You are on page 1of 372

BALCANICA XXXV

BALCANICA XXXV, Belgrade 2005, 1–372.

СРПСКА АКАДЕМИЈА НАУКА И УМЕТНОСТИ
БАЛКАНОЛОШКИ ИНСТИТУТ

БАЛКАНИКА
XXXV
ГОДИШЊАК БАЛКАНОЛОШКОГ ИНСТИТУТА

Одговорни уредник
ЉУБИНКО РАДЕНКОВИЋ
директор Балканолошког института

Редакцијски одбор
ДИМИТРИЈЕ ЂОРЂЕВИЋ (Санта Барбара), МИЛКА ИВИЋ,
ФРАНСИС КОНТ (Париз), ЂОРЂЕ С. КОСТИЋ, ЉУБОМИР
МАКСИМОВИЋ, ДАНИЦА ПОПОВИЋ, БИЉАНА СИКИМИЋ,
НИКОЛА ТАСИЋ, АНТОНИ-ЕМИЛ ТАХИАОС (Солун),
СВЕТЛАНА М. ТОЛСТОЈ (Москва), ГАБРИЈЕЛА ШУБЕРТ (Јена),
КРАНИСЛАВ ВРАНИЋ (секретар)

БЕОГРАД
2005

UDC 930.85(4–12) YU ISSN 0350–7653
ACADEMIE SERBE DES SCIENCES ET DES ARTS
INSTITUT DES ETUDES BALKANIQUES

BALCANICA
XXXV
ANNUAIRE DE L’INSTITUT DES ETUDES BALKANIQUES

Rédacteur
LJUBINKO RADENKOVIĆ
Directeur de l’Institut des Etudes balkaniques

Membres de la Rédaction
FRANCIS CONTE (Paris), DIMITRIJE DJORDJEVIĆ (Santa Barbara),
MILKA IVIĆ, DJORDJE S. KOSTIĆ, LJUBOMIR MAKSIMOVIĆ,
DANICA POPOVIĆ, BILJANA SIKIMIĆ,
ANTHONY-EMIL TACHIAOS (Thessalonique), NIKOLA TASIĆ,
SVETLANA M. TOLSTAJA (Moscou), GABRIELLA SCHUBERT (Jena),
KRANISLAV VRANIĆ (secrétaire)

BELGR ADE
2005

Часопис Балканика XXXV штампан је уз финансијску помоћ Министарства
за науку и заштиту животне средине Републике Србије

САДРЖАЈ
TABLES DES MATIERES

СТУДИЈЕ И ЧЛАНЦИ [Оригинални научни радови]
ETUDES ET ARTICLES [Travaux originaux]

АРХЕОЛОГИЈА. АНТИЧКА ИСТОРИЈА
Nikola Tasić, Historical picture of development of Early Iron Age in the
Serbian Danube Basin . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 5
Petar Popović – Borislav Jovanović, La sépulture 1-3/378 de la nécropole
de Pećine près de Kostolac . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 23
Растко Вaсић, Белешке о Гласинцу – Аутаријати . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 35
Иван Јордовић, Право јачег – драма Сисиф и Критија . . . . . . . . . . . . . . . . 51

ЛИНГВИСТИКА. ЕТНОЛОГИЈА. ФОЛКЛОР
Любинко Раденкович, Опасное время в народных представлениях
у славян . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 71
Милош Луковић, Заједничка граница области Косача и области
Бранковића јужно од реке Таре . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 91
Томислав Јовановић, Бугарска у старој српској поклоничкој прози . . . 159
Mirjana Detelić, The Place of the Symbolic City in Construction
of National Imagery . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 171
Marijana Petrović-Rignault, A propos du futur et de la modalité:
description du futur en valaque – dialecte daco-roumain
de Serbie orientale . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 185
Annemarie Sorescu-Marinković, The Vlach Funeral Laments
– Tradition Revisited . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 199

ИСТОРИЈА. ИСТОРИЈА УМЕТНОСТИ
Јелена Мргић, „Паде прах с небеса на земљу“ – ерупција Везува
1631. године и балканске земље . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 223
Boško Bojović, Le Sud-est europeén et l’Europe . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 239
Мирослав Свирчевић, Локална управа под уставобранитељима . . . . . . 253
Валентина Живковић, Молитва pro remedio animae у Котору XIV века . 273
Светлана Смолчић-Макуљевић, Сакрална топографија
манастира Трескавца. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 285

КРИТИКЕ, ПРИКАЗИ, ИЗВЕШТАЈИ
CONTRIBUTIONS

Љубинко Раденковић: Славянские древности. Этнолингвистический
словарь в пяти томах, под общей редакцией Н. И. Толстого . . . . . . 323
Boško Bojović: G. Podskalsky, Theologichte Literatur des Mittelalters
in Bulgarien und Serbien 865–1459. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 327
Биљана Сикимић: Стана Ристић, Експресивна лексика у српском језику.
Теоријске основе и нормативно-културолошки аспекти. . . . . . . . . . . 329
Биљана Сикимић: Ранко Бугарски, Језик и култура . . . . . . . . . . . . . . . . . . 331
Biljana Sikimić: Actele simpozionului: Banatul, trecut istoric şi cultural . . . . . 334
Смиљка Габелић: В. Поповска-Коробар, Икони од Музејот
на Македонија . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 336
Марија Коцић: The Capudan Paša, His Office and Domain,
(ed. by Elizabeth Zachariadou) . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 339
Василиос Мугракис: Μελποµένη Κατσαροπούλου,
Ιστορία του Μαυροβουνίου από το Συνέδριο του Βερολίνου
µέχρι το τέλος του Α’ Παγκοσµίου Πολέµου . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 342
Василиос Мугракис: Μελποµένη Κατσαροπούλου, Η προγραµµατική
βάση της σερβικής εθνικής πολιτικής τον 19ο και 20ο αι.
Το “Načertanije“ του Ηλία Γκαράσανιν. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 348
Гордана Благојевић: Τριαντάφυλλος ∆ούκας, Ιστορία
των Σλαβενοσέρβων (Триандафилос Дукас, Историја Славено-Срба) . . . 357
Мирослав Свирчевић: Ger Dejzings, Religija i identitet na Kosovu . . . . . . . . . . . . 358
Јованка Ђорђевић-Јовановић: Dimitris Tsiovas, The Other Self.
Selfhood and Society in Modern Greek Fiction . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 360
Јованка Ђорђевић-Јовановић: Greece and the Balkans.
Identites, Perceptions and Cultural Encountres
Since the Enlightenment (ed. Dimitris Tsiovas) . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 362
Мирослав Свирчевић: Хроника за 2004. годину . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 365

UDC 913’01(091)(497.11)“6383“
Original Scholarly Work

Nikola TASIĆ
Belgrade

HISTORICAL PICTURE OF DEVELOPMENT
OF EARLY IRON AGE IN THE SERBIAN DANUBE BASIN*

Abstract: The paper offers a historical survey of the development of Early
Iron Age cultures in Danubian Serbia, its characteristics, relations with
contemporary cultures of the Pannonian Plain, the Balkans, Carpathian
Romania (Transylvania) and the Romanian Banat. It describes the genesis of
individual cultures, their styles, typological features and interrelationships.
Danubian Serbia is seen as a contact zone reflecting influences of the
Central European Urnenfelder culture on the one hand, and those of the
Gornea-Kalakača and the Bosut-Basarabi complex on the other. The latter’s
penetration into the central Balkans south of the Sava and Danube rivers has
been registered in the Morava valley, eastern Serbia, north-western Bulgaria
and as far south as northern Macedonia. The terminal Early Iron Age is
marked by the occurrence of Scythian finds in the southern Banat, Bačka
or around the confluence of the Sava and the Danube (e.g. Ritopek), and by
representative finds of the Srem group in Srem and around the confluence of
the Tisa and Danube rivers. The powerful penetration of Celtic tribes from
Central Europe into the southern Pannonian Plain marked the end of the
Early Iron Age.

The time at the end of 2nd and the beginning of the 1st millennium BC,
i.e. Bronze to Iron Age transition, is determined by strong economic, social,
cultural and by all appearances also by paleoethnic changes. It had not been
characterized only by introduction of new metal, iron, for production of
weapons, tools and jewelry but also by using new techniques and occurrence
of new stylistic traits in the material culture. Almost synchronously, in
the beginning of the 1st millennium, there appeared strong influences on
autochthonous Bronze Age cultures in the Serbian Danube valley that arrived
from two directions. On the one hand these are influences coming from
the area of the final phase of the Gava culture, from the south Carpathian

*This paper is a continuation of the study “Historical picture of development of
Bronze Age cultures in Vojvodina” published in Starinar LIII–LIV (2003/4) pp
23–34.

Belegiš etc) but also in settlements of this culture: in Srem (Ekonomija Sava) in south Banat (Dubovac – Kudeljište) and in south Bačka (Feudvar). Urnfield and Bosut-Basarabi that are reflected in the presence of shapes and type of decoration of the Basarabi-Bosut style on the pottery from the graves in Lijeva Bara (graves 16.). Banat and Serbian Danube basin this was an important phenomenon. Our experiences and so far published works indicate that significant changes in the material culture of the Belegiš group had happened at Bronze-Iron Age transition. For Srem. Šid and Ilok (Vinski-Gasparini 1973. 80 and so on). which covered most of the central European zone in the beginning of the 1st millennium BC. It is confirmed by the sites Lijeva Bara near Vukovar (one rather large necropolis of Urnfield culture) and finds near Šarengrad. which covered. Smirnova in the end of the 20th century. Of particular interest for the ethnic identification of its bearers is the opinion expressed by G. More precisely. She also pointed to stylistic connections of Belegiš II and Chisinaŭ-Corlateni culture already in her works published in 1990. They are conspicuous in the appearance of channels as leading fashion of urn decoration first of all in necropoles (Vojlovica. north Bačka and western Srem. Gava-Medias as it was identified by M. The eastern influences are associated with occurrence of black burnished channeled pottery. Within this ‘contact zone’ had happened the direct contacts of these two large cultural complexes. This pottery is known in archaeological literature under many different names: Graniceşti or Corlateni-Chisinaŭ and so on. Some necropolies and single finds in northwest Bačka especially those near Odžaci and in particular from Doroslovo (Trajković 1977. in the period of Bronze- Iron Age transition. The border where east European and central European influences important for the origin of Early Iron Age cultures had been meeting was. 9 sq. 29) also pertain to this very circle of finds. without doubt in Vojvodina. western regions of the Pannonian plain. 67. that via some variants of Early Urnfield culture reached Baranja. She thinks that early Gava culture (Mahala III) is of Thracian origin. Guma) and on the other hand these are influences from the central Europe. idem 1983). when Srem is concerned it is the area around the present border between Serbia (Vojvodina) and Croatia (Tasić 1994. From the western areas of Pannonian plain arrived the reflections of central European Urnfield culture. large cultural complex. Smirnova 1990) and across the Carpathians reached Moldavia and even further to the Prut river.8 Balcanica XXXV zone (Gava-Holihrady or the final phase of Gava culture. in west Srem and west Bačka. rather large area from the middle Tisa basin over large areas of the Carpathian basin (Laszlo 1994. which could be considered as characteristic of the beginning of the Early Iron Age. The region of Bačka and certain part of Srem was covered by Val-Dalj culture as south variant of the Urnfield complex. .

During these five centuries Bosut culture advanced through (generally speaking) three periods. These conclusions are reached on the basis of good stratigraphy of few sites investigated systematically and within rather large area. Židovar. from the beginning of the 1st millennium (9th century BC) until great migrations in the central Europe and south regions of the Pannonian plain that ended with invasion of the Celtic tribes in the Balkan Danube basin sometime around the 4th century BC. Asfaltna Baza near Zemun and burial near Jaša Tomić).) made possible distinguishing of three evolutionary phases or regional phenomena within this cultural complex. idem 1971). Gornea) as well as the necropolis Basarabi in Oltenia that had given the name to the entire complex illustrate only certain phases of the evolution (Dumitrescu 1968. *** Bosut (Bosut-Basarabi) culture continued through almost entire Early Iron Age. individual graves in Vrdnik. idem 1971. especially after publishing of Praistorija Vojvodine (1974) and first periodization and distinguishing of the Bosut (Bosut- Basarabi complex) culture as an independent phenomenon in the Early Iron Age evolution (Tasić 1970.. The sites in Banat (Židovar). We would like to add to these characteristics also certain facts concerning the funerary rituals: in the Urnfield culture as its name says the dead had been buried in urns (after cremation) while in the Bosut culture the inhumation had been exclusive mortuary ritual (two collective tombs at Gomolava. 27 sq. Characteristics of the earliest phase (identified as . Remeta Mare. in the Iron Gates (Vajuga-Pesak) or those in the west Romania and Romanian Danube basin (Valea Timisului. The data obtained in the course of these investigations.. Tasić. The only site investigated in Vojvodina that provides the complete stratigraphy of the Bosut-Basarabi complex evolution is Gradina on the Bosut river near Šid. To that effect Gradina on the Bosut that illustrates all three phases offers the most reliable data. Gradina on the Bosut. Gomolava. 61 sq. idem 1970. N. Historical Pictures of Development of Early Iron Age. The archaeological excavations conducted at this site for many years from 1964 to 1988 with shorter intervals provided the precise picture of continuous changes happening within this culture or cultural complex.. 9 Within the context of these questions falls the cultural attribution of the hoards from Adaševci and Šarengrad that belong to the so-called ‘Thraco- Cimmerian horizon of hoards’ of the Carpathian basin. Feudvar and to some lesser extent Kalakača near Beška are just a few worth mentioning here. In addition to the combination of styles in pottery production the individual inhumation burials at the Lijeva Bara necropolis near Vukovar also suggest strong influences of the Bosut culture on its western neighbor. Tasić 1970.

Basarabi phase. in Serbia to the south of the Sava and the Danube and at many sites in Romanian Banat and in Oltenia there is hardly any possibility for some radical changes. *** Therefore. which often resemble facets.Gava type.in the vertical stratigraphy of Gomolava. All these investigations confirmed with slight amendments the classification already published in Praistorija Vojvodine. Bosut culture III. In the course of further investigations of Romanian and Serbian archaeologists this phase was named Kalakača and Kalakača-Gornea phase (Guma 1993). Considering the appearance of certain ornaments similar to the La Tène decoration this pottery certainly dates from the very end of a long- lasting cultural complex. At Kalakača. the latest phase is identified as Bosut culture III when engraved and impressed decoration was abandoned and once again the channel was the most popular decorative motif. typological analysis of the pottery from the collective tomb especially one discovered in 1954 suggests gradual transformation into the new culture. but it is not the pottery typical for Belegiš-Gava style but entirely new system of decoration with horizontal and vertical channels. settlement dating from the earliest phase of the Bosut culture there was encountered in some pits the black burnished pottery with stylistic traits of the Gava culture (Medović 1988). There is also confirmation of contacts of these two cultures – Belegiš-Gava and early Bosut culture . In spite many new investigations at the sites in Vojvodina. running ‘S’ motifs and the like continues as the second phase but without cultural and chronological break. i. the period exceptionally rich in pottery decorated with impressed spirals.10 Balcanica XXXV Kalakača-Bosut) are the absence of pottery decorated with ‘S’ motifs and ‘S’ spiral and presence of elements of the final phase of the Gava culture. Something that could be of significance for the origin of this complex is the confirmed connection between the end of Bronze and the beginning of Early Iron Age. the duration of the Bosut-Basarabi complex could be determined on the basis of the following data: a) connections with the final phase of channeled pottery of Belegiš II . The horizon with channeled pottery at Gradina on the Bosut date from the latest phase of Bosut-Basarabi complex. As a result of these analyses we can draw the conclusion that Bosut-Basarabi .e. c) elements in the latest phase as a consequence of contacts with the Celtic population. d) cultural and historical sequence of events in the Pannonian plain in the second half of the 1st millennium BC. Finally. Furthermore. This pottery except on the Bosut Gradina is also frequent at Židovar in Banat but also at some other settlements and necropolies. b) metal finds in the closed associations. in the Iron Gates region.

. We could not complete the outline of the Early Iron Age in Vojvodina without mentioning one phenomenon: first of all the Čurug hoard and luxurious finds from the vicinity of Sremska Mitrovica. *** The historical picture of the Early Iron Age to the south of the Danube including the regions of the Iron Gates (Djerdap I and II) reveals in certain nuances slightly different evolution in comparison to the northern regions. Kuzmin. Vasić and even this author are inclined to attribute this phenomenon. it is not clear what was its relation to the final phase of the Bosut group. Relatively reliable stratigraphic data in the Djerdap I area could be identified at the site near Boljetin (Jevtić 1982. The problem could be solved if we take into account the following facts: a) that 100 years had passed between first contacts of the Celts with autochthonous population in Vojvodina (4th century BC) and their permanent settling (3rd century BC) and b) that finds of the ‘Srem group’ originating from graves or hoards possibly belonged to the tribal aristocracy from the end of the Bosut-Basarabi complex. finds from Kalakača) date from the first phase of the Bosut-Basarabi complex (Kalakača-Gornea). There is first of all the problem of their chronological position. This concerns first of all the longer duration of the Gava culture and also relative scarcity of the Bosut-Kalakača finds as there was not encountered such strong horizon as identified in the Srem region. To the earlier stratum belongs the channeled pottery of the late Gava period and to the later the . conditionally.. In such established periodization the bronze hoards related to this complex (Šarengrad. Tasić 1992. Vasić 1987. 555. These circumstances are understandable when we have in mind that tradition of Dubovac – Žuto Brdo – Cîrna complex continued even when encrusted pottery disappeared at the beginning and during the Late Bronze Age. If we disregard dubious occurrence of Verbicioara pottery in the upper layers then it is certain that two entities or ‘strata’ could be distinguished in the stratigraphy.). 511. The beginning is characterized by early Kalakača phase at the transition from the 9th into the 8th century BC. 19 sq. Salaš Noćajski and some other sites in Srem. Garašanin. Basarabi horizon according to generally accepted opinion dates from the period between the 7th and 5th century BC while the latest phase of this complex dates from the end of 5th and the beginning of the 4th century BC. M. R. Adaševci) as well as individual bronze finds (collective tomb II at Gomolava. 11 complex covers almost the entire period determined as the Early Iron Age. 9). which must have established certain contacts with newly arrived Celtic tribes in this area as it is suggested by some finds from Gradina on the Bosut and the stratigraphy of Gomolava. Tasić. Historical Pictures of Development of Early Iron Age. to the so-called Srem group (Garašanin 1973. N. However.

In the Djerdap II area at the site Vajuga-Pesak with very complex horizontal stratigraphy could be distinguished chronological relation of the final Gava culture and earlier phase of the Basarabi complex. in Srem.und Südosteuropa’ (Bucharest 1996). south Banat or Djerdap I and II. The same situation is in Praistorija jugoslavenskih zemalja. Kalakača) to the sites in Romanian Banat. Guma as Medias (Guma 1993. Gornea-Kalakača and classic Basarabi culture and its style. Medias or Susani tumulus) existed until the occurrence of the classic phase of the Basarabi style. Particularly interesting is grave 1 from this site including 11 vessels (urns and other grave goods) (Premk et al. facets. Consequently. whether it is the same culture and whether the bearers were identical. From the chronological point of view it was the beginning of the 1st millennium BC. Basarabi complex is much more complex than it looked at first after investigations of some sites and necropoles in Romania or at our sites in Srem. This fact explains relatively infrequent occurrence of Kalakača pottery at the sites in the Djerdap I and II area. It is particularly well distributed at the sites in the Djerdap I and II area.). the first phase of the Early Iron Age in this area. Hungarian. Problem of Basarabi style. Basarabi culture.). volume V (Vasić 1987. It is obvious that Gava culture developed in southwest Romania and in the Djerdap II area at the same time when Kalakača phase of the Bosut-Basarabi complex occurred in the west. Guma from 1993 and similar opinions were advocated at the Colloquium ‘Der Basarabi complex in Mittel. of that time Yugoslav and other investigators interested in this culture. from the Srem in the west (e. 184 sq. 1984.e. for example in large tumulus at Susani or from slightly later phase of the Gava culture identified by M. It is possible that black burnished pottery decorated with channeled garlands. 112 sq. it means that this ‘prolonged’ Gava culture continued until as late as the 9th century BC.e. 536 sq.g. more precisely. Certain misunderstanding ensued after our investigations at Gradina on the Bosut river near Šid and after our interpretation of this culture or complex as we presented it in Praistorija Vojvodine and it was accepted by most of Romanian. Material dates from the advanced Gava culture as we know from the area to the north of Danube.) in comprehensive publication of M. bands characteristic of the closing phase of the Gava culture in west Romania (e.g.12 Balcanica XXXV pottery corresponding to the advanced Basarabi style. i. Single finds decorated in the Kalakača style date from the horizon of ‘contacts’ of these two cultures and that was also noticed at other sites. The problem recognized at this moment especially when sites in the Djerdap I and II area are concerned is the problem of genesis of the earliest phase i. When the question of the ethnic bearers is concerned it is certain that the theory about its Triballian origin should be .

Sofronijevo). Historical Pictures of Development of Early Iron Age. etc) that later changed into Bosut-Basarabi with its variants. Kovin. Popović and M. Craciunescu 1996. Ostrovul Corbului. Such opinion relies also on the sites in the Serbian Danube basin.. in the Serbian Danube basin (to the south of Danube) even also in Oltenia in Romania indicate that we could identify this area as the central zone of the large Basarabi complex. Jevtić (1982. Vukmanović (1998) and this author in 1983 and 1996. Guma in his synthesis from 1993 and for the Serbian sites by M. Gornea. N. More comprehensive data about the mentioned Bosut-Basarabi necropoles and settlements were first offered by M. in the Djerdap I and II area. it should be emphasized that pottery of the Gornea-Kalakača group and the pottery from the Basarabi sites differ considerably in shapes and decoration so it is difficult to accept their attribution to the unique culture and to the same ethnic bearers. Kostolac and others to Veliko Gradište and then settlements and necropolies in the Djerdap I area – Boljetin. Furthermore.. P. 1983). somewhat more southern finds from Zlotska pećina (Tasić 1995) or the finds near Sofronijevo in Bulgaria (Nikolov 1972). ‘Basarabi ornament’ is conceived as ‘negative’ into which white paste was inlaid. Hajdučka vodenica. Balta Verde and Basarabi that at first gave the name to the entire culture (Dumitrescu 1968. Insula Banului. It is interesting that in the same region but in Romania there are also numerous sites of Bosut-Gornea-Basarabi complex including Moldova Veche. in contrast to . Padina. Tasić. Problem of intrusion of the Bosut-Basarabi pottery to the south along the Morava or Timok valley is still unresolved. First of all it is difficult to accept combining of ‘tremolo’ pottery with Basarabi style of decoration because of stylistic but also other reasons. It is difficult to identify ethnically the Basarabi style distributed from Sopron to the finds in Romanian Banat. Margum. Ljubcova. Svinita. in south Banat (site near Židovar among others). more precisely its middle phase (Basarabi II or Bosut II) in the east Srem area. Guma 1993. Mihajlovac and of course the most important and only one quite thoroughly investigated – Vajuga-Pesak. It is particularly so when we take into consideration material from the necropolis near Vajuga (Popović and Vukmanović 1998. Mapping of important Basarabi culture sites in Serbia from the Sava and Danube confluence and going eastward along the Danube revealed the following sequence: Zemun (Asfaltna baza). 13 abandoned. which as investigations suggest spread from Sopron in the west to the Oltenia including also some areas to the south as it is confirmed for example in Zlotska pećina (Tasić 1995) and in southwest Bulgaria (e. Izvoreale and more to the east well-known sites Ostrovul Mare. Ušće Porečke reke.g. 1984). Transilvania or Oltenia or in the south as far as Macedonia. Concentration of the sites of Bosut-Basarabi culture. Premk at al. Ušće Slatinske reke and finally the sites in the Djerdap II area – Velesnica.

). It is difficult to draw such conclusions for the Basarabi style even more so as Bosut-Basarabi pottery only brushes the area where the Triballi lived in the middle of the 1st millennium BC according to the historical data (Papazoglu 1969. Certain amount of specimens of ‘Basarabi style’ was recorded in Zlotska pećina. 105 sq. 105 sq. pottery from the most of sites in Serbia to the south of the Danube is related to the intrusion of the pottery of Bosut I (Kalakača. Abb. Large amount of often luxurious bronze objects and considerably less amount of iron objects was encountered in the course of excavation in Zlotska pećina.14 Balcanica XXXV other decorative system that is ‘positive’. influence coming from the central areas of the Bosut-Basarabi complex. The sites registered to the south of the Danube in eastern Serbia and northwestern Bulgaria are characterized more by numerous metal finds and less by pottery. This intrusion of Bosut-Basarabi style could be explained in the same way as intrusion of ‘S’ pottery of Basarabi style and other elements to the sites in eastern Austria or western Hungary (Eibner 1996. Moreover. at Lanište and Panjevački Rit near Jagodina and at some other sites (Stojić 1996. The above mentioned examples of brief intrusion are important for acquiring precise picture of cultural and historical evolution of the Serbian Danube valley in general but also for interpretation of ethnogenetic processes. 11 sq..) *** The evolution of the Early Iron Age cultures in the Serbian Danube basin and in the area between the rivers Sava and Danube (Srem) reveals . which could be better comprehended from the beginning of Early Iron Age. it seems that it was just a short-lasting intrusion.) In spite of that.) It is more appropriate to attribute to the Triballi the pottery occurring in the Morava valley synchronously with the Basarabi culture and characterized by ‘tremolo’ ornament. which considering the analogies with material from Zlotska pećina could be attributed to the Basarabi complex (Stanojević 1990. part of Slovenia and western regions of Hungary (along the Austrian border) (Eibner 1996. 1-3). Georgijev 1993). Within cultural and historical processes in the Serbian Danube valley and more to the south should be also considered the strong intrusion of pottery decorated with Basarabi ‘S’ motifs to the south as far as north Macedonia (Cf. 25. 119 sq. In the burial discovered by chance near the cave entrance were also found only metal objects. In the same way could be explained the appearance of pottery with ‘S’ ornament and other ‘Basarabi motifs’ at the sites in Austria. 441 sq. Almost identical situation was encountered between Zlotska pećina and Sofronijevo. It is often quoted in literature that bearers of the Basarabi style in Serbian Danube basin and especially in the Morava valley were the tribes of Triballian stock. Teržan 1990. Gornea) type.

. It is best confirmed at long-lasting necropolis Doroslovo near Sombor where we encountered burials from the first centuries of the 1st millennium until the arrival of Scythians (Trajković 1977. Petrović 1991. II After stabilization of newly established Bosut culture. From the chronological point of view this turbulent times are dated in the end of the 2nd and the beginning of the 1st millennium BC. in the north and west regions of Bačka that in the end of Bronze Age belonged to the other cultural milieu – Hügelgräber complex – the beginning of Early Iron Age and its almost entire existence is characterized by the Urnfield culture. . the period of peaceful existence ensued.). Vojvodina as a whole and Serbia to the south of the Sava and the Danube experienced the following path of evolution: I Phase characterized by at one hand merging of the final phase of Belegiš (Belegiš-Bobda) pottery with finds of the earliest phase of the Early Iron Age in this area as it confirms the stratigraphy of Gradina on the Bosut and finds from Kalakača. Feudvar and other sites. eastern Slavonia or south western Hungary. Historical Pictures of Development of Early Iron Age. It is interesting that pottery of Basarabi culture was not encountered independently in this area whence originate large Val- Dalj necropoles in western Srem. vicinity of Požarevac) and of course in the most parts of Pannonian plain. Bosut-Gornea phase. 27 sq. 29. On the basis of former investigations we can conclude that Serbian Danube valley. In the first half of the 1st millennium BC we can count for the first time in prehistory with ‘ethnic’ characteristics of certain cultures. 15 that on the basis of the final phase of Belegiš culture with black burnished pottery and many hoards of Ha A1-A2 date was established in the beginning of the 1st millennium BC a new culture different in its stylistic traits and it could be said of different bearers. 2-4). It was. from the earliest Iron Age horizon at Gradina on the Bosut. from Bronze to the Iron Age that left as evidence exceptionally large number of bronze hoards within the entire area of Srem. The only exception are individual vessels from the necropolis Lijeva Bara near Vukovar and finds from Šarengrad and Dalj (Vinski-Gasparini 1973. 258 sq. The initial stylistic traits taken from the Belegiš-Gava complex were gradually abandoned and new cultural identity was established. It is very well illustrated in the material from two collective tombs from Gomolava (Tasić 1972. N.g. a dramatic transition from one chronological period to the other. Tasić. so to say. more precisely with distinct paleoethnic traits of certain cultures. Some of the Early Iron Age sites in the Morava valley also date from this period. 67. in Transylvania and Romanian Banat. On the other hand. idem 1979..). 73-75) and in particular the material from the earliest graves of Vajuga-Pesak necropolis dating from the first phase of the Early Iron Age (Popović and Vukmanović 1996. from graves near Zemun (Asfaltna baza. Vranić 1994. Banat. Pl. in Serbia south of the Danube (e.

as we said before. are the result of the short intrusion or the consequence of economic contacts between Basarabi complex and widely distributed Urnfield complex. However. 511 sq. Tasić 1992. Abb. Tasić 1996. considering their character (weapons. Vučedol (Garašanin 1973. mostly ornaments. The urns decorated with motifs similar to the Basarabi style have the shapes of advanced Urnfield culture. In addition to the decorative objects from the Čurug hoard characteristic of this group are single finds from burials (?) near Sremska Mitrovica. date representative finds. Bad Fischau in Niederösterreich and Kleinklein in Steiermark) or well-known find near Sopron in western Hungary belong to another cultural milieu. later period. one burial from Doroslovo near Sombor etc. These phenomena.16 Balcanica XXXV 122/9. If we establish the chronology of Celtic colonization of the Serbian Danube valley in such a way then we should point to two important facts from the time preceding the arrival of the Celts.). Jovanović concluded that ‘settlements from the time of Celtic colonization (end of 4th and first half of the 3rd century BC) as well as traces of their expansion towards the south Balkans are entirely lacking’ (Jovanović 1987. carinated channels and other elements. From the second. 96-97.. the question is what happened in the Serbian Danube basin in the period of more then 150 years between the 5th and the middle of the 3rd century BC when we can speak with considerable certainty about the presence of the Celts in this area. Vasić and this author are distinguished as Srem group. R. 822). Considering this problem B. Vasić 1987. Garašanin. . seldom jewelry) and scattered burials date from the first horizon of the final phase of the Early Iron Age (acinaces from the vicinity of Vršac. 7 sq.). which according to the interpretation of M. 1). 555 sq. which under the name civitas Scordiscorum existed until the arrival of the Romans in this area. Historical survey of the Early Iron Age evolution would not be complete if we mention only the latest phase of Bosut-Basarabi complex illustrated at Gradina on the Bosut by stratigraphically distinct horizon with black burnished pottery decorated with sgraffito ornaments. finds from Kuzmin. But they including some other finds (Postela and Borstek in Slovenia or sites in Austria – Frög in Carinthia. According to the generally accepted opinions Srem group was of short existence. It is generally accepted in literature that this phase should be dated in the 5th century BC.. finds from Ritopek. First is the appearance of Scythian finds in the Pannonian plain in general and in the Serbian Danube valley in particular that could indicate the end of Bosut culture and second is the phenomenon identified as ‘Srem group’ or more precisely the finds dating from the horizon of the Čurug hoard. Scythian finds. between the end of Bosut group in Srem and more effective presence of the Celts in the Danube basin especially after their defeat at Delphi in 279 BC and return in the Serbian Danube valley where they established their community.

Sremska Mitrovica 21. Ritopek near Beograd 29. Historical Pictures of Development of Early Iron Age. Feudvar near Mošorin 25.Vajuga-Pesak. Mramorac 11. Adaševci near Šid (Hoards) 20. Pilatovići near Užice 13. Lanište near Jagodina 12. Lijeva Bara near Vinkovci (Croatia) 17. Iron Gates 5. Šarengrad near Ilok (Croatia) 18. Čurug (Hoards) 26. Židovar near Orešac 2B. Gradina on the Bosut 19. Sofronievo (Bulgarie) 7. Umčari l0. Dalj (Croatia) 16. N. At 28. Globoder near Kruševac 15. Hajdučka vodenica near Prahovo 3. Mala Vrbica. Tasić.. Vršac. Atenica near Čačak 14. Petrovaradin (Fortress) 23. Doroslovo near Sombor . Zlotska pećina near Bor 9. Gomolava near Hrtkovci 22. Iron Gates 4. Pećine near Kostolac 2. 17 Major Sites of the Irpn Age 1. Basarabi (Romanie) 6. Kalakača near Beška 24..

Sarajevo 1987 Simpozium Novi Sad 1979 – Die ältere Eisenzeit in der Wojwodina un Ihre Verbindungen mit anderen Donaulädischen und Benachbarten Gebieten. N. Novi Sad Cracinescu G.Prilep Materijali ADJ – Materijali Arheoloskog drustva Jugoslavije PJZ V – Praistorija jugoslovenskih zemalja V.. Beograd 1979 Simpozium Sombor 1993 – Kulture gvozdenog doba Jugoslovenckog Podunavlja. Der Basarabi –Komplekses. 1974 Praistorija Vojvodine. Lj. Zlatibor 1978. Jovanović.. Novi Sad 1979.. 1996 La culture Basarabi dans sud-ouest de 1’ Oltenie. B. Beograd 1994 LITERATURA Brukner. B. Novi Sad 1981 Symposium Donji Milanovac 1990 – Ancient Mining and Mataiin llurgy in Southeast Europe. Beograd 1995 Simposium Zlatibor 1979 – Sahranjivanje kod Ilira. Donji Milanovac 1990. Bukareşt 79–92 .Tasić. Sombor 1993.Novi Sad Bukvić. 2000 Kanelovana keramika Gava kompleksa u Banatu..18 Balcanica XXXV ABBREVITIONS Basarabi-Komplex – Kolloquium Der Basarabi-Komplex in Mittel-und Sudost-europa Drobeta- Turnu Severin 1996. Bucarest 1996 MAA – Macedoniae Acta Archeologica.

. 779–785) Georgiev. 1968 La nécropole tumulaire du premier âge du fer de Basarabi (Dep. Dacia 12. Zbornik radova posvćen Grgi Novaku.. Bon Hansel.. 1993 Basarabi stilos i Makedonija. 1984 Les sépultures de la nécropole celtique de Pećine près de Kostolac. 1982 Praistorijsko naselje kod Boljetina. Historical Pictures of Development of Early Iron Age. 1973 Praistorija na tlu SR Srbije. B. N. Basarabi-Komplex. M.. Beograd 1983 – Praistorija jugoslovenskih zemalja IV. 1976 Beiträge zur regionalen und chronologischen Gliederung der älteren Hallstattzeit an der unteren Donau. Oltenie). 1994 Inceputurile epocii fierului la est de Carpaţi. (685–699. Basarabi-Complex.. l05– 118 Garašanin. Dumitrescu. Culturile Gàva-Holihrady şi Corlâteni-Chişinâu pe teritoriul Moldovei. Starinar XXII. 177-260. A. Sarajevo 1994 – Horizont najstarijih keltskih grobova na severnom Balkanu. M. A.. Bucarest. P... B. Etudes Celtiques XXI 1987 – Keltska kultura u Jugoslaviji. Laszlo. Z.. 111–118. Bucarest. Vl. 53–65 Jovanović. Tasić. 235–240 Eibner. Beograd. 51–68 Hänsel. Zagreb... Medović. V. Beograd 1996 – On the genesis and periodisation of the Basarabi Culture in Serbia. MAA 13. Vl. B. Das Plateaa von Titetl und die Šajkaška. PJZ. de Dolj. Kiel Jevtić. 1996 Die Bedeutung der Basarabi-Kultur.. Simpozijum Sombor 1993. 19–32 1983 – Keramika starijeg gvozdenog doba na centralnobalkanskom području. 1998 Feudvar I. 19 Dumitrescu.. 1970 A propos de 1’origine de l’ornamentation excsées de la culture hallstattienne de Basarabi (Roumanie). Bucureşti .

M. 1996 L’Age du fer dans le Pomoravlje et le problème de la culture de Basarabi. 25–31. P. 67–78... Beograd Petrović. Basarabi-Complex.20 Balcanica XXXV Medović. 101–110 Popović. Simpozijum Sombor 1993. Archaeologia Iugoslavica XIII. 1990 Novi nalazi starijeg gvozdenog doba iz Zlota.. 1998 – Vajuga-Pesak. 1994 Skitski elementi u gvozdenom dobu Podunavlja i centralnog Balkana. N. Z. Beograd 27–37 . Balcanica II. Археология София XIV.. И. Б. Vajuga and the Begining of the Iron Age. 1970 Bosutska grupa – nova kultura starijeg gvozdenog doba na području Vojvodine i uže Srbije. 1969 Srednjobalkanska plemena u predrimsko doba. 20–33 Stanojević. P.. Археологически сборник 30. Simpozijum Sombor 1993. Beograd. 61–83 1971 – The Bosut group of the Basarabi Complex and the “Thraco- Cimmerian” finds in Yugoslav regions along the Danube in the central Balkans. Beograd Смирнова. Zbornik radova Muzeja rudarstva i metalurgije u Boru. 3 Papazoglu. Sarajevo Parović-Pešikan. 119-136 Tasić. Godišnjak Muzeja grada Beograda XXXVIII.. Bucareşt . Beograd 1971. 27–67 1972 – An Early Iron Age Collective Tomb at Gomolava. Beograd 1970. naselje ranog gvozdenog doba. Bor. M. Materijali ADJ VII.. 1990 Памятники типа Кишпнев-Corlateni в Днестро-Сиретском медуречие и група Белегиш II в югословенском Подунавые. Николов. 1972 Тракийски гробни находки от Врацанско. Vukmanović. Basarabi-Complex. Bucarest. Beograd 1994. 1996 Mala Vrbica. Early Iron Age Cemetery. Novi Sad 1994 –Geneza kultura starijeg gvozdenog doba Jugoslovenskog Podunavlja. 1991 Skeletni grobovi starijeg gvozdenog doba sa lokaliteta „Asfaltna baza“ u Zemunu. B.. 1988 Kalakača. Ленинград. Stojić.. 45–50.. F.. M.

. R. Simpozium Sombor 1993. Beograd 1994. Balcanica XV. 29–36 1979 – Novi rezultati istraživanja na nekropoli Djepfeld kod Doroslova.. 1977 The Hallstatt Cemetery near Doroslovo. 1966 Praistorijska nekropola u Ritopeku. 127-133. 73–76 . 21 1983 – Jugoslovensko Podunavlje od indoevropske seobe do prodora Skita. 1987 Srednjepodunavska regija u Praistorija jugoslavenskih zemalja V. Archaelogia Iugoslavica XVIII. 1990 The Early Iron Age in Slovenian Styria... Catalog et monographiae 25. Teržan. 3– 44 1994 – Nekropola kod Doroslova i njen značaj za proučavanje starijeg gvozdenog doba jugoslovenskog Podunavlja. Beograd. B. Simposium Donji Milanovac 1990... 179–188.. Bucarest. Sarajevo. Basarabi-Komplex. 531–559 Vinski-Gasparini. Historical Pictures of Development of Early Iron Age. N. J. Beograd 259–275 1981 – Der Fundort Djepfeld bei Doroslovo – ein Hallstattzeitliches Graberfeld. Tasić. 1996 – Westliches Areal der Basarabi-kultur. Thraco- Dacica XX/l–2. 81–85 Vasic. S. Bucaresti 1999.. Simposium Zlatibor 1976. 1994 Objekti za stanovanje na lokalitetu ranog gvozdenog doba „Asfaltna baza“ kod Zemuna. Zadar Vranić. Simposium Sombor 1993. Beograd 1994. 93-l04 1999 – Die Gava-Kultur in Raum des Eisernen Tores I und II. Beograd 1995. Materijali ADJ XlX (Novi Sad 1979) Beograd 1981. 9–19 1995 – Zur chronologie der Bronze und Eisenfunde von Fundoer Zlotska Pećina. Č. Beograd 1984 Mlađa faza Belegš kulture i njen položaj u razvoju kultura poznog bronzanog doba jugoslovenskog Podunavlja. Ljubljana Todorović. K. Starinar XVII Trajković. Beograd. 1973 Kultura polja sa žarama u sjevernoj Hrvatskoj.

године. Престанком употребе ове врсте керемике започиње стварања новог. е. јужном Банату па и у већем делу западне Румуније. налази са подручја Ђердапа као што су украси из Барача). нарочито у финалној фази. изузетан квалитет израда посуда. из околине Београда – Ритопек. е. Налази који се у литератури помињу јужно од Дунава (Злотска пећина или Атеница код Чачка) могли су да доспеју и као предмети трговине између скитских и палеобалканских племена. када се враћају на север и у српском Подунављу оснивају бројна насеља. када на простору Војводине и непосредно уз Дунав на југу долази до краткотрајног продора скитских племена (налази из околине Вршца. почетак III века пре н. максимално углачана црна површина). . на прелазу II у I милениј пре н. распрострањеног културног комплекса чија је керамика украшавана печатним мотивима. посебно у Срему. после њиховог пораза код Делфа 279. Временски траје. он је био несумњиво пресудан за дубље промене које су довеле најпре до нестанка Босут-Басараби комплекса. од почетка па до средине I миленија. са некрополе код Дорослова. У античким изворима они су забележени као Скордисци. То је територијално јако распрострањена Белегиш II – Гава култура коју прати велики комплекс остава Hа А1–А2 периода и бројне некрополе и налазишта са црноглачаном керамиком која. Стабилизација Келта припада нешто млађем времену. спиралама и „S” мотивима. а знатно чешћи на налазиштима у српском и румунском Подунављу и северозападној Бугарској. Назван је Босут-Басараби комплекс по два добро истражена налазишта: Босут – вишеслојно налазиште у источном Срему и Басараби – велика некропола у Олтенији (Румунија).. који су у Срему и јужно од Дунава у северној Србији основали своју државу. Без обзира што је продор скитских племена кратко трајао. источној Аустрији). затим до краткотрајне појаве сремске групе (коју између осталих налаза илуструје и чурушка остава) и првог таласа продора келтских племена из средње Европе у јужну Панонију и српско Подунавље.22 Balcanica XXXV ИСТОРИЈСКА СЛИКА РАЗВОЈА РАНОГ ГВОЗДЕНОГ ДОБА У СРПСКОМ ПОДУНАВЉУ Резиме Хронолошка граница између бронзаног и старијег гвозденог доба уочљива је на налазиштима у српском Подунављу. доживљава највиши домет (гирланд мотиви. укључујући његову рану фазу (Калакача-Горнеа). Налази ове врсте су ређи на источноалпском простору (у Словенији.

ayant emprunté les régions orientales de la cuvette des Carpates. On notera en particulier l’ensemble funéraire 1-3/378 daté de la première décennie du IIIème siècle av. 124. De fait. la frange septentrionale de l’espace central des Balkans. Le processus d’expansion celtique. C’est donc à cette phase ultime que peuvent certainement être rattachées quelques tombes de la nécropole de Karaburma à Belgrade3 et les tombes celtes de la nécropole birituelle de Pećine. 66.-C. de la Tisa et des promontoires du massif des Carpates. J. 2 Popović 1996.-C. 63.031. en s’avançant le long du Danube. ses principaux axes conduisaient vers le sud. UDC 964-03(497. dès le début du IVème siècle av. atteignit. le territoire central des Balkans n’a livré aucune trouvaille de ce type. C’est à l’époque de la migration celte. De fait.11Kostolac“6387“:738/739]. que cette parure féminine est parvenue dans la partie centrale des Balkans. tombes 22.26(=916) Originnal Ssholarly Work Petar POPOVIĆ – Borislav JOVANOVIĆ Institut archéologique. . vers la fin de ce même siècle. une analyse détaillée des événements historiques liés à l’apparition des Celtes 1 Kruta 2000. Jovanović 1985.1 D’après les données archéologiques. après avoir. Une des trouvailles remarquables en provenant est un bracelet orné de corail qui se range parmi les rares exemplaires issus d’un artisanat exceptionnel par sa qualité artistique. au- delà de ces deux sites localisés à proximité du Danube. plus au Sud. près de Kostolac4. a permis. La nécropole de Pećine. 67. découverte 1981. Belgrade LA SÉPULTURE 1-3/378 DE LA NÉCROPOLE DE PEĆINE PRÈS DE KOSTOLAC Sommaire: La nécropole du site de Pećine près de Kostolac (sur le territoire de la future Viminicium) offre le plus ancien horizon de tombes celtiques dans le Podunavle serbe. grâce à la richesse de son mobilier funéraire. cf. 4 Jovanović 1984. 249pp. les trouvailles celtes les plus méridionales peuvent être considérées comme des témoins de la dernière poussée de ce grand mouvement de migration2.. 3 Todorović 1972. J. englobé progressivement de vastes contrées dans la cuvette des Carpates.

posé à côté des restes d’un squelette de porc (5). étaient déposés l’un à côté de l’autre le long de la paroi orientale de la tombe.9 m.-C. 239.2 cm. Parmi les os calcinés se trouvaient également deux objets en fer: une fibule endommagée (3) et un bracelet orné de corail (4). Transdanubie et Transylvanie.24 Balcanica XXXV dans cette région et. ne présente aucune trace d’incendie et de cendres ce qui suggère qu’il a été déposé ici ultérieurement. Ce dernier. et on les trouve depuis le nord des Alpes jusqu’en Slovaquie. Nemeti 1989. Ses mutilations sont uniquement dues à la pression exercée par la terre et. Le mobilier de cette tombe est complété par deux vases d’une hauteur de 38 cm et 27 cm.5 cm de haut (7-9). une à incinération). deux fois plus petite (10. Fig.sud-est (Pl.25 x 1. d’un diamètre d’environ 40 cm. Parmi les autres objets en métal nous mentionnerons une paire de fibules en bronze. livrée par la tombe G1-3 378 de cette nécropole. se situe à une profondeur de 0. Kruta 1979. 1. d’un petit groupe de tombes celtes (deux à inhumation. en particuliers. Les deux fibules côtelées appartiennent à la grande famille des fibules semblables de l’horizon Duchcov-Münsingen. alors que les autres éléments ornementaux. Une monographie consacrée aux recherches effectuées sur ce site est actuellement en préparation et nous nous intéresserons ici à une trouvaille exceptionnelle. Lors de la conservation de cette parure la couche d’oxyde n’a été retirée que sur la plus grande partie de la rosette. à bord rentrant. enregistrées dans le vaste espace de la Cuvette des Carpates. Par ses caractéristiques ce mobilier funéraire correspond aux sépultures féminines de la fin du IVème et de la première décennie du IIIème siècle av. fig 1).6 et. et une écuelle de forme identique. à une profondeur de 0. . La localisation. Le fond de cette tombe. Les appliques de corail offraient une couleur marron foncé. de leurs rapports avec les populations locales5. et un pseudocanthare de 22. ont été simplement consolidés dans l’état où ils étaient. déposés à même la terre libre. où reposait la totalité de l’inventaire funéraire. à la forte corrosion du métal. déposées dans la partie centrale de la tombe (1-2). 6). à la différence de la fibule. qu’apparaissaient quels traces rosâtres. Ces récipients. propre à l’oxyde de fer. Dans sa partie ouest on a identifié les restes d’un défunt incinéré. 103. d’une longueur de 12. 83. et un couteau à lame de fer légèrement courbe.55 m. Du côté Est se trouvaient une grande écuelle. Toutes deux révèlent une mauvaise cuisson et sont à tel point fragmentées que leur reconstruction n’a pas été possible. a amené le dégagement d’une fosse rectangulaire (de dimensions 1.55 x 1. et ce n’est que dans la partie centrale. 6 Kaenel 1990. surtout. J.35 m) orientée nord-ouest . réalisés au tour. ornée d’une rosette. au- 5 Jovanović 1992. 1. en raison de leur délicatesse et fragilité.

Szabo 1982. 7 Todorović 1972. P.. Il en est de même pour le couteau à lame courbe. 1 delà de la Pannonie du Sud-Est. alors que le pseudocanthare présente certains traits caractéristiques de l’espace balkanique (canthares danubiens8). jusqu’à Karaburma7 et Pećine. La sépulture 1-3/378 de la nécropole de Pećine. et dont la forme est originaire des contrées balkano- pannoniennes de l’époque du premier Age du Fer. cf.. tombe 66. . 25 Fig. Popović – B. qui n’est pas un ustensile celte habituel. Il est donc permis de dire que le rituel funéraire et l’inventaire de la tombe de Pećine. sont caractéristiques des nécropoles celtiques de la cuvette des Carpates. Jovanović. 8 Kruta. tout en dénotant certaines formes locales. Les deux vases en céramique sont de production celte.

de part et d’autre duquel sont disposés. à laquelle succèdent plusieurs petites sections discoïdales (Pl. Ces médaillon se décomposent en une paire de motifs circulaires. de section carrée. le motif central. une paire de fibules côtelées). 3). Cette composition est complétée par des nervures curvilignes s’enroulant autour de ses trois éléments principaux. une autre tombe à incinération. On note deux motifs principaux. ces ornements ont pour l’essentiel gardé toutes leurs caractéristiques. En dépit de légères mutilations. Il est constitué d’éléments en forme de perles/boules: 4 petites au centre (autour du rivet) et trois plus grandes. de part et d’autre. de part et d’autre .7 cm x 5. aux rares exemplaires connus de l’art celtique. pour autant qu’il est possible d’en juger par leur degré de préservation. un grand plateau circulaire. plusieurs sections circulaires plus petites. de façon rigoureusement symétrique. on a trouvé dans une sépulture à incinération. vraisemblablement féminine. Autour de ce cabochon sont répartis 5 éléments couverts de stries arquées. a livré une monture endommagée de bracelet en fer présentant un plateau circulaire dans sa partie centrale et. contenant un riche mobilier (entre autre. une paire d’éléments géminés. A Pećine. relativement massive. prolongés. au nord-ouest de la Roumanie. puis respectivement trois puis un renflement circulaire. Ce bracelet à fermoir (7. d’une extension tripartie. Dans la nécropole de Pişcolt. de chaque côté. L’ensemble de la composition répond à une conception claire et offre une symétrie parfaite: au centre. ou d’une variante en esse. avec la rosette. Un second motif complexe apparaît sur les deux médaillons ovales qui affrontent la rosette flanquée de deux paires d’éléments floraux. mérite une analyse particulière. Bien que très rares les bracelets en fer de cet type ne peuvent être considérés comme des pièces uniques. stylistiques et technologiques. a servi de support pour la fixation d’appliques de corail en forme de timbale. munie de rivets. par ses caractéristiques typologiques. par chance bien conservé. occupe un champ circulaire inférieur divisé par un esse (ou yin-yang) en deux zones hachurées. en forme de triscèle. constituant. un bracelet en fer de 6. Cette monture en fer. répartis selon les deux formes de sections – circulaire et ovale. Ce bracelet est d’une facture d’ensemble exceptionnellement soignée conçue autour d’un ornement principal.26 Balcanica XXXV Le bracelet en fer orné de corail.8 cm de diamètre. à côtes transversales.6 cm) se compose d’une monture scindée en sections discoïdales ou ovales obtenues par martelage d’une tige de fer. Chacune de ces surfaces porte en son centre des rivets qui servaient à fixer des appliques incrustées. présentent des motifs floraux identiques ou semblables. Au centre se trouve un cabochon hémisphérique avec motif floral. alors qu’un motif. constitué du cabochon à rosette. un médaillon oval. Sa partie centrale est constituée par un plateau circulaire. plus grand. Cet objet appartient en effet. Les 11 autres sections discoïdales.

27 duquel se succèdent. était porteur d’une signification spéciale. était apprécié en raison de ses qualités apotropaïques et propriétés médicinales. 1.9 Sur le plan morphologique. Il est bien connu que l’ambre. Ce bracelet présente au centre un plateau circulaire avec extensions symétriques munies de rivets: deux sections circulaires géminées prolongées par un plateau ovale. compte tenu de la présence des pièces de corail fixées sur notre bracelet. ou bien si ce métal. munies de rivets. la finition minutieuse autorisée par le bronze était inconcevable en cas d’utilisation du fer.7. Sur tous ces exemplaires les éléments décoratifs sont mutilés. 1. L’utilisation du fer pour toutes les montures de bracelets ici mentionnées est particulièrement intéressante et amène à se demander si la production de ces objet est simplement le fait de forgerons exceptionnellement habiles. Le fer.2 11 Palavestra 1993. En bref. la production de telles parures recourait principalement à l’utilisation du bronze. et de la fragilité même des matériaux employés. exigeant un procédé plus complexe. le bracelet de Pećine trouve ses plus fortes analogies dans une parure du même type provenant de la tombe 71 de la grande nécropole de Pişcolt. une section ovale et plusieurs sections circulaires ou ovales. Il semble permis à présent. M. de par sa dureté même. De fait. fig. la liste des parures présentant un tel type de décoration fait avant tout état de fibules du type Münsingen et beaucoup plus rarement de bracelets. en plus de sa beauté et de grandes facilités de taille. La sépulture 1-3/378 de la nécropole de Pećine.11 Il en était de même pour le corail. 10.10 Ici aussi l’ensemble de la composition est subordonnée à la rosette centrale avec ses sections latérales symétriquement disposées. Ce processus de dégradation est encore plus prononcé dans le cas de réalisations combinant l’ambre ou le corail avec le fer. M. on peut se demander quelle type de décoration avaient reçu ces montures de bracelets en fer. Sur l’espace celte. compte tenu du procédé technologique plus simple et mieux approprié. 10 Nemeti. Toutefois. 9pp. offrait des possibilités d’ornementation nettement plus limitée. Popović – B. Dans les deux cas les objets réalisés avec ces matériaux précieux reflétaient le prestige et l’importance sociale de leurs possesseurs. . 9 Nemeti 1989. 1992. Jovanović. Fig.. Seul un petit nombre de ces objets nous sont parvenus intacts en raison de mutilations physiques et chimiques. symétriquement. détruits ou perdus. P. 75. 71. du moins théoriquement. 74. d’envisager une finition recourant à utilisation de l’ambre ou de corail. Sur ces fibules l’ambre ou le corail ornait l’extrémité – ou pied – où un plateau recevait un cabochon soigneusement taillé dans le matériau organique..

un mode de réalisation semblable. 85. 13 Zachar 1987. étaient ultérieurement montées dans les ateliers mêmes produisant les parures de bronze ou de fer. voire impossible.28 Balcanica XXXV La taille du corail et de l’ambre relevait d’un artisanat spécifique.13 En l’occurrence. Si à l’origine la confection de tels ornements semble devoir être recherchée plus à l’ouest. Un détail caractéristique de ces agrafes est constitué par les rosettes ornant leur pied. et en particulier les éléments circulaires. en dépit de certaines variantes. apparaissant sur les fibules peuvent s’expliquer par l’établissement de communications intensives à l’époque de l’expansion progressive des Celtes et par l’expression d’un besoin ayant fait que cette «mode» d’objets prestigieux a touché jusqu’aux enclaves celtes les plus éloignées. ou à la première moitié du IIIème siècle. Les trois autres montures de bracelets. 21. et après le déplacement des Celtes en direction de la Cuvette des Carpates. Toutefois. originaire de Méditerranée. est avant tout liée aux objets luxueux provenant des tombes des «princes celtes». Pişcolt). tandis que la présence de tels bracelets à Pećine pourrait trouver une explication plus simple: toutes ces tombes semblent en effet correspondre chronologiquement au début. et de la qualité artistique des réalisations. d’établir quel matériau a été employé pour leur décoration. plus ou moins uniforme.12 Les tombes de l’horizon Duchcov-Münsingen illustrent parfaitement la large diffusion de ces objets qui peuvent être mis directement en relation avec les principaux axes de l’expansion celtique. fruits d’un artisanat spécialisé. 86. à la suite de modifications survenues au sein de la structure sociale à l’époque Hallstatt tardive – La Tène ancien. 19. 20. c’est- 12 Champion 1985. S’il est pour l’instant difficile. L’apparition au nord des Alpes du corail. Un telle supposition est notamment suggérée par les trouvailles de la nécropole de Piscolt. il est fort possible que les pièces de corail. Les mécanismes de la propagation de ce type d’ornement. pour l’essentiel. s’avèrent être de réalisation approximativement identique. 143pp. Le bracelet de Pećine porte dans sa partie centrale une rosette dont l’aspect. . du côté de la Slovaquie ou de la Bohème. l’emploi du corail se limite. il est néanmoins largement permis de supposer qu’elles présentaient des motifs semblables. fig. 88. particulièrement apprécié en raison du caractère précieux et délicat de ces matériaux mêmes. tant en ce qui concerne leur aspect artistique que la technologie employée. réalisés en corail. présentent de nombreuses analogies avec les fibules du type Münsingen ornées d’un cabochon de corail. à la décoration des fibules du type Münsingen. mutilées ou fragmentées (Pećine. la réalisation de bracelets ainsi ornés peut également être attribuée à des ateliers situés dans les parties nord-est de la Cuvette des Carpates. et présentant.

135pp. simultanément. et les associations libres proches de l’anthropomorphisme. Popović – B. peut-être par respect envers son caractère précieux. on a toutefois veillé. tandis que les médaillons ovales appartiennent à une catégorie plus ambiguë. La forme ovale du médaillon et la disposition de ces motifs donnent en effet. à l’aide de leurs armes et parures éclatantes. 29 à-dire à l’époque de l’avance des Celtes en direction du centre des Balkans. exposés aux flammes du bûcher funéraire avant d’être déposés dans la tombe.. P. à première vue. en tant que parure personnelle de la défunte..14 Nous nous trouvons ici sur un terrain mouvant évoluant entre le motif floral. Il va sans dire toute l’importance du fait que ce bracelet n’ait pas connu le sort des autres objets. 14 Megaw 1989. un des meilleurs arguments suggérant que nous avons ici affaire à un exemple de l’imagination et du symbolisme si difficilement perceptible et si caractéristique des Celtes. S’il a lui aussi. toutefois cet anthropomorphisme s’estompe de plus en plus lors de l’analyse de chaque détail. Ceci constitue. Jovanović. On y relève une prédominance des motifs floraux en forme de triscèle. pour quelque raison. comme si les guerriers celtes et leurs familles avaient voulu éblouir et impressionner leurs voisins plus pauvres. à ce qu’il reste non endommagé. ou végétal. La sépulture 1-3/378 de la nécropole de Pećine. présentant peut-être des détails caractéristiques du style «Cheshire cat». On note d’ailleurs avec intérêt la fréquente présence d’un riche mobilier dans les tombes de la frange orientale du bassin des Carpates. été déposé parmi les os calcinés. Par sa facture stylistique et son contenu symbolique le bracelet de la tombe Gr 1-3 378 est un des rares exemples de l’art de La Tène provenant de cette partie du Podunavlje. l’impression d’un masque. .

2:3 . 1.30 Balcanica XXXV Pl. Éch.

Jovanović... P. Éch. 31 Pl. La sépulture 1-3/378 de la nécropole de Pećine. Popović – B. 1:5 8 9 7 . 2.

3.32 Balcanica XXXV Pl. 1:1 4a 4b 4d 4c . Éch.

Kaenel. M. Palavestra.. 59-112. jud. & V. V. Kruta (eds. 63-93. Histoire et dictionnaires. Thraco Dacica X. 2000 Les Celtes.s. Un exemple d’influence hellénistique sur les Celtes Orientaux. 1-2. Kruta. V. Champion.. Jovanović. Études celtiques XIX. Settlement and Society: aspects of West European prehistory in the first millennium B. . Nemeti. Beograd. 83- 94. 1992.Skordisci i starosedeoci u Podunavlju. Beograd. 1982. I. Szabo. 1-2. Les mouvements celtiques du Ve au Ier siècle avant notre ère. Robert Laffont. C. G. 133-159. in P. Megaw R. XXXVI. 1989 Necropola Latène de la Pişcolt. in T. 1989 Celtic Art. B. V. 13-18. Thames and Hudson. jud. Jovanović. 51-67. 81-115. Megaw (eds). 33 BIBLIOGRAPHIE Champion. Scordisci and the Native Population in the Middle Danube Region . Tasić (ed. 1985 Production and exchange in Early Iron Age central Europe.). Starinar n. S. 1990 Recherches sur la période de La Tène en Suisse occidentale. 1992 Celtic Settlement of the Balkans . Paris. Paris. S. 1982 Canthares Danubiens du IIIe siècle avant notre ère . 19-33.). A.Dolazak Kelta na Balkan. 1979 Duchcov-Münsingen: nature et diffusion d’une phase laténienne. Satu Mare.. Thraco Dacica XIII. II. Lausanne. V. Popović – B. Satu Mare.. 75-114 1992 Necropola Latène de la Pişcolt. Études celtiques XXI. La sépulture 1-3/378 de la nécropole de Pećine.-M. J. Leicester University Press. in N. Kruta. 1985 Nekropola na Pećinama i starije gvozdeno doba Podunavlja.C. 1984 Les sépultures de la nécropole celtique de Pećine près de Kostolac (Serbie du nord). III. 1993 Praistorijski ćilibar na Centralnom i Zapadnom Balkanu. Duval. P.

Према бројним аналогијама налази из овог гроба датују се у прве деценије III века пре н. .34 Balcanica XXXV Popović. P. Tatran. Todorović. J. 105-125. поред остатака спаљеног покојника. 1987 Keltské umenie na Slovensku. налазили три фибуле. Представља један од ређих примера занатске вештине и маштовитог уметничког израза каратеристичног за Келте. 1996 Early La Tène Between Pannonia and the Balkans. 1972 Praistorijska Karaburma I. L. Zachar. ГРОБ 1-3/ 378 СА НЕКРОПОЛЕ ПЕЋИНЕ КОД КОСТОЛЦА Ре зиме Приликом археолошких исзтаживања на локалитету Пећине (тери- торије будућег Виминацијума) 1981. У време келтске миграције овај део луксузног женског накита је преко источних делова карпатског басена доспео до централног Балкана. XLVII.s. Beograd. мањи нож и пет керамичких посуда. Посебна пажња посвећена је анализи наруквице израђене од гвожђа и украшене коралима. е. откривена је латенска некропола која припада најстаријем хоризонту келтских гробова у овом делу српског Подунавља. Starinar n. Овом приликом приказана је гробна целина 1-3/378 у којој су се. наруквица.

која је у оквиру сво- је велике студије о средњобалканским племенима у предримско доба 1 Strabo. односно на територији где је идентификована моћна група старијег гвозденог доба. којима су писци поклонили више пажње. до средине 5. После овога датума више се не помињу у из- ворима. Стога је логично закључити да њихове звездане часове треба датовати пре IV. чешће. где се они не одликују ни снагом ни величином. Врхунац моћи ове групе датује се од средине 7. Тек у последње време више пажње им је поклонила познати историчар Фанула Папазоглу. УДК 904-03“6383“Glasinac:316. Једва да се помињу на тридесетак места у вези са збивањима у којима су учествовали или. оружја. ових хронолошких и хоролошких паралела. Аутаријати. југозападној Србији и северној Црној Го- ри. е. Историјска збивања у којима се помињу датују у другу половину IV века пре н. названа гласиначка. у вези са зби- вањима у којима су важнију улогу играли њихови суседи.1 релативно су мало познати у ан- тичким писаним изворима. говорили су такође у контексту других догађаја у вези са којима се помињу Аутаријати. како их је ока- рактерисао грчки географ Страбон. Модерни историчари се нису освртали много на њих. е. 11. . по висоравни Гласинац. века пре н. има доста размимоилажења у мишље- њима о томе где су Аутаријати живели и када су доживели врхунац моћи о којој говори Страбон. 5.. на основу насеља и гробова и великог броја покретних налаза.347 Оригинални научни рад Растко ВАСИЋ Археолошки институт. века пре н. Београд БЕЛЕШКЕ О ГЛАСИНЦУ – АУТАРИЈАТИ Апстракт: Грчки географ Страбон наводи да су Аутаријати једном би- ли највеће и најјаче илирско племе. накита. Према археолозима и модерним историчарима Аутаријати су живели у југоисточној Босни.е. VII. На основу тога. аутор претпо- ставља да би се гласиначка група могла повезати са Аутаријатима. источно од Сарајева. бронзаног увезеног посуђа итд. керамике. највеће и најмоћније илирско племе.

због недостатка по- датака. 3 Strabo. што је опште прихваћено. VII. Пошто се сматра да је племе Ардијеја живело на Јужном приморју.-Arist. Стога би ти слани извори морали бити лоцирани источније од ушћа Неретве па би се и територија Аута- ријата.VII.6 На исто- ку. 138. 5. сви одговори нису дати. пре свега око реке Таре и планине Таре.7 Сигурно датована збивања у којима они играју одређену улогу везана су искључиво за другу половину IV века пре н. mir. 106–107 .36 Balcanica XXXV детаљно анализирала све релевантне податке о њима и покушала да отклони недоумице које се појављују у погледу њихове територије и историјског развоја2. и Аутаријати и Ардијеји. и још више на основу археоло- шког материјала и његовог поређења са историјским изворима. завладао и другим Трачанима и Илирима. Касније су били покорени од Скордиска. 5. по њој. 91 6 Ibid. који су покорили Скордиске.3 Аутаријати беху једно време највећи и најмоћ- нији илирски народ који је.11: App. због чега им је со била тако важна. 3. и даље се не могу прихватити са пуном сигурношћу. покоривши Трибале. Поставља се питање када је било то време када су Аутаријати били најмоћније и најјаче илирско племе? За хронолошки најстарији помен Аутаријата сматра се њихов су- коб са Ардијејима око сланих извора о коме говоре Псеудоаристотел. 87–129. 7 Ibid. 4 Ps. 5 Papazoglu 1978. Из тих разлога. De ausc. живели далеко од мора. Страбон и Апијан4. Према Страбону. желели бисмо да се укратко поново осврнемо на оно сто се може рећи о овом племену на основу историјских извора. пружала источније. е. 545–550 (A1–26). они су их користили наизменично али би заратили једни на друге чим би једна страна прекршила договор. а онда од Римљана. Како су оба народа живела далеко од мора и слани извори им били веома важни.5 Она прет- поставља да су Ардијеји првобитно живели дубље у унутрашњости копна и касније тек избили на море. 2 Papazoglu 1978. Str. 126–128. према Фанули Папазоглу.. Многи од њених закључака. 11. Ill. њихово име. њихова територија се ширила долином Западне Мораве. Фанула Папазоглу је с правом приме- тила да се изричито каже да су оба племена.. негде су остали знаци питања. ове слане изворе су модерни историчари лоцирали изнад ушћа Неретве у близини Коњица у Херцеговини. од којих потиче.

комбинујући и мешајући догађаје и народе из различитих времена. али га Лангар. XX. Anab. Р. Iust. 122–124. Орбел је идентификован са планином Беласицом у Македонији.4. доносећи болести. 1. каже да су Аутаријати због намере да опљачкају Аполонов храм у Делфима доживели велике не- среће. Правац повратка Александрове експедиције није могуће тачно утврдити. О наје- зди жаба говоре Агатархид. I. из експедиције против Трибала. према Ариану8. . на једном месту. 1–5. XV. па тако ни територију Аута- ријата али је свакако могуће да су тада живели на Морави или негде у близини те реке. 11 Polyaen. 14 Papazoglu 1978. 110–115 10 Diod. који је био у његовој пратњи. 2. Ill. Papazoglu 1978. тако да су побегли и населили се двадесет три дана одатле у мочварним и ненастањеним пределима Гета. а о сеоби Аутаријата у Македонију Диодор и Јустин.000 Аутаријата. Александар Македонски на поврат- ку са Дунава. Он му каже да су од свих тамошњих народа Аутарија- ти најнератоборнији и да ће он сам са својим људима упасти у њихову земљу и смирити их. који су били најамници у Лизимаховој војсци. одлучи да убрза своје кре- тање и избегне их. 113. Како за њих раније није чуо. 5. како историчари износе.13 наиме. према Диодору. велика и несносна најезда жаба и мишева на њихо- ву земљу приморала је Аутаријате да напусте своја огњишта. што се и догоди. краљ Агријана.000 аутаријатских најамника сам Лизимах побио после битке код Лампсака. умири. Хераклид и Јустин. Заједно с Келтима званим Кимбри напали су храм али је већина страдала од киша. уочи битке код Ипса. односно у близину Лизимахове територије.12 Апијан.14 Кимбри се јављају много 8 Arr.9 Године 302/1. IV. 1. Cf. Важно је такође истаћи да они у то време не предста- вљају никакву нарочиту војну силу. 13 App. Белешке о Гласинцу – Аутаријати 37 Године 335. пребегне Антигону. Године 310. 12 Papazoglu 1978. бојећи се побуне јер су изгубили пратњу и опрему. Питање како су ови Аутаријати стигли у Лизимахову војску. док је оне који су успели да се врате кући напало мноштво жаба. 19. XX. муња и непогода пре него сто су извели своју наме- ру. 116–120. 3. док Полијен11 наводи да је 5. Тако се на границама Македоније појављује 20.10 две хиљаде Аутаријата. у бојазни да не зарате на њега. 9 Diod.12. Читав овај текст. Васић. насељава на планини Орбелу. проблематичан је.1. које краљ Ка- сандар. Фанула Папазоглу објашњава миграцијом дела Аутаријата у земљу Гета. сазна да га Аутаријати желе да нападну.

cf. Своју претпоставку је засновао на налазима сличних бронзаних наруквица. што би се могло повезати са јачањем Аутаријата. 126–136. најезда жаба и миграција Аутарија- та одиграла се пре било какве келтске експедиције на југ. 18 Čović 1967. поку- шао да објасни њихову појаву у долини Велике Мораве као знак сеобе Аутаријата на исток после победе над Трибалима. сиромашније украшених.15 Та претпоставка изгледа нам мало вероватна већ због краткоће времена које је у питању. 784–787. У дискусију о Аутаријатима умешали су се и археолози који су на основу археолошког материјала покушали да реше нека питања из аутаријатске историје. 19 Васић 1972.. 115–116. Аутаријати су ратовали са Келтима. Ипак. али је у крајној линији могуће да се не- што покорених Аутаријата придружило Келтима у њиховом походу на Делфе 279. држећи се утврђених историјских оквира. Како на основу ових података историја Аутаријата током друге половине IV века не изгледа нарочито бриљантна а после IV века се више не помињу. е. који су их покорили. логично је претпоставити да су звездани час свог по- литичког и војног развоја доживели пре тога. Тако је Милутин Гарашанин. исти 1992. Једино што је могуће јесте да је један број Аутаријата пред навалом жаба кренуо и на исток до ушћа Дунава и тамо касније ступио у Лизимахову војску. Аутаријате је са Гласинцем повезао први још крајем XIX века Ћиро Трухелка. да јачање Аутари- јата датују у две деценије после Александрове војне на Трибале. 17 Гарашанин 1949. 393–399. . датованих у VII век пре н. Benac 1987. неки историчари склони су. 119–133 .19 Коначно и Фанула Папазоглу у поменутој студији о пале- обалканским племенима изнела је претпоставку да би се Аутаријати могли повезати са гласиначком културном групом. чији су центри би- ли у источној Босни око висоравни Гласинац и у западној Србији око 15 Ibid. 103–122. покушао такође да објасни продором Аутаријата на исток и њиховим потискивањем Трибала. С друге стране. у источној Босни и западној Србији. године.17 говорећи о вели- ким украшеним појасевима од сребрног лима типа Мраморац. 103. 16 Truhelka 1893..16 док је касније више археолога такође заступало ову идеју. Боривој Човић18 је с друге стране неке паралеле у оружју и накиту између Гласинца и некропола Басараби и Балта Верде на ру- мунској страни Ђердапа. у гласиначкој култур- ној групи.38 Balcanica XXXV касније и не могу се везати за Аутаријате. док смо и ми указали на ширење карактеристичног гласинач- ког материјала на исток и запад.

Распрострањење гласиначких једнопетљастих фибула са издуженом троугластом или трапезоидном ногом Ужица. по којима је племе добило име. раширене махом у источ- ној Босни и западној Србији. Р. са Аутаријатима има извесног основа. . чија су истраживања почела 20 Papazoglu 1978. На висоравни Гласинац. откривено је више хиљада гробних хумки и стотинак гради- на – утврђених насеља на брежуљцима.20 Повезивање гласиначке културне групе. источно од Сарајева. Белешке о Гласинцу – Аутаријати 39 Сл. Васић. 1. као и око саме ви- соравни. 106–109. односно у непосредној близини реке Таре и планине Таре.

Велики број скелетних гробова са доста оружја и накита јавља се на више места на висоравни и око ње док су богати „кнежевски“ гробови са мачевима и кнемидама. 67–165. То је време када се формира гласиначка група у правом смислу те речи. Тек се негде почетком гвозденог доба. док се јавља више гробова који се могу означити као кнежевски на читавом простору. Брезју.26 21 Čović 1987. T.40 Balcanica XXXV 1880.24 То је нарочито видљиво у бронзано доба када се на Гласинцу јавља више мањих скромних заједница које су само делимично показивале слич- ности међу собом и више биле усмерене ка суседним областима. јужно од висоравни. XXIV. 575–643. Највећи број гробова се датује у то време. коњској опреми.22 Значајну студију о хроноло- гији старијег гвозденог доба на Гласинцу дала је нешто касније Нора Лучентини. . са изузетним прилозима: коринт- ским шлемом. накитом и главарским инсигнијама. 1957. 22 Benac – Čović 1956. керамиком и бронзаним посуђем. као и оружјем. познати са- мо са једног локалитета – Илијака. 23 Lucentini 1981.21 Хронолошку поделу овог обимног материјала у пет фаза извршили су Алојз Бенац и Боривој Човић педесетих година XX века. XXX–XXXII. 25 Benac – Čović 1957. импортованим из Италије и Грчке. XXVI–XXVIII. XV–XX. крајем VIII и у VII веку.23 Каснија истраживања су показала да Гласинац не представља је- динствени организам који је функционисао равномерно и правилно него су се на овом широком простору од више десетина километара поједини делови у различитим временима различито развијали. који су дефи- нитивно утврдили да је живот на овом простору трајао непрекидно од краја енеолита до млађег гвозденог доба. 143–149. запажа поја- чан интензитет културног развоја и прилив становништва на читавом гласиначком простору. које носи слуга сахрањен у истој хумци. накиту.25 Крај VII и прва половина VI века представља на неки начин вр- хунац културног и политичког развоја гласиначке висоравни. T. Čović 1979. спаљен у великој хумци. накитом. 26 Benac – Čović 1957. са богатим прило- зима у оружју. 7–36. 143–149. XXIII. Čović 1979. године и трајала са различитим интензитетом до краја XX века. Осову. XXXX–XXXXI. док је најмлађе датован међу њима кнез у Араревој громили. керамици и бронзаном посуђу. Читлуцима. грчком и домаћем. пречника преко 20 м. 24 Васић 2002. Нађени су у Талинама.

139. Белешке о Гласинцу – Аутаријати 41 Сл. континуитет културног развоја на Гласинцу не може се више пратити на целом простору. међу њима један гроб из друге половине V века са бронзаним посуђем и импортованом кера- миком. Распрострањење накита типа Мраморац Од краја VI века. међутим.27 Интензитет живота се запажа једино на самој висоравни око Арареве громиле и Читлука. где се већи број гробова датује у V век. 26–29. . Васић. 28 Fiala 1893. Р.28 У току IV века појачана активност се примећује опет јужно 27 Vasić 2002. 2.

велики број ћилибарских перли увезених из Италије. датује у средину или почетак друге половине VI века. затим Кривој Реци код Чајетине.30 Гласиначкој групи припадају са сигурношћу још неки налази у се- вероисточној Херцеговини и северној Црној Гори. око Прибоја и Ужица. богатства југа и плодности севе- ра. док је број гробова знатно мањи у VI и V веку. 31 Čović 1967.29 При томе налази из некропола у долини По- блаћнице. откривено је више некропола под хумкама које по начину сахрањивања и гробним прило- зима у потпуности одговарају онима на Гласинцу и несумњиво припа- дају гласиначкој групи. Трагови живота после тога нису констатовани на овим налазиштима. откривена испод средњовековне цркве. . Једина кнежевска хумка је откривена у Пилатови- ћима. На основу тога могло би се рећи да крајем VI века настаје прекид развоја на читавом Гласинцу. 68–100.42 Balcanica XXXV од висоравни и делимично источно али не и на самој висоравни. који су мамили оснажене и амбициозне гласиначке поглавице. делом због занимљиви- јих и изгледнијих збивања у суседству. чији је један део тек недавно нађен33 – и други материјал.е. од којих је најзначај- нија некропола у Готовуши код Пљеваља. датум не може одредити са сигурношћу. 213–223. да би се у IV веку опет повећао. оближњој Сред- њој Добрињи. У југозападној Србији.31 као највероватније и вели- ка кнежевска хумка у Новом Пазару. керамиком и бронзаним посуда- ма. е. 67–132 33 Palavestra 2003. делом због пренасељености. док се за гроб кнеза са египатским скарабејем. Марковић 1966. датују се махом у VII и почетак VI века (ту је нађен и један ратнички гроб са бронзаним кнемидама). 45–62. Све то говори да су пуни културни развој ове некрополе доживеле у другој половини VI и почетком V ве- ка пре н. 215–229. где се гроб кнегиње са накитом.32 Богати прилози су садржали много накита од сребра и злата. више грчких бронзаних посуда и керамике. да долази до поновног кретања и расељавања на различите стране. вероватно увезеним из Италије. Popović 1969. 30 Vasić 1997. Ражани код Косјерића и Вранама код Ариља највећи број налаза потиче из VI и прве полови- не V века пре н. но такође осам типичних гласиначких бронзаних фи- 29 Zotović 1985. односно нешто касније него на Гласинцу. близу Прибоја. 35–40. У широј околини Ужица један број гробова из Пилатовића код Пожеге припада VII веку док на осталим некрополама.. од којих су многе фигурално обрађене – међу њима троугаона плочица са представом борбе грчког хоплита са североиталским ратником. 32 Mano-Zisi – Lj.

. у долини 34 Vasić 1999. 722. на- ђени махом у долини Велике Мораве означавају продор Аутаријата на исток јер су сличне бронзане наруквице у великом броју нађене на Гласинцу и Западној Србији. Црној Гори. због чега се сви они приписују гласиначком културном комплексу и најбоље од- сликавају сферу утицаја и ширење моћи гласиначке групе. Срему. 95 Nr. Пећке Бање и Љубожде. односно културне групе. једнопетља- стих лучних фибула са издуженом троугаоном или трапезастом ногом. који је једно време био у моди. чији су главни мајстори врло могуће били Грци или Македон- ци. наруквица и наушница од сребрног и златног издуженог лима.38 Стога је највероватније тре- ће решење. Централној Србији. 43–46. 97 Nr. 62. Р. од којих су неки веома карактеристични и препознатљиви.35 Распрости- рање једног од најтипичнијих елемената гласиначке групе. неких облика локалних и оригиналних. 38 Срејовић 1981. На Гласинцу су постале популарне бронзане наруквице. што указује на по- стојање златарских радионица при „дворовима“ неких аутаријатских главара. Иако између гласиначке групе и групе Мати у северној Албанији постоје сличности. 88–98. Белешке о Гласинцу – Аутаријати 43 була. један је од најбољих примера у том смислу. уочљиве су значајне разлике због којих се две појаве не могу посматрати заједно. показују мно- ги налази. 37 Garašanin 1949. Скрећемо овде пажњу да термин културни комплекс Гласинац – Мати. Косову и северној Албанији. 93 Nr. 39 Vasić 1988. 780.37 Међутим с правом су изражене сумње да су скромно украшене бронзане наруквице могле да инспиришу ства- рање монументалних сребрних појасева. 44 Nr. не одговара стварном стању истражуивања. заједно са мноштвом другог накита од злата и сребра. Милутин Гарашанин је претпоставио пре више година да велики. 36 Vasić 1999. Једини златни појас типа Мраморац нађен је у кнежевској хумци у Новом Пазару. који се затим раширио по целој аутаријатској територији и био израђиван у локал- ним радионицама према могућностима мајстора и захтевима клијенте- ле. на основу којих би се овај кнез могао повезати са гласиначком групом. 807. Васић.781. Херцеговини. loc. 270–273. како сведоче налази из Новог Пазара. 35 Čović 1987.36 Други карактеристичан пример су већ поменути мраморачки појасеви. 575–643. cit. богато украшени мраморачки појасеви од сребрног лима. у Босни. које датују од прве половине VI до прве половине V века и јављају се у неколико варијаната.39 У тим радионицама је створен тип мраморачког накита – појасе- ва.34 Сличности са гласиначким облицима материјалне културе.

карактеру насеља. састављена од домаћег становништва и придошлих група са централном влашћу. Врху- нац њиховог успона. на читавој гласинач- кој територији. у време доласка Римља- 40 Djuknić – Jovanović 1965. Ово ширење на различите стране значило је истовремено и не- станак централне власти. е. Неке од ових гру- па се и даље називају Аутаријати. У сваком случају може се рећи да је шире- ње гласиначких елемената на исток довело и до појаве ових појасева у Моравској долини. Поједине оснажене поглавице воде сваки своје ратове и освајају нове територије на југозападу. Идућа етапа. бронзаном посуђу. гласинач- ка културна група је потпуно детермисана група која би се на основу више елемената могла идентификовати са племеном Аутаријата. чије се име јавља касније. 109. може се ставити у другу половину VI века. од друге половине VII до друге половине VI ве- ка. њиховим главним ривалима на истоку. јасно утврђеним етапама развоја. одиграо на основу тога крајем VI или почетком V века пре н. док неке остају на гласиначкој висоравни.40 ко- ји такође обилују мноштвом прилога у керамици. одно- сно да је атеничка кнегиња вероватно приступила гласиначком савезу племена.41 Десидијати. кнежевски гробови у Атеници код Чачка. На Гласинцу и његовој околини формира се током VII века једна снажна заједница. Идућа етапа. Тако. погребном ритуа- лу. 1–25. не би се на основу погребног риту- ала и карактера прилога могли приписати гласиначкој групи. означава време експанзије Аутаријата и покоравање суседа милом или силом. означава даље јачање ове групе стицајем повољних околности. оружју и накиту од сребра и злата. 41 Papazoglu 1978. па би сукоб Аутаријата са Триба- лима. од друге половине VI до средине V века. Вероватно је нека врста номинал- не централне власти постојала и даље али се уместо једног кнеза сада јавља више локалних главара. као пример.44 Balcanica XXXV Мораве сребрни појасеви. оличеној у једној моћној кнежевској по- родици. североистоку. богатих и моћних. друге узимају мање позната локална имена. али неке паралеле у накиту и бронзаном посуђу говоре да су постојале пријатељ- ске везе између кнегиње у Новом Пазару и кнегиње у Атеници. По свом распрострањењу. југоистоку. питање је на које ће дати одговор нова истраживања. Да ли су њихови власници били Аутаријати досељени у ове крајеве или локални главари. ње- но ширење на суседне области и стварање једног савеза племенских група које су могле да имају исто име. . покретном материјалу. на основу података о гласиначкој групи.

онда су то свакако гласиначка култур- на група и илирско племе Аутаријати. На централном балканском подручју. па и групе имиграната који продиру долинама Вардара и Мораве све више на север. Васић. На читавом простору се примећује све више хеленизација материјалне културе. све чешће од сребра. јасно говори Арианов податак да су се они спремали 335. да су Аутаријати били ту негде у то време. И поред великог броја аргумента који говоре у прилог идентифи- кацији Аутаријата са гласиначком групом. велики племенски савез се распада на више мањих група. највероватније негде у близи- ни Моравске долине. Негде од половине V века ситуација се мења и у погледу мате- ријалне културе. Једино се гласиначка група на западу јасно издваја као одређена културна целина у свим својим развојним фаза- . експлоатацију домаћих рудника под руководством страних стручњака. и први подаци о њима у писаним изворима су истовремено последњи помен овог некада моћног племена. питање треба посматрати и из другог угла. Јер. Р. мање или више прихватљива. Они су морали бити знатно источније. нема више налаза који би говорили о ја- сном континуитету гласиначке културне групе. што индицира. односно ис- точно од Ужица и Прибоја. како је речено. Све то не мора да значи да у некој ближој или даљој будућности нова ископавања неке мање некрополе из IV века или откриће неких непознатих налаза у музејским депоима неће утврдити постојање гла- синачке традиције на појединим комадима керамике. могли су првобитно бити једно од аутаријатских племена Током друге половине V и прве половине IV века Аутаријати губе своју сна- гу и моћ. Материјал је измешан и недовољно издиференциран. она ипак остаје само прет- поставка. накита или оруж- ја. ретко се може говорити у то време о одређени неким групама. са јасно издвојеним етапама развоја и карактеристичним облицима материјала за сваку хронолошку етапу. како керамике тако и накита. регионалне групе су још увек слабо уочљиве. Наиме. Идентификације ове врсте су увек несигурне. део некадашњег великог саве- за. године да нападну Александра који се враћао са Дунава. сигурно није обитавала гласиначку висораван или околину Прибо- ја. Грчке односно македонске утицаје и производе шире трговци и занатлије. Та група Аутаријата. Ипак. Нова истраживања све више откривају грчку керамику док доминирају македонске форме фибула и наруквица. ако се на централном Балкану уопште нека ар- хеолошки утврђена група може да идентификује са неким у античким изворима поменутим племеном. Међутим. Белешке о Гласинцу – Аутаријати 45 на. и по- ред релативно јасно утврђене хронологије гвозденог доба на централ- ном Балкану .

не може да говори са сигурношћу. Sarajevo. B. е. 1979 Кнежевски гробови гласиначког подручја. БИБЛИОГРАФИЈА Benac. на основу археолошког материјала (вид. САНУ. Дарданаца па и Пеонаца. е. односно гласиначку групу довести у везу са Аутаријатима. Centar za balkanolo- ška ispitivanja 3. може да повеже са Трибалима. Zemaljski muzej Sarajevo. 1967 O izvorima za istoriju Autarijata. века пре н. 42 Доста је основана претпоставка да се група Злот-Софрониево у источној Србији и северозападној Бугарској. Београд. Tuzla. док у осталим деловима и поред бројних налаза сигурно издвајање група. .46 Balcanica XXXV ма. [у] Praistorija jugoslavenskih zemalja V. 143–149.. Дотле треба бити стрпљив и прихватити оно што је тренутно вероватно. за сада није у потпуности могуће.42 Будућа истраживања ће свака- ко расветлити ове недоумице. који су сигурно трибалски. да поменемо само главне етничке групе. 660–667). или боље речено у овом тренутку не постоје толико јасно издиференциране групе као што је гласиначка које би се могле идентификовати са овим племенима. Због тога се о материјалној култури Трибала. Čović. али њен даљи континуитет и веза са богатим налазима из околине Враце из 4. 1967a Nalazi iz tumula u Gotovuši (Plevlja) – 1906. и 6. Članci i građa za kulturnu istoriju Istočne Bosne 7. Želje- zno doba. [у] Praistori- ja jugoslavenskih zemalja V... Sarajevo. A. Сахрањивање код Илира. 1987 Glasinačka kultura. Čović. Godišnjak. Željezno doba. 1987 O etničkim zajednicama starijeg željeznog doba u Jugoslaviji. Sarajevo 737–804. није још потпуно утврђена. 103–122. због мало познатих гробних целина. B.. Васић 1987. 575–643. 35–40. 1956 Glasinac 1. Zemaljski muzej Sarajevo. Benac. датована у 7. A. 1957 Glasinac 2.. век пре н.

1988 Ein neuer späthallstattzeitlicher Silbergürtel vom Typ Mramorac.. Narodni muzej Beograd. Glasnik zemaljskog muzeja V. 1965 Illyrian Princely Mounds in Atenica. The Illyrian-Greek Find. Д. Hakkert. Đ. 1978 The Central Balkan Tribes in the pre-Roman times. Wien. 1893 Pobliže odredjivanje prehistoričkih nahodjaja u Bosni i Hercegovini iz že- ljeznog doba. Amsterdam Adolf M. 2003 A composite Amber Jewelry Set from Novi Pazar. Sarajevo. Proceedings of the Fourth International Conference on Amber in Archaeology Talsi 2001. 67–165. Truhelka. Archaeologia Iugoslavica VI . Autariatae. u Praistorija jugoslavenskih zemalja V.. B. 1981 Гвоздено доба. 126–168. Lucentini. 1949 Налаз првог гвозденог доба из Мраморца и проблем Илира у Србији. Vasić. 51–70.. 1972 Notes on the Autariatae and Triballi. 215–229. Roma „L’Er- ma“ di Bretschneider. Београд. Riga. Mano-Zisi. Studi di Protoistoria adriatica 1.. Београд. Старине Црне Горе III/IV... 43–46. Beo- grad. Papazoglu.. Dardanians. 1893 Die Ergebnisse der Untersuchung prähistorischer Grabhügel auf dem Glasi- nac im Jahre 1892. Scordisci and Moesians. F. 213–223.. 1966 Илирска хумка у Готовуши. F. Музеји 2. Fiala. Белешке о Гласинцу – Аутаријати 47 Djuknić. „Amber in Archaeo- logy”. 126–136.. 119–133 1987 Moravsko-timočka oblast. 1–25. Lj. М. Р.. Српска књижевна за- друга. Гарашанин. Ć. 1969 Novi Pazar. Sarajevo. Васић. Jovanović. M. 111–116. Wissenschaftliche Mitteilungen aus Bosnien und der Hercegowina 1.. А. Triballi. . Ч.. Željezno doba. 1981 1981 Sulla cronologia delle necropoli di Glasinac nell’ eta del ferro. R. N. Марковић. Balcanica III. Archäologisches Korrespondenzblatt 18. Срејовић. Quaderni di cultura materiale 2. [у] Историја Срба I. Palavestra.. 651–672. Popović.

but the tribe is described as neither strong nor large. Balcanica XXXII/XXXIII. while in other areas the small number of graves still makes reliable identification of groups impossible despite plentiful finds. then it certainly is the case of the Glasinac culture and the Illyrian tribe of Autariatae.1985 Arheološki i etnički problemi bronzanog i gvozdenog doba Zapadne Srbije. 393–399. Beograd. jewellery. But if there is in the central Balkans an archaeologically attested group that may be identified with a tribe referred to in classical sources. The issue should be viewed from a different angle too. Хронолошка и територијална питања. despite the relatively clear chronology of the Iron Age in the Balkans. i. 12. After that date. as dated by settlements and graves as well as a large number of small finds. 45–62.48 Balcanica XXXV 1992 Nekoliko stranica iz istorije Autarijata i Tribala. Identifications of the kind are always tentative. NOTES ON GLASINAC – THE AUTARIATAE Summar y The Greek Geographer Strabo says the Autariatae used to be the largest and the strongest of Illyrian tribes. pottery.e. It was at the peak of its power between the mid seventh and mid fifth centuries BC. weapons. 7–36. According to archaeologists and modern historians. Therefore the inference seems reasonable that their acme should be dated to a period prior to the fourth century BC. Zavičajni muzej Titovo Uži- ce/Savez arheoloških društava Jugoslavije. („Dissertationes et monographiae“ XXVI). The only one that stands out as a distinctive cultural whole in all of its developmental phases is the Glasinac group in the west. Zotović. Balcanica XXIII. south-western Serbia and northern Montenegro. in the territory where a powerful Early Iron Age group has been identified and named the Glasinac group after the Glasinac plateau east of Sarajevo. with precisely delineated developmental stages and with classes of material typical of each stage. despite many arguments for the identification of the Autariatae with the Glasinac group. PBF XIV. And yet. it remains a hypothesis. 2002 Белешке о Гласинцу. imported bronze vessels etc. more or less plausible. M. Namely. there is no further record of them. the author presumes a possible link between the Glasinac group and the Autariatae. 1999 Die Fibeln im Zentralbalkan. For that reason one cannot speak with . Stuttgart Franz Steiner Verlag.. regional groups are difficult to differentiate. numerous instances of correspondence that cannot be coincidental. the Autariatae lived in south-eastern Bosnia. Balcanica XXVIII. On the strength of these chronological and chorological parallels. The historical context in which they are mentioned is dated to the second half of the fourth century BC. 1997 The Early Iron Age Regional Groups in the Užice area.

more precisely. Р. . patience is needed and the acceptance of what seems plausible at the moment – a connection between the Glasinac group and the Autariatae. Or. the Dardanians or even the Paeonians. Васић. Meanwhile. Белешке о Гласинцу – Аутаријати 49 any certainty about the material culture of the Triballi. at present there are no groups as clearly differentiated as the Glasinac culture that may be identified with those tribes. to mention but the main ethnic groups. Further research will undoubtedly clarify these obscurities.

.

24- 28. 1997. 1988.. v. Dihle A. 1952. 1997. 1998. Wilamowitz-Moellendorff U. 332. 1875. 168. и те како довођен у везу са етиком силе и учењем о праву јачег. 1920–1922.. 3 Тако. Београд ПРАВО ЈАЧЕГ – ДРАМА СИСИФ И КРИТИЈА Апстракт: Као једна изразито деструктивна теорија. Davies M.5 Оригинални научни рад Иван ЈОРДОВИЋ Балконолошки институт САНУ. 2 Уп. de Romilly J.. Roßner C. 1959. За разлику од њега Критија је. 1977. 177f. 28–42. K. 1969. 273f. Diels H.. .3 У исто време ни за једног другог претечу Млађе тираниде 1 Уп.2 И наша пажња биће концентрисана једино на Критију. 1922.. услед свог кратког али изразито насилног политичког ангажмана. 161– 172. Apelt O.. 108.091:159.. За детаљнији преглед расправе у науци о томе ко је могући аутор овог дела види Hoffmann F. Winiarczyk M. и да ли је Критија заиста био поборник овог учења. 1992. 238–241.. 2003. Н.. пошто одговор на ово питање може да послужи као индикатор распрострањености и утицаја ове чувене теорије. 1–84 мисли да се иза Платоновог Каликла у Горгији крије Критија. Интересовање додатно подстиче околност да није потпуно сигурно да је Критија писац Сисифа. учење о праву јачег још у доба свога појављивања у последњим деценијама 5.41/. века пре наше ере изазвалo je снажне реакције.1 и што у погледу њиховог односа према теорији о праву јачег постоје бројна опречна мишљења. Hoffmann F.. Разлог за овакав приступ јесте тај што се Еурипид не може довести ни на који начин у везу са моралом господара и теоријом о праву јачег. 273f. У науци преовлађује мишљење да је драму Сисиф написао Критија (DK 88B 25). 35–45. 12.. УДК 821.. Ђурић М. У овом раду се разматра питање да ли се у сатирској игри Сисиф износи ова теорија. C. Menzel A. — Kranz W. на пример. 1987. пошто се ова сатирска игра приписује и Еурипиду.. 1989. У вези са овом проблематиком упореди и Dodds.. Guthrie W... Однос сатире Сисиф и Критије према учењу о праву јачег изазива у научним круговима велико интересовање. 299.14’02-2. Scholten H.

5 Уп. Nestle W.. Kerferd G. 1971. Momigliano A. Scholten H. од чега је око 1500 било атинских грађана (Aischin. 21a. 2003. Да је Сократово познанство са Критијом један од главних ако не и главни узрок што је чувени филозоф 399. Aristot. 3. Patzer H. 259–261. 24–26. филозофски и културно-историјски списи који му се приписују показују широку сферу интересовања. син Калесхров.. 145. 299–300. K. mem.1).67. Schol. 1981.1.2. Charm.. Isokr. Слушао је најпознатије софисте и једно време припадао Сократовом кругу (Plat. 3–4. године пре наше ере изведен пред суд види Scholz P.. 403. 3–19. што питање могућег утицаја учења о праву јачег на политичко делање овог чувеног Атињанина чини посебно интересантним. Зато се сама по себи намеће потреба да питање да ли се у Сисифу заступа право јачег испитамо у контексту претпоставке да је Критија творац тог дела. 7. 1.12–18. 215–217. Guthrie W. 78–86. политички. 201–233.15–4. остао највише упамћен по свом учешћу у злогласној владавини Тридесеторице 404/403. 20 a. ep. 1971.6 За чувеног и утицајног Алкибијада везивало га је дугогодишње пријатељство (DK 88B 4–5). Зато је тешко у Критији видети представника софистике. Најзад и карактер већине његових дела није уобичајен за једног софисту. 10 Уп. K. B. 20. 1974. 45–88.7 Критија је.. K. Plat. 9 Уп. 154b–155a.3. 428. Ath.. A. 8 Уп. 1982. 35. године пре наше ере и припадао је најстаријој и најугледнијој атинској аристократији. 1948. pol. Xen. 1995. 1969.. 1990.10 4 Уп. A. 216. 1986. Lesky A. као и то да није био софиста у ужем смислу речи. Krentz P. Philostr. 301.4 Очигледно је да је био у прилици да стекне. Guthrie W. властољубљем и насилношћу (Xen. Aischin. 157e). de Romilly J. За разлику од софиста Критија није подучавао. Био у сродничким везама са Платоном и Хармидом (Diog. C. 406–407.. 1. Tim. Ostwald M. Schol. Patzer H. Lehmann G. 464. уп. Hell. 326–328... 316a. 6 За литерарну делатност Критије види Ђурић М.11.235... 2000. Tim.8 За време ове колективне тираниде убијено је преко 2500 људи. 159–164.37). Tim. 466–467. 108f. Laert. 2366–2368. Његов филолаконизам у директној је супротности са за софисте карактеристичним релативизмом и дистанцом према државним уређењима. Н.5 Драме. 29–39. изванредно образовање. or.. 1992.39). . 1969. Lehmann G. рођен је око 460. 2. 3. 7 Уп. Krentz P. Aischin. 1982. Prot.. Lenschau Th.4. 1974.. године пре наше ере.. 543. 501–503..52 Balcanica XXXV није осведочено тако широко образовање и снажно интересовање за интелектуална кретања. 228. 52–53. 1976.9 У току ове релативно кратке страховладе Критија се међу Тридесеторицом нарочито истакао својом бескрупулозношћу. Davies J. C.. за то доба. 1. Plat. 1937. soph.. 73.. 1972. Критија.. међутим. 20e–21b.

без ове тезе била незамислива. измислили како би се заштитили од јаких..12 Полазећи од ове антитезе. лажне вредности. поступање по принципима права јачег није само једино могуће. 13 Ђурић М. Чак и противник безакоња. 204–206. у складу са начелима природе. Сходно томе. умереност итд.73–78). 203–250. Аноним Ијамблихов користи ову антитезу да би егзистенцију постојећих друштвених одредби образложио њиховом утемељеношћу у самој природи (DK An.. које своје порекло у првом реду води од агоналне етике грчке аристократије. већ само о једном релативно распрострањеном схватању. ни апстрактно. 1984. 21.. Предсофистичко. И. потребно је да се ова теорија у најосновнијим цртама прикаже. По њему. 6. Thuk. 1998. већ и једино праведно јер кључни елеменат и теоријски фундамент ове теорије чини номос-фисис антитеза. 1990. из сопственог страха и немоћи.11 која каже да су људски закони (nÊmoi) у супротности са начелима природе (fÒsiv). којих се треба ослободити. Глаукона и атинских посланика на Мелосу. 101–106. јер није ни свесно. самосавлађивање. 276–279. тј...1–5). јаки би коначно били у стању да загосподаре већином и заузму место које им припада..13 Због ових погледа не изненађује чињеница да 11 За порекло и особине номос-фисис антитезе види Heinimann F. Право јачегв – драма Сисиф и Критија 53 Пре него што се испита однос сатире Сисиф и Критије према учењу о праву јачег. 563–571. Hoffmann F. K. Hom. Н. пожртвованост. 110–150. теорији у ужем смислу. 1945. Софистичко право јачег полази од потпуно другачијег становишта. као и сваки вид самосавлађивања. Iambl. 1. 183–190. 1997. Најпре је неопходно истаћи да постоје два учења о праву јачег: једно предсофистичко и друго софистичко. Il. Наведене особине указују на то да се у случају предсофистичког права јачег не може говорити о учењу. постојећи закони представљају противприродне ропске окове. јаки треба да одбаце сва постојећа друштвена ограничења. Пример оваквог права јачег јесу јастреб у Хесиодовим Пословима и данима. Brandt R. C. заступници софистичког права јачег тврде да су праведност. Због тога. 12 Да је номос-фисис антитеза од есенцијалног значаја за софистичко право јачег види се по томе што би излагања Каликла. која се уз то по правилу негативно оцењује. Пошто би на овај начин раскинули ланце који их везују. 1969. Н. нити теоријски образложено. тираниде и права јачег.106–113. односно да би их покорили. . које су слаби. По њему је право јачег само једна од бројних могућности понашања. Ахилов одговор Ликаону у Илијади и говор Атињана у Спарти пред почетак Пелопонеског рата код Тукидида (Hes. разборитост. Roßner C. традиционално право јачег је неразвијено и не садржи ниједан морални квалитет у виду једне филозофске етике. Guthrie W.. 1997. erg. Јордовић. тј. Ђурић М.

Н. 482c–484c.. 416. R. божанске је природе. овим речима бога уведе: „Постоји биће које живи вечито. 117–153. 1974. Тада.. 48–52. Guthrie W. посматра и размишља и. 1990. 49–131. 101–107. Kriegsbaum S. 1990. Од сатирске игре Сисиф остао је сачуван једино следећи одломак: Човеков живот беше некад без реда.... века пре наше ере у Атини и у целом грчком свету било распрострањено упоређивање доминације атинског демоса са тиранидом види: Raaflaub K. Kerferd G. Не беше. 237–257. 1984.. Seaford R. Morawetz T. Crane G.. 14 Да је у последњим деценијама 5. Тек тада себи поставише законе к’о осветнике. дакле. 1913.. 488b–492d. за грехе своје свако казном плаћаше. Тhuk.. 1979. Pouncey P. нит’ беше награда за људе честите нит’ казна икаква злочинце стизаше. Rengakos A. 1969. А неко ако снује зло и у себи. мислим. K. 110–150.. Henderson J. 204–206.14 Најпознатији поборници оваквог права јачег су Каликле из Ахарне. B.. 93–102. дакле. 419ff. 2000. 2003. ал’ беше тајних. 155–179.. осим тога.. 1997. некаква мудрином обдарена глава увиде да измислити треба страх од богова к’о ужас онима што тајно снују грех ил’ делом или речју или мислима. 2003. W.. јавних насиља к’о пре јер то је закон забрањив’о људима. к’о живот звери: само сила владаше. 5.. Barceló P. 1959. 45–86. 15 За Каликла и право јачег види: Ђурић М. Kallet L. 2003. нека Правда царује а осионост нека њојзи робује. 83–104. Raaflaub K. 237–252. 385–400. 1984.. 1998.15 Због наведених карактеристика предсофистичког и софистичког права јачег за ову расправу је од значаја само ово последње. За Mелијски дијалог и право јачег види: Macleod C. Dodds E. Gorg. Hoffmann F.84–113). Тај.. . 1974. те сваку реч чује што људи кажу је и свако људско дело може видети. 1980. 107–111. R.54 Balcanica XXXV је идеал овог учења апсолутна власт односно тиранида. C. и атински посланици у Мелијском дијалогу (Plat.. и умом чује.

179ff. А за стан божији оно место одреди што људима беше извор плашње највеће. 272. Да ово дело није пародија мисли Patzer H. изненађује да се у самом фрагменту она ни на једном месту експлицитно не спомиње.18 У погледу схватања функције закона у људској заједници. Да има дворе који њему пристају.. 1948.. — На такав начин.. 1989. мислим. јер мудрост његова ненадмашна је. 17 Scholten H.. а саздало га време. 1940. 33–38. 1974.. — Flashar H. и користи за јадан живот падају: одозго с неба — види — муње севају и разлеже се страшна хука громова. важеће једино право јачег. Hoffmann. Јордовић. Мишљење да сачувани фрагмент не репрезентује схватања самог аутора деле: Sutton D.. које постоји од најдавнијих времена. 1954. Scholten H. поред подударности постоје и непремостиве разлике 16 Уп. Scholten.. Строго узевши она се да извести једино из контекста. 30.. 252–253. И. Право јачегв – драма Сисиф и Критија 55 и за то знаће бог. B. већ да овим говором покушава да превари хор Сатира. 1981. 314ff.. мудри неимар. који претпоставља да у сачуваном фрагменту Сисиф не говори оно што заиста мисли. и Davies M. 334ff. Schmid W. 18 Уп. небески чадор осуо се звездама. (превео М. 83. не дели њихово мишљење.. Kerferd G.“ Такве гласе растури у људе и најслађе створи учење кад велом лажних речи зави истину. 2003. 7–20. 275. неки мудрица човèку створи прву веру у бога. 1997. како би ови везали Бога смрти (\Ÿnatov). Услед тога је. И таквим страхом душу људску окружи. 284f.16 Ово становиште је недавно учврстила H.. Nestle W. Ђурић) Теза да Критија у овом одломку заступа учења о праву јачег наишла је на доста присталица у науци. Те њим и лепом речју даде богу стан. 1984. 287f. јер отуд — зна он добро — људе хвата страх. И законима угуши безакоње. 184f. Одавде кружи сјајна лопта сунчева и житка дажда разлива се на земљу. Она je мишљења да се учење о настанку људске културе (Kulturentstehungslehre) у Сисифу иронизира и самим тим разоткрива као лажно.17 Пошто је номос-фисис антитеза централни елемент учења о праву јачег. 2003. 1998.. 228–257. по аутору ове сатире.. . 16. Н. имају мишљење као и Pöhlmann E.. Untersteiner M. F.

.22 То што је. 220. 1997. Он се овде наводи само у вези са номос-фисис антитезом пошто је један од њених најчувенијих присталица. 1978. који наводе Каликле и Глаукон. 223f.. 24 Уп. 48. 280. Hoffmann F. rep. 5–24). Hoffmann F. односно лоших. 83–84. 1983. 1998. Hoffmann F. 12). . Услед тога се по њима намеће закључак да циљ ових закона није правда. односно напад на постојеће друштвене конвенције. због чега се људи у односу на законе другачије понашају када су сами а другачије када су пред сведоцима. Насупрот томе. B. 1997. Kerferd G. 83–84. 1997. већ сигурност и владавина слабих. Flashar. иако је лаж (ueyd³v lÊgov). 87 B44 A1–7. Dreher M.24 Код Каликла и Глаукона слаби се удружују зато што сами нису довољно јаки и стварају законе да би се од јаких заштитили и њима доминирали (Plat. 22 Уп.. 1981.21 Овим је јасно истакнута конструктивна улога закона за целу заједницу. rep. није поборник ове теорије (Plat. 1974.. Dihle A. као и то да људи суштински законе не доводе у питање. 21 Уп. у овој сатири позитивно оцењен. Döring K. дато једно рационално објашњење за веру у богове и што је она проглашена производом људске инвенције не треба схватити као критику. 278f.. B. дијаметрално је супротан оном. 9–25). Његово излагање има само за циљ да укаже како су софистичке теорије подстакле настанак учења о праву јачег.. 1998. Roßner C.19 Каликла и Глаукона из Платонове Државе са друге стране. Међутим. видљиво је по томе што оно по мишљењу писца представља једну веома корисну лаж која је у служби праведног поретка који добро функционише (ст. 48. Gorg.20 Заједничко им је убеђење да су закони резултат људског конзенсуса. 38. rep. док Антифонт и Глаукон кажу да су ове тајне неправде корисне за појединца. 359b–362c). 64–66. иако у Држави износи учење о праву јачег са свим његовим елементима. 358c–362b). G. 17. оне се у Сисифу недвосмислено осуђују (DK.. Слажу се и да људске одредбе не могу да спрече тајне преступе. 20 Платонов брат Глаукон. Patzer H. Штавише у драми је „измишљен“ страх од богова да би се оне спречиле (ст. Hoffmann F... 1977.56 Balcanica XXXV између Сисифа са једне стране и гледишта Антифонта из Рамнунта. и до стварања првих закона. Döring K. 65.. 1978. 483b–484c. када су владали безакоње и закон јачег. 274–289.. притом.. Да је „изум“ богова. аутор не би „изумитеља вере“ назвао мудром и разумном главом (ст. у сатирској игри закони су створени да би заштитили 19 Антифонт из Рамнунта иначе није присталица права јачег. 23 Уп. 1998. 1997. У супротном. Kerferd– – H. — Flashar H.. што је нарочито видљиво у његовом коришћењу номос-фисис антитезе.23 И разлог због којег је дошло до превазилажења прапочетка. Plat. Dreher M. 44. 358e–359b). 281–286.

.“ (превели М. 489e. како у физичком тако и духовном погледу. 2003. Gorg. Интелектуално супериоран у овој драми је присталица закона. 490a: „То је управо оно што тврдим! Ја мислим да је то природно право — наиме. 491b–d. лоши или гомила (ст. 27 Plat. 26 Уп. обест). о којој је у тим стиховима реч. не односи на правду већ на њих.. . Вилхар). Каликле изједначује јаке са бољим и разумнијим личностима. 483d–e. У сатирској игри. 242.28 Јаки. Plat. Roßner C.26 Једина сврха закона је да спрече јаке да почине даље неправде. Најпре. 1998. 2003. ли можда. 1– 8). 6–7). охолост. Право јачегв – драма Сисиф и Критија 57 честите и да би једна људска заједница уопште постала могућа (ст. већ и да снују какво зло (ст. да ће њихове речи бити закон?”. у односу на слабе. чији је роб Öbriv (осионост. да бољи и разумнији влада и да има више од мање вредних. под јаким подразумевају се једино телесно јаки. 1997.27 Сходно томе су ови појединци супериорни. Чињеница да је d¿kh (правда) названа тиранином.. Јордовић. Gorg. а који показују да у Сисифу није изнето учење о праву јачег без обзира ко је његов аутор и са којим циљем је овај одломак написан. 242ff. види и Plat. Поред тога. да јаки из Сисифа немају ништа заједничко са надмоћним природама Каликла. другачије Nestle W. наиме. 218. који је противник јаких односно лоших и који је описан као мудар и паметан. На то указује и да се Öbriv.25 Овако означена d¿kh само је одраз наде да ће људи успети да обуздају осионост јаких и лоших. 489c: „Мислиш. У овом погледу творац дела у потпуности одступа од учења о праву јачег. ту је начин на који су приказани јаки. да ја правим разлику између јачих и бољих? Зар ти нисам већ хиљаду пута поновио да је за мене боље исто што и снажније? Или можда верујеш да ја мислим. Gorg. Поред наведених аргумената постоје и други. Scholten H. Драшковић и А. изумитељ свезнајућих богова. 87. 491a–b). нису прозрели „превару“ о свезнајућим божанствима и страх од богова спречава их не само да у тајности почине неправде. и кад ови нешто кажу. 9–26). 25 Тако Scholten H. 5). важно је истаћи да ни у једном тренутку није наговештено да су генерално угњетавани друштвеним конвенцијама или да се људске одредбе налазе у непомирљивом сукобу са неизбежним законитостима природе. није доказ за угњетавање јаких од стране закона (ст. 488b– d. 128f. У том погледу су значајни и термини које Каликле за користи описивање јаких природа (Plat. И. То јасно произлази из описа доба које претходи доношењу првих закона и инвенције богова. 489c–490a. међутим. 484c. кад се скупи гомила робова и свакојаких људи који немају ништа осим телесне снаге. Ово говори у прилог томе. 1956. Gorg. који у науци до сада нису узети у обзир. Hoffmann.. 28 Уп. тј. Они који доносе законе означени su само као ¤n\ropoi (људи) а не као слаби. уп.

¬s\ lo¿ (одлични. 1987. 34 Уп. 30 Уп. који дотада нису припадали елити. 1980. 129. 92. 87–93. Ово такође представља суштинско одступање од схватања Каликла. бестидност. 1987. 54–55. користи и антоним појма κακοί. 19–22. 84. мудрост.. 187. неправедност. 489c–490a. Уп. 93. 488b–d.. моралну и интелектуалну конотацију.. пошло за руком да постану њен део.. грамзивост. Donlan W. Stein-Hölkeskamp E. али не фигурира више само по себи као обележје припадности ¬s\lo¿. der Lahr St. 1989. 1992.. 23). 484c. 1980. самосавлађивање. У току 6. незахвалност..33 Ове κακοί карактерише по схватању представника традиционалне елите. 135–138. термин. Gorg. 91–92. злочинци. утицај итд. 31 До оваквог развоја долази услед тога што су бројне „старе“ аристократе.34 Између овог описа κακοί 29 Уп. Donlan W. себичност.. . неплеменити) (ст. der Lahr St. који за појединце који не поштују и дижу се против закона користи без изузетка позитивне термине (Plat. 14). 123–133. Сада се уз термин ¬s\lo¿ везују особине као што су разборитост. 491a–b). Stein-Hölkeskamp E. Још један разлог је тај што је у то доба аристократски вредносни систем и стил живота био изложен оштрој критици. 33 Уп. 1992. 8–9. разузданост. 77–113. 1–15. Да су ¢ga\o¿ и ¬s\lo¿ антоними појмова delo¿ види Stein-Hölkeskamp E. који су успели да се попну на друштвеној лествици и који елити припадају само на основу материјалних ресурса. v. моралне и етичке критерије. лакомост. 1997. услед економских промена. 116. племенити) (ст.29 Ови појмови имају изразито друштвену. 20–22. рђави.30 У најранијим временима се уз овај појам асоцирају особине као што су: богатство. 90. 1987. 110. добро порекло.32 У исто време се појединци..58 Balcanica XXXV Заслужује да буде ближе испитана и чињеница да аутор ове сатире на два места јаке назива κακοί (лоши.. Аристократе се сада дефинишу кроз интелектуалне. Пребацује им се и да својим деструктивним понашањем угрожавају стабилност и добробит полиса. 1987. Hoffmann F.. 483d–e.. означавају као κακοί. века пре наше ере у Грчкој долази до промена у аристократском вредносном систему и статусној симболици. Тим пре што се у истим стиховима. Stein–Hölkeskamp E. 57–93. 3). 32 Уп.. у којима се описује предцивилизацијско доба и доминација јаких. 35–111.31 Услед економских промена богатство је и даље било високо цењено. Stein–Hölkeskamp E. 1987. изгубиле своје богатство и дотадашњи друштвени статус док је многим „новобогаташима“. 132. 135–138. 1980. углед. нелојалност итд. v. Тако је термин ¬s\ lo¿ један од најраспротрањенијих синонима за аристократију. лични успех. 4. честити. 135–138. Ово одступање указује на то да се коришћење речи κακοί не може објаснити једноставно тиме да лоши чине преступе који се у овом одломку осуђују (ст. Stein-Hölkeskamp E. Donlan W. умереност. 287. праведност итд.

1–15). умереност и чврст вредносни систем. 3–19. заступа и мишљење да гомили недостаје развијени морални поглед на свет. Поред поделе на κακοί и ¬s\lo¿ и релативно песимистичка слика људског рода указује на утицај аристократских схватања. није искључено да је ово елитистичко размишљање било разлог за „пуритански“ карактер. Patzer H. Hoffmann F. Patzer H. Из описа прапочетка произлази да свима. разборитост.5). 1998. Насупрот њима.. 286–287.. због чега је погрешно у њима видети „господарски сој“ (Herrenmenschen) права јачег.. за разлику од лоших.. осионост и насилност обуздала (ст.. 1986.. за радикалност владавине Тридесеторице. 37. Изгледа да су поједини научници погрешно протумачили 35 Уп. како би се коначно превазишло доба безакоња.37 Утицај аристократских вредности. 7. 465. 1997. 77. Закони су створени и богови измишљени управо да би се њихова разузданост.. такође. Поврх тога потребан је и разуман и мудар појединац. Döring K. И. Утицај елитистичког размишљања на Критијино делање 404/403. 2003.324d). Roßner C.. 36 Уп. 18. Право јачегв – драма Сисиф и Критија 59 и ¬s\lo¿ и оног у Сисифу постоје упадљиве паралеле. 1998. који злоупотребљавају непостојање закона а касније њихове слабости. тј. Тако су по Лисији нови властодршци пропагирали да ће Атину ослободити од неправедних људи и да ће остале грађане подстаћи на један моралнији и праведнији живот (Lys. Ostwald M. 1976. Momigliano A.35 У сатирској игри људска природа је приказана као амбивалентна. уп. што одражава њихову нагонску и несавршену природу. Уп. И у драми κακοί су противници једног добро уређеног друштва.36 У њима се. осим ¬s\lo¿. путем казни и награда. док са друге стране исти ти људи морају бити. доба безакоња не доноси никакву корист. 1987. за које је загарантовано Критијино ауторство. 1978. Scholz P. 225–227. Lehmann G. 37 Уп. 1974. недостаје самоконтрола. 254. због чега то мора остати само претпоставка.. A.. Са једне стране су људи творци закона. Scholten H. Ep. Patzer H.. мотивисани ка моралном понашању. Платон каже како је веровао да ће долазак Тридесеторице на власт означити крај бесправља и да ће полис учинити праведнијим (Plat. 77. Scholz P. умереност чине централне идеале. 1998. И у овим делима самосавлађивање. 12. ¬s\lo¿ су приказани као присталице закона и реда (ст. Јордовић.. У овом погледу између Сисифа и других дела. Ова слика људског рода јасно указује на елитистичко размишљање. 1–4). 475–476. 1974. 48–49. поред тога што указује на могуће Критијино ауторство индицира и могући узрок за становиште да је овај Атињанин заступао право јачег и да се ово учење у пропагира Сисифу. 1974. Њима. године пре наше ере ипак се због стања извора не да доказати. . у сатирској игри и од Каликлових бољих и разумнијих личности. постоји подударност. 3–19.

43 не би изненадило да је Платон указао на негативан утицај 38 Уп.. У самој антици није ни покушано да се његова немилосрдна политика објасни утицајем учења о праву јачег. 1998. 1416b 28). 1999. која су. 3–19.41 Аристотел у свом опису крваве владавине Тридесеторице не спомиње Критију ни једном речју. како је један од главних узрока за Сократову осуду било његово познанство са Критијом. 157–173.42 За најмоћнијег члана овог гремијума он једино каже да ако би неко желео похвалити Критију. 2003. Patzer H. Rhet. A. 420–421. онда би требао помињати његова дела. он не спомиње Критију поименично. 40 Уп.. 77–78. без обзира на драму Сисиф. 39 Уп.. 1998. Scholz P. Patzer H. 2002. Rhodes P. 1977. 236–237. 2000. Wolpert A. У својим дијалозима он приказује Критију као образованог и даровитог аристократу. 345–363. ep. Guthrie W. J. 1974.– W. позната само малом броју људи (Aristot.60 Balcanica XXXV њихов елитизам. 19. Scholten H.. Критија не може убројати међу протагонисте учења о праву јачег. 25–44. 77–78. 429–430. 256–257.. Платонов став се највероватније да објаснити рођачким везама.. 1990.... 1974. 43 Види Dihle A. C. 42 Уп. необузданим и разузданим појединцем. 31–32. Baumann R.39 Ово је посебно индикативно када се има у виду да су његова дела у антици била у целости сачувана и да је античка перцепција Критије била неповратно искривљена „славом“ вође једног од најозлoглашенијих режима.40 Иако Платон у Седмом писму не крије своју разочараност тиранским режимом из 404/403. мисли да је Сократово непоштовање религиозних традиција стварно главни мотив за подизање оптужбе против њега.324b–325a). Сам Платон даје један релативно благ суд о Критији. 1969. 1996.3. године пре наше ере. и Vlastos G. међутим. 299–300. 2000.. 1981.38 Постоји низ других индиција које указују на то да се. .... Scholz P. Најпре треба имати у виду да је Критија тек у модерно доба доведен у везу са учењем о праву јачег. Welwei K. као и Сократовим познанством са Критијом. штавише није ни наговештено да је присталица ове теорије. превидевши при том етичку страну тог елитизма који је најизраженији у виду супериорне моралне индивидуе која влада собом. Па ипак. али истовремено наговештава и његово прекомерно частољубље. 41 Уп. Могуће је да су ови фактори утицали и на Аристотелов суд. као израз права јачег. што је у очитој контрадикцији са Каликловим моћним али себичним. K. већ каже једино да је са неким од властодржаца у рођачким везама (Plat. Scholz P. Rubel A. 7.. 114–115. уп.

J. он свој став износи само у дескриптивном смислу.14). 39). Brandt H. 1999.45 Ако су Платон и Аристотел према Критији благи из личних разлога. 1.2. mem. Уп. најнасилнији и најкрвожеднији од свих олигарха (Xen.2. по Ксенофонтовом мишљењу. 1. Прво. онда се овај мотив да искључити за Ксенофонта. 45 Наиме. Он је. у разговору са Сократом. 1.12). J. нпр.. У погледу Трасимаха. Он иначе у својим дијалозима износи бројне и тешке оптужбе на рачун софиста. јер је већ тада имао намеру да влада државом (Xen.44 а двојицу угледних представника софистике. Ксенофонт у својим Успоменама о Сократу брани чувеног филозофа од оптужбе да је одговоран за политичка злодела Критије и Алкибијада тако што истиче њихову моралну исквареност... Woodruff P. Друго.2. а не као Каликле и у нормативном. И. 1984. 456a–457c. Изразито негативан опис Критије у Успоменама о Сократу и Хеленској историји не остављају ни трaчак сумње да би Ксенофонт оклевао да тврди како је Критија био следбеник учења о праву јачег.2. Треће што пада у очи је да се ни на једном месту не позива на номос–фисис антитезу. Међутим. Leppin H. 46 Уп. доводи индиректно у везу са учењем о праву јачег. 1998.46 Ксенофонт истовремено наглашава да је Сократ код Критије и Алкибијада подстицао разборитост и самоконтролу и да је славном филозофу пошло за руком да код њих потисне пожуду и осионост док су са њим саобраћали (Xen. као и претерано частољубље (Xen.. то не значи да су ови утицајни софисти заиста биле присталице ове теорије. Н.. Raaflaub K. 120. Платон у Горгији и Држави користи излагања Каликла и Глаукона како би показао да су Горгијине и Трасимахове тезе посредно подстакле настанак учења о праву јачег. Ђурић М. он одбацује правду управо зато што од ње само јаки имају корист. 452d–e. Горгију и Трасимаха. 563–565 de Romilly J. Да је Критија у Тесалији саобраћао са индивидуама које су безакоње више неговали него праведност за Ксенофонта је још један . 2001.17–18. Ксенофонт тврди и да је глава Тридесеторице дошао до Сократа само да би од њега научио методу вођења дијалога.14–16. 264–284. Право јачегв – драма Сисиф и Критија 61 софистичких учења на вођу Тридесеторице да би тако поткрепио одбрану свога учитеља. mem. исказивао велики понос због свог порекла. 1.. 1997. Причу о Критијиној заљубљености у Еутидема користи Ксенофонт да би приказао његов мањак самосвлађивања и интерес само са физички аспект (Xen.47 Такво објашњење узрока 44 Уп. 41–59. уместо да покушава да је умањи или прикрије. Kriegsbaum S.. 1913. Уп. 19–24. три аспекта његовог излагања говоре против тезе да је поборник права јачег. 142. Као што је V. 1992. 24–25).2.29–30). 460a). Јордовић. mem. Gorg. mem.. 274. 45. 1992. 47 Тако Ксенофонт. 158–159. mem. Gray у својој студији закључила. Што се тиче Горгије он се. на време повлачи признајући да се беседништво мора заснивати само на правом познавању ствари и да се беседник не сме служити својом вештином на штету полиса и да би другима нанео зло (Plat.. каже да је Критија био најпохлепнији. 1. Gray V.

2. Чињеница да управо Сократ критикује принцип талиона показује колико је његово учење далеко од Каликлових погледа. 165–189. 4. 49 Мишљење да је Критија био политички активан пре прогонства нема упориште. 500c).. и Ober J. Hell. Критијину бескрупулозност и злочиначки карактер Ксенофонт и у Хеленској историји тематизује и истиче (Xen. Упркос томе. године пре наше ере ослободило би Сократа сваке одговорности за дела које је његов „ученик“ починио. Gorg.1. Patzer H. пропагирао право јачег или да је неко у антици тврдио да је то случај. 1. 38–43. 20–22).48 С тога је.3. мало вероватно да су га његови суграђани доживљавали као представника овог учења.50 Филострат се несумњиво не би усудио да изнесе овакву тврдњу да је Критија.13–18. Најзад. Сем тога. Сходно томе неистинита је тврдња Ксенофонта да је Критија тежио политичкој каријери још пре него што је слушао Сократа. 6–12. констатује да Хелени нису узимали за озбиљно Критијине мисли и мудрост пошто су им били неспојиви са његовим злочинима (Philostr. 47–55. треба узети и у обзир да Ксенофонт није презао од тога да претерује у својој критици Критије. 48 Ово је у Платоновом дијалогу Горгија јасно видљиво. 1998. 1974. 1. уп.. 1991. soph. Patzer H.24). 179–199..501).. 484c–485d). Из наведеног се са великом сигурношћу да закључити да и Филострат није видео везу између Критијиних политичких активности и софистике односно учења о праву јачег. у неком свом делу. Сократ са друге стране одговара да је Каликле његова потпуна супротност и да самим тим представља идеално искушење за његова схватања (Plat. 12. Ово оповргавају како Платонови дијалози тако и фрагменти који се наводе под Критијиним именом. Управо злогласни Каликле пребацује Сократу да води живот недостојан правог човека (Plat. упркос свему. 1.62 Balcanica XXXV Критијине политике 404/3. . 1974. K. Он. уп. mem. 50 Уп. 21–24. 1969. Исто важи за изјаву да Критија није био заинтересован за етичку страну Сократовог учења. За Сократово одбијање приницпа одмазде.. 8–10. види Vlastos G. Додуше Сократ је 399. који чини интегрални део грчких моралних схватања. наиме. soph. године пре наше ере био оптужен за асебију и вероватно је немали број његових суграђана веровао да је он заиста атеиста или да његове религиозни ставови одступају од традиције. 32. 486d–488b. Guthrie W. Gorg. доказ његове искварености (Xen. 300. C.2. Филострат не развија даље свој коментар да Критијини злочини нису последица недостатка доброг образовања већ тврди да је управо његова интелектуална поткованост била узрочник његових злодела (Philostr.49 Један коментар познохеленистичког аутора Филострата исто тако указује на то да у Критијиним списима није заступана етика силе и морал господара.502). Сократов живот и учење јасно демонстрирају да није био присталица права јачег.

HWPh VI.. ЛИТЕРАТУРА Apelt O. 1990 R. Anmerkungen und Registern versehen von O.C. Apelt. Hamburg 1920– 1922. Аристотел. Berkeley/Los Angeles 1998. 1920–1922 O. Baumann R. Herausgegeben und mit Einleitungen.. Platons Dialog Gorgias. 1984 R. Athenian Propertied Families 600–300 B. Barceló. он у потпуности одступа од учења о праву јачег. Platon. Критија је био вођа најбруталнијег режима у атинској историји и дух његових дела у очитом је сукобу са доминантним демократским схватањима у његовом родном граду. да без обзира на то ко је и са каквом намером написао овај фрагмент. .51 Упркос томе било би погрешно ово тумачити као доказ да су заступали учење о праву јачег. Thukydides und die Tyrannis.. Historia 39 (1990). Apelt (ур. Анализа сачуваног одломка Сисифа показала је. Davies M. Ксенофонт и Филострат) и схватања које он у својим делима износи противе се исто тако становишту да је био присталица ове чувене теорије. Crane G. 16–32.. 51 Сатирска игра на пример људску природу приказује амбивалетном и проглашава постојање богова производом људске инвенције. Bd. Davies. K. 1971 Ј. Crane. Јордовић. 1998 G.. Davies Ј. наиме. Brandt R. 1. Brandt. Political Trials in Ancient Greece. A. Apelt. Naturrecht (Antike). Слика Критије у античким изворима (Платон. Oxford 1971. И. K. Sämtliche Werke. свако на свој начин..). Davies. London/New York 1990.. Sisyphus and the Invention of Religion (‚Critias’ TrGF 1 (43) F 19 = B 25 DK). A. 1989 M. 1990 P. 563–571. Право јачегв – драма Сисиф и Критија 63 Драма Сисиф и Критија. 1984. Thucydides and the Ancient Simplicity: The Limits of Political Realism. Baumann. дошли су несумњиво у сукоб са доминантним схватањима своје епохе. 401–425. у: O. BICS 36 (1989). Literaturübersichten.. Barceló P.

Ђурић М. Frankfurt a. Драшковић М. K. 19902. Hermes 105 (1977). 1969 W. J. 1968 Драшковић М. Београд. Историја хеленске књижевности. Филозофски списи.. 1983.. J. — Вилхар А. M. R. Die sophistischen Staatstheorien des fünften Jahrhunderts v.. Dihle. 1997 М. Jahrhunderts. Н.. Н. . 1990 М. — Вилхар А.. Lawrence (Kansas) 1980. [превод] Протагора. R. 1998 V.. Henderson J. Oxford 1959. Demagogue. Dreher M. Das Satyrspiel “Sisyphos„. Н. Attitudes of Superiority from Homer to the End of the Fifth Century B. Austin (Texas) 2003. C. Београд 1968.C. Morgan (ур. Историја хеленске етике. III. 1980 W. Demos. und ihr Bezug auf Entstehung und Wesen des griechischen. Henderson... Dreher. 28–42. vorrangig athenischen Staates. Chr. Gray V. у: K. Gray.. The Aristocratic Ideal in Ancient Greece. Ђурић.. Heinimann. Popular Tyranny: Sovereignty and Its Discontents in Ancient Greece. Döring K. Plato. Ђурић. Vol. Die Sophistik und die Polisentwicklung. K. Stuttgart 1998. Н. Herkunft und Bedeutung einer Antithese im griechischen Denken des 5. 43–56. Donlan. Guthrie.. A&A 24 (1978). Donlan W.. 1977 A.. Н. 1959 E.). Gorgias. Dodds. Ђурић М. Döring. Basel 1945. Cambridge 1969. 1997. Heinimann F. Guthrie W. Ђурић. 1945 F. Nomos und Physis. Београд. 1988 М. Н. 1983 M.64 Balcanica XXXV Dihle A. 1978 K. 2003 J. 155–179. A. Antike Theorien über die staatspolitische Notwendigkeit der Götterfurcht. Горгија. The Framing of Socrates: The Literary Interpretation of Xenophon’s Memorabilia. Београд. Ђурић М. Tyrant in Attic Old Comdey.. A History of Greek Philosophy.. 19885. a Revised Text with Introduction and Commentary. C. Dodds E.

2/1. der Lahr St.. B. Vollendung oder Verfall einer Verfassungsform?. Kriegsbaum. Kerferd G. in: H. Die Sophistik. A. Überlegungen zu den oligarchischen Machtergreifungen im Athen des 4. Lehmann. Јордовић. Lehmann G.. Chr. 201–233. 48–52... Krentz P. Chr. Münster 1972. Jahrhundert v.).. Hoffmann. Popular Tyranny: Sovereignty and Its Discontents in Ancient Greece.. Stiel – G. A. Flashar. 33–73. Festschrift Hans Erich Stier zum 70. Lehmann (ур. И.. 2003 L. Plato’s treatment of Callicles in the Gorgias. B. B. Krentz. Kerferd G. B. Kallet. Kerferd. A. Bd. 1997 F. 1913 S. A. and Economic Patronage. Kriegsbaum S. Power.. A. . Philosophie der Antike. B. Stuttgart 1995. 1972 G. у: K. A. – Flashar H. у: W. 139–149. Antike und Universalgeschichte. Austin (Texas) 2003. München 1992. The Thirty at Athens. Die athenische Demokratie im 4. A. B. Geburtstag.. Kerferd G. Eder (ур. у: R.. A. 1987 G. Padeborn 1913. v. Überlegungen zur Krise der attischen Demokratie im Peloponnesischen Krieg: Vom Ostrakismos des Hyperbolos zum Thargelion 411 v.). Lehmann. 1–138. Ithaca/London 1982. Stuttgart/Leipzig 1997. The Sophistic Movement. 1995 G. Cambridge 1981.). Lehmann G. Lehmann. Das Recht im Denken der Sophistik. Flashar (ур. der Lahr. Morgan (ур. 1974 G. Kerferd – H. 1992 St. 1998 G. Die revolutionäre Machtergreifung der „Dreißig“ und die staatliche Teilung Attikas (404–401/0 v. 117–154. Chr.). Право јачегв – драма Сисиф и Критија 65 Hoffmann F. Chr. Jahrhunderts v... Basel 1998. 1981 G. Kallet L. v. Kerferd. Dichter und Tyrannen im archaischen Griechenland..). Lehmann G. 1982 P. Dēmos Tyrannos: Wealth. Der Ursprung der von Kallikles in Platons Gorgias vertretenen Anschauungen. Proceedings of the Cambridge Philological Society 200 (1974). ZPE 69 (1987). Das Corpus Theognideum als zeitgenössische Quelle politischer Wertvorstellungen archaisch-griechischer Aristokraten.

Ostwald M.. W. und 4. Aspekte antidemokratischer Polemik im Athen des 5. Intellectual Critics of Popular Rule. Ostwald. Frankfurt a. Ober. and Politics in Fifth-Century Athens. Geburtstag.. Ober J. Sophistik. Historia 23 (1974). 1998 J. OÁ triŸkonta. 1948 W. Untersuchungen zur Religion.. 2. Festschrift für Hermann Gundert zu seinem 65. Düsseldorf 1956. Döring – W. Chr. Berkeley/Los Angeles/ London 1986. 2355–2377. Morawetz T. Nestle. Jahrhunderts v. Thukydides und die Verfassung der Polis.). Princeton 1998. Darmstadt 1976.. Bern/München 1971³. 1922 A. 1971 A. From Popular Sovereignty to the Sovereignty of Law.66 Balcanica XXXV Lenschau Th. Die Vorsokratiker. 1937 Th. Jahrhunderts v.). Morawetz. Kallikles. Nestle W. Deutsch in Auswahl mit Einleitungen von W. Classen (ур. a. Dichtung und Philosophie der Griechen. Berlin 1999. 1999 H. Studia Platonica.. RE 6A. Menzel A. W. 2000 T.. 1974 H. . Law. 1976 A.... Eine Studie. Menzel. Lenschau. Stuttgart 1948. 3–19. Nestle. 1937. Lesky.. Patzer. Form and Meaning in the Melian Dialogue. Nestle. Der Demos als Tyrann und Banause. Macleod. Geschichte der griechischen Literatur. Zeitschrift für öffentliches Recht 3 (1922). Ein Beitrag zur politischen Ideengeschichte des 5. у: K. Nestle W. Kritias. Society. 385–400. 1–84. 1974 C. 1986 M. у: C. Nestle (ур.). J. Lesky A. Leppin H. у: W. u. Amsterdam 1974. 465–477. Political Dissent in Democratic Athens. Griechische Studien. 1956 W. 253–320. Lebensideale in der Sophistik: Hippias und Kritias.. Momigliano. Kullmann (ур... M.. Der Tyrann Kritias und die Sophistik. Patzer H. Eine Studie zur Geschichte der Lehre vom Recht des Stärkeren. Chr. Momigliano A. Macleod C. Leppin. 2000.

München 1998. у: J. Pouncey. Putnam (ур. Zur Entstehung einer politischen Metapher. Konstanz 1984. 1984 A. New York 1980. Raaflaub. I. Oxford 1992. Schmid W. Klassische Sprachen und Literaturen. J. HZ 255 (1992). München 1984. Rengakos. 18. Jahrhunderts. Pouncey P.. 3. 1998 C.. Gehrke – K. 1981 P.). The Necessities of War. Athen im Verfassungskonflikt des späten 5. . Rubel A. Studien zum attischen Seebund. The Great Sophists in Periclean Athens. Јордовић. Pöhlmann. München 1940. Raaflaub K. R. Roßner. 1–60.. Raaflaub. 237–252. 1980 P. Schmid. W. 45–86.. Polis Tyrannos. Oxford 1981. 2000 A. 1992 K. 1984 K. 7–20. Sisyphos oder der Tod in den Fesseln. R. 1979 K. de Romilly. Raaflaub. Politisches Denken und Krise der Polis. Raaflaub K. Право јачегв – драма Сисиф и Критија 67 Pöhlmann E. Hellenic Studies Presented to Bernard M. 1984 E. Schuller (ур. Raaflaub K. 1940 W. Recht und Moral bei den griechischen Sophisten.. A Commentary on the Aristotelian Athenaion Politeia.). у: P. Stuttgart 1984. 1992 J..-J. J. de Romilly J. Geschichte der griechischen Literatur. J. Rhodes. Arktouros. Rengakos A. A Study of Thucydides Pessimism. Bd. Darmstadt 2000.. Rubel. Rhodes P. Neukam (ур. Berlin/New York 1979.). Religion und Politik in Athen während des Peloponnesischen Krieges. Bowersock – W. И. у: G.. Roßner C. Knox on the Occasion of His 65th Birthday. M. Athens >Ideologie der Macht< und die Freiheit des Tyrannen. C. Tradition und Rezeption.. Raaflaub – W. Stadt in Angst. Balcer – H... Bd. Burckert – M. Form und Wandel des Machtdenkens der Athener bei Thukydides.

1954 M.. Socrates: Ironist and Moral Philosopher. Jahrhundert v. 1987 M. und 3.. Jahrhundert.. Popular Tyranny: Sovereignty and Its Discontents in Ancient Greece. II: Issues Arising from the Trial of Socrates.. Ein >Sündenfall< der athenischen Demokratie?. 2003 H. 161– 172. Vlastos. und 4. Die Ausbildung der philosophischen Lebensform und die Entwicklung des Verhältnisses von Philosophie und Politik im 4. London/New York 1996. 1996 G. Scholten. Prior (ур. Analecta Euripidea. Tragic Tyranny.). Cambridge 1991. 31 (1981). U.. Critcal Assessments Vol. Eine Bedrohung für die Religion und Politik der Polis?. Untersteiner M. Scholz. у: W. Wilamowitz-Moellendorff. v. Sutton D.. Große Prozesse im antiken Athen. F. Vlastos G.-W. Austin (Texas)... Das klassische Athen. Welwei. Der Prozeß gegen Sokrates. 2003 R. Scholz. s. 1875. Socrates. Nochmals das Satyrspiel „Sisyphos“. Scholz P. Vlastos. Morgan (ур. Winiarczyk M. Darmstadt 1999. 25–44. Seaford. 33–38. Sutton. München 2000. The Historical Socrates and Athenian Democracy. Stuttgart 1998. CQ n.68 Balcanica XXXV Scholten H.. 1989 E. 2000 P. 157–173. Stein-Hölkeskamp E. WS 100 (1987). 1981 D. A. Adelskultur und Polisgesellschaft. The Sophists. 1991 G. Seaford R. v. Demokratie und Machtpolitik im 5. 35– 45. у: K.). Oxford 1954.. Scholz P.. 1999 K. Untersteiner. Stuttgart 1989. Vlastos G. Winiarczyk. Welwei K. Studien zum griechischen Adel in archaischer und klassischer Zeit. Berlin 1875. Die Sophistik.). Der Philosoph und die Politik. Ungern-Sternberg (ур.. F. Berlin 2003. Burckhardt – J. 1998 P. Wilamowitz-Moellendorff U. Stein-Hölkeskamp.. . 95–115. v.-W. Critias and the Atheism. у: L. 2003. Chr.

The first argument to support this theory is that nomos-physis antithesis is nowhere . This is a question of constant interest in scientific circles. XXXIX–XLVII). Long (ур. Bd. I. Remembering Defeat. Wolpert. because there are some arguments. Schneider (ур. H. Diels – W. This interest has been encouraged by the fact that Critias’ autorship of the play is questionable. 2001 P. which were not considered and which show that in this satire.. СПИСАК СКРАЋЕНИЦА Имена античких аутора и наслови њихова дела. the leader of the Thirty towards the right of the stronger. Von Thales bis zu den Sophisten. Der Neue Pauly. Bd. since its answer can serve as the indicator of the influence this famous theory has had. Јордовић. Handbuch frühe griechische Philosophie. Rhetorik und Relativismus: Protagoras und Gorgias. Civil War and Civic Memory in Ancient Athens. Berlin 19526 (spätere Nachdrucke) HZ Historische Zeitschrift HWPh Historische Wörterbuch der Philosophie RE Pauly’s Real-Encyclopädie der classischen Altertums-wissenschaft WS Wiener Studien THE RIGHT OF THE STRONGER. Baltimore 2002. 2. regardless of the author and the purpose of this fragment. Woodruff. 264–284. у овом чланку цитирају се по DNP (H.). И. However. 2002 A. A.. Право јачегв – драма Сисиф и Критија 69 Wolpert A. Kranz. Die Fragmente der Vorsokratiker. THE PLAY SISYPHUS AND CRITIAS Summary The focus of this study is the standpoint of the play Sisyphus and Critias. Stuttgart/Weimar 1996. у скраћеном облику. у: A.). Stuttgart 2001. A&A Antike und Abendland BICS Bulletin of the Institute of Classical Studies of the University of London CQ Classical Quarterly DK. among some well known ones. Enzyklopädie der Antike. Cancik – H. the right of the stronger is actually non-existant. Woodruff P. the question of the author is not of primary importance for this article.

What is more. Intelectually superior in Sisyphus is the inventor of the fear of gods who is also in favor of law and order. unlike Callicles and Glaucon. The reflection of this argument is a positive characterisation of the individual who invented the fear of gods. Unlike Xenophon and Philostratus.70 Balcanica XXXV explicitly mentioned although it is the crucial element of the right of the stronger. which finally enables the overcoming of primeval times and lawlessness. The fact that the strong are described as kako¿ while the supporter of law are recognized as ¬s\lo¿ is also of great importance. this division reflects strong influence of aristocratic set of values by which the ¬s\lo¿ are in every way superior to the κακοί. which has not been taken into consideration so far is the way the supporters and opponents of lawlessness are described and marked as κακοί and ¬s\lo¿. It should also be noted that. they and their importance for the human society are depicted in a positive light. The third argument is that the invention of religion is accepted as a positive achievement. which were often scientifically misinterpreted as the reflection of the right of the stronger. because of the possible assertion that Critias was misled by this theory and succumbed to the negative influence of the sophistic teachings. no indication that he supported this theory were found. In addition there is no claim in the play that the exploitation of the strong by the week or by law accured. as opposed to Callicles. This satirical play and Critias were most probably under a great influence of aristocratic beliefs. Based on these arguments we can conclude that there is no trace of the right of the stronger in the play Sisyphus and that Critias did not support this theory. Some other indications show that Critias cannot be listed as a advocate of the right of the stronger regardless of our previous conclusion about the play. . it is very likely that Plato and Aristotle were mild to Critias due to his family ties with Plato and his friendship with Socrates. However. That way Socrates would have been completely acquitted of the responsibility for the crimes Critias had comitted. In the satire only physically strong are considered as strong. In other words. laws are created to stop the bad and not the good. The second argument is that despite the incapability of laws to prevent the secret injustice. where they are also spiritually superior. We need to bear in mind the fact that Critias has only recently been linked with the theory of the right of the stronger. all the four of them would have stated that Critias was an upholder of the right of the stronger if he had actually been that. The fourth argument. In the classical period there had been non attempt to explain his ruthless politics in Athens 404/403 BC by means of the right of the stronger.

новолуние и полнолуние. бла- гоприятным или опасным. Задача этой статьи состоит в подробном освещении соотношения времени и деяте- льности мифологических существах в славянских повериях. „лих час“.6-546. полезной или вредной для человека. Толстая 1997б. В предлагаемой статье. Виноградова 1996. наполняет пространство и по уже установленому пути изчезает. конец мясоеда и начало поста. конец первой половины года и начало второй. В основном. Вино- градова 2000.2 Оригинальная научная статья Любинко Раденкович Институт балканистики САНИ. Белград ОПАСНОЕ ВРЕМЯ В НАРОДНЫХ ПРЕДСТАВЛЕНИЯХ СЛАВЯН Абстракт: В традиционной культуре славян время воспринимается как живое существо. и в этом смы- сле занимает важное место в исследовании символики славянской народной культуры. время также наделяется определенной семантикой: оно может быть чистым или нечистым. Поскольку вода может быть прозрачной или мутной. Но по поверьям славян полдень тоже – опасное время: днем существует опа- сный момент.41(=16):2-167. СУТОЧНОЕ ВРЕМЯ День/ночь Самое широкое противопоставление в оценке времени в сла- вянской народной культуре по оппозиции свет/тьма представлено . УДК 398. В последние годы на эту тему появились очень содержательные работы. своеобразная „дыра“ во времени. Оно закономерно истекает. медленной или быстрой. Плотникова 2004 и другие). если он попадает в нее. когда челове- ка. половина и конец недели. ожидает несчастье. В славянской народной культуре „порог“ между сменяющими друг друга временами наиболее значим в оценке времени границы: пол- день и полночь. в первую очередь русских исследователей (Толстой 1997. Агапкина 2002. анализируется соотношение времени и мифологических существ в по- верьях славянских народов. конец года и начало года. дневное время принадлежит человеку. как вода из источни- ка. Время одна из базисных категорий модели мира. Толстая 1997а. ночное время принадлежит покойникам и демонам.

а твој дан“ (Не ходи. одетых в белое и подходит к одной из них. да ми дјецу крадеш? И сатрће те. Одним из наказаний человеку за нарушение ночного мира ста- новится ситуация. хорваты в окрестностях Дубровника). Во время такой встречи ночное существо предупреждает человека: „Tvoj je din. танцует. человек хи- тро отвечает: „Nuć tva. Поэтому. ако се не одалечиш и зазовеш Бога у помоћ“ (Покажется черный человек. направленных на защиту имущества и оберег от вли- яния нечистой силы. Иногда мир нечистой силы показывается ночью как параллель- ный человеческому миру: она пирует. а твой день“ (Вулетић-Вукасовић 1934: 186). День принадлежит человеку. если ты не удалишься и не помолишься Богу) (Вулетић-Вукасовић 1934: 177). что ночь принадлежит ей. чело- век встречает в ночи трех женщин. В окрестностьях Дубровника. за чужим делом в неизвестное время ночи. тебя постигнет несчастье. за туђим послом у незнано доба ноћи. запрещали ночью ходить под орехом: „Прикаже се црн човјек. В этом смы- сле показательны былички о встрече человека с мифологическим сущ- еством (в человеческом образе) в ночи на дороге. друг мой. Лесковац) после захода солнца не дают из дома взаймы сито. Križna gora. ночное время. до петухов. Дорога является открытым и опасным пространством. Tomšič 1989: 76). он чуствует. потому что на- ша ночь. синонимом которой может быть хаос). даже рожает. pot je ma“ (Ночь твоя. Такие былички распространены на побережье Адриатического моря и в его окрестно- стях (словенцы в Резии – Италия. Человек на дороге обладает пространством. как мрамор. простоквашу и . ночь – потусторонним существам. которая предупреждает. и скажет: – Почему ты при- шел красть моих детей? И погубит тебя. едва избежав гибели. Istra. говорит ему: „Не иди. это время его активности. Rezija. день твой. По быличке в окрестнастях Дубровника. После захода солнца на поведение людей в доме накладывается ряд запретов. пријатељу. в Истрии. бродяжит. „Noč je moja. dan je tvoj“ (Ночь моя. јер је наша ноћ. и тверда. но дорога моя) (Matičetov 1968: 225). Matičetov 1968: 225). как лед. но все-таки она имеет и элементы социального. далеко от дома. Тогда. В Сербии (Копаоник. она его приводит к цели (в отличии от дикой природы. па ће ти овако: – Што си дош’о. дрожжи. веселится. Считается опасным для человека вторгаться в чужое. Černigoj 1988: 40. уксус. самая старшая из них. Дотронувшись до ее тела. что ее рука холодна. ma je nuć“ (Твой день. моя ночь. упо- рядочного мира. проводит свадьбу. когда он сбивается с дороги и всю ночь. да те зло не снађе.72 Balcanica XXXV в противопоставлении день/ночь. при встрече ночью на дороге с нечистой силой.

RJAZU VIII: 219). Полночь Активность нечистой силы усиливается к полночи. Филиповић 1958: 280. Так. и на мгновение останавливаются мельницы (Марковић С. волосатого человека в большой шляпе. noćnjak (Тополовац. В определеный момент он заме- чает. Это проме- жуток времени. словенцев nočnina (Zablatnik 1982: 16). д. у сербов ноћница (Караџић 1986: 590). В полночь наступает разгул нечистой силы. не выходить из дома ночью без огня. держать рядом с собой апотропеиче- ские предметы и т. Осо- бенно. чтобы его душа во сне не заблудилась. Раденкович. Кошутић 1984/41: 50).) ношница (БЕР 1995/IV: 694). У сербов называется глуво доба. 73 огонь (Милошевић 1936/XI: 47. человека во сне давит (он всю ночь чувствует тяжесть. Ребенку. по которым человек попадает в полночь в костёл и там присуствует на мессе. что присуствующие имеют телесные недостатки – у некоторых нет головы или носа и т. У сербов и хорватов ночью грозит и мужское существо ноћник (Банат. и едва успевает убежать. по быличке . Такова на Русском севере ночница (Черепанова 1996: 67). ноћничина (Милосављевић 1913: 108. Если мифологическому существу. у болгар (Сливенский край) – по- тайно време (Цанева 1989/2: 122). на него похож mrak. (Eperjessy 1999: 4o). которые не видны ночью. 2004: 147). В отличие од ночниц. ноћник является призра- ком в образе огромного человека. Ђорђевић 1958: 548). Хо- моље. он полностью в ее власти. от чего ему распухают соски.. в Белой крайне в Словении – mračnjak (Möderndorfer 1964: 345). Л. и они наполняются покойни- ками. Обычно продолжается с 11 ночи до первых петухов. но не может проснутся) и сосет грудь. И в одном. noćnik. чье имя часто выводится из основы существительных ночь и мрак. удается вторгнутся в дом. страх и плач. В Белорусии не начинали резать новую буханку хлеба (Романов 1912/VIII: 312). поют колыбельные песни. и если человек ока- жется вне дома. Дубровник. Опасное время . когда он засыпает... как правило. запреты должна учитывать роженица. оно. тогда появляется свет в костёлах. У детей вызывает бессоницу. в локальной традиции в южной Сербии – ниједно време (Ђорђевић 1958: 559). Существуют былички. По поверьям подравских хорватов в Венгрии. чтобы ей и ее ребенку не навредила нечистая сила (не оставлять пеленки на ночь на дворе. в это время не течет вода. По верованиям славян-като- ликов. По поверьям. Петровић 1948: 347). хорватов noćnica (Ardalić 1902: 275). и в другом случае его представляют себе как огромного. который определяется по-разному. у румынских сербов нотњик (Крстић 1987: 187). бол- гарь (17–18 в. лучше сказать „безвременье“. п.).

. что человек становится волком (вовкулак). что в полночь господствуют полуноћани (не- чистые покойники). полунотяни отведут Јану красавицу) (Шкарић 1939: 136). если перекинется три раза в огороде. если она станет волосы чесать в полночь (Ивлева 2004: 96). что тут все души покойников и что ее растерзают если сразу не убежит домой и не спрячется в посте- ль. как покажется жених (Ряз. женщину в костеле в полночь узнает (покойная) крестница и предупреждает. В полночь активизируются и другие мифологические существа. полуноцница. У прекмурских словенцев упоминается poumočka. и т. братцы. Ивлева 2004: 211). О том. По поверьям на Русском Севере в полночь является нечистый дух – полуночница. верили. По сказке. то в 12 часов ночи его утаскивают нечистые (Рязанска област. Если ро- дители проклянут своего ребенка. д. Полдень С окончанием полночи начинает „истекать“ новое время и до полудня оно „наполняет“ пространнство человеческого мира. По поверьям из России (Рязанская область). и кончается с заходом сол- . Именно в полдень суточное время имеет самый высокий уровень и с этого мо- мента. в пол- ночь ворожили девушки перед зеркалом. pounočnica (Novak 1985: 78). вечером предыдущего дня. Под Новый год. в Среме. ровно в 12 часов ночи (Ивлева 2004: 52). Под Ивана-травника (Купала) ровно в 12 часов ночи ходят искать цветок папоротника (чтобы знать всё) (Ивле- ва 2004: 104). одведоше лепу Јану полуноћани“ (Петухи. ждали. которые задерживаются на земле. Волосы любимое место для душ. змей откажется ходить к девушке. об. В Сербии. что домовой в полночь выходит в образе солдата и начинает чистить лошадь (Ивлева 2004: 21). Ивлева 2004: 116). который беспокоит детей (Власо- ва-Жекулина 2001: 486. Время нового дня зарождается после захода солнца. то запрет начинает действо- вать накануне. браћо моја. почему не оглашаетесь. д.74 Balcanica XXXV словенцев из Резии в Италии. кто они и запела: „Петлови. Верили и в то. Она вспомнила. они поймали девушку Яну и повели с собой. Ивлева 2004: 110). В Санкт-петербуртской области верили. что вечером на- чинается время нового дня свидетельствуют следующие факты: если запрещенно работать в определеный день. положив на себя ногу мужа (Merkù 1976: 116). полунощници – злые духи. но оно на- чинает течь с окончанием глухой поры ночи. poumočnica. оно тянет назад и до глухой поры ночи полностью вытекает. У болгар. У Галипольских сербов нерайде (вилы) ходят в пол- ночь (Филиповић 1946: 99) и т. которые упоминаются в заговоре (Геров 1901/IV: 151). што не запевате.

Купающиеся и рыболо- вы тонут. Поэтому людям запрещено работать в полдень. у поляков – południca. то в образе осла без ног. Опасное время . В полдень появляются и другие мифологические существа. то ужэ празник зайшоў“ (Полесье. у русских это делает полудница и ржица как разновидность по- лудницы. По преданиям. называются бесы полуденные (Романов 1912/VIII: 286). женщинам запрещено прясть по средам и пятницам. под названием. и тем самым. 75 нца следующего дня. У белоруссов мифологические существа. у болгарь (в XVII веке) зафиксированное название существа – пладница (БЕР/V 1999: 294). которая сбивает людей с дорог (Pajek 1884: 174). такие существа почти отсуствуют. дух который прячется во ржи (Власова 1998: 414–415). т. если те не соблюдают запрет на работу. если время неподвижно и не крутится. serpowa baba (Černy 1898/ III: 29). У хорватов на побережье Адриатического моря в полде- нь. Л. Раденкович. По верованиям из Скопской котловины в Македонии. Так. работающие на пашне ранят руки. появлется призрак. оно тоже имеет характер „безвременья“ и принадлежит существам. да некого есть!“ (Романов 1912/VIII: 289).е. которые наказывают людей в полдень. „Як сонцэ зай- де. Со временем появления мотивированые названия водяника у бе- лоруссов – поўдзень и палудзённик (БМ 2004: 389). в поле. то в образе бабочки или большого жука. он часто в полдень выскакивал из воды до пояса и кричал: „Рот есть. в белом одеянии. огород. „Св. на берег реки. если кто работает в воскресенье во второй половине дня“ (Филиповић 1939/LIV: 513–514).. которые находят- ся вне течения времени. чтобы не нанести вред духам. но в действительности этот запрет начинает действовать уже во вторник и в четверг вечером. Macan 1975/46: 453–454). во двор. на- звания которых не связаны с основой «полдень»: у словенцев (в Шти- рии) это призрак preglavica. еще и полудзеник (Черепанова 1983: 37). Неделя ‘прощает’. Время полдня обладает признаком „остановленого“ времени. празьник заходить из вечера“.. подне рогато (Ву- летић-Вукасовић 1934: 177. она также известна и под названием serpownica. душам покойников и демонов. На Русском Севере в полдень даже окна закрывали. а кончается в среду и пятницу вечером. Они наказывают людей. У южных славян. которые выходят в это время на перекрестки. после захода солнца. по верованиям. Толстая 2005: 189). ловлю рыбы или хождение по дороге. как правило. у сербов (в Банате) . женщина без головы. Праздники. путники и охотники блу- ждают. у лужицких сербов – připołdnica. начинаются с вечера (с заходом солнца) накануне празд- ника: „Старие говорили. Известный сербский семейний праздник „слава“ начинается вечером и продолжа- ется в течение следующих двух дней.

Именно тогда активизируется нечистая сила и она начинает госпот- ствовать в этом пространстве с остановленым временем. становится невидимой для хозяев (Яро- славская губерния. Если человек начинает определеную дея- тельность в момент когда „дыра“ появилась. в южной Сербии лош сат (Ђорђевић 1958: 548). Из сопоставления полночи и полдня можно сделать выводы. и особен- но. По сербскому преданию. то бес уведёт ребёнка“. сказали: „Боље да се дете и није родило. волосы чешет (…). В России. По преданию из Сербии (Косово). Забежал в дикой цяс. лих час В традиционной культуре славян существует представление о существовании неизвестного опасного момента. у сербов в Герцеговине – зао час (Братић 1902: 292. Если человек в этот момент начинает или продолжает свою деятельность. если человек зачат или родился в злой час. Власова 1998: 429). которое может обозначать полдень. јер није рођено у . но если „в лих час. Млет) – lorko (Macan 1975/46: 454–455) и т. но человек. Этот опасный момент на Русском Севере называется неровен час (Власова 1998: 429). у болгарских мусульман в Родопах – икси саат (Троева-Григорова 2003: 167). Неровен. которые определяют судьбу новорожено- му ребенку. женщ- ина проклинала человека выражением „Пусть без глаз останешься!“. зная. у словенцев в Резии hüda ura (Matičetov 1968: 225) или hud čas (Cvetek 1993: 62–63). но и другой „лих“ час: „…Лешачиха. для него это проклятие пройдет бесследно.76 Balcanica XXXV 12 вил (Филиповић 1958: 278). в эти дни не рекомендовалось начинать пахоту (Филиповић 1949: 206). это для него может иметь роковые последствия – несчастье или смерть. Филиповић 1949: 206). что злой час имеется во вторник и в пятницу и потому. то он рискует нанести ей повреждение и тем вызвать ее гнев и наказание. Считается очень опасным. По поверьям из Герцеговины. по поверьям. которое перестало „вертеться“ и потому превратилось в „не-время“. что лих час быстро сказал „Пусть ты останешься!“ и в этот час лопнули ее глаза (Ђорђевић 1958: 548). существует выраже- ние дикой цяс. на Урале. который можно по- нять как „дыру“ во времени. лешачиха в воду и бухнула (Востриков 2000/V: 153). что и в одном. Даже ругания скотины „под неровен час“ приводят к тому. и в другом случае идет речь об остановленом времени. сидит на реке. Если мать пошлёт ребёнка к лешему „в добрый и святой час“. д. у хорватов (о. человек который зачат в злой час после смерти станет упырем (Братић 1902: 292). что она. В Боснии (Високо) верили. если при этом человек пользуется орудиями труда. суденицы.

в определен- ный момент погиб. По поверьям словенцев из Резии в Италии. т. только его бедный домик стоит. По белорусским поверьям. с грозой или без нее. вымрет семья в новом доме (Сакар.д. в основном. старик увидел.. У болгар вторник по наименованию асоцииру- ется с „уморник“ (погубитель). ему уготовано несчастье.. кроме бедного старика. это время разгула нечистой силы. Вторник понимается как „второе“. «горный ручей» (из древнеславянского худыи «плохой». Раденкович. Опасное время . В словенском языке выражение huda ura. где бы он. в соответствии с которой он понима- ется как благоприятный или неблагоприятный для начала или совер- шения дел. человека не было) (Cvetеk 1993: 62). рябиновая. лихой час персонифицируется. т. У южных славян неблагоприятными днями считаются вторник и суббота. наказывая или вы- полняя то. но и время. то в ближащее время умрет еще кто-то из этого дома (Марковић 1898/I: 210). Николов 2002: 136). пестрая ночь. рябая. „нелицевое“ . Посмотрев около себя. если начнется копание ямы для фундамента дома во вторник. «бурю». hudourniк «поток». Так. Л.). по поверьям сербов. Считалось. Когда этот момент прошел услышали голос „Hud čas ja to. Hüda ura в образе бабушки появляется в горах перед началом бури (Matičetov 1968/XVI: 225). если человек умер во вторник. ночь со вспышками молний. „Hud čas čaka“ (лих час ждет). услышав голос „худого часа“. что родился он в недобрый час) (Вукановић 2001: 483).е. обозначает «гро- зу». что определенно судьбой человеку. В эти дни нельзя начинать такие важные дела. когда буря и удары молнии уничто- жают чаровников и нечисть (Агапкина-Топорков 1989: 230–253). е. по преданию. как пахота. потому. не пустили парня идти в горы. оробина ночь и т. človeka pa ni!“ (Час прошел. 77 добар час“ (Лучше бы ребенку не родиться. горо- бина. строение дома. не было ни жены ни отрока. свадьба и т. что и деревни нет. как остров среди озера (Dolenc 1992: 173). У словенцев. Дни недели В народном календаре славянских народов каждый день недели имеет определенную семантику.д. Даже. В Бохине зафиксированы вы- ражения „Hud čas ga kliče“ (лих час зовет его). Эта семантика. В полночь при- шла страшная „худа ура“ и. По преданию (Толмин- ско) никто из хозяев в деревне не хотел в своем доме принять женщи- ну с ребенком пeреночевать. «дурной». «некрасивый»). В древнерусском и в современных восточнославянских языках существует фразеологизм рябинная ночь (воробьиная. обосновывается на противопо- ставлениях начало/конец недели и мужское/женское название дня. когда старик утром проснулся.

что при рождении им помогают девять сестер Субботы (съботничевите девет сестри) (Попов-Мицева 2002: 239). 1995: 517–518). Считается. имеют способность видеть ведьм. что Среда и Пятница в облике женщин ходят накануне среды и пятницы и наказывают женщин. мелом крести и твори молитву“. По сербскому сюжету. По средам и пятницам запрещена женская деятельность. которое асоцируется с признаками „невидный“. – сказала старуха. В Белоруссии. У мусульман в окресностях г. Ты ведра возьми.78 Balcanica XXXV время. либо сварит. до свету. возможно потому. пожилые люди часто держались поста в понедельник. родившиеся в этот день. не выпускай. вернись домой и крикни под дверью: „На море серединские дети погорели! Она выбе- жит. чтобы та ей помогла назавтра вста- ть пораньше да допрясть. чтобы ее наказать. дяволы не смогут его остановить (Романов 1912/VIII:310). посещает женщину. Все так и вышло. особен- но прядение. „чужой“. женщина выгоняет из дома Среду криком „Изгорела горица и у гори Сриједа“ (Сгорела гора и в горе Среда!) (Чајкановић 1927: 444). Так. По пути до речки. Перед сном она попросила „матушку Середу“. как Середа (персонификация одноименного дня недели). или иная персонификация времени. а ты прежде нее заскочи в избу и дверь запри да закрести. Как она ни будет грозить. Женщину от верной смерти спасает хитрый совет соседки. ког- да святой Понедельник будет проводить их душу до божего престола. ее разбудила незнакомая женщина и сказала. женщина зашла к соседке-старухе и рассказала о незна- комой помощнице: „Нехорошо это. У славянских народов засвидетельствованы многие варианты сюжетов. Млет не под- стригали волосы по субботам. потому. которые не соблю- дают запрет работать в это время. мо- лодая баба пряла поздно вечером со вторника на среду. Люди и некоторые животные. что воскресенье понимается как легкий.д. Ро- . наделены способностью видеть самодив. – она тебя на этих холстах удавит. чтобы их души не проклинали (Macan 1932/XXVIII: 231). Заду- шницы всегда отмечаются по субботам. У восточных славян часто неблагоприятными днями считаются понедельник и четверг. упы- рей. считая. По поверьям из Болгарии (Сакар). что она Середа и что все ее холсты допряла и выт- кала. У хорват на о. Суб- бота представляет конец недели и считается днем покойников. С первым криком петуха Середа пропала (Новичко- ва. самодив и т. что после смерти. дети родившие- ся по субботам. по славянским поверьям. по русскому преданию. и надо ей пойти на речку принести воды. светлый и хороший день. которая на- рушает запрет на прядение. Поутру. полотно белить. а следующий за ним день должен быть противоположным по значению.

че Тудоро- ва деца изгоряха в Тудурово село!“ (Выходи.. люби моих лашадей и жалуй! И я буду тябе любить и жаловать!» (Романов 1912/VIII: 288). Кватрница представляет персонификацию квартной пятницы. И. Святая Неделя прощает людям. а баба Тудуричка – персо- нификацию времени любого дня на так называемой Тодоровой неделе (первая неделя великого поста). излез Тудорова майко. Л. Тудурова мать. а у шуми Сијермина дјеца!“ (Горит лес и в лесу дети Сиермы!) (U riječima 1987: 67–68). под полнолуние пекли хлеб и ночью клали горбушку булки домовику в хлев. 1899/I: 242). По совету соседки. Несоблюдение этого запре- та приводит к наказанию Святой Недели. здесь бабы Тудурички. как женщин. хо- зяин говорил: «Домовик. чтобы любил скот. Н. домовой! Прыми ат мяне хлеб-соль. якобы тогда можно у восточных славян встретить водяного. которая в такой роли обыч- но появляется в образе змеи (Majewski 1892/VI: 133. связывается то с Торковицей (Re- šek 1983: 181). которая появляется во вторник вечером. В Белоруссии. У словенцев сюжет о попытке Среды наказать женщину за несоблюдение запрета прядения. Лесковац. Опасное время . Стијовић 1990/XXXVI: 270). Јоксимовићка 1900/II: 54. Черная Гора. царица Неђеља (Герцеговина. юду (Троева-Григорова 2003: 120). С. женщина. которой баба Тудуричка предлагает вме- сте варить полотно кричит: „Излез. у южных – вилу. Ђорђевић 1958: 400). у болгарь с бабой Тудуричкой (Попов 1994: 85). называя ее пресвета Неђељи- ца (Яйце в Боснии. так и мужчин. лешего. В отличии от Среды и Пятницы. Раденкович. мајка слатка (Серби. и к ней обращаются молитвой за помощью. даже выпечка хлеба и охота. Сриједу прогоняют выражением: „Изгоре шума. Время года По мифологическим представлениям славян. ме- . RJAZU I: 759). дня на первой неделе поста перед Рождеством. Stojković 1936/XXX: 62). По воскресеньям запрещена любая деятельность. которые считают мстительными. существуют четы- ре календарных периода.. то с Кватрни- цей (Kelemina 1997: 95). 79 жае в Черной Горе. выходи. русалку. Войдя в хлев. в заклятии в Черной Горе – окрашеница („Тако ми свете окрашенице – ја то знала нијесам“. Тудуровы дети сгорят в Тудуровом селе) (Попов 1994: 85). когда особенно активна нечистая сила. У болгар сохранилась уже указаная формула для обмана опасной посетителницы. ЛУННОЕ ВРЕМЯ Полнолуние и безлуние в славянской культуре считаются опа- сным временем.

2001/5: 50–77. дьяволы. некрштени дани. стучит и приказывает им открыть двери. потому что тогда шатаeтся по дорогам нечистая сила. известный как „пове- сть о мучении конопли или льна“. В это время нельзя вечером выходить из дома. видит их в истинном свете (как прячут хвосты под лавкой или в сапогах. nočni lov. Согласно серб- ским. По поверьям на Русском Севере. тогда выходят из воды шуликуны. (Зеленин 1999: 82–99). что у них зубы длиные или железные. погани дни и т. И. divji lov) чаще всего встреча- .д. Толстой 2003: 37–72). Следующие два бывают накануне великого поста и Ивана Купалы. Вдруг появляются незнакомые парни. в святочные дни появля- ются духи. см.черти. По славяно-балканскому сюжету. болг. Тол- стого Vita herbae et vita rei. т. или бродят другие нечистники – святки. в бане.. В это время падают и дни почитания покойни- ков. на углу деревенской улицы. нечистая сила исчезает и девушка (с младшой сестрой) спасается. Сестры (или одна девушка) обычно спасаются. У всех славян считается. которые чаще всего называются караконджулы. навещая своих родственников или с ними прощаясь. duga jaga. Сестрам (или одной из девушек) удается добратся до дома или спрятаться в другом помеще- нии и закрыть дверь. Босић 1996: 222. собираться на вечеринки. Попов 1994/2: 84. точно столько. то куда-то переселяются. Franković 1990/9: 35. е. сколько бывает деву- шек. группа девушек. которые ночью шумно то охотничают. как считалось. как правило. рассказывая обо всех этапах обработки („мучения“) конопли и приготовления полотна (этот текст в широком ареале и в разных аспектах исследован в статье Н. серб. с кото- рой обычно связывается и divja jaga (дикая охота). Остальных девушек нахо- дят утром растерзанными (Филиповић 1986: 54–55. стая душ умерших. ponočna jaga. на мельнице. девчонка. оглашаются петухи. и садятся напротив них.д. nočni jag. Проходит опасное время (глухая пора ночи). собирается вечером в пустом до- ме. святки. болгарским и македонским поверьям. 2004: 146–147). что они в эти периоды выходят из потусторон- него мира или уходят туда. же- нщинам запрещено прясть. ходит опасная Перхта баба. что огонь во рту) и предупреждает свою сестру. У словенцев в связи с уже упомянутой „дывём ягом“ (divja jaga. бывают бесовские потехи и т. не соблюдая такой запрет. что очень опасный двенадцатидневний период от Рождества до Богоявления (рус. Марковић С. расказывая апотропеический текст. Чаще всего. Демоническое существо преследует их. младшая сестра одной из этих девушек. У словен- цев под Рождество. так как считается.80 Balcanica XXXV жду ними два самые важные – святки и дни перед Троицей (в первую очередь Русальная неделя).).

Вдруг. ker te bo drugače krvavo steg- no!“ (Старшие нас пугали: – Когда колокол огласит вечернюю молитву. человек в доме ночью. должна теперь это обязательно взять) (Slovan 1884/I: 303–304). moram jo spet vzeti“ (В прошлом году я здесь была и кое-что забыла. „Lani sem dala. в качестве третьей степени де- . поэтому один из предводителей „диких охотноков“ (перхта баба. По-видимому. кто бросил топор. дивји ловец) забивает ему топор в крестец. se boš z nami gostil!“ (Ты с нами охотничал. что в некоторых областях Словении. Кто-то говорит. что у коляски кума сломалось коле- со: „Д` узмемо. Он не соблюдает правило лечь в левую колею на дороге лицом к земле. На следующий год. он не мог встать на ногу. помогай и поесть) (Glosenčnik 1998/17: 62). два парня останавливаются ночью на лугу. По другому сюжету. в определённом смысле имеет свои параллели в Сербии. Раденкович. а когда заснувший парень проснулся.. помогите и эту ногу грызть) (Piko 1996: 72–74). После этого свадьба ушла. pa še pomagaj pojesti!“ (Помогал охо- титься. хорни мож. После этого человек возвращается домой здоровым. обозначающее страшилище. с нами буде- шь и гоститься) (Tonejec 1882/II: 89). letos sem vzela!“ (В прошлом году дала. пугало. каже. в этом возьму!) (Hudales – Stropnik 1991: 50– 51). „Ste pomagali vajat. letos bom pa vzel“ (В прошлом году бросил.. Появляется „дывя яга“ и тот. и один из них засыпает. По совету. не соблюдает молчание и имитирует их голоса или приказы охотников к собакам. „Če si pomagal loviti. здоровый парень приносит своего друга и опять остановливается свадьба. moraš biti doma. овем ногу за годину дана“ (Возмём. где периоди- ческое переселение покойников. откуда ни возьмись появляется шумная свадьба. в противном случае тебя схватит крваво стегно) (Kastelic – Primc 2001: 62). „Tu sem lani pustil. говорят. человек в этот же день следующего года и на том же месте опять ложится в левую колею. По одному. По преданию из Шумадии (Топола). 81 ются два сюжета. ты должен быть дома. услышав лай собаки диких (мертвых) охотников. человека ночью на дороге настигает „ды- вя яга“. Вследствие этого. pa pumogate tista noga uberat“ (Помогали лаять. Он просыпается здоровым (Кнежевић 1981: 40–41). Опасное время . и из колеса возвращают ногу больному. Л. он чувствует боль все лето и хромает. говорит: „Lani sem bila tu nekaj pozabila. в этом взяла!) (Zablatnik 1984: 63). Этот сюжет. уже не существует выше упомянутое демонологическое предание. Вдруг все затихает и через дымоход в дом попадает „krvavo stegno“ (кровавое бедро) или другая часть человеческого тела и доходит приказ демонического охотника: „Si z nami lovil. приказывается в виде свадьбы. в то же вре- мя на этом же месте. для детей: „Starši so nas strašili: – Ko bo zvonilo Avemarijo. Интересно. но осталось выражение крваво стегно. ногу у этого на год).

заговорами. по народным поверьям.д. и пред- ставляются в виде лошадей. суждено погибнуть страшной смер- тью. длинные зубы). влахи в северо-восточной Сербии и северо- западной Болгарии) называются – тодорцы. также в роли пугала для детей. отпра- вляясь на задушницы. потому что тогда Бог сверг дьявола с неба. а по пути до кладбища молчат (Беновска-Събкова 1996/XXII/3: 85). что ведьмы развивают свою вредоносную активность и потому в эти дни принимаются многие магические образы защиты от их деятельности. которые собираются на вечеринки или для прядения. всадников или людей с некоторыми при- знаками лошадей (копыта. чтобы все души могли уйти. но также и накануне дру- гих великих праздников в году (Рождество. по поверьям из Полесья. . п. рожденным в эти дни. Демоны. которые возвращются в подземное царство после временного пребывания на земле. появляется. в году бывают и другие недобрые дни. шкорeнце (škorence) – летучий сапог (Cvetek 1993/5: 40). Они наказывают девушек. проклятых душ. можно трактовать как образ собирания тодорцев и их выведение из социального мира (Раденковић 1998/IV: 119–123). когда. Юрьев день) считается. Так. Одним из признаков тодорцев является цепь. лечебными рецептами. (Толстая 2005: 91–92). Один из периодов в году. В этот период особенно активны женские мифологи- ческие существа: у восточных славян это русалки. 14 декабря и 1 апреля. В окрестностях Пловдива в Болгарии люди накануне Троицы. у южных – вилы. Обрядо- вую гонку лошадей в субботу (Тодорова суббота) от деревни к полям. накануне Ивана Купалы. появляющиеся на первую неделю великого поста (сер- бы и румыни в Банате. Детям. сентодери и т. оставляют двери домов открытыми. календарны- ми записями и т. самодивы. отпуска- ют души с того света. хвост. и они возвращются на землю – время от Великого четверга до Троицы. юди. указывающая на возможность их толкования как связаных. но и остальных. В воскресенье после Троицы собираются и души нечистых покойников и отправляются вне социального пространства. если окажутся на улице вечером и ночью в эти дни. Списки таких «злых» дней обычно хранят в «заветных» тетрадях вместе с молитвами. На масленице. злыми днями являются 4 августа. По народным представлениям славян.82 Balcanica XXXV митологизации.

Беновска-Събкова. 1902 Т. Власова. Жекулина. 2001. Власова. Н. Виноградова. Нови Сад 1996. А. Л. Виноградова. Апокрифни мотиви и народно вярване („Раз- пускането“ на мъртвите души)// Българска етнология XXII. Власова. Н. Раденкович. Годишњи обичаји Срба у Војводини. 2004 . Народная демонологя и мифо-ритуальнaя тра- диция славян. Братић. И. СПб. А. Энцикопедический словарь. 2000 Л. 83 ЛИТЕРАТУРА Агапкина. 1989 Т. 1971–2002/I–VI Български етимологичен речник I–VI. Москва 1989. кн. Опасное время . Весенне-летний цикл. Русские суеверия. Сара- јево 1902. А. Виноградова.. ГЗМ XVI. Календарные переходы нечистой силы во вре- мени и пространстве // Концепт движения в языке и культуре. Агапкина. Беларуская мiфалогiя. Мiнск 2004. София 1996. 1996/XXII/3 М. Л. Босић. Москва 2000. Власова-Жекулина. 1996 Л. Виноградова. Беновска-Събкова. София 1971–2002. Агапкина. 3. Н.. Пабирци из народног ветеринарства. Мо- сква 1996. БЕР. 2001 Традиционный фольклор Новгородской области. . Москва 2002. Агапкина – Топорков. Санкт-Пе- тербург 1998. Братић. Мифопоэтические основы славянского народного ка- лендарья. А. БМ. Издание подгото- вили: М. Топорков. Босић. 1996 М. 2002 Т. Энцыклапедычны слоўнiк. 1998 М. В. Воробьиная (рябиновая) ночь в язы- ке и поверьях восточных славян// Славянский и балканский фоль- клор.

Кнежевић. Ивлева. Б. 1999 Д. Загадачные водяные демоны „шуликуны“ у русских // Избранные труды. Београд 1984. четвръта. Алексинац 1900. Живот и обичаји народни у Лесковачкој Морави. Код Белог Брешка и око њега. Јоксимовићка. Пловдивъ 1901. Нови записи народних умотвори- на. Б. Екатерин- бург 2000. Јоксимовићка. Ситне белешке: Не треба месити хлеб у петак и у недељу. Востриков. Традиционная культура Урала. Преља на месецу. Ђорђевић. 1987 Б. В. 5. Призријевање. Р. Мо- сква 1999. бр. М. Зеленин. обичаја и веровања у Срба на Косову и Метохији. 2000/5 О. Београд 2001. 1984/41 В. 1958 Д.84 Balcanica XXXV Востриков. 41. 1900/II М. Материалы полевой и архивной коллекции Л. 2001 Т. вып. Геровъ. Караџић II. Вулетић-Вукасовић. Београд 1958. Српски рјечник (1852)// Сабрана дела Вука Караџића XI/1. Статьи по духовной культуре 1917–1934. Хомољске бајалице. Кошутић. Кнежевић. СЕЗб LXX. 2004 Представления восточных славян о нечистой силе и контактах с ней. Караџић. Београд 1934. Ивлевой. Зеленин. 1901/IV Н. 1934 В. Кошутић. СЕЗб L. Крстић. К. . Расковник XI. СПб. Београд 1986. Вукановић. издадено под редакция-тъ на Теодоръ Панчевъ. Геров. 1986 В. Караџић. 2004. Речникъ на блъгарскый языкъ с тлъкувание речи-ты на блъгарскы и на русскы. С. Букурешт 1987. ч. Крстић. 1981 М. Ђорђевић. Ђ. Београд 1981. М. Енциклопедија народног живота. Вулетић-Вукасовић. Вукановић.

1899/I М. Межэтническая общность поверий и быличек о полуднице // Славянский и балканский фольклор. А. т. Николов. Народен светоглед // Сакар. Марковић. Новичкова. Раденкович. С. 85 Марковић. Живот и обичаји народни у Гружи. Мицева. И. Бео- град-Крагујевац 2004. Петровић.. 1948 П. София 2002. Плотникова. СЕЗб XIX. 2004 С. 1936. А. 1994/2 Р. Милошевић. И(ванчевић). Караџић I. Москва 2004. 1936/XI М. Народне празноверице у копаоничким селима у Ибру. Попов.. Недељи. Москва 1978. Николов. Милошевић.. С. ГЕМ XI. Къща // Сакар. Раденковић. 1913 С. Београд 1913. Л. Ј. С. Тодорица – „коњска слава“// Етнокултуролошки зборник IV. Београд 1948. 2002 И. В. Светци демони // Етнографски проблеми на народната духовна култура. СПб. Марковић. С. Новичкова. 1995 Т. . Померанцева. СЕЗб LVIII. Алек- синац 1899. Попов. 1978 Э. П. Милосављевић. Попов. Ж. 2002 Р. Српске народне празноверице. Померанцева. Милосављевић. М. София 1994. 1995. Попов-Мицева. Сврљиг 1998. Петровић. Марковић. 2004 А. Раденковић. Алекси- нац 1899. Нови записи. 1998/IV Љ. 1899/I П. Опасное время . Приповетке и предања из Левча. Народна молитва св. 2. Этнолингвистическая география Южной Сла- вии. Плотникова. Е. Караџић I. София 2002. Русский демонологический словарь. Обичаји српског народа из среза хомољског.

Белорусскiй сборникъ. СЕЗб LIV. Свеци црева мотају. Демоните на Родопите. Время как инструмент магии: компрессия и растяги- вание времени в славянской народной традиции // Логический ана- лиз языка. Язык и время. И. 1997а С. Москва 2003. Сикимић. М. Толстая. Филиповић. М. VIII. Очерки славянского язычества. 2001/5 Б. 1912/VIII Е. 2003 И. Толстой. Београд 1946. Времени магический круг (по представлениям сла- вян)// Логический анализ языка. Толстой. . Москва 1997. вып. Филиповић. Стијовић. Москва 2003. Београд 1949. Вильна 1912. Стијовић. Толстая. Филиповић. М. Р. Филиповић. Из лексике Васојевића. Живот и обичаји народни у Височкој нахији. Полесский народный календарь. Москва 1997. С. Филиповић. САНУ. А. Толстой. Толстая. Толстая. Москва 1997. Толстая. С. Седакова. Лицеум 5. СЕЗб LXI. 1939. 2003 Е. 1997 Н. Седакова. Троева-Григорова. 1949 М. Филиповић. Српски дијалектолошки збор- ник XXXVI. 2005 С. 1997б С.86 Balcanica XXXV Романов. 1990/XXXVI Р. Толстой. Београд 1990. 1939/LIV М. Крагујевац 2001. Язык и время. Обичаји и веровања у Скопској котлини. Романов. Троева-Григорова. С. Мифология и аксиология времени в славянской на- родной культуре // Культура и история. Сикимић. И. Рождение и жизненный сценарий: „субботние“ лю- ди на Балканах // Славянское и балканское языкознание. 1946 М. Толастая. 2003 Н. Галипољски Срби. Славянский мир. Москва 2005. София 2003.

Банатске Хере. Черепанова. Санкт-Петербург 1996. Černigoj. Zlati Bogatin. Bukovica. Ljubljana 1992 (Zbirka Gla- sovi 4). Ardalić. А. 1958 М. Составитель и автор комментариев О. СЕЗб LIV. Dolenc. Černy. . Регионални проучвания на български фолклор. Ленин- град 1983. Бе- оград 1986. Мифологическая лексика Русского Севера. 1939 М. Живот и обичаји «Планинаца» под Фрушком гором. 1902 V. Naš voča so včas zapodval. С. Шкарић. Tolminske povedke. С. Филиповић. 1986 М. Ljubljana 1988 (Zbirka Glasovi 1). Чајкановић. Београд 1939. Ljubljana 1993 (Zbirka Glasovi 5). А. Трачки коњаник. СЕЗб XLI. Dolenc 1992 J. Студије из духовне културе. Цанева. 1989/2 Д. 87 Филиповић. Черепанова. Národopisný sbornik českoslo- vanský III. 1993 M. Нови Сад 1958.. Черепанова 1996 Мифологические рассказы и легенды Русского Севера. БАН. 2. Цанева. Шкарић. Javorov hudič. Српске народне приповетке. Черепанова. Раденкович. Чајкановић. Černy. Филиповић. Mythické bytosti lužických Srbu. Zagreb 1902. ZNŽO VII. Ardalić. Л.. Černigoj. Филиповић. София 1989. 1898/III A. т. Вера и црква у животу Банатских Хера. Демонологични вярвания в Сливенския балкан // Фол- клорната традиция на Сливенския край. Опасное время . Cvetek. 1988 F. Bohinjske pravljice. v Praze 1898. 1927 В. Београд 1927. Cvetek. 1983 О.

Majewski. Mitska bića podravskih Hrvata. Franković. 1964 V. Warszawa 1892. Budimpešta 1990. Ljudska medicina pri Slovencih. 2001 Z. Macan. Matičetov. Slavi- stična revija XVI. J. Zagreb 1975. Hudales. Ljudsko izročilo Slovencev v Italiji. Wąż w mowie. Mlinškovo berilo. Glosenčnik. Franković. Wisła VI. Kastelic – Primc. Kelemina. gatanje (Blato na Mljetu). Ljubljana 2001 (Zbir- ka Glasovi 24). ZNŽO XXVIII. Möderndorfer. Krvapivc. 1998/17 I. Merkù. Matičetov. Čaranje. Ljubljana 1998 (Zbirka Glasovi 17). Slovar beltinskega prekmurskega govora. (I)zbrani etnološki in slovstveni zapiski. 1976 P. Ljubljana 1964. Majewski. Budimpešta 1999. Novak. 1932/XXVIII T. . Duha na Ostrem vrhu. Pregled ustnega slovstva Slovencev v Rezii (Italija). 1968 M. pojęciach i praktykah ludu naszego. Strah me je gratalo: od Ojstrice nad Dravogradom do sv. Kelemina. 1990/9 Đ. Bajke in pripovedke slovenskega ljudstva. 1975/46 T. Hudales – Stropnik. Eperjessy. Merkù. Dubočka kazivanja u Dubcu. Murska Sobota 1985. M. 1997 J. Novak. Primc. Etnografija Hrvata u Mađarskoj 5. Bilje 1997. Velenje 1991. Vse sorte iz dežele Desetega brata. domovanja Turjaških do Kočevskega. Glosenčnik. 1985 F. Möderndorfer. Etnografija južnih Slovena u Mađarskoj 9.88 Balcanica XXXV Eperjessy. srednje Suhe krajine. 1999 E. 1892 E. Trst 1976. ZNŽO 46. Macan. Zagreb 1932. Stropnik. Ispitivanje međusobnih utjecaja u pučkom praznovjerju jednog mađarsko-hrvatskog naselja. I. Kastelic. Ljubljana 1968. Macan. Macan. 1991 J.

št. 1884 Pajek. Л. 38 (Arhiv Inštituta za slovensko narodopisje. Rešek. JAZU. Zagreb. šege in navade na Koroškem. Stojković. 1983 D. 1882/II M. (Divji lov). Rešek. storije in basmi s Koroške. Piko. Zablatnik. Ljudska verovanja. Zablatnik. št. Zagreb 1936. Ljubljana). Noč je moja. Od zibelke do groba. U riječima. 2 (Inštitut za sloven- sko narodopisje. 1987 U riječima lijeka ima. Опасное время . 1984 P. Celovec 1984. 1884/I Slovan I. Kres II. Iz semena pa bo lipa zrasla: pravlice. Tonejec. Tomšič. 89 Pajek. Slovan. . Čar letnih časov v ljudskih šegah. Rožaje 1987. Piko. Zablatnik. JAZU. Črtice duševnega žitka štajerskih Slovencev. Zbornik zapisa narodnih umotvorina iz Rožaja i okoline. Ljubljana). Šege in verovanja ob Muri in Rabi. Ljubljana 1882. RJAZU Rječnik hrvatskoga ili srpskoga jezika I–XXIII.. Tomšič 1989 M. Stojković. Ljubljana 1996 (Zbirka Glasovi 14). Zablatnik. Stare vere in navade na Koroškem. Ljubljana 1884. Ljublja- na 1989 (Zbirka Glasovi 2). Раденкович. ZNŽO XXX. 1982 P. 1936/XXX M. Ljubljana 1884.. Tonejec. dan je tvoj (Istarske štorije). Celovec 1982. Murska Sobota 1983. 1996 M. Kmečki glas. Sretni i nesretni dani.

виле. на земљи је протекло неколико векова. зато што преду у „опасно“ време. која се јављају у предању ве- ћине словенских народа. месец (четири недеље) и година (дванаест месе- ци). Такође је указано на три сижеа. као што су подне. недеља (седам дана). Целокупно време истиче и враћа се на свој почетак кроз четири концентрична круга. дивја јага. да би га онда те болести ослободила за годину дана на истом месту и у истом времену. свјатки. а тај простор. Један се тиче случајног ноћног сусрета човека с ми- толошким бићима. тј. Такво зауста- вљено. које нису отишле на онај свет). У исто време. прекрива простор овога света. пун месец. ако се човек не нађе на одређеном простору када завлада „зао час“ (код Словенаца hud čas). уколико се човек нађе на њему постаје опасан за њега. а затим се повлачи на место одакле је истекла. јуде. онострана обележја. За један круг кретања времена. Сматра се такође. који вреба човека. према народним представама. Он мисли да је тамо био врло кратко. русалке. крај недеље. чиме се стварају својеврсне „рупе“ у времену. која тај простор препознају као „свој“. Време. јер одатле може „пропа- сти“ на онај свет. која се подудара с периодичним кретањем душа покојника (караконџуле. а код Руса – „сутки“. баба Перхта. вештице итд. пошто се не „врти“. који се опажају као дан-ноћ. које чини дан и ноћ. погинути. одређени простор остаје без њега и показује се као „откривен“. У таквом поимању времена. која га кажњавају дуготрајном болешћу. и због тога се на њему активирају хтонична бића (по правилу душе застрањених покојника. По тој основи. На оном свету време не постоји и зато је тамо све вечно и не дешавају се никакве про- мене.). поноћ. која стално ритмично истиче из једног извора. Посебна пажња обраћена је на активност митолошких бића у „годи- шњем времену“. Ако се случајно човек нађе на оном свету и поново врати у свет живих људи. Друга два се односе на кажњавање жена и девојака од стране демона. у свом кретању може не покри- ти део простора. такав простор постаје опасан за кретање и делатност човека. тодорци. крај године. тј. Простор са „за- устављеним“ временом добија хтонична. да се досуђе- на превремена смрт може избећи. . затиче огромне промене. код Срба постоји локални назив „један ред“. моменти када се време „зауставља“ да би променило ток свога кретања. или „слабо“ време. има карактер „безвремења“. тј. а у ства- ри. с позиција активности митолошких бића. код словенских народа је створе- на представа о „злом часу“. У раду се анализирају границе времена.90 Balcanica XXXV ОПАСНО ВРЕМЕ У СЛОВЕНСКИМ НАРОДНИМ ПРЕДСТАВАМА Ре зи ме У народној култури словенских народа време се материјализује и зами- шља слично води. важан моменат постају границе.

Благојевић 2004. Иако је о линијама поделе Алто- мановићеве области расправљано у разним приликама и у релативно дугом периоду.2 Линија деобе биће прво граница босанске државе краља Твртка I Котроманића и две суседне српске феудалне области — кнеза Лазара и Вука Бранковића (неке Алтомановићеве приморске жупе држаће при- 1 Благојевић 2001. године. Тиме је разбијено старо политичко језгро матичних српских земаља. етнологију.1 Овом поделом границе босанске државе помакнуте су далеко на ис- ток. 135.11¨497.6)“13“ Оригинални научни рад Милош ЛУКОВИЋ Балканолошки институт САНУ Београд ЗАЈЕДНИЧКА ГРАНИЦА ОБЛАСТИ КОСАЧА И ОБЛАСТИ БРАНКОВИЋА ЈУЖНО ОД РЕКЕ ТАРЕ Апстракт: Поделом области српскога феудалног господара Николе Алтомановића 1373. I. А ваљано идентификовања ове историјске границе од значаја не само за историографију већ и за археологију. 2 Ћирковић 1964а. . УДК 94(497. пространа жу- панова област била је подељена међу његовим противницима. 232. Ту област пресецала је река Тара претежно „динар- ским правцем“ југоисток–северозапад. године разбијено је старо политичко језгро матич- них српских земаља. а границе босанске феудалне државе помакнуте су далеко на исток. 285. извршене анализе показују да идентификовање дела те границе јужно од реке Таре прати низ још недовољно разјашњених пи- тања. само две године после пораза браће Мрњавчевић у Маричкој бици и изненадне смрти цара Уроша. Благојевић 1983. филологију (нарочито за историју језика и ди- јалектологију) и друге сродне научне дисциплине. У ПРИСТУПУ ТЕМИ „Расапом“ Николе Алтомановића 1373. 162. о којима је управо реч у овом раду. 113. што је имало великог утицаја на потоњу политичку судбину српског народа. последњег владара из династије Немањића.

Мишић 1996. а с друге стране — Бранковићâ и Лазаревићâ. 278–284. Аличић 1985. 114–125. Ћирковић. Спремић 1994. Мандић 1995. 133–164. Јанковић 2000. 40. 321. Храбак 2000. Калић 1994. Динић 1967. 186–190. 265.4 Област Николе Алтомановића пресецала је река Тара претежно „динарским правцем“ југоисток–северозапад. 77. 168. Томовић 2000.. 19. 285–295. 101–150. 344. Тошић 2000. Веселиновић 1995б. Веселиновић 1995а. 163. 309–312. 142–145. 6 Од делâ ове врсте вид. 76.. 22. 68–83. Историја српског народа II 1982 [Раде Михаљчић]. 2000. 69. 126–127. Вего 1980б. 147. нарочито следеће библиографске јединице из ли- тературе коришћене за овај рад: Динић 1932. Ћирковић 1964б. 23. 24–27. Миљковић-Бојанић 2000. Вего 1957. 196–199. 287–297. Ћирковић 1964а. VI–X. 162. 23–28. 243. 490–499. 200–207. 30–43. XXVII. 168.146. Ми- хаљчић 1975. 21–70. 148–269). 512. Убрзо после Тврткове смрти 1391. ентитет) унутар њихових државних територија. . Шабановић 1964. 322–331. 1–8. Повијест хрватских земаља БиХ 1942. 71–81. 92–97. 69–71. 123–125. 174–192. Динић 1940. Ћук 2000. 262. 223. Шабановић 1952. 34. Благојевић 1983. 64–67. Динић-Кнежевић 1989. 511. Динић 1970 (= Динић 1978. 5 Вид. Шуица 2000. Историја Црне Горе II/2 1970б [Сима Ћирковић]. Божић 1979. Михаљчић 2000. 103–108. 108–111.6 ређе и у посебним расправама о њиховим границама. 242. 266–288. 25–29. Област Бранковића 1972. Та ће граница после коначног потпадања ових области под турску власт бити овековечена у границама турских административних јединица. 452–486. 41—47. Шалипуровић 1979. 222. Благојевић 2004. 320. 88–90.7 а понекад и у расправама.3 Она ће се актуели- зовати знатно касније — у време интензивирања антитурске борбе у XIX веку. и политичког слома Вука Бранковића 1396. Вего 1982. Ковачевић-Којић 2000. 74–80. 4 Михаљчић 1975. Јиричек 1984а. 54–56. 366–373. 252–267. године то ће бити граница поседа трију великашких породица (династија): с једне стране — Ко- сачâ. Дашић 2003. 23–26. 35. Атанасовски 1979.. 456—463. 232. Благојевић 2001. LIV–LVI. 2001. XLVII–XLIX. Динић 1960. Маловић-Ђукић 2000. 20. 54–59. 114–150. О линијама поделе жу- панове области и границама потоњих државних творевина које су об- ухватале и наслеђе Алтомановићевих земаља расправљано је у разним приликама и у релативно дугом периоду: у великим синтетичким де- лима о историји Срба5 или у посебним (већим или мањим) моногра- фијама о средњовековним феудалним државама и областима XIV и XV века и њиховим челницима на српском историјском простору. 171–184.. Лучић 2000. 9–17. 7 Вид. Благојевић. XXVIII. 244. 46–54. Ћирковић 1995.92 Balcanica XXXV времено [1373–1377] и Балшићи). XI–XXI. 84–87. студијама и огледима који се односе на поједина питања 3 Ћирковић 1995. а осећа се и данас у распореду граница Србије и Босне и Хер- цеговине и већих административних јединица (покрајина. 112–122.

96а. Ћирковић 1985. [Сима Ћирковић]. 35. 259. Ћирковић 1995. 94.. 41. 218. 162. Српска деспотовина у доба Сте- фана Лазаревића. Енциклопедијски лексикон – Историја 1970. Веселиновић 1995а. Калић 1994. 88–96. 120. M. године. Веселиновић 1995б. 25–28. као и историјске карте у књигама: Повијест хрватских земаља БиХ 1942. Маловић-Ђукић 1997. Мишић 2003. Благојевића 2003а. Михаљчић 1975. 122– 124. 190. 193. Мишић 1996 [на крају књиге]. 114. 118–121. Заједничка граница области Косача и Бранковића. 1999].136а 150а. 56–67. 14–16. 66–68. док идентификовање те границе јужно од реке Таре прати низ још недовољно разјашњених питања. 132–139. 9 Вид. Зета Балшића. 32. 18–22. Историја Црне Горе II/2 1970 [Сима Ћирковић]. 8 Од дела ове врсте вид. 205. 306. Спасић 1999. Ћирковић 1964а. Поповић 1997. Вего 1980а. 97–103. Вего 1978. Дашић 1986. Мијушковић 1954. Атанасовски 1979. Шћепановић 1979. 158. филологију (нарочито за историју језика и дијалектологију) и друге сродне научне дисциплине. Ћирковић 1989. Српска деспотовина у доба Ђурђа Бранковића. Босна у XIV веку. Ћирковић. 197.10 Анализе садржане у наведеним делима показују да је. 93. 66. Босна 1412. Историја српског народа II 1982 [Раде Михаљчић]. 29. 115. 119–130. Динић 1937. Благојевић 1994. 46. 111. Шкриванић 1959 [на крају књиге]. . 248–253.: Школски историјски атлас 1980. 165. 199. Ћирковић 1964б. 22– 26. Београд. А ваљано идентификовања тог дела ове историјске границе није од значаја само за историографију већ и за археологију. 83–86. 2002. 16–17. 211. 24–26. 32а. Енциклопедијски лексикон – Историја 1970. заједничка граница области и области Бранковића северно од реке Таре знатно осветље- на. 67. 128а. Вего 1957 [на крају књиге]. Луковић. 25–28. Михаљчић 1995. Земље херцега Стефана Вукчића [издање „Геокарте“. Српске државе и области 1373–1395. Мартиновић 1997. 136–142. Благојевић 1989б.. Шекуларац 2002. Благојевић 1983.8 Такође су веома корисне и одреднице у историјским лексиконима9 о средњовековним границама и личностима о којима је овде реч. Тошић 1997. Област Вука Бранковића и Ђурђа Башићам. и поред оскудности расположивих историјских извора.. 10 Вид. Спасић 1997. [Момчило Спремић]. Шабановић 1982. 93. Држава кнеза Лазара. Динић 1978. етнологију. 93 из политичког и привредног живота у средњем веку. 40. 126а . 164. [Јованка Калић]. Храбак 1997а. 117. Рокаи 1969. 186. Лексикон српског средњег века 1999. нарочито следеће библиографске јединице из литературе коришћене за овај рад: Јиричек 1959. Влаховић 1997. као и историјски атласи и карте. године. 344. Божић 1948. 124. 40. Ћук 1997. Цемовић 1992. Историјски атлас 1999 — исто- ријске карте: Српско царство пре битке на Марици. 14. Тошић 1998.. 67.

164.12 „не толико због његових личних способ- ности колико због жеље српске властеле у матичним српским земљама да поново створи своју државу“.11 чији је поли- тички успон био муњевит. његови сестрићи Мусићи и Вук Бранковић запосели се- верне и источне делове Алтомановићевих земаља. Душанка Динић-Кнежевић каже пак да су „кнез Лазар. 595. Ми- хаљчић 1975. 185–207. 14 Историја српског народа 1981 [Раде Михаљчић]. бор- беног и осионог жупана. 39. Михаљчић 1975.14 Трагичан исход Маричке битке крајем септембра исте године и погибија Браће Мрњавчевић приморали су Балшиће да привремено одустану од отвореног сукоба с младим жу- паном. вид.15 Браћа Бал- шићи су искористили прилику да одмах запоседну Алтомановићеве приморске жупе Требиње. 137. 201. 232. 23. вероватно и Сланско приморје. али се одустало од тог похода због турских претњи територијама Мрњавчевића.. . Благојевић 2003б. тј. 13 Благојевић 2001. године преотети од Ђурђа Балшића бан Тврт- ко. 237. 26. Кнезу Лаза- ру савезници су били и сестрићи Мусићи. Михаљчић 1984. више у: Динић 1932. Другу по реду коалицију против Николе Алтомановића чини- ли су бан Твртко и кнез Лазар. 17 Ћирковић 1964а. да би се исте године прогласио у Милешеви за „краља Срба. 111–124. 40. Конавле и Драчевицу.94 Balcanica XXXV II. али да је „овај последњи учествовао и у подели жупанове земље“.. Благојевић 2001.17 Један део територија Николе Алтомано- 11 О успону и паду Николе Алтомановића вид. 16 Историја српског народа II 1982 [Раде Михаљчић]. године код Скадра спремали војни поход према Оногошту с намером да се разрачунају с Николом Алтомановићем. које је одлучујуће подржао мађарски краљ шаљући у помоћ свога палатина Николу Горјанског (који је био и зет кнеза Лазара) с одредом 1000 коњаника (копљаника). Босне.“. али се разликују мишљења о томе да ли су они и учествовали у подели територија. Динић-Кнежевић 1989. Поморја и Западних страна“. 15 Раде Михаљчић каже да су бану Твртку и кнезу Лазару приступили и Мусићи и Вук Бранковић.13 Међутим. 113. 47.16 Њих ће 1377. Вего 1980б. за кратко време створене су две коалиције противника младога. 594. вид. Они су у јуну 1371. 12 Михаљчић 1984. 56–59. Прво су се у табору Алтомановићевих про- тивника нашли Браћа Балшићи с Мрњавчевићима (краљ Вукашин и „млади краљ“ Марко). 232. крајеве око Рудника до Косова. 39. — како наглашава Милош Благојевић расправљајући о том периоду историје српске државности. ПРЕГЛЕД ДОСАДАШЊИХ ИСТРАЖИВАЊА ЗАЈЕДНИЧКЕ ГРАНИЦЕ ОБЛАСТИ КОСАЧА И ОБЛАСТИ БРАНКОВИЋА У историографији су познате многе појединости које су утицале на стварање и поделу области Николе Алтомановића.

али у изворима нема знакова који би нагове- штавали да је Вук у то време преотео неки део територија које су при- падале кнезу Лазару. године. 117–129. 172. неко- лико година после Косовске битке десило да Лазаревићи (привремено) запоседну земље Бранковића. 306–307. Они су тачно годину дана касније. 19 Уп. 21 Динић 1978. Они ће због своје моћи и утицаја на државни врх Босне („русаг босански“) добити епитет „русашка го- спода“. Сандаљ Хранић је и титулу војводе и поседе (а они 18 Благојевић 2004... 170. краља Дабише. године. Али. Тако је настао разлог за дуготрајно спорење и сукобе две феудалне породице у блиском срод- ству. — султан ће дати на управу Лазаревићима. 295. Две и по године Вук се опирао потчињавању Турцима ослања- јући се на сарадњу с босанским краљем Твртком. с тим што вести о томе потичу тек из година после Косовске битке (1389). већ у јануару 1391. године умире Твртко и Турци повећавају притисак на Вукову област. — ина- че од изванредене стратегијске важности за Турке. Благојевић 2003б.18 Oд тада земље под Лазаревом и Вуковом влашћу Дубровчани називају Србијом. 295. заиста. M. Тиме је његова политичка каријера била завршена. Сандаљ Хранић и Павле Раденовић. Поред Твртковога слабог наследника.21 Може се закључити да се. . и сматрају да у њој постоје два господара. до тада у саставу Вукове области. док ће жени и синовима Вуковим оставити само мањи посед ради издржавања (у Дреници или у околини Вучитр- на и Звечана). 20 Динић 1978. више у Ћирковић 1997. 22 О „русашкој господи“ на путу феудалне еманципације вид.22 Током две деценије од Тврткове смрти заокружују се области „русашке господе“.19 После Косовске битке Вук Бранковић је. Вук се посебним угово- рима морао обавезати на вазални однос према султану Бајазиту. а он ће и физички бити ликвидиран наредне године.20 Међутим. једно време пре- узео улогу кнеза Лазара. запо- сели Скопље. па је Бајазит упао с војском у Вукову област и скршио његов отпор у јесен 1396. уздижу се три крупна феудална великаша — Хрвоје Вукчић. Луковић. Највећи део Вукове области. Благојевић 2004. године у босанској држави настају крупне промене. у јануару 1392. што ће бити основа статуса целокупне области Бранковића све до њеног коначног пада под турску власт 1455. захваљујући Турцима. а не обрнуто. Заједничка граница области Косача и Бранковића. Смрћу моћнога краља Твртко 1391. 95 вића запосео је Вук Бранковић. Вук касније није показивао очекивану лојалност према султану. године. односно Склавонијом (Sclavonia).

26 Ћирковић 1964а. . наследио од свог стрица Влатка Вуковића. 188. с тим што су Турци и пре тога деценијама утицали на догађаје у тој области.24 Успон Сандаља Хранића био је несумњив од 1397. Ћирковић 1964а. године. 178 27 Вего 1980б. Од тада ће област Косача имати за непосредног суседа османску државу. Од краја XIV века област Косача на истоку је имала заједничку границу с облашћу Бранковића. 25 Благојевић 2003б. као босански сизерен. Према ономе што знамо о Сандаљу Хранићу. 24 Тошић 2000. године. — додиривала се с поседима Лазаревића. године и Зета ће се наћи у саставу Деспото- вине. — чија се активност. — можемо говорити о заједничкој граници обла- сти Косача и области Бранковића све до коначног пада области Бран- ковића под турску власт 1455. 23 Зашто: Вид. — на неупоредиво мањем одсечку. Динић 1978. до 1404. Од 1421. била идентична с Тврт- ковим тековима на рачун бивших територија Николе Алтомановића. Он је још више проширио своје поседе тако да је у његово време област Косача заузимала знатне територије у југоисточном и ју- жном делу некадашње Тврткове државе. којој ће најснажнији печат (а онда и име) дати Сандаљев наследник војвода Стефан Вукчић. потоњи „херцег [од] светога Саве“ (владао 1435–1466. повремено и прелазећи те гра- нице. Павлови- ћи) област Косача је на југосточним границама имала за суседа зетску област Балшића.96 Balcanica XXXV нису били компактни). године. године).25 О поседима Сандаља Хранића. што због осамостаљивања зетске властеле Црнојевића. што због освајачких настојања Венеције. 254. према области Бранковића.27 Тако се све изразитије обликовала област породице Косача. 69. његова је територи- ја у источном делу. Михаљчић 2000. године озбиљно оболео тако да је умро пре марта 1393.26 — знамо пак да су били пространи и да их је повељом потврдио мађарски краљ Жигмунд (Си- гисмунда). 318.23 ко- ји је већ средином 1392. као и у другде у њеном суседству. а на североистоку. али су се границе Зете мењале у преломним догађајима током владавине деспота Ђурђа Бранковића. Како је област Бранковића све време задржала своју индивиду- алност и посебан статус. примећује тек од 1395. После обра- чуна с локалном властелом у залеђу Дубровника (Санковићи. 128. године. о чему сведочи и растући респект који су му искази- вали Дубровчани и устаљивање његове титуле „велики војвода русага босанског“. и то веома велика. 178. — дакле и у време кад је била саставни део српске Деспотовине.

те да су то „границе старе Херцеговине које су у народу запамћене доста добро и које је све до краја XIX века чувала као своју дијацезу херцеговачко-захумска епархија“. 3) повеља краља Алфонса V од 1. с Херцег- Новим и Рисном до границе которског градског подручја. године. јуна 1444. тако да дају основа за поузданија закључи- вања. затим град Оногошт (Никшић). Јиричек о источним и југоисточним границама области Косача има заправо исти став као и његов ученик Јован Радонић. 31 Динић 1978. Види се да К. 883. Овим се повељама Стефану Вукчићу. која је „захватала северну страну Которског Залива. на чији се рад о великом војводи Сандаљу Хранићу28 и ослања. године прогласио за херцега) остало је неупоредиво више података у изворима. Динић је своје закључке засновао понајвише на подацима из три повеље што их је још 1914. 32 Вид. према В. 2) повеља „римског краља“ Фридриха III од 20. област пљеваљску и пријепољску и околину ма- настира Милешеве“. Обојица крајњим граничним подручјем на југоистоку области Косача сматрају Оногошт (Никшић). Динић 1978. фебруара 1444. 178.30 Истакавши оскудност историјских извора. Границама земље херцега (од) светог Саве посебно се позабавио Михаило Динић још 1940. Заједничка граница области Косача и Бранковића.. Радонић 1895. која обухвата само горњи ток ове реке. град Сокол на саставу Пиве и Таре. 97 О поседима Сандаљевог синовца и наследника војводе Стефана Вукчи- ћа (који се 1448. M. године. Одређујући границе територије херцега Стефана Вукчића. Динић 1978. За те (и данас у историографији веома цењене) повеље Динић каже да су „из- ванредно значајне за историјску географију Херцеговине“. године. . године објавио аустроугарски држав- ник и историчар Лудвиг (Лајош) Талоци (Ludwig von Tallóczy).29 Дакле. а на северу до Неретве и ушћа Лима са нешто мало поседа и изван тог подручја“. при чему Ћо- ровић несумњиво мисли на жупу Морачу.31 То су: 1) повеља арагонско-напуљског краља Алфонса V од 19. као вазалу. 30 Вид. М. јануара 1448. а помиње је још Барски родослов. За територију ове двојице војвода из рода Косача још је Констан- тин Јиричек констатовао да представљају „велику новоформирану област“. године. 178–269. 29 Ћоровић 1937. други Јиричеков ученик Владимир Ћоровић има нешто другачији став. Дробњаке на планини Дурмитору. потврђују поименично набро- 28 Вид. Он каже да је херцегова територија обухватала „област од Цетине до Лима и Мораче.. Ћоровићу гранична подручја на истоку су Лим и Морача. Луковић.

Бјелопавлићи и Васојевићи били су деспотови подани- ци. Медун.] — то је граница на Тари између Херцеговине и деспотовине била између Брсковске жупе и Кричана. и то по деоницама..“ Међутим.. а у њој је остало свакако и доцније до пада под Турке [. планина Прекорница јужно од Никшићке Жупе. затим читави Колашин. 35 Динић 1978. 36 Соко је био на путу од долине Зете према Цетињу.“34 Ни одређивање средишњег дела те границе за Динића не представља тешкоћу. Његушима и Кото- ру (код села Штитара).“35 Уз то напомиње: „Доцнија Хер- цеговина на подручју између Лима и Таре знатно одступа од назначе- не. Будош и Драчевица са Новим и Рисном. [. Динић устврђује: „На подручју између Таре и Боке Которске. Никшић- ка жупа са Сусједом. на подручју касније названом Љешанска нахија. даље изворни крај Зете — јужно од Острога и Будоша — одатле преко Цуца 33 Динић 1978.“ Пратећи границу херцегове територије од средњег тока Таре од Брскова према југу. затим развође између Горњег тока Таре и Мораче. На десној обали сигурни смо само за долину речице Милешевке. Подгорица и Соко36 била су само привремена херцегова завоје- вања. .98 Balcanica XXXV јана утврђена места (castra) у његовој области. то је она свакако водила даље према Тари оним планинским венцем који чини вододелницу између Лима и Ћехотине. У Херцеговину је рачунато и Полимље све до изнад Бијелог Поља. а друге две на латинском језику.] Брсково је 1433. Прва повеља писана је на италијанском. тако да Кричани остају херцегу. а како је Маоче било херцегово. Динић одређује веома опрезно.. у односу на овај део границе Динић по- казује извесну резерву: „Ако се занемари извесна нестабилност која се запажа овде у пограничној зони. иако је у том делу она нешто неизвеснија: „Где је управо пресецала долину Таре може се одредити са приличном си- гурношћу... Острог. граница се провлачила. 34 Динић 1978.] Остављајући Лим. да је била у његовој власти. као вероватна граница која је преовла- давала могу се узети Сињајевина. [. године било у деспотовини.. То се сасвим лепо слаже с чињеницом да је Маоче било његово. све што је лево од те реке несумњиво је при- падало херцегу. 256–257. граничну зону чине жупе Морача са својим градом. Границу између земље херцега (од) светога Саве и српске Деспо- товине32 М. Граница се овде свакако није мењала ни кад је Зета постала посебна државна јединица. стару жупу Црну Стену.33 За њега је најмање неизвесан северни део ове заједничке границе: „Од Комарана до ушћа Лима. Пипери. између Брезе и Коморана.

Морачи и северној обали Боке Которске. Динић је посветио (1960) посебну студију и области Бран- ковићâ. на Тари. каже да је „херцегова држава у најбољим данима имала границе на Цетини. Дини- ћа.граничну зону‘ су чиниле жупе Морача. 149. Динића. кад је достигао свој највећи успон. [. пошто је захватала и Колашин. негде близу Гласинца. Призрен. године. Динића. да је жупа Морача у целини припадала херце- гу Стефану (вид. Вучитрн. То је углавном Херцеговина према Црној Гори до 1859. Сима Ћирковић у својој монографији о Стефану Вукчићу Косачи и његовом добу (1964). 202. Неретви. године. а тиме посредно и на по- датке из повеља које је објавио Л.] И тај крај Вукове области припадао је раније жупану Николи. Звечан. а одатле до Боке Которске .. . 39 Ћирковић 1964б.37 Опрезни Динић ипак наглашава да су се крајеви у суседству Мораче – Колашин и источни део планине Сињајевине (који се већ налазе у горњем току реке Таре) накнадно почели да рачунају као делови Херцеговине. 42 Динић 1978. Динић. јужно од Пријепоља.] оставио синови- ма сем Дренице“. 99 на море код Рисна. 256. уза све исказане резерве.. Заједничка граница области Косача и Бранковића. а одатле је гранична линија ишла вододелницом Лим–Ћехотина. M. у долини Лима. на Лиму и Увцу. 38 Динић 1978. вододелници слива Праче. Пећ. Скопље. Луковић. пошто 37 Динић 1978.41 Динић је сматрао да „није могуће са сигурношћу установити шта је Бранко [родоначелник великашке лозе Бранковића — М. Вељан Атанасовски (Трпковић) сматра да је Стефан Вукчић „задр- жао у својој власти десну обалу реке Лима. Никшићка и Драчевица са градовима Новим и Рисном. сматра.. имао пространу област: „држао је При- штину. — источних суседа Косача. пресецала реку Тару. 193.“ Дакле.“39 Позивајући се такође на М. Талоци. 10. ослањали су се касније и други истраживачи и историчари. Л.. Динић 1978. 41 Вид. које је са Милешевом било босанско од 1373. а констатовао је да је Вук Бранковић (који је био са- временик првих Косачâ: Влатка Вуковића и Сандаља Хранића). — али је она је настала двадесет година после његове студије о земљама херцега светог Саве. приложену Динићеву карту). Трепчу.42 Динић потом прецизира да је после слома Николе Алтомановића Вук Бранковић „држао и један део Полимља. на пример. 148–177. 40 Атанасовски 1979. позивајући се на М.“40 М. као и Ћоровић.38 На резултате истраживања М. Једино би на Сињајевини нешто одступала према истоку. Тако. Сјеницу и Ко- моране на Лиму“.

Ди- нић налази у чињеници да су после пада Вука Бранковића Турци над- зирали његову област. крај око Брскова на Тари. а Стефан је плаћао данак и да- вао помоћну војску у ратним походима. 123. Исто- рија српског народа II [Ј.45 Ту оцену Динић ће поновити и десет година касније пишући о југозападној Србији у средњем веку. – наглашава Динић.46 Тиме је он скренуо пажњу на посебан статус наследне области Бранко- вића (па и онда када се налазила у саставу српске Деспотовине). 172.. али истиче да „на овом сек- тору постоји један доста велик комплекс територије за који не бисмо могли са сигурношћу рећи коме је припадао: Полимље јужно од Кома- рана. што је констатовао још К.] Ако ти крајеви нису припадали Балшићи- ма. а наглашавали и други историчари. 329. 47 Јиричек 1984а.47 Тако. који су после смрти Ђурђа I били потиснути ка приморју.“44 Из ових Динићевих исказа уочљиво је да он припадност жупе Морача види унеколико другачије у односу на време када је распра- вљао о земљама херцега (од) светог Саве (1940). године писао је Дубровчанима да шаљу своје трговце „у Србље на Морачу и Лим да греду“ дајући им веру „до Мораче“. Калић]. Једино за такву претпоставку имамо некаквих индиција.“43 За Динића су то поздано утврђене границе. Тако су Турци „вршили неку власт једино у бившој Вуковој области“ док је њихов однос према оном делу државе Стефана Лазаревића који је он наследио од оца био другачији: ту нису имали „никакве ингеренције“. 25. мада су ускоро већи њен део предали на управу Стефану Лазаревићу. Жарко Шћепановић. они су могли бити само у власти Вука Бранковића. – већ је имао своју царинарницу на Лиму и 1399. али докле? [. Индицију за то М. 26 [= Динић 1978. 151. која је уговорима била везана за султана још из Вуковог времена. Јиричек. 154. 45 Динић 1978. Турски крајишки војвода Пашаит. У таквој Динићевој перспективи уместо Косача као „конкурети“ за поседника жупе Мора- ча јаваљају се Вук Бранковић и зетски Балшићи. 239. 64. 154–155. те да „Турке утемељене на Тари налазимо већ 43 Динић 1978. 116. јужно од Комарана. могуће и нека утврђења“. па чак и жупа Морача (око горњег тока реке). око Берана. Као евентуални господари те области долазили би у обзир Вук Бранковић и Балшићи. 173].100 Balcanica XXXV је имао на Лиму и жупу Будимљу. 46 Динић 1970. који је средњем Полимљу и Потарју посветио посебну историјско-етнолошку студију (1979) напомиње да су после Вуковог слома у Турци „задржали најважније саобраћајнице. 44 Динић 1978. . на пример. Динић 1960. Веселиновић 1995а..

49 Шћепановић 1979. који је „успео да прошири своју област у правцу запада на горње и средње Полимље“. Конавле и Драчевицу. Благојевић одређује и границе области Вука Бранковића. М. Дајући преглед историјске географије средњовековне Србије. макар приближно. да би их на крају оцртао у виду неправилне елипсе. Јелеч. 58. а затим на Метохију. Милош Благојевић констатује да су при подели територија жупана Ни- коле Алтомановића босанском бану Твртку припале простране терито- рије које су лежале око горњег тока Дрине. а јужно од Ђетиње и доли- на Увца. Тако југоисточна избочина ове елипсе обухвата Скопље с 48 Шћепановић 1979. те да је само четири године касније Твртко пре- отео од Балшића Требиње. 59. одредити шта је до 1397. као и на територије краља Марка са градом Скопљем“. Благојевић понавља наведену линију поделе Алтомановићевих територија. најпре на мањи део територије Николе Алто- мановића. с уздужном осом у правцу југозапад–севе- роисток. али додатно наглашава да је у тој подели учестовао и Вук Бранковић. Бла- гојевић напомиње да је Вук Бранковић. „кад се осамосталио. Александра Соловјева и Ивана Божића. средњег и доњег тока Таре и Пиве. 54 Спремић 1994. а затим идентификује границе Области јужно и западно од Голије. Призрен. Скопље. M. 113.. године“. Пећ. Као чворну тачку (у близини посе- да Мусићâ) Спремић одређује планину Голију. Вучитрн.52 При том М. Сјеницу и Горње Полимље. 114.53 И Момчило Спремић у својој опсежној монографији о деспоту Ђурђу и његовом добу (1994) износи мишљење да је за Вука Бранкови- ћа „расап“ Николе Алтомановића био преломни тренутак у његовом животу. Глухавицу. Спремић утврђује границе области Вука Бранковића. . 285. 51 Благојевић 1983. која „на северу почињала близу Звечана и додиривала се с поседима Мусића“. Динића.. док је кнезу Лазару припало подручје између Рудника и Дрине. 52 Благојевић 2004. те да се „може. са градовима Призреном и Пећи. 53 Благојевић 2001. 101 од 1398. коју су неко време држали Балшићи. опрезно ширио своје територије. 50 Благојевић 1983.50 Истовремено М. Луковић. године било под његовом влашћу“.51 И у другим својим радовима М. 243. која је обухватала: Трепчу. Звечан.48 Он процењује да је Вук Бранковић господарио не само читавим Полимљем јужно од Пријепоља већ и Брсковом. Заједничка граница области Косача и Бранковића.54 Позивајући се на М. 23. Приштину.49 а то је део Потарја у непосредном суседству с Морачом. затим и Гацко.

тако да су Пријепоље и Милешева од 1373. 24. које је још пре девет деценија први објавио Л. 486). били у саставу Босне. 24–25. као и изворишну област Лима. с тим што је у Вуковој власти остајала Сјеница. фото-снимак треће повеље — Фридриха III из 1448. која се пак улива у Пиву). По свој прилици. али у нешто краћим цртама. Све три повеље у оригиналном тексту и с преводом на „хрват- скосрпски језик“ објавио је Марко Вего 1980. те су Комарани. али је две године раније у истом часопису најавио њихово објављи- вање и при том изложио своја мишљење о положају неких утврђења. У својој књизи Из хисторије средњовјековне Босне и Херцеговине (Сарајево.58 Свој допринос тумачењу ових повеља М. У тој књизи Вего констатује на крају да је „исправио штампарске и друге грешке“ у односу на своје претходно изда- ње (уп. године. Стога ћемо овде коментарисати текстове повеља који су објављени у Веговој књизи из 1980. године . 1980) Вего је објавио интегрални текст оба наведена чланка. 55 Уп. а (југо)западна избочина обухвата горњи ток реке Таре и горњи ток реке Мораче (као и обли- жње извориште реке Тушине — источне притоке Комарнице. око Плава и Гусиња. годи- не. око данашњег Берана. године.“56 Дакле. Талоци. јер су после његове смрти господари тих области били Турци. припадали Вуку. али је одмах на запад. како сâм наглашава.102 Balcanica XXXV ближом околином и долином реке Лепенац. Вего 1980а. почињала босанска држава. где је дата карта „Област Вука Бранковића“. у време кад су одузели Бран- ковићима највећи део поседа. тако да је поново штампан текст оригинала и превода све три повеље. Вего види управо у томе што је објавио фо- то-снимке оригинала двеју повеља Алфонса V — из 1444. Вего 1978. Вего објавио прво у мостарском часопису „Мост“ 1980. и 1454. 58 Повеље је М. 57 Калић 1994. 56 Спремић 1994. до које М. код села Брезе. па је скретала на југ. на левој оба- ли. Јужно од Пријепоља прелазила је Лим. крај око Брскова и горњи ток Мораче. и 1454. међутим. а објављени су и фото- снимци повеља из 1444. Изостао је. до којих је. жупа и области која се наводе у повељама (вид. године. по Спремићевој процени на југозападу Вукове области нашли су се крај око Брскова у долини Таре и суседно подручје око горњег тока реке Мораче. . „први дошао“. године. Вук је држао и Будимље. 23. Границе Вукове области на идентичан начин одређује и Јованка Калић.57 И овако сажет преглед досадашњих истраживања заједничке гра- нице области Косача и области Бранковића јужно од реке Таре упућује нас на то да се морамо вратити анализи темељног историјског извора за нашу тему — трима повељама о поседима херцега Стефана Вукчића Косаче.55 При том каже: „Од Голије граница је ишла нешто на запад. Вего 1980б). Вего1980б. Спремић 1994. Вук је стекао Полимље јужно од Комарана.

Цим (Цим у Вечерићу). Луковић. Ђурђевац-утврђење (Свети Ђурђе). јер су обоје веома кратко владали. Приближно датирање повеље краља Албрехта II и повеље кра- љице Елизабете знатно је лакше. Горица-утврђење. Ком-град. а то су повеља мађарског краља (и потоњег „римског“ цара) Жигмунда (Сиги- смунда) и његових наследника на мађарском престолу: краља Албрех- та (Алберта) II Хабзбуршког (владао 1438–1439) и његове жене краљи- це Елизабете (владала 1439–1440). Вего 1980б. 130.. Вид. Мостићи (Кепри-хисар). 454.61 Вегово је мишљење да је Сандаљ Хранић предложио свој текст повеље краљу Жигмунда на потврду у интервалу од 1407. Обаљ. Јиричек устврдио да су „имена у овим повељама већи- 59 Препис текста оригинала ове повеље М. Островица-утврђење. Заједничка граница области Косача и Бранковића. године. 62 Вего се у наведеним радовима осврнуо на следеће топониме (утврђе- ња. То значи заправо да су све три ове повеље старије и од прве повеље Алфонса V (из 1444. мада до сада нису пронађене три претходне повеље. Вего 1978. Вјенчац у Невесињу. жупама и областима на подручју поседа херцега Стефана и његових рођака кнезова и рођака Павловића“.59 По његовом уверењу ко се год буде бавио топографијом места средњовековне Херцеговине. Прилип-утврђење). Нови у жупи Горажде. Вего је очигледно дао на основу преписа Л. Вратар. Фридрих III је четврти по реду владар Угарске који је по- тврдио поседе великаша из рода Косача.60 Поред тога. Вего 1980б. Дријева. . Нечањ. жупа и области у све три повеље о поседима херцега Стефана задавао је доста муке истражива- чима. Сир-утврђење. Кључ-утврђење. Висући. Ричине.. Севрин-утвр- ђење. Вего 1980а. Небојша у Вечерићу. Са- слон-утврђење. Медвјед-утврђење.62 Начин исписивања назива утврђења. 453. Мост. Подринац. маја 1418. али нема коментара о топонимима у граничном подручју с поседима Бран- ковића. а он својим прилозима само „допуњује Динићево излагање“. Још је К. Осип. 131. Вего се детаљније осврнуо и на три повеље које су претходиле повељи Фридриха III о поседима херцега Стефана. што се види и из уводног дела његове повеље. Нечујно. области. Биоград у жупи Нере- тва. када је с мађарским краљем био у врло „тесним и пријатељским одно- сима“. Прелиеп (Прилеп. Почитељ. до 18. 103 Вего очигледно није могао доћи. Вид. Јелеч у жупи Гозба. Ходидјед у Врхбосни. године) o поседима херцега Стефана. жупе): Дрина. 471. Талоција. Тођевац. 61 Вид. Јелеч. 60 Према томе. Виначац. Китан-град. Вего 1980б. Бистрички град. Вего 1982. M. „неће моћи за- обићи студиозни Динићев рад“. Љубушки. које још нису пронађене. Вего је прокоментарисао „неке необјашњене податке о неким средњовековни градовима. Подринац. 470. Нови у жупи Лука.

посебно кад се ради о територијалној припадности жупе Морача. 65 Веселиновић 1995а. за њихово. — подсећа Вего. Динић је сматрао да су код Талоција „мно- га имена рђаво традирана. што говори о постојању три зоне с различитим рефлексима старог гласа јат [q] у пространој хер- цеговој области.64 Такав начин исписивања ових топонима понекад није био успешан. Честа је појава да се предлог спаја с именицом која означава неки географски појам.104 Balcanica XXXV ном унакажена“. с тим што је писар краља Алфонса V тражио слова или скуп слова да адекватно изрази име утврђења или жупе“. Да бисмо. 64 Вего 1980б. . Упркос томе. ијкавски и икавски изговор у оквиру штокавског наречја — М.65 Веселиновић констатује да се „у ранофеудалном периоду граница чешће схватала као шири или ужи појас чија је ширина зависила од географских од- лика терена“. Вегова издања повеља Алфонса V и Фредерика III дају могућно- сти за детаљну текстолошку анализу тих повеља. — може се рећи. Канцеларија краља Алфонса V у Напуљу издала је по- веље херцегу Стефану „по диктату. потребно је претходно размотрити географске и комуникацијске карактеристике тога граничног подручја. Коментаришући језичке особине ових повеља М. а „понекад краљев писар измишља нека слова“. 103. Резултате те анализе треба довести у везу с по- дацима које нам нуде турски катастарски пописи некадашње области Косача и области Бранковића из друге половине XV века. 361.63 а и М. пак. Вего је нагла- сио да су „поједина имена утврђења преписана с оригинала у сва три штокавска наречја“ (мисли се на екавски. те да је „погранични појас обично био ненастањен или 63 Јиричек 1984. с тим што је у то време додатну тешкоћу представљала околност да Талоци није објавио и фото-снимке повеља. 453. Динић је успео да изванредно растумачи низ топонима замршене етимологије и графије. убицирали за нас кључне топониме из тих повеља и уопште ваљано разумели природу и правац протезања линије разгра- ничења између области Косача и области Бранковића јужно од реке Таре. јер се ради о осторијским изворима који су комплементарни повељама Алфонса V и Фредерика III. Истовремено не смемо испустити из вида природу граница у средњем веку. Л. — ново читање. што су радили и дубровачки писари.). о чему је код нас понајвише расправљао Андрија Весе- линовић. Наглашавајући да се о томе може мало рећи због оскудности извора и њиховога најчешће секундарног карактера. а ни посланици херцега Стефана нису имали јединствену графију. тј.

Веселиновић је детаљно анализирао границе српске Деспотовине према свим суседима и осветлио околности под којима су се оне мењале. границе Деспотовине одређиване су веома прецизно.69 тако да је наплаћивање царине наговештавало постојање гра- нице у близини. године. 88. — па ни херцегу Стефану —.66 Међутим. тако да се привремено опорављао и од тежих пораза. Деспот Стефан је „обнављао и оснажио суверенитет владара у својој земљи“.. 111. да би процес окупља- ња матичних српских земаља практично био окончан када је Балша Балшић 1421. добровољно уступи делове Деспотовине. онда је „граница вероватно ишла планинским гребеном. 107–109. Веселиновић 1995б. 106. 111. а у насељеним местима водило се рачуна „о свакој педи земљишта“. граница се проте- же границама атара најистуренијих села. 22. 21. 88. Заједничка граница области Косача и Бранковића. године завештао Зету свом ујаку“. уколико је крај насељен. планинском реком или другим природним објектима“. У све- тлу таквих настојања оба српска деспота треба посматрати и питање заједничке границе области Косача и области Бранковића. 68 Веселиновић 1995а. У сваком случају. а уколико је крај ненасељен. M. у доба Деспотовине државне границе утврђују се прецизно у свим деловима. При том он није показивао намеру да босанском краљу или било ком од „русашке господе“. 71 Благојевић 1994. а „истовремено је изразио и претензије на све српске зе- мље“. 66 Веселиновић 1995а. развођем. 69 Веселиновић 1995а.67 о чему се деспот Сте- фан Лазаревића нарочито бринуо после Ангорске 1402. 70 Благојевић 1994. када се привремено ослободио потчињености према Турцима: у брдовитим и планинским пределима. Луковић.68 У последњем пограничном тргу и у време Деспотовине наплаћивала се мимоходна царина. о чему су расправљали и други историчари.. 67 Веселиновић 1995а. Веселиновић 1995б.71 Наследник деспота Стефана Ђурађ Бранковић грчевито се борио да одржи своју државу током дуготрајних сукоба и трвења с Турцима и Венецијом. . 105 пак слабије настањен због честих пограничних упада или харања гусар- ских и пљачкашких група“.70 То ће посебно доћи до изражаја кад је деспоту Стефану „пошло за руком да примора Бранковиће да постану његови вазали (1411)“ и да истовремено „успостави чвршће везе са српским земљама под влашћу Сандаља Хранића“ (који му је тада постао зет).

преко висоравни Је- зера (просечна висина око 1. које се уливају у Тару.600 до 1. док се на западној страни. без шуме.450 м). 76 Радојичић 1996. — тешко оном ко је међу њима. „ с безброј- ним врховима. 74 Радојичић 1996. с јужне стране долина (и то горњи ток) реке Мораче.76 У источном и југоисточном делу Сињајевине усекле су се долине река Бистрице.022 м). Суво поље и др.277).106 Balcanica XXXV III.“ . То су ненастањени преде- ли. ГЕОГРАФСКЕ И КОМУНИКАЦИЈСКЕ КАРАКТЕРИСТИКЕ ГРАНИЧНОГ ПОДРУЧЈА ИЗМЕЂУ ОБЛАСТИ КОСАЧА И ОБЛАСТИ БРАНКОВИЋА 1.552 м). Познате су традиционалне границе катунарских пашњака: почев од западних падина па све до наведене линије вододелнице на Сињаје- вини простиру се катуни дробњачких и ускочких породица (припадају 72 Радојичић 1996. Бабин врх (2. 77. скоро да је безводан (стога се копају локве ради сабирања воде). а обоје Јаблановом врху. где има више се- ла. Штитарице и Плашнице (долина Плашнице назива се Липово). назване пољима: Кричачко поље.203). а обилује креч- њачким профилима. Развође чини линија гребена који се протеже од Бабиног Зуба и Јаблановог врха преко Великог Старца до Великог Пећарца.73 односно највишу кречњачку зараван у Црној Гори. 75 Бешић 1953. На источној страни такође је оивичава долина реке Таре (по- чев од града Колашина).013 м) и Корман (1. 326. 74. 71. Одраг поље. То је прилично пространа планина: дуга је око 40 километара.75 С ове планинске по- врши дижу се планински гребени: према Морачи се налази Бабин Зуб (2. Да би дочарало сурове прилике на терену између ових планинских врхова локално становништво (по наводу Томаша Ћорови- ћа из Шавника) радо користи ову изреку: „Намигује Старац на Пећарац.923 м). 74. али богати травом и стога су подесни за катунско сточа- рење. 73 Цвијић 2000. а с југозападне стране долине река Тушиње и Буковице (које припадају сливу Пиве). брдима. повијарцима и косама“. међу којима доминирају увале. Географске карактеристике Јужно од средњег тока реке Таре (који приближно омеђавају Мојковац и Ђурђевића Тара) простире се у „динарском правцу“ пла- нина Сињајевина (локално становништво назива је и Сињавина). 74.900 м74. а одатле северозапад- но Велики Старац (2. Западни (пространији) део Сињајевине нема трајних потока и река. а широка до 15 км.72 Сињајевина представља велику карсну површ. нешто северније је Јабланов врх (2.027). Велики Пећарац (2. висине 1. везује за масив Дурмитора (2.

104 м). Божурни врх (1. То су Вучје (1. Лукова 77 Податке о распореду катуна на овом простору добили смо од Томаша Ћоровића и Милете Микића из Шавника. 74.752 м) и Јерина глава (1. чине врхови: Студена (1.574 м).836 м). Између свих наведених врхова протежу се високе планинске по- врши (заравни). према реци Морачи.463 м).559 м). Дажик (1. Влашко брдо (1. Луковић.147).226 м). . Четврти ланац.81 Овај простор богат је пашњацима.. Рубежа. још јужније.634 м). 81 Душан Касалица из Шавника навео је народно предање да је „Бог створио на Лукавици 365 извора. Јаворак (1.004 м). Планиник (1. 107 територији општине Шавник). Источно од те вододелнице — око долине реке Плашнице — налазе се катуни морачких и липов- ских породица (припада територији општини Колашин). Гацкове гре- де (2. тј. Мали Журим (1. с тим што се међу мојко- вачким налазе и бројни катуни породица из Бјелопавлића (подручје Бјелопавлића. најјужнији.625 м). Велики Зебалац (2.935) и Суви врх (1.984 м). који су им додељени крајем XIX века. 80 Радојичић 1996..80 Зато се и планински потоци с ових површи сливају југозападно према Горњој Зети (која тече кроз Никшићко поље) и јужно према Грачаници (која тече кроз Никшићку Жупу).400 м).674 м) Бо- ровик (1. Лукавица (1. које су повезане и степеничасто се спуштају према Никшићком пољу (на југозападу) и Никшићкој Жупи (на југу).032 м). Трећи ланац. Лола (2. 79 Радојичић 1996.350 м).612 м). Крново (1. Не- што јужнији ланац чине врхови: Вјетерново брдо (1. припада општини Даниловград).78 Јужно од Сињајевине протеже се.836).500 м). Островица (1. 78 Радојичић 1996. а ту се налазе и насељена поља: Тушињско (на југозападу) и Ша- ранско (на северозападу). такође у „динарском правцу“ неколико паралелних (а испрекиданих) планинских ланаца.746 м).77 У ободним зонама Сињајевине има и шуме. а око долина река Штитарице и Бистрице налазе се катуни мојковачких породица (припадају територији општине Мојковац). где су бројни катуни: на Вучју. Заједничка граница области Косача и Бранковића.923 м) и Стожац (2. M. Крнову и Коњском (ближе Никшићу) налазе се ка- туни породица из околине Никшића (из Озринића. као и језерских и шаранских породица (припадају територији општине Жабљак).450 м) и Коњско (1. сваког дана у години по један“. Илијин врх (2. налази се планина Мага- ник (2.555 м). 61. Јејевина (1.79 Најсевер- нији ланац чине врхови: Крновска глава (1.129) и Морачка капа (2. Баре Бојовића и Луке Бојовића (1. На југоистоку ових планинских ланаца. чине врхови: Јеињак (1.052 м).036 м). Велики Журим (2. у долине Зете.450 м). 61.

где се улива у реку Горњу Зету. северно од ушћа Зете у Морачу.84 Река Грачаница настаје од врела изнад села Горње Мораково.108 Balcanica XXXV и других околних предела).85 тј. око врхова Велики Зебалац и Морач- ка капа. — на развођу река Горње Зете и Мораче. вид. 28. понашем мишљењу. Драгана – Гаша Лаловића из Никшића и Алексе Павловића и Предрага Маројевића. Маројевић 1985. 42.82 Овакав распоред катуна на Лукавици настао је у време кад се распламсавао ослободилачки по- крет против турске власти.185 м). који по предању обележава место погибије легендарног родоначелника племена Никшићи или пак место докле је допирао његов посед. Северно од Лукавице. која се данас назива Никшићка Жупа. о томе вид. На превоју Требијеш. 143. 17–19. 13.83 Јужно од Лукавице налазе се Баре Бојовића и Луке Бојовића. 17. Пиперска Лукавица) налазе се бројни катуни породица из Пипера (подручје Пипера. припада општини Подгорица). испод Малог Журима налазе се мањи број катуна породица из Загарача (у Катунској Нахији. а од Требијеша према Капетановом језеру почињу катуни породица из Роваца (сви ти катуни налазе се на територији општине Колашин). а раније је цео простор Лукавице (као и Вучје. 83 Пековић 1974. који је. припада територији општине Никшић. највећи део Лукавице припада катунима породица из Никшићке Жупе. 84 У непосердној близини овог крста налази се и Никшин киљан. После понора у дну Никшићког поља (Сливље) Зета поново из- бија на челенци клинасте долине (Глава Зете) и „динарским правцем“ тече поред Даниловграда и Спужа. с тим што Зага- рач сада административно припада општини Даниловград). на јужној страни. код места Блаца (1. 82 Све податке о распореду катуна на овом простору прибавили смо од Томаша Ћоровића и Душана Касалице из Шавника. а крај њега је подигнут нов крст од метала). Грачаница тече на запад према Никшићком пољу. и Поповић 1990. обојица родом из Никшићке Жупе. Пековић 1974. налазе се катуни породица из Горње Мораче. 85 Радојичић 1996. . 11. 10. 34. на шта подсећа и сам назив Капетановог језера (по капетану никшићког града Мушо- вићу). а између Малог Журима и Требијеша (тзв. обележавао границу између области Косача и Бранковића. Поповић 1990. испод планинског масива који спаја Мага- ник (на северној страни) и Прекорницу (1. 10. Поповић 1990.927 м). — налази се веома стари белег: велики дрвени крст (данас су ту само његови остаци. Долина Грачанице. Крново и Коњско) припадао никшићким агама. где су такође катуни породица из Никшићке Жупе (међу којима су и Бојовићи). а код Подгорице улива се у Морачу.

88 Милојевић 1955. преко Колашина (где се „мимоилази“ с долином Мораче). 75.88 На другој страни 38 км дугог кањона Платије Морача избија на обод простране Зетске котлине и са- да већ као равничарска река тече према Скадарском језеру. 31. многе угледне личности бројним протестима. 144. Цвијић каже: „у метохијском правцу“). од Миоске магистрални пут се наставља низ долину Мора- че. . Бећировић 2002. 145. све до кањона Платије (то се подручје назива Доња Морача. која се код Међурјечја улива у Морачу. па до Мојковца Тара тече „ме- тохијским правцем“ југ–север. одакле се воде сливају према Капетановом језеру (1. Данас је долина Мораче у целини проходна. Код села Миоске.89 Као што је речено. Са- времени магистрални пут („Јадранска магистрала“) избија у долину Таре код Мојковца и том долином доспева до Колашина. Вид.91 86 Радојичић 1996. M. 87 Цвијић 2000. из којега (прво као понорница) истиче река Мртвица. где преко превоја Црквице избија на северну стрму страну долине Мораче. а код села Рашко и Миоска скреће према југу (или како Ј. Поповић 1990. 89 Радојичић 1996. Том „потопу Мораче“ успротивили су се. а одатле даље „динарским правцем“ ју- гоисток–северозапад.86 Северо-источним и источним ободом планинских ланаца које смо описали тече река Морача. Морача тече прво „динарским правцем“ североза- пад–југоисток (тај изворишни део њене долине назива се Горња Мора- ча). 58. у чијем се средишту налази манастир Морача). 325.90 Правац тока реке Таре представља „антипод“ правца тока Мо- раче. 79. 143. 109 тако да ова долина представља наставак простране Зетске котлине око Скадарског језера. одваја се један крак пута (регионални пут) уз Горњу Морачу (и Поље Драговића) и преко Крње Јеле и Боана води до Шавника (у сливу реке Пиве).678 м).. Радојичић 1996. пролази поред манастира Морача (у средишту Доње Мораче). 161. на размеђу Горње и Доње Мораче.487 м). 144. 144. која извире између врхова Велики Зеба- лац и Морачка капа. 32. Заједничка граница области Косача и Бранковића. 91 Овакав необичан ток двеју река у непосредној близини (при чему Та- ра тече на већој надморској висини од Мораче) подстакао је жељу неких „пла- нера“ који би да преведу воду из Таре у Морачу (тј. јер од свог изворишта испод Комова (2. Вид. вододелница између слива Мораче и Горње Зете (с Грачани- цом) налази се на високом превоју Требијеш. Аутокарта Црна Гора 2002 . 145.. међутим. Луковић. затим улази у узак и дубок кањон Платије (дуг 38 километара) и излази у Зетску Котлину надомак Подгорице.87 где њена долина добија проширење. 90 Радојичић 1996. да преусмере део њеног тока из Црноморског у Јадрански слив) ради искоришћавања воденог пада и хидроенергетског потенцијала (изградњом електрана и образовањем језера).

Динић 1937. с једне стране равну.“92 Управо на том терену протезала се граница области Косача и области Бранковића и треба пажљиво идентификовати њихове додир- не тачке водећи рачуна не само о изгледу терена него и о свим другим околностима образовања граница у средњем веку. а на другој страни. на југу од Сињајевине. 2) према реци Морачи. О њима је писао још Константин Јиричек. у врло оштром контрасту. које је у средњем веку представљало веома важно саобраћајно чвориште. Историја Црне Горе 1970а [Зарије Бешић]. Комуникацијске карактеристике у средњем веку Данас су добро познате трасе трговачких путева у овом делу Бал- канског полуострва у средњем веку. Котор) и местâ на важној комуникацији „динарског правца“ у ближем копненом залеђу (Гацко.94 а пре три деценије детаљније је расправљао Гавро Шкриванић. 32. Међу њима најважнија су два правца: 1) према реци Тари. с голим оштрим врховима. Трасе оба ова правца недав- но смо идентификовали на терену уз помоћ и пратњу добрих познава- лаца тог терена. — хрпе планина. који скоро вер- тикално висе над провалијама што зјапе у њиховим подножјима. године прошли смо теренским возилом трасама оба ова средњовековна пута. први темељнији истраживач планина Црне Горе. лако заталасану површину сињајевинског платоа — на сјеверу од долине Липова. 285–288. 2. Динић.96 За области о којима је овде реч посебно је важан положај Ник- шићког поља с утврђеним насељем Оногошт (касније Никшић).93 затим се њима позабавио и М. 93 Вид. 97 У јуну 2005.110 Balcanica XXXV Цео планински систем o коме је било речи Павел Аполонович Ро- вински. Овај подухват омогућио нам је председник Скупштине . 96 Уп. 366–367. 31. Историја српског народа I [Милош Благојевић]. Поповић 1990.97 92 Ровински 1993. 41. Рисан. трговине и привредног живота уопште у средњовековној српској и бо- санској држави и у Дубровнику. Јиричек 1959. Шкриванић 1974. назвао је Цен- трални масив. 95 Вид. Скадар). Никшић је био повезан посебним саобраћајница- ма и са земљама унутрашњости. као и у ширим историографским син- тезама. Поред лука у приморју (Дубровник. 40. необично високих.95 Податке о трговачким путевима налазимо и у радовима о појединим питањима територије. Подгорица. 28. 71. 94 Вид. а описао га је речима: „На путу од Колашина к Тушињи преко Сињајевине ви видите. 36.

Пут се приближавао старом каменом мосту („латинска ћуприја“)100 на реци Буковици (данас у градској зони Шавника) поред брда Градац. чији назив асоцира на постојање неког утврђења на њему. која је очигледно подигнута на месту где се стичу путеви с разних страна: до ње се лако долази и из правца Дурмитора и с простране висоравни Тепачко поље (између Дурмитора и реке Таре). и са западних падина Сињајевине. — падинама планине Ивице и потом преко Буковичке горе на висораван Језера. знатно источније од Лукова и налази се на траси другог средњовековног пута: од Никшића према Капетановом језеру и мана- стиру Морача. Међутим. 100 Шкриванић 1974. а одатле преко Шавника и висоравни Језера до реке Таре (која се пре- лазила код данашњег насеља Левер Тара) Дубровчани су називали via Anagasti („Никшићки пут“). 65. Шкриванић тврди да је овај пут водио из Оногошта „у правцу севе- роистока преко планине Лукавице и истоименог села“. испред кога се налази топоним Срндаљица (или Сандаљица). пролази савремена саобраћајница Жабљак – Ђуђевића Тара). M. Мандић 1995. Шкриванић 1974. . где постоји и истоимено село (и то Веље и Мало Луково). а затим према данашњем селу Врела (поред кога. 101 Уп. 102 Уп. тј. Заједничка граница области Косача и Бранковића.. 44. Душан Касалица и Милија Ћеранић из Шавника и Павле Обрадовић са Жабљака. 111 Пут који је водио од Дубровника преко Требиња до Никшића. у попречном правцу. Лукави- ца је. према данашњем Шавнику (варошица Шавник развила се тек у другој половини XIX века). па се спуштао у Валу Дроб- њачку. 371. такође североисточно од Никшића. и из северних делова Пиве. 44. 99 Г. на појединим деоницама ових пу- тева својим објашњењима непосредну помоћ пружали су нам Предраг Мароје- вић. Даље у правцу Таре пут је наилазио на малу висора- ван у данашњем селу Међужваље.98 Од Никшића пут је водио прво преко висоравни Луково99 и превоја Кр- ново (на источном ободу планине Војник). затим via Jexera („Језерски пут“) „La via de planine inverso Anagosto“ („Пут преко планина наспрам Никшића“). Лома 2003.102 Из предела села Новаковићи пут је водио према данашњем селу Суводо. 65. коме се захваљујемо на пруженој подршци и свестраној помоћи. Мојаш Ћоровић и Драган – Гашо Лаловић из Никшића. 66.. према данашњем селу Новаковићи (источно од садашње саобраћајни- це Шавник – Жабљак). Свега три километра од цр- општине Шавник Томаш Ћоровић. где се налази стара црквица. 98 Шкриванић 1974. као што ћемо видети. Луковић. Шкриванић је овде очигледно побркао планину (планинску површ) Лукавицу с пределом (висоравни) Луково. који подсећа на некадашње присуство Сандаља Хранића Косаче у Дробњаку. Уз Томаша Ћоровића. уп.101 Одатле се пут поново пео страном.

Вид. апостола Петра и Павла постојало је и место Лим. — у близини манастира Св. а у новије време ту је подигнут висећи мост. Петра и Павла. Звијезд. које је било на караванском путу.112 Balcanica XXXV квице. где се налазила важна караванска станица поред цркве Све. Мишић.104 Пљевља су преко долине реке Ћехотине биле добро повезана с Фочом (данас Србиње) у долини Дрине. Од Пирлитора терен нагло пада к Тари према месту Левери (Ле- вер Тара). односно преко Копаоника у долину То- плице (и даље према долини Марице и Цариграду). Спасић 1999. може лети доћи коњем за четири сата у Добриловину. који је од Врхбосне. 106 Према наводима Милете и Мирчете Зековића из села Округлице на Сињајевини. 81. Мишић 2003. 103 Уп. 84. којим се из Барâ у долини Тушиње. и то преко манастира Мораче. одакле се могло путовати у више праваца. а на истоку (преко планинског превоја Јабу- ка) с Пријепољем и манастиром Милешева. преко Вишеграда и Добруна водио према Сјеници.105 Ваља напоменути да је планина Сињајевина прилично проходна. па и према Бијелом Пољу (тада се ово место називало Лим).103 који је несумњиво имао намену да штити пут на прилази- ма Тари. Пријепоље је такође било важна раскрсница средњовековних путева. и то преко места Заглавак. Глибаћи и Потпеће. 234. према насељу Маоче. у правцу Таре. на јужном ободу Сињајевине. Лим и Љубовиђу). налази се узвишење с остацима старог утврђења Пирлитор. на северном ободу Си- њајевине. жене деспота Ђурђа Бранковића). .106 Од Никшића је водио и пречи пут према руднику Брсково у долини Таре (код данашњег Мојковца). судећи по подацима из дубровачког архива. те да се та област поклапа с простором Дабарске епископије. Из кањона Таре пут се затим поново пео планинским стра- нама према Брезници (данашња Пљевља). а још се користи каравански пут „Ђурове Јерине“ („Проклете Јерине“. — истиче С. тј. 104 Синиша Мишић је устврдио да се на подручју доњег и средњег Поли- мља (где од XII века егзистира жупа Лим) током XIV века назив Лим употре- бљава да означи и посебну област (која је обухватала жупе Дабар. где је некад био брод (скела). Поред тога. Ту су се сусретали путеви из неколико праваца и спајали с копненом трансверзалом познатом као Босански пут (или Цариградски пут). Ковачевић 1977. И данас су познати путеви преко Сињајевине. На овој деоници постојало је скретање на исток. Новом Пазару и Звечану (и даље у Косовску котлину). Црну Сте- ну. 105 Шкриванић 1974. у долини Таре. мада њена висока површ отежава кретање зими због снегова.

стизало на јужне падине планине Маганик. 113 али је имао две варијанте. а одатле на садашње село Веље Дубоко у изворишном делу реке Мртвице. Њоме се уздуж прелазила цела до- лина. Преко горњег тока Таре и планинских превоја један крак овог пута водио је према у Горњем Полимљу. 109 На ову чињеницу скреће се пажња и у Историји Црне Горе 1967 [За- рије Бешић]. према висоравни Коњско. Луковић. куда је водио.108 Одатле је пут ишао долином речице Коштанице (леве притоке Мораче) и излазио на пре- вој Црквине (1. 66. па се код Ћеранића горе скретало на исток и избијало на западни део Лукавице. пак..107 У летњем периоду ишло се преко површи Лукавица и даље према Требијешу и Капетановом језеру. 108 Шкриванић 1974. те се прелазило преко целе ове повр- ши да би се приспело до Капетановог језера. Заједничка граница области Косача и Бранковића. в) на Луке Бојовића и Баре Бојовића и источни део Лукавице могло се доћи и из Никшићке Жупе. Наведени пут од Никшића до манастира Мораче није међутим био проходан током целе године због висине „Централног масива“. где су се налазиле важне жупе Будимља (у манастиру Ђурђеви ступови у Будимљи било је седиште митрополије) и Плав (такође важно саобраћајно чвориште). а потом преко села Мртво Дубоко у долини Мртвице силазило у долину Мораче код данашњег места Међу- ријечје.109 мада је сâм кањон Платије био непроходан 107 Шкриванић 1974. преко Кутске горе: или из данашњег села Облатно (на улазу у Жупу) или из данашњег села Заград (у средишњем делу Жупе). одакле се спуштао и плитку долину речице Пчи- ње (леве притоке Таре) и водио до долине Таре у пределу данашњег Колашина. 234. могло доћи из неколико праваца: а) идући од Никшића преко висоравни Луково скретало се на исток. благим успоном. па заобилазећи планину Боровник с јужне стране избијало на Баре Бојовића и улазило у источни део Лукавице. M. Зато се користила и паралелна комуникација долином реке Грачанице (касније названа Никшићка Жупа). а посебно због сметова на високом превоју Требијеш. и тако доспевало до манастира Морача. До Лукавице се. ближе Капетановом језеру. 315 м). 28 . б) од Лукова се могло ићи даље према Шав- нику. Долином Таре пут је водио на север до рудника и трга Бр- сково (у околини данашњег Мојковца) и даље према Пријепољу.064 м). Из свега реченог следи да релативно уска долина Мораче узвод- но од кањона Платије није представљала беспутан крај у средњем веку. па по- том преко садашњег села Лијешње до манастира Мораче (на ниском платоу. па се преко села Моракова у изворишном делу ове реке. како се то обично мисли..

111 Спасић 1997. М. године: у њој се у великој већини случајева даје и име жупе у којој је град лежао. и 1454. 41. нпр. можемо доста поуздано идентификовати распоред свих херцегових утврђења наведених у по- 110 Вего 1980б. године и Фридриха III из 1448.“ 111 Ослањајући се на оригинале и преводе текстова повеља Алфон- са V и Фридриха III које је објавио М. Али. слично такозваним вла- стима у српској Деспотовини. године о поседима херцега Стефана Вукчића означена само утврђена места (castra). као и његов претходник војвода Сандаљ Хранић. Вего такође сматра да је херцег Стефан. 453–454. castello. област Вечерић. М. Динић je указао и на једну посебну вредност повеље Алфонса V из 1444. А М.110 До- датне напомене о карактеру херцегових утврђења наведених у повеља- ма дао је Душан Спасић. те да стога у њима не налазимо вароши без тврђаве. civitas cum castris et partinentiis suis. па ни једине жу- пе“ већ она утврђења која су херцегу „у том часу била важна“. област Дрина. у градске округе — castelo con lo contato. у вези с тим. а околина је била укључена. Он је уочио да се према распореду гра- дова може сагледати организација одбрамбеног система земље херцега Стефана. строго водио рачуна о стратегијским тачкама за одбрану сво- је области. НОВО ИШЧИТАЊАЊЕ ПОВЕЉА О ПОСЕДИМА ХЕРЦЕГА СТЕФАНА ВУКЧИЋА Истраживачи су одавно запазили да су у повељама Алфонса V из 1444. одакле су путеви рачвали на неколико страна. као што су нпр. Пљевља. који је посебно истраживао утврђене градове у Полимљу и пљеваљском крају.114 Balcanica XXXV све до изградње медерне саобраћајнице средином XX века („Јадранске магистрале“). године уз име утврђења „не спомиње увек жупа него често област са више жупа. где су „важне путеве и пролазе штитили утврђени градови са војним посадама. те да. Прије- поље. IV. Утолико је овај крај имао и стратегијски значај у средњем веку. civitas у повељама не означавају увек велики утврђени град. а која би могла бити предмет „претензија суседних владара и феудалаца“. Хумска земља итд“. . Вего је подсетио на то да изрази castrum. „попис појединих утврђења (градова) у повељама не значи да су то једини поседи куће Косача. Фоча итд. Манастир Морача био је заправо једна важна станица на трговачком путу од Оногошта до рудника и трга Брсково и долине Та- ре. понекад је то ознака за обичну мању или већу кулу. Вего. Он је чак дошао и до уверења да се у повељи из 1444.

vjerovatno današnji Jerinin grad na Mrakovi- ci u Župi Nikšićkoj) utvrđenje sa župom“. а у близини је утврђење Клобук у жупи Врм. Повеља из 1444. која у ономастичком смислу представљају топониме.. Могло би се приметити да се ова два утврђења налазе на географској карти незнатно на западу од меридијана који пресеца ставе Таре и Пиве. које на првом месту помињу све три повеље (дајемо и превод М. Наравно. . али су они наведени у континуитету с осталим утврђењима који се налазе источно од те линије а јужно од реке Таре. тако да се појављују два различита назива за исто утврђење.113 112 Динић 1978. Вего термин Albanijа није преводио мада је то у дубровачким и иностраним изворима на латинском језику био уобичајени термин за Зету]. Заједничка граница области Косача и Бранковића. као и повељу Фридриха III. Динић 1978. civitate Falco- ne [Sokol] cum suis castellis et cum comitatu suo [= Drina] // „grad Falcone (= Sokol u Pivi) sa svojim utvrđenjima i posjedima s kneževinom svojom (= Drinom)“ (1454). године упоредом с утврђењем Falcone М. 195. про- пратити и посебним коментарима у угластим заградама услед изве- сних пропуста у приређивању и преводу М. године (оригинал је на италијанском језику): 1) Susit Honagost castello conlo [= con lo] contato // „Susit Honagost (Susid u Onogoštu ili Nikšiću. јер с њима несумљиво чине једну целину. 2) Ostroch castello conlo [= con lo] contato ali confini de Albania // „Ostroch (= Ostrog kod manastira Ostroga u pravcu Drenovštice) utvrđe- nje sa župom na granici Albanije [М. Динић је сматрао резултатом неспоразума при састављању ове повеље. које ћемо. између осталог. као „дрински кнез од Сокола у Пиви“. 113 Уп. Вега): Sochol con un contato che se chiama Drina // „Sokol sa knežinom koja se zove Drina“ (1444). castrum Soco cum dominio Strijnon // „utvrđenje Soko sa knežinom Striinom (= s Drinom)“ (1448). 37. Помињање утвр- ђења Novi Vpivii [= V Pivii = u Pivi] у повељи из 1454.. M. Зато је у овим повељама Стефан Вукчић титулисан. Луковић. при чему најистуренији положај на југозападу тог подручја има утврђење Мичевац (или Мићевац) у жупи Требиње.112 Погледајмо прво како сва утврђења јужно од реке Таре одређују повеље краља Алфонса V. не треба испустити из вида ни чињеницу да се управо над ставама Таре и Пиве налазило главно утврђење херцега Сте- фана — Соко. При томе се јасно уочава да је неколико утврђења ситуирано на подручју јужно од реке Таре. Вега: I. која обухвата широк југоисточни погранични појас територије херце- га Стефана. 115 вељама.

Вего није дао превод фрагмента текста ala marina vicino de Ragusa. године (оригинал је на латинском): 1) civitate Morachij cum castris et pertinentiis suis [M. што представља грубу омашку и битно отежава тумачење садржаја повеље] // [превод овог фрагмента текста треба да гласи: „град Morachij са својим утврђењима и поседима“). која заслужују посебан коментар: Medun [skraćenica Medû] castello con contato // „Medun (Medun kod donje Morače [М. северно од кањона Платије]) utvrđenje sa župom“.116 Balcanica XXXV 3) Novi Vpivii [= V Pivii = u Pivi] castello conlo [= con lo] contato // „Novi Vpivii (= Novi u Pivi) utvrđenje sa župom“. јер се он налази релативно близу доњег тока Мораче. а он треба да гласи: „ Rixā (Рисан) близу Котора утврђење са жупом на морској обали на путу према Албанији близу речене земље Котора“]. На самом крају ове повеље наведена су још два утврђења која се такође налазе јужно од реке Таре. Socho castello et contato // „Soko (= Soko blizu Štitara kod Cetina [треба да стоји: kod Cetinja] u Zeti) utvrđenje sa župom“. Вего није дао превод овог текста. 7) Rixano [u tekstu Rixā] appresso de Cataro ala marina castello con lo contato sta la via de Albania apresso della dita terra de Cataro // [М. али би се из дате формулације могло закључити да се Медун налази близу краја ко- ји се назива Доња Морача: Доња и Горња Морача простиру се пак уз горњи ток Мораче. II. na mjestu današnjeg Jerinin-grada. 6) Novi vdrazavich [V Drazavich = u Dračevici] castello conlo [= con lo] contato ala marina vicino de Ragusa la via de Albania // „Novi vdraza- vich (Novi u župi Dračevica ili Sveti Stefan = Herceg-Novi) utvrđenje sa župom [М. 2) civitate Susied [= utvrda Susid na Mrakovici. 5) Bisevatts vtribigno [v Tribigno = u Trebinju] castello con lo contato // „Bisevatts vtribigno (Mičevac u Trebinju) utvrđenje sa župom“. istočno od Nikšićke Župe] cum castris et pertinentiis suis // „grad Susied (= utvrđenje Susid na mjestu Jerinin-grada na Mrakovici u Nik- šićkoj Župi) sa svojim utvrđenjima i posjedima“. Повеља из 1454. Вего је пот- пуно изоставио овај фрагмент текста повеље. 4) civitate Ostrocz [= Ostrog kod manastira Ostrog u pravcu Drenovštice] cum castris et pertinentiis suis // „grad Ostrocz (= Ostrog kod manastira Ostroga u pravcu Drenovštice) sa svojim utvrđenjima i posjedi- ma“. . а он треба да гласи: „на морској обали сусед Дубровника“] na putu prema Albaniji kod rečene zemlje Kotora“. који треба да гласи: „утврђење са жупом“]. 4) Colobrich Verramii [Vrmii = Vrma] castello conlo [= con lo] conta- to // Colobrich (Klobuk nad Aranđelom u Lastvi) Varrami (u Vrmu kod Tre- binja) [М. Вего овде није прецизно одредио положај Меду- на. Вего није дао превод фрагмента текста castello conlo contato.

Stefan = Herceg-Novi)“. Из тога се. M. како је учињено у повељи Алфонса V из 1454. Заједничка граница области Косача и Бранковића. не помињу и утврђења. 5) castrum Globukch // „utvrđenje Globukch (= Klobuk u župi Vrma kod Trebinja)“. 7) civitate Risan cum castris et pertinentiis suis // „grad Risan sa svo- jim [М. не каже се: „са својим утврђењима и поседима“. На крају списка свих утврђења стоји додатно одређење: „sa njiho- vim posjedima“ (у преводу М. 7) castrum Rijssen // „utvrđenje Rÿssen (= Risan na moru)“. godine). Вего је пропустио да преведе речи castris et: „утврђењима и “] posjedima“. При том се. Susijed na mjestu Jeri- nin-grada na Mrakovici u Župi Nikšićkoj)“. ко- ји треба да гласи: „град Будош са својим утврђењима и поседима“]. 6) domus Novij // „kuća Novÿ (= Novi = Sv. године (оригинал је на латин- ском језику): 1) castrum Sozet // „utvrđenje Sozet (= Susid. III. 9) civitate Micenac [Mićevac kod Trebinja] cum pertinentiis suis // „grad Micevac (= Mićevac kod Trebinja kod Arslanagić mosta) sa svojim posjedima“. 4) castrum Budosch // „utvrđenje Budoš (na brdu Budoš kod Nikši- ća)“. Луковић. Повеља Фридриха III из 1448. Вего није дао превод овог дела текста повеље. године. а да су Нови (= Херцег Нови) и Рисан „на морској обали на путу према Зети близу речене земље Котора“. 8) civitate Nova [Novi = Herceg-Novi] prope mare cum pertinentiis su- is // „grad Nova (= Novi ili Sveti Stefan. који поти- че из XVII века) налази „на граници Зете“ (ali confini de Albania).. само по себи.. може извести за- кључак да се утврђења Медун (северо-источно од Подгорице) и Соко . 3) castrum Ostrog // „Ostrog (= kod manastira Ostroga u pravcu Dre- novštice)“. 2) castrum Moratskij // „utvrđenje Moratskÿ (= vjerovatno utvrđenje oko manastira Morače na koje herceg Stjepan ima staro pravo prije 1445. међутим. 6) civitate Clobuch [= Klobuk u župi Vrma kod Trebinja] cum castris et pertinentiis suis // „grad Clobuch (= Klobuk u župi Vrm nad Aranđelom u Lastvi] sa svojim utvrđenjima i posjedima“. Вега). 117 5) civitate Budos [= Budoš na brdu južno od Nikšića] cum castris et pertinentiis suis // [М. тј. današnji Herceg-Novi) blizu mora sa svojim posjedima“. У овако датом распореду херцегових утврђења означено је да се утврђење Острог (недалеко од данашњег манастира Острог.

притоке Мораче. јер то би онда било на уштрб Зете. године).“115 Ипак. „који нам није ближе познат“. Међутим. И. недалеко (западно) од Острога. Вего. које помиње повеља Aлфонса V из 1444. то су привремене тековине херцега Стефана из време- на његовог продора у Зету после повлачења Ђурђа Бранковића 1441. јужно од Коштанице. а затим наводи све остатке утврђењâ у Морачи које треба имати у виду: „У близини морачког манастира. Динић се ограђује кад је реч о положају града ове жу- пе. исписао је сва три облика. Динић и М. На крају Динић закључује да се „по описима области које за сада имамо на располагању не може 114 Динић 1978. године. 245. 115 Динић 1978. на исти начин поступљено је кад се исти то- поним јавља у две повеље. а сасвим у врху Горње Мораче лежи врх „Градиште“. Динић је појединачно претресао податке из све три повеље применивши следећи поступак: ако се исто место (топоним) налази у свим повељама. 2) castrum Moratskÿ (1448). За разлику од Острога. мало јужније. убицирање утврђења Мичевац и Клобук не представља никакав проблем јер су наведене и жупе којима припадају (Требиње и Врм). што констатује бројна литера- тура.114 Где год је то сматрао потребним. које је везао за утврђење у средњовековној жупи Морача. с ознаком у загради године у којој је повеља издата. а знамо да је херцег Стефан све привреме- не тековине у Зети вратио деспоту Ђурђу Бранковићу 1444. castrum Sozet (1448). Тако је у двема повељама идентификовао називе castrum Moratsky (по- веља из 1448) и civitate Morachii cum castris et pertinentiis suis (повеља из 1454). убицирање преостала два утврђења — 1) castello Susit Honagost (1444). Као што смо рекли. civitate Susied (1454). . То важи и за утврђење Будош.118 Balcanica XXXV код Штитара (источно од Цетиња). М. налази се једна „Градина“. имамо „Заградац“ и „Ровине“. Динић је давао опширнија образложења овако идентификованих топонима. који се подудара са савременим појмом предеоне (гео- графске) целине Морача: „То је управо онај део њеног поречја који се и данас назива Морача. утврђење Будош се не помиње у све три повеље. civitate Morachij (1454) — ни изблиза није тако једно- ставно иако су тиме позабавили и М. 194. године из Зете за време првог пада Деспотовине (1439–1444). и који је по свему ономе што зна- мо о границама херцегове земље према Зети једино и могао припадати херцегу. заиста. чији се остаци и данас примећују на истоименом брду јужно од Никшића. налазе на територији Зете. горња и доња. на ушћу Ибриштице. већ само у друге две (мало је вероватно да је стечено. За ову жупу Динић каже да је „позната већ Дукљанину“ и одређује јој припад- ност и положај. 244.

Али. Вего је и сâм допринео да се та збрка одржи. М. 119 рећи шта се крије иза тих топонима“. Наше је пак мишљење да се топоним castrum Moratskÿ (из повеље од 1448. Луковић. М. Вего накнадно определио за становиште да је утврђење Moratskÿ наследио од Сандаља Хранића. године“. године. 2) да је Стефан Вукчић сâм дошао у посед морачког утврђења преузевши га од дотадашњег поседника између 1444. Дакле. односно да је на наслеђеном поседу сâм изградио то утврђење. јер да је то утврђење Стефан Вукчић наследио од Сандаља Хранића. Цитирајући овај топоним из обе повеље. године) не односи ни на какво утврђење у Морачи. М. Динић је нехотице учинио две грешке: 1) У то- пониму castrum Moratsky из повеље од 1448. Вего је био прво на становишту да реч о привременом поседу (као што су били зет- ски градови Медун и Соко). што је констатовао у својој Хисторијској карти босанске средњовековне државе (објављеној још 1957. и Динић указује на то да има доста неизвесности око морачког града (утврђења). заправо. године цитирао је Талоцијев топоним Morachii додајући му cum castris et par- . године омогућио да се она накнадно и рашчисти. када је с мађарским краљем био у „врло тесним и пријатељским односима“. око чијег исписи- вања постоји извесна збрка. M. године на крају је уместо ÿ (како наводи и Талоци) употребио y. до 18.. Тиме се. али остаје на становишту да је жупа Морача „једино могла припадати херцегу“. Вего је касније (после 20 година) напустио то становиште јер у ци- тираном преводу повеље из 1448. године за утврђење Moratskÿ каже да је посреди „вјероватно утврђење око манастира Мораче на које херцег Стјепан има старо право прије 1445. године. 2) Из повеље од 1454. мада је објављивањем фото-копије оригинала повеља из 1444. оно би се нашло и у повељи из 1444. маја 1418. Овакво становиште има основа у следећој аргументацији. који је предложио свој текст повеље краљу Жиг- мунда на потврду у интервалу од 1407. односно civitate Morachij (из повеље од 1454. 1. Дубровнику и Херцег-Новом). према тексту који је објавио Л.. М. године). Овакво становиште упућује на две могуће претпоставке о начи- ну стицања поседа над морачким утврђењем: да је Стефан Вукчић на- следио утврђење с другим утврђењима од свог стрица Сандаља Храни- ћа. године. Заједничка граница области Косача и Бранковића. међутим. Талоци. Ова претпоставка. и 1454. и 1448. Пре свега ваља дати напомене о графији повеља у којима се налазе топоними castrum Moratskÿ и civitate Morachij. утолико пре што се жупа Морача налазила на стратегиј- ски важном путу од Брскова према Никшићу (и даље према Требињу. није реална. године). односно да Стефан Вукчић није имао ни трајни ни привремени посед над било каквим утврђењем у жупи Морача и над самом жупом.

Талоци. Извесну забуну унео је Л. Талоци у штампаном тексту тог оригинала при- менио принцип да се диграм ij на крају речи у рукопису повеље има пи- сати као ii. повељи Фридриха III претходиле не само повеље краља Албрехта (Алберта) II Хабзбуршког и његове жене краљице Елизабете већ и повеља мађарског краља (и потоњег „римског“ цара) Жигмунда (Сигисмунда). 167. када је на другом месту. Ка- ко нас обавештава познато дело Вилхелма Шмита (Wilhelm Schmidt) о историји немачког правописа Geschichte der deutschen Sprache (Leipzig. као и у унутар речи partinentiјs. М. . које још нису пронађене. јер му оригинал те повеље није био доступан. Логично је да га потражимо у традицији писања на немачком или. дакле: pertinentiis suis. па је Л. као што је речено. иако је објавио фото-копију оригинала те повеље. из фото-копије оригинала ове повеље види се да су на исти начин исписани завршни делови топонима civitate Milesevschij и civitate Morachij. наиме: потпуно је изоставио фрагмент civitate Morachiј cum castris et pertinentiis suis. године писана у Бечу на латинском језику. 398. на мађар- ском језику. Вего је пак. године. године. 116 Талоци 1914. што по нашем мишљењу није тачно. Морамо се запитати одакле уопште графем ÿ у топониму Mo- ratskÿ. Наиме. У Талоцијевом тексту сви су топоними курзивирани. из чега се може извести закључак да се у облику Morachii крије генитив именице Morachiа (Морача).120 Balcanica XXXV tinentiis suis. те даје синтагму civitate Morachii cum castris et pertinentiis suis. 397. Дајући текст оригинала повеље из 1454. па је М. године).) а остао при облику Morachii (тј. као што смо већ прокоментарисали. на- чинио груб превид. године. те је у свом некурзивираном тексту оригинала ове повеље навео облик castrum Moratskij (поводећи се можда и за начином исписивања овог топонима у повељи из 1454. Талоци. М. исписао Milesevschi (дакле. јер су. Вего финални графем ÿ у топониму Moratskÿ сватио као латинички диграм ij.117 Дајући текст оригинала из 1448. с једним i на крају. а превод овог фрагмента текста треба да гласи: „град морацки са својим утврђењима и поседима“. Вего је (већ смо рани- је нагласили) преузео заправо текст који је објавио Л. 117 Талоци 1914.116 То нас упућује на закључак да се у оба случаја ради о придеву које треба читати као „милешевски“ и „морацки“. с диграмом ii на крају). а знамо да је повеља Фридриха III из 1448. што је превео као utvrđenje Moratskÿ (преузимајући Талоци- јев курзивирани облик Moratskÿ). пак. у прегледу топонима из 1448. као и у другим сличним случа- јевима у тексту ове повеље. и 1454. чији алфабет не познаје овај графем.

према сазнањима домаћих хунгаролога. Упо- требу графема ÿ не региструје ни слично дело Иштвана Књеже (Kniezsa István) A magyar helyesírás története (2. Међутим. године намећу закључак да су писари из мађарске канцеларије краља Жигмунда.. чија је рани- ја повеља инкорпорирана у повељу Фридриха III. на чему смо им захвални. 121 1976).118 графем ÿ није био уопште у употреби у немачком језику. те да размислимо о евентуалној вези ова два топонима. стоји „генерална“ одредба: „са њиховим поседима“. године нема никаквог „додатка“ нагони нас да обратимо пажњу на претходни топоним castrum Sozet у истој повељи. утврђене још повељом из 1252.119 „у неким кодексима пише се ÿ да означи глас i с ниским тоналитетом“. То би значило да је и ово утврђење имало своја поседе. Budapest.121 Управо чињеница да топоним castrum Moratskÿ у повељи из 1448. 1959). али с тим је у знатној колизији чињеница да је манастир Морача (који сва- како није био удаљен од претпостављеног морачког утврђења) имао на истом своје поседе. тако да знамо њену садржину. века. учињено и при исписивању топонима castrum Mo- ratskÿ. из бочне лозе Немањића.120 То је. у том гласу препознавали словенски (српски) глас јери (ы). а да је понегде дочекао почетак XIV века. иако на крају спи- ска утврђења у овој повељи.. 7. Ту стоји castrum Moratskÿ. 118 Податке из ове књиге ставио нам је на распогање германист Брани- слав Ивановић с Филолошког факултета у Београду.. П. дакле без „додатка“ cum castris et par- tinentiis suis („са својим утврђењима и поседима“). на чему смо му захвал- ни. 2. вид. и то (макар) на прву половину XV века. Луковић. 120 Оваква квалификација фонетске вредности ÿ и његова позиција у топонимима који се јављају у повељи Фридриха III из 1448. онда бисмо нестанак јерија из инвентара српскохрватског вокализма морали померити на каснији период. када ју је ту затекао руски истраживач Ковалев- ски. Ивић је сматрао да се да се јери изједначио са и у већини српских и хрватских говора вероватно у XII веку. Ивић. Вего) у повељи Фридриха III из 1448.. Иначе. Ивић 1998. kiadás [друго издање]. Како се диграм ts у мађарском језику чита као „ц“. 121 Оригинал оснивачке повеље манастира Морача постојао је у мана- стиру до 40-их година 19. 1988. вид. који се наводи та- кође без икаквог „додатка“. по нашем мишљењу. О овој повељи доста је писано. Шекуларац 1985. Шекуларац 1987. 7. . Ако би се ово показало тачним. Заједничка граница области Косача и Бранковића. Препис повеље налази се на зиду манастирске цркве. године оснивача манастира Стефана Вукановића. године. M. то би се овај топоним читао као „морацки“. 119 Ове податке пружили су нам хунгаролози Ласло Молнар Чикош и Марта Винце с Филолошког факултета у Београду. Стога ваља направити поређење и с повељама из 1444. Погледајмо сада како изгледају подаци о „утврђењу око мана- стира Мораче“ (како га назива М. Постоји сумња да ју је управо он тада однео.

124 Никчевић 1972. dipl 8. претходно се морамо позабавити убицирањем овога утврђења. године у својој књизи Насе- ља босанске средњовјековне државе. Tributa . где стоји: civitate Susied cum castris et partientiis suis. године. и то на терито- рији данашње Босне и Херцеговине: код Сребрнице и у жупи Ускопље. што према преводу М. као и Сусједград. У повељи из 1444. године стоји: Susit Honagost castelo conlo (= con lo) contato. Раичевић 1992. 123 а касније и сви други истраживачи старина у околини Никшића. ime gra- du i naselju pored ili ispod ńega. године.“ Овакво Динићево ту- мачење прихватили су Марко Вего122 и Гавро Шкриванић.122 Balcanica XXXV и 1454. године. 83. тако да оно ви- ше није проблематаизовано. а не само као „Сусид у Оногошту“. те да је „град Сусјед спа- дао дакле у Оногошт“. што према преводу М. Међутим израз Susit Honagost може се и другачије протумачити. јавља се „додатак“: „утврђење са жу- пом“. 87. Ковачевић 1977. а уз њих вода Сусјед. 111. Томе иде у прилог стање на терену. Вега значи: „град Сусиед са својим утврђењима и посједима“. Вега значи: „Сусид у Оно- гошту утврђење са жупом“. у којој је очувано право име града. Вего. Овакав закључак Динић образлаже на следећи начин: „На источном крају Никшићке Жупе означене су на картама рушевине ‚Јеринин град‘. Topusko 1314) Cod. m.125 још два града под именом Сусјед. вид. 43. који може предста- вљати и калк латинског vicinus. Ковачевић 1978. 125 Вего 1957. 123 Шкриванић каже да се „данас развалине Јерининог града налазе на источном крају жупе Оногошт“. М. У оба ова случаја постоји по још једно утврђење коме је Сусјед заправо непосредно суседно утврђење (отуда и тај назив. Вего. a) U Hrvatskoj kraj Save u blizini Zagreba. Велики Рјечник ЈАЗУ обавештава да постоји Сусјед и у Хрватској. Вего 1957.126 а постоји и Подсусјед. Дакле. 102. de Zamobor. о чему ћемо касније бити више речи. како то констатује у М. у историјским изворима помињу се.. који ко- ристи и повеља из 1444. 359. 31.. То значи да поред утврђе- ња (града) Susit / Sozet / Susied има макар још једно утврђење. 126 Рјечник ЈАЗУ даје следеће две одреднице: „SUSJED. Castrum . Динић je при- лично „лако“ решио убицирање Сусједа. односно италијанског vicino. те да се „поред рушевина налази вода звана Сусјед“. Вид. Слично је и у повељи из 1454. de Zomsed (Ukidanje carina. Али. Наиме. Он каже како „није тешко досетити се да je ‚honagust‘ жупа Оногошт“.127 122 Вего је такво мишљење заузео још 1957.124 иако се градина Јеринин град налази на источном ободу Никшићке Жупе. Наводећи цитиране називе из све три повеље. како је то учинио М. Шкриванић 1959. где такође постоје у близини два града (утврђења). Súsjed. као и толика друга имена рушевина оно је пало у заборав услед везивања за легенду о проклетој Јерини‘.

Луковић. 6. Susid. 69. завршава Загребач- ка гора (Медведница) паркираном главицом која је окруњена развалинама Сусед-града. 1. Schloss Sosset (Kod Zagreba). од Загреба 13 км к западу. .. Regulacija 18. M. (1364) 13. Зато морамо потражити и друго. — b) u Bosni. Krapina . — a) grad. године Susit Honagost castelo conlo (= con lo) contato могла би се превести не као „Су- сид у Оногошту утврђење са жупом“ (како је то учинио М. Сусјед је гра- дина Јеринин град на источном ободу Никшићке Жупе. а код ње стоји: „ПОДСУСЈЕД. SUSJEDGRAD. (1864) 50.. 88. Динића.. а то је онда несумљиво жупа на истоку од Оногошта.128 које су несумњиво настале од две засебне жупе. ближе. утврђење у Никшићкој Жупи. 2) нахија Грачаница. што је око 25 километара источно од центра данашњег Никшића и остатака старог утврђења Оногошт. године јасно се разликују две нахије: 1) нахија Оногошт. уз међународно разграничењем с Турском 1859/1860. 70. А то значи да је то жупски град у близини Оногошта. Том жупом пропутовао је још 1865. mali gradić kod Vrbasa u skopljanskoj nahiji u Bosni. Kovačević 33. 39.. Вид.. 129 Н.. општине Сте- њевец. Súsjedgrâd (s takvim se akc.. област и срез Загреб. utječe u Savu. Danas se tim imenom zove podor toga grada. што га је би подигао чешки краљ Пшемисл Отакакар II. други назив Никши- ћи. — b) grad i selo pod ńim na gorńem Vrbasu u Bosni. Према општеприхваћеном тумачењу М. Дучић је тада био у пратњи књаза Николе приликом обиласка Никшићке Жупе (и других крајева у суседству) пошто је она претходно била ослобођена од турске власти и тако ушла у састав Црне Горе. Jukić zemļ. 338.“ 127 Народна енциклопедија српско-хрватско-словеначка 1928. Vitezović kron. bosn.. Дучић 1893. više Susjeda . године. Уосталом у документу који је настао само две-три деценије после повеља Алфонса V издатих херцегу Стефану — у Поименичном попису санџака Вилајета Херцеговина из 1477. Petar Silay . у суседству. 1322) 9.129 Он је записао да постоје развалине nostrum Zomzed. која је првобитно називана Грачаница а тек у новије време Никшићка Жу- па. године архимандрит Нићи- фор Дучић и оставио путопис. tvrđava iznad sela Susjeda blizu ušća Krapine u Savu u Hrv. одредницу из повеље од 1444. станица железничке пруге Загреб–Зидани Мост и вициналне железнице Загреб–Самобор . [и даље:] Сусед-град саграђен је у другој половини 13. 123 Имајући ово у виду. gospodin Susedgada u Sloveni (h) zgradi crkvu. Susid. Заједничка граница области Косача и Бранковића. Вего) већ као: „Сусид Оногошту [или: „крај Оногошта“] утврђење са жупом“. а после и против града Самобора. Само по себи се намеће закључак да је то знатна дистанца за једно утврђење које сматрамо суседним у односу на Оно- гошт. упућује се на одредницу Подсусјед. који пак има вла- ститу жупу. Код П. Castri Zomzed vocati prope Za- grabiam.“ 128 Аличић 1985.. (Uređuju se stare carine. 66. m. mala tvrđava kod Vrbasa. село у Хрватској. 27. века. govori). (Kraļ Karlo Robert.. Schem. Beč 1544) Lopašić spomen.

Милутиновић-Сарајлија 1990. 131. године). 52. 135. Ковачевић 1977. То се 130 Дучић 1893. 602. зашто би се једно утврђење у Никшићкој Жупи називало castrum Moratskÿ? Видели смо да Поименични попис санџака Вилајета Херцегови- на из 1477.а. за коју се и овде прича да је зидала Проклета Јерина. 133. 135 Маројевић 1985. што упућује на закључак да је и у време херцега Стефана (двадесетак година раније) назив Мораково био познат. „ограђени део имања. 327. тј.134 Максим Шобајић је забележио да се некад звала За- градска Жупа. — до прве половине 19. 118. Вид. 134 Уп. Н. градина има два значења: „врт“ (које је поти- снуто српском или хрватском језику. Никчевић 1972. 1. Мартиновић 1987.133 а дуго је назива- на и само Жупа. године) и civitate Susied cum catris et partientiis (у повељи из 1454. Данашња Никшићка Жупа носила је дуго назив Грачаница. 170. Раичевић 1992. „аугментатив од град“. Ковачевић 1978. које нешто ближе средишту Жупе. . године може разумети тако да два сусед- на топонима — castrum Sozet и castrum Moratskÿ — узети заједно имају исто значење као и развијене синтагме Susit Honagost castelo conlo conta- to (у повељи из 1444.130 Постојање ове две градине131 идентификовали су и описали савремени истраживачи (првенствено археолози). века. Дучић је Јеринин град означио као Марковац. њива.135 што већ говори о томе да је средиште жупе било онде где је село Заград и оближњи град по коме је то село и добило име. 83. ливада. а стандардизован у бугарском) и „руше- вина старог града“ (које је данас уопштено на рачун значења „врт“). под Прекорницом: Марковац“ (реч је о Јерини- ном граду) и код села Градац (или Заград).а. 139. 131 Петар Скок даје овакво објашњење термина градина: аугментативна изведеница од град на –ина. А оба утврђења налазе се дуж устаљеног трговачког пута који је водио кроз ову жупу према Морачи. године топоним ca- strum Moratskÿ представљао „додатак“ претходном топониму castrum Sozet. 29.124 Balcanica XXXV два града: „на врх Жупе.“ 132 Вид. јер је у то вре- ме тако називан по селу Моракову. 133 Вид. 88. „градиште“. Мораково је и данас село у Никшићкој Жупи и дели се на Доње. „врт“. Али. године већ означава нахију у суседству „нахије Оногошта“ као „Грачаница“ (која има „други назив Никшићи“). „град“. и Горње. а и из истих разлога М. пример: „Више села су зидине од градине. б. у близини Јерининог града. Вего вели да је ова градина „на Мраковици“. Речник САНУ даје следећа значења: градина.132 Стога се повеља из 1448. У истом докумен- ту наведено је и село Мораково као једно од села где зимују припадни- ци влашког катуна (џемата) из ове жупе. у средишњем делу Жупе. Тако би у повељи из 1448. Скок 1971.“ 2. Милутиновић-Сарајлија 1990. 3. б.

а за то имамо и лингвистичко објашњење. На свој начин и положај жупског манастира Светог Луке упућује нас на Градину код села Заград. 45. о коме у наро- ду кружи прича да потиче из времена Стефана Првовенчаног. Дучић каже да то село зову и Градац.137 Ипак.. Луковић. а Н. 45. предање говори да је манастир првобитно био на другој локацији. 67. 141 Два највећа речника нашег језика.141 чиме се још пре четврт века 136 Према наводима Радисава Маројевића из села Мораково у Никшић- кој Жупи. а најдужа страна (окренута југозападу) имала је дужину од 150 метара. код села Царине. Село које се пак налази испод Градине на јужној страни (до Грачанице) зове се Подградине или Царине (и један и други назив упућују на значај града у прошлости.136 То су сада једва препознатљиви остаци утврђења. где се на њега обрушило камење с јужне стране тог узвишења. хрватски или српски. 139 Вид. шта је онда Јеринин град у историј- ским изворима? Мислимо да је то управо castrum Moratskÿ. Истраживачи су констаовали да је војно поседање овог утврђења било релативно лако. Претходно се треба осврнути и на топоним Морача. 137 Раичевић 1992. 138 Раичевић 1992. Заједничка граница области Косача и Бранковића. — дали су значење топонима Морача на следећи начин (Петар Скок . српскохр- ватски . и то на десној обали Грачанице. уочавају се контуре градских зидина. 125 село зове Заград управо по положају у односу на некадашњи град (гле- дајући од реке Грачанице).. 174. које су имале основу у облику равнокраког троугла.138 што значи да је и материјал из њега могао одавно бити разношен и коришћен за изградњу различитих објеката у околини. о томе више у Пековић 1974. те да је „разорен пре пада Херцеговине под Турке“.140 Поред тога. У близини Гра- дине налази се већина жупских села. при чему је Горње Мораково нају- даљеније. 140 Пејовић 1995. што говори да то ипак није било мало утврђење. односно civitate Morachiј.139 Све нам то указује да жупски град не треба тражити у удаљеном Јеринином граду (који је је и неупоредиво неприступачнији) већ у сре- дишту Жупе. свега неколико стотина ме- тара даље. Ако већ није стари Сусјед. — који смо у разним фазама наше скорије прошлости звали различито: српски. која се такође означава као гради- на. а испод брда на коме су остаци утврђења Градац или Градина. M. Овај манастир налази се на ле- вој обали Грачанице испод Водачког врха у средишњем делу Жупе. а по свему судећи и најкасније трајно насељено. Градину мештани понекад називају и Заградска Градина да би се разликовала од Јерининог града.

после губљења суфикса -јь сасвим прешао у категорију именица. да би. којим су се изводили придеви од имена на -ак после губљења суфикса -јь. Војак. Петак. Затим: морачки. . — заправо етимолошку. а. да је Мораково neutrum посесивног придева Мораков. Маројевић 1979. „који се односи на Морачу. уз напомену: „Ово је име као и име Морава по свој прилици изведено од ријечи море. Дакле. 142 Вид. Милак. 2) Речник српскохрватског народног и књижевног језика у издању Српске академије наука и уметности бележи: Морача. „река у Црној Гори која се улива у Скадарско језеро“. Мада је нагласио да је село Мора- ково близу Мораче у географском смислу. по којој је некад на под- ручју села било језеро‚ које је било велико па га је народ називао море. закључује Маројевић. Селак). изведеног од име- на Морак. Затим: Морачки. а Маројевић подсећа да су имена са суфиксом -ак некад била веома продуктивна (Берак. adj. Маројевић је своју анализу поре- кла назива Морача започео цитирањем одреднице Морача из Рјечника ЈАЗУ. „село у Црној Гори“. То би значило. „подручје. тј. На другој страни. „манастир у Морачи“. По Маројевићевом мишљењу (које доводи у везу и с тумачењем Радосава Бошковића) топоним Морача јесте femininum (женски род) посесивног придева Морачь. Овај речник бележи и пре- зиме Мораковић. или Морача вьсь (= Мораково село). posses од Морача. како то стоји у Рјечнику ЈАЗУ). и то језичку. Медак.142 Р. б. који припада Морачи“. крај. Овај речник бележи и: Мораково. Маројевић је нашао чвршћу везу између ова два топонима. као „име манастира у Доњој Морачи“. у свом Етимологијском рјечнику хрватскога или српског језика није дао об- јашњење овог топонима): 1) Рјечник хрватскога или српског језика у издању Југославенске академија знаности и умјетности из Загреба [Рјечник ЈАЗУ] бе- лежи: Mорача. где је по Маројевићевом мишљењу очуван masculinum посесив- ног придева Морачь који је стајао уз именицу мушког рода: Морачь (= Мораков брег). „географско име за воду у Црној Гори и земљу око те воде“. затим се елипсом управ- не именице придев Морача употребљавао у супстантивној функцији. и Морача и Мораково у основи имају ово мушко лич- но име.126 Balcanica XXXV позабавио Радмило Маројевић. велика вода (као какво — дакако мало — море)“. femininum придева најпре је стајао уз именицу женског рода Морача (= Моракова долина). За потврду овог пута у настанку топонима Морача Маројевић наводи и други пример: Морач („брдо у Црној Гори“. в. Маројевић сматра да је у топониму Мораково одржан посесивни суфикс -ов. што га је подсетило „на једну легенду — или псеудолегенду — о постанку села Мораково у Никшићкој Жупи. Радак. племенски предео око те реке“. отуда је и село добило име Мораково“. изведеног помоћу суфикса -јь (који је кра- јем XIV века још био продуктиван) од личног имена Моракъ. Дујак.

Колубара. Пољски слависта Франћишек Њецкула (Franciszek Nieckula) непосведочено име *Morak дово- ди у вези са старопољским mór („чума. можемо са сигурношћу сматрати предсловенским и имена: Босна. Пре- ма томе. Једина му је слаба страна инсистирање на томе да је Морак овде искључиво лично име. имају реке: Дунав (Danuvius). иако не располажемо писменим сведочанствима из старог века. Клина. вид. настала су словенском прерадом облика Pathisus. назив Морача (као и Морава) словенског је. Вид. Врбас (Urbanus). Рзав. Бојана (Bar- banna). . Лим. Тамиш (Tibissus). Наиме.146 већ има словенску основу *morac (изговор: „морак“).143 Као што je познато. а. 146 Павле Ивић сматра да античка имена. — бити изведен не само од Морача (као и од „Морација“) него и од облика *морак /*morac. а дели- мично и на мађарском језику. 143 Податке о овим топонимима пружио нам је етимолог Александар Лома с Филолошког факултета у Београду. Тара (област племена Ауторијати [Autoriates]).145 Према ономе што знамо о етимилогији на- ших већих и средњих река. а не античког порекла. мада долину назива la Moraccje inférieure. Дрина (Drinus). 144 Писци средњовјековног латинитета 1996. Сава (Savus). Margus и Naron. Ибар. које ми препознаје- мо у основи топонима castrum Moratskÿ. Дрим (Drinus). Цијевна (Cinua). куга“). То значи да су се подудариле основе топонима Морача и топони- ма Мораково. 606. управник Етимолошког одељења Института за српски језик САНУ. односно civitate Morachiј. Љиг. годи- не. односно предримска имена.. Пек (Pincus). за који је пак тешко рећи да ли потиче од именице *Морак. и то словенског порекла. 82.144 Тамо је додуше употребљен у латинском облику Moratia (изговор „Морација“) као име жупе (а не реке). иако је оно заиста познато у нашем старијем ономастикону (отуда и презиме Мораковић које бележи Речник САНУ). M. Луковић. Морава и Неретва.. а у Белорусији (у околини Минска) постоји топоним Мораки. на терену Пољске срећемо топониме Mo- rakowo (данас Moraków) i Moracovo. оба посведочена у средњем веку. Маројевић тешко се може лингви- стички оспорити. река Морача не спада у круг оних река која носе своја античка. томоним Морача јавља се још у Барском родо- слову. А придев морацки (као и морачки) могао је у наведеним повељама из XV века. италијанском. Ровински 1993. Ивић 1998. 127 Мишљењу које је изнео Р. века. име- на Тиса. — писаним на латинском. Заједничка граница области Косача и Бранковића. Њецкула 1971. за који се претпоставља да потиче из средине XII века. Млава. а објављен је 1820. Рама. за које се претпоставља да у основи имају непосведочено име *Morak. Тимок (Timacus). Овај путопис настао је у време кад су француске трупе биле у Боки Которској (1807–1813). на чему смо му захвални. Лаб. уп. 145 Облик Morac као назив реке употребио је француски официр Вијала де Сомијер у свом познатом путопису о Црној Гори с почетка 19. очигледно предримског поре- кла. а познато је и у неким другим словенским језицима. 14.

147 Имајући то у виду. У Блацама. те међусобни однос овог топонима и топонима Сусјед. То такође има зна- чаја за убицирање топонима castrum Moratskÿ односно civitate Morachiј. Радојичић 1996. 147 Глухак 1993. Шобајић 1925. Бе- шић 1950. у да- нашњој Никшићкој Жупи (у оквиру одбрамбеног система castelo con lo contato. Из свега што смо изложили. и релевантну литера- туру из списка на крају Радојичићеве књиге. да би и те називе прекрила легенда о Проклетој Јерини.128 Balcanica XXXV А облик *морак /*morac има исти корен као и облик море. Никшићка Жупа је производ глацијације. мочвару. односно староцрквенословенског mor′e. по коме су изведени и назив села Мо- ракова у Никшићкој Жупи и назив реке Мораче. civitas cum castris et partinentiis suis). а на његовом месту остало је тресетиште. У сваком случају castrum Moratskÿ односно civi- tate Morachiј не треба тражити у Морачи. док је у другим то била реч за језеро. у изворишном делу реке Грачанице. тј. 62–65. који се јавља већ у изворима из друге половине XV века (1477). који је забеле- жио Н. a ови пак облици потичу од индоевропског *mori. ово утврђење било је једно од утврђења у долини реке Грачанице. које је касније ишчезло. после отапања леда заостало је мало ледничко језеро. деловања ледника који су се спуштали с планине Маганик и висоравни Штитово у правцу Ник- шића. као и резултате геоморфолошких истраживања Никшићке Жу- пе. Николић 1966. 213–221. од које је настао и топоним Јеринин град. који је познат (с незнатним морфолошким варијацијама) у свим словенским језицима: од прасловенског *mо “rje. и назив терена Мраковица. рекло би се. залив. 3. где се ледник нагло спуштао. да закључимо: једно од утврђења херцега Стефана Вук- чића Косаче — које се у наведеним повељама из XV века јавља под називом castrum Moratsckÿ односно civitate Morachiј могло је добити назив по облику *морак /*morac. који помиње М. на важној средњовековној комуникацији из ондашњег Оногошта (преко и планинских превоја) за манастир Морачу и рудник Брсково. крије се тајна легенде о настанку топонима Мораково. Дучић. . Наиме. 148 О глацијацији на подручју Никшићке Жупе вид. што је озна- чавало море у многим древноевропским дијалектима индоевропског. Утврђење с оваквим именом у Никшићкој Жупи касније је могло добити и назив Морако- вачки град или Мораковац (отуда је и облик Марковац. 4. Дакле. Вего). 422. легенду (или псеудо легенду) о постанку назива села Мораково у Никшићкој Жупи по некадашњем језеру (или сличној води) на подруч- ју села не треба одбацити као неосновану. Остаје нам да размотримо етимологију назива жупе Грачани- ца.148 У овим појавама. геолошки гледано.

. 2. — то је било оно утврђење у средишту Жупе по коме је и суседно село понело назив Заград. 240). књ. Остаје питање како се звала река Грачаница пре него што је доби- ла тај назив. Заједничка граница области Косача и Бранковића.. тврђаве“. утврђење. али Лома претпоставља „да се тако звала некад речица Сушица. претпоставка је да је уз водоток назван Грачаница (и онај на Косову. „место ограђено бедемима ради заштите. — како смо раније образложили. 5. тј. код чијег ушћа у Јабланицу леже село и црква Грачаница“. али ја сам на њему диздарац [управник].150 Он је констатовао да се за њену „много славнију имењакињу на Косову“ може с поузда- њем тврдити да је названа по реци на којој лежи (притоци Ситнице). примери: „на крваву жупу Грачаницу“ (народна песма из Вукове збирке. По нашем уверењу.“ б. [. нема истоимене реке.. јужно од Приштине“. тврђава. А Речник САНУ наводи: град. „Доклен води Грача- ници дође“ (Петар II Петровић Његош. бедем“. Об- јашњавајући даље порекло назива реке Грачанице. 1.. Огледало Српско. а то је сигурно био онај који је имао улогу жупског града. наводи се пример (пословица из Вукове збирке): „И ако је мој мали градац. заштит- не зидине.] 2. Речник ЈАЗУ даје следеће објашњење одреднице Грачаница: „постаје од основе ријечи грачанин наставком -ица“. „име неких река у нашој земљи“. 213а). 129 Термин Грачаница објашњава се у нашој лексиколошкој литератури. „из питоме жупе Грачанице“ (народна песма из збирке Симе Милутино- вића Сарајлије Пјеванија црногорска и херцеговачка. [. Луковић. 150 Вид. Уп. од чега се зове и жупа Грачаница“. међутим. 499). и сваки други) налази неки градац (утврђење). тврђаве“. Лома подсећа на то да се речица на којој лежи косовска Грачаница назива још и Грачанка. „назив становника неког градца. urbs. под е: „вода која тече кроз жупу Никшићку.. и то на примеру цркве Грачанице код Ваљева. Код ваљевске Грачанице. мора претпоставити постојање град- ца од кога је изведено њено име.а. 3. Лома 2003. . иако га користи повремено суседно (преко планине 149 Петар Скок бележи: град. а у повељи о оснивању овог манастира (исписаној на зиду манастира) назива се и Градачанска река. У основи овог топонима налази се пак облик Градчани.149 а пореклом топонима Грачаница посебно се позабавио Александар Ло- ма. civitas. а не утврђење на источном ободу Жупе које данас препо- знајемо као Јеринин град. „развалине града. данас синоним за варош. „село и средњовековни манастир на Косову. Скок 1971. 1. Данашње становништво Никшићке Жупе не употребљава хидроним Сусјед. Грачаница.а. и онај код Ваљева. по којој се и жупа дуго звала Грачаница. Дакле. која се такође зове Грачаница. „варошица у Бо- сни. у долини реке Спрече“. „деминутив и хипокористик од град“.] Одатле и топоним Грачаница. како је и у Вуковом рјечни- ку. Тај градац морао је свакако бити до- вољно „ауторитативан“ јер је у овој жупи очигледно било најмање два градца (утврђења). градац. „налази се писано и с д: Градчаница. Зато се и у случају реке Грачанице источно од Никшића.. M.

Дакле. Како у топографији влада правило да се у карте малих размера (као што је ова од 1 : 50. за разлику од домаћег становништва Жупе. године бележи назив Сусјед за извор у непосредној близини Јерининог града. То је морала бити много већа вода. као извањци. Бешић 1953. одакле оти- че поток који се улива у Грачаницу и вероватно се на њу ослањао М. Локално становништво села Моракова назива тај извор само Смрдан. пре него што је добила назив Грачаница ова река се по жупском граду могла звати Сусјед. Зато много логичнијим реше- њем ове загонетке изгледа оно које упућује на цео ток реке Грачанице.000. Одржавању назива Сусјед могли су допринети и суседни Бјелопавлићи. које туда пролази. И географи који су истраживали Никшићку Жупу непосредно пре и после Другога светског рата регистровали су назив Сусјед за тај поток. Тако изгледа. 151 Према наводима Радомира Маројевића. може се претпоставити да је назив Сусјед био у употре- би на терену за поменути извор до пред Други светски рат. Један извор малог потока (који уз то има очигледно тежак запах. могли дуже памтити ста- рији назив. али само на први поглед. Чињеница да се на овим картама појављује хидроним Сусјед у непосредној близини Јерининог града може изгледати као важан аргу- мент онима који тврде да је управо Јеринин град оно утврђење Susit / Sozet / Susied које се јавља у три цитиране повеље о поседима херцега Стефана Вукчића Косаче. 152 Уп. те се у њеним водама огледао онај градац у средишту Жупе. и то изворишни. на чему смо им захвални. Предрага Маројевића и Пет- ка Мирковића из села Мораково у Никшићкој Жупи. које тај назив заменило другим називом. Топографска карта истог терена из 1984. Ровински у својим белешкама о Жупи ни аустро- угарска војна карта из 1908. Ипак. П.130 Balcanica XXXV Прекорнице) становништво Бјелопавлића. године) исти извор означава двојако: Смрдан (Сусјед). Временом је употреба на- зива Сусјед могла је бити редукована на један део водотока Грачанице. због кога га назваше и Смрдан) тешко да би сâм могао преузети назив жупског града. а поток који из њега отиче у Грачаницу назива Буковик или Смрдански поток. године размере 1 : 75.000) уносе само називи које користи локално становништво. а не удаљени Јеринин град. Војна топографска карта Никшића и околине из 1937. Динић у својој студији о земљама херцега Светог Саве из 1940.151 Не помиње га ни А. годи- не. . који су.152 али се не зна да ли је назив забележен на терену или је преузет из карата. где и лежи извор Сусјед (данас већ називан готово искључиво Смрдан). и у нови- је време може се на неким картама наићи на хидроним Сусјед. Они су нам пружили и друге податке о топонимима у Никшићкој Жупи. године (која региструје стање из 1973.

153 Историја Црне Горе II/2 1970б [Иван Божић]. што је потврђено посебном повељом. 155 Уп. треба имати у виду ондашњу праксу Турака да приликом формирања својих првих територијалних јединица преузимају границе покорених политичких целина (жупа. 256. С. M. 154 Расправљајући о околностима у којима је херцег своју територију поделио синовима. Заједничка граница области Косача и Бранковића.155 Ствар је наизглед јасна: може се поћи од претпоставке да су нахије Доња и Горња Морача и Ровци припале Херцеговачком санџа- ку јер су претходно биле у саставу области Косача.153 При том се не поми- ње castrum Moratskÿ односно civitate Morachiј. области и сл. СРЕДЊОВЕКОВНА ЖУПА МОРАЧА У СВЕТЛУ ТУРСКИХ КАТАСТАРСКИХ ПОПИСА У историјским изворима само се још на једном месту помиње утврђење Сусјед о коме је овде реч. Вид. Динић 1978. поготову кад се поуздано зна да су у то време Турци господарили сред- њим Потарјем и Полимљем. То је податак да је херцег Стефан поткрај владавине уступио сину Владиславу утврђења Сусјед. . пределу који је територијално најближи крају где су.. као у каквом низу. 1985). Острог и Будош. Иако је то историјски извор који сведочи о турској власти на одређеном терену. а завршен 7–16. Ћирковић 1964б. године).154 Овом становишту може се ставити примедба да му противрече подаци из Поименичног пописа санџака Вилајета Херцеговина (ори- игинални назив: Defter-i esami sancak-i vilayet Hersek. 289. У овом документу јасно стоји да су турским катастар- ским пописом обухваћене и: „нахија Горња Морача“.. „нахија Доња Мо- рача“ и „нахија Ровци“ (ове три нахије чиниле су подручје раније жупе Морача). 66–70. као и „нахија Оногошта“ и „нахија Грачаница. 202. у историјским изворима који по- тичу из времена херцега Стефана (остављајући по страни три повеље о којима смо расправљали) и његовог сина херцега Владислава нема потврда о власти Косача у жупи Морача. никакво утврђење у жупи Морача. 131 V.). Да је била херцегова. који је приредио и објавио Ах- мет Аличић (Сарајево. 256. била распоређена три поменута утврђења. што је потврђено посебном повељом. тј. Луковић. Уопште. Ћирковић 1964б. децембра 1477. други назив Никшићи“. а нема ни топонима на терену који би подсећали на то. јер би у том случају била потпуно небрањива. 36–39. Аличић 1985. започет 1475. било би заиста нелогично да жупа Морача остане изван ове територијалне целине. Ћирковић закљу- чује да „није могуће оцртати ни у најопштијим линијама ову поделу“.

то не значи да поједини делови Херцеговине нису пописивани и раније. 158 Вид. турске пописе треба прати- ти и анализирати у целини и континуитету. на осно- ву посебног уговора. — и “део нахије Зета. Али. све то у случају овог пописа заслужује да се пажљиво преи- спита. године. 155–162. Стога су Турци и имали разлога да овај комад Зете обухвате пописом из 1475–1477. 160 Аличић 1985. Такву улогу имало је Скопље почев од 1391. уза сав опрез који налажу неуједначености у вршењу тих пописа. ближе гребену Прекорнице (која их и данас дели од Никшићке Жупе). о чему све- дочи и збирни попис Босанског санџака из 1468/9.160 Дакле. када је преотето 156 Аличић 1985. карту области Црнојевића у Историји Црне Горе II/2 1970б [Сима Ћирковић].132 Balcanica XXXV Ипак. . 157 Ћирковић 1964б.158 Историјски извори упућују такође на то да територија Ивана Црнојевића није пре- лазила на леву страну реке Зете (у зони данашњег Даниловграда). а разлог то- ме треба тражити у близини Бјелопавлића (тј. Шобајић 1923. треба се вратити ранијим турским пописима и обратити пажњу на области које они обухватају. деспоту Ђурђу Бранковићу. Први сигнал даје нам чињеница да је пописом обухваћен. зове се такође Бјелопавли- ћи“. 67. вратио привремено заузете територије у Зети (с градовима Медуном у данашњим Кучима и Соколом у данашњој Љешанској Нахији). I (Увод). — ка- ко то изричито стоји.156 То значи да је пописом обухваћен и један део Зете. 159 Уп. Уопште узев. него у равници око реке Зете. 325. године и тако укључе у сан- џак Вилајета Херцеговина. Аличић) наглашава да је то први и најстарији попис санџака Херцеговина отка- ко је Херцеговина организована као засебан санџак.157 И само наглашавање у попису да је реч о „делу нахије Зета“ сведочи о томе да је из одређених разлога тај део прикључен санџаку Вилајета Херцеговина. године. 80. године Турци су били у сталној експанзији на Балкану и настојали су да стекну важна упоришта за даље продоре према западним деловима Балкана и средњој Европи. Почев од Маричке битке 1371. Оно што данас знамо о територији Бјелопавлића говори о томе да су Бјелопавлићи у прво време много више били концентрисани на планинским падинама на левој страни реке Зете.159 те да су и ондашњи Бјелопавлићи („нахија Бјелопавлићи“ из Пописа) раније пали под турску власт. који извесно није био под влашћу херцега Стефана од времена (1444) када је. Приређивач савременог издања тог пописа (Ахмед С. четири пописана влашка џемата Бјелопавлића) нахијама Грачаница и Оногошта.

Када су Турци запосели Скопље. 164 Благојевић 1983. Као што је већ речено. године које је Дубровник издао својим посланицима види се да 161 Јиричек 1984a. Турци су наметну- ли посебан статус области Бранковића164 и читавих шездесет година трајаће својеврсно српско-турско двовлашће у тој области. 114.163 Продор Монгола у Анадолију. Још од времена Вука Бранковића Турци су имали своју посаду у старом утврђењу Звечан на Ибру и утвр- ђењу Јелеч крај Новог Пазара (ондашње насеље Трговиште). на челу са санџакбеговима. У пролеће 1391. Заједничка граница области Косача и Бранковића.. Али то не значи да су Турци после Ангорске битке изгубили сваку контролу над облашћу Бранковића и свој утицај на зби- вања у српској Деспотовини и Босни. 133 од Вука Бранковића. овај „овај стари град и престоница цара Душана. M. Упоредо с овим крупним освајачким успесима на Балкану. који су све до средине XVI века играли значајну и политич- ку и културну улогу у нашим земљама.. године. поставили су своју посаду у утврђење и довели колонисте у подграђе и претворили га у средиште турског крајишта.оснивач знаменитог рода Ис- хаковића. 329. При- јепољу и даље према Босни. 163 Шабановић 1952. 174. када су срушили и Видинску Бугарску. Победом код Никопоља 1396. нешто касније и оне у оквиру босанске државе. такође у близини Новог Пазара. И како је то констатовао још К. турски пораз код Ангоре 1402. го- дине и сукоби синова погинулог султана Бајазита (1403–1413) зауста- виће привремено турски притисак на земље Лазаревића и Бранковића. .162 Скопске крајишке војводе били су султанови заступници према Западу и надзирали су суседне хришћанске вазалне владаоце. 25. Луковић. стекли су могућност за лакши продор у Влашку. 162 Шабановић 1952. a кадију држе у рударском месту Глухавица. . На тај начин они контролишу пут од Новог Пазара према Сјеници. 165 Шћепановић 1979. године Турци су поново (и конач- но) освојили Солун. 61.165 што је неповољно деловало на привредни живот у њој.. постао је тада глав- но упориште османлијских напредовања према северу“.161 Први краји- шки војвода у Скопљу био је Саруханли паша Јигит-бег (1392–1414). као и упаде у Босну. у српским и дубровачким изворима називан Пашаит. Јиричек. Из једног упутства из 1433. Турци су организова- ли власт на запоседнутим територијама претварајући их у своје адми- нистративе јединице — санџаке. који је још пре две генерације био полазна тачка за српска освајања према југу. а две године касније покорили су Трновску Бугар- ску. Њега је наследио његов либертин Исхак-бег (1414–1439).

167 Шабановић 1964. године и пад Новог Брда 1455. Сви турски санџаци на Балкану дуго су припадали једној крупној административној јединици — Румелијском елајету. Турци већ 1398. Бр- сково и средње Потарје имали су за Турке стратегијски значај јер су од Брскова уз Тару водила два важна пута: један преко манастира Мораче за Оногошт. године формиран други такав елајет — Будим- ски. Шабановић 1982. — као што смо већ истакли. Преокрет у турској политици према Босни и области херцега Стефана Вукчића Косаче донели су крупни догађаји: пад Цариграда 1453. 92. Стабилизовањем стања у Царству 1413. године). само у различито време и на различит начин. 16–24. године). потом у Пловдиву (до пада Цариграда 1453. а да је смањен број становника у његовој широј околини. Требиње. да би средином XVI века било пренето у Софију. Дубровник и Рисан.166 Али то не значи да Брсково није било за Турке привлачно тридесетак година раније. Тако су се и српске земље нашле прво у саставу овог елајета. године успостављају односе с Дубров- ником. 12. 169 Сажет преглед оснивања турских санџака даје Х. Тек је после коначног освајања Будима 1541. а после поново у Једрену. године Турци се све ви- ше мешају у односе унутар босанске краљевине и убрзо ће све њене области доспети у вазални однос према Турцима. у чијем је саставу била и стара област Бранковића.169 А с продором у средишње делове Балкана основани су санџаци: Софијски (после 1384). Битољски (Монастирски) и Ћустендилски (после 1393) и Видински (после 1396. године. а Пашаит им гарантује. Његово седиште било је прво у Једрену. пре свега Ходидјед и Врхбосну. Никопољски. али ће то поновити у неколико наврата током четврте и по- четком наредне деценије. 168 Шабановић 1952. . који је делимично обухватао територије јужно од Београда. а други преко Лијеве Ријеке за Подгорицу. па се стога елајет или беглербеглук у нашим краје- вима често звао и пашалук.168 Још од преласка Османлија преко Дарданела (код Галипоља) на тло Европе (1354) може се пратити процес оснивања турских санџака. када они устаљују своју власт у области Бранковића.167 Већ крајем треће деценије XV века Тур- ци су привремено запосели неке босанске градове.134 Balcanica XXXV је рудник Брсково у долини реке Таре (код данашњег Мојковца) био запустео. 166 Јиричек 1959. вид. Деспот Ђурађ Бранковић морао се одрећи целог јужног дела Деспотовине (јужно од Западне Мораве). који је редовно био у рангу паше. Њиме је управљао беглер-бег. — да могу слободно слати „своје трговце у Србље на Морачу и Лим да греду“. Шабановић. о чему је с Турцима закључио и посебан уговор. 26. најважни- јег рударског и економског центра српске Деспотовине.

XXVII (Увод). Звечана. Сје- нице. али је ситуација другачија у погледу српских територија северно од Скопља. При том је утврдио подударност података за Скопски и Тетовски вилајет. 174 Вид. ко- ју је посебно оснажио султан Мехмед II Освајач после пада Цариграда. којих уопште нема у збирном попису из 1455. Опширни катастарски попис из 1455. Шабановић 1964. Од тог пописа на територији која се протезала од Скопља и Тетова до Ходидједа и Сарајевског поља (Saray-ovasi) до сада су пронађена три дефтера. али он до сада није објављен. Ханџић и Е. године (Сарајево. Вид. Раса. што је од раније било пракса у Турском царству. али је Хазим Шабановић утврдио да је настао „од маја 1453. маја 1455. Шабановић је извршио упоредну анализу података из овог појединачног (детаљног) пописа и наредног збирног (сумарног) пописа (овде наведеним под редним број 2). Шабановић под насловом Крајиште Иса бега Исхаковића. M. Ха- џибегић. што у дословном преводу значи Дефтер за Вукову област. XXVII– XXVIII (Увод)..171 2) Копија збирног попис вилајета Јелеча. Луковић. Ковачевић под насловом Област Бранковића. А.174 да би потом био предмет вишеслојних и детаљних анализа. а до сада није објављен. године)..172 који је приредио и објавио Х. Обласат Бранковића 1972. 2001. 171 Микрофилмовима овог дефтера располаги су оријенталисти у Са- рајеву и Скопљу још 50-их година XX века. Х. Скопља.175 170 Шабановић 1964. Ходидједа. 172 Овај дефтер чува се у Архиву Председништва Владе у Истанбулу под сигнатуром Maliye defteri No 544. 1972. 175 Вид. јуна 1455. године“. Збирни катарстарски попис из 1455. завршен 17–26. „где су у овај детаљни попис уписани само хасови султа- на и великог везира и румелијског беглербега. Мацура. Заједничка граница области Косача и Бранковића.. и обрнуто: оно што се налази у збирном попису уоп- ште се не налази у претходном појединачном попису.. овај по- пис нема наслова и није датиран.. Тетова и предјела који има припадају (завршен је 9–18. 1972). . 170 и то: 1) појединачни (детаљни) попис царских хасова у вилајетима Звечан и Никшићи и хасова великог везира и румелијског беглербе- га у вилајетима Скопљу. до маја 1455. Јелечу. а највероватније у марту и априли 1455. Шабановић 1964. године“. године). године ([у даљем тексту позиваћемо се на овај назив јер је једноставнији од од оригиналног] Сарајево. Хаџибегић. који су приредили и објавили Х.. 135 Образовању санџака претходило је катастарско пописивање освојених области. 173 Вид. Влк [област Бранковића] и Бистрици [призренска] и детаљан попис Скопског и Тетовског вилајета. године. 1964).173 3) Појединачни попис за област Влк (оригинални наслов Defter-i Vilayet-i Vlk.

у нахили Качаник и у вилајету Влк. 46–70). које су сачуване до данас. Затим су уписани Иса-бегови хасови у вилајету Ходидјед (стр. Призренски и Крушевачки (Алаџа Хисар). тимара (спахија) нахије Јелеч (стр. После тога следи попис тимара мустахвиза града Звечана (стр. 159–164) и на крају (стр. 176 Вид. 179. јер оне нису у потпуности идентичне с територијама санџака који ће убрзо бити основани. 3) рукопис се састоји од основног текста („који је одлично сачуван и нема нечитљивих места“). Смедеревски. 165–179). Шабановић 1982.176 Привремени карактер тих пописа треба стално имати у виду кад је реч о територијама које обухватају. 24–35). Шабановић 1964. 178–179. тимара ескинџија вилајета Никшићи (стр. 249–250. а недо- стаје неколико листова [sic!] у средини (стр. 3) нијебет од Јелеча. тимара мустахвиза града Јелеч (139–152). и 255–274).177 Обиље података које нам нуди овај дефтер треба веома детаљно проучавати и прецизно тумачити. . XIX (уводни текст). 2) дажбине влаха нахије Сјеница. Попис обухвата на првом месту она насеља и приходе појединих вилајета које је имао сâм Иса-бег Исхаковић: 1) при- ходи од места Звечана и неких села вилајета Јелеча. године од изузетне су важности (посебно за питања о којима говоримо у овој расправи) следеће напомене приређивача Х. Шабановића: 1) то није оригинал већ препис. Шабановић 1964. тимара ескинџија Звечана (стр. посебно кад је реч о територијама које нас овде занимају.. неколико каснијих ин- терполација и бројних маргиналија. Сјенице и Раса. XXVIII (Увод). привремено вилајетско уређење). 1972. 72–86). 4) дажбине раје на- хије Сјеница. копија сумарног попи- са. па његови хасови у вилајетима Тетово (Калкенделен) и Скопље. XVIII. Шабановић 1957. што је означено и у наслову оригинала. L (Увод). Хаџибегић.136 Balcanica XXXV Сва три наведена катастарска пописа (дефтера) представљају пописе привремених турских јединица (тзв. 155–158) и тимара мустахвиза гра- да Ходидјед (стр. односно 318 страница (укључујући и 48 празних страница). Босански и Херцеговачки санџак. а то су били: Вучитрнски. У односу на збирни катастарски попис Крајиште Иса-бега Исха- ковића из 1455. 2) рукопис има 159 листо- ва. 177 Шабановић 1957. између листова где почињу нове главе стављане су приликом повеза разнобојне свилене врпце. и то после дефинитивног пада српске Деспотовине (1459) и Босне (1463) и освајања већег дела Херцеговине (1465/6).. 88–135). како то наглашавају приређивачи два (досад) објављена деф- тера. 4) дажбине влаха вилајета Никшићи. 115.

179 А уз то. Хаџибегић. И приређивачи овог дефтера наглашавају да је у области Бран- ковића владало двовлашће већ од 1392.. 137 Иза тога следи попис који је везан за вилајете Тетово и Скопље. онда је мало вероватно да српске жупе јужно од Љубовиђе у горњем Полимљу (тј. Е. XIV (уводни текст).. 1972. Јелеч и друго“. године).. XIII (уводни текст). 99. Луковић. када је био успостављен тимарски систем. 181 Хаџибегић. године. године: делове Топлице и изворишно подручје Јужне Мораве. Заједничка граница области Косача и Бранковића.. изузимајући оно што су Турци запосје- ли послије 1392. M. 179 Хаџибегић. за шта има потврда у изворима. А. августа 1444. 178–179. као што су Звечан. 1972. до 22. у непосредном 178 Шабановић 1957. М. августа 1439.181 На крају приређивачи процењују да је област пописивана најве- роватније за време турске управе после првог пада Деспотовине (од 18. дефтер је обухватио и нека мања суседна подручја која пре тога уопште нису улазила у састав области Бранковића до 1455. Они чак наводе конкретне податке на основу којих би се могло тврдити да је та област раније пописивана. странице 249–250 и 255–274. То заправо кажу и приређивачи дефтера (Х. године). 1972. 95. 182 Хаџибегић. те да је „једно вријеме она била под директном управом османске државе“.182 Кад се све то узме у обзир.183 Такође је мало вероватно да жупа Морача. 183 Дашић 1986.180 Дакле. L (Увод). . 180 Мацура 2001. 13. — племена које се касније развило на подручју Лијеве Ријеке и горњег Потарја и горњег Полимља.. те „хасови великог везира и румелијског беглербега у области Бранковића које заједно с другим подручјима обухвата један други попис из истог вре- мена“. Ханџић. Бихор. због чега „било логично да је у то времену вршен и одређен попис“. као што смо рекли. и приликом овог пописа било мање административне прерасподеле освојених територија. која подразуме- ва територију знатно већег опсега од оне која је овим дефтером обу- хваћена. Другом дефтеру дат је приликом објављивања наслов с нешто ширим значењем јер се помиње Област Бранковића.. Шабановић 1964. XII (уводни текст). Будимља и Плав) та- да нису пописане (како је сматрао и Миомир Дашић ослањајући се на збирни катастарски попис Крајишта Исхак-бега Исаковића из 1455. Ковачевић) кад констатују да је „овим пописом обухваћена искључиво област Бранковића. стога и закључују да „наш дефтер не обухвата комплетан терито- риј области Бранковића из те године“. Дашић се иначе бави овим проблемом у окви- ру историје Васојевића. године. а „главни доказ је чињеница што је у њему евиден- тиран добар број тимара с напоменом: пренесено из ранијег посједни- ка“.. али при крају текста недостају.178 које се односе на ова два вилајета..

Кукањ с Пљевљима. области Павловића и области Ковачевића и окупиране делове земље херцега Стефана Вукчића Турци су претворили у вилајете. 136. Осаница. јануара 1468. који је настао између 26. Али. Вишева. до 12. Милешева с Пријепољем. Освојене земље босанског краља. Убрзо је пописан Босански санџак. тада није пописи- вана. 2) Поименичног пописа санџака вилајета Херцеговина из 1477. Кретали су се од Скопља. Кава и Поблатхје. па је херцег Стефан већ почетком јула предузео акције ра- ди чишћења своје земље од турских посада. Дабри. Самобор с Чајничем. 186 Шабановић 1982. године Турци су кренули у поход на Босну с наме- ром да је потпуно сломе и освоје. присиљен глађу своје војске. о коме смо већ говорили. до лета 1466. 39. Турци су сломили отпор босанских снага. Мостар. Невесиње с Биоградом. Горажде. Конац Поље. према Дрини а почетком маја стигли су у области Па- вловића и Ковачевића. маја 1469. Попо- во. 39. Бистрица с Устиколином. Стога се ни територија новооснованог Босанског санџака није могла одржати у целини. успех херцега Стефана био је привремен. као што је речено. Ватница (Фатница). јануара 1468.184 Турски поход проширио се и на Херцего- вину и знатан њен део предао се Турцима.185 Међутим. а његов збир- ни попис настао је. Загорје. године. Бохорић. те тако основали Босански санџак. које су се предале без отпора. При расправљању тог питања веома је важно идентификовати садржај и начин настанка наредна два турска пописа: 1) Збирног попи- са Босанског санџака. између 26.186 У судско-административном погледу 184 Шабановић 1982. а „сасвим је вероватно да су од тих области одмах основали вилајет Херсек и прикључили га Босанском санџаку“. Гацко с Церницом. које су ујединили с ранијим вилајетима у области Бранковића и у Босни. Требиње. а у Јајцу су погубљени босански краљ и многе велможе. Продревши до Јајца и Кључа. Од лета 1465. Дубрава и Оногоште. 185 Шабановић 1982. године Турци су поново продрли у Херцеговину и запосели цео њен источни и скоро цео централни део. жупе и градове: Соко са Фочом. Не- ретва с Биоградом. Ком. године. Видошка. Вилајет Херсек обухватао је следећа места. преко Ко- сова и Сјенице. Благај. Тођевац. Године 1463. чиме је „запечаћена судби- на босанског краљевства“. султан се с главнином својих снага вратио истим путем којим је и дошао. маја 1469.138 Balcanica XXXV суседству нахије Лимски Никшићи (који се изричито наводе у попису Крајишта Иса-бега Исхаковића) и горњег Полимља. што му је у знатној мери и пошло за руком. до 12. . године (до сада није објављен). Дубштица.

погледајмо прво положај вилајета Лимски Никшићи (Лим Никшиклер) у оквиру Крајишта Иса-бега Исхаковића. овог дефтера види се да вилајет Никшићи обухвата про- стор између Лима и Таре тако да му је приближна крајња тачка на се- веру данашње Бијело Поље (где је било важно епископско средиште с тргом). Херцеговачки санџак образован је 1470. Дакле. Шабановић 1982. Шабановић дешифровао је садржи- ну странице 249–250 и 255–274. Шабановић 1964. године. и нахија Оногошта. 58. године. . на југу Колашин (који у то време као насеље још није посто- јао). Горња Морача и Ровци) и горњег Полимља (са жупом Будимља). Луковић. које недостају у рукопису везујући их за вилајете Тетово и Скопље. године. 32–34 (и приложе- ну карту). А тимари ескинџија вилајета Никшићи налазили су се у селима Би- стрица (западно од данашњег Колашина). да би касније Будимља била укључена у Призренски санџак). а на истоку нека тачка на Лиму. отприлике на ивица котлине где се данас налази Беране (заправо северна граница жупе Будимља у то вре- ме). Он већ показује да су њиме обухваћене и нахије Доња Морача. у овом попису појавиће се и нахија Будимља у саставу вилајета и кадилука Милешева (нешто касније тај вилајет и кадилук назива се Пријепоље. Приређивач Х. Али. између осталог. нахија Доња Мо- рача. 139 вилајет Херсек био је подељен на два кадилука: кадилук Дрина и ка- дилук Благај. M. у оквиру вилајета Херсек не појављује се нахије Доња и Горња Морача и Ровци (које су чиниле ранију жупу Морача). 59. Ровци и Будимља? Наше је уверење да су оне пописане знатно раније. — кад и Крајиште Иса-бега Исхаковића и Област Влк. а детаљни попис тог санџака предузет је у интервалу од 1475. Горња Морача.. које такође недостају. Лебенце/Лепенац (северно од 187 Шабановић 1982. Сига (локалитет северозападно од Мојковца). Горња Мо- рача и Ровци.188 На страница- ма 155–158. 165.. али се томе само при- видно изгубио траг. до краја 1477. Заједничка граница области Косача и Бранковића. на северозападу Мојковац (где је у близини био рудник и трг Брсково). Вратимо се стога збирном попису Крајишта Иса-бега Исхакови- ћа из 1455.187 Стога се поставља питање да ли је то заиста прво турско пописивање нахија Доња Морача. 22. коме је припадала. Цирева или Церово (југоза- падно од Бијелог Поља). али није се позабавио садржином стра- ница 159–164. Опод/Обод (западно од Бијелог Поља). 188 Вид. Мислимо да се баш у њима крије кључ загонетке о првом пописивању жупе Морача (тј. што значи да су оне тада припадала некој другој административној целини турскога привременог вилајетског уређења. Штавише.

У том моменту за овакво њихово територијално преусмеравање било је пуног оправдања. а посебно из податка о томе да је „от- кривен рудник под називом Простен’је“ (данас Прошћење) у Лимским Никшићима.140 Balcanica XXXV Мојковца. А формирањем Крајишта Иса-бега Исхаковића 1455. да би на једном месту (на подручју нахије Дрежница) чак прешли на западну страну Неретве. када су излучени пошто су те две жупе пребачене у састав но- вооснованог Херцеговачког санџака. Тако су се две раније истурене жупе Крајишта Иса-бега Исхаковића — Морача и Будимља — нашле сада на источним границама те новоо- својене територије (вилајета Херсек) и Турци су их у моменту претва- рања вилајета Херсек у Херцеговачки санџак просто прикључили том санџаку. на реци Лепешници) и Липова (Горње и Доње Липово запад- но од Колашина). — на домаку слива реке Мораче и истоимене жупе. Из овога пописа селâ с тимарима ескинџија вилајета Никшићи (и карте коју је дао Х. Као што смо видели. Турци су већ овлада- ли свим крајевима Херцеговине до Неретве. мада се радило о уобичајеном поступку делимичног прегруписавања терито- рија приликом оснивања нових санџака. . а оне су чиниле крајњу периферију тога крајишта. године овог дефтера обухватале су суседне жупе Морачу и Будимљу. која се не спомиње у турском добу. Х. На основу података из дефтера. — на домаку жупе Будимље и целог горњег Полимља. 189 Шабановић 1964. Тако се „изгубио траг“ њиховог ранијег пописивања. године жупа Морача је (као и Будимља) пре- узета из области Бранковића. Шабановић) види се да се они налазе. на то нас подсећају и свилене врпце којима су увезиване странице посебних поглавља у дефтер: то је чињено управо ради лакшег физичког одстрањивања одговарајућих страница приликом реорганизације територија. Листови у којима су ове жупе пописане биле су у саставу дефтера Крајишта Иса-бега Исхаковића све до 1470. 22. пре образовања Херцеговачког санџака. Странице 159– 164 збирног пописа Крајишта Иса-бега Исхаковића из 1455. била прозвана Лимски Никшићи“. с једне стране.189 Стога се као логичан намеће следећи закључак. године. а с друге стране. Шабановић сматра „да је стара Жупа Брсково.

Горња Морача и Ровци) преузете су из Крајишта Иса-бега Исхаковића и уврштене су у Херцеговачки санџак. који су Турци првобитно образовали у оквиру свога привременог вилајетског уређе- ња по коначном потчињавању већег дела области Косача. Жупа Морача нашла се у саставу Крајишта Иса-бега Исхаковића. треба разумети као позив турских господара да дубровачки трговци долазе у српску земљу („у Србље“) тако што ће се плаћати царине или у манастиру Морача или у месту Лим (данашње Бијело Поље). Жупа Морача. ОПШТИ ЗАКЉУЧЦИ У светлу чињеница које смо изложили. као и суседна жупа Брсково у Потарју. могу се извући следећи општи закључци. када су Турци коначно потчинили ову област. 3. 141 V. У раздобљу од слома Вука Бранковића 1396. дајући им веру „до Мораче“. иако је у сачуваном турском катастарском попису то теже видљиво. 2. а утврђење Susit Honagost / Sozet / Susied односи се на утврђење изнад селâ Заград и Царине у Никшићкој Жупи. јер су то биле прве две царинарнице на српској земљи тога времена. Луковић. податак из дубровачког архива према коме турски крајишки војвода Пашаит 1399. . Турци су давали Дубровчаним веру „до Мораче“ јер је Мо- рача била унутар области Бранковића. пише Дубровчанима да шаљу своје трговце „у Србље на Морачу и Лим да греду“. У вези с тим. године. 1. а у новије време као Јеринин град. где је и пописана. Заједничка граница области Косача и Бранковића. Тек форми- рањем Херцеговачког санџака три нахије које су чиниле некадашњу жупу Морача (Доња Морача. године образовали две своје привремене територијалне једини- це: Крајиште Иса-бега Исхаковића и Област Влк (Област Влк је касније претворена у Вучитрнски санџак). — заправо у области Бранковића. Повеље Алфонса V и Фридриха III о поседима херцега Стефа- на Вукчића Косаче и други историјски извори који се односе на поседе Косача не садрже поуздане податке о томе да је жупа Морача припада- ла области Косача. припада- ла је области Бранковића од времена поделе територија жупана Нико- ле Алтомановића.. године па све до 1455. Жупа Морача није припадала вилајету Херсек. траје српско-турско двовлашће у области Бранковића. на граници са суседном обла- шћу Косача. 4. M. Утврђење castrum Moratskÿ односно civitate Morachij из наведених повеља односи се на утврђење крај села Горње Мораково у Никшићкој Жупи. Од Области Бранковића Турци су после коначног покоравања 1455. које је данас познато као Заградска градина. које је у XIX веку било познато и као Марковац..

ЛИТЕРАТУРА Аличић 1985 Poimenični popis sandžaka Vilajeta Hercegovina. а затим вододелницом реке Горње Зете (тако да је већи део „Централног масива“ припадао области Косача) и реке Мораче (тако да је цео слив реке Мораче до кањона Платије припадао области Бранковића). Овакав распоред граница. на прилазу кањону Платије у средњем току реке Мораче. како га је означио П. prevod. јужно од Никшићке Жупе. у чији су састав улазиле територије данашњих суседних општина Подгорица и Даниловград. napome- ne i registre priredio Ahmed S. а тери- торије општина Жабљак. Кањон Платије делио је област Бранковића од области Зете. који на југ допире до Никшићке Жупе и планине Маганик. Горња Морача и Ровци пописани као део тога санџака и тако су се почеле убрајати у Херцеговину. Београд. почев од рејона Добриловине — преко планине Сињајевине развођем тако да су долине река Бистрице. огледа се данас у линији разграничења територија општина у овом делу Републике Црне Горе: територије општина Мој- ковац и Колашин налазиле су се некад у области Бранковића. као историјске целине. а западни (пространији) део Сињајевине припадао је области Косача. Јужно од Сињајевине. на простору неколико планинских ланаца и високих површи међу њима („Централни масив“. [Uvod. Штитарице и Плашнице припадале жупи Брсково у саставу области Бранковића. 1985.142 Balcanica XXXV што је био случај и с неким другим граничним подручјима суседних области (нпр. Граница између области Косача и области Бранковића јужно од реке Таре протезала се. Ровински). Aličić]. 5. 1979. Тада су Доња Мора- ча. Распоред племенских и породичних катуна на целокупном наведеном простору потврђује овакав распоред граница. Пад Херцеговине. Атанасовски 1979 Вељан Атанасовски. јер су обласни господари наслеђивањем ранијих регалних (владарских) права преузели и пла- нинске пашњаке. који следи природне међе. А. с подручјем Бјелопавлића из Зете). док се јужно од њих некада простирала област Зете. Шавник и Никшић у области Косача. Sarajevo. де- лио је област Косача од области Зете. — граница области Косача и области Бранковића ишла је прво вододелницом реке Тушиње (која припада сливу Пиве) и реке Мораче. . а гребен планине Прекорнице. а такво стање наследила је потом и турска власт.

Бећировић 2002 Комнен Бећировић. 1994. О аграрним односима у Полимљу крајем XII и почетком XIII века.. Бео- град. сер. бр. Благојевић.. 57–68. Београд. [Зборник радова посвећен шестогодишњици Косовске битке]. 20. 1953. 08. 45–126. Одбрана Мораче од потопа. Заједничка граница области Косача и Бранковића. Историја српске државно- сти. Титоград. Благојевић 1983 Милош Благојевић.00. Бешић 1950 Зарија М. Луковић. Благојевић 1989a Милош Благојевић. Цетиње.. Стратиграфија и фацијални са- став Црне Горе. 28. 1975. Манастир Манасија. Благојевић 2001 Милош Благојевић. Геологија Црне Горе. [у:] Краљ Владислав и Србија XIII . 1989. Од настанка првих држава до почетка српске нацио- налне ревoлуције. свеска 1. Београд. Београд. [у:] Ресавска школа и деспот Стефан Лазаревић (округли сто. 1989.. 1950. 2001. Бешић 1975 Зарија Бешић. Државна управа у српским средњовековним зе- мљама. [у:] Српски народ у другој половини XIV и у првој половини XV века. M. 1993). „Гласник Природњач- ког музеја српске земље“. „Зборник Историјског музеја Србије“. 13–22. 143 Аутокарта Црна Гора 2002 Аутокарта Црна Гора. Преглед историјске географије средњовековне Србије. 3. Друго издање. Благојевић 2003а Милош Благојевић. 2002. Цетиње. Дејан Медаковић. Бешић. 1983. Благојевић 1989б Милош Благојевић. 2001 Милош Благојевић. размера 1 : 370. Геологија Никшићке Жупе. Нови Сад. Благојевић 1994 Милош Благојевић. Деспотовац. А. Бешић. Бешић 1953 Зарија М. књ. Књига 1. Српска држава у доба Стефана Лазаревића. Књига I. 2001. Стефан Лазаревић и суверенитет српске држа- ве. Геологија северозападне Црне Горе. Србија у доба Немањића. Београд.

Немањићи и Лазаревићи и српска средњовеков- на државност. 133–144. 1979. Вего 1982 Marko Vego. Бања Лука – Српско Сарајево. Београд. „Most“. [у:]. Mostar.144 Balcanica XXXV века. Sarajevo. Београд. I. 2004. Naselja bosanske srednjevjekovne države. [зборник радова са научног скупа у Рогатици]. Вего 1980а Marko Vego. Вего 1978 Marko Vego. 1980. 1948. Mostar. Београд. 1952. 1978. Држава српских деспота. Вего 1980б Marko Vego. Веселиновић 1995а Андрија Веселиновић. 7–24. Немирно поморје XV века. Београд. 1995. Београд. Sarajevo. 123–140. Божић 1979 Иван Божић. новембар 2000. Дубровник и Турска у XIV и XV веку. године. Научни скуп 15–16. Благојевић 2004 Милош Благојевић. Тri povelje o posjedima hercega Stjepana Vukčića Kosače. књ. 2003. [у:] Земља Па- вловића. Prilog poznavanju srednjovejekovnih gradova hercega Stje- pana Vukčića Kosače. Божић 1952 Иван Божић. Божић 1948 Иван Божић. Граница између Србије и Босне у XV веку. Iz historije srednjovekovne Bosne i Hercegovine. Sarajevo. . 19–20. Државност Земље Павловића. 1957. 87–100. 1980. Благојевић 2003б Милош Благојевић. 63–84. „Зборник Филозофског факултета“. br. Средњи вијек и период турске владавине. Босна и Херцеговина од средњег века до новијег времена. 1982. [Зборник радова]. Postanak bosanske srednjevjekovne države. 28–29. br. Херцегпвачки санџак-бег Ајаз. Веселиновић 1995б Андрија Веселиновић. „Most“. Београд. 2003. Вего 1957 Marko Vego.

бр. „Прилози за књижевност. Београд – Морача –Цети- ње. 1937. Динић 1970 Михаило Динић. године. 1978. Историјско-географ- ске студије. историју и фолклор“. Динић 1978 Михаило Динић. 1986. Заједничка граница области Косача и Бранковића. 5–30. Динић 1940 Михаило Динић. Земље херцега светог Саве. Hrvatski etimološki rječnik. Динић 1967 Михаило Динић. Југозападна Србија у средњем веку.. Београд. бр. Дашић 2003 Миомир Дашић. Beograd. Луковић. 165–173. Дашић 1986 Миомир Дашић. 2. 1967. Етнички процеси у светлу културног идентитета средњег Поломља и Потарја. Област Бранковића. Београд. 1940. [у:] Књижевна споменица манастира Мораче 1252–2002.. „Jugoslovenski istoriski časopis“. 119– 146. 2002. Подго- рица 2003. [посебна издања Срп- ске краљевске академије]. Пријепоље. књ. Најљепши споменик (1797–1813). Хумско-требињска властела. Београд. 182. је- зик. III. 138–139. 1–4. 1997. Де Сомјер [1994] 2002 Вијала де Сомјер. „Зборник Фи- лозофског факултета“. [приредио Сима Ћирковић]. 151–257. Дубровачка средњевековна караванска трговина. 26. god. Београд. Српске земље у средњем веку. 1993. Динић 1960 Михаило Динић. Београд. 1960. бр. M. Незаобилазно у историјографији Црне Горе. Глухак 1993 Alemko Gluhak. Динић 1937 Михаило Динић. Zagreb. Београд. 1932. Београд. „Глас Српске краљев- ске академије“. Динић 1932 Михаило Динић. „Милешевски записи“. 1979. . sv. Васојевићи од помена до 1860. 145 Влаховић 1997 Петар Влаховић. X-1. О Николи Алтомановићу.

hrvat- ski ili srpski [Jugoslavenski leksikografski zavod „Miroslav Krleža“]. Београд. Истори- ја српског народа.146 Balcanica XXXV Динић-Кнежевић 1989 Душанка Динић-Кнежевић. 1970. Милош Благојевић. Сремски Карловци – Нови Сад. Од најстаријих времена до Маричке битке (1371). Историја српског народа. II. Димитрије Богдановић. Београд. Српске земље од Маричке до Косовске битке (1371–1389). Ивић. Ми- лош Благојевић. Мирослав Пантић. Војислав Ј. архимандрита. Сима Ћирковић. Ивановић 1948 Милан К. Београд. Доба борби за очување и обнову државе (1371–1537). Мирослава Мирковић. Преглед историје српског језика [Целокупна дела. 1998. Раде Михаљчић. Историја српског народа III 1993a Радован Самарџић. Павле Ивић. Историја српског народа II 1982 Димитрије Богдановић. VIII]. Гордана Ба- бић-Ђорђевић. Прилози за историју царина у средњовековним српским земљама. Раде Михаљчић. Ђурић. Војислав Ј. XCVII. srpskohrvatski / hrvatskosrpski. 1989. 1988. Ђурић. 1981. Beograd. Веселиновић... Јованка Калић. 1988 Dalibor Brozović. Београд. Ивановић. Рајко Ј. Десанка Ковачевић-Којић. Исто- рија српског народа. Путовање кроз Црну Гору. . 1993. Београд. Историја српског народа I 1981 Драгослав Срејовић. Сима Ћирковић. књ. Па- вле Ивић. Дучић 1893 Нићифор Дучић. Ивић 1998 Павле Ивић. 247–345. Гордана Бабић-Ђорђевић. Тома Поповић. Јованка Калић. Љубомир Максимовић. I. 1948. 19–28. Јован Ковачевић. Иван Божић. [Зборник радова посвећен шестогодишњици Ко- совске битке]. [у:]. Istorija. Београд. Књига 3. Књижевни радови Нићифора Дучића. Енциклопедијски лексикон – Историја 1970 Enciklopedijski leksikon – Mozaik Znanja. Божидар Ферјанчић. Трећа књига. [у:] Српски народ у другој половини XIV и у првој половини XV века. „Споменик Одељења друштвених наука САН“. први том. Za- greb. Момчило Спремић. 1982. Pavle Ivić: Jezik. 1893. Срби под туђинском вла- шћу 1537–1699. Београд.

1993. Јиричек 1984а Константин Јиричек. Треће издање. Титоград. Војислав Кораћ.Треће издање.. Историјски атлас Црне Горе 1993 Istorijski atlas Crne Gore. Павле Мијовић. Војислав Ђурић. Прва књига. [у:]. 49–371. Београд. Друга књига. издање Завода за уџбенике и наставна средства и Завода за картографију „Геокарта“]. Београд. [главни редактор Милош Благојевић. Историја српског на- рода. Иван Божић. Том први.. Титоград. Војислав Кораћ. Срби у позном средњем веку. Од најстаријих времена до краја XII вијека. (Културна исто- рија). Заједничка граница области Косача и Бранковића. Мирослав Пантић. Књига тре- ћа. Јиричек 1959 Константин Јиричек. Том други. Nikšić. Луковић. Том први. Историја Црне Горе I 1967 Зарије Бешић. Историја Црне Горе. Историја Црне Горе. 1959. Од краја XII до краја XV века. други том. Јован Кова- чевић. Зборник Константина Јиричека I [уредио Ми- хаило Динић]. Београд. [превео Јован Радонић]. године (политичка историја). Историја Црне Горе II/2 1970б Сима Ћирковић. Димитрије Богдановић. Књига прва. Јованка Максимовић. Од краја XII до краја XV вијека. Књига друга. Историјски атлас 1999 Историјски атлас. 1993. [превео Јован Радонић]. Сретен Петковић. 1984. Трговачки друмови и рудници Србије и Босне у средњем вијеку. Милан Васић. Црна Гора у доба Немањића. 1970. Од почетка XVI до XVIII. 205–304. 1984. 1970. Павле Ивић. Јованка Максимовић. Црна Гора у доба обласних господара. Павле Мијовић. Титоград. Јиричек 1984б Константин Јиричек. 1999. Бео- град. до 1537. Димитрије Богдановић. Књига друга. Дејан Медаковић. 1975. Димитрије Богдановић. M. . 1967. Историја Црне Горе III/1 1975 Глигор Станојевић. Исто- рија Црне Горе. Трећа књига. 147 Историја српског народа III 1993б Радован Самарџић. Историја Црне Горе. Калић 1994 Јованка Калић. Историја Срба. Историја Црне Горе II/1 1970а Сима Ћирковић.. Историја Срба. XVI–XX vijek. 1994. Драга Гарашанин. Милутин Гарашанин. Београд.

Црква Грачаноца код Ваљева. 2. 363–377. 1999. Ковачевић 1891 Љубомир Ковачевић. Ваљево. Неки проблеми истраживања и заштите тврђа- ва и градова у Црној Гори. Трг Брсково и жупе Брсковска и Љубовиђска. „Глас Српске краљевске академије“. Косаче – оснивачи Херцеговине. Маловић-Ђукић 1997 Марица Маловић-Ђукић. „Старине Црне Горе“. Гацко. Дробњаци у караванској трговини Поли- мља у средњем веку. Насеља у земљи Косача. 2003. Цетиње. бр. 25–33. „Милешевски записи“. Писци средњoвековног латинитета. Гацко. Косаче – оснивачи Херцеговине. 452–463. Гацко. Лексикон српског средњег века 1999 Лексикон српског средњег века. 106. [у:] Српска проза данас. 567–580. [приредио Душан Синдик у сарадњи са Горданом Томовић]. 1961. 1997. Косаче – оснивачи Херцеговине. бр. 1891. [у:] Српска проза данас. Велика археолошка налазишта у Црној Гори. 1978. Sarajevo. [у:].148 Balcanica XXXV Књижевност Црне Горе 1996 Књижевност Црне Горе од XII до XIX вијека. „Колубара“ [ревија]. 24–26. 2000. Лучић 2000 Чедомир Лучић. Маловић-Ђукић 2000 Марица Маловић-Ђукић. Лома 2003 Александар Лома. Пријепоље. Ковачевић-Којић 2000 Десанка Ковачевић-Којић. бр. 1977. Odjeljenje istorijsko-filoloških na- uka 13]. 2000. Ковачевић 1977 Мирко Ковачевић. Дробњаци у време Косача. Ковачевић 1961 Desanka Kovačević. 30. 85–93. Средњовековни градови у Црној Гори. „Етничке“ промјене у земљама Косача послије турских освајања. 2000. [уредници Сима Ћирковић и Раде Михаљчић]. Trgovina u srednjovjekovnoj Bosni. 1996. Ковачевић 1978 Мирко Ковачевић. [Naučno društvo NR Bosne i Hercegovine. VI. 71–85. [у:] Српска проза данас. Djela XVIII. Београд. Београд. .

. књ. Луковић. Павловићи и Турци. Београд. Михаљчић 1995 Раде Михаљчић. Ник- шић. 1955.. Сред- њи вијек и период турске владавине. 2001 Милош Мацура и други. 171–201. Београд. [у:] Земља Павловића.. X. „Историјски записи“. Пиве и Мораче. Крај српског царства. 308–341. Косаче – оснивачи Херцеговине. Цетиње. Михаљчић 1975 Раде Михаљчић. Прошлост и народно сећање. Културно-историјски споменици у никшићком крају. Долина Таре. Милојевић 1955 Боривоје Ж. [зборник радова са научног скупа у Рогатици]. Мацура. Један помен о Вуку Бранковићу у старом ко- торском архиву. Бања Лука – Српско Сарајево. 2003. 227–229. Милојевић. Лазар Хребељановић. Заједничка граница области Косача и Бранковића. M. Михаљчић 2000 Раде Михаљчић. 1. 1975. Мијушковић 1954 Славко Мијушковић. 1985. Маројевић 1979 Радмило Маројевић. 149 Маликовић 2003 Драги Маликовић. 1987. XXII/2. 1954. Идејна подлога титуле херцег. године. Михаљчић 1984 Раде Михаљчић. Мандић 1995 Новак Мандић Студо. [у:] Српска проза данас. бр. 2001.. О постанку топонима Морача. 1995. Београд. Цетиње.. Београд. 213–215. 183–194. Земља звана Гацко I. Мартиновић 1987 Нико Мартиновић. Жупа Никшићка (прилози за монографију). 4. „Историјски записи“. Нови Сад. 1979. 1995. Београд. св. Титоград. Насеља и становништво области Бранко- вића 1455. Маројевић 1985 Радисав Маројевић. 2000. Гацко. „Зборник за филологију и лингвистику“. Историја –култ – предање. 1984.

. 291–307. Мишић 1996 Синиша Мишић. Никшићка Жупа — у народном предању. новембар 2000. Николић 1966 Стеван Николић. Загреб. Косаче – оснивачи Херцеговине. Пејовић 1995 Татјана Пејовић. године. Манастири на тлу Црне Горе. бр. Гацко. Прилог проучавању глацијале у долини Грачанице. III књига. историј- ским записима и казивањима људи. Народна енциклопедија српско-хрватско-слове- начка. [у:] Српска проза данас. Sarajevo. Нови Сад – Цетиње. Мишић 2003 Синиша Мишић. 1972. Петковић 1950 Владимир Р. Петковић.150 Balcanica XXXV Милутиновић-Сарајлија 1990 Сима Милутиновић-Сарајлија. „Гласник Српског географског друштва“. Opširni katarstarski popis iz 1455. Београд. св. 71–87. 1972. Никшић. Никчевић 1972 Томица Никчевић. Београд. гл. редак- тор Божидар Ђоковић – Муса]. Област Бранковића 1972 Oblast Brankovića. Adem Handžić i Ešref Kovačević]. 1996. Београд. XLVII. 2000. Београд. Крај владавине Косача и прве године османске власти у Херцеговини. 1928. Пековић 1974 Милан Пековић. 1995. 1990. Миљковић-Бојанић 2000 Ема Миљковић-Бојанић. Народна енциклопедија српско-хрватско-словеначка 1928 Станоје Станојевић. [у:] Никшић. Територијално-управна организација Полимља (XII–XV век). Београд. Остаци материјалне културе и писана докумен- та. [Priredili Hamid Hadžibegić. [у:] Краљ Владислав и Србија XIII века. уредник Данило Калезић. godine. 2003. 1. Историја Црне Горе од искона до до новијег времена. 1974. Хумска земља у средњем веку. 11–20. 1950. Загреб. Научни скуп 15–16. [монографија. Преглед црквених споменика кроз повесницу српског народа.

144. бр 2. Моире–наклапуша] 1988. 151 Писци средњовјековног латинитета 1996 Писци средњовјековног латинитета [серија Књижевност Црне Го- ре од XII до XIX вијека. Цетиње. 1–32. [Књига III. Синдик у сарадњи са Горданом Томовић]. Речник САНУ Речник српскохрватског књижевног и народног језика.. 1996. Њецкула 1971 Franciszek Nieckula. Повијест хрватских земаља БиХ 1942 Krunoslav Draganović. Београд. Mate Tentor. Ivan Rendjeo. 1. Mihovil Mandić. „Prace Wrocławskiego Towarzystwa Naukowe- go“. Никшић. Der Grossvojvoda von Bosnien Sandalj Hranić–Kosača. 1992. Prirodna osnova. -in na obszarze Wielkopolski i Małopolski. [Књига XIII. Раичевић 1992 Слободан Раичевић. XIX. „Archiv für Slawische philologie“. Vinko Mikolji.. [Dio III. Радојичић 1996 Branko Radojičić. Радонић 1895 Jovan Radonić. Seria A. Sarajevo. приредио Душан И. Поповић 1990 Стеван Поповић. Поповић 1997 Марко Поповић. Ćiro Truhelka. Povijest hrvatskih zemalja Bosne i Hercegovine. Geografija Crne Gore. Vla- dimir Vrana. књ. Београд. 1971. Knjiga prva. Filip Lukas. Nr. Луковић. 1997. 380–465. Заједничка граница области Косача и Бранковића. [издање Југославенске академи- је знаности и умјетности]. Zagreb. Ровца и Ровчани. Споменици у старој жупи Оногошт. вразнути–гушчурина] 1965. Nazwy miejscowe z sufiksami -ov. Oton Knezović. 1990. 1942. 1996. Београд. [издање Српске академије наука и уметности и Института за српскохрват- ски језик САНУ]. 1895. Antun Mayer. [у:] Зборник за историју Босне и Херцеговине. Miroslav Vanino. Wrocław. Владарски и властеоски двор у седњовековној Босни. đavo–isprekrajati]1887– . M. Marko Perojević. Ferdo Šišić. Nikšić. Berlin. Ljubo Karaman. Рјечник ЈАЗУ Rječnik hrvatskoga ili srpskog jezika.

Пљевља.152 Balcanica XXXV 1891. Zagreb. Географија и историја. 127–143. Династија Бранковић. XV–1. „Гласник Завичајног музеја“. Београд. књ. XII. Пријепоље. Цетиње – Сремски Карловци – Нови Сад. 2001. Средњовековни утврђени градови средњег Полимља. Томовић 1991 Гордана Томовић. „Даница — српски на- родни илустровани календар за годину 2002“. moračić–nepo- miran]1911–1916. A–J. Средњовековни утврђени градови пљеваљског краја. lekenički–moračice] 1904–1910. 1971. 77–86. књ. Том I. Скок 1971 Petar Skok. „Зборник Филозофског факултета“. Бео- град. „Милешевски записи“. 2002. 1994. Жупа Црна Стена. Knjiga pr- va. 1914. . 89–109. Ровински 1993 Павел Аполонович Ровински. Црна Гора у прошлости и садашњо- сти. 1999. 161–171. 2. Средњовековна утврђења средњег Полимља – резул- тати и правци истраживања. Деспот Ђурађ Бранковић и његово доба. [Dio VII. Рокаи 1969 Petar Rokai. Талоци 1914 Ludwig von Tallóczy. Poslednje godine balkanske politika kralja Žigmunda (1435– 1437). Пријепоље. Београд. Деспот Ђурађ Бранковић и краљ Алфонс Ара- гонски. 35–69. Нови Сад. Спремић 2002 Момчило Спремић. 77–98. књ. 1969. Прије- поље. 1993. Бео- град. Studien zur Geschichte Bosniens und Serbiens im Mittelalter. „Милешевски записи“. Спремић 1985 Момчило Спремић. Спасић 1997 Душан Спасић. Спасић 1999 Душан Спасић. Etimologijski rječnik hrvatskoga ili srpskoga jezika. [у:]. 1991. бр. München–Leipzig. 1997. бр. 1. [Dio VI. Спремић 1994 Момчило Спремић. 5. „Годишњак Филозофског факултета у Новом Саду“. Спасић 2002 Душан Спасић. Симпозијум Сески дани Сретена Вукосављевића XIV. 1985.

Топографска карта 1949 [1937] Топографска карта – лист Никшић. Херцег Стефан Вукчић Косача и његово доба. Родоначелник племена Косача војвода Влатко Вуковић. године.000. Ћирковић 1964б Сима Ћирковић. размера 1 : 50. Београд. Требињска област у средњем вијеку. 1997. Гацко. [у:]. Историја средњовековне босанске државе. „Ми- лешевски записи“. Provincia de Stefano. Тошић 1998 Ђуро Тошић. [у:] Српска проза данас.000. 101–113. бр.000. 63–75. „Милешевски записи“. септембар 2000]. [Ћоровићеви сусрети прозних писаца у Билећи и научни скуп историчара у Гацку 22–22. [у:] Краљ Владислав и Србија XIII века. Тошић 2000 Ђуро Тошић. 153 Томовић 2000 Гордана Томовић. Српска проза данас. 2003.. 2000. Косаче – оснивачи Херцеговине. . Коса- че — оснивачи Херцеговине. Београд. 47–62. године. године. 1998. новембар 2000. 2. 5. размера 1 : 100. Nachtrage Herbst – Monte- negro [размера 1 : 75. [репродуковано по картографском материјалу из 1937. Жупа Љубовиђа. Жупа Будимља. Топографска карта 1908 Spezialkarte der Ősterreichisch-Ungarischen. 2000. 1964. [стање из 1973. године. Пријепоље. О влашкој скупини Вранеши у нахији Љубовиђа. 1908. 2002. Томовић 2003 Гордана Томовић. бр. 243–260. M. Бео- град. Топографска карта 1984 Топографска карта – лист Никшић. Гацко–Билећа. Београд. издавач Војно-географски институт]. Београд. Бе- оград. изда- вач Војно-географски институт]. 1949.. 351–361. Томовић 2002 Гордана Томовић. друго изда- ње. При- јепоље. секције Даниловград и Никшић]. Луковић. Тошић 1997 Ђуро Тошић. Ћирковић 1964а Сима Ћирковић. 1984. Научни скуп 15–16. Заједничка граница области Косача и Бранковића. 1964.

Ћирковић 2000 Сима М. Косаче — оснивачи Херцеговине. Десанка Ковачевић-Којић. Српска проза данас. [Priredili Hamid Hadžibegić. 1997. 2000. Ћирковић 1995 Сима Ћирковић. Прошлост Херцеговине. 7–24. Београд. књ. Adem Handžić i Ešref Kovačević]. 11–12. Ћоровић 1937 Владимир Ћоровић. 1995. Косаче и Плимље. [у:]. Гацко. св. Ћирковић 1997 Работници. Хаџибегић. Караванске станице у Полимљу у средњем веку. Београд. Косаче у историографији. 1997. 2000. 29–41. 378–389. 1972 Hamid Hadžibegić. бр. Detaljni popis oblasti Brankovića iz 1455. Opširni katarstarski popis iz 1455. Ћоровић 1925 Владимир Ћоровић. .. [Зборник радова посвећен шестогодишњици Косовске битке]. Бео- град. духовници. Боснa и Херцеговина. Хисторија Босне. Sarajevo. [у:]. [у:] Oblast Brankovića. [у:] Српски народ у другој половини XIV и у првој половини XV века. 1925. Косаче — осни- вачи Херцеговине. Старо срп- ско рударство. XI–XXIII. 1937. Ружа Ћук. Београд. 209–220. 1940.. [Ћоровићеви сусрети прозних писаца у Билећи и научни скуп историчара у Гацку]. војници. 2002 Сима Ћирковић. Ћук 2000 Ружа Ћук. 1972. [Ћоровићеви сусрети прозних писаца у Билећи и научни скуп историчара у Гацку]. Београд. 1989. 865–893. Ћоровић 1940 Владимир Ћоровић. Ћирковић. XVII. Бања Лука. Ћук 1997 Ружа Ћук.. Пријепоље. Београд. Друштва средњовековног Балкана. 2002.154 Balcanica XXXV Ћирковић 1989 Сима Ћирковић. „Миле- шевски записи“. Срби у средњем веку. Српска проза да- нас. 2.. „Гласник Југословен- ског професорског друштва“. Косовска битка у светлости нових истраживања. godine. Ћирковић. godine. Гацко–Билећа.

IV. prevod i komentari. godine. Sarajevo. [Ћоровићеви сусрети прозних писаца у Билећи и научни скуп историчара у Гацку]. „Гласник Одјељења умјетно- сти ЦАНУ“. [у:] Српска проза данас. Васојевићи. [друго издање]. Челници сточарских у источној Херцеговини у XI- II–XIV веку . 1997. Цвијић 2000 Јован Цвијић. Zbirni katarstarski popis iz 1455. 1985. 6. Титоград. Цемовић 1992 Марко Цемовић. Храбак 1997б Богумил Храбак. 1979.. Postanak i upravna podela. године. [у:] Симпозијум „Сеоски дани Сретена Вукосављеви- ћа VI“. „Годишњак Ис- ториског друштва Босне и Херцеговине“. бр. Косаче — оснивачи Херцеговине. Геоморфологија. . Bosansko krajište. књ. Управна подјела југословенских земаља под тур- ском владавином до Карловачког мира 1699. 217–230. Друго издање]. Билећа–Гацко. Београд. 390–445. turski tekst. 2. IX. Нека питања границе Босне и Херцеговине и Деспотовине у XIV и XV веку и места и положаја неких средњове- ковних градова. Uvod. 2000. Морачка повеља. Шалипуровић 1979 Вукоман Шалипуровић. Шабановић 1952 Хазим Шабановић. 177–220. god. 1982. 1964. Храбак 2000 Богумил Храбак. Шабановић 1982 Hazim Šabanović. Bosanski pašaluk. Никшић до почетка XIX века. Јадран у економским настојањима Сандаља Хра- нића и Степана Вукчића Косаче. Sarajevo.. 1957. Пријепоље. год. Београд. [зборник радова]. Зборник за историју Босне и Херцеговине. 195–207. Сарајево. 2000. 1952. Књига 6. 155 Храбак 1997a Богумил Храбак. Krajište Isa-bega Ishakovića. Београд. Заједничка граница области Косача и Бранковића. 1997. Шабановић 1957 Hazim Šabanović. 1992. 139–172. „Godišnjak istoriskog društva Bo- sne i Hercegovine“. Београд. Шекуларац 1985 Божидар Шекуларац. Шабановић 1964 Hazim Šabanović. I [Сабрана дела. Луковић. M. [у:]. Sarajevo.

Београд. 1972. 5. Дукљанско-зетске повеље. св. бр. приредили Р. Путеви у средњовековној Србији. Шкриванић 1978 Gavro Škrivanić. бр. Титоград. „Jugoslovenski istorijski časopis“ br. 1980. Новаковић. Средње Полимље и Потарје — Историјско- етнoлошка расправа. Шкриванић 1974 Гавро Шкриванић. Београд. 1925. 1974. „Гласник Географског друштва“. Стојанчевић. Именик географских назива средњовековне Зете. Београд. 2002. 79–89. Шобајић 1923 Петар Шобајић. Шкриванић 1959 Гавро Шкриванић. 2–3. В. „Acta historico-oeconomica Iugoslaviae. Uticaj rudarstva na razvoj putne mreže u XIV i XV ve- ku na teritoriji Srbije. Школски историјски атлас 1980 Школски историјски атлас. Немирно доба српског средњег века. 1923. Бјелопавлићи и Пјешивци. Шћепановић 1972а Жарко Шћепановић. Шкриванић. Бијело Поље. Шуица 2000 Марко Шуица. Г. [Насеља српских земаља. 91–99. Шћепановић 1972б Žarko Šćepanović. 19–27. 17–32. Београд. 1938. 1–2. Шобајић 1925 Петар Шобајић. Леднички трагови у Никшићској Жупи. [једанаесто издање. књ. „Одзиви“. 1987. Шобајић 1938 Петар Шобајић. Београд. Nikšići na Tari. Шћепановић 1979 Жарко Шћепановић. Шкаламера]. Београд. Титоград.156 Balcanica XXXV Шекуларац 1987 Божидар Шекуларац. 39–56. 1978. Средњовјековно Брсково на Тари. Beograd. . 1972. 1959. Ж. Подгорица. 2000. 15]. Београд. Шекуларац 2002 Божидар Шекуларац. 1979. 1–2. „Историјски записи“. 11.Трагови средњовјековних веза и односа Црне Го- ре и Босне. Никшић — Оногошт.

but also to archaeology. although the fact is more difficult to see from the surviving Turkish cadastral record.. Serbian- Turkish. and was registered as such. M. . The župa of Morača. mostly along the southeast–northwest “Dinaric course”. as well as the neighbouring župa of Brskovo in the Tara river valley. rule. Луковић. ethnology. The charters of Alphonse V and Friedrich III concerning the domain of herceg Stefan Vukčić Kosača. originally established by the Turks within their temporary vilayet system after most of the Kosača domain had been seized. The region was crossed by the Tara river. It was then that they were registered as part of that sançak and began to be regarded as being part of Herzegovina. the old political core of the Serbian heartland was shattered and the feudal Bosnian state considerably extended to the east. known as Mrakovac in the nineteenth century. The župa of Morača did not belong to the vilayet of Hersek. 157 THE BOUNDARY BETWEEN THE DOMAINS OF THE KOSAČA AND THE BRANKOVIĆ SOUTH OF THE TARA RIVER Summar y With the partitioning in 1373 of the domain of Nikola Altomanović. Out of the domain of the Branković the Turks created two temporary territorial units: Krajište of Issa-bey Ishaković and the Vlk district (the latter subsequently became the sançak of Vučitrn).. The castrum Moratsky and the civitate Morachij from the two charters stand for the fortress near the village of Gornje Morakovo in the župa of Nikšić. when the Turks finally conquered the region thereby ending the 60-year period of dual. The župa of Morača became part of Issa-bey Ishaković’s domain. a Serbian feudal lord. Although the line along which Altomanović’s domain was partitioned has been discussed on several occasions and over a comparatively long period. It was only with the establishing of the sançak of Herzegovina that three nahiyes which formerly constituted the župa of Morača (Donja/Lower Morača. and as Jerinin Grad/Jerina’s Castle in recent times. Заједничка граница области Косача и Бранковића. and other historical sources relating to the estates of the Kosača cannot reliably confirm that the župa of Morača belonged to the Kosača domain. Gornja/Upper Morača and Rovci) were detached from Issa- bey’s territory and included into the sançak of Hercegovina. An accurate identification of this historical boundary is of interest not only to historiography. belonged to the domain of the Branković from the moment the territory of župan Nikola Altomanović was partitioned until 1455. which are the topic of this paper. philology (the history of language and dialectology in particular) and other related disciplines. analyses show that the identification of its section south of the Tara is still burdened by a number of unanswered questions.

158 Balcanica XXXV Заједничка граница области Косача и области Бранковића јужно од реке Таре .

заснованих на византиј- ским узорима. 1962. Најупечатљивији утисци поклоника везани су за ускршњи пра- зник. XVIII. Попут поетичких блискости осталих жанрова старе руске.163-41-922“16/17“:271. Понекад се путописна знатижеља сводила на набрајање конака. Они су на свој на- чин описали поједина места и крајеве који се налазе на Цариградском путу или на оном који води ка Солуну.2)093-32) Оригинални научни рад Томислав ЈОВАНОВИЋ Филолошки факултет Београд БУГАРСКА У СТАРОЈ СРПСКОЈ ПОКЛОНИЧКОЈ ПРОЗИ Апстракт: У раду се говори о представама бугарских крајева према ус- путним бележењима српских поклоника који су путовали током веко- ва у Свету земљу. која углавном подразумева путописе и проскинитарионе. Данилов. раздаљи- на. храмова. када се осећала опчињеност близином са Господом и спознаја о широј припадности породици хришћанских народа. . О жанрових особеностях древнерусских — хождений“. навођења броја степеника. свећа и нојевих јаја на свећња- цима. њихових димензија. бугарске и српске књижевности. Успутна бележе- ња поклоника о изгледу непознатих предела и места као и о сусретима са људима и легендама које су им они износили дају посебну живост 1 В.1 а далеко мање код Срба и Бугара. У славистици се за ову врсту састава усталио руски израз „поломническа литература“. Код словенских народа та врста књижевности највише је негована код Руса. Јеротеј Рачанин и Силвестар Поповић. Труды Отдела древнерусской литературы. Најчешће су се исказивали лични утисци о новим крајевима и доживљајима без веће стилизације. Једно доста узано поље старих словенских књижевности темат- ски се везује за описе путовања у Свету земљу. Москва-Ленин- град. и у неговању поклоничких врста осећају се сличне срод- ности. кандила. УДК 821.2-522:930-85(497. Тиме су остале неке непролазне слике бугарских простора и сусрета са људима током XVII и XVIII века које су они забележили. Најпотпуније податке о томе оставили су патријарх Арсеније III. АН СССР. В.

В. бр. као и архиепископ Јевстатије Први. задужбина кра- ља Милутина.4 Из манастира Грабовца у Мађарској 2 Н. О српским рукописима у Библиотеци Грчке православ- не патријаршије у Јерусалиму. Београд. Приметно је да су ходочасници који су оставили пи- саног трага о свом путовању у Свету земљу имали више подстрека да се баве описом и изношењем података о балканским крајевима него када су се враћали у родни крај. Српски Арханђелски манастир у Јерусалиму. Тако се после Светог Саве у XIII веку као ходочасници појављују три српска архие- пископа: Сава Други. 215– 217. Проигуман Христофор из светогорског манастира Светог Павла. Зборник за ликовне уметности Матице српске. Историја и предање. У једном од најстаријих сачуваних записа који говоре о писарској делатности срп- ског монаштва у Синају спомињу се јеромонах Јаков и грешни Јанићи- је. 1920.1902. Својим одласцима у Свету земљу у два наврата он се непосредно упознао и саживео са древним хришћанским средиштима. Стојановић. 91. н. „велике лавре српске“. 235–242. 2. 58–60. бугарског извода. Дучић. R. Недомачки. манастир св. . 16. Кад смо и како изгубили Ми- лутинову задужбину. Међународни на- учни скуп. 1941. стигао је на поклоњење 1661/62. 3 В. 4 В. Ово схватамо као психолошку засиће- ност и испуњеност оним што су доживели у Светој земљи. Љ. Београд. Недомачки. Đorđević. 144.2 Постоји низ записа који говоре о бројним поклоницима Христовом гробу. 9. Недомачки. Годишњица Николе Чупића. године.. д. Мана- стир арханђела Михаила и Гаврила у Јерусалиму – задужбина краља Милути- на. Београд . Zagreb. Српске светиње у Палестини. Живојиновић. 1925. 1980 25–75. 1979. XXXII. децембра 1976. Београд. 4. Нови Сад. Архангела у Јерусалиму. а чији састави су смештени у такозвани Горички зборник из 1441/42. М. како је сам забележио. године. који су припадали братству српског манастира Светог архистратига у Јерусалиму и тамо током 1373/74.160 Balcanica XXXV њиховим делима. Скопље. Београд. Том прили- ком обновио је поједине оронуле манастире и на најбољи начин нагове- стио будућа вековна поклоњења Срба Христовом Гробу као и зачетак српског монаштва и на просторима Свете земље. Зборник Сава Немањић – Свети Сава. који је имао преписку са Јеленом Балшић. године боравио у Јерусалиму заједно са својим учеником и будућим архиепископом Јоаникијем Првим. Браство.3 У манастиру Светих арханђела у Јеру- салиму налазио се духовник Никон. 1887. Поклоничка путовања код Срба везују се најраније за светога Са- ву. САНУ. Jugoslovenska njiva. Ктиторска делатност светога Саве. Археографски прилози. тако да им предели кроз које су већ прошли нису пружали снажне утиске да би их бележили са довољним усхићењем. године исписали Триод на основу светогорског. који је највероватније пре 1263. Стари српски записи и натписи. 77–78. T. I. Srpski manastir u Jerusalimu. 1980. 15–25.

13 Симеон Хоповац дошао је у Јерусалим 1679/80. . 15 Љ.16 Ови релативно бројни подаци о доласку српских монаха у Јеруса- лим не пружају сазнања о томе да је неко од њих. 8 Љ. бр. 14 Исто. године. В. и Будимца Јована Дамјановића из 1766. Манастир Грабовац. 13 Исто. године у Јерусалиму су боравили монах Атанасије и старац Михаил из манастира Мораче. бр. Јовановић. 10 Љ. Нови Сад. године на поклоњењу јеромонах поп Исаија.12 Хиландарски јеромо- нах даскал Јеремија боравио је у Светој земљи током 1678/79.11 Из манастира Раванице био је на покло- њењу јеромонах Ћирион током 1677/78. д. СтСЗН. године. 127. године. Летопис Матице српске. I. 12 Исто. Лаврентије је био хиландарски игуман од 1627. 3. I. године. до 1629. оставио какав путописни састав. 6 Љ.9 Из фрушкогорског манастира Крушедола стигао је на поклоњење у Јерусалим 1674/75.8 Јеромонах Симеон и проигуман Филип из манастира Требиња у Захумљу били су на поклоњењу 1671/72. Недомачки. 16 Исто. године.14 Из манастира Грабовца био је током 1690/91. осим Никона Јеруса- лимца. д. Најра- нији и само делимично очувани српски путопис потиче од Лаврентија Хиландарца. Данас су у српској књижевности познати углавном од- ломци поклоничке прозе и тек понеко сачувано дело у целини. 9 В. 7 Исто. Такође и у проскинитариони- ма. н. Бугарска у старој српској поклоничкој прози 161 ишао је на поклоњење монах Јов вероватно пре 1664. камо је пошао 5 Ови подаци налазе се у Летопису манастира Грабовца. 1616. го- дине јеромонах Спиридон.бр. затим илустровани Сарајлије Гаврила Тадића из 1661–62.. СтСЗН. који је највероватније настао у трећој деценији XVII века. го- дине. године.6 У исто време и заједно са њима био је на поклоњењу и проигуман Симеон из манастира Грабовца. СтСЗН. СтСЗН.15 Крајем XVII века светогорски монах Јохов био је у светим местима. Т. I. бр.10 Јеромонах Иларион Хоповац нашао се у Јерусалиму 1675/76. I. Стојановић. 91. Стојановић.5 Током 1664/65. године. године. бр. бр. 91. Недомачки. бр. објављеног у: В. 1614. 1642. 1881. н. Стојановић. 64–65. 79–80. Стојановић. 11 Исто. од којих истичемо најстарији попа Томе из 1642/43. не налазимо описе крајева кроз које се путовало до Свете земље. 1612.. Његов путопис говори о путу од Хиландара до Светих места. Красић. 1749–1750. 1609.7 Јеромо- нах Григорије стигао је из Хопова у Јерусалим шестог октобра 1668. 1613.

Зборник радова. Хрестомати- ја. 10. Х. 1994. Српска академија наука и уметности. Посебна издања САН. и с почетка 1683. јер су без знатнијих личних утисака. Приредио и превео Томислав Јовановић. Четврто. Књижевна историја. О области —Маћедо- нија“ у дневнику српског патријарха Арсенија ІІІ Црнојевића. исправљено и нешто допуњено. 95–108. Szombathely-Szeged. Крагујевац. . Београд. 16. Институт за књижевност и уметност. XXXV. 431–432.162 Balcanica XXXV по свој прилици пре него што је постао игуман. Дневник па- тр. Гласник СУД. 2001. Арсенија Чрнојевића о путивању у Іерусалим 1683 године. Путопис патријарха Арсенија III Црнојевића с краја 1682. како је то углавном био обичај. 1994. А. Србија у старим српским путописима. II. XXXIII. Постанак презимена Чарно- јевић. 3. Београд – „Нова светлост“. XXVI. Издавачка књижарница Геце Кона. Р. 184–190. од којег је сачуван само први део и чији остаци се данас налазе у каснијем препису у збирци Архива Српске академије наука и уметности под сигнатуром 328. Балка- нолошки институт САНУ. познат нам је путопис српског патријарха Арсенија III Црнојевића. Београд. Јовановић. Ђ. исти. Каци- ба. 133–146. исти. Новаковић. Арсеније III Црнојевић у историји и књижевности. 214–218. 70–107. 1949. И. који су по типу ближи проскинита- рионима. 1. 11. године. књига XXXVII. Т. Превео и са- ставио Миливоје М. године и о томе саста- вио путопис. 1976. Стара српска књижевност. Зборник Матице српске за фило- логију и лингвистику. 1994. Нови Сад. Научни скупови. Т. Београд. 1872. 1965. исти рад објављен и у: Сентандрејски зборник. Лаврентијев путопис. Филолошки факултет. издање. исти. 1997. Пожаревац. Из хронике деспота Ђурђа Бранковића. Бео- град. 395–398. Biblioteca Slavica Savariensis. Веселиновић. године. 18–22. Л. Браничево. 291–293. Археографски прилози. који је бо- равио на поклоничком путу током 1682–1683. У нешто већем обиму. Српска ака- демија наука и уметности. 4–5. Београд. Београд. Београд. Београд. 3. на странама 2а–9б. 1931. Јо- вановић. Башић. Београд. Радојичић. књ. VIII. Лаврентијево путовање из Хиландара у Јерусалим у препису Јеротеја Ра- чанина. 18 Овом путопису посвећена је прилична пажња. Језик српских путописа из XVII и с почетка XVIII века. али не у целини. 2000. IX. Одеље- ње језика и књижевности. Зборник историје књижевности. Из старе српске књижевности. 297–322. 1963. Младеновић. Сп.18 Најопширнији 17 Лаврентијев путопис појавио се у два истовремена издања: А. Одељење језика и књижевности. године17 и данас се налазе у рукописној збирци Радослава Грујића у Музеју Српске православне цркве у Београ- ду под бројем 3–II–9. књ. Грицкат. 7. Зборник Шесте југословенске ономастичке конференције. 207–224. сачували су се у препи- су Јеротеја Рачанина из 1698. Делови овог путописа. Београд. Дневник патријарха Арсе- нија III Црнојевића о путовању у Јерусалим. 1992. 1987. 105–113. Нови Сад. Стара српска књижевност. Зборник Матице српске за филологију и лингвистику. о чему говоре следећи радови: С. 50–67. 92. Књижевност Старе и Јужне Србије до Другог светског рата. Особине графије и језика путописа патријарха Ар- сенија III Црнојевића из 1682.

Опис рукописа Народне би- блиотеке. књ. М. Годишњак Филозофског факултета у Новом Са- ду. Београд. Т. Хрестоматија. октобар 1994. м™сяца Іюліа 7. Стара српска књижевност. Т. 181. Б. као и бројни други. кн. Београд. 1976.21 Је- ромонах и „молер“ фрушкогорског манастира Раковца Силвестар По- повић боравио је у Јерусалиму током 1745/46. III. XII/I. . Сербско у Ерусалимь путован™ 1704. 297–322. 1997. Браничево. године. Грицкат. године. 22 С. књ. Москва. а отъ Рож. 57–91. похвале. XII. Напоменимо да се у склопу истог рукописа на странама 49а–73а налазио Силвестров препис Проскинитариона. IV. 1871. Стара српска књижев- ност. Језик српских путописа из XVII и с почетка XVIII века. 20 С. Аутограф овог дела није сачуван јер је средином XIX века страдао у великој поплави Сремских Карловаца. (Из ста- рогь рукописа). 21 П. године у фрушкогорском манастиру Реме- ти. Избор и пропратни текстови Томислав Јовановић. VI Јероти- ја Рачанина пут у Јерусалим 1704. Гласник СУД. 1. а успомене са тог пута описао тек 1727. Одељење језика и књижевно- сти. године. Сербска пчела или Новый цв™тникъ за годину 1841. Во свјатом Божијем граде Јерусалиме. Историја српске књижевности барокног доба (XVII и XVIII век). и 1705. 263–300. Стара српска књижевност. Нолит. Чтенія къ Императорскомъ обществ™ исторіи и древностей россійскихъ при Московскомъ университет™. Матић. 1970. Путопис Јеротеја Рачанина. Одломци трагања за Рачанима и тра- дицијом о Јеротеју Рачанину. Завод за уџбенике и наставна средства. ХХХI. 78–84. въ л™то отъ бытія 7212. Нови Сад. 1930. Бодянскїй]. 219–247. И. Гласник Истори- ског друштва у Новом Саду. на славенски преписан. 1969. Маринковић. страдао шестог априла 1941. 10. Рукопис овог путописа налазио се у старој збирци Народне библиоте- ке Србије са сигнатуром 1017 на странама 3а–48а и 73б–77а. о чему је постојао запис да је „с греческаго диалекта на болгарски јазик преведен свјашченојереом хаджи Висарионом от Разлога из села Бре- зена. Прилози к историји српске књижевности. број 230. 305–322. Стаматовић. Новаковић.. лета 19 [О. 62–99. Пожаревац. октябрь – декябрь. Павић. мноју же грешним хаджи Силвестром. год. Јовановић. 294–295. Зборник историје књи- жевности. Путопис је пре пропасти објавио Осип Бођански19 и извесне делове Стојан Но- ваковић. Силвестар Поповић путописац 18 века.22 Рукопис је. који је путовао у Свету земљу током 1704. Бугарска у старој српској поклоничкој прози 163 српски путопис овог периода саставио је јеромонах Јеротеј Рачанин. Путьшаствіе къ граду Іерусалиму Іероƒея Рачанин- скаго. 1861. апокрифи.20 За ово дело све до данас влада живо научно занимање. Силвестровој дружини придружио се од Београда и зограф Христофор Жефаровић. Српска академија наука и уметности. Избор из средњовековне књижевности: поезија. стр. године у немачком бомбардовању Београда. где се тада налазио. Христова 1704. 30. XL. Београд. 1–42. јеромонахом раковачким. Београд. Јовановић. Исти. [Сегедин] 1841.

1930. Иако су преваљиване огромне раздаљине. Силвестар Поповић путописац 18 века. доприносили су већим неизвесностима.164 Balcanica XXXV Господња 1746. Касније је ова белешка прештам- пана у Костићевој књизи Историја Пирота. Матић. Сарајево. Кроз бугарске крајеве пролазили су патријарх Арсеније и Сил- вестар Поповић на свом одласку у Свету земљу. Један је био копнени. Костић 1914. на странама 81а–93а истог рукописа био је српско-турски речник са око триста речи. . Зато су можда описи кре- тања кроз српске. џамије. Балкански простор у њиховим путо- писима доживљаван је ненаметљиво. Непознати српски путопис у свету земљу из прве полови- не XVIII. године истакавши да се тај рукопис нашао „у рушеви- нама једне старе куће у Пироту“. 3–4. III. али ми ћемо се овога пута задржати на бугарским путевима и позабавити се оним шта су на њи- ма доживљавали патријарх Арсеније III.“23 Поред овог проскинитариона. Гласник Географ- ског друштва. него је само речено: „Од Пирота одох у Софију. Источник. III. Костић је навео да у путопису није описан пут од Пирота. св. у којима је такође било честих и изненадних напада разбојника. XVII. На ово дело указао је Коста Н. 32–38. Гласник Истори- ског друштва у Новом Саду. 284. а Јеротеј Рачанин се 23 С. Сваки од ових крајева заслужује посебну пажњу. Костић. 30. У време када су наведени српски путописци путовали ка дале- ким одредиштима у Светој земљи цео простор којим су се кретали на- лазио се у оквирима велике турске царевине. Један рукописни путопис XVIII века. 1903. 26 К. до Јафе.25 Постоји сазнање да је о свом путовању од Солуна до Јерусалима 1776. као и напади гусара. 1973. нигде се не наводе страхови везани за делове пута пре укрцавања на лађу. Силвестар Поповић путописац 18 века. вијека. где до Солуна погодих кирију за 8 гроша дневно. Н. Честе буре које су прежи- вљавали. Радонић. Матић.“ Даље се каже да су у Солуну прикупљене хаџије по- годиле „френску галију“ по 28 гроша од човека. Пирот. 22. 21. Постојала су два сасвим различита дела њиховог пута. царинике и војнике. 44. 342–344. године саставио пу- топис Неша Филиповић родом из Пирота. Сил- вестров путопис остао је неиздат у целини иако је постојала прилика да то ураде Јован Радонић24 или Светозар Матић. 24 Ј. који су у то време чували и сам Христов гроб.26 Данас се не зна за судбину овог руко- писа. 1. Сваки од њих неминовно је спомињао турске ханове. Бројали су се конаци и описива- ло оно најупечатљивије што се успут видело. бугарске и грчке крајеве носили већу опуштеност и омогућавали дубља запажања онога што их је могло привући. а други морски. Београд. 1914. Посебни страхови владали су у арапским крајевима. Јеротеј Рачанин и Силвестар Поповић. 25 С. 326–328.

“ Седми конак био је у месту Дупници. то јест Пловдива. преко косовских крајева. а да је одатле свако за себе одрешио „кесу за харч“. западно од Пазарџика. у Младом Нагоричину. јужно од Ћустендила. јер делови њихових путописа који би о томе говорили нису сачувани. Село Сестримо. за дивљење“. није записано више од тога да се провело у ћели- ји владичиној где су их хришћани лепо дочекали и где су прославили Дан Уздизања Часног Крста. и даље ка Цариграду. Осврт на гостољубив сусрет са народом исказан је тиме што „попови и хришћани варошки част донеше различиту и многоврсну“. Међу бројним местима први утисци о њиховом изгледу изречени су о Славишком пољу. Није нам познато да ли су се прва двојица кретали истим путем и на свом повратку. затим близу Ско- пља. селу патријарх је изнео прилично појединости: „И то село веома украшено различитим воћем и водом изобилно. јабуке и лубенице за потребу. Патријарх Арсеније путовао је од Пе- ћи. и да „ту неко украде Јакову Скопљанину пушку“. у Славишком пољу. у село Грамждане. Читањем овог путо- писа стиче се утисак о врло свечаном путовању. које је „изобилно у свему потребном“. Т. а кметови неуки и непокорни. О њему патријарх није оставио неке ближе утиске осим што је споменуо да су их „хришћани и ортаци усрдно примили и љубав показали“ и „све потребе довољно донели и нахранили их изобилно“. Кри- вој Реци. Са доласком на шести конак. очигледно живописном.“ О месту Самоко- ву. на коме је нарочито кроз српске и бугарске крајеве народ често сачекивао патријарха са бројним поклоницима и износио им дарове. И препира- ху се са попом пред нама. износе се помно и сусрети са људима. И бејасмо у ужасу. Бугарска у старој српској поклоничкој прози 165 вратио кроз њих. покрај Скопља. у којој је у дому владике кир Висариона проведено две ноћи да би им се и сам домаћин при- дружио на путу ка Јерусалиму. Растанак владике Висариона са својом мајком оставио је дубок утисак на патријарха Арсенија док је записао овако: „И велики плач остави старици матери својој. који је био „велик и веома украшен. Поједино- сти везане за ово место тичу се још и сачекивања ортака Раје који је по- шао са њима на поклоњење. Поп стар. Јовановић. И овде дође владика кратовски и штипски кир Ананија и донесе част: винце. На десетом конаку у Татар Пазарџику патријархову пажњу при- вукао је турски двор. било је девети конак. те је сада било доброг и великог друштва. познатим правцем преко Филипа. као да почиње веће и живље занима- ње за околину. О том. Поред уредног набрајања конака у селу Златарима. као и да им је сутрадан „ортак кир Раја Србин приредио у дому свом велику гозбу и сазвао све хаџије и угостио све достојно“. . у селу Радибужду. И те ноћи паде у селу један дом и беше бука не мала. најчешће у воћу и вину. као осмом конаку.

“ У сусрету са новим местима пружала се прилика да поклоници чују и понешто о прошлости. Био цар турски и искао да му [паша] поклони задужбину. све покривено оловом и један рад. Узунџево. поклоници су се на својствен начин суочили са некадашњом историјом. И отимају се Бугарке о путнике и зову: .“ Са петнаестим конаком окон- чавали су се бугарски крајеви на патријарховом путу и настављало даље ка Дренопољу. Тако је једна легенда о мосту у Ћуприли- ји. И овде подра- нисмо изјутра низ Марицу по тами. где је натпис.“ Дванаести конак био је у селу Кајалија. али ко- ја литератури доносе чар убедљивости: „И ту нађосмо за асприце свега доста. И дођосмо у село турско. И варош мала. Има осамнаест сводова. а вина ни капи. И то се зове Харманлија. и сено. хлеба и вина и грожђа. и на њој мост велики има. Калиштрану. и зоб. на четрнаестом конаку.“ У Узунџеву. што је срамно рећи. Ту је све лоше: и ханови. И дођосмо на гроб храброг Угљеше. И беше уочи турског Бајрама. није оставио на патријарха на- рочит утисак док је написао сасвим штуро и укратко: „Ту хан и џамија и имарети велики. зове се Ебибче. о коме је укратко записано следеће: „И покрај места тог река Марица тече. која су за путника само тренутно запажање. потом Бргазу. Због неке клетве све лоше откада је. али доста бозе и лубеница. И не поклонио паша. И ту узесмо потребно. И сам рече: . За седам дана проведених на . оловом покривеном хану. и џамија и имарет тог паше.“ Тринаести конак. И цар није хтео преко тог моста прећи.Ела овамо. И у средини велико кубе. данас Свиленграду. подобро је!‘ И би нам конак у хаџи Јована. Слика о овом месту оживљена је навођењем неких животних збивања.‘ И ту заборави поп Заха- рија нож. нашла своје место у овом путопису: „Прођосмо касабу која се зове Ћуприлија и Мустаф Паша. И ту дође поп Димитрије из Пештере и одлучи поћи са нама у друштву. И ту има много хришћана и великих бољара Грка. сваког петка и до данас. а дошао сам са седамдесет. Читав крај сагледан је кратким путописним запажањима: „Пођосмо из Узунџева и остависмо друм велики на лево. Све покривено оловом.Пошао сам на хаџилук са четрдесет невоља. велик и здање чудно. везаном за Маричку битку. И хан. И ту мост од камена велик и леп. затим Апси. брата Вукаши- на краља. данас Филево. и отуд сиђосмо низбрдо на реку.166 Balcanica XXXV Једанаести конак био је „у великом месту Филипима“. И пређосмо мост на Марици. И преноћисмо у великом. Чорли и Силиврији. али кућа мало и све рђаве. И иђасмо донекле другим путем кроз шибље. то јест Једрену. североза- падно од Хаскова. данас Хавси. и хан леп и велик. него реку прејахао и злу клетву и срамоту оставио: да се чини зло насред моста тог.

они су део једне целине која нас после више од три века преноси у време великих путовања.“ Потом је интерпретирано да су разгледали митрополијску цркву Светог Николе и изненадили се што је изнутра слабо украшена и јако мрачна. свакодневним. због чега је не мала конфузија међу њима настала. Силвестар се нашао на извору Нишаве и са географским запажањем проговорио о посебностима тог места: „До овог места све велике и мале реке теку на запад ка реци Дунаву. а у Врбову конаковало у хану „доста пасје на киши“. јула били у Дупници. али и о некој врсти шале Христифора Жефаровића са суботичким попом Тимотејем: „преко превисоке горе и страшне стрмине и прекрасног каменог моста и уске калдрме. Ипак. украшене изнутра и споља. без изворног континуитета. а не као патријарх Арсеније ка Цариграду. збивањима. само колико један коњ може да прође. и то с великим страхом. Бугарска у старој српској поклоничкој прози 167 Цариградском путу кроз Бугарску изнети су утисци који често говоре о обичним. а од овог места све реке окрећу се на југ ка Белом мору. ко- ја су се упркос подношења труда проводила са радошћу. скоро минуло време. Тако се сазнаје да се прошло кроз Радомир. Јовановић. поготову што се он запутио на југ. Потом следи забележено да су 29. О Мелнику је речено да су у њему били 31. „Грчке куће су као неке царске палате. Ко сме да јаше тим тесним путем? Суботички поп Тимотеј изгубио своју малу ћурдију с коња. Тамо су остали један дан и добили бла- гослов од митрополита Јоаникија. Слика о бугарским крајевима била би далеко потпунија да је са- чуван путопис Силвестра Поповића. коју је нашао зограф Христофор и за шалу сакрио на самару. Т. кроз штуре одломке који су наведени у Радонићевом и Матићевом бављењу овим делом. целу турску војску својим трошком дочекивали и прихватали.“ Велика је штета што се следећих неколико места само набрајају. Изречено је једно важно запажање да Мелничани сло- . који их је почастио црном кафом. О месту Ср- бову пренет је део из путописа који говори о стрминама на путу. а свете цркве никако се не могу препознати док нам неко не покаже – то је та црква. појављују се оскудне слике.“ Уследили су затим Јени-хан и река Бистрица. и на свом темељу не- помериво одржали се. Доласком у село Бело грло.“ Ту је наишао на задругу којој је припадало пет кућа. ка Солуну. О њиховој животној тврдокорно- сти и настојању да се одрже на својој земљи запазио је следеће: „Сви браћа од једне фамилије. који ратно. А он као суров одмах почео не- човечно да се љути и непоштеним речима зографа излагати. јула и да је та варош „велика и превелика“. Овако. долином реке Струме. За ту њихову такву постојаност имају милост и поштовање од отоманског двора. а не преузима изворно шта је писало у путопису. Споменута је Сенакашка река и Симитриево.

шест сати хода од Филипа. Ту су планине.168 Balcanica XXXV бодно и „привилеговано уживају без великог турског досађивања и притиска“. И три дана иђасмо покрај мора. Јеротеј Рачанин кретао се долином Мораве и Вардара све до Со- луна. Одатле после великог пута дођо- смо у Софију. И дођосмо на девети конак у Филипе. Има миља хода преко њега од мора.“ Описи бугарских крајева у српској поклоничкој прози имају сва обележја путописних дражи какве се иначе налазе у овој врсти књи- жевности. Овлаш су споменута места поред којих као да се пролазило са жељом да се што пре врати дому. у равном пољу великом. И то је варош велика. десети конак у Пазарџику. о коме је забележено укратко: „Ту конако- васмо код једног Бугарина. И ту видех један мост. Синају и Јерусалиму. а зими иду к мору. које се не може пити без воде. И кажу да је тај град из темеља зидао Филип Дра- гиловић. Направише нам Бугари питу од бундева са шарлаганом. Само можемо да жалимо што овај путопис не можемо у целини да читамо и данас. Јеротеј је записао укратко: „И пођосмо из Цариграда месе- ца јула другог. И ту.“ По- сле овога изостављено је оно што је речено у путопису о селима Лахан и Гвозденово и одједном се прешло на опис Солуна. а одатле лађом ка Египту. . Без већих литерарних претензија. јер се не задржава довољно на већим појединостима. варош веома велика. И ту су лепа поља. пак. И ту преданисмо. Пошавши на поклонички пут из манастира Раковице крај Бео- града. И ту у једној цркви краљ Милутин српски. августа. И овце бораве многе по планини. Из Мелника се кренуло на пут 2. Похваљено је добро и прејако вино. Около су промицала места као у магновењу. у гумну под дудом. За повратак је користио правац преко Цариграда и Бугарске. Има хришћана много. а града нема. Крећући се из Цариграда ка Софији. није [га] ни било. на солунску страну све. И ту преданисмо. Ма колико скромни по својим уметничким дометима. И град се зна где је био. Описи места и крајева кроз које је пролазио на том путу далеко су оскуднији него када је по- лазио ка Светој земљи. Слично је било и са наставком путовања ка Београду. целокупан. ста- ри српски путописи својом поетиком припадају делима која одликује једноставност и непосредност виђења доживљених појава. Наведена су затим имена села Рупел и Спаћово. после кога се другачије живело и умирало. Казивање о лепим пољима нема снагу уверљивости. Све је посматрано са неком врстом засићености и ве- роватно умора. за коју платисмо дванаест пара. они су пре свега сведоци настојања да се прого- вори о великом путу.

they incorporate into their own epoch the legends heard from the people they met. Although their literary value is modest. Т. Their vivid depiction of encounters with people and observations about the places they saw on their way reveal only a fragment of life in the seventeenth. Of many Serbian pilgrims over the centuries only three left more detailed descriptions of Bulgarian places and parts: patriarch Arsenije III. Jerotej of Rača and Silvestar Popović. Rather than being the result of a strong literary ambition. . Бугарска у старој српској поклоничкој прози 169 BULGARIA IN OLD SERBIAN ACCOUNTS OF PILGRIMAGE Summar y A rather small portion of old Slavonic literatures is thematically linked with the journey to the Holy Land. each in his own way. some of the places and areas along the road to Istanbul or Salonika. they are witness to the need to speak about the great journey.and eighteenth-century Ottoman empire. The descriptions of Bulgarian parts in the Serbian accounts of pilgrimage have all the appeal that generally characterizes travel literature. quite an adventurous enterprise at the time. They described. they belong among the works characterized by the simplicity and immediacy of experience. Јовановић. In a seemingly ordinary way.

.

at the time these oral epic songs were collected (XVIII and XIX century). and each of them claims to have a language of its own. издање о стогодишњици смрти Вука Стефановића Караџића 1864-1964 и двестогодишњици његова рођења 1787-1987. when oral tradition was still alive. the urban space is imagined and represented either as a miraculous or elfin place (as in fairy-tales. ritual poetry. In all other forms of traditional culture. Београд 1899-1902. Croat-Serbian) language which was common to the majority of former Yugoslavia population (in fact. Београд 1986-1988. скупио их Вук Стеф. Српске народне пјесме из необјављених рукописа Вука Стеф. у Лајпцигу. Караџић. UDC 821. ni na zemlji (“Neither on earth. the language of the epics was considered one and the same. et al). Одељење језика и књижевности. Па њим издана истим. Београд 1974. Croatia. 3 For example: U Budimu gradu / čudno čudo kažu (“In the city of Buda / a wonderful wonder is told” – initial formula of children’s poetry). сабрана Чубром Чојковићем Церногорцем. These collections are: Сабрана дела Вука Караџића. this covers three independent countries: Serbia and Montenegro. Nevertheless. skupila i izdala Matica hrvatska. 1837. Сима Милутиновић Сарајлија. all but Slovenes and Macedonians).1 The corpus of 1200 oral epic songs2 were chosen among other folklore genres because of their strong ideological posi- tion which made them the only form of oral literature where town appears as a human habitation clearly defined in time and space. Просвета. II-IV. Junačke pjesme. Српске народне пјесме. ni na nebu. . and even more so in the time when the songs were actually created. or as a notion with a name but without a content (as in etiological and other legends).091:711. Zagreb 1890-1940.3 In contrast. Odio prvi.413(497. Belgrade THE PLACE OF THE SYMBOLIC CITY IN CONSTRUCTION OF NATIONAL IMAGERY (A CASE OF BALKAN FOLKLORE: TWO MODELS OF EPIC CITY ) Abstract: This article is based on folklore studies of oral epic tradition in the Serbo-Croat (or. Караџића. Српска академија наука и уметности. Hrvatske narodne pjesme. short literary forms.163. the epic poetry builds the image of urban space 1 Today. Пјеванија церногорска и херцеговачка. nor airborne” – formula for a fortified castle in fairy- tales). II-IV. depending on territory. and Bosnia and Hercegovina.41-13. 2 This corpus is formed of the best collections by the most reknowned editors of XIX century.11) Originnal Scholarly Work Mirjana DETELIĆ Institute for Balkan Studies. grad gradila bela vila / ni na zemlji ni na nebu (“A white fairy built a city / neither on earth nor in the air” – initial formula in ritual poetry) etc. Српске народне пјесме 1-9. државно издање.

This is always so in the South Slav material where politics and religion are intertwined more than they should be. church. and the Slavonic word podgradje (literally: suburbium). causing and caused by permanent Christian-Muslim clashes and truces. and Bihać in Croatia (1592) moved the borders between Europe and Orient far to the West. out of which sooner or later would develop a completely new settlement. The fall of Constantinople (1453). and dwelling lodges. First. In the epic poetry only . it cut them off the European history whose part they had originally been. The arrival of Ottoman Turks in the Balkans by the end of XV century was an event of greatest consequences for the people it affected. Smederevo in Serbia (1459). the latter sense of the term ‘town’ in particular persists.because it deals with ethic. and political norms as they effect (and affect) the complex relationship between the state. palace. the medieval Christian states on the territory of former Yugoslavia built their own network of towns with fortresses for their protection. The concept of city was one to survive with the burden of many changes. Jajce in Bosnia (1463).172 Balcanica XXXV as a centre of power and earthly rule. The term for such a place in all parts of the Balkans was the Hungar- ian word varoš. craftsmen’ shops. The cultural interchang- ing in progress had to be aborted. The border zone. in a way. . that even bore an adequate name: The Military Frontier (Vojna Krajina). religion. and na- tion . equating the very concept of potency of ‘state’ with the number of a state’s towns and cities. and place for food and water storage). As recent war experi- ence in the Balkans shows. There cannot be traced even one feature in them different from a possible European standard of the time. under it there were market- places. Whatever was left East from that frontier. was a huge battle- field. Under the influence of Byzantium. which stretched out from Pecs in Hungary to Zadar and Šibenik on the Dalmatian coast. because they shared the same symbolic features of great simplicity: a circle of protective walls. usually with its own protective walls. a zone of permanent clashes. Pre-Otto- man cities in the Balkans were classical urbs-plus-suburbium structures: on top of a hill stood the fortified town with simple settings (barracks.urban spaces are modeled as places with structure. important enough to go to war for. social. and the dome of church with the cross on top of it. the visualisation of these urban spaces did not differ much from the way monastic complexes were depicted in the period. the successor of towns and forti- fications along the Roman (Danubian) Limes. Naturally. its ruler. that was a universal icon of later Middle Ages in Europe. giving rise to circumstances of the greatest risk for the survival of culture – traditional or other. redefined and eventually either rejected or redirected. had to submit to the prevailing oriental influence.

5 the “good” brother takes Beograd (beo = white..4 More important yet. 173 Užice in Serbia XIV c. though. the famous town of Pirlitor (often mistakenly identified as Periteorion in Greece) was in fact in Montenegro. књига друга 1845. in the first days of Turkish rule. they are used as a poetical tool for symboliz- ing the moral value of the protagonists of an epic sujet. it is connected with two he- roic personages – count Todor. grad = town) and the Rosary church in it. and duke Prijezda. Mistakes of this kind (and they are not rare) are usually made in songs about medieval. i. When they sing about less distant or even contemporary times.e. while the 4 For example. Doboj in Bosnia XIII c. pre-Ottoman times. in songs. The town of Stalać in Serbia was built in XIV century by duke Lazar Hrebeljanović as the first line of defense of his capital city Kruševac. which is – by definition – singing in praise of heroic ancestors. both in XV century. often in contradiction with historical facts. In oral epic poetry. as songs would have it. II (Пјесме јуначке најстарије. 5 This is poem nr. the probabil- ity of mistake is practically null. and it belonged to count Sandalj Hranić (XIV c. all pre-Ottoman towns and cities are strongly connect- ed with the names of their holders..) instead of duke Momčilo. For example: when the Jakšić brothers decide to divide their wealth. Zvečan in Serbia (Kosovo) XII c. The Place of the Symbolic City. M. . Detelić. 98 in Vuk Karadžić’s collection vol. during the last days of Serbian Despotry. Београд 1988).

Mount Atos (Greece). XIII c. Studenica monastery. XII c. Serbia.174 Balcanica XXXV Serbian royal monastery Hilandar. .

and its start- ing point at the public square → in front of the church → in the middle of the town – on Sunday → after the liturgy is one of the most potent epic chrono- topes.7 Elaborating it one step further. gets the most important information about his future fiancé in front of the church. It is usually used to mark the ominous or a symbolic intervention of 6 Karavlaška and Karabogdanska are. some fatal developing has to be announced: Milić the ban-stander8. XVII c. M. The Place of the Symbolic City.. namely repeating the same space-and-time model whenever. after the liturgy. 175 St Blasius. “bad” brother chooses Karavlaška and Karabogdanska6 lands (kara mean- ing black).. the sujet actually is about the tragic destiny of Milić and his bride to be. . St Gemigniano (Italy). parts of today’s Ro- mania: Valachia and Transylvania. XIV c. књига трећа 1846. for example. 78 in Vuk Karadžić’s collection vol. Detelić. Within the common ritual practice of tra- ditional culture. 7 The best analysis of this motive in Крњевић 1989. counties. In fact. Dubrovnik (Croatia). use of the motive of connection between the place and its owner leads to a very interesting feature of literary chronotop. 8 Poem nr. III (Пјесме јуначке средњијех времена. Београд 1988). in fact. this is fatally wrong because some of the most important fazes of the wedding proceedings are deliberately omitted. and he immediately starts to fetch her. at the beginning of a poem. on Sunday.

II.176 Balcanica XXXV Celestial Jerusalem (Germany). 10 Poem nr. decided to lead his knights to the last charge. The 9 For the elaborate analysis of this poem see Детелић 1996. 84 in Vuk Karadžić’s collection vol.9 The same goes for the duke Prijezda10 who gets his important information in the same way (in the pub- lic square in front of the church. XII c. nameless vis maior. then and there. either God or. . older still. on Sunday after the liturgy): his town Stalać was being “taken by enemies through the underground tunnels” and he im- mediately.

Contrary to this. getting worse towards the borderline zone. Detelić. The Place of the Symbolic City. then Ed- irne. Before the battle of Mohacz (1526). All these had to stop the very moment Ottomans came to limelight. nor any Christian house to have more than one floor11). gradually identified urban people with Turks. especially in connection 11 For that reason. but according to religion. and made one long lasting synonym: Turks = citizens (Turci gradjani. quite a scene for showing off the glamorous outfit and weaponry. Christians were treated differently. sacral and secular building (no church was allowed to be equal or higher than any mosque. so the entrance was usually few (5-6) steps lower than the street level. The majority of population. for they were repopulated not according to race or wealth. 177 poem ends with the death of all the defenders. the towns themselves were divided in mahalas (quarters) . lodging location etc. Jews were the privileged nation in the Ottoman Empire. depending on their geographical and political position in respect to the centre of Turkish rule. the position of raya (non-Moslem population in the Ottoman Empire) was the best in Istanbul itself. As merchants with international connec- tions. glass windows. Christian. transferred their hatred for oppressors to the place of their dwelling. and then at Beograd (1521). princes. profession (no official could be anything but Moslem). Under the new circumstances. and bright colours for facades.. Spreading from the big cities of Levant. and finally Istanbul (former Constantinople).. when the best parts of Hungary were conquered and the capital city transferred from Buda to Poszony (present Bratislava). especially at the beginning of their rule. M. with restrictions in every aspect of urban life: dressing code (only three colours were allowed for non-Moslems). any windows opening on the street. Examples of the kind are numerous.Jewish. They are a standard stage for cavalcades of Christian kings. churches were built relatively deep into the ground. and fair maidens. and therefore made a pretty dense population in the Turkish cities. they did not even intend to change anything of the indigenous and Byzantine codices referring to the rural way of life and agraria. living in villages and farmsteads. and Moslem. It is common knowledge that Balkan Turks were mainly urban popu- lation. which at the beginning was Bursa. They were also forbidden the use of bells. Secular buildings were not allowed stone masonry. that borderline zone ended first at Smederevo (1459). It goes without saying that towns are subject of epic singing even when they do not perform such a demanding role. of good and mighty horses. Generally speaking. especially after they were cruelly banished from Spain and al-Andalus. less than 10% of the Christian popu- lation on the territory of former Yugoslavia was left to live in towns. and with the suicide of both Prijezda and his wife. and knights. .

though. The members of this movement were peasants organized in military guerilla groups known as hajduci (brigands). affect- ing their epic models in the same way. Herceg Novi in Montenegro. 13 Vide Елезовић 1938. and dungeons. has always been a privilege of rural people.178 Balcanica XXXV with the inhabitants of Nikšić in Montenegro). the Oral epic poetry in the Serbo-Croat language was subject of long and fruitful studies of both Albert Lord and Milman Parry. In addition. They had coffee houses (which was quite a new thing in that period)13. for the lack of free cities and religious centres under its in- fluence. But. taverns (epic krčma). this was going on in the re- gion from the beginning of XVII century onwards. poverty. slave markets.even in relatively early days of the Turkish rule – a specific kind of resis- tance. famine. The Orthodox population in hinterland depended on the good will of noble individuals. public lounges (epic londža. The Or- thodox Church. no matter how big a paradox this might seem. epic poetry di- rectly mentions Azov (in Turkish variant Azak/Hazak) now in Russia. The making of epic poetry. Sarajevo in Bosnia. bazaars (or pazari in local use). during the same period that ideas of civic Europe began to develop (as opposed to ideas of the me- dieval city-state). the new one was not a simple “translation” into Turkish. and that in due time they were all seen as equal enemies.14 Within a wider historical frame. coming from the Italian loggia). This obviously incomplete urban structure was depicted by people who did not live inside it. wholeheartedly supported by the rural population. . Hatox 1985. treated by authorities as outlaws. This means that they literally made no difference between their own people living in the cities and Turks whom they hated. former “ours” and contemporary “theirs”. with the mosque and a crescent to fit the new rulers’ religion. and the brutality of the administration caused . made hajduci the true epic successors of the old regime. Often pos- ing as a chronicle of their time. This total change of official ideology and – more than anything else – massive loss of local gentry in the battle of Kosovo (1389) and during the Turkish campaigns in XV cen- tury. while the old model was – as we have already seen – circular walls and the church with a cross on it. The best and most condensed expression of what a rayetin 12 Lord 1960. but came in contact with its parts only as either customers or merchandise. The new towns had completely new settings too. Dubrovnik in Croatia. The Catholic Church established a regular office for the same purpose. all surrounded by protective walls with several gates. more diversified than the old ones (of which almost none was left unchanged by that time). or “singing of the tales” – as Albert Lord first put it12. and Venice. did not have such an opportunity. which was active along the Dalmatian coast. songs immortalized – more successfully than his- tory – duke Ivo of Semberia who spent his very substantial wealth buying Christian slaves from Turks and setting them free. That was also a basis for dividing the history of towns into old and new. 14 Of all non-Atlantic slave trade centres active in the area.

my blood-brother Mujo. The poles on gates in city walls. whatever might be a word for the tool of impaling. similar in the col- lection Erlangenski rukopis (The Manuscript from Erlangen) nr.15 For everyone to know who once in town was. according to chronicles and other historical sources. Potuko sam sluge i sluškinje.. is this: Prođ’ se jadan. 15 Song nr. 17 Song nr. On the main gate the owner’s head. 179 (singular of raya) had to say about cities in that time is remembered in the form of a proverb: U grad kad možeš. from the city when they let you”). of course. Verizović-Mujo! Za to se je bedem napravljao The very reason walls were built da se kiti junačkim glavama: is to be ornate by heroes’ heads: no da ti je na Stubicu doći but if you could only come to Stubica da ti vidiš. 16 Which also means sticks. Na svakom sam zatvorio vrata I shut the gates of each town I pobio. whoever lived in the city. the new model of epic town had to express all the dramatic ten- sion that political and social changes brought to the people in the region. with no reference to the age of its owner (in the poem. 114. is neither fantastic nor exaggerated. Mujo pobratime. Marko cannot go to the duel himself because of his old age). A odovud do ravna Kosova. . Na kapiji glava gospodarska.. Nuz kapije na bedeme meto. Glave sam im na kolje natico.because impaled could be only a living person. So. M. II). 67 in the Matica hrvatska (Home of Croatia) collection (vol. And killed. verses 9-20. goes for a duel instead of him”). po glavicam’ na srčevo kolje the hills around it full of poles đe su turske okapale glave. This. 139 in Sima Milutinović’s collection. of hajduci). Da ne osta ni žijeve /sic!/ glave. titled Sin Matijaš ide na mejdan mjesto Marka Kraljevića (“Mathew. for the answer of a hajduk (sing. It was only to be expected that the opposite. to see. iz grada kad te puste (“To the city when you can. The Place of the Symbolic City. From Morava to Bajna Luka. Da se znade. is a Turk’s monologue which. son of the Young King Marko. and it was exactly what really happened. And from there to Kosovo plain. Od Morave pa do Bajne Luke. or stakes. And left no soul alive. Pobio sam mlade gospodare I killed young lords I odnio blago nebrojeno. Their heads I put on poles16. Christian side would share the same savage attitude. “Young King” is a Serbian medieval royal title. It chose to fix the brutal force of the newcomers and put it into powerful but rude verses: Koliko je od Morave grada As far as from Morava town.17 on which the Turkish heads are left to dry. And took their uncountable treasure. Detelić. I slaughtered maids and servants too. verses 72-78. tko j’ u gradu bio. Verizović-Mujo! Leave me alone. The verse cannot run as: “I impaled their heads” – which is a literal translation . što j’ u gradu bilo. threatened with impaling and having his head drying on a pole over the city gate.

but even then they were not left alone to develop gradually and peacefully: they were interrupted by too many wars – two Balkan wars (1912. This drastic change of symbolic urban imagery was of consequence not only for the oral epic tradition. When. In Hercegovina. Romania and Greece had different and separate histories. As the spirit and Weltanschauung of epic tradition had become a 18 There was no insurrection in Bosnia for it was annexed by Austria in 1878. though. that was the making of the new model of epic town. as usually happens during civil en- mities. For the epic generation who fought those battles. there was a rebelion paralel to the First Serbian insurection (1804-1812) and with – un- fortunetally – the same ending. and it fi- nally really ended like this in 1876. the only successful rebellion of the kind in the history of New Age. . especially on the border with today’s Montenegro. the time had come for Christian insurrection on the borders of the Ottoman Empire. This only applies for the South Slav territories. although – metaphorically speaking – no stone was left unturned. cities and towns were too compromised to be easily trusted again. the rebels would never stay in the cities they took from the enemy. and – most recently – civil wars on the former Yugoslavia territory (1991-1995) and in Kosovo. 19 More about it in: Ослобођење градова у Србији 1970. They did make them administrative centres of the new rule (Beograd and Kragujevac).19 While the battles were still going on. The latter were also urbicidal in the long run.180 Balcanica XXXV So. WW I and II (1914-1918. so they had to be liberated together with all other parts of the Balkans during the first and second Balkan wars of 1912 and 1913. what actually happened was the arisal of Serbian peasants. 1913). It was obvious from the beginning that the return of the old cities will not mean the return of the old gentry who once owned them. but for the traditional culture and policy of the region in general. Macedonian rebellion of Ilinden (1903) did not suc- ceed. but they themselves always returned to the villages where their families were. Thus the epic history of towns ended half way between the urbanity and rurality. at the beginning of XIX century (1804-1813). 1941-1945). The generations to come adopted a more European and more dy- namic life style. More about the subject (towns and cities in epic tradition and traditional culture of South Slavs) in Детелић 1992 and on the CD Rom Gradovi u hrišćanskoj i muslimanskoj usmenoj epici (Towns in Christian and Moslem Oral Epic Poetry Belgrade 2004) by the same author.18 The main goal of those rebels was to conquer as many Turkish cities as possible. by the symbolic surrender of keys to all the cities under Turkish rule (although they were recaptured by the Serbian forces long time before). and the very cities were for too long a part of some- body else’s history to be simply transformed and adapted as to fill the gap of four lost centuries. which in its finishing faze was reduced to only two symbolic elements: city walls and the enemy’s decapitated heads on poles high above the city gates.

Ashtor Levant Trade in the Later Middle Ages. Cohen. The Jews in the Middle Ages. The Place of the Symbolic City. Jerusalem in the Sixteenth Century. and Istanbul. Monographs DCXVI. Поетика епске формуле (The Charm and the Bride. Belgrade 1992. Harvard UP 1979. Harvard UP 1984.. An Essay in Quantitative His- tory. Alepo. 617-637. 1954-1991. the roots of urbicidal intentions of today must be sought for elsewhere.VI. Cohen. Richard W. Мирјана Урок и невеста. Откад је свет код нас почео да троши кафу и да се забавља по кафанама? Прилози за књижевност. Балканолошки институт САНУ и Центар за научна истраживања у Крагујевцу. Under Crescent and Cross. Nikita “Physical lay-out”. 181 history almost two centuries ago. Београд 1996.. Serjeant (UNESCO 1980).Leiden. Izmir. The Poetics of Epic Formula). Eliyahu. Tome I . Глиша Кафа и кафана на Балканском Полуострву. Детелић. Edhem & Goffman. ed. B. Eldem. The Islamic City. Mark R. Princeton UP 1983. . 90-103. Amnon Jewish Life under Islam. Елезовић. BIBLIOGRAPHY Bulliet. Princeton UP 1994. may be in this mistrust and hatred that have not yet had time and opportunity to heal properly. Eliseeff. Мирјана Митски простори епика (Mythical Space in the Epics). Bruce The Ottoman City between East and West. Детелић. Cambridge University Press 1999. Detelić. језик и фолклор 18(1938). SASA. Coversion to Islam in the Medieval Period. историју. M. Encyclopédie de l’islam Nouvelle edition. Daniel & Masters. R. Paris .

Београд 1989. Amsterdam: North Holland 1979. Albert The Singer of Tales. (translator) The Serbian Epic Ballads.182 Balcanica XXXV Ennen. David The Growth of the Medieval City: from Late Antiquity to the Early Four- teenth Century. Tayyib M. Electronic Journal of Oriental Studies (Universiteit Utrecht). Locke. Alajet Rumelija (Popis sandžaka i gradova na početku vladavine Sulej- mana Veličanstvenog).. Chiara A Distant City: Images of Urban Experience in the Medieval World. 1-12. Thomas E. Nikolai Todorov. Крњевић. Ralph S. Prin- ceton UP 1991. Gökbilgin. Inalcik. Howard University Press. Hattox. Princeton UP 1979. Frugoni. Glick. Longman. Lord. University of Washington Press 1985. Српска фантастика (Serbian Literary Fantasy). Islamic and Christian Spain in the Early Middle Ages. 17-24. Одељење друштвених наука САНУ. зборник ра- дова. ed. 1960 Nicholas. IV (2001) 34. Београд 1970. London – New York 1997. Nolit. . год. Özgüven. Belgrade 1997.W. 308-342. Burcu The Palanka: A Characteristic Building of the Ottoman Fortification Ne- twork in Hungary. Geoffrey N. La ville Balkanique XVe-XIXe ss. Prilozi za orijentalnu filologiju (Sarajevo 16/17. The Origins of a Social Beverage in the Medieval Near East. САНУ. 207-221. Studia Balcanica (3/1970). 1970). Halil “The foundations of the Ottoman economico-social system in cities”. Хатиџа Обредни предмет – “молитвена чаша” у песми ‘’Диоба Јакшића’’ (Ceremonial object – “the ritual cup” in the song “Dioba Jakšića”). *** Ослобођење градова у Србији од Турака 1862-1867. An Anthology.. Coffee and Coffeehouses. Edith The Medieval Town.

M. Detelić, The Place of the Symbolic City... 183

Öztürkmen, Arzu
From Constantinople to Istanbul. Two Sources on the Historical Folklore of
a City, Asian Folklore Studies (61/2002), 271-294.
Parry, Adam ed.
The Making of Homeric Verse: The Collected Papers of Milman Parry, Ox-
ford: Clarendon Press. Rpt. New York: Arno Press, 1980.
Serjeant, R. B. (ed.)
The Islamic City. Selected papers from the colloquium held at the Middle
East Centre, Faculty of Oriental Studies, Cambridge, UK, from 19 to 23
July 1976, UNESCO 1980.
Stoianovich, Traian
“Model and Mirror of the Premodern Balkan City”, La ville Balcanique
XVe-XIXe ss., Studia Balcanica (3/1970), 83 – 110.
Watt, Montgomery W.
The Influence of Islam on Medieval Europe, s.l. 1972

УЛОГА СИМБОЛИЧКОГ ГРАДА
У СТВАРАЊУ ПРЕДСТАВА О НАЦИЈИ
(ЈЕДАН СЛУЧАЈ БАЛКАНСКОГ ФОЛКЛОРА: ДВА МОДЕЛА ЕПСКОГ ГРАДА)
Ре зиме

Овај текст је заснован на проучавању усмене епске традиције на
српскохрватском (или, зависно оф територије, хрватскосрпском) језику, а
географски покрива територију бивших југословенских република Србије,
Црне Горе, Хрватске и Босне и Херцеговине (данас три посебне државе од
којих свака сматра да има свој посебан језик). Корпус је састављен од 1200
епских песама сакупљених током XIX и у самом почетку XX века, објављених
у збиркама које се данас сматрају класичним.
Избор епике као једине врсте текстова који могу послужити као грађа
за ову тему није случајан. Само у епици, која је изразито идеолошка поезија,
град је конципиран и представљен као у времену и простору дефинисано
људско насеље. У свим другим текстовима народне културе (књижевним
и некњижевним) град се јавља или као вилинско и чудесно место (лирика,
бајке, кратке форме), или као појава са именом али без садржине (етиолошка
предања и легенде). У епици, међутим, град је представљен као центар власти
и моћи, па се и држава изједначава са бројем и снагом градова који је чине.
Само у епским песмама, зато што се оне баве постављањем етичке, социјалне

184 Balcanica XXXV

и политичке норме – дакле односом између државе, владара, вере и народа,
градови су моделовани као локуси са структуром, довољно важни да се за њих
воде ратови и гину читаве војске. Како најновији тужни догађаји са нашег
простора показују, ова компонента сложеног појма град жилаво се и добро
чува и под данашњим, за традицијску – и сваку другу – културу тешким и
неповољним условима.

UDC 811.135.1’282.4Vlasi)’366.584
Travauil original

Marijana PETROVIĆ-RIGNAULT
Université Paris – Sorbonne
Paris IV

A PROPOS DU FUTUR ET DE LA MODALITÉ: DESCRIPTION
DU FUTUR EN VALAQUE
–DIALECTE DACO-ROUMAIN DE SERBIE ORIENTALE–

Apstract: L’article est une description des temps du futur en valaque, dialecte
daco-roumain de Serbie orientale. Les valeurs temporelles et modales des
formes étudiées dans ce parler de Valakonje ont évolué de façon différente
du roumain standard, d’où la nécessité d’une description aujourd’hui.

Le terme „valaque“ a acquis à travers l’histoire beaucoup de sens
différents. Nous gardons ce terme dans notre travail par respect de la volonté
de la majorité des Roumains de Serbie orientale qui revendiquent ce nom en
serbe afin de se distinguer des Roumains de Roumanie. Schématiquement,
le roumain parlé en Serbie est issu du dialecte daco-roumain du Banat
en ce qui concerne le nord de la Serbie. Le long de la frontière bulgare, le
roumain pratiqué est sous influence dialectale olténienne. Nous basons
notre description sur le parler de Valakonje1 qui se trouve dans une zone
intermédiaire entre l’influence banatienne et olténienne. Il s’agit d’un village
à forte majorité valaque d’environ deux mille habitants. Ils sont tous des
locuteurs bilingues de serbe et de valaque. Les données utilisées sont issues
d’enquêtes de terrain réalisées depuis 20022.
L’évolution du roumain en Serbie est fortement liée à son contexte3. Le
contact quotidien avec le serbe éloigne le valaque de son roumain originel.
Ce changement devient maintenant sensible notamment dans le domaine
du futur. L’expression du futur en roumain comme dans notre dialecte est
très liée à la modalité. Comme définitions du temps et du mode, nous citons
Chung et Timberlake (1985 : 202) :

1
Etymologiquement, la „Vallée des aulnes“.
2
L’auteur de ces lignes est une locutrice native.
3
La langue est uniquement parlée, les jeunes générations ne l’apprennent
pas.

186 Balcanica XXXV
„Tense locates the event in time. (…) Mood describes the actuality of
the event in terms such as possibility, necessity, or desirability.“
Voici la définition qu’ils donnent du futur (1985 : 206) :
„An event that will occur after the speech moment is non-actual and
potential. Hence there is a correlation between future tense and non-
actual potential mood and, by implication, between non-future tense
and actual mood.“
Aujourd’hui, les valeurs des futurs roumains et valaques, qui sont
tous analytiques, ne se recoupent pas. Pour cette raison, une description
en synchronie s’impose. Nous allons analyser quatre tiroirs verbaux dont la
valeur principale est le futur, à travers des exemples attestés analysés dans
leurs contextes (Desclés, Guentchéva : 2003).

1. O să + verbe

a. Morphologiquement
Ce premier futur est composé de la particule o + le conjonctif du
verbe. Le conjonctif est formé de să + le verbe conjugué. Exemple du verbe
„manger“ :
1. Juo o să manînc, tu o să manînś, jel / ja o să manînśe / o să manîncă,
o să mîncăm, o să mîncaţ, jej / jelje o să manînśe / manînkă.
Je mangerai, tu mangeras, il mangera, nous mangerons, vous
mangerez, ils mangeront.
Les pronoms ne sont pas indiqués d’habitude, la désinence suffisant
à reconnaître la personne. Le conjonctif et le présent de l’indicatif ne se
distinguent qu’à la troisième personne, d’où l’hésitation à la troisième
personne. Aujourd’hui, la force de l’analogie fait que les deux formes sont
couramment employées (ce qui est inimaginable pour un locuteur de
roumain standard).
Dans son livre sur les parlers banatiens, Rumunski banatski govori u
svetlu lingvističke geografije, Radu Flora indique (1969 : 457) que ce futur avec
să est couramment employé. Mais il n’est donné qu’en deuxième possibilité,
la principale forme étant composée de l’auxiliaire vouloir avec l’infinitif. De
plus, en 1969 et dans tous les villages signalés par Flora, l’auxiliaire vouloir,
qui est à l’origine de notre particule o, gardait encore son paradigme entier. Il
faudrait faire des enquêtes dialectologiques systématiques pour voir si cette
étape antérieure du futur a été gardée dans certains points de la Serbie.
Le o provient du verbe „vouloir“4 qui est devenu auxiliaire puis,
comme nous le voyons ici, il est devenu une particule identique pour toutes
4
Voir Feuillet (2001 : 1514) et Asenova (1989 : 155-172) pour une vision
globale du futur dans les Balkans, qui est surtout construit grâce à l’auxiliaire
„vouloir“.

M. Petrović-Rignault, A propos du futur et de la modalité 187
les personnes. Le verbe est conjugué au conjonctif, ce qui de fait marque
la personne : l’auxiliaire est devenu redondant. Etant arrivé au bout de sa
grammaticalisation5, o est complètement désémantisé, les locuteurs ne
reconnaissent plus son origine.

b. Etude d’exemples

2. S: Cu tuot o să mă du-c juo6 !
Avec tout PART SUB REFL aller-1.SG je
N: Cu bual-ă cu tuot !
Avec maladie-F.SG.IND avec tout

Litt : S : Je partirai avec tout ! = J’emporterai tout dans ma tombe.
N : Avec la maladie et tout !

Il s’agit d’un dialogue entre deux locutrices âgées qui se plaignent de
leur santé, en montant progressivement les enchères. Lorsque la première
parle de „partir“, il s’agit d’un emploi métaphorique pour „mourir“ : elle
mourra avec sa maladie, elle ne pourra jamais guérir, les médecins ni les
médicaments ne peuvent plus l’aider. L’énoncé présente une focalisation sur
le complément d’accompagnement, déplacé en tête de phrase. La locutrice
n’a aucun doute sur sa fin irrémédiable, elle regrette uniquement de ne
pouvoir se débarrasser de ses douleurs. L’exemple démontre que ce futur
permet d’exprimer des certitudes quant à l’avenir, puisque nous savons que
nous mourrons.

3. Da acuma la mam-ă -ta Stanka şapće o să fi-u.
Et maintenant chez grand-mère-F.SG.IND ta. POSS Stanka sept PART SUBêtre-3.PL

Litt : Et maintenant chez ta grand-mère, il y en aura sept.

L’informatrice est en train d’expliquer un rituel pour les morts qui
nécessite un nombre précis de pains liturgiques déterminé selon des règles
rigoureuses. Ce rituel ayant lieu quelques jours après cet enregistrement,
l’informatrice sait parfaitement quel nombre de pains sera mis pour

5
A propos de a grammaticalisation, voir par exemple Peyraube : 2002.
6
Nous avons pris la décision d’adapter l’orthographe du roumain standard
aux exigences de la dialectologie. Ainsi, nous ajoutons l’approximante palatale j,
nous gardons le k lorsqu’il s’agit de l’orthographe des prénoms, ć sert à noter [tj],
č une affriquée surde, lj note la latérale approximante palatale, nj note la nasale
palatale, ś note la fricative palatale sourde [ç] et ź la fricative palatale sonore,
(Alphabet Phonétique International de 1993, révisé en 1996).

188 Balcanica XXXV
respecter le rituel. Le contexte indique avec précision et certitude que l’état
de choses décrit aura lieu exactement ainsi. Aussi, l’adverbe temporel acuma
„maintenant“ ancre la locutrice dans sa situation d’énonciation, ce qui lui
permet d’autant plus de se projeter dans un futur dont elle connaît ce détail.
Elle prend entièrement en charge le contenu de son énoncé.

4. Aja vraž-ăşće : da li7 o să afl-ji śe a-j pjerdut.
Ça deviner-3.SG.PR SUB PART PART SUB trouver-2.SG quoi avoir-2.SG perdre. PP

Litt : Ça, elle devine : est-ce que tu trouveras ce que tu as perdu.
C’est ce qu’on appelle de la divination, quand on te dit si tu retrouveras ce
que tu as perdu.

Dans cet exemple, la locutrice donne la définition d’un terme par
l’exemplification à l’enquêtrice qui confondait les verbes de la divination
et de la guérison par les sorcières. Il s’agit de métalangage. Cet exemple
démontre que cette forme du futur, que l’on peut appeler futur 1, s’applique
aux événements certains. Une divinatrice, si elle veut garder ses clients, doit
dire avec certitude si son client retrouvera ou non son objet perdu. Comme
cet énoncé est une définition, la locutrice n’a aucune raison de s’impliquer
personnellement dans son dire. Ce futur est donc certainement le plus
neutre en ce qui concerne l’engagement modal.

c. Valeurs de base

Le futur en o să + verbe est le plus utilisé. Il s’agit d’un futur pur. Son
lien avec la modalité n’est dû qu’à la nature même du temps futur. Ce futur
rend la prise en charge du contenu de l’énoncé par l’énonciateur.

2. Va + inf

Morphologiquement
Le futur est obtenu grâce à l’auxiliaire „vouloir“ auquel est ajouté
l’infinitif du verbe. La forme de l’auxiliaire diverge de celle du verbe plein.
Nous avons ainsi pour „vouloir“ en tant que verbe : juo vrjeu, tu vrjej, jel
vrja, nuoj vrjem, vuoj vrjeţ, jej vrjeu. L’auxiliaire a cette forme : juo vam, tu
vi, jel vi, nuoj vam, vuoj viţ, jej va. Exemple d’un paradigme :

5. Juo vam mînca, tu vi mînca, jel / ja vi mînca, nuoj vam mînca, vuoj
viţ mînca, jej / jelje vi mînca.
7
L’exemple illustre un phénomène de contact de langue. En effet, da li „est-ce
que“ est un emprunt grammatical au serbe. L’expression sert à poser des questions
totales, auxquelles nous sommes obligés de répondre par „oui“ ou par „non“.

M. Petrović-Rignault, A propos du futur et de la modalité 189
Je manger-ai / -s, tu manger-as / -ais, il / elle manger-a / -ait, nous
manger-ons / -ions, vous mangerez / -iez, ils / elles mangeront / -
aient.
La première personne de ce tiroir est très peu utilisée, au singulier
comme au pluriel, ce qui rend le paradigme difficilement reconstructible.
C’est aussi un indice précieux pour l’analyse de cette forme.
L’infinitif est un phénomène rare dans les langues balkaniques
(Lindstedt, 2002 : 323, Feuillet, 2001 : 1526). Grâce à une observation très
détaillée des faits linguistiques, nous nous apercevons que cette forme
verbale apparaît encore dans quelques cas rares du roumain, notamment
dans la formation de tiroirs verbaux analytiques du futur. Ce fait n’est pas
étonnant puisque la forme non finie du verbe reste dans l’irrealis, partageant
ainsi un trait avec le futur.
Etude d’exemples
Futur :
6. Zî-săj şî nu măj mă du-săj. […]
Dire-1.SG.PS et NEG encore REFL aller-1.SG.PS
V-a do-pljeca copi-ji -şća.
vouloir.AUX-3.SG PREV-partir.INF enfant-M.PL DEM
Je l’ai dit et je n’y suis pas encore allée ! Ces enfants vont finir par partir.
Il s’agit d’une personne qui n’arrive pas à faire tout ce qu’elle souhaite,
parce que ses petits-enfants sont tous là. Mais ils vont bientôt la quitter, et
elle pourra vaquer à ses affaires. Dans ce contexte, une grand-mère ne peut
pas dire clairement qu’elle souhaite que ses petits-enfants partent. Elle est
obligée de prendre des précautions énonciatives pour donner sa pensée
sans paraître rude ou impolie. Utiliser le futur 1 décrit précédemment
présenterait un danger, car il implique une prise en charge trop importante
pour la situation décrite. Le futur en va + inf par contre est prudent. Elle sait
que ses petits-enfants vont partir, mais elle ne sait pas exactement quand.
Dans cet énoncé, ce futur 2 permet une sorte de suspension de la vérité,
une suspension dans le temps, et surtout un désengagement de la part de
l’énonciatrice (sur l’engagement du locuteur et la prise en charge, voir Duval,
2004).
Remarquons aussi que dans cet énoncé, le verbe „partir“ a un
préverbe, ce qui est très étonnant pour du roumain. Cette préfixation aurait
pourtant été possible dans les dialectes banatiens dès le dix-huitième siècle,
ceux qui ont toujours été le plus en contact avec le serbe (Radu Flora donne
un exemple, 1969 : 221 : nedoarse). Citons aussi Alexandru Rosetti (Histoire
de la langue roumaine, 20018 : 353) :

8
Pour la version française.

sinon tu n’as plus de médicament. Je partirai avec tout ! N : Avec la maladie et tout !) N: „La seule issue pour toi serait que la douleur cesse d’elle-même. Voyons maintenant un autre exemple.INDEF NEG encore avoir-2. il n’y a que la douleur qui te laissera peut-être d’elle-même. N : […] „Pe ćinje numa će v-a lasa Sur toi.F.SG. Il ne peut pas dire à sa patiente qu’elle souffrira jusqu’à la fin de ses jours. l’exemple 2.SG. le procédé slave de perfectivation des verbes a été introduit aussi en roumain (…).SG laisser durerj-a sîngura aşa da inače9 douleur-F.“ Le préverbe „do-“ est un emprunt du serbe. il sert à rendre le verbe perfectif en apportant la notion aspectuelle d’ „aller jusqu’au bout“. il semble que l’effet conjugué du futur 2 et du préverbe permet à la locutrice de garder sa liberté énonciatrice sans froisser son entourage. En valaque ce préverbe change aussi le sémantisme de base du verbe. la situation est difficile. Ainsi. Cu tuot o să mă duc juo ! N : Cu buală cu tuot !10) Litt: N (elle cite son médecin) : „Toi. n’intéresse donc pas le roumain).“ (S : Eh bien c’est pareil pour moi. au contact des langues slaves. 9 Inače : serbisme. Celui-ci lui avoue qu’il ne peut plus rien pour sa patiente qui a déjà pris tous les médicaments contre la douleur. Ainsi. 10 Cf.DEF ainsi SUB sinon ljac nu măj a-j. je n’ai plus d’autre moyen pour te soigner. au XVIe et XVIIe siècles. „sinon“. par imitation mécanique de la construction du texte slave original. Ce futur indique que l’espoir d’une amélioration existe.DEF seule.ACC vouloir. sans effet. 7.“ médicament. il lui explique que sa seule solution est que la douleur s’arrête d’elle-même. . J’emporterai tout dans ma tombe ! N: Avec la maladie et tout !) Dans cet exemple. dans les traductions d’ouvrages religieux. sinon.SG. la locutrice cite son médecin.SG.ACC uniquement te.“ (S: Eh bien c’est pareil pour moi.AUX-3. il n’est pas pour autant devenu un instrument grammatical fréquemment usité (l’emploi de ce procédé.PR (S : Pa că şî juo jar aja aşa. il signifie „finir par“.190 Balcanica XXXV „Si donc. il prend des précautions.M. Là encore.

10.INF dans autre façon Litt: Nous avons fait comme ça ici dans cette partie. la locutrice fait une déduction. 12 Gotovo : serbisme.SG.PR Allons chez n’importe qui parce que je n’en peux plus. n’importe lequel ce sera. A propos du futur et de la modalité 191 mais que la probabilité est mince. Nous faisons ainsi ici. Dans l’exemple 10.PR garçon-M. faire.SG-DEF DEM da alt craj v-a faśe în alt felj.SG. il apparaît que la valeur première de ces exemples est la temporalité.SG.AUX-3. Modalité: 9. Dans cet exemple 9. Nous pouvons donc qualifier cette forme de modale.AUX-1. il s’agirait d’une modalité externe au participant. Comme ça et être. sous forme de question et avec cette forme qui a le pouvoir de suspendre la réalité.Aşa şî jestă.PP ici région.F.M.F.AUX-3.AUX-3.DEF que „fini“ . faire.11 la deuxième ne peut rendre un futur. 8.SG 11 Malgré l’intérêt évident que nous pouvons porter à cet emploi d’un perfectul compus (qui rend ici un inaccompli).SG. .3. la première proposition est au passé. sta Nous ainsi avoir. .1. En termes de Van der Auwera et Plungian appliqués à la modalité (1998 : 80).SG être seau.DEF plein. 1998 : 82). dans cette région. Pour ça dire-3. De même pour l’exemple suivant.SG. être parce que NEG encore pouvoir. mais on fait peut-être autrement dans un autre endroit.SG. nous analyserons les valeurs des temps du passé dans un autre travail. mais autre région. mais d’autres endroits font peut-être d’une autre façon. les protagonistes ne sont plus les acteurs.IND vouloir.M.SG Dje aja zî-śe copi-lu că „gotovo12“. Malgré la forte présence modale. M. Ajde la care v-a fi că nu măj puo-t […] Allez chez qui vouloir. L’informatrice explique les coutumes de son village : elle ne sait pas ce qui se fait ailleurs. „fini“. Petrović-Rignault.V-a fi cuofa pljină ? [silence] vouloir. ici elle cite le garçon. D’une certaine manière.SG. La dame décide d’aller chez un médecin. Nuoj aşa am facut aiś craj-o. au contraire des exemples suivants. a. Peut-être ont-ils d’autres coutumes? Il s’agit de possibilité externe (Van der Auwera et Plungian. l’avenir ne dépend plus d’eux.SG.a. mais elle donne son résultat de façon hypothétique.

Le seau doit être plein ? C’est pour ça que le garçon dit que „c’est fini“.b. Am să + verbe a. : 10.a. possibilité externe au participant13… Le désengagement de la part du locuteur ressort tout particulièrement en observant la personne qui est utilisée avec ce tiroir : dans la très grande majorité des cas.b.192 Balcanica XXXV . futur probable. si de l’exemple 10. les ocurrences sont à la troisième personne (et seul l’exemple 6 est au pluriel !). Il est difficile de se décharger sur soi-même. Valeurs de base Les valeurs de base sont pour le moins complexes en ce qui concerne cette forme : suspension de la réalité. Il s’agirait d’une demande de renseignement. montre qu’il s’agissait du futur principal y compris dans les parlers du Banat serbe. le moindre retour dans le temps. nous passons à 10. en comparant par exemple avec le roumain et le serbe.passé uniquement ? Pourtant. Morphologiquement D’un point de vue morphologique.C’est effectivement le cas. [silence] . 1966 : 251). Par exemple. mais elle est rare et contrainte. Exemple : 13 Des analyses plus poussées seront nécessaires. L’évolution a-t-elle pu être aussi rapide ? Rappelons de même que cette forme est le futur standard du roumain. . grâce auquel s’exprime la certitude la plus grande. ou de faire des hypothèses sur soi dans un dialogue. Cette forme est-elle réellement un futur ? Faut-il caractériser ce temps de non . même de quelques décennies (jusqu’à Radu Flora en 1969 par exemple). 3. ce tiroir se compose de l’auxiliaire „avoir“ + le conjonctif du verbe. Remarquons finalement que la postposition est possible avec va. Le locuteur suppose quelque chose sur le monde qui l’entoure. c. il se décharge au profit d’un autre actant qui est externe à la situation d’énonciation (Benveniste. plutôt que d’un raisonnement. Fi-va cuofa pljină ? Le seau serait-il plein ? Nous changeons de sens.

se verrait attribuer une valeur de nécessité déontique externe au participant.SG hiver-F. Etude d’exemples 12. A-rje să fije jarn-a ra avoir.AUX-3. une fois de plus.PL beaucoup.si dans cet emploi il en est toujours un prioritairement . La prise en charge du contenu propositionnel semble complète. Comme l’année a porté beaucoup de fruits.AUX-1. alors elle pense s’adresser à cette même personne. la locutrice s’engage.F. l să să du-śe Laisser-2. de l’obligation (1998 : 82) par Van der Auwera et Plungian.SG Maintenant aussi c’est avec lui que je parlerai.SG. Le caractère modal de ce futur . qu’il s’agisse de plans ou de volonté. b. Parce que avoir.SG. l’obligation est évidente. Lasă. La locutrice est en train de planifier une fête pour laquelle elle a besoin d’aide : quelqu’un l’avait satisfaite la fois précédente. tu mangeras. Et maintenant encore avec lui avoir. Dans cet exemple.SG SUB parler-1.SG că arje să lucr-ă. ils / elles mangeront. aj să manînś.F. Il s’agit d’une sorte de déduction. Şî acuma jar cu jel a-m să vorb-ăsc. M.PL pomme. ( / que je me mettrai d’accord). Il s’agit.AUX-3. avjeţ să mîncaţ. nous mangerons. arje să manînśe.F. A propos du futur et de la modalité 193 11. rappelle qu’utiliser l’auxiliaire „avoir“ pour l’expression du futur dans les langues romanes est tout à fait habituel (1995 : 147). en bref.PL L’hiver sera rude. 13. Haase. avjem să mîncăm.PL coing. au să manînśe. par exemple. vous mangerez.SG că mul-će mjară mulće gutîj… SUB beaucoup-FEM.DEF dur.3. qui nous semble représentatif de l’utilisation de cette forme. Ce tiroir est parfaitement adapté pour donner l’intention du locuteur. Petrović-Rignault.SG SUB être.SG Laisse-le partir car il a du travail.SG SUB travailler-3. parce qu’il y a eu beaucoup de pommes. Prenons maintenant cet exemple : 14. Am să manînc. beaucoup de coings… L’exemple 13 est une prévision météorologique populaire.IMPER le SUB REFL aller-3. la locutrice en conclut que l’hiver sera rude. d’un futur avant tout. il / elle mangera.FEM. . Je mangerai.

la locutrice a l’intention d’y aller. Exemple : 16. Am + infinitif a. Valeurs de base Ce futur 3 garde dans toutes ses occurrences un trait constant de prise en charge du contenu propositionnel assumée explicitement par le locuteur. Par exemple : 15. vous mangerez. il / elle mangera. ar mînca. tu mangeras. Da cînd a-m tîmaja dje sînta Marija juo Et quand avoir. Peut signifier soit que le locuteur fait une promesse. je ne le sais pas. aţ mînca.SG Marie je nu şć-u. Dans le cas d’une planification. Ce futur 4 semble . mais dans le cas de l’obligation. Morphologiquement Ce temps se compose de l’auxiliaire avoir + l’infinitif du verbe. Je mangerai.F.PR Că sînta Marija duminjică da nuoj cînd a-m puća… Parce que sainte Marie dimanche et nous quand avoir.INF pour saint. soit qu’il est obligé de venir. Parce que la sainte Marie est dimanche. l’interprétation peut encore être celle d’un ordre. […] NEG savoir-1. Am să vin mînje. am mînca. alliés à cette forme de futur. En réalité. la situation d’énonciation seule permettra la bonne interprétation de l’énoncé. ar mînca. nous mangerons. Am mînca. aj mînca. 4.SG encenser. Les particules énonciatives comme da et l’interrogatif cînd. A priori. b. Je viendrai demain. montrent son embarras. mais elle ne sait pas comment elle arrivera à tout faire. ils / elles mangeront.AUX-1. S’il s’agit d’une personne autre que la première. Etude d’exemples 17. Selon nous. Il est de coutume alors d’encenser les morts.SG.SG pouvoir Et quand encenserons-nous pour la sainte Marie. ce fait prouve que ce futur est vraiment très modalisé.AUX-1. il s’agit d’un point de vue externe.194 Balcanica XXXV c. et surtout de la seconde. et nous quand pourrons-nous le faire? Une grande fête va arriver. un point de vue interne au participant est adopté.

elle doit en souffrir. une fois de plus.PL. souvent pour des raisons extérieures. plus difficile de juger de celles des autres. Valeurs de base Les contraintes sémantiques qui pèsent sur son emploi sont nombreuses. 14 Voir à ce propos. Ainsi. A propos du futur et de la modalité 195 rendre l’intention. . Dans cette prière. et l’autre du temporel (futur immédiat). nous trouvons du présent ! A l’évidence.SG. de sa maison. Le caractère modal est souligné. d’où sans doute. la même demande est reformulée trois fois.F. Petrović-Rignault. Ce serait plutôt un emploi de futur immédiat : la formule de don à proprement parler va suivre cette première partie du rituel.AUX-1. où nous pouvons supposer une similarité sémantique des différentes formes. 18. l’un serait du temporel modalisé (futur volitif). Dans les formules qui jouxtent cet énoncé.SG-DEF POSS dji la copi-ji jej. Ce futur 4 permet juste de dire que le don est imminent. sans doute parce qu’il est possible de rendre compte de ses propres envies.INF nous d’ici de chez domaine. c.CONJ ţualj-i-lji majk-i śe lj. vu qu’elle a deux emplois délimités.PL-DEF belle-mère-F. dji la tîrl-a jej envoyer. de chez enfant-M. (je vous supplie) de prendre garde des vêtements de (ma) belle-mère que nous allons envoyer d’ici.G. 2005. Cette forme a aussi beaucoup de concurrence. am vêtement-F. que les avoir.PL POSS Soleil petit frère et Lune sœur bonne et saint Dieu et sainte mère Marie. le désir de l’énonciateur. M. Suare fraţujuare şî Lună sorbună şî Sfîntu Dumnjezău Soleil petit frère et lune bonne soeur et saint Dieu şî sînta majca Marije să duś-eţ dje griža et sainte mère Marie SUB prendre garde-2.14 Ce contexte archaïsant a sans aucun doute favorisé l’apparition de cette forme qui est aujourd’hui rare. Il existe un doute. Nous trouvons ce futur 4 uniquement à la première personne.SG trimjeće nuoj djiśa. Petrović-Rignault. de ses enfants. quant à la réussite de l’événement. par l’emploi des personnes. ce n’est plus une notion modale qui s’ajoute. nous pouvons comparer avec les autres formulations qui sont presque identiques. Mais ce futur montre aussi que toutes les conditions ne sont pas réunies pour que la volonté de l’énonciateur soit respectée dans tous les cas. Il est clair que cet extrait provient d’une prière lors d’un rituel de don de vêtements au mort dans l’au-delà.DEF. la rareté d’occurrence de cette forme.

. J-P. la coordination. la subordination. „Comment déterminer les significations du passé composé par une exploration contextuelle?“ Langue Française. nous ne pouvons laisser le volitif complètement à l’écart. A. III. Vol. Part 1: The Structure of the Clause. Paris. Gallimard. Vu qu’en valaque la volonté entre dans le paradigme des formes du futur et du modal. et que toutes les autres formes sont empreintes de modalité. Cambridge. Z. 138. Chung. Descles. 1. Problèmes de Linguistique Générale. de Simon C. The Theory of Functionnal Grammar. intégrant notamment des tests comme par exemple ceux de la négation. Guentcheva. Dik ou d’Alice Vittrant par exemple. Balkansko ezikoznanie. Berlin. and mood“ Language Typology and syntactic description. Shopen Timothy. il faudra comparer au serbe et au roumain pour délimiter ce qui est dû à l’héritage et ce qui relève du contact de langues.. Grammatical categories and the lexicon. E. S. aspect. nous pourrons analyser ces faits dans des travaux ultérieurs en nous inspirant des travaux de Chung et Timberlake. nous constatons que seul le futur 1 est réellement temporel. 1997 Dik Simon Cornelius. Dik.. Une analyse plus importante reste à faire. Larousse. P. 1985 Chung Sandra. 1989 Asenova Petja. Paris. Timberlake Alan... Cambridge University Press. Conclusion En conclusion. Guentcheva Zlatka. C. „Tense. 1966 Benveniste Emile. Benveniste. Timberlake. Pour cette raison.196 Balcanica XXXV Signalons rapidement ici que Van der Auwera et Plungian n’acceptent que la possibilité et la nécessité dans leur schéma de la modalité. les futurs dans le passé… Surtout. Mouton de Gruyter. BIBLIOGRAPHIE Asenova. Il ne s’agissait ici que de donner quelques éléments descriptifs afin d’éviter désormais les habituels quiproquos entre locuteurs de roumain standard et de roumain dialectal de Serbie. 2003 Descles Jean-Pierre. Nauka i izkustvo. . Sofia. S. „La nature des pronoms“..

Berlin. A. 2002 „L’évolution des structures grammaticales“ Langages 146. A. Beograd. V. Saint Denis. M. 2005) Petrović-Rignault Marijana. Paris. 2-1. „Tense. J. Petrović-Rignault. Dimitrova-Vulchanova Mila.. M. Ballweg. Vol. „La Modalité est-elle soluble dans la vérité ?“ L’Information grammaticale. Donald. Volume 15. M. 2001 Feuillet Jack „Aire linguistique balkanique“ Language Typology and Language Universals. Editions Peeters. Krapova Ilyana. 2004 La modalité et ses corrélats en birman. Petrović-Rignault. R.. J.. J. J. Lindstedt. Tübingen. 2002 Histoire de la langue roumaine. Université de Paris 8. 101.. . Rumunski banatski govori u svetlu lingvističke geografije. des origines au XVIIe siècle. „La pomana à Valakonje : étude de quelques extraits de tradition orale“. Paris. 2004 Duval Marc. 2002 Lindstedt Jouko „Is there a Balkan Verb System?“ Balkanistica.. Van der Auwera. Plank Frans. Haase. dans une perspective comparative. Max Niemeyer Verlag. Flora. Peyraube. M. Feuillet.. A. Papers from the third Conference on Formal Approaches to South Slavic and Balkan Languages. (a paraitre. thèse de doctorat. Edition de Zamfir Dana-Mihaela. Berlin. Dyer L. Rudin Catherin. Walter de Gruyter. International Handbook. Aspect and Mood in Romanian“ Tense systems in European Languages.. Vittrant. Cusium. Mouton de Gruyter. A propos du futur et de la modalité 197 Duval. L’origine du langage.. Cluj-Napoca.. Larousse. Plungian.. Thieroff. Filološki Fakultet Beogradskog Unverziteta. The South East European Studies Association. 1995 Haase Martin. 1998 „Modality’s semantic map“ Linguistic Typology. Rosetti. 1969 Flora Radu.. R.

. У творбеном погледу. у складу са општом балканском тенденцијом. 3) глагол „имати“ + коњунктив и 4) исти помоћни глагол + инфинитив. реликтна употреба инфинитива при обра- зовању футура. Уочена тенденција се поклапа са ситуацијом у контактним косовско-ресавским говорима којима припадају српска села у околини вла- шког села Валакоње. који. 2) краћи облик глагола „хтети“ + инфинитив. Полазну основу за синтаксичку анализу чине транскрипти ауторове теренске грађе. док је код остала три присутна модалност. са тачке гледишта румунске дијалектологије.198 Balcanica XXXV О ФУТУРУ И МОДАЛНОСТИ : ОПИС ФУТУРА У ВЛАШКОМ –ДАКОРУМУНСКИ ДИЈАЛЕКАТ У ИСТОЧНОЈ СРБИЈИ– Ре зи ме Рад анализира синхрони опис творбе и функције футура у дакору- мунском (влашком) говору села Валакоња у источној Србији. запажа се. представља прелазни говор банатско-ол- тенскског типа. Анализа је показала четири типа конструисања фу- тура: 1) партикула о (пореклом облик глагола „хтети“+ коњунктив. Изложена анализа употребе футура намеће закључак да од описана четири типа футура само први има право темпорално значење.

I have taken into discussion the dynamics of the Vlach community and its present state. she is a perfect bearer of tradition. near Boljevac. family life . respectively from the ”Hungarian lands”. from the regions North to those South of Danube. Serbian being the Vlachs’ written language. during the fieldtrip to Valakonje. is represented by the system of traditional beliefs. Nevertheless. The big community ceremonies. as well as recent Serbian and Bulgarian influences. UDC 393.11) Originnal Scholarly Work Annemarie SORESCU-MARINKOVIĆ Belgrade THE VLACH FUNERAL LAMENTS – TRADITION REVISITED Abstract: In the present study I have analyzed three Vlach funeral laments. in the etnogtaphic literature.(=1351Vlasi)(497. however they do not use as written language. The paper focuses on the performer and shows how. They speak two different dialects of the Romanian language: the Bănăţean dialect and the Muntean one. which. old Slavic influences. Ţărani (countrymen). successive. starting with the 17th century. in spite of the fact that she is a guest worker. The inhabitants of this region are called. which can be ”re-read” as coming from the ”Romanian Country”. of different amplitudes. Conservatism and Transformation The true ”resistance belt” of this community. but numerous mi- grations. with the coexistence of conservatism and transforma- tion. 2. The Vlachs – Short History The Vlach community from Serbia is located in the North-East of the country. on the Serbian side of the Danube. Their speech contains many Serbian words and phrases. respectively Ungureni (Hungarians). it can be rendered as overlapping of multiple levels: pri- meval Balkanic roots. due to which it man- aged to survive and to preserve its language and customs. audio-recorded in 2004. 1. a long Romanian inhabitance of the region and. The history of this community is difficult to be sketched and it represents a highly controversial problem both among Romanian and Serbian historians and Vlach activists (Sorescu 2004). Serbia. bordering the historical prov- ince of Valahia from nowadays Romania.

Consequently. political. until late 1980s. economic and social collapse of the former Yugoslavia resulted in the exodus of a substantial number of persons (Kogan 2003). started migrating abroad. the country’s leadership officially accepted the necessity of employment of Yugoslav citizens abroad. the very scarce.200 Balcanica XXXV customs – most of all the extremely sophisticated cult of the dead. The first substantial wave (1965–1973) was purely la- bour-oriented and directed towards Western European countries. as a ”museum in the open air”. Post-liberalization emigration from Yugoslavia can be divided rough- ly into three periods. as form of an absolute attachment to the predecessors – and the spectacular system of oral transmission of the traditional repertoire are real traditional institu- tions regulating the community life and supporting the re-elaboration of this community’s identity. but the local industry found itself unable to absorb the surplus of labour from the country. 1 See. on the other hand. the economic motivation to return weakened.1. . for over a century. Guest Workers Even if this region is a highly conservative one. as a ”reservation” where things that have been long forgotten elsewhere survived. By the end of the 1980s the Yugoslav economy had entered a phase of severe eco- nomic crisis. After this ”first step” of (internal) migration. due to the imperfections and flaws of industrialization and to the unstable situation of agriculture. Petro- vici 1942. The majority of Yugoslavs who left their home country did so mainly in order to join family members already established abroad. its inhabitants have been very mobile for the last fifty years. Bucuţa 1923. after the government launched a radically liberal reform of the coun- try’s economy. administrating itself on its own (Hedeşan 2004). Official emigration from socialist Yugoslavia began in 1965. More meager emigration characterizes the following 15 years. whereas the desire to emigrate increased tremendously. 1. on the one hand. large waves of people from the rural areas started migrating to the industrialized regions. In the beginning of the 1990s. but however men- tionable researches in the area1 have described it only as an ”ethnographic paradise”. and to the favourable conjuncture of the international labour market. Dumitrescu-Jippa and Metea 1943. Anticipating a sharp increase in unemployment caused by the sudden introduction of a free market. the workers. After the Second World War. for example. as a region where one can still discover interesting and archaic folklore texts. Nevertheless the overrating of these elements led to the fact that. which recruited workers in order to fill job vacancies in their booming econo- mies.

” (Schierup and Ålund 1986: 21) 5 ”All important rites of passage among Wallachian immigrants remained firmly tied to the Yugoslav hinterland. the number of Yu- goslav citizens in European and overseas countries had grown from a few thousand to almost one and a half million (Schierup and Ålund 1986: 23. The Vlach Funeral Laments – Tradition Revisited 201 Emigration reached exponential rates between 1965 and 1973. remigration.6 2 ”About 8 per cent of the total population in Wallachian villages were work- ing abroad in 1971 versus 2 per cent in ethnic Serbian villages. each part of the same contradictory social reality. household and economy (Marijanović 1981). the Serbs represent 97% (…). not a single Wallachian wedding.” (Schierup and Ålund 1986: 48) 3 ”Because in Eastern Serbia the Serbs are most numerous. Sorescu Marinković. were insisting on the fact that the number of Vlachs in the region and. cul- tural and historical factors. partly because of the regular return home. reflect- ing Yugoslavia’s politics from that period. that is. As far as the percentage of Vlach workers from abroad is concerned. To our knowledge. Yugoslavia’s different ethnic groups of migrants all shared a general historical-structural context of migrancy4 and the ultimate goal of return and reintegration. With the Vlachs.” (Vesić 1978: 115) The author uses the data offered by the Serbian census of 1971. By 1973. 4 ”Migrancy“ connotes the continuous processual character of migration in opposition to the conventional depicting of migration as a definite decision and act. which is 468 souls. Mayer showed that the various instances usually abstracted from the migration process as a whole – emigration. immigration. the once and for all passage of the migrant from one type of social system to another. working abroad. integration.3 However. Serbian researchers of the moment. burial or pomana took place in Scandinavia during the two de- cades of migrancy. Vesić 1978: 10). But the concrete processes of migrancy among individual groups have varied greatly in relation to socio-professional. different studies show contradictory figures.” (Schierup and Ålund 1996: 469) 6 ”Return migration is defined as the movement of emigrants back to their homelands to resettle. The departure of the Vlachs is not significant and they participate with a little bit more than 1%. etc. They are inseparable parts of a wider social process. consequently. well established dates5 – and can also be defined as return migration. A. the outset of economic crisis in Western Europe. From the total number of people working abroad. we must expect that their percentage in the number of Yu- goslavs working abroad is also the biggest. is insignificant. baptism. Migrants returning for a vacation or an extended visit without . at certain. – cannot be studied in isolation from one another. While foreign re- searchers state that the percent of Vlachs working abroad was about four times bigger than that of Serbs2. this mass migration of work- ers had the fewest traits of emigration – partly because of the considerable investments into the property. in comparison with other nationalities.

7 the intention of remaining at home are generally not defined as return migrants. it is now in use both in Germany and in Serbia. the expression gastarbajtersko selo is used to refer to the most important structural charac- teristic of a village (Marjanović 1995: 248). in a paper about Vlach guest workers. However. In the same time. ”for the vast majority of Wal- lachians – young and old – the primary point of identification remained the village or the local area of origin in Yugoslavia. or the quest for social status mobility in capitalist industrial so- ciety. the author notes that. the more neutral: migrants. As two Scandinavian researchers put it (in a study which deals with the formation of a Vlach immigrant ethnic community in Denmark and Sweden and takes into discussion the reasons of obstinately preserving the ethnic identity and traditional customs). though in some settings it is difficult to distinguish analytically the migrants return- ing home for a short visit or seasonally from those who have returned permanently. and two German terms: Fremdarbeiter (”foreign workers”) and Gastarbeiter (”guest workers”). analyzes the variety of terms used for addressing the phenomenon of Yugoslav people working abroad: Jugoslovenski radnici na privremenom radu u inostranstvu (”Yugoslav citizens temporarily working abroad”.” (Gmelch 1980: 136) 7 ”Migrant investments in the Wallachian villages of origin are definitely connected to ”prestige games” among migrant households. a continued social attachment and loyalty to the community of origin is demonstrated. the euphemism reflect- ing Yugoslavia’s official policy in the question of international labour mi- gration). emigrant workers (when referring to people) or economical emigration. One’s link to the local microcosm in Yugoslavia would end in the homestead and the house. In Serbian. for the sake of which years of hard work and abstinence in Scandinavia had been sacrificed” (Schierup and Ålund 1996: 468). but also representing the justification for emigration: that of conveying a social status that the migrant lacks in his country of adoption.202 Balcanica XXXV Miloš Marjanović. House building is not primarily a way of showing that one is richer than one’s neighbour. some terms which are speaking for them- selves: new slaves. in spite of its cynical connotation (”guest usually don’t work and if they do they don’t clean the streets”). the competi- tion for prestige in the local village context cannot be compared with investments for accumulation. the tenth member of the Europe’s economical community. It represents the justification for emigration and conveys a social status from which the migrant is alienated in Scandinavia. niggers of Europe. Europe’s pariah. In this . outer work migrations (when referring to the phenomenon of migration). It is a well known fact that Vlach migrants use most of their savings for investments in huge houses in their villages of origin and in agricultural machines and tools – investments definitely connected to „prestige games” among migrant households. As far as this latter term is concerned.

not ”existential migrations”. the songs. Sorescu Marinković. that they (the migrations) are first and foremost ”prestige migrations”. ”It can be concluded. the pomane cycle. the duty of the living to make provision for these needs. with the risk of offering the image of a monovalent culture. The Vlach Funeral Laments – Tradition Revisited 203 1. which has a much greater social importance. the ”contact” with the deceased does never stop: sense ”investments” can be regarded as a sort of ”sacrifice” to the community. Among Serbs. the candles. From these. for example: the wheel dancing. as well as the songs. in these fertile regions. A. having in mind the reasons for leaving. meaning that they are. all the important ceremonies in the life cycle of the Vlach immigrants are held within the community. the garden with flowers. some kind of ”prestige games”. in the native places. focused only on this element.2. is significantly longer: the last pomana is held seven years after the day of death. However. thus. Once the dead departs. the first fruit etc. who. according to the traditional beliefs. in almost all of its aspects. It is. These provisions for the dead are carried out both by Serbs and by Vlachs in North-Eastern Serbia through the practice of pomana. All food and drink consumed at a pomana. 1997. but continue to cultivate the rela- tionship in a variety of ways. Romelić 1996. All the rites of passage. 1978. the flowers. The Vlach ancestor worship and the very complex cult of the dead roused the interest of generations of researchers. while among Vlachs. Durlić 1995. and social continuity on a par with the huge expensive tombstones and mausoleums which emigrants erect in honour of their dead in their communities of origin. but ”the soul” of the deceased is offered almost every- thing. (Marjanović 1995: 249) 8 See. whose spectacular quality is however indisputable8. and especially the family of the bereaved. in the other world.” (Janković 1972) . is totally identical with this one.” (Schierup and Ålund 1996: 468). until the soul establishes itself in the other world. It is believed that the deceased has the same needs in the world beyond as in this world.9 The pomane form a cycle performed at certain intervals after death. The Cult of the Dead – Pomana and the Laments This continued reproduction of the attachment to the hinterland through ”investments” is supplemented by ritual and ceremonial practices. the cosines of a life which. like. Some commentators con- cluded that this last pomana means breaking of all the connections with the deceased. in whose honour the ceremony is conducted. does not break all the connections with her/ him. the most important by far are the customs connected to the so-called cult of the dead. This is evidence of the persistent concern to assure to the deceased. 9 ”Not only is it given ”de pomana” the specially prepared feasts related to certain established dates. a cer- emony of remembrance. This life is continued. Zečević 1975. by means of different ritual acts. the village community. the garden with flowers. are offered to the deceased. for example. this cycle is completed after one year.

the laments are composed of short rhymed lines. The organizers of the ceremony were the closest relatives of the de- ceased – her two sons with their wives and the niece with her husbands – together with some neighbours from the village. petrecătura ”the farwell”. deceased seven years before. Most of the topics are repeated in all the laments that are sung in every sequence of the funerary ritual. the daughter-in-law of the deceased.g. for as long as the memory of the deceased is alive” (Janković 1972: 91). the laments. they say mă cînt which approxi- mately means ”I’m singing myself ”). in different moments of pomana. numărătura mare ”big counting”. as everybody called her – was born in 1950 in Valakonje. are tempo- rary and spatially associated with certain ritual acts.204 Balcanica XXXV ”(The last pomana) only means the closing of the cycle of regular pomane. The ”language of death” focuses on the physical and emotional movements caused by death and on traveling. with the occasion of every holiday in the family. but even after that. they (the family) continue to offer food to the dead one. Bosiljka Petrović. mainly old women. for example. I will focus on this latter’s wife. Bosiljka Petrović – or Bosa. She left for France in 1985 and. 3. the other one and his family has been living and working in France for more than fifteen years. The laments are facilitating the imaginary communication be- tween the deceased and the living. near Boljevac. where she died and where pomana was going to be held. Serbia. solo or together with the neighbours. bradul ”the fir tree”. mărturia ”the testimony”) and impro- vised laments. in a Vlach village from North-Eastern Serbia. This is done even by granddaughters and great granddaughters. In the present paper I will focus on the improvised laments sung with the occasion of the last pomana – seven years after the death. where we took part to the last pomana orga- nized for Stanka Petrović. like. Like other poetic folklore forms. They can be divided into strict form laments (e. One of the sons with his wife lived in the house of his mother. until 2001. Some parts of the laments. who represented ”the engine” of the ceremony. which adds to the general redundancy of the ritual. zorile ”the dawns”. Material and Analysis The present study is based on the audio-recorded material collected during the fieldwork from September 18th 2003 in the Vlach village Vala- konje. taking care that everything is carried on according to the traditional norms and performing. A very important part of almost every pomana are the laments (the Vlachs do not have an equivalent noun. she was coming back . tak- ing out the coffin from the house or entering the graveyard (Kligman 1998). as a modality of passing from the world of the death to the one of the living and the other way around.

the three women who performed it (Bosa and two old women from the village – Stana Miucić (1928) and Na- talija Kerić (1930)) sat down and started to lament. but it was not performed.11 After this. 11 In the ame may in which the lament. The deceased is metaphorically ”dressed up”. as a special form of communication. The Vlach Funeral Laments – Tradition Revisited 205 to Yugoslavia once a year. the sleeves of the shirt are shoved into the sleeves of the jacket and. shoes etc). invoking the deceased to come. From 2001. 12 More about this lament.10 Everything must be new – sheets. pillow. clothes (underwear. the body is an indispensable partici- pant at the cementary. the scarf is tied and carefully laid on the pillow. is specific for establishing a dynamic dialogue. the bag and all the things inside it (mirror. which was ap- proximately 10 minutes long. arranging the big table and wreathing flowers for cununa (”the wreath”) that was going to be put at the end of the table. The women first ”make the bed”. It was 45 minutes long and changed its melodic lines two times. blankets. . while the women were preparing lunch and the ritual breads for pomana and men were frying the pig. while part of the women were still in the house. b) Later. in the end. 3. scarf. dress up. accompanied by Bosa’s solo lament. meet the family and the neighbours and join them for lunch. which is much more demanding. 10 It should have been slobozîrea apei (the ”freeing” of water for the deceased). Stana Miucić and Natalija Kerić) were singing the third and last la- ment of day. to ”give” food and water to the deceased. hair comb etc). she has been partly living in France. handkerchiefs. looking after her mother. and part of them outside. three old women from the village (among whom the two already men- tioned. c) After this. socks. shirt. see the clothes. where the head should lay. Bosa went to the cemetery. This was the shortest of the three. then ar- range the clothes on the sheets in a way resembling the dressing up of a person: they lay on the underwear and gradually the other clothes: the socks are carefully put in shoes.12 This lament lasted 17 minutes and its melodic line changed once. but it must be taken into account that she is the only one singing alone. due to the difficulty of the melodic line. This was the second very important moment of the ritual. The Three Laments The preparations for the ceremony that lasted until late in the evening started at dawn.1. jacket. skirt. A. prepar- ing pomana. Sorescu Marinković. when her father got sick and died. as well as its transcript in Sorescu Marinković 2004. partly in Serbia. a) The first ritual act of pomana was laying the clothes for the de- ceased in the meadow.

It is not necessary that the lamenting women are relatives with the dead. All of the three laments we are focusing on have more or less the same melodic line and their structure can be sketched as follows: a) Introductory formula: the deceased is invoked to wake up/ come to the world of the living. a year. analyzing a wider material. The English translation is also offered.) Slavoljub Gacović. because the second category could as well include the last two. collected with the Vlachs Ungureni. half a year. until the seventh year after the funeral. On the other hand. which they usually witnessed (wedding. indeed. building of the house etc).206 Balcanica XXXV (All three laments are attached at the end of the text. always with the same melody and improvised lyrics. the last two are not structurally different. . 4) Singing at the grave (cîntatu la morminţi) – the deceased is called for at pomana which is prepared for her/ him at forty days. a year and so on. 3) Singing at the clothes (cîntatu la ţoal’e) – at forty days. f) Ending formula: the lamenters offer as pomana their song. but the main motives and the structure are identical. on a separate column. b) The lamenters beg her to talk to them or tell her to come ”on their voice”. c) The dead is invited to join them for lunch/ dinner or to see the clothes they prepared for her. They are mentioning the most important happenings from the life of the de- ceased. structurally and melodically speaking. always with the same melody and improvised lyrics. until the seventh year. e) The deceased is asked to walk and talk with the beloved ones. The three laments are very simi- lar. half a year. The comparison between the three laments sung during pomana does not reveal important structural differences. Gacovoć’s classification is somehow incomplete. d) People who came at pomana are enumerated – relatives and neighbours. sung in two different mo- ments of the ritual and some lines are associated with certain acts. according to her relation with the deceased. the close relatives (only women) sing a lament with fixed melody. divides the free improvisation laments into four categories (Gacović 2000: 11-12): 1) Lamenting for the deceased (să lălăie dupa-l mort) – right after the funeral. 2) Singing for the deceased (să cîntă dupa-l mort) – every woman im- provises the melody and lyrics. They are.

A. male inheritance and control through principles of patrilinear descendent – gives the Vlach women an overwhelming role. occupations. there are series of strictly feminine rituals. performed by young unmarried girls). for example. Sorescu Marinković. As far as magic practices with the Vlachs are concerned. Male and female biographies as a constructive part of the Family Oral History (www. often by word of mouth or by example. ru/folklore). and in preserving of tradition. or bring a vampire to a proper rest in the grave” (Schierup and Ålund 1986: 156). ritual acts and behaviours and magic that are handed down from generation to generation.ruthenia. Women can be an evil ”vraj” (witch). created by women and reflecting a feminine semantic universe. The Vlach Funeral Laments – Tradition Revisited 207 3. legends. from the yearly cycle rituals. who can help a fellow sister to bring back her infidel husband. they can also be the ”good” or ”white” ”vraj”. with history” (Glassie 1995: 396) and it encompasses the whole series of customs. Women – Bearers of Tradition The Russian folklore school has elaborated a series of well-docu- mented studies on the role of women as preservers and transmitters of customs and beliefs in the traditional communities. cults and mythology. Rayumova. Adonyeva 1998. who destroys marriages or call down misery on a family. Irina A. Lăzăriţa (which takes place before Easter and is performed by little girls who are dancing and older women who are singing) and Paparudele (ritual of invoking the rain. the future.2. both in society. knowledge of tradi- tional herbal medicine and other types of curative techniques for the body and the mind. as well as with other people.” (Coatu 1998: 41) 15 See Golopenţia 1998 for a gender analysis of Romanian love charms. . Here.15 It is very important 13 See. „Tradition is a temporal concept. correlated to the special type of fam- ily and household of the Vlachs – which contrasts with the predominant system in the Balkans in which households are basic social units centered on the man. or Inna Veselova. With the Vlachs. as well as on the dif- ferences between women and men folklore. centered on female identity. charms are a typically feminine genre14. We can mention. values and actions. Men and Women tell stories: supervision above types of speech behaviour. This.13 Nevertheless it is common knowledge that one of the main roles of women in traditional communities is exactly this: bearers of tradition. the typical and most frequent situation is that of the specialized feminine role. women are ”the most important bearers of ideology (…): it is women who pass on magical practices. inher- ently tangled with the past. restore harmony in a household. In the Vlach communities this seems to be truer than anywhere else. beliefs. 14 ”Connected to the performance of magical messages.

this is a fundamental term. the midwife (moaşa) playing a very important role both in helping with delivery and in the social life of the village. You cannot choose from the numerous variants the one that perfectly fits in the given situation if you are not a keen preserver and transmitter of tradition. Not respect- ing the norms of the traditional system of laments has.4. who act as ”controllers” of the text. it is also women who organize and perform the ritual acts and. despite her being abroad for so long. as a result.3. Old women in general are the fittest to perform ritual and magic acts.” (Bălteanu 2003: 27) . most important. The three laments represent a set of variants. Tradition and Language – an Obituary? Teaching is so fundamental to the function and process of folklore that tradition cannot exist without it. Improvisation and Rule Pomana is a very strict ritual.208 Balcanica XXXV to notice that female ”shamanism” was also encountered with the Vlachs of this region and has been practiced until recently. This means they have a very precise structure and they func- tion only if this structure is obeyed (just like the charms). Bosa. which has a clearly determined organi- zation. not new individual creations. The laments that are performed during pomana belong to the sphere of magic texts. in fact. As for the rituals of the life cycle. she performs the second one alone. who actualize the magic text – singing for the deceased.16 During the burial and after that. with the occasion of pomane. If the first lament is sung together with the other two women. the can- celing of the magic force of the lament. producing a perfectly functional text. of the existing variants and of the rules that coordinate the functioning of these discourses. the child birth is an exclusively feminine ceremony. her singing alone in the graveyard is the ultimate trial in terms of proving her knowledge of traditional norms. 3. from the large corpus of laments. the improvisation refers only to the parts that make reference to the life of the deceased and to the fam- ily that gathered for pomana. 3. which denotes. the best known performer on the traditional field. which Bosa definitely is. You cannot ”improvise” unless you know the rule. Even if they have been classified as free improvisation laments. is definitely a genuine bearer of tradition. What seems to be improvisation is nothing but a very good knowledge of the corpus of laments. Apart from organizing this very important pomana. Tradition bearers must be master 16 ”Old woman – For the magic lexicon.

She is transmitting her knowledge to her daughter. orally. American sociolinguist Joshua Fishman once referred to this state of affairs as the ”folklorization of a language” – the use of an indigenous lan- guage only in irrelevant or unimportant domains (Kristal 2003: 117). But. There are other factors and patterns involved in the two processes. However. we can use the expression ”folklorization of tradition” to denote the erosion of the original role and value of tradition. A. Sorescu Marinković. Within a generation – sometimes even within a decade – a healthy bilingualism within a family can slip into a self-conscious semilingualism.” (Ilić 2005) . but in a quite atypical situation for the conservative communities. It is impossible to determine a chronology of obsolescence of language and tradition. Bosa is a perfect teach- er. to whom the knowledge must be passed. Furthermore. Thus the language becomes a form of behaviour familiar only to the enthusiast. her daughter will most probably never return for good or pass on the knowledge she inherited. might prove to be a source of revitalizing tradition in the modern world. however. during the ceremony: she is both the French researcher. its members are slowly losing their cultural identity. who has spent most of her life in France and who is no longer proficient in the local idiom. and their original language cannot usually resist more than one generation (Kristal 2003: 106). which they usually transmit to their children or grandchildren. and the youngest woman in the Vlach family. They take on the language of the new place. even if tradition is still alive. to various degrees. But what can be said about tradition? The tradition of a community which loses its language is also dying. the specialist. However. and not by passing it on. the way languages dye is different from the way traditions dye. but in a highly intentional manner. 17 Ilić was proposing the introduction of the expression culture shift to paral- lel the sociolinguistic term language shift for denoting ”the process of big pragmatic and cultural changes the traditional culture is subject to. with the help of the latest technologies. This. under the influence of global civilization modifications. as well as the process of dying of a specific system of traditional cultural norms. Bosa seems to be the last real bearer in the family.17 In our situation. from generation to gen- eration. for the sake of parallelism. tradition will be preserved (like the language). So. There is an indestructible connec- tion between these two. her daughter has a double perspective and role. while Bosa’s return to the native land is possible. who came to study Vlach customs and to audio- record the Vlach idiom. It has been written that. and the seeker after curiosities. when a community moves to some other place. The Vlach Funeral Laments – Tradition Revisited 209 teachers in order to ensure the continuity of their knowledge. and thence into a monolingualism which places that language one step nearer to extinc- tion.

For a community which does not have a written language. modalities of performing the ritual and differences of perception between the guest workers and other members of the community – was insufficiently researched. between younger and older generations. In spite of the fact that she has been a ”Gastarbe- iter” for almost ten years. Bosa’s performance and her daughter taping it might be an em- blematic image for the traditional communities facing the challenges of the new millennium. on the traditional- ism and conservatism of this community (mainly on the very complex and unique cult of the dead) and. their personal perception and background. methods of transmitting the text. Bosa is a perfect bearer of tradition and a master teacher. in terms of transmitting its folklore and tradition. for the generations to come. the two things always emphasized were the fact that the Vlach guest workers are keeping and performing their customs in the host countries and that. is an incommensurable gain. Even if folklorization of tradition seems to be imminent. The comparison ren- dered evident that. preserving its corpus of customs and ritual. apart from some small differences. 4. Until now. in this ”high-tech” form. all the three laments have the same structure. they were not interested in the informers. when back in the villages of origin. on their extraordinary mo- bility outside the borders of the country (as guest workers in different West- ern European countries). the researches of the Vlachs from Northeastern Serbia have been oriented in two main directions: on the one hand. As far as tradition is concerned. The study also takes into discussion the problems that the Vlach community is facing in the new millennium. Conclusions So far. The researchers who focused on traditionalism were mainly ethnologists and folklorists and they talked about the area as a true ”ethnographic paradise”. they want to impress by the huge quantities of food exhibited and consumed at weddings or baptizing and by the immense dowries.210 Balcanica XXXV So. In the present paper I have tried to approach the Vlach funeral la- ments comparing a set of three laments performed during the seventh po- mana by a group of villagers and a woman from the same community who has been living and working in France for more years. the investments in the hinterland and the subsequent ”prestige games”. where you can still discover interesting and archaic folklore texts. the con- nection between the guest workers and the folklore texts – their personal perception. on the other hand. However. this is by far an obituary. and suggests that ”folklorization of tradition” might . The researchers who investigat- ed the phenomenon of work or economic migration with the Vlachs were mainly sociologists and they took a great interest in the relations within the sub-communities from the host countries.

a walk in the yard He-e-ha-ha Come. come He-e-ha-ha V’in la pr’em’eńeľe. because they suffer Da măi mult ľ-e doru. Sorescu Marinković. in a future study. că-ţ va fi măi dor-u You must be longing. come Vino bińişoru. ńevastă. ńevastă. on the context of the folklore text or on the meta-textual comments of the informers. pe car’-ai doritu wished Eľe ţ-a v’eńit-u They came for you He-e-ha-ha Că ľe par’e rău. come Pe-al nostru glăscioru. au ďe pr’eumblatu you’re longing . I know Au ďe pr’eumblatu. both in terms of quantity and quality of information. come. come. vin-u Come. on our voice glăscior-u The ones you wished. wife. wife. the Bun ďe pr’eumblatu. The first lament Vii. However. ńevastă. the researcher can also focus. this is only one of the possible approaches. to dress them up He-e-ha-ha And to take a walk together Că şciu că ţ-ă doru. că şciu că ţ-ă dor-u Because I know you’re longing. The Vlach Funeral Laments – Tradition Revisited 211 prove to be an acceptable means of preserving the corpus of knowledge for the generations to come. ńevastă. the ones you Pe car’-ai doritu. că e vr’em’ea bun-u Because the weather is good. come to the Să ce-mbraś în eľe. you must be Să m’ergi pin oboru. vin-u Come. v’in la pr’em’eńeľ-u Come to the clothes. on the ritual as a whole. bun ďe weather is good pr’eumblatu Good for taking a walk. să m’ergi pin oboru longing for Vii. vino bińişoru Come softly. vino. să ce-mbraś în eľe clothes Şî să ńe pr’eumblăm-u To dress them up. pe-al nostru On our voice. Due to the fact that the material collected at this pomana is quite impressive. but they are doru longing more Vii. vin-u A walk in the yard. come softly Vino pîn la noi-u Come to us He-e-ha-ha Că e vr’em’ea bună. A. wife. wife. că ľe par’e rău-u Because they suffer. da măi mult ľ-e But they are longing more. good for tak- P’e unďe-ai umblat-u ing a walk He-e-ha-ha Where you used to walk Că-ţ va fi măi doru. vii.

ńevast-aşa-r’e Say. wife. To ask you a lot. Because we are waiting for you. mult să ce. roagă-ce milos-u Ask the Merciful. ńevastă. vino bińişoru And enter in the yard Şî tună-n obor-u He-e-ha-ha Că noi ce-aşceptămu. God. like this Multu m-aş rugar’-u I would kindly ask you He-e-ha-ha Să mă slobăzîţu. God. what kind Śe trai ai aflatu. we are aşceptăm-u waiting for you D’e prînzî făśemu. mă strîgă. la pr’em’eńeľe. că noi ce. say. caută. wife Stanka. wife. şî mult nu ce lasă a husband Să vii pe la noi-u And he’s not letting you. la looking and calling pr’em’eńeľe. cooking lunch În drum tot ń-uităm-u Keep looking on the road He-e-ha-ha Doru vei v’eńir’e. to ask you a lot ntr’ebăm-u What kind of life you found. for a walk He-e-ha-ha To the family Vii. mă strîg-u They are looking and calling for me. vii. like this. doru vei v’eńir-u Hoping you would show up. come. să mă slobăzîţ-u To set me free. ask the Merciful Zî. to go Pîn la casa m’ea-r’u To my house He-e-ha-ha Caută.212 Balcanica XXXV Pi la f ’em’eľi-iu For a walk. Come. to the clothes. ńevastă. toţu să prînzîmu you would show up La zbor să ńe dăm-u To have lunch together. Stanko. Doamńe. zî. śe trai ai aflatu of life you found D’e baş ţ-ai muitat-u That you completely forgot us He-e-ha-ha Or a gazd-ai aflatu. ńevast-aşa-r’e. să mă ducu-ducu To go. to the clothes Să ce-mbraś în eľ-iu To dress them up He-e-ha-ha . Doamńe. hoping Toţu să prînzîmu. to have lunch He-e-ha-ha together And start talking Mult să ce-ntr’ebămu. come softly Vino bińişoru. or you found Şî mult nu ce lasă. wife Stanka Stank-u Come softly. ďe prînzî făśemu Cooking lunch. to set me free Să mă ducu-ducu. and he’s not He-e-ha-ha letting you Come to us Roagă pr’e milosu. or a gazd-ai aflat-u Or you found a husband.

cu ńepoat-u far away He-e-ha-ha God. come. vino Come. a little bit to us Au pi la fiśior-iu Or to his son Că şciu că-i e doru. I know A pĺecat cińerel-u he’s longing He left young Vii. ńevastă. wife. toţî vă vorbiţu All of you to agree. da iar s-a ruga-r’e But she would ask. vii. Stanco. vino bińişoru come softly He-e-ha-ha (Changing of the melodic line) Come just in time for lunch. vii. noră ďin ďeparce Daughter-in-law from far away. ia p’e nana St’eva Take uncle Steva. Doamńe. au cu f ’em’eľ-iu With the family. come. şî cu God. come Toţî vă vorbiţu. A. come. c-acum a v’eńit-u They came now. vin-u Come. because you’re Cîrd ďe f ’em’eľi-u a crowd Crowd of family Da iar s-a ruga-r’e. Sorescu Marinković. wife. şî cu prînzu. come Vino. wife Stanka. Come. nană. take uncle Steva Să vină şî el-u So he comes too Cîta pi la noiu. uncle. they came now Şî nu vin îndatu And won’t come back soon Vii. că sînt’eţ un cîrdu Because you’re a crowd. come. vino. The Vlach Funeral Laments – Tradition Revisited 213 Da mult om aşceaptă. wife. just in Vino baş ďe prînzu. vino baş ďe prînzu time for lunch D’e-astară ďe śin-u Tonight for dinner Ia p’e nana St’eva. da mult om And there are a lot of people waiting. from Doamńe. cîta pi la noiu A little bit to us. but she would ask Bosa ea ďe cin-iu Bosa would ask you Să iai tat-al eiu. să iai tat-al ei-u To take her father. for lunch prînzu. to his house Să rămînă-rămîn-u To stay . aşceapt-u people waiting Doamńe. with the family Noră ďin ďeparce. vino. all of you to agree Doamńe să veńiţ-u God. pe la casa lui-u To his house. To have lunch together Toţu să prînzîm-u He-e-ha-ha Au cu f ’em’eľia. ńevastă. că şciu că-i e doru Because I know he’s longing. God. to take her father Să vină şî el-u So he comes too Pe la casa luiu. for lunch. with the niece C-acum a v’eńitu. to come Că sînt’eţ un cîrdu. ńevastă. ńevastă.

scoală. toţî vă vorbiţu All of you to agree. mother. wake up Scoală bińişoru. to come on the Cîta pi la noiu. you host. let’s leave on the pl’ecămu road Acas-ajunźemu. To his wife. The second lament Scoală. wake up softly Eee-hă-hă Scoal. Să for your father. fie la fimelie. to his wife La ńepoţî lui-u To his grandchildren Toţî vă vorbiţu. stand up pomeńeşt’e And talk to us. you host domăcin-u. scoală. for all the family ea. stand up. maică. scoal. t’e Wake up. our voice to you Glăscioru cu gorń-u Our dear voice with the bugle (?) Vîntu va băcear’e. to come Strugur’el ďin vie. mother. the wind will blow Glasu va duśear-iu And carry the voice Voi veţ ascultar’e. glasu nostru voauă Our voice to you. Wake up. arrive home Hăă-lele-hă-hă . grape Prostîţă vă fi-u from the vineyard To be for your soul Glasu nostru voauă. voice A little bit to us. vîntu va băcear’e The wind will blow. God. glasu şî vorbili să fie la Like this.214 Balcanica XXXV Doamńe. To go with the clothes. strugur’el ďin vie Dear grape from the vineyard. să veńiţ-u God. wake up. şî cu noi vorbieşt’-e Eee-hă-hă P’e drum să pl’ecămu. scoală bińişor-u Wake up softly. Bora to go Bora să să duc-u La soţîia luiu. wake up. wake up. Uit’e-aşa. domăcino. la toată cari va fi p-lingă To be for the family. Să m’eargă cu ţoalili. pe glas să v’eńiţu To come on the voice. acas-ajunźem-u And arrive home. that is there with her. maică. Doamńe. and talk to us Şî cu noi vorbieşt’e. all of you to agree Doamńe. scoală. p’e drum să Let’s leave on the road. lo soţîia luiu. you will listen Să vă răcoriţ-u To refresh Pe glas să v’eńiţu. the voice and the words to ńevasta Stanka şî la nana St’eva şî să fie be for wife Stanka and uncle Steva and şî la tat-al tău. God. voi veţ ascultar’u You will listen. t’e pomeńeşt’e.

pl’ină ďe lume vi-u Full of living people. lăl-al tău oboru In your yard. cu lumiń aprins-ă With burning candles. lăl cu-ailălalţi toţ-u With everybody else. masă-nt’insă The laid table. să t’e prijunîm-u hand Hăă-lălă-hă-hă To support you. to support you P’e scam să şăďemu. in the court Pl’ină ďe lume vie. baş cu-ai tăi With your grandchildren. full of living Hăă-lălă-hă-hă people L-al’e premeńel’e. to have dinner Cu lum’ea să vorbimu. baş ca o mui. To give you our hand. give you our Să t’e prijunîmu. mîna să ţ-o dămu. A. l-al’e premeńel’e At the clothes. have a rest Hăă-lălă-hă-hă Lălă. să t’e-mbraś în el’e-e To dress them up. with the family Hăă-lele-hă-hă Lăl cu-ai tăi copiu. Sorescu Marinković. to dress them up Hăă-lălă-hă-hă Ai cu bîtu-n mînă. baş cu fămeĺi-u With the family. lăl cu-ai tăi copiu With your children. the Baş ca o muiere bătrînă. ai cu bîtu-n mînă Come with the stick in your hand. with the neigh- Hăă-lele-hă-hă bours Baş cu-ai tăi ńepoţu. with your ńepoţu grandchildren Lăl cu-ailală toţu. stick in your hand ere bătrînă As an old woman. sit on the chair Lălă. că şciu că ţ-ă dor-u Because I know you’re longing. the laid table Cu lumiń aprinsă. with everybody Hăă-hă-hă else Lăl-al tău oboru. lălă. as an old woman Hăă-lălă-hă-hă Mîna să ţ-o dămu. I know Hăă-lălă-hă-hă you’re longing Baş la prăvălie. s-oďińimu. masă-nt’insă. with burning Oo-lălă candles Baş cu lume ocol’ită. śina să śinămu To have dinner. at the clothes Să t’e-mbraś în el’e. to talk to people vorbim-u Hăă-lele-hă-hă Lăl cu lum’ea vie. cu lum’ea să To talk to people. with your children Lălă cu comşîiu. baş cu lume With nice people. lăl cu lum’ea vie With living people. with living people Baş cu fămeĺie. p’e scam să şăďemu To sit on the chair. in your yard Că şciu că ţ-ă doru. with nice people ocol’ită With the neighbours. lălă s-oďińim-u And have a rest. baş la prăvălie In the court. lălă cu comşî-iu With the neighbours. with the neigh- . The Vlach Funeral Laments – Tradition Revisited 215 Śina să śinămu.

to be for your soul Glasu m’eu ţîie. a trecut-u God. şî vorbiĺe. lăl. have passed Noi nu ńe-am văzut-u We haven’t seen each other Pă ţiă nu ţ-ă dor-u Haven’t you been longing Đe-ai dăio fiśori-u For your two sons Đe doauă nurori-u For your two daughters-in-law Đe cîrd đe ńepoţ-u For your crowd of grandchildren Lor l’-e dor la toţ-u They are all longing Dor şî par’e rău-u And suffering Đe băbuţa lor-u For their granny Vii. vin-u Come. cu femelie With the family. cu femelie. with living people Hăă-lălă-hă-hă Strugur’el ďin vie. cu comşîiu. wife. să vă las-u God. lălă. lălă. with the family Lăl. ńevastă. come Vii cu nana St’ev-u Come with uncle Steva Vińiţ amîndoi-u Come both of you Dau la śină cald-u To the warm dinner Toţu să śinăm-u To have dinner together Că şciu că v-ă dor-u Because I know you’re longing Rugaţî-vă voi-u You ask Đe stăpîńi vostr-u Your masters Doamńe. cu lum’e vie. to let you . my voice to you Lălă. cu comşî-iu bours Hăă-lălă-hă-hă Lăl. glasu m’eu ţîie My voice to you. ăi Come. and the words Hăă-lălă-hă-hă The third lament Vino. Vino bińişor-u-ăi Come softly Vino pîn la noi-u Come to us Noi mult aşceptăm-u We have been waiting a lot Noi mult aşceptăm-u We have been waiting a lot Cunină cu dor-u Wreath with longing Să vii pîn la noi-u To come to us Toţu să śinăm-u To have dinner together La zbor să ńe dăm-u To start talking Noi să t’e-ntr’ebăm-u To ask you Traiu cum trăieşci-u What’s your life like Đe şăpce ań đe zîl’-u Seven years Doamńe. grape Bogdapros să-ţ fie. bogdapros să-ţ fi-u from the vineyard Hăă-lălă-hă-hă To be for your soul.216 Balcanica XXXV Lălă. lăl. cu lum’e vie With living people. şî vorbiĺ-u And the words. strugur’el ďin vie Dear grape from the vineyard.

într-o sar-u God. d-ai prim’it-u God. ńevastă. uncle. come Vińiţ amîndoi-u Come both of you Da luvaţ cu voi-u But take with you Cîrd đe f ’em’eli-iu The crowd of family Să vină cu voi-u To come with you (Changing of the melodic line) Vii. wife.) For dinner (. in an evening Doamńe. wife.. ńevastă. The Vlach Funeral Laments – Tradition Revisited 217 Doamńe. abroad Vin să t’e-ntr’ebăm-u Come to ask you Vin să t’e-ntr’ebăm-u Come to ask you Doamńe. don’t forget (us) Vino. I’m going Pîn la casa m’ea-r’iu To my house Caut că mă strîg-u They are looking and calling for me Baş la śină (. if you received Ţoal’e ďe-mbrăcat-u Clothes to dress up Ţoal’e ďe-mbrăcat-u Clothes to dress up Că ce-ai fiimat-u (?) Did you receive (?) Apă đe spălat-u Water to wash up Apă đe spălat-u Water to wash up Prînzu đe prînzît-u Lunch to eat (Changing of the melodic line) Dauă Stankului I’m giving to Stanka Śe noi ńe rugăm-u We are praying Au că ńe-am împr’eunat-u Because we all came together Că ńe-am pr’eunat-u We all came together Fimel’iia toată All the family .. nu-ţ muita-r’e Come. ma duc-u I’m going. nană. ńevastă. vin-u Come. come Vii. într-o sar-u God. Sorescu Marinković. Come. don’t forget (us) Au đe bucuva-r’u (?) (?) Vin să t’e-ntr’ebăm-u Come to ask you Vin să t’e-ntr’ebăm-u Come to ask you Da ţ-a măi tr’ecut-u If you are better now C-ai pl’ecat bolnavă Because you left sick C-ai pl’ecat bolnav-u Because you left sick Doamńe-n str’inătat’-u God. in an evening Ca cucu-ntr-o var-u Like the cuckoo in a summer Rugaţî-vă voi-u You ask Doamńe... vin-u Come. nu-ţ muita-r’e Come. vin-u Come. vino. A. wife. come Vino.) Śina s-o śinăm-u To have dinner La zbor să ńe dăm-u To start talking Că ń-e dor la toţ-u Because all of us are longing Şî noauă şî lor-u Both we and they Vii. come Vino bińişor-u Come softly Vino. măi milos-u God the Merciful Đe să nu-i mîńe-iu Not to get angry Zîśeţ voi aşa-r’iu Say like this Ma ducu.

our neighbour Vino. mai mult la ńepoţăi-iu Or better to your grandchildren . Stanko. Stanko. to your daughters-in-law Au. da doru đe obor-u The longing for your yard Doru đe obor-u The longing for your yard Şî đe prăvăli-iu And for your court Şî đe lum’ea vi-iu And for the living world Vino. da glasu viu în zăr’-iu The living voice in the distance Đe doru îţ va tr’eśea-r’iu Will cure your longing Đe doru îţ va tr’eśea-r’iu Will cure your longing A. softly Vino. Stanko. Stanko. come La strîgatu nostru When we are calling Au. păsăric-u Stanka. softly Noi grijă să av’em-u We’ll take care Să ţă sprijunăm-u To support you Vracniţa s-o đeşchiďem-u To open the gate for you Vracniţa s-o đeşchiďem-u To open the gate for you Să tuńo în obor-u To enter in the yard Să tuńo în obor-u To enter in the yard Au. change into a bird Au. vin-u Come. Stanka. Stanka. şî zboară într-un prun-u And fly to a plum tree Ş-ascultă śe io-ţ spuń-u And listen to what I’m telling you Ş-ascultă śe io-ţ spuń-u And listen to what I’m telling you Au. come. our neighbour Bre. Stanko. la nurori-iu Stanka. don’t forget us Vino la fiśior’-u Come to your sons Stanko.218 Balcanica XXXV Fimel’ia toat-u All the family Au. Stanka. Stanko şî comşîio Stanka. Stanka Vino. Stanko şî comşîi-u Stanka. şî la rugatu nostru And asking Şî la rugatu nostru And asking Dauă. Stanko. păsăric-u Stanka. Stanko Come. bre. da đe unđe ţ-ă dor-u You have been longing for Đe unđe ţ-ă dor-u You have been longing for Vîntu va băcea-r’u The wind will blow Vîntu va băcea-r’u The wind will blow Au. bińişor-u Come. Stanko. şî zboară într-un prun-u And fly to a plum tree Au. Stanka. vino. change into a bird Fă-ce. nu ńe uita-r’iu Come. bińişor-u Come. şî s-a înstreinat-u And became a stranger Fă-ce. vodu (?) I’m giving to Stanka (?) Da tot nu răspunz-u But you’re still not answering Au. şî glasu-l va duśea-r’e And carry the voice Glasu va duśea-r’iu Carry the voice La ceńe va străbăcea-r’iu It will reach you La ceńe va străbăcea-r’iu It will reach you Vino. şî s-a înstreinat-u And became a stranger Au. da Stanka ar răspunďe But Stanka would answer Stanka ar răspunď-u Stanka would answer Numă n-ar đe unď-u Just that she can’t Că s-a ďepărtat-u Because she distanced Au.

că mult đe mult s-a dus-u Because he left so long ago Đe multu s-a dus-u He left so long ago Strugur’el dîn vi-iu Dear grape from the vineyard Bogdapros să îţ mai fie To be for your soul Bogdapros să-ţ fi-iu To be for your soul Au. don’t forget us . vino. Stanka. Stanka. nu ńe muita-r’iu. dă şî surătar’-iu To kiss you Au. The Vlach Funeral Laments – Tradition Revisited 219 Mai mult la ńepoţăi-iu Better to your grandchildren Đe cînd tu ai pl’ecat-u Since you left Au da ei-u ńe-a cr’escut-u They’ve grown up Da ei ńe-a cr’escut-u They’ve grown up Car’e s-a însurat-u Some got married Da şî s-a maritat-u Some got married Vino. frumos-u Talk nicely Roagă-ce. đe stăpînii tăi-u Or your masters Đe stăpînii tăi-u Or your masters Să ce lasă într-o sar-u To let you one evening Ca cucu într-o var-u Like the cuckoo in a summer Vino. Stanko. Stanko. pari în jor’-u (?) Stanka (?) Au. Sorescu Marinković. Stanka. cu ciń-iu Stanka. with you Au. glăsśioru đin obor-u The dear voice from the yard Đe unđe ţ-ă mai dor-u You missed the most Vino. softly Soţîia. come. Stanko. Come. softly Vino. bińişor-u Come. da şî ţu baş đe iei-u And you being with them Şî tu baş đe iei-u And you being with them Vorb’eşce. softly Vino. softly Da cînd toţ ăi viđea-r’iu When you see everybody D-atunśe-ai ocoli-r’iu You will enjoy it so much (?) Au đe drag n-or măi pucea-r’e You will be so happy Đe drag n-or măi pucea-r’iu You will be so happy Đe mănuţa lor-u Because of their hand Da şî đe ei đe t’in-u They will love being with you Au. Stanko Come. bińişor-u Come. Stanka Vino. au. baş. milos-u Ask the Merciful Au. bińişor-u Come. Stanko. soţîie şî femeliia The husband and the family Soţîie şî f ’emeli-iu The husband and the family Stanko. Stanko. bińişor-u Come. your husband Stanko. săţoia-iu Your husband. Stanka. Stanka. A.

Живая старина 1. Дурлић: Култ мртвих као основа за одређење религиије Влаха. 232–240. Ilić 2005 Марија Илић: Фолклорни текст у етнолингвистичком интервјуу. paper present- ed at the symposium ”Endangered Heritage – Endangered Cultures – the Csango of Moldova”. Bucureşti. 153–158. Editura Fundaţiei Culturale Române. Vol. Етно-културолошки зборник 1. Universul. 135–159. Сврљиг. 395–412. Octavian Metea: Timocul. Imprimeria Institutului Statistic. Golopenţia 1998 Sanda Golopenţia: Desire Machines – A Romanian Love Charms Data- base. BIC ALL. Dumitrescu-Jippa and Metea 1943 A. Glassie 1995 Henry Glassie: Tradition. Bucureşti. Б. Bucureşti. Bucureşti. Autumn. Bucuţa 1923 Emanoil Bucuţa: Românii dintre Vidin şi Timoc. Москва. Annual Review of Anthropology. 430. Гласник Етнографског института. Budapest (in print).9. Bălteanu 2003 Valeriu Bălteanu: Dicţionar de magie populară românească. Coatu 1998 Nicoleta Coatu: Structuri magice tradiţionale. Vo. Сврљиг. Етно-културолошки зборник 3. Vol. 108. The Journal of American Folklore. Durlić 1997 Паун Ес. Gacović 2000 Славољуб Гацовић: Petrecătura – Песма за испраћај покојника у Влаха Унгурјана. Gmelch 1980 George Gmelch: Return Migration. 26–28. Hedeşan 2004 Otilia Hedeşan: The Dillemas of a Forgotten Community. Românii din Timoc. . 25th-26th March 2004. Dumitrescu-Jippa. 69–190. No. Београд. Paideia. Bucureşti. 2005 (in print). Дурлић: Небеска тела у култу мртвих код Влаха североисточне Србије. Durlić 1995 Паун Ес. Зајечар. Адоньева: О ритуальной функции женщины в русской традиции.220 Balcanica XXXV LITERATURE Adonyeva 1998 С. II.

Развитак 2. 595– 622. Aleksandra Ålund: Will They Still Be Dancing? Inte- gration and Ethnic Transformation among Yugoslav Immigrants in Scan- dinavia. Сврљиг. Kligman 1998 Gail Kligman: Nunta mortului – Ritual. Symposia – Caiete de et- nologie şi antropologie. University of Umeå. Romelić 1996 Ж. Polirom. Iaşi. 4. Marjanović 1981 Милош Марјановић: Друштвене и културне промене у селима влашке етничке заједнице неготинске крајне. Belgrade. A. Marjanović 1995 Милош Марјановић: Гастарбајтерско село. Kogan 2003 Irena Kogan: Ex-Yugoslavs in the Austrian and Swedish labour markets: the significance of the period of migration and the effect of citizenship acquisition. Beograd. Schierup and Ålund 1986 Carl-Ulrik Schierup. poetică şi cultură populară în Transilvania. Зајечар. Petrovici 1942 Emil Petrovici: Folklor de la Românii din Valea Mlavei. Sorescu 2004 Annemarie Sorescu: Тhe Vlach Folk Literature – An Identity Document that Has not Been Printed Yet. Београд. Biblioteka XX vek. Status of Minorities in the Federal Republic of Yugoslavia. Књижевност на језицима мањина у . No. Sweden. Craiova. Етно-културолошки зборник 2. Schierup and Ålund 1996 Carl-Ulrik Schierup. Kristal 2003 Dejvid Kristal: Smrt jezika. 159–182. Sikimić and Sorescu 2004 Biljana Sikimić. Anuarul Arhivei de folklor VI. 43–75. Београд. 91–96. Annemarie Sorescu: The Concept of Loneliness and Death among Vlachs in Northeastern Serbia. 29. Sorescu Marinković. Vol. Aleksandra Ålund: From Serbia to Scandinavia: Rit- ual. Department of Sociology. Ethnicity and Social Integration among Wallachian Migrants. The Vlach Funeral Laments – Tradition Revisited 221 Janković 1972 Сава Јанковић: „Помана алба” – „бела даћа”. Journal of Ethnic and Migration Studies. 459–474. 247–261. Ромелић: Неки елементи самртне обредне праксе у циклусу календарских обичаја код Влаха. Гласник Етнографског института XLIV. 211–215.

Гласник Етнографског музеја 38.23. 26. и данас карактеристичног за влашку културу у Србији. 185– 193. Саговорник на терену. Zečević 1978 С. 24. Београд. 2004. Весић: Становништво и миграције у источној Србији. Zečević 1975 С. 28). Раз- мотрена је динамика влашке заједнице и њено садашње стање које карактери- ше коегзистенција конзервативизма и процеса трансформације. Поред култа мртвих. Novi Sad. ВЛАШКЕ ТУЖБАЛИЦЕ – ДРУГИ ПОГЛЕД НА ТРАДИЦИЈА Ре зиме Рад анализира три влашке тужбалице снимљене приликом једног седмогоди- шњег помена (помана) у селу Валакоње у близини Бољевца. Vesić 1978 Миладин Ж. Београд. Гласник Етнографског музеја 42. 28–29. Београд. У прилогу рада донети су транскрипти анализираних тужба- лица. 147–169. Србија. Зечевић: Самртни обичаји у околини Зајечара. Зечевић: Култ мртвих у околини Бора.222 Balcanica XXXV Подунављу. Anul XII (XIV). рад фокусира и активну улогу појединца у преношењу традиције. 25 (26. Sorescu Marinković 2004 Annemarie Sorescu Marinković: Cântece funerare vlahe. nr. Београд. Tradiţia. . показао се као одличан носилац традициј- ске културе упркос чињеници да дуги низ година живи и ради у Француској као гастарбајтер. Институт за књижевност и уметност. истовремено и извођач тужбалица. 383–398.

42º источне географске дужине) представља један од најзначајнијих.2005).uniroma3. 40. рачунајући раздаљину од кратера. по грегоријанском календару.26(234. Università Roma Tre.03.html>(15.fis. у оквиру које је интензивирано проучавање рада овог вул- кана. године уни- штила је Помпеје и Херкуланеум. 15 км удаљен од Напуља у правцу исток–југоисток. од којих наводимо само најзначајније: Vesuvio tra arte. која се десила после неколико векова потпуног мировања вулкана. NCT Project. Dipartimento di Fisica “E. године. Scandone. будући да је читава област густо насељена са око 700. <http://www. вулкана на свету.413)=131. Најчувенија ерупција Везува из 79. УДК 910. годи- не вулкан је поново у стању мировања. (2000).vulcan. storia e scienza. године. децем- бра 1631. .2005). (2005) <http://www. 14.1 1 Постоје бројне странице и документи на интернету који се односе на Везув.it/vesuvio.vesuvioline. На основу географског положаја православних мана- стира где су записи настали могуће је приближно одредити време када је пепео доспео на површину земље. Белешке анонимних монаха тачно су датиране и могу се са сигурношћу довести у везу са великом ерупцијом вулкана Везува у близини Напуља која се догодила 16.000 станов- ника.1):94(450)“1631“ Оригинални научни рад Јелена МРГИЋ Филозофски факултет Београд „ПАДЕ ПРАХ СА НЕБЕСА НА ЗЕМЉУ“ – ЕРУПЦИЈA ВЕЗУВА 1631. “Vesuvio”. Италијанска влада је ипак при- премила целовиту стратегију суочавања са наредном експлозивном ерупцијом. децембра 1631. ГОДИНЕ И БАЛКАНСКЕ ЗЕМЉЕ Апстракт: У раду се анализирају текстови три записа о „праху цр- ном као пепео“ који је пао и прекрио снег. Она је вишеструко била јача од ерупције 16.Amaldi”. Везув (Somma-Vesuvius. После 1944. још увек активних. R. У раду се разматра и могућност узрочно-последичних веза између вулканских ерупција и климатских промена.83º северне географске ширине.net/portal>(02. Смештен је у залеђу Напуљског за- лива.03. оставивши их затрпане под слојем пепела дебљине 3 и 23 метара.

У уторак. отворила се прва пуко- тина на вулкану. Nuovi documenti). само шест дана уочи ерупције. 494–495. Проучавање овог догађаја управо има за циљ да се на време предвиди следећа ерупција и да се становништво евакуише на безбедну удаљеност. Ascanio Capece gesuita. 489–555 (даље: L. када је ерупција заправо отпочела. Након неколи- ко дана извори у подножју планине су постали блатњави. 1990. сата према ондашњем рачунању часова. 1889. Познат је и обим причињене штете у људским и материјалним губицима. Vecci. Osnovi geologije i opšta geologija. 16. Journal of Volcanology and Geothermal Research 58 (1- 993) 151–182 (даље: The 1631 Vesuvius eruption). Одатле је сукнула у небо огромна количина гасова са пепелом у облику пиније (перјанице). 124–156. близу обале Јадранског мора. били су све учесталији. 2 L. као и дуготрајне последи- це овог догађаја. Principe – R. између 11. 178–179. неки су и пресушили. децембра. и 12. Riccio. Од сумрака 15. Archivio Storico per le Province Napolitana Società Napoletana di Storia Patria. [у:] L. илустрацију) из кога је од 8 до 10 сати у Напуљу пљуштала киша са вулканским пепелом.3 * Цитирање радова са интернет адреса уређено је према начелима Modern Language Association (MLA): http://www.mla. висине око 20 км.org/publications/style/ style_faq/style_faq4. The 1631 Vesuvius eruption. Nuovi documenti.. Nikolić. О могућим тешкоћама приликом следеће ерупције Везува – The 1631 Vesuvius eruption. децембра. Rossi – C. Anonymous (a). 513–514. после још једног снажног земљотреса. Riccio. Relatione dell’in- centio del Monte Vesuvio nel 1631. Riccio. Lettera I (20 Xbre 1631). A reconstruction based on historical and stratigraphhical data. односно.224 Balcanica XXXV Захваљујући обиљу историјске грађе. на истом м. између 6 и 7 сати ујутру према данашњем. P. 3 P. реконструисан је низ догађаја који су претходили 16. Еруптивни гасови убрзо су формирали џиновски облак (в. децембра потреси земље праћени гласном подземном тутњавом.2 Отварањe кратера Везува најавила је серија снажних земљотреса почев од 10. anno XIV. Naučna knjiga – Beograd. . Nuovi documenti sull’incendio vesuviano dell’anno 1631 e biblio- graphia die quella eruzione. Lettera II (27 Xbre 1631). а до 4 сата поподне истог дана киша пепела је доспела на исток до Лечеа у Апулији. чији највреднији део пред- стављају белешке непосредних посматрача ове велике природне ката- строфе. Оно што брине вулканологе јесте веома кратко време између појава које су упозоравале на опасност и самог почетка ерупције. Најзначајнији рад за нашу тему јесте студија: M. Сасвим детаљно се може пра- тити како се она одвијала и какве су биле реакције локалних власти и непосредно угроженог становништва. налик на звуке бубњева или мускета. Napoli. децем- бру.

таласи висине 2–5 4 P. Боси монаси носили су разна оруђа за покору и шибали се до крви. из гротла Везува потекли су пирокластички изливи.. на истом м. Lettere. 497. он се. Цркве су биле отворене и током ноћи. Оваква атмосфера чинила се људи- ма заиста апокалиптичном.bre 1631). Уплашен веома снажним подрхтавањем тла. У граду је владала општа пометња. децембра од градске катедрале. носећи реликвије свеца-заштитника Напуља – св. [у:] L. на истом м. гасова и пепела. једни су горко ридали. „Паде прах са небесa на земљу“ 225 Кардинал Буонкомпањо је до понедељка увече боравио у својој резиденцији у насељу Торе дел Грека. Вицекраљ је послао бродове у приобална насеља да би се спасило становништво које ни- је могло да дође копненим путем у Напуљ. Ј. наредио је да се у граду. 505. Marcheze di Villa. Nuovi documenti. In Materi- da del Vesuvio (19 Xbre 1631). Очевици су описали чак и појаву која данас може да се идентификује као цунами – у читавом Напуљском заливу море се повукло 3–6 м. блештаве муње парале су црним небом. Lettera I. тако да су чамци при обали остали на сувом дну. Ђенара (S. Anonymous (b). где је једва нашао неког да га превезе чамцем у Напуљ. забележио је да није било човека који је веровао да ће преживети ноћ.4 После снажног пљуска вулканског пепела. Battista Manzo. а кардинал је наредио да се даје опрост чак и за најтеже грехе. Xbre 1631). што се наставило до у дубоко у ноћ. а други зазивали милост божију и опрост грехова. Свечева глава и крв су већ једном спасили Напуљ приликом неког земљотреса. Ascanio Capece gesuita. Кар- динала је непосредно пред почетак процесије сколила грозница због свих патњи које је претрпео претходне ноћи. неки верници су се тукли у груди. који су и донели највећу пропаст људима и целој области. avvisi e notizie diverse sulla eruzione del Vesuvio del 1631 (Di Napoli 16 e 17 X. Lettera del Signor Giov. спустио до обале. које ће убрзо потом бити сасвим уништено. 521–522. Мргић. што ће се понављати више пута после ерупције. . Одмах по доласку. око 6 км југозападно од кратера. препуне наро- да који се молио за спас и исповедао. Колона је кренула у 3 сата поподне 16. људи су очајнички тумарали улицама. који је избегао непосредну катастрофу. учесник у процесији. Riccio.. узјахавши коња. Процесију су пратили учестали земљотреси. Маркиз Ђовани Батиста Манцо. Ваздух је у тој мери био заси- ћен пепелом јако непријатног мириса да се једва дисало. (20. Црни вулкански дим је потпуно заклонио сунце и настала је таква помрачина да је морало да се осветљава бакљама као у сред ноћи. односно мешавина усијаних стена. а око десетак минута касније. Gennaro). одржи процеси- ја за спас народа. према речима напуљског вицекраља.

L. PRH (Pacific Region Headquaters). 512. затрпани у рушевинама кућа које су пале под теретом мокрог пепела или услед земљотреса. 510. године) и Касиодора (513. Nuovi documenti. [у:] L. Око 50. 153–162. (20. јер се врх планине распао приликом експлозије вулканских гасова. јер су прерано покушали да пређу преко усијаног вулканског камења.itic/library/about_tsu/faqs.226 Balcanica XXXV метара свом силином су ударили у обалу. године). Riccio. Nuovi documenti. Lettera II. Претерана радозналост је такође коштала живота неколици- ну њих. на истом м. Неколико насеља јужно од вулкана било је дослов- це сравњено са земљом.7 Један учени језуита. Xbre 1631). Oзначава џиновски талас у мору/океану. Стока је умирала од тровања.prh. али су они у савременој океанографији одбачени као неадекватни – Encyclopedia Britannica Deluxe Edition 2004 CD ROM – tsunami. Riccio. [у:] L. The 1631 Vesuvius eruption.2005). воћњацима и виноградима. од ужасног страха.gov/pr. 7 P. Умирали су. Ascanio Capece gesuita. а имања са годишњим приходом од више сто- тина хиљада дуката потпуно су сатрвена. 499. Riccio. tidal wave. Anonymous (a). NOAA (National Oceanic and Atmospheric Administration). „сеизмички/трусни талас“. од гушења вулканским гасовима. “Tsunami”. а одатле у остале језике. Lettera II (27 Xbre 1631). дотад под шумама. а сама вулканска купа смањила се за више од 400 метара. 6 P. Xbre 1631). прекривач пепела је уништио све усеве и винограде на површини од најмање 480 км2. 496. како се наводи. а неки су изгубили живот у бујицама блата и по- жарима.noaa. .thml>(12. али и приобалним одронима и вулканским ерупцијама.6 Свему томе треба додати и знатне губитке у сточном фонду. тражећи спас и помоћ. услед уништавања стамбених зграда..5 Падине Везува. на истом м. путева и обрадивих површина које су прекривене дебелим слојем пепела и другог вулканског матери- јала. остале су без икакве вегетације. 517. Раније су се употребљавали изрази „плимни талас“. обично изазван земљотресом у морском дну. у својим писмима послатим непосредно по- сле несреће. Relatione dell’ incendio del monte Vesuvio nel 1631. позивао се не само на чувена сведочанства Плинија већ и на дела Диона Касија (203.000 људи из непосред- не околине слило се у Напуљ. Цунами – tsunami – сад већ интернационални термин преу- зет из јапанског језика („талас у луци“) најпре у енглески. Отац 5 P.02. Battista Manzo. Ascanio Capece gesuita. Nuovi doc- umenti. Број људских жр- тава у овој ерупицији процењује се на око четири хиљаде. ITIC – International Tsunami Center (2004/12) <http://www. Укупна материјална штета била је огромна. Уследиле су и снажне бујице блата које су носиле све пред собом. Freque- ntly Asked Questions. пошто је пасла траву и пила воду са ве- ликом количином пепела. (19 e 23 Xbre 1631). 500. Lettera I. Ascanio Capece gesuita. Signor Giov. Према процени вулканолога. (27..

јер се сумњало да ће пепео учини- ти земљу неплодном у наредне две или чак три године. Сеизмички карактер и трусне катастрофе нашег јужног приморја: од Стона до Улциња. Nuovi documenti. Михаиловић. Riccio. 18–34. Према његовом мишљењу. Lettere. 19832. априла 1667. Прир- одњачки и математички списи. године. Београд. 1947. Samardžić. не уклони сав онај пепео који је попадао по Апулији. Veliki vek Dubronika. 22–23. 140. Али. Xbre 1631). Мргић. Претпоставља се да је реч изведена од латинског глагола lavare – прати.10 Термин лава. пожар. (20.ngdc. Самарџић. У том значењу се овај термин јавља у спису једног анонимног сведока: „Dicono di più che siano allagate tutte quelle campagne. Beograd.gov/seg/hazard/sig_srch_idb. R. омогућено је на сајту “Significant Earthquakes Database Search”. Lettera I. велика разлика је и у томе да су град На- пуљ. језик. 497. чиме би непосредне штете биле превазиђене онако као што се то приликом ранијих ерупција дешавало. књ.2005). државама. књ. Natural Hazards. 501.shtml>(12. САН – Зборник за историју. Nuovi documenti. он је изнео и своја страховања у по- гледу могуће епидемије куге надајући се да ће их Бог поштедети макар те казне. . Београд. џиновски таласи који ударају у обалу. Борба Дубровника за опстанак после великог земљотреса 1667. књижевност српског народа. у: L. NGDC (National Geophysical Data Center). пукотине у тлу.02. спирати. блатњави и пресушени изво- ри. 223–243. јачини и сл. иако то према вулканолошким истраживањима није случај. безнађе људи и осећање Краја света – све то су забележили и Дубровчани после катастрофалног зе- мљотреса који је скоро у потпуности уништио њихов град 6. што нажалост није био случај са Дубровником. г. Lettera III (27 Xbre 1631). – Архивска грађа (1667–167- 0). Ascanio Capece gesuita. „Паде прах са небесa на земљу“ 227 Асканије Капече је изразио наду да би пепео могао чак и да учини зе- мљу плоднијом. годинама. Претражи-вање листе најзначајнијих земљотреса по областима. Осим у узроку. NOAA (National Oceanic and Atmospheric Administration) (2005/2) < http: //www. [у:] L. Ј. његови житељи и његово културно благо били поштеђени. noaa. према писању по- менуте двојице историографа. 39.8 Други очевидац. 1960. не дај Боже. Riccio. 9 Anonymous (b). уколико се ипак. књ. Р. народ ће поумирати од пуке глади. 10 Ј. дан помрачен прашином услед општег рушења и разарања. води порекло управо из наполитанског дијалекта. анонимни хроничар. o dalle lave e tor- 8 P. и даље. XIX. Станов- ници околине Везува користили су овај назив за бујице блатњаве воде које су се сливале с ове планине као последице обилних пљускова. у свести лаика редовни пратилац свих вулканских ерупција.9 Интересанто је запазити да скоро идентичан след описаних дога- ђаја – подземна тутњава. Посебна издања САН. слаже се с овим последњим наводима оца Асканија. avvisi e notizie diverse sulla eruzione del Vesuvio del 1631. 528.

Лечеа и Капо ди Отранта. већ много шири географски простор. 519. . 13 Сачувано је неколико гравира и слика чији су аутори верно преставили изглед ерупције Везува 1631. века. 156.228 Balcanica XXXV renti stessi del monte. The 1631 Vesuvius eruption. 12 P. Nuovi documenti.14 Управо у контекст ових података могуће је поставити и дати тумачење три савремена записа из српских православних манастира са подручја централног Балкана. стр.: <http://- www. на Пелопонезу и у Цариграду. Encyclopedia Britannica Deluxe Edition 2004 CD ROM – lava..html>. Nuovi documenti. децембра 1631.11 Овакво значење појам лава је задржао све до око средине 18. Riccio. киша пепела и сâм пепео пали су и у Дубровнику. Relatione. 137. 498. 116. ужарене магме из кратера и пукотина вулканске купе. 14 L. стр. године13 Свакако најбитнији сегмент ерупције за тему овог рада јесте рас- простирање вулканског пепела који је довео до помрачења током обда- нице и до кише која је спрала пепео на земљу. Котору. у различита времена током 16.vesuvioline. нав. У питању је не само под- ручје јужне Италије.“. Nikolić. мапа 2.. када је први пут употребљена у модерном смислу – да означи изливање потока истопљене. Табела 1. односно градова Барија.12 Савремени приказ ерупције Везува 16. и 17. Према писмима која су стизала у Напуљ. 155. и процесије у Напуљу – в.net/portal. Riccio. у: L. Барлета. 534–536. дело. децембра. 11 Anonymous.

односно. 16 У овом запису је година 1631. Ј. Одузимањем године 5509. 15 Љ. у коме се наводи да је 6. Карловци. октобар је постао 15. одмах сутрадан по ерупцији вулкана Везува. . представљена као a÷·h÷·l÷·a÷· – ССЗиН. дакле. и исти датум – 7. Bä{e to vþ leto #·z×·r×·m×· mäseca dekemvrña ·z×· dýnþ. године према грегоријанском календару. i výze ø Mile{eve #·m×· i ø sie òbiteli #·d×·.” II „Da se znaetþ koga padna pepelþ po vþsei zemli. децембру по новом календару. децембра 1631. то се ипак може на посредан начин утврдити.“ III „Vedòmo da estý kogda padna pepelý ø nebesa na zemli po výsei zemli meseca dekevýrña ·z÷· ou sredu vþ läto # ·z÷·r÷·m÷·“. од наведене 7140. у које су доба дана први пут угледали ову необичну појаву. Стојановић. 1227. Мргић. 6722. àko`e izgorena. I. Београд – Ср. Премда нису оставили бе- лешке о томе када. be{e snegþ se ne vidä{e ø pepelþ. година од Рођења Христа. ·z÷· Si prah be{e àko pepelý ~rný. децембра. 1902. одатле следи да су анонимни монаси описали појаву „црног праха“ у среду 17. пао у недељу16. бр. Како се ради о рачунању времена по византијској хронологији и јулијанском календару. децембар. октобар. „Паде прах са небесa на земљу“ 229 I „Vý leto # z×·r×·m×· pade prah sa nebese na zemlõ mäseca dek. Реформом па- пе Гргура XII 1582. године 5. док је у трећем запису прецизно саопштено да је недељни дан био среда. уста- новљена је разлика од 10 дана. 10135. па је и простим ређањем датума по недељним данима могуће потврдити да је 7. неопходно је претворити податке у Грегоријански календар да би се они довели у склад са подацима италијанских извора. Vý to`de vreme vladouðomou Hercegovinom prokleti Piribegý Sòmboracý (!). Како италијански извори наводе да је почетак ерупције био у уторак 16. VI. Као потврда да је у питању управо ова разлика може да послужи још један запис из исте године. i pro~i manastiri postrada{e mnogo. 1923 (даље: ССЗиН). i be zemla pomra~ena. добија се 1631. новембар 1631. IV. бр. децембар по старом одговарао 17. 1229.15 Датирање записа Сва три записа доносе исту годину од Стварања света – 7140. Стари српски записи и натписи.

230 Balcanica XXXV
Место настанка записа
Први од наведених записа налази се на крају текста Четвороје-
ванђеља (бр. 16) из рукописне збирке манастира Свете Тројице код
Пљеваља.17 Осим податка о праху црном као пепео, у даљем тексту се
саопштава да је тадашњи санџакбег Херцеговине Пири-бег оглобио
манастир Милешеву за 40.000, а братство Св. Тројице за 4.000 – несум-
њиво, аспри/акчи. Према подацима о промени вредности акче, 1630.
године је 200 акчи, а 1632–34. године – 220 акчи вредело 1 златник,
па је поменутих 40.000 и 4.000 акчи представљало вредност од око 200
– 181, односно 20 – 18 златника, што је била знатна сума новца.18 То се
може утврдити ако се ови износи упореде са ценама неких животних
намирница и стоке. Из докумената у сиџилу мостарског кадије у перио-
ду 1632–34, сазнаје се да је 1 ока (= 1,2828 кг = 400 дирхема по 3,207 гр)
пшенице вредела је 60 акчи, цена једног вола се кретала од 300 до чак
950 акчи. У Битољу је 13. новембра 1633. године прописана цена једног
печеног хлеба од 230 драма (дирхема), односно, око 740 гр, износила
једну акчу.19
Други запис се налази на последњој страници рукописа Злато-
уст бр. 75 (187) Софијске библиотеке. Осим што је у питању српска
рецензија, није могуће прецизно географски сместити и идентифико-
вати манастир у коме је живео монах који га је прибележио.20 Срећом,
последњи запис на Божидаревом Молитвенику може се са већом си-

17
ССЗиН, I, стр.321; опис рукописа код: В. Мошин, Ћирилски рукописи
манастира св. Тројице код Пљеваља, Историјски записи XIV, 1–2 (1958), 241;
С. Петковић, Манастир Св. Тројице код Пљеваља, Београд, 1974; о преписива-
чкој делатности у манастиру в. Т. Суботин-Голубовић, Српско рукописно
наслеђе од 1557. године до средине XVII века, Београд 1999, 179–181.
18
Хронолошку табелу промена вредности акче у односу на златник
доносе: Ş. Pamuk, Money in the Ottoman Empire 1326–1916, in: An Economic
and Social History of the Otoman Empire 1300–1914, ed. H. Inalcik, Cambridge
University Press 1995, 963–964.
19
Sidžil mostarskog kadije 1632–1634, prev. i komentar M. A. Mujić, Prva
književna komuna, Mostar, 1987, 167; Турски документи за историјата на
македонскиот народ, Серија прва: 1607–1699, II, ред. В. Бошков, Архив на
СР Македонија, Скопје, 1966, 157; Д. Бојанић, Прелаз са средњовековних те-
жинских и поврпинских мера на турске мере у северној Србији, Мере на тлу
Србије кроз векове, САНУ, Београд, 1974, 91; An Еconomic and Social History of
the Ottoman Empire, vol. I: 1300–1600, ed. H. Inalcik, Cambridge University Press
1997, xxxviii, xli.
20
С. Вуловић, Опис словенских рукописа Софијске библиотеке,
Споменик СКА 37 (1900) 15.

Ј. Мргић, „Паде прах са небесa на земљу“ 231
гурношћу довести у везу са тиквешким манастиром Св. Ђорђа – Поло-
шко, који се налази у долини Црне Реке, недалеко од Кавадараца.21
Ради потпуности треба додати да се и у Ljetopisu фра-Николе Ла-
шванина (о. 1703–1750), који је једно време био гвардијан фрањевач-
ког манастира у Фојници, такође налази податак о ерупцији вулкана
Везува. Под годином 1630, записао је између осталог и ово: „Užeže se
planina Vešuvija u Napulji, koja gori i danas“. Иако је писац погрешио за
(само) једну годину, ипак је значајно да се успомена на ову ерупцију са-
чувала стотинак година касније, као и чињеница да он наводи да је Ве-
зув био активан и у његово доба.22 У првој половини 18. века заиста је
забележено неколико ерупције Везува – 1701, 1708, 1724, 1732 и 1742.23
Из биографије фра-Лашванина се сазнаје да је путовао у Италију 1726.
године, дакле две године након ерупције из 1724, тако да је сасвим из-
весно да је он информације о савременој активности Везува, а можда и
о ерупцији из 1631, прикупио управо овом приликом. О том путовању
сачуван је само списак постаја – градова у којима се заустављао. Када
се поближе погледа листа градова, најјужнији италијански град до ко-
га је фра-Лашванин доспео био је Рим, несумњиво главни циљ и сврха
његовог путовања. Битно је, међутим, подвући да он није боравио у
широј околини Напуља, где је могао да дође до прецизнијих података
о Везуву и његовим ерупцијама у прошлости.24

Када је пао црни прах?
Полазећи од резултата претходних истраживања, могуће је, бар
приближно, одредити време када је вулкански пепео пао у околини
Пљеваља и Полошког. Рачунајући од 10 часова преподне 16. децембра,
киша пепела је након 12 сати пала у Дубровнику – у 10 часова увече,
према савременој подели часова. Ваздушно растојање између Везува
и Дубровника износи 370 км, па је брзина кретања облака који су но-
сили пепео могла да буде 30.8 км/ч. Као и у Напуљу, и у Дубровнику
је ова појава, чији узрок нису могли да знају, изазвала толики страх

21
С. Петковић, Преглед црквених споменика кроз повесницу српског на-
рода, Београд, 1950, 258–259.
22
Fra Nikola Lašvanin, Ljetopis, prir. i prev. I. Gavran, Sarajevo, 1981, 10,
143.
23
Наведене године означавају почетак еруптивних фаза које су дуже
трајале – “Vesuvius”. Global Volcanism Program. Department of Mineral Sciences,
Smithsonian – National Museum of Natural History, Washington DC (2005) <-
http://www.volcano.si.edu/world/volcano.cfm?vnum=0101-02=>(17.03.2005).
24
Fra Nikola Lašvanin, Ljetopis, 250–251.

232 Balcanica XXXV
да је одређено да се обави молебдена процесија. Неких сат времена
касније, таква киша је први пут пала и у Котору, а затим поново, око
2 сата после поноћи, односно 17. децембра. Удаљеност од Котора до
Везува је ваздушном линијом 404 км, па би брзина облака са пепелом
износила 31.5 км/ч. У писмима која су преко Венеције стизала из Ко-
тора, јављано је да је пепео прекрио планине, куће и путеве у самом
граду и његовој области, и било је тако мрачно да се није видело даље
од два корака.25 Према писању истог извора, приспело је и једно писмо
са Корчуле, где се 16. и 17. децембра, наводно, чула таква бука као да
се водила поморска битка с артиљеријом. То је толико узбунило мле-
тачког генерала Далмације да је наредио да се војска одмах спреми на
одбрану. Тек касније су пристигле вести о томе да је узрок буке била
ерупција Везува. Слично је јављено и из Сполета и Пезара.26
С обзиром на то да се Пљевља (43.22º с. г. ш., 19.21º и. г. д.) налазе
на 492 км удаљености од Везува, а 130 км од Дубровника, сасвим је си-
гурно да вулкански пепео није могао да падне у уторак, 16. децембра.
Рачунајући на основу брзине облака од око 30 км/с, „црни прах“ није
могао да покрије снег у околини манастира пре 2 сата ујутру, у среду
17. децембра. Може се претпоставити да је ово „чудо невиђено“ било
прва ствар коју су монаси Св. Тројице угледали негде у зору 7/17. де-
цембра. Иста рачуница може да послужи и у случају монаха Полошког
манастира (41.17º, 22º). Наиме, ваздушно растојање до Везува износи
631 км, у правцу исток – запад уз незнатну разлику у географским ши-
ринама (вид. карту). Као и монаси у Пљевљима, рекло би се да је и овде
братство имало прилику да ујутру 17. децембра посматра снег који је
поцрнео од пепела који је пао са небеса. Треба, међутим, приметити
да постоји разлика између кише вулканског пепела, која је циклоном
доспела до Дубровника и Котора, и самог пепела, који је са много веће
висине – око 20 км, из атмосфере, пао у околини два православна мана-
стира. У овом другом случају, рељеф није могао да игра улогу физичке
препреке и да задржава напредовање вулканског пепела.27 Томе у при-

25
Anonymous (b), Lettere, avvisi e notizie diverse sulla eruzione del Vesuvio
del 1631, [у:] L. Riccio, Nuovi documenti, 534–536; The 1631 Vesuvius eruption,
155–156. Међутим, подаци о брзини облака са пепелом које аутори наводе
не слажу се са временским разликама, односно, сатницама када је пала киша
пепела, и стога доносимо исправке у основном тексту.
26
Anonymous (b), нав. дело, на истом м., 535.
27
Према наводима И. И. Гуштенка, приликом ове ерупције Везува
пепео је пао у радијусу 240 км, а висина еруптивних облака је ишла и до 50
км; вид. И. И. Гущенко, Извержения вулканов мира. Каталог, Академия Наук
СССР, Дальневосточный Научный Центр – Ордена Трудового Красного Знам-

Ј. Мргић, „Паде прах са небесa на земљу“ 233
лог иде и чињеница да је пепео пао и у Цариграду, у 10 часова ујутру
17. децембра.28

Ћутање монаха
Осим јединствености забележене појаве саме по себи, оно што
привлачи пажњу јесте то што монаси за њу нису дали никакво обја-
шњење. Скоро свака описана астрономска појава, попут комета („зве-
зде репатице“, „опашите звезде“), помрачења Сунца и Месеца, потом
природних, метеоролошких и климатских непогода – поплава услед
дуготрајног „дажда“, суша или пак дуготрајног снега, несрећа попут
земљотреса („труса“), као и најезде скакаваца („кобилице“, „скачки“),
тумачена је у складу са хришћанским учењем.29 Најчешће се успоста-
вљала веза између астрономских појава – комета и помрачења Сунца
и Месеца, са појавама епидемија куге и глади. Тако је српски летописац
за 1456. годину записао: „Истекоше две звезде опашите, једна од исто-
ка, а друга од запада, и чума би по целој земљи, би смртоносије у Новом

ени Институт вулканологии, Москва 1979, 171–172. Сви наведени подаци у
раду говоре о много ширем радијусу него што овај аутор саопштава.
28
The Vesuvius eruption 1631, 155–156, 174.
29
Ј. Мргић-Радојчић, Средњовековни човек и природа, [у:] Приватни
живот у српским средњовековним земљама, ур. С. Марјановић-Душанић – Д.
Поповић, Clio, Београд 2004, 177–179.

234 Balcanica XXXV
Брду, би глад крепка свуда“.30 Паралеле су изричито библијске – глад
је „од 7 година“, суша/киша је „од 40 дана“, земљотрес је знамење које
прати отварање Шестог печата у Откровењу Јовановом (6:17), односно
најављује Крај Света.31
Међутим, случај „праха црног као пепео“ био је сасвим изузетан.
Разлог се може наћи у чињеници што монаси нису могли о томе нигде
ништа да прочитају – преписи дела Плинија, Дион Касија и Касиодора
нису им били доступни, али ни усмена традиција на овим просторима
није могла да садржи опис овакве појаве, јер једноставно није било при-
лике за такво искуство. Кад се упореде са савременим италијанским
изворима, српски записи из 1631. године својим ћутањем јасно сведо-
че о зачуђености, запрепашћености, сигурно и о страху који су монаси
осећали док су бележили оних пар штурих редова.
Куриозитета ради треба навести да је у чак три различита изво-
ра забележена и појава „црвеног снега“. Најстарији податак се налази
у једном запису и датиран је у 1638. годину: „месеца децембра 20. дан
прими цар Мурат Багдад, и погибе месец једну ноћ, и паде црвен снег
на земљу, и свршише се знамења и чудеса“. Други запис наводи да је
„крвави снег“ пао 17. фебруара 7148 (1640), а у следећем се у исти ме-
сец ставља смрт султана Мурата IV (1623–1640) у Цариграду.32 Све три
белешке су прилично прецизне у погледу датирања освајања Багдада
и смрти турског владара.33 Већ помињани фра Никола Лашванин за
1690. годину, осму годину Бечког рата, забележио је и ово: „Iste godine
na 1. aprila pade po svoj Bosni po planina krvav snig i bijahu crljene kako
da su skerletom pokrivene iznad Fojnice. Tako staše tja do velikoga prolitja.“
За део Ljetopisа у коме се налази овај податак Лашванин наводи да је
преписао из рукописа фра Стипана Маргитића, гвардијана фојничког
самостана и савременика описаног догађаја.34

30
Љ. Стојановић, Стари српски родослови и летописи, Сремски Карл-
овци 1927, 239–240; Н. Јанко-вић, Астрономија у предањима, обичајима и
умотворинама Срба, СЕЗ књ. LXIII, Живот и обичаји народни књ. 28, САНУ,
Београд 1951, 19–20, 124–128, 111–113; исти, Комете у српским записима и
летописима, Историјски часопис V (1954–55) 373–386.
31
Бројни примери код Љ. Стојановића, ССЗиН – бр. 1166–7, 2619, 6439,
7747, и даље према регистрима.
32
ССЗиН) I, бр. 1317, 1335, 1336; В. Мошин, Ћирилски рукописи
манастира св. Тројице код Пљеваља, 254.
33
Историја Османског царства, прир. Р. Мантран, Clio, Београд 2000,
272, 282; A. H. de Groot, “Murād IV”, Encyclopaedia of Islam, CD–ROM Edition v.
1.0, Koninklijke Brill NV, Lieden 1999.
34
Fra Nikola Lašvanin, Ljetopis, 164.

Ј. Мргић, „Паде прах са небесa на земљу“ 235
Премда се сва три податка могу делимично довести у везу са зна-
чајнијим историјским догађајима, који су могли да оставе утисак на
савременике, за ове појаве „црвеног снега“ постоји научно објашњење.
У савременој метеорологији у Србији су забележене појаве обојених
падавина, од жуто-мрке до црвене, које настају при јачем и дужем ју-
жном и југоисточном струјању над нашим подручјем. Тако је утврђено
да мрко-жута боја снега који је пао у Београду 13. марта 1931. године
потиче од прашине коју је ваздушна струја донела чак из Алжира. Мо-
гуће је са сигурношћу претпоставити да су се овакве метеоролошке
појаве дешавале и раније у прошлости.35

Вулканска активност и климатске промене
На крају, остаје да размотримо још једну тему која може да се
односи на ерупцију Везува 1631. године, а то је питање вероватноће ње-
ног утицаја на краткотрајне промене временских и климатских прили-
ка у јужној Италији и делу Балканског полуострва. Вулканизам је, како
се показало, најважнији геофизички фактор климатских колебања. Од
средине 20. века примећено је да количина „аеросола“ – ситних сул-
фатних честица у атмосфери утиче на њен састав, али и на промене ка-
рактеристика климе. Упијајући Сунчеву радијацију аеросоли загревају
ваздух на великим висинама, а при том смањују њен доток на Земљину
површину и њено израчивање. Извори аеросолног загађења у атмосфе-
ри су, између осталог, и вулкани који приликом ерупције емитују вели-
ке количине гасова, пре свега сумпор-диоксида, који се у стратосфери
кристализује у честице сумпорне киселине, и на тај начин се образује
„вео прашине“ (енгл. – „dust veil“).36
Али, овакав феномен – вео прашине који је заклањао сунце, забе-
лежен је и много раније, тачније у доба цара Јустинијана (527–565). Не-
колицина савремених историографа оставила је белешке о томе да је
од априла 536. до септембра 537. године сунчева светлост на простору
читавог Медитерана била мутна и слаба, да су Сунце и Месец били без
свог сјаја. Иако је једно време узрок ових догађаја, и климатских проме-
на које су уследиле, везиван за ерупцију вулкана, то није поткрепљено
резултатима других научних метода (анализа хемијског састава узора-
ка глечера, дендрохронологија). Реч је о вишеструко сложеној појави

35
Đ. Radеnović, Vreme i klima Jugoslavije, Beograd, 1981, 223.
36
Weart, S. “Aerosols: Effects of Haze and Cloud”. The Discovery of Global
Warming (July 2004). The American Institute of Physics (2005) <http://aip.org/
history/climate>(25.03.2005). В. Дуцић, Клима Србије, Београд, 2004, 57–64.

236 Balcanica XXXV
која се не може објаснити деловањем само једног фактора, односно,
вулканском ерупцијом.37
Интересантно је тумачење које је М. Радошевић пружио за јед-
ну од четири необичне небеске „прилике“ у чувеној песми Филипа Ви-
шњића Почетак буне против дахија. Последња у низу било је „хвата-
ње“ Сунца три пута у току једног дана и његово „играње“, три пута, на
истоку. Поменути истраживач је датирао појаву у пролеће 1804. годи-
не, када је, према подацима који су му тада били на располагању, услед
поновне ерупције Везува дошло до већег оптичког поремећаја. Због
велике количине прашине у атмосфери формирао се изузетно сјајни
ореол око Сунца, који је створио утисак „играња“ овог небеског тела.
Најновији прегледи историје ерупиција наводе да је једна фаза актив-
ности овог вулкана била од јануара 1796. до 16. новембра 1822, у коју се
уклапа и активност вулкана Етне од 1803. до 1809. године.38
У савременој науци је утврђено да је постојала директна веза
између ерупције индонежанског вулкана Тамбора 1815. и тога да је у
Европи 1816. забележена „година без лета“. Затим, приликом изрази-
то снажних ерупција вулкана Кракатауа 1883. и, нарочито, вулкана
Пинатубо 1991. године, показало се да је слој прашине обавио читаву
Земљу, тако да је у неким областима драстично смањена количина сун-
чеве светлости и забележен је осетни пад температуре. Према процени
количине емитоване вулканске прашине (DVI – Dust Veil Index), еруп-
ција Везува из 1631. била је (само) три пута слабија од ерупције Крака-
тауа (300 : 1000). Поређења ради, стуб гасова који је Везув избацио био
је висине око 20 км, а Пинатубо – 15 км.39
На основу поменутих резултата сматрамо да би било занимљиво
да се утврди да ли је након ерупције Везува зима 1631. године била по
неким својим обележјима посебна, нетипична – у погледу температу-

37
D. Stathakopoulos, Reconstructing the Climate of the Byzantine World: Sta-
te of the Problem and Case Studies, in: Man and Nature in Historical Perspective, eds.
J. Laszlowszky – P. Szabo, CEU Medievalia, Budapest, 2003, 247–261.
38
М. Ђ. Радошевић, Четири „прилике“ у песми „Почетак буне против
дахија“ (геофизичко тумачење), Гласник Географског друштва Србије XXIV
(1938) 73–82.
39
Lamb, H. H. “Volcanic Loading: The Dust Veil Index”. (1985). Oak Ridge
National Laboratory’s (ORNL) Carbon Dioxide Information Analysis Center (CDI-
AC) (1997) <http://cdiac.esd.ornl.gov/ndps/ndp013.html>(25.03.2005).
“Volcanoes and Global Climate Change”. NASA Facts, NF–220, May 1998 .
EOSPSO (Earth Observing System Project Science Office), GSFC (Goddard Space
Flight Center), NASA (National Aeronautics and Space Administration) <http://
eospso.gsfc.nasa.gov/ftp_docs/Volcanoes.pdf>(24.03.2005); В. Дуцић, нав. дело,
61–64.

године. Што је још значајније. Средњовековни статут Будве. с обзиром на то да су крађе грожђа у Дубровнику постајале учестале већ од поло- вине јула. 1631/32. Вучковић. Земљорадња у сред- њовековној Србији. а у Дубровнику од 1. Čremošnik. тако да остају непознате њене кли- 40 Везу између временских прилика – просечне температуре. статутима прописаног почетка бербе. Последњи радови у виноградима мо- рају да се обаве до Петровдана (29. Н. Михаило (29. Дуцић. XXXVIII. 20042. 106–131. Хвару. Нажалост. затим и каквог је квалитета. и предг. Будва. септембра и трају цео месец. ког датума је званично отпочела берба – колико је тај датум одступао од уобичајеног. Вида (15. of Histoire du Climat depuis l’An Mil). вредело би испитати када је те године у далматинским градовима дозрело грожђе за бербу. S. 119. Будве и Сплита. век је изузетно оскудан у историјским изворима који бележе времен- ске прилике. c. августа. Бујуклић. Благојевић. како су показали резултати испитивања извора које је прикупио В. Ј. Lib. М. transl. Али. Glasnik Zemaljskog muzeja 45 (1933) 24–25. London. „Паде прах са небесa на земљу“ 237 ре. односно. c.41 Анализу историјских и дендролошких података у реконструкци- ји климе за подручје Србије у прединструменталном периоду доноси само један. Times of Famine. М. Kolaković. 1972. LXXI–LXXII. Dubrovnik. prir. На пример. A History of Climate since the Year 1000. количине падавина. Мргић. а потом и да ли је количина еми- тованог пепела могла да поремети и временске прилике током пролећа и лета наредне. Statut grada Dubrovnika 1272. осунчаности и количине падавина. Lib. када су управни органи престајали са радом и наступало је време празника. II. Београд.40 Статути далматинских комуна дају податке о уобичајеним дату- мима за почетак бербе (vindemia). авгу- ста. Statut grada Trogira iz 1332 (Statuta et Reformationes civitatis Tragurii). Lib. и то још увек необјављен. 1988. Grubišić. Križman – J. Times of Feast. 17. септембар). Лукетић – Ж. Vinogradarstvo i vino u Dalmaciji srednjeg veka. c. то је сигуран знак да је грожђе већ тад било сазрело. 77–78. Тако у Шибенику празници бербе почињу 1. Брачу и Трогиру. односно слаткоће било вино. prev. III. M. U Mlecima tisak Niko- le Moretti 1608. XIV. ur. што је у директној вези са висином температуре и количином осунчаности током периода сазре- вања грожђа. Šibenik. а до Св. K. 1990. на Корчули од 15. 36. датума почетка бербе грожђа и квалитета вина исцрпно је анали- зирао за подручје Француске и Швајцарске E. Split 1988. (Еngl. јуна по старом календару) према прописима статута Котора. c. 41 Knjiga statuta zakona i reformacija grada Šibenika. 1982. година не јавља се у скло- пу ниједне серије од 10/11 година. Le Roy Ladurie. Као датум кад престају празници бербе најчешће се наводи Св. јуна) – у Дубровнику. II. . Prijatelj. 1632. CXXXXVI. прев. G. прир. научни рад.

. „.43 Узимајући у обзир претходно наведене податке и поредећи еруп- цију Везува од 16.42 Према резултатима које за подручје западне Европе доноси Ладири. i. 58. та- ко да ово питање остаје отворено за нека будућа истраживања. Numerous historical sources registered the fall of vol- canic ash. The last issue discussed in this paper is the possible connection between this particular volcanic eruption and short-term climate chan- ges it may have caused in the Balkans. according to the Julian. which is proved to be the true meaning of three Serbian marginal notes presented in this article.238 Balcanica XXXV матске особине. repor- ted the fallout of ash on Wednesday. Rekonstrukcija klimata u Srbiji u predinstrumentalnom periodu. Pološko and another one. the map in this paper). and The Chronicle of Fra Nikola Lašvanin – also provide the data on “red/bloody snow” on three separate occasions (1638. the same kind of historical sources – Serbian marginal notes. 1640 and 1690). дело. Le Roy Ladurie. нав. обе поменуте године би припадале епизоди хладних пролећа и лета. чини се оправданим да се допусти могућност да је она узроко- вала привремене и краткотрајне климатске промене у региону јужне Италије и западних делова Балканског полуострва. Considering the velocity of ash clouds. те стога и боље проу- ченим. According to modern volcanology studies.ASH FELL FROM THE SKIES TO THE EARTH. Ducić. која је трајала од 1625. 43 E. са познијим бербама грожђа. the one that occurred on 16th December 1631 resulted in thousands of human victims and lar- ge-scale damage.. on the day after the eruption (cf. the amount of dust and ash emitted on this occasion was only three times smaller that in the famous eruption of Krakatau in 1883. it is as- sumed that in both cases it could have been the first thing they saw at dawn.. 42 V. These phenomena can be scientifically explained as deposits of desert dust from northern Africa brought by south–southwest air cur- rents over the Balkan region. са скорашњим. December 7.e. За садa. децембра 1631. 1995 – рукопис необјављеног магистарског рада.” – THE ERUPTION OF THE VESUVIUS IN 1631 AD AND THE BALKAN LANDS Summary After the most notorious eruption of the Vesuvius in 79 AD. међутим. 17 according to the Gregorian calendar.. Beograd. Anonymous monks in the monasteries of St. which still cannot be precisely identified. George near Pljevlja. Along with the “black powder”. нису прикупљени извори који би о томе непосредно посведочили. до 1633.. др Дуцићу што нам је омогућио да користимо његове научне резултате. Овом приликоm желимо да се захвалимо доц.

. Empire ottoman. désormais redevenue chronique.39(4) Travail original Boško BOJOVIĆ. au Sud par la mer Egée et à l’Ouest par les mers Adriatique et Ionienne. 18. idéologiques et politiques. La Péninsule Balkanique — une alternance entre fractures et synthèses Délimitée au Nord par les cours de la Save et du Danube. parfois aussi Péninsule Romaine ou encore Illyrienne. Byzantine. à l’Est par la mer Noire. indépendamment ou non de toutes autres contradictions euro-atlantiques. јануара 2001. apparaissent comme un espace crucial au sein duquel la future Grande Eu- rope joue tout ou partie de son avenir. у Сенату Републике Француске. Désignée avant le XIXe siècle par des noms issus des conceptions néo-classiques. la grande péninsule du Sud-est européen ne porte le nom de Balkans que depuis une époque assez récente. La ré- manence de ces lignes de partage. la péninsule portait les qualificatifs de: Hellénique. la crise balkanique est depuis la fin du XXe siècle une zone d’ombre sur la toile d’intégration européenne. Rome. Grecque. En même Прочитано на Форуму „Европа и Медитеран“. Les redoutables difficul- tés à gérer cette crise. fait que les Balkans oscillent de nos jours entre adhésion aux processus d’intégration euro-atlantiques et processus de désintégrations successives sur la base des singularisations communautaires et de pulsions identitaires. Menace majeure de la stabili- té européenne au XIXe siècle. Belgrade LE SUD-EST EUROPEEN ET L’EUROPE Origines et perspectives d’une altérité mal assumée en marge de l’élargissement européen Abstrait: Depuis l’Antiquité l’histoire de la Péninsule balkanique est jalonnée d’alternances entre clivages culturels ou politiques et synthèses de civilisa- tion: Grèce. Byzance. issues en partie du Moyen Age. connue à l’époque sous la dénomination de „Question d’Orient“. font que les Balkans. et qui ne cessent de se démultiplier depuis le XIXe siècle. UDC 94(497):327. Institut des etudes balcaniques. Ce qui a créé une superposi- tion de nuances et de différenciations ethniques et nationales selon les lignes de partage confessionnelles et culturelles.

aujourd’hui Rhodope ou Stara Planina. Macédoine. en 1808 à la Péninsule Sud-Est européenne le nom de „Péninsule des Balkans”. Ce nom de Péninsule Balkanique est à la fois un héritage de l’époque ottomane et de la géographie antique. Ptolémée). aux neiges abondantes et aux gelées excessives. séparait néanmoins les pays balkaniques méridionaux. contrées inhospitalières. Le mot turc de Balkan (= montagne) désigne la chaîne montagneuse (l’antique Orbelus ou Hæmus. en partie conditionnées par la nature du terrain et de longues périodes où la péninsule faisait partie de vastes empires polyethniques. entre les mondes grec et slave.240 Balcanica XXXV temps que ces noms tirés de l’Antiquité. fait partie de l’identité de la péninsule. ou de Tur- quie d’Europe. une chaîne montagneuse traverserait sans discontinuité la péninsule d’Est en Ouest. musulman et chrétien. le géographe A. entre l’Orient orthodoxe et l’Occident latin. bien que géographiquement arbitraire. habitées selon les Hellènes par les Bar- bares. La notion de frontière culturelle et géographique est donc symboli- quement inscrite dans le nom même de la Péninsule Balkanique. Cette notion d’altérité et de clivages entre le Nord barbare et le Sud civilisé. Cette conception est rejetée par la géographie moderne car elle ne tenait pas compte de la grande dépression que forment les vallées de la Morava et du Vardar (Axios). des pays sep- tentrionaux. elle est issue également d’une alternance de modèles de société qui se sont relayés dans la longue durée des époques de son histoire. . Reconnaissable notamment dans la vie quotidienne et dans la culture populaire. S’inspirant de la conception erronée d’une chaîne de montagnes centrale. sous l’influence des idées géographi- ques de Humboldt et de Ritter. =Vieille Montagne. Thrace. plus récemment entre le monde commu- niste et le monde libre. cette „Chaîne centrale” (Centralkette). C’est une alternance entre des autarcies locales. Zeune donna. en Bulgarie) qui coupe en deux selon une direction Est-Ouest la partie orientale de la péninsule. nom qui prévalut jusqu’au Congrès de Berlin en 1878. Selon la concep- tion de la géographie antique (Strabon. autarcies et universalité. certains cartographes et géographes occidentaux se servaient de celui d’Empire Ottoman d’Europe. coupant la péninsule en deux dans le sens Nord-Sud. les divisions politiques ou historiques par les divisions basées sur les faits naturels. cette unité fait que les Balkans ne sont ni tout à fait le Levant ou un prolongement de l’Asie Mineure. se manifesta la tendance à remplacer. ni vraiment l’Europe Centrale ou Orientale. Grèce. C’est au commencement du XIXe siècle que. au climat continental rude. Appelée à l’époque de la Renaissance Catena mundi ou Catena del Mondo. La spécificité balkanique réside non seulement dans cette ambivalence entre l’Orient et l’Occident. qui ont façonné ce paradoxe entre divergences et unité. dans l’étude des contrées de la Terre. Une unité culturelle faite de nombreux dénominateurs communs n’en transcende pas moins ces clivages.

les ressentiments communautaires. Si l’on y ajoute les difficultés issues du décalage persistant dans les approches méthodologiques de nature à privilégier l’histoire nationale ou communau- taire au détriment de l’histoire sociale. ont laissé une em- preinte plus au moins profonde sur la mémoire des communautés ainsi que sur les projections historiques des pays sud-est européens. puis au XXe siècle. ainsi que l’impact des Lumières. Aus serbischen Papieren und Mitteilungen. sans connaître les tenants et les aboutissants des projections de la mémoire collective. Cette approche acquiert encore plus d’intérêt lorsqu’on sait qu’il est pratiquement impossible de comprendre les replis identitaires et les tensions nationales et communautaires.1 Dans la foulée de l’émergence des Etats nationaux. les mythes des origines et les mystifications identitaires. au point que le chercheur non averti peut facilement tomber dans le piège des simplifications abussives et de la sensiblerie défor- matrice. B. qui a cette faculté insidieuse de brouiller le sens critique et de toujours recommencer les polémiques stériles. économique et non événementielle. l’historiogra- phie au XIXе siècle est marquée par „Die Serbische Revolution“. Die Serbische Revolution. d’une part. ont sensiblement marqué les histo- riographies nationales. les replis identitaires. du Roman- tisme. les susceptibilités des nationalismes naissants. La meilleure manière de désamor- cer la charge émotionnelle. de l’histo- rien allemand Léopold Ranke. et les phénomènes beau- coup plus courants qui sont de l’ordre de l’acculturation bibliographique et de l’autarcie dans le domaine de l’historiographie et de la culture générale. l’éveil successif des natio- nalités au XIXe. du communisme et d’autres systèmes idéologiques. Afin de ne pas tout rejeter trop vite. Si les débuts de l’historiographie moderne datent de „Il regno degli Slavi…“ du dominicain ragusain Mavro Orbini (Pesaro 1601). d’une part.européenne moderne et contemporaine La mémoire collective sur la longue durée. est d’adopter une approche analytique sans concession. il est essentiel de ne pas se laisser emporter par les généralisations hâtives et de savoir faire la part du meilleur et du pire. les ethnocentrismes obses- sionnels et les omissions coupables. Hamburg 1829. Bojović. la majeure partie du tout qui se situe entre les deux extrêmes. avec comme toujours. Ranke. Le Sud-est européen et l’Europe 241 Mémoire et histoire sud-est . les idéologies du sol et du sang. 1 L. . il convient de faire la part entre les écarts voulus et les falsifications orchestrées.

. mais surtout une zône de transition et de synthèse d’influences successives et conjointes issues des systèmes de valeurs occidentales et by- zantines. l’époque moderne.242 Balcanica XXXV Une enquête sur la permanence des phénomènes culturels Une enquête renouvelée s’impose afin de pouvoir dépister et analyser les éléments culturels qui se trouvent à l’origine des dénominateurs com- muns de l’espace Sud-Est européen. C’est ainsi qu’un apport extérieur. durant la domination ottomane. Cette dichotomie des influences provient du fait que l’institution monarchique dans le Nord-Ouest balkanique était plus proche des modè- les occidentaux. con- fessionnels et culturels. puis du XIXe au XXe siècle. loin de nuire à l’homogénéité de l’espace culturel balkanique a pu confirmer sa cohérence ainsi que ses facultés de synthèse. pour aboutir dans une perspective élargie à l’époque contemporaine. Les médiateurs de la mémoire collective. L’un des faits les plus notables révélés par ces recherches est la manière dont cette idéologie du pouvoir a su parfaitement s’intégrer dans le système de valeurs byzantin. puis au cours d’une période qui s’étale du IXe jusqu’au XVIIIe. Le fait même que ces valeurs culturel- les tirent leur origine de l’Antiquité et du haut Moyen Age engage à une perspective de longue durée — le bas Moyen Age. Les élements qui ont permis de conforter et de rétablir dans une certaine mesure les connaissances acquises sur la consistance culturelle du monde Sud-Est européen. ces textes et ces représentations ont rempli des fonctions fort différentes au Moyen Age. puis à l’époque contemporaine. Ils ont pourtant toujours servi de médiateurs d’une identité commune ou conver- gente sur tout le Sud-Est européen. par-delà les clivages linguistiques. Il est nécessaire à définir le rôle des textes et des traditions qui ont façonné durant des siècles l’imaginaire et la mémoire de la collectivité cul- turelle balkanique. Il s’est avéré notamment que l’aire balkanique n’était pas seulement un terrain de réception passive des acquis byzantino- romains. ainsi que de la transmission de la mémoire collective. ont fournis des éléments d’analyse sur les phénomènes socio-culturels tant autochtones que syncretiques. et notamment des modèles hongrois et français. les idéologies et les institutions du pouvoir Les recherches qui ont été menées dans le domaine de l’idéologie des pouvoirs établis (mais aussi des idéologies dissidentes de la théorie du pou- voir monarchique. Elaborés depuis l’antiquité.

constitue l’un des plus grands apports à la convergence entre la partie méridionale et septentrionale des Balkans au Moyen Age. dans une moindre mesure. du moins d’une nature fortement convergente. ni féodaux. Le Sud-est européen et l’Europe 243 Entre l’autorité et l’identité — la mémoire perpétuée d’une société privée d’histoire Pour la connaissance des sociétés balkaniques à l’époque moderne. Ce sont les recueils de littérature populaire. c’est-à-dire à bien des égards „nationales”. mais aussi culturelle dans le sens plus restreint du terme. La suppression des Eglises autocéphales orthodoxes. ni linguistiques. Les déboires du „milet” non-musulman et la position défavorisée de la raya chrétienne avaient suscité des solidarités et surmonté les clivages que l’orthodoxie byzantine avait parfois minutieusement favorisés. folklorique. L’apparition et un début d’épa- nouissement des littératures locales dans les pays septentrionaux des Bal- kans ne se produisirent que vers la fin du Moyen Age. mais exclusivement confessionnels. Ayant supprimé les clivages administratifs et juridiques entre les monarchies féodales du Moyen Age. L’élaboration d’un système juridique autonome issu de la réception du droit romano-byzantin. Les dénominateurs communs de l’espace balkanique ne sont pas seu- lement en effet du domaine de la vie quotidienne — culinaire. mais adapté aux besoins locaux. Les clivages ne seront plus désormais ni ethniques. Bojović. quant à lui. l’Empire ottoman instaure. Ces média- teurs translinguistiques révèlent les postulats éthiques qui ont fondé l’ho- mogénéité culturelle de l’espace Sud-Est européen. restaure une forme d’unité culturelle que Byzance avait perdue depuis plus d’un demi-millé- naire. notamment les chants épiques de l’époque moderne. la culture médiévale continue en effet à représenter un pa- trimoine. B. Un héritage qui sert de prétexte et qui offre des éléments pour construire des récits comportant tout un code de valeurs et de règles. une autre catégorie de sources s’impose. La littérature ecclésiastique et. de la culture et du droit romano-byzantin. Longtemps pétri- fiée par les conditions particulières qui prévalaient à l’époque de la domina- tion ottomane. est renouvelée au XIIIe siècle. et leur soumission à l’autorité du patriarcat de Constantinople. pour arriver à une authentique maturation vers le milieu du XIVe siècle. formant ainsi aussi bien une éthique des rapports humains qu’une idéologie de conceptions et de préceptes commu- nément partagées. un ordre uniforme assis sur une administration très centralisée et fondée sur la loi religieuse isla- mique. pro- fane avaient très tôt transcendé les barrières linguistiques. . sinon complètement commun. C’est as- surément d’une telle situation qu’a pu naître ce surprenant attachement au patrimoine commun hérité d’une époque révolue. La réception de la littérature byzantine.

sentences. dont la réalité la plus organique est représentée par ce que l’éru- dition désigne par „L’épopée de Digénis Akritas“. ou encore la tradition sur Nasradin Hodža. ces codes éthiques sont essentiellement transmis par une tradition vernaculaire. de Starina (Baba) Novak. Ces convergences transcendent largement les barrières confessionnelles qui se sont élevées entre chrétiens et musulmans car l’origine autochtone du plus grand nombre de ces derniers a laissé des traces indélébiles même là où ils constituent une majorité de la population culturellement homogène. Les chants épiques constituent une tradition de toute première importance pour la connaissance des échelles . un système opérant bien sûr exclusivement au niveau théorique. Même si ceux-ci se réfèrent quelquefois aux Codes lé- gislatifs médiévaux „Knjige Starostavne” chez les Slaves ou au „Code de Leka Dukadjin” chez les Albanais. mais qui en réalité permet de comprendre l’évolution des modes de pensée dans l’aire balkanique : une fois fixé le point de rupture avec le système classique de compréhension tem- porelle et spatiale de l’homme. Starina No- vak. Nasradin Hodža. dont surtout les chants épiques. peuple) chrétien a dû concevoir des modes de régulation des rapports hu- mains et sociaux. complaintes. Avec une origine commune médiévale. il s’est formé en substitution un autre système fondé sur les valeurs morales transmises par les textes et les livres sacrés. celle de Marko Kraljević. mais surtout au XVIIIe et au début du XIXe siècle par les chercheurs et les voyageurs qui les ont consignés par écrit sous les formes diverses de la tradi- tion populaire orale : contes. En l’absence d’institutions culturelles laïques qui auraient pu être pa- tronnées par un Etat civil ou chrétien. Il s’agit d’éléments présents dans presque toutes les littératures du Sud-Est euro- péen. Elément d’échange et de grande circulation. avec des personnages supranationaux tels que Marko Kraljević. L’éthique héroïque de cette tradition populaire. compte tenu du fait que la réalité quotidienne de la vie et de l’administration de l’Etat suivait des directions liées à la pratique. c’est de cette époque ottoma- ne que datent les convergences les plus importantes et les dénominateurs communs les plus significatifs de l’époque moderne entre pays balkaniques. les éléments de ces normes éthiques sont recueillis dès le XVIe. et chants. fables. Véhiculés par la littérature épique et populaire.244 Balcanica XXXV Où prirent naissance les imaginaires collectifs élaborés par les classes intellectuelles et ultérieurement transmis comme lieux de reconnaissance collectifs ? De la réponse à cette question dépend aussi la façon dont on aborde un problème apparemment secondaire. donnent accès aux codes de bon sens et de réalités communes aux sociétés balkaniques. les chants populaires étaient répandus dans toute l’aire balkanique et jusqu’en Europe Centrale et Orientale. la société du „milet” (communauté.

qui s’apparente plutôt au prolonge- ment d’un féodalisme du type asiatique et anachronique en égard à la dy- namique de l’histoire moderne. Le Sud-est européen et l’Europe 245 de valeur d’une société que l’absence de législation écrite et d’institutions officielles hormis celle de l’Eglise. ayant pour conséquence l’accroissement du décalage dans l’évolution de la société du Sud-Est européen par rapport au . Les influences réciproques entre les traditions balkano-continentales et helléno-byzantines constituent l’un des points marquants qui carctérisent le Sud-Est européen. L’approfondissement des connaissances sur la relation entre ces deux composantes majeures du monde balkanique est un enjeu essentiel pour comprendre les rapports complexes au sein des civilisations Sud-Est européennes et pour saisir la part de leurs particularités respectives ainsi que de leur homogénéité culturelle. presque hors de son temps et privé d’histoire propre. Souvent la sémantique de quelques mots ou phrases. sur leurs mouvements métanastatiques et leurs inte- ractions culturelles. Ainsi. tout en formant une sorte de trait d’union entre les conceptions divergentes de deux mondes souvent antagonistes et peu compatibles. Pour une investigation d’analyse Cet état de transition prolongée et d’espace intermédiaire demeure l’une des caractéristiques du phénomène balkanique. époque moderne et contempo- raine — n’a pas la même signification dans cette partie de l’Europe. l’époque moderne correspond en grande partie à la période de la domination otto- mane (milieu XVe-début XIXe siècle). Le dénouement de la Question d’Orient . la formule d’une sentence ou d’une métaphore. Il est important de signaler que la division conventionnelle — Moyen Age.contexte géopolitique et culturel de l’intégration du Sud-Est européen dans l’ordre européen de Versailles L’évolution des sociétés balkano-slaves à l’époque contemporaine est l’aboutissement de son itinéraire historique. le monde balkanique a su perpétuer et faire évoluer une échelle de valeurs qui lui est propre. Comme suspendu entre deux types de société. les stéréotypes de représentation et les structures mentales et sociales des groupes ethniques. est susceptible d’étendre nos connaissances sur un passé plus ou moins reculé. les concepts éthi- ques. si le Moyen Age coïncide avec l’époque byzantine et slavo-byzantine. Bojović. laisse dans l’opacité d’un état d’équilibre entre deux époques dans le temps et entre deux civilisations dans l’espace. sur le profil culturel. B.

marquée par les calculs cyniques des grandes puissances. la toile de fond indispensable pour la connaissance de l’époque contemporaine. avec des disparités démographiques. Ce fut un processus douloureux. Le bref intervalle entre les guerres balkaniques et la fin de la Première guerre mondiale est par conséquent celui où devait s’établir un ordonnancement géopolitique refait de fond en comble dans la foulée de l’ordre européen entériné par le traité de Versailles. ainsi que des . où l’histoire avait l’air de se figer dans le temps.246 Balcanica XXXV monde moderne occidental. statistiques qui répon- dent à la nécessité impérieuse de renouveler le champ de l’histoire. au moment de la constitution „définitive” des Etats-nations du Sud-Est européen au début du XXe siècle. avec tous les problèmes d’acculturation qu’elle peut occasionner. Le caractère propre à la région doit-il être imputé à l’héritage dif- ficile d’une transition laborieuse et mal assimilée après une très longue période d’immobilisme. la période cruciale de gestation des cultures contemporai- nes avec les éruptions tardives des identités nationales. forme la clef de voûte des contradictions actuelles. ayant en vue la nécessité de sortir des ornières arbitraires ainsi que des interpréta- tions contradictoires et partisanes. économiques. avec une prise en compte des données démographiques. mais décisif pour la réintégration dans la civilisation européenne. sans doute plus qu’ailleurs en Europe. C’est pourquoi. ou bien doit-il être replacé avec ses particularités propres à un espace de civilisation où les transitions entre périodes des ensembles supranationaux et les résurgences des identités ethniques se sont toujours produites dans les convulsions de l’histoire? Questions d’autant plus difficiles à résoudre si l’on ne tient pas compte des particularités d’un monde où les brassages culturels et les im- brications ethniques s’amalgament à des décalages temporels. locales et ethniques. Le début XIXe-début XXe siècle est en revan- che une période de transition au cours de laquelle l’inertie levantine cède progressivement la place au dynamisme d’un monde en pleine ébullition. La stabilisation de l’aire balkani- que facilite une attitude analytique et non plus partisane. Il devait aboutir au dénouement de ce qu’on désignait alors comme la Question d’Orient. des autarcies et des ramifications identitaires. dont la partie essentielle se jouera entre le Congrès de Vienne et celui de Berlin. so- ciales et économiques. Ce n’est qu’à partir de ce moment-là qu’on peut parler d’époque contem- poraine à l’échelle de toute l’aire culturelle en question. Il faut notamment tenir compte du fait que l’instrumentalisation idéologique de l’histoire contemporaine et autres sciences humaines a engendré un retard considérable dans ce domaine dans les ex-pays communistes. une urbanisation forcenée à brève échéance. Si l’histoire moderne et médiévale constitue. une redécouverte du Sud-Est européen retrouvé se profile à l’avenir de l’Europe.

propres aux pays assistés. il devient pratiquement impossible d’analyser les processus qui sont en cours actuellement. de sous-développement chronique. d’un abord complexe et semé d’embûches. les Grecs. surgissant notamment dans le sillage de sclérose doctrinaire. De même que si l’on fait abstraction du contexte socio-culturel et géopolitique de la constitution plus au moins récente des Etats-nations de la région. quelque chose comme une Amérique latine du continent européen. une zone d’ombre. l’observateur extérieur risque fort de se lais- ser aller au jeu des clichés simplificateurs traditionnels et de prendre à son compte les idées reçues les plus ancrées de paranoïas réciproques — servant ainsi de relais inconscient aux guerres de préjugés anciens et nouveaux. et suite à l’évolution du rapport des forces régionales. en effet. entre un monde défavorisé et un monde développé. B. Tant que nous ne serons pas en mesure de reconstituer le langage d’une époque donnée — le XIXe siècle par exemple — nous ne serons pas à même d’appréhender non plus l’univers mental de l’époque contemporaine. L’alternance entre les périodes de stabilité et les crises qui jalonnent l’époque contemporaine. Peut-on se résigner à ce que les échanges culturels soient réduits à des proportions encore plus minces ? Les Albanais. à l’écart des passions partisanes. Peut-on admettre. Le Sud-est européen et l’Europe 247 soubresauts d’anachronismes identitaires et auto-mystificateurs. font du Sud-Est européen une matière quelque peu opaque. avec le cortège d’instabilités sociales et politiques. en tant qu’effets pervers de la transition post-idéologique. un foyer de ressources humaines et naturelles peu chères. que les échanges commerciaux entre les pays voisins dans le Sud-Est européen représentent moins de 4 % de leurs échanges avec les pays étrangers ? Alors que les économies des pays du Sud- Est européen sont largement complémentaires les unes des autres et que les voles de communication sont propices aux échanges et pas uniquement au transit de produits commerciaux et stratégiques. culturel et politique. d’injustices aussi. une sor- te de salle d’attente permanente aux portes de la Grande Europe. Le Sud-Est européen et l’Union européenne Le syndrome balkanique — Constat et perspectives Dans la logique d’une compétition économique internationale. Bojović. l’Europe du Sud-Est ris- que de devenir un espace intermédiaire. le caractère paradoxal d’une aire spatio-temporelle dont il est quasiment impossible de dire si les ressentiments traditionnels l’emportent sur les confluences culturelles ou vice-versa. Sans une connaissance de l’histoire longue de ces cultures. La meilleure voie pour échapper à cette perspective peu enviable est la mise en œuvre d’un partenariat balkanique sur un plan avant tout économique. mais aussi institutionnel. les Bulgares. les .

La convergence de leurs mentalités. culturel. La création d’institutions communautaires à partir de l’expérience qu’offre la formation progressive de la Communauté européenne. il s’agit d’un manque de respect envers soi-même. les Serbes. Avec une volonté politique conforme à l’évolution de l’opinion pub- lique vers le rapprochement entre pays balkaniques. qui se manifeste par un manque d’intérêt pour ceux qui sont confusément perçus comme des compagnons d’infortune. du rapprochement culturel. mais adaptées aux conditions locales. de la législation libérale et de la société civile. la solution des contentieux. Ce manque de curiosité régionale. une bonne gestion de la soli- darité régionale devrait ouvrir la voie aux rapprochements des structures politiques. . S’engager résolument sur le chemin du partenariat. les Turcs. politique. Ce processus. d’un déficit d’esprit critique. de l’économie de marché. se considèrent-ils comme moins concernés par la culture de leurs voisins du Sud-Est européen et les similitudes de leurs patrimoines que par celles d’autres civilisations dans le monde ? Ce provin- cialisme balkanique. serait le moyen le plus sûr pour créer une dynamique parallèle au pro- cessus d’intégration de la Communauté européenne. pourrait être entériné par des con- ventions bilatérales. des échanges commerciaux. Le problème des minorités ethniques et confessionnelles ne pourrait être résolu que sur une base de concertation et de réciprocité. Un rapprochement sur le plan économique. ce mépris implicite interbalkanique est sans doute le corollaire d’égocentrismes nationalistes irrationnels.248 Balcanica XXXV Roumains. politique se- rait le meilleur moyen pour les pays balkaniques de préparer leur intégra- tion européenne. la stabilité poli- tique dans l’espace balkanique sont les conditions requises pour résoudre les difficultés structurelles propres à certains pays de la région. puis multilatérales en vue de la création d’une commu- nauté économique et finalement de structures politiques et administratives sud-est européennes de type confédéral. la richesse de leurs cultures. institution- nel. nour- ris d’ignorance obtuse. devraient au contraire porter les Balkaniques à se situer et à se valoriser avec plus de lucidité par rapport au reste de l’Europe et à s’intégrer plus efficace- ment dans le chœur des pays développés et démocratiques. Le développement économique de la région favorisé par un climat de confiance mutuelle et renforcé par la stabilité politique est indissociable de la consolidation des institutions démocratiques. cette ignorance du voisin trouvent leur origine dans un complexe d’infériorité devant l’Europe de l’Occident . leurs similitudes et leurs complémentarités. qui ne peut être envisagé sans concertation et sans l’aide de la Communauté européenne. bien trop souvent. d’un manque de repères comparatifs et. par l’accroissement des échanges commerciaux et l’interaction des cultures. parallèlement au dével- oppement des institutions démocratiques.

ou bien s’il est au contraire destiné à assumer une sorte de fonction de „filtre” ou de membrane propre a répercuter les contradictions passées. en étroite concertation avec la Communauté européenne et munie des institutions démocratiques établies dans la continuité pourrait surmonter les dissensions sociales en donnant libre cours aux particularismes culturels régionaux sans mettre en cause les entités nationales et étatiques de ses composantes. ou bien représentent les signes d’une dynamique d’évolution particulière et dont ils ne représenteront que des points révélateurs les plus saillants. ainsi que les évolutions des particularismes cul- turels et identitaires. Une dynamique d’intégration qui prenne en compte la richesse des unités nationales dans sa diversité. Avec une Communauté sud-est européenne établie sur un principe de consensus et d’intérêts réciproques. d’éventuelles formations régionales et des particularismes culturels locaux. Une réflexion libre de toute idée reçue pourrait ainsi apporter des éléments de réponse sur la ques- tion de savoir si les convulsions répétitives de cette „Autre Europe” sont un épiphénomène par rapport à un monde en pleine évolution des processus d’intégration. est sans doute la meilleure voie qui conduise a la stabilité et à la prospérité de l’ensemble des pays du Sud-Est européen et. Une communauté balkanique en croissance économique. actuelles et futures que peuvent occasionner les disparités croissantes entre la conver- gence conflictuelle d’un Sud-Est sous-développé et un Nord-Ouest ou se concentrent une dynamique de progrès économique à l’abri des menaces extérieures. ce qui se reflète de manière significative par un décalage dans la dynamique évolutive des sociétés concernées. Une extension des analyses qui devraient enfin nous aider à com- prendre si cette partie de notre continent peut devenir une sorte de trait d’union entre l’Europe et les régions situés sur ses flancs méridionaux et orientaux. la Communauté européenne aurait un interlocu- teur valable et un partenaire crédible pour une intégration vraiment réalis- able. Le Sud-est européen et l’Europe 249 Les entités étatiques devraient être fondées sur un contrat social et non plus sur des particularismes exacerbés et exclusifs. B. à leur intégration future dans la Grande Communauté européenne. de savoir si le Sud-Est européen est susceptible . Autrement dit. qu’on peut comprendre les faits et causes de l’état actuel de cette partie de l’Europe. Ce n’est qu’avec une approche scientifique et intellectuelle susceptible d’étendre les connaissances sur les antécédents historiques. Bojović. partant. comme ce fut si bien le cas dans les époques révolues. les cheminements politiques et institutionnels. Tout en ayant en vue la question majeure qui est de comprendre comment l’espace dont fait partie l’aire culturelle sud-est européenne a acquis cet écart notable par rapport à une grande partie du monde européen.

Античка. те државне творевине су истовремено и полигон за поделе интересних зона између европских сила у периоду између Бечког и Берлинског конгреса. грчка и римска. под маљим или већим утицајем хеленске цивилизације и северног континенталног. највећим делом планинског карактера полуострва. Једна од најстаријих је природна и културолошка граница која га је делила правцем исток-запад. ЕВРОПСКИ ЈУГОИСТОК И ЕВРОПА Порекло и перспективе балканског алтеритета на маргини европских интеграција Ре зиме Назив Балкан за Балканско полуострво као географски концепт настао је почетком 19. затим византијска цивилизација означавају дуг период великих културних и државних синтеза. јануара 2001. чиме се може објаснити синергија између Цркве и обнове државности на исходишту отоманске доминације. Нестанком хришћанских држава улогу етнарха усвајају црквени поглавари. Одраз тежње до тада подређених народа ка државној самобитнсти. ou bien une limite a ne pas franchir. Од најстаријих времена на том простору се смењују и преплићу европске и евроазијске синтезе и поделе. она је означавала симболичну границу измећу јужно-медитеранског дела. Зеуне. планинским масивима Родопа и Шаре. у Сенату Републике Француске. романтизма и рационализма. 18. али донекле и преузимаљем средњевековних државних и културних традиција. Иако је Цвијић научно побио постојање те произвољне географске поделе. Османлијско освајање Балканског полуострва означава почетак једне нове цивилизацијске синтезе на овим просторима.250 Balcanica XXXV d’être une zone d’extension des processus d’intégration européenne. sociale et politique de cette aire complexe que l’on peut expliquer comment l’Europe joue aujourd’hui dans sa partie méridi- ano-orientale tout ou partie de son destin. . Овај период представxа својеврсни продужетак средњевековног периода. настају обновљене и нове државне творевине на развалинама Отоманске империје. од Црног и даље до Јадранског мора. века када га је тако назвао географ А. Под утицајем просвећености. на размеђу источног и западног хришћанства средњег века. une zone de transition propre a amortir les disparités peu compatibles. док се касније јављају нове државне творевине на темељима постојеће културно-историјске баштине доносећи значајне словенско-византијске цивилизацијске доприносе у том делу Европе. или у најмању руку успоравање нововековних историјских процеса који се за то време одвијају у осталим деловима Европе. Под називом „Источно питање“ ова хронична европска криза нашла је Прочитано на Форуму „Европа и Медитеран“. по турској речи Балкан (= планина). C’est seulement par une claire compréhension de l’évolution culturelle.

Било како било. етничких. културних и језичких дезинтеграција. B. него развојних и перспектива које би давале основе просперитету и стабилности. политичке и етно-конфесионалне поделе. То је питање да ли је тим просторима (такозваног западног Балкана). Као да изостанак евро-атланских интеграционих процеса означава неминовност државних. Зато би било добро имати у виду да Европа. Le Sud-est européen et l’Europe 251 своје исходиште у Балканским ратовима. намењена улога својеврсне тампон зоне на маргини европских интеграција (унеколико синдром европске Средње Америке). века уз помоћ тржишних. али и у сарајевском атентату као детонатору Првог светског рата. или је у питању солипсистичко и аутархично. историјско искуство указује да је балкански простор био и остао показатељ европских контрадикција које на овом трусном подручју у критичним периодима испољавају свој еруптивни карактер. Bojović. са својим неспорним цивилизацијским достигнућима. институционалних и политичких дугорочних интеграција. Док остали делови Европе превазилазе своје трагично искуство из прве половине 20. Као последица у првом реду европских супротности. доводећи највећи део континента до својеврсне цивилизацијске регресије. етноцентричко и самодеструктивно опредељење управљачких слојева нових државица на том простору? Осим ако то није корелација између балканске и евроатланске себичности и кратковидости. Пред будућношћу великог дела Балканског полуострва испречује се више питања не које је тешко дати одговор. дотле се на балканским просторима обнављају стари и отварају нови сукоби. . светски ратови су на балканским просторима додали постојећем тешком историјском наслеђу нове идеолошке. има одговорност за цео балкански простор као залог дела или целине своје будућности.

.

заснованог на одредбама Турског устава од 1839. и 1894–1903). митрополит београдски Петар Јовановић и епископ ужички Нићифор Максимовић.1 Убрзо је Милошева деспотија била замењена њиховим олигархијском владавином. Паун Јанковић. 1 Поред ових главних вођа. Политичке прилике у Србији после Милошеве абдикације За Милошеву абдикацију 1839. који су упорно тражили доноше- ње устава ради ограничења његове апсолутне власти. у контексту изградње модерног државног апарата и правног поретка. УДК 32(497. 1. Јеврем Ненадовић. Овим законима установљена је крута централизација власти на релацији по- печитељ унутрашњих дела – окружно начелство – среско начелство – општина. Због тога и заслужује да буде предмет посебне анализе. оба од 1839. Стојан и Алекса Симић. на чијем челу су се налазили Тома Вучић-Перишић. Овај процес је обрађен кроз анализу Зако- на о устројству окружних начелстава и главним дужностима среских начелника и Закона о устројству општина. Због тога су и познати под именом уста- вобранитеља. Тој групи политичара.11)(091)“183-“:342.553 Оригинални научни рад Мирослав СВИРЧЕВИЋ Балканолошки институт САНУ Београд ЛОКАЛНА УПРАВА ПОД УСТАВОБРАНИТЕЉИМА Апстракт: Овај чланак објашњава развој локалне управе за време уставобранитељске владе. и посебно ради заштите личне сигурности и приват- не сопствености. припада заслуга што је Србија добила Устав од 1838. у редовима истакнутијих непријатеља кне- за Милоша било је и других виђенијих људи који су трпели од кнежеве са- мовоље и његовог монопола на трговину: прота Матеја Ненадовић. што је потпуно било у духу успостављеног олигархијског режима. Аврам Петронијевић. Посебан зна- чај има први Закон пошто је био најдуже на снази у уставној историји Србије XIX века (1839–1888. године. затим и чланови Саве- . успостављања правног поретка. године највише заслуга су имали истакнути вођи саветске опозиције. На њему су се темељили сви облици олигархијских и личних режима. Лазар Тодоровић. Хаџи-Милутин Гарашанин и његов син Илија.

За другог на- месника постављен је Јеврем Обреновић. 4 Радомир Поповић назива овај догађај Вучићевом револуцијом а не бу- ном. а за трећег намесника познати букач и демагог. Али. 76–77). Уставобранитељи су та: Милисав Здравковић-Ресавац.3 Кнез Милан је умро већ 8. ни Михаило се није дуго задржао на престолу. Вучићева „буна“ ни- је имала карактер обичне оружане кавге него правог преврата који је имао за последицу промену династије на српском престолу и прву значајну смену . Београд. Савет се послужио одредбама неважећег Сре- тењског устава (Р. Београд. То су били разлози за фор- мирање Намесништва које је требало привремено да врши кнежевску власт у име новопроглашеног кнеза. На престолу је био свега 26 дана.4 Био је то крај његове прве владе. Влада уставобранитеља 1842–1853. Ивић. у то време он је лежао тешко болестан те није био способан да преузме влада- лачку власт. 29). Београд. У овом случају. Било је ту још и председника и чланова окружних судова. По из- бијању Вучићеве буне кнез Михаило је почетком септембра 1842. Љушић. Милутин Петро- вић-Ера (брат Хајдук-Вељков) и попечитељ Павле Станишић. Поповића Тома Вучић-Перишић. Прво Намесништво (1830–1840). 1926. Бера- ту од исте године и према важећем Турском уставу. образлажући своје опредељење чињеницом да се ради о преврату а не о обичној побуни каквих је било на претек до тада. Милош је напустио Србију. С друге стране. њи- хових помоћника и других чиновника (А. председник Савета и стриц новог кнеза. Међутим. 2 Избор Намесништва је извршен без икаквог важећег правног акта по- што ову установу није предвидео ниједан позитиван пропис аутономне Кне- жевине Србије. Намесништво је наставило да управља земљом све док Порта није потврдила млађег Милошевог сина Михаила за новог кнеза и док овај није почетком марта 1840. 83–88). Драгослав Страњаковић је веома успешно израдио портрете многих од поменутих уставобранитеља (видети: Д. Из доба Карађорђева и сина му кнеза Александра. Кнежевићу Милану је несумњиво при- падало право на наслеђе престола према Хатишерифу од 1830. дошао у Београд из Влашке. на- пустио Србију. коме је по Уставу припало право да заступа кнеза. Наима. 3 О Вучићевом животу и историјској улози видети подробније у моно- графији биографског карактера Радомира Ј. Стеван Стојановић-Ћоса. иначе са- ветник – Тома Вучић. Страњаковић. окружних и среских начелника. јула 1839. 2003. Београд.2 За првог намесника Савет је изабрао кнежевог представника (председника владе) и попечитеља иностраних дела Аврама Петрони- јевића.254 Balcanica XXXV Пошто се одрекао престола у корист свог старијег сина Мила- на. уставобранитељи су упорно тврдили да новoименовани кнез још мора да добије званичну потврду од Порте како би могао почети да управља земљом. 1995. 1932.

и радије је опет одлазио у опозицију па било то и против оног стања које је сам буном створио. 2. Поповић.7 Али иза њих је стајала једна нова генерација која је захтевала напуштање турског начина управе и спровођење политичких реформи. Ј. 6 С. Београд.5 Почетак његове не баш успешне владавине означио је заправо и почетак уставо- бранитељског режима. После буне он није знао шта му ваља чинити. 1939. 1947. 261–262. 139–146). 6–22. 25). 1–164. 35–36. 25. Он није исповедао никакве политичке идеје. 5 О избору Александра Карађорђевића за српског кнеза видети у: А. Тај нараштај се разликовао од оних конзервативних елемената који су били задовољни простом чињени- чиновништва из политичких разлога. наступио је нови моменат у уставној историји са битно другачијим правно-политичким обележ- јима. Београд. мање него ико умео да влада у редовним при- ликама. том 3. вођ буне против кнеза Михаи- ла. Након династијског преврата 1858. Он је умео боље него ико да диже буне. 121–127. Све су то аргументи који – према Поповићевом мишљењу – иду у прилог термину револуција а не буна за опис догађаја од 1842 (Р. Осим тога. . Исто- рија политичких странака и струја у Србији I. 1936. Тако уставобранитељски режим траје свега 16 година. Уставобранитељи и њихова влада. Јовановић. 7 Најважнији међу њима био је Вучић. Продановић. Српске политичке странке. Р. исто. исто. Поповић. 67–82. исто. Ивић.6 Другим речима. овај преврат је био изванред- но организован уз снажну турску аустријску помоћ. 1991. Србија – 1834–1858. Његов пад на Светоандрејској скупштини 1858. Уставобранитељски програм и локална управа Вођи уставобранитеља нису били по свом васпитању и разми- шљању никакви реформатори. исто. Ивић. 1937. Махом су то били прости и нешколова- ни народни трибуни чија се политичка способност највише огледала у дизању и угушивању буна под Милошем. али је с друге стране. исто. године довео је до пада и саветске олигархије. овај период (1842–1858) у уставној историји Србије који је познат под име- ном владавине уставобранитеља поклапа се са владавином кнеза Алек- сандра. 83–108. Београд. Д. Митро- вић. Бео- град. Ово су биле најкраће црте два најважнија политичка представника уставобранитељског времена (С. Страњаковић. Ј. исто. 41–48. О Вучићевој „буни“ видети у: А. Локална управа под уствобранитељима 255 на престо довели вождовог сина Александра Карађорђевића. Ж. Београд. Свирчевић. Ни Александар Карађорђевић није имао политичке идеје. 139). Ј. М. али је он уз то био ли- шен и сваке иницијативе која Вучићу није недостајала. Јовановић. Вучићева буна 1842 године.

2 из „Цесарије уопште“. 2 из Хрватске. Срби-пречани су изазивали гнев и револт код простог света. управитељи школа. њихове идеје су биле више него драгоцене. Као једина интелигенција у једној примитивној сељачкој средини. Суочили су се са Милошевом деспотијом и некако је подносили инстиктивно осећајући да је то ипак мање зло него све оно горко и крваво искуство под дахијама или Сулејман-пашом Скопљаком (С. бр. свештеници. Развој српскога правног стила. тзв. уз завист према њиховим положајима и квалификацијама. . да затраже њихову помоћ у стварању нове државне управе. исто. Крестић. саветници. лекари. кан- целаријски чиновници. 34). али је била спремна да прихвати препоруке своје иначе оскудне интелигенције. 10 Будући да је Србија била прими- тивна сељачка земља без уређеног система образовања. Они су имали пресудан утицај на српски политички развитак среди- 8 Старије генерације Срба које су још памтиле турске зулуме нису тражиле ништа друго него да њима не влада турски паша са муселимима и кадијама.9 Како све то постићи и организовати – народна маса није имала јасну представу. Луковић. Прилог историји језика и права у Србији. Они више нису имали шта да траже. ка- ко да реши то питање. која није знала како даље. исто. Од тог броја 25 је било из Срема. професори.11 Срби из Аустрије поседовали су реформаторске идеје у право време: после пада једног снажног владаоца и победе саветске опозици- је. 1994. 27–28. они су могли само да се ослоне на „немачкаре“. начелници министарства. 49. 26. 7 из Бачке. Зборник Матице српске за историју. Срби- ја је имала укупно 68 учитеља. Митро- вић. Када су једном успели да добију своје народне старешине њихове политичке тежње су просто пресахле. како се Ми- лошев лични режим не би више повратио. инжењери. Били су кнежеви дипломатски представници. 10 Овај термин је представљао погрдни назив за аустријске Србе који су чинили окосницу чиновничког апарата у Србији. 1994. интелигенција се могла добавити само „из прека“. учитељи. 36). „немачкари“. док је остатак (њих 17) било из Србије (П. главни секретари Савета. први секрета- ри кнежеве канцеларије.256 Balcanica XXXV цом да је уклоњена непосредна турска управа. 9 С. По наводима у службеном попису из јула 1836. исто. 11 Срби-пречани заузимали су готово најзначајније положаје у Кнеже- вини. Нови Сад. Швабо-Срби или пак Швабу- рија (М. „Швабе“ или „немачкари“ у Сербским народним новинама Теодора Павловића. 36). Јовановић. 3 из Славоније. они су нарочито предњачили у одбој- ном понашању према простом пуку. Београд. Стога их је домаћа публика. почела погрдно крстити терминима Немачкари.8 Он је тражио нешто ново: успостављање правног поретка који обезбеђује личну и имовин- ску сигурност и ограничење владалачке власти. интелигенцију су представљали Срби из Аустрије. Ж. Када су вођи опозиције успели да оборе кнеза Милоша. Посматрајући га с висине и с омаловажа- вањем. Јовановић. 12 из Баната. Под Милошем.

своју праву физиономију добио је у време кнеза Александра Карађорђевића (С. Изградња судске власти (стварање модерног судства са првостепеним. Зато је и пуштао аустријске Србе да према својим идејама изграђују државну управу. 36–37. 1982. био противан. Горњи Милановац. древности словенске и толкова- ње стихотвораца. Локална управа под уствобранитељима 257 ном XIX века. Београд. А. исто. Јовановић. старогрчки и француски. Укинуо је: митологију. започео рефор- му образовног система. Петровић. 115. Луковић. који су се изучавали поред латинског и немачког. исто. 15 Као рачунско-правни акт буџет је почео да се формира још за време прве Михаилове владе (М. која су све више пуштала корен. Свирчевић. доношење Грађанског (1844) и Кривичног (1850) законика са поступцима). 14 Платон Симоновић је био аустријски Србин. 933–942). Финансије и установе обновљене Срби- је. унапређење школског система (посебно када је рефор- му водио Платон Симоновић). апелационим. али оно што су оно начинили. то је увођење првих модерних државних установа и стварање првог чиновничког реда. Митровић. 37–38. 13 Вучић је могао да виче на „немачкаре“. Развој парламентаризма у Србији у XIX веку. 70). који су се до тада већ били учили (С. Оно што највише карактерише владу уставобарнитеља. М. Јовановић. Чубриловић. исто.14 појава буџета као рачунско-правног акта. У Србији се тако. први пут у историји модерне уставности. наслањали су се каснији режими. Оно добија свој правни статус у односу на државу и све више постаје углед- на социјална установа (видети детаљније: Ж. Он је 1853. као симбол новог режима чије је темеље управо он ударио. Драг- нић. 12 В. 1989. Бео- град.13 Морало се приступити изградњи установа како би се ор- ганизовала унутрашња управа. На њи- хова правно-политичка достигнућа. 35). . Историја политичке мисли у Србији XIX века. 27). Уместо ових предмета увео је старословенски. врховним и касацио- ним судом. М. премда она није одговарала његовом политичком укусу (С. 1901. као и стварање бирокра- тије. исто. Они су постали независни. па чак и да понижава.15 развој трговине и тржишних односа. он више није могао да квари јер није умео да каже како би друагачије могло да се политички уради. У томе се и огледа историјски значај уставобранитељске владе. Чиновници су престали да буду обичне слуге као под Мило- шем. У Русији је радио као професор лицеја а у Србију је дошао као пензионер. чинов- ништво организује у посебан ред по једном јасно профилисаном концепту. 106–118). јер нису могли бити ни по чијем ћефу отпуштани. Ипак. исто. 16 Уставобранитељски режим је посветио велику пажњу подизању чи- новничког кадра. могао неке од њих да гони.12 Побеђивали су са својим предлозима и онда када им је Вучић. Та њихова независнот је ишла толико далеко да су чиновници постали непокретни.16 само су неки од резултата владавине уставобранитеља. Јовановић.

258 Balcanica XXXV
Већ је наглашено да је Турским уставом деспотија кнеза Милоша
била замењена колегијалном олигархијском владом највиђенијих љу-
ди тадашње Србије. Нови Устав није променио суштину државног и
политичком система. Апсолутизам и централизам као полазна органи-
зациона и функционална начела, остали су недирнути. Разлика је сада
само у томе што је на место апсолутизма и централизма једног чове-
ка допао апсолутизам и централизам неколико народних старешина.
Власт је из руку свемоћног кнеза прешла у руке Савета, састављеног
од 17 чланова. Овом трансферу власти и моћи допринео је и Закон о
устројству Савета који је додатно ослабио положај кнеза. Иако је био
у оштрој супротности са Уставом, овај Закон је служио као најважнији
извор политичке моћи Савета. Ово изразито несагласје између Устава
(према којем кнез управља преко министара, а Савет само врши кон-
тролу законитости рада кнеза и Савета) и Устројства Савета (према
којем државом управља Савет док попечитељи сачињавају само један
„саветски одбор“ који стоји под контролом Савета, а кнез може имено-
вати попечитеље само из реда саветника уз сагласност Савета) пред-
стављало је извор честих сукоба између кнеза и Савета. То је давало
повода Порти да се у њих отворено меша и арбитрира, претежно с по-
зиција политичког прагматизма, а много мање с чисто правног гледи-
шта. Ови перманентни сукоби између два поменута уставна чиниоца
довешће напослетку да сазивања Светоандрејеске скупштине, која је
симболично означила крај уставобаранитељске епохе.
Што се тиче самих погледа уставобранитеља на локалну управу,
може се запазити да они нису били исти пре доласка на власт и после
преузимања власти. Док су били у опозицији према кнезу Милошу,
борили су се за децентрализацију власти са што самосталнијом локал-
ном управом.17 Међутим, чим су преузели врховну власт у централној
управи, тј. у Савету, променили су одмах и свој ранији политички став
према организацији локалне управе.18 Они више нису желели децен-
трализацију власти него је напротив јачају и стабилизују, дајући јој
потребну правну форму. Уставобранитељи су посматрали државу и
правни поредак пре свега као институције из којих извире власт, да-
кле један реалитет. У складу с тим виђењем, пошли су реалним путем у
изградњи државне управе: прво треба организовати власт, централну
и локалну, па тек после тога изграђивати правни поредак. Власт је сила
која извршава законе и која чува личну и имовинску сигурност, а да би

17
Ф. Никић, Локална управа у Србији у XIX и XX веку, Београд, 1927,
73.
18
Ф. Никић, 73.

М. Свирчевић, Локална управа под уствобранитељима 259
могла да врши ту улогу она мора да буде снажна, тј. јединствена и цен-
трализована. Без такве власти нема ни правног поретка. Њена добро
изведена организација је неопходан услов за исто тако добро организо-
вани правни поредак.19 Овако су отприлике резоновали идеолози уста-
вобранитељске владе. На тој основи је почивало њено законодавство,
рачунајући ту и законе о локалној управи.

3. Уставобранитељски закони о локалној управи

Турски устав је омогућио уставобранитељима да своје тежње
за остваривање начела законитости, чиновничке сталности и центра-
лизације државне управе несметано реализује још за време Првог на-
месништва. За само годину дана (од прокламације Устава до доласка
кнеза Михаила у Србију) донели су око 30 закона и уредаба.20 Закони
о локалној управи су били донесени на основу чланова 61, 62, 63, 64. и
65. Устава. Чл. 61. је општом формулацијом предвидео основни прин-
цип устројства државне управе: Србија се дели на 17 окружја, окружја
на срезове, а срезови на села. Чл. 62. је дефинисао правни положај и
делокруг рада окружног начелника у систему власти: он је обавезан
да извршава налоге и заповести централне управе и судске пресуде.21
Чланови 63, 64. и 65. одредили су положај и делокруг рада среског на-
челника: „да предохрани добра и земље села од сваког нападенија, да
заштити народ од „злохотника“, „скитница“ и „разврашчени“, да врши
преглед пасоша и надзире рад примирителних судова.22
Ове основне одредбе Устава о локалној управи показују да су
у његову структуру биле уграђене две идеје водиље: 1) потчињеност
локалних органа власти према централној управи, тј. начело центра-
лизације власти (ово начело чини од локалних органа централизоване
нецентралне органе власти), и 2) ограничени делокруг послова окру-
жних и среских начелника.
Може се закључити да се, према слову Турског устава, улога ло-
калне управе своди на извршавање наредаба и налога централне вла-
сти и на извршавање судских пресуда. О некој широј или уској само-
сталности локалних јединица и органа власти не може бити ни говора.
Ова је потпуна искључена. Тако је начело централизације подигнуто на
ранг уставног начела, које је спроведено у његовом ригидном облику.

19
Ф. Никић, исто, 74.
20
Видети: Сборникъ закона и уредбены указа, Београд, 1840, даље: Збор-
ник закона и уредба.
21
Видети: Уставъ Княажества Сербiе од 1838, чл. 62, [у:] Устави Кнеже-
вине и Краљевине Србије, Београд, 1988, 78, даље: Устав Србије од 1838.
22
Устав Србије од 1838, чланови: 63, 64. и 65, исто, 78–79.

260 Balcanica XXXV
У складу с тим начелом, Устав је дефинисао правни карактер
округа и срезова, као и њихових најважнијих чиновника.23 Округ и
срез се третирају искључиво као ниже подручне полицијско-управне
јединице без додатних атрибута. Због тога је и делокруг рада окружних
и среских начелника врло сужен. Они су сведени на улогу чистих по-
лицијских службеника. Устав им је одузео шира управна овлашћења и
могућност да суде у извесним споровима, а среском начелнику још и
финансијску власт уз строгу забрану да се меша у црквене послове.24
Другим речима, чланови 62–65. поистоветили су управну функцију
окружних и среских начелника са репресивним апаратом државне вла-
сти. На темељу ових одредаба, уставобранитељи су донели законе који
су додатно разрадили напред поменуте замисли.

3.1. Закон о устројству окружних начелстава и главним
дужностима среских начелника од 12. маја 1839. године.25

Ово је био један од најзначајнијих закона уставобранитељске вла-
де. То је уједно и најважнији закон у уставној историји Србије XIX века
јер је био најдуже на снази. Важио је 1839–1888. и 1894–1903. године.
Није био на снази само у време важења Устава од 1888. када је био
донесен другачији закон о правном уређењу округа и срезова. Ипак,
због дужине његовог трајања, као и због тога што се на њему заснивала
организација локалне управе у Србији дуго после уставобранитељске
епохе, овај Закон заслужује посебну пажњу и разраду.
Поменутим Законом је детаљније уређен делокруг рада и функ-
ција окружних и среских начелника, њихови међусобни односи и од-
нос према централној власти.
Према чл. 2. овог Закона свако окружно начелство има свог на-
челника и помоћни персонал: једног помоћника, писара и казначеја
(благајника). Начелник има положај председника округа а остало осо-
бље положај његових чланова.26 Надлежност окружних начелника де-
финисана је у чл. 4: занимат ће се извршенијем налога који ће им дола-

23
Устав Србије од 1838, чл. 61, исто, 78.
24
Устав Србије од 1838, чл. 65, исто, 79.
25
Устроение окружны началничества, и главне дужности срезски на-
чалника, [у:] Зборник закона и уредба, Београд, 1840, 78–83; даље: Закон о
устројству окружних начелстава и главним дужностима среских начелника.
26
Чл. 2. Закона о устројству окружних начелстава и главним дужно-
стима среских начелника, 78.

М. Свирчевић, Локална управа под уствобранитељима 261
зити од стране Централног Управленија Књажества.27 То значи да су
сва министарства (унутрашњих дела, финансија, правде и просвете)
имала право да издају заповести и налоге окружним начелницима, и
да су их они морали извршавати. Окружно начелство стоји као целина
под Централним Правленијем (Савет и попечитељи) и мора се стро-
го управљати према заповестима свих попечитеља.28 Иако је окружно
начелство обавезно да извршава налоге централних власти, оно је пр-
венствено потчињено министру унутрашњих дела, који је према чл. 9.
Закона овлашћен да поставља и смењује окружне начелнике и остале
чиновнике у државној хијерархији.29 Та директна потчињеност окру-
жних начелника према министру унутрашњих дела и њихова директна
зависност од њега, може се видети и у чл. 5. који прописује да су окру-
жни начелници обавезни да овом министру редовно шаљу извештаје
о свом раду и стању у округу.30 У овом својству, дакле као подручни
полицијски орган потчињен попечитељу унутрашњих дела, окружни
начелник је обавезан да се стара о извршењу указа, уредаба и закона, о
јавном реду и поретку, затим о поштама, путевима, ћупријама и грађе-
винама.31 Поменуте дужности, окружни начелник је обављао или сам
или преко среских начелника.32
Према томе, делокруг рада окружног начелника није исти када
делује као централизовани нецентрални орган Централног Правлени-
ја, и када делује као полицијски орган у субординацији са попечите-
љем унутрашњих дела као само с једним министром у Централном
Правленију Књажества Сербије. У првом случају окружни начелник
стоји под Централним Правленијем (владом), а у другом случају, само
под попечитељством унутрашњих дела. Јасно се може уочити двојаки
правни идентитет окружног начелника према овом уставобранитељ-
ском закону.
Код среских начелстава и њихових начелника ствари стоје не-
што другачије. Среско начелство је мања полицијска јединица од окру-

27
Чл. 4. Закона о устројству окружних начелстава и главним дужно-
стима среских начелника, 79.
28
Чл. 4. Закона о устројству окружних начелстава и главним дужно-
стима среских начелника, исто.
29
Чл. 9. Закона о устројству окружних начелстава и главним дужно-
стима среских начелника, 81.
30
Чл. 5. Закона о устројству окружних начелстава и главним дужно-
стима среских начелника, 79.
31
Чл. 5. Закона о устројству окружних начелстава и главним дужно-
стима среских начелника, исто.
32
Чл. 12. Закона о устројству окружних начелстава и главним дужно-
стима среских начелника, 82.

262 Balcanica XXXV
га, и поред председника обухвата још писара и одређени број пандура,
који по потреби може бити мањи или већи.33 Срески начелник не стоји
непосредно ни под Централним Правленијем ни под попечитељем уну-
трашњих дела него само под окружним начелником.
У надлежност среског начелника спада све оно што је усмерено
на одржање мира и поретка у срезу.34 Поред свих оних дужности по-
лицијско-управног карактера које су наведене у члановима 63, 64. и
65. Устава (да чува добра и земљу села од напада, да брани грађане од
злочинаца, да контролише странце и води надзор над радом примири-
телних судова),35 законодавац је увео још једну врло значајну дужност
за среског начелника која је конституисана ставом г) чл. 14. Закона:
срески начелник је дужан да хвата кривце и да их шаље окружном на-
челнику на даљи поступак.36 Ове послове срески начелник обавља сам
или преко кметова оних села која улазе у састав његовог среза.37
Осим ових непосредних дужности, срески начелник има још и
обавезу да извршава све оне послове који улазе у делокруг рада окру-
жног начелника. На тај начин, ови послови „посредно“ улазе у круг
његових управних овлашћења. У овом случају срески начелник посту-
па као обична трансмисија окружног начелника на свом управном под-
ручју.
Из претходне анализе излази закључак да је овај уставобрани-
тељски закон конституисао пирамидалну хијерархију и круту биро-
кратску централизацију органа управе у правној структури државне
администрације. На челу ове пирамиде налази се Централна управа
(оличена у олигархијском Савету и попечитељима), која врши врховну
власт потискујући и развлашћујући кнеза, затим се на нижем ступњу
налазе окружни начелници као шефови округа, на још нижем ступњу
стоје срески начелници као шефови срезова, а на најнижем ступњу сто-
је кметови као старешине села. Важно је напоменути да службена ко-
муникација постоји само између непосредно надређеног и непосредно
потчињеног органа; између Савета, тј. владе, и окружних начелника,

33
Чл. 15. Закона о устројству окружних начелстава и главним дужно-
стима среских начелника, 83.
34
Чл. 16. Закона о устројству окружних начелстава и главним дужно-
стима среских начелника, 82.
35
Све ове дужности су такође наведене и у чл. 14. Закона о устројству
окружних начелстава и главним дужностима среских начелника, 82.
36
Видети: став г) чл. 14. Закона о устројству окружних начелстава и
главним дужностима среских начелника, 83.
37
Чл. 14. Закона о устројству окружних начелстава и главним дужно-
стима среских начелника, 82.

М. Свирчевић, Локална управа под уствобранитељима 263
између окружних и среских начелника и између среских начелника и
кметова. Кметови не стоје у директној вези с окружним начелником.
Ако желе да му се обрате, онда то морају да учине само преко себи над-
ређеног среског начелника који ће као надлежан орган ступити у везу
с одређеним окружним начелником. Исто тако, ни срески начелник
не може да комуницира с министрима непосредно него само преко
окружног начелника. На тај начин је изграђена једна крута бирократ-
ска структура (која у извесној мери подсећа на средњовековни систем
сениорско-вазалних односа заснованих на принципу: вазал мог вазала
није мој вазал), с јасном линијом хијерархијског устројства и админи-
стративног командовања: од Централне управе долазиле су заповести
и налози које су окружни и срески начелници а затим и сеоски кмето-
ви морали да извршавају. Од самосталности у одлучивању окружних
и среских начелника нема ни помена. Тако су уставобранитељи, попут
свог претходника кнеза Милоша, лишили ове државне службенике сва-
ке аутономије, остављајући има само „голу“ полицијску функцију. Све
остале управне радње биле су изузете из њихове надлежности. Окру-
жни начелник је био „ослобођен“ финансијске власти на свом подруч-
ју пошто је казначеј полагао рачуне министру финансија а не њему.38
С друге стране, Закон је својим 14. чланом (став е) строго забранио
среском начелнику да се меша у земаљске послове.39
Дакле, једина дужност окружних и среских начелника јесте да
примају и извршавају заповести Централне управе и да шаљу извешта-
је: окружни начелници попечитељу унутрашњих дела, а срески начел-
ници својим колегама на челу округа. Јасно се види да су окружни и
срески начелници сведени на чисто полицијске органе. У таквом систе-
му државне управе није било места за органе народне самоуправе као
што су окружна и среска скупштина. Њихова правно-политичка при-
рода је таква да се оне не би могле уклопити у један бирократско-поли-
цијски систем државне управе какав је био уставобранитељски. Због
тога се о овим традиционалним институцијама српског народа није
ни говорило. Оне су све више постајале само једна готово ишчезла на-
родна светиња према којој је обичан сељак био веома сентименталан.
Суочен са првим модерним државним апаратом власти који је према
њему вазда био груб и осион, сељак се с пијететом односио према не-
кадашњој кнежинској и сеоској самоуправи, која је за њега вазда била
симбол мира и благостања.

38
Чл. 10. Закона о устројству окружних начелстава и главним дужно-
стима среских начелника, 82.
39
Став е) чл. 14. Закона о устројству окружних начелстава и главним
дужностима среских начелника, 83.

264 Balcanica XXXV
Уставобранитељи су били убеђени да ће помоћу овог устројства
локалне управе створити јаку централну власт и стабилан правни по-
редак у држави. Ипак, било је више него очигледно да су се преварили
у рачуници јер није све ишло глатко како су замишљали. Функциони-
сање округа и срезова наилазило је на бројне тешкоће: лоше саобраћај-
не везе на релацији влада – округ – срез, неукост окружних и среских
начелника, јавашлук и осионост чиновника. Поврх тога, хајдучија, кра-
ђе, похаре и метежи били су скоро редовна појава. Хајдуци и разбојни-
ци су дрско харали и пљачкали све одреда, док је власт била потпуно
немоћна.40 Пракса је показала да Закон о устројству окружних начел-
става и главним дужностима среских начелника има бројне недостат-
ке и правне празнине, што је спречавало његову ефикасну примену.
Уставобранитељи су били разочарани и незадовољни оваквим стањем,
па су већ 8. јула издали један нови акт. То су Следујућа Наставленија
намењена окружним и среским начелницима, која су представљала не-
ку врсту упутства за примену Закона.41
У њима се, под претњом одговорности, наређује окружним начел-
ницима да посећују срезове свог округа како би се упознали са стањем
у њима, и како би сазнали на који начин срески начелници врше своја
законска овлашћења и дужности.42 Среским начелницима се исто тако
под претњом одговорности, наређује да пазе на лопове и хајдуке, да
обавесте себи надређеног окружног начелника о свакој повреди прав-
ног поретка, и да му предају свако лице које се не би покорило кмету
или примирителном суду.43
Према Никићевом мишљењу, уставобранитељи су овим упут-
ством желели да постигну два циља: 1) да окружним и среским начел-
ницима скрену пажњу на неке негативне појаве у народу, и 2) да што
више појачају полицијски карактер њиховог правног идентитета.44
Уставобранитељски систем управљања окрузима и срезовима
провоцирао је бројне отпоре и незадовољства. Тако су депутати на
Мартовској скупштини 1840. захтевали да се бар окружним начелни-
цима врати судска власт коју би обављали са кметовима мировних су-
дова. Овако би се – веровали су депутати – разблажио њихов ригидни
полицијски карактер. Пошто је сматрао да су примедбе и захтеви депу-
тата оправдани, кнез Михаило је обећао другачију уредбу о организа-

40
Ф. Никић, исто, 78; Р. Љушић, исто, 54.
41
Зборник, Слhдуюћа Наставления, 84–86; У даљем тексту: Следујућа
Наставленија.
42
Следујућа Наставленија, 84.
43
Следујућа Наставленија, 85.
44
Ф. Никић, исто, 79.

М. Свирчевић, Локална управа под уствобранитељима 265
цији локалне власти.45 Наравно, то се није догодило јер је Михаило две
године касније био свргнут Вучићевом буном.
Свим поменутим правним актима требало би додати још и Уред-
бу за окружне казначеје од 8. новембра 1839. Она је детаљније регули-
сала дужности окружних благајника: како да располажу новчаним
приходима и порезима, како да воде евиденцију прихода и расхода и
сл. Према овој уредби, казначеј и начелник су заједнички руководили
окружном касом. За законитост свог рада одговарали су попечитељу
финансија.46
На овај начин бисмо завршили анализу Закона о устројству
окружних начелстава и главним дужностима среских начелника, и
пратећих правних докумената. Остаје да се још анализира и уставобра-
нитељска организација општинске управе. О томе ће бити речи у на-
редним редовима.

3.2. Закон о устројству општина од 13. јула 1839. године.47

Ово је био први закон о општинама у Србији. Одштампан је у
2000 примерака и врло брзо је био упућен окружним начелницима да
их ови преко среских начелника разделе свим општинама и да им наре-
де да по њима поступају.48
Овај Закон је поделио све српске општине на три класе према
којима се разликује њихово унутрашње уређење. Као критеријум за
класификацију општина, законодавац је узео њихову просторну вели-
чину и укупну социјално-економску и демографску структуру.49
Првој класи „за сада“ припада само варош Београд.50 Окружне
и, „остале“ општине спадају у другу, а све сеоске општине у трећу кла-
су.51 У свим општинама постоје следећи органи власти: примирителни
суд,52 општинари и збор.

45
Р. Љушић, исто, 55.
46
Р. Љушић, исто.
47
[у:] Зборник закона и уредба, Устроение община, 94–100; даље: Закон
о устројству општина.
48
Р. Љушић, исто.
49
Доказ за ову тврдњу представља редакција чл. 3. Закона који између
осталог, истиче да унутрашње устројство општина зависи од њихове величи-
не, снаге и пространства (Чл. 3. Закона о устројству општина, 95).
50
Чл. 2. Закона о устројству општина, 94.
51
Чл. 2. Закона о устројству општина, исто.
52
Према овом Закону, сваки примирителни суд је морао имати једну ку-
ћицу за своје седнице, другу кућицу која је служила као апсана, и једне мацке
с дрвеним клинцима. То је био минимум њихове опреме (С. Јовановић, Друга
влада Милоша и Михаила, сабрана дела, том 3, Београд, 1991, 371).

266 Balcanica XXXV
Београдска општина, као и све остале, има свој примирителни
суд.53 Захваљујући својој величини и великом броју послова, београд-
ска општина има право да увећа свој персонал и да изврши разграниче-
ње судско-административних од полицијских овлашћења.54 Према чл.
5. Закона, београдски примирителни суд располаже следећим персона-
лом: председник, 3 члана, 1 писар, 2 практиканта и неколико панду-
ра.55 Примирителни суд врши двојаку функцију: судску и полицијско-
управну. То значи да је и правни идентитет овог органа двојак. Међу-
тим, Закон није одредио начин избора примирителног суда и његовог
персонала (тајним или јавним гласањем, поседовање бирачког права),
дужину трајања мандата, као и њихов опозив (у којим случајевима и
ко то чини).
Као носилац судске функције овај суд, заправо његов председ-
ник, првенствено решава парничне спорове између Београђана у вред-
ности до 100 гроша.56 Изузетно, ако парничне странке на то пристану,
примирителни суд може пресуђивати и у грађанским предметима чија
вредност превазилази поменути износ.57 Исто тако, овај суд пресуђује
у кривичним споровима за мање кривице за које је прописана затвор-
ска казна – до 3 дана или телесна казна – до 10 удараца штапом.58
Као носилац полицијско-управне функције, председник прими-
рителног суда носи службено звање управника вароши, коме се, ради
отправљања, послова ставља на располагање посебан стручни персо-
нал: 2 полицајца, 1 писар, 1 практикант, неколико кварталника и пан-
дура.59
Овако обједињене судска и полицијско-управна функција у јед-
ној локалној институцији носе званичан назив – Управа вароши Бео-
града.60
Као што се види, београдска општина је овим законом добила
врло широка овлашћења, тако да је и њен правно-политички значај
порастао. Правно гледано, законодавац ју је изједначио са срезом. У
вези с тим, председник примирителног суда као полицијско-управни

53
Чл. 4. Закона о устројству општина, 95.
54
Чл. 4. Закона о устројству општина, 95.
55
Чл. 5. Закона о устројству општина, 95.
56
Став а) чл. 5. Закона о устројству општина, 95.
57
У овом случају, реч је углавном о трговачким и еснафским спорови-
ма, као и о споровима који настају у вези са уговорима о закупу (о закупу
куће посебно); (став б) чл. 5. Закона о устројству општина, 95).
58
Чл. 5. Закона о устројству општина, 95.
59
Чл. 7. Закона о устројству општина, 96.
60
Чл. 7. Закона о устројству општина, 96.

М. Свирчевић, Локална управа под уствобранитељима 267
орган има статус среског начелника и дужан је да споразумно ради са
себи надређеним окружним начелником. Другим речима, обавезан је
да прима и извршава све заповести и налоге надлежног окружног на-
челника.61
Управника вароши, који је истовремено и председник примири-
телног суда, заступа најстарији члан суда, у случају да је управник спре-
чен да врши своја законска овлашћења и обавезе.62
Занимљива је редакција чл. 10. Овај члан прописује да варош
Београд из своје средине бира 32 општинара који би требало да буду ра-
зумни и поштени људи.63 Чланови 11. и 12. допуњују претходни: према
чл. 11. општинари отправљају београдске послове бесплатно, за разли-
ку од осталих чиновника и служитеља који примају плату из општин-
ске касе. Остали службеници у општини: учитељи, доктори и бабице
такође имају исто право према чл. 12.64 Закон не прецизира како треба
тумачити одредбу по којој Београд из своје средине бира општинаре.
Шта се подразумева под изразом средина, ко је сачињава, и како се
врши избор општинара, нема ни помена. Овде очигледно постоји још
једна озбиљна правна празнина која је сигурно давала „простор“ за екс-
тензивна тумачења и произвољност у примени Закона.
Општинари одлучују о свим најважнијим питањима која утичу
на живот општине и њених житеља: доносе одлуке о положају општин-
ских чиновника (опредељење плата и сл.), о подизању нових грађеви-
на, о давању општинских добара под закуп, прегледају данак, прирез
и сл.65
И напослетку, чл. 14, иначе последњи члан који регулише поло-
жај и уређује структуру београдске општине, уводи институцију збора.
Општинари се окупљају у збор када је потребно решити неко питање
од интереса за целу општину, а ако је реч о мање важним пословима,
онда је за њихово отправљање довољно присуство ¼ свих општинара.
Одлуке се доносе апсолутном већином гласова.66
Већ је на први поглед видљиво да и у овом случају постоји прав-
на празнина. Прво, законодавац није прецизирао која институција је
овлашћена да сазива збор општинара и по каквом поступку се то оба-
вља. Друго, нема јасне и прецизне деобе између послова од интереса за
целу општину и мање важним општинским пословима. И ова празни-

61
Чл. 8. Закона о устројству општина, 96.
62
Чл. 9. Закона о устројству општина, 96.
63
Чл. 10. Закона о устројству општина, 96.
64
Чланови 11. и 12. Закона о устројству општина, 97.
65
Чл. 13. Закона о устројству општина, 97.
66
Чл. 14. Закона о устројству општина, 97.

268 Balcanica XXXV
на је отварала могућност за широко тумачење норми и арбитрарност у
вршењу законских овлашћења, што је иначе било редовна појава.
Окружне и остале вароши које припадају другој класи, као и
Београд, има свој примириелни суд.67 Он је састављен од: једног глав-
ног кмета као председника, два помоћника који истовремено врше ду-
жност кварталника, једног писара, и два пандура.68 Делокруг овог су-
да покрива све оне судске и полицијско-управне предмете који су код
Управитеља вароши Београда мало више избројени.69
Попут београдског управника, тако је и главни кмет општина
друге класе истовремено и судски и полицијско-управни орган. Као
орган судске власти, главни кмет са својим персоналом стоји под окру-
жним судом, а као полицијски орган под окружним односно среским
начелником.70
Свака општина друге класе има и своје општинаре. Њихов број
варира 8–16, зависно од величине и укупне структуре.71 Општинари
би требало да буду најразумнији и најправдољубивији људи који ће се
окупљати ради решавања питања од важности за општину.72 Они вр-
ше своју функцију бесплатно док професионални персонал (кметови
помоћници, учитељ и бабица) прима надокнаду из општинске касе.73
И овде се може уочити озбиљан недостатак у облику правне празнине,
као и у случају Управе вароши Београда. Закон ни овде не прецизира
шта се подразумева под појмом средина из које ће се изабрати 8-16 оп-
штинара. Такође, нема речи ни о начину њиховог избора, дужини ман-
дата и опозиву. Све је то стварало велике тешкоће у примени Закона и
функционисању институција.
Општине треће класе (све сеоске) такође имају примирителни
суд, састављен од главног кмета, 2 помоћника и 1 бирова (послужите-
ља).74 Закон садржи следеће могућности у погледу именовања главног
кмета: када више села сачињава једну општину, главни кмет мора да
буде из оног села у којем се налази суд, а помоћници су обавезно из
другог села;75 ако се општина састоји од два села, из већег села се би-

67
Чл. 15. Закона о устројству општина, 97–98.
68
Чл. 15. Закона о устројству општина, 97–98.
69
Чл. 16. Закона о устројству општина, 97–98.
70
Чл. 17. Закона о устројству општина, 97–98.
71
Чл. 19. Закона о устројству општина, 97–98.
72
Чл. 19. Закона о устројству општина, 97–98.
73
Чланови 20. и 21. Закона о устројству општина, 97–98.
74
Чл. 22. Закона о устројству општина, 97–98.
75
Чл. 25. Закона о устројству општина, 99.

М. Свирчевић, Локална управа под уствобранитељима 269
рају кмет и помоћник, а из мањег села само помоћник.76 И примири-
телни суд у сеоској општини има двојаку природу. Као судски орган
потчињен је окружном суду, а као полицијско-управни орган среском
начелнику.77
Општине које се састоје од више села обезбеђују плату за кмета
и помоћнике на тај начин што свако село издржава свог кмета.78
Чл. 24. прецизира надлежност примирителног суда у сеоским оп-
штинама. Послови који се односе на целу општину (разрезивање дан-
ка и приреза) воде се по досадашњем обичају, тј. тако што главни кмет
сазива највиђеније људе у општини, и с њима доноси све потребне од-
луке. Кмет је обавезан да сазове највиђеније сељаке и када по правно-
снажној пресуди примирителног суда извршава казну над осуђеником
– казну затвора или телесну казну. У овом случају улога сељака се сво-
ди на пружање помоћи главном кмету у егзекуцији санкције.79
На крају, може се закључити да је Закон о устројству општина
само доградио организациону структуру локалне управе која је била
изграђена Законом о устројству окружних начелстава и главним ду-
жностима среских начелника. Како је овај потоњи закон конституисао
округе и срезове, тако је и он први конституисао општине. Органи-
зација уставобранитељског система државне управе је, на тај начин,
била приведена крају. Оба закона почивала су на истим идејама и на-
челима. Кроз оба закона провејава једна иста политичка тежња уставо-
бранитељске владе – тежња за што јачом централизацијом и бирокра-
тизацијом државне управе: од Централног Правленија до кмета као
старешине општине треће класе. Закон о устројству општина је по-
кушао да од општине искључиво начини државну административно-
територијалну јединицу. Отуд се сви органи у општинама (без обзира
на класу) појављују као државни органи. Међу њима је примирителни
суд свакако најважнији орган јер се појављује истовремено као судски
и полицијско-управни орган. То посебно наглашава значај његовог ше-
фа у хијерархији државне управе друге и треће класе. Од некадашње
општинске самосталности и самоуправе скоро да није остало ништа.
Иако је законодавац покушао да изврши јасну поделу између судске и
полицијско-управне надлежности шефа примирителног суда, она се
нија могла до краја учинити. Кумулација обе функције у једној лично-
сти је то спречила.

76
Чл. 27. Закона о устројству општина, 99.
77
Чл. 23. Закона о устројству општина, 99.
78
Чл. 28. Закона о устројству општина, 99–100.
79
Чл. 24. Закона о устројству општина, 99.

исто. њиховој плати и дужностима од 4. како су то они замишљали. . пролазило кроз „дечје болести“ у изградњи модерног државног апарата и правног поретка. Гузина. попуњаване су применом следећих закона и уредаба: Привремено устројеније примирителних судова од 17. 81). скоро да није било ништа. посебно о општини. Гузина. Упутство свим окружним начелствима о начину избора општинара и чланова примирителних судова у општинама прве и друге гласе. заправо њено законодавство у епохи уставобрани- теља. 81 Р. Никић. 51–53). (Зборник.82 Власт је још увек била слаба. Приликом анализе правног положаја и делокруга најважнијих општинских органа (примирител- них судова. Уредба о избирању кметова. општинара и зборова) установили смо два главна недостат- ка: непрецизност у конституисању општинског уређења и недовољно јасна граница поделе укупне надлежности на судску и полицијско- управну. 79. 200). јуна 1840 (Зборник. 201–205) и Уредба за општинске при- ходе (према: Р. те су због тога са свих страна стизале тужбе и повике против рада општинских власти и кметова. маја 1839. мира и организације по селима. осим Београда. исто. 4. исто. Би- 80 Бројне правне празнине о уређењу и надлежности у Закону у острој- ству општина од 1839. Завршна разматрања Циљ који су уставобранитељи желели да постигну доношењем свих закона.80 Ружица Гузина је врло убедљиво и аргументовано навела још један од великог значаја – непрецизност Закона у одвајању материјал- них средстава за накнаду општинских расхода. тако и овај има бројне недостатке (бројне правне празнине на кључним местима Закона) од којих се не- ки могу уочити већ летимичним погледом. општинска власт је слабо функционисала пошто на челу управе нису избором долазили најспособнији људи. Али од оног реда.270 Balcanica XXXV Као и многи други закони. уредаба и указа о локалној управи. (према: Р. очување и јачање мира и поретка у унутрашњо- сти земље. било је успостављање. Општина у Србији 1839–1918. Јавашлук и нереди су били стална појава: кметови без дисциплине чинили су бројне злоупотребе с општинском касом. спадају. 1976. 81–87. у које све ва- роши и паланке. 82 Ф.81 Ови велики пропусти у Закону о устројству општина били су више него очигледан доказ да је српска држава. Ови недостаци су само делимично били отклоњени непосред- ном применом Турског устава и секундарних позитивних закона и уре- даба. а локални чиновници као органи полиције још нису стекли никакав ауторитет у народу. Гузина. Београд.

. исто. Кривични Законик Кнежевине Србије. И ова слаба „дејствителна снага“ полиције била је разлог што је Илија Гарашанин – уз Вучића сигурно најспособ- нији и најауторитативнији припадник уставобранитељске олигархије – 27. Јовановић. донео један полицијски законик под именом Казнител- ни Законик за полицајне преступнике. 80. маја 1850.85 Тако је резоновао Гарашанин. Јовановић.88 Без обзира на све. 1991. изванредних комисија. али и на бахатост окружних и среских начелника. Свирчевић. углавном су се извршавале батином: батине се ударају на све стране и полиција је веровала да ће на тај начин доћи до потребног уваженија. Нико- лић. Ф. чиновништво је својим бахатим понаша- њем и бројним злоупотребама постало несношљиво. децембра 1858. 54–55. Зато су уставо- бранитељи били приморани да 8. да људи нису хтели ни да се одазивају на позиве вла- сти. кметова и свештеника. али то није било оно што су уставобранитељи хтели да по- 83 Ф. Никић.84 Да би то извео. а током инспекцијских посета тражила је од сељака богата гошћења.87 Обичан свет је тражио од власти да стане на пут овој појави. Градина.86 Уопштено говорећи. Ова непопулар- ност чиновника је постепено расла док није прерасла у једно опште незадовољство које је захватило готово читаву земљу: на све стране се викало на злоупотребе чиновника. Народ се највише жалио на тиранију кметова у општинама. О Законику видети детаљније у: Д. што је сељаке подсећало на не тако давне дочеке спа- хија и муселима. Те комисије су имале за циљ да обиђу читаву земљу. Јовановић. Никић. 2) да додели полицији право кажњавања. Никић. донесу Закон о образовању нарочитих. 88 Ф.83 Изгледало је да полиција не може очувати мир и поредак у земљи ако им се не би каквим накнадним закоником или актом доделило право кажњавања преступника. 60–61. М. исто. 86 С. полиција је и даље батином одржавала мир и поредак. и 9. и поред усвајања Законика Га- рашанин није успео да створи ауторитет полицији. Никић. исто. 79. исто. исто. док су се административне одлуке с тешком муком извршавале. 84 С. 80. Гарашанин је морао да уради две ства- ри:1) да прошири функцију среском начелнику. у намери да једном учини крај овој „недејствителној снази“ полиције и унижавању њеног ауторитета код народа. 85 Ф. Полиција је тукла народ као марву. 79. 60–61. 87 С. и да утврде њихове евентуалне кривице и злоупотребе. Међутим. Локална управа под уствобранитељима 271 ло је дошло дотле. да провере понашање чиновника. Да би казне биле што ефикасније и делотворније.

counties and communes. The author describes the historical facts that led to the abdication of Prince Miloš and the establishment of an oligarchic government of chieftains assembled in a council (Toma Vučić Perišić. Иако су намеравали да створе јаку и ауторитативну власт која би одржавала ред. мир и законитост. Avram Petronijević. A natural continuation of this law was the other law of communal organization which turned the lowest local units into mere executive agencies of counties.272 Balcanica XXXV стигну. Of great importance was the former law. локална управа под уставобранитељима показала је сву своју снагу и виталност. A distinct role in the latter process was played by the Austrian-born Serbs. . the only intelligentsia in the Principality of Serbia which was still under Turkish suzerainty. They were reduced to mere police agents deprived of any freedom of action. Every autocratic regime in Serbia was to rely on it. Без обзира на бројне слабости како у својој нормативној структури. И поред тога. тако и у свом практичном функционисању. стање је било сасвим другачије. and Communal System Act of 13 July the same year. an integral part of which was a narrower process of constituting local government. Its distinctive feature is that it subordinated district and county prefects to the central authority and to the minister of internal affairs. њен историјски значај је више него драгоцен. LOCAL GOVERNMENT UNDER THE DEFENDERS OF THE CONSTITUTION Summar y The paper explains the development of local government under the rule of the constitution defenders 1842–1858. цен- трализована и бирократизована државна управа са окружним и сре- ским начелницима (претежно у улози полицијских органа) и кметови- ма као њиховим испоставама у сеоским општинама. Special attention is given to the analysis of two local government acts instituting centralized local authorities with an enhanced law enforcement role in the districts. Thus local government took on the form of a mere transmission of the central government. one of the longest-lived in the history of nineteenth-century Serbian constitutionalism. Stojan and Aleksa Simić). functioning according to a principle similar to the medieval lord-vassal system: my vassal’s vassal is not my vassal. Све то показује њен непроцењиви значај у процесу изградње Кнежевине Србије као истинске модерне државе. изван патријархалне друштвене структуре и турских државно-правних институција. то је била крута. Била је то прва домаћа ло- кална управа која се изграђивала као део модерног државног апарата младе Кнежевине Србије. It was in force in 1839–88 and 1894–1903. Оно што су уставобранитељи успели да створе. Hadji Milutin Garašanin and his son Ilija. as well as the process of building a modern state administration and cultural identity. Thus the local officials assumed the character of rigid administrators looking down on the common people. те је и послужила као основа за многе доцније режиме. Those are: District Prefectural System and of County Prefect Office Act of 12 May 1839.

из сачуваних тестамената треће и четврте деценије XIV века. обја- шњава се порекло празника. vol. Надања људи суочених са близином смрти у делотворност молитви и миса за спас душа и манифестације вере у по- стојање чистилишта постојале су у развијеном облику у Котору прве половине XIV века. Princeton. Readings on the Saints.057. односно о месту где . службе и милосрдна дела. УДК 27. Увид у начине и интезитет испољавања иде- је pro remedio animae стиче се анализом делова. 1993. Потом је опат установио овај празник прво у клинијевским манасти- рима. омиљеној књизи зрелог средњег века. У XIV веку идеја и доктрина чистилишта већ су биле развијене и уоб- личене. The Golden Legend. 2. 280. Као најделотворнији начини за помоћ душама умрлих са тере- том лаких грехова које нису окајали на време показале су се молитве. У Златној легенди.16Kotor)“13“:75. О земаљском приступу оном свету. Материјална сведочанства на основу којих се мо- же говорити о заступљености ове теме у Котору јесу сачуване фреске и тестаменти.046. који се односе ad pias causas.4755-5(497. Повод за анализу јесте мотив Оп- штег васкрса у програму апсидалне сликане декорације у цркви Свете Марије Колеђате у Котору.033. посвећеног сећању на душе свих премину- лих верника.3 Оригинални научни рад Валентина ЖИВКОВИЋ Балканолошки институт САНУ Београд МОЛИТВЕ PRO REMEDIO ANIMAE У КОТОРУ XIV ВЕКА Апстракт: Надања људи суочених са близином смрти у делотворност молитви и миса за спас душа из чистилишта разматрани су на примеру Котора у првој половини XIV века. Петар Дамијани је писао како је свети опат Одилон чуо јауке мртвих и демоне у близини вулкана на Сицилији и како су душе умрлих избављене из њихових чељусти снагом милостиње и молитве.1 У првим деценијама XIV века душе умрлих се сликају као мо- 1 Jacobus de Voragine. Са снажењем вере у постојање чистилишта током зрелог сред- њег века шириле су се и наде у спасење душа које бораве на овом месту.

v. cfr. Ž.2 У оквиру евхаристичке и сотериолошке симболике целокупног програ- ма апсидалне сликане декорације Колеђате мотив Општег васкрса. 119–155. покрај северних бедема старог града Котора. затим следе мотиви Опшег васкрса и Дељења хаљина као делови Распећа у средини. Марије Колеђате у Котору. Представе у доњој зо- ни. 2 О програму сликане декорације у цркви Свете Марије Колеђате. XIV век тив Општег васкрса у склопу представе Распећа у апсиди цркве Све- те Марије Колеђате. донекле су издвојене нешто већим димензијама. Сцене из циклуса Христовог страдања и Посмртних јављања нижу се у три зоне око сре- дишње представе Распећа која је својим димензијама и местом у среди- шту апсиде издвојена из наративног контекста. Сцене које су рекапитулација суштине догме приказују се верницима док примају причест: Полагање у гроб са Оплакивањем. Sremski Karlovci – Novi Sad. од којих се неке и понављају из горњих зона. експлицитно изражава молитвену идеју. V.274 Balcanica XXXV Мотив Општег васкрса у апсиди Св. Бока 21 (1999). од- носно представе душа умрлих у виду беба у повојима које излазе из саркофага. 163–191. . Распоред сцена у доњој зони треба читати од јужне ка северној страни. потом две сцене из циклуса Посмртних јављања – Мироно- сице јављају апостолима да су нашле празан Христов гроб и Апостоли налазе празан гроб. Мироносице проналазе празан Христов гроб. 1992. Nastanak čistilišta. Zidno slikarstvo u crkvi Svete Marije Koleđate u Kotoru. те одсликавају ритуале Depositio и Elevatio хостије. Le Gof. Živković. Набројане сцене имају изразиту евхаристичку сим- болику. et passim. Сотериоло- се налази чистилиште.

109–115. Ferber. У XIV веку слично иконографско решење остварено је у цркви Богородице Перивлепте у Мистри. Живковић. детаљ. Марије Колеђате у Котору. апсида Св.мотивом Општег васкрса.3 Сликани програм замишљен на овај начин упућује на размишља- ње о сложеним теолошким идејама које су постајале снажне и добија- ле своју религиозну праксу у XIII и XIV веку. . XIV век шка симболика је посебно акцентована централном сценом Распећа и њеним саставним делом у нижој зони . већ само као саставни део Страшног суда. В. Bibl. Par. The Art Bulletin XLVIII n. 3&4. Премда се овај мотив слика у оквиру Распећа у византијској иконографији. Молитве pro remedio animae у Котору XIV века 275 Мотив Дељења хаљина. cif. насталом у скрип- торијуму цариградског манастира Јована Студита (данас у Паризу. S. Jahrbuch der österre- ichischen byzaninistik (Wien 1972). 323–334. који излазе из гробова (саркофага) у оквиру сцене Распећа. gr. September-December 1966. у трпезарији манастира Светог Јована на Патмосу и у Сопоћанима. његово сликање 3 Мотив васксрлих. der Ner- sessian. У монументалном сликарству први сачувани примери потичу из XIII века у цркви Светог Петра у Каливија Кувари. S. Recherches sur les miniatures du Parisinus graecus 74. Nat. Crucifixion Iconography in a Group of Carolin- gian Ivory Plaques. 74). Након ових примера изгледа да у западноевропској уметности мотив општег васкрса престаје да се слика у оквиру сцене Распећа. cif. представља ретку иконографску појединост. Најстарији примери су сачувани на поменутим каролиншким плочама од слоноваче из IX–X века. У византијској иконографији први сачувани пример овог мотива у оквиру Распећа је илустрација у јеванђелистару из XI века.

Будући да је идеја о чистилишту већ у XIII веку однела победу у теологији и у догматици. нарочито од времена велике епидемије куге у XIV веку. чије душе бораве у чистилишту.5 Поред материјалних сведочанстава у виду фресака и епитафа. Пораст завештаних post mortem комеморативних миса и снажно присутна вера у неопходност њиховог одржавања. Сотериолошка идеја сликане декорације у Колеђати свакако је имала посебан значај и улогу у одсликавању суштине хришћанске дог- ме и могла је снажано да утиче на жељу верника да буду сахрањени у овој цркви. године епитафом на надгробној плочи славног которског песника Бернарда Пиме (Epitaphi- um Bernardi Pimae poetae laureati) у близини северних врата цркве Све- те Марије Колеђате: „Остављам на самрти ово последње завештање: Голу душу Христу. На ходочашћу душе хришћанина чистилиште је посматрано више као наставак људског века. као и покретна и непокретна имовина. што је убрзо почело да представља вид развијеног ад- 4 Ž. Обезбеђивање молитви и миса за мртве подразумевало је њихову купо- вину и плаћање. која је Распећем. судско-нотарских исправа. Стога су и молитве pro remedio animae биле могућност одр- жавања везе између живих и мртвих. постојање писаних извора. Број и свечаност су зависили од висине новчаних средстава којима је опоручитељ располагао и које је за ту сврху могао да одвоји. Zara. 197–198. Полагањем у гроб и Васкрсењем у апси- далном програму посебно представљена и потом још једанпут истакну- та сценама у доњој зони. Потврду заокупљености Которана надом у делотвор- ност миса за спас душа из чистилишта налазимо у пуном светлу у са- чуваним тестаментима. Memorie storiche sull Bocche di Cattaro. појава која се може пратити у европском касном средњем веку. Le Gof. Сваки становник Котора могао је у опорукама да завешта одржавање миса. 265. 1880. op. cit. putrida membra solo). Gelcich. Вера у васкрсење изражена је 1518. а не нови почетак. најближе су повезани са јачањем доктрине о чистилишту. црквама и манастирима су се завештавали најчешће новчани дарови.276 Balcanica XXXV у Светој Марији Колеђати треба тумачити са становишта католичке догме. Наду у спас душа даје евхари- стичка жртва. Смрт је изузетно заокупљивала европску духовност. Nudam animam Christo. трулежне удове земљи.4 мотив Опшег васкрса у Колеђати се можда може посматрати и у светлу ове идеје. . Како би се обезбедило њихово служење. помена на годишњицу смрти и молитви за спас његове и душа његових предака. дозвољава да се вера у спасење душе истражи и разуме у ширем контексту времена XIV века у Котору. 5 G.“ (Has ego supremas tabulas in morte relinquo.

v. 115. поред осталих питања везаних за post mortem комеморације. R. . 7 О различитим видовима помена покојника и молтвама за спас душе у Фиренци. 9 Доминиканац Serafino Razzi (1531–1611) написао је живот блажене Озане након што је 1589. 8 Jедан такав некрологиј потиче из Дубровника. разматра. Зборник Филозофског факултета XI-1 (1970). 1996. године боравио у Котору и штампао га 1592. 1215-c. Swanson. Молитве pro remedio animae у Котору XIV века 277 министративног и трговачког пословања. cif. Био- графи. Контролу над испуњавањем жеља опручитеља имали су епитропи покојника. Chicago and London. зазидане девице. 1994. Детаљан опис делотворности молитви и миса за спас душа из чистилишта може се наћи у једном извору из XVI века. cif.7 Молитве за покој душа које су опручитељи на самрти завешта- вали. Religion and Devotion in Europe. Живковић. обитуарији. која је тада имала 110 година. који је написао Иван Болице. бенедиктинца у црном хабиту. D. J. c.6 Поред остављања средстава црквама и манастирима. 191–234. без обзира на величину њиховог завештаног дара. Cambridge 1995. Озане написао је према рукопи- су на латинском који је добио од дубровачког племића дон Еузебија Кабоге. В. бележене су у посебним вр- стама црквених књига (некрологији. у Фи- ренци. Серафино Раци је у Котору наишао на још је- дан рукопис на италијанском језику Vita della Beata Osanna da Cattaro. Commemoratio mortuorum би се одржавао докле су трајала средства које је опоручитељ наменио. 163–168. Henderson. које су се чувале у цркавама и манастирима. CC. Имена дародаваца била би записана у овим књигама. 102–129. Аналисти. Тимотеј Цизила је објавио Серафинов састав у тре- ћем делу свог Златног вола. Piety and Charity in Late Medieval Florence. Своје дело Раци је написао и пре- ма казивању сведока и посебно Озанине манастирске сестре Доминике. 149–173. Живот бл. у којем се препознаје особена мешавина активног и контемпла- 6 Интензивне жеље опоручитеља у касном средњем веку да обезбеде ми- се. Necrolo- gium Ragusinum (A. cif. у развијеним градским срединама постојала је учестала пракса да опоручитељи остављају новац братовштинама ка- ко би оне обезбедиле одржавање годишњих помена за њихову и душе њихових предака. XXV). Цетиње. Тај рукопис је настао на основу једног другог рукописа на словенском језику. Озанин савременик. плаћајући их новцем или даровима. N. et passim. В. како би што брже изашли из чистилишта.1515. Новак. у хагиографи- ји блажене Озане из Котора. али и другим развијеним италијанским касносредњовековним град- ским срединама. у одељку Додаци.9 У њеном аскетизму reclusa-е. Хроничари. libri anniversariorum. Дело носи назив: Vita della revernda serva di Dio la madre suor Osanna da Cattaro. dell’ordine di San Domenico. г. libri annualium).8 Црква је у њи- ховом одржавању била врло пажљива јер је на тај начин чувала своје материјалне интересе. M. Књижевност Црне Горе од XII до XIX вијека.

уздигла се у духу и била је одведена у чистилиште. 282. не пропуштајући да и она за њу моли“. милосрдним делима. гвардијана манастира Светог Фрање у Котору. У Злат- ној легенди се каже да постоје четири начина на која им се може помо- ћи: молитвама верника и пријатеља. о чему сликовито сведоче делови из Озаниног живота. велику улогу имала је свестрана помоћ коју је својим молитвама за спас душа из чистилишта пружала Которанима. 117–118. али нарочито светом жртвом на олтару [мисом]. Поред молитви pro remedio animae постојали су и други начини како би се душе умрлих верника ослободиле мука чистилишта. милостињом.12 Утицај блаженице био је огроман на вернике овога града. На самом крају XIV века. 12 Ibid. Озана их је упутила речима да се у чистилишту не сме појавити ни један ђаво.13 Део из Златне легенде говори о 10 Аутор текста припрема ширу студију о хришћанској врлини Caritas. Другом приликом. такође. као и због недоумице да ли тамо има ђавола. као unus liber voraginis у великој библи- отеци фратра Петра Гизде. те треба у том контексту и тумачити ово подсећање на могућности и делотворне начине за спас душа у XVI веку. поређења са XVI веком су по питању чистилишта су релевантна. 1400. 11 Аналисти. док се код свог исповедника залагала да „за здравље његове душе принесе Госпо- ду жртву свете службе божје. „јер ово је мјесто за душе које треба да пођу у вјечни живот“.278 Balcanica XXXV тивног живота. будући да се концепт pro remedio animae може пратити. Теолози су долазили до њене ћелије. Винка Буће и Јеронима Бизантија да оду у рај. у ко- јој је била зазидана. „Говорила је. 13 The Golden Legend. без битнијих промена. да је питају за мишљење у вези са боравком душа у чистилишту. 284. као и молитвама за спас душе које су забележене у котор- ским тестаментима у времену XIV. мисама и постом. како се поменуте душе помажу молитвама и милостињама. Тако душе у чистилишту имају једну врсту утехе и олакшања јер се за њих на земљи нуде молитве и жртве. Потом је Озана рекла како се клања Богу и моли анђеоским духовима да са мало светлости утеше душе у чистилишту. 118–120. на брду Калварија. Биографи. XV и XVI века. забележен је и помен Златне легенде. док се молила за душу Јеронима Бизантија. јер ова подсјећа како је наш Господ само једном заувијек био на крсту.10 У прилог то- ме иде и чињеница да је расправа о постојању и изгледу чистилишта представљала актуелно питање и у XVI веку. где је разговарала са њего- вом душом. Хроничари. Премда је у питању XIV век. године.“11 Након овога следе примери како је блажена Озана молитвама помогла душама Фра- тра Ивана. у опорукама од XIV до XVI века. У инвентару који је направљен након његове см