AFRODIZIJAK U KORENU CERA

U Srbiji uspeva četrdesetak vrsta tartufa, od kojih više od deset spada u prave tartufe roda Tuber sp. Od tog broja šest vrsta su konzumni i spadaju u grupu najskupljih pečuraka na svetu. Legenda kaže da su bogovi, umorni od pravljenja sveta, stvorili tartuf da bi sebi ugodili, počastili se i prikupili snagu. Bogovi, naravno, ne bi bili bogovi da za sebe i svoju dušu ovoj čudnoj izraslini čudnog oblika i još čudnijeg rairisa nisu podarili i božanski ukus. Dobro upućeni u moći tartufa tvrde da je Napoleon dobio sina tek kada je pojeo dvadeset pet kilograma ove ružne gomoljike prilično neprijatnog mirisa, koja je ne samo kulinarska poslastica već, kažu, i afrodizijak. Ova hrana za bogove neobična je, gomoljasta izraslina koja raste pod zemljom, neuglednog oblika poput sparušenog krompira i intenzivnog mirisa. Beli tartuf ima miris plemenitog sira i belog luka, i to je najskuplja gljiva na planeti. Ima ga i kod nas, u Srbiji. Otkupna cena mu je od 1.000 do 1.200 evra za kilogram. Po ekskluzivnim prodavnicama na Zapadu birani primerci dostižu cenu i do 4.000 evra za kilogram. Skup je jer je redak u prirodi, ima naročitu aromu, a ima i sposobnost da tu aromu prenese u jelo. Potrebno je samo dvadeset grama tartufa po porciji da hrana dobije taj osobeni miris. Jela s tartufima su hit u ekskluzivnim restoranima u svetu. Tartuf je čudna, tajanstvena i pod zemljom skrivena gomoljika. Nema nadzemne biljke a tajanstvenost povećava to što ga je moguće pronaći tek uz pomoć posebno dresiranih pasa. Nanjuše ih i svinje, a u Rusiji ih traže uz pomoć medveda. Postoji oko 100.000 vrsta gljiva. Dele se na niže i više vrste a među jestivima posebno mesto zauzima sigurno najskuplja podzemna gomoljika koja pripada rodu Tuber, a poznata je pod imenom tartuf. Za tartufe su već oko 1600. pre n. e. znali Egipćani, Rimljani i Grci. Ciceron ih je nazivao „sinovima zemlje", a Plinije „čudom prirode". Tartuf je kao afrodizijak hvaljen i opevan kao „zvezdani gastronomski užitak" i „kulinarska poslastica". Da ova gljiva toplog mediteranskog područja raste i u Srbiji nije se znalo sve do 1777. godine, kada je Fridrih Vilhelm fon Taube, savetnik carice Marije Terezije, putujući ovim delom Balkana, otkrio da u tadašnjim sremskim šumama ,,u trifama vlada obilje". Ovaj putopisac je zabeležio i to

da sremski tartufi ,,ni u čem ne zaostaju za pijemontskim" ali da stanovništvo nema neka saznanja o njima, niti pse, specijalno obučene za traganje. Potom se istraživanjem tartufa u Srbiji bavio kralj Milan Obrenović, 1896. godine. U Srbiju su tad uvezeni prvi psi tartufari, koji otkrivaju dve vrste ove podzemne gljive na dva lokaliteta u šumi Koviljači, između Kragujevca i Gornjeg Milanovca. Srpski vladar planirao je da uveze „seme tartufa", zaseje ga na svom imanju kraj Niša i da započne sa veštačkim gajenjem tartufa. U njegovo vreme u Srbiju je došao i prvi francuski kuvar vešt u pripremanju specijaliteta s tartufima. Sledeća ozbiljna akcija traženja tartufa u Srbiji sprovedena je pola veka kasnije u dunavskom basenu. Uz pomoć sakupljača iz Istre i njihovih pasa Vojteh Lindtner, kustos Muzeja srpske zemlje, 1947. godine pronašao je tartufe u morovićkim šumama, okolini Pančeva i u Rogatskoj šumi kod Lapova. Tada se znalo samo za šest do sedam vrsta tartufa.

U Italiji, Francuskoj i Španiji razvijena je industrijska prerada i trgovina tartufima, a poslednjih tridesetak godina i specijalizovana proizvodnja mikorizovanih sadnica za podizanje plantaža i drugih ohlika nasada za uzgajanje, odnosno proizvodnju tartufa. U tim zemljama razvijen je i uzgoj pasa dresiranih za traženje tartufa. Francuzi su još u 19. veku gajili tartufe, doduše primitivnom metodom, a početkom sedamdesetih godina minulog veka Francuzi i Talijani ove gomoljike gaje na takozvani umetnički način. Osim samoniklih primeraka tartufi se mogu i zasejati. Rastresiti kamenjari i zemljište na kojem još egzistira šumska vegatacija pogodni su za gajenje crnih tartufa. Stručnjaci kažu da je plantaže moguće podići i na drugim vrstama zemljišta, koja nisu pogodna ili nisu rentabilna za poljoprivredu i za intenzivnu šumsku proizvodnju. U Srbiji godišnje propadne nekoliko stotina tona tartufa, koji na tržištu vrede na desetine miliona ewa, iako je ona prirodno stanište podzemnih gljivaafrodizijaka, samo zato što kod nas nije razvijen ,,lov" na tartufe. Stručnjaci tvrde da naprosto nismo svesni toga da maltene svuda oko nas raste najcenjenija i najtraženija gljiva na svetu tartuf. Danas znamo da u Srbiji na oko 250 lokacija uspeva četrdesetak vrsta tartufa, od kojih je više od deset iz roda pravih tartufa Tuba sp, Od tog broja šest vrsta su konzumni: dve vrste su beli tartufi vrhunskog kvaliteta Tuber magnatum a četiri vrste su cmi tartuf Tuber mekmsporum. To su konzumni tartufi, koji spadaju u grupu najskupljih gljiva u svetu. To praktično znači da je do sada u Srbiji, na relativno malom delu evropskog kopna, pronađena skoro polovina poznatih evropskih pravih tartufa kaže dr Miroljub Milenković, napominjud da postoji mogućnost da se na još

neistraženim lokalitetima u Srbiji pronađu i nove vrste tartufa. Navodeći da su tartufi pronađeni u dolinama Save, Dunava i Morave, u Sremu, Mačvi i na Makiškom polju, dr Milenković kaže da je detaljnije istraženo područje od oko sto kilometara oko Beograda, ali da su tartufi nalaženi i na Tari, Prokletijama... I to oni jestivi. Iako zoolog, koji je doktorirao na vukovima, Miroljub Milenković, zaposlen na Institutu za biološka istraživanja, sada se intenzivno bavi gljivama, i to ovim najskupljim tartufima. U saradnji sa uglednim odgajivačem gljiva i biologom Miroslavom Markovićem iz Bele Crkve, dr Milenković je uspeo da dobije micelijum belog i crnog tartufa. To je osnova za plantažno gajenje tartufa. Italijanima je trebalo deset godina da dobiju prvi pouzdani micelijum tartufa, Institutu „Siniša Stanković" trebalo je tri godine, a Miroslav Marković je to uspeo za manje od mesec dana. Sakupljanje tartufa je prilično neizvestan i težak posao. Zato se zalažem da ih gajimo plantažno. Tako rade na Novom Zelandu, u zemlji u kojoj tartufa uopšte nema, ali koja je njihov veliki izvoznik. Srbija je pravi Eldorado za gljive, a time i za tartufe. Država, nažalost, nije ulagala u opsežnija istraživanja, sve do 1991. godine, kada je Ministarstvo za nauku odvojilo sredstva za jedan trogodišnji projekat oko kojeg nas se okupila nekolicina, a sada to radimo Miroslav Marković i ja. Podizanje hektara „plantaže" tartufa zahteva duplo manje investicija od plantaže vinove loze priča Milenković. Proces je takav da se napravi plantaža poput voćnjaka. Zasad leske, hrasta, topole ili graba, čiji je koren „zasejan" micelijumom tartufa mora biti na području gde su nekad bile šume. Gaji se dve-tri godine pomno, da ih ne bi oštetili zec, srndać ili svinja, i posle pet godina daju prvi rod. To nije ništa čudno ako se ima u vidu da i višnje kad se zasade daju prvi rod posle tričetiri godine. U Srbiji ima dvadesetak plantaža tartufa. Dr Milenković kaže da većina odgajivača krije mesto gde ih gaje jer se plaše da im neko ne „obere" tartufe. Poručujući uzgajivačima da bi, ipak, trebalo da saraduju sa stručnjacima, kako bi im pomogli savetima oko navodnjavanja, na primer, ovaj pionir u uzgoju tartufa kaže da je moguć prosečan rod po hektaru od oko 60 kilograma. Crni tartuf je upola jeftiniji od belog „dijamanta kujne" ali bi se moglo uzeti da se može postići najniža otkupna cena od oko 800 evra po kilogramu. izvor:’’Review’’

Sign up to vote on this title
UsefulNot useful