Ursula Legvin

ZEMLJOMORJE

Prva knjiga ČAROBNJAK ZEMLJOMORJA 1. RATNICI U MAGLI Ostrvo Gont, usamljeni planinski vrh koji se uzdiže čitavu milju iznad večito uskovitlane površine Severoistočnog mora, čuveno je po svojim čarobnjacima. Iz gradova na njegovim visoravnima i luke po mračnoim mu uvalama mnogo je Gontijaca odlazilo da stupe u službu Gospodara Arhipelaga i budu im čarobnjaci, ili, čak, magi, a oni pustolovniji među njima da lutaju od ostrva do ostrva širom Zemljomorja i prave čarolije. Najveći među njima - kažu neki; ali, svakako najveći putnik - slažu se svi - bio je čovek zvani Jastreb, koji je svojevremeno uspio da postane i Gospodar Zmajeva i Arhimag. O njegovom životu govori ep Podvizi Geda i još mnogo manjih pesama, ali ovo je priča o njemu iz vremena kad još nije postao slavan, kada još ne beše ušao u pesmu. Rodio se u usamljenom selu zvanom Deset jova, visoko u planini, na najvišoj tački Severne doline. Ispod njegovog sela spuštaju se stepenasto sve do samog mora njive i pašnjaci koji pripadaju Dolinama, i mali gradovi leže posejani duž okuka reke Ar; iznad njegovog sela uzdiže se još samo prašuma, jedan greben pun stabala za drugim, sve do stenovitih, snegom pokrivenih planinskih vrhova. Ime koje je nosio u detinjstvu dala mu je majka, i to ime, pored života samog bilo je sve što je mogla da mu podri, jer je umrla pre nego što je on napunio godinu dana. Otac, seoski kovač bronze, bio je mrgodan, ćutljiv čovek, i s obzirom da su šestorica Danijeve braće bili mnogo godina stariji od njega i jedan po jedan počeli da napuštaju roditeljski dom da bi se bavili zemljoradnjom, ili moreplovstvom, ili, takođe, kovačkim zanatom, ali u drugim naseljima Severne doline, niko se nije našao da detetu posveti pažnju i nežnost. Izdžikljao je kao korov u divljini, i postao visoki, hitri dečak, prkosan i bučan, i veoma naprasit. Sa još nekolicinom seoske dece čuvao je koze po strmim livadama iznad izvorišta reke Ar; a kada je dovoljno porastao i ojačao da može da gore-dole pritiska dugačke ručke na kovačkim mehovima otac ga je uzeo da mu pomaže u kovačnici, uz mnogo bubotaka i šibanja. Iz Danija se nije moglo mnogo izvući. Stalno je negde šalabazao; tumarao po prašumi, plivao po plićacima reke Ar koje je, kai i sve ostale reke na Gontu, veoma brza i hladna, ili pentrao po strminama i zakosima sve do onih vrhova iznad prašume sa kojih je mogao da vidi more, pučinu onog severnog okeana na kojoj više nema nijednog ostrva kada se prođe Peregal.

Sestra njegove pokojne majke živela je u istom selu. Ona se starala o njemu koliko je bilo neophodno dok je bio beba; ali, i ona je ona je imala svoja posla i potpuno je prestala da obraća pažnju na njega čim je odrastao toliko da je mogao da se sam brine o sebi. Ali jednoga dana, kad mu je bilo sedam godina i kad je još bio neuk i nije imao pojma o veštinama i moćima kojima se vlada svetom, čuo je kako tetka dovijuje nešto kozi koja je bila skočila na slamni krov njene kolibe i nikako nije htela da siđe: ali, smesta je skočila onog trenutka kada joj je tetka doviknula izvesne reči koje su se rimovale. Sutradan, čuvajući dugodlake koze na livadama iznad Visoke urvine, Dani im viknu one iste reči, ne znajući ni šta znače ni čemu služe, ni šta su, same po sebi: Noth hierth malk man hiolk han merth han! Vikao je koliko ga grlo nosi i koze su mu prišle. Hitro su se okupile oko njega, ne puštajući ni glasa. Samo su ga gledale, onim svojim žutim očima i tamnim, iskošenim dupljama. Dani se zakikota i opet viknu istu tu pjesmicu koja mu je davala moć nad kozama. One su sabiše još više, zbijajući se u gomilu oko njega. Odjednom ga uhvati strah od njihovih debelih, rebarstih rogova, čudnih očiju i još čudnijeg ćutanja. On stoga pokuša da se izvuče iz njihovog obruča i da utekne. Ali koze potrčaše zajedno s njim, čvrsto ga okružujući svojim telima kao čvor, i tako na kraju stigoše i do sela, silazeći u trku; koze tesno zbijene kao da ih sve opasuje neki nevidljivi konopac, a dečak u sredini, plačući i zapomažući. Seljaci istrčaše na ulicu da psuju koze i da se podsmevaju dečaku. Među njima se našla i dečakova tetka, ali ona se nije smejala. Samo je rekla jednu reč kozama, i životinje opet stadoše da mekeću i tumaraju unaokolo čupkajući travu, oslobođene od čini. "Hajde sa mnom", pozva ona Denija. Odvela ga je u kolibu u kojoj je živela sasvim sama. Obično nije puštala decu da joj ulaze, i deca su se pribojavala toga mesta. Koliba je bila niska i polumračna, bez prozora, ispunjena mirisima trava koje su se sušile obešene na poprečnoj gredi krova, nane i belog luka i majčine dušice, hajdučke trave i site i crnog sleza, kopitca, đavolove trave, vratike i lovora. Tetka se spusti pokraj ognjišta i ukrsti noge, pogledajući iskosa na dečaka kroz zamršene crne čvorove svoje kose i zapita ga šta je to rekao kozama i da li zna šta, u stvari, predstavlja ta pesmica. Kada je otkrila da ne zna ništa, a ipak je magijom primorao koze da mu priđu i da ga prate u stopu, bilo joj je jasno da on u sebi nosi urođenu moć.

Dok ga je smatrala samo sinom svoje sestre nije joj ništa značio, ali sada je počela da gleda na njega drugim očima. Pohvalila ga je i rekla mu da ume da ga nauči pesmicama koje će mu se možda više dopasti, kao što je reč kojom se puž može naterati da proviri iz kućice, ili ime kojim se soko može dozvati sa neba. "Aha, kaži mi to ime"! uzviknu on, jer već uveliko beše prebrodio strah od koza, i sav se naduo od gordosti zato što ga je ona pohvalila i rekla da je pametan. "Ali, kada ti kažem tu reč, nikada je ne smeš reći drugoj deci", reče mu vračara. "Obećavam." Ona se nasmeši na tu silnu spremnost što dolazi od neznanja. "Dobro, u redu. Ali, moram te vezati za to obećanje. Nećeš moći da progovoriš dokle god ja ne odlučim da ti razvežem jezik, pa i tada, iako ćeš biti u stanju da govoriš, reč koju sam te naučila nećeš moći nikada da izgovoriš tamo gde bi neko mogao da te čuje. Moramo čuvati tajne svoga zanata." "Dobro", prihvati dečak, jer ionako nije imao želje da otkrije tajnu svojim drugovima, pošto mu se dopalo što će znati i umeti nešto što oni ne znaju i ne mogu. Sedeo je nepomičan dok je tetka vezivala neočešljanu kosu i pravila čvor na pojasu svoje haljine, a potom sela ukrštenih nogu i počela da baca pune šake nekakvog lišća u ognjište, tako da se podigao veliki dim i potpuno ispunio mračnu kolibu. Počela je da peva. Glas joj se povremeno menjao i postajao dubok ili tanak, kao da kroz nju peva neko drugi, i to pevanje je trajalo i trajalo, sve dok dečak na kraju više nije znao da li je budan ili sanja, i sve to vreme njen stari crni pas koji nikada nije zalajao sedeo je pored njega, očiju pocrvenelih od dima. Napokon se čarobnica obrati Daniju jezikom koji nije razumeo i natera ga da zajedno sa njom izgovara izvesne basme i reči sve dok nije postao potpuno omađijan i nije mogao da mrdne. "Govori!" naredi mu ona, da bi iskušala jačinu čini. Dečak nije mogao da progovori, ali se glasno nasmejao. Tada mu se tetka malo prepade od njegove snage, jer to su bile čini kakve je samo ona umela da baci; pokušala je ne samo da ovlada njegovim govorom i ćutanjem, već i da ga istovremeno priveže za sebe, da joj služi kao šegrt u čarobnjačkom zanatu. Ali itako omađijan, on se ipak naglas smejao. Nije mu ništa rekla. Posula je vatru čistom vodom i kada se dim raspršio dala mu da popije malo. Kada je vazduh opet postao čist i on mogao da progovori, otkrila mu je istinsko ime sokola, ono na koje se soko mora odazvati.

Takav je bio prvi Denijev korak na putu kojim će ići čitavog života, putu magije, putu koji će ga najzad naterati da goni jednu senku i kopnom i morem, do samih mračnih obala carstva smrti. Ali, pri prvim koracima taj put je još uvek izgledao širok i svetao. Kada je ustanovio da se divlji sokoli zaista obrušavaju svom brzinom ka njemu čim ih pozove tim imenom, spuštajući se uz gromovito lepetanje krila na njegov ručni zglob poput lovačkih sokola nekakvog kralja, u njemu se javila glad za novim imenima; stoga se vratio tetki, moljakajući je da ga nauči imenima jastreba, kostoloma i orla. Da bi je privolio da mu saopšti reći što daju moć, činio je sve što je čarobnica od njega zatražila i učio od nje sve čemu bi ga podučavala, iako sve to nije baš uvek bilo prijatno da se radi ili uči. Na Gontu postoji izreka - Slab kao ženske čini; a postoji još jedna - Zao kao ženske čini. Čarobnica iz Deset jova nije bila zla veštica koja se bavi crnom magijom, niti se ikada upuštala u veštine visokog stupnja, one kojima se opšti sa Prastarim silama; ali pošto je bila neuka među prostim svetom, često je svojom veštinom služila u glupe i sumnjive svrhe. Nije pojma imala ni o Ravnotežju, niti o Ustrojstvu, za koje zna pravi čarobnjak i kojim se pokorava, i što ga obuzdava da svoje čini koristi samo kada je to zaista neophodno. Ona je za svaku priliku imala po neku basmu i bez prestanka se bavila čaranjem. Najveći dio tog njenog znanja, nasleđenog iz usmenog predanja, bio je bezvredno đubre i čista podvala, a ona nije umela da razlikuje prave bajalice od lažnih. Znala je mnoge kletve i kao da je bolje umela da izaziva tuđe bolesti nego da ih leči. Kao svaka prava seoska veštica umela je da svari ljubavni napitak, ali bilo je i drugih, ružnijih tečnosti, koje je pravila da posluže muškoj ljubomori ili mržnji. Ipak, takve stvari nije otkrila svom mladom šegrtu, i, onoliko koliko je bila u stanju, učila ga je samo poštenom zanatu. Kada je tek počeo da uči veštine čaranja, zadovoljstva su mu se, na pravi detinji način, iscrpljavala u saznanjima kako da ovlada zverinjem i pticama. To osećanje zadovoljstva zadržao je i kasnije, tokom čitavog života. Pošto su ga na planinskim pašnjacima često viđali u pratnji neke ptice grabljivice, deca mu nadenuše nadimak Jastreb, i na to ime se tako navikao da ga je i kasnije u životu zadržao za svakodnevnu upotrebu, tamo gde mu nisu znali istinsko ime. Pošto mu je veračara neprestano pričala o slavi, bogastvima i moći nad ljudima koje može da stekne prvi čarobnjak, on se napokon sasvim posveti proučavanju i korisnijih tajnih znanja. Učio je veoma brzo. Vračara ga je hvalila, a deca u selu počeše da ga se pribojavaju, dok je on sam bio siguran da će uskoro postati velik i slavan. I tako je, zajedno sa vračarom, prelazio reč po reč i bajalicu po bajalicu, sve dok nije napunio dvanaestu i naučio od nje skoro sve što je znala; to baš nije bilo mnogo, ali dovoljno za

sitnu seosku vešticu, i više nego dovoljno za dvanaestogodišnjeg dečaka. Naučila ga je svemu što je znala iz usmenih predanja o čarobnim travama i vidarstvu, i svemu što je znala o veštinama otkrivanja, bacanja čini, lečenja, oslobađanja od čini i proricanja. Otpevala mu je sve bajke putujućih pevača i sve epske Podvige koje je znala, i sve one reči Istinskog jezika kojima nju beše naučio njen učitelj-čarobnjak ona je saopštila Daniju. A od vrača-vremenaša i putujućih mađioničara, koji su išli od mesta do mesta širom Severne doline i u Istočnoj prašumi, naučio je razne trikove i zabavne stvari, i opsenarske veštine. I upravo jednom od takvih sitnih vradžbina prvi put je pokazao ogromnu moć koja mu je bila urođena. U to doba carstvo Kargard je bilo velika sila. Njega sačinjavaju četiri velike zemlje koje leže između Severnog i Istočnog Prostranstva: Karego-At, Atuan, Hur-at-Hur i Atnini. Jezik njihovih stanovnika ne liči ni na jedan kojim se govori u Arhipelagu ili nekom od drugih Prostranstava, a oni sami su divljaci, bele puti i plave kose, koji vole da vide krv i osete miris grada. Pre godinu dana bili su napali Torikle i utvrđeno ostrvo Torheven, ogromnom vojskom koja je doplovila njihovom flotom sa crvenim jedrima. Vesti o tome stigle su i na sever, do Gonta, ali Gospodari Gonta bili su isuviše zauzeti vlastitim gusarenjem i nisu se obazirali na pozive u pomoć drugih zemalja. A onda je Spivi pao u ruke Karaga i bio opljačkan i opustošen a njegovi stanovnici odvedeni u roblje, tako da je do dana današnjeg ostao ostrvo pod ruševinama. Ispunjeni osvajačkim zanosom, Karzi onda zajedriše u pravcu Gonta, i njihova vojska u trideset dugovratih brodova stiže u Istočnu luku. Boreći se ulicama grada osvojiše ga i spališe; ostavivši brodove pod stražom usidrene u ušću reke Ar, uputiše se potom uz Dolinu, rušeći pljačkajući sve pred sobom, kasapeći stoku i ljude. Uz put su se podelili u bande, i svaka banda krenu da pljačka gde god je htela. Izbeglice, međutim, upozoriše na opasnost sela na većim visinama. Uskoro stanovnici Deset jova ugledaše kako nebo na istoku tamni od dima, i oni koji su se iste noći popeli do crvenom izmaglicom i prošaranu vatrenim nitima, tamo gde su polja spremna na žetvu bila zapaljena, gde su goreli voćnjaci i voćke se pekle viseći na gorećem granju, a ambari i seoske kuće bili pretvoreni u tinjajuće gomile pepela. Neki od seljana pobegoše naviše, kroz krševite klance, i posakrivaše se po prašumi; drugi stadoše da se spremaju za borbu na život i smrt, a neki, opet, ne učiniše ni jedno ni drugo, već se stadoše okupljati unaokolo, zapomažući. Vračara je bila jedna od onih koji su pobegli, sakrivši se sasvim sama u jednu pećinu na Strmini Kaperding, čiji je ulaz zatrpala pomoću čarolije. Danijev otac, kovač bronze, bio je jedan od onih koji su ostali, jer ne bi ni za živu glavu napustio jamu za taljenje i kovačnicu u kojoj je, mučno radeći, proveo pedeset godina. Svu noć je radio iz petnih žila, iskivajući od metala koji mu se

našao pri ruci vrhove za koplja, a drugi su radili uporedo s njim, vezujući te vrhove za držalja ašova i vila, jer nije bilo više vremena da se na svakom vrhu npravi odgovarajući otvor i da se tako pričvrsti za držalje kako valja. U selu nije bilo oružja sem lovačkih lukova i strela i kratkih kama, jer goroštaci iz Gonta nisu nikada bili skloni ratovanju; nisu se oni proslavili kao ratnici, već kao kradljivci koza, gusari i čarobnjaci. U zoru se pojavi debela, bela magla, kao što često biva u jesenja jutra na visinama toga ostrva. Između svojih koliba i kuća duž krivudave ulice u Deset jova seljani su stajali na oprezu, sa svojim lovačkim lukovima i tek iskovanim kopljima, ne znajući da li su Karzi još daleko, ili možda sasvim blizu, svi ćutkei svi napeto zureći u maglu koja je od njihovih očiju skrivala oblike, rastojanja i opasnosti. S njima je bio i Dani. Radio je cele noći na mehovima, gurajući naviše i naniže dve dugačke ručke spojene kozjom kožom, iz koje su mlazevi vazduha potpirivali vatru. Sada su g ruke toliko bolele i toliko se mu podrhtavale od iznemoglosti da nije mogao dadrži uzdignuto koplje koje sam sebi beše odabrao. Nije mu bilo jasno kako će uopšte moći da se bori, ili da na bilo koji način bude od koristi i sebi i seljacima. Srce mu je razdirala strepnja da će umreti, naboden na koplje Karga, ovako mlad i zelen; da će morti da ode u carstvo mraka, i da nikada neće saznati svoje pravo ime, ono istinsko ime koje bi trebalo da dobije kada odraste... On spusti pogled nasvoje tanušne ručice, vlažne od hladne jutarnje magle, i pobesne zbog vlastite slabosti, jer je dobro znao koliko je jak.U njemu je bila moć, samo kad bi znao kako da je upotrebi, i on među bajalicama koje je znao potraži neku koja bi njemu i njegovim saborcima mogla doneti izvesnu prednost, ili, makar, priliku da se bore ravnopravno. Ali potreba nije sama po sebi dovoljna da se ta moć oslobodi; potrebno je i znanje. Magla je počela da se razilazi pod toplotom sunca koje je sijalo na vedrom nebu iznad planinskog vrha. Dok su se magle kovitlale i razdvajale u velikim oblacima i tankim pramenovima, seljaci ugledaše grupu ratnika kako im se približava, idući uzbrdo. Nosili su bronzane kacige, a stegna u grudni koš su im bili oklopljeni pločama od debele kože; u rukama su imali štitove od drveta i bronze, i behu naoružani mačevima i dugačkim kargadskim kopljima. Krivudajući naviše, duž strme obale Ara, primicali su se jedan po jedan u perjanicama okičenoj, zveketavoj, istrzanoj koloni, i već su bili toliko blizu da su im se mogla videti bela lica i čuti odlomci neobičnog narečja na kome su se dovikivali. U toj grupi osvajačke horde bilo je otprilike stotinu ljudi, što nije mnogo; ali u selu ih je čekalo samo osamnaest odraslih muškaraca i dečaka. I tek tada je potreba uspela da prizove znanje; gledajući kako se magla razvejava i postaje sve tanja

Jedan od tih trikova se zvao "tkanje magle". sve do Visoke urvine. nečujno. već su čekali na donjem njegovom kranju da se magla digne i otkrije im gde su pljačka i plen. Jurcali su za tim . ali je u nju ubacio i reči za skrivanje. i svi odreda pobesneše. međutim. da saseku svoje slabašne napadače." Kovač je buljio u svoga sina koji je stajao poput utvare u toj volšebnoj. odalami ga snažno po glavi tako da se smesta srušio. Kaži ostalima da ih odvedu uzbrdo. ali nisu se mogli videti. tela probodenog kopljem koje je još bilo vruće od kovanja. Magla se sklopila i zgusnula nad selom. eterična priviđenja. U međuvremenu su odrasli. već su bili pored ogromnog tisovog stabla ispred kožarevog dvorišta. svetlost je posivela. I baš kad je završio. punu glasova. Jasno su im se čuli glasovi i zveckanje i škripa oružja i oklopa. i ostade da se koprca. Jedan Karg pade. Brzo i na sav glas nabrojao je mesta kojima je selo bilo oivičeno. čiju su kuću bili zapalili. šunjajući se iza živice i pretrčavajući od zgrade do zgrade. Karzi krenuše na juriš. i bila je to vezujuća basma kojom se magla mogla zgusnuti i zadržati neko vreme na jednom određenom mestu. jer ga je glava još bolela od očevog udarca. tako da je čovek na kraju jedva mogao da vidi i vlastite ruke. jer je poznavao svaki kutak i svaku živicu u selu. stopivši se s maglom. ako već nisu u stanju da se boriš!" Dani ustade. sjajna mrlja. Ostali su bili izranjavljeni strelama. Jedan stari vrač-vremenaš iz Doline. prišavši mu s leđa. koja kratko traju i brzo iščile. uzviknuDani natmureno. gustoj magli. to Karuzi behu zapalili jedan slamnati krov. prišli sa druge strane i obasuli ratnike koji su stajali u gomili pljuskom strela i kopalja. a sve unaokolo postalo nekako razliveno i nejasno. njegov otac. i na kraju je uzviknuo onu reč kojom se vradžbina stavlja u dejstvo. stali da ih začikavaju i deru se. da pronađe ostale i kaže im šta da urade. Dečak nije bio toliko vešt. poslao je dva dečaka koji su se prikrali Karuzima pod nos. i ako je čovek bio vešt opsenar mogao je tu maglu da uobliči u prekrasna. imao je moći da te čini preobrati tako da posluže njegovom cilju. beše ga naučio nekim vradžbinama. Prošao je čitav minut dok otac nije shvatio šta mu Dani kaže. a zatim izgovorio bajalicu za "tkanje magle". Ali još uvek nisu ulazili dublje u selo. a udvostručavanje bajalice beše ga potpuno iscrpilo. koji je svojevremeno pokušavao da namami dečaka da mu postane šegrt. Tada se kroz sivilo magle probi crvena. "Zadržaću ovu maglu dokle god budem mogao. a potom iščezli. Kožar.na stazi ispred Karga. kad ih ispruži pred sobom. budalo! Prestani da blebećeš i sakrij se. Dani se seti bajalice koja bi mu mogla pomoći. "Miruj. ali naiđoše samo na maglu. "Sve sam nas sakrio". ali nije ni nameravao da to uradi. Sada jeveć mogao da čuje glasove Karga na ulazu u selo. ali potom otrča bez oklevanja.

Ali onoga jutra u selu Deset jova i iznad njega. Jedna četa za drugom silazila je sa okolnih brda. Okupiše se napokon na susednoj uzbrdici. puštajući svoj ratni poklič. sivoj magli. Svi Karuzi potrčaše niz brdo. Jedna grupa Karga lovila je te utvare sve do Visoke urvine. jer su poznavali teren. ali nekolicina. jer su prazne kuće i kolibe samo iskrsavale i opet nestajale u uskovitlanoj. A oni koji su pristigli za njima i nisu pali ostadoše na ivici provalije. kroz tu jezovitu i sablasnu maglu. Iz njega izleteše jošdva-tri borca. kopljem ili kamom i ponovo iščezavala. ali su ih još pratile prikaze i utvarna bića. od Dvarka pa sve do morske obale. Kad su odmakli nešto niže kroz Severnu dolinu. teturajući se i spotičući. do plitkih vrela među stenjem. Svi pohitaše naniže.i osvrnuše za sobom. na Visokoj urvini. što dalje od tog ukletog mesta.glasovima. gusta. dečaci i starci. zaslepljujuće magle i ugledaše uvale i brežuljke ispod sela sasvim čiste i okupane jutarnjim suncem. Pesak u ušću Ara postade tamnosmeđe boje od krvi. Nijedan Karg se više ne osvrnu. skrivajući sve što je ležalo iza njih. imajući samo more iza leđa. i odjednom izleteše napolje iz sive. dok nisu svi izginuli. i takav ostade sve do dolaska plime. dok su im se dugačka koplja njihala na ramenima. nasumice ubadajući kroz maglu svojim ogromnim. bežeći na sve strane. i tako su morali da se bore bez odstupnice. a ne više seljake. Karzi koji bi naleteli na njih probadali su ih kopljima ili sekli mačevima. drhtavog sivila ležao je popreko na putu koji su prešli. Sada se srca Karga ispuniše strahom i oni stadoše da traže jedni druge. imena dva bela božanska brata od Atuana: "Vuluah! Atvah!" Neki iz njihove bande zastadoše kada pod stopalima osetiše kako tlo postaje neravno. Neprozirni zid od uskomešanog. Uspinjali su se urlajući duž ulice. Seljaci su trčali pred njima. probadala po nekoga od njih. a gonioci se sunovratiše. lelujavim prilikama koje su im izmicale držeći se stalno van domašaja. i nisu ni primetili kada su protrčali kroz selo. provalije iznad izvora reke Ar iprikaze koje su gonili otrčaše po oblacima i nestadoše u uzmaglici. Tek tada se zaustaviše i okupiše. kroz maglu i iznenadno sunčevo svetlo stotinu stopa u dubinu. tragajući za avetinjskim selom. većina daleko napred. u kojoj su našli svoje spaljene brodove. Gradovi Istočne prašume.sakupili su svoje momke i poslali ih da se suprostave osvajačima Gonta. vrišteći. perjem okićenim. ćutke i spotičući se. osluškujući. Magla beše prosto oživela od tih bežećih prilika koje su ševrdale i nestajale na sve strane. te je ratnike čekala borba do mile volje. jureći za nejasnim. ali ostali nastaviše da navaljuju napred. a druga takva bića pritrčavala su im iznenada s leđa. okrvavljenim kopljima. siva magla potrajala je još . bili su sporiji. i tog i sledećeg dana Karzi behu potisnuti sve do peščanog priobalja iznad Istočne luke.

stranac se nagnu nad poljskim krevetom na kome je ležao Dani. a zatim se iznenada razvejala i iščilela. i snaga i glad počeše da mu se vraćaju. "Vi niste običan čovek. Seoske babice odmah u njemu prepoznadoše čarobnjaka. Nije došao uzvodno. duge. ne skidajući nemirni pogled svojih crnih očiju sa stranca. ali ni ona nije znala kako da mu pomogne. "ovo mora da je mag od Re Albija. svima izuzev četvorici koje su pobili Karzi. još je gorela. kako stoji. objasni im tetka. jer bitka je već bila dobijena. Dobro su znali šta je uradio. "Isuviše je iscrpeo svoju moć". izgledalo je kao da ne čuje kad mu se nešto kaže. dolinom Ara kao sav ostali svet. ako još nije prešao prag detinjstva.. Evo gde leži leš jednog Karga. eno i seoskog kožara. pored ogromne tise. i izuzev one jedne kuće koja je izgorela. i zato ga uvedoše u očevu kuću i otiđoše da pozovu vračaru da siđe iz pećine i izleči momčića koji im beše spasao život i imovinu. priča o dečaku koji je istkao maglu i naterao ratnike Karga naouružane mačevima da pred gomilom senki od straha pobegnu glavom bez obzira. kao što kažu. Pošto je sve koji su se u kući zatekli zamolio da iziđu. Seljani potrčaše da ugase vatru. pune krvi. odvedoše ga pravo u kovačevu kuću. gde ja živim. Na ulici. i on opet leže. Ogion ćutljivi. Dok je ležao tako mračan i nem. kao da je u šoku. noseći sa lakoćom veliki hrastov štap. Kovač bronze najzad oslovi nepoznatog. dole u selu.. odgovori došljak. i visoko u planinu i preko njenog grebena sve do Velike luke Gronta. vedrom jutru. onaj što je ukrotio zemljotres. Ona zapaljena kuća. išla je od usta do usta niz Severnu dolinu i po Istočnoj prašumi." "Brate". I tako se slučilo da je petoga dana posle pokolja na ušću Ara u selo Deset jova stigao stranac. gledajući oko sebe. U vetrovitom. Došao sam da mu dam ime. ni jeo. ljudi su se jedan po jedan uspravljali i radoznalo osvrtali oko sebe. Dečak nije bio ranjen nikakvim oružjem. "Priča o njegovom podvigu s maglom stigla je u Re Albi. ali nije ni govorio. izuzev dečakovog oca i tetke. U okolini nije bilo nikoga ko bi bio dovoljno veliki čarobnjak da izleči njegovu bolest. raspletene kose. Ubrzo je i progovorio. sina kovača bronze. bez ijedne ogrebotine. ali onemeo i pometen. kao kakav kralj. i sve što je uradio bilo je da mu samo dotakne čelo i usnu. nepomično zureći u tamu. šapnu vračara kovaču. kao da ne vidi one koji su dolazili da ga obiđu." . visok koliko i on sam. našli su Danija.neko vreme." "Ni ovaj dečak neće biti običan čovek". ogrnut plaštom i gologlav. već sišao u selo iz prašume na planinskim visinama. ni spavao. a kada im je rekao da je svevidar. ni mlad ni star. koji beše poginuo u bici. Dali su mu nešto malo da popije i pojede. Dani se polako ispravi u postelji.

Dok je ulazio u vodu oblaci pređoše suncu preko lica. ispruži ruku i. Oprostio se od njih. ali vratiću se na dan koji vi izaberete. i čak je i tvrdoglavi kovač klimao glavom na svaku njegovu reč. ili ću se postarati da dobije obrazovanje koje će odgovarati njegovom daru. kožni kaput koji mu je skrojila po meri kožareva udovica. i ogromne senke skliznuše i izmešaše se nad vodom u plićaku oko njega." "Neka dobije ime što pre". i ako se pokaže sposobnim. ime koje mu je majka dala kad se rodio. ali odlučno. Bezimen i go ušao je u ledene izvore Ara. povešću ga sa sobom kad krenem odavde." Ged uze ono što je trebalo da ponese." Ogion je govorio veoma blago. i svi seljaci su se veselili uz obilje hrane i piva. dobar bronzani nož koji mu je otac iskovao. koji ga je tamo čekao. Vračara od dečaka oduzme ime Dani. i uz pesmu pevača iz nižih područja doline. reče kovač bronze.bila sva njegova imovina. zadržaću ga kao šegrta. i jovin štap koji mu je tetka uvraćala. Gozba je bila u punom jeku. ove zime. beše šćućurilo pod okomitim stenjem iznad rečnih izvora. to je. "moj sin će kroz mesec dana napuniti trinaest godina. pored košulje i pantalona. i tada bi proslavljen obred Prelaska."Gospodine". Ogion se vrati u selo sa svojih lutanja po planini Gontu. šapnu mu na uvo njegovo istinsko ime: Ged. "jer ime mu je već sada potrebno. ali mi smo mislili da proslavimo njegov Prelazak na praznik Sunčeve povratnice. I tako je dobio ime od onoga koji je bio posvećen u sve tajne korišćenja moći. iskošenu prašumu na planinskom prevoju. među kamenje ispod okomitih stena. koji im je pevao Podvige Gospodara Zmajeva. Pozdravi se sa svojima i ostavi ih da i dalje blaguju. koji se nije dao zbuniti slavnim imenom. odvrti mag. Ako vam bude odgovaralo. Na dečakov trinaesti rođendan. A zatim krenu sa svojim novim učiteljem kroz strmu. jedinih ljudi na svetu koje je poznavao. uhvativši dečaka za mišicu. živu vodu. raštrkano. kroz tu ledenu. dok je sveže lišće još blistalo na drveću. Ja sada imam druga posla. 2. ali koračajući polako i uspravno. Ogion. SENKA . jednoga dana raskošne rane jeseni. Opasno je da se um onoga koji je rođen da bude mag drži u neznanju. Prešao je na drugu obalu drhteći od hladnoće. Kad je stigao na drugu obalu. a onda se mag obrati Gedu svojim spokojnim glasom: "Hajdemo. kroz lišće i senke sunčanog jesenjen dana. i osvrnuo se još samo jednom na selo koje se. onako kako treba. momče.

ubrzo se opet oglasi Ogion. Zrelost je strpljenje. kao većina Gontijaca. "Hoćeš da se baviš vračanjem". jeo malo. Koja je ova trva pored puta?" "Neven. Možda će on i njegov učitelj trčati zajedno šumom pretvoreni u dva jelena. onda. "Iz tog bunara si izvadio već isuviše mnogo vode. na njegovu reč vetrovi će skretati sa svoga puta. i još četiri dana. ili će. No. odgovori mu Ogion. niti ga je podučio makar i jednom imenu magijskom slovuruni ili čaroliji. spavao još manje. ipak reče: "Ali. Samo su lutali. na putu ka Re Albi. kao šegrt velikog maga. još ništa nisam naučio!" "Zato što još nisi otkrio čemu te podučavam". bakrenosmeđe boje lica. A vladanje moćima je devetorostruko strpljenje. Ništa se nije događalo." "A ova?" "Ne znam. ili prosjaka. odmah biti posvećen i u tajne i u upravljanje moćima. i na licu mu je često bio onaj izraz čoveka koji nešto osluškuje." . kao da se Ged uzdržava da ne kaže nešto što mu je bilo na umu. neumoran. poput siromašnih putujućih vrača. gospodine?" "Već je počelo". obilazeći planinu provodeći noći po malim zaseocima ili napolju. Magov hrastov štap na koji je Ged u početku gledao sa čežnjom i strahom bio je samo malo črvšći štap za pešačenje i ništa više. "Kada će moje šegrtovanje početi. dugim korakom putem koji ih je vodio prevojem između Ovarka i Visa. mislio je. u divljini. Prošla su tri dana. Razumeće nemušti jezik životinja i govor lišća u prašumi. Imao je oštr vid i sluh. bio je tako blag u ophođenju i spokojan da je Ged ubrzo prestao da ga se plaši. sede kose. Iako veoma ćutljiv čovek. a zatim su postepeno skrenuli na jug i ka zapadu. i stoga nakon još dan ili dva prikupi dovoljno hrbrosti da se obrati svom učitelju. i još Ged nije čuo Ogiona da je izgovorio makar i jednu jedinu bajalicu. Ali. Bio je tamnoput. odvrati mag. ništa ni nalik tome. Govorio je retko. Nije uvek lako odgovoriti jednom magu. i naučiće kao da se pretvori u šta god bude hteo. najpre niz donje delove Doline. preleteti preko planine na krilima orla. koračajući i dalje.Ged je zamišljao da će. Nastade tišina. hodajući i dalje svojim ujednačenim. Sačekaj malo. Nisu ušli ni u kakvu začaranu zemlju. mršav i izdržljiv kao hrt. nadrimajstora. Ged ne odgovori.

Idući tako bez zastajanja. više naučio da je krenuo sa ma kojim skupljačem lekovitih trava ili seoskim vračem. da stekne moć. A Ogion je puštao da kiša pada gde hoće. i pitao se šta vredi imati moć. tek tada možeš da mu saznaš istinsko ime. Na kraju krajeva. kada su prvi veliki snegovi već počeli da padaju u visinama Gonta. Bio je to gradić na ivicama visokog stenja Overfela. moraš ćutati. Ipak."Zovu je četvorolist. Potražio bi samo neku gustu jelu i legao ispod nje. i veoma daleko na zapad. Učitelju?" "Ne znam. "Da bi mogao čuti. "Kad budeš poznavao četvorolist u svim godišnjim dobima." Dečak se namršti. izgled. i brodova koji ulaze i izlaze kroz tesnac između Stražarskih grebena. događa se da vidite kako kišni oblak polako luta s jednog kraja neba na drugi. da ga mimoiđe oluja. Onda ubra osušenu čauru sa semenom sa njenog stabla i najzad upita. žudeo je da sazna. naglas ne izreče ni jednu takvu misao. Kuća velikog maga. možda. i napokon je baci. Iz njega se pogled pružao daleko iznad luke u dubini i kula i bedema Pristaništa Gonta. ja? Da li planina Gont služi nečemu. uzdrža se od negodovanja i nestrpjenja i pokuša da bude poslušan. Ali. i to koren. čemu ti služiš? Ili. pošto Ogion više ništa nije kazao: "A čemu ona služi. preko pučine. sve češće je pomišljao da bi. Jer. kad bi pljusnula kiša Ogion nije izgovorio čak ni onu prostu bajalicu koju zna svaki vrač-vremenaš. Ni reč. najistočnijeg od Unutrašnjih ostrva. i dok su obilazili planinu u pravcu zapada i sve dublje zalazili u samotne prašume iza Visa." Ogion se zaustavi držeći bakrom okovani vrh svoga štapa pored malog korova. ili Otvoreno more?" Ogion nastavi da hoda još oko pola milje. pošto si prethodno upoznao njegovo biće: a to je više od onoga čemu služi. mokar i namrgođen. U zemlji koja obiluje vračima. list i cvet. ako si suviše mudar da je upotrebiš. Ali. pre nego što završi svoju misao. kao što su Gont ili Enlada. nazirala su se plava brda Oraneje. kako bi Ogion konačno pristao da ga nečemu nauči. Jer. tako da je Ged mogao dobro da zagleda biljku. sve dok napokon ne bude odbačen nad morsku pučinu gde može na miru da se isprazni od kiše. pred Sunčevu povratnicu stigoše u Re Albi. dok su koračali dalje." Ged podrža čauru sa semenjem još malo u ruci. Njegov učitelj bi se samo tiho nasmešio i zaspao na kiši. žaleći što nije otišao da šegrtuje kod onog starog vrača-vremenaša iz Doline. Ogionov dom. Ged bi čučao u prokislom žbunju. a ime mu je značilo Sokolovo gnezdo. miris i seme. iako prostrana i temeljno sagrađena od drveta. sve više se pitao gde je veličina i magija tog Velikog maga Ogiona. sa kaminom i dimnjakom a ne sa . Nije voleo da se pred drugima oseća kao budala. gde bi bar spavao u suvom.

hleb i vodu. beše stigao pre njega. sve dok mu se ponekad ne bi učinilo da je zaboravio kako zvuče reči. Volela bih da mi nešto ispričaš o vraćanju!" On spusti pogled na bele cvetove koji su dodirivali njenu belu suknju. tumarao. i izgledao tupavo. Kad je došlo proleće. Neko. kroz šumu i preko mokrih. i pošto su ti cvetovi retki i vidari ih veoma cene. Sa zadovoljstvom je učio ova predanja iz davnina. puštajući ga da po vasceli dan tumara pored potoka nabujalih od kiše. nije potpuno zaboravljao trave. on izumeo govor. Ogion je često slao Geda da skuplja lekovite trave na livadama iznad Re Albija. već su se odnosile na obične stvari. Jednom je došao na livadu između dva potoka. otvoreno. učeći da piše i čita šest storina runa hardijskog jezika. ispunilo bi sobu. i otresavši sneg sa čizama. reči koje je izgovorio nisu bile ništa veliko. zelenih polja. ipak. i jedva joj je odgovorio. bila je. a kad bi Ogion progovorio. Iznad njegove slamarice bio je prozor koji je gledao na more. ali. vodi poreklo od Prastarog govora. Zima je prošla isključivo u prvrtanju masivnih stranica Knjige runa i osluškivanju snega kako pada. ili tiho pada sneg. vetar i spavanje. . jer bez njih nikakvo mehaničko učenje basmi i vradžbina ne bi čoveku omogućili istinsko vladanje moćima. i ispunilo Gedov um. "Znam te. Hardijski jezik Arhipelaga. međutim. i uvek je nešto od njih donosio kući. sledećeg dana se vratio na isto mesto. budući posvećenik našega maga. sasvim nalik na kolibe iz sela Deset jova: sastojala se od jedne jedine prostorije. vraćajući se sa jednog od svojih lutanja po ledom okovanoj prašumi ili nakon hranjenja koza. bezbrižno i ljubazno. slušajući kako napolju šušti kiša ili vetar. ti si Jastreb. Stalno ih je tražio pogledom dok se penjao. a na jedan od bočnih zidova naslanjala se staja za koze. ali mu ona priđe i ljubazno ga pozdravi. iako sam po sebi nema nikakvih magijskih moći većih od jezika drugih ljudi. ćutke bi seo kraj vatre. U polumračnoj toploti te kuće Ged je proveo zimu. On nije hteo da je oslovi. i to ga. ali kapci su najčešće morali da budu zatvoreni zbog snažnih vetrova koji su tokom zime neprestano duvali sa zapada i sa severa. gde je biljka zvana beli svetac rasla u izobilju. onog jezika na kome stvari imaju svoja istinska imena: a put ka razumevanju tog govora počinje Runama. gacao po vodi i istraživao. niti čini. a Ogion bi ušao u kuću. Ali ona je nastavila da govori. Ged je svaki put odlazio sa oduševljenjem i ostajao sve dok ne padne mrak. u kojoj je spavao Ged. i po prvi put. obasjanih suncem. devojka koju je znao samo iz viđenja i za koju mu beše rečeno da je kći starog Gospodara Re Albija. puno osluškivanja.običnim ognjištem. ipak. rekavši mu da može da se zadrži do mile volje. I to magovo dugo ćutanje. to je bilo kao da je upravo tada. U zapadnom zidu sobe nalazila se nekakva kao niša. u početku se stideo. koje su bile napisane kada su ostrva ovoga sveta prvi put izronila iz mora. Pa. živahno i sjajno. Još uvek se nisu događala nikakva čuda.

gotovo potpuno bele kože. jer ni soko mu se nije bio potpuno pokorio." "U pravu si". čeka da se vrati. Ona ga je već čekala. i zato opet odgovori: "Kada bih hteo. nošena vetrom. "Umeš li da bacaš ljubavne čini?" "To nije nikakva mudrost. ali nije izgovorila ni jednu pohvalnu reč. "Umeš li da dozoveš ptice i životinje?" upita ga. "Zar prizivanje duha nije veoma teško. bez sumnje ju je odbijalo devojčino prisustvo. dugačka kosa padala joj je po ramenima kao crni vodopad. mogao bih. i slušala ga je sa izrazom čuđenja i divljenja. onako kako se priča da čarobnjaci rade?" Opet nije bio siguran da mu se ne podsmeva. berući ." Ona onda stade da ga moljaka da se pretvori u šta god hoće . bosonogi. ali nije znao kako da je odbije smesta i bez mnogo priče. Navela ga je da joj ispriča sve o onim trikovima sa maglom kojima je pobedio ratnike Karga. prihvati ona. ali želeo je da bude ljubazan sa njom. dvosmislenim rečenicama. i ta želja rasla je dok su razovarali. a zatim opet uzletela. Smesta ga je stavila na još jednu probu. Ali. Kliktala je i lepetala po vazduhu ogromnim. njegov učitelj. ubedivši sebe da mora ubrati još one trave dok je još u cvetu. ili neke takve strane zemlje. Oprostio se od nje. kada je stala da mu se ulaguje. mogao bih". prugastim krilima. vatru. Ovoga puta je bio skoro siguranda u njenim očima vidi divljenje. "Kad bih hteo. i pozva jednu pticu po imenu. odgovori Ged. "to može svaka seoska vračara. veoma bledolika. rekavši da ga mag. gacali po mokroj travi. Opasno?" On sleže ramenima. da mu se ona divi.otišao je sledećeg dana. "Umem". i zajedno su. nije hteo da dozvoli da mu se podsmeva. Ipak. reče joj mirno. u selu su pričali da joj je majka iz Oskila. Znao je da se na okomitim stenama iznad livade nalazi jedno sokolovo gnezdo. ali nije htela da mu sleti na ruku.malo po malo. A znaš li basme Pretvaranja? Umeš li da se pretvoriš u nešto drugo. On ju je odvraćao škrtim. Došla je. bika. i sutradan nije došao na livadu. krajnje opasno?" "Teško jeste. Bila je visoka i njegovih godina. Ravna. a uz to nije bio baš sasvim siguran da i sam ne veruje u ono čime joj se hvalio. oslobodi.u sokola. onako kao što bi radio njegov učitelj. "Kako se zove ta basma kojom si prizvao sokola?" "Čarolija Prizivanja. drvo. Ged je smatrao da je veoma ružna." "Umeš li da prizoveš i duhove umrlih?" On pomisli da ga začikava tim pitanjem.

veštica?" Zaista. tako da je neopazice počeo da se pravi važan. zgusnuta senka. Sada više nije mogao da razabere rune." E. tamnija od tame. Nije ništa odgovorio. Mrak i šaptanje smesta prestadoše i nekuda iščezoše. Dok je čitao. jer onaj koji je stajao tamo na vratima bio je Ogion. učitelju". a ona je s njim ćaskala veselo. ako želi. nije mogao da razabere reči. Bilo mu je hladno. Kao da je pokušavala da ga dohvati. Ogion mu je to jednom spomenuo. u mraku. da mu šapće. to već nije mogao da podnese. ugleda kao nešto čuči pored zatvorenih vrata. Strah je takođe prestao. ali. bele cvetove. Bez ijedne reči mag prođe mimo Geda. podigavši glavu. kada je opet bacio pogled na knjigu. Rekao joj je da sutra opet dođe na livadu. vratio se kući pre svoga učitelja. ne bojim se. Prišao je pravo polici i skinuo s nje dve Knjige Predanja. iako je do sada već shvatio da mu Ogion nikada ništa ne kaže bez valjanih razloga. "Zar se ne sećaš da sam ti rekao da je majka te devojčice. Uđe jedan čovek. A onda se okrete dečaku i reče: "Ovu čaroliju nećeš nikada moći da izvedeš a da ne ugroziš vlastitu moć i život." Prezrivo mu se nasmešila i dobacila: "Možda si ipak isuviše mlad. kao mali pastiri iz njegovog rodnog sela.teške. i kad je odbio. bezoblična. Jesi li samo zbog nje otvorio ove knjige?" "Nisam. ali Ged nije tada obratio pažnju.Čitao je sve vreme bez svetla. i posramljeno ispriča Ogionu šta je želeo i zbog čega. veliki mag. promrlja dečak. Osvrnuvši se. i slušala ga očiju široko razgoračenih od oduševljenja. i oprostivši se od nje. a hrastov štap u njegovoj ruci rasipao je blistave zrake. blistava prilika koja iznenada i bučno progovori. Oči su mu bile kao prikovane. ali je rešio da joj se dokaže. sklanjajući crnu kosu sa lica i rekavši: "Da li se bojiš?" "Ne. koje Ogion još nikada ne beše otvorio u njegovom prisustvu. plamtećim svetlom. Proletnje sunce je sijalo. vide da se smrklo i da je u kući mrak. zapali lampu i vrati knjige natrag na policu. Tada. i da ga šapatom dozove. dobacila mu je jedan neobičan pogled. uhvati ga strah. A onda ga je opet zamolila da izvede magiju Pretvaranja. Opet se raspitivala o vradžbinama. Vrata se naglo i širom otvoriše. s mukom odgonetajući rune i simbole. i nije mogao da skrene pogled sve dok nije pročitao magijsku formulu do kraja. okružen svetlošću. Gospodareva žena. Ali strah kao da je i dalje rastao u njemu. . prosto ga prikivajući za stolicu. ogroman. okružen belim. ali Ged je još uvek bio na smrt prepadnut.

želja da uradi nešto. onako kao što je svetlost okružena senkom? Magija nije igrarija kojom se bavimo iz zadovoljstva ili rzmetanja. da zajedno s njim luta prašumom. sve do sada. Beše zavoleo tog čoveka. jer ono što ja imam je upravo ono što tebi nedostaje. uska staza kojom se sporo naredovalo. slušaj pažljivo. ili bilo šta učiniš. odgovori mag. moraš biti svestan cene!" Ged uzviknu. "Ono u mraku. sav posramljen: "Ali. Još si veoma mlad da biraš. nastavi. na kapiji kopna. Pre nego što izgovoriš neku reč.želja za slavom. Možda ju je baš njena majka poslala da razgovara s tobom. između dva . pružala mu se." I tako. Ogiona. Ako želiš. kada me ti ničemu ne učiš? Od kada živim s tobom nisam još ništa uradio. kad sam ja došao."Devojčica je i sama već upola veštica. Zar ti nikada nije palo na pamet da je moć okružena opasnošću. Ali druge su židnje takođe gorele u njemu." Ged zaneme.. gde se uči vrhunska magija. svojim uobičajenim. jer tvoja urođena moć je velika. međutim prilika da zaplovi širokom pučinom i pod snažnim morskim vetrovima pravo ka Unutrašnjem moru. niti si u mojoj službi. okružen čudesima. nisi ni u kakvoj obavezi prema meni. Uvek imaj ovo na umu: svakareč. "Gede. "Učitelju". ništa video. rastrzana srca. zavoleo ga je. ima za posledicu ili dobro. već ja k tebi. Sile kojima ona služi nisu one iste sile kojima ja služim: ne znam šta želi. poslaću te na ostrvo Rouk. ali te neću zadržati protiv tvoje volje. ali znam da mi ne želi dobro. Možda je baš ona otvorila knjigu na stranici koju si čitao. pa sad si video nešto"." Ged je stajao bez reči. Gede. ili zlo. A sad izaberi. Rado ću te zadržati kraj sebe. petnaest milja do Velike luke Gonta. Ogion koračaše pored njega niz strmi put kojim se silazilo sa Overfela. u jedno sunčano proletnje jutro. dugo i daleko. koji ga je izlečio dodirom ruke i u kome nikada nije bilo ni trunke gneva. tamo gde je vazduh pun sjaja od čarolija i gde Arhimag šeta. reče on. mladi moj sokole. da stigne na Ostrvo Mudrih. a da toga nije ni bio svestan. Re Albi ili Rouk. Put kojim ga je Ogion vodio ka majstorstvu izgledao je isuviše dugačak. Ako se opredeliš za bilo koju veštinu. naslaga drva na ognjište i zapali vatru. svako delo koje pripadanašem zanatu. On baci pogled na hrastov štap koji je stajao naslonjen u uglu pored dimnjaka i seti se svetlosti koja je zračila iz njega i koja je sagorela zlo što je vrebalo u tami. nekoliko dana potom. i žarko požele da ostane sa Ogionom. naučićeš je. A potom. učeći se ćutanju. Nisi ti došao k meni. kako sam mogao to da znam. neugasive . "hoću na Rouk. Veća čak i od tvog ponosa. nadam se. mirnim tonom. pored vrata.. Ogion kleče. ali ne mogu ja izabrati umesto tebe. Tu. još uvek klečeći. jer je u kući bilo hladno." "E.

Odličan brod. dodade on. začudivši se kada je video kako naoružani stražari kleče pred njegovim bezazlenim učiteljem. kozar. natovaren krznom i slonovačom. ali Ogionovo lice bilo je spokojno. "Hodi. u selu ispod okomitih stena koje su oduvek okrenute moru. setio ih se. Vaše gospodstvo. pastir. gde je upravnik luke smesta pohitao da pozdravi Ogiona i pita čime mu može biti na usluzi. kako se zove taj brod?" "Senka. blago spustivši ruku na Gedovo rame. Selo koje je udaljeno dva dana hoda od njegovog već je strana zemlja. gledajući kako mu učitelj odlazi.zmaja od drveta. ali i po vlastitoj želji. u tog čoveka koji beše ukrotio zemljotres. Okrenuo se i duhim koracima krenuo ulicom koja je vodila od dokova ka planini. Zvuči neverovatno da na ostrvu koje nije šire od pedesetak milja. tako je. a ostrvo udaljeno svega jedan dan lovidbe od njegovog samo je bajka i rekla-kazala. ali ne i morskih vetrova". niti sa morskim vetrovima.ali. ni nalik na čvrsto tlo po kome on hoda. nekakva maglovita brda što se naiziru negde nad pučinom. i povede ga niz pristanište do mola gde su se vršile poslednje pripreme da Senka isplovi. Jastrebe. Neka ti vetar bude povoljan. onako kako se umiruje uplašena životinja. Upravniče luke. ali. Jastrebe. "ako zna taj posao. kao i uvek. predaj ovo pismo Upravitelju škole na Rouku. Gotovo sa strahom pogledao je naviše. lovac ili zanatlija. pa bio on zemljoradnik. plovi za grad Hort. U posadi im nedostaje vrač-vremenaš. može da se dogodi da dete odraste a da ne kroči nogom u čamac. i smirio padine Overfela koje su podrhtavale. Ogione. nesigurno područje koje s njim nema baš nikakve veze. ili ne zamoči prst u slanu vodu . reče mu upravnik luke. i sada. Čarobnjak se beše obratio planini Gont. Čovek sa kopna. Ged je stajao kao izgubljen. Ged je slušao neke priče o tome. umirujući je. samo reče: "Neka bude. jer pre deset godina Ogion im je spasao grad od zemljotresa. Zbogom!" To je bilo sve što mu je rekao na rastanku. Mag mu objasni. reče mag. . "Nemoj pokušavati nikakve trikove s morem. iz Andrada. stražari grada Gonta kleknuše kada ugledaše maga i pozdraviše ga isukanim mačevima. "A moći će i da ga uzmu kao vetronosca"." Magovo lice su smrknu kada je čuo ime broda. momče". ipak. uvek na okean gleda kao na slano. i ovaj mu odmah pokaza brod koji je trebalo da zaplovi ka Unutrašnjem moru i kojim je Ged mogao da krene kao putnik. još uvek si ti kopneni pacov." "On ima iskustva u prizivanju magle. koji bi im kule sravnio sa zemljom i lavinom zatvorio uski prilaz u luku između Stražarnih stena. Spustili su se na dokove za pristajanje. Poznavali su ga i ukazali mu počast po naređenju Gospodarevom.

spreman da isplovi. koji nikada u životu ne beše sišao sa planinskih visina. jer trebalo je da isplove pre mraka. Nije nigde bilo mesta na kome ne bi smetao. Kapetan je gromkim glasom izdavao naredbe. i Senka bi tako odvezana od doka. brodograditelji udarali čekićem. Očiju. išao je za upravnikom luke do širokog doka gde je bila privezana Senka. ušiju i uma sasvim pometenog. i kapetan mu na to reče da nađe sebi neko mesto gde neće biti nikome na putu i da tu ostane. u pozadini . gledajući na kapetana. iza svega toga. ili stajalo usidreno malo podalje u prilazima. sanduka. blistavi zaliv. "Umeš li da dozivaš vetar po želji?" Morao je da prizna da ne ume. dok su se mornari dovikivali na stranim jezicima. i. sa smotanim jedrima i zatvorenim prorezima za vesla. činilo da je luka Gont jezivo i čudesno mesto. momče?" "Umem". Tada kapetanov glas zatutnja: "Otvaraj . Veslaču su se jednim skokom peli na palubu. a bradati trgovci u krznom postavljenim ogrtačima tiho razgovarali dok su birali gde će zakoračiti po klizavom kamenju iznad vode. a obalski nosači jurili povijeni pod teškim tertima između buradi. Posle samo nekoliko izgovorenih reči kapetan pristade da poveze Geda kao putnika za Rouk. ribari istovarali svoj ulov a bačvari lupali. prodavci klinova pevali a vođe paluba urlikali naredbe iz petnih žila. i debeo. koji je bio izrezbaren u obliku Stare Zmije Andrada. velike građevine i kule od kamenih blokova i pristanište i dokovi i mola i ograđeni bazeni i mesta gde se brodovi izvlače na suvo. dok su nosači uz tutnjavu kotrljali burad sa vodom preko mostića i slagali ih ispod klupa za veslače. onakvim kakve nose andradski trgovci. a ipak je još uvek pomalo poigravao na priobalnim talasićima koji su ga zapljuskivali. već ga je samo upitao snažnim glasom: "Umeš li da menjaš vreme. i upravnik luke ga odvede do kapetana. u crvenom ogrtaču oivičenom krznom pelavija. Onda krmanoš zauze svoje mesto s desne strane statve. umotanih konopaca i vesala skupljenih u kamare.tihi. uvezani i kožnom ciradom pokriveni tovar na farmi. i samo pristajalište gde se oko pedeset brodića i galija ljuljuškalo pored mola ili ležalo sa dnom okrenutim naopako zbog popravke. zato što je mag to tražio. Veslači počeše da pristižu na brod. Kapetan Senke je bio krupan čovek. ali Ged se ispe što je bolje umeo na umotani. i upravnik luke mu ostavi dečaka. koji je stajao na dasci na ispustu između kilja i pramca. i smestivši se tamo posmatraše one koji su prolazili.I zato se Gedu. i plutaju osekom do zore. temeljni momci sa ogromnim mišicama. Dobro sagrađeni brod beše dosta utonuo pod teretom. dok su je dva tegljača sa veslačima s mukom izvukla podalje od obale. Nije ni pogledao Geda.

Uplovili su u tišinu koja je vladala nad vodama zaliva. ali nisu nigde pristajali. pretrpanoj ljudima. po petnaest sa svake strane. ostaviše Hevnor za krmom i prođoše između dva prekrasna ostrva. trgovačkih i prevozničkih. Ti momci ga pozvaše da jede i pije zajedno s njima. Tu su spustili jedra i nastavili veslajući. a iznad njih se uzdizao beli vrh Planine. i ophodili su se prema njemu prijateljski. Tek mnogo kasnije Ged je prvi put stupio nogom na to kopno. Plovili su uz slabiji vetar između Berniska i Torhevena. jer nije bilo nikakvih udobnosti u toj galiji bez palube. I samoj posadi je bilo pomalo tesno. kao da visi nad morem. i brz da uzvrati bilo lepom rečju bilo pošalicom. To se dopalo i oficirima. Digli su sidro i tiho isplovili između naoružanih Stražarnih stena. sve vreme okruženi obalama sa obe strane broda i stalno se dovikujući sa posadama drugih brodova. tovarom i brodskom opremom. a drugi kao vrapci preskaku od ostrva do ostrva Unutrašnjeg mora. dok je momčić pored kapetana udarcima o bubanj davao ritam. ali. punih kula i gradova . a buka i metež velikog grada naglo utišnuše iza njih. jer na brodu nije bilo mesta za dokone putnike. Skrenuvši na jug iz tih prometnih Moreuza. od kojih su neki došli iz Spoljnih Prostranstava natovareni neobičnim tovarima i nakon višegodišnjeg putovanja. jer je bio poreklom sa Gonta. Arka i Ilijena.iako notesano i uz mnogo viceva i bubotaka. kao galeb nošen krilima umesto vesala. i opet ugledao Veliku Luku Hevnora. ploveći duž njegove istočne obale. U plitkom zatonu na onoj strani južne Stražarne stene koja je bila zaštićena od vetra bacili su sidro i ostali da jašu na noćnim valovima. naravno. Pred zoru je došla plima. srce i dušu čitavog Arhipelaga. i tako je uspeo da se saživi sa njima i već te prve noći počeo je da radi sve što i oni da se uči njihovom zanatu. žute svetiljke Grada za krmom. Proveli su jednu noć u ušću Kembera.kao Ged. Brod je sada klizio s lakoćom. ili Veliko ostrvo. velikih i malih. iako svi već behu obavili Prelazak u muževno doba. središte sveta. Zelena brda Hevnora gledali su potom još tri dana.proreze!" i ogromna vesla uz čangrljanje izleteše kroz otvore. Bio je visok i snažan kao svaki petnaestogodišnjak. severne luke ostrva Vej. šta je Gedu značila udobnost? Te noći je legao između zavežljaja krzna sa severnih ostrva i posmatrao zvezde na prolećnom nebu iznad vode u luci i sićušne. Veslači poviše svoja snažna pleća. Dok je sunce iza njihovih leđa prelivalo svojim prvim crvenilom Planinu Gonta. podigli su glavno jedro i zaplovili na jugozapad preko Gontskog mora. a sledeću kod gradića na ulazu u zaliv Felkvej. a narednog dana prođoše pored severnog rta ostrva O i uploviše u moreuze Ebavnora. ali mu se nisu dalje podsmevali. Prozvali su ga Kozar. i sledećeg dana ugledaše ispred sebe Hevnor. Neki od ukupno sedamnaest članova posade bili su još veoma mladi. i zaspao i probudio se sav oduševljen.

Jedan čovek dođe da smeni Geda za veslom. gospodine. Te noći. slušajući ritmičko udaranje bubnja i posmatrajući fenjer . gledajući odozgo na Geda. kad je tako. i da se nahode u praznim vodama južno od Kemerija. a oni su i dalje veslali na jugozapad.koji su se terasasto uzdizali jedan nad drugim. Ged beše naučio da se pominju plićaci severno od Rouka i Opasne Stene istočno od njega. ali on je stajao čvrsto kao vinsko bure na onom parčencetu daske umesto palube i." zaurla kapetan kroz vetar i kušu. kao što uvek čini." Gedu se to ne dopade. i sutrašnji dan proveli veslajući. Vrativši se svom mukotrpnom poslu za veslima nastavio je da povlači motku zajedno sa svojim suveslačem. Sudeći po magnetnoj igli plovili su na jugozapad. Kiša se cedila niz rub kapetanovog ogrtača. spustili su i jedro i katarku. i samo bi nas neki čarobnjak mogao odvesti do njega kroz ovakvo more. otkidajući sa grebena visokih talasa pramenove pene. dok se vetar postepeno pretvarao u hladnu oluju. odnosno da natera magnet da postupi onako kako je njima potrebno. znali su kuda idu. i Ged je veslao zajedno s njima. dok ih je ledena kiša tukla u leđa." "Umeš li sa gvožđem?" To je značilo da ga pita da li ume da natera iglu na kompasu da im pokazuje pravac ka Rouku. mesto gde su strance često otimali i prodavali u roblje u Južnom Prostranstvu. mora biti sada već nalazi zapadno od nas. onako kako je radio još otkako su napustili Gont. Rouk se. Ali vetar je neprestano jačao. ali krmanoš pored dugačke ručice krme na fari gledao je stalno u kišu koja je šibala more i nije video ništa drugo. "onda ćeš morati da nađeš neki brod koji će te vratiti na Rouk iz grada Horta. Moramo ići na jug. I tako su se mučili. poslavši ga kapetanu na pramac. jer ih je bilo krajnje teško vući. jer talasi su žestoko oblivali njegov trup. mlađe momke su stavili po dvojicu za jedno veslo. s vetrom u leđa. ali ne i i kroz kakve vode. na smenu. žilavim andradskim momčićem. upita: "Umeš li da smiriš ovaj vetar. Dugačka galija je imala dobar gaz i plovila je brzo. jer beše čuo da mornari pričaju kako je grad Hort mesto gde vlada bezakonje i puno gadnih stvari. To je tajna veština Gospodara mora. "E pa. a zatim kroz kišu i sve jači vetar stadoše se probijati preko Unutrašnjeg mora ka ostrvu Rouk. neki članovi posade tvrdili su da do tada već behu daleko dkrenuli sa kursa. Vesla su skratili. Kad nisu veslali izbacivali su ispolcem vodu iz broda. a bubanj odzvanjao kroz huku oluje kao udarci nekog džinovskog srca. i Ged je i ovog puta mora da prizna da je ne zna. a ne da pokazuje prema severu. okruženi talasima koji su poput zamagljenih planina jurili pod naletima vetra. momče?" "Ne.

Iznad zapenjenih vrhova talasa ugledali su sasvim blizu visoko. izmučena svetleća mrlja sred kišom šibane pomrčine. kad se brod podigao na jednom visokom talasu. i svetlost ispred njih poče da se proširuje. a ispod njega grad sagrađen nad malim zalivom u kome su spokojno počivali ukotvljeni brodovi. ne izrone iz vode i njivove ih motke ne pokose tako da popadaju između klupa. Bez prestanka je pogledao u pravcu zapada. iznad uzavrelog i uznemirenog mora. ugledao je iznad crne. ali još dok je bio u pola reči Ged ispruži ruku i pokaza mu ga. bacali ga tamo-amo i punili ga vodom tako da su je bez prestanka morali izbacivati preko ograde. Veslajući i dalje. Krmanoš se naprezao da ga ugleda pri svakom nadolaženju velikih valova. Njegov suveslač ga ne beše primetio. a veslačima je ostajalo da paze da im vesla. tek koliko da održe pravac i tako su nastavljali mukotrpno da napreduju.obešen o motku na fari kako poskakuje i treperi . talasi koji su udarali o bok broda stalno su ga gurali južno od njegovog novog kursa. ali to svetlo nije bilo crveno već belo. zaurla prema kapetanu: "Gospodine! Ona svetlost na zapadu je ostrvo Rouk!" "Nisam vidio nikakvo svetlo". zbog naginjanja broda. A dečaku reče: "Mališa. morali su da veslaju popreko u odnosu na vetar. dok je poslednji odsjaj dana na umoru blistao na nebu i na vodi. Ne radi svog putnika. Olujno nebo se već skoro sasvim smrklo. ali on vikanjem obavesti ostale. naslonjen na dugačku ručicu krme. oblo i zeleno brdo. Tada Ged zamoli jednog dečaka koji je izbacivao vodu da ga za čas zameni na veslačkoj klupi. ali povremeno su ipak uspevali da nazru svetlost na zapadu. i svi tada ugledaše svetlost kako jasno sjaji na zapadu.mala. i video ga je kad ga je i Ged ponovo ugledao. i između dva zaveslaja već izleteše iz oluje u mirni večernji vazduh. kao poslednji odblesak sunčevog zalaska. kunem ti se da ću te hitnuti s broda da sam otplivaš do Rouka!" Sada. već da bi spasao brod od bure. kapetan odmah viknu krmanošu da usmeri brod na zapad. okrenu glavu i doviknu: "Gospodine! Je li ono pravo kopno ili čarolija?" . Krmanoš. govoriš kao da si Gospodar mora. ka svetlosti. zaurla kapetan u odgovor. zamagljene vode neku svetlost između oblaka. i opet se poče probijati ka pramcu duž pretrpanog prolaza bačen u more. umesto da ih nosi oluja koja im je duvala u leđa. kad god bi mu to dozvolilo teško. ritmično povlačenje vesla. ali mu doviknu da je to samo zalazak sunca. a to je bilo pogubno. U jednom času. odjednom kao da se probiše kroz nekakvu zavesu. Najzad i vetar nešto oslabi. ali ako si nas naveo na pogrešan put po ovom vremenu.

kamenih blokova. i opet se nađe napolju. U blizini ugla jedne ogromne zgrade nalazila su se neka bedna drvena vratanca. Ged se nije toliko zbunio koliko se razbesneo. visokim krovovima. istoka i juga. Vratar ga je iznutra posmatrao ljubaznim pogledom. zapitao je prvog Tvilana koga je sreo gde može da nađe Upravitelja škole na Rouku. onaj ko je glup. odvrati mu ljubazno starac. izgledao je kao veliki grad. bila je to . Učinilo mu se da je prošao kroz vrata. i samo veoma. ličila je na tvrđavu ili na zamak. 3. a sa četvrte zidom jedne velike zgrade. sa tri strane oivičen kućama sa veoma kosim. onako iskosa. na pločniku. i. pita uzalud". šištanje i prigušeno urlikanje oluje. su uz udaranje bubnja. Čovek se zagledao u njega. Na milju udaljenosti od ostrva. još uvek je stajao napolju."Samo ti drži kurs. i starcu koji mu otvori vrata reče: "Nosim pismo od maga Ogiona od Gonta. Upravitelju škole na ovom ostrvu: Hoću da nađem Upravitelja. svejedno. visoke kuće behu mu zbijene iznad svega nekoliko strmih. tupavi glupane! Veslajte. i nastavi da doziva kupce za svoje dagnje. Na trgu ispod nje bile su postavljene pijačne tezge i neki ljudi su dolazili i odlazili. ako uzmogneš. sivih. svuda unaokolo ležali su gusti oblaci. stojeći pred vratima. "Ja sam vratar. Bilo je tako tiho da su mogli čuti glasove ljudi u gradu i zvonjavu. Ged im priđe i snažno pokuca. u pravcu severa. i produži niz ulicu. Glasom i rukom izveo je čaroliju Otvaranja. umorni uplovili u zaliv. Ali Gedu je. i rano ujutro oprostio se od svojih prvih pomorskih drugova. Ged ponovi svoje pitanje starici koja je nosila korpu sa dagnjama." Ged koraknu napred. ponekad ćeš ga naći tamo gde ga nema". veoma daleko. ŠKOLA ZA ČAROBNJAKE Ged je tu noć prespavao na Senci. uskih ulica. i ona mu odgovori: "Ne možeš uvek naći Upravitelja tamo gde je. a onda primeti: "Onaj ko je mudar ne mora da pita. ali dosta mi je zagonetki i izrugivanja!" "Ovo je ta škola". vi beskičmeni robovski kopilani! To su zaliv Tvil i Okruglo brdo Rouka. Uđi. baš kao što svaka budala može da vidi! Veslajte!" I tako. Ged poče da se penje uz brdo sve dok nije izbio na mali trg. onako kako ga je tetka davno još bila naučila. On koraknu još jednom. koji su veselo dovikivali za njim svoje najlepše želje dok je izlazio na dokove. Grad Tvil nije bio mnogo velik. na kome je nekoliko malih prozora bilo na većoj visini od dimnjaka okolnih kuća. ali. ne znajući kuda da krene. jer ovo mu je izgledalo kao još jedno podrugivanje. Ali iznad Rouka zvezde su jedna po jedna počinjale da se pale na čistom i mirnom nebu. sagrađen od ogromnih.

izgovorena pod sunčevim zracima. učinilo mu se da je i on sam jedna reč. čovek nikada ne izgovara glasno svoje ime. kada se osvrnuo. Kosa. momče". od jednog zuba Velikog Zmaja. ipak. bio je star čovek . bez ugaonih i drugih spojeva. već i od magije mnogo jače od kamena. Napokon podiže pogled ka starcu koji je čekao unutra. povede ga kroz dvorane i hodnike u dvorište duboko u srcu zgrade. reče mu vratar. već od jednog jedinog komada bele kosti. Vrata koja je starac zatvorio za njim bila su od uglačanog roga. kroz koji se mutno probijala dnevna svetlost. Upravitelj Rouka. izuzev kada se radi o nečem važnijem od njegovog vlastitog života i smrti. i kao da su pod zubom vremena sve tamne boje i sva težina bili izbledeli . kada je proovorio pozdravljajući Geda dobrodošlicom.vrhunska među njenim vradžbinama. na njima je bilo urezano Hiljadulisnato drvo. priznade on preko volje. "ako mi ti ne pomogneš. Dvorište je delimično bilo popločano kamenom i pod vedrim nebom. Iznenada primeti čoveka obučenog u belo. i moć kojom su vrata bila zatvorena ostala je netaknuta. iako je iza njega sijala svetlost. i kako zaista izgledaju oblaci i gde nastaje i gde prestaje vetar koji je ćarliao kroz lišće. činilo mu se da oseća kako svuda oko njega deluju neke nevidljive sile i bića. i on i svet oko njega opet su bili kao i pre. Stajao je u središnjoj prostoriji Kuće mudraca. na travnjaku ispod mladog drveća. Ali. Glas mu je podrhtavao u modulacijama kao glas ptice. Kad su im se pogledi sreli jedna ptica glasno zapeva u krošnji drveta. i on ju je dobro izveo. jer." "Kaži mi svoje ime". ili skoro kao i pre. zatraži vratar. kako je kasnije saznao. i toga časa Ged razumede šta ptica peva. bio je isečen. "Ja sam Ged". koraknuvši. Ipak mu se učini. jer. i znao je da ta kuća nije sagrađena samo od kamena. Ged opet ostade ćutke da stoji neko vreme. brada i haljina bili su mu beli. "Dobro došao u ovu kuću. koji ga je posmatrao kroz mlazeve vodoskoka. pružajući mu Ogionovo pismo. Tu Ged malo počeknu. prođe kroz otvorena vrata. i tu je na suncu titrao vodoskok. Zatim.kažu. najstariji čovek na svetu. Arhimag Nemerl. Stajao je nepomično a srce mu je tuklo kao ludo. napokon izgovori. i razabra jezik vode koja je vrcala iz vodoskoka. "Ne mogu da uđem". bila je to. koja je bila otvorena prema nebu. On stupi napred i kleče ispred Arhimaga. i. da ga neka senka prati u stopu i da je ušla zajedno s njim. na pločniku. kao što mu se pre toga činilo. samo obična veštičja čarolija. A onda taj trenutak prođe. A sa unutrašnje strane. ne prozborivši više nijednu reč. da dovratak kroz koji je prošao nije bio od običnog drveta. Takođe je video. Nakon tog neuspeha Ged ostade još dugo napolju.

skoro sasvim sam. priđe im preko kamenih ploča i trave. Bilo je potpisano ne Ogionovim istinskim imenom. ogromnoj pustinji. Vaše gospodarstvo. A ipak je. "idi. Nije bacao nikakve čini. u kojem je stajalo samo: Gospodaru Nemerle. Ipak. šaljem ti jednog koji će postati najveći od svih čarobnjaka sa Gonta." I tako Ged odgonetnu i glasno pročiota." Arhimag oštro pogleda Geda. ispruženog kljuna kao da još uvek kljuca iščezli štap. sva crna sa kljunom poput bodeža i očima kao dva belutka buljeći iskosa u Geda. "Terrenon ussbuk orrek!" I ukočeno odgega kao što je i došao. kada je prvi put došao sa Gonta. i koje je šaputala voda iz vodoskoka. "Oči su mi ostarele. Ged opet kleče na jedno koleno pred njim. "Pročitaj mi to pismo. igraj se. koje Ged još nije bio saznao. Voleo sam malog Ogiona. trgovačkim brodom iz Andrada. dečače. Samo je gavran stajao gledajući ga. već Ogionovom runom. "Poslao te je onaj koji drži zemljotres kao psa na uzici. ako vetar bude povoljan. gavran Oskila. A sada mi ispričaj kakvo je bilo more i kakva predskazanja kad si dolazio. Arhimaga više nije bilo. ali u glasu mu se osećala takva moć da se Ged potpuno izbezumi. okružen senkama. sve vreme. dečače. Ogromna crna ptica. Ged se okrenu da izađe iz dvorišta. stade uz rub Arhimagove haljine i ostade tako. i zato nam budi dvostruko dobrodošao. i poče da govori jezikom koji Ged nije razumeo. napisano hardijskim runama. bio u suncem obasjanom dvorištu i slušao žuborenje vodoskoka. ne mogu sam da pročitam ono što piše tvoj učitelj"." "Čijom si voljom dospeo ovamo?" "Mojom vlastitom. "Terrenon ussbuk!" zagrakta on. poput komada drveta kojega je voda nosila stotinu godina. osim one jučerašnje oluje. i stari čarobnjak prestade da mrmlja i nasmeši se. Kljucnula je tri puta beli štap na koji je bio oslonjen Nemerl. tako da je sad bio ssav izbeljen i trošan. Zatvorena usta. mrmljajući kao starac kome je razum odlutao kroz godine i preko mnogih ostrva. kao da se obraća malom detetu. u tom njegovom mumlanju mogle su se razabrati reči koje je pevala ptica. Ispod arkada mu priđe visoki mladić koji ga . pitajući se kuda će." "Kojim si brodom doputovao?" "Senkom.na njemu. A kada je ustao. i u trenutku mu se učini da vidi samoga sebe kako stoji u čudnoj. završi on. A onda gavran proovori jezikom za koji je Ged pretpostavljao da je jezik Oskila. pa skrenu pogled. dečko"." "Mirna plovidba. reče on drhtavim glasom.

Najpre je Geda odveo u garderobu. uspravi se i okrenu malo u stranu. molim. Nosio je sivi ogrtač sa kapul jačom na leđima." I odmah. Džasper mu reče: "Sada si jedan od nas." Džasper ga povede hodnicima Velikog zdanja." Džasper mu uputi jedan pogled koji je govorio više nego reči.. A kako ću ja Vas zvati. Gospodine?" Gedu. gde kao učenik škole Ged za sebe pronađe drugi takav ogrtač. "Ali. na ostrvu Hevnor. stoga kratko i nabusito: "Zovu me Jastreb. sa prozorom koji je gledao preko kosih krovova Tvila na more. u kulama i u potkrovlju. samo: "Ovuda. veliku Dvoranu s ognjištem gde se o praznicima okupljala sva škola. i svu drugu odeću koja mu je bila potrebna. "Ali. već samo jdnu slamaricu u uglu. i tim klanjanjem i prenemaganjem. složi se stariji dečak. i pošto ga ne dobi.pozdravi veoma učtivo. "Zaista ne čini". mislim da ti to neće smetati. "Zovem se Džasper. sin Envita iz kraljevine Eolga. i kretao se ukočeno i graciozno. učini se da mu se ovaj bata ruga svojim "na usluzi" i svojim "Gospodine". "A šta bi ti mogao da znaš o tome na šta sam ja. seljačetu sa planine koje nikada nije bilo u društvu sinova bogatih trgovaca i plemića. pre što si došao. uz laki naklon glavom. mrgodno mu odvrati. Gde ćemo sada?" "Gde god hoćeš. Danas ću vam biti na usluzi. veoma visok. Odgovori mu." "Navikao sam. Sobu s policama gde su se čuvale knjige starostavne i tomovi s runama.. Ja ne poznajem kuću. što je Geda stalno navodilo da traži podsmeh iza njegovih ljubaznih reči. navikao ili nisam navikao?" Ali reči koje je Džasper glasno izgovorio bile su. čuo sam da ponašanje čini čoveka. da vam pomognem da se snađete u Velikom zdanju i da odgovorim na vaša pitanja onoliko koliko uzmognem. pokazujući mui otvorena dvorišta i dvorane pod krovom. Pošto je na sebe stavio tamnosivi ogrtač koji je izabrao. on dodade: "Pretpostavljam da ti nisi." Dok su još bili na gornjim spratovima čuli su gong. sin Gospodara kraljevstva Eolga. koji mu je odgovarao po veličini." Onaj drugi sačeka malo. male ćelije u kojima su spavali Veliki majstori i đaci. "Ovdje se živi veoma skromno". Gedova ćelija je bila u Južnoj kuli. Svako se služio sam. pokušavajući da odvrati ravnom merom tom učtivom i prezrivom mladiću. objasni mu Džasper." Džasper je uvek govorio uz blagi smešak. Bio je dve i po godine stariji od Geda. zauzimajući poze (kako je Ged mislio) poput plesača. šaleći se sa . i na gornjim spratovima. te siđoše da ručaju zajedno sa preko stotinu dečaka i mladića za Dugačkim stolom u zajedničkoj trpezariji. "Odelo ne čini maga". Kao ni druge ćelije za spavanje nije imala nikakav namještaj. kao da se nada nekom učtivijem odgovoru.

Čak nije mogao da utvrdi ni kakva je to vrsta drveća. kao mnoge stvari tu. Sišli su potom u grad. sedajući gde je ko hteo za Dugački sto.. videći ga kako netremice zuri u tom pravcu. kada je Eret-Akbe branio Unutrašnja ostrva od Gospodara Vatre. oko nas." Ged nije shvatio šta hoće da kaže. mirno nastavio da popravlja cipele ili da seče ovčje meso. po dvojica ili sami. ulice Tvila bile su pune neočekivanih krivina i ukrštanja između kuća sa visokim zabatima. Bio je to čudan grad. bez obzira koliko ih sedne za njega." Na vrelim." I zaista. a onda reče. među šume i livade. iako je svaki čas izgledalo da gaj tek što nije tu. čiji su sivi ogrtači bili zatvoreni oko vrata srebrnom kopčom. i bilo mu je drago kad je taj mladić ostao s njim i posle obeda. Ima je naglasak Istočnog Prostranstva. lepi ti se za rebra. kao da imaju mnogo da razmišljaju. Prošli su kroz hrastove gajeve u kojima su unaokolo ležale debele senke. Malo se požalio na hranu. i oslobođebno semenje sunu u vazdugh. bilo je mesta i za bučne grupice dečaka koji su pričali i jeli iz sve snage. . da Ged upozna i njegove ulice. uprkos blistavom suncu. savršeno nezainteresovano. puneći tanjir iz ogromnih činija sa hranom koje su se pušile na drvenom ispustu ispod prozora. već bi. i niko od njih ne bi ni trepnuo kad bi se neki dečak iznenada pred njim pretvorio u ribu ili neka kuća poletela u vazduh. koje je neprestano učestvovala u životu Ostrva mudraca. kad je već bio pojeo." On dunu u osušenu čašicu jednog cveta. tri dečaka pređoše bistrii brzi Tvilburn preko drvenog mosta krenuše na sever. tako da se lako moglo zalutati.. Staza se. Nedaleko odatle s leva. a čudni su mu bili i stanovnici. Bio je ružan i neuglađenih manira. ali ovi se behu toliko naviknuli na magiju. još ne možemo ući u njega. koji nije mnogo govorio. ribari. i koji su sedeli tiho. "da za ovim stolom uvek ima mesta. primeti Džasper. ne crvenkastosmeđe kože kao Ged i Džasper i većina sveta iz Arhipelaga. "Izrastao je tamo gde je vetar naneo pepeo gorućeg Ilijena. Govorili su (kao što je Ged iskusio) u zagonetkama. Već. okrenuvši se Gedu: "Bar to nije opsena. znajući da su to samo đačke igrarije. "Varnični korov". već crno-mrke. Iako malobrojne i kratke. i bio veoma tamnoput. "Kažu". ali je svesrdno trpao u sebe hranu. i za starije studente. Mi. krivudajući pela uz brdo. Džasper odvede Geda da sedne pored jednog krupnog studenta po imenu Več.kuvarima kroz otvore s drvenim kapcima između kuhinje i trpezarije. objasni Džasper Gedu. radnici i zanatlije kao i svuda. ali mu se momakdopade. zamišljenih lica. tiho reče: "To je Gaj Suštine. suncem obasjanim livadama cvetali su žuti cvetići. da su i sami već upola postali čarobnjaci. ozbiljnih. Vraćajući se kroz Zadnja vrata i zaobilazeći Veliko zdanje kroz vrtove. nalazio se jedan mali gaj koji Ged nikako nije uspevao jasno da vidi. Staza nikako nije stizala do njega. za sada.

Več". čiji koreni sežu do samog središta zemlje. Na jednoj strmini Džasper odjednom stade. potpuno poražen. "Zzog para?" . Staza ih je dalje vodila i oko podnožja velikog zelenog brda. umeša se Več. Na jednu Džasparevu reč voda se zaustavi i nestade. vrelo nabuja i uskoro se pretvori u potok. jer ga vetar inače ne bi pustio. sad imamo jednog Gontijca. Ali. reče Ged. bila je sveža. Jastrebe. "Sačekaj.svejedno je da li sada ili kasnije? Je li tako. Evo. leče čirevi. meseći je svojim crnim prstima i vajajući je. igre privida. i stojimo na padini Okruglog brda Rouka. nije gasila žeđ. ipak. jednostavno i otvoreno. "Pusti ga da se malo odomaći. brda koje je Ged vido sa broda dok su ulazili u omađijane vode ostrva Rouk. Džasper izgovori nekoliko nepoznatih reči i tamo gde je njegov prst pokazivao pojavi se vrelo u travi. Več se počeša po glavi i napravi tupo lice. bila je to samo opsena. ali. Jastrebe?" "Imam i moć i iskustvo"." Zbunjen i iznenađen. "Kod kuće. "A zašto se njime bavite". naravno . nalik na bumbara ili maljavu muvu. reče on napokon. jer. okruglog i bez drveća. Džaspere". Pokaži nam svoj stil. Ged je samo blenuo. a trava se.trikove. tako da već odavno želim da je upozna. u Hevnoru. on pokuša da pije. oholo odgovori Ged. koja uz zujanje polete prema okruglom brdu Rouk i nestade." "Mora da poseduje ili moć ili iskustvo. Da vidimo jedan od tvojih trikova. Mi Gontijci se ne bavimo njime za zabavu ili razmetanje". koji poteče niz brdo. reče on uz hladnokrvni smešak. Ovde sve vradžbine imaju snažno dejstvo. i dalje lelujala na suncu. i to uvek samo pohvalno.iskreći se na suncu kao varnica. Ged ne reče ni reč. pritiskajući je i milujići: odjednom se grudva pretvori u malu životinjicu. potpuno suva. mnogo sam slušao o magiji Gotijaca. Zašto nam ih ne bi prikazao sada . raspitivao se dalje Džasper. Šta je on imao da pokaže osim običnog. kao i uvek. Kao što je ovaj!" Uperivši prst. seljačkog veštičarenja. "Pokaži mi na šta mislim?" "Na opsenarstvo. "Sada ti. vradžbina kojima se okupljaju koze. ali ipak uze u šaku grudvu zemlje i započe nad njom nekakvo razdešeno pevuckanje. Ged stavi ruku u vodu i oseti da je mokra. prenosi teret ili krpe lonci? "Ja ne izvodim nikakve trikove". Veču je to bilo dovoljno i on zakorači da krenu dalje. Džasper upita: "A zašto?" "Čarobnjaštvo nije igračka.

samo na na Rouku. da bi pokazao Gedu kako leže. I tako. nije mogao da smisli još nešto čime će prikriti svoje neznanje i spasiti obraz. ali ne bez blagonaklonosti.Ged je išao za njim natmureno i povređen u duši. Jer nijedan od njih."Ne!. plavičasta lopta avetinjske svetlosti . među kojima je Džasper bio kao neki svojevrsni vođa. lekcijama i zanatima i istorijskim znanjima i veštinama koje su predavali u sivo odeveni Veliki majstori Rouka. grabreći samoga sebe. koji je od Geda napravio budalu još prvog dana na Okruglom brdu Rouka.. Ni o jednome od njih Ogion nije napisao da će postati najveći čarobnjak na Gontu. kao što ni ptica ne opaža kako leti. i uvek od tada. Svakoga dana je izvesno vreme provodio na časovima kod Velikog majstora Poezije. koje su nazivali Velikom devetoricom. nudio je i poklanjao Gedu svoje prijateljstvo. dok je ležao umotan u ogrtač na slamarici u svojoj hladnoj i neosvetljenoj kamenoj ćeliji. Več mu zakuca na vrata. učeći Podvige . Ged to nikako nije mogao da mu zaboravi. Raspitivao se o Gontu. Venvej i Vemiš. Ali. onu vrstu samouverenog i otvorenog prijateljstva na koje je Ged jedino mogao da uzvrća ravnom merom. Džasper se samo nasmeja.. dok mu je nad glavom poigravala mala. Več je bio prijatelj i sa Džasparom. posedovao je jadnu još veću veštinu. Ali. a izgleda da nije zaboravljao ni Džasper. posvetio je svu svoju snažnu volju zadacima koje je dobijao. A kada je na kamenom podu stao da prstom crta mapu tih zemalja. znajući da se poneo kao budala i okrivljujući Džaspera za to. Oko njega mrak. On odjednom požele da se sada nalazi ma gde. Stoga se zakleo da će kad-tad pokazati Džasperu i ostalima. Ali. a zatim sa ljubavlju stade da priča o ostrvima Istočnih Prostranstava odakle je on bio. Te noći. Ged nije trpeo da bude ponižavan ili da se neko prema njemu ophodi pokroviteljski. koji mu se od tada uvek obraćao učtivim glasom i uz podrugljivi osmeh. kao da ih je crtao srevbrnim štapićem. u potpunoj tišini koja beše zavladala u Velikom zdanju škole Rouk.da mu osvetljava put.ljubaznost. i nastavi da ih vodi oko Okruglog brda Rouk. Več je već tri godine bio u školi i uskoro je trebalo da postane Čarobnjak. kolika je njegova moć." Međutim. Kopiš i Sneg. i pored svih svojih veštih trikova. linije koje je povlačio ostajale su još neko vreme da svetlucaju na podu. čudna atmosfera koja je tu vladala u pomisao na sve basme i magije koje su ga okruživale počešeda ga pritiskaju. Te noći. nije još spasao čarolijama neko selo. više nije ni opažao kako izvodi niže vrste magije. o tome kako se dim sa seoskih ognjišta predveče kovitla nad morem između malih ostrva sa smešnim imenima: Korp. i zapita da li sme da uđe da malo popričaju. Ifiš. Kop i Holp. koja se ne može naučiti . u njemu strah.

Ako ja. onako kako ih je on imenovao. "Parče stene od koje je stvoreno ostrvo Rouk.. blistav kao najlepši komad u zmajevom blagu. stalno opsednut mišlju da će napokon moći da Džaspera izvrgne ruglu.i umesto dragog kamena sada je tu bio samo običan kamičak.. sve te čarolije su manje-više iste.. ili oko. Zatim bi. ili da se sudari sa drugim takvim čamcem iako su imali čitav zalim da po njemu manevrišu. recimo. Ged je bio prirodno obdaren za sve te nauke. Veliki majstor ga uze i podrža na svom ispruženom dlanu. Ali jednoga dana. Stvaranje Eje. žongliranju i jednostavnim trikovima Pretvaranja. i nije se retko događalo da Geda udari u glavu prečka na jedru. U istinskom govoru zove se "Tolk". sa još desetak drugih dečaka.. na šta bi mu Veliki majstor uvek uz osmeh pokazivao ono što traži. komadić kopna na kome žive ljudi. a Veliki majstor Rukoveština učio ih je raznim ujdurmama. ili da sva trojica dečaka. ili plamen. da umiruju valove. Deo sveta." i on to učini. koji se uvek iznova oduševljavao lepotom i domišljatošću veština kojima ih je podučavao.heroja i Pesme starostavne. počev od one najstarije. vežbao sa Velikim majstorom Vetroumeća. kao da si ih naučio sve." Kamičak se sve to vreme u magnovanju pretvarao u svaki od tih oblika. bilo je i mirnijih ekspedicija na kopnu. i Ged ubrzo prestade da ga se plaši. Čim prestane djestvo čini. to je samo privid. "Ovo je običan kamen. Stari majstor promrlja samo jednu reč . kad naučiš jednu. kako da ovlada vetrovima i vremenom.šta da radim pa da taj dijamant zauvek ostane ovakav? Kako se čarolija Pretvranja može zapečatiti i učiniti trajnom?" Veliki majstor Rukoveština pogleda dragulj koji je svetlucao na Gedovom dlanu. slučajno izazvani talas. i već posle mesec dana pokazivao je bolje rezultate nego dečaci koi su na Rouku proveli godinu dana duže od njega. Ali. Ged reče Velikom majstoru Rukoveština u Dvorištu Privida: "Gospodine. učeći se da pokreću kormilo rečima. ". Naročito su mu lako išli od ruke trikovi opsenarstva. reče on. nestaju opsene. da se obraćaju običnim zemaljskim vetrovima i da prizivaju magijski vetar."Tolk" . kao da se beše radio s tim znanjem i da samo treba da se podseti. počevši da ga stalno zapitkivati za ovakvu ili onakvu čaroliju. Veliki majstor Rukoveština bio je blag i dobrodušan starčić. odlomljen sa neke stene. bacivši svoj blagi pogled na Geda. Opsena obmanjuje samo . jednom rečju i pokretom šake. kad bi se jedrilica naglo trgla unazad pod vetrom koji je iznenada počeo da duva u suprotnom pravcu. ili muva. kada bi ih potopio ogromni. "Ali. i napokon se opet pretvorio u kamen. dožive neočekivano kupanje. To su veoma složene veštine. ovaj kamičak pretvorim u dijamant.. Po čitave dane tokom sunčanog proleća i ranoga leta provodili su u lakim čamcima u Zalivu Rouka. Opsenom Pretvaranja možeš učiniti da izgleda kao dijamant . kad bi ih Veliki majstor Travarstva podučavao svojstvima i načinu života svega što raste iz zemlje.. drugim danima. koliko ih je bilo u čamcu. Ono je to što je.ili cvet.

"ako se nađe u rukama budale. prezrivo i s . U hodniku on srete Džaspera. ali stariji dečak se nasmeši. Čim zapališ sveću. reče on. kao Ogion. Ged odgovori praveći se da ne primećuje njegov ironičan ton. "Jesu li ti žonglerski trikovi omanuli ovoga puta?" Stalno nastojeći da bude na ravnoj nozi sa Džasperom." "I budalaština može da postane opasna". "Kada bi Ostrva Zemljomorja bila sva od dijamanata. "Nešto si mi natmuren. koji mogu da posluže samo za razonodu dokone gospode i Gospodara u njihovim zamkovima i Kraljevstvima." Na to se Ged trže kao da je dobio šamar. koji beše počeo da mu se obraća malo ljubaznije od kako se za Gedove uspehe raščulo po školi. promenio bi svet. ona ne može da promeni samu stvar. već u ogledanju moći. i pusti kamen da i dalje ostane kamen. momče. Jedna od najopasnijih. nezadovoljan. odvrati on. Ali. Jedina prava magija koju sam do sada naučio na Rouku jeste kako da napravim avetinjsku svetlost i kako da donekle utičem da se vreme promeni. Svet je u ravnoteži.čula. govoreći manje ozbiljno. i uravnotežuje svet onako kako mu izgleda najbolje i suzbija mrak svetlošću koju sam stvara. već si bacio senku. i ti ćeš to naučiti kada budeš spreman za tu vrstu znanja. Uživaj o opsenama. čak i ovako malom deliću sveta. Neće više pustiti tog momka da samo stoji i gleda ga s visine. čuje i oseti da se ta stvar promenila. Ali pravi čarobnjak. Pokazaće in ko je on. Stojeći tako u hodniku i gledajući za Džasperom. Počni da nagovaraš maga da ti otkrije svoje tajne i uvek će. ali ne u običnom takmičenju iz opsenarstva. Ta moć je opasna. i poniziće Džaspera. onaj koji je prevazišao detinjariju sa opsenarstvom i naučio istinske veštine Prizivanja i Pretvaranja." On opet spusti pogled na komadić šljunka. Čarobnjakova moć Pretvaranja i Prizivanja može da poremeti ravnotežu sveta. i o opasnosti. Jastrebe". Mora uslediti nakon znanja i zadovoljiti stvarnu potrebu. Može i to da se uradi. ali još više sa visine. Da bi ovaj kamen pretvorio u dragulj. primeti Džasper. Ged se zakle da će poraziti svog protivnika. kao da nije uopšte nameravao da ga uvredi. tvrdo bi se provodili. Ali. "Smučilo mi se žongliranje". u Ravnotežju. To ume Veliki majstor Pretvaranja. "I kamen je dobra stvar. upita on. klimnu mu glavom onako ukočeno i graciozno kao i uvek. i o mraku. ali Ged se udalji. moraš mu najpre promeniti njegovo istinsko ime." On se nasmeja. početi da ti priča o ravnoteži. prepun gneva. ni komad šljunka. čini da čovek vidi. a da prethodno nisi siguran kakvo će dobro ili zlo proizići iz toga. i kroči prema Džasperu.. A kad bi to učinio sinko. Sve ostalo je čista budalaština. znaš". ne smeš pretvoriti nijednu stvar u nešto drugo. i udalji se.. Zaista može. mora da je dovoljno moćan da radi ono što mu se dopada. "smučili smu mi se tiopsenarski trikovi. graciozno. ni trunku peska.

zatona. Pri kraju leta rad je malo propustio. učeći nova magijska znanja. podvodnog grebena i stene na obalama Lasoa. ležalo nešto od one opasnosti. ne zastade da razmisli zašto bi ga Džasper mrzeo. prateći i izvrdavajući brza. Ged. nikada te neće pustiti da ga pobediš. kada bi mastilo izbledelo i pergament opet postao čist. ispisujući nizove imena koje su morali naučiti pre ponoći. smeh i dozivanje titrali između drveća. koji mora biti izvrgnut javnom poniženju. osveženi. Sumorno se uzdizala Kula na stenama severnog rta. I tako su prvi meseci boravka na Rouku Gedu prošli za tren oka. I zato je Džasper jedini bio njegov protivnik. gde su i oni koji se kriju i oni koji ih traže bili nevidljivi. ili bi. međutim. i govorili su o njemu. već ga je samo gledao s visine.Kurremkarmerruk. redosled i grupe imena koje su morali naučiti osmorica učenika Velikog majstora Imenovanja. U najvišoj sobi Kule. a u dugim večerima veselo igranje žmurke po gajevima. polumračno i tiho. dobro je znao da se još uvek ne može meriti sa Džasperom. rta. "On je rođeni veštac. opet prionili na posao." . mora znati istinsko ime svake kapi vode u tom moru. U zimu je već bilo sasvim drugačije. Njega i još sedmoricu dečaka poslali su na drugu stranu ostrva Rouk. Ostali čarobnjački šegrti su veoma brzo shvatili da se retko mogu porediti s Gedom. tako da je bilo više vremena za zabavu: trke omađijanim čamcima po vodama luke. ponekad. čije vlastito ime nije imalo nikakvo značenje ni na kojem jeziku . ili sa ma kojim od starijih dečaka. Ali kada bes nije upravljao njime. beskonačni nizovi." Jedino ga Džasper nije ni hvalio ni izbegavao. Kurremkarmerruk je sedeo u sredini. proširio spisak. Tu je. Tu je bilo hladno. A kada je došla jesen svi su. neki sa odobravanjema neki besno. puni uzbuđenja i čudesa. ili nije hteo da uvidi. od mraka na koji ga je blago upozorio Veliki majstor Rukoveština. Znao je samo zašto on mrzi Džaspera. možda. tinjava avetinjska svetla. Miljama oko Kule nije bilo nijedne farme ili naseobine. Ako bi se đak požalio Veliki majstor ne bi rekao ni reč. kojega se držao i koje je pothranjivao u ime vlastitog ponosa. na najseverniji rt.gde stoji Usamljena kula. moreuza. Nije uviđao. ostrvceta u Pelnijskom moru.mržnjom. već bi samo. luke. zaliva. bilo u šali bilo u zbilji.takmičenja u opsenarstvu u dvorištu Velikog zdanja. potpuno sam. tako da su samo glasovi. i zato je nastavljao da radi i živi kao i obično. sivi su bili zimski oblaci nad pučinom. živeo Veliki majstor Imenovanja. uz jedva primetan smešak. čulo se samo škripanje Majstorovog pera i po koji uzdah đaka koji je pre ponoći mora da nauči ime svakog poluostrva. kanala. da je u tom rivalstvu. među njima. kazao: "Onaj ko želi da postane Gospodar mora. plićaka.

dok je sveta i veka. i dobro je što je tako. Ali. U ovom svetu pod suncem. ako bi neki mag-Gospodar mora bio dovoljno lud da magijom pokuša da umiri li podigne oluju na čitavom okeanu. magija se upravo i sastoji u poznavanju istinskog imena svake stvari.inien može da znači samo "svako more izuzev Unutrašnjeg mora". onaj koji je stvorio ostrva ovoga sveta. I zato. a neke znaju samo zmajevi i Prastare sile Zemlje. I tako. "Mnogo je moćnih maga". i postoje moći veće od naših. a čarobnjak zna mnogo više. Nauravnoteženo more bi prekrilo ostrva na kojima živimo u stalnoj opasnosti. stvari i bića. Ali. ono koje mi zovemo Unutrašnjim morem. a neke ne zna niko na svetu. Penu na talasima zovemo suklen: ta reč je složenica nastala od ve reči Prastarog jezika. Njegove su reči promenjene i kriju se među našim rečima hardijskog jezika. I nizovi još uvek nisu završeni.Ged bi ponekad uzdahnuo. Pošto ni jedna stvar ne može imati dva istinska imena. već imena i imena svakog prostora. Da nije tako. čije ime zna tačno i potpuno. morate upotrebiti njeno ime na Prastarom jeziku. takođe ima svoje ime na Prastrom jeziku. tamo gde prestaju imena. mnogo je toga što nema veze sa čovekom i sa njegovim govorom. naravno. I neće ni biti. i inien. Evo zašto.jedno jedino izgubljeno ili skriveno ime. izvode samo ona bića koja govore hardijski jezik Zemljomorja. i neke sunastale tokom vekova. i biće vam jasno zašto. To im je rekao Kurremkarmerruk. kao dragulj na dnu presahlog bunara. njegova basma ne bi mogla da sadrži samo reč inien. suk. zaliva i moreuza kojisvi imaju svoja imena. rekao je. Slušajte. jer ima bezbroj mora. ima ih još više. leži ona moć koju je oduvek želeo. dela i delića mora u celom Arhipelagu i svim Spoljnim Prostranstvima i još dalje. to je pena. čarolija i prizivanja. eto. Mag može da upravlja samo onim što mu je u blizini. Ali magiju. To je jezik kojim govore zmajevi i kojim je ovorio Segoj. Ali. već prve noći koju behu proveli u Kuli. Jer. istovremeno stavlja i granice toj moći. upravo ono što nam daje moć da izvodimo magiju. ali Ged je dobro upamtio njegove reči. dobro. Znao je da u tom prašnjavom i neizmetnom ambisu koji se zvao učenje istinskog imena svakoga mesta. i nema čoveka koji može sve da ih nauči. jezik naših pesama iz davnina. "koji su proveli život trudeći se da otkriju ime jedne jedine stvari . i Ravnotežje bi se narušilo. Jer taj jezik je jezik bez kraja. pero. pravu magiju. Perje na moru. neke se sakrile. tu mu se značenje ne zaustavlja. I. More se zove inien. rekao im je to samo jedanput i nikad više. i u prastaroj tišini koja bi opet zavladala izgubili bi se svi glasovi i sva imena. ali se nikad nije požalio. ne možete magijom delovati na penu kad je nazovete sukien. Svaka veštica zna po nekoliko reči tog Prastarog jezika. more." . zloba moćnih ili ludilo mudrih odavno bi već pokušali da promene ono što se promeniti ne može. to jest essa. naših bajalica. ili Prastari jezik od koga on potiče. i u onom drugom u kome nema sunca.

i on se probudi i zevnu. usred ledene tame ispunjene šapatom vode. ušavši unutra. Male su i glatke. Začudio se što je vidi. kojega beše ulovio. i one su mu se duboko urezale u um. I tako je. Te vlažne večeri. Bilo mu je dozvoljeno da ode sa Usamljene kule pre nego svi ostali dečaci koji behu došli s njim. "Otak". i otak tu ostade. koji je sada možda još uvek na svojim jesenjim lutanjima po visijama Gonta. i kad je ta godina istekla Kurremkarmerruk mu samo kaza: "Dobro si počeo". bila i jedina nagrada. pošto je te noći bio praznik Sunčeve povratnice. i velikih. nemaju glasa. Nemaju nikakav zov. bio je dočekan dobrodošlicom od strane Velikih majstora i sadrugova. Čarobnjaci uvek govore istinu. i tačno je bilo da je sva ta veština vladanja Imenima. smeđi jezik i bele zubiće. zvana otak. jer vreme na Rouku je bilo u rukama Velikog majstora Vetroumeća i niko nije smeo da se meša u njegov posao. i zato se ne mogu pripitomiti. ujedno. podigao je glavu. Stoga se sklonio pod veliko drvo. krenuo peške i potpuno sam natrag preko ostrva. i tada. kiša je bila prestala. Ged ga onda diže sebi na rame i stavi u nabore kapuljače. Ensmeru. bila tek početak nečega što će os tada moratida radi čitavog života. ugledao je. ali. Podiju i Vatortu. praznim putevima oko kojih nije bilo naselja. Ali veličanstvenost samog zadatka nije umanjila teškoće i sivilo svakodnevnog rada te duge godine provedene na Kuli. počela je da pada kiša. Kad se smrklo. konačno je zaobišao Okruglo brdo Rouk i ugledao avetinjska svetla kako poigravaju na kiši iznad krovova Velikog zdanja. okupljenih u vatrom osvetljenoj . pokazujući mali. Ged pomilova ovog otaka. Probudivši se u zoru. seti se svog nekadašnjeg učitelja Ogiona. jer on je učio najbrže. sa mlazevima kiše umesto zidova. pošto se bila ušunjala kod njega da se zagreje. jer pomisao na Ogiona uvek ga je nekako umirivala. prozbori Ged. smotana u klupko. Zaspao je spokojno. ništa više. Zubi su im opaki. u stvari. I. Ta stvorenja se mogu naći samo na četiri južna ostrva Arhipelaga. ali to mu je. nije se plašio. blistavih očiju. koju je Ged s mukom sticao tokom godine dana. početkom zime. životinjicu koja je spavala. i ležeći pod njim. I tu se Ged nasmeši. jer on posti. setivši se hiljada imena životinja koje je bio naučio u Kuli. jer to je bila retka i čudna zverčica. jednom čak sa šumskim mišem. Nije izgovorio nijednu bajalicu da je udalji od sebe. ili krik. ušuškanu u naborima njegovog ogrtača. i spava ispod ogolelih grana umesto krova.Ged je dugo razmišljao i tim rečima. širokih njuškica i tamnosmeđeg ili crnog krznasa svetlijim prugama. u sumrak. Ged se nasmejao i rekao mu da sam pojede tog miša. Rouku. ali bi mu se uvek vraćao. a ćud krvoločna. Tokom dana bi povremeno skočio na zemlju i šmugnuo u šumu. pozva ga njegovim istinskim imenom na Prastarom jeziku: "Hoeg! Hoćeš li sa mnom?" Otak mu se smesti na dlan otvorene šake i poče da čisti svoju dlaku. umotan u ogrtač.

svetlom kao uglačani bakar. i bio sam srećan kad mu je Več pošao u susret. Gospodar ostrva O. sa krunom od opala u crnoj kosi. Ali. odovori Ged. još nisam čuo da je neki čarobnjak držao pacova u kapuljači!" Na to se svi zakikotaše. "Princeza Alfaran je bila samo žena i ništa više".. i Ged zajedno sa njima. Več je te jeseni bio proizveden u čarobnjaka-pripravnika i više nije bio šegrt. i poginuo je Mag-heroj Hevnora. "bio bih u stanju da izvedem ogromne vradžbine. jer druge kuće više nije ni imao da se u nju vrati. Jastrebe. kao i sve drugo što je Džasper govorio. "ali zbog nje je čitava Anlada bila sravnjena sazemljom. "Pa to je samo žena i ništa više". i Gedu se činilo da je tokom tog prvog sata ispričao Veču više nego što je izgovorio za godinu dana provedenih u Usamljenoj kuli. sa širokim osmehom na tamnom licu." On uzdahnu i nasmeja se. praznično postavljenim u Dvorani sa ognjištem. koji je sedeo Veču s druge strane. reče Več. ali njihovi odnosi nisu zbog toga postali manje srdačni. Te poslednje godine prijatelj mu je nedostajao više nego što je i sam bio toga svestan." . Otak mu je još uvek jahao na ramenu. "Njegovo gospodstvo. vitkom i mladom.kada su seli da večeraju za dugačkim stolovima. Gedu se to učinilo kao da se beše vratio kući. ugnjezdivši se u nabore njegove kapuljače. "Za ovakvu damu". sa neodobravanjem. Več se glasno nasmeja. Bio je sa svojom gospom. Ali. bio im je te noći u gostima. Retko se dešavalo da neka žena sedi u dvorani Velikog zdanja. Ali. umeša se Džasper. proslavljajući praznik sa svojim prijateljima. Odmah su se upustili u razgovor. i ova šala mu je bila neprijatna. Nekada je učio kod Arhimaga.dvorani. Bila je to vesela noć i on se radovao što je u toplom i u veselju." "Kažu. i poneki stariji Veliki majstori gledali su je ispod oka. Več se divio i čudio malenom storenju. takođe. da ga pozdravi. Nemerl. i jednom čak ispruži ruku da ga pomiluje. otak neprijateljski škljocnu oštrim zubićima prema njemu. i ostrvo Solea potonulo u more. a u pesmama stoji da je Crveni Mag od Arka vodio sa sobom divljeg vepra na zlatnom lancu. "Kažu. mladići su zurili u nju iz sve snage.. ima gavrana. šapnu Več Gedu. da je onaj koga vole divlje zveri čovek kome će Prastare sile kamena i izvora progovoriti ljudskim glasom. Radovao se kad je opet ugledao mnoga znana lica. da čarobnjaci sa Gonta često drže uz sebe ponekog ljubimca". koji i sam beše čuveni čarobnjak. ali. i s vremena na vreme je navraćao na Rouk da proslavi Zimske praznike ili Dugačku igru u leto.

i odjednom se javi prekrasan miomiris. Ali Džasper uzvrati: "Kad budem naučio veštine dostojne ovih Velikih majstora i dostojne Vaše hvale. odgovori Ged. pitajući se da li je takva bila i ona ubitačna lepotica o kojoj sepričalo u bajkama. za kojim su sedeli Arhimag. te godine je i on postao čarobnjak-pripravnik. izbi lišće od ružičastog plamena i rascvetaše se beli cvetovi nalik na zvezde. Džasper ustade i priđe stolu koji je bio najbliži ognjištu. Ja bih mogao bolje. Gospođa se smešila.izbezumljen od zavisti. svevidari i travari. OSLOBAĐANJE SENKE Tog proleća Ged se retko viđao sa Vičem i Džasperom." I tako se on svima doade. dođi da živiš s nama na O-toknu . kao i sve što znaju vrači-kovači i vrači-pisci. Ali sada i on stade da posmatra Gospodaricu ostrva O. menjanje vremena.I tako opsena poče da bledi i napokon nestade. jer oni su. u koji nijedan šegrt nije smeo da kroči. slušajući ga. gosti i Veliki majstori. pronalaženje i bacanje čini vezivanja. pevači. ali ne i srcem. oni koji izvode magiju. Džasper od dečaka beše izrastao u mladića. "Poći s nama. ali ne nose štap: prizivanje vetrova. i naklonivši svoju blistavu glavu odade priznanje mladom čarobnjaku. Veliki majstor Poezije otpeva potom Podvige mladoga kralja. reče u sebi. i čast i zadovoljstvo da ostanem Vaš verni sluga. Ged je ostao u Velikom zdanju. a opali su blistali i zračili u njenoj kosi. kao mala devojčica. Grane su mu dodirivale krovne grede na visokoj tavanici dvorane. pripovedači. i Džasper u njenu čast izvede jednu opsenu. a na svakoj grančici tih grana blistala je po jedna zlatna jabuka. Svake noći. 4. Gospodarica ostrva O kliktala je od zadovoljstva. učeći sve veštine koje znaju črobnjaci-pripravnici. pre nego što će se svi dići od stola. gospo. sa ogrtačem koji je oko vrata bio pričvrsćen srebrnom kopčom. a na drvetu. kao čarobnjaci-pripravnici. i zlatne jabuke potamneše i pretvoriše se u semenke. sada išli na časove kod Velikog majstora Ustrojstva u tajanstveni Gaj suštine. Gospodaru?" upita ona svog starog muža. sam u . i oslovi Gospodaricu kostva O. i veče od tog trenutka izgubi na njega sve svoje radosti. visokog i lepog. jer to je bilo Drvo godine. Učinio je da belo drvo iznikne iz kamenog poda. a srebrna kopča je bila znak tog njegovog novog položaja. jer.sme li da pođe s nama. biće mi čast i zadovoljstvo da dođem. kad je za trenutak zavladalo zatišje. koje se njihalo. potpuno bela i sa repom kao snežni vihor. Tada Veliki majstori blagonaklno klimnuše glavom u znak pristankas. Iznenada kroz grane prolete jedna ptica. One popadaše sa drveta uz zvuk nalik na kišu. po jedno sunce."Bajke". Ged se opštim pohvalama pridruži samo svojim glasom. izuzev Gedu. i svi zajedno otpevaše Zimsku obrednu pesmu. I tada. svaka u po jednu kapod kristala.

sa malom kuglom avetinjske svetlosti koja mu je gorela iznad knjige umesto lampe ili sveće. privučen dečakovim sigurnim razumevanjem. i neoprezno. za koga se govorilo da je prerušeni duh koji Gedu šapće u uho sve što treba da zna. Objasnio mu je kako jednoj stvari koja treba da bude pretvorena u nešto drugo valja promeniti ime dokle god traje magija pretvaranja. i objasnio mu na koji način to utiče na imena i prirodu drugih stvari koje je okružuju. u retkim prilikama. koje se upotrebljavaju u Visokoj magiji. ogromnih energija vaseljene. proučavao je Drugu knjigu runa i Rune Eje. i kad bi im se pridružio da ih predvodi u igrama za vreme sve dužih proletnjih večeri. Bilo mu je petnaest godina. hvatala želja da se malo proveseli. i dao mu Knjigu stvaranja oblika. Bez obzira da li jesu ili nisu verovali u takve priče. i onih sila koje ljudi opažaju kao težinu. uglavnom beše sav utonuo u rad. i sile koja privlači magnet. ali ovaj je bio strog čovek.prizivanjem energije kao što su svetlost i toplota. a čak se javila i rekla-kazala da je Arhimagov gavran pozdravio Geda kad se prviput pojavio u školi oslovivši ga sa "Budući Arhimaže". ali je tako brzo i lako učio sve veštine opsenarstva. Veštine kojima vremenaši i gospodari mora deluju na vetrove i vodu bile su dobro poznate njegovim učenicima. on nije imao prijatelja među njima. Ged je takođe radio i sa Velikim majstorom Prizivanja. Naučio ga je najpre jednoj a zatim i drugoj velikoj magijskoj formuli Pretvaranja. nastalih iz neizmernih. pogotovo kada čarobnjak samog sebe pretvori u nešto drugo. To je učinio bez znanja Arhimaga. Pošto Veča više nije bilo. ostareo i ogrubeo od mračne veštine koju je predavao. i sam još mlad čovek. i među studentima je kružila priča da je ovaj ili onaj Veliki majstor izjavio da je momak sa Gonta najvisperniji učenik u istoriji Rouka. stale su da cvetaju i bajke o otaku. onih koji nose štap. ali on im je po prvi put pokazao zbog čega pravi čarobnjak koristi takve vradžbine samo kad je potrebno. Ali. i držao se podalje od njih. Sve te veštine učio je sa lakoćom. svi su ga spremno sledili kad bi ga. oblik. i tako dolazi u opasnost da zauvek ostane uhvaćen u zamku vlastite vradžbine. jer prizvati takve zemaljske sile znači promeniti zemlju kojoj i oni sami pripadaju. boju. ubrzo počeo da ga podučava odvojeno od ostalih. Malo po malo. i bez obzira da li su voleli Geda ili nisu. "Kiša na Rouku može značiti sušu na .mladi Veliki majstor stade da čini i više nego da mu samo priča o tim tajnama. On se nije bavio opsenama već pravom magijom . koje nijedan čovek ne može svojim vradžbinama da iscrpi ili im poremeti ravnotežu. ali bez zle namere. ponos i gnev. i nikada mi nije palo na pamet ni da ga potraži. Govorio mu je i o opasnostima pretvaranja. zvuk: istinskih sila. da je prouči. bio je još isuviše mlad da uči Vrhunsku magiju čarobnjaka i maga.svojoj ćeliji za spavanje. i da ga uči istinskim bajalicama pretvaranja. da je Veliki majstor Pretvaranja.

Kada se u zoru rodilo sunce Pevači sa Rouka počeše da pevaju dugački ep Podvizi Eret-Akbe. retko im je pominjao prizivanje pravih stvari i živih ljudi i duhova umrlih. Prve noći. Što više bude učio. da proslavi Mesečevu noć i Dugu igru. ako ne znate dobro u šta se upuštate. postavljen na vrh najvišeg tornja u Hevnoru. najkraće noći sa punim mesecom u godini. Bilo je o određenih rečenica koje se moraju izgovoriti i bajalicama prizivanja. bili su senke nastale iz njegovog vlastitog neznanja. njegove kosti i razbijeni oklop leže sad izmešani sa kostima zmaja na obali usamljenog Selidora. svi zajedno. nije sukobio sa ogromnim zmajem Ormom. na zatvorena vrata i na senke u uglu kraj vrata. Veliki majstori. i kad dostigne punu moć i postane Čarobnjak. obasjani svetlošću meseca koji je juče bio pun. ali njegov mač. u poljima. a uske ulice grada Tvila bile su ispunjene bubnjevima i bakljama. U drugom mesecu tog leta škola se opet našla na okupu u Velikom zdanju. magije koje prestavaljaju vrhunac veštine Prizivara i moći maga. vratiše se na obale i puteve. A kada se prva svetlost ukaza na istoku. govorio im je on. na krajnjem Zapadnom Prostranstvu. njihovi učenici i seljaci iz okoline. ali Veliki majstor je samo ćutao i posmtrao ga dugo i mrko. govorio je sam sebi." Ali. što se događa jedanput u pedeset dve godine. to će se manje plašiti. ničega na svetu. Za trenutak bi ga podsetile na senku u mračnoj sobi. preko čitavog Arhipelaga i svih Prostranstava. dok se na kraju. Eje. i zvuci muzike stopiše se sa hučanjem ogromnih talasa. uaigrali su kroz toplu prašinu i u sumrak pohrlili svim putevima Rouka ka morskoj obali. i pevanje se razlegalo nad mesečinom obasjanim vodama zaliva Rouk. neće više morati ničega da se plaši. koji je govorio o tome ako nekada behu sagrađeni beli tornjevi Hevnora i kako je Eret-Akbe putovao od Prastarog ostrva. "a tiho i vedro vreme u Istočnom Prostranstvu može značiti nepogodu i propast na Zapadu. iako nije mogao da se seti u kojoj ih je knjizi negda video. na određenim stranicama Knjige Predanja izgledale su mu poznate. na ulazu u Otvoreno more. i danas gori crvenim plamenom kad sunce počne da zalazi iznad Unutrašnjeg mora. i muško i žensko. i prizivanje Nevidljivog. tako da je Gedu postalo neprijatno i nije više progovorio ni reč. Žurno bi potiskivao te misli i sećanja i nastavljao dalje. frule su bez prestanka svirale napolju. koje je nerado izgovarao. uz udarce bubnjeva i pisak frula isvirala. Ponekad mu je zista bilo neprijatno i da se bavi onim manje važnim vradžbinama kojima ih je učio Veliki Majstor Prizivanja. A kada pesma beše završena. koje su te godine padale jedna za drugom. Jednom ili dvaput Ged je pokušao da ga navede da im nešto kaže o tim velikim tajnama. Igrajući su krenuli pravo u more. poče Duga igra. koje pokušavaju da ga dohvate.Oskilu". Ti trenuci ispunjeni strahom i tamnom. Stanovnici grada. Određene rune. ali bubnjevi su bili umukli i . kao jedna proslava koja traje dve večeri uzastopce.

!Ako su ti potrebni tišina i turobnost". muzikom i magijom. ista muzika kojom su se povezivale zemlje razdvojene morima. galame i ludiranja". i sve to vreme Več je. i uveče se opet iskupili da se najedu i napiju. rekavši: "Jastreb. uz širok osmeh. Na kraju se meko spustio na noge. progunđa on. dijamante sa Hevnora. Kada je prošla Duga igra. i jednim pokretom ruke zbrisa svetlo i ugasi ga.. ali pošto nije znao ključnu reč magijske formule. u isprepletenoj povorci između ljudi i pravih zvezda n anebu. kao i neki dečaci koji su privremeno bili pušteni iz Usamljene Kule. koji se nijednom nije glasno nasmejao. ti. Džasper se namršti. ti. blistavi dragulju među pripravnicima. Nastavljao je da se ludira iz čistog zadovoljstva i da zabavi društvo. Džasper i Ged su bili među njima. "Muka mi je od klinaca. odmah pored Žaspera. ukrštenih nogu kao da sedi. i iz čiste obesti izvodili trikove koji bi na dvoru kakvoga kralja bili čudo bez premca. dva momka su se kuglali kuglama od zelenog plamena. Ged je za sovama ispaljivao strele od hlebnih mrvica i obarao ih na zemlju. ker taj praznik beše izmamio napolje čaki samoga Kurremkermerruka. mesečinom. iznela je svoju večeru iz zajedničke trpezarije u dvorište Velikog zdanja. i svu su umirali od smeha gledajući ga kako čas uzleće a čas pada." "Zar Džaspers nije isto što i jaspis. lepršajući rukama. Jedan je dečak osvetlio dvorište pomoću stotinu zvezda sazdanih od avetinjske svetlosti. Tako je bilo na svakom ostrvu u Arhipelagu te noći: jedna ista igra. a kegle su im odskakale u stranu ili bežale kad bi im se kugla približila. dragi kamen?" odvrati mu Ged kao iz puške. morao je da se održava mašući rukama kao krilima. jer bi opsena prestajala da deluje. da tamo održi svoju malu gozbu: Več. bio je sav opčinjen i razdragan. Jedna grupa mladića." . Svi su zajedno jeli. ljudi su većinom prespavali vasceli naredni dan. dodade jedan od mlađih dečaka. daj. šegrta i črobnjaka-pripravnika. smejao se i sam zajedno s njima. ali Več je samo odlebdeo na malo veću visinu. S vremena na vreme bi bacio u vazduh pileću koščicu. "O.samo su još frule zavijale tiho i prodorno. spreman na sve. i u trenutku kad bi dodirnule tle potajale su opet samo koščice i mrvice hleba. Jedan od mlađih dečaka pokušao je da ga svuče na zemlju. vrati se u nju. smejali se. a Džasper. zasvetlucaj nam malo!" Momčić koji beše napravio ona igrajuća svetla posla jedno da poigrava i svetluca Džasperu oko glave.smešeći se. koja se pretvarala u sovu i hučeći odletala među isprepletena zvezdana svetla. prelivale su se kao dijamanti i polovile polako.. koji ne ume da leti. i mirno nastavio da sedu u vazduhu. samo se malo odmakao. Izgubivši doneklse svoju uobičajenu hladnokrvnost. jer posle one dve duge noći ispunjene igranjem. lebdeo u vazduhu i jeo pečeno pile. "tu ti je Kula. van domašaja. Ged takođe pokuša da se približi Veču u vazduhu. i još šestorica ili sedmorica drugih. o.

žurno spusti na zemlju i stade između njih. Neka se šegrti zabavljaju sa svojim igračkama. šegrta koji još ne zna ni Prvo pretvaranje?" "Žaspere". slegnuvši ramenima. mračno gledajući u Džaspera. reče Več.. kao mač naglo isukan iz korica. Volim da gledam kako se uplićeš u vlastitu zamku. bes im je bio samo osujećen." Na to se Več okrete od Džaspera i obrati se Gedu. A sada. Ipak. Pitam se da nije zaista poverovao da bih ja prihvatio njegov izazov? Izazov momka koji zaudara na koze. "Moć". prosikta Ged. Izgleda ljut."A. sasvim tiho: "Jastrebe. "Šta to pripravnici imaju. a njih dvojicu mržnja. budi čovek i prestani ti . jer su i oni znali za taj zakon Rouka. tim više se vidi kakav si zapravo. šta? Hajde. Veče. "Urdiću svojom moći sve što uradiš i ti. dosta.." "Je li to izazov?" "Jeste. Govorio je mirno ali svi dečaci se odjednom ućutaše. Korakuvši malo u stranu. Slušaj. "Hodi." Ostali zažagoriše. ljutita lica. nastavi samo." "Time je samo dokazao da je uspeo krišom da pogleda u Knjigu stvaranja oblika. jer u njegovom tonu. Džaspere. čobanine. a znali su i da Veča pokreće ljubav. "Želim da budem u društvu sa sebi ravnima".. uzajamna mržnja beše izbila jasno i oštro. "Zaista se pretvorio u sokola." Ged se okrene i stade licem u lice prema Džasperu. a šegrti nemaju?" zapita on. Pa. Ged. šta ti zapravo želiš. "otkud ti znaš šta ja znam?" Istoga časa. odvrati Džasper. kad Veliki majstor nije pazio. ali ne i stišan. "Nije to bila opsena". Prestanite!" I Ged i Džasper su stajali ćutke. i nad njima stade da lebdi veliki soko. izgovorio je samo jednu reč: "Opsena. Džasper reče. odreza Džasper. nestade. Džaspere?" dobaci mu Ged. međutim. "Dobro znate da nam je zabranjeno da se dadmećemo u magiji. kao da se obraća samo Veču. otvarajući svoj krivi kljun da krikne: to je trajalo samo trenutak. i već je opet Ged stajao pred njima u treperavoj svetlosti baklje. kao i u Džasperovom. uz svoj hladni osmejak: "Mislim da bi trebalo da podsetiš svog prijtelja čobanina na zakon koji i njega samog štiti. ne izgovorivši nijednu reč koja bi se mogla čuti.ali i sada." Več se. jedno po jedno. Što više pokušavaš da bude meni ravan. Iznenanđeni Džasper morao je da ustukne.

sve do prastarog. hoću. a onda krenu za Gedom. ne osvrćući se. Ged krupnim koracima pohita iz dvorišta. "Čime ćeš pokušati da dokažeš da si bolji od mene.. pokazaću ti malo prave magije. kao da u vazduhu oko njih vlada neka omorina. koji mu je. Veče. Džasper je još za trenutak oklevao. ali sve što reče bilo je: "Pričuvaj mi Hoega. dakle. Čobanine. sedeo na ramenu. pre izlaska meseca. a bes iznenada poče da se probija kroz dotadašnji njegov prezir. ." "Kunem ti se u vlastito ime. Zavist te izjeda kao crv jabuku.. odgovori Ged. Daću ti priliku da ti dokažeš sebe... nevidljivog. učiniti da iskoristiš priliku koju ti pružam. uplašeni i radoznali. navikli da ga vide da prasne na najmanji privid podsmeha ili uvrede. šćućuri mu se na ramenu. plamenu kuglu.prvi. "Tako. hajde sa mnom. na Okruglom brdu Rouku. A posle toga. Džaspere?" Stariji momak sleže ramenima." Ged se ponovo obrati Džasperu. hvalisao kako črobnjaci sa Gonta ne izvode trikove za zabavu. Samo lupetaš i pupetaš. On pokuša još jednom da se umeša. ako mi se bude htelo. Jednom si se. Čobanine? Hoćeš li nam prikazati neku opsenu. koji pokuša da ga zadrži. to bih voleo da vidim". Mlađi dečaci. iznenađeni njegovom mirnoćom." "Nećeš". Hajde da isteramo tog crva. pomisliše kako korenje toga brda seže duboko.ali sada pređe kod Veča. Ali. I ostali pohitaše za njima. Pođi sada na Okruglo brdo i pokaži nam šta to oni rade. osim Geda. već sa sve većimstrahom. Izašavši na jednu strminu. Otimajući se od Veča. tajanstvenog ognja u srcu zemlje. prizovi duh nekog pokojnika!" "Hoću.. "Baš me briga. Ne možeš. Džasper ga je netremice gledao u oči. mirno kao i maločas. hoću!" Svi su za trenutak stajali kao zaleđeni. Životinjica nikada nije dozvolila da je bilo ko dodirne. "Nećeš.Već i samo prisustvo toga brda na kome behu izvedena tolika čudesa delovalo je teško. vradžbinu kojoj se koze leče od šuge?" "Šta bi ti hteo da ti pokažem." "Da. ne skidajući blistave okice sa svog gospodara. Hajde. i uspuzavši mu se uz ruku." Ged pogleda u prijatelja i nasmeši se. tiho i bez reči. ali DŽasper mu dobaci: "Okani se. kao i obično. dublje od mora. Več ga nije gledao iznenađeno. šta ćeš. Džaspere?" "Ja to ne moram ničim da dokazujem. Padine Okruglog brda Rouk uzdizale su se kao još gušći mrak u tami letnje noći. hoćeš li?" I on stavi Veču u ruke malog otaka. Avetinjska svetla koja su poigravala nad njim pogasiše se i popadaše. posmatrali su ga..

a reči koje je izgovorio bile su im nepoznate. Ged pade na kolena i viknu koa da nekoga zove. Ali sada je razumevao ono što čita. samo zato da bi ga večeras doveo na ovo mesto. i kao da je pred sobom video ocrtane linije kojima čini treba isplesti. u mraku." "Zar vreme i prostor znače nešto za mrtvaca? Zar Pesme lažu?" odvrati Ged. Nijedan ti se neće odazvati. sačekao odgovor. Širokim. veća nego ikada. ali izmenjenim glasom. nepomično. rekavši. Najzad. podrugljivo: "Bojiš li se?" Nije. kosti joj leže duboko pod morej Eje.Zaustaviše se. bio je to gest dobrodošlice. još uvek sa blagim podsmehom. glasom i pokretima tela i ruku. daleke." Džasperov glas je malo podrhtavao. "Gledajte u prostor između mojih ruku. Zašto bi on nekome zavidio? Znao je da je njegova moć. valjda od besa. kao da ih je ponovo čitao. čiji duh hoćeš da prizovem?" "Čiji god hoćeš. da nije nikakav protivnik. kojim prizivanje počinje. na tome mračnom. te noći. Pod nogama je osećao korenove Brda kao se proteže duboko dole. mržnja i bes behu prestali. " okrenu im leđa i ukipi se. Sada je znao da je Džasper daleko ispod njega. Još pre više od vde godine bio je pročitao rune bajalice prizivanja u Ogionovoj knjizi. iznad ostalih. smešeći se. ispunjavala ga je čitavog. raširenih . lepotica iz Podviga Enlada. "Džaspere. u tamu. a onda. Potom pade ničice. začaranom mestu. sa prizvukom nekog dubokog pojanja. a iznad glave je video suve. možda. Neka to bude Elfaran. Iznenada se podiže snažan vetar i stade da huji kroz travu. laganim pokretom raskrili obe ruke. A Ged mu odvrati tiho. da je poslan. i umesto njim mu se javi savršena sigurnost. na stranici koja se pred njim otvorila u noći. sve što postoji bilo je njemu na raspolaganju. i nikada ih posle toga nije izgovorio. međutim. iznad njih. Sada." "Umrla je pre hiljadu godina. sve dok nije stao d drhti osećanjem snage koju jedva da je uspevao da obuzda. Ged je još uvek govorio tiho. kad su napokon stajali na Okruglom brdu Rouka. i samo su pomalo drhtali. već prosto oruđe za ispunjenje njegove. A u međuprostoru. Ged odmače još nekoliko koraka uz brdo. "Prizvaću duh jedne žene. Gedove sudbine. napokon. Tada ih je bio pročitao u mraku. zvezdane vatre. zaćuta. A onda progovori. Dečaci su stajali i posmatrali ga bez reči. Beše već potpuno prestao da obraća pažnju na Džaspera. izgovarajući polako reč po reč. a možda nikada nije ni postojala. ukoliko ga je i bilo. i okrenuvši se. Nije se osećao ni dašak vetra. "Ne boj se". na istočnoj padini. Sada. reče on. jer velike čini su počinjale da deluju. progovori snažno i razgovetno. Zvezde su nepomično visile nad vrhom brda.

i baci se Gedu pravo u lice. Neki glas je govorio u blizini. Zver-senka beše nestala. Zateturavši se unazad pod težinom te spodobe. nešto toliko teško da je drhtao od napora. U toj ovalnoj svetlosti za trenutak se pokrenu nekakav obris . nešto hitro i jezivo. pokušavajući da stane na noge.ruku. Bila je nalik na crnu zver. Zvezde opet zasjaše. koja je gledala u njih preko ramena. a onda on glasno povika: "Elfaran!" I opet viknu to ime. a ipak ispruži ruke. Dečaci koji su sve to posmatrali utekoše. koji sve to posmatraše sa Večevog ramena. Počeo jeda se širi i rasprostire. promukli krik. kojim aje grebala i razdirala. Ged ispusti kratki. a kada se opet uspravio na napetim je rukama držao nešto tamno. Več zajeca od užasa. i nije imala ni glave ni lica. Samo za tren beše zablistao taj duh. životinjica koja nema glasa. I zato samo on vide onu senku poput grudve koja se pripijala uz Geda. a neki vretenasti zračak zasja mu između raširenih ruku . i puno straha. Samo Več polete ka svomprijatelju. Rane na telu noći namah zaccceliše. obla svetlost koja se uzdizala od tla do visine njegovih uzdignutih ruku. Vreli vetar poče dazavija kroz uzburkanu travu na brdu. kriknu takođe i skoči. Lice joj je bilo divno i tužno. ruku raširenih kao da još uvek održava onaj gest . uz siktanje i mrmljanje. pokušavajući da je otrgne od Geda. Ged je ležao na leđima. crna masa koju beše podigao raspuče se nadvoje. I kroz njega zablista strhoviti sjaj. izmiglji se nešto nalik na grudvu mraka. dok se svetleći procep u tami ovoga sveta širio i dalje iznad njega. "Elfaran!" Bezoblična. razdirući mu telo. kao što šapće lišće i žubori vodoskok. veličine malog deteta. neka visoka žena. kao da hoće da zagrli zemlju. A ako su zvezde i dalje sijale. kao neki otvor u mračnoj zemlji i noći. iskidani prorez. kao da se takanje sveta odjednom rascepilo. Maleni otak. A onda mutni oval između Gedovih ruku postade sjajniji. I kroz taj sjajni. iako se sve vreme nadimala i splašnjavala. Ali pre nego što je i dotače ukoči se. Nepodnošljiva svetlost poče da lebdi i razdire ivice sveta lagano se sastaviše. a Džasler se povi do zemlje.ljudska prilika.skrivajući oči od užasne svetlosti. već samo četiri šape sa kandžama. okrenuta leđima. i trava na brdu obli se srebrom od mesečeve svetlosti koja se upravo pojavila. Reči magijske formule probijale su se između Gedovih usana. obnovljena i smirena. boreći se i koprcajući se. niko ih više nije primećivao.tinjava. kao da hoće da napadne. ne mogavši da se pomakne. Ged se sruči na zemlju. Polovine popadaše. Ravnoteža videla i tme opet je počivala.

nevidljivih čarobnih zidina kojima je ostrvo Rouk bilo okruženo i zaštićeno. Več oseti da opet može da se kreće. leden. drhteći pored ramena. samo jedanput. ipak. i jedna grupa pođe s Arhimagom. odneše Geda u odaje Velikog majstora Travarstva. u svetu. A nad glavom mu je stajao starac čiji je ogratač bledo svetlucao pod mesečinom: Arhimag Nemerl. Položili su ga u postelju u odaji za lečenje. Nijedan čin visoke magije ne može se izvesti a da takvi ljudi ne budu potaknuti. ona se krila. oborene glave. već je stalno izvirala. i Veliki majstor Travarstva mu je stavio melem i previo rane koje je imao po licu. Več među njima. Oni oko njega nisu izgovarali nikakve bajalice i nisu ni pokušavali da ga leče. na mesu gde je srce. i imali su načina da stignu za tren oka kada je to potrebno.ma gde to bilo. Negde. na njemu su živele još samo oči. dok se borio da udahne vazduh. ona bi možda potražila vrata koja je on otvorio. ili bi se neopazice vratila tamo odakle je došla. Da je Ged te noći preminuo. Lice mu je bilo crno od krvi i na košulji su mu se videle velike. mesečinom obasjanom lišću. i nije bilo te bajalice koja bi mogla da ohladi ono što ga je sagorevalo. Bacivši pogled oko sebe. i usne mu se razdvojiše. rascepljene i opake rane. Bile su to duboke. Senka beše pobegla od Nemerla i od moćnih. na to je Veliki majstor Prizivanja čekao i bdeo na Okruglom brdu Rouk. ostala negde u svetu. i dok je Nemerl nešto šaputao Ged se promeškolji. a druga.. Arhimak je takođe ležao nepokretno. I tada stari Arhimag podiže svoj štap. ali je. ugleda da behu pristigli i drugi. iako nijedan ne beše tako brz kao Arhimag. i oslovni se svom težinom na njega. krvave mrlje. uprkos bajalicama i kruškovom lišću obloženom paučinom koje je bilo stavljeno na njih. posmatrajući kako mesečinom obasjana voda pada po uskomešanom. Ged je ležao oslepeo i onemeo od vatruštine. Srebrni vrh Nemerlovog štapa svetlucao je.Ništase ni za jezičak ne beše pomerilo na padini na kojoj je ostalo rascepljeno ustrojstvo sveta. Samo bi s vremena na vreme tiho prozborili nešto . Ged je preživeo. Nedaleko odatle. nadnoseći se nad Gedove grudi. Veliki majstor Prizivanja ostao je da bdi vascele noći na Okruglom brdu Rouka. Maleni otak mu se šćućurio.dobrodošlice i poziva. kao da se jedva drži na nogama. u dvorištu pod vedrim nebom u kome je poskakivao vodoskok. vratu i ramenima. ali ohlađen. u svoje carstvo. Crna krv u njima se nije zgrušavala. Ali. i jedanput po usnama. Nijedna senka ni ne pokuša da se prikrade pod mesečinom i potraži otvor kroz koji bi se povukla natrag. Sada već behu poslali po pomoć. Dodirnuo ga je nežno. i pošla za njim u carstvo smrti. stavi ga vrhom na zemlju. Veliki majstori Prizivanja i Pretvaranja. kao štap u tinjajućem ognju.

iako sam. da doveze novog Arhimaga na Rouk. i posla ga da. sa ostrva Vej. jednog vedrog jesenjeg dana Veliki majstor Travarstva otvori kapke na prozorima sobe u kojoj je ležao Ged.između sebe. kada je zima nastupila. Umirao je. umirući. a orlovski nos. pokušavajući da vrati nekadašnju snagu njegovom telu i umu. Ali smrt velikog maga. već sigurno. i brod smesta krenu. on ne hodi nasumice. I kada Nemerl podiže pogled kroz krošnju drveta. Veliko zdnje i ulice Tvila kao da se behu pritajili. Nije se čuo ni glasak. još nije progovorio. nije obična stvar: jer. dok su bdeli. iskaže svoju poštu i pokornost . da ni jedan čovek ili sila ne uzmognu da im se obrate dok mudu birali među magima Zemljomorja onoga ko će im biti novi Arhimag. slep. Najzad su spore veštine Velikog majstora Travarstva učinile svoje. dečak je znao samo za tamu. I smesta krenu brod preko Unutrašnjeg mora do Veja. koje nikada ne zalaze već večito stoje nad brdima što ne znaju za svitanje. još uvek je samo mucao. na jednom mestu ispod senovitog drveća Gaja Suštine. tako da rane počeše da mu zaceljuju i groznica da mu opada. Međutim. strmim obroncima carstva smrti. Izabrali su Genšera. jasno i prodorno. topao i vedar. Da bi zaustavio razularenu magiju i oterao senku od Geda. "Poleteo je da mu prokrči put. oni pokraj njega nisu znali da li to poslednji put gleda u zvezde koje polako blede pod zracima zore. pre svega." reko je samo Veliki majstor Ustrojstva. beše nestao. koji je bio njegov ljubimac trideset godina. pred podne. a zatim se opet okrenuli da bdiju nad svojim Gospodarem. koji je mnogo puta u životu hodio po sparušenim. malo po malo. i zaplaka. Rodi se napokon dan. On je ležao nepomično. sve dok se. Pa čak i na tom mestu se obaviše devetorostrukim zidom tišine. jer on zna taj put. kao životinja. ili da li to ponovo posmatra one druge zvezde. Još od one noći na Okruglom brdu Rouk. Nemerl beše iscrpio sve svoje moći. Niko nije video kuda je otišao. iako bi s vremena na vreme uzdahnuo ili kriknuo. opet počeo da razaznaje glasove. nisu oglasila gvozdena zvona na kuli Velikog majstora Poezije. Gavran Oskila. a zajedno s njima iščilela je i sva njegova telesna snaga. Sledećeg dana su se okupili devetorica Velikih majstora Rouka. gluv i nem. Kao da je. I tek u rano proleće Veliki majstor ga pusti da izađe. a Veliki majstor Travarstva i dlje ga je držao u odajama za lečenje. Veliki majstor Vetroumeća stajao je na krmi da pokrene magijski vetar i usmeri ga na jedra. Sada sakri lice puno ožiljaka u ruke. Ležoa je pune četiri nedelje tog toplog leta. i nestade sa vidika. A onda. O svemu tome Ged nije pojma imao. visoko čelo i seda kosa beleli su mu se pod mesečevom svetlošću kao kost.

a i one koji nisu. Gešner je neko vreme samo ćutao. i pogled ispod debelih obrva bio mu je takođe mrk. Nijednom od njegovih drugova nije bilo dozvoljeno da ga poseti dok je mesecima ležao bolestan. ne želim da odeš sa Rouka. Ako sada odeš. Genšer je bio crne puti. osakaćen bolešću... telo bez duše koje će činiti ono što poželi ta zla senka koji si ti prizvao da se pojavi na sunčevoj svetlosti. kao i većina ljudi iz Istočnih Prostranstava.. od one noći?" "Jesam." "A šta želiš?" "Da ostanem. koje sprečavaju zlo da mu priđe." Ged se uspravi i položi ruku na stablo mladog drveta pored vodoskoka da prikupi snagu.. ući će u tebe. hodao je polako i oklevajući.. Ali.ako ikada uspeš.Arhimagu Genšeru. zlo. Nema imena. Zaobilazio je one koji su ga znali. i probudio sile kojima nisi mogao da vladaš. nastavi Ged. Moraš ostati ovde.. Više nećeš biti čovek već gebet. ona te vreba. "Znam šta si učinio". i najprečim putem stigao je do Vodoskoka. Jedina zaštita koju imaš su naši Veliki majstori.. Ne mogu prihvatiti tvoju vernost. i nisi znao kako te sile utiču na Ravnotežje svetlosti i tame. ali si je loše upotrebio.. a govorio je s mukom i posramljeno. Zar nije sasvim prirodno što je sve to . ona zla spodoba koju su pustio na slobodu smesta će te pronaći. Čak i u ovom trenutku. lakog koraka i jak. "ali još ne znam šta si ti. A podstakli su te na to ponos i mržnja. Vaše gospodstvo?" "Da li ti želiš da odeš sa Rouka?" "Ne. i sada. Ti si rođenjem nasledio ogromnui moć. dok je prolazio mimo njih. i ovaj novi je nosio beli ogrtač. i bićeš opsednut njome. Da dalje učim. pitali su jedni druge: "Ko je to?" Nekada je bio bodar. Jesi li je ugledao. Ged kleče pred njega i ponudi mu svoju vernost i poslušnost. Još je sporo govorio. pognute glave." "Ni veliki Nemerl nije to mogao. Da razvrgnem. Jer.. Genšeru." "To ne znam ni ja.. Ali sada. gde je nekada on čekao Nemerla. dobra i zla. Tamo. prozbori on najzad. u snovima. Poput nekadašnjeg Arhimaga. sada je Genšer čekao njega. Ne. života i smrti. a leva strana lica bila mu je sva u ožiljcima. Vaše gospodstvo". ne znam šta je to bilo. "Vaše gospodstvo. "Znači li to da treba da odem sa Rouka. ono što se odjednom pojavilo i zgrabilo me. i odbrambene čini bačene na ovo ostrvo. sve dok ne prikupiš dovoljno snage i mudrosti da se odbraniš od nje . nakon kraće pauze. on nije bio u stanju da se pridruži ostalima kada su tu svoju dužnost obavili prilikom Genšerovog dolaska na Rouk.

sav temeljan i četvrtast kao i uvek. Nekada. Nezvan je pristigao sa mesta gde imena ne postoje. koju su mu zadržali.. A nije se isticao ni među njima. osetio je da je i sam reč. Ali sada je progovorila i tama. jer se bojao zla koje bi i nesvesno mogao da izrekne ili uradi. Dečaci koje je predvodio i kojima je godpodario bili su mu izmakli i uznapredovali. reče napokon. ogrnut smeđim putnim ogrtačem i noseći u ruci hrastov štap okovan gvožđem.imalo uništavajuće posledice? Prizvao su duh umrlog. "A ko si ti. teško i s mucanjem padale na jezik. I to dobro. u tom dvorištu. Samo nastavi. takvi su magi. ti . Ged ustade na noge kada ugleda štap čarobnjaka. Bila je to reč koja se ne može poreći. ali zajedno s njim javio se i jedan od oblika neživota. U jesen je morao još jednom da ode u Usamljenu kulu da nastavi učenje kod Velikog Majstora imenovanja. zbog svih onih meseci koje je bio izgubio. jer su mu bajalice. "Kamo sreće da sam umro". I nakon dan-dva svi ga ostaviše na miru.čak i najprostije bajalice opsenarstva. niti bi ikada podigao lice da ga vide. davno.. I Več i Džasper behu odsutni. ali on ni ne upita gde su. senka tvog neznanja. i toga proleća i leta učio je sa dečacima mlađim od sebe. Taj zadatak. Otići ćeš odavde. izgovorena pod sunčevom svetlošću. da smeš da sudiš. ono želi da kroz tebe stvara dalje zlo. Dok si ovde. pozivajući na večeru." I tu Genšer završi.. Izašao je iz dvorišta i krenuo ka svojoj staroj ćeliji u Južnoj kuli. "Jastrebe. od kojeg je nekada strepeo. izašao bi. Ima li senka ime?" Ged je stajao. i odjednom nestade. i dugotrajnim učenjem bez bacanja čini. Budući da je zlo. To je senka tvoje oholosti. bezbedan si. čak ni onima koji su ga najplemenitije pozdravljali. Moć koju si morao da prizoveš. A to je i želeo.za koga je Nemerl žrtvovao sebe?. Kada bi gong zazvonio. ali retko bi razgovarao sa ostalima za Dugačkim stolom. a Ged ga je malo posmatrao i slušao ga. Noć uoči njegovog konačnog odlaska iz Kule došao mu je posetilac. budući da je osećao potrebu za tišinom. tvoja vlastita senka. pun mučnine i rastrojen." Čuvši taj glas.sada mu je pričinjavao zadovoljstvo. Vodoskok je i dalje poskakivao na suncu. ali. misleći na Nemerla. To je sada sve što možeš. daje mu moć da vlada nad tobom: vi ste u sprezi. Ged podiže pogled: pred njim je stajao Več. . Tamo je boravio sam. Kažu da si pametan.. a ruke su mu podrhtavale kad god je morao da ih zaposli. tamo gde ona moć za koju je znao da se još uvek nalazi u njemu neće ničim biti izazvana da deluje. i nastavićeš da učiš.

. znaš. ali Več se poče pravdati. "Ostao je sa mnom dok si ti bio bolestan." "Pa. O. moram kući. tako da se." "Idem kući. Čekaću te. U tamošnjim gradićima čovek se može lepo proveseliti. a odkako je počela zima stalno sm bio sa Velikim majstorom u Gaju. kako ne bih." "Možda". ali Ged nije bio u stanju ni da se nasmeši. dođi da . smeđim jezičkom nalik na listić neke biljčice. Več ga pogleda. ali osmeh na njemu nije se promenio." promrlja Ged i sleže ramenima. sa istom ljubavlju.. možda. Ali mi je još teže da se rastanem od tebe. bolje mi reci kuda ćeš i šta nameravaš da radiš. uz jedva primetan osmeh. već u seledećem trenutku on okrenu lice u stranu. Nije mislio da mu prebacuje. na nekom od tih malih ostrva. milujući otaka. ali ne mogu." "Slobodan. nećeš zauvek ostati vezan za Rouk.. ako te ikada put nanese na Istok.. Slušaj: kad i ti budeš jednom slobodan. ne onako kao nekada. Ali. Jastrebe. Veliki majstor Travarstva mi je to zabranio.. i rado primaju čarobnjake. da budem jedan od onih koji u knjigama i među zvezdama tragaju za izgubljenim imenima. Veče".šta vidiš iza mene?" upita Ged i uspravi se kad to izreče. njegova senka pojavi i ispruži preko zida i poda. pod avetinjskom svetlošću koja im je gorela iznad glave. već morsku pučinu. prekinu ga Več.doduše. da ali. Hoeže! Pređi kod svog pravog gospodara!" Več pomilova otaka i spusti ga na pod. kad dobro već nisam. "Ja nisam vidovit. ali pred tobom ne vidim sobe i knjige. i sve drugo što jedan soko može da vidi kad leti visoko i dleko. i sada mi je žao da se rastanem s njim. mislio sam da bih možda mogao da ostanem da radim sa Velikim majstorom u Kuli. "Nisam mogao da te posetim. vatru i zmajeve. Ali.. dođi u Istočna Prostranstva. Nisam smeo da izlazim dok nisam zaslužio štap. Samo se sagnuo da sakrije lice. Bila je beba.. Jastrebe. Na ramenu mu je čučala životinjica. noćaš mi kreće brod. da se vidim sa braćom i sestrom o kojima sam ti pričao. sa ipak malo više čarobnjalke pronicljivosti. učinio još neko zlo. i promuca. "Ne. i kule mnogih gradova. Več se glasno nasmeja. kad sam otišao. Hajde.. crnog krzna sa svetlijim prugama i blistavih očiju. tako bih rado ostao da još razgovaramo. Životinjica se odmah smesti na Gedovu slamaricu i poče da se umiva suvim. "Pa. a sada bi već trebalo uskoro da slavi svoje Imenovanje . a plima je već nadošla. bezizrazno crno lice bilo mu je nešto ostarilo. "Mislio sam da mi više nikada nećeš doći. reče on.kako je to brzo prošlo! A onda ću se zaposliti kao čarobnjak negde. i sam kao u zatvoru." "A iza mene .

taj praktično raspolaže životom toga čoveka i može da upravlja njime. koji se udobno protegao i zaspao mu na kolenu kao da nikada nije spavao na nekom drugom mestu.me posetiš. zvati imenom za svakodnevnu upotrebu." A onda se tiho oprostiše. nakon sveg tog gorkog. Kad i običan čovek krije svoje istinsko ime od svih sem od onih koje voli i u koje ima savršeno poverenje.dao mu je da sazna njegovo pravo ime. onoga dana kad mu je Ogion dao ime. ali i oni ga neće nikada upotrebiti u prisustvu nekog drugog. Čovek može. ili ženi. Zato je Gedu. i sela Deset jova. I ako ti ikada u životu zatrebam. dokaz nepoljuljanog i večitog poverenja. a takođe i izložen večoj opasnosti. dok je bldela. ili Več. ili prijatelju. Pravo ime znaju samo onaj koji ga nosi i onaj koji muga je dao. prođe kroz kameni hol i napusti Rouk. "moje ime je Ged. kao i sav taj svet.kroz koji je prošao nag i bezimen. gde je vazduh bio težak od dima i vradžbina. mračne veštičine kolibe ispunjene mirisima. Od tada su prošle četiri godine. kasnije u životu. Najzad. Pomilovao je otaka. Pred svetom će ga. što znači "grahorica". Ged sede na svoju slamaricu i pusti d se kugla avetinjske svetlosti polako ugasi. tim više će to morati da čini čarobnjak. plamičak onog močvarnog gasa od kojeg potiče. ove noći kad je napunio sedamnaest godina. "Estariol". pošalji mi poruku. upravljenih na kovačevu jamu za taljenje u zimska popodneva.kao neko ko je upravo primio veliki novost. Setio se ledenog planinskog potoka. koji je bio izgubio veru u sebe. Veliko zdanje beše utihnulo. izgubljenog vremena. ili Ogion. da se odluči da svoje ime saopšti svome bratu. Onajko zna nečije istinsko ime. Več podario ono što samo najbolji prijatelj može da podari. . Zatim je nastavio da se seća ostalih svetlucavih plićaka na reci Ar. i Več se okrenu. Sve mu se to vratilo sada. vatre koja se u naletima razbuktavala pod snažnim mlazevima vazduha iz mehova. jer on je opasniji. pozovi me samo nojim istinskim imenom: Estariol. pa sada mora i vlastiti um da proširi da bi mogao da je prihvati. Sva ta mesta i sve godine njegovog krtkog i prekidanog života javiše mu se u sećanju i opet se spojiše u jedno. senki koje je jutarnje sunce bacalo preko prašnjave seoske ulice. opet je znao ko je i gde se nalazi. recimo Jastreb." Na ovo Ged podiže svoje ožiljcima unakaženo lice i pogleda prijatelja pravo u oči. nadimkom . Jer ono što mu je Več poklonio bilo je zaista veliko . reče on. ko bi mogao da ga čuje. ispod ogromne prašume koja se pela uz planinu. što znači "šišarka". Ged se seti da je upravo to bilo veče kada je on slavio svoj Prelazak. ispustivši iz sebe.nekim imenom kao što je. po kojima je nekada plivao. Ged je još malo osto nepomičan.

niti se o njemu neposredno govorilo. a potom u njegovom obličju nastavilo da hodi po zemlji. U Stvarima i pojavama zmajevskim. koje su najopasnije od svih. Samo je podigao pogled na Geda i rekao. nikada više nije onako brzo učio kao pre. jer ga strah beše naučio jednoj drugoj i teškoj lekciji. šištećeg mora kod severnog rta. onaj ko je umoran. kao da Ged nikada nije ni odlazio: "Idi u postelju. pisalo je u knjizi. Ipak. željom Stene. i počni da učiš odatle nova imena. ispisujući nizove imena.nalazila se i jedna stara priča o nekom Gospodaru zmajeva koji beše pao pod vlast jedne od Prastarih sila. Sutra možeš da otvoriš Knjigu Pothvta Stvralaca. vratio se u Veliko zdanje. ipak. Ponekad se pitao nije li ona senka koju je oslobodio vremenom onemoćala. Nijedno takvo stvorenje nije bilo opisano. to nije mogao da vidi. stene koja govori. uništavajući ljude. niti. Sledećeg jutra je krenuo na put preko ostrva. da stigne peške do Usamljene kule. Od Velikih majstora i iz prastarih knjiga predanja Ged je saznao sve što je mogao o bićima poput one senke koju beše pustio na slobodu. niti . u dubini srca je znao d se nada uludo. jer više mu se nije javljala u snovima. ili pobegla nekuda van ovoga sveta. Nastavio je da studira Vrhunske veštine i magijske formule. i bio je na smrt umoran kada ju je najzad ugledao iznad uzavrelog. ali pošto su mu čarobnjačke moći omanule. kuda će morati da krene u godinama koje dolaze. Nije to bila ni avet umrlog čoveka. i ono ga je prožderalo iznutra. a ne dva." Alu u knjizi nije pisalo šta je to bilo. Ali toga je bilo veoma malo.Ali. Vremenom je izlečio one teškoće u govoru koje su se javljale kada je izgovarao bajalice. a ipak je izgledalo da je s njima u vezi. U prastarim knjigama bi se tek i tamo našao poneki nagoveštaj da postoje i takve stvari koje liče na senku-zver. nikakvi zli predznaci ili susreti nisu se javljali čak i kad je izvodio Velike magije Stvaranja i Uobličavanja. tvorevina neke od Prastarih sila zemlje. došlo je ono što nije bilo prizvano. knjizi koju je Ged veoma pažljivo pročitao. pak. i Arhimag Genšer mu tad a prihvati zakletvu na vernost." Kada je zima prošla. a i ruke su mu polako opet počele da bivaju sve veštije. zajedno sa duhom umrlog.taj nije ni pametan. Ovoga puta trebalo mu je tri dana. i isto onako hladno. s otakom na ramenu kao i obično. kao što se sećao. Ali. bez pozdrava. učeći sve ono što je morao da savlada pre nego što dobije čarobnjački štap. Unutra je bilo isto onako mračno kao i što se sećao. i Kurremkarmerruk je isto onako sedeo na svojoj visokoj stolici. "Na zapovest Stene". "on je progovorio s namerom da proizvde duh umrlog iz carstva smrti. a koja je ležala daleko u severnim zemljama. a i strepeo je da slučajno ne sazna. Tada je bio proizveden u čarobnjaka-pripravnika. prešavši sa opsenarstva na pravu magiju.

devet Velikih majstora je vršilo izbor. Na vratima kroz koja se ulazi na staze što vode preko livada Okruglog brda Rouk susreo je jednog starca. O onome što se uči u Gaju Suštine.tebe. Kažu da Veliki majstor Ustrojstva od tog drveća u Gaju u stvari sam. nemam pojma. a da on zna smo za osmoricu. Velike majstore Vetroumeća.Verovao je da pod devetim ljudi podrazumjevaju Arhimaga. kako je kazao Veliki majstor Pretvaranja. koji ga je čekao na ulazu. Starac se smešio. Prizivanja. i napokon. i ako to drveće ikada izumre. Drveće toga Gaja nekada se može videti. pozdravljajući ga po imenu. U početku ga Gej nije prepoznao. neprestano. Ti ćeš to sam postepeno otkriti. I ja sam nekada tako mislio.. Bio je nabusit i ozbiljan. i nije više znao šta će mu bitisledeći zadatak. Ged se vratio u Veliko zdanje.umreće i njegovo znanje. može da znači. sa pete strane sveta.sve te zemlje na kojima žive ljudi i zmajevi. kao i uvek.dok je ovaj bio bolestan. i jedan jedini ljudski glas . Prolazili su meseci i meseci.kako se priča završila. pre pet godina.kad je malo napregnuo sećanje." Kada je ovaj napunio osamnaest godina. opet. a Veliki majstor Prizivanja je prosto kazao: "Ne znam. i tada će se vode podići i potopiti pod sobom sva ostrva Zemljomorja koja Segoj beše uzdigao iz okenana još u onim vremenima koja su postojala pre mitova.tvoj.jer inače ćeš umreti." Govorio je tiho i oči su mu bile tužne dok je gledao u Geda. Ali sve to je samo rekla-kazala." Veliki majstor Prizivanja je često dolazio da Gedu pravi društvo. uči svoju vrhunsku magiju. i radi isključivo ono što mora. Rukoveština. i ne nalazi se uvek na istom mestu ili u istom delu ostrva Rouk. Ali šta to. u vreme kad se birao novi Arhimag. Ali. Znam samo ovo: tako nešto može da prizove samo nečija ogromna moć. ali Ged je sada video da u njemu ima milosrđa i mnogo ga je zavoleo. i to možda baš moć samo jednog jedinog čoveka na svetu . Travarstva. Arhimag posla Geda da radi sa Velikim majstorom Ustrojstva. Pretvaranja. sve duža postaje životna staza koju mora da sledi: tako da na kraju nema više izbora. a onda.ili će ti se desiti nešto još gore od smrti. i svi mi. Ustrojstva. jednog prolećnog dana. Kažu da je i samo to drveće mudro. nekada ne može. mislio si da je mag onaj ko može sve. Ali. shvati da je to isti onaj starac koji ga je pustio u školu kad je prvi put došao. a onda ga zapita: "Znaš li ko sam ja?" Ged je već ranije razmišljao o tome da se uvek pominje Deset Velikih majstora Rouka. u stvari. ali da je magija već i samo to mesto. Moraćeš da otkriješ. "Ne znam. Imenovanja. kako je kazao Arhimag.. A Veliki majstori nisu znali odakle bi mogla poticati takva senka: iz neživota. "Kad si bio mlad. .. Poezije. čarobnjaci neće o tome da govore.. što više raste čovekova stvarna moć i što mu se više širi znanje.

" "Kako hoćeš". Zato ću se zadovoljiti da ostanem tu gde sam." "Pitaj. stekao pristup na Rouk tako što si kazao svoje ime. jer nisam dovoljno jak. bez reči. a sila bi samo mogla da se uništavajući okrene protiv sebe same. a u podnožju brda. Sove su hukale iznad krovova i slepi miševi lepršali u mraku iznad vode. Ti si. jer bez nje se magija. lukavstvom ili vradžbinama. sve manje je uspevao da pronađe. "ne mogu vam na sili uzeti tajnu vašeg imena. jer bilo je već uveliko proleće. bolje čuvano od zmajeve pećine. a ne mogu je uzeti ni lukavstvom. "Tako je. takođe. a da još uvek ništa ne beše stavio u usta. Gede. na livadi. izmami ime Čuvara Kapije. veština i sredstava kojima se može otkriti ime neke stvari ili čoveka."Mislim da si ti Veliki majstor Čuvar Kapije". I tako se Ged udalji nekoliko koraka i sede ispod jedne jove na obali Tvilberna. Zalazak sunca je bio vedar i kasno je nastupio. najzad progovori Ged. i razmišljam.sve dok ne omršavim toliko d se mogu provući kroz nju. i pustim. a Ged je još uvek sedeo i razmišljao kako da. silom. Kada se opet na nebu podiglo sunce prišao je. Ležao je na livadi i zaspao pod zvezdama. reče Ged. Ali otkrivanje imena jednog Maga ili čak Velikog majstora. Magovo ime je bolje skriveno od ribe u moru. bilo je nešto sasvim drugo. ulice Tvila se ispuniše tamom. "Mislim da ću morati da sednem tu. nije ni mogla činiti. vratima Zdanja i zakucao na njih. Svetiljke i avetinjske svetlosti zasjaše kroz prozore Velikog zdanja. sa otakom koji mu se beše ugnjezdio u džepu. da učim da budem sluga. Čuvar kapije mu otvori.jer nisam dovoljno mudar. što god izaberete: sem ako mi slučajno ne odgovorite na moje pitanje. To reče starac. i naravno." "Kako Vam je ime?" . pustivši svog otaka da se igra u vodi i lovi po blatnjavim obalama slatkovodne račiće. ta veština je uvek bila prisutna u svemu što je učio na Rouku. Sada možeš steći slobodu i otići tako što ćeš kazati moje". ispitivanja izokola bila navedena na krivi trag. večinom. lukavi izumi bi omanuli. "Tesna je kapija koju čuvaš. i ostde da čeka. ostade da čeka. "Vaše gospodstvo". Vradžbina kojom se ono istražuje samo bi naletela na još jače čini. Ged. I što se više udubljivao u misli. neku pomoću koje bi iščupao takvu tajnu od tako velikeog maga. smešeći se odgovori Čuvar Kapije. obrati mu se Ged. Veliki majstore". smešeći se. Znao je hiljadu načina. među svim onim veštinama čarobnjaštva.

gajevi i bašte. od čijek ulja živi privreda Devedeset ostrva. i tad bi nadošla plima i sve bi opet bilo drugačije.Čuvar Kapije se nasmeši. Ali uprkos svim opasnostima varljive plime. 5. okružena poljima zelenog ječma. Takođe je nosio i štap visok koliko i on sam.jer ako brojite samo ostrva koja imaju izvore slatke vode bilo bi ih sedamdeset. dižu se visoko i spuštaju nisko. zaklonjena od zapadnog vetra šumarkom koji je istovremeno bio i živa ograda tog poseda. ZMAJ OD PENDORA Zapadno od Rouka. okovan bronzom. od tisovine. i deset od dvadeset takvih ostrvaca čine po jednu opštinu. i on siđe ulicama Tvila do lađe koja ga je čekala na sjajnim.ostrvo okruženo zmajevima. Sve saobraćajnice su od slane vode. Hoska i Esmera.jutarnjim vodama. Jedno od njih je bilo i Donji Torning. i kaza mu ga: i Ged. otvorivši mu izlazna vrata Velikog zdanja. Ima malo mostova i samo nekoliko većih grdova. i svako tek prohodalo dete ume da vesla jednim veslom. kad se voda spusti ostane samo jedno. a iza njega vode Zapadnog Prostranstva. pružalo se Devedeset ostrva. puste i prazne Tu je novog gradskog čarobnjaka čekala spremna kuća. i pregrađuju ih samo mreže. u koje se hvata sitna riba zvana iverak. ponovivši ga. Sa ulaznih vrata mogli su se videtidrugi slamni krovovi. taj usamljeni ugao Arhipelaga u kome leži samo Pendor. dar gradskih otaca Donjeg Torninga u koji se beše uputio. domaćice za čas preveslaju preko moreuza na po jednu šoljicu čaja od site sa komšinicom. a najudaljenije je Sepiš. Najbliže Rouku je Serd. uđe u Veliko zdanje poslednji put. Čuvar Kapije mu požele srećan put. najzapadnije malo ostrvo koje je gledalo s jedne strane na Unutrašnje more a s druge na pučinu okeana. Uzdizala se na jednom brdašcetu. nosio je debeli tamnoplavi ogratač. koje leži takoreći već u Pelnijskom moru. tako da tamo gde za vreme najviše plime postoje tri ostrva. Kada je opet izašao.čak i susedna ostrva sa svojim krovovima. i u njima nevelike plime Unutrašnjeg mora postaju stešnjene i teku udarajući o ivice tesnaca.u skupini između dva velika kopna. Kuća je bila krajnje . Svako ostrvce je načičkano zemljoradničkim imanjemima i ribarskim kućicama. i ima mali čamac. rzapete preko morskih rukavaca od jedne kuće do one preko puta. a mnogobrojni blistavi kanali ikanalići vijugali su i preplitali se između njih vodeći ka moru. jer tamo su tražili da zaposle čarobnjaka. torbari glasno izvikuju svoju robu i dozivaju mušterije u ritmu zaveslaja u svome čamcu. Noreuzi između ostrvca su veoma uski. vrata od roga i slonovače. poljima i brdima. a ako brojite svaku hrid što se uzdiže nad vodom izabrali biste preko sto i još uvek ne biste završili. a da li ih je zaista devedeset još nije utvrđeno. i čije je drveće bilo obasuto crvenim cvetovima.

bez prozora. "Tamo nećeš naći nikakve udobnosti". Ovi ribari u Donjem Torningu. Posle one užasne noći na Okruglom brdu Rouka. ni bogatstva. Ged sve što je znao o zmajevima beše naučio u školi. kad budu odrasli i ogladneli. zaključio: "Biće vam bar suvo. Na Gontu već mnogo stotina godina nije bilo zmajeva. Iskreno je zahvalio opštinarima. Zato su ostrvljani sa Donjeg Torninga poslali u Rouk molbu da im dođe čarobnjak koji bi ih zaštitio od zla koje se pomaljalo na zapadnom obzorju." Ali Gedu ta kuća nije ništa manje odgovarala od nekakve palate. ali jedno je kad se o njima čita.skromna. utešno. kroz koju godinu će početi da izleću. sada je ležalo po svojim jazbinama u razrušenim kulama Morskih gospodara od Pendora. pričalo se. ali se ne viđa u životu. "Niko vam ovde nije bogat. onoga dana kad ga je proizveo u čarobnjaka. tako da se i tamo o njima znalo samo iz pesama i priča. Prihvataš li?" "Prihvatam". dok je treći. ali je kaže lepo i bez oholosti. vukući svoje trbuhe sa krljuštima po mermernom stepeništu i kroz razvaljena vrata velikih odaja.mogli bi dobiti tek neku seosku vešticu ili običnog vrača. ambari i sela. i tako se njih osamnaestorica raziđoše. Pošto na tom izumrlom ostrvu nije bilo hrane. svako u svom čamcu i na svoje ostrvce. devet malih zmajeva. i nije bilo nekog rzloga za oholost u toj Gedovoj prvoj službi. baš onoliko koliko je pre toga žudio za njima. koji jedva da kaže koju reč. ne spuštajući se već samo osmatrajući gde se nalaze torovi s ovcama. odgovorio je Ged. odnedavno je stari Zmaj od Pendora izlegao jaja. a nije bilo ni zmaja koji bi se usudio da proleti na vidiku. izvinjavali su mu se što je kuća tako bedna. Ostrvljani Donjeg Torninga. Ali ga je ipak grdno privukla radoznalost. puni strahopoštovaja pred čarobnjakomsa Rouka. Čarobnjaci koji su se školovali na Rouku najčešće su išli pravo u velike gradove i zamkove. Zmajeva glad se budu dugo i polako. a drugo .želeo je da bude što dalje od slave i isticanja. ako ništa drugo.ako ustreba. i Arhimag je prosudio da im je strah itekako oprvdan. Gospodine. dodao je drugi. Od tada je stalno sumnjao u svoju snagu i strepeo od svakog mogućeg iskušavanja svoje moći. "Nemamo kamena za gradnju". Ali. Četvorica su već bila primećena kako lete iznad jugozapadnih obala Hoska. objasnio je jedan. da je situacija bila normalna. jer ja sam se sam pobrinuo da slamni krov bude kako treba. da im obaje mreže ili nove čamce i da im životinje i čeljad poleči. ali još uvek bolja od one u kojoj se Ged beše rodio. možda čak ni opasnosti. i to ne samo iz poslušnosti. "a ni slave. da ispričaju ribarima i svojim ženama kako je novi čarobnjak neki mlad čudak. ali niko i ne umire od gladi". ali kad se probudi teško ju je utoliti. Uostalom. rekao je Arhimag Gedu. u službu visoke gospode koja ih je veoma cenila i poštovala.kad je čuo da se pominju zmajevi. sa podom od nabijene zemlje. ili na dohvat magije Rouka. bili su nešto o čemu se peva.

Sada mu se takva prilika ukazala u punom sjaju. Ged je lovio ribu u svom malom čamcu i obrađivao svoju bašticu. Ali." Arhimag Genšer je klimnuo glavom. Tu je mirno živeo. sedeći na toplom. Zvao se Pečvari. zar ne. Ne bih želeo da te pošaljem tek tako. I na severu se vidi neka moć. Ali.kada se sretnu licem u lice. a delom i zato što je stalno ćutao i imao onako gadne ožiljke po licu. da li u tvojoj prošlosti ili na putu koji još leži pred tobom. No. nisam siguran da za tebe uopšte postoji neko bezbedno mesto." Ali Gedu se uopšte nije činilo mračnim u onoj kućici ispod rascvetalog drveća. "Ne znam da li je dobro da te pošaljem odavde. U njemu je." Genšer opet klimnu glavom. izrekavši samo jednu reč. smesta sam pomislio na tebe. "bojiš li se da napustiš Rouk? Ili. jer i sam je poreklom bio veštičje dete i to među ljudima siromašnijim od ovih. letnjem povetarcu ispod drveća. Vaše gospodstvo. te je žustro odgovorio: "Prihvatam. ali šta je to i gde je. u pravcu istoka. dodade on. Pečvari je podigao pogled na čarobnjaka. "Nisam u stanju da vidim šta je ispred tebe. Vi biste ga obavili za tren oka. gospodine?" . koje beše doneo sa sobom sa Rouka. gde se Ged bio zaustavio da ga posmatra kako učvršćuje katarku na malom ribarskom čamcu.s osmehom na licu. upita ga on na rastanku. i rekao: "Evo.iako je bio sasvim mlad.. tako da ćeš tamo možda imati vremena da prikupiš snagu. oduvek bilo nečega zbog čega suse ljudi u njegovom prisustvu osećali nelagodno. Prvi put su se sreli na njegovom molu. ustežući se delom iz strhopoštovanja. to nisam u stanju da odredim: sve je u nekakvoj senci. niti kuda će te tvoj put odvesti. Nikada mi ni na pamet nije palo da za čarobnjaka može biti ponižavajuće da se bavi tako prostim stvarima.jer mi se mesto učinilo bezbedno i nekako po strani.. tek što nisam završio jednomesečni posao. Put ti je sav obavijen tamom. dok je otakdremao pored njega ili odlazio da lovi miševe u gustoj trvi poprskanoj belim radama. jedva čujnim glasom. Kada su ljudi sa Donjeg Torninga došli k meni. i držao načuljeno svoje čarobnjačko uho. zmajeva nije bilo. jedva čekaš da odeš?" "I jedno i drugo. ali pogled mu je bio zabrinut. Ipak je našao prijatelja. jednog graditelja čamaca koji je živio na susednom ostrvu. delom stoga što je on bio čarobnjak sa Ostrva mudrih. i često bacao pogled na zapadno nebo. jer ovde si bezbedan". "Kaži mi". u mrak. nešto što želi da te uništi. i oni su mu se retko obraćali. da ne propusti hujanje krila sa krljuštima. Obavljao je ljudima sa Donjeg Torninga poslove vrača-vremenaša i svevidara kad god bi ga zamolili. Provodio je čitve dane zamišljen nad nekom stranicom ili rečenicom u Knjigama Predanja. pak.

i prijateljski." Zastao je. "Šta to. ovakvim ili onakvim čamcem. Ali tada. ukoliko ne bih nastavio da održavam snagu vradžbine. dakako. "Taj čamičić prvimsvom sinu. Ali Pečvri se saže k njoj." Govorio je s ustezanjem. Majka beše spazila njegov nesvesni pokret i shvatila šta znači.a ua uzvrat je učio od Pečvarija kako se pravi čamac i kako se njime upravlja bez pomoći magije. mogao bih da bacim na njega vezujuće čini..vidiš."Možda i bih". da mu duh nesmetano ode.. šapnu ona Gedu. "mislim d dete ima crvenu groznicu i da će još noćas umreti.Ali. svakodnevnu veštinu jedrenja na Rouku pomalo već behu zaboravili. usred jedne olujne noći. Poslednjih meseci njegove vlastite dugotrajne boljke Veliki majstor Travarstva naučio ga je mnogim isceliteljskim predanjima i tajnim veštinama. gde se ukrcaše u čamac i iz sve snage zaveslaše kroz kišu i pomrčinu. koja je bila poznta kao veštaisceliteljka. bojeći se da ne uvredi majstora. Ged ugleda dečaka kako leži na slamarici. U poznu jesen se rzboleo sinčić graditelja čamaca. i prvih nekoliko dana sve je bilo u redu. a prijteljstvo između njega i Pečvarija se potpuno učvrstilo.i kad biste ga vi tako uvračali. da uvek ostane neoštećen. ne treba! Evo. potonuo čim trepneš. Ne kukaj. to bi bilo veoma ljubazno od vas. On to može. Pečvari dolete i stade obema pesnicama da lupa Gedu na vrata. "ali bi." I smesta se ispentrao na molo da se rukuje s Gedom i da mu zahvali. Ged i Pečvari i Pečvarijev mali sin Ioet često su plovili po kanalima i lagunama. Majka je poslala po vešticu sa ostrva Tesk. a vračara kadila prostoriju dimom od korijandera i pevala Nagijansku bajalicu. i ustuknu u magnovanju. te glasno zakukala od očajanja. da se lakše vrati kući s mora. jer.ali prva i poslednja lekcija mu je bila: Zaceli ranjenog i izleči bolesnog. "Vaše gospodstvo čarobnjače". neodlučan. preklinjući ga da smesta doše i spasi dete. Ged . ovo ti je baš zgodan čamčić. kazao je Ged. Ged je svoju veštinu čaranja udružio s Pečvarijevim zanatom kad je gradio ili popravljao čamce. Ali ako hoćeš.ali Pečvarijevo lice se ozari od sreće. odjednom. dok je majka ćutke klečala pored njega. ili čini za pronalaženje. tu običnu. došao je. gospodine. gospodine?" "Pa. na jedra ili na vesla." Slušajući majčino zapomaganje i gledajući koliku ogromnu veru Pečveri ima u njega. dok ne stigoše do kuće graditelja čamaca." Kleknuvši kraj deteta i položivši ruke na njega i Ged pomisli to isto. Ged otrča zajedno s njim do obale. ženo. Posle toga su često radili zajedno. ali umirućeg pusti na miru. ako hoćeš. Ništa mu ne fali. govoreći: "Njegovo gospodstvo Jastreb će nam ga spasiti. najmoćniju koju je znala. sve dok od Geda nije postao sasvim dobar mornar.

I svaki korak je bio još teži od prethodnog. "Učiniću sve što mogu. Zvezde iznad brda bile su onakve kakve njegove oči još nikad nisu ugledale. kada je načinio taj pokret. kao da mu se odjednom vratiola sva snaga. on smesta posla svoj duh za duhom umirućeg deteta. i njemu se odjednom učini da mu dete umire tu. iako se nijedna reč nije mogla utom šapatu rzabrati. i pozva ga još jednom. Štap za borbu protiv sila mraka bio mu je u ruci.da ga dohvati. Pozva i dečaka po imenu. licem u lice s njim. Bilo je teško vratiti se. Korak po korak. i obnevide. Okretač. tamo gde je to bezoblično.Pečvari". ili da pređe zid i vrati se životu. reče on jednostavno. I ona je stajala s one strane gde su živi. odjednom se obreo sasvim sam na mračnoj nizbrdici. Prizvavši u pomoć svu svoju moć i ne obazirući se na samog sebe. A s druge strane tog zida. on nastavi da prati dete. A ipak je znao imena njihovih savzežđa: Snop. samo kad bi mu oborio temperaturu. a svetlost je na tom mračnom mestu bila zaslepljujuća. Vratnice. oseti kako je pao. polako. koje nikada ne izblede pred dnevnim svetlom.doneli s vrata. U čitavom tom ogromnom carstvu tame jedino se on kretao. štap odjednom bljesnu belim zracima. da se opet popne natrag. Onda uze i okupa dete u ledenoj kišnici koju su. strmim tlom. ili da se vrati nizbrdo u pustinje i neosvetljene gradove gde su mrtvi. Sa tim saznanjem. Zvezde se nisu kretale. stajala je senka. ali mu je šaputala. Stoga posumnja u svoj vlastiti sud. Drvo. Moraće. a on s one gde su mrtvi. I. On se polako okrenu. Polako i mučno podiže nogu. i pružala se ka njemu. Stigao je napokon na vrh brda i ugledao niski kameni zid. I tada ugleda dečačića kako hitro i daleko ispred njega trči niz neku mračnu padinu. zlo stvorenje čekalo na njega. On skoči. svaki uz ogroman napor volje. . Predaleko beše zagazio za umirućim detetom. a za njom i drugu. "Ioete"! Pošto mu se činilo da u svom unutrašnjemsluhu čuje slabački odaziv. dakle.jednostavno nije imao snage da ih razočara. Vladala je grobna tišina. niz obronak nekog ogromnog brda. Ali čarolija nije delovala. i on ga podiže visoko. Bile su to crne zvezde koje nikada ne zalaze. Nije imala nikakav oblik i jedva se mogla videti. i poče da izgovara jednu od bajalica za zaustavljanje groznice. uz brdo. Nije bilo ni daška vetra nad osušenim. penjući se. sveže napadalu.na rukama. Kada je krenuo da preskoči preko niskog kamenog zida pravo ka senci. i pomisli da se dete možda još može spasiti. Nije imala oblik ni čoveka ni životinje. jer dana nema. da ga vrati. krajnje teško.

dugo i strpljivo. Njegova žena glasno zaplaka. Probudio se.ostavljajući staricu. kao što je uvek činio kad su u kući ulazili nepoznati. Spasila ga je samo nema. i ostavili jednu staricu na straži. Odjednom je podigao štap visoko. Kad im se vid oporavio od zaslepljenosti. Onda je nežno spustio malog Ioeta na slamaircu. veoma polako. i ovaj je zasvetleo nekim belim plamenom. napokon. Pečvariju se učini da je i sam čarobnjak mrtav. a noć da bledi. bila svetlost dana koji se rađa. da vidi da li je zaspao da se probudi. Docnije. osvetljene tom trenutnom vatrom.da drema pored ognjišta. Alina povratku su ga . i zato se postarala da se sa Gedom ne postupa kao sa mrtvacem. i sve stvari u kući su odskočile na čudan. Šćućurivši mu se uz glavu stao je da ga liže i po slepoočnici. u stvari. Ged stade da se budi. i zaspao. izgubljena duha. ili čovekom koji se ukočio u zanosu. njegova žena i veštica. A onda mu se otak sklupčao na ramenu. da niko nije pokušao da ga na neki način pozove da se vrati. smeđim jezičkom poput listića. i izuzetno jasno uočljiv način. ili je zaspao zauvek. pored slamarice na kojoj je ležalo mrtvo dete.Ali ono što su videli Pečvari. i još je jedan trenutak nepomično držao dete u rukama. Počeo je polako da ga liže po rukama i šakama. iz pogleda životinje. sa štapom u ruci. i prišao Gedu koji je ukočeno i nepomično ležao na postelji. po ožiljcima izbrazdanom obrazu. nemuštih ili ne. nešto duboko kao što je čarobnjaštvo samo. ne znajući gde je. a koje je. uspravio se na noge i ostao tako stojeći. ni kakvo je to sivo svetlo što se spušta k njemu. Tek tada se otak išunjao iz svog skrovišta i sišao niz grede. ugledali su mladog čarobnjaka kako sklupčan leži na zemljanom podu. Mali otak se skrivao u krovnim gredama kuće. kao i obično. Ged je znao da bi bio zauvek izgubljen da ga niko nije dodirnuo dok je tako ležao. bilo je sledeće: mladi čarobnjak beše prekinuo svoju bajalicu u pola reči. i koji ni najveći mag ne može učiniti bez opasnosti po sebe. a upoznijim godinama se dugo trudio da shvati sve što se može naučiti. Ali vračara je po čuvenju znala ponešto o magiji i št se sve može desiti pravom čarobnjaku. nagonska mudrost životinje.iako je ležao potpuno hladan i beživotan. pod njegovim mekim dodirima. Tu je ostao dok je kiša tukla po zidovima.sve dok vatra nije počela da se gasi. več koa da bolesnikom. iz širokog. bez reči. bez reči. Odneli su ga kući. svojim suvim. koja svog ranjenog sadruga liže da bi mu pomogla. iz leta ptice. kao da čarobnjak drži u ruci munju. i nežno po sklopljenim očima. u toj mudrosti Ged je video nešto srodno svojoj vlastitoj moći. kad god bi se setio te noći. Ovoga puta je neozleđen i po prvi put izvršio onaj veliki odlazak i povratak koji samo čarobnjak može izvršiti otvorenih očiju. I veoma.a i on beše skroz izbezumljen. laganog ljuljanja krošnji drveća. a ipak. Od tada pa do kraja života ostao je u uverenju da mudar čovek nikada neće sebe odvojiti od drugih živih bića. kojoj je glava klimala.

nije imalo nikakav oblik bitisanja sem onoga koji mu on sam beše dao . biće koje nije pripadalo ovom svetu. ili. u kući. Sada je znao zbog čega se Arhimag bojao da ga pošalje sa Rouka. bez glave i lica. tako da čak ni oči jednog maga nisu mogle da prodru do nje. čak. jer. i on je uskoro uvideo da neće biti ni od kakve koristi ostrvljanima ako svu svoju snagu nastavi da troši na takve odbrane.i ostao da sedi i zuri u vatru. A šta tek da učini ako se zmaj pojavi iz Pendera. nije bilo živo. neimenovano biće. Neće on dozvoliti da ovako bespomoćno sedi i čeka. Zatim je ubacio nekoliko cepanica među užareni ugalj svoga ognjišta. samo pomislio na nju. da isisa iz njega sav život. kako će doći. osvetli svaki kutak. i kada će doći . čak. ščepao bi ga uvek isti. Bila je to ta tama koja ga je čekala. vradžbinama oko svoje kuće i ostrva na kome je živeo onakve zaštitne bedeme kakve je umeo. pored vrata. Nekadašnji gnev opet se probudio u njemu. strah za samoga sebe. želeći da mu se prikrade. Ubrzo potom je sanjao neko stvorenje nalik na medveda. nije bilo ni duh. I najzad ga je tu i srela. tražeći vrata. i on se tako nađe između dva neprijatelja? Opet je imao jedan san. da njegovo telo stavi na sebe. Ipak. ali nije našao ništa: to storenje nije bilo od krvi i mesa. jer je bila njegovo stvorenje. Činilo mu se kao da tumara oko zidova kuće. a ožiljci na licu i ramenima su mu zatezali kožu i boleli ga. Sve što je o njoj znao bilo je da ju je on privukao. nije mogao tek tako da pobegne iz zamke. U duhu. van domašaja zakona sveta u kome postoji sunce.čekali bol i strah. senka koju je on sam oslobodio. i dugo je tako razmišljao. Taj san nije sanjao još od kako mu se behu zacelile rane koje mu je to biće prvi put zadalo. to bi značilo prekršiti obavezu prema . nije imalo ime. Ti zidovi satkani magijom moraju se stalno obnavljati. pokušavajući da ga dohvati u mraku u šapćući mu reči koje nije razumeo. Budio se malaksao i sav leden. stvorio.bila je to užasna moć. Od sada će mu biti na tragu. pošto još nije imalo nikakav svoj oblik. stoga. i poslao najjaču avetinjsku svetlost da obleti kućom. Tražio je da se nekako zaštiti. tako se najzad uverio da nigde nema senke. Bol zbog njegovog prijatelja Pečvarija. Počelo je zlo vreme. ili. drhteći od užasa. ostavljajući ga glupim zabludelim. kraj onog zida koji razdvaja život od smrti ona ga je čekala svih ovih godina. i šta je zamračilo i oblacima obavilo njegovu budućnost.i da će nastojati da preko njeg ostvari svoju volju. ledeni strah: osećanje da je iz njega iscrpljena sva moć. zarobljen na ovom malom ostrvu mrmljajući beskorisne bajalice zatvaranja i zaštite. ali ovoga puta je senka bila unutra.to nije znao. Ali u kom obliku će doći. Probudio se.slušajući kako jesenji vetar prebire po slami na krovu i zavija visoko gore u ogolelim krošnjama. Kad god bi sanjao senku. Postavio je.

skrenuo. mislim da je bolje da to saznate ranije nego kasnije. kod nas. Zato niko nije poželeo da osveti Gospodara Pendora. izokola nagovestiše da on to ide na Hosk samo da bi odatle pobegao na Unutrašnje more. i ako ostanem i vi ćete biti u opasnosti. Pendor bio prepušten zmaju . i isprtiše ga tužnih lica. rekao mu: "Moram otputovati. i dragulji. Sada. nakon što se zmaj iznenada ustremio sa zapada na njega i njegove ljude dok su sedeli na jednoj gozbi u zamku.ostrvljanima i ostaviti ih bespomoćne pred zmajem koji tek što se nije pojavio. i stoga ih je mrzelo sve živo u jugoistočnim oblastima Zemljomorja. bez imalo nade da će ikad više čuti o njemu. Sutradan. tamo ima devet zmajeva!" "Kažu da su osam još mladunci. a njegovi nekadašnji gospodari bili su gusari. vrišteći. svi brodovi su uzimali kurs tako da ostanu što dalje od ostrva Pendor. pa. U opasnosti sam." "Slušaj." "Kako želite. dok je brodio svojom malom jedrilicom u pravcu zapada ." Glavar ostrva zurio je u njega otvorenih usta. Vaše gospodstvo". Tako je. u rano jutro. trgovci robljem i kavgadžije.prvo u more. "Ali. kule. ali onaj jedan stari. jer je sve vreme od kako beše došao u Donji Torning stalno razmišljao i prisećao se svega što je naučio o zmajevima.jer ostrvo Pendor se nije nlazilo ni na jednom od prometnih pomorskih puteva.svi skeleti. Neki. i sve njih ostavio u sosu. Moram ići. Jastrebe. već . Tokom poslednje četiri generacije.a drugi. tako da time ispunim svoju obavezu prema vama i budem slobodan da odem odavde. a znao je i više do toga. opljačkani od davno izginulih prinčeva sa obala Palna i Hoska. Ako se desi da ne uspem. čak. Zato te molim za dozvolu da otputujem i sam raskrstim sa zmajevima iz Pendora.. i sagoreo ih ognjem koji mu je sukljao iz čeljusti." "Da. Postojalo je.. Svi koji su ih slušali pomisliše da je mladi čarobnjak ilo poludeo ili da ne zna u šta se upušta. Vaše gospodstvo. samo jedno jedino rešenje. značiće to da ne bih uspio ni kada se oni pojave ovde. ako budem uspeo... Od tebe tražim samo dopuštenje da vas prethodno oslobodim opasnosti od zmajeva. dakle. i da sada traži smrt. pomalo ljutito odvrti ostrvljanin. spustio se do glavnog pristajališta za ribarske brodiće i čamce u Donjem Torningu. Nijedan mag nikada nije došao da zametne megdan sa zmajem koji je tu živeo. i sve stanovnike grada saterao. Sve je to Ged znao. i pronašavši tamo Glavara ostrva. nosvećen. među njima i Pečvari. mislili su da je posle one noći prosto . ja moram da odem odavde i otići ću.ne koristeći ni vesla ni veštinu jedrenja kojoj ga je bio naučio Pečvari.

negde u gradu.i potom odletela ostavivši Starog zmaja od Pendora da se brine o mladuncima kada se budu ispilili. u ovu pustolovinu se svojevoljno beše upustio. sa magijskim vetrom u jedrima i bajalicama kojoj je krmu i provu naterao da same održavaju određeni kurs . Jurišao je pravo na Geda u njegovom malom. zmajevi imaju oštar sluh. međutim. pa da se sam od . ni malo onog čuvenog zmajskog lukavstva. Žurilo mu se. iziđi i brani blago koje si napljačkao!" Glas mu se utopi u hučanju ogromnih talasa što su se razbijali o pepelom obasute obale. Nije još stigao da odraste. bar ovog puta. jer više je strepeo od onoga što je bilo iza njega. crnog slepog miša. Ali kako je dan odmicao. i razvaljene. otvarajući dugačke čeljusti načičkane zubima dok se strelovito obrušavao iz vazduha. jedva da je dostezao dužinu od četrdesetak galija. i najzad je ugledao stene Pendora.plitak zaliv u obliku polumeseca . nalik na smrtonosne gmazove. koja su izgledala kao da su od kože. nalik na ogromnog. Na kraju krajeva. tako se i njegovo nestrpljenje od straha pretvaralo u radosno i ratoborno ipčekivanje bliskog sukoba. biti najzad slobodan.kao pravi čarobnjak. u neku osunčanu razvaljenu sobu zamka. napravivši široki polukrug da uhvati severni vetar. iz neke ruševine bez krova. samo glasno nasmeja i povika: "Idi i kaži Matorom da iziđe.pustio je da magijski vetar polako prestane sam od sebe i potpuno je umirio svoj čamac. nego od onoga što ga je čekalo ispred. Ovome srce poče naglo da tuče kad prvi put ugleda tog stovra. kao što zmajevi obično rade. i zato je upotrebio magijski vetar. bio je to jedan od onih mladih zmajeva koji su se izlegli pre tri godine. ali se. Mladi zmaj. polusrušene kule. Na ulazu u luku . bar u ovom jednom jedinom satu koji će proživiti pre nego što pogine. Ubrzo se jedan podiže. razapete između prstastih kostiju. Beli grebeni talasa hitali su preko olovnosivog mora. sa prozirnim krilima i oštro ocrtane hrbati na leđima. koji je za njegov narod već bio mitološko biće. i što joj se više približavao. Hitao je na zapad. tako da je sve što je Ged trebalo da uradi bilo samo da mu jednom oštrom bajalicom ukoči krila i udove. sa snažnim magijskim vetrom u jedrima. ipak. on silovito polete prema Gedu. sve je sigurniji bio da će. tako da se samo još blago ljuljuškao u mestu. ti leteći crve!" Jer. Senka se neće usuditi da uđe za njim u zmajeve razjapljne čeljusti. ni da stekne glas. puste ulice grada. zaljuljanom čamcu. ali. a. a sivi oblaci jezdili u nizu iznad njegove glave. kada je ženka zmaja iz Zapadnog Prostranstva položila jednu hrpu zelenih jaja. mašući krilima oštro i brzo. i bio je tanak kao crv u poređenju sa ogromnim rasponom svojih crnih krila od tanke kože.pažljivo je osmatrao da vidi kada će se mrtvo ostrvo pojaviti iznad linije obzorja. takođe. ništa ne odgovori. nošeni severnim vetrom. A onda je pozvao zmaja: "Otimaču Pendora. Nije spadao među krupnije.

i ogromne kapi crne. kao i onaj prvi. a onda opet povika: "Vidio samsamo šestoricu. koji je bio veći od njega i takođe naoružan vatrom. izlazite već jednom!" Na ostrvu se dugo vremena ništa nije pomerilo i nije se čuo nikakav glas.sebe stropošta u more. užarenog i crvenkastog od ognja koji im je izbijao iz usta. upuzavši u neki bunar ili pećinu u razrušenom gradu. kao da joj izrasta ruka. trojica krenuše na njega sa ostrva. A onda se Ged iznenada vinu naviše. Nošeni vetrom iznad sivih talasa obrtali su se u mestu. gde se sakri. uz suvo čegrtanje krljušti na krilima. i Ged i njih na isti način ulovi i baci na dno mora i udavi ih. i da joj se na jednoj strani pravi izbočina. Zmaj sa Pendora ipak uspe da se otrgne i odleti. Crna krila se izmešaše. zaustavi se za trenutak u mestu i ustremi se ispruženih kandži naniže. onako kako to čini soko. malo niže do njega. Ono što je mislio da je kula bilo je u stvari rame Zmaja od Pendora. zmajevske krvi. ali to ga nije brinulo. već njegovih vlastitih očiju.dok ih na kraju nije potpuno obavio oblak dima. lepetajući. škljocali čeljustima. posle kraće pauze. podigoše se sada iz podnožja najviše kule. a onaj veliki ga zaobiđe i priđe mu s leđa. a da. udarajući i obarajući onoga drugog bokom i krilima. koji je ležao sklupčan i sada polako počeo da se razmotava i ustaje. . Ged odmah uze na sebe svoj stari oblik i zauze mesto u čamcu. suprostavio se prvoj dvojici sučelice. sagorevši ih plamenom iz usta. Dva zmaja. Sačekao je tek toliko da mu se povrati dah. A onda Ged postade svestan da najviša kula polako menja oblik. pretvoren u zmaja. Istoga časa kada mu to postade jasno Gedzazva čini Pretvaranja. jer stari zmajevi su veoma moćni i lukavi u pravljenju vradžbina koje i jesu i nisu nalik na one što ih ljudi znaju. I sive vode se namah sklopiše nad njim. Sada. Raširivši ogromna krila i ispruživši sve kanđe. obrušavali se i opet uzdizali. ali već u sledećem trenutku shvati da to nije bila varka zmaja. nalik na onog prvog. nijedanput nije morao da podigne svoj čarobnjački štap. Bojao se zmajske magije. kao kamen. Nijedna vezujuća basma ne bi delovala na svu trojicu. U sred leta zmaj-Ged iznenada podiže oba krila. jer dvojica su dolazila sa severa a treći s juga. i dok je samo jednom udahnuo vazduh već je uzleteo sa svoga čamca.Jedan od njih bio je mnogo veći i plameni jezici su mu sukljali i povijali se na sve strane oko čeljusti. Dvojica pođoše pravo prema njemu. Ali i oni navališe pravo na Geda. već su samo talasi glasno udarali o obalu.jer bilo je krajnje opasno ostati u obliku zmaja duže nego što beše najeophodnije. do ostrva. hitro i nečujno. a onda se okrenuo prema trećem. da svojim ognjenim dahom sagori i njega i njegov čamac. Ruke su mu se crnile od usirene krvi zmaja. a onaj drugi u stopu za njim. i bio je oprljen po glavi. crvi. stadoše da se slivaju u more. uz sve to. a pričali su mi da vas ima devet: hajde. nisko i povodeći se.

sa zmajevima nije tako. zmaju. Zamalo pa da se upilji zmaju u oči i uhvati se u zamku. zelenog oka koje ga je posmatralo. pišteći. kao i Ged. Ged je zurio u njega sa strahopoštovanjem. Krljušti su mu bile sivocrne i prelivale su se na svetlosti dana poput nebrušenog kvarca. od kojih svaka odražava istinu a nijedna nikuda ne vodi." Zmajevi su bića vetra i vatre. ovenčana bodljama i sa trostruko rascepljenim jezikom uzdizala mu se više od napukle kule. Ged je često nailazio na takva upozorenja i zato je svaku zmajevu reč slušao sa nevericom. Nećeš oteti blago od mene ako njih budeš ubijao." Ged ostade bez reči. "Jesi li došao da me zamoliš da ti u nečemu pomognem."Petorica su mrtvi. zmaju. stoga. buvo čarobnjačka". "Imao sam osam sinova. i neopreznog slušaoca hvataju u lavirint reči-ogledala. pogled sa zejtinjavog. a jedan je na izdisaju. jer to je jezik kojim još uvek govore zmajevi. čarobnjačiću? Vredi ga videti. To je njihov obični govorni jezik i mogu da lažu na njemu kako hoće. i podigao ispred sebe svoj štap. Nema te pesme ili priče. glava pokrivena krljuštima. podiže se žuti dim: tako se on smejao. prozukli zmajev glas. "nisam znao da ljudi razvijaju svoju moć već u tim godinama. jer. Uskoro će ti biti potrebna pomoć. dosta je bilo. i nerado se bore nad vodom. protiv onoga što te lovi u tami. koji mu se sada učinio kao iver. začu se moćni.Skrenuo je." "Pa." "Neću. kao grančica." "Ne treba mi tvoje blago. Ali reči su ipak zvučale jednostavno i jasno. Prastarim jezikom.Kada je potpuno stao na noge." Kroz zmajeve nozdrve. Iako Prastari jezik obavezuje čoveka koji ga upotrebljava da govori istinu. nastavi zmaj. S mukom je uspevao da ne gleda u zelene oči koje su ga vrebale. ali ona mala traka morske vode između njega i ogromnih kandži sve manje i manje mu se činila nekom prednošću. ipak bih mogao da ti pomognem. koja čovekov um može da pripremi za ovaj prizor. spreman da posumnja. "Zar ne bi hteo da se iskrcaš i da ga samo malo razgledaš. "Šta te to lovi? Kaži mi njegovo ime. zmaju se ne sme pogledati u oči." Govorio je. Bio je mršav kao hrt i ogroman kao brdo. a prednje šape sa kandžama su mu počivale na razrovanim ulicama grada. U tom pogledu Ged je za sada bio u prednosti i hteo je da je sačuva. "Ti si još veoma mlad čarobnjak". mali čarobnjače?" "Nisam." . da izvitoperuju istinite reči i lažne svrhe.

"da zmaj ponudi čoveku svoju uslugu. stojeći u onoj zaljuljanoj orahovoj ljusci od čamčića. i ako je zaista u stanju da Gedu kaže kakva je priroda i ime te senke. a da ti ja to ne mogu oduzeti. kada ga budem video izbliza. Ali. Kolutovi žutog dima uvijali su se iznad izdužene zmajeve glave. Tvoju bezbednost. Ged je. nadnoseći se nad razrušeni zamak. "da se mačka igra s mišem pre nego što ga ubije. Došao sam da ti ponudim jednu pogodbu. i bežati." "Ali. Ali zmajevi imaju svojumudrost. ni otkud bi zmaj znao ime senke. drugačiju. i ja ti dajem reč da te neću napasti.. ja nisam došao ovamo da se igram. zmaj to čini isključivo zbog nekih svojih ciljeva. Vatra je poigravala oko njegovog trostruko rascepljenog jezika. možda bih baš ja mogao da ti kažem to ime. možda bi mogao da ga savladaš. kada to ime odjeknu. Zar ne bi voleo da mu saznaš ime?" Ged opet ostade bez reči." Ged se preseče. mali čarobnjače? A. Zakuni se da nećeš nikada leteti u istočnom pravcu od Pendora.ali ga je izgovorio jasno i glasno. jer svuda ide za tobom. "Ja se ne pogađam". bio siguran samo u jedno: čak i ako zmaj govori istinu. a. zar ne." Iz zmajevog grla dopre neki strugajući zvuk. nasmeši. u stvri. Sav svoj podvig i svoj život uložio je na jednu kartu. takođe. zmajev rep se podiže u luku. i onda se Ged. oko mog ostrva. stari zmaj kao da se ukoči. i to su Gospodari zmajeva.izlazeći iz nozdrva koje su ličile na dve jame ispunjene vatrom. reče on suvo.kao da se negde daleko u planinama obrušilo kamenje. čak i ako govori istinu. ako mi se svidi?" "Bezbednost. i stariji su od ljudskog roda. i time mu omogući da ovlada njome . odvrati zmaj. iznad kule. Prođe. biće ti uvek za petama.čak i u tom slučaju. na ."Kad bih i ja znao kako se zove. samo ako malo počekaš tu.A doći će nam blizu. iznad njegovih oklopljenih leđa. jedan minut. niti da se sa mnom igraju. "Retko se događa"." Oštar kao mač. Šta mi ti možeš ponuditi. tako. Jevode. Uspravio se još više. Malo ljudi može da pogodi šta sve zmaj zna i odkud to zna. kao rep škorpiona. odgovori napokon mladić. Doći će. onako ogroman. Ako nećeš da ti priđe moraš bežati. nije mogao ni da nagađa.. Arhimag mu beše rekao da ta senka nema imena. "Kada bi znao kako se zove. ali pet puta duži od najdužeg mača." Gedov je glas drhtao dok je izgovarao to ime. Otkudje zmaj saznao za senku koju je on pustio na slobodu.i stalno bežati od njega. I. pa drugi. često biva"." "Ali. "Ti meni nudiš bezbednost! Ti meni pretiš! A čemu to?" "Tvojim imenom. "Ja uzimam.

On potisnu tu nadu i učini što je morao." . kao da je držao to ogromno stvorenje na tankoj. nevidljivoj uzici. Ali. i sve mu je više i više pritezao oko vrata. "Daću ti da izabereš devet kamenova iz moga blaga". progovori on najzad. Prosto je mogao da oseti praiskonsku zlobu i dobro poznavanje ljudi u zmajevom nepomičnom pogledu koji je počivao na njemu. ja. A ja znam kako se ona zove. i zato Jevod. posmatrao je svoje crne. gledao je čelične kandže. onaj koji je bio vešt u imenovanju. stezala. stojeći nepomično kao i zmaj. čarobnjače. gde ti je ljudska pohlepa? Ljudi na Severu su nekada davno voleli sjajne kamenčiće.. Ti imaš snagu.. i on još čvršće stegnu svoj štap. kožu tvrdu kao kremen. Hoćeš li sada da se nagodimo?" Još uvek zmaj nije odgovarao. pretpostavku da je taj zmaj od Pendora onaj isti koji je uništio zapadni deo Oskila u doba Elfarana i Moreda. "Nisam to od tebe tražio. U magnovanju se naglo. tvoje ime. On opet progovori: "Jevode! Zakuni se svojim imenom da ti i tvoji sinovi nikada nećete više doći na Arhipelag. Mnogo godina se zmaj baškario na ostrvu. Teško mu je padalo i da se pomeri. kako se igraju između polusrušenih građevina i uče da lete sa okomitih stena. "Sada smo jednaki. Znam jednu stvar koja te može spasti. Tebe proganja nešto užasno. ciglama i ljudskim kostima. dom mu je glas pištao i zavijao kroz dugačke čeljusti. Jevode." Kad god bi izgovorio zmajevo ime. I pretpostavka se pokazala tačnom. dugo je spavao na suncu a da ga nije budio ni ljudski glas ni jedro. nije bio došao da se pogađa zasvoj život. ustuknu kad ugleda njegov štap. "Najlepše. tombedom od neprijatelja. i tinjajući oganj koji je provirivao iz zmajevog grla. izaberi. U međuvremenu.pretpostavku izvedenu na osnovu starih istorija i predanja o zmajevima koje beše naučio na Rouku. Jevode. gde su zlatni grudni oklopi i samaragdi ležali razbacani po prašini.da se suoči sa ovim žutokljunim magom. I ja tebi mogu da ponudim bezbednost. očajnički ponadao. ali uzica se polako i neumitno stezala. A onda idi!" "Ne želim tvoje kamenje. gušteraste potomke. A nad zmajem se moglo ovladati samo jedanput i nikada više. od kojih svaka beše dugačka kao čovječija ruka. Znam šta hoćeš. ostario je." Gedu poskoči srce. Jevode!" "Pa. jer znam ono što te može spasiti. stari zmaj. i da ga je sa Oskila oterao čarobnjak Elt.

Ispričao im je šta je bilo. a na istoku se videla samo mala bela mrlja na valovima. da slušaju. u pravcu Arhipelaga. da ponekad istinu prećuti. grubo ga prekide glavar ostrvske opštine. i već su na sve strane pevali Pesmu o Jastrebu. već i po opštinama istočno i južno od njih. Ali. ovozemaljski vetar. osetivši se oslobođenim od straha. ni tada niti ikada kasnije. jer u njemu više nije bilo želje za brzinom. Kada je opet podigao i pogledao. baš u tome i leži njegova moć. nije bilo lako ostaviti jasnu i svetlu opasnost zmajeva i iznova se posvetiti tom bezobličnom užasu. ali. i možda bi mu neki od tamošnjih mudraca dao dobar savet. da bulje u njega. što veslajući što trčeći. da čarobnjak ponekad istinu kaže uvijeno. ali. Nije još tačno isplanirao ni šta će dalje. samo pet dana nakon što je otišao. razlamajući kulu pokretima svoga tela. okrenut istoku. Ged. čarobnjaka više nije bilo.Jarki plameni jezici iznenada izbiše iz zmajevog grla i on reče: "Kunem se svojim imenom!" Nad ostrvom zavlada muk. kuda? Na Rouk. Do večeri više nije morao da je ponavlja. i većina njih. Ali bio je vezan zakletvom i nije poleteo. uostalom. i izmajnu krilima koja su mogla da obuhvate sav prostor na kome je ležao razrušeni grad. pre svega. 6. koja je hitala u pravcu bogatih.ako je kaže.. Pustio je da magijski vetar utihne i nastavio da jedri samo uz bočan. jer on je znao. Jer. ima li svedoka tome čudu ubijanja zmajeva i zbunjivanja zmajeva? Šta ako on. Zatim je pristiglo još ostrvljana. Tada se razbesneli stari zmaj od Pendora podiže. LOVINA Čim je Pendor utonuo pod liniju obzorja što se protezala iza njegovih leđa.Vatre su se palile ne samo na ostrvcima Donjeg Torninga. kružila . oseti strah da će senka opet doći i uvući mu se u srce. da se okupe oko njega. kao. Seoski pevači su priču već pretočili u stihove i uskladili ih sa jednom melodijom od davnine. i Jevod polako obori svoju ogromnu glavu. protiv kojeg kao da nije bilo nade u pobedu. draguljima posutih ostrva Unutrašnjih mora. I tako su se oni najpre divili priči. Oni su to već mogli bolje od njega. pa su i oni opet tražili da je ponovi. kao što je zmaj rekao. i oni u polovina stanovnika ostrvske opštine došli su. Ribari su dovikivali jedan drugom novost sa čamca na čamac. Kada se proneo glas da se vratio. Mora bežati. mora se vratiti u Donji Torning i ispričati opštinskim glavarima šta je uradio. onda je zaista takva kakvom je on kaže.. stali da se vesele i proslavljaju." "Umukni". ali jedan od njih upita: "Ali. pomisli. Još gušće su se zbili oko svog mladog čarobnjaka i zamolili ga da im još jednom ispriča svoju priču. a zatim. jer tamo je bar bio zaštićen.

Od Serda do Rouka je bilo samo trideset milja. I već sledećeg dana. svom jačinom. Vaše gospodstvo čarobnjače. jer zimsko nebo beše vedro i vreme toga jutra izgedalo je stabilno i blago. smrdljivih uljara Geta. oseti onu nelagodnost i nestrpljenje koje ga behu nagnali na Pendor. nosećisa sobom samo knjige. mimo dokova Neša. "Vaše gospodstvo Jastrebe". kapetan broda koga je zamolio da ga preveze do Rouka pokloni mu se duboko. ispod prozora i balkona kuća koje su se nadnosile nad vodu. Ged je bio srećan i miran. zmajevi sa Pendora neće nikada doći! Te noći. imala po jedno visoko jedro na pramcu i krmi. kroz kola nasmejanih igrača koja su ga okruživala i pevala mu pesme pohvalnice.je od jednog ostrva do drugog: Zlo je pobeđeno. kišovitih pašnjaka Dromgana. Krenuo je čamcem na vesla. i ta jedra su mogla da se okreću tako da uhvate povoljan vetar." I tako Ged ostavi Devedeset ostrva za sobom. iako baš nisu mogli da održe bogzna kako dostojanstvo pod tom olujom i na pljusku koji ih je prokvasio kroz . I tako. a i sada su ga gonili da što pre ode sa Donjeg Torninga. Bilo je to neobično. Oblaci i kiša stigoše zajedno s vetrom. istočni vetar silno udari u njih. Sutradan se sreo sa Pečvarijem. osećao se i prekor. Nikakva senka nije mogla da muse približi kroz sjaj svih onih vatri zahvalnosti koje su gorele na svakom brdu i obali. te jedne jedine noći. koga beše smestio pored sebe na počasno mesto na pramcu. da ga hvale i da se njime hvale. iako bi ga oni sa zadovoljstvo zadržali celog života. povodeći se malo na sever. preklinjali ga da svrati i prenoći kod njih i ispriča im priču o sebi i zmajevima. obrati se kapetan mladiću. tako da su se gusti oblaci varnica dizali i smesta nestajali na vetru. malo na jug. Ged nije spasao mališana. Oni pored kojih su prolazili već su zviždali Pesmu o Jastrebu. Vaše gospodstvo. kao većina trgovačkih i prevozničkih brodova Unutrašnjeg mora. koji mu je jahao na ramenu. Kada je najzad prispeo u Serd. zajedno sa dva mlada ribara iz Donjeg Torninga. i oni nastaviše da plove. Posle toga Ged opet. a mogao je da pobije zmajeve. dok su veslali među plovilima kojima su bili ispunjeni istočni kanali Devedeset ostrva." U glasu mu se osećao strah. a njen kapetan je bio vešt moreplovac. sve vreme je ispred njih putovala vest o njegovom podvigu. ali. jer se bio usudio da sa Gedom postupa kao sa drugarom. napustio je kuću na brdu. koji je naglo menjao pravac i u naletima duvao tako snažno da je postojala opasnost da se lađica jednostavno preturi. koji se ponosio svojim znanjem. plovili su ka istoku. koji mu reče: "Nisam znao da ste tako moćni. i velika čast što ste izabrali baš moj brod. "Zadovoljstvo mi je. ali čim je lađa isplovila iz Unutrašnjih pristaništa Serda i razvila jedra. štap i otka. mašući bakljama u vetrovitoj jesenjoj noći. Lađica je. koji su se osećali počašćenim da mu budu veslači. I sve vreme.

kratko odseče Ged. i zato on podiže magijski vetar u upravi ga u brodsko jedro. ali brod i njegova posada behu dospeli u opasnost zbog njega. gospodaru. kapetane!" Kapetan opsova i dreknu da mu to ni na pamet ne pada. i lađa poskoči i polete ka severu. a njegovom kapetanu se vrati dobro raspoloženje.ogrtače do gole kože i priljubio im ih uz telo. magijski vetar stade da jenjava. kao pravi čarobnjak. U srcu je osećao neku težinu i strepnju. dok su hitali natrag ka Serdu. i Ged mu reče: "Ostavi me u Serdu i idi posle gde hoćeš. sve dok brod za trenutak kao da ostade nepomično na vodi. Ali. ja najbolji moreplovac trgovačke flote. iako se Ged trudio da održi snagu vradžbine. brod stade da seče talase pravo ka istoku. i on se uhvati za motku na pramcu da ne bi sleteo u more. pa i sada mu je svaki zavijutak na ulici ličio na zamku. ukrotitelju zmajeva?" "To znamo samo ja i moja senka". "Vaše gospodstvo. buknu nalet vetra u suprotnom pravcu. i zaurla: "Vrati kurs ka Serdu. Ali. Ali. Oblaci su se prelamali i ključali po nebu. Ovaj vetar ne duva protiv tvog broda." Ged se onda obrati vetru. i jedno vreme su lepo nastavili." Ged ga mrko pogleda. najbolji brod na kome sam ikada polovio . njime se zle sile drže na odstojanju od Ostrva mudraca. i. kakve to ima veze s tobom. u poslednjih sat vremena nismo uznapredovali ni mrve. poput prestrašene mačke. i više nije progovorio ni reč. usred sveg onog kovitlanja oluje i kiše. Ovaj nešto popusti. kapetane?" "Da." "Zar protiv tebe. Istoga časa. A onda. Zima se približavala i dani i već behui počeli da kraćaju. "Čarobnjak na brodu. Jastrebe. Ali onda se opet iznenada snažni naleti oboriše na njih sa juga. čarobnjaka sa Rouka?" "Jesi li ikada čuo za vetar s Rouka. i kapetan besno zaurla: "Taj blesavi vetar duva u svim pravcima istovremeno! Samo magijski vetar bi mogao da nas spase po ovom vremenu. malo po malo. kao da joj krma beše uhvatio neki podvodni vir. dok se opet uspinjao ka kopnu. tako da se ubrzo smrklo. Ged ščepa motku na pramcu. sučelivši se s njima. obešenog jedra. uz umereni vetar i nebo koje se počelo razvedravati. te je stalno morao da sebe . po dokovima Serda.i još da se vratim?" A zatim. pošto se lađa naglo okrenula oko same sebe. da li biste možda rekli koju reč ovom vetru?" "Koliko smo udaljeni od Rouka?" "Više smo nego na pola puta. jer brod je skoro ležao na boku. njihova lađa bi odbačena natrag na zapad. već protiv mene. Gedova nelagodnost uvek se pojačavala u mraku. uz prasak groma.

slepa za sunčevu svetlost. možda išlo za petama. Po tome.primorava da se ne osvrne i pogleda iza sebe. milujući ga i šapćući mu: "Hoeže. izvlači oblike iz senke. Ali. jer su mu branile prastare neraskidive basme koje su to opasno ostrvo štitile od nepoželjnih uljeza. ali i samom izgledu senke u mračnim uglovima prostorije. čak će mu oduzeti i telesnu masu. iscrpiće mu svu moć. ušavši utelo nekog nepoznatog čoveka. koja žive u izobilju i napretku. u jednom od tih ljudi. I znao je da može i prevarom biti namamljen da mu se sam približi. To je bio taj sudbonosi događaj koji je video pred sobom. i gde su mogli da prenoće u zajedničkoj. šta da uradi. ali. Sačuvao je parčence mesa od večere. u ono što mu je. koja je uvek u njegovoj blizini postajala jača. svi putevi. ako ta senka jednom sustigne Geda. koji još ne behu čuli Pesmu o Jastrebu.. i samu volju koja to telo pokreće. Što se njega tiče. i docnije. dugačkoj dvorani sa gredama na tavbanici. znao je da mu je progonitelj negde u blizini. već sada je mogla imati dovoljno moći da se posluži zlim moćima zlih ljudi . i dobijalo je vidljive obrise samo u snu i u mraku. toplotu i život. To što se vetar sa Rouka digao protiv njega bio je još jedan dokaz da ono što pokušava da ga ulovi nije daleko. Hoeže. Otišao je u Prenoćište za pomorce u Serdu. da se sakrije. prostor i vreme. progoni snove u carstvo mraka". Niko ga tamo nije prepoznao. okružen pospalim neznancima. stvorenje iz carstva u kome ne postoje svetlost. otak odbi da jede i zavuče mu se u džep. on nije mogoa da stigne na Rouk. Svu noć je pokušavao da izabere neki put. ali svu noć je probdeo ležeći ispod greda na visokoj tavanici. takvo gostoprimstvo pružaju ostrva Unutrašnjeg mora.da mu pokaže lažne predznake. možda upravo sada. pokušao blago da nagovori otaka da proviri iz nabora njegove kapuljače. i da pojede to parče. pored ognjišta. uostalom peva i u Podvizima Hodovim: "Svetlost dana stvara zemlji i more. ali. gde su trgovci i namernici jeli zajedno. po vlastitom neodređenom osećanju nesigurnosti. Moralo je da se probija za njim kroz dnevnu svetlost i preko okeana jednog suncem obasjanog sveta." Ali. na kraju svakoga puta. koji spavaju u nekom od uglova ove dvorane sa gredama na tavanici . na putu bi mu se preprečila senka. ili da mu se sama obrati. u kojima je drhturio čitavog dana.. malecki moj. Gde god bi krenuo. Ta stvar je bila bez tela. za obilatom trpezom koju im je obezbeđivala opština grada Serda. ćutljivi moj. svi planovi bili su onemogućeni predviđanjem nečeg sudbonosnog. tako se. Jedino ka Rouku je nije bilo. jer senka. Niko od njih mu se nije obratio. bili su to putnici sa druhih ostrva. Napokon je izabrao slamaricu i legao. da napravi planove kako da krene. Još u njoj nije bilo niokakve materije niti bića da bi ga sunčeva svetlost mogla osvetliti.

iza koje su ležali praznina i tama. Rado su ga primili. vratio se na dokove. Vaše gospodstvo. Ali u Gedovim očima. Najzad. već na njihove bezglasne senke. i more i kopno izgledali su mu nekako zamućeni i nemi. a kuće trgovaca imale su kule i bedeme. Izuzev tako maglovitih ideja. tako daleko da će mu senka izgubiti trag i možda odustati od lova. "Kuda ste se uputili. sledećeg dana. dok je lutao ulicama grada. hladne predznake pradskozorja on se podiže sa ležaja i pohita pod zvezdama koje su bledele ka dokovima Serda. našavši uporište u mračnoj duši. i bezciljno i zamišljeno poče da tumara strmim ulicama pristanišnog grada. Ali. trebalo je da isplovi kad izađe sunce. možda će naći neki brod da ga sa Hevnora preveze na Gont. Ili će. Uplovili su u luku Orimi na istočnoj obali velikog ostrva Hosk. koji ne priznaju ničije zakone. Sever je. Kad je sunce zašlo. idući za svojim poslom. ugledao je čoveka u sivom. To je bilo nepodnošljivo. pod širokom crvenom svetlošću i vetrom koji se dizao u smiraj dana. motri na Geda i već se hrani. i nije imao u planu nikakav određeni pravac. i čak i tu. okružen bedemima da bi se zaštitio od gospodara u unutrašnjosti ostrva Hosk. bili su već sto pedeset milja udaljeni od Serda. Jedna galija uprvo je utovarivala ulje od iveraka. niti kuda će dalje da beži.u Prenoćištu za pomorce. zar i on sam nije bio poreklom sa severa. jer je još bilo svetlo. na putu za Veliku luku Hevnora.. nesigurnošću i strahom. koji je nosio u ruci težak štap koji nije bio čarobnjački štap. Okrenuvši se. Na prve. Gedovo rasploženje se povrati u času kad se podigoše četrdeset dugačkih vesala. Onih četrdeset vesala teralo je lađu preko vetrovitog mora. vreba ona mračna stvar. a ritmični udarci bubnja zvučali su mu kao borbena muzika. naići na neki brod koji kreće daleko u Spoljna Prostranstva.. ličili su mu ne na ljude. najzad bio isto tako dobar pravac kao i svi ostali. i možda će se opet susreti sa Ogionom. spreman da se ukrca na prvi brod koji ga bude primio. u glavi nije imao ni jednu misao. i pobeći gde god ga puki slučaj odvede. Strančevo lice je bilo kapuljačom zaklonjeno od crvene . i brod je krenuo već kroz jedan sat. Mora se poveriti slučajnosti. Samo da što pre pobegne. čarobnjače?" Tako ga je neko iznenada oslovio s leđa. njegovom slabošću. te ogromne građevine bile su poput paučine. Ged zamoli kapetana da ga poveze. i uveče. sa temeljnim građevinama od kamena i cigle. ovoga časa. Orimi je bio star grad. i tu sada čeka. možda. stovarišta na dokovima ličila su na tvrđave. baš noćas. jer te trgovačke galije Unutrašnjeg mora uglavnom se drže blizu obala i nastoje da svaku noć provedu u nekoj od luka. Ged iziđe na obalu. Čarobnjački štap je dovoljan na većini brodova da bi se čovek ukrcao i platio prevoz. još uvek nije pojma imao šta će u Hevnoru. a ljudi koji su ga mimoilazili.

okom nalik na uglačani kamenčić. ma ko da je. ne mogavši da se odluči da li da posluša to predskazanje ili ne." Ged je stajo ćutke. ni duh. Ne znam da li se ta priča odnosi na tebe. U sred tišine i rasplinutosti koja je za trenutak ovladala svetom.svetlosti. on mirno požele mladiću laku noć i krenu uz uzanu ulicu sa stepeništem. po izgledu je bio starodrevan. ili rob. ako ti treba mač za borbu protiv senki. čak i na čarobnjaka. ali. Znao je da taj čovek. Ged se okrenu. "U kojoj zemlji je Dvor Terenona?" "Na Oskilu. zaista nije bio ono čega se bojao. ni gebet. Pošto mu Ged više nije postavio nijedno pitanje. nakrivivši glavu. čak je postao i kralj. "Ti si sa Rouka". sa dubokim borama. ja nisam tvoja senka. Glava mu je bila čudna. koja je vodila sa dokovima u grad." "Šta si ti?" "Putnik. zadržao je glas i čak određenu čvrstinu pojave." Ged je slušao. koji ga je gledao iskosa. a ipak. izjavi u dahu čovek u sivom. "Ime te zemlje ima neki mračni prizvuk". bilo da vode dobru ili zlu. A onda strnac zabaci svoju kapuljaču. on podiže svoj štap od tisovine i postavi ga između sebe i stranca. Ustuknuvši. oglasi se napokon Ged. U njegovom ponašanju bilo je nečega što je podsećalo na vrača. reče čovek u sivom. Iako mu se u glasu nije osećala starost. tako? Ali. razdiran nadom i nevericom. reči je bio zaboravio." Na zvuk tog imena Gedu se u sećanju za trenutak pojavislika crnog gavrana na zelenoj travi. i pogleda na sever. Slušao sam nekada da se priča o mladiću koji se kroz tamu izborio do ogromne vlasti. ali Ged ipak oseti kada su mu se nevidljive oči srele s njegovima. "Čarobnjaci sa Rouka uvek pripisuju mračne stvri čarobnjaštvu koje se razlikuje od njihovog. odgovori on. i govorio. predstavnik jednog trgovca sa Oskila. delovao je nekako čudno pogruženo. Čarobnjak uvek brzonauči da u njegovom životu nema mnogo slučajnih susreta. . Ali. lice. nije bio ni senka. reći ću ti ovo: pođi na Dvor Terenona. "Ne poznajem te". Štap od tisovine ti neće pomoći. kvrgava i ćelava. proučavajući pogledom čoveka u sivom i pokušavajući da pogodi šta je. ovde sam poslovno". iako je razgovarao sa Gedom jasno i odrešito. Čovek ga upita blagim glasom: "Čega se plašiš?" "Onoga što me prati. kao bolesnik ili zatvorenik." "A. "ali mislim da se ipak nismo slučajno sreli.

I tako. i spremna da isplovi. Ged deset ljutih zimskih dana provede kao veslač na tom severnjačkom brodu. ili na Enlade?" "Onaj dugački brod tamo je sa Oskila. ali od tada se privikao na teški posao.Crvena svetlost je brzo nestajala sa brda i vetrovite pučine. sa visokom povijenom provom izrezbarenom i prekrivenom okruglim sedefastim školjkama. a noć u stopu za njim. nećemo te ukrcati. zbog starih rana na rmenu. i povlači. duguljastoj i vitkoj poput zmije. Sada ih ponudi Oskiljaninu. Ako je tako. Možda će usput stati na Enladama.na Semel. Leva ruka mu je bila nešto slabija. i već je bio natrag za veslom. Drugoga dana bilo je još gore." "Da li su vam potrebne ruke? Ja sam već bio veslač na galiji. "Čime ćeš platiti?" "Razumem se pomalo u vetrove. i pozdravi ga: "Znaš li neki brod u ovoj luci koji kreće na sever . brza lađa. Nastupio je sivi sumrak. ali ovaj samo zavrte glavom. kapcima na otvorima za vesla obojenim u crveno. i dalje je bilo sasvim dobro. kad je prvi put putovao na Rouk. pristao je da uzmesamo deset komada. Ako nemaš čime da mi platiš. ali odmor kao da je trajao taman toliko da se svi Gedovi mišići ukrute. uz neumitne otkucaje doboša.galiji sa šesdeset vesala. Ged pohita duž kejova ka ribaru koji je upravo savijao svoju mrežu i slagao je u čamac. dugalku motku vesla na galiji. i tog prvog jutra Ged je mislio da neće izdržati. Izgledala je kao opaka. Zar nemaš ništa da mi daš? Čak ni novac?" U Donjem Torningu ljudi behu platili Gedu najviše što su mogli pločicama od slonovače kojima su se služili trgovci Arhipelaga. pošto je svoj štap i torbu sa knjigama položio pod klupu. Među tom posadom nije bilo onog drugarstva za kakvo je znao sa Senke. i sa crnim crtežom rune Sifl na svakome od njih." "I ja znam sve o vetroumeću. odvrati kapetan i prestade da obraća pažnju na njega. i povlači. Napustili su Orimi u cik zore. Naprasno se odlučivši." Istim žurnim korakom Ged se uputi ka velikom brodu na koji mu ribar beše pokazao prstom. nađi sebi mesto na klupi". "Ovo nije kod nas u opticaju. Ged potraži kapetana i zamoli ga da ga preveze na Oskil. iako su mu oni davali više. nedostaju nam dva čoveka. Članovi posade na brodovima sa Andrda i Gonta bili su ortaci u trgovačkom poduhvatu i radili za ." "A-ha. a onda bi druga semna veslača preuzela njihova mesta na klupama. i uprkos veslanju po moreuzima oko Donjeg Torninga nije bio izvežban da bez kraja i konca povlači. posada se već bila ukrcala. Radilo se za veslima dva do tri sata.

Ali več u sledećem trenutku Ged mu opet vide lice. i reče nešto na oskilskom. Ali. i ono je izgledalo kao i uvek. a nikada s njim. jedan od njih zapita Geda: "Jesi li ti rob." "Zašto onda ne nosiš nož? Bojiš se da se pobiješ. U trenutku kad se okretao Gedu ugleda kao mu se lice promenilo. nekakav oprezni prezir. budio se. na klupi. Čak i okvako. već. ili verolomac. njegovim očimaposmatra Geda. i jednog dana. ni zmajevima. pa zaspao ponovo i opet sanjao. koji ga takođe visoke cene. a kao da je i Skiorh počeo da se drži podlje od njega. obešenih brkova. Posle toga je počeo tog čoveka da izbegava. što jeviše mogao. koji su bili silom naterani da rade. Znali su da je čarobnjak. plaćajući im malim zlatnicima. tako da Ged ubedi sebe da je ono što mu se učinilo bilo posledica njegovog vlastitog straha. Kelub. ili su unajmljivali ljude da im veslaju. osećao se nekako ranjiv. po imenu Skiorh. i u snu je video Skiorha. . sa masnom kosom.zajedničku korist. iako premoren. kako su mu se crte na licu nekako rasplinule i izmenile. ubaci drugi čovek. Gedovi drugovi su retko razgovarali međusobno. kao. ali kao da su i dalje ostajali da vise u vazduhu negde oko broda. ali. i oko ljudi na brodu. koji je slušao. ali mu nisu ukazivali nikakvo poštovanje. koji nisu govorili hardijskim jezikom Arhipelaga već vlastitim dijalektom. i više nisu izmenili nijednu reč. ne može vladati neko prijateljstvo. uostalom. brodski oficiri su istovremeno bili i goniči robova. kao jedan od šezdeset veslača na brodu koji je leteo kroz pustu. bili su to ružni snovi kojih nije mogao da se seti kada se probudi. Ali te noći. blede kože i dugačkih. Nikada nisu ošinuli preko leđa nekoga od onih veslača koji su radili za platu ili prevoz. upotrebilo. tako da je bio sumnjičav prema svakome. Kelube?" "Ni jedno ni drugo. ali trgovci sa Sskila koristili su snagu robova ili kmetova. pre. Pošto se pola posade sastojalo od kmetova. a?" podrugljivo nastavi taj čovek. Uglavnom su to bili ljudisa Oskila. to je otak". "Ne." "Da li se ovo kučence bori za tebe?" "Otak". stalno je nešto sanjao. bilo je ime koje su nadenuli Gedu. dok su ležali u luci Esena. kao da ga je u magnovanju nešto promenilo. Svi slobodnjaci sa Oskila nosili su duge noževe za pojasom. dok je njegova veslačka smena ručala. opet je sanjao. A ni on nije bio naročito raspoložen da sklapa prijateljstva. u posadi u kojoj jedne šibaju a druge ne. Zlato je imalo veliku cenu na Oskilu. strepnja koja se odrazila u očima onog drugog. Kada bi uveče uplovili u neku od nepoznatih luka i on se umotao u ogrtač da spava. ušlo u njega i sada iskosa. bez odbrane. crveni. sivu vodu. i to surovi. "Nije kuče. ono tamošnjim ljudima nije pružalo povod za prijateljstvo. i bili su mrzovoljni. na što se Skiorh samo namršti i okrenu glavu.

Nosači iz esnafa pomoraca Nešama dođoše na brod da iskrcaju tovar . Hodali su ćutke. valovitih pustara. svilu i tapiserije sa Juga. Čovek pokuša nestrpljivo da ga se optarasi. nije mnogo ni važno. On navuče kapuljaču na glavu. koji je bio u blizini i čuo o čemu se radi." Ged nikada ne bi izabrao Skiorhovo društvo.Snegom ovenčane planine Hevnora utonule su u more južno iza njih. a u pozadini gola brda ispod neba otežalog od snega. Ged zaustavi jednoga od njih da se raspita za put. ali sada. a zatim pored Enlada. na suvom i sam u nepoznatoj zemlji. a nisu bili poneli ni hranu. Skiorh za trenutak okrenu glavu u stranu. Proveslali su mimo ulaza u more Eje. "Dokle ideš?" zapita Ged. podiže štap i torbu i krenu za Oskiljaninom kroz gradske ulice i uzbrdo. ka snegom pokrivenim planinama. Napokon. koji se beleo iznad svoga zaliva u mitskoj Enladi. što je bilo neophodno po tom hladnom vremenu. navlačeći kapuljač. I ja ću tim putem. koji su u stvari bili njegova luka. dobaci mu: "Dvor Terenona? Na pustarama Keksemta. odreza Skiorh. trgovački grad u Istočnom Oskilu. posada je morala da ostane na brodu. "Neću daleko". govoreći mu da ne zna. sivi grad. morao je da se raspita za put kojim je trebalo da krene. Mali otak beše odbio da mu sedi na ramenu. i svako iskrcavanje je bilo zabranjeno. iako se s pravom mogao uplašiti od pomisli kuda ga takav čovek može odvesti.Uspeli su da bez opasnosti pronesu svoj tovar kroz to opako more. obavijene izmaglicom rane zime. Brda su se protezala u vidu jednoličnih. a sada je vođen i dalje. pošto behu odmakli već nekoliko milja a da nisu ugledali ni selo ni seosko imanje. on ionako nije došao po vlastitoj volji. Dva dana su proveli ukotvljeni u pristaništu Berila. Grada Slonovače. ali pošto nije znao ni jezik ni put. na severoistočnom vetru. i sakrio se u džep njegovog kratkog kožuha. On klimnu glavom. sve do tada ga je nepoverenje prema svima njima sprečavalo da kaže kuda se uputio. a mukla zimska tišina vladala je zemljom. nakit. Lice mu je bilo ružno. ali Ged se nije bojao nijednog čoveka. dragocenosti koje rado kupuju i čuvaju kraljevi Oskila . dokle je oko dopiralo. Kad god su pristali u neku luku. gde se nekada davno utopio Elfaran. bledo. i oni . šćućuren iza dugačkih kamenih bedema za zaštitu od plime. pomislio je.zlato. Kad se opet podiglo crveno jutarnje sunce uveslali su u more Oskila. koji je nesmetano duvao sa pustih pučina Severnog Prostranstva. srebro. nije mogao da bira. koji je nosio ispod ogrtača. Bio je naveden. Ged ugleda dugačku obalu šibanu olujnim vetrom i kišom. Daleko su za njima ostala sunčana ostrva Unutrašnjeg mora. grubih crta i svirepog izraza.i slobodnjaci među posadom sada su smeli da napuste brod. i dva dana nakon što su napustili Berilu uplovili su u luku Nešam. ali Skiorh.

dugom snu. mračnu zemlju." Ali. nejasna strepnja takođe se probudi i poče da mu se kreće u umu. već ostade zarobljen u svom istinskom biću.onaj drugi odgovori. pokušavajući da ga se dočepa. "Pada noć. Pre nego što je Ged uspeo da izgovori neku basmu ili prizove svoju moć. Put im je bio kao ožiljak u glatkom prostranstvu tanko napadalog snega i ogolelog žbunja. poigravajući. Stajo je tako potpuno sam. i kada su tako hodali nekoliko sati. a neka slaba. grube i bez usana. Svuda unaokolo protezala su se pusta brda u poznom večernjem sumraku. S vremena na vreme ukrštao sesa drugim stazama ili su se one račvale od njega. daleko u brdima na severozapadu.već zveri. krznom obrubljenom oskilijanskom kapuljačom. Behu već prešli poveće parče puta i njega je pomalo omamio ravnomerni ritam koraka. ispuni Geda. nije to zazvučalo kao glas čoveka . nije bilo nikakvog znaka ni kuda idu. gebet progovori svojim promuklim glasom: "Gede!" I tako mladić više nije mogao da se pretvori ni u šta drugo. već samo nastavi da korača krupnim koracima. Skiorše?" Poćutavši nekoliko trenutaka.ništa jasnije nego ranije. Samo je vetar stalno duvao sa istoka. koji . "Idemo li onamo?" upita on. a i sneg. A nije mogao ni da prizove u pomoć bilo šta u ovoj stranoj zemlji. Opreznost i pažnja mu popustiše. nastao iz užasa. Sada. u kojoj nije poznavao nikoga i ništa što bi mu se moglo odazvati. Retke pahuljice promicale su oko njih. Otak mu se promeškolji u džepu. tanani obris na mračnom nebu. On najzad natera sebe da progovori.Gedu se učinilo da je video.produžiše. nalik na zub.kulu. koja se muči da progovori. Ali svetlost kratkoga dana je brzo jenjavala i na sledećoj uzbrdici već više nije mogao da razazna ono što beše video . i između njega i njegovog dušmanina nije bilo ničega osim štapa od tisovine koji je držao u desnoj ruci.Ged je koračao pored njega. kao i duboki zamor. "Ne mnogo. Bes. ili bilo šta drugo . umotan u svoj grubi ogrtač sa šiljatom. Ono što je prožderalo Skiorhov um i uselilo mu se u telo natera to telo da sada korakne napred i ispruži ruke prema Gedu. od svih onih napornih dana i noći provedenih na brodu. Ged stade. Ispod šiljate kapuljače nije bilo lica. putem koji nikuda ne vodi. i onaj drugi se zaustavi i okrenu prema njemu. Koračao je kao u dugom. pokazujući prstom. kada su brda u predvečerje sakrila dimove iz nešamskih kuća. "Skiorše!" pozva on. drvo. i bez odbrane morade da se suoči sa gebetom. Počelo je da mu se pričinjava kao da oduvek hoda i da će zauvek nastaviti tako da hoda pored tog nemog bića kroz nemu. Skiorh ne odgovori ni reč. beo. Koliko još. ni od kuda dolaze.ne okrećući glavu. kuda kao da je vodio i njihov put.

Ged je i dalje trčao. a onda ispusti iz ruke štap koji se beše zapalio i tinjao. spotičući se uz dugačku. ali iako mu je time oduzeo čarobnjačku moć. na onu kapuljaču koja je skrivala lice-senku. već mu je stalno bio za petama. Učinilo mu se. ali noge ga više nisu držale. ali sada ga je čuo. ponovo uspraviše. pokušavajući da ga konačno zgrabi s leđa. dah mu goreo u grlu. Bežao je. i nije mogao da ga zaustavi. Bilo mu je tuklo u očima. šištavim glasom. gde nije bilo mesta na kome bi se mogao sakriti. ali nije imao glasa. njegov neumorni progonitelj kao da nikako nije bio u stanju da ga sustigne. i ušla bi u Geda. ali video je kapiju. onako kako ga je bila ščepala na Okruglom brdu Rouka: i da je uspela. više nije ni trčao već se povodio i teturao napred. I tako. pokušavajući da se uhvati za nešto. Kapuljača i ogrtač pod tim strahotnim udarcem klonuše skoro do zemlje. da negde iznad sebe vidi tračak svetlosti. tik ispod praga čujnosti. skliznu mu nekuda. zamagljenu uzbrdicu. dozivajući ga. i oseti kako ga nešto pridržava u padu. nije imao vlas nad snagom njegovog tela. uz fijuk. nemoćan d ga dostigne. nastojeći da ga zgrabi. Trčao je i trčao. a ipak. potpuno iscrpljen. a gebet ga zgrabi za ogrtač i stade kroz njega da ga hvata za bokove. trzajući se i nadimajući kao da je nošena vetrom. a vetar je raznosio sitni sneg po stazi. da mora da stane. Noć se zgušnjavala oko lovca i njegove lovine. i Ged je znao da mu je taj šapat čitavog života bio u uhu. proždirući ga i spolja i iznutra. Počeo je da mrmlja i da mu šapće nešto. . nije mogao da vidi zidove. a onda se naglo okrenu i potrča. Zatetura se. bila bi odbacila praznu ljusku koja je nekada bila Skiorh.Ged se nijednom ne osvrnu. Poslednjom snagom Ged se baci u slabu svetlost.a onda se.i sjala je kroz vratnice pravo ispred njega. bilo šta. On ustuknu jedan korak. kako ga doziva: "Dođi! Dođi!" On pokuša da odgovori. Bleda svetlost je u međuvremenu postala jasnija. On oseti kako pada. a gebet ga je pratio u stopu. On potom pokuša i da se okrene i da iz zalupi za sobom. mašući rukama. uvijajući se i lepršajući rukavima i skutima. kao da se u njima nalazio samo prazan vazduh. ali um. Gebet je telo iz kojeg je iščilela sva materija i podseća na praznu ljusku. i činilo se da mora da se preda. sve dog ga potpuno ne bi prisvojila. da mora da popusti. nestvarno telo koje u sebi skriva senku koja je stvarna. ili pramen pare u obliku čoveka. kroz sumračne pustopoljine. negde odozgo. svojim promuklim. odbijajući je udarcima od sebe. koju Ged više nije mogao da vidi. ali ne zaostajući ni koraka za njim. Gebet ga još jednom pozva po imenu. ta senka raširi ruke i pođe na Geda. i pekao mu ruku. Ged opet izmajnu na nju svojim masivnim. ipak je i dalje s mukom odmicao. kroz vrata. No. Svetlost pred njegovim očima stade da se razliva i da seva. što joj je i bila jedina želja. Ugledavši je. za tren. zastao je. zadimljenim štapom.zamahnu štapom i iz sve snage ga sruči. u tamu. i da ispred sebe čuje neki glas.

Soba mora da se nalazila visoko iznad zemlje. On opet malo postoja. ogolelu i smeđu. ne mičući se. kao crni vodopad. obučena u belo i ukrašena srebrom. bila je puna opekotina i na dlanu i po prstima. Negde u daljini začu se nekakavo malo zvonce. budući da se nije nadao da će se ikada više probuditi. Desna ruka. Ničega se više nije jasno sećao. nije bilo ni tog krvoločnog i vernog stvorenjca. i srebrna mreža koj je kao kruna ležala na kosi. Zavese baldahina bile su razmaknute i privezane s obe strane. Osećao je kao da lebdi kroz tu svetlost. On još jednom prošapta ime svog ljubimca.. Drugo mu se umilno odazva. Ali. štapa nije bilo. On ostade još malo da sedi. i Ged je mogao da vidi sobu. alu u takvoj u kakvoj nikada do tada nije spavao. kapija. i oči mu se ispuniše suzama. pozdravi ga ona. pomućena uma kao čovek koji je omađijan. iako namazana melemima i previjena. gorući štap.. ile pre mnogo noći? Um mu je još uvek bio zamagljen i sve se u njemu izmešalo. Tek tada oseti da ga ruka boli. smešeći se. Bila je mlada i visoka. . Na stolici pored postelje ležale su čizme od ševroa i ogrtač. ali ovoga puta gotovo bez ikakve nade. Najzad razabra da se nalazi u postelji." Jer. šaputanje. Pokrivač od satena ispunjen paperjem skliznu u stranu kada se Ged najzad uspravi u krevetu. izrezbarene noge. "Dobrodošao.7. spremni da ih obuče. jer je pogled iz nje dopirao daleko preko pustare. sa belim mrljama snega tu i tamo. ne suviše glasno.. Da li je sve vreme bila uz njega sinoć. zimskim suncem. sa zidovima od kamena i kamenim podom. da ga zaštiti od promaje. A iznad svega ovoga visio je grimizni baldahin. i uđe neka žena.. kao kralj. i da je divno što vidi blistavu prostranu. koja je padala pravo niz ramena. gebet. nemušte dušice koja ga je svojevremeno vratila sa granice carstva smrti. odmah pred vratima njegove sobe. obasjanim slabim. svestan samo da je veliko zadovoljstvo biti budan. Čak ni u ovom času nije mu još ništa bilo jasno pred očima. a dušeci su bili ogromni svileni džakovi ispunjeni paperjem. ili da pluta u čamcu po veoma tihim vodama. postavljen krznom od pelavija. dok je bežao? I da li je to bilo sinoć. ujednačenu dnevnu svetlost svuda oko sebe. Vrata iza njega se otvoriše. i baš zato mu se učinilo da lebdi. na drugoj strani sobe. i bez mnogo nade: "Hoeže. Bila je postavljena na okvir sa četiri visoke. Kroz tri visoka prozora vidio je pustaru. trčanje. i on vide da je odeven u tuniku od svile i lamea. Hoeže. Jastrebe". a onda ustade i posegnu da štapom. i da je sav kao izlomljen. SOKOLOV LET Ged se probudi i dugo ostade da leži. Onda prošapta.

vladar je ove zemlje.zimskog neba. dirnut obećanjem koje se naslućivalo u samom njenom glasu. koja se proteže od ivica pustare Keksemt na sever. svetlucavi plamičak sveće. Krenuo je prateći Sert niz spiralno mermerno stepenište. Ovde. iako si zaboravan. A što se mene tiče. Bilo mu je teško da razgovara s njom. prijatelju. onaj isti koji je nekada bio." "Gde sam ja?" upita Ged. da bi ti se vratila desetostruko jača. čak je i vazduh koji je udisao delovao nekako strano. ali ova žena je bila poput blistavog punog meseca. i štap koji ti u ruci neće sagoreti u pepeo. još ukočen i teško izgovarajući reči." "Ne! Nisi je izgubio. ili jesi samo privremeno. budi pozdravljen kao stari prijatelj. i nisu svi napravljeni od kamena. kao da nije više bio on sam. mimo visokoh prozora koji su gledali na sever. "Tako sam i mislila". a bilo mu je teško i da skine pogled s nje. i čuvar dragocenog kamena koji se zove Terenon. bezbedan od onoga što te je ovamo dognalo. sve do planinskog lanca Os. koja sa svojim mužem beše došla na proslavu Sunčeve povratnice na Rouik. "Rekla bih da si me zaboravio. Ova kula je opasana moćnim zidovima. što na njihovom jeziku znači Srebrna. Bila je kao nežni. po imenu Benderesk. Nekada sam imao moć. sad sam je izgubio. sve do sunčanog. zapad. nekada zvali Jastreb. Kraljevsko odelo koje je imao na sebi bilo mu je neobično. "Ali. Loš put može se na kraju ipak dobro završiti. Gospo?" Samo jednom u životu bio je video lepu ženu obučenu kako dolikuje njenoj lepoti: onu gospu ostrva O. Hajde sa mnom. Jedino su daleko na . koja se poput oštrog zuba uzdizala na samom vrhu brda. pa kroz raskošne odaje i dvorane. Ovde se možeš odmoriti i opet prikupiti snagu.kamene ploče na kojima je stajao nepoznate. ovde u Oskilu me zovu Seret. i proizveden si u čarobnjaka na ostrvu mudraca. "Ova tvrđava se zove Dvor Terenona. smešeći se i dalje. Moj muž i gospodar. preko smeđih brda koja su se protezala. jug i istok. I on poslušno pođe za njom. jednolično i oštro ocrtana.Ged se ukočeno pokloni. Soba mu je zaista bila visoko u kuli. bez i jedne jedine kuće ili drveta. čini mi se. znam. takođe možeš steći i jednu drugačiju snagu." Ged obori pogled na svoju ispečenu šaku i odmah odvrati: "Ni sam ne znam šta sam. Ovde si. A tebe su." "Zaboravio vas. da ti pokažem naš posed. reče ona." Govorila je tako umilno da je Ged jedva slušao šta kaže.Ali.

i nikako se nije dala otkloniti. Niko nije dolazio u utvrđenje. jedna lađa iz Oskila kao da je čekala na njega. tanak kao kost. nepoznati u Ormiju mu je kazao da ovde potraži pomoć. hladnokrvni Oskiljani. Ali šta ga je. ipak. toliko je mogao i sam da uvidi. od njenog vrebajućeg prisustva. kao što reče Seret. s bolom u srcu i večito smrznut. iako su mu misli bile pomućene. zamolivši ga da im ostane u gostima dokle god bude želeo. Gedov um kao da se za sve to vreme nije razbistrio. tapiserijama. kao da je bio isplanira. a ulazna vrata joj behu okrenuta na suprotnu stranu od Nešama. dosađujući se. koji joj je bio najbliži grad. ali plan se odvijao kao slučajno. Nije oseetio nikakav nagoveštaj. kralja Terenona. kako je bio pobeđen. Kasnije istoga dana dovela ga je pred svoga muža. Koliko se od svega toga dogodilo voljom senke koja ga je lovila? Ili. bili privučeni na ovo mesto nekom drugom moći.čak. Kroz te prozore je gledao Ged. dovelo ovamo? Jer. niti je iko odlazio iz njega. nije ništa. raskošnoj krznenoj odeći i ogromnim mermernim ognjištima. Krenuo je na sever. a s njima su bili i Nemerl. Nijedan drugi namernik nije se pojavio na kapiji. jer ga je stalno opsedala misao kako se suočio sa svojim neprijateljem. ovo nije bilo mesto na koje se može slučajno natrapiti. Bendereska. sve od kako se probudio u kuli. onda je to bilo samo jedno od čuda kojima je obilovalo i to mesto. i Ogion i vračara koja ga je naučila prvoj bajalici: svi su gledali u njega. onda.ali slučaj. a on je znao da je izigrao njihovo . svi do jednog bili su bledunjavi. Skiorh ga je doveo. mutnih očiju. ni o neprijatelju koji ga je dognao dovde. sa naglaskom Gonta. i upotrebivši Skiorha kao oružje kad je nastupio odlučujući trenutak? Mora da je tako bilo. Sluge raskriliše vrata i stadoše s obe strane da prođu Ged i gospa. kralj Benderesk pozdravi Geda učtivo i hladno. Tri puta stariji od nje. Bila je to hladnoća koja se uvlačila u kosti. uprkos svim tepisima. Ona je takođe imala belu kožu. a u pravcu juga moglo se nazreti svetlucanje mora. a u sredini namrštenog Arhimaga Genšera. Nije jasno mogao da vidi stvari oko sebe. jer senka. prodirala do srži. obojica. on idući za tim mamcem a senka idući za njim. i kako je pobegao. ali za razliku od njih dobro je govorila hardijski. U umu je video okupljene sve Velike majstore Rouka. da li su to on i njegov lovac. možda. a nije ga o tome ništa pitala ni gospođa Seret. Pukim slučajem je dospeo u ovu utvrđenu kulu. nije pitao Geda ni o njegovim putovanjima. dan da danom. Ako je u tome bilo nečega čudnog. niti opasnost. beli šiljci štrčali u plavetnilu. ili je dospeo po nekakvom planu. Kula je stajala visoka i odvojena od sveta. A posle toga kao da više nije imao šta da kaže. nije imala pristup u Dvor Terenona. kako se Gedu činilo. kao i sam njegov boravak u njemu.severu neki mali. A prozori su mu gledali odozgo na pustaru. beo kao kost.dok je samotno boravio u svojoj sobi u kuli. U kuli je stalno vladala hladnoća.

poput nekog starog vrača koji je prethodnu noć proveo kuvajući ćarobne trave. U njenom društvu bi prestajao da bude ukočen i da se stidi. u trpezariji koja je podsećala na pećinu osvetljenu svećama. usmjerena na zlo i uništavanje. Bila je samo jedan od predmeta u Bendereskovoj riznici s blagom. ali je ipak umela da razgali Geda često i jednim jedinim osmehom. Kad bi silazio iz sobe bivao je ćutljiv i ukočen. Pobegao sam. Ged je ostajao s njom. Seret bi se često sastajala s njim u nekoj od zasvođenih dvorana sa zidovima prekrivenim tapiserijama i osvetljenoj vatrom iz kamina." . sređenom i čudnom Dvoru. sve dok nije prestao da oseća sve drugo osim mučnine i zamora. ukusno nameštenom. senka bi me zaposela. bez prestanka i oskudno. nije mu odgovarao. kraj kamina ili kraj prozora u jednoj od soba visoko u kuli. Stari kralj je uglavnom boravio u svojim odajama. Uskoro su se sastajali i rzgovarali svakoga dana. "Kakav je to dragi kamen po komese zove vaš zamak?" upitao je jednom. kao bela ptičica kojoj su podsekli krila. U Gospodarici zamka nije bilo veselosti. pokušavajući da je razvedri u njenoj usamljenosti onako kao što je ona pokušavala da razvedri njega. na zemlji ispod njegovih prozora. "Zar nisu čuo za njega? Veoma je čuven. kao i delom moje. I tako je boravio sasvim sam mnogo dana. Morao sam da pobegnem. ali se nikada nije glasno nasmejala. govoreći: "Da nisam pobegao. i tu bi sedeli i razgovarali. ophrvan mučninom. dok su sedeli razgovarajući nad svojim ispražnjenim zlatnim tanjirima i zlatnim pehrima. osećao je u punoj meri da beše rođen i odrastao kao čobanin." Ali.poverenje. Gebet-čarobnjak bila bi stravična moć. i u tom raskošnom. i on bi onda uzeo da posmatra sneg kako pada. Kad bi ih gospodar zamka napustio. kao srebrni prsten na ruci nekog starkelje. Bila je kao beli jelen zatečen u kavezu. izlazeći samo ujutro da prošeta gore-dole po zavejanim unutrašnjim dvorištima zamka. i nisam mogao da je nadjačam. na nekom od nižih spratova kule. dugo i spokojno. Tada bi Ged osetio sažaljenje prema njoj. sve vreme osećajući neumitnu hladnoću kako raste u njemu. Ostavljali su ga samog kad god je hteo da bude sam. Kada bi zajedno sa Seret i Gedom sedeo za večeru ćutao je. često se smešila. Lepota gospodarice zamka ga je zbunjivala. znala je i moje ime. malo podalje od dvorkinja koje su stalno prtile Seret. niko od njih koji su ga slušali u njegovom umu. a kada više nije mogao da podnese vlastite misli i da posmatra sneg kako pada. već je raspolagala svom Skiorhovom snagom. Pokušao je da se odbrani. natenane. podižući katkad krišom svoj surovi pogled na mladu ženu.

a zatim još jedna vrata. ali on ipak oseti njegovu moć. s istim onim smeškom. hoćeš li da ga vidiš?" Nasmešila se. taj dragi kamen je blistaviji od svih njih. treća vrata. upita on najzad. koje nikada do tada ne beše vidio. i ona ubrzo. Nije ga dovoljno poznavala. Bila je to zaista prastara stvar."Nisam. Bilo je to srce svega u njoj. bezobličan kamen iz kaldrme. prazna. "Nastao je pre nego što je Segoj uzdigao ostrva ovoga sveta iz Prapučine. ispruži ruku i pokaza mu ga "Evo. već je samo stajao nepomično. "Vidiš li ga?" upita Seret.težak. niz stepenice do jednih zaključanih vrata u podzemlju. a onda još niže." . koja je otključala pomoću jedne od Velikih reči za skidanje čini. u svetlosti njene sveće pred njima se ukaza mala prostorija. i zato ga se nije bojala. koje je otključala zlatnim ključem. Predskazao je i tvoj dolazak. strahovito ledeno: ničim se ta sobica ne bi mogla zagrejati. a iza njih. opte. bacivši hitri. jedan grozni i starodrevni duh bio je zarobljen u tom komadu stene. Ako na njega položiš ruku i postaviš mu neko pitanje. Nije odgovorio Seret ni da ni ne. ali on pomisli ipak da nije svesna kakav je to kamen. Hoćeš li sada da mu postaviš neko pitanje?" "Neću. Dok se Ged osvrtao po sobici. zidovi.dleko pre no šti si kročio nogom na ovu zemlju. i trajaće do kraja sveta. Hajdemo. Bio je grub i bez sjaja kao i svi ostali . Govoriće ti o svemu što je bilo. čim može o njemu tako lako da priča. bez nameštaja. ako umeš da ga čuješ. To je bio kamen-temeljac kule. Dah mu zastade u grlu i u trenutku kao da sav onemoća. Zar te čudi što tako dragoceni kamen držimo zaključan u najdubljoj odaji naše riznice?" Ged ništa ne odgovori: stajao je i dalje nemo i na oprezu. Ona kao da ga iskušavala. kao da se i sma pomalo plaši. sve od neugačane stene.Iza vrata je bio kratak prolaz. "Kaži mi. radoznali pogled na njegovo lice. Ima glas. gledajući pri tom naviše u Geda." "Odgovoriće ti. Iza tih poslednjih vrata. Znam samo da kraljevi Oskila imaju čuvene riznice. to je Terenon. malo ga začikavajući. kao da mu se glasno obratio. Otključala ih je srebrnim ključem. kao tamnička ćelija: pod. što jeste i što će doći. kao da ga čika da uđe za njom. i ono je bilo ledeno. malo podrugljivo. njegovo čarobnjačko oko zaustavi se na jednom od kamnenova kojima je bio popločan pod. Nastao je onda kad i sam svet. i povela mladića iz trpezarije kroz prazne hodnike do podruma kule. Vreme za njega ne znači ništa. tavanica. odgovoriće ti." "Ah. kakve su njegove moći". već prema moći koja ju u tebi.

Na Gontu.On joj se obrati: "Gospodarice Seret. potpuno potisnula iz njegovog uma jedna slika koja je stalno opsedala. i gledajući je pravo u oči." "Ali. svileni prekrivači njegove postelje bili su hladni kao led. šta više. Kada je napokon legao da spava."Nemam pitanje koje bih mu postavio. Ovo je Oskil. uvredio sam vas. pa ponovi: "Ne. Oprostite mi. i stalno se trzao iz sna u mraku. ne zato što je dragocen. Sutradan ju je pronašao u zasvođenoj dvorani od sivog mermera." Ged je stajao ćutke. reče ona. ne bojiš se. nastavi ozbiljno i hrabro: "Gospo moja.slika Kamena na kome počiva ta kula i Seretinog lica u svetlosti sveća. misleći na Kamen i na Sertine oči. blistavog i osenčenog. odgovori ona zamišljeno. okrenutog k njemu. Stalno je iznova osećao njen pogled na sebi i pokušavao da odredi kakav je bio njegov izraz u trenutku kad je odbio da dodirne kamen. a stena zatvorena činima vezivanja i činima oslepljenja. svojim blagim glasom. Neće ti doneti dobra. Te noći Ged je malo spavao." "Već sam ga dodirivala. odvrati Ged. suncem na zalasku. "Zar se bojiš kamena?" upita ona koa da ni sama u to ne veruje. reče mu. Ali nije bdeo zbog pomisli na senku." "Ja mogu da ti ga kažem"." "Ne". ovo nije zemlja u kojoj se govori hardijski. "Dragi goste. prijatelju moj". taj duh je zapečećen u steni. Gavranzemlja. sve dok nije dunula u sveću. tu pomisao je. i vradžbinama katanca i čuvara i trostrukim zidovima utvrđenja i pustinjom." Naredi potom dvorkinjama da odu.. Nisu mnogo govorili na rastanku.reče Seret. uče se vrhunska magijska znanja. ovoga puta. pod svetlošću baklji na širokom stepeništu kule. i slušala šta mi kaže." U mrtvačkoj hladnoći i muku ćelije. i svetlosti one jedine sveće koju je držala u ruci. opasane zidom od vradžbine i kamena. Nije mi naneo nikakvo zlo. neću da ovorim s tim duhom". bojim se. nikada ne smeš dotaći tu stvar. a on odgovori: "Da. Pitaj ga kako da pobediš svog neprijatelja. ali možda ne vidiš sve što bi trebalo. magi ne .. "Jastrebe". Već sam mu se obraćala. očima koje su blistale. da li je to bio izraz prezira ili bola. i kada je ostala nasamo s Gedom okrete se k njemu. na Rouku. "veoma si vidovit. koja si mlada i dobrodušna. Seret ga pogleda opet. Ne znam šta su ti kazali o njemu kada si došla. sedeči za razbojem ili igrajući se raznih igara. Ali ti. gde je često provodila popodneva u društvu svojih dvorikinja. osvetljenoj. već zato što iz njega može da potekne veliko zlo. Ali se ne uče sva magijska znanja." Ona se okrenu i onda se vratiše kroz vrata i prolaze. "ne. ne smeš je čak ni pogledati.

delovaće pogubno. oblivajući ih bleštavilom bez topline. a ni ne znaju mnogo o njoj. Zraci sunca na umoru sjali su pravo u prozor. u Dvoru Terenona.upravljaju njome. Ja ću biti otvorena. mada isuviše ponosita da to i prizna. Zato se sada i nalaziš ovde." "Zato što moj gospodar Benderesk nije sasvim otvoreno razgovarao sa tobom. Čekao je na tebe još pre nego što si se rodio. položila je svoju ruku na njegovu. u nama budi strah. Ti si se rodio sa moći da upravljaš onim što je u zapečećenoj sobi.odbacio sam čak i onu koju sam imao. tvoje je. zli ciljevi. Zla sredstva. ti imaš i jedno i drugo. i njen ga pogled prostreli tako da je sav zadrhtao. odgovori ona smešeći se. smrtnog ili sa drugog svet. Ne mogu ti pomoći. i ovdašnje stvari imaju imena kojih nema u nizovima Imenovanja." "Onaj koji odbaci svoju moć." On se spusti pored nje u duboki. Ged je bio zaprepašćen. Ovde se događaju stvri o kojima ne govore Veliki majstori Predanja sa juga. vidovitost. On molećivo reče: "Seret! Nemam ja toliku moć kao što ti misliš . Čekao je na tebe. sinoćni sneg je ležao neotopljen. koje su već tonule u senku.na onoga ko će vladati njime. nisam ti ni od kakve koristi. "Benderesk je kralj i naslednik Teranona. dodor joj je bio lak. kao mutna bela skrama preko lica zemlje. već doteran. Ne mogu ti pomoći. Ali ti nemaš čega da se bojiš ovde. Ne mogu ni ja. Neko salabiji bi se zaista i bojao. ali on ne može da ga upotrebi. vlast i magijska znanja kojima može postideti i samoga Arhimaga! Sve to ili ništa. bogatstvo.uzana i bleda. Dođi. i počivala je. Ali. kao od zime.tamnoputoj šaci. u njegovoj snažnoj. sedi tu pored mene. ponekad stiče moć koja je daleko veća". samo ako ushtedneš. jastucima obloženi okvir prozora. znanje.kao d ." "Otkud to znaš:" "Kamen mi je to sam kazao! Zar ti nisam rekla da je predskazao tvoj dolazak? On poznaje svog gospodara. taj ima vlast i nad svojim vlastitom sudbinom: snagu da smrvi svakog neprijatelja." "Ne razumem. Dok je govorila. Ja nisam bio ovamo privučen. i ako budemo raspolagali njima. Nikada nam nisu bile date da njima raspolažemo. Ali." Još jedanput je podigla svoje sjajne oči na njega. na pustarama ispod njih. Ono što ne znamo. A onaj ko može da natera Teranona da odgovori na njegova pitanja i da učini ono što od njega traži. Sada je govorila veoma tiho. već kao daje tražila pomoć od njega. Ali nije bilo straha na njenom licu. ne može da ga natera da ga u svemu sluša. Ali ovo dobro znam: Prastare Sile zemlje nisu za ljude. Ni on ni ja nemamo ta znanja i tu moć. ni sama ni zajedno s njim. i sila koja me je dognala radi mi o glavi. ne ti.

dakle potrebno. zaista bio privučen na to mesto. nerođena i neumiruća. koji je tu stajao i prisluškivao. ali ne sasvim. Da je samo jednom dodirnuo Kamen. Gedu se smesta razbistriše i vid i um. ali je odbacio svoj štap da bi postao sluga jednoj moći većoj od moći bilo kojeg maga. mucajući. i jedva smo uspeli da te smasemo.kako je. "Jedino svetlost može da pobedi tamu". tik iza ugla na zidu dugačke odaje. Jastrebe! Šta ti je.ugleda. Zar nije jedan čovek govorio s tobom na ulici Ormija? On je bio glasnik. "Ja možda bolje od tebe znam šta te je ovamo dovelo. jer gebet bi bio još bolji rob od čoveka. kraljevaćeš nad svima." I dok je još govorio. i u pustari si pokušao da se suprostaviš senci svojim drvenim štapom. Vladaćeš. Kažem ti da će te slušati." Potresen i rastrzan dvoumicom. Ali. smejuljeći se po malo. koji zna sva rođenja i smrti. Samo tama može da pobedi tamu. nije joj ništa odgovorio. da nadjačaš tu senku. držali zatočenog. Nije prihvatio. starog gospodara Teranona. Slušaj. u stvari. a i sam vazduh je postao nekako gust.. kako su upotrebili njegov strah da bi ga vodili. gledajući ga pravo u lice. koja vreba na tebe ispred ovih zidina." "Potrebno mi je ono što ne mogu da saznam.." "Teranon." "A po koju cenu?" "Nema nikakve cene. Tiho je prošaptala: "Bićeš najmoćniji među ljudima.." Ged iznenada skoči. Svetlost. i iskočivši unapred jednim jedinim korakom nađe se na mestu odakle je mogao da vidi.odmah uz vrata. i već je preuzelo mnogo tvoje snage. Spasli su ga od senke. i sva bića pre i posle msrti. i on spusti pogled na Seret. tako ni Kamen nije bio u stanju da ga zavede . I ti si došao na Oskil. i osvetljeni i mračni svet. ali njeno lice se sve više zarilo od oduševljenja i trijumfa dok ga je posmatrala i videla kako mu volja popušta. izgovori on. jasno kako da su te njegove reči bile svetlost koja mu je podarila videlo. domamljen. Njeno ime. tada bi oni pustili senku da uđe. A zlo nikada ne može potpuno da ovlada dušom koja ne . Sunce je zašlo u maglama što su skrivale liniju obzorja.. da će ti služiti kao rob. i kako bi ga. ili mu se obratio. bio bi potpuno izgubljen." .ne sasvim. Sada mu je uzela ruku u obe svoje.sluga Teranona. on će ti reći to ime. I sam je nekada bio čarobnjak. a ja ću vladati zajedno s tobom.kada bi ga se jednom dokopali.. Samo senka može da pobedi senku. ali samo zato što nisu hteli da dospe u njen posed pre nego što postane rob Kamena. kao što senka nije bila u stanju da ga sasvim sustigne i ščepa. Kad bi moć Kamena zarobila njegovu volju. jer to što te prati mnogo je lukavije nego što smo mislili. Gotovo se bio predao..su njegova strahovanja i obziri obična detinjarija.

Na . i gledao čas u jedno čas u drugo." Bila je to bajalica Pretvaranja. ali on uspori. Ali kada su prošli kroz ta vrata i izašli iz srebrnastog sumraka Dvora Terenona. a zamućene oči su mu i dalje s mržnjom zurile u Seret. reče ona drhtavim glasom. Ti tvoji vrači sa Gonta su lukave budale. Izleteli su u dvorište. i ovako ja postupam sa nevernom ženom: Ekavroe ai oelvantar. poslušaj me. kroz njene kamene zidove i podove. a ja ne mogu da pronađem kapiju velike čini su na njoj. Brzo. namrgođeni i postavljajući pitanja. Benderesk ostade nepomičan. njegova volja ipak nadjača. "Ubacila ga je za ruku.suvo se obrati gospodar Terenona svojoj gospi. provede je i kroz kapiju na magijskom bedemu.pristane na njega. a jedan od njih glasno kriknu od bola. Trojica slugu iz zamka im preprečiše put. I premda nije imao štap. Ali ja sam Gospodar Kamena. "Smrkava se. Seret". "Rekao sam ti. i zatim. kao i kameni svod na ulazu u dvorište kroz koje je gledao. spiralno stepenište. Brzo!" Ged nije razumevao šta mu govori. A i ti su budala. Stajao je između dvoje ljudi koji su se predali. uvijajući se. pa preko neugaženog snega u prednjem dvorištu. pre nego što prizove Sluge Kamena.. jer pred njegovim očima začarana kopija beše jasno vidljiva. i da nas zarobiš svojom lepotom. i progovori odesečnim oskilskim jezikom. dok Bendereks najzad nije prišao. kao da su unapred posumnjali u neku zaveru protiv svoga gospodara. izgovorivši reč Otvaranja. koji stade brzo strujati kroz kulu.. iako ništa više nije video. Zgrabivši Geda za ruku Seret potrča zajedno s njim kroz prolaze i hodnike. niz dugačko. umreće od toga. ološu jedan!" dreknu Seret. ženo sa Gonta." I kao da se u odjek začu nekakav šapat. kojom je vladala moć mračnih sila. ako si mislila da ćeš moći da prevariš i njega i mene. i upotrebiš Teranon u svoje ciljeve. gde je poseldnji. izgovorivši pri tom samo jednu jedinu reč. "Hodi". "da će ti se izmigoljiti iz ruku. a drugi dodade: "Ne možete izjahati u ovo doba.. koji su prihvatili. hodi brzo. suvi drhtavi šapat. prljavim snegom." "Sklanjaj mi se sa puta. kao da je sama zemlja progovorila. "Jastrebe. i Benderesk podiže obe svoje dugačke ruke da ženu koja je drhtala od straha pretvori u neku ogavnu stvar" u svinju ili kučku ili blebetavu babuskeru. On će pustiti na nas Sluge Kamena. On provede Seret kroz njega. "Kakve si čini bacila na njih?" "Ubacila sam im rastopljeno olovo u koštanu srž. Seret se promeni. Gospo". reče jedan. srebrnasti odsjaj dana počivao nad utabanim. Ljudi ustuknuše i sagnuše se do zemlje.. Ali Ged priskoči i udarcem svoje ruke obori kraljeve ruke nadole. i mada je bio u stranoj i zloj zemlji.

upola zatrpano snegom. hvatali u zamkui. koja su pripadala dobu starijem od nastanka ptica. ali se toj lepoti pridružio nekakav svirepi. Stvorenja se prestrojiše i navališe ponovo: nakazna čudovišta. po kojima je on mlatio svojim štapom? sijao je samo belom magijskom vatrom. veštičiji izgled: i tako je Ged najzad prepoznade kći gospodara Re Albija. Nikakva ubilačka vatra nije se razgorela duž toga štapa kada se crna stvorenja iz Dvora Teranona oboriše na njega. odavno zaboravljena u osvetljenom svetu. Ali Ged se samo saže i ubra osušenu. kći veštice sa Oskila. senkom. ali sada ponovo prizvana prastarom. ispred magijskih zidova. lepršajući krilima. ubilačkih stvorova koji se ga varali. polako uzletale i počinjale da kruže iznad zidova. travka poče da raste. neke crne prilike. stajali na padini brda. obrušavajući se na njega iz visina. a ona sama nakon brze i zadihane bajalice. ali je nije video. koji su. nezaklonjeni. lovili i proganjali. Možda je to još bio gebet. nije se više mnogo obazirao na to. Gedovo srce stade da se nadima od gneva. "Pretvori se u nešto! Pretvori se. zgrabivši ga za ruku i pokazujući mu na kulu koja je štrčala u mraku kao džinovski beli zub iza njihovoh leđa. nalik na srpove. Tu travku on podiže u vazduh. On se saže i nežno ga podiže obema rukama. "Pretvori se!" vrisnu na njega Seret.sumornoj svetlosti u pustari nije bila manje lepa. koja ne sagoreva. Ali. štap. čije kratko krzno beše potpuno ulepljeno od skorene krvi. vrebajući na njega. Osećao je kako im kandže. da deblja? i kad je završio. i pozli mu od njihovog . Ali. Zaokupila su Geda. dok je tako osmatrao. krhku travku koja je provirivala iz snega na mestu gde je pre toga počivao mrtvi otak. u ruci mu se nalazio ogroman štap. štap čarobnjaka. Osećao je njenu blizinu. Bio je to otak. surovog besa uperenog protiv svih tih svirepih. Iz puškarnica u njenom prozemlju izlazile su. da ga zgrabi i svoju bezobličnost stopi s njegovim živim telom. tragajući za onim dušmaninom. koja ga je čekala negde tu. razmahujući dugačkim krilima. i odlete. hladno i tako reći bez težine u njegovoj ruci. oni nas sustižui!" vrisnu Seret. i poslala ga da pročita onu basmu kojom je oslobodio senku. obučen u mrtvog Skiorha. opazi nešto malo i crno. ili se možda sama senka skriva u sve gušćoj tami. upućujući se ka Gedu i Seret. puzajući. zmajeva i ljudi. jer se beše potupno posvetio osmatranju okoline? svako čulo bilo mu je na oprezu. šibaju vazduh oko njega. koja se našalila s njime na zelenoj livadi iznad Ogionove kuće. i kad stade da joj se obraća Istinskim govorom. i. samo nekoliko koraka od kapije. već samo razgoni tminu. zlokobnom i svepamtećom moći Kamena. smanji se i preobrazi u sivog galeba. Čegrtavi šapat koji behu čuli u kuli postajao je sve glasniji? to je zemlja ispod njihovih nogu podrhtavala i uzdisala. a telašce ukočeno.

a zatim jedno po jedno počeše tromo da odleću natrag. snažnim krilima goneći progonitelje.mrtvačkog smrada. kao što je jednom učinio na Rouku. i zvezde su sve jasnije sijale između oblaka. kako se obrušava naniže. uzdižući se u polukrugu iznad njih. Benderesk. Ali Ged je produžio dalje. kao nezaboravljena misao. naletajući na njega brzo i nevešto. Prastere sile ne mogu prelaziti preko mora. i koga su videli . Soko Ged hitro sunu pravo na stvorenja Kamena. leteli veoma brzo i svaki zamah tih ogromnih krila moćno ih odbacivao kroz vazduh. i nikakav galeb nije leteo između njihovog jata i izbledelog mora. izbledelo u poslednjim. sve dalje na istok? kroz zimski vetar i noć. Žestoko im se odupirao i udarao po njima. ka kopnu. Njihova ogromna krila su se na prvi pogled kretala sporo. ili vrelo. Stvorenja Kamena su još neko vreme kružila po vazduhu. Ogio Ćutljivi se kasno vratio kući u Re Albi. pećinu. ili kamen. možda zaplakako kad su se vratili. nije uspeo da iz njega iščupa ni jednu jedinu reč. ispunjen besom sokola. a možda se i smejao. ka nekoj nevidljivoj tački u vazduhu. dole. već su se bila dokopala svoga plena. Novi gospodar Gonta. kao što su ga zvali. Poleteo je svojim prugastim. odjednom. Kljun jednoga ke bio krvava. I tako se crne spodobe vratiše u zamak. u kome je Gospodar Teranona. Ispod te crne grudve ležalo je more. A oni se opet okrenuše i već su navalili na Geda. tako da im se čulo samo lepetanje krila. Tokom godina postao je još ćutljiviji i još usamljeniji. Ali. i odletoše. u pravcu u kome je odletela Seret u obliku galeba. na krilima sokola. jer svaka je vezana za po jedno ostrvo. stvorenim od njegovog besa i jedne divlje travke. odbijajući ih od sebe plamenim štapom. Smračilo se. Daleko pred sobom ugledao je crno jato. uzdigoše u vazduh. iako se lično popeo sve do Sokolovog gnezda da zatraži da mi mag pomogne u jednom gusarskom pohvatu u pravcu Andrade. ispruživši i razjapivši čelične kljunove. pa iznad pustare. A onda se sva ta bića iznenada. već u Kraljevskog sokola koji leti kao strela. Hitro. nepravilnog. krešteći. oštrim. i ona se razleteše na sve strane kada on banu među njih. preko Oskilskog mora. a onda munjevito prelete niske obale Oskila i uputi se iznad uzburkane pučine ka otvorenom moru. u stvari. kao strela koja ne pada. u gradu. On. kao misao. krik prkosnog besa. kao gavrani koje je nešto preplašilo dok su komadali lešinu. Ged se pretvori u ogromnog sokola: ne u jastreba. pak. Nije bilo galeba koji mogao dugo da prednači toj ubitačnoj brzini. ćutke. a belo perje prilepljeno za kandže drugoga. pepeljastim odsjajima dana. kao što se kapi vode razlete u svim pravcima kad se u vodu baci kamen. ali su. sa svojih jesenjih lutanja. Ogion. koji je razgovarao sa paucima u mreži. za određeno mesto. ispusti krik sokola.

promrmlja on.. utihnuo i jasno ocrtan u zimskom jutru. Ali soko ne htede da pije. sve vreme noseći sokola na ruci. ne gledajajući uopšte na sokola iznad ognjišta. bezizrazna pogleda i tresući se celim telom. On podiže pogled i malo uzdigne ruku. Možda je i u samom Ogionovom umu bilo nezadovoljstva i nelagodnosti. snažno udarajući krilima i smesti mu se na ručni zglob. ustade i priđe mladiću koji je stajao pored vatre. ali sunce još čitav sat neće rasterati maglu s ogromnog planinskog grebena? sav zapadni Gront. Sačekavši malo. "Mislim da sam ti ja nekad dao ime". ispijen i pognut. bliže toploti vatre. on se naglo okrete. jer čitavo to leto i jesen proveo je sasvim sam.kako učtivo pozderavlja pojedino drveće. bio je bez sunca. i položi ga na slamaricu. povede ga do sobice-niše u kojoj je njegov šegrt nekada spavao.dvro ili oblak. uoči Sunčeve povratnice. traku ili praporac. vratio se na svoje domaće ognjište. Kada je basma bila završena i istkana do kraja. Kandže je zario Ogionu duboko u zglavak? prugasta krila su mu podrhtavala? okruglo. Dan je već uveliko bio odmakao. Sledećeg jutra. iziđe da donese vodu sa izvora koji je tekao nešto niže na padini ispod njegove kuće. "Pođi sa mnom. istajao je tako. veoma polako. sa kosom koja mu je mlitavo visila oko lica u ožiljcima.pa promrlja neku bajalicu za spavanje i ostavi ga. sve vreme noseći sokola korakom krenu ka svojoj kući i uđe unutra. lovačka ptica. Držao se na njemu kao da je izvežbana. gledajući preko dolina što su se spuštale ka moru. ispredajući magiju više rukama nego rečima. gore u planini." I. nije ni reč progovorio sa Gospodarem ostrva. nakon svog povratka. Ogion mu skide sa ramena isprljani kraljevski ogrtač. još dok je govorio. zlaćeno oko gledalo je tupo i divlje. i ponudi mu vode. i da će tako moći da se igra hiljadama bića. soko ga pogleda pravo u oči. Onda Ogio poče da baca čini. jer je znao da Ged sada ne poseduje dar ljudskog govora. Ged je bio obučen u raskošnu i stranu odeću od krzna.. iznad njega se začu neko lepetanje krila. od morske obale do planinskog vrha. čoveka ili životinju. Kad je bio mali Ogion je. Ali kad je postao čarobnjak . i Ogion za trenutak zaneme. uzburkanog vrela bio se nahvatao led. kao i svi dečaci. Tu ga namesti da stane iznad ognjišta. i želeći da popije šolju čaja od site. svile i srebra. on tiho reče: "Gede. "Jesi li ti glasnik ili glas?" nežno se obrati Ogion sokolu. a onda žurnim korakom krenu ka svojoj kući i uđe unutra. Dok je mag tako stajao iznad izvora. i tek sada. Nije mu rekao nijednu reč. ali nije nosio oko vrata nikakvu prekinutu uzicu. a po vlažnoj mahovini između kamenja popadali cvetići od inja. koji je otišao nezadovoljan. ali svu izderanu i ukrućenu od morske soli. ustao je kasno. Ogromni soko se spusti. Po ivicama malog. preko luke i u pravcu sivih morskih daljina. mislio je samo prijatna igrarija kad se pretvori u bilo šta.

obuzeti radostima neumornog mora. mrzovoljan baš kao ogromni.prvi te zime na nižim obroncima Gonta. dok su mu se brda Oraneje jedva videla sa desne strane. gde su umeli da ga opet pretvore u čoveka. zaspao Je. i ubio svog vlastitog malog sina u šumi. prevrtljive zemlje. I tako je preleteo Enladu. sve vreme tokom tog dugog leta nosio je na sebi sokolova krila i gledao sokolovim očima. Što duže čovek ostane u obliku koji nije njegov. Okupan sunčevom svetlošću i utonuo u tminu. kad se probudio.shvatio je u čemu je opasnost te igre. zagledan u plamen.. i činio to sve češće. vetar i pravac kojim leti. sletivši samo jednomda se napije iz usamljenog šumskog vrela i smesta uzletivši ponovo. Tako je preleteo ogromni morski zaliv. daleko ispred njega. i rekao: "Učitelju. pa su ga zato ulovili i smakli. i da igra može neopaženo da se preobrati u stvarnost. koji je uživao da uzima na sebe oblik medveda. na jugoistok.od straha da ga ne sustigne senka koja ga je pratila. i kad je odleteo sa Oskilasamo je jedno imao na umu: da pobegne i od Kamena i od senke. i nastavio sve dalje i dalje. sve dok u njemu nije izrastavo medved a čovek se ugasio. Kapci na Ogionovim prozorima su bili .beli vrh Gonta. Sneg je bio napadao." "Dobro mi došao. i zaboravivši vlastite misli znao samo za ono za šta i soko zna: glad. Bilo ih je svega nekoliko na Rouku i samo jedno na Gontu. nazvanČeljusti Enlade. i poče da kuvačaj za obojicu. mudri ljudi. Kada je pala noć. a glas mu je bio promukao i dubok. I niko ne zna koliko sudelfina što skaču u vodama Unutrašnjeg mora nekada bili ljudi. Ćutao je. nastavi mladić. dečko". i bio nekako sav podivljao. odgovori Ogion. Divljina i bes pravog sokola bili su nalik njegovom. "Vratio sam ti se kakav sam i otišao .. sve više i više . i jednom je i ostao preobražen u medveda. Trećega jutra prišao je ognjištu ispred kojeg je sedeo Mag. nepomični val. Svaki čarobnjakov šegrt nauči priču o čarobnjaku Borgeru od Veja. natmureni soko. a ispred njega ništa sem mora. Sleteo je na prvo mesto. a brda Andrada još nejasnije ocrtavala s leva. to je veća opasnost da takav i ostane. koji su zaboravili i svoju mudrost i svoje ime. nije iz talasa počeo da raste jedan jedini. a njegova želja da odleti postala je sokolovaželja. da pobegne iz te hladne. u kojoj čovek može da izgubi vlastito biće. sve dok najzad. umorni. njemu preko puta.obična budala". već mu je samo dao mesa i vode i pustio ga da pogrbljen sedi pored vatre. da se vrati kući. Ged je na sebe uzeo oblik sokola kad je bio izvan sebe od panike ibesa. Mag se samo osmehnu i pokretom ga pozva da sedne s druge strane ognjišta. i postali su zaista njegovi. Ogion još ne beše progovorio ni reč sa njim.

odgovori Ged.. i to onim koje sam ti ga dao. Ogion zavrte glavom i opet poćuta izvesno vreme. "Nisam dovoljno jak." "Sve ima svoje ime". napomenu Ogion. ima li gde neko mesto. Sada to možeš samo ti." "Ne. dečače". O. sa takvom sigurnošću da se Ged ne usudi da ponovi ono što mu beše rekao Arhimag Genšer . ta senka koja me proganja. i opet zadrhta pri pomisli na smrtnu hladnoću nalikna san koja je vladala na Dvoru Teranona." On opet utonu u misli. Ali to zlo. sedeći kraj vatre." "Ali.ja sam bespomoćan pred njom. utonuo u misli. reče on. i Ged je svom nekadašnjem učitelju ispričao sve što se dogodilo od kako je otplovio sa Gonta na lađi po imenu Senka." "Na Oskilu sam imao sreće. odgovorio Ogion.. A na Pendoru si imao dovoljno snage da se suprostavić zmaju. pa su njih dvojica jeli. Kad su završili i soba bila raspremljena. "baš čudno." "Ne. Ged prekide ćutanje. Učitelju. a nije verovao ni Seretinom obećanju da će mu Kamen reći ono što mu je bilo potrebno da zna. tamo na Oskilu. bezimene. Onda je ustao i stavio na sto hleb.čvrsto zamandaljeni. "Nema mesta na kome bi bio nezbedan". to je bilo samo njeno predskazanje.da su te zle sile. Ne želim da senku navedem na tebe. i svuda oko kuće osećala se duboka mirnoća snežnog dana. baš čudno. ali se ipak čuo vlažni sneg kako šušteći pada po krovu. ponudio da mu otkrije ime senke. odvrati Ged. reče on. Najzad ponovo progovori.. Ogion mu nijedanput nije postavio neko pitanje. Čudno. senka senke. Zmaj od Pendora mu je. pre mnogo godina. Dugo su proveli tako. ne mogu protiv te senke". nežno mu odgovorio Ogion. "Ali. Sada više ne bih mogao da je isteram. a ona će se uskoro pojaviti. Na pustarama Oskila pozvala te je po imenu. ni ti nisi stao i njoj kazao svoje. sir i vino. ali on nije mnogo polagao na tu ponudu. njemu sam znao ime. kao što je bila ona koju je oslobodio. "I nikada se više nemoj . Najzad." On umuknu još pre nego što je izgovorio svoje pitanje. reče on najzad. ako ostanem. i kad je Ged završio. "Čudno". "sumnjam da će stati i kazati ga. Imao si snage da se odupreš mamcu i da odbiješ napade sluge jedne Prastare sile Zemljine. to neće". a ne snagu"... Imao si snage da vradžbinama nadjačaš zlog čarobnjaka u njegovom vlastitom carstvu.. "Gadne ožiljke nosiš. "Došao sam da tražim savet a ne utočište. "Ako senka uopšte ima ime". Nekada si je izgonio iz ove iste sobe.nema imena. Ogion progovori. "A što se tiče zmaja. ostao je još dugo da sedi ćutke.. A ipak ga je znala. doduše..

" "Tako je. a glas mu je bio ispunjen strahom. "Moraš se okrenuti. i potraži izvor. i iskoristiće ih. Gede. Ged se ushoda po sobi gore-dole. od lovine postanem lovac. "reke koja se spušta sa planine prema moru. "Ako se okrenem"." Ged ostade bez reči. ali neće to nikada znati ako se ne okrene i ne vrati svojim počecima i te početke ne zadrži u svome biću. Ako te pobedi. i već me je dvaput pobedila. ona će me sigurno opet pronaći. jer ono te goni pred sobom. Moraš ti početi da biraš. a možda isa samim sobom. od vrata do ognjišta. i ono što leži ispred tog izvora.. preko mene će moći da učini ogromna zla. Umesto da budeš lovina. a onda se naglo okrenu i. i to čitavim vodotoko. nagađam šta bi trebalo da uradiš. ako opet pobegnem. "A ako me potpuno pobedi"." "Okrenuti se?" "Ako nastaviš i dalje napred. prepirući se možda sa Ogionom." "Treći put je magijski". "Na izvoru reke Ar dao sam ti ime". Skoro je i uspela. Da ne bi postao iver koji bujica baca i nosi tamo-amo. Pa ona jedini i želi da se sretnemo licem u lice. "Gde je to tu?" Ogion nije odgovorio. Ogione.svečano izreče: "Hodio sam rame uz rame sa velikim čarobnjacima i živeo sam na Ostrvu mudraca. Ali ako uđe u mene i zaposedne me. Senka želi da uništi tvoje istinsko biće. zaista ne znam kuda treba da kreneš." Izgovorio je to s ljubavlju i pun neke svečane radosti. mislim da lov neće dugo trajati. ono bira za tebe put kojim ćeš ići.. Moraš ti potražiti ono što tebe traži. postani ti lovac. kud god utekneš naići ćeš na zlo i na opasnost. nastavi mag. ali ti si mi jedini i istinski učitelj. I već je dvaput uspela u tome." "Ipak. "ako. . Za sada ona ugrožava samo mene. Vratio si se na Gont. od izvora do uvira u more. pošto je opet proteklo izvesno vreme. progovori Ged. A svu svoju snagu trošim na bežanje. Ali. Čovek želi da sazna kuda vodi njegov put. nastavi on. I teško mi je da ti kažem. kao što ti kažeš. kad te je naterala da se pretvoriš u biće sokola. i Ogion napokon izgovori. "preoteće moje znanje i moju moć.pretvarati u nešto drugo. krenuvši pred maga. Ne." Ged je još malo hodao. ako i dalje budeš bežao. odvrati Ogion. Učitelju?" zapita Ged. A sada se okreni. Gede." "Tu. Tu leže tvoja nada i tvoja snaga." Gedovo ćutanje je prosto vapilo za istinom. od ognjištado vrata. i vratio si se meni. on mora postati bujica sama.

ili gubili. još premoren. ali Gedje."Dobro". postavljen krznom pelavija. Često je. Ali. LOVAC Ged beše udario niz drum koji je vodio od Re Albija još pre pozne zimske zore." Kada je Ged. Ogion ga je pratio pogledom i tiho rekao. da je napolju snežna noć a kolibaosvetljena vatrom. Ogion mu je bio dao pristojne gontijske čakšire. sav napudran snegom i otresajući ga topotanjem nogu sa svojih čizama od jareće kože. i ja sam ostao pri njegovom izboru. nemo krenuo ka svojoj sobici-niši. reče Ogion i pruži mu završen štap. kameniom plavcem i bajalicama.nekada davno. Do kraja tog kratkog zimskog popodneva i opet.srebrnim runama na kamenu ognjišta. i noseći u rukama samo crni štap visok koliko i on sam. prošao je kroz gradsku kapiju. da ih obuče umesto onih gizdavih haljina sa Oskila. Tako zaogrnut. Ged je već bio otišao. "Evo". Ostavio je za sobom samo poruku napisanu na način čarobnjaka. Ged ga je slušao. koje su izbledele i počele da nestaju još dok ih je Ogion čitao: "Učitelju. i kad mu se prispavalo učini mu se da je opet mali dečko u veštičjoj kolibi u selu Devet jova. Laku noć. Nameravao sam da od ovoga napravim luk za strele. a vojnici koji su stajali naslonjeni na drvene zmajeve nisu morali dvaput da pogledaju da bi videli da je čarobnjak. obesi nad nju čajnik da provri. na dalekim ostrvima." On ustade i podloži vatru dok se nije sasvim razbuktala. i pre nego što je otkucalo podne već je bio u pristaništu Gonta. dok sluša dugo. plusneno. koji nije uspeo da nađe reči zahvalnosti. dečko. kad se Ogion probudio. izjavi: "Moram napolje da se pobrinem za koze. i da mu um pliva. zbog putovanja po zimi. grubo otesani kolac od tisovine. toliko tiho da ga Ged nije mogao čuti: "Srećan ti let. držao je u ruci dugački. Mnogo puta je rukama prevlačio preko drveta. ali ovako je bolje." 8. obrađujući kolac nožem. Uklonili su koplja u stranu i bez pitanja ga pustili da uđe. lanenu košulju i kožni kaputić. sokole moj mladi!" U mrazovitu zoru. ostao je da sedi radeći uz svetlost lampe." Kada se vratio.dobro je izabrao. Na kejevima i u domu Pomorskog esnafa on se raspita za neki brod koji kreće na sever ili na zapad. tiho pevušio. radeći. u . reče Ogion. sinko.navlačeći kožuh. prateći ga pogledom dok je odmicao niz ulicu. "Arhimag ti jedao tisovinu. kao da traži neki nedostatak. Pazi na čajnik. na kraju ćeš ti meni postati učitelj. Bolje ikad nego nikad. tiho pevuckanje bajalica i pesama o podvizima heroja koji su se borili protiv sila mraka i pobeđivli. i. ja odoh u lov. ipak zadržao gospodski ogrtač. "Sada si to shvatio.zagušljiva od mirisa trava i dima. posle večere.

oskudnim razgovorima. pokušavajući da predvidi u kom obliku će se senka sledeći put pojaviti pred njim. Seljaci se ćutke okupiše. ali on ipak zatraži visoku cenu za njega: bajalica za jednogodišnje obezbeđivanje od svih pomorskih opasnosti. Andrada. spokojno i strpljivo. Porinuo ga je u tiho more pored mola i voda je smesta. Ged ispravi isušene daske i zarđale kuke. Ribar je bio strog i namršten starac. počela da raste na njegovom dnu. čarobnjak. kao što je nekada radio sa Pečvarijem na Donjem Torningu. bio se već veoma umorio. Jer. za njegov čamac i njegovog sina.naime. kao običan čovek na svojoj dragoj i dobro poznatoj zemlji. dok se konačno nije javio jedan koji je imao čamac na prodaju. a u Pomorskom esnafu mu još rekoše da po ovom prevrtljivom vremenu čak ni ribarski čamci ne izlaze na more dalje od Stražarnih stena. poput mačke. tako blizu Sunčeve povratnice. Žarko je želeo da ostane ovde. Ponudili su mu da ruča. Ta bajalica obezbeđenja od mora. Nije se dugo zadržao u Pomorskom esnafu. dvanaest stopa dugačak i građen na preklop. niti u gradu. zaudarajući poput osušene haringe. čak ni čarobnjaka. ne izostavljajući ni najmanju sitnicu. koju su visoko cenili u severnim delovima Arhipelaga. Krenuo je peške duž obale zaliva sve dok nije naišao na prvo seoce severno od grada Gonta. Njegov čamac. i kda i gde. i ustao u zoru. sve dok čamac nije bio potpuno zakrpljen i ceo. i sišao na molo ispod Stene Katnort. uživajući u njihovim sporim. brodskih dvodelja i vraća-vremenaša. gde je ležao njegov čamac. ribari sa Gonta se ne plaše ničega. Oraneje. A onda je štap koji mu Ogion beše . koristeći se i oruđem i vradžbinama. ali volja mu je bila drugačija. Posedeo je malo u društvu nosača. da posmatraju njegove vešte ruke i slušaju tiho pevanje. i tu počeo da se raspituje kod ribara. nikada još nikoga nije spasla od olujnih vetrova ili olujnih talasa. Uskočivši u čamac. lako. ali ako je ubaje neko ko zna kakvo je okolno more i kavi su čamci i koliko su moreplovci vešti. Svuda su mu odgovorili da nijedan brod neće krenuti iz pristaništa u ovo vreme. da se okane čarobnjačkog zanata i pustolovina. To mu je bila želja. samo mora. retko kada mora da traži ručak. nečujno. bio je toliko istrošen i iskrpljen da je jedva mogao da plovi. Ged je dobro i pošteno izveo bajalicu. I taj posao je obavio dobro i strpljivo do kraja. na Gontu.pravcu Enlade. za njega. ne baš suviše blizu. Kada je bajalica bila završena i čini bačene. u njihovom mumlavom gontijskom govoru. na bedemima Pomorskog esnafa.onda može da koliko-toliko obezbedi ribara u svakodnevnom poslovima. da zaboravi na moć i užase i živi u miru. nakon što je video da u luci neće naći nijedan brod. iako je sve vreme strepeo i misli mu lutale mračnim putevima. Tu noć je prespavao u kolibi jednog ribara. u visećoj mreži od kitovih creva. radeći na njoj čitave noći i sledećeg dana.

tako držana. Iako je i samo more predstavljalo za njega opasnost u ova doba godine. mislio je. Prateći sokolov let kroz dane i vetrove Oskila. u tamnu morsku dubinu. ote im se uzvik divljenja. Smrt je sušno mesto. postavio motku od čvrstog i zdravog drveta. Iz mora su se javljale oluje i čudovišta. čak i prednosti. četvrtasto jedro belo poput snegova na vrhu Gonta iznad njihovih glava. osvrnuvši se za trenutak. gde onda postavi kurs na severozapad da bi prošao severno od Draneje. ima bi velike muke da na onako uzburkanom . i dokle god je. Sa te motke. odozgo naniže. Kada zanemeli ribari ugledaše kako taj probušeni čamčić jezdi po moru. možda će napokon i on uspeti da zgrabi to čudovište onako kako je i ono zgrabilo njega. nikako nije mogla da promaši Geda. Da se nije koristio tom magijom. preko njega. Nije bio sasvim siguran zbog čega. ono se samo okretalo da uhvati vetar pod najpovoljnijim uglom. rečni potok niti izvor u onoj zemlji mraka u kojoj je Ged jednom bio. lebdeći unaokolo kao ogromni velovi tuge.ugleda ih tamo. ukoliko se nije opet potpuno povukla u carstvo snova. prosto je hteo da se vrati istim putem.napravio podigao umesto katarke i učvrstio pomoću vradžbina u tom položaju. prirodnim vetrom. istakoa je na razboju od vetra magijsko jedro. i Ged. Kad već mora da se sretne s njom. I tako će na kraju. nikada više neće moći da uzdigne. na izlazu iz zaliva. nad kojim su nisko visili oblaci. stojeći pored katarke. Brodić krenu po vodi. iznad koje su se snegom pokrivene padine velike Planine dizale i nestajale u oblacima. na ledenom vetru koji je duvao obalom. ta opasnost i varljive promene vremena izgledale su mu kao neka vrsta odbrane. trupkajući promrzlim nogama. Sada više nije pokretao magijski vetar. I ne postoji ni more ni bilo kakva voda. ispod mračne. nošen jedrima poput vilinog konjica koji je razvio krila. a možda je i došla pravolinijski . uništiti i zlo koje je za života oslobodio. niti strategije. Zatim. svojom smrću.ko je to mogao da zna? Ali. okrećući se ka Stražarnim stenama. vraćajući se istim putem kojim je i došao. koji je dolazio otvoreno i preko otvorenog mora. šapnuvši s vremena na vreme samo jednu jedinu reč. ali plašio se da se opet sretne s njom na kopnu. kako ga bodre. izbrazdane gromade Stene Katnorta. njoj u susret. Odjedrio je preko zaliva i izišao na Gontsko more između dve Stražarne stene. Ged zazva blagi magijski vetar. uspevao da održi svoje magijom istkano jedro da se ne razvije. a popreko. Jedrio je preko uzburkanog mora. i ispratiše ga vikom i osmesima. već se koristio običnim. iz koje se. Nije u tome bilo nikakvog plana. senka je možda skretala. i da ga težinom svoga tela i svoje vlastite smrti odvuče dole. želeo je da to bude na morskoj pučini. ali ne i zle sile: potiče od zemlje. koji je oštro duvao sa severozapada. I kada se bude konačno susreo sa senkom u poslednjem činu svoga ludila.

broz vlagu koja je sipila unaokolo i koja je na kopnu lako moga biti retka susnežica. istim putem kojim je sada išao na zapad. Ali. Nije bilo nijednog čamca da ga mimoiđe. Bila je potpuno iskoristila telo veslača sa Oskila. Ged. najeo se i napio. I dalje su prolazili minuti. gledao sivo nebo. pod kišom. Jastreb. Prolazili su minuti. i posle nekoliko sati. ni ptice da proleti. i koje ga je pratilo u snovima. Ged je još čekao. pošto je senka bila ona sama. Ribareva žena mu je bila dala dve vekne hleba i krčag vode. iz Čeljusti Enlada u pravcu Gonta. među svim bićima. Prepoznao ju je. Kad je pogledao unaokolo. skrećući sada već malo više na zapad. oštro motreći na sve strane. nejasna. tako. dođi". i pošto je on beše prizvao. a moguće da je i da joj je njegovo prizivanje. sledeći na slepo svoj stari trag. Nastavio je mimo maglovitog obrisa ostrvca. pogleda netremice uprtog u kišicu koja je u nepravilnim razmacima sipila nad morem. kad je prvi put ugledao Greben Kembera. šta čekaš. u obličju sokola. nad sobom. dalo ili nametnulo izvestan oblik i sličnost. I tako mu se približavala preko mora. i blago žuborenje talasa oko njegovog pramca. dok je prilazila. I tada. ugleda senku kako muse približava. usisavši je u sebe. jedinog ostrvceta između Gonta i Oraneje. I odjednom povika: "Evo me. iako nije bacala senku. nije video ništa ispred sebe. žmureći na vetru. kao što bi ona prepoznala njega. Ništa se nije kretalo sem večito uzburkane vode i oblaka koji su jezdili nebom. . koja je oprezno koračala po talasima. talasi zažamoriše. u kojem ju je prvi put ugledao na Okruglom brdu Rouka. promrlja. ti sam ja. leteo na istok. vetar tiho zviznu u belom jedru. u grobnoj tišini koja je vladala morem čulo se samo tiho škripanje brodića. i sada ga više nije pratila kroz vetar i preko mora u vidu gebeta.iscrpila je nešto moći iz njega. oblaka kojih se sećao kao kroz maglu kada je. sada je ipak imala određeno obličje. isto kao što je sada. Skiorha. ustao je. Senko?" Nije bilo odgovora. "dođi. u svakom slučaju sada je već donekle lilila na čoveka. Pošto je bila upola zaslepljena dnevnom svetlošću. čak po danu. i tada je gledao pod sobom sivo more. Niti je imala ono obličje zveri. u crnoj magli i među talasima nije se pokrenulo ništa još crnje. sećajući se za zahvalnošću ćitljive gontijske žene od koje beše dobio hranu. loše uobličena prilika. Ipak je postojao sve više i više siguran da nije daleko od njega. promrzao i zamoren od tog neprestanog osmatranja i varirivanja u prazni sumrak. a ledene kišne kapi su prolazile kroz nju. glasno i na dnevnoj svetlosti. svim senkama. "Hajde. Proganjajući Gedai boreći se s njim na pustari. ruke oslonjene na katarku od tisovine.moru održi kurs svom trošnom i naherenom brodiću. Putovao je. daleko nad vodom. Ged je ugleda pre nego ona njega. i prizivam svoju senku!" Brod zaškripa. dolazeći sa severa.

a strah je bežao pred njim. ona na trenutak ugleda senku sasvim blizu broda. tik iznad vode. praveći polukrug. jurio za plenom. niz vetar. a talasi koji su jurili ispod nje varali su mu vid. i tako on unese u svoje magijom istkano jedro vetar što bi razderao svako jedro od obične tkanine i koji ponese njegov čamac preko mora kao što bi poneo pramičak pene otrgnut sa talasa. ledenog. Obični. Ged je bio siguran u njen trag. Sada se senka okrenula. a ne utvarnog bića koje leti nad vodom. tako da je mogao da visi samo na stotinu jardi pred sobom. Plovio je još brže nego malopre. a pahuljice pene su letele na sve strane sa zatupaste prove čamca. bodreći svoj čamac. Nije mogao da pogodi da li se kreće ili stoji. Dugo su lovac i njegova lovina održavali isto rastojanje i pravac. čak i mimo njih. lelujajući se. i on poskoči iz vode kao delfin i samo što se ne preturi u tom naglom zaokretu. ili možda. manje nalik na čoveka a više na dim nošen vetrom. ali. koji je pljuskao po vodi od silne brzine. on je raspevani magijski vetar i dalje održavao u jedru. Uskoro. ka otvorenom Prostranstvu.U užasnoj samoći zimskog mora Ged je stajao kraj katarke i gledao u ono čega se bojao. ona je sve vreme i svaki put izgledala sve bliža.on glasno prizva magijski vetar. Iako nije mislio ni na šta drugo sem na užas i straj od njenog dodira. kao da beži u pravcu Gonta. krenula je u potpuno suprotnom pravcu. Nije bio siguran. Vetar kao da ju je odnosio i gurao dalje od čamca. Iznenada. Odjednom. i on dunu snažno i naglo u belo jedro. sve bliže i bliže onome što je bežalo. Rukama i vradžbinama Ged okrenu svoj čamac. Iako je vetar sada duvao u njegovom pravcu. hitra senka suprostavila se magijskoj veštini. Uz vetar je krenuo i Gedov čamac za njom. Lovio je. nije ga ni bilo briga. kao što lovac podstiče svoje pse kada vuk beži svima na očigled.senka mu se sasvim izgubi iz vida. u pravcu severa. Ipak. i da mimo njega hita ka Spiviju ili Torhevenu. I mladić povika iz sve snage. ovozemaljski vetar počinjao je . Ged je znao da je pri ovoj ogromnoj brzini kojom plovi već nekoliko sati već odmakao južno od Gonta. i čamac poskoči i jurnu kroz talase pravo na ono što je lebdelo na vetru. Pojurila je uz vetar. ipak je stajao nepomično i čekao je. Sada je već i ona njega ugledala. crnog bola kroz koji mu je oticao deo života. pomešana sa sićušnim ledenim iglicama i susnežicom. Po leđima i levom obrazu tukla ga je kiša. i izgledajući istovremeno nekako zamagljena i rasplinutija. kao da prati trag neke životinje u snegu. čim je oluja postala malo jača. senka se okrenu i pobeže. U grobnoj tišini. i dan poče da se gasi. a kišna oluja oboma. ali. jedro i vetar i talase pred sobom. ali senka mu je pred pogledom postajala sve manje vidljiva.

ovaj nestade istog trenutka. Jedino su se vodene mase valjale oko njega. nikako da joj se približi. čim je progovorio prvu reč bajalice za razvedravanje Ged opet ugleda senku. Zaslepljen solju i zagušen vodom. Još je s obe ruke stezao štap od tisovine. Čvrst i pun čarobne moći bio je štap koji je Ogion napravio. Ali. van domašaja sledećeg nadolazećeg talasa. ispod njega. Tu je ostao da leži. Beše već izgubio iz vida i stene i peskovitu obalu. zaslepljujući ga. i povukao je mali čamac natrag u vodu da bi ga odmah zatimsilovito tresnuo natrag o stenu. Svom svojom snagom i uz pomoć čarobne moći štapa borio se da stigne do te peskovite obale. izbaci ga kao komad drvene naplavine na pesak. beše ustupila mesto velikim. tako da se našao u dubokoj vodi i bio spasen od udarca o stenu. ali veoma blizu. Gotovo da je sleteo iz čamca u vodu. On se obrati sa nekoliko reči vetru i jedru. a magla se razdvojila i opet sklopila nad njim i malo kasnije poče da . kao što čovek podiže u vazduh i razbije o zemlju puževu kućicu. iako izobličena i stalno se menjajući. iscrpljujući ga. okrenu krmu i polete za njom. Bio je zaista ogroman. Manji talasi su ga čupkali. Nije se slomio. Ged još jedanput naglo zaokrenu brod. koju je uspeo da nazre nekoliko puta dok je pokušavao da otpliva u stranu. pokušavajući da ga opet niz pesak svuku u vodu. ali. Ali. daveći ga. Veliki talas.da slabi. iskidanim oblacima hladne magle. koji nije stigao da vidi. Kroz tu maglu spazio je za trenutak senku. udarivši u punoj brzini o stenoviti sprud. obmotavajući se ponovo svuda oko čamca. već je plovio po vodi uspravno. zgrabi ga. zbog magle. i više nije ni znao u kom pravcu gleda. ali je ipak imala ljudski oblik. još s desnestrane u odnosu na njegov kurs. i pošto ga je jedno vreme kotrljao. Malo postrani od stene nalazilo se parče peskovite obale. a ledena susnežica. pre nego što ga je pogodio drugi ogromni talas. tako da na kraju više nije bio u stanju da pokreće ruke. iznad njega. Nadolaženje i povlačenje ogromnih talasa bacalo ga je kao krpu dole-gore. koja je bežala nešto malo udesno od njegovog kursa. povukli sa sobom. koji je brzo narastao ispod iskidanih oblaka magle. Magla joj je prolazila kroz rasplinute obrise glave bez lica. magla se brzo zgušnjavala. ipak se na vreme uhvatio za štap-katarku. borio se da održi glavu iznad površine i da se odupre strahovitom kretanju mora. a hladnoća duboke vode izvlačila mu je veoma brzo toplotu iz tela. iako je to opet postalo praćenje na slepo. misleći da je pregazio svog neprijatelja. kao osušeno stablo.nošena olujom. potapajući ga. koja je postajala sve gušća. Ged ga je još držao u rukama kad su ga talasi opet se vraćajući od plićaka. ključajući i komešajući se na mestu gde se sukobljavala sa magijskim vetrom. ali Gedov brod nalete na zemlju. i sporu. bezoblična belina koja je prigušivala i svetlost i zvuk. bar dok se talas opet ne vrati. baš kao senka nekog čoveka.

i kada je podigao svetleći štap. da bi pao u očajanje. Sada je već bila mrkla noć. ali. uspeo je da stane na noge. da makar zakloni glavu. čitavu večnost. presamićujući se gotovo na dvoje. "Neću vam ništa".po njemu sipi ledena susnežica. poštapajući se. kao da je beše sagradilo dete. spotičući se i zastajući. nije mogao da pogodi da li muško ili žensko. da bolje vidi šta se nalazi pred njim. Ged ih odgurnu i uđe. da se pesak pod njegovim rukama pretvorio u prah. Oni mu ništa ne odgovoriše. na uzvišici jedne dine. malecka i nevešto sklepana. S njom kao vodiljom. malo po malo. Prošlo je mnogo vremena pre nego što se pokrenuo. da bi prošao kroz njih. nastavio je da se batrga. oslonjen na štap. to su se dine počele spuštati ka drugoj obali. pa drugo. koje je virilo. iz gomile krpa ili odranih životinjskih koža. što dalje od vode. ali ne iza sebe. S novih nekoliko reči naterao je više svetlosti u svoj štap. komadaću peska sred ogromnog okeana. gde su naleti kiše nošene vetrom postali manje snežni. tako da bar okrene leđa vetru. jer je svuda oko njega bilo mračno kao u rogu. Toliko je sav bio izudaran. tragajući za nekom pećinom ili jamom među uzburkanom i zaleđenom morskom travom. izlomljen i smrznut. već ispred. vrati malo toplote u telo. da mu se to puzanje kroz mokri pesak i pomrčinu ispunjenu hujanjem i grmljavinom mora činilo nečim najtežim što je ikada morao da podnese. koji se grčio od straha pribijen uz suprotni zid. potom produži. dakle. i pri tom svetlu Ged ugleda čoveka dugačke bele kose. Podigao se na ruke i kolena i polako stao da puže uz peskovitu obalu. na podu. i još nešto. onda se s mukom okrenuo na levo. drhteći. Bila je to klibica. Oči su im bile beslovesne od . i vukući noge kroz pesak siđe niz visoku dinu. ili staja. ali ostadoše zatvorena. ugledao je prigušene odbljeske na najudaljenojoj ivici domašaja njegove avetinjske svetlosti: drveni zid. i kada se napokon uspuzao među dine. ali mu se ipak oteo jecaj dok je tako stajao. nije se. prošaputa Ged. ka peščanim dinama. U ognjištu je tinjao ugalj. ali on nešto prošapta štapu i oko njega se pojavi avetinjska svetlost. i tada. Ged zakuca štapom na niska vrata. najzad. Nije mogao da se uspravi ni kada se našao unutra. A jednom ili dvaput učini mu se da je strhovita buka mora ivetra zamukla. opet glasnije. jedno. izbezumljen. i nakon izvesnog vremena čuo je vlastito dahtanje. otprilike još pola milje dublje u kopno. ponovo začu more. Postojano kretanje mu. ako ništa drugo. i opet osetio opaki vetar kako mu kišom šiba lice. mokar od kiše. Bio je isuviše iscrpljen. već na o bičnom grebenu. nalazio na ostrvu. On ih malo bolje zagleda. nije podigao glavu da se uveri. već je i dalje puzao.

Tri noći je proveo na tom bezimenom ostrvu. Pronašao je gomilicu drveta.stari. starac mu pokaza prstom na veliku školku. dobaci on svojim ćutljivim domaćinima. Bio je to stenovit i kamenit sprud..ali se bolje osećao. jadnici".. i nešto malo duži od toga. jer mu je bilo muka od one morske vode koje se beše nagutao. "Dajte mi nešto da se umotam". Oprezno. on se umota u njega i ispruži pored ognjišta. podloži malo. Ostrvce mora da se nalazilo negde napolju u Prostranstvima.u kojoj su se nalazili komadići dimljene ribe. sedeći ukrštenih nogu pored vatre. naslaganog pored jednog zida. možda su bili prognanici. "Spavajte. Proveo je čitav taj dan i sledeću noć ležeći kao klada u kolibici pored ognjišta. na običnom peščanom sprudu. skinu se nag i zguri pored ognjišta. koja je valjda bilaležaj . uopšte bilo ljudi. cvileći. zatraži im. . kad se probudio. ali još uvek zapadno od Karego-Ata. Ged se napi vode i pojede malo ribe.užasa. neću vam učiniti ništa nažao. On ispružiruku i uze neštosa gomile. a onda. Čak i uz pomoć magijskog vetra nije mogao stići sve do Kargada. i. Srebrnasto krzno pelavija se brzo sušilo. pa položi glavu na peščani pod i zaspa. posmatrao ga je sav obamro od straha. stade da razgledato mesto na koje ga je senka prevarom domamila. njihov razgovor bi okončan pre no što je. Kada se drugog jutra probudio. Čudno da je na ovako malo i zabačenom mestu.ukrućenu od soli.sam založio vatru. istočno od Gonta. a onda zapita: "Kargad?" Na to starac odmah klimnu glavom. Ali kako je to ujedno bila i jedina reč koju je Ged znao na kargijskom jeziku. ali se sad sastojalo samo od dronjaka icrne masnoće. Muka mu je naterala da vam dođem.čim povrati malo snage i sposobnostida misli. "Razumeš li me? Da li govoriš hardijski?" Ged za trenutak zastade. ali Ged ne obrati pažnju. Bio je promukao i jedva je mogao da govori od cvokotanja i drhtavice koja mu je potresala čitavo telo. on im se obrati šapatom: "Imate li drva? Hajde. zainteresova se gde se nalazi. još jebio ukočen i sve ga je bolelo.nešto što je pre mnogo godina možda bilo kozja koža. i dalje gledajući u stranu..sav otežao od vode i leda. i čim se vunena postava zagrejala i tek se malo prosušila. Istrljavši se dobro i osušivši telo. i tako. zapravo i započeo. imao je groznicu i bilo mu je muka. Kada je spustio svoj štap. izašavši u vetrovito.a onda mimikom zatražio vode. kao tužna stara lutka na konopcima. nijedno od staraca mu ne odgovori. Ako su ga i čuli. Opet se obukao u svoju odeću. Ged svuče svoj ogrtač." Starac se ni ne pokrenu. Stalno je okretao svoj ogrtač pored vatre. jer nije bilo dovoljno vode da je opere. na najširem mestu otprileke milju širok. a uz to je i sav goreo od žeđi. Ono što je bilo skriveno u krpama zaječa od straha. oblačno jutro. bio je isuviše umoran da bi i dalje o tome lupao glavu. samo jedanput. ono stvorenje ispod gomile krpa brzo sakri glavu. jer prvog jutra. boleo ga je svaki mišić. ali.

udaljila se. Zaboravili su da na svetu postoje i drugaljudska bića. ona ode u kolibicu i vrati se opet sa nečim u rukama. iznad koje je stajala kraljevska kruna. Kolibica je bila sagrađena. od naplavljenih grana i dasaka. prljabobele brade. beživotnim. i starac i starica živeli su u njoj potpuno sami. žmureću u njega čudnim. Na sprudu nije raslo ni jedno drvo. otšepesao bi u stranu. prosedom kosom. Pošto je. jer nije imao dovoljno pravog drveta.tako prikupila hrabrosti. umotanim u neku staru tkaninu.a onda se zaplakala. u blizini kolibice. starica nije toliko gledala u njegov čudesni posao koliko u njega. i zaista. Kada je prošlo neko vreme. i obrisala oči dugačkom. ili zato što je čarobnjak. što ih je more nanelo na suvo. i ono što mu je nodostajalo morao je nadoknaditi čistom čarolijom. Kada se uspravio u postelji da uzme od nje školjku. Stidljivo. ne skidajući pogled s njegovog lica.sve izvezena morskim biserima.već prosto zato što je bio čovek. još vlažne od morske vode i sirove. prosuvši svu vodu. i ubrzo se vratila sa poklonom: šakom dagnji koje je sakupila na stenama. Starčev natmureni strah nikako nije popuštao. upotrebljavajući samo starčevu nezgrapnu. kamenu bradvu i bajalicu za vezivanje. mala zaliha igala i udica od kosti. bolje rečeno. Na malim prsima haljinice biserom je bio izvezen znak koji je Ged poznavao. Vodu su uzimali iz male udubine u kojoj se skupljala kišnica. okruženi potpunom pustinjom od mora. skrpljena.svežim ili osušenim. umrljanu solju. ili. i upletene žile koje su služile umesto kanapa za udicu i fitiljenisu poticale od koza. namršteno piljeći u njega preko ramena i zamršene. Nije to bilo ni popravljanje a ni građenje novog čamca. i algama koje su rasle po stenju. požutela od godina. i posle nekog vremena donela mu je malo vode. ovo je baš bilo mesto na koje bi foke dolazile leti da odgajaju mladunce. niko drugi sem nji. . a ipak čežnjivim pogledom. ali dok je ležao u grozničavom polusnu u mračnoj kolibi ugledao je kako se izvlači i čuči. u početku bi starica zacvilela i sakrila se ispod svoje gomile krpa kad god bi Ged učinio neki pokret. hranili su se ribom i morskim plodovima. Ali. Ipak. izgleda. Dronjave životinjske kože u kolibi. Kolibica je stajala u jednoj maloj uvali u peščanimdinama. kad god bi mu se učinilo da mu se Ged dovoljno približio da ga može dotaći. kao što je Ged u početku mislio. dvostruka strela Božanske Braće Kargada. Sada ga je posmatrala doj je radio na obali. već od pegave foke. niti žbun. praveći novi čamac od ostataka starog. ovoga puta zavežljejem.sa svih strana oivičen plićacima i grebenjem. Ged ih je pojeo onakve kave mu ih je davala. i zahvalio joj se.ona se toliko prepala da je ispustila. Bila je to dečja haljinica od svilenog brokata. istim onim žudnim pogledom. ona razmota zavežljaj i pruži mu da vidi ono što je bilo unutra. ništa osim povijene morske trave. Starci se nisu bojali Geda zato što su mislili da je duh.

Boda je smesta stala da navire kroz pesak. i na nekoj usamljenoj obali Karego-Ata. Njegov brodić od drveta i magije. razumeo. Ali. iako Kargijske vode nisu obećavale mnogo bezbednosti čoveku sa Arhipelaga. darivala ga je. Starica kao da nije razumela šta znače njegovi pokreti ruku i tihe reči. pa ako prežive . a mala prinzeca je sigurno još bila lepa razvijena i otporna beba. Pogodio je da to dvoje mra da su deca neke kraljevske porodice iz kargadskog carstva. nepouzdani izvor vode. starac je. i ostali da žive. ako tako žele. Njegove uspomene na druge zemlje sada su se svodile još samo na detinje traume. koji se bojao da prolije kraljevsku krv. i odbio. Treći dan njegovog boravka na ostrvu započeo je bledim. Bio je to potamneli komadić metala. bio je spreman da isplovi. prljava. I tako Ged toga jutra napuni mešinu od fokine kože kišnicom iz bunara. Dečak mora da je imao osam ili deset godina. neki tiranin ili otimač prestola. bez ikakvog značenja. Ged mu je to jasno video na licu. ona izvadi nešto majušno i pruži ga Gedu. slatkim smeškom. bistra i slatka kao da potiče iz nekog planinskog izvora . četrdeset godina. čak. Ali šta se u stvari dogodilo i koliko je njegova pretpostavka bila tačna saznao je tek kada ga je. odevena u nezgrapno sašivene fokine kože. princ i prinzeca carstva Samoće. Bio je to dan Sunčeve povratnice. Ged ga pogleda i htede da joj ga vrati. možda parče nekakvog polomljenog nakita. i do grobnice Atuana. učinio je za njih ono što je mogao i bacio čini na taj slankasti. međutim. pune krvi. najkraći dan u godini. polukrug nečega što je verovatno bio prelomljeni prsten.prežive. haljinicu je opet pažljivo zamotala u masne krpe i vukući noge otšelesala natrag u kolibu da sakrije tu divnu stvarčicu. koji bi se usudio da uplovi u njih. ušivenog na suknjici haljine. onda klimnu glavom i opet se nasmeši. divova i vrštanja. tako zajedno. pokaza prstom na svilenu haljinicu. beše ih poslao još kao malu decu da budu bačeni na neko pusto ostrvce daleko do Karego-Ata. i nije se smirila sve dok ga nije uzeo. zatim na sebe i nasmeši se. ostaviće ih.Starica. i preživili su. potpuno sami na steni usred okeana. otpadaka i čarolija. i pošto staricima nije mogao drugačije da zahvali što su mu pružili malo vatre i drva. i pošto ni za staricu nije imao onakav poklon kakav bi joj rado dao. Spivija ili Torikla. ali mu na pokretima pokaza da ga uzme. jer mu se srce ispunilo sažaljenjem. traganje za Prstenom Eret-Akbe odvelo do carstva Kargda.odevena u haljinicu od svile i bisera. Iz nekog skrivenog džepića. dok je vrteo glavom i opet vrteo glavom. pedeset godina. tihim izlaskom sunca. Pokušao je da objasni starcima da će ih rado povesti do bilo koje naseljene zemlje. Gonta. Ged stavi prelomljeni prsten u džep svog kožnog kaputića sa gotovo isto tolikom pažnjom. kao beba. naborana. Ali oni odbiše da napuste svoje pusto ostrvo. godinama kasnije.

moglo tog časa biti. koje mora da je bilo Karego-At. južnog kraja ostrva. Po tome je video da je Ogion bio u pravu: senka ne može da se hrani njegovom moći dokle god on bude okrenut protiv nje. mogla je da radi s njim šta joj je volja sve vreme dok je onako ležao polumrtav na obali i zaslepljen mrakom i olujom na peščanim dinama. i brzo se udaljio preko mora. Ostali su skriveni u kolibici. nejasne obrise nekog velikog kopna. Zadržao je kurs ka jugoistoku. Ali kolibice više nema. i pomoću nje mu onemogućila da predvidi opasnost i prevarom ga namamila u smrt. ni gde bi to. vatre. i nikada više nije presušila. kao što je Ged dobro znao. ali. a on se nije mogao upravljati ni po čemu. Doline talasa su već bile ispunjene mrakom. Mora loviti po instinktu. Geda su veoma zbunjivale neopipljive senke. u čitavom Zemljomorju. to mesto na kome nema ničega sem kamenja i peščanih dina sada je uneto u kartu i ima svoje ime. doj je jedrio kroz večernje rumenilo. goniti je. na sreću. mornari ga zovu Ostrvo s izvorom. sem po nadi da će mu zemaljski vetar koji je duvao na jug doneti sreću.dok su im se vrhovi blistali održavajući jasnu. da ga je senka prevarila njegovom vlastitom varkom. dakle. i po nekom nejasnom predosećanju da je najbolje da se kreće u pravcu juga ili istoka. kao da se boje da gledaju kada je Ged porinuo svoj brod sa peskovitog. kada ga je onmomad senka prevarom nasukala na stene. Svako od njih dvoje bilo je slepo za ono drugo. Napregnuto je osmatrao. dok je još bio dečak. da je na njega navukla onu maglu na moru kao da je dovlači iz njegove vlastite prošlosti. nadme njegovo jedro od magijskog tkanja. Pustio je da zemaljski vetar. Prevarila ga je i smesta pobegla. Bio je tačno na morskim saobraćajnicama tog varvarskog naroda. rumenu svetlost sa zapada. ratnika sa perjanicoma. kao što je i ono njega lovilo. on je tu bio lovac koji nije znao ni šta lovi. onoga jutra u selu Deset jova. na slepo. Ged je bio siguran samo u jedno: da je ovoga puta zaista on taj koji je lovac. i sećao se. i kopno mu nestade s vidika kada je noć prešla preko istočne ivice sveta. uz strahoviti mir u srcu. premda joj se trag već zameo u širokom moru. baš kao što su senku zbunjivali dnevna svetlost i opipljivost stvari. magle. Ovo traganje po moru bilo je zaista neobično. nije iskoristila tu priliku. i dlje biti protiv nje. ne usudivši se da se opet suoči s njim. Zahvaljujući tome. jer. ne bi li ugledao neki dugovati kargijski brod ili galiju.na Gontu. Mora. Pre nego što je pala noć ugledao je sa leve strane daleke. odjednom mu puknu pred očima. i oluje mnogih zima koje su od tada protekle potpuno su raznele tragove ono dvoje koje je tu provelo čitav život u usamljenosti i usamljeno i umrlo. I dok je mislio na taj dan. kao i ona pevanja iz Podviga kraljeva . Ged glasno zapeva Zimsku obrednu pesmu. Jer. a ne onaj koga love. koji je ravnomerno duvao sa severa.

u Istočnom Prostranstvu. Nije ni trenuo te najduže noći u godini. već nešto polu-vradžbina polu drveni otpaci i naplavine. Ali on se sada nalazio izvan tog područja. Ged je svojevremeno skapavao nad mnogobrojnim kartama i mapama u Usamljenoj kuli Velikog majstora Imenovanja na Rouku. Jedro. Ubrzo nakon sunčevog izlaska ugledao je ispred sebe kopno. između kojih je more teklo uzanim kanalima.ali Ogion mu beše savetovao da se više ne pretvara u druga obličja. takođe. i odmah se trzao. ali se ipak jedva čuo u ogromnoj tišini morskog prostranstva.dok se napokonprvi dan nove godine nije zasvetleo nad čitavim morem. Jer. možda čak i više ostrva. a s njom i zimske zvezde. zato nije smeo da zaspi. posmatrajući zvezde koko ase penju nebeskim svodom dolazeći njemu sa leve strane i polako uranjaju u daleke crne vode s desne. Jer. Gedove su vradžbine bile delotvorne i snažne. kao što su bili ti komadići drveta. onako kako mu se približavao. kao i sve druge male naplavine. a duga noć je sporo proticala. eto. Ono što je izdaleka izgledao kao jedan jedini planinski lanac. On podiže malo magijskog vetra u svoja jedra. budući da je bilo istkano od vetra i magije. već bi se samo pretvorilo u dašak vetra. u stvari. a on je već naučio da ceni Ogionove savete. koje bi se. parališući užas. koje se sve više uzdizalo nad vodom. osećao je to. Noć je stigla veoma brzo. Bilo je to neobično kopno. ali je sporo nepredovao k njemu. koji ga je navodio da se okrene.široke. tek toliko da ga dotera do kopna. Uspevao je da zaspi tek s vremena na vreme. Sada su se mračne i šumom okrunjene okomite stene već visoko nadnosile iznad njegovog broda.koji se mogao setiti. sada je bio sasvim blizu. I tako je jedro u pravcu juga pod zvezdama koje su se kretale ka zapadu. Čamac kojim je plovio nije. i nije bio u stanju da pogodikoje je to ostrvo. Pri pogledu na njega opet se u njemu javi strah. bio nikakav čamac. Ali on nastavi da sledi taj strah onako kako što lovac sledi tragove divljači . vrebao je na njega ili želeo da mu umakne kroz šume i padine ostrva.jer te se pesme pevaju na praznik Sunčeve povratnice. pred njim je ležao strah. Lakše i brže bi se kretao da se pretvorio u sokola ili delfina. koje se svakog trenutka mogu ustremiti na njega iz šumskog gustiša. ali kada se primene na tako malo opipljive materije. i sve vreme ga je neumorni zimski vetar nosio ka jugu. Glas mu je bio jasan. Ali. preko nevidljivog mora. moć koja ih održava mora stalno da se obnavlja i podstiče. ne bi dugo izdržalo ako on zaspi. ravne tragove medveđih stopala iznad kojih se vide otisci kandži. dok je on išao pravo k njemu. nije mnogo ni lupao glavu o tome. ali one su prikazivale uglavnom Arhipelag i unutrašnja mora. raspale i raštrkale po vodi. da pobegne. a . Zajedno s pojavom dana nestalo je zemaljskog vetra. izdelilo se postepeno na nekoliko strmih vrhova.

iza sebe. zatim ga je prevarom namamila da se u magli nasuče na stenje. bio bi izgubljen. o koju se poslednji talasići malaksalo lupkali. kada se osvrnuo za sobom. s obeju strana. Ovde je sve bilo u mraku. beličasta kamena gromada. kao mrtvo. svedeni na širinu običnog potočića. Zid od kamena se dizao više i sve više dok se približavao korenu planina iz kojeg behu iznikle. uz ogromne. bio je spreman. Nije bilo peščanih žala. Senka ga je. motreći ispred sebe. Obrušeno stenje i istrulela stabla i korenje kvrgavog drveća ostavljali su mesta tek da se jedva prođe. reči bajalice mu zastadoše u grlu. kao zaleđeno. i bord se. i bio je siguran da mora nastaviti i da mora uraditi ono što beše naumio: uloviti zlo. pećinama izbušene i lavinama obrušene padine na kojima se bilo zgurilo drveće sa korenima do pola u vazduhu. ali. u mračni prorez.pena talasa što su se šušteći razbijali o kreštavu obalu. i on se baci da zgrabi to što je lelujalo i podrhtavalo. jednom. nije se čuo ni jedan jedini šum. Više nije mogao dalje. hoće li ga prevarom namamiti na nešto i po treći put? Da li je on to doterao nju ovamo. u morsku stazu koja se pred njim protezala daleko u dubinu ostrva. na kome se uzdizala visoka. izbrazdana. ili je ona njega domamila u klopku? Nije znao. Napao je nemo. Sada se već približavao kraju morskog kanala. prevarom namamila u pustare Oskila. o jedro. Znao je samo da ga raspinje strah. progoniti svoj strah sve do njegovog izvorišta. Krmanio je brodom veoma oprezno.ili se upetljao u zamršeno korenje i granje. sve dok mu pramac nije ponovo gledao ka izlazu. A bol mu probode ruku i grudi. usled njegovog iznenadnog okreta i bacanja u vazduhu nakrenu i utonu u vodu. Tu mu više neće pomoći nikakva čarolija. uz stene. i baš kada se spremao da podigne vetar koji će ga vratiti istim putem kojim je i došao. poput pahuljica i lupkala. Osvrnuo se i pogledao. Ništa se nije micalo ni ispred njega. Sve je mirovalo. Da je zakasnio samo za trenutak. živo telo protiv neživog. Počeo je da okreće čamac da se vrati. Otvor kojim je ušao u moreuz. pažljivo radeći bajalicama i veslom. Ošto je motrio ispred sebe. dok ga je magijski vetar pronosio između dva ogromna rta u moreuz. niz stene. jer stene su se spuštale okomito pravo u vodu. Sputano more bilo je nemirno i stalno se komešalo oko strmih obala. već samo vlastito telo. i levo i desno. Nije bilo vetra. osvetljavajući otvoreno more. ni iznad njega. uzana koliko za dužinu dve galije postavljene popreko. i on se našao u njoj. koja je bila tamnija zbog njihove senke. a srce mu se namah sledi. bez reči. Senka je stajala u čamcu iza njega. Sunce novog dana beše mu ostalo iza leđa. sada. bio je nalik kakvim osvetljenim ulaznim vratima. dok je vodenastaza postajala sve uža. tako reći nadohvat ruke. tako da za trenutak . Klopka: mračna klopkapod korenovima neme planine. Sve se ukočilo. da ne bi udario o podvodne stene.

čarolijama skrpljeni brod opet se uspravi. Isplovio je na pučinu između dve mračne okomitestene. plaho udaljava od njega i skuplja. a povoljan vetar je duvao sa severa. beše iščezla isva radost. Ged klonu na kolena. bila posledica izgladnelosti. Nije je uhvatio. da njegov zadatak nikada nije bio da uništi ono što sam beše načinio. do tog časa. A onda kako se. da ide njenim tragom. na kopnu ili na moru. Nije znao da li je to tako iscrpljen zbog neke crne magije koju je senka možda upotrebila protiv njega dok je bežala. nispavanosti i opšte slabosti. Spotače se. i tamo.izgubi dah. po danu ili po noći. poput crnog dima na vetru. Nijedno od njih dvoje više nije moglo da pobegne. i da spava. i ponovo. želeći da je uhvati svojim živim rukama. Ispio je ono malo vode što mu beše preostalo u mešini od fokine kože. za Geda više neće biti mira ni spokoja. On se spusti na njegovo dno. On požele da legne odmah tu. niz vodenu stazu ka sjajnoj kapiji na ulazu. Strah je bio potpuno iščezao. posrnu. blistalo je jutro. Sada je najzad saznao. ali je zato između njih uspostavio vezu. ruke i noge su ga ljuto bolele. na morskim prostranstvima. i okrenuo krmu da zaobiđe . već da završi ono što je započeo. jednostavno. jer su čini koje su ga držale vezanog u celinu bile oslabile. daleko iznad katarke. Kada kucne čas njihovog poslednjeg sastanka. što je bolje mogao. Ged ustade. ipak. i u njemu nije bilo ni trunke moći. i svetlost mu se uz eksploziju vrati u oči. Više nije bio ni lovac ni lovina. tek. iznad njega samog. spava. Više to nije bio lov. On ugleda kako se senka drhteći. borio se protiv iscrpljenosti jedva primoravši samoga sebe da podigne slabi magijski vetar u jedra i da krene niz mračni morski rukavac u pravcu u kojem beše pobegla senka. vazduh. sve dok ga hladna voda koja mu je navirala ispod šaka ne upozori da mora da se pobrine za čamac. ili zbog ljute hladnoće njenoga dodira. srešće se na istom mestu. skuplja u kolut i beži. Sreli su se i dodirnuli po treći put. ili je to. niti je njoj više vredelo da beži. i to saznanje mu je bilo teško. obamro. i uz ljuljanje se postepeno sasvim umri. između dve stene. Ali. Više nije ni bilo potrebno da lovi senku. plutajući po uzburkanim talasima. u rukama kojima je bio zgrabio senku nije bilo ničega . lanac na kome nije bilo ni jedne lomljive karike. bez ijedne misli u glavi.a onda se odjednom proteže u neizmerne visine. potpuno bezoblična. pridržavajući se za štap-katarku. Maleni. zgrabi katarku da se zadrži. on se svojevoljno okrenuo prema senci. i na drugim mestima. Ali. ljuljuškajući se na nemirnoj vodi. na tom mračnom mestu gde se sastaju more i planina. istka čini vezivanja. Bio je sav smrznut i iscrpljen. boreći se da udahne vazduh.tama. ispuni ga neka ledena groznica i oči mu izgubiše vid.

dok mi je ti nisi vratio. i postelju da u njoj zaspi. u pravcu zemlje Kargad. preko mora. Dali su mu meso i pića do mile volje." Za vreme koje je proveo u tom selu ispod planinskih šuma na Šaci Ged je obavio još neke poslove. Za razliku od lukavog ribarasa Gonta. sa vlastitom. svaki je delić na njemu bio čvrst i dobro napravljen. ovaj je starac. ali su ipak ukazali gostoprimstvo onome koji im je došao sasvim sam. Ali Ged mu je ipak platio. Bile su to šake . tako da može i lako da plovi i da zaspi kad mu se prispava. Jer.dva usamljena ostrva koje svoje prste-planine pružaju na sever.najzapadniji deo kopna. tako da je najzad dospeo u široki morski rukavac koji je ležao između tog ostrva i jednog drugog. već od čvrstog drveta. sumnjičavo zagledali nepoznato lice. i moja zahvalnost će kroz njih motriti i čuvati te od stenja i grebenja. toplote ognjišta i malo sna. Prošao je između njih. IFIŠ Ged je tri dana proveo u tom selu na Zapadnoj Šaci. masivnom katarkom i jedrom.jer je očekivao da će tim bordićem morati daleko da stigne. Seljani su bili neotesani i stidljivi. Video je da se tamo nalazi neko malo selo. Ged mu još više ojača drvo duboko ga proževši činima. iznad peskovitog žala gde se neki potok hitro uliva u more. Bio je sagrađen za dva do tri čoveka. . Kao većina brodića i čamaca na Severu i u Prostranstvima bio je građen na preklop. i naslikaj mu dva oka na pramcu. i još bile uglavljene jedna u drugu. tako da su mu se daske trupa ukrštale ivicama jedna preko druge. A onda mu presrećni starac reče: "Zvali smo ovaj čamac Peščani moljac. bio spreman da mu pokloni čamac. onako kako to čarobnjaci rade. zapadno od njega.i to je bilo najbolje od svega dali su mu tople vode da spere sa sebe hladnoću i morsku so. ali ti mu daj ime Dalekovidi. oporavljajući se i pripremajući sebi brod koji neće biti od vradžbina i drvenih naplavina. već bejah zaboravio koliko svetlosti ima u svetu. Tek tada je prepoznao mesto. na južnom primorju zapadnog ostrva. podarili mu udobnost ognjišta i radost da opet čuje ljudske glasove kako govore njegovim. da se skloni od oluje. on priđe obali. izlečivši ga od katarakta od kojeg je već trebalo da oslepi. prisetivši se geografskih karata Istočnog Prostranstva. prepali su se od čarobnjakačkog štapa. samo da stigne do malo vode. hardijskim jezikom.. a na kraju . da konstrukcija bude što čvršća na otvorenom oru. iz straha i poštovanja prema čarobnjaku. dobro učvršćenog kumama i klemama. a starac čije je vlasništvo bio rekao mu je da se on i njegova braća u njemu preturili dosta oluja preko glave i da ih je uvek valjano vozio. i kako je popodne počelo da se smračuje zbog olujnih oblaka koju su stali da pristižusasevera. 9. nije ga mnogo brinulo kako će ga tamo dočekati.

koji su videli tu osubu. okrenu se i pođe pravo na dokove Vemiša i isplovi. Ovi su ljudi bili isti kao i oni koje je poznavao dok je bio dečak u Severnoj dolini Gonta. črobnjače! Oprostite mi za ovu smelost i ukažite nam čast da primite od nas sve što vam može u putu zatrebati . tkaninu za jedra. premda su ovi bili siromašniji čak i od njih. a da se nije videloda je prispela ikakvim čamce. hitajući k njemu. Nije bilo nikakve koristi da prepada ostrvljane ili da se svadi s njihovim vračem. i ne pitajući ih šta ih tišti.a sledećeg dana naiđe na malo ostrvo. niti da je čamacem napustila ostrvo. Kad mu je čamac Dalekovidi bio spreman i dobro natovaren zalihama sveže vode i sušene ribe.pošto mu se moć u međuvremenu vrtila. ne tako davno. na vesla i oruđa od kamena i bronze koje su mu donosili. i znao je. Jer. Ispitivački je odmerio Geda. a čini mi se i da je bila bez senke. i povećao oskudno seosko bogastvo u kozama i ovcama. mora ili ostrva stajalo između njih. Ljudi su unezvereni. I tako je polako i sigurno. vetra i bezumlja. Jer. i sledećeg jutra razvio je jedro i krenuo pravo na jug. da bi te stvari dugo radile kako valja. znao je.ali mislim da će bolje biti da nastavite odmah sa putovanjem i napustite ovo mesto što pre možete. a umirali su od želje da slušaju junačke pesme. krenuo putem kojim je morao ići. kažu mi da je pomalo ličila na vas. a runu Pirr zapisao je na njoj od požara. nije bio slobodan. Brodovi sa Arhipelaga retko su zalazili do Šaka. a da se nijednom nije osvrnuo. Nije morao da baca čini nalaženja da bi znao kuda će.da velike pesme postanu poznate na još jednom ostrvu. preko širokih mora Prostranstva. konopce. noseći par sveže ispečenih kokica . Zato je činima izlečio ili zaštitio decu koja su bila kljasta ili nežnoga zdravlja. za kojemu rekoše da se zove Vemiš. moja kći je upravo na putu ovamo. isto onako sigurno kao da ih povezuje nevidljivi konac koji se razmotava.hranu. S njima se osećao kao kod kuće. da im peva sve što zna. Ali. onako kako se nikada ne bi osećao na dvoru bogataša. a onada se poklonio i rekao glasom koji je delovao i oholo i ulagivačkiu isti mah: "Vaše gospodstvo." Čuvši te reči Ged samo obori glavu. viđena je jedna osoba kako peške prelazi preko našeg ostrva sa severa ka jugu. rado bi proveo s njima još nedelju ili mesec dana. i vetar i voda su ga nosili na jug. pesme spevane još pre stotinu godina bile su novost ovim seljacima. da njihovog mladog pevača nauči da peva Podvige Moreda i Hevnorsku pesmu. i ničemu se novom ne nadajući. bez obzira koliko milja. i njiov se vrač ubrzo pojavi. Čitav je dan i noć proveo jedreći usamljen na pučini. Ljudi u malom pristaništu gledali su ga podozrivo. ostao je u selu još jedan dan. Da Ged nije nosio teret onoga što je trebalo da uradi. upisao je runu Simn na vretena i razboje. . piće. u stavri prekjuče. senka je bila otišla u pravcu juga.

pronađe jednu krčmu koja se zvala Harrekki. "Kao što kaže poslovica . onaj koji traži uhljebe pomoću svog zanata. ne postoji potreba da još jednim znalcem Vrhunske magije. i taj je prizor godio oku. modri bregovi velikog ostrva. trgovci iz Istočnog prostranstva. razgalili i telo i dušu. obeležen prstom sudbine i da ide za jednim mračnim stvorom. utoliko bolje za ove ljude. prema tome. razbijajući monotoniju široke pučine. Svakako da su odmah u Gedu prepoznali čarobnjka. izuzev što je krčmar u govoru (a bio je zaista brbljiv čovek) pomenuo da taj gradić. A ipak je video da su im lica istinski prijazna. Bio je kao hladan vetar kad dune kroz vatrom osvetljenu sobu. živoga duha i spokojni. da izmenjaju novosti. pivo i pečene ovčje grudi. iako trenutno boravi van grada. ali niko nije o tome progovorio nijednu reč. osvetljeni na tim varljivim zimskim suncem. ponevši sa sobom svoje proklestvo. To ostrvo je bilo Ifiš. gde su mu toplo ognjište. I tako je Ged bio obavešten da kao putujući čarobnjak. ima veliku sreću i neprocenjive blagodeti što u njemu živi pravi pravcati čarobnjak.Radije će još jednom prespavati na moru. i koji. takođe modar. Severni povetarac i dalje je nosio Dalekovidog napred. Nije ni izdaleka delovalo tako gostoprimljivo kao što mu Več beše pričao. i Ged ugleda kako se pravo pred njim isprečuju niski. Za stolovima u malenoj krčmi bila su i dva druga namernika. zar nije tako. ostrvo na kome se rodio njegov prijatelj Več. Posredi je bilo samo to da su nekako osećali ono što je on i sam znao: da je drukčiji. i kome je sam Arhimag dao štap. Dim iz ognjišta je. Vaše gospodstvo?" reče vlasnik krčme. Nisu bili grubi i stidljivi kao ribari na Šakama. Što pre bude otišao. i razmisliti o ovoj novosti koju mu je vrač saopštio. nasmejan i zračeći od zadovoljstva. a sumorna kišica šaputala je nad morem dokle god je trajao mrak. ovde nije poželjan. .Dva štapa u istom gradu kadtad će se ukrasti. i prođe i noć. Tako prođe dan. u kome. jedan od onih što su se školovali na Rouku. živi u svojoj porodičnoj kući i poreklom je iz samog Ismeja. Kada je prevalio podne vetar i sumaglicase podigoše.kao crna ptica-zlosutnica koju je vetar naneo iz neke neznane zemlje. a učtivo i na uvijen način iz Ismeja. jer ona ga je grdno zbunila. Ismej. i on se zaista zapita zbog čega su mu pričali da u Istočnim Prostranstvima živi ljubazan svet. Ged krenu za jednom malom flotom ribarskih čamaca i stiže za njima do njihove luke. zimsko veče.Tako su ga otvoreno oterali iz Vemiša. odvojen od njih. i penjući se ulicama grada u pozlaćeno. već istinski gradski momci. ali većina sveta su bili ljudi iz grada koji behu navratili na dobro pivce i čašicu razgovora. lebdeo nad kosim krovovima gradića posejanih među tim brdima. a i tmurna zora.

"Ton mu je bio bezbrižan. dok mu jedan zajapureni mališa. ali. "Provešću ovde samo dan ili dva. da. tamo unutra. Možda sam te isuviše pažljivo tražio. Čuo je kako neki čovek i devojka veselo rzgovaraju dok su silazili niz ulicu i prolazili mimo njega ka gradskom trgu.sav oznojen. kako se na čas okreću da kažu nešto ili se samo nasmeše mužu ili dečici." "O. kako se igraju sa dvorcem od snega i prve Sneša Belića. primicale su reteke snežne pahuljice." reče on napokon i spusti štap." Čak i tada. "Poznajm te! Dobro došao. kad se probudio.. pumpa vazduh iz mehova u jamu za taljenje. posmatrajući ljude kao idu za svojim svakodnevnim poslom. On obeća sebi da će provesti samo jedan dan u Ismeju i otići sutra ujutro. Ja sam taj njihov čarobnjak. već mu samo još jednom napuni kriglu smeđim pivom. pre svega da ti objasnim nešto. bilo mu je muka od ledenog.. Ged je sve to gledao spolja.a toliko sam čekao da mi dođeš. dobrodošao! Kako sam te gadno dočekao. a onda naglo podiže štap koji je nosio u ruci i ispreči ga između njih kao ogradu. osvetljen samo odsjajem udaljenih uličnih svetiljki. Tu Gedu najzad prevrši. Veče. reče on krčmaru. Devojka ustuknu. jer prepoznade čovekov glas. gledao je žene za razbojima.toliko sam ti se nadao. prilazeći im s leđa u sumraku pozne večeri. bez sumnje. i on je dokoličario po ulicama i sokacima gradića..ne odgovori mu.dok se pena nije prelila preko ivice. povlačeći ručice gore-dole. umotanu u krznene pelerinice. da nisi slučajno bio na . dovikujući se preko ulice. i tad se odjednom okrete. svako na svojoj otvorenoj kapiji. bacivši pogled na ogromni štap od tisovine naslonjen u uglu. da predupredi napad ili neko drugo zlo.."Tražim nekoga". On pođe za njima i sustiže ih. nerado pomišljajući da se vrati u krčmu..odvojen i usamljen i bivalo mu je sve teže." "Dakle. Nisu ga s radošću dočekali ni ovde. momče. Zato se ujutro nije žurio da ustane. Mora pravo tamo kuda ga vodi put.. jer se već počelo smračivati. pre tri dana. Kad se sasvim smrklo i dalje je tumarao ulicama. "Poznajem te. Glas mu je malo podrhtavao kad reče: "Mislio sam. učiniti na bilo kom drugom mestu. sluaš je ogovarače kako brbljaju. pustog mora i tišine u kojoj mu se niko nije obraćao nijednom rečju. okupane rumenom svetlošću inutra. Vlasnik krčme. Več za trenutak ostade neodlučan. Jer. Ged je znao da bi trebalo da prenoći u Ismeju samo jedanput. posmatrao je neko vreme kovača bronze kako radi. Neko vreme je gledao decu. da ćeš me poznati. niti će to. kao da si zli duh koji mu prilazi s leđa . kroz prozore. Da vidiš zašto te odmah nisam poznao. ali se muškarac oštro zagleda uu njega. prijatelju moj. u svojim toplim domovima. ti si taj čarobnjak kojim se hvale i Isjemju? Baš sam se pitao. pa uze Geda za ruku i obgrli ga drugom oko ramena. Ali. iako nije hteo sam sebi da prizna da je tužan.

pozdravi ga devojka. Čarobnjače".video sam te na ulici. nije mogla čuti. Pozvao sam te. ili. "Ne. i nije bilo odgovora. plahe i radoznale. ovo je samo hareki. hrani se zoljama i crvićima i vrapčijim jajima . čekajući. da bi mogao upotrebiti prijateljstvo istinsko ime: "Ne mari. Imala je otprilike četrnaest godina i bila je tamnoputa kao i njen brat. Još je držao Geda za rame. onako kako to rade žene u Istočnim Prostranstvima. Ged takođe odgovori veoma tiho. Ali ovo jesam ja." Več je u njegovom glasu naučio možda više od običnog radovanja. bolje rečeno. zar na Gontu nema harekija?" A onda se za trenutak zastide i pokri oči. video sam neku vrstu imitacije tebe. i lepo uobličenim pokretima nakloni glavu i rukama pokri oči i znak poštovanja. divljoj.. čak ni tragove. primeti Ged.video sam neku vrstu predskazanja da dolaziš. Nemamo ni zmajeva. majušni krilati zmaj." "Pre tri dana. još bolje. Džerou. i smesta mu odgovori: "Ali. Oh. vreme je da uđemo i sklonimo se od mraka! Ovo je moja sestra.to ti je jedno selo malo više uzbrdo . ali nisam više nikoga video. U stvari. Na rukavu joj je visio. "ali tamo još nikad nisam video curu koja nosi zmaja umesto narukvice. Gede. i dolaziš mi iz mraka. tvoj dolazak je velika radost za mene. držeći se kandžicama. pomislio sam da je to opet neka prevra. i sada. iako je tlo bilo zaleđeno. Zar to stvorenje nije zmaj?" "Da. ovo je Jastreb. kad nisu bile pokrivene. Živi u hrastovom drvetu.da li ga još imate?" . ili. da ga devojka koja je stajala malo pozadi.nikada ne naraste više od ovoga. Estariole. najbolji od sviju nas i moj prijatelj. ali sasvim mali. onoj maloj. pođi sa nama." Na to se Džerou nasmeja. o otaku . Bio je ispred mene. "U Gontu se kaže da su gontijske žene hrabre". idemo kući. čoveka koji je ličio na tebe. kao što vidiš. te oči su bile bistre.ne veći od njene šake. najmlađa od nas i lepša od mene. brat mi je često pričao o životinjici koju ste vi imali. potrčao sam. u Kvoru ." "Vaše gospodstvo.Ifišu pre tri dana?" "Juče sam stigao. Sve mi je to izgledalo krajnje sumnjivo." A onda nastavi svojim hardijskim sa jakim prizvukom narečja Prostranstva: "Hajde.. Gede. i veoma se radujem što te opet vidim. kad sam te video kako ovako prilaziš iz mraka.i sada mu odgovori. i zašao je iza ugla upravo u času kad sam ga spazio. izlčazio je iz grada. pa ipak. Istinskim jezikom: "Nevolja te je meni dovela. Gospodine. ali ni blizu tako pametna: zove se Džerou. Izvini. Zajedno se potom uputiše niz mračnu ulicu. ali veoma vitka i nežna." Izgovorio je Gedovo ime istinsko ime tako tiho.

Ja sam sam krenuo na ovaj put zla. "Ima i drugih. osvrnuvši se po sobi osvetljenoj vatrom iz kamina. dečko. Dvoje starih slugu. na svoj mirni i jednostavan način." Ged mu sve redom ispriča. slušajući kako razgovaraju. i roditeljska kuća je bila prostrana i sa debelim krovnim gredama. tako da Podvig postane poznat i opevan? Znam . čipke i posude od mesinga i bronze. niti tvoj dušmanin. i Ged. jer mi je jasno da ovom prilikom nećeš još dugo ostati s nama. veseli momčić. utonuo u misli. senka će dobiti grozovitu moć." "Ne. nalazio se u drugom. gradiću u kome se i rodio. i uzdahnu.." "Mislim da hoću." "Ne. I tu je Več. Estariole. šta ti je sve došlo i otišlo od tebe za ove dve godine od kako smo poslednji put razgovarali.tiho reče: "Eto. "Pa." "Ponos je kod tebe uvek jači od razuma". sedeći iznad kamenog ognjišta u Večovoj kući. zar ne bi bilo dobro da tu borbu još neko. hitra i ćutljiva kao ribica. ako možeš. lepo uobličene. više ga nemam. mnogo kasnije. uspevao da bude i veliki Čarobnjak i glava porodice. Estariole. A sad mi ispričaj. razmisli malo: to jeste tvoj zadatak."Ne. tako treba živeti".lepa grnčarija. koji su napredovali u životu uporedosa svojim gazdama. Ne želim da se nekome zbog toga desi nešto loše. A ako ti pobediš nju. i kada je završio. Več se beše nastanio u Ismeju.koji je pripadao Džerou. Sve je u toj kući bilo dobro uhodano. zatim brat.. Estariole. koja je dvojici prijatelja poslužila večeru i sela da jede zajedno s njima. nemoj. ali ako ne uspeš. ali se ugrize za jezik i ne upita ga ništa sve dok se nisu našli nasamo. Otac mu je bio imućni pomorski trgovac. I kaži mi na kakav si to put krenuo. spokojno i sigurno. dobaci mu prijatelj uz osmeh. i ja ću ga sam i završiti. ževelo je u toj kući. i tu je sad živeo sa najmlađim bratom i sestrom. Iako je bio glavni čarobnjak na Ifišu. a najmanje tebi. a svuda su se nalazili komadi koji su ukazivali na blagostanje jednog domaćinstva . a potom tiho nestala u pravcu svoje sobe. a razboj za tapiseriju. Velika taonjanska harfa stajala je u jednom uglu dnevne sobe. i Džerou. "A sad. neko ko će moći da upozori ljude u Arhipelagu? Jer ako te se dočepa. kao da razgovaraju o nećem što im je obojici prilično nevažno. na izrezbarenim policama i kovčezima. tebi koji si od samog početka nastojao da mi zadržiš ruku da ne počinim zlo. Niti je ovo tvoj zadatak. tu sumnje nema. zar opet ne bi bilo dobro da tu bude još neko ko će proneti glas o tome po Arhipelagu. i njegovi drveni delovi bili su ukrašeni inkrustacijama od slonovače.kao da želi da mu postavi pitanje. odvati Več. Več dugo ostade ćuteći. to je samo jedan od mnogih dobrih načina"." Več se okrenu prema njemu. Napokon reče: "I ja ću s tobom Gede.

tragajući za senkom. "i nadam se da će se ispostaviti da nije tako. mislim da bi valjalo da pođem s tobom. ničim o čemu bi se moglo pevati. to se može ponoviti. i sam si kazao da sam bio uz tebe kad je ovo počelo.. "Ima još jedan o kome nisam ništa čuo još od one noći na Okruglom brdu Rouka. "Samo se jednoga plašim. u beskrajnom." "Ne zbilo se!" uzviknu Več." On stavi još drva na vatru. Nisam mogao da je pobedim. na Ifišu. Nad njom nemam nikakvu moć. Ipak. dodade on. ništa mi nije bilo u ruci. Red je da budem uz tebe i kad se završi. moram priznati. šta je ona. Ali. Iako je. uzaludnom nastojanju. već samo reče: "Nije trebalo da danas ostajem ovde. da bude vrač na dvoru gospodara O-tokna. od jednog kopna do drugog. Znao sam. "To bi bilo veoma tužno". Radije bih pretpostavio da ću videti kako se završava ono što sam video kako je započelo. "Uostalom. vežeš i uništiš. Nekako ćeš već saznati njenu prirodu. ili. prodoran. Možda ću morati da provedem život jureći od jednog kraja mora do drugog. To je sve što ja znam o njemu. možda i više puta. Ali." "On nikada nije uspeo da stekne štap. momče". Otkuda to i zašto. i zašto to nikada nije radila u Arhipelagu?" . i obojica su još malo ćutke zurili u njene plamenove. i tako uspeti da je zadržiš. bila mi je na dohvat ruke i zgrabio sam je . nisam uhvatio ništa. dok sam bio u školi nisam usudio da pitam: Džasper. Ja sam krenuo za njom. a i ja sam je video ovde. Estariole. neće biti nikakvog kraja.. veoma tiho. nego da sam sam. Uprkos sumornim mislima Ged je morao da se nasmeši. na Šakama. Tamo. bolje rečeno. Ged najzad progovori. posmatrajući vatru i uživajući (bilo je ledeno te noći) u njenoj toploti koja im se razlivala po nogama i licu dok su sedeli u širokom ispustu oko ognjišta. okrenuo sam se senci. Pobegla mi je. napomenu Več. za nečim čega nema. Plašim se više ako ti budeš uz mene. pitanje zaista teško: šta je to. gde se morski rukavac završavao u ćorsokakau. Možda se sve ovo neće završiti ni smrću ni pobedom. a ne prvo bajanje." Opet se neko vreme ćutali. jer to je bila detinjarija. jer su je na Vemešu videli takvu." "Dva čarobnjaka se nikada ne sretnu slučajno. u nekakvom koje ti je slično. ali. nešto što ne razumem. okrenuvši levu šaku pokretom kojim se tera urok.pokušao sam. bio je oštrouman. njeno biće. nešto me u svemu tome zabrinjava." Tako ubeđivan Ged nije više mogao da se suprostavi svom prijatelju. u Veču je oduvek bilo nečeg od te seljačke naivnosti.da ti ja sam ne mogu biti od koristi. jednostavno. Još tog istog leta napustio je Rouk i otišao na ostrvo O. a ipak sam ostao. Ali. bar. i uvek je išao pravo u suštinu stvari. i nikad se kasnije. ipak. Izgleda da ta senka sada hoda unaokolo u tvom obličju. s nogama skoro u žeravici.

ući će u mene. ali ja na to ne dajem mnogo. otkud bi znala moje ime? Kako je saznala moje ime? Lupao sam glavu o tome preko svih mora. samo ako ne saznam reč kojom ću moći da ovladam njome: njeno ime. Možda uopšte nije u stanju da govori kada je u svom vlastitom obličju. njoj dalo oblik. Ne može više toliko da se oslobodi da bi mogla da se dočepa nekog čoveka i preuzme njegovu volju i biće. prijatelj mu odvrati: "Ima li uopšte imena u mračnim svetovima?" "Arhimag Genšer je rekao da nema. to okretanje moje volje ka njoj. navede stru izreku Več. i obrnuto. kao gebet. Svako kopno ima svoje sile. a ipakne može nikad sasvim da pobegne.. kao što je učinilasa Skiorhom. kad sam je držao svom snagom. kaže se. Prostranstva imaju druga pravila. ovde ima magije kakvu nikada nisam učio na Rouku. odražava se na nju. od kako sam napustio Gont. svirepe stvari i tako će ostati zauvek. Skoro kao da govori mojim vlastitim ustima: jer.jer ja je uvek mogu naći. Mislim da je. da prekinem našu vezu. Možda tek iz moje slabosti može da dobije dovoljno snage na progovori. Ona je sada vezana za mene isto kao i ja za nju. Međutim. kada sam prestao da bežim od nje i okrenuo se protiv nje. Sve što radim.."Pa. Sad može da uđe samo u mene. odgovori Ged. mislim da nisu samo one razlog što se senkasada tako izmenila. ona je moje delo." "Ne znam". Mogu ti posvedočiti da je tako. Ima baš dobrih vradžbina koje sam naučio na Rouku i koje ovde uopšte ne deluju. Zašto to isto nije učinila i na Šakama?" "Ne znam. kao da iznutra." "Da znaš. već samo pozajmljenim jezikom. i što se više udaljavaš od Unutrašnjih zemalja to manje možeš da pogodiš kakve će biti te sile i kako da ovladaš njima. bio je tu i zmaj. koji se ponudio da trampi to ime u zamenu za svoje . i ne mogu da nađem odgovor. I to će opet uraditi. da je ne sretneš u obličju gebeta po drugi put. A ipak. iako ju je isti taj čin moje volje sprečio da mi dalje oduzima snagu. prosto je isparila i pobegla mi. Postoji neraskidiva veza između mene i te zle. ili deluju u pogrešnom pravcu." Utonuo u razmišljanja. Međutim." "Onda moraš dobro da paziš. "Mislim da se to više neće desiti. Ali. Ne znam. Ako ikada ponovo izgubim snagu i pokušam da pobegnem od nje. pružajući šake ka užarenom uglavlju." "Prepirkama dva maga nikada kraja". uz osmejak koji je bio pomalo mrk. oseća neku hladnoću." "Na Oskilu te je pozvala po imenu i tako te sprečila da upotrebiš magiju protiv nje. moj učitelj Ogion je rekao suprotno. u sebi." "Ne mislim ni ja. "Ona koja je služila Prastaroj moći na Oskilu klela mi se da će mi Kamen reći kako se senka zove.

napuštajući tu kuću. kako hoćete. Delovao je kao sasvim običan dečak. za koje je mislio da su tragovi zmajevih kandži i istinska runa i znak herojstva. već kao dar. i nisu je mogli pokolebati ni vreme ni okolnosti. Dva mladića su e pomalo snebivala jedan pred drugim. i život mu je bio lagodan ibez uzbuđenja. pripremajući i sušeći pogače da ponesu na put. veselom licu. Diveći se Marovom lepuškastom.jer Več. ali Džerou je ubrzo prestala da zazire od Geda. Marom. i. jer u njemu nije bilo tog dara. ili proklestva. Ujutro se Ged probudio pod krovom svog prijatelja. da bi me se otarasio. i nikada nije putovao dalje od Ifiša. ima iste godine. Pošto je morao da obavi još neke poslove pre nego što otputuje sa Ifiša. Ged ga je posmatrao sa čuđenjem i donekle sa zavišću. Činilo mu se da će. ja mislim da tamo gde se dva maga prepiru. kakav je to bio zmaj? Nisi mi rekao da si razgovarao sa zmajevima. zmaaajevi možda znaju rešenje. kako je rekla. i zato je rešio da uživa u tomsvom dremežu. sve doj joj Ged nije rekao da prestane. Ged je prema njoj bio veoma blagonaklon.ma kako kratak bio. tako različit od njega. napustiti i poslednje utočište i sigurnu luklu u životu. koji se zove magijska moć. a ona ga je mnogo što-šta zapitkivala. devetnaest." . njegovo vlastito mu se činilo ispijenim i grubim. Poslovala je po kući puna dva dana." "Znaju ga. pakujući osušenu ribu i meso i druge slične namirnice da im budu zaliha na brodu. Ged se čudio kako neko ko je proživeo devetnaeset godina može još da bude tako bezbrižan. ali ga na zlo upotrebljavaju. i premda se sve uvekvraćalo na gorko pitanje šta predstoji Gedu.jer njihova je ljubav bila čvrsta. a uz to i njena gazdarica. nikada nije hteo ništa da joj kaže. gde ima zmajeva na svakom koraku. kao ovde miševa. pošto je bila u svojoj kući. a nije ni slutio da mu Maro zavidi čak i na onim ožiljcima. kao da se nalazi negde gde je savršeno zaštićen od zla ili bilo čega rđavog. a tačno je tako dečak posmatrao Geda: svakome od njih dvojice činilo se veoma neobičnim da onaj drugi. Ali. jer on nema nameru da putuje do Selidora bez zaustavljanja. Toka i Holpa. i on ga je primio. i premda je još bio pomalo mamuran osećao je takvo zadovoljstvo i mir. ne kao dobar predznak. "Gde je Selidor?" "Veoma daleko u Zapadnom Prostranstvu. koji je po godinama bio negde između nje iVeča. od kad smo se poslednji put videli." Razgovarali su tako do duboko u noć. njihovo zadovoljstvo što su se opet sreli nadjačalo je sve crne misli.vlastito. Nešto malo tog sanjivog spokojstva ostalo je uz njega tokom čitavog dana.Več je krenuo po drugim selima na ostrvu. zajedno sa dečakom koji mu je bio šegrt. Ged je ostao sa Džerou i njenim bratom.

Ali. nisu kuvari". pozvati ga izgovarajući mu istinsko ime. ali ona postoji nezavisno od naših potreba. to nije isto.. jer je ona govorila veoma ozbiljno. gde je stajao kao ptičica na grani. neki predmet da se pojavi. Pita s mesom je ipak samo reč i ništa više. ali nije baš bio oduševljen njime. i ukus. već prava svetlost. čak i da nas zasiti. Ona uze stvorenjce obraslo krljuštima na krilo i stade ga hraniti mrvicama i komadićima. Jastrebe. kad god vidiš čarobnjaka da priziva neku stvr. tako što će joj reći ime. i nije to reč. život može pozvati svetlost da mu pomogne. čak i njegovog šegrta. Prizvati nešto što uopšte ne postoji. postoji život. U sunčevoj svetlosti. i ono što se pojavi samo je opsena. "Ali. samo mahnete rukom i promrljate nešti i . Možemo da učinimo da dobije aromu. "Svetlost je moć. ipak ne razumem. ne volimo da nam zalogaje čine. sa suprotne strane ognjišta u kuhinji. ozbiljno je dopuni Ged." Upijajući svaku njegovu reč i gledajući netremice u Geda. Sunčeva svetlost i zvezdana svetlost su vreme.dakle. Dakle. dok je i dalje razmišljala o onome što joj je Ged rekao.. Kada je mrak. vidiš po njoj kuda ideš!" "Dabome". "Niti su kuvari čaarobnjaci. u danima i godinama. ne možeš prizvati pravu pitu sa mesom. to je sve od mesa. sama po sebi. odgovori Ged. naši zmajevi su malecki kao miševi. eto. koji je sedeo preko puta Geda. dok je govorio. zašto da ne. Ogromna moć. Ali u svim drugim slučajevima. mogli bismo."Onda boljeostani u Istočnom. "Znači. Svakako ne zbog obične gladi. . svetli. na žalost". kako u mraku stvaraju svetiljku samo pomoću jedne jedine reči: i ta svetlost sija. i svi postojimo zahvaljujući njoj. Džerou.bude tako. naše vlastite reči.ali gladan čovek od nje neće dobiti snagu. dobaci Džerou klečeći na kolenima i pokušavajući da vidi da li je dovoljno porumenela poslednja partija kolača koja se pekla u crepulji na ognjištu. izučio je rezbarski zanat. to je velika tajna i ne sme se oalko upotrebiti. ti i moj brat ste obojica moćni čarobnjaci. Džerou nije ni primetila kako se hareki skotrljao sa tople drške čajnika iznad ognjišta. ne mogu da razumem. primeti Maro." "Čarobnjaci. jer on ne priziva nikakvu moć veću od njega. ali uvek će to ostati samo reč. Kako to da onda ogladnite? Kada na moru dođe vreme za večeru. Videla sam svog brata. Zavaraće stomak. tvoj mali zmaj je ukrao kolač.i ščepao pogaču veću od sebe samog. kako narod kaže. zašto samo ne kažete Pita s mesom! i pojvi se pita s mesom i vi je pojedete?" "Paa. a vreme je svetlost. a da ne poremetiš ono o čemu stalo priča moj brat kako se ono zvaše?" "Ravnotežje". rezbreći poklopac za jednu kutiju od finog drveta. jesi li siguran da će biti dovoljno? Slušaj.

Moje ime i tvoje. a ni prizivanje. i Džerou upita. Evo. Ni drugog imena. delimično je i bila.. Ali čvrstina čamca nije bila nikakav opsena. odgovori on ljubazno. Ali kada si ono pretrpeo brodolom.. zablista Džerou. posmatrajući harekija kako se opet penje na svoju dršku od čajnika. cela stvar. I pre i posle. uozbiljivši se opet. Maro upita: "A smrt?" Devojka je slušala. šta je drugo čamac. Drvo je bilo vezano u jeno. kao da je jedna jedina. neizmerne reči koju veoma. "mora najpre postojati tišina.. Kad bismo imali više vremena. crna glavica joj je bila pognuta. tako da obojica zajedno umrete od gladi. "I ja sam ukraokolač. i moj bi propušta. da nisam neprestano obnavljao basmu. prosto radi utiska. ona reče: "Volela bih da sam zaista razumela sve što si mi govorio. činima vezivanja. Zar je i to bila opsena?" "Pa." "Imaćemo ga". i ona se od toga zakikota i zagrcnu. "To samo znači da sam ti nevešto objasnio. Sve moći izviru iz jedne i vraćaju se u nju. zvezde i sveće." Onda . ili još nerođenog deteta. Nema druge moći. i poče da ga premeće po rukama. i ime sunca. Jer. Ali uskoro potom. voda i vetar i čarobnjaštvo. a blistava. setićeš se ovog kolača i kazaćeš: Ah! Kuku meni! Da nisam tada ukrao kolač."Da. A kada budeš jednom umirao od gladi. ja ću pojesti kolač moga brata. Zavlada kratka pauza. usamljen na pučini između dalekih ostrva. Godine i rastojanja. reče joj Ged.ako ne stvar koja ne propušta vodu?" "Ja sam itekako izbacivao vodu iz nekih koji su je propuštali". čamac. otplovio si odatle na čamcu koji je bio napravljen najvećim delom od čarolije. mislim. makar na kratko. Tako sam glupa. jer ja se osećam nekako nelagodno ako moram da gledam more kroz rupe na čamcu. sve su to slogovi jedne jedine. hoćeš li?" "Ako budem u stanju"." "Eto. veoma polako izgovara zvezdani sjaj. i zato sam ih koliko-toliko zakrpio.dok je ona uzimala i žvakala vreli. već je to bilo postignuto jednom drugačijom veštinom. "Da bi se izgovorila reč". "kad mi se brat vrati i ti se vratiš zajedno s njim. i on nije puštao vodu. ako nije tajna: koje još velike moći postoje osim svetlosti?" "Nije tajna. ponovo se oglasi Maro." "Sestrice mala". to znači održati Ravnotežje". sada bih imao šta da pojedem. veština čovekove ruke i mudrost u korenu drveta: sve one nastaju zajedno." "Ali si zato opekao prste. nedopečeni biskvit. polako odgovori Ged. "Pa." Ged se nagnu napred sa svog mesta u uglu i uze jedan kolačić sa cigala." Zaustavivši ruku s nožem iznad rezbarije. primeti Ged. "Reci mi još ovo. ili izvora vode..

jer čarobnjaci obično takve sitnice rešavaju vradžbinama. potrebno je samo malo više magije . podigavši smeđe.odjednom naglo ustade. sivim ili smeđim. "Mislim da će ga ovo njegovo putovanje na koje je krenuo odvesti u smrt". paravac kojim je išao čamac što je sam samcit stigao do njih preko zimskog mora. iako služim. vratiću vam se." I on napusti ognjište i toplu kuhinju. NA PUČINI Luka sada već beše potpuno utonula u more i nestala. gledajući za njim. u stvari. ali ne reče ni reči. primeti devojka. na more koje je postajalo sve šire i sve praznije. tek toliko da opet napune mešine s vodom i kupe katranom premazano platno za jedra. da bi zaštitili nešto od svoje opreme od morske vode i kiše u tom čamcu bez palube. izgovorio sam pogrešno. Nisu se ranije snabdeli time. već samo stoje nepomično u ogrtačima sa navučenim kapuljačama. "i on se toga boji. "Uklet je". i oprostio se od dostojanstvenika grada Ismeja. on napokon reče: "Ja sam vaš. a naslikane oči Dalekovidnog. onako kako su žene i sestre mornara širom Zemljomorja oduvek stajale i pogledom ispraćale svoje muškarce. Džerou je stajala na dokovima i gledala ih kako odlaze. ali. neću više govoriti. i po dužnosti koju kod vas obavljam. onako kako se voda koja ispunjava rastojanje između njih i čamca postepeno povećava. Tada joj u magnovenju navreše suze na oči. i postaju sve manje i manje. Reč koju je trebalo da samo ja izgovorim. Ja sam vaš časrobnjak. Tamo su se samo na kratko zadržali u pristaništu. nisu ništa mogli učiniti da ga zadrže." U ranu zoru. kroz crvene plamene jezike na ognjištu. dva mladića krenuše na Dalekovidom iz luke Ismeja. tamo na obali. koji su ga krajnje nerado puštali da krene preko mora usred zime po smrtonosnom zadatku koji čak nije bio ni njegov vlastiti. Več se vratio sledećeg dana. i po poreklu i po običajima. čvrsto istkano jedri u pravcu severnog vetra. najneznatnijim i najprostijim vradžbinama. a. a do tada zbogom. 10. i opet odlazio u napuštene vode. dodajući? "Ja nemam pravo da govorim o tome. reče bojažlljivo Mro. Zamorivši se od tih staraca koji su mu zanovetali. ne služim vama. Kad budem slobodan da vam se vratim. dok je siva svetlost navirala na istoku iz morske pučine. Bolje da ćutim. iako su mu prebacivali. stalno ispirane talasima. otprilike stotinu milja po najgorem vremenu i suprotnom vetrovima. gledale su napred. uzevši ogrtač i izašavši napolje sam." Podigla je glavu dok je posmatrala. a one ne mašu i ne dovikuju pozdrave. u ledenu kišicu koja je rominjala na ulicama. Za dva dana drugovi pređoše rastojanje od Ifiša do ostrva Soders. ali ipak nastavlja. Možda zaista i ne postoji istinska moć sem tame. Ali krajnje je vreme da zapamtim da.

i sada uđoše u vode u koje veliki trgovački brodovi Arhipelaga nikada ne zalaze. neka . Na brodu kojim sam prvi put dospeo na Rouk bio je jedan mornar koji je pričao o tome. jer od trenutka kad im se jedro prvi put nadulo na vetru obojica su osetila nekakvu zlu slutnju. jedno od naših ostrva iz Istočnih Prostranstava. na kojima su se bela polja pokrivena snegom u daljini stapala sa zamagljenim bregovima. i ostrvo Er. razvukavši usta u osmeh.da se morska voda učini pitkom i tako uštedi sebi trud nošenja mešina sa slatkom vodom. Voleo bih da vidim ta selaŽsplavove. Rekao je samo: "Bolje nemojmo". paze na svaku reč. sve do linije gde se spajala s nebom. sve to je ostalo za njima. dok ne uđeš u Južna Prostranstva: Rud i Tum. a prijatelj mu nije postavio nikakvo pitanje niti se upuistio u raspravu." "Da. u krajnje granične vode Prostranstva. Isplovivši ponovo i nastvaljajući duž obala Sodersa. koji se takođe zove i Poslednja zemlja. odvrati Več. kažu. i nikada ne ugledaju kopno. I pričao nam je bajke o narodu Splavara u Južnom Prostranstvu. Luka. jer sada su išli ka samom središtu te ravniteže. Gosk i Astovel." "Šta je na jugozapadu?" "Rolemani. Sada su išli putem na kome je svaki događaj morao da bude poguban. plutaju nošeni strujama okeana. već ide tamo kuda mora." "Mi možda hoćemo". ledenu kao i sam zimski vetar. "Daj ti meni čvrstu zemlju i svet koji na njoj živi. Behu se okrenuli posve u drugom pravcu. da naseku velike trupce za svoje splavove. posle dugog putovanja. reče Več. niti je dopuštao Veču da to čini. Ali Ged kao da nikako nije želeo da se koristi magijom. i nešto malo ostrvca oko njega. i valovi stali da šume i zapljuskuju im provu. a onda opet ništa. Ged opet usmeri čamac na jugu. sećam se. Več nije postavljao nikakva pitanja o kursu kojim plove. pristanište. i ništa se nije događalo slučajno. a ostatak godine. Iza njega Ž ništa sem mora. Na putu kojim su oni krenuli i najmanja bajalica mogla je da izmeni okolnosti i pomeri ravnotežu sile i sudbine. znajući da nije Ged taj koji o njemu odlučuje. na koje ljudi ne idu. Oni koji tako putuju. Mornari kažu da se iz voda u okolini ostrva Er mogu videti zvezde koje se ne vide nigde na drugom mestu. mir bezbednost." "Ja ne bih". koji izlaze na kopno samo jednom godišnje. pun kostiju i zlih predskazanja. sve te dane i mesece. "To je veoma neprijatan deo sveta. i ogromna. naići na veoma malo: Pelimer. Kornaj. siva vodena ravnica ih obuhvatila sa svih strana. Na jugoistoku ćeš. i koje nikada nisu dobile svoja imena. ka mestu na kome se susreću svetlost i tama. I kada se ostrvo Soders smanjilo i počelo da nestaje iza njih. Ged zapita: "Koje zemlje leže pravo pred nama?" "Južno od Sodersa nema nikakvog kopna.

" Rumenilo na zapadu pretvori se u pepeo.. opet. a i ja ću. možda još iskrenije od Veča. a ipak je ne možeš uhvatiti.. koji nije to učinio tek onako. te bele kule Hevnora. Niko ne zna. on tiho reče: "Možda nije trebalo da mi kažeš njeno ime. kroz sante. Ali. a pepeo u crni ugalj. ua žedne ljude po hladnom vremenu: za moju sestru Džerou.. A. Svu sunčevu svetlost i sve gradove dalekih zemalja proćerdao sam za šačicu moći. Neki kažu da je ta zamlja veća od celog Arhipelaga. kao belica koja pliva u bistrom potoku"." I tako su plovili usko omeđenim stazama preko vodene pustinje. pa i on nazdravi Džerou. A kad je istok potamnio i zapad se ozario.more samo ostane tamo gde mu je mesto. "Hevnor. Pijem u zdravlje one koja se setila da ubaci ovo burence u čamac. uzvrati rečima heroja iz Podviga Eretž Akbe: "O kada bih samo još jednom video blistavo ognjište zemlje. Ali. umotan u svoj ogrtač od vune i krzna. koja se nije odnosila samo na njega. Tog dana su videli samo jedno jato srebrnastih skuša koje su stremile put juga." "Voleo bih da mogu da posetim sve gradove Arhipelaga". Pomisao ma nju vrati mu i uspomene na njenu mudru i detinjastu ljupkost. Na prastarom jeziku kest znači belica.. pravo do zemlje Hogen." I kao što to čini svaki rođeni mag. i Šelijet sa čuvenim fontanama na ostrvu Vej. smejući se. dokle god je oko dopiralo. olako. osim toga. upoznao neku mladu devojku? Ali... ali nijednom nije neki delfin iskočio iz vode. sve gradove velikih zemalja. ". reče on. a drugi. u središtu sveta.bespomoćna. "Zaista si rođeni mag". More i nebo bili su crni. podeli je i reče: "Ovo su poslednji ostaci piva. gde su se rodili naši mitovi. ne mogu. kratku tužbalicu. posle nekog vremena. što je i sam Ged dobro znao? i to ga razveseli od srca. Ged svoje strpljenje i svoje tugovanje sroči u pesmu. za jednu senku. osvetljenim obalama. niti je let nekog galeba ili morske laste prosekao sivi vazduh. uopšte. a prijatelj mu. nastavi Ged. Razlikovala se od svih ljudskih bića koja do tada beše upoznao. i Eju. odvrati: "Njeno je ime kod tebe isto tako sigurno kao i moje.. koji . A i male zemlje. Voleo bih da vidim kitove u severnim morima. zar ga nisi već i sam znao." Na to Ged prestade da se muči crnim mislima i da zuri preko pramca u more pred njima. Da preplovim celu Stazu Zmajeva. daleko na zapadu. takođe one čudne zemlje iz Spoljnih Prostranstava. držeći palamar za okretanje jedra u ruci i posmatrajući siva prostranstva pred sobom." Ali Več. Moram tamo kuda me vodi ovaj put. u odgovor. više zapevanje nego pevanje. Ged se opruži na dnu čamca da odspava. (A da li je ikada. "Ona je kao ribica." Na to ga Več pogleda pravo u oči. Več izvadi hranu. Več. reče on. to mu nije palo na pamet). Ili da otplovim na sever.. vele da su to samo grebeni i stene sa ledom između. za tamu. "Njeno istinsko ime je Kest". nisam ni morao da ti ga kažem. i moram okrenuti leđa lepim...

takođe beličaste vode na istoku. To je onaj mračni pol u godini. kada se probudio u zoru. prateći let morskih ptica i razne otpatke koji uvek plutaju u blizini kopna. deci se ne daju njihova istinska imena dok traje Ugarnica. i došavši na ostrvo Soleu ugledao Elfaran u rascvetalim. bio njihov vrač. kad je reko (nakon što su dugo vremena održavali isti kurs. Bez prestanka je trabunjao o džinovskoj zmijurini koja glođe temelje Pelimera. uništenja Enlade. koji pođe na počinak. jureći naslepo kroz noć. ostrvce zgureno visoko iznad debelog. kada je bilo šta što čovek preduzme ne ispadne kako treba. Probudio se pred ponoć i smenio Veča. ali ništa ne reče. što ih je odovodio sve delje i dalje od poznatih . džinovskih ledenih talasa koji su već progutali voćnjake Soleje. ne daju se zakletve. Nepovoljno doba godine za putnike i bolesnike. i u početku su naišli na dobar prijem. blistajući između smeđih ivica dvaju oblaka. Na to su Pelimerani prestali da ih gledaju ljubazno. Mesečevim danima i Dugoj igri u letnjim mesecima. da dopune zalihe sveže vode i malo predahnu od plovidbe. niti otvoreno o njihovom putu. prolećnim voćnjacima. "Mesec prelazi u mladinu". iako je bio lud. tiho je pevušio Podvige Enlade. i stoji tačno nasuprot. promrmlja Več. ali je bio lud. i pre zore tanki mesečev srp. ali na svoj način. ne oštre se mačevi niti neko oštro oruđe. Mladići su tu izašli na obalu. Ali oblaci na nebu se malo razbiše. sinjeg mora. stigli su. a Več mu je samo jednom postavio pitanje koje bi se približno moglo dovesti u vezu s tim. svi su se začudili i užurbali oko njih. tako da im je govor zvučao neobično čak i Večovom uhu. Mesečeva mladina koja nastupi prva nakon Sunčeve povratnice zove se Ugarnica. Ged je zaspao pre nego što je pesma stigla do tužnog završetka njihove ljubavi. Ged podiže pogled u pravcu bledog poluprstena iznad. prosu svoju slabu svetlost preko pučine. nazivajući ih uhodama i slugama Morske zemlje. onaj deo gde pesma govori kako je mag Mored Beli isplovio iz Hevnora u svom dugovratnom brodu bez vesala. ne pevaju se Podvizi. na Pelimer. jer on je. Posle tri dana plovidbe.je držao palamar za okretanje jedra. U početku je učtivo pozdravio mlade čarobnjake. Moredove smrti. nošen snažnim vetrom koji mu je duvao u jedra. U glavnom gradu toga ostrva postojao je i vrač. nakon što je hladni vetar nešto oslabio. jednog dana. Mali čamac je žustro leteo preko uzburkanog mora. Tokom svih tih dana plovidbe Ged nikada nije zapodeo razgovor o senci. ipak. Zato Ged i Več skratiše svoj boravak i isploviše pre mraka. ali kad je počeo da govori o zemlji stao je da ispod oka baca poglede na Geda: i odjednom je počeo da se derei da ih vređa nasred ulice. idući stalno na jug i na istok. Njegovi stanovnici govorili su hardijski. nakon što su krenuli iz Sodersa. tako da će ostrvo uskoro morati da zaplovi. kao čamac kad mu se prekine užad što ga vezuje za obalu i da će tako. stići do ivice sveta i pasti na drugu stranu.

i kroz njega. Ne na moru. kao da se povratio od nekog napada. ne. Onda opet ućuta. Luka Astovela. i koja ume da postavi samo Veliki majstor Ustrojstva na Rouku. Istočno i južno od njega geografske karte su potpuno prazne. "Zašto to kažeš?" upita Več. Po najgorem vremenu prošli su između Kornaja i Goska. iza kapija dana. "Sudeći po izgledu". ili vizije... odgovori Ged. ali i mimo njega. prema čovečanstvu. nalazila se na severnoj obali ostrva. razgovarali su o čarolijama za nalaženje. "ovo će biti Astovel. ne ugledavši nijedno od tih ostrva zbog magle i kiše. Veču se ponekad činilo da mu prijatelj vidi. Ne na moru. onu mračnu stvar kojom idu i kraj njihovog putovanja. satima. sve vreme držeći na oku more ispred čamca. prema. jednog jesenjeg dana na obroncima planine Gont: "Da bi mogao čuti." I zaćutao bi i utonuo u misli. . i tek sledećg dana su videli da su ih mimoišli kada su pravo pred sobom ugledali jedno ostrvo sa okomitim stenama nalik na tornjeve. odvrati Ged.. iza praizvora. već na zemlji: kojoj zemlji? Ispred izvorišta otovorenog mora. i kako je Mored pročitao ime svog neprijatelja koje su ispisale kapi kiše što su pale u prašinu bojnog polja na visoravnima Enlade. Poslednje kopno. i sve kućice u gradu behu licem okrenute prema severu ili zapadu. oni koji žive na njemu možda znaju za još neke zemlje". preko milja valova i kroz sive dane koji će tek doći. "Ne ovde. prizivanjima i o onim Pitanjima Na Koja Se Mora Odgovoriti. i odgovori na ovo Večovo pitanje takođe je bio isprekidan i čudan. moraš ćutati. nad kojima su kružili galebovi čije se kreštanje razleglo nadaleko preko mora. Ali s vremena na vreme su razgovarali o veštinama i trikovima pomoću kojih su čarobnjaci u davnim danima uspevali da otkriju skrivena imena opasnih i ubilačkih sila i stvgorenja: kao je Nereger od Palna saznao ime Crnog Maga prisluškujući razgovor dva zmaja. i kad je ponovo progovorio glas mu je zvučao kao i obično. činilo se kao da čitavo ostrvo nastoji da stoji uvek usmereno prema Zemljomorju. i da se ne seća baš sasvim jasno što je to bilo. reče Več. "Ne ovde"." "Ipak.. smeštena u uskom zatonu između stenovitih visova. ma koliko ono dal eko bilo. jer Ged je govorio vidno uzbuđen. Ali Ged bi često završavao razgovor mrmljajući one iste reči koje mu je Ogio rekao još davno.zemalja Zemljomorja): "Jesi li siguran?" Na to je Ged samo odgovorio: "A da li je gvožđe sigurno gde leži magnet?" Več je ćutke klimnuo glavom i oni nastaviše put bez ijedne reči. netremice zagleedan u Astovel ispred sebe.

Prijatelji provedoše tu noć u toploj i zadimljenoj glavnoj kolibi. drugi ozbiljni. dok su svi zajedno sedeli zbijeni oko vatre u glavnoj kolibi. Ali. Dugo je još posmatrao Geda. i svaki je u ruci držao kamenu sekiru ili nož napravljen od školjke. njihovog jedinog goriva: "Šta leži na istoku od vaše zemlje?" Ćutali su. i mislili su da je on kralj Hevnora. vireći kroz vrata. jer beše doba godine kad nije bilo čamaca koji bi se usudio da plovi morima oko Astovela. neki smešeći se. već su im se samo divili zbog dragocenog materijala od kojeg su bili napravljeni ž drveta. putnici. Možda oni znaju kenu zemlju koju mi ne znamo. Nisu imali ni veštice ni vrača. potpuno u samoći. oče". Samo još voda i kraj sveta. Na njihova pitanja o gradu koji ni sam nije nikada video trudio se da odgovara što bolje ume. "moreplovci. šapćući: "Estariole. reče jedan mlađi čovek. skrivajući decu iza sukanja. koštunjavi ljudi slabo obučeni i pored jake zime. i konačno zapita muškarce iz sela. prema tome. već samo za Hevnor i Eju. i on je jedini od svih njih imao priliku da jednom u životu vidi čoveka rođenog u Arhipelagu. Ged je. Nema dalje. jer nisu imali ništa čime bi mogli trgovati u zamenu za bronzano ili još finije posuđe." "Nema nikakve zemlje istočno odavde". Poglavica im je bio veoma star. Čamci su im bili najprimitivniji okrugli ribarski čamci ispleteni od trske. probudi se. "Ovo su mudri ljudi. Ali kada su shvatili da nemaju čega da se boje. postajao je sve nemirniji što je veče sve dalje odmicalo. Muškarci. ćutke su okružili Veča i Geda. dolazeći sa obale. Moramo dalje. da bi ga se sećali kad ostare." "Nikakvog kopna na njemu?" "Ovo je Poslednja zemlja. Ged probudi svog druga još pre zore. . Ne možemo ostati. Bitisali su tu. Stari poglavica najzad odgovori: "More. ali više sa njim nije razgovarao. u toploti ispunjenoj smradom kozjih brabonjaka i osušenog sirka. uplašeno se povlačeći u mrak svojih koliba kada su stranci stali da se približavaju. nisu čak imali ni drveta. za njih bio pravo čudo.Dolazak stranaca bi propraćen uzbuđenjem i pometnjom. Brodovi su im retko dolazili. i teško bi se koji moreplovac usudio da takvim plovilima krene čak do Goska ili Kornaja." "Zašto sad odmah?" upita dremljivo Več. na ivici svih geografskih karti. Nikada nisu čuli za Gont. toplo su prihvatili strance i obasuli ih pitanjima. ponovi starac. Žene sve behu ostale u pletarama os pruća. čak i sa Sodersu ili Rolamenija. muškarci si iznosili svoje male sinove da vide čoveka sa Arhipelaga. i izgleda da nisu prepoznali ni štapove mladih čarobnjaka.

Tog jutra Ged nije progovorio nijedne reči. do ušća. "Ko zna šta čovek tamo napolju može sresti? Svakako da ne znamo mi. pokušavao da završi svoj prekinuti počinak u zadnjem delu čamca." "Neki su krenuli da saznaju i nikada se nisu vratili. i zato Ged podiže magijski vetar: bile su to prve čini koje je učinio od kako su napustili ostrva Šake. pre izlaska sunca. svi izuzev jedne bebe koja se zaplaka u mraku neke kolibe i opet ućuta. Uspela je da mi umakne. Po varljivoj i nejasnoj svetlosti zvezda našli su put niz brdo. "ja sam pristalica onih koji kažu da svet ima samo jednu stranu." I tako napustiše kolibu dok su još svi u selu spavali. zamagljenih." Ged ništa ne odgovori. i jasno je bilo šta to treba da znači. ili da očuva vradžbinama čvrstinu jedra. ili onih koji zamišljaju ogromne Arhipelage ili ogromno. Ged je veoma štedljivo raspodelio njihove obroke. ako je izgubim. dokle god bude išla. i da će onaj koji otplovi suviše daleko pasti preko njegove ivice. Pratio sam je suviše sporo. a Več je. nepoznato kopno na drugoj strani sveta?" "U ovom trenutku"." Ged se nije nasmejao. odgovori Več. U podne su jeli. rekavši: "Da li si ti pristalica onih koji misle da izvan Spoljnih prostranstava postoji samo more i ništa drugo. koji se sve vreme držimo svojih obala i pristaništa. ne skrećući i ne smanjujući brzinu. i porinuli ga u crnu vodu. suncem obasjanih talasa koji su ga udarali dok je jurio. Nebo je toga dana bilo vedro. i duvao je sa severoistoka. Ja sam već napunio mešine. Čamac je podrhtavao od ogromnih. Čitavo popodne sekli su talase u pravcu istoka. Ged je samo jednom prekinio tišinu. Jedrili su veoma brzo u pravcu istoka. povinjući se magijskom vetru baš kao i ma koji omađijani čamac sa Rouka. Jer. u njemu više nije bilo osećanja za šalu. i razvezali Dalekovidnog od jednog ogromnog kamena za koji je bio privezan. Krenuli su tako od Astovela u Otvoreno more. A još nam nijedan brod nije stigao u pohode iz zemalja koje ne poznajemo. a ja ću morati za njom. Čitav dan i čitavu noć proveli su terani moćnim magijskim vetrom preko valova ogromnog okeana u . Zemaljski vetar je bio olujan i hladan. Hajde. iako ne baš sasvim lagodno. izgubljen sam i ja."Ne odmah Ž prekasno. ali su obojica sažvakali svoj komadić sušene ribe i pogače bez ijedne primedbe." "Kuda je pratimo?" "Na istok. sem da s vremena na vreme obnovi basmu vetra. prvoga dana Ugarnice.

da bi u trenutku zalebdeo i opet započeo svoje mučno uspinjanje na sledeći. postajale jače. Te noći je opet stražario Ged. ili. zemaljsko vetroumeće nije mu polazilo za rukom ovde. Ubrzo su sve stvari u čamcu bez zaklona bile potpuno promočene. Iz sažaljenja prea svom prijatelju. ako nastave ovako da plove." Sedeli su jedan pored drugog na poprečnoj dasci u čamcu. da je jedva mogao da se opruži tonući u san. A senka se ne može premoriti. položi ruku Gedu na rame i reče samo: "Pa. Ne želim da dovodim u sumnju tvoju viziju. jer to ga navede da se zapita koliko će još čarobnjačke moći ostati u njemu i Gedu. tek tada se prepade. iako mu oči u noći bez mesečine nisu videle mnogo dalje od naslikanih očiju na čamcu. i toliko je bio ukočen od hladnoće. i svu noć održavao kurs u pravcu istoka. a možda i prema samome sebi. a i Več je osećao kao da mu kiša prodire do kostiju.. a ubrzo je i kiša počela da šiba preko pramca sa severoistoka. reče on. sve dalje i dalje od zemalja na kojima je ljudima bilo mesto. muklo je. Ali. po Gedovoj želji. surovi vetar koji je nosio kišu. ali ogromni talasi bili su toliko visoki. Netremice je gledao ispred sebe. i zaspao. da je Dalekovidi morao da se naginje i uspinje po njima kao po bregovima. jer u mraku su sile što su ga privlačile. prevara koju je izvršilo upravo ono za čim tragaš. mu je bilo već sasvim posivelo od umora. jedino se bojim da možda nije baš obmana. kad je tako. prijatelj mu smesta shvati da govori istinu. Nije to bila oluja. Več pokuša da malo skrene taj neprestani. Pogled mu je bio ispunjen bolom i govorio je polako i s mukom.pravcu istoka. "jednom si govorio kao da si siguran da ćemo na kraju stići do kopna. Ali iako je. i tako u nedogled." . Na to se u Veča potajno uvuče neka strepnja. Te večeri Več prekinu dugo ćutanje. tamnoputo lice. Ged je stražario od sumraka do zore. gonile pred sobom. Sa dolaskom dana zemaljksi vetar malo popusti. U praskozorje. tako daleko od kopna. samo. "Prijatelju". možda. prošaptao: "Održavaj magijski vetar da duva od zapada. Estariole". ili udaviti u moru." Čuvši te reči. Ipak. približavamo se. već samo dugotrajni naleti hladnog zimskog vetra i kiše. Jer naša se moć može promeniti ili oslabiti na tuđim morima. pa na sledeći. Sunce se nije podiglo na nebu. i vetar Otvorenog mora nije se povinovao njegovom glasu. ali Ged ga je ipak gledao kao iz daljine. kao preko neke široke provalije. i Ged je drhtao u snu. umreti od gladi. da te namami da odeš preko okeana dalje nego što ljudsko biće sme. uprkos nakantranisanom platnu za jedra koje su kupili da ih pokriju. dobro. uspevao da magijski vetar održi u istom prvacu i uvek podjednako snažnim. i sunce se bojažljivo pojavi. Na kraju izgovori: "Estariole.

oštro motreći pri svakom izgovorenom slogu da li će se nešto promeniti ili zatreperiti u ovom opsenarskom plićaku i isušivanju okeanskog bezdana. lakom. i Več to žurno uradi. tada bi on u magnovenju ugledao tminu. izgledalo je kao da samo Več putuje na istok preko zemaljskog mora. ni izlaska ni zalaska sunca. U Gedovom oku bila je mračna vizija koja se preplitala i delimično zaklanjala sivo more i sivo nebo. . iako ih je isti vetar nosio u istom čamcu. užasavajućom brzinom preko mora. kao da ih guši pesak. nikako nije mogao da shvati zašto su prešli na veslanje. Ništa od svega toga nije bilo vidljivo za Veča. Ili to. i ta je tama bivala sve veća. čekao je. gledajući napred. I išli su sve dalje i dalje. jer još nije mogao zaspati u mraku. Ako je to bila vradžbina ili opsena. ipak. nije bila nikakva opsena. Išli su sve dalje i dalje. stigli na kraj sveta. koji je video samo valove kako nadolaze i vraćaju se dokle god mu je pogled dopirao. dok na kraju nije izgledalo da se kreću površinom ravnom kao ogledalo. povijenih leđa. Možda ta basma. tu. Pokušavajući da se sabere i ohrabri. I premda Več nije mogao da vidi ono što je video Ged kada bi se osvrnuo između dva zaveslaja i bacio pogled na ono što je ležalo pred čamcem ž iako Več nije mogao da vidi mračne padine ispod nepomičnih zvezda. i ubrzo oseti kako zemaljski vetar sve više slabi i valovi postaju sve manji. ogromno vodeno prostranstvo što se nadimalo sve do linije obzorja. Još su jurili onom istom. već oni zaista behu. sve više zalazi u carstvo u kome više nema ni istoka ni zapada. iako bi uticala samo na sliku koju vidi a ne i na magiju koja je delovala oko njih. Ali više nije posmatrao okean. uzviknu Ged u jednom trenutku. i Več se čudio Gedovoj moći kojom je uspevao da održi magijski vetar sat za satom. gde je Več osećao kako njegova vlastita moć slabi i ne deluje kako treba. sam. i Veču se na kraju poče pričinjavati da će se sve ono što je Ged govorio najzad obistiniti. Več. A nije mogao da zaspi ni trećeg dana. ili. Čamac se uzdizao sve blaže i tonuo sve pliće. i vidi kako talasi postaju sve niži i sporiji. ali. ravnomernom. "Spusto jedro". i da će stići iza izvorišta mora i još dalje na istok. bar. nošeni samo Gedovim snažnim zaveslajima.Te noći je Ged opet stražario. iapk je svojim čarobnjačkim okom mogao da nazre tamu što je izvirivala iz dubina između dva talasa svuda oko čamca. onda je bila nepojamno moćna. dok Ged. dok je Ged razvezao vesla. Ali. postavio ih u ležišta i krenuo da zamahuje njima. kao i obično. na Otvorenom moru. i veo sve gušći. učiniti da Otvoreno more izgleda kao kopno. već samo zvezda. ovde nije imala nikakvu moć. iza kapija dana. sem kad bi pogledao prijatelju u lice. Ged je stajao na pramcu. Več izgovori basmu Otkrovenja. kao da su u nekom zatonu odasvud zaklonjenom kopnom. ne onaj isti okean koji je video i Več.

koji ubrzo postade toliko jak da su mu prsti. neprozirne korene koja je skrivala vodu. Ged uz čegrtanje uvuče vesla u čamac. Ged je veslao sve sporije i sporije. ni juga. belim sjajem. već mladić. Čamac je ležao nepomičan.Ne obraćajući pažnju na njega. I Ged je to video. ali istog časa kad je Ged u njemu prepoznao svog oca kovača. iza te suve. jer drugog nije bilo. birajući put između kanala. ali ne u nekom određenom pravcu.samo ka nečemu ili od nečega. sivi ogrtač sa srebrnom kopčom i ukočeni. Tada se ono što mu je išlo u susret potpuno promeni. Džasperovo izazivačko lepo. raširivši se na obe strane kao da širi . sve je to progutala neizmerna. I opet se Ged ne zaustavi. nebo i svetlost. prikupljala se. ne zaustavi. Nikakav šum nije se čuo ni od vode. behu pristali. Kao nekakav starac. mora koje je sigurno moralo biti tu negde. Njegov štap poče da svetli. Ništa se nije micalo ni na crnom nebu ni na tom suvom. stalno gledajući pravo pred sebe. jedra. tamo gde je dodirivao blistavo drvo. nepomičan. i ona se pretvori u Pečvarija. kroz svetlost. vidio je da to više nije starac. ostavljajući čamac za sobom. samo je malo usporio korak. kao lice davljenika. i tiho šaputao pod njegovim nogama. Koračao je napred. duboka tišina koju nikada ništa ne beše narušilo. Ovde nije bilo pravca. sed i namrgođen. Bio je to Džasper. Štap zablista i u njegovom blistavilu Džasperov lik spade sa prilike koja se približavala. koji je stajao posmatrajući. Ispod tog pramca ležale su beskrajne morske dubine. uze svoj štap i laikim skokom pređe ivici čamca. Ali Pečvarijevo lice je bilo sve naduveno i puno mrlja. Ged ustade. Crni pesak se ugibao. Veču se učini da ga vidi kako pada i tone u dubinu mora. Veču. drveta čamca. dokle god je pogled sezao. ne avetinjskom svetlošću. Ali mora više nije bilo. u razlivenoj graničnoj liniji gde se stapaju videlo i tama. mladalačko lice. ni zapada. Ged se. I samo more se bilo pretvorilo u pesak. razmetljivi hod. samo je malo više podigao štap. Čamac se zatrese kad mu sepramac nasuka. osvrćući se preko rmena. postajala sve crnja. A posle izvesnog vremena ugleda u daljini. nestvarnom tlu koje se protezalo sve dalje i dalje. A tama oko nje se zgušnjavala. nanosa i plićaka. vetra. U početku je bila bez oblika. Nije bilo ni daška vetra. ni istoka. i on nekako čudno ispruži ruku. u sve gušću tminu svuda oko čamca. ali kako se približavala sve više je uzimala na sebe oblik ljudskog bića. kao da doziva. Pun mržnje je bio pogled koji je uperio u Geda kroz vazduh koji ih je razdvajao. senku kako mu prilazi preko peska. već je išao dalje. ocrtavajući njegove stope. međutim. iako je sada između njih ostalo samo nekoliko jardi. a ipak. Ged se uputi nekuda. i hodajući stalno napred. ni severa. pun senki.svetlost koju je nosio Ged činila se kao ogromna zvezda koja se polako kreće kroz tamu. i taj zvuk je bio užasan. postajali ružičasto providni. put koji je samo on mogao da vidi. već jasnim. koji je išao ka Gedu. udaljavajući se od čamca.

ne znajući u kom pravcu da gleda. I u trenutku kada su stigli jedno do drugoga. .ogromna. izgovarajući samo jednu reč: "Ged".puzajući po pesku na četiri kratke noge sa kandžama. odjednom prolomi buka i bljesnu dnevna svetlost. da se nadima i odjednom splasnu. ljudski ili lik čudovišta. istopi i potamni. kroz polumrak. Ged izgovori ime senke i istovremeno i senka progovori bez usana i jezika. Samo za trenutak Ged ugleda Skiorhovo lice. U potpunoj tišini. a onda iznenada. spojiše se i postadoše jedno. i zgrabi svoju senku. obuze ga ledena zimska hladnoća i on oseti gorčinu morske soli. opnasta krila. Ali dok je trčao. Ono se skupi. Pošto nije bio dobar plivač. To je bilo sve što je Več ugledao na površini vode. koje je takođe grabilo njega. Ged ispruži ruke. njegovo mračno ja. i svet se u magnovanju obnovi pred njim. čovek i senka se sretoše licem u lice. i teško se uspravi na dve noge. ono postade potpuno crno u belom. a potom dva zamućena.izdaleka posmatrao preko peska. U blizini se ljuljuškao čamac na sivim talasima . podižući k njemu slepu. I ta dva glasa se sliše i postadoše jedno.živom moru. i njegov sjaj postade nepodnošljivo jak. Najzad mu pođe za rukom da nazre nešto tamno među talasima. goreći tako belom i užasnom svetlošću da čak i ona praiskonska tama bi pobeđena i ustuknu. praćakajući se. on iskoči na pesak da pomogne prijatelju ili da pogine zajedno s njim. pa poče da se uvija. i on se nađe. i on stade da se bori i koprca kao da je u živom pesku. i tada se. bezobličnu njušku. koji je užasnut. i gde je sada bila samo podivljala voda. izborio se kako je znao i umeo do čamca i uspeo da se izdigne na rukama i uvuče u njega.prazan. ušiju i očiju. grebeni talasa mu zapljusnuše oči i zaslepiše ga. magijskom sjaju koji je goreo svuda oko njega. učini se da je senka nadjačala Geda. jedn stravični lik koji nije prepoznao. kao da pliva kroz vodenu bujicu. daleko tamo gde je nekada bio pesak. nepomična oka. pomože mu i prevuče ga preko ivice čamca. jer je video kako se jasni sjaj muti i postaje bleđi. Na to Ged visoko diže svoj štap.očajnički se osvrtao oko sebe. i stadoše. Kašljući i pokušavajući da obriše vodu koja mu se slivala iz kose preko lica. Ali i dalje se približavalo. cepajući taj prastari muk. U toj svetlosti sve što je ličilo na čovekovo obličje spade sa onoga što se primicalo Gedu. i zgrabivši Geda za ruke. bez usana. A onda se baci na klupu i iz sve snage stade da vesla ka svome prijatelju. u itinskom. Ali Veču. Svetlost i tama se sretoše. i potrča iz sve snage ka onom malenom svetlucanju koje tek što se nije ugasilo u praznini i mraku iznad pustinje. pesak mu se provali pod nogama. Ispunjen gnevom i čajanjem. sa usnicama koje su se grčile i drhtale i očima nalik na dva grotla koja vode u crnu prazninu. Glasno i zvonko. ispustivši štap.

" A onda se presavi i sakri lice u ruke.kao da ne vidi ništa. beše dogodilo tamo u onoj mračnoj zemlji. "Estariole". i ruka u je satima ležala spremna na sidru. ali i uz pomoć ribolovnih basmi uspevali su dauhvate vrlo malo. da Ged nije ni izgubio ni pobedio. sve sumnje namah nestadoše. munjevit sokola let. još je grčevito držao u desnoj ruci i nije ga puštao. plašio se. Sav mokar i iscrpljen i drhteći. i završi na licu svog prijatelja. toj najstarijoj od svih pesama. Svršeno. čovek koji je spoznao svoje istinsko Ja i koga više neće moći da iskoristi ili opsedne bilo koja druga moć sem njega samog. koje je. da ga zarije u dno čamca i potopi ga usred pučine. već da je. jer nije znao šta se. "vidi. mržnje i mračnih sila. Mnogo puta su morali da iznova pune svoje mešine morskom vodom koju su čarolijoma pretvorali u slatku. nije zablistao mlad mesec: prsten od slonovače. nazvavši senku svoje smrti svojim vlastitim imenom. osim nekoliko mrvica dimljenog . pre nego što su naišli na prvokopno. i lovili su ribu. plačući kao malo dete. Ništa nije video oko sebe. On zaokruži pogledom po nebu. potpuno bez sjaja. moru. Ged podiže lice i zagleda se u taj daleki. kad je video svog prijatelja i čuo ga kako govori. možda uzelo na se Gedovo obličje. Sada. i čiji će život od tada proći u službi života. i on poče. pa jošosam. radije nego da se vrati u luke Zemljomorja zajedno sa onim zlim bićem." On prsnu u smeh." Tu pesmu je Več pevao iz sveg glasa doj je održavao pravac čamca prema zapadu. ali na njemu se nisu mogle primetiti nikakve ozlede. gotovo je. Svoj štap. jer ribe Otvorenog mora ne znaju svoja imena i ne obraćaju pažnju na magiju. a onda se usprvi na noge. sklupčao se pored katarke i ne pogledavši Veča. "Rana je zarasla".Ged je bio kao u zanosu i zurio je nepomično pred sebe. samo u tami život. smeđem naduvenom jedru iznad svoje glave. u stvari. stoji "samo u tišini je reč. ivica roga. Plovili su osamdana. da shvata istinu. kao što ratnik drži mač dvorukac. dodade potom. polako. koja je odbijala sunčevu svetlost što je dopirala do njega odnekud iz okeana tmine. preko pustoga neba. na nebu koje beše potamnelo tamo gde je sunce bilo zašlo. U Stvranju Eje. Nije znao da li je to u čamcu sa njim zaista Ged. komad crne tisovine. bola. između duguljastih oblaka usred jasne. ploveći ispred ledenog vetra zimske noći koji im je duvao u leđa iz ogromnih prostranstava Otvorenog mora. koji je razvio jedro i okrenuo brod da uhvti severoistočni vetar. Kada im nije više ništa prostalo za jelo. Dugo je gledao. "zdrav sam i slobodan sam. prozbori on. plavičaste svetlosti. a nikada u službi uništenja. Nije progovorio ni reči. držeći štap sa obe ruke. blistavi polumesec na zapadu. i sam postao potpun. sve dok pravo ispred njih. Do tog trenutka Več je motrio na njega zabrinuto i uplašeno.

zajedno s njenim bratom. i veli da nisu uspeli da otseču čamac sa nevidljivog peska. Ako je Estariol od Ifiša održao reč i spevao pesmu o tom prvom velikom podvigu Gedovom. uzevši kurs nešto malo više na sever od onog kojim su isplovili. usred zime. ili se na kraju još jednput vrtio na Rouk. pre nego što je počeo da pada sneg. Ged se seti šta Džerou beše kazala kada je on ono ukrao kolač sa ognjišta . koji ih je nosio do samih obala carstva smrti i vrtio natrag i popeli se uskim sokacima do čarobnjakove kuće. već su. Odatle nije još dugo trebalo putovati do Ifiša. u njihovom otvorenom ribarskom čamcu. dok su ulazili u toplinu i svetlost domaćeg ognjišta. Tako je od pesme o Senci ostalo samo nekoliko odlomaka raznih legendi. i to već odavno. onda je ta pesma izgubljena. koje je oluja odvela daleko u Otvoreno more. a Džerou im potrčala u susret. a u Holpu ta priča govori o holpskim ribarima. U Ifišu kažu da je u tom čamcu bio Estariol. vratiti njihovoj kući. ali su zato morali da plove šesnaest dana u povratku na zapad. Morske ptice su kričale. a da ih nisu videli. Nije ih zadesila nikakva velika oluja. ali i ovako gladnom. a plavi stubovi dima iz ognjišta dizali su se u vazduh. ali u Toku se priča da su to bila dva ribara.mesa. prvi put ugledali kopno kod najjužnijeg rta Kopiša. Jedne tihe. ovoga puta kao Arhimag svih ostrva sveta. plačući od radosti. mračne večeri uplovili su u luku Ismeja. Jer ona je takođe kazala da će se on. prošavši pored Spoljnog Tolija i Snega. koje se prenose sa ostrva na ostrvo kao priobalne naplavine. U Istočnom Prostranstvu postoji priča o čamcu koji se nasukao na suvo. ta uspomena mu je bila draga. i da su još tamo. i to mnogo pre nego što je neokrznut prošao Stazom Zmajeva.da će zažaliti za timšto je ukrao kada ogladni na moru. i upravljali su se sasvim dobro pomoću kompasa i zvezde Tolbegren. danima udljen od bilo kakve obale. kružeći iznad priobalnih valova. Tako se nisu vratili na Astovel. ili vatio prsten Eret-Akbe iz Grobova Atuana u Hevnor. Iznad talasa su ugledali okomite stene kako se uzdišu poput ogromne tvrđave. Srca su im zaigrala. osim dva mlada čarobnjaka. Druga knjiga GROBNICE ATUANA . Geda i Estariola. Niko ko je isplovio tako daleko u Otvoreno more nije se vratio. Ali u Podvizima Gedovim nema ni reči o tom putovanju niti o Gedovom susretu sa senkom. Privezali su čamac Dalekovidi. u doba Ugarnice. Magijski vetar ih je nosio na istok samo tri dana. iznad ponora ogromnog okeana.

Kako to ne možeš da svatiš?" Čovek je govorio hrapavim glasom. Iznad visokih bregova. Doći će i odvešće je. "Ona nije naša. "Imaš četvero drugih. čisteći motiku od zemlje koja se beše na nju nahvatala. njegova stopala su takođe bila bosa i hladna na kaljavom tlu. koji nikada neće moći d izrazi jer će mu nedostajati reči. bila je plava kao lan. trčala je jedna devojčica. a ovo neće. i poše za svojom ženom u sobu osvetljenu svetlošću vatre. sevajući malim. Napokon sleže ramenima. kada je čula poziv nije se odmah vratila. i nikada nije ni bila. I zato prestani da se vezuješ za nju. u polumračnim krošnjama. Majka je čekala na ulazu u kolibu. od kada su došli i kazali nam da će morati da postane Sveštenica na Grobnicama. Odvešće je zauvek. u gustoj. neka ide!" "Kad dođe vreme". Oni će ostati s nama. osvetljena s leđa svetlošću vatre. puna radosti trčanja." Zatim se sagnu da dočeka u naručje dete koje je dolazilo trčeći. veče uoči rascvetavanja jabukovog drveta. ali njena kosa. koja je bila crna. odgovori žena. Da plate. to bi već bilo nešto! ali. . Tenar! Kući!" U dubokoj dolini bio je sumrak. ružičasto i belo. Bolje da zamisliš da si je sahranila i da je sve gotovo. tu i tamo. visokoj i vlažnoj. njen otac reče: "Zašto dozvoljavaš da ti tako priraste za srce? Kroz mesec dana dolaze po nju. mladoj travi. Čovek beše ostao da stoji napolju. teškim. tupim. ljutitim bolom. neće. zagrli ga i podiže da ga ponese. kad je odvedu. koja je odzvanjala od dečjih glasića. već je napravila veliki luk pre nego što se opet okrenula licem ka kući. Dok se okretala da uđe u kolibu prignula je glavu da poljubi tetence u kosu. i tu će biti kraj." Majka ne odgovori. posmatrajući malenu priliku kako trči i poskakuje kao pahiljica maslačka koju vetar nosi preko sve tamnije trave ispod drveća. po koji cvet se otvorio prerano i sada je sijao. belim. posmatrajući dete koje beše zastalo i podiglo glavicu da posmatra nebo kroz granje. kao daleka zvezda. Pusti je. sva srećna. e.PROLOG "Vrati se. Niz redove drveća u voćnjaku. Kakvog smisla ima vezati se uporno za nekoga koga ćeš u svakom slučaju izgubiti? Ona nam ništa ne vredi. Kraj jednog ugla kolibe. u treperavoj svetlosti vatre. "pustiću je da ide. bosim stopalima preko blatnjavog tla. od žalosti i ogorčenja. iznad voćnjaka. dok se vedro prolećno nebo nad njim polako smrkavalo. Lice mu je u mraku bilo ispunjeno bolom. prodorno i jasno je blistala večernjača.

kao posuda. dete se pope preko četiri od sedam stepenika od mermera sa crvenim žilicama. po svojim razmerama kao da nije bio prvljen za ljude. Suvo lišće raznovrsnog korova koji se probijao na spojevima između mermernih podnih ploča bilo je oivičeno injem i pucketalo je. gde su ih ostale sada čekale postrojene u crne redove. u ritmu sporih otkucaja srca. pre nego što će krenuti uz sledeći. Između njih koračala je devojčica otprilike šest godina stara. platnenu košuljicu bez ikakvih ukrasa.a druga debela. trubači. Baklje koje su nosile devojčice obučene u crno zračile su srvenilom kad bi se našle upolumraku između dva oštro oivičena mlza sunčeve svetlosti. Sam presto bio je crn i na njemu su. Nosila je belu. Udarci bubnja su muklo odzvanjali. i nije bilo ni posmatrača. Čovek koji sede na njega izgleda bi kao patuljak. kad god se očešalo o duge crne rize sveštenica. Potpuno samo. obe visoke i zlokobne u svojoj crnini. na osloncima za ruke i leđa. kroz velike vratnice prošle su samo žene. ka praznom prestolu.1. i bio je ogroman. Ničega nije bilo na njemu. ruke i noge su joj bili goli. ili samo malo gušće senke. Dete kleče na oba kolena i stavi glavicu . stajali su muškarci. tiho. gde se behu urušili čitavi delovi zida i krovne konstrukcije. dobošari. grubo otesan komad drveta. na stepenicama koje su vodile u Prestonu dvoranu. i bila je bosa. Glava. sijali su kosi zraci još slabašnog sunca. U mukloj tišini koje je potom nastala čuli su se samo odjeci mnoštva koraka koji su odzvanjali zajedno s udarcima doboša. Bili su toliko široki i visoki da je devojčica morla na svaki od njih da stane sa obe nožice. Stupile su. dve žene se zaustaviše i ovlaš gurnuše dete napred. provaljene otvore između stubova. tačno u sredini i ispred prestola. koračajući polako u redu po četiri. izdubljen na vrhu u šupljinu. Vazduh je bio nepomičan i hladan. mutno svetlucali ukrasi od dragog kamenja i zlata. nije se pogledom moglo utvrditi. Presto na visokom postolju kao da je sa obe strane bio oivičen ogromnim tamnim zavesama. Kroz pukotine na krovu Prestone dvorane. da li su to zaista bile zavese. niz ogromnu dvoranu između dva reda džinovskih stubova. stražari. u crnim rizama do zemlje i sa navučenim kapuljačama. koje su se spuštale iz mraka što je vladao podsamim krovom. Nije se čuo ni glas. U podnožju stepenica koje su vodile ka prestolu. koja se gegala dok hoda. PROGUTANA Prodorni zvuk roga zaori se visokim tonom i umuknu. Izgledala je neverovatno majušna. Na srednjem stepeniku. stajao je ogroman. sem senki. Bio je tek jedn sat nakon sunčevog izlaska. u koloni po četiri. Napolju.Bio je prazan. jedna mršava i ukrućena. A onda naiđoše dve.

preko te šupljine, okrenuvši je malo u stranu. I ostde da kleči, nepomično. Jedna prilika u belom, vunenom ogrtaču pritegnutom pojasom u struku iskorači iz mraka s desne strane prestola i džinovskim korakom krenu niz stepenice prema detetu. Čovekovo lice bilo je skriveno belom maskom. Bez reči ili i najmanjeg oklevanja on zamahnu mačem, držeči ga s obe ruke, iznad detinjeg vrata. Doboš umuknu. Kada je zamahnuta oštrica stigla do svoje najviše tačke i u magnovenju zastala, jedna prilika u crnom izlete sa leve strane prestola, jednim skokom prelete niz stepenice i svojim tanjim i nežnim rukama zaustavi zamahnutu ruku čoveka koji je prinosio žrtvu. Oštro sečivo mača zablista, trepereći, ukočeno u vazduhu. Tako za trenutak ostadoše kao zamrznuti u jednom položaju - nepomičnog deteta čijaduga crna kosica beše razdeljena da bi se otkrio beli vrat. A onda, u mukloj tišini, dve prilike se rzdvojiše i pojuriše nazad uz stepenice, iščeznuvši u mraku iza ogromnog prestola. Jedna sveštenica iskoči i prosu pehar sa nekom tečnošću na stepenice, izgledala je kao mrlja crne boje. Dete ustade i pažljivo siđe niz četiri stepenika. Kada se opet našla u podnožju, dve visoke sveštenice joj obukoše crnu rizu sa kapuljačom i ogrtač, pa je zatim okrenuše opet licem prema stepenicama, crnoj mrlji i prestolu. "O, neka Bezimeni pogledaju ovu devojčicu koja im je data, i koja je odistinski jedna od onih što se rađaju zauvek neimenovani. Neka prime njen život i sve godine njenog života do smrti,koja im takođe pripada. Neka je prihvate. Neka je progutaju!" Ostali glasovi, prodorni i oštri kao trube, odgovoriše: "Progutana je! Progutana je!" Devojčica je stajal podignute glave, da bi ispod kapuljače mogla da vidi presto.Dragulji usađeni u ogromne naslone za ruke, koji su se završavali šapama sa kandžama, i u naslon za leđa, bili su zamućeni od prašine, a na izrezbarenom leđnom naslonu mogle su se videti paučina i beličaste mrlje od izmeta buljine. Preko ona tri najviša stepenika odmah ispod prestola, iznad onoga na kome je ona klečala, nikada ne behu prešla stopala smrtnika. Prekrivao ih je tako debeli sloj prašine da su ličili na nagnutu sivu ravan tla, a stepenice od memrera sa crvenim žilama bile su potpuno sakrivene ispod netaknutih nanosa na koje nije kročila ljudska noga - već koliko godina? Koliko stoleća? "Progutana je! Progutana je!" Začuše se opet otsečeni udarci doboša, ovoga puta u nešto bržem ritmu. Ćuteći, tako da se čulo samo šuštanje tabana koji su se vukli po tlu, povorka se opet obrazova i

krenu u suprotnom pravcu od prestola, na istok, ka udaljenom, jasno ocrtanom i blistavom kvadratu ulaznih vrata. Sa obe njene strane, dvostruki red debelih stubova, nalik na potkolenice nečijih džinovskih, belih nogu, uzdizao se i nestajao u polumraku ispod tavanice. Među sveštenicima, i sada sva u crnom kao i one, koračala je devojčica, svečano i polako stavljajući bose nožice preko zamrznutog korova i ledenih kamenih ploča. I čak ni kada je sunčev zrak, koji se koso probijao kroz obrušeni krov, bljesnuo u njenom pravcu, nije podigla pogled. Stražari širom raskriliše ogromne vratnice i crna povorka iziđe na svetlost i ledeni jutarnji povetarac. Sunce je zaslepljujući sjelo, ploveći nad istočnim prostranstvima. Planine na zapadu bile su obasjane njegovom žutom svetlošću, kao i fasada Prestone dvorane. Ostale zgrade, niže na nizbrdici, još su bile obavijene ljubičastom senkom, izuzev Hrama Božanske Braće, koji je ležao preko puta na malom okruglom brdu bez rastinja; sveže pozlaćeni krov mu je snažno odbijao bljesak novoga dana. Crna povorka sveštenica, četiri po četiri, vijugala je niz Brdo Grobova, i tako, koračajući, tiho su počele da poju. Melodija je imala samo tri tona, a reč koju su bez prestanka ponavljale bila je toliko stara da beše izgubila svoje značenje, kao zaboravljeni putokaz koji još stoji iako puta više nema. Izgovarale su, pojući, tu praznu reč uvek iznova, sve vreme samo nju. Čitav taj dan, posvećen Preobražaju Sveštenice, bio je ispunjen tihim pojanjem ženskih glasova, jednim suvim, monotonim zvukom. Devojčicu su vodili od hrama do hrama, iz jedne prostorije u drugu. U jednoj su joj stavili soli na jezik; u drugoj su je ošišali i namazali joj glavu uljem i namirisanim sirćetom, dok je klečala okrenuta zapadu; u trećoj je morala da legne licem prema zemlji, na nadgrobnu ploču od crnog mermera iza jednog oltara, dok su prodorni glasovi pevali tužbalicu za mrtvima. Ni ona ni sveštenice nisu ni jele ni pile čitavog dana. A kada je zašla zvezda večernjača, devojčicu smestiše da legne gola između dve ovčije kože u postelju u sobi u kojoj nikada pre toga nije spavala. Nalazila se u kući koja je godinama stajala zaključana, i bila otključana samo za taj dan. Soba je bila visoka i uska, i nije imala prozore. Vazduh je u njoj bio težak i ustajao, nekako mrtav i zagušljiv. Žena je bez reči ostavi tamo u mraku. Ležala je potpuno nepomična, tačno onako kako su je ostvili. Oči su joj bile širom otvorene. Dugo je ostala u tom položaju. Gledala je kako svetlost titra na visokom zidu. Neko je tiho dolazio hodnikom, zaklanjajući svetlost u lampici s tresetom, tako da nije bila jača od svica. A onda se začu prozukli šapat: "Hej Tenar, jesi li tu?" Dete ne odgovori. Nečija glva se promoli kroz vrata, čudna glava, bez ijedne dlake, kao oljušteni krompir, i iste takve

žućkaste boje. Oči su takođe biole nalik na krompirova okca, crne i sićušne. Nos je delovao patuljasto, između dva ogromna, otromboljena obraza,a usta su ličila na prorez bez usta. Devojčica je nepomično ibezizražajno posmatrala to lice. Oči su joj bile širom otvorene i nisu se kretale. "Hej, Tener, mali moj medenko, evo te!" Glas je bio prozvukao, visok kao ženski,ali nije pripadao ženi. "Ne bih smeoda budem ovde, meni je mesto pred vratima, tamo napolju. Ali, morao sam da vidim kako je moja mala Tener, posle ovog iscrpljujućeg dana; a, kako je moj mali medenjak?" "Ja više nisam Tenar", odvrati dete, ozbiljno gledajući u njega. Ruka mu zastade na pola puta; nije se usudio da je dodirne. "Nisi", prošapta on, nakon kraće pauze. "Znam. Znam. Sada si ti mala Progutana. Ja sm samo hteo..." Ona je ćutala. "Bio je ovo težak dan za moju malecku", ponovi čovek, premeštajući se s noge na nogu, dok je slabačka svetiljka treperila u njegovoj ogromnoj, žutoj šaci. "U ovoj Kući ne smeš da budeš, Manane." "Da. Da, znam. Ne smem da kročim u ovu kuću. Pa, dobro, laku noć, malecka... Laku noć." Dete ne odgovori, i Manan se polako okrenu i ode. Odbleska njegove svetiljke na visokim zidovima ćelije polako nestade. Devojčica koja sad nije imla drugo ime sem Arha, Progutana, ostade da leži na leđima, pogleda uprtog u tamu. 2. ZID OKO MESTA Kad je odrasla potpuno je zaboravila svoju majku; čak, nije ni bila svesna da ju je zaboravila. Pripadala je ovom mestu, Grobnicama. Oduvek je tu pripadala. Samo ponekad, u duge julske večeri, dok je posmatrala planine na zapadu,suve i po boji nalik lavovima u poslednjim odsjajima sunčevog smiraja, pomislila bi na vatru koja je, nekada davno, gorela na ognjištu istom tom jasnom, žutom svetlošću. Zajedno s tim mislima obuzela bi je isećanja kako ju je neko nosio na rukama, što je bilo veoma čudno, jer ovde su je retko kad i dodirivali; a i sećanja na prijatne mirise, na miris tek oprane kose i isprane u vodi namirisanoj kaduljom, plave, duge kose, boje sunčevog zalaska i vatre. To je bilo sve čega se još sećala. Naravno, znala je više nego što je mogla da se seti, jer su joj bili ispričali celu priču. Kada joj je bilo sedam ili osam godina, i kad je prvi put počela da se pita ko je, u stvari,ta osoba koju su zvali "Arha",

otišla je svom staratelju, Čuvaru Mananu, i obratila mu se:"Ispričaj mi kako ste baš mene izabrali, Manane." "O, malecka, pa ti već sve to znaš." I znala je; visoka sveštenica strogog glasa, po imenu Tar, pričala joj je sve dok nije naučila napamet svaku reč, i umelada izdeklamuje: "Da, znam. Kad umre Jedina Sveštenica Grobnica Atuana, obredi sahrane i očišćenja traju mesec dana po lunarnom kalendaru. Po isteku tog vremenaodređene Sveštenice i Čuvari Grobnica krenu na put preko pustinje i zađu među gradove i sela Autana, tražeći i raspitujući se. Tragaju za ženskim detetom koje se rodilo one noći kada je Sveštenica umrla. Kada ga nađu, počnu da čekaju i motre. Dete mora biti potpuno zdravog tela i duha i dok raste ne sme se razboleti od rahitisa, ili velikih boginja, ili bilo koje druge bolesti koja ostavlja trajne posledice na telu, niti sme oslepeti. Ako napuni pet godina i ostane potpuno zdravo i telesno i duhovno, onda se sigurno zna da je telo toga deteta zaista novo telo Sveštenice koja je umrla. Tada se to dete predstavi Bogokralju u Avabatu, i dovede ga ovamo u Hram, gde ga podučavaju godinu dana. Po isteku te godine, odvedu je u Prestonu Dvoranu i njeno ime vraćaju onima koji su njeni Gospodari, Bezimenima; jer je i ona bezimena, ona je Sveštenica Večna Samororoditeljica." To je bilo sve, od reči do reči, što joj Tar beše kazala, i ona se nikada nije usudila da zatraži makar ijednu reč više. Mršava sveštenica nije bila ni svirepa ni zla, ali je bila veoma hladna osoba i živela je po nekim gvozdenim prvilima, i zato je se Arha pribojavala. Ali se, zato, ni najmanje nije pribojavala Manana, i čak bi mu naređivala: "A, sad mi ispričaj kako se baš mene izabrali!" I on bi joj pričao, uvek iznova. "Otišli smo odavde na sever i zapad, trećeg dana mesečevog narastanja; jer Arha-koja-je-bila umrla je trećega dana prošđloga meseca. I najpre smo otišli u Tenahbah, koji je veliki grad, iako oni koji su videli i njega i Avabat, kažu da je on prema Avabatu kao buva prema kravi. Ali, što se mene tiče, više je nego veliki; ta, im bar deset stotina kuća u Tenahbahu! Pa smo onda otišli u Gar. Ali, niko u ta dva grada nije imao devojčicu koja se rodila trećega mesečevog dana mesec dana ranije; neki su imali mušku decu,ali dečaci nisu za to... I tako smo ušli u brdovitu zemlju severno od Gara, i krenuli kroz njene gradove i sela. To je moja zemlja. Ja sam se rodio u tim brdima, gde teku reke i gde su polja zelena. A ne u ovoj pustinji". Mananov prozukli glas zazvučao bi nekako čudno pri ovimrečima, a očice bi mu sasvim nestale iza nabora na licu; za trenutak bi ućutao, a potom nastavio. I tako smo pronašli sve one kojima su se rodila deca tokom prethodnih meseci i razgovarali s njima, i neki su nam čak i

lagali; 'O, da, naša devojčica se sasvim digurno rodila trećega mesećevog dana!' Jer, siromasi, znaš, često žele da se otarase ženske dece. A ima i tako velikih bednika koji žive po usamljenim kolibama u bespućima dubodolina, da čak ni ne broje dane i jedva da znaju kada se godina menja, tako da nisu umeli da nam kažu koliko im je dete staro. Ali mi smo se uvek toliko dugo raspitivali da smo nakraju ipak dolazili do istine. Naravno, to je išlo veoma sporo. Napokon smo pronašli jedno žensko dete, u selu koje je brojalo svega desetak kuća, u dolini voćnjaka zapadno od Entata. Bilo je staro već osam meseci eto, toliko dugo je trajalo naše raspitivanje. Ali, bilo je rođeno one noći kada je umrla Svešrtenica Grobnica, i to u isti sat. i bila je to slatka bebica, koja je sedela majci na kolenu i svetlim okicama gledala u nas dok smo u gomili punili onu jednu dedinu sobicu u kolibi, kao slepi miševi pećinu! Otac joj je bio siromašan. Njegovao je jabuke u voćnjaku jednog bogataša i nije imao ništa sem jedne koze i petero dece. Čak ni kuća u kojoj su živeli nije bila njegova. I tako smo se svi nagurali u tu izbu, i već po načinu na koji su sveštenicie posmatrale bebu i razgovarale međusobom, moglo se pogoditi da misle da su najzad pronašle Samorođenu. A moglo se to videti i po majci. Samo je držala bebu i nije progovorila ni reči. I tako, kad smo opet došli sledećeg dana - gle! bebica svetlih očiju ležala je u kolevci od ispletene trske plačući i vrišteći, a po čitavom telu je bila osuta pečatima i svrabom od groznice, a majka je kukala još glasnije od bebe: "Oh! Oh! Dete mi je dobilo Veštičije Otiske!" Tako je ona to zvala; mislila je na velike boginje. U mom su selu tu bolest takođe zvali veštičijim otiscima. Ali Kosil, ona koja je sada Velika sveštenica Bogokralja, prišla je kolevci i uzela bebu na ruke. Svi ostali su bili ustuknuli, a i ja s njima; ne cenim svoj život baš nešto naročito; ali, ko je lud da uđe u kuću gde ima velikih boginja? Ali se ona nije bojala, ona nije takva. Uzela je bebu i rekla: 'Nema groznicu'. Pljunula je sebi na prst i protrljala crvene pečate, i oni su nestali. Bio je to samo sok od kupin. Sirota, glupa majka je mislila da će nas prevariti i uspeti da zadrži dete!" Manan se zakikota od sveg srca; žuto lice mu se jedva malo promenilo,ali su mu se zato ogromni bokovi tresli od smeha. "I tako ju je njen muž istukao, jer se bojao gneva sveštenica. Ubrzo smo se vratili u pustinju, ali svake godine bi po neko od Grobnica navraćao u selo okruženo jabučjim sladom da vidi kako dete napreduuje. Tako je prošlo pet godina, a onda su Tar i Kosil krenule na put, zajedno sa stražarima Hrama i vojnicima sa crvenim šlemovima koje je Bogokralj poslao da im bude pratnja ida ih štiti na putu. Vratili su dete ovamo, jer bila je to zaista Sveštenica Grobnica koja se ponovo samorodila, i tu joj je bilo mesto. A ko je bilo to dete, a, malecka?" "Ja", odgovori Arha, upirući pogled u daljinu kao da želi da vidi nešto što ne može, što joj već beše izmaklo iz vidnog polja.

Jednom je, pak, zapitala: "Šta je... majka uradila, kad su došli da joj odnesu dete?" Ali, Manon to nije znao. On nije bio sa sveštenicama na tom završnom putovanju. A ona nije mogla dase seti. Ali, zašto bi se i sećala? Prošlo je, sve je to otišlo u nepovrat. Došla je tu gde mora da bude. Na čitavom svetu za nju je postojalo samo jedno jedino mesto; Mesto Grobnica Atuana. Prve je godine spavala u velikoj spavaonici, zajedno sa ostalim pripravnicima, devojčicama između četiri i četrnaest godina. Ali, već tada Manon beše izdvojen od ostalih Deset Čuvara da služi samo njoj, a njena postelja bila je smeštena u maloj niši i tako delimično odvojena od dugačke glavne spavaonice sa niskim krovnim gredama u Velikom Zdanju, u kojoj su se ostale devojčice tiho kikotale i šaputale pre nego što zaspe, i zevajući uplitale jedna drugoj kosu kad bi osvanulo sivo jutro. Kada joj je ime bilo oduzeto i ona postala Arha, spavala je sama u Malom Zdanju, u postelji i u sobi koja će joj pripadati do kraja života. Ta kuća je bila njena, bila je dom Jedine Sveštenice, i niko nije smeo da uđe bez njene dozvole. Dok je još bila sasvim mala, uživala je da čuje kako joj ljudi ponizno kucaju na vrata i da onda kaže: "Možete ući." I smetalo joj je što su dve Velike Sveštenice, Kosil i Tar, unapred smatrale da im je dala dozvolu bez kucanja. Prolazili su dani, prolazile su godine, jedna kao i druga. Devojčice u Mestu Grobnica provodile su vreme na časovima i vežbanjima. Nisu se nikad igrale. Učile su svete pesme i obredne igre, istoriju Kargadskih Zemalja, i misterije onih bogova kojima su bile posvećene: Bogokralja koji je vladao koji je vladao u Avabatu, ili Božanske braće, Avtaha i Vuluaha. Jedino je Arha učila obrede Bezimenih, a njima ju je podučavala jedna jedina osoba, Tar, Velika Sveštenica Božanske Braće. Sat ili nešto više vremena dnevno provodila je odvojeno od ostalih, učeći sa Tar; ali, dan je uglavnom provodila kao i one - u radu. Učile su kako da predu i tkaju vunu svojih ovaca i kako da seju i žanju i pripremaju hranu koju su stalno jele - sočivo, heljdu, koju su mlele krupno za kašu ili sitno za hleb od neuskislog testa, crni luk, kupus, kozji sir, jabuke i med. Najviše su volele kad im dozvole da idu da pecaju u mutnoj zelenoj reci koja je tekla kroz pustinju oko pola milje severoistono od Mesta; tada bi ponele jabuku ili suvu zemičku od heljde za ručak i provele čitav dan sedeći na suncu, na nekom suvljem mestašcu u ševaru, posmatrajući kako zelena voda polako teče i senke oblaka kako se polako menjaju na planinskim padinama. Ali ako bi cuknula od oduševljenja kada se nit na pecaljki iznenada zategnula i na njenom kraju se pojavila pljosnata, svetlucava riba koja će se potom trzati na obali i ugušiti se na vazduhu, Mebet bi siknula poput zmije:

"Psst, ti budalo jedna!" Mebet, koja je služila u hramu Bogokralja, bila je tamnoputa žena, još mlada, ali oštra i mrka kao obsidijan. Bila je strastven ribolovac. Morali ste uvek da joj sedite sa one dobre strane i niste smeli da pisnete, inače vas nikada više nije izvodila na pecanje; a to je značilo da nikad više niste mogli da dospete na reku, osim da leti nosite vodu kd bi bunari presušili. Bio je to mukotrpan posao, lomatati se kroz usijanu žegu pola milje do reke, zatim napuniti dve kante i staviti ih na obramicu, a zatim opet krenuti što brže možeš uzbrdo, ka Mestu. Prvih stotinu jardi je išlo lako, ali onda su kante počinjale da bivaju sve teže i teže, a obramica vam je pekla ramena kao usijana gvozdena šipka, i sunčeva svetlost je nemilice blještala po sasušenoj stazi, i svaki korak je postajao sve teži i sporiji. Najzad biste dospeli u prijatnu svežinu hladovitog zadnjeg dvorišta Velikog Zdanja, pored povrtnjaka i pljusnuli biste vodu iz kanti u veliku cisternu. Ali onda biste morali da se okrenete i sve to obavite još jedanput, i još jedanput, i još jedanput. U ograđenom prostoru Mesta - to mu je bilo jedino ime i jedino koje mu je ikada bilo potrebno dati, jer je bilo najstarije i najsvetije od svih mesta koja su postojala u sve četiri zemlje Kargadskog Carstva živelo je oko dve stotine duša i postojale su mnoge građevine: tri hrama, Veliko Zdanje i Malo Zdanje, kuća u kojoj su stanovali evnusi čuvari, a odmah ispred zidova bile su kasarne za stražare i kolibe mnogobrojnih robova, skladišta i ambari, torovi za ovce, torovi za koze i ostale zgrade za poljoprivredne poslove. Izgledalo je kao mali grad, kad se pogleda izdaleka, odozgo sa spečenih bregova na zapadu, gde nije raslo ništa osim kadulje, makije, sitnog korova i pustinjskih trava. Čak i sa velike udaljenosti, iz istočnih ravnica, ako se pogleda malo naviše, mogao se videti zlatni krov hrama Božanske braće kako treperi i svetluca ispod planinskih padina, nalik na komadić liskuna u steni. Sam taj hram bio je od kamena i u obliku kocke, belo omalterisan, bez prozora, sa niskim tremom ispred ulaza i malim vratima. Raskošniji, i stolećima mlađi, bio je hram Bogokralja nešto malo ispred njega, sa visokim tremom na stubovima debelim i belim, sa šareno obojenim kapitelima, od kojih je svaki bio jedno ogromno kedrovo stablo, uglačano i doneto brodom sa Hur-at-Hura, gde ima šuma, i dovučeno na mišicama dvadeset robova preko gole ravnice do Mesta. I tek što bi putnik koji prilazi sa istoka dobro osmotrio zlatni krov i bele stubove, uspeo bi da uoči gore na Brdu, iznad Mesta, iznad svega toga, mrke boje i načet zubom vremena kao i sama pustinja, najstariji od svih hramova svoga naroda: ogromnu, nisku Prestonu Dvoranu, sa zidovima prekrivenim mrljama buđi i zaravnjenom, urušenom kupolom. Iza Dvorane i u krug oko brda protezao se zid od kamena, izgrađen bez maltera i napola srušen na

kao da razmenjuju neke tajne. Bilo ih je devet. i ona koja im je služila takođe nije imala ime.U krugu tog zida nekoliko crnih kamenih blokova visokih osamnaest do dvadeset stopa štrčalo je iz zemlje poput džinovskih prstiju. nepravilnom polukrugu opasivao Brdo na kome je bilo Mesto. ali na onim drugima. nešto niži kameni zid. još iz vremena prvih ljudi. zato što je tu bila sama. koji je bio potpuno go i crn. Od zida Grobnica počinjao je drugi. Tih devet kamenova su bili Grobnice Atuana. potamnelo od krvi koja se izlivala vekovima po njemu. Nije toliko štitio samo Mesto. koji je u dugačkom. Stajali su tu. napipati rukom. na sever. ili. i kako stada ovaca i koza izlaze na svoju oskudnu ispašu u blizini reke. između nje i kamenog zida. koliko ga je delio u dva dela: na jednoj strani su bili hramovi i zdanja u kojima su . Odlazila je tamo samo zato što je jedina ona to smela. a potom se protezao dalje. u pravcu reke. još kad je bilo stvoreno Zemljomorje. i ona bi tada izlazila kroz mala zadnja vrata Dvorane noseći veliku mesinganu posudu. gledajući prvo jutarnje komešanje oko Velikog Zdanja i stražarskih kasarni. u vreme prvog punog meseca pre prolećne i jesenje ravnodnevnice pred Prestolom se prinosila žrtva. pogled bi im se stalno vraćao. onih što nemaju imena. tajni nije bilo. pola u podnožje uspravnog crnog kamena. koje su se jasnije isticale u kosoj jutarnjoj svetlosti. Bili su pobodeni na to mesto još kada su se prva kopna stala uzdizati u tami iz dubina praokeana. Dva puta godišnje. mnogo starijui od svetlosti. kao da ih je neko poprskao ogromnim mrljama boje. pokušavajući da razabere nejasne izbočine i urezane linije. govorilo se. dok dvojica behu pala. svi sem jednoga. Čak i usred vrelog pustinjskog letnjeg podneva na njemu je vladala nkakva hladnoća. Ponekad bi vetar malo zahujao između dva kamena koja su stajala veoma blizu i nagnuti jedan prema drugom. Bilo je to sumorno mesto. sijajući mutnim sjajem uglačanog kamena. Bio je gladak na dodir. a ipak se ni po čemu nije moglo videti šta znače. Među Kamenovima se ništa nije ni radilo ni dešavalo. Bile su to grobnice onih koji su vladali pre nego što je nastao svet u kome žive ljudska bića. ili bi sela i posmatrala planine na zapadu. Bili su obrasli zelenim i narandžastim lišajevima. Stajali su tamo puni značenja. bar. Ali. Kad bi jednom pao na njih. punu kozje krvi koja se još pušila. ispod lišajeva. a potom spuštala pogled na krovove i zidove Mesta. mogli su se videti urezani znaci i oblici. Ponekad je Arha izlazila rano ujutro potpuno sama i lutala između Kamenova. Nije često zalazila među njih. Bili su mnogo. a pola preko jednog od palih kamenova koji su već bili utonuli u šljunkovito tle. nju je morala da izlije. a niko sem nje nije krošio na tlo na kome su oni stajali. ako se nisu međusobno razaznavali. ostali manje ili više nagnuti.mnogo mesta. Jedan je stajao uspravno. na vrhu brda iza Prestone Dvorane.

od jedne do druge linije obzorja.. ne znam zašto. njihovi dobošari i trubači prisustvovali litijama sveštenica. Jednog popodneva. izuzev planina koje su bile prelivene blagim. Prosto. Trebalo je da budu u tkačici Velikog zdanja. nijedan drugi muškarac nije smeo da kroči u unutrašnje dvorište Mesta. sem što su ponekad. "Zašto?" upita Arha. Progutana i devojčica koja se zvala Pent sedele su zajedno na to zidu. plavičastosrebrenim odsjajem od prvih pupoljaka kadulje u cvetu. Tlo ispod jabukovog drveća u voćnjaku bilo je prekriveno nanosima plavičastobele i ružičaste boje. ali nikada nisu ulazili kroz portale hramova. čak ni on nije smeo da zađe među Kamenove. Ništa se ne događa. žuti. volela bih da vidim nešto drugo. stražari. trebalo je da budu za velikim razbojma. Sve ostalo. Ranije je bilo hodočasnika. Na taj se zid moglo sasvim lepo popeti. Krošnje su bile zelene." "Sve što se bilo gde događa ima svoj početak ovde". Ali ipak. "Oh. prvi Bogokralj. što su rasli nisko i brzo venuli pretvarali su se u semenje. pre jednog i po stoleća. Sada su sedele na vrhu zida. znam. Obe su bile stare dvanaest godina. Nikada nisu prelazili na drugu stranu zida. tkajući crnu tkaninu za rize sveštenica. stavljajući vrhove stopala među pukotine na spojevima kamenih blokova. pred kraj proleća. a na drugoj stanovi za stražu i robove koji su obrađivali zemlju. volela bih da bar nešto od toga vidim kad se događa!" . pouči je Arha.. reče Pent. nešto što se razlikuje. posmatrajući ravnicu koja se protezala u nedogled ka istoku i severu. Pustara je upravo bila precvetala. Iskrale su se odatle da se napiju vode na bunaru u dvorištu. zauzete radom na jednoličnim. prilikom izuzento svetih obreda. izvanredno prilagođene resice. imalo je onu dosadnu. mrku boju pustinje. "Dobro. okrenute licem prema spoljnoj strani i mlatarujući bosim nožicama. koje se u obliku sićušnog paperja i padobrana razvejalo. i to je bilo jedino zeleno granje miljama oko Mesta. "Volela bih da vidim more". Ovde je uvek sve isto. bio je došao da uspostavi obrede u svom vlastitom hramu. čak je i on morao da obeduje i spava izvan zida koji je okruživao Mesto. u ogromnoj kamenoj sobi u potkrovlju. čuvali stoku i prikupljali hranu i krmivo. belo kao pepeo. žvaćući gorku stabljiku mlečike koju je otkinula iz jedne pukotine na zidu.boravile sveštenice i čuvari. ružičasti i beli. kraljevi i poglavice. rasipajući svoje povijene. Ali. deset stopa iznad tla. Osim njih. Četiri Zemlje dolazili su tu da učestvuju u obredima. tamo gde ih nisu više mogli videti iz Velikog zdanja. crnim vunenim nitima. a onda je Arha rekla: "Hodi!" i povela onu drugu devojčicu nizbrdo ka zidu. Svi oni majušni pustinjski cvetovi.

Neki su zaista i imali vratove. Ali. tiho kao što vetrić šapuće kroz travke. Manan produži. Kad se povuče plima u baricama su ostajali mali oktopodi. Bio se ugojio od starosti. bili su to brodovi koji su zaista došli sa ostrva čarobnjaka. krompir-trbuh!" prošapta i Pent. Oni su zli. i obe devojčice spuznuše vešto i okretno. iz Unutrašnjih ostrva. "Ujaaa! Krompir-lice!" "Uja. i niko nije znao kuda idu. Hej." Arhin čuvar i sluga polako im je prolazio sa unutrašnje strane zida. "Malecka? Arha?" Tišina. Osluškivale su Mananove teške korake. zamisli. opuštena i spokojna curica. Bila je to meka. gde su svi ljudi boje zemlje i mogu da bace čini na tebe za tren oka. prokleti čarobnjaci. i kad vikneš 'Ba!' odmah bi pobeleli. nevidljive za svakoga ko bi gledao sa unutrašnje strane. a onda se zaceni. na mušku stranu".Pent se nasmeja. ipak bih volela da opet vidim more. tako da su se držale na njemu tik ispod gornje ivice. mutnim smeđim očima. dok je u drugog ruci već držao jedan poveći. prodornim i siktavim glasom reče Arha. ipak. Naše selo je bilo tik iza peščanih dina. Poticali su sa zapada. kako nam je objasnio naš poglavica. Mislim da su se bojali da će skrenuti i pristati kod nas. sa zmajskim glavama. Ali. začu se nesigurni glas. Sećam se da smo jednom ugledali neku flotu kako prolazi mimo nas. pokušavajući da preseče kikotanje. "Ima li koga?" . oni su samo prošli. evo matorog Manana. niz spoljnu stranu zida. Svi iz sela behu izašli na obalu da ih posmatraju. traži te. Možda da ratuju u Karego-Atu. imitirajući Arhu. ali to nisu bili kargijski brodovi. "Ehej". oklembešeni svežanj. Zastajao bi s vremena na vreme da iščupa iz zemlje divlji praziluk. Ali. Kako su smeli da prođu tako blizu Svete Zemlje?" "Dobro. "Uja! Uja! Krompir-lice!" veselo je pevuckala Arha. a zatim bi se ispravio i pogledao oko sebe sićušnim. kao dva mala guštera. Brodovi su ličili na zmajeve sa crvenim krilima. "Spusti se malo niže. Prošli su pored Aruana. i ponekad smo odlazili da se igramo na plaži. ovde. kad sam bila mala živela sam pored mora.. dok je prolazio mimo njih. daleko na pučini. "Ja ih ne bi pogledala." "Ne na mene". Protrljala je bose tabane o kamen ugrejan suncem i nastavila: "Znaš. oštro se obrecnu Arha. a žuta koža bez ijedne dlačice sijala mu je na suncu. nadam se da će ih Bogokralj sve pobediti jednog dana i napraviti od njih robove.. Teški koraci zastadoše.

da brine o tebi. Arha. reče ona napokon. Pent se beše zarumenela od napora i kikotanja. neka me ne diraju. "Taj glupi matori ovan! Ne mogu da maknem bez njega!" "Šta će drugo". Te matore žene i polumuškarci. tiho i mirno. nejasnom. Ali ti ćeš tada zaista postati Velika Sveštenica." "Pa.Tišina." "Ja ostajem ovde. "oh." "Tebe neće kazniti. uzdahnu evnuh i njegovi spori koraci stadoše da se udaljavaju. ali mene hoće". Te matore žene i polu-muškarci. Njih slušam. koja se veoma blago i postepeno uzdizala ka visokom. ali je uzdisala i klatila svojim punačkim nožicama posmatrajući ispod sebe ogromnu. ti neka me ostave na miru. svetlucavi odsjaj neba. Kada je zašao za padinu. a u očima ispod crnih obrva video joj se bledi. Čak će i Kosil i Tar morati da te slušaju. ogromnom obzorju. ne moram da slušam nikoga drugog." "Oni kojima služim brinu o meni. učiteljica tkanja će nas prijaviti kod Tar. koja se veoma blago i postepeno uzdizala ka viskokom. na svoj pitomi način.. reče ona malaksalo. Njih slušam. "Ne. dobro. Arha. a ti ostaješ sa mnom. beličastu pustinju. Ja ću otići u hram Bogokralja i za mene će otprilike sve ostati kako i jeste. I neka prestanu stalno da mi zapovedaju!" Pent je neko vreme ćutala." "Pa. reče Pent.. "Nema još mnogo. "O. "Oh". ne moram da slušam nikoga drugog. Lice joj je bilo tvrdo. "Oh". "Moramo da se vratimo". ti neka ostave na miru. neka vam bude". "Još dve godine i više nećemo biti deca. međutim. nejasnom. reče ona malaksalo. "to mu je posao . ogromnom obzorju. usprotivi se Pent. znaš". razložno odvrati Pent. "Oni kojima služim brinu o meni. beličastu pustinju. dobro.. Ja sam Jedina Sveštenica!" Pent se zagleda u nju. Ja sam Jedina Sveštenica!" Pent se zagleda u nju. ništa ne . neka me ne diraju. A uskoro će i Devet pojanja.. ali Arha je bila besna. I neka prestanu da mi zapovedaju!" Pent je neko vreme ćutala." "Ali. Arha. "oh. pa ćeš i ti izdavati naređenja. znam da jesi. ali je uzdisala i klatila svojim punačkim nožicama posmatrajući ispod sebe ogromnu. devojčice se opet iskobeljaše na vrh zida. znam da jesi. Imaćemo četrnaest godina." Progutana ništa ne odgovori.

odgovori. Pent samo uzdahnu i ostade. Sunce je tonulo u izmaglicu, visoko iznad ravnice. Daleko, sa drugih, blagih padina tiho je dopiralo zavonjenje ovčjih klepetuša i blejanje jagnjadi. Proletnji vetar je duvao u blagim, toplim naletima, pun slatkih mirisa. Devet pojanja se već skoro bilo završilo kad su se devojčice vratile. Mevet ih je, međutim, videla kako sede na "Muškom zidu" i prijavila ih svojoj pretpostavljenoj, Kosil, Velikoj Sveštenici Bogokralja. Kosil je imala težak korak i mračno lice. Bez ikakvog izraza na tom licu i u glasu obratila se devojčicama, rekavši im da pođu za njom, Provela ih je kroz kamene dvorane i hodnike Velikog zdanja,kroz ulazna vrata, pa uz brdo do hrama Atvaha i Valuaha. Tu je razgovarala sa Velikom Sveštenicom tog hrama, Tar, visokom, suvom i tankom kao noga jelena. "Skini haljinu", obrati se Kosil Pent. Išibala je devojčicu svežnjem trske, koja je malo zasecala u kožu. Pent je to podnela strpljivo, plačući bez glasa. Zatim su je poslali natrag u tkačnicu bez večere, pri čemu je, jo, morala da posti i sledećeg dana. "Ako te još jednom uhvatimo da si se pela na Muški zid", upozori je Kosil, "proći ćeš mnogo gore. Jesi li me razumela, Pent?" Kosil je govorila tiho, ali nimalo nežno. Pent samo promuca: "Da", i pobeže, trzajući se po malo kad bi joj teška tkanina odeće povredila brazgotine na leđima. Arha je morala da stoji pored Tar i da posmatra šibanje. Sada je posmatrala Kosil kako čisti trske na kamdžiji. "Ne pristoji se da te vide kako se pentraš i jurcaš unaokolo sa drugim devojčicama", reče joj Tar. "Ti si Arha." Ona je samo stajala, namrgođena, i nije odgovarala. "Bolje ti je da radiš samo ono što treba da radiš. Ti si Arha." Samo za trenutak devojčica podiže oči i uperi ih u lice Tar, potom Kosil, a u pogledu joj je bilo tako duboke mržnje i besa da se čovek mogao slediti. Ali, mršava sveštenica ničim ne pokaza da to vidi; samo je potvrdila, nagnuta malo napred, skoro šapatom: "Ti jesi Arha. To i ništa drugo. Sve je progutano. "Sve je progutano", ponovi devojčica, onako kako je ponavljala svakog dana, svakog dana od kad je napunila šest godina. Tar malo sagnu glavu; isto učini i Kosil, dok je sklanjala kamdžiju. Devojčica nije pognula glavu, već se samo poslušno okrenula i izašla. Kada je večera koja se sastojala od krompira i mladog luka bila pojedena u tišini u uzanoj, mračnoj

trpezariji, kada su bile otpevane večernje himne i svete reči bile postavljene na vrata, i obavio se kratki obred Neizgovorenog, radni dan je napokon bio završen. Devojčice su tada smele da se popnu u spavaonicu i da se igraju, bacajući kockice ili štapiće dokle god je gorelo noćno svetlo, a potom da se sašaptavaju u mraku, s jednog kreveta na drugi. Arha se, međutim, uputi preko dvorišta i blagih padina Mesta do Malog zdanja, u kome je spavala sama, svake noći. Blago i slatko je mirisao noćni povetarac. Gusto posejane, sujale su prolećne zvezde, kao bokori belih rada na prolećnim livadama kao svetlucanje mora u aprilu. Ali, devojčica se nije sećala ni livada ni mora. Nije ni pogledala u nebo. "Hej, malecka!" "Zdravo, Manane", odvrati ona ravnodušno. Ogromna senka je vukla noge pored nje, dok mu se svetlost zvezda odbijala o ćelu. "Jesu li te kaznili?" "Mene ne smeju kazniti." "Ne smeju... Tako je..." "Ne smeju me kazniti. Ne usuđuju se." Stajao je tako, sa opuštenim velikim rukama, bezboličan i ogroman. Ona oseti miris divljeg praziluka, i sladunjavi zadah kadulje njegove stare, crne rize, iscepane na porubima i suviše kratke za njega. "Ne smeju me ni dotaći. Ja sam Arha", ponovi ona prodornim ljutitim glasom i briznu u plač. Ogromne, spremne šake se podigoše i privukoše je, nežno je pridržavajući, gladeći je po upletenoj kosi. "Hajde, hajde. Medenko mali, curice moja..." Čula je kako u dubokoj šupljini njegovih grudi nešto prozuklo mrmlja i ona se grčevito pripi uz njega. Suze joj ubrzo presušiše, ali se i dalje držala Manona, kao da ne može da stane na noge. "Sirota mala", prošapta on, i podigavši dete ponese je do ulaza u kuću u kojoj je sama spavala. Tu je spusti na prag. "Je li ti sad dobro, malecka?" Ona klimnu glavom, odvoji se od njega i uđe u mračnu kuću. 3. ZATVORENICI Kosilini koraci su odlučno i ravnomerno odzvanjali kroz predvorje Malog zdanja. Visoka, temeljna prilika ispuni ceo dovratak na ulazu u sobu, malo se smanji u trenutku kada se sveštenica pokloni,

dodirnuvši jednim klolenom pod, opet se poveća kad se ispravi u punoj visini. "Gospodarice?" "Milim, Kosil?" "Bilo mi je dozvoljeno da se staram o izvesnim stvarima koje se odnose na carstvo Bezimenih, i to sam činila sve do sada. Ako blagoizvoliš, sada je vreme da ti saznaš, vidiš i preuzmeš na sebe te stvari, kojih se u ovom životu još nisi setila." Devojčica je sedela u svojoj sobi bez prozora, tobože meditirajući, a u stvari ne radeći ništa i gotovo ni na šta ne misleći. Ukočeni izraz lica, pun dosade i oholosti, nije odmah mogao da joj se promeni. Ali se ipak promenio,iako je nastojala da to prikrije. Upitala je, samo, uz određeni prizvuk prevejanosti: "Lavirint?" "Nećemo još u Lavirint. Ali, moraćemo da prođemo kroz Podgrobnicu." U Kosilinom glasu osećalo se nešto što je moglo biti strah, a možda i glumljenjeni strah, s namerom da uplaši Arhu. Devojčica ustade bez žurbe i reče ravnodušno: "Pa, dobro." Ali, u sebi, dok je sledila tešku priliku Bogokraljeve sveštenice, kliktala je: Najzad! Najzad! Najzad ću videti svoje carstvo! Imala je petnaest godina. Prošlo je već bilo više od godinu dana od kako je prešla u ženstvenost i istovremeno stekla svu vlast koju ima Jedina sveštenica Grobnica Atuana; beše ona što je iznad svih velikih sveštenica zemalja Kargada, ona kojoj čak ni sam Bogokralj ne sme da zapoveda. Svi su sada pred njom povijali koleno, čak i mrka Tar i Kosil. Svi su joj se obraćali sa ceremonijalnom učtivošću. Ali, ništa se drugo nije izmenilo. Ništa se nije dogodilo. Kada su se završili obredi njenog posvećenja, dani su nastavili da teku kao i pre. I dalje je prela vunu, tkala crnu tkaninu, mlela hranu, obavljala svakodnevne obrede; i dalje je svake noći morala da otpeva svih Devet pojanja, da blagoslovi ulazna vrata, da nahrani Kamenove kozjom krvlju dva puta godišnje, da igra obredne igre mladog meseca ispred Praznog Prestola. I tako je protekla čitava godina, potpuno ista kao i one prethodne; da li je to trebalo da znači da će sve godine njenog života proteći na isti način? Čamotinja bi je povremeno obuzimala takvom snagom kao da je teskoba: grabila ju je pravo za gušu. Do nedavno prosto je morala da govori o tome. Moraće da govori, mislila je, poludeće ako bude ćutala. Pričala je o tome Mananu. Bila je isuviše gorda da bi se poverila nekoj drugoj devojci, a predostrožnost joj je govorila da se ne ispoveda nekoj od starijih žena; ali Manan je bio niko i ništa, samo obični stari, verni vo; njemu je smela da ispriča šta hoće. Ali, iznenadila se kad je od njega dobila odgovor. "Nekada davno," rekao je, "znaš malecka, pre nego što su se naše četiri zemlje spojile u jednu

carevinu, pre nego što je nad svima nama vladao Bogokralj, imali smo mnogo manjih kraljeva, prinčeva i poglvica. Stalno su se svađali. I dolazili su ovamo da te svađe razreše. Ovako je to bilo: dolazili su iz naše zemlje, Atuana, i iz Karego-Ata, i iz Atninija, čak i iz Hur-at-Hura, sve te poglavice i vladari zajedno sa svojim slugama i sa vojskama. I onda su te pitali šta da rade. A ti si odlazila pred Prazni Presto i prenosila si im šta savetuju Bezimeni. Eto, tako je bilo nekada dano. Ali, posle nekog vremena, Sveštenici-Kraljevi zavladali su čitavim Karego-Atom, a ubrzo potom i Atuanom; i evo, ima več četiri ili pet ljudskih vekova oa kako Bogokraljevi vladaju nad sve četiri zemlje, napravivši od njih jednu carevinu. I tako su se stvari promenile. Bogokralj sada može da smiri sve razularene poglavice i sam presuđuje kada se posvađaju. A pošto je i sam bog, znaš, ne mora više često da se obraća Bezimenima". Arha se zaustavi da malo promisli o svemu tome. Vreme nije imalo neki veliki značaj, tu u pustinji, ispod večnih i uvek istih Kamenova, i živelo se onako kako se živelo od pamtiveka. Ona nije bila navikla da misli o menjanju stvari, o izumiranju starog i nastajanju novoga. Bilo joj je nekako neugodno da u toj svetlosti sagledava svet oko sebe. "Moć Bogokralja je daleko manja od moći onih kojima ja služim", izgovori ona napokon mršteći obrve. "Svakako... Svakako... Ali to se jednom bogu ipak ne sme reći, medenko mali. Niti njegovoj sveštenici." I uhvativši svetlucanje njegovog malog, smeđeg oka, ona se namah seti Kosil, Velike sveštenice Bogokralja, od koje se plašila još od kako beše došla u Mesto; i shvati šta je hteo da kaže. "Ali, Bogokralj i njegov narod su zanemarili svoje du žnosti i ne obožavaju više Grobnice onako kako bi trebalo. Niko više ne dolazi." "Pa, on šalje zatvorenike da se prinesu na žrtvu. To nije zanemario. A ni darove koji pripadaju Bezimenima." "Darove! Njegov hram se svake godine iznova kreči, na oltaru mu je breme zlata, u lampama mu gori ružino ulje! A pogledaj kakva je Prestona dvorana... rupe na krovu, obrušena kupola, u zidovima joj se gnjezde miševi, sove i slepi miševi.. . Ali, svejedno, ona će nadživeti i Bogokralja i sve njegove hramove, i sve kraljeve koji budu došli posle njega. Ona je bila pre njih, i nje će biti i onda kad njih više ne bude. Ona je središte svega što postoji." "Ona je središte svega što postoji." "Ima tu blaga, itekako; Tar mi ponekad govori o tome. Dovoljno da se deset puta ispuni hram

Bogokralja. Zlata i trofeja koje su vekovima poklanjale stotine pokolenja, od kako je sveta. Sve je to zatvoreno i sklonjeno pod podzemnim svodovima i po katakombama. Još neće da me tamo odvedu, primoravaju me da čekam i čekam. Ali, znam kako izgleda.Postoje podzemne prostorije ispod Dvorane, ispod celog Mesta, ispod nas, tu gde sad stojimo. Ogromni splet tunela, Lavirint. Kao ogroman, mračan grad, ispod brda. Pun zlata, i mačeva negdašnjih junaka, starih kruna, kostiju, vekova i tišine." Govorila je kao u zanosu, kao da beše pala u trans. Manan je ćutke posmatrao. Njegovo omlitavelo lice nikada nije izražavalo mnogo više od stalne tuge, ispunjene pažnjom; sada je bilo još tužnije nego obično. "Da, a ti si gospodarica svega toga", reče on. "Tišine, i mraka." "Jesam. Ali, nisu hteli ništa da mi pokažu, samo ove prostorije iznad zemlje, iza Prestola. Nisu mi pokazali čak ni gde se sve može ući u podzemlje; samo ponekad promrse po koju reč. Ne daju mi moje vlastito carstvo! Zašto me drže tako da moram večito da čekam i čekam?" "Još si mlada. A, može biti", dodade brzo Manan svojim prozuklim altom, "da se i sami plaše, malecka. Na kraju krajeva, to ipak nije njihovo područje. Tvoje je. Za njih je opasno da uzale u njega. Nema tog smrtnika koji se ne boji Bezimenih." Arha ne odgovori, ali oči joj sevnuše. Manan joj je opet prikazao stvari u drugačijoj svetlosti. Tar i Kosil su joj oduvek izledale tako strahovite, tako ledene i čvrste, da nije mogla ni zamisliti da se one nečega plaše. Ali, Manan je bio u pravu. One su se bojale tih mesta, tih sila čiji je i Arha bila jedan deo, kojima je pripadala. Bojale su se da uđu u mračna mesta, da ne budu pojedene. Sada, dok je silazila sa Kosil niz stepenice Malog Zdanja i počela da se penje s njkom uz strmu, krivudavu stazu ka Prestonoj dvorani, setila se tog razgovora sa Mananom i opet se oduševila. Ma gde je odveli, ma šta joj pokazali, neće se uplašiti. Ona će znati šta da radi. Malo zaostajući za njom na stazi, Kosil progovori. "Jedna od dužnosti moje gospodarice, kao što i sama zna, jeste žrtvovanje određenih zatvorenika, prestupnika plemenitog roda, koji su bogohulenjem ili izdajstvom zgrešili pred našim gospodom. Bogokraljem." "Ili pred Bezimenim", dopuni je Arha. "Tako je. Nije prikladno da Progutana, dok je još dete, preuzima ru dužnost. Ali moja gospodarica više nije dete. U Sobi s lancima nalaze se zatvorenici koje je pre mesed dana blagoizveleo poslati naš gospod Bogokralj iz svoga grada, Avabata." "Nisam znala da su prispeli neki zatvorenici. Zašto je ne znam ništa o tome?" "Zatvorenici se dovode po noći, i tajno, na način koji od davnina nalažu obredi Grobnica. Moja

gospodarica će sada proći na taj put, ako krene stazom koja vodi duž zida." Arha skrenu sa staze da bi nastavila pored velikog kamenog zida koji je okruživao Grobnice iza grada sa kupolom u kojoj je bila Dvorana. Bio je sagrađen od masivnih kamenih blokova; najmanji je bio teži od čoveka, a največi su bili veliki kao zaprežna kola. Iako neotesani, bili su pažljivo naslagani i uklopljeni tako da čvrsto prianjaju jedan uz drugog, Ipak, mestimično se zid beše obrušio i kamenje je ležalo u bezobličnoj gomili. To se moglo dogoditi samo tokom dugog vremenskog razdoblja, tokom stoleća vrelih pustinjskih dna i ledenih noći, hiljadugodišnjim, neprimetnim pomeranjem samih brda. "Ovaj Zid oko Grobnica može se sa lakoćom preći", reče Arha, dok su hodale ispod njega. "Nemamo dovoljno ljudi da ga popravimo", odvrati Kosil. "Imamo dovoljno ljudi da ga čuvaju." "To su samo robovi. Njima se ne može verovati." "Može, ako ih zaplašimo. Neka im kazna bude ista kao strancu ako mu dozvole da kroči na posvećeno zemljište u krugu zida." "Koja je to kazna?" Kosil nije postavila pitanje zato što nije znala odgovor. Ona ga sama, još davno, beše kazala Arhi da ga zapamti. "Odsecanje glave ispred Prestola." "Da li moja gospodarica želi da se postavi straža na Zid Grobnica?" "Da", odgovori devojka. Pesnice, skrivene dugačkim crnim rukavima, stisla je od zadovoljstva. Znala je da Kosil ne želi nijednog roba da protraći na čuvanje zida, i to je zista bio potpuno beskoristan posao; jer, koji je stranac ikada došao ovamo? Takođe, nije bilo mnogo izgleda da će neko dolutati, slučajno ili namerno, na milju od Mesta, a da ne bude primećen; i sigurno neće stići ni blizu Grobnicama. Ali straža je bila počast na koju su imale ravo, i Kosil se nije mogla usprotiviti. Moraće da posluša Arhu. "Tu smo," začu se njen ledeni glas. Arha se zaustavi. Često je šetala tom stazom oko Zidova Grobnica, i poznavala je onako kako je poznavala svaku stopu zemlje u Mestu, svaki kamičak, trn i čičak. Ogromni kameni zid uzdizao se, tri puta više od nje, s leve strane; s desne se brdo ugibalo u plitku, sušnu dolinu, koja se ubrzo opet pela ka podnožju zapadnog planinskog lanca. Pogledom je preletela preko okolnog tla, i nije ugledala ništa što već pre toga nije videla. "Ispod crvenih stena, gospodarice." Nekoliko metara niz padinu, jedna uzvišica od crvene lave delovala je kao okomiti stepenik u brda.

Kada je sišla do nje i stala licem prema stenju, Arha shvati da podseća na nekakve grube vratnice, visoke četiri stope. "Šta moda se se uradi?" Još davno je bila naučila da je na svetim mestima uzalud pokušavati da otovriš vrata ako ne znaš kako se otvaraju. "Moja gospodarica ima sve ključeve mračnih mesta.2 Od kako je prošla kroz obred punoletstva Arha je o pojasu nosila jedan gvozdeni prsten na kome su visili bodež i trinaest ključeva, neki dugački i teški, neki maleni kao udice. Podigla je prsten i raširila ključeve. "Ovaj", reče Kosil, pokazujući prstom; a onda položi svoj debeli kažiprst na rupicu između dve crvene, ispupčene kamene površine. Ključ, dugačka gvozdena šipka sa dva ukrašena jezička, uđe u otvor. Arha ga oberučke okrenu u levo, jer je bio težak za rukovanje, ali okrenu se glatko. "Sada?" "Zajedno..." Zajedno su počele da guraju neravnu kamenu površinu sa leve strane ključaonice. Teško, ali bez zapinjanja i sasvim tiho, jedan nepravilan oivičen deo crvene stene pokrenu se ka unutra, sve dok se ne stvori uzani prolaz. Unutra je bilo mračno kao u rogu. Arha se sagnu i uđe. Kosil, debela žena i debelo obučena, jedva se provukla kroz uzani otvor. Čim je ušla, oslonila se leđima na vrata i, naprežući se, gurala ih dok se nisu zatvorila. Pomrčina je bila potpuna. Ni zračka svetlosti. Činilo se da mrak, poput vlažnog filca, pritiska otvorene oči. Sagnule su se, obe, gotovo se presamitivši nadvoje, jer tu gde su stajale prostor nije bio visok ni četiri stope, i bio je toliko uzan da je Arha odmah napipala stenu i s dena i s leva. "Jesi li ponela svetiljku?" Šaputala je, kao što svi rade u mraku. "Nisam ponela nikakvu svetiljku", odgovori Kosil, iza njenih leđa. I Kosil je govorila tišim glasom, ali uz neki čudan prizvuk, kao da se smeši. Kosil se nikada nije smešila. Arhino srce poskoči; krv joj je bubnjala u grlu. Ljutito reče, u sebi: Ovo mesto je moje, njemu ja pripadam, neću se plašiti! Ali glasno nije rekla ni reč. Krenula je napred; postojao je samo jedan mogući put. Ulazio je u brdo i vodio naniže.

To je jedan manji splet tunela koji se nalazi ispod Prestola. jer inače bi se moglo dogoditi da mu promakne neki otvor koji treba da ubroji. haljine su joj se otirale i greble i stenje i zemlju. Snalaženje je bilo moguće isključivo pipanjem. Arha oprezno koraknu nekoliko puta u potpuni mrak. Možda je čitava pećina bila delo vajara iz prastarih vremena? "Ovde je svetlost zabranjena. Vazduh koji je bio zagušljiv i zaudarao na zemlju sada joj je dodirivao lice hladnijom vlagom. Prsti joj tri puta pređoše preko otvora u složenom. ili da ne primeti da se tunel račva. prelamali su odjek u hiljade komadića. udaljenih." Kosilin šapat zazvuča oštro. najdublje središte noći. "Ovde mora da smo već ispod Kamenova". površine nekih nevidljivih predmeta ili njenih vlastitih manjih odeljenja. glatkim poput bronzanih skluptura: bio je to bez sumnje neki reljef urezan u stenu. koje su još dugo odzvanjale u uhu. i u sisinu i u širinu. Kada se kreće na taj način. šipljinama. koji se opet blago peo naviše. Kosil je išla za njom. i kada je ispružila ruke. Komadić šljunka. "Je li ovo Lavirint?" "Nije. i ušla. prošapta devojka. a ipak nije bila prazna: nešto u njenoj tmini. tanane poput paučine. koji je stalno dodirivbala vrhovima prstiju. Produži. Iznenada se krov podiže: Arha je sada mogla da se uspravi. a šapat joj odlete u šuplju tminu i razli se u niti zvuka.Kosil ju je pratila u stopu. Arha je znala da je tako. sudari se s drugim šljunkom i taj jedva čijni šum probudi odjek. prošli su pored jednog otvora na levom zidu. stenovitom crnilu. u mraku i savršenoj tišini podzemlja. upravljajući se po zidu. čovek mora gotovo bez prestanka da ide ispruženih ruku da bi dodirivao oba bočna tunela. pak. Prođi pored tri otvora. na mestu gde se tunel račvao. čovek ne vidi put." "A gde je ulaz u lavirint?" . tihih. negde hrapavim poput čipke. čudeći se neobičnim oblicima u steni. više nije napipala zidove.negde. Ovo je Podgrobnica. krenuvši desnim krilom: sve to samo pipajući. i pre nego što je Kosil izgovorila te reči. Četvrti put je pipajući potražila visinu i širinu otovra. Ne mogu da se zadržavam na ovom mestu. "Tako je. ispupčenjima." "Idući put ću poneti baklju". reče Arha. Ali. a potom. ali ga drži u rukama. Drži se zida sa leve strane. U tom podzemnom hodniku. mnogo odjeka. teško dišući. o koji joj se okliznu noga u sandali. još daljih. Jer ovo je bila domovina tame. a njegovo jedva osetno strujanje ostavljalo je utisak velikog praznopg prostora. Pećina mora da se prostirala do ogromnih daljina.

Ušli su u široku. Jedan je ležao. objasni joj Kosil. reče namršteno. sa zidovima od otesanih kamenih ploča i osvetljenu jednom zadimljenom bakljom koja je visela na lancu. Pritisnula ga je. "Kako može čovek napasti božanstvo? Kako je to moguće? Ti: Kako si se usudio da napadneš boga živoga?" Onaj čovek je i dalje zurio u nju kroz žbun crne kose. Kose i brade su im bile prljave i zamršene kao žbun koji im je. viseći sa veriga. napola ispružen." Tek tada je shvatila da su tri hrpe nečega na drugoj strani sobe. . bili ljudi. Zastala je za trenutak. uz blago škripanje. koji nije imao ozlaza. jedna ruka mi je morala ostati podignuta. Arha ponovo pogleda u zatvorenike. kako joj se dlanovi taru o stenu. "Nikada nisu ni bili. drvena vrata. Prostorija je zaudarala od dima. Zatvorenici su oba članka na nozi i jedan na ruci bili lancima okovani za zid. "Odsekli su im jezik. u stvari. Bili su potpuno goli." Zakoračila je u sobu. Kad bi neko od njih hteo da legne. Oni su kužni. niti da misliš na njih. samo vrhovima prstiju. i začas je osetila pod njima glatko drveno dugmence. pre nego što su ih poslali iz Ababata". ostala dvojica su sedela ili ćutala. Jedan od njih kao da je gledao u Arhu. "Vrata nisu zaključana. ali nije bila sigurna. zversi duhovi koji su kovali zaveru protiv svetinje života našega Bogokralja!" Kosiline oči su gorele u crvenkastoj svetlosti baklje. "Gde su zatvorenici?" "Tamo. Sada potraži rukom vrata s desne strane. i vrata su se sa lakoćom otovoril. Zar nema stražara?" "Nisu potrebni. "Nemoj im se obraćati. Arha zasui i oči počeše da je peku.Arhi se beše dopala ova igra po mraku. skrivao lice." Arha začu kako Kosil nevešto barata rukama po zidu.. učinilo joj se da vidi svetlucanje njegovih očiju. "To više nisu ljudska bića". oklevajući. zaslepljena svetlošću. zajedno sa drugim senkama.niti da ih gledaš. ali ne zato da im se obraćaš. Ostali se nisu ni pomerili. nisku prostoriju. zaplašena i zainteresovna. "Na drugom otovru pored kojeg smo prošli. Ona se okrenu u stranu. ali ne reče ni reč. Tvoji su. Tela su im zaudarala još jače od dima. To su demoni. možda smo ih već mimoišli. niti podigli glavu. kad smo ulazili u Podgorbnicu. Ona je kamen dodirivala tek ovlaš. gospodarice.. htela je da počne da rešava neki teži zadatak. žmureći kroz sumaglicu od dima.

Nije znala šta da kaže. Nijedan muškarac ne sme ući u Mračna Mesta Grobnica. Gobar je muško. pored lanca na kome je visila baklja. Dabi i Uahto. bez mučnih prizora. Bio je isuviše mali da se čovek provuče kroz njega. Hranu i vodu im spuštaju kroz kapak na podu jedne od soba iza Prestola. na izgled govorila i mislila savršeno mirno. žureći kroz nju kao plivač kroz vodu. oni su evnusi i smeju da uđu ovamo kad to zahteva služenje Bezimenima. spotičući se. kad poumiru?" "Neka ih Dabi i Uahto sahrane u velikoj pećini kroz koju smo prošli. "Moraju to učiniti u mraku. ona u crvenim stenama. ipak. reče Arha. ali je." "Onda. drveni kvadrat ugrađen u kamen tavanice. reče devojka. Gobar. "Osim toga. "Sveštenica Grobnica samo najbolje zna kako da ih umori." "Kako ih treba prineti na žrtvu?" Arha više nije gledala u zatvorenike. Tako se oduvek radilo.. a da njeni Gospodari budu najzadovoljniji. Brzo je skrenula pogled." "Ko ih je doveo ovamo? Ko im daje hranu?" "Čuvari koji služe u mom hramu. gospodarice. tiho. zaostajući sve više. Moji Gospodri će pojesti tela. crpeći snagu iz njenog glomaznog tela i ledenog glasa. a ja i čuvari smo ih uveli kroz Vrata za zatvorenike. Kosil?" "Dobro je. dahćući. bez života." Arha pogleda naviše i ugleda. a smrad od dima i ljudskih tela gonio ju je na povraćanje. a govorila je sve brže i sve tanjim glasom. Ne . skoro krešteći. hajdemo odavde". I neka puste da se baklja ugasi. "Onda neka im kapetan garde. Ona zaroni u tu čistu pomrčinu. Sad joj se činilo da je tamo nekako slatko i mirno kao noć bez zvezda. Ona se okrenu i pohita natrag kroz drvena vrata. pa." "Je li tako dobro. Kosil nastavi. svetlosti. ne sme izaći. Osećala je malu vrtoglavicu." "Biće učinjeno. u Podgrobnici"." Kosil je pokloni. "A šta ćemo s telima. Vojnici Nogokrlaja su ostavili vezane zatvorenike ispred spoljnog zida. I neka im se krv izlije pred Presto. Kosila je takođe hitala iza nje. baš koja i ja. Beše se okrenula licem prema Kosil. Ima mnogo načina. valjda moja gospodarica nije to zaboravila? Ako i uđe. i ona je ta koja treba da bira.." "Kao da se žrtvuju koze?" Izgledalo je da joj se Kosil podsmeva što ima tako malo mašte.Tvoji su samo zato da bi ih ti predala Bezimenima. "Onda neka im više ne daju hrane i vode. ali kad bi se odatle spustio konopac stigao bi tačno nadohvat srednjega od trojice zatvorenika. što dalje od Sobe s lancima u mrak tunela. odseče glave.

Našla ga je. Jedva primetna siva svetlost dana svetlucala je u dvorani ispred vrata ćelije. pojačan odjecima. Debelo lice ispod crne kapuljače bilo joj je bledo i svo orošeno znojem. Ovo je jedini izlaz. ja za njega ne znam. Vrata za zatvorenike. Kroz njih se ne može izaći. prateći neobično izrezbaren desni zid pećine i išle tako dosta dugo. Ali. Moraćeš sama da ga zapamtiš. Nema povratka. projuri potom kroz ogromnu Podgrobnicu punu odjeka i uspuza se. malu kamenu ćeliju gde je ležalo nekoliko kamenih i gvozdenih škrinja. "Nadesno. Uskoro se pojavi zračak svetla. sumnjam. tražeći bravu. ukoliko postoji. Ako postoji neki drugi. šištao je i bubnjao iza nje. crven kroz proreze očnih kapaka. Ona pusti Kosilinu haljinu iz ruke i pogleda. bio je suv i vonjao je na vlažnu zemlju. vrata se ne mogu otvoriti iznutra. kroz poslednji dugački tunel do zatvorenog ulaza u steni. Ali vazduh je mirisao sladunjavo. zatvorenih očiju." "Hodi!" Ona joj priđe. poput psa. U nevidljivom zidu ispred nje nije se nigde video tračak svetlosti kroz rupicu veliku kao ubod igle. ovo nije moje mesto. stepenicama. podzemnim hodnicima. a zatim naviše. kroz prolaz. "Ona druga. Požuri! Ja ne smem dugo da se zadržavam. "Nisam zapamtila skretanje do ovog izlaza. šip ili kvbaku i nije nalazila ništa. i taj miris joj je bio poznat i noge su joj išle po stepenštu." Kosil je i dalje govorila tihim glasom. i pomalo kivno. puzajući na rukama i kolenima. Gde mora da stavi ključ? Kako da izađe?" "Gospodarice!" Kosilin glas. presamićena. Prstima je grčevito pipala po steni. jedan od mnogobrojnih sobičaka iza Prostorije s Prestolom u Dvorani. a ne zna ni Tar. sve do Kosilinij sukanja. vode samu u tunel. "Gospodarice. Devojka se čvrsto držala za ženinu haljinu. Bez reči. Pošle su napred. ali nije mogla da pronađe klujučaonicu.zaostajući ni za trenutak Arha ponovi isti put propuštajući sve otvore koje treba i ulazeći u one u koje treba. Pomislila je da se opet nalazi u sobi osvetljenoh bakljom i punoj dima. "Arha!" "Tu sam. Provukla je kroz njega. Iznad glave joj je stajao otvoreni kapak. Tu čučnu i pipajući potraži dugački ključ na prstenu koji joj je visio sa pojasa." Arha je i dalje čučala uz stenu. Nema izlaza. Vodio je u sobu koju je dobro znala. Pođi za mnom!" Arha se uspravi na noge i uhvati se za Kosiline haljine. i nije otvorila oči. prateći Kosil." . strmom skoro kao lestvice.

kao da je slučajno tuda naišla. idući put ja više neću poći s tobom. Ali. posle svega. pod sunčevom svetlošću. "Još su živi! Još umiru!" Mnogo je sanjala. Podigla je pogled ka licu starije žene i pomislila kako čudno izleda. pod mlakim jesenjim suncem i gledala ka brdima na zapadu. Onesvešćena se složila u malu. Ležala je budna u postelji. nešto manje jednostavno. Sanjala je kako mora da skuva hranu. Budila se." Devojka klimnu glavom. a onda . jer se onesvestila. a ipak pobedosnosno. crnu gomilicu pred noge sveštenice. Moraćeš sama. Ali Arha se osećala usamljenom. Stidela se što se onesvestila. mesingani krčag. Da Arha nije progovorila. Tu. onako kako treba da uradi svako ko se približi Sveštenici Grobnica. ogromne kotlove pune ukusne kaše. Svake noći se budila. stojeći nepomično. otvorenih očiju. pokušavši da se okrene i ode os Kosil. nijedan stražar nije bio postavljen na Zid Grobnice. "Naučićeš". ponovi Arha. sve bledo od straha s kojim je jedva izlazila na kraj. nikada. kao da se Kosil naslađuje njenom slabošću. ona se ne bi popela uz stepenice. nikako nije uspevala da stigne do te osobe. Sanjala je kako mora da nosi ogroman krčak pun vode. nekome ko je žedan. sa bezbrižnim. SNOVI I PRIČE Arha se nekoliko dana nije dobro osećala. Nije više želela da vidi Kosil. nikada se više ne bi usudila da to zatraži od Kosil. često je krojila planove kako će se ponašati kada idući put bude ušla u mračna mesta ispod brda. Mnogo puta je. oseti kako joj kolena popuštaju i vide gde se soba oko nje vrti u krug. a onda. nešto što bi bilo više u skladu sa obredima Praznog Prestola. Moraćeš da ih zapamtiš. i sama žedna. takođe. rasejanim izrazom lica. "Već ćeš naučiti. vrišteći u pomrčini. Jednom drugom prilikom. i da je do kraja izlije u rupu u zemlji. ogroman. ali. i dalje teško dišući."Reći ću ti ih. reče Kosil. Ležala je u postelji ili sedela na tremu Malog zdanja. Stalno su je opsedale jedne iste misli. Osećala se malaksalo i glupo. Zato što se stidela pred njom. "Posle toga ći ići sama". razmišljala i o tome kakvu vrstu pogubljenja će tražiti za sledeću grupu zatvorenika. ali nije odlazila da se napije. To nije moje mesto. kroz mrak. Arha je sa trema posmatrala kako se približava Malom zdanju. Lečili su je od groznice. Jednog jutra Pent dođe da je poseti. u sobi bez prozora." 4. i progovorila je. Pent se duboko pokloni.

. Radije bih bila kuvarica. urlajući: 'Ne mogu da ga skinem! Ne mogu da ga skinem!' A Ponti je sada već toliko ogluveo da je pomislio da je požar. one sa dugim rtankim vratovima i poklopcima. tako se najbolje održe. ali nekako mi se uvek čini da je to šteta." "Uzmi jednu". okruglo lice. razgleda tanke grančice na kojima su još slabašno stajali mrki listići. pa je istrčao iz tora da vidi šta se događa. tako da se na kraju zaista zaglavila... A onda je stala da juri kroz spavaonice. s kožom kao kremen. meraklijskih zalogaja. reče ona. "Ceo dan bih mogla da jedem". Pokušavala je iz sve snage.. a ne sveštenica. Kuvala bih kudikamo bolje od one matore Natabe. Naravno." Pent se sva zaceni od smeha: suze su joj potokom navirale na oči. tako da joj se ruka sva nadula i nabrekla u članku. "Neću sada. odnekud iz svoje pozamašne crne haljine izvuče mrežu od trske u kojoj se nalazio šest ili osam savršenih.. "'Šta je sad? Šta se to događa?'" rekla je Kosil. mogla bih na kraju i da oližem šerpe. odnekud toliko nalik na Kosil. "Čula sam da si bolesna. A onda . i ostavio otvorena vrata. i sve koze mlekulje su izletele i jurnule u dvorište i naletele na Pantija i čuvare i male devojčice. "Popi i ja smo ove godine probirale jabuke. ali još nije bila sveštenica. te je počeo da krešti iz sve snage na ostale čuvare da spasavaju pripavnice. jesi li čula za Munit? Trebalo je da izglača one mesingane ibrike u kojima se čuva ružino ulje. a za njima i Munit. veštih. Sačuvbala sm ti malo jabuka.. vitlajući onim mesingalnim ibrikom na ruci i histerična. i ja sam sklonila one najbolje. a osim toga. a onda ju je ona tamnomrka koza tresnula u stražnjicu. i svi su tako jurili kao bez glave u trenutku kaka je Kosil izišla iz hrama. i onda više nije mogla da je izvadi. Sada je i ona već bila posvećena u službi Bogokralja. ni nalik na Kosilin izraz. a i sada je bila sva zajapurena od hodanja. Oh. znaš. i najmanjeg napora." Pent učtivo izabra najmanju i smaza je u desetak sočnih. znaš. žutih jabuka. prethodno je obmotavši krpom.se skljoka na stepenište ispred Arhe i ispusti uzdah nalik na "Phuuu!" Bila je porasla i ugojila se. Zar nisu lepe?" Arha opipa svilenkastu. bledozlatnu koru jabuke. "Lepe su. zajapurila bi se u licu od svakog. I ona je upitala: 'Šta je sad? Šta je to sad?' Pentino lepuškasto. "Nikada mi nije dosta. pa je ugurala ruku i jedan. zadobi izraz odbojnog prezira. I mislila je da treba da ih očisti i iznutra. "A onda je M-Munit . Uzmi ti. da se Arha zagrcnu od skoro uplašenog smeha. i još je išla na časove i radila sve poslove kao i pripravnice. A Uahto je upravo muzao koze. znaš. ponudi je Pent." Iznenada. a ipak. One koje su zaista dobre uvek odu na sušenje.

držeći se za kolena i ljuljukajući se gore-dole. Sada mu je oko pedeset godina i ćelav je. Ali. i rasejano zagrize u novu jabuku. da je nikada nije valjano pogledala i videla je takvu kakva je. živa sahranjena sa gomilom matorih baba u odvratnoj pustinji gde niko živ ne dolazi! Ali. jer su me posvetili i sad sam ukopana i nema mi druge. Činilo joj se kao da nikada ranije nije videla Pent. u plati koja ima deset milja u obimu i zlatne krovove. kad sam napunila sedam godina doveli su mu u hram Bogokralja i posvetili me njemu. Međutim. ili nešto slično. Ali se od srca nadam da ću u sledećem životu biti igračica u Avabahu! Jer to ću. Radije bih bilo šta drugo nego da provedem život ovako. bila sm šesto žensko dete u porodici. da se Arha prenerazi. Ali. "A Kosil se okrenula i upitala: 'Šta je sad ovo? Šta je sad ovo?' i to . nema vajde da želim bilo šta.." Arha se slagala sa Pent. ovoga puta ni ne trepnu. "Zar ti Hram baš ništa ne znači?" upita je." Kraj priče se utopi u kikotanje. zato što si ti u njihovoj službi jedina i istaknuta. "To u krajnjoj liniji ima smisla. jer je u potaji i sama počela da smatra samozvane Božanske Careve . debeljuškasta i sočna i puna života. da ti pravo kažem. Dobro. i moj otac i majka prosto nisu mogli da nas sve othrane i poudaju. gušeći se. Ili su možda mislili da će od mene biti izuzetno dobra sveštenica. kao i svi mi. To je bilo u Osavi. Treba li i ja da osećam toliko mnogo strahopoštovanja i tako dalje prema Bogokralju? Na kraju krajeva i on je ipak samo čovek. znam da za tebe tvoji Gospodari znače veoma mnogo".. prilično strogo. savršeno mi je jasno da je on još i bog. i to kozi. Pent na kraju obrisa oči i nos." Obe devojke su se previjale i grčile od smeha.. mračnim pogledom. Nisi tek tako posvećena. ona upita: "Kako si ti uopšte dospela ovamo. Možeš to videti na svim njegovim kipovima. vla. Nije moga da razume.. verovatno su tamo imali isuviše pripravnica. odgovori joj tako ravnodušno. I kladim se da mora da seče nokte na nogama. Pošto se smirila. pa makar i živeo u Avabatu." Arha ju je netremice posmatrala odozgo. A vidi mene. tu su pogrešili!" Pent zagrize jabuku sa veselim. mislim da će postati daleko božanskiji kad bude umro. "Ti radije ne bi bila sveštenica?" "Radije ne bih! Bego šta! Radije bih se udala za svinjara i živela u jarku. mangupskim izrazom lica. Pent.. ti si rođena kao predodređena. Pent?" "Oh. koja je uvek bila ponizna i plašljiva.. I tako. jer su me ubrzo potom poslali ovamo. "Oh. baš kao jedna od njenih prekrasnih zlaćanih jabuka. i zaslužiti. Od sinog smeha Arha se osećala malaksalo.tresnula kozu i-ibrikom.

ali ipak se boji bezimenih sila mraka .. Nikada pre toga nije bila svesna koliko se ljudi međusobno razlikuju. "Sve više ličiš na Tar". i nikada nisu ni bili ljudi. zahtevi beskonačnih obreda Mesta nagnaše Arhu da izađe iz svoje usamljenosti. bio je to važan obred." "Samo nastavi". ali je bila u sebi zadovoljna.. "mogla bi. dugo vremena. Pent ne mora da veruje u bogove. kome je morala prisustvovati i Prvosveštenica. ponovo progovori Pent. ja po prirodi nisam takva da bih to mogla da radim kako treba. Tako uplašena. Ja samo volim da jedem. Igrala je u čast nevidljivih duhova .. Arha je udisala narkotična isparenja trava koje su gorele u širokim. Nekoliko dana kasnije. i Pent polako pojede i treću jabuku. što joj je do tada bilo potpuno nepoznato i što ju je plašilo. i kako različito gledaju na život. sve do koštica. nečeg s čim se nije slagala. krenula je u napad. "Imaš pravo. i igrala. ja bih mogla da te pozovem u službu Grobnicama. nadmoćno i zabavljajući se. kako joj lebdi pred prozorom. "Na svu sreću. tako si jaka. Uplašila ju je i čvrstina Pentinog neverovanja. ne počinješ da ličiš na Kosil! Ali. Arha uzvikom pokaza nevericu i nipodaštavanje. A potom je došla mlada. "Naravno. ležnim bogovima koji pokušavaju da uzurpiraju ono bogoštovanje koje se ukazuje istinskim i večnim Silama." "Zašto?" "Bojim se mraka. Pent.Kargada skorojevićima. kao da svojoj prijateljici nudi bolji izbor. ogromna i puna ljudi. Zavlada dugo ćutanje." tiho odogovori Pent. potpuno sama i odevena u crno." Govorila je ljubazno. "Da". obodri je Arha. i morali su se obaviti obredi tame ispred Praznog Prestola.. Jedna koza beše ojarila dva jareta blizanca u nevreme.. Ali ja. i trebalo ih je prineti na žrtvu Božanskoj Braći Blizancima. Ali u Pentinim rečima bilo je još nečeg.. Osećala se kao da je prvi put u životu podigla pogled i ugledala potpuno novu planetu. bronzanim činijama ispred Prestola. Dokazala je ono što je htela. reče Arha. kao što je običaj nalagao. Pentini rumeni obrazi odjednom pobeleše. Znaš. odgovori ona. neću to uraditi ako ti ne želiš". savršeno nepoznat svet u kome bogovi nisu ništa značili.kao i svi smrtnici. onako tiho i sanjalački kako je samo ona umela. Volela bih da sam i ja takva. Moji Gospodari su mrtvi već dugo.

Mora se vratiti: Sveštenica Grobnica mora biti u stanju da bez straha ulazi u svoje područje. kao što je još prvi put naučila. nevidljiv u mraku iza dvostrukog reda ogromnih stubova. više ne bi znala gde je. kao da horde duhova poju zajedno s njom. a ne vidom i razumom. Ali. bilo je tiho. Tar je znala samo imena nekih od prostorija u Lavirintu i upustvo u koje otvore treba ići i koje proći . i spore. ali ona ju je suzbijala dok prethodno ne sazna sve što može o njemu gore na površini. Hor sveštenica.umrlih i još nerođenih. Nije joj bilo lako da prvi put prođe kroz kapak. postojao je i jedan hodnik u koji nikada nije ulazila. jer pod rukom su svi delovi jednaki. izrezbarenim zidovima . onaj manji lavirint koji je ležao ispod Prestone Dvorane i tačno ispod vrha brda. sigurne pokrete ruku. Žudnja da uđe u njega. koje i ona sama beše naučila slog po slog. nije mogla ništa da vidi. i dok je igrala duhovi ispuniše vazduh oko nje. kao odjek je ponavljao za njom nepoznate reči. s njegovim čudnim. sve dok nije dobro naučila ceo krug pećine. izgubiti put. I ništa više. Bilo je potpuno mračno. Pevala je reči pesama koje nijedan čovek nije razumeo. još davno. onaj iz kojeg ne bi više nikada pronašla izlaz ako bi slučajno pogrešila i ušla u njega misleći da je jedan od onih koje poznaje. ali je ipak bilo mnogo lakše nego što je zamišljala. Arha je imala izvežbano pamćenje. od Tar. Prikupila je hrabrost da se vrati u tu pećinu. Jer. da upozna i Lavirint. najvažnije je da čovek zna kraj kojih je otvora i skretanja prošao i na koje još treba da naiđe. Bogokralj iz Avabta više nije poslao nijednog zatvorenika u Mesto. da je bila gotovo zbunjena kada se napokon našla tamo i otkrila da nema čega da se plaši. dole. ponavljajući reč po reč. prateći zaokrete i uvijanja njenih nogu. Počela je da odlazi tamo svakog dana. jer ako bi krenula pravo preko ogromne praznine mogla bi ubrzo. u mraku. To se mora raditi brojanjem. toliko je bila čvrsto rešila da će ići sama i održati prisustvo duha. uvek ulazeći kroz kapak u sobici iza Prestola. Nikada se nije odvajala od zidova. i ogromna. i Arha je postepeno prestala da sanja onu trojicu koji su već odavno bili mrtvi i sahranjeni u plitke grobove u ogromnoj pećini ispod Kamenova. Ubrzo je napamet znala sve hodnike koji su vodili iz Podgrobnice. ali ona nije mogla da ih vidi. kad bi najzad nasumice opet pogodila zid. polusrušena prostorija bila je ispunjena žamorom glasova. u mraku. i nije joj bilo nimalo teško da savlada tu neobičnu veštinu orijentacije dodirom i brojanjem. postepeno je sve više rasla.onako dobro kako se samo može upoznati ono što se ne vidi. i tako. Tako se dobro bila pripremila za to. da ga dobro upozna. drugi sleva posle ulaza u crvenoj steni. Grobovi su bili tu.

Tako. nikada nije ušla u Lavirint. napamet naučila od prethodne Arhe: toliko raskrsnica treba preći. Jedne noći. prošavši kroz Podgobnicu do drugog otvora s leve strane prolaza koji je vodio od vrata u crvenoj steni. Vazduh je bio ustajao. upalila je sveću i pogledala oko sebe. Mreža tunela i katakombi prostirala se ispod čitavog Mesta i čak i izvan njegovih zidina. iako ih je savršeno znala i bez toga. a ona sam ih nikada nije primetila. tražila ih je. milje i milje tunela tamo dole. i kada je napokon počeo da skreće udesno. Uahtoa i Dabija. napipavši gvozdeni dovratak ugrađen u stenu. Nalazila se na mestu koje je bilo manje svetlo. Ali niko nije bio baš toliko radoznao da sazna nešto više o stvarima u vezi sa Bezimenima i njihovi svetilištima. I niko osim nje. prešla je otprilike tridesetak koraka kroz prolaz. recitujući u sebi upustva koja je naučila od Tar. ali. u rano proleće. u tami. zaokrete. Ta upustva je govorila Arhi. i znajući da postoje otvori iz kojih se može gledati u Lavirint. Svi su tuneli bili isti.da bi se stiglo do njih. uzela je fenjer sa neupaljenom svećom i sišla s njim. Neodređene glasine o tome su kružile među ostalima. zasvodnjenom tavanicom i kamenim podom. ali je uporno odbijala da ih vizuelno prikaže. hodaju po njemu. sve dok joj Tar nije pokazala. to je. baš kao i Tar pre nje. Ispred i iza nje tunel je nestajao u tami. ukrštali su se i ponovo se ukrštali. a zatim izrecitovala upustva koja je još odavno. Pažljivo je brojala i pamtila sve zaokrete i prelaze. evnuha Manana. ponavljala bi ta upustva u sebi. bili su tako dobro skriveni. Nekako kao da su osećali da je bolje da što manje znaju. bilo crtanjem u prašini ili pokretima ruke u vazduhu. Tar je pokazala Arhi i mnogobrojne tajne otvore za gledanje u mali lavirint. bila veoma radoznala. pokušavajući da zamisli mesta. dok je ležala budna u postelji. do sada. kad bi je Arha zapitala: "Kojim putem se ide od gvozdenih vrata koja stalno stoje otvorena do Oslikane sobe? " ili: "Kako izgleda put od Sobe s kostima do tunela pored reke?" Tar bi malo poćutala. Više se nije nalazila u Podgrobnici. a onda je prošla kroz neka vrata. dugo je išla kroz tunel. golim bočnim zidovima. u pločama podova ili u pustinjskom tlu. koji su se nalazili u svakoj zgradi i hramu u Mestu. i. Nalazila se u Lavirintu. i pod određenim kamenovima napolju. nije znao da taj splet postoji i da. Prošavši kroz Gvozdena vrata. naravno. Jer ovde je svetlo bilo dozvoljeno. ne bi . toliko i toliko skrenuti ulevo. I sve je to Arha naučila napamet. bila najdalja tačka njenih podzemnih istraživanja. Stajala je u malom krugu svetlosti sveće. ali. čak. i tako dalje i tako dalje. prostorije. zato. često već pri prvom slušanju. Jer. u mraku. Arha je. Noću. i njihovih specijalnih slugu. da nikada nije uspela nijedan da pronađe. svi su znali da ispod Kamenova postoje nekakve pećine ili podzemne sobe. Ali. dve Velike sveštenice. u stvari. možda i strašnije. okružena hrapavim.

vodiće njene korake ovde." "Kaži mi put. Tako je stigla i do Oslikane sobe. Nije zašla daleko u njega taj prvi put. na smrti.ne znam. Bezimeni. na tvom prstenu. I ona neće zalutati.valjalo da se izgubi u Lavirintu. mršava sveštenica je odgovorila: "Gospodarice. koji se odbijaju kroz svaki tunel i prolaz. a osim toga. Na to mesto moraš uvek ići sama. ničega nije bilo. i prešla dugački Spoljni tunel i ušla čak i u čudni i zamršeni splet koji je vodio do Sobe s kostima. a stroga. Svoje sluge možeš povesti u Lavirint. Dobro je pazila." "Sve blago koje sam videla nalazi se u sobicama iza Prestola i u podzemnim prostorijama ispod njega." "Niko sem tebe ne sme da uđe u Riznicu Grobnica. "Zašto je napravljen?" "Da bi se sakrilo blago Grobnica. Zamišljala je kako bi slušala mnoštvo odjeka njihovih glasova. mnogo puta. Ali. Tako je živo zamislila tu situaciju da za časak zastade. njeno područje. Da li bi htela da ga vidiš?" "Da. izgubila još više. Niko to ne zna". Mogu ti reći kojim putem treba da kreneš kroz Lavirint. pre petnaest godina. "Kada je napravljen Lavirint?" upital aje Tar." . i svaki put sve dalje. pa bi se. moraćeš da ideš sama. koje ju je potom. sa drškom u obliku zmaja. isto onako kao što bi zaveli naa pogrešan put svakog dugog smrtnika koji bi se usudio da uđe u Lavirint koji pripada Grobnicama. Naravno. dovelo. Sile mraka. on ne bi živ izišao iz Lavirinta. Čak i kad bi Manan ušao u nju. Ne bi joj mnogo pomoglo ni kad bi oni došli u Podgrobnicu i pokušali da je vikanjem dozovu. ili u nekom od kratkih prolaza oko nje. Ja znam gde se nalazi Velika riznica. Da je bila u Podgrobnici. i do šest puteva. a ključ riznice je ovaj srebrni. pošto već ionako beše zalutala. samo ona. mogle bi je pronaći Kosil ili Tar. a ona bila izgubljena u nekom spiralnom spletu tunela pola milje od njih. ovo je njeno mesto. probudio bi se gnev tame. Šta se nalazi u Lavirintu?" "Daleko veće i starije blago. a i Manan bi mogao da je potraži. i kako bi pokušala da se upravlja po njima. gorko. ali ipak dovoljno daleko da u njoj snažno naraste ono čudno. ali ne i u Riznicu. a ipak prijatno osećanje potpune ubeđenosti da je sama i nezavisna. i da bi se kaznili oni koji pokušaju da pokradu to blago. Sama si mi rekla put. jer joj se učinilo da čuje kako je neko doziva izdaleka. kada prođeš kroz Oslikanu sobu. Ali ovamo nijedno od njih nije nikada kročilo. da bih ga ja zapamtila i opet ga tebi rekla kad se vratiš. jer ga je već nekoliko puta povela dole sa sobom.

i znala je da ta igra večito traje. Ona je bila Prva sveštenica. bosonoga i u crnoj rizi. zar ga nije već videla? Još se osećala nekako čudno kad bi joj Tar ili Kosil pričale o stvarima koje je videla ili rekla pre nego što je umrla. Niko nije nailazio slučajno. s kojima je sada provodila mnogo više vremena. možda. Uostalom. kad god nije boravila u Malom . mislila je Arha. nešto što će se s radošću iščekivati. A ipak se uvek osećala nekako čudno kad bi Tar rekla: "Pre nego što si umrla. tada je igrala kroz stoleća. kao što je uvek pamtila sve što ju joj kazali. sem po naređenju. nije otišla da vidi Veliko blago Grobnica. i pre toga. Zadržalo ju je neko osećanje da joj volja još nije dovoljno jaka. i pre mnogo godina. Mračna mesta ispod brda su joj bila nekako poznata. Sva ljudska bića se iznova rađaju u drugom vidu. Sve je to jedno. ili da obiđe znamenitosti. jedino ona.I Tar joj je rekla. a najbliži grad je bio malo mesto. i ona je zapamtila. još ređe nego zatvorenici. i pre više stotina godina.. Bila je sa Tar i Kosil. a telo kao da više nije bilo njeno. i još pre toga. čime će pridodati malo raskoši tim beskonačnim. Kad je udisala narkotična isparenja da bi potom zaigrala u doba mladog meseca. Tek pokatkad bi im slali pripravnice ili robove iz manjih hramova Četiri Zemlje. Njihovo Mesto su štitili kroz pustinju koja ga je okruživala. u glavi joj je bilo nekako lako. ili da krade. Ili je. i kad je Prva sveštenica Bezimenih živela u ovom Mestu i igrala ispred Praznog Prestola. dvadeset milja ili više. Arha čak nije znala ni koliko je udaljen najbliži grad.. i to ne samo jednom. kazala si mi. kada je iskopan Lavirint i kad su podignuti Kamenovi. pre petnaest godina. Ali. ili bi došla grupica ljudi da donese nekom od hramova poklon u vidu zlata ili retkih vrsta tamjana. prašnjavom ćelijom. imao je izgleda da prođe neprimećen koliko i crna ovca u polu pod snegom. niti znanje dovoljno veliko. Znala je da je zaista umrla i da se ponovo rodila u novom telu onoga časa kada je njeno staro telo umrlo. i pre još više generacija. već i pre pedeset godina. sve do samog početka vremena.kao da nisu samo njeno područje već i njen dom. Ponekad bi joj se činilo d se priseća. Kako su mogli da se prikradu Mestu a da ih niko ne opazi? Hodočasnici su se pojavljivali veoma retko. niko nikada nije dolazio. I to je bilo sve. mračnim tunelima koji se uvek završavaju zidom ili prazninom. ali joj je izgledala malo verovatna. svi ti životi i njen sadašnji. Arha uvek se rađa ista." Jednom je upitala: "Ko su bili oni ljudi što su dolazili da opljačkaju Grobnice? Da li je ikada nekome od njih to pošlo za rukom?" Pomisao na pljačkaše ju je uzbuđivala. želela da zadrži nešto u rezervi. ili da trguje. Sačekaće još malo. Već stotinama puta je učila pravce i skretanja kroz Lavirint i napokon stizala do skrivene sobe. pre nego što vidi svoje blago.

Dugo su se borili. Pričali su da dolaze da ubijaju zmajeve. Oni koji su dolazili da pljačkaju Grobnice bili su takođe vešci. i u Avabatu se pridružio izvesnim pobunjenim kargadskim plemićima. da opljačkaju priobalne gradove i opustoše seoska imanja. i to ne samo tu. To se dešavalo pre nego što su Bogokraljevi zavladali zemljama Kargada. kod nas. prosirala se gluva tišina pustinjske noći. nastavi Tar. te loze iz koje. a preko njih i Bogokraljevi Kargada. tiho pucketanje vatre . hladna aprilska noć. Jedan od njih. i bio je i kralj i čarobnjak tamona Zapadu. čovekova crna magija protiv munje bogova. i od toga dana sila i moć zemalja Unutrašnjeg Kopna stalno su u opadanju. Došao je u naše zemlje. ovde je loše prošao. i tu ga je ubio jedan zmaj. kad ih niko ne bi video. u predssoblju. u Kosilinoj sobi. ali priča se još uvek pamti. dospevali su čak i do svetog grada Avabata. volela je d s vremena na vreme ispriča poneku priču. Na kraju je Veliki sveštenik prelomio vešcu njegov čarobni štap.Zdanju ili sama u podzemlju. Ispred vrata. i stalno su pokušavali i pokušavali da se . u unutrašnjem dvorištu Malog zdanja. Ovaj je pobegao iz grada i iz kargadskih zemalja i nastavio da beži preko Zemljomorja. sila i moć zemalja Kargada stalno su u porastu. Veštac se zvao Eret-Akbe. iza zidova. ali niko nije uspeo". "Od vajkada su mnogi ljudi dolazili da opljačkaju grobnice. Napolju je vladala olujna. Tako ćutljiva. ali suostajali da opljačkaju gradove i hramove. do krajnjih granica na zapadu. tada još nismo bili ovako jaki. "i da bacaju svoje bezbožne čini. reče Tar. i tako. Sedele su pored vatrice založene kaduljom na ognjištu u sobi iza hrama Bogokralja. i borio se za prevlast nad gradom sa Velikim sveštenikom Središnjeg hrama Božanske Braće.se zvao Intatin. bacajući svežanj štapića i pokušavajući da ih što više nahvataju na podmetnutu nadlanicu. Manan i Dabi su igrali mikado.bilo je sve što se mglo čuti kada bi tri sveštenice ućutale. prepolovio mu amajliju u kojoj je ležala njegova moć i pobedio ga. i često bi to činila tako da izleda kao deo Arhinog školovanj. i hram su pretvorili u prah. Večeras je izgledalo da će iz nje moći da se izmami jedna od njih. veoma davno. i bio je prvi iz kuće Tarba. "Kako su se samo usudili?" "h. Svuda unaokolo. S vremena na vreme do njih bi doprlo bubnjanje retkih naleta proletnje kiše. vešci iz Unutrašnjih Zemalja. promukli neartikulisani uzvici pobede ili poraza. takvi se usuđuju". moćni veštac i gospodar zmajeva. Onaj Veliki sveštenik." "A njihovi veliki junaci dolazili su kod nas da isprobaju svoje mačeve". Bilo je to davno. posle Karego-Ata. Manan i Arha su ponekad još igrali tu igru. Čegrtanje popadalih štapića. jer više nije imao moći. "Bili su to čarobnjaci. najveći od svih njih. od vremena Intatina. Ti vešci su obično stizali morem sa zapada do Kareko-Ata i Atuana. umeša se Kosil.

pre nego što je pobegao. Ne znam zašto je tako postupio. odbijajući da ga priznaju i za kralja i za boga. Niko ne zna šta se s njom desilo. reče Kosil. ali on ju je. da Toreg počne da se pravi važan". Možda je upravo ona najveće os svih blaga koje se tamo nalaze: ne znam." "Da bi izazvao sukob. "Onu polovinu koja mu se našla u ruci Intatin je predao u Riznicu Grobnica." "Bez sumnje su je bacili u đubre". "Jesi li videla tu polovinu koja je kod nas?" upita Arha Tar. "Otac našeg sadašnjeg Bogokralja. ukletog porekla. "A druga se zauvek izgubila. po imenu Toreg od Hapana. ovde. " Arha se malo zamisli. za vlade kuće Tarba. "Kažu da uopšte nije izgledala kao nešto vredno. Rekla bih da jeste. gde ju je Veliki sveštenik poslao na čuvanje. Bili su prokletog. Ali ona je još tu. osim Jedine sveštenice. dao jednom sitnom vladaocu. i ovde i na Zapadu. jednom od pobunjenika. "Ona je u riznici u koju niko ne sme da uđe. ta čuvena amajlija. Neka je prokleta i ona i sve što dolazi od tog veštačkog naroda!" Kosil pljunu u vatru. Zar ne znaju kakve su moći Bezimenih?" "Ne znaju". Ali. Prsten Eret-Akbe. Mršava žena zavrte glavom." Tar uperi prst prema zemlji ispod svojih nogu." "Kako to. odvrati Kosil." Tar klimnu glavom. svojim ledenim glasom. Dok se to dešavalo izgubila se ona polovina amajlije koju su oni čuvali još od vremena Eret-Akbe i Intatina. A sve se to događalo pre jednog ljudskog veka. i malo je priča koje se pamte. Toregovi potomci su se opet pobunili. gde treba zauvek da bude čuvana. i opet su se digli na oružje protiv prvog Bogokralja. svi su sada već mrtvi. pa reče: "Oni što su ulazili u Grobnice mora da su bili ili veoma smeli ili veoma glupi. Već stolećima zemlje Unutrašnjeg kopna šalju lopove i čarobnjake ne bi li se opet domogle. i oni prolaze pored otvorenih kovčega krcatih zlatom. tražeći uvek samo tu jednu stvar. Prošlo je već mnogo vremena od kako su živeli Eret-Akbe i Intatin..domognu prelomljene amajlije Eret-Akbe. Mnoge stvari stare i nestaju dok vekovi prolaze. Druga polovina je ostala u ruci vešca. Zajedno s njihovim kostima. "Jedna polovina je tu". ispravi je Kosil. izgubila?" upita Arha. istrebio je porodicu Hapana i porušio sve njihove dvorce. a priča se još pamti i prepričava. "Oni nemaju bogova. opet se umeša Kosil. Gospodar-Koji-Se-Podigao.. "I uspeo je. Bave se magijom i zamišljaju . Malo je takvih koje ostaju dragocene.

kakva je ta magija kojom se bave? upita Arha. Zaboravili su ga prilikom jednog pljačkaškog pohoda po Zapadu. objasni Tar. i nešto više od toga". ne rađaju se ponovo. bila je uporna Kosil. jabuke . ali Arha se nerado odvajala od te teme. u šta god im se prohte. prevare. "Nose štap." Tar opet zavrte glavom. Maga. Zato su oni veliki moreplovci.da su oni sami bogovi. Čarobnjaci sa Zapada umeju da probude i da utišaju vetrove. promeškoljivši svoju . bez traga. "jesu li zaista crni po čitavom telu i imaju bele oči?" "Crni su i zli. da." "Ali. umeju da stvore magijski vetar i uprave ga u svoja jedra. lukavi i prevaranti. I gle! grana se rascvetala. zmajeve. a umeju i da utišaju oluje na moru. Na ciglo jednu reč je nestao onako kako nestaju duga. namazani svim mastima to. Kad umru. odreza Kosil." "Ali otkud im ta moć?" upita Arha. Verovatno da su na tom štapu ispisane zle rune. "Odakle?" "Lagarije". "Reči". ponovo će Kosil. a njihove aveti još malo zavijaju i cvile na vetru. ispravi je Tar. i olovo u zlato. "Tako mi je ispričao neko ko jejednom posmatrao jednog velikog čarobnjaka iz zemalja Unutrašnjeg kopna. Bila je zaboravila da jednim beše rekla da bi se okrenula i ne bi ni pogledala brodove iz zemalja Unutrašnjeg kopna. Izgovorio je još jednu reč. Pretvaraju se u prah i mrtve kosti. "ukoliko u pričama ima iole istine. kažu da čarobnjak izgubi svoju moć kad mu uzmeš njegov drveni štap. bar prividno. a zajedno sa njima i čarobnjak. i gle! pojavile su se na njoj crvene jabuke." "Ja u to ne verujem". nisu. kao treptaj oka. i da ih nateraju da duvaju u pravcu u kome oni to žele. zadovoljno izjavi Kosil. ali on je samo oruđe moći koju imaju u sebi. "Da su opasni. da obično kamenje pretvore u dijamante. Tu se svi slažu i sve su priče u tom pogledu iste. To je tačno. Ali. izbegavajući prepirku.dok ih vetar ne oduva. kako ga oni zovu. "Kako oni to rade? Šta je ta magija?" "Obično trikovi. a i mrak. ribe. Izgovorio je još jednu reč. opsene".sve je to nestalo. cvetovi. da umeju da sagrade ogromne palate ili čitav grad u tren oka. i štap. Oni nemaju besmrtnu dušu. i više ga nikad nisu pronašli na tom ostrvu. i tako brode gde im je volja. Tar ućuta. sevnu Kosil. "Ali. Ali. goreći od radoznalosti. Nikada nisam videla nijednog od njih". Je li to bila obična opsena?" "Budalu je lako prevariti". "Kako izgledaju čarobnjaci?" upita ona. Pokazao im je osušenu granu i rekao joj jednu reč. Priča se da takođe uemeju da stvore svetlost kad ime je volja. da mogu da se pretvore u medvede.

telesinu na niskom tronošcu i šireći šake u pravcu vatre. njenoj mržnji prema svemu čime nije mogla da vlada. iako joj nikada nije rekla ništa otvoreno. Naučila je Arhu ponosu. i prihvatila ga kao činjenicu iako joj je ulivao strah. Od kada je Arha saznala (od uvek nežne Pent) da postoji i bezbožništvo. pričajući joj mnogo i delima Bogokralja i njegovog prethodnika. pa i to samo kad su bile same. Tar nikada nije bila svirepa. "Neka ih Božanski Blizanici drže što dalje od nas". sada više nije otvarala usta. ali što nije uvek bilo veoma laskavo za Bogokralja i njegov dvor. Ako je i bila stroga. polovinu. ali prazne. ni prema bogovima. do tada. Pošto je Car svih zemalja Kargada sada imao moć. zastrašujuće. i razgovarala s njom. i stoga zaista u njenim očima bio božanski kralj. Pričala joj je i o svom vlastitom životu. pre nego što ju je ćutanje potpuno obuzelo. Kamenovi samo obično stenje. ona ga je verno služila. i opisivala joj kako je izgledala ona Arha u . osim moći. promrlja Tar. Arha i Kosil su bile jedine vladarke u Mestu. stekla je sposobnost da daleko mirnije gleda na Kosil i d shvati kakva je. Ali Arha je dobro znala da Kosil ne može da naređuje. i inače je bila mršava. Žena je devojku oslovljavala sa "gospodarice" i morala je da posluša. ali joj je nedostajalo snage. Imala je na to pravo. pozivala je Arhu da joj dođe svakih nekoliko dna. i o običajima koji vladaju u Avanatu . a sada se beše pretovrila u kostur. A kada je više nije bilo. "Nikada se više neće vratiti ovamo". a ne strahu. velika je snaga bila potrebna da bi se čovek suprostavio Kosilinoj zavisti prema nekome ko je od nje viši po rangu. SVETLOST POD BRDOM Dok se krug godine polako zatvarao ka zimi. U Kosilinom srcu nije bilo istinskog poštovanja ni prema Bezimenim. Ali u njenim očima hramovi su bili samo pozorišta. samo da je mogla. Da je mogla. Tog leta je dobila sušicu. A vatra zapucketa i kiša zabubnja po krovu. ukinula bi i obožavanje Praznog Prestola. Ništa joj nije bilo sveto. izjavi Kosil. Nova Velika sveštenica iz hrama Božanske Braće u Avabatu doći će tek na proleće. i ona je ćutke ušla u tamu. Ubila bi i Prvosveštenicu." 5. U prvim trenucima svoje bolesti. Jedino bi pred Arhom katkad progovorila. ako bi joj ova nešto naredila. Grobnice Atuana crne pećine u podzemlju. i negde napolju. u polumračnom predvorju Manan prodorno ciknu: "Aha! Meni polovinu.sve što je ova kao istaknuta sveštenica trebalo da zna. a potom je i to prestalo. Sada je preostala još samo Kosil. Arha je patila za njom. Arha je uspela da se sasvim irno suoči sa ovom poslednjom činjenicom. uvek smrknuta. Tar je umrla. Možda joj je baš Tar pomogla da je sagleda.

bio je stvoren da zamori i zbuni svakog smrtnika koji bi ušao u njega. da bi i on naučio puteve i pravce. Po danu i po noći. nauče put kojim se stiže do Sobe s lancima i kojim se izlazi iz Podgrobnice. na sadržaje tih kovčega i kutija. i bio joj je dovoljan samo nagoveštaj ili promena tona. Ruku i rukava namirisanih opojnim sasušenim mošusom koji se beše pretvorio u prah ležeći osam . oni su pripadali njoj. zar su muvama potrebna pravila da bi znale da ne trebada ulaze u paukovu mrežu? I tako je ona često vodila Manana sa sobom kad je odlazila u bliže delove Lavirinta. Lavirint je zaista bio pravo čudo. pominjala je i ono što će možda postati teško ili opasno za Arhu u njenom sadašnjem životu. ali ništa više od toga. otvarala kapak i silazila u tamu. ali. onako veliku svetinju. Htela je da samo Manan. Ni jedan jedini put nije pomenula Kosil po imenu. Nije ni bilo potrebno. Ali. Ulazak u Podgrobnicu. ona je sistematski istaživala svoje područje. samo njoj. hodnike i potkrovlja. Postarala se da i Kosilini evenusi. poput ulica u nekom velikom gradu. pokoravao njenim naređenjima. večito zabavljen brojanjem i zbrajanjem skretanja i prolaza kroz koje se prošlo i kroz koje je tek trebalo proći. nijedno od pravila koje je naučila nije zabranjivalo ulaz u Lavirint. koji joj je bio beskrajno odan. Kada se završila sumorna gužva i kada behu prošli Obredi oplakivanja. na niše iza i ispod oltara. ona je svoja istraživanja sve više usredsređivala na samu Dvoranu. Dabi i Uahto. Kad bi se naizgled beskrajni svakodnevni poslovi i obredi priveli kraju. I tako. ali je i dalje bilo delova do kojih nije stizala. Tokom čitave jeseni provodila je najveći broj dana hodajući kroz te beskrajne podzemne hodnike.prethodnom životu i šta je radila. prizemlja i podrume koji su bili predvorja katakombi mraka. na sobe sa kovčezima i kutijama. Arha je stala da izbegava Kosil. U njega se moglo ući samo iz Podgrobnice. na oltare. Ali Arha je već jedanaest godina bila Tarina učenica. prašljavu šupljinu ispod kupole gde su se gnjezdile stotine slepih miševa. pa da razume i da zapamti. isplaniran i izveden u živom kamenu duboko pod zemljom. zauvek. Bilo koga drugog. zna sve tajne prolaze . i kad god je imala vremena. bio je zabranjen svim osim sveštenicima i njihovim poverljivim evanusima. pa je čak i sama njegova sveštenica na kraju počela da smatra da je on samo jedna ogromna klopka i ništa više. ikao veoma retko. jer ovde takve razlike nisu postojale. muškarca ili ženu. ko bi se usudio da uđe. Nije baš goreo od želje da tamo zalazi. odlazila je u svoje samačko boravište. To traganje kroz bezmernu i besmislenu mrežu prolaza bilo je zamorno. Jer. noge bi malaksale a um otupio. alise.on i niko drugi. Sada je već bila počela da istražuje Lavirint. odlazila je u sobicu iza Prestola. uostalom. sigurno bi smesta pogodio gnev Bezimenih. a ponekad. kao i uvek. dok su sve dublje ulazili u zimu.

zarđali oklop. na toj slici. slomljenu perjanicu na šlemu. mlađi. Svetlost zvezda bi se probila kroz pukotinu između dva crepa na krovu. samo da što bolje prouči rezbarije na prekrasnom. pak. provodila je po čitav sat klečeći. Ponekad bi njihove kćeri. Nimalo uznemirene njenim prisustvom. volela je da dođe i opipava nežne. posrebrene ili od čistog zlata. bronzane. kao ni danas. Često je odlazila u malo polupotkrovlje iznad jedne od garderoba u zadnjem delu Dvorane. Pitala se šta je to tada bila rekla kralju sa velikim nosom. baš kao te prastare svilne tkanine koje su iščezavale na ovlašni dodir ruke. priznajući na taj način da postoji carstvo veće od njihovog ili od carstva bilo kog čoveka. princeze. lice sveštenice bilo je isuviše malo da bi se na njemu jasno razaznavale crte i oblici. i igrale obredne igre zajedno sa sveštenicom Grobnica. ali Arha je zamišljala da je to njeno lice. žute oči. i da li joj je bio zahvalan na tome. u jednoj od riznica nalazile su se pločice od slonove kosti oslikane prizorima takvog igranja. neuništivo drago kamenje od čije se neznatne težine cepala trošna tkanina. obučene u belu svilu. narukvice. oblačile te haljine od meke bele svile. nosila i tada. kako udiše narkotična isparenja i savetuje kralja. a evo i Prestone Dvorane sa urušenom kupolom i stubovima na ulazu. kao što drugi imaju mesta gde rado sede u nekoj kući punoj sunca. izvezene topazima i tamnim ametistima. Umela je da provede i celu noć u sobama s blagom. Sveštenica je. proučavajući sadržaje jednog jedinog kovčega. jer ni tada. malene krute prilike sa velikim nosom. ili bi sneg počinjao da sipi otuda. već istrulele od starosti. samo grubu. još ko zna pre koliko stotina godina. Iz tih kovčega je provirivao miris drugačiji od svih mošsa i tamjana po hramovima Mesta: nekako svežiji. kao i sada. bio slomio.ispred Dvorane. koji je pre mnogo stoleća neki kralj doneo na dar Bezimenim Silama Grobnica. od vremena istrošenom kovčegu od kedrovine. meke materijale. Evo i Jedine sveštenice.stoleća u gvozdenom kovčegu. nijedan muškarac nije smeo da stupi na posvećeno tle Grobnica. čiji se nos. sove su sedele na potkrovnim gredama i otvarale i zatvarale svoje ogromne. ali. čela isprljanog razmazanom paučinom koja se bila uhvatila na njega. dragulj po dragulj. igle i broševe. nežniji. onako kako ju je vešto i u plitkom duborezu prikazao u drvetu neki umetnik koji se sam u međuvremenu beše pretvorio u prah. dok gospoda i kraljevi čekaju napolju. Evo slike tog kralja. još iz onih dana kada su kraljevi i moćni plemići dolazili da ukažu svoje bogopoštovanje Mestu Grobnica Atuana. Prastari ogrtači i raskošna odela su se čuvali na tom mestu. . Ali devojke su smele da uđu i zaigraju zajedno sa Sveštenicom. Imala je svoja omiljena mesta u Prestonoj Dvorani. nežan i leden. rukom tkanu crnu odeću.

i dok joj se približavala kroz hodnik koji je išao nadole. lako. malo vlažna. Nikada nije videla to mesto. nijednom u svim životima koje je provela kao sveštenica. nikada nije unosila svetlost. u dvorani je bilo isuviše hladno.. kao ribica u tamnim dubinama mora. bezbedno. Ovde nije bilo ni hladno ni toplo. ovde nije bilo ni zime ni leta. Uputila se u Oslikanu sobu. ako je slučajno nosila u ruci fenjer. nepromenljiva.. Tiho se uputila u pravcu koji je već tako dobro poznavala. bistrim i mrzovoljnim. duboko u zimi.Ona ih zatvori. ni godišnjih doba. ledeni vetrovi šibali snegom preko pustinje. gde je sve moralo biti crno. Ona je prišla kapku. Ona se zaustavi. bilo je zatvoreno. u najdubljem grobu pokopane tame.Jedne noći. tek nagoveštaj i odsjaj. podigla ga. Volela je da ode do nje s vremena na vreme i da posmatra čudne slike po zidovima. Na poslednjem zavijutku hodnika se zaustavi. Jedva primetni odsjaj bledila tu gde ništanije smelo da se vidi. zasvođenu pećinu ispod Kamenova. mirno. Otvori ih. niko nije znao da joj kaže ko su oni. bez najmanjeg šuma. i premda beskrajno slabo. kliznula naniže kroznjega niz stepenice i opet ga zatvorila nad sobom. Oslikana soba nalazila se u Lavirintu.sasvim polako načini i taj poslednji korak. i sada je stajala nepomično. u Mestu više nigde nije bilo takvih slika. Tamo. ipak uspe da nazre pokret svoje ruke. uvek je vladala jednaka. Zaista više nije bilo crno. već sivo. bili su to muškarci sa dugačkim krilima i ogromnim očima.hodnikom koji je vodio u Podgrobnicu. ali je ona ipak verovala da zna. U prvom trenutku pomisli da je oči varaju. dunula je u sveću fenjera koji je nosila u ruci. Ovde nije bilo ni vetrova. i ne usporavajući korak produžila kroz mrkli mrak. Ovo je čudo bilo tako neumno da je prevazilazilo svako osećanje straha: to jedva primetno zračenje svetlosti gde svetlosti nikada nije bilo. iako već beše proživela stotinu života: veliku. Tamo gore su snažni. koje su iskakale iz mraka kad bi ih obasjala slaba svetlost njene sveće. a onda sasvim. Videla je što nikada još nije videla. Ona načini nekoliko koraka i ispruži ruku ka tom isturenom mestu na bočnom zidu gde je tunel skretao. zato što je dolazila iz Lavirinta. senka senke neke udaljene svetlosti. koju ne behu izdubile ljudske ruke već sile Zemljine. Kaodragim kamenjem bila je sva okićena kristalima i ukrašena šiljcima i filigranima belog krečnjaka tamo gde su podzemne vode . bili su to duhovi prokletih. gasila ga je pre nego što bi se približila Podgrobnici. naravno. tako da je morala da prođe kroz pećinu ispod Kamenova da bi stigla do nje. pred njom se razli neko nejasno sivilo. Pošto je već ušla u hodnik. onih koji se ne rađaju ponovo. umerena svežina. pogleda i vide. i ono se opet pojavi. Produžila je da korača. što se često dešavalo u tom potpunoj tmini. Koračala je bosa. ili iz mrkle noći sa površine. odevena u crno. i svetlucanje nestade.

Štap je držala čovječja ruka. On je dugo obilazio ogromnu pećinu. Da opljačka Sile Tame. ali ne ulazeći ni u jedan. i došao je da vidi tajne Bezimenih. Svetlost je sjala na vrhu jednog drvenog štapa. Slepilo mraka. možda i da ukrade nešto iz Grobnica. a nijdna muška noga ne sme dotaći tlo Grobnica. gde je nije bilo od postanka sveta.ne. A onda svetlosti nestade.. Ukresao je svetlost tu gde je svetlost zabranjena. Sveto Mesto. treperavih odsjaja sa briljantske tavanice i praveći hiljade uskomešanih i fantastičnih senki duž zidova pećine. kuća od ametista i kristala. u ovu šupljinu gde je ležalo samo srce Grobnica. Odlazi! Gubi se!" iznenada se proderala iz svega glasa. Retko je viđala nepoznate ljude.. Ne mnogo jaka. možda jedan od onih ljudi izvan zidina. . Bio je to blagi sjaja. uzduž i popreko. Njeni Gospodari su već pojeli onu trojicu. prepadnuto lice koje se okrenu u njenom pravcu. Najteže joj je. i Arha ugleda lice iza tog sjaja. i u magnovanu. i kao da zamagliše ismao tamnoputo. koji se polako kretao kroz pećinu. iz koje je praiskonska tmina bila prognana raskošnim sjajem. kroz uskovitlani sjaj pećine. Moglo se videti da je bio često otvoran i zatvaran. Zašto ga Bezimeni ne obore mrtvog na zemlju? Sada je stajao i zagledao kameniti pod. Nestade svog onog saja. ali ipak zaslepljujuća oku naviklom na tminu. A ipak se drznuo da zađe ovamo. Svetogrđe: reč se polako pomaljala u Arhinom umu. Zašto ne pjedu i ovoga? Šta čekaju? Ruke da delaju za njih. padalo da se momiri s činjenicom da gleda nekog stranca. palata od dijamanata. i ćutanje. tamnoputo lice: lice muškarca. Ovo je muškarac. Učinilo joj se da to mora biti jedan od čuvara . "Odlazi. Kiselkaste. jezike da progovore. paleći u prolazu hiljade sićušnih. vrcajući varnicama. Kretao se kao da nešto traži. ugleda je. rob iz Mesta. kao avetinjska svetlost nad močvarom. Ušao je. izgleda.dejstvovale pre mnogo eona: ogromna. neki kozar ili stražar. jalove grudve zemlje izbačene na površinukad su se kopali grobovi nisu bile ponovo dobro utabane. čekajući.. u mračnom uglu hodnika. svetlucavih zidova i tavanica. bez dima. komplikovana. A Sveštenica Grobnica je još stajala nepomično. zagledavajući iza čipkastih kamenih zavesa. Snažni odjeci zapištaše i zabubnjaše kroz pećinu. zavirujući u nekoliko prolaza koji su vodili iz Podgrobnice. nežna. Da ukrade nešto. bila je svetlost koja je izvela ovo čudo.. koji je bio sav izlomljen i isečen. ne sagorevajući. Stajala je kao ukopana.

na ivini koju je jedva mogla da dosegne. kao da se nešto melje. znači. Oslobođena magije svetlosti. tek ovlaš dodirjući zid vrhovima prstiju desne ruke. bila je za nju ogromna praznina. Tu se zaustavi i krenu rukom. a potom tresak. Posle nekih stotinak koraka čula ga je. u hodnicima iza nje. Mlaz plavičastih varnica iskoči i utrnu. Vrata kroz koja je prošao bila su jedina vrata koja su vodila u Lavirint i jedini izlaz iz njega. nije bio u tunelu. Ne. Ali. vođena intuicijom. Najzad pod njima oseti oblu. Utiunuše i odjeci. pokušaće kroz njih i da pobegne. kao da se svađaju. onog koji je vodio u Lavirint. iako više nije bilo potrebno da ćuti. naviše duž gvozdene trake sve dok nije. dakle. metalnu šipku. Bio je tih skoro kao i ona. i tajna je ustupila mesto ne užasu. Poznavala ju je samo kao prostor omeđensluhom. tako blizu nje. dodirom. ona potrča u polukrugu duž zidova pećine i ulete u niski tunel koji je vodio do vrata što su se otvarala samo spolja. poput sove što leti na mekim krilima. A onda je iznenada. tajni još većoj od tajne mraka. osetila toplinu tela i otkucaje samog života u njemu. Nikakvo strujanje vazduha nije dopiralo s te strane. Nije ubrzala korak i išla je ćutke. iz sve snage. Začu se strahovito krckanje. u tom sabijenomi niskom prostoru. Sačekala je još malo. Ništa drugo. Gde li je nestao? Tama joj je poput stegnute marame pritiskala oči. samo nekoliko santimetara pred svojim licem grubu površinu gvozdenih vrata. Krenula je polako napred. Stajala je ukočeno i osluškivala. a onda opet polako krenula napred. Tu se zaustavi. čula bi mu disanje. onda mu više nema izlaza. u tunelu nije bilo nikoga. bila je izvan sebe. . pipajući. Bila su zatvorena. kao da se spotakoa na neravnom podu i odmah povratio ravnotežu. na ulazu u tunel. A sada je beše ugledala. nije ostavio za sobom otvorena i pričvršćena vrata. naletom svežeg vazduha u mraku. Lakonoga i nečujna. Uhvatila je lopova.Sada je opet bila u stanju da misli. a mogla su da se otvore samo sa spoljne strane. ali se nije tako sigrno kretao kroz tamu. povuče naniže. Vrativši se polako uz tunel ka Podgrobnici i držeći se njenog zida tako da joj bude sa desne strane. Odahnula je. Polako i tiho krenula je opet niz podzemni hodnik. već lepoti. Zbunilo je to što je videla Podgrobnicu. našla na isturenu ručicu od grubo obrađenog gvožđa. a ako je bio u tunelu. nesigurno. Čula je tiho struganje. Vrata za zatvorenike. Napipala je put s leve strane do drugog otvora. U to je bila sasvim sigurna. ona produži sve do kapka u Prestonoj dvorani. Tu je zastala i oslušnula. tajna koja se nikada ne sme otkriti. Mora da je ušao kroz vrata u crvenoj steni. Ona ispruži polako ruku i napipa.

On je veštac. vetar je sekao sve ječe. Kakvu štetu može da napravi lopov koji ne može da napusti mesto koje je pokrao? Mora da raspolaže vradžbinama i crnom magijom. . mislila je samo da je to čudno. nevidljive snežne pahuljice hitro su promicale nošene vgetrom. "Šta moram da ispričam Kosil?" upita samu sebe dok je izlazila napolje. koji traži amajliju Eret-Akbe. i to. "Ništa Za sada." Od te misli se za trenutak sledi. i nikada više neće izići. Koračajući polako i uspravno. ali. bez sumnje. i on se nikada više neće roditi ponovo! " Ali." I u tome je bilo tak o neočekivanog i raskošnog uzbuđenja. Može da pobegne. reče ona. i ona stade da se smeje iz sveg glasa. čak i na onom ledenom vetru. Tu.. Možda ću joj reći. ona se okrenu i priđe stepeništu od sedam stepenika koji su vodili do Prestola. nagomilano do vrha. O.Ostao je tamo dole. Mesto koje ju je okruživalo. pod udarce zimskog vetra i čvršće se umotavala u svoj ogrtač. zagađen kostima miševa koje su ispustile sove u lovu. dole. nije bila potpuno ubeđena. Retke. Mora da je ušao kroz vrata u crvenoj steni. Ona to m.. onda može da otvori i druga. i pustinja koja je okruživala Mesto. vemoa čudno. Bezimeni su ga pustili da uđe." Ona naglo zastade. u Velikom Zdanju nije gorelo ni jedno jedino svetlo. Ja sam gospodarica Lavirinta. da je svu obuze neka toplina.nogo voli. čarobnjak sa Unutrašnjeg kopna. Zašto da ne? Ionako od toga ne može biti štete. Bićete osvećeni. Gospodari moji. prašnjavi kamen. bili su mračni i tihi. dok se još molila u sećanju je videla treperavi sjaj osvetljene pećine. "Ako je otvorio vrata u crvenoj steni pomoću čarolije.. u mračnom podzemlju. Veštac. saginjući se sve dok nije čelom dodirnula hladni. smrt će vam ga predati. "Oprostite mi što sam videla vaše grobnice oksrnavljene. "Tako je. Šta li je samo tražio? Mora da je neki ludak.. život u obitavalištu smrti. ipak. kao da se ukočila. kad lopov već bude mrtav. gde je u jednoj bronzanoj činiji na visokom tronošcu tinjalo ugljevlje. i umesto da se uplaši bogohuljenja i razbesni se na lopova. "Oprosti mi što sam videla probijenu vašu tamu". Na najnižem od njih kleknu. Bogokralj nema tu šta da se meša. ona prođe mimo Prestola i uđe u dugačku dvoranu sa dva reda stubova. ne izgovarajući reči glasno. Kako je uspeo da uđe? Samo Kosil i ja imamo ključeve od vrata u crvenoj steni i od kapka. i nalet vetra zamalo je ne obori s nogu. Samo bi veštac mogao da ih otvori. Kojom smrću bi trebalo da ga umorim? Dobro bi bilo da ipak pustim Kosil da dođe i da ga gleda dok umire.

koje je činilo njegovu zimsku postelju. Glavu. ona zaviri kroz otvor. i nehotice. vunene. kleknuvši. a nož mu je bio u koricama obešenim o pojas. Svetlost na štapu se pojača. a drugom držeći pod određenim uglom drveni štap. ali još čudniji od reči bio mu je glas. na čijem se vrhu držala mala svetlost lutalica. ona pohita ka Malom zdanju. u kratki. Svetlost se promenila. Manan je spavao na tremu. podbočivši se jednom rukom o kuk. pa poče da se gasi. umotan u svoj ogrtač i olinjalo krzneno ćebe. debeli ogrtač. kod gvozdenih vrata koja su mu onemogućavala da pobegne iz Lavirinta. bio je nakrivio malo u stranu. pomerila jednu opeku. Otvorila je malu. Bila je zaboravila da on nosi onu neobičnu svetlost na vrhu štapa. Trenutak kasnije. Da bi bila posve sigurna. Moć koja je držala bravu tih vrata da ne popusti bila je jača od njegove magije. Jezik kojim se služio bio je Arhi čudan. pravo njoj u lice. Komadić debele. ili podzemni hodnik u kojem je stajao bio je širok nešto više od jednog metra. jer zrak svetlosti iznenada suknu naviše. tek koliko da nađe određeno mesto na podu. Bio je odeven kao svaki putnik ili hodočasnik koji putuje po zimi. Ušla je tiho. u mraku. Trgla se. u stvari plakar u dnu predsoblja. na leđima je nosio laki zavežljaj sa koga je visila čuturica s vodom. Bledoljubičasta močvarna svetlost se opet pojavi. veoma oprezno. Tu je stajao. Očekivala je da će ga u najboljem slučaju samo čuti kako se kreće. Tavanica mu se .a šta sad? Tunel. koja Arha nije mogla da vidi kroz svoj tajni otvor. i ona vide kako se on okreće i odlazi od vrata. i ona više nije mogla da ga vidi. da ga ne probudi. ne paleći lampu.veoma jakom. kožnu jaknu. On glasno progovori. ali dalje neće moći. duhova u Grobnicama Kraljeva čiji je Presto prazan. U jednom trenutku se ugasila potpuno. koju je ona gledala s visine od nekih šest stopa. Ukresala je varnicu kremenom. tamo dole. Nema te čini koju jedan smrtnik može baciti i njome nadjačati volju Bezimenih. Zaboravila je na svetlost. zaključanu sobu. i. čim je uspeo ovako daleko da prodre. dubok i zvučan. Stajao je tamo nepomično. On se osvrnu oko sebe. pripijene čakšire. bez treperenja. spokojno i zamišljeno. Čini otvaranja mu nisu uspele. prljave tkanine od svega nekoliko kvadratnih santimetara pojavi joj se pod prstima. Ona ga bešumno ćušnu u stranu. ušnirane kožne sandaale. postala je manja i jača i sjaj joj je postao nekako prodoran. Polako je potom podigao štap sa zemlje i njegov svetleći svrh upravio prema vratima. kao da razmišlja . tačno ispod tajnog otvora za gledanje. visok koliko i on sam. kao kip. zatrepta. ali zato je on bio baš tamo gde je i mislila da će ga naći.

ali na spojevima tako pažljivo i čvrsto priljubljeni da bi se između njih jedva mogao uvući vrh noža.umota seu ogrtač i leže. nešto nalik na polumesec. sasvim udobno. postepeno su se naginjali jedan ka drugom. Onda sede. kao da je skoro prazna. nogu prekrštenih u članicima iznad stopala. kratko. Zaspao je. sagrađeni bez maltera. stenovitog poda. pa oprezno ustade i odšunja se u svoju sobu. razveza svoj zavežljaj. i to tiho. Izvadio je i zapušač iz grlića svoje kožne boce i protresao je. metar ili dva iznad tla.uzdizala pet do šest metara iznad meobrađenog. Ležao je tako. Slabo svetlucanje njegove čarolije polako zgasnu. Tu je još dugo ležala u mraku ispunjenom zavijanjem vetra. Levu ruku beše stavio na grudi.i posmatrač iznad njega napokon ugleda amajliju koju je nosio na lancu: komad grubo obrađenog metala. tako da su stvarali svod. delovala je nekako lako u njegovoj ruci. Jedan od koraka ga odvede izvan Arhinog vidnog polja i svetlosti nestade. nepomično lice . malakuglica lutajuće svetlosti odvoji se od štapa i zaplovi naviše. izvadi komad suvog hleba i zagrize ga. On pođe napred. držeći u šaci nešto što mu je viselo obešeno o teški lanac oko vrata. Progovorio je opet. malo glasnije.ako ih napusti i zađe u Lavirint. Stavivši potom zavežljaj iza sebe. Emenn. Svetlost je polako postala prigušena. Ležao je u tišini i tami. opet. i onda. neprestano gledajući pred sobom treperavo blistanje kristala u kući smrti. On se tada glasno nasmeja. ne otpivši ni gutljaj. pa ostade da mu lebdi iznad glave. Upravo se spremala da vrati tkaninu i opeku na mesto. uzdahnuo je i zatvorio oči. kao čovek koji je pomislio: Baš sam ispao budala! Još jednom stade razgledavši zidove oko sebe. I ništa više. kazavši samo jednu reč. Uzdižući se. Valjda je shvatio da nema mnogo izgleda da ih opet pronađe. Štap mu bešeostao u desnoj ruci. i kad je bacio pogled naviše Arha ugleda kako mu smešak titra na tamnoputom licu. i duboki odjek se zakotrlja niz zasvođeni tunel poput grmljavine. meku svetlost vatre koja ne gori. Bio se vratio ka vratima. Kad je legao. Arha vrati na mesto tkaninu i opet uglavi opeku u pod. pogled mu je prešao preko tajnog otvora na tavanici i produžio dalje. On vrati zapušač. i Arhi se učini da se pod ispod nje zatresao. Stisnuta šaka na grudima mu se opusti i kliznu u stranu. umesto jastuka. Zidovi su na tom mestu bili od obrađenog kamena. kamenje na zidu tunela. Emenn! I gvozdena vrata začegrtaše u svojim spojevima. Ali vrata ostadoše zatvorena. kada se slabački zrak svetlosti opet uzdiže iz poda ispred nje.

jer nije bilo upadljivih tačaka. pa opet nigde da ne stigne. videla je samo gustu. Ona nije ni verovala da će tako dugo ostati pored vratakroz koja ne može proći. Tu je.Nijedan pravac nije bio onaj pravi. složenim putevima stizali tamo odakle su i počinjali. i u hram Božanske Braće. preplitali. Iako su putevi i skretanja do određenih soba Arhi bili čvrsto urezani u pamćenje. raščistila zemlju. pravili petlje. i puštalada se razmotava za njom. u dužini od preko dvadeset milja. Kako sad da ga pronađe.kad bude sigurna da je mrtav. čak bi i ona zalutala. sva vrata i otvori. A svetlost joj nije bila od pomoći. Čorsokaka koji je bio najudaljeniji od Grobnica nije se nalazio dalje od jedne milje. jer nigde se nije ni moglo stići. I kad bi se vrata jednom zaključala. a da se ipak nije odmakao ni za desetak metara od vrata kroz koja je ušao. Bio je otišao. hladnu pomrčinu. Svetlosti više nije bilo. Možda je prešao već milje i milje.sudeći po onome što joj je pričala Tar i po njenom vlastitom iskustvu.kada se sam izgubio? Tuneli Lavirinta. i u podrum ispod kuhinja. Ali joj je ipak umakao. i hoda. otvorila tajni otvor i provirila kroz njega. zamračivši sobu. ali to je bilo jedino mesto gde se mogla nadati da će ga videti. Ali. Nije bilo nikakvog središta. račvajući. kad bi propustila samo jedan od otvora ili sretanja koje je trebalo brojati. ponovo se sastajali. namotavajući ga opet kad bi se vraćala. ulučivši priliku kad je ostala sama. pomisao na to nije mogla da . ponovo se sastajali. KLOPKA Sledećeg dana. i opet videla samo tamu bez zvezda u podzemlju. u pravoj liniji.jer nije bilo ni početka ni kraja. Lavirint više nije imao kraja. Mora da je tu. sva zamrznuta i goreći od zvezda. i. Svi su tuneli skretali. kada je obavila sve svoje dužnosti u raznim hramovima i završila obučavanje pripravnica svetim plesovima. Moraće da pošalje Manana u Lavirint da ga pronađe. Ali u podzemlju ništa nije išlo pravolinijski. ali.Kada je pala noć. iskrala se do Malog zdanja i. srca laivrinta. Svi hodnici. čak je i ona prilikom dužih istraživanja nosila sa sobom klupće tankog kanapa. izgledali su potpuno isto. pogledala kroz svaki tajni otvor koji se tamo nalazio. po kojima bi se mogla upravljati. otišla je i do izvesnih mesta na brdu i podigla određene kamenove. Umreće od žeđi pre nego što ga pronađe. račvali se. 6. Otišla je u Prestonu dvoranu. provirila dolje. Jer. završavajući ćorsokacima. protezali su se.zaposlenog čoveka. Čovek je mogao da hoda. uvijajući se. vrteći se uspiralu.

" "Sveća mu je. Počinio je gogohulni čin prema Bezimenima. Otkrila sam ga u Podgrobnici. i Kosil je pusti unutra.kako ćeš ga uhvatiti. Zaključala sam gvozdena vrata za njim. Krv treba dati Prestolu. ne baš punu. iznenada i žestoko izgovori Arha. hladno ioprezno. Pokušao je da baci čini. stranac..." "Ima li svetiljku?" "Da. prihvati Kosil. mora biti. Koža mu je tamna. Došao je da iz Grobnica ipljačka blago. Došao je da opljačka Grobnice. pobledeli od inja. "Hoću da ga nađem dok je još živ. Kazna ne sme biti da samotnički umre negde u tunelu. ali nije uspeo da njima otvori vrata. Sada više ne mogu da ga pronađem. Dok je tako klečala pod zvezdama na zamrznutom tlu Brda. i spopade je ludački napad smeha." Kosil je računala u sebi. Ona zakuca na zadnja vrata. a telo.. Možda i svih šest. iako sam ih do sada malo viđala. već izgorela. kada ga vidim. no ona ga potisnu i on se stiša. kao da su od kostiju.kao da zna kuda ide. rekla bih. suze joj navreše na oči od besa. Stubovi sa izrezbarenim kapitelima." Kosil se zbuni. Posle toga možeš poslati moje čuvare dole da izvuku telo. ispod samih Kamenova. pobegao je u pravcu ulaza u Lavirint. ona dodade: "Umem da prepoznam čoveka." I.gospodarice? . "Sveštenice. "Šta mi dovodi moju gospodaricu?" upita krupna žena. pošto je Kosil i dalje gledala s nevericom. "D. ali kao da se ipak koleba između dve odluke. možda je sa Unutrašnjeg kopna. "Kako je čovek dospeo tamo?" "Crnom magijom. "Čovek? U Lavirintu?" "Čovek. "Još jedno četiri do pet dana. skoro vičući. Oskrnavio je Podgrobnicu svetlošću." "Ne"." "Vode?" "Malu čuturicu. Pošla je potom stazom koja je vodila niz brdo do hrama Bogokralja. "Ali." Glomazna i visoka sveštenca spusti pogled na devojku. u Lavirintu se nalazi jedan čovek.Kad me je primetio. blistali su u svetlosti zvezda. Sutradan ujutro pošao je dalje kroz Lavirint. Stajala je i blenula. Arhi prolete kroz glavu misao da Kosil izgleda veoma nalik na Pent kad imitira Kosil." Kosil ne obrati pažnju na njenu zajadljivost. Oči kao da su joj se malo iskolačile. da bih ga umorila sporijom i težom smrću. po prvi put se desilo nešto što nije predvidela.. "Zašto?" "Da bih.podnese.

Bio je tu. otišla je sama u pustinju. one koja je bila najudaljenija od Grobnica. i glupo. sagnutu glavu i desnu mišicu. Noć je provela obilazeći. Zar se negde u Lavirintu ne nalazi soba puna kostiju onih koji su ušli u njega i nisu više izašli?. reče devojka. sve tajne otvore u svim neosvetljenim zgradama Mesta. Opako je i teško umreti od žeđi. Zato smo. Sigurno je da je daleko prikladnije da taj lopov. On ne sme da prođe kao oni ostali. MOgla je da mu nazre tek leđa. kratkim bodežom sa drškom ukrašenom dragim kamenjem. ka reci u kojoj je zbog zimske suše bila još jedva nešto vode.Nismo sigurni. prvi koji se posle nekoliko stoleća odvažio da pokuša da pokrade Grobnice. Ne bi to opet mogla da podnese. Sedeo je blizu jednog ugla u zidovima.. Ne sme ga pustiti da umre od žeđi.. pa danu. navlačeći kapuljaču da se zaštiti od ledenog vetra koji je fijukao unaokolo. Oštrica mu je već bila slomljena.zašla veomadaleko u Lavirint. teče voda. Te noći Arha je veoma malo spavala. ostao na tom mestu? Čak i tako daleko napolju nalazili su se tajni otvori. Nije uviđala da se čovek mora pronaći. Najzad se vratila u Malo zdanje da legne. kasno popodne. Sama Kosil nije ništa znala. i ona ih je sada ponovo našla bez velike muke. da se ponovo rodi. iza kamenog zida. i po brdu preko kojeg je brisao vetar. prošle jeseni.. i kopao po kamenu nožem. Neka ga Mračni kazne onako kako oni znaju. pogine od mača. i tako idući. moraće da ih potraži. Nije mogla da shvati. Setilase kako je jednom. Kad već mora da umre. obrativši se Kosil. prošavši raskrsnicu Šest Puteva. ali opet nije mogla da se smiri. sam i u mraku. kada je navukla kaapuljaču da zakloni svetlost i kada je priljubila oko uz rupu usečenu u jednu zaravan na steni. tiho i bez svetiljke. Beše ga slomio dok je . Kroz otvorse mogao videti samo završetak ćosrokaka. Tar joj ih je bila pokazala prošle godine. potpuno sigurni kad je u pitanju ovo drugo. u mrakuLavirinta. sve što je mogla da smisli bilo je da hladno sačeka dok konačno ne nastupi smrt." "Znam". sve dalje i dalje kroz jedan dugački hodnik u obliku luka. Kod nje nije mogla da se nada pomoći. Odlomljeni deo ležao je tačno ispod otvora kroz koji je gledala. delimično izvan njenog vidokruga. Trećega dana. i gde se led nahvatao između trski. Po načinu na koji je prepoznavala neko mesto ili oblik podsećala je na kakvog slepca: više je napipavala put do svake skrivene tačke nego što ga je tražila pogledom. u jednom trenutku čula kako negde. Njegov duh će cvileći lutati podzemnim hodnicima. Nije čak imao ni besmrtnu dušu. Sledeći dan joj je bio ispunjen obredima i dužnostima. Zar nije mogla unapred da zna? Ponela se baš detinjasto.Kod druge. Ona se okrenu i vrati u noć. baš. najzad ugleda pod sobom prigušeno svetlucanje veštičje svetlosti. ako bi se namerio tim putem. neka to bude brzo. dva ili tri sata pre zore. Zar ne bi ožedneli čovek.

prinoseći joj svetlost sve bliže i bliže. jer. već je morao da upotrebi svoj neupotrebljivi nož. ali su mu oči gorele. danima i mesecima. pa pravo. pa opet desno. Arha priljubi usta uz ledena usta stene i ogradi ih dlanovima da se sav zvuk zadrži unutra. a ponekad i . Onda levo. Ona uplašeno ustuknu. zaboravljajući i koje i šta čini. svetlost zatreperi. veoma dobar za osmatranje. da dopre do bistre vode koju je slušao kako teče i žubori u onom mrtvačkom muku podzemlja. od one vitke i snažne prilike koja je mirno stajala ispred gvozdenih vrata i smejala se svom porazu. Čovek se trže i skoči na noge i tako joj izmače iz vidnog polja. onoliko koliko ona bude htela. mogao bi da živi još duže. Pokreti su mu bili grčeviti. ali snaga ga je očigledno napuštala. nikakvog razloga da ode baš tamo. Nije znala šta će dalje. Njegove čini nisu mogle da razdvoje ta dva kemena bloka. bilo je napeto i radoznalo. vratiće se u pravcu gvozdenih vrata. možda je to bio razlog što joj je Oslikana soba pala na pamet. Veoma se razlikovao. Ona opet priljubi usta na otvor u steni i doviknu: "Vrati se duž zida pored reke do drugog skretanja. Njegovo lice. Na tavanici Oslikane sobe bio je tajni otvor. Usne su mu bile ispucale i pocrnele. Podigao je štap. do sobe sa slikama. kada je opet pogledala on se već bio vratio u njen vidokrug i gledao gore u otvor.pokušavao da razdvoji dva kamena. Dok ga je Arha posmatrala. čovek trgnu glavom i ispusti bodež. a nalazio se u riznici hrama Božanske Braće. Na raskrnici šest puteva skreni opet desno. s druge strane neprobojnog zida. Čak je i njegova magijska svetlost postala nekako zamagljena i prigušena. pa pravo. Sačekaj u Oslikanoj sobi. U stvari. "Čarobnjače!" viknu ona. a ona bi mogla da ga posmatra kroz tajne otvore. Tamo nije bilo ničega. Ležeći među zaleđenom trskom na obali reke. a ponekad bi je obuzela i mala vrtoglavica dok je hodala. Još je bio uporan. Prvo skretanje udesno. Onda ga tvrdoglavo opet podiže i pokuša da ugura slomljenu oštricu između dva kamena. i njen glas kliznu niz kameno grlo i hladno zašušta u podzemnom tunelu. i da mu kaže gde će naći vodu. Ako mu s vremena na vreme bude spuštala malo hrane i vode. navali kameni zatvarač na otvor i opet nabaca na njega šljunka kojim je bio sakriven. Tako bi duže ostao u životu. Potom ustanovi da joj se ruke tresu. Ako se bude pridržavao njenih upustava. tumarajući po Lavirintu. nakon tri dana i noći. i tek posle toga da ga pozove na to mesto." Kada se pomerila da opet pogleda unutra. potom se podiže i žurno krenu natrag u Mesto. pa levo. Zašto mu se uopšte obratila? Mogla je da mu spusti malo vode kroz neki od tajnih otvora. na kome je sada videla nekakve ožiljke. Nije znala. mora da je pustila da zrak dnevnog svetla prođe za trenutak kroz otvor. jedno preskoči.

to beše smetnula s uma. Ni posle tri dana lutanja nije mu pošlo za rukom da nađe put do Velike riznice. da shvati šta znači kad se neko podsmeva Bezimenima i šepuri se svojom glupom muškošću po grobnicama Besmrtnih Pokojnika! Ali dokle god on bude tamo. tako da uzalud ode tamo gde mu bude rekla.sve ono čega se ona pribojavala. Ali neće moći da pobegne dalje od Podgrobnice. Sama Arha nije još nijedanput došla do te prostorije. bio je da se ona bojala da se sretne s njim livem u lice. zbog čega je sigurno i došao ovamo. crne magije kojom je održavao onu svetlost da stalno gori.Zato što će on moći da pobegne kroz gvozdena vrata. grozničavoj užurbanosti. tajnih znanja koja je upotrebio da prodre u Podgrobnicu. i otkri dobro skriveni tajni otvor na podu. Nije uspeo da otvori gvozdena vrata. da se napije dragog kamenja. možda miljama duži od njenog. otključa njegovu malu. U onoj nervoznoj. Neka mu duh zavija niz kamene hodnike Grobnica Atuana.. ona otrča u hram Božanske Braće. Pogledala je dole i nije videla niđta: samo mrak. niti je uspeo da dovede sebi vodu kroz zid. osećajući da joj nije došlo vreme za to. onako kao ona. taj nevernik. zasvođenu riznicu. skrenuvši na pogrešnom mestu. Ali. Možda je i zaboravio njena upustva i zalutao. Očigledno da nije raspolagao nekom naročitom moći. kojom je bila opsednuta tokom poslednja tri dana. A bez sumnje je bio već i malaksao i kretao se sporo. Možda čak nije ni razumeo njen jezik.dok tama i njega samog ne pojede. ipak. ne na njegovoj. posle noći provedene sa malo spavanja ispunjenog ružnim snovima. ali bi uvek morao da se uputi na označeno mesto.zašto ne bi on prešao taj put umesto nje? Mogao je do mile volje da razgleda sve blago Grobnica. o padne mrtav na kraju negde u mraku. prema upustvima koje joj je ostavila Tar. Oslikana soba se nalazila ispod nje. To će ga naučiti pameti. ona neće smeti da siđe u Lavirint.ali u mrklom mraku. oklevala je. neka luta i luta. Put kojim je čovek morao da prođe kroz Lavirint bio je mnogo zaobilazniji. Malo je ljudi moglo da pamti upustva od prve. Ako je tako.. zar je sve to bilo toliko strašno? Sile koje su vladale mračnim mestima bile su na njenoj strani. taj stranac. da mu kaže da se najede zlata. Zašto ne? upita samu sebe i odgovori . već u cik zore. sada pomisli .da ga slaže. niti je zazvao neko demonsko čudovište koje bi srušilo zidove . Sledećeg jutra. tamo u carstvu Bezimenih. ona se vrati do tajnog otovra u malom hramu. A. koja će nmorati da ostavi otvorena za sobom. ta budala. u stvari. Mnogo će mu vredeti! Mogla bi čak i da mu se podsmeva. stalno je odlagala i odlagala da pređe taj put jer je pomalood njega strepela. Spustila ... nije prizvao magijsku hranu. Bojala se njegove moći. iostinski odgovor.

onako čučeći. čarobnjače?" On umorno pogleda naviše. Da li je mrtav? Zar je samo toliko snege ima u sebi? Prezrivo se osmehnula. neće ih zapamtiti. a.je upaljenu sveću u malom. A Manan će ga pronaći i iuvući mu beživotno telo. i na kraju će se skljokati i umreti negde u uskim. nateklo. čarobnjače?" On se uspravi na noge. uz trzaj mišića na licukoji je možda bio pokuša da se nasmeši. A možda ćeš uz njega naći i vodu. potamnelo. zažmurivši u pravcu majušnog fenjera koji je visio sa tavanice. koji je jedino mogao da vidi. smrt. kao lice mumije. i zbunjeno se osvrnu naokolo.bez predaha izruči čitav niz upustava. A onda doviknu u otvor koji je bio velik. I to će biti kraj. dok joj je glas odzvanjao u praznoj sobi u podzemlju. nepred-natrag. da se ljulja napred-natrag. praznim. zagrizavši donju usnu kao da trpi neke užasne bolove. On se pomeri i polako sede. i dodade na kraju: "Tamo ćeš naći blago zbog kojeg si došao. Neće mu dati vode. smrt. U očima nije imala suze. sasušenim pećinama. Posle kratkog vremena podiže pogled. u Oslikanoj sobi. "Čarobnjače!" viknula je ponovo. "Izađi iz ove sobe idući pored zida koji ti je s leve strane.. Jedva primetno sleže ramenima i izađe iz Oslikane sobe. Ona mu neće dati vode. Bio je tu. sva glomazna u crnoj zimskoj odeći. Šta bi radije od toga dvoga. žmureći pri svetlosti njenog fenjera. Neće mu dati vode. Ispružio je ruku prema svom štapu koji je ležao na podu pored njega. Bilo je strašno videti mu lice." Onda kao mitraljez. Upustva su predugačka. on klimnu glavom. smrt. Posle nekog vremena. U njemu više nije preostalo nimalo moći. Uostalom. Sada se nalazi u mraku. Skreni u prvi hodnik u levo. Od nje će dobiti samo svoju smrt. Zalutaće. Kroz sjaj sveće videla mu je noge i jednu mlitavu ruku. kao cela jedna podna opeka: "Čarobnjače!" Ništa se nije pokrenulo.. . Podigavši u njenom pravcu oči. srce joj je lupalo. on pokuša nešto da kaže. ali nikakva svetlost nije se rascvetala na drvetu. ali u sasušenom grlu više nije bilo glasa. limenom fenjeru na lancu. on ionako nikada neće uspeti da nađe put do sobe s blagom. "Je li taj muškarac konačno mrtav?" Arha podiže glavu. a ako i uspe da dopre tako daleko. Arha se grčevito uhvati za poklopac tajnog otvora i stade. smrt. ništa što bi trebalo da krije. teškim korakom ulazeći u riznicu. U taj tmurni čas njenog života došla joj je Kosil. oslanjajući se o svoj štap.kojima je nije mogao diveti. "Hoćeš li da vidiš blago Grobnica Atuana. tu je i Ponor.

"Svetiljka mu je utrnula. gospodarice. ovoga puta bez žurbe." "Živog?" zbunjeno upita Manan. za Arhom. Pri svakom zastajanju podzemni hodnik je izgledao potpuno isto: Sivkasto žuti.. U Lavirintu ima mesta u koja Dabi ne sme da zalazi. "To je moje područje. mala gospodarice?" "Da bude rob Grobnicama! Prestani da brbljaš i uradi kako ti kažem!" Manan je posluša." "Ali Manan je u službi Bezimenih." Kosilino lice kao da se povuče sasvim u crnu kapuljaču." "Pa šta. kao pustinjska kornjača u oklop. Ti stvorovi bez duše su veoma lukavi. Zajedno sa Mananom popeli su se uz brdo.. Tako natovaren krenu. klečeći pored njega i držeći mu ogromnu žutu šaku na grlu. a Dabi nije. usprotivi se Arha. pa su se u povratku desetak puta zaustavljali da bi Manon predahnuo. Upalili su svoje fenjere i ušli. Arha se. Pre nego što je pao bio je ispustio štap iz ruke. sve do Oslikane sobe."Mislim da jeste". u Prestonu dvoranu. dobro uglavljeni kamenovi koji se dižu naviše i . ali će ga smrt prestupnika opet pročistiti". dva dana. kiselo. gospodarice?" "Ne. ležao je malo podalje od njega. pa sišla u Podgrobnicu. uputi ka Malom zdanju i pozva Manana da joj pravi društvo. Hoću ga živog." Rastale su se ispred oltara Božanske braće. Bez imalo napora prebaci mladića sebi preko ramena. da bi mu osetio bilo. Nije bez odmora mogao da pređe veliko rastojanje. reče Manan. Lopov nije stigao daleko. odgovori ona ustajući i otresajući prašinu sa sukanja. ili." "Da. Podigni ga i ponesi za mnom. oči poluzatvorene. Snažniji je od starog Manana. sveštenice. Ona i Manan jedva da su prešli pet stotina koraka tim mučnim putem kad naiđoše na njega. Moram se brinuti o njemu onako kako to Gospodari od mene traže. u tom slučaju već je opoganjeno. Usta su mu bila okrvavljena. "U redu. "Da li da ga zadavim. "Živ je".Nakon razgovora sa Kosil znala je šta mora da uradi. a odatle krenu ka Velikoj riznici. a lopov se upravo nalazi na jednom takvom mestu. lice tužnijeg nego ikada. poput gomile odbačenih krpa. A posle Dabi može da siđe i iznese ostatke. sporo i ledeno. "Ali zašto. skljokanog u uskom hodniku." "Možda nam podvaljuje." "Svakako." "Sačekaću još jedan dan da bih bila sigurna. Uperivši zajedničkim snagama uspeli su da povuku dugačku ručicu i da otvore drvena vrata Lavirinta. kao džak. povodeći se. Nisu mi više potrebni časovi iz ubijanja. čak. Arha je išla napred. Po izrazu Kosilinog lica videla je da na njenom vlastitom mora da ima nečega čudnog.

reče napokon. Manane!" Na te reči on se poslušno saže i pusti da mu mlitavo telo zatvorenika sklizne sa ramena na crni ogrtač. "Ne. Ako verujete da će vrata izdržati. kada su se najzad obreli u hodniku koji je vodio ka gvozdenim vratima. A i Kosil bi mogla da dođe u sobu s lancima. kao mrtav ali na grlu su mu se videli teški otkucaji žile kucavice.Da li tu negde ima soba. Odeća sveštenice. i pre toga je dolazio i odlazio iz Oslikane sobe. koje su čučale ili stajale kao zamrznute u bezvremenoj čamotinji. Manane. "Zar izgleda opasno?" prezrivo odvrati Arha. "Stavi ga na ovo. pogledaj kako drhti. kao da ga nešto boli." Manan je sumorno i zaprepašćeno zurio u nju. stranac koji nepomićno leži. dok bi mu telom s vremena na vreme prostrujao grč dok je ležao. mrmljajući upustva sebi u bradu. "Taj će ogrtač spaliti i daću da mi se istka drugi! Hajde. sav zadihan. Kad su konačno ušli u Oslikanu sobu. "U Sobu s lancima?" upita Manan." "Oslikana soba ima vrata sa bravom i špijunku. malo po malo. On je nevernik. nemoj tamo". "Ali. i tu se Arha po prvi put zapita kuda da odnesu zatvorenika. dva fenjera što u oba pravca kroz hodnik prosipaju sve užu kupu svetlosti. isuviše se naprežući i hvatajući dah da bi mogao da gunđa. ona ga pusti da ode i donese lanac sa verigama iz Sobe sa lancima. . da ne bi opet stekao čarobnjačke moći." I tako ga Manan opet odvuče pola puta natrag. dok mu očice behu utonule u nabore. Manan koji dahće i stenje. Manane. "Treba da ga okujemo". on mora da ostane u Lavirintu... Čovek je ležao nepomično. provali iz Manana. Arha skide s leđa dugački.. ali nikada sam.." "Ovde dole ibn nema nikakvih moći. Pri svakom predahu Arha je čoveku u sasušena usta kapala po nekoliko kapi vode iz flaše koju je bila ponela sa sobom. oklembešenim krilima. kameniti pod. "On. U svetlosti njenog fenjera slike na četiri zida kao da stadoše da se kreću.. ustajali vazduh. drhteći. Odnesi ga tamo. nezgrapne ljudske prilike sa ogromnim. Nije znala. da mu ne ubije život ako mu se neglo vrati u telo." "Tvoja odeća će biti okaljana. ali kada Manan pokaza na gvozdeni prsten usađen u kameni diz koji je služio za vezivanje zatvorenika. već jednom." "Hoću da ostane živ. smrad i prljava lica što ne govore i ne vide ništa. On se gunđajući uputi niz hodnik. zgadivši se još jednom pri pomisli na dim. gospodarice. muškarac".stvaraju luk. debeli zimski ogrtač od vune i prostre ga po prašnjavom podu.. neravni. reče Manan. da podrhtavaju. mala gospodarice. Umreće od zime. šišteći.

umornim pogledom. Zatim se ponovo spusti na pod. "Jedino ako bude gladovao duže od četiri dana. tu je. plačno reče Manan. i on nešto promrmlja. Arha mu pokaza da ne može provući svoju šaku između gvozdenog prstena i čovekovih rebara. gunđajući. i hitrim pokretom ona ščepa srebrni lanac koji se video iznad okovratnika zatvorenikove tunike i skide mu ga preko glave... Manane? A. da. iza vrata. gunđao je dok je poslednju kariku lanca pričvršćivao za prsten usađen u zid. ona se opet pope na brdo." Zatvorenik ih je posmatrao blistavim. ali. Manane. a ruke mu malaksalo posegnuše za flašom. ali ipak dovoljno razumljivo. veliki katanac sa ključem i gvozdeni prsten koji je odgovarao obimu čovekovog struka i koji on katancem beše pričvrstio oko njega. Manan se najzad vrati. i odnela je. Manan ga opet šutnu u leđa. na mokrom licu su mu stajali razmazana prašina i krv. Te noći. na jeziku koji nije znala. veoma promuklmim glasom i loše izgovarajući kargijski jezik. Manan ga šutnu nogom u leđa.Ona kleknu i pusti da voda kaplje. sama. Ja ću ga uzeti. Napokon. iako on pokuša da je uhvati za ruke i spreči. On je spavao i nije se ni pomakao. on se nakašlja. reče on. pogledaj. sakrivši visuljak ispod debelog okovratnika svoje vunene rize. zar nisi mogao nabaviti nešto bolje? Ja ću ti je čuvati na bezbednom mestu. kada su se pogasila sva svetla u Mestu. Arha mu otrže lanac iznad glave." I ona prebaci lanac sebi oko glave. i ovo. pođe za njom." "A ti si matora budala. Zatim se . Spustila je to nadohvat zatvorenika. zajedno sa velikom raženom pogačom u Oslikanu sobu u Lavirintu. u zatvorenikova usta. Manan. "Gde mu je štap. prestani da zanovetaš. van domašaja. Ona izađe iz sobe. i ovo ću uzeti". Manane." Ne bojeći se više toliko od svog zatvorenika. "Nije dovoljno tesan. vredi li uopšte da bude rob Bezimenih? On je muškarac.Ona ga pusti da se napije. mogao bi da se izvuče". "ne mešam se. Hajde. Hajdemo". malecka. "Ne. i on malo zastenja od bola i zatvori oči. Ah. Napunila je flašu vodom iz bunara u sobi iza Prestola. "Pusti ga. vukući za sobom splet gvozdenih veriga. malo po malo. u njemu je magijska moć. "Ti ne znaš kako da je upotrebiš". vraču? Da li ti je zaista tako dragocena? Ne izgleda bogzna šta. svega reč ili dve. "Je li to tvoja amajlija." "Mala gospodarice".

bio neubičajeno visok i tanak. "Lepo je kad sija svetlost".je li to to znači?" Njegove crne oči su je pažljivo posmatrale." "Jastreb? Je li ti to ime?" "Nije." "Ona koju su progutali . "Da. čovek bez vere. Bio joj je prepušten na milost i nemilost. "A. na zapadu. Potom." On zavrte glavom. Ali. u stvari zoveš?" "To ti ne mogu reći. Jesi li ti Jedina Sveštenica Grobnica?" "Jesam. naglo skrenu pogled." "Kako se ti zoveš?" "Zovem se Arha. iz Hevnora. Sveštenice. kako se. reče on tihim i dubokim glasom." . Odakle si?" "Sa Unutrašnjeg kopna. međutim." "Iz Hevnora?" Bio je to jedini grad na Unutrašnjem kopnu čije je ime znala. i poče ga posmatrati. Nije. Glas joj je." "Pa. tamo gde nije mogao da je dohvati onako okovan. ali je bilo povratilo budnost i život. koji ju je nekako uznemirivao. oslonjen leđima na zid. "Pa. Lice mu je još izgledalo grozno od prljavštine i ožiljaka. Osmehnuo se. Rano popodne vratila se opet u Lavirint. pomisli odmah." "Ali. i te je noći iona dugo i čvrsto spavala. Ona stade preko puta njega. Hleba više nije bilo. bilo razloga za to.vratila u Malo zdanje." "Zašto si došao ovamo?" "Grobnice Atuana su čuvene u mom narodu. uglavnom me zovu Jastreb. Nemoj da me ispituješ. ne. flaša je bila ispražnjena i stranac je sedeo. na drugim mestima. nije bilo ničeg naročitog za gledanje. Ja verujem u sile mraka! Već sam se sretao sa Bezimenima. "Kako se zoveš?" upita ona strogo. ti si nevernik. "Kako ti je ime?" "Ja nemam imena. Nešto ju je sprečavalo da progovori. Srce joj je tuklo kao da je neki bezuman strah beše ščepao.

koji . je l' da?" "Ja polažem pravo na to. " "Znači. stare ožiljke i davno zarasle. "nisam imao nameru da te uvredim." "Ono što ja tražim ne pripada njima. Ali. Neko vreme je bio zabavljen time. kao da je pehar s vinom. skorokrešteći. nego tebi. povuče iz njega dug.Unutrašnjem kopnu . dug gutljaj. osećala se. mesta poput ovog. Bila je donela kameni krčag sa vodom. ali mu se pogled sukobi s njenim. i ti si došao da ih obožavaš". Pokorio se i skrenuo pogled svojih crnih očiju.bog? Kralj?" Odmeravala ga je pogledom dok je sedeo onako prljav i iscrpljen. "Gospo". Bezimeni čuvaju ono što im pripada. sveštenicu." "Ama." "Teško! Nemoguće! Da nisi nevernik znao bi to. odvrati on. reče ona. Naslikane prilike unaokolo posmatrale su ih svojim tužnim. Kad je završio izgledao je mnogo bolje." On se smesta baci na krčag i podigavši ga lako. "Došao sam da ih opljačkam". "Ti si običan lopov. Ja sam ovde stranac i prestupnik. slepim očima. Ona se upilji u njegovo ozbiljno lice. i molim te da mi oprostiš ako sam te uvredio. niti kakvo se poštovanje ukazuje Sveštenici iz Grobnica. Ali nijedno nije toliko veliko kao ovo. istovremeno i ljutito i glupo.postoje mesta koja pripadaju Prastarim silama Zemlje. "Hvalisavče!" "Znao sam da će biti teško. Njegov pogled je stalno skretao u tom pravcu." Stajala je ćuteći i za trenutak osetila kako joj je krv jurnula u obraze. u lanicima. tako da ona najzad reče: "Pij. Ne znam vaše običaje. odgovori on. ali to ovlašno umivanje otkrilo mu je ožiljke na jednoj strani lica. podsmevajući mu se. Neko vreme nijedno od njih nije progovaralo. Onda nakvasi kraj rukava i opra njime kako je znao i umeo blato i zgrušanu krv i paučinus lica i ruku. ako hoćep. šta si ti . Nigde na drugom mestu one nemaju hram."Kojim drugim mestima?" "U Arhipelagu . dok ga je devojka posmatrala. eto šta si!" On je odgovori. "Ne smeš da me gledaš!" reče ona. on nije gledao u nju i nije video kad je porumenila. Zavisim od tvoje milosti." "Ne. i nigde ih ne obožavaju tako kao ovde.

su belinom odudarali od njegove tamne kože, četiri paralelne ogrebotine od oka do vilične kosti, kao od nekihogromnih kandži. "Otkud ti to?" upita ona. "Taj ožiljak." Nije odmah odgovorio. "Zmaj?" upita ona, pokušavajući da joj reči zvuče kao šala. Zar nije sišla ovamo da se podsmeva svojoj žrtvi, da ga muči njegovom vlastitom bespomoćnošću. "Ne, nije od zmaja." "Dobro, bar si priznao da nisi gospodar zmajeva." "Ne", odgovori on, sa dosta oklevanja, "ja jesam gospodar zmajeva. Ali, ožiljke sam zadobio pre toga. Već sam ti rekao da sam se i ranije sretao sa Mračnim silama,na drugim mestima. Ovo na mom licu je ostavio jedan rođak Bezimenih. Ali, više nije bezimeni, jer sam mu na kraju ipak otkrio ime." "Šta to pričaš? Kakvo ime?" "Ne mogu da ti kažem", odgovori on i nasmeši se, iako mu je pogled ostao ozbiljan. "To je koješta, sumanuto trabunjanje, bogohuljenje. Oni su Bezimeni! Ne znaš šta pričaš..." "Znam bolje čak i od tebe, Sveštenice", odvrati on, i glas mu odjednom postade nekako dublji. "Pogledaj još jedanput! " On okrenu glavu tako da ona može lepo da vidi četiri užasna ožiljka na njegovom obrazu. "Ne verujem ti", reče ona, ali glas joj je drhtao. "Sveštenice", obrati joj se on blago, "ti nisi stara; znači, tek odskora služiš Silama Mraka." "Ne, odavno! Ja sam Prva sveštenica, samorođena. Služimsvojim gospodarima hiljadama godina i još hiljadama godina pre njih. Ja sam im sluškinja, i glas i ruka. I ja sam njihova osveta na onima koji oskrnave Grobnice i vide ono što se videti ne sme! Prestani da lažeš i da se razmećeš; zar ne vidiš da je dovoljno da kažem jednu reč pa da moj stražar dođe i skine ti glavu sa ramena? A ako odem i zaključam ova vrata, niko više kroz njih neće ući, nikada, i ti ćeš umreti ovde, u tami, a oni kojima služim poješće ti telo i dušu i ostaviće ti kosti ovde, u prašini!" On ćutke klimnu glavom. Ona zamuca, i pošto više nije mogla da nađe prikladne reči, izlete iz sobe i s treskom spusti šip preko vrata. Neka misli da se više neće vratiti! Neka se malo preznojava, tamo u mraku, neka proklinje i drhti i pokušava da izvede svoje beskorisne, lažne mađioničarske trikove! Ali u mašti ga je videla kako se opružio i spava,onako kako je videla da čini ispred gvozdenih vrata,

spokojan kao ovca u polju pod suncem. Ona pljunu na zašipljena vrata i napravi rukom znak da odagna oskrvnuće,i skoro trčeći krenu ka Podgrobnici. Dok je obilazila duž njenog zida idući ka kapku u Dvorani,prstima je povlačila duž sićušnih brazda i izbočina u steni, nalikna zamrznutu čipku. Iznenada je obuze jaka želja da upali fenjer i da još jedanput vidi, makar samo za trenutak, kamen u koji je vreme urezalo svoje šare i prekrsno svetlucanje zidova. Ali, samo čvrsto zatvori oči i pohita dalje. 7. VELIKO BLAGO Nikada joj svakodnevni obredi i poslovi nisu izgledali tako mnogobrojni, beznačajni i beskonačni. Devojčice bledih lica i bojažljivih kretnji, nemirne starije pripravnice, sveštenice čiji je izgled odavao strogost i hladnoću, ali čiji je život bio sav satkan od ogovaranja, ljubomore, bede, sitnih ambicija i uzalud protraćenih strasti - sve te žene među kojima je oduvek živela i koje su sačinjavale njen svet, sada su joj izgledale dosadne i dostojne sažaljenja. Ali ona koja je služila velikim silama, ona, sveštenica opake Noći, bila je oslobođena tih tričarija. Ona nije morala da bude samlevena prizemnošću zajedničke svakodnevnice, u kojoj je najveće oduševljenje pobuđivalo ukoliko dobiješ veći komad ovčjeg loja u porciji sočiva nego tvoja susetka u trpezariji... Bila je oslobođena čak i same dnevne svetlosti. Pod zemljom nije bilo dnevne svetlosti. Oduvek i uvek tamo je bio samo mrkli mrak. I u toj bezmernoj noći, zatvorenik, crni muškarac, znalac crne magije, okovan u gvožđe i zaključan u kamenu, čeka na nju, pitajući se da li će doći ili ne, da mu donese vode, hleba i život, ili, pak, nož, kasapsku posudu i smrt, kako joj bude volja. Nikome osim Kosil nije ispričala o tom čoveku, a Kosil nije rekla nikom drugom. Prošlo je već tri dana i tri noći od kako se stranac nalazio u Oslikanoj sobi, a ona još ni jedanput nije upitala Arhu šta je s njim. Možda je pretpostavila da je već umro i da je Arha naredila Mananu da iznese leš u Sobu s kostima. Nije ličilo na Kosil da u nešto poveruje bez pitanja; ali Arha beše samu sebe ubedila da u tom Kosilinom ćutanju nema ničeg čudnog. Kosil je volela da se sve održi u tajnosti i mrzela je da postavlja pitanja. Osim toga, Arha joj već beše rekla da joj se ne meša u posao. Kosil se, jednostavno, pokorila. Ipak, ako je taj čovek mrtav, Arha ne sme da traži hranu za njega. I tako je ona sama, izuzev jabuka i sušenog luka koji je ukrala iz podruma Velikog zdanja, živela bez hrane. Naredila je da joj se doručak i

večera donose u Malo zdanje, tobože želeći da obeduje sama, i svake noći je nosila u Oslikanu sobu Lavirinta, sve što bi dobila, osim supe. Bila je naviknuta da posti jedan do četiri dana, i nije joj smetalo. Momak u Lavirintu je gutao njene oskudne porcije hleba i sira i pasulja kao što žaba proguta muvu: am! i gotovo. Očigledno je mogao tako bar još pet do šest puta više; ali, on joj se ozbiljno zahvaljivao, kao da je njen gost, a ona domaćica za jednim od onakvih stolova o kojima je slušala u pričama o gozbama u palati Bogokralja, prepunih pečenja i hleba s buterom i vina i kristalnog posuđa. Baš je bio čudan. "Kako izgleda Unutrašnje kopno?" Bila je donelasa sobom malu stolicu narasklapanje od slonovače, tako da ne mora više da stoji dok mu postavlja pitanja, a da ipak ne mora da sedne na pod i spusti se na njegov nivo. "Pa, ima mnogo ostrva. Četiri puta četrdeset, kažu, i to samo u Arhipelagu, a onda postoje i Postrnstva; nikojoš nije uspeo da oplovi sva Prostranstva, niti da izbroji sva ostrva. I, svako je drugačije. Ali, najlepše je, rekao bih, Hevnor, veliko kopno u središtu sveta. u srcu Hevnora, u širokom zalivu punom brodova, nalazi se grad Hevnor. Njegove kule su od belog mermera. Na kući svakog plemića i trgovca ima po jedna kula i tako se one stepenasto uzdižu jedne nad drugima. Krovovi su od crvenog crepa, a svi mostovi preko kanala prekriveni su mozaicima, crvenim, plavim i zelenim. Zastave plemića su u svim bojama i lepršaju na vrhovima belih kula. Na najvišoj stoji mač Eret-Akbe, i stremi ka nebu poput tornja. Kad sunce izlazi nad Hevnorom, njegovi zraci se najpre odbiju o tu oštricu i ona zablista, a kad zalazi, Mač još neko vreme lebdi nad gradom, polazeći večernjim odsjajima." "Ko je Eret-Akbe?" upita, lukavo. On je pogleda. Nije ništa rekao, samo se osmehnuo. Zatim, kao da se naknadno nečeg setio, odgovori: "Da, ti ovde nisi mogla mnogo da saznaš o njemu. Verovatno si čula samo priču o njegovom dolasku u zemlje Kargada. A koliko od te priče znaš?" "Da je izgubio svoj veštičji štap, amajliju i svoju moć - baš kao ti", odgovori ona. "Umakoa je Velikom svešteniku i pobegao na zapad i tamo su ga ubili zmajevi. Ali da je slučajno došao ovamo, u Grobnice, zmajevi ne bi imali posla." "Imaš pravo", složi se njen zarobljenik. Ona nije više želela da razgovara o Eret-Akbe, sluteći da tu leži neka opasnost. "Bio je gospodar zmajeva, kažu. A ti kažeš da si i ti. Kaži mi, šta je to gospodar zmajeva?" Njen ton je uvek bio podsmevački, ali joj je on davao neposredne i jasne odgovore, kao da njena pitanja uzima sasvim ozbiljno.

"Onaj sa kim zmajevi hoće da govore", odgovori on, "taj je gospodar zmajeva; odnosno, u tome je suština stvari. Nije to onaj koji zna kako da upravlja zmajevima, kao što većina ljudi misli. Zmajevi ne priznaju nikakve gospodare. Odnosi sa zmajem svode se na jedno jedino pitanje: hoće li s tobom da razgovara ili će te pojesti? Ako možeš da računaš na to da će uraditi ono pravo, a ne ono drugo, e, pa tada si gospodar zmajeva." "Zar zmajevi umeju da govore?" "Nego šta! Na Prastarom jeziku, jeziku koji mi ljudi učimo sa velikom mukom i upotrebljavamo ga tek pomalo, da bismo stvorili čini magije ili ustrojstva. Nijedan čovek još nije uspeo da potpuno ovlada tim jezikom, ili makar njegovim desetim delom. Nema se za to vremena. Ali, zmajevi žive hiljadu godina. .. S njima vredi razgovarati, ako što možeš i sama da naslutiš. " "Ima li zmajeva kod nas, u Atuanu?" "Ne, i to već mnogo vekova, mislim; bar ne u Karego-Atu. Ali na vašem najsevernijem ostrvu, Hur-atHuru, kažu da u planinama još ima ogromnih zmajeva. Na Unutrašnjem kopnu oni se sada uglavnom drže krajnjeg zapada, udaljenih Zapadnih Prostranstava, ostrva na kojima ne žive ljudi i na koja ovi retko dolaze. Kad ogladne, napadaju zemlje istočno od njih, ali to se retko dešava. Video sam ostrvo na koje dolaze da zajedno igraju. Lete na svojim ogromnim krilima opisujući spiralu, sve više i više nad zapadnim morem, kao vihor žutoga lišća u jesen." Pogledom potpuno zanesenim u taj prizor prodirao je kroz crne slike na zidovima, kroz same zidove, zemlju i tamu, posmatrajući kako se morska pučina kao ogledalo prostire u smiraju sunca,kako zlatne zmajeve nosi zlaćani vetar. "Lažeš", besno uzviknu devojka, "izmišljaš." On se trže i pogleda u nju. "Zašto bih ti lagao Arha?" "Da bih se ja osećala kao budala, i glupača i da se prepadnem. Da bi ti izgledao mudar i hrabar i močan i gospodar zmajeva i ovo i ono. Video si zmajeve kako igraju, i kule Vevnora, i znaš sve o svemu. A ja ne znam ništa i nigde nisam bila. A sve što znaš su samo laži i laži! Ti si samo jedan običan lopov i zatvorenik, i nemaš dušu, i nikada više nećeš izaći odavde. I šta ti vredi što ima okeana i zmajeva i belih kula i svega toga, kad ih ti više nikada nećeš videti; nećeš više videti ni svetlost dana. Ja znam samo za tamu i za noć u podzemlju. I to je sve što zaista postoji. I sve o čemu se zna, kad nastupi kraj. Tišina i mrak. Ti sve znaš, čarobnjače. Ali ja znam jednu jedinu stvar - onu jedinu istinsku stvar!" On obori glavu. Dugačke ruke, mrke kao bakar, počivale su mu na kolenima. Ona mu ugleda četvorostruki ožiljak na obrazu. On beše zašao u tamu još dalje od nje; on je poznavao smrt bolje od nje,

čak i smrt... Mržnja odjednom nabuja u njoj, i u magnovenju joj zaguši grlo. Zašto sedi tako, bespomoćan, a tako jak? Zašto ona ne može da ga pobedi? "Zato sam te ostavila u životu", iznenada mu dobaci ne misleći uopšte šta govori. "Hoću da mi pokažeš kako se izvode veštičje čarolije. Ostaćeš živ samo onoliko dugo koliko bude imao šta da mi pokažeš. Ako ništa ne budeš imao, ako su to sve gluposti i laži, onda ću te se rešiti; jesi li razumeo?" "Jesam." "Dobro. Nastavi." On za trenutak spusti glavu u ruke i promeškolji se. Zbog gvozdenog pojasa nije moglo da mu bude udobno, sem kada legne na pod. On najzad podiže lice i progovori veoma ozbiljnim glasom. "Slušaj, Arha. Ja sam Mag, ono što ti zoveš veštac i čarobnjak. Raspolažem određenim veštinama i moćima. To je tačno. Takođe je tačno da je ovde, u Mestu Prastarih sila, moja moć veoma mala i da mi veštine koje znam ne pomažu mnogo. Mogao bih da ti izvedem opsene i prikažem ti sva moguća čuda. To je najlakši deo čarobnjaštva. Opsene sam mogao da prizivam još dok sam bio dete; to mogu čak i ovde. Ali, ako im poveruješ, uplašićeš se, i možda ćeš poželeti da me ubiješ, ako strah izazove u tebi bes. A ako im ne poveruješ, videćeš u njima samo laži i gluposti, kako i sama kažeš; i tako ću opet proigrati život. A moj cilj i želja ovoga trenutka jesu da ostanem živ." Ovo Arhu odistinski zasmeja i ona reče: "Oh, pa ostaćeš živ neko vreme, zat ti nije jasno? Baš si glup! Dobro, hajde, pokaži mi te opsene. Znam da su lažne i neću ih se bojati. Ne bih se bojala ni kad bi to bila stvarnost, da znaš. Ali, hajde. Tvoja dragocena koža još nije u opasnosti, bar ne još večeras." Na to se on nasmeja, kao što i ona beše učinila trenutak ranije. Dobacivali su jedno drugom njegov život kao loptu, igrajući se. "Šta hoćeš da ti pokažem?" "Šta možeš da mi pokažeš?" "Bilo šta." "Samo lupetaš bez veze!" "Nije tako", reče on, očigledno malo žacnut. "Ne lupetam. Nisam, bar imao tu nameru. "Pokaži mi nešto što ti misliš da vredi videti. Bilo šta!" On obori glavu i neko vreme je posmatrao svoje ruke. Ništa se nije dogodilo. Lojna sveća u njenom fenjeru gorela je prigušeno i ujednačeno. Crne slike nazidovima, prilike sa ptičjim krilima koja ne mogu

da polete i sa očima obojenim zagasito crveno i belo, kao da su se preteći nadnosile nad njega i nju. Vladala je mukla tišina. Ona najzad uzdahnu, razočarana i nekako ožalošćena. Bio je slab; reči su mu bile velike, ali dela ništavna. Bio je, znači, samo dobar lažov; čak ni dobar lopov nije bio. "Dobro", reče ona najzad i prikupi rukom suknje da bi ustala. Vuna, međutim čudno zašušta kada se pomerila. Ona, pogleda niz sebe i skoči, zaprepašćena. Debela crna riza koju je godinama nosila beše nestala; haljina joj je bila od svile tirkizne boje, svetlucava i meka, kao večernje nebo. Širila joj se kao zvono od kukova naniže, i cela suknja je bila izvezena tankim srebrnim nitima i sitnim biserima, posuta sićušnim mrvicama kristala, tako da je svetlucala meko, kao aprilska kiša. Nemo je zurila u čarobnjaka. "Da li ti se dopada?" "Gde..." "Takvu sam haljinu video na jednoj princezi, kada smo jednom proslavljali Praznik Sunčeve povratnice u Novoj palati u Hevnoru", objasni on, zadovoljno je gledajući. "Kazala si mi da ti pokažem nešto što vredi videti. Pokazujem ti tebe samu." "Učini... učini da nestane!" "Ti si meni dala svoj ogrtač", reče on, tobože prekorno. "Zar smem da ti ne uzvratim dar? Dobro, dobro, ne brini. To je samo opsena; vidiš." Nije podigao ni mali prst, a svakako nije izgovorio ni jednu jedinu reč; ali plavi sjaj svile iščeze i ona je opet ostala da stoji u svojoj gruboj crnini. Još neko vreme se nije pomakla. "Kako da budem sigurna", reče najzad, "da si zaista ono što izgleda da si?" "Nikako", reče on. "Ni ja sam ne znam kako izgledam u tvojim očima." Ona se opet zamisli. "Mogao bi da me obmaneš da te vidim kao..." Ona zastade u pola reči, jer on beše podigao prst i pokazivao joj ka tavanici, jedva primetnim pokretom. Ona pomisli da on to baca čini i ustuknu brzo prema vratima; ali prateći njegov pokret oči joj otkriše visoko u mračnom luku tavanice majušni četvrtasti otvor kroz koji se moglo gledati iz riznice u hramu Božanske braće. Iz otvora nije dopirala nikakva svetlost; ništa nije mogla da vidi, niti da čuje da se neko kreće, tamo gore; ali on joj je pokazao prstom, i njegov upitni pogled sada je bio uperen u nju. Oboje su neko vreme ostali posve nepkretni.

"Tvoja magija je samo igrarija za decu", reče ona najzad, vrlo razgovetno. "Sve su to trikovi i laži. Dovoljno sam videla. Predaću te Bezimenima da te pojedu. Više se neću vratiti." Ona uze svoj fenjer i iziđe, i pusti da gvozdeni šipovi padnu čvrsto i uz dobar odjek. Onda ostade da stoji tako, ispred vrata, zbunjena. Šta sad da radi? Koliko toga je Kosil videla ili čula? Šta su njih dvoje govorili? Nije mogla da se seti. Nekako je uvek izgledalo da kaže zatvoreniku ono što nije nameravala da mu kaže. Stalno ju je zbunjivao svojim pričama o zmajevima i kulama i davanjem imena Bezimenima, i željom da ostane živ, i zahvalnošću za njen ogrtač na kome je ležao. Nikada nije rekao ono što je ona htela da kaže. Čak nije uspela ni da ga pita o amajliji, koju je još nosila skrivenu na prsima. Možda je i bolje tako, jer Kosil je prisluškivala. Pa, šta, zar to uopšte ima neke važnosti; šta Kosil može? Još dok je postavljala sebi to pitanje znala je odgovor. Ništa nije lakše nego ubiti sokola u kavezu. Čovek je bio bespomoćan, okovan lancima u kavezu od kamena. Dovoljno je da sveštenica Bogokralja samo pošalje svog slugu Davija da ga noćas zadavi; ili, ako ona i Dabi ne znaju put tako daleko u Lavirint, sve što treba da uradi je da samo dune otrovni prah kroz tajni otvor u Oslikanu sobu. Imala je ona kutije i flašice pune tih tvari, neke da njima zatruje hranu ili vodu, i druge, da ispuni vazduh drugom koja je bila smrtonosna ako se dugo udiše. I on će ujutro biti mrtav, i sve će se završiti. Nikada više neće biti svetlosti ispod Grobnica. Arha pohita kroz uske kamene hodnike do ulaza u Podgrobnicu, gde ju je čekao Manan, čućeći kao neki stari žabac u mraku. Uvek su mu smetale njene posete zatvoreniku. Ona nije htela da mu dozvoli da je prati do kraja, pa su tu našli zajedničko rešenje. Sada joj je bilo drago što joj je tu, pri ruci. U njega je mogla imati poverenja. "Slušaj, Manane. Idi u Oslikanu sobu, i tosmesta. Kaži onom čoveku da ga vodiš da bude živ sahranjen ispod Grobnica." Mananove očice sevnuše. "To kaži glasno. Otkači lamnac sa zida i odvedi ga..." Ona zastade, jer još nije bila odlučila gde će najbolje sakriti zatvorenika. "U Podgrobnicu", uskliknu Manan oduševljeno. "Ama, ne, glupane. Rekla sam ti da to kažeš, a ne i da uradiš. Čekaj..." Koje mesto će biti najbezbednije od Kosil i njenih špijuna? Nijedno, sem onih najdubljih pod zemljom, najsvetijih i najskrovitijih mesta u carstvu Bezimenih, gde se Kosil neće usuditi da uđe.Ali, zar se Kosil neće usuditi da uradi bilo šta? Ma koliko bila uplašena od mračnih mesta, bila je ipak od onih koji će potisnuti svoj strah, samo da postignu cilj. Nije se moglo znati u kojoj meri je već obaveštena o planu

a šta nije? Ja postupam po naredbi Mračnih sila. Za mnom!" "Oprosti. u tunelu. i osečao se neki oštar zadah. oprosti. Duboku raku. Smesta je prešla na lagani. ali ona bez reči dunu u sveću i uputi se kroz mrak. ona nije htela da ni jedan ni drugi nauče put. ili od strane same Arhe u njenom prethodnom životu. postojala je ona najbolja čuvana tajna. nepomičan. Ustaj!" Čula je kako teški lanac puca. na raskrsnici Četiri puta idi desno. vukući noge i spotičući se. Zatvorenik se pojavi na izlazu. Ispod Kamenova. Čula je duboki glas kako pita: "Kuda ćemo. Onda. smrknut i uznemiren. Ovde ne sme da boravi muškarac! Snaći će nas kazna. napraviti na nju kovčeg. kao bič. Tu je ona sačekala napolju. ta podvala ti nije pametna." "Da.jer.On skrenu pogled ka njoj. Jesi li razumeo? "Nisam". Skreni levo od Slikane sobe i prođi pored dva otvora. dugačko. Manan je išao iza njega. čak i ton Tarinog glasa kojim joj ih je kazivala. zavojitim putem. "Moraš dovesti čoveka tamo gde te ja budem vodila. Vazduh je ovde bio još ustajaliji. Ali. ravnomerni korak kojim je obično išla kad nije koristila svetlo u Lavirintu. Niz stepenice (zatvorenik iza nje se spotače u mrklom mraku. iskopaćeš raku u Podgrobnici. morali su kroz mrak. Dalje od tih stepenica ni ona nije nikada išla. onda dugačkim. mala gospodarice. držeći ga kao psa na kratkoj vođici.. ali ogrlica mu je bila oko struka. ili iz vlastitih tajnih istraživačkih pohoda u mladosti. ali stalno po zidovima sa obe strane. pa niz stepenište.. i prođi pored otvora s desne strane. i to moraš uraditi u mraku. kad te opet dovedem ovamo.Lavirinta. a vođica je bila od gvožđa. Manane?! i prozukli alt kako mu mrgodno odgovara: "Bićeš živ sahranjen. "Malecka. jednoj staroj budali će odseći jezik. vukući prstima ovlaš." Vratili su se u Oslikanu sobu. kaže moja gospodarica.. Arha je podozravala da Kosil zna više nego što priznaje. postojao je jedan put koji sigurno nije mogla da zna. Manan i zatvorenik su išli za njom. tako je! Zar se ti usuđuješ da me učiš šta je pametno. Ipak.. reče Manan. staviti ga praznog u raku i zatrpati ga. ali tako da se može napipati i pronaći ako neko hoće da ga traži. ruku vezanih na leđima Manonovim kožnim pojasom. i na dnu stepeništa odmah skrenu levo. Drži se leve strane dok ne prođu tri otvora. i ona ču kako je duboko ispustio vazduh jer ga je Manan održao na nogama snažnim trzajem lanca). onda . Upustva je bila dobro zapamtila. od Tar. dok je Manon ušao i otkačio lanac sa prstena ugrađenog u zid. ali daleko nespretnije zbog vođice. Ne valja. klizavo i sa stepenicama mnogo užim od normalnog ljudskog stopala.

Otvorila je vrata Velike riznice Grobnica Atuana... Suvi. ti ovde ne smeš da uđeš. srebrni ključić sa drškom u obliku zmaja. u stvari. Evo. što je bilo još čudnije moglo se osetiti nekakvo blago strujanje vazduha. Pruži mi ruku.. Manane. S desne strane bio je ispust kojim se moglo proći. više nećeš izaći iz nje. uljuljkujući neopreznog prolaznika u osećanje sigurnosti. ja sam prošla ponor." Njegov je strah toliko uznemirujuće delovao na nju da je ostavila vrata poluotvorena. Odgovarao je. nijedan nije išao pravo. To je zakon koji važi na sve. priljubite se uz njega i idite porebarke. gospodarice. Tu se nalazila kamena uzvišica na tlu. Tuneli su se uvijali i prelamali u okukama. Manane. crna unutrašnja praznina. Ti su se hodnici sigurno završili provalijama nalik na onu pored koje su prošli. "Onda moraš da se provučeš pored Ponora". Drži dobro taj lanac. a ja ne?" "Ako uđeš u ovu sobu. Okrenite se licem prema levom zidu. "a prolaz je veoma uzan. kao da ga nešto usisava.prvi otvor desno. ovo mesto ju je ispunjavalo nekim tupimužasom. iako je bio vezan. ležala praznina. nemoj zatvarati vrata.tu gde su se oni kretali kroz uske tunele. Možda je tu negde. a zatim ključić na prstenu obešenom o pojas. Pipajući. kojom je bez prestanka pipala i prevlačila preko kamena pred sobom. nekako šuplje. potražila je bravu. Sveća u fenjeru se jedva . tako da se najzad čak i Arha morala zaustaviti. začu se tužni glas u mraku. ispod ovog najnižeg dela Lavirinta. Nijedno smrtno biće osim mene nije još živo izašlo iz ove sobe." Ona uspori korak. Hodnik je sada već dugo išao pravo. pećina tako duboka i ogromna da bi pećina Podgrobnice bila sićušna u poređenju s njom. Sačekaj pred vratima. ivica. Hodajući povijenih leđa i malo brže nego obično. Vucite noge. jedva nešto širi od ljudske šake." Tunel je išao u cik-cak.. mogla je da ga okrene. i drži desno. onaj koji još nikad nije upotrebila. ogromna. Zaista. Jeste li na ispustu? On će postati još uži.sagnu se i opipa jednom rukom tle oko sebe. ona upali sveću. Kad bi prolazili pored nekih od njih koraci su im čudno odzvanjali. Kad su se obreli unutra. Zar ovaj put nije imao kraja? Kraj je došao iznenada: zatvorena vrata.. Ali iznad tog praiskonskog ponora. Tako. "Manane. Iznenada njena ruka. uz mnogo bočnih otvora. priklještivši glavu i ruke. izuzev za mene. a osetila je i neku strapnju od zatvorenika. Nemojte se oslanjati na pete. "Gospodarice. a iza ivice bio je ponor. Hoćeš li da uđeš?" "Čekaću napolju". "Ovde je ponor. Arha je naletela na njih. ustajali vazduh kao uzdah pokulja napolje iz tame. i. kiselkasti.. Ruke su joj drhtale. reče Tarin glas u mraku njenog uma. propade u prazninu. podzemni hodnici su postali sve uži i sve niži. " "On sme.

odgovori on blagim glasom. ništa više. A bar si uspeo da stigneš do. On pređe pogledom oko sebepo sivim zidovima i senkama. soba sa blagom se odjednom stvori oko nje. Ovo je Jastrebe. Ona skrenu svoj pogled i uperi ga na kamene kovčege. oslobodivši zatočeniku ruke. Moraš mi verovati. sivu prašinu. vazduh je bio težak i mrtav. mali beli pauci iz Lavirinta. i razveza Mananov kožni pojas. godine.. U njoj se nalazilo šest velikih kovčega." I dalje je samo ćutao." On se spusti na jedan od velikih kovčega. "Ovo je Veliko blago Grobnica. Svi su bili od kamena. Kosil će te ubiti. samo prašina. Nije bilo paučine. ali ne i dovoljno . Hladnoća je nekako bila nekako duboka i bez vazduha i od nje joj se prosto ledila krv. a glas joj je bio čvrst. ali ako ih prevarim . debela. kao hleb u buđ." Ona mu priđe i otključa katanac na gvozdenom pojasu.rasplamsa. ali kad budem došla imaću poverenja u tebe.pretvoreni u prah. Delovao je iznureno. gde nije bilo ni vremena ni svetlosti." "Uradiću onako kako kažeš". i svako njeno zrnce kao da je predstavljalo jedan dan koji je protekao ovde. puna nemirnih senki. Pri žućkastoj treperavoj svetlosti koja joje je izgledala veoma jaka posle onolikog putovanja kroz mrak. sve do srca. Zidovi su bili neravni. "Rekao si da hoćeš da ostaneš živ.. Imaćeš vode. a zatim ga usredsredi na nju. tavanica niska. Lanac koji se vukao za njim grubo zveknu o kamen. "Ionako ne bi nikada izašao iz Grobnica.oni će se osvetiti. "Donosiću ti hranu i vodu kad god budem mogla. Prašina je bila debela. i sam znaš da ne možeš da odeš. baš ništa. pogled čoveka koga su izdali. Pa. "Ovo je mesto koje si tražio". Ništa tu nije živelo." On joj ništa ne odgovori.ako ti prevariš mene . "Ne moraš više da nosiš taj lanac dok si ovde. meseci. svi ogrezli u sitnu. Ono što si tražio nalazi se ovde. Nije je zanimalo kakva čudesa trunu u njima. da ne smeš ni da pokušaš? Ja sam njihova osveta. njena moć ne dopire dovde. tako što ćeš me napasti ili pokušati da me prevariš kad budem došla. Neće biti mnogo. ali u očima mu se videlo nešto što ju je dirnulo: očajanje. ili će naterati mene da te ubijem. reče Arha. zar ti to nije jasno? Nema razlike. jedino mesto za koje znam na kome ćeš moći da sačuvaš život. "Moram zaključati vrata. čak ni oni retki. Ali. stoleća . Ne smeš pokušati da napustiš sobu. lice mu je bilo mirno. ja ispunjavam njihovu volju. dani. Stigao si do njega. Nikada nećeš moći da odeš od njega. do kraja ovog puta.

a ne čovječije lice. vratiću se. beskorisno nežno i tiho: "Tenar. Počela je da sanja. i neće imati gde da legne. i s vremena na vreme ispuštali nekakve tihe glasove. Usta su joj bila zapušena ilovačom.. a prašina piće. a potom i celu glavu i ledenu vodu. Moram da zavaram trag pred Kosil. sigurno. Sanjala je duše mrtvih na zidovima Oslikane sobe. Čučali su u polusenci. Tu zaroni ruke i lice. "Čuvaj se. doći ću. razbilo stenu u paramparčad i probilo se na svetlost dana . Stvarno probuđena ovoga puta. neću moći brzo da se vratim. mislila je ona žalosno. Možda neću moći da se vratim ni sutra. To. reče joj. Imao je čudan izraz. i ona ode pravo u Malo zdanje da legne.Onneće imati čime da se zaštiti od hladnoće u onom mokrom i ledenom zasvođenom podzemlju. ." On je pogleda u lice. ni prekosutra. da iskopa grob koji će morati tu da stoji kao dokaz. u vidu vatrene ptice. imaćeš je dovoljno da ostanešživ. zabacivši unazad kosu sa koje se cedila voda. izgladnela sam. onih koje su pojeli Bezimeni. Usred noći se iznenada trže iz sna. Ilovača im je bila hrana. U prvi mah se prepala i pokušala da se odmakne. i ono je. svuda oko nje. drevnih naroda i nevernika. Evo ti flaša. Ruke i noge su joj bile obavijene mrtvačkom tkaninom i sputane. IMENA Vratila se s Mananom kroz isprepletane puteve u mraku. i ubrzo je opet zaspala. Poptom navuče odeću i izađe do cisterne u zidom opasanom dvorištu Malog zdanja. ali bila je isuviše umorna da bi mogla sasvim da se probudi. sve dok joj se telo nije samo trglo zbog hladnoće i krv brže da struji. Obećavam. setila se da je zaboravila svoj ogrtač u Oslikanoj sobi. ali nije mogla ni da se pomeri. nogama i licem.svetlost dana. A onda. Bile su to duše onih koji se ne rađaju ponovo. i ostavila ga u tami Podgrobnice. ona se uspravi i zagleda u jutarnje nebo. izuzev svog vlastitog kratkog ogrtača. Ležala je u kamenom sarkofagu pod zemljom. Budi štedljiv. Ona se uspravi u postelji. bar neko vreme. Tenar".. Jedna od njih joj je prišla sasvim blizu. ali kosa joj je bila kao od zlata i izgovorila je glasom žene: "Tenar". tako da nije mogla da se pomeri. Hladni grob. nalik na škriputanje drveta ili cvrkutanje ptica. Ali. možda ni duže. razumeš? Ali. Bilo je već dockan. sva iznurena i mamurna od tih snova. blatnjave ptice sa ljudskim rukama. Očajanje u njoj beše toliko naraslo da su joj se grudi rasprsle. ta spodoba. jedva primetnu u njenoj sobi bez prozora." Probudila se. ni da progovori. Nisu mogle da polete. nalik na ogromne. sem na prašnjavi kamen. Ali. imala je ptičije. 8. da bi Kosil poverovala da je lopov zaista bio kažnjen. kako čuče u prašini po mračnim mestima.hrane. hladni grob.

posle doručka. Biće nešto vazduha. "Tako sam gladna. pokušavajući da podržava onaj ravnodušni ton koji joj je do pre jednog trenutka još bi tako prirodan.. Ja sam Tenar!" Zlatna pahuljicase. Prišla je visokoj. kovčeg nije zavaren. ispod otvorenog neba. tim glupim. ispod crne kapuljače. moji Gospodari će mi reći. tu. potrča na doručak. Oh. Zraci jutarnjeg sunca pozlatiše zabate Malog zdanja. opet je malo oklevala.Sunce već odavno bešeodskočilo i bio je vedar zimski dan.. "Saznaću. nošen prijatnim. svežimpovetarcem. Sada. ka planinama. reče ona poluglasno i strese se od hladnoće i straha i uzbuđenja. Gde je grob?" "U Podgrobnici. Daleko gore u visinama. "Čini mi se da sveštenica mora da se uzdrži od svake hrane nakon prinošenja ljudske žrtve?" Bila je u pravu.. strašno sam gladna." Ne sme tako brzo da odgovara." I. od drveta je. tako visoko da je bila osvetljena suncem i gorela poput zlatne pahuljice. "Živ je sahranjen. Oni. . i nestade joj iz vida. temeljnoj prilici koja je upravo izlazila iz trepezarije Velikog Zdanja i tiho rekla: "Dovršila sam onog pljačkaša.. navukavši kapuljaču. sive oči pogledaše u nju iskosa. Kad budem znala da je mrtav. U kovčegu. i to joj se videlo i na licu. obasjanog suncem. tamo dole u ravnici. Arha to beše smetnula s uma. reče najzad.. umirujućim tonom. Pod Grobnicama.kovitlajući udalji u pravcu zapada. moram da jedem. kružila je jedna ptica. tako. Nebo je bilo žućkaste boje i bez i najmanjeg oblačka. Kazala sam Mananu da kopa ispod Glatkog kamena. Začuše se zvonca stada ovaca.. Biće to sasvim polagano umiranje. davši joj potrebno opterećenje... "Kako ćeš saznati?" Zatečena. s Kosil mora govoriti s visine. "Ja sam Tenar". ravnodušnom i uplašenom.. Miris dima od zapaljenog drveta i ražene kaše iskrade se iz kuhinjskog dimnjaka i stade se širiti. "Još nije umro"." "A. osećala je da je savršeno u stanju da sredi Kosil. soko ili pustinjski orao.. Posle tri dana polugladovanja hrana joj povrati osećanje snage i čvrstine. više se nije osećala onako podivljalom. "Ime mi se vratilo. Kako je samo saznao? Otkud mu moje ime?. počeću da postim. Baš divan dan!" Ledene.

Čak i u podzemlje.kad je veštac u pitanju. "Oni su stari". u prednjem dvorištu Velikog zdanja. podigavši ton. "Stari su. pravo ka kući Bogokralja sa belim stubovima. mrveći u prah sleđeni korov svojim teškim stopalima. izuzev na ovom jednom mestu. Drugi su mogli da ih čuju. Pazi kako govoriš o njima. i ušla kroz vratnice Bogokralja. gospodarice." "Nema ničega u njegovim vradžbinama. čak i u srca ljudi on ima pravo da zađe i da ih pretrese. Nećeš me zbuniti. kao zaleđena za zemlju. Sve ostalo vas se ne tiče. Besmrtnog Čoveka.svi su bili dovoljno blizu da čuju. svojim teškim. Devojke se behu pretvorile u uvo. Kosil!" viknu ona glasom nalik na krik sokola. baci kletvu na široka sveštenička leđa. tako da ne može da izgovara bajalice? Jesu li mu ruke vezane? Oni umeju da bace čini jednim prstom. "Mene se tiče sve što se događa ovde. Jeste li se obezbedili zapušivši mu usta. Više nemaju nikakve moći. i niko mu ne sme zabraniti ulaz!" "Ja smem.. Ući će ti u snove. Progutana. užasnuti i radoznali. zavučeno u crnu kapuljaču. Produžila je. obuvenim u sandale. "Neka ti Mračn i pojedu dušu. sveštenice!" Ovoga puta je preterala. tiho. Pazi se. samo Kosil. ali ne zastade i ne okrenu se. kome ja služim. Njihovo se obožavanje izobličilo. Kosil se malo zanese. gospodarice. "Sahranjen je i moji Gospodari čekaju na njegovu dušu. Devojka ostade da stoji. Oni su postojali pre tvog Bogokralja i postojaće i onda kad njega više ne bude. Oni su sad još samo seni. reče Kosilin glas. Arha!" Ona se okrenu i ode. odvrati devojka. Sve što se dešava u njegovom kraljevstvu tiče se Bogokralja. Veoma nesigurno. u drvenom kovčegu. Mrak ne može ništa da sakrije od mene. i podigavši ruku sa kruto ispruženom šakom. čak ikad im se odseče jezik. U Grobnice niko ne ulazi ako to Bezimeni zabrane. ući će u mračna područja tvoga uma i poludećeš. Nemoj pokušavati da me zastrašiš. . da ti se ne osvete. ništa se nije kretalo. Vidim ti pravo u srce. sveštenice. Moć im je iščilela. Dabi i sveštenica Mebet ."Živ. Niko se nije micao. Kosilino lice je bilo skriveno. odlučnim korakom. Ti si Prva sveštenica. tek kao nagoveštaj šištavog zvuka iz dubine kapuljače." Devojčine oči su gorele. Pent i još dve druge devojke.. Pent i ostali su posmatrali. upravo kad je ova stavila nogu na prvi stepenik svoga hrama. i Kosil je to primetila. mršava i crna. Nemoj iz izazivati. u svom tom ogromnom predelu što su ga sačinjavali dvorište i hram. brda i pustinjske ravnice i planine. obična igrarija". zar to ne znači da si i poslednja?.

a ti si suviše mlada. Ona je stara i svirepa. i krv se neće izlivati. Nije se usuđivala da ode u Lavirint.. i tako će obožavanje Mračnih biti zauvek zaboravljeno. Od sićišnih kostiju miševa pravila je šare na mermernom stepeniku. Beše je ispunila nekakva težina i držala je tako. otrovom. sagnute glave. ali. I neće se roditi nova Sveštenica. Manane?" Ona ga pogleda tupo. Nemaš dovoljno snage. i hladnoća se pojačala. u zrake dnevnog svetla što su se koso spuštalikroz rule na krovu. Ukočeno je gledala u parove debelih." prošapta. Začarao te je. Ali. malecka. Mananovo podnadulo lice bio je veoma tužno. "Možda te neće ubiti. i žrtve se neće prinositi. a Bogokralj je onaj koji vlada. jer ti nećeš biti mrtva. nije htela ni da se pridruži drugim sveštenicama. ona te neće ubiti na otvorenom. Kao što si ti uradila s njim. tamo napolju. Učiniće to kradom. u ledenom polumraku velike dvorane.. Ona će se osvetiti. pocepani porub otrcanog ogrtača ljuljao mu se iznad peta. beličastih stubova koji su se udaljavali od nje i tonmuli u mrak na drugom kraju dvorane. I tako da živiš još možda godinama i godinama. što si kazala da je već urađeno. tamo dole. Ona je Prvosveštenica Bogokralja." Manan je kršio svoje ogromne ruke. A ipak. sat za satom. i igre mladog meseca se neće igrati. Manane. ipak." . ali ljubazno." "Oni će me osloboditi. Ona i njen Gospod bi voleli da tako bude. Zastao je malo podalje od nje i velike ruke su mu bespomočno visile. On mora umreti. neće biti Sveštenice Grobnica. jedne noći. šljapkajući niz dvoranu između dva reda stubova.Arha je provela taj dan sedeći na najnižem stepeniku ispred Praznog prestola. dok joj je um radio.. Godinama. u čitavom Carstvu niko ne bi imao hrabrosti da je kazni.. pusti me da uradim ono što si kazala. bio sav nekako zbunjen.. Manan uđe.. "Šta hoćeš time da kažeš?" "Ona može da te zaključa u sobu u. i u guste kolutove dima iz bronzanog tronošca napunjenog ugljem u blizini Prestola." "Onda ću se ponovo roditi." "Čak i kad bi te ubila naočigled svima. "Mala gospodarice?" "Šta je. Ko sam ja? pital je samu sebe i nije dobila odgovor." "Ona mi ne može ništa. "Malecka. kao svetlost već odavno beše prestala da proseva svojimzracima tamu u dvorani.

veoma tiho. reče ona." Sedela je nepomično. ako budu gnevni na tebe. hajde. Sove na gredama iznad Prestola se malo uskomešaše. Kako zamišljaš da ćeš doći do njegai ubiti ga i dobiti taj tvoj 'dokaz'? Da li znaš put do Velikog blaga. nijedan pauk se nije kretao po prašini. bojiš se običnih baba. Kada je već odmakao ona se okrenu i zaobišavši podijum na komeje stajao Presto. Polako je zatvorila šaku i lobanja se slomila i rasula. reče Manan. onaj kojim si sinoć išao za mnom po mraku? Umeš li da brojiš zaokrete i da stigneš do stepeništa. sumrak je prelazio u noć. hajde. malecka. mala gospodarice". Stene. idi sd lep u Malo Zdanje i lezi da spavaš i prestani da misliš o tome. "Nemoj noćas silaziti u Lavirint".. I to je sve. Ona je gledala na njim. malecka! Oni ne praštaju!" Sedela je u prašini na najnižem stepeniku. nijedancrv u ledenoj zemlji. I prestani da me stalno plašiš pričama o smrti. pa do vrata? Možeš li da otključaš ta vrata?. ludo stara. Manane." "Dokaz?" "Da je veštac mrtav. nije bilo života. Nećeš morati više da brineš. i vreme koje je stalo. stara panjibno.. "Ne". "Onmora umreti. PRSTEN ERET-AKBE U Velikoj riznici Grobnica Atuana vreme nije prolazilo. laku noć!" On se jedva pokrenu. Sutra ujutro otidi kod Kosil i kaži joj da si je oslobodila kletve. jadni moj. "Laku noć." Ustala je i blago počela da gura Manana u široke grudi. mišiju lobanju. i mrak.. Izgubljena si. Ja ću joj pokazati dokaz. . baš si pobrljavio. i odgega se niz dugačku dvoranu ispod stubova i obrušenog krova. Ona te je uplašila. tapšući ga rukama i gurajući ga da ode. otirući prašinu sa dlana. sagnute glave. Ja ću doći kasnije. Oh. Začaro te je. nije bilo svetlosti. "Gnevni?" "Zbog njega. što je držala na dlanu. 9. "Idi kući i spavaj. Kad ju je ponovo otvorila. u njoj su bili samo komadići kostiju i prašina. Arha!" "Nije me začarao.. stari Manane. a onda pored provalija."Neće. Svetogrđa koje nije iskupljeno. punoklevanja i strepnje ali poslušan. nestade u tami iza njega. Oh... prošapta Manan. Ti si matora kukavica. Posmatrala je nešto sićušno.

"Dva dana otkako si u ovoj sobi. "Nisam gladan." On ne odgovori. ali bez suza. Evo.. pij.. . a reči na jeziku koji ona nikada nije čula.evo je. poput kamene figure na sarkofagu. " On nasumice posegnu za flašom.Kretala se oprezno i široko otvorenih očiju. Arha zatvori vrata i zaključa ih iznutra. Svetlo rasturi mrtvačko crnilo. a oči su joj još bile crne i razgoračene. Ovo. ali sitnim gutljajima. i sveži dašak pokrenu mrtvi vazduh." On stavi glavu u ruke i ostade tako. Prašina koju su njegovi pokreti uskovitlali beše mu se slegla po odeći. On kruto siđe sa kovčega i sagnu se nad nju. Odjednom klonu na kolena. a lice mu je bilo upalo i pogled prazan. Smirila se da bolje čuje. teško izgovarajući reči.Njihov zvuk joj pade na srce kao blaga kišica. Ja sam Arha. Čovek je i dalje ležao nepomično. poče da govori. odgurnuvši kapuljaču.Na kamenom poklopcu velikog kovčega lopov iz Unutrašnjeg kopna ležao je ispružen na leđima. Nije se micao.kao da mu ruka beše utrnula. ali on zavrte glavom. Arha . Donela sam ti vode.. On se tada promeškolji i zastenja. Malo je drhtala. Glas mu je bio tih. nepomičan. Morala sam da ukradem hranu . Ona spusti ogrtač pored njega i stade pažljivodaga posmatra. "Tener." "Ja nisam Tener. i uze da pije.. ovo je ubistveno mesto. a zenice su joj još bile raširene od dugog putovanja kroz mrak. "Je li ti hladno? Donela sam ogrtač iz Oslikane sobe..Tenar. dubokim jecajima od kojih joj se trzalo celo telo. Vrata se otvoriše. bogovi su mrtvi. Brava na vratima začegrta. pa još jedanput." On joj polako položi ruke na glavu. Napokon se uspravi i sede.. "Jastrebe!" Ona mu dodirnu rame i još jedanput ga pozva po imenu. "Koliko je vremena prošlo?" upita on." Ona izvuče jednu pogaču iz torbe koju je nosila. "To sam ja. Onda. stavi fenjer na jedan kovčeg i polako se približi nepomičnoj prilici. Gledao ju je kao da je ne prepoznaje. Ovo je treća nož Nisam ranije mogla da dođem. Bogovi su mrtvi. saže glavu i poče da plače.

ona ne veruje u bogove. pokušala je da me natera da te ubijem. Htela sam da uđem u Lavirint. Nešto snage kao da mu se beše vratilo u lice i držanje.što su mrtvi? Ali. ma šta ti ja rekla. gde se čuvaju haljine za igru. svu snagu sam potrošio. Hoće da budu zaboravljeni. onom gde mora uvek biti tama. kroz Podrgrobnicu. "Zato što sam sve vreme od kako sam stupio u pećinu pod Kamenovima mora da se trudim da ih ne uznemirim. Mrtvi su. I od tada se stalno bojim. oni to ne čine. Ali. "Zašto si plakala. Kosil." "Jesli li za njima plakala . kopala je. oduvek je bila svirepa.. ovde su!" "Otkud znaš?" upita ona uzmenireno. i onda sam se vratila u Dvoranu i ostala u njoj ceo dan. da me ne primete. Nema ih više. nije važno. Pokušavala sam da odlučim šta da uradim. sveštenica Bogokralja. onje podiže i kao dete postavi da sedne na veliki kovčeg na kome je onležao. nema ih. Pre nego što se razdanilo sišla sam u Veliko zdanje i ukrala hranu iz kuhinje. jer istina je ono što kaže Manan . ona će se možda bojati da dođe ovamo. Tener?" "Kazaću ti. Kao što sam pobila i one druge. A Bezimeni nisu ništa učinili. stalno sam čula nekoga iza sebe. da se uveri da li je u njemu zaista mrtvo telo. Razgrtala je grob koji je Manan iskopao. pa sam pomislila da bih mogla da odem na sveto mesto i tu spavam. Nisu je ni ublili. Njena sveća je pravila više senki nego svetlosti. ali me ona nije čula. veliki. glava malo pognuta. Nisam se vratila u Malo zdanje. Ali. oni su tu. ja nisam htela.. A onda uze njene ruke u svoje. Ispunio sam . Ja više nisam sveštenica. I tako sam sišla u Podgrobnicu. mislila sam da će me moji Gospodari zaštiti i braniti." Čovek je stajao i slušao je. i ona je bila tamo s fenjerom. Pomislila sam da ću ovde biti najbezbednija. Ne možeš mi pomoći.Kada se potpuno umirila. i ja sam je proklela. stalno mi se pričinjavalo da čujem kako ide za mnom. Zato nisam zaspala. Prošlu noć sam provela u Dvorani. I.. debeli crni pacov. Ništa više nije važno.. nisu joj odeuzeli um. I nisam znala kuda ću. I svetlost je gorela na Svetom Mestu. "Prošla sam pored nje. Tenar. a na odećii i u kosi mu je još bilo prašine.. Kakva prava ona ima? I ružno je govorila i Bezimenima i podsmevala im se. Sve moje veštine sam iscrpio na to. nije važno. Stari su.. Ali. Ne možeš ništa. baš kao što je rekla. Onu veliku pećinu u kojoj sam te prvi put videla. I ti umireš. mrtvi su. A noćas. Ali kada sam već bila u njemu. zar ne? Zato. da bih se sklonila od nje. iako su mu ožiljci na obrazu bili svetlosivi. Kroz sve hodnike. noćas sam bila tako premorena. Kao pacov na groblju. i ubiće me kad zaspim. u rukama su mu još uvek bile njene ruke. u jednoj od sobica u potkrovlju.

snažnu svetlost naše smrtnosti.. Tenar. sam nema nikakvog izgleda da preživi. iako jopj se izraz na licu nije menjao. U moru ima ajkula. bar. Rekla ti je da su Bezimeni mrtvi. ali nije me samo voda spasla. Tenar?" "Ništa". a oni su. ali ne bi trebalo ni da ih obožavamo. polusvesni. živahne zvuke.." Slušala je. ipak. Oboje su ćutali. Bila je to snaga onih ruku koje su mi je dale. a sveća koja je gorela u limenom fenjeru ispuštala je tihe. Ti si slobodna. i mračna.sve ove tunele beskarjnim tkanjem čini. oni jesu ovo mesto. Jedan čovek. mislim da se šunjala kroz ove pećine isto kao što je zavirivala u lavirint po vlastitoj volji. Mislim da su tvojoj sveštenici Kosil oduzeli um još odavno.. ali to nije sve. On zaćuta. samo izgubljena duša.. Umirao sam od žeđi kad si mi ti dala vode. a u ljudskim očima svireposti. "Da li su ti ikada nešto dali. Ne mogu da napustite ovo mesto. Zec skiči kad umire na zelenim livadama. ili. mesta potpuno prepuštena Onima koje zovemo Bezimeni. Oni postoje. I tamo gde ljudi obožavaju te stvari i ponižavaju se pred njima. Ona je ćutala. . Sada se čulo njihovo disanje i kretanje života u njihovim žilama. čini za uspavljivanje. Ovo je užasno mesto. tamo se rađa zlo. Mračni su i besmrtni. Zemlja je prelepa. i svirepa. Zemlja ume biti i strašna. svesni da sam tu. Ali. ludila. Oni ne umiru. Ne smemo poricati niti zaboraviti da postoje. Sva njihova moć se svodi na zamračivanje i uništavanje. i sada već više nije u stanju da vidi svetlost dana. Vaspitali su te da budeš robinja. zagledavši se u njen dlan. prošapta ona. oni nisu tvoji Gospodari. u polusnu su. "Ništa ni nemaju da pruže. izgubljena za istinu. Nemaju moć stvaranja. i treba ga prepustiti njima. uništenja." Slušala ga je dok su joj se oči sklapale. Niti su to ikada bili. I uprkos tome ja sam potpuno iscrpljen od napora da im se suprostavim. ali to više nije bio onaj isti muk koji je vladao sobom pre nego što je ona ušla u nju. Planine grčevito stežu svoje ogromne šake pune skrivene vatre. silama mraka. može u tako nešto da poveruje. svetla i prijateljska. u svetu ima mesta gde se skuplja tmina. "Zar si odista mislila da su mrtvi? U dubini duše znaš da nije tako. i mrze svetlost: tu kratkotrajnu. mir i tišinu. pošao nekoliko koraka oko sobe i opet se zaustavio pred njom. prikovane za treperavi fenjer. Nisu dostojni obožavanja ni jedne jedine ljudske duše." Dok je to govorio okrenuo joj je ruku dlanom naviše i zadržao je u svojoj za trenutak. praiskonskim i svetim Silama Zemlje pre Svetlosti. ali ti si se otrgla i oslobodila. skrivanje. zatim se okrenuo.

glas mu je odjednom izgubio snagu i kao da je i on izgubio nit svojih misli." Govorila je jednolično i polako. trudeći se da se oslobodi umrtvljujuće hladnoće. Niko ne može da se. "saznavanje imena mi je posao. u imenu leži velika moć i velika opasnost." "Kosil je do sada već otkrila da je grob prazan. "Ako dugo ostanemo ovde gde smo". U zemljama odakle potičem mi čitavog života krijemo svoja istinska imena od svih osim od onih u koje imamo potpuno poverenje. Da bi se oko nečega isplele čini. reči poređane na određeni način koje treba naučiti. nisu mogli da ugase svetlost. Nekada. Tenar. Više od toga ti ne mogu reći. podužući finu. Može narediti da me prinesu na žrtvu na stepenicama Prestola. Ali. I Manan će ovog puta zaista morati da mi odseče glavu. . Ali. znam ti i ime. Veoma su jaki. sitnu prašinu. Jer. Za sada je bolje da si ovde. i dan-danas zavise od znanja . svetlost ipak prosijava. Ti si kao fenjer. malo je oklevao. dugo opire Mračnima. dugo je vremena prošlo dok se nisi pojavila i ja sam istrošio svu svoju snagu. jer."Otkud mi znaš ime?" On se opet poče šetati gore-dole po sobi. On se namršti. Protrljao je rukama čelo i krenuo da opet otpije malo iz čuturuce. mnogo bolje. na samom početku vremena. Ali. Ako se opet popnem gore. I celokupna magija. obmotan takaninom i prekriven odozgo njome. Gnev Bezimenih ti teško opterećuje um. ako joj se prohte. može dati da me pogube. protežući mišice i ramena. To je moj zanat. "To ti ne mogu reći. Kad Prvosveštenica slaže očekuje je smrtna kazna. davno. Ali ono na čemu čarobnjak provede sav svoj život upravo je otkrivanje imena stvari. kaži mi ovo: šta ćeš sada da radiš?" "Ne znam. sam. pamćenja . Šta će ona uraditi?" "Ne znam. reče on. kad je Segoj uzdigao ostrva Zemljomorja iz dubine okeana. ovoga puta se neće zaustaviti. sakriven u mraku. Spustiće se pravo dole i otseći će mi glavu. Tenar. moraju se znati i posledice. bistrim pogledom koji je prodirao kroz senke između njih dvoje. "ti ćeš sigurno poludeti. postoje bajalice. sve vradžbine. moja moć. dubokim." Zastao je. znaš. Pošto ja prepoznajem svetlost i pošto poznajem tebe. mora se prethodno otkriti kakvo je istinsko ime te stvari. To je moj talenat. takođe. i otkrivanje kako da se otkriju imena stvari. sve stvari nosile su svoja istinska imena. A i moj. Naravno. a ne da samo podigne mač i sačeka da se pojavi Mračna prilika da mu zaustavi ruku." "Kako si otkrio moje?" On se za trenutak zagleda u nju.tog istinskog i prastarog jezika Stvaranja. Nisu uspeli da te sakriju.ponovnog saznavanja.

a bez njega je bilo kao da pališ vatru od mokrog drveta i po kuši. Ali.. nikada nije bila neposlušna prema Bezimenima. nije se više plašila. "prsten?" "Pola prstena." "Ja jesam". Ono što je govorio bilo je tačno. I na kraju je dospeo u ruke Eret-Akbe. možda. Tako." "I pronađena. i kako si našao onu izgubljenu polovinu. u stvari. opet." "Tako je. ne izgleda mnogo dragocen. "Evo gde sedimo na najvećem blagu Carstva". "Reci mi. pre nego što je ostrvo Solea utonulo u more. Ali. Niko ne zna u koju je svrhu bio napravljen. ali za to. ipak sam uspeo. i čak nije ni prsten. izgleda isuviše mali. osećala je težinu. i zašto. Jedina koja bi bila bolja od pola prstena Eret-Akbe bio bi ceo prsten." "Kod mene? Druga polovina je bila izgubljena. i već tada je bio veoma star. Dobro. ali to je više ličilo na cviljenje. koji kao da joj je unosio zbrku u sve misli i osećanja. i kako si dospeo ovamo. Avetinjsko svetlo. A nismo još otvorili nijedan poklopac. nekada davno. Narukvica. preko zalogaja. Jedino je grobna tišina izvan sobe delovala zastrašujuće. Ipak. Ali. Ovde to baš nije bilo lako. Lepotica Elfaran ga je nosila. ti sada imaš moju polovinu. pritisak na svoj um. Sve to moram da saznam.. "U mraku?" "Napravio sam malo svetlo. I našao sam ono što sam tražio. u stvari. makar samo da pogledamo. i onda ću možda odlučiti šta da radim. taj prsten. "Bogokralj bi dao sve svoje žene samo da dobije makar jedan od ovih kovčega. Zašto? Nikada pre toga nije se bojala tišine podzemlja. kako kaže poslovica. Reci mi šta je. nikada im se nije suprostavila. kao onda kad je sama dolazila kroz hodnike. Druga polovina je kod tebe." Ona polako podiže glavu da bi mu videla lice. Prsten Eret-Akbe? Vidiš. Suviše je velik. bolje je imati i pola vekne nego biti bez hleba. Šta je. Ti si ga skinula i pitala me zar nisam mogao nabaviti bolju amajliju. reče ona. Nosio sam je na lancu oko vrata.Odlomio je parče hleba i seo na kovčeg preko puta nje.. Najzad se nasmeja.." On joj se nasmeši kroz senike u grobnici. Čak i sa štapom bi teško išlo." "Možda i hoćeš. a ja tvoju. Od srebra je i . reče Jastreb." "A da li ti znaš?" On potvrdi glavom. da ga pojede. ti si mi rekao da ne znam kako da ga upotrebim. "Kada sam ga uzela.

koju je Eret-Akbe svojevremeno dao jednom kargijskom kralju. Kralj koji ne vlada u tom znaku. a oni nisu znali ni jedan jezik Arhipelaga. Haljinicu za bebu. Ne znam zašto. u Hevnoru više nije bilo velikih kraljeva. Ona. Ali kad sam odlazio. ona mi je dala poklon. Ono što sam lovio prevarilo me je. Bila je to Runa saveza. bila je već davno nestala. neku vrstu hajke preko mora. i ostavili ih da umru. Ali. Bojala me se. decenijama.. pošao u. Nisu videli ljudski lik već . Jednu dečju haljinicu. i tako dalje. Strašno su se prepali kada su me ugledali. Na spoljnoj strani ima urezanu valovitu šaru. koja štiti od ludila. I zato su mudri vladari i Magi sa Arhipelaga oduvek želeli da povrate prsten Eret-Akbe. A razlomljena runa je bila ona koja vezuje zemlje. Kad sam bio samo malo stariji od tebe. pošto nisam činio ništa što bi je uplašilo.. sitni vladari i tirani. To je bilo pre mnogo stotina godina. Na polovini koja je kod tebe nalazese četiri rune i delić pete. ne mnogo veće od pešćanog spruda. i nazjad mi je pokazala svoje blago. Od kada je izgubljena. ja sam bio u nevolji. Ges. Ja sam..probušen je na devet mesta. Starac i starica. Ja tada još nisam znao kargijski. a jedva da su govorili i onaj svoj. i ja sam se našao izbačen olujom odavde. Od svile. osušeno meso morskih ptica koje su lovili gađajući ih kamenjem. da bi mogli da obnoove izgubljenu runu. I polako." Ućutao je za trenutak. znak vladavine.ko zna koliko? Godinama. imalo je još jedan izvor slane vode. nosila je neuštavljenu kožu foke. Amli su kolibicu. Starica mi je dala hrane. Rekli su da je ne vredi više ni tražiti.. izgrađenu od naplavljenog drveta i vatru u njoj. i ništa više. a oni su se lepo poneli prema meni. obrasle travom. Mora da su ih tamo dovukli i bacili još dok su bili deca. i prestali da šalju ljude da ga traže. izvezenu biserom. Poklonila mi je izgubljenu polovinu Prstena Eret-Akbe. mislim da su bili brat i sestra. I ona je imalo blago. znak mira. Ali dve osobe su ipak živele na njemu. Magi znaju preostalih osam: Pir. ovako ušao u sve to. Bilo je to tek puko ostrvce. a sumnjam da su i oni znali. lov. Niko ne zna kako se pisala. taj znak se zove Izgubljena runa. Od tada. nikada ne može dobro da vlada. na mojoj polovini takođe. Ali na kraju su odustali. koja daje izdržljivost. dagnje koje je otkidala sa stena kada se plima povuče. za malu princezu. jer niko nije uspevao da iznese jednu polovinu iz Grobnica Atuana: a ona druga polovina. ratovi i svađe zavladali su nad svim zemljama Zemljomorja. Prelom je prošao tačno kroz jedan runski znak i uništio ga. . setra i požara. ali mi je ipak dala hranu. sama. a u sredini su mu se protezale dugačke dine. I. ona je postepeno počinjala sve više mi veruje. a na unutrašnjoj ugraviranih devet Runa moći. Nismo mogli da razgovaramo.

Zmajevi. Umeš li da čitaš?" . i još dalje. To je suprotno učenju Sveštenika-kraljeva. i uradio ono što sam morao da uradim. tamo gde je poginio Eret-Akbe u borbi sa zmajem koji se zvao Orm . Ali sve vreme sam držao taj poklon uz sebe. Najveći poklon na svetu koji se može dobiti u naše doba." "Ne samo vradžbine. Prividno se izmeniš. po načinu govora?" "Oh.. da bih našao Izgubljenu runu.na Selidoru. misle da smo mi smešni. jer sam osećao zahvalnost prema starici koja mi je poklonila jedino što je mogla. A vi. Ja sam inače rođen na GOntu. i zabranili bavljenje magijskim veštinama. Ali. i nikad mi ni na pamet nije palo da se upitam šta to zapravo imam. I on mi je otkrio šta nosim na grudima. a dala ga je jadna poludela starica odevena u krzno foke jednom otkačenom skitnici koji ga je samo strpao u džep. I tako sam naučio vaš jezik i došao u Atuan. razgovarao sam sa jednim zmajem. jednog dana na Selidoru. o njemu govore kao da je bio zmaj. Prognali ste svoje vrače još dvano. trgovcima. ako žele. stigao sam napokan i do Hevnora. Video sam bele kule i razgovarao sa velikim ljudima. čini mi se više od vas koristimo pisanje i čitanje. tako sam produžio dalje. odgovori on rasejano. a ne čovek. i niko sem drugog maga ne može da te prozre. i sada ste već skoro sasvim prestali da verujete u njih. Mi. Jer. mir nam je itekako potrebam u svetu. Kroz jednu od rupa na njuemu provukao sam lanac i nosio ga oko vrata. dakle. A onda su iskrsle neke nove stvari. Ispričao sam im šta posedujem. Kada sam se vratio na Unutrašnje kopno. i ja sam putovao na zapad. nemate čarobnjake i mage. u zemljama Karga. Bilo je. Rekao sam im da ću. po boji kože. uopšte. jednim iz te porodice Orm. dakle.. već i malo znanja. znao sam koliko i ona. do Zmajevih staza. "Zar stanovnici naših gradova nisu u tebi prepoznali Zapadnjaka. kazao "Hvala! " i otplovio. najudaljenijem od svih ostrva. Ućutao je i zagledao se u senke ispred sebe. znam da je samo magija mogla da te dovede do Grobnice i da to otvori vrata u crvenoj steni. Hvalili su me na sva usta. ali nikada do tada nisam bio u Hevnoru. Ali. vreme da odem i tamo. vladarima i kraljevima prastarih zemalja. "samo ako znaš kako. A onda. ništa lakše nego prevariti ljude"."Tada još nisam znao šta je to. I eto. ostrvu koje nije mnogo daleko na zapad od vaših kargijskih zemalja. otići da potražim drugu polovinu prstena u Grobnicama Atuana. Čudno." "Mene su učili da ne verujem. i dosta sam se nalutao u životu. Bilo mu je veoma smešno što ja o tome pojma nemam. pamte Eret-Akbu. ključ mira. i jedan od njih mi je dao novaca da snabdem svoj brodić.

ono je Sveštenica koja se ponovo rodila. od kad postoji svetlost dana. Razume se. ali sam nekako osećao da mora biti bolje sakriveno. Bio sam već pod uticaj Bezimenih i um mi je bio malo pometen. Zlato.. ovde su oni veoma jaki. krune. mačeve." "Lopov koji je ono pisao mislio je da se tu nalazi blago. Između njih se opet uveče tišina." On klimnu glavom. To sam još odavno naučio. Ali ovde je to teško. kršila ruke i godorila . kao što im je oduvek pripadala. Jer. "Šta si još pronašao u kovčezima s blagom?" upita ona tupo. Reci mi. "Ispričaj mi. Tenar. da bude jak i siguran u sebe. bez reči." "Tenar.Čovek im se ne sme predati. Kad devojčica napuni pet godina dovedu je ovamo. Kako su baš tebe izabrali da budeš Sveštenica Grobnica?" "Kad Prva sveštenica umre. ona se ponovo oglasi. nameravajući da se sakrijem u Lavirintu i pretražim ga. I uvek nađu neko. Zato sam ga tamo potražio. tu sam pogrešio. I tako sam uspeo da prodrem do velike pećine." "Ne znam šta ću. pod uslovom da čovek zna Velike čini Otvaranja. negde dublje u Lavirintu. i uputstva kako se u njih može ući... I od tada ona pripada njima. Ali su jači od bilo kog čoveka. šta nameravaš da uradiš? Ne možemo večito da ostanemo ovde i pričamo jedno drugom priče.. "Do Podgrobnice. predaju je Mračnima i oni joj pojedu dušu."Ne. sve dok sveća ne izgori i opet ne zavlada mrak. To je jedna od crnih magija. otišao sam do njega. Tenar. Bojim se. i kada sam video tebe. Ništa što bi pripadalo nekom živom čoveku. I nema imena. I od tada stalno postajem sve slabiji i gluplji. "Tričarije. Nisu oni bogovi. "Sedela je ispravljenih leđa na kamenom kovčegu." Oboje su ućutali i dugo ostali tako. oni pođu po celom Atuanu i traže žensko dete koje se rodilo one noći kad je Sveštenica umrla. u Podgrobnici." "Da li veruješ u to?" "Oduvek sam verovla?" "A da li veruješ sada?" Ona ništa ne odgovori. On mi je dozvolio da ga pročitam.. "Ali je korisna". Znao sam ulaz u veliki Lavirint. ispričaj mi o zmajevima na Zapadu.. mora se odupreti. u Mesto. reče. "Jedan od onih davnih lopova koji nisu uspeli ostavio je za sobom neke spise Grobnica Atuana. drago kamenje. A kad napuni šest. Posle dužeg vremena. ispunjena senkama. mora da svoj duh stalno održava.

samo za sebe. i verovala si mi... Pogledala mu je kroz senke u lice. Tenar"! uzviknu odjednom. onako prekasno u tami. tvrdo i pokriveno ožiljcima. Sastavljala je dve polovine na dlanu. zatim otići do sveštenice Kosile i pomiriti se s njom . Daću ti sada ono što imam. popeti se natrag do svojih oltara i predati me svojim Gospodarima. 10. naoružanda ti se suprostavim. iskinu je s lanca. ili Tenar." Oči su mu sad bile sasvim bistre i prosto su mu gorele na izrovašenom licu.veoma glasno. Nije podigla glavu. Nije tako teško kao što se spolja čini.ili ćeš otključati vrata i izići odavde zajedno sa mnom.. Moje istinsko ime je Ged. kao neprijatelj. Ali." "Neće nas pustiti da iziđemo. uklopile jedna u drugu. "Poći ći s tobom". u pećini ispod Kamenova." "Možda neće. a ti si imala milosrđa prema meni. Ili ćeš me ostaviti. "Moraš se odlučiti. mora najpre umreti.. "Neka se prsten opet sastavi".. Umreće Arha. umreću. I ja sam tebi verovao. jači čak i od Sila mraka. i prsten je opet bio ceo. i poći sa mnom preko mora.. njega. To je jedno od njegovih imena. Ako iziđem odavde. reče jednostavno. Iako je svako od nas dvoje slabo. "Ako napustimslužbu Mračnima." Ustao je i pružio joj polukrug od izbušenog i išaranog srebra. ja veštinu.i tu će biti kraj priči . reče. "Slušaj." "Nećeš ti umreti. "Imamo prsten Eret-Akbe. tako da su se ivice. Tenar. I to je ogromna stvar. "Bojim se mraka". GNEV TAME . Moraš biti ili Arha. Ti imaš znanje. ali bez svireposti i laži u sebi. vredi da pokušamo. ubiće me. Ali." Duboki glas mu je bio blag i siguran. mislio sam na još nešto što imamo zajedno. a udruženi imamo. još od onog časa kad sam ti u magnovanju ugledao lice." "Da bi se neko ponovo rodio. Napustiti Grobnice. Nikada. dodade tužno. tamo gde je bio prelomljen. Nazovi to uzajamnim poverenjem. napustiti Atuan. Zatim skinu s vrata srebrni lanac na kome je visila druga polovina. "Došao sam kao lopov. I to će biti početak jedne nove priče." On zastade." "Da. zaključati vrata. kao da je muče bolovi. kad to imamo jaki smo. Ona mu ga uze iz ruke. I tebi ga predajem na čuvanje." "Ne mogu. Ne možeš biti obe. On joj tiho odgovori.

Morao sam da upotrebim čini Ustrojstva i da opet od njega stvorim jedno. Osetila je neko čudno. kao da se nešto ogromno negde stropoštalo. i uzevši u ruku Prsten Eret-Akbe navuče joj ga preko desne šake. Kao da je negde daleko zagrmelo. ili da me oslobodiš." Bila je sklopiola dlan na kojem su se nalazila dva komada srebra. pri tom dve reči. jedva je prošla kroz njega." "Hoće li držati?" uznemireno promrlja ona. Ivice prstena i dalje su se dodirivale. "Eto!" ponovi on. osećajući kako joj srebrna traka." Ona okrenu u bravi ključ sa drškom u obliku zmaja i otvori vrata koja su vodila u niski. "Nameravala sm. Mora da je to ženska narukvica. već samo svoj dlan položi preko njenog. zadovoljno ga posmatrajući: "Odgovara. budi hrabra. Kosa joj se nakostreši od straha.možda dečja. "Hoće. Tu ga i ostavi." "Zašto si ga donela?" upita on radoznalo. kao seoska veštica kad krpi čajnik. malecka. Nisam mogao da popravim prsten Eret-Akbe običnom vradžbinom. i ne razmišljajući on brzo dunu u sveću svog limenog fenjera. Čula ." "Takav izbor nisi moglada napraviš. u kamenim zidovima. leži na tankom ručnom zglobu. on reče: "Voleo bih da imam svoj štap". Napustila je Riznicu Grobnica sa Prstenom Eret-Akbe na ruci. Ogrn8i svoj ogrtač. mračni hodnik. ne baš nalik na zvuk. On ih ne uze od nje. i pođeš zajedno s amnom. napetost u njemu popusti i on obrisa čelo. Ja ću poneti i čuturicu. i kako se smeši. Hajdemo. Dok je ona petljala oko brave. reče.. u slobodu. moramo što pre da krenemo.Kada je to izgovorila. "Eto. Osetilo se nekakvo slabo treperenje. i lice mu iznenada orosi znoj. "Ti si nas oboje oslobodila". da te odvedem do izlaza. a čovek je pošao za njom. koje su držale prelomljenu amajliju. ali na njegov zahtev ponovo ga rastvori. jedva primetno podrhtavanje na svom dlanu. reče on. Mogla si da me držiš zarobljenog i da i sama budeš robinja. Ona iznenadapodiže pogld i vide kako se odjednom sav zajapurio od života i osećanja pobede. Hajde. čovek po imenu Ged je položio svoju ruku preko njenih. a ona odgovori šapatom: "Tu je. Tenar. hladna i krhka. ili. okreni taj ključ. Izgovorio je. da te pustim da pobegneš. nemojmo gubiti vreme dok ga još imamo! Pokaži ga još malo. Sada je opet kao da nikada nije ni bio prelomljen. otključavajući je.. Ged uzdahnu. odmah iza vrata. "Niko ne može da stekne slobodu sam samcit. kao da se na njemu beše promeškoljila neka zaspala životinjica. podu i u lukovima tavanice." Donela sam ga.

da ga zgrabi. i on je čekao da pođe za njom. on ju je pratio u stopu.. Kad je tunel postao malo viši i ona mogla da se uspravi. i nije mogla da vikne. da vidim na čemu smo. ako bude potrebno. tamo napolju?" "Već je bila davno prevalila ponoć. Koliko je sati. stani. nasumice se zatetura u pravcu Geda. U času kada je Manan ispružio ruke da ga gurne sa nestabilne. svestan svakog njenog pokreta. tu je. Ged i Tenar se nisu micali. Srce joj je lupalo kao ludo. Ah. zaustavio se i on. Krenula je. Ja mogu da napravim svetlo. ne. brojeći svaku stopu dok su se približavali ponoru. Ne. pognuta. Manan brzo podiže jednu veliku ruku da zakloni oči. zamahnuo na njega štapom." Ali. gadni zadah. i njen beli i nepodnošljivi sjaj suknu evnuhu pravo u lice. jer tunel je na tom mestu bio veoma nizak.. "Ispust više nije siguran. Jedino je ona znala kojim se putem izlazi iz Lavirinta." Hitro se porebarke povukla na čvrsto tle u trenutku kada se kamenje pod njenim stopalama rasulo i propalo dole. Lakim hodom.. osulo se. držeći se čvrsto za kamenu ivicu i klečeći pored smrznutog ispupčenja na njenom kraju. "Ovde je ponor". kako se nije pokrenuo. što pre. smesta shvati da je to Manan. Pazi dobro. Nikakav zvuk nije dopro iz crnog ambisa. i uz krik iznenađenja i besa. malecka. Čovek je zgrabi za mišicu i zadrža je. Na nevidljivim raskrsnicama do njih je dopirala hladna vazdušna struja i oštar. ona svati da čeka da ga ona povede. U redu je. Ali glas joj zape u grlu.. kad sam došla ovamo. . usporila je korak. ali dosta brziom korakom. kamenje se osipa. ugledao ga. nikakav zvuk pogibije. mrtvački smrad ogromne praznine ispod njih. istog časa kada je stala." Pomislila je kako je čudno što je zove istim imenom kojim ju je Manan oduvek zvao. kao da ga steže omča. nalik na svetlucanje trulog drveta ili na zvezdu u magli. ona ugleda ogromnu crnu priliku kako se primiće u tmini ispred njega. tako blizu da mu je dah osetila u kosi: "Ostavi fenjer. Dok je padao nije ispustio ni jedan jedini krik. ništa. . Viseći iznad provalije. i koraknuo na uzani ispust iznad crne provalije.. uske staze u ponor. njegov spokojni glas reče. Na njegov uzvik svetlost iznnada planu. "Ne mogu da nađem ispust. Ged je podigao pogled. nikakav udarac tela o dno provalije. čini mi se da se kamenje osipa." "Onda moramo napred. Možda ću uspeti da ga učvrstim uz odgovarajuću reč. promaši i pade. I u trenutku kada je zapalio prigušenu svetlost na kraju svog štapa." "Napraviću malo svetla.je kako je čovek iza njenih leđa napravio nagli pokret. prošapta ona.

jer je znala da se zavojiti hodnik sada proteže veoma dugo. Prvo skretanje desno.. u tami. Traže nas. zaboravila sam da brojim skretanja. da gore i dalje. Uz tvoju pomoć. traže našu volju. Njih moram da održavam. zatim ugasi svetlost." "Ja sam brojao". Izgubljeno je." "Nema izlaza". "Hajde. Moramo dalje. čvrsti stisak njegove ruke počivao je na njenoj. oni znaju da smo izašli iz Riznice. zajedno s tobom." "Neće." "Zalutala?" "Zaboravila sam. Tenar. reče ona kao automat. Sva mi snaga odlazi na to. jedva se videla. Pa još jedan. Topli. ali.. Bila je sva obamrla i nije mislila ni na šta. oni su." "Ne mogu. Svetlost je ličila na sivu pahuljicu. kao da joj ispod svakog sledećeg koraka zjapi crni ponor.. Osetila je kretanje i toplotu drugog ljudskog bića. ništa nisu čuli. Produžili su dalje. pa opet desno. Nakon čitave večnosti stigoše najzad do stepeništa. Opet je pošla ispred njega. primaknuvši joj se malo. Da ih utrnu. ona grozna praznina ispod zemlje. "Hodi!" reče Ged i ispruži ruku. Upali svetlost. da mu pokaže put." Mrtva tišina se sklopi oko njenog šapata i proguta ga. ali je i dalje stajala nepomično. preklinjala ga je. ona je uze i on je u tri odvažna koraka prebaci na drugu stranu. Ali su se ispeli do vrha. Ništa neće. pade joj na pamet: Da li sada desno ili levi? Zaustavi se.. oklevajući. Znaju i da smo prošli ponor.. ali ipak učini jedan korak. Tenar.. pre nego što stigne do prvog . da ih prožderu. a zatim produžili malo brže." "Upali svetlost. reče on. "Upali svetlost. Tek nakon izvesnog vremena. "Skrenuli smo levo posle ponora. a sada je svaki stepenik bio kao ljigavo. I mi smo izgubljeni. Tenar. plitko udubljenje u steni. Moram im se odupreti. naš duh. On potraži njenu ruku i uze je u svoju. "Tuneli su tako izuvijani. On se zaustavi nekoliko koraka iza nje i tiho upita: šta je? "Zalutala sam." "Svetlost nam neće pomoći da nađemo put. reče ona. tu odmah pored nje. Ranije imse nije činilo toliko strmo." "Onda na sledećem zaokretu treba opet desno". pa desno.osluškivali su. Ne smem da rasipam snagu.

prošapta devojka. ona je t6amo"." "Znači. prošapta ona. Vrata na koja si ušao ne otvaraju se iznutra. Ne znam više. moraćemo tim putem. "Brzo!" uzviknu ona. Znam. Ipak. noseći teret. U pećini. jedna reč. Nema izlaza. izgledalo je da on okleva. promrlja ona. "nije ovaj. U Prestonoj dvorani.skretanja. Može se izaći samo ako se prođe kroz pećinu i hodnicima se popne do kapka na podu sobe iza Prestola." "Sada ćemo ući. ali. samo ako bude uspela da ne misli. reče spokojni glas iza nje u mraku. A čovek pored nje je disao duboko i teško.." "Pošli smo u Oslikanu sobu". S druge strane vrata se zaustavi. "Zašto su bila otvorena?! upita se ona naglas. I tako su najzad stigli do govozdenih vrata." "Ali. već sledeći otvor s leve strane. . Ali sve vreme su se primicali. "U srce tame. Kopa po praznom grobu. neću moći opet da prođem pored nje!" "Do sada je sigurno već otišla. Ponekad bi se čuo njegov glas. i sada je već bilo lakše da se snađu u mraku. sve bliže i bliže. Vrata su bila otvorena. "Tamo. ka Oslikanoj sobi. noge su joj bile tako premorene i otežale da je dva-tri puta zastenjala od napora da ih pokrene. "Ne. Ne mogu. oh. ona odjednom ispruži ruku. u Podgrobnici. ili slog. Ne smem da prođem pored nje. izašli smo iz Lavirinta." Ona krenu dalje. promuca ona. kao da je posumnjao zbog nečega u načinu na koji se kretala. Prsti leve ruke. da bi osetila kuda ide. prigušen i odsečan. Koliko ima puteva iz Podgrobnice?" "Samo jedan." Glas je izdade. "Kako ćemo stići do nje?" "Prvo sledeće skretanje nalevo. pređoše preko otvora s leve strane. čudna težina koja joj je pritiskala um nije više mogla da je zbuni. "Sad pravo". koje je neprestano vukla po zidu. i povuče svog pratioca kroz njih. užasnuta. Osetili su odjednom oko sebe više vazduha. onome što ju je pritiskalo i gnječilo pod sobom. zbunjeno." Pred njima se otvarao tunel kome kao da nije bilo kraja. "Zato što tvoji Gospodari ne mogu da ih zatvore sami. kao neko ko se upinje iz petnih žila. Napravili su dugački zaokret i prošli dva lana skretanja pre nego što su stigli do hodnika koji je skretao desno. "Tu je".. nije". budući da je stotinama puta pre toga izbrojala sva skretanja. potrebna im je tvoja ruka. jer je dobro poznavala hodnike do gvozdenih vrata.

nekako suv i sav napet. kao da razmišlja. o.muškarci ovde ne smeju da dođu. mrtvoj. Nije ga nikada ni bilo. "Šta je ovo. onako kako ga je ona uvek ostavljala. vi što ste od iskona. reče on.." "Onda ih možda nije uzela u obzir. U toj ogromnoj. Hajde. podrhtavali ispod njenih prstiju. popeli se uz stepenice. možda još neki čuvari . oprostite mi. "Slomila se". vrata u steni. tako sigurno i mirno da ga ona posluša i opet se pipajući vrati niz stepenice i kroz hodnike. Bio je to zvuk koji je odzvanjao u krvi i osećao se u kostima.. ili se ljulja. već pritisnut nečim teškim odozgo. "Šta je sad ovo?" promrlja odjednom. "Nije zaključan. Tenar! Dok se i dalje spoticala u svom umu. Nije se otvarao. Da li je i neki muškarac tamo gore s njom?" "Dabi i Uahto. stigli do poslednjeg stepenika i glavom dodirivalikapak. Tenar je prešla samo nekoliko koraka i zastala. reče ona. "Zaključan je. o. vi što nemate imena. držim na odstojanju ljude koji gore čekaju i odupiremse tami". reče čovekov glas. ovo podrhtav anje?" "Dođi".. Gospodari moji. ona uzviknu: "Oprostite mi." "On je obiđe i upre leđima o kapak. "Napred". "Moraćemo da pokušamo kroz ona druga vrata. mračnom i poljuljanom kao podzemni svodovi. Mislim da nas ona čeka tamo gore. Stigli su do hodnika ispod Dvorane. slepom i opakom mržnjom kao da se sama zemlja sručila na . Pritisnula je oprugu kojom se otvarao. Počeli su da je obilaze. Ušli su u veliku pećinu ispod Kamenova." "Nisam u stanju da istovremeno bacam čini otvaranja.mrak kao da se beše nekako proširio. Zidovi koje je vreme ukrasilo svojim rezbarijama podrhtavali su." "Možeš li da ga otvoriš?" "Možda. Na ulazu se sudari sa tako ogromnom. kroz koja sam ušao. Jednom me je pustila da pokušam. jedva čujno. koje su zujale i podrhtavale kao da se negde duboko ispod njih odapinju tetive nekih divovskih lukova. dođi Tenar!" Ona je bila klonula na kamene stepenice. i uđe u onu užasnu pećinu. Nije se pomerio. oprostite!" Odgovora nije bilo. "Požuri. Bio je zatvoren. mračnoj vazdušnoj lopti nešto se čulo: kao da nešto podrhtava. držeći se stalno zida sa desne strane.. reče njegov mirni glas. Da li ona zna da se ne mogu iznutra otvoriti?" "Zna.

Idi!" I stade da se koprva unazad.. Dotrčali su do niskog dovratka. kamenje je već grmelo i ljuljalo im se pod nogama. u osute i razjapljene. i pođe za njim. ali. pusti me. i iz njegovog štapa i ruku pokulja blistava.nju." Okrenula se. nije ustala. na istoj visini sa Kamenovima. zaslepljujuća. "Ne"! Ne dodiruj me. devet ogromnih monolita koji su stajali ili ležali iznad pećine sa dijamantima i grbovima. ona napred a on za njom. otvorenog groba. Ona ustuknu u strahu. što dalje od njega. pognuti." Ona ugleda svetlost zvezda u srebru prstena koji je nosila oko ruke.. dok su im senke4 preletele preko belih šara i svetlucavih udubljenja i praznog. kao u demona.. a da ni sama nije bila toga svesna: "Ovde su! Ovde su!" "Onda neka znaju da smo i mi ovde". Kamenovi koji su bili uspravni kretali su se. a onda se zadrhtao celom dužinom i pao. Njegov stisak popusti i on reče. Trgli bi se povremeno i polako se nakrivili. iz crnih čeljusti u stenama iza njihovih leđa začu se dugi. Tu. okrenu se i povuče je za ruku da ustane. mračna prilika u tom polumraku praskozorja. koje je upravo bledelo u praskozorju. i udari u crveni kamen zatvorenih vrata. Stena buknu belim sjajem kao da se zapalila i raspuče se. kroz koju njih dvoje protrčaše pravo preko ogromne pećine. bezube čeljusti Grobnica. dugi i bolni urlik mržnje i tuge.. da zadrhta i povika. Pao je još jedan. Zatim stavi svoju ruku u njegovu. sve idući kroz tunel. Ali. Kad je ugledala pred sobom mrtvo lice stene. Išli su dalje. Čučala je zgrčena na rukama i kolenima. ona sa očima i dalje uprtim u blagi sjaj zvijezda na svojoj ruci. Čovek. Silazili su niz brdo. Ne odvajajući oči od njega diže se. povodeći se. polako. "Pogledaj. kao katarke broda. Kroz otvor se videlo nebo. Nalazili su se u polumračnoj dolini nedaleko od Mesta. Jedan kao da je zatreperio i malo se uzdigao. čula je kako njegov glas nadjačava grmljavinu zemlje. Nekoliko hladnih belih zvezda lebdelo je visoko na njemu. Dođi Tenar. vrišteći nekim debelim glasom koji uopšte nije bio njen. bela svetlost. i vidjela. čudna. Sad su počeli da se penju. svetlost je i dalje bila uz njih. o hiljade dragulja na zidovima i tavanici. božanska svetlost. Nalazili su se na suprotnoj strani doline. kao da joj se ustima kreće jezik mrtvaca. koja se prelamala kao što se morski talasi prelamaju. Nije mogla da trči. Tlo je podrhtavalo. Lice mu je bilo crno i iskeženo. izgovarajući samo jednu jedinu reč. i on je odjednom zamoli da se okrene. Tenar ugleda zvezde i oseti dašak vetra na lic u. tu. reče čovek. tresnuvši . u tunelu. Kamenje poče da pada oko njih. na pola puta između zemlje i neba.. tihim i čvrstim glasom: "Zaklinjem te simbolom saveza koji nosiš na sebi..

Zemlja u dolini se nadimala i talasala. zadovoljstvo koje ju je ispunjavalo polako i potpuno. božanska svetlost blistala je na svakoj grančici i osušenom listu i peteljci. upadala u samu sebe.. Zidovi su joj se ispupčili. sve dok se nije prelilo. Iza njih je zadrhtala urušena kupola Prestone dvorane. sve dok napokon nisu stupili na suvo tle na vrhu. Vetar beše utihnuo. beskrajnu.. Bilo je veče. Oboje su jedva hodali. pozlaćenih vrhova. a zatim pređoše preko grebena. zašavši izvan vidokruga Mesta Grobnica. polusrušena masa kamena i cigala menjala je oblik. nalik na sivi dim. "Ti si ga zadržavao". boreći se da se oslobodi košmarnih snova i napusti mesto po kome je hodala toliko dugo da je svo meso poodpadalo sa nje. a glas joj je delovao piskutavo. kome još nikada nije videla lice na dnevnom svetlu. gnev tame. puna oduševljenja. i uz gromovit urlik i pljusak kamenja i prašine odjednom kliznula u stranu i rasula se. kao glina u tekućoj vodi. okrečući se na drugu stranu od izlazećeg sunca i srušenih grobnica. PLANINE NA ZAPADU Tenar se probudi. protežući ruke iz crnih rukava svoje rize i osvrčući se oko sebe. vukući noge. Lišće žbunova timijana u njenoj blizini bilo je suvo i sivo i osušene vlati pustinjskih trava bockle su joj šaku. Sunce se spustilo iza planina koje su se uzdizale veoma blizu na zapadnoj strani. A zatim. kao vetar u trsci. Ona skrenu pogled sa grozote zemljotresa i upravi ga u čoveka pored sebe." "Moramo dalje". Njih dvoje na trenutak zastadoše. ali njegov otsjaj je još ispunjavao zemlju i nebo: beskrajno. crne usne pukotine se zatvoriše. neravne. pozlaćeno zracima izlazećeg sunca i prošarano dugim. uz tutanj koji kao da se odbijao o samo nebo. Ogromna. kao dva sićušna pauka na velikom zidu. reče on jednostavno. ispuštajući tanku zavesu od prašine. reče. vedro zimsko nebo. 11. golu. nakon onog moćnog urlanja i jadikovanja zemlje." On se spotače. i džinovska pukotina je odjednom zinula među Kamenovima. čiji se crni obris ocrtavao na žutoj svetlosti sa istoka. i ona ga uze za ruku. Pred njima su stajale planine na zapadu. tiha. mileli su uz ogromnu padinu brda. retkim senkama timijana. brda se zatresoše samo još jednom i umiriše. "Umoran sam. "Ti si zadržao zemljotres. na . ona se pridiže i sede. jedan talas kao da je prošao uz padinu brda. Kamenovi koji su još stajali sada se sunovratiše u nju i ona ih proguta. Ogromna. Otvorila je oči i ugledala zlaćanu svetlost. tako da je mogla da vidi kako joj dve bele kosti ruke svetlucaju u mraku. purpornog podnožja.popreko preko njega. pozlaćenu zemlju sa planinama i širokim dolinama. Dok se budila obuze je neko slatko osećanje. hladno mi je. i osetila prodorni miris timijana. zjapeći u tamu podzemlja. Polako. i odoše. Ništa se nije kretalo. Bilo je hladno i savršeno tiho.

Zaustavili su se tu oko podneva. ona naslaga grančice za vatru i zapali ih kresivom i čelikom. dok je još bilo toplo. "Pitam se. ako neko naiđe. legli i zaspali." On sede pored vatre. s rukom pod glavom. pustinjski čičak.. "Vatra je mnogo bolja od svake čarolije. Našli su zaklon ispod dve ukočene smrznute smreke i zapadne padine brda niz koju upravo behu sišli. Tenar ustade i poče da prikuplja osušene grančice timijana. Iskopavši šakama jamu u zaklonu koji. i nisu mogli da produže dalje. taj koji je razgovarao sa zmajevima. pored malog čička koji je još bio prekriven svojim iskrzanim prekrivačem od sivih pahuljica i isturao svoje odbranbeno trnje. popadale sa krošnji.. bilo je mnogo veličanstvenije i čudnije nego što je ona ikad mogla i da sanja. Pucketanje plamena probudi spavača. Dok se to dešavalo. Kako je sve to bilo čudno. i jednom svojom rečju obuzdao zemljotres. On je bio taj čije su moći bile slične. Zaspalo lice mu je bilo strogo. i napokon se ukočeno podiže i priđe vatri. a mali čičak mu raste pored ruke. koji je mirisao na suvo grožđe. sad se bilo već sasvim smračilo. I evo ga sada gde leži u prašini i spava." poče sanjivo. ali leva ruka mu je ležala opuštena u prašini.kao grane hrasta. i odmah dodade: "Sem ako nas ne možeš zagrejati pomoću neke čarolije. Nebeska svetlost se dotače njegove prašnjave kose i za trenutak pretvori čičak u zlato. reče ona. su pod uglom. čvrsto umotan u svoj ogrtač. u dubokom snu. ali ne možemo preživeti ovu noć bez vatre. ili njome sakriti vatru. popili su malo vode iz čuturice. Šta misliš? Hoće li poći u poteru za nama?" . bili su premoreni. dižući ih sa zemlje i lomeći preko kolena one veće. i obgrli rukama kolena. u vazduhu. Tako je strašno zahladnelo".. "Brrr". i isto toliko jake kao i Prastare moći zemlje.brdima.. gotovo namršteno. svuda oko vatre. Suvo lišće i grančice timijana odmah prihvatiše plamen. Osušene grane se razbuktaše u ružičasti oganj. čičak i usnuli čovek. Živeti. hladnoća kao da je svakog trenutka postajala sve jača.. Ogradio sasm nas malom opsenom.. stvarala dva kamena u zemlji. trljajući rukama prljavo lice. procedi on. koje su rasle tako kvrgave i masivne . Svetlost je polako bledela. Seo je. Čovek i mali. misliće da vidi samo kamenje i granje. "Znam. Bacila je pogled na levu stranu i ugledala čoveka koji je ležao na pustinjskom tlu. i zvezde opet počeše da se pojavljuju na neverovatno lepom nebu. boraviti u svetu.u poređenju sa ostalim biljem te veličine . koje ona takođe sakupi. Ispod većeg drveća nalazile su se veće grane. spustivši noge gotovo u sam oganj.

Niko osim Kosil nije znao da smo nas dvoje dole.džarajući vatru povijenom granom smreke." "Hoćeš li moći da nas hraniš"." "Ja sam jaka".. reče ona. "Nadam se da se ostale zgrade nisu srušile. Hleb je bio suv." "Hoćemo li naići na vodu?" "Sutra kad zađemo u planien. Ali. pljosnate pogače od neuskislog testas. Samo su Grobnice progutale same sebe. vradžbina. one iste postojane radosti koja je navrla iz nje kad se probudila u zlatnoj svetlosti dana. Veliko zdanje u kome spavaju sve devojke. Ihrabra. kiseo. ćutke zajedno žvakali. znaš već. iako mislim da neće. zar bi ti bila u stanju da ga uhvatiš." Tenar se nasmeši. Otvorilas je torbu i izvadila iz nje dve male. i treba imati i oružje." Ona obgrli rukama kolena i strese se. A ostali sigurno misle da sam ja bila uDvorani ili u Grobnicama. preko vatre. reče on uz osmeh. A u podnožju brda videle su se ljudske prilike kako beže. U njoj je bilo neke radosti koju nikakva misao ili strepnja nisu mogle da poremete. Ona je sigurno bila u Dvorani kada se srušila. reče on. a sama zagrizla drugu." "Šta li će reći. one iste. "U lovu se gubi mnogo vremena. ne. tvrd." . mislim. U odlasku će nam biti potrebno još više vremena." "Mislim da nisu. odereš i skuvaš zeca koga sam prizvao na taj način? Možda. Samo Kosil i Manan. Ali. dodala je Gedu jednu. ako baš umireš od gladi. A oduvek je želela da pobegne što dalje. "Zečevi upravo sada izlaze iz rupa svuda oko nas. Mogao bih jednoga da pozovem po imenu i došao bi. Ja. Svi hramovi i sve zgrade nisu popadali. Čekala je pored kapka. Sirota pent! Možda će ona morati sada da postane Prvosveštenica Bogokralja. "Jesi. ubiješ. i da me je smrvio zemljotres." "Mislila sam pomoću. i veoma ukusan. još je stajao. video sam pozlaćeni krov nekog hrama. tvoj saputnik je umoran". kad smo se okretali da odemo." "Mogao bih da prizovem zeca". upita ona. "Koliko smo daleko od mora?" "Kad sam dolazio. trebalo mi je dva dana i dva noći. bilo je suviše uskovitlane prašine. ja bar tako mislim. Veče ke njihovo vreme. Neko vreme su. Ali to bi ipak značilo da si zloupotrebila nečije poverenje. nekako stidljivo i neoređeno. A oboje su mrtvi. štaće misliti."Bojim se. Nije se moglo dobro videti sa brda.. Možda će sada uspeti. "A nemamo baš mnogo hleba.

.. Muk. Iako je izašao kao pobednik. kao da se obraća ogromnoj. to svakako. a onda. jedno uvo. Ili. Taner je u magnovenju ugleda celu. Uvo mahnu. To ti je kao da jedeš svoje vlastite reči. Na samoj ivici osvetljenog. ne sme se upotrebljavati tek teko. bolje rečeno. Ubrzo se opet sklupča. reče ona. O kebo.. ili čudo. "Ime zeca je tajna. . "Izgleda da se može upotrebiti samo za velike stvari. "O. dugačko.. načuljeno.još jedno uvo . "Ah!" uzdahnu ona. "kako je ljubak. On je pogleda i ne reče ništa. reče ona. Zaista je još bio iscrpljen od borbe sa Bezimenima." "Da dočaram večeru". ako želiš. Ged opet progovori. nije više smogao u sebi poleta da se raduje. to je moć prizivanja. što je bliže mogao uz vatru. opet krajnje dostojanstveno. kao belutak. Nepomičnost. "to imaš" znam!" U glasu joj se oseti strast. dostojanstveno i na ravnoj nozi s njim . tu majušnu. koji je mirisao na smreku. reče ona. "Hoćeš li da to uradim?" Ona potvrdi glavom.. iznenada upita Tenar. odjednom mu izroni drugar . i zaspa. a onaj ko se hrani opsenama obično je na kraju još gladniji nego na početku.. pa i sama zadrema. sve dok joj u glavi nije počelo da se muti od sjaja i tišine.. ukaza se okruglo oko. zvezdanoj noći: "Kebo."Da.. i ona buknu. kao vatromet varnica i gorućih iveraka. Ali ono što nije tajna." "Znam to je tajna". Ali. Tenar ostade da loži vatru i zaneseno posmatra sazvežđa na zimskom nebu kako sijaju od jedne linije obzorja do druge. sasvim blizu zemlje. bez valjanog razloga. mekanu i živahnu lopticu koja se ravnodušno vraćala u noć. koju prividni podsmeh nije mogao da sakrije.Sveštenica koja se obraća Magu." Brzo zatim upita: "Da li bih i ja to mogla?" "Pa. On se okrenu u stranu i izgovori tiho." On dodade još malo drveta na vatru." "Oh". već pre poseban dar. treperavog kruga. "Da li zaista možeš da prizoveš zeca". to bi bila samo opsena. da gleda svoja posla. Iznenada. krznom obrasla leđa." Videla je kako su mu beli zubi sevnuli pri svetlosti vatre. beše istrošio svu svoju snagu u tunelima koji su se tresli. Na pozlaćenim činijama. oprezno. reče on." Tišina.iz senke. "Čudna je ta tvoja magija". kad se životinjica okretala. Povijena. Mislila sam da bi možda mogao.

ako krenemo severnim putem. Krenuli su na zapad. baš kao što je ovaj. Probudila ih je hladnoća. Ja sam se rodio u planinama". uzdiže iz mora." "Ponekad. kržljave jablanove pored izvora reke i četrdeset jabukovih drveta u voćnjaku Mesta. ledeno vreme. složi se on. primeti ona. "Dopada mi se ovo mesto. stali su. koje su do tada kao zid ograđivale Tenarin život. Zvezde koje je posmatrala sada su bile visoko iznad planine. čučnuli i drhtali malo. Jedna ptičica u brezama pevušila je "dii. Prelepo je kad ga gledaš u zimu. malo se odmorili i nastavili.. dolazeći sa jugozapada. Tenar ga se skoro uplaši. između ravnog kamena i drugog. koje se otkrilo kada je šuplje drvo palo na zemlju: oko dve funte najlepših oraha. kako se. a nove su se pojavile na istoku. zvao ubir. gledajući niz brdo na vetrovitu dolinu između brda. kao ogromni talas. Bilo je oblačno i vetrovito. Kad je sunce izašlo bili su na prvoj uzvišici planine na zapadu. te su lako hodali kao po danu. lešinari koji kruže u visinama." "Mesto je dobro". ona golomrazica pustinjske noći. reče on. Veo oblaka se navlačio preko neba. isuviše brz da bi se zamrznuo. Stene i žbunje se crnelo na svetlosti zvezda. ne znajući im naziv na kargijskom. i svako drugo jezgro pružala svom saputniku. u kojoj je sve tiho i kreće se polako. Pronašla je veveričino sklonište sa orasima. "Tek što nije svanulo. blagoj padini. i ovog puta naslagali veliku lomaču od panjeva. Bila je naviknuta na pustinju. Zaustavili su se u malom gaju. dii". "Ljudi nikada ne zalaze ovamo. koja je već bila utonula u sumrak. Tenar je bila presrećna. pored koje su mogli pristojno da se zagreju. spore reke. Podelili su za doručak parče hleba i poslednje mrvice sira. i onih glatke kore koje je Ged. ona je od drveća poznavala samo smreku. sa zlatnim." Cvokotao je toliko da ga je jedva razumela. Moje je selo bilo pored jednog potoka. Drva za potpalu bila su skoro potrošena. uzan ali brz. "Hajde da hodamo". Do večeri su se već popeli visoko. Tenar?" . vetar nalik na nož od leda.Oboje su se probudili istovremeno. Vatra se bila ugasila. "na brdu Gont. Ispod drveća je tekao potok. preko stena i kaskada. potpuno belo. penjući se po dugačkoj. Proći ćemo pored njega kad budemo plovili za Hevnor. a zatim nastavili. sporije. Ubrzo su se zabrejali od hodanja. Rekao joj je da su to breze. retko. koji joj je služio umesto čekića. drhtavim lišćem koje se još držalo na granama. Gde si se ti rodila. jedva čujno. reče Ged. senka oblaka.. Ulogorili su se u dolini jednog drugog potoka. "Volela bih da ostanemo ovde". gde je bilo drveća za potpalu do mile volje. bučan i snažan. Razbijala ih je jedan po jedan.

zaista se osećala kao da se tek sada rodila. nije. na Unutrašnjem kopnu." Ona potvrdi glavom. hoćeš samo da se sporazumevaš sa drugim ljudima i ženama!" "Kako se zove šljunak na jeziku zmajeva?" "Tolk"." "Volela bih. "Da li moram da idem u Hevnor?" upita ona.. "Hevnor je prekrasan grad". Ja sam morao da naučim vaš jezik pre nego što sam došao ovamo. Ukazivaće ti sve počasti zbog velikog poklona koji im nosiš. "A gde bi drugde. kao da svoje pitanje upućuje vatri. "Ali. Sećam se vatre u ognjištu i. ali je bar bila čista." "Čudno ga govoriš. "I ti mu donosiš prsten. više nego što sam mislio. zaista si ponovo rođena. smešeći se." "Dobro.. koja je već bila pomalo zarasla u bradu. Trljao je bradu i gladao pravo pred sebe."Na severu Atuana. Tenar?" Oklevala je.. ne." On protrlja vilicu. Ti nećeš da bacaš čini. Učim te jeziku koji ljudi govore u Arhipelagu. Ona ga je posmatrala i nikako nije mogla da odradi šta joj je to u srcu dok ga tako posmatra. ničega više. sinbol mira. "Šta ćeš raditi u Hevnoru?" upita on.. nastavi on. "Ti si." "Bez sumnje. a ne njoj. U Hevnoru će te dočekati kao peincezu.. poželeće ti dobrodošlicu. izgubljeno blago. Stanovnici tog grada su plemeniti i . Ovo je kabat". A sada arkemi kabat"." "Zar su te tako malu odveli odatle?" "Imala sam pet godina. kad je tako. I on ispruži ruke da bi mu ona dala šljunak. u Entatu. u planinskom sumraku. uprkos hladnoći. u svetlosti vatre. Je li to jezik zmajeva?" "Ama. oboje su se umivali u planinskim potocima. neću da od tebe pravim svog učenika u čarobnjaštvu. zamišljeno i strogo. "Kabat. odgovori on. i zaista ćeš i osećati da si dobrodošla. čini mi se." "Tvoj jezik?" "Da.. Ne mogu da se setim. reče on i ubaci kamičak u krilo njene crne rize. "Trebalo bi bar da naučiš jezik.

Imao je belu kožu. Zvaće te Bela gospa. ali nije ugledala njega.. Pored nje. Ged bez reči pokaza u pravcu zapada. dodade ona. koračao je neki drugi muškarac. veoma mršava i ukrućena u svojoj iscepanij. gde je sunce zalazilo iza debelih. rasuvši oko sebe ljuske oraha. kada je shvatila da dolaze među ljude. Znam da ne možemo ostati. "Sve što znam i onako mi više ne koristi". mekih oblaka.. zahvalnost i ljubav. Sledećeg dana su prešli vrh mrkog planinskog lanca. Pogledala ga je. zavist i mrak." "Imala sam Manana". Ali dokle god budemo mogli da nalazimo hranu. i ako padne sneg biće nam teško. koja si znala samo za usamljenost. "neka bude. Štitio me je kako je najbolje umeo.zelena od borova. skoro kao zaslepljujući kristalni zidovi Podgrobnice. Sunce se nije videlo. Uplašeno je pogledala u svog saputnika. prkosno. Dobićeš stotinu haljina poput one koju sam ti pokazao kao opsenu. reče on svojim ozbiljnim." "Ne. Stajala je tako." "Tenar". I zato što si lepa." Ged pogleda u stranu. trepčući kao da ga je nešto zabolelo. i sa njegovom obućom na nogama. predveče ih je doveo do sela: desetak ili dvanaestak kuća. pao je u crnu provaliju. "a još nisam naučila ništa drugo.u Atuanu?" "U planinama. reče ona. a usne joj jedva primetno uzdrhtaše. a ja sam ga ubila. iz snežnih oblaka iznad vrhova. nekakvo razdragano svetlucanje na kraju sveta. strme planinske padine. Tek kada su sišli dugačkim putem sa druge strane. u Gedovom odelu. i voleće te tim više što si tako mlada." Uskoro potom. i bio obrijan. sa opalom gustišom i šumom punao sivih grana. . zbog boje tvoje kože. zasejanih polja i ugara. bila je to zelena zemlja. Stigli su do druma i pošli njime. Na prevoju je duvao jak vetar. smirenim glasom. Gledali su je odozgo sa visoke. Ostaćemo. reče Tenar i ustade. da stavi nova drva na vatru. a on će na to: "More. Neću da idem u Hevnor. ali je zato na liniji obzorja nešto treperilo. livada. Tenar ugleda zemlju iza planinskog zida. ujedajući ih za lica i zaslepljujući im oči. veselo kao i on. Čak i sred zimskog mrtvila. Tu gde sam sada. noseći sneg. samo što će ove biti prave. oči su mu bile plave. "Šta je to?" upita devojka. Pogledao je u nju. nanizanih duž puta. Nailazićeš na pohvale.velikodušni. "Voleo me je i bio ljubazan prema meni. skromna i blaga. Neću tamo. Pričam koješta". Bila je sva zelena . uvek. Ti." "Ovde . blatnjavoj rizi i crnom ogrtaču. Nastojaću da naučim. Nemam kod sebe svoj nož. videla je nešto manje čudesno. Hoću da ostanem ovde. ali ipak dovoljno neobično da je zbuni.

ono tamnoputo lice sa ožiljcima koje je poznavala. "Zašto me to pitaš?" "Učinilo mi se da si navikao da prosiš. ti si zaista Ged!" U trenutku kad mu je izgovorila ime videla ga je opet savršeno jasno. ukopavši se u mestu.Namignuo je. da. osmatračnicama na sva četiri ugla. Oni za uzvrat urade ponešto. Kako bih? Zašto bih?" Poćutavši malo. dovoljno je reći hvala. "Da li magi često prose?" upita Tenar. Bila je obučena kao seljanka. Neću ni ja tvoje." "Gostoprimstvo". reče on. iz Tanakbaha." Uzeo ju je za ruku i tako su ušli u selo." Tog popodneva prošli su pored velikog grada. pred njom se opet stvori bledoliki stranac. Čarobnjaci." "Šta im je bilo?" "Obe su imale zapaljenje vimena. "ljubaznost ukazana nepoznatim ljudima velika je stvar. crveni vuneni šal oko ramena. punih stomaka. Izlečio sam joj koze. ali. i jednom jedinom kapijom. "Šta je to na tebi?" Pogledala je sada sebe. "Oh".. kad putuju. "Oh. ako budem video neko ljubazno lice. ispod koje su goniči stoke upravo okupljali veliko stado ovaca. i nosila je veliki. U stvari. I mislim da ću zatražiti nešto za večeru. nemaju ništa osim svog štapa i odeće. kad su se opet našli na drumu između zelenih polja. Bio je sagrađen od nepečenih cigala i opasan bedemima. uzviknu ona. na kojima su pasle koze i sitna. kao što je običaj u Kargu. posle prijatno prespavane noći u jednom seniku." "Pa. recimo. "Nemoj nikada izgovoriti moje pravo ime pred nekim drugim." "Jesi li joj rekao da si ih izlečio?" "Nisam. Izašli su iz njega sledećeg jutra. pegava stada. Krovovi pokriveni ." "Šta to?" "Pa. bilo mi je žao koza. u smeđu suknju i prsluče. može to i tako da se shvati. Uglavnom ih svi rado primaju i daju im hranu i prenoćište. znaš ne poseduju mnogo toga. sa grudobranima. Naravno. Čak si to veoma dobro radio. pa ti si. Kad sam bio mali i ja sam čuvao koze. ona primeti: "Sada vidim da tvoja magija nije samo za velike stvari. onoj ženi u selu. i njegove crne oči.. trenuak potom. Mi smo brat i sestra. tako je. "Hoću li ih prevariti?" upita je. Prosio sam čitavog života. Ali.

Sada je u njoj bio samo strah. "Zaista bi bilo glupa da se tako nešto nastavi". što je označavalo da su u službi Bogokralja. Kako bi tvoje zemlje mogle da im se odupru. složi se Tenar. Ali ima mnogo. "Mislim da se to nikada neće desiti. Šta joj je to sada vredelo? Poznavala je svaki zaokret sada razrušenog Lavirinta." Ona ništa ne odgovori. Znala je da pokušava da je oraspoloži. znala je igre koje je igrala pored oltara koji više nije postojao. dok im se tvoj brod približava. i sve te ljude. hoćeš da kažeš?" Ona potvrdi glavom. ali njena radost beše ostala iza nje. I vodila se bitka dole. reče on oprezno i blago. "Ako zemlje Kargada pobede Arhipelag. Tenar je vidjela ljude u takvim šlemovima otprilike jedanput godišnje. Znala je samo za pustinju i Grobnice. Nije ništa znala o šumama. mnogo je ljudi tu izginulo. da ga opljačkaju." "Ali." Ona klimne glavom.crvenim crepom na više od stotinu kuća provirivali su iznad bedema od žućkaste cigle. u planinama. mnogo velikih gradova u Zemljomorju. dok su prolazili sa spoljne strane bedema. u sumraku one doline pored potoka. "Oduševićeš se. ako ih napadnu?" "Ovo nije baš veliki grad". on reče: "I ja sam ih video. "što bi Bogokralj radio sa tolikim robljem?" Njen saputnik kao da se malo zamisli nad tim. možda više neće biti takvih osvajačkih pohoda i ubijanja između Carstva Kargada i Unutrašnjeg kopna. kažu na stotine.Videćeš ih. Iznenada. pijace na kojima se prodaje sve čega ima na svetu. na ušću reke Ar. na morskoj obali. Došli su u osvajački pohod na Gont. mnogo zemalja. Pa. velikim gradovima i ljudskom srcu. kad su dolazili u Mesto da dovedu robove i donesu novac na poklon hramu Bogokralja. kad sam bio mali. Tenar.vidi taj grad sa bedemima. sad kad je prsten opet sastavljen i Izgubljena runa obnovljena. kad ih vidiš: nove zemlje koje izranjaju iz mora. da sam prvi put sišao sa planine. "I ja bih pomislio da je ogroman. velike gradove sa lukama i palatama. Kada to pomenu Gedu. bili su odbijeni. Na kapiji su stajala dva stražara sa crvrnim perjanicama na kacigama. Ušli su u moje selo. Ima još mnogo. Ali. pogledaj kako je Carstvo moćno . ona upita: "Hoćeš li ti ostati sa mnom. Obražena polja i šume. prema kojima je ovaj kao selo. koji je rastao i rastao. Smrknuta lica je koračala dalje. kada stignemo tamo?" . Sve što je ležalo pred njom bilo joj je nepoznato i tuže.

Još mi do sada nije bilo dozvoljeno da duže vremena boravim na jednom mestu. ali njegov jezik joj je bio stran. 12. ona se probudi iz nelagodnog sna i . Razumeš li? Radim ono što moram. pozovi me. podizalo se i razbijalo o stenje svojim neumornim valovima. Sišli su niz okomite stene na obalu u poslednji smiraj natmurenog dana. Posle nekog vremena. moram ići sam. "Tenar. I ako ti ikad budem ponovo ustrebao. Tenar! Ali. bio je to isti onaj glas koji joj se obratio u mraku Lavirinta. Na svim obalama. planine: one su bile nepomične. Dokle god ti budem potreban. ćutke. ne mogu ostati stalno sa tobom. Bio je prerušen u svoj privid. Nijednog trenutka nije počivalo. Otvor joj se mogao videti sa pučine. koji je među prstima delovao tako meko. Pustinja. više ti dugo neću biti potreban. Nije ga razumela. Tamo kuda odlazim. i ona nije volela da ga takvog gleda. ostaću s tobom u Hevnoru." Ona klimnu glavom. Bićeš srećna. ka moru. i jedan od njih im je za večeru dao činiju riblje čorbe. a bio tvrd kao kamen ispod umornog tela. Doći ću. on reče: "Kad budeš tamo. prihvatajući ono što joj beše rekao. ja idem tamo gde sam poslat. PUTOVANJE Sakrio je bio svoj brodić u pećini u podnožju velikog. More je govorilo bez prestanka. a onda se opet razbija o stenje nekoliko metara ispod otvora pećine. kad se plima povukla. da ih radoznalost ne namami da dođu. duž obale. pre nego što je odgovorio. Prošlo je dosta vremena. Ali glas mu je ostao nepromenjen. Sledim svoj poziv. i nijednog trenutka nije prestajalo. Išli su jedno pored drugog.Nije gledala u njega. da ih ne bi videli ribari koji noću love ribu u malim čamcima oko obale. a ipak nikad nisu bili potpuno isti. i kako grmi još miljama na istok. Nisu bez prestanka puštale krike tim monotonim. I Tenar je osluškivala more. u stvari. koje su seljaci iz obližnjeg sela zvali Rt Oblaka. svih zemalja u celom svetu." Ona ništa ne odgovori. snažnim glasom. u beloputog kargijskog seljaka. Pri prvim zracima sivog jutarnjeg neba. i nikad nije bilo nepomično. stenovitog kopna. kako huči i šišti povlačeći se. jer je ležalo tik iznad najvišeg nivoa plime. bila uska pukotina koja je zalazila u stenu oko tridesetak stopa. peskovito tle u njoj je bilo vlažno. i Ged je zato rekao da ne pale vatru. Digao bih se iz groba na tvoj poziv. Pećina je. Tako su polusmrznuti legli na pesak. Ponavljalo je i ponavljalo iste zvuke.

tražeći nešto na obali. bio je pun nekih predmeta za koje nije znala čemu služe. "Šta je to?" "Dagnje sa stenja. A ove dve su ostrige. prekrštenih nogu u mračnom uglu pečine. i izgledao je opasno. reče joj on. Ged je malo preturao po čamcu pa izađe. kad je ulazio. stalno je imala osećanje da taj čamac bulji u nju. Mir se širio iz njega. zašto sad malo ne odspavaš?" "Nisam sanjiva. Bio je mnogo veći nego što je ona zamišljala da čamac treba da bude. umotavši ga kao i pre. Tenar je prethodne noći sumnjičavo razgledala čamac. dok je on." Malim bodežom sa njenog prstena za ključeve. blistavo talasanje i nadolaženje mora bilo je u pozadini. koji je ležao s kljunom napred. kao krogovi oko kamenja bačenog u vodu. ništa ne shvatajući. tri puta duži od njene visine. i onako. Posmatrala ga je kako hoda. Sklonio je hleb. vratio se u pečinu i prišao čamcu. Ponudio joj je veliki komad. Sedeo je tako. otvorio je jednu školjku i pojeo narandžasto meso dagnje. Sedeo je nepomično. pružajući joj punu šaku nečeg vlažnog i odvratnog. Vratio se i pećina se za trenutak zamrači. Miran kao samo kamenje. odakle ga je ona posmatrala. "Nisam gladna. a onda sede na zemlju. Sa obe strane nosa (tako je nazvala pramac čamca) bilo mu je naslikano po jedno oko. objasni joj.vide kako čarobnjak izlazi iz pečine. paket tvrdog hleba. koji mu je bila pozajmila još u planinama. uzdignut od peska i poduprt sa nekoliko panjeva koje je more nanelo na obalu. po stenju crnom i čupavom od algi. bosonogog i opasanog ogrtača. "Još otprilike dva sata dok se plima ne vrati". još ukusnije. okrenut prema njoj profilom. sa one tačke u dnu pečine. ali uporan. u polusnu. Loše si provela noć. Njegovo čutanje nije više bilo samo odsustvo govora. već se beše . sa morskom vodom umesto preliva. noseći nešto u rukama.ovako ćeš. "Onda možemo da isplovimo. dobro umotan da bi ostao suv. na ulazu u pećinu. Vidi . "Uzmi". "Zar se ne kuvaju? Jedeš ih žive!" Nije smela da ga gleda. nalik na crveno kamenje i narandžaste usne. jednu po jednu." On se zagleda u njeno natmureno lice. iza njega. pokajnička lica. Kad je završio. nastavljao da otvara i jede školjke." On ništa ne odgovori.

Bio je deo opreme Sveštenice Grobnica. vežbajuči. ispred Prestola. Učinio je to kao da traži utehu. Oštrica bodeža je bila dugačka samo četiri inča i naoštrena samo s jedne strane. Volela je tu igru. i još neke stvari kojima nije znakla namenu. on polako podiže glavu i pogleda je. Nije hteo da ostane s njom. Nije obratio pažnju na bodež u njenoj ruci. uostalom. Okrenula se prema čoveku. kao..ukočeno. na stenju. sada će je i napustiti. i podiže ruku da dodirne izbušenu i išaranu srebrnu traku oko njene ruke. skriven iza kuka.. a usta spokojna.pretvorilo u nešto po sebi. dok nije naučila. da svaki put uhvati nož za dršku. ali ispunjeno bolom. Bio je isto tako neshvatljiv kao i more. Obmanuo ju je. Ona ispruži ruku i hitrim pokretom istrže mu iz pojasa mali čelični bodež koji mu beše dala. i s naporom izgovori: "Vreme je. kad je dobio prsten. koji su ključali duboko dole. Oni će joj voditi ruku u poslednjem činu mraka. kojim putevima duha se trenutno kreće? Nikako joj nije polazilo za rukom da drži korak s njim. Dok je to činila. bila je koliko i opljačkanog kamenog kipa. već oborene naniže. Kratko sečivo je bilo dovoljno oštro da raseče prste do kosti." . kao da je sve jasnije i jasnije vidi. Ipak će i dalje služiti svojim Gospodarima. sada mu više nije bila potrebna i on je odlazio tamo gde ona neće moći za njim. i samo je vlastitim topotom nogu održavala ritam. kao da je pozdravlja. Posle dugog vremena Tenar ustade i priđe ulazu u pećinu. Gde se sada nalazi. bila je to minijatura žrtvenog noža. Pozvao ju je po imenu. iako su je izdali i odrekli je se. bez muzičke pratnje. držeći nož u ruci. međutim. Nikada nije upotrebila taj bodež jedino ga je prilikom jedne od igara izvođene u vreme mladog meseca bacala u vazduh i ponovo hvatala. Vreme da krenem. Zatim skrenu pogled ka talasima. Redovno bi se posekla. kao tišina u pustinji. Ona spusti pogled na njegovbo lice. onako kako mu je divlji pustinjski zeka prišao iz mraka. On ju je naterao da pođe za njim. Dok je netremice gledao u nju. s puno poverenja. I sada. Njegova reakcija. izraz na licu mu se razvedri i on najzad izgovori "Tenar". Imao je u očima izraz nekoga ko se vratio izdaleka. Prihvatiće žrtv. ali crne oči nisu bile zatvorene. Kao da je izliveno od bakra . Lice mu je bilo mirno. ili da preseče vratnu arteriju. bila je veoma brza. nekoga ko je video grozne stvari. sada kad su grobnice bile u ruševinama i njihova sveštenica ostala zauvek krivokletnica. koja je morala da ga nosi zajedno sa prstenom s ključevima obešenim o pojas od konjskih struna. i ona mu je dopuzala do ruke. On se nije micao.

Sad se spremi da uskočiš u njega kad kažem hop. starao se o jedru i kormilu. sada. sad smo očigledno otišli. u pravcu svetlosti. Postavljen je na panjeve. Autan već davno beše nestao iza njihovih leđa. "Sada ih ostavljaš sa sobom. i obrazi su joj bili slani i mokri. Spustila je glavu u ruku i zaplakala. kada je ona bila u njemu. Sunce joj . Sloboda je bila teško breme. zato što je bila slobodna. Lice mu je bilo strogo i napeto. Tenar. kao u planinama. Plakala je za izgubljenim godinama svog života u robovanju beskorisnom zlu. odjednom snažno i vešto. sad smo već daleko.još jednom.. prihvati je u trenutku kad je izgubila ravnotežu. nije progovorio ni kad je završila sa suzama i sedeći u brodu posmatrala nisko. Neka crna ruka. koja joj je čitavog života stezala srce. kao na valjke.Na zvuk njegovog glasa iz nje nestade sav bes. sam stade čvrsto. konačno je nestala. Srce joj je bolo teško kao kamen. Ovo je nezgodno mesto za porinuće . stalno gledajući ispred sebe. Proteglio se i opet čvrsto pritegao pojas svog ogrtača. a čamac čist i doteran kako samo može biti. postavi da sedne na dno čamca. reče on. skočivši na noge. a izbor može biti težak. dosta. Popodne joj pokaza rukom na desnu stranu od sunca. pa momo urlajućeg. Tako je. Učvrstio je vesla kada već behu dobrano odmakli od plićaka. "sad smo odmakli. i podigao katarku. Ged ju je pusti da plače. Razvio je jedro. Nije sloboda dar koji se poklanja. reče on. Bili su nalik na svog vlasnika: putovali su daleko i s njima se nije uvek nežno postupalo. modro kopno Atuana kako nestaje za njom. Sva oprema je izgledala kao da je već dugo korištena i u lošim prilikama. raširenih nogu. i stojeći uz vesla vešto prebaci brod preko stenja na jednom velikom talasu koji se povlačio. kao da je sasvim sam. Tenar. Ali nije osećala onakvu radost. Uplaši se. Čamac je izgledao veoma mali. penom natopljenog rta isplovi na otvoreno more." reče on. Plakala je od bola. "Sad. veliki i neobičan teret s kojim se duh morao nositi. još jednom. ka kojem su upravo plovili. već izbor koji se čini. ne izgovorivši ni jednu utešnu reč. tako.. Osećaš li to?" I osećala je. Tako! Uskači!" I uskočivši i sam za njom. hitro i ćutke. a more svuda oko njih. Tako. iako je tamnocrveno jedro bilo veoma brižljivo okrpljeno. Nije to bilo lako. "Ono je Karego-at". Počela je da saznaje težinu slobode. Put vodi naviše. ali natovareni putnik možda nikada neće stići do njegovog kraja. gurni. Odlaziš u slobodu". "Pomozi mi oko čamca. i Tenar ugleda prateći pogledom njegovu ruku. udaljena brda nalik na oblake i ogromno ostrvo Bogokralja.

Ledena zimska noć se brzo spustila na more. i more je ćutalo. ozbiljno odgovori Ged. i gledala u mrak. nošenom magijom preko ogromnih dubina. Možeš mu verovati. reče Tenar. najdalje na zapadu. iza najudaljenijeg ostrva Istočnog Prostranstva. i vodu iz bureta u čamcu. podmetnuvši pod glavu pljosnatu čuturicu umesto jastuka. Ubrzo. čiji je ukus Tenar bio odvratan. Prostirala se i preko zvezda.je tuklo u oči. iako je samo slabi dašak vetra dopirao s juga. pethodne večeri. "Ako vetar dolazi s juga". Do sutra ujutro trebalo bi da izađemo iz kargijskih voda. Prostirala se još dalje od zla. zašaputalo bi pomalo samo kad zapljusne čamac. u pravcu zapada. koje Ged beše napunio na jednom potoku još na Rtu Oblaka. Postojala je pre svetlosti. Nikakve zemaljske sile nisu je mogle pokrenuti. ploveći nad morskim dubinama. Nebih mogao opet da ga nažem. Verovatno južno odavde. Ali. na pučini. utonuše u sumaglicu koja se dizala iznad okeana i oni nestadoše sami u noći bez zvezda. i biće i posle njega. Nije imala kraja. ali ovo je bila mnogo prostranija tama. tamo gde je poginuo Eret-Akbe. gledajući u mrak. žute svetlosti ognjišta u dalekim selima na obalama Karego-ata. međutim. i nona nestadoše. Čamac se ravnomerno kretao napred. Bio je na otvorenom moru. Provela je život tako. šapućući jer je tako činilo more. ta noć na okeanu. daleko od kamenitih obala. u tami: "Da li je onoostrvce gdje si dobio amajliju u ovom moru?" "Da". osim ako nam smer nije izazvan iskošenošću jedra. Nije imala krova. bio je i na Selidoru. Za večeru su imali suvog hleba i dimljene ribe. ja sam u jedra ubacio magijski vetar. Bila je pre života. "zar to ne znači da čamac plovi na sever?" "Da." "Da li održava kurs sam od sebe?" "Da". "pod uslovom da dobije odgovarajuća uputstva. Daleko na severu ugledali su za trenutak kako trepere neka svetla. Ne treba mu mnogo. odgovori njegov glas u mraku. niski talasi su mu pljuskali oko bokova. Onda ću ga pustiti da se kreće pomoću prirodnog vetra. Ona se sklupča na fari. Tu. taj moj Dalekovidi. Ona progovori. a biće tu i kada svetlosti više ne bude." ." "Znam ko je bila ona starica što ti je dala prsten. kao zlatni čekić. Mudar je to i vešt čamac. "Tu negde. Ger leže na pramcu." Devojka je ležala u čamcu.

Tar mi ju je ispričala. Ali kada su Prvosveštenici sebe proglasili za Bogokraljeve. Ja ne pripadam ni jednoj zemlji.. Prvosveštenik je svoju polovicu poslao Bezimenima. i među blagom koje je ostavio naslednicima nalazila se i ta polovina prstena. Iskrcaj me na neko pusto ostrvo i ostavi me tamo.. Jedva su poznavali ljudski govor. U Hapanu je postojala jedna plemićka kuća. "Znači tako je priča dobila kraj i početak" reče on najzad. pre nego što je otplovio na zapad. Tamo se kaže. Izdala sam svoj narod. u Hevnor. čak i kad to bogovi čine. kuća Torega je postajala sve slabija i siromašnija. Osnivač te dinastije je bio kralj Toreg. tokom svih ovih godina." "Ne želim da odem na Unutrašnje kopno. poslednje što mi je ispričala pre nego što je umrla. a ubistvo kralja povlači za sobom prokletstvo. kao što su ostavili . starac i starica koje sam video. I učinila sam veliko zlo.. Deca."Znaš?" "Čula sam tu priču. "kao što je i prsten postao opet ceo." "Zamoli me. Tenar. I tako je po svoj prilici njegov prsten jedna ćerka te kuće nasleđivala od druge. neka ostane u ovoj zemlji dok ne nađe svoju drugu polovinu. Bogokralj u Avabatu u to vreme bio je otac sadašnjeg našeg Bogokralja." On je dugo ćutao. jedna polovina je ostala u ruci Prvosveštenika Intatina." Tako je govorio junak. u nedođinu. ono ostrvo. Meni tamo nije mesto. a druga u ruci junaka. bili su kraljevske krvi. i ona je dospela u mrak. ćerke mudroga kralja. Uplašio se od jednog proročanstva koje je kazivalo da će Carstvo propasti zbog jednog potomka Torega od Hapana. dečak i devojčica. među stranim svetom. kao što je mislio tvoj narod. Ali Eret-Akbe svoju polovinu beše stavio u ruke device Tiarat." "Hoću nešto da te zamolim. Nije nestao. Plašio se da ih ubije nožem. i bude miraz device.. Dao je da se deca ukradu iz njihove palate u Hapanu. Ali. a drugi put i opširnije kad smo ostale nasamo. Sve je to ispričano u Podvizima Aret-Akbe. Deca su se zvala Enser i Antil. Spada u ono što Prva sveštenica treba da zna. na vašem jeziku se kaže: "Kad je prsten bio prelomljen. I. i da tamo budu ostavljena bez ičega sem svoje odeće i malo hrane. ostalo je samo dvoje dece. Antil je bila ona starica koja ti je dala polovinu prstena. u velikim gradovima. koja se borila protiv napredovanja Prvosveštenika u Avabatu. negde usred mora. to je surova priča. prvi put kad je Kosil bila prisutna. Zato je naredio da se deca ukradu i odnesu na pusto i zabačeno ostrvo. na kraju. govoreći: "Neka ostane na svetlosti. omčom ili otrovom. Sad više nemam svoj narod. kako mi je rekla Tar. od plemićke loze Torega. koju mu je poklonio Eret-Akbe. Prastarim silama Zemlje iz Atuana.

Bila si kao pehar ispunjen zlom. gde nema nikoga. Nema nikakve veze sa mnom. nalik na mesečinu. ali nije više htela da plače. Sahranjeno je u vlastitoj grobnici. jer." "Ne ide. "Neću u Hevnor. ne meni. kao običnu stvar koju čovek nađe. neću je ostaviti na pustom ostrvu. "Nikad nisam bila dobra prema njemu". To zlo je izliveno. Kad sam bila mala. Mislio je da će me tako zaštititi. Gledao ju je pravo u oči. Odvešću te u Hevnor i reći vladarima Zemljomorja: Pogledajte! U carstvu mraka našao sam svetlost. nastavi on mirno. "odvešću te od vladara i velike gospode. Zadržala se na kraju njegovog štapa. Ne mogu.kraljevu decu.. Ona me je vratila iz groba. u tami pred njom poče da se rađa svetlo. i ponesi prsten u Hevnor.. "Kakvo si to zlo učinila. Srebrnim sjajem oblila je donji deo jedra. Ona je učinila da jedno prastaro zlo bude uništeno. otvore za vesla. Ostavi me da budem sama!" Polako. istina je da ti tamo nije mesto. titralo je između njih. Tenar?" "Naredila sam da tri čoveka budu zatvorena u sobu ispod Prestola i tako umru od gladi. postepeno." "Njegova smrt ide meni na dušu. dok je sedeo na pramcu i gledao je u lice. gde nema ljudi. daske i njegovo lice. Ja nisam slobodna. posivelo od morske sumaglice. Našao sam lampu nezapaljenu." "Neću". suviše mudra. bila si stvorena da nosiš u sebi svetlost. uvek me je tešio kad sam. Umrli. "Slušaj. gde sam se rodio. na zabačeno i pusto ostrvo. i tamo gde je vladala mržnja sada će vladati mir.. ali ipak na njeno iznenađenje. Slušaj me dobro. Nađi neko ostrvo gde niko ne dolazi. To nije istina!" "A posle toga". i iskrcaj me tamo. dušu svetlosti. Ona je učinila da ono što je slomljeno bude opet celo. Ostavi me. Šake su joj bile čvrsto stegnute u crnim naborima njene rize. dodade ona. A nema ni tvoj narod. kad sam plakala. Nikada nisi bila stvorena za surovost i tamu. Tenar.. i bili sahranjeni u Podgrobnici. Zločin se mora iskupiti. Neću s tobom. Nema ga. na Gont." Ona opet ućuta jer je suze zagušiše. On pripada tebi. On je poginuo zato što me je voleo. i ostavi me. Suviše si mlada. svom . pa posle baci. Umrli su od gladi i žeđi. koji je držao uspravno. On je bio čovek koji mi je držao mač nad vratom." Meko svetlo." "Ima li još?" "Manan. uzviknu Tenar. kao što zapaljena lampa sadrži i daje drugima svoju svetlost. Odvešću te u moju zemlju. i bio mi odan. Kamenovi su im pali na grobove. čarobna svetlost koja je nastajala kad god on naredi. u agoniji.

Jedrili su između velikih brodova nagomilanih u moreuzima Ebavnora. po planinskim padinama. tražeći mir i tišinu za izvesno vreme. dabome. smešeći se. a pod njima more. On je sada veoma star i veliki je mag. čovek u čijem je srcu mir. preko nemirne vode. Stotine ruku se ispruži da uhvati konopac koji je nabacio na stub za vezivanje. Drži nekoliko koza i ima malu baštu. na zimskom suncu. ledenom vetru. Oko njih je bila noć." "Hoćeš li ti ikada navraćati?" "Dolaziću kad god budem mogao. da odmah pođemo tamo. Otišao sam odande. malecka." "Biće uskoro. I. Ged uvede čamac u luku. Hoćeš li učiniti tako?" Siva morska sumaglica im je lebdela između lica.. ispravljenih leđa. a raznobojne zastave bučno su lepršale iznad ljudi na čistom. nošeno vetrom.. tražeći zlo. nisam bio dovoljno pametan. onda na iskupljeni narod i šarenu obalu i na palate i visoke kule. oko njih zavlada tama. "Hoću". jer zakrpljeno. Ali. Čamac se lagano dizao i spuštao na blagin valovima. velika gomila ljudi beše se iskupila na pristaništu pod snegom. posle mnogo sunčevih izlazaka i zalazaka. Podigla je desnu ruku i sunčevi zraci su sevnuli na srebru prstena. On iskoči na kej i okrenu se. našao ga. a i konopci sa jarbola stotina brodova u luci svetlucali su. Tenar je sedela na fari. visoko iznad mora." Svetlost polako utrnu. Nisam dugo ostao. dok ne pronađešsvoj vlastiti put. Tenar. Zovu ga 'Čutljivi'.starom učitelju Ogionu. Sjeseni krene da luta po ostrvu. mirnih i ledenih vetrovitih dana svog zimskog putovanja. Tamo ćeš. i ušli u zaliv koji leži zatvoren u srcu Hevnora. Vest o njihovom dolasku beše ih pretekla. Ugledali su bele kule i čitav grad sav blistav od snega. kroz prašume. u svom iskrzanom crnom ogrtaču. Nekada sam i ja živeo tamo s njim. Živi u kućici na okomitim stenama Re Albija. crveno jedro Dalekovidog bilo je dobro poznato u tim vodama. tražeći slobodu. sam samcit. kad sam bio još mlađi nego ti sada. odgovori ona uz duboki uzdah. koračala je pored njega uz bele ulice . pružajući ruku da je prihvati. naći tišinu i dobrotu. u Unutrašnje more. i.. Ušli su. zaleđeni. kroz rečne doline. i dože. ti ćeš doći bežeći od zla. i ona ustade. Krovovi mostova i crveni krovovi kuća bili su pokriveni snegom. Izdaleka se čulo veselo klicanje kako se podiže i razliva. Tamo će lampa moći neko vreme da gori u zavetrini. "Hodi!" reče jednostavno.. Pogledala je u prsten na ruci. posle mnogo vremena dodade: "Volela bih da to bude što pre. Ozbiljna lica. pa preko zaliva do Velike luke Hevnor.

S druge strane nalazile su se sobe. gde žubori fontana i drveće postojano odoleva kiši. ali ipak još dečak. "Gospodaru Arhimaže". utvrditi usled treperavog pomeranja senke i tople svetlosti. suncu i zvezdama. bogato odeven. Iza njega. To nenatkrito dvorište okruživala su četiri kamena zida. Čovek krenu napred. Korenje drveta najbližeg fontani. Nije se čuo nikakav zvuk niti videlo bilo kakvo kretanje osim igre lišća i vode i njihove neprestane pesme. okretno i zaprepašćeno. da odole svakom zemljotresu i naletu talasa. nema sumnje. Teško je to bilo zasigurno. Tamo je na jednom onižem mermernom ispupčenju prekrivenom mahovinom sedeo dečak. Pukotine je ispunila svetlo zelena mahovina. čovek je posmatrao njega. prolazi. šireći se iz travnate parcele oko vodoskoka. bio tamo. Dok je dečak posmatrao fontanu. a voda se slivala i oticala kroz senku i jasnu svetlost.Hevnora. čovek u belom. već i od neoborive magije. stajao je nepomično. Lice kao da mu je bilo urađeno u zlatastoj bronzi. OSKORUŠA U Dvorištu Fontane martovsko sunce prosijavalo je kroz mlade listove jasena i bresta. Okrenu se prema čoveku i nakloni mu se. On je. ispod drveća na drugom kraju malog središnjeg travnjaka. hodnici. . jedne razgranate oskoruše. Bio je već gotovo muškarac. Treća knjiga NAJDALJA OBALA 1. Vetar pokrenu grane oskoruše i zatalasa njene tek rastvorene listove. prateći pogledom oticanje središnjeg mlaza fontane. a središnje mesto tog zdanja je to malo dvorište u samom središtu. kao dete koje se vraća kući. koji su bili u stanju da zadrže savki ratni pohod. a na kraju snažni spoljašnji zidovi Velikog zdanja Rouka. bili su sagrađeni ne samo od kamena. držeđi ga za ruku. stajao je jedan čovek. a Veliko zdanje je škola i središnje mesto čarobnjaštva. kule. vitak. Dečak skoči na noge. dvorane. reče on. imalo je tako fine crte i bilo je sasvim spokojno. na nekih petnaest stopa. ili se bar činilo da stoji. nadiglo je i stvorilo pukotine u mermerskim pločama. Jer Rouk je Ostrvo Mudrih na kome se predaje nauka magije.

pošto potiče od loze Moreda. Reci mi. on se ponovo zagledao u kristalnu zavesu od vodenih kapi što se prelivala iz gornjeg dela fontane u donji. reče Arhimag." On kleknu na belu ivicu fontane i ispruži šaku prema prstenu svetlucavih kapi koje su se rasipale iz gornje činije fontane.. ali bez stida: "Mislio sam da Arhimag zna sve jezike. Budi siguran". Ponovo nastupi tišina. a jedan obraz bio mu je izbrazdan davno zadobijenim ožiljcima. ali vesti koje sam čuo bile su loše. primeti on. ne baš srčano. sazano bih ga... uspravna držanja." "Nepovoljni vetrovi?" "Vetrovi su bili povoljni. "da mi je bilo potrebno da saznam tvoje pravo ime." "Pričaj". a ne da ga nije slušao. Pogled mu je bio bistar i divlji. i pre bi se moglo reći da je pored dečakovih reči osluškivao još nešto. a ja sam Jastreb. gospodaru Jastrebe. "Prijatno je sedeti u Dvorištu Fontane". živ pogled. Zvaću te Aren. U celom Zemljomorju nema starije niti čestitije baštine. orlovski nos. "naslednik kneževine Mored." "Sva imena? Samo je Segoj koji je izgovorio Prvu reč. puštajući da mu voda curi između prstiju. "Ti si sin kneza od Enlada i ostrva Enlada". Video sam voćnjake Enlada u proleće i zlatne krovove Berile." "Ta reč mora da potiče iz dijalekta tvoje zemlje. "Vi znate. Šta ona znači u svakodnevnom govoru?" Dečak odvrati: "Mač. Kako se zoveš?" "Zovem se Aren. Iznad nabora spuštene kapuljače videlo se tamno crveno lice." Čovek odmahnu glavom.Čovek koji se zaustavio pred njim bio je onizak. dok je Aren govorio. a onda dečak progovori. nastavi: "Doputovao si izdaleka i još se nisi odmorio. i pošto je . "I sva imena. gospodaru.. Pa ipak. Slobodno sedi." Arhimag klimnu. izdižući ostrva iz dubokog mora. Dečak ponovo sede na ispupčene ploče i prođe trenutak pre no što ijedan od njih ponovo progovori. posmatrajući fontanu. kakvo ti je bilo putovanje dovde?" "Suviše dugačko. da je knez moj otac upućen u vračanje. a na Arenovom licu zaigra bistar. ali poput čoveka koji udovoljava dečjem nestrpljenju. i predupredivši dečakovo izvinjenje. govorio je blago. znao sva imena. reče ozbiljno Arhimag. krepak i na sebi je imao ogrtač sa kapuljačom od bele vune. Ali nema potrebe.

da li je narod na Narveduenu obeshrabren? A pomorski kapetan je ponovo odgovorio da nije. a mnoga jagnjad se rađaju mrtva. koje se nalazi na nekih pet stotina milja zapadno od nas. Ali sve su to bile priče vezane za Prostranstvo. rekao je: 'Liče na bolesnike. moj otac je imenovao vrača Ruta da izgovori bajalice za uvećanje stada. a poneka su.. ovčijom kožom i kalajem. Moj ga je otac upitao. " Dečak je govorio užurbano." Dečak je u početku govorio s lakoćom. Rekao je. Idu unaokolo' kazao je. zapovedništvom u gradovima i trgovinom. a reči vračanja su zaboravljene... mladunci umiru odmah po rođenju. više nema nikakve magije. Bio sam tamo.u mladosti proveo godinu dana ovde na Rouku. kada žene pastira dolaze u grad i donose prvu jagnjad iz stada. deformisana. Obučavali su ga civili. za vreme svetkovine Jagnjeta koja se održava u Enladu. Flote sa našeg ostrva odlaze na zapad čak do Zapadnog Prostranstva trgujući safirima. pošto je zaokupljen vladavinom i upravljanjem svojom kneževinom. reče on. dvorani. mereći pomorske puteve. spustio je štap i rekao: 'Gospodaru. mada retko koristi tu svoju veštinu. jesenja žetva bila im je siromašna. Ali Rut se vratio u dvor sav pometen. da će on večno živeti. zabrinut i rekao mi je: 'Izgovorio sam reči. kazao je. a on sebi ponavlja kako to nije istina. "Video sam neke". bio je ozbiljan. već bi se pre moglo reći da ih nije bilo briga. tako da je on poslao po tog čoveka i saslušao ga.. Zatim nastupi pauza. čak ni one najjednostavnije za popravak kakvog lonca ili pronalaženje izgubljene igle. ali ne znam da li su one išta značile. ali oni više nisu bacali nikakve čini. Vladaju boleštine. ne mogu da izgovorim bajalice. tako da im je samo moj otac poklonio veću pažnju. ponovili su priču da je Narveduen jako osiromašio i da se na njemu više ne upražnjava bajanje. ovog proleća pastiri imaju mnogo nevolja sa stadima. dok je razgovarao sa knezom. Ali video sam ga kada se vratio u palatu te večeri. Otac ga je upitao da nisu svi čarobnjaci i veštice napustili to ostrvo. A onda za Novu Godinu. . a one su uvek neobične. sigurno.' Kada su se i ostali trgovci vratili. tako da nije bio samouveren poput ostale mladeži. "Pomorski kapetan je ispričao kako na ostrvu Narveduen. tako da je proslava mogla biti završena. u ranu zimu jedan pomorski kapetan vratio se u naš grad Berilu i doneo priču koja je stigla i do ušiju mog oca. rekao je. trgnuo se kada je izgovorio tu reč i progutao knedlu.' Onda je otac otišao na trg i sam izgovorio bajalice. . a sada ga glas izdade. a njima ipak kao da ni do čega nije stalo. 'ne obazirući se na svet oko sebe. na čoveka kome je rečeno da mora umreti do kraja godine.' Otac poče da ga ispituje..' I odista. Poseduje izvesne moći i znanje. ali on je samo mogao da kaže: 'Zaboravio sam reči i ustrojavanje. a on je odgovorio da nisu: bilo je tamo još onih koji su nekada bili čarobnjaci. Čarolije tamo nemaju nikakvu moć.

Kneževiću. . pomalo pometen.. saosećajan. a putovanje od Enlada do Rouka nije baš kratko. Bio je nepristrasan. Možda i suviše dobro zaštićeni. Nije znao zašto. Teško je biti siguran. Pa ipak. Imaš li još šta da mi ispričaš?" "Pa samo priče nekih starica koje žive u brdima. šta ćeš sada preduzeti?" "Vratiću se u Enlad kada budem u stanju ocu da odnesem neko jasno objašnjenje prirode toga zla i lek za njega. priča je uvek ista: Izvori čarobnjaštva su presušili. jer pogled tih tamnih očiju nije bio nimalo neljubazan. Ta je zemlja dugo bila stecište pobunjenika i gusara pa se stoga kaže da kada čuješ trgovca sa juga. Ovde smo zaštićeni od oluje. pored velikog ostrva Hevnora i kroz Unutrašnje more do Rouka. odvrati Arhimag. o tvojoj poruci će Veliki majstori Rouk sigurno raspravljati. E pa. tako da je prošao trenutak pre no što je shvatio. bilo prvo veće putovanje. ali treba saslušati ono što te starice imaju da kažu. kao i mnogo ljudi u njemu. Ljudi kažu da se u Vatortu više ne upražnjava magija. ukazuje na to da u našem delu sveta deluje neko zlo. uprkos svoj obuci kroz koju je prošao. Još nije bio navikao da razmišlja u tako širokim razmerama. postao svestan razdaljina i raznolikosti i shvatio da postoji veliki svet s druge strane prijatnih enladskih brda. iz Vatorta. u početku. i da njihovi ljubavni napici ne deluju. "Iz Južnog Prostranstva. kakav bi savet oni mogli dati tvome ocu." "Šta kažu starice?" "Da sve veštice koje proriču sudbinu iz dima i bara govore o zlu. "Ti si mu sin jedinac. Želi da čuje savet Mudrih. U poslednje vreme čak i nešto južnije od Arhipelaga.." "Ali ovde na Rouku. i ovog puta." Arenu je putovanje sa severa."Moj otac veruje da ovo i priča o Narvedeunu. Odakle još?" upitao je. Arene. Jer nadao se da će se kući u Enlad vratiti sa pravim lekom." "To što je tebe poslao dokazuje kako smatra da taj savet treba da brzo dobije". Ali ne znam. to ti je isto kao da slušaš lažova. Aren odvrati pogled." Arhimag ga još jednom pogleda. promena i svega lošeg." "Na proricanje sudbine i ljubavne napitke ne treba mnogo obraćati pažnju." "Ovde na Rouku ništa od toga nismo osetili. smiren. Jer Enlad nije prva zemlja iz koje su do nas doprle slične glasine. Ali one nisu prave vračare. Tek je u ovih nekoliko poslednjih nedelja video i druge zemlje pored svoje rodne.

. zaboravio je na sebe. jedinog živog gospodara zmajeva. mornara koji je poznavao mora od Astovela do Selidora. čoveka koji je prekrio Crni Izvor Fundara i povratio prsten Eret-Akbe iz grobnica Atuana. Klečao je tu pored fontane. "To je tvoje." "Važnije od toga da su ti neki od predaka bili magi je to". tako da je sada ugledao Arhimaga u pravom svetlu: najvećeg vrača u celom Zemljomorju. koji je tek u nekoliko poslednjih godina postao dublji. ali među mojim precima bilo je maga. glasom. sa očima dubokim kao veče. već i on sam. sa izlizanom poprečnom drškom od posrebrene bronze.. čovek tiha glasa. Sedeo je i čupkao živopisnu mahovinu koja je rasla iz raspucalih mermernih ploča. a onda je podigao oči prema Arenu. te je tako u Arhimagovim očima bio mali. I dalje nije skidao pogled sa Arena. kneževića Enlada.. Za pasom je nosio mač u koricama od nove kože koje su bile ukrašene crvenim i zlatnim umecima. ako bih mogao da naučim da vam budem od neke koristi. "Zahvaljujem ti na ponudi da mi služiš. ali ubrzo potom prozbori.. reče on. tako da sada ne samo da je Enlad postao mali i nevažan. i mada je sada ne prihvatam. "dozvolite da vam služim!" Njegovog samopouzdanja je nestalo. ipak bih mogao. te ga uhvativši za ruku natera da ustane. ne kao Arena. Činilo se da je on još više uvećao svet oko njega. sasvim mali. sina vladara. glas mu je podrhtavao. Arhimag nije ispružio šaku da dodirne dršku mača. ne prema meni". tako da dečak sada podiže oči prema njemu. odvrati Arhimag. krepkim korakom. te podigao nepski zid. u velikoj panorami zemalja okruženih morem nad kojima je visila tama. ne baš tako mlad. Nije mu se dopadala pomisao da se uplašio Arhimagova pogleda. kada se . lice mu je bilo obliveno rumenilom.. Sada ga je žurno izvukao i dršku okrenuo prema Arhimagu. Aren nespretno ustade. "što su bili kraljevi. Pogledao ga je." On se pridiže i priđe Arenu tihim. ali sam mač bio je jednostavan. kao što vitez nudi mač svome knezu.. a ne moje"." "Ali otac je rekao da mogu ostati na Rouku dok ne doznam o kakvom je to zlu reč i dok možda ne steknem neko znanje. Niko ga još nije ovako pogledao.Svi su u Enladu podizali pogled ka njegovom ocu. onizak. "A ti nisi ničiji sluga. poče on zamuckujući. mada je sada zazvučao nekako tanko i piskutavo: "Učiniću kako mi naredite. veštinu ne posedujem. čiji su temelji duboko u moru. Dok mu se malopre podređivao. i to sve izvede nekako na brzinu. već samo kao Arena. ali jednostavno je morao da skrene svoj. mislim da nemam nikakavu moć. "Gospodaru". te kleknu na oba kolena. a on je bio sin svog oca." "Ti si obavezan prema svom ocu. reče Arhimag.

Jer Aren je prema njemu počeo da oseća veliku naklonost. Momak koji te je doveo ovamo pobrinuće se da dobiješ nešto za jelo." Pojavi se jedan sitan čovek neodređene starosti. Ponudu velikodušnog duha ne treba olako odbiti. A Ged Arhimag ostade da ga posmatra kako se udaljava. Bili su sami. i on ju je izvesno vreme slušao. Još su ga znali Veliki majstor Imenovanja sa Rouka. na drugom kraju Zemljomorja na krajnjem zapadu. i koja je malo ko i mogao da uoči bez obzira na to kako se blizu našao.. ali on je Arhimagov dodir doživeo kao titraj slave. vrač sa Re Albija. Pođi". Sve mu je izgledalo lako i sve je s lakoćom obavljao. mudrost. žena graditelja kuća sa Ifiša. već čast. i on blago pogura Arena. Nije ga čekala već je nastavljala da govori na nekom svom srebrnom jeziku. tako da ga je čovek morao zvati starcem. a zatim podiže lice spram neba umivenog sunčevim zracima. što sve nije bilo nimalo lako ni jednostavno. ali je bila mudra u drugim stvarima. A onda. kao da se obraća fontani . "Šta je bilo. Niti treba nepromišljeno odgurnuti mač Moredovog sina!. i on je bio jedan od sedmorice ljudi na svetu koji su znali Arhimagovo ime. i krasio ga je prijatan osmeh koji je stvarao duboke bore u njegovim obrazima. majka tri devojčice koja ništa nije znala o vradžbinama. reče on poluglasno. bio ponosan i uživao u telesnim i umnim veštinama. da je bilo ko drugi bio u pitanju mladi princ ne bi otrpeo takvo ponašanje. sve je bilo igra i on ju je igrao s ljubavlju. ali ta mu reč nije pristajala. izgubljena runa kraljeva. i tome nisu doprineli igra niti kakav san. Tenar od prstena. ne pogledavši ni ispred sebe. seoski vrač sa Ifiša po imenu Več. koja Aren nije video. poslušan. "Kako uljudan glasnik za loše vesti". nespretan. Bela gospa sa Gonta. Ogion Ćutljivi. spreman da izvršava svoje ceremonijalne dužnosti i da vlada. Mlad nije bio. neoprezno. po imenu Džerou. lice puno ožiljaka. niti se osvrnuvši. A sada se razbudila sama suština njegova bića. tako prisno kako to niko pre njega nije učinio.posavetujemo o tim stvarima. Lice mu je bilo uvelo i boje slonovače. da se okupaš i odmoriš. opasnost. uputivši se prema jednim drugim vratima. miran glas i stisak tamnopute šake. Ged postoja još malo pored fontane ispod jasena. Gede?" upita on. Bio je aktivan dečak. ništa ne sačuvavši u rezervi. ozaren. Ipak do sada se još ničemu nije potpuno predao. Pođi sada. i na kraju. nesvesne svoje moći. voleo je igre. koji je davno na planini Gont dao Gedu to ime. I tako je on iznenada iskoračio iz detinjstva. Zaboravivši na dvorski način pozdravljanja. dva . on pohita ka vratima. štap od tisovine na kome je blizu drške bila srebrom utisnuta u crnom drvetu. on reče: "Veliki majstore Čuvaru kapije. dodirnuvši ga između lopatica..

. "Poći ću do velikog majstora Ustrojstva. a često i južno od njega. a već u narednom trenutku čoveka više nije mogao da vidi. zatim lupnu povijenim kljunom. i nestade. Ged je koračao preko polja udaljujući se od Velikog zdanja. da se Gaj kreće unaokolo na neki tajanstveni način. jer Gaj se ne kreće. Ptica se stušti naniže i zaustavi se tačno na ponuđenom zglobu. te dođe do nas. Njega nema na kartama i do njega mogu stići samo oni koji poznaju put. "Neustrašivi".zmaja: Orm Embar i Kalesin. te se zagleda u njega sa oba okrugla svetlozlatna oka. ljudi iz grada i seljani. smešeći se. tu šumu visokog drveća čije je zeleno lišće protkano zlatom čak i u proleće. belo-smeđi soko ribolovac. Jednom je prošle jeseni posmatrao Arhimaga i divlju pticu koja mu je sletela na zglavak. makar ne i lično. Veliki soko zamaha krilima i zari još jače kandže. više nije gledao. a čovek je nastavio da korača preko blatnjavih polja. Ali tu nisu u pravu. odvrati Čuvar kapije. reče Arhimag. nestade i Arhimaga. neustrašivi. obrati mu se Arhimag na istinskom jeziku. Varnični krov je upravo počeo da cveta po ugarima i pored puteljaka. "Pođi brate. To nije bio jastreb. uvek na izvesnoj udaljenosti.. Stigao je do staze koja je vodila u Gaj Suštine. da odloži svoje spiskove i pusti učenike jedno veče da se odmore. Njegovo korenje je korenje postojanja. zureći u njega. Ged podiže pogled na trenutak i ponovo diže ruku. Ovog puta su se rastali dok je seljak još gledao: ptica se vinula visoko u nebo. na suncu ranog proleća. ljudi iz grada i seljani mogu videti. već samo dva sokola kako se penju uz vetar. Poslaću poruku Kurremkarmerruku... Daleko u visini. On postrance pogleda Arhimaga jednim okruglim. jedan soko napravio je široki luk na nebu. svetlozlatnim okom. Hoćeš li se pobrinuti za ostale?" "Da". Male ptice odizale su se u vazduh i pevale. sva razdragana i nikada ne prestajući. već veliki enderski soko sa Rouka. Ali čak ga i šegrti." Seljak na udaljenoj padini brda ispod vedrog neba. obično se mogao videti Gaj Suštine. ščepavši ga žutim kandžama. Seljak koji je orao smeđu padinu brda podiže ruku u znak pozdrava i Ged mu otpozdravi na isti način. I oni smatraju. a fontana je i dalje pričala sama sa sobom. Sve se ostalo kreće. staze koja je uvek vodila pravo i izravno bez obzira . Skinuo je beli ogrtač. jer sunce je bilo u zenitu. "Večeras ćemo se sastati". šegrti. Negde na zapadu od Velikog zdanja Rouka.

Kad bi ih čovek ugledao konačno je mogao da poveruje da se Gaj nikada ne pomera: ličila su na prastare kule posivele od godina. visoke i snažne sa svetlim krošnjama i presadnicama. došli bi sami samciti na zapad. plodno od istrulelog lišća koje je opadalo tokom svih tih godina. Ged je sreo Velikog majstora Ustrojstva. Ali tu i tamo kakav mladi ratnik ili trgovčev sin. varvari iz Kargada prestali su da vrše upade. Veliki majstor Ustrojstva Zemljomorja. Činilo se da ih obojicu promatra ta okrugla mreža sa crnim središtem. opasan mačem. nešto sivo-crno. Tu su rasle paprati i šumske biljke. "I on stvara ustrojstva". pa su čak i sklopili neke trgovačke pogodbe sa Unutrašnjim kopnom.kako se vreme i svet krivili oko nje. crveno-modar mladi divljak iz Karego-Ata. proučavajući umetnički napravljenu mrežu. Takav je bio i Veliki majstor Ustrojstva pre deset godina. U srebrnim nitima hvatala se svetlost. koja nije imala imena na hardijskom jeziku Zemljomorja. jedan pažljivo okačen krug. koji je stigao na Gont jednog kišnog jutra. Ipak su neka od najdrevnijih oskudevala u lišću i imala su uvele grančice. taj visoki beloputi čovek svetle kose i čudnih zelenih očiju. a ovaj drugi odgovori: "Pauka. odvrati Ged. Oni nisu bili prijateljski raspoložen narod i držali su se po strani. privučeni izgledima na pustolovine ili sa željom da nauče veštinu vračanja. ne veće od zenice oka. a okus u ustima nalikovao je na izvorsku vodu. "Šta je zlo?" upita mlađi muškarac. sledeći je. ali mogla se naći samo jedna vrsta drveta. reče Ged. "Mreža koju mi ljudi tkamo". Nemo su se pozdravili. Među tim divovima rasle su mladice. koj je živeo u Gaju i retko. Kosa mu je bila žuta poput maslaca. Možda je i on znao Gedovo ime. Pod granama je vazduh bio svež i mirisao na zemlju. Tle ispod drveća bilo je meko. Na čistini koju je pre mnogo godina napravilo jedno palo drvo. Bila je utihla na podnevnoj svetlosti i vrućini. on nije poticao iz Arhipelaga. "Šta to tamo posmatraš?" upita Arhimag. uskoro je stigao u hlad drveća. Oko njih su se . ali ako ga je i znao nikada ga još nije izgovorio. rekavši Čuvaru kapije na bahatom i oskudnom hardijskom: "Došao sam da učim!" A sada je stajao na zeleno-zlatnoj svetlosti ispod drveća." Između dve visoke vlati trave na čistini pauk je ispleo mrežu. Nisu bila besmrtna. Pošto je prsten Eret-Akbe bio vraćen. njihovo korenje nalikovalo je korenju planina. tankim lisnatim šibljem ne višim od kakave devojke. gotovo nikada nije izlazio iz njega. U ovoj šumi nije pevala nijedna ptica. Debla pojedinog drveća bila su ogromna. U središtu je čekao pauk.

veštine. te posla glasnika svog duha preko brda i polja Rouka. lišća. "Stigao je glas iz Narveduena i sa Enlada: istovetan." "Da". spustivši štap preko kolena. taj visoki. Sever i severozapad". 2." "Nemam nikakav savet!" Veliki majstor Ustrojstva sada je gledao u Geda. gospodaru. Večeras moramo pretražiti dubine. reče on.. latica cveta moli ima ime. učili bi imena. "Kurremkarmerruče"." Ali Arhimag Ged koji je i dalje sedeo ispod drveta i koji je znao sva molina imena. učenici za radnim stolovima u odaji u kuli podigoše poglede prema njemu.uzdizali drveće i senke. A . "Doći ću"." Zatim se udubi u slušanje." Rekavši to. prema severu. odvrati Ged. on sede oslonivši se leđima o jedan moćni koren. semenja i latica koju je čitao svojim učenicima i reče: "Ovde sam. i stabljika i list i koren. "Mislim da moramo zaviriti u duboke izvore. koji se zove partonat. on ostavi Velikog majstora Ustrojstva samog. ono što treba i ono što ne treba činiti i zašto. Ovo je najbolje mesto za savetovanje. pecajući u plićacima." "Jug i jugozapad. reče Veliki majstor Ustrojstva. do rta koji je napadalo more i na kome je stajala Osamljena kula. kao i sepal. zatim počeše da se zgledaju. "Postoji strah. Na ivici Gaja. obavljajući samo nevažne poslove.. a to je iebera. te ponovo pognu glavu nad knjigom. mršavi starac. Tu bi sticali znanja iz raznih oblasti čarobnjaštva. sede glave pod tamnom kapuljačom. reče on u duhu a Veliki majstor Imenovanja podiže pogled sa debele knjige imena korenja i trava. ne skidajući pogled sa okrugle paučine. čarolije. rekavši: "A sad. rune. uljuljkujući se u miru koji je donelo spajanje prstena. odvrati Kurremkarmerruk. svako od njih ima svoje ime. a njegove zelenkaste oči su bile hladne. Zatvori oči kao da se odmara. "Bojim se". povuče svog glasnika. "Večeras ćemo se ovde okupiti. Mislim da smo suviše dugo uživali na suncu. VELIKI MAJSTORI SA ROUKA U školu na Rouku slati su dečaci koji su obećavali da bi mogli postati vračevi: dolazili su iz svih krajeva Unutrašnjeg kopna kako bi naučili najveća umeća magije. da i dalje zuri u pauka u suncem obasjanoj travi. Postoji strah u korenima. gde se lišće velikog drveća nadnosilo nad običnim tlom. te udobnije ispruži noge i ne otvarajući oči uskoro zaspa na suncu prošaranom lišćem.

" Bio je prijatan." "Da. I tako na njega mnogo obraćao pažnju. Arhimazi sa Rouka ostali su odani i poštovali su to običajno pravo. Arenov vodič u obilasku škole bio je jedan zdepasti momak čiji je ogrtač ispod brade bio zakačen srebrnom kopčom. a ljudima je magija potrebna kao hleb i smatraju je ugodnom poput muzike. U drugoj prilici Aren bi uživao u njegovim šalama. a i njemu je samo odan kao vazal. odvrati učtivo Aren. Velikih majstora Škole. ako on to ne želi. ili "Razumem". "Razume se da se ovde ne kuva". Zvao se Kocka "jer su". . um i duh uporedo razvijali. Konačno je odustao i ućutao. Arhimag nije podređen nijednom čoveku. sem kralju svih ostrva. čak i tokom vekova bez kralja. Devet maga. Pa ipak. a čiji su svi zidovi i lučni svod bili izrezbareni prikazom Hiljadulisnatog drveta. "To oni rade samo onako. "moji roditelji imali šest devojčica. reče on vodeći Arena pored ogromnih kamenih kuhinja u kojima se presijavala sva sila bakrenih kotlova i iz kojih je dopirao zveket noževa i miris luka koji je pekao oči. činilo se da je to mesto zaštićeno od svih nevolja. Kocka je stoga. pa je za sedmo dete moj otac rekao da predstavlja kockanje sa sudbinom. srcem. ali danas su mu druge stvari bile na pameti. usled prirodne želje da bude primećen. "Gde. shvatam". Pravi vračevi nastaju samo na Rouku. Njihov gospodar. ali stalno dobija prosenu kašu. Pošto na svim ostrvima ima čarobnjaka i veštica. jer čak ni kralj nije u stanju da primora jednog tako velikog maga da poštuje običajno pravo. Tako ne prljamo sudove. sa kog kopna potiče Arhimag?" upita gost. smeh dečaka odzvanjao je dvoranama i širokim. da". ni ne primećujući moćnu kolonadu kroz koju su prolazili." Kocka je promukao pokušavajući da kod gosta probudi nevericu. Odlazimo u trpezariju. Na Rouku se sve odvijalo onako kao što se odvijalo već mnogo stotina godina. Pričao mu je čudne stvari o Školi. Imamo jednog dečaka iz Hevnora koji stalno pokušava da prizove pečeno pile. "Zato šegrti koji još nisu naučili čarolije često prvih meseci izgube dosta na težini. smatraju se jednakima velikim kneževima Arhipelaga. počeo da iskorištava odsutnost gosta. Škola za čarobnjake je mesto vredno poštovanja. brza uma i jezika. a Aren je na sve odgovarao: "Ah. ali nauče. posle duge vežbe i ako bi im se šake. tako da je Kocka na kraju zaključio da ima posla sa kraljevskim idiotom.. pa čudne laži o Školi. mogli su da steknu naziv vrača i prime štap moći..onda. Juče je uz nju dobio i sušenog bakalara. hladnim hodnicima Velikog zdanja. Upravitelj Rouka. znakom da više nije šegrt već dokazani čarobnjak koji se obučava da dobije štap. objasnio je. radi predstave. i tamo svako prizove ono što želi da jede.

" "Da mogu da razgovaram sa zmajevima na njihovom jeziku". odvrati kocka." "Enlad je jedna od kneževina kraljevstva." Kocka ga tada pogleda sa izvesnim odobravanjem. dodade. i luke iza njega. i da mu da iscrpniji odgovor: "Bilo je to pre tri godine. Doneo sam Arhimagu poruku od svog oca. Kasno poslepodne počivalo je toplo i sjajno po izbrazdanim brdima i krovovima Grada Tvila. Ali video sam ga kada sam stigao na Rouk. odvrati oštro Kocka. tako što je najveći vrač od vremena Eret-Akbe. je li tako?" ." "Danas sam tamo s njim razgovarao". "ne bih vodio računa o svom naglasku." "Ali kako je jedan kozar mogao postati Arhimag?" "Na isti način kao što bi to mogao postati i princ? Došavši na Rouk i nadmašivši sve Velike majstore.Kocka reče: "Razume se. Bio sam toliko uplašen da ga nisam pravi ni pogledao. primeti Aren. "Često ga viđaš?" "Ne. njegovog glasa. i žamora fontane. "Kozar?" "Gontijci su uglavnom svi kozari. kneževiću?" "Ne. Obično je to tako.. pretpostavljam. Zastadoše da porazgovaraju." "Star? Koliko mu je godina?" "Oh. primeti Aren. "Tamo je bio seoski kozar." Čuvši tu jednostavnu i svima poznatu činjenicu. uglavnom. Od kada je imenovan za Arhimaga nije mnogo šta učinio. Ali tamo je teško jasno videti stvari. u Dvorištu Fontane.. bio sam prilično mlad. Boja njegovog glasa natera Kocku da ga pogleda." Posle jednog trenutka. ukravši prsten u Atuanu. to se sve dogodilo veoma davno. Kraljevski idiot je izgleda bio i kraljevski snob. četrdeset ili pedeset. Nisam znaš. te upita: "Da li si došao ovamo da učiš. kazao da je on sada kozar. Sećam se. Samo sede na Rouku i paze na Ravnotežje. dečak sa Enlada se okrenu i s nevericom zagleda u Kocku. sem ako nisu gusari ili čarobnjaci. A on je i inače već dosta star. Samuje. kako drugačije?" Napustili su kolonadu kroz severna vrata." "Jesi li ga vidio?" "Razume se da sam ga video". Razume se. "Naglasak mu je stvarno gontijski."Sa Gonta". savladavši Stazu zmajeva.

zar ne? Maharion je kazao da naredni kralj mora biti mag. pošto samo kakav vrač ili mag mogu otići među mrtve u zemlju tame i vratiti se iz nje. ali u njima se ugasila kraljevska loza. ljudi o tome razmišljaju. preko Mahariona koji je bio kralj svih ostrva. Koliko je od tada prošlo. a flote. ali ne može da vlada. osamnaest godina. Ljudi su umorni od ratova. u Kuli kraljeva u Hevnoru boraviti veličanstvo. zaboravivši na glupiranje. živ prošao kroz zemlju tame i stigao na udaljene obale dana." "U Arku." "A postoji i proročanstvo koje mora biti ispunjeno. od Akambara i Kuće Šeliet. od kada je sklopljen mir. Maharion je kazao: Naslediće moj presto onaj koji bude. najstarija. od kada je prsten kraljevske rune vraćen u Kulu kraljeva u Hevnoru? Stvari su tada krenule nabolje. vojske i narodi će mu svi zajedno prići. od Moreda preko njegovog sina Seriada i Kuće Enlada."Enlad. da donese Znak mira. pa će se jednog dana i roditi neko ko će ga ispuniti. Nekada su to bili i Hevnor i Eja. Mada je oni ne prelaze. reče on lagano. Bar uvek o njoj govore kao da ima samo jednu granicu iza koje nema kraja. Takvome bih prišao." "Veliki majstor Poezije je iz Hevnora i zanimaju ga te stvari. Enlad. pripadamo kneževini Ilijen." "Da. te se tako već tri godine trudi da nam ove reči utuvi u glavu. Rouk će ga prepoznati. i sada je gore no ikada. Ovde je ravnoteža. Ilijen i Put. Rouk predvodi. kneževa koji udaraju prevelike namete i sve te zbrke koja potiče od moći kojom niko ne upravlja. Tada će ponovo u središtu sveta. Čuli smo za nevolje koje su snašle druge zemlje. pohara." Aren je odrecitovao ove genealogije sa sanjalačkim izrazom na licu. Put. služio bih istinskog . Ali na prestolu u Hevnoru nije bilo kralja još od Maharionove smrti: osam stotina godina. "Enlad je bogata i mirna zemlja". Da li bi sve te zemlje odista prihvatile kralja?" "Ako bi došao u miru i bio jak: ako Rouk i Hevnor priznaju njegovo pravo na presto. "Misliš li da ćemo za svoga života ponovo videti kralja u Hevnoru?" "Nikada o tome nisam mnogo razmišljao. ali moć treba da bude rukama kralja. Mi sada. trgovaca koji precenjuju svoju robu. odakle ja potičem. Ilijenska loza vodi poreklo od Gemala iz Mora rođenog. Došlo je vreme da na presto Zemljomorja ponovo zasedne kralj. poput kakvog dobro uvežbanog đaka čiji je um zaokupljen nečim drugim. A šta su daleke obale dana? Ali tako glasi proročanstvo poslednjeg kralja. sedamnaest." Kocka je sada govorio sa velikim zanimanjem. "Nikada se nije upuštao u slične sukobe. ali kratko je potrajalo." "Što će reći. mora biti mag. znaš. te je konačno uspeo da privuče Arenovu pažnju.

kao da je mesečina. želeo je da se vrati u Veliko zdanje da čuje glasine o tome šta je veće Velikih majstora predskazalo. razmišljaju ći: "On bi prema kralju osećao isto ono što ja osećam prema Arhimagu. Kocka koji je bio uzbuđen i nesiguran. poput kretanja lišća na vetru. cele noći. a onda se nasmeja i slegnu ramenima." "I ono će poslednje potonuti." Stajali su tako. krenuvši za njim.. kada je izgovorena Prva reč. Aren je ležao otvorenih . Posle večere izišli su i uputili se preko polja kroz blago plavetnilo povečerja. Ali zašto su se sada sastali? Da nije zbog vesti koje si doneo?" "Može biti". kada počeše da se uspinju uz jedno zaobljeno brdo. "Evo!" reče Kocka. svaki prebirajući po vlastitim mislima. Sve okolno tlo odisalo je nekim tajanstvom. Trava puna rose trala im se od noge. a u podnožju brda. reče Kocka drhteći od strahopoštovanja. "Oh. dok se u Velikom zdanju iza njih nije oglasio gong. da Aren ne bi pomislio kako je govorio suviše osećajno. kao da je izišao mesec. ali srpasti mesec već je plovio ka zapadu preko vrha brda. kada sve stvari budu raščlanjene"." Nikakva magija nije umešala svoje prste u večeru. Hajdemo.. Kocka blago reče: "Ovo brdo je prvo izronilo iz mora. ali često se osvrtao da vidi to čudno zračenje. Aren pođe s njim. to je zračenje bilo treperavo.kralja svim srcem i svim umećem koje posedujem"... pa ipak zajedno. "Ovo je Okruglo brdo Knol". "Večeras je na redu leća i supa od luka. pored močvarnog Tvilburna nalazio se hor malih žaba koje su pozdravljale prve tople dane i skraćenje zvezdanih noći.. južno od Knola pojavila se velika svetlost. kada su se pre pet godina sastali da izaberu Arhimaga. mora da se tamo nalaze Veliki majstori. Ostavši sam u mračnoj kamenoj ćeliji koja mu je dodeljena za spavaonicu. dodade Aren. reče Kocka. "Šta je to?" "Dolazi iz Gaja.. Ali Aren ga je posmatrao prijateljski. ponekad skuvaju. "Što znači da je bezbedno boraviti na njemu"." "Učinilo mi se da si kazao kako se ovde ne kuva". primeti Aren i dalje poluodsutan." Naglas reče: "Kralju bi bili potrebni ljudi kao što si ti. greškom. već samo dosta opipljivog. kažu da je isto tako plamtelo. reče Kocka. sve dok ga padina nije zaklonila i dok nisu ostali samo mlad mesec i prolećne zvezde. odvrati Aren. a onda iznenada zastrašeno povika: "Pogledaj! Gaj!" Na tlu.

možda on odista izumire sa ovog sveta. "Veliki majstori razgovaraju na svetom mestu. oluja se stuštila na nas. Šta će učiniti? Hoće li istkati neku veliku magiju da bi spasli magiju uopšte? Da li je moguće da čarobnjaštvo odumire u svetu? Postoji li opasnost koja čak preti i Rouku? Ostaću ovde. tako da je već u narednom trenutku video sebe još jednom licem u lice sa Arhimagom u dvorištu ispod oskoruše. kroz kamene hodnike prema Dvorištu Fontane. kneževiću Arene". u njima nije bilo gužve i vike dečaka koji su naseljavali ostale delove. i Arhimag mu se osmehnuo. Hoće li mi dopustiti da ostanem kao šegrt? Ali možda više niko neće podučavati veštinu vračanja. reče mladi šegrt stojeći na pragu njegove ćelije. ili koje je nekada znao. Krenuo je niz stepenište kule. "Arhimag želi da razgovara s vama. a tog jutra odrastao muškaraca. a neke urađene u srebru. Dvorane i prolazi u ovom delu zdanja bili su tihi. ali nijednu od ovih nije znao. sačeka trenutak i pobeže pre no što je Aren uspeo da se sabere i odgovori. "Pođi onuda". ali ne i ja. smešeći se tako jako da su mu se duboke bore spuštale niz obraze od nosa do brade: bio je to onaj isti koga je juče sreo na vratima Velikog zdanja. Bio je spreman na sve. Ovde se osećala velika starost zidova. slamaricu prostrtu na kamenom podu i iscepano filcano ćebe. Radije ću čistiti njegovu sobu nego biti knežević u Enladu. Čak i ako mi nikada više ne uputi nijednu reč. moj otac poseduje dar za izvođenje vradžbina.. pa čak i ako izgubi svu moć i veštinu. koji nije vodio računa o titulama kao što su gospodar ili ..očiju. U hodniku ga srete jedan starac. niko više neće učiti prava imena stvari. Čarolija kojom su drevni kamenovi bili položeni i zaštićeni ovde je bila očigledna.. Ujutro je ustao sa osećanjem da je prethodnog dana bio dečak. momče". ali tu ga mašta izdade. čak i na galiji sa dvadeset vesala na kojoj je došao sa Enlada obezbedili su mladom kneževiću više udobnosti nego ovde. pokriven mekim krznima. mada mu se činilo da neke od njih sadrže značenje koje je gotovo mogao da prepozna. reče Čuvar kapije. Ali kada je do toga došlo. jer još nije video to tamno lice kako se smeši." Ali njegova živa mašta brzo pređe preko toga. ne znajući kuda da pođe. Ali on ništa od toga nije primećivao. Celog života je spavao na krevetu. ali ja ću ostati pored vas da vam služim". "Stigao si. reče Veliki majstor Čuvar kapije. drvo bez lišća. a fontana nije žuborila. kada je stigao iz luke i koji je od njega zahtevao da mu kaže svoje pravo ime pre no što uđe. Aren je rune hardijskog jezika naučio od oca. nebo je bilo mračno. Čak i ako ga nikada ne vidim. Na zidovima su povremeno bile urezane rune. "Nalazim se u središtu sveta". Neću se vratiti kući.. duboko urezane. ali sada nije mogao da ga se seti. govorio je: "Gospodaru. Ipak ću ostati u njegovoj blizini. ostao je da stoji otvorenih usta. razmišljao je.

to nije bilo za sebe. hajde da doručkujemo zajedno". "sedmorica od devetorice. hleba. Ali nikada još nije boravio među ljudima kao što su bili ovi. Svi se zagledaše u njega kada je ušao. već samo neku vrstu straha.knežević. a sa druge strane zašiljeni prozori propuštali hladnoću. i Aren se malo smiri prisetivši se doma. ali sebe je video samo kao naslednika kneževa. Jastreb Arhimag sedeo je na čelu stola i činilo se da sluša ono o čemu se govorilo. Ti su jeli meso. naslednikom snova. koji su mnogo kupovali i prodavali. Levo od njega sedeo je Čuvar kapije. malo govorili. Kao da ga je Arhimag upravo oslovio kao sina mita. većina tražila nešto za sebe. tako da je imao vrmena da se povrati. ali oko njega je ipak vladala tišina i niko mu se nije obraćao. jednog iz Kuće Enlada. kneževiću Arene. Arene. A ipak su to bili veoma moćni ljudi: Aren je i to shvatio. On zastade i pokloni se.koji mu se konačno obrati: "Mi smo zemljaci. svežeg maslaca i sira. bio je mrtav već dve hiljade godina. reče Arhimag i povede ih do stola postavljenog ispod prozora. Ceo život proveo je među plemićima. Zurio je u gvožđem optočen vrh Arhimagova štapa. i to ne od ovih dana. Ja sam rođen u istočnom delu Enlada. Veliki majstori Rouka". Arhimaga. Dvor njegova oca u Berili bio ih je pun: onih koji su mnogo posedovali. gorkog piva. a Veliki majstor Imenovanja nalazi se u svojoj kuli. Aren pođe za njim u neku dugačku. "Ovo su. ." "Bio sam u lovu u toj šumi". ovo je Moredov sin.Gospodo. trideset milja severno odavde. Nije se usuđivao da podigne pogled prema licima osmorice maga. Mored. Ispred ognjišta stajal je skupina muškaraca. bogatim trgovcima. od koga je ta Kuća poticala. pored šume Aol. reče Arhimag. Svi oni znaju zašto si ovde. mnogi laskali. ali od svih njih on je video samo jednoga. Ponosio se svojim poreklom. Aren je već dosta naučio o ponašanju i prerušavanju čovečanstva." Aren ne oseti nikakav ponos kada ču tu rečenicu. zemljoposednicima. I Arena su ostavili na miru. onih koji su bili bogati zemaljskim dobrima. nisku odaju. "Dođi. Veliki majstor Ustrojstva neće da napusti Gaj. a lica su im bila spokojna. Bilo je mleka. pili vino i glasno razgovarali. i osetio kako mu krv dobuje u ušima. Jeli su hleb. mnogi su raspravljali. meku svetlost magle. Ako su i tražili nešto. a desno jedan sedokosi čovek ljubaznog lica. Aren sede sa njima i poče da jede. te ostade nemo da stoji. Njegova su dela ušla u legende. na čijem je jednom kraju gorela vatra u kamenom ognjištu i njeni se plamenovi odslikavali u hrastovom podu. te njih dvojica malo popričaše o šumama i gradovima ostrva Mitova. Iako je bio mlad. odvrati Aren.

"Gde je kralj koji bi trebalo da se nalazi u Hevnoru? Rouk nije središte sveta." "To i ja tvrdim". od Mahariona. a onda nastupi kratak muk.Kada su završili sa obedom. To je ona kula na kojoj stoji mač Eret-Akbe. runa mira. krupan poput hrastovog bureta. Čudne vesti koje treba proveriti. ponovo se okupiše oko ognjišta. zdepast." "Samo zato što nismo uspeli jasno da sagledamo ustrojstvo". čujem od vas da li ostajete pri onome što ste rekli sinoć. "već samo po sebi predstavlja nekakav zaključak. "okupili smo se da se posavetujemo. kraljevska runa. mogao bi i da raščini svet." "Pa ipak nešto nije u redu". poče Arhimag. Naša moć nije ugrožena zato što je nekolicina čarobnjaka zaboravila svoje čarolije.Već osam stotina godina je središte sveta prazno! Imamo krunu ali ne i kralja koji bi je poneo. vladaće red i za sve će stvari postojati pravo vreme. U Gaju se nalaze ustrojstva. ali da li vlada mir? Neka na presto zasedne kralj i imaćemo mir. tamnog i plemenitog lica. "Nalazi bi se ovde kod kapija Rouka i smak sveta bio bi na pomolu! Dotle još nismo stigli. dodade Veliki majstor Pretvaranja." "To što nismo došli ni do kakvog zaključka". "nijedan čovek. ali nismo došli ni do kakvog rešenja. javi se mršavi muškarac oštra pogleda. "Prošle noći". vesti iz Enlada. duboka glasa i visok. ali mi tamo nismo našli ništa do rasprave. Veliki majstor Vetrumeća. i svi se zagledaše u njega: uvučenih prsa. Ali ne treba izazivati kod ljudi strah koji se zasniva na tako klimavim nogama. primeti sedokosi mag iz Enlada. a neki su ostali da stoje. koje su najstarije od svih čovekovih sposobnosti?" "Niko". Jer to su reči samog Stvaranja i onaj ko bi bio u stanju da ih ućutka. a iz njegova grla dopre glas blag i istinit poput odjeka velikog zvona. "Zar smo izgubili neku od naših moći? Zar je drveće u Gaju prestalo da raste i lista? Zar nebeske oluje ne slušaju naša naređenja? Ko može da strahuje za čarobnjačke sposobnosti. Dugo smo razgovarali. primeti Veliki majstor Travarstva." . Želim da i sada. sedeo je pored vatre. pri dnevnoj svetlosti. u kojoj se nalazi presto Seriada od Akambara. bio je to Veliki majstor Poezije. Vraćena nam je izgubljena runa. tamnoputi čovek mirnog pogleda. nikakva moć. javi se jedan novi glas. a taj koji bi to mogao ne bi se nalazio ni na Vatortu ni na Narveduenu". pa će čak i u najudaljenijim Prostranstvima čarobnjaci upražnjavati svoje umeće neopterećena uma. Glasine sa Vatorta. ili to pobijate. mlad. odvrati Veliki majstor Prizivanja. nisu u stanju da zatome čarobnjaštvo ili zataškaju reči moći. "Malo toga znamo." "Tako je. neki su posedali. Veliki majstor Pretvaranja.

ali nije bio svestan njihovog značenja dok ih je izgovarao.. "Uz tebe sam učitelju Poezije. gde je magija jaka. ili ako se već i dešava. Kakvo čudo što je čarobnjaštvo zastranilo. ali ništa ne reče. Što se toga tiče. te bismo mogli i da nešto preduzmemo. Moramo se oslanjati na glasine. osim ove iz Narveduena? Da brodovi odlaze i vraćaju se bezbedno kao u stara vremena. osećam kao da smo svi mi koji smo se ovde okupili da razgovaramo. skromna držanja. složi se Veliki majstor Rukoveština. i služeći se svojim umećem pronaći u čemu se sastoji to zlo ili nered. "ne smatra da se dešava nešto neuobičajeno. gospodo... odvrati mu Čuvar kapije. ali jasnog i pametnog pogleda. gospodo moja. Osećam. da su kopna Zemljomorja čvrsto povezana. "Ali potrebni ste ovde. Mislim da bismo preduzeli! Jer. "Zar ne bi bilo mudrije ostati ovde. "I na sever i istok ako bude potrebe". primeti Čuvar kapije. reče Veliki majstor Pretvaranja. kada je i sve ostalo zastranilo? Ako celo stado odluta." "I ti ćeš ustati i poći nešto da preduzmeš. te su stoga sve čovekove umetnosti i veštine zapostavljene. zato što je Jug izgubljen za prijateljsku trgovinu. ko je dobio bilo kakvu pouzdanu vest iz Zapadnog Prostranstva. "mogu li sove sprečiti sokola da poleti?" "Ali kuda bi mogao da pođeš?" upita Veliki majstor Pretvaranja. nego . vlada oskudica rešenosti. poče Čuvar kapije. Moć slabi. znali bismo kako stvari stoje u udaljenim mestima."Tako je"." "Ti si sklon mračnim mislima. gospodaru". hoće li naša crna ovca ostati u toru?" Čuvar kapije se na te reči nasmeja. javi se Arhimag. Sunce slabi. "Oduvek si bio. javi se Veliki majstor Vetroumeća. Jastrebe". slažem se s vama. Kaži nam šta misliš da nije u redu. i da dok u nedogled vodimo razgovore iz naših vena lagano ističe krv. "Znači. na obzorju možemo primetiti samo kakav mali oblak.." "Hoću". ali samo reče: "Poći ću tamo gde ima nevolja. "Pa". odvrati Arhimag. onda je to stvar u tome da našim zemljama nema ko da upravlja ili da se njima loše upravlja." "Ne znam. hitar čovek. Veliki majstor Ustrojstva kaže da u korenima vlada strah i iz njega se ne može ništa više izvući: zar to nije dovoljno za uznemirenost? U početku oluje. niko od vas". jedan slabašan. knez Enlada nam poručuje da je izvodeći čaroliju izgovorio reči Stvaranja." "Na jug ili na zapad". smrtno ranjeni. a Veliki majstor Poezije mu odgovori: "Da pronađe našeg kralja i dovede ga na presto!" Arhimag prodorno pogleda učitelja Poezije.

Iako kratak. Stoga te pitam. ili da im ponudimo pomoć Enlada.' Cele noći nije imao ništa više da nam kaže. Ali nije imao vremena za razmišljanje. užasni ljudi. Da je imao vremena da razmisli ne bi bio u stanju ništa da odgovori. Prvi progovori Veliki majstor Prizivanja." "Imam dovoljno godina i čarolija za obojicu". gospodaru. "Poći ću sam. Niti je Moredov sin slučajno ovog puta bio glasnikm. vremena puna opasnosti. "Vidite?" upita on sedmoricu maga. Aren nije znao gde to treba da pođe. Arene. "Ja sam Upravitelj Rouka. I tako ako sam potreban. Zbunili su ga i doveli u nepriliku ovi ozbiljni. zato sam i ovde. ali i sa izvesnom dozom zamišljenosti i nesigurnosti. niti kada. Jasno mi je zašto želiš da pođeš. kako stvari stoje s tvojim ocem?" "Dopustio bi mi da pođem. tvoj otac. ako bude hteo da pođe. jer si u stanju da proceniš da li treba da tražimo pomoć od ostrva Mudrih po ovom pitanju." "Otkud znaš?" upita ga Veliki majstor Prizivanja. niti zašto. "Knez. "Arene. Arhimag ga je upitao: "Hoćeš li poći sa mnom?" "Pre no što me je otac poslao ovamo rekao mi je: 'Plašim se da svetu prete mračna vremena. a zatim se obrati Arhimagu: "Momak je mlad i nije obučeni vrač. "Mogu li godine ili čarobnjaštvo išta ovome dodati?" Aren je osećao da ga gledaju sa odobravanjem. hoćeš li poći sa mnom?" "Hoću. reče Veliki majstor Prizivanja." "Pokoravamo se toj odluci". Stoga šaljem tebe radije od bilo kog drugog glasnika. Odluku moram sam doneti: moram poći. taj je osmeh bio krajnje prijatan. Ovde si zatvoren već pet godina. Voleo bih da smo došli do istog zaključka. pošteni." On pogleda u Arena. sigurno ne bi dozvolio da se izložiš tolikoj opasnosti". a veće mora ostati na okupu. Ipak ću nekoga povesti. ali tome se ne možemo nadati. Ali . gospodaru". odvrati Aren suva grla. ne odlazim sa Rouka laka srca. primeti Veliki majstor Pretvaranja pomalo oštro. odvrati Jastreb suvim glasom. "Juče si mi ponudio svoje usluge. čije su izvijene obrve sada bile ispravljene i davale mu namršten izgled: "Ne razumem. Nešto u njegovom glasu natera ih sve da se potpuno sabrano i sa nelagodnošću zagledaju u njega." Tada je prvi put ugledao osmeh na Arhimagovom licu. Vi sačinjavate veće Rouka.naslepo tražiti među neprijateljski raspoloženim narodima i po nepoznatim morima?" "Moja veština mi nije ni od kakve koristi". Prošle noći je Veliki majstor Ustrojstva rekao: 'Nijedan čovek ne dospeva slučajno na obale Rouka. reče Arhimag.

" "To radi Čuvar kapije. primeti majstor Prizivanja. neodlučan i . na kome se bacaju sve prave čini. reče on. Možeš li povesti ovog saputnika tamo gde ćeš možda morati da pođeš. ali njime se retko razgovara. nju idem da potražim. dečak je stajao na izvesnoj udaljenosti od ognjišta ne znajući da li treba da se udalji ili da sačeka da bude otpušten. ako postoji neravnoteža i opasnost od velikog zla. Ali sa svog sedišta podigao se Veliki majstor Travarstva. i ostao da stoji onako golem. odvrati Jastreb. tako da mu visoki Majstor Prizivanja nije postavio više nijedno pitanje. sa izvesnom primesom pretnje ili ironije u glasu." "Dopusti da pođem s tobom. Ali sačekaj. "Kada bih još nešto znao. Ali mnogo toga nagađam. o kome zavise sva velika magijska dela. Postoji raspuklina. to bih ti i rekao. "Pođi. ali Arhimag otvoreno odvrati: "Pravo je. te se po dvojica ili trojica udaljiše." Oko njega se širila neka opasnost. to je bio jedini zvuk. "A pronašao sam pristalog saputnika. možda ćeš je ti pronaći. mada se i dalje mrštio. Zašto sada tražiš saputnika?" "Nikada ranije mi pomoć nije bila potrebna". Poklanjamo ti sve svoje poverenje. pukotina." Sada je govorio Prastarim Govorom. jezikom Stvaranja. to čine samo zmajevi. već se s visine pokloni i Arhimagu i Arenu i ode." "Neko mora da čuva kapije. onda neće biti dovoljno otputovati samo do Vatorta. kao da je zaboravio na Arenovo prisustvo. S druge strane prozora pritiskala je bezoblična i nejasna magla. uvek si putovao sam. Ako se ja izgubim. mirnih crnih očiju. "ne nameravam da dovodim u pitanje tvoju odluku. "Jastrebe". "i povedi momka. Ništa ne znam. Arhimag je zurio u plamenove. Veliki majstor Prizivanja ne nastavi raspravu niti mu uputi bilo kakvu daljnju primedbu." Jedan po jedan nemo se složiše i ostali." "Nisi mi rekao sve što znaš". gospodaru". Torione. Samo ti kažem: ako si u pravu. Ostani ovde i prati izlaske sunca kako bi video da li će biti jarko i motri na kameni zid da bi video ko ga prelazi i na koju stranu su im lica okrenuta. mudrih i strpljivih kao u vola." "Ne samo kapije Rouka. poče on. Vatra je pucketala u ognjištu. Ostani ovde.ranije si uvek bio sam. rana. u Zapadno Prostranstvo ili na kraj sveta. dok od njih sedmorice ne ostade samo Veliki majstor Prizivanja. i Veliki majstor Prizivanja govorio je tiho. da li je to pravo prema njemu?" Stajali su malo dalje od Arena. Naređujem ti da me sačekaš.

reče Jastreb. okrenuvši leđa vatri. reče on. odvrati on. gospodaru. ako se može slediti jedna tako stara loza. Umem da smirim svađu među dvoranima... ali lice mu je i dalje bilo kao od čelika na sivoj svetlosti koja je dopirala kroz prozore. te tamo možemo naići na kakav trag. Sutra u zoru.. a ti da ostaneš?" "To ne! Ali plašim se." "Možda". a glas mu je sada bio postojan. "Nisam se prevario i pomislio da si vrač. mada . odvrati Arhimag..pomalo tužan. "Sedi. Ništa više ne znam. "Gospodaru". Arene".. I to je sve. "istina je da potičem iz loze Moreda. " "Kako ću onda da tražim? Ni to ne znam." "Čega se plašiš?" Dečakove oči se napuniše suzama. Mislim da bi trebalo da krenemo što je pre moguće." "Onda." On se kratko nasmeši Arenu.zbunjujućem prostoru. i nema ničega što bih radije činio. beskrajnom. ratnik ili bilo šta već izgrađeno. Umem da baratam kratkim i dugačkim mačem. Možda će ono potražiti mene. Umem da upravljam čamcem. "Da vas ne izneverim"." "Ah. "Prvo ćemo poći do Grada Horta". Od kakve ću vam koristi biti? Veliki majstor Prizivanja je u pravu. Lepo pevam. Ne znam šta si. "Šta vi to tražite?" "Ne znam." "Gospodaru. i dečak priđe kamenom sedištu u uglu ognjišta. I ako mi se ukaže prilika da vam služim smatraću to najvećom prilikom i čašću u svom životu." "I veće veštine. primetio si. Znam dvorske plesove i seoske igre. osetivši se ponovo poput kakve sićušne prilike u mračnom. Razgovaraj sa kapetanom. Ali plašim se da me vi greškom smatrate vrednijim nego što jesam. Tvoj brod još čeka u luci. zar ne? Ljubomoran je. Arhimag se ponovo okrete ka vatri. Arene. Slab sam strelac. "Tamo se gomilaju vesti iz celog Južnog Prostranstva." Glas ga na trenutak izdade.." "Znači ti bi više voleo da on pođe sa mnom. Budi kod stepeništa koje vodi u kućicu za čamce. Traži da mu se prizna pravo prvenstva zbog duže vernosti. "Ne posedujem nikakav veliki dar niti veštinu. neka odn ese poruku tvome ocu.. Umem da se rvem.. ali sam vešt u prebacivanju lopte preko mreže. poče Aren. sviram harfu i lutnju.

" Arhimag jednom oštro klimnu. Spustio se niz strme.. Ispunjavalo ga je jedino čuđenje. Poricati prošlost.. te pronađe jednu čudnu malu prodavnicu u kojoj kupi mastionicu. "Upravo sam na to mislio. "Poseduješ snagu i moraš imati prostora. na keju.. ali sve mu se činilo da ta reč baš nije bila najprikladnija. i da se ponosi tom hvalom. nešto na šta se čovek mora naviknuti. a on je klimnuo i pošao: zar ne bi trebalo da se oseća ponosnim zbog toga? Ali ipak nije. Umoran sam od bezbednih mesta. Ponavaljao je sebi kako je Arhimag rekao da je snažan. umesto bezbednog povratka u Enlad. i rekao mu: "Sutra ću isploviti sa Arhimagom u pravcu Vatorta i Južnog Prostranstva.. Stoga ti nudim. mome ocu. Reci knezu. to podrazumeva odgovornost. Ali Arhimag nije izgovorio njegovo ime.mi je drago što sam saznao da umeš da upravljaš čamcem.." Kapetan broda bio je krajnje ozbiljan. gospodaru". prostora za rast. pronašao kapetana broda kojim je doplovio. četkicu. da ću se vratiti kući u Berilu kada budem otpušten iz ove službe. nastavi on. nesigurno putovanje sa neizvesnim krajem." Aren je ćutao. Kada se setio majke držeći taj list papira i čitajući šta je . "Ali. tako da je on u tren oka odgovorio: "Gospodaru. osvrnuvši se oko sebe pronicljivim očima koje ništa nisu videle. Ali nudim ti da biraš. osećao je da sve mora istog časa obaviti. Znao je kako je knez Enlada mogao dočekati donosioca ovakvih vesti.. Ali ovo znam zasigurno: ti si Moredov i Seriadov sin." Arhimag je ćutao tako da je morao da završi rečenicu: "Ali ja nisam Mored. Čovek ne kroji sam svoju sudbinu: on je prihvata ili poriče. ali nije bio ponosan.. jer sam zahvaljujući njemu knežević. Aren pohita. zavojite ulice Grada Tvila. Šta ćeš postati. Ubeđivao je sebe da je srećan. Ali strah podstiče veselost. Ako oskorušino korenje ne prodre duboko u zemlju. znači poricati budućnost. zatim požuri nazad prema keju. te se smesti u blizini broda i poče da piše roditeljima. kneževiću. izabrao sam da pođem sa vama. Ja sam samo ja. ponosim se. "To je tačno. Lebanen." On iznenada ućuta. reče on. Ne moraš da pođeš. bilo je ime za oskorušu. "Morate mi to." "Ne ponosiš se svojim poreklom?" "Da." Na te reči Aren podiže zapanjeno pogled.. Aren primeti da je taj čovek strašno uznemiren i to ga uplaši. krovova i zidova oko mene. jer njegovo pravo ime.. Smatrajući da je to pravo. . i list meke hartije. drvo ostaje bez krošnje.. "Tvoje korenje je duboko". Na tebi je da izabereš. dati napismeno". . konačno reče. da je čovek čija je sudbina preodređena. Zašto nije? Najmoćniji vrač na svetu mu je kazao: "Sutra ćemo isploviti prema ivici sudbine". debele kao filc. to niko ne zna." Aren napusti Veliko zdanje sa osećanjem čuđenja u srcu i umu.

Pismo koje je napisao bilo je škrto i kratko. reče on na svoj užurbani. te predao kapetanu broda. na težinu njegove velike starosti koja je pritiskala njegov duh. Jer nikakav cilj krvave požude. posmatajući dršku Arenova mača koja nije bila lepa. Vidim da ste poznavalac starih veština". Vratio se na kej i predao broš . U njegovom istorijatu se navodi da nikada nije izvučen. osvete ili žudnje. Bila je puna radosti. Konačno je dospeo u pravu ulicu i sjurio se u radnju prošavši ispod niti sa kuglicama od crvene gline koje su ukrašavale ulazna vrata. strpljiva. imao je u novčaniku dosta belokosnih kovanica koje su služile kao novac na Unutrašnjem kopnu. sem kada je u pitanju spasavanje života. uživao je i u samom činu kupovanja. kao da je brod već bio spreman da isplovi i otrča kaldrmisanom ulicom nazad do one male čudne prodavnice. A onda reče: "Stanite!". Aren je dobio svoje svakodnevno ime: dok je bio dete zvali su ga Arendek: Mačić. Pomučio se da je pronađe. obuze ga nemir. "Drevni rad u srebru s ostrva O. a njegova se majka zvala Ruža. jer bilo je nečeg neodređenog u vezi s ulicama Tvila. Bio je ponosan na njegovu težinu koju je osećao na boku." Aren plati tu prilično visoku cenu ne praveći pitanje. Čuđenje koje je osećao nije ga napuštalo. u nijednom ratu radi dobiti. Onako težak. Nije bilo način da je uteši zbog dugog odsustvovanja. na jednom poslužavniku sa kopčama i broševima. Potpisao ga je runom mača. šepureći se. njegova moć nije bila ništa manja. vekovi na njemu nisu ostavili traga. niti se može izvući. čak i na brodu. tom velikom blagu njegove porodice. zapečatio s malo katrana iz obližnjeg lonca za zatvaranje rupa. Po njemu. jer je bio iskovan pomoću velike čarolije. niti njegov deda. ali Aren je znao da je on glavni razlog njenog zadovoljstva. srebrni broš u obliku divlje ruže. ne bi dozvolio da se on upotrebi. Čudno je ležala u njegovoj ruci i bila je hladna. na ulicama ovog čudnog grada ostrva vračeva. kada je izišao iz radnje spustio je šaku na balčak mača. "Kupiću ovaj". već samo nošen. On još nije upotrebio taj mač. Dok je kupovao mastilo i papir primetio je. Već dugo je u Enladu vladao mir. kneževski način. a Seriad je bio sin Moreda i Elfaran. Seriadov mač nikada nije bio odložen ili spreman. drška mača mu se učini čudna kada je dodirnu. A sada. nije ni njegov otac. pa ipak. Bio je zadovoljan što se setio da majci kupi poklon. reče vlasnik radnje. gotovo da mu se činilo da su skretanja svaki put drugačija. na svetu nije bilo starijeg sem mača Eret-Akbe koji je bio postavljen na vrh Kule kraljeva u Hevnoru. vukao se za njim. Primio ga je svečano i nosio ga je kao da mu je dužnost da ga nosi. mač ga je ometao u hodu. Otac mu je dao taj mač veče uoči polaska iz Enlada. ali se ohladilo. da ona čezne za njegovim brzim povratkom. "Četiri belokosna novčića.napisao. Jer to je bio Seriadov mač.

koje se tog časa okrenulo ka nevidljivom suncu. Bio je to čamac koji je meko nastavio da plovi prema doku. izrezbarenim od roga i zmajevskog zuba. te mu zaželeo srećan put i bezbedan povratak kući. Jedna dugačka senka kliznu tiho napolje na vodu. 3. Aren potrča niz stepenice do doka i uskoči u čamac. "Drži ga u tom položaju dok ne razvijem jedro. navukao je ogrtač preko korica mača u kome se nalazilo to staro. "Šta ja to činim?" upita sam sebe dok se peo uskim putem. dosta iznošen ali čist. mornarski ogrtač. držalo se povučeno i zatamnjeno." Već su bili isplovili. gledano u odnosu na tvilske dokove. Okrenuvši se od njega. oproštajni poklon Velikog majstora Vetroumeća. Pazi momče. ka utvrđenom Velikom zdanju iznad grada. to je. a zatim stazom koja je vodila nizbrdo ka kućicama za čamce koje su pripadali školi. čekajući. Drveće. jasna pruga: obzorje. sa čovekom koga ne poznajem?" Nije umeo da odgovori na pitanja koja je sam sebi postavljao. izdizale iznad vode. Arenu se kosa diže na glavi. "Prihvati kormilo". prodorno kucanje. GRAD HORT U tami pred svitanje Aren navuče odeću koju su mu dali. nepovodljivo oružje. a nalazile se poređane južno duž obale. ne žureći više.kapetanu broda da ga odnese njegovoj majci. šupalj zvuk. u zalivu. sa jedva vidljivim osmehom na usnama. te pohita kroz utihle dvorane Velikog zdanja ka istočnim vratima. Više mu nije bilo de šepurenja. ta smrtonosna stvar koju je nasledio. ovim čamcem se veoma lako upravlja! Znači tako. koga jevideo samo kao okretnu senku na pramcu." . Nije mu bilo hladno u glomaznom mornarskom kaputu i vunenoj kapi. Zapadni vetar i vedra zora za prolećnu ravnodnevnicu. koje se ponovi tri puta. mračni vazduh bio je potpuno miran i veoma hladan. a onda iznenada iz njih dopre neki prigušeni. Kućice za čamce su se. Tamo nije bilo nikoga. Čuvar kapije ga propusti kroz njih i pokaza mu kojim putem treba da krene. stojeći na kamenim stepenicama u tami. "Gle. "Kako to da nisam pošao kući? Zašto tragam za nečim što ne razumem. ali ipak je drhtao. krovovi. hvatajući sve jače svetlost. onako crne. zapadni vetar koji će nas spasti veslanja do izlaska iz zaliva. Samo se nad tamnim morem na istoku protezala jedna slaba. jedro se širilo sa jarbola poput kakvog belog krila. reče Arhimag. nema sumnje. ništa se nije pomeralo. sve se gubilo u tami. Jedva je razaznavao put. sve je mirovalo. On krenu najgornjom ulicom grada. On stiže do stepeništa koje je vodilo do kućice za čamce. brda nabubrela od nejasnih izraslina.

poslujući oko konopaca. jer mali je brodić poskakivao na nemirnim talasima. Čamac se propinjao i ševrdao na sve jačem vetru.. Aren stisnu zube i pokuša da ga smiri. već. Dok sam ja bio mnogo toga. reče Arhimag. Nikada nisi bio ništa drugo do knežević. reče njegov saputnik i nasmeja se. "Aha". Jastreb je stajao sa šakom položenom na jarbol. "Ali mislim da mogu od tebe pozajmiti ono što mi je potrebno. a obale tvilskog zaliva promicale su levo i desno . Čuj. u kojoj sam možda bio najslabiji. ali osetio je da iz tih reči izbija hvala i radost. a poslednja moja uloga. čamac se prope na jednom dugačkom talasu i on ugleda obod sunca naspram ivice okeana. Prave od njega talismane protiv reume. i upravo kada je podigao glavu. Ja sam trgovac po imenu Soko. mudar je. "Pusti mu na volju." Arhimag se nasmeja. Arene". i on zapeva. tog dana prolećnog ekvinocija. Znači stigli smo iz temera našim čamcem Delfinom. u slučaju da sretnemo nekog iz istog mesta. onom plavom bezvrednom materijom od koje prave talismane. bila je uloga Arhimaga.. ni Jastreb." "Znam. na južnoj obali? Oni trguju po svim Prostranastvima. "naglasak vam baš nije enladski." Arhimag klimnu. po imenu Aren. odvrati ovaj. poče on. dolazimo sa Enlada. niti si ti knežević. "Njime se odista lako upravlja. Znam da je na ceni u Enladu. Imam gontski naglasak".. kako se ono zovem?" "Soko. ali je pomalo samovoljan. "sada nisam ničiji gospodar. pa zastade kleknuvši na klupicu i zagledavši se u Arena. licem okrenut prema suncu koje je izlazilo. pogledavši prema istoku na kome se sve više razdanjivalo. "Ali". nećače".. jezik vračeva i zmajeva. poput smenjivanja plime i oseke ili ravnoteže dana i noći koji bez prestanka slede jedno posle drugog. ukočenih vratova i govornih mana. iščašenja. gospodaru. "Potrebna ti je vežba." Aren se ugrize za jezik. Iz kog grada? Nekog velikog. a ja nisam ni gospodar."Je li ovo Dalekovidi?" Aren je iz pesama i priča čuo za Arhimagov čamac. iznenadni zlatni blesak ispred njih. Aren nije znao Prastari govor. ni mag. a ti si moj nečak." "Može li Temer. ritam je bio nalik na ritam kakve koračnice. "Samo vežba. gospodaru. Galebovi su kreštali na vetru. Uputili smo se na jug u potrazi za alemkamenom." Aren se posle jednog trenutka nasmeja. poče oprezno Aren. koji sa mnom putuje da upozna mora.

Arene. čak ni čarobnjak.. bio je više nego strpljiv. u nekom vremenu sličnom ovom. Da sam Soko iz Temera. Bio je prilično ćutljiv čovek. ali on ne izgovori nikakvu čaroliju da je odvrati od njih. Naredne noći. Nikakva Arenova nespretnost nije mogla da ga razbesni. on je mnoge časove utrošio da Arena nauči kako da upravlja čamcem pri snažnom pramčanom vetru. Ali svako delo koje izvršiš. između dva čina. vezuje te za sebe i za svoje posledice i tera te da stalno iznova delaš. "Pretvarao sam se da sam slobodan. hladnoj. i uopšte ne bi primećivao Arena iako bi mu pogled počivao na njemu. A mag i mornar su dosta bliski jedan drugom. dok su ležali neposredno pred ulazom u Luku Hort u mirnoj. Bio je nenadmašan mornar. On zastade pa onda posle izvesnog vremena nastavi. "Ne želim sutra ponovo da odem među ljude". ali on ne dozva magijski vetar u njihovo jedro. Putovanje od Rouka do Grada Horta ne traje dugo. što je mogao da učini i bilo koji vrač-vremenaš. Tada se vrlo retko možeš naći na nekom mestu. svaki tvoj čin.. Da nisam Arhimag.. "Pokušaj pažljivo da biraš. izlazilo je uglavnom na isto. U mladosti sam morao da biram između života koji se sastoji od postojanja i života koji se sastoji od delenja. Arhimagu se žurilo da krene. Arhimag ili Soko pomorski trgovac. a kada bi konačno progovorio glas bi mu zazvučao nekako oštro. Ali predavao bi se vlastitim mislima i onda bi satima ćutao. na moru punom stena istočno od Isela. ovaj još nijednom nije posegao za magijom. jer je te maglovite noći nadomak obale Vatorta počeo Arenu. bez ikakvih obaveza i privilegija. mada savršeno dobroćudan. Aren je razmišljao o ovome i odjednom shvatio da za ovo kratko vreme koliko poznaje Arhimaga.od njih. ne zaploviše u Unutrašnje more. bio je dobar saputnik. kada ti je dozvoljeno da se zaustaviš i jednostavno . Uskočio sam u ovaj drugi kao što žaba skače na muvu. boljeg ne bi mogao da nađe. U tri dana plovidbe s njim Aren je naučio više nego tokom deset godina vozikanja čamcem i trkanja u Zalivu Berile. Možda je Jastreb to osetio. da je u svetu sve u redu. ali možda mu se zbog toga malo manje sviđao. maglovitoj tami. ali kada se jednom otisnuo. dosta isprekidano. Druge noći koju su proveli napolju počela je da pada kiša. Čim su se našli van domašaja začarenog vremena oko Rouka. To nije moglo da oslabi ljubav koju je dečak osećao prema njemu. da priča o sebi.. nošeni dugim talasima punim svetlosti. hladna martovska kiša. reče on. kada budeš morao. vetar poče da duva protiv njih. razmišljao je Aren. ali oni su tri noći proveli na moru. bilo je pomalo strašno. obojica koriste moći neba i mora i pokoravaju snažne vetrove tako da im ovi služe. dok na kraju. približavajući ono što je udaljeno. da nikome ništa ne dugujem. umesto toga.

" "Za životom? Ali šta ima loše u tome što neko želi da živi? " "Ništa.. da velika dela čarobnjaštva zavise o Ravnoteži. onda ta želja prerasta u pohlepu. Zaudara na zlo. koja se širi sa kopna na kopno." "Ali mislio sam. javi se Jastrebov glas iz tame. Dok se ravnoteža među stvarima ponovo uspostavlja. desetkujući useve. nepobitnom sigurnošću. a na kraju postaje zlo. "Da nije možda posredi neka pošast. cilju njihovog puta. Ovo nije uspostavaljanje ravnoteže. I pošto je njegov saputnik konačno bio raspoložen za priču. a onda je konačno rekao: "Znači vi smatrate da tragamo za nekim čovekom?" "Za čovekom i magom. koji još ništa nisu učinili. u stanju smo da osetimo posledice toga. Čamac se ljuljuškao u velikoj. Postoji samo jedno stvorenje sposobno za tako nešto. hladnoj tami. ka onome za čim su tragali. ali i da ne zna. kuga. te se stoga ne mogu koristiti u zle svrhe. besmrtnošću. Ili počneš da razmišljaš o tome ko si i šta si." "Kako?" "Ako neizmerno žudimo za životom. na osnovu onoga u šta su moj otac i moji učitelji bili ubeđeni. ali njegove misli hrlile su napred. ne zaboravljamo reči Stvaranja." Kakav je jedan ovakav čovek mogao da sumnja u to ko je i šta je? Verovao je da su slične sumnje primerene mladima. već njeno narušavanje. stada i ljudski duh?" "Pošast predstavlja kretanje velike Ravnoteže." Aren je malo razmišljao o ovome. Aren ga je razumeo. "Mi ljudi. beskrajnim bogatstvom. mislim da tragamo za jednim takvim.postojiš. Da." "Čovek?" upita nagađajući Aren. ali ne gubimo nadu i ne odričemo se veština. Tada dolazi do narušavanja ravnoteže u svetu. i uništavanje odnosi prevagu. Priroda nije neprirodna. Ravnotežju. ovo je nešto drugo. on upita: "Mislite li da ćemo u Gradu Hortu naći ono što tražimo?" Jastreb odmahnu glavom. kao što su to činile ova tri dana i noći..." . što je moglo da znači ne. samog Ravnotežja. "Zato volim more". Ali kada čeznemo da ovladamo životom..

A to je drugi čovek. To su bili ljudi kojima su velika snaga i znanje služili da čine zlo i hrane se njime. koga je ubio Keor. S njima stvari stoje kao i sa snovima. U našoj sramoti nahodi se naša slava. osećaćeš se nekako praznim. njihovo biće. Gospodar vatre. tako da je more progutalo ostrvo Soleu i sve na njemu. još neodrasli zmaj. poče Aren. reče Aren. Beskrajne su rasprave maga. Teška je poput gvožđa i tako velika da bi. to ne znamo." "Krv im je hladna i otrovna. oni jesu. bavimo se magijom." "U Serilonu". Da li se čarobnjaštvo koje služi onome što je dobro mora uvek pokazati jačim." Ako tamo gde očekuješ sigurnost. bar tako kažu. Oni se ne bave magijom. teško bi ga i Eret-Akbe pobedio. Čarolija koju je istkao protiv Moreda bila je tako moćna da se nije mogla raščiniti čak ni kada je bio pogubljen. Ali ima i važnijih stvari. a onda nastavio: "Kada bih zažalio zbog svega što sam ikada učinio ili sve to zaboravio. Posle izvesnog vremena." . sposoban je i da ga prevaziđe." "To je razlog zbog koga nam se ništa ne može odupreti. prema nikom nemaju milosti. Čak su i ajkule nevine. "može raspravljati. Stariji su od čovečanstva. Mudriji su od ljudi. reče: "Mislim da shvatam zašto kažete da su samo ljudi u stanju da čine zlo... ipak bih se sećao da sam jednom video zmajeve kako u sumrak plove na vetru iznad zapadnih ostrva. ako bi je raširili. vojske su se borile na njegovoj strani. činimo dobro. nikog ne sažaljevaju.."O tome se". nađeš samo nadu. Aren oseti da ne želi da ostane na tim hladnim vrhovima. Mi ljudi sanjamo. Ne smeš ih gledati u oči. Ali da li su oni zli? Ko sam ja da sudim o delima zmajeva?. prekrila ceo trg u Serilonu. one ubijaju zato što moraju. Kad bi se on pojavio. Oni sami su snovi. čarobnjake koji koriste svoje veštine za sticanje bogatstva. Samo jedna stvar na svetu u stanju je da se odupre zlom čoveku. reče Jastreb nekako bezvoljno. koji se trudio da raščini tamu i zaustavi sunce u podne. bio je veliki mag. primeti Jastreb." Trenutak je poćutao." "Ali zmajevi". Nadajmo se da je tako. Arene. knez Enlada. Oni ništa ne čine. A kažu i da je Bar Ot bio mladi.. izdajice. Moredov Neprijatelj bio je još jedan od tih. Jedino naš duh. celi gradovi bi pali ničice pred njim. nezasitni. Zubi su dugački kao moja podlaktica. činimo zlo. Zmajevi ne sanjaju. Video sam kožu Bar Ota.." "U tebi tinja želja"." "Da. ona je njihova suština. "da vidiš zmajeve.. i bio bih zadovoljan. "Zar oni ne čine velika zla? Zar su oni nevini?" "Zmajevi su pohlepni. Od tog dana nijedan se zmaj više nije pojavio u Enladu. "Nalazi se koža Bar Ota. pre tri stotine godina. Svako kopno Zemljomorja zna za veštice koje bacaju nečiste čini. koji je sposoban na zlo.

sudeći po alkama za lance u spremištu. "Tako kažu." On spusti pogled na vitki." "Što se mačeva tiče. Dokovi su bili obasjani suncem. uzdizao se iz svog bučnog vodenog pročelja na padinama tri strma brda u vašaru boja. narandžasto. ljudi i buke. dok nije morao da ga upita: "Bi l' se prihvatio vesala. u kojoj je bilo blizu stotinu brodica. Ubijao je ljude. dve galije sa po dvadeset vesala. Na licu su mu se ogledala mnoga osećanja. čamaca na vesla. i više se nije čuo nikakav drugi zvuk do došaptavanja mora i čamca. trgovačkih brodova. primeti njegov saputnik. "Korice su suviše fine. "Ne liči na mač kakvog pomorskog trgovca". I onda konačno." Grad Hort. samo ga okrznu pogledom. oni zaspaše.Tada obojica ućutaše. budno motreći da se ne sudari s nekim. i nekoliko vitkih.. a među njima je najizraženiji bio bes." Aren je trenutak razmišljao o ovome. taj je mudar". i svuda oko njih vladao je mrak. jedna velika galija sa šezdeset vesala u lošem stanju. žuto. ponovo umota mač i gurnu ga duboko u sanduk sa opremom. reče on. zaklanjajući uska pijačna mesta. Živopisna. sa kojih se klatio opasač. ali ja nisam.. krovovi su bili od purpurno crvenih crepova. zatim ode do sanduka za opremu i iz njega izvadi mač koji je bio dobro umotao i odložio onog jutra kada su krenuli na put. belo. ulice koje su se vraćale nazad od vodenog pročelja nalikovale su crnim prorezima punim senki. Toliko je stariji od mene. U svetloj izmaglici jutra uploviše u Luku Hort. u prenatrpanoj luci. "Je li ono ratni brod?" upita Aren dok su prolazili pored jedne od galija sa dvadeset vesala. "Opaši ga ako želiš. izlizani balčak. završi on. Kuće su bile od gline. jedna od sedam velikih luka Arhipelaga. Sada ga razmota. Osećam se kao budala zbog toga. "nije li to mač koji ne pristaje da olako bude upotrebljen?" Aren klimnu. Ipak je ubijao. napravljenim da hvataju vazdušne struje u višim predelima kada se nađu u toplom mrtvomorju Južnog Prostranstva. dugačkih brodica sa visokim trouglastim jedrima. obojene crveno. putničkih brodova. Jastreb ništa ne reče. Prodaju ljude u Južnom Prostranstvu. tamo na dubokoj vodi. . zaposlen oko kormila. rascvetano pendik drveće ispunjavalo je tamnim crvenilom gornje ulice." Jastreb. što usidrenih što onih koje su se spremale da isplove: ribarskih čamaca. prugasta platna protezala su se od krova do krova. a njegov mu saputnik odvrati: "Njime se prevoze robovi. "On jeste. poneću nož". držeći obema rukama mač u koricama." "Mislio sam da bi bilo mudro. momče? Poći ćemo do onog tamo keja pored stepeništa. neodlučno je stajao.

Kada su privezali čamac, Jstreb priđe Arenu tobože da proveri čvor i reče: "Arene, na Vatortu ima ljudi koji me jako dobro poznaju; zato me sad dobro pogledaj, kako bi me mogao kasnije prepoznati." Kada se uspravio, lice mu više nije bilo u ožiljcima. kosa mu je bila prilično seda; nos baburast i pomalo spljošten; a umesto štapa od tisovine njegove visine, nosio je palicu od slonovače, koju je sklonio u nedra. "Upoznaj se sa mnom", reče on Arenu uz široki osmeh, a govorio je s enladskim naglaskom. "Zar nikad do sad nisi vid'o svog strica?" Aren je sretao vračeve na dvoru u Berili koji su menjali izgled kada su mimikom dočaravali Dela Moredova, i znao je da je to samo privid; ostao je priseban i uspeo da prozbori: "Svakako, striče Sokole!" Ali dok se mag pogađao sa lučkim stražarem oko cene za ostavljanje i čuvanje čamca, Aren nije skidao pogled sa njega kako bi dobro upamtio njegov sadašnji izgled. Što je duže gledao, taj ga je preobražaj sve više mučio, umesto manje.Bio je suviše savršen; ovo uopšte nije bio Arhimag, to nije bio mudri vodič i vođa... Čuvar je tražio mnogo novca, i Jastreb je gunđao dok mu je plaćao, a onda se udaljio sa Arenom, nastavivši da gunđa. "Kakav ispit za moje strpljenje", reče on. "Morao sam da platim tom debeloguzom lopovu da čuva moj čamac! A samo pola čarolije dvaput bi bolje obavilo taj posao! Eto to je cena prerušavanja... Ah, zaboravio sam na svoj naglasak, je l' tako, nećače?" Koračali su pretrpanom, smrdljivom, šarolikom ulicom prepunom radnjica tek nešto većih od tezgi, čiji su vlasnici stajali na vratima među gomilama i nizovima lončarske robe, naglas hvaleći lepotu i jeftinoću svojih lonaca, pletene robe, šešira, lopata, pribadača, novčanika, korpi, žarača, noževa, konopa, zavrtanja, krevetskih čaršava i svih mogućih metalnih predmeta i tekstilne robe. "Je li vašar?" "A?" upita čovek spljoštena nosa, povivši svoju posedelu glavu. "Je li vašar, striče?" "Vašar? Ne, ne. Ovde je tako preko cele godine. Zadržite svoje kolačiće od ribe, gospoja, već sam doručkov'o!" A Aren je pokušavao da se otrese čoveka sa poslužavnikom na kome su bile male mesingane posude, i koji ga je pratio zavijajući: "Kupi, probaj, lepi mladi gospodine, neće te izneveriti, dah će ti biti sladak kao miris ruža iz Numina, privući će ti žene, probaj, mladi gospodaru mora, mladi kneževiću..."

Sasvim iznenada Jastreb se stvori između Arena i torbara, rekavši: "Kakvi su to čarobni napici?" "Nisu to čarobni napici!" zacvile čovek i stade da se udaljava od njega. "Ne prodajem ja nikakve čarobne napitke gospodaru-mora! Samo sirupe koji osvežavaju dah posle pića ili korena-hazije... samo sirupe, veliki kneže!" Skupio se na popločanom trotoaru, a posudice na poslužavniku su čegrtale i sudarale se; kada bi se nagnule, iz nekih bi iscurela po koja kap lepljive, ružičaste ili purpurne tečnosti, i prelila se preko ivice. Jastreb se bez reči okrenu i krenu dalje sa Arenom. uskoro se gužva proredi, a radnje postaše znatno siromašnije; izbor robe koji se u njima mogao naći svodio se na šaku savijenih eksera, slomljeni tučak, i stari češalj za grebanje - izložene u nečem nalik na kućicu za pse. Arenu se to siromaštvo gadilo manje od ostalog; na bogatom kraju ulice osećao je da će se udaviti, da će ga ugušiti stvari koje su bile na prodaju i glasovi koji su mu dovikivali da kupi, kupi. Zaprepastila ga je i torbareva snishodljivost. Setio se hladnih, svetlih ulica svog severnog grada. Razmišljao je kako nijedan čovek u Berili ne bi tako puzao pred jednim strancem. "Ovo je ludi narod!" reče on. "Ovuda, nećače", bilo je sve što mu je odgovorio njegov saputnik. Skrenuše u jedan prolaz između visokih zidova kuća bez prozora, koje su se pružale duž padine brda, prođoše kroz lučni prolaz ukrašen iscepanim stegovima, iziđoše ponovo na suncem obasjan strmi trg, još jednu pijacu pretrpanu tezgama i štandovima, sa mnoštvom ljudi i muva. Oko ivica trga sedeo je i ležao nepokretno na leđima veliki broj muškaraca i žena. Usta su im imala neku neobičnu crnu boju, kao da su u modricama, a oko usana su im se rojile i skupljale muve poput grozdova sasušenih ribizla. "Koliko ih je", začu Jastrebov glas, prigušen i užurban, kao da je i on sam bio zaprepašćen; ali kada ga je Aren pogledao ugledao je zatupasto, blago lice mornara trgovca Sokola, koga to kao da se uopše nije ticalo. "Šta je tim ljudima?" "Hazija. Umiruje i omamljuje, oslobađa telo od uma. A um onda slobodno luta. Ali kada se vrati u telo traži još više hazije... Čežnja raste, a život se skraćuje, jer ta stvar je čist otrov. Prvo nastupa drhtavica, kasnije dolazi do ukočenostim, a na kraju se umire." Aren se zagleda u ženu koja je sedela leđima oslonjena o zagrejani zid; podigla je ruku kao da želi da otera muve sa licam, ali napravila je samo jedan isprekidani kružni pokret kroz vazduh kao da je u trenu potpuno zaboravila na ruku, pa je ova nastavila da se kreće jedino zahvaljujući kakvom grču ili drhtaju mišića. Taj gest je nalikovao bajanju lišenom svake svesne namerem, čaroliji bez značenja.

I Soko ju je bezizražajno posmatrao. "Hajdemo!" reče on. Povede ga zatim dalje preko pijace ka jednoj tezgi natkritoj gumiranim platnom. Pruge sunčeve svetlosti, zelene, narandžaste, limunžute, grimizne, azurnoplave, padale su preko izloženih tkanina, šaleva i pletenih opasača, i poigravale su u bezbroj sićušnih ogledala koja su krasila uzdignutu, perjem zakićenu frizuru žene koja je prodavala tu robu. Bila je krupna i zapevala je dubokim glasom: "Svila, saten, platno, krzno, filc, vuna, runofilc sa Gonta, gaza sa Soula, svila sa Lorbanerija! Hej, vi Severnjaci, skinite svoje postavljene kapute; zar ne vidite da je sunce izgrejalo? Kako bi bilo da ponesete ovako nešto kući devojci u dalekom Hevnoru? Pogledajte samo, svila sa juga, nežna poput krila vodenog konjica!"Odmotala je svojim spretnim rukama balu paučinaste svile, ružičaste sa srebrnim nitima. "Ne, gospoja, nismo mi oženjeni kraljicama", reče Sokom, a žena zavrišta: "U šta onda odevate svoje žene, u grubo platno? Tkaninu za jedra? Tvrdica koja neće da kupi ni komad svile za jednu ženu koja se smrzava na severnjačkom snegu što se nikad ne topi! A šta kažete na ovaj gontijski runofilc, da je lakše zagrejette za vreme zimskih noći!" Ona rasprostre preko pulta veliki kvadrat drap-smeđe tkanine, istkane od svilaste dlake koza sa severnoistočnih ostrva. Tobožnji trgovac ispruži šaku, opipa tkaninu, pa se nasmeši. "Aha, znači ti si Gontijac?" začu se ponovo onaj isti vrištavi glas, a kada je prodavačica nagnula glavu, hiljadu raznobojnih tačkica stade da se vrti po nadstrešnici i tkanini. "Ovo je andradeanski rad; vidiš? Samo četiri podrezane niti na širinu prsta. Na Gontu koriste šest ili više. Ali reci mi, zašto si prestala da upražnjavaš magiju i prešla na prodavanje prnja. Kada sam bio ovde pre nekoliko godina, video sam te kako ljudima iz ušiju izvlačiš plamenove koje si zatim pretvarala u ptice i zlatna zvona, što je bila unosnija trgovina od ove." "To nije bila nikakva trgovina", odvrati krupna žena, a Aren na trenutak postade svestan njenih očiju, tvrdih i nepokretnih poput ahata, koje su posmatrale njega i Sokola negde iz sjaja i neprestanog pokretanja perja i svetlucavih ogledala. "Lepo si to radila, mislim na izvlačenje plamenova iz ušiju", primeti Soko oporim, ali jednostavnim glasom. "Hteo sam da i moj nećak to vidi."

"Slušaj ti", poče žena malo manje oštro, nagnuvši svoje debele, tamne ruke i teška prsa na tezgu. "Više ne izvodimo takve trikove. Ljudi ih ne žele. Prozreli su ih. Ova ogledalca, mada mi je jasno da se sećaš mojih ogledalaca", i ona zatrese glavom tako da odbijene tačkice raznobojne svetlosti vrtoglavo zaigraše oko njih. "Pa, može se zbuniti čovekov um svetlucanjem ogledalaca, rečima i drugim stvarima koje vam neću otkriti, tako da pomisli kako vidi ono što, u stvari, ne vidi, ono čega nema. Poput plamenova i zlatnih zvona ili odela u koja sam nekada odevala mornare, u odeću od zlata sa dijamantima velikim kao kajsije, pa bi se oteturali kao da su kraljevi svih ostrva. .. ali to su bili trikovi, budalaštine. Ljude možeš namagarčiti. Oni su poput pilića koje opčini zmija, veruju u prst koji im se turi pod nos. Ljudi su poput pilića. Ali na kraju ipak postanu svesni toga da su prevareni i omamljeni, pa se naljute i više ne uživaju u takvim stvarima. Tako sam prešla na trgovinu ovim, i možda sva ova svila i nije svila, niti je sav filc sa Gonta, ali od njih se svejedno pravi odeća... pravi se odeća! Sve te tkanine su prave, a nisu samo puke laži i sanje poput odela od zlatne pređe." "Dobro, dobro", reče Soko, "znači u Gradu Hortu nema više nikoga ko bi mogao da izvlači vatru iz ušiju ili prikaže bilo šta od magije koja se tu ranije izvodila?" Čuvši njegove poslednje reči starica se namršti; ispravi se i poče pažljivo da slaže runofilc. "Oni koji žele laži i vizije žvaću haziju", reče ona. "Porazgovaraj s njima, ako hoćeš!" Ona pokaza glavom prema nepokretnim prilikama oko trga. "Ovde je bilo i čarobnjaka, onih koji su dozivali vetar mornarima i bacali basme za dobru sreću na njihov teret. Zar su se svi okrenuli nekoj drugoj vrsti trgovine?" Ali mu ona u iznenadnom naletu besa upade u reč: "Ima jedan čarobnjak, ako ti takav baš treba, veliki čarobnjak, vrač sa štapom i svim tim... eno ga tamo! Plovio je sa samim Egrom, dozivao vetrove, pronalazio blagom natovarene galije, bar tako priča, ali sve je to sigurna laž, jer ga kapetan Erg na kraju prema zasluzi nagradio; odsekao mu je desnu šaku. Eno ga gde sad tamo sedi, vidiš ga, s ustima punim hazije i stomakom punim vazduha. Vazduh i laži! Vazduh i laži! To je sve što ostaje od tvoje magije, kozji kapetane!" "Dobro, dobro, gospodarice", nastavi pomirljivo Soko, "samo sam pitao." Ona im okrete svoja široka leđa izazvavši tim pokretom vrtoglavi blesak u ogledalima-tačkicama, a on se lagano udalji, zajedno sa Arenom. Namerno je išao sporo. Tako stigoše do čoveka na koga im je ukazala. Sedeo je oslonjen leđima o zid i zurio u prazno; nekada je to tamnoputo, u bradu obraslo lice bilo veoma lepo. Naborani patrljak

sramno mu je počivao na pločniku, izložen jarkom suncu. Između tezgi iza njih došlo je do nekog komešanja, ali Aren nije mogao da odvoji od čoveka; ujedno mu se gadio i opčinjavao ga. "Zar je odista nekada bio vrač"? upita on veoma tihim glasom. "Možda je to onaj koga su zvali Zec, koji je radio kao vrač-vremenaš kod gusara Egra. Bili su to poznati lopovi... hej, skloni se, Arene!" Jedan čovek koji je u punom trku izletao između tezgi umalo nije naletio na njih dvojicu. Protrča još jedan, posrćući pod teretom poslužavnika na sklapanje punog konopca, gajtana i čipki. Jedna tezga sruši se uz tresak; užurbano su prebacivali ili skidani platneni krovovi; skupine ljudi pojaviše se na trgu i počeše da se tuku; čuli su se povici i vriska. Sve ih je nadjačavalo vrištanje žene čija je kosa bila ukrašena ogledalcima. Aren je na trenutak ugleda kako vitla nekom vrstom motke ili štapa preteći gomili muškaraca, odbijajući ih širokim zamasima poput kakvog mečevaoca sateranog uza zid. Da li je u pitanju bila svađa koja je prerasla u izgred, napad bande lopova ili tuču između dve supraničke grupe torbara, nije se moglo zaključiti. Ljudi su promicali pored njih s naručjima punim namirnica koje su mogle biti i plen, ali i njihova vlastita roba koju su spasli od pohore. Došlo je i do obračuna noževima, pesničenja u tučnjave na celom trgu. "Onuda", pokaza Aren prema jednoj sporednoj ulici u njihovoj blizini koja je vodila sa trga. on krenu prema toj ulici, jer bilo je jasno da će biti najbolje ako sesmesta izgube, ali ga njegov saputnik uhvati za ruku. Aren se osvrnu i vide da Zec pokušava da ustane. Kada se uspravio, trenutak je ostao da stoji klateći se, a onda je, ni ne osvrnuvši se oko sebe krenuo oko trga, povlačeći preostalom šakom po zidovima kuća kao da mu je ona vodič ili potpora. "Drži ga na oku", reče Jastreb i oni krenuše za njim. Niko nije presreo ni njih čoveka koga su sledili i za tili čas nađoše se van pijačnog trga, te počeše da se spuštaju niz brdo, ćutke, jednom uskom krivudavom ulicom. Tavani kuća iznad njihovih glava gotovo su se dodirivali, skrivajući svetlost; kamene ploče pod nogama bile su klizave od vode i otpadaka. Zec je dosta brzo napredovao iako je i dalje prevlačio šakom po zidovima kao da je slep. Morali su da ga prate na maloj udaljenosti kako ga ne bi izgubili na kakvoj raskrsnici. Arena iznenada obuze uzbuđenje zbog potere; sva čula bila su mu budna, kao da je u lovu na jelene u šumama Enlada; živo je zapažao svako lice pored koga bi prošli dok je udisao slatkasti msrad: miris đubreta, tamjana, crkotina i cveća. Dok su se probijali preko jedne široke, prepune ulice on začu udare bubnja i na trenutak ugleda niz nagih muškaraca i žena, međusobno okovanih lancima za zglobove i struk, zamršene kose koja im je prekrivala lica: već nerednog trenutka nije ih više bilo, jer je on krenuo dalje za Zecom koji je počeo da se spušta niz neke stepenice što su izlazile na jedan uski,

prazni trg na kome je samo nekoliko žena ćeretalo kod fontane. Tu Jastreb stiže Zeca i spusti mu šaku na rame, a ovaj se skupi kaoda ga je neko ošurio, i trzajući se povuče u zaklon jednog Masivnog ulaza. Tu ostade da stoji podrhtavajući, buljeći u njih očima progonjenog koje ništa nisu videle. "Je l' tebe zovu Zec?" upita Jastreb, svojim prirodnim, glasom koji je istovremeno bio i grub i nežan. Čovek ništa ne odgovori kao da nije mario ili možda nije čuo. "Želim nešto da čujem od tebe", reče Jastreb. Ponovo nije bilo odgovora. "Platiću ti." Slaba reakcija: "U belokosti ili zlatu?" "Zlatu." "Koliko?" "Vrač zna vrednost čarolije." Zečevo lice se iskrivi i promeni, na trenutak ožive, tako brzo kao da je samo zasvetlucalo, a onda ga opet prekori neprobojni oblik. "Toga više nema", reče on, "ničega nema." Kašalj ga natera da se presamiti; ispljuvak mu je bio crn. Kada se uspravio ostao je nepokretno da stoji, drhteći, kao da je zaboravio o čemu su razgovarali. Aren se ponovo zadivljeno zagleda u njega. Ugao u kome je stajao obrazovale su dve džinovske figure što su stajale svaka sa po jedne strane vrata, kipovi čiji su vratovi bili povijeni pod težinom zabata i čija su se mišićava tela samo delimično pomaljala iz zida, kao da su pokušali da se oslobode kamena i počnu život, ali ih je snaga izdala na pola puta. Vrata koja su oni čuvali visila su na izjedenim šarkama; kuća, nekada palata,sada je bila napuštena. Mračna, ispupčena lica divova bila su izrovašena i obrasla lišajevima. između tih nezgrapnih prilika stajao je mlitav i krhak čovek zvani Zec očiju tamih poput prozora te prazne kuće. On podiže svoju osakaćenu ruku između sebe i Jastreba i zavcile: "Udelite jadnom bogalju, gospodaru..." Mag se namršti kao da ga je prostrelio bol i sram; Aren poseti da je na trenutak ugledao njegovo pravo lice pod krinkom. On ponovo položi šaku na Zečevo rame i izgovori nekoliko blagih reči, na jeziku vračeva, koje Aren nije razumeo. Ali zato Zec jeste: On ščepa Jastreba onom preostalom šakom i promuca: "Još možeš da govoriš... govoriš... Pođi, pođi sa mnom..." Mag okrznu Arena pogledom, pa klimnu. Nastaviše da se spuštaju strmim ulicama do jedne od dolina između tri postojeća brda na kojima se

uzdizao Grad Hort. Prolazi su postojali uži, mračniji, tiši što su se više spuštali. Nebo je bilo uska traka između streha, a zidovi kuća sa obe strane bili su memljivi. Na dnu prevoja proticao je potok, koji je zaudarao kao kakav otvoreni odvodni kanal; između lučnih mostova, na obali, bile su nagomilane zgrade. U mračnom ulazu jedne od tih zgrada Zec skrenu i nestade poput ugašene sveće. Oni krenuše za njim. Neosvetljeno stepenište škripalo je i ugibalo se pod njihovim stopalima. Na vrhu stepeništa Zec gurnu jedna vrata, i oni konačno videše gde se nalaze: pred njima je bila prazna soba sa dušekom od slame u jednom uglu i sa jednim nezastakljenim klimavim prozorima koji je propuštao malo prašnjave svetlosti. Zec se okrenu prema Jastrebu i ponovo ga uhvati za ruku. Usne stadoše da mu se pomeraju. Konačno mucajući izusti: "Zmaj... zmaj..." Jastreb mu sasvim mirno uzvrati pogled ništa ne rekavši. "Ne mogu da govorim", reče Zec i pusti Jastrebovu ruku, te se šćućuri na golom podu, plačući. Mag kleknu pored njega i poče nešto nežno da mu govori na Prastarom govoru. Aren je stajao pored zatvorenih vrata, šake položene na dršku noža. Ta siva svetlost i prašnjava soba,dve prilike na kolenima,mek, čudan zvuk magova glasa, reči na jeziku zmajeva, sve je to ličilo na san koji nije imao nikakve veze sa onim što se događalo van njega ili sa vremenom koje je proticalo. Zec lagano ustde. istrese kolena onom jedinom šakom, a osakaćenu ruku sakri iza leđa. Osvrte se oko sebe, pa zagleda u Arena; sada je video ono u šta je gledao. Ubrzo se okrenuo i seo na dušek. Aren ostade da stoji, na straži; ali Jastreb, sasvim prirodno, kao da je odrastao bez nameštaja, sede prekrštenih nogu na goli pod. "Ispričaj mi kako si ostao bez svoje veštine i zaboravio jezik te veštine", reče on. Zec mu nije odmah odgovorio. Počeo je osakaćenom rukom da udara po bedru, nervozno i trzavo,ali na kraju ipak reče, istiskujući reći u naletima: "Odsekli su mi šaku. Ne mogu da izvodim čarolije. Odsekli su mi šaku. Krv je istekla, presušila." "Ali to je bilo tek pošto si izgubio moć, Zeče, jer inače to ne bi mogli da ti učine." "Moć." "Moć nad vetrovima, talasima, ljudima. Pozivao si ih po imenima i oni su te slušali." "Da. Sećam se da sam bio živ", reče čovek, mekim, promuklim glasom. "Znao sam reči i imena..." "Jesi li sada mrtav?"

. Aren je udisao i izdisao vazduh kao morž. Nije važno. kao da je nekoliko puta pokušao da izgovori tu reč. Noćas." "Pokazaću vam. na put. pa je shvatio da dobrovoljno pruža obaveštenja umesto da ih prodaje. Čim se situacija izmenila on je ispustio uzde i sada se mučio da kaže ono što je želeo.. čak ni nagoveštaji. natkrivena ulica ličila mu je na vrt posle Zečeve sobe... Hoćete li se vratiti tamo?" ." "Kakva je to cena?" Jastrebov glas je lebdeo na nejasnom vazduhu poput senke lista koji pada. Možeš ga pronaći ako znaš gde treba da tražiš.. Shvataš? Povešću te.. trzavo pokrećući glavu. Živ sam. ponovi on. Oni iz smrti odlaze u snove. baci samo jedan zlatni novćić na dušek ispred Zeca.." Mučio se da izgovori reč. pa u Jastreba i Arena. Uputiše se najkraćim putem ka gornjem delu grada.. Samo nekada sam bio zmaj.. Povešću te.. bićemo ovde pre mraka. Zagleda se u njega. koji istog časa otvori vrata. Postoji put. Tamo mogu poći samo ljudi od moći." Zec je oklevao. Živ. ako ne životom?" Zec se klatio napred nazad na svom dušeku. pa mag stoga uskoro ustde." "Misliš na vračeve?" "Da. Zec ga pokupi. "Uh!." Potom se namrgodi. poče on. Pokazaću ti. "mogu da mi odseku šaku. nasred polumračne sobe. moraju ga se odreći. Čitav put.. Mogu da pronađem put nazad. Ponekad spavam. "Stanite." "Nije mi potrebna."Ne. jednim strmim kamenim stepeništem između zidova kuća obraslih bršljanom. Dolaze ti kao da su živi i govore razne stvari. reče on konačno. Poći ćeš sa mnom. "Ali moraju. Mrtvi dolaze u sne i to svi znaju.. Na put.. ali nije uspeo.. konačno prozbori. onako čvrst i zamisli se. I ako si spreman da platiš za to određenu cenu. ni mucanje o "povratku" koje je Jastreb izgleda smatrao za važne. jer si. zamuca on. Dok sanjam. Znam gde treba da ga tražim. s tajanstvenim sjajem u očima. Vlažna. žudeći da što pre ode odatle.. pokazaću vam put. u snu." Jastreb ustade. Platiti. šta bi drugo moglo biti? Čime možeš da kupiš život." "Da! Zato možemo. "Možda". Svako zna da je san veoma blizak smrti.. "Život. "Čekajte". možemo stići tamo. Noćas. "Noćas". na. Mogu da mi odseku glavu. kao da je reč "platiti" konačno orobudila neke uspomene. "Ako rešimo da dođemo. "Poluodgovor je isto što i ao kakav opsenar.. jer si.. Iz njega se ništa više nije moglo izvući. Imam haziju. nisam mrtav. "Ljudi od moći". Možeš stići tamo.. "Vidiš." Zatim se okrete prema Arenu.. sve dok ga Jastreb ne prekinu: "Jer sam vrač.

nepouzdan. jer su bile pune lopova . već pre o odsustvu. a već u narednom. Osećao je da je drzak irzdražljiv. Roba je bila siromašna. rekao je. Čak je i toplota popodnevnog sunca bila nezdrava. cene visoke. nije se radilo o prisustvu nekog kvaliteta."Pa. Ali činjenica je da na ovom putovanju nećemo moći da se klonimo neprilika. kao da je pojeo nešto otrovno. ljutito. Odlučio je da ćuti dok ne uspe da se savlada. Zec ga je zadivio. I sam je bio iznenađen vlastitim besom.čiji je glas u jednom trenutku pripadao jednom čoveku. već da je se odrekao. a pijace podjednako nesigurne i za prodavce i za kupce." Jastrebova postojanja razboritost još više posrami Arena. nečem nalik na bolest koja je brzo napadala duh svakog posetioca. Moć za moć. bio je i dalje uporan mag. ne razumem ga. On kaže da je nije izgubio. ovaj Soko pljosnata nosa i četvrtastih." "Razume se da ne". pa ipak se u njegovom glasu naziralo izvesno dobro raspoloženje što umiri Arena. nekom drugom: nepoznat. Na trgovima i ulicama sve je ključalo od aktivnosti i poslova. kako bih prikrio cilj našeg traganja. pa ipak. klizavom stepeništu. "Nisam to tražio. ako ne uspem da dobijem isto obaveštenje iz kakvog manje opasnog izvora. loše obrijanih obraza. hoću. i to je sve." "Ispada na isto". poput kakvog deteta. "Ima li ono što vam je rekao ikakvog smisla?" upita Aren. "Sva ta trabunjanja o životu i smrti i vraćanju sa odesečenom glavom?" "Ne znam da li ima smisla. suviše jaka za mesec mart." "Zar niste zaštićeni protiv lopova i njima sličnih?" "Zaštićen?" upita Jastreb. Krijem lice. Za šta? Život za život. ali sada kada je ta zadivljenost minula osećao je gađenje. A mag mu suvo odvrati: "Mislim da to nije bilo potrebno. o slabljenju svih kvaliteta.. Verovatno će nam postaviti zasedu.. Ne. Narednog trenutka izgubi korak na izjedenom." Nešto odista nije bilo u redu sa Gradom Hortom. reče Aren kruto. "Kako to misliš? Zar misliš da hodam unaokolo umotan u čarolije poput kakve starice koja se plaši reumatizma? Nemam ja vremena za tako nešto. Možemo paziti jedan na drugoga. spotače se. jer on se baš nije radovao povratku u onu mračnu sobu iznad smrdljive reke. ali nije bilo nikakvog reda ni napretka. povređena ponosa. nikada nije ni pomislio da će ovako rzgovarati sa Arhimagom. ali se zadrža ogrebavši pri tom šake i kamenje. Želeo sam da razgovaram sa vračem koji je izgubio moć. da ju je trampio. ali vredi ga saslušati. sa samim vazduhom u njemu. "Nek' je proklet ovaj prljavi grad!" opsova on besno. Ali ovo i jeste i nije bio Arhimag. tako da je čovek ozbiljno mogao pomisliti kako je pod nekom kletvom.

prazan i turoban na izmagličastoj sunčevoj svetlosti. ali suvda unaokolo sedeli su nepokretni uživaoci hazije. koji mi ugasi . Uprkos svojoj rastrzanoj aktivnosti. Zanatlijama kao da je nedostajalo volje da dobro obavljaju posao. Njegova maska se nekako pohabala. Gotovo sasvim bi izbledeli. Seli su na neobrađenu tratinu na vrhu brda. ljudi kao da nisu imali nikakvog cilja. tokom tog dugog. Aren i Jastreb su uskoro saznali da u Gradu Hortu nije više bilo ni veća. stvari nisu izgledale baš potpuno stvarne. Bio je to grad bez zakona i uprve. Razgovarajući sa ljudima. obližnjeg potoka koji je bistar proticao preko smeđeg kamenja dolazeći iz nekog izvora u kakvoj kneževskoj bašti na brdu iznad njih. a i onaj mali broj koji bi se pojavio išao je uglavnom u skupinama. plave poput škriljca pod prolećnom izmaglicom. rekao je Jastreb pre nekoliko sati. toplog poslepodneva bledeli. "Ovo nije grad u kome treba tražiti sreću". Zaliv je širio ruke. srebrna harfa voda. na primer. niti gradonačelnika. i sada posle časova i časova besciljnog lutanja i beskorisnih razgovora vođenih sa strancima. Na ulicama nije bilo žena. Grad više nije imao centar. u gaju pendik drveća. prljava kaldrma. zvuci. spreman da prihvati i veliča svet. kroz tobožnje lice pomorskog trgovca mogle su se nazreti izvesna strogost i tama. ispod lišća. Sedeli su zureći u to ogromno plavo prostranstvo. a neki su bili pogubljeni. Neki od onih koji su nekada vladali gradom su umrli. lučki stražari upravljali su.to bolesno raspoloženje snevanja na javi na trenutak razišlo. Tek se na vrhu grada gde se otišli da se malo odmore u kasno popodne. dopirući do ivice vazduha. i tako dalje.grad iz snova. Aren nikako nije mogao da se oslobodi jutrošnje razdražljivosti. od kojih su neki bili otvoreni. izgledalo je umoran i turoban. raznobojni zidovi i sva ova živost postojanja bi nestali. dok su Jastreb i Aren išli ulicama i razgovarali s po kojim prolaznikom. lukom i punili džepove. Nisu bile povučene nikakve linije. tamnih listova i sa gomilom crvenih pupoljaka. A ispod površine. niti ijednog od gospodara.nikkve granice. Oni bi. neki su podneli ostavke. razni zapovednici vladali su različitim četvrtima grada. Odatle su od grada videli samo mnoštvo krovova koji su se stepenasto spuštali ka moru. Kada odoše da se napiju vode iz malog. Slavljene su fontane Šeliata. čak su i kradljivci krali samo zato što su to jedino umeli d rade. s vremena na vreme. Buka i sjaj velikog lučkog grada još su bili prisutni. Zatim ustade i poče da recituje stihove iz Dela Moredovih.i lutajućih bandi. Arenu se um razbistrio i otvorio. Ali zauvek blagosiljam potok ovaj. stvarajući od tog grada . on se dobro napi i zaroni glavu u hladnu vodu. Prugaste nadstrešnice. pa čak ni lica. mirisi.

." . isprao je usta i oprao zube. plaše se mraka. Z. mada se obraćao samo Jastrebu. a možda i njegove moći biće usredsređene na ono što će Zec imati da mu kaže ili pokaže. Ali oni drugi. Zapalio je uljanu lampu kako bi se lakše popeli mračnim stepeništem. Moramo poći istim putem. Jastrebova pažnja. reče Jastreb. do mesta koje poznaješ. Oči su mu pri svetlosti lampe bile tako tamne da su ličile na oči kakve životinje. Ovo nije.. bilo da si spreman ili ne. "Slušaj: postoje dve vrste ljudi. "Znam da možeš stići do mesta. Morali su da napuste gaj i ponovo siđu među ulice. već do kuće iznad reke i do one prazne. bacajući ogromne.. "Biće bolje da pođemo. uključujući u razgovor i njega. noć se već uveliko spustila." Zec odmahnu glavom. bacanje čini. zar ne? Oni našeg soja i ostali." "Ako ti pođeš. do zida. Oni se ne računaju. a pošto su večerali za tezgom na kojoj su se prodavali masni kolačići od ribe. u početku je govorio prilično suvislo. a Aren upita: "Do čamca?" mada je znao da neće poći do čamca. Vrata su se otvorila prema spolja.. oni se ne plaše da zakorače u mrak. Ozbiljno je ubeđivao Jastreba. Tamo se stiže drugim putem. Ali to se ne nalazi tamo. Arenova dužnost bila je da motri kako ne bi došlo do neke podvale. Ljudi koji ne poseduju moć samo su napola živi. često je pogledavao prema Arenu. moćiću da te sledim. Njena tanana svetlost sve vreme je treperila u njegovoj ruci. momče". Zmajevi i ostali. Mrak se brzo uvlačio u uske ulice." "Nisi tamo kuda ja idem. Oni ne znaju ni šta sanjaju. Zec se sada držao uspravnije i manje se tresao. Nabavio je još jednu vreću slame za svoje posetioce. Njegovo nekada lepo. i da bi ih dobro čuvao trebalo je da se smesti ispred njih u hodniku: ali taj hodnik u kome je bilo mračno kao u rogu. Otrese glavu kao pas i blistavi oreol finih kapi razlete se unaoklo na poslednjim zlatnim zracima sunca. ali Aren se ipak smestio na goli pod pored vrata. jer su mu se beonjače jedva nazirale. gospodari ljudi. hitre senke po zidovima. Moraš uzeti haziju da bi mogao da me slediš. bio je više no što je on mogao da podnese. a Aren mu se pridruži. "Mislim da sam u stanju da te sledim. Mi posedujemo snagu..žeđ! Jastreb mu se nasmeja." Činilo se da nije u stanju da izgovori reči "čarobnjak" ili "čarobnjaštvo".. mada uzbuđeno. Zec ih je čekao na vratima. užasne sobe. prašnjave. Još malo pa ću poći. a sada propalo lice obli rumenilo. a želeo je i da motri na Zeca.

Aren je slušao.. Aren nije primetio kada je ispružio ruku. hropćući da izgovara reči koje su nalikovale na zapevanje prilikom bajanja. a usta se opustila. On i Jastreb jedva da su o tome progovorili koju reč.. Čarolije nisu ni od kakve koristi. ako želiš da saznaš kuda. Još malo pa ću otići. Sučelice njemu. Zečev glas se sada pretvorio u pevuckavo mrmljanje i on se njihao dok je sedeo skrštenih nogu. bio je zaboravljen. ali obojica su bili svesni da je zec imao na umu neku zasedu kada ih je nagovorio da noću ponovo dođu kod njega. Kad bi samo mogao da razume! Jastreb bi trebalo da učini kao što mu je rečeno. tog tajnog puta? Možda bi mogao. nije govorio ništa suvislo. niti će ikada više biti. provalije nepostojanja. Međutim. šta znaš. boreći se da razume. samo ovaj put. sigurno će uskoro ponoć. sedeo je onaj drugi koji nije izustio nijednu reč. pomorski trgovac je nestao. Ponavljam njegove reči.. celovito. ni trulog kovčega. Mogao bih ti reći njeno ime." On nastavi. Obojica . Nema smrti. slušao.. ne! nema znojavog kreveta. toga više nema."Sve dok znamo imenastvari. Moraš otkriti tajnu. Arhimag. ostavljene na podu između njih. odlaziš pravo u stvarnost... Neuhvatljiv sam. moraš učiniti ono što ti kažem. Postojale su neke pukotine u poretku događaja.. Moraš biti gospodar ljudi da bi postao gospodar života. Zašto su inače došli? Ali (Aren skrenu pogledsa Zečevog lica u ekstazi u zagleda se profil ovog drugog) možda je mag već shvatio... bio je gusar. Zmajevi tamo ne mogu poći. Gde je nestao spljošten nos." "Ali imena tamo nisu važna. poznavao je pljačkaše. reči i strah. pri slaboj. Ako zaspi hoće li i on moći d sledi Zeca u njegov san i stegne do tog mesta. biće bespomoćan. Sada mu je to izgledao sasvim moguće. Kada se izgubim možeš me povesti. Tamo je sada sedeo mag. postojanoj svetlosti uljane lampe. Sećaš se u čemu je tajna? Sećaš se? Nema smrti. a od kakve mu koristi može biti nož. Zec je sada ćutao. Lice mu je dobilo neki divlji izgled. Sve to moraš zaboraviti. pustiti da nestanu oblici stvari. a opet nije bacao nikakve čini. Ali on je trebalo da čuva vrata. mora biti da je zadremao. povedi me. ali Aren je znao da je njegova dužnost da čuva vrata. Večeras sam toliko uzeo da me nikada nećeš uhvatiti. poput kakve budale on je svoj mač ostavio u čamcu. ali šta je to ime? Ime nije stvarno. Povedi me kada se izgubim. kako bi saznao o čemu to Zec govori. stvarno. Taj je profil bio čvrst poput stene. ali je ispružio ruku i dohvatio Zečevu šaku. Mora da je prošlo nekoliko časova. dobroćudni izgled? Soko. gospodaru. Nestala su imena. Zmajevi umiru.. stvarno zauvek. Nisu o tome rzgovarali. u tome i jeste stvar. ako se vrata odjednom iza njega otvore? Ali to se neće dogoditi: mogao je da osluškuje i da čuje svakog ko bi im se primakao. u tome i jeste stvar! Nije ti potrebno ono što činiš. da uzme drogu. da otkrije tajnu o kojoj nije želeo ili nije mogao da govori. jer dok mag bude na tom čudnom putovanju duha. Svi umiru.

u nepreglednoj. nadimale se i smanjivale. Niko nije mogao da se popne tim škripavim stepeništem. slaganja i poverenja. a ne pokušati krenuti za njima. u celoj kući vladao je spokoj. U šaci je držao sićušni plamen ne veći od bisera.. nisu videle ovaj svet. Kada je Aren seo na pod. vidi: Zeca presamićenog u uglu sa glavom na kolenima.. sda su obojica bili nemi. Taj treći čovek držao je u jednoj ruci svetiljku. Arenov bodež. veoma teško posmatrati ta dva lica i mali biser plamena iz svetiljke postavljene na pod između njih. Ali bilo je teško. skočio na noge. trans bi se prekinuo. visoki gospodar senki. Smesta ih je poslušao. U uglu se nalazila još jedna senka kao i jedna na podu. mogao je da ih čuje iza sebe. trećeg kako stoji i posmatra. pa je skretao i zavaravao trag.su bili potpuno mirni. i slabije koje su žurno i glatko kružile po zidovima i tavanici.on ihnije čuo. a zatim i krenu za njim. ispružio munjevito levu šaku i ščepao vrećicu sa plenom. suvoj tami. Tamo. Jastreba ispruženog na leđima. Jastreb ga je pogledao. Mogao je nešto da kaže. usta su mu bila suva. 4. Kuće su ličile na crne klade naspram zvezda. Izleteo je na ulicu i što je brže mogao nestao u tami. Ako su i razgovarali. i te dve se nisu pokretale. ne baš mnogo daleko iza sebe.. Osećao je u njima ukus prašine. a u drugoj bodež. niti primećivale prašnjavu sobu. već neki drugi svet snova ili smrti. Svetlost zvezda jedva vidljivo je svetlucala na površini reke s njegove desne strane..nekog čoveka kako kleči nad Jastrebom. počeo je veoma polako da puzi napred i tako prešao nekoliko stopa. u stvari. ako bilo šta čuje: glasno da zavuče. Stuštio se niz mračno stepenište ne promašivši nijedan stepenik. Jastreb bi se okrenuo i dobranio sebe i Arena svom silinom čarobnjačkog osvetoljubivog besa. Usne su mu bile prekrivene prašinom. Dođi.stajao je neko i pozivao.kao da je leteo. govorio je. Ako bude stražario ne preti im nikakva opasnost. Bili .rugajući im se. Ne podižući glavu sa poda posmatrao je igru seniki. U tom trenutku postade mu na tren jasno šta on to. Aren lagano zakorači prema njemu. i mada nije mogao da vidi kuda ulice vode. pružio ga je prema Arenu..nudeći mu život. Sledili su ga. nazirao je raskršća. nepokretni. Video je neke velike senke koje su se kretale i saginjale. gledati ih. oči su im bile otvorene ali nisu videle svetlost. MAGIJSKA SVETLOST Suva. On je bio čuvar. Čuo je samo vlastite misli koje su mu istog časa i bez oklevanja saopštile šta mu valja činiti. te pojurio prema stepenicama.. samo ga je okrznuo jednim pogledom slaganja. još jednog kako gura zlatne novčanice u vrećicu. a da ne izazove buku. Poče da ga boli potiljak. promuklo vrisnuvši.

dok im se primicao prkosno je vrištao. Bat njegovih cipela glasno je odzvanjao po kaldrmi. a u glavi mu se sve mešalo. skliznu u bočnu ulicu. a onda pređe preko drugog mosta.Govorio je neki čovek koji je čudno šaputao. On je iznenada baci. jer je znao da se sada mora probuditi. bili su tihi. tako da je čovek mogao da sedi ili puzi.ta slaba tačka svetlosti u velikom. Postajala je sve slabija. Svaki je imao gvozdeni obruč oko struka i okovane zglavke. teškim lancem sa vezama narednog čoveka. Zatim nastavi da trči. da nastavi dalje. drvo od koga je brod bio napravljen cvilelo je i škripalo oglašavajući se stotinama glasać. a zlatnici se rasuše i počeše da zvekeću po kaldrmi. Ne oklevajući. ali uzice su se zapetljale. oči bi mu se našle u nivou sa palubom između spremišta i ograde.napred. bol u potiljku probadao ga je pri svakom koraku. ali on je trčao i trčao. našao se na nekom mestu što . "Evo vam vaš novac!" povika on promuklo i dahćući. Čulo se bubnjanje. i to je bio jedini zvuk koji se čuo u gradu. Vrećica mu je smetala. tako da je sada bio samo u košulji. To je značilo biti sam slobodan. Vesla su snažno i ujednačeno škripala. vrati se do obale reke i nastavi duž nje izvesno vreme. Nije se baš dobro sećao prošle noći jurnjave i ulice-ćorsokaka. daleko od nje.su bosi. Svuda unaokolo more je svetlelo od izlazećeg sunca. Svetiljka mu se divlje ljuljala pred očima. a progonioci su mu bili za petama.. Na trenutak zasvetluca svetiljka na drugoj strani reke. Pred njim se napred nazad ljuljala svetiljka.. Ako bi visoko podigao glavu. ali nije mogao da stoji.. zađe za ugao. Ljudi vezani lancima u spremištu. on se okrete i potrča prema progoniocima. zastao je kod ležišta mosta da ih razveže. Dugo ju je posmatrao. tako da se jače čulo njihovo dahtavo disanje nego bat nogu. ili je možda žalio sam sebe. dok konačno ispred nje ne prođe senka. Mogao je samo da im beži. teških stopala se nastavljao. video bi je u širini od nekoliko stopa. Bili su nagomilani i spremištu. Malo je žalio za njom.. Nije im mogao umaći. lakoj i toploj. bat bosih. a kada se ona sklonila svetlosti više nije bilo. gvozdeni obruč bio je još pričvršćen za kuku u podu. A onda iznenada ulica se završi. Kada su mu oduzeli bodež skinuli su mu i kaput. konačno je otkrio kako to izgleda biti progonjen. Borio se i bio oboren.suviše zbijeni jedni uz druge pa nisu mogli da legnu. On zavi nadesno i pognuvši se krenu preko jednog visokog mosta. divljač. zatim podignut poput klade i nekuda odnet. a ne progonitelj. a obe te veze bile su spojene kratkim. Aren se nalazio u prednjem pramačnom uglu. Utuljenja svetiljka i dlje se ljuljala na jarbolu za koji je bila zakačena. čovek na pramcu doviknu nešto mornarima iz sebe. da ih odvuče što dalje od one prašnjave sobe. a ne predvodnik potere.zajedno sa Arenom. pokretnom sivilu. Da je imao vremena nasmejao bi se.

Momak se zagleda u njega..na kome su plamenovi vatre za talenje. Verovatno bi ih postrojili pred kupcima kao što izlažu volove i ovnove na tržnici u Berili. ali onda se čovek sa ogrlicom. odjeci bubnja podsećali su na . žeđ koja mu je sve više sušila usta i ponovo skupljala grlo. izvršiti i pokušati da pobegne.je ličilo na kovačnicu. Šoul. lice mu je bilo široko i spljošteno. bilo muje suviše muka i bio je previše zbunjen za tako nešto. "Kuda nas to vode?" upita ga Aren. Aren pokuša da zamisli ta mesta. i svi ućutaše. Neki su sedeli glava oslonjenih o podognuta kolena... Po prvi put se zagleda u lice robova sapatnika. Nije da mu se duša bunila pri pomisli na ropstvo. povesti kuć i izdati mu naređenja. "Sigurno u Šoul". Neko će ga kupiti. Piće i hranu za izvesno vreme olakšaše njegove telesne patnje i razbistriše mu um. a drugi:"Ili na trnicu u Amrunu". da bi za nedelju ili dve ili umro ili bio ubijen. Mada je to uviđao i prihvatao kao neospornu činjenicu. te Aren pomisli kako želi time da mu stavi do znanja da ne zna. Zagledao se u pune. Telo mu je bilo kao slomljeno. Oko vrata je imao zlatom izvezenu kožnu traku nalik na pseću ogrlicu. Momak pored Arena mogao je imati dvadesetak godina. između njihovih lica nije bilo ni stope slobodnog prostora. Spusti se jasna i hladna noć. Kada je sunce izgrejalom. Bio je suviše žedan. ako ne želiteda postanete mamac za ajkule". plašilo ga je.. Jednostavno je znao da on to ne bi mogao da podnese. ali on zatim iznenada trgnu okovanim rukama kao da nešto pokazuje. To za njega nije imalo nekog većeg značaja. jedan je bio presamićen. koji kao da je svuda istovremeno bio. možda bolsetan ili drogiran. na ovaj ili onaj način. trojice u njegovom redu i još četvorice odmah iza njega. isceri se. njegova svetlost stade da mu probada oči. Sunce zađe. slegnu ramenima. crne daske spremišta između svojih nogu i osetio je toplinu sunca na golim ramenima.visoko poskakivali. Negde oko podneva dobili su svaki četvrt vekne hleba i dozvolili su im da povuku po jedn dugačak gutljaj iz kožne mešine koju im je ustima prinosio neki čovek oštrog i tvrdokornog lica.. Ubiće ga. Isijaše prodorne zvezde. tržnicu u Amrenu. pa je prestao da razmišlja o onome šta će se dogoditi. zviždukavi glas. Ili će ga. Ali znao je da je ovo brod za prevoz robova i da su ga tu doveli da bi ga prodali. Tamo su prodavali robove. Nije mogao da ga se seti. reče jedan oza Arena. onako crveni. čudni. nagnu nad otvor i prošišta: "Umuknite. pak. Stajaće tamo okovan. a glava ga je bolela.. a kada ga Aren ču kako govori prepoznade njegov slabi. te razjapi još više iscerena usta da mu pokaže kako mu je od jezika ostao samo crni patrljak. a on će odbiti da ga izvrši.

"Tišina tamo!" zagrme onaj drugi čovek pored jarbola. a nije mogao da promeni položaj tela. ali sada nije mogao da zaspi. Kosti su ga bolele. začu se slabi. umirile se. a levi bok od mutavca pored njega koji je sedeo pogrbljen i pevušio mrmljajući i menjajući ritam jednoj jedinoj noti. zviždukavi glas sa pramca. "Magla. U mgali nisu osećali da idu napred. "Nastavi sa bubnjanjem! Šta se desilo?" grmeo je promukli. mala svetiljka na jrabolu koja se ljuljala bacala je svetlost na njih. stajao je između skladišta i jarbola. ramena. Niko mu ne odgovori.. koje bi poskočile na nebu sa svakim zaveslajem. a ona zakoračivši. ali sada je odzvanjao mnogo sporije. zastajale. pa prestao. Mutavac ponovo zadrhta i ućuta. drhteći. začu se onaj promukli glas negde iznad Arena. Čovek sa ogrlicom. Aren je čeznuo za tamom. Zvezde su poskakivale. omrznuti glas čoveka sa ogrlicom. bezobličan krik. "Gusta je kao zgrušaneo mleko". Nešto stade da grebe po boku broda. pokušavao je da uhvati kapljice jezikom i udisao je vlažni vazduh otvorenim ustima.. . Sada je hladnoća postala najveći jad. zureću u zvezde. "otkud magla u Južnim Prostranstvima u ovo doba godine? Kakav baksuzluk!" Čuo se bubanj. užasan. zatim ponovo skliznule na svoje mesto. ponovo poskočile. skliznule. Hladno. umirući od žeđi. Jarbol se zatalasa i nestade. povrati ga. Bilo je vlažno i hladno. zaustavi se na trenutak blizu Arenovog lica. Bubanj izgubi korak. "Održavaj ritam! Još dvadeset milja do plićaka!" Jedno otvrdlo stopalo puno ožiljaka pojavi se iz magle. Čovek bez jezika koji je sedeo pored Arena odjednom se strese i podigavši glavu ispusti košmarni vrisak.usporene otkucaje srca. ocrtavala im glave. pokušavajući da tako utoli žeđ. već samo da se ljuljaju i da vesla udraju. jer nije bilo ni daška vetra. udarao. Ali zubi su mu cvokotali. Bubanj je udarao.klizile. zajedno sa još jednim. Iza nejasne ograde nije bilo ničega: praznina. svinjske mu mešine". zastale. Ta buka poče da odzvanja kroz mrtvu. Magla se kondenzovala u Arenovoj kosi i curila mu u oči. Nastupila je tišina. Odjek bubnja bio je prigušen. nestade.sivo ćebe kao da se spustipreko Arenovih leđa. Arenova leđa dobijala su malo toplote od skupljenih nogu čoveka iza njega. Zvezde kradimice skliznuše napred u ništavilo. bubanj se ponovo oglasi. izopačenu tišinu i tamu. održavajući ritam veslanja. Brod još malo nastavi da se kreće po mirnom moru. Hladni metal lanca prislanjao mu se uz butine i pekao poput vatre mesto koje je dodirivao. Veslači se promeniše. mljackajući vilicama. Sedeo je trpeći bol.

Jastreb je Arena prekrio ćebadima i dao mu vode. "Ali zarad pravde. kao i sićušne kapi vlage koje su sijale u njihovoj kosi. od njegovog lica. i istegnu vrat kako bi video ima li čega na pramcu. nepokretni veslači. Magla postade svetlija kao da je negde u njoj zasijala svetlost. da napola četveronoške i često padajući stigne do ograde i da se dokopa čamca koji se ljuljuškao pored broda: Dalekovidi. nestadoše. već svojim dodirom pruži dečaku nežnost i uli mu ."Nasukali smo se". momče".jasan glas. Na levoj strani broda stajao je sasvim sam jedan čovek. kroz celo spremište začu se zveket lanca. ispuza iz spremišta za teret i posrćući iziđe na palubu. ispupčeni crni bok. U istoj toj tišini i mrtvom miru ugasla je i svetlost. Jastreb ništa ne reče. Oseti kako se spone oko njegov ih zglavaka i pasa raspadaju. Ali nijedan čovek se ne pomeri. i uz njegovu pomoć Aren uspe da hramajući zakorači. šaka i štapa koji je plameto poput otopljenog srebra. Egre. Posada je stajal na sredini broda. Veslači su sedeli kao isklesani kipovi. Brod se ponovo zaljulja. reče on. Arenu se učini da je čuo glasove kako se prolamaju u obliku krika. jer se ukočio od dugog mirovanja. Arhimag dođe do njega i kleknu na palubu. "Hajdemo. "Ja ne kažnjavam". hladan na hladnoj magijskoj svetlosti u magli. čamac se okrenuo i odvojio od broda. svetlost je dopirala do njega. prošaputa jedan od zatvorenika. Magla koja je prekrivala palubu sijala je nalik na mesec iza tankih oblaka. Aren pokuša nešto da kaže. da promiče pored njih u mraku. dopustiću sebi ovo: oduzeću ti glas dok ne nađeš reč vrednu da se čuje. ali taj zvuk je bio veoma slab i ubrzo je utihnuo. Izvukoše se iz nje i nađoše pod zvezdama. sedeo je sa šakom položenom na dečakovo rame kada Aren iznenada zaplaka. oglasi se čvrst. Odeven u tu veličanstvenu svetlost. ali tišina proguta njegov glas. samo je Aren pokušao da ustane. hladna i zračeća. Nešto kasnije i magla poče da se proređujei cepa. ali nije uspeo. a on se ispravi koliko su mu tolanci dozvoljavali. Kod stopala čoveka koji je zračio čučalo je neko tamno obličje. Gotovo istog časa galija. sa jedrom nalik na krilo noćnog leptira u magli. a onaj magličasti sjaj obasja nepomična lica veslača. Aren je jasno mogo da raspozna glave zatvorenika okovanih oko sebe. sa očima koje su neznatno svetlucale. Arhimag ga snažno uhvati za mišicu i on. Arhimag se udalji od njega. ali nije mogao. nejasna svetiljka na jarbolu. te noćni leptir Dalekovidi nastavi da juri kroz jasnu noć preko mora. Aren oseti dodir njegove šake i začu njegov glas. Zastao je pored čoveka sklupčanog pored ograde na levoj strani broda." On se vrati do Arena i pomože mu da se osovi na noge. uz njegovu pomoć.

lagano kretanje čamca. Tebe su tražili. "Kada ste se probudili? Šta se dogodilo sa Zecom? "Probudio sam se u zoru. Zar ne bi trebalo sada da spavaš?" "Dobro mi je. Ali morao sam da sledim jednog pa drugog čoveka. U Gradu Hortu nema sreće." "Ali ne zbog toga što si zaspao." U njegovom suvom. olakšanje." Aren je oklevao. Osećam se mnogo bolje. dobru odeću. Morski pljačkaš. Ali ovoga puta je hteo da ukrade medveđe mladunče..Probudio sam se. Gubio sam vreme.. "Ko je onaj čovek sa ogrlicom?" "Mirno lezi. "Kako ste me pronašli?" "Bajanjem. Kako će to objasniti.. imam rasečenu čvoruggu nalik na raspolućeni krastavac iza uveta. "Bilo je. Prosuo sam im i plen po ulici pre . uzeli zlato.. Pobegao sam im." "Bio si ispred mene. roba za prodaju i otišli.. Sve što sam danas radio radio sam naopako. i kada sam na kraju saznao da je brod sa robljem isplovio pre zore. na kratko." reče Jastreb nekako čudno.volju da ustraje. momče.. Egr. video sam te. um mu je lako skakao s jedne stvari na drugu. tihom glasu na trenutak zazvoni zadovoljstvo." "Nisu me dovoljno jako udarili... Volieo bih da sam mogao i dalje da ostanem prerušen. podmićivanjem. srećom imam tvrdu glavu. Nisam želeo da se sazna da se Arhimag i Upravnik Rouka muva oko šljama Grada Horta. Uzeo sam Dalekovidog dozvao vetar u jedro po potpunoj bonaci i slepio sva vesla na brodovima u zalivu za njihove otvore. izgubio sam strpljenje. Tamno lice više nije obasjavalo nikakvo nezemaljsko zračenje." Laka groznica zamenila je Arenovu drhtavicu i on se odista dobro osećao. Jedva da ga je naizrao naspram zvezda." "Ne.. Izgleda da je od gusarenja spao na trgovinu robljem. Talasi duž njegovih bokova iznenađeno su šaptali. iako mu je telo bilo mlitavo. Nosi ogrlicu da sakrije ožiljke od posekotine na vratu. I tako sam konačno izgovorio basmu pronalaženja i nabasao na brod po mraku. On podiže pogled prema svom saputniku. Arena lagano preplavi lagodnost. ako su čarolije samo trice i kučine. Ali u žurbi i besu promašio sam i pretekao Egerov brod koji je skrenuo na jugoistok da bi izbegao plićake.. Za tebe bi dobili lepu paru na tržnici u Amrunu. Zeca sam ostavio da drogiran spava.. Čamac je leteo nošen čarolijom." "Izneverio sam vas tamo na straži. ja sam bio.. toplina. to je njihov problem. "Tada su se ušunjali i obojici zadali udarac u glavu kako da smo jagnjad na klanici.

" "Svakako da su krenuli!" To je bilo sve što je Jastreb rekao." On ode do njihovog sanduka sa odloženim stvarima. "Žao mi je. ako vam pružim priliku da se probudite. upali malu peć na ćumur i stade da petlja oko nečega. Zgrabio sam im vrećicu da bi krenuli za mnom. Ili bar sebe da izvučete. i pobegao? Zašto?" "Da bih ih odvukao od vas. Vas sam čuvao. Mislio je da teško može popraviti to što je zaspao ili pao u trans na straži time što će odvući lopove od Jastreba: sada se pokazalo da je ovo drugo predstavljalo glupost. da nas obojicu izvučete iz nevolje. Jastreb je to prihvatio kao gotovu stvar. Vi ste onaj koji je važan. . Bio je potpuno zbunjen. "Ja ne kažnjavam". Ja sam bio na straži i ja sam taj koji je izneverio.odvrati grubo mag. gospodaru". Samosam mislio na to kako da ih odvučem od vas. "što sam vas izneverio.. i on vatreno dodade: "Mislio sam da vas jure." Glas mu je bio hladan i možda malo ironičan... momče.prilično ukočenih usana jedva suzbijajući poriv da ponovo zaplače. "Ko zna? Da su posao obavili do kraja mogli su mi prerezati grkljan. "Probudio si se dok su još bili tamo.. Mislio sam da imam sledbenika. onaj koji čini ono što je potrebno. I krenuli su. ali vi ste taj koji vodi. koji nas može dovesti do mesta do koga moramo stići. reako je hladnim glasom Egru.. i smirenog uma koji više nije jurio s jedne stvari na drugu. Ja sam samo stražar. ali ja sam sledio tebe. A vi ste mi spasli život." Arenove oči su svetlucale. vrisnuo i potrčao. "I ja sam tako mislio do prošle noći." Iznenađenje u Jastrebovom glasu pogodi Arenov ponos. nijedne reči pohvale." "Misliš?" upita mag. splasnulih osećanja. izusti on konačno." "Prvo ubij.dok je zapadanje u trans u pogrešnom trenutku bilo neverovatno pametno.. Zatim prozbori: "Zar ti nije palo na pamet da sam možda već mrtav?" "Nije.sigurnije je. mada je izvesno vreme ostao da sedi i razmišlja. Aren je ležao i posmatrao zvezde. Pokušao sam da se iskupim." "Možda si i ti moj". onaj koji je u stanju da ispravi ono što je pošlopo zlu. onda pljačkaj.no što su me saterali u ćošak.. Nećemo više o tome. Pomislio sam da bi vas mogli ubiti. Ali što je brže mogao došao je za Arenom preko mora." "Nisam o tome razmišljao." "Zašto?" "Zato što biste vi bili u stanju da nas odbranite. Arene. I tada shvati da Jastreb nikada neće izreći svoje mišljenje o onome što je učinio i o onome što nije učinio. Nije nagrađivao.. Drago mi je da si sa mnom. Aren nije znao šta da kaže. Bilo je gotovo.

. "zašto. to nije imalo nikakve veze sa njim." "Gospodaru". Na njega se čovek mogao osloniti.. da sam njih okovao? Bila su samo šestorica. Aren se pridiže da popije vino.." "Spavaj!" reče Jastreb pomalo razdražljivo." Aren nije baš sve razumeo." "Odakle vino? Nikada nisam video mešinu sa vinom na. poput tebe. poput galeba kad se nađe daleko od mora. bar ne sada. Bez obzira na svu njegovu čarobnjačku veštinu on nikada nije ugledao put pred sobom. ali on se sam izgubio. Aren je pravilno postupio. Bilo je odlično. Nisam ga ni u jednom trenutku izgubio. "Ne mogu da spavam.tako da mu je osvežilo i telo i duh." "Ah.kao i njegovog poverenja..Da ste njih okovali. reče Jastreb dok se ponove smeštao pored njega i Aren ga ču kako se nasmeja.. Pazi da ne opečeš jezik. Nije on nikakav vodič. Nisam ja nikakav robovlasnik." "Ali Egrovi ljudi su imali oružje. Sada se vratio. Uvek se gubi. Pitao sam se zašto niste oslobodili i ostale robove.upotrebivši svoju čarobnjačku moć radi njega." "Na Dalekovidom ima mnogo više stvari nego što oko može videti". Zato nije ni želeo da zaspi. "Možda će te ovo uspavati. On reče: "Kuda ćemo sad? "Na zapad." "Ali znali ste da su zli." . Lutao je spoljašnjim granicama u beskrajnim goletima delirijuma i košmara. reče on.. da je opet ne ugleda u snu. niti je želeoda razume. Jer on je neosporno verovao Arenu. Bio je nakratko odvučen u tu "tamu" o kojoj su vračevi govorili.." "Jesam." "Kuda ste išli sa Zecom?" "U tamu. kratko i gotovo bezglasno.. senku koja mu pruža biser i šapće: "Dođi. ostavio sam ih slobodne da bi mogli da se bore ili pogađaju. a um mu istog časa odluta ka nečem drugom. jer je video samo sebe. Bio je vredan ljubavi koju je Aren gajio prema njemu. ali nije želeo da je se seća.Nisam ostavio nijednog okovanog na tom brodu.Egr i njegovi ljudi su možda već mrtvi ili su ih drugi okovali da ih prodaju u roblje. Veslači su bili okovani robovi. u tami. on bi to ponovo učinio. gospodaru. da ne ugleda onu mračnu priliku. Duša mu je kreštala poput kakve ptice natim užasnim mestima. i pružio Arenu šolju vrućeg vina koje se pušilo.

niti dozvoljavam da oni umesto mene donose moje!" Aren ućuta i stade da razmišlja o ovome. zemlje isvetlosti. šaka u kojoj se nađe teža. nemojete ništa činiti zato što je pravo. Zevnuo je. ono što činiš nije kamen koji podigneš i baciš. da vidi orlovski nos i obraz pun ožiljaka. da se poigravam ljudskim sudbinama?" "Ali". a gde udari ili padne vaseljena se menja. Kada se taj kamen podigne. Godine nisu bile ništa blaže prema Jastrebu nego prema bilo kom čoveku. činite samo ono što morate i ono što ne možete učiniti nikako drugačije. A Jastreb ostade da sedi pored njega i posmatra rađanje novog dana. Vetrovi i mora." Boja njegova glasa natera Arenada se okrene i zagleda u njega. Nastvićemo da činimo i zlo i dobro. da kažnjavam ili nagrađujem. a on pogodi cil ili ga promaši i to je kraj. Čoveku je mnogo lakše da nešto učini da se suzdrži og toga. mag nežno reče: "Vidiš. zemlja postaje lakša. već sama svetlost: jutro. a ja bio taj mag. To su bile boje starosti. kao neko ko gleda blago čiji je jedan deo izgubljen.... Arene. Pošto posedujemo inteligenciju. i pravedno je. dokle god posedujemo moć nad svetom i jedni nad drugima. i ako bi on potražio savet maga. pojavljivanje sunca.sve što one čine. Kada je bačen. vetar sa svojom prirodom.. svaku crtu i površ čovekova lica. to utiče na kruženje zvezda.. iako posedujem moć da to učinim. razmišljajući: "On je toliko iznad mene. Postojala je moć još veća od magove. "zar ravnotežu treba održavati tako što ništa nećemo činiti? Nema sumnje da čovek mora delati. što se sve više primećivalo kako je svetlost postajala jača. moramo učiti da činimo ono što čine list. obična dnevna svetlost. Sve se to odvoja unutar Ravnotežja. Moramo naučiti da održavamo ravnotežu. pa čak i ako ne zna sve posledice svoga delanja. ne smemo neodgovorno delati. Ko sam ja. I Aren ga pogledas ljubavlju. Uskoro potom. sve što oni čine odvija se unutar ravnoteže celine. nikakva hladna slava čarobnjaštva koja obasjava. ako želimo bar nešto da postignemo?" "Bez brige." Ali dok je zurio u njega shvatio je konačno da to nije magijska svetlost. kao što mladi misle. moći vode. vatrene oči. i sve što čine zveri i zelenilo. Pošto nam se pruža mogućnost izbora. Ali kada bi ponovodobili kralja koji bi nama vladao. Ali mi. dobro jest.poče dečak.kao u davna vremena. Zureći tako."Zar je trebalo zbog toga da im se pridružim? Da dopustim da njihovo ponašanje upravlja mojim? Neću ja za njih donositi odluke. ne činite nešto zato što vam izgleda da tako treba. pitajući se i razmišljajući. ne stvarajući senke. Učini mu se da njegovo lice ponovo zrači svetlošću. ne smemo delati u neznanju. hvale vredno ili plemenito... kit. Ravnoteža celine zavisi od svakog pojedinačnog čina. Od orkana i glasanja velikog kita do pada sasušenog lista i leta mušice. rekao bihmu: Gospodaru. Aren na kraju ipak zaspa. namrštivši se na zvezde. izgledao je umoran. . ali i sa strahom..

na sebi je imao samo parče tkanine oko bedara i neku vrstu turbana napravljenog od platna za jedro. tako da se plivači više bore sa talasima nego što plivaju. lakim. Zlatan i gibak. strogo vodeći računa o pokretima i s jezgrovitom snagom koja dolazi s godinama. Ali voda je baš prijatna za plivanje. jer mora oko Enlada su dosta opasna. Tiho je pevušio. . njegovi zamasi bili su mnogo čvršći. ali nedugo potom bio je oduševljen. nije to bila nikakva bajalica ili Delo junaka ili kraljeva. plivao je muškarac. ovo plavlje more mu se učini dosta hladno. Iz mora u vazduh iskoči riba. "Čudan deo sveta je to. pa se brzo umore. bar tako kažu. udarajući šakama po klupici kao da je bubanj. a ja dobro stojim sa ajkulama. sam. MORSKI SNOVI U kasno jutro Jastreb opozva magijski vetar i pusti čamac da plovi nošen zemaljskim vetrom koji je blago duvao ka jugozapadu. u visokim brdima Gonta. leti kroz more.održavao čamac na dobrom kursu. ujednačenim ritmom. Kapljice vode prštale su na sve strane. reče Jastreb kada završi pesmu.ona zaroni. Speri sa sebe ostatke robovanja. A taman i štedljiv. Pesma koju je pevao nije imala nikakve veze sa kakvom čarolijom ili čarobnjaštvom. promakoše brda južnog Vatorta i nestadoše s vidika." Arena je boleo svaki mišić i u početku baš nije imao volje da se pokrene. Iz mora iskoči riba i nastavi da klizi kroz vazduh još nekoliko jardi na ukrućenim. beskrajna voda pod beskrajnom svetlošću. svetlucavim krilima nalik na krila konjica. Bol istog časa kao da je rukom bio odnesen. Aren se probudi. Aren krenu za njom.te postavši slični talasima magle nad talasima mora.kakav raspukli dragi kamen. "Nalazimo se u Južnom Prostranstvu". Daleko sa desne strane. Jastreb je nag sedeo na krmi. Poslušan i zaštitnički. kakvo se može čuti od dečaka koji tera koze za vreme dugih letnjih poslepodneva. već pevuckao mrmljanje besmislenih reči. dečak se igrao i sunčao na vodi i svetlosti dok sunce nije dodirnulo more. bolesno dete. Kada je zaronio. zlatnom podnevnom suncu. Dalekovidi ih je čekao. nastavi da pliva kroz vazduh. s belim krilom na svetlucavoj vodi. Probijao se kroz vodu uz bok Dalekovidog poput kakve mlade morske zmije. Nije bio ni neki naročiti plivač. tu ribe lete i delfini pevaju. poplavevši i smanjivši se. progoneći ga. More se sunčalo na toplom. 5. zatezao uštavljeno platno jedra. ponovo iskoči. Jastreb mu se pridruži. pazio na dečaka koji je plivao i ribu što je letela i sve to radio s istovetnom nežnošću.

dok su lenčarili ispod napetog platna koje je trebalo da ih zaštiti od nemilosrdnog sunca. pošto se obilato najeo usoljenog mesa i tvrdog hleba i već ponovo tonuo u san." "Stvarno?. bledunjavog. i osećao je budalasto zadovoljstvo. Posvuda je bila prašina i unaokolo su visile iskidne prašnjave mreže paučine kao kakvi venci. tako da su se njegovi prvi snovi vrteli oko nje."Kuda smo se uputili?" upita Aren kada su već dobrano spustio mrak." "Svakako da ima. Čemu ga je podučavao?" . kada su jesenje zvezde sijale na prolećnom nebu." Ali kasnije.svetlucalo je visoko i jedva primetno iznad njega. Probudio se potpuno pometen. Aren ponovo leže i nastavi da drema dok ga ne probudi novi dan.. Toga dana more je bilo plavlje i mirnije no što je zamišljao da ono uopšte može biti. Na istoku se još nije nazirala svetlost. voda tako prijatna i bistra da je plivanje nalikovalo lebdenju ili kliženju kroz vazduh. A najužasnije od svega bilo je to što je znao da je ta visoka. u Velikom zdanju Rouka. Pažljivo je posmatrao udicu. i meki samoglasnici koji su sačinjavali tu reč bili su poslednje što je Arenčuo te noći. srušena odaja upravo ona dvorana u kojoj je doručkovao sa Velikim majstorima. "Na Lorbaneri". divnog srebrnasto-plavog brancina. pred mućan kraj noći." "Da li oni govore istinu?" Ali u tom trenutku mag je nešto upecao i deset minuta kasnije. kroz neki konac. primeti Aren posle izvesnog vremena. na kojima se nikada ne smrkava. Posle podne. "U Enladu". Arenu su noge bile uvezane paučinom koja mu se povlačila preko usta i nozdrva zaustavljajući mu dah. neko mu je rekao: "To su lorbanersijka polja svile. Jarbol je škripao.nekih niti. ružičast. Aren zapita: "Šta ćemo tražiti u Lorbaneriju?" "To što tražimo". potpuno je zaboravio na postavljeno mu pitanje. odvrati Jastreb.. odvrati pitanjem: "Zašto?" "Pitao sam se ima li u njima uopšte istine. odvrati Jastreb.srce mu je divlje udaralo. Posle dužeg vremena. tama samo što je počela da se razređuje. Sanjao je kako korača kroz nanose nečeg mekog. jedro koje je još bilo napeto od povetarca što je duvao prema severoistoku. Njegov saputnik je čvrsto spavao na krmi. U podne."postoji priča o dečaku čiji je učitelj bio kamen. kada je izvukao njihov ručak. bilo je čudno i slično snu. sanjao je dase nalazi u nekoj polusrušenoj kući. on upita "Da li vračevi obraćaju pažnju na snove?" Jastreb je pecao. a noge bile zgrčene uz klupicu. zlatan i azurnoplav. pokušavajući na taj način da umakne opakom snu. Seo je.

reč koja je sve stvorila. gde ne postoji usmerenje. vetrovima i padanjem mraka. Istinska čarolija na Rouku može na Ifišu predstavljati prazne reči. Jer disciplina je kanal kojim naše delanje protiče žustro i zahvatajući duboke slojeve. kako se veruje. a možda i širom svih Prostranstava niko više ne bavi magijom? To je ono što želimo da otkrijemo. koja ne sme biti niti će biti izgovorena dok sve stvari ne budu raščinjene.. jedva da je zakoračio na polja sna i već se na njima izgubio. čak i unutar ovog našeg sveta našeg Zemljomorja. sumnjam da će bilo koja reč koja se može izgovoriti. jer. I samo tkanje čarolija je isprepleteno sa zemljom i vodom. čovekovo delanje protiče po površini. imaju neku svoju vrstu magije. i uskoro bi ona postala slabija od naše magije na Unutrašnjem kopnu. samo po sebi. jer nisu znali svoja prava imena. zavisi od mesta na kome se izvodi. a postoje i svetovi pored ovog sveta." "Da li ti je poznata ona strana izreka. svuda i zauvek. tu i tamo samo po koje reči. težinu svog značenja i svoju moć.. I tako. Tada bi do nas mogle dopreti priče o neuspesima magije na jugu. ono za koje se vezuju najveće tajne jeste južno Prostranstvo. ili Poslednja reč. A najmanje poznato mesto. Ne sećaju se svuda jezika Stvaranja... Tek nekoliko vračeva sa Unutrašnjeg kopna otišlo je među te ljude. luta i uzaludno je. tajne i promene. Svet je veoma velik. posedovati. postoje razlike. U Prostranstvima vladaju drugačiji zakoni? Koriste je moreplovci.. onda bi je lako raščinio neko ko bi se postarao da to učini... ali mnogo je verovatnije da sam ja bio neznalica. Ako je to tačno. među malim ostrvima za koja znamo." Jastreb frknu kao da suzdržava smeh i sede. reče on. Tako je i ona debela žena sa ogledalcima izgubila svoje umeće i misli da ga nikada nije ni posedovala. "Iako više volim da ćutim dok nisam siguran u ono što govorim. niti je potpuno razumeli. Zašto se u Gradu Hortu i Narveduenu. ali to je izreka vračeva. i zato idemo dalje na . a u stvari. Preko provalija vremena i posle jako dugačkog razdoblja vremena. Ali te glasine su krajnje neodređene i lako se može desiti da oni nikada i nisu upoznali magiju. sem ako to nije ona Prva reč koju je izgovorio Segoj. i znači da čarobnjaštvo. Otvoreno more se prostire tako daleko da o tome niko ništa ne zna. "Pa dobro". zavisi od mesta na kome se izvodi. je li tako?" "Tako je.."Da ne postavlja pitanja. tako daleko da više ni vetar ni voda nisu slušali moje naredbe. Jednom sam plovio daleko na istok. Ali gde se nalazi mesto na koje on misli da odlazi? Šta je to za čim on traga? Šta je to progutalo njegovu čarobnjačku veštinu? Mislim da nam je Grada Horta bilo dosta. Zato i Zec uzima haziju i smatra da je otišao dalje od najvećih maga. Oni ne dočekuju dobrodošlicom vračeve.

Arenov odgoj omogućavao mu je da brzo oseti lažno raspoloženje zakamuflirano učtivošću ili rezervom. do Lorbanerija. pesmu koju je Elfaran spevala kada je saznala za Moredovu smrt i dok je čekala da i sama umre. Aren je izvesno vreme. a nad njim su jedna za drugom izlazile zvezde. Glas mu više nije bio visok i sladunjav kao kada mu je učitelj muzike pre mnogo godina davao časove na dvoru u Berili. I on sede pored jarbola na žućkasti. da saznamo šta to moramo da otkrijemo. razbijajući veliku monotoniju nepomičnog vazduha. prateći ga na svojoj velikoj harfi.jug." "Pusti onda kamen da malo miruje!" reče mag. Prolazili su časovi. "Pogledajte! Zvezda vodilja!" A onda posle minute: "Zar je moguće da je to zvezda?" Jastreb se nakratko zagleda u nju. bili su tamni i jasni. ali. Gobardon znači Kruna. dok je čamac lagano jedrio prema jugu kroz popodne. zatim nežno zapeva kraće i lakše stihove.. Može se videti samo u Južnom Prostranstvu. Sedeo je uspravan i nepokretan. jak.. da vidimo šta vračevi tamo rade. pošto je završio pesmu. jedva da se čulo pucketanje drveta i konopaca. Jastreb je slušao njegov mladićki glas. a one duboke kao da je izvlačio na violi. očiju koje su izgleda videle mnogo dalje od svetle linije obzorja. Nad morem je vladao tajac. To nas je Kurremkarmerruk naučio.." Aren sede oslonivši se leđima o jarbol i zapeva. ćutao. dok se noć spuštala. skliznuvši nečujno u vodu sa krme. Na jugu se pojavi prodorni sjaj žute svetlosti i rasu nad vodom pregršt zlatnih čestica. Jastreb se konačno trgnu iz tišine kojim se okružio i poče da govori. siguran i tužan između crvenog neba i mora. i u očima mu se pojaviše suze koje ga zaslepiše. svetlucavi hlad ispod platna i zagleda se prema pučini. ako . sada je više tonove izvodio promuklo.. Pevao je Tužbalicu za Belim čarobnjakom. prodirale s druge strane plavetnila vazduha. ka zapadu. a onda reče: "MIslim da to mora biti zvezda Gobardon. mora koje se mreškalo i sve slabije svetlosti. znao je da je njegovom saputniku teško na srcu. mada tek s vremena na vreme po koju reč. Da li ovaj odgovor zadfovoljava tvoju znatiželju?" "Da. i tek uveče se odlučio na jedno: "Da li bi vam moja pesma smetala pri razmišljanju?" Jastreb pokuša da se našali: "To zavisi od pevanja. Ta se pesma ne peva često. Aren je nekoliko puta odlazio na plivanje. jer nije želeo da se nađe ispred tih tamnih očiju. talasi su bili mali. iza granica svetlosti. vetar je prestao da duva. niti olako. Prestao je da postavlja pitanja. zagledanih prema zapadu preko pučine. Kada je prestao da peva sve je bilo mirno.

" Izvesno vreme su sedeli. Velika Moredova hrabrost nasuprot očajanju. čak i Aret-Akbe. i Seriad koji je rođen van tog očajanja. ali istina je samo to. zagledan u predivnu. Tvrditi da si gospodar nečega što. U Palnu je sve krenulo po zlu i Sivi mag je bio okrivljen za to. koje sačinjavaju jednu veliku konstelaciju." Posmatrali su je kako rasteruje tamu na nemirnom obzorju mora i postojano sija. što se toga tiče. I ona. a onda Aren upita i dalje posmatrajući žuti Gobardon: "Znači. to je u našoj moći. Smrt i život su.. "Kog junaka najviše voliš?" upita mag... u stvari. na obzorju ispod Gobardona. umro je bezimen. slaže sa mnom. Ali saveti mrtvih nisu ni od kakave koristi živima. jedna za drugom. Veliki majstor Prizivanja se. i video sam je. jer ono sadrži takve čarobne formule. nalik na suprotne strane moje šake. ne razumeš nije nimalo mudro. primeti Jastreb. ta je na mene uvek ostavljala najsnažniji utisak. a Aren posle kratkog oklevanja odvrati: "Eret-Akbe. Da. Ali to se retko čini. opasnije od bilo kakve druge magije. mislio sam da se obraćam njenoj lepoti.. "kao da si u tom trenutku osećao njenu bol i naterao si i mene da je upoznam. tačno je da se pomoću magije mrtvi mogu vratiti među žive i naterati da se obrate živim dušama?" "Basmama Prizivanja." "Zato što je bio najveći?" "Zato što je mogao da vlada celim Zemljomorjem. Najveću od njih stvorio je Sivi mag od Palna. zlokobnu. on se ne koristi Predanjem o Palnu niti druge uči išta o njemu. taj blagi kralj. pojaviće se još osam zvezda." . boreći se protiv zmaja Orma na obali Selidora. "Pevao si Elfaraninu pesmu". neki kažu da liči na čoveka koji trči. i sumnjam da je to uopšte mudro činiti. Elfaran. to je nešto loše?" "Poznavao sam samo jednog čoveka koji je te čarobne formule slobodno koristio. Prizivao je duše junaka i maga. da posavetuje Gospodare Palna u ratnim i državničkim poslovima. Runu Svršetka. ne obazirući se na rizik što su ga one nosile u sebi.nastavimo dalje na jug. već je otišao da samuje i sam umro. niti sluti na dobro. u stvari. da mi ne znamo ni šta je. na trenutak sam ugledao Elfaran. Jer te formule su rizičnije. topazno-žutu zvezdu. Kada sam počinio najveće zlo. kao što rekoh. ali to nije prihvatio." "Znači. ni šta je smrt. pre hiljadu godina. svaki prateći vlastiti sled misli. život. drugi da predstavlja runu Agnen. Od svih istorija Zemljomorja." Žmarci prođoše Arenovim leđima. On proguta knedlu i ostade nemo da sedi.

Šakama se hvatao za kamenje. mada mi se suprostavljao ovom svojom voljom. smučilo mi se. "Nije važno".. od bilo kog drugog čoveka koga sam ikada upoznao. na potočiću. Napustio je Hevnor i otišao na zapad. ali nije uspeo. žene.. tada nisam još bio Arhimag. "Na određenom mestu. bez obzira što je njegov predmet bio tako mračan. a ubio bi me da se usudio." "Njegovog pravog imena?" .. "Ne! Naterao sam ga da me sledi u zemlju mrtvih i da se iz nje sa mnom vrati. Smatrali su da je običan čarobnjak. mnogo godina kasnije čuo sam da je umro. na strani živih. iz čiste dosade. Šta mi bi da započnem priču o njemu? Ne mogu čak ni imena da mu se setim. i pokušao da se odupre mojoj volji. Video sam svojim očima kako je. Kod tog kamenog zida ovaj se čovek šćućurio. I ta velika duša došla je na njegov poziv. rekavši: 'Prisiljavaš mrtve da ti dolaze u kuću: bi li ti sa mnom pošao u njihovu?' I naterao sam ga da pođe sa mnom u Suvu zemlju. zbunivši ga. psova i vrištao.. ali što se tiče urođene moći bio je veliki mag. reče Arhimag. poljubio mi je ruku. pokazujući svakome ko bi mu platio. poput kakvog psa svome gospodaru. a ja sam žudeo da dokažem kako sam ja jači. A ti čak nisi ni šegrt. Posle smrti duh prelazi preko njega." "Znači ubili ste ga?" prošaputa Aren. On koji je tako olako pozivao mrtve k sebi. Već tada je trebalo da znam da sam pogrešio.. Jer on je bio veoma snažan. prizvao iz Suve zemlje duh mog starog učitelja Nemerla koji je bio Arhimag u mojoj mladosti.. i preko njega živ čovek može preći i ponovo se preko njega vratiti.. Bio sam opsednut besom i taštinom. Svoju je veštinu koristio za zgrtanje novca. kao začaran. i tako je svoju kuću ispunjavao nemirnim senima iz prošlih vekova. Plašio se. duhove po želji. Jastreb ranije baš nije bio voljan da mu ovako smireno i zamišljeno odgovara na pitanja." "Šta je potom učinio. kada ste se vratili?" "Gunđao je i zakleo se da nikada više neće upotrebiti čarobne formule iz palnškog predanja.. Imao je sedu kosu još kada sam ga ja upoznao." Njegov oštar pogled zadrža se na trenutak u tami. postoji jedan kameni zid. mrtve muževe."Ko je bio taj čovek koji se njima koristio?" upita Aren.. samo ako je mag. "Živeo je u Hevnoru. Razbesneo sam ga i izazvao ga. mada je imao dugačke ruke i bio hitar poput kakvog rvača.... Kod kamenog zida. obojici je ovaj razgovor pružao veliku utehu. na Arenovom. više se plašio smrti. lepim ženama iz dana Kraljeva. vlastite smrti.. Ali ispričao sam ti više nego što šegrt treba da zna. Nikada nisam video toliki strah. menjao oblik i glasno plakao kada ništa nije pomoglo.. možda u Paln. decu.

pored svega toga. a većina točkova i razboja je mirovala. Mnoge pojedu. ne suočavamo se samo u snovima o onome što je davno prošlo sa onim što će se tek desiti. "U Hevnoru su ga zvali Kob". Lorbaneri je bio zelen. Primeti samo kako se okrenuo i zagledao u žutu zvezdu. ali to im se dopušta i tkači svile ih ne ubijaju jer smatraju da predstavlja krajnje loš predznak ako neko ubije sivokrilog slepog miša. To je nekad bilo bogato ostrvo.. LORBANERI Gledan s udaljenosti od deset milja. reče on promenjenim. preko vode obasjane suncem. sivih slepih miševa koji se hrane tim malim crvima. onda neosporno na to imaju pravo i mali slepi miševi. kao uglavnom i sva ostrva u tom prostranstvu. između podloge i rama. "U Lorbaneriju nema čarobnjaka. Ako mogu ljudi da žive samo od onoga što naprave crvi.. tako da mu Aren nije mogao videti izraz lica. "Čarobnjaci?" upita gradonačelnik sela Sosare. koja se sada popela visoko iznad talasa i bacala preko njih izlomljeni zlatni trag tanak poput paukove niti. jedan oniži muškarac lica otvrdlog i tamnog kao i njegovi bosi tabani. kao i sve ono što čini jedno naseljeno ostrvo. pokrivena prašinom i paučinom rastegnutom između papućica. i ne govorimo samo u njima tobožnje besmislice zato što ne želimo da shvatimo njihovo značenje. kao i u kamenim gatovima male luke u Sosari u kojoj se moglo usidriti nekoliko trgovačkih galija. kažu oni. zelen kao sjajna mahovina na obodu fontane."Ne! njega ne mogu da se setim. Sedeo je sa osmoricom ili devetoricom . Ali sada u luci nije bilo nijedne. bilo je zeleno: jer svaki akr zemljišta na kome ništa nije bilo izgrađeno ili po kome se nije hodilo bio je prepušten niskom hurbah drveću sa zaobljenim krošnjama na vrhu. Pa ipak. Suviše se smračilo. odmerenim glasom. on reče: "Vidiš. debla senke. što su je opet muškarci. Posle duge šutnje. prašina. žene i deca Lorbanerija prerađivali u konac i tkanine. nigde se nije mogao naći nijedan komad novog nameštaja. sa malim nasumično ugrađenim prozorima i krovovima od hurbah grančica. Kada se priđe bliže. boja na kućama je izbledela. " Zatim zastade i za vreme tri otkucaja srca uopšte se ne pomeri. iz tog zelenila počinju da se izdvajaju pojedinačni listovi." 6. Vazduh je tamo u sumrak pun malih. Kuće su čudno izgledale. a njegovo bogatstvo se ogledalo u lepo omalanim i lepo nameštenim kućama. čijim su se lišćem hranili mali crvi koji su preli svilu. zelenim od mahovine i lišajeva.i lica i odeća ljudi." "Ko bi to mogao i da pomisli?" primeti zadivljeno Jastreb. u velikim točkovima i razbojima u kolibama i radionicama. Niti ih je ikad bilo. putevi. kuće.

on više nije među živima. "Opasna je kiša. makar i nerado prihvate. reče gradonačelnik." "Pet godna od Uoči Ugara"." Imao je nešto protiv čarobnjaka i njihove veštine. "Na tržnicama u Gradu Hortu". Zvali smo ga Voćar". sem što je Aren ostavio svoj mač sakriven u čamcu. odgovori jedan mršavi čovek na kraju reda seljana. Mrtav je". dodade mršavko. opet se javi mršavko. po tlu su dobovale krupne. a ne mraz"." "Ko? Stari Mildi? E pa.seljana i pio vino od bobica hurbah drveta. "Mora da ovde imate obične ljude koji se brinu o drveću"." "Što je robe manje. "od dana kada je stari Mildi umro. Umro je Uoči Ugara. kao i obično. Aren je sedeo s druge strane prozora u krčmi koja se sastojala od samo jedne prostorije. Niko nikada neće zaustaviti kišu. to su cene više". "Zvali smo ga Voćar". meke kapi aprilske kiše. reče gradonačelnik. Nešto od toga je odista bila svila. reče gradonačelnik." "Imali smo nekoliko siromašnih sezona". neki od ostalih su ozbiljnije razmišljali o tom problemu. reče jedan starac unjkavim. primeti jedan od njih. zahvaljujući Jastrebovoj veštini i njegovom autoritetu uspeli su da ih. Niti je to iko ikada učinio. "Kako brane voćnjake od kasnog mraza?" "Nikako". Ali nijedna bala nije poticala sa Lorbanerija. samozadovoljnim glasom. na kakvima su svirali na Ostrvu Svile i sada ju je isprobavao. Na zidu je našao obešenu jednu staru lutnju dugog vrata. umro je. poče Jastreb. niko ga nije mogao videti. Sedeli su u nizu leđima oslonjeni o zid krčme. Ovo je četvrta. Nad njih se spusti tišina. "video sam robu za koju su tvrdili da je svila iz Lorbanerija. slabo i kiselo. "Da. složi se još jedan. Seljani su u početku bili mrzovoljni i neprijateljski raspoloženi i mogli su svakog časa ponovo da postanu mrzovoljni i neprijateljski raspoloženi. "Zbog nje trule čaure crva. da. odvrati mršavko. Gde su brodovi? A i plava boja je lažna". "Jer sada za jednu balu polufine plave svile dobijamo koliko smo ranije dobijali za tri. pokušavajući da iz nje izvuče muziku ne mnogo glasniju od dobovanja kiše po krovu od grančica. sa tri žice. "Nikada ranije nije kišilo u ovo doba godine". otvorivši na taj . peta loša godina. "dok je stari bio živ. Pošto je bio primoran na to. ali se ni na koji način inače nije prerušio niti je to učinio sa svojim saputnikom. Nešto malo dalje od njihovih bosih stopala. a nije dostigao ni približno moju starost. slično kiši." "Ako je dobijemo. kazao im je da je došao u Južno Prostranstvo zarad alemkamenja. a ako je Jastreb negde kod sebe i imao svoj štap. upravo je govorio. ispod strehe krova od grančica.

Sada se još samo čulo rominjanje kiše po nebrojenom lišću u voćnjacima u dolini. "Ko spravlja boje?" upita Jastreb i pokrenu novu prepirku. Gradonačelnik ne prihvati izazov. Tokom nje je saznao da je ceo proces bojenja nadgledala porodica koja je svoje članove. taj tvoj ženkasti momčić?" upita gradonačelnik. Šta biste želeli da čujete. "oči ljudi koji više ne razlikuju pravu azurnu boju od plavog blata". slagali da čuvene lorbanerijske nijanse plave i nedostižne grimizne. Retko vino kao da im je samo još više ukiselilo raspoloženje. Nešto im je nedostajalo. "Ili su krive oči". ali ako su nekada i bili vračevi. nisu više onakve kakve su nekada bile. "Ume li da peva. kako je zlvoljno primetio mršavko. smatrala za vračeve. momče. sine moje majke i Moreda. Pored belih brzaka Solee i povijenih crvenih grana čiji se cvetovi nadnose nad njenu pognutu glavu." "Ne mogu iz ove lutnje da izvučem mol". šapat mora tamo dole na kraju ulice i šaputanje lutnje u mraku kuće. crvenim i belim granama i tom neiscrpnom boli kunem se. "Samo hoće da plače. reče mršavko. domaćini?" "Nešto novo". "Da. ume da peva. otežalu od tuge za izgubljenim dragim. progunđa gradonačelnik. već je uspeo da ovlada njome. a niko drugi je nije pronašao. na zemlju iz koje se dobijala boja i na prerađivače. ponovo svi ućutaše. i tu se on zagleda u gradonačelnika. Krivicu su svaljivali na kiše koje su padale kad im vreme nije. tako da su izgledali natmureni. Arene! Otpevaj nam nešto. Lutnja malo zadrhta. Jer svi su se oni. da nikad neću zaboraviti nepravdu . izgubili su svoju moć. "Ovo bi ovde moglo biti novo".način polučasovnu raspravu o kvalitetu boja koje se koriste u velikim radionicama. u stvari. koju su zvali "vatra zmajeva" i koju su davno nosile kraljice u Hevnoru. Serijade. reče Aren kroz prozor. osmehujući se. sem gradonačelnika. reče on i zapeva.

Ovaj momak će pevati samo o davno mrtvim junacima. A možda i zbog toga što je posle dužeg vremena prvi put spavao na suvom. i drugi su bili okovani s njim. Ništa više nije kako treba. A onda se Jastreb. kada bi utonuo u san. i kao da će se zbog tog ljuljanja svet ispod njega izmaknuti i on će se iznenada probuditi. mednom buretu vina. "I sam bih voleo da čujem nešto veselo.. Nema više sreće. "iskoristili smo svu sreću. konačno. ogorčenih lica. da. ucveljeni. reče on ljutito. Stidljiva žena vlasnika krčme uđe i prostre im na podu postelje. Legoše. Sedeli su nepomični u toplom. "I pevanje više nije kakvo je nekad bilo". ljulja. dok Jastreb nije ostao sam s jedne. te namučenih šaka i tela. poče prvo malo da pevuši. ali svi su bili mrtvi. Ali visoke zabatne grede bile su pune slepih miševa. kišovitom južnjačkom sumraku i slušali tu pesmu nalik na vapaj sivog labuda sa hladnih mora Eje. pronicljiva pogleda. smestivši se u obliku malih. Jedan drugi. nasmeja. i tako to! Ali niko ne prihvati pesmu i tako njegov glas ostade usamljen čak i dok je pevao refren. a Aren s druge strane prozora. a zatim se udalji." Posle toga nije ostalo više mnogo šta da se kaže." "Da čujemo nešto vaše". osećao kao da se ljulja." "Da. "To je neobična muzika". dodajući posle svakog stiha haj i ho. Preko cele noći slepi miševi su uletali i izletali kroz nezastakljen prozor prodorno cijukajući. nikada. "Zato su krivi mladi. Bili su nepokretni. da".nikada. primeti jedan od njih nesigurno. reče mršavko. prijavi se poslednji govornik. reče: "Muzika stranaca je uvek čudna i mračna.. koji je izgleda bio ubeđen da je ostrvo Lorbaneri apsulutno središte kako vremena tako i prostora. sivih. a zatim zapeva o žednom. Eto šta je. urednih paketa koji su naglavačke visili sa greda. stalno menjaju poredak stvari i ne uče stare pesme." "Evo ja ću". puni čežnje. Ali to nije bio veseo smeh. javi se Jastreb. . Kada je konačno zaspao. soptao je najstariji od njih. Možda Aren nije mogao spokojno da spava zbog nemirnih slepih miševa. "već u tome što ništa više nije kao što je nekad bilo. Tek u zoru su se svi vratili i primirili." "Nije u tome stvar". sanjao je da se nalazi okovan u spremištu broda za prevoz robova. telo mu se odviklo da počiva na nepokretnom tlu i zbog toga je sve vreme. Seljani stadoše da odlaze po dvojica-trojica zajedno.

Nalazio se na nekoj nepreglednoj. Konačno se on i Aren uputiše putem koji im je gradonačelnik predložio. "Rekoše da porodica bojadžija i vračeva koji su izgubili ugled stanuje na ovom putu. a ne obrnuto. Neobrane čaure svilenih crva visile su između pokidanih grana. neizmerna količina užasa. boreći se da se oslobodi tog sna. ali staza nije bilo. Iako niko od meštana nije znao kako izgleda alemkamen. odvrati grubo mag. Sada kada je bio budan. Ali Jastreb skrenu s tog puta. prema kamenolomima u kojima se vadila zemlja za spravljanje plave boje. a Aren bi primoran da ga prati. a on je bio sićušan poput deteta. Pokušao je da korača. a tle ispod njih bilo je posuto papirnatim đubretom od mrtvih larvi i noćnih leptira. lagani glas. bezumnici. on ih je slušao da bi saznao druge stvari. i on se nalazio u njemu. Svuda oko kuće. "Biće da je to ova kuća". a nigde nijedne staze. nejasnoj pustopoljini. probudio. Onda mu u uho progovori neki čudan. kome je Zec još bio u živom sećanju. te je pogledao kroz kvadrat koji je obrazovao prozor. prokleti da ste. "Oslobodi se veza". Potreban mi je vodič do tog mesta!" I on nastavi dalje. mada nije bio ništa manji niti konačniji. tražeći zvezde. Osvanulo je vedro jutro i oni rano ustadoše. a ne nešto o alemkamenu. ali čim bi zaspao. kamena. svi su naširoko raspredali o tome i svađali se. "Napolje." "Ima li svrhe razgovarati s njima?" upita Aren. okružena vlastitim voćnjacima. ali. Mora pronaći put. Pre no što su i stigli do vrata. Kuća je stajala po strani. poput mrava. bila je lepa. Jastreb se ozbiljno raspitivao o alemkamenju. a slepi miševi su izletali i uletali na svojim kožnatim krilima koja nisu stvarala buku. Samo ovo mesto predstavljalo je strah. probudio se više no jednom. Na kraju mu se činilo da je ostao potpuno sam na brodu. beskonačno. pod natmurenim nebom.Dok je to sanjao. reče on. zvezda nije bilo. ispod gusto zasađenog drveća. ponovo bi se obreo u njemu. sevajući zakrvavljenim očima i vičući. sapleo se. Iz zemlje je izbijao užas. lažovi i bezvredne . a mesto je bilo ogromno. ali i dalje je bio okovan tako da nije mogao da se pokrene. "Postoji središte iz koga izvire ta huda sreća". osećao se u gustom vazduhu. iako je kiša prestala. ali i na njoj kao i na zemljištu oko nje jasno se primećivalo da već dugo niko o njima ne vodi računa. osećao se miris raspadanja. Osećao je da ga guši crna tama sobe. i to mu pođe za rukom: ustade. lopovi. reče mu. "Oslobodi se veza. ona se širom otvoriše. "Postoji mesto na kome sreća ističe. Kroz njih nahrupi neka sedokosa žena. a kada su došli do nje. suštinu straha. klevetnici. taj strah je bio u njemu. Aren se iznenada seti užasa koji ga je okružavao tokom noći." On tada pokuša da se pokrene. Povremeno bi čuo njihove piskutave glasiće na samoj ivici čujnosti. Ležao je budan i plašio se.

" Ona ponovi Jastrebovu kretnju." Bilo je neobično videti kako se u užasu povlači pred magom. Ubrzo s njenim licem poče nešto da se događa. želeći da mu umakne. Ko ste vi?" Jastreb ništa ne odgovori. reče ona. Izgovorio je samo jednu reč: "Odbij!" Žena tada prestade da viče. do ramena obojenim nekom blagom. mršavim rukama. "Ne posedujem moć. Slični se međusobno prepoznaju. sestro. zagleda se u nju pomalo zadivljeno. reče ona. Njegove oči ponovo zarobiše ženine. tražeći rupu u svetu. Isto je bilo i sa mojom moći: ona me je delila od života. a u očima joj se nazirao užasan bol. odlazite! Zauvek neka vas prati nesreća!" Jastreb zastade. Jesi li to znao? Moj sin po vasceli dan sedi i zuri u mrak. Bili smo lorbanerijske bojadžije. prugastom mešavinom neverovatnih boja. On ne želi da zadrži boje. a u stvari žudi da mu priđe i klekne pred njim.. "Tamo odakle dolaziš još rade te stvari?" On klimnu.. poče da se menja i ona upita: "Gde ti je štap?" "Ne pokazujem ga ovde." "I ne treba. Aren koji je stajao po strani. Držao bi te podalje od života. U početku Aren samo što je nije ismejao." Još malo je zurila u njih. gubite. Nije skidao pogled s nje i ona mu ga uzvrati. Zagleda se u njega. "Nisam u stanju nikoga da prokunem"." "Da. loše odevena. a onda konačno promuklo upita: "Stranci?" "Sa severa.budale! Gubite se. Izgubila sam sve što sam znala. Pa sam je izgubila. ali kada se našao blizu nje osetio je samo poniženje. . sestro. zaudaralo joj je iz usta. Pogledaj!" Ona pred njim zamlatara svojim mišićavim. Sasvim iznenada ona zadrhta i prošaputa: "Poznajem te. Bila je luda." Ona im priđe. sve reči i sva imena. Postoji rupa u svetu kroz koju ističe svetlost. Kaže da bi jasnije video da je slep. posmatrao ih je s nelagodnošću. a onda brzo podiže šaku napravivši njom čudan pokret. A reči odlaze sa svetlošću. tu staricu što vrišti na svom pragu. Izišle su mi iz očiju i usta niz tanke niti nalik na paučinu. "Ne može da se skine s kože". Izgubio je osećaj za boje. "Zašto si to učinio?" "Da bih otklonio tvoju kletvu. "ali um se sasvim ispere.

"Smiri se.. reče ona. Niti bilo koji drugi čovek." "Ja ne.. poljubi je u oči." . "Ali ipak si ti neki Veliki. tamo u zapuštenom voćnjaku i reče: "Uzeo sam joj ime i dao joj novo. namrštivši se i gledajući ga malo postrance. veoma nežno. među šake i ovlaš. s manje straha. Lagano se okrenula i otišla do vrata. Nije se usuđivao ništa da ga pita. Ali njih više nema. još jednom je poljubi.. Aren ga je sledio. Više nema tajni. ušla i zatvorila ih za sobom: sve je to uradila ćutke. Imena sada nisu važna.. smrtnik. Nisam ja nikakav kralj.On je uhvati za ruku i zadrža. Uskoro mag zastade. smrti. tako majka gleda svoje dete." "Znači ti nisi. moje pravo ime i više nema tajni.. a u glasu i držanju naziralo se staro dostojanstvo. Drugačije joj nisam mogao pomoći." "Nisam. pesnice stegnuše. licem okrenuta prema njemu. Tako tek rođeno dete posmatra majku. smrti!" Izvikivala je tu reč jecajući. nastavi ona.. reče on blago. zamišljenim.. Sada je stajala uspravljena. Želiš li da saznaš moje ime?" Oči joj se ispuniše svetlošću. "Otkriću ti jednu tajnu". ona se nagnu napred i prošaputa: "Zovem se Akaren. nema istine. da povratiš svoju veštinu. Ćutke se i mag okrenuo i pošao nazad ka putu. to je bila jedina preostala nada. Jastreb dohvati to izborano. živim i živim zauvek. "Ne želim da živim. zatvorenih očiju." Zatim glasno viknu: "Akaren! Akaren! Zovem se Akaren! Sada svi znaju moje tajno ime. nisi Veliki iz Tame". sede kose. "To ti ne mogu reći"." "Ali vratićeš se i živeti zauvek. Akaren!" Smirila se. Niz lice su joj se slivale suze. a sa usana joj je štrcala pljuvačka. "Da li bi volela da ponovo zadobiješ svoju moć." "Ali ti nećeš umreti?" "Hoću. suzama zamrljano lice. sa začuđenim izrazom lica. da opet vladaš imenima? Mogu ti to dati. Ona otvori oči koje su sada bistro gledale i zagleda se u njega. Radije bih da mi se vrate imena stvari. Stajala je nepokretno. Primakavši zatim svoje usne njenom uvetu on progovori nekoliko reči na Prastarom govoru. nema smrti. Tako se na neki način ponovo rodila. Zar postoje dvojica? Kako se zoveš?" Jastrebovo ozbiljno lice na trenutak smekša. niz njeno prljavo lice ispresecano loknama neočešljane. upitnim pogledom." "Ti si Veliki Čovek". Ja sam čovek. Gospodar Mračnog mesta. a onda je pusti.. tebi sličan. prošaputa ona. "Ti si Kralj Senki. tvoj brat.

Takav je bio njen život. Uludo utrošen život. Kao što je sinoć jedan od njih rekao glavnome: 'Ti ne bi uočio razliku između prave azurne boje i plavog blata." "Čudni su ovdašnji ljudi". te zastade pored jednog debla. zaista. kažu da posao slabo ide. Aren ga je čekao na toplom suncu koje je poigravalo po lišću. pravio je velike korake. Već je bilo dosta toplo. odvrati mag zamišljeno. Ali njegovo je srce u tom trenutku potpuno pripadalo njegovom saputniku. kao da je izvučena neka nit iz same njegove unutrašnjosti i iskovana u neraskidivu vezu. nalik na sokola. iako je bio nizak. Nijedan od njih ništa ne reče i nastaviše put rame uz rame. između ručnog rada i veštine vračanja. "Drago mi je". Izvesno vreme je koračao glave uvučene u ramena. ali sumnjam da će i u Sosari znati razliku. A i inače je bilo svejedno. "Bila je žena od moći". a kasno sunce im grejalo glavu i vratove.." On se iznenada okrenu i uputi u aleje voćnjaka. ali ne znaju kada su ta loša vremena nastupila. Jer sada je osećao da u toj ljubavi ima samilosti: bez samilosti ljubav nije prekaljena. ali se ne trude da ga poboljšaju.Glas mu je bio napet i prigušen." "Da". okrenut leđima.' Žale se na loša vremena." "Da". "Nije bila tek obična veštica ili spravljačica napitaka. bila je ponosna i časna žena. već s bolom. "Tako je i sa svim ostalim. ali sada je uživao u suncu koje je žarilo i olakšanju koje bi osetio u hladu. čak ne prave razliku ni između zanatlije i čarobnjaka. nastavi on. primeti Aren. kao da je bio zaražen njegovim snovima. reče . jer ništa nisu postigli. dečak ništa nije mogao ni da učini ni da kaže.sve je sivo. ne prave razliku. kiša od prošle noći nije se osušila. uživao je da korača ne razmišljajući o tome kuda su se uputili. Ubrzo se Jastreb vratio do njega kroz zeleni hlad voćnjaka. Njima je sve isto . Kao da im u glavama nije sve u redu sa granicama. Poslepodne su proveli u razgovoru sa ljudima koji su vadili rude za boje i u cenkanju oko nekih komadića za koje su ovi tvrdili da predstavljaju alemkamenje. Znao je da se Jastreb stidi da Arena optereti svojim osećanjima i. "Šta im to nedostaje?" Aren bez razmišljanja odvrati: "Životna radost. razlikama i bojama. ponovi Jastreb. Jastreb primeti: "To je plavi malahit. tako da su stopalima podizali prašinu s puta.. Dok su se polako vraćali u Sosaru. ne više s onim romantičnim žarom i obožavanjem. već žena koja je poznavala umetnost i veštinu magije. Ranije se Arenu taj dan činio turobnim i dosadnim. koja je svoje umeće koristila za stvaranje lepote. prihvativši Arenovu tvrdnju i malo potom razmislivši o njoj. nije celovita i nije trajna.

od kada smo razgovarali sa onom koja je bila Akaren. te je rekao: "Šta želiš?" Čovek pokuša da ga zaobiđe i stigne do Jastreba." I on nastavi da korača s glavom delimično uvučenom među ramena. Ovo što se događa na ovom ostrvu je zlo. nagrada bi trebalo da bude bogatstvo. Akaren mogla nešto više da vam kaže o tom neprijatelju. ovo traćenje. zatim ka mestu gde se ranije nalazio sada izgubljen nož. "Stanite! Pronašao sam je! Pronašao sam je!" U trku stiže do njih. tako bar mislim". ko je on i gde se nalazi. momče." "Neprijatelj. Ali volje koja čak ni ne naginje ovamo. ne želim da ga tražim i nađem. Ako već moram da imam neprijatelja. Ali nisam mogao da je zadržim da bi mi odgovorila. Arenova šaka polete kroz vazduh prema mestu gde je trebalo da se nalazi drška njegova mača. osećam se tako umornim i glupim. . dok je Aren pokušao da ovlada njime odlučnim. U njenom ludilu još je bilo tragova čarobnjaštva. Za njima je trčao neki čovek. "Mislim da nam cilj nije da stignemo do tog mesta. Prašina sa puta i njegova dugačka kosa stvarale su oko njega. njeno ludilo je i bilo njeno čarobnjaštvo. Još od jutros mi je srce bolesno. gospodaru?" upita Aren. "Kada je govorila o Velikom Čoveku... pretećim glasom i držanjem.on konačno. a ne neka odvratna stvar. Odista.. Ne želim da imam neprijatelje. Aren se okrenu kada začu bat na putu iza njih. ali im se brzo približavao. "Pronašao sam je!" nastavljao je da ponavlja.. "Čujte!" povika on.. ili šta je on?" "Više ne. a onda se steže u pesnicu i sve to u deliću sekunde.. ova smrknutost. "da možeš umesto mene da razmišljaš. sretnem se s njim. Kralju Senki. ako već mora da se lovi." "Da li bi ona. "Da. odgovori mag blagim ali prilično bezbojnim glasom." Jastreb ponovo klimnu.. Trag koji sledimo je trag pukotine.. Aren se ponovo nađe ispred njega. a njegova dugačka senka pomamno je poskakivala duž debala i aleja voćnjaka pored puta. Suviše je patila. kao da i sam trpi i žudi da izbegne neku bol. odvrati on. pravo zlo: ovo gubljenje umešnosti i ponosa. Taj je čovek za celu glavu bio viši od Jastreba i imao je široka ramena: dahtao je. To je delo neke zle volje.. Jastreb klimnu. oreole crvenila. bio je još dosta daleko.. ludački sevao očima. momče". "Bez sumnje je mogla. već i do određene osobe. Ne volim traćenje i uništavanje. besneo. koja čak ni ne primećuje Akaren ili Lorbaneri. On se namršti i krenu napred. pri svetlosti što je dolazila sa zapada. kao da pratimo kola koja su izgubila kontrolu i survavaju se niz padinu brda i izazivaju odron.

" "Hoće." "To je ono što bih voleo da znam". primeti Jastreb. ali ne znam gde. U njemu ste pristigli ovamo i u njemu ćete krenuti dalje. "Ne. "Ne. zatrese glavom sa prašnjavom ćubom crvenkaste kose." Arenu se steže srce. Posmatrao ju je." "Ali biće. reče Jastreb. To je posledica življenja".." Tada iskosa pogleda Jastreba i razvuče usta u osmeh. I dalje me veoma voli. udaljivši se od njega. Tamo mora da je to mesto." "Sanjao si?" "Ne. Pronašao sam je. Aren shvati da je ispao budala kada je pokušao da zaštiti svog saputnika. sklonivši se s puta. "Bio sam bojadžija". zato sada koraknu u stranu. trenutak mozgao o tome. klimnu u znak odgovora. ne". ne znam gde se nalazi. reče on."Ti si bojadžija iz Lorbanerija"." "Kako?" "Imate čamac. ja. uhvati ga za ramena i nagnu se nad njim. "Mogu vam pomoći. On jednostavno upita: "Gde si ti bio kada si to video?" "U krevetu. odvrati bojadžija odjednom jecavim glasom i kao da mu je nelagodno. Dunuo je i ugasio ju je. odvrati mag. Onda je ponovo dunuo i ona se rasplamsala! Rasplamsala se!" Jastreb ničim nije pokazao da mu smeta što ga ovaj drži za ramena i što mi šapuće. "nije ona mrtva. izgleda. ali im je ipak prišao tako blizu da je čuo njegov šapat: "Pronašao sam rupu u tami. Jer tih pet magovih reči bilo je dovoljno da ludak prestane da dahće i opusti velike šake stegnute u pesnice. Idete li na zapad? Tamo treba poći. Mrtva je. mesto ovde jer . Tamo je stajao Kralj. reče on. malu sveću u ruci. ali primeti da je Jastreb samo neznatno odmahnuo glavom. "ali sada ne mogu da bojim. pogled mu se primiri. a ne poznaje ni ona mene." "Video si je na zidu?" "Ne". a zatim priđe sasvim blizu Jastrebu. Zatim pusti maga i zakorači unazad. Umreće.. izusti on. "Oduzeo si mojoj majci ime". Učinio je to tako brzo da ga Aren nije mogao sprečiti. Bojadžija je. upravljao je njome. Imao je mali plamen. To je put koji vodi do mesta na kojem on izlazi. ali me je napustila. "Sada je ne poznajem.

Ali ništa ne reče i oni nastaviše zajedno dalje u tišini." Aren ljutito pomisli: i od mene takođe. duhovi. nasmejaše se ostali kako bi pohvalili ovaj majstorski zadat ironičan udarac. nema sumnje. Nekada sam bio vrač. to je besmrtno telo. "Znam da je prevazišao smrt. a i nema sumnje da ih je neko video kako skreću prema Kući bojadžija i kako razgovaraju sa ludakom na putu. "Pokušavam da stignem tamo". plamen kji je prethodno bio ugašen.. Vi to znate i vi ćete poći tamo. "Sopli vam je. Video sam plamen kako se izvija naviše u tami podstaknut njegovim dahom. Jastreb takođe uzdahnu. dok se na kraju gradonačelnik nije obratio Jastrebu: "Jeste li pronašli to vaše plavo kamenje?" "Pronašao sam neko plavo kamenje". već telo. ha".on je živ. tako da je njihova veselost ubrzo splasnula. ha." Ista svetlost zračila je i sa Jastrebovog lica. zausti on." Aren uhvati korak s njim. Hajdemo." Čovekovo lice se preobrazilo. Na tako malom ostrvu kao što je Lorbaneri stvari se brzo pročuju. . mada njegov uzdah nije bio uzdah olakšanja. reče on. a njegova žena se ponašala kao da ih se na smrt plaši. Uveče kada su muškarci iz sela došli da posede ispred strehe krčme. Znam to.. kao da se neka razumna misao borila da prodre kroz oluju reči. Žrtvovao sam svoju veštinu vračanja da bih to saznao. reče on isto onako hladno kao i ranije. Ali to nije dugo potrajalo. u njemu se sad nazirala neka divlja lepota pri dugoj crvenozlatnoj svetlosti. koji prelaze preko zida. ali ono je ostalo nepromenjeno i strogo. Povedite me sa sobom. pokazao gde da ga potražite. Video sam to. odvrati učtivo Jastreb. "To zavisi od njega. "Na čudnim putevima čovek ima čudne vodiče. "E pa". osećanja i vizija koje su ga zbunjivale. Aren duboko i s olakšanjem uzdahnu. "Nećete ga povesti sa nama?" upita on. nestajući u izmaglici prašine koja se još nije slegla od njegovog prvog prolaska. "Ako budeš spreman kada isplovimo". a zanos na njegovom licu poče lagano da tamni dok ga ne zameni neki čudni mračni izraz. trudili su se da pokažu strancima kako ne žele s njima da razgovaraju i kako su u međusobnom razgovoru veoma pametni i veseli. Nisu ih ljubazno primili kada su se vratili u Sosaru. Na kraju se bez reči okrenu i potrča nazad putem. Bojadžija se povuče od njega još za jedan korak. Vlasnik krčme ih je osorno poslužio. "Dopustite mi da pođem s vama!" Jastreb kratko klimnu. Dugo su svi sedeli ćutke." "Ha. nisu u pitanju nekakve duše.

radite vi ovde u Lorbaneriju?" "Gledamo svoja posla". "a ne zbog kamenja. Ostao je da sedi i prelazi pogledima s jednog na drugog i sluša njihove pretnje. Postepeno su se smirili. U pravu je"." "Tako je. u stvari." "Ljudi dolaze na Lorbaneri zbog svile". recite nam! Šta rade oni tamo u Gradu Hortu? Da nije to zbog toga što su naši radovi bili loši?" Prekinuše ga ljutiti povici. "Dosta mi je ovoga. Mršavko koji je sedeo najbliže njemu pljunu u tamu. hokus-pokusa i čarobnjačkih trikova. Posmatrao je Jastreba očekujući da ga vidi iznenada obasjanog magijskom svetlošću. "Zbog čega?" "Mislio sam da bih mogao pronaći ono što tražim. "Da se u okolini pojavio kakav čarobnjak koji nije lud. Kada njih dvojica ostaše sami. . gradonačelnik je mahao pesnicom Jastrebu ispred nosa. strance koji njuškaju unaokolo i mešaju se u naše poslove." "U čamac?" "Da. "Vaša spremišta su prazna. Vikali su jedni na druge."Sopli je sigurno onaj crvenokosi?" "Ludak. po kojoj su lepršali slepi miševi čiji je dom bio među gredama podno krova." "Tako je. ponudili bismo mu častan posao u spremištima. Ili zbog mlataranja rukama. ali oni ne znaju da obavljaju poštene poslove. jedan je potegao nož. Nož je vraćen u korice. Aren je bio umoran i pospan. Ovde živi pošten svet koji se bavi poštenim poslom. Jutros ste svratili do njegove majke. da ih ima". "Zašto brodovi ne dolaze. "Idemo. Ne dolaze zbog čarolija. svila u skladištima je istkana još pre mnogo godina. odvrati vrač." "Tražim vrača". odbrusi gradonačelnik. odvrati Jastreb. momče". te podiže nihov laki smotuljak odeće. ali se tada uzbuđeno umeša mršavko. a neki podvijenih repova. kao da nisu mogli da ustraju ni u ljutnji ništa duže nego u veselju. "I mi ovde ne želimo drugačije ljude. svi su poustajali. o voćnjacima niko ne vodi računa. U pravu je". uđe u krčmu i otpi jedan poveći gutljaj vode iz krčaga pored vrata. Počeli su da se razilaze poput pasa koji napuštaju bitku. zagušljivoj i sumornoj. Podivljali su. pretnje su se pretvorile u frktanje. Ali on to nije učinio. Jastreb ustade. Aren smesta skoči na noge. neki kočopereći se. začuše se ponovo ostali u horu. a sve prisutne da zaneme kada otkriju njegovu moć." On spusti dva srebrna novčića kojima se trgovalo na sims prozora kao naknadu za prenoćište. složiše se ostali. te se osvrnuo po sobi krčme. reče gradonačelnik." "Mogli bi. Šta. reče on.

gospodaru".. reče mag. "Gospodaru!" poče on. Kada su napustili prazne dokove Lorbanerija koji su se sada ocrtavali u daljini. sa kraja sveta gde se sada nalazimo?" "Misliš da je ovo kraj sveta? Ne. to se nalazi još dalje. Aren se pobuni. da će ako sada krenu umaći ludaku Sopliju. primeti mag smrknuto i napravi pokret kao da će se okrenuti. ovo je van pameti!" "To je van svake pameti. "Rekao sam da ću vas pratiti i služiti.. nije bio u stanju ili mu nije bilo dozvoljeno." Glas mu nije postao nimalo mekši. Ali kada su stigli u luku. "Potreban si mi. "Tu si". već stoga što ti je bilo suđeno da ga slediš još pre no što si me i ugledao. Takođe je pomislio. Ja ne kršim datu reč. u još veće ludilo? U smrt davljenjem ili udarcem noža u leđa?" "U smrt. "Ukrcavaj se ako želiš da pođeš. "Na ovom su ostrvu svi ludi. pre no što si otplovio sa Enlada. Arene. dok su se spuštali jednom mračnom ulicom Sosare. Jednostavno ga je vukao za sobom kao kakvo dete. te je voljno krenuo za Jastrebom. Možda ćemo stići i do njega." Aren je govorio uzbuđeno i mada mu je Jastreb tiho govorio." "Vodič. on ih je već čekao na doku. dunu hladan i čisti vazduh sa . čak ni da shvati prirodu njihove potrage. Jer evo sada ću ti reći . ali ja sam mislio da vi niste. stajali su. ne zato što si poslušan ili meni odan. Nije bio u stanju da zaštiti Jastreba. Zašto ga vodite sa sobom?" "Da mi bude vodič. u njegovom glasu osećao se nekakav divlji prizvuk. Ali otkako je Aren pokušao tog popodneva da ga na putu zaštiti od ovog ludaka i uverio se da je njegov čin bio uzaludan i nepotreban. Jastreb se okrenu.. na doku iznad čamca." Aren klimnu i prebaci se u čamac. put kojim moraš poći. to ne znam. bez čamca..prisetio se prošle noći provedene u toj sobi. kao i ja tebi. reče on što je hladnije mogao. Aren mu odgovori isto tako smrknuto: "Kako da se vratim.verujem da je ovaj put kojim ćemo poći. "Neću se svađati s vama. Nije bio navikao da ga neko ispituje. Idemo onamo kuda nas neće razum odvesti. A onda se ponovo zagleda u Arena. Ideš li ili ne?" U Arenovim očima pojaviše se suze besa. licem u lice. Jastreb odveza konopac i dozva lagani vetar u jedro. Ne možeš skrenuti s njega." Sopli bez ijedne reči siđe u čamac i sklupča se pored jarbola poput kakvog velikog neočešljanog psa." "To je dobro". pre no što si kročio na Rouk. nije mu bilo dozvoljeno da donosi bilo kakve odluke. Ali on nije bio dete. ali kojim putem. osećao je gorčinu i sav onaj nalet odanosti što ga je osetio jutros sada je nestao i bio izgubljen. "Ali ovo.

Sklupčan kod jarbola. Na mestu gde se nalazio jarbol Dalekovidog raslo je drvo. zatim prerasli u druge.mračnog severa i pojavi se srebrni mesec iz glatkog mora pred njima. peo se stepenicama koje su zavojito vodile naviše. Ali nastavio je da se kreće napred. bojadžija iz Lorbanerija. obuhvativši rukama kolena i glave uvučene u ramena. međutim. polako i duboko. Šuma njegove kose činila se crnom na mesečini. udobno se smesti i zaspa. te poče da se diže s njihove leve strana kada su krenuli prema jugu kako bi obišli ostrvo. LUDAK Ludak. presijavao se grad sa belim kulama. dok na kraju više nije mogao da diše. zakleo se sam sebi da će cele noći ostati na straži. Aren je donosio vlastite zaključke i izvršavao vlastite dužnosti. Pa ipak. sa bogatom krošnjom. Zatim se našao u jednoj od tih kula. Ponovo su ga pohodili sni. on mora uteći. trčao je uz njih s lakoćom i požudno. Ti prizori bi se potom promenili. Trčao je po sve većoj tami. "Ništa. Posle dugo vremena shvatio je da je ići napred na tom mestu značilo ići ukrug i vraćati se na sopstveni trag. Počeo je da trči. 7." . Aren postepeno utonu u san. okliznuo se i pao. Ako je mag odlučio da veruje kako njihov ludi putnik neće tokom noći napasti ni njega ni Arena. brže i brže. kao i svake noći na ovom putovanju. labudovi su plivali ispred čamca. Jednom se naglo trgnuo i video da se mesec neznatno podigao na nebu. a zemljište je postajalo sve strmije. a onda odjednom. Jastreb se umotao u ćebe i zaspao na krmi. Aren je sedeo na pramcu. daleko napred. Sivo svitanje. mirno nebo i more. oko strme unutrašnje ivice jame. "Šta je. Nijedan od njih dvojice nije se ni pomerio. Ali noć je bila veoma duga i veoma mirna. I to što hitnije. Čamac je lagano klizio napred. sedeo je sklupčan pored jarbola. užas u njemu postajao je sve jači. Dok je trčao krugovi su se sužavali. neprozirnom sumraku pustopoljine. jer on mora da ide napred. ponovo vratili. u redu. preko berilnozelenog mora. Sopli je hrkao. u početku su opet na trenutke bili neobično prijatni i umirujući. koji bi se opet gubili bez traga. Mesečina ih je obasjavala bez prestanka. našao bi se u zastrašujućem. jednog ogromnog vrtloga čije je dno nestajalo u tami: u trenutku kada je postao toga svestan. mora izići. Arene?" To mu se obraćao Jastreb sa krme. zamahujući snažno krilima. tada odustade od samonametnutog stražarenja.

Zar se ovako suočava sa velikom opasnošću. Ali ja niti sam lud niti sam star. ali tako govore vračevi. kao ni to zašto ja treba tamo da pođem. Jastreb dozva magični vetar u jedro i Dalekovidi. pomaljao se bled i bezbojan dan. Zašto sam pošao s njim? Zašto li me je poveo? Zato što je to put koji moram prevaliti." On se podignu na lakat i zagleda ispred sebe. niskog i zelenog koji im se protezao s desne strane.. očigledno se plašeći čamca i mora. onda je to moj dom. Zanemario sam obaveze koje me čekaju kod kuće. on traži smrt. ali je sada zaranjao. ali od njega ih je štitila koprena. Ali pravo značenje tih reči uvek je drugačije. rekao je Sopli. Kasnije toga dana izgrejalo je sunce. sada su vračevi ti koji su ludi. Sopli bojadžija proveo je ceo dan na istom mestu. stotine njih. ostavivši za sobom ostrvo svile. da se budim ujutru sa jednim jedinim ciljem. neću dalje s njim. ali on mi nikada jasno neće reći kuda smo se to uputili i zašto. samo klimnu. da budem u svojoj sobi sa izrezbarenim zidovima. taj ludak ili ja? Njih dvojica bi se možda razumela."Košmar?" "Ništa. pateći od morske bolesti i tuge. On traži smrt i želi mene da povede sa sobom. Predveče su prošli pored poslednjeg dugačkog rta. Mogao je povesti vojsku ratnika. još je bio tu. Blagi vetar duvao je s kopna i napinjao im jedra. I on je lud. upotrebljavajući značajne reči kako bi same stvari učinili značajnim. upravo je onako kao što je kazao. Mesec koji se pred njima uzdizao dok su napuštali zaliv Sosare. zašto je pošao sam. Povetarac zamre. Ako odista smatra da postoji neki neprijatelj koji želi da uništi čarobnjaštvo. On zatvori oči pred sve jačom svetlošću i pomisli: "Nagoveštaj ili dva s vremena na vreme.. ali dan je bio neznatno i bolesno tmuran. crvenim tepisima na podu i vatrom u ognjištu. Ko je od nas dvojice luđi što je pošao s njim. flotu brodova. koji je strpljivo odgovarao i na najgluplja njegova pitanja. tako bar kaže. Iza njih." Arenu je bilo hladno. a desna ruka na kojoj je ležao ga je bolela. Tada promuklo upita: "Idemo li na zapad?" Sunce koje je zalazilo udaralo mu je pravo u lice. da pođem sa ocem u lov sa sokolima. poput sokola puštenog sa zglavka. A sada je još poveo i ovog ludaka. povevši samo mene? Mogao je povesti još kog maga da mu pomogne. pošalju joj se u susret jedan starac i jedan dečak u čamcu? Ovo je prava ludost. Do sada sam već mogao da stignem kući. neću da umrem. ali Jastreb. na istoku. tako da je sijalo bez sjaja. . žurno pojuri napred. a ne besciljno lutanje po Prostranstvima. Ako postoji ijedno mesto kuda moram poći. Celog dana obilazili su oko Lorbanerija. Nije bilo oblaka. kući na berilski dvor.

" "Kakvo je to mesto?" "Otkud znam? Kako sam mogao da ga vidim? Ne nalazi se na Lorbaneriju! Godinama sam hodao za njim. noću. Nastavili su da traže po mraku.. s leve strane jedna bela zvezda. Sačeka dok ne pronađem to mesto. odvrati Sopli posle izvesne pauze.. četiri. po mraku. očaj an." "Poznato mi je njegovo ime i položaj na kartama. Možda se to mesto tamo nalazi.. niti obraćao pažnju na ono što se govori.. onda u svetu mora postojati mesto na kome se to događa. sa Soplijem u čamcu." "Zar se mrtvi vrćaju u život?" "Mislio sam da su vam poznate takve stvari". dugačkom osamnaest stopa? To je bilo kao da deliš telo sa obolelom dušom. ali sam joj ja kazao da sačeka. Mag mu iznenada uputi jedan direktan. Aren. Želela je da umre. iznuđujući pogled. Nisam nikakav gospodar vračeva koji ume da razaznaje put po mraku. gledajući postrance u Jastreba. tako da su sve tri obrazovale trougao. a kada je bio u njemu. To je ono što Mildi i moja majka nisu hteli da shvate. a ispod nje. "Tragam za njima."U Obehol?" "Obehol leži zapadno od Lorbanerija. a sa desne jedna plavičastobela. Jastreb piđe Arenu koji se nalazio na krmi i kleknu. Ali postoji mesto na koje se može stići po danu i obasjano je suncem." Sopli ništa ne reče. za načinom da večno živiš?" Sopli mu na trenutak uzvrati pogled. nalazile su se. Izgleda da je svaki put kada se uplašio zauzimao taj položaj. ništa više. smeđecrvenu glavu. okrenu glavu od njega s gađenjem. te poče da se blago ljulja napred-nazad. pet godina. te se zagleda u žućkasto veče. a onda obuhvati rukama svoju čupavu. ali ja nisam mogao da dođem." Aren ništa na to ne odgovori. danima ili nedeljama. Zaboravila je čarolije koje smo koristili pri bojenju i to je uticalo na njen um. oslonivši se jednim kolenom o klupicu." "Daleko na zapadu. ne bi govorio. Mesto mora postojati. zatvorenih očiju. dođi. obasjavajući nejasnu površinu mora. mada mu glas ostade nežan: "Tragaš li ti to. a moja majka je sišla s uma. Sopli. . Zatim reče: "Taj čovek ima dobru dušu. a on je stalno prisutan i dozivao me Dođi. Kako da nastave ovako da putuju. Pogledaj tamo: Gobardonovi sadruzi!" Velika topazna zvezda sada je bila više na jugu. A onda je stari Mildi umro. Ako mrtvi mogu da ožive i vrate se na ovaj svet. Samo hladno upita: "Šta je to Obehol? Nikada nisam čuo za to ime.

kakav nikada nije ni sanjao da postoji. mislio je Aren. u neobično jakom sjaju zvezda. Nikada nije Jastrebu ispričao o ovome. Možda ljudi sa Obehola i Velogija imaju za njih imena. Stvarnost je ostala nepromenjena. Jer sada je zapao u takvo raspoloženje da je jedino želeo da umre. ni o čemu drugom do o sitnim dnevnim dogodovštinama s njihovog puta. Ni u čemu nije mogao da nađe makar malo svežine niti sjaja. Pa ipak se Arenu činilo da je svetlost nekako prigušena. a nebo je bilo vedro. More je bilo mlako dok je u njemu plivao i nije pružalo neko naročito osveženje. kad god su to mogli. Arene.. užas koji ga ispunjava i beznadežni napor da pobegne. sem noću. lovili ribu kako bi . A kada bi zaspao počeo bi da sanja: i to uvek isti san o pustopoljini ili jami ili o dolini okruženoj stenama ili o dugačkom putu koji se spušta ispod uske trake neba. Kao da pada iskosa kroz staklo. Ležao bi i posmatrao ih dok ne bi zaspao. U čarobnjaštvu nije bilo ničega što je čoveku davalo pravu moć nad ljudima. Njihova usoljena hrana bila je bezukusna. ali koje su predstavljale samo obične trikove. Ni o čemu važnom nije razgovarao s njim. Ne znam. Aren je sada shvatio kakva je budala bio kada se telom i dušom predao tom nemirnom i tajanstvenom čoveku koji je dozvoljavao da ga pokreću nagoni i koji se uopšte nije trudio da upravlja svojim životom. Sada ulazimo u čudna mora. Na čarobnjaštvo nije trebalo računati ni kada su u pitanju bile sitnice." Dečak ništa ne reče. na vodi je počela da se oseća toplota osobena za proleća na jugu. nije bilo mnogo tajni u toj veštini magije iz koje su Jastreb i sva pređašnja pokolenja čarobnjaka i vračeva crpila veliku slavu i moć.. a to je bilo stoga. već nastavi sa izvesnom mržnjom da promatra sjajne. pa čak ni da ga sačuva. Pošto su iz dana u dan plovili sve dalje na zapad. poznavanju lekovitih trava i veštom prikazivanju iluzija kao što su magla. Jastreb je uvek škrtario kada je trebalo da se posluži svojim umećem. koristili su svetski vetar. a Jastreb koga je uvek trebalo naterati da progovori. Sada je bilo jasno da za one koji su poznavali tajne. niti je ono imalo ma kakvu moć nad smrću. Sva ta veština sastojala se u korišćenju vetrova i vremena. jer se nije usuđivao da se suoči sa vlastitim neuspehom. mora pod Znakom Svršetka."Imaju li imena?" "Veliki Majstor Imenovanja ih nije znao. kojima su mogli da zaplaše neznalice. svetlo. promena oblika. sada je sve vreme ćutao što je bilo osobeno za njega. bezimene zvezde iznad beskrajne vode. neuspehom čarobnjaštva kao velike sile koja upravlja životima ljudi. uvek ista nejasna svetlost.

upita: "Zašto nećete?" "Nikada ne bih od bolesnog čoveka tražio da učestvuje u trci". U stvari. odmah bi se hvatao za katarku. Nerado je odgovarao.došli do hrane i štedeli vodu kao svi mornari. uskoro je uhvatio sebe da je sklopio neku vrstu saveza sa tim ludakom. pažljivo došao do Arena.. Tog poslepodneva. rekao je. mada na svoj isprkidani način: "Želi da dospe na to tajno mesto. njegova se ludost možda najviše ogledala u tome što se užasno plašio vode. Ne želi da. u svakom slučaju. Ali ne znam zašto. On ne veruje u. Odvratio je spremno i učtivo. a i te škrte odgovore teško je bilo razumeti. iako je bio nekih deset-petnaest godina stariji od Arena. Sopli nije bio baš toliko lud. Aren ga upita zašto ne dozove makar i slab vetar koji će napeti jedro. Sopli je užasnuto kriknuo. Za njega je ulazak u čamac predstavljao čin neopisive hrabrosti i nikada nije uspeo da prebrodi taj strah. Upitao ga je tihim glasom: "Ti ne želiš da umreš. jadnik je sav bio zelen od šoka koji je doživeo. kaza Sopli isturivši malo donju vilicu prema Jastrebu. "Zašto to kažeš?" Aren mu je postavio to pitanje kao da se obraća kakvom slugi. u obećanje. a Sopli je njegovo držanje prihvatio kao sasvim prirodnu stvar. što bi se možda dalo zaključiti na osnovu njegove razbarušene kose i nepovezanog govora. Kada je Aren prvi put odlučio da se okupa i skoči sa pramca. "Mislio sam da hoćeš da se udaviš". Ako bi se uspravio u čamcu. Posle četiri dana neprekidnog menjanja smera." Nije bilo jasno da li je pri tome mislio na sebe ili na svetu celinu. dok je Jastreb meditirao i bio potpuno odsutan.." "On želi". zar ne?" "Razume se da ne želim. ili bar nije bio baš jednostavno lud. Aren je pokušao da ne obraća pažnju na Soplija. "niti bih dodao još jedan kamen na već ionako pretovarena leđa. Sopli je. stalno je držao pognutu glavu da ne bi morao da gleda vodu koja se oko njega uzdizala i poskakivala. na šta je Aren morao da se nasmeje. kada se Aren uspeo nazad na čamac.. odvrati Jastreb. a kada Jastreb odmahnu glavom. ali to je bilo nemoguće. zbog hirovitog vetra koji im je stalno duvao u pramac. zavrtelo bi mu se u glavi. ali Arenova volja bila je . držeći se klupa.izgleda da je u tome suština mudrosti. nimalo izveštačeno." "Kakvo obećanje?" Sopli ga oštro pogleda i u očima mu se pojavi nešto od narušene muževnosti.. U tome je sama suština čarobnjaštva: nagovestiti moćne stvari praznim rečima i stvoriti nešto ne radeći ništa .

. lagano po zatišju. zavideo im je i plašio ih se i nije želeo da nijedan čovek bude veći od njega. nejasne svetlosti. Nameravao je da plovi sve dalje i dalje na Otvoreno more. šta ako umrem i ne uspem da pronađem taj put.. On odvrati veoma tihim glasom: "Znaš već. to mesto? Većina ljudi nije u stanju da ga pronađe. plašio se da bi ga mogli i steći. ka zapadu. Niko ne može njegovo ime da prenese na drugu stranu. "on ne želi da se odrekne svoga imena. jame. Želim da živim.. Ali posle toga Aren više nije izbegavao da razgovara sa Soplijem. Zbog ponosa. mrzim ovu vodu. a shvatio je i njegove razloge za tako nešto. Put je suviše uzak. To nije dovoljno. znao je i to da mu. Na strani života. tvoj um. Sopli može pomoći protiv Jastreba. "Želim da budem siguran da ću se vratiti. Plovili su bez prestanka. To znači da više nema reči. Aren je to sada uvideo. Jer on će radije i ." Kod te reči bi svaki put zastao.jača. Samo neki od nas poseduju moć.. Želim da stignem tamo.. jer je znao da Sopli ima ne samo iste vizije kao i on već i da ga razdire istovetni strah.. Mag je bio taj koji ih je vodio i to namerno pogrešnim putem.." Bojadžija privuče udove poput pauka u padu i uvuče svoju čupavu crvenokosu glavu među ramena. Mrzim. on mora pronaći načina da joj umakne. Jastreb se pretvarao da ih Sopli vodi u tom pravcu. Arhimag je znao da oni i drugi slični njima tragaju za večnim životom. da ih on privlači i da bi ga mogli pronaći." Arenovim telom prođe drhtaj. u njima je video da je konačno shvatio i da je Sopli s njim delio to saznanje. Život. To je bila smrt. Pri svetlu. Želim da se nađem tamo. jer nije znao ništa o moru. Šta ako. dalje od najdaljeg kopna dok se ne izgube i dok ne budu tako daleko da se više ne mogu vratiti u svet i dok tu ne umru od žeđi. vlastitim očima. A kada. ponovo isturivši donju vilicu prema Jastrebu." "Jesi li ga video?" "U tami. reče bojadžija. nikad nije video nijednu kartu.. umire. Aren po prvi put uhvati Soplijev pogled: svetlosmeđe. osornog ponosa koji ide uz titulu Arhimaga. umreš. da budem bezbedan.. To je jako teško učiniti u umu. A u dovratku je stajala prilika okrunjena senkom koja je prema njemu pružala sićušnu svetlost. Setio se svojih snova: pustopoljine. u svom umu. želim da ga vidim. kako bi odvratio pogled od mora. Ali teško je jer se moraš odreći moći da bi tamo stigao. ako dođe do onog najgoreg. nošeni povoljnim povetarcem. Ali Sopli ih nije vodio. Večni život. Nema imena.. da im je on obećan. ne veću od bisera. "On". nikad ranije nije kročio u čamac. čak ni ne znaju da on postoji.. a vode se užasavao.. potpuno bistre oči. plamčak besmrtnog života.

upozoravajući jedan drugog na njihovog zajedničkog neprijatelja. namršten kao da ga razdire bol. "ne pokušavaj. Dalje ne možemo." Bojadžija ga mrko pogleda kao da je besan ili kao da ga nešto boli. Zagledao bi se u svog saputnika i pred sobom video to ozbiljno." "Mesto koje tražiš se tamo nalazi?" "Da. pa bi on i Sopli izmenjali poglede. Sunce je svakog dana pržilo iako je njegov sjaj bio nekako mutan. iznad vode koja se uzdizala i podrhtavala i reče: "Kunem se imenom. Iza njega. A u Zapadnom Prostranstvu nalaze se ostrva koja leže još zapadnije od Velogija. a zatim stali da obilaze oko njega tražeći kakav zaliv ili . u Južnom Prostranstvu. Želite li da se zakunem da sam siguran? Da se zakunem svojim imenom?" "Ne možeš". nalazi se još jedno ostrvo. Moramo tamo pristati. strogo. Moramo pristati. Sopli?" "Bojadžija sa Lorbanerija poče da se ljuti i pogled mu ponovo postade preplašen. Dovoljno smo daleko otišli. Ovde je mesto koje tražimo. Ali malo kasnije ponovo bi počeo da sumnja. Sopli je bio ustao i čvrsto se uhvatio za jarbol kako bi video kopno ispred njih. Jesi li siguran." Prosto nije mogao da poveruje da je uopšte posumnjao u to. isto onako kao što je prvi put s njim razgovarao pre mnogo dana na Lorbaneriju. Njegova svetlost počivala je poput sjaja na površini mora koje se lagano izdizalo i spuštalo. podigavši pogled prema Sopliju koji je bio viši od njega. dunu slabi krmeni vetar. "Da." "Biće da je to kopno Obehol. Približili su se ostrvu nošeni severnim vetrom. odvrati Jastreb kruto.sam umreti nego da im dozvoli da postanu besmrtni. konačno. Jednog poslepodneva. Svojim imenom"." Visoko iznad jarbola niz morskih gusaka lebdeo je poput crne rune nacrtane na nebu. Tamo moramo poći. strpljivo lice i pomislio bi: "Ovo je moj gospodar i prijatelj. bez oblaka. S vremena na vreme Jastreb bi porazgovarao s Arenom o kakvoj sitnici vezanoj za upravljanje čamcem ili bi plivao s njim u toplom moru ili mu poželeo laku noć pod prekrivačem od velikih zvezda i u tim trenucima sve te ideje bi se dečaku činile potpuno besmislenima. reče Sopli. pomisli Aren. Guske su letele na istok: sledeći ih. Sopli. "Evo ga". ponovio je to mnogo puta. nebo stalno isto plavo. ali nastavio je da govori razumno. Dalekovidi narednog dana stiže u blizinu nekog velikog ostrva. Jastreb pokaza uvis negde u vreme zalaska sunca i reče: "Pogledaj. Zatim se zagleda u planine plavkaste usled udaljenosti koje su se protezale ispred čamca. Povetarac bi povremeno prestajao i oni bi onda okretali jedro da ga uhvate i lagano nastavljali da puze prema nepostojećem kraju. Voda je bila plava. "Ono kopno tamo. Velogi.

Aren se. povi leđa i stade da vesla snažnim zamasima: dva zaveslaja da se oslobodi plićaka. krov. sapleo se i gotovo pao. pramen dima. Svuda oko njih uzdizala se i svetlucala na suncu duboka voda zaliva.. Čamac odjednom poskoči iz vode i zaljulja se. a zatim se prebaci preko ivice čamca koji je plutao između mora i obale. pokazavši pored broda. reče Jastreb. otkinuvši komad drveta i odbivši se s jednog kraja na drugi. U unutrašnjosti su se na toj svetlosti kupale zelene planine. uhvativši se za pramac. dugačko dve stope.deo kopna pogodan za pristajanje. bio je besan. koplje sa bronzanim vrhom. U ruci je držao koplje. obraslu zelenilom.. neke prilike stadoše da se kreću. Sve je bilo mirno. a on pokušavao da povrati dah. ali celu severnu obalu zapljuskivali su snažni talasi na toplom suncu. tako da je čamac mogao u njemu pristati. Aren se okrenu. zujanje. Iznad zaliva uzdizali su se sa svih strana zeleni vrhovi. nisu ugledali niti kakav čamac. pogled mu je sve vreme prelazio sa malih talasa na stenovitu obalu iznad njih. pa je na trenutak ostao zaslepljen i bez daha. isto kao ni u šumi iznad nje. Zaobišavši rt konačno su ugledali jedan duboki zaliv u obliku polumeseca sa plažama od belog peska. reče on Arenu i čamcu. Aren je slušao kako mu krv tutnji u ušima. "Vrati se! Vrati se!" vikao je Sopli. Iznenada je ščepao Arena za ruku tako da su vesla poletela iz vode. nišane i puze. Sunce je obasjavalo vodu prugama tople bele svetlosti. tiho i vladala je velika vrućina. Aren triput snažno zamahnu veslima i Dalekovidi se s lakoćom zarije u pesak. Sopli nije bio u čamcu. Kada je ispružio ruku da gurne čamac. držeći se za ivicu čamca. prekrivene drvećem do samih vrhova. Talasi su ga lagano zapljuskivali. ali tamo nije bilo ničeg sem mora i zaslepljujućeg . "Sada". Arenu iz leđa. "Tamo". Na plaži nije bilo ni traga nekom ljudskom biću. Sopli je napustio sigurnost jarbola i otpuzao do pramca. Aren se prihvati vesala. Među niskim stenjem iznad plaže. Jastreb krme. "Veslaj!" dahćući izgovori i nastavi da puzi četvoronoške dok se sa njega cedila voda. zureći i istežući se prema kopnu. pogodilo je klupicu postrance. Vazduh je paralo slabo šištanje. ništa ne shvatajući. Drška jednog vesla udari ga u stomak. Odakle mu? Pojavilo se još jedno dok je Aren zbunjeno zapinjao veslima. Sopli. ispod drveća. Jastreb iskoči da još malo pogurne čamac i iskoristi zaostalu snagu talasa. Jastrebovo tamno lice puno ožiljaka sijalo se od znoja kao da je premazano uljem. tri da okrene čamac i potom krenuše. poče da viče. Jedini zvuk koji se čuo bila je škripa vesala u ležištima. Čim je ponovo ščepao vesla. ponovo osvrnu i ovog puta se zagleda u Jastreba koji je puzio po pramcu. Jednim snažnim zamahom on povuče čamac nazad u vodu na talasu koji se povlačio. Aren iznenada pognu glavu i uvuče je između ramena. jer je njihovu snagu zadržavao rt. Blagi povetarac utihnu čim je Dalekovidi uplovio u zaliv. koji se nalazio na pramcu.

. Jastreb klimnu. Slušajući Jastrebova uputstva. Možeš li nas izvesti iz ovog zaliva. Arena?" Dečak ćutke nastavi da vesla. on spusti desnu šaku na oštricu. na otvoreno more.. ali posle minute od odmahnu glavom." "Zašto su nas napali? Ko su oni?" "Sigurno su mislili da smo neprijatelji. Jastreb je sedeo pored kormila. zatim okrenu leđa vodi i još jednom se zagleda u Jastreba. tako da je jako krvario. Jastrebove šake i leva mišica bile su krvave. Na dnu čamca ležalo je koplje sa bronzanim vrhom." "Je li se utopio?" s nevericom upita Aren. Aren napravi nekih deset ili dvanaest snažnih zaveslaja. nalik na vrbin list. Jedro je mlitavo visilo.." "Nije isplivao. napravljenu od grubo iskovane bronze. razderalo jednu od velikih vena. bučno uronivši u vodu i nestalo.. Želeo je da stigne na obalu. Konačno reče: "Hajdemo. Aren nastavi da vesla dok se obala nije pretvorila u belu crtu ispod šuma i visokih zelenih vrhova. Aren iscepa jednu lanenu košulju na trake i primače se da mu prepovije ranu." " Ali. na rame je pritiskao smotuljak od tkanine za jedra. "Da li ga je koplje pogodilo?" "Skočio je. činilo se da će nešto da kaže. gipkom telu. Kada ga je Aren prvi put ugledao.. Sve će biti u redu. jer bilo je snage u tom glatkom. Zdušno se trudio i uskoro je. Po površini vode polegao je dugački podnevni mir Prostranstva. da mi pomogneš na trenutak?" Aren tada vide da je tkanina koju je držao na ramenu bila natopljena krvlju. "Nemam snage za čarolije". Plašio se vode!" "Da. Želeo je.. ali ne obraćajući na to pažnju. Jastreb ga zamoli da mu doda koplje i kada mu ga Aren položi preko kolena. Osmatrao je vodu između njih i bele obale. Sunce je sijalo kroz izmaglicu i činilo se da . stršalo je iz njegovog ramena u koje se zabo šiljak. Užasno se plašio.. držeći smotanu tkaninu prislonjenu uz rame.sunca.. on ga nije držao. izveo Dalekovidog iz zaliva u obliku polumeseca. "Kasnije.." "Sopli. dugačku i usku. ali on nije umeo da pliva. na kojoj su nekakve sićušne prilike poskakivale i ljuljale se gledane kroz ustalasani i vreo vazduh. Koplje ga je pogodilo između zgloba ramena i ključne kosti. reče on.. Hoćeš li. Bačeno koplje je za nekoliko jardi palo iza čamca.

poče da usporava i jedro se ponovo opusti. Ništa mu više nije bilo jasno. potpuno i beznadežno izgubljen. Okrenuvši se Aren ugleda kako zaliv u obliku polumesaca još jednom svija svoje zelene ruke oko čamca. a umro je tako iznenada. za manje od jednog sata. odloži vesla i ode da čučne na pramac. jer to je značilo nedelje putovanja. Ali isto tako lagano i meko. Lice mu se izmenilo. Aren pomisli kako bi ga trebalo skloniti sa sunca ispod nadstrešnice i napojiti ga. "Kuda nas to vodiš?" upita promuklo Jastreb. pored jarbola. sa mlitavim jedrom na oblici. tako da se činilo kao da su preko neba razapeta vela paučine. Jastreb se ispružio na dnu čamca. Čamac nastavi da se ljulja na vodi. možda je umirao. ali Jastreb je bio ranjen i bespomoćan. "Dalekovidi". Sve ovo vreme Arena je prožimao težak. a oči zatvorene. ali nastavljao je da vesla. Proveli su zajedno dosta dana. kad .zeleni vrhovi podrhtavaju i odzvanjaju na velikoj vrućini. u nepreglednosti Prostranstva. stade da ga gura prema udaljenoj beloj liniji obale. Aren se osvrnu i ugleda svog saputnika kako leži u istom položaju kao i ranije. Ruke su mu se tresle d umora. bilo je opušteno i žućkasto. glave oslonjene na klupicu pored kormila. Stalno je mislio da se Sopli nalazi iza njega u čamcu. koji je sve više rastao u njemu i onemogućavao mu da bilo šta preduzme i koji mu je telo i um pretvarao u fine niti što se upliću. "Ne mogu više da veslam". bolestan užas. Plima. isto onako iznenada i bezrazložno kao što je i Sopli umro. a planine se gomilaju u vazduhu iznad njih. Šta je trebalo da učini? Veslajući vrati čamac na Rouk? bio je izgubljen. Okrenuo je čamac a da toga uopšte nije bio svestan. osećao je samo neku vrstu nejasne zlovolje vezane za usud koji ga je snašao. ali mu ništa nije značilo. To bi mogao da učini samo ako bi ga mag vodio. Ne bi trebalo da dozvoli čamcu da se na ovom mestu približi stenovitoj obali kopna čiji stanovnici napadaju strance. Nikada mu ne bi pošlo za rukom da vrati čamac do nekog prijateljskog kopna. tako bezrazložno da mu nikako nije išlo u glavu kako ga više nema. brod se malo zaljulja. polurastvorenih usana i kapaka. Arenu se nije dopadalo da zuri u njegovo lice. to mu je bilo sasvim jasno. okrenu se od zaliva i poče da klizi preko gorućeg mora sve dalje od zagrljaja zaliva. pa je gledao preko pramca čamca. nepokretno je ležao. ali mu je sada glava malo bila zabačena nazad. malo se uspravivši. koja je počela da nadire u zaliv. reče on. prozbori umilno mag i doda još reč ili dve na Prastarom govoru. Nije imao hrabrosti da se bori protiv tog straha. malo po malo. Iznad vode lelujala se izmaglica koju je stvarala vrućina. okrenu Dalekovidog lagano postrance u odnosu na struju i.

nije ga zamenio nikakav magijski vetar. ništa ih nije moglo spasti. a ispod ovih pojavile su se još tri u jednoj pravoj liniji. Nepokretno je sedeo. sivkasta toplina omotala se oko Arena. Tako je video osam od devet zvezda za koje se smatralo da obrazuju priliku čoveka ili hardijsku runu Agnen. Mirno je ležao: a kada je u tami povetarac uminuo. Dalekovidi se još više udaljio od Obehola. a stanjivala se u izmaglicu iznad ljubičastih voda juga. sunce je neumoljivo sijalo. obrazujući još veći trougao. . Ali kakve to veze ima? Ništa više nije bilo dobro. zaobilazeći strme. bile su crne i Aren je dugo zurio u njih. još dok je pohlepno pio. sem. tako da je čamac ponovo počeo lenjo da se ljuljuška na glatkoj. Kada se u zoru probudio. Ali već danima su kuburili s vodom. pojaviše se još dve. Bilo je veče: sunce je zašlo. potištenoj vodi. poslednji potez pa da bude završeno. namestivši mu ispod nadstrešnice slamaricu i napojivši ga. Aren se vrati na dno čamca i poče da se stara o svom saputniku. Oslobodivši se razlivenih površina crnog i srebrnog. a tamo. iznad površine praznog mora. mada slabije i naginjale su se zdesna nalevo od desne osnovice trougla. pošumljene obale Obehola. Potrošili su svoju sreću. Aren zaspa. daleko na nebu. trudeći se da ne gleda u zavoj koji je već trebalo promeniti. za kojim je osećao veću potrebu nego za vodom. prigušujući sjaj poslednjih zvezda. ako on nije bio neobično izobličen. oči mu se sklopiše i on ponovo utonu u san. kao što je to uobičajeno s likovima koje tvore zvezde. Ali planine koje su se sada ocrtavale desno od njih spram veličanstvenog neba posutog zvezdama. Dalekovidi se lagano kretao nošen blagim povetarcem sa istoka. Sve je to obavio užurbanim pokretima. zapad se nejasno crveneo. Iznemogli Jastreb ništa ne reče. treba mu dati da pije. kao da ih je znao celog života. ali runa se jasno videla. Preko čela mu pređe talas svežine.čovek izgubi dosta krvi. Kada je legao da spava. bile su žute kao i Gobardon. kome je nedostajalo samo stopalo. Njihovi obrisi su mu izgledali poznati. a njega je činila zvezda koja još nije izišla. Prošli su časovi. Ispod nje nalazile su se i druge dve koje su zajedno s njom obrazovale trougao. On podiže pogled. kao da ih je već ranije video. gorela je zvezda Gobardon. Magla je skrivala obale i sve ostalo sem vrhove planina. Tražeći je pogledom. sa rukom u obliku kuke i sa unakrsnim potezom. licem se okrenuo prema jugu. bure je bilo gotovo prazno. Aren u tom ustrojstvu nije nazirao nikakvog čoveka. dok je noć bila na izmaku. jer rana nije prestala sasvim da krvari.

Sada je Sopli bio mrtav. mladost. po kome su promicali niski. Sunce je pržilo. sve. Čamac je napredovao nepravilno i lagano. a kada je pokušao ponovo da progovori. sposobnost vračanja. dalje od sveta. I to zbog ovog čoveka. I tako ga je Aren sav očajan posmatrao i ništa nije video. preko praznog mora. ne prekidajući ga. ispunjavajući čamac toplotom. "Probaj da se držiš zapada. praznina. Jastreb pokuša da sedne. on upita: "Kuda idemo?" Jer jedro nad njegovom glavom bilo je napeto i čamac je uranjao poput lastavice u duge talase. kao da bol koja ga je mučila izbija do ispod same površine sna. bez ikakve veze sa stvarnošću. Krv opet probi natopljeni i skoreli zavoj. bez ikakvog razloga." Dečak se zagleda ispred sebe. U njemu se ne probudiše nikakva sećanja na fontanu ispod oskoruše.On pogleda svog saputnika. 8. i to uzalud. Posmatrao je zoru kako sviće na mirnom moru. oblikujući grimiznu paučinu na tamnoj koži njegovih grudi. Nije spasao Soplija. pokuša da dohvati štap koji je ležao pored kutije sa opremom. bled. odnoseći čamac sve dalje od kopna. ali bio je van njegovog domašaja. Aren u njemu vide čoveka koji je izgubio moć. DECA OTVORENOGA MORA Negde sredinom dana Jastreb se pomeri i zatraži vode. Zatim je otišao na pramac i tamo . Jastreb je neravnomerno disao. iz koje je dopirao vetar. pri tom ništa nije osećao. Aren se tek na trenutak zagleda u njega. Aren ništa ne reče. Ponovo ništa ne odgovori. Kada je utolio žeđ.. Lice mu je izgledalo staro i bilo je oivičeno hladnom svetlošću bez senki. zapadno od Obehola. niti je skrenuo koplje od sebe. a i Aren će umreti. samo provalija. snagu." "Hladno mi je". A u dubinama sna i mora nije bilo ničega. na belu magijsku svetlost na brodu sa robovima u magli ili na zapuštene voćnjake Kuće bojadžija.. Iza vrhova Obehola kvrčila se tama naspram izlazećeg sunca. veliki talasi boje bledog amatista i sve je to bilo kao san. reče Jastreb. reči mu zastadoše na suvim usnama. ka otvorenom moru. on sam je umirao. a kada mu to ne uspe. Dubina nije bilo. prateći hirovito raspoloženje vetra. Doveo ih je u opasnost i nije ih spasao. U njemu se ne probudiše čak ni ponos ni tvrdoglavost. Velogi. On oštro udahnu i sklopi oči. "Na zapad ili na sever preko zapada. Potrebna nam je voda. Pristani tamo.

naučivši otkad su otplovili iz Lorbanerija da sirova riba može da utoli žeđ i glad. nalik na čudne mračne čaplje ili ždralove. krupnooki. Istočni vetar koji je sada postojano duvao preko otvorenog mora bio je suv poput kakvog pustinjskog vetra. Stajali su u čamcu. upitavši: "Gde je. za Jastreba. Vukao je šaku kroz vodu pored čamca. suša i jarka svetlost: užasno jarka. a i plašio se da mu priđe. lagano. ako i nije razumeo reči. jer grlo mu je bilo nadraženo a usne skorene i spaljene tako da je s mukom obrazovao reči: "moj prijatelj. ali nije moralo biti stvarno. ali u grlu ga je peklo tek nešto malo žuči. a one su bile. pred kojim se prostiralo svo prostranstvo neba. Iznad čamca. takođe sa istoka na zapad. zagledaše se u njega. kao večiti pobednik u trci. Postavio je udice. Jedan kleknu nad njim sa tamnom mešinom pričvršćenom za ruku i poče da sipa kap po kap vode Arenu u usta. ne za njega. Nije ih razumeo. brod je već satima hitao prema severozapadu. Svuda unaokolo vladali su mir.ponovo čučnuo. a drugom pokaza: "Tamo". te mu spusti mršavu šaku na mišicu. Ne shvativši šta ih pita.. nastavljao da pije dok nije ispraznio celu mešinu. a možda i kakav oblak. Bili su gorki i bolno su mu pekli usne. zakrešta on. već ga je pustio da i dalje plovi u tom pravcu. pa opet svetlost i svo to njihovo smenjivanje nalikovalo je udarima bubnja po čvrsto zategnutom platnu neba. gde je on?" Jer s njim u Dalekovidom bila su samo tri čudna. Usta su mu bila veoma suva. Više nije imao vode koju bi dao Jastrebu." Jedan od njih shvati zbog čega je zabrinut. Onda mu je bilo muka i puzao je povraćajući. nekako četvrtasti. Njemu je sva ta neizmerna. Imali su tanke glasiće kao kakve ptice.. uprkos vrućini. davio se. U buretu im je ostalo još svega dve do tri pinte vode. "Onaj drugi". reče on smirujući ga. mršavi poput trske. svetlosti i okeana bila nejasna i lažna. pogleda uprtog ispred sebe. Arenu se jednom učinilo da je ugledao neku plavu uzvisinu na jugu koja je mogla predstavljati kopno. On sakri oči pred tom svetlošću. uopšte mu nije palo na pamet da popije makar i gutljaj. kretalo se sunce. nije bilo važno. vitka čoveka. Ovaj je ležao drhteći. Nije pokušavao da ga skrene. plamena slava vetra. zatim je naišla nova tama. njih trojica. Aren je pohlepno pio. ali on to ponovi. ali nikada se na udice ništa nije uhvatilo. Spustila se tama i ponovo pojavila svetlost. To i nije bilo važno. prema Arenovom mišljenje. To kopno je moglo. Zatim se obazreo oko sebe i posrćući uspravio na noge. . Na trenutak mu se učini da je oživela: njegova šaka bila je bledozelena pod živom vodom. Čamac je napredovao preko vodene pustinje. On se saže i posisa vlažne prste.

neki su bili zbijeni jedni uz druge. potpuno ispružen. Posle izvesnog vremena pomisli kako bi trebalo da ustane i učini tako. a na nekoliko su čak bili pobodeni i jarboli. pokazujući prema jednom velikom splavu blizu Dalekovidog. Na svakom od njih nalazio se jedan do dva reda koliba. u brdima iza Berile. . sa rupama zapušenim kudeljom i smolom. reče on i posle toga Aren se više ničeg nije sećao. Ugledao je toliko splavova da su ga pdsetili na jesenje lišće razbacano po kakvom ribnjaku. zureći u grubi zeleni krov prošaran sitnim tačkama svetlosti. protežući se prema velikim ljubičastim i zlatnim kišnim oblacima. Splav je bio tako veliki i stabilan da nimalo nije utonuo pod njihovom težinom. Odgurnu istkani zastor koji je obrazovao zidove zaklona i iziđe napolje. a na ostale tri je imala istkane zastore. izvan Prostranstva. glatko izdeljena četvrtasta debla splava. Ležao je na leđima. "Živ. pa ga je bilo teško razumeti. "Tamo". a jedan drugi dohvati teški harpun sa zakrivljenim zubom kitoajkule na kraju i stade da privlači obližnji splav dok razmak između njih nije bio tako mali da su mogli da ga premoste u jednom jedinom koraku. "Živ?" Gledali su u njega dok konačno jedan nije shvatio. izvan Arhipelaga. Posle izvesnog vremena začu pljeskanje i udaranje vode u šupljinama ispod splava i piskutave glasove ljudi sa splavova koji su govorili jednostavnim hardijskim koji se upotrebljavao u Arhipelagu.. priljubljena jedna uz druga. Dok je spavao padala je kiša. te ugleda svoje veoma mršavo i izgorelo telo i drhtave noge koje su ipak mogle da koračaju.. I ugleda severno ispred čamca splavove. koji su zamračivali zapad. suvo da jeca. Aren poče da plače. ponovi čovek. On zatim povede Arena do zaklona ili kabine na tom splavu koja je s jedne strane bila otvorena. u kojima prinčevi Enlada provode leta. smeštenih blizu sredine. i tako je saznao gde se nalazi. zamišljao je kako leži u gustoj travi Semermina. Čovek povede Arena preko njega. a drugi su bili razbacani po širokom vodnom prostranstvu. Voda između njih i iznad njih sijala je poput srebra. Plutali su poput lišća.Aren pogleda u tom pravcu. Živ je. a jedan od ove trojice uhvati ga za zglavak svojom snažnom uskom šakom i povede ga iz Dalekovidog na splav za koji je čamac bio privezan. bilo je poslepodne. zagledan u sunčavu svetlost između grana jabuka. tako i u ritmu. Zamišljao je da se nalazi u voćnjacima jabuka u Semerminu. Ali ni to ga nije brinulo i ostao je da leži udobno smešten kao da je ispružen u travi voćnjaka svoga doma. Velika. "Lezi"." Kad to ču. dalje od svih ostrva. uzdižući se i spuštajući veoma meko dok su pod njima promicali neizmerni talasi zapadnog okeana. ali veoma izmenjenim kako u glasovima. izgubljen na otvorenom moru.

Kada je među njima bilo samo tri stope vode. slan ali dobar." Čovek klimnu. Splavovi su imali jarbole. oči su mu bile izdužene. i malu šolju vode. sa ukusom katrana kojim je bure bilo premazano. Jedan od muškaraca oprezno priđe Arenu i zaustavi se na nekoliko stopa od njega. ustajale. između drugih splavova dok se nije našao uz onaj na kome je bio Aren. onako kako se pravi filc. mada je mogao da popije desetostruko . prodoran krik nalik na glasanje galeba. Aren mu se obrati: "Tebi i tvom narodu dugujem život. On se diže i ugleda malog čoveka kako ga posmatra. splavar ispusti jedan visoki. "Hoćeš li me odvesti do mog saputnika?" Okrenuvši se. ne viši od kakvog dvanaestogodišnjaka. Posle otprilike jednog sata jedna žena mu donese hranu: neku vrstu hladnog ribljeg gulaša s komadićima izvesne zelene prozračne tvari.bila su tamna od vlage. Jedra su bila napravljena od nekog smeđeg materijala. bila je vedra i oblaci su sada plovili ka krajnjem severoistoku u obliku srebrnastih gomilica. Aren učini isto i dočeka se nespretno na sve četiri. pomažući se harpunima i motkama. udaljen nekih četvrt milje od njih. Jedra na njima su se mogla podizati i izgledala su sićušna u poređenju sa ogromnošću splava. napravljen od debala dugačkih po četrdeset stopa i pet-šest stopa širokih. pocrneo i uglačan od upotrebe i delovanja vremena. a kosa mršavih. Popio ju je s dužnim poštovanjem i nije zatražio još. čovek pored Arena ustade i s lakoćom preskoči taj razmak. jarbol nije bio postavljen. a u četiri ugla uzdizale su se visoke motke okićene perjem galebova. mada na splavu na kome su se nalazili. već s odobravanjem: očigledno ga je poštovao a tome je naročito doprineo njegov stas. nešto što treba ceniti. Njegov vodič vrati se na drugi splav i ostaviše ga na miru. velike i tamne. Po načinu na koji mu je pružala vodu video je da je ona za nju pravo bogatstvo. već presovana. ne od platna ili lana već od neke vlaknaste materije koja kao da i nije bila tkana. Bio je vitak i oniži. ne s podsmehom. Vodič ga odvede do najmanjeg zaklona i on u njemu ugleda usnulog Jastreba. Zatim čučnu s osloncem na pete kao da se sprema na čekanje i Aren učini to isto. Ali polovina neba na zapadu na kojoj je boravilo sunce. spusti pomoću konopca smeđe jedro sa poprečne katarke i stade lagano da se probija. Nosio je koplje sa nazubljenom glavom od slonovače. kolena su mu bila strašno kruta. Čudno izrezbareni drveni kipovi bili su postavljeni oko nekoliko zaklona ili ograđenih prostora na njemu. Aren sede unutar zaklona. Jedan splav. Ovaj splav bio je veći i izdignutiji iz vode od svih ostalih. polugolih ljudi bila je crna i opuštena od kiše.

pogled mu je bio jasan.. nekog ludila.više.." "A ti?" "Ja nisam bio ranjen". Jastrebovo rame bilo je vešto prepovijeno. Moj gospodar je bio ranjen. "Jesam". "Mora spavati". Jedan koji je bio s nama. Činilo mu se da je sada ono što se dogodilo. Osećao se neki strah. na sebi je imao samo tkaninu obmotanu oko bedara. kratko klimnuvši. sada mu je bila dobro došla. "Ali ja služim mom gospodaru. onom tamo. reče Aren. tokom detinjstva provedenog na dvoru. Poglavica ga je posmatrao crnim. uspravan i nepokretan. reče Aren.. primeti on. a za imena nije znao na koga se odnose. niti šta uopšte da kaže. Kada smo stigli do obale. Jedan od splavara priđe i čučnu u hlad obližnjeg zaklona. taj zaklon je ličio na nekakav hram. Aren je stajao pred njim. Konačno reče: "Znači. Konačno reče: "Došli smo do Obehola. napali su nas.. utopio se. "Da". Pogledao je Arena i nasmešio se ljupko i veselo što je uvek delovalo zapanjujuće na njegovom strogom licu. odgovori Aren. pa i sama njihova potraga. "Ti zapovedaš ovim narodom". odmah u njemu prepoznavši kneza. a okvir vrata bio je napravljen od trupaca izrezbarenih u obliku sivih." "Da. daleko za njima i bio je potpuno zbunjen. reče on i Aren ostavi Jastreba te pređe kod tog čoveka. ograničenim pogledom. Aren iznenada ponovo oseti želju da zaplače. ali zato je dostojanstvo bilo to koje ga je bogato krasilo." Poglavica splavara reče nešto što Aren uopšte nije razumeo. Čovek je bio nizak i mršav kao i ostali. Uskoro čovekove tamne oči sretoše na trenutak njegove: "I ti si poglavica". a hladnokrvnost kojom je naučio da se vlada u svakoj prilici. spavao je dubokim i mirnim snom. Veoma bi voleo da je mogao da sazna otkud je to splavar znao." On ućuta i ostade nemo da stoji. On bez reči položi svoju šaku na Jastrebovu. dečačkog tela. ovamo ste slučajno stigli. Pojedine reči su bile toliko izmenjene da su bile neprepoznatljive. Jesmo li još u Južnom Prostranstvu?" . ali ništa nije preduzeo.. Kada se probudio. iznad vrata se nalazio veoma složen četvrtasti crtež. jecavih kitova. odvrati čovek. "Ali bilo je nečeg. ali lice mu je bilo odlučno i na njemu su se ogledale njegove godine. on zatim upita: "Zašto došli vi u Balatran?" "U potrazi." Ali Aren nije bio siguran da li sme da kaže..

"Ostrva su tamo". sa severa na istok. Zatim se obazre oko sebe po velikom splavu sa hramom i visokim idolima. . van domašaja ptica sa kopna. druge splavove. ali bilo je jasno da oni za njega nemaju nikakvo značenje. "Zar se nikada ne iskrcate na neko kopno?" upita dečak tihim glasom. "Mora spavati. reče Aren. čoveka i galeba. odavde velika struja ide na jug. na ostrvu Enlad. gospodaru". na otvorenom moru. tvom gospodaru?" "Jastreb". Mi smo Deca otvorenog mora. od severa preko zapada sve do juga reče: "More. Tamo sečemo drva i popravljamo splavove. koji skreću ka severu. ribe. Zatim krećemo za njima i konačno se vraćamo na plaže Emaha na Velikoj Dini. gospodaru?" "Ni sa jednog. bar na kratko." On ustade." Poglavica napravi svojom mršavom. Pa ipak i tamo. primeti suvo poglavica. on upita: "Kako mu je ime. reče on. ili nagoveštaja kopna. kuvanjem na izdignutim platformama." Aren se zagleda u njegovo usko lice. odvrati Aren. U proleće odlazimo u Balatran i tamo se okupljamo. To pada u jesen." Posle izvesnog vremena. očigledno nije bio načisto sa Arenom. "Sva ostrva. kojih je ukupno bilo najmanje sedamdeset. Bio je to grad. Ostrva. sive kitove." Pokazavši zatim prema večernjem moru ispred njih.. poslaću po tebe. Bio je to grad: iz udaljenih kuća dizali su se tanki pramenovi dima. Leti plovimo nošeni velikom strujom ka jugu dok ne primetimo velike. rezbarenjem. Poglavica ponovi tu reč po slogovima. daleko od očiju ljudi. "Mi plešemo u dubokom moru. od kojih je svaki bio izdeljan od jednog jedinog komada drveta i predstavljao velike figure bogova koji su bili mešavina delfina. To su staze Balatrana." "S kog ste kopna. U to doba ljudi prelaze s jednog splava na drugi. priređujemo Dugački Ples uoči Ivandana. razbacane po vodi u velikom krugu čiji je prečnik iznosio možda čak i čitavu milju. čuvanjem beba.. "Jedanput godišnje. crnom šakom luk."Prostranstvu? Ne. Idemo na Dugačku Dinu." "Pa to je divno. da ovi ljudi preko cele godine žive na moru. reče poglavica. Ti se vrati na Zvezdani splav. Zimi se razdvajamo i svaki splav plovi za sebe. Moj dom se nalazi daleko odavde. održava se Dugački Ples. I to više od bilo čega drugog uveri Arena da je njegova priča istinita. ne veći od četvrtine kompasa. "Nikad još nisam čuo ni za jedan narod sličan vašem. a posle toga pratimo sive kitove na sever. video je ljude zaposlene tkanjem. "U njemu je bila smrt". ribarenjem. na otvorenom moru daleko od svakog kopna. piskutave glasove dece donosio je vetar. venčavaju se. Mada je bio savršeno siguran u ono što on jeste." "Vi nogama poravnavate zemlju i ona postaje bezbedna". a ispod njegovog poda nalazila se provalija.

glatku kosu iznad površine. ali sada je izlazila kasnije tako da nije mogao da ostane . Preplivao je tu razdaljinu i popeo se na drugi splav na kome je zatekao skupinu od petoro-šestoro dece i mladića koji su ga posmatrali sa neskrivenim zanimanjem. jer nije imalo baš nikakve veze sa svim onim što se zbilo ranije. Splavovi su se ponovo razdvojili i stotine jardi sjajne vode razdvajalo je ta dva splava. mada po visini i građi čovek ne bi rekao da ima više od dvanaest: bio je to momak ozbiljna lica koji je preko celih leđa imao istetoviranu krabu. za vreme putovanja ili tokom celog njegovog života. s druge strane ivice sveta. Tako je toga dana sve do mraka i ceo naredni dugački zlatni dan kao i naredne dane. tražeći žutu zvezdu i Runu Svršetka. reče on. "Kao ja!" zakrešta trogodišnjak praveći mehuriće kao da izlaze iz boce. razgovarao i radio sa mlađima sa Zvezdanog splava. On zaroni." "Kako bi trebalo da plivam?" upita Aren. ovo mu je na neki način izgledalo najčudnije. "Kao jegulja". I od svih događaja sa njegovih putovanja od onog jutra ekvinocija kada su on i Jastreb napustili Rouk. Tek posle dužeg vremena i na neverovatnoj udaljenosti. u ovoj situaciji." Pre no što bi zaspao pogledao u daljinu prema jugu. tako je i Aren morao pa je to i učinio. Njena hladnoća prijala je njegovoj suncem opaljenoj koži. doplivavši do njega. Arenu se više dopadalo ovo drugo. Aren plivao.da li je trebalo da se prema njemu odnosi kao prema sebi ravnom ili kao prema dečaku. on nikako nije mogao da bude grub prema jednom tako malom ljudskom biću. "Hajde". pa je ovo sada život posle smrti. te prihvati način na koji ga je otpustio. cele noći je razmišljao: "Kao da sam umro. začuo je njen kreštav vrisak i ugledao njenu crnu. reče dečak. "Ovako!" povika ona i zaroni poput foke u svetlucavu i uzburkanu vodu. Aren se odvažno baci u vodu. Jedna malena devojčica mu reče: "Plivaš kao riba na udici.. ali onda se nađe pred velikim problemom. Ležeći među ostalima pod zvezdanim nebom. reče dečak koji je verovatno bio Arenovih godina. Poglavica Dece otvorenog mora mu se još jednom kratko obrati. "Kao delfin". svi zaroniše. a još manje je imalo veze sa onim što će tek uslediti. bila je nežna. Ličila je na ispoliranu statuetu od mahagonija. uvek bi ugledao Gobardona i manji ili veći trougao. čak i jedan trogodišnjak. reče jedna lepa devojčica prijatnog osmeha i nestade u dubinama. ali učtivo. "Plivaj". među sinovima i kćerima mora.. pokušavši da ne podigne mlaz vode. ovde na suncu. pomalo smrknuto. živahna.

gospodaru. Kako bi jedan talas prošao odmah bi ugledali drugi. sušili je i od kitovih kostiju oblikovali oruđa i obavljali sve druge poslove kojima su se bavili na splavovima. jer ono koje se stalno menja. cele noći. Prija ti ovde. usamljenim splavovima. Jastreb ga je izvesno vreme posmatrao.. a muškarci i žene zajednički su obavljali sve poslove. noći su sada bile zvezdane. Da li splavovi mogu da plove takvim morem? upita on. ali ne uvek. iako je njemu bilo tek sedamnaest.." "Da. a njoj dve godine manje. Raspitivao se o zimama i oni mu ispričaše o kišama koje dugo padaju. koji plove i zaranjaju kroz sivilo i tamu nedelju za nedeljom. videli su talase koji su bili tako veliki da su ličili na "olujne oblake". zavezane dugačkim uzicama za četiri motke oko središnjeg zaklona. rekoše. kao u snu. Obehol mu je ličio na san. Ženili su se veoma mladi. Plavakraba.. Na svakoga bi došao red da sakuplja morsku travu velikih. Veoma davno čuo sam priče o Narodu sa splavova.. sa rubovima kao u paprati i dugačku od osamdeset do sto stopa. Posle nekoliko takvih dana i noći. jer nikada nisu videli brda. Svi su zajedno radili na pravljenju tkanina od nilgua i uplitanja grubih vlakana u konopce i mreže. U proleće kada se okupljaju kod Staza Balatrana nedostajalo bi po dva. sve bi upuzale u njega za vreme dnevne žege i spavale u gomilama koje su se sve vreme uvijale. nije se menjalo. Isplovili smo izvan karti. Arenu se činilo da je na splavu proveo neizmerno dugo vremena. Starija deca brinula su se o mlađoj. Kada su ga konačno pozvali na splav poglavice. tri ili šest splavova. Časovi nisu postojali: samo celi dani. puka . momče. a ono što se desilo pre njega ličilo je na još bleđi san. dečak koji je na leđima imao istetoviranu životinju po kojoj je dobio ime i lepa devojčica Albatros bili su muž i žena. o moćnim talasima. Znao je da nisu stalno živeli ovako lagodno." "Ali gde je to ovde? Mesta smo ostavili za sobom. bilo je mnogo sličnih brakova među mladima na splavovima. I noću i danju splavovi su grabili prema jugu. a preko celog dana sijalo je sunce. ali smatrao sam da je to samo još jedna priča o Južnom Prostranstvu. Prošle zime. u nekom drugom svetu živeo je na kopnu i bio princ u Enladu. da bi zatim rekao: "Sada ponovo ličiš na onog Arena koga sam ugledao u Dvorištu sa Fontanom: sjajiš se poput pečata od zlata. smeđih listova. za vreme jednomesečne oluje. ogroman.budan dok se celo ustrojstvo ne bi oslobodilo obzorja. miljama udaljen. a oni odgovoriše da mogu. Ali uvek su imali vremena za plivanje i razgovor i nikada nisu postavljali rokove do kojih bi neki zadatak valjalo završiti. kako se valja prema njima. razdvojenim. ali more je stalno bilo isto. Mnogo beba je puzalo i gegalo se po splavovima. nilgu sa Staze. zajedno su lovili i ribu. prošle su majske kišne oluje.

Da ste me prevarili. jer glasno izreći istinu bilo je neizdrživo teško. Kada sam vam konačno bio potreban." "Smiri se. na nešto nestvarno. onakva kakvu ste vi zadobili. Nestale su i iza njih je ostalo samo bezobličje i hladnoća. Mislio sam da ste izgubili moć vračanja. Aren to primeti i suoči se s njom.. zvuka: bez značenja. da je nikada niste ni posedovali.. "Izdao sam. Čamac je krivudao. Arene?" "Tamo..izmišljotina.".. Toliko sam je se plašio da nisam smeo da vas pogledam jer ste mogli umreti. "Plašio sam vas se. Ali život je sve vreme isticao. momče".. Jastreb ga je posmatrao i on obori oči da bi izbegao taj pogled.. I ja ništa. ne. Ni o čemu nisam mogao da mislim. kod Obehola. kao da postoji neka velika rana iz koje ističe krv. boje." Govorio je osmehujući se.. istog onog straha. Ali u Arenu se iznenada javi jedan tanani glas hrabrosti ili izrugivanja: bio je arogantan i nemilosrdan i reče mu: "Kukavice! Kukavice! Zar ćeš i ovo odbaciti?" . da postoji način da ne umrem. ali nisam čak ni pokušao da okrenem čamac. sem o tome da postoji. topline. reče mag tako odlučno da ga Aren posluša.. kao da se i sam prepustio tom bezvremenom lagodnom življenju tokom leta. Bilo je to stoga što je u srcu znao da je stvarnost prazna: bez života. "Izdao sam vaše poverenje u mene. a živote nam je spasao mit.. Ali ona je postojala u svemu.. gospodaru. svetlosti i boje na moru i u očima ljudi. Plašio sam se smrti.. a u očima mu se nazirala neraskidiva tama. a ja sam ga pustio da krivuda. A zatim: "Ispričaj mi šta si u to vreme osećao.. baš ništa nisam činio. Sva ova ljupka igra oblika." "Ništa. trebalo ga je samo pronaći. Nije bilo ni visina ni dubina." On zastade. Bolelo vas je. ništa! Mislio sam da nema smisla bilo šta preduzimati. Sada je shvatio zašto mu je ovaj miram život na moru i na suncem obasjanim splavovima ličio na život posle smrti ili na san... video sam kopno." Arenovo lice orosi se znojem i on je morao sam sebe da prisiljava da nastavi. Video sam kopno. Ništa drugo. a ja ništa nisam za vas učinio. već sam samo pokušavao da se sakrijem od umiranja. poče on i zastade... Ništa nisam preduzeo. nije bila ništa više od toga: poigravanje iluzija na plitkoj praznini. već iz straha. ali lice mu je bilo ispijeno." "Kako to. Bili ste ranjeni i bila vam je potrebna moja pomoć. Pa ipak nas je ta izmišljotina spasla. Nije zastao zbog srama.

Ples se uvek pleše iznad šupljine.. da bi se videle zvezde mora pasti tama. Povratak u život.. Da li bi dozvolio da se more umiri i nestanu plime.. morate znati u čemu se sastoji ta mogućnost.. iznad užasne provalije. Odbiti smrt znači odbiti život. Ti koji si nevin." Zatim ga ponovi: "Lebanen. "Kao i Sopli koji se utopio." Glas maga bio je nežan. "I ponovo ću vas izneveriti isto kao i sebe samog... Ali svestan sam da je to laž. Tražio je sigurnost: mogućnost da se oslobodi straha. U život posle smrti.. Ne želim da primim savet očajnika." "Ali ja sam išao za tim da umremo i vi i ja!" Aren podiže glavu i zagleda se u Jastreba. Nemam dovoljno snage!" "Imaš ti dovoljno snage. poznato mi je šta oni misle da traže. da bi spasao sebe? Da li bi se odrekao umešnosti svojih prstiju. dete koje šaljem da pre mene zakorači u . Sve čega ćeš se latiti to ćeš i ispuniti. ti si moj vodič. tako da se dodirnuše i pogledima i telom. Gluv sam. Nema sigurnosti i nema kraja.. ono što smo voljni da izgubimo. To je poruka koju su čuli oni koji umeju da slušaju. vi pre svih. Kao što neće nijedan čovek niti stvar..." "Ali postoji. Lorbaneriju i drugde.. On je tražio način da umakne i njoj i životu." Magova snažna šaka i dalje je počivala na njegovoj.. ali ispod nežnosti krila se ista ona strogost koja se izdigla iz dubina Arenovog vlastitog srama i rugala mu se.. s velikim naporom volje i srete oči svog saputnika. S druge strane smrti. poput morskih talasa. zoveš se. "Ne znam". Jer posedujemo samo ono što znamo da moramo izgubiti. da bi spasao jedan talas.. naše blago i naše čovečanstvo. Ali sedamnaest godina nisu baš neki naročiti štit protiv očajanja. "Izneverio sam vas". reče on. Menja se. večnu sigurnost? To je ono za čim tragaju na Vatortu. straha od smrti. Ta ličnost koja je naše mučenje... jer ne želim da je čujem. koje mu ovaj nikada nije rekao: "Lebanene. Arene.. za čim oni tragaju. On izgovori Arenovo pravo ime. Ništa nije besmrtno.. Umrećeš.. Reč se mora saslušati u tišini. nerazborit i odan. možeš se odreći smrti i živeti večno! Tu poruku ja ne čujem. oni koji su nekada bili vračevi. na tebe se treba osloniti. to ćeš i voleti. Arene. To je veliki dar: dar ličnosti. Zec i Sopli. To je ono za čim mi tragamo. To je ono.. postoji takva mogućnst. reče Jastreb. nestaje." Aren ga čvrsto uhvati za šake i stade da povija glavu dok čelom ne dodirnu Jastrebovu šaku.. "Da.I tako on podiže pogled. ne traje. Čuj me. Razmisli. slep sam. Nećeš večno živeti. Odrekavši se života. hrabar. život bez smrti. Ti i tvoje umeće." "Sopli nije tražio smrt. Vi. Ti si moj vodič. strasti svoga srca i svetlosti izlaska i zalaska sunca da bi sebi kupio sigurnost. Jastreb ispruži ruku i čvrsto mu stisnu šaku. Arene. "Ono što voliš. Ti si dokaz da nada postoji..

Arene. Ne izlazimo na kopno. Dopušta da ona sagori kako bi mu osvetlila put. Mi se ne mešamo sa ostalim ljudima. i mag mu s istom učtivošću odvrati i sva trojica sedoše zajedno na tačkaste prostirke od fokine kože rasprostrte u zaklonu. lagano i sa učtivim poštovanjem. "Razmišljao sam". Tu ga poseti i poglavica splavara. ne idemo na njihova ostrva. ne čeznemo da ih izgubimo. kao što neko koristi sveću. ali nisi bio svestan koliko sam bio grub. zamolivši je da umesto njega potraži poglavicu." Zatim obojica ućutaše. te tragajući za tom mogućnošću zaboravljaju da odaju počast bogovima. tvoj bol." "Ne mogu vas tamo povesti. zapostavljaju svoja tela i na kraju polude. Iznad njih su se visoki. smotana krila galeba.tamu. jer još se ni izdaleka nije oporavio od zadobijene rane. učtivo ga pozdravivši. Ludost nas ne pohodi. Takođe sam razmišljao o tome kakve to ima veze sa nama. Dok sam bio mlad. s kim se od splavara družio. ponekad smo razgovarali sa ljudima koji su čamcima dolazili na Dugačku Dinu dok smo mi tamo boravili da bi se snabdeli deblima za splavove i sagradili zaklone za zimu. Moramo preći ceo put.. Aren je ispričao Jastrebu kako je proveo ove dane." Mag ga je posmatrao mračnim pogledom bez ljubavi. Ne nadamo se da ćemo ih spasti. "Dosadilo mi je da sedim". niti narod sa kopna dolazi kod nas. poče poglavica. "o stvarima o kojima ste mi govorili. gospodaru?" "Ne znam. do mesta ka kome te vuče tvoj smrtni užas. O tome kako ljudi misle da mogu da se vrate u život posle smrti." Zatim poče da korača gore-dole po splavu i Aren mu se pridruži. Moramo. "Ugojiću se lenčareći. To je veliko zlo i velika ludost.. Često . a onda se vratio u svoj zaklon. izrezbareni idoli lagano ljuljali naspram plavog južnog neba: tela delfina. i to u vlastita tela. Ali poći ću sa vama. Malo su razgovarali dok su koračali. "Ali šta ako ponovo zakažem i izdam vas. Sledim tvoj strah. ne činimo i ne raščinjujemo ono što i oni. Koristim tvoju ljubav." "Gde se ono nalazi. Često smo viđali jedra iz Ohola i Velvalija (tako je on nazivao Obehol i Velogi) kako s jeseni slede sive kitove. Jastreb ukrućeno ustade. Smatrao si da sam grub prema tebi. Mi živimo na moru i naši životi vezani su za more. ne živimo kao oni. Moramo stići do mesta na kome more presušuje i nestaje radosti. ljudska lica sa buljavim očima u obliku školjki. reče on. Zaustavio se pored devojke iz Kuće Velikih koja je tkala nilgu na razboju. Ali moramo poći dalje. Jastrebov nemir bio je veći od njegove snage koja ga ubrzo izdade.

"Ovde su svi ljubazni".. s njim se ukoštac moraju uhvatiti ljudi sa kopna. "Izgleda da ne pate od bolesti duše koju smo sretali kod ljudi iz Grada Horta i kod ljudi sa drugih ostrva. nikada da ne ugledam krušku u cvatu ili okusim vodu sa izvora!" . iako su sa kopna. čvrsto je odlučio da tog čoveka štiti od njegove vlastite energije i poriva da krene dalje. Ako među ljudima sa kopna vlada ludilo." "Leti vode zaista prijatan život." "To je mudro". nastavi Aren ni ne primetivši to. "U nevinosti nema snage koja bi se oduprla zlu".. Rekoh. Nije još mnogo dana ostalo do Dugačkog Plesa. Pa i da je sve tako. reče Jastreb. kada ste ugledali čamac čoveka sa kopna koji je skrenuo s puta vi ste mu prišli". "Ti nisi bio među njima. Mag ga pogleda. da uporno zahteva da sačekaju sa polaskom bar dok ne prestane da ga muči bol." "Pa ipak. Možda ne postoji ostrvo gde bi nam pomogli i gde bi nas dočekali sa takvom dobrodošlicom.su izdaleka pratili naše splavove jer nama su poznati morski putevi i sastajališta Velikih. i to će biti lepo." "Nisam. primeti mag. Mada bi mi na kraju ipak dosadilo da celog života moram jesti hladnu ribu." "Da." "Verovatno si u pravu. pomalo zbunjen ovim komplimentom. Pre dve godine na Dugačkoj Dini. šta se to nas tiče? Mi smo Deca otvorenog mora. pomalo smrknuto. Ako hoćete da ostanete s nama i zalečite ranu. reče Aren. Mislim da ćemo izvesno vreme ostati s njima. sada više ne dolaze. ipak ćemo im pomoći. Jastrebova fizička nemoć ga je zaprepastila i dirnula. "Neki od nas su rekli da to nije mudro i hteli su da puste čamac da otplovi do kraja mora". Ali nemamo nikakve veze sa vašim poduhvatom. kao ovi izgubljeni ljudi. i tako je bilo.. sledeći istočnu struju koja će nas do kraja leta ponovo dovesti u mora koja okružavaju Dugačku Dinu. Jedino sam tada viđao narode s kopna." Mag mu zahvali i poglavica ustade. vitak i ukrućen kao čaplja. lepo.. Ne možemo vam pomoći u vašoj potrazi. Ako hoćete da uzmete čamac i odete. odvrati poglavica svojim piskutavim. Ostanite s nama koliko god želite. usmerivši poglede prema severu i Velvaliju tri dana smo gledali dim neke velike paljevine. Mi sledimo put Velikih. ravnodušnim glasom. te se međusobno bore. posle njega vraćamo se na sever. te ih ostavi same. Mi sledimo morske puteve. bar dok ne prebrodim ovu slabost. Možda su svi poludeli. "Ali zato u njoj ima snage za dobro.

mada koraci i pesma nisu istovetni. Između izrezbarenih kitova koji su uokvirivali ulaz. a glasovi pevača postajali su sve promukliji. Nije im poznato ime Eret-Akbe. mora. jer nije mogao da prati reči. najkraće noći u godini. ORM EMBAR Preko cele noći. radio. Ali sve ostale su o moru. obasjana samo svetlošću zvezda i baklji. Svaki čas bi se po neki mladić praćaknuo poput ribe i preskočio s jednog splava na drugi: pravili su dugačke. Posmatrao je Jastrebov profil naspram svetlosti baklje.." Aren je slušao: čuo je pevača kako oponaša zviždukavo glasanje delfina. koje je pevač razvučeno i treperavo izgovarao. Te noći nije bilo mesečine.. pletući oko toga svoju pesmu. "O sivim kitovima. samo toliko se sećaju gospodara ljudi. dok oni nastaviše dalje. Neumorno je pevao. bez pratnje bubnjeva. 9. primetio je razvodnjeni sjaj u očima poglavičinih žena dok su prijatno čavrljale. Aren je igrao sa njima. a piskutavi glasovi njihovih pevača žalobno su odzvanjali kroz prazninu njihovog staništa. plivao i sunčao se sa ostalim mladim ljudima. tako da je izgledalo kao da se na moru svetluca vatreni prsten. visoke skokove u međusobnom nadmetanju. gorele su baklje na splavovima okupljenim u velikom krugu ispod neba gusto posutog zvezdama. Jastreb je sedeo sa poglavicom i poglavičine tri žene. razgovarao sa Jastrebom u sveža predvečerja i spavao pod zvezdama. frula ili bilo kakve druge muzike. ostajali bi da sede i posmatraju ili bi zadremali. Ali što je noć više odmicala.I tako se Aren vratio na Zvezdin splav. Oni ne znaju pesme o junacima i kraljevima. A dani su proticali i sve se više približavao Dugački Ples uoči Ivandana. tako da su tela igrača bila nejasna. lagano poniranje splava na mirnom moru i lagano počeo da tone u san. dobujući šakama po drvenoj palubi kako bi održao ritam. o tome kako je on ustanovio zemlje usred mora. pokušavajući da obiđu sve splavove i da na svakom igraju. jer Dugački Ples se održava na svakom ostrvu u Arhipelagu. . Aren sa skupinom igrača koji su visoko skakali stiže do poglavičinog splava i na njemu se zaustavi. te na taj način završe obilazak pre svanuća. albatrosu i oluji. "O čemu on to peva?" upita Aren maga. Malopre je pevao o Segoju. čudno prateći note. taman i čvrst kao iz kamena isklesan. osetio je dugačko. sedeo je pevač čiji piskutavi glas nije zadrhtao cele noći. a veliki splavovi lagano su se kretali prema jugu nošeni strujama otvorenog mora. sve je više igrača odustajalo. dajući ritam golim stopalima po velikim splavovima koji su se ljuljali. Narod sa splavova je plesao. blizu hrama.

žuti Gobardon. visoko na nebu. postajao je sve snažniji. slaba bela svetlost." Aren je želeo da kaže: "Ne mogu. a ispod njega osam pratilaca. Aren pogleda preko ramena prema istoku. "Ne mogu da pevam. Arene. najjasnije zasvetlevši na srebrnoj runi koja je bila umetnuta u drvo. Arenu se tada učini da je potamneo sjaj zvezda. ali umesto toga pogleda prema devet zvezda na jugu. Neće svanuti. Tišina okeana opkoljavala je ovo maleno komešanje života i svetlosti na sebi i progutala ga. hitro pređe preko njegovog štapa. povika pevač i savi se unapred i ostade tako šćućuren na palubi." "Pevaj onda neku drugu!" "Nema više pesama. Glas mu je bio mek i promukao u početku. sve do jednog: Runa Svršetka videla se jasno i plamtela je iznad mora. ali što je duže pevao. Ne samo onaj u čijoj su blizini sedeli. ali dan se još nije pomaljao na istoku. . Pogledavši Jastreba. "Ples još nije gotov".. o Stvaranju Eje. "Još nije dan. zlatan među letnjim zvezdama. a poglavica je zaprepašćeno zurio u njega." Mag ustade.. Kada je to učinio." Čovek zamuca i odvrati: "Ne znam. reče on. upravo izlazeći. gospodaru!". duboko uzdahnu i zapeva. očekujući da vidi kako sviće. vide da se i njegovo tamno lice okrenulo ka tim istim zvezdama. "Zašto si stao?" upita poglavica pevača. Nijedan plesač nije se pokrenuo. Obuze ga užas i on pomisli: "Sunce neće izići. zapevaj. o tome kako je onaj koji je izgovorio prvu reč stvorio zelena prostranstva.Iznenada je ustao: pevač je ućutao. reče pevač. a pevao je najstariju od svih pesama. Piskutavi glasovi su zamrli poput udaljenog zviždukanja morskih ptica i zavladao je muk. nije čak ni svanulo. Osvrnuvši se prema jugu ugleda. o Najstarijem Gospodaru. o Segoju. na obližnjim i udaljenim splavovima." "Nastavi! Dugački Ples još nije završen. o ravnoteži između tame i svetlosti. Kraj je". Zaboravio sam pesmu. već i svi ostali. a glas mu postade vrištav kao da se od nečeg užasnuo. Splavovi su se ljuljali pod bakljama koje su cvrčale i na svima je vladao muk." "Ne znam reči". Ali ugleda samo stari mesec kako nisko plovi nebom. "niti je noć prošla.

"Nijedan pevač svojevoljno ne ućuti. otprilike. dok je zora rudela na istoku. Splavari počeše da vrište. Kada je završio pesmu. a zatim su se smanjivale tako da ona poslednja. jer upravo tada. a Aren krenu za njim. a glas mu je bio odlučan. tako da se ona prelivala u vazduhu kao zlato. sa severa dolete neka velika ptica: letela je tako visoko da se u njenim krilima uhvatila svetlost sunca koja još nije obasjala svet. Podstaknut strahom za svoj narod i zaboravivši na vlastitu bezbednost. a neki ostali nepomično da stoje jer su od prevelikog čuđenja zaboravili na strah. Duž uske kičme protezao se niz nazubljenih strelica.Pre no što je završio pesmu. nebo je postalo sivkastoplavo i na njemu su još bledo sijali samo mesec i Gobardon. Neki su se šćućurili. Kada ga je doveo u ravnotežu u svojoj maloj. na vrhu repa. pa ipak sa izvesnim zlatnim odsjajem u sebi. tutnjeći kroz vazduh. Narediću da lenje pevače išibaju nilgu bičevima. sa plamenim dahom koji mu je sukljao iz dugačkih nosnica. Aren povika. Arene. kako bi stekao dodatnu snagu. Mag zbunjeno podiže pogled. mišićavoj ruci. našao si ga. reče Jastreb. Glas mu je bio nesiguran. Pođi sa mnom. bilo je vitko i izvijeno kao u sivog hrta. slabo oklopljen stomak koji je visio iznad splava. plesači koji su se okupili da ga čuju bez reči stadoše da se vraćaju na svoje splavove. na pregibu leđa njihova dužina iznosila je tri stope. Promer njegovih opnastih krila iznosio je. kandže kao u guštera. a zmajeva krljušt čeličnosiva." On se okrenu da pođe prema zaklonu. uprevši prstom prema njoj. sa kandžama koje su mogle da ščepaju vola kao da je miš. a na vrhu je imao veliki nazubljeni šiljak od kosti. reče poglavica. krljušt zmijska. poput poređanih ružinih trnova. da ga zavitla naviše u zmajev uzak. "Lepa pesma". Aren ućuta. ni dužina tela mu nije bila ništa manja. Povrativši se iz obamrlosti. mada se trudio da zvuči ravnodušno. Bodlje su bile sive. Zmaj je lebdeo iznad njih. devedeset stopa i ona su sijala na tek rođenoj svetlosti sunca poput zlatastog dima. Imao je zelene sitne oči. Lice mu se tada zgrči od besa i on glasno viknu: "Nam hietha arv Ged arkvaissal!" što na Govoru stvaranja znači: "Ako Geda tražiš. Aren vide šta ovaj smera i bacivši se napred uhvati . kada je istočni obod mora pobeleo. on se zalete. I dalje je stajao. sa visoko raširenim krilima." I poput ispuštenog zlatnog viska. Ali to nije bila jedina neobičnost ovog svitanja. neki poskakali u vodu. "Ne bi bilo dobro da se Dugački Ples okonča pre vremena. poglavica narda sa splavova iziđe iz svog zaklona sa harpunom kakav su koristili u lovu na kitove: bio je duži od njega samog." "Bolje ih uteši". ogroman. nije bila duža od oštrice kakvog malog noža. Baklje su cvrčale na jutarnjem vetru. zmaj se zaustavi poput sokola na splavu koji se ljuljao.

Nagnuo se na jednu stranu i okrenuo. a zatim ubrzao prema severu zmajevim tragom. želeći tako da iskažu poštovanje svojim gostima. Zmajeve čeljusti se razjapiše i iz njih uteče nešto dima u obliku dugačke arabeske. nije mogao da ga razume jer zmajevi se služe jedino Prastarim govorom. Aren odveza konopac i skoči u čamac i u tom trenutku čamac se odvoji od splava. održavajući se iznad njega laganim mahanjem krila: gotovo da liči na vilinog konjica dok tako lebdi u vazduhu. maga i zmaja. Na splavovima je vladao muk. a zaboravljene baklje nastaviše da gore i pri prvim zracima sunca. a možda usled velikog besa. lak poput lista na vetru.ga za ruku. koji su i dalje bili na okupu radi plesa. čulo se samo kreštanje i zavijanje dece i glasovi žena koje su ih umirivale. Kada bi pramcem udario u kakav talas. Niko od prisutnih. tako privezan. u stvari. "Dopustite Gospodar-Zmaju prvo da kaže šta ima!" Poglavica. "Zar želite da ga razljutite svojim smešnim iglama?" dahtao je on. Lice mu je blistalo možda od radosti. a zatim napusti veliki splav i preko drugih. sem Geda. te se obojica zajedno sa harpunom nađoše na gomili. A onda zmaj progovori. jedro mu se nape kao da duva snažan vetar. glupavo je zurio u Arena. gotovo kao u besne mačke. Ljudi se ispeše na slavove pomalo posramljeni. Kada se Aren osvrnuo. mada se osećao samo jutarnji povetarac. Mag mu nešto kratko odgovori. Čamac je. podigavši snažan vetar koji se osećao na paljevinu: on se okrenu i istog časa nestade u pravcu severa. momče." On se okrenu da se zahvali poglavici naroda sa splavova i zaželi mu sreću. koji je. njihov jezik. upravo je podizao jedro. a onda zmaj nastavi da govori. i podiže svoj štap od tisovine. ali Deca otvorenog mora napunila su njegovo prazno spremište sakupljenom kišnicom i popunila zalihe. Ko god da je čuo taj glas ukočio bi se i ostao da ga sluša. Uskoro su i oni nestali u izmaglici rane sunčeve svetlosti koja je obasjavala površinu vode. stiže do onoga za koji je bio privezan Dalekovidi. oko njega bi se . koji je gotovo ostao bez daha kada ga je Aren oborio. ali puniji i odzvanjao je nekom užasnom muzikom. laganom putu ka jugu. Ništa nije rekao. Zlatna krila gromovito zalepetaše. Dalekovidi je grabio napred. Kada mu se Aren pridružio. video je grad splavova još samo kao sitne komade drveta i iverke razbacane po površini: zaklone i baklje. koji je uzeo na sebe oblik čoveka umesto kita. Mag mu odgovori samo jednom rečju: "Memeas" doći ću. ali glas mu je bio miran: "Moramo poči. pratio grad od splavova na njegovom dugom. Pozdravi se i dođi. Mag se okrenu ka Arenu. Glas mu je bio mek i šištav. jer mnogi od njih su verovali da je Jastreb jedan od Velikih. ljuljuškajući se prazan iza njega. pomisli Aren.

položivši jednu šaku preko nje i zagledao se u Arena." "To je sve što znate?" "Saznaću i više.' Ja sam upitao: 'Čak i od tvoje. "Ovog puta. na Selidoru.' Poslušao sam njegovu zapovest. I od svih njih baš ovaj! Nije najstariji. Nijedan zemaljski vetar nije mogao tako brzo da goni taj mali čamac. on nas uništava. Niti vara. a i da je mogao. "Lovio je mene. Ne boji se da bi iko mogao da ga nadvlada. Potreban si mi: pohitaj za mnom. a vetar koji je izazivao svojim kretanjem zabacivao je Arenovu kosu unazad i terao ga da čkilji. kazao mi je kako se Runa Kraljeva može ponovo pronaći. ali sve vreme treperio je od uzbuđenja poput zategnutog luka." Aren smota uže za vezivanje. što se osetilo i u njegovom glasu kada je na kraju progovorio: "Ovo je bolji vodič". Ne krije svoje ime. Došao je da zatraži moju pomoć. reče on " Selidorov zmaj. Veoma davno. ne bih mu poverovao: da će se jedan zmaj obratiti čoveku za pomoć. odloži ga i postara se za još neke sitnice u čamcu. reče mag još oštrije. njemu dugujem prsten Eret-Akbe. verovatno bi ga poklopili olujni talasi. Ali nikada mi nije palo na pamet da ću moći vratiti dug takvom jednom darodavcu!" "Šta je tražio?" "Da mi pokaže put za kojim tragam". ali je najmoćniji od svog roda." "Da li je bio u lovu.razletele kristalne kapi. Konačno je seo na svoje staro mesto pored rude kormila. već su ga tako žustro pokretali reč i moć maga. mislim da nećemo skrenuti s puta. A posle izvesne pauze: "Rekao je: 'Na zapadu živi još jedan Gospodar-Zmaj. kao što to zmajevi i ljudi moraju činiti. reče on. Ovo nije bio nikakav zemaljski vetar. "To je bio Orm Embar". budno motreći. Orm Embare?' a on je odvratio: 'Čak i od moje. gospodaru?" upita Aren jer nije bio siguran da li se mag obratio zmaju dobrodošlicom ili mu je pretio. a njegova moć je veća od naše. reče on." Kratko se nasmeja. Dugo vremena proveo je stojeći pored katarke. mada je veoma star. "od ostalih!" Jastreb ga pogleda i nasmeja se: "Da". podario mi je život i otkrio mi veliku istinu. rod velikog Orma koji je pogubio Eret-Akbu i sam pritom bio pogubljen." . kao što to čini njegova vrsta. "Da mi je to neko rekao. Zmajevi nađu ono što love.

te postane kad zaželi riba. Mnogi obični čarobnjaci u stanju su ." "Tako je.. Aren bi tada posmatrao maga koji bi ustao i glasom i pokretima šake pozivao te oblake da dođu do njih i istresu svoju kišu na čamac. sasvim sam na moru. da puni čamac i pljušti po moru." "Ali kako to da su svi vračevi na Jugu. soko.. predstavljalo je za njega običnu igru. Ponekad bi se u daljini nagomilali letnji olujni oblaci. koje Aren nije mogao ni da nasluti. odvrati Jastreb.. Dan za danom ruža je sijala sa jasnog obzorja i uranjala u crveni zapad i pod zlatnim lukom sunca i srebrnim okretanjem zvezda čamac je hitao na sever. mada ne i za razbacivanje. do ostrva Selidora koj e je ležalo najdalje na zapadu od svih kopna Zemljomorja. koje je toliko namučilo Arena. imalo je više od hiljadu milja. onda se vodi računa o drugim stvarima. veselije dodade: "A ako uskoro treba da je izgubim. jer hrane su imali dovoljno." "Prva i poslednja lekcija na Rouku glasi: Čini ono što je potrebno i ništa više od toga!" "Onda se lekcije između verovatno sastoje u učenju onoga što je potrebno. a sada već i drugde. iskoristiću je najbolje što umem dok još traje.. Posle izvesnog vremena. ublažujući talase svojom žestinom. Jastrebovo prerušavanje u Gradu Hortu. a iznad svega o hitnji. On i Aren bi se osmehivali od zadovoljstva. Od mora kojima je plovio narod sa splavova i koja nisu bila na kartama.I tako nih dvojica otpočeše svoju veliku trku preko okeana... Um vračeva uživa u trikovima. ali voda im je bila potrebna. da dobuje po veslima koja bi isturili. a vi ste svoju zadržali?" "Jer ja ne čeznem ni za čim drugim osim za svojom umetnošću". Mag bi i dalje stajao podignute ruke. mag je tvorac trikova. sve dok kiša ne bi počela da se sliva po njemu i Arenu. pa je jednom primetio: "Na početku našeg putovanja niste izvodili čarolije. Jednom je rekao: "Pogledaj." Sada je u njemu zaista bilo izvesne lake srdačnosti. takođe i laku igru za onoga ko je bio u stanju ne samo da po želji preoblikuje svoj lik i glas već i telo i samo svoje biće. Arene: pokazaću ti Gont i dao mu da pogleda površinu vode u njihovom buretu za vodu. Ali kada je sama Ravnoteža narušena. Arenu nije nešto bilo jasno kada je u pitanju bila moć koju je njegov saputnik sada sa lakoćom koristio. izgubili svoju veštinu.. čistog uživanja u prikazivanju veština. delfin.. bacajući purpurne senke na obzorje. Uvek se mora voditi računa o Ravnoteži. Među oblacima bi poskočila munja i grom bi zarikao. viđajući ga ranije uvek veoma pažljivog kada su u pitanju bile te stvari. Oduševljavala ih je žestina divote te oluje koja je slušala magove reči. koje je otvorio i koje je bilo puno do ivice. čak i pevači na splavovima.

Visoko na njoj nalazila se jedna kućica. ili možda Džesag. koji lebdi na vetru dalje od obale i preko vetra posmatra tu stenu koja se nadnosi nad snažnim talasima sa dve hiljade stopa visine. "tamo. čak i sada. "Nema mira kao što je onaj koji vlada u tim šumama". ali mag odgovori: "Ob. Već sam ranije imao prilike da udišem takav dim. zlatom prošaranoj tami." U glasu mu se nije osećala sigurnost.. reče Jastreb. pa je i on to učinio: jedan visoki vrh ovenčan oblacima. Ali ja bih znao. nema sumnje da bih znao. čak ni ti nećeš moći da me pratiš. sakuplja trave. Slika izblede i od nje ne ostade ništa sem zaslepljujućeg diska podnevnog sunca čiji se odraz video u vodi bureta. I sela. reče Jastreb čeznutljivo. galeb ili soko." Te noći su prošli kroz tesnac koji je delio ta dva ostrva. A onda se slika izmenila i Aren je jasno mogao da vidi jednu stenu na toj planini ostrvu. momče. a iznad njega je visila plava i prigušena izmaglica.. reče Jastreb. koja posmatra strme. ako ikada budem mogao tamo da se vratim. toliko težak da su ih pluća bolela od udisanja. slika na trenutak zatreperi. dok sam još bio deran u planinskom selu i dao mi moje ime." Pred njima je bilo kopno." Slika u vodenom ogledalu sada je pokazivala okolinu kao da je posmatrač ptica među šumskim granama. bar mislim da je to Ob. "Je li to Selidor?" upita Aren i srce mu brže zakuca. nisko i plavo u popodnevnoj svetlosti. kao da je sama stena počela da pada.da stvore sliku u vodenom ogledalu. "Spalili su polja"." "Zar ovde na zapadu žive divljaci?" Jastreb odmahnu glavom: "Seljaci. rugajućim pogledom. Tako je prvi put naišao i na mene. građani. te strmi put kako se spušta u zelenoj. Nismo još ni na pola puta. A s njim i život. Nisu videli nikakvu svetlost. onaj koji je davno umirio zemljotres. Ubrzo se razbistrila. sada je veoma star. "Tamo". "i tamo živi moj gospodar Ogion." . izgledalo je spaljeno i crno dokle god im je pogled dopirao u unutrašnjost od obale. Čuva koze. suncem obasjane livade ispod stene i sneg na vrhu. Kada je svanulo i oni se osvrnuli. ali u vazduhu se osećao miris dima. zagledavši se u Arena nekim čudnim. nalik na obalu magle. Džesag. da je Ogion umro. koji se izdiže iz sivog mora. čuva svoj mir. Kao da je bio ptica. kao uostalom i njegov glas: "Često je odlazio sam gore u šume u pozno leto i u jesen. istočno ostrvo. "To je Re Albi". "Da. Pitam se da li još hodi planinom. reče Aren.

" U glasu mu se ponovo pojavi ono poznato ismevanje ili izazivanje koje je žestilo Arena. svi su se povukli u vlastite umove. "Zar moraju travu da kažnjavaju za vlastite greške? Čovek je divljak. Ali recite mi zašto nije? Bio sam dete kada sam krenuo na ovaj put. Izgleda nemoguće. isti onaj nemilosredan osmeh zatreperio bi na starčevom licu. Vi me i dalje smatrate detetom. "Nemaju kralja. "Svaki kralj ima sluge. a pretpostavljam da je tako i ovde. poručnike.. osušena stabla po voćnjacima koja su se ocrtavala spram neba.. Biti onakav kakav si. onoga o kome je zmaj govorio. U našim umovima." "Zašto? Da postoji kralj svih ostrva. antikralja?" "U našim umovima. ćelav i hladan. vojnike. Jedan čovek može s istom lakoćom i uništavati i upravljati: budi kralj ili antikralj. Ali samo ga pojedinci razumeju. nizak. stvaraoci. Isti takav osmeh ugledao je sada na . možda to nije mnogo. konačno sam naišao na sebi ravna. ko bi drugi zapalio zemlju samo zato što se posvađao s drugim čovekom. Ali jednog dana za vreme časa iskoristio je trenutak kada se učitelj otkrio i gotovo ga razoružao. On se obraća svima nama. ovih je dana retkost i vrlina. "Kakvo zlo im je drveće nanelo?" upita on. Biti ono što jesi zauvek: zar to nije ipak bolje? Aren pogleda Jastreba u oči. učitelj mačevanja ga je izlagao nemilosrdnim vežbanjima i uvek kada su se mačevali. neprimerenu sreću koja je odjednom obasjala hladno lice učitelja. lice mu se smrknu. I on bi vladao. Pevači. postajući sve sjajniji što bi ga Aren više potiskivao. momče. nikada nije zaboravio neverovatnu.. dete koje nije verovalo u smrt.." I to sve je delo jednog čoveka. Izdajnik je naša prava priroda.. reče Jastreb." "Niko njima ne vlada". to bi bio jedan čovek. i ljudi kraljevskog roda i čarobnjaci. sebi ravna! Od tog trenutka. On vlada kroz svoje sluge. Aren ga godinama nije voleo. Tako je bilo na Jugu. u tami. da dobrodošlicom pozdravljam svoju ili vašu smrt. pa nadalje. mada je znao da je ovaj neobično dobar mačevalac. radost. prava priroda koja vapi Želim da živim. glasnike. poput crva u jabuci. Gde su sluge ovog.Aren je zurio u crnu razrovašenu zemlju. "Vi biste rekli da nije. neka svet sagori. Vračevi i čarobnjaci. neću li mrzeti njegov kraj? Zašto ne treba da čeznem za besmrtnošću?" Arenov učitelj mačevanja u Berili bio je jedan šezdesetogodišnjak.. nadu. oni koji čeznu da budu ono što jesu. tragajući za vratima koja vode kroz smrt. ali je ipak nešto. Ako volim život. samo da ja ostanem živ! Taj mali izdajnik rovari u nama. ali nešto sam naučio. Ali nisam naučio da se radujem zbog tog saznanja. naučio sam da smrt postoji i da ću umreti. I junaci.

" "Zašto? Zato što sam ja dobar?" U Jastrebovim očima ponovo se pojavi ona čelična hladnoća osobena za pogled sokola. cvet jabukova drveta.. šta je on drugo do smrt.. jedan život.. do . dvojstvo. gospodaru. "Zašto ne bi čeznuo za besmrtnošću? Kako da ne čezneš za njom? Za njom žudi svaka duša. Ali zato znam koliko zla može da počini jedan čovek.... Ali da bi se ona zatvorila. to je već druga priča.. Ali i tebi. ali njega je ubila. momče. vrata između svetlosti i tame mogu se otvoriti. onaj koji u sebi ne krije mračna mesta? Razmisli ponovo. Arene. Postoji. čeznu da postanu jedno. zanati ljudi bili bi zaboravljeni. večni život koji ne prestaje da traje. Otvorio sam vrata između svetova... biće ti potrebno ono što naučiš da pođeš tamo kuda moraš poći. ti si onaj koji bi mogao da ostvari svoju želju.. njemu. koje sačinjava celinu: svet i senka. slepi. Kako je drugačije mogao da ti se obrati. tu ranu tražimo kako bismo je zatvorili. svetlost i tama. rađaju jedno drugo i večito se iznova rađaju. pevači bi ostali bez reči.. smrt se izdiže iz života. na mom licu. Prepoznaješ znak koji je ta noć ostavila na meni. potrebna je snaga.poput tebe.Jastrebovom licu. pošto su u suprtnosti. Šta je onda život bez smrti? Nepromenljiv. bili su potrebni snaga Arhimaga Nemerela. svetlost zvezda. Zaviri u sebe! Zar nisi čuo glas koji te poziva: Dođi? Zar ga nisi sledio?" "Jesam. nisam zaboravio. Dva pola Ravnotežja. Suviše dobro to znam.. Ali budi pažljiv... bljesak čelika na suncu. Ali mislio sam.. ali može se izvesti. Arene? Da li je dobar uvek onaj koji neće počiniti nikakvo zlo.." "Ali gospodaru. smrt bez ponovnog rađanja?" "Ako se toliko toga vrti oko nje. A sa njima ponovo se rađa i sve drugo.. Pođi malo dalje. njegova veština i njegov život." "Da. mislio sam da taj glas pripada. to nije moguće. to jest." On zbunjen zastade." "Ne znam ni ja. Nisam.. da bih pokazao kako sam jači od same smrti. bio sam mlad i nisam se suočio sa smrću . zbog ludog ponosa. Znam jer sam i sam tako nešto i učinio. ako život jednog čoveka može uništiti Ravnotežje Celine. "Kakav je to dobar čovek. pripadao je njemu. Oh.. to ne bi dozvolili. Arene.. preko tolikih mora.. a njeno zdravlje je u jačini želje. Izazvao sam isto takvo zlo." "A onda?" "Onda bi se dogodilo ovo: vladao bi lažni kralj. samo malo. "Ko dozvoljava? Ko zabranjuje?" "Ne znam. samo sam ih odškrinuo.. Život se izdiže iz smrti. Ovo! Taj korov i tu kugu na zemlji. koji neće otvoriti vrata koja vode u tamu. to o čemu govorite sigurno se po mnogo čemu razlikuje od ovog. Da bi se ta vrata zatvorila.

. Ali ja. a ne uzimanja. a to nije ništa drugo do moć nad životom i smrću. stvaraocima. Spustio je šaku u vodu. Rođen si da poseduješ moć. tek jedna plava tinjajuća vatra na moru. isto kao i ja. ja neću ponovo čuti taj glas. Znao je i Velike Čarolije Predanja Palna. ja znam da postoji samo jedna stvarna moć vredna posedovanja. reče njegov saputnik. "Pogledajte". zagledan u nemirno svetlucanje talasa. u kraljevstvu snova i ćuješ glas kako te doziva: Dođi. posmatrajući te zavijutke i spirale srebrnastog zračenja. "Jesi.tvojim vlastitim glasom? Kako to da se obraća samo onima koji znaju da slušaju. onima koji mare za unutrašnji glas? Kako to da se nije obratio meni? Zato što ga ja ne bih poslušao." "Ali ko je onda on? Šta je on?" "Mislim da je čovek. Posedovao je veliku moć... Mrlja.. vrač iz Hevnora. To je moć prihvatanja. ja koji stojim na dnevnoj svetlosti suočen sa vlastitom smrću. nalaziš se na granicama mogućeg. Kada sam upotrebio to predanje. da je razlog što ga je Arhimag izabrao. koju je koristio uglavnom za poricanje smrti. mogao bi uništiti sve nas.. koji je prizivao mrtve? Je li to on?" "Mogao bi biti. nad ljudskim dušama." "Taj dar ne poseduješ". krajem svake mogućnosti." "Čovek o kome ste mi jednom govorili. Arene. ja koji sam star. "Baš ću vam biti od neke pomoći bez njega". i to baš samo . tragačima. na zemlji senki. Zatim zaćutaše." Jer on se nadao.. od samog početka se nadao. "i ja sam vrač. moć nad ljudima. Te noći celo more je gorelo. ja koji činim ono što moram.. te je ponovo izvukao. "jesu". Mlad si." Džesag je sada već bio daleko za njima. reče on. bio sam mlad i blesav i uništio sam samog sebe." "Zar vam nisu rekli da je taj čovek mrtav?" "Da". "kad sretnemo našeg neprijatelja. primeti Aren. čak sličan tebi i meni.. a svetlost meko poteče iz njegovih prstiju. Britki talasi koje je zabacivao pramac Dalekovidog kao i kretanje svih riba koje su promicale tik ispod površine bili su oivičeni svetlošću koja ih je činila živima. Aren je sedeo ruke položene na rub čamca i glave oslonjene o ruku. magima. odvrati Jastreb. A ja sam tvoj. ne vodeći računa o posledicama. Ali ako se njime koristi jedan star i jak čovek. "Onda sam ja njegov sluga". reče Aren.

Iznad jarbola nebo se razvedrilo i dobilo opalno plavu boju. a koja će se u krajnjoj nuždi i u najcrnjem času otkriti: i tako će on spasiti sebe i svog gospodara i ceo svet od neprijatelja. vezala se za jedan veći model i obuhvatniju nadu. kada svom gospodaru nije imao ništa više da ponudi do svoje postojane ljubavi i kada je mogao samo da mu služi? Da li će to biti dovoljno tamo kuda su se uputili? Jastreb je samo rekao: "Da bi video svetlost sveće. pretrpanoj retortama. kleštima za žicu. to što poseduje neku urođenu moć koja potiče od njegovog pretka Moreda. bila je isto tak detinjasta. mašicama. te plakao kad su mu zabranili. Takođe je spoznao i vlastite slabosti i naučio da prema njima određuje svoju snagu. U jednoj odaji u južnoj kuli. Vraćali su se u klimu na koju su navikli i sada su se možda nalazili na geografskoj širini Rouka. kao starog prijatelja. cevima. držačima. na zelenom Okruglom brdu Rouka i visoke škriljcem prekrivene krovove Velikog zdanja. mehovima. te krčazima zapušenim staklenim zapušačima obeleženih hardijskim ili nekim još tajnijim runama i drugim . kada će morati da ponese očevu krunu i počne da vlada kao knez Enlada. čovek je mora odneti na neko mračno mesto. kao da se sećao epizoda iz vremena kad je bio jako mali i kad je strašno želeo da proba očevu krunu. Nije posedovao nijednu od osobina potrebnih vračevima. Ali nedavno je još jednom razmislio o toj nadi i učinilo mu se da sad na nju gleda iz velike udaljenosti. Nekih sedam stotina milja od ovih u maglu zaodenutih voda kojima je plovio Dalekovidi. Ova nada rodila se u jednom isto tako neprimerenom vremenu. a znao je da je snažan. žarko sunce obasjavalo je lišće drveća u Gaju Suštine.njega za ovo putovanje. jer magla je bila nisko polegla." Aren pokuša da u tome nađe utehu. pećima debelih zidova. ali ipak nije smatrao da je to stvarno utešno. To nije značilo da mu nije odan. Ali od kakve koristi mu je i mogla biti ta snaga kada nije posedovao dar. Vreme je odista moglo doći kada bi mogao. aparatima za destilaciju. Kada su se narednog jutra probudili i vazduh i voda bili su sivi. malim lampama za zagrevanje. hiljadama kutija i posuda. Nikad ih ni neće posedovati. Ali sada mu je to izgledalo ništavno. a na svoj dom gledao je kao na sićušno i udaljeno mesto. Njegova je odanost samo porasla. Lagano je obavila ceo čamac tako da nisu mogli nadaleko da vide i njima se učini da se posle mnogo nedelja nalaze u poznatoj sobi. radnoj sobi vračeva. Severnjaci. kakvi su bili Aren od Enlada i Jastreb od Gonta. dočekali su maglu dobrodošlicom. bocama sa velikim stomacima i savijenim vratovima. posle mnogo nedelja sjajnog i bleštavog prostora kojim je duvao vetar.

"Vidim zemlju. svetlucave dubine. Stoga je Veliki majstor Pretvaranja. neravnu površinu u beskrajne. kao i krvove ove kule u kojoj se sada nalazimo. Sedokosi Veliki majstor Pretvaranja držao je u rukama veliki kamen nalik na nebrušeni dijamant. prečišćavanje metala i vidarstvo. ognjišta Torhevena. pa čak i dalje. Pa ipak. ponekad je bio samo jedan kamen više u njihovoj riznici. Arhimag Genšer od Puta doneo je sa sobom Šeliatov kamen kada je došao na Rouk. Dugo je pripadao Kneževima od Puta. vidim sasvim malo. Reče: "Reci mi šta ti vidiš?" Veliki majstr Prizivanja uze kristal i lagano ga okrenu kao da traži na njegovoj gruboj staklastoj površini ulaz u viziju. To je bio Šeliatov kamen. Delove.. Ali ta istina se menjala od čoveka do čoveka. nagoveštaje. napetog izraza lica. čak tamo do najudaljenijeg ostrva u najudaljenijim delovima Prostranstva." kod poslednje reči on se zagrcnu kao da ju je s mukom izgovorio.kristal. Vidim brodove na morskim putevima oko Iliena. kao nijedno drugo ostrvo zapadnog prostranstva. Njegovo ljubazno lice bilo je izmučeno. Sve je sasvim jasno. Na jugu nema nijednog kopna. ponekad je služio kao talisman za san. ima sve manje ostrva. kada bi se oko zagledalo u tu bistrinu. Bio je to dragi kamen . a inače je bio bistar poput vode. Ne vidim Vatort tamo gde bi trebalo da bude.sličnim delovima alhemijske opreme za duvanje stakla. već samo ravnine i dubine sve dalje i sve dublje. a ponekad se upotrebljavao u korisnije svrhe: oni koji bi suviše dugo i bez razumevanja gledali u tu neizmernu dubinu kristala mogli su da polude." Sedokosi Majstor stade da krši prste. uočilo bi da ona i nije tako čista i u njemu ne bi videlo ni odraz niti sliku okolne stvarnosti.. Na kraju ga spusti i reče: "Pretvaraču. On spusti kamen na držač od belokosti i odmaknu se od njega. dok ga to ne bi odvelo u dubine sna kojih nije moglo da se oslobodi. "Nije li to čudno?" "Kako to misliš?" . u toj odaji između pretrpanih stolova i klupa stajali su Veliki majstor Pretvaranja i Veliki majstor Prizivanja sa Rouka. Dugo ga je obrtao. A gde su Oskil i Eboskil? Enlad je prekriven maglom i sivilom nalik na paukovu mrežu. čak ni ona najbliža kao šo je Pendor. ništa što sačinjava celinu. naglas govorio ono što vidi. Ni na zapadu. kao da stojim na brdu On u središtu sveta i vidim sve ispod sebe. Svaki put kada pogledam. držeći kamen i gledajući kroz njegovu izbočinu. bledo obojene. čije se središte blago prelivalo u boju amatista i ruže. Ali posle Rouka nema ničeg. a more je na mestima gde su se ona nalazila prazno i nerastvoreno kakvo je bilo pre stvaranja. jer u rukama maga on je pokazivao istinu.

on sklopi šake. reče pretvarač. Veliki kamen ležao je neoštećen u prašini i pilevini ispod stola." "Ma hajde. unutar Šeliatovog kamena pojavi se svetlost. Prizivač naslepo ispruži ruku. ponašamo se kao dečaci pred medveđim brlogom? Zar smo deca?" "Jesmo! Pred onim što vidim u Šeliatovom kamenu ja sam dete. potoke kako presušuju. Zatim raširi ruke i u velikom stilu započe basmu koristeći se svojom veštinom. Kada su senke postale veoma mračne. nagomilaše se senke. a kamen počeo jako da svetli. te reče nesigurnim glasom pokušaši čak da se osmehne: "Drugi put neću dozvoliti da me izazoveš. majstore. Video sam kako se gase. Konačno ustade.. odvrati visoki Majstor. "Zar ne vidiš da tamo. "Zašto?" "Zato.. pećine sa srebrnim zavesama od kapljica u kojima raste paprat na obalama prekrivenim mahovinom.. Pretvaraču. Prizovi Prisustvo Kamena. a onda progovori: "Vidim fontane Šeliata".. reče on blago. . sakrivši šakama lice. ali se namršti i okrenu leđa starijem čoveku. majstore?" "Ne moraš".. savladavši se. Letnja sunčava svetlost ispunjavala je pretrpanu odaju. namreškani pesak. a izvore kako se povlače nazad u zemlju.. majstore. zato što te ja to molim. Izvesno vreme je ćutao. Zatim duboko udahnu. vrela.. Odaja se zamrači. ja sam video Raščinjavanje. Zatim nemušto kriknu." On ovlaži usne. "Voleo bih da je Arhimag ovde". izviranje vode iz dubine zemlje. zatim podiže glavu i jasno izgovori slogove prizivanja... a ja sam video. hvatajući se za šaku drugog muškarca poput kakvog deteta. zaplašeno dete. Dok je govorio. Senki više nije bilo. ribnjake i vodopade.." On ponovo ućuta i izvesno vreme ostade nemo da stoji."Da li te često hvata slepilo?" Povikao je kao podivljao Pretvarač. ali govor mu je bio nekako ukrućen. podiže kristal pred svoje lice i zagleda se u njegovo zračenje. Moram li da te preklinjem. reče on. pade na kolena. Ispod je sve bilo crno i suvo. lica bledog poput srebra obasjanog svetlošću kamena." "Prizovi mi Prisustvo Kamena". Ti si video more pre Stvaranja. pomalo se oslanjajući na Pretvarača. "Jezerca... ono što dolazi na kraju." i on nekoliko puta zamuca pre nego što uspe da izgovori: "Zar ne vidiš da ti neka ruka prekriva oči isto kao što meni prekriva usta?" Prizivač reče: "Premoren si. poskakivanje i proticanje vode. tajanstvo i dražest izvora. ne čikaj me." "Šta si to video Torione?" "Video sam fontane.

" "Ne misliš valjda da je mrtav?" "Mislim da ide ka smrti. Pošto je ušao u njegovu sobu posle uzaludnog kucanja. Vrela presušuju.." Prizivač podiže pogled ka prozorima kroz koje se videlo plavo. Nije bio mrtav. a pluća se jedva primetno nadimala. da ga nešto privlači k njoj. Kao i nas sve." I on napusti odaju u kuli." "Da". "Ali ja moram poći i razmisliti o tome. šake hladne. Nalazi se tamo gde naše veštine nisu ni od kakve koristi. On je tamo negde gde si ti video prazno more. izgovorivši njegovo ime Torino. primorao sam te da pogledaš u Kamen. kao da ga je unazad odbacio neki snažni udarac. Ide prema mestu na kome izvori presušuju. on je i dalje ostao nepomično da leži. Ruke su mu bile širom razmaknute kao za vreme prizivanja. glasno je govorio: "Neprijatelj je stigao među nas. Ja sam za ovo kriv!" A onda žurno napusti sobu i svima koje je sreo. Torione. Ujutru ga potraži Veliki majstor Pretvaranja.. "Nikakva poruka na može stići do njega. kad više nema njega koji je najbolje vladao tom veštinom?" . na dobro branjeni Rouk i napao je samo središte naše snage!" Iako je bio nežan čovek. "Ko će prizvati njegov duh da se vrati. Nikakvo prizivanje ne može ga naći. a otvorene oči ništa nisu videle. Ponestaje nam moći i sage.Velike čarolije postale su vrlo opasne. Torione". Za njega je svet sličan ovom Šeliatovom kamenu: on gleda i vidi ono što jeste i ono što mora biti. Pa ipak. "On je davno pre nas znao šta traži. izgledao je kao da je na samrti i bio je tako hladan da su se oni koji su ga videli uplašili. ali u njemu je bilo samo toliko života da mu je srce usporeno kucalo. vedro nebo. neke od onih iz Predanja o Palnu. reče on. Moramo biti čvrsti kao što je to on od nas tražio i čuvati zidine Rouka i pamtiti Imena. nade i sreće... i to tri puta. Učiteljima i đacima." "Neke od njih odvode žive među mrtve. odvrati Prizivač. "Pogledajte Velikog majstora Prizivanja". a najopasnije od svih su one iz Predanja koje si pomenuo." "A to su basne kojima se mrtvi dovode među žive. reče on konačno. "Nemoj težiti da odeš k njemu. Iako je Veliki majstor Pretvaranja kleknuo pored njega i obratio mu se autoritetom maga. možda još i sada ima čarolija koje bi mogle dopreti do njega. Veliki majstor Pretvaranja uhvati ga za šake i prošaputa: "O. pomalo ukručenog koraka i držeći visoko uzdignutu svoju plemenitu crnokosu glavu."Ja bih voleo da smo mi sada tamo s njim. nađe ga ispruženog na kamenom podu." Pretvarač je izvesno vreme zurio u njega zabrinutog izraza lica. Ne možemo mu pomoći." "Gde? Nema toga ko bi sada mogao da ga pronađe.

ili možda u maglu. mladić koji još nije postao vrač. strahovali su za njega. momče. Izgleda da u poslednje vreme moje trave ne deluju. ali čak i da je bila u pitanju groznica ili kakva druga bolest tela. "su to sve od samog početka bile laži. jer nijedan oblik niti tvar nisu bili nedostižni njegovoj veštini. kada . Naredio im je da polože Toriona Prizivača na krevet i dobro ga utople." Jedan od nih koji su ga slušali upita: "Pa dobro. a Pretvarač se nije vraćao. a oni su. tako da su u velikom zdanju sve više maha uzimale jeza i mračno raspoloženje. sem što je prikazivanje prividnosti? Da li je ona ikada spasla kog čoveka od smrti. Niko nije video na koji način je to učinio. pametno lice. a njega nije bilo. a zatim spusti pogled na lice Velikog majstora Prizivanja. reče. Pozvan je Veliki majstor Travarstva. Dečaci su šaputali između sebe. "Možda". i on ga upita: "Gospodaru. to nam je svima poznato. "Pesme neće biti zaboravljene. ujutru je prozor bi otvoren. čiste iluzije. nije mu pripravio nikakve trave za ozdravljenje. znajući kako se onaj ko menja oblik može uhvatiti u kolo vlastitih čarolija. Neki.Uputio se ka vlastitoj odaji. zar se za njega ne može ništa učiniti?" "Ne sa ove strane zida". Od svih Veliki majstora jedino još Veliki majstor Rukoveštine izvodi svoje trikove. Sa njim je bio jedan od njegovih učenika. šta je to čarobnjaštvo? U čemu se sastoji ta magijska veština. Zastao je usred pesme koju nas je učio i rekao: 'Ne znam šta ta pesma znači. Tako je Veće Mudrih ostalo bez tri Majstora. ali ja sam se osećao kao da mi se tlo izmaklo pod nogama. pa čak i vetar. Spavao je u svojoj sobi sa prozorom koji gleda na baštu. od Arhimaga nije bilo nikakvih vesti. te iako izgovaram reči naših čarolija. ali nikom nisu pominjali svoje bojazni. reče jedan. ne znam da li bi mu naše umeće bio od kakve koristi. te priče o tajnom umeću i moćima. ali koji se iskazao u travarstvu. a svi su se povukli da ga propuste. hladno i ukočeno. ili bar kome podarila dug život? Nema sumnje da bi magi. Neki od dečaka su se smejali." "To isto rekao je juče i Veliki majstor Poezije. možda da potraži Arhimaga.' Potom je izašao iz prostorije. Veliki majstor Prizivanja i dalje je ležao kao mrtav. odgovori Veliki majstor Travarstva." Veliki majstor Travarstva pogleda prvo u dečakovo otvoreno." Te noći je Veliki majstor Pretvaranja napustio Rouk. neki su čak pominjali da će napustiti Rouk jer ih ne uče onome zbog čega su došli. Ostali se kriju i odbjaju bilo šta da čine jer su njihovi trikovi otkriveni. niti je otpevao ijednu od pesama koje pomažu bolesnom telu ili napaćenom umu. one nemaju nikakvu vrednost. "Vratiće nam se on". Dani su prolazili. on dodade: "Nije on bolestan. i tako utekao sa Rouka. Setivši se zatim s kim razgovara. ako ga izda veština ili volja. Mislili su da se vastitim umećem pretvorio u neku pticu ili životinju.

kako je Neregera ubio Sivi mag. odvrati mag. on reče svom saputniku koji je zevao: "Tamo! Dva ostrva. ali ništa ne uspe da vidi. reče Aren. Smešio se i bio spreman da otvori vrata Velikog zdanja kada se njegov gospodar vrati. Aren tada shvati da su to zmajevi. živeli večno!" I tada on i onaj drugi dečak počeše da prepričavaju smrti velikih maga. ostrva Staze zmajeva. Njihova lepota poticala je od užasne snage. mada su ga retko viđali. "Zar ih ne vidiš?" "Vidim galebove". krajnje neobuzdanosti i kreposti razuma. savladala je obična bolest i smrt ga je zatekla u krevetu kao svakog drugog čoveka. gospodaru". Mag se nasmeja. Dok se Dalekovidi približavao ostrvima. STAZA ZMAJEVA Gospodar Ostrva Mudrih probudio se zgrčen i ukočen u malom čamcu u hladno. vedro jutro. poput zlatnog praha pretresenog u vodi. sićušne tačke koje su se vrtele u vazduhu i koje je Aren posmatrao. pospano se zagledavši preko mora. kako je Mored bio ubijen u bici. koje je ličilo na bol. Posle jednog trenutka. "Zato me i zovu Jastreb". Aren je gledao zmajeve kako lebde i kruže na jutarnjem vetru i njegovo srce stade snažno da kuca od radosti. s darom govora i koja su posedovala drevnu mudrost: u ustrojstvima njihova leta nazirao se divlji. EretAkbu zmaj. ili poput čestica prašine na sunčevom zraku. kao da je odbacio opreznost i zle slutnje. i dalje je bio veseo. U očima mu se nije nazirala senka. kao da su zasvetlucale. U tom letu video je svu slavu smrtnosti. nije se izmenio. . radosti ispunjenja. na moru na krajnjim granicama Zapadnog Prostranstva. bili su to oni čija su srca zavidna. ostali su slušali s tugom u srcima." "Imate oko sokolovo. poslednjeg Arhimaga. Jer ovo su bila stvorenja koja misle. željni sklad. Sve to vreme Veliki majstor Ustrojstva nije izlazio iz Gaja Suštine. odvrati Aren pošto je protrljao oči i pogledom pretražio celo plavosivo obzorje ispred čamca. Neki od dečaka su sa zadovoljstvom ovo slušali.bi posedovali moć za koju tvrde da poseduju. vidiš li ih? Na krajnjem jugu. niti je kome dozvoljavao da uđe u njega. 10. pokazavši prema severu. "Može li soko videti galebove na udaljenosti od dvadeset milja?" Kada je sunce jače zasijalo iznad magli na istoku. seo i zevnuo. Ali Veliki majstor Čuvar kapije. a Genšera.

leteći isto onako nisko kao i ranije i ovog puta Aren oseti njegov ognjeni dah pre dima. Zatim svi odoše uputivši se prema ostrvima nalik na užareno ugljevlje. Igrom na vetru iskazuju svoj bes. Kao da je nečim zadovoljan. Jastreb se ponovo okrete na drugu stranu i stojeći tako pored jarbola. a sa njim je izišao i smrad raspadanja od koga se trgao i pripala mu muka. Oklopljeni stomak nalazio mu se tik iznad jarbola. to je bilo drsko. raštrkaše se i vratiše na ostrva. video sam zmajeve na jutarnjem vetru." Jer zmajevi su primetili malo jedro na talasima. Jedan se spustio nisko nad vodu i lagano poleteo prema njima: pošto je samo dva puta zamahnuo krilima našao se nad čamcem. Zatim se vrati. krugovi se raskidali i često bi koji zmaj u toku leta ispustio kroz nozdrve dugački zavojiti mlaz vatre koji bi ostao trenutak da visi u vazduhu oponašajući zavojite linije i jasnoću zmajevog dugačkog. predstavljalo zmajevo jedino ranjivo mesto. Senka se udalji. okrenuše se usred leta. A debela tkanina jedra je duž jedne strane potamnela od njegove vreline. momče. Zatim podiže svoj štap i glasno progovori. pa su prvo jedan. Aren zadrža dah i obrisa čelo koje je bilo prekriveno hladnim znojem. mada su mu oči bile uprte u lepet tih krila." Posle kraćeg vremena nastavi: "Sada se nalazimo u stršljenovom gnezdu. Pogledavši svog saputnika vide da mu je kosa pobelela: zmajev dah spalio mu je i oprljio krajeve. Dečak ga je držao čvrsto. Ostali se zaustaviše i ostadoše da lebde sa ispruženim kandžama na prednjim nogama. jasan i besan. dok su talasi postajali sve veći i brojniji. ali ne želim da se ." Jastreb iznenađeno prođe šakom preko kose. ali je mislio: nije me briga šta će biti posle." "Kao i vaša. Začu Jastrebov glas. na žestokim udarima vetra. a zatim i drugi napustili vrtoglavi ples i krenuli ispruženi u vazduhu i mašući krilima.. Videvši to. "Glava ti je malo osmuđena. Gušio ga je dim što je izbijao iz dugačkih nazubljenih usta. nalik na mačeve. ali obuzdavajući se. Aren je video naborano. osim ako koplje za napad nije moćno začarano. oduze jedru magijski vetar. mag reče: "Ljuti su. Kad mu začuše glas i reči Prastarog govora. nezaštićeno meso u predelu unutrašnjeg dela ramenog zgloba i prsa koje je. pravo prema čamcu..Aren ništa ne reče. Zmaj se udalji. Mag pogleda u Arena koji je sedeo kod kormila. lučnog tela. "Znači tako!. gospodaru. Povremeno bi ta ustrojstva bila narušena. neki od zmajeva. pored očiju. mirne ruke.

Zmajevi su u toj meri puni života da im ga jedino isto tako jaka magija može oduzeti. ali ako su ti krici i krili neke reči.. Nedostajala mu je jedna prednja noga. Dalje ćemo ploviti koristeći zemaljski vetar. a njegova utroba bila je ugažena u pesak. Izgleda da su besni ili zbunjeni.. tako da su ga talasi koji su nadolazili i povlačili se pomalo pomerali napred-nazad u tobožnjem letu. Zadrži ovaj pravac. Dugačko zmijsko telo opružilo se preko stena i peska u svoj svojoj veličini. nemirni kanal Staze zmajeva. crnoglavih čigri koje su bez straha svijale gnezda između njih. Nijedan se nije ponovo obrušio na čamac. uska. ogromna glava se malo pomeri i uz krkljavo šištanje iz nozdrva pokulja puno pare izmešane sa kapima krvi. Ne više od nas. Oduzet im je dar govora. oni koji su ." Dalekovidi krenu napred i uskoro se s njegove leve strane nađe jedno udaljeno ostrvo. vrhova i raznolikih stena. ako ni zbog čega drugog a ono da bi mučio svoj ulov. Poludeli su. Zelenozlatne oči bile su otvorene i dok je čamac promicao. Čamac zaobiđe jedan manji rt i on na obali ugleda nešto za šta je na trenutak pomislio da je razrušena tvrđava. Povremeno su se dozivali. Sada moramo dalje. "Zar se oni. nekoliko jardi u prečniku. međusobno proždiru?" "Ne. Aren nije mogao da ih razabere. prema severnim ostrvima koja su se prostirala u duplom nizu. Zmajevi su odleteli daleko u visinu i sada su kružili u gornjim slojevima vazduha kao što to čine lešinari. a moja veština mi može zatrebati za druge stvari. Ako ne možeš drugačije. tako da je okolni pesak. Plaža između umirućeg zmaja i ivice mora bila je puna tragova stopala i teških telesa njegove vrste. Tada Jastreb reče: "To je bio grozan prizor". a drugo je bilo ispruženo u svoj svojoj veličini preko peska sve do vode. Bio je to zmaj. Oni koji su govorili još pre ljudi. Ona su se uzdizala iz mora svojim niskim stenama i svo to čvrsto kamenje bilo je belo od izmeta zmajeva i malih. Ništa nisu rekli. dolazi sa dalekog juga.. Ne gledaj ih u oči.. veliki komad oklopa i mesa bio mu je otrgnut sa rebara. Arene. okreni glavu. Ni Aren ni Jastreb ne progovoriše ni reči dok se nisu dobro odmakli od tog ostrva i uputili se kroz uzburkan. stomak rasporen. a sa desne ostrva blizanci koja su prva ugledali. bio crn od otrovne crne zmajevske krvi. kričavim i promuklim glasovima preko struja vazduha. Stvorenje je ipak još bilo živo. pun grebena. Nikada još nisam sreo zmaja koji nije ništa rekao pre no što je napao. Jedno crno krilo ležalo je savijeno pod njim.svađam sa tim stvorenjima. glas mu je bio bezbojan i hladan.

. a onda se zagleda u visinu. deformisani. Kada su se odmakli od nje. U jednoj od tih stena. a između njih. Ostali su se uzdizali kao stene ili uspravni vrhovi iz mora i to u obliku lukova. mogla su se jasno raspoznati pogrbljena ramena i krupna. Voda je bila lavirint sastavljen od plavih kanala.. gorkih kapi. Neki od njih ležali su u dubini. Ah! Kalesine! Gde su te tvoja krila odnela? Da li si poživeo da vidiš svoju vrstu posramljenu?" Njegov glas je odzvanjao kao udari čekića po nakovnju. izvesno vreme bili su zabavljeni krmanjenjem. a veliko kamenje im je otkrilo pećinu u kojoj se nivo mora podizao i spuštao potmulo tutnjeći. nalik na medveđa leđa i zmijske glave. tako da Aren upita: "Kakav se to glas čuje iz te pećine?" "To je glas mora." "Na Prastarom govoru to znači početak ili davno prošlo vreme.. polulukova. Ali ja ga čujem kao ohb. luparima i trakastom morskom paprati. slog. plemenita glava čoveka.. Morski talasi su ih zapljuskivali uz zvuke koji su podsećali na disanje i oni su bili mokri od sjajnih. zelenih plićaka. Sem Arhimaga nije postojao nijedan živ čovek koji je prešao Stazu zmajeva ili je bar video. zaveslajima. Pre više od dvadeset godina. . pogleda Arena. ali kada je čamac prošao pored nje i kada su je pogledali sa severa. te je stena koja stalno tutnjeći izgovara svoju zagonetnu reč. ispod talasa ili su ih oni ostavljali delimično otkrivene kada bi prešli preko njih. svi ogromni.stariji od bilo kog živog bića. u njoj više nisu mogli razabrati nikakvog čoveka. "Šta čuješ?" "Kao da izgovara ahm ." Jastreb poče pažljivo da osluškuje. pa onda opet pećinu. pognutog i zamišljenog nad morem. Ali zmajevi su ostali za njima. rasuti. a iznad njihovih glava nije bilo ničeg drugog sem plavog neba i podnevnog sunca. bili su prekriveni anemonama. pretražujući nebo. sada su kružili na maloj visini iznad stenovitih ostrva i plaže poprskane krvlju. upravo u trenutku kada ga Aren upozori: "Plićak!" Mada se Dalekovidi kretao poput mačke. Segojeva deca. sa istoka na zapad i nazad. što je jedna od reči koja označava kraj. on i Aren su određivali put kojim će proći njihov čamac između stenja i grebana. zaklonjeni ili ispupčeni. izrezbarenih kula. kao da se život napola svesno uvijao u steni. rečju i s najvećom pažnjom. izbegavajući opasnosti." "Ali on izgovara reč. poput vodenih čudovišta. Za mornara je to istovremeno bio i košmar i čudo. ostala iza njih. kada bi se posmatrala sa juga. Taj zvuk podsećao je na neku reč. iskrivljeni odjeci su oslabili i slog se čuo jasnije. u fantastičnim životinjskim oblicima. svedeni su na nemi užas zveri. on ju je prešao po dužini. Gledaj napred!" on naglo pređe na nešto drugo.

Aren ču kako mu Jastreb dovikuje: Aro Kalesin ? Pretpostavio je šta to znači.." On osmotri te užasne klisure. a Jastreb je stajao na pramcu pogledom pretražujući stene i vedro nebo ispod njih.. a ipak užasan. Niti koliko je on star. kada sam davno ovde bio. da ga gotovo već sad razume: kao da je to bio jezik koji je zaboravio. krhak. Jer zmaj je mogao otrgnuti čoveku glavu sa ramena jednim udarcem svog stopala sa kandžama. Aren je upravljao čamcem. uvek kada bi čuo reči Prastarog govora osećao je da je na pragu razumevanja. Za Kalesina je Orm Embar poput kakvog jednogodišnjaka." "Je li on sagradio ovo mesto?" "Ne znam. "To je Kalesinova Tvrđava". Pa ipak. kao što je to u stanju da učini i najnežniji dodir sa velikim zvonom. ali nikakav zaključak nije mogao da izvede iz onoga što mu je zmaj odgovorio.. Čamac konačno napusti senku Kalesinove Tvrđave i izbi na kasno popodnevno sunce. pravih ivica i glatkih površi. glas mu je bio mnogo jasniji nego kada je govorio hardijski i činilo se kao da stišava sve oko sebe.Sada je voda postala dublja i oni konačno iziđoše iz opsene od stena. Njegove su stene bile crne i sastojale su se od mnogobrojnih cilindara i velikih stubova zbijenih jedan uz drugi. pa i Aren nevoljko podiže pogled ka njima. bio je istovremeno i dubok i rezak ili nalik na siktavo zveckanje cimbala. kao neko ko je ugledao ono što je pogledom tražio i preko tog ogromnog zlatnog prostora pred njih stiže na zlatnim krilima zmaj Orm Embar. Lagano su prošli mirnim vodama zaklonjenim stenom. reče mag. Ali zmajev glas je odzvanjao kao udari gonga. Ne znam ni da li je sagrađeno. a ne jedan od onih koje nikada nije znao. Mag podiže glavu. Ispred njih uzdizalo se jedno ostrvo nalik na kulu. Ali nije se pojavio nikakav zmaj. "Tako su mi zmajevi rekli da se zove. crne ivice i naći se iznad njih gotovo istog časa kada i njegova senka. razmišljajući o tome kako bi se zmaj mogao stuštiti sa te daleke. Preplovili su Stazu zmajeva. Voda je ovde bila duboka i u njoj nije bilo ni grebena ni stenja. Aren je posmatrao svog saputnika kako stoji na uskom pramcu i razgovara sa čudovišnim stvorenjem koje je lebdelo iznad njega ispunjavajući pola neba i dečakovo srce ispuni se nekom vrstom veselog ponosa. Kažem 'on' ali čak ne znam ni da li. mogao je razbiti i potopiti čamac . sve se to okomito uzdizalo tri stotine stopa iz vode. Kada je mag govorio tim jezikom. kada je video kako je čovek mali.. A ti i ja lokvanji." "Ko je Kalesin?" "Najstariji. čuo se samo šapat i udari talasa po bazaltnim stubovima u senci.

Zatim je seo na klupicu." Aren donese malo hrane. Jastreb mu ništa ne reče već samo položi šaku na njegovo rame i ponovo se nakratko obrati zmaju. kao što jedan knez pozdravlja drugog. "Pozdravljam te Orm Embare. živ. "Odlično si to obavio. Konačno se završilo. osmehnu. "Možda je hteo da kaže da iako taj čovek nije na Selidoru. Njihovi umovi nisu otvoreni. noć kasno i lagano spušta. što se retko dešava. reče on jasno. reče on promuklo: "Nije lako." Jastreb je zastao i zamislio se. usled čega se čamac nagnuo i odleteo. on se vraća iz mrtvih u svom telu. "Lebanen". reče on i dečak ustade i priđe. nije prošlo dugo vremena. ipak moram poći tamo da bih stigao do njega. koji je stajao pored njega. Stoga sam ga upitao: 'Da li je otac Orm na Selidoru?' Jer kao što ti je poznato.. a Jastreb mu odgovori. Zatim nastupi tišina. jer iako je mrtav. a oči su mu sijale kada se okrenuo ka Arenu. Rekao je da je taj čovek otišao među njih. ako bi bila u pitanju samo veličina. stisak magove šake podseti ga i on izbegnu pogled zelenozlatnih očiju. Zmaju gospodare". mnogo toga rekao.. Ali se Jastreb. sve je to Arenu izgledalo jako dugo. mada se. koje su ga iz vazduha vatreno posmatrale. a Arenovo srce stade užurbano i s mukom da kuca. A on mi je odgovorio: 'I jeste i nije. Stoga ga se i boje jer misle da to stvorenje ne pripada . začu se snažan glas bez strasi. tamo su Orm i Eret-Akbe poginuli deleći megdan. Aren pogleda u sunce i vide da ono gotovo ni za dlaku nije niže nego ranije. Naći ćeš ga na Selidoru.. mag je ćutao sve dok nisu završili da jedu i piju. Nije znao Prastari govor. Možda. "Lebanene". Posle toga zmaj ponovo progovori. u vreme kada je tek prošla sredina leta.. u stvari.kao što kamen potapa list koji pliva na vodi. ali ne na Selidoru. Čak i kada neki od njih govori čoveku istinu. Mag okrenu glavu. jer celog dana nisu ništa jeli. po svojoj navici. Zmaju je teško da se jasno izražava. "Agni Lebanen !" On podiže pogled.. on ne zna kako ta istina izgleda čoveku. momče". Tada je sunce već bilo dosta nisko na obzorju. ali nije bio glup. "Pa". razgovarati sa zmajevima. Prvo da se onaj koga tražimo i nalazi i ne nalazi na Selidoru. "Orm Embar mi je. mada nije želeo ni za stopu da se približi tim čeljustima od petnaest stopa i izduženim žutozelenim očima u obliku proreza sa zenicom. poče on konačno. Ali magovo lice je imalo boju mokrog pepela. žvaćući koricu tvrdog hleba. Onda sam ga pitao za ostale zmajeve. na ovim severnim geografskim širinama.. iznenada zmaj je poskočio uvis samo jednom mahnuvši krilima. bez straha. Ali Jastreb je bio isto onako opasan kao i Orm Embar i zmaj je to znao.

Zaboravio sam da to još nisam učinio. što je moglo da znači da je Kalesin odleteo u druge zemlje. odvrati Aren toliko zbunjen da ništa više nije mogao da kaže. Niko više neće govoriti i niko više neće umreti." "Ah. Šta misliš. Njihov strah daje njegovom čarobnjaštvu moć nad njima. prvo je glasilo: 'Preleteo sam preko Kaltuela leteći na sever a i iznad Toringejta. Svetlost se gasi. izgovorili ste svoje ime. momče!" "Ne". onda će se okrenuti jedni protiv drugih i uništavati se međusobno: ako je sve to bilo tačno. Na Kaltuelu sam video kako seljani ubijaju bebu na kamenom oltaru. Zmaj ga se ipak bojao. Onda sam prestao da mu postavljam pitanja. hoće li pojesti bebu? Hoće li se čarobnjak vratiti iz mrtvih i kamenovati svoje građane?' Mislio sam da mi se ruga i upravo sam se spremao da mu ljutito odgovorim. U svetu postoji rupa kroz koju ističe more. posedele kose oprljene vatrom. ili to možda uopšte to ne znači. Ostaćemo na suvoj zemlji.. uranjajući u more." Aren nije shvatio. Bio je veoma umoran. "Šta te jedi. žvaćući. vitkih ruku i umorna lica. ako se u njih uvlačio ludi strah. Tako oni proždiru jedni druge ili sami sebi oduzimaju život. hoće li njegov gospodar moći to da izbegne? Da li je bio toliko jak? Nije izgledao jak dok je pogrbljen sedeo nad svojom večerom što se sastojala od hleba i dimljene ribe. Gede. Dodao je: 'Stvari su izgubile smisao. u to nije bilo sumnje.' Tada sam konačno shvatio šta mi je govorio. momče?" Nije vredelo da okoliša. To je Arena podsetilo na mučnu scenu sa poremećenom ženom sa Lorbanerija koja je vikala: "Zovem se Akaren!" Ako su čarobnjaštvo. govor i poverenje gubili moć i venuli među ljudima.. a i bio je strašno zabrinut. Ponavljajući zmajeve reči. ostavljajući ih da varaju svoju vlastitu divlju prirodu. i zagleda se u Arena. zver vetra i vatre. "Gospodaru. što je grozna smrt za vatrenu zmiju.prirodi. a na Ingatu sam video kako građani kamenuju svog čarobnjaka. muzika. tako da su poput zmajeva gubili razum." On podiže pgled. ali on mi se nije rugao. Biće ti potrebno moje pravo ime ako pođemo tamo gde moramo poći. za koje zmajevi kažu da leže dalje no što je ijedan brod ikad doplovio. a on im onda oduzima dar Govora Stvaranja. a on je počeo da iznosi svoja. Jastreb je izgovorio vlastito pravo ime. "Zar si pomislio da sam posenilio i počeo unaokolo da brbljam svoje ime poput kakva stara krmeljiva čoveka koji je izgubio i razum i sram? Nisam još. da. dan je bio . Onda ja upitah: 'Gde je gospodar Kalesin?' A on je odgovorio samo: 'Na zapadu'.

pre no što si bio rođen!" On se tada nasmeja i okrenu lice prema severu. Pogleda u Arena. Oni koji mogu najviše biti povređeni. Dečakovo usnulo lice bilo je obasjano zlatnim rumenilom kasnog zalaska sunca.. a valovitu kosu mrsio mu je vetar. momče. oni najranjiviji: oni koji su dali svoju ljubav i nisu je uzeli natrag. "Ali ne koriste se ljudi svojim imenima samo tamo. samo za izvesno vreme. Arhimag. on zaspa. a ne nastavljati mojim. Mag tiho skloni hleb i meso. Oni odana srca. Ako bude tog posle.. prinčevski izgled dečaka koji je sedeo pored fontane velikog zdanja pre nekoliko meseci. primeti mračno Aren. Neumorni Dalekovidi pohita ka severu. Ali ništa manje lepo. usnulom dečaku ili ispraznom vetru. uzevši nit kojom se upravljalo jarbolom u ruke i spustivši se na stražnju klupicu. nestao je. poput strele odapete preko mora. oslovi ga mag. Iscrpljen si. Aren se sklupčao na pramcu i san ga je istog časa savladao. ali ja bih voleo da te vidim s krunom na glavi u Hevnoru i kako sunce obasjava Kulu Mača i Prsten koji smo za tebe doneli iz Atuana. i tamo ima zvezda. izvrši sve pripreme u čamcu i onda. iz mračnih grobnica." "Mrtve ne možete povrediti". A ti moraš poći svojim putem. Negde pred jutro ugledaćemo poslednje ostrvo sveta.. dozva jak magijski vetar u jedro.. ne samo u smrti. A put pred njima se smračio.dugačak i pun zmajeva. Tenar i ja. reče glasno Ged. Čuo je maga kako počinje nežno. "Nikoga sem tebe. tek trenutak pre no što će u potpunosti shvatiti taj jezik. "Arene". Ako ja padnem i ti padaš. tvrđe i mnogo jače... Nikakva tama ne traje večno. Oh. sam oslonac sveta. upravo kada je konačno počeo da razabire značenje reči i da se priseća njihovog značenja. "Ne. Nežan.." U glasu mu se očitavala neizmerna nežnost. te reče sam sebi. ovo lice bilo je mršavije. Čak i tamo. "Nisam našao nikog ko bi me pratio na mom putu". gotovo šapatom da peva. Prvi sam te prepoznao! Više će me zbog toga poštovati onda kada me više ne bude nego zbog bilo čega što sam kao mag uradio.. Ipak će ta kraljevska počast biti delimično i moja. Sada se ništa ne može učiniti već samo cele noći održavati pravac. na običnom jeziku: "Čuvar koza postavlja Moredovog naslednika na presto! Zar nikad ništa neću naučiti?" . Tamo sve nosi svoje pravo ime. Lezi i spavaj. oni se oslovljavaju svojim imenima. Jer ja sam te prvi prepoznao. Lebanene: tamo gde idemo nema skrivanja. ne na hardijskom jeziku već na jeziku Stvaranja. Jer nas dvojica prvo moramo stati na tačku ravnoteže. Za izvesno vreme. kao i sve ostalo. oni koji daruju život.

Jedna velika karta Severa i Zapada. iskcali na kopno. Arenu se ona pojavi pred očima isto onako jasno kao što ju je hiljadama puta gledao u detinjstvu. umetnost niti mač ne mogu naučiti. a iza njega tri manja ostrva. Nepokretnost kopna učinila im se jako čudnom kada su izvukli Dalekovidog na plažu i počeli po njoj da koračaju. U Dvorani u Berili nalazile su se stare karte napravljene u danima Kraljeva. već su sada krmanili prema dubokom malom zalivu na najjužnijem rtu ostrva i tamo su se. kada su se trgovci i istraživači otiskivali dalje od Unutrašnjeg kopna i kada su Prostranstva bila poznatija. njegov zakrivljen oblik i veliki zaliv u samom središtu koji se jednim uskim prolazom otvarao prema istoku. Čeznem da hodam po planini. I možda ću tamo konačno i naučiti ovo što me nikakav čin. dok je sunce još bilo nisko pri jutarnjoj izmaglici. Tako se završilo njihovo veliko putovanje od Puteva Balatrana do ovog zapadnog ostrva. dok je sedeo sa konopcem za navođenje u ruci i gledao napeto jedro obasjano rumenilom poslednjih tragova svetlosti na zapadu. kroz šume. tako da je more bilo grimizno. ugleda nejasne i niske obale Selidora. Mogao je zorno da ga dozove u sećanje. Sastaći se sa Tenar." Ceo zapad plamteo je u besu i slavi rumenila. duž plavetnila na zapadu. a neću otići ni na Rouk. sve do same ivice zida i ivice karte gde se nalazio Selidor a iza njega praznina. nalazio se Nerveduen. Nema kraljevstva do kraljevstva šuma. a jedro iznad njega svetlo kao krv. izrađena u mozaiku. Oni još nisu otišli toliko na sever. .Ubrzo potom. u kući na steni Re Albi. našavši se posle toliko vremena na čvrstom tlu. u jesen. a južno od ovoga Semel i Paln. a muškarac bdeo. Severno od Enlada nalazio se Oskil. prekrivala je dva zida kneževske dvorane sa prestolom iznad koga je bilo prikazano ostrvo Enlad u zlatnim i sivim tonovima. iza ugla u kome su se sretali severni i zapadni zid. gontskoj planini. a onda se tiho spustila noć. Otići ću da posetim Ogiona i porazgovaram s njim pre no što umre. ono što nikad nisam naučio. 11. Cele te noći dečak je spavao. A onda. SELIDOR Probudivši se ujutru Aren ispred čamca. S njima se završavalo Unutrašnje kopno i posle njih se prostirao samo bled plavozeleni mozaik koji je dočaravao prazno more iz koga je tu i tamo izvirivao kakav delfin ili kit. sve vreme uporno zagledan ispred sebe. na samom kraju. Zvezda nije bilo. Vreme je da pođem tamo. kada je lišće sjajno. ponovo tiho progovori: "Neću poći ni u Hevnor. Onda se opet prostiralo prazno more unedogled. zapadno oed njega Eboskil. u miru i sam.

"Lebanene". Stojeći između njega i Geda. Zmaj se puzeći spusti malo niz padinu dine i progovori: "Agni Lebanen ". Nisu ugledali ni zveri. a jutarnje sunce obasjavalo je svojim tolim zracima njenu zapadnu padinu. uzdahnu i zaspa. a njen greben nastavljao se u strmu padinu. Aren sede pored njega. Dočekao se na ogromne kandže na vrhu dine. ali Aren ga nije razumeo. izdeljenu u vence čvrstim korenjem trave. bile su niske i prekrivene travom. koga nije probudio ovaj iznenadni dolazak zmaja i grmljavina koja ga je propratila. Dine su se prostirale u unutrašnjost kopna otprilike pola milje. Između ove pogranične dine i naredne nalazila se udolina od čistog peska. Zmaj se ponovo oglasi. Selidor je bio divan i pust. Kada je stigao na vrh. uopšte se ovog puta ne zapitavši da li treba to da čini ili ne. Aren odvrati: "Orm Embare. Sada mu nije bio težak. Spustiše se niz dinu onom stranom koja je vodila u kopno i ta padina peska zakloni ih od buke snažnih talasa i hučanja vetra tako da namah nastupi tišina. a iza njih ležala su niska žutosmeđa i prazna brda dokle god je pogled dosezao. rukom pokri oči. pa moram sada. To je bio njegov mač. zaklonjena." On leže na sunce pošto je u hladovini bilo dosta sveže. Zatim se pope do Geda da razgleda kopno. a u blizini jezera ispunjenih trskom nije bilo jata galebova.Ged se pope na jednu nisku dinu čiji je vrh bio obrastao travom. te reče zmaju: "Moj gospodar . izlizana drška udobno se smestila u njegovoj šaci. reče on. ali to ipak nije bio orao. Prvo je kružio. oslovi Arena mag njegovim pravim imenom što je sada stalno činio. Ostani sa mnom i stražari. kao da je za nju bila napravljena. te ga opasa. noćas nisam mogao da spavam. jer on je sada znao da ga iskoristi. Aren se zaustavi kod čamca da izvadi cipele koje nije nosio dosta dugo. Naspram sunca mu je ogromna glava izgledala crna i bila prošarana divljim odsjajima. čak željno izišlo iz korica. divljih gusaka niti bilo kojih drugih ptica. on zastade i poče da se osvrće na zapad i sever. a onda se strelovito obrušio i spustio uz grmljavinu i prodorni lepet raširenih zlatnih krila. Nije se čuo nikakav zvuk osim prigušenog mrmorenja talasa i ponekog naleta vetra koji bi malo uskovitlao pesak uz tihi šapat. Njegova moć i starost bili su na Arenovoj strani. pa iz spremišta izvadi svoj mač. Nigde nije bilo ni traga od čoveka. Ništa drugo nije video do bele padine udoline i trave na dinama koja se pojavila na vrhu naspram maglovitog plavetnila neba i žutog sunca. Aren ugleda u visini nešto što je mogao biti orao. Sečivo je sasvim lako." U ruci je držao mač. bogate šašom i morskom trskom. On se osvrnu na svog usnulog saputnika. njegovog rada ili nastambine. za njima su nastupale lagune. Glatka.

a možda radi takmičenja. Sunce koje se pelo po nebu obasja bokove Orm Embara i on zaplamte poput kakvog zmaja napravljenog od gvožđa i zlata.je umoran. jednom rečju zgodan čovek. podigao svoju ogromnu glavu i umirio se: ličio je na zmaja urezanog na šlemu kakvog ratnika. šuplji šapat čelika koji se tare o korice. bio je to čist divlji miris. Na tlu je izgledao nezgrapan i težak. Ged je i dalje spavao. Imao je dugačku. ali i star. mada si ostario od kada sam te poslednji put video. "a znam i tebe. ne primećujući zmaja kao što ni usnuli seljak ne primećuje svog psa. bio je visok i snažan. imao je široka ramena. i slabog mirisa paljevine koji ga je obavijao. tako daleko od Rouka i nesavladivih zidina koje štite Majstore od svih zala?" . Aren je gledao prema pregibu dine iza magove glave. Ustavši. sjajnim kovrdžama. Šta ćete vas dvojica ovde. Pre no što je Orm Embar odgovorio i on zevnu.. Prošao je jedan sat. Jastrebe. koja je padala u gustim. Aren se odjednom trže i vide maga kako sedi pored njega. obrati se Orm Embaru na zmajevskom jeziku. reče on. Kada je stigao na dno podigao je noge pod sebe. suv i metalni. ni deset stopa udaljenog. Smešio se. spava. ali u tom sporom spuštanju velikih stopala sa kandžama i uvijanju bodljikavog repa bilo je izvesne zlokobne gracioznosti. "Orm Embara poznajem". ne onako okretan i slobodan kao kad je leteo. a to je bio prizor koji je malo ljudi doživelo i mogao da ga se seća: nizovi žutobelih zuba dugačkih i oštrih poput mačeva. Aren je bio svestan njegovog žutog oka. sem što su mu lepršali porub i kapuljača na lakom ogrtaču. jasno u tišini. crnu kosu. Sa tobom je mladi sluga: mag šegrt. plameni jezik dvaput duži od visine čovečijeg tela. To nije bio smrad raspadanja. Tamo je stajao. okupan jarkim suncem." Orm Embar tada spuza niz dinu i sklupča se na dnu udoline. Orm Embar nešto reče i Ged se upravo spremao da mu odgovori. Ali činilo se da mu je pogled upravljen negde preko njih. a mač mu je već bio spreman u ruci.. Stajao je nepomično kao isklesam. "Zar si se toliko navikao na zmajeve da im spavaš između šapa?" upita ga Ged i nasmeja se zevnuvši. rašljasti. Čuli su. kad se obojica okrenuše i zagledaše u Arena. slagao se sa slabim mirisima mora i slanog peska. možda usled pospanosti. bez sumnje jedan od onih koji se uče mudrosti na Ostrvu Mudrih. neki čovek kome je povetarac zanosio ogrtač. Postao si velik. pećina grla iz koje se pušilo. Kažu mi da si sada Arhimag... crveni. prema moru.

Aren je zurio. U Hevnoru. "Dobro.' Nisam li ti već rekao da zmaj uvek pronađe ono šta traži?" Tada se Ged spusti na jedno koleno ispred tog velikog stvorenja. osim one koju joj daje naš strah. reče Ged. Ali to je bilo samo ime kojim si se koristio. kao da nije mogao da se pomeri. ipak je okrenuo glavu od tog čoveka i šćućurio se na istom mestu na kome je prethodno ležao. "Ali zar nećeš stati pred nas kao stvorenje od krvi i mesa kako bismo mogli da pozdravimo onoga koga već dugo tražimo?" "Krvi i mesa?" ponovi čovek i ponovo se osmehnu. Prikaza ili slika tog čoveka. moćni zmaj se podiže na sve četiri svinute noge. reče Ged i pogledavši štap malo ga pomeri u pravcu visokog čoveka. "A gde to treba da dođemo da bismo te našli i kada?" "U moje kraljevstvo i na moje zadovoljstvo. zvali su te Kob. "Zar je puko meso. Kako da te sada oslovljavamo kada te sretnemo?" "Oslovljavaćete me sa Gospodaru". Takođe preseci sečivom vetar. On je na Selidoru. obuhvativši svoj štap obema šakama i zagledavši se u tog čoveka. Arhimaže. odloži mač. sem ako to onaj ko je šalje ne želi. toliko važno za dva maga? Nije." Tada se oglasi zmaj. a usne se povukoše i ogoliše zube. kao što vitez klekne pred kralja." "U redu". i čoveka nestade. telo. a onda se okrenu ka Arenu. "Ovo izjavljuje Gospodar Selidora: 'Vratio sam se u svoju zemlju i neću je napustiti.. Mag se ponovo osloni na svoj štap. a njegove velike oči zasvetlucaše." Na to Orm Embar zašišta. Mogli bismo dugo da ga tražimo. kasapsko meso. Ovo je samo poslanik. Pretpostavljam da nismo videli kako on sada u stvari izgleda."Pojavila se pukotina u većim zidinama od tih"." "Šta mislite. Ged ga sasluša. ali ne poseduje nikakvu moć. prikaza." "Mislim da to ne možemo učiniti. Kao da je plamen sveće koju je neko ugasio. U stanju je da govori i da čuje. i kako još?" "Kralju i Majstore. i . Ne mora čak ni da bude istinita.. je li blizu?" "Glasnici ne prelaze preko vode. Ali Selidor je veliko ostrvo: šire je od Rouka ili Gonta i gotovo isto onako dugačko kao Enlad. Pronaći ću Rastvoritelja i odvesti vas k njemu da ga zajedno dokrajčimo. kada ti je kosa bila seda. odvrati visoka prilika na ivici dine. hajde da se sretnemo umovima. Momče. glasno i preteći. oklop mu zazveča. "Bio je to samo glasnik. nije pravi čovek.

vi koji ste živeli. Lice. Omar Embar izvuče još jednom svoju krljušastu telesinu do vrha dine. ponovo prema brdima. Možda ćeš me pre kraja još jednom videti kako klečim. Mag se promeškolji i sede. Aren se probudio kada je zavladala potpuna tama. kao i ostatke hrane. istovetnu odeću. koji je dolazio sa zapada. ali je mesec koji se kretao prema zapadu osvetljavao tlo sivom. ali se Arenu učini da se među onima koji su stajali najbliže njima u dolini. a ogrtač spade sa njega. Pa ipak mu se učinilo da se u tim rečima krije neki loš predznak. nalaze i neki koje je poznavao. magličastom svetlošću. Zatim krenuše ka unutrašnjosti kopna.zahvali mu se na njegovom jeziku. Svi su bili odeveni u tamnu. lica okrenutih prema Gedu i Arenu. Njihova mala vatra se ugasila. a zatim glasno reče: "O. kao da se sva mesečina slila ka njemu. s druge strane malog potoka. Ponovo pređoše preko dine do obale da provere da li je čamac van dometa plime ili oluje i da iz njega uzmu ogrtače kojima će se ogrnuti po noći. Zatim su se lagano okrenuli i kao da . budite slobodni! Raskidam veze koje vas sapinju! Anvassa mane harv pennodathe!" To mnoštvo nemih ljudi još je trenutak ostalo ukočeno da stoji. već je samo spustio šaku na Gedovu mišicu. položi šaku na njega. U dolini kroz koju je proticao potok i na padini brda oko nje stajalo je mnoštvo ljudi. zamahnu krilima i polete. Lica im se nisu jasno videla pri slaboj svetlosti. mada nije mogao da izgovori njihova imena. nemih." Aren nije zatražio da mu objasni te svoje reči. Nebo je sakrila magla i nijedna zvezda nije sijala iznad brda na kojima nikad nije bila zapaljena nijedna vatra na kakvom ognjištu niti je zasijala svetlost kroz kakav prozor. i muškarci i žene. Aren se nije usuđivao da progovori. tokom njihovog dugog druženja naučio je da mag ima razloga za svoju suzdržanost. On ispruži ruku i napravi njome jedan široki pokret. beskrajnih morskih prostranstava. Ged očetka pesak sa svoje odeće i reče Arenu: "Video si me kako klečim. kosa i košulja svetleli su mu bledosrebrnim sjajem. nepomičnih. Iako je bilo leto. ali ne baci nikakve čini niti izgovori bilo koju reč. prema severu. U njihovim očima nije se zadržavala mesečeva svetlost. Dah zmaja koji se nalazio tako blizu zapahnuo je toplotom njegovu pognutu glavu. upitavši: "Šta je bilo?" Krenuo je za Arenovim pogledom i ugledao neme ljude. Ged na trenutak zastade kod vitkog pramca koji ga je tako dugo nosio preko čudnih mora i odneo tako daleko. a uveče su se ulogorili pored jednog potoka koji je krivudao naniže prema jezerima i močvarama bogatim trskom. Ged ustade. Hodali su čitavog dana. sa beskrajnih. duvao je ledeni vetar.

prepustivši se mračnim mislima. "i čovek ga se mora plašiti i ceniti ga. "To su bili samo mrtvi. Mali svetli plamen zaigra po grančicama šipražja i Aren mu bi zahvalan na toj svetlosti. je li onda i on mrtav?" Ged odmahnu glavom." "Ali ako budem poražen. "Jedan mrtvac ne može da pozove drugog mrtvaca u svet." "Vratiću se s vama. a on osećao kako ga jeza prožima do samih kostiju.. Igra se Kralja Mrtvaca." "U zemlju tame. on poseduje moć živog čoveka. ako je neko i pomislio da ga sledi. "Kako su". Jer čini mi se da sam naišao na sebi ravnog." "Je li. Na njegovu zapovest moraju hoditi po brdima života. i ne samo mrtvaca. mada nisu u stanju da zalelujaju ni vlat trave. odvrati mag. ali ga vilice i usne izdadoše.su počeli da odlaze u sivu tamu. To je ono što obećava: večni život." "Sada sam ih video. Izvesno vreme su ćutali. Lebanene"." Obojica ponovo sedoše." "Da li te pokreće vera u mene? Možeš imati poverenja u moju ljubav. "Nema mesta strahu.. Poći ću s vama." . "Plašiš ih se zato što se plašiš smrti. umotavši se u ogrtače. priznade posramljeno Aren." "Poći ću s vama. on ga je nadmudrio. Ne.. Duboko udahnu. i više od toga. Ged ga je razumeo." "Da. neću moći da te odvedem nazad. i to s pravom: jer smrt je užasna i treba je se plašiti". Tada Ged krajnje smrknuto progovori: "Lebanene. među njih. sam se ne možeš vratiti." "Ne znam zašto ih se plašim". Ged sede. Ali ovo su bile samo seni. iako su mu zubi cvokotali.. ako mi ponestane moći ili izgubim život." Aren klimnu.. reče on nežno. a onda su nestali. "I život je užasna stvar". a dodir mu je bio topao i čvrst. pomalo se izrugujući. On dodade na vatru nove grane i stade da duva u male komade ugljena ispod pepela. ne znam kako dugo nas može izazivati šaljući glasnike i seni. Ali poznato ti je kuda će na kraju poći.. poče on. dodade Ged. On svoju moć čuva za sebe. Pogleda u Arena i spusti šaku na dečakovo rame. "Došli su na njegov poziv. Mogu se vratiti kada on to kaže. ali ne i u moju snagu.

momče. po prvi put ga je sagledao celog. nema potoka kao što su ovi. meni su svi putevi nalik jedan na drugi. pustoj zemlji. te je primećivao divotu života koja mu se otkrivala unaokolo u toj tihoj. na svim svetovima. Aren se priseti prvog časa koji je proveo u Dvorištu sa fontanom. protiču kroz suncem obasjane predele i one prekrivene tamom na svom putu do mora.. a zatim promenjenim glasom nastavio: "Pogledaj ovu zemlju. Posle nekoliko časova ćutanja. od smrti." Nisu žurili jer nisu imali nikakav cilj. Jednom su videli labudove u letu. a u očima mu se. "Ne umem da iskažem ono što mislim". uzavre u njemu. Tokom dana Aren je bivao sve umorniji od užasa. on reče: "Ova zemlja je mrtva isto koliko i zemlja mrtvih!" "Ne govori tako".Na to Ged reče: "Na kapiji smrti postaćeš muškarac. čoveka koji je klečao pored vode što je žuborila u fontani. opomenu ga oštro mag. u svoj ogromnosti vremena. Ali Aren je sada svet gledao očima svoga saputnika.." On zastade. a za to kao da je bila zaslužna moć magije . Narednog jutra krenuše dalje na severozapad.. momče"." Posle toga ne rekoše više ništa i uskoro osetiše da su ponovo pospani. što hladni izviru iz zemlje tamo gde ih ničije oko ne vidi. onakvim kakav odista jeste.. Izvori bića su duboki. odvrati blago i s bolom Ged. Aren to primeti.. Obuzimali su ga nestrpljenje i prijatni bes.. a ne Ged koji mu je kazao: "Izaberi put kojim ćemo ići. dublji od života. Ona neće trajati večno. nazirala velika. tako je odlučio Aren. a sa leve su ležale slane močvare i zapadno more. Nastaviše put ćutke. neiskazana ljubav puna tuge. Pogledaj ta brda. Sledili su najniži i najistureniji lanac brda i sve vreme im je okean uglavnom bio na vidiku. Ovo je tvoja besmrtnost. i to veoma tiho: "Agni. Trava je bila sasušena i kratka i sve vreme se povijala na vetru. Zar to nije kraljevstvo i nepresušni izvor?" "Da. dok je gledao u Arena i u suncem obasjana brda. te legoše pored male i kratkotrajne vatre. od čekanja da se dogodi ono najgore. Ta brda prekrivena živom travom i potocima koji kroz njih protiču. i radost. osvrni se oko sebe. a primetivši to sagledao je njega. U celom svetu. Nastavio je izvesno vreme da korača. reče nesrećno Ged. Sa njihove desne strane uzdizala su se zlatna i osamljena brda. On pogleda svog saputnika i reče: "Ja sam svoju ljubav podario onome što je vredno ljubavi. Celog tog dana nisu videli nijedno drugo stvorenje što diše. smrtna brda. daleko na jugu. Agni Lebanen. već su čekali da im Omar Embar uputi neki znak." A onda izgovori onu reč ili ime kojim je zmaj dva puta nazvao Arena. bistra poput te vode koje se sećao.

tužna lica. prekrivajući ga crvenilom dok je zalazilo. zagledani u jednu tačku. Crte čovekova lica bile su neodređene i čudne. Stavio ju je zajedno sa ostalima. Ali ništa ne reče. potom im je okrenuo leđa. koji je bio mrtav. iako su mu se šake tresle. Dok je sakupljao grančice za vatru u jednoj dolini sa rečnim rukavcem. Činilo se da nešto govore. on sve vidi kao celinu. parajući vazduh kandžama oštrim poput žileta. a onda podigao još jednu. Ali može da nas vodi. pojavio se zmaj. koje su naduvali snažni vetrovi sa mora i koji su sada žarko goreli ispred sunca. Uporno se trudio da ih ne sluša i ponovo tonuo u san.koja je premašivala sve druge. onako kako stvari nikada ranije nije video i kako ih nikada ponovo neće videti. svakoj senci. reče on. ostavljen je da bitiše kao zmija. njemu drago. ali Aren ga je prepoznao. Aren je podigao pogled i ugledao čoveka koji je stajao na manje od deset koraka od njega. Iz čeljusti mu je sukljala vatra. I on i Ged su se kasno probudili. onakvo kakvo jeste. Kada su pojeli svoj skromni jutarnji obrok. Ged ščepa svoj štap i udari njime po tlu. Iza njega stajali su drugi. te obasjavši hladnu zemlju. oko sebe je čuo šaputanje mrtvih duša. zubi su mu sijali na tom plamenom sjaju poput belokosnih sečiva. Ostao je da stoji zagledan u njih. Orm Embare?" Zmaj zabaci glavu i čudno izvi telom. a iz crvenih nozdrva izlazio je dim i vrcale varnice. konačno se oslobodivši magle. kao crv bez jezika. Zatim odlete brzo prema zapadu. ali Aren nije mogao da čuje reči. Veče se spustilo na gusto zbijene nizove oblaka pristigle sa zapada. U dolini nije bilo nikoga. pri toj crvenoj svetlosti. "Ne može da govori". Neki od njih polako krenuše prema njemu. Vratio se do Geda i spustio naramak grančica za vatru. kada se neko nađe na kakvom poštovanja vrednom mestu poslednji put pred putovanje bez povratka. krenuše na . kružeći iznad njih u vazduhu. bezglasnog uma. "Ne može da govori! Oduzete su mu reči Stvaranja. gledajući ih dok se udaljavao. svakom kamenu. samo neki šapat koji je sa sobom odnosio zapadni vetar. Bio je to bojadžija sa Lorbanerija Sopli. ali nije ni pomenuo ono što je video. pa još jednu. a onda je ponovo vratio pogled na Soplija. Cele te noći. Znači. sagnuo se i podigao još jednu grančicu. a mi možemo da ga sledimo!" Prebacivši svoje lake zavežljaje preko ramena. u svakoj vlati trave povijene na vetru. kada se budio iz trzavog sna. u maglovitoj tami te zemlje kojoj su nedostajale žive duše. samo je crvena svetlost gorela u travi. vičući na njegovom jeziku: "Jesi li ga pronašao. Tada s uspravio i osvrnuo. kada je sunce već za širinu šake odskočilo iznad brda. iako ga je Ged pozvao i upitao.

čak i ti moraš izvršavati njegova naređenja. kada su se ovako našli licem u lice. Zaustaviše se. ali nije progovorio. u prv mah je pomislio da su to kitove kosti. iziđe neki čovek. ali to su bile smrtne rane. Ged ih spusti opisavši veliki polukrug. "Čak i ti. Njegove šake ostaviše za sobom u vazduhu. Stajao je uspravan i miran i posmatrao ih. Ali na ovoj obali nije bilo naplavljenog drveta jer ona nije bila okrenuta prema nijednom drugom kopnu. svetli trag. bio je rascepljen kao da je neko po njemu udarao sekirom. Sada se i levo i desno od njih nalazilo more i oni nastaviše niz dugačku padinu grebena koja se na kraju spuštala kroz sasušenu trsku i preko krivudavih korita potoka do peščane plaže boje slonovače koja je zadirala daleko u more. a onda je ugledao bele trouglove oštrih ivica kao da su oštrice noževa i bi mu jasno da su to zmajevske kosti. nisko spuštene glave. Kada su prišli bliže Aren uvide da su trošni zidovi bili podignuti od velikih kostiju. najbolji i najhrabriji među nama. Ged udari po kući od kostiju svojim štapom i ona se sruši i nestade. Stigli su na pravo mesto. reče Ged. počivaj u časnoj smrti!" Podigavši ruke. Lice mu je bilo strogo sa izvijenim crnim obrvama i uskim nosem." U Gedovom glasu osećao se bes. stajalo je nešto nalik na kolibu ili izbledeo zaklon koji kao da je bio sagrađen od davno izbledelog naplavljenog drveta. oči tamne. kraj kopna. "Ti si Eret-Akbe". ponovo izgovarajući reči koje je uputio i prethodnom mnoštvu mrtvaca. između njega i dugačkih morskih talasa. Ruke su mu bile izranjavljene kao i grlo i bok. Prešli su osam. u pravcu u kome je odleteo Orm Embar. na trenutak. kroz vrata ispod nje. više nisu krvarile. Nedaleko ispred njega. nalik na kakvu besnu mačku. a iz usta je rigao plameni dah. široki. a korice za mač optočene draguljima. Bili su pomalo slični. . dok su posmatrali lobanju. "O moj gospodaru. bile su mu prazne. Ništa od nje nije ostalo do jednog velikog rebra koje je iskočilo iz peska.zapad preko brda. Na sebi je imao starinski oklop od pozlaćene bronze. Na njoj je stajala ljudska lobanja koja je zurila praznim dupljama u brda Selidora. Ged koraknu prema njemu. Kada je nestao. Ovaj drugi nije skidao pogleda sa njega i jednom je klimnuo. Sunčava svetlost sa mora svetlucala je kroz pukotine između kostiju. prodorne i pune tuge. Orm Embar je čučao na beličastom pesku. možda i više milja. više nije bilo ni čoveka u oklopu i samo je još sunce treperilo na pesku tamo gde je on prethodno stajao. Gornja greda dovratka bila je od bedrene kosti čija je dužina premašivala čovekovu visinu. To je bio najzapadniji rt svih ostrva. ne usporavajući.

Sada je držao dugačku šipku ili sečivo od čelika. Ali bilo je nečeg čudnog u pogledu njegovih očiju. Ged raširi ruke u gestu prizivanja i progovori. a kada se licem okrenuo prema Gedu. Orm Embare? Je li to ono mesto?" Zmaj otvori usta i snažno dahćući zašišta. "po vlastitoj volji. ali ti umireš. ali nije mogao. Ali sada sam ja Gospodar. crne kose i dugih ruku. Majstora moje veštine. "Je li to ovde. Iako je govorio jezikom Stvaranja. iznad njihovih glava. Konačno ga je razumeo. ničega na šta bi svetlost mogla pasti. kao da se utišalo i hučanje mora. Pokušao je da poleti. Ged je samo rekao: Moj neprijatelju. sama bezobličnost. a glas mu je zastajao u grlu. celom dužinom izgravirano runama. na vlastiti način. našlo se veliko telo zmaja. Ali iznad Geda i Arena. Bio je to onaj isti čovek koga su videli na dini. on iznenada ispruži čeličnu oštricu da dodirne Geda. ogromno i besno. kao da ih je zaslepilo sunce. Činilo se kao da nema ničega. umireš. Orm Embar stade da bljuje vatru i vrišti. "Došao sam". tako da se začarana čelična oštrica celom dužinom zarila u zmajeva oklopljena prsa: čovek je pao pod njegovom težinom. sečivo je nagnuo prema njemu. Samo sam ja živ! Ti misliš da si ti živ. Poguban i hladan metal bio mu je zariven u srce. i to u jednom izvijenom skoku. ostao slomljen i ugljenisan. jer ono ima moć nad svime što postoji: "A sada prizivam tebe da dođeš ovamo. moj neprijatelju. mada je stajalo visoko na vedrom nebu. To je dobro!" Držeći svoj crni štap od tisovine u levoj ruci. . a onda se obrušilo punom snagom na ovog drugog. reče on. izvivši leđa u luk. Živ sam. kao što ga svi koji čuju prizivanje moraju razumeti. ali nije mogao ni da se promeškolji." Rekavši to. Znaš li šta je ovo što držim u ruci? To je štap Sivog maga. Arenu se učinilo da je sunce oslabilo i postalo nejasno. Aren ga je ipak razumeo. Iz nje iznenada iziđe čovek. Ponovo se podigavši sa peska. koji je stajao kao da ne može ni da se pomeri ni da bilo šta kaže. nije čak mogao ni da spusti šaku na dršku mača. Plažu prekri tama kao da čovek gleda kroz staklo boje dima. Usledila je tišina. I dosta mi je poigravanja s tobom. gibak i visok. neposredno ispred Geda postalo je veoma mračno i teško je bilo videti šta se tamo nalazi. "Ovde na poslednjoj obali sveta. dođi!" Ali na mestu na kome je trebalo da izgovori ime onog koga priziva. pred moje oči i u svom telesnom odličju i naređujem ti rečju koja neće biti izgovorena do svršetka vremena. počevši da maše krilima.On se vrati Orm Embaru. pa ne mogu da vide. onog koji je ućutkao Neregera. Aren se nalazio korak iza njega i svu raspoloživu volju ulagao je u to da se pomeri.

nad Ormovim kostima zakopanim u pesak. mada nejasnu i bezobličnu i kroz njih nije nestajao ni bledi pesak niti okean. "Hajdemo. I tako je umro Orm Embar tamo gde je umro i njegov predak Orm. Ali izgledalo mu je kao da je zašao dublje. Kada su zmajev čin i njegova smrt raskinuli čaroliju koja ih je sputavala. na trenutak im se učinilo da se podigla i počela hitro da se kreće. Aren zapazi još neki blago svetlucavi pokret: treptaj svetlosti duž oštrice mača koji je isukan držao u ruci. isukao je. Nigde drugde nije se pomaljao nikakav drugi sjaj. a kada je ušla u tamu. 12. dok ga je Aren promatrao. Okrenulo se u stranu. Prema njima se podiže lice. A ovde. U njemu nije ostalo nimalo one prethodne pristalosti. Nije ništa oko sebe mogao jasno da razabere. a u nozdrvama mu je zamrla vatra tako da su sada ličile na jame pepela. starost koja je nadživela starost. kroz koji se moglo gledati. pustopoljine i goleti iz njegovih beznadežnih snova. Ruke Rastvoritelja podsećale su na lučni prolaz ili kapiju. i to odavno prazne. otrovna krv koja se pušila. svoj mač. tamo na obali Selidora. Spaljene. ipak je bio živa senka i u ruci je držao senku svoga mača. zagušljiv. ali se nije videlo jasno i ne daleko ispred sebe. hladan.Zgurio se. sem da se on i njegov saputnik nalaze na padini . puzava prilika. mnogo dublje. a smlavilo njegovo stopalo sa kandžama. već dugačka padina tame koja je ponirala u tamu. pocrnele ruke se ispružiše i u njima se skupi tama. Otpuzalo je malo dalje od zmaja. no što je to ikada činio u svojim snovima. Usta su mu bila sasušena. a onda je iščezla. reče Ged. I tako su Ged i Aren konačno ugledali živo lice njihovog neprijatelja. to nešto se pomerilo. Spalio ga je zmajev dah. Tamo je otišla i slomljena. Očne duplje prazne. SUVA ZEMLJA Štap od tisovine u magovoj ruci sijao je srebrnim sjajem u neprobojnoj tami koja se spuštala. Pa ipak. sada je ono bilo samo ruševina. Zatim je položio svoju veliku glavu na pesak. iako nije bio ništa više do senka. nebo oblačno. Lebanene". spustivši desnu šaku na dečakovu mišicu i oni se uputiše u suvu zemlju. iz usta mu je pokuljala crna. Aren je prepoznao to mesto. a vazduh gust. Kao da je bio kasni sumrak negde pri kraju novembra. Ali na mestu gde je Orm zalepio svog neprijatelja na zemlju ležalo je nešto ružno što se grčilo. ona ista bezoblična tama koja je zaklonila i smanjila sunčevu svetlost. nalik na telo velikog pauka sasušenog u svojoj mreži.

sijale su.. Izgledalo mu je samo kao da je nešto duboko u njemu žalosno. mada su nekoliko puta ugledali neku priliku na kakvom skretanju. Izgleda da su se dugo spuštali niz padinu toga brda. Onda izbiše na ulicu jednog od tamošnjih gradova i Aren vide kuće sa prozorima koje nikada ne obasjava svetlost i mrtve kako nepomičnih lica i praznih šaka stoje u pojedinim ulazima. ali ta zemlja je prostrana. . ali nisu treperile. kao što je to bilo sa prikazom Eret-Akbe pozvanog da iziđe na dnevnu svetlost na mestu svoje pogibije. Bezoblična.. zvezde koje nikada ne zaklanja nikakav oblak. niti ih pomračuje izlazak bilo kojeg sunca. a s njim je uporedo koračao i Aren. jer tu gde vetar nije duvao i zvezde se nisu kretale. osećao se poput životinje zatvorene u sobi i okovane lancima. Svi oni koje su videli.. Aren je hitro podigao mač spreman da ubode. Ged se uputi niz suprotnu stranu brda Postojanja. iako su mrtvi mnogobrojni.. vreme nije proticalo. Ništa se nije koristilo. Ovde se ništa nije ni prodavalo ni kupovalo. dugačka padina pred njima prešla je u tamu koja se spuštala naniže. na mestu na kome je Aren mislio da vidi težak pokrov od oblaka. a volja toliko nepokolebljiva. Ged i Aren su sami prolazili uskim ulicama. a u njihovim očima koje je prekrivala senka nije se mogla nazreti nada. Bili su izlečeni od bola i života. Obuzimao ga je užas. Aren je tada primetio da je ta prilika neka žena koja se sporo kretala i nije bežala pred njima. Te zvezde još nikada nije video. Male i nepomične one obasjavaju suvu zemlju. On se zagleda u njih i učini mu se da mu se srce odjednom smanjilo i sledilo u grudima. Bile su nepomične. oslobođena besa i želje. Nijedno od njih nije bilo izranjavljeno. preskočiše kameni zid. da strah nije vladao njime. Svi trgovi bili su prazni. niti ga je on jasno bio svestan. Nisu bili onako odvratni kao što se Aren plašio da će biti. niko nije zarađivao. Ged je i dalje držao svoju desnu šaku na Arenovoj mišici. Bili su celi i izlečeni. Ali iznad njihovih glava. stajali su nepomično ili su se sporo i besciljno kretali. Kada je ugledao prvu od njih.. a nisu ih videli mnogo. ali Ged je odmahnuo rukom i nastavio dalje.. udaljenu i jedva vidljivu u mraku. nebo je bilo crno i videle su se zvezde. ali srce mu je bilo toliko odlučno. Sada je krenuo napred. niti je iko trošio. Lica su im bila spokojna.brda i da se ispred njih nalazi nizak kameni zid koji je čoveku dopirao do kolena. Bile su to zvezde koje niti izlaze niti zalaze. a možda je put bio i sasvim kratak. Na njima nije bilo ni tragova bolesti. ništa se nije pravilo. nisu izgledali zastrašujuće na način na koji je on mislio da će izgledati. a Aren za njim.

"Gore: prema zidu". ne mogu da pronađem put. Arenu se sve više činilo da u ovom bezvremenom mraku. Jer video je majku i dete koji su umrli zajedno. Bio je veoma umoran. Izgubio sam se. Aren u početku nije primetio koliko je hladno. U tom trenutku drhtaj pređe preko Torionovog lica. Zvuk njihovih stopala bio je jedini zvuk koji se čuo. "Ne mogu pronaći put". Zašto da idu dalje. Mora da su daleko odmakli. kao u čoveka koji govori u snu. nepodnošljiva poput oštrice mača. mada nije mogao da se seti gde. to je značilo da on više ne sažaljeva sebe. da nije bilo puta kojim bi trebalo poći. Nikada tu nijedan glas nije zapevao. Bilo je hladno. a ako ga je strah samo još pojačavao. Aren pomisli kako ga je negde već sreo. Mračne ulice između mračnih kuća protezale su se unedogled. uistinu nije postojalo ni napred ni nazad. niti bi ga ikada pogledala. ali srebrnasta svetlost sa Gedovog štapa prodrla je duboko u njegove oči u kojima nije bilo senke. reče on. na dugačku. Torione? Još ne pripadaš ovom kraljevstvu. Grnčarski točak je mirovao. Da li je postojao izlaz? Razmišljao je o njihovom silasku niz brdo. ukazujući na put kojim su on i Aren stigli dotle. Ged mu se obrati. izazvavši u njima mali odblesak ili možda se susrevši s njim. kako si dospeo ovamo?" Torion ne napravi nikakav pokret kojim bi im odgovorio. Stajao je nepokretno. a oni su prolazili njima. peć hladna. Što su dalje odmicali. niti je plakalo. odvrati Ged. Čak i oni koji su umirali zbog ljubavi. Bio je vitak i visok. "Gospodaru. Ged iznenada stade i okrenu se kako bi se suočio sa čovekom koji je stajao na raskršću dve ulice. samo ovo dete nije trčalo. niz koje su se uvek spuštali bez obzira u kom su pravcu . prolazili su jedni pored drugih na ulici kao da se ne primećuju. koji je ovde istovremeno predstavljao i njegovo telo. Ged ga uhvati za šaku koju mu ovaj nije ponudio i ponovi: "Šta ćeš ovde. kao da se u njega zarila nada. Vrati se!" "Pošao sam za neumirućim." "Možda hoćeš". nepokretna lica. a videvši mu lice. ni istočno ni zapadno. već sve ljude. i to je bio prvi glas koji se čuo od kada su prešli preko kamenog zida: "O Torione. prijatelju." Glas Velikog majstora Prizivanja bio je mek i prigušen. ali hladnoća mu se uvukla u duh. pa su i u ovoj zemlji tame bili zajedno. reče Ged. pomisli on i koraci mu malo otežaše. a majka ga nije držala u naručju. mračnu ulicu koja se spuštala naniže.Strah u Arenu tada zameni jako sažaljenje. iza njega. zagrli ga i pođe dalje. tkalački razboj bio je prazan. Torion ostade nepomično da stoji na raskršću.

Mogao bi biti i put bez kraja. Nije dugačak. Mrtvima je zabranjeno da njime hode. a živci ga umalo nisu izdali. Na njima nije bilo snega koji bi svetlucao na svetlosti zvezda. on bi nestajao u tami. jer je uspeo da povrati sposobnost govora. Ništa se nije moglo razabrati. S njihove desne strane bezoblična padina je i dalje ponirala kao i pre koliko ono vremena kada su prešli preko kamenog zida. Išli su sve dalje i Aren više nije pomišljao na to da se . ponovo bi se našli u praznom prostoru. prepoznao ih je." "Žedam sam". kao da hodaju po prašini od lave. u kome su tamni krovovi iskošeno stajali spram zvezda. ali je gorak. ali mag odmahnu glavom: "Ne znam. silazeći ka podnožju planina. Ugledavši ih. šta su. Čim bi napustili koji grad. jer tle je poniralo. Kada su krenuli dalje. Moraju sići dole. grlo mu je bilo suvo. Arenu se učini da je njegov saputnik usporio i da ponekad okleva. On sam više nije osećao potrebu da okleva. nepokretnih zvezda. ali ispred njih." Nastaviše dalje. Nije bilo obzorja. Preko njih vodi put. niti trnja. "Odvajaju ovaj svet od sveta svetlosti". mada je bivao sve umorniji i umorniji. Predeo u kome su obitavali nebrojeni mrtvi bio je prazan. Tle pod njihovim nogama jako je škripalo. Ali nisu krenuli nazad. Na kraju reče: "Gospodaru. što su večno počivale na istom mestu iznad njih. tako da je trebalo samo stalno da se penju ako su želeli da se vrate do kamenog zida koji će naći kada dospeju do vrha brda. na kome ništa nije raslo. Nastavili su dalje. S vremena na vreme prošli bi kroz grad mrtvih. jer ništa više nije mogao da kaže. "Šta se nalazi u onom pravcu?" promrmlja Aren upitavši Geda.. a njegov mu saputnik odgovori: "Ovde piju prašinu. Ali bili su mu poznati. ovaj predeo bez zvezda bio je izrovašen i valovit tako da je podsećao na lanc planina. jer pogled nije mogao da prodre tako daleko u tamu. I pošli su. a i u gradu tame ulice su se stalno spuštale. Bili su crni.krenuli. bilo ispod ili iza njih. jedan pored drugoga. Skrenu pogled na drugu stranu. nijedna vlat trave nije rasla iz kamenitog tla pod zvezdama koje nikada nisu zalazile." On upre prst u planine. "isto kao i onaj kameni zid. Zovu ih jednostavno Bol." U pravcu u kome su se kretali činilo se da padina postaje sve blaža i blaža. ponovo su mu privukli pogled. reče Aren. na nebu nije bilo malih. obrisi postadoše određeniji: visoki vrhovi koje nije šibao vetar niti ih je prala kiša.. Arena spopade usamljenost. Nije bilo drveća. moraju poći dalje. sem planina koje su se stalno sve više približavale. Je li on sledio Geda? Ili ga je vodio? Izišli su iz grada. odvrati Ged. Svaki put kada bi pogledao u te vrhove osetio bi u grudima neki hladan teret. nad velikim delom tla. Kada bi izišli iz grada. uzdižući se pred njima. Ipak je nastavio da korača i dalje se spuštajući.

tamo u uskoj dolini u mraku. Osetio je kako se tle izravnalo pod njegovim stopalima." "Ne tim putem". Kobe. dalje nije bilo puta. bez reči. slep. reče Ged. "Ali saznaćemo kojim ti putem izlaziš. što se odavno ohladila. Stajao je nepomično. jer su planine ispod kojih su se nalazile zaklanjale pola svetlost zvezda i činilo se kao da je tok Suve reke i sam tama. začuvši ga. ne možemo te ubiti. mada je bio strašno umoran. Pod nogama im je bilo kamenje. nemilosrdni vrhovi uzdizali iznad nje. reče glas. Aren malo povratio iz mračnog raspoloženja. a Ged je nepomično stajao pored njega." Odgovora nije bilo. I nastavio je. Stajali su tako nalik na one besciljne mrtve. Ged koji je bio pored njega trenutak je oklevao. "Ovde te ne možemo povrediti. da rastera umor i ublaži užas u sebi misleći na dom. " Aren mu odvrati: "Samo je suviše daleko dovoljno daleko. Zar nisu ovamo došli da pronađu onoga koga traže?" Jedan glas iz tame reče: "Dospeli ste suviše daleko.vrati. ali nije mogao da se seti kako izgleda sunčeva svetlost. Ne možete se vratiti u život. Ti si. Nalazili su se u dolini neposredno ispod Planina Bola. grube na dodir poput šljake. zureći u prazno. Nije pomišljao ni da se zaustavi. izlivši se iz vulkana čiji su se crni. ali ne preterano: "Otišli smo suviše daleko. U jednom trenutku pokušao je da malo osvetli neprobojnu tamu. Aren ga je jedva video." To kao da uopšte nije bilo važno. Dugo silaženje se okončalo." "Došli ste do Suve reke". tako da se. Čega se bojiš?" ." Glas mu je bio mek. "Ne možete se vratiti do kamenog zida." Odgovora nije bilo. Preostalo mu je samo da nastavi dalje. nije bilo potrebe da idu dalje. a mi smo u mraku. niti je mogao da se priseti majčinog lika. obrativši se tami. Kao da je ova uska dolina bila presahlo korito neke vodene reke koja je nekada ovuda proticala ili put kojim je prošla vatrena reka. Ged naglas izreče Arenovu misao: "Suviše smo daleko otišli da bismo se sada vratili. a čitave gromade nalazile su se razbacane unaokolo. Aren je mislio. Zatim je i on stao. mada su stajali jedan pored drugog. niti je razmišljao o tome kako će se vratiti. ali njegov odjek nije sasvim uspela da priguši velika. "Ovde smo se sreli kao jednaki. ovo je bio kraj. pomalo strahujući. mračna ispraznost oko njih.

obrati se on Gedu. Poznate su mi tajne isceljenja. "posle onog s tobom kada je do izražaja došao tvoj ponos. kao da je tačno znao gde se Ged i Aren nalaze. Živim: moje telo živi. pojavi se čovek. ravnoteži. Ali to su bile samo reči." "Jesam. mada nikada nije okrenuo glavu u Arenovom pravcu. mladosti. Za koga me to smatraš? Misliš da sam obični seoski čarobnjak samo zato što tebe zovu Arhimagom? Mene. mada to nije morao biti pravi vid. "Ničega se ne bojim". pomalo svetlucajući kao da ga prati svetlost slična onoj koja ponekad obasjava Gedov štap.. da Arena na trenutak izdade dah. Besmrtan sam. svoj strah od smrti! Koji čovek ne bi odabrao večno da živi ako mu se ukaže prilika? A meni se ukazala. Zanima li te da saznaš kako sam to postigao.. "Čega bi to trebalo da se plaši mrtav čovek?" On se nasmeja. kosa mu je bila seda i gusto mu je padala na visoko čelo. Učinio sam ono što vi niste mogli i stoga sam ja vaš gospodar.. kao da ga nije osakatio. "Ne znam čega bi mrtav čovek trebalo da se plaši". javi se glas iz tame. ponovi on. kao da ga nije sagoreo zmaj svojim dahom. koje nisu puke iluzije. između velikih gromada nejasnih ivica. nije kretao kao pravi slepac. Aren primeti da se taj čovek. Možda je posedovao neki čarobnjački drugi vid. tu u toj uskoj. kao što su sluh i vid onih glasnika i predstava: nešto što ga je činilo svesnim njihovog prisustva. "Bio sam u Palnu". ." "Ne baš najugodnije. stajao je malo uzvodno od Geda i Arena. Tako im se on prikazao kao duša. "Sigurno ne smrti? Pa ipak."Ničega se ja ne bojim". čini mi se da je se ti plašiš? Iako si pronašao način da je izbegavaš. kamenoj udolini ispod planina. sličan onoj prilici koja im se ukazala na dini na obali Selidora. Bio je visok. Arhimaže?" "Zanima. i ti to znaš. Očne duplje bile su mu prazne. koji sam jedini od svih maga pronašao Put Besmrtnosti što ga niko ranije nije otkrio!" "Možda ga nismo tražili". Ravnotežju života i smrti. primeti Ged. A onda lagano. kao da je bio svestan obojice. "Iluzija može da prikrije godine." "Mogu ga popraviti. u kraljevstvu smrti. Svi vi.. ali ipak nije bio ceo. Ali ščepao je mač i nastavio da sluša. "Tražili ste ga. pa ste zato izmislili mudre reči o prihvatanju. Tražili ste ga. širokih ramena i dugačkih ruku. primeti suvo mag. ali Orm Embar nije bio baš nežan s tim telom. odgovori Ged. iako nije imao očiju. laži kojima ste prikrivali svoj neuspeh. ali niste mogli da ga pronađete. ali stariji." Kob mu priđe jedan korak. Smeh je tako lažno i neugodno odzvanjao.

" "Reci mi onda svoje!" "Dobio sam ime Ged.. umro si. bolji sam od prirode. rekoh sebi: sada sam video šta je to smrt i neću se nikad pomiriti s njom. povivši ramena. Oh. sve duše. dobru si mi lekciju očitao. jer sam zadržao sposobnost da baratam vradžbinama živih: moraju preći preko kamenog zida kada im ja to naredim. k meni koji sam umro i oživeo!" "Kuda to oni dolaze. najveću čaroliju ikada stvorenu. Stoga sam ga ponovo istkao i prepravio i napravio čaroliju. Neka sva glupava priroda ide svojim glupim putem. ja sam iznad prirode. da pronađem ono što vi kukavice ne možete da pronađete. a ti?" . Kobe? Gde je to mesto na kome se nalaziš?" "Između svetova.. magi." "Da! Umro sam. u dubinama i nepoznatim mestima njihovog bića. I sada slobodno dolazim na ovo mesto i slobodno se vraćam u svet živih." "Sve u ovoj zemlji ima pravo ime." "Ali to nije ni život ni smrt. na kojima smo svi sjedinjeni u tami. ali pronašao sam samo nagoveštaje i oskudno znanje o onome što mi je bilo potrebno. Ja jedini od svih ljudi postojim u celokupnom vremenu. A vrata koja sam otvorio nisu otvrena samo ovde već i u umovima živih. I mrtvi moraju doći k meni. živi i mrtvi. Svi moraju doći k meni. ponovi polagano slepac. Otvorio sam vrata koja su bila zatvorena od samog početka vremena. Oni to znaju i dolaze k meni. ponovo sam posegnuo u palnško predanje. svi gospodari. ponosite žene." "Šta je ljubav?" "Moć". ja sam Gospodar Obe Zemlje. svi. Najveću i poslednju!" "Radeći na toj čaroliji. neću prestati da budem ono što jesam! Odlučivši to. Šta je život.. ali ne onu koju si nameravao! Tamo.. Neću poći tim putem.mislio si da si me ponizio i očitao mi lekciju. "Šta je to svetlost?" "Tama!" "Kako se zoveš?" "Nemam imena. da. Kobe?" "Moć. moraju prelaziti iz života u smrt na moju zapovest. put nazad i smrt. ali ja sam čovek. Bio sam dovoljno hrabar da umrem.

" "Ja je neću platiti! Mogu umreti i u istom trenutku ponovo oživeti! Niko me ne može ubiti. Ja sam živ. tamo. moje telo leži na obali Selidora. Jer ti nećeš iskusiti smrt. Trampio si sve za ništa. sem tebe. pa čak i mog gospodara Eret-Akbe. a tom beskraju nikada neće doći kraj. Sebe! Svoje besmrtno ja! Šta je? Ko si ti?" "Ja sam ja. najmudrijeg među nama? Zar nisi shvati da ni on. niti sve . ti koji si prizvao toliko mrtvih duša.. jedino po imenu. naći ću se ovde: ali samo po imenu.. bez oblika. On je tamo. gde je tvoje ime? Gde je istina o tebi? Jesi li je ostavio u Palnu gde si umro? Mnogo toga si zaboravio. "Nada mnom nemaš nikakvu moć. Samo ja postojim." "To je ime koje si upotrebljavao. ponovo se rađaju do u beskraj. u obliku senke. ti koji si pozvao svo mnoštvo onih koji su odavna urli. ali to nije tvoje pravo ime." "Ponovi kako je meni ime. na zemlji koja se okreće. A kada to telo umre. ne možeš videti tamu. sunce ga greje. nije ništa drugo do senka i ime? Njihova smrt nije umanjila vrednost životu. Smrt je cena koju plaćamo za svoj život i za celokupni život.. Zar ne razumeš? Zar nikada nisi shvatio. Zaboravio si svetlost i ljubav i svoje vlastito ime. Moje telo se neće raspasti i umreti. lišće drveća. reče Ged. Rekao sam ti ga pre samo jedan tranutak... Ged koji je bio Arhimag dok je bio živ!" "Moje ti ime nije ni od kakve koristi". Nemaš imena. Niti je umanjila njega.Slepac je malo oklevao.. I stoga sada težiš da privučeš svet k sebi. let orla. Ali ono se ne može ispuniti. žive. Sve ono što si prodo." "Postojiš: bez imena. ja sam besmrtan. Kobe. a onda reče: "Kob. I svi koji su ikada umrli. Samo ću ja zauvek ostati ono što jesam!" "Ko si onda ti?" "Besmrtnik. čak ni on. Ali ti nemaš sebe. umire. Gospodaru Dvaju Zemalja. Prodao si zelenu zemlju. Svi. Ne možeš videti dnevnu svetlost. sav onaj život i svetlost koje si izgubio da bi ispunio svoje ništavilo. sunce i zvezde da bi spasao sebe." "Živo telo trpi bol. ne ovde! Ovde nema ničega do prašine i senki. Gede Arhimaže." "Reci mi svoje ime. Tamo je on zemlja i sunčeva svetlost." "Kralj. O. živo telo stari. Kako se ja zovem?" "Ti nisi stvaran. Niti sve pesme na svetu." "Ja sada imam tvoje ime i moć nad tobom. izgubio si život da bi spasao sebe. to si bio ti sam. Živ je. Ti si izgubio smrt.

"Neću". "Ti si izabrao očajanje. ali on nije imao suza ni očiju. Okruži ih ledena tišina i tama kraljevstva mrtvih. Nikada neće ponovo biti zatvorena." Ged progovori: "Ti koji sebe nazivaš Kraljem. ni to ne bi bilo dovoljno. užasa i taštine.zvezde sa neba ne bi mogle da ispune tvoje ništavilo. Ništa nije dovoljno. Uhvaćeni ste ovde!" Dok je govorio. ali iz njih ne iziđe nijedna reč. Ne mogu ih zatvoriti. u njegovim rečima i glasu. pomalo dahtavo: "Ali on je mrtav. Ti si mrtav. Usta mu se otvoriše i zatvoriše. treperava svetlost oko njega poče da nestaje i . Tada Aren koraknu napred i reče: "Hoćeš. okruži i njih i njihove reči. Povedi nas do tog mesta." Slepac podiže lice na kome se jasno videlo kakvu borbu u njemu vode strah i mržnja. Nema izlaza." "Ne!" zavrišta slepac. a zatim ponovi: "Ne. izgledalo je kao da je plakao. ne mogu ih se osloboditi. Niko me nikada ne može osloboditi. puna tame. a ta reč je bila "Život". Podigao je glavu i njegovo lice obasja prigušena svetlost zvezda. reče on. Kobe. Nadvladala je mržnja. tamo u hladnoj dolini pod planinama. a ne i voda. odvrati Ged.. "Podario bih ti život. privlače." "Možda". Nisu daleko. Konačno je uspeo da izgovori samo jednu reč. da mogu. a slepac se skupio i počeo da udaljava od njega. Privlače me. Možeš tamo otići. Ali mogu ti dati smrt. Otvorio sam vrata između dva sveta i ne mogu da ih zatvorim. Ne postoji takva moć koja bi mogla zatvoriti vrata koja sam ja otvorio!" Bila je veoma čudna ta mešavina očajanja i osvetoljubivosti. Ali ne mogu. "Ne možeš. ali nemoj zaboraviti da mi još nismo. "Ko si ti?" "Zovem se Lebanen. mada su mu obrazi bili suvi poput kamenog korita reke kojom je tekla samo noć. samo mrmljanje. Usisaće na kraju svu svetlost sa sveta. Da utrošiš i svu svoju moć na samo taj jedan čin. vuku. ne" i sklupča se na tlu jecajući. hladnoću i tišinu. A onda reče. i to jedva je oblikujući svojim iskrivljenim usnama. Sve će reke biti nalik na Suvu reku." Gedov glas je odzvanjao poput udaraca čekića po nakovnju." Slepac se ukoči. Moram proći kroz njih i vratiti se ovamo u prašinu. Ged samo upita: "Gde se nalaze?" "U onom pravcu. Ali ništa ne možeš učiniti. zar ne znaš ko je ovo?" Kob se ponovo ukoči. Ti si mrtav. Ne možete se vratiti.. Vuku me ka sebi. Moram se vratiti. Niko ne može da ih zatvori. Ne možeš ih zatvriti.

bili su mu dovoljni da ne zaluta. Predstavljao je ništa. Obojica su nepomično stajala. zaustavivši ga: zaustavio ga je u nekoj vrsti bazena od stena širokom pet do šest stopa. Aren pođe za njim. punu stena i senki. tamno vrelo. uhvaćeni u mrežu moćne čarolije. Aren je uskoro dosta odmakao svom saputniku. reče on konačno. slepac je položio slobodnu šaku na stenu-zid. ali da li je bio dubok ili plitak. Kamenje je odzvanjalo pod njihovim nogama i šakama. tako da je svetlost bila veoma slaba i često je sasvim nestajala kada bi je zaklonila kakva gromada ili zavoj rečnog korita. "Dajte mi malo svetlosti. ali zvuk Kobovih koraka. puštajući belu svetlost da razbije tu staru tamu. upuzavši u zemlju i tamu. Aren se lagano sve više primicao što je put postajao strmiji. Bio je širok i prazan. dok mu se oko usana obrazovao izvestan osmeh. pogurena prilika slepca hitala i uzmicala. reče Ged. žurno nestajući u njoj. izvor Suve reke. Peli su se uz strmi prevoj zatrpan kamenjem. njegovo prisustvo pred njim koje je osećao. obasjavala lice bez očiju. dok se on približavao. između kojih je visoka. dok mu je svetlost sa Gedovog štapa. krivudala je između uspravnih obala. nekim čudnim. Aren je i dalje držao Koba za ruku. On to lice okrnu ka Arenu. usta od prašine." Aren pogleda u to suvo. U toj se steni nalazio crni otvor. Predstavljao je put koji nikud nije vodio. Zajedno ćemo kraljevati. mesto gde se mrtva duša. ni života ni smrti. Živećete večno. a za njim Ged. jer morali su da se uspinju. gospodaru!" povika Aren. ni po čemu se nije moglo naslutiti. Bio je prazan. Stajao je sasvim miran. Ged podiže ruke i progovori. Vidite? Tamo se možete ponovo roditi. Aren oseti da će uskoro doći do potpunog sužavanja obala i bacivši se unapred stiže do Koba i uhvati ga za ruku. ponovo mrtva rađala: njemu je to izgledalo izopačeno i on reče oštrim glasom. Pomoću celokupne veštine koju je sticao tokom celog života i pomoću sve snage koju je posedovalo . "Ovo je mesto koje tražite. slepim. koja je bila sve uža što su se više približavali njenom izvoru. "Ovo je to mesto". zjapila su vrata. Treba samo da krenete za mnom. Suva reka. a Ged podiže svoj štap iznad glave. boreći se protiv smrtonosnog gađenja: "Neka bude zatvoren!" "Biće zatvoren". sigurnim korakom. s mačem u ruci.oni začuše kako se okreće u tami i udaljava od njih. uzvodno od njih. U njemu nije bilo ničega na šta bi svetlost pala. a iznad njega nalazila se jedna prevrnuta stena i vulkanska lava. koji je nekada mogao biti ribnjak ako je ovuda voda ikada proticala. U njemu nije bilo ni svetlosti ni tame. Pred njim je zjapio suvi izvor. Kob nije pokušao da mu se otme. prišavši mu: sada iz njegovih ruku i lica suknu svetlost kao da je on zvezda što je te beskrajne noći pala na zemlju. što bi oko videlo.

zadavši mu jedan izravan. pokušavajući da postanu jedno. nestajući iz njegovih šaka i sa njegovog lica. baci se napred i ščepa Geda u svoj slepi. Začuvši njegov glas. osetio je kako se primiču jedna drugoj: takođe je osetio kako se veština i moć smanjuju. moćni zagrljaj. Rana se zatvorila. Pod dejstvom njegova glasa i naredbom njegovih podignutih ruku. Podigavši se na kolena pored njega.. bolno. povredivši Kobovu kičmu. Slepac je pod šakom osetio da se stene pomeraju. mnogo užasniju od bilo kakvog umiranja. a senka njegova mača ima oštricu. da se sretnu. progutavši svoju krv. te zavitlavši mačem. Ged se upinjao da zatvori ta vrata. okrenuo se licem prema steni. kako se pretvaraju u berserkersku pomahnitalost. Aren zastade. Ali i pri toj slaboj svetlosti Aren vide da su vrata gotovo zatvorena. Vrata su bila zatvorena. Iznenada on povika: "Ne!" otrže se Arenu. Ali istovremeno. Užasno je bilo posmatrati ovo oporavljanje posle smrtonosnog udarca. nestajući iz njegovog štapa od tisovine. sve dok se nije pretvorila tek u slabo svetlucanje. ovu nemogućnost da se umre. koja zatvara puteve i iscrtava se na poklopcima kovčega. Više nije bilo ni pukotine ni praznine između gromada.. Sečivo je napravilo veliku ranu. Slepac koji je počeo da ustaje ostao je potpuno nepomičan. mrtav već mnogo godina. dok mu se lice krivilo od besa i mržnje: kao da je tek sada postao svestan ko mu je pravi neprijatelj i takmac. da svet još jedanput objedini. on ponovo udari. Slepac ustade onako visok i posegnu svojim dugačkim rukama prema Arenu. Oborivši ga svojm težinom. a Kob je bio mrtav. osvetljena svetlošću samog mača. malo se zanosio. kako se troše.. . kako bi ga ponovo udario pre no što se rana zatvori i nastavio da udara dok ne ubije. Živi duh poseduje težinu u svetu mrtvih.. užasan udarac iz velike visine. i Aren oseti kako u njemu rastu bes i gnušanje. Aren podiže Seriadov mač i snažno zamahnuvši spusti oštricu pravo na povijeni vrat pod zamršenom kosom. kako se potrošiše. Ged izgovori jednu reč. Kob pade sa raspolovljenom lobanjom i lica umrljanog krvlju. obuhvati mu vrat šakama u želji da ga zadavi. svetlost je sve više slabila. kao da ga je neka ruka uhvatila za šaku u kojoj je držao mač. te svojim štapom iscrta pomoću vatrenih linija i preko kapije od stena neku šaru: runu Agnen. Ali nema nikakve koristi od ubijanja već mrtvog čoveka. "Neka bude cela!" reče on jasnim glasom. Ged takođe ustade. Iz nje pokulja crna krv. a Aren se smesta nađe nad njim.njegovo žestoko srce. Runu Svršetka. stene stadoše da se primiču jedna ka drugoj. Kad je već mogao uspravno da stoji.

Tle Suve zemje zadrhta pod njihovim nogama i preko nepromenljivog. Pođi slobodan!" i pognuvši se nad slepcem koji se šćućurio na kolenima. U dubokim uskim dolinama i ždrelima vladala je potpuna tama. "Gotovo je". Krenuo je za Arenom nazad." "Ti vodi. Lagano pređe pogledom oko sebe." I tako se oni uputiše uz padine prašine i okamenjene lave ka planinama. pomisli on. Pogleda u Arena. pa mu je bilo teško da u isto vreme pomaže Gedu. a tle manje strmo. Podigao je pogled prema crnim vrhovima. očima koje su videle. Hodanje je bilo . Lebanene?" On priđe Gedu i veoma nežno reče: "Moramo poći dalje. nizbrdo. Mogli su samo da nastave dalje. reče Ged promuklim šapatom. Rečju koja je izgovorena pri stvaranju svega. "Pomozi mi. Moramo poći. Kada su obale Suve reke postale niže. ali ustade. "Mislim da moramo poći preko planina. iscrpljen. Moraju preći ceo put. a glava mu je klonula na grudi. bezobličnoj padini koja je vodila naviše u tamu." Ged je izgledao kao neko ko je zbunjen ili iscrpljen. "Čak ni suviše daleko nije dovoljno daleko". užasnim. Ged ništa ne reče. "Pozivam te rečju koja neće biti izgovorena pre kraja vremena. sledeći tok reke. Lagano se okrenuo i otišao nizvodno prateći tok Suve reke." "Gotovo je. i ponovo mu se neumoljivo obrati onaj ironični. on se spusti na jednu gromadu od lave. pod belom zamršenom kosom. Svetlost više nije dopirala ni iz Gedovog štapa od tisovine ni sa njegovog lica." "Da. sada te oslobađam. gospodaru. Čim su zastali. Moramo poći kući. hladnim i tihim naspram nepomičnih zvezda. rugajući glas njegove volje: "Hoćeš li stati na pola puta. Ostao je da stoji u tami. momče". već je samo zurio u njih svojim tamnim očima. Na trenutak ga protrese grč usled suvog jecaja. "Ničeg više nema. golog neba pređe dugačka grmljavina koja potom uminu. polako i sa teškoćom zaobilazeći stene i kamene gromade. Kob ustade. dragi gospodaru. Kada mu je Aren prišao. Ged mu nešto prošapta u uvo." Ged ništa ne odvrati. on se uhvati za mladićevu mišicu kako bi ostao uspravan. a onda u Geda. prema dugačkoj. Nije izgovorio ni jednu jedinu reč. te im uskoro nestao s vidika. Zatim se okrenuo od nje. niti mržnja. Aren je stalno bio uz njega. niti žaljenje. Na licu mu se nije ogledao bes. Aren je pomagao svom saputniku što je bolje umeo. on se okrenuo unazad u pravcu iz koga su došli. reče on. Aren je znao da je put kojim su došli za njih zatvoren. tako da je morao da opipava put pred sobom.

Kamenje je bilo oštro i žarilo im je šake poput otopljenog gvožđa. U dodiru ove zemlje osećala se patnja. vrhovi i stenje uzdizali su se naspram zvezda. Zatim pogleda preko ivice tame. Bilo je hladno i postajalo sve hladnije što su se više uspinjali. izdanci brda i ponori uzdizali su se ispred njih i propadali pored njih u crnilo. Arenu bi se cepalo srce. Na njenom kraju počinjalo je ravno tle koje se prostiralo dosta u daljinu. i to četvoronoške. Sve je teže i teže disao. pao licem prema tlu i više nije ustao." Nije se ni pomerio ni odgovorio. a na drugoj strani mora sunce je zalazilo u zlatnoj izmaglici. iznad. sasvim malo ispod njega. Kraj ravnog dela puta predstavljao je ivicu jedne stene: ispod nje se tama protezala zauvek. Ovo je bio vrh prolaza između dva crna vrha do koga je želeo da stigne. svaki čas su se saplitali. žeđ. ugleda plažu sa peskom boje belokosti. Pokušavao je da ga zadrži da ne pada. sunčeva svetlost i huk mora. Nije bilo zvuka. Vetar nije duvao. Ali put je često bio suviše uzak za njih dvojicu da njime idu uporedo ili je Aren morao da pođe napred kako bi pronašao siguran prolaz. KAMEN BOLA Kada se Aren probudio. na jednoj visokoj padini koja se uzdizala do zvezda. Aren ga podiže u naručje i iznese ga uz tu visoku padinu. Ništa se nije pokretalo čitavom dužinom i širinom tih crnih planina sem dve smrtne duše. Aren se ponovo okrenu ka tami. Ali vazduh je stalno bio hladan i uvek mračan. a kada bi šakama snažno pritisnuo o stenje. A ispod njega. što je bilo još teže. podiže Geda što je bolje umeo i teškom mukom krenu napred. gubilo se kraljevstvo mrtvih. Vrati se. noseći ga dokle god je mogao da korača. Izdrživost može da nadživi nadu. a kada su padine postale strmije. Oštre stene lomile su se pod njihovim šakama i klizile pod njihovim nogama. siva magla zaklanjala je more. On nastavi da puzi napred. Dalje nije bilo puta. pozva ga Aren kleknuvši pored njega. u trenucima kada je za to bio sposoban. a male zvezde visile su nepokretne u crnoj struji neba. bol. Tada sve prestade da postoji. zadahtao bi od bola. bez nade.naporno. Iz magle su se mrmljajući . pa i sam iscrpljen pade pored njega trpeći bolove. a onda izgovori njegovo ime: "Gede. Iza njih. Ged se često saplitao ili gubio korak od iscrpljenosti. Crni i tanki. I na kraju. ispod njih. Pržila je kao živi ugalj: u planinama je gorela vatra. Aren spusti svoj teret. Ged se okliznuo. "Gospodaru". morali su da se penju četvoronoške. 13. beli i ćilibarni talasi kovitlali su se i udarali peneći se o nju. Ovo je bio prolaz i kraj. dine i brda Selidora. Ispred. Kada bi ga začuo kako diše. tama.

Posrtao je poput kakvog pijanca. ponovo povlačili u nju. Čim je uspeo da ovlada svojm udovima. jer on se spuštao do plaže i zbunjeno je vijugao i granao se poput kakvog srebrnog drveta do ivice mora. Kao da je tamo čučao satima. preneo ga je preko granice. kada je okrenuo glavu. sivo telo Orm Embara. svežoj vodi. Tu je pao i počeo da pije. vekovima. nalik na srušenu kulu. tako da je plaža sada bila mnogo uža nego kada su stigli na nju. oči nalik na ulje koje vijuga po vodi. Bio je potpuno miran. duboke. Njegova glava. Činilo mu se da je Ged potpuno hladan i veoma težak. stoga je ustao. . jedva je stajao na nogama usled studeni. Ponovo se podigao i pokušao da korača ne bi li vratio nešto topline u noge. uputio se ka Gedu i uspeo da ga odvuče malo dalje od vode. ali to je ujedno bilo sve što je mogao da uradi. ukočenosti i slabosti sa vrtoglavicom koja je posledica dugog i nepotrebnog ležanja. tresući se od zime. bila je okrenuta prema njemu i gotovo da se nadnosula nad njim. Aren ustade. Spustili su ih pored jednog malog potoka koji se spuštao sa grebena brda. Ali je zato Aren. te je na kraju. Taj potok je sada tražio jer ni o čemu drugom nije mogao da razmišlja do o vodi. van domašaja talasa. a ako to ne učini. Možda su ga talasi odvukli u dubinu. kao da je more konačno i zauvek uspelo da se sklopi nad njima. ugledao.. Kao iskesan od gvožđa. ubiće ga. Odeća i kosa bili su mu mokri. Prislonio je uvo uz Gedove grudi. da bi se zatim. dosta davno. Kandže su mu bile duboko zarivene u mekani. Bilo je vreme plime.. godinama. očnih duplji i čeljusti nalazile crvene mrlje koje kao da su poticale od rđe. te neprozirne. a Arenova odeća ledeno se pripijala uz njegovo telo. oni najmanji penušavi talasi koji su najdalje zalazili u kopno lizali su Gedovu ispruženu levu šaku dok je on ležao licem okrenut prema pesku. Do potoka je stigao pre no što je očekivao. poput žutog dima iza stakla. kada su stigli do kuće od kostiju. ali oči u koje se nije usuđivao da pogleda. ali se zato njegovo dugačko tamno telo gubilo u magli. Ništa nije mogao da učini. nalik na jedra. zahvatajući vodu ustima i napajajući njome duh. boje čelika. mokri pesak na ivici potoka. Konačno je seo. Sakupljena krila delimično su se nazirala. oblikovan u steni. žute oči posmatrale su Arena. kada se ispravio. zagnjurivši lice i šake u vodu. isto tako mrmljajući. Ako zmaj bude hteo da ga ubje. na kojoj su se oko nozdrva. krenuo da pronađe njihove zavežljaje. Nigde nije bilo ni traga Kobovom mrtvom telu.pojavljivali gromoviti talasi. ugledao je na suprotnoj obali potoka jednog ogromnog zmaja. izneo iz smrti u život. ali nije uspeo da obuzda podrhtavanje vlastitih udova i cvokotanje zuba da bi proverio čuju li se otkucaji srca. ali možda je to uzalud uradio. drhteći i vukući noge poput kakvog starca. ogromno i nejasno zbog magle.

Možda nekih tri stotine milja bilo je udaljeno prvo kopno u Zapadnom Prostranstvu. Ustao je i krenuo uz potočić tražeći njihove zavežljaje. Dok je sedeo onako sklupčan sa Gedom u magli. Magla je stvorila neku neodređenu. Čak mu je i telo izgledalo nekako mršavo i spaljeno. Tada se nasmešio. ostao im je samo jedan paket tvrdog hleba. koja je pri vrhu bila svetlija. kamen bola. A s druge strane Seliora. Izvukao ga je i zbunjeno se zagledao u njega. Aren je sedeo na vlažnom pesku. Kada mu se snaga vratila. teške glave oslonjene o Arenovu ruku. jagodične kosti i stari ožiljak. To je nameravao da sačuva jer ga je natopljenog vodom i razmekšalog mogao dati Gedu. Napojio je Geda. i mračno i veselo u isti mah. Nepomično je čučao i posmatrao. Dugačak put. kao da se prepolovio.. zmaj se igubio u gustoj magli. Dalje nije znao šta bi. jer kada je utolio žeđ. na jednoj drugoj plaži. Upao mu je u džep dok se peo ili dok je puzao sa Gedom prema ivici. Držao je u ruci tu nepromenljivu stvar. grube i spržene. počeo je da opipava džepove. počeo je da razmišlja o tome da pokuša nešto da upeca upotrebivši pribor iz zavežljaja. veoma davno i daleko kao što je daleko Selidor. mitovi. svuda oko njega bila je magla." On je bio princ. Tamnoputo lice sada mu je bilo sivkasto i na njemu su se jako isticali nos. počeo je da oseća užasnu glad. Ležao je onako mlitav i hladan. Sve je već bilo učinjeno. Bio je to jedan mali kamen. nije osećao ni najmanje gorčine niti žaljenje. napuni obe mešine na potoku i preko peska se vrati do Geda. Nije klonuo. ako je za njega još bilo nade. počinjali su: "Veoma. Aren pronađe zavežljaje. ni od koga pohvaljen.. ali nije mogao da ga podigne. Pošto se svega nekoliko koraka udaljio od potoka. Negde u magli nalazio se mrtvi zmaj Orm Embar i živi zmaj koji je čekao pored potoka. Jedino mu je još to preostalo da uradi. Zmaj ništa ne učini. i na kraju . a svu hranu su potrošili. crn. spoznavši. ne bi li našao nešto korisno. držeći glavu svog saputnika u krilu. Samo što ništa više nije mogao da učini. Iako je bio veoma umoran. hiljadu najbliže u Unutrašnjem moru. nalazio se čamac Dalekovidi." Stare priče za decu.pokušaće da pomogne Gedu. živeo je princ. A onda je u šaci opipao njegove ivice. Umalo ga nije bacio. meku kuglu oko njih. tvrd. U džepu tunike napipao je neki tvrd predmet oštrih ivica. a ovo je izgleda sada bio kraj. iako je žalio svog saputnika. U Enladu su imali običaj da kažu: "Daleko kao Selidor. po prvi put u životu. bio je to kamenčić sa Planine Bola. Ali u drevnim pričama to je bio početak. šupljikav. osetio je njegovu težinu i prepoznao ga. Sklopio je oko njega šaku i zadržao ga u njoj. ovako sam. Istočno se prostiralo more. bez zaliha.

"senvanssai'n ar Rouk!" Pošto je to izgovorio. na nekoliko stopa od mesta na kome je Ged ležao. bezbojni i uvećani velovima magle. Začula se buka koja je dopirala od dodira dva metala. Aren obuče Geda i umota ga u svoj ogrtač. Kroz njene ostatke ugledao je. poče on. zmaj ispruži svoje veliko oklopljeno stopalo i gotovo . Pokrenuo se. kada se zmaj zaustavio. daleko na pučini. godina koje nadmašuju sećanja. ali iako su jaka. Čeličnocrni zmaj i dalje je nepomično čučao na suprotnoj strani potoka. Aren je ugledao bore na ramenom zglobu. Aren kleknu pored njega i pridrža ga. te upitao na hardijskom jer nije znao Prastari govor: "Jesi li ti Kalesin?" Zmaj ništa ne odvrati. Kada je prošlo podne. on je i dalje nepomično ležao. spustio je glavu na Arenovo rame i zatvorio oči. posle trećeg pokušaja Ged otvori oči. u dubokoj i zastrašujućoj mirnoći. okrepljujuća. prijatna toplina i svetlost dodirivali Geda. okolopljene bokove izbrazdane ožiljcima kao i okop Eret-Akbe. pobedu. tupi zub. škripavi šapat ukrštenih mačeva. Zatim spusti svoju ogromnu glavu i istegnu vrat. a onda još jednom. prešao preko potočića uz meki šištavi zvuk dok je vukao dugačko telo kroz pesak. dugačak požuteli. sunce je postalo jasno i toplo. Zmaj boje čelika podigao se na svoje povijene noge. Aren je zbacio sa sebe mokru odeću i ostavio je da se suši. Nepomično je čučao kao i ranije. Tada Ged reče: "Kalesine". promišljenom kretanju. Sunce je bleštavo obasjavalo telo Orm Embara. koje je i tako mrtvo veličanstveno izgledalo. opasan samo mačem. Ponovo je nešto rekao. jer je osetio kako mu se snaga vraća. te je unaokolo šetao nag. nazirao je znak starosti: velike starosti. Zmaj ništa ne odvrati. Plima koja se daleko povukla sada je ponovo nadolazila i on je razmišljao o tome da svog saputnika ponese do suvljeg tla na dinama. ali nije mogao. Magla je opet počela da se spušta. a dah mirisao na kovačevu peć. Glas mu je bio dubok i nežan. spalivši iz vazduha i poslednje pramenove magle. Magla se proredila i razišla.sveta. Stoga je. snaga ga je izdala. U svemu tome kao i u njegovom sigurnom. Isto je učinio i sa Gedovom odećom. Aren ustao i stao između njih dvojice. sunčevu svetlost. zaklonivši sunce nad morem po kome je polegla. Posle izvesnog vremena pokušao je da se pridigne. Ali u trenutku kada se sagnuo da podigne Geda. Dine i brda su se pojavljivali i nestajali. ali kao da se nasmešio. pa se zagleda u Geda i izgovori njegovo ime.

Ali to ogromno stopalo sa kandžama i dalje je bilo podignuto i poput stepenika je stajalo pred njim. tako da nikakva pretnja nije mogla da ovlada njime. strah ga je celog ispunjavao. jer se upravo spremao da ga podigne kada ga je u tome prekinulo Kalesinovo kretanje. Video je smrt. tih nepravednih prednosti. Na stopalu je imao četiri kandže. uspeo je da se popne uz te neobične stepenice. i sada oseti da se Gedova glava malo pomerila i začu njegov glas: "To znači. besno i odlučno. "Poštedi mog gospodara. reče zmaj. a tamo. Poštedi ga!" Tako je govorio Aren. a iznad ovoga. U dubinama tog oka krili su se mnogi. Arenova ruka bila je podmetnuta pod Gedova ramena. zlatnim okom. Mada se Aren nije zagledao u njega. . On nas je sve spasao i čineći to utrošio je svoju snagu. osećao je suviše veliko poštovanje i strah. poput januarskog vetra što duva kroz smrznuti šaš. ovde se popni. ali to su bili čelični ostani. užasnim. bilo je mesta za jednog čoveka da ga opkorači ili možda dvojicu." Izvesno vreme Aren je ostao nepomičan. "Penji se!" reče Kalesin na jeziku Stvaranja. dugački poput sečiva kose. stepenište. bio je svestan da ga ono posmatra istinskim i blagim veseljem. Obojica osetiše kako u njih prelazi dobrodošla toplina kao da ih je ogrejalo sunce. na mestu gde su dodirivali zmajevu kožu: život je plamteo u vatri ispod čeličnog oklopa. "Sobriost". izbočeno rame i muskulatura krila na mestu gde je ono izbijalo iz lopatice ramena: četiri stepenika. okusio je smrt. To je bilo ludo. a iznad njega. bez nade i skloni ludorijama. bilo mu je muka od njega i želeo je da ga se otarasi. a pozadi ostan kao u petla.ga dodirnu. Bio je besan na zmaja zbog njegove sirove snage i veličine. u vratnom udubljenju. I tako se Aren pridiže i pomože svom saputniku da se uspravi. pregib zglavka u laktu. a možda dao i život. Aren se nalazio pozadi spreman da podupre Geda ako se ukaže potreba. Stari zmaj Kalesin posmatrao ga je jednim izduženim. Obojica opkoračiše zmajev vrat i smestiše se u grubo oklopljenom udubljenju na njemu. "Arv sobriost". mnogi vekovi: duboko u njemu nalazio se osvit sveta. ispred krila i prve velike čelične bodlje kičmenog oklopa. reče zmaj. Ged je uspravno držao glavu i uz pomoć Arenovih ruku koje su ga podupirale i usmeravale. Ako su ludi. a zarđale nozdrve mu se raširiše tako da duboko u njima zasija omeđena i prigušena vatra.

tamnocrvena. veliki crv boje čelika preleteo je mala ostrva. te skočio kao mačka u vazduh. Njegov let je stvarno bio veličanstven. šta je Kalesin mislio." Kalesin se okrete i pogleda ih postrance. a krila spustio i poneo ih iznad magle koja se vukla preko Selidora. iznad ostrva Uli. tamna poput rđe." Niko nije video gde se Kalesin spustio. Iako su se zmajeva u Zapadnim Prostranstvima grdno plašili. Usred leta. počeše da govore: "Nisu svi zmajevi mrtvi. vičući: "Sakrijte se! Sakrijte se! Zmaj od Pendora je pogazio svoju reč! Arhimag je nestao. Sada nisam mag. Nijedan čovek nije se sećao. Krila se lagano podigoše i raširiše. nije se moglo saznati. Tu se konačno meko spustio na zemlju. pak. Ali vika i pometnja zahvatile su Devedeset Ostrva. nije oklevao. On krenu po njega. prešao preko tesnaca Unutrašnjih mora i stigao nadohvat Rouka. jer su ih tamo ljudi suviše dobro poznavali. kao što smo mislili. "Ostavi ga. ali ga Ged zaustavi. okrenu ka istoku i odlete. viđen je jedan veliki zmaj kako nisko leti. male gradove i male farme i nije ih udostojio ni jednog jedinog plamenog daha. Zmaj pažljivo podiže krila kako ne bi zbacio svoje malene jahače. Nisu bila zlatna kao Orm Embarova već crvena. Na tim dalekim ostrvima ima šuma i divljih brda do kojih je svega nekoliko ljudi stiglo i gde je čak i spuštanje zmaja moglo da prođe neopaženo. a zmaj dolazi da nas sve proguta!" Ne spuštajući se. krvi ili grimizne lorbanerijske svile. kada je ovaj prošao i seljani se izvukli iz skrovišta. Svu svoju veštinu vračanja istrošio sam na tom presahlom izvoru. Ovaj. podigao svoja crvena krila i priljubio ih uz telo. Veslajući tim grimiznim krilima kroz večernji vazduh.Aren vide da su zaboravili magov štap od tisovine napola zakopan u pesku. more se šunjajući primicalo da ga dohvati. Pažljivo se skupio poput opruge u ogromnim bokovima. već je zamahujući nezgrapnim krilima. u oku mu se nazirao drevni podsmeh. a kasnije je primećen i iznad Usidera i severno od Ontuega. Tako je preleteo preko Geata i preko Serda. Kalesin se uputi ka pučini. Možda ni svi čarobnjaci nisu mrtvi. Muškarci su veslali prema zapadu između malih ostrva. Lebanene. ne gledajući prema kopnu. da je bilo koji zmaj nasrnuo na vidljive i nevidljive zidine tog dobro branjenog ostrva. Da li je Kalesin bio muško ili žensko. iznad sela i polja i uputio se prema zelenom brdu koje se uzdizalo iznad Grada Tvila. oni koji su ga videli. nije se moglo odrediti. moćno preleteo preko zapadne obale Rouka. . te otpuzao na vrh Okruglog brda Rouka. možda je to bio Najstariji. a teško da je o tome govorila i koja legenda.

a zatim je odleteo na sever. koji se pre dve noći vratio u obličju velikog morskog orla. dečacima i stanovnicima grada koji su se okupili po padinama i u podnožju Okruglog brda. te zauze svoje mesto između vrhova krila. na vratu zmaja. Ništa ih nije moglo zaustaviti. odvratio je Ged." Spustio je pogled prema krovovima i kulama Velikog Zdanja obasjanim suncem i kao da se osmehnuo. ne držeći u rukama nikakve uzde." Ponovo je pogledao prema Učiteljima. Jednom je napravio krug oko brda. Zatim se okrenuo prema Arenu. Ged kleknu pred njim na oba kolena i pognu svoju sedu glavu. S njim je bio i Veliki majstor Pretvaranja. dok mu se svetla kosa prelivala na suncu. a starca sam vratio kući. koji je stigao iz svog Gaja. prema onom delu Zemljomorja u kome se nalazi brdovito ostrvo Gont. Posmatrači su primetili u pogledu njegovog žutog oka kojim ih je postrance posmatrao hladnoću i podsmeh. Kada su pristigli. Iz zmajevih čeljusti pokuljaše vatra i dim. Okrenuvši se od svih njih. koji je stajao onako visok i vitak u iznošenoj odeći i ne baš siguran na nogama shrvan umorom koji ga je savladao tokom duge vožnje i čuđenja usled svega što se dogodilo. strogost i čuđenje. a onda mu je kratko odgovorio. one noći kada je Ravnoteža ponovo uspostavljena i ono što je bilo slomljeno ponovo spojeno u celinu. Crvena krila se podigoše i začegrtaše poput bubnjeva. te Kalesin Najstariji skoči u vazduh. te su posle njih stigli na Okruglo brdo. Otišao je kući. Ali uprkos svojoj mladosti zaostali su za svojim učiteljima. "Još nisam stigao tamo kuda moram stići." . Bili su prisutni i ostali učitelji sa Ostrva Mudrih. on se ponovo pope uz zmajevo stopalo i preko ramena. pa u pravcu istoka. Videli su ih kako se osvrću oko sebe sa izrazom na licu koji je otkrivao neobično zadovoljstvo. mladim vračevima. Videli su jahače kako silaze. kako jedan pomaže drugome. tamo je već bio Veliki majstor Ustrojstva. Bio je tu i Veliki majstor Prizivanja. a u očima mu se naziralo nešto slično podsmehu koji je zračio iz Kalesinovih očiju. Oni koji su razumeli čuli su zmaja kako kaže: "Mladog kralja sam doneo u njegovo kraljevstvo. Zmaj je čučao kao da je od kamena dok su mu se oni spuštali niz leđa i konačno stali pored njega." "Još samo malo. suvonjav i slab. Čuvar kapije se osmehnu i reče: "On je svoje odradio. a lepet njegovih krila nalikovao je grmljavini i udarima olujnog vetra. povređena krila i umoran. Malo je okrenuo glavu dok mu je Arhimag nešto govorio. gospodaru i saputniče. Kalesine". koji je tek pre jednog dana ustao iz kreveta.Dečaci istrčaše iz Velikog zdanja. Lice mu je bilo spokojno. dugo je bio zarobljen vlastitim čarolijama u tom obličju i nije mogao da se vrati u vlastiti oblik dok nije stigao u gaj. a pored njega je stajao Čuvar kapije. Naočigled svih. Zatim ustade i poljubi mladića u obraz rekavši: "Kada stigneš do svog prestola u Hevnoru. vladaj dugo i pravedno.

samo da je otišao peške u planinske šume. Ali nije ga našao u luci Gonta niti u Re Albiju. Ušavši u čamac sa mola. došao na krunisanje Kralja svih ostrva u Kulu Mača u Hevnoru u srcu zemlje. kada je ceremonija krunisanja bila završena i počelo slavlje. Ali na ostrvu Gont ta priča drugačije glasi. Gedova dela pričaju kako je on. Neki su se ponudili da ga potraže. ali im je kralj to zabranio rekavši: "On vlada većim kraljevstvom od mene. koji je bio Arhimag. rekoše. Tamo se na vodi ljuljuškao čamac. popeo se na brod i vratio u Hevnor da ga krunišu. Često je tako odlazio. star i trošan od mnogih oluja i godina. Ged je pozvao čamac po imenu. Ged je okrenuo leđa kopnu. . napustio društvo i sam otišao u hevnorsku luku. Pesma kaže da je on.Zatim nastaviše da posmatraju zmaja kako leti između sunca i mora dok nije nestao s vidika. Niko nije umeo da mu kaže gde se on nalazi. između ostrva. o njemu se više ništa nije čulo. jedra nisu bila podignuta i bio je prazan. Dalekovidi. u njoj se kaže da je mladi kralj Lebanen došao da potraži Geda kako bi ga poveo na krunisanje." I tako je napustio planinu. te je bez vetra. i on mu je prišao. jedra ili vesla pokrenuo čamac. na zapad preko mora. on ga je povezao iz luke i iz zaklona na zapad. i mesecima se nije vraćao i nijedan čovek nije poznavao puteve njegove usamljenosti.