Радомир Батуран

Торонто

Бора Драгашевић на стази предака

- Бора Драгашевић, Стопама предака. Аутобиографија. Институт за савремену
историју, Београд, 2012.

”А главари свештенички и старјешине

и сав сабор тражаху лажна свједочанства
на Исуса да би га убили;
и не нађоше; и премда много лажни свједоци
долазише не нађоше (…)
(Кајафа пита) Шта мислите?
А они одговарајући рекоше:
Заслужиио је смрт.”
(Матеј, гл. 59, 60. и 66)

Двадесет година живим у истом граду са аутором мемоарске књиге

Стопама предака. Мислио сам да га добро познајем јер сам и сам активан на
сличном пољу просвете и културе Срба у Канади. Не могу се похвалити да сам
се одупро егу лажних сведочења против овог трибуна српског. Затреперио је
понекад бар слабашан дашак прећуткивања ових чаршијских клевета и у мојој
свести. И он је тако треперио све до маја 2015. када ме је његова супруга Драга,
сарадник часописа ”Људи говоре”, који уређујем, није замолила да прочитам
Борину књигу Стопама предака коју је објавио Институт за савремену
историју 2012. То што ме госпођа Драга морала замолити и донети ми ову
књигу да бих је прочитао после 3 године од њеног изласка, и поред све
заузетости уредника једног обимног књижевног часописа, довољно говори да
сам и сам подлегао чаршијским гласинама о овом прегаоцу у српској култури и
политичком ангажовању у Торонту.
Доминантна мисао која ме салетала док сам читао ову књигу и која ме
посве опсела пошто сам је прочитао јесте: како то ни један глас из српског
народа, а поготово не глас народног генија у богатој српској епској поезији, не
оптужи најомиљенијег српског јунака Марка Краљевића (историјску личност
Марка Мрњачевића), или сестрића српског цара Душана, властелина
Дејановића, нити деспота Стефана Лазаревића да су били квислинзи
најдуготрајнијег српског непријатеља и поробљивача? Како то да су и српски
партизани и српски четници сматрали Французе и Енглезе својим највернијим
савезницима у оба светска рата који своје квинслинге из времена Другог
светског рата нису прогонили ни убијали (Енглези су своје чак и одликовали!),
а од нас су тражили да прогонимо и убијамо и наше четнике, и наше
недићевце и наше љотићевце? И ову јеретичку мисао пробудио ми је Бора
Драгашевић у својој књизи Стопама предака, у којој је проблематизовао оба
ова питања.
У сусрету са садржајима ове књиге доживео сам класични ”хоризонт
изневереног очекивања” читаоца и критичара. У њој ништа нисам нашао од
 2

оног већ устаљеног паланачког јавног мњења о аутору ове књиге: ”Бора к’о
Бора”, ”ја па ја”, ’на стотине личних фотографија и чланака у Гласу канадских
Срба и уводника на Радио Шумадија …’ Напротив, нарација ове књиге сливена
је у мотивационо-композиционо јединство концентричних кругова.
Драгашевићево казивање о прецима, свом одрастању, одласцима и поврацима
у Србију у детињству и младости, ратовање за њу и изгнанство из ње, о
животу у изгнаничким логорима у Грчкој, Италији и Немачкој, о налажењу
нове домовине у Матави, Нијагари и Торонту, о српским хоровима,
политичким и културним организацијама, својим залагањима, о познанству са
владикама, композиторима, лидерима српских заједница у Канади и Америци,
о Српској народној одбрани, Гласу канадских срба, Радио Шумадији, Српском
Дану у Нијагари, о српским аферама, изградњи Споменика Николи Тесли крај
водопада Нијагаре, о свом политичком ангажовању, о значајним политичким
личностима српских заједница Северне Америке и представницима канадског
друштва, о сарадницима и значају других српских културних и политичких
организација и друштава, о својој породици и свом најоданијем сараднику и
животном сапутнику, о посетама отаџбини после шест деценија од изгнанства,
о Милану Недићу и српским Добровољцима, о Јовану Драгашевићу…
И све је то казано течно, топло, скоро пијететно, без и једне увреде
другима, у лепом стилу и отменом маниру достојног потомка. Приче и
причање ове књиге грађени су чистим српским језиком и добрим стилом тог
језика, у скоро савршеним концентричним круговима, као у најбољим
античким митовима, који се отварају и затварају, уливају и преливају из
претходних у наредне, без непотребног понављања, губљења у епизодама и
сувишним тирадама. Напротив све се у Драгашевићевим причама и
поглављима функционално повезује, прожима и стеже у чврсто тематско-
композиционо јединство, више историјске него аутобиографске књиге.
И у поднаслову књиге Стопама предака пише да је ово аутобиографија.
Ова књига то и јесте, али без повлађивања претераној субјективности, никада
сујети. Драгашевић пише о свом животу, али са давањем предности
организацијама, друштвима, другим људима и њиховим делима. Истиче људе
са којима се нештедимице, активистички предавао у остваривању
патриотских програма у српским заједницама у којима је живео и радио и,
засигурно, несебично трошио и свој живот у сталној борби за очување свог
народа коме целим бићем припада.
У овој књизи су и неколика изузетно успела лирска пасажа која, док их
читате, не можете суспрегнути сузе да вам не облију лице: први је растанак са
сестрама и мајком; други растанак са Европом; трећи у опису посете Отаџбини
после 56 година, нарочито сцена пред породичном гробницом на Новом
гробљу у Београду, и, четврти, у потрази гроба очеве мајке ауторове супруге
која, после 60 година смрти баке Драге, тада монахиње Текле, налази њен
гроб у порти манастира Раванице.
Књига Боре Драгашевића вишеструко је значајна:
1. као биографија значајног српског лидера у емиграцији;
2. као изузетно мемоарско дело, писано течним језиком, добрим
стилом и са високим етичким ставом;
 3

3. као једно од најкомплетнијих историографских дела српског

расејања у Канади.
Значајно је истаћи да је у својој књизи Бора Драгашевић повратио
прећутану песму свог прадеде, ђенерала Јована Драгашевића,”Јека од гусала”
која је испевана са српског становишта и на трагу српског културног плана.
Књига Стопама предака Боре Драгашевића заслужује да је Матица
српска или Српска књижевна задруга уврсте у своја национална кола или
библиотеке као једно од ретких историографских дела о српском расејању у
коме је овај аутор био активни учесник, прегалац и лидер три четвртине свога
живота у ”логорском 20. веку”.