наћи ''запажања'' попут овога
проф.Драгољуба Стојановића: ''С обзиром на то што је већи део
припадника класе капиталиста у току Народноослободилачке борбе
био у служби окупатора и борио се на његовој страни, ти су
припадници после ослобођења одговарали за злодела која су
починили. За та су злодела они били суђени и осуђивани, између
осталог и на казну конфискације имовине. На тај начин су средства
за производњу у њиховој својини, прелазила у државну
социјалистичку својину...'' (1978, 226). ''Средства за произодњу'' Илије
Панића била су такође предмет конфискације, у процедури изван
компетенције среског суда у Неготину као извршног.

''ШЕШИР ДУШАНА ЈОТИЋА''

Индустријалац Душан Јотић рођен је у Неготину 1885.г, оснивач

предедник неготинске водне задруге, крајинске виноградарске
задруге, главни акционар Неготинске штедионице (Благојевић 2005,
150-151). Божидар Благојевић забележио је да је током немачке
окупације, као председник општине допринео заштити
становништва ''а Цигане које су Немци потерали у логоре, уз залог
свог ауторитета и угледа, успео је да врати са железничке станице''.
Пише и о његовом супротстављању захтевима припадника четничких
војних формација да Неготинци врше у њихову корист знатна
плаћања- ''то је био један од већих разлога, поред осталих, што су га
они код његовог млина у Бадњеву убили и бацили у Врело'' (2005,
151). При сагледавању моралних аспеката случаја вредело би имати
на уму да је Антифашстичко веће народног ослобођења Југославије-
АВНОЈ 21.новембра 1944.г. донело ''Одлуку о општој амнестији лица
која су у четничким јединицама Драже Михаиловића учествовала или
их помагала или су учествовала у јединицама хрватског и словенског
домобранства'': амнестија се даје без обзира да ли јекривични
поступак покренут, пресуда изречена или извршена.Амнестија не
важи за особе које су починиле друге злочине као убиства,
силовања, паљевине и др; важи и за лица која до 15.1.1945. напусте
те формације, пријаве и ставе на располагање војним властима''
(Радић 2002, 20)

Дана 13.фебруара 1946.г, ''у име народа'' Срески народни суд у

Неготину, састављен у већу од председника суда- већа Илије
Радовића и поротника Животе Милосављвеића и Косте Јовановића,
као чланова већа, те Бранислава Луковића, канц.приправника као
записничара ''у правној ствари тужиоца Стојанке уд. Д.Јотић, против
Управе народних добара при Градском народном одбору у Неготину,
због својине, излучења покретних ствари у предмету конфискације
имовине народног непријатеља пок.Душана П.Јотића, бившег из
Неготина, вредност 5000 динара, донео је делимичну пресуду:
Конфискује се у сврху подржављења непокретна имовина народног
непријатеља покојног Душана Јотића, бившег из Неготина и то:
парцела бр.3390 њива у мзв.Селиште, уписана у списак
конфисковане имовине под бр.60, у величини 1 ха 26 ари и 01 мет;
парцела бр.3472 њива у мзв Једек уписана у списак конфисковане
имовине под бр.61 у величини 3 ха 10 ари и 70 мет; парцела бр.3477
њива у мзв Једек, уписана у списак конфисковане имовине под бр.62
у величини 5 ха, 39 ари и 97 метара. Све парцеле налазе се у атару
села Милошево среза неготинског, те се сва напред пописана
имовина у смислу чл.28. Закона о конфискацији преноси у својину
ФНРЈ и предаје Управи народних добара при Среском народном
одбору у Неготину''.

Специфичност овакве одлуке представља чињеница да је пресудом

конфискована имовина за коју се тврди да припада мртвом
човеку.Чланом 5. Закона о конфискацији из 1945.г. регулисано је да
''имовина која потпада под удар конфискације не може прећи
наследством нити каквим другим правним основом у власништво
других лица. Како је у резултатима својих истраживања навео
Божидар Благојевић, Душан Јотић убијен је од стране припадника
четничких војних формација (2005, 151). Имајући у виду класично
начело грађанског права да имовина оставиоца прелази на
наследнике по сили закона моментом његове смрти /односно:нема
својине без сопственика/, могло би се рећи да је суд пренебрегао то
правило конфискујући ''имовину умрлог лица''. Суд се у одлуци
позива на одредбу чл.28.Закона о конфискацији по којој су срески
народни одбори дужни у року 90 дана од доношења овог закона,
доставити народном среском суду тачан попис непокретне имовине
оних ратних злочинаца и народних непријатеља који су у току рата
стрељани, убијени, погинули или побегли, а којима имовина или
уопште није била конфискована... или је конфискован само њен
део /о валидности критеријума за сврставање у ''непријатеље народа''
нема речи/; у свим таквим случајевина народни срески суд, без
обзира да ли располаже или не пресудом по којој су таква лица била
осуђена, сматраће пресудом извршну у целини... и формулисаће
одлуку о конфискацији целокупне имовине саобразно овом закону.
Ставом 2 истог члана обавезани су срески народни одбори на
пријављивање таквих случајева ''како би суд могао извршити
прописан прелаз те имовине у својину државе''. Следи пресуда:

П-73-46
У ИМЕ НАРОДА

Срески суд у Неготину састављен од претседника суда Илије

Радовића као претседника већа и присудитеља Видосаве Лазаревић
и Ђорђа Стајковића као чланова већа уз суделовање записничара
Андрије Марковића, секретара суда, одлучујући у правној ствари
тужиоца Стојанке Јотић из Неготина, коју заступа адвокат Чеда
Симоновић противу Управе народних добара при Г.Н.О.- Неготин
коју је заступао Васа Димитријевић и Драгољуб Тодоровић због
својине и излучивања у вредности 29.000 динара, жалбе Стојанке
Јотић коју заступа адвокат Симоновић на записник о проведеној
конфискацији, у вредности 5000 динара, као и о излучном правном
захтеву Неготинске штедионице у ликвидацији, коју заступа адвокат
Владимир Вуловић због 50.000 динара, након одржане јавне
расправе донео је дана 22.маја 1946 године следећу

ПРЕСУДУ:
1.Делимично се удовољава тужбеном захтеву тужиље Стојанке
удове Јотић и признаје јој се право својине следећих покретних
ствари: једно велико тоалет огедало шлифовано стакло- оквир и
постоље жуто обојени око 1.20м. (списа пописа бр.11); три фотеље са
наслоном, једна без наслона, један већи орманчић тврдо дрво- жуте
боје и један округли астал (списка пописа бр.12); један лустер
бронзани са 4 сијалице (сп.пописа 13); једна фотеља са наслоном за 2
особе, две фотеље мање без наслона (сп.пописа 14); једанаест белих
навлака за јастуке, четири беле навлаке за јорган, једна бела навлака
за кревет (сп.пописа бр.20); три ручна рада за сто (сп.пописа бр.21),
шеснаест белих салвета и шест жутих (сп.пописа бр.22); један чаршав
за сто везен- ручни рад (сп.пописа бр.24); један прозирни свилени
чаршав за сто (списка бр.26); један француски шпорет, сто,
креденац, тро столице, обични зидни сат (неисправан) и један бели
емалјирани шпорет ''зефир'' (списка пописа бр.31); једна пећ ''зефир''
бела са прибором, један двокрилни креденац и један већи- трокрилни
креденац, један сто- преклапач- шест столица тапацираних са
кожом, један мали сто- све црно лакирано тврдо дрво, један лустер
метални са сијалице, једна трокрилна завеса са карнишом, четири
крпаре- једна грао дужине око 3 метра и две плаве дужине око 3
метра (списка пописа 32); два кревета са прибором, један трокрилни
шифоњер, један орман, два ноћна орманчића, три фотеље са
наслоном, једна мања без наслона, једно тоалет шлифовано огедало
велико око 1 метар, један мали сточић- све од тврдог браон
лакираног дрвета, један лустер са једном сијалицом, четири
креветска чаршава, два јорганска, један асталски чаршав у боји,
један салвет, десет белих навлака за јастуке- половна, један
креветски чаршав, и један асталски бели, шеснаест чупавих
пешкира у боји у разним величинама, две завесе беле за прозор и
једна пећ браон (списка пописа бр.33); три празна бурета од по 400
литара, једно буре празно од 200 литара, две бурета са дном око по
100 литара, једно мање празно буре запремине око 40 литара и друго
око 50 литара, једно празно од 300 литара (списак пописа бр.36); два
бурета од по 100 литара пуна сирћета, једна каца половна и три мала
бурета од по 20 литара празна- све ће се ове покретности по
извршности пресуде исписати из списка пописа конфисковане
имовине и предати Стојанки удови Јотић као њена својина.
Признаје право тужиљи Стојанки на парцели бр.2584- њиви
зв.''Градиште''- у површини од 35 ари (списка пописа бр 53) која да
се као њена својина испише из списка пописа конфисковане
имовине по извршности пресуде.
2.У смислу чл.6. Закона о конфискацији обезбеђује се стан
неопходан за живот удови Стојанки у кући налазећој се у Војводе
Мишића ул.бр.31 Неготин.
Досуђује се на име издржавања жалиљи Стојанки убирање
прихода од куће и споредних помоћних зграда у улици Војводе
Мишића број 31, а која је кућа власништво народног непријатеља
Душана Јотића бив. Из Неготина.
3.Од потраживања накнаде дин 200.000 које су унете према
наводима тужбе у имовину пок.Душана тужиља се одбија.
4.Признаје се дуг појављеног веровника Неготинске
штедионице у ликвидацији у износу од 500.000 динара предратних,
односно 50.000-Д.Ф.Ј. са 4% интереса на ту суму, а коју је суму новца
остао дужан пок.Душан Јотић.
5.Конфискује се у сврху подржављења следећа покретна
имовина народног непријатеља Душана Јотића и то: једно тоалет
огледало шлифовано- оквир и постоље од тврдог дрвета браон боје,
дужине око 1.20 м (списка пописа бр.1); један трокрилни креденац-
црно лакиран- тврдо дрво са три фијоке на средини и са стране по
једна са књигама разних издања (Српска књижевна задруга, Српски
књижевни гласник и др.списак пописа бр.2); један писаћи сто црно
лакиран 8сп.пописа бр.3); један бронзани лустер у виду свећњака са
7 сијалица (сп.пописа бр.4); један пећ средње величине емајлирана
фирме ''радојловић'' (сп.пописа 5); три фотеље са наслоном, две
фотеље без наслона, једна столица, једна већа фотеља са наслоном за
две особе (сп.пописа бр.6); један сточић за пушење (сп.пописа бр.7);
једна завеса за прозоре са три гарнишне- тежа свила у боји
(сп.пописа бр.8); један тепих жуте боје- вунени- дужине 80х 80, један
тепих у боји (сп.пописа бр.9); два ручна куфера средње величине-
црн и браон (сп.пописа бр.10); један дрвени креденац са мадрацем,
један душек- три парчета, јорган са навлаком, јастук и зелени
покривач (сп.пописа бр.15); ноћни орманчић, један сточић округли
са мермерном плочом, један дугачак сто преклапач дужине око
1.20м- све тврдо дрво жуто фарбано (сп.пописа бр.16); једно тоалет
трокрилно огледало, са стране по један орманчић- ноћни- са
мермерном плочом (сп.пописа 17); два двокрилна шифоњера- тврдо
дрво- једна бронзана пећ (сп.пописа бр.18); један црни шешир-
полуцилиндер и два сламена шешира (сп.пописа бр.19); једна мушка
бела кошуља и једне кратке мушке беле гаће (сп.пописа бр.23); пет
пари мушких чарапа нових разних боја (сп.пописа бр.25); две дрвене
столице и једна фотеља без наслона (сп.пописа бр.27); један лустер у
виду тањира од порцулана, једна сијалица, један столни лустер
покретни са једном сијалицом (сп.пописа бр.28); једно тоалет обично
огледало ишлифовано стакло са палицом за одело, једно огледало на
зиду- степеницама 2м. дуго шлифовано стакло (сп.пописа бр.29); три
платнене фотеље, један стари сто, један мали кухињски креденац
бело офарбан- меко дрво (сп.пописа бр.30); једна када емајлирана,
пећ за грејање воде, умиваоник, над умиваоником мање шлифовано
огледало (сп.пописа бр.34); један резервоар за воду- плехан окован
даском (сп.пописа бр.35); једна половна пумпа за вино (сп.пописа
бр.8); половина бачве од 2000 кгр, једна каца- половна, две справе за
пречишћавање жита и четири празна плехана бурета (сп.пописа
бр.37), као и 5245 акција Неготинске штедионице номиналне по 150
динара.
 Исто тако се конфискује у сврху подржављења и непокретна
имовина народног непријатеља пок.Душана Јотића и то: кућа са
споредним зградама у улици Војводе Мишића бр.31 у Неготину, под
теретом права становања и права убирања свих прихода удове
народног непријатеља Душана- жалиље Стојанке (чл.6. Закона о
конфискацији); једна четвртина парцеле бр.2701- зграда са
двориштем у Бадњеву у површини 2,30 ари (сп.пописа бр.43); једна
четвртина парцеле бр.5687 у м.зв. Врело- млин на спрату састојећи се
од шест просторија од којих је у једној смештен млин са постројењем
од једног камена- витла- погон водена турбина, гвоздена осовина са
четири точка за пренос погона, осовина са точком за окретање
камена са два каиша дужине око 10 и 7 метара. Ваљак за мељаву
белог брашна, који је неисправан, једна горња осовина са 4 мања и
једним већим точком за пренос- сејање брашна неисправни; ручни
тријер; вага за мерење са две полуге и два покретна тега; два
гвоздена мања точка са осовином за пренос на каиш демонтирано,
мучница за брашно, три сандука за брашно, један стари двокрилни
орман меко дрво, један шнит за дизање воденичног камена, рина за
воденични камен и три дрвена трупца за подметање испод камена,
једна гвоздена осовина са точком за подизање са парне машине,
један мањи точак са малом осовином, један троножац са куком за
набијање цеви за миркове, шест трупаца орахових за грађу око 2 м
дужине, једна ручна осовина за регулисање мељаве (сп.пописа бр.46),
једна четвртина шупе од камена дужине око 8 х 4 м- са источне
стране нема зида и штала од слабог материјала (сп.пописа бр.47);
једна четвртина воћњака у м.зв. Врело велич. 18,65 ари (сп.пописа
бр.48); једна четвртина парцела бр. 5050- пашњак у Врелу повр.11,96
ари (сп.пописа бр. 49); једна четвртина парцеле бр.5652 у Врелу
повр. 7,23 ара (сп.пописа бр.50); једна четвртина парцеле бр.5686 у
Врелу у површини 92,50 ари (сп.пописа бр.51); парцела бр. Бр.5771 у
Врелу у површини 14,82 ара (сп.пописа бр.52); једна четвртина
парцеле бр.2864 пашњак у Селишту у површини у површини 6х20.49
(сп.пописа бр.56); једна половина парцеле бр.2867 њива у
м.зв.Селиште у површини 97.31 ари (сп.пописа бр.57); једна
четвртина парцеле бр.2868 воћњак у м.зв. Селиште у површ. 17.51
ари (сп.пописа 58); једна четвртина парцеле бр.2868 пашњак
''Селиште'' у површини 13,73 ара (сп.пописа бр.63); једна четвртина
парцеле бр.3482 канал у површ. 99,25 ари (сп.пописа бр.64); једна
половина плаца у улици 30.септембар бр.51 у Неготину површине око
50 ари; једна половина парцеле 674- магацин у Хајдук Вељковој
улици у површини 1.04 ара КО Неготин (сп.пописа бр.66); једна
четвртина (две осмине) парц.бр.2862, бр.2863, бр.2860, бр.3382 на
којима се налази рибњак и млин у Милошеву, који се млин састоји из:
приземља- копарај за подизање жита до другог спрата, вага гвоздена
мери до1500 кила, четири гвоздена ваљка, два камена за мељаву
мекиња, један гвоздени ваљак, један циркулар, празно оделење за
столарску радионицу са тезгом без другог алата, подрум празан испод
радионице, 1 камен за оштрење алата у облику точка; дозидани део
шупе за вагу и уродицу; коперај за чишћење пшенице; оделење за
чишћење пшенице, оделење за пријем брашна, два оделења са
децималном вагом са теговима мери 100 кгр; два планзитера и 6
цилиндара од којих су само 4 исправни (све спис. Пописа бр.68),
једна четвртина оделења у коме су смештене три турбине на води и
динамо машина у сутерену осовине ових турбина, шнајбне, као и
шнајбна од локомобила, која све у млину покреће, зграда са
локомобилом од 120 коњских снага (толико је имала пре 35 год. Када
је купљена) са кајишима и најпотребнијим алатом, регулатор за
велику турбину и шалт табла за развод електронског осветлења са
струјомером, три ручне канте за зејтин- мазалице- полупуне у
запремини око 2-3 л, једно плехано буре за воду у случају пожара,
један шлаценцунг, један прегрејач неупотребљив, у разне шнајбе (све
је ово у списку пописа под 69), једна четвртина зграде која је некад
била ваљаница а сада су смештени разни делови од машина и
гвожђурија, старе греде и даске, један ковачки мех, један бакарни
казан запремине око 50 лит, два дрвена бурета у запремини око 200
лит, једна резервна осовина за трансмисију дужине око 6 м,
чешљарица за вуну- неисправна- и једна бор машина (све у списку
пописа бр.70); једна четвртина зграде са ковачницом- 4 оделења- са
фуруном, чунковима и једним кухињским креденцом- меко дрво
(сп.пописа 71); једна четвртина зграде у којој је 1914 била смештена
стругара, једна мала крис машина, сејалица за жито (сп.пописа
бр.72); једна четвртина зграде за становање састојећа се од 6
оделења празних за становање, са зиданим шпоретом, подрумом,
вешерницом и клозетом- слаб материјал (списак пописа бр.73); једна
четвртина оделења за канцеларију са једним обичним столом,
двокрилним орманом- прост- за смештај алата, орманчетом за ручну
апотеку, соба, кујна, претсобље, стан млинара са бронзаном фуруном
са чунковима (спис.пописа бр.74); једна четвртина слабе зграде зване
магацин, позади које је разрушени свињац, кокошињац и слаба шупа
за сено и сламу- склона паду (списак пописа бр.75); једна половина
коша дужине 12 мет, склон паду и једна штала за стоку- склона паду
(сп.пописа бр.75); једна половина коша за смештај кукуруза, дужине
око 20 метара- добро очуван (сп.пописа бр.75); једна четвртина
воденице- поточаре састојеће се од четири витла са 4 букве са
собицом и зиданим шпоретом са алатом за оштрење и подизање
камена (најнужније), као и два коша за смештај кукуруза и жита,
један ручни тријер, са електричним постројењем за осветлење млина-
све је ово смештено на површини 144,32 ара.
 6. Исписује се из конфискације непокретност и покретност,
која није својина Душана Јотића и то: два кокошињца ограђена
жицом, заједно са обором као својина Аце Јотића из Неготина
парцела бр.2854- њива у м.зв Селиште у површини од 88,64 ара као
својина Леле Антонијевић (сп.пописа 54); парцела бр.2861- њива у
м.зв. Селиште у површини од 64,15 ари, као својина Леле Витас и
Бојане Поповић (сп.пописа бр.55); као и парцела у ''Вељково поље'' у
Бадњеву у површини 35,21 ар (сп.пописа бр.40) и виноград парц.бр.
2543 у м.зв. ''Вељково поље'' у површини 86 ари и 35м са једном
зградом- колибом (сп.пописа 41) као својина Станоја Милошевића из
Видровца.

Странке сносе свака своје трошкове.

ОБРАЗЛОЖЕЊЕ:
Одлуком извршног одбора Градског народног одбора у
Неготину Пов.бр.122 од 5.децембра 1945 год. проглашен је за
народног непријатеља Душан Јотић бив. из Неготина. Ова је одлука
заједно са актом Пов.бр.128 од 5 децембра 1945 год. достављена суду
и тражена је конфискација имовине. Суд је поступајући у смислу
чл.17.ст.2. Закона о конфискацији и извршењу конфискације
одредио свога изасланика који је извршио попис имовине која се има
конфисковати. Попис је извршен од 28 до 31 јануара 1946 године, а
заинтересованима је записник о конфискацији саопштен 3 фебруара
1946 године.
На извршену конфискацију благовремено, тј. 10 фебруара 1946
год. изјавила је жалбу удова нар. непријатеља пок.Душана Стојанка
Јотић која је истовремено поднела суду и тужбу због својине и
излучења.
У својој жалби на записник о конфискацији Р-1577 од 28-31
јануара 1946 год. жалиља Стојанка наводи да је попис-
конфискација- извршен без правног основа, тј. да суд није имао
извршни наслов- пресуду, којим је пок.Душан проглашен за народног
непријатеља. Навела је да се народна власт- Извршни народни одбор
Г.Н.О-а у Неготину није при доношењу одлуке о проглашењу за
народног непријатеља држала рока од 90 дана из чл.28.Закона о
конфискацији. У својој жалби жалиља Стојанка је даље навела да се
судски изасланик није придржавао наређења из чл.6. Закона о
конфискацији и изврш.конфиск. и да јој није оставио предмете
кућанства неопходне за живот, минимум земљишног поседа, храну и
огрев за личну употребу ње као уже породице нар.непријатеља
Душана и да то није у смислу прописа чл.6.ст.2. пренето на њу, као и
то да је она на унапређивање имања пок. Душана уложила преко
150.000- динара од своје имовине коју је продала 1926 год. За доказ
о овоме позвала је се на сведоке Александра Јотића, Лазара Јотића и
Миливоја Гагића. Са свега изложеног тражила је да се извршени
попис- конфискација- укине, односно да се њој као ужој породици
одреди пристојан минимум за издржавање у смислу чл.6.Закона о
конфискацији имовине и о извршењу конфискације.
Поред ове благовремене жалбе жалиља Стојанка је поднела суду
и тужбу против управе народних добара при ГНО- Неготин због
својине и излучивања у којој је навела да је извршеном
конфискацијом обухваћена њена имовина тј. њена миразна добра,
које је ствари она унела у Душанову имовину као њену личну својину
и да их је као такве држала и уживала. Те су ствари обухваћене
списом пописа имовине- записником о конфискацији- и означене
под бр.11, 12, 13 и 14, затим ппод бр.20, 21,22, 24 и 26, 31, 32,33, 36
и 37, као и непокретности описане под бр.53 записника. За доказ
ових својих навода позвала је се на сведока Лазара Јотића,
Александра Јотића из Неготина, Мицу Поповић, Милеву Лазаревић,
Вуку Илић и Стану Трујкић. Тражила је да се све те ствари као њена
својина испишу из списка пописа конфисковане имовине и уступе јој
у државину и својину.
Жалба на записник о конфискацији и тужба због својине и
излучивања тужиље Стојанке биле су предмет расправљања на
рочиштима од 7 маја, 21 и 22 маја 1946 год. током којих су расправа
саслушани сведоци Јотић Лазар и Јотић Александар, који су у свему
потврдили наводе тужиље у тужби због својине и излучивања. Исто
тако је наводе тужбе потврдила и Стана Трујкић која је у време
удадбе тужиље Стојанке послуживала у кући Јотића као девојка.
Највише је светлости у целу ствар унео исказ сведока Александра
Јотића, који је живео у заједници са пок. Душаном до 1924.год. Он је
у потанкостима посведочио да све у тужби тражене ствари су заиста
тужиље Стојанке сем једне бачве од 2000 лит. за коју је навео да је
заједничка својина његова и пок.Душана, док пак за две справе за
чишћење жита није могао посведочити да су тужиље Стојанке, као ни
за једну кацу и четири плехана бурета. На основу оваквог казивања
сведока, којима исказима суд верује, јер не стоји ништа што би могло
довеси у сумњу њихове исказе, суд је стекао уверење да су наводи
тужбе истинити, и да су ствари тражене у тужби својина тужиље, сем
једне бачве од 2000 лит, две справе за чишћење жита, једна каца
непознате запремине и четири плехана бурета у погледу пак којих је
заступник тужиље повукао тужбу, и једне пумпе за вино за коју је из
исказа сведока Александра Јотића утврђено да припада пок.Душану.
Сматрајући да су исказом напред испитаних сведока наводи
тужбе довољно доказани и да казивања несаслушаних сведока
предложених у тужби не би утицала на одлуку суда, суд је својим
закључком одбио њихово саслушање.
Са свега напред изложеног суд је пресудио као под 1 у
диспозитиву.
2.Одлучујући о жалби на проведену конфискацију суд је
нашао, да је иста у смислу чл.23. Закона о конфискацији
баговремена, да наводи жалбе жалиље Стојанке о томе да јој
записником о конфискацији није остављено оно што је њој као ужој
породици нар.непријатеља гарантовану у чл.6 Закона о
конфискацији основани, па је с обзиром на то, да је жалиља Стојанка
већ старија жена, има око 54 године- да нема неког самосталног
занимања нити личних прихода толико, да може да живи од њих,
одлучује, да јој се поред стана у кући у улици Војводе Мишића бр.31
у целости досуди на име издржавања убирање свих прихода те куће и
помоћних јој зграда, сматрајући да ће приходи- кирија од куће- бити
довољни за њено пристојно издржавање.
Са напред изложеног одлучено је као у доспозитиву под 2
3.Исказима сведока Антонија Урошевића, Миливоја Гагића,
Велимира Пасатовића, утврђено је да је заиста 1926 год и 1927 год.
жалиља продавала нека имања у Неготину. Чак се је из исказа
сведока Гагића и Пасатовића утврдило да је та имовина била
заједничка својина жалиље и њене две сестре. Суд пак није могао
стећи уверење, да је жалиља из ње стицајући део новца од свога
новца уложила у унапређење и подизање имовине народног
непријатеља Душана, а још мање да је та свота била 200.000-дин.
Колико се у тужби наводи да је ваљало захтев жалбе у томе одбити,
па је решено као под 3 у диспозитиву.
4. У законском року по објављеној конфискацији имовине
народног непријатеља Душана Јотића у '''Службеном листу ФНРЈ''
јавила се као поверилац Неготинска штедионица у ликвидацији са
потраживањем у износу од 500.000- динара предратних, односно
50.000 динара валоризованих, тражећи на ту своту и уговорени
интерес по 4%. Пошто је овај захтев поткрепљен од правног
заступника штедионице и доказан оригиналном заложницом која је
суду показана, суд је у целости удовољио тражењу Неготинске
штедионице у ликвидацији и одлучио као у диспозитиву под 4.
Најзад суд се је уверио на основу исказа Александра Јотића да
су парцеле под 40 и 41 записника о конфискацији својине Станоја
Милошевића из Видровца, јер је он те парцеле од пок. Душана раније
купио. Даље парцела под ред.бр.54 записика о конфискацији својина
Леле Антонијевић, као и парцела описана под бр.55 записника о
конфискацији, за који је утврђено да је заједничка својина Леле
Витас и Бојане Поповић, док се пак утврдило два кокошињца
ограђена жицом, заједно са обором припадају Александру Јотићу,
трговцу из Неготина. Суд је овако одлучио верујући исказу
Александра Јотића, који је у целој овој ствари одређено и
недвосмислено дао свој исказ, коме је суд у целости поверовао. Са
изложеног, суд је одлучио као под 6 у диспозитиву.
Суд је ценио жалбене наводе, да је захтев за конфискацију
неблаговремено учињен од народних власти (чл.28 Закона о конф.),
па је нашао да суд не обавезује овај рок, као и то да овај суд није
надлежан да одлучује о самој благовремености одлуке о проглашењу
Душана за народног непријатеља, те сматра да је проведена
конфискација правилна.
 Пошто је током усмене расправе питање имовине народног
непријатеља Душана довољно рашчлањено, а мимо напред изложеног
није било других правних захтева према истој суд је решио да се
имовиа народног непријатеља Душана која је описана у диспозитиву
под 5 конфискује ради подржављења и решио је као у диспозитиву
под 5.

СРЕСКИ СУ У НЕГОТИНУ, дана 24.маја 1946 године

Записничар Андрија Марковић

Претседник суда-већа

Илија Радовић

Одлуком извршног одбора Градског народног одбора у Неготину

Пов.бр.122 од 5.децембра 1945 год. проглашен је за народног
непријатеља Душан Јотић бив. из Неготина. По тада важећем Закону
о конфискацији имовине, чл.4. могла се конфисковати само имовина
лица осуђеног на казну конфискације.

ГЕНЕРАЛ ЖИВКОВИЋ-''СИН НАШЕ ВАРОШИ''

Петар Живковић, армијски генерал рођен је у Неготину 5. 2 1879.г.

Био је питомац 30. класе Ниже и 14. класе Више школе Војне
Академије. На дужности председника владе налазио се од од 6. 1.
1929 до 4. 4. 1932.г, уз то био и министар унутрашњих послова,
војске и морнарице.Био је министар без портфеља у краљевској
емигрансткој влади.
 
У хвалоспевима исписиваним о Петру Живковићу од стране
''земљачких медија'', као што су ''Крајинске новости'', преовадавали
су текстови попут оног од 27.9.1931: ''...Освитком Бадњег дана
1929.г, од кога јутра почиње стварање, консолидација и живот
Краљевине Југославије, Њ.В. Краљ нашао се окружен изврсним
помагачима, чији је представник Генерал г.Петар Живковић, син
наше вароши.- Овај акт Нашег Узвишеног Краља поздрављен је
срдачно и бурно од целе Земље, јер са новим добом- јављају се и нови
људи. Одрастао у скромној занатлијској породици, где је од колевке
запојен љубављу према Отаџбини млади Живковић корача снажно и
високо издигнута чела кроз тежак војнички живот, и само својом
честитошћу, јунаштвом и прегаошћу долази до деликатног положаја-
Команданта Краљеве Гарде...'' У уводнику пак истог листа од
15.11.1931.г, публикованог под насловом ''Шта смо урадили'' може се
прочитати: ''Кад се наш Народни Краљ уверио да је идеја
Југословенства, јединства и братстске слоге продрла до крајњих
колебица ове наше Отаџбине, позвао је Свој Народ да на Митровдан
изабере себи представнике који ће му моћи још брже, из свих
крајева, доставити народне жеље. Са Митров- даном хтео је још
видети да ли је Народ заборавио на подвојености од пре 6-ог јануара
1929.године. Шта је било? Наш сељак, стуб силне Краљевине
Југославије, разумео је свога Краља и одобрио је све оно- што је у
року од ове три године урађено. Величанствени одзив Крајине и целе
земље доказ су му: да је Народ са својим Краљем. Народ се више није
питао: којој партији припада овај или онај кандидат. Знало се само
да постоји једна партија, југословенска партија- којој на чело стоји
Крајинац Господин Петар Живковић. Зато је Крајина дала све што је
могла дати. Села су се утркивала, достигнут је проценат какав је
само теоријски постојао, гласало је све што је било живо. Тимок је дао
100 процента. Како овде- тако и свуда. Моравска бановина, колевка
''Гвозденог пука'' постала је колевком југословенства.Оно што смо
имали, оно што нам је насјветије, оно што нас чини људима- глас свој
дали смо за ту идеју, за носиоца те идеје нашег узвишеног краља и за
његовог првог сарадника Петра Живковића. Толико смо могли, то се
однас тражило, то смо и дали''

На суђењу генералу Живковићу, за кривична дела издаје и ратних

злочина из члана 3. тачке 3, 6. Закона о кривичним делима против
народа и државе, који је закон донет после радњи извршења
квалификованих као кривична дела, дело издаје, бранилац Павле
Миљковић изнео је, у завршној речи:

''Оптужени Дража (Михаиловић) означио је поред осталих и моје

брањенике као своје стубове политике његове владе. Али када би се
поставило питање да разјасни због чега он сматра да су они баш ти
стубови његове политике, он не би могао да их одвоји ничим:
нарочитим у односу на њега, у односу на његову делатност од
осталих. То је моје решење, јер он тако сматра. Моје је убеђење, а
мислим да ће се Суд сложити с тим, да он у ствари нема појма о
ставу и раду владе у иностранству, о односима међусобним појединих
чланова емигрантске владе, он тамо није ни одлазио. Он, штавише,
ни технички није упознат са стањем ствари. Шта је влада тамо
мислила, шта су поједини чланови владе радили, то је Дражи
Михаиловићу у оно време, па и данас, могло бити само толико
познато, колико и свима нама који смо остали у земљи... По
сагласном казивању Грола и Трифуновића излази да је апсурдно
уверење да је ма ко у влади желео уништење партизана и да то нико
није смео да пропагира а да остане уз савезнике. На питање адвоката
Тасића Грол је казао да не зна ниједног члана владе који је био
ангажован противу народноослободилачког покрета и који би то смео
да учини. Они тврде да влада није имала никаквих веродостојних
доказа о сарадњи Михаиловића односно да је постојао недостатак
депеша из земље, верују да нису боље били обавештени ни они који су
требали бити специјално обавештени. Кажу, да је бесмислена идеја да
би се нашла па макар и реакционарна влада која би се залаГала за
међусобно убијање у земљи. Једна влада у емиграцији, влада је по
нужди, и то у ствари није влада... Што се тиче злочина прихватам
теорију посредне одговорности изнете, уколико се сећам, први пут од
еминентног совјетског државника и правника Вишинског, а
примењене и од међународног суда у Нирнбергу. Али баш по тој
теорији ниједан злочин четнички у земљи претстављен у оптужници
не може да се веже било за владу било за ма кога оптуженог члана
владе из емиграције, а које ја браним. Нема ни посредне ни
непосредне узрочне везе између тих злочина и држања и мишљења
оптужених, јер је Дража односно његови команданти су радили
самостално и без директива владе. Постоји само једна директива
упућена од Слободана Јовановића да се не подиже устанак пре
искрцавања јачих савезничких снага у земљи. Из ове ди- рективе не
може се извести закључак да је било који члан владе хтео и желео
почињене злочине или да се унапред сагласио са таквим злочинима.
Каже се даље у оптужници да су емисионе станице шириле клевете и
увреде против народноослободилачког покрета. Могуће. Било је много
људи који су то чинили у заблуди. Уопште и кад би се узело да су то
чинили намерно, ово је питање ликвидирано амнестијом од 5 августа
1945 године на тај начин да су дела увреде и клевете нанесене
југословенској армији после народноослободилачког покрета. Ја
молим Суд да, према томе, донесе своју пресуду. Ја лично се слажем у
односу на рад и став Петра Живковића и Боже Пурића, кога лично
не познајем, са Терзићем, предговорником, али то за рад и став пре
рата. У овој ствари, по мојој најбљој савести, нисам могао да нађем
да постоји основ који би сигурно могао да утврди да су оптужени
криви за наведена дела. Јер, политика је политика, а суд је суд и
треба да остане суд.''

Пресуда изречена 15.јула 1946.г. садржи текст:

У ИМЕ НАРОДА
Врховни суд Федеративне Народне Републике Југославије - Војно
веће састављено од пуковника Михаила Ђорђевића као
председавајућег и судија - потпуковника Милије Лаковића и Михаила
Јанковића, и секретара- поручника Тодора Попадића, по кривичној
ствари противу оптужених Драгољуба- Драже Михаиловића и др.
ради кривичних дела из Закона о кривичним делима противу народа
и државе и Закона о забрани изазивања националне, расне и верске
мржње и раздора а на основу оптужнице Војног тужиоца
Југословенске армије од 31 маја 1946. године, број 711/46. и Решења
овог суда од 1. јуна 1946. године, - одржао је у Београду главни јавни
усмени претрес од 10 јуна до 11 јула 1946 године... па је по коначној
речи заступника Војног тужиоца Југословенске армије да остаје при
оптужници и тражи строгу и праведну казну за оптужене и завршне
речи бранилаца свих оптужених и задње речи присутних оптуженика
сваког понаособ да буду ослобођени или што блажије кажњени -
донео и јавно изрекао дана 15. јула 1946. године следећу
ПРЕСУДУ:
1.Михаиловић Драгољуб-Дража, 2) Др Мољевић Стеван, 3) Жујовић
Младен, 4) др. Топаловић Живко, 5) Виловић Ђура, 6) Радић
Радослав-Раде, 7) Врањешевић Славољуб, 8) Глишић Милош, 9)
Јовановић Слободан, 10) Др Пурић. Божидар, 11) Др Нинчић
Момчило, 12) Живковић Петар, 13) Кнежевић Радоје, 14) Др
Гавриловић Милан, 15) Кнежевић Живан, 16) Фотић Константин, 17)
Јовановић Драгомир-Драги, 18) Динић Танасије-Таса, 19) Јонић
Велибор, 20) Докић Ђура, 21) Мушицки Коста, 22) Павловић Бошко,
23) Др Марковић Лазар-Лаза, 24) Др Кумануди Коста КРИВИ СУ: што
су у току надчовечанске борбе коју су народи Југославије од 1941. до
1945. године у одбрани своје слободе и независноети, и за свој
опстанак водили противу хитлеровске Немачке, фашистичке Италије
и њихових сателита, ступили и за све време рата и непријатељске
окупације одржавали политичку и војну сарадњу са окупатором ради
заједничког угушивања општенародног устанка и подржавања
окупације како би уз помоћ окупатора успоставили режим против
народне диктатуре и националног угњетавања те су на тај начин у
најсудбоноснијем раздобљу историје народа Југославије извршили
злочин издаје народа и отаџбине; што су заједно са окупатором- у
остваривању империјалистичког плана окупатора о поробљавању и
истребљењу народа Југославије, организовали, наређивали и
извршавали или подстрекавали на извршавање небројене злочине
над народом: убијање и предавање рањеника окупатору, масовна
убиства и покоље, хапшења, мучења, одвођења у концентрационе
логоре и на присилни рад у корист окупатора, принудну
мобилизацију, паљевине, пљачку и уништавање јавне и приватне
имовине, силовање и друге ратне злочине, услед чега носе
одговорност за смрт и страдања стотине хиљада људи, жена и деце...
Изложеним радњама оптужени: Михаиловић, Мољевић, Жујовић,
Топаловић, Виловић, Радић, Врањешевић, Глишић, Јовановић
Слободан, Пурић, Нинчић, Живковић, Кнежевић, Гавриловић,
Кнежевић, Фотић, Јовановић, Динић, Јонић, Докић, Мушицки и
Павловић извршили су кривична дела издаје и ратних злочина из
члана 3. тачка 3, 4. и 6. Закона о кривичним делима против народа и
државе, а оптужени Михаиловић, Врањешевић и Мушицки још и
кривична дела организовања оружаних банди у циљу насилног
обарања постојећег државног уређења из члана 3. тачка 7 истог
Закона; оптужени Марковић и Кумануди извршили су кривична дела
издаје и ратних злочина из члана 3. тачке 3, 6. Закона о кривичним
делима против народа и државе, а оптужени Марковић још и
кривично дело из члана 2. Закона о забрани изазивања националне,
расне и верске мржње и раздора. Са напред изложеног, а на основу
цитираних законских прописа и члана 4. Закона о кривичним
делима против народа и државе, а оптужени Кумануди на основу
члана 6/1 истог Закона; члана 5. Закона о кривичним делима против
народа и државе у вези члана 16 Закона о држављанству ФНРЈ и
члана 1, 3, 5. и 6. Закона о врстама казне - суд, их осуђује:...12)
Живковића Петра на казну смрти стрељањем, трајан губитак
политичких и појединих грађанских права, конфискацију целокупне
имовине и на губитак држављанства; 13) Кнежевића Радоја на казну
лишења слободе... Изричући овакву пресуду, суд је сматрао да је био
веран тумач народних осећања, правде и правичности и да је
жигосањем издаје отаџбине остао доследан вековним слободарским
традицијама наших народа, који су од памтивека слободу уздизали
изнад свега, а издају отаџбине осуђивали као најтежи злочин. СМРТ
ФАШИЗМУ - СЛ0БОДА НАРОДУ (Буран аплауз у публици и поклици:
Живео Народни суд!) Оптуженици против пресуде овога суда немају
правног лека, јер је ова пресуда одмах и извршна. Једино лица која
су осуђена на казну смрти могу лично или преко својих браниоца или
њихови рођаци да поднесу молбу за помиловање Президијуму
Народне скупштине ФНРЈ. Суд одређује: вечерас до 20 часова, у коме
ће року, ако ко хоће, поднети молбу за помиловање од лица осуђених
на смрт.''

Чини се занимљивим поређење са ставовима изнетим нешто касније

у пресуди Нирнбершког суда за ратне злочине- Влада Рајха,
генералштаб и врховна команда нису били проглашени злочиначким
организацијама, у вези чега је мишљење издвојио једино судија
Никиченко из СССР-а. Исте замерке које би се могле упутити
југословенском суду важе и за нирнбершки трибунал- судило се по
прописима који у највећој мери нису постојали у време извршења
злочиначких дела, судило се само пораженој страни иако је
очигледно да су злочине чинили и њихови противници (везано за
силе победнице у Другом светском рату: злочин у Катинској шуми,
завера СССР и Трећег Рајха за напад на Пољску, Хирошима,
Нагасаки, а у Југославији масовна стрељања цивила пошто су
немачке трупе напустиле у борбама ово подручје....)

Извршним закључком Среског суда у Неготину Р-1414/45 од 23

новембра 1945 године и записника о извршеном премеру и процени
Р-1414/45 од 18 априла 1946 године конфискована је непокретна
имовима народног непријатеља ПЕТРА Р ЖИВКОВИЋА, генерала из
Неготина и иста пренета у својину државе ФНР Југославије и то:
ПЛАЦ СА КУЋОМ од три оделења и подрумом од слабог материјала у
вароши Неготину у улици Душановој бр 8 која се граничи и мери:
Од истока до Марјана Марјановића, из Неготина 21,20 м
Од запада до Јована Брандића, из Неготина 33,40 м
Од севера до пута- сокачета 21 м и
Од југа до пута- улице Душанове 25 м и 70 цм.
Процена вредности горњег имања је дин.150.000.
 Издајући тапију Држави Федеративној Народној Републици
Југославији, суд је проглашава за правог сопственика истог, те да са
истом по сопственој вољи располагати може.
Таксе је ослобођено.
Ова је тапија заведена у 1. Књигу тапија страна 3, број 15 Р-
бр.1414/45.

Интабулациони протоколиста
Петар А Павловић
Претседник суда
Илија Радовић

Закључак о конфискацији донет је 23.11.1945.г, пре пресуде о

смртној казни /15.7.1946.г./ која пресуда гласи и на конфискацију
имовине. Могући правни основ одузимања имовине пре пресуђења
била је Одлука о прелазу у државну својину непријатељске имовине, о
државној управи над имовином неприсутних лица и о секвестру над
имовином коју су окупаторске власти присилно отуђиле ( "Службени
лист ДФЈ", бр. 2/45 од 6.2.1945. године). По чл.1.ст.1.т.3, даном
ступања на снагу одлуке прелази у државну својину сва имовина
ратних злочинаца и њихових помагача, без обзира на њихово
држављанство, имовина сваког лица које је пресудом грађанског или
војних судова осуђено на губитак имовине у корист државе.
Чл.4.ст.2. регулисао је: У случају да пресуда још не постоји или још
није покренут поступак против сопственика, предложиће
привремени прелаз имовине под управу и надзор Државне управе
народних добара Државна или Земаљска комисија за утврђивање
злочина окупатора или њихових помагача. Ове комисије дужне су да
истовремено покрену поступак код грађанских или војних судова. На
исти начин поступаће се са имовином лица против којих је код
судова покренут поступак због кривичног дела које повлачи губитак
имовине, а по извештају суда. Међутим, цитирани акт среског суда о
конфискацији не садржи одлуку о привременом прелазу имовине под
принудну управу, како пропис налаже. Околност да је уз казну
смрти стрељањем накнадно изречена и конфискација имовине Петра
Живковића указује да су власти тиме, макар посредно, признале
незаконитост одлуке неготинског суда.

ЕПИЛОГ

У ''Дневнику једнога никога'' Бранко Лазаревић забележио је: ''Слике

ослобођења: горе од пљачки, стрељају га страшне очи партизанки и
партизана- то су очи које никад нису окренуте ка унутра, оне увек
гледају шта има код других... очи мргодне, тешке, злобне, пуне
мржње...'' (Живанкић 2013, 272). Крајем 1944.г. одузети су му кућа
у Београду и вила на Хвару. Услед покушаја да пребегне у Италију
кажњен је са три године затвора 1948-1951.г. Остатак живота
провео је у Херцег Новом, где је умро 1968.г. Завод за уџбенике и
наставна средства у Београду објавио је између 2003. и 2007.г.
његова сабрана дела у осам књига, чиме је изнова испољено
интересовање јавности за Лазаревићев опус. Његов брат Боривоје,
као угледни мештанин Неготина који је исказао разумевање за
''тековине револуције'' и активно учествовао у обнови и изградњи
током поратног периода, умро је 1959.г, а једна улица у овом граду
понела је његово име.

Илија Панић након трогодишње затворске казне обратио се писмом

председнику ФНР Југославије Јосипу Брозу Титу молбом да се
дозволи обнова кривичног поступка, обзиром на доказео његовој
невиности. Указао је да је својим везама код водећих људи Недићеве
администрације, пре свих Драгог Јовановића, успео да спаси
репресалија 148 поименице побројаних лица. Како Миодраг Илић
писац фељтона о ''српском Шиндлеру'' публикованог у београдским
''Новостима'' 2009.г. примећује, тек се неколицина ''прозваних''
одазвала пристајући да сведочи о Панићевој помоћи.Умро је
1956.године. Његови наследници издејствовали су судску одлуку о
рехабилитацији.

Душан Јотић настрадао је пре краја Другог светског рата, у његовој

кући смештен је Музеј Крајине. Његов сестрић, академик Владета
Јеротић проглашен је 2017.г. за почасног грађанина Неготина.

Петар Живковић после пресуде на смрт стрељањем наставио је да

живи у иностранству. Пресуда га је затекла у Италији. Тим поводом у
својим забелешкама нотирао је 21.7.1946.г. да су нетачне
инсинуације о његовом учешћу у некаквој завери против нових
власти у Југославији, посебно наглашавајући да је ''измишљен
извештај са суђења Дражи Михајловићу у ''Политици'' 4.јула 1946.г. у
коме се спомиње неки акт који је потписао Слободан Јовановић,... а
сасвим је нетачан што се тиче мог имена...'' (Животић, прир. 2016,
151-152). Умро је у Паризу 1947.г. На двестотинак страница
Живковићевих ''Сећања'', ''са неопходним критичким апаратом и
опширном биографијом генерала Живковића'', публикованих 2016.г.
у издању Народног музеја Зајечар и Задужбине Николa Пашић, нема
коментара осуде Петра Жиковића за ''издају и ратни злочин'', изузев
ако се под тако нешто не подведу речи: ''На процесу против Драже
Михаиловића 1946. у одсуству је осуђен на смрт стрељањем због
помагања и подршке Југословенској војсци у отаџбини, под
Михаиловићевим вођством; његов бранилац је уложио жалбу, али је
она одбијена'' (Животић, прир. 2016,190). Иначе 2004.године
Законом о изменема и допунама Закона о правима бораца, војних
инвалида и чланова њихових породица, статус борца
Народноослободилачког рата признат је и припадницима
Југословенске војске у отаџбини и Равногорског покрета, почев од
17.априла 1941. до 15. маја 1945.године.

Мада су истраживачи прошлости последњих година поклонили

дужну пажњу значају рада браће Лазаревић, Душана Јотића, Илије
Панића, објавили мемоаре Петра Живковића... тако надомешћујући
још увек присутне евидентне празнине у јавном сећању али и у делу
публикованом 2001.г. под насловом Неготин и његови великани, где
је места било тек за неколицину ''пажљиво одабраних''- Хајдук
Вељка, Стевана Стојановића Мокрањца, Ђорђа Станојевића, уз њих и
Јована Мишковића, Бранка Вукосављевића и Стојана
Младеновића, не сматрамо претераним закључак да свако од у овом
раду споменутих јавних личности, по свом професионалном
ангажману завређује атрибут ''неготински великан'', којим је пре
готово две деценије Станоје Динкић овенчао тек шесторо суграђана.
Наравно њихов број, што иначе није тема овога рада, опус што
превазилази границе времена у којима су стварали и деловали,
такође завређује дужно интересовање и респект који засигурно неће
недостајати новим нараштајима неоптерећеним идеолошким
предрасудама: Јован Александровић, Димитрије Антић, Јован
Атанацковић, Војисав Весовић, Димитрије Живковић, Радован
Казимировић, Војислав Катанић, Петар Мишић, Момчило Мокрањац,
Боривој Нешић, Светозар Нешић, Драгиша Стојадиновић, Ђорђе
Ђорђевић Грос... А за идеолошке предрасуде у домену примене права,
недавно су донекле верификовани предуслови превазилажења кроз
прописе о реституцији одузете имовине и о рехабилитацији
неправдено одуђених односно санкционисаних лица.

Својеврсни историјски ревизионизам из раних осамдесетих година

прошлог века отворио је расправу о изједначавању
националсоцијализма и марксизма, са крајњим исходиштем у
изједначавању жртава нацизма и комунизма. Почетни корак
представљала је књига Ернста Нолтеа Der Faschismus in seiner
epoche, преведна на српски и објављена у издању ''Просвете'' 1990.г:
Фашизам у својој епохи. Додатни замах овој тези дао је у Србији
Милорад Екмечић својим капиталним делом Историја Срба у Новом
веку 1492-1992 или Дуго кретање између клања и орања, издање
Завода за уџбенике 2007.г. Он и поратни период у Југославији,
компарацијом Основног закона о управљању државним привредним
предузећима и вишим удружењима од стране радних колектива од
5.6.1950.г, идентификује са решењима из документа усвојеног на
првом скупу обновљеног фашизма у Верони 13.јанура 1944,
говорећи о ''проклијавању нових младица на сасеченом италијанском
пању'' (2007, 514). Одузимање имовине и масовне ликвидације
спровођени од комунистичке власти спадају у драстичне примере
квазиреторзије. Наглашавајући са је у многим приликама то начело
служило као оправдање за безбројне облике затирања, рушења,
истребљења, Предраг Палавестра пита: ''... Зашто су партизани у
јесен 1944 извршили прави покољ српских интелектуалаца, уз
истовремено бездушно чишћење Србије од виђених људи по свим
градовимаи селима?... Према непроверљивим подацима, у Србији је
тада без суда и ислеђења убијено и нестало неколико десетина хиљада
људи, што са хиљадама мобилисаних српских младића, који су
изгинули на Сремском фронту, чини ужасан збир побијених Срба у
пуној снази и најбољем животном добу.'' (2004, 118-119)

Законом о враћању одузете имовине и обештећењу /тзв. закон о

реституцији/ из 2011.г. регулисано је право на повраћај односно
обештећење за конфисковане ствари по Закону о конфискацији
имовине и о вршењу конфискације, Закону о кривичним делима
против народа и државе, Одлуке о суду за суђење злочина и
преступа против српске националне части... Услов за реституцију
имовине конфисковане после 9.3.1945.г. је да је бивши власник
рехабилитован. Закон о рехабилитацији из 2006.г. односи се на лица
која су без судске или административне одлуке или на основу њих
али из политичких или идеолошких разлога лишени живота, слободе
или неких других права, почев од 6.4.1941.године. Чл.5. предиђа да
решењем којим се усваја захтев за рехабилитацију суд утврђује да је
одлука која је била донета против рехабилитованог лица ништава,
скупа са последицама, укључујући конфискацију имовине. Закон о
реституцији међутим има веома ограничене домете: не враћају се
односно не даје обештећење за одузете покретне ствари, ма које
вредности оне биле, изузев оних уписаних у јавни регистар, или
покретна културна добра, под условом да постоје у време ступања на
снагу закона; не исплаћује се реална вредност непокретности које
нису предмет реституције у натури него обештећења, нити камата,
нити изгубљена добит због њиховог некоришћења. Нади да су овакви
гестови власти рецидиви једног непоновљивог времена очито је
потребна стабилнија потпора од невешто исписаних слова прописа о
реституцији и рехабилитацији.
 ЗАБЕЛЕШКЕ

Милан Борковић, прир. Источна Србија у рату и револуцији књига 3,

зборник докумената 1941-45, Историјски архив Зајечар 1981.г.
Божидар Благојевић прир. Попис становништва и имовине вароши
Неготин из 1863.г, Историјски архив Неготин 2001.г.
Божидар Благојевић, Мелиорација- регулисање водених токова и
исушивање неготинског рита, ''Баштиник'' бр.8, Историјски архив Неготин
2005.г.
Ратко Благојевић (прир.) Ђорђе Лазаревић- Велики старац на бојишту,
''Баштиник'' бр.7, Историјски архив Неготин 2004.г.
Јеврем Брковић, Херцегновски дани уз Бранка Лазаревића и Ива Андрића
http://www.montenegrina.net/pages/pages1/istorija/dokumenti/hercegnovsk
o_dani_uz_branka_lazarevica_i_iva_andrica_j_brkovic.html
Милорад Грбовић, Порекло и родослов породице Бранка Лазаревића,
''Баштиник'' бр.11, Историјски архив Неготин 2008.г.
Станоје Динкић, Неготин и његови великани, општина Неготин 2001.г.
Милорад Екмечић, Дуго кретање између клањаи орања- Историја Срба у
Новом веку 1492-1992, Завод за уџбенике Београд 2007
Тамара Живанкић, О Бранку Лазаревићу, часопис Улазниа бр 234-235,
Градска библиотека Зрењанин 2013.г.
https://www.scribd.com/document/349937836/Branko-Lazarevi%C4%87-pdf
Петар Живковић, Сећања 1903-1946, прир. Александар Животић, Народни
музеј Зајечар 2016.г.
Небојша Јовић, Последњи огранак кнежевске породице Карапанџа у
Неготину (Лазаревићи), ''Башитник'' бр.8, Историјски архив Неготин 2005
Милан Креч, Ђуро Павић. Коментар закона о наслеђивању са судском
праксом до 1964.г, Народне новине Загреб 1964
Миодраг Марковић, Правосудне установе у Тимочкој крајини првих година
после ослобођења, Развитак бр. 2, Зајечар, 1985.
Ивана Матијевић, Промишљања изван и изнад времена- Бранко
Лазаревић- 120 година од рођења првог српског критичара Модерне,
естетичара и дипломате, београдски ''Данас'' 29-30.јануар 2005.г.
Миладин Милошевић (прир.) Бранко Лазаревић- дипломатски списи,
Историјски архив Неготин 2001.г.
Миодраг Зечевић Документи са суђења Дражи Михаиловићу
http://www.znaci.net/00001/60.htm
Момчило Митровић, Настајање државног сектора привреде у Источној
Србији 1944-1948, ''Развитак'' бр.1 и 2 Зајечар 1984
Мочило Митровић Страхиња Поповић (пр) КПС у источној Србији Окружни
комитет 1945-1948, зборник докумената, Историјски архив Србије,
Институт за новију историју и Историјски архив Зајечар- Београд 2012
Ернст Нолте,Фашизам у својој епохи, Просвета Београд 1990
Предраг Палавестра, Некропоље, Досије- Завод за уџбенике Београд 2004
Снежана Радић, Конфискација имовине у Ваљевском округу1944-
46,Историјски архив Ваљево 2002.
Драгољуб Стојановић и група аутора, Друштвена својина и самоуправљање,
уџбеник за студенте Правног факултета Универзитета у Београду, Београд
1978
http://www.politika.rs/sr/clanak/363433/Kultura/Dnevnici-koje-ne-priznaje-
istorija - поводом књиге Момчила Ђорговића ''Трагедија једног народа''
http://www.srpskilegat.rs/rodjen-je-knjizevnik-diplomata-branko-lazarevic/
-цртице из
биографије Бранка Лазаревића
Биографија Петра Живковића на сајту Војнообавештајне агенције
http://www.voa.mod.gov.rs/sr/istorijat/znacajne-licnosti-vos/zivkovic-
petar#.WbUePdQjHIV
О Илији Панићу http://www.eden.rs/Clanci/Clanci-Istorija/ilija-pani-srpski-
indler.html
О Бранку Лазаревићу: Грбовић Милорад 2009
http://riznicasrpska.net/knjizevnost/index.php?topic=471.0
О Петру Шурлану- информатор Владимир Шурлан
Подаци о непокретностима и исправе среског суда: Архива РГЗ Службе за
катастар непокретности Неготин- информатор геодета Иван Ђорђев.

*Публиковано у годишњаку Историјског архива Неготин ''Баштиник''

бр.19/2017

Зграда Душана Јотића данас Музеј Крајине Неготин

http://www.arheologija.narod.ru/b1vesti/6kliping/politika/2001-12-28.html
 Илија Панић
http://uimenaroda.net/politicka...

Бранко Лазаревић
http://riznicasrpska.net/knjizevnost/index.php?topic=471.0
 ЈЕСЕН ПАТРИЈАРХА
-''Документарна драма''-

ПРОЛОГ

Из ''Извештаја инструктора са терена Среза Кључког Централном

комитету Комунистичке партије Србије Београд 25.3.1946.г'':

''Борба наших противника је притајена. Они још нигде не иступају

отворено. Раде неорганизовано и од случаја до случаја, служећи се
разним методама. Нигде не иступају лично, већ увек преко оних
људи, који су по свом социјалном положају и имовном стању ван
домашаја закона, односно, који ма се у случају суђења по учињеним
кривицама не би имало ништа или много узети. Они су тај свој
притајен рад појачали од како је умро друг Бранко Петровић,
повереник Озне и члан Среског комитета партије. Поменути друг је
добро познавао људе из овог среза, умео да је усклади рад Озне,
Отупа и Граничне страже, као и да правилно спроведе рад по овоме
сектору кроз Партију. После његове смрти будност у овоме раду
опада и противници су ово искористили. Партијска организација
није у овоме раду била довољно будна, те је рад наших противника у
последње време нешто виднији. У Кладову једна група наших
противника се нпр.састаје скоро свакодневно у кафани код ''Столета''
/Стојан Ђорђевић/ и на свој начин коментарише о последњим
догађајима, а у вези последњег говора Черчиловог, полемике око
Андерсове војске... о прелазу Андерсове војске на нашу територију, о
мобилизацији код нас...

*Владислав Андерс, пољски генерал. После немачког напада на Пољску

1939. Године, командовао импровизованом коњичком групом. Године 1941.
После напада Немачке на СССР, постао командант пољских трупа на
совјетској територији и с њима се 1942, по налогу пољске владе у
избеглиштву придружио Британцима на Блиском истоку. Командовао
Другим пољским корпусом који се 1944. године истакао у борбама код
Монте Касина у Италији''

(Цитирано према: Момчило Митровић, Страхиња Поповић, пр. КПС у

источној Србији Окружни комитет 1945-1948, Институт за новију историју
Србије, Историјски архив Србије и Архив Тимочке крајине Зајечар, Београд
2012, с.299-300).

1- ВЕРЗИЈА МАРКА МИЛУНОВИЋА

 Народ Крајине је још од раније листом био против комуниста,
а још више их је омрзнуо у току протеклих шест година њихове
управе. Нарочито су их мрзели сељаци... Комунистичка ''друга
екипа'' је то знала и од тога је страховала. Да би се томе стало на
крај свемоћна УДБА узела је ствар у своје руке. Појавио се ''краљев
капетан'', који је наводно повереник краља Петра Другог, и од њега
лично послат да организује народ на устанак. Рекао је да се зове
Неша. Као капетан- четник, по задатку и дужности, састаје се
само са оним људима на које га упути његов командант, пуковник,
којему име није спомињано... Капетан је показивао слику краља
Петра и његову препоруку ''да му се помаже''. У тајности се
састајао са најугледнијим људима, кретао се само ноћу и обилазио
ретке домаћине са којима би се саветовао о људима ''који су сигурни
и погодни за рад'', али је увек истицао да они морају бити
антикомунисти из уверења и увек спремни да узму учешћа у
долазећем устанку. Захтевао је да се ради опрезно и да се стварају
''тројке'' које једна о другој незнају ништа. Давао је упутства
''одабраном'' да он прича опрезно са људима и када тројке организује
да му да њихова имена. Народ није ни помишљао да се у лицу тога
капетана сакрива удбашки официр. Тај капетан је обишао скоро сва
села Крајине. Већином је долазио у пола ноћи. Када би ушао у кућу,
домаћину би назвао ''Помози Бог брате'', са њим би се изгрлио и
пренео му поздраве ''команданта'' и краља Петра, показивао слике и
овлашћења за рад са штамбиљима краљевим.
Скоро нико од домаћина није одбио сарадњу са ''капетаном''.
Онда би им давао ''звања, улоге и чинове'' и тако је у сваком селу
створио одборе за преузимање власти. Сваки члан организације
добио је наредбу шта треба да ради када ''падне наређење за
устанак''. Означена су лица која треба одмах ликвидирати.
Лаковерни народ је поверовао, био је спреман на све и нестрпљиво је
чекао да им ''капетан'' подели оружје- онима који га нису имали. Али
''за сваки случај било је потребно евиднетирати ко за сами почетак
има своје оружје''.
Када је ''организација за устанак'' била потпуно формирана и
само се чекало наређење за почетак акције, које ће дати ''пуковник'',
капетан Нешо је ''пао народним властима у руке'' и приликом
хапшења код њега су пронађени спискови вођства организације'' и
свих ''оних главних''. Са тим је хтела УДБА да умири масе, јер се
бојала праве побуне. Када су ''главни организатори'' похапшени, они
су по УДБИНОМ протурању вести, откривали своје чланове,
настављено је хапшење незнатнијих.
Та прва хапшења урађена су једновремено. Ухапшеници су
затворени у подруму вике ''Лепе Руже'' и саслушавани дан и ноћ. По
причању Богоја Јовановића немилосрдно су тучени да би одали своје
сараднике. Још увек су веровали да је ''капетан'' одиста краљев
повереник и подносили су страшна мучења ''да не изда друга
ниједнога''. По неколико недеља проводили су у поптуно мрачним
подрумима злогласне виле, која је некада, пре доласка Немаца била
најлепша зграда Кладова и у којој је живео лоц Трандафиловић са
супругом Ружом. Гетсаповци су је претворили у свој штаб,а у
подруму су израдили ћелије ''за сваки случај'', које су биле саставни
део германске културе. Титоистички бољшевици вилу су преузели и
залили је крвљу најбољих и недужних српских домаћина... Ту у мраку
вршили су нужде, били су без воде и јела, лежали на бетону,
пребијани по неколико пута дневно, па ипак нико није хтео да изда
своје сраданике. Међутим, комунисти су и даље хапсили, јер су
имали списак а народу је протурано да ''ухапшени причају''. А када
се, после неколико месеци, завршила истрага, похапшени су били
спроведени у Обласни одбор- Зајечар, да им се тамо суди.
Суђење је било јавно и срачунато. Требало је показати народу
да ''комунисти све знају'' и да се ништа не може сакрити. Затим да
они ''гледају кроз прсте'' заведенима и само гоне кривце који су свесно
радили против ''народа и државе''. Судница је била пуна народа и
лако се могло запазиити да су ''знатижељни'' ту долазили са
задатком да, када им се ''дадне миг'' једногласно почну да да
извикују пароле: ''смрт издајницима'', ''смрт четницима'', да живи
њихова љубичица Тито, и ослободитељ народа КПЈ. Осумњичени
нису признавали оно што им се стављало у грех. Тражили су да се
појави ''капетан Нешо'', али њега није било нигде. Нестао је без
трага и гласа. Сви оптужени осуђени су на дуге робије. Било је
случајева да су неки из среза Неготинског осуђени на по 20 година.
Мој известилац о лицима из среза Неготинског није ми писао, јер му
је намера била да ме обаветси о мојим Кључанима.
Осуђени су: Шикић, четнички командант Велике Каменице 17
година, Илија Станојевић, четнички командант и његов син осуђени
су на по 17 година, тужилац је тражио 30 година. Шикиће су
комунисти потпуно уништили- све су им одузели, па Илијина жена
није могла спремити бар неки пакет своме мужу и сину, Благоја
Јовановића, команданта села Корбово, на 12 година, Војислава
Николића и Благоја Буртановића из Велике Врбице на по пет година.
Из Рткова су осудили оца и сина, који су носили надимак ''Пик'' на по
17 година. Ђорђа Радуловића, угледног грађанина из Сипа, који је био
лоц на Дунаву на 15 година затвора. И њега су потпуно
упропастили, сву су му имовину опљачкали, изгубио је сва
''грађанска права'', као и право на пензију... Тада је осуђено око 30
најугледнијих људи тога краја. Све сам их познавао и могу да тврдим
да ниједна власт на свету не би урадила то што су починили
титовци. Шта су починили крвождерни српски комунисти.
Осуђујући те сеоске великане, који су претежно били бирани
председници општина, постављани команданти села и бирани
председници ''Равногорских одбора''- доказало је да су Титу и његовим
комунистима сметали Срби и он је дао инструкције шта да се са
њима ради. Без Титовог пристанка то се није могло чинити, по
његовом наређењу српски комунисти били су спремни да убију и
свога оца...

*Марко Милуновић, Од немила до недрага, Београд 1992, ауторско

издање, с.371-374.

2- ЗВАНИЧНА ВЕРЗИЈА

I 7.октобра 1950.г. Окружни суд Области тимочке у

Зајечару, по предмету К-106/50, пресудио је:

(1) да су 39 становника среза Кључког криви, и то:

А) њих шеснаесторица зато што су ''почев од марта месеца
1950.год по директивама одметника Александра Јеремића, зв.Рис и
Станка Николића, и у заједници са њима, на територији среза
Кључког у појединим селима стварали организацију која је имала за
циљ организовање устанка ради обарања постојећег државног
уређења у ФНР Југославији- дакле организовали удружење које је
имало за циљ да путем насиља обори постојеће државно уређење у
ФНРЈ, чиме су учинили кривично дело из чл.3.т.8. Закона о
кривичним делима противу народа и државе;
Б) њих тринаесторица, зато што су почев од марта месеца
1950.г. постали чланови удружења које је створено по директивама
одметника Алекснадра Јеремића и Станка Николића и у заједници са
њима, а које је имало за циљ организовање устанка и обарање
постојећег државног уређења у ФНРЈ, дакле постали чланови
удружења, које је имало за циљ да путем насиља обори постојеће
државно уређење у ФНРЈ, чиме су учинили кривично дело из чл.3.т.8.
Закона о кривичним делима противу народа и државе;
В) њих десеторица, зато што су неустановљеног дана априла и
маја 1950.год. сазнали од организатора и чланова четничке
организације да на територији среза Кључког постоји организација
која има за циљ организовање устанка и обарање државног
руководства, а о томе нису обавестили народне власти, дакле, знали
су за извршење кривичног дела а о томе нису известили државне
органе,- чиме су учинили кривично дело из чл.8. Закона о
крив.делима противу народа и државе

(2) Оптужени МФ ослобађа се од оптужбе да је почев од марта

месеца 1950.г. постао члан удружења које је створено по
директивама Александра Јеремића и Станка Николића, а које је
имало за циљ организовање устанка и обарање постојећег државног
руководства у ФНРЈ, те да је тиме учинио кривично дело из чл.3.
тач.8. Закона о кривичним делима противу народа и државе
 *Укупно je изречено 349 година казни лишења слободе са
принудним радом /три највеће од по 20 година, једна
најмања од 3 године/ за њих тридесеторицу/
*Остали оптужени кажњени су казнама ''поправног рада'' у
распону од 1 до 2 године

II Врховни суд Народне Републике Србије у Београду, у већу

састављеном од судија Момчила Ћирића, као председника већа,
Војке Демајо и Радомира Станковића, као чланова већа, решавајући
по жалбама Јавног тужиоца тимочке области и браниоца оптужених,
пресудом Кж-1224/50 од 2.априла 1951.г. одлучио је:

(1) Одбија се као неоснована жалба браниоца оптужених... а

пресуда окружног суда потврђује према оптуженима /њих
тридесет и двојица/, с тим што изречена споредна казна
губитак грађанских права у трајању означеном у првостепеној
пресуди обухвата губитак бирачког права, права на стицање и
вршење изборних функција у друштвеним организацијама и
удружењима и право јавног наступања;
(2) Преиначава се у погледу одлуке о казни према оптуженима
/њих десеторо/ тако да се уместо изречене казне поправног
рада изриче казна лишења слободе у трајању и то /4, 6, 8
месеци/...
(3) Одбацује се као недозвољена жалба Јавног тужиоца тимочке
области /помоћник јавног тужиоца НР Србије изјавио је да
одустаје од жалбе Јавног тужиоца тимочке области/, на основу
чл.273 ЗКП

*Документација из фонда Петра Радукановића из Брзе Паланке

3 - ОСВРТ

У образложењу првостепене пресуде стоји следеће:

-П.Г. звани ''Шика'' /Шикић из верзије Марка Милуновића/ признао
је у истрази да је пред изборе заказане за 23.март 1950 у В.Каменици
упознао Станка Николића који му је рекао ''да је човек Љубе
Јовановића, бившег команданта четничког корпуса Драже
Михаиловића /ЈВуО/''. Овај му је објаснио да треба да ''створе
организацију и да се припреме за устанак који ће бити на
Ђурђевдан, а који ће почети од Босне''... Добили су и легитимације
организације са натписом ''Краљ Петар Други'' и ''краљевским
печатом''. Потом П.Г. одлази на састанке, укључује друге људе у
организацију, предаје им легитимације..
-ПМ изјављује да је ''још од пре рата'' одраније познавао Станка
Николић; овај му је марта 1950 причао о ''организацији која се
ствара по селима кључког среза, да он стоји на челу те организације и
да је потребно да се људи организују јер ће бити устанак ради
преузимања власти од данашњих властодржаца''.
-И оптужени НЈ изјавио је да је Станка Николића из Неготина
познавао још од пре рата, када је овај био жандарм у Кладову, да му
је овај казао како се ради на стварању организације за обарање
постојеће власти,''да ће скоро почети устанак и да већ постоји
краљевска војска... да је врховни командант исте бивши четнички
командант Љуба Јовановић ту на терену, јер се пребацио из Енглеске
а да ће помоћ доћи авионима из Енглеске''
-НС је изјавио да је истим поводом ишао у Неготин код Станка
Николића, где се упознао са Станишом Лазићем из Јасенице /у
другом, одвојеном кривичном предмету К-112/50 истог суда осуђен је
на 20 година лишења слободе са принудним радом/...
-''Оптужени су свесно прихватили директиве одметника за стварање
једне четничке организације која је имaла за циљ обарање постојећег
државног уређења'-''Опужени ЗТ објаснио је на претресу да му је
исказ у истрази био изнуђен од стране иследника; суд је поклонио
веру исказу отпуженог датом у истрази, налазећи да не стоје разлози
за изнуђивање исказа и да је оваква одбрана оптуженог неумесна''
-МТ на претресу је ''порекао исказ из истраге и изјавио да ништа о
организацији није чуо, нити му је ма ко причао, а да му је у УДБ-и
било припрећено и он се уплашио и зато дао овакав исказ''; суд је
ценио исказе оптуженог МТ па је нашао да он пред судом неистинито
говори...
-''Оптужени ДЈ жали се да је у истрази био тучен. Суд није поверио
веру таквом исказу оптуженог на претресу, па је узео за истинито оно
што је оптужени изјавио у истрази''
Из образложења другостепене пресуде:
-Бранилац оптужених ...налази да је одлука суда у погледу оптужених
правилна уколико се тиче квалификације кривичних дела, али да им
је суд изрекао престроге казне с обзиром да рад оптужених не
представља ништа озбиљно. Ово тврђење одбране није основано, јер
су оптужени у свом раду испољили велику активност прoналазећи
људе за организацију и увлачећи их у исту тако да су око себе
окупили већи број људи...
-Тврдње неких оптужених да су свој исказ у претходном поступку
дали под принудом, нису могле бити ничим доказане, па је суд
правилно поступио када није њиховом исказу на претресу поклонио
вере већ је нашао да је њихов исказ у претходном поступкку истинит
-''Казна одговара како друштвеној опасности кривичних дела, тако и
друштвеној опасности окривљених''
Ј.Б.Тито
 СЕНКЕ РЕХАБИЛИТАЦИЈЕ ГЕНЕРАЛА ПЕТРА
ЖИВКОВИЋА

АПСТРАКТ: У овом раду даје се приказ примене прописа о

рехабилитацији у случају генерала Петра Живковића, уз анализу
нормативних и чињеничних основа за одлуке донесене против њега-
предмете поништаја у рехабилитационом поступку вођеном 2007-
2008.г.

КЉУЧНЕ РЕЧИ: Рехабилитација, право, казна, одлука, злочин, зако,

тумачење

УВОД

Рехабилитација лица осуђених за кривична дела своје заметке има у

римском праву. Према проф. Душану Јаковљевићу, институција
restituio in integrum била је њена претеча (1981, 1). Задржавајући се
на терену античког права, елементе сродне рехабилитацији могли
бисмо препознати и у Закону Елија Сенција из 4.године п.н.е. По
њему ''робови које су господари за казну оковали, који су жигосани,
који су уз мучење испитивани због злочина и чији је злочин доказан,
или су изручени да се /у арени/ боре мачем /са људима/ или са
животињама или су осуђени да иду у гладијаторску школу или затвор,
па их је потом било исти било други господар ослободио, постају
слободни, али са положајем перегрина дедитиција /перегрини
дедитицији су они који су се некада с оружјем у руци борили против
римског народа па су се, поражени, предали/'' (Гај, 1981, 35).

У савременим правним поретцима институт рехабилитације

претежно је у примени на случајеве лица правноснажно осуђених за
кривична дела, која су издржала изречену казну, ако је од тог
момента протекао период у коме она манифестују друштвено
прихватљиво понашање (''добро владање''), без долажења у сукоб са
законом. Њиме се гасе последице уписа осуде у регистру казнене
евиденције, односно правне последице осуде, попут недостојности
јавне функције, губитка изборних права, забране вршења професије,
па има популарни назив право заборава. Реперкутује се и на право
осуђеног лица да се његово име уклони из онлајн прерага- по једној
пресуди Европског суда правде из 2014.г, у спору између Гугла и
Европске уније, интернет претраживачи на захтев лица у питању, по
протеку одређеног периода, у обавези су брисати резултате претраге
са подацима о осуђиваности за кривично дело. Постоје и тзв.
трговачке рехабилитације- обустава последица банкротства,
дисциплинске- уклањање неспособности службених лица кажњених у
дицсиплинским поступцима зог повреде радне обавезе, социјална
рехабилитација... (Јаковљевић, 1981, 55-56).

Српски парламент 2006.г. усвојио је закон о рехабилитацији лица

''која су без судске или административне одлуке или судском или
административном одлуком, из политичких или идеолошких
разлога, лишена живота, слободе или неких других права, у периоду
од 6.4.1941. до дана ступања на снагу тога закона, а имала су
пребивалиште на територији Републике Србије'' (''Сл.гласник РС''
33/2006). Решењем којим усваја захтев за рехабилитацију суд
утврђује да је одлука која је била донета против рехабилитованог
лица ништава од тренутка њеног доношења и да су ништаве све
њене правне последице, укључујући и казну конфискације имовине.
(чл.5.ст.1.); рехабилитовано лице сматра се неосуђиваним (чл.5.ст.2.).
Израз ''лишена живота'' имао би се тумачити у смислу да се односи и
на ситуације када јесу донесене судске одлуке о осуди на ''казну
смрти'' а да оне нису извршене тј. осуђена лица нису ''лишена
живота'', попут случајева кажњавања ''у одсуству'' Слободана
Јовановића, Петра Живковића и других лица у процесу вођеном
1946.г- у супротном, казано речима адвоката Слободана Бељанског,
на делу би остала стигматизација изражена одлуком о санкцији која
је изречена из политичких или идеолошкох разлога. И ако би се
одступило од оваквог тумачења, лица кажења казном лишења слободе
или живота, над којима казне нису извршене, сматрају се
рехабилитованим и у том погледу, уколико су изрицане и извршене
споредне казне попут конфискације имовине или губитка грађанских
и политичких права, губитак држављанства- није замисливо да
политички или идеолошки разлози доношења одлуке постоје само за
споредне санкције. У знаној нам судској пракси чињеница
неизвршења главне казне није била препрека доношењу одлука о
рехабилитацији, већ је утврђивана ништавост свих одлука о казнама
лишења живота или слободе, без упуштања у овај детаљ. Чињеница
да је лице лишено слободе или живота, правно је релевантна једино у
ситуацијама када је то чињено без доношења судске или
административне одлуке, обзиром да се у тим ситуацијама доноси
решење о усвајању захтева за рехабилитацију којим се утврђује да је
рехабилитовано лице било жртва прогона и насиља из политичких
или идеолошких разлога.
Формално би упитно, у одређеним ситуацијама, могло бити утврђење
постојање претпоставке примене института рехабилитације,
дефинисане одредницом ''да су имала пребивалиште на територији
Републике Србије'': избегавајући да круг лица на која се закон
односи идентификује њиховим држављанством, а лимитирајући
временски домет дејства на случајеве од 06.4.1941. као дана напада
Сила Осовине на Југославију без објаве рата, па до 25.4.2006-
датума ступања на снагу закона, законодавац као услов наводи да је
лице имало пребивалиште на територији Републике Србије. У случају
лица која су напустили територију Србије у првим данима напада на
Југославију и никада се у земљу нису вратила, имајући стално место
настањења у иностранству све време, укључујући период њиховог
лишавања права и време подношења захтева за рехабилитацију,
иако су наводне радње извршења дела стављаних им на терет,
учињене када се она нису налазила у Србији, закон се и на њихову
рехабилитаццију требао односити, посматрано у склопу чињенице да
су она земљу напустивши, ипак у домаћим евиденцијама грађанских
стања била уписана са местом пребивалишта у Србији. При
заузимању таквог става део формулације чл.1. да се ради о
пребивалишту у Републици Србији /на њеној територији/, тумачи се
као актуелни назив државе која захвата подручје некадашње
Краљевине Југославије, постојеће у једном делу периода на који се
закон односи. Када је ступио на снагу закон о рехабилитацији, по
питању пребивалишта важио је Закон о пребивалишту и боравишту
грађана ("Сл.гласник СРС", бр. 42/77 -пречишћен текст, 25/89,
"Сл.гласник РС", бр. 53/93, 67/93, 48/94, 17/99, 33/99) по чијем
чл.4. пребивалиште је место у коме се грађанин настанио с намером
да у њему стално живи. Следећим прописом из ове области
(''Сл.гласник РС 87/11) дефиниција пребивалишта допуњена је
формулацијом ''односно место у коме се налази центар његових
животних активности, професионаних, скономских, социјалних и
других веза које доказују његову трајну повезаност с местом у коме се
настанио''. Чињеница напуштања места пребивалишта услед
окупације 1941, сама по себи, код околности да су се чланови
краљевске владе настанили у иностранству услед ратног стања, по
одлуци државног органа, не са намером да се тамо трајно настане,
може се тумачити као испуњеност услова из закона о рехабилитацији
да су они имали пребивалиште у Србији. Како било, у случајевима
рехабилитације по наведеном закону, у односу на чланове избегличке
владе Краљевине Југосавије, није посебно разматрано питање
испуњености наведених услова- довољно је било да су лица пре
емиграције имала пребивалиште на тлу које је време одлучивања о
рехабилитацији у саставу Републике Србије, без упуштања у посебну
оцену ове околности приликом одлучивања о рехабилитацији.
Закон о рехабилитацији из 2006.г. предвиђа да решењем којим усваја
захтев за рехабилитацију суд утврђује да је одлука која је била донета
против рехабилитованог лица из политичких или идеолошких
разлога, а њоме је оно било лишено живота, слободе или неки других
права, ништава од тренутка њеног доношења и да су ништаве све
њене правне последице, укључујући и казну конфискације имовине;
рехабилитовано лице сматра се неосуђиваним; кад судска или
административна одлука није била ни доношена, суд у решењу којим
се усваја захтев за рехабилитацију утврђује да је рехабилитовано
лице било жртва прогона и насиља из политичких или идеолошких
разлога. Адвокати Слободан Бељански и Владимир Бељански у
иницијативи Уставом суду од 3.7. 2015.г. за утврђивање
неуставности појединих одредби овог закона, указали су на проблем
''стандарда '' политичких или идеолошких разлога:
''Одредба члана 1. Закона о рехабилитацији из 2006. године сумарна је и
неодређена. Правом на рехабилитацију обухваћена су сва лица која су
имала пребивалиште на територији Републике Србије, а у одређеном
раздобљу су лишена живота, слободе или неких других права
из политичких или идеолошких разлога. Шта се сматра политичким
или идеолошким разлозима није објашњено ни у овом закону ни у било ком
другом закону. У овом закону, наиме, нема одредбе о значењу израза, а
нема ни бланкетне норме која би упућивала на дефиницију из неког другог
извора. Појмови ''политика'' и ''идеологија'' нису правни појмови, у
свакодневном говору њихов садржај је разнолик, преширок и промењив, а у
теорији немају општеприхваћену дефиницију. Њихово значење поготово је
неизвесно када се доведу у везу са логичком функцијом ''разлога'', односно
када им се припише јединство смисаоне и практичне каузалности, јер је
много лакше сагласити се о томе шта је политичка
делатност или идеолошки програм, него шта су у историјском
контексту политички или идеолошки разлози. Ово утолико пре што
политички или идеолошки разлози леже у основама сваког правног
система, будући да је и облик државног уређења резултат одређене
политике, руковођене одређеним идејама и циљевима. ''Отвореност''
појмова политички разлози  и идеолошки разлози, иако од њиховог
значења непосредно зависи да ли постоје претпоставке за рехабилитацију,
чини их неодређеним и нерационалним у мери која допушта примену
истих оних побуда и мерила због којих се, као проскрибованих,
рехабилитација и допушта. Другим речима, неодређеност појмова, а тиме
и појâва, које би нас водиле закључку да су за некадашње лишавање
живота, слободе или неких других права постојали политички или
идеолошки разлози, уводи управо разлоге истог ранга као основне
операторе за доношење одлуке о рехабилитацији… Својеврсну критику
одредбе члана 1. Закона о рехабилитацији из 2006. године и читаве
концепције овог закона, представља Закон о рехабилитацији из 2011.
године, чијим се основним делом отклањају управо они недостаци који
претходни закон чине противуставним. Новим законом, наиме, изричито
је прописано да се не могу рехабилитовати лица која су одлуком војног суда
или другог органа под контролом Националног комитета ослобођења
Југославије од дана ослобођења одређеног места проглашена за ратне
злочинце, односно учеснике у ратним злочинима, као и лица која су судови
и други органи Демократске Федеративне Југославије и Федеративне
Народне Републике Југославије, као и Државна комисија за утврђивање
злочина окупатора и њихових помагача током Другог светског рата
прогласили да су ратни злочинци, односно учесници у ратним злочинима,
осим ако се у поступку рехабилитације утврди да та лица нису извршила,
односно учествовала у извршењу ратних злочина. Овакав приступ у
потпуности је примерен одредби члана 35. став 1. Устава. Одредбом
члана 35. став 1. Устава омогућује се право на рехабилитацију само лицу
осуђеном без основа или незаконито. Одредба члана 1. Закона о
рехабилитацији из 2006. године излази из уставног оквира. Појмови
''политички разлози'' и ''идеолошки разлози'', због своје провизорности и
''расутог'' смисла, далеко су шири од појмова ''без основа'' и ''незаконито''.

Предмет овог рада је анализа случаја рехабилитације генерала Петра

Живковића, који је 15.7.1946.г. у процесу против 24 оптуженика,
пресудом Врховог суда ФНРЈ Суд.бр.1/46 од 15.7.1946.г. осуђен на
смртну казну, трајан губитак политичких и појединих грађанских
права, конфискацију целокупне имовине и на губитак
држављанства.

ОСУДА

Како је установљено у поступку рехабилитације Драгољуба

Михаиловића, осуђеног у кривичном поступку 1946, вођеном и
против Петра Живковића, /решење Вишег суда у Београду Рех.бр.
69/10 од 14. маја 2015. Године/, ''у току суђења браниоци су
поставили питање како пуковник може да суди генералу због
правила о чиновима, где млађи не може да суди старијем. Ђорђевић
(председавајући већа- пуковник) је одговорио да они Дражи не
признају чин генерала већ чин пре рата, који је био пуковнички. По
том критеријуму, он је имао бити изузет из суђења генералу Петру
Живковићу (од 1923.г. дивизијски генерал, од 1930. армијски
генерал), изузев уколио такво правило бива непримењиво услед
околности да је почев од 1936.г. Живковић армијски генерал у
резерви, о чему се суд није изјашавао. Међутим, Законом о
кривичним делима против народа и државе (''Сл.лист ДФЈ'' 66/45),
чл.14.ст.2. одређено је да ''у нарочито важним случајевима од општег
државног значаја, судиће војно веће савезног Врховног суда'', без
прављења разлике јесу ли оптужени војна лица, а који је критеријум
био у примени једино код кривичних дела ван категорије нарочито
важних, када су за војна лица надлежни били војни судови, за остале
народни окружни судови (чл.14.ст.1.). 

Везано за увид у политички утицај на израду оптужнице,

илустратвина је преписка Милована Ђиласа са Александром
Ранковићем /према образложењу решења Вишег суда у Београду
Рех.бр. 69/10 од 14. маја 2015. Године о рехабилитацији Драгољуба
Михаиловића/. Она је рвшена у форми телеграма, односи се на
суђење Михаиловићу и обухвата осам писама. У писму Ђиласа
упућеног Ранковићу 25. маја 1946. године, стоји: ''Оптужница је
погледана. Део који се односи на ''Дражу'' урађен је добро. Други део о
емигрантима је далеко слабији зато јер нисмо имали довољно
времена, и нема довољно докумената. Унесене су најважније
политичке коректуре. На основу твоје наредбе Пенезићу,
оптужница мора да се преда 2. јуна, а процес да се подеси на 10.
јуни. То ће бити учињено ако од тебе до 2. јуна не добијем другу
наредбу''.

Бранилац Петра Живковића, адвокат Павле Миљаковић у завршној

речи навео је:
''Овај процес илуструје величину и трагедију српског народа, јер је
ово фактички процес где учествују само Срби као оптужени изузев
случаја Хрвата Ђуре Виловића. Величина српског народа је у томе
што се показало да је он у најкрупнијим међународним догађајима
стао смело и одважно на страну ослободилачких народа и њихове
праведне ствари у борби против фашизма и фашистичких
поробљивача. Друго, наш народ остајући веран љубави према Русији,
од њеног уласка у рат био је једини борбени савезник, барем до
Стаљинграда, народа СССР-а од свих славенских народа. Треће, он је
на својим плећима уздигао ауторитет маршала Тита... Мојим
брањеницима (Петру Живковићу и Божидару Пурићу) ставља се на
терет оптужницом да су као чланови избегличке владе спроводили
линију сталне издаје ослободилачке борбе. То би значило да нису
били на линији отпора постављеној од народа и да су се тиме нашли
на страни окупатора. Они нису по овој ствари саслушани, јер се
налазе у иностранству, ја не располажем са оним што би служило
можда за једну потпунију њихову одбрану... Стоји факат да су они
били чланови емигрантске владе. Али били су и други чланови
емигрантске владе. Ти други чланови нису оптужени. Оптужница
вели да се за сада још не располаже материјалом против њих.
Међутим, правилно ствар би била постављена или да сви одговарају
или ниједан... С друге стране, став и рад емигрантских влада у
иностранству, како и сведоци сведоче, морали су бити у складу са
интенцијама британске политике која је била општепозната и
постављена на споразуму са СССР и Америком на принипу никакви
разговори и компромиси са непријатељем до његовог уништења и
његове потпуне капитулације. Стоји факат да је Слободан
Јовановић упутио једну депешу Дражи Михаиловићу да се не почиње
устанак до искрцавања јачих савезничких снага, али се поставља
питање да ли је тиме била издата линија отпора. Ова директива, која
је остала до краја у важности и која, по моме убеђењу, везује и остале
владе, она се тицала само устанка, док је питање дефанзивног и
офанзивног герилског покрета и саботаже остало онако како је то
замишљено у првим данима и у моменту када је фактички и Дража
Михаиловић са својим одредима показивао извесну делатност у том
правцу. По сведочењу Трифуновића и Грола, ово није била одлука
владе, она је била одлука владе уколико је она то прихватила, а
влада није могла да је не прихвати. То је била одлука савезника. По
сведочењу Мише Трифуновића и Грола, ово је била у ствари и одлука
сва три велика савезника диктована одмаздама у Краљеву и
Крагујевцу... Даље се у другом ставу оптужнице под ''Г'' страна 52
ставља мојим брањеницима на терет да су наметали и распиривали
братоубилачку борбу народа Југославије, и да су на тај начин били
саучесници ратних злочина, које су у току ослободилачког рата
вршили Михаиловићеви четници... Постоје извесни злочини
извршени од четника према другим народима у простору такозване
Независне Државе Хрватске, који се такође везују за владу. Међутим,
они су делимично узвраћање оног уништења српског народа са чиме
се ми непогођени и објективни не можемо сложити и дубоко жалимо
што су то учинили поједини команданти... Али, свакако, према свему
што се видело из одбране и претреса, кривицу за ту братоубилачку
борбу ове грозоте не треба тражити међу члановима емигрантских
влада, нарочито међу оптуженима из тих влада... Нема доказа из
којих би сигурно могло да се утврди да су оптужени чланови били
организатори те борбе и да су били посредно или непосредно у вези
са таквом организацијом. Ово прво због тога, као што смо видели на
овом претресу, ми нисмо знали шта влада ради, а изгледа и влада
није знала шта се овде ради. Она је била једностранно обавештавана
само од стране Драже, а и уколико је била обавештавана, то тачно не
може да се зна с обзиром на околности да су путеви, који су водили
из наше земље у иностранство односно до владе, држани у рукама
Британаца... По казивању сведока Мише Трифуновића и Милана
Грола, енглеска обавештајна служба, од које су они искључиво
добијали своје информације као и сви остали оптужени чланови
владе па и моји брањеници, није обавестила било коју владу нити
има доказа да је обавестила било ког члана владе о овим тешким
борбама у земљи... Што се тиче злочина, прихватам теорију посредне
одговорности изнете, уколико се сећам први пут од еминентног
совјетског државника Вишинског, а примљене и од међународног
суда у Нирнбергу. Али баш по тој теорији ниједан злочин четнички у
земљи претстављен у оптужници не може да се веже било за владу
било за ма кога оптуженог члана владе из емиграције, а које ја
браним. Нема ни посредне ни непосредне узрочне везе између тих
злочина и држања и мишљења оптужених, јер је Дража, односно
његови команданти су радили самостално и без директива владе.
Постоји само једна директива упућена од Слободана Јовановића да
се не подиже устанак пре искрцавања јачих савезничких снага у
земљи. Из ове директиве се не може извести закључак да је било који
члан владе хтео и желео почињене злочине или да се унапред
сагласио са таквим злочинима... У овој ствари, по мојој најбољој
савести, нисам могао да нађем да постоји основ који би сигурно
могао да утврди да су оптужени криви за наведена дела. Јер,
политика је политика, а суд је суд и треба да остане суд ''.
Пресуда гласи:
У ИМЕ НАРОДА

Врховни суд Федеративне Народне Републике Југославије - Војно веће

састављено од пуковника Михаила Ђорђевића као председавајућег и судија
- потпуковника Милије Лаковића и Михаила Јанковића, и секретара-
поручника Тодора Попадића, по кривичној ствари противу оптужених
Драгољуба- Драже Михаиловића и др. ради кривичних дела из Закона о
кривичним делима противу народа и државе и Закона о забрани изазивања
националне, расне и верске мржње и раздора а на основу оптужнице Војног
тужиоца Југословенске армије од 31 маја 1946. године, број 711/46. и
Решења овог суда од 1. јуна 1946. године, - одржао је у Београду главни
јавни усмени претрес од 10 јуна до 11 јула 1946 године... па је по коначној
речи заступника Војног тужиоца Југословенске армије да остаје при
оптужници и тражи строгу и праведну казну за оптужене и завршне речи
бранилаца свих оптужених и задње речи присутних оптуженика сваког
понаособ да буду ослобођени или што блажије кажњени - донео и јавно
изрекао дана 15. јула 1946. године следећу

ПРЕСУДУ:

1.Михаиловић Драгољуб-Дража, 2) Др Мољевић Стеван, 3) Жујовић Младен,

4) др. Топаловић Живко, 5) Виловић Ђура, 6) Радић Радослав-Раде, 7)
Врањешевић Славољуб, 8) Глишић Милош, 9) Јовановић Слободан, 10) Др
Пурић. Божидар, 11) Др Нинчић Момчило, 12) Живковић Петар, одсутан,
сада у иностранству 13) Кнежевић Радоје, 14) Др Гавриловић Милан, 15)
Кнежевић Живан, 16) Фотић Константин, 17) Јовановић Драгомир-Драги,
18) Динић Танасије-Таса, 19) Јонић Велибор, 20) Докић Ђура, 21) Мушицки
Коста, 22) Павловић Бошко, 23) Др Марковић Лазар-Лаза, 24) Др Кумануди
Коста КРИВИ СУ:...
-што су у току надчовечанске борбе коју су народи Југославије од 1941. до
1945. године у одбрани своје слободе и независности, и за свој опстанак
водили противу хитлеровске Немачке, фашистичке Италије и њихових
сателита, ступили и за све време рата и непријатељске окупације
одржавали политичку и војну сарадњу са окупатором ради
заједничког угушивања општенародног устанка и подржавања
окупације како би уз помоћ окупатора успоставили режим против
народне диктатуре и националног угњетавања те су на тај начин у
најсудбоноснијем раздобљу историје народа Југославије извршили
злочин издаје народа и отаџбине;
-што су заједно са окупатором- у остваривању империјалистичког плана
окупатора о поробљавању и истребљењу народа Југославије, организовали,
наређивали и извршавали или подстрекавали на извршавање
небројене злочине над народом: убијање и предавање рањеника
окупатору, масовна убиства и покоље, хапшења, мучења, одвођења у
концентрационе логоре и на присилни рад у корист окупатора,
принудну мобилизацију, паљевине, пљачку и уништавање јавне и
приватне имовине, силовање и друге ратне злочине, услед чега носе
одговорност за смрт и страдања стотине хиљада људи, жена и деце...
Изложеним радњама оптужени: Михаиловић, Мољевић, Жујовић,
Топаловић, Виловић, Радић, Врањешевић, Глишић, Јовановић Слободан,
Пурић, Нинчић, Живковић, Кнежевић, Гавриловић, Кнежевић, Фотић,
Јовановић, Динић, Јонић, Докић, Мушицки и Павловић извршили су
кривична дела издаје и ратних злочина из члана 3. тачка 3, 4. и 6.
Закона о кривичним делима против народа и државе...
И то, оптужени Јовановић Слободан, Пурић Божидар, Нинчић Момчило,
Живковић Петар, Гавриловић Милан, Кнежевић Радоје, Кнежевић Живан
и Фотић Константин:
Што су, продужавајући политику профашистичких диктатура у старој
Југославији, после закључења срамне капитулације и бекства из земље
стално и упорно спроводили политику подржавања окупацције и гушења
народноослободилачког устанка у земљи и у ту сврху издавали директиве,
да још није време за борбу, давали сталну политичку подршку издајнику
Михаиловићу и одржавали везе с Миланом Недићем, и с другим
квислиншким елементима у земљи; што су у истом циљу преко
радиоемисија распиривали братоубилачку борбу међу народима
Југославије, издали оптуженом Миаиловићу наређења о формирању преких
судова и примени закона о заштити државе, и на тај начин потстицали
четничке и квислиншке банде у земљи за злочине над народом, услед чега
за те злочине сносе пуну одговорност, што су из државне касе финансирали
издају оптуженог Михаиловића и његових четника шаљући новац и вршећи
војне набавке за четничке формације; што су у иностранству путем
радиоемисија и разних публикација вршили пропаганду за оптуженог
Михаиловића и његове четнике приказујући лажно оптуженог Михаиловића
у иностранству као носиоца отпора у земљи против окупатора и тако
обмањивали светску јавност о догађајима у Југославији, а многе људе у
нашој земљи наводили на пут издаје; што су помажући оптуженог
Михаиловића и његове четнике у борби против народноослободилачке
војске и повезујући се са Миланом Недићем и другим квислиншким
елементима у земљи, поткопавали и слабили борбу Југославије и њених
савезника против фашистичких агресора, па су тако:
1/Јовановић Слободан и Пурић Божидар, као претседници емигрантских
влада, Нинчић Момчило и Гавриловић Милан, као министри, Живковић
Петар као министар и заменик врховног команданта и помоћник
министра војног, а Кнежевић Радоје као министар двора:
а/ оптуженога Михаиловића, пошто су сазнали да се са своји четницима у
заједници са окупатором бори противу партизана, у јануару 1942 године
именовали за министра војног, а у јулу исте године и за начелника штаба
врховне команде, па су му као таквом слали директиве да не почиње борбу
против окупатора док Немачка не капитулира, односно док се јаке
савезничке снаге не искрцају у Југославији, док су с друге стране
одобравали, потстрекавали и политички помагали оптуженог Михаиловића
у борби против ослободилачких снага у Југославији;
б/ унапређивали, одликовали и похваљивали четничке команданте који су
се под командом оптуженога Михаиловвића особити истицали у сарадњи са
окупатором у борби против партизана, као Илију Трифуновића-Бирчанина,
Добросава Јевђевића, Петра Баћовића... Драгутина Кесеровића, Радослава
Радића, Николу Калабића, Павла Ђуришића, Момчила Ђујића, Јездимира
Дангића и многе друге, док су с друге стране лишени чина официра који су
остали верни своме народу и сврстали се у редове ослободилачке војске и
водили борбу против окупатора, као... Арса Јовановића, Велимира Терзића,
Петра Ћетковића... Ратка Мартиновића и многе друге хапсили и прогањали
у иностранству официре који су одобравали ослободилачку борбу и
изразили жељу да се врате у отаџбину и да се боре против окупатора;
в/ упућивали оптуженом Михаиловићу оружје, муницију, одећу и осталу
ратну опрему и веће количине новца из државне касе да их употребе на
угушење устанка;
г/ расипајући државни новац организовали и давали радиоемисије преко
иностраних станица, издавали из иностранства и у земљу убацивали разне
публикације, подмићивали реакционарне новине и штампу са циљем да у
иностранству оптуженог Михаиловића лажно представе као носиоца борбе
против окупатора, а у земљи распиривали братоубилачку борбу и слабили
отпорну снагу наших народа у борби против окупатора;
д/ иако су тачно знали да четници оптуженог Михаиловића врше покољ
над народом, они су се саглашавали са четничким злочинцима и сами
оглашавали преко радиоемисија стављање под слово ''З'' држављана
Југославије.

Са напред изложеног, а на основу цитираних законских прописа и члана 4.

Закона о кривичним делима против народа и државе… и члана 1, 3, 5. и 6.
Закона о врстама казне - суд, их осуђује:
...12) Живковића Петра на казну смрти стрељањем, трајан губитак
политичких и појединих грађанских права, конфискацију целокупне
имовине и на губитак држављанства...

Изричући овакву пресуду, суд је сматрао да је био веран тумач народних

осећања, правде и правичности и да је жигосањем издаје отаџбине остао
доследан вековним слободарским традицијама наших народа, који су од
памтивека слободу уздизали изнад свега, а издају отаџбине осуђивали као
најтежи злочин. СМРТ ФАШИЗМУ - СЛОБОДА НАРОДУ

Оптуженици против пресуде овога суда немају правног лека, јер је ова
пресуда одмах и извршна. Једино лица која су осуђена на казну смрти могу
лично или преко својих браниоца или њихови рођаци да поднесу молбу за
помиловање Президијуму Народне скупштине ФНРЈ. Суд одређује: вечерас
до 20 часова, у коме ће року, ако ко хоће, поднети молбу за помиловање од
лица осуђених на смрт.''

Пресуда има 45 страна са по 42 реда ћирилицом исписаног текста,

од којих је на врху сваке означен њен редни број. Изрека је садржана
на 32 стране, а њена основаност у односу на 24 окривљена лица
образложена на преосталих 13. На насловној страни верзије којом
располажемо у горњем левом углу отиснут је штамбиљ ''Федеративна
Народна Република Југославија, Врховни суд Југословенске армије,
Суд.бр.14, 15. јули 1946'' а на последњњој округли печат ''Врховни
суд...'' Потписана је од стране председавајућег- пуковника Михаила
Ђорђевића уз оверу секретара поручника Тодора Попадића.

У случају Петра Живковића, суд се према наводима одбране одредио

следећим речима, које заузимају 22 реда образложења: ''Браниоци
окривљених Слободана Јовановића, Пурића, Нинчића, Живковића,
Кнежевића Радоја, Гавриловића, Кнежевића Живана и Фотића,
углавном су истицали у одбрани окривљених да они нису знали за
сарадњу Михаиловићеве организације са окупатором и за
многобројне ратне злочине које је та организација извршила, зато
што су били исувише удаљени од земље и Михаиловић их је лажно
извештавао о стању у земљи. Оваква њихова одбрана је неумесна
зато што је утврђено да су сви од самог почетка ослободилачке борбе
у Југославији давали Михаиловићу директиве да не води борбу
против окупатора, да угуши ослободилачки покрет и тиме помогне
окупатору у одржању система окупације желећи да на тај начин
помоћу окупатора успоставе режим отворене противнародне
диктатуре и националног угњетавања и наставе предратне
противнародне режиме. Поред тога својим радом они су пружили
пуну моралну, политичку и материјалну помоћ осуђеном
Михаиловићу и помагали му да прикрива сарадњу са окупаторима и
на тај начин слабили су ратне напоре Југославије у општој
савезничкој борби против фашистичких освајача. До оваквог
уверења суд је дошао: на основу исказа окривљенога Михаиловића да
су сви отсутни окривљеници били његов ослонац у иностранству, да
је за свој рад од њих добијао директиве по којима је поступао и да
су његов рад у потпуности одобравали; затим, на основу
многобројних докумената који су на претресу прочитани; и најзад на
основу исказа сведока Душана Симовића, Милана Грола и Мише
Трифуновића'' (стр.43). И у редовима посвећеним одмеравању казне,
код сумарно изнетих отежавајућих околности, требало би
''препознати'' Живковићев случај: ''...док је свима осталима
присутним оптуженим узео у обзир као нарочито отежавајућу
околност неискрено држање пред судом, и отсуство кајања, па је
сваком понаособ оптуженику, с обзиром на тежину, врсту, друштвену
опасност, начин и време извршења његових дела и објективне
последице, које су из ових наступиле, одмерио казну као у
диспозитиву сматрајући да једино ова и оваква казна као примерна
и заслужена одговара степену његове кривично- правне одговорности
и друштвеној опасности. Изричући овакву пресуду, Суд је сматрао да
је био веран тумач народних осећања правде и правичности и да је
жигосањем издаје отаџбине остао веран вековним слободарским
традицијама наших народа који су од памтивека слободу уздизали
изнад свега, а издају отаџбине осуђивали као најтежи злочин''.

Према налазима суда у поступку рехаблитиације Драгољуба

Михаиловића, из дописа Врховног суда ФНРЈ – Војног већа бр. 1/46
од 15. јула 1946. године упућеног Президијуму Народне Скупштине
Федеративне Народне Републике Југославије, утврђено је да су у
прилогу наведеног дописа достављене молбе за помиловање
окривљених, а између осталих и молба осуђеног Драгољуба ''Драже''
Михаиловића; из одлуке Президијума Народне Скупштине ФНРЈ бр.
9647 од 16. јула 1946. године утврђено је, да нису уважене молбе за
помиловање Михаиловић Драгољуба''Драже'', Радослава Радића –
Рада, Милоша Глишића, Жујовић Младена, Живковић Петра,
Јовановић Драгомира– Драгог, Јонић Велибора, Докић Ђуре,
Мушицког Косте, Павловић Бошка и Дијанић Танасија, осуђених на
казну смрти извршном пресудом Врховног суда Федеративне
Народне Републике Југославије – Војног већа I Суд.бр. 1/46 од 15.
јула 1946. године.

Законом о кривичним делима против народа и државе (''Сл.лист

ДФЈ'' 6/45) који је ступио на снагу 01.9.1945.г. прописано је од
стране Привремене народне скупштине: чл.2- кривична дела против
народа и државе... чл.3.ст.1- као кривично дело из чл.2. казниће се-
т.3. ко изврши ратни злочин, тј. ко у време рата или непријатељске
окупације ради као покретач, организатор, наредбодавац, помагач
или непосредни извршилац убистава, осуђивања на смртне казне и
њиховог извршења, хапшења, мучења, присилног исељавања или
одвођења у концентрационе логоре, интернације и присилни рад
становништва Југославије; ко врши намерно изгладњивање
становништва, принудно однарођивање, принудну мобилизацију,
одвођење у проституцију и силовање, присилно превођење у другу
веру; ко под истим условима врши потказивања која имају резултат у
овом ставу наведене мере терора и присиљавања или ко под истим
околностима наређује или врши паљевине, уништавање или пљачку
јавне или приватне имовине, ко постане функционер терористичког
апарата и полицијских формација окупатора или службеник затвора,
концентрационих и радних логора, или нечовечно поступа са
југословенским држављанима и ратним заробљеницима; т.4- ко у
време рата организује или врбује друге да ступе, или сам ступа у
наоружане полицијске или војне формације састављене од
југословенских држављана у циљу помагања непријатеља и
заједничке борбе с њиме против своје отаџбине, примајући од
непријатеља оружје и покоравајући се његовим наредбама; -ко у
време рата и окупације ступи у политичку сарадњу или прими службу
у органима непријатељске власти и помаже им у спровођењу
реквизиције, одузимања хране и других добара или у спровођењу ма
каквих присилних мера према становништву Југославије.

Пo чл.5, ако извршилац у иностранству ради на остварењу истих

кривичних дела, казниће се и губитком држављанства. За кривична
дела из овог закона могу се и где није нарочито предвиђено изрећи уз
главну казну и друге споредне казне по Закону о врстама казни
(чл.13.ст.2.). Ако је кривично дело од општег државног значаја,
судиће војно веће савезног Врховног суда, односно савезни Врховни
суд (чл.14.ст.2), у коме ће случају они судити у првом и последњем
степену (чл.14.ст.3.). Претрес без присуства оптуженог може се
одржати ако се сакрива од власти или је побегао из земље или у
иностранству ради на остварењу кривичних дела из овог закона
(чл.15.ст.2-б). Њему ће суд поставити браниоца још у припремном
поступку. По чл.16, на пресуде судова првог степена има места
жалби на суд вишег степена, чија је пресуда извршна. Поступак по
делима из овог закона је хитан (чл.17.ст.1.).

Законом о врстама казне (''Сл.лист ДФЈ'' 48/45) одређено је да

грађански и војни судови могу изрицати смртну казну (чл.1.т.12),
казну губитка држављанства (чл.1.т.11), конфискације имовне
(чл.1.т.9), казну трајног губитка политичких и појединих грађанских
права (чл.1.т.4), с тим да последња наведена може бити изречена
искључиво при осудама на смрт (чл.6.ст.1.). Одредбе о губитку
држављанства садржао је Закон о држављанству ФНРЈ (''Сл.лист
ФНРЈ'' 54/46), усвојен послед подизања оптужнице против Петра
Живковића, али на снази од 05.7.1946, у време изрицања пресуде.
Чланом 16.ст.3. прописано је ''Држављанство се може одузети
сваком држављанину ФНРЈ који у иностранству својим радом
наноси, или је у време рата наносио штету народним и државним
интересима Федеративне Народне Републике Југославије, или одбија
да врши грађанске дужности.''; ''држављанство одузима судском
пресудом у случајевима нарочито предвиђеним у закону или одлуком
Президијума Народне скупштине ФНРЈ''- чл.17.ст.2.

У уводном делу пресуде као основ судског одлучивања споменут је и

Закон о забрани изазивања националне, расне и верске мржње и
раздора, у време изрицања пресуде на снази у потврђеној верзији
основног текста од 24.5.1945 (''Сл.лист ФНРЈ'' 54/46 од 12.7.1946).
По чл. 6, за суђење по кривичним делима из овог закона надлежан је
у првом степену срески суд, а уколико би се за дело могла изрећи
смртна казна, надлежан је у првом степену окружни суд, што не
искључује ''привлачење надлежнсти'' и за ова дела од стране највишег
суда који суди и за друга кривична дела из сопствене надлежности.
Петар Живковић није осуђен због извршења кривичног дела из овог
закона, мада су описи радњи извршења ''давањем радиоемисија
преко иностраних станица...убацивањем разних публикација са
циљем да оптуженог Михаиловића лажно представе као носиоца
борбе против окупатора, а у земљи распиривали братоубилачку
борбу; оглашавањем и преко радиоемисија стављањем слова ''З'',
подводиви под обележја кривичног дела из чл.2- као дело против
националне равноправности казниће се и свака агитација,
пропаганда и писање, издавање, штампање и растурање списа
којима се иде на то да се изазове или распали национална или расна
мржња или раздор.

Један од битних сегмената одбране Петра Живковића садржан је у

делу излагања његовог браниоца: Нема доказа из којих би сигурно
могло да се утврди да су оптужени чланови били организатори те
борбе-'' братоубилачке''- и да су били посредно или непосредно у вези
са таквом организацијом. Ово прво због тога, као што смо видели на
овом претресу, ми нисмо знали шта влада ради, а изгледа и влада
није знала шта се овде ради. Она је била једностранно
обавештавана само од стране Драже, а и уколико је била
обавештавана, то тачно не може да се зна с обзиром на околности
да су путеви, који су водили из наше земље у иностранство односно
до владе, држани у рукама Британаца...По казивању сведока Мише
Трифуновића и Милана Грола, енглеска обавештајна служба, од које
су они искључиво добијали своје информације као и сви остали
оптужени чланови владе па и моји брањеници, није обавестила било
коју владу нити нити има доказа да је обавестила било ког члана
владе о овим тешким борбама у земљи... Што се тиче злочина,
прихватам теорију посредне одговорности изнете, уколико се сећам
први пут од еминентног совјетског државника Вишинског, а
примљене и од међународног суда у Нирнбергу. Али баш по тој
теорији ниједан злочин четнички у земљи претстављен у
оптужници не може да се веже било за владу било за ма кога
оптуженог члана владе из емиграције, а које ја браним. Нема ни
посредне ни непосредне узрочне везе између тих злочина и држања и
мишљења оптужених, јер је Дража, односно његови команданти су
радили самостално и без директива владе.

Сагласно запажањима британског министра спољних послова Ентони

Идна, везано за његов разговор са краљицом Маријом и краљем
Петром од Југославије од 11.12.1942, ''одскора је генерал Михаиловић
наставио да напада Немце и Италијане, али је то делом последица
британског опомињања... краљица Марија је признала да је генерал
Михаиловић био приморан да одржава извесне додире с
Италијанима, и да је истина да је имао своје људе у околини Недића,
али су они тамо упућени да воде надзор'' (Кризман, 1981, 91). Шта
више, енглески мајор Питер Бој саопштио је шефу војног кабинета
Слободана Јовановића 9.12.1942 да ''генерал Михаиловић отворено
сарађује са Италијанима и његови одреди потпуно наоружани
пребацују се на италијанским камионима у западну Босну за борбу
против партизана и то у заједници са италијанским трупама; вођена
је битка код Мостара имеђу једног Дражиног одреда од 2400 људи из
Црне Горе у заједници са Италијанима проти партизана... Дража
Михаиловћ је квислинг исто као Недић, јер Недић сарађује са
Немцима а Дража са Италијанима'' (Кризман, 92). Ове назнаке
садржане су и у реферату Живана Л Кнежевића, шефа војног
кабинета југословенске владе у Лондону, од 30.12.1942, поднетог
председнику министарског савета и заступнику министра војске,
морнарице и ваздухопловства (Кризман, 506-509). Више детаља
садржи промеморија о делатности Драже Михаиловића Александра
Лозовског, помоћника директора совјетског информационог бироа
уручена српској страни 3.8.1942, где се наводе подаци о
заробљавању четника од стране југословенских партизана приликом
италијанског пораза 2.3. код Вишеграда.... четници и Недићеви
одреди суделовали су у борби против партизана у области Горњег
Милановца... генерал Михаиловић има код италијанских
окупационих снага у Херцеговини свог сталног представника
Добросава Јевђевића...'' (Кризман,75-76). Уследило је саопштење
Лозовском, по налогу председника Слободана Јовановића, да
југословенска влада стоји одлучно на становишту о потреби јединства
отпора у земљи и да свако разбијање борбених снага користи само
непријатељу (Кризман, 76).

Према професору Алберту Вајсу, 1945.г. члану Државне комисије за

утврђивање злочина окупатора и њихових помагача и члану
југословенске делегације на Нирнбершком процесу немачким ратним
злочинцима 1946, везано за проблем континуитета и
дисконтинуитета у праву, ''процес претварања права у неправо и
обратно, можемо запазити нпр. код устанака, револуција, и
сличних збивања; са гледишта неког владајућег поретка, свако
лице које тај поредак жели насилно да мења биће бунтовник
против којега ће се применити законске санкције; устанцци и
револуције су дакле са гледишта неког владајућег поретка
неправо, а постојећи прописи по којима се бунтовници
кажњавају- право; ако устаници не успеју у своме подухвату,
они ће бити кажњени као бунтовници; али, ако успеју и оборе
дотадашњи поредак... устаници ће сами образовати власт, па
и казнити представнике ранијег поретка; они ће
легализовати резулате свога устанка и створити ново право
које може бити веома различито од ранијег; тако ће раније
важеће право постати неправо, а доскорашње неправо-
право...'' (1966, 15-16). То су оквири у којима је након слома тзв.
социјалистичког режима у Србији, требало преиспитивати потребе
рехабилитације лица осуђених или без суда лишених елементарних
права и слобода након промене власти 1944.-45г. Законодавац их је
2006.г. формулисао као ''политички или идеолошки разлози''.

РЕХАБИЛИТАЦИЈА

Законом је регулисано је да захтев за рехабилитацију може поднети

свако заинтересовано физичко или правно лице. Захтев се подносио
oкружном суду према пребивалишту, односно седишту подносиоца
захтева или месту где је извршен прогон или неправда. Морао је
садржати личне податке лица чија се рехабилитација захтева и
доказе о оправданости захтева. Уколико подносилац захтева није у
био у могућности да поднесе доказе о оправданости захтева, тада се
уз захтев подносио опис прогона или насиља са подацима који могу
послужити за ближу идентификацију жртве и догађаја. Врховни суд
Србије заузео је 18.5.2006.г. начелни став (Су.бр.629/06) да о
захтевима за рехабилитацију окружни суд одлучује сходно правилима
ванпарничног поступка.

Захтев за рехабилитацију Петра Живковића поднела је 26.6. 2007.г.

Гордана Лауда, унука по сестри осуђениковој а поступајући суд
засновао је своју надлежност по пребивалишту подносиоца захтева. У
смислу доказа о оправданости захтева наведено је: а) да су у
спроведеним поступцима погажена нека од основних људских права
и правних принципа; б) кривична пресуда Врховног суда
Југословенске армије број 1/46 од 11.07.1946. године, донета је без
двостепености, тако да сада пок. Живковићу није било омогућено
право на двостепеност односно на правично суђење; в) суђено му је у
одсуству, а пре тога га надлежни суд није позивао да приступи суду,
иако му је било познато његово пребивалиште; г) чињеница да је
оптужница подигнута дана 31.05.1946. године, против 24 лица
између којих и против Петра Живковића, а која лица су заузимала
најважније функције на политичким положајима Краљевине
Југославије у току Другог светског рата, а поступак против свих тих
лица је оконачан до 11.07.1946.године. То, према подносиоцу
захтева,указује да је пресуда донета из идеолошких и политичких
разлога, укључујући и казну конфискације имовине. Суд је прихватио
да су то ''идеолошки и политички разлози'' и донео решење о
рехабилитацији:

''Одлука је правноснажна
Одлука је извршна

Окружни суд у Београду

Окружни суд у Београду
Дана17.10.2008
Дана 17.10.2008.

Рех.бр.205/07

ОКРУЖНИ СУД У БЕОГРАДУ у већу састављеном од судија Мирјане

Риђички, председник већа, Драгана Мирковића и Гордане Комненић,
чланова већа, у предмету рехабилитације Живковић Петра бив. из
Београда, а по предлогу предлагача Гордане Лауде из Београда, Кнегиње
Зорке број 67, коју заступа адв. Јелица Илић из Смедерева, Краља Петра
Првог број 8, по закљученој јавној расправи на дан 17.10.2008.године,
донео је:

РЕШЕЊЕ

УСВАЈА СЕ захтев за рехабилитацију сада пок. Живковић Петра бив.

армијског генерала из Београда, па се УТВРЂУЈЕ да су одлуке које су биле
донете против сада пок.Живковић Петра НИШТАВЕ од тренутка њиховог
доношења и да су ништаве све њихове правне последице, укључујући и
казну конфискације имовине и то:
-закључак Среског народног суда у Неготину Посл.бр.Р-1414/45 од
23.11.1945.године о конфискацији куће у Душановој улици број 8 у
Неготину, на кат.парц. 1105 КО Неготин и упису права својине у корист
ДФЈ-а;
-одлука Државне комисије ФНРЈ за утврђивање злочина окупатора и
његових помагача од 10.05.1946. године;
-пресуда Врховног суда Југословенске армије ФНРЈ Суд.бр.1/46 од
15.7.1946.године у делу којим је Живковић Петар у одсуству оглашен
кривим и осуђен на казну смрти стрељањем, трајни губитак политичких и
појединих грађанских права и конфискацију целокупне имовине и на
губитак држављанства;
-решење Среског суда за 4. реон града Београда, као извршног суда
И.бр.534/46 од 11.03.1947. године, којим је пренета у својину Државе
ФНРЈ целокупна конфискована имовина осуђеног Петра Живковића и то:
плац са кућом у улици Ивана Милутиновића број 69 (Зорина) ЗКУЛ-а број
3142 парц.бр.524 КО Београд 4, плац са две зграде у улици Смиљанићевој
број 38 ЗКУЛ број 3142 парц.бр.518 КО Београд 4, површине 390,90 м2 и
покретна имовина описана у тачки 3 тог решења.

Рехабилитовани сада пок.Живковић Петар рођен 23.01.1879. године

по старом календару односно 05.02. по новом календару у Неготину од оца
Аранђела- Раке и мајке Саре, умро 27.01.1947.године у Паризу СМАТРА СЕ
неосуђиваним.

Образложење

Предлагач је поднео овом суду предлог дана 26.06.2007.године, као у

изреци ове одлуке.

Предлагач је предлог засновао на чињеницама да је унука пок. Петра

по умрлој сестри Живки Станисављевић рођ. Живковић и њеном умрлом
сину Станисављевић Лазару, бив. из Београда. Сада пок. Петар Живковић
је био добитник великог броја ратних одликовања због ратних заслуга у
Првом светском рату, а након тога је до 1929. године био командант
Краљеве гарде, а од тада до 1932. године је био председник Владе
Краљевине Југославије, а у периоду 1934-36.година министар војни. У јуну
1936. године изабран је за председника Главног одбора Југословенске
националне странке. После напада од стране Немаца и капитулације
Југословенске војске у априлу 1941. године Петар Живковић је по
споразуму са министрима ЈНС који су били у влади изашао из земље са
Владом Краљевине Југославије у којој је био министар без портфеља до
26.06.1943. године, када је образовањем Владе Божидара Пурића био
постављен без свог знања у поодмаклим годинама као резервни армијски
генерал за помоћника Врховног команданта на којој функцији је остао до
подношења оставке 22.12.1943. године, након чега није имао никакве
политичке функције. Након рата је комунистичка власт извршила прогон и
насиље према Петру Живковићу из политичких и идеолошких разлога и
прогласила га ратним злочинцем због издаје народа и учешћа у
издајничком и злочиначком раду Драже Михајловића уз образложење да
је учествовао у организовању помоћи четничким одредима Драже
Михајловића, који су били у служби окупатора, да је вршио
унапређења и одликовања четника Драже Михајловића као и да је
организовао помагање и дотурање оружја, хране и друго четницима
Драже Михајловића за њихов издајнички и злочиначки рад под
окупацијом и подстицао их на још теже злочине према народу, због
чега су и донете одлуке наведене у изреци овог решења. У
спроведеним поступцима била су погажена нека од основних људских
права и правних принципа, па је тако означена кривична пресуда
Врховног суда Југословенске армије број 1/46 од 11.07.1946. године,
донета без двостепености, тако да сада пок. Живковићу није било
омогућено право на двостепеност односно на правично суђење. Осим тога,
истом је суђено у одсуству, а пре тога га надлежни суд није позивао да
приступи суду, иако му је било познато пребивалиште истог. Осим тога,
чињеница да је оптужница подигнута дана 31.05.1946. године, против 24
лица између којих и против Петра Живковића, а која лица су заузимала
најважније функције на политичким положајима Краљевине Југославије у
току Другог светског рата и поступак против свих тих лица је оконачан до
11.07.1946.године. Све то указује да је наведена пресуда донета из
идеолошких и политичких разлога, укључујући и казну конфискације
имовине.

Оценом наведених доказа и то сваког доказа појединачно тако и

свих изведнех доказа заједно, као и на основу резултата целокупног
поступка а у смислу члана 8 ЗПП-а у вези са одредбом члана 30.ст.2. ЗВП-а,
овај суд је нашао да је захтев предлагача основан.

Читањем извода из МК умрлих Префектуре града Париза од

04.03.1975.године се утврђује да је Петар Живковић са станом у Риму,
рођен у Неготину 05.02.1879. године, армијски генерал рођен од оца Раке и
мајке Саре рођене рођене Петровић, преминуо 27.01.1947. године.

Читањем правноснажног решења Трећег општинског суда у Београду

О.бр.310/79 од 02.04.1979. године, се утврђује да је на заоставштини пок.
Живковић Петра бившег из Рима оглашен за јединог наследника на основу
закона сестрић оставиоца по сестри Живки Станисављевић,
Станисављевић Лазар из Београда.

Читањем извода из МКР за предлагача Гордану Лаудар се утврђује да

је иста рођена од оца Лазара Станисављевића.

Из цитираних доказа се утврђује да је предлагач унука пок. Петра

Живковића по умрлој му сестри Живки Станисављевић и њеном умрлом
сину Станисављевић Лазару, дакле да спада у круг лица из члана 2. Закона
о рехабилитацији.

Читањем закључка Среског народног суда у Неготину Пос.број Р-

1414/45 од 23.11.1945. године се утврђује да је генералу Петру Живковићу
као народном непријатељу конфискована кућа у Душановој улици број 8 у
Неготину која се састоји од шест одељења, ходника, подрума и дворишта и
плаца на кат.парц.1105 КО Неготин и преноси се у својину државе ДФЈ.
 Читањем одлуке о утврђивању злочина окупатора и њихових
помагача Државне комисије ФНРЈ за утврђивање злочина окупатора и
њихових помагача од 10.05.1946. године се утврђује да армијски генерал
Живковић Петар- ратни злочинац због издаје народа и учешћа у
издајничком и злочиначком раду Драже Михајловића, да је
учествовао у организовању и помагању четничких одреда у служби
окупатора Немцима и Италијанима на тај начин што је вршио
унапређења, наименовања и одликовања четника Драже Михајловића
за заслуге које су учинили окупатору на линији Београд против НОБ-а
у земљи. Затим да је организовао помагање и дотурање оружја, хране
и другога четницима Драже Михајловића.

Читањем пресуде Врховног суда Југословенске армије ФНРЈ-а

Су.бр.1/46 од 15.07.1946. године, утврђује се да је Врховни суд ФНРЈ-а
донео пресуду против оптужених Драгољуба Драже Михајловића и још 23
оптужена између којих и генерала Живковић Петра, што су подржавајући
политику профашистичких диктатора у старој Југославији после
капитулације и бекства из земље подржавали окупацију и гушење
народноослободилачког устанка у земљи и у ту сврху издавали
оптуженом Дражи Михајловићу наређења о формирању преких
судова, што су из државне касе финансирали издају оптуженог
Михајловића и његових четника, вршили пропаганду за оптуженог
Михајловића, помагали истом у борби против ослободилачких снага у
Југославији, унапређивали, одликовали и похваљивали четничке
команданте који су под командом Михајловића се истицали у
сарадњи са окупатором и упућивали оптуженом Михајловићу оружје,
муницију, одећу и осталу ратну опрему. Из исте пресуде произилази да
је оптуженом Петру Живковићу суђено у одсуству, да је оптужницом осим
њега и првооптуженог Драже Михајловића била обухваћена још 22 лица
углавном чланови Владе Краљевине Југославије и друге угледне личности
Краљевине Југославије, те да је истом Живковић Петар осуђен на казну
смрти стрељањем, трајни губитак политичких и појединих грађанских
права и конфискацију целокупне имовине и на губитак држављанства. Из
исте пресуде произилази да је на основу оптужнице Војног тужиоца
Југословенске армије од 31.05.1946. године и решења тог суда од
01.06.1946. године, одржан у Београду, главни јавни претрес од 10.06. до
11.07.1946. године, у образложењу се наводи да су саслушани многобројни
сведоци.

Читањем решења Среског суда за 4. реон града Беогхрада

И.бр.534/46 од 11.3.1947. године, се утврђује да је осуђеном Живковић
Петру армијском генералу из Београда конфискована целокупна имовина и
то плац са кућом у улици Ивана Милутиновића број 69, плац са две зграде у
улици Смиљанићевој број 38 и покретности у стану- кући у улици Ивана
Милутиновића.

Примењујући материјално право на овако утврђено чињенично стање

овај суд је нашао да су се стекли услови из одредбе члана 5.ст.3. Закона о
рехабилитацији за рехабилитацију сада пок. Живковић Петра армијског
генерала, као жртве прогона из политичких и идеолошких разлога.
 Ово из разлога јер пре свега цитирана кривична пресуда Врховног
суда Југословенске армије од 11.7.1946. године донета без двостепености,
односно исто је донео Врховни суд ФНРЈ, а том чињеницом сада пок.
Живковићу није било омогућено право на жалбу, односно другостепеност,
односно право на правично суђење. Осим тога истом је суђено у одсуству, а
да пре тога надлежни суд није позивао да приступи суду иако му је било
познато пребивалиште истог, чиме је такође повређено право на
правично суђење. Такође чињеница да је оптужница подигнута дана
31.05.1946. године против 24 лица између којих и Петра Живковића и
Драже Михајловића као и осталих оптужених који су били лица која су у
време Краљевине Југославије и у току Другог светског рата заузимале
најважније функције на политичким положајима те државе, указује да није
било временске могућности да се поступак против свих окривљених лица
правично спроведе и оконча до 11.07.1946. године, а посебно што се у
образложењу пресуде наводи да су саслушани и многобројни сведоци. Све
ово указује да је наведена пресуда донета из политичких разлога,
посебно при чињеници да је у међувремену четнички покрет
рехабилитован јер су Законом о изменама и допунама закона о
правима бораца војних инвалида и чланова њихових породица
(''Сл.гласник РС'' број 137/04) добили статус бораца
народноослободилачког покрета, а основни разлог осуђивања пок.
Живковића је била сарадња са четничким покретом односно
потписивања указа о одликовању припадника четника. Такође, је
опште позната чињеница да после конституисања уставотворне Скупштине
и проглашења нове Демократске Федеративне Југославије се врши
невиђена пропаганда у земљи и иностранству против истих лица која су
била за краља и отаџбину, а посебно која су била на функцијама. Ово све
указује да је сада пок. Петру Живковићу суђено као присталици другачијих
политичких идеја које су се косиле са комунистичком идеологијом, тако да
је сада пок. Петар Живковић био жртва прогона из политичких и
идеолошкох разлога па су цитиране одлуке у изреци овог решења које су
биле донете против Петра Живковића ништаве од тренутка њеног
доношења и ништаве су све њене правне последице укључујући и казну
конфискације његове имовине, а рехабилитовано лице сада пок. Петар
Живковић се сматра неосуђиваним.

Са изнетог суд је одлучио као у изреци ове одлуке а применом члана

5 Закона о рехабилитацији (''Сл.гласник РС'' бр.33/6 од 17.04.2006. године).

ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА- СУДИЈА

Мирјана Риђички
За тачност отправка тврди:
М.Ђ.

Испуњеност законског услова за покретање поступка рехабилитације

из чл.2.ст.1. закона- захтев може поднети свако заинтересовано
лице, суд је лапидарно констатовао кроз формулацију ''предлагач је
унука Петра Живковића по умрлој му сестри Живки Станисављевић,
дакле спада у круг лица из чл.2''.
Суд се није посебно бавио, односно у решењу нема трага о томе,
питањем испуњености законских услова за вођење поступка
рехабилитације- да је лице ''лишено живота, слободе или неких других
права'' имало пребивалиште на територији Републике Србије, изузев
што је у уводном делу навео ''бив. из Београда''.
Одлучивано је, према образложењу одлуке по одредбама Закона о
рехабилитацији ''чл.5, чл.5.ст.3, чл.2'', Закона о парничном поступку
''у смислу чл.8. – суд одлучује по свом уверењу, на основу савесне и брижљиве оцене
сваког доказа засебно, свих доказа као целине и на основу резултата целокупног
поступка, које ће чињенице да узме као доказане, у вези са чл.30.ст.2. Закона о
ванпарничном поступку- у ванпарничном поступку сходно се примењују
одредбе Закона о парничном поступку, ако овим или другим законом није
друкчије одређено''.
Изузев пресуде и њених правних последица, суд је огласио ништавим
и посебне акте о конфискацији и о проглашењу Петра Живковића за
ратног злочинца, наводећи их у изреци хронолошким редоследом, не
по значају. Извршним закључком Среског суда у Неготину Р-1414/45
од 23 новембра 1945 године и записникoм о извршеном премеру и
процени Р-1414/45 од 18 априла 1946 године конфискована је
непокретна имовима ''народног непријатеља ПЕТРА Р ЖИВКОВИЋА,
генерала из Неготина'' и иста пренета у својину државе ФНР
Југославије и то: ''Плац са кућом од три оделења и подрумом од
слабог материјала у вароши Неготину у улици Душановој бр 8 ,
процењњене вредности 150.000. динара. ''Издајући тапију Држави
Федеративној Народној Републици Југославији, суд је проглашава за
правог сопственика истог, те да са истом по сопственој вољи
располагати може- 1. Књига тапија страна 3, број 15 Р-бр.1414/45.''
Закључак о конфискацији донет је 23.11.1945.г, пре пресуде о
смртној казни /15.7.1946.г./ која пресуда гласи и на конфискацију
имовине. Могући правни основ одузимања имовине пре пресуђења
била је Одлука о прелазу у државну својину непријатељске имовине, о
државној управи над имовином неприсутних лица и о секвестру над
имовином коју су окупаторске власти присилно отуђиле ( "Службени
лист ДФЈ", бр. 2/45 од 6.2.1945. године). По чл.1.ст.1.т.3, даном
ступања на снагу одлуке прелази у државну својину сва имовина
ратних злочинаца и њихових помагача, без обзира на њихово
држављанство, имовина сваког лица које је пресудом грађанског или
војних судова осуђено на губитак имовине у корист државе.
Чл.4.ст.2. регулисао је: У случају да пресуда још не постоји или још
није покренут поступак против сопственика, предложиће
привремени прелаз имовине под управу и надзор Државне управе
народних добара и Државне или Земаљске комисије за утврђивање
злочина окупатора или њихових помагача. Ове комисије дужне су да
истовремено покрену поступак код грађанских или војних судова. На
исти начин поступаће се са имовином лица против којих је код
судова покренут поступак због кривичног дела које повлачи губитак
имовине, а по извештају суда. Међутим, цитирани акт среског суда о
конфискацији не садржи одлуку о привременом прелазу имовине под
принудну управу, како пропис налаже. Околност да је уз казну
смрти стрељањем накнадно изречена и конфискација имовине Петра
Живковића указује да су власти тиме, макар посредно, признале
незаконитост одлуке неготинског суда.

Одлуком АВНОЈ-а бр.9 од 30.11.1943.г. образована је, ''државна

комисија за утврђивање злочина окупатора и њихових помагача, са
задатком утврђивања одговорности, проналажења и привођења
казни лица одговорних за злочине које су у току рата у Југославији
вршили окупатори и њихови помагачи''. Према писању председника
комисије др Душана Недељковића у документу од 12.4.1948.
насловљеном као ''Завршни извештај о раду'', за доношење одлуке
довољан је био доказ prima faciae- основана сумња'' а он је органима
тужилаштва требало да служи као основ за отварање редовне истраге
(Вуклиш прир. 2016, 202). Одлуком о утврђивању злочина окупатора и
њихових помагача донетом 10.5.1946.г. од стране истоимене државне
комисије наведено је да ''армијски генерал Живковић Петар- ратни
злочинац због издаје народа и учешћа у издајничком и злочиначком раду
Драже Михајловића, да је учествовао у организовању и помагању
четничких одреда у служби окупатора Немцима и Италијанима на тај начин
што је вршио унапређења, наименовања и одликовања четника Драже
Михајловића за заслуге које су учинили окупатору на линији Београд
против НОБ-а у земљи, затим да је организовао помагање и дотурање
оружја, хране и другога четницима Драже Михајловића''. Изрека решења о
рехабилитацији гласи тако да се поред конфискације осуђујућом пресудом
оглашава ништавом и конфискакција закључком среског народног суда.

Суд није образлагао политичке и идеолошке разлоге у односу на друге акте

оглашене ништавим-две одлуке о конфискацији, од којих је једна (за
имовину у Неготину) претходила суђењу за ратне злочине, и одлука
државне комисије о утврђивању да је Петар Живковић ратни злочинац.
Утолико би се могло приметити да се ради о озбиљном пропусту у
рехабилитационом поступку. Добар пример детаљног образлагања разлога
ништавости одлуке државне комисије о проглашењу за ратног злочинца,
садржан је у решењу Вишег суда у Београду 226/10 од 28.11.2011.г, о
рехабилитацији кнеза Павла Карађорђевића. Иначе на решење о усвајању
захтева за рехабилитацију није била допуштена жалба.

У изреци рехабилитационе одлуке, али и у њеном другом делу,

очигледан је значајни пропуст- погрешно наведен назив суда-
доносиоца пресуде који је Петра Живковића казнио смртном
казном, трајним губитком политичких и појединих грађанских права,
конфискацијом целокупне имовине и губитком држављанства. У
решењу о рехабилитацији то је ''Врховни суд Југословенске армије
ФНРЈ'', како пише у изреци и на четири места образложења. Иначе је
назив суда ''Врховни суд Федеративне Народне Републике, Војно
веће''. По Закону о кривичним делима против народа и државе, ако
је кривично дело од општег државног значаја, судиће војно веће
савезног Врховног суда, односно савезни Врховни суд (чл.14.ст.2).

Није познато коју је верзију пресуде окружни суд разматрао у

поступку рехабилитације. Изузев ћириличне верзије исписане на 45
страна, са штамбиљем ''Врховни суд Југословенске армије Суд.1/46'',
према наводима образложења одлуке о рехабилитацији Драгоуба
Михаиловића постоје још: 1) ''примерак, писан латиничним писмом,
представља препис пресуде. Наведени препис садржи увод и изреку,
а не садржи образложење. На првој страни налази се штамбиљ
Врховног суда југословенске армије, међутим, из увода пресуде
произилази да је иста пресуда донета од стране Врховног суда
Федеративне Народне Републике Југославије – Војног већа; 2) пресуда
писана латиничним писмом, садржи некомплетно образложење и
није потписана''. Према расположивим сазнањима постоји још макар
једна верзија пресуде. Она је код Војног историјског института
заведена на отиснутим штамбиљима института ''Архива
непријатељских јединица Бр.Рег 1 Ф. К 306'' из године 1946. На врху
сваке од 44 страна утиснут је у десном углу штамбиљ институа
истоветно попуњен, а поред њега је ручно наведен број странице
грађе тако да прва страна пресуде има ознаку ''1367'' а последња
''1410''. Поред тога редни бројеви страница пресуде унети су оловком-
од ''1'' до ''44''. Верзија је специфична по томе што су поједине
странице,попут прве, 18, 19... откуцане латиницом а поједине,
укључујући последњу- ћирилицом. Ћирилични текст није истог
формата као онај у пресуди искучиво откуцаној ћирилицом. Има
одређених непрецизности по којима последња верзија одудара од
''искључиво ћириличне''. Примера ради, на последњој страни оне која
се чува под наведеним бројем у Војноисторијском иституту стоји:
''...поред осталих околности, суд је узео у обзир такође и искрено
држање, признање и кајање окривљеног Вранешевића и Виловића,
а свима осталим окривљенима, сем отсутних, неискрено држање пред
судом, отсуство кајања, а окривљеним Слободану Јовановићу,
Момчилу Нинчићу и Кости Куманудију, дубоку старост.''. У
''искључиво ћириличчној пресуди'' тај део гласи: ''...суд је поред
осталог узео у обзир као олакшавајуће околности оптуженим
Врањешевићу и Виловићу искрено признање, кајање и добро
држање пред судом а опт. Слободану Јовановићу, Нинчићу и
Куманудију високу старост, док је свим осталим присутним
оптуженима узео у обзир као нарочито отежавајуће околности
неискрено држање пред судом и отсуство кајања, те је сваком
понаособ оптуженику, с обзиром на тежину, врсту, друштвену
опасност, начин и време извршења његових дела и објективне
последице, које су из ових наступиле или могле наступити,
одмерио казну као у диспозитиву, сматрајући да једино ова и
оваква казна као примерна и заслужена одговара степену
његове кривично- правне одговорности и друштвеној
опасности''. Након последњих речи ''искључиво ћириличне'' верзије,
у оној заведеној код Војноисторијског института стоји: ''/Буран
аплауз у публици и поклици: Живео народни суд!/ Оптуженици,
против пресуде овог Суда нема правног лека, па је ова пресуда
одмах и извршна. Једино лица која су осуђена на казну смрти могу
лично, или преко својих бранилаца или њихови рођаци, да поднесу
молбу за помиловање Президијуму народне скупштине ФНРЈ. Суд
одређује рок, вечерас до 20 часова, у коме ће року, ако ко хоће,
поднети молбу за помиловање од лица осуђених на смрт. Друже
заставниче, наредите да се изведу осуђени /Аплауз у публици и
поклици: живео народни суд!/. Суђење је завршено у 11.35 часова.''.
Из последњих делова текста пресуде која се чува у архиви
Војноисторијског института могло би се закучити да је у питању
препис записника са претреса- јавног читања пресуде, с тим да би
''латинични листови'' представљали накнадно прекуцане оштећене
или изгубљене делове.

Разлози суда за рехабилитацију овако су формулисани:

1.цитирана кривична пресуда Врховног суда Југословенске армије (!) од
11.7.1946. године донета без двостепености, односно исто је донео Врховни
суд ФНРЈ (!), а том чињеницом сада пок. Живковићу није било омогућено
право на жалбу, односно другостепеност, односно право на правично
суђење.
2.истом је суђено у одсуству, а да пре тога надлежни суд није позивао да
приступи суду иако му је било познато пребивалиште истог, чиме је
такође повређено право на правично суђење.
3.чињеница да је оптужница подигнута дана 31.05.1946. године против 24
лица између којих и Петра Живковића и Драже Михајловића као и
осталих оптужених који су били лица која су у време Краљевине
Југославије и у току Другог светског рата заузимали најважније функције
на политичким положајима те државе, указује да није било временске
могућности да се поступак против свих окривљених лица правично
спроведе и оконча до 11.07.1946. године, а посебно што се у образложењу
пресуде наводи да су саслушани и многобројни сведоци.
4.све ово указује да је наведена пресуда донета из политичких разлога,
посебно при чињеници да је у међувремену четнички покрет
рехабилитован јер су Законом о изменама и допунама закона о правима
бораца војних инвалида и чланова њихових породица (''Сл.гласник РС'' број
137/04) добили статус бораца народноослободилачког покрета, а основни
разлог осуђивања пок. Живковића је била сарадња са четничким покретом
односно потписивања указа о одликовању припадника четника.
5.опште је позната чињеница да после конституисања уставотворне
Скупштине и проглашења нове Демократске Федеративне Југославије се
врши невиђена пропаганда у земљи и иностранству против истих лица
која су била за краља и отаџбину, а посебно која су била на функцијама.
Ово све указује да је сада пок. Петру Живковићу суђено као присталици
другачијих политичких идеја које су се косиле са комунистичком
идеологијом, тако да је сада пок. Петар Живковић био жртва прогона из
политичких и идеолошкох разлога

Суд је пропустио објаснити, аргументовати да су тада важећи

прописи представљали законски основ непостојања двостепености,
брзине суђења, суђења у одсуству, али да су они- такви какви су-
били израз мешања политике и идеологије у праву на неприхватљив
начин, како из апекта поштовања устава, тако и претпоставки
једнакости пред законом. Законом о кривичним делима против
народа и државе (''Сл.лист ДФЈ'' 6/45) који је ступио на снагу
01.9.1945.г. прописано је од стране Привремене народне скупштине,
чл.5, ако извршилац у иностранству ради на остварењу истих
кривичних дела, казниће се и губитком држављанства. За кривична
дела из овог закона могу се и где није нарочито предвиђено изрећи уз
главну казну и друге споредне казне по Закону о врстама казни
(чл.13.ст.2.). Ако је кривично дело од општег државног значаја,
судиће војно веће савезног Врховног суда, односно савезни Врховни суд
(чл.14.ст.2), у коме ће случају они судити у првом и последњем
степену (чл.14.ст.3.). Претрес без присуства оптуженог може се
одржати ако се сакрива од власти или је побегао из земље или у
иностранству ради на остварењу кривичних дела из овог закона
(чл.15.ст.2-б). Њему ће суд поставити браниоца још у припремном
поступку. По чл.16, на пресуде судова првог степена има места
жалби на суд вишег степена, чија је пресуда извршна. Поступак по
делима из овог закона је хитан (чл.17.ст.1.).

Суд је остао недоречен и позивајући се на околност да је у

међувремену четнички покрет рехабилитован јер су Законом о изменама
и допунама закона о правима бораца војних инвалида и чланова њихових
породица (''Сл.гласник РС'' број 137/04) добили статус бораца
народноослободилачког покрета, а основни разлог осуђивања пок.
Живковића је била сарадња са четничким покретом односно потписивања
указа о одликовању припадника четника: ''Статус борца
народноослободилачког рата у смислу овог закона и у погледу права
утврђених овим законом, имају и припадници Југословенске војске у
отабини и Равногорског покрета''. Признавање статуса ''борац'' не значи
претпоставку рехабилитације и лица која су евентуално чинила ратне и
друге злочине, уолико за то постоје докази односно осуђујуће одлуке.
Поготово ако се има у виду погрешно полазиште рехабилитационог суда- да
је разлог осуђивања Петра Живковића била сарадња са четничким
покретом: докле год се то није односило на ситуације чињења злочина, та
сарадња није могла бити предмет санкционисања. Овој одлуци недостаје
упуштање у оцену је ли (неприхватљиви са аспеката позитивног права)
политички или идеолошки разлог осуде био основ лишавања права
(укључујући личну слободу и живот) Петра Живковића.

Петар Живковић, неосуђиван за учешће у мајском преврату 1903, са

запаженом улогом у осуди на смрт Драгутина Димитријевића Аписа у
солунском процесу 1917, што је био повод ревизији од стране
комунистичких власти 1953 и својеврсне рехабилитације, и сам
рехабилитован 2008.г. уз објашњење да је био ''жртва прогона из
политичких и идеолошких разлога'', није доживео судбину римских
перегрина дедитиција ''који су се некада с оружјем у руци борили против
римског народа па су се, поражени предали''.

Осуђен ''у име народа'', данас се сматра неосуђиваним, но то га не

ослобађа одговорности пред ''судом историје'', како због дела
чињених ''са мачем у руци'' попут учешћа у мајском преврату и
солунском процесу, тако и за евентуалну, подршку, у симболичком
смилу ''предају'', лицима која су вршила злочине у Југославији током
Другог светског рата.
 ЛИТЕРАТУРА

Алберт Вајс, Неке специфичне законитости у историјском развоју права,

Зборник радова из правне историје посвећен Алберту Вајсу, Институт за
правну историју на правном факултету у Београду, Београд 1966.г.
Владан Вуклиш прир. Завршни извјештај др Душана Недељковића о раду
Државне комисије за утврђивање ратних злочина окупатора и њихових
помагача, Топола ЈУ СП бр.2/2006 Доња Градина
Гај, Институције, превод Обрад Станојевић, Нолит Београд 1982.г.
Мартина Грахек Раванчић, Устројавање органа нове власти:
Државна/Земаљска комисија за утврђивање злочина окупатора и њиховх
помагача-оранизација, устрој, дјеловање, Хисторијски зборник вол.66, но.1,
Загреб 2013.
Богдан Кризман, Југославенске владе у избјеглиштву 1941-43 (збирка
докумената) Глобус Загреб и Архив Југославије Београд 1981
Павле Миљаковић, завршна реч браниоца отсутно оптужених Божидара
Пурића и Петра Живковића,
www.znaci.net/00001/60_3_10.pdf
Душан Јаковљевић, Рехабилитација у кривичном праву, Научна књига
Београд 1981.г
Ранко Јаковљевић, Неготински великани у документима среског суда
1945/46, ''Баштиник'' бр.19, Историјски архив Неготин 2017.г.
Весна Ракић Водинелић, Рехабилитација Д.Михаиловића као политичко
суђење 01.4.2012.г. http://pescanik.net/rehabilitacija-d-mihailovica-kao-
politicko-udjenje/print/
Стефан Самарџић, Рехабилитација лица осуђених из политичких или
идеолошких разлога и њене правне последице, докторска дисертација,
Универзитет у Новом Саду 2017
https://www.cris.uns.ac.rs/DownloadFileServlet/Disertacija14960591993889.
pdf?
controlNumber=(BISIS)104744&fileName=14960591993889.pdf&id=9962&licen
seAccepted=true
Фирдус Џинић, Један покушај заснивања марксистичке теорије права
(Совјетска теорија права раног периода) Српска академија наука и
уметности Одељење друштвених наука, Из теорије права, књига 3, Београд
1979

Пресуда од 1.7.1944.г. која се чува код Војног историјског института

заведена на отиснутим штамбиљима института ''Архива непријатељских
јединица Бр.Рег 1 Ф. К 306'' из године 1946, копија у поседу аутора.

ВИШИ СУД У БЕОГРАДУ Рех.бр. 69/10 14. мај 2015. године, одлука о
рехабилитацији Драгољуба Михаиловића
https://pescanik.net/wp-content/uploads/2015/10/resenje-viseg-suda-o-
rehabilitaciji-draze-mihailovica.pdf
Савез антифашиста Србије и Удружење антифашиста Новог Сада,
адвокати Слободан Бељански и Владимир Бељански – иницијативе за
покретање поступка за утврђивање неуставности појединих одредаба Закон
о рехабилитаццији из 2006. и 2011. године https://pescanik.net/ustavna-
inicijativa/
Текст у дневном листу Данас, Београд 29.11.2019, с.16 Немачки суд
подржао право убице ''на заборав''

https://prvisvetskirat.rs/licnosti/ucesnici-ratova/zivkovic-r-petar/
 ЗАШТИНА МЕРА ОДУЗИМАЊА ПРЕВОЗНИХ И
ПРЕНОСНИХ СРЕДСТАВА
-коментар правне праксе Савезне управе царина-

Према Закону о прекршајима којима се повређују савезни прописи

(''Сл.лист СФРЈ'' 4/77, ''Сл. лист СРЈ'' 64/01, у даљем тексту:ЗПСП),
заштитна мера је, поред казне, савезним прописом утврђена
санкција за повреду јавног поретка. У кривичном законодавству
постоји институт одузимања предмета као тзв. стварна мера
безбедности, чија је сврха отклањање стања или услова који би могли
бити од утицаја на будућа кривична дела, док је као споредна казна
уз изречену казну затвора у трајању дужем од три године
факултативно предвиђена конфискација имовине за таксативно
побројана кривична дела, а састоји се у одузимању без накнаде
кажњеникове имовине у целини, изузев дела потребног за
издржавање његово и чланова његове породице. За одредбе о
заштитним мерама које примењују прекршајни органи царинске
службе могло би се рећи да садрже обележја и кривичноправних мера
безбедности, али и конфискације, са пооштравајућим елементима
императивног одузимања, чија новчана вредност неретко достиже
импозантне размере.

Царински закон у својим казненим одредбама (поглаљвље 17)

прописује обавезне заштитне мере одузимања робе која је предмет
прекршаја за ситуације тачно побројане чланом 200.ст.1, односно
чланом 203.ст. уколико роба није својина учиниочева, када је мера
факултативног карактера.

Одредбом чл.100.ст.1. и 2. Закона о спољнотрговинском пословању,

заштитна мера одузимања предмета употребљених или намењених
или који су настали извршењем прекршаја, предвиђена је
факултативно, уз додатни услов да је односном лицу изречена казна.
Напуштајући метод таксативног набрајања, за разлику од Закона о
спољнотрговинском пословању који такву ситуацију не предвиђа,
Царински закон чланом 204. успоставља могућност одузимања робе-
предмета прекршаја и када се поступак обустави услед малолетства
извршиочевог, када се против учиниоца не може водити прекршајни
поступак зато што је непознат или недоступан надлежним органима
или због постојања других законских сметњи, осим у случају
наступања апсолутне застарелости.

Својство заштитне мере сагласно Царинском закону има одузимање

превозних и преносних средстава под различитим условима. Тако је
одредбом чл.201.ст.1. уређено да се таква средства могу одузети ако
су њихова тајна и скровита места искоришћена за скривање робе-
предмета прекршаја из чл.188.ст.1.т.1, чл.189.ст.1, т.1-7. и т.10 и
чл.198 ако је учинилац извршио неку од радњи из цитираних норми
или је оно било намењено искључиво извршењу тих прекршаја и ако
је вредност робе која је предмет прекршаја већа од једне трећине
царинске основице превозбог, односно преносног средства, с тим да
се овај последњи фактор, у смислу ст.2. истог члана неће
примењивати уколико је превозно или преносно средство
искоришћено за превоз дроге, оружја, муниције или експлозива или
ако је у њих после фабричке производње уграђем посебан простор за
скривање робе.

За исте прекршаје, уколико је реч о превозном или преносном

средству којим се не пружају услуге превоза у јавном саобраћају, а
употребљено је за превоз робе преко царинске линије, односно на
територији СР Југославије (чл.202.), мера одузимања може се изрећи
ако је вредност робе која је предмет прекршаја већа од једне трећине
вредности тог средства (а не од једне трећине царинске основице
средства, као што је случај са ситуацијом из чл.201.ст.1.) и ако је
лице које је преузело робу на превоз или возач превозног, односно
преносног средства знао или могао знати да је у питању таква роба, с
тим да се фактор ''једна трећина вредности'' неће примењивати у
случају превоза дроге, оружја, муниције, експлозива или је реч о
посебном простору за скривање робе који је уграђен после фабричке
производње.

Критеијуми из оба претходна члана могу се у функцији изрицања

мере одузимања применити позивом на чл.203.ст.2. Царинског
закона у случају истих прекршаја, ако превозно односно преносно
средство није својина учиниоца прекршаја, под условима да је
власник знао или могао знати да је оно употребљено за извршење
прекршаја и да је у питању средство којим се пружају услуге превоза
у јавном саобраћају.
И када се прекршајни поступци обустављају због малолетства
извршиочевог, тј. када се не могу водити зато што је учинилац
непознат или недоступан надлежним органима или због постојања
других законских сметњи, изузев у случају наступања апсолутне
застарелости, преносно и превозно средство може бити одузето по
одредбама ст.1. и 2. чл.204. Царинског закона једино ако је реч о
прекршајима побројаним у одредбама чл.201-203.ст.2. и под
прописнаим условима.

Прекршајним решењем Царинарнице Кладово П.95/99-1-4 од

30.8.1999.г. окривљени је оглашен одговорним и кажњен за прекршај
чл.194.ст.1. и 3. Царинског закона зато што је на Дунаву, око 1 сат у
оквиру царинског подручја СР Југославије, претходно допремивши у
тракторској вучи на обалу реке на својој ручно изграђеној за те
намене, једноосовинској приколици сопствени метални чамац
дужине 7 метара, са мотором снаге 40 кс, те наведнеим чамцем и
мотором којим је управљао другоокривљени, натовареним са 12
празних металних буради, пришавши неидентификованом
усидреном броду, купио од непознатих чланова бродске посаде 800
литара горива Д-2, чиме је извршио прекршај из чл.198.ст.1. у вези
чл.190.ст.1.т.3. Царинског закона, као и дела помагања преосталој
двојици окривљених у извршењу прекршаја на истоветан начин
(укупно 2.450 литара Д-2). Поред новчане казне, окривљеном
власнику изречена је заштитна мера одузимања металног чамца,
ванбродског мотора и једноосовинске приколице- носача за чамац,
позивом на одредбу чл.41.ст.1. Закона о прекршајима којима се
повређују савезни прописи, а по којем се предмети употребљени или
намењени за извршење прекршаја могу одузети ако су својина
учиниоца прекршаја. У образложењу је наведено да се изрицању
заштитне мере прибегло како би се предупредило даље недопуштено
понашање окривљеног, уз став да интереси сигурности робног
промета и јавног поретка налажу такво поступање имајући у виду,
поред осталог, и да су предмети искроишћени за превоз опасних
материја на неадекватан начин, ноћу, уз повреду режима пловидбе
на делу међународног пловног пута.

У жалби окривљеног речено је да Царински закон као lex specialis у

односу на Закон о прекршајима којима се повређују савезни
прописи, предвиђа једино могућност изрицања заштитне мере из
чл.201.ст.1. Царинског закона, по коме је превозно односно преносно
средство може одузети ако су његова скровита и тајна места
искоришћена за скривање робе која је предмет поименице
побројаних прекршаја, међу којима нема оног из чл. 194.ст.1. и 3.
Царинског закона, или уколико је било намењено искључиво
извршењу тих прекршаја, под условом да је вредност робе која је
предмет прекршаја већа од 1/3 царинске основице превозног,
односно преносног средства.
Уважавајући делимично жалбене наводе, Савезно веће за прекршаје
својим актом ПЖЦ бр.1510/99 од 7.6.2000.г. укида првостепено
решење у делу који се тиче овако изречене заштитне мере,
птврђујући га у преосталом делу и враћајући предмет комисији за
царинске прекршаје на поновно одлучивање. Таква одлука заснива
се на ставу Савезног већа да је ''могућност одузимања превозних,
односно преносних средстава употребљених за извршење прекршаја
предвиђена одредбама чл.201, 203.ст.2 и чл.204. Царинског закона, а
на основу овлашћења из чл.40.ст.1. Закона о прекршајима којима се
повређују савезни прописи, који не обухватају превозна и преносна
средства која, иако су употребљена за извршење прекршаја, не
представљају предмет прекршаја из чл.40.ст.1. ЗПСП''.

Поступајући изнова у овој прекршајној ствари, Царинарница Кладово

15.11.2000.г. доноси ново решење и њиме одузима од окривљеног
предмете употребљене за извршење прекршаја из чл.194.ст.1. и 3.
Царинског закона на основу чл.40.ст.1.т.3. и ст.2. Закона о
прекршајима којима се повређују савезни прописи. У образложењу
одлуке стоји како је, полазећи од тога да за прекршај чл.194.ст.1. и 3.
Царинског закона, за који је окривљени власник предмета оглашен
одговорним и изречена му новчана казна, према одредбама истог
закона није предвиђена могућност изрицања заштитне мере у односу
на превозно односно преносно средство, примењена правна
регулатива ЗПСП. По чл.40.ст.1. и т.3. тога закона, савезним законом
се уз казну за прекршај може прописати заштитна мера одузимања
предмета, с тим да се по ст.2. истог члана та заштитна мера, под
условима предвиђеним овим законом, може изрећи и кад није
прописана за прекршај. Члан 41.ст.1. ЗПСП конкретизује појам
предмета из цитиране одредбе чл.40, тиме што прецизира да је реч о
предмету употребљеном или намењеном за извршење прекршаја, те
да се он може одузети ако је својина учиниоца прекршаја. Комисија
закључује да, када су у питању чамац, мотор и приколица-носач,
нема дилеме да се ради о предметима подводивим под одговарајући
појам из цитираних норми ЗПСП, што подразумева постојање
законске могућности изрицања заштитне мере одузимања. Приликом
образлагања одлуке о заштитној мери наведена је њена неопходност
ради спречавања даљег недопуштеног понашања окривљеног, у
склопу утврђених околности које указују на угроженост правног
поретка и сигурности робног промета.

Окривљени у новој жалби тврди да је погрешно протумачен смисао

одредбе чл.40.ст.1. и т.3. ЗПСП, одакле проистиче погрешна примена
права.

Решењем Савезног већа за прекршаје ПЖЦ бр.1766/00 од

20.8.2001.г. потврђено је решење Царинарнице Кладово П.95/99-2 од
15.11.2000.г. У образложењу Савезно веће констатује: ''У овој
прекршајној ствари заштитна мера одузимања предмета
употребљених за извршење прекршаја могла се изрећи на основу
чл.40.ст.2. у вези ст.1. и т.3. и у вези са чл.41.ст.1. ЗПСП. Наиме,
чланом 40.ст.2. прописано је да се заштитне мере из тачке 3-6. става
1. овог члана Закона могу изрећи под условом предвиђеним овим
законом и кад нису прописане за прекршаје. Из одговарајућих
одредби Царинског закона произилази да заштитна мера за овај
прекршај и одузимање предмета није прописана. Имајући у виду
наведене прописе, а посебно одредбу чл.41.ст.1. наведнеог закона,
којом је регулисано да се предмети употребљени или су били
намењени за извршење прекршаја могу одузети ако су својина
учиниоца прекршаја. Веће налази да је првостепени орган правилно
поступио када је закључио да на основу наведнеих прописа изрекне
заштитну меру одузимања предмета, како је то правилно, поближе и
дато у образложењу тог решења. По налажењу овог већа предмети
који су употребљени за извршење више прекршаја правилно су
одузети иако је реч о заштитној мери факултативне природе, што
представља изузетак од општег правила да се предмети у својини
окривљеног, употребљени за извршење прекршаја, обавезно
одузимају. Ова заштитна мера може се изрећи само под условима
предвиђеним овим законом, а то је да је окривљени извршио
прекршај, што је праноснажним првостепеним решењем и утврђени
и да је окривљени власник тих предмета, што је неспорно. ЗПСП-ом
нису прописани други услови када је у питању одузимање предмета
употребљених за извршење прекршаја, а својина су учиниоца
прекршаја. Међутим, при доношењу одлуке о изрицању ове заштитне
мере имале су се у виду и околности под којима су прекршаји
учињени, а нарочито то да су предмети употребљени за превоз веће
количине дизел горива на неадекватан начин и ноћу у више наврата,
што је могло довести до тежих последица и до угрожавања режима
пловидбе на Дунаву као међународној реци. При томе, треба имати у
виду и то да учесталост ове врсте прекршаја и на овом подручју
добија обележје појаве, па је изрицање заштитне мере одузимања
предмета употребљених за извршење прекршаја као додатне
санкције, тим пре оправдано, јер се и на тај начин могу спречити
вршења овог прекршаја убудуће.''

Цитирана одлука Савезног већа за прекршаје релевантан је

показатељ могућности комплементарне примене норми ЗПСП-а на
ситуације које нису адекватно регулисане законским нормама
специјалног карактера, што представља и изрицање и заштитне мере
одузимања превозног, односно преносног средства којим је извршен
прекршај чл.194.ст.1. и 3. Царинског закона.

*Објављено у ''Царинском прегледу'' бр.12/2001, стручном часопису

Савезне управе царина, Београд, с.21-23.
 Граница код Кладова
https://www.kulturakladovo.rs/vest-Izlozba-fotografija-%E2%80%9EStaro-Kladovo%E2%80%9C-_682
 ДРЖАВИНА У КАТАСТРУ НЕПОКРЕТНОСТИ
СРБИЈЕ

Борба за право је дужност овлашћеног према самом себи

-Рудолф Јеринг-

АПСТРАКТ: У овом раду презентују се статус и модалитети

конституисања државине уређене прописима о катастру непокретности
у Србији- Закон о државном премеру и катастру и уписима права на
непокретностима, Закон о државном премеру и катастру и Закон о
поступку упива у катастар непокретности и водова, са одговарајућим
правилницима-, права ''држалац'' у контексту других закона и проблем
''брисања државине'' по сили закона, уз презентовање праксе поступања
тим поводом органа правосуђа и управе надлежних за подручје Неготина.

КЉУЧНЕ РЕЧИ: Државина, непокретност, катастар, право, закон, правна

сигурност, стечено право, пракса, упис, брисање

У српском језику државина, држина, посед, притежање, означава

физичку власт на ствари уз манифестовану вољу да се она врши у
сопственом интересу. Према Савињијевој објективној теорији, она је
''спољашње власништво''- онај ко држи је, у односу на предмет који
држи, у истом положају у коме је власник у односу на ствар која је у
његовој својини (Паунд 2000, 51-522). Српским грађанским
закоником 1844.г, након дела о личним правима, у ''части другој- О
правима стварним'', /одељак 1, глава 2/, обухваћен је институт
''државине и права држања''- кад једну ствар држиш, и вољу имаш
задржати је за себе, и то згодним знаком означиш и покажеш, ти си
држалац или притежатељ такове ствари... Општи имовински
законик за књажевину Црну Гору 1888.г, држину или посједу
дефинише: Што год ко држи и вољан је држати, закон му против
свакога штити држину, каква год она била, само ако није самовољом
добивена.
Андрија Гамс у ''Основима стварног права'' указује да Закон о
земљишним књигама Краљевине Југославије познаје, поред редовне
државине и земљишнокњижну- табуларну државину:
''Земљишнокњижни држалац је онај који је уписан у земљишним
књигама као титулар неког права и ако то није /нпр. књижни
претходник при оснивању земљишних књига услед грешке био
погрешно уписан као титулар права/; на једној непокретности
могуће су две врсте државине- физичка коју има онај ко има у
државини саму непокретност, земљишнокњижни онај ко је у
земљишној књизи уписан као титулар права; могу се стећи у једном
лицу или их могу имати различита лица. Државинску заштиту ужива
само физички држалац, али претпоставка права чију садржину
представља државина иде у прилог земљишнокњижног држаоца; до
одржаја може довести и једна и друга државина, при чему су рокови
краћи код земљишнокњижне државине; савесни земљишнокњижни
држалац може се користити фикцијом апсолутне тачности, због чега
је и краћи рок одржаја код те врсте државине'' (1971, 245). По
Српском грађанском законику, параграф 929, за непокретна добра
изискује се 24 године за застарелост, ако је притежање без тапије, а
ако је с тапијом и у баштинске јавне књиге уведено, доста је 10
година. Као правно правило ова норма је примењивана по Закону о
неважности правних прописа донетих пре 6.4.1941 и за време
непријатељске окупације. Начелним мишљењем Савезног врховног
суда од 4.4.1960.г. заузет је став да je за непокретности које нису
уписане у земљишне књиге, рок одржаја 20 година (Гамс,1971, 263).
Према Драгољубу Стојановићу, ''табуларна државина постоји ако је
неко уписан у земљишне књиге као власник непокретности или као
субјект неког другог стварног права на непокретности, иако му то
право стварно не припада; њене правне последице су: а)
претпоставља се да је лице уписано у земљишне књиге власник док се
супротно не докаже; б) табуларном државином може се стећи својина
за савесног држаоца по протеку рока од 3 године, после кога наступа
фикција апсолутне тачности земљишних књига; в) табуларни
држалац нема фактичке власти на непокретности; г) не припадају му
државинске тужбе'' (1978, 28-29). Обрен Станковић указујe да је за
овај- земљишнокњижни одржај предиђен исти рок, без обзира да ли
је табуларни држалац истовремено у стварном поседу непокретности
или не (1999, 90).

Државина је регулисана Законом о основним својинскоправним

односима из 1980.г. (данас: Закон о основама својинскоправих
односа, ''Сл.лист СФРЈ'' 6/80... ''Сл.гласник РС'' 115/2005- ЗОСО),
кроз норме које је одређују као фактичку власт на ствари /државина
ствари/ или фактичко коришћење непокретности другог лица у
обиму који одговара садржини стварне службености /државина
права/, дефинисани су права држаоца, губитак државине услед
престанка фактичке власти на ствари, право на заштиту од
узнемиравања или одузимања, право на судску заштиту независно
од сметања државине- по основу права на државину... Власник нема
право повраћаја ствари ако држалац има правни основ државине,
облигационе или стварноправне природе. Држалац са јачим правним
основом као претпостављени власник има право повраћаја ствари од
савесног држаоца код кога се ствар налази без правног основа или по
слабијем основу, ако су правни основи исте јачине, првенство има
лице код кога се ствар налази...

Катастар земљишта представљао је јавну евиденцију о земљишту и о

корисницима (корисник, сопственик или плодоуживалац) -чл.4.
Правилника о изради и одржавању катастарског операта (''Сл.лист
СФРЈ 11/70), са полазиштем у Основном закону о премеру и
катастру земљишта из 1965.г. Поседовни листови били су исправе са
подацима о корисницима, парцелама, катастарском приходу.
Катастарски уреди у функцији одржавања катастарских операта у
списковима промена констатовали су промене у стању поседа
односно облику и површини парцела и на основу њих вршили
одговарајуће уписе у поседовним листовима. Уписима у ове
евиденције није стицано, мењано или гашено право својине, друга
стварна или облигациона права. Преласком на систем катастра
непокретности, углавном из разлога обједињавања правног
(земљишнокњижни или тапијски системи) и регистра фактичког
стања (катастар земљишта), законом је уређено да је предмет уписа у
катастру непокретности приликом његовог оснивања и државина,
тачније ''врста права ''- ''држалац'', у ситуацијама где нису испуњени
услови за упис односног лица као субјекта права својине.

Специфичности ове законске категорије државине, успостављене

везано за престанак земљишнокњижног и тапијског система и
устројавање катастра непокретости, у односу на оно што је
регулисано Законом о основама својинскоправних односа, а по
прописима који су важили до 8.6.2018.г.- ступања на снагу Закона о
поступку уписа у катастар непокретности и водова, јесу: 1)-околност
да у ситуацијама када је извршен упис облика својине ''приватна''
нема власника непокретности у јавној евиденцији; 2)- околност да по
Закону о државном премеру и катастру чл.135.ст.5, на
непокретностима на којима је уписан држалац, дозволиће се
промена држаоца на основу исправе за упис, сходном применом
општих услова за упис права из овог закона; 3)- право субјекта
уписаног са врстом права ''држалац'', /као и његовог правног
следбеника/, на катастарској парцели- земљишту приликом
оснивања катастра непокретности да, истеком рока од 2 године
(Закон о државном премеру и катастру и уписима права на
непокретностима- ''Сл.гласник РС'' 83/92, 53/93, 67/93, 48/94,
12/96, 15/96, 34/01, 25/0 и 101/05), односно- првобитно 3 а потом 5
година од почетка примене катастра непокретности (Закон о
државном премеру и катастру ''Сл.гласник РС'' 72/2009, 18/10,
65/13, 15/15-УС, 96/15, 47/17-аутент.тумачење и 113/17-др.закон)
БУДЕ УПИСАН КАО ВЛАСНИК под условом да треће лице у истом периоду
није поднело захтев катастру за упис својине на основу исправе за
упис, нпр.пресуде; 4)- не престаје на начин прописан за престанак
класичне државине- престанком фактичке власти на ствари; 5)-
испуњеност услова за трансформацију државине у својину утврђује
се у управном поступку код Службе за катастар непокретности, што
је довољан разлог уписа раније уписаног држаоца као власника
парцеле. За разлику од ''земљишнокњижног одржаја'', табуларног или
тапијског одржаја, где је право својине по скраћеном року уписивано
након што се у грађанском спору пред судом утврди право својине,
овде је за то довољан протек рока, непостојања опозитног захтева
трећег лица и управни акт Службе за катастар непокретности којим
се утврђује испуњеност услова уписа у катастар непокретности.
Могло би се рећи, без обзира на одређивање протека рока, као код
одржаја /уз уважавање необориве законске претпоставке да је од
момента уписа у катастар непокретности она законита и савесна/,
да право уписа права својине уписаног држаоца у катастру
непкретности јесте особени основ стицања, подводив под норму из
чл.20.ст. Закона о основама својинскоправних односа: право својине
(поред стицања по самом закону, на основу правног посла и
наслеђивањем) стиче се и одлуком државног органа на начин и под
условима одређеним законом- за разлику од ситуације када се оно
стиче по самом закону- одржајем као оригинерним стицањем (чл.21).

НОРМЕ И ПРАКСА
Према Закону о државном премеру и катастру и уписима права на
непокретностима, права на непокретности стичу се, преносе,
ограничавају и престају уписом у катастар непокретности
/чл.5.ст.1./. Право настало уписом у катастар непокретности има
правно дејство према трећим лицима од дана уписа /ст.3/. Одредбом
чл. 58 е. истог закона предвиђено је да се, изузев права својине,
коришћења односно корисника, може уписивати и држалац
непокретности- на земљишту у Б лист непокретности, на зградама,
посебним деловима зграда и другим грађевинским објектима- у В
лист непокретности. Ако у поступку одржавања катастра
непокретности буду уочени недостаци и пропусти у погледу уписа
носиоца права, држаоца или корисника, у року од две године од
почетка устројавања катастра непокретности, они су могли бити
отклоњени у поступку за исправку грешке покренутом по службеној
дужности /чл.98.ст.3./, а ималац правног интереса у истом року
могло је поднети захтев за исправку уписа у катастарском операту.
Сагласно тумачењу РГЗ, рок је био преклузиван и по његовом истеку
недопуштено је било у поступку одржавања катастра непокретности
вршити корекције уписа носиоца права, држаоца или корисника (Акт
07 бр.952-02-754/07 од 14.11.2007- Билтен катастарске правне
праксе 1/2008, с.41)- протеком 2 године, подаци о непокретностима
и правима на њима сматрани су тачним, у вези трећа лица не могу
трпети штетне последице- чл.6.Закона. Шта више, до истека
двогодишњег рока био је забрањен упис промене држаоца земљишта,
осим ако је реешењем о наслеђивању ушло земљиште лица уписаног
за држаоца или је отуђено уговором о доживотном издржавању- акт
РГЗ 07-952-02-13/04, од 15.11.2004. и 952-02-87/05, од 21.9.2005-
Билтен 1/2008, с.38-39. Исто је значило да по истеку рока није могао
бити дозвољен упис трећег лица и брисање држаоца.

Приликом устројавања катастра непокретности уместо катастра

земљишта /Закон о државном премеру и катастру и уписима права
на непокретностима/ у циљу успостављања система по коме се права
на непокретностима стичу, преносе, ограничавају и престају уписом
у јавни регистар катастра непокретности, вршено је излагање на
јавни увид података премера непокретности и утврђивање права на
непокретностима. По том закону, чл.69а. ст.5. и 6, ако се као носилац
права на земљишту не може одредити неко од следећих лица:
-лице које је у катастру земљишта уписано до 6.4.1941.г;
-лице уписано у катастру земљишта после 6.4.1941.г. а упис је био
извршен на основу исправе која је у време уписа била подобна за
стицање права на земљишту;
-лице уписано у катастар земљишта устројен после 6.4.1941.г на
основу података из пописног катастра и првог премера;
-лице које поседује објекат на земљишту за који у време изградње
није било прописано издавање грађевинске дозволе, односно објекат
изграђен на основу грађевинске дозволе, под условом да је у моменту
градње, тј издавања дозволе то лице или његов правни претходник
било уписано у катастар земљишта,
-лице које није уписано у катастар земљишта у смислу претходно
наведених ситуација, а комисији приложи исправу подобну за
стицање односно упис права у смислу претходно наведеног, ако то
право изводи од лица које је могло бити одређено за носиоца права,
ЛИЦЕ КОЈЕ ЈЕ ЈЕ ПОСЛЕДЊЕ УПИСАНО У КАТАСТАР ЗЕМЉИШТА УПИСАЋЕ СЕ КАО
ДРЖАЛАЦ ЗЕМЉИШТА, уколико је земљиште у његовом поседу
/чл.69а.ст.5./ а АКО НЕМА ЛИЦА ИЗ СТ.5. КАО ДРЖАЛАЦ ЗЕМЉИШТА УПИСАЋЕ СЕ
ЛИЦЕ КОЈЕ НИЈЕ УПИСАНО У КАТАСТАР ЗЕМЉИШТА , ако се из прикупљених
података, на начин и по поступку из чл.59-60 овог закона утврди да
је у поседу земљишта /чл.69а.ст.5./. Последња норма не важи за
ситуације одређивања држаоца градског грађевинског земишта, већ
ће се за држаоца одредити лице последње уписано у катастар
земишта, независно од тога. По чл.69 б.ст.1. истог закона, државина
уписана у складу са чл. 69 а. ст.5. и 6. сматра се законитом и
савесном од дана уписа.

Одредбом чл. 69а.ст.8. Закона о државном премеру и катастру и

уписима права на непокретностима утврђује се да ''лице које
комисија, у складу са одредбама ст.3-6. одреди за носиоца права на
земљишту, односно држаоца на земљишту, одредиће се за носиоца
права својине на објектима односно за држаоца објекта на земишту
сагласно чл.58 з. овог закона''. Према чл. 58 з. ст.1, до уписа права
својине на згради или другом грађевинском објекту изграђеном без
дозволе, када је дозвола услов за градњу, или прекорачењем
овлашћења из дозволе, као и уписа тога права на згради или другом
грађевинском објекту за који није издата употребна дозвола, уписују
се подаци о објекту и држаоцу у В лист непокретности, ако законом
није другачије одређено. Идентични упис, у случају недостатка
грађевинске или употребне дозволе, ван зоне градског грађевинског
земљиша, извршиће се ако градитељ нема својину на земљишту
(ст.3.). Држалац објекта биће у к.н. и лице које је на туђем земљишту
изградило објекат када дозвола није била услов за градњу (ст.5.)

Правилником о излагању на јавни увид података о непокретностима

и правима на њима и утврђивања права у постуку излагања
(''Сл.гласник РС'' 34/1996; на снази до 16.11. 1999.г. и новог
правилника- ''Сл.гласник РС'' 46/99) одређено је да се у ''Б лист
непокретности'', колона, уписује ''носилац права на земљишту...
односно држалац земљишта''; за земљиште у државној својини у овој
колони уписује се РЕПУБЛИКА СРБИЈА, односно САВЕЗНА РЕПУБЛИКА
ЈУГОСЛАВИЈА, а затим носилац права коришћења, односно корисник
земљишта или држалац земљишта (чл.1.ст.4.), кад се у колону
уписује држалац земљишта, пре уношења података о том лицу
уписаће се реч ''ДРЖАЛАЦ'' (чл.1.ст.10); у првом делу колоне 5 уносе се
подаци о уделу носиоца права на земљишту и то, када је једно лице
носилац права односно држалац- уписује се ознака1/1; кад су више
лица носиоци права односно држаоци, код сваког од њих уписује се
ознака удела, и то-у идеалним деловима /сусвојина/ уписује се
ознака удела (нпр.1/6, 2/6, 3/6); реалним деловима- уписује се
ознака реалних делова (нпр. 65/650, 65/850, 530/650); кад су удели
носиоца права односно држалаца неопредељени /заједничка својина,
односно заједничко право коришћења или заједничка државина/-
код сваког од тих лица у колону 5 уписује се ознака ЗС (чл.12.ст.12).
Ако нема податка о носиоцу права, односно држаоцу земљишта,
колона 2 остаје празна (чл.12.ст.14). У завршном делу Правилника,
чл.49.ст. предвиђено је, уколико до окончања поступка излагања нису
утврђени подаци о носиоцу права, односно држаоцу непокретности
(ако нема ових података), у колону 2 Б листа, односно у колону 9 В
листа непокретности, уписаће се, сагласно чл.1.т.5.Закона о
средствима у својини Републике Србије (''Сл.гласник РС'' бр.5/95 и 3 /
96): ''РЕПУБЛИКА СРБИЈА''.

Поводом измена и допуна Закона о државном премеру и катастру и

уписима права на непокретностима из 1996.г. (Сл.гласник РС 12/96)
и Правилника (Сл.гласник РС 34/966), Републички геодетски завод
публиковао је у циљу уједначавања праксе упутство насловљено као
''Одговори на питања која су поставили центри за катастар
непокретности'' у којем, поред осталог указује да је чл.69а.ст.5.
Закона ''установио нови институт држалац земљишта који је погрешно
схваћен од појединих комисија које за држаоца неосновано одређују лице
које им изјави да држи у поседу непокретност за коју нема одговарајућу
исправу (нпр.нема купопродајни уговор) иако је у катастар земљишта уписан
ранији корисник. Овакво тумачење појма држалац непокретности је
погрешно, јер се за држаоца земљишта може одредити лице које је последње
уписано у катастар земљишта без исправе подобне за упис права и које је у
поседу истог, тек ако се применом одредаба ст.3. и 3. не може одредити
лице које испуњава услове за носиоца права. Према ст.6. цитираног члана за
држаоца земљишта се може одредити и лице које није уписано у катастар
земљишта ако се из прикупљених података утврди да је у поседу земљишта,
и ако нема лица из става 5 цитираног члана...''. Уколико се ради о
зградама, чл.58 з.Закона, РГЗ наглашава да и лице које није градитељ
може бити уписано у катастар непокретности као држалац ''ако је до
објекта дошло на основу правног посла закљученог са градитељем или
његовим правним следбеником или на основу одговарајуће исправе о
стицању државине на објекту /чл.40.Правлника/''; ''ако градитељ
објекта који се једним делом налази на другој парцели а она није
његова својина, градитеља треба уписати као држаоца, до решења
имовинскоправних односа између власника суседних парцела''

Републички геодетски завод на основу чл.67.ст.2. Закона о државној

управи (''Сл.гласник РС'' 220/92 и 48/93) издао је 24.3. 1999.
Инструкцију 01 бр.951-209/99 о изради катастра непокретности у
катастарским општинама у којима постоји само катастар земљишта
Везано за формирње и попуњавање листова непокретниосити
одређено је да се подаци о ''узурпанту'' не уносе у лист непокретност
а да се за земљиште у државној својини лист непокретности формира
према носиоцу права коришћења, кориснику, држаоцу земљишта,
односно држаоцу објекта. На подручју изван градског грађевинског
земљишта за држаоца земљишта уписује се лице које не испуњава
услове да буде одређено за носиоца права. За држаоца зграде и
другог грађевинског објекта на подручју изван градског
грађевинског земљишта уписује се: а) лице за које је у поступку
прикупљања података утврђено да је изградило објекат на земљишту
на коме има својину; б) лице које је у Б листу непокретности уписано
као држалац, уколико је градитељ објекта непознат. За подручје
градског грађевинског земљишта, за земљиште у државној својини
Р.Србије, за лица уписана у катастру земљишта која не испуњавају
услове из чл.69а. ст.3. Закона, као ВРСТА ПРАВА се уписује реч
ДРЖАЛАЦ а облик својине ''државна'' /чл.35.ст.4. Правилника из
1996/- уписи у Б лист л.н. У В лист непокретности 1.део, за држаоца
зграде и другог грађевинског објекта уписује се: а) лице које је
изградило објекат без грађевинске дозволе, када је дозвола услов за
градњу, или прекорачењем овлашћења из дозволе, односно његов
правни следбеник; б) лице које је држалац објекта на основу правног
посла закљученог са градитељем, који не испуњава услове да буде
носилац права, односно са његовим правним следбеником, в) лице на
чије је име издата грађевинска дозвола за објекат привременог
карактера.

Правилник о изради и одржавању катастра непокретности

(Сл.гласник РС 46/99) разрађујући одредбе Закона о државном
премеру и катастру и уписима права на непокретностима (Сл.гласник
РС 83/92...15/96), везано за утврђивање права на земљишту
приликом израде катастра непокретности- подручје изван градског
грађевинског земљишта- наводи да се у катастарским општинама у
којима је на основу података премера или обнове премера потврђен
катастарски операт /постоји само катастар земљишта/, за држаоца
земљишта одређује: 1) по чл. 41.ст.3.т.1- лице последње уписано у
катастру земљишта које не испуњава услове за носиоца права, ако је
у поседу земљишта (чл.69а.ст.5. Закона); 2) по чл.41.ст.3.т..- лице које
није уписано у катастру земљишта...ако се из прикупљених података,
у складу са Законом, нађе да је оно у поседу земљишта (чл.69а.ст.6.
Закона), независно од основа за државину. За утврђивање права на
земљишту у катастарским општинама у којима је извршена обнова
премера, а није потврђен нови катастарски операт, или се врши
премер у циљу израде катастра непокретности, на подручју изван
градског грађевинског земљишта, Правилником је регулисано,
чл.45.ст.3, да се за држаоца земљишта одређује лице које је у поседу
земљишта, под условом да му лице уписано у катастру земљишта,
односно његов правни следбеник, до краја излагања тај упис не
оспори. По чл. 47.ст.5. Правилника, у оквиру градског грађевинског
земљишта које је у другим облицима својине, не у својини Републике
Србије, држаоци земљишта одређују се сагласно чл.45. За зграде и
посебне делове на земљишту које није градско грађевинско: а) кад
нису испуњени услови за стицање права својине, градитељ зграде или
његов правни следбеник, односно лице које је са једним од њих
сачинило исправу која води стицању права својине, одређује се за
држаоца зграде односно посебног дела, уколико је у поседу а власник
земљишта му призна да је градитељ /чл.52.ст.4./; б) за држаоца се
одређује лице које тврди да је градитељ, ако пред комисијом за
излагање података к.н. докаже да је изградило зграду- објекат и да је
у поседу истог, а нема сагласности власника тј. свих сувласника
земљишта, о томе ко је градитељ /чл.52.ст.5./; в) ако до завршетка
излагања лице које тврди да је градитељ зграде то не докаже, за
носиоца права односно држаоца зграде одредиће се носилац права,
тј. држалац земљишта на коме је зграда изграђена /чл.52.ст.6./; г) за
објекте привременог карактера као држалац одређује се лице на чије
име је издата грађевинска дозвола, тј. Правни следбеник тог лица
/чл.52.ст.7./. У зони градског грађевинског земљишта, кад је
градитељ зграде непозат или не постоји правни континуитет лица у
поседу посебног дела зграде са градитљем зграде, односно његовим
правним следбеником, лице које је у поседу посебног дела зграде и
приложи исправу која води стицању права својине, одређује се за
држаоца тог дела /чл.53.ст.6./; за зграде и друге грађевинске објекте
изграђене без грађевинске дозволе, када је дозвола услов за градњу,
или прекорачењем овлашћења из дозволе /чл.58з. ст.1. Закона/ за
држаоца зграде, односно објекта одређује се градитељ зграде, другог
грађевинског објекта, или лице које је држалац објета на основу
правног посла који води својини, закљученог са градитељем или
његовим правним следбеником /чл.53.ст.8./; за објекте привременог
карактера као држалац одређује се лице на чије име је издата
грађевинска дозвола, тј. лице које је правни следбеник тог лица
/чл.53.ст.9/.

Сагласно чл.151.ст.1. Закона о државном премеру и катастру и

уписима права на непокретностима, у катастарским општинама за
које је израђен катастар непокретноти у складу са одредбама овог
закона, даном почетка примене катастра непокретности престају да
важе земљишне књиге, књиге тапија и катастар земљишта.

Налик ситуацијама тзв. земљишнокњижног- табуларног одржаја из

ранијих прописа о стицању својине одржајем протеком скраћег рока
у односу на случајеве редовне државине, овим законом прописано је
право држаоца земљишта, уписаног са тим својством у катастру
непокретности приликом његовог оснивања, да стекне статус
власника на много лакши начин од оног предвиђеног у ЗОСО: на
захтев лица уписаног као држалац земљишта у смислу става 1 чл. 69
б. Закона, односно његовог правног следбеника, извршиће се упис
права на земљишту у корист тог лица /својина/, ако је од почетка
примене катастра непокретности протекло две године и ако треће
лице не захтева упис права на основу исправе из чл.69а. ст.4. (став
2.чл. 69 б). За треће лице прописан је такође двогодишњи рок у коме
може поднети служби за катастар непокретности захтев за упис
права на непокретности у којој је правни претходник при оснивању
катастра био добио статус држаоца (став 3). Упис врши Републички
геодетски завод- Служба за катастар непокретности, доносећи
решење о дозволи уписа права трећег лица и брисању држаоца
земљишта (ст.4.чл.69 б). Правилник из 1999.г, чл.76.ст.4. одређује да
ће се упис промене држаоца земљишта вршити и на основу уговора
о доживотном издржавању. Прецизирано је и да ће на захтев трећег
лица или његовог правног следбеника, који приложи исправу из
чл.69а.ст.4. Закона, бити дозвољен упис његовог права и брисање
држаоца земљишта, под условом да то право изводи од лица које је
могло бити одређено за носиоца права у смислу чл.69а.ст.3.Закона
/чл.76.ст.6./. Уписаног држаоца објекта Служба ће решењем
одредити као власника: а) кад прибави и достави грађевинску
односно употребну дозволу; б) или кад стекне својину на земљишту,
изван подручја градског грађевинског земљишта, на коме се налази
објекат /чл.79.ст.1.т.1. и т.2./.

Из околности да закон, прописујући услове трансформације статуса

држалац у власник, не наводи да је држалац ималац права већ се
протеком рока право уписује у његову корист, да се упис ''држалац''
врши у односу на предмет за који је истовремено одређен ''облик
својине /''приватна'', ''државна''.../ као и из стилизације норме
чл.98.ст.3. Закона- ако у поступку одржавања катастра
непокретности буду уочени недостаци и пропусти у погледу уписа
носиоца права, држаоца или корисника, у року од две године од дана
почетка примене катастарског операта катастра непокретности
може да се изврши исправка уочених недостатака и пропуста,
путем решења, могло би се закључити да Закон о државном
премеру и катастру и уписима права на непокретностима не третира
државину као засебно право, следећи становиште правне науке да
''право државине као право на фактичку власт, односно стање, никад
не постоји самостално...оно је увек и само саставни део неког другог
права...'' (Водинелић 2013, 786). У правцу тумачења државине из
катастра непокретности као, додуше особеног, субјективног права
могли би се разматрати околност што је оно иницијално уписивано у
јавни регистар, када су у питању парцеле једино приликом његовог
оснивања а да уз упис држаоца није уписиван власник
непокретности приватног власништва -на таквим непокретностима
нема титулара права својине- али и чињеница да је, као део јавне
исправе- листа непокретности, у бази података катастра
непокретности оно садржано у рубрици врста права, резервисаној за
право својине, право коришћења и право држаоца. Из периода када
је постојала ''земљишнокњижна /табуларна/'' државина, датира став
Андрије Гамса, поводом мишљења Ранда и Еренцвајга како то није
државина већ правно значајна чињеница, да је ипак у питању
државина будући да земљишнокњижни држалац има фактичку
власт над ствари самим тим што је уписан, да он може
непокретношћу и располагати управо стога што је убележен у
земљишним књигама (1971, 45-246), у вези чега смо дужни
приметити да у земљишним књигама никада није уписиван титулар
државине већ се у случају табуларне државине радило о упису права
својине лица које то право нема. Да је државина катастра
непокретности више од стања, говоре и инструкције Републичког
геодетског завода (РГЗ) у сврхе уједначавања праксе првостепених
органа. Републички геодетски завод (РГЗ) актом 07 бр.952-02-123/04
од 15.11.2004.г. одредио је да се до истека двогодишњег рока не
може вршити упис промене држаоца земљишта (''Билтен
катастарске праксе'' РГЗ 1/08, стр.38). Актом 07 бр.952-02-87/05
од 21.9.2005.г. формулисано је да се упис промене држаоца
земљишта дозвољава и пре истека рока из чл.69 б.ст.2. Закона, када
је решењем о наслеђивању у оставинску масу унето земљиште лица
уписаног за држаоца или је то земљиште предмет уговора о
доживотном издржавању, позивајући се на чл. 76.ст.3. и 4.
Правилника о изради и одржавању катастра непокретности
(''Сл.гласник РС'' 46/99). Основ доношења овог правилника је
чл.122.ст.1. Закона о државном премеру и катастру и уписима права
на непокретностима. Делује парадоксално издвајање само једне
врсте теретног правног посла- уговора о доживотном издржавању
као могућег случаја уписа промене држаоца по том основу- стицалац
може бити било које лице, уговор је уз накнаду и нема рационалног
објашњења зашто је баш тај правни посао ''позитивно
дискриминисан''; ''дискриминација'' иде и корак даље допуштајући
кроз чл.76.ст.5 Правилника да се у рок за стицање права (''тзв
скраћени одржај по Закону о државном премеру и катастру и
уписима права на непокретностима) држаоца одређеног уговором о
доживотном издржавању, урачунава и рок његовог правног
претходника. Везано за промет државине, РГЗ је имао став,
афирмисан и на стручном скупу ''Радионица Катастар
непокретности- законодавство и пракса'' /Гамзиградска Бања
17.10.2007/: У поступку одржавања катастра непокретности лице
које је уписано за држаоца зграде може њоме располагати- државина
може бити у промету по истеку рока од две године од дана примене
кат.операта осим код наслеђа и поклона када се ради о првом
наследном реду, када не треба чекати истек рока од две године. И
поступци извршења по решењима која гласе на продају
непокретности на којима извршни дужник није уписани власник
могли су резултирати уписом забележбе у катастру непокретности са
значењем конституисања заложног права извршног повериоца: тако
РГЗ у Одговорима на питања постављеним на радионици у Шапцу
2006.г. /распис комисије формиране решењем директора 07 бр.021-
12/06 од 12.4.2006.г./ стоји да је могуће ''уписати забележбу
постојања решења о извршењу на непокретностима на којима је
носилац права уписан као држалац, или су непокретности државној
својини, а правно лице уписано као корисник (2006, 2). Исти акт
садржи упутство да се, за потребе израде катастра непокретности,
својство градитељља зграде кога комисија одређује за држаоца
установљава ''на основу свих расположивих доказа- сведоци,
вештаци и др...'' (2006, 9).

Чини се занимљивим опредељење судова да градитељи грађевинских

објеката изграђених без одобрења за градњу, до легализације или
рушења објекта, могу уживати судску заштиту иначе припадајућу
власницима, иако то није у супротности са законом па се може
утврђивати право својине на овим објектима и судском одлуком се
право својине по том основу уређује само међусобним односом
стицалаца везано за тако подигнуту зграду- то значи да се судском
одлуком не може мењати статус таквог објекта као бесправно
подигнутог, и без могућности укњижбе права својине /решење
Окружног суда у Нишу Гз 4982/07 од 19.12.2007; Избор судске
праксе 1/2009, 44, Глосаријум Београд/. Мноштво пресуда нижих
судова донето је у међувремену усвајањем захтева за утврђење права
својине, а да су послужиле тек као основ уписа ''права држалац'' у
катастру непокретности, подвођењем под норме о упису градитеља
као држаоца по исправи која ''води стицању власништва.

Према пропису који је уместо Закона о државном премеру и

катастру и уписима права на непокретностима- Закону о државном
премеру и катастру (ЗДПК ''Сл.гласник РС'' 72/09...113/17-др.закон)-
почев од измена и допуна закона из 2015.г. (''Сл.гласник РС'' 96/15)
важи следећа регулатива: 1) -На захтев лица које је уписано као
држалац парцеле, у смислу овог закона, односно његовог правног
следбеника, врши се упис права својине на парцели у корист тог
лица, ако је од дана почетка примене катастра непокретности
протекло 5 година и ако треће лице у том периоду не поднесе захтев
за упис права својине на основу исправе за упис (чл.133.ст.1.); 2)
-Брисање држаоца и упис права својине, права коришћења, односно
закупа на парцели у државној односно јавној својини дозволиће се на
основу исправе којом је право стечено (чл.133.ст.4.). У поступку
израде катастра непокретности који се спроводи по ЗДПК, чл.96.ст.2.
и ст.3. врши се упис држаоца уколико се нису стекли услови за упис
права својине, и то у корист лица које је последње уписано у катастру
земљишта, односно у корист лица које је у поседу парцеле, уколико
нема лица из ст.1. и 2. чл.96. По чл.114.ст.1.т.10- одељак ''промене у
поступку одржавања катастра непокретности'', одређено је да су
''промене у поступку одржавања катастра непокретности, у смислу
овог закона, промене на непокретностима и стварним правима на
њима настале... стицањем, преносом, ограничењем и престанком...
ДРЖАОЦА НЕПОКРЕТНОСТИ''. По чл.135.ст.5. ЗДПК, на непокретностима на
којиме је уписан држалац, дозволиће се промена држаоца на основу
исправе за упис, сходном применом општих услова за упис права из
овог поступка. На непокретностима на којима је у поступку оснивања
катастра непокретности уписан држалац, пре протека рока од три
године од дана почетка примене катастра непокретности, дозволиће
се прпомена држаоца на основу решења о наслеђивању или уговора о
доживотном издржавању- чл.135.ст.1. /текст из ''Сл.гласника РС''
72/2009/. По истом законском тексту, на објектима и посебним
деловима објеката, поред промена по оставинском решењу и уговора
о доживотном издржавању, дозволиће се промена држаоца и на
основу друге исправе за упис, сходном применом општих услова за
упис- чл.135.ст.2.Закона.

Сагласно тумачењу РГЗ (Билтен катастарске праксе 5/2010, стр.12)

''прописани рок од 5 година од дана почетка примене катастра
непокретности, протеком којег се држалац парцеле, под законом
прописаним условом, уписује за власника, односи се и на
катастарске општине у којима, до дана ступања на снагу новог
Закона о државном премеру и катастру, није протекао рок од две
године од дана ступања на снагу катастра непокретности, а који је за
исту промену био прописан старим Законом о државном премеру и
катастру и уписима права на непокретностима.'' Следствено
наведеном тумачењу, уколико је прописани двогодишњи рок
дефинисан законом који више не важи, истекао пре дана ступања
на снагу новог закона, и даље је било могуће прихватити да су услови
за брисање држаоца испуњени уз поштовање норме ранијег закона.

Статус држаоца након што је ступио на снагу катастар

непокретности, током одржавања катастра непокретности по овом
закону могао је стећи и градитељ објекта за који није издата
употребна дозвола: (1) У поступку одржавања катастра
непокретности када нису испуњени услови за упис права својине на
објекту, односно посебном делу објекта, дозволиће се упис држаоца
доказивањем својства градитеља. (2) Својство градитеља доказује се
на основу најмање једног од следећих доказа: 1) грађевинске дозволе;
2) издатог рачуна за плаћање комуналних услуга или рачуна за
плаћање електричне енергије; 3) оверене изјаве имаоца права
својине, сувласника или заједничара на парцели за објекат, односно
оверене изјаве имаоца права својине, сувласника или заједничара на
објекту за посебан део објекта. (3) Ако упис држаоца захтева лице
које није градитељ, дозволиће се упис на основу исправе која води
стицању права својине на објекту, односно посебном делу објекта. (4)
Ако се својство градитеља не докаже, или се исправом из става 3.
овог члана не докаже државина, уписује се да држалац објекта,
односно посебног дела објекта није утврђен.
Брисање држаоца и упис својине на објекту и посебном делу објекта
Законом о државном премеру и катастру били су регулисани чланом
134. на следећи начин: (1) У поступку одржавања катастра
непокретности брисање држаоца и упис права својине на објекту,
односно посебном делу објекта, као и објекту, односно посебном делу
објекта који се први пут уписују у катастар непокретности, врши се
на основу употребне дозволе или у складу са законом којим се
прописују посебни услови за упис права својине на објектима
изграђеним без дозволе. (2) Изузетно од става 1. овог члана, упис
права својине на стану врши се и на основу уговора о откупу стана у
друштвеној, односно државној својини сачињеног у складу са
законом. (3) Када је захтев држаоца или трећег лица основан, доноси
се решење о дозволи уписа права својине и брисању држаоца или
решење о одбијању ако је захтев неоснован.

Правилник о катастарском премеру и катастру непокретности

(''Сл.гласник РС'' 7/2016) прецизирао је примену закона у
ситуацијама: а) доградње објекта када за дограђени део није издата
употребна дозвола-градитељ дограђеног дела уписује се за држаоца
објекта сразмерно површини дограђеног дела у односу на укупну
грађевинску бруто површину објекта-чл.130.ст.2- а ако није могуће
уписати сразмерну површину због заједничких удела- и градитељу
дограђеног дела уписује се заједнички удео на објекту- чл.130.ст.3; б)
обнове катастра непокретности према подацима катастарског
премера-за држаоца објекта уписује се лице које не испуњава услове
из чл.97.Закона за упис права својине, као на пример лице које је
изградило објекат са или без грађевинске дозволе, на својој и делу
парцеле другог имаоца права својине- чл.56.ст.2.т.1- или лице за које
је утврђено да је изградило објекат без грађевинске дозволе на
парцели другог имаоца права својине, односно држаоца, с тим да ако
у поступку излагања ималац права својине на парцели није сагласан
са уписом државине градитеља, он својство градитеља доказује у
складу са Законом - чл.56.ст.2.т.2. и ст. 3, а за држаоца посебног дела
објекта уписује се лице које не испуњава услове из чл.98. Закона, ако
је у поседу посебног дела објекта и има исправу која води стицању
права својине на посебном делу- чл.65.ст.4. Исти правилник кроз
норме чл.137 ''ПРОМЕНА ИМАОЦА ПРАВА, ОДНОСНО ДРЖАОЦА НА
НЕПОКРЕТНОСТИ'' наводи да се промена држаоца врши на основу
исправе, чија је садржина и облик прописан законом (ст.1), да се
изузетно, промена уписа врши и без исправе на основу закона (ст.2.).

КАКО ДАЉЕ?

Почев од 8.6.2018.г. стављена је ван снаге одредба чл.133. Закона о

државном премеру и катастру по којој је држалац у случају протека
петогодишњег рока, на његов захтев, уписиван као власник
катастарске парцеле уколио се није радило о ствари у јавној тј.
државној својини. РГЗ је мишљења да није могуће прихватити упис
права својине на основу околности да је у време важења ранијег
закона већ протекао петогодишњи рок чијим истеком се стицало
право захтевати упис својине ранијег држаоца или његовог правног
следбеника. Такође више не важе одредбе чл. 135. о упису градитеља
објекта као држаоца. Нови Закон о поступку уписа у катастар
непокретности и водова (Сл.гласник РС 41/2018), уз игнорисање
специфичности уписа права држалац при изради катастра
непокретности и раније прописане могућности уписа права својине
истих субјеката и њихових правних следбеника истеком рокова
вишеструко краћих од рокова одржаја прописаних Законом о
основама својинскоправних односа и без утврђивања права својине
судском одлуком, чланом 58. одређује да ће по службеној дужности
службе за катастар непокретности избрисати ''својства држаоца и
државине на непокретности'' стечених по Закону о државном
премеру и катастру, уколико се до 1.5.2028.г. ''не стекну законски
услови за упис права својине на непокретностима на којима је лице
уписано као држалац по ЗДПК из 2009.г, као и за лица која
државину стекну правним послом, наслеђивањем, одлуком суда или
другог надлежног органа или по другом законом прописаном основу''.
Поред катастарских парцела чији уписани држаоци су углавном
принуђени активирати механизам судске заштите права (својинске
тужбе по основу одржаја...), под удар цитиране норме потпадају и
држаоци грађевинских објеката; њима јесу обезбеђени уписи права
својине пошто прибаве употребне дозволе или решења о озакоњењу
објеката али правну препреку може представљати чињеница да нису
уписани имаоци права својине или коришћења на земљишту на коме
се објекти налазе.

У нацрту Закона о упису у катастар непокретности и водова

Министарства грађевина, саобраћаја и инфраструктуре, који је био
предмет јавне расправе током прве половине 2018. Није постојала
норма којом се одређује да ће по службеној дужности службе за
катастар непокретности избрисати ''својства држаоца и државине на
непокретности'' стечених по Закону о државном премеру и катастру,
уколико се до 1.5.2028.г. ''не стекну законски услови за упис права
својине на непокретностима на којима је лице уписано као држалац
по ЗДПК из 2009.г, као и за лица која државину стекну правним
послом, наслеђивањем, одлуком суда или другог надлежног органа
или по другом законом прописаном основу''. Текст нацрта садржао је
тек одредбу о стављању ван снаге чл.133. и 135.ЗДПК, што би
значило непостојање ''скраћеног одржаја'' и немогућност дозволе
уписа права држалац, али без прописивања да ће 1.5.2028.г. бити
лишени права држалац субјекти права уписани по ранијим
прописима. У образложењу нацрта овај институт није посебно
спомињан а међу разлозима доношења закона таквог садржаја
побројани су ''отклањање одређених недостатака уочених у
досадашњој примени важећег закона побошањем постојећих
законских решења, као и повећање ефикасности и ажурности''.
Након јавне расправе Влада је изашла са предлогом који има одредбу
о престанку права држалац 1.5.2028.г. У образложењу предлога нема
осврта на такву норму /укључујући појашњење зашто баш 1.5.2028/,
већ је она само преписана из текста предлога на стр.32.
скупштинског материјала намењеног за ''усвајање по хитном
поступку''. Уколико стављање ван снаге одредаба које су омогућавале
упис и брисање права држалац под привилегованим условима, може
имати оправдање, за одредбу којом се стечено право ускраћује
протеком 10 годишњег рока то се не може казати. Уставом зајемчено
право на имовину, чл.58. гласи: Јемчи се мирно уживање својине и
других имовинских права стечених на основу закона /ст.1./; Право
својине може бити одузето или ограничено само у јавном интересу
утврђеном на основу закона, уз накнаду која не може бити нижа од
тржишне /ст.2./. Законом се може ограничити начин коришћења
имовине /ст.3./. 

Проблем са огромним бројем уписаних права ''држалац'' у катастру

непокретности датира од израде катастра непокретности по Закону о
у државном премеру и катастру и уписима права на
непокретностима, знатним делом проистекао је из тзв.''израде по
убрзаној процедури'' где није било јавих излагања података који
служе као основа уписа а поседници из катастра земљишта нису ни
имали прилику директно учествовати тј. аргументовати своја
својинска права одговарајућим исправама о стицању, већ се
процедура сводила на упис држалаца, без уписа власника у свим
ситуацијама у којима комисије за то образоване нису у катастарској
евиденцији нашле такве исправе /чл.136а. Закона о држаном
премеру и катастру и уписима права на непокретностима/. Тамо где
је спровођена прописана, редовна процедура утврђивања
испуњености услова за упис својине приликом формирања катастра
непокретности, у регијама попут неготинске, где око 25% пунолетног
становништва деценијама живи и ради у иностранству, одзив није
могао бити одговарајући па су често статуси држалац проистицали
из околности да је упис последњег поседника у катастру земљишта
вршен на основу периодичних ревизија, констатовањем стања
поседа обиласком терена, без увида у исправе о стицању права.
Коначно, постојале су бројне ситуације где првобитно уписани
поседници нису више били међу живима, њихови правоследбеници у
пар следећих генерација нису евидентирани у катастру земљишта,
тако да је постојао ненадокнадиви правни вакуум у моменту
конституисања катастра непокретности. Највећи број уписа права
држалац приликом израде катастра непокретности вршен је у време
важења Закона о државном премеру и катастру и уписима права на
непокретностима-до 2009.г. а из непознатих разлога одредба чл.58.
Закона о поступку уписа у катастар непокретности и водова којом се
одређује да ће 1.5.2028.г. престати по сили закона право држалаца
формулисана је тако да важи тек за уписе извршене после 2009.г- по
Закону о државном премеру и катастру. Са карактером изузетка од
правила ова се норма не би могла тумачити као начин попуне
правне празнине или питања шта са државинама уписаним пре
закона из 2009.г, уважавајући смисао, сврху и практичне последице
до којих би примена норме довела (Чавошки- Васић 2009, 529)... а
дискриминација по критеријуму периода стицања права држалац
такође је противна правном поретку и уставом загарантованим
правима. Отуд нам се законско решење из чл.58. Закона о поступку
уписа у катастар непокретности и водовима чини неодрживим.
Следеће питање које се поводом престанка важења одредбе закона из
2009.г. али и ранијег закона, о скраћеном одржају ће јесте начин
трансформације права уписаних држалаца у право својине.

У Распису РГЗ 952-02-1043/2018-5 од 30.7.2018.г, напомена уз т.2.

наведено је ''по Закону се више не уписује државина, односно
својство држаоца; промена држаоца који је већ уписан по Закону о
државном премеру и катастру се спроводи на основу подобне
исправе (не повлачећи разлику између државине стечене на основу
Закона о државном премеру и катастру и оне стечене по ранијем
Закону о државном премеру и катастру и уписима права на
непокретностима, без обзира што то нови пропис чини)''. Актом РГЗ
06 бр.952-1208/2018 од 06.9.2018.г. изнето је становиште да се на
основу чињенице да су се законски услови за брисање држаоца и
упис права својине (чл.133.ст.1. Закона о државном премеру и
катастру, који је стављен ван снаге 8.6.2018.г.) стекли пре престанка
важења тог члана, по захтеву који би странка поднела након
ступања на снагу новог закона, не може бити дозвољљено брисање
држаоца уз истовремени упис досадашњег држаоца као власника
катастарске парцеле. Оваквим законским решењима отворени су
проблеми који дотичу и начела правне сигурности, поуздања у
податке катастра непокретности- већ извршене уписе у катастар
непокретности, заштите стечених права, а манифестују се, на нивоу
Србије, мноштвом ситуација у којима је приликом оснивања катастра
непокретности сублимирањем података катастра земљишта као
фактичког регистра и зељишнокњижног и тапијског система као
правног регистра, извршен упис права ''држалац'' са законом
израженим циљем његове трансформације у право власника на
парцелама уколико у сразмерно кратком року од тог чина (првобитно
2, затим 3 и коначно 5 година) таква правна позиција, јавно
публикована у бази података катастра непокретности, не буде
дерогирана од стране евентуалног имаоца јачег правног основа.

Проблем располагања државином евидентан је и поводом ситуација

излагања продаји у извршним поступцима непокретности у
ванкњижној својини, на начин да се то чинило, и надаље чини у
односу на непокретности које немају уписаног власника а извршни
дужник је држалац у катастру непокретности. Закон о извршењу и
обезбеђењу (''Сл.гласник РС'' 31/2011) садржао је посебна правила за
извршење на непокретностима које нису уписане у јавној књизи: Кад
извршни дужник није уписан као власник непокретности, упис права
својине извршног дужника на тој непокретности може се извршити,
ако извршни поверилац, уз предлог за извршење, поднесе исправу која
је, према прописима о упису права на непокретностима, подобна за
упис права својине извршног дужника (чл.246.ст.1.); Ако на подручју
на коме су успостављене јавне књиге, непокретност није уписана,
извршни поверилац уз предлог за извршење мора поднети исправе на
основу којих се може извршити упис, односно пренети ту обавезу
извршитељу (чл.145.ст.1.). Ако извршни поверилац у предлогу за
извршење као предмет извршења предложи зграду или део зграде
који нису уписани у јавну књигу и на који се упис не може извршити,
уз изјаву да се упис не може извршити у смислу ст.1. и 2. чл.145,
надлежни орган ће, на предлог извршног повериоца, решењем
дозволити извршење на непокретности у ванкњижној својини
извршног дужника ако извршни поверилац достави или означи као
доказ о ванкњижној својини грађевинску дозволу која гласи на име
извршног дужника или, ако не постоји грађевинска дозвола или не
гласи на извршног дужника, исправе којим се доказује ванкњижна
својина извршног дужника (чл.145.ст.3.).

По Закону о извршењу и обезбеђењу, поглавље седам. ''уписивање у

јавне књиге'', чл.246.ст.1, када извршни дужник није уписан као
власник непокретности, упис права својине извршног дужника може
се извршити ако извршни поверилац, уз предлог за извршење
поднесе исправу за упис права својине извршног дужника, која је
према прописима о упису права на непокретностима, подобна за
упис права својине.

Према Александру Јакшићу, решење о додели непокретности у

извршном поступку је конститутивни акт државног органа на основу
којег власник губи а лице коме је додељена непокретност стиче право
на њој- за разлику од општих правила о стицању права својине на
непокретности, право својине се овде не стиче уписом новог
власника у јавне регистре, већ доношењем решења о додели
непокретности- iustus titulus и modus acqquirendi стичу се у једном
акту (2013, 862). Професор Јакшић иде и корак даље, сматрајући да
лице означено у решењу о додели непокретности стиче на исти
начина власништво и кад извршни дужник уопште није био њен
власник, уједно указујући да супротно становиште има пресуда УкС
Ваљево Гж.7685/05 од 20.5.2005, која се позива на уставне одредбе
(2013, 862).

У сврхе усаглашавања ''стварног и могућег'' по питањима која

тангирају и јавну продају непокретности на којој је извршни дужник
тек уписани држалац, понекад је прибегавано и примени института
отклањања неправилности у поступку извршења. По ЗИО ("Сл.
гласник РС", бр. 31/2011, 99/2011 - др. закон, 109/2013 - одлука УС,
55/2014 и 139/2014), члан 74, странка и учесник могу поднеском
захтевати од суда, односно извршитеља да отклоне неправилности
учињене у току и поводом спровођења извршења... ако нађе да је
захтев основан, суд ће решењем утврдити, а ако је то могуће
отклонити, односно наложити отклањање неправилности насталих
одлукама и радњама судског извршитеља или извршитеља. Суд ће
обавестити министарство надлежно за послове правосуђа (у даљем
тексту: Министарство) и Комору извршитеља (у даљем тексту:
Комора), о неправилностима у раду извршитеља. Одговарајуће норме
исте природе има и нови Закон о извршењу и обезбеђењу, чл.148-
149.

Решењем Основног суда Неготин о отклањању неправилности у

поступку извршења (ИОН 12/18, од 20.9.2018.г.) утврђене су
неправилности које се огледају у излагању јавној продаји
непокретности у својини Републике Србије ''због чега од стране РГЗ
СКН није извршена промена и као власник уписан купац, па се
налаже РГЗ СКН да изврши упис промене тако што ће уместо
досадашњег држаоца са уделом 14032/18743... као власника
непокретности уписати купца''. Образложење одлуке о исправци
садржи констатације да је продаји изложена непокретност у својини
Републике Србије на којој је извршни дужник делом уписан као
држалац а делом као ималац права коришћења те закључак да купац
мора бити уписан као власник у јавној књизи јер је претходно
положио купопродајну цену а решење о отклањању неправилности у
поступку спровођења извршења представља основ за накнаду штете
које је наведеним неправилностима оштећено. У жалби државног
правобранилаштва на такву одлуку истакнуто је да се поводом
истог извршног поступка Основни суд ''самоиницијативно обратио
Врховном касационом суду захтевом за решавање спорног правног
питања под називом Извршење и право коришћења , те да је на
седници Грађанског одељења Врховног касационог суда од
14.7.2015.г. заузет правни став (Спп.2/15) Извршење се не може
одредити и спровести на непокретности у јавној својини на којој
извршни дужник има само право коришћења. Такође је указано да,
изузев што односне непокретности нису могле бити предмет
извршења, да је Основни суд погрешио када је уместо досадашњег
држаоца и имаоца права коришћења наложио да се као власник
упише купац са јавне продаје, јер је то правно немогуће ако се има у
виду правило да нико на другога не може пренети више права него
што сам има. Део образложења првостепене одлуке РГЗ СКН 952-02-9-
10/2018 од 05.02.2018 године којим је одбијен захтев за упис промене
имаоца праване својине, био повод ''отклањању неправилности'' од
стране суда, гласи:
''Странка није доказала да су непокретности које су биле предмет
продаје и предаје од стране извршитеља биле у приватној својини
ВПД... у време продаје, а извршни дужник одређен као ''друштво на
акције'' по закључку о исправци грешке у писању закључка о предаји
непокретности- предмета јавне продаје, у то време више не
постоји. По Закону о извршњу и обезбеђењу, поглавље седам.
''уписивање у јавне књиге'', чл.246.ст.1, када извршни дужник није
уписан као власник непокретности, упис права својине извршног
дужника може се извршити ако извршни поверилац, уз предлог за
извршење поднесе исправу за упис права својине извршног дужника,
која је према прописима о упису права на непокретностима, подобна
за упис права својине. То се није десило, нити је таква исправа
поднета уз актуелни захтев за упис права по основу закључка
извршитеља- иначе општи услов за упис стварних права по питању
уписаног претходника. Чланом 85.ст.1. Закона о државном премеру
и катастру предвиђено је да су уписи у катастру непокретности
дозвољени само против лица које је у тренутку пријема захтева већ
уписано у катастар непокретности као ималац права у погледу
којег се упис захтева или је предбележено као ималац тог права
(правни претходник), што у актуелној ситуацији није случај и
извршни дужник није уписани ималац права својине на назначеним
непокретностима. Ставом 2. истог члана предвиђено је да се упис
дозвољава и против лица које није уписани претходник, ако се уз
захтев приложе исправе којима се доказује правни континуитет
између лица против којег се тражи упис и уписаног претходника. У
датом случају није приложена таква исправа. Уз то, по актуелном
закључку о извршењу извршитељ је ставио на продају и донео
одлуку о додели непокретности за које нису испуњени услови из
чл.82 Закона о јавној својини, за упис права својине друштва
капитала...Такође није испуњен услов из чл.85.ст.1. да је упис
дозвољен само у случају постојања уписаног права у погледу кога се
упис захтева у односу на правног претходника: наиме објекти
изложени јавној продаји су уписани са врстом права ''држалац'' а
грађевинско земљиште у 14032/18743 делова као својина Р Србије,
врста права ''држалац'' односно 4711/18743 својина Р. Србије врста
права право коришћења- што такође значи да није дозвољен упис
права својине купца на јавној продаји, чак и уколико би извршни
дужник био уписан у катастру непокретности али са правом које
није право својине... Из закључака о додели и предаји непокретности
и о продаји уочава се да су продаји изложене непокретности на
којима нема уписаног права својине у катастру непокретности,
обзиром да је приликом израде катастра непокретности... извршен
упис врсте права ''држалац'' на име ... предузећа- друштво на акције,
када су у питању објекти 1, 2, 3, 4, 5 и 6..., што је противно смислу
одредбе чл.105.ст.1. Закона о извршењу и обезбеђењу (ЗИО) по којој је
услов извршења ''доказ да је непокретност уписана као својина
извршног дужника. С једне стране, не постоји уписано право својине
на име извршног дужника, противно чл.85.ст.1 Закона о државном
премеру и катастру, а са друге у смислу чл.89.ст.2. истог закона,
када се има у виду императивна норма чл.105.ст.1. ЗИО, упис у
катастар непокретности није дозвољен јер би се таквим уписом
извршила повреда принудних прописа. Исто важи и за део
грађевинско земљиште- својина Р.Србије за које је ''друштво на
акције'' уписани држалац- у делу од 14032/ 18743, док испод
објеката и уз објекте- постоји упис (сада непостојећег субјекта) као
носиоца права коришћења. Сагласно чл.102.ст.5. Закона о
планирању и изградњи (''Сл.гласник РС'' 72/2009... 132/2014- ЗПИ)
правном лицу чији је оснивач Република Србија које је уписано као
носилац права коришћења на неизграђеном и изграђеном
земљишту (у датом случају по чл. 90.ст.3. ЗПИ ради се о
неизграђеном земљишту- објекти без одобрења за градњу) у државној
својини, дана 11.9.2009.г. као даном ступања на снагу тог закона,
престало је право коришћења и прешло у право јавне својине
Републике Србије. Иначе Република Србија не може за обавезе тог
лица одговарати својом имовином- непокретностима које није унела
у оснивачки улог у то правно лице. Повреда принудног прописа
огледа се и у непоштовању императивне одредбе Закона о промету
непокретности (Сл.гласник РС 42/98...) чл.3.ст.2. по којој је услов
преноса права коришћења на земљишту испод зграде и за редовно
коришћење зграде, да стицалац има уписано право својине на
објекту. У овом случају постоји упис права коришћења земљишта
испод зграда и уз зграде на име ''ВХ...'', које не постоји у време
доношења закључка о предаји непокретности, као ни у време
подношења захтева за упис у катастар непокретности а уз то ово
земљиште није одлуком Владе Р Србије одређено као капитал
новоорганизованог правног субјекта... Приликом одлучивања о
испуњености услова за упис имале су се у виду и одредбе ЗИО о
извршењу на непокретности која није уписна у јавну књигу,
чл.145.ст.3. која регулише претпоставке за извршење, према томе
и упис права, на непокретности у ванкњижној својини извршног
дужника- услов је да извршни поверилац достави или означи као
доказ о ванкњижној својини грађевинску дозволу која гласи на име
извршног дужника или ако не постоји грађевинска дозвола, или она
не гласи на име извршног дужника, исправе којим се доказује
ванкњижна својина извршног дужника. Предмети извршења из којег
је настала исправа на коју се странка позива као на основ промене у
катастру непокретносту- шест зграда немају одобрења за градњу,
како је утврђено приликом оснивања катастра непокретности
2002.г. и какво је стање уписа и у тренутку подношења предлога за
извршење, као и захтева за промену у катастру непокретности.
При том, препис листа непокретности иначе није ваљани доказ о
ванкњижној својини извршног дужника, а у конкретном случају стоји
и претходно аргументована констатација да извршни дужник
односно његов трансформисани правни субјективитет у ''доо''' у
својини Републике Србије нема односне непокретности као уписани
неновчани капитал фирме...''

О неподобности листа непокретности са податком о врсти права

''држалац'' као доказу ванкњижне својине, постоји став публикован у
склопу Актуелних спорних питања у примени ЗИО /Билтен
Врховног касационог суда 3/2015, с.201-201/, позивом на разлог да
''извршни дужник има уписано право које се односи на државину
предметне непокретности, а нема уписану својину...'' У овом ставу
даље се наводи да један број судова опште надлежности- основних
судова, ''сматра и у том смислу и поступа, да у конкретном случају
има места дозволи извршења и спровођењу извршења на
непокретностима за које је у току поступак легализације, с тим што у
условима за јавну продају посебно назначава о каквом је објекту реч,
да је у току поступак легализације''-

Дирекција за имовину Републике Србије у акту 06 бр.464-270/2017

од 06.7.2018.г, поводом тражења да из катастра непокретности буде
брисана врста права ''држалац'' са непокретности у јавној својини
Р.Србије, заступа став да ''јавне књиге о евиденцији непокретности и
правима, на њима треба да служе за упис права својине и својинских
овлашћења на непокретностима, па и грађевинском земљишту,
што државина није јер је фактичка власт на ствари; по посебним
прописима право држаоца не може се уписати на грађевинском
земљишту, а чији упис је искључен и на земљишту у државној
својини сагласно чл.96.ст.5. Закона о државном премеру и
катастру''. У одбијајућем решењу првостепеног органа РГЗ 952-02-4-
155-9301/2018 од 18.7.2018.г. по овом захтеву садржано је
образложење да је упис врсте права држалац стечен у складу са
позитивним нормама приликом израде катастра непокретности, и
не може бити анулиран изузев у случају постојања законског основа-
јавне или приватне исправе подобне за упис тј.брисање, а код
околности да Закон о планирању и изградњи не садржи норму која би
била основ брисања таквог уписа из катастра непокретности- у
датом случају ималац права ''држалац'' је привредни субјект чији
оснивач није Република или јединица локалне самоуправе, што су
иначе препоставке престанка права субјекта основаног од стране
некога од њих по чл.102.ст.5. Закона о планирању и изградњи... Чини
се занимљивим да је Дирекција у два наврата подносила исти захтев-
истоветна управна ствар, с тим да приликом прве одбијајуће одлуке
952-02-15-5/2018 од 07.02.2018.г. није жалбом оспорен такав став
првостепеног органа, него је под идентичним заводним бројем као и
првобитни захтев ''464-270/2017'' у другој половини наредне године
поднела захтев идентичног садржаја по питању брисања ''права
држалац''. О одређеној дози доследности истог органа када се ради о
врсти права ''држалац'' могло би се расправљати и на основу захтева
Дирекције за имовину Р.Србије 464-100/018-02 од 24.10.2018.г. да
по решењу о наслеђивању Основног суда Неготин О.13346/10 од
27.12.013.г. /потврда правноснажности од 08.4.2016/ којим је
''Републици Србији предата на уживање заоставштина'' коју делом
чине непокретности са уписаном врстом права ''држалац'' на име
оставиоца- правног претходника, буде уписана својина Републике.
Одлука суда заснована је на чл.21.ст.1. /Република наслеђује ако
оставилац нема других законских наследника/ и на чл.209.ст.1.
Закона о наслеђивању /кад се по истеку рока од једне године од
објављивања огласа не пријави ниједан наследник, суд ће донети
решење којим заоставштину предаје на уживање Републици
Србији/. Чланом 209. ЗОН предвиђено је и да у тим ситуацијама
Република Србија својину на предатим стварима стиче тек 10
година почев од отварања наслеђа. Не упуштајући се у разложност
судске одлуке која комбинује предавање на уживање у случају
нејављања наследника на оглас који није ни објављен и оглашавање
за наследника по чл.21.ст.1, илустративно је указати на упутство РГЗ
у односу на упис наследника лица чији је претходник држалац по
катастру непокретности: Ако је оставилац уписан у катастру
непокретности као држалац, наследници по основу оставинског
решења могу бити уписани само као држаоци, а никако као
власници непокретности; ово налаже основни принцип код
деривативног /транслативног/ стицања права да нико на другог не
може пренети више права него што сам има (Билтен РГЗ 5/2010,
11). Међутим, наведено начело РГЗ није сматрао релевантним
поступајући у процедури поништавања и укидања коначног решења
СКН Неготин 952-02-4-514/2016 од 27.3.2017.г. када је ''на основу
службеног надзора дозволио упис права коришћења на катастарској
парцли на којој је правни претходник тек држалац'', позивом на
околност да је ''предметна парцела у време доношења решења /и
закључења уговора као теретног посла по том решењу/ била у режиму
друштвене својине -1989.г- па је општина имала надлежност доделе
уз накнаду ради изградње, неизграђеног земљишта (решење РГЗ 07-3.
Бр. 952-02-23-5103/2017 од 01.9.2017). Земљиште је као неизграђено
уписано на име општинског јавног предузећа али са статусом
држалац- без исправе о стицању права, а 28 година касније надзорни
орган прихватио је да земљиште, и даље без изграђеног објекта, буде
уписано са правом коришћења физичког лица као да је уговарач у
име Општине- ЈП за грађевинско земљиште имао право истог
квалилета- а није. Овај преокрет у управноправној пракси отворио је
врата ''превазилажења проблема поседовања истоврсног права на
страни претходника'' за будуће идентичне управне ствари, али и
дискриминацију правних претензија мноштва лица чији су
истоврсни захтеви за упис права коришћења, поднети пре таквог
става, одбијани позивом на принудне прописе и начело да нико на
другога не може пренети више права но што сам има. Излаз из такве
ситуације могла је бити исправка грешке у уписаним правима
предвиђена чланом 137.ст.2. Закона о државном премеру и
катастру /опет само за неке случајеве јер су предмет отклања
пропуста само случајеви другачијег тумачења који нису старији од
10 година/, али поступци по службеној дужности нису покретани.

Према Закону о стечају (''Сл.гласник РС'' 104/2009...83/2014),

стечајну масу чини целокупна имовина стечајног дужника
(чл.101.ст.1.), а када купац плати цену, на њега се преноси право
својине БЕЗ ОБЗИРА НА РАНИЈЕ УПИСЕ И БЕЗ ТЕРЕТА... стечајни судија ће
решењем констатовати да је продаја извршена и наложити по
правноснажности решења одговарајућем регистру упис права
својине... односно упис других права стечених продајом
(чл.133.ст.10). У пракси стечајних поступка честа су излагања
продаји са својством имовине стечајног дужника, непокретности чији
је он тек уписани држалац, при чему облици својине могу бити
задружна, друштвена, приватна. Такав случај забележен је и
24.11.2018.г. (оглас у листу Данас, с.16), с тим да је као услов отуђења
назначено да купац након уплате купопродајне цене и потврде
стечајног дужника о извршеној уплати у целости, стиче право на
укњижбу непокретности. У оваквим ситуацијама у катастарској
управноправној пракси преовлађује доношење решења о дозволи
уписа у катастру непокретности права својине по решењу стечајног
судије којим се то налаже, на основу куповине на јавној продаји,
изузев уколико разлог уписа правног претходника као ''држаоца''
почива на непостојању грађевинске или употребне дозволе за објекат,
када и нови стицалац добија исти статус.

Поводом градње на земљишту на коме градитељ није уписани ималац

права, по Закону о планирању и изградњи (''Сл.гласник РС''
72/2009... 83/2018) начин трансформације права ''држалац''
регулисан је кроз уређење института ''ЗЕМЉИШТЕ ЗА РЕДОВНУ УПОТРЕБУ
ОБЈЕКТА''- чл.105: а)-власник објекта или посебног дела, који није
уписан као носилац права коришћења на грађевинском земљишту на
коме је тај објекат, део објекта, изграђен, стиче право својине на
катастарској парцели на којој је тај објекат изграђен у циљу
успостављања јединства непокретности из чл.106. Закона /ст.1./; б)
-кад је право својине на објекту стечено по основу легализације
тј.озакоњења, на основу Закона о посебним условима за упис права
својине на објектима изграђеним без дозволе (''Сл.гласник РС'' 25/13),
власник тог објекта има обавезу утврђивања земљишта за редовну
употребу објекта, сагласно чл 70.Закона /ст.2./; в)- упис права
својине на земљишту из ст.1. и 2. врши се на основу решења из чл.70.
орган за имов.прав.односе, по правноснажности, доставља то
решење по сл.дужности служби за катастар непокретности./ст.3./;
г)-лице чији је положај уређен законом којим се уређује претварање
права коришћења у право својине на грађевинском земљишту уз
накнаду, а које је власник објекта или дела објекта на грађевинском
земљишту на коме није уписан као носилац права коришћења, стиче
право својине на том земљишту у складу са законом којим се уређује
претварање права коришћења у право својине на грађевинском
земљишту уз накнаду /ст.5./; д)-ако се у поступку утврђивања
земљишта за редовну употребу објекта прописаним чланом 70.
утврди да површина катастарске парцеле истовремено представља и
земљиште за редовну употребу објекта... власник постојећег објекта
стиче право својине на том грађевинском земљишту, по тржишној
цени, непосредном погодбом /ст.6./; ђ)-у случају из ст.6, орган за
имовинскоправне послове јединице локалне самоуправе једним
решењем утврђује земљиште за редовну употребу и право на
претварање права коришћења у право својине /ст.9./; е)- по
правноснажности решења из ст.9. власник објекта у складу са овим
законом стиче право на упис својине на грађевинском земљишту
/ст.10./. По чл.70. ЗПИ /''ОДРЕЂИВАЊЕ ЗЕМЉИШТА ЗА РЕДОВНУ УПОТРЕБУ
ОБЈЕКТА У ПОСЕБНИМ СЛУЧАЈЕВИМА''/: а)-ако је предмет стицања само
земљиште испод објекта из ст.2. (изграђеног у отвореном
стамб.блоку и стамб. комплексу), за потребе озакоњења надлежни
орган, решењем којим се прекида поступак озакоњења до решавања
имов.правних односа на земљишту на коме се незаконито изграђен
објекат налази, одређује и површину тог земљишта, на основу копије
плана парцеле са уцртаном основом постојећег објекта.Власник
објекта који је предмет озакоњења на тој грађев.парцели има обавезу
формирања катастарске парцеле пре издавања решења о озакоњењу
објекта /ст.6./; б)-у случају из ст.6, ако је земљиште испод објекта у
јавној својини Р Србије, одлучује Републичка дирекција за имовину Р
Србије /ст.7/; в)-акт из ст.7. представља исправу подобну за
формирање катастарске парцеле. По формирању кат.парцеле
Републичка дирекција за имовину отуђује новоформирану
кат.парцелу власнику објекта из ст.6, у складу са овим и посебним
законом /ст.8./; г)-Захтев за утврђивање земљишта за редовну
употребу објекта и формирање грађевинске парцеле подноси се
органу јединице локалне самоуправе надлежном за имовинскоправне
послове (у даљем тексту: надлежни орган), ако постојећа катастарска
парцела представља само земљиште испод објекта, осим у случају
прописаним овим законом; ради се о објекту за који је поднет захтев
за озакоњење за који је надл.орган донео закључак о прекиду у циљу
решавања имов.прав.односа на земљишту или објекту уписаном у
евиденцију о непокретностима и правима на њима у складу са раније
важећим законима којима је уређивана легализација објеката или по
Закону о легализацији објеката (''Сл.гласник РС'' 95/13, 117/14)...;
ради се о објекту уписаном у евиденцију о непокретностима и
правима на њима у складу са Законом о посебним условима за упис
права својине на објектима изграђеним без грађев.дозволе
(''Сл.гласник'' РС 25/13), када је такав објекат изграђен на
грађ.земљишту на коме је као носилац права коришћења односно
власник уписана Р. Србија, аутономна покрајина, јединица локалне
самоуправе или правно лице чији су они оснивачи или неко друго
правно, односно физичко лице/све ст.9./; д)- решењем о утврђивању
земљишта за редовну употребу и формирање грађевинске парцеле
утврђује се престанак права коришћења, односно права својине
дотадашњег корисника, односно власника грађевинског земљишта и
право власника објекта да право својине на преосталом делу парцеле
који није одређен као земљиште за редовну употребу објекта, стекне
непосредном погодбом /ст.18/; ђ) ово решење је основ провођења
промене код органа надлежног за послове државног премера /ст.20/;
е)-Ако је грађевинска парцела формирана до 11.9.2009.г. у складу са
законом, надлежни орган ту чињеницу прихвата као стечено право у
поступку одређивања земљишта за редовну употребу објекта, односно
таква катастарска парцела се сматра парцелом која у утврђеној
површини служи за редовну употребу објекта, а право својине на тој
парцели биће уписано у складу са законом /ст.21/; ж) -ПОСТУПАК ИЗ
СТ. 21. СПРОВОДИ ОРГАН НАДЛЕЖАН ЗА ПОСЛОВЕ ДРЖАВНОГ ПРЕМЕРА И
КАТАСТРА, НА ОСНОВУ ДОКАЗА ДА ЈЕ ГРАЂЕВИНСКА ПАРЦЕЛА ФОРМИРАНА
ОДНОСНО ОБЕЛЕЖЕНА ПРЕ 11.9.2009 /ст.22/. У односу на дилеме које
овако формулисане процедуре могу произвести у примени норми,
РГЗ је 03.1.2018.г. издао појашњење 952-1688/2018 да се упис
права својине на грађевинском земљишту сходно ст.2. и 3. ЗПИ врши
на основу решења из чл.70. из компетенције општинске управе;
такође се тврди да у овом, као и у случају из чл.105.ст.6. када
општинска управа једним решењем утврђује земљиште за редовну
употребу и конверзија права коришћења у право својине, упис
права власништва се врши тако што је довољан услов наведено
решење ''а о томе да ли је плаћена тржишна цена не води рачуна
служба РГЗ већ надлежна имовинскоправна служба''.

Законом о озакоњењу објеката (''Сл.гласник РС'' 96/15) предвиђено је,

у случају да се као доказ прилаже уговор о преносу права
коришћења на земљишту закључен између тадашњег корисника
земљишта и подносиоца захтева, који није судски оверен, на
тражење подносиоца захтева за озакоњење објекта, орган за
имовинскоправне послове на чијој територији се земљиште налази,
спроводи поступак и доноси решење о престанку права коришћења
дотадашњег корисника и утврђује право коришћења у корист
подносиоца захтева, а по правноснажности тог решења, орган
надлежан за озакоњење објеката га прихвата као доказ о
одговарајућем праву на земљишту – чл.10.ст.16. У тим поступцима,
решењем општинске управе ствара се основ за брисање уписаног
права ''држалац'' односно упис права коришћења, које ће након
озакоњења објекта бити конвертовано у право приватне својине по
чл.102. Закона о планирању и изградњи.

Изменама и допунама Закона о озакоњењу објеката ( ''Сл.гласник РС''

83/2018) регулисано је поступање РГЗ Служби за катастар
непокретности везано за промет објеката на којима су субјекти права
уписани тек као држаоци: на основу потврде органа надлежног за
озакоњење коју ови достављају по службеној дужности, за све објекте
који су у поступку озакоњења извршиће се у катастру непокретности
упис забране отуђења тих објеката- чл.28. Уколико објекти не буду
озакоњени у року од 5 година тј.до 06.11.2023.г, биће донета решења
којима се захтеви за озакоњење одбијају-чл.26.ст.1- чему ће следити
одлуке о њиховом уклањању. Овим одредбама, скупа са иновираним
Законом о планирању и изградњи чл. 106.ст.2.(''Сл.гласник РС
83/2018)- део којим забрањује промет нелегалних објеката
изграђених после ступања на снагу Закона о озакоњењу,чини се,
стављена је тачка на промет нелегално изграђених објеката, уз
резерву да остаје могућност неке врсте ревалоризације промета кроз
судске одлуке о утврђењу права својине на непокретностима. Сличан
случај, додуше везано за земљиште, забележен је у пресуди Основног
суда Неготин 2П.732/18 од 22.11.2018.г. где се утврђује да је тужено
лице по основу одржаја власник парцеле у катастру непокретности
уписане на име тужиоца тек као државина, уз покушај
превазилажења околности да уопште нема уписаног власника
непокретности, кроз налог суда уписаном држаоцу- тужиоцу- ''да
омогући туженом несметан упис- укњижење код Службе за катастар
непокретности Неготин, без посебне сагласности и присуства
тужиоца- клаузула интабуланди'' !!! Респектабилни став садржи
одлука Апелационог суда у Београду Гж бр. 5818/10 од 20.01.2011.
године:

Утврђује се да су тужиоци АА и АА1 ванкњижни сувласници са по ½

идеалног дела куће аа старог премера којој одговара кат.парцела
аа1 новог премера, уписана у ЗКУЛ бр.аа2 КО аа3, односно
грађевинској парцели бр.аа4 формираној од кат.парцеле бр.аа
старог односно бр.аа1 новог премера, а што је тужена ББ дужна
признати и трепети и дозволити да ово своје право упишу у
земљишне књиге када се за то буду стекли сви потребни законски
услови. Наиме, у конкретном случају ради се о грађевинском објекту
(кући) подигнутом без одобрења за грађење на земљишту које је
уписано као власништво Републике Србије, а на коме тужена има
право коришћења. Грађевински објекат подигнут без одобрења за
градњу (бесправно подигнут објекат) има своју употребну вредност,
па стога може бити предмет права својине и може му се признати
судска заштита која припада власнику грађевинског објекта до
легализације или рушења истог на основу одлуке надлежног органа.
У супротном, када се такав објекат не би третирао као предмет
власништва, градитељ би био лишен грађанско – правне заштите.
Ово стога што се одлуком суда којом се утврђује право својине на
таквом објекту уређује међусобни однос парничних странака, при
чему таква одлука не утиче на статус бесправно изграђеног
објекта, а уколико одлуком надлежног органа буде легализован
представља исправу подобну за упис – укњижбу права својине у јавне
књиге. Судбина бесправно изграђеног објекта цени се са становишта
прописа о грађењу – Закона о планирању и изградњи. Наиме, одлука
надлежног органа о легализацији бесправно подигнутог објекта
подразумева накнадно издавање грађевинске и употребне дозволе, па
тек доношењем такве одлуке сматра се да су се испунили услови за
упис тог објекта у јавне књиге. При овоме, на основу одлуке суда
којом се тужиоцима утврђује право сусвојине на грађевинском
објекту подигнутом без дозволе – куће AA, не утврђује се и право
коришћења на земљишту на коме је кућа изграђена.Стога, како се
власнику бесправно изграђеног грађевинског објекта до легализације
или рушења истог на основу одлуке надлежног органа, може
пружити судска заштита уз ограничење да је судска одлука подобна
за упис права својине у јавне књиге уколико одлуком надлежног
органа буде легализован, то је Апелациони суд сходно овлашћењу из
члана 380. став 1. тачка 4. ЗПП преиначио првостепену пресуду
тако што је утврдио да су тужиоци ванкњижни сувласници са по ½
идеалног дела на спорној кући, са којих разлога је одлучио као у
изреци ове другостепене одлуке, претходно нашавши да у
спроведеном поступку нису почињене битне повреде одредаба
парничног поступка из члана 361. став 1. тачка 2. ЗПП.

Специјалне норме о конвалидацији а чија се примена рефлектује на

ситуације преображаја државине у својину, има Закон о јавној
својини (''Сл.гласник РС'' 72/2011... 105/2014): а) Влада може
накнадно дати сагласност на уговор о прибавављању непокретности
у државну својину, односно о отуђењу непокретности из државне
својине закључен до дана ступања на снагу овог закона, ако су за
пуноважност уговора испуњени сви прописани услови осим
постојања сагласности Владе и ако су обавезе по таквом уговору у
потпуности извршене.../чл.85.ст.1./; б) Даном ступања на снагу овог
закона врши се конвалидација свих уговора о набавци станова које је
након ступања на снагу Закона о средствима у својини Републике
Србије (''Сл.гласник РС 53/95...), до 07.11.2001.г. као уговорна
страна, у име Републике Србије, закључило Министарство
унутрашњих послова /чл.85.ст.3./.

У случају подношења тужби ради утврђења да је уписани држалац

стекао право својине одржајем по ЗОСО, чланом 28.ст.2. и 4.
наведено је да се право утврђује на непокретностима на којим други
има право својине. У катастру непокретности највећи број таквих
ситуација значи да приликом израде катастра неокретности није
извршен упис власника, који би онда био тужена страна у парничном
поступку. Отуд се тужиоци углавном одлучују да тужбе подносе
против Републике Србије. Такво одређење тужене стране,
испровоцирано непостојањем уписаног власника непокретности,
основа може имати у Закону о јавној својини Републике Србије
(''Сл.гласник РС'' 72/2011... 105/2014), чл.72.ст.1- ''непокретности
које су на основу Закона о средствима у својини Републике Србије
(''Сл.гласник РС'' 53/95...) на дан ступања на снагу овог закона у
државној својини, постају средства у јавној својини Републике
Србије, ако овим законом није друкчије одређено''. Закон о
средствима у својини Р. Србије чланом 1.ст.5. предвиђао је да су у
државној својини средства за која се, у складу са законом утврди да
су без власника. Према наведеној одредби Закона о јавној својини,
тужиоци би морали претходно сагледати није ли у питању други
облик јавне својине, примера ради општинске, на шта норма упућује.
Са друге стране, актуелно је и решење Закона о наслеђивању
(Сл.гласник РС 46/95...6/2015)- ''Република Србија је последњи
законски наследник''. Примереном потребама времена чини нам се
стављање ван снаге чл.58.Закона о поступку уписа у катастар
непокретностии водова уз допуну законског текста нормом да ће у
управним поступцима РГЗ донети по службеној дужности решења о
упису права својине у корист свакога од досадашњих држалаца на
чијој су страни до ступања на снагу Закона о поступку уписа у
катастар непокретности и водова, испуњени услови из чл.133.ст.1.
ранијег Закона о државном премеру и катастру. Државинска
заштита, својина по основу одржаја у складу са ЗОСО, као и норме
посебних закона које прописују услове признања права власништва и
даље остају актуелни као оквири трансформације државине у
својину, без обзира да ли ће она бити уписана односно избрисана из
базе података катастра непокретности. До тада, остају могућности
промета непокретности у којима је отуђилац уписани у катастру
непокретности држалац, уз претходно образложене лимите и домете.
 ЗАБЕЛЕШКЕ

-Владимир В.Водинелић, Шта се штити у посесорном поступку? О појму и природи

државине (поседа),Зборник Правног факултета у Загребу 63, Загреб 2013
-Јасмина М. Вуковић, Стицање земишнокњижних права уписом у јавне регистре,
докторска дисертација Правни факултет Беогад 2012
https://fedorabg.bg.ac.rs/fedora/get/o:5764/bdef:Content/get
-Андрија Гамс, Основи стварног права Научна књига Београд 1971
-Александар Јакшић, Грађанско процесно право, Правни факултет Београд 2013
-Обрен Станковић, Миодраг Орлић, Стварно право, Номос Београд 1999
-Драгоуб Д. Стојановић, Стварно право, Службени лист СФРЈ Београд 1978
-Роско Паунд, Јуриспруденција, књига 3, Службени лист СРЈ Београд и ЦИД
Подгорица 2000
-Коста Чавошки, Радмила Васић, Увод у право, Службени гласник Београд и
Правни факултет Београд 2009

ИЗВОРИ

-Грађански законик Краљевине Србије, Геца Кон Београд 1934

-Општи имовински законик за Књажевину Црну Гору, Цетиње 1888 фототипско
издање Обод Цетиње 1980
-Закон о основним својинскоправним односима, коментар Драгољуба Стојановића
и Димитра Поп Георгиева, Службени лист СФРЈ Београд 1986
- Предлог Закона о поступку уписа у катастар непокретности и водова, са
образложењем
http://www.parlament.gov.rs/upload/archive/files/lat/pdf/predlozi_zakona/686-
18%20lat.pdf
-Нацрт Закона о поступку уписа у катастар непокретности и водова, са
образложењем
https://www.mgsi.gov.rs/lat/dokumenti/nacrt-zakona-o-postupku-upisa-u-katastar-
nepokretnosti-i-vodovima
-одлука Апелационог суда у Београду Гж бр. 5818/10 20.01. 2011. г
http://www.bg.ap.sud.rs/cr/articles/sudska-praksa/pregled-sudske-prakse-
apelacionog-suda-u-beogradu/gradjansko-odeljenje/parnica/stvarno-pravo/gz-5818-
10.html
-архива Службе за катастар непокретности Неготин

*Шира верзија текста публикованог у: ''Iustitia'', часопис Удружења судијских и

тужилачких помоћника Србије и Удружење судија и тужилаца Србије Београд бр.3/2019; ''Гласник'' Адвокатске

коморе Војводине бр. 4/2019, Нови Сад 2020.г; ''Избор судске праксе'' бр.7-8/2020 Глосаријум Београд

УМЕСТО ЕПИЛОГА

KA UNAPREĐENJU SADRŽAJA I PRIMENE ZAKONSKOG OKVIRA ZA

UPIS U KATASTAR NEPOKRETNOSTI
Beograd, februar 2019

Autori dr Dušan Vasiljević, Đorđe Vukotić, prof. dr Miloš Živković, Ivan Perović,
mr Jasmina Radovanović, Aleksandar Begović, Adis Berberović

1.6 Status upisa državine

Preporuka: Rešiti status upisa državine tako da ona postaje svojina po

službenoj dužnosti na osnovu održaja, u zavisnosti od konkretne situacije upisa
državine, uz zabeležbu da se radi o nelegalnom objektu.
Obrazloženje: Prema sadašnjem rešenju iz člana 58. Zakona o postupku upisa
u katastar nepokretnosti i vodova, državina, čiji je upis omogućen Zakonom o
državnom premeru i katastru iz 2009. godine, koji je na snagu stupio 11.
septembra 2009. i koja se po tom zakonu smatrala zakonitom i savesnom, treba
da se briše ako se do 1. maja 2028. godine ne steknu zakonski uslovi za njeno
„pretvaranje“ u svojinu. Pritom, sadašnji član 58. nije predvideo ko će biti
upisan kad se izbriše državina i držalac, tako da – 13 – je norma ostala
nepotpuna. Zaključak bi bio da je ova norma zapravo trebalo da podstakne
upisane držaoce da ispune zakonske uslove za pretvaranje njihove državine u
svojinu, te da, ako se s tim ne uspe, da se može očekivati da će rok (1. maj
2028) biti naknadno produžavan, jer bi u suprotnom postojale nepokretnosti
koje su „ničije“. Otud je ponuđeno rešenje koje eliminiše ovaj problem time što,
na osnovu upisa državine i proteka vremena, automatski priznaje svojinu
upisanim držaocima ako njihova državina ne bude osporena od strane nekog
drugog pretendenta na sticanje svojine na istoj nepokretnosti. Datum 11.
septembar 2019. nije odabran nasumice, već se radi o danu kad se navršava
deset godina od stupanja na snagu Zakona koji je omogućio upis državine u
katastar nepokretnosti, što odgovara opštem roku za redovni održaj na
nepokretnostima (deset godina). Preostalo vreme do tog datuma ostavljeno je
pretendentima na svojinu na toj nepokretnosti da se upišu ili povedu spor za
priznanje prava svojine koji se može zabeležiti u katastru nepokretnosti.
Takođe, kad je reč o objektima i posebnim delovima objekata, posebno je
naznačeno da upis svojine po ovom članu ne oslobađa upisanog vlasnika od
obaveze da ozakoni objekat, odnosno od rizika da će objekat biti uklonjen ako
nije ozakonjen. Najposle, radi zaštite pouzdanja trećih savesnih lica, predviđeno
je da narednih pet godina od dana upisa svojine bude upisana zabeležba da je
svojina nastala pretvaranjem iz upisane državine, kako bi se trećim licima
signaliziralo da su možda potrebne dodatne provere, pre svega u pogledu
ozakonjenja objekta. Ova zabeležba brisala bi se po službenoj dužnosti istekom
roka od pet godina od dana upisa svojine, odnosno na dan 11. septembra 2024.
Predlog teksta izmene zakona: Naslov iznad člana 58. i član 58. menjaju se i
glase: „Brisanje držaoca i državine i upis svojine Član 58. Ako se najkasnije do
11. septembra 2019. godine drugo lice ne upiše kao imalac prava svojine na
parceli na kojoj je, u skladu sa Zakonom o državnom premeru i katastru
("Službeni glasnik RS", br. 72/09, 18/10, 65/13, 15/15 - US, 96/15, 47/17 -
autentično tumačenje i 113/17 - dr. zakon), upisan držalac parcele, Služba će
po službenoj dužnosti dana 12. septembra 2019. godine izvršiti upis prava
svojine na toj parceli u korist upisanog držaoca parcele, uz istovremeno brisanje
svojstva držaoca tog lica i državine. Ako se najkasnije do 11. septembra 2019.
godine drugo lice ne upiše kao imalac prava svojine na objektu na kojem je, u
skladu sa Zakonom o državnom premeru i katastru ("Službeni glasnik RS", br.
72/09, 18/10, 65/13, 15/15 - US, 96/15, 47/17 - autentično tumačenje i
113/17 - dr. zakon), upisan držalac objekta, Služba će po službenoj dužnosti
dana 12. – 14 – septembra 2019. godine izvršiti upis prava svojine na tom
objektu u korist upisanog držaoca objekta, uz istovremeno brisanje svojstva
držaoca tog lica i državine. Upis prava svojine predviđen stavom 2. ovog člana
neće se izvršiti i ako lice upisano kao vlasnik zemljišta na kojem je objekat
izgrađen najkasnije do 11. septembra 2019. godine u registru nepokretnosti
zabeleži spor kojim zahteva rušenje objekta ili utvrđivanje svog prava svojine na
objektu. Upis prava svojine predviđen st. 2. ovog člana ne utiče na zakonitost
objekta, odnosno na pravne posledice nemogućnosti ozakonjenja, u skladu sa
zakonom koji uređuje ozakonjenje. Ako se najkasnije do 11. septembra 2019.
godine drugo lice ne upiše kao imalac prava svojine na posebnom delu objekta
na kojem je, u skladu sa Zakonom o državnom premeru i katastru ("Službeni
glasnik RS", br. 72/09, 18/10, 65/13, 15/15 - US, 96/15, 47/17 - autentično
tumačenje i 113/17 - dr. zakon), upisan držalac posebnog dela, Služba će po
službenoj dužnosti dana 12. septembra 2019. godine izvršiti upis prava svojine
na tom posebnom delu u korist upisanog držaoca posebnog dela, uz
istovremeno brisanje svojstva držaoca tog lica i državine. Upis prava svojine
predviđen stavom 5. ovog člana ne utiče na zakonitost objekta, odnosno na
pravne posledice nemogućnosti ozakonjenja, u skladu sa zakonom koji uređuje
ozakonjenje. Istovremeno s upisom svojine u skladu sa st. 1, 2. i 5. ovog člana,
u katastar se, radi upozorenja trećih lica, upisuje zabeležba, bez donošenja
posebnog rešenja, da je svojina upisana pretvaranjem upisane državine u
svojinu, koja zabeležba se po službenoj dužnosti briše na dan 11. septembra
2024. godine, posle čega se ovi upisi u svemu izjednačavaju s svim drugim
upisima svojine u katastru nepokretnosti.“

*Dokument Ka unapređenju sadržaja i primene zakonskog okvira za upis u

katastar nepokretnosti nastao je u okviru projekta koji finansijski podržava Fond za
dobru upravu Vlade Ujedinjenog Kraljevsta (Good Governance Fund – GGF), u okviru
programa Podrška reformama u Srbiji (Reform assistance to Serbia).

** У међувремену, чак у три наврата мењане су и допуњаване одредбе Закона о

поступку уписа у катастар непокртености и водова (''Сл.гласник РС'' 95/2018,
31/2019, 15/2020), али не и оне о државини

***На насловној страни наведених препорука постоји лого:1. Владе Србије;

2.Министарства грађевинарства, саобраћаја и инфраструктуре; 3.Републичког
геодетског завода

НАПОМЕНА: УПИС ДРЖАВИНЕ У КАТАСТРУ НЕПОКРЕТНОСТИ НИЈЕ ЗАПОЧЕТ

СТУПАЊЕМ НА СНАГУ ЗАКОНА О ДРЖАВНОМ ПРЕМЕРУ И КАТАСТРУ, што је
разлог више неутемељености препоруке да се има чекати протек 10 година од дана
његовог ступања на снагу у смилу рока за редовни одржај
http://upisnepokretnosti.rs/images/analize/upis-u-katastar-preporuke-
2019.pdf приступљено 11.9.2020.г.

Општи имовински законик за књажевину Црну Гору издање из 1913

КОНВАЛИДАЦИЈА И КАТАСТАР НЕПОКРЕТНОСТИ

-Воља и наредба човечија заступају закон,

а закон накнађује вољу и наредбу човечију-
Српски грађански законик

АПСТРАКТ: У овом раду даје се приказ појавних облика

конвалидације, везано за поступања у управним предметима
приликом заснивања, ограничења или престанка стварних права на
непокретностима.

КЉУЧНЕ РЕЧИ: стварна права, катастар, стицање, конвалидација,

закон
Појмом конвалидација означава се мноштво елемената примене
правних норми, укључујући ситуације попут придавања легитимитета
процесним радњама- ''конвалидација предлога за понављање
поступка'', ''конвалидација недостатака у процедури услед дејства
принципа правне сигурности''-, затим конституисање или конверзија
стварних права, трансформација сувласништва или заједничке
својине у својину једног титулара... Публицитет стварних права
остварује се уписом у катастар непокретности- јавни регистар о
непокретностима и стварним правима на њима која се, по правилу
стичу, преносе и ограничавају уписом а престају брисањем из јавног
регистра, о чему се одлучује у форми решења. Истоврсним управним
актима врши се упис права стечених по сили закона (наслеђивања,
бесплатне конверзије права коришћења у право својине на
грађевинском земљишту...). За потребе анализе њених појавних
облика у светлу настанка, ограничења или престанка стварних
права, везано за процедуре у катастру непокретности, конвалидацију
можемо одредити као накнадно чињење правно ваљаним-
пуноважним општег или појединачног правног акта путем
интервенције или протеком рока за интервенцију од стране
надлежног органа, односно овлашћеног лица, чиме се отклања
пропуст у његовом настајању којим је иницијално био
дисквалификован по питању подобности да произведе правно
дејство. Зависно од модалитета, може се говорити о законској
конвалидацији- са дејством ipso iure, конвалидацији одлуком суда,
одлуком или другим актом (сагласност) органа управе, вршиоца
јавних овлашћења или о конвалидацији протеком рокова- услед
нечињења имаоца права, уз могућност да у оквиру једне правне
ситуације подводиве под тај појам буду евидентне карактеристике
сваке од њих. Овај рад има за циљ указивање на појавне облике
конвалидацијје у светлу законских норми о државном премеру и
катастру и о поступку уписа у катастар непокретности.

Уставом Федеративне Народне Републике Југославије из 1946 г,

чл.136. регулисано је да даном његовог ступања на снагу, укидају се
сви закони и други прописи противни уставу (ст.1.). Законодавни
одбори оба дома Народне скупштине да у року од шест месеци
испитају све одлуке, законе и уредбе потврђене одлуком
Уставотворне скупштине од 01.12.1945, да их доведу у сагласнот са
Уставом и донесу законе о томе који од тих аката остају у важности...
Ови закони проглашавају се указом Президијума Народне скупштине
ФНРЈ и подносе се на потврду Народној скупштини на првом
наредном заседању. Овлашћени предлагач ''за саображавање Уставу''
је председник Владе (ст.3.). На тај начин извршена је конвалидација
низа норми донетих од стране ненадлежног органа, попут Закона о
конфискацији имовине и о извршењу конфискације (''Сл.лист ДФЈ''
40/45), ''саображеном Уставу'' Законом о потврди и изменама и
допунама Закона о конфискацији имовине и извршењу
конфискације (''Сл. лист ФНРЈ'' 61/46).
9.јуна 1945.г. Председништво Антифашистичког већа народног
ослобођења Југославије усвојило је Закон о конфискацији имовине и
извршењу конфискације (''Сл.лист ДФЈ'' 40/45 и 70/45). По чл.4,
могла се конфисковати само имовина лица осуђеног на казну
конфискације. Под удар принудног одузимања без накнаде у корист
државе потпадале су све ствари осуђеног лица, без обзира да ли се
налазе у његовој државини. Имовина која потпада под конфискацију
није могла прећи наследством нити правним послом у власништво
других лица (чл.5). Право државне својине стицано је
правноснажношћу пресуде којом је изречена казна конфискације.
Срески народни судови имали су надлежност спровођења ове мере. О
спровођењу конфискације сачињаван је записник. Чланом 28.
Закона, ст.1, регулисано је да су срески народни одбори дужни
најдаље у року 90 дана од доношења закона доставити народном
среском суду тачан попис непокретне имовине ''оних ратних
злочинаца и народних непријатеља који су у току рата стрељани,
убијени, погинули или побегли, а којима имовина или уопште нија
била конфискована јер се до ње није могло доћи или је била
конфискована само покретна имовина или само део те имовине; у
свим таквим случајевима народни срески суд, без обзира да ли
располаже или не пресудом по којој су таква лица била осуђена,
сматраће пресуду извршном у целини као и у изриццању
конфискације и формулисаће одлуку конфискације целе имовине.
Катастарски уреди вршили су упис у катастар земљишта промена
корисника непокретности на основу конфискације спроведене по
овом закону, конвалидираном Законом о потврди и изменама и
допунама Закона о конфискацији имовине и извршењу
конфискације.
У недавној прошлости и парламент Републике Хрватске посегао је за
сличним решењем. Законом о конвалидацији 1997 г. (''Народне
новине'' 104/97), ''сви појединачни акти и одлуке донете или издате
од стране разних тела или правних особа које имају јавне овласти,
донети или издати у предметима судске или управне природе на
подручјима Републике Хрватске која су била или сада јесу под
заштитом или управом Уједињених нација, конвалидирају се овим
законом, у складу са Уставом Републике Хрватске, Уставним законом
о људским правима и слободама и о правима етничких и
националних заједница или мањина у Републици Хрватској и
законима Републике Хрватске.'' (чл.1.). Заинтересовано лице стекло је
право тражити од суда или органа управе, или правне особе која има
таква јавна овлашћења, да утврди да су појединачни акт и одлука
сагласни или противи позитивним прописима (чл.2.).
Закон о јавној својини ("Службени гласник РС", бр. 72/2011, 88/2013,
105/2014, 104/2016 -др. закон, 108/2016, 113/2017, 95/2018,
чл.85.ст.1-4) у прелазним и завршним одредбама, под истоименим
насловом, садржи норме о конвалидацији: 1) Влада може накнадно
дати сагласност у смислу чл. 8. и 8а Закона о средствима на уговор о
прибављању непокретности у државну својину, односно о отуђењу
непокретности из државне својине закључен до дана ступања на
снагу овог закона, ако су за пуноважност тог уговора испуњени сви
прописани услови, осим постојања сагласности Владе и ако су
обавезе по таквом уговору у потпуности извршене; 2) Дирекција (за
имовину Републике Србије) може, по претходно прибављеном
мишљењу Државног правобранилаштва, накнадно дати сагласност у
смислу члана 8а Закона о средствима (у својини Републике Србије) на
уговор о прибављању непокретности у државну својину, закључен до
дана ступања на снагу овог закона, ако су за пуноважност тог
уговора испуњени сви прописани услови, осим постојања сагласности
Дирекције и ако су обавезе по таквом уговору у потпуности
извршене; 3) Код прибављања непокретности сагласност се може
дати и ако није спроведен поступак јавног надметања, односно
прикупљања писмених понуда, а претходне и накнадне сагласности
Владе, односно Дирекције за такво прибављање непокретности дате
до дана ступања на снагу овог закона остају на снази; 4) Даном
ступања на снагу овог закона врши се конвалидација свих уговора о
набавци станова које је, након ступања на снагу Закона о
средствима, до 7. новембра 2001. године, као уговорна страна, у име
Републике Србије, закључило Министарство унутрашњих послова.
При томе се последња наведена (чл.85.ст.4.) сматра законском
конвалидацијом- ipso iure, док су преостале три ситуације нормирања
претпоставки, конвалидације актом органа управе. Одребом
чл.4.ст.1. Закона о средствима у својини Републике Србије (Службени
гласник РС", бр. 53/95, 3/96, 54/96 и 32/97), било је уређено да
уговор о прибављању, отуђењу, давању у закуп или на коришћење
непокретности у државној својини, које користе државни органи и
организације, као и уговор о прибављању и отуђењу непокретности
из државне својине које користе органи територијалних јединица
закључује, у име Републике Србије, директор Дирекције или друго
лице у Дирекцији које он за то овласти.

У односу на ситуације укрупњавања парцела пољопривредног

земљишта у сврхе рационалније експлоатације, када су оне
престајале егзистирати као самостални предмети власничких права
путем укљључења њихових површина у нове објекте власништва,
врло често различитих субјеката субјеката права, посматрано у
односу стаа пре комасације (Закон о пољопривредном земљишту
''Сл.гласник РС'' 62/2006...95/2018, чл.45.ст.1. и 2.), подаци о својини
и другим правима на земљишту и објектима који се уносе у
комасациону масу, преузимају се, сагласно прописима, из базе
података катастра непокретности, али уз могућност по овој
специјалној норми, да то буде и ''на основу фактичког стања''. Овај
општи акт даље предвиђа: ''Ако је фактичко стање на терену спорно
у погледу права својине и других права... и не слаже се са стањем у
катастру непокретности или другим јавним књигама, земљиште и
објекти ће се унети у комасациону масу на основу фактичког стања''.

Према Закону о озакоњењу објеката (''Сл.гласник РС'' 96/2015 и

83/2018,- измене из 2018.г, чл.10.ст.16), обзиром да предмет
озакоњења може бити објекат за који власник достави доказ о
одговарајућем праву на грађевинском земљишту или објекту, уколико
се као одговарајуће право на земљишту прилаже уговор о преносу
права коришћења, закључен између тадашњег корисника земљишта
и подносиоца захтева, који није судски оверен, на тражење
подносиоца захтева, орган надлежан за имовинско- правне послове
на чијој се територији налази земљиште, спроводи поступак и доноси
решење о престанку права коришћења дотадашњег корисника и
утврђује право коришћења у корист подносиоца захтева, а по
правноснажности тог решења орган надлежан за озакоњење објекта
га прихвата као доказ о одговарајућем праву на земљишту. Ово
решење о конвалидацији није само основ озакоњења објекта у смислу
стварања услова за доношење решења које ће бити основ уписа
права својине на грађевинском објекту, већ истодобно представља
основ доношења решења од стране Републичког геодетског завода о
претварању права коришћења у право својине на грађевинском
земљишту у корист истог лица, сагласно одредбама чл.102.ст.1-3.
Закона о планирању и изградњи (''Сл.гласник РС'' 72/2009...
37/2019).

Елементе законске конвалидације садржи иновирани Закон о

државном премеру и катастру (''Сл.гласник РС'' 96/15, чл.86.ст.6.т.1.
и чл.87.ст.3.). Као изузетак од општег услова подобности исправе за
упис стварног права, прописаног ставом 2.чл.86, овај закон предвиђа
да и она у којој подаци о непокретностима нису наведени према
стању у катастру непокретности (број парцеле, објекта, посебног
дела, површина, катастарска општина, подаци о имаоцу права),
''изузетно од ст.2'', уколико је настала пре ступања на снагу катастра
непокретности, а садржи означење непокретности која је предмет
уписа и податке о уписаном претходнику и лицу у чију се корист
захтева, на начин који омогућава њихову поуздану идентификацију.
На изнети начин накнадно се оснажују правни акти за које је
одредбама ранијих прописа, важећим у време њиховог настанка,
било нормирано Законом о премеру и катастру земљишта
(''Сл.гласник СРС'' 11/76, чл.12.ст.1. и 2 и чл.65.ст.2.), у примени и у
време важења Закона о државном премеру и катастру и уписима
права на непокретностима (''Сл.глансик РС'' 83/92...101/05), по
којима су битни услови за упис промена у катастарском операту
(додуше још увек само катастра земљишта, као ''претече'' катастра
непокретности, али чији су подаци билибазични за израду овог
другог): 1) да су у актима судова и других органа који решавају о
промени права својине и другим правима на непокретности,
непокретности означене према подацима премера и катастра
земљишта; 2) да су субјекти правних послова обавезни користити
службене податке премера и катастра земљишта.

Други случај са обележјима законске конвалидације предвиђен је

чланом 87.ст.3. Закона о државном премеру и катастру, као
изузимање од обавезе постојања изјаве о дозволи уписа која није
условљена нити ограничена (clausula intabulandi) да би правни посао
био пуноважан, тј. представљао основ конституисања- уписа
стварног права у катастру непокретности: Уколико изјава о дозволи
уписа није садржана у приватној исправи о правном послу, насталој
пре ступања на снагу катастра непокретности у катастарској
општини на коју се исправа односи, упис ће се извршити ако се
установи да нема других сметњи за упис. Још корак даље отишао је
Закон о поступку уписа у катастар непокретности и водова
(''Сл.гласник РС'' 41/2018...31/2019, чл.59.ст.6), прописујући да,
уколико је уговор који представља основ за упис закључен пре
ступања на снагу овог закона (значи: и у време важења чл.87.ст.2.
Закона о државном премеру и катастру), а уговором је упис условљен
потврдом или другим документом банке о преносу средстава на име
купопродајне цене, што значи нема безусловну и неорочену дозволу
уписа, таква потврда односно други уговорени документ банке може
служити уместо безусловне и неорочене сагласности. У међувремену,
између два наведена законска решења и Републички геодетски завод
био је заузео став који одудара од императивне норме чл.87.ст.2.
Закона о државном премеру и катастру о безусловној и неороченој
дозволи уписа, додуше са трендом одступања тек за одређени период
и за одређену врсту правног посла. Актом 06 бр. 952-401/2018 од
12.3.2018.г. адресираним Јавнобележничкој комори Србије као
Обавештење о поступању Репуличког геодетског завода на основу
достављених уговора о купопродаји у којима је изјава о дозволи
уписа условљена или орочена, речено је да ће ''Републички геодетски
завод дозвољавати промене имаоца права на основу уговора о
купопродаји непокретности у којима је условљена изјава о дозволи
уписа са потврдом банке о исплати купопродајне цене или неком
другом потврдом, а који су солемнизовани од стране јавног
бележника од 01.4.2018.г. Од 01.4.2018.г. овај орган ће доследно
примењивати одредбе чл.87.ст.1. и 2. Закона о државном премеру и
катастру и убудуће ће одбијати захтеве за провођење промене у
катастру непокретности на основу уговора у којима је изјава о
дозволи уписа условљена или орочена''. Чини се занимљивим да је ова
''специфична конвалидација'' преточена у норму чл. 59.ст.6. Закона
о поступку уписа у катастар непокретности и водова тек у делу који
се односи на ''уговорени документ'' односно ''потврду'' банке, а не и
на ''другу потврду'' апострофирану у цитираном документу
Републичког геодетског завода.

Законом о државном премеру и катастру, чл.87.ст.1, као услов

подобности приватне исправе за упис права својине (уговори о
промету непокретности) одређено је да мора бити сачињена у
писаној форми уз оверу потписа лица између којих се исправа
сачињава, ако посебна форма исправе није прописана посебним
законом. Закон о промету непокретности из 1998.г. (''Сл.гласник
РС''42/98, 111/2009, чл.4.ст.3) допуштао је да суд призна правно
дејство уговора (иначе без правног дејства), закљученог у писаном
облику, на коме потписи уговарача нису оверени од стране суда, под
условом да је испуњен у целини или претежним делом, да није
повређено право прече куповине и да није повређен принудни
пропис. Одлукама суда могу конвалидирати уговори закључени пре
ступања на снагу новог Закона о промету непокретности (''Сл.гласник
РС'' 93/2014...6/2015), када је цитирана норма стављена ван снаге.

Везано за оснивање катастра непокретности, почев од чијег ступања

на снагу се конституишу одговарајућа стварна права сагласно
законским претпоставкама и по спроведеном посебном управном
поступку, као један од критеријума признавања врсте права
''држалац'' када субјект права нема законити основ стицања,
прописано је (Закон о државном премеру и катастру, чл.96.ст.2, у
вези ст.1.т.2.) -за ситуације када је упис лица у катастру земљишта
извршен после 6.4.1941.г, ако је то учињено на основу исправе која у
време уписа није била подобна за стицање права својине на парцели-
нпр. недостатак обавезне форме уговора: у случају да се применом
наведене норме не може уписати ималац права својине на парцели,
лице које је последње уписано у катастру земљишта уписаће се као
њен држалац, уколико је парцела у његовом поседу. Даља судбина
таквог уписа такође указује на елементе особене конвалидације. На
захтев уписаног држаоца или његовог правног следбеника упис права
својине у његову корист (о чему се доноси решење о промени врсте
права) врши се ако је од дана почетка примене катастра
непокретности (којом приликом је уписан статус ''држалац'') протекло
пет година а треће лице за то време није поднело захтев за упис
права својине на основу исправе подобне за упис тога права-
чл.133.ст.1. и 3. Закона о државном премеру и катастру- што
подразумева да своје право изводи од лица које је могло бити
одређено за носиоца права својине приликом оснивања катастра
непокретности. Другачије (раз)решење овог проблема садржао је
ранији Закон о државном премеру и катастру и уписима права на
непокретностима (''Сл.гласник РС'' 83/92...25/02)- по чл.69б, на
захтев лица које је уписано као држалац, односно његовог
правоследбеника, има се извршити упис права у корист тог лица
(својина) ако је од дана почетка примене катастра непокретности
протекло две године и ако треће лице не захтева упис права на
основу исправе подобне за упис- додатна законска претпоставка за
упис права својине по судској одлуци, иако је ова са својством
правноснажности и извршности, јесте протек двогодишњег рока од
почетка примене катастра непокретности. У том смислу формулисан
је и правни став Републичког геодетског завода изражен у решењу 07
бр.952-02-123/04 од 15.11.2004.г. Иначе је израда катастра на
непокретности на подручју Србије започела по Закону о државном
премеру и катастру и уписима права на непокретностима из 1992.г.
а окончана по Закону о државном премеру и катастру који је и данас
на снази.

У време важења Закона о државном премеру и катастру, у случају

постојања исправа које из одређеног разлога нису подобне за упис
права својине на објекту или посебном делу објекта (па и уколико
правни посао није закључен у прописаној форми), била је омогућена
извесна врста, додуше непотпуне законске конвалидације тиме што
је надлежни орган на основу ње могао одредити упис врсте права
''држалац'' уместо ''власник'' за субјекта права. Одредбом чл.135.ст.3.
Закона предвиђено је: ''Ако упис држаоца захтева лице које није
градитељ, дозволиће се упис на основу исправе која води стицању
права својине на објекту, односно посебном делу објекта''. То је
подразумевало, поред осталог, испуњење претпоставке за даље
стављање у промет непокретности са квалитетом врсте права
''држалац'' (што важи и за наслеђивање државине), одакле би
проистекло право својине у случају испуњености законских услова.

Институт конвалидације у периоду трансформације катастра

земљишта у катастар непокретности имао је значајну улогу у
афирмацији начела правне сигурности, да би након ступања на снагу
Закона о поступку уписа у катастар непокретности и водова, био
сведен на, за актуелни правни поредак прихватљиву меру, као
корективни фактор у усаглашавању ''стварног и нормираног'',
превасходнно везано за исправке грешака у уписаним правима или
промене титулара и облика својине на осннову јавних и приватних
исправа насталих у време важења старих прописа.

*Рад публикован у часопису ''Избор судске праксе'' бр.11/2020 Глосаријум, Београд

 Устав ФНРЈ 1946, са посветом ''Своме маршалу, особље Службеног
листа ФНРЈ''

https://www.muzej-jugoslavije.org/wp-content/uploads/2017/07/1946-ustav.jpg

АУТОРИТАТИВНЕ СМЕРНИЦЕ ЗА ОДЛУЧИВАЊЕ ОРГАНА

УПРАВЕ

АПСТРАКТ: У овом раду даје се приказ ставова Републичког

геодетског завода којима се, позивом на потребу уједначавања
управноправне праксе, једнообразног поступања и спречавања
злоупотреба права, тумаче постојећа законска решења у
случајевима: 1) давања изјава о одустанку од захтева, повлачењу
или одрицању од жалбе, 2) уписа забележби у кататсру
непокретности везано за располагања странака противна
прописима; 3) уписа забележби управног спора и неправноснажности
управних аката.
КЉУЧНЕ РЕЧИ: Извршавање закона, овлашћења, упутства,
директиве, расписи, управни поступак

Извршавајући законе органи државне управе за потребе одлучивања

у управним стварима, како је уређено Законом о државној управи
(ЗДУ-''Сл.гласник РС'' 79/05... 30/18), доносе и прописе у форми
правилника, наредби и упутстава који се објављују у ''Службеном
гласнику Републике Србије''. Упутствима се регулише начин на који
они извршавају поједине одредбе закона или другог прописа,
наредбом се наређује или забрањује неко понашање у једној
ситуацији која има општи значај, а правилником се разрађују
поједине одредбе закона или прописа Владе (чл15.).

Сагласно чл.44. ЗДУ, руководилац органа државне управе може да

издаје директиве којима одређује начин поступања и понашања
запослених у органу државне управе (ст.1.), уз ограничење да се
таквим актима не може одређивати начин поступања и решавања у
управној ствари (ст.2.). Постоје и инструкције као особени вид
усмеравања организације послова и начина рада државних
службеника, али се њима не може одређивати начин поступања и
решавања у управној ствари (чл.48 ЗДУ). У корист физичких и
правних лица Законом о државној управи (чл.80) установљено је
право затражити мишљење од државног органа управе о примени
одредаба закона и других општих аката, с тим да ''мишљења органа
државне управе нису обавезујућа''.

Према проф. Стевану Лилићу у подзаконске опште акте органа

управе као извори управног права могу се сврстати правилници,
наредбе и упутство, односно обавезна инструкција, стручно упутство
и објашњење, уз појашњење да се обавезном инструкцијом уређују,
''кад је то одређено законом, обавезна правила о начину поступања и
рада органа''; стручно упутство ''садржи правила за стручно
организовање службе и за стручни рад запослених''; објашњењем се
''даје мишљење које се односи на примену појединих одредаба
закона и других прописа'' (2012, 149-150). Подразумева се да се они
''увек доносе на основу и у сагласности са законом'' (2012, 146) .
Органи управе не могу прописима одређивати своје или туђе
надлежности, нити физичким и правним лицима установљавати
права и обавезе које већ нису установљене законом (чл.16.ст.2.ЗДУ).

Предмет овог рада је приказ аката Републичког геодетског завода

Србије (РГЗ), чијим се садржајем субјектима одлучивања у
управном поступку жели указати на прихватљиве начине
извршавања закона из области катастра непокрености. На
официјелном веб сајту РГЗ објављено је појашњење таквог поступања,
уз декларисано опредељење да се то чини ''за питања која нису
довољно или прецизно регулисана законом и другим прописима'':

''...Према досадашњој пракси, Републички геодетски завод, као

посеба организација која обавља стручне послове и послове државне
управе који се односе на државни премер и катастар и упис права
на непокретностима, за питања која нису довољно или прецизно
регулисана законом и другим прописима доноси интерне расписе-
упутства, која су обавезујућа за унутрашње организационе јединице,
службе за катастар непокретности и уједно помажу запосленима у
свакодневном раду''.

Поред наведеног, РГЗ не ретко ставове о извршавању закона базира

на интенцији ''уједначене примене прописа и једнообразног
поступања унутрашњих организационих јединица'', затим зарад
спречавања злоупотреба, или у сврхе ''прецизирања и обједињавања
ранијих раписа'', ''отклањања недоумица и нејасноћа'', ''потребе
хитног спречавања злоупотреба могућности...'', заступљено у
обраћањима организационим јединицама, за сваки случај понаособ.

Имајући у виду одредбе закона, такви интерни расписи, некада

именовани као упутства, некада директиве, инструкције или само
расписи... немају карактер извора права, већ би требало да ''снагом
аргумената'' буду ослонац или оријентир првостепеним органима у
управним поступцима приликом примене закона и других општих
аката. У настојањима за превазилажењем проблема манифестованих
приликом извршавања закона, креативност аутора ''расписа
обавезујућих за унутрашње организационе јединице'' понекад
надмашују њихове оквире, што онда чини разложним потребу
преиспитивања нормативних основа на којима првостепени орган
може заснивати своје поступање, са полазиштем у таквим интерним
расписима.

1.ОБАВЕЗА ОВЕРЕ КОД ЈАВНОГ БЕЛЕЖНИКА ИЗЈАВЕ О

ОДУСТАНКУ ОД ЗАХТЕВА, ПОВЛАЧЕЊУ ИЛИ ОДРИЦАЊУ ОД ЖАЛБЕ

Расписом 06 бр.95-137/2019 од 27.8.2019.г, чији је предмет означен

као ''форма изјаве о одустанку од захтева, повлачењу или одрицању
од жалбе у поступку уписа у катастар непокретности и водова'',
указује се на неопходност, 'уколико се горе наведене изјаве
достављају у писаној форми путем поште, да ''на истима потпис
странке, њенoг пуномоћника, односно законског заступника мора
бити оверен од стране јавног бележника; уколико се лице које даје
изјаву налази у страној држави, исту може дати у дипломатско
конзуларном представништу Републике Србије, које се у тој држави
налази''. Као разлог таквог става наводи се ''појава случајева
злоупотребе са поднесцима... чиме се може нанети штета за странке
и Завод'', а као циљ ''правилно поступање Служби за катастар
непокретности и Одељења за катастар водова у поступку уписа у
катастар непокретности и водова''. Налог из расписа гласи: ''дужни
сте да поступате на следећи начин...''. Изостављање код навођења
циља расписа ''правилно поступање РГЗ у другом степену, када је
жалба већ ''изашла из компетенције Службе као најниже
организационе јединице''- првог степена одлучивања, што је актуелно
и за одустанак од захтева у односу на који је у току поступак пред
органом 2.степена, али и за одустанак од жалбе, могло би се
надоместити тумачењем да је издавалац расписа подразумевао
идентични циљ- ''правилно поступање''. Само 14 дана касније распис
је допуњен актом 06 бр.95-137/2019 од 10.9.2019.г. којим се додатно
појашњава циљ и редукује налог организационим јеидницама нижег
ранга: 1- ''У циљу уједначене примене прописа и једнообразног
поступања унутрашњих организационих јединица Републичког
геодетског завода, а у вези расписа директора од 27.8.2019''; 2-
''наведени распис и достављени обрасци односе се само на изјаве које
дају физичка лица, као странке у поступку, односно њихови законски
заступници и пуномоћници''. Нити у једном од расписа нису означене
норме чија се уједначена примена намерава постићи, нити норме из
којих проистиче овлашћење на доношење једног таквог акта, са
обавезућом снагом приликом поступања у управним предметима.

Законом о поступку уписа у катастар непокретности и водова

(''Сл.гласник РС'' 41/2018... 31/2019) регулисано је да се управни
поступак покреће по службеној дужности или захтевом странке
достављеним у виду електронског документа путем ''е-шалтера'', с
тим да странка може поднети захтев за покретање управног
поступка ''у форми папирног документа до 31.12.2020.г.'' (чл.59). Није
прописано као услов да захтев у папирној форми буде са потписом
овереним код јавног бележника уколико није предат од стране
странке лично, на шалтеру Службе (отуд уочљив ''дисбаланс'' између
права на подношење захтева у папирној форми путем поште, на коме
потпис странке није оверен од стране јавног бележника и покушаја
увођења обавезе надлежног органа да инсистира на ''овереном
потпису'' уколико се од захтева одустаје). И у приликама када је
захтев поднет електронским путем, сагласно чл.18.ст.2. Закона,
жалба се може доставити у форми папирног документа, без да је
прописано да потпис на њој мора бити оверен од стране јавног
бележника уколико се даје ''у писаној форми путем поште''
(формулација из расписа РГЗ од 27.8.2019.г.). Истим прописом
одустанак од захтева за упис, одустанак и одрицање од жалбе,
регулисани су на начин: 1.странка може одустати од захтева за упис
до доношења првостепене одлуке по захтеву односно до доношења
другостепеног решења, у ком случају Служба, односно Завод доноси
решење о обустави поступка (чл.29.ст.1. и 2.); 2. Странка се може
одрећи права на жалбу, а до доношења другостепеног решења и
повући је (одустати од жалбе), изјавама које се не могу опозвати
(чл.42.ст.2.). За свеобухватно сагледавање правне регулативе везано
за предмете коментарисаних расписа, релевантне су и одредбе
Закона о општем управном поступку (ЗУП- ''Сл.гласник РС'' 18/2016,
95/2018). По чл.20. Закона о поступку уписа у катастар
непокретности и водова, на питања која се односе на поступак уписа
у катастар непокретности, а која овим законом нису посебно уређена,
примењује се ЗУП. Примарни значај за тумачење норми из ове
области има чл.3.ст.2. ЗУП- уводне одредбе- општи и посебни
управни поступак: ''Поједина питања управног поступка могу се
посебним законом уредити само ако је то у појединим управним
областима неопходно, ако је то у сагласности са основним начелима
одређеним овим законом и не смањује се ниво заштите права и
правних интереса странака, зајемчених овим законом''. Овај закон
предвиђа да странка може потпуно или делимично да одустане од
захтева (дистинкција коју распис РГЗ не спомиње) док не буде
обавештена о решењу другостепеног органа (чл.98.ст.1.) а сматра се
да је странка одустала од захтева и ако њено понашање очигледно
указује да више нема интереса да учествује у поступку (чл.98.ст.2.).
Последњи случај такође није обухваћен расписом РГЗ а једна од
могућих таквих ситуација је уколико странка поднесе нови захтев ( уз
још увек егзистирајући ранији), са исправом подобном да резултира
позитивним решењем првостепеног органа. Важно је знати да ЗУП не
прописује форму изјаве одустанка од захтева, одрицања или
повлачења жалбе, те би у контекту чл.3.ст.2. било недопустиво
инсистирати на изјави где је потпис оверен од стране јавног
бележника. Закон о поступку уписа у катастар непокретности водова
предвиђа, по нама излишно, јер то проистиче из самог ЗУП-а,
чл.3.ст.1- овај закон примењује се на поступање у свим управним
ставрима, а само поједнина питања управног поступка могу се
уредити посебним законом... (чл.3.ст.2.), да ''на питања која се односе
на поступак уписа у катастар непокретности, а која овим законом
нису посебно уређења, примењује се закон којим се уређује општи
управни поступак. Ни посебним законом (Закон о поступку уписа у
катастар непокретности и водова) то није уређено, али постоји општи
акт нижег ранга од Закона- Правилник о катастарском премеру и
катастру непокретности (''Сл.гласник РС'' 7/2016) који, противно
императивној норми чл. 3.ст.2.ЗУП, како по врсти општег акта којим
се то може чинити (једино законом), тако и услед неиспуњености
критеријума да то није противно основним начелима (начело
делотворности и економичности поступка), одређује да се ''изјава о
одрицању права на жалбу може доставити и у писаној форми уз
оверу потписа'' (чл.186.ст.2.).

Уколико би било елемената што би водили закључивању о

потенцијалним злоупотребама, које РГЗ наводи као повод става о
обавезној овери потписа код јавног бележника на изјави о одустанку
од захтева, одрицања или повлачеења жалбе, ЗУП познаје институт
''неуредан поднесак''. Поднесак (у датом случају писана изјава која се
шаље поштом а тиче се одустанка од захтева, одрицања или
повлачења жалбе) мора бити разумљив и садржати све што је
потребно да би по њему могло да се поступа, укључујући аутентични
потпис подносиоца поднеска (чл.58.ст.2.). Када надлежни орган
установи недостатак по питању његове потпуности- аутентичности
потписа подносиоца, он у року од од 8 дана обавештава подносиоца
на који начин да уреди поднесак, уз упозорење да ће бити одбачен
уколико се недостатак отклони у року не краћем од 8 дана (чл.59.).
Уколико се ради о жалби, првостепени орган ће одбацити жалбу
поднету од неовлашћеног лица или која није уређена у термину који
је орган одредио (чл.162.). Закон о поступку уписа у катастар
непокретности и водова у чл.43.ст.1.т.1. садржи истоветну норму, с
тим што је уведен рок за одбацивање од 7 дана. По том закону и
другостепени орган ће решењем одбацити недозвољену и
неблаговремену жалбу, с тим да као разлог такве одлуке није
поменута ''жалба изјављена од неовлашћеног лица'' (чл.44.ст.2.), већ
би се у таквом случају применио чл.167.ст.1.ЗУП да је другостепени
орган властан одбацити жалбу изјављену од неовлашћеног лица. Како
било, нема законског основа за налог да у свакој од ситуација
одустанка од захтева или жалбе тј.одрицања од права жалбе,
претпоставка прихватљивости- правног дејства- буде изјава са
потписом овереним код јавног бележника. На такав закључак указује
и регулатива ЗУП-а, да пуномоћник (било од раније у поступку или са
овлашћењем само за ову радњу), не мора имати оверено пуномоћје
као своју легитимацију за предузимање процесних радњи, што је
праћено нормама да надлежни орган током целог поступка пази по
службеној дужности је ли лице које се јавља као пуномоћник
овлашћено за заступање (чл.50.ст.1.): ако посумња у истинитост
пуномоћја, орган налаже странци да поднесе оверено пуномоћје
(чл.49.ст.2.). Мера ствари у случају из расписа РГЗ била би да
надлежни орган, уколико уочи неправилности које чине поднесак
неуредним, затражи од подносиоца изјашњење или да поднесак
уреди; за тако нешто апстрактна ''појава случаја злоупотребе са
поднесцима'' није оправдање. На крају, не и по зачају, основно
начело управног поступка гласи да орган поступа на основу закона,
других прописа и општих аката.

У односу на институт одрицања од права жалбе прави преседан

начињен је Правилником о катастарском премеру и катастру
непокретности: њиме је одређено, мимо претходно образложених
законских решења: ''изјава о одрицању права на жалбу може се
доставити у писаној форми уз оверу потписа, у којој се наводи број и
датум решења, име и презиме и јединствени матични број грађана
странке, односно заступника странке'' (чл.186.ст.2.). За разлику од
тога општег акта ЗУП, Закон о државном премеру и катастру и
уписима права на непокретностима (био на снази у време доношења
правилника) нити Закон о поступку уписа у катастар непокртености
и водова ,не предвиђају посебну форму, са овером потписа од стране
јавног бележника, као претпоставку да се исправа о одрицању од
права жалбе може производити правно дејство. Изузев што предвиђа
додатни услов за који закон не зна- ''оверен потпис'', што чак не
постоји ни у судским, парничним и кривичним поступцима, ова
материја није смела бити предмет регулисања правилником, који је
иначе директор РГЗ надлежан донети једино у сврхе ''прописивања
техничких норматива, метода и начина рада који се примењују у
катастарском премеру- чл.181.т.6. и 8. Закона о државном премеру и
катастру, који је и означен у преамбули правилника као основ
компетенције. Да ствар буде још занимљивија, актуелни распис РГЗ
налаже прихватање само оверених изјава о одрицањњу од права
жалбе достављених поштом, и то услед указане неопходности
спречавања злоупотреба, а не зато што је то Правилником
регулисано. Распис са таквом обавезом је нем када се ради о случају
да странка непосредно на шалтеру органа управе предаје поднесак-
изјаву о одрицању, као што садржи и речито ћутање о закону који је
потпора ставовима њиме заузетим.

Тек директивом 06 бр.110-2/2020-1 од 26.6.2020.г. Републички

геодетски завод ''препознаје'' могућност одустанка од жалбе изјавом
на записник код другостепеног или првостепеног органа. Остало је и
даље сугестивно ћутање.

2. УТВРЂИВАЊЕ ОД СТРАНЕ КОМИСИЈЕ РГЗ ДА ЈЕ ИСПРАВОМ

ПРОВРЕЂЕН ПРИНУДНИ ПРОПИС

Законом о поступку уписа у катастар непокретности и водова, везано

за одлучивање у поступку започетом по исправи достављеној од
стране обвезника доставе (поступак по службеној дужности),
регулисано је да, уколико су испуњени формални услови за упис,
Служба не проверава законитост промене која се спроводи у складу
са достављеном исправом, јер је о томе водио рачуна обвезник
доставе (суд, јавни бележник, јавни извршитељ, орган управе) у
поступку доношења, састављања, потврђивања, односно оверавања
те исправе, а потврдио ју је и самим чином достављања у складу са
чл.23. овог закона (односи се на обавезу и рокове за доставу исправа
Службама за катастар непокретности ради уписа промена, по
правилу стварних права, на непокретностима), већ доноси решење
којим спроводи упис промене у катастру непокретности, изузев ако је
законом прописана забрана уписа у таквим случајевима (чл.32.ст.3.).
За поступке по захтеву странке предвиђено је идентично поступање
одредбом чл.33.ст.7. Закона.
Ако нађе да је располагање непокретношћу у исправи која је основ за
упис, очигледно противна принудним прописима, Служба врши упис
на основу те исправе у катастру непокретнсоти и одмах обавештава
орган који је надлежан да по службеној дужности покрене
одговарајући поступак за поништавање, односно укидање такве
исправе, као и јавног тужиоца и истовремено уписује забележбу да
је исправа по којој је извршен упис у кататру достављена органу који
је надлежан да по службеној дужности покрене одговарајући
поступак за њено поништавање, односно укидање, као и јавном
тужиоцу (чл.32.ст.3, 33.ст.7. и чл.15.ст.1.т.14.). Та забележба уписује
се по службеној дужности, а брише се (ex officio) кад орган овлашћен
за покретање поступка за њено поништење или укидање, односно
јавни тужилац у року од годину дана од уписа те забележбе не
обавести Службу да је покренут поступак за поништај (законски
текст не спомиње у овом делу ''укидање'') исправе по којој је извршен
упис у катастру (чл.15.ст.4.).

Из реченог следи, уколико првостепени орган нађе да је располагање

непокретношћу у односној исправи ''очигледно противно принудним
прописима'', а не постоји законска забрана уписа, Служба ће
извршити упис промене у катастру непокретности (најчешће упис
стварног права), о д м а х о томе обавестити орган надлежан за
поништај или укидање исправе, као и јавног тужиоца, и о д м а х
уписати забележбу ''да је исправа по којој је упис извршен
достављена надлежном органу који је надлежан да по службеној
дужности покрене поступак за њено поништавање, односно
укидање, као и јавном тужиоцу''. По истом закону, рокови за
одлучивање о упису су: 5 радних дана у поступцима покренутим по
службеној дужности доставом исправе кроз ''е-шалтер'', 15 дана ако
је странка поднела захтев односно 5 радних дана у таквим
ситуацијама, а ради се о ''једноставнијим управним стварима''
(чл.36). Закон о поступку уписа у катастар непокретности и водова
ступио је на снагу 08.6.2019.г.

Актом 952-02-1043/2018-5 од 30.7.2018.г. којим се ''прецизирају и

обједињују сви расписи и упутства у вези примене Закона о поступку
уписа у катастар непокретности и водова, тако да оно замењује
ранија упутства'', т.7. ''примена чл.32 и 33. Закона'', наведено је;
''Упис забележбе да је исправа по којој је извршен упис у катастар
достављена органу који је надлежан да по службеној дужности
покрене одговарајући поступак за њено поништавање, односно
укидање, као и јавном тужиоцу, се уписује тек пошто посебна
комисија коју образује директор Завода утврди да је исправом
повређен принудни пропис. Таквим ставом уводи се редослед
поступања који Закон није предвидео- по слову закона истворемено
се врши: 1- упис промене у уписаним стварним правима (по
правилу), 2-обавештавање надлежног органа који је по службеној
дужности надлежан покренути поступак поништавања или укидања
исправе која служи као основ уписа и јавног тужиоца, 3- упис
забележбе да је достављање исправе надлежном органу за поништај
или укидање и јавном тужиоцу извршено. Поред тога, мада закон не
предвиђа да РГЗ утврђује повреду принудног прописа, компетенција
Службе за ''налажење'' (законски термин) да ли је располагање
непокретношћу у исправи која је основ за упис ''очигледно'' противно
принудним прописима, конституисана одредбама чл.32.ст.3. и
33.ст.7. Закона, на одређен начин путем расписа, преноси се на
комисију коју оснива директор РГЗ: забележба се уписује тек пошто
посебна комисија коју образује директор РГЗ утврди да је исправом
повређен принудни пропис. Терминолошка непрецизност у распису
где се као предмет утврђења наводи ''да ли је исправом повређен
принудни пропис'' у односу на законску формулцацију по којој
Служба уписује забележбу уколико нађе ''да је располагање
непокретношћу у исправи која је основ за упис противно принудним
прописима'', сама по себи не би требало да изазива додатне дилеме у
односу на домашај става РГЗ. Распис ништа не говори о моменту
уписа у катастру непокретности на основу располагања таквом
исправом, а што је иначе обавеза која се мора свести на рокове из
чл.36 Закона- 5 радних дана односно 15 дана, а од које одредбе о
поступању у случају налажења да се ради о располагању противном
принудним прописима, не предвиђају одступање.

За разлику од наведеног, акт РГЗ од 26.6.2018.г. (04 бр.952-

1043/2018), који је био ''предмет обједињења'' расписом од
30.7.2018.г, садржао је формулацију да се ''забележба да је исправа
достављена органу...'', уписује тек када посебна комисија, по захтеву
овлашћеног лица у служби, утврди да је исправом повређен
принудни пропис. У ''обједињујућем распису'' нема навода да је
претпоставка за рад посебне комисије захтев овлашћеног лица у
служби, што је могуће тумачити као овлашћење комисије за
поступање и без тога, односно на основу информације од стране
првостепеног органа- Службе за катастар непокретности, да постоје
околности које указују на повреду принудних прописа, или путем
сазнања на други начин, евентуално на иницијативу другог учесника
у поступку, који има статус уписаног претходника у катастру
непокретности, затим државног правобраниоца, имаоца правног
интереса.

Други распис који се односи на поступање у наведеним ситуацијама

насловљен је на официјелном веб сајту РГЗ као ''Стручно мишљење у
вези са обавештењем надлежних органа за покретање поступка
поништавања исправе које састави или овери јавни бележник'',
датирано 07.11.2018.г. Њиме се став из иницијалног расписа од
30.7.2018.г. разликује по томе што посебна комисија РГЗ даје
''мишљење да је исправом повређен принудни пропис'', уместо раније
формулације ''утврђује да ли је исправом повређен принудни
пропис'', а нови став по том питању односи се само на неке од
исправа које је јавни бележник у обавези доставити Служби за
катастар непокретности као основ промене- ''потврђене или оверене
од стране јавног бележника'' (закон се односи на исправе које
''потврди, овери, састави или одлуку коју је донео у повереном послу''
јавни бележник). Новим расписом не спомињу се исправе за које
комисија изда мишљење да су супротне принудним прописима а
настале су у раду судова, органа управе, јавних извршитеља. Он се не
односи ни на исправе јавног бележника које странка достави са
одговарајућим захтевом преко ''е-шалтера'' (чл.25) или у папирној
форми (чл.59), будући да акт РГЗ гласи: ''Служба у складу са
чл.32.ст.3. Закона о поступку уписа у катастар непокретности и
водова (доства по службеној дужности посредством ''е-шалтера'') и
чл.13. Закона о јавном бележништву (''надзор над јавнобележничком
делатношћу врше министарство надлежно за правосуђе, надлежни
суд и комора''), дужна је да: 1) достави обавештење и копије исправа
Министарству правде, Јавнобележничкој комори и основном суду на
чијем се подручју налази седиште јавног бележника, као и јавном
тужиоцу који поступа пред надлежним основним судом; 2) изврши
упис на основу те исправе и истовремено упише забележбу да је
исправа по којој је извршен у катастар достављена органу који је
надлежан да по службеној дужности покрене одговарајући поступак
за њено поништавање, односно укидање''.

Уколико је повод за издавање стручног мишљења од 7.11.2018.г.

било указивање на норме Закона о јавном бележништву и субјекте
вршења надзора над радом бележника ( позивање на чл.13. Закона о
јавном бележништву и обавеза доставе обавештења надзорним органима
наведана у стручном мишљењу), остаје дилема зашто, истим разлозима
руковођен, РГЗ није домашај мишљења проширио и на институт
јавних извршитеља, позивањем на норме Закона о извршењу и
обезбеђењу (''Сл.гласник РС''106/2015, 106/2016) којима је
регулисано да надзор над радом извршитеља спроводи Министарство
правде (чл.523) и Комора јавних извршитеља (чл.524).

Други распис о поступању РГЗ приликом уписа права на

непокретностима по исправама за које се нађе да садрже
располагања супротна принудним прописима, за разлику од првог,
садржи одредницу да је Служба ''по добијању мишљења посебне
комисије Завода да је исправом повређен принудни пропис, дужна
извршити упис на основу те исправе и истовремено уписати
забележбу да је исправа достављена органу надлежном да по
службеној дужности покрене одговарајући поступак за њено
поништавање или укидање''. Овај ''налог за забележбу'' не садржи
обавезу уноса у њен текст да је исправа достављена и јавном
тужиоцу, како је иначе прописано чланом 15.ст.1.т.14. Закона, но то
не значи да забележба тај део не треба имати. Већи проблем са
аспекта придржавања закона, чини околност да се стручним
мишљењем од 7.11.2018.г. првостепеним органима налаже да упис у
катастар непокретности на основу такве исправе (упис стварног
права...) изврше тек по добијању мишљења посебне комисије, док
законске норме одређују да се то има учинити ''и одмах обавестити
орган који је надлежан за поништај или укидање и јавног тужиоца''
уз истовремени упис забележбе из чл.15.ст.1.т.14'' (чл.32.ст.3. и
чл.33.ст.7.). Могло би се рећи да је РГЗ руководећи се термином
''истовремено'' за упис забележбе и обавештавање органа, нашао
сврсисходним упис права које се заснива на исправи одложити до
добијања става комисије РГЗ, било у смислу ''утврђивања повреде
принудног прописа'' (по првом распису који није стављен ван снаге,
изузев у сегменту који се тиче неких исправа достављених од стране
јавног бележника), било у смислу ''мишљења'' о њиховој повреди, а
који став би, додуше тек делом, могао имати потпору и у начелу
поуздања, што подразумева да савесно лице не може сносити штетне
последице верујући да су подаци уписани у катастар непокретности
истинити и потпуни. Али, са друге стране, такве околности нису
законом одређене као изузетак од обавезе одлучивања у кратком
законском року. Коначно, достављање исправе која служи као основ
промене органу надлежном за поништај, укидање или јавном
тужиоцу, не значи да ће тај поступак бити и покренут, а сама
забележба да су органи о томе обавештени нема ефекат забране
даљих располагања правима уписаним на изнети начин у катастру
непокретности.

3. ЗАБЕЛЕЖБА УПРАВНОГ СПОРА И НЕПРАВНОСНАЖНОСТИ

ПРВОСТЕПЕНЕ ОДЛУКЕ

У смислу прописа о катастру непокретности забележба је упис

чињенице значајне за заснивање, измену, престанак или пренос
стварних права на непокретностима. Односи се на личност имаоца
права, на саму непокретност или на правне односе поводом
непокретности.

Законом о државном премеру и катастру (''Сл.гласник РС''

72/2009...113/2017), чл.82.ст.1.т.5. било је предвиђено да се у
катастар непокретности уписује забележба управног спора против
другостепене одлуке у катастру непокретности, а члан 136.ст.2.
закона прописивао: брисање забележбе да је против другостепеног
решења... покренут управни спор, врши се и без доношења решења
о брисању. Исти закон имао је и одредбе по којима забележба
управног спора јесте упис којим се чини видљивим да је против
другостепеног решeња Завода покренут управни спор (чл.82а.ст.1.) и
да одлука донета у управном спору из ст.1. производи дејство против
лица у погледу чијег уписа се водио управни спор, укључујући и
стицаоца, односно друга лица која су уписана на истој непокретности
даном забележбе управног спора (чл.82а.ст.2), што значи да се она
реперкутује и на у међувремену уписане имаоце права, који су упис
издејствовали по другим исправама, након што је упис по исправи
која је у међувремену била поводом одлуке РГЗ по жалби, чији је
крајњи исход одлука управног суда у управном спору против
другостепеног решења, евентуално анулиран.

Упис забележбе да одлука није правноснажна вршен је по пријему

другостепене одлуке, с тим да се она брише ако у року 60 дана од
дана достављања другостепеног решења странкама Служби није
достављен доказ да је покренут управни спор, као и по достављању
одлуке из управног спора. Брише се и уписује без доношења решења.

Законом о поступку уписа у катастар непокретности и водова, почев

од 08.6.2019.г, ове норме не производе дејство а на снази је одредба
чл.15.ст.1.т.4. по којој се у катастар непокретности уписује забележба
управног спора против другостепене одлуке о упису у катастар
непокретности, ''осим ако се ради о одлуци у управној ствари која за
предмет има забележбу спора''. Забележба управног спора уписује се
на основу доказа о покренутом управном спору, који је странка која
је спор покренула дужна без одлагања доставити Служби, о чему се
обавештавају све странке у поступку (чл.64.ст.1. и 2.). Забележба да
одлука није правноснажна брише се приликом уписа забележбе
покретања управног спора или протеком 40 дана од дана достављања
другостепеног решења уколико Служби није достављен доказ да је
покренут управни спор (чл.46.ст.3.), с тим што он може бити
покренут ако у законском року није одлучено по жалби изјављеној
против првостепеног решења.

Правилником о катастарском премеру и катастру непокретности

(''Сл.гласник РС'' 7/2016), чл.171, регулисано је да се забележба
покретања управног спора против другостепене одлуке, уписује и
брише без доношења решења, под условима прописаним Законом. У
забележби се наводи име или назив странке која је покренула
управни спор.

Републички геодетски завод је током 2017.г, у време важења

чл.82.ст.1.т.5. Закона о државном премеру и катастру, у пар наврата
директивама заузимао ставове о упису забележбе управног спора.
Директива 07 бр.110-10/2017 од 20.7.2017.г. за упис забележбе
управног спора и забележбе неправоснажности садржала је текст:

1.
Предмет ове директиве је отклањање недоумица и нејасноћа које се
појављују у пракси поводом уписивања забележбе управног спора.
У пракси је чест случај да се право на покретање спора пред судом
злоупотребљава како би се уписаним носиоцима права ограничавало
коришћење и располагање таквим правом, чиме се истима наноси штета и
ометају инвестиције и оптимално функционисање тржишта непокретности.
Један од најзначајнијих аката у том правцу је свакако Аутентично
тумачење одредбе члана 82.став 1 тачка 2) Закона о државном премеру
икатастру, којим је Народна скупштина Републике Србије интерпретирала
да се под спором који се може забележити у катастру непокретности у
смислу наведене законске норме, подразумевају само парнични поступак
који се води по тужби претходно уписаног носиоца права, ради брисања
уписаног права и успостављања претходног стања уписа, док се парнични
поступци који се воде по тужбама трећих лица тј. лица која нису претходно
уписани носиоци права на непокретности, могу забележити само када се
ради о (1) парничним поступцима за утврђење права својине услед одржаја
и (2) парничним поступцима по тужбама поверилаца за побијање правних
радњи дужника у складу са одредбама чл.280-285. Закона о облигационим
односима и (3) парницама које је тужилац покренуо јер је на то упућен од
стране ванпарничног суда или другог надлежног органа.
У образложењу предлога цитираног аутентичног тумачења истиче се да је
граматичка примена наведене одредбе омогућавала честе злоупотребе
могућности забележбе спора у катастру непокретности од стране трећих
лица, најчешће ради онемогућавања уписаног носиоца права у
остваривању и вршењу права на располагање сопственом имовином, па је
хитно спречавање последица такве примене.
Са друге стране, једнако често се погодује злоупотребама права на
покретање управног спора против другостепених одлука пред Упавним
судом, и то тако што се језичким тумачењем одредбе чл.82.ст.1.т.5)
Закона о државном премеру и катастру, врши упис забележбе било ког
управног спора, покренутог против било ког другостепеног управног акта,
невезано од чињенице да ли је предмет поступка промена носиоца права на
непокетности. Користећи покретање управног спора као параван, иако се
не ради о управним стварима у којима се одлучује о променама носиоца
права, трећа лица су успевала да постигну свој крајњи циљ, тј. да отежавају
уписаном власнику да располаже својом имовином. На овај начин се сва
друга савесна лица доводе у заблуду да на непокретности постоји поступак
који може резултовати променом власништва, чиме се начело поуздања у
јавне књиге у потпуности обесмишљава. Овакво поступање је свакако у
супротности са намерама законодавца и довело је до оптерећивања и
загушења јавних књига са једне стране, односно до ускраћивања слободног
права располагања непокретностима законитих носилаца права својине,
чије непокретности су без релевантног правног основа оптерећиване
теретима дужи низ година.
2.
Имајући у виду изнето, надлежне службе за катастар непокретности
Републичког геодетског завода ће уписивати забележбе само оних
управних спорова који су покренути против другостепеног решења
којим је одлучено у управној ствари која за предмет има промену
носиоца права на непокретности, односно упис права или
предбележбе, а не и упис забележбе.
Исто сходно важи и за забележбу да решење није правноснажно, прописану
тачком 4) исте законске одредбе, обзиром да се ова забележба уписује до
евентуалног покретања управног спора, па има смисла само у описаној
ситуацији када се може забележити управни спор.
Такође, надлежне службе за катастар непокретности ће, на захтев
уписаног имаоца права, поднетог након ступања на снагу ове
директиве, вршити брисање забележби управног спора и забележби
да решење није правноснажно, уписаних супротно претходном ставу,
о чему се не доноси решење у смислу одредбе чл.136.ст.2. Закона о
државном премеру и катастру.
3.
Ова директива ступа на снагу наредног дана од дана објављивања на
огласној табли Завода (објављено 20.7.2017).

Директивом се ''у правцу спречавања наношења штете, ометања

инвестиција и оптималног функционисања тржишта
непокретности...'' указује на аутентично тумачење од 15.5.2017.г.
(''Сл.гласник РС'' 47/2017) одредбе Закона која се тиче уписа
забележбе спора, односно другог поступка који с еводи пред судом
или вршиоцем јавних овлашћења, а који за исход може имати
пормену права на непокретноти (чл.82.ст.1.т.2.): упис забележбе
спора, односно другог поступка који се води пред судом или вршиоцем
јавних овлашћења, а који за исход може имати промену уписа права
на непокретности, не и на забележбе управног спора предвиђене
чланом 82.ст.1.т.5. истог закона- забележба управног спора против
друготепене одлуке у катастру непокретности, не и на забележбе
из чл.82.ст.1.т.4 да првостепена одлука није правноснажна.

Пет месеци након директиве за упис забележбе управног спора и

забележбе неправоснажности, 13.12.2017.г, позивом на чл. 105. и
108.т.1. Правилника о унутрашњем уређењу и систематизацији
радних места у РГЗ, директор РГЗ донео је Одлуку 06 бр.110-
14/2017: ''1.Ставља се ван снаге Директива за уписивање забележбе
управног спора и забележбе неправоснажности 07 бр. 110-10/2017 од
20.јула 2017.године; 2.Ова одлука ступа на снагу даном доношења.''
Одлука не садржи одређење доносиоца по питању у међувремену
избрисаних забележбих управних спорова и правноснажности,
извршених, без доношења решења, уз уважавање т.2. раније
директиве, у случајевима у којима су се службе за катастар
непокретности држале налога РГЗ.

У образложењу одлуке наведено је да је начин уписивања у катастар

непокретности предвиђен нацртом закона о поступку уписа у
катастар непокретности и водова, па обзиром на то, одлучено је да се
директива стави ван снаге.

УМЕСТО ЗАКЉУЧКА
 ''Смисао закона нико да не изврће, и криво да не тумачи.
Сваки да пази на речи, и њихово право значење, па ако му се не
би тако разумети дало, онда нека погледа на друге овде
изложене подобне законе, и нека испита намеру законодавца,
па сравнивши га с овима нека га тако протумачи, како да се
са основима здравога разума и природне правице слаже''

-параграф 8 Српског грађанског законика-

ЛИТЕРАТУРА

-Лазо М. Костић, Административно право Краљевине Југославије, трећа

књига- Надзирање управе, ''Геца Кон АД'' Београд 1939.г.
-Стеван Лилић, Управно право и управно процесно право, Правни факултет
Београд 2012
-Роско Паунд, Јуриспруденција, књига 2, ''Службени лист СРЈ'' Београд и
''ЦИД'' Подгорица 2000
-Коста Чавошки, Радмила Васић, Увод у право, Правни факултет Београд
2009.

Сајт Републичког геодетског завода:

http://www.rgz.gov.rs/dokumenta/raspisi
http://www.rgz.gov.rs/mediji/bilten-katastarsko-pravne-prakse//
http://www.rgz.gov.rs/content/Datoteke/Bilten%20katastarsko%20pravne%20prakse/Bilten
%20katastarsko%20pravne%20prakse%20godina%202008%20broj%201.pdf
https://rgz.gov.rs/content/Datoteke/Dokumenta/05%20Direktive/Direktiva%20o%20proceduri
%20odustanaka%20od%20zalbe%20u%20drugostepenim%20postupcima.pdf
Архива РГЗ Службе за катастар непокретности Неготин

Душанов законик

ГРЕШКЕ У УПИСАНИМ СТВАРНИМ ПРАВИМА НА

НЕПОКРЕТНОСТИМА

Кажеш ли о каквој ствари ''моја је'', то је

највише што казати можеш
- Општи имовински законик за
Књажевину Црну Гору, 1015-

АПСТРАКТ: Предмет овог рада је анализа српске законске

регулативе и управне праксе везано за институт исправљања
грешака у уписаним стварним правима у катастру
непокретености, уз указивање на одређене недоречености и
проблеме које изазива његова примена, са коментаром одредаба
закона и ставова Републичког геодетског завода.

КЉУЧНЕ РЕЧИ: Грешке, стварна права, јавна евиденција, закон,

пракса, управни поступак

Катастар непокретности основни је јавни регистар који садржи

просторне и описне податке о непокретностима, податке о стварним
правима на њима и о другим правима и чињеницама чији је упис
предвиђен законом. Одржавање катастра је провођење промена у
погледу просторних и описних података o непокретностима и
правима на њима. Сагласно начелу уписа, својина и друга стварна
права на непокретностима стичу се, преносе и ограничавају уписом
у катастар непокретности, престају брисањем тог уписа (modus
acquirendi), а једино у случајевима одређеним законом, могу се
стећи пре тога, но и тада тек уписом производе правно дејство
према савесним трећим лицима. ''Друга стварна права'' Законом о
поступку уписа у катастар непокретности и водова дефинисана су
као ''право коришћења непокретности, односно својство корисника у
случајевима предвиђеним законом, право службености, хипотека и
друга стварна права на непокретностима прописана законом''. У
катастарском јавном регистру садржана су и облигациона права:
''уговорно право прече куповине, закуп и друга облигациона права на
непокретности чији упис је предвиђен законом''. Упис у базу
података катастра непокретности врши се без одлагања, када
решење којим је упис дозвољен постане коначно. Ова јавна
евиденција као конститутивни елемент катастра непокретности (чине
га још збирка исправа и елаборат премера) јесте скуп геопросторних
и других података о непокретностима, стварним правима и
одређеним облигационим правима на њима, чији су су есецијални
делови подаци о: 1) парцелама; 2) објектима; 3) посебним деловима
објеката; 4) имаоцима права на непокретностима.

По слову Закона о промету непокретности, непокретности јесу:

земљиште (пољопривредно, грађевинско, шуме и шумско земљиште),
зграде (пословне, стамбене, стамбено-пословне, економске и др.) и
други грађевински објекти, као и посебни делови зграда (станови,
пословне просторије, гараже и гаражна места) на којима може
постојати засебно право својине (у даљем тексту: непокретности)-
чл.1.ст.2. Међутим Закон о државном премеру и катастру садржи
већи обухват ствари подводивих под тај појам: ''водно и друго
земљиште, надземни и подземни грађевински објекти, други посебни
делови објеката који чине грађевинску целину (поред станова,
пословних просторија, гаража и гаражних места)- чл.4.ст.2. Закон о
поступку уписа у катастар непокретности и водова је процесни закон
којим је уређен посебни управни поступак, везано за уписе односно
одржавање јавних евиденција катастра непокретности и катастра
водова. У одредби чл.20 насловљеној ''Сходна примена прописа''
предвиђено је да се на питања која се односе на поступак уписа у
катастар непокретности, а која овим законом нису посебно уређена,
примењује закон којим се уређује општи управни поступак''. Закон о
општем управном поступку (у даљем тексту: ЗУП) чл.2, однос општег
и посебног управног поступка регулише на начин да се ЗУП
примењује на поступање у свим управним стварима (ст.1.) а да се
''поједина питања управног поступка могу посебним законом уредити
само ако је то у појединим управним областима неопходно, ако је то у
сагласности са основним начелима одређеним овим законом и не
смањује ниво заштите права и правних интереса странака
зајемчених овим законом (ст.2.). Из тога следи да ''сходна примена
прописа, односно ЗУП'', како наводи посебни закон, није адекватна
садржини норме у чијем је наслову, односно садржини норме ЗУП-а
по истом питању.

Сагласно чл. 64. Закона о државном премеру и катастру, у поступку

уписа у катастар непокретности проверава се да ли су испуњени
услови за упис одређени њиме и другим прописима. О испуњености
претпоставки доноси се решење по правилима Закона о поступку
уписа у катастар непокретности и водова и ЗУП-а. По питању њихове
законитости постоје редовна и ванредна правна средства, као и
право вођења управног спора. Као прелазно решење усвојено у
Закону о поступку уписа у катастар непокретности и водова, орочено
до 31.12.2020.г, одмах по доношењу управног акта у првостепеном
поступку врши се у бази података катастра непокретности упис
промена, од којих су најзначајније промене имаоца стварних права
на непокретностима, уз забележбу да тако промењен правни
субјективитет титулара права није коначан- управни акт о дозволи
уписа нема својство коначности, све до истека жалбеног рока,
одлучивања у другостепеном поступку уколико је жалба изјављена.
Почев од 2021.г, како је одређено чланом 61.ст.6. Закона о поступку
уписа у катастар непокретности и водова, упис у катастар
непокретности врши се ''без одлагања'' али тек пошто решење којим
је упис дозвољен постане коначно, како иначе налаже чл.41.ст.1.
закона. Уписе прати и забележба да решење није правноснажно, или
забележба управног спора, у случајевима када је законитост
управног акта о дозволи промене предмет одлучивања, прво пред
другостепеним органом а потом и од стране управног суда.

Грешке у уписаним стварним правима - погрешан тј.несагласно

закону извршен упис права у јавној евиденцији прописан као начин
стицања, или са својством декларативнсии за власништво настало по
сили закона, могу настати преузимањем погрешних података из
решења о дозволи уписа промене, тако и неизвршавањем уписа
сагласно изреци (иначе законитог) решења о дозволи уписа или пак
законом незаснованим утврђењем испуњености прописаних услова
да одређена исправа, јавна или приватна, или материјални закон
као непосредни извор субјективног права, јесу основи стицања
(iustus titulus) или последица непосредне примене закона којим се
стиче право. Законитост решења којим се одлучује о промени
предмет је преиспитивања у другостепеном поступку, поступку по
ванредним правним средствима или у управном спору, а његово
стављање ван снаге подразумева испис- брисање промена на које се
односи. Без обзира на те могућности преиспитивања законитости
управних аката, у циљу утврђења да се ради о погрешним актима
односно њиховог уклањања из правног поретка, имајући у виду да се
правно дејство управних аката у датим ситуацијама исцрпљује
уписом у јавну евиденцију катастра непокретности, којим се уписом
стичу, мењају, ограничавају престају стварна права или им се даје
публицитет, законодавац је предвидео и могућност ''исправке
грешака у одржавању катастра непокретности'', за шта је,
посматрано у контексту ''погрешних управних аката'', једини
предуслов да је незаконити упис извршен по решењу које је стекло
својство коначности- да се против њега више не може изјавити или
није изјављена жалба. Генерични појам ''грешка'', са значењем какво
имају у управно правној теорији погрешни управни акти, односи се
на било какав недостатак у уписаним правима или подацима о
непокретностима, и претпоставља обавезу уклањања из правног
поретка.

Законодавац је, у разради норме насловљене као ''исправљање

грешака'', истом појму придодао и ''пропусте'' и ''недостатке'', чини се
без рационалног основа. Могуће је да се ради о особеном
номотехничком баштињењу ''тековина'' Закона о премеру и
катастру земљишта из 1976.г, у примени на овај институт све до
оснивања катастра непокретности, који познаје термин ''недостаци и
пропусти у...катастарском операту, али и Закона о земљишним
књигама из 1930.г- установа рекурса као инструмента оспоравања
незаконитог уписа стварних права. У српском књижевном језику
термини грешка, пропуст и недостатак су синоними (грешка- оно
што се уради другачије него што би требало...одступање од
правилног, тачног; дело учињено против закона...; недостатак,
мана, неправилност). Подзаконским актима, упутствима, расписима
органа управе, кроз одлуке органа управе, нису искристалисани
критеријуми подвођења чињеничног стања под појам ''грешка'',
''пропуст'', ''недостатак'', евидентна је њихова употреба као синонима
или преовлађује термин ''грешка'' како и гласи назив одговарајуће
норме Закона о поступку уписа у катастар непокретности и водова.
Уколико би се инсистирало на различитостима три означене
категорије, један од прихватљивих начина диференцирања био би:
1.''грешке''- у ситуацијама када у катастру непокретности постоји
упис стварног права који је правно или чињенично незаснован, како
по питању субјекта, тако и по питању врсте или обима стварног
права- лице означено у бази података катастра непокретности као
носилац права нема то својство, исправа која је основ стицања
права или материјални закон као непосредни основ стицања права,
или пак решење Службе за катастар непокретности о дозволи уписа,
нису адресирани на субјекта чије је право уписано, или не гласе на
врсту права или његов обим који су уписани у катастар
непокретности; ''пропусти''- незаконитости узроковане нечињењем
првостепеног органа- валидни основ уписа у катастру непокретности
није преузет у базу података приликом истодобног уписа
непокретности- нови грађевински објекат, новоформирани посебни
део објекта, новонастала катастарска парцела... тако да стварно
право уопште није уписано или је изостављен титулар који треба
бити заједничар на ствари, са неподељеним уделима- обим удела
заједнички; неизвршен упис терета који ствар прати- заложно право
на непокретности, личне и стварне службености...; ''недостаци''-
непотпун је упис стварног права, како по питању титулара тако и
врсте стварног права, неуписане правне чињенице релевантне за
стицање, губитак или промену стварних права попут забележбе
личних стања- малолетство, пословна непсособност, стечај... у
случајевима када су преостали подаци о стварном праву истинити (о
''истинтим и потпуним'' подацима постоји одредница у склопу начела
поуздања- чл.3.т.4. Закона). Како год, поделе на ''грешке'', ''пропусте''
и ''недостатке'' чине се оправданим превасходно из аспекта
аргументовања оправданости измене уписа.
Закон о поступку уписа у катастар непокретности и водова, у оквиру
одељка 7- ''остала правила поступка'' садржи норме о ''исправљању
грешака у одржавању катастра непокретности''- чл.51:

''Ст.1.-У поступку одржавања катастра непокретности Служба по

службеној дужности или по захтеву странке, исправља све утврђене
грешке, недостатке и пропусте у подацима о непокретностима и
уписаним стварним правима на непокретностима;
Ст.2.-Исправка грешке се врши и на основу исправке исправе на
основу које је упис извршен, а која је достављена катастру ради
исправке уписа;
Ст.3.-О исправци из става 1. овог члана, Служба доноси решење
против кога се може изјавити жалба у року од осам дана од дана
достављања решења;
Ст.4.- Грешке, недостаци и пропусти о уписаним стварним правима
на непокретностима не могу се исправити ако нема сагласности
лица које је после погрешног уписа, уписало своје право сматрајући
податке катастра непокретности истинитим и потпуним, у
складу са начелом поуздања;
Ст.5.-У складу са ставом 1. овог члана може се дозволити и
исправка очигледних грешки у подацима о имаоцима права на
непокретности и површини објекта, односно посебног дела објекта,
насталих приликом уписа у земљишну књигу, под условом да цењени
докази потврђују ту грешку и да се на тај начин не врши упис на
штету других лица;
Ст.6.-Ако утврди да је грешка настала приликом уписа у земљишну
књигу, а не ради се о случају из става 5. овог члана, Служба ће
одбити захтев за исправку грешке и подносиоца упутити на
покретање одговарајућег парничног, односно ванпарничног поступка
у циљу прибављања акта који је основ за исправку те грешке и
поучити га о праву да затражи забележбу тог поступка у складу са
чланом 15. став 1. тачка 6) овог закона'' ( забележба спора по тужби ради
утврђења права својине на непокретности, спора по тужби повериоца ради
побијања правних радњи дужника којим се располагало непокретношћу у складу са
законом који уређује облигационе односе, као и са законом који уређује стечај,
спора ради утврђења ништавости, односно поништења правног посла на основу
којег је уписано лице које је ималац права у тренутку уписа ове забележбе, односно
његов универзални следбеник, као и сваког другог спора о праву својине на тој
непокретности, ако га је тужилац покренуо јер је на то упућен од стране
ванпарничног суда или другог овлашћеног лица).''

Изузетно од ст.1. члана 37. по коме је усмена расправа искључена из

поступка уписа у катастру непокретности, приликом процедуре
исправљања грешака, недостатака и пропуста у подацима о
непокретностима и уписаним стварним правима, сагласно члану 51,
може се одржати усмена расправа ако је то потребно ради
утврђивања одлучних чињеница и околности од значаја за
разјашњење ствари (ст.2.). Ова норма садржи и одредницу да се
усмена расправа изузетно одржава и приликом исправљања грешака
''у уписаним другим правима'' позивом на чл.51, иако у том члану
који дефинише институт исправке грешке нема спомињања
исправке грешака, пропуста и недостатака у ''уписаним другим
правима''- облигациона права. Ова неусаглашеност норме чији назив
гласи ''искључење усмене расправе и увиђај'' са корпусом права у
односу на чији упис се грешке по норми насловљеној ''исправљање
грешака у одржавању катастра непокретности'' могу кориговати,
може бити потпора, како нам се чини легитимном, становишту да би
предмет исправке грешака морала бити сва уписана права у
кататсру непокретности. О ''циљаној'' пак неусклађености норми, о
домену института исправке грешке, има основа расправљати и у
односу на ''промену квалификације'' природе закупног односа, који је
до 2015.г. стварно а након тога облигационо право. Ранијим чланом
77. Закона о државном премеру и катастру (''Сл.гласник РС''
72/2009) у оквиру стварних права која се уписују у катастар
непокретности, било је сврстано и право закупа, да би изменама
закона, увођењем чл.77б. о упису облигационих права укључујући
закуп, у чл.77 била ревидирана формулација о праву закупа као
стварном праву тако што, уместо раније постојеће, стоји: ''право
закупа грађевинског земљишта ради изградње''-''Сл.гласник РС''
96/2015, док почев од тих измена чл.77б. гласи: У катастар
непокретности уписују се облигациона права, и то: уговорно право
прече куповине, закуп и друга облигациона права на непокретности
чији упис је предвиђен законом. Неуважавањем могућности исправке
грешке у уписаним облигационим правима, што није прописано
чланом 51. Закона о поступку уписа у катастар непокретности и
водова, доспело би се у ситуацију да се уписи закупа на
непокретностима до измена из 2015.г. могу исправљати, они након
тога не, иако се ради о истоветним правним односима. Чини се
занимљивим став Андрије Гамса да упис закупа непокретности у
земљишне књиге даје закупу стварноправно дејство ''erga omnes'',
што би у данашње време подразумевало преображај облигационог у
стварно право моментом уписа у катастар непокретности (1971, 204).
Ово би се донекле смело релативизовати указивањем на одредбу чл.
60.ст.3. Закона о државном премеру и катастру, где је одређено да се
облигациона права (сва за која је предвиђено да их садржи катастар
непокретности), не само закуп, од тренутка уписа могу
супротставити трећим лицима. У прилог Гамсовом становишту
међутим може ићи слово данашњег Закона о извршењу и
обезбеђењу: продајом непокретности не престаје закуп на њој ако је
уговор о закупу уписан у катастар непокретности пре најстаријег
заложног права на непокретности или најстаријег решења о
извршењу (чл.161.ст.1.).

Правилник о катастарском премеру и катастру непокретности из

2016.г, у том делу на снази и данас, набрајајући врсте промена које
су предмет уписа у бази података те јавне евиденције, под
заједничким називом ''промене у поступку одржавања катастра
непокретености'', поред промена стварних и других права,
забележби, предбележби, наводи и ''промене на непокретностима и
правима на њима настале исправљањем грешака, недостатака и
пропуста''- чл.62.ст.1.т.24; и отуд следи да су решења о исправци
грешака, недостатака и пропуста нови основи уписа у јавни
регистар, независно од претходећих решења о дозволи промена
односно исправа, не кориговани исправкама раније у правном
поретку постојећи управни акти, који на, додуше особен начин, чине
неку врсту премошћења- правног континуитета између раније
постојећег на закону заснованог уписа и уписа по решењу о исправци
грешке, пропуста, недостатка.

Поред корекција уписаних права у смислу чл.51, и одлуке донете по

одредбама ЗУП о посебним случајевима уклањања и мењања
решења- тзв.ванредна правна средства- могу резултирати
исправљањем ''грешака, пропуста, недостатака у уписаним
правима'': 1. Мењање и поништавање решења у вези са управним
спором; 2. Понављање поступка; 3.Поништавање коначног решења;
4.Укидање решења; 5.  Поништавање, укидање или мењање
правноснажног решења на препоруку заштитника грађана.
Истоврсне последице могу произвести и одлуке управног суда о
законитости коначних управних аката донетих у другом степену.
Комбинација исправке грешке из чл.51. Закона о поступку уписа у
катастар непокретности и водова и другачије одлуке редовног суда
присутна је у одредби чл.51.с.т.2, када се незаконитост уписа
отклања на основу одлуке суда којом је исправљена исправа по којој
је упис извршен. О граничном случају исправљања грешке у
уписаном праву могло би се говорити и на примеру одлуке суда о
поништају или укидању исправе која је била предмет уписа, будући
да се тада у катастру непокретности поступа на начин да се врши
повраћај на стање пре провођења промене, под условом да после
промене настале на основу поништене или укинуте исправе није било
промене имаоца права (чл.154.ст.1. Правилника о катастарском
премеру и катастру непокретности). Ту је грешка инкорпорисана у
исправи која има правну снагу до њеног анулиурања пред судом или
другим надлежним органом, па је претпоставка исправљања грешке
њено уклањање из правног поретка.

ГЕНЕЗА

Институт исправке грешке у одржавању катастра непокретности има

своје корене у ранијем законодавству о катастру земљишта. Законом
о премеру и катастру земљишта из 1976.г, у примени и по каснијем
Закону о државном премеру и катастру и уписима права на
непокретностима, чл.60.ст.1. било је регулисано да у вршењу послова
одржавања премера и катастра земљишта општински геодетски
орган има обавезу отклањати све утврђене недостатке и пропусте у
снимању детаља, геодетском елаборату, плановима, карти и
катастарском операту''.

Закон о државном премеру и катастру и уписима права на

непокретностима из 1992.г. садржао је одредбе о уклањању
утврђених недостатака и пропусте у снимању детаља, као и у погледу
других техничких података садржаних у геодетском елаборату,
плановима, карти или катастарском операту, без временског
ограничеења у односу на период настанка пропуста- недостатка
(чл.98.ст.1.). Посебним ставом (ст.4) предвиђено је, уколико РГЗ-
организациона јединица у општини уочи недостатке и пропусте у
погледу уписа носиоца права, држаоца или корисника, може у року
од две године од дана почетка примене катастарског операта
катастра непокретности да изврши исправку уочених недостатака и
пропуста, о чему доноси решење. Катастарски операт чинио је део
јавне евиденције катастра непокретности (поред радног оригинала
плана и збирке исправа) и састојао се од листова непокретности у
које су, према одређеним титуларима и катастарским
територијалним јединицама вршени уписи права. Обзиром на
одредбу чл.72.ст.3. закона по коме се решењем Републичког
гедоетско завода (у даљем тексту: РГЗ) којим се утврђује да је
катастарски операт у поступку оснивања катастра непокретнсоти
израђен у складу са важећим прописима, операт потврђује и одређује
дан његове примене (решње се објављује у ''Службеном гласнику
Републике Србије''), исправка пропуста и недостатака у уписаним
правима могла се вршити једино уколико су оне настале у процедури
оснивања- израде катастра непокретности, и то у двогодишњем року
почев од дана почетка његове примене. У таквим ситуацијама била је
допуштена жалба на решење о исправци пропуста или недостатака,
али не и управни спор. За сагледавање разлога увођења посебног
правног средства за исправку ''недостатака и пропуста'', поред
могућности да се то учини оспоравањем управног акта о упису
стварног права у редовној управно-правној процедури, од користи је
знати да је оно уведено само за ситуације када је приликом оснивања
катастра непокретности (уз престанака важења земљишних књига и
података катастра земљишта) учињен пропуст односно недостатак.

Према чл.69. Закона, подаци премера, катастра земљишта...и подаци

о правима на непокретностима утврђени у поступку излагања на
јавни увид... који нису оспорени у том поступку, уписују се у лист
непокретности без доношења посебног решења. Једино у случају
приговора доношено је решење које је могло бити предмет редовног
правног лека по правилима општег управног поступка. Још
драстичнији је, преовлађујући, случај омогућен ''прелазним и
завршним одредбама'' чл. 136а.ст.1. Закона: ''Изузетно од одредаба
овог закона којима се уређује излагање на јавни увид података о
непокретностима и правима на њима, у катастарским општинама у
којима на основу података премера или обнове премера није
устројена земљишна књига, или ако се у постојећој земљишној књизи
промене не проводе једну или више година непрекидно, или ако није
обновљена након обнове премера, као и у катастарским општинама у
којима не постоји градско грађевинско земљиште, неће се вршити
излагање на јавни увид података о непокретностима и правима на
њима, већ ће се катастар непокретности образовати на основу
података садржаних у катастру земљишта.'' Овако решење било је
изнуђено потребом убрзаног окончања послова израде катастра
непокретности. Након потврде РГЗ тако израђеног катастра
непокретности, у року од 30 дана морала је бити извршена достава
листа непокретности са уписаним стварним правима лицу које је
уписано као ''носилац права, држалац односно корисник''- чл136б.
ст.4. За лица из категорије ''ималац правног интереса'' предвиђено је
да у року од две године од дана почетка примене катастарског
операта из чл.136б, може поднети захтев за исправку уписа у
катастарском операту, ако сматра да је извршен погрешан упис у
погледу носиоца права или другог податка о непокретности, о чему се
правна поука уноси у решење РГЗ којим се потврђује катастарски
операт за одређену катастарску општину или њен део (и објављује у
''Службеном гласнику Републике Србије'')- чл.136в.ст.1. закона.
Против решења по жалби није било допуштено вођење управног
спора.

Следећи општи акт из ове области- Закон о државном премеру и

катастру из 2009.г. проширио је домен исправљања ''грешака,
недостатака и пропуста о уписаним стварним правима на
непокретностима'' на све ситуације извршених уписа, како оне
настале приликом оснивања катастра непокретности, тако и оне из
поступака одржавања кататсра непокретности одлучивањем о
дозволи промена у катастру непокретности. Чланом 137.ст.2.
предвиђено је да се ''грешке, недостаци и пропусти о уписаним
стварним правима на непокретностима могу исправити у року од 5
година од дана уписа у одржавању катастра непокретности, или у
року од пет година од дана почетка примене катастра
непокретности''. Решење је доносио Завод, а рок за жалбу износио је
15 дана. Када је после погрешног уписа у катастар непокретности
уписано стварно право другог лица ''које је сматрало податке
катастра непокретности истинитим и потпуним, у складу са начелом
поуздања'', не може се одлучивати о исправљању грешака, пропуста,
недостатака, ако нема његове сагласности. Овим законом
елиминисана је одредба ранијег прописа о немогућности вођења
управног спора против другостепеног решења.

Изменама и допунама из 2015.г., уместо завода Служба одлучује у

првом степену а рок жалбе је 8 уместо 15 дана. У међувремену је рок
за исправку грешке са 5 продужена на 10 година. У примени закона
по питању рока за исправљање грешака РГЗ је 2010.г. заузео
становиште да се ''грешке, недостаци и пропусти о уписаним
стварним правима на непокретности могу исправити у року од 5
година , по захтеву странке или по службеној дужности, ако до дана
ступања на снагу новог Закона о државном премеру и катастру, није
протекао рок од две године од дана ступања на снагу катастра
непокретности'' (Билтен 6, стр.7). Тиме је дато тумачење да је
двогодишњи рок из ранијег закона преклузивне природе, без
појашњења зашто би то важило и за тек новим законом уведено
право странке да тажи исправљање грешке која је насатала, не у
оснивању, већ у одржавању катастра непокретности. Оваквим
становиштем приоритет је дат ванредним правним средствима
предвиђеним ЗУП-ом којим би из правног поретка могло бити
уклоњено као незаконито решење о дозволи уписа промене, са
крајњим резултатом исправања погрешног уписа, уз уважавање
чињенице да је упис у катастар непокретности, а не доношење
решење којим се утврђује испуњеност претпоставки за то, начин
стицања стварних права на непокретности односно дејства
декларативног уписа према трећим лицима. Такође је, у оквиру
могућности нормираних чланом 7.Закона о државном премеру и
катастру о сходној примени Закона о основама својинскопрваних
односа на питања уписа стварних права, лице чија су права
повређена погрешним уписом имало на располагању судску заштиту
у својинском спору. Прописани, прво петогодишњи, потом
десетогодишњи рок за исправљање грешака, пропуста и недостатака
није био лимитирајући за исправљање грешака у већ донетим
решењима а тичу се очигледних нетачности у именима или
бројевима, писању или рачунању и сл, када су оне отклањане
применом одредаба ЗУП-а.

Закон о поступку уписа у катастар непокретности и водова чл.51ст.1.

увео је могућност исправљања грешака у уписаним стварним
правима без обзира на период који је протекао од погрешног уписа.
Укидање законског рока за покретање постука подразумева да се у
овој процедуралној форми могу кориговати и грешке за које је
ранијим прописама постојало временско ограничење, попут одредаба
Закона о државном премеру и катастру и уписима права на
непокретностима, где је по мишљењу Републичког геодетском завода,
протеком рока у време његово важења, без обзира што је каснији
пропис Закона о државном премеру и катастру утврдио дужи
временски интервал, и странкама државном органу надлежном за
покретање поступка по службеној дужности, било онемогућено
поступање у таквим ситуацијама. Грешке у уписаним стварним
правима на непокретностима не могу се исправити ако нема
сагласности лица које је после погрешног уписа, уписало своје право
сматрајући податке катастра непокретности истинитим и потпуним,
у складу са начелом поуздања (чл.51.ст.4. Закона о поступку уписа у
катастар непокретности и водова). Правило се има тумачити у смислу
да за ситуације када је пропуст у упису стварног права начињен у
поступку оснивања катастра непокретности, придавањем својства
имаоца права лицу које за то не испуњава услове, не захтева се
његова сагласност за доношење позитивног решења у корист лица
које за то испуњава услове, без обзира на постојање пропуста у
односу на више од једног имаоца права према подацима који су
вредновани приликом оснивања катастра непокретности.

ПРАКСА

Републички геодетски завод одлучујући по жалби на решење Службе

за катастар непокретности Неготин 952-02-9-9-79/2015 о исправци
грешке у уписаним правима на непокретностима, заузео је
15.7.2020.г. налази да је ''решење донето у одржавању катастра
непокретности 2011.г. (ако је њиме наводно узрокована грешка у
уписаним правима) '' стекло правоснажност, а из којих разлога је
погрешна оцена првостепеног органа да се у конкретној управној
ствари грешка у погледу уписаног носиоца права својине може
исправити у смислу одредбе чл.137. Закона о државном премеру и
катастру, а који не представља ванредни правни лек, којим је
дозвољено мењање одлука које су стекле правоснажност... нису
испуњени услови за исправку грешке у смислу одредбе чл.137.
Закона о државном премеру и катастру, будући да је предметни упис
права својине извршен у поступку одржавања катастра
непокретности и да је решење којим је упис дозвољен стекло
правоснажност, те се исто може изменити само ванредним правним
средством''. Зато је другостепени орган мериторно одлучио
обуставити поступак исправке грешке. Чланом 137.ст.2. предвиђено
је да се ''грешке, недостаци и пропусти о уписаним стварним
правима на непокретностима могу исправити у року од 5 година од
дана уписа у одржавању катастра непокретности, или у року од пет
година од дана почетка примене катастра непокретности''. Став
другостепеног органа да се грешка не може исправити уколико је у
поступку одржавања катастра непокретности донето решење које
има својство правноснажности није на закону заснован. Бројне
одлуке истог органа донете у жалбеним поступцима против решења
из проступака за исправку грешака такође су засноване на таквој
премиси. Тако је, примера ради, решењем 07-3 Број 952-02-23-
7277/2017 од 15.01.2019.г. одбијена жалба против одлуке РГЗ СКН
Неготин 952-02-3985/2013 од 31.8.2017.г. којом је одбијен захтев за
исправку грешке.

Тврдња да се решењем о исправци грешке не уклања из правног

поретка решење о упису промене, није релевантна за наведени случај
будући да се оспореном првостепеном одлуком не ставља ван снаге
то решење, него се одлучује о исправци уписа у јавној евиденцији-
иначе прописано као начин стицања права- али је индикативна за
формат правног дејства управног акта донетог у поступку за
исправку грешке начињене решењем о дозволи уписа промене у
стварном праву, подводивим под појам грешке, прво из чл.137
Закона о државном премеру и катастру, а данас по чл.51. Закона о
поступку уписа у катастар непокретности и водова. Решење о
дозволи уписа промене у катастру непокретности је управни акт
којим се у редовној процедури одлучује да ли су испуњени законски
услови да одређена приватна или јавна исправа, или пак закон, буду
прихваћени као валидни, најчешће са формалноправне стране,
основи стицања, престанка или ограничења стварних права. Основне
законске претпоставке за дозволу уписа су: 1. да је непокретност на
коју се право односи већ уписана у катастру непокретности или је
исправа за упис непокретности приложена истовремено са захтевом
за упис права; 2. да је лице из чијег права проистиче право стицаоца
већ уписано у катастру непокретности или је уз захтев приложена
исправа која доказује правни континуитет између њега и уписаног
претходника; 3. да исправа за упис садржи податке о предмету
промене према подацима катастра непокретности; 4. да је исправа за
упис у прописаној форми и са садржајем неопходним да би
произвела такво правно дејство, према законским критеријумима за
приватне и за јавне исправе... Када решење о дозволи промене у
катастру непокретности ступи на снагу, извршава се упис стварног
права. Један од могућих разлога прибегавања процедури исправке
грешке у уписаном праву је да решењем о дозволи уписа промене
јесте погрешно утврђена испуњеност законских претпоставки: да је
исправа ваљани основ стицања права и на непокретностима које
њоме нису обухваћене, производи дејство у односу на обим уписаног
права различит од оног у њој садржаног, да је исправи означен
стицалац права различит од оног наведеног у решењу... Тада постоје
два начина отклањања несагласности. Један је уклањање незаконитог
решења из правног поретка путем некога од правних инструмената
предвиђених Законом о општем управном поступку. Други јесте
доношење решења о исправци грешке у уписаном праву, када ће
бити извршен исправан упис на основу новог првостепеног управног
акта донетог од стране истог органа који је надлежан и за
одлучивање у редовном поступку о испуњености услова за дозволу
уписа. У овом другом случају не уклања се из правног поретка
управним актом супротног садржаја незаконито решење о дозволи
уписа промене, већ се, са могућом правном претпоставком да је
његово правно дејство исцрпљено уписом, како се испоставило-
погрешним, оно третира једино као нека врста процесног
континуитета између, сагласно његовом садржају, погрешно
уписаног стварног права и права на исправку грешке установљеног
новим решењем којим је установљена испуњеност законских
претпоставки за њену корекцију. Са оваквим становиштем смели
бисмо рећи да је усклађено мишљење РГЗ заступљено у решењу 952-
02-23-392/2016 од 28.3.2016.г, да се у оквиру исправљања грешке у
катастру непокретности не може вршити поништај, тј. уклањање из
правног поретка коначних и правноснажних решења о упису
стварних права, већ ће се стављање ван снаге истих аката може
вршити само применом ванредних правних средстава прописаних
ЗУП-ом. Могуће је претпоставити да истодобно буду покренути и
поступак уклањања из правног поретка решења о дозволи уписа
промене по ванредном правном средству предвиђеном ЗУП-ом и за
исправку грешке у уписаним правима по Закону у поступку уписа у
катастар непокретности и водова. Уколико исход оба поступка буде
идентичан у смислу да је утврђена незаконитост поступања тако да
исправа о стицању стварног права није подобни основ за упис, било
које од њих може бити основ корекције грешке у уписаном праву
враћањем на стање пре спроведене промене или другачијим уписом
промене у односу на исправом означеног правног претходника, а у
корист законитог стицаоца. Одлуке по ванредним правним лековима
предвиђеним ЗУП-ом тј, како их закон дефинише донете у ''посебним
случајевима мењања и уклањања решења'' могу бити темељене на
далеко ширем спектру разлога него што је то изводљиво у случају
покретања поступка за исправку грешке у уписаном праву, што чини
оправданим прибегавање некима од њих и када иначе једноставнија
процедура исправке грешке не уроди плодом, све уз вођење рачуна
да за одређене установе прописане ЗУП-ом постоје лимити у форми
законских рокова или испуњењу других услова за покретање процеса
по ЗУП-у.

Везано за процедуру одлучивања у поступку за исправку грешке,

Законом о поступку уписа у катастар непокретнсоти и водова
предвиђено је да, изузетно од ст.1. члана 37. по коме је усмена
расправа искључена из поступка уписа у катастру непокретности,
приликом процедуре исправљања грешака, недостатака и пропуста у
подацима о непокретностима и уписаним стварним правима,
сагласно члану 51, може се одржати усмена расправа ако је то
потребно ради утврђивања одлучних чињеница и околности од
значаја за разјашњење ствари (ст.2.). Ова норма садржи и одредницу
да се усмена расправа изузетно одржава и приликом исправљања
грешака ''у уписаним другим правима''. Правилником о катастарском
премеру и катастру непокретности предвиђено је- чл. 155.ст.2.
регулисано је да Служба у поступку исправке, пре доношења
решења, одржава усмену расправу кад је то корисно за разјашњење
ствари, кад се брише или мења уписано право, односно у другим
случајевима прописаним законом, изводи геодетско мерење на
терену и друга доказна средства прописана законом, ценећи упис и
прописе који су важили у време настанка грешке. По ст.3, у случају
кад се брише или мења уписано право физичком лицу које је умрло
или правном лицу које је престало да постоји, усмена расправа
одржава се у присуству наследника, односно правних следбеника тих
лица. Закон о општем управном поступку садржи одредбу да се
усмена расправа заказује када у поступку учествују противне стране
или када мора да се изврши увиђај или саслуша сведок (чл.109.ст.1.),
а може бити одржана, по процени службеног лица, увек када је то
корисно за разјашњење управне ствари (чл.109.ст.2.). Обзиром да се
ЗУП примењује на поступање у свим управним стварима, а да се
поједина питања поступка могу посебним законом уредити само ако
је то у појединим управним областима неопходно, под условом да је
сагласно са основним начелима ЗУП-ом одређенима, ако се тиме не
смањује ниво заштите права и правних интереса странака
зајемчених овим законом, норме општег управног поступка
приоритетно су у примени по питању утврђивања потребе за
одржавањем усмене расправе приликом одлучивања о исправци
грешке у уписаном стварном праву.

Нацрт закона о поступку уписа у катастар непокретности и водова,

чл.50.ст.1. садржао је одредницу идентичну сада важећем чл.37.ст.2.
у склопу регулисања института усмене расправе-''грешке се
исправљају и у уписаним стварним и другим правима'' и одредницу
чл.52.ст.1. (чл.51.ст.1.у усвојеном тексту закона) која даје законски
оквир компетенције кроз дефиницију ''исправљања грешака'' по којој
се грешке исправљају, када су права у питању, искључиво ''у
уписаним стварним правима''. Након јавне расправе о нацрту
закона, није прихваћена примедба Службе за катастар
непокретности Неготин изнета 08.8.2917. под тачком 12
''Несагласност формулација чл.50.ст.1. и чл.52.ст.1. нацрта''. Без
обзира на тај очигледни пропуст законодавца да се у одредби о
процедури исправљања грешке евидентира ''проширена
компетенција'' и за ''друга права на непокретностима'' изузев
стварних, док се приликом дефинисања предмета поступка
исправљања грешака те ситуације искључују, како је претходно
појашњено, тврдо остајање при међусобно неусаглашеним
формулацијама, осим као сведоченатво о номотехничкој вештини
креатора текста (међу којима је улогу лидера имала невладина
организација НАЛЕД- Национална алијанса за локални економски
развој), служи и као ослонац тумачењу да овај институт има шири
домен од оног наведеног у чл.51.ст.1. Закона о поступку уписа у
катастар непокретности и водова, што подразумева већи степен
заштите имовинских права и доследније поштовање прокламованих
законских начела.

Прописи

Закон о основама својинскоправних односа ("Сл. лист СФРЈ", бр. 6/80 и

36/90, "Сл. лист СРЈ", бр. 29/96 и "Сл. гласник РС", бр. 115/2005 - др.
закон)
Закон о промету непокретности (''Службени гласник Р.Србије '', бр. 93/2014,
121/2014 и 6/2015)
Закон о планирању и изградњи (''Сл.гласник Р. Србије'', бр.72/2009,
81/2009, 24/2011, 132/2014, 145/2014, 83/2018, 31/2019, 37/2019,
9/2000)
Закон о општем управном поступку (''Сл. гласник Р.Србије'', бр. 18/2016,
95/2018)
Закон о поступку уписа у катастар непокретности и водова "Службени
гласник РС", бр. 41 од 31. маја 2018, 95 од 8. децембра 2018, 31 од 29.
априла 2019, 15 од 24. фебруара 2020.
Закон о државном премеру и катастру ("Службени гласник Р.Србије", бр.
72/2009, 18/2010, 65/2013, 15/2015 и 96/2015 ).
Правилник о катастарском премеру и катастру непокретности „Службени
гласник Р.Србије”, број 7 од 29. јануара 2016.
Закон о државном премеру и катастру и уписима права на
непокретностима (''Сл.гласник Р.Србије'' бр.83/92, 53/93, 67/93, 48/94,
12/96, 25/96, 34/01, 25/02 и 101/05)
Закон о премеру и катастру земљишта (''Сл.гласник СРС'' 11/76...24/1984)
Закон о извршењу и обезбеђењу (''Сл.гласник Р.Србије'' 106/2015...54/2019)

Литература
Андрија Гамс, Основи стварног права, Научна књига Београд 1971.г.
Стеван Лилић, Управно право и Управно процесно право, Правни факултет
Универзитета у Београду 2012.г.
Зорица Томић, Србислав Цвејић, Провођење промена у катастру земљишта,
упуство РГЗ Београд 1999.
Речник српскохрватског књижевног и народног језика књига 3, Српска
академија наука и уметности Београд 1966.

Одлуке, расписи, упутства, акти

Решење Републичког геодетског завода 952-02-22-24923/2016 од

15.7.2020.г. Архива Службе за катастар непокретности Нгеотин
Решење РГЗ Службе за катастар непокретности Неготин 952-02-9-79/2015
од 06.8.2015.г. Архива Службе за катастар непокретности Неготин
Решење 952-02-23-392/2016 од 28.3.2016.г, извод у ''Билтену катастарско
правне праксе'' бр.5 РГЗ Београд јул 2010, с.12-13

Решење РГЗ 07-3 Број 952-02-23-7277/2017 од 15.01.2019.г. Архива Службе

за катастар непокретности Неготин

Нацрт закона о поступку уписа у катастар непокретности и водова,

страница Министарства грађевинарства, саобраћаја и инфратсрукутре,
приступљено 09.9.2020.г.
Примедбе и сугестије Службе за катастар непокретности Неготин на текст
нацрта Закона о поступку уписа у катастар непокретнсоти и водова,
08.8.2017.г, адресирано на Републлички геодетски завод и на НАЛЕД-
Националну алијансу за локални економски развој- невладина организација
која је била модетатор расправе и једна од главни актерра израде текста
нацрта- архива РГЗ СКН Неготин.

Решење РГЗ СКН Неготин 952-02-3985/2013 од 31.8.2017.г. Архива Службе

за катастар непокретности Неготин

*Шира верзија текста публикованог у: ''Избор судске праксе'' бр.7-8/2021 Глосаријум

Београд
https://www.ebay.com/itm/RRR-1844-Srpski-Gra-anski-Zakonik-Civil-Code-Laws-
Serbia-Kara-ordjevic-Goverment-/401133054011

ПРАВО ЗАКУПА И КАТАСТАР НЕПОКРЕТНОСТИ

Право које имаш на туђој ствари не слаби,

ма колико власника она пром'јенила
-Општи имовински законик за Књажевину Црну Гору
чл.1019-
АПСТРАКТ: Предмет овог рада је приказ и анализа процесних и
материјално правних норми везано за закуп и упис права по тот
основу у катастру, уз коментар управне праксе Републичког
геодетског завода.
КЉУЧНЕ РЕЧИ: Закуп, стварна права, облигациона права, упис,
катастар непокретности, управни поступак

Увод

Катастар непокретности јесте основни и јавни регистар који садржи

просторне и описне податке о непокретностима, податке о стварним
правима на њима, као и другим правима и чињеницама чији је упис
у катастар предвиђен законом. Према начелу јавности, односно
публицитета из Закона о поступку уписа у катастар непокретности и
водова, подаци катастра су јавни те се нико не може позивати на то
да му подаци уписани у катастру нису били или нису могли бити
познати, нити то може доказивати. Једно од права која се уписују у
катастар непокретности јесте право закупа. Током важења прописа о
овом јавном регистру, постојала су различита законска одређења, по
једнима да је то стварно право, одакле би се имало сматрати да се
оно, као и друга стварна права на туђим стварима, стиче уписом у
катастар непокретности, по другим да је то облигационо право које
се такође уписује у катастар непокретности, без обзира што то није
прописано као начин стицања права (довољна је сама сагласнот
воља, некада и предаја закупљене ствари у посед), када се уписом
таквом правном послу даје публицитет из којег проистиче већи
корпус закупчевих права. Како је законски услов за упис стварних
права постојање уговора у писаној форми на коме су потписи
оверени, уз безусловну и неорочену дозволу уписа издату од стране
отуђиоца права, а везано за упис облигационих права Закон о
поступку уписа у катастар непокретности и водова, нити Закон о
државном премеру и катастру, не садржи посебне норме, поставља
се питање у којој форми треба бити сачињена исправа о закупу да би
она били валидни основ уписа у јавни регистар непокретности и
права на њима. Закони којима се регулише закуп, као ни Закон о
облигационим односима, не садрже одредбе о обавези овере потписа
на исправама о правном послу (изузев у изузетним прикилама, што
ће бити предмет даљег излагања), Закон о јавном бележништву не
сврстава закуп у правне послове за чију пуноважност је предвиђена
обавеза да буде закључен у форми јавнобележничког записа нити
прописује солемнизација нејавне исправе о таквом правном послу.
Изузев катастра непокретности, у циљу заштите права закупаца и
веће правне сигурности, постоји и регистар закупаца на неодређено
време у становима грађана, задужбина и фондација који води
јединица локалне самоуправе у складу са посебним законом из
2015.г, затим водни регистар у склопу којег и подаци о водном
земљишту и водним објектима, корисницима, по Закону о водама, у
компетенцији одређеног јавног предузећа, потом и војни катастар
као основни службени регистар о војним непокретностима и
непокретностима стамбеног фонда и стварним правима на њима, уз
могућност уписа закупа у форми забележбе чињенице која се односи
на непокретност и права на њој, онда Евиденција јавних и
блоковских склоништа... У правном поретку егзистирају и поједине
норме којима се већа правна заштита пружа уговорним односима
овакве врсте уколико проистичу из исправа на којима су ''потписи
уговарача оверени у складу са законом'', као што је то случај са
Законом о извршењу и обезбеђењу.

У даљем излагању указаћемо на правне оквире регулисања

института закупних односа и преиспитати њихово значење у
контексту прописа који уређују катастар непокретности, што за циљ
има сагледавање потреба за уједначавањем управне праксе у таквим
ситуацијама, уз наглашавање неопходности придавања правним
последицама уписа значаја примереног постојећим законским
решењима и потребама сигурности правног поретка.

Историја

У римском праву постојало је мишљење: ''Купопродаја и закуп имају

толико сличности, да се у неким случајевима може поставити питање
да ли је реч о купопродаји или о закупу. Такав ће бити случај ако је
нека ствар дата у вечити закуп, што се дешава са градским
земљиштем које се даје под условом да не постоји право његовог
одузимања нити од закупца нити од његових наследника докле год
буде плаћена закупнина. Ипак, ово ће пре бити закуп него
купопродаја'' (Гај, II-145; 1982, 215-216). Везано за правне односе
поводом коришћења непокретности у оптицају су били дугорочни
закуп земљишта, укључујући изградњу зграда на туђем земљишту на
основу уговора о закупу али и закуп државних пореза (Милошевић,
2009, 299; Гај, IV-28; 259). У закуп је могла бити дато и право утемељено у
личној службености доживотне употреба куће -habitatio (Паунд 2000,
III-93).

Према Теодору Тарановском, закуп у немањићкој држави односио се

углавном на земљу, при чему је предмет уговора могла бити само
земља коју је повлашћени господар обрађивао у својој режији, док је
једини забележени случај да се црквена земља издавала у закуп
евидентан у хрисовуљи којом су цркву Св.Николе на Пишни под
Кожљем цар Стефан Душан и краљ Урош ''записали до живота
серском митрополиту Јакову''. (1996, 659). Током османске управе
мноштво тапија издато је за закуп риболовних подручја на Дунаву у
регији Ђердапа, међу којима је, једна од старијих, из 1582/1583.г: ''...
Кадија Фетислама, онај који се моли за вас, Мевлана Бедредин,
послао је представку о томе да је особа по имену Хусејин син Мемија,
становник Фетислама, дошао [на шеријатски суд] и закупио мукату
четвртине рибе моруне која се налази у видинском санџаку, а која је
од првог дана рамазана 989. године (29. IX 1581.) била под
одговорношћу Јеврејина по имену Аврахам за 150000 акчи. Хусејин
је, под условом да за време док држи поменуту мукату редовно
полаже рачун и уз повећање од 10000 акчи, закупио на три године за
160000 акчи...Поменути закупац, Хусејин је у складу са представком
и копијом сиџила фетисламског кадије Мевлане Бедредина, замолио
закуп речене мукате с тим да [плати] 10000 акчи више [у односу на]
ранији. Међутим, када се погледало у дефтер муката који се налази у
царској благајни, утврђено је да су неке мукате продате другим
закупцима, и да није могуће дати [речену мукату] коју је он замолио.
Зато је поменути закупац Хусејин, дошао на високи Диван и замолио
милост да му се изда часни берат о томе да је примио и узео у закуп
[речену мукату] на три године за 160000 акчи, пошто је [платио]
10000 акчи више у односу на већину претходних закупаца.
Заповеђено је да му се изда берат у складу са изложеним. 18. реџепа
991. године. (7. VIII 1583)'' (Амадеоски 2006, 278-280). Из 1779/1780
потиче тапија за гарду Аловиште [горњи део Демир Капије, уз
Пиринчано острво] у чијем се уводном делу децидно наводи како се
ради о сегменту фетисламске мукате припадајућем ''часним
вакуфима Царског имарета који је у богоугодне сврхе подигао у
близини царске џамије Велике Аја Софије у Истанбулу покојни и
блаженопочивши Султан Махмуд-хан Газија'' (Бојанић Лукач, Катић
2005, 40). Из њеног садржаја да се сазнати како је могуће за једну
гарду имати истодобно више издатих и важећих тапија, у овом
случају кроз назнаку да је Хасан-ага, син Хаџи Хусејин аге, ''један
део [четвртину закупних права] притежавао самосталном тапијом'',
те да је шеријатски суд уважавао уступања права уговореног закупа
гарде и по основу доброчиног располагања- угвором о поклону, овде
поводом прославе обрезивања (Бојанић Лукач, 2005, 40-41). У
српском правном систему дуго времена, па и по основу законодавних
решења из 1850.г, био је на снази ранији турски тапијски систем,
чије је важење пролонгирано и Законом о издавању тапија из 1929. и
1930.г, међутим ту није постојала могућност истодобног важења
више тапија за исту непокретност, већ је једино у случају да се врши
пренос тек једног дела некретнине, тај део постајала нова
непокретност за коју се мора тражити посебна тапија, док се ранија
тапија утолико смањује (Гамс 1971, 229). Евидентно је тапија из
1779/80 јавна исправа у смислу потврде правног посла, чији домен
није лимитиран правима о деривативном стицању некретнине у
српском систему. Закупљена риболовна места односно гарде могли су
бити предмет даљег промета између легитимних закупаца и нових
стицалаца по основу поклона или куповине, односно наслеђем.
Термин закуп могао би корен имати у истоименом изразу српског
језика за ''овладати сасвим нечим, неким''. У старијим правним
изворима, као и у свакодневном говору, употребљавани су и
''кирија'', ''аренда'' и ''најам'' са истоврсним значењем . Грађански
законик Краљевине Србије од 25.марта 1844.г (у даљем тексту: СГЗ),
параграф 679. има норму да ''кирија и закуп није ништа друго него
продаја употребљења'', при чему се ''закуп о ствари, која се без труда
и рада употребити даје, зове кирија, као што се дају куће и
покућство, и друге подобне ствари; о ствари пак, која се с трудом
употребљава и ужива, зове се обично закуп или аренда, као о
њивама, пољским миљковима, или о стоки''- параграф 678. ''Погодба
је одмах готова и употребљење ствари купљено, како се уговарајуће
стране сложе за ствар и цену''- параграф 680. За разлику од СГЗ,
Општи имовински законик за Књажевину Црну Гору 1888.г. појмом
''најам'' обухвата и кирију као назив истог уговора чији су предмет
''ствари'', док је закуп име правног посла којим се ''земља и ствари
које какве плодове носе узимају на коришћење''-чл.877 и 878.
Законом о земљишним књигама Краљевине Југославије од 1.јула
1930.г, увођењем земљишнокњижног уписа права закупа, као
генерични појама за ''најам'' и ''закуп'' наведено је ''право порабе''-
употребе, с тим да ''код укњижења или предбележења права порабе
није потребно навести своту у сврху обезбеђења накнаде штете, која
би могла настати по прописима Грађанског законика''- параграфи 9
и 19. У том смислу, посматрано из визуре ововременог законодвства,
ова врста права- употребе- има и додирних тачака са правом
употребе као личног плодоуживања, или са правом коришћења
ствари у јавној својини.

Закуп непокретности у светлу законских решења и управне

праксе

У савременој правној теорији преовлађује становиште да је закуп

правни однос облигационо правне природе, али да предајом ствари
ималац стиче непосредну фактичку и правну власт на ствари,
закуподавцу преостаје посредна државина, чиме се закупчево право
приближава стварним правима коришћења. Закупац може право
коришћења супротставити не само закуподавцу, него и свим трећим
лицима која своја права на закупљену ствар изводе из
закуподавчевог права својине (Станковић, Орлић 1999, 295-299).
Коментаришући одредбе Закона о пословним зградама и
просторијама од 22.9.1965.г. (пречишћен текст ранијег закона од
23.6.1959.г.), Андрија Гамс налази да закуп има стварноправно
дејство, будући да тај закон примењује начело деривативности
стицања стварних права путем titulusa и modusa acquirendi,
додуше ограничено тако што каснији уговарач који се пре уселио,
стиче закуп само ако је савестан тј. није знао нити морао знати за
ранији уговор о закупу (1971, 121). Михаило Константиновић у
Скици за законик о облигацијама и уговорима појам закупа одређује
као уговорни однос којим се закуподавац обавезује да преда одређену
ствар закупцу на употребу, а овај да му за то плаћа одређену
закупнину, при чему употреба обухвата и уживање ствари
(прибирање плодова, ако није друкчије уговорено; закуп земљишта и
зграда не може бити закључен за дуже од 12 година, у супротном се
своди на најдуже време дозвољено законом; у случају отуђења ствари
која је пре тога предата неком другом у закуп, прибавилац ствари
ступа на место закуподавца и не може захтевати од закупца да му
преда ствар пре протека времена за које је закуп уговорен; за обавезе
из закупа према закупцу одговара преносилац као солидарни јемац;
ако је ствар о којој је закључен уговор о закупу предата прибавиоцу,
а не закупцу, прибавилац ступа на место закуподавца само ако је
између закуподавца и прибавиоца уговорено да прибавилац
преузима закуподавчеве обавезе из уговора о закупу (1969, 163-164).
Законом о облигационим односима прописане су норме о уговору о
закупу, које нису у примени на закупе уређене посебним прописима.
Уговором о закупу обавезује се закуподавац да преда одређену ствар
закупцу на употребу, а овај се обавезује да му за то плаћа одређену
закупнину. Употреба обухвата и уживање ствари (прибирање
плодова), ако није друкчије уговорено или уобичајено. У случају
отуђења ствари која је пре тога предата неком другом у закуп
прибавилац ствари ступа на место закуподавца те после тога права и
обавезе из закупа настају између њега и закупца. Прибавилац не
може захтевати од закупца да му преда ствар пре протека времена
за које је закуп уговорен, а ако трајање закупа није одређено ни
уговором ни законом, онда пре истека отказног рока. Кад је ствар о
којој је закључен уговор о закупу предата прибавиоцу, а не закупцу,
прибавилац ступа на место закуподавца и преузима његове обавезе
према закупцу ако је у моменту закључења уговора о отуђењу знао за
постојање уговора о закупу. Прибавилац који у моменту закључења
уговора о отуђењу није знао за постојање уговора о закупу, није
дужан предати ствар закупцу, а закупац може само тражити накнаду
штете од закуподавца. За прибавиочеве обавезе из закупа према
закупцу одговара преносилац као солидарни јемац.

Приликом разматрања оправданости сврставања закупа у

облигационо или стварно право, Оливер Антић налази да то зависи
од избора критеријума, у конкретном случају једнако применљиви,
''нпр.закуп непокретности са уписом у јавне књиге може се
третирати и као облигационо право јер је, пре свега, уговор, али и
као стварно право, јер делује према свима'' (2011, 30). Круцијална
разлика између две врсте права лежи у: 1.начину стицања; 2.
правном дејству- својина, као и друга стварна права на
непокретностима, стиче се уписом у катастар непокретности, закуп
по правилу не, с тим да се извесна подударност по питању ефеката
уписа у катастар и једног и другог правног односа огледа у дејству и
према трећим лицима, уз особеност у односу на својину да закупац
као сингуларни сукцесор тек делимично стиче права претходника
(ако изузмемо подзакуп посматрано у односу на закупца) који и даље
задржава за себе део права, а тај пренос нема апсолутно својство
трајности и његовим престанком право претходника се успоставља у
ранијем обиму. За разлику од транслативног преноса, иначе
присутног и приликом промета потраживања (цесија) и промета
својине, код закупа је у питању конститутивни пренос: власник на
свом праву својине конституише уже право у корист закупца,
уосталом као и код конституисања плодоуживања и употребе као
стварних права (Станковић, Водинелић, 2007, 135). Очито да то није
особени елемент чијим постојањем би закуп непокретности био
изузет из корпуса стварних права. У нашем правном поретку
дешавало се да вољом законодавца, једно време право закупа буде
стварно, а друго време облигационо право, какав је случај са
Законом о државном премеру и катастру. Поред прописа о катастру
непокретности који данас закупу придају карактер облигационог, не
стварног права, исто је учињено и кроз одредбе Закона о промету
непокретности (пренос права својине и пренос права коришћења
уколико се ради о јавној својини) и Закона о основама својинско
прваних односа (''Стицање, заштита и престанак права својине,
права службености, права стварног терета и права залоге уређују се
законом''- чл.7). где он није уврштен у корпус стварних права која
ти прописи третирају.

Закон о јавном бележништву, чл.93. набрајајући ''нарочито'' које

приватне исправе се потврђују наводи: уговор о промету
непокретности, уговор о хипотеци и заложна изјава, уговор којим се
заснивају стварне и личне службености, чиме се исцрпљује сегмент
стварних права на непокретностима. У уводном ставу овога члана
наведено је да јавни бележник солемнизује (потврђује) приватне
исправе када је то законом одређено, о чему би се, у односу на право
закупа, могло говорити на примеру уговора о закупу лучке
инфраструктуре и супраструктуре, када он мора бити закључен у
оквиру уговора о обављање лучке делатности према одредбама
Закона о пловидби и лукама на унутрашњим водама.

Првобитно су уписи права дугорочног закупа на период од десет и

више година вршени у катастру непокретности сагласно одредбама
Закона о државном премеру и катастру и уписима права на
непокретностима. По накадно усвојеном чл. 58е у питању је
облигационо право које се (по чл.58 ђ.) уписује у Г лист листа
непокретности, као терет на непокретности. Сагласно слову овог
закона, неовисно о томе јесу ли у питању стварна права или
таксативно побројана облигациона права (право дугорочног закупа,
уговорно право прече куповине, право откупа и прекупа), права се
стичу, преносе, ограничавају и престају уписом у катастар
непокретности, при чему је (у случају више упис права) јаче оно
право које је раније уписано. Оно има правно дејство према трећим
лицима од дана уписа.

Потоњим, новим законским решењем, чланом 77. Закона о

државном премеру и катастру (''Сл.гласник РС'' 72/2009) у оквиру
стварних права која се уписују у катастар непокретности, било је
сврстано и право закупа, да би изменама закона, увођењем чл.77б. о
упису облигационих права укључујући закуп, у чл.77. била
ревидирана формулација о праву закупа као стварном праву тако
што, уместо раније постојеће, стоји: ''право закупа грађевинског
земљишта ради изградње''-''Сл.гласник РС'' 96/2015. Ове одредбе
престале су да важе 8.6.2018.г. ступањем на снагу Закона о поступку
уписа у катастар непокретности и водова. Одредбом чл.8.ст.1. новог
закона регулисано је да се у катастар непокретности, као ''друга
стварна права'' уписују право коришћења непокретности, односно
својство корисника у случајевима предвиђеним законом, право
службености, хипотека и друга стварна права на непокретностима
прописана законом. Закуп је наведен у склопу облигационих права
која се могу уписати, скупа са уговорним правом прече куповине и
другим облигационим правима чији је упис предвиђен законом-
чл.10. Правилником о катастарском премеру и катастру
непокретности (''Сл.гласник РС'' 7/2016, 88/16), чл.143, насловљен
''промена настала стицањем права закупа'', наведено је да је елемент
уписа и ''податак о исправи за упис''. Норма о томе позиционирана
је између чланова закона који регулишу упис стварних права
(након својине и права коришћења, а пре државине, службености).
Везано за грађевинско земљиште, Закон о планирању и изградњи из
2003.г. предвиђао је закуп ''осталог неизграђеног грађевинског
земљишта'' у државној својини ради изградње, а закуп неизграђеног
''јавног грађевинског земљишта'' на одређено време до привођења
планираној намени. Закуп грађевинског земљишта, за који је
Законом о државном премеру и катастру- измене и допуне из 2015.г.
изричито наведено да има третман стварног права, регулисан је
Законом о грађевинском земљишту из 2009.г. Њиме је, поред осталог,
предвиђено (чл.98), уколико се промени власник објекта изграђеног
на грађевинском земљишту у јавној својини, које се користи по
основу уговора о закупу, закуподавац ће, на захтев новог власника,
изменити уговор о закупу, тако што ће на место дотадашњег закупца
ступити нови власник објекта... закуподавац закључује са новим
власником објекта уговор о закупу, који по потписивању представља
основ за промену уписа закупца у јавној књизи о евиденцији
непокретности и правима на њима. У датом случају уговор о закупу је
прописани начин стицања права, попут преосталих стварних права
на непокретностима, за шта је неопходна форма писаног уговора са
овереним потписима уговарача и безусловном и неороченом дозволом
уписа у катастру непокретности, како налаже Закон о државном
премеру и катастру за упис стварних права. Уколико је на
земљишту у јавној својини постојало право коришћења, не закупа,
онда је преносом права на објекту вршен и пренос права коришћења
на земљишту, без потребе закључења другачијег уговора, јер је
Законом о промету непокретности из 1998.г одређено да се преносом
права својине на згради преноси и право коришћења земљишта које
служи за редовну употребу зграде и на земљишту на коме се зграда
налази-чл.3.ст.2. Престанком важења овог и ступањем на снагу
Закона о промету непокретности из 2014.г, нема потребе за
закључењем новог уговора о закупу земљишта на коме се налази
продати објекат. По чл.3.ст.3. овог закона, преносом права својине на
згради изграђеној на земљишту на коме власник зграде нема право
својине, већ само право коришћења или право закупа, преноси се и
право коришћења или право закупа на земљишту на коме се зграда
налази, као и на земљишту које служи за редовну употребу те зграде.
Де факто, у наведеном смислу, нема суштинске разлике између
правног статуса ''корисник'' и ''закупац'' грађевинског земљишта,
када се ради о упису промене по уговору којим је само зграда
стављена у промет.

Законом о поступку уписа у катастар непокретности и водова

одређено је да се уписом у катастар стичу, преносе, ограничавају или
престају право својине и друга стварна права на непокретностима.
Имајући у виду да закуп грађевинског земљишта ради изградње, у
смислу чл.77.ст.1. Закона о државном премеру и катастру (у примени
по чл.57.Закона о поступку уписа... ст.1, ст.2, уз резерву из ст.3.),
има карактер стварног права, за њега важе као општи услови за упис
из чл.87, да је уговор у писаној форми са овереним потписима
уговарача и да садржи безусловну и неорочену дозволу уписа у
катастру непокретности. О осталим врстама закупа речено је да се
уписују као облигациона права, што опет подразумева да она имају
правно дејство према трећим лицима тек уписом у катастар
непокретности. У ситуацијама када закључењу уговора о закупу-
јавна својина- мора претходити доношење управног акта надлежног
органа којим се одређеном лицу признаје право закључења уговора, и
то у форми јавне исправе за коју опште претпоставке подобности за
упис јесу да је правноснажна односно извршност, поставља се
питање јесу ли испуњености општих услова за обе исправе (и јавну и
приватну) претпоставке за упис права закупа, или је довољно да
постоји управни акт о давању земљишта у закуп, са својством
правноснажне и извршне исправе, при чему друга исправа- уговор о
закупу не мора бити са овереним потписима уговарача и безусловном
и неороченом дозволом уписа у катастар непокретности. За ситуације
доделе грађевинског земљишта у државној својини физичким лицима
ради изградње, неопходни су били и решење општине о додели и
уговор о међусобним правима и обавезама на коме су потписи
оверени код суда, и на томе се истрајава до данас па је тако Законом
о озакоњењу објеката, у случају да потписи на таквом уговору нису
оверени од стране суда, предвиђено да, под претпоставком постојања
решења о додели грађевинског земљишта (чл.10.ст.15.), ''ако се као
одговарајуће право на земљишту прилаже уговор о преносу права
коришћења који је закључен између тадашњег корисника земљиште
и подносиоца захтева који није судски оверен, по захтеву подносиоца
захтева, орган надлежан за имовинско- правне послове на чијој се
територији налази предметно земљиште, спроводи поступак и доноси
решење о престанку права коришћења дотадашњег корисника и
утврђује право коришћења у корист подносиоца захтева, а по
правноснажности тог решења орган надлежан за озакоњење објеката
га прихвата као доказ о одговарајућем праву на земљишту''
У ''Билтену катастарске праксе 9/2012'', у односу на проблем уписа
права закупа, били су заступљени следећи ставови: ''Питање: Упис
права закупа на пољопривредном земљишту врши се као упис другог
стварног права у Б листу. Међутим, програм предвиђа само упис
закупа грађевинског земљишта. Како поступити у том случају? Да
ли уговори о закупу пољопривредног земљишта треба да буду
оверени у суду? Одговор: У постојећем софтверу за одржавање
катастра непокретности право закупа пољопривредног земљишта
уписује се још увек у Г лист непокретности. Уговор о закупу
пољопривредног земљишта мора бити оверен од стране надлежног
органа.'' …''С обзиром да се упис права закупа врши на основу
решења о давању земљишта у закуп и уговора о закупу, тако је и за
брисање тог права потребно поднети решење којим је поништено
решење о давању земљишта у закуп и доказ да је уговор о закупу
раскинут.'' Према Закону о пољопривредном земљишту (''Сл.гласник
РС'' 62/2006... 95/2018), чл.66, ''на основу одлуке о давању у закуп
пољопривредног земљишта у државној својини, а по извршеној
уплати закупнине постигнуте на јавном надметању... и достављању
средстава обезбеђења за вишегодишње уговоре, Министарство и
закупац закључују уговор о закупу пољопривредног земљишта у
државној својини (ст.1.)''. Из реченог проистиче да кумулативна
испуњеност претпоставки подобности и јавне и приватне исправе за
упис јесте condition sine qua non уписа права закупа на
непокретностима у јавној својини у катастру непокретности, како у
сегменту када се (по тада важећем пропису постојао и закуп као
стварно право- закуп грађевинског земљишта ради изградње) ради о
стицању права закупа као стварног права уписом у катастар
непокретности, тако и када се уписује закуп као облигационо право,
који иначе правно дејтсво између закуподавца и закупца производи
закључењем уговора и предајом ствари у посед, а у односу на трећа
лица уписом у катастар непокретности. Законом о јавном
бележништву (''Сл.гласник РС'' 31/2011...106/2015) није изричито
предвиђено да правни посао уговор о дугорочном закупу буде
сачињен у форми јавнобележничког записа (чл.82), односно није
предвиђена солемнизација нејавне исправе о таквом правном послу
у смислу услова његове пуноважности (чл.93).

Законом о државном премеру и катастру, у оквиру општих услова за

упис стварних права, предбележбе и забележбе, прописано је да
исправа о правном послу, поред општих услова који важе за исправу
за упис, да би била подобна за упис, мора бити сачињена у писаној
форми уз оверу потписа лица између којих се исправа сачињава, ако
посебна форма исправе није прописана посебним законом
(чл.87.ст.1.т.1.). По питању претпоставки за упис облигационих
права овај закон не наводи нити опште нити посебне услове.
Мишљења смо да путем аналогије на те ситуације треба примењивати
одредбе о општим условима за упис стварних права, предбележбе и
забележбе у катастар непокретности, одакле би следило да уговори о
закупу непокретности, како би били подбни за упис у катастар
непокретности, морају бити сачињени у писаној форми уз оверу
потписа лица између којих се исправа сачињава. То значи и да
морају бири снабедевени безусловном неороченом изјавом правног
претхдоника о дозволи уписа како налаже чл.87.ст.1.т.2. истог
закона: De similibus ad similia eadem ratione procedendum est/ у
сличним случајевима поступати на исти начин, примерено начелу
''Где је исти разлог, ту треба да је исти закон''. Исти критеријум важи
и за преостале опште услове: да је непокретност већ уписана у
катастру непокретности или да су се за то стекли услови у време
подношења захтева за упис права (чл.84.Закона о државном премеру
и катастру); да исправа за упис гласи у односу на лице- закуподавца
у нашем случају, који је већ уписан као ималац права из којег
проистиче право давања у закуп или да је такво његово право
предбележено, уз могућност да доказ о томе буде приложен у форми
одговарајуће исправе уз захтев за упис права закупа (чл.85.ст.1. и
ст.1. и ст.2. Закона о државном премеру и катастру). Уколико се ради
о упису подзакупа, претходни општи услов у смислу чл.85. Закона о
државном премеру и катастру састојао би се у томе да је већ уписано
право закупа издаваоца непокретности у подзакуп или да је
истовремено са актуелним захтевом поднета исправа о том правном
послу (закупу).
Законом о поступку уписа у катастар непокретности и водова чл.10,
регулисано је да се у катастар непокретности '' м о г у уписати и
облигациона права, и то... закуп''. Реч ''могу'', изискује, везано за
закуп, додатно појашњење у смислу да се тиме може потврдити
како, по правилу, нема законске обавезе уписа овога права у
катастар непокретности, већ је то ствар воље уговарача или макар
стране која доноси одлуку о давању о закуп (када се ради о јавној
својини). Иначе, по начелу уписа из чл.60.ст.3. Закона о државном
премеру и катастру, од тренутка уписа ''облигациона права могу се
супротставити трећим лицима''. Начело уписа из новог закона не
садржи такву формулацију, али је неспорно ефекат по уписана
облигациона права идентичан, у ком првацу води и одредба чл.2.ст.3.
–''циљ закона и појмови'' из Закона о поступку уписа у катастар
непокретности и водова, по којој ''други појмови употребљени у овом
закону који нису ближе одређени имају значење наведено у Закону о
државном премеру и катастру''.`

Упис права закупа у катастру непокретнсти врши се према

одредбама Правилника о катастарском премеру и катастру
непокретности из 2016.г, чл.62.ст.1.т16. и чл.143.ст.1-3. Упис садржи
податке о имаоцу права закупа, трајању закупа, о исправи за упис,
без промене података о имаоцу права својине. Подзакуп се врши без
брисања права закупа. Право закупа, односно подзакупа, брише се
по захтеву, протеком рока или пре протека рока на основу исправе о
њиховом престанку.

Значај уписа у катастру непокретности посебно је апострофиран

одредбама Закона о извршењу и обезбеђењу: 1. Продајом
непокретности не престаје закуп на њој ако је уговор о закупу уписан
у катастар непокретности пре најстаријег заложног права на
непокретности или најстаријег решења о извршењу (чл.161.ст.1.); 2.
Ако непокретност није уписана у катастар непокретности, закуп
престаје продајом непокретности, осим ако је уговор о закупу
закључен у писаној форми и на којем су потписи уговарача оверени у
складу са законом, пре доношења најстаријег решења о извршењу
(чл.161.ст.2.); 3. Купац ступа у права и обавезе закуподавца; 4.
Продајом непокретности не престаје закуп стана на неодређено
време који је стечен према закону којим се уређује становање
(чл.162.ст.1.); 5. Купац ступа у права и обавезе закуподавца
(чл.162.ст.2.).

Пољопривредно и шумско земљиште и шуме као предмет

закупа

Право својине на пољопривредном земљишту подразумева обавезу

власника да обрадиво пољопривредно земљиште редовно обрађује и
примењује мере прописане законом о пољопривредном земљишту и
пратећим прописима. По том закону, чл.59.ст.2, уколико оно није
обрађено у претходном вегетационом периоду, министарство за ресор
пољопривреде може га дати у закуп физичком или правном лицу за
период до три године, уз плаћање закупнине власнику земљишта. По
питању закупа овај закон највише норми посвећује земљишту у
јавној својини Републике Србије (по Закону о јавној својини
пољопривредно земљиште у својини је Републике- чл.10.ст.6.).
Предмет закупа могу бити пољопривредно земљиште и
''пољопривредно земљиште које је у складу са посебним законом
одређено као грађевинско земљиште, до привођења планираној
намени''. Поступак давања у закуп спроводи надлежни орган
јединице локалне самоуправе. У случају да се након давања
земљишта у закуп промени власник, нови сопственик ступа на место
закуподавца а права и обавезе из закупа настају између њега и
''савесног закупца''. Одлука о давању у закуп доноси се по процедури
јавног оглашавања, на основу сагласности ресорног министарства,
при чему против одлуке о давању у закуп учесник има право жалбе
министарству или органу аутономне покрајине за послове
пољопривреде, за земљиште на подручју ове административне
јединице. Сагласно чл.66. Закона о пољопривредном земљишту, на
основу одлуке о давању у закуп пољопривредног земљишта у
државној својини, а по извршеној уплати закупнине и достављања
средстава обезбеђења за вишегодишње уговоре, Министарство и
закупац закључују уговор о закупу (ст.1.). ''Послове увођења у посед
закупљеног земљишта врши општинска односно градска управа у
сарадњи са надлежном пољопривредном инспекцијом и органом
надлежним за вођење послова јавне евиденције о непокретностима
односно геодетском организацијом, о чему се сачињава записник''-
чл.66.ст.4. ''Сарадња са органом за вођење послова јавне евиденције
односно геодетском организацијом, о чему се сачињава записник''
односи се на питања техничке природе, укључујући идентификацију
закупљене непокретности кроз мере и границе о којима податке
садржи катастар непокретности, по потреби омеђавање дела
непокретности на који се закуп односи. Могућа претпоставка за
настанак закупног односа у циљу обезбеђења закуподавчевог
потраживања за вишегодишње уговоре (''средства обезбеђења'' из
чл.66.ст.1) јесте и заложно права на непокретностима у власништву
закупца или трећег лица, следствено чему је упис заложног права у
катастру непокретности законска претпоставка за настанак закупног
односа, уколико је таква врста обезбеђења уговорена, па ни право
закупа, само по приложеном уговору и одлуци о давању у закуп не би
било довољан услов за то. На раскид уговора примењују се одредбе
закона о облигационим односима- чл.70.Закона о пољопривредном
земљишту.
Подзаконским актом у форми Правилника о условима и поступку
давања у закуп и на коришћење пољопривредног земљишта у
државној својини (акт Министарства пољопривреде, шумарства и
водопривреде) детаљно су разрађени односно прописани услови,
начин и поступак за остваривање права пречег закупа, као и
документација која се доставља уз захтев за остваривање права
пречег закупа, давање у закуп по основу права пречег закупа и путем
јавног надметања, као и ближи услови, начин и поступак давања на
коришћење пољопривредног земљишта у државној својини правним
лицима у државној својини регистрованим за послове у области
шумарства. Такође је формулисана дефиниција подзакупа као
''давање закупљеног пољопривредног земљишта на коришћење
другом лицу по било ком основу, укључујући уговор о пословно-
техничкој сарадњи који са трећим лицем закључи закупац који нема
пољопривредну механизацију неопходну за обраду тог
пољопривредног земљишта''.
Сагласно правилнику из 2017.г: 1. Одлуку о давању у закуп
пољопривредног земљишта у државној својини по основу права
пречег закупа доноси надлежни орган јединице локалне самоуправе
уз сагласност Министарства у складу са законом којим се уређује
пољопривредно земљиште –чл.11; 2. На основу правоснажне одлуке о
давању у закуп по основу права пречег закупа, а након извршене
уплате закупнине за прву годину закупа и достављања средства
обезбеђења плаћања за период закупа дужи од годину дана,
Министарство закључује уговор о закупу пољопривредног земљишта у
државној својини по праву пречег закупа са лицем које је остварило
право пречег закупа, који припрема јединица локалне самоуправе,
који је претходно потписан од стране закупца и достављен
Министарству. Уговор о закупу пољопривредног земљишта по праву
пречег закупа по основу сточарства закључен на период дужи од
годину дана, садржи и обавезу закупца да одржава број условних
грла на основу ког је закључио уговор, као и да сваке наредне године
од године у којој је закључен уговор, достави утврђену врсту и број
условних грла у складу са чланом 6. став 1. тачка 3) овог правилника.
Након правоснажности одлуке о давању у закуп (пречи закуп)
пољопривредног земљишта и плаћању закупнине, сматра се да је
пољопривредно земљиште дато у закуп (чл.12.ст.4.), с тим што
закупац може да уђе у посед након скидања усева претходног
корисника, односно закупца, а не пре почетка текуће агроекономске
године. По предаји уговора, ако закупац пољопривредног земљишта у
року од 15 дана поднесе захтев за увођење у посед јединици локалне
самоуправе, послове увођења у посед пољопривредног земљишта које
је дато у закуп врши се у складу са законом који уређује
пољопривредно земљиште- чл.12; 3. На поступак закључења уговора о
закупу пољопривредног земљишта у државној својини (закуп путем
јавног надметања) и увођења у посед сходно се примењују одредбе
члана 12. ст. 1, 3, 4. и 5. овог правилника- чл.29.

Изменама правилника из 2020.г. одредба да се након

правоснажности одлуке о давању у закуп земљишта и плаћању
закупнине, сматра да је земљиште дато у закуп, стављена је ван
снаге.
За закуп пољопривредног земљишта у државној/ јавној/ својини
релевантна је и одредба чл.20.ст.2. Закона о враћању одузете
имовине и обештећењу по коме, изузетно од правила да закупни
однос на таквом земљишту остаје до три године од извршности
решења о враћању имовине, за вишегодишње засаде и винограде,
закупац пољопривредног земљишта или лице које, до доношења
решења о враћању имовине бившем власнику, а најкасније у року од
годину дана од ступања на снагу закона о реституцији, закључи
уговор о закупу пољопривредног земљишта на основу права пречег
закупа, има право да користи пољопривредно земљиште до 20 година
за вишегодишње засаде, односно до 40 година за винограде. Бивши
власник све време имаће право на закупнину.
Шуме у државној својини не могу бити предмет закупа, док шумско
земљише може бити дато у закуп до његовог привођења намени
утврђеној плановима газдовања шумама. Том шумском земљишту не
може се мењати намена током трајања закупног односа. У том
контексту, шума је простор обрастао шумским дрвећем, минималне
површине 5 ари, са минималном покривеношћу земљишта крунама
дрвећа од 30%... заштитни појасеви дрвећа површине веће од 5 ари.
Шумско земљиште је земљиште на коме се гаји шума, на коме је
рационално гајити шуме, на коме се налазе објекти намењени
газдовању шумама, дивљачи и оставрењу општекорисних функција
шума и које се не може користити у друге сврхе, изузев у законом
предвиђеним ситуацијама,

Закуп станова, пословног простора, кућа, стамбених

зграда, објеката

По основу права закупа станови се користе уколико постоји писмени

уговор, како је предвиђено Законом о становању и одржавању
зграда, чл.70. Уговор о закупу закљуљчује се у писаној форми између
власника стана, односно носиоца права јавне својине или корисника
ствари у јавној својини, као закуподавца, и лица коме се стан даје у
закуп, као закупца. За непрофитни закуп као вид стамбене подршке,
писана форма уговора предвиђена је одредбом чл.94.ст.2. У односу
на коришћење стана у јавној својини у закуп на основу права
стеченог по ранијим прописима, регулисано је да: 1. лице које
користи стан у јавној својини на основу правноснажне одлуке о
давњу стана у закуп на одређено време, донете на основу Уредбе о
решавању стамбених потреба изабраних, постављених и запослених
лица код корисника државне својине (''Сл.гласник РС'' 41/02... 68/09)
и истоименом уредбом из 2010.г. (''Сл.гласник РС'' 101/10...117/12),
наставља то коришћење у складу са уговорм о закупу, под условима и
на начин утврђен овим законом; 2. лице које по уговору о закупу
привремено користе стан у јавној својини, наставља са коришћењем
стана до коначног решења његове стамбене потребе у складу са овим
законом; 3. Лице и чланови његовог породичног домаћинства у
случају када је оно преминуло, који користе стан у јавној својини по
основу потврде о додели стана издатој до 20.7.2002.г, под условом да
нису у међувремену решили своју стамбену потребу на други начин,
закључују уговор о закупу тог стана на одређено време са
корисником ствари у јавној својини или са даваоцем стана; 4. ако је
лице које користи стан у јавној својини остварило право на решавање
стамбене потребе доделом стана у закуп на начин да неодговарајући
стан или породичну стамбену зграду коју има или је стекао у својину
он или члан његовог породичног домаћинства пренесе у јавну
својину, наставља са коришћењем тог стана у складу са уговором о
закупу дела стана на коме је стекао право сувласништва, под
условим и на начин утврђен овим законом. Уговори о закупу стана у
јавној својини додељеног на одређено време по ранијим уредбама о
решавању стамбених потреба изабраних, постављених и запослених
лица код корисника државне својине, закључују се на период од 5
година уз могућност обнове са истим роком по писменом захтеву
закупца изузев: ако закупцу престане радни однос код закуподавца
или ако закупац односно члан његовог породичног домаћинства
реши стамбену потребу на други начин. По добијеној сгаласности
стамбене комисије, приступа се закључењу анекса уговора о закупу.
Закуп станова, кућа, стамбених зграда, поводом реституције ранијим
власницима или њиховим правоследбеницима по Закону о враћање
одузете имовине и обештећењу, конституише се у корист дотадашњег
носиоца тзв. заштићеног станарског права истовремено са
враћањем својине имаоцу права на реституцију, на начин да почев
од дана извршности решења о враћању власник постаје закуподавац,
под условима утврђеним законом којим се уређује становање
(чл.27.ст.3.). Пословни објекти и пословне просторије који се враћају
бившем власнику, дате у закуп било које врсте, остају у статусу
закупљеног добра три године од дана извршности решења о враћању
имовине, изузев ако се бивши власник и закупац другачије
споразумеју. Наведени трогодишњи период је време за које закупац
ступа у правни однос са лицем у чију се корист реституција врши, по
уговору који је закључен са претходним власником (чл.28.ст.2.). Нема
одредаба које то право условљавају претходним уписом права закупа
у катастар непокретности. Исти закон говори о закупу непокретности
и када регулише да обвезник враћања имовине има право и након
доношења решења о враћању непокретности, као закупац користити
непокретност за своју делатност у периоду неопходном за
прилагођавање његовог пословања, о чему се између њих закључује
уговор- у супротном, свака страна може захтевати да суд својом
одлуком уреди њихов однос (чл.19). Коначно, и закупац
непокретности која је предмет враћања има право користити је за
обављање своје делатности, не дуже од три године од извршности
решења о реституцији а уговор о закупу закључен са намером да се
осујети остварење права бившег власника не производи правно
дејство (чл.20).

У време важења Закона о стамбеним односима постојало је

ограничење у располагању власничким правима на породичним
стамбеним зградама и становима: скупштина општине може
прописати да је сопственик дужан издавати у закуп породичну
стамбену зграду или стан, ако их не користи за становање или за
одмор или опоравак, сам или чланови његовог породичног
домаћинства, у року три месеца од његово испражњења; тада се
закуп даје лицу које одреди стамбени орган а уговор је обавезан
закључити власник непокретности(чл.72.ст.2. и 3.). Према Миодрагу
Орлићу, носиоци станарског права на становима у својини
појединаца (приватно власништво) у неким сегментима био је
повољнији него носилаца станарског права на становима у
друштвеној својини. Наиме Закон о стамбеним односима СР Србије
није предвиђао могућност давања отказа када носилац станарског
права издаје поједине стамбене просторије станарима без одобрења
сопственика, или их издаје у закуп у пословне сврхе (1976, 315). Исти
аутор, анализирајући правну природу станарског права,и поредећи
га са закупом, указује да је оно најближе праву закупа, како по
пореклу јер је у највећем броју случајева настало из закупа станова,
тако по томе што су бројне обавезе носиоца станарског права
истоветне са обавезама закупца, уз напомену да ''док нема права
супротстављања свога права не само сауговорнику него свакоме, док
није прописано да станарско право треба укњижити, јер би то био
довољан знак да је реч о стварном праву'', евидентна је његова
облигационоправна природа (1976, 336-337). Као разлику наводи да
у грађанским законима право коришћења које има закупац или није
било помињано уопште, или се појављивало као пука последица
закуподавчеве обавезе да закупцу омогући уживање закупљене
ствари: код станарског права елемент права коришћења је
доминантан елемент у стамбеноправном односу (1976, 337-338).

Законом о становању, чије су одредбе у примени и након ступања на

снагу Закона о становању и одржавању зграда, регулисани су односи
закупаца станова у друштвеној својини и државој својини. Закупац
који је то својство стекао до дана ступања на снагу закона има право
на откуп стана који користи (као и носилац станарског права, па их
законодвац изједначава и прописивањем да се другонаведени појам
у даљој разради односи и на закупце), с тим да то право откупа
прелази на члана породичног домаћинства који је наставио
користити стан након исељења закупца или након његове смрти и то
по следећем редоследу: брачни друг, дете рођено у браку, ван браја,
усвојено дете, пасторче. Ако нико од наведених лица није остао у
стану, статус закупца првенствено има родитељ закупца, родитељ
његовог брачног друга или лице које је закупац по закону дужан
издржавати, уколико је становао у том стану и нема решену стамбену
потребу... У таквим ситуацијама лица која су остала у стану обавезна
су у року 60 дана обавестити закуподавца, који је у року 30 дана
дужан закључити уговор о закупу односно одредити лице које ће бити
закупац, у супротном заинтересовано лице може поднети суду
предлог да у ванпарничном поступку донесе решење којим се
замењује уговор о закупу стана. Тада је основ уписа у катастру
непокретности права закупа јавна исправа- судска одлука са
потврдом правноснажности.
У случају развода брака разведени супружници се споразумевају о
томе ко ће наставити са коришћењем стана у својству закупца, а ако
споразум не постигну, на предлог једног од супружника, надлежни
суд ће у ванпарничном поступку донети решење о одређивању
супружника који наставља са коришћењем стана у својству закупца,
водећи рачуна о стамбеним потребама разведених супружника и
њихове деце, о томе ко је закупац стана, материјалном и
здравственом стању супружника и др.
Изменама Закона о становању из 1995.г. ступиле су на снагу норме
по којима ''Носилац станарског права, односно закупац стана у
друштвеној или државној својини, на коме право располагања има
правно лице са седиштем на територији републике која није чланица
Савезне Републике Југославије, може тај стан да откупи под условима
утврђеним овим законом'' (чл.45а). Уговоре о откупу у таквим
ситуацијма закључивало је Министарство финансија.
Закон о јавној својини чл. 22, садржи такође одредбе о закупу
непокретности: 1. Носиоци права коришћења из члана 18. закона
имају право да ствар држе и да је користе у складу са природом и
наменом ствари, да је дају у закуп и да њоме управљају у складу са
овим и другим законом (ст.1.); 2. Давање у закуп ствари у својини
Републике Србије из става 1. овог члана, осим ствари које користи
Народна банка Србије, врши се по претходно прибављеној
сагласности Дирекције (ст.2.); 3. Актом Дирекције из става 2. овог
члана даје се начелна сагласност да се ствар да у закуп, опредељује се
намена ствари за време трајања закупа, али не и будући закупац и
услови закупа. За промену намене ствари за време трајања закупа
неопходна је нова сагласност Дирекције (ст.3.); 4. Уговор о закупу
закључен без сагласности Дирекције из ст. 2. и 3. овог члана ништав
је (ст.5.); 5. Одредбе ст. 1. до 5. овог члана сходно се примењују и код
давања у закуп ствари у својини аутономне покрајине и јединице
локалне самоуправе, с тим што о давању сагласности одлучује
надлежни орган аутономне покрајине, односно јединице локалне
самоуправе (ст.6.); 6. У случају кад се непокретност изда у закуп без
сагласности надлежног органа, сматраће се да се непокретност
користи супротно закону у смислу става 7. овог члана (ст.8.).
Уредбом Владе о условима прибављања и отуђења непокретности
непосредном погодбом и давања у закуп ствари у јавној својини,
односно прибављања и уступања искришћавања других имовинских
права, као и поступка јавног надметања и прикупљања писмених
понуда, уредила је услове закупа ствари у јавној својини и то: у
поступку јавног надметања или прикупљања писмених понуда путем
јавног оглашавања, изузетно и непосредном погодбом у случајевима
утврђеним законом и уредбом. Закупац који је уз сагласност
закуподавца у инвестиционо одржавање у пословни простор уложио
сопствена средства, има право на умањење закупнине до 50%, за
период који одговара висини уложених средстaва, али без
могућности признавања права својине на пословном простору по
основу улагања средстава (чл.14.ст.6.).
Закуп стана као вид стамбене подршке регулисан је Законом о
становању и одржавању зграда и односи се на: 1) давање стана у
јавној својини у закуп под условима непрофитног закупа, при чему
он не може бити отуђен из јавне својине; 2) субвенционисање
закупнине стана у било ком облику својине-учешћем у плаћању
закупнине или непрофитне закупнине; стамбени додатак. На основу
правноснажне одлуке надлежног органа, орган јединице лолакалне
самоуправе тј.корисник ствари у јавној својини закључује у писаној
форми уговор о додели стамбене подршке.
Влада Србије у неким случајевима овластила је јавна предузећа чији
је оснивач за закључење уговора о закупу некретнина. Тако је
одлуком о оснивању јавног предузећа за склоништа наведено да
јавно предузеће закључује уговоре и друге правне послове о
мирнодопском коришћењу јавних и блоковских склоништа путем
''изнајмљивања некретнина''.
Право закупа непокретности посебне намене регулисано је
Правилником Министарства одбране. Савет за непокретности, као
консултативно тело министра одбране даје обавезујуће мишљење по
предлогу за давање непокретности у дугорочни закуп. По захтеву
закупца може се одобрити извођење радова на непокретности која се
даје у закуп када ти радови имају карактер инвестиционог
одржавања према пропису којим се уређује делатност планирања,
изградње и одржавања објеката инфраструктуре у Министарству
одбране и Војсци Србије (чл.22.ст.1.). По основу уложених
финансијских средстава на име радова закупац не стиче никаква
својинска права на непокретности већ једино право на умањење
закупнине у износу од највише 50% од месечне закупнине за период
који одговара висини уложених средстава (чл.22.ст.2). Непокретности
се могу привремено заузети ради извођења радова на другом
суседном земљишту, уз накнаду у висини закупнине која се остварује
за најближе слично земљиште у складу са одредбама закона којим се
уређује експропријација
Закуп непокретности не престаје отварањем стечајног поступка у
односу на привредног субјекта- закупца или закуподавца, али га
стечајни управник може отказати независно од законских или
уговорених рокова. Сауговарач стечајног дужника не може отказати
закуп због неплаћања закупнине. Имовина из стечајне масе може
бити издата у закуп најдуже до продаје имовине која је предмет
закупа: током стечајног поступка стечајни управник у оквиру
''предузимања радњи од изузетног значаја'' за стечајну масу може
издавати у закуп имовину привредног субјекта, уз обавештавање
стечајног судије и добијање сагласности одбора поверилаца,
сагласност разлучног односно заложног повериоца. Након стечајне
продаје имовине, стечајни судија решењем констатује да је продаја
извршена уз налог Служби за катастар непокретности да изврши
упис права својине стицаоца и брисање терета насталих пре
извршене продаје, односно упис других права продајом стечених. То
решење са доказом о уплати цене је основ стицања и уписа права
својине купца, без обзира на раније уписе и без терета, као и без
икаквих обавеза насталих пре извршења купопродаје (чл.133.ст.13.
Закона о стечају). То ће бити и основ брисања права закупа на
непокретностима.

Закуп водног земљишта, објеката лучке супраструктуре и

инфраструктуре
Водно земљиште у јавној својини, у смислу Закона о водама, је
неотуђиво јавно водно добро на коме се може стећи право закупа.
Сагласно чл.11.ст.2, оно се уписује у јавне књиге о евиденцији
непокретности и правима на њима (катастар непокретности). Чине га
корито за велику или стајаћу воду и приобално земљиште, напуштено
корито, пешчани, шљунчани спруд који вода повремено плави и
земљиште које вода плави услед радова у простору (преграђивање
текућих вода, експлоатације минералних сировина...). Намењено је
изградњи водних објеката, одржавању корита водотока, изградњи и
одржавању линијских инфраструктурних објеката, изградњу
бродоградилишта, лука, пристаништа, пловног пута, формирање
привремених депонија шљунка, песка, постављање мањих
монтажних објеката, експлоатацију минералних сировина,
пољопривредну делатност... За те намене оно се може дати у закуп,
којим поводом решење о давању у закуп и уговор о закупу водног
земљишта у јавној својини донси односно закључује јавно
водопривредно предузеће, са изузетком земљишта на подручју
Београда по питању закупа ради постављења плутајућих објеката,
када то чини надлежни градски орган. Може бити дато и у подзакуп.
Дозвољени период закупа је 15 година, изузев за градњу објеката,
када износи 50 година. По престанку закупног односа закупац је
обавезан у року три месеца уклонити објекат са водног земљишта о
сопственом трошку. Прече право закупа има правно лице и
предузетник који на том водном земљишту обавља привредну
делатност.
Решење о давању у закуп водног земљишта обавезно садржи: податке
о лицу коме се водно земљиште даје у закуп, податке о водном
земљишту које се даје у закуп и његовој намени, висини закупнине,
начину плаћања закупнине (једнократно или на рате), времену
трајања закупа, рачун на који се врши уплата закупнине, средству
обезбеђења и обавези лица коме се водно земљиште даје у закуп да у
својству закупца закључи уговор о закупу водног земљишта у року од
15 дана пошто му закуподавац достави текст уговора. У име јавног
водопривредног предузећа, односно у име надлежног органа града
Београда, као закуподавца, уговор о закупу водног земљишта
потписује директор, односно руководилац. У питању је уговор по
приступу. Ради обезбеђења плаћања закупнине и извршења осталих
обавеза из уговора о закупу водног земљишта закупац је дужан да, у
складу са јавним огласом, достави средство обезбеђења за извршење
уговорних обавеза. Ккао је уредбом о давању у закуп водног
земљишта у јавној својини даље регулисано, ако се водно земљиште
даје у закуп ради изградње објекта у складу са Законом, средство
обезбеђења може бити банкарска гаранција или хипотека.
Закон о пловидби и лукама на унутрашњим водама луке и пристаништа
одређени су као добра у општој употреби. У том домену право закупа
регулисано је одредбом чл.218.ст.1: Одобрење за обављање лучке
делатности може се дати са правом закупа изграђене лучке
инфраструктуре и супраструктуре на којима Агенција има право
коришћења и без тог права, као и са правом службености грађења
објеката лучке инфраструктуре и/или супраструктуре на лучком
земљишту или без тог права. Лучка инфраструктура се састоји од
изграђене обале за пристајање пловила, лучке соабраћајнице,
водоводне, канализационе и комуникационе мреже. Лучку
супраструктуру чине грађевине изграђене на лучком подручју-
управне зграде, складишта, силоси, резервоари, као и посебна
опрема- контејнери, дизалице, кранови...
По чл.218.ст.12 Закона о пловидби и лукама на унутрашњим водама,
уколико се одобрење за обављање лучке делатности даје са правом
закупа изграђене лучке инфраструктуре и супраструктуре, односно
са правом службености грађења објеката лучке инфраструктуре
и/или супраструктуре на лучком земљишту, уговори о закупу,
односно заснивању права службености грађења су саставни део
уговора из члана 216а став 4. овог закона. По одредбама чл. 216а. на
основу добијеног одобрења за обављање лучке делатности, које даје
Агенције за управљање лукама, лучки оператер и Агенција закључују
уговор о обављању лучке делатности; чл.216а.ст.5-''Уговор о обављању
лучке делатности мора да буде закључен као извршна исправа у
складу са одредбама закона којим се уређује извршни поступак и
закона којим се уређује јавно бележништво''. Уговор као извршна
исправа у складу са одредбама Закона о извршењу и обезбеђењу
могао би бити основ вођења поступка извршења, уколико је тако
конципиран да представља ''исправу која је другим законом одређена
као извршна исправа''- чл.41.ст.1.т.8- или испуњава критеријуме
''јавнобележничке исправе која има снагу извршне исправе''-
чл.41.ст.1.т.6. Према Закону о јавном бележништву јавнобележничке
исправе си исправе о правним пословима које су саставили јавни
бележниици (јавнобележнички записи), записници о правним и
другим радњама (јавнобележнички записници), потврде о
чињеницама које су посведочили јавни бележници (јавнобележничке
потврде), нејавне исправе које су потврдили јавни бележници
(јавнобележничка солемнизација) и нејавне исправе код којих је
јавни бележник оверио потпис (јавнобележничке овере). Према
чл.7.ст.2. јавнобележничка исправа је извршна или веродостојна
исправа у случајевима предвиђеним законом. Како Закон о пловидби
на лукама и унутрашњим водама јесте предвиђено, ''уговор о
обављању лучке делатности чији је саставни део уговор о закупу
лучке инфраструктуре и супраструктуре'' се има закључити као
извршна исправа, следи да то може бити и уговор који је предмет
јавнобележничке овере, али могуће је из садржаја његове одредбе
чл.216а.ст.5. тумачити да би такав уговор требао бити у форми
солемнизоване нејавне исправе-''уговор закључен као извршна
исправа у складу са одредбама закона којима се уређује јавно
бележништво и извршни поступак''. Наиме јавни бележник потврђује
(солемнизује) приватну исправу када је то законом одређено, а
нарочито...уговор којим се заснивају стварне и личне службености.
Како одредба чл. 218.ст.1. о закључењу уговора о обављању лучке
делатности садржи и установљење службености градње, ''са својством
плодоуживања''као стварног права (чл.218.ст.3.), из тога следи да она
повлачи обавезу солемнизовања исправе којом се регулише и право
закупа, као услов важења уговора.
Везано за упис те службености у катастар непокретности преостаје
још увек непознаница како се на упис права закупа по таквој
исправи реперкутује законска одредница о ''двоструком упису у
катастру непокретности''. Сагласно чл.218.ст.8. Закона о пловидби и
лукама на унутрашњим водама ''право службености грађења се стиче
двоструким уписом у катастру непокретности, и то његовим уписом
као терета на земљишту које оптерећује и његовим уписом као
посебне непокретности у за то новооснованом улошку када за то буду
испуњени услови прописани законом којим се уређује катастар
непокретности''. Такав номотехнички раритет за сада нема
конкретизацију будући да нема ''новооснованих уложака'' односно
''услова'' прописаних новим законом којим је уређен катастар
непокретности.

Закуп грађевинског земљишта

Промене које се тичу закупа а релевантне су за његову

трансформацију у друга права, базирају се на ситуацијама
превдиђеним Законом о планирању и изградњи. У случају давања
концесије или поверавања комуналне делатности у складу са
посебним законом, грађевинско земљиште се може дати у закуп без
накнаде, односно уз накнаду нижу од тржишне, на временски
период предвиђен уговором о концесији, који не може бити дужи од
периода на који се закључује, односно временски период на који је
поверено обављање комуналне делатности (чл.100.ст.2.). Ради
остваривања јавно- приватног партнерства, неизграђено
грађевинско земљиште у јавној својини може се дати у закуп без
накнаде, односно уз накнаду нижу од тржишне, приватном партнеру
на рок на који је закључен јавни уговор у складу са законом којим се
уређује јавно- приватно партнерство и концесије, који не може бити
дужи периода на који је закључен, односно уносити као оснивачки
улог у привредна друштва, а власник грађевинског земљишта у јавној
својини може са физичким лицем или правним лицем закључити и
уговор о заједничкој изградњи једног или више објеката (чл.102.ст.3.).
О давању у закуп одлучује Влада а уговор закључује Дирекција за
имовину Републике Србије, при чему су обавезни елементи уговора
-чл.99.ст.16. закона-: подаци о катастарској парцели, намени и
величини будућег објекта, о висини закупнине, року трајања закупа,
року и начину плаћања доприноса за уређивање земљишта, услове за
уређивање ако се у закуп даје неуређено земљиште, рок у коме
земљиште мора да се приведе намени... као и услове под којима се
закупцу предметно земљиште може дати у својину. У случају промене
власника објекта или посебног дела објекта који се гради или је
изграђен на грађевинском земљишту у јавној својини а које се
користи по основу уговора о закупу, закуподавац је у обавези, на
захтев закупца односно власника објекта, изменити уговор о закупу
тако што ће на место или поред дотадашњег закупца ступити нови
власник објекта или дела објекта. Неопходни доказ који мора
приложити у сврху измене уговора о закупу је уговор о купопродаји
(или други правни основ којим се стиче својина) ''који је оверен у
складу са законом, са потврдом пореске управе о измирењу пореза...
или правноснажно решење о наслеђивању''- чл.101.ст.2. Према ставу
3. истог члана ''уговор о измени уговора о закупу, по потписивању
представља основ за промену уписа закупца у јавној књизи о
евиденцији непокретности и правима на њима'', при чему ''права и
обавезе за новог закупца настају даном уписа права закупа у јавну
књигу о непокретностима и правима на њима''. У овом случају, по
Закону о планирању и изградњи, упис права закупа у катастар
непокретности има конститутивно дејство, односно оно почиње
произвоидити дејство и према закуподавцу и закупцу и према
трећим лицима од момента уписа. Према томе, уговор је правни
основ за упис стицања права, попут било којег из корпуса стварних
права. За ову ситуацију не важи законска одредница да ''упис може
бити извршен у катастру непокретности'' у смислу да облигационо
право настаје и без уписа. Идући корак даље, могли бисмо закључити
и да је упис права закупа грађевинског земљишта у јавној својини,
стеченог по претходно цитираним нормама, начин стицања права
закупа непокретности, што проистиче из децидно наведене такве
процедуре за прелаз права закупа са једног на другог стицаоца.
Закон о планирању и изградњи регулише и да, по упису права
својине на објекту који је изграђен или за који је накнадно издата
грађевинска и употребна дозвола у поступку легализације на
грађевинском земљишту које се користи по основу уговора о закупу
закљученог у складу са овим законом, на захтев закупца,
закуподавац и закупац закључују уговор о раскиду уговора о закупу и
евентуално други уговор којим ће регулисати услове измирења
обавеза из закупног односа- чл.101.ст.4.

Обавеза судске овере уговора о закупу предвиђена је чланом

3а.ст.3.т.1.и2. Уредбе о начину и условима под којима локална
самоуправа може да отуђи или да у закуп грађевинско земљиште по
цени мањој од тржишне цене односно закупнине или без накнаде. По
претходно прибављеној сагласности Владе, може се дати у закуп
грађевинско земљиште у јавној својини јединице локалне
смапоуправе за изградњу објеката из производне делатности, који су
у функцији локалног економског развоја, са роком привођења намени
''у року од две године од судске овере уговора, односно са обавезом
запошљавања одређеног броја радника у року 5 година од судске
овере уговора''.

Право закупа грађевинског земљишта у јавној својини могућ је и у

сврхе изградње објекта за који се издаје привремена грађевинска
дозвола (асфалтна база, привремена наплатна станица са пратећим
објектима, сепарација агрегата, фабрика бетона, стубови одређене
намене, привремене саобраћајнице и прикључци, градилишни
камп...), у случају реализације пројекта од значаја за Републику-
чл.86.

У односу на грађевинско земљиште у јавној својини јединице локалне

самоуправе, приликом давања у закуп по накнади мањој од
тржишне или без накнаде, раније је била прописана обавеза судске
овере уговора- чл.3а. и 3.г. Уредбе о условима и начину под којима
локална самоуправа може да отуђи или да у закуп грађевинско
земљиште по цени мањој од тржишне, односно закупнине или без
накнаде /на снази до Уредба о условима, начину и поступку под којима
се гађевинско земљиште у јавној својини може отуђити или дати у закуп по
цени мањој од тржишне цене, односно закупнине или без накнаде, као и
условима, начину и поступку размене непокретности (''Сл.гласник РС''
61/2015, 88/2015, 46/2017, 30/2018)/. У време доношења раније
важеће уредбе још није постојао закон о јавном бележништву, но у
време њених измене јесте, али то није утицало на измену
формулације о судској овери уговора о закупу грађевинског
земљишта у јавној својини јединице локалне самоуправе. Једино из
одредбе важећег Закона о јавном бележништву- чл.93- по којој јавни
бележник потврђује (солемнизује) приватну исправу када је то
законом одређено (што овде није случај) а нарочито уговоре о
промету непокретности не би се дао извести закључак о обавези
јавног бележника да оверава уговоре о закупу грађевинског
земљишта у својини јединице локалне самоуправе. Међутим ако се би
се пошло од гледишта да се такав предмет закупа може подвести под
пренос права коришћења земљишта у јавној својини, за шта чини
нам се има више разлога против него за, онда би одредба чл.2.ст.2.
Закона о промету непокретности могла водити у том правцу, што ви
значило законом прописану обавезу постојања јавнобележнички
потврђене (солемнизоване) исправе. Супротном ставу води и
формулација одредбе Закона о промету непокретности да је у питању
пренос права коришћења са једног на другог носиоца права
коришћења. Тачно је да циљ закупног односа јесте коришћење
закупљене ствари, али не са елементима подводивим под појам
стварног права; то код, примера ради, закупа пољопривредног
земљишта у јавној својини, не подразумева обавезу солемнизовања
исправа јер се евидентно не ради о промету у значењу преноса права
коришћења, када је солемнизација законом предвиђена као обавезна
да би уговор производио правно дејство. Илустративна је и одредба
чл.20.ст.2. Закона о јавној својини, по којој непокретностима које
користе држани органи и јединице локалне самоуправе, јесу и оне
које непосредно не служе извршавању надлежности корисника, већ
за остваривање прихода путем давања у закуп, односно на
коришћење, такође чл.22 који прави разлику између давања на
коришћење и у закуп. Ранија уредба у време важења имала је за
основ по питању судске овере уговора о закупу грађевинског
земљишта ослонац у одредби Закона о државном премеру и кататсру
по којој је он био ствратн у стварна права, за чији упис је следствено
томе била неопходана форма судски оверених уговора.

Без обзира што је у међувремену и уредба а и цитирана одредба

Закона о државном премеру и катастру ван снаге, постоји пракса
издавања у закуп грађевинског земљишта у јавној својини јединице
локалне самоуправе која инсистира на солемнизацији уговора. Тако
према појашњењу градске управе Сомбора, ''Уговор о закупу
неизграђеног грађевинског земљишта у јавној својини закључују
Градоначелник града Сомбора и подносилац захтева. Јавни
бележник потврђује садржину уговора о давању у закуп неизграђеног
грађевинског земљишта у јавној својини непосредном погодбом у
смислу Закона о промету непокретност и Закона о јавном
бележништву. Након солемнизације уговора од стране јавног
бележника подносилац захтева може поднети РГЗ СКН захтев за
забележбу или упис права закупа у јавним књигама за евиденцију
права на непокретностима''.

Уредбом о условима, начину и поступку под којима се гађевинско

земљиште у јавној својини може отуђити или дати у закуп по цени
мањој од тржишне цене, односно закупнине или без накнаде, као и
условима, начину и поступку размене непокретности (''Сл.гласник
РС'' 61/2015, 88/2015, 46/2017, 30/2018), прописано је давање у
закуп у таквим ситуацијама неизграђеног грађевинског земљишта у
јавној својини, с тим да поступак закупа испод тржишне закупнине
или без накнаде, за земљиште на коме је власник аутономна
покрајина односно јединица локалне самоуправе, спроводи орган
који одреди аутономна покрајина или јединица локалне самоуправе,
у складу са овом уредбом.

Право бесплатне конверзије закупа грађевинског земљишта у јавној

својини у приватно власништво ранијег закупца утврђено је чланом
103. Закона о планирању и изградњи под условима да је закупац
власник објекта, да је закуп ради изградње закључен у трајању од
најмање 50 година, и да је у целости исплаћен износ закупнине за
цео уговорени период. Ово право не постоји ако је закуподавац у
року од годину дана од ступања на снагу Закона о планирању и
изградњи покренуо судски поступак за раскид уговора о закупу, и тај
се спор правноснажно оконча у његову корист. ). Према ст.4. чл.103.
Закона о планирању и изградњи ''уз захтев за упис права својине
закупца који је власник објекта на односној парцели, органу
надлежном за упис права својине доставља се доказ да је износ
закупнине исплаћен у целости. Међутим на снази је и ст.5 по коме
услове и поступак за претварање права закупа у право својине
уређује власник земљишта у јавној својини. По општима актима
јединица локалне самоуправе, попут града Лозница (чл.60.ст.4.и ст.5.
одлуке), одлуку о претварању права закупа на грађевинском
земљишту у право својине доноси председник општине у року 8 дана
од пријема предлога надлежне комисије која је утврдила основаност
захтева, након тога следи и закључење уговора о измени уговора о
закупу са закупцем, односно стицаоцем, што значи да упису у
катастар непокретности претходи и одлука као управни акт и нека
врста анекса уговора о закупу, без обзира што по слову закона уз
захтев странка подноси катастру доказ да је износ закупнине плаћен
у целости.
Правило о бесплатној конверзији закупа у право својине на
грађевинском зуемљишту не важи за лица чији је положај уређен
законом о претварању права коришћења у право својине на
грађевинско земљиште уз накнаду. Ради се о лицима тим законом
одређеним као: 1. Лица која су била или јесу привредна друштва и
друга правна лица која су приватизована на основу закона којима се
уређује приватизација, стечајни и извршни поступак, као и њихови
правни следбеници у статусном смислу; 2. Лица која су право
коришћења на земљишту стекла после 11.9.2009.г, куповином објекта
са припадајућим правом коришћења од лица лица која су
приватизована на основу закона којима се уређује приватизација,
стечајни и извршни поступак, као и њихови правни следбеници у
статусном смислу; 3. Лица- носиоци права коришћења на
неизграђеном грађевинском земљишту у државној својини које је
стечено ради изградње у складу са раније важећим законима којима
је било уређено грађевинско земљиште до 13.5.2003.г. или на основу
одлуке надлежног органа; 4. Лица чији је положај одређен законом
којим се уређује спорт, као и удружења; 5. Друштвена предузећа,
носиоци права коришћења на грађевинском земљишту; 6. Лица на
која се примењују одредбе прописа Републике Србије и билатералних
међународних уговора којима се уређује спровођење Анекса Г
Споразума о питањима сукцесије (''Сл.гласник РС- Међународни
уговори'' 6/02).
Законом о претварању права коришћења у право својине на
грађевинском земљишту уз накнаду одређено је да претходно
наведена лица могу, до стицања и уписа права својине, са власником
грађевинског земљишта закључити уговор о закупу грађевинског
земљишта- појединачних катастарских парцела. Уговор се закључује
уз накнаду, на 99 година, при чему мора садржати и средство
обезбеђења измирења уговорних обавеза. Уколико је у питању
облигационо право на непокретности, уговор о закупу не би
испуњавао услове уписа у катастар непокретности без претходног
уписа заложног права на непокретности, будући да би био без
правног дејства. Полазећи од важеће одредбе чл.89.Закона о
државном премеру и катастру, да се упис неће дозволити када је
законом одређена забрана уписа (ст.1) односно када би се таквим
уписом извршила повреда принудних прописа (ст.2.), могао би се
извести закључак да без уписаног заложног права на непокретности
(као средство обезбеђења извршења уговора о закупу), као уосталим и
других средстава обезбеђења законом предиђених као обавезни
елемент закупног уговора, постоји забрана уписа. Таквом мишљењу
могло би бити супротстављено гледиште да, по такође важећој
одредби чл.33.ст.7. Закона о поступку уписа у катастар
непокретнсоти и водова /на снази од 8.6.2018.г./ за правне односе
по исправама насталим пре ступања на снагу или по приватним
исправама које нису потврђене од стране јавних бележника–
чл.57.ст.2./, ''ако нађе да је располагање непокретношћу у исправи
која је основ уписа очигледно противно принудним прописима,
Служба врши упис на основу те исправе у катастар и одмах
обавештава орган који је надлежан да по службеној дужности
покрене одговарајући поступак за поништавање односно укидање
такве исправе, као и јавног тужиоца и истовремено уписује
забележбу о томе''. Везано за наведено, мишљења смо да су у питању
уговори о закупу као приватне исправе, које не подлежу
потврђивању од стране јавног бележника, одакле следи обавезна
примена Закона о државном премеру и катастру. Са друге стране,
уговор о закупу закључен без средства обезбеђења измирења (уколико
су уговарачи определили да то средство буде заложно право на
непокретности) чини исправу предметом забране уписа, а управо је
''законом прописана забрана уписа'' изузетак од правила да се упис
ипак има извршити ''јер законитост је потврдио обвезник доставе''
(јавни бележник, суд, јавни извршитељ....), додуше наведено у склопу
чл.32.ст.3. Закона о поступку уписа у катастар непокретности и
водова код навођења формалних услова за упис који се врши у
поступцима по службеној дужности (не по захтеву странке).

У поступку реституције, како налаже Закон о враћању одузете

имовине и обештећењу, чл.23.ст.5. и 7, бивши власник нема право на
враћање неизграђеног грађевинског земљишта датог у дугорочни
закуп, од 13.5.2003.г. до дана ступања на снагу овог закона, у складу
са законом којим се уређује просторно планирање, изградња и
грађевинско земљиште, изузев у случају раскида уговора, под
условом да је бивши власник поднео захтев у складу са одредбама
овог закона.

Закључна разматрања

Закуп неокретности је важећим прописима о катастру

непокретности сврстан у облигациона права, са изузетком када је
посебним законом другачије предвиђено. Упис облигационог права
закупа у катастар непокретности врши се у склопу поступка
одржавања катастра непокретности, за који је, из нејасних разлога, у
нацрту овог закона (чл.2.ст.2.т.5. нацрта) било изостављено да се
односи и на провођење промена у односу на права на
непокретностима. Тек током јавне расправе, ну смислу примедбе
Службе за катастар непокретности Неготин, законски текст је у том
делу измењен, тако да уместо формулације нацрта ''одржавање
катастра јесте провођење промена у катастру у погледу просторних и
описних података o непокретности, односно водова'' сада фигурира у
истом чл.2.ст.2.т.5. ''одржавање катастра јесте провођење пормена у
катастру у погледу просторних и описних података о
непокретностима, односно водовима и правима на њима''. Истим
путем предлагач закона извршио је корекцију чл.2.ст.2.т.7. нацрта
по којем лист непокретности јесте основни документ о
непокретностима и стварним правима на њима'', на начин
предложен од стране Службе за катастар непокретности Неготин,
тако да законска одредба (сада чл.2.ст.2.т.6.) укључује и податаке о
облигационим односно другим правима као саставном елементу
листа непокретности: ''лист непокретности јесте основни документ о
непокретностима и правима на њима'' -

Уколико се не ради о закупу ствари у јавној својини, законске

претпоствке које исправа за упис мора испуњавати су: да је ствар-
предмет закупа већ уписана у катастру непокретности или су за то
испуњени услови истовремено када је поднет захтев за упис права;
да је закуподавац уписани ималац права својине или плодоуживања
(односно закупа када се уписује подзакуп као облигационо право) или
је достављен доказ о правном континуитету између њега и уписаног
имаоца права; да је приватна исправа о правном послу снабдевавена
овереним потписима уговарача и да садржи безусловну и неорочену
дозволу уписа; да садржи податке о закуподавцу и предмету закупа
сагласно постојећој бази података катастра непокретности, као и
личне податке о закупцу- име, име родитеља, презиме, адреса,
јединствени матични број грађана односно назив правног лица и
његов матични број. Обзиром на законом одређену врсту права, није
допуштена предбележба права закупа као облигационог права, јер је
она резервисана искључиво за условно стицање, пренос, ограничења
или престанак стварних права на непокретностима. Није могућ ни
упис забележби чињеница од значаја за заснивање, престанак или
пренос права, што је резервисано само за корпус стварних права,
али не налазимо недопуштеним (уклапа се у циљ норме-права
сигурност и поуздање у податке катастра непокретности) упис
чињеница које се односе на личност имаоца права- нпр.малолетсво
физичког лица или стечај привредног друштва. Без обзира што је
чланом 51.ст.1. правно средство исправљања утврђене грешке у
одржавању катастра непокретности, предвиђено једино уколико се
грешка тиче стварних права, мишљења смо да је могуће исти
институт користи и за погрешно уписана облигациона права, ово
нарочито код околности да је чланом 37.ст.2. истог закона, приликом
прописивања када се у поступцима из чл.51. има водити усмена
расправа, назначено је то у приликама испраљања грешака ''у
уписаним стварним и другим правима''.

Изузев на основу уговора (било именованог- о закупу, или друге врсте

уговора, попут купопродајног или уговора о плодоуживању са
истодобно уговореним закупом и сл.), или уговора и одлуке о додели
у случају закупа ствари у јавној својини, закуп настаје и на основу
пресуде, поравнања, решења о наслеђивању када су претпоставке за
упис да је јавна исправа правноснажна и извршна.

Право закупа брише из катастра непокретности протеком уговореног

рока или споразумом уговарача, одлуком надлежног органа која
гласи на престанак закупа, ништавост уговора, решењем стечајног
судије или имаоца јавних овлашћења.

Ако је право закупа уписано у катастар непокретности у време када

је закон исто сврставао у стварна права, налазимо да тај статус
уписана права имају и данас.

У околностима када закључењу уговора о закупу- јавна својина-

мора претходити доношење управног акта надлежног органа којим се
одређеном лицу признаје право закључења уговора, и то у форми
јавне исправе за коју опште претпоставке подобности за упис јесу да
је правноснажна односно извршност, поставља се питање јесу ли
испуњености општих услова за обе исправе (и јавну и приватну)
претпоставке за упис права закупа, или је довољно да постоји
управни акт о давању земљишта у закуп, са својством правноснажне
и извршне исправе, при чему друга исправа- уговор о закупу не мора
бити са овереним потписима уговарача и безусловном и неороченом
дозволом уписа у катастар непокретности. Из чињенице да се
управним актом о додели непокретнсоти у закуп у поступку јавног
оглашавања утврђује испуњеност претпоставки за правно дејство
уговора о закупу, следи да је за упис права закупа у таквим
ситуацијама потребна и правноснажна и извршна јавна исправа и
уговор о закупу на којем потписи морају бити оверени, која садржи
безусловну и неорочену дозволу уписа у катастру непокретности. Уз
наведено, морао би бити и испуњен услов обезбеђење средстава
плаћања закупа, ако је то законом предвиђено као посебни услов,
што се у случајева хипотеке на непокретностима такође има
сматрати претпоставком за дозволу уписа. Сагласно чл.66. Закона о
пољопривредном земљишту, на основу одлуке о давању у закуп
пољопривредног земљишта у државној својини, а по извршеној
уплати закупнине и достављања средстава обезбеђења за
вишегодишње уговоре, Министарство и закупац закључују уговор о
закупу (ст.1.). Могућа претпоставка за настанак закупног односа у
циљу обезбеђења закуподавчевог потраживања за вишегодишње
уговоре јесте и заложно права на непокретностима у власништву
закупца или трећег лица, следствено чему је упис заложног права у
катастру непокретности законска претпоставка за настанак закупног
односа, уколико је таква врста обезбеђења уговорена, па ни право
закупа, само по приложеном уговору и одлуци о давању у закуп не би
било довољан услов за то. Слично је и код закупа водног земљишта.
Ради обезбеђења плаћања закупнине и извршења осталих обавеза из
уговора о закупу водног земљишта закупац је дужан да, у складу са
јавним огласом, достави средство обезбеђења за извршење уговорних
обавеза. Како је уредбом о давању у закуп водног земљишта у јавној
својини даље регулисано, ако се водно земљиште даје у закуп ради
изградње објекта у складу са Законом, средство обезбеђења може
бити банкарска гаранција или хипотека.

Додуше, постоје ситуације, изнимне, када је довољан услов уписа

права власништва уговор о купопродаји са неовереним потписима, у
случају јавне продаје у извршном поступку непосредном погодбом, но
тада у закључку јавног извршитеља о предаји непокретности купцу
стоји налог да катастар изврши упис права својине (чл.193.ст.3.
Закона о извршењу и обезбеђењу), што не садржи одлука о додели
непокретности у закуп, уз то, закључак о предаји следи након
закључења уговора, након утврђења испуњености свих законских
претпоставки. Слично је у приликама када стечајни судија решењем
по извршеној продаји налаже катастру упис права својине и брисање
раније постојећих права на непокретности и уз доказ о плаћеној цени
(чл.133.ст.13. Закона о стечају).

Упис права закупа као облигационог права није обавезан, али се том
радњом оснажује позиција закупца: у смислу Закона о извршењу и
обезбеђењу: 1. Продајом непокретности не престаје закуп на њој ако
је уговор о закупу уписан у катастар непокретности пре најстаријег
заложног права на непокретности или најстаријег решења о
извршењу (чл.161.ст.1.); 2. Ако непокретност није уписана у катастар
непокретности, закуп престаје продајом непокретности, осим ако је
уговор о закупу закључен у писаној форми и на којем су потписи
уговарача оверени у складу са законом, пре доношења најстаријег
решења о извршењу (чл.161.ст.2.).

Постоји и ситуација када је услов уписа права закупа солемнизована

исправа. По Закону о пловидби и лукама на унутрашњим водама,
уколико се одобрење за обављање лучке делатности даје са правом
закупа изграђене лучке инфраструктуре и супраструктуре, односно
са правом службености грађења објеката лучке инфраструктуре
и/или супраструктуре на лучком земљишту, уговори о закупу,
односно заснивању права службености грађења су саставни део
уговора о обављању лучке делатности између лучког оператера и
Агенције за управљање лукама. Он мора бити закључен ''као
извршна исправа у складу са одредбама закона којим се уређује
извршни поступак и закона којим се уређује јавно бележништво''.
Уговор као извршна исправа у складу са одредбама Закона о
извршењу и обезбеђењу могао би бити основ вођења поступка
извршења, уколико је тако конципиран да представља ''исправу која
је другим законом одређена као извршна исправа''- чл.41.ст.1.т.8-
или испуњава критеријуме ''јавнобележничке исправе која има снагу
извршне исправе''- чл.41.ст.1.т.6. Према Закону о јавном
бележништву јавнобележничке исправе си исправе о правним
пословима које су саставили јавни бележниици (јавнобележнички
записи), записници о правним и другим радњама (јавнобележнички
записници), потврде о чињеницама које су посведочили јавни
бележници (јавнобележничке потврде), нејавне исправе које су
потврдили јавни бележници (јавнобележничка солемнизација) и
нејавне исправе код којих је јавни бележник оверио потпис
(јавнобележничке овере). У смислу чл.7.ст.2. јавнобележничка
исправа је извршна или веродостојна исправа у случајевима
предвиђеним законом. Како Закон о пловидби на лукама и
унутрашњим водама јесте предвиђено, ''уговор о обављању лучке
делатности чији је саставни део уговор о закупу лучке
инфраструктуре и супраструктуре'' има се закључити као извршна
исправа, следи да то може бити и уговор који је предмет
јавнобележничке овере, али могуће је из садржаја његове одредбе
чл.216а.ст.5. тумачити да би такав уговор требао бити у форми
солемнизоване нејавне исправе-''уговор закључен као извршна
исправа у складу са одредбама закона којима се уређује јавно
бележништво и извршни поступак''. Наиме јавни бележник потврђује
(солемнизује) приватну исправу када је то законом одређено, а
нарочито...уговор којим се заснивају стварне и личне службености.
Како одредба чл. 218.ст.1. о закључењу уговора о обављању лучке
делатности садржи и установљење службености градње, ''са својством
плодоуживања'' као стварног права (чл.218.ст.3.), из тога следи да
она повлачи обавезу солемнизовања исправе којом се регулише и
право закупа, као законска претпоставка важења уговора.
Стицање права уписом у катастар а односи се на закуп, предвиђено
је Законом о планирању и изградњи. Према чл.101. ст. 3. ''уговор о
измени уговора о закупу, по потписивању представља основ за
промену уписа закупца у јавној књизи о евиденцији непокретности и
правима на њима'', при чему ''права и обавезе за новог закупца
настају даном уписа права закупа у јавну књигу о непокретностима и
правима на њима''. У овом случају, по Закону о планирању и
изградњи, упис права закупа у катастар непокретности има
конститутивно дејство, односно оно почиње произвоидити дејство и
према закуподавцу и закупцу и према трећим лицима од момента
уписа. Према томе, уговор је правни основ за упис стицања права,
попут било којег из корпуса стварних права. За ову ситуацију не
важи законска одредница да ''упис може бити извршен у катастру
непокретности'' у смислу да облигационо право настаје и без уписа.
Идући корак даље, могли бисмо закључити и да је упис права закупа
грађевинског земљишта у јавној својини, стеченог по претходно
цитираним нормама, начин стицања права закупа непокретности,
што проистиче из децидно наведене такве процедуре за прелаз
права закупа са једног на другог стицаоца. Законом о претварању
права коришћења у право својине на грађевинском земљишту уз
накнаду одређено је да одређена лица могу, до стицања и уписа
права својине, са власником грађевинског земљишта закључити
уговор о закупу грађевинског земљишта- појединачних катастарских
парцела. Уговор се закључује уз накнаду, на 99 година, при чему
мора садржати и средство обезбеђења измирења уговорних обавеза.
Уколико је у питању облигационо право на непокретности, уговор о
закупу не би испуњавао услове уписа у катастар непокретности без
претходног уписа заложног права на непокретности, будући да би
био без правног дејства. Полазећи од важеће одредбе чл.89.Закона о
државном премеру и катастру, да се упис неће дозволити када је
законом одређена забрана уписа (ст.1) односно када би се таквим
уписом извршила повреда принудних прописа (ст.2.), могао би се
извести закључак да без уписаног заложног права на непокретности
(као средстсво обезбеђења извршења уговора о закупу), као уосталим
и других средстава обезбеђења законом предвиђених као обавезни
елемент закупног уговора, постоји забрана уписа. Таквом мишљењу
могло би бити супротстављено гледиште да, по такође важећој
одредби чл.33.ст.7. Закона о поступку уписа у катастар
непокретности и водова /на снази од 8.6.2018.г./ за правне односе
по исправама насталим пре ступања на снагу или по приватним
исправама које нису потврђене од стране јавних бележника–
чл.57.ст.2./, ''ако нађе да је располагање непокретношћу у исправи
која је основ уписа очигледно противно принудним прописима,
Служба врши упис на основу те исправе у катастар и одмах
обавештава орган који је надлежан да по службеној дужности
покрене одговарајући поступак за поништавање односно укидање
такве исправе, као и јавног тужиоца и истовремено уписује
забележбу о томе''. Везано за наведено, мишљења смо да су у питању
уговори о закупу као приватне исправе, које не подлежу
потврђивању од стране јавног бележника, одакле следи обавезна
примена Закона о државном премеру и катастру. Са друге стране,
уговор о закупу закључен без средства обезбеђења измирења (уколико
су уговарачи определили да то средство буде заложно право на
непокретности) чини исправу предметом забране уписа, а управо је
''законом прописана забрана уписа'' изузетак од правила да се упис
ипак има извршити ''јер је законитост потврдио обвезник доставе''
(јавни бележник, суд, јавни извршитељ....), додуше наведено у склопу
чл.32.ст.3. Закона о поступку уписа у катастар непокретности и
водова код навођења формалних услова за упис који се врши у
поступцима по службеној дужности (не по захтеву странке).
Чини нам се да наведени ставови имају извесног оправдања, изузев
у разложности, и кроз потребу потпуне афирмације, како
универзалног начела правне сигурности, тако и за јавни регистар
фундаменталног принципа поуздања у податке катастра
непокретности.

Прописи

Закон о облигационим односима (''Сл.лист СФРЈ'' бр.29/78, 39/85, 45/89,

''Сл.лист СРЈ'' бр.31/93, ''Сл.лист СиЦГ'' бр 1/2003 и ''Сл.гласник РС''
бр.18/2020)
Закон о планирању и изградњи (''Сл.гласник Р. Србије'', бр.72/2009,
81/2009, 24/2011, 132/2014, 145/2014, 83/2018, 31/2019, 37/2019,
9/2020)
Закон о планирању и изградњи (''Сл.гласник РС'' 47/2003)
Закон о општем управном поступку (''Сл. гласник Р.Србије'', бр. 18/2016,
95/2018)
Закон о поступку уписа у катастар непокретности и водова "Службени
гласник РС", бр. 41 од 31. маја 2018, 95 од 8. децембра 2018, 31 од 29.
априла 2019, 15 од 24. фебруара 2020.
Закон о становању и одржавању стамбених зграда (''Сл.гласник РС''
104/2016, 9/2020)
Закон о становању („Службени гласник РС”, бр. 50 од 25. јула 1992, 76 од
22. октобра 1992, 84 од 23. новембра 1992 - исправка, 33 од 4. маја
1993, 53 од 16. јула 1993 - др. закон, 67 од 30. августа 1993 - др. закон, 46
од 11. јула 1994, 47 од 14. јула 1994 - исправка, 48 од 20. јула 1994 - др.
закон, 44 од 27. новембра 1995 - др. закон, 49 од 24. новембра 1995, 16 од
16. априла 1997, 46 од 29. децембра 1998, 26 од 20. априла 2001, 101 од
21. новембра 2005 - др. закон, 99 од 27. децембра 2011, 104 од 23.
децембра 2016 - др. Закон)
Закон о стамбеним односима (''Сл.гласник СРС'' 9/85- пречишћен текст,
18/85, 11/88)
Закон о становању и одржавању стамбених зграда (''Сл.гласник РС''
104/2016 и 9/2020)
Закон о јавној својини (''Сл.гласник РС'' 72/2011, 88/2013, 105/2014,
104/2016, 108/2016, 113/2017, 95/2018)
Закон о враћању одузете имовине и обештећењу (''Сл.глансик РС'' 72/2011,
108/2013, 142/2014, 88/2015, 95/2018)
Закон о пловидби и лукама на унутрашњим водама ("Службени гласник РС",
бр. 73 од 12. октобра 2010, 121 од 24. децембра 2012, 18 од 13. фебруара
2015, 96 од 26. новембра 2015 - др. закон, 92 од 14. новембра 2016, 104 од
23. децембра 2016 - др. закон, 113 од 17. децембра 2017 - др. закон, 41 од
31. маја 2018, 95 од 8. децембра 2018 - др. закон, 37 од 29. маја 2019 - др.
закон, 9 од 4. фебруара 2020.)
Закон о стечају („Службени гласник РС“ бр. 104 од 16. децембра 2009, 99 од
27. децембра 2011 -др. закон, 71 од 25. јула 2012 - УС, 83 од 5. августа
2014, 113 од 17. децембра 2017, 44 од 8. јуна 2018, 95 од 8. децембра
2018.)
Закон о државном премеру и катастру ("Службени гласник Р.Србије", бр.
72/2009, 18/2010, 65/2013, 15/2015 и 96/2015 ).
Правилник о катастарском премеру и катастру непокретности „Службени
гласник Р.Србије”, број 7 од 29. јануара 2016.
Закон о државном премеру и катастру и уписима права на
непокретностима (''Сл.гласник Р.Србије'' бр.83/92, 53/93, 67/93, 48/94,
12/96, 25/96, 34/01, 25/02 и 101/05)
Закон о пријављивању и евидентирању закупаца на неодређено време у
становима у својини грађана, задужбина и фондација (''Сл.гласник РС''
96/2015)
Закон о премеру и катастру земљишта (''Сл.гласник СРС'' 11/76...24/1984)
Закон о пољопривредном земљишту (''Сл.гласник РС'' 62/2006... 95/2018)
Закон о шумама (''Сл.гласник РС'' 30/2010, 93/2012, 89/2015, 95/2018)
Закон о промету непокретности (''Сл.гласник РС'' 42/98, 111/2009)
Закон о промету непокретности (''Сл.гасник РС'' 93/2014, 121/2014,
6/2015)
Закон о јавном бележништву (''Сл.гласник РС'' 31/2011...106/2015)
Закон о извршењу и обезбеђењу (''Сл.гласник Р.Србије'' 106/2015...54/2019)
Закон о претварању права коришћења у право својине на грађевинско
земљиште уз накнаду (''Сл.гласник РС'' 64/2015, 9/2020)
Закон о озакоњењу објеката (''Сл.гласник РС'' 96/2015, 83/2018, 81/2020)
Закон о водама (''Сл.гласник РС'' 30/2010, 93/2012, 101/2016, 95/2018)
Закон о земљишним књигама ("Службеним новинама Краљевине
Југославије", бр. 146/30 од 1. јула 1930. године)
http://www.restitucija.gov.rs/doc/drugi%20propisi/ZAKON%20O%20ZEMLJISNIM
%20KNJIGAMA%20IZ%201930_11.pdf приступњено 31.8.2020.г.
Грађански законик Краљевине Србије, Збирка закона св.1, издавач др Гојко
Никетић, Београд 1934
Општи имовински законик за Књажевину Црну Гору, Фототипско издае
Обод Цетиње 1980.г.
Правилник о условима и поступку давања у закуп и на коришћење
пољопривредног земљишта у државној својини ("Сл. гласник РС", бр.
16/2017 , 111/2017, 95/2018, 45/2019, 3/2020, 25/2020)
Уредба о условима прибављања и отуђења непокретности непосредном
погодбом и давања у закуп ствари у јавној својини, односно прибављања и
уступања искоришћавања других имовинских права, као и поступка јавног
надметања и прикупљања писмених понуда (''Сл.гласник РС'' 16/2018)
Уредба о условима и начину под којима локална самоуправа може да отуђи
или да у закуп грађевинско земљиште по цени мањој од тржишне, односно
закупнине или без накнаде (''Сл.гласник РС'' 13/2010. 54/2011, 21/2012,
121/2012)
Уредба о условима, начину и поступку под којима се гађевинско земљиште
у јавној својини може отуђити или дати у закуп по цени мањој од тржишне
цене, односно закупнине или без накнаде, као и условима, начину и
поступку размене непокретности (''Сл.гласник РС'' 61/2015, 88/2015,
46/2017, 30/2018).
Уредба о давању у закуп водног земљишта у јавној својини (''Сл.гласник РС''
50/2019)
Правилник о начину прибављања, распполагања, коришћења, управљања,
одржавања и вођења евиденције и о упису пава на непокретним стварима
за посебне намене (''Службени војни лист'' 24/2014)
Одлука о оснивању јавног предузећа за склоништа (''Сл.гласник РС'' 3/92,
18/92, 63/2001, 112/2006)
Нацрт закона о поступку уписа у катастар непокретности и водова,
страница Министарства грађевинарства, саобраћаја и инфратсрукутре,
приступљено 09.9.2020.г.
Примедбе и сугестије Службе за катастар непокретности Неготин на текст
нацрта Закона о поступку уписа у катастар непокретнсоти и водова,
08.8.2017.г, адресирано на Републички геодетски завод и на НАЛЕД-
Националну алијансу за локални економски развој- невладина организација
која је била модетатор расправе и једна од главни актерра израде текста
нацрта- архива РГЗ СКН Неготин.
Одлука о отуђењу и давању у закуп грађевинског земљишта у својини
Града Лознице
http://www.loznica.rs/cms/mestoZaUploadFajlove/4.%20Odluka%20o
%20otudjenju%20i%20davanju%20u%20zakup%20gradjevinskog
%20zemljista.pdf приступљено 11.9.2020.г.
Одлука о прибављању, располагању и размени грађевинског земљишта у
јавној својини општине Неготин (''Службени лист општине Неготин'' 7/2019
 Литература

Амадеоски Драганa, Закуп риболова дунавске моруне у 16 веку, Мешовита

грађа Miscellanea, Нова серија књига 27, Историјски институт Београд
2006.г. http://www.iib.ac.rs/docs/MiscellaneaNS27(2006).pdf приступљено
02.3.2016
Оливер Антић, Облигационо право, Правни факултет Београд 2011.г.
Гај, Институције, превод Обрад Станојевић, Нолит Београд 1982.г.
Андрија Гамс, Основи стварног права, Научна књига Београд 1971.г.
Душанка Бојанић-Лукач Душанка, Катић Татјана, Османска документа о
продаји турских имања кнезу Милошу Обреновићу, у оквиру тога рад
Татјане Катић Дунавске гарде, Мешовита грађа Miscellanea , Нова серија
књига 26, Историјски институт Београд 2005.г.
Михаило Константиновић, Облигације и уговори, Центар за документацију
и публикације Правног факултета у Београду 1969.г.
Мирослав Милошевић, Римско право, Правни факултет Београд и Службени
гласник Београд 2009.г.
Миодраг Орлић и група аутора, Друштвена својина и самоуправљање
скрипта, Правни факултет Београд 1976.г.
Обрен Станковић, Миодраг Орлић, Стварно право, Номос Београд 1999.г.
Обрен Станковић, Владимир Водинелић, Увод у грађанско право, Номос
Београд 2007.г.
Коста Чавошки, Радмила Васић, Увод у право, Службени гласник Београд
2009.
Роско Паунд. Јуриспруденција, књига 3, Службени лист СРЈ и ЦИД
Подгорица, Београд-Подгорица 2000.г.
Речник српскохрватског књижевног и народног језика књига 6, Српска
академија наука и уметности Београд 1969.
Теодор Тарановски, Историја српског права у немањићкој држави,
Службени лист СРЈ Београд 1996
Билтен катастраско правне праксе, Републички геодетски завод Београд
9/2012
https://www.sombor.rs/wp-content/uploads/2018/01/DAVANJE-U-ZAKUP-
NEIZGRADJENOG-GRADJEVINSKOG-ZEMLJISTA-U-JAVNOJ-SVOJINI-PUTEM-
NEPOSREDNE-POGODBE.pdf приступљено 11.9.2020.г.

*Шира верзија текста публикованог у: ''Избор судске праксе'' бр.1/2021 Глосаријум Београд
ПРАВО ПРЕЧЕ КУПОВИНЕ НЕПОКРЕТНОСТИ
АПСТРАКТ: У овом раду даје се приказ генезе и значења института
права прече куповине непокрeтности, врсте и домен примене,са
посебним освртом на ситуацију да Закон о извршењу и обезбеђењу
предвиђа упис законског права прече куповине у кататсру
непокретности.

КЉУЧНЕ РЕЧИ: Преча куповина, својина, катастар, публицитет,

правна сигурност, законско право прече куповине, извршење

Право прече куповине (првокупа), као реликт колективне својине,

постојало је још у хебрејском праву, за земљиште, куће ''у местима
ограђеним зидом'', куће ''у местима левитским'' и поља ''у местима
левитским'' (Борас,1966, 45-46). У нашем средњевековном
грађанском праву право прекупа-купње (ius protimese) било је
регулисано кроз српску прераду византијског Земљорадничког
закона, која у зборницима прати Душанов законик: ''Ако ко хоће да
прода у селу коју ствар, нека је не прода туђем човеку, него сељаку
из истог села; ако ко продаје шупу- хлевину или њиву или виноград
или млин, нека пре јави о томе сродницима и суседима (из исте
општине) да они купе; ако не би они хтели да купе, нека онда прода
туђем човеку'' (Тарановски 1996, 653).

Српским грађанским закоником, параграф 670, смесничари или

заједничари, родбина најближа, која би право наслеђа у продатим
добрима имала, која би по закону наследила, и суседи први и
комшије, имају првенство на куповину ''непокретних добара, као
миљкова и баштина''. Ред првенства између ималаца права
установљен је тако да ''смесник је пречи од рода, а род најближи
пречи од суседа''-парагарф 672.- односно ''кад је питање који између
више суседа првенство има, онда ће суд пресудити, узевши у
призрење близост и повећу потребу и згоду''- параграф 675.
Законодавним решењем од 14.маја 1847.г, одређено је укидање
прева прече куповине у корист суседа и комшија, тако да то право
''своју закону силу само за смеснике или заједничаре или за
касателну најближу родбину имају''. Општи имовиски законик за
књажевину Црну Гору прописивао је да право прече купње може
трајати највише 50 година од дана уговарања, а ако рок није био
уговорен, ''пошто истече 30 година од како је уговор углављен''-
чл.256.

Постоји мишљење да је право прече куповине стварно право на

непокретности, како у случајевима када настаје директно на основу
закона, тако и када се као такво конституише уписом у јавне књиге
када је уговор iustus titulus а упис modus acquirendi (Стојановић,
1978, 197-198). Нешто другачији став формулисан је по истом
питању као ''облигационо право са стварноправним дејством'', које се
постиже уписом у јавне књиге о правима на непокретностима, али
постоји и гледиште да је то ''стварноправно очекивање да настане
стицање својине на једној непокретности'' (Стојановић, 201). У
сваком случају, оно је: 1) право првенства у корист прекупца-да
ствар може купити пре других, 2) право прекупа ствари из руку
купца уз доказивање да је уговор са трећим без правног дејства
(Станковић, Орлић 1999, 286).

Сагласно Скици за законик о облигацијама и уговорима, поглавље 7-

''случајеви продаје са нарочитим погодбама'', уговорном одредбом о
праву прече куповине обавезује се купац да извести продавца о
намераваној продаји ствари одређеном лицу, као и о условима те
продаје, и да му понуди да он ствар купи за исту цену; ако није штто
друго уговорено, право прече куповине припада продавцу само кад
купац продаје ствар, или ако купац даје ствар свом повериоцу уместо
исплате новчаног дуга, као и кад је продаја прикривена поклоном
или разменом (Константиновић 1969, 149). У случају принудне јавне
продаје продавац се не може позивати на своје право прече
куповине, али, продавац чије је право прече куповине било уписано у
јавној књизи може захтевати поништење јавне продаје, ако није био
посебно позван да јој присуствује (Константиновић, 141). Право
прече куповине престаје после 30 година од закључења уговора у
сваком случају, или по протеку 10 година од преноса својине ствари
на трећег (Констанитновић 141-142). Право прече куповине по самом
закону имају: 1) закупац стана, кад власник хоће да прода стан у
коме он станује; 2) санаследници, кад један наследник пре деобе хоће
да прода свој део заоставштине; 3) смесничари и заједничари, кад
један од њих хоће да прода свој део заједничке ствари; 4)
удруженици у привредном удружењу грађана, кад један од њих хоће
да прода свој део друштвене имовине; 5) радна организација, кад
њен сусед хоће да прода земљиште или зграду (Константиновић, 142).
У Закону о облигационим односима углавном су преузете одреднице
скице о уговорном праву прече куповине,, са изузецима као по
питању периода важења- 5 година од закључења уговора или мање
уколико је краћи рок уговорен, док за истоврсно право по самом
закону није извршено набрајање ситуација у којима важи. У смислу
овог прописа, који једино регулише да се то право у односу на
покретне ствари не може отуђити ни наследити, уговорно право
прече куповине на непокретностима може бити предмет наслеђивања
и располагања односно отуђења (па и једностраном изјавом воље),
додуше у границама временског оквира за који је иницијално
установљено.

У земљишнокњижном праву постојао је упис права прече-

првенствене куповине; за случајеве установљења правним послом,
тек уписом у земљишне књиге производило би правно дејство према
трећим лицима (Гамс 1971, 218).

Законом о државном премеру и катастру и уписима права на

непокретностима (''Сл.гласник РС'' 83/92, 53/93, 67/93, 48/94, 12/96
и 15/96) било је предвиђено да се уговорно право прече куповине
уписује у Г лист листа непокретности- чл.58 е. У случају кад је терет,
односно ограничење уписано у поступку излагања на јавни увид
података премера и катастарског класирања земљишта и
утврђивања права на непокретностима, Служба за катастар
непокретности уписивала је датум ступања на снагу решења о
потврди катастарског операта, као датум уписа терета, односно
ограничења- чл.81. ст.1.Правилника изради и одржавању катастра
непокретности (''Сл. гласник РС", бр. 46/1999, 7/2016). Исти пропис
регулисао је чланом 81.ст.2. ''када су у складу са законом испуњени
услови за брисање терета, односно ограничења, Служба уписује датум
брисања терета, односно ограничења, по коначности решења о
дозволи брисања уписа''. Следећи Закон о државном премеру и
катастру (''Сл.гласник РС 72/2009) није садржао норму о упис права
прече куповине, већ је та одредба унета тек у изменама и допунама
закона(''Сл.гласник РС'' 96/205). Тада је чланом 77б. предвиђено : ''У
катастар непокретности уписују се облигациона права, и то: уговорно
право прече куповине...''. Од покретања иницијативе за измену
закона у том смислу-26.9.2010.г, до његове измене протекло је чак
три године.
Правилник о катастарском премеру и катастру непокретности
(''Сл.гласник РС'' 7/2016...7/2019) прописује као део процедуре
одржавања катастра непокретности упис права прече куповине-
чл.62.ст.1.т.21, за шта је неопходно доношење решења, по захтеву
странке. Основ решења о упису је исправа којом је прече право
куповине успостављено, а извршава се у форми забележбе у Г-
тереном листу листа непокретности. Обавезни елементи решења су:
подаци о непокретности на коју се односи, имаоцу права прече
куповине и року трајања, према податку у исправи за упис, са
изузетком- уколико је право установљено купопродајним уговором у
корист продавца на рок дужи од пет година од дана закључења
уговора, решењем о упису забележбе права у катастру непокретности
тај рок се своди на 5 година, сагласно Закону о облигационим
односима /чл.152. Правилника, ст.1-3/. Овим подзаконским актом
изричито је наведено- чл.152.ст.4.- да се право прече куповине
сувласника непокретности, власника суседног пољопривредног
земљишта, или друга права прече куповине која се стичу по самом
закону, не уписују у катастар непокретности. Након истека рока
трајања пречег права куповине, упис се брише по захтеву странке,
или по службеној дужности за ситуације када закон то налаже.

Закон о поступку уписа у катастар непокрeтности и водова

(''Сл.гласник РС'' 41/2018...15/2020), као и претходни закон
предвиђа да се у катастар непокретности могу уписати и
облигациона права, укључујући уговорно право прече куповине-
чл.10, уз разлику што, уместо по раније важећем пропису ''уписују
се'' како је формулисан чл.77 б. Закона о државном премеру и
катастру, сада постоји норма са речима ''могу се уписати''. У
суштини, право прече куповине када је установљено уговором о
купопродаји или другим правним послом где је то право предвиђено
уз пренос стварног права на непокретности, има се уписати у
катастру непокретности по службеној дужности, како проистиче и из
чл.34.ст.2. Закона о поступку уписа у катастар непокретности и
водова по којем, ако из исправе која је правни основ уписа у
катастар непокртености произилази да, поред уписа који се
захтева постоје и ограничења тог уписа у смислу терета, обавеза
или права других лица, а која се по закону уписују у катастар
непокретности, одлучује се и о упису тих ограничења; саобразно
максими ''res transit cum onere suo''. У поступцима започетим, не по
захтеву странке већ по службеној дужности, право прече куповине
биће уписано, невезано да ли је уговорено уз пренос неког стварног
права или само за себе- случајеви доставе исправе за упис од стране
јавног бележника када се активира поступак по службеној дужности,
по чл.22.Закона о поступку уписа у катастар непокретносои и
водова, с тим да је за настанак права довољно постојање исправе о
правном послу, а упис му даје публицитет. Иначе, изузуев двостраних
уговора, и једнострана изјава воље је основ настанка права прече
куповине, чак то може бити и оставинско решење у које се право
прече куповине уноси на основу воље завештаоца. И тада је то
облигационо право.

Поред уговорног права прече куповине, у правном поретку присутно

је и законско право прече куповине, за чији настанак, по правилу,
није потребан упис у катастру непокретности. Закон о извршењу и
обезбеђењу познаје институт уписа законског права прече куповине у
катастру непокретности, за шта основ у управном процесном праву
може бити чл.10 Закона о поступку уписа у катастар непокретности
и водова, где набрајање облигационих права која се могу уписати у
катастар непокретности, након навођења уговорног права прече
куповине, закупа, обухвата и ''друга облигациона права на
непокретности чији је упис предвиђен законом''; или чл.15.ст.1.т.21,
где је наведено да се у катастар непокретности уписују ''и остале
забележбе прописане законом''. За такве ситуације, претходни услов
уписа законског права прече куповине било би постојање
одговарајуће норме у материјалном закону који уређује област
располагања одређеним врстама непокретности. То би било у
колизији са Правилником о катастарском премеру и катастру
непокретности, чл.152.ст.4, али могуће је да законом буде
предвиђен упис одређене врсте права прече куповине у катастар
непокретности као начин његовог констиуисања.

Законом о основама својинскоправних односа ("Сл. лист СФРЈ", бр.

6/80 и 36/90, "Сл. лист СРЈ", бр. 29/96 и "Сл. гласник РС", бр.
115/2005), чл.14.ст.3. регулисано је да, у случају продаје
сувласничког дела, остали сувласници имају право прече куповине
једино ако је то одређено законом. Након наведеног усвојен Закон о
промету непокретности (''Службени гласник РС'', бр. 93/2014,
121/2014 и 6/2015) садржи одељак II, посвећен овом институту: 1)-
чл. 5- Сувласник непокретности који намерава да прода свој
сувласнички део дужан је да га претходно понуди на продају осталим
сувласницима. (ст.1).У случају кад има више сувласника, првенство у
остваривању права прече куповине има сувласник са већим
сувласничким делом. (ст.2.). Кад има више сувласника који би према
ставу 2. овог члана имали право прече куповине, сувласник
непокретности има право да сам одлучи коме ће од њих продати свој
део непокретности. (ст.3.); 2) чл.6- Власник који намерава да прода
пољопривредно земљиште, дужан је да га претходно понуди власнику
суседног пољопривредног земљишта. (ст.1.). У случају кад има више
власника суседног земљишта чије се пољопривредно земљиште
граничи са пољопривредним земљиштем продавца, првенство у
остваривању права прече куповине има власник суседног земљишта
чије се пољопривредно земљиште претежним делом граничи са
земљиштем продавца. Ако има више власника суседног земљишта
чије се пољопривредно земљиште претежним делом граничи са
земљиштем продавца, а граничне линије су једнаке, предност између
њих има власник суседног земљишта чија је површина највећа. (ст.2).
У остваривању права прече куповине власник суседног земљишта је
по редоследу иза сувласника земљишта које је предмет продаје.
(ст.3.); 3) чл.7- Понуда из чл. 5. и 6. овог закона, која се доставља
истовремено свим носиоцима права прече куповине, мора да садржи
податке о непокретности, цени и осталим условима продаје. (ст.1.).
Понуда мора бити у писменом облику. (ст.2.); Ималац права прече
куповине дужан је да се у року од 15 дана од дана пријема понуде
писменим путем изјасни о понуди. (ст.3.). Понуда и изјава о
прихватању понуде из ст. 1. и 3. овог члана мора се учинити
препорученим писмом.(ст.4.); 4) чл.8- Ако се ималац права прече
куповине, коме је учињена понуда, у року од 15 дана од дана пријема
понуде, не изјасни на начин из члана 7. став 3. овог закона да
прихвата понуду, продавац може продати непокретност другом лицу,
али не под повољнијим условима; 5) чл.9-Ако ималац права прече
куповине не прихвати понуду, а власник ту непокретност не прода
ни трећем лицу у року од једне године од дана неприхватања понуде,
дужан је да у случају поновне продаје поступи по одредбама чл. 5. до
7. овог закона; 6) чл.10.-Ако је продавац продао непокретност, а није
је претходно понудио имаоцу права прече куповине или је
непокретност продао под условима повољнијим од услова из понуде,
ималац права прече куповине може тужбом да захтева да се уговор о
продаји непокретности огласи без дејства према њему и да се
непокретност њему прода и преда под истим условима. (ст.1.). Тужба
из става 1. овог члана може се поднети надлежном суду у року од 30
дана од дана када је ималац права прече куповине сазнао за продају
те непокретности, а најкасније у року од две године од дана
закључења уговора о продаји непокретности.(ст.2.). Ако уговор о
продаји непокретности није закључен у облику прописаним овим
законом, а непокретност је предата купцу у државину, сматраће се
да је на тај начин дошло до повреде права прече куповине, па лице
које има то право може тужбом да захтева остваривање тог права.
(ст.3.) Тужба из става 3. овог члана може се поднети суду у року од
једне године од дана сазнања за пренос државине, а најкасније у
року од две године од дана предаје непокретности купцу у државину.
(ст.4.).Тужилац је дужан да истовремено са подношењем тужбе из ст.
1. и 3. овог члана положи код надлежног суда износ у висини
тржишне вредности непокретности на дан подношења тужбе.(ст.5.).

Право прече куповине пољопривредног земљишта предвиђено је и

Законом о пољопривредном земљишту, уколико је оно у режиму
државног власништва (измене и допуне "Сл. гласник РС", бр.
112/2015): Право прече куповине пољопривредног земљишта у
државној својини има физичко лице које испуњава опште услове из
члана 72. овог закона, као и посебне услове по следећем редоследу: 1)
да је власник инфраструктуре на пољопривредном земљишту у
државној својини које је предмет продаје; 2) да је сувласник са
Републиком Србијом на катастарској парцели која је предмет продаје,
а сувласнички део Републике Србије је мање површине од површине
која је у власништву тог физичког лица; 3) да је власник
пољопривредног земљишта које се граничи са катастарском
парцелом у државној својини која је предмет продаје; 4) да је закупац
пољопривредног земљишта у државној својини којe је предмет
продаје и има закључен уговор о закупу пољопривредног земљишта у
државној својини на период дужи од 20 година; 5) да има
пребивалиште најмање пет година у катастарској општини у којој се
продаје пољопривредно земљиште у државној својини.(чл.72б.)
Водно земљиште, укључујући приобално земљиште, предмет је права
прече куповине, сагласно Закону о водама (Сл.глансик РС''30/2010...
95/2018), чл.12: Република Србија има право прече куповине водног
земљишта. (ст.2.); Аутономна покрајина има право прече куповине
водног земљишта на вештачким водотоцима (каналима) на којима
има право јавне својине.(ст.2).

Сопственик шуме који намерава да прода шуму дужан је да ту шуму

прво понуди на продају кориснику шуме ако се она граничи са
шумом у државној својини. Сопственик шуме дужан је да у понуди
наведе услове и цену продаје. Корисник шуме дужан је да се о
понуди изјасни у року од 30 дана. Ако понуда не буде прихваћена у
одређеном року, сопственик шуме може шуму продати уз исте или за
њега повољније услове од оних из понуде. Уговор закључен противно
наведеним одредбама ништаван је- чл.100.ст.1-5. Закона о шумама
(''Сл.гласник РС'' 30/2010...89/2015).

Власник посебног дела зграде има право да му се првом понуди

пренос права својине над заједничким делом зграде ради припајања,
петварања, доградње, односно надзиђивања- право пречег преноса
по чл.13.ст.1. Закона о становању и одржавању зграда (''Сл.гласник
РС'' 104/2016, 9/2020). Пренос права врши стамбена заједница
зграде.

У односу на непокретности враћене ранијим власницима и њиховим

правоследбеницима по Закону о враћању одузете имовине и
обештећењу (''Сл.гласник РС'' 72/2011...153/2020), право прече
куповине приликом првог отуђења, у корист Републике Србије,
аутономне покрајине и јединице локалне самоуправе установљено је
чланом 62.ст.3.

Непокретности проглашене за културна добра такође су предмет

законског права прече куповине које се реализује по одредбама
Закона о промету непокретности, у корист надлежне установе
заштите- чл.119.ст.1. и 2. Закона о културним добрима (''Сл.глансик
РС'' 71/94...7/2020).

У склопу процедуре извршења ради намирења новчаног

потраживања, Закон о извршењу и обезбеђењу (''Сл.глансик РС''
106/2015...54/2019) посебно се бави конзумирањем права прече
куповине непокретности. Титулар тога права има првенство над
најповољнијим понудиоцем ако одмах после објављивања чија је
понуда најповољнија, а пре доношења закључка о додељивању
непокретности, изјави да купује непокретност под истим условима
као најповољнији понудилац (чл.170.ст.1.). Закон у конкуренцији
ималаца законског и уговорног права прече куповине, предност
признаје имаоцу законског права (чл.170.ст.2.). Исто важи за
ситуације продаје непокретности непосредном погодбом, или
продајом електронским јавним надметањем, када је, у првм случају,
рок за изјашњење осам дана од упућеног им позива од стране
извршитеља, а у другом три дана од доставе извештаја о
електронској продаји (чл.170.ст.3. и 5.).

Сада се поставља питање о разлогу другачијег формулисања

''законског права прече куповине'' у наведеним ситуацијама: док по
чл.170.ст.2. Закона о извршењу и обезбеђењу јасно стоји ''ималац
уговорног права прече куповине непокретности које је уписано
у катастар непокретности остварује своје право као и ималац
законског права прече куповине'', по чл.174.ст.3. ''закључак о
продаји непокретности на јавном надметању доставља се
странкама, заложним повериоцима, учесницима у поступку,
имаоцу уговорног и законског права прече куповине које је
уписано у катастар непокретности''. Одредба чл.174.ст.3. има
примену и у ситуацијама доставе закључка о додељивању
непокретности, који се по чл.181.ст.3. доставља, изузев на
електронској огласној табли, и свима којима и закључак о продаји
непокретности на јавном надметању. /овоме претходи објављивање
ко је најповољнији понудилац и евентуално изјашњење о коришћењу
права прече куповине- чл.180.ст.1.). Да је редослед набрајања у
чл.174.ст.4. био такав да се прво наводи законско а потом уговорно
право прече куповине, та формулација била би у потпуном складу и
са одредбом чл.170.ст.2. и са преовлађујућем становиштем правне
теорије да се законско право прече куповине стиче ipso iure.
Посматрано по материји која је предмет регулисања, Закон о
извршењу и обезбеђењу не може уводити право или обавезу уписа у
катастар непокретности законског права прече куповине, већ једино
предвидети модалитете поступања уколико је такво право-обавеза
другим законом прописана; овим законом уређује се поступак у коме
судови и јавни извршитељи принудно намирују потраживања
извршних поверилаца заснована на извршним и веродостојним
исправама /извршни поступак/, поступак обезбеђења
потраживања и положај јавних извршитеља-чл.1. Али, формално-
правно посматрано, законска одредба прописа о извршењу и
обезбеђењу ''законско право прече куповине које је уписано у
катастар непокретности'', аргумент је у прилог тези да се и таква
врста права прече куповине, на основу захтева имаоца може уписати
у катастар непокретности, посматрано кроз значење чл.15.ст.1.т.21.
Закона о поступку уписа у катастар непокретности и водова- ''у
катастар непокретности уписују се и остале забележбе прописане
законом''.
Но, и таква- каква је, одредба чл.174.ст.4. Закона о извршењу и
обезбеђењу мора се рестриктивно тумачити, у смислу да она једино
не значи обавезу достављања закључка о продаји непокретности
титулару законског права прече куповине који није уписан у
катастру, могло би се тврдити, као израз околности да обвезник
доставе једноставно нема информацију на коју адресу такав акт
доставити, али је евидентно да се таквим имаоцима права закључак
о продаји непокретности на јавном надметању на одређени начин
доставља у смислу публиковања- ''објавом на електронској огласној
табли Коморе и на други уобичајен начин''. Тачно је да назив овог
члана гласи ''објављивање и достављање'' али је у нашем правном
поретку прихваћено да се достављање, примера ради аката из
управног поступка, у приликама ако се тиче већег броја лица која
нису позната органу, врши ''објављивањем писмена на веб
презентацији и огласној табли органа''- чл.79.ст.1.-3. Закона о
општем управном поступку (''Сл.гласник РС'' 18/2016, 95/2018).
Чини нам се да ипак оваквој конструкцији нема места из разлога
што је изврштељ, са функцијом вршења јавних овлашћења, дужан
познавати закон односно законско право прече куповине у односу на
предмете извршења, њему су и адресе лица којима закључак треба
упутити доступне у јавној евиденцији и у електронској форми;
коначно извршитељ има обавезу и овлашћење прибављања података
о непокретностима на којима или поводом којих извршни дужник
има имовинска права, сагласно чл.31.ст.1.т.11.Закона о извршењу и
обезбеђењу, затим и ''друге податке који су му потребни за
делотвроно вођење извршног поступка''- чл.31.ст.3, све у вези
чл.493.ст.1.т.6. Закона о извршењу и обезбеђењу.

Отуд се намеће становиште да одредба чл.174.ст.4. Закона о

извршењу и обезбеђењу у делу којим гласи да ће имаоцима законског
права прече куповине уписаним у катастру доставити закључак о
продаји непокретности на јавном надметању, није у складу са
претходно наведеним другим одредбама истог закона, али ни са
одредбама материјалних закона којима се установљава право прече
куповине без прописивања обавезе уписа таквог права у катастру
непокретности. Наведена норма важећег закона о извршном
поступку није преседан у условљавању појединих овлашћења и
обавеза из домена законског права прече куповине, његовим
уписом у катастру непокретности. Као што указује Раденка Цветић,
''Закон о извршном поступку из 2004.г. садржи одредбу по којој се
закључак о продаји између осталих доставља и лицима која имају
уписано законско право прече куповине. Тим правилом је замењено
правило из ЗИП из 2000. године којим је прописано да се закључак о
продаји између осталих доставља и лицима која имају уписано или
законско право прече куповине. Према (следећем) закону који
регулише извршни поступак (ЗИО, чл. 119), закључак о продаји
објављује се на огласној табли и интернет страници надлежног суда
и на други уобичајени начин. Након објављивања закључка о продаји
до дана продаје мора проћи најмање 15 односно највише 30 дана.
Достављање закључка о продаји обавезно је странкама, заложним
повериоцима, учесницима у поступку и лицима која имају уписано
законско право прече куповине ..." (2014, 153-154).

Нацртом Законика о својини и другим стварним правима остаје се

при опредељењу да се право прече куповине заснива законом или
уписом у јавном регистру на основу правног посла, разликујуће од
пређашње праксе утолико што се правним послом оно стиче тек
уписом у катастар непокретности (чл.91.ст.1.), уз одређење да се исто
састоји у овлашћењу, пре других заинтересованих, куповином
прибавити својину одређене ствари када власник, залогопримац,
односно друго лице овлашћено да располаже њоме (продавац) одлучи
да је прода. Новине законског текста су, поред осталог: (став 5.чл.91)
да ималац права прече куповине и продавац могу писаним уговором,
који нема дејство на њихове правне следбенике, изменити садржину
и услове вршења права прече куповине заснованог законом;
(чл.92.ст.1.); право прече куповине на непокретној ствари може се на
основу правног посла уписом засновати и у корист свагдашњег
власника друге непокретности; (чл.92.ст.2.) право прече куповине на
непокретној ствари може се на основу правног посла уписом
засновати и на терет свагдашњег власника оптерећене
непокретности. Унета је и одредба (чл.95.ст.2.) да се ''са продајом из
члана 91. стaва 1. овог законика изједначава продаја у извршном
поступку, под условима одређеним законом којим се уређује извршни
поступак''.

ЗАБЕЛЕШКЕ

Миле Борас, Право првокупа по старом хебрејском праву, Зборник радова

из правне историје посвећен Алберту Вајсу, Институт за правну историју на
Правном факултету у Београду, Београд 1966
Андрија Гамс, Основи стварног права, Научна књига Београд 1971
Михаило Константиновић, Облигације и уговори, Правни факултет Београд
1969
Обрен Станковић, Миодраг Орлић, Стврано право, Номос Београд 1999
Драгољуб Стојановић, Стварно право, Службени лист СФРЈ Београд 1978
Теодор Тарановски, Историја српског права у немањићкој држави,
Службени лист СРЈ Београд 1996
Раденка Цветић Право прече куповине у извршном поступку у Републици
Србији, Зборник Правног факултета Универзитета у Новом Саду Нови Сад
2014
http://zbornik.pf.uns.ac.rs/images/download/2014/2014-
4/doi_10.5937_zrpfns48-7535.pdf приступљено 27.02.2021.г.
Републички секретаријат за јавне политике, www.rsjp.gov.rs Иницијатива за
измену Закона о државном премеру и катастру,
http://vs3836.cloudhosting.rs/inicijativa/124, приступљено 20.02.2021.г.

ПРОПИСИ

Грађански законик Краљевине Србије Издавачка књижарница Геце Кона,

Београд 1934
Општи имовински законик за књажевину Црну Гору, Државна штампарија
Цетиња 1888, фототипско издање, Обод Цетиње 1980
Нацрт Законика о својини и о другим стварним правима :
http://arhiva.mpravde.gov.rs/cr/news/vesti/zakonik-o-svojini-i-drugim-
stvarnim-pravima-radni-tekst.html
http://www.ius.bg.ac.rs/prof/materijali/xivmil/NACRT%20ZAKONIKA%20O
%20SVOJINI.pdf
приступљено 28.02.2021.г.

*Рад је публикован у часопису ''Избор судске праксе'' бр.5-6/2021,

''Глосаријум'' Београд 2021.г.
https://sr.wikipedia.org/sr... Anali_Pravnog_fakulteta_u_Beogradu_2.jpg
 III О АУТОРУ

ОПУС

-Ранко Јаковљевић, правник-

Његове текстове објављивали су Српска академија наука, Патријаршија Српске православне цркве, Универзитет у

Нишу, Универзитет ''Аурел Влајку'' Арад, Румунија, Музеј науке и технике у Београду, Јеврејски историјски музеј

Југославије, Историјски архив Крајине, Кључа и Пореча Неготин, Архив Тимочке крајине Зајечар, електронска

библиотека српске културе Растко, портали Историја Балкана и Православље, био је сарадник Матице српске на

изради Српског биографског речника...

Правне расправе Ранка Јаковљевића из области управног и уставног права публиковали су Удружење правника

Србије, Министарство финансија- Управа царина, Удружење тужилачких и судијских помоћника Србије,

Удружење судија и тужилаца Србије, Адвокатска комора Војводине, часописи републичког и регионалног ранга...

У форми монографија штампана су његова дела: Речник локалне самоуправе (Кладово 2002.), Сви ђердапски

мостови (Кладово, 2002. и 2003.), Тимочка српска елита почетком XX века (Кладово, 2002.), Руси у Србији (Београд,

2004.), Гвоздена врата Атлантиде (Београд, 2005.), Јеврејски код (Београд, 2005.), Уместо домовине читав свет

(Београд, 2006.), Пут светог Никодима (Београд, 2007.), Атлантида у Србији (Београд, 2008.), Историја једне

границе (Београд, 2010), Капија народа на Ђердапу (2011), Било једном једно Кладово (Београд 2011), Сан- Ада

Кале (Београд 2012), Између пера и мача (Београд 2012), Знакословље (Београд 2012), Српски изданци румунске

стварности (2015), Елементи (2015), Крај Дунава (2018).

Књиге ''Атлантида у Србији'' и ''Историја једне границе'' уврштене су каталоге Stanford University, Socratres

Stanford's Online Catalog и University of Toronto Libraries, првонаведена и у UCL London's Global University, School of

Slavonic and East European studies Library... ''Пут светог Никодима'' налази се у библиотечкој збирци Музеја Српске

православне цркве у Београду. ''Јеврејски код'' у књижевном је фонду Beth Hatefutsoth- The Nahum Goldman

Museum of Jewish Diaspora у Тел Авиву, као и Deutsche Nationalbibliothek. ''Уместо домовине читав свет'' у

поставци је београдског Музеја ромске културе. Студије, ''Јевреји на сeвероисточним границама Србије'' и

''Збрињавање јеврејских избеглица бродом ''Краљица Марија'' део су документарне збирке Yad Vashem Mузеја

Холокауста у Јерусaлиму, а рад ''Цигани Кладова'' сврстан у библиографију Школе ромолошких студија

Универзитета у Нишу. ''Српски изданци румунске стварности'' у каталогу је библиотеке Принстон Универзитета.

Резултати његових радова коришћени су приликом истраживања у Србији, Румунији, Бугарској, Хрватској,

Мађарској, Русији... на сродне теме и увршћени у низ библиографија из области историје, социологије, етнологије ,

поједини текстови штампани у оквиру темaтских целина монографија насталих 2012.г. из пера проф.Драгољуба

Ђорђевића- Кафанологија, ''Службени гласник'' Београд, и проф. Carmen Bulzan- Destinul Insulei Ada-Kale,

Букурешт, а један број књига у каталозима је и Конгресне библиотеке Вашингтон, Националне библиотеке

Холандије.

Аутор је пројекта оснивања информационо-документационог центра за истраживање прогона грађана Источног

блока из времена комунистичких диктатура у Румунији и Србији и изградње меморијалног комплекса на Ђердапу,

посвећеног жртвама настрадалим приликом покушаја преласка државне границе на Дунаву у ђердапској регији

1948-1989.г. уз подршку Националног института Владе Румуније- Institut National pentru Memoria Exilului

Romanesc. На исту тему био је конслутант новинарке Carmen Moise приликом продукције документарне емисије

Ultima Frontiera на букурештанској тв станици Antena 3, године 2012 /у конкуренцији за најбољу документарну тв

драму и најбољи издавачки подухват на Светском филмском и тв фестивалу у Њујорку 2013.г/, као и Marine

Constantinoiu за серију репортажа у листу Jurnalul National, Букурешт 2005.г. под називом Cazanele mortii.

Актер је и иницијатор обележавања страдалништва у нацистичким прогонима Јевреја из средњеевропских земаља

''Кладово транспорт, једна трагична прича'' 2002.г...

За професионални и истраживачки рад награђиван је од стране Светске царинске организације, Савеза јеврејских

општина Југославије, регионалних установа културе...

МОНОГРАФИЈЕ

РЕЧНИК ЛОКАЛНЕ САМОУПРАВЕ, Општина Кладово 2002

 СВИ ЂЕРДАПСКИ МОСТОВИ, Општина Кладово 2002, 2003.

ТИМОЧКА СРПСКА ЕЛИТА ПОЧЕТКОМ 20 ВЕКА, Општина Кладово 2002

РУСИ У СРБИЈИ ''Беокњига'' Београд 2004

ГВОЗДЕНА ВРАТА АТЛАНТИДЕ ''Беокњига'' Београд 2005

ЈЕВРЕЈСКИ КОД ''Беокњига'' Београд 2005

УМЕСТО ДОМОВИНЕ ЧИТАВ СВЕТ ''Беокњига'' Београд 2006

ПУТ СВЕТОГ НИКОДИМА ''Беокњига'' Београд 2007

АТЛАНТИДА У СРБИЈИ ''Пешић и синови'' Београд 2008

ИСТОРИЈА ЈЕДНЕ ГРАНИЦЕ, ''Пешић и синови'' Београд 2010

КАПИЈА НАРОДА НА ЂЕРДАПУ, ''Пешић и синови'' Београд 2011

БИЛО ЈЕДНОМ ЈЕДНО КЛАДОВО, ''Пешић и синови'' Београд 2011

САН АДА КАЛЕ, ''Пешић и синови'' Београд 2012

ИЗМЕЂУ ПЕРА И МАЧА, ''Пешић и синови'' Београд 2012

ЗНАКОСЛОВЉЕ, ''Пешић и синови'' Београд 2012

ОБЕЋАНА ЗЕМЉА ''Пешић и синови'' Београд 2014

ГОВОР НОВЦА ''Пешић и синови'' Београд 2014

СРПСКИ ИЗДАНЦИ РУМУНСКЕ СТВАРНОСТИ ''Пешић и синови'' Београд 2015

ЕЛЕМЕНТИ ''Пешић и синови'' Београд 2015

КРАЈ ДУНАВА,''Центар академске речи'' Шабац 2018

ПРАВО КАО ИСТОРИЈА

ФРАНЦУСКА УЛИЦА, дигитално издање https://www.scribd.com/doc/53821602/FRANCUSKA-ULICA-KLADOVO

СВЕТ МАСОНА дигитално издање https://www.scribd.com/doc/315421478/Svet-masona

КРАЉЕВСТВО СОЛИ дигитално издање http://www.audioifotoarhiv.com/Da_li_ste_procitali/Kraljevstvo-soli.pdf

ОД ЗЛАТА УДИЦА, дигитално издање https://www.scribd.com/doc/304575546/OD-ZLATA-UDICA

КЛАДОВО У ДОКУМЕНТИМА И МЕДИЈИМА,приређивач дигитално издање,

https://www.scribd.com/doc/283421684/Kladovo-Dokumenti-i-Mediji

КЛАДОВО У КЊИЖЕВНОСТИ, приређивач, дигитално издање,

https://www.scribd.com/doc/283421186/Kladovo-u-Knji%C5%BEevnosti

КАПИЈА НАРОДА НА ЂЕРДАПУ II књига, дигитално издање

https://www.scribd.com/doc/280616005/Kapija-Naroda-II-tom-Prilozi-za-istoriju-Djerdapa

ЂЕРДАП АРТ 2016, приређивач, http://www.audioifotoarhiv.com/Vasa-pisma/DJERDAP_ART.pdf

https://www.scribd.com/doc/292061658/Djerdap-Art
Ђердап арт 2018, прир
https://www.scribd.com/document/355083658/Iron-Gates-Art-Kladovo-018
ИТАЛИЈА СРБИЈА дигитално издање
https://www.scribd.com/doc/271224367/ITALIJA-SRBIJA
НА ЛЕЂИМА ДУНАВА https://www.scribd.com/document/349599767/Na-Ledjima-Dunava

СТРУЧНИ РАДОВИ У ЧАСОПИСИМА И ЗБОРНИЦИМА

-''БАШТИНИК'' Годишњак Историјског архива у Неготину, 2/1999 ФРАГМЕНТИ СРПСКЕ АУТОНОМНОСТИ, с. . 78-81

-''БАШТИНИК'' Годишњак историјског архива Неготин 3/2001 РУСКИ ЗАШТИТНИ КОРПУС У СРБИЈИ КАО ЈЕДНО ОД ИСХОДИШТА

СРПСКО- РУСКИХ ОДНОСА, с.80-90

-''Царински преглед'' стручна публикација Управе царина бр.12/2001 с.21-23 ЗАШТИТНА МЕРА ОДУЗИМАЊА ПРЕВОЗНИХ И

ПРЕНОСНИХ СРЕДСТАВА-ПРЕДМЕТА ПРЕКРШАЈА ЧЛ.194.ст.1. и 3. ЦАРИНСКОГ ЗАКОНА

-БАШТИНИК'' Годишњак Историјског архива Неготин бр. 4/2001, ЕЛЕКТРИЧНА ЦЕНТРАЛА ЈАКОВА РУБЕНА ВАРОНА У КЛАДОВУ, с. 168-

175

-''Царински преглед'' стручна публикација Управе царина бр.2/2002 с.9 -15 СХОДНА ПРИМЕНА НОВИХ ОДРЕДАБА ЗАКОНИКА О

КРИВИЧНОМ ПОСТУПКУ У ПРЕКРШАЈНИМ СТВАРИМА

-''ПРАВНИ ЖИВОТ'' бр.10/2002, Удружење правника Србије, вол.51 бр.10, с.347-356 КОНФИСКАЦИЈА И НАЦИОНАЛИЗАЦИЈА КАО

ЕЛЕМЕНТИ СОЦИЈАЛИСТИЧКОГ ПРАВНОГ ПОРЕТКА

-''БАШТИНИК'' годишњак Историјског архива у Неготину 5/2002 ТРАЈАНОВ МОСТ, с.21-26

-''ЦАРИНИК'' Лист царинских радника Србије, Београд бр.142 септембар-октобар 2003. НЕПОВРЕДИВОСТ ТАЈНОСТИ ПРЕПИСКЕ, с.17

-''ГЛАСНИК'' Службени лист Српске православне цркве LXXXV бр.7, Београд јул 2003, МОСТОВИ СВЕТОГ НИКОДИМА, с.153-160

-''БАШТИНИК'' Годишњак историјског архива Неготин 6/2003 СРПСКО ТУРСКИ ПРЕГОВОРИ О МИРУ КРАЈЕМ 1808 ГОДИНЕ УЗ

ПОСРЕДОВАЊЕ РУСИЈЕ И ЦРКВЕНИХ ВЕЛИКОДОСТОЈНИКА с.98-108

-''ЗБОРНИК ЈЕВРЕЈСКОГ ИСТОРИЈСКОГ МУЗЕЈА'' Београд 8/2003, ЕЛЕКТРИЧНА ЦЕНТРАЛА ЈАКОВА РУБЕНА ВАРОНА, с.411-421

''ПРАВНИ ЖИВОТ'' Удружење правника Србије Београд, бр.9/2004 , во.53. бр.9, с.1271-1277 УЧЕШЋЕ У ЗАШТИТИ ЈАВНОГ ИНТЕРЕСА И

ИНСТИТУТ НОВЧАНЕ НАГРАДЕ

-''БАШТИНИК'' Годишњак историјског архива Неготин 7/2004, МОСТОВИ СВЕТОГ НИКОДИМА, с.60-72
-''PHLOGISTON'' часопис за историју науке бр.13/2005, Музеј науке и Технике Београд, ТРАЈАНОВ МОСТ КОД КЛАДОВА, с.139-145

-''БАШТИНИК'' Годишњак историјског архива Неготин 8/2005 О ДУГОВАЊУ ТЕКИЈЕ УПРАВИ ФОНДОВА КРАЉЕВИНЕ СРБИЈЕ РАДИ

ИЗГРАДЊЕ ПАРОХИЈСКЕ ЦРКВЕ КРАЈЕМ 19 ВЕКА, с.54-60.

-''АРХИВСКО НАСЛЕЂЕ'' бр.4/2006, часопис за архивистику и историографију Историјског архива Тимочка крајина Зајечар, PONTIFEX

MAXIMUS, с.17-27

-''МАЈДАН'' часопис за књижевност, културу и науку 1-2/2006, Клуб љубитеља књиге ''Мајдан'' Костолац, БАБАКАЈ с.104-110

-САНУ ОДЕЉЕЊЕ ДРУШТВЕНИХ НАУКА Научни скупови књига CXIX књига 29 КОМИСИЈА ЗА ПРОУЧАВАЊЕ ЖИВОТА И ОБИЧАЈА

РОМА, Београд 2007 ЦИГАНИ/РОМИ КЛАДОВА, с.241-257

-''АРХИВСКО НАСЛЕЂЕ'' Часопис за архивистику и историографију Архив Тимочке крајине Зајечар 5/2003 РАДОВАН КАЗИМИРОВИЋ И

ЉУТИЦА ДИМИТРИЈЕВИЋ- ЈЕДАН ПОЛИТИЧКИ СУКОБ НА ДЕСНИЦИ, с.117-124

-''МАЈДАН'' часопис за књижевност, културу и науку 1-2/2008, Клуб љубитеља књиге ''Мајдан'' Костолац, ХРИШЋАНСКО ПРАВОСЛАВЉЕ

И ДЕЛО ПРЕОПОДОБНОГ НИКОДИМА с.77-113

-SCIENTIFIC AND TEHNICAL BULLETIN, Series: Social and Humanistic Sciences, Nr.14, Univestitatea Aurel Vlaicu Arad Romania 2008

PONTIFEX MAXIMUS p.187-203

''МАЈДАН'' часопис за књижевност, културу и науку 3/2008, Клуб љубитеља књиге ''Мајдан'' Костолац, КОНЦЕСИЈЕ ЗА КОРИШЋЕЊЕ

ПРИРОДНИХ БОГАТСТАВА ЂЕРДАПА КОНЦЕМ 19 ВЕКА с.123-131

-''БАШТИНИК'' Годишњак Историјског архива Неготин 11/2008 ОНИ СУ ГРАДИЛИ ЂЕРДАП с.5-33

-''БАШТИНИК'' Годишњак Историјског архива Неготин 11/2008 АДА КАЛЕ с.45-71

-''БАШТИНИК'' Годишњак Историјског архива Неготин 11/2008 ПРИЛОЗИ ЗА БИОГРАФИЈУ ЛЕОНИДЕ ПЕТРОВИЋА с.129-148

-''СВЕТИ ДУНАВ'' Нови Сад 11/2008 (енглески и српски) PONTIFEX MAXIMUS с.48-61

-''СВЕТИ ДУНАВ'' Нови Сад 11/2008 (енглески и српски) БАБАКАЈ с.83-89

-''МАЈДАН'' часопис за књижевност, културу и науку 1/2009, Клуб љубитеља књиге ''Мајдан'' Костолац, ЈЕВРЕЈИ НА СЕВЕРОИСТОЧНИМ

ГРАНИЦАМА СРБИЈЕ с.67-124

-''ТЕМЕ''-часопис за друштвене науке 3/2009, Универзитет у Нишу, ТАМО ДАЛЕКО-ОПУС ЂОРЂА МАРИНКОВИЋА, с.1021-1034.

-''СТИГ'' часопис за књижевност, уметност и културу, Мало Црниће 2009 ИМЕНА ОСТРВА КОЈЕГ НЕМА, с.11-18.

-''БАШТИНИК'' Годишњак историјског архива Неготин, бр.12/2009 ЈЕВРЕЈИ НА СЕВЕРОИСТОЧНИМ ГРАНИЦАМА СРБИЈЕ, с.23-73

-''БАШТИНИК'' Годишњак историјског архива Неготин, бр.12/2009 МАЈОР ЈВУО БРАНИМИР ПЕТРОВИЋ И КРИЗА ПОКРЕТА ОТПОРА У

СРБИЈИ 1942-1944, С.103-115

-''БАШТИНИК'' Годишњак историјског архива Неготин, бр.12/2009 ПАКЛЕНИ БРИТАНСКИ ПЛАН ЗА УРУШАВАЊЕ ЂЕРДАПСКЕ КЛИСУРЕ

УОЧИ ДРУГОГ СВЕТСКОГ РАТА, с.155-158

-''БАШТИНИК'' Годишњак историјског архива Неготин, бр.12/2009 ЗБОГ НЕПЛАЋЕНЕ НАСЛЕДНЕ ТАКСЕ КЛАДОВО ОСТАЛО БЕЗ

ФЕРАРИЈЕВОГ БОГАТСТВА с.159-162

-''МАЈДАН'' часопис за књижевност, културу и науку 1/2010, Клуб љубитеља књиге ''Мајдан'' Костолац, ТРАЈАНОВ МОСТ КОД КЛАДОВА

с.132-141

-''ТЕМЕ''- часопис за друштвене науке 3/2010, Универзитет у Нишу, КАФАНСКИ ЖИВОТ У КЛАДОВУ, с.929-965

-''АРХИВСКО НАСЛЕЂЕ'' бр.7/2011, часопис за архивистику и историографију Историјског архива Тимочка крајина Зајечар, КРАЈИНСКА

ЕЛИТА ПОЧЕТКОМ ХХ ВЕКА, с.21-45

-''EUROPA''- REVISTA DE LITERATURE, ARTA, CULTURA SI TRANSITIE An 4/1, nr.7, 2011 Calugarul Nicodim p.108-112

-''EUROPA''- REVISTA DE LITERATURE, ARTA, CULTURA SI TRANSITIE An 4/2, nr.8, 2011 ''Extinctia statistica'' a vlahilor si romilor la Cladovo,

p.101-106

-Драгољуб Ђорђевић, прир. зборник КАФАНОЛОГИЈА ''Службени гласник Београд'' 2012 КАФАНСКИ ЖИВОТ У КЛАДОВУ

-Carmen Bulzan, ADA-KALEH, INSULA AMINTIRILOR, Uniunea Democrata Turca in Romania 2012 SAAN-ADA KALEH

-http://www.audioifotoarhiv.com/moc_radija/Tekija.html

-''АРХИВСКО НАСЛЕЂЕ'' Часопис за архивистику и историографију Архив Тимочке крајине Зајечар 8/2013 ПРИЛОЗИ ЗА ИСТОРИЈУ

ФАМИЛИЈЕ ФРАНАСОВИЋ- МОРНАРИ КОЈИ СУ ИЗНЕВЕРИЛИ МОРЕ с.97-108

-''Europa magazine about Science& Art during the Transition; Novi Sad 2013, Vol.6 Issue 11, FLUIERELE p.71-73

-''Europa magazine about Science& Art during the Transition; Novi Sad 2014, Vol.4 Issue 13, MATERIALELE PENTRU ISTORIA
CAFENELELOR.p.123-126
-''АРХИВСКО НАСЛЕЂЕ'' Часопис за архивистику и историографију Архив Тимочке крајине Зајечар 9-10/2015 Зајечар, Карактеристике

друга Јаковљевића, прилози за једну регионалну историју

-''БАШТИНИК'' Годишњак Историјског архива Неготин, бр.16/2014 Трговина сољу на пордучју Кључа, карије и Пореча у првој половини

деветнаестог века

-''БАШТИНИК'' Годишњак Историјског архива Неготин, бр.17/2015 Црква и народна власт у Кладову

-'БАШТИНИК'' Годишњак Историјског архива Неготин, бр.17/2015 Кафански живот у Кладову

-''АРХИВСКО НАСЛЕЂЕ'' Часопис за архивистику и историографију Архив Тимочке крајине Зајечар 11/2016 Зајечар, Чеси у Кладову

-''АРХИВСКО НАСЛЕЂЕ'' Часопис за архивистику и историографију Архив Тимочке крајине Зајечар 11/2016 Зајечар, Кладовска

железница
-''БАШТИНИК'' Годишњак Историјског архива Неготин бр.18/2016 Чеси у Кладову

-''БАШТИНИК'' Годишњак Историјског архива Неготин бр.18/2016 ХАВАРИЈА AN-14 YU- BCD 10.10.1967 - ЦРТИЦЕ
ИЗ ИСТОРИЈЕ ВАЗДУХОПЛОВСТВА
-''АРХИВСКО НАСЛЕЂЕ'' Часопис за архивистику и историографију Архив Тимочке крајине Зајечар 12/2017 Зајечар, Македонци у

Кладову

-''БАШТИНИК'' Годишњак Историјског архива Неготин бр.19/2017 Заборављени Кладовљани

-''БАШТИНИК'' Годишњак Историјског архива Неготин бр.19/2017 Неготински великани у одлукама неготинског суда о конфискацији

-''АРХИВСКО НАСЛЕЂЕ'' Часопис за архивистику и историографију Архив Тимочке крајине Зајечар 13/2018 Зајечар, Елизабетфорт

-''БАШТИНИК'' Годишњак Историјског архива Неготин бр.20/2018 Јоза Кљаковић Шантић- више од имена

-''БАШТИНИК'' Годишњак Историјског архива Неготин бр.20/2018 ПТТ у служби историје

-''БАШТИНИК'' Годишњак Историјског архива Неготин бр.20/2018 Белгијско безимено друштво

-''БАШТИНИК'' Годишњак Историјског архива Неготин бр.20/2018 Кладово 1835-1965

-''БАШТИНИК'' Годишњак Историјског архива Неготин бр.20/2018 Кладовски спавачи из Ефеса

-''БАШТИНИК'' Годишњак Историјског архива Неготин бр.20/2018 Тврђава Елиабета-Шистаб

-''Iustitia'', часопис Удружења судијских и тужилачких помоћника Србије и Удружење судија и тужилаца Србије Београд

бр.3/2019 Државина земљишта у катастру непокретности Србијe

-''АРХИВСКО НАСЛЕЂЕ'' Часопис за архивистику и историографију Архив Тимочке крајине Зајечар 13-14/2019 Зајечар, Тврђава

Елизабета- Шистаб на Дунаву

-''120 година пловидбе Сипским каналом'' зборник радова са научног скупа одржаног 2016, ''Спорови ђердапских рибара и државе

поводом радова на уређењу ђердапске пловидбе крајем 19.века'', Музеј науке и технике, Београд 2019,едиција ''Пинус записи''9-10.

-''БАШТИНИК'' Годишњак Историјског архива Неготин бр.21/2019 Стари кладовски град, Неготин 2020

-''БАШТИНИК'' Годишњак Историјског архива Неготин бр.21/2019, Сенке рехабилитације генерала Петра Живковића, Неготин 2020

-''БАШТИНИК'' Годишњак Историјског архива Неготин бр.21/2019, Прилози за биографију Јована П. Николића, Неготин 2020

-''БАШТИНИК'' Годишњак Историјског архива Неготин бр.21/2019 Спорови браће Јоцковић са Савезом јеврејских вероисповедних

општина Југославије, Неготин 2020

-''БАШТИНИК'' Годишњак Историјског архива Неготин бр.21/2019 Документарни прилози за изучавање положаја грађана немачког

порекла у послератној Југославији (Зајечар, Бор, Кладово), Неготин 2020

-''Гласник'', часопис Адвокатске коморе Војводине, бр.4/2019 Државина земљишта у катастру непокретности Србијe, Нови Сад 2020

-''Избор судске праксе'' бр.7-8/2020 Глосаријум, Државина земљишта у катастру непокретности, Београд 2020

-''Избор судске праксе'' бр.11/2020 Глосаријум, Конвалидација и катастар непокретности, Београд 2020

-''Избор судске праксе'' бр.1/2021 Глосаријум, Право закупа и катастар непокретности, Београд 2021

-''Избор судске праксе'' бр.5-6/2021 Глосаријум, Право прече куповине непокретности, Београд 2021

-''Избор судске праксе'' бр.7-8/2021 Глосаријум, Грешке у уписаним правима на непокретностима, Београд 2021

-''АРХИВСКО НАСЛЕЂЕ'' Часопис за архивистику и историографију Архив Тимочке крајине Зајечар 15/2021 Зајечар 2021,, Голо острво

-''Историја медицине, фармације, ветерине и народна здравствена култура'' књига 10, Зборник радова са 11.научно стручног скупа

одржаног 31.10. 2019, Историјски архив Тимочке крајине, Зајечар 2021

НОВИНСКИ ТЕКСТОВИ

1.АУТОРСКИ ЧЛАНЦИ

-Дневни лист ДАНАС бр.1206 Београд, 17.1.2001, с.18 РУШИЛАЧКИ КОНСТРУКТИВИЗАМ- ПУТЕВИМА ОПШТИНСКЕ ПОЛИТИКЕ У

КУЛТУРИ

-Лист царинских радника Србије ЦАРИНИК'' бр.143 новембар-децембар 2003, с14-15 ПОВОДОМ ЧЛАНА 266 ЦАРИНСКОГ ЗАКОНА-

СТИМУЛАЦИЈА

-Културни подлистак ''Тимока'' Зајечар- Маказин бр.8, децембар 2001,ТАЈНА ЕКСЦЕНТРИЧНОГ МИЛИЈАРДЕРА- КУДА ОДЕ БАРОНОВО

БЛАГО'? с.4

-Културни подлистак ''Тимока'' Зајечар- Маказин бр 9(?) јануар 2002 (?) ЕНИГМА ПАУНОВИЋ

-Културни подлистак ''Тимока'' Зајечар- Маказин бр.10, фебруар 2002 СВИ ЂЕРДАПСКИ МОСТОВИ с.4, први део

-Културни подлистак ''Тимока'' Зајечар- Маказин бр.11, март 2002 СВИ ЂЕРДАПСКИ МОСТОВИ с.4, други део

-Недељник ''Тимок'' Зајечар (?) 2002. бр (?), ВОЈВОДА ОД МАНТОВЕ НИЈЕ ВИШЕ ТРАФИКАНТ

-Недељник ''Тимок'' Зајечар (? )бр.(?) НАТАША БОШКОВИЋ- ЈЕДАН ТРАГ У ВРЕМЕНУ

-''ИСТОК'' магазин Неготин април-мај, бр.4/2002 УВОЗ ПРЕДМЕТА ЗА ДОМАЋИНСТВО, с.22.

-Културни подлистак ''Тимока'' Зајечар- Маказин бр.16, август 2002 РУСКИ ЗАШТИТНИ КОРПУС У СРБИЈИ 1941-44, с.4, први део

-Културни подлистак ''Тимока'' Зајечар- Маказин бр.17, септембра 2002 РУСКИ ЗАШТИТНИ КОРПУС У СРБИЈИ 1941-44, с.4, други део

-Културни подлистак ''Тимока'' Зајечар- Маказин бр.21, јануар 2003 КЛАДОВО И ЈЕВРЕЈИ-Потомци племена Израиљевог у нашем крају,

с.2

-Културни подлистак ''Тимока'' Зајечар- Маказин бр.22, фебруар 2003 КАКО СЕ КАЛИЛА ТИМОЧКА ИСТОРИЈА- ЕНИГМА ПАУНОВИЋ

с.16

-Културни подлистак ''Тимока'' Зајечар- Маказин бр.25, мај 2003 ПРИЗОРИ ИЗ ПРАИСТОРИЈЕ, први део с.16
-Културни подлистак ''Тимока'' Зајечар- Маказин бр.26, јун 2003 ПРИЗОРИ ИЗ ПРАИСТОРИЈЕ, други део с.16

-Културни подлистак ''Тимока'' Зајечар- Маказин бр.28, август 2003 СРПСКО-ТУРСКИ ПРЕГОВОРИ О МИРУ КРАЈЕМ 1808. ГОДИНЕ УЗ

ПОСРЕДОВАЊЕ РУСИЈЕ И ЦРКВЕНИХ ВЕЛИКОДОСТОЈНИКА, први део с.2

-Културни подлистак ''Тимока'' Зајечар- Маказин бр.29, септембар 2003 СРПСКО-ТУРСКИ ПРЕГОВОРИ О МИРУ КРАЈЕМ 1808. ГОДИНЕ

УЗ ПОСРЕДОВАЊЕ РУСИЈЕ И ЦРКВЕНИХ ВЕЛИКОДОСТОЈНИКА, други део с.2

-Културни подлистак ''Тимока'' Зајечар- Маказин бр.30, октобар 2003, с.2. ЖИВОТ И ДЕЛО СВЕТОГ НИКОДИМА ТИСМАНСКОГ, први део

-Културни подлистак ''Тимока'' Зајечар- Маказин бр.30, новембар 2003, с.2. ЖИВОТ И ДЕЛО СВЕТОГ НИКОДИМА ТИСМАНСКОГ, други

део

-Недељник ТИМОК бр. , 11.2003. ИСТОРИЈА НИЈЕ ПОЧЕЛА 1948!

-Културни подлистак ''Тимока'' Зајечар- Маказин бр.32, децембар 2003, с.2. ЖИВОТ И ДЕЛО СВЕТОГ НИКОДИМА ТИСМАНСКОГ, трећи

део

-Културни подлистак ''Тимока'' Зајечар- Маказин бр.57, 22.10. 2004 АТЛАНТИДА НА ЂЕРДАПУ, први део с.1

-Културни подлистак ''Тимока'' Зајечар- Маказин бр.58, 29.10 2004 АТЛАНТИДА НА ЂЕРДАПУ, други део с.1-2

-Културни подлистак ''Тимока'' Зајечар- Маказин бр.59, 5.11. 2004 АТЛАНТИДА НА ЂЕРДАПУ, трећи део с.1

-Културни подлистак ''Тимока'' Зајечар- Маказин бр.60, 12.11. 2004 АТЛАНТИДА НА ЂЕРДАПУ, четврти део с.1

-Културни подлистак ''Тимока'' Зајечар- Маказин бр.62, 26.11. 2004 ПУТЕВИ И БЕСПУЋА СРПСКОГ СИБИРА- КЛАДОВО И РУСИ, први

део с.2

-Културни подлистак ''Тимока'' Зајечар- Маказин бр.63, 3.12 2004 ПУТЕВИ И БЕСПУЋА СРПСКОГ СИБИРА- КЛАДОВО И РУСИ, други део

с.2

-Културни подлистак ''Тимока'' Зајечар- Маказин бр.64, 10.12. 2004 ПУТЕВИ И БЕСПУЋА СРПСКОГ СИБИРА- КЛАДОВО И РУСИ, трећи

део с.2

-Културни подлистак ''Тимока'' Зајечар- Маказин бр.65, 17.12 2004 ПУТЕВИ И БЕСПУЋА СРПСКОГ СИБИРА- КЛАДОВО И РУСИ, четврти

део с.2

-Културни подлистак ''Тимока'' Зајечар- Маказин бр.66, 24. 12. 2004 ПУТЕВИ И БЕСПУЋА СРПСКОГ СИБИРА- КЛАДОВО И РУСИ, пети

део с.2

-Културни подлистак ''Тимока'' Зајечар- Маказин бр.67, 30.12.1 2004 ПУТЕВИ И БЕСПУЋА СРПСКОГ СИБИРА- КЛАДОВО И РУСИ, шести

део с.2

-Културни подлистак ''Тимока'' Зајечар- Маказин бр.68, 14.1. 2005 ПУТЕВИ И БЕСПУЋА СРПСКОГ СИБИРА- КЛАДОВО И РУСИ, седми део

с.2

-Културни подлистак ''Тимока'' Зајечар- Маказин бр.69, 21.1 2005 ПУТЕВИ И БЕСПУЋА СРПСКОГ СИБИРА- КЛАДОВО И РУСИ, осми део

с.2

-Културни подлистак ''Тимока'' Зајечар- Маказин бр.70, 28.1 2005 ПУТЕВИ И БЕСПУЋА СРПСКОГ СИБИРА- КЛАДОВО И РУСИ, девети део

с.2

-Културни подлистак ''Тимока'' Зајечар- Маказин бр.71, 4.2 2005 ПУТЕВИ И БЕСПУЋА СРПСКОГ СИБИРА- КЛАДОВО И РУСИ, десети део

с.2

-Недељник ТИМОК бр.2897, 23.11.2001. с.8 ЧИЈИ ЈЕ КЛАДОВО ЗАТОЧЕНИК? –ДА ГРАД ПРОНАЂЕ СЕБЕ

-Недељник ТИМОК бр.2987, 12.9.2003. с.4 КО НАМ ТО ОТВАРА ПИСМА?-Прописи и пракса: грађанско право на тајност средстава

општења и царински прописи

-Недељник ТИМОК бр.2981, 12.10.2003, с.4. ОТЕТО ЈЕ ПРОКЛЕТО- Конфискација и национализација у социјалистичком правном

поретку, први део

-Недељник ТИМОК бр.2982, 19.10.2003, с.4. ОТЕТО ЈЕ ПРОКЛЕТО- Конфискација и национализација у социјалистичком правном

поретку, други део

-Недељник ТИМОК бр.2983, 26.10.2003, с.4. ОТЕТО ЈЕ ПРОКЛЕТО- Конфискација и национализација у социјалистичком правном

поретку, трећи део

-Недељник ТИМОК бр.2984, 2.11.2003, с.4. ОТЕТО ЈЕ ПРОКЛЕТО- Конфискација и национализација у социјалистичком правном поретку,

четврти део

-Недељник ТИМОК бр.2984, 2.11.2003. с.6 КЛАДОВО- ЈЕДНО БЕКСТВО У ПАЛЕСТИНУ- у Бечу промовисана књига

-ГЛАСНИК АД ЈРБ Београд бр.428 25.5.2006, с.10 ЗБРИЊАВАЊЕ ЈЕВРЕЈСКИХ ИЗБЕГЛИЦА БРОДОМ КРАЉИЦА МАРИЈА

-РАДИО БЕОГРАД 2 Снежана Ристић и Радоња Лепосавић ГРАД.ТАМО ДАЛЕКО 5.1.2013.г.

-ПРВИ БРОЈ ЛИСТА ''БУКАТАРАЦ'' Кладово 22.5.2013

-Београдска ''ПОЛИТИКА'' ДАЛМАТИНЦИ НА СРПСКОМ ДВОРУ- ПОРОДИЦА ФРАНАСОВИЋ, чланак у културном подлистку ''Култура,

уметност, наука'' 10.8.2013, С.6-7

-''ЦАРИНИК'' Управа царина Београд, јул-август 2013, с.29-30 ОДАКЛЕ РИБА ВОДОМ ДОЛАЗИ

-''MAGAZIN ISTORIC'' septembrie 2013 nr.9(558)Bucuresti SAAN, p.37-39.

-''ЦАРИНИК'' Управа царина Београд септембар-новембар 2013, АНДРИЋЕВ ОСМЕХ

-''КЛАДОВСКИ МАГАЗИН'' Кладово, април 2014.

-''MAGAZIN ISTORIC'' julie 2014 nr.7 Bucuresti FRANASOVICI ROMANI SI SARBI DE PRIMA MARIME, p.45-47
 -''MAGAZIN ISTORIC'' Magazin Bucuresti 9/2016 Pe ambele maluri ale Dunarii- Evreiii din Clisura p.22-26

-''ALIA MUNDI'' Магазин за културну разноликост бр.2 мај-август 2017 Београд, Кладовски Армани- Последњи

Мохиканнци европске цивилизације

-Београдска ''ПОЛИТИКА'' СРЕЋНИЈИ ОД АВГУСТА, БОЉИ ОД ТРАЈАНА, чланак у културном подлистку ''Култура, уметност,

наука'' 9.9.2017, с.7

-''ALIA MUNDI'' Магазин за културну разноликост бр.3 септембар-децембар 2017 Београд, Кад је Озирис владао од

Дунава до Индије

-''Lamed'' бр.1/ 2018.г.Шпијуни који су волели Кладово

-''ALIA MUNDI'' Магазин за културну разноликост бр.5 мај-август 2018 Београд, Трајанов мермерни игроказ

-''ALIA MUNDI'' Магазин за културну разноликост бр.6 септембар- децембар 2018 Београд, Елизабетфорт

-''ALIA MUNDI'' Магазин за културну разноликост бр.7 јануар-април 2019 Београд, Бали бегов аманет

-''ALIA MUNDI'' Магазин за културну разноликост бр. 7 јануар-април 2019 Београд, Јоза Кљаковић

-''ALIA MUNDI'' Магазин за културну разноликост бр.8 мај-август 2019 Београд, Роми Кладова

-''ALIA MUNDI'' Магазин за културну разноликост бр.9 септембар-децембар 2019 Београд, Садашњост које нема

-''ALIA MUNDI'' Магазин за културну разноликост бр.10-12 јануар-децембар 2020 Београд, Острво Шимијан- трагом

дунавског ''губавца''

-''ALIA MUNDI'' Магазин за културну разноликост бр.13-14-15 јануар-децембар 2021 Београд, Трагом кладовских спавача

из Ефеса

2.ОСТАЛО

-КЛАДОВО У ПЕТ ЛЕКЦИЈА, ОО Дeмократске странке Србије Кладово 2001.г.

-''ЦАРИНСКИ ИНФОРМАТОР'' Општина Кладово, Кладово 2002, с.1-26

-''ГЛАС ЈАВНОСТИ'' Београд- дневни лист од 17.5.2002, Слободан С Станковић Сви ђердапкси мостови

-BLIC NEWS МАГАЗИН Београд бр.125, 29.5.2002., С.12-16 Зоран Лукић НА ПУТУ МАФИЈЕ

-РЕПОРТЕР магазин Београд бр.222, 23.јул 2002 с.21-23 Јелица Путниковић ДВЕ ПАКЛИЦЕ НЕ ЧИНЕ МИТО- шверц на Дунаву-

наставак десетогодишње традиције

-''ПОЛИТИКА'' дневни лист бр.31875 2.август 2002, с. А10 РАДИОНУКЛИДИ У ЂЕРДАПСКОМ МУЉУ

-Магазин СВЕДОК Београд, бр.320 од 10.9.2002.г, Интервју са директором Управе царина Владаном Беговићем, с.8-9.

''ВЕЧЕРЊЕ НОВОСТИ'' дневни лист Београд 30.септембар 2002, ЗА КАВИЈАР ЛЕТИ ГЛАВА, с.31

-JURNALUL NATIONAL Nr.3652 16 mai 2005 Marina Constantinoiu ROMANI FUGARI, PIERITI IN DUNARE, IN ANI COMUNISMULUI- Cazanele

mortii p.3.

-JURNALUL NATIONAL Nr.3664 30 mai 2005 Marina Constantinoiu PE ACESTI OAMENI I-A PLANS DOAR PLOAIA p.4-5-

-JURNALUL NATIONAL Nr.3665 31 mai 2005 Marina Constantinoiu TEHNICI DE TRECERE ILEGALA A FRONTIEREI LA DUNARE- IMBRACATI

IN GLICERINA p.4-5-

-JURNALUL NATIONAL Nr.3666, 1 iunie 2005 Marina Constantinoiu CAUZA MORTII- LIBERTATEA p.6-7

-JURNALUL NATIONAL Nr.3667 2 iunie 2005 Marina Constantinoiu CAZANELE MORTII- OMAGIU FRONTIERISTILOR p.6

-Београдска ПОЛИТИКА, 23 мај 2005, текст Милана Петровића ДУНАВСКА ГОЛГОТА

-Дневни лист ''КУРИР'' 12.3.2007, с.9 ЦВЕТА ШВЕРЦ НА ДУНАВУ- Кријумчарење постало најуспешнији прљави бизнис

-''ЈЕВРЕЈСКИ ПРЕГЛЕД'' Билтен Савеза јеврејских општина Србије бр.6/2007, јуни- сиван/тамуз ПРОМОЦИЈА ЗБОРНИКА ''КЛАДОВО-

ТРАНСПОРТ'' с.13

-Београдска ''ПОЛИТИКА'', 8 март 2008, текст Стојана Тодоровића кладовчанин аутор песме ''ТАМО ДАЛЕКО'', с.20

-Неготински ''ЗАВИЧАЈ'' мај 2008 Слободан С Станковић МУЗИКА НА ЦИТРИ- БРЕНД ЂЕРДАПА

-''СВЕТИ ДУНАВ'' Нови Сад бр.11/2008 Милан Петровић: ДУНАВСКА ГОЛГОТА с.117-118

-''ЦАРИНИК'' Лист царинских радника Србије, Београд бр.141 јул-август 2003. ЦАРИНАРНИЦА КЛАДОВО, с.8-9 с.17

-Недељни магазин ''БЛИЦ НЕДЕЉА'', уз дневни лист бр. 4515 6.9.2009.г. Смиљка Јурасовић- ПЛАН ЗА УРУШАВАЊЕ ЂЕРДАПСКЕ

КЛИСУРЕ с.14-15

-Дневни лист ''БЛИЦ'' Београд бр.4533, 24.9.2009. аутор Смиљка Јурасовић- ОСТАЛИ БЕЗ ФЕРАРИЈЕВОГ БОГАТСТВА ЗБОГ НЕПЛАЋЕНЕ

НАСЛЕДНЕ ТАКСЕ , с.6- подлистак СРБИЈА

-Дневни лист ''БЛИЦ'' Београд бр.4542, 3.10.2009. аутор Смиљка Јурасовић- СРБИ МОГЛИ ДА СПАСУ РУСКОГ ЦАРА , с.13

-Дневни лист ''БЛИЦ'' Београд бр.4584, 14.11.2009. аутор Смиљка Јурасовић- СПРЕЧИЛИ ДА ТИТО ДОБИЈЕ НОБЕЛОВУ НАГРАДУ , с.6-7

-Дневни лист ''БЛИЦ'' Београд бр.4612, 12.12.2009. аутор Смиљка Јурасовић- ХИЉАДУ ЈЕВРЕЈА НАСТРАДАЛО НА ПУТУ

ДО ОБЕЋАНЕ ЗЕМЉЕ, с.6-7

-''Српски глас'' Аустралија, Мелбурн 10.3.2011 (?), с.11 аутор Горица Шеговић: Велика песма заборављеног аутора

-Cotidianul ''INFORMATIA DE SEVERIN'', 17.10.2011, p.5 PARC DACIC LANGA PICORUL PODULUI LUI TRAIAN, IN SERBIA

http://www.ziare.com/severin/cultura/parc-dacic-langa-piciorul-podului-lui-traian-in-serbia-2538701

/http://academos.ro/sites/default/files/biblio-docs/1036/program-internationalscientificconference2.pdf

-''КВАДРАТУРА КРУГА'' Радио телевизија Србије, документарна емисија ''ТРАЈАНОВ МОСТ''

-''КВАДРАТУРА КРУГА'' Радио телевизија Србије, документарна емисија ''КЛАДОВСКИ КАВИЈАР''

-Eugen Ovidiu Kirovići PRODANE DUŠE, ''Пешић и синови'' Београд 2010, РЕЦЕНЗИЈА

-''КВАДРАТУРА КРУГА'' Радио телевизија Србије, документарна емисија 14.7.2012 ''ТАМО ДАЛЕКО''
-Страница за прабългарите. Език, произход, история и религия в статии, книги и музика, Нова
Атлантида. http://protobulgarians.com
-Меething of Jewish Comunities in the Balkans – The Kladovo-Šabac Affair Kladovo Memorial 2012
https://www.youtube.com/watch?v=rvwN8hNJtz0
-Ultima Frontiera на букурештанској тв станици Antena 3, године 2012

-Дневни лист ''Данас'' Београд бр.6060-6061, 3-4. мај 2014, с.17, Сећање на ''Кладово транспорт 1939-1942'', Ј.Бујдић Кречковић,

-Дневни лист ''Вечерње новости'' Београд, 7.септембар 2014.г, с.12, ''Химна ратника без земље'', Борис Субашић;

-R.Archibald Reiss Institute for Serbian Studies, Arlington, Anthem of Exiles, september 15, 2014

-Дневни лист ''Курир'' Београд од 27.9.2014.г, с.26-29, ''Седам песама за које мислимо да су народне'' аутор Михајло М.Поповић

-Радио телевизија Републике Српске, радио емисија ''Свилен конац'' 02.12.2014 14:54 КО ЈЕ АУТОР НЕЗАБОРАВНЕ ПЕСМЕ ''ТАМО

ДАЛЕКО''

-БЛИЦ, 7.3.2015, Момчило Петровић: 7 прича са Дунава

http://www.medio.rs/a/vesti/srbija/drustvo/7-prica-sa-dunava_114806.html

-КУРИР 23.7.2016 Момчило Петровић 7 прича о странцима у Србији

BALKAN EKSPRES гласило српске дијаспоре у САД и Канади, б.2- март 2016, Јасмина Кланица Први српски капиталисти Milos the Great,

с8

-Roxana Garaiman, Oase de Roman Pres.ro 12.9.2016 https://pressone.ro/oase-de-roman/

-КУРИР 25.1.2017 Момчило Петровић, Тужна песма српског ратника

-КУРИР 14.3.2017 Момчило Петровић, Седам прича о скривеном благу

-https://www.vucinic.me/istorija-i-legende-ade-kale/

-Родопија египатска пепељуга са Балкана http://vesna.atlantidaforum.com/?p=4304 Весна Радојловић завештања предака

-Лексикон здравствене културе Тимочке крајине, аутор Јелица Илић, лекар Лазар Генчић

http://webcache.googleusercontent.com/search?q=cache:nOLlyr9kpzIJ:leksikon.zavodzajecar.rs/index.php/g/122-

2017032101+&cd=69&hl=sr&ct=clnk&gl=rs

-Борис Субашић, ''Тамо далеко је била химна и лек'' Вечерење новости 20.11.2018
http://www.novosti.rs/vesti/naslovna/reportaze/aktuelno.293.html:761531-Tamo-daleko-je-bila-himna-i-lek
-НОВОСТИ 16.10.2020.г. јубиларни број поводом 67.годишњице листа Сузана М Јовановић, Нема више ала ни црног
кавијара
-Завештања предака, Кладовски спавачи из Ефеса https://vesna.atlantidaforum.com/?p=5134
-Наука и култура, сајт за подршку (језичком) јединству православних Словена, Петар Пеуновић од неготинске епизоде
до ''најбољег гуслара свога народа''
https://naukaikultura.com/petar-perunovic-od-negotinske-epizode-do-najboljeg-guslara-svoga-naroda/
-Балканска геополитика, Сенке рехабилитације генерала Петра Живковића
https://balkanskageopolitika.com/2020/01/08/senke-rehabilitacije-generala-petra-zivkovica/

НАУЧНИ И СТРУЧНИ СКУПОВИ

-Стручни скуп на тему САРАДЊА МИНИСТАРСТВА ЛОКАЛНЕ САМОУПРАВЕ И ПОДРУЧНИХ ОРГАНА ДРЖАВНЕ УПРАВЕ, Кладово 1997.г.

-Стручни скуп на тему ВРАЋАЊЕ ГРАДОВА СРБИЈИ 1867.г, Шабац 1999. ФРАГМЕНТИ СРПСКЕ АУТОНОМНОСТИ

-Стална конференција градова и општина Србије, стручни скуп НОВИ ПРОПИСИ О ЛОКАЛНОЈ САМОУПРАВИ , Београд мај 2002.г.

-Саветовање представника Борског округа, органа локалне самоуправе, општинске управе, инспекцијских служби, тужилаштва и МУП-а

МЕЂУСОБНА САРАДЊА ДРЖАВНИХ ОРГАНА, ОПШТИНСКИХ ОРГАНА ЗА ПРЕКРШАЈЕ И ОРГАНА ЛОКАЛНЕ САМОУПРАВЕ Кладово,

21.7.2002.г.

-ПРАВО И СВЕТСКИ ПОРЕДАК, научни скуп посвећен Глигорију Гершићу, Удружење правника Србије, Копаоник 13-17-12.2002:

КОНФИСКАЦИЈА И НАЦИОНАЛИЗАЦИЈА КАО ЕЛЕМЕНТИ СОЦИЈАЛИСТИЧКОГ ПРАВНОГ ПОРЕТКА

-НАУЧНО СТРУЧНИ СКУП ПОВОДОМ 50. ГОДИШЊИЦЕ РАДА ИСТОРИЈСКОГ АРХИВА У НЕГОТИНУ 2002: ТРАЈАНОВ МОСТ КОД

КЛАДОВА

-КОПАОНИЧКА ШКОЛА ПРИРОДНОГ ПРАВА, удружење правника Србије 17.12. 2004 УЧЕШЋЕ У ЗАШТИТИ ЈАВНОГ ИНТЕРЕСА И

ИНСТИТУТ НОВЧАНЕ НАГРАДЕ

-САНУ ''ПРОМЕНЕ ИДЕНТИТЕТА, КУЛТУРЕ И ЈЕЗИКА РОМА У УСЛОВИМА ПЛАНСКЕ СОЦИЈАЛНО-ЕКОНОМСКЕ ИНТЕГРАЦИЈЕ'' Београд

7-8-12.2010; ИДЕНТИТЕТ НА ГРАНИЦИ: СУЖИВОТ СРБА, ВЛАХА И РОМА

-МЕЂУНАРОДНА КОНФЕРЕНЦИЈА ''МОДЕРНИЗАЦИОНЕ ТЕНДЕНЦИЈЕ У ПРИВРЕДНОМ И КУЛТУРНОМ ЖИВОТУ ВИДИНА И ТИМОКА''

Видин, Бугарска 24-25.10.2013.г. БУГАРИ У КЛАДОВУ

-24.4.2014.г. Кладово- 75.годишњица ''КЛАДОВСКОГ ТРАНСПОРТА'': СВЕТСКИ РАТ У КЛАДОВУ 1939-1941

-Научни скуп 120 година од изградње Сипског канала- Пловидба Дунавом- Музеј науке и технике Београд 2016

-XI Научно-стручни скуп „Историја медицине, фармације, ветерине и народна здравствена

култура“, Историјски архив Тимочке крајине Зајечар 2019
-XII Научно-стручни скуп „Историја медицине, фармације, ветерине и народна здравствена
култура“, Историјски архив Тимочке крајине Зајечар 2021

ЦИТАТИ, БИБЛИОГРАФИЈЕ, ПРИКАЗИ ...

-Проф. Слободан Перовић, ур. БИБЛИОГРАФИЈА КОПАОНИЧКЕ ШКОЛЕ ПРИРОДНОГ ПРАВА 1987-2002, Удружење правника Србије

-Јеврем Дамњановић, СРБИЈА И НА ИСТОКУ, Историјски архив Неготин 2004.г.

-Димитрије Сингуриловић МАЛА ЕНЦИКЛОПЕДИЈА МИРОЧ ПЛАНИНЕ, ЂЕРДАПА И ОКОЛИНЕ, Општина Кладово 2006.г.

-Новине Београдског читалишта 12-13-14 с.23, Библиотека града Београда 2006.г.

-Carmen Bulzan, Florina Bulzan, INTERACTIUNE SOCIALA SI COMUNICARE INTERCULTURALA IN CLISURA DUNARII- CONTRIBUTIA LA O

SOCIOLOGIE FRONTIEREI, Autograf MGM CRAIOVA 2007

-Александар Тимофејев, ПОЛИТИЧКА АКТИВНОСТ РУСКЕ ЕМИГРАЦИЈЕ У ЈУГОСЛАВИЈИ 1941-1945, часопис ''Токови историје'' бр.3,

Институт за новију историју Србије, Београд 2007.г.

-''ТЕМЕ'' часопис за друштвене науке и културу, Универзитет у Нишу, бр.1/2008, с.247-249: Лела Милошевић ''О Ромима Кладова и

околине''- приказ књиге ''Уместо домовине читав свет''

-Драгољуб Ђорђевић, БИБЛИОГРАФИЈА ШКОЛЕ РОМОЛОШКИХ СТУДИЈА УНИВЕРЗИТЕТА У НИШУ, ''Социолошки преглед'' 3/2008

Београд

-Живојин Андрејић, О сродству римских августа Александра Севера и Лицинија и императора пре и друге тетрархије, ''Баштиник'' бр.9,

Неготин 2008, с.104.105- плагирао уносом у свој текст без назначења извора дела рада Ранка Јаковљевића -из часописа ''АРХИВСКО

НАСЛЕЂЕ'' бр.4/2006, часопис за архивистику и историографију Историјског архива Тимочка крајина Зајечар, назив рада PONTIFEX

MAXIMUS, с.17-27, и то од почетка другог пасоса на стр.104 до почетка првог пасоса на стр.105 ''Баштиника'' а преписано из текста у

''Архивском наслеђу, с.17 и с.20; чак је погрешно преписао наслов рада у фусноти 104- уместо исправно ''... животописи''- код њега ''

''живописи''

-Драгослав Симић-Милан Петровић, ДРАЖЕСНИ КГБ, ЈАВИ СЕ, РАДИО ''СЛОБОДНА ЈУГОСЛАВИЈА'' ИЗ БУКУРЕШТА ИЗВЕШТАВА-

Удружење новинара Србије, Београд 2009.г.

-Никола Гиљен, Оливера Шарановић, Соња Јовићевић Јов, ПРИНЦЕЗА ОЛИВЕРА, ЗАБОРАВЉЕНА СРПСКА КНЕГИЊА, Фонд ''Принцеза

Оливера'' Београд 2009.г.

-БИБЛИОГРАФИЈА КОПАОНИЧКЕ ШКОЛЕ ПРИРОДНОГ ПРАВА 1987-2010, ур.проф.Слободан Перовић

-Татјана Сегединчев, Руски емигранти гимназијски професори, Ex Pannonia 12-13 Историјски архив Суботица 2009

-Јовановић Небојша, СТЕЧАЈНА НАЦИОНАЛИЗАЦИЈА (КОНФИСКАЦИЈА) У СРБИЈИ, АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА БЕОГРАД вол.58,

бр.1, с.130-149, 2010.г.

-Драгољуб Ђорђевић ПРЕМА КАФАНАЛОГИЈИ, '''ТЕМЕ'' Универзитет у Нишу 3/2010, с.817-819

-Љубивоје Јовановић, Цивилизација облутка

http://www.svevlad.org.rs/bajoslovlje/konferencija/jovanovic_oblutak.html

-STUDIE DESPRE BAIESI, Bibliografia generala, ''Primavara'' 2011 numarul 02 125

-Alexandru Botu, Alexandru Caterin Botu, FISA UNEI LOCALITATI DISPARUTE. JUPANICUL, Osrova 2011

-Alexandru Botu, Alexandru Caterin Botu, Monumenti in vechea Orsova

https://www.academia.edu/24755803/Monumentele_Orsovei-partea_a_I-a?auto=download

-Образник за вјеру културу и васпитање СВЕТИГОРА Митрополија цетињска, март-април 2011, бр.206, с.67 ПУТ СВЕТОГ НИКОДИМА,

приказ

-ЛИСТА РАДОВА И КЊИГА ТЕМАТСКИ ПОСВЕЋЕНИХ ВЛАСИМА; Паун Ес Дурлић 2012: Jakovljevic Ranko, ''Extinctia statistica'' a vlahilor si

romilor la Cladovo, EUROPA- REVISTA DE LITERATURE, ARTA, CULTURA SI TRANSITIE An 4/2, nr.8, 2011, p.101-106

-Brindusa Armanca, Frontieristi: Istoria recenta in mass-media,Editura Curtea Veche Bucuresti 2011

-Славољуб Стојимировић, монографија села ЈАСЕНИЦА, Неготин 2012.г.

-Carmen Bulzan, ADA-KALEH, INSULA AMINTIRILOR, Uniunea Democrata Turca in Romania 2012

-Enciclopedia deschisa, Ada Kaleh sau Insula Fortareata

https://posturi.wordpress.com/2012/10/13/ada-kaleh-sau-insula-fortareata/

-Милош Јовановић, СЕЛЕКТИВНА БИБЛИОГРАФИЈА НА ТЕМУ ГРАНИЦЕ И ПОГРАНИЧЈА ''Теме'' Универзитет у Нишу бр.4/2012, с.1719-

1736
-Toarca Ionelia Comunitatea româneasc din estul Serbiei: studiu geografic Bucuresti,2012
-Ionelia Toarcă ELEMENTE DE TOPONIMIE – din vol. Comunitatea românească din estul Serbiei – DACIA
magazine Nr. 83 (anul IX), noiembrie 2012,Tulcea Romania
-Борисав Челиковић прир, ПОРЕЧ, КРАЈИНА И КЉУЧ, ''Службени гласник'' и САНУ Београд 2012.г.

-Anuanul Istoriografic al Romanei II 2012 The Yearbook of Romanian historiography ‘'Argonaut’’ Cluj Napoca 2015, Biblioteca Centrala

Universitara’’Lucian Blag’’ Cluj Napoca. nr.1636 Kapija naroda na Djerdapu

-Драгољуб Ђорђевић (прир) КАФАНОЛОГИЈА, ''Службени гласник'' Београд 2012 ISBN 978-86-519-1347-4

-Петар Опачић, Коментар на текст о минирању Ђердапа из претходног броја часописа- Баштиник бр.13, 2013.г. Неготин.

-http://www.cuvantul-liber.ro/news/72556/61/Magazin-istoric-septembrie-2013 Nr.178, 12.9.2013

-Његош Драговић и Марија Јовановић, РЕЛИГИЈСКО-ЕТНИЧКА ПАНОРАМА ОПШТИНЕ КЛАДОВО ''ТЕМЕ'' Универзитет у Нишу 3/2013,

с.1155-1178
-BIBLIOGRAFIA NAŢIONALĂ ROMÂNĂ SERII ŞI PERIODICITATE Anul XIV Nr. 9/2013:
http://www.bibnat.ro/dyn-doc/publicatii/BN_articole/Articole_cultura_9_2013.pdf

-Татјана Сегединчев, Руски емигранти и професори, EX PANNONIA 12-13. Историјски архив Суботица , с.7

-The Index of Articles on Jewish Studies No 000423209, The Jewish National and Univesrity Library, The Hebrew University RAMBI

-Branda J Blakley, THE BOOK OF THE AWAKENING ''Anarchy for Freedom'' 2013

-Душан Трнинић, Потопљени оток, ''Хрватске воде'' часопис за водно господарство хрватске водопривреде, бр.21(2013)86 Загреб

-Милена Дражић, Разгледница из Кладова, часопис ''Бијела пчела'' Српско културно друштво ''Просвјета'' Загреб, огранак Ријека, бр.190,

Ријека 2013
- Димитър Григоров ИСТОРИЧЕСКИЯТ ХАБИТУС ОПРЕДМЕТЕНАТА ИСТОРИЯ Сборник в чест на
65 - годишнината на доц. д-р Румен Донков КРАЯТ НА ОСМАНСКАТА ИМПЕРИЯ, ЧАУШЕСКУ,
ЕЛЕКТРИФИКАЦИЯТА И СЪДБАТА НА ЕДИН МАРГИНАЛЕН ОСТРОВ, София 2013 Исторически
факултет на СУ “Св. Кл. Охридски“ и Кооперация ИФ-94
-Momir Turudić An island of the soul Editors: Uwe Rada/ Andrej Ivanji The Flow of History DANUBE
Bridges of Remembrance, Beograd 2013- без навођења извора о Ади Кале на стр.14. и 15.
-Саша Гергинић, Подвршка кроз историју, ''Библиотека Центaр за културу'' Кладово 2014

-Милош Павловић, Пола века кладовске гимназије, Центар за таленте ''Знање'' Кладово 2014
-''Сербская рун'' авторов Олега Валецкого и Браниславы Совиль, вышедшей на сербском языке в
издательстве ''Пешич и синов'' в Белграде в 2014 году
-Vesna Miltojevic, Vesna Trifunovic, Milutin Miltojevic, Cult Places in Kladovo District:The storu od
Manastirica-CULT PLACES ON THE BORDER YUGOSLAV SOCIETY FOR THE SCIENTIFIC STUDY OF
RELIGIONFACULTY OF MECHANICAL ENGINEERING AT THE UNIVERSITY OF NIŠ Niš 2014
-Димитрије Сингуриловић, Корбово на Дунаву- Времеплов од праисторије до садашњости, Библиотека ''Центар за културу'' Кладово 2014.
-Милена Станојевић- ''Драгољуб Б Ђорђевић, Кафанологија'' приказ SOCIOLOGIJA, Vol. LVI (2014), N° 3
-Internet, turizam i plovidba Đerdapom Internet, tourism and sailing through Iron Gates MališaR.Žižović,
Verka Jovanović, Miodrag M. Žižović, Univerzitet Singidunum Beograd, Nada Z. Damljanović, FTN Čačak,
Univerzitet u Kragujevacu НАУЧНИ скуп Мрежа 2014 Примена информационих технологија - изазови
и визије 6; 2014; Ваљево) Univerzitet Singidunum; Valjevo: Poslovni fakultet, 2014 Београд
-Древние цивилизации Лепеньский вир (водоворот), Старчево и Винча на Балканах:, Руские
Новости, 03.8.2015. http://ru-news.ru/drevnie-tsivilizatsii- -lepensk ij-vir-vodovorot-starchevo-i-vincha-na-balkanah/
-Philippe Henry Blasen, Mustafa Bego, türkischer Nargileh-Raucher und ungarischer Nationalheld.
Nationale Aneignung und internationale Vermarktung der Insel Ada-Kaleh. Spiegelungen, 2014 Issue: 9
(63) Volume: 1, Regensburg
-Internet, turizam i plovidba Đerdapom Mališa R. Žižović, Verka Jovanović, MiodragM. Žižović, Nada Z.
Damljanović ZBORNIK RADOVA 6. NAUČNI SKUP MREŽA 2014 PRIMENA INFORMACIONIH
TEHNOLOGIJA ‐ IZAZOVI I VIZIJE Univerzitet Singidunum, Poslovni fakutet Valjevo
-Rossitsa Gradeva, Frontiers of Ottoman Space, Frontiers in Ottoman Society, Analecta Isisana CXXV
Istanbul 2014
-Вестник Академии ДНК-генеалогии Proceedings of the Academy of DNA Genealogy Boston-
Moscow-Tsukuba Volume 8, No. 4 December 2015 Академия ДНК-генеалогии Boston-Moscow-Tsukuba
ISSN ...»
-Blasen, P.H.; Ellensohn, Ch.; Ivan, A.; Balla, T.: Ada-Kaleh, egy letűnt al-dunai színfolt kinyíló
emlékezete (Komáromi Sándor) REVIEWS NATIONAL AWERNESS, NATIONAL AND ETHNIC PROCESSES
Blasen, P.H.; Ellensohn, Ch.; Ivan, A.; Balla, T.: Ada-Kaleh, the Remembrance of a One-time Gem on the
Lower Danube (Sándor Komáromi) Budapest 2015 KISEBBSÉGKUTATÁS MINORITY STUDIES
Komáromi Sándor, Nemzeti tudat, nemzeti és etnikai folyamatok Ada-Kaleh, egy letűnt al-dunai színfolt
kinyíló emlékezete
http://epa.oszk.hu/00400/00462/00057/pdf/EPA00462_kisebbsegkutatas_2015_4_180-188.pdf
-Нада Радушки, Етногенеза као фактор националног идентитета Рома, ''Српска
политичка мисао'' 2/2015 Београд 2015; година XXII, свеска 48
-Александра Ђорђевић, Сучељавање српских и руских културно-уметничких пракси на оперској
сцени Народног позоришта у Београду између два светска рата, часопис ''Култура'' Београд,
Центар за изучавање култруног развоја бр.150, Београд 2016
-Милош Н Прица, Експропријација као правни институт, докторска дисертација, Универзитет у
Нишу 2016.г,
-Смиљка Исаковић, УМЕТНИЧКЕ ПРАКСЕ У КОНТЕКСТУ КУЛТУРНОГ ТУРИЗМА Монографија
Издавач Факултет за хотелијерство и туризам у Врњачкој Бањи, Универзитет у Крагујевцу 2016
-Александра Ђорђевић, Балет на сцени Народног позоришта у Београду између два светска рата- од
оснивања самосталног департмана до првих националних балета, Зборник радова са научног скупа
Уметност и култура данас: игра као антрополошки, естетички и педагошки принцип, Универзитет у
Нишу 2017, ур.Наташа Нагорни Петров
-30.1.2018 објављен плагијат дела ''Гвоздена врата Атлантиде'' са наводним именом аутора
Вељко Милковић: ''новосадски изумитељ и академик'':
https://svevesti.wordpress.com/2018/01/30/veljko-milkovic-otkriva-gde-se-nalazila-atlantida/
-31.01.2018 објављен плагијат дела ''Гвоздена врата Атлантиде'' са наводним именом аутора
Вељко Милковић: ''новосадски изумитељ и академик'
http://svetskamisterija.blogspot.rs/2018/01/veljko-milkovic-posejdon-gospodar.html
 -Љубомир Мићићеловић, Изложба о композитору Ђорђу Маринковићу, ''Баштиник'' бр.19/2017
Историјски архив Неготин
-Урош Татић, Француска и тешкоће око извршења протокола у Канлиџи, Војно историјски гласник
2/2018, Институт за стратегијска истраживања- одељење за војну историју Министартсва одбране
Републике Србије Београд
-Библиографија радова часописа ''Баштиник''- бр.20, Неготин 2019
-UCL/University College London/-London's Global University, Shool of Slavonic and East European studies Library-SSEES

Gen.Ju.Ser.VIII JAK...

-Cornell University Library Catalog LEADER 00670cam a 22002177a 4500

-University of Toronto Libraries:

http://search.library.utoronto.ca/search?N=0&Nr=p_author_personal_name:Jakovljevi%C4%87%5C,%20Ranko.

-Princeton University Library https://pulsearch.princeton.edu/catalog/9520547

https://pulsearch.princeton.edu/catalog/?f[author_s][]=Jakovljevic%CC%81%2C+Ranko

-World Public Library http://www.worldlibrary.org/articles/kladovo

-Harvard Library http://id.lib.harvard.edu/aleph/014357561/catalog
-Российская государственная библиотека -Ruska drzavna biblioteka http://search.rsl.ru/ru/record/01007508455
-Atlantipedia http://www.atlantipedia.com/doku.php?id=serbia

http://www.academia.edu/4617556/Cultura_balcanic%C4%83_-_parte_a_culturii_europene

http://scindeks-clanci.ceon.rs/data/pdf/2217-2815/2015/2217-28151501229P.pdf

-Pravni zapisi godina VI br1, 2015 Pravni fakultet Univerzitet Union Beograd Pravna bibliografija Srbija 2014: Ranko

Jakovljevic- Govor novca ...https://www.ceeol.com/search/article-detail?id=160707

-Роми у библиотечким збиркама Библиографија Народна библиотека ''Стеван Сремац'' Ниш 2016.г. Но 48
-Милош Н. Прица, ЕКСПРОПРИЈАЦИЈА КАО ПРАВНИ ИНСТИТУТ, Правни факултет Ниш,
докторска дисертација Ниш 2016
http://www.prafak.ni.ac.rs/files/disertacije/disertacija_milos_prica.pdf
-Зоран Д Јањетовић, Улога Цинцара у стварању српске елите и модернизацији српског друштва
https://colectzionar.files.wordpress.com/2018/03/o-cincarima-razlicite-knjige.pdf
-The River Danube as a Holocaust Landscape: Journey of the Kladovo transport Vesna Lukić A
dissertation submitted to the University of Bristol in accordance with the requirements for award of the
degree of Doctor of Philosophy in the Faculty of Arts 2018
- Princeton Univeristy Library:

https://pulsearch.princeton.edu/catalog/?f[author_s][]=Jakovljevic%CC%81%2C+Ranko

-Cleveland Public Library

http://link.cpl.org/portal/Kapija-naroda-na-%C4%90erdapu-Ranko/Y229d4DbnxU/

-Stanford Univesity Libraries DR2105.175J352010 Searchworks.stanford.edu/view/934102 -Stanford University, Socrates

Stanford's Online Catalog-GN751.J352008 Catkey 7872126 -UCL/University College London/- London's Global University,

Shool of Slavonic and East European studies Library-SSEES Gen.Ju.Ser.VIII JAK...

University Philadephia Masland Library
https://lib.cairn.edu/eds/detail?db=asn&an=99624605&isbn=18209181
Ranger College Library, Ranger Texas
https://library.rangercollege.edu/eds/detail?db=a9h&an=99624605&isbn=18209181
Библиографија Копаоничке школе природног права 1987-2018 https://kopaonikschool.org/wp-
content/uploads/2019/05/Bibliografija-2018.pdf
-Утош Татић, Француска и тешкоће око извршења протокола конференције у Канлиџи, Војно-
историјски гласник 2/2018, Институт за стратегијска истраживања- одељење за војну историју
Министарства одбране Републике Србије
-Велимир Мики Траиловић, Прахово, Историјски архив Неготин, Народни музеј Неготин, Библиотека
Неготин, 2019.г.
-БИТИ СОЦИОЛОГ СПОМЕНИЦА ДРАГОЉУБА Б. ЂОРЂЕВИЋА Приредио Драган Тодоровић, ''Прометеј'', Нови Сад
Машински факултет, Ниш 2019
-Princeton University Library- Крај Дунава- прилози за историју граница
https://catalog.princeton.edu/catalog/11344835
-University of Bristol. Vesna Lukic
https://research information.bris.ac.uk/ws/portalfiles/portal/175857878/Final_Copy_2018_09_25_Lukic_V_PhD_Redacted.pdf
-Српска енциклопедија, Никола Пашић http://srpskaenciklopedija.org/doku.php?id ...
-Јелена Перовић Вијачић (ур) БИБЛИОГРАФИЈА КОПАОНИЧКЕ ШКОЛЕ ПРИРОДНОГ ПРАВА СЛОБОДАН ПЕРОВИЋ 1987-

2019, Удружење правника Србије https://kopaonikschool.org/wp-content/uploads/2020/05/Bibliografija-2019_NEW.pdf

-Приказ 5/2020, Билтен Библиотеке Правног факултета- Правни факултет Универзитета Унион,
Конвалидација и катастар непокретности
http://pravnifakultet.rs/wp-content/uploads/2021/01/Prilozi-2020-5.pdf
-Димитър Григоров, КРАЯТ НА ОСМАНСКАТА ИМПЕРИЯ, ЧАУШЕСКУ, ЕЛЕКТРИФИКАЦИЯТА И СЪДБАТА
НА ЕДИН МАРГИНАЛЕН ОСТРОВ, АНАМНЕЗА, Год. V, 2011, кн. 1, ISSN 1312-9295, с. 523-580
http://anamnesis.info/fonts/versiq.1.3/journal/flash_journal/broi11-Ada-kaleh/Ada.pdf
-Aleksandar Simic, Nemanja Mitrovic, Djerdap Trough Centuries Transylvanian Review • Vol. XXIX,
Supplement No. 2 (2020)
http://www.centruldestudiitransilvane.ro/Document_Files/Suppl%202/2020/00000965/hq6vi_14%20Simic%20Mitrovic
%20Supliment%20TR%202%202020.pdf
-Сабина Ђуркић, Селективна библиографија завичајних аутора Кладова до 2018.г, Центар за културу
Кладово 2021
-Јелица Илић, Академици- ученици и професори гимназије у Зајечару, ''Архивско наслеђе'' бр.15,
Историјски архив Зајечар 2021
 PASSIM

-ИЗ ПРАВНИЧКЕ КАРИЈЕРЕ-

-Извршилац послова инстанционе контроле војних управних аката у Команди XIII

граничне области Југословенске народне армије
-Приправник у Општинском суду Кладово
-Секретар Удружења самосталних привредника општине Кладово
-Председник одбора за приватно предузетништво у Регионалној привредној комори
Зајечар
-Правник у РГЗ Служби за катастар непокретности Кладово
-Секретар Друштва правника Србије- огранак Кладово
-Председник одбора за статутарна питања Скупштине општине Кладово
-Заменик општинског јавног правобраниоца Кладово
-Председник комисије за царинске прекршаје, водитељ реферата контроле
Царинарнице Кладово, саветник у Одељењу за међународне односе Савезне управе
Царина, шеф царинских испостава Ђердап 2 и Караташ, помоћник управника,
управник Царинарнице Кладово
-Члан дицсиплинске комисије при Савезној Влади СРЈ као представник Савезне
управе царина
-Предавач Устава и права грађана у кладовској гимназији
-Председник управног одбора Јавног предузећа за грађевинско земљиште Кладово,
председник надзорних одбора Здравственог центра Кладово и Центра за културу
Кладово
-Члан Извршног одбора Скупштине општине Кладово
-Консултант по уговору са Светском банком на пројекту унапређења земљишне
администрације у Србији- РГЗ Служба за катастар непокретности Неготин
-Правник у РГЗ Служби за катастар непокретности Неготин
 IV APPENDIX

Митрополија цетињска,

Светигора: ПУТ СВЕТОГ НИКОДИМА

У издању Беокњиге из Београда, 2007. г. је из штампе изашла корисна
књига- зборник текстова ''Пут светог Никодима'' аутора Ранка
Јаковљевића, правника из Кладова, писца низа расправа из области
управног и уставног права и бројних историографских радова, у које спада
и ова зборник-књига о Светом Никодиму Тисманском.

У овом дјелу писац нас поновно подсјећа на вишевјековне везе

Срба и Румуна које су најбоље осликане управо у личностима
светитеља Божијих које поштују оба народа, од којих је један ''српски
калуђер, поп Никодим''. У уводном дијелу књиге читамо о раном
хришћанству у српском Подунављу и о првим мученицима за Христа
на овим просторима, о епископијама овог краја које имају своје
древно утемељење, те о светињама и личностима које су кроз
историју живјеле на овим просторима. Аутор указује и на многа
археолошка мјеста на којима су пронађени предмети српских и
видинских владара. У следећем кратком поглављу пише о
хришћанским траговима на Ђердапу од VII до XV вијека, да би о
искрама исихазма и о самом животу и дјелу Светог Никодима
наставио у средишњем поглављу књиге.

Овдје нас аутор подсјећа на исихастичку традицију која је била

његована са обе стране Дунава и са којом је знатан дио нашег народа
био у додиру. Многи црквено-духовни центри су живјели у духу тог
предања, помена ради манастири Златица, Месић, Базијаш,
Госпођин Вир. Међу личности које су ово предање у нас утемељиле
незаобилазно спада и Свети Ромило Раванички (Видински) који је
настанио поднебље око Раванице 1375. г. и ширио исихастичко
учење међу монаштвом. Један од многих таквих је и био и Свети
Никодим. Овај, по некима прво светогорски монах, бјеше „частан и
освећен муж, силан у књигама, још силнији у мудрости и речима и
одговорима“. У историји бјеше упамћен као просвјетитељ,
подвижник, исихаста. Родио се 1310, родом из Костура, поријеклом
из Прилепца крај Новог Брда, одакле је био и кнез Лазар, са којим је
био и рођак по мајци. У младости се замонашио на Светој Гори, која
је у то вријеме била, са територијом средишње Србије и Бугарске,
жариште исихазма.

Свети Никодим је у близини Кладова, гдје је и дошао после Свете

Горе, основао манастир Манастирицу, да би се после настанио на
лијевој страни Дунава и тамо основао манастир Водице у близини
Гвоздених врата (Ђердапа). По предању, 1376-1378 одлази у Влашку
и тамо оснива чувени манастир Тисмана, као и манастире Прислоп,
Бистрице и Мотре који постају чувена хришћанска светилишта овог
краја. Чак и румунски митрополит Нестор Ворническу пише ''да у
овом периоду словенска култура на Балкану познаје процес процвата
које продире из српског царства''. Даље казује да је Никодим био
бранилац православља и јака брана богумилству. Зато и не чуди што
је управо манастир Тисман, на чијем је челу био Свети Никодим, био
једина архимандритија у Влашкој све до 1639. г, са улогом''лавре
свих манастира румунске земље''.

Свети Никодим се упокојио у Господу 26. децембра 1406.у

манастиру Тисману, гдје му и данас мошти почивају.

У поглављу Наслеђе Светог Никодима аутор нам указје на то колики

су плодови од благодатног живота и дјела овог светитеља бивали кроз
историју Румунске Цркве. Подсјећа нас и на то да је штампар
Макарије Ободски, пошто је основао штампарију у Влашкој земљи,
тамо и постао митрополит угровлашки, 1512. г. И овај примјер је
једно од свједочанстава јединства православних народа.

У наставку књиге можемо прочитати многобројне текстове срских и

румунских аутора које је аутор сабрао као свједочанства која указују
на поштовање оба народа према овом светитељу.

Аутор ове душекорисне књиге, г. Јаковљевић је читаоцима указао на

то да је пут Светог Никодима Тисманског свијетла нит преображења
у опште добро људских настојања да превазиђе границе и подјеле, и
да се управо у личностима оваквих светих људи посвједочују оне
ријечи апостолске, да у заједници Духа Светога у Христу нема ни
Јеврејина ни Грка - ни Грка ни Србина ни Румуна - него су сви једно
у Христу Исусу.

-Образник за вјеру културу и васпитање СВЕТИГОРА Митрополија цетињска , март-април 2011, бр.206, с.67

ПУТ СВЕТОГ НИКОДИМА, приказ-

Јеврејски историјски музеј Београд

ПРОМОЦИЈА ЗБОРНИКА КЛАДОВО ТРАНСПОРТ

Војислава Радовановић, ''Билтен- Јеврејски преглед'' Савез јеврејских општина
Србије Београд бр.6, јун 2007, с.13

На Дан победе над фашизмом, 9.маја, Јеврејски историјски

музеј је организовао свечану промоцију свог најновијег издања-
Зборника радова са међународног округлог стола одржаног на тему
Кладовског транспорта 2002. године у Београду. Овај Зборник
садржи све реферате и дискусије вођене на поменутом округлом
столу, што га, без претеривања, чини изузетним из више разлога. Пре
свега, округли сто је био крунски догађај посвећен једној трагичној, а
недовољно познатој епизоди из периода Холокауста, у оквиру веома
сложене седмодневне манифестације ''Кладово- Транспорт'', међу
највећима које је организовао наш Музеј до сада. Био је то скуп
еминентних домаћих и страних историчара, којем су претходиле
следеће активности: Музеј је успео да окупи преживеле из Кладовског
транспорта и њихове потомке, углавном из Израела, мада и неких
других земаља, и да им обезбеди седмодневни боравак у нашој
земљи; организовао је неколико комеморација у Кладову, Београду и
Шапцу са пригодним програмом; подигнут је изванредан споменик
жртвама ''Транпсорта'' у Кладову (аутор инг. Мими Бихаљи-
Вучковић), приређене су две изложбе, једна од нашег материјала, а
једна је дочекана из Беча… На крају, наши историчари, заједно са
колегама из Аустрије, Израела, Немачке и САД, узели су учешћа на
округлом столу, на којем су показани разни и нови приступи
сагледавању трагедије ''Транспорта''.
Почетну идеју и стручну помоћ у реализацији ове огромне
манифестације је дао Александар Мошић, угледни члан јеврејске
заједнице из Београда, а главни организатор и ''добри дух'' који је
бдио над свим догађајима била је Милица Михаиловић. Реализацију
манифестације омогућиле су Амбасада Аустрије, односно Аустријски
културни форум у Београду и Амбасада Немачке.
Представљање Зборника Кладово- Транспорт приређено је у
свечаној сали Јеврејске општине Београд, на другом спрату, у 19
сати. Посета и интересовање за књигу били су изнад очекивања, али
је и Зборник Кладово- Транспорт представљен на најбољи могући
начин. У старинској сали, дупке пуној, садашњи управник нашег
музеја, Војислава Радовановић, поздравила је присутне и укратко
подсетила на велику манифестацију и људе који су највише
допринели у њеном остварењу, а о књизи су говорили: др.Валтер
Маношек, професор Универзитета у Бечу, др. Милан Кољанин,
историчар Института за савремену историју у Београду, и господин
Ранко Јаковљевић, правник из Кладова.
Сва три говорника су се изузетно добро уклопила (као да су се
договорили- а нису!). Проф. Маношек је говорио уопште о значају ове
врсте литературе, о посебној вредности књиге којом се расветљава
неки мало, или нимало познат историјски догађај, уосталом- о труду
који је уложен у овом (нашем) случају да се приреди, на првом месту,
манифестација као што је Кладово- Транспорт, а затим да се објави
једна књига високог квалитета, која ће остати за будућност и када
неке ствари избледе. Др.Кољанин је говорио о самом Зборнику, о
садржају, о томе какви су ставови заузимани на округлом столу и
какво је стручно мишљење о ''Транспорту'', о разликама изнетим у
вези с овом деликатном темом. Господин Јаковљевић је нашао
пандам у грчкој митологији, а затим, на дозирани лирски начин,
говорио о трагедији ''Транспорта'', при том изневши неке нове,
непознате детаље и закључке до којих је сам дошао.
Ови сасвим различити начини да се представи једна иста
књига изазвали су похвале присутних и неколико аплауза. Тек сада,
са објављивањем и представљањем Зборника, можемо сматрати да је
пројекат Кладово- Транспорт коначно завршен, и то веома успешно.

Srpsko kulturno društvo SKD Prosvjeta Zagreb- pododbor Rijeka

RAZGLEDNICA IZ KLADOVA

Piše: Milena Dražić

Kladovo a, gde je, i kakvo je, to Kladovo, koje ni danas ne može da
sastavi ni deset hiljada stanovnika? – Tamo gde je Dunav najlepši, rekao
bi svaki Kladovčanin. U Đerdapskoj klisuri, najuzbudljivijoj u Evropi,
ispresecanoj rimskim kanalima za lakšu povidbu Đerdapom. To je tamo
gde je sirotinja jela najskuplji kavijar na svetu, a i danas živi usred
istorije duge osam i po milenijuma. Radi u Hidrocentrali Đerdap, u
brodogradilištu, sada u stranim rukama, ili u pristaništu i uživa u
blagotvornim vinima sa peska. Tamo gde se slušala najbolja ciganska
muzika i lovila se riba moruna, stara i po stotinu godina i teška hiljadu
kilogama. I kuda i dandanas i sve češće prolaze luksuzni putnički
brodovi na putu za deltu Dunava u Crno more, a kojima deca sa kopna
obavezno mašu. Na mapi Dunava Kladovo je gradić na krajnjem istoku
Srbije, na vrhu “konjske glave”, koju iscrtava meandriranje snažne reke.
Kladovo je okruženo istorijom nekoliko civilizacija na ovom tlu, od kojih
je najstarija ona u Lepenskom viru, osam i po hiljada godina, iz vremena
mlađeg paleolita. Prema mitovima i naučnim istraživanjima, upravo ovde,
u ovom tesnacu, može biti da je Herkul izveo podvig razdvajanja
stenovitih planinskih masiva, kako bi se nekadašnje Panonsko more
povezalo s Crnim morem. Ima i pretpostavka da je Platonovo potopljeno
ostrvo Atlantida moglo biti upravo u ovom kraju, mada više u
metaforičnom smislu. Veruje se da su i Argonauti, u potrazi za zlatnim
runom, plovili ovuda, a ima dokaza i za to da su Persijanci, pod vođstvom
cara Darija, ovde vodili odsudne bitke sa Skitima. I samo ime Đerdap je
persijskog porekla i označava teško savladiv deo vodenog puta, a neki reč
tumače kao branu. Uticaj persijske kulture na ovaj deo sveta time se ne
završava. U narodnim običajima ovog kraja ima mnogo simbola i refleksa
iz etnologije persijskog naroda. Zaključak putnika je da Kladovo jeste – ili
može biti – raj za turiste. Ima se ovde šta videti, retki svetski spomenici
kulture, Trajanov most, Trajanova tabla, druga, leva obala Dunava, koja
pripada Rumuniji. Preko puta Kladova leži grad Turn Severin, s čijim se
žiteljima, kad je mirno vreme, može šapatom razgovarati preko voda
Dunava, tvrde Kladovljani. Može se ribariti, loviti divljač, ploviti, kupati;
mogu da se prate Etno festival, Dani Dunava, Blu vik, Velikogospojinski
vašar, proslava Svetog Trifuna, Zlatna bućka Đerdapa, regate, izložba
meda, nautika, Nacionalni park Đerdap… A svi detalji, rezultati
istraživanja i naučne pretpostavke ne bi stizale do nas laika da kojim
slučajem Kladovo nema sreće da ima svog hroničara. Gospodin Ranko
Jakovljević, erudita, naučnik, istraživač, pravnik, carinik, ne samo
emotivno već i iz naučne radoznalosti veoma je zainteresovan za svoj
grad. To je urodilo nekolikim knjigama o Kladovu i okolini, o najdubljoj
prošlosti iz predistorijskog doba, analiziranoj paralelno putem artefakata
i svetskih drevnih mitova, kao i teorijom da je mogućno da se Atlantida
nalazila upravo ovde. Po mnogo čemu, može biti to Platonovo idealno
ostrvo.''U ovom delu Gvozednih vrata pronađeni su tragovi prisustva
dalekih civilizacija, mnogo starijih od rimske, o čemu, pored ostalog,
svedoče antropomorfne statuete sa prikazima bradatih muškaraca, čiji
su zaravnjeni delovi temena verovatno bili platforma za prinošenje žrtava
božanskom umu svojih patron'', piše Jakovljević.
/Bijela pčela - List za djecu No.190, Rijeka 2013, Srpsko kulturno
društvo SKD Prosvjeta Zagreb- pododbor Rijeka
 Универзитет у Нишу

ТEМE Г. XXXII Бр. 1 Стр. 247 - 249 Ниш јануар - март 2008.
Приказ дела Лела Милошевић Примљено: 18.10.2007. О РОМИМА
КЛАДОВА И ОКОЛИНЕ ∗

Уместо домовине читав свет најновија је публикација Ранка Јаков

љевића, аутора низа расправа из области Управног и Уставног права
и бројних историографских радова и монографија. Ранко Јаковљевић
је самостални аутор пројеката Информационо-документационог
центра за истражива ње прогона грађана источног блока у време
комунистичких диктатура у Ру мунији и Србији и изградње
меморијалног комплекса на Ђердапу, посвеће- ног жртвама
настрадалим приликом покушаја преласка државне границе на
Ђердапу и један од иницијатора манифестација комеморативног
обележавања страдалништва у нацистичким прогонима Јевреја.
Књига Уместо домовине читав свет подељена је на три поглавља.
Прво поглавље, Цигани Кладова, аутор започиње разматрањем
порекла Ро ма и налаза савремених истраживача ромске културе. Он
истиче да се данас чини неспорним индијско порекло Рома,
официјелно прихваћено од Владе ове земље, прокламацијом Индире
Ганди да су они део становништва Индије у дијаспори, а да ирански,
јерменски, турски, грчки и влашки корени речи, што их данас
употребљавају, представљају ретке преостале трагове пута којим су
Роми стигли на Балкан. У наставку аутор наводи два историјска
записа, на чији значај посебно указују савремени истраживачи
ромске културе, који упућују на то да су Роми у прапостојбини
припадали вишем друштвеном сталежу. Након тога посебно
анализира првe писанe траговe о боравку Рома на Ђердапском
подунављу у време турске владавине. Исцрпно и детаљно,
поткрепљено историјским подацима, пише о статусу Рома у Кладову
кроз историју и наводи податке из пописа становништва Кладова и
околине из 1863. године, који дају слику социјалне, економске и
етничке структуре мештана. Иако су у Кладову лаутари и ковачи
углавном били Роми, приликом њиховог пописа ниједном приликом
није назначено и њихово етничко порекло, док је у околним местима
тек понегде наведено да је реч о Ромском домаћинству. Надаље аутор
наводи податке о топонимима и етничкој структури становништва
Кладова и околних насеља (Цигански крај, Циганлија, Циганске
крчевине, Цигански брег, Цигански поток) до којих је дошао Коста
Јовановић, истражујући становништво Крајине и Кључа почетком XX
века. Аутор анализира и покрштавање Рома, указујући на то да није
било нимало лако начинити корак ка прихватању хришћанске вере,
како од стране Рома, тако и од стране цркве, јер су многа негативна
предубеђења у односу на њих била велика препрека у превазилажењу
друштвених баријера и односа неповерења. Након тога посебно
анализира прогон Рома на подручју Тимочке Крајине 1941. године.
Такође наводи значајне податке да приликом пописа становништва
из 1948. године ниједан становник Кладова и околних села није
евидентиран као Ром, мада су три енклаве биле насељене искључиво
Ромима – у Кладову, Подвршкој и у Брзој Паланци. На крају првог
поглавља аутор даје преглед студија које су се бавиле изучавањем
прошлости и културе Рома у Србији током протеклог столећа, затим
преглед активности међународних организација које се баве људским
правима и националним мањинама, а након тога разматра права
националних мањина у нашој земљи и социјалне, економске,
образовне, здравствене и урбанистичке мере за унапређење живота
Рома окарактерисаних "као део сазвежђа европске културе оивичен
заборавом, чије спасење почива на богатству у различитостима". У
другом поглављу, насловљеном Сенке правде, аутор анализира
законодавство по питању злочиначког понашања, одговорности за
ратне злочине и злочине против човечности, за кривична дела против
народа и државе и изазивања националне, расне и верске мржње и
раздора. Разматра законитости поступања службеника домаће
администрације под немачком окупацијом, односно питање правног
основа деловања српских органа управе на окупираном подручју.
Такође анализира саобразност њиховог поступања са међународно-
правном регулативом, почев од Хашке конвенције о законима и
обичајима рата на копну из 1907. године. Наредба војног заповедни-
ка Србије од 30. маја 1941. године, издата по одобрењу
главнокомандујућег немачке окупационе војске, о Јеврејима и
Ромима, сврстава се у очите примере понашња противног правилима
међународног ратног права. Роми и Јевреји били су дужни да носе
жуту траку са натписом о етничкој припадности, нису смели бити
јавни службеници, за њих је посебно уведен принудни рад "за
поправку ратом насталих штета", забрањено им је посећивање
позоришта, биоскопа и било којих манифестација. По усвајању
Устава из 1946. године усвојен је Закон о неважности правних
прописа донетих пре 6. априла 1941. године и за време
непријатељске окупације. То се односило и на Наредбу војног
заповедника Србије о Јеврејима и Ромима. Друго поглав- ље аутор
завршава анализом понашања нових југословенских власти након II
светског рата уз констатацију да се "очигледни дисконтинуитет у
природи правосудних институција испоставио несавладивом
препреком за покушаје спровођења интеграционих процеса, чија се
мисија имала састојати у очувању целовитости друштва, без обзира
на супротстављеност интереса за правдом и правном сигурношћу и
монопола строго контролисаних токова друштвених збивања, у
послератној Југославији сконцентрисаних далеко од уставом и
законом омеђеног централног државног ауторитета". Треће поглавље,
симболично названо Између редова, намењено је одабраним
текстовима неколико аутора: Ребека Вест (Барутни Цигани), Доситеј
Обрадовић (басна Медвед и Циганин), Тихомир Ђорђевић (Врсте
Цигана у Србији), Јован Д. Јовановић (Живот у Кладову), Милан М.
Стојадиновић (Ни рат ни пакт – Југославија између два рата), Рајко
Ђурић (Сећа ње на холокауст Рома – Кожа Симона Луиса и очи браће
Мехау) и текстовима у следећим листовима: "Весник Српске цркве"
(Крштење Цигана), "Хришћански весник" (Нови чланови
православља) и "Данас" (У Чешкој све више Рома у гету). На крају
овог приказа, који пружа само део садржаја ове занимљиве књиге,
свакако бих је препоручила свима онима који теже истини о Ромима.
Књигу вреди прочитати.
 Оглас за продају Цигана-робова 1852

https://www.wikiwand.com/sh/Romi

ZABORAVLJENA SVEDOČENJA IZ 1918. GODINE

Srbi mogli da spasu ruskog cara

Smilja Jurasović | 03. 10. 2009. - 05:00h |

Srpska dobrovoljačka divizija ruskog cara Nikolaja II Romanova, koja se
uoči ubistva monarha i njegove porodice jula 1918. godine obrela u
Jekaterinburgu, imala je izuzetnu priliku da spasi kraljevsku porodicu, ali
je akcija sprečena u poslednji čas. 
Ovaj, zvaničnoj istoriji do sada nepoznati detalj, pronašao je Ranko
Jakovljević iz Kladova u zaostavštini Kladovljanina Jovana Jovanovića,
pripadnika srpskih dobrovoljačkih formacija u Prvom svetskom ratu. 

Da je reč o svedočanstvu koje se namerno i uspešno čuvalo daleko od

očiju javnosti govori i podatak da su komunisti šezdesetih godina
zabranili objavljivanje memoara Jovana Jovanovića, a sve knjige
„Prelamanje istorije u XX veku“ oduzete su i uništene. Spretnošću
Jovanovićevog unuka Danka, jedan primerak sećanja aktera ovih
dešavanja je sačuvan. 

Poslednji ruski car Nikolaj II Romanov, upamćen kao veliki prijatelj

srpskog naroda i žrtva komunističkog terora, odobrio je 19. oktobra
1915. godine formiranje dobrovoljačkog odreda od Srba koji su se zatekli
u Rusiji. Srpska divizija brojala je 13.000 ljudi. Nakon stravičnog sukoba
sa Bugarima i teških gubitaka u Dobrudži, ova formacija nakon silnih
problema našla se sticajem okolnosti sredinom jula 1918. u
Jekaterinburgu gde su poslednji ruski car Nikolaj II Romanov i njegova
cela porodica, streljani u noći između 16. i 17. jula 1918. godine. 
Mada je duže vreme bio zarobljenik boljševika, odluka o njegovoj
likvidaciji doneta je iznenada sredinom jula. Ranko Jakovljević, pisac
monografije „Rusi u Srbiji“, pronašao je u zaostavštini Jovana Jovanovića
svedočanstvo o okolnostima ubistva.

- U pronađenim beleškama piše: „Tu se stiglo i stalo radi snabdevanja

hranom baš onoga dana kada su vršene pripreme da se ubije car. Vest o
ovoj pogibiji stvorila je kod naših vojnika jednu jaku psihičku struju -
naklonost za intervenciju i spasavanje cara. Nekoliko hiljada dobro
naoružanih vojnika zaista je moglo mnogo na brzinu da učini u sredini
nepripremljenih revolucionara za jednu takvu eventualnost. Ali, u
slučaju uspeha da se spasi car, gde bi se onda otišlo van ruske teritorije,
na kojoj je već bila vaspostavljena vlast, ne mnogo čvrsta, ali ipak
dovoljna da u ovom slučaju ipak otme cara iz ruku naše vojske -
razmišljao je Jovan. Kladovski akter dešavanja ovako komentariše
dešavanja koja su sledila: „Nas nekoliko desetina, koji smo razboritošću
štrčali od tih usijanih glava, jedva smo uspeli da preostale vojnike
odvratimo od takve smrtonosne akcije i nastavimo put ka svome cilju, a
revolucionare da ostavimo na njihovom poslu, u koji niko sa strane nema
pravo da se meša.“ 

- Da li u znak kajanja zbog nerealizovanja propuštene šanse, Jovan

Jovanović se, kako pričaju meštani Kladova, godinama bezuspešno borio
da jedna kladovska ulica ponese ime ruskog vladara - kaže Ranko
Jakovljević.
 Smotra srpskih trupa u Rusiji

U organizacione aktivnosti osnivanja srpske

dobrovoljačke divizije u Rusiji 1915. godine bio je
uključen i potonji general, rođeni Kladovljanin Vojin
Maksimović, koji je zabeležio da je 23. maja 1916, ruski
monarh lično izvršio smotru srpskih trupa u Odesi:
„Praćen neprekidnim uraganskim pokličima ‘živeo’, car je
ponavljao ‘Očenj harašo’.“

*Dnevni list Blic 3.10.2009.g. Smilja Jurasović

Cazanele mortii

15 Mai 2005 - 00:00

Romani fugari, pieriti in Dunare, in anii comunismului    
Mii de romani au pierit incercand sa treaca Dunarea OBSERVATOR
inot, in cautarea libertatii, pe vremea comunismului. Au
murit inecati, sfartecati de elicele salupelor pazei de
coasta sau impuscati de graniceri. Pentru noi, apele
Dunarii au fost precum Zidul Berlinului pentru nemti.
Peste sutele de romani ajunsi lesuri pe malul sarbesc al
Dunarii se asterne uitarea. Un sarb din Kladovo vrea sa
le cinsteasca memoria.
 
  de MARINA CONSTANTINOIU
 

Rusinos, poate, incredibil, dar adevarat, un sarb din TOLERANTA

ZERO. Tara pazita
localitatea Kladovo pare mai interesat de istoria
cu mitraliere si
recenta a Romaniei decat insisi romanii. Ranko copoi, care-si
Jakovljevic vrea sa ridice un monument in memoria ucidea fugarii,
romanilor care si-au pierdut viata in incercarea lor de aruncandu-i in
apa: Romania
a gasi libertatea pe celalalt mal al Dunarii, la sarbi,
comunista
si, mai departe, in Occident.

 O tara ale carei granite sunt pazite cu mitraliere si copoi este o insula,
spunea candva scriitoarea Herta Muller, cu referire la umilinta
romaneasca din timpul comunismului. In locul fericirii insulare, in
creierul fiecaruia era infipta dorinta sa fuga cu orice pret de pe insula.
Unii dintre noi, curajosi pana la sacrificiu, n-au avut rabdare. Si-au
parasit insula, asumandu-si riscul mortii, in cautarea libertatii. Peste
drum de Turnu-Severin, pe malul celalalt al Dunarii, astepta libertatea.
Pretul pentru a o cuceri a fost insa, pentru multi, prea mare. Sunt cateva
sute. Intr-o alta tara, dar in acelasi sistem, un zid, nu o apa, devenea
simbol al dorintei de libertate. Zidul Berlinului a fost de netrecut pentru
cateva zeci de oameni, despre al caror destin tragic se vorbeste cu
insistenta. Peste sutele de romani deveniti lesuri la Dunare se asterne
uitarea. O societate care se doreste normala trebuie sa-si cicatrizeze
ranile deschise, iar mortii de la Dunare, multi ramasi anonimi, in
cimitirele altora, trebuie asumati de istorie.

GEST DE REPARATIE. In memoria acelor romani care nu au reusit sa

ajunga pe malul promisiunilor, ucisi in chinuri de graniceri zelosi, rapusi
de neputinta de a-si duce visul pana la capat, intorsi in tara si pedepsiti
de autoritati, un sarb din Kladovo vrea sa faca un gest de reparatie.
 El sustine ca sute de cetateni romani si-au pierdut viata in anii ’70-
’80 in apele Dunarii - au fost lichidati in timp ce incercau sa scape
de represaliile regimului comunist, refugiindu-se pe celalalt mal al
Dunarii. Cei care reuseau totusi, prin minune, sa scape de rafalele
armelor fortelor de politie aveau destinul trist de a fi deportati de
autoritatile iugoslave, inapoi, in Romania, unde erau supusi unor
pedepse atroce.

 DEMERSURI. Pentru a-si duce la indeplinire proiectul, Ranko

Jakovljevic s-a adresat directorului Organizatiei Turistice din Kladovo,
sefului Centrului Cultural din localitate, precum si directorului
Hidrocentralei Djerdap, din Kladovo, in incercarea de a-i sensibiliza si
ralia proiectului sau.

 "Considerand tragic faptul ca nici dupa 30 de ani nu pot fi macar citite

numele victimelor, dintre care cele mai multe au fost inmormantate in
apropierea localitatii Sip si avand in vedere ca opinia publica actuala
pune un accent deosebit pe cultivarea tolerantei si intelegerii intre
popoare, va rog sa analizati initiativa care imi apartine, de a se ridica un
monument reprezentativ pe malul Dunarii, in zona Portile-de-Fier, in
amintirea victimelor terorii, cu participarea partii romane". Acestea sunt
cuvintele pe care un cetatean sarb le adreseaza autoritatilor sale locale,
in speranta ca isi vor gasi ecou, inclusiv in Romania.

 Conform datelor de care acesta dispune, cimitirele in care se afla cel mai
mare numar de morminte ale cetatenilor romani care si-au pierdut viata
in Dunare se afla pe teritoriile localitatilor Sip, Kladovo si Golubinje,
amplasate in regiunea cuprinsa intre Tekija si Donji Milanovac, dar si in
alte cimitire, precum cel din Mala Vrbica, morminte izolate. Pentru toate
acestea, Ranko Jakovljevic propune edificarea unui monument in zona
Portile-de-Fier, sau poate chiar pe teritoriul oraselului Tekija, care se afla
intre cele doua cimitire mai mari, precum si amplasarea unor placi
memoriale in fiecare dintre localitatile mentionate. Si mai spune ca sunt
absolut necesare si actiuni suplimentare pentru identificarea multora
dintre victime, ramase anonime si despre care familiile nu au nici o
cunostinta.
 CIMITIRUL ANONIMILOR. Cazurile victimelor Dunarii si totodata, ale
dorintei de evadare din lumea comunista au atras atentia si ziaristilor
sarbi. La 27 aprilie, cotidianul belgradean Danas a publicat un articol pe
aceasta tema, tragand un semnal de alarma: in cimitirul satului
Golubinje, situat intre Kladovo si Majdanpek, pe malul opus Romaniei,
doar cateva cruci mai amintesc de memoria mortilor romani de la
Dunare. Caci frontiera verde cu Ungaria si mai ales Dunarea, ce ne
despartea de Iugoslavia, unde exista un lagar de triere, cu perspectiva de
a capata dreptul de emigrare in Vest, depaseau orice bariera a fricii.
Oricat de multe s-au auzit despre evadarile esuate din Romania, despre
oameni impuscati sau sfasiati de cainii granicerilor sau despre oameni
despicati cu elicele salupelor pazei de coasta, romanii tot au incercat, cu
zecile, sutele chiar, sa caute libertatea. Cativa au reusit doar. Au incercat
pe scanduri, pe cauciucuri de camioane sau autoturisme, pe busteni sau
pur si simplu inotand, in pielea goala, cu actele in pungi de plastic,
prinse de corp.

CRUCILE DE LA GOLUBINJE. Se pare ca numai valurile Dunarii dintre

Romania si Serbia stiu cati sunt cei care, in timpul "Cortinei de Fier", au
reusit sa gaseasca drumul spre o viata mai buna. "Unii dintre ei au
ramas pentru totdeauna in adancurile apei si sunt multi cei care au fost
ingropati in cimitirele locale din satele aflate de-a lungul malului
Dunarii. In cimitirul satului Golubinje, situat intre Kladovo si Majdanpek
pe malul opus Romaniei, dupa spusele lui Vladisav Ilic, unul dintre cei
mai batrani sateni, "a ramas doar amintirea". Abia cate o cruce a mai
rezistat in timp ca sa aduca aminte de cei uitati, multora dintre ei abia
mai cunoscandu-li-se locul de veci, ultima dovada ca au existat", scrie
autorul articolului din cotidianul belgradean Danas.  
ANONIMII. "Aici Dunarea a aruncat sute de inecati. De unde i-o fi adus
apa, numai Dumnezeu stie, unii au fost identificati, altii nu, dupa unii
au mai venit membrii familiei, iar unii au ramas pentru totdeauna in
cimitirele noastre. Sunt cei fara nume, cei de care n-a intrebat nimeni,
niciodata. Nu stiu sigur cati sunt la numar, dar cred ca in jur de 15",
zice Ilic.

Povesti despre oameni adusi de valurile Dunarii isi aminteste si medicul legist din
Negotin, dr. Kosta Jakovljevic, fostul legist ce declara ca a facut mai mult de 100 de
autopsii celor inecati. "Multi dintre ei sunt neidentificati, dar au fost si cativa identificati.
Au fost politisti, soldati in uniforma completa... Cand era posibil, luam amprente si le
trimiteam Comisiei Internationale pentru Cooperare, cand descopeream pe cineva cautat
de acest organism", povesteste legistul, citat de Danas.  

IN LOC DE EPILOG
Paradoxal, desi articolul din Danas vorbeste despre romanii
cazuti victime la Dunare, povestea pare cel mai bine ilustrata
de un alt destin tragic. Al unui cetatean est-german care a
inotat de doua ori peste Dunare, ca, prin Iugoslavia, sa
ajunga din Germania de Est, in Vest! De el isi aduce aminte
doctorul Jakovljevic. "Gunter Lango a ajuns in Romania, dupa
care a inotat peste Dunare si undeva pe langa satul Tekija,
aproape de Kladovo, a fost prins de vamesii sarbi si extradat
in Romania. La putin trimp dupa aceea, am fost sunat ca s-a
gasit un nou les in Dunare. Cand l-am vazut avea doar un
slip pe el, iar hainele si actele le avea intr-un sac de plastic ce
si-l legase de gat si corp. Judecatorul de instructie si
procurorul si-au adus aminte ca prima data cand a ajuns in
Sebia si a fost prins, ii ruga sa nu-l trimita inapoi in Romania
pentru ca vroia sa ajunga in Berlinul de Vest, unde se afla
mama lui bolnava si dorea sa o vada inainte ca aceasta sa
moara. Drumul lui s-a oprit insa la cimitirul din Tekija."
 

Zeci de romani zac in morminte anonime, in cateva cimitire

din localitatile presarate in zona de granita de la Dunare, pe
malul sarbesc, la Sip, Kladovo, Golubinje, Tekija, Donji
Milanovac si Majdanpek.
 
Jurnalul national ii invita pe toti cei care au trait o asemenea
experienta, reusind sa-si vada visul, cucerind libertatea, dar
si pe rudele celor ce au pierit inghititi de apele Dunarii, sa i se
alature, pentru a face lumina in acest dosar. Va stam la
dispozitie la telefoanele redactiei, precum si la adresele de e-
mail: marina.constantinoiu@jurnalul.ro sijurnalul@jurnalul.r
o

Sute de romani, in gropi anonime din Serbia

de     Jurnalul National
Luni, 30 mai 2005, 0:00
  

Au fost inhumati intre straini, pe malul sarbesc al Dunarii. Fara slujba,

fara lumanare. Acum nu mai au la capatai nici cruce. Mormintele lor
sunt niste movile de pamant, in cimitirele din satele de la granita. De ei
isi amintesc doar localnicii, acum batrani. Sunt mii de romani care au
platit cu viata, dorinta de a fi liberi, pe vremea comunistilor.

De 15 ani, nici unul dintre regimurile la putere in Romania nu s-a

interesat de ei. De parca n-ar fi fost ai nostri. Un redactor al Jurnalului
National a pornit in cautarea locurilor lor de veci la Kladovo, Tekia, Novi
Sip si Negotin.

Sute de romani au fost inhumati, fara slujba si fara lumanare, in gropi

anonime din cimitirele localitatilor de pe malul sarbesc al Dunarii. De ei
isi amintesc doar batranii satelor.

Sunt cei ce au platit cu viata dorinta de a fi liberi si de a trai departe de

comunismul romanesc. De 15 ani, nici unul dintre regimurile la putere
in Romania nu s-a interesat de ei. De parca n-ar fi fost ai nostri.

Acum doua saptamani aflam ca, undeva, intr-un orasel de pe malul

celalalt al Dunarii, vizavi de Turnu-Severin, la Kladovo, un cetatean sarb
se agita de mai multe luni sa le deschida ochii romanilor.

Tot ce stiam despre Ranko Jakovljevic era ca a scris mai multe scrisori
autoritatilor locale, incercand sa le determine sa puna mana de la mana
si, alaturi de romani, sa faca lumina intr-un dosar dureros al istoriei
recente a tarii noastre: romanii morti in Dunare, incercand sa-si castige
libertatea, pe vremea comunistilor.

Aflasem ca Ranko vrea sa le ridice monument la Kladovo si, poate, in alte

localitati de la malul Dunarii, pentru ca acolo zac in morminte sute de
romani.

CONFRUNTAREA CU REALITATEA. "Sute?" Mi s-a parut mult. M-am

gandit ca exagereaza. Nu stiam ce urma sa aflu. Nu stiam ce dimensiuni
are aceasta tragedie romaneasca despre care nu cred sa existe roman
care sa nu fi auzit macar o vorba. Nu stiam ca Dunarea a fost, pentru
noi, romanii, mai mult decat Zidul Berlinului pentru nemti. Ca si-a luat
un tribut atat de greu in oameni.

Am pornit totusi pe firul povestii, manata de un singur gand: e o rusine

ca un sarb vrea reparatie morala pentru niste romani nevinovati. E o
rusine ca, la 15 ani de la Revolutie, Romania nu-si aminteste de aceste
victime si lasa praful sa se astearna pe dosarul mortii lor. Ca, in toti
acesti ani, nimeni nici macar nu a vorbit despre acest dosar.

E o rusine ca, la 15 ani de la Revolutie, oamenilor le este inca frica sa

povesteasca. Le este frica de propriile amintiri legate de aceste orori. Se
complac in tacerea vinovata, care-i condamna pentru a doua oara la
moarte pe acesti oameni a caror singura vina e aceea de a fi iubit prea
mult libertatea.

SUBIECTUL. Acum, mai mult ca oricand, sunt convinsa ca marile

subiecte de presa din cariera unui ziarist nu si le gaseste ziaristul, ci vin
ele insele la el.

Pana in 1989 mi-am dorit atat de mult sa parasesc Romania si sa simt

gustul libertatii, incat am urat Dunarea. Si Marea Neagra. Si orice fasie
de pamant care ma despartea de lumea libera.

De cate ori priveam "dincolo", spre lumea libera, ma podideau lacrimile.

Acelasi lucru il vor fi simtit si toti acesti romani care zac sub movile de
pamant strain, pe care creste iarba grasa. Pe ei i-a plans doar ploaia.

N-au avut lumanare la capatai, n-au avut slujba de ingropaciune. Doar

un sicriu si niste haine, din banii oamenilor din sat. Si, candva, o cruce
simpla din lemn, pe care scria la fel de simplu: "Roman".

SOARTA. Au trecut anii, iar crucile au disparut. Martorii oculari ai

acestor inhumari pe banda sunt batrani si, cat de curand, vor disparea
si ei. Medicii legisti care i-au autopsiat, acum la pensie, vor fi si ei doar
amintire.

Exista insa dosare, in care fiecare deces este consemnat. Si fiecare les
romanesc este descris cu lux de amanunte in rapoarte de autopsie. Ba
chiar si fotografiat.

Eu am vazut o foarte mica parte din ele, datorita bunavointei unui medic
legist din Negotin. Mai sunt oameni care pot povesti. Si inca se mai poate
face lumina.

Este inadmisibil insa ca, pret de 15 ani, nici un regim perindat la putere
in Romania sa nu-si fi amintit de ei. Dar sa-si fi amintit, la fiecare marire
de pensie si ridicare in grad militar, de cei care i-au bagat in morminte!

INGROPATI IN UITARE. Sute de romani, ba chiar mii, au murit in

Dunare. Impuscati de graniceri, zdrobiti cu cangea in apa, sfartecati de
elicele barcilor pazei de coasta, loviti cu vaslele in cap, ca sa nu mai fie
luati in barca si consemnati la "victime" si scapari ale vigilentei
granicerilor sau pur si simplu inecati. Au trecut cu miile "dincolo", la
sarbi.

Au cutezat s-o faca, incercand cele mai ingenioase metode. S-au pregatit
si cate doi ani pentru marea trecere. Unora insa acela le-a fost ultimul
drum. Pe urmele lor am pornit, acum o saptamana, insotita de un
translator. Un sarb din Bor, cu doar trei ani mai tanar decat mine.

Si caruia aveam, in toate aceste zile petrecute in Kladovo si imprejurimi,

sa-i descopar uimirea, de fiecare data cand ii povesteam ce a insemnat
comunismul romanesc. Povestile noastre le par altora incredibile,
exagerate. Kristijan, translatorul meu, are 31 de ani. A trait si el in
comunism, dar a putut circula liber.

INIMI DE ROMANI. O aruncatura de bat pana la Kladovo, dupa ce treci

Dunarea pe la Portile de Fier. Ce ironie! Sa stai zeci de ani sa te uiti peste
apa, dincolo, sa-ti imaginezi ce-o-nsemna libertatea pentru romanii de
acolo!

Pentru ca, pe malul celalalt, in Serbia, se vorbeste si se simte romaneste.

Kladovo, sau Cladova, cum ii spun ai nostri, vlahii, este un oras cu
32.000 de suflete.

Douazeci si doua de sate sunt romanesti si numai unul muntenegrean.

Acestea sunt localitatile in care au ajuns majoritatea celor care au
cutezat sa treaca granita.

Pentru ca, desi distanta dintre maluri este ceva mai mare in aceasta
zona, romanii au preferat sa infrunte inselatoarele ape ale Dunarii si mai
ales vigilenta granicerilor, pentru ca stiau ca pe malul sarbesc aveau o
sansa de supravietuire. Si parca si paza era mai slaba, erau mai putini
graniceri sarbi. Cum, necum, intre cele doua maluri se comunica.

Veneau sarbii aici, aduceau blugi si "Vegeta", intrau in legatura cu ai

nostri. Din micul trafic de frontiera s-a trait bine niste ani. O pereche de
blugi, vanduta in zona de granita cu 1.500 de lei, ajungea in tara la
3.000. Cu trei perechi de blugi un sarb isi petrecea concediul la mare, ca
boierul, 20 de zile.

Asa au vazut romanii valuta, asa au aflat ce e dincolo si asa si-au facut
cunostinte, pe care ulterior le-au folosit pentru marea trecere. Oameni
care nu se cunosteau si nu aveau legaturi de sange au legat prietenii
pentru o viata. Si s-au ajutat pana in ultima clipa. Povestile lor au
devenit legende. Sigur, unii au profitat si au facut averi. Multi au facut-o
insa din suflet.
TEHNICI. Important este ca s-a putut comunica. Si ca, astfel, puteau
ajunge, de exmplu, documentele celor care urmau sa treaca Dunarea,
fara riscul de a le face rau familiilor, in cazul in care aveau sa fie prinsi.

Cel ce isi pregatea "evadarea" din Romania lua legatura cu persoane de

pe malul celalalt, le dadea actele de identitate si anunta cand are de
gand sa ajunga "dincolo", ca sa poata fi asteptat. Unii veneau agatati de
un cauciuc, altii, salvati de barcile pescarilor sarbi, altii, pur si simplu,
pe tuburi de oxigen sau butelii de aragaz. Femei, barbati, familii intregi.

Oameni disperati, care si-au purtat copiii pe cauciucuri de masini,

riscand mai multe vieti de-o data, numai sa fie liberi si sa aiba ce pune
pe masa.

Un localnic din Kladovo isi aminteste de cazul unei femei insarcinate,

care a fost ajutata de un pescar sa ajunga in libertate. Un altul vorbeste
de un tata cu doi copii, care au plutit pe apa cu ajutorul a doua camere
de cauciuc de camion. Cativa curajosi treceau inot, dupa pregatiri asidue
anterioare. Pentru ei era cel mai greu. Dunarea, perfida, pare atat de
lina...

Numai oamenii locului stiu de ce-i capabila. Cum isi incolaceste de

picioare ierburile si cum te trage la fund, fara putinta de scapare. Cum te
poarta curentii ei in cu totul alta directie decat ti-ai propus. Sau cum te
inghit ochiurile de apa. "Dunare, Dunare, apa tulbure", se canta la
Kladovo...

UCISI CU SANGE RECE

La Kladovo, oamenii locului si-aduc aminte foarte bine de vremurile
tulburi in care veneau romanii. S-au inregistrat, intr-un an, 1.600 de
cazuri de trecere. Reusite si esuate.

Asta, pentru cazurile de care s-a aflat, care au fost inregistrate cu acte-n
regula. Ca multe nu se stiu nici macar din povestile localnicilor. Multi
oameni au ajuns hrana pentru pesti. Nu i-a mai adus Dunarea la mal.

Pana in 1970 a fost mai usor de trecut, ca nu se daduse in folosinta

hidrocentrala. Din ’72, de cand a fost data in functiune, trecerea Dunarii
a devenit extrem de periculoasa, isi aminteste Ranko. Numarul victimelor
s-a marit considerabil. Tentativele dateaza inca din 1948, dar ultimii ani
ai dictaturii Ceausescu au marcat apogeul.

Zona predilecta de trecere, de partea sarba, era intre Veliko Gradiste si

Prahovo (hidrocentrala de la Derdap II). De cand cu hidrocentrala, intre
guvernele iugoslav si roman a existat un acord, care preciza ca toti
refugiatii dintr-o parte sau cealalta trebuie predati statului apartinator,
iar toate tentativele de trecere frauduloasa a granitei, contracarate.

Cat de departe a mers contracararea asta e datoria noastra sa cercetam.

Pentru ca toate aceste crime – ca a fost vorba de crime, in foarte multe
cazuri – trebuie scoase la lumina.

Sunt martori oculari care povestesc cum veneau granicerii romani pana
in apele teritoriale sarbe, chiar la 10 metri de mal, in urmarirea fugarilor.
Si, in ciuda protestelor oamenilor de pe mal, ii omorau cu sange rece.

Ii pocneau in moalele capului, trageau de ei, sa le confiste actele si-i

lasau hrana la pesti sau ii ucideau cu rafale de arma. Adevarul, oricat de
mult ai incerca sa-l ascunzi, tot iese la iveala.
Ranko asta doreste: sa punem mana de la mana si sa identificam aceste
victime. Sa aflam cati au trecut Dunarea, cati au reusit sa-si vada visul
cu ochii si cati nu. Si, la final, sa le ridicam monumente si pe un mal, si
pe celalalt.

Zbateri fara ecou

Ranko Jakovljevic este absolvent de Drept. Pasionat de istorie, el se

ocupa si de cercetare. A publicat cinci carti de istoriografie pana acum,
dintre care doua sunt dedicate relatiilor culturale dintre romani si sarbi.
Una dintre ele, "Portile de fier ale Atlantidei", este dedicata podurilor
Derdap-ului, care fac legatura, spune el, intre doua civilizatii.

L-am intalnit pe Ranko la Kladovo, rapindu-i cateva clipe din timpul

programului de lucru, pentru ca nu mai aveam rabdare. Eram curioasa
sa aflu ce l-a facut sa porneasca in aceasta aventura, ce implica
autoritatile a doua state. Si sa aflu tot ce stie despre acest subiect.

Imi imaginam ca a avut o ruda, un prieten, pe cineva care sa fi trecut

printr-o astfel de experienta, si ca toate astea le face in memoria acelui
om. Aveam sa aflu ca ma inselasem. Lucrase cu acelasi entuziasm la un
alt proiect, dedicat evreilor.

Celor care au plecat din Kladovo cu vapoarele spre Palestina fagaduintei,

din initiativa lui le-a fost ridicat un monument, pe malul apei, in
parculetul din fata hotelului Derdap.

ECHIPA. Incantat ca, in fine, cineva din Romania ii ia in seama semnalul

de alarma, Ranko mi-a vorbit cu entuziasm si pasiune, incercand sa
imbrace subiectul in hainele istoriei si sa ma faca sa inteleg cat este de
important pentru noi sa ne inchidem ranile. A venit insotit de un prieten,
"roman de-al nostru", coleg de serviciu.
Cu ei a venit si Mihajlo Vasiljevic, roman si el si purtator de cuvant al
Miscarii Democrate a Romanilor-Vlahilor din Serbia, pe care l-am
sacrificat in toate aceste zile pe altarul presei, pentru a ne insoti in
peregrinarile noastre in zona.

DEMERSURI. De un an se zbat sa se faca auziti. I-au scris fostului

ambasador la Belgrad, Stefan Glavan, spunandu-i ca la Golubinje si la
Novi Sip sunt ingropati romani, iar locurile lor de veci nu au nici un
semn, in popor ele fiind cunoscute sub denumirea de "Cimitirul celor
fara nume".

I-au explicat ca oamenii aceia n-au avut parte de o slujba crestineasca si

nici de cruce, iar numele lor nu sunt cunoscute. I-au spus ca vor sa le
ridice monument si sa le tina slujba.

Dar n-au primit raspuns. Ranko i-a scris si directorului Hidrocentralei

Derdap, Dragan Stankovic, dar si directorului Organizatiei Turistice din
Kladovo, Nesko Dragisic. Dar n-a primit raspuns.

Si a trecut un an pana ca Jurnalul National sa afle despre demersurile

lor. Un an in care, poate, se puteau demara cercetarile in vederea
identificarii acestor romani. Un an in care medicii legisti care au efectuat
autopsiile cadavrelor puteau fi rugati sa-si scoata de sub cheie dosarele
cu insemnari.

Pentru ca legea spune ca ei sa pastreze cate un exemplar din fiecare

raport de autopsie, pentru eventuale confruntari in fata instantei. In
plus, exista in arhivele Armatei asa-zisele "Jurnale ale intamplarilor la
granita".

OBLIGATIE MORALA. Nu m-am asteptat ca, la 15 ani de la Revolutie,

Romania sa ajunga precum Israelul, care se zbate sa afle informatii
despre soarta oricarui cetatean de-al sau, viu sau mort, oriunde s-ar afla
acesta in lume.

Asteptam insa ca, atunci cand un strain ne bate pe umar, sa ne pese.

Aici nu mai este vorba de ridicarea unui monument sau de placute
comemorative.

Ceea ce aveam sa aflu in cele patru zile petrecute in Serbia se constituie

in subiect de ancheta.

Autoritatilor romane le revine sarcina sa cerceteze si sa afle adevarul

despre aceasta tragedie care o depaseste cu mult pe cea traita de nemti
la Zidul Berlinului, despre care auzim cu totii atatea, din 1989 incoace.
Familiile acestor oameni care au sfarsit tragic, incercand sa fie liberi, au
dreptul la adevar.

Dupa ce am publicat primul articol referitor la aceasta tragedie

romaneasca, "Cazanele mortii", la redactia Jurnalului National au venit
oameni disperati, care au vrut sa afle ceva despre rudele sau despre
prietenii lor care au disparut fara urma, dupa ce si-au anuntat familiile
ca incearca sa treaca Dunarea, la sarbi.

Ce vina aveau ei? Ce inalta tradare au comis incercand sa plece dintr-o

tara ale carei autoritati umileau cu buna stiinta un popor intreg si nu le
permiteau sa calatoreasca sau sa emigreze? De ce trebuie condamnati de
doua ori, pentru ca au vrut sa fie liberi?

Nu ratati Cititi in numarul de maine detalii despre tehnicile folosite de

romani, pentru a ajunge pe malul celalalt al Dunarii si care era bunul lor
cel mai de pret. In continuare, ii invitam pe toti cei care au trait
asemenea experiente sau rudele celor care nu si-au mai vazut visul cu
ochii, pierind in Dunare, sa ni se alature, pentru a face lumina in acest
dosar.

Ne puteti contacta la numerele de telefon ale redactiei si la adresele de e-

mail: marina.constantinoiu@jurnalul.ro si marius.tuca @jurnalul.ro.

http://www.hotnews.ro/stiri-arhiva-1226176-sute-romani-gropi-
anonime-din-serbia.htm

Rain Alone Poured Tears on Their Dead Bodies

30 Mai 2005

The villages in
Two weeks ago Serbian media reported that a Serb Kladovo were the
citizen, Ranko Jakovljevic, notified local authorities of
first to help
his intent to erect a monument in the memory of the
Romanians
Romanians who died attempting to escape Romania
over the Danube. crossing the
Danube; here they
The estimated number of the dead lied in the found clothes and
hundreds, and this was the first fact to check on, as food after
journalists. If that was true, than the Danube turned swimming only in
to be a bloodier border to Romania, than the Berlin their swimming
Wall was for the Germans in East Germany. suits
For the Romanians who unsuccessfully attempted to
cross that border crosses marked "Romanian" were the only ones
guarding their bones, with rain the only one to shed tears over them.
Decades after their deaths, not even crosses mark now were the tombs
stood, the locals witnessing their burials are getting older, as do the
forensic doctors who once assessed the cause of their deaths.
 
The papers, however, documenting the Romanians’ ordeal are still
there; a forensic doctor in Negotin showed me a few of them. 
It is high time for Romania to start documenting these stories; for too
long governments in Bucharest overlooked the fate of these victims, while
not forgetting to give higher ranks to the military responsible for their
deaths.

To Serbs, the stories of what communism meant to Romanians seem like

a made-up story from a distant land; after all, they enjoyed all the while
the freedom of movement and all the benefits that came with it. 
Kladovo, or Cladova, as Romanians call it, is a 32,000-strong town, a
short distance away from the border crossing at Iron Gates. Some 22
villages around it are inhabited by ethnic Romanians, and only one of
them is of Montenegrins.
 
Small traffic over the border forged relations during the communist years
that lasted for a life time: the Serbs sold blue jeans to Romanians for the
equivalent of a monthly wage, while also bringing along information on
how life really was in "the capitalist camp."
 
The cooperation went even further: Romanians attempting to cross the
border passed their personal documents, in advance, to their Serbian
friends. Some crossed the River Danube clinging for life on tiers, others
on oxygen or liquefied gas recipients. People risked their lives and that of
their children attempting to cross over the river while keeping the family
whole. 
One local in Kladovo recalls the case of a pregnant woman, who was
helped by a fisherman to reach Serbia; another one talks of a father and
his two kids clinging on two truck tires. Those attempting to cross the
river with no support for flotation at all were in the biggest danger, since
Danube is famous for its treacherous waters; hence many had died.
Translated By ANCA PADURARU

http://m.jurnalul.ro/vechiul-site/rain-alone-poured-tears-on-their-
dead-bodies-44027.html
 Frontieristii
Published by Mosu Lika
FILE DE JURNAL

Au vrut sa traiasca liberi, dar au sfarsit in "Cazanele mortii".

De la Revolutie incoace, ici-colo, in cate un articol sau reportaj de televiziune, se
strecura cate o ideedespre acest capitol dureros din istoria noastra recenta. Nu
mare lucru, astfel incat, dupa 16 ani dedemocratie si schimbari radicale, Romania
nu are habar de adevarata tragedie a trecerilor ilegale defrontiera, pe vremea
comunistilor. Si mai ales despre cati dintre romanii care au vrut sa guste
libertatea"dincolo" au murit.A trebuit ca un sarb din Kladovo sa se bata pe la usile
notabilitatilor locale, la el, acolo, cu jalba in mana, pentru a se face lumina in acest
dosar. E un intelectual, pasionat de istorie, care traieste intr-o localitate dela malul
Dunarii. Malul celalalt. Atat de ravnitul mal, pe vremea comunistilor. Malul la care
visau saajunga, inot, sute de romani. Pentru ca, odata ajunsi acolo, sa
indrazneasca sa spere ca vor putea plecamai departe, in Occident, unde s-o ia de la
zero, intr-o lume complet noua, dar libera.
CIMITIRE-FANTOMA. 
Despre demersurile lui Ranko Jakovljevic, din Kladovo, am aflat tarziu. Trecuseun
an de cand acesta facuse apel la autoritatile locale, la conducerea partii sarbe a
centralei de la Portilede Fier, ba chiar si la Ambasada Romaniei din Belgrad. N-a
primit nici un raspuns, desi nu cerea nimic pentru el. Ci pentru memoria sutelor de
romani care, de-a lungul anilor, din 1948 pana in 1989, n-au maireusit sa ajunga
pe malul sarb al Dunarii.Un an s-a zbatut sa se faca auzit. A scris ambasadei ca la
Golubinje si Novi Sip sunt ingropati romani de-ai nostri, desi locurile lor de veci
sunt niste movile de pamant, fara cruci si fara forma, izolate, la intrareain cimitirele
acestor localitati. Lor li se spune in popor "Cimitirul celor fara nume". Dar n-a
primitraspuns. Autoritatilor locale le-a cerut sa puna mana de la mana si sa ridice
un monument, in memoriacelor pescuiti din apele inselatoare ale fluviului-granita
intre cele doua state, ca sa nu uite generatiileviitoare ce-a insemnat dictatura
comunista.A trecut un an pana ca Jurnalul National sa afle despre demersurile lui
si sa porneasca in cautarealocurilor despre care Ranko vorbea in scrisorile lui. Un
an in care, poate, se puteau demara cercetarile invederea identificarii acestor
romani. Un an in care medicii legisti care au efectuat autopsiile cadavrelor puteau
fi rugati sa-si scoata de sub cheie dosarele cu insemnari.

REPORTAJELE. 
Patru zile am stat in Serbia-Muntenegru si am incercat sa aflam ce s-a intamplat si
cumde am ajuns sa consemnam mai multe decese "din dor de libertate" decat
Germania, cu Zidul Berlinului.Pret de cinci zile, reportajul din Serbia, intitulat
"Cazanele mortii", a adus cititorilor Jurnalului National siautoritatilor romane
informatii pretioase. Am primit la redactie telefoane, scrisori, chiar vizite.
Oamenicare inca mai spera sa afle ceva despre cei dragi, dati disparuti cu ani in
urma, au venit sa ne intrebe cuce-i putem ajuta. Am publicat o parte dintre
povestile lor. Am publicat si povestile rudelor celor care audecedat, incercand sa
obtina libertatea, "dincolo". Pastram un dosar cu alte relatari, primite de departe,
dela cititori de-ai Jurnalului care au reusit sa treaca granita si sa uite de lagarul
comunist. A fost, din punctde vedere jurnalistic, una dintre cele mai bogate
experiente din viata unui om de presa.
AI NIMANUI
Sute de romani au fost inhumati, fara slujba si fara lumanare, in gropi anonime din
cimitirele localitatilor de pe malul sarbesc al Dunarii. De ei isi amintesc doar
batranii satelor. Pe unii, neconsemnati in acte, incaii mai asteapta familiile acasa.
De 16 ani, nici unul dintre regimurile la putere in Romania nu s-a interesatde ei.
De parca n-ar fi fost ai nostri.
TACERE
Am asteptat o reactie din partea autoritatilor. Au fost cateva, dar prea putine. Am
primit incurajari si promisiuni din partea Institutului National pentru Memoria
Exilului Romanesc si a Ministerului Roman alAfacerilor Externe. Dar nimic de la
Justitie, Armata, Ministerul Administratiei si Internelor. Anuntam peaceasta cale ca
subiectul este departe de a fi inchis.

Sute de romani, in gropi anonime din Serbia29 mai 2005

Au fost inhumati intre straini, pe malul sarbesc al Dunarii. Fara slujba, fara
lumanare. Acum nu mai au lacapatai nici cruce. Mormintele lor sunt niste movile
de pamant, in cimitirele din satele de la granita. De eiisi amintesc doar localnicii,
acum batrani. Sunt mii de romani care au platit cu viata, dorinta de a fi liberi, pe
vremea comunistilor. De 15 ani, nici unul dintre regimurile la putere in Romania
nu s-a interesat de ei.De parca n-ar fi fost ai nostri. Un redactor al Jurnalului
National a pornit in cautarea locurilor lor de vecila Kladovo, Tekia, Novi Sip si
Negotin de Marina Constantinoiu Kladovo, Serbia si Muntenegru

"DINCOLO". 
Satele din regiunea Kladovo, destinatiile favorite pentru acei romani care au cutezat
satreaca Dunarea, in cautarea libertatii. Aici gaseau o bucata de paine si haine,
atunci cand veneau doar cuslipul pe ei, ca sa poata inota usor spre malul celalalt al
DunariiSute de romani au fost inhumati, fara slujba si fara lumanare, in gropi
anonime din cimitirele localitatilor de pe malul sarbesc al Dunarii. De ei isi
amintesc doar batranii satelor. Sunt cei ce au platit cu viatadorinta de a fi liberi si
de a trai departe de comunismul romanesc. De 15 ani, nici unul dintre regimurile
la putere in Romania nu s-a interesat de ei. De parca n-ar fi fost ai nostri.Acum
doua saptamani aflam ca, undeva, intr-un orasel de pe malul celalalt al Dunarii,
vizavi de Turnu-Severin, la Kladovo, un cetatean sarb se agita de mai multe luni sa
le deschida ochii romanilor. Tot cestiam despre Ranko Jakovljevic era ca a scris mai
multe scrisori autoritatilor locale, incercand sa ledetermine sa puna mana de la
mana si, alaturi de romani, sa faca lumina intr-un dosar dureros al istorieirecente
a tarii noastre: romanii morti in Dunare, incercand sa-si castige libertatea, pe
vremeacomunistilor. Aflasem ca Ranko vrea sa le ridice monument la Kladovo si,
poate, in alte localitati de lamalul Dunarii, pentru ca acolo zac in morminte sute de
romani.

CONFRUNTAREA CU REALITATEA.
"Sute?" Mi s-a parut mult. M-am gandit ca exagereaza. Nustiam ce urma sa aflu.
Nu stiam ce dimensiuni are aceasta tragedie romaneasca despre care nu cred
saexiste roman care sa nu fi auzit macar o vorba. Nu stiam ca Dunarea a fost,
pentru noi, romanii, mai multdecat Zidul Berlinului pentru nemti. Ca si-a luat un
tribut atat de greu in oameni.Am pornit totusi pe firul povestii, manata de un
singur gand: e o rusine ca un sarb vrea reparatie morala pentru niste romani
nevinovati. E o rusine ca, la 15 ani de la Revolutie, Romania nu-si aminteste
deaceste victime si lasa praful sa se astearna pe dosarul mortii lor. Ca, in toti acesti
ani, nimeni nici macar nu a vorbit despre acest dosar. E o rusine ca, la 15 ani de la
Revolutie, oamenilor le este inca frica sa povesteasca. Le este frica de propriile
amintiri legate de aceste orori. Se complac in tacerea vinovata, care-i condamna
pentru a doua oara la moarte pe acesti oameni a caror singura vina e aceea de a fi
iubit prea mult libertatea.

CIMITIRUL ANONIMILOR.
La Novi Sip, cum intri-n cimitir, pe stanga, te-ntampina o iarba-nalta. Acrescut in
voie, pe mormintele romanilor ingropati aici. Batranii satului le stiu numarul. Si
povestile.

PIERDUTI IN TIMP. 

Aici, candva a fost un cimitir STARI SIP. Doar un ciot a mai ramas din crucea de
"roman"SUBIECTUL. Acum, mai mult ca oricand, sunt convinsa ca marile subiecte
de presa din cariera unuiziarist nu si le gaseste ziaristul, ci vin ele insele la el. Pana
in 1989 mi-am dorit atat de mult sa parasescRomania si sa simt gustul libertatii,
incat am urat Dunarea. Si Marea Neagra. Si orice fasie de pamantcare ma
despartea de lumea libera. De cate ori priveam "dincolo", spre lumea libera, ma
podideaulacrimile. Acelasi lucru il vor fi simtit si toti acesti romani care zac sub
movile de pamant strain, pe carecreste iarba grasa. Pe ei i-a plans doar ploaia. N-au
avut lumanare la capatai, n-au avut slujba deingropaciune. Doar un sicriu si niste
haine, din banii oamenilor din sat. Si, candva, o cruce simpla dinlemn, pe care
scria la fel de simplu: "Roman".
SOARTA. 
Au trecut anii, iar crucile au disparut. Martorii oculari ai acestor inhumari pe
banda sunt batrani si, cat de curand, vor disparea si ei. Medicii legisti care i-au
autopsiat, acum la pensie, vor fi si eidoar amintire. Exista insa dosare, in care
fiecare deces este consemnat. Si fiecare les romanesc estedescris cu lux de
amanunte in rapoarte de autopsie. Ba chiar si fotografiat. Eu am vazut o foarte
mica parte din ele, datorita bunavointei unui medic legist din Negotin. Mai sunt
oameni care pot povesti. Siinca se mai poate face lumina. Este inadmisibil insa ca,
pret de 15 ani, nici un regim perindat la putere inRomania sa nu-si fi amintit de ei.
Dar sa-si fi amintit, la fiecare marire de pensie si ridicare in gradmilitar, de cei care
i-au bagat in morminte!
INGROPATI IN UITARE.
 Sute de romani, ba chiar mii, au murit in Dunare. Impuscati de graniceri,zdrobiti
cu cangea in apa, sfartecati de elicele barcilor pazei de coasta, loviti cu vaslele in
cap, ca sa numai fie luati in barca si consemnati la "victime" si scapari ale vigilentei
granicerilor sau pur si simpluinecati. Au trecut cu miile "dincolo", la sarbi. Au
cutezat s-o faca, incercand cele mai ingenioase metode.S-au pregatit si cate doi ani
pentru marea trecere. Unora insa acela le-a fost ultimul drum. Pe urmele lor am
pornit, acum o saptamana, insotita de un translator. Un sarb din Bor, cu doar trei
ani mai tanar decatmine. Si caruia aveam, in toate aceste zile petrecute in Kladovo
si imprejurimi, sa-i descopar uimirea, defiecare data cand ii povesteam ce a
insemnat comunismul romanesc. Povestile noastre le par altoraincredibile,
exagerate. Kristijan, translatorul meu, are 31 de ani. A trait si el in comunism, dar
a pututcircula liber.
INIMI DE ROMANI. 
O aruncatura de bat pana la Kladovo, dupa ce treci Dunarea pe la Portile de Fier.Ce
ironie! Sa stai zeci de ani sa te uiti peste apa, dincolo, sa-ti imaginezi ce-o-nsemna
libertatea pentruromanii de acolo! Pentru ca, pe malul celalalt, in Serbia, se
vorbeste si se simte romaneste. Kladovo, sauCladova, cum ii spun ai nostri, vlahii,
este un oras cu 32.000 de suflete. Douazeci si doua de sate suntromanesti si numai
unul muntenegrean. Acestea sunt localitatile in care au ajuns majoritatea celor
care aucutezat sa treaca granita. Pentru ca, desi distanta dintre maluri este ceva
mai mare in aceasta zona,romanii au preferat sa infrunte inselatoarele ape ale
Dunarii si mai ales vigilenta granicerilor, pentru castiau ca pe malul sarbesc aveau
o sansa de supravietuire. Si parca si paza era mai slaba, erau mai putini graniceri
sarbi. Cum, necum, intre cele doua maluri se comunica. Veneau sarbii aici,
aduceau blugi si"Vegeta", intrau in legatura cu ai nostri. Din micul trafic de
frontiera s-a trait bine niste ani. O pereche de…
(Mi-am permis sa reproduc aceste pasaje de text din lucrarea lui Mosu Lika despre
frontieristi cu indemnul sa cautati pe net mai multe despre acest subiect.)
Like   Comment

https://www.facebook.com/permalink.php?
id=313849695333096&story_fbid=847838925267501
December 9, 2014 at 3:17am
 Dve paklice ne čine mito
JELICA PUTNIKOVIC  “REPORTER’’:  SREDA, 24.07.2002. | 12:27
  
Idem sutra u opštinu. Odjavljujem biznis. Kafa je deset dinara, toliko i
kisela voda, pivo u limenkama i sokovi po 30. I opet nema pazara. Nema
narod para. A kad zatvorim kafanu - švercovaću. Pošteno. Kao i pre.
Švercovacu kasete ili šta vec bude išlo. Treba preživeti. Ovaj sin ovde,
završio akademiju. Bio u Crnoj Gori na službi ali nije izdržao, napustio
vojsku. Evo ga sad služi. Imam još jednog. I snaje, unuke. Preživećemo.
Zahvaljujući švercu. Kao i do sada, kaže Zoran Vučković iz Kladova.

Ovaj monolog je samo na prvi pogled smiren. Jer, ovaj

pedesettrogodišnjak je verovao da ce sa novom vlašću doći i bolja
vremena. Da će i u Kladovo, gde se doselio davne 1962. godine, stići
boljitak. I, razočarao se.

Kolega švercer

''Čim su došli na vlast, za upravnika carinarnice postavljen je Milivoj

Aleksić. Moj kolega švercer. Predavao je opštenarodnu odbranu, ali su ga
iz škole izbacili. Ovdašnja vlast ga postavila. Onaj sedi, što je sad
poslanik u Beogradu (Dragiša Popović, član DS, otkrivaju vašem
Reporteru oni koji prate kadrovanje u Kladovu). Zbog takvih je DOS ovde
u Kladovu dobio tri, a SPS 17 mesta. I zato sam ja i dalje za SPS. Na
kombi sam sada zalepio Slobinu sliku. Aleksić je svercer. Svinjar ga
zovu, jer je švercovao svinje. Kad je takvo vreme došlo i ja mogu da
postanem šef policije. Radio sam kao i on. Sve sem oružja i droge. A on je
baš muvao. Sve sto se švercovalo: kukuruz, brašno, drva iz Petrovog sela,
naftu... Za cigare ne znam, moguće. Nisam video. Ali, terao sam ga
odavde, ispred kafane, da mi ne smrde prasići. A sad on prodje. Digne
nos i ne javlja se. Sad me ne poznaje'', ogorčen je Vučković.

Zbog Aleksića na mestu šefa carinarnice bili su ogorčeni i drugi žitelji

Kladova i okoline. Zato su presavili tabak i napisali peticije. Na dušu
Aleksicu nabrojaše da je često na poslu pijan, da pozajmljuje i ne vraća
pare, da zapošljava svoje prijatelje, da koristi tri službena automobila i
da u njima vozi pse... Na ove optužbe nadovezuju se konkretne zamerke
za zloupotrebe službenog položaja: da (zajedno sa svojim ljudima iz
smene na graničnom prelazu) ima organizovanu mrežu švercera cigareta
koji duvan kupuju u rumunskim fri šopovima, da cigarete sam prevozi u
specijalno podešenom autu sa duplim dnom, da je u ceo “posao”
uključena i njegova žena... Koliko je Aleksić bio nezasit u nastojanjima
da sa mesta upravnika carinarnice organizuje svoje švercerske kanale
možda najbolje ilustruje izjava Dragog Popovića iz Kladova, privatnika
koji je i vlasnik firme u Rumuniji, zbog čega često putuje preko granice.
Popović je Saveznoj upravi carina poslao pismo u kojem iznosi kako je
Aleksic pokušao da ga vrbuje da švercuje cigarete iz Rumunije i kako je,
kad je ovaj odbio ''ponudu za posaо'', otpočeo sa organizovanim
maltretiranjem njegovog oca Zaviše Popovića: stavio ga je na''crnu list'' na
graničnom prelazu Karataš, naložio carinicima da mu pretresaju auto, da
o njegovom kretanju i robi u automobilu vode službene beleške...

Mitologija

Poseban kuriozitet Aleksićevog upravnikovanja predstavlja njegovo

gostovanje na negotinskoj televiziji, gde je hladnokrvno, u emisiji koja je
išla uzivo, diskutujući o mitu i korupciji, izjavio kako carinik posle
svakog izvršenog carinskog pregleda može da uzme dve paklice cigareta.
Po Aleksiću, naime, ako neko carinika časti pre završenog carinskog
pregleda to je onda mito, a ako mu da poklon posle završenog posla, to je
čast. Ovom izjavom bili su zgranuti i sami gledaoci TV emisije, i javljali
su se protestujući da bi tokom jedne smene jedan carinik mogao na taj
način da''zarad'' i deset boksova cigareta.

Protiv Aleksića su se, zbog ove izjave i njegovih postupaka, bunile i

mnoge kolege, savesni carinici, pa ga je na predlog Vladana Begovića,
direktora Savezne uprave carina, Savezna vlada smenila sa mesta
upravnika Carinarnice Kladovo. Ovom sumnjivom tezom morao se ovih
dana pozabaviti i njegov naslednik na mestu upravnika carinarnice,
Ranko Jakovljević. Pozivajući se, izmedju ostalog, i na Rezoluciju
Ujedinjenih nacija iz 1979, ovaj diplomirani pravnik poručuje svojim
kolegama da je ''tim kodeksom ponasanja propisano da radnici svih
organa uprave ne smeju da budu korumpirani''.

Da bi uprostio obnarodovanje prestanka legalizacije mita na graničnim

prelazima na području Carinarnice Kladovo (opstine Kladovo,
Majdanpek, Negotin, Kucevo, Golubac, Veliko Gradiste, Petrovac na
Mlavi), Jakovljevic je naložio da se na svim graničnim prelazima na vidno
mesto istakne upozorenje u kojem se navode izvodi iz Krivičnog zakona
SRJ, član 179. (o primanju mita) i član 255. (o davanju mita).
Ovo tek da i carinicima i gradjanima bude jasno šta se sme a šta ne. Jer,
i sam Jakovljević kaže: ''Ovo je jedino mesto gde se Dunav vraća i teče ka
Evropi. Zato ne treba da čudi sto se narod ovde uvek snalazio i
preživljavao, često uz pomoć i zahvaljujući švercu. Tako je bilo i tokom
minulih deset godina, kada je Dunav bio korisćen za šverc. Da država
obezbedi gorivo, da narod preživi, sve to uz tolerisanje i vojske i nas''.
Naftne mrlje

Da se benzin i dizel i dalje švercuju Dunavom dokaz je i nedavna zaplena

cisterne sa gorivom kod Kladova. Pobegli su i brod i ''uvoznik'' derivata, a
na obali reke kod upravne zgrade Carinarnice cisterna stoji kao trofej.
Pripadnici Posebnih mera kontrole Savezne uprave carina objašnjavaju
da je pretakanje često organizovano na vodi i da se i od naših i od
rumunskih vlasti šverceri sklanjaju u skrivenim uvalama. U jednoj
takvoj, kod odmarališta Dobra (20 kilometara od Golupca), pokazuju
nam tamnu mrlju od prosute ''naftе''. Da bi pretovar bio lakši ovde je
uredjen mali pristan za brodove, a kolski put ispod bujnog rastinja na
prvi pogled deluje primamljivo samo za pecaroše.

Carinarnica Kladovo kontrolise Dunav od Velikog Gradišta do ušća

Timoka u ovu veliku reku. Dalje se granica sa Bugarskom pruža po
kopnu, do Mokranja (dvadesetak kilometara od Negotina). Pripadnici
PMK, odnosno Referata za suzbijanje krijumčarenja i carinske istrage ove
carinarnice, samo u periodu od 1. septembra 2001. do 14. jula ove
godine, zaplenili su robu vrednu 13.445.934,21 dinar. Zanimljivo je da u
njihov plen, pored dizel goriva, cigareta, kukuruza, alkoholnih pića,
automobila, kamiona, motornih čamaca i penti za čamce, spada i
807.200 petardi, roba naročito cenjena oko božićnih i novogodišnjih
praznika. 
Ovi carinici specijalci nerado pricaju o svojim uspesima. Nije im,
medjutim, pravo kad neko, poput Aleksića, pokušava da njihovu muku
prikaže kao svoju zaslugu.''Posao kao i svaki drugи'', skromno će jedan
od momaka, spuštajući se po blatnjavoj stazi do obale Dunava, odakle se
vidi kako rumunski patrolni čamac seče srebrnastu površinu vode.
Jugoslovenski carinici ih nemaju. Kao ni potrebnu savremenu opremu,
na primer noćne dvoglede. Doduše u kontroli šverca pomaže im vojska.
Za laike bi dva broda što paralelno seku vode Dunava bila tek lepa slika
kroz letnji sumrak. Carinici specijalci, medjutim, budno motre šta je to
što je privuklo pažnju naseg vojnog broda i onog sa rumunskom
zastavom. Jer, kako nam rekoše, šverceri ne biraju sta će da kijumčare.
Pored standardne robe sve je aktuelnije i belo roblje, odnosno šverc ljudi,
a još odranije u ovim krajevima postoji tradicija šverca arheološkog
blaga. 
S novim prilikama stizu i nove dosetke švercera, pa tako i humanitarna
pomoć zapravo često sluzi samo kao maska za prljave poslove.''Od
30.000 stanovnika Kladova, 7.000 ih je u inostranstvu. Zato često imamo
pošiljke humanitarne pomoći. Postoje male grupe ljudi koji na zapadu,
najcesće u Beču, gde je puno ljudi iz ovih krajeva, lobiraju. Idu od vrata
do vrata i sakupljaju pomoć za škole, zdravstvene ustanove... Traže
novac. Donesu, medjutim, neupotrebljive stvari i pokušavaju da kroz
papire dokažu kako su robu u pošiljci platili desetostruko skuplje. Ima i
onih koji minimiziraju vrednost uvezene robe koju potom ne podele kao
humanitarnu pomoć vec plate male uvozne dažbine a kasnije robu
prodaju. Tako je uvezeno 10.000 pari hirurških rukavica, 200
kompjutera, 100 operacionih stolova. Desi se da jave kako je roba,
kompjuteri na primer, istovarena pa u poplavi uništenа'', priča
Jakovljević.

Kurdi na putu ka zapadu

Prošle nedelje, u sredu uveče, pripadnici posebnih mera kontrole

Savezne uprave carina, posle višednevnih osmatranja kod sela Kovilovo u
opštini Negotin, presreli su grupu od osam Kurda, koji su pokusali da iz
Bugarske, preko teritorije Srbije, predju u Rumuniju a zatim dalje, ka
Evropi. U ovoj grupi iračkih državljana bilo je četiri odrasle osobe i
četvoro dece, a kako su sami priznali tokom ispitivanja, krajnji cilj im je
bila Italija.
U Bugarskoj, u blizini Sofije, nalaze se kampovi za zbrinjavanje Kurda.
Njihov boravak u Bugarskoj finansiraju SAD i trenutno na put za Evropu
čeka oko 50.000 Kurda. Oni najčesće na teritoriju SRJ ''zalutaju'' uz
pomoć vodiča Bugara, koji im za prelazak jugoslovenske granice
naplaćuju po 1.500 DEM za deset osoba. U Srbiji se vozom, autobusom,
kamionom ili taksijem prebacuju do većih gradova odakle nastavljaju u
Rumuniju ili preko Hrvatske i Slovenije do Italije i ostalih zemalja EU.
Kao svojevrstan uspeh pripadnici PMK navode otkrivanje 40 Kurda u
kamionu sa drvima. Prema procenama, na teritoriju Srbije u području
Carinarnice Kladovo i u okolini Zaječara mesečno udje izmedju sto i
dvesto Kurda. Pošto bugarski šverceri ljudi rade u dosluhu sa kolegama
iz Srbije, kanali za transport Kurda na zapad se teško otkrivaju i
presecaju, često tek posle višednevnih nadgledanja teritorije.

http://www.b92.net/info/vesti/pregled_stampe.php?
yyyy=2002&mm=07&dd=24&nav_id=61014
 МИНИСТАР ЕКОЛОГИЈЕ У ПОСЕТИ КЛАДОВУ

РАДИОНУКЛИДИ У ЂЕРДАПСКОМ МУЉУ

''Политика'' 2.8.2002.г.Представници Кладова затражили да се

''еколошка бомба'' у Ђердапу интернационализује кроз практичну
примену мера чишћења муља. По завршетку маршрутног
испитивања националног програма квалитета воде Дунава од Бачке
Паланке до радујевца, који је у склопу међународног прпограма о
заштити реке Дунав, др.Анђелка Михајлов, републички министар за
заштиту природних богатстава и животне средине, посетила је
Кладово.На војном броду ''Козара'' на коме су обављена испитивања
воде срела се са експертима Савезног хидрометеоролошког завода
(СХМЗ), Биолошког факултета у Новом Саду, војним експертима и
предстваницима Скупштине општине Кладово.У сусрету са
министром, Драган Tрипковић из СХМЗ, упознао је др.Михајлов са
прелиминарним резултатима овогодишњих испитивања квалитета
воде Дунава. Нагласио је да ће званичне резултате саопштити
Савезни хидрометеоролошки завод после лабораторијских
испитивања. Према његовим речима, у муљу ђердапске акумулације
бележе се радионуклиди, тешки метали, пирален и друге опасне
материје али у много мањим количинама него што се очекивало.
 Ипак, присуство радионуклида у Дунаву узнемирило је
становништво Кладова и других места дуж Ђердапске клисуре те су
представници Кладова затражили од министра да се проблем
ђердаспке акумулације подигне на интернационални ниво, али не
смао кроз слово међународне правне регулативе, већ и кроз
практичне мере чишћења муља у акумулацији.
Они су, између осталог, инсистирали да ЕПС који је највећи
загађивач ђердапског дела Дунава испуни своје обавезе према
животној средини, јер је према међународним документима он
инвеститор хидроенергетског и пловидбеног система ''Ђердап''.
Будући да је још 1987. Године потписан споразум у коришћењу
хидроенергетског потенцијала Дунава. Који је и сада на снази, ЕПС
као и румунска страна су у обавези да испоштују прописе о заштити
животне средине.
`-Без обзира на сву предност највеће инвестиције у југоисточној
Европи, при чему су неспорно остварене велике уштеде за обе
државе, за 30 година рада Ђердапа 1 и Ђердапа 2 у акумулацији
Ђердапа 1 наталожено је 450 милиона тона речног муља- изјавио је
Ранко Јаковљевић, члан Извршног одбора СО Кладово, и додао:
-Према анализама Института ''Винча'' ђердапска акумулација
данас представља нуклеарну бомбу, јер се у њеном муљу налазе
радионуклиди које већ три деценије кроз отпадне воде испуштају 12
нуклеарних електрана дуж целог тока Дунава.
Пошто је реч о билатералним интересима, дакле и југославије и
Румуније, питање ђердапске акумулације је једнако важно и за једну
и за другу државу, тим пре што је због румунског рудника урана
Свињице угрожен југословенски део Дунава,а спорна је и Молдавска
ада и Голубачко острво.
-последица свих ових фактора је страх становништва Ђердапа од
разних болести који је поткрепљен и чињеницом да је повећан број
оболелих од канцера, као и изузетно тешко здравствено стање
запослених у Ђердапу 1- додао је Ранко Јаковљевић и предложио
министру да се у најскорије време састане са румунским министром
за заштиту животне средине како би владе обе државе кренуле у
решавање овог изузетно важног питања по опстанак и здравље људи.

И ДЕПОНИЈЕ ЗАГАЂУЈУ КЛАДОВО

Кладово је леп лучки градић грађен у ђердапском стилу али угрожен
не само са Дунава већ и са копна. Обасут је депонијама као и сва
остала насеља дуж Ђердапа, па су у Кладову одлучили да граде
санитарну депонију.
Тим поводом, др.Анђелка Михајлов је потписала споразум да ће
министарство финансирати пројектне документације кладовске
депоније у висини од 40 хиљада динара и предложила да Кладово и
оближњи градови формирају асоцијацију за изградњу депоније.

Светлана Беара
 ***

Наишао сам на један стваран догађај који је веома сличан

измишљеном и који је достојан да буде надахнуће твом плодном и
узвишеном песничком духу. Доживео сам га на једној вечери, где се
много говорило о најразноврснијим чудима. Човек који је то причао
заслужује пуно поверење. Али какву везу има песник са поверењем?
Он је писац коме треба да верујеш кад изложи нешто добро или
неки историјски догађај.
У Африци се налази колонија звана Хипоненсис, сасвим близу
мора. Поред ње је пловна лагуна. Из ње извире, као река, неки канал
чија се вода час улива у море, час се опет враћа у лагуну, зависно од
плиме и осеке. Ту се забављају млади и стари пецањем риба,
једрењем, па и пливањем, а углавном су то дечаци које тамо доводи
беспослица и жеља за забавом. За њих је највећи подвиг и највећа
слава да пливају што је могуће даље, а победник је онај који најдаље
иза себе остави обалу и остале пливаче. И приликом таквог
такмичења један одважнији дечак је отпловио далеко од обале. Тада
му је допловио у сусрет делфин који је час јурио испред дечака, сад
опет пливао иза њега, па га заобилазио, најзад се подвукао испод
њега, збацио га, па је затим поново узео на леђа и понео јадног
дечака, који је дрхтао од страха, најпре према пучини, а после
кратког времена окренуо се према обали и вратио га на копно међу
његове вршњаке.
 Глас о томе је почео да се шири колонијом. Долазили су сви,
посматрали дечака као некакво чудо, запиткивали га, слушали
његове приче, и то даље препричавали. Сутрадан људи запоседну
обалу, очију упртих на морску пучину и на све што је личило на
море. Дечаци су пливали, међу њима и онај, али опрезније. Делфин се
поново појавио у исто време и допливао до дечака. Он побеже с
осталима. А делфин је скочио увис, као да га је позивао да му се
придружи, затим се загњурио а потом начинио неколико кругова
око њега.
То исто је урадио и сутра, и прекосутра, и следећих дана све
док људи, који су одрасли поред мора, нису осетили стид што су се
плашили. Пливали су с њим, играли се и дозивали га. Чак су га
додиривали и миловали по леђима. Заједно с његовом умиљатошћу
расла је и његова смелост, а највише се охрабрио дечак који је то
први испробао. Он је пливао поред делфина, пео му се на леђа,
делфин га је носио и враћао. Дечак је мислио да га је делфин
препознао и да га воли, па га је и сам заволео. Није се плашио ни
делфин, ни дечак. Дечак је добијао све више самопоуздања, а делфин
постајао све питомији. И остали дечаци су пливали заједно с њим с
његове десне или леве стране и храбрили једни друге да га се не
плаше. Један други делфин /и то је право чудо/ пливао је по страни,
али смао као посматрач и пратилац. Он није радио ништа слично
нити је трпео да се са њим играју, већ је оног другог делфина пратио
и враћао га, онако као што су остали дечаци радили с оним дечаком.
Невероватна ствар, али ипак исто тако истинита као и оно
што сам ти већ испричао: делфин који је носио дечаке и који се с
њима играо дозволио је да га извуку на суво. Тамо се на песку осушио,
па кад се загрејао поново се спустио у море. Познато је да је
проконзулов легат Октавије Авит из глупог празноверја полио
мирисним уљем делфина док се налазио на обали, а овај, ненавикнут
на тај мирис и на тај поступак, поново је побегао на пучину. Тек
после неколико дана појавио се изнемогао и тужан, а пошто је
повратио снагу почео је да понавља своје несташне подвиге и све оно
што је обично радио. Сви градски службеници су сад јурили на обалу
да виде тај призор, задржавали се тамо и на тај начин новим
трошковима слабили већ иначе скромна средства тога града.
Напослетку је само место почело да губи свој мир и самоћу. И тако
одлучише да кришом убију тога делфина због које су толики
долазили на обалу.
Могу да замислим како ћеш туговати због овог завршетка и
како ћеш богато украсити и дотерати ову причу. Нема никакве
потребе да овоме било шта додајеш. Биће сасвим довољно ако не
умањиш истину. Да си ми здраво!

-Писмо Гаја Плинија Млађег (62.г. Комо- 113.г. Битинија) Канинију- књига IX-33,
Писма, Српска књижевна задруга Београд 1982, с.306-308/ превод Албина
Вилхара/-
https://commons.wikimedia.org/wiki/Category:Plinius_Minor#/media/File:Comoplinio.JPG