You are on page 1of 302

Александар Тешић

2084.
Одрицање од одговорности

Овај роман нема за циљ да било кога увреди, нити


ниподаштава туђе различито мишљење. Сви ликови и
догађаји у роману су измишљени, и свака сличност или
подударност с неком правом особом или догађајем сасвим је
случајна. Роман има за циљ да разоноди и насмеје читаоца.
Датум: 3. март 2084.
Време: 20.05 часова
Место: Истраживачки центар ВМНА
Место: Београд на Води
Земља: Протекторат Србија

Тама.
Мук.
Ништавило.
Празнина.
Кома.
Одједном ... из дубине мрачног бездана надире звук. Прво потмуло,
као грмљавина у даљини. Затим, јаче. И гласније. Талac незадрживо
хрли и носи све пред собом. Његово приближавање изазива
подрхтавање целог бића. Раздрмава успавану свест, експлозивно буди
сва осећања истовремено. Дух вришти у ужасу и страви. Бол je
несносан. Осећај кидања материје и духа. Сваки атом његовог бића
прети цепањем и фисију која ће изазвати несагледиве последице no
његов организам. Звук који je пробно његову свест ослободио je
огромну количину енергије која je букнула као ерупција звезде,
изазивајући заслепљујућу луминозност супернове.
Биле су потребне милисекунде да сваки атом легне на своје место,
да се људска свест упали и да одагна таму. Довољан je један трептај да
светлост обасја сваки кутак људског ума и да покрене надражаје
неурона - да започну пренос и складиштење информација у нервном
систему.
Али онај звук и даље чује. Слабије, додуше, и пригушено, али не
напушта га. Боде му уши. Захваљујући њему, његов мозак опет почиње
да ради јep несвесно покушава да га дешифрује. Један део његове
свести, онај најдубљи и најскривенији, онај који се избегава као фиока
с офуцаним чарапама, наједном се јавља: Пренознајем тај звук!
Шта je то, до ђавола, због чега хоћу да искочим из коже?
Мелодија серије „Бољи живот”.
„Аааааах! Ааааах!”, врисну колико га грло носи, али чује само:
„Грррл! Грррл!”
Толико je разрогачио очи да су га заболеле, помислио je да ће му
искочити из дупљи. Вид му се замути, а глас угуши. Примордијални
инстинкт за преживљавање диже узбуну и потискује сва остала
осећања и нагоне.
Он се дави у води!
Удовима се враћа координација и осећај додира. Замлатаpao je
рукама и ногама. Успаничено окреће главу лево-десно. Јако трепће јер
сигнали које му неурони шаљу из очију његов мозак не може правилно
да дешифрује. Шта се збива с њим?
Налази се у великом стакленом резервоару пуном воде. Трже се
престрашено угледавши дугачко, скоро провидно црево које му излази
из пупка. Оно се вијугаво завршава у апарату изнад његове главе чије
лампице трепере као светла на новогодишњој јелки. Рукама опипава
своје лице; нема никакву маску ни на очима ни на устима! Па ипак
дише! Како дише у води? У устима осећа чудан сланкаст укус ове
течности. Гледа своје смежуране прсте на рукама... своје наго тело.
Сав je наборан као кокошији врат.
Избечио je очи не би ли мало боље видео кроз стакло. Замахујући
рукама допливао je до стакла. Прилепио je нос уз њега и загледао се у
просторију у којој се налазио.
Бели зидови, затворена врата, крај њих стоји кофа из које вири
дршка мотке за чишћење. Дуж зида су поређани разни апарати чије
лампице светлуцају, пале се-гасе, понеки испусти пиштав звук. У
једном углу види дебелу жену у белом мантилу како седи заваљено у
фотељи загледана у монитор на зиду. На њему смењују се сцене из
добро познате серије „Бољи живот”, и чује ту ... мелодију која ra je
тако нагло тргла из ништавила.
Схвата да се налази у болници, бар тако мисли jep на чивилуку
види окачене беле мантиле ... Али не ceha се ничега. Шта му се го
десило? Нека несрећа, сигурно. Зашто би био у болници? Ma, какво je
ово место, уопште? Откуд он у води повезан дреном које му излази из
пупка?
Почиње да схвата да се ничега не ceha, и хвата га паника.
Пребира по глави не би ли се сетио било чега, било каквог догађaja
или лица ... Онда се укипи од ужаса: не зна своје име! Не сећа се како
се зове! Осети како му крв јурну у главу и ослобађа топлоту. Један
апарат почиње да пишти и да му се лампице једна по једна пале.
Регистровао je страну супстанцу у амнионској течности субјекта: зној.
Жена полако устаје из фотеље, али не одваја поглед од монитора на
зиду. Застаје на трен загледана у ТВ серију. Нерадо мора да прекине
гледање, још држи даљински у руци. Како апарат све више пишти, она
почиње да тражи дугме на даљинском којим ћe да паузира емисију...
Он покуца на стакло резервоара. Ништа. Она не чује. Он јаче удари
песницом. Жена подиже поглед к њему и забезекнуто погледа човека
како плута будан и маше joj руком. Испусти даљински па под, врисну,
зграби кофу и мотку, и истрча из просторије.
Сви апарати почињу да реагују на његово буђење и узнемиреност.
Његов организам почиње нагло да лучи хормоне, убрзава се рад срца,
мозга. Пиштање и светлуцање медицинских машина га плаше. Не зна
шта се догађа, шта му ово раде ...?
Врата се нагло отварају и мноштво људи покуља унутра. Гледају
једни другима преко рамена у човека који будан плута у стакленом
звону. Он покрива своје међуножје и унезверено посматра како се
разлећу по соби и прихватају се апарата који на сав глас зврје. Почињу
да се углас надвикују док повремено бацају поглед на њега. Машу или
одмахују рукама, дозивају једни друге, брзо притискају тастере и прате
на екранима како се информације брзо смењују.
Почиње да се осећа другачије. Нешто му раде. Испрва се уплашио,
међутим у брзо схвата да чине нешто да би се осећао боље. И мирније.
Сталоженије. Разбистравају му главу, умирују га седативима, пумпају
хормонима. Покушавају да му уравнотеже метаболизам сада када се
пробудио. Убрзавају рад органа који су дотад минимално
функционисали. Срце му сад убрзано ради и диктира темпо до скора
успаваном организму.
Док стоји прилепљен уз стакло, одједном му се скоро у лице унео
неки средовечан човек насмејаног лица и ведрих очију. Куцну му на
стакло као што људи куцну на акваријум када хоће да привуку пажњу
некој рибици. Мења радосне гримасе на лицу, диже обрве и намигује
му.
„Добро дошли назад!”, узвикну он.
Једна жена га вуче за рукав и нешто му неразговетно говори. Он je
слуша и клима главом. Затим je ућутка одмахнувши руком, па се опст
окрене њему:
„Морамо вас успавати пре него што вас извадимо из Утеруса!”

***
Датум: 6. мај 2084.
Време: 09.05 часова
Место: Истраживачки центар ВМНА
Место: Београд на Води
Земља: Протекторат Србија

Ко зна колико би још био без свести да му неко прстима није почео
џарати по десном оку. Отворио му je капке и уперио лампицу која га је
заслепила. Само је на трен угледао људску главу како се нагиње над
њим. Инстинктивно je затрептао и ти прсти су га пустили. Вид и
остала чула почињу да му се изоштравају и первни систем почиње да
функционише.
„Докторе, пацијент се пробудио”, чуо je нечији глас.
Покушао je да придигне главу, али она му je причвршћена каишем
за стаклени сто на коме лежи. Крајичком ока види жице које су му
причвршћене за слепоочнице. Да je могао себе погледати у огледалу,
схватио би да су те жице само две од око 600 којима je спојен за стакло
на коме лежи. Сваки мишић у његовом телу био je прожет белим
кабловима. Рад свих органа, нервног система, свега у њему - пратило
се преко мреже црвених конектора. Сто на коме лежи je софистициран
апарат који прати све његове функције. Подељен je на веће или мање
екране који стално избацују податке о стању његовог тела. Разнобојни
текстови и бројке бескрајно се нижу.
„Добар дан, колега”, нагну се над њим човек који му се унео у лице
док je био у стакленом звону. „Како се осећате? A? Боље?”
„Шта се догађа...?”, изусти он кроз зубе јер му je и вилица
фиксирана цевчицама да не може да отвори уста.
„Е, штошта!”, насмеја се лик изнад њега. „Да ми je неко причао да
ћете се пробудити за мога живота - не бих му веровао!”, насмеја се он
гласно.
Чује се смех и других људи у просторији, али никога не види.
Почиње полако да се узнемирује што апарати одмах детектују и
почињу да алармирају. Доктор баци поглед на мониторе на стакленом
столу. Руком пређе преко стакла, као да прелистава садржај, притисну
неколико тастера, и опет се окрене њему: „Без узбуђења, колега ...
Знам да вам није лако, али полако, почињемо да вас искључујемо из
система ... и ускоро ћете стати на ноге.”
„Докторе ... да није рано за то?”, чује како неко шапуће. „Требало
би joш месец дана порадити на његовим мишићима...”
„Не, колега Амбросе”, одмахује руком овај док му тихо одговара.
„Два месеца je сасвим довољно у овом случају. Уосталом, видите
колико je званичника дошло овоме да присуствује.”
„Два месеца?”, процеди субјект кроз стиснуте зубе и избечи се на
доктора.
„Откад сте се пробудили”, доктор се нехајно налакти на сто крај
његове главе и нагну се над њим, „морали смо да вас вратимо у
индуковану кому да вам припремимо све мишиће који су за све ово
време атрофирали ... То смо овде радили ... Помоћу ових конекција на
вама активирали смо их ... тако да сте радили вежбе у несвесном
стаљу. Грчење-опуштање, и тако два месеца. Све како налаже струка ...
И сада сте, колега, спремни да станете на своје ноге ... Али стрпите се
још мало.”
Доктор му неста из видокруга, међутим чује људе како се
договарају шта ко да ради, који процес да прати, размењују савете,
понекад се дошаптавају. Убрзо поче да осећа како му из телa ваде
иглице којима je био повезан мрежом жица. И како коју изваде, одмах
искључују пратеће мониторе.
Потраја то неко време док не оста спојен само за слепоочнице.
Нагну се доктор над њим и скину му протезу са браде.
„Колега, сад ћу вам ja помоћи да се прво усправите на столу, затим
ћу вам пребацити ноге преко ивице и мало ћете седети да вас случајно
не ухвати несвестица. Мада ми то пратимо преко тих ћелија на вашим
слепоочницама и вршићемо потребне корекције ... Зато, не брините.”
Доктор га ухвати за десну руку, а неко други за леву, и полако га
заједно придигоше тако да оста да седи на стакленом столу. Тек тад
успе да осмотри просторију испред себе. Зидови су били у великим
мониторима испред којих je стајало десетак људи у белим мантилима и
пратили све промене на екранима.
Ипак, приметно je како би га сви радознало погледали, као да не
верују својим очима.
„Као што видите, овде се контролишу све ваше, па и најмањe
функције, а да не говоримо о виталним”, рече му доктор ток га полако
окреће на столу и спушта му ноге преко ивице. „Осећате ли
несвестицу?”
„Не.”
„Вид вам се не мути?”
„Не.”
„Зујање у ушима?”
„Не.”
Наједном, стомак му закрчи.
„Али гладан сам.”
„Добар знак”, осмехну се доктор. „Постепено смо вам метабол изам
подизали, па су органи за варење почели да луче сокове ... и зато
осећате глад. А то je добро.”
Када му je доктор спустио ноге низ сто, он се изненади када на
другој страни сале угледа велико стакло иза којег je седело педесетак
људи и нетремице га посматрало. У неколико редова, седела je публика
и са нескривеном радозналошћу пратила све што се догађа. Само
повремено би се неко нагнуо другоме и нешто дошапнуо. Неки су
вадили из џепова нешто налик пресавијеној хартији коју кад би
отворили постајала је чврст материјал и почели би да куцкају по њему.
Други су га снимали разноврсним апаратима. У сваком углу сале, при
плафону, камере су бележиле сва догађања.
Човек збуњено седи и гледа у публику иза заштитног стакла. Тајац
je кратко трајао.
„Шта... шта сс догађа?”, рече човек. „Мислим, ко сте ви? ... Где се
налазим?”
„Полако, полако ... идемо редом, колега”, рече доктор осмехнувши
се нервозно. „Чега се сећате? Прво нам то кажите, то je врло важно
после тако дуге коме.”
„Кома? Био сам у коми?”, изненади се човек.
„Тако je... Чега се сећате?”, љубазно ће доктор.
Човек затрепта нервозно и одмахну главом.
„Ничега... Не знам... Ничега се не сећам... Шта ми се десило?”
„Добро, ајмо полако, колега... Како се зовете? Сећате ли се тога?”
Човек се замишљено загледа у доктора, претура по својој глави.
„Не сећам се... Зашто се не сећам свог имена? Ко сам ja?”
Доктор баци забринут поглед ка некоме у публици, па му се опет
обрати:
„Ваше име je... Вукша Крстајић”, говори му овај полако. „Ви сте
доктор, практично наш колега. Сећате ли се сад?”
Човек одмахну главом, занемео je од свакојаких чуда око његa. Час
гледа у доктора, час у публику иза стакла, или у велике мониторе на
зидовима.
„Ја сам др Адам Бауер ... а ово су моји сарадници”, показује руком
на њих. Човек je имао око педесетак година, нижег раста и буцмаст. На
ћелавој глави истицале су се клемпаве уши и подбрадак из кога се тек
пробијала брада. „Зар се заиста ничега нe сећате, колега? Знате ли шта
вам се десило?”
Вукша одмахну опет главом и слегну раменима. Опет гледа око
себе и примети да су сви мушкарди ћелави, а да женске особе имају
изразито кратку косу.
„Где се налазим? Какво je ово место?”, пита га он.
„Налазите се на Војно-медицинској и научној академији.”
„Молим?”, изненади се Вукша.
„На ВМНА, Војно-медицинска и научна академија.”
Уто, отварају се аутоматска врата и један човек у оделу и кравати
крупним корацима улази. За њим једва држе корак joш два човека. Сви
имају намргођена лица, ћелави су, кршни - нимало не личе на докторе.
И то je Вукша одмах приметно. Главни међу њима je наступио дрско и
арогантно, лишен било какве емпатије или разумевања за пацијента
који се пробудио из коме.
Нема он времена за натезање и наклапање, обавиће ово брзо и
ефикасно. Искористиће прилику да се прослави и напредује у служби.
Мора брзо да реши овај случај или ће се умешати друге службе.
Преотеће му га, и шта je онда урадио. Зна он добро да већ увелико
звони узбуна у читавом свету: Субјект број један се пробудио из коме.
„Докторе ... допустите”, одмахну руком да му се доктор склони и
стаде пред Вукшу.
Одмери га мрко од главе до пете и без устезања рече:
„Ви хоћете да нас уверите да се ничега не сећате?”
„Пуковниче Фаусте, немојте тако ... он je сад у осетљивој фази
опоравка ...”
„Брига ме у каквој je фази, докторе”, рече овај нетремице гледајући
Вукшу као да би га погледом згромио. „Сад прелази ... у моју фазу.”
„То није по прописима Службе одржавања субјекта број jeдан”,
побуни се доктор и искорачи, али пуковник подиже руку к њему не
осврћући се. Друга двојица одмах прихватите Адама под руке и
одвукоше га неколико корака назад.
„Ја сам пуковник Игор Фауст из Инспектората С. П. при Е. К. одсек
... јавна безбедност и сигурност”, рече он брзометно махнувши Вукши
пред носом својом пластичном легитимацијом. „Е сад, докторе
Крстајићу, кажите ми чега се последњег сећате ... И немојте ми
причати приче како се ничега не сећате јер то није ... могуће.”
Вукша само наивно слегну раменима. Пуковнику Фаусту почињу да
се шире ноздрве - знак да je изгубио стрпљење, којим иначе није
обиловао. За човека који je закорачио у шесту деценију био je врло
држеће конституције. Видело се да држи до своје кондиције. Није ни
чудило кад je у младости био елитни специјалац, носилац свег могућег
ордења. Ако физички више није био у првим борбеним редовима,
духом je остао тамо. Никад се није иривикао на канцеларијски рад.
Само je тражио изговор да изађе на терен.
„Сећате ли се било чега? Последњег датума? Где сте становали? ...
Ваше службе?”
„Не сећам се ...”
„Сад je 2084. година, докторе Крстајићу!”, узвикну пуковник
нестршъиво. „Шездесет година сте у коми! Шест деценија чекамо да се
пробудите ... А ви... ти ми сад продајеш муда за бубреге како се ничега
не сећаш? Ma немој!”
Вукши се помути пред очима од узбуђења. Шездесет година у коми!
Као да му се сва крв слила из главе. Мало се зањиха и клону назад на
леђа. Нико од доктора није стигао да предупреди несвестицу, узалуд су
притискали тастере на својим конзолама. Шок je дошао исувише брзо
и изненада.
Изиенадио их je и генерал Фукс, који je упао у салу вичући и
претећи машући рукама. Био je низак и мршав, шездесет и пег година
стар, ћелав и необично великих ушију приљубљених уз главу.
„Шта je с вама, пуковниче Фаусте? Порадите мало на својој
тактичности! Не можете тек тако, из неба па у ребра, човеку да кажете
да je 60 година у коми!”
„Генерале, немам ja времена за ... такт ... Имам задатак да из
Субјекта бр. 1 извучем све обавештајне податке пре него што навале
остале службе ... и ко зна ко још!”
„Како ћете то урадити кад сте га вратили у кому?”
„Пробудиће се чим га мало пропустим кроз шаке...”
„Докторе! Предузмите нешто, човече! Сваки минут нам je драгоцен!
Само што нам не бану они из Азијатске Алијансе, Јапанци,
Американци, Европејци... Досад су и терористи који га вребају
деценијама чули да се пробудио!”
„Оставите ме насамо с њим неколико минута”, смркнуто ћe
пуковник Игор док посматра како се лекари гурају око њега не би ли га
освестили. „Гарантујем вам да ћу из њега извући... тajну ртањског
чаја.”

***
Датум: 6. мај 2084.
Време: 11.10 часова
Место: Инспекторат српског протектората при Европској
Коалицији,
Одсек јавна безбедност и сигурност
Место: Београд на Води
Земља: Протекторат Србија

ИЗВЕШТАЈ 2084/12-1
ПОШИЉАЛАЦ: ПУКОВНИК ИГОР ФАУСТ
ПРИМАЛАЦ: ГЕНЕРАЛ КЛАУС ФУКС

Kao што сте упознати, Субјект бр. 1 данас се пробудио из


индуковане коме и подвргнут je првом саслушању. Након
прелиминарног разговора, на инсистирагье др Адама Бауера,
закључено je да Субјект бр. 1 болује од амнезије због дуготрајне коме и
можда због метка који му je остао у глави. Доктор Бауер je изразио
уверење да je амнезија привремена и да je потребно постепено враћање
меморије како процес не би постао неповратан услед јаког психичког
или физичког шока. На ваш захтев, покушао сам саслушати субјекта у
вези тајне ртањског чаја, али без резултата. Доктор Бауер саветује
постепено прилагођавање садашњости због страха од повлачења у себе
и дефинитивног губитка меморије. Као надлежни и одговорни официр
за безбедност Субјекта бр. 1, појачао сам субјекту обезбеђење. У
протеклих 60 минута већ сам добио 24 захтева за његово саслушање од
Европске Коалиције, Удружених Америчких Држава, Јапанске
Царевине и Азијатске Алијансе. Kao одговорни официр, одбио сам
њихове захтеве до даљег.
Потпис: пуковник Игор Фауст
НАРЕДБА 2084/24-1
ПОШИЉАЛАЦ: ГЕНЕРАЛ КЛАУС ФУКС
ПРИМАЛАЦ: ПУКОВНИК ИГОР ФАУСТ

Наређује се пуковнику Игору Фаусту да Субјекту бр. 1 сместа


имплантира чип „Здравко” како би се пратило његово стање и кретање.
Ова наредба je управо стигла од Савета протектора. До даљег
забранити контакт Субјекта бр. 1 са спољним светом. Од националног
интереса je откривање те тајне.
Потпис: Генерал Клаус Фукс
Време слања: 11.25 часова

ИЗВЕШТАЈ 2084/12-2
ПОШИЉАЛАЦ: ПУКОВНИК ИГОР ФАУСТ
ПРИМАЛАЦ: ГЕНЕРАЛ КЛАУС ФУКС

Као главки и одговорни официр за безбедност Субјекта бр. 1,


скрећем надлежнима пажњу да би се уградњом чипа „Здравко”
угрозила његова безбедност. Осим наведених заинтересованих служби,
чији се интереси не поклапају по свим питањима, највећа опасност
прети од терористичке организације Световид која ће такође моћи да
прати кретање Субјекта бр. 1 помоћу дотичног чипа. Нема потребе да
надлежне подсећам да су они били одговорни за Нулти инцидент. Због
свега наведеног, а као главни и одговорни официр за безбедност
Субјекта бр. 1, доносим следећу коначну одлуку: чип „Здравко” се до
даљег неће усађивати у Субјект бр. 1.
Потпис: пуковник Игор Фауст
Време слања: 11.32 часова

НАРЕДБА 2084/24-2
ПОШИЉАЛАЦ: ГЕНЕРАЛ КЛАУС ФУКС
ПРИМАЛАЦ: ПУКОВНИК ИГОР ФАУСТ
Наредба Савета протектора није опозива. Подсећам вас, пуковниче
Фаусте, да не доводите у питање надлежност Савета јер ће нам у
противном послати некога протектора који ће нам сести на главу и
дриблаће нас до изнемоглости. Истовремено вас подсећам да
организација Световид одавно није активна и сви безбедносни
параметри указују на то да од њих више опасност не прети. Морам ли
такође да вас подсећам да je Савет својевремеио изразио забринутост
због вашег именовања на место главног и одговорног официра за
безбедност Субјекта бр. 1? Поступите по наређењу.
Потпис: Генерал Клаус Фукс
Време слања: 11.47 часова

ИЗВЕШТАЈ 2084/12-3
ПОШИЉАЛАЦ: ПУКОВНИК ИГОР ФАУСТ
ПРИМАЛАЦ: ГЕНЕРАЛ КЛАУС ФУКС

По свему судећи, генерале Фукс, мораћуја вас да подсетим на


Правилник рада са Субјектом бр. 1 који je донео тај исти Савет
протектора пре 55 година и отад није мењан, увек je поштован. Наиме,
у плану 18, параграф 3 стоји:
„Протекторат Србија je надлежан за именовање главног и
одговорног официра за безбедност Субјекта бр. 1, а Савет Протектора
потврђује његово наименовање. Изабрани главни и одговорни официр
за безбедност Субјекта бр. 1 самосталан je у раду и у доношењу
одлука који се тичу Субјекта бр. 1. Његове одлуке и наредбе су
неопозиве уколико не угрожавају безбедност Субјекта бр. 1 и
доприносе његовој сигурности. Главни и одговорни официр je дужан
да сарађује са главним и одговорним доктором који брине о психичком
и физичком здрављу Субјекта бр. 1. Заједно доносе неопозиве одлуке
који се тичу здравља и безбедности Субјекта бр. 1.”
Подсећам вас, генерале Фукс, да je егзистенција Субјекта бр. 1 од
примарног значаја за Савет протектора, односно за цео наш свет и за
онај на Марсу. Свестан сам значаја ртањског чаја за национални
интерес. Не морате ме стално подсећати.
Друго, својим одговорним радом у служби и приватним животом
доказао сам да су биле неоправдане сумње у мој интегритет. Moj
главни интерес je безбедност Субјекта бр. 1, а непријатељ je свако ко
га угрожава, поготово групација Световид, која je одговорна за све ово,
ма шта неко тамо на Марсу мислио о мени.
Потпис: пуковник Игор Фауст
Време слања: 12.05 часова

***
Датум: 6. мај 2084.
Време: 15.15 часова
Место: Истраживачки центар ВМНА
Место: Београд на Води
Земља: Протекторат Србија

Вукша се трже из дубоког сна. У страху се усправио у постељи.


Унезверено гледа око себе и убрзано дише. Апарат крај његовог
кревета одмах реагује на његову узнемирсност и почиње да пали
тастере и да испушта различите звучне сигнале. Напипао je руком
танке жице причвршћене за његове слепоочнице. Примећује да се
налази у сасвим другачијем простору који личи на болничку собу. У
горњем углу, близу врата, види камеру која зури у њега. Све око њега
делује стерилно и бездушно. Преовлађује сивкаста боја, намештај je
заобљеног облика, од леминга посебне легуре магнезијума, лаган je,
чврст и неуништив. Све je било од леминга или од мемопласта,
савитљиве и мекане пластике која je увек задржавала свој првобитан
облик, незапаљива и отпорна на све спољне утицаје.
Осетио je како му од нервозе врелина удара у главу и почиње да се
зноји. Уређаји су одмах реаговали на адекватан начин. Прво je на
пиџами приметно да су рукави променили боју из беле у небоплаву
боју, а затим да je почела да зрачи свежином. Хладила ra je. Одмах je и
прекривач променио боју из сивозелене у исту нијансу плаве боје.
Задивљено je посматрао смартекст, паметну тканину, па није ни
приметно када су се електронска врата бешумно отворила и др Бауер
ушао.
„Како сте, колега?”, упита га он смешкајући се добродушно. „Ваши
налази су добри... мада ja увек кажем да технологија није свемогућа, а
ви сте томе најбољи доказ.”
Вукша га немо посматра, не зна шта пре да га пита, како да
наступи. Осећао се беспомоћно, као да je наг пред светом и ничим није
могао да се заштити. Његова збуњеност била je окружена ништавилом
памћења, празнином сећања и осећања. Све му je било страно, чак и
његов глас. А изглед? Копкало ra je да види на шта личи, хоће ли му
одраз његовог лица у огледалу повратити намћење? Хоће ли му се све
вратити или ће и даље остати енигма за њега?
„Шта... шта ми се десило?”, промукло ће Вукша.
Адаму спаде осмех с лице и замишљено га погледа. Окрену се, узе
столицу која je стајала уза зид, принесе je кревету и седе. Нагну се
напред и нетремице рече:
„Шта се ... тачно десило нико не зна. Надамо се да ћемо чути од вас
... Једино што знам јесте да сте били жртва терористичког папада и да
сте једва ... ама баш једва остали живи. Ви сте медицинско чудо ...
Раније генерације лекара су вас ... морам признати, савршено закрпиле
и одржале у животу. Ja сам већ двадесет година задужен за вас, и
дивим се њиховој умешности.”
„Жртва терористичког напада?”, промрмља Вукша.
„Сећате ли се нечега? То се десило 1. маја 2024.”
Вукша само одмахну главом.
„Рекосте да сам... колега, доктор?”, тихо ће он.
„Да, да!”, опет се осмехну Адам и завали се у столицу. „Додуше,
нисте доктор медицине ... већ биомеханичког инжењеринга. И колико
знам, у ваше време били сте најбољи! Први у свету! Или бар
најцењенији ...”
„Какав je то био терористички напад?”
„Ах ...”, узврпољи се Адам у столици. „Нисам овлашћен да вам
дајем било какве информације о томе. Ja сам главни и одговорни
доктор Субјекта бр. 1, то јест вас, и мој посао je ... био да вас
медицински одржавам у животу док сте били у коми, а сад морам да
радим с вама како би вам се памћење вратило.”
„Субјект бр. 1?”, изговори пажљиво Вукша. „Шта je то толико
важно у вези са мном?”
„О-хо!”, шири руке у чуду Адам. „Е, да само знате! Рећи ћу вам само
ово, откад je пре нешто више од два месеца објављена вест да сте се
пробудили из коме ... цео свет бруји од узбуђења. Не престају да
причају о вама на вестима, колико ће то значити за Земљу и за Марс...”
„З-за Марс?”, разрогачи очи Вукша. „Јесмо ли ми на Марсу?”
„Не, не!...”, смеје се Адам, па се онда нагну напред и тихим гласом
рече, намигнувши му: „Мада се надамо да ћемо ускоро бити... и све
захваљујући вама! Јер Марс нема алтернативе... Али без журбе,
колега!”, наједном се уплаши. „Ви не смете нагло да примате толико
информација ... Морамо то постепено. Конзилијум лекара који прати
ваше стање препоручио ми je да због амнезије почнемо од вас самог ...
Односно, да причамо само о вама и да вам на тај начин полако
почнемо враћати сећање на ваш живот, остало ћемо лако!”, одмахну он
руком.
„Не сећам се ничега...”, трља руком чело Вукша, напреже се не би
ли се нечега сетио. „Зар сам шездесет година у коми?”
„Тако je... Не сећате се своје породице? Посла на којем сте радили?
... Баш ничега?”
„Имам породицу?”, диже обрве Вукша.
„Да, да... Имали сте, додуше”, промрмља Адам. „Кћерку Тамару и
супругу Наду, која je умрла неколико година пре ваше несреће.”
„Тамара... Нада?... Зар ниједан... мој потомак није жив?”, устручава
се да Вукша пита, боји се одговора.
„Нажалост... нису преживели Велики рат, као ни многи други. Жао
ми je.”
„Рат? Какав рат? Не сећам га се.”
Адам уздахну. Свестан je великог проблема који je пред њим.
Субјект бр. 1 се ничега није сећао. Не буде ли пажљив, изазове ли му
се опет шок као кад je чуо да je у коми био шест деценија, могао би
скроз да се затвори у себе и да вегетира. А то би била катастрофа
неслућених размера. Свет већ шездесет година с надом ишчекује да се
Субјект бр. 1 пробуди из коме. Деси ли се да му се не поврати памћење
... Адам није смео ни да номисли па ужасавајуће последице. Уосталом,
од изумирања људске врсте није могло бити ништа горе.
„Колега, не сећате се рата јер je избио... након што сте пали у кому.
То je нормално”, рече др Бауер пажљиво бирајући речи. „Али небројено
много породица, људи, није преживело Велики рат ... Ни после Сан
Андреас ...”
„Сан Андреас?”, понови у чуду Вукша.
„Знате, Сан Андреас ... Онај велики расед у Америци?”, шири руке
Адам. „Она пукотина у Калифорнији?... Сада знамо да je до тог
катастрофалног земљотреса и цепања Калифорније од копна дошло
због нуклеарних експлозија на неколико места дуж Ватреног појаса
Пацифика... Ланчана реакцијаје изазвала да je Калифорнија потонула у
океан, Јелоустон срећом није експлодирао али je преплављен лавом...”
„То се све десило док сам био у коми?”, забезекпу се Вукша.
„Да...”, климну главом Адам. „Како стоје ствари, изгледа да je Сан
Андреас спасио човечанство од тоталног уништења, па не треба да се
жалимо ни на калифорнијски цунами који je потопио ... приобаље
Азије ... Јер, та катаклизма прекинула је Велики рат и спречила
нуклеарну катаклизму ... Но, то сад није важно. Шта je било, било je.
Наш задатак je да вама вратимо памћење... И ja ћу вам у томе помоћи.”
Затим, устаје и отвара фиоку наткасне крај кревета. Вукша и даље
не може да дође себи после света што je чуо. Непојмљиве су му
размере катастрофе која je задесила свет док je он плутао у стакленом
звону. Људске муке и патње биле су несхватљиве, библијских размера.
Па ипак, човечанство je преживело и кренуло напред.
Адам вади једно округло огледало и даје га Вукши. Он се устручава
да га узме, мучи га неизвесност. Не зна ни сам шта да очекује. Хоће ли
му се памћење одједном вратити и болно му преплавити свест, или ће
опет доживети шок због изостанка истог?
„Конзилијум je уверен да што више будете гледали свој одраз у
огледалу, пре ће вам се вратити памћење ... наравно, уз одговарајућу
терапију”, рече Адам нудећи му огледало. „Свакако би помогли и ваши
лични предмети, породичне фотографије, документа ... али кажу да je
то све загубљено након терористичког напада ... Рат који je затим
избио, прекинуо je континуитет и много тога je нестало ... Можете
замислити како je изгледало када je већина становништва остала без
икаквих личних података! ... Но, сигуран сам да ће вам пуковник Игор
Фауст у догледио време и о томе причати, то je у његовој
надлежности.”
Вукша бојажљиво узима огледало и полако га диже наспрам свог
лица. Апарати почињу да региструју његов немир паљењем тастера и
звучним сигналима. Адам им прилази и уноси одговарајуће команде
како би предупредио последице његове велике растројености.
Регулише лучење хормона, појачава унос седатива...
Када се Вукша погледао у огледало, остао je запањен. То лице му je
било, као и све остало, потпуно страно. Додирује га прстима као да
хоће да се увери да је заиста његово, не би ли се сетио било чега из
своје давне прошлости. Међутим, све je било узалуд. Испод скалпа, на
врху свог чела, напипао je дугачак ожиљак.
„Имали сте пластичну операцију”, зачу Адамв глас. „Ваше лице je
било... тешко унакажено. Тадашњи лекари су вам мајсторски
повратили изглед, али тај ожиљак je остао. То je најмањи проблем, и не
види вам се испод косе ... Важно je да знамо да ли се нечега сећате.”
„Не... ништа ми се не јавља”, резигнирано Вукша спусти огледало
на кревет.
„Ви болујете од ретроградне амнезије”, рече др Бауер и седа на
постељу крај њега. Узима нешто налик лампици која je испуштала
светлосне снопове различитих боја и упери му je у очи. „Користићемо
технику когнитивне терапије, развијаћемо ваше способности
подстичући мозак да сам пронађе похрањену нпформацију. Очигледно
je дошло до оштећења предњег дела мозга, односно хипоталамуса и
лимбичког система одговорног, између осталог, и за дугорочно
памћење...” Док говори, доктор Адам му лампицом осветљава час
једно, час друго око.
„Сећам се једино...”
„Чега, колега?”, озари се Адаму лице.
„Мелодије која ме je пробудила из коме... Из серије ’Бољи живот’.”
„Мелодије из серије?”, изненади се доктор.
„Неко ју je гледао док сам био... у оном стакленом звону”, збуњено
ће Вукша. „То ме je тргло из коме.”
„И те мелодије се сећате?”, не крије своје изненађење Адам, а онда
промрмља: „И не треба да ме то чуди, стално je репризирају. Дигла би
свакога из мртвих.”
Уто, отварају се врата и улази један доктор. Висок, мршав и ћелав,
док су му очи ситне, а усне пуније. Лице му рошаво и масно, пресијава
се под неонским светлом.
„Ах, др Адлеру ... у прави час долазите”, рече Адам. „Ја бих нашем
колеги заказао преглед БЕГЕ, ЦТЦ и НМРН. Иако смо му то радили за
време коме, вредности су се сигурно промениле откад je у свесном
стању, па морамо да покушамо да утврдимо узрок амнезије ...”
„Можда je узрок у ...”
„Не!”, пресече га погледом Адам и показује му очима да ћути.
„Траума je услед експлозије, ништа друго ... Открићемо шта je.”
„У реду, како ви кажете, др Бауере ... Него, дошао je пуковник
Фауст и тражи да ...”
„Сада смо заузети, докторе!”, узвикну Адам. „Још je рано за
саслушавања ...”
„Ја одлучујем да ли je рано или није”, улеће пуковник у болничку
собу. „Ја сам задужеи за безбедност Субјекта бр. 1 и она je сад
угрожена разним притисцима и захтевима за резултатима. Нико више
не може да чека!”
„Пуковниче, што je већи притисак на др Вукшу Крстајића, мањи су
изгледи да му се врати памћење, a већи да га неповратно изгуби!”
„Слажем се, др Бауере”, рече Игор. „Зато га морамо преселити на
неко друго место.”
„О чему ви причате?”, устаје Адам. „Не можемо га пресељавати
када само овде постоје сви услови за његов опоравак!”
„Кажите то генералу Фуксу, а не мени. Он инсистира да се пресели
међу општу популацију пацијената како би се брже прилагодио ...
садашњости.”
„То je идиотизам, пуковниче!”, зачуди се доктор Адам. „Па то би
била исувише нагла промена за др Вукшу Крстајића!”
„Можда je генерал у праву, ja сам се сложно с тим”, слеже раменима
Игор. „Данас ћемо га пребацити на први спрат. Не брините, имаће он и
даље своју собу.”
„Али свако ће моћи да ушета! Контакт без стручног надзора може
му изазвати трајан губитак меморије! ... Мене нико није питао за
дозволу!”
Уто, умаршира колона од шесторо људи на челу с генералом
Фуксом. Сви су намрштени, нервозни, разгоропадили се и спремни су
за свађу. И одмах сви углас почињу да говоре и да гестикулирају
рукама. Пришли би постељи па којој Вукша збуњен лежи, али
испречили су им се Игор, Адам и Амброс Адлер. Одгурују их назад,
убеђују их да изађу из просторије. Узалуд, сад када су дошли, немају
намepy да милом изађу. Почињу да се рукама одгурују, наглас се
свађају и расправљају. Од галаме се не чују апарати који дижу узбуну
због Вукшине узнемирености.
„Тишина! Мир!”, надвикује их генерал Фукс.
Невољно се сви стишаше и умирише, али сви гледају преко рамена
ове тројице у Субјекта бр. 1. Желе лично да се увере да je у свесном
стању.
„Шта je ово, генерале?”, зачуди се Адам. „Ко су сви ови људи? Овом
човеку je потребан мир и одмор! Како мислите да му овако
помогнемо?”
„Докторе Бауере, покушао сам да ово одложим, али иисам имао
куд”, строго ће овај. „Протектор Данијел je стигао 5. маја у Београд на
Води. Довео je ове агенте који су надлежни за Субјекта бр. 1. Ja ту не
могу ништа!”
„О чему ви причате када сам ja једини главни и одговорни за
Субјекта бр. 1?”, узвикну Игор.
„Пуковниче, Правилник рада са Субјектом бр. 1 подразумева да
остале коалиције именују официре за везу у случају да се дотични
пробуди! Ваљда то знате! Шта се онда чудите? Ви јесте главни, али
морате детаљно да обавештавате ваше колеге ...”, и показује на
шесторицу агената око себе, „о свим мерама и акцијама које
предузимате у корист Субјекта бр. 1! Je ли то јасно?”
Завлада мук у соби. Сви се премештају с ноге на ногу и згледају се.
Само Вукша разрогачених очију гледа у њих отворених уста и не
трепће. Тек тад je Адам чуо апарате који су пиштали на сав глас, брзо
прискочи да унесе потребне команде.
„Дакле, пуковниче, дозволите да вас упознам ...”, показује руком
генерал. „Ово су Рус Тимур Ленкович и Кинез Јао-Лонг Хунг из
Азијатске алијансе ... Затим, Американац Џон Мејн и Јапанац Хироши
Сако из Пацифичке коалиције, и на крају Француз Кловис Фуш и
Неман Улмер Данкер из Европске коалиције ... Они захтевају, по
основу Правилника рада са Субјектом бр. 1, да им се допусти да
дотичног саслушају ...”
„Генерале, нема кога да саслушавају”, шири немоћно руке пуковник
Фауст. „Субјект бр. 1 болује од амнезије и још увек се ничега не сећа
...”
„Тако je, генерале, посреди je ретроградна амнезија и мора се
пажљиво радити с њим како бисмо једног дана ...”
„Једног дана?”, забезекну се Рус Тимур, укључио je диги-таларинкс,
који му стоји на врату и аутоматски преводи са руског на српски језик,
док му слушни апарат лингви преводи са српског на руски. Сви агента
су то поседовали и једино се тако могли међусобио споразумевати.
Било je битно само наштеловати да гласови не буду исти. „Нема
чекања, господо, Субјекта треба, сместа одвести на локацију где ћe му
се памћење најбрже вратити ...”
„И претпостављам да предлажете неко своје постројење из
Азијатске алијансе?”, цинично ће Американац Џон Мејн, висок u ћелав
човек, необично глават. Имао je јако изражену браду и јагодице, пa je
остављао лош утисак. Додуше, нарав му није одударала од изгледа. Био
je прек и уображен, без поштовања и разумевања за друге. Он je све
знао најбоље.
„Наравно, наш институт у Новом Пекингу je без премца у свету
...!”, умеша се Кинсз Јао-Лонг Хунг.
„Можда, али после нашег у Кјоту!”, испречи му се Јапанац Хироши
Сако. „Тамо ће се иајбрже опоравити и повратити памћење...!”
Опет сви гракнуше у један глас, па се почињу гуркати и претећи
гестикулирати. Свако je желео да има Субјекта бр. 1 за себе. Сада када
се пробудио из коме, спале су маске и више нико то није крио. Моћ
коју je он са собом носио била je превише примамљив изазов за
њихове владе иако су све биле потписнице Споразума о правилнику
рада са Субјектом бр. 1. Шест деценија, колико je био у коми, владала
je мирољубива коегзистенција и међусобна сарадња, али сада када се
Вукша Крстајић пробудио, испливала je њихова стара, потискивана
нетрпељивост и егоистички планови који су у тајности копани. Свака
коалиција je желела да овлада знањем које je само Субјект бр. 1 носио
у глави. И сада, нико није желео да прихвати могућност да су те тајне
биле привремено, или не дај боже, заувек недоступне.
„Тишина!”, викну генерал Фукс, а када се сви ућуташе, он их
прекори: „Шта вас je то спопало, људи? Ви као да не пијете ртањски
чај? Постоји међукоалициони споразум који je деценијама на снази!
Морате га се сви придржавати? Само заједничким радом можемо
остварити његов главни циљ ... Морам ли вас подсећати да не смемо
наљутити протектора Данијела ...”
„Имамо ли проблем, генерале Фукс?”, зачуше глас иза себе и сви се
укипише.
Не смеју ни да се окрену ка вратима на којима je стајао протектор
Данијел и безизражајним погледом их стрељао. Тежак мук испуни
болничку собу, на се чак и Вукша приметно стресе. Очевидна нервоза
се увуче међу коалиционе партнере. Згледају се и почињу да се
премештају с ноге на ногу. Само je пуковник Фауст смирен, он га врло
добро познаје. Како не би, десна му je рука. Зна тачно шта захтева и
које су му границе толеранције.
Генерал Фукс прогута кнедлу, проби се кроз присутне кренувши у
сусрет ненаданом посетиоцу. На челу му избија зној: „Протекторе ...
Каква част!”, нервозно се смешка генерал док му пружа руку. „Да сте
се само најавили, ми бисмо...”
„Рука вам се зноји, генерале”, рече овај једноличним гласом док се
с њим рукује. „Осећам вашу нервозу ... Који je разлог томе?”
„А, нема разлога, протекторе!”, крши руке овај док се смешка. „Све
je под контролом, уверавам вас.”
Протектор закорачи напред, а генерал се хитро измакну да овај
прође. Тек понеко стидљиво диже поглед на њега, док већина понизно
гледа у под. Како он прилази болничкој постељи тако му се сви
склањају с пута. Када гa je Вукша угледао, и сам je занемео. Био je
висок, мршав и ћелаве дугуљасте главе која je само подсећала на
људскост. Имао je мала уста и ситан нос, али су му очи биле крупне и
помало косе, налик азијатским. Уши су му биле мале и приљубљене уз
главу. Но, осим фараонског облика његове главе, још нешто je Вукши
одударало од људског изгледа. Испрва није могао докучити шта je то
било, али док гa je посматрао како овај немо стоји над његовом
постељом, прожимала га je језа да je пред њим био необичан створ.
„Дакле, Субјект бр. 1 ничега се не сећа?”, рече он истим
једноличним гласом.
„Ничег, ничег, протекторе”, брже-боље ће генерал Фукс док се
пробија до њега.
„Не питам вас, генерале”, одврати овај, па исти безизражајни поглед
упути др Бауеру.
Овај се избечи, приметно стресавши се, па брзоплето рече:
„Протекторе, ничега се он не сећа ... Ни свог имена, ни породице ...
Само се сетио ... мелодије из серије ’Бољи живот’ која гa je тргла из
коме.”
„Чега?”, изрече генерал, али одмах замуче када ra je протектор
прострелио леденим погледом.
„Спремачица je гледала ту серију ... и изгледа да je то било нека
врста окидача.”
„Занимљиво”, рече протектор загледан у Вукшу, који непомично
лежи од страха. Коначно je приметно шта je то још одударало од
људског изгледа: овај ’човек’ није трептао, имао je укочен поглед. Црне
очи су га урокљиво гледале. „Можда би требало још пуштати ту
мелодију, можда му поврати памћење.”
„Да, да...”, умета се генерал не би ли се додворио свом
претпостављеном. „Треба му je нон-стоп пуштати.”
„Бојим се да би та мелодија могла да има и контраефекат”, рече
Адам. „Не би ме чудило ... да попово падне у кому.”
„Онда саветујем опрез”, рече протектор. „Предлажем да ефекат
мелодије испробате на другим пацијентима у коми ... Уколико их
имате.”
„Имамо један брачни пар, протекторе”, рече др Адлер. „Жртве
напада малолетних хулигана на Дедињу ... Биће то велики успех за
медицину, уколико и на њих буде дсловала.”
„Јесу ли малолетници иначе у изолацији, генерале?”
„Јесу, jecy, протекторе!”, брже-боље ће Клаус Фукс. „Чекамо да се
жртве пробуде из коме па да им се насилници извине.”
„Др Бауере...”, рече протектор Данијел не скидајући поглед с
Вукше. „Какав третман саветујете за Субјекта бр. 1? Електро-шокове?
Лоботомију?... Не морам вам наглашавати значај овог људског биће за
будућност човечанства. Оног момента када je објављено да се пробудио
из коме, гледаност ТВ преноса ’Парада срећника’, у коме се објављују
имена оних који су својим радом заслужили црвени картон за Марс -
порасла je за 600%!”
„Конзилијум лекара има већ усвојену процедуру, протекторе”, рече
Адам, „али је потребно стрпљење...”
„Стрпљење?”, погледа га протектор безосећајним последом од кога
се овај најежи. „Никако не могу да схватим тај ваш појам...
’стрпљење’... Најближе му је значење ’чекање’... И то ми je
несхватљиво ... Предлажем вам електро-шокове. Ако они не дају
резултате, онда операција мозга. Могућност да je заостали метак у
глави узрок његове амнезије велика je и основана...”
„Метак у мојој глави...?”, излете несвесно Вукши од изненађења, а
апарати почете да зврје и да пале лампице.
Бауер и Адлер истог трена прискочише да интервенишу уплашени
да ће Субјекту бр. 1 опет позлити, или још горе, да ће пасти у кому. И
то пред протектором! Гора ствар не би могла да их задеси. Нису се
само они уплашили, већ и остали коалициони партнери. И са разлогом,
наравно. Незадовољство које протектор уме да испољи углавном je
кобно по присутне. Лишен било какве емпатије, његове мере услед
негодовања умеле су бити неодмерене и прекомерне.
Зато се сви узврпољише, па час гледају докторе, час Вукшу.
Приметивши да се Субјскт бр. 1 смирио, и они видно одахнуше.
Доктор Адам се окрену свом пацијенту, стави му руку на раме и рече:
„Не узбуђујте се, колега ... Све je у реду.”
„Али, рекосте да имам метак у глави ...”, али Адам му стеже раме
дајући му знак да ућути.
„Нисам овде да бих расправљао о томе, Субјекту бр. 1”, рече
протектор. „Ви поседујете информације које су од кључног значаја за
човечанство ... Ваша нижа раса не може населити Марс сада пошто сте
уништили Земљу ако се не укључи Тераформ ... Јер Марс нема
алтернативу. Осим тога, др Крстајићу, постоји некакав ... урбани мит
како сте наводно пред терористички напад изјавили да сте открили
’тајну’ ртањског чаја, па су кренула свакаква нагађаља, од његове
садње, јер он не успева нигде другде сем на Ртну, па до неког његовог
скривеног дејства ... То je, разумећете, од највећег интереса за нас, и
ако нека тајна постоји, она не сме пасти у туђе руке. Зато се потрудите
да повратите памћењс што пре ... Јер ja не знам за ’стрпљење’... а
чекало се 60 година да се ви пробудите. Ни je ли то било довољно
’стрпљења’? ... Докторе Бауере, уколико ваше мере ускоро не дају
резултат, предложићу Савсту протектора да мени препусте лечење и
опоравак Субјекта бр. 1... Јасно? Хвала на вашој пажњи и сарадњи.”
Затим се окрену и изађе из болничке собе оставивши их неме и
полуукочене од страха. Још неколико тренутака су се само згледали
као да не верују да je протектор отишао или да су сви остали
некажњени. Све су се бојали да ће се опет појавити на вратима и на
неком искалити своје незадовољство због тренутног застоја. Но, врата
осташе затворена.
„Предлажем ...”, рече генерал нагласивши видно ту реч, „да
препустимо др Бауеру и конзилијуму лекара бригу о Субјекту бр. 1, да
се не мешамо и не компликујемо њихов рад ... да ... да протектор
Данијел не би узео ствар у своје руке ... Господо, мислим да се
разумемо.”
Представници три коалиције стадоше да гунђају и негодују, али
нико да повиси тон. Мало-мало па испод ока гледају ка вратима собе,
све у страху да ће се опет појавити протектор Данијел. Ипак, уздишући
и одмахујући руком, напослетку се сложише.
„Нама из Европске коалиције чини се да je највише стало да
Субјект бр. 1 поврати своје иамћење”, рече Француз Кловис Фуш
гледајући попреко остале присутне. Био je онижи човек, необично блед
и носат, али беспрекорних бркова. И он je био ћелав као остали, али
посред темена главе имао je велики ожиљак који je времепом добио
тамнију боју. „Ми чврсто стојимо иза слогана ’Марс нема алтернативу’,
а то би требало да важи за све народе.”
„Тако je...”, умеша се Немац Улмер Данкен, човек плавих обрва и
очију, и великих уста. Иако није био највиши, био je свакако
најатлетскији грађен. „Moja земља je највише издвајала за
колонизацију Марса и очекујемо од вас бар озбиљну сарадњу, а не
сметње.”
„Нисте ви највише издвајали за Марс”, рече Кинез Јао-Лонг Хун.
„Ви сте били само параван за Елиту ... Уосталом, да Кина није прва
изградила базу на Месецу, коју сте користили као одскочну даску, ви
Европејци не бисте joш били на Марсу.”
„Док се ви, људи, препирете чији je већи...”, умеша се Американац
Џон Мејн, „Руси планирају да заузму Ртањ и да контролишу
производњу и расподелу ртањског чаја. Хоће свет да уцењују ...!”
„Нећу да допустим да се каља част наше алијаисе!”, прекине га Рус
Тимур Ленкович и опасно се унесе Американцу у лице. „Ви сте ти који
хоћете да загосподарите Тераформом под изговором да се бринете за
чај! Имамо обавештајне податке и да вам je циљ да сазнате тајну
ртањског чаја! Све ми знамо! Азијатска алијанса неће допустити да
америчка чизма ступи на Ртањ!”
„Америка се кроз историју борила да демократија постане тековина
читавог света, а не само привилегија Запада!”, узвраћа му Џон Мејн.
„Ми штитимо суверено право сваког народа на правичну расподелу
ртањског чаја!”
„Све се бојим да ће га Америка праведно расподељивати ако добије
мононол над њим!”, кревељи му се Рус.
„Свакако праведније него што je сад!”, узвикну Американац.
„Европејци који су задужени за његово брање и расподелу под јаким су
вашим утицајем и притиском ... Целом свету прети опасност ако се
Ртањ препусти Русима!”
„Молим вас, господо...”, немоћно шири руке генерал. „Зар морамо
опет о томе? Не прети опасност да ико стекне монопол над чајем...”
„А како ви ово зовете, генерале?”, окрену се ка њему Кинез Jao
Лонг-Ху. „Ја не видим да je ико од нас у Ртањском савету, само
Европејци.”
„То je зато што je на нашој територији...”, побуни се Француз
Кловис Фуш.
„То je територија Србије, кад смо већ код тога!”, узвикну Рус.
„Они су већ дуго наш протекторат”, повика Немац Улмер Данкеп.
„Јесте ли се сви својевремено сложили са констатацијом да Србија не
би умела сама да води рачуна о ртањском чају, а камоли да обезбеди
његову светску дистрибуцију? Бојим се да овде није реч о чају него о
контроли Тераформа...!”
„Азијатска алијанса никад није ставила потпис на тај
међукоалициони споразум да Србија буде ваш протекторат!”, одмахује
руком Рус.
„Али сте први стали у ред када је требало испоручити први
контигент чаја”, приговори му Немац.
„Да, морали смо прво вама да га испоручимо!”, љутито ће Француз.
„Претили сте обуставом raca у Европу!”
„Господо, овде није реч о ртањском чају за који важи неколико
конвенција и споразума чији сте сви ви потписници ... Сада je реч о
Тераформу”, прекиде их генерал. „Уосталом, сви смо потписници
Споразума о правилнику рада са Субјектом бр. 1... Дозволимо
медицинском тиму да ради свој посао да бисмо ми касније могли да
обавимо свој. Разумем да постоји велика нервоза ... Уосталом, ja сам
престао да пратим вести, више не могу да слушам једно те исто:
Будућиост човечанства зависи од Субјекта бр. 1! Доста ми je што
морам сваког сата да обавештавам Савет протектора ... Разиђимо се и
оставимо ове људе да раде”, па им руком показује ка вратима.
Гунђајући сви полако из лазе из собе. Генерал застаје на вратима и
окреће се др Адаму Бауеру.
„Све очи су упрте у вас, докторе ... Немојте разочарати протектора
Данијела ... И joш нешто, докторе. Није ли време да Субјекту бр. 1
почнете да дајете ртањски чај?”
Затим изађе са пуковником Игором Фаустом, а др Адам оста
загледан у врата.
„Идем да припремим прегледе које сте наменили за Субјекта бр. 1”,
рече др Амброс Адлер и крену да изађе из собе.
„И донесите пацијенту шољу ртањског чаја, молим вас.” Адам и
Вукша осташе сами. Доктор гласно уздахну и без речи приђе апарату
који je пратио пацијентово стање. Наводно гледа параметре, а заправо
размишља о свом незавидном положају. Ma колико му се испрва
чинило да je буђење Субјекта бр. 1 из коме велики потенцијал за
његову каријеру, сада ra je плашила одговорност коју je имао.
Публицитет који je добио последних месеци био je скоро
неподношљив. Није могао да изађе у јавност а да га не салете
репортери и разни новинари. Не рачунајући обавезу да je морао сваки
дан у 18 часова да саопштава здравствени билтен Субјекта бр. 1. Да му
се пацијент пробудио са памћењем, већ би га пуковник Фауст преузео
на себе, а он би сигурно већ добио црвени картон. Овако, не само да je
улазна виза за Марс била неизвесна, већ и његова судбина. Колико се
радовао оног дана када се Субјект бр. 1 пробудио из коме, толико je сад
очајавао збот тога.
„Докторе ...”, стидљиво ће Вукша.
Адам се прену и окрене се ка њему. Један другоме на лицу виде
збуњеност, растројеност.
„Ја ... не знам ... шта се догађа ... Какав то метак имам у глави? ...
Ko je онај чудан човек?”
Доктор седе на постељу крај њега и сажаљиво га погледа. Ни сам
није знао одакле да почне да му прича све што се десило, све што je
пропустио. Ако je у једном тренутку, понесен ентузијазмом, помислио
да ће то бити лако, сада je био свестан да пред собом има човека
несвесног света око себе.
„Колега Крстајићу ... Током терористичког напада вама je, између
осталог, пуцано и у главу ... Имали сте вишеструке телесне ране,
углавном од експлозије ... Мојим претходницима који су вас лечили
промакао je тај један метак који вам je остао у глави. Како, не знам! ...
Додуше, сачуване су фотографије које су начињене одмах по
терористичком нападу ... и ... и заиста морам рећи да сте били у
страшном стању, па можда није ни чудо што им je промакао један
метак када je из вас извађено девет шрапнела и још три метка ... Били
сте једна томила спрженог меса. И ово што су они тада постигли je
заиста запањујуће! Ви сте живи и здрави! Једва се види понеки ожиљак
... Зато, будите срећни.”
„Али, тај метак ...”, рече Вукша и несвесно додирује своју главу.
„Колега ... Метак je завршио у коштаном удубљењу названом sella
turcica, између хидоталамуса и хипофизе...”
„Кажете, sella turcica?”
„То на латинском значи турска столица”, рече Адам, па промрмља
себи у браду: ‘Турци ће нам доћи главе’... Но, ви се баш ничега не
сећате, чак ни латинског? ... Иначе, метак je временом, говоримо о
деценијама, прекривен нервним ткивом, срастао je са хипофизом и
хипоталамусом. Када ra je мој претходник на скенеру открио пре
тридесет година, било je већ касно за операцију. И тадашњи
конзилијум лекара који je бринуо о вашем здрављу закључио je да би
било опасно покушавати да се извади ... Да вас не гушим сад са
медицинским терминима, рећи ћу вам само да се хипофиза назива
руководећом жлездом јер лучи шест важних хормона, међу њима и
надбубрежне жлезде и штитне жлезде, и неколико мање важних
хормона ... Дакле, нико није смео да се игра с вашим здрављем, а како
вам тај метак у ’турској столици’ није задавао проблеме ... одлучили
смо да га не дирамо. Једино можете очекивати главобољу при промени
времена.”
Ућуташе се на моменат. Адам гледа Вукшу и покушава да замисли
како му je, како je бити испраног мозга, не сећати се никога и ничега.
Налазио се разапет између заборављене прошлости и непознате
будућности. Није имао ни за шта да се ухвати, да му служи као сидро
које ће га држати да га нe однесе струја неизвесности. Било му га je
жао одувек. И док се деценијама бринуо о њему, гледајући га како без
свести плута у Утерусу, у стакленом звону амнионске течности који je
имао улогу женске материце, на неки чудан и необјашњив начин био се
зближио с њим. Неретко му je причао док су били сами, надајући се да
ће његов глас допрети до Вукшине успаване свести. Убрзо je постао
свестан да се понаша као трудница! Говорио je беби, верујући да она
чује његов глас. Старао се о себи како би могао бринути о њој. И сада
када се „беба родила”, на њему je било да je учи свему, као правом
новорођенчету. Али ова „беба” беше другачија од свих. Очи света биле
су уперене у њу. И у „мајку”.
„А онај човек ... необичног изгледа?”, тргну га из мисли Вукша.
„Koje он?”
„Драги колега Крстајићу ...”, осмехну му се Адам. „Због коме сте
пропустили много тога ... Не само да морате повратити своје памћење
о свету вашег времена, већ и да надокнадите 60 година светске
историје! Ха-ха-ха! ... Ни сам не знам одакле да почием ... Taj човек,
протектор Данијел, je ... ГМАО ...”, па кад виде да се Вукша у чуду
избечио, он се кратко насмеја, па настави: „ГМАО je генетски
модификован аутономни организам. Он je вештачки створен човек.”
„Али не личи много на човека, има дугуљасту главу и ...”
„Да, да, знам! Ха-ха-ха!”, па се нагну ближе Вукши и шапну му:
„Зато их зову ... ’фараони’... Хе-хе-хе! ... Али ни то није случајно,
схватићете већ ... Да, драги колега ... Оно што сам ja увек говорио:
наука није свемогућа. Постоји један паралелан свет који нисмо ни
дотакли ... Али чујте, нека то остане међу нама”, занео се Адам као да
прича са дугогодишњим присним пријатељем. „Још ће ме прогласити
староверцем, пa ће ме отерати у изгнанство. Тек онда могу да се
опростим од одласка на Марс ... Хе-хе-хе ... Знате, колега, научници су
још у ваше време тврдили да могу да створе генетски модификованог
човека јер су дотад у лабораторијама створили којекакве домаће и
дивље животиње, биљке ... под изговором да ће нахранити свет, и да ће
глад постати прошлост. А онда су се дрзнули да створе људско биће јер
су потпуно овладали генетским кодом. Успели су да направе ... скоро
савршеног човека по свом нахођењу. Интелигентно, савршено здраво,
без недостатака ... Али наука ... наука није успела да том бићу
обезбеди најважнију ’ствар’... Душу, колега Крстајићу, људску душу!
Ми ни данас не знамо откуд душа човеку!”, шири руке Адам. „Душа се
не ствара у лабораторији, нема je у генетском коду jep он само шаблон!
Душа однекуд долази, некако се ствара и човеку даје људскост! ...
Разумете ли? ... Наука нема још увек одговор ... Зато, протектор
Данијел изгледа овако, он je бездушан ...”, затим се нагну и шапну
Вукши: „Он je органски робот. Али немојте да вас он чује, то je за њега
највећа увреда. Он себе сматра савршеним, а нас фаличним бићима
нижет ранга, инфериорним створењима. Њихов век трајања je, кажу,
100 година, a имају гаранцију чак 50. Нашем протектору баш ове
године истиче гаранција.”
„Зашто су онда створени? Видим да га се сви бојите?”, пита Вукша,
а Адам у њему види ону детињасту невиност.
„То je врло дуга прича, колега”, уозбиљи се доктор. „Много тога ...
ружног десило се још од вашег времена. У једном тренутку, изгледало
je да смо се вратили на добар пут ... Али управо та душа која нас чини
људима толико je несавршепа да сад ... Марс нема алтернативу. Наша
планета одумире, а живот на њој изумире.”
„А ja ... би требало ... да помогаем, je ли?”
„Тако je ... Али не замарајте се свим тим стварима одједном.”
„Ипак... објасните ми шта je тај Тераформ”, устручава се помало
Вукша. „Можда ми се ... јави нешто.”
„Тераформ ... су изградили ванземљаци у ...”
„Ванземљаци?”, прекида га Вукша. „Мислите, ванземаљци...”
„Не, не! Ха-ха-ха!”, одмахује руком доктор док се смеје.
„Ванземљаци! Па то je израз из вашег доба! Зар се не сећате ни тога?...
Ха-ха-ха!”
„Али зашто ’ванземљаци’, не разумем...”, збуни се он још више
због Адамовог смеха.
„Када су ван ... ванземаљци дошли на нашу планету, открили су
нам ... хм, између осталог, и то да су пре више стотина милиона година
наградили Тераформ како би климу на овој планети учинили погодном
за живот ... Да, да, др Вукша, не чудите се, тако je ... Мислим, ja се
чудим како се ви свега тога не сећате када сте били усред свих тих
дешавања ... али добро, ајде сад ... Иначе, ви знате за oнaj наш стари
израз ’ко да си пао с Марса’, е па тако испаде да су они били и на
Марсу где су такође поставили Тераформ за каснију колонизацију ... И
неко се сетио и у шали рекао да су они наши земљаци, и тако je остало
’ванземљаци’! Ха-ха-ха! ”
Међутим, Вукши ништа није смешно. Његов ум je испражњеи и ма
колико покушавао да се било чега сети, ништа му не делује иоле
познатим. И сопствено име му звучи страно, а камоли све ово што je
досад чуо.
„Ванземљаци колонизују планете помоћу тих Тераформа ... То су
огромни уређаји, колико знам, који користе силу гравитације као своје
гориво и имају вишеструку намену ... Тако, прво се постави Тераформ
на нову планету и укључи се протокол за стварање услова погодних за
живот колонизатора. За то je потребно да прође ваљда пола века, бар за
планету величине Земље. Он наводно има и протокол за регенерацију
планете уколико постоје само делимично услови за живот ... или
уколико су ти услови погоршани. Затим, тај свет се колонизује, и
Тераформ се пребацује на протокол енергетског извора. Наводно, он
претвара силу гравитације у непресушан извор енергије која се
бежичним путем емитује у виду радио-таласа на све стране, па je свуда
доступна новим колонијама ... И на крају, по свему судећи, Тераформ
може да служи и као средство за уништењс планете када се колонија
сели на нови свет, а сматрају да се стари из неког разлога мора
уништити.”
„И ja, наводно, умем њиме да управљам?”, забезекнуто ће Вукша.
„Да ... и само ви”, осмехну му се др Бауер. „Вас су ванземљаци
обучили за руковање. Ви сте били изабрани за ... за научника за везу,
такорећи.”
„Не знам хоћу ли се икад сетити нечег тако ... сложеног.”
„Без бриге, колега ... Др Амброс Адлер, пуковник Фауст и ja -
помоћи ћемо вам да повратите памћење. Само треба мало времена.”
„Знате, докторе... Нешто ми није јасно, такође.”
„Само кажите, колега”, осмехну се добродушно др Бауер.
„Одговором на свако ваше питање корак смо ближи вашем опоравку.”
„Сви ви које сам срео ... сви имате... та страна имена и презимена”,
непријатно je Вукши да пита зашто. „Јесте ли странци или...?”
„Ха-ха!... Тако je, колега Крстајићу, добро сте приметили”, смеје се
Адам. „То je због Начела Европске једнакости. Националност je
превазиђен концепт јер je у прошлости често био узрок неразумевања
и конфликата. Једнакост je главни принцип овог новог светског
поретка. Сви смо, колега, једнаки! Постоје само биолошке разлике у
половима због репродукције врсте, али социјалних и друштвених нема!
... A једног дана, и ви ћете моћи да промените своје име. Мислим,
мораћете, али о том потом!”
Врата се отварају и улази др Амброс Адлер, а за њим и агент Томас
Кирш, најпоузданији човек генерала Фукса и можда најспособнији
активни специјалац у Одсеку безбедности. Био je, између осталог,
задужен и за тајне операције, а важно je за неустрашивог и
смртоносног борца оперисаног од људске савести и пијетета према
било коме. Као и сви, беспоговорно je извршавао наређења. Био je
висок, грубог лица, ћелав, набијене грађе и чврст као камен.
Невероватно окретан и спрстан у руковању свим оружјем иако je имао
педесет година.
„Шаље ме генерал Фукс”, рече он др Адаму. „Као обезбеђење
Субјекта бр. 1.”
Доктор само климну главом и узима од др Адлера, дигиталну
хартију на којој су унете све анализе заказане за Субјекта бр. 1.
Прегледа их и на дну примећује напомену:
„Обезбеђен премештај Субјекта бр. 1 на први спрат, соба 113”.
„Попијте чај, др Крстајићу”, рече Амброс и пружа му шољу. „Одсад
ћете морати, као сви ми, да га пијете једном недељно. Док сте били у
амнионској течности, није вам требао, били сте заштићени од
клоровируса.”
„Клоровирус?”, разрогачи очи Вукша. „Шта je сад то?”
„Не замарајте се тиме, колега Крстајићу”, смешка се Адам. „Има
времена.”
Вукша узима шољу и почиње полако да испија топлу, горкасту
течност. Све му je толико страно, толико има питања да и сам схвата
илузорност сталног запиткивања и чуђења. Његова чула му говоре да
се мора повиновати овом свету у коме се пробудио и да ће се временом
прилагодити.
Није само знао колико ће бити брзо. И болно.

***
Датум: 7. мај 2084.
Време: 21.10 часова
Место: Истраживачки центар ВМНА
Место: Београд на Води
Земља: Протекторат Србија

Из дубоког сна ra je тргла подсвест која му je слала сигнал да je


неко у просторији и да га посматра. Отворио je нагло очи и остао
прикован за постељу. Taj „неко” je било десетак људи који су у
полумраку његове болничке собе као страшила стајали и ћутке га
гледали. Различите висине, грађе и пола, у болничким пиџамама које
су се аветињски белеле под пригушеним ноћним неонским светлом, на
моменат je уплашило Вукшу помешавши му јаву и сан. Тек када je чуо
шапат:
„Видите, пробудио се!”
Вукша одахну и усправи се у кревету. Руком напипа прекидач
лампе на ноћном сточићу и укључи je. Светлост обасја насмејана и
озарена лица његових ноћних посетилаца. Углавном су то средовечни
људи, неки и старији од њега, како мушкарци тако и жене. Међусобно
се гуркају и показују на Вукшу. Не крију радост што га виде. Испрва
пригушени весели жагор запрети да постане галама.
„Шшш! Тише, људи!”, процеди кроз зубе најстарији међу њима,
човек у седамдесетим годинама на коме болничка пиџама виси као на
чивилуку. Лице му испијено, очи упале па су му јагодице joш више
изражене. Али уста je развукао у осмех. „ Чуће нас на ће пас истерати
одавде!”
Жагор утихну у шапат.
„Извините ако смо вас прешали, Субјекту бр. 1”, рече човек.
„Желели смо само да се уверимо... да сте то заистави.”
„Да, да...”, умеша се једна нешто млађа жена. „Генерације познају
ваш лик са фотографија и архивских снимака ... па смо хтели да се
уверимо да сте се заиста пробудили из коме.”
„Да нас можда не лажу ...”, рече неко позади, па уследи жамор
одобравања.
„Ви сте др Вукша Крстајић, зар не?”, пита га опет исти човек.
„Субјект бр. 1?”
Вукша протрља сањиво лице рукама.
„Тако ми кажу. Ja се ничега не сећам.”
„Значи, истина je оно што причају да болујете од амнезије?”,
разочарано ће нека жена у гомили.
„Онда je све изгубљено...”, зачу се мушки глас.
„Не мора да значи”, опет ћe старац. „Може вам се сећање вратити.”
„Како сте ушли?”, пита их Вукша.
„Агент испред ваших врата се искрао да гледа ’Параду Срећника’,
као и сви остали, па смо искористили прилику да уђемо.”
„Параду Срећника?”, запита Вукша.
„О, да!”, рече једна баба усхићено. „Свако вече у девст објављују
имена и интервјуе са срећницима који су добили црвени картон. Свака
земља има своју емисију у исто време, цео свет je тад пред екранима!”
„Ууу, то се не пропушта, поготово сад ... сад кад сте нам се ви
вратили”, рече старац.
„Агент Томас вели да наша будућност, будућност наше деце зависи
од вас”, рече жена поред њега. „Јесте ли свесни тога?”
„Тако ми кажу, али ...”
„Ма, не брините, најбољи лекари се старају о вама. Вратиће вам
они сећање.”
„Ви сте ... пацијенти?”, пита их Вукша.
„Како ко ...”, рече старац. „Мени je ’Здравко’ заказао преглед jep ми
je висок притисак...”
„Здравко?”, збуњено ће Вукша.
,„Здравко’, чип који нам je усађен у лакту”, рече жена. „Он прати
све здравствепе функције и по потреби нас алармира ако нешто није у
реду.”
„Прати ’Здравко’ што-шта још”, цинично ће неко из гомиле, али
остали га стадоше ућуткавати.
„Мене су нека деца претукла на Сењаку ...”, рече један крупнији
човек.
„Јесу ли их бар ухватили?”, пита неко.
„Јесу, Јесу...”
„Извинули су ти се?”
„Одбили су ... Веле, радије ћe отићи на досоцијализацију него да ми
се извине.”
„Данашња деца ... Никога не поштују”, чују се коментари.
„Нису сви овде болесни, мада има неких овде који су
клоровирусни... Хе-хе-хе”, промоли главу једна старица.
„Као што си ти”, рече човек који стоји поред ње па je гурну назад.
„Па ти сад нема помоћи.”
„Шта ми фали?”, побуни се гласно старица. „Осећам се боље но
икад! Шта ти знаш кад ти je испран мозак!”
„Тишина! Чуће нас!”, узвикну неко.
„Не ућуткуј ме, балавче!”, новика старица. „Ко си ти да ме
ућуткујеш?”
„Ћути, бре, баба, јебем те луду! Видиш да си одлепила!”, викну неки
млађи глас.
„Ко ми каже! Ja сам бар клоровирусна под старе дане, а ти си joш
млад па си оболео, тек ћеш да одлепиш!”
„Тишина...”
„Немој да ти дођем, баба, изломићу те живу ...!”
„Ма, дођи па се наједи мојих гована!”
„Доста! Шта вам je, људи?”
Вукша запањено гледа и слуша размену најгорих псовки. Боји се да
ће избити туча јер већ почиње кошкање међу њима. Они најприсебнији
раздвајају клоровирусне којима мало треба да се нађу прозвани и увек
спремни за свађе и туче. Срећом, такви су у мањини па их остали
некако умирише.
„Јесу ли вама почели да дају ртањски чај?”, пита га старац.
„Сигурно да јесу ...”, неко одговара уместо њега.
„Јуче су ми дали да попијем ... неки чај ... Рекоше да je тај ...
ртањски. Али зашто?”
„Овај стварно има ампезију или je и он већ клоровирусан”, неко
добаци отпозади, али одмах уследи: „Шшш!”
„Нису вам рекли за клоровирус?”, изненади се жена која стоји
иоред старца.
„Да, још је из вашег времена, не сећате се?”
Вукша почиње полако да се губи, осећа бол у глави. Удара му
топлота у образе, а облива га хладан зној. Гласови почињу полако да
му одјекују у глави. Обузима га велики немир, још гора je збуњеност,
немоћ да правилно обради све ове информације. Апарат поред његовог
кревета почиње да пали лампице, спрема се да дигне узбуну.
„Ја ... ja се ничег не сећам”, хвата се Вукша за главу.
Апарат почиње да пишти, a пацијенти се ускомешаше, већ гледају
ка вратима. Они најближи су већ кренули, али налетеше на др Амброса
Адлера.
„Шта ово значи?”, узвикну он изненађено. „Какав je ово начин? Ко
вас je пустио да уђете? Сви напоље!”
„Јеби се, хтели смо само да видимо човека!”, неко узвикну и
настави да га псује.
„Како сте ви, клоровирусни, изашли из изолације?”, љутито ће др
Амброс. „Сви у собе! Речено вам je да не улазите овамо!”
Уто, притрчавају још два болничара и растерују пацијенте. Долази
до кошкања и гуркања, али напослетку сви се разиђоше и вратише се у
своје собе. Амброс прилази Вукшином апарату, притиска тастере и
уноси команде. Преко електрода на његовим слепоочницама уноси му
потребне медикаменте и седативе. Субјект бр. 1 одмах почиње да осећа
смиреност и поспаност.
„Не може се живети од ових клоровирусних”, мрмља он себи у
браду док je нагнут над апаратом. „Не узбуђујте се, колега. Одмарајте
се.”
Вукша није ни видео када je др Амброс изашао jep je већ био
заспао због програмираног надражаја Варолијевог моста код средњсг
мозга задуженог за сан. Нити je био свестан колико je времена прошло
отад, jep му се чинило да je тек био зажмурио, а већ ra je пробудило
дрмусање. Сањив и обамро, кроз полуотворене очи види двојицу
маскираних људи како га хватају испод руку и дижу са кревета. Трећи
стоји поред отворених врата и нестрпљиво цупка у месту, гледа час у
њих час у ходник. Вукша се оклембесио па je тежак. Неко му je од ове
двојице ишчупао електроде са слепоочница, па апарат почиње да
пишти. Човек поред врата махнито им маше да пожуре. Зна да ће неко
од особља похитати у собу Субјекта бр. 1. Зато вади оружје, спреман je
да убије свакога ко им се испречи у њиховом науму да га отму. И нису
спремни само да убију, већ и да умру на задатку. Њихова решеност и
одлучност je беспоговорна, тотална слепа послушност која je генетски
модификована.
Када се један болничар појавио иза угла, овај je без двоумљења
запуцао из свог плазмавера. Запрште рафални снопови, блесак заслепи
на трен Вукшу. Болничар пригушено крикну и паде на под пушећи се
од кратких, смртоносних зрака.
„Куда ме водите?”, узвикну Вукша. „Ко сте ви?”
У место одговора, та двојица га на силу носе ка вратима док му се
ноге вуку по поду. Међутим, како више није повезан за апарат, Вукша
брзо долази себи. Страх пумпа хормоне који му разбиструју свест,
изазивају реакцију организма и тело почиње одбрамбено да реагује.
Опире се отмичарима. Стаје на ноге и покушава да заузме чврст став,
одупире се њиховом вучењу.
„Ко сте ви? Шта хоћете од мене?”, Вукша већ виче на сав глас.
Отмичаре хвата паника, највише им њихов човек на вратима уноси
нервозу јер je претећи уперио плазмавер ка ходпику одакле очекују да
нагрне обезбеђење. Уколико дође до веће пуцњаве, знају да ћe их
њихов четврти саучесник у возилу испред болнице без размишљања
оставити на цедилу. И нeћe имати куд. Зато, запињу да вуку Вукшу, али
овај прети да се ослободи њиховог стиска. Види то и трећи отмичар
који je чувао стражу на вратима. Притрчава Вукши и кундаком
плазмавера га удара по темену главе, настоји да га онеспособи и да га
онесвешћеног одвуку до возила. Међутим, у том опирању ударац je био
непрецизан, па ипак довољно јак да Вукша осети снажан бол у глави.
Ланчана реакција je била муњевита; док je трепнуо, потрес ударца je
померио метак у његовом мозгу довољно да надражи хипофизу.
Брзином светлости неурони блесну дуж нервних влакана и сјуре се у
надбубрежну жлезду. Эксплозивно делују на симпатички нервни
систем, који ослобађа огромну количину адреналина и кортизола.
Мобилизује све телесне ресурсе под стресом и индикује борба-или-
бежање респонс. Скаче му притисак и број откуцаја срца. Реакција се
коначно испољава у такозваној хистеричној снази.
Вукша je одједном увучен у живописан, интензиван свет где je све
успорено, боје су јаркије, звуци су јаснији - цео свет му je
фокусиранији. Лако се ослобађа стиска отмичара. Испуштајући
неартикулисане звуке, хвата једног, подиже га и као лутку баца га о
зид. Други скаче на њега и покушава да га обузда, али Вукша га као
перце диже у ваздух изнад главе и забија га на зидни чивилук где
остаје да виси док се крв слива низ зид. Први отмичар се придиже и
замахује песницом, удара из све снаге Вукшу у главу. Имају наређење
да га по сваку цену живог доведу, па и трећи отмичар, иако je на трен
оклевао, замахну истовремено да га опет кундаком удари. Али Вукша
je под аналгезијом, неспособности осећања бола, и те ударце скоро да
не осећа. Само га још више раздражују. Хвата другог отмичара, диже и
њега у ваздух и баца га себи преко колена. Кичма му пуче као
гранчица. Вукша га одбаци и устреми се на трећег отмичара. Овај
запањено и с неверицом гледа с каквом надљудском снагом их je
Вукша савладао, па кад ra je угледао изобличеног лица како насрће на
њега, побеже низ ходник рушећи успут медицинско особље које им je
хитало у сусрет. И тад налети на агента Томаса, који је био задужен да
чува Вукшу. Овај није оклевао већ гa je плазма рафалом покосио.
Након тих четрдесет и пет секунди, Вукша изнурен пада на колена.
Исцрпљен без атома снаге. Ни руку не може да подигне, а камоли да
устане. Глава му je клонула на груди, зажмурио je. Међутим, пред
очима му сину призор небеског пространства. Плаветнило неба
прошарано je великим кумулусима, сунце je у свом зениту. Из једног
великог облака израња голем свемирски брод тањирастог облика...

***
Датум: 8. мај 2084.
Време: 11.35 часова
Место: Истраживачки центар ВМНА
Место: Београд на Води
Земља: Протекторат Србија

„... И да закључим, услед физичког ударна у главу, Субјекту бр. 1


дошло je до померања метка у глави што je највероватније изазвало
надражај хипофизе и резултирало je његовим испољавањем хистеричне
снаге, која je позната у теорији и у пракси, као када мајка добије
надљудску снагу и подите аутомобил да би извукла своје дете”, рече др
Адам окупљенима.
„Преглед сноп-скенером je то и потврдио”, додаје др Амброс.
„Таква реакција траје ограничено време, од 30 до 45 секунди, након
чега се субјект осећа крајње исцрпљено.”
Наста тајац у болничкој соби. Вукша лежи у постељи и склања
поглед од протектора Данијела, на чијем се лицу не може протумачити
никаква реакција. И остали коалициони агенти стоје укипљено да
случајно не би привукли његову пажњу. Њихово страхопоштовање
више je одраз самог страха. Неизвесност се осећа у ваздуху, напетост je
видна код свих, осим код протектора.
А он не одваја поглед од Вукше, коме je непријатно колико овај
зури у њега. Скреће поглед у страну, врпољи се у постељи.
„Ко су нападачи?”, нанослетку он рече и погледа генерала Клауса.
„Још се ради на њиховој идентификации, протекторе.”
„Још увек?”, рече он једноличним гласом, који једва упитно звучи.
„Требало je још синоћ да сазнате ко су они.”
„Нападачима су обрисани отисци прстију, a провера шаренице ока
није донела резултат, што значи да им je меланином и
суперпростагландином промењена физиономија”, додаје пуковник
Игор. „Од јутрос радимо ДНК проверу.”
„Узалуд, сигурно”, рече протектор и окрену се ка коалиционим
агентима који су стајали иза њега. „Нанадачи су агенти нечије
службе...”, па показа прстом на њих: „Неко од вас je покушао да отме
Субјекта бр. 1.”
„Ко, ми?”, ускомешаше се агента трију коалиција, па се у чуду
згледају и наглас коментаришу. „Зашто бисмо то учинили? Па имамо
заједнички интерес! Поштујемо договорено!”, сви углас увређепо
протестују.
Протектор Данијел их хладнокрвно гледа, нико га не може убедити
у супротно. Најрадије би их све сменио, али и он мора да се држи
Споразума о Субјекту бр. 1. Постоји бихевиористички генетски
шаблон који му ограничава вољу. Али бар док не открије кривце, а
онда ће лако, тада су му опције сведене на минимум.
„Кријете ваше сукобљене интересе потписима на Споразуму”, рече
он, а они одмах ућуташе. „Сви се декларативно изјашњавате да Марс
нема алтернативу, а у тајности кујете своје завсре ... у вези с
Тераформом, монополом над ртањским чајем ... или би да се
домогнете те наводне његове тајне ... Ви, људи, никада нећете научити.
Чак ни сада, на рубу опште катастрофе ... А да вам понудим црвени
картон за премештај на Марс, сви бисте скочили одушевљено ... Савет
протектора на Марсу одавно зна за ваша размимоилажења и заваде...
Ja сам обавестио Савет да су ово одсудни тренуци за судбину Марса и
да ћу предузети све мере како би се Тераформ укључио...”
„Европска коалиција одувек стоји иза овог пројекта и ...”, започе
Немац Улмер.
„Знам”, прекида га протектор. „Зато je Србија ваш протекторат и
одговорни сте за све што се овде догађа ... по питању Тераформа. И
зато очекујем да ћемо заједно остварити договорено ... А уколико друге
алијансе не деле нашу визију будућности на Марсу, они су слободни да
остану на Земљи ... и поделе с њом њену јадну судбину.”
„Протекторе, шта предлажете?”, искорачи генерал Клаус. „Да
утростручимо обезбеђење и проверу...?”
„Не преостаје нам ништа друго, генерале. Ако ... непријатељ не
буде могао да киднапује Субјекта бр. 1, он ће га радије убити него
пустити да овде поврати своје памћење. Зато морате предузети
опсежне мере контроле особља и медикамената.”
„Дакле, да му уградимо ’Здравка’ ...”, закључује генерал.
„Не ... Непријатељ може хаковати чип и убити Субјекта.”
„Али ’Здравко’ je апсолутно безбедан од упада ...”, умеша се др
Адлер.
„Рекао сам не”, погледа га безизражајно протектор, а доктор се
стресе. „Чипом непријатељ може пратити његово кретање... Нема
говора о томе. Нека доктори раде на опоравку његовог намћења и нека
ме известе чим дође до позитивне промене ... Хвала на вашој пажњи и
сарадњи.”
Присутни му направите пролаз и протектор, не гледајући ни лево
ни десно, изађе из собе. Коалициони партнери осташе да се испод ока
гледају. Знају да je неко од њих крив за неуспелу отмицу. Ко год био,
објавио je рат другима. Маске joш нису биле пале, али прљава игра je
започета. Сада сви знају буду ли седели скрштених руку, извући ће
дебљи крај, а неко ћe профитирати. Нико није био спреман да другоме
препусти Субјекта бр. 1 из својих себичних разлога. И док су се мрко
гледали, ако je и било дотад неког међусобног поверења, сада су били
љути противници. Још претходне ноћи, након неуспеле отмице, свака
коалиција je покренула све своје ресурсе зарад остваривања својих
циљева. Свако je био против свакога, а крили су се иза потписаног
Споразума о Субјекту бр. 1.
Знао je то и генерал Клаус док их je сумњичаво гледао.
„Ми из Пацифичке коалиције инсистирамо да наши агенти буду у
обезбеђењу Субјекта”, рече Јапанац Хироши Сако претећи генералу
прстом. „Имамо на то право по Споразуму.”
„Буде ли тако, онда и ми па томе инсистирамо!”, додаје Кинез Jao-
Лонг Хунг и уноси му се у лице.
„Ви? Па ви сте одговорни за синоћни покушај отмице!”, смеје се
Француз Кловис Фуш. „Вас треба одмах искључити из Споразума!
Наши обавештајни подаци говоре да сте се одувек залатали да се
Тераформ не укључује!”
„Глупости!”, одмахује руком Кинез. „Без нас не бисте никад
отишли на Марс! Зашто бисмо вам онда помагали?”
„Можда ... Па ипак, ми знамо за ваше планове о укључењу
протокола за енергију. Док Руси ...”, врти главом Немац Улмер.
„Шта Руси...?”, претећи му прилази Тимур. „Шта ти имаш против
нас? Држите све у својим рукама, нећете да делите, а од нас тражите да
...!”
„Тишина!”, викну генерал Клаус. „Чули сте протектора Данијела...
Ми смо по Споразуму надлежни за безбедност Субјекта бр. 1 и ми
ћемо му одредити најбоље агенте који ће га чувати! ... Бићете редовно
обавештавани о његовом нанретку ... А сада разлаз!”
Опет се повукоше уз гунђање и негодовање, и оставише генерала
Клауса и пуковника Игора са докторима Адамом и Амбросом.
„Зашто није било стражара пред овим вратима?”, пита генерал
Клаус. ,Ја сам оставио потпуковника Томаса Кирша да обезбеђује
Субјекта.”
„Напустио je стражарско место jep je отишао да гледа ’Параду
Срећника’!”, рече пуковник Игор. „Недопустиво! Зато сам га сменио и
довео свог најбољег човека, Мартина Капела.”
„Нисам сигуран да je Мартин најбољи избор, пуковниче”, рече
генерал. „Није ли он проглашен нетолерантним? Није ли био на
психичкој процени?”
„Прошао je и овогодишњу проверу, превазишао je личне проблеме”,
одврати пуковник.
„Мислим да je боље да ja одредим и другог специјалца ...”, упоран
je генерал, нема поверења у пуковниковог човека. „Превише се
заузимате за њега, пуковниче. Гајите одређену наклоност према њему.
Немојте мислити да то пролази незапажено.”
„Ја сам задужен за обезбеђење Субјекта”, дефинитиван je пуковник.
„Мартин Капел остаје ... Сада ме извините, морам да организујем и
болничку контролу особља и медикамената.”
За пуковником je изашао и генерал, и даље покушавајући да га
убеди да му допусти да доведе join неког свог човека од поверења. Да
je нешто друго било у питању, и не би наваљивао, али Субјект бр. 1 je
био од светског интереса и није смео да ризикује опет пеки пропуст.
Пуковник, пак, није попустио.
На крају, само доктори Адам и Амброс осташе са Вукшом. Након
што су му проверили здравствени статус на апарату, и они су кренули
да изађу.
„Докторе Адам...”, стидљиво ће Вукша.
„Кажите, колега”, одмах ће овај. „Шта вам треба?”
„Јавља ми се.”
„Шта вам се јавља?”, тргну се он од радости. „Чега се сећате?”
Оба доктора су већ код постеље, не крију своју радост, Тапшу један
другог по леђима и смеју се.
„Разни призори... ваљда из прошлости ... сећања ... неповезана”,
збуњено ће Вукша.
„Шта? Шта?”, углас ће напето Адам и Амброс.
„Сећам се ... ванземљака ... Њиховог доласка.”
„Срећа нашa!”, диже руке ка небу Адам. „То je ... одлично, колега!
То ... то je управо оно штo нам треба!”
„Да! Ванземљаци!”, узвикује одушевљено др Амброс. „Taj израз
потиче из вашег доба! ... Ово је сјајно! Др Бауере, морамо сместа
обавестити генерала Фукса!”
„Да, да, колега Адлеру! ... Не, не! ... Чекајте, чекајте! Поштујмо
ланац командовања, немојте да нас после пуковник Фауст преслишава
зашто смо га прескочили. Испашћемо ми криви за нешто ... Не, не ... Ja
ћу обавестити пуковника! Идем да га стигнем! ... Останите овде с
пацијентом, др Адлеру!”, и као без главе излеће из собе смејући се на
сав глас.
„Чега се сећате, колега Крстајићу?”, поскакује у месту Амброс.
„Причајте ми, причајте! Како je то било? Знам само оно што смо учили
у школи.”
„Па ... било je ... шокантно”, рече замишљено Вукша загледан у
неку тачку испред себе. Пред очима му теку испрекидане сцене из
далеке прошлости. „Њихов ненајављени долазак ... те 2020. све je
променио ... Све из корена. Након првобитнот узбуђења, завладала je
збуњеност, страх и неизвесност ... Сећам се како су сви ратови
одједном престали ... Све заваде, убијања ... све je стало. Сви смо само
гледали увис док су нас њихове летелице надлетале, нисмо се одвајали
од телевизора, непрекидно смо гледали преносе, слушали разне
стручњаке ... Астрономе, психологе, економисте, политичаре ... верске
поглаваре ... О, боже, да! ... Како je то уздрмало све религије ...
пототово оне окореле вернике када се обелоданило да су нас кроз
историју не само посећивали и водили, већ и да су зачели живот на
нашој планети ... Неки су фанатично најављивали смак света, други
упућивали добродошлицу нашој изгубљеној свемирској браћи, трећи су
се спремали за сукоб с њима ... Почела су појединачна самоубиства, да
би онда уследила групна ... Мало се смирило када смо се уверили да су
дошли у миру и да желе миран суживот са нама ...”
„Да, да ...”, усхићено ће др Амброс. „Њихов долазак je прво уздрмао
тадашњу САД, зар не? Прво je тамо настала политичка криза, je ли
тако, др Крстајићу?”
„Дааа ...”, сетио се Вукша тргнувши се из замишљености и
погледао Амброса. „Обзнанили су да су деценијама били ... у контакту,
у дослуху са њима. Када се прочуло да су имали тајни пакт о
кидпаповању америчких држављана ради експериментисања, дошло je
до масовних нереда у Америци, хиљаде мртвих, влада je одмах пала,
дошло je до краха берзе ... Сећам се да je Америка дуго била у хаосу.
Тада су се распали ... Свака држава за себе. После су основали
Удружене Америчке Државе, али централна власт je била лабава ...”
„Тако je! Испоставило се да су они током своје дуге еволуције негде
успут ... изгубили своју човечност и да су у нама тражили ту карику
која им je недостајала”, одушевљено ће Амброс, а онда се нагну ка
Вукши и шапну намигнувтпи му: „Тако су настали... ’фараони’, колега.
Та сорта генетски аутономних организама je изум ванземљака које су
прихватили касније у Елити.”
„Елита? Не сећам се њих”, збуни се Вукша.
„Они су дошли много касније, колега Крстајићу”, шапуће Амброс
док му брзо говори. „После Великог рата и Сан Андреаса. Највећи
власници капитала протерали су политичаре окрививши их за све
невоље и пригласили се новим вођама. Укинули су политику,
прогласили je за jepec. Донели су Декларацију о економским правима
човека. Укинули су тадашње Уједињене нације и све њихове
организације, протерали бирократе, позатварали их. Основали су
Елиту, светску организацију која функционише само по економским
принципима. Укинули су новац какав je постојао у ваше време!”
„Укинули новац?”, изненади се Вукша. „Није било средства
плаћања?”
„Увели су рад за кредит. Тако je и данас, педесет година касније.”
„Рад за кредит?”
„Ах, не може бити једноставнији и бољи економски концепт!”, у
заносу ће др Амброс. „Нема праведнијег система, колега Крстајићу.
Све што узмеш, мораш својим радом да одрадиш ... Кредитна
способност одређује колико добара можетш да узмеш из снабдевнице.
Тако су искоренили крађе, корупцију ... А све то функционише преко
’Здравка’”, рече он и показа на лакат.
Вукша не рече ништа, али га гест подсети на ону вулгарност која се
на сличан начин лактом изражава.
„Ако немаш посао?”, пита га Вукша.
„Колега Крстајићу, свако у нашем друштву има посао”, зачуди се
доктор. „Незапосленост je била карактеристична за ваше доба.
Уосталом, сада се зна да je то био разлог за сва незадовољства и
немире ... Друштво води прецизну статистику о потребним струкама, и
планира школовање деце по томе ... Друштво од сваког налази корист
и зато му омогућава набавку основних и ванредних средстава за
живот.”
„То звучи утопијски”, рече Вукша. „Међу вама влада једнакост...”
У то, врата се отварају и улеће прво пуковник Игор, а за њим др
Адам. Joш док крупним корацима прилази постељи, узвикује:
„Човече, зашто нам одмах нисте рекли да вам се вратило памћење,
док су протектор и генерал joш били овде?”
„Па ... било ме je страх”, збуни се Вукша.
„Чега?”, шири руке пуковник.
„Оног ... протектора ... онога што се синоћ десило.”
„Добро каже колега Крстајић, пуковниче”, рече др Адам. „Морамо
бити врло опрезни ... Не знамо ко je извео синоћни напад.”
Игор замишљено врти главом, можда су они у праву. Али узбуђење
je толико да joш не може да размишља о том проблему.
„Кажите ми, др Вукша, јесте ли се коначно свега сетили?”
„Сетио се ванземљака, пуковниче!”, победоносно ће др Амброс.
„Не питам вас, докторе, већ њега”, изнервирано ћe Игор. „Дакле,
сећате ли се ко сте и шта сте, то je најважније?”
„Не.”
„Како, не?”, збуни се пуковник па погледа Адама и Амброса. „Он
ми рече да сте се свега сетили. Како сад...?”
„Рекао сам да сам се сетио ванземљака, а не...”
„Па ти ванземљаци су кључни, они су нам открили Тераформ!”
„Стално се гледам у огледало онако како ми je др Адам рекао”,
усправи се у постељи Вукша. „Не бих ли се сетио ... себе ... Али нисам
... Ни шта!”
„Др Бауере, je ли до овог делимичног враћања меморије можда
дошло због ... оног ударца у главу?”, пита га пуковник.
„Највероватније ...”, рече Адам.
„Морам да обавестим генерала Фукса ...”
„Ако то учините, он ће сместа јавити протектору ...”, побуни се
Адам.
„Па и треба ... Што?”
Адам мало оклева. Час гледа пуковника, час у колегу Амброса. Као
да скупља храброст.
„Ја се не бих у судно да обавестим протектора Данијела, са свим
дужним поштовањем, пуковниче.”
„Зашто, за име света, човече?”
„Преузеће Субјекта бр. 1 ... Он какав je ... након овога, мислиће да
ће му повратити памћење ударцима у главу! А ви знате да ...”
„Додуше, то je и мени пало на памет”, промрмља пуковник
загледан у Вукшу на шта овај претрну од страха.
„Куд можете тако мислити, пуковниче?”, зачуди се Адам. „Могао би
ко зна какве повреде због метка у глави да претрпи! Или да опет падне
у кому!”
„Морам се сложити с вама, докторе”, замишљено ће Игор.
„Субјектова безбедност je већ угрожена, a прочује ли се да je бар
делимично повратио памћење ...” Пуковник није морао да доврши
мисао, свима je било јасно. „Нико се од коалиционих партнера неће
обазирати на протекторово упозорење, превише тога je у игри овај
пут.”
„На ово се чекало 60 година, пуковниче”, подсећа га Адам.
Игор замишљено погледа у др Бауера. Први пут je постао свестан
правог значаја Субјекта бр. 1 и колики значај он има за све интересне
трупе. Цео свој живот слушао о њему, каријеру je био посветио његовој
безбедности, али увек са аспекта европејских интереса. Сада схвата
какву важност има и за остале. Након синоћног покушаја отмице и
малопређашње расправе међу коалицијама, знао je да je питање дана
када ће доћи до отвореног сукоба. Не би се изненадио и када би дошло
до ограниченог рата. Сумњао je да би Савет протектора могао да то
спречи. Уосталом, и они су били само још једна интересна страна која
je деловала углавном преко Европске коалиције, у кojoj je Србија била
специјални протекторат само захваљујући Тераформу, који се налазио
на њеној територији. Уосталом, због тога je и била поштеђена у
Великом рату и, само пуком срећом, од катаклизме Сан Андреаса.
А пуковник Игор Фауст je био официр безбедности, одан и лojалан
поданик Европске коалиције, доказан борац против тероризма, и што
да не, човек који je рачунао да ћe због рада добити црвени картон да
емигрира, као што je говорио деценијски слоган: „Рад je карта за
Марс”.
„Докторе Бауере, дајте одећу Субјекту бр. 1 и нека се сместа
обуче”, рече пуковник упутивши се ка вратима. „Ви и др Адлер не
знате ништа о овоме, ако вас буду питали.”
Затим отвара аутоматска врата и обраћа се свом агенту.
„Агенте Мартине, уђите унутра.”
Мартин Капел je имао тридесет и пет година, специјалац са
најбољим оценама на академији и касније као оперативац. Висок, јаке
грађе и стручњак за руковање свакојаким убојитим оружјем, Мартин je
човек пријатног и доброћудног лица. Био je најпоузданији Игоров
човек, чак и након психичког слома који je пре седам година доживео
када му je власт конфисковала сина. Ако je у том свету изолованости
појединаца и подређености Грађана општем циљу да Марс нема
алтернативу, могло да постоји пријатељство, или бар скривена
дружељубива наклоност, онда je то било међу њима.
„Мартине, одвешћете Субјекта бр. 1 на неко безбедно место”, рече
му пуковник. „Не говорите ми где, само се негде склоните до даљег, a
јављајте ми се преко сигурне линије хендфона сваки дан тачно у поноћ.
Као и приликом тајних мисија искључићемо сателитски локатор у
’Здравку’ па нико неће моћи да прати ваше кретање.”
„Колико дуго ће трајати задатак?”, пита Мартин.
„Док Субјект бр. 1 не повраги скроз памћење када ћете добити нове
инструкције, или док се ова ситуација ... некако другачије не реши”,
одговори пуковник. „Задатак вам je да по сваку цену сачувате живот и
интегритет Субјекта.”
„Да позовем колегу Томаса Кирша, отишао je с генералом? Вратиће
се.”
Пуковник се на трен замисли. Одједном му je било пољуљано
поверење у свакога. Moрao je безусловно да верује само Мартину.
„Не ... немојте га звати, препустите њега и генерала мени.”
„Овлашћење за примену силе?”
„Неограничено”, рече пуковник, па када виде како се Вукша полако
облачи, додаде: „И заман, помозите му да се што пре обуче!”
Затим, прилази Адаму и Амбросу, и озбиљним тоном им се обрати:
„Вас двојица сте по Споразуму о правилнику рада са Субјектом бр.
1 дужни не само да се старате о његовом здрављу, већ и да сарађујете
са мном по питању његове безбедности, и обрнуто. Дакле, од вас
очекујем потпуну тајност и поверљивост, па о овоме не знате ништа.”
„Наравно, пуковниче”, рече др Адам, док Амброс клима главом.
„Агенте Мартине, искључите на свом возилу ГПС локатор”, рече
му пуковник. „Не желимо да вас ико прати ... И пожурите, бојим се да
ће опет неко од коалиционих партнера доћи Субјекту у посету!”
„Изаћи ћемо иа службени улаз, тамо су ми кола”, рече Мартин док
обува Вукшу, а Амброс му скида електроде с главе.
„Искључићу видео-надзор у болници док не изађете”, рече
пуковник. „Нико не сме да вас види... и никоме не верујте.”

***
Датум: 8. мај 2084.
Време: 12.15 часова
Место: Београд на Води
Земља: Протекторат Србија

Узбуђење због изласка потпуно je потиснуло било какав страх у


Вукши. Његово делимично враћено памћење обухватало je и сећање на
овај град, мада ма колико покушавао да се сети неке посебне
одреднице, неког одређеног места које je посетио у далекој прошлости,
све je и даље било обавијено маглом. Био je сигуран да je током живота
био у овом граду, али када и зашто, било му je сасвим непознато. Да ли
je овде имао некога из фамилије, пријатеља, или било шта за шта би
могао да се ухвати, остало му je страно. Сећао се града и појединих
његових улица, али ништа више од тога. Повремено би тад осетио јако
узнемирење, као да je у туђој кожи и искочио би из ње. Једноставно,
није себе могао да се сети на тим улицама, куда je ишао или са ким,
можда. Надао се да ће му неки детаљ покренути какву-такву реакцију.
Међутим, бојао се да се град за ових шездесет година његове коме
толико променио да ће се у њему осећати као потпуни странац.
И заиста, излазак из великог здања ВМНА за њега je био као да се
спустио на нeку непознату планету. Пре него што су крочили напоље,
Мартин му je ставио капуљачу на главу и специјалне затамњене
наочаре.
„Упамтите, др Вукша, напоље се од 10 до 16 часова сме само са
Сивертовом заштитом због УВ зрачења ... У вечерњим сатима, у ово
доба године су пљускови, пада кисела киша ... Иако je њена киселост
сада знатно мања него пре 50 година, научници кажу да смо ми
мушкарци због ње оћелавили. Ко ће му га знати...”
Код аутоматских врата, Вукша примећује како сви који улазе или
излазе савију руку у лакту и превуку га преко неког уређаја који стоји
на врху танког стуба. Тек онда им се врата отворе. Чинило му се то
веома смешно, али морао je сваки коментар да задржи за себе.
Када су изашли, од запањености Вукша ништа није могао да
изусти. Гледа око себе у чуду, осврће се толико да га Мартин мора
водити под руку до кола. Прво што му je упало у очи били су људи,
односно начин на који су били обучени. Због јаког сунчевог зрачења
сви су носили светле боје, дуге рукаве и хаљине. Мушкарци нису
носили панталоне, није разликовао мушку и женску одећу. Чак ни
мушкарце од жена. Да би заштитили главу, носили су капуљаче,
шешире или пак посебне сунцобране светлих боја које су одбијале
највећи део УВ зрака, а мањи део су безбедно упијале. Смартекст одећа
je сама мешала боју и нијансе зависно од јачине сунчевог светла и
природе осветљења. Штитила je људе од зрачења, али je и дозвољавала
да човек по свом нахођењу мења комбинације боја и дезена - само кад
није постојала потреба заштите од опасних сунчевих зрака. Тако, они
који су улазили у зграду, одећа би им мешала боју какву je власник
изабрао, док су онима који су излазили одећа попримала белу боју.
Ништа мање се Вукша није изненадио када je угледао возила која
су се кретала улицом или била паркирана. Иако су имала
модернистички динамичан дизајн, заобљених ивица, великих
стаклених површина, имала су необично широке точкове од брушеног
алуминијума и дубоки конкавни дизајн. Нимало налик лебдећим
колима каква je Вукша очекивао да ће видети у далекој будућности ... У
једном тренутку, пажњу су му привукла три лоптаста дрона која су
бешумно пролетела десетак метара изнад улице.
Мартин je буквално угурао Вукшу у возило jep je овај био
заокупљен упијајући будућност у којој се изненада нашао. Унутра je
ceo у анатомско седиште које му je само везало пojас. Све je било
заобљено и у тастерима који су светлуцали. Једино je могао да
препозна волан, иако футуристичког дизајна са дугмићима, имао je
карактеристичан облик. Када је Мартин покренуо возило на дугме,
шофершајбна се наједном изоштрила приказујући све напољу са много
јаснијим контурама, чак са трептећим стрелицама које су указивале на
смер и брзину кретања осталих учесника у саобраћају. Кола су
бешумно кренула.
„Јесте ли добро, др Крстајићу?”, пита га Мартин забринуто, види да
je овај ван себе од запањености. „Др Бауер ми je дао медикамент за
вас, уколико осећате велику узбуђеност или растројеност ... због ове
нагле промене.”
„Добро сам...”, изусти мукљиво Вукша. „Јесам ... помало изненађен
због свега овога ... новог.”
„Ха-ха-ха! То je сасвим нормална реакција”, насмеја се Мартин.
„Могу замислити како вам je!”
Вукша гласно уздахну. Гледа кроз прозор оронуле зграде које се
нижу док клизе саобраћајницом. Очекивао je да ће видети модерна
здања од стакла, облакодере, пасареле високо изнад тла које их спајају
... Све оно што се некад сматрало да ће бити у будућности, али ништа
од тога није било. Само куће и зграде joш из његовог времена,
посивеле од старости, оронуле од зуба времена. Дуж тротоара
примећује смеће, гомиле отпада око алуминијских округлих контејнера
који су се преливали. Нема много људи на улицама, па то повезује с
оним што му je Мартин рекао о УВ зрачењу током овог доба дана. На
раскрсницама примећује дронове који лебде високо изнад. Не само да
светлима регулишу саобраћај, већ и својим објективима снимају сваку
ситуацију. Велики холографски билборди су скоро на сваком кораку,
просто упадају у очи са својим наглашеним порукама и јарким бојама:
ЗА БОЉИ ЖИВОТ НА МАРСУ са кадровима велелепних здања и
луксузних кућа окружених бујним зеленилом, а све под великом
куполом. Или, „ЖРТВЕ ДАНАС ЗА БОЉЕ СУТРА” са сценама
масовних радних акција у изградњи мегастакленика за производњу
хране.
„Јесте ли ... очекивали да ћете видети овако нешто?”, радознао je
сад Мартин.
„Шта знам ...”, почетна се по глави Вукша. „Све je веома необично
... Мушкарци без косе, жене са једва мало ... Сви у хаљинама, осим вас
што сте у униформама ... Очекивао сам да ће се летети аутомобилима,
а не још увек котрљати по друмовима.”
„Куд би летели, др Крстајићу!”, опет се насмеја Мартин. „Да je тако,
сви бисмо отишли у пилоте! У ваше време су се деривати нафте
користили као погонско гориво, сада je у употреби водоник.”
„Ммм ...”, само изусти Вукша гледајући тротоаре без травинка и
дрвећа. „Нема зеленила”, констатова он.
„Ах, нема! Киселе кише убише све ...”, одмахује главом Мартин.
„Додуше, нека врста корова се јавила последњих десетак година,
отпоран и на убитачно сунце и на кишу ... Али имамо ми ботанички
врт под куполом, и ту расте трава и разно дрвеће ... Мада, могу само да
замислим колико je то било лепо у ваше време, др Крстајићу...
Бескрајна зелена пространства, шуме, реке ... Највише волим да гледам
старе емисије у којима приказују купање у мору!”
„Зар тога више нема?”
„Дуга je то прича, докторе ... Десетак година после Сан Андреаса
стала je Голфска струја, топљење полова се убрзало, све дуже кишне
сезоне, па je услед свега тога и салинитет мора драстично опао. Са тим
и кисеоник у води. Прво je планктон нестао, а за њим су убрзо следиле
и остале рибе ... Остала je само нека травуљина која се шири као права
пошаст.”
„Изгледа да ваздух више није толпко загађен...”
„Није! Отворићу вам прозор да мало удахнете свежег морског
ваздуха”, рече он па му притиском на дугме спусти прозор до пола.
„Посебно се лепо осети кад пирка северац.”
„Морски ваздух? Са севера?”, погледа га зачуђепо Вукша.
„Ха-ха-ха... Да, да ... Мораћете се навићи и на то ... Дунавски залив
... Видећете га ускоро.”
„Дунавски залив? Јесмо ли ми у Београду, или ...?”
„Београд на Води ... Тако се сад зове престоница. На обали je
великог Дунавског залива... То подручје се у ваше време звало
Војводина, ако се добро сећам. Географија ми није јача страна.”
„Војводина je потопљена? Како? Кад? ... Ви то озбиљно?”,
забезекну се Вукша и усправи у седишту.
Мартин клима главом и смешка се:
„Пре тридесетак година, када су се отопили полови ... Ja сам још
био мали, али чуо сам страшне приче. Није се то десило преко ноћи,
наравно. Бар оних првих 50 метара колико су нарасли нивои мора до
2050. Дотад je приобаље било потопљепо и стотине милиона људи je
морало да емигрира у унутрашњост ... А онда je за три-четири године
ниво мора нагло нарастао за још 40 метара ... Црно море се прелило по
низији, и дуж корита Дунава, и сама река се изливала где je могла ...
Потопила je Ђердап ... А та ваша Војводина je била равница, кажу, на
малoj надморској висини. Остало je само Фрушкогорско острво.”
„Потопила Ђердап?”, гледа га Вукша и не трепће од узбуђења.
„Шта сте радили за струју?”
„Термоелектране ... док Колубарски базен није пресушио”, смешка
се Мартин, давно je то за њега било. „Али нема бриге, сву енергију
добијамо од Европске коалиције. Постоје рестрикције за градска
насеља ван Језгра.”
„Језгро?”, погледа га Вукша.
„Па ... објаснићу вам”, збуни се Мартин, не знајући како да му
објасни. „Причаћу вам другом приликом.”
„Уф!”, гласно уздахиу Вукша, а све више призора из прошлости му
се ниже у мислима. Сећање на некадашњи свет. И опет му се јавља она
иста напетост, као да ће искочити из своје коже. Онда je осетио морски
ваздух. Удахнуо га je дубоко и зажмурио. Покушао je да се сети бар
нечета у вези с морем, али узалуд. „Имам толико питања ... a бојим се
одговора.”
„Само полако, др Крстајићу”, утешно ће симпатични Мартин.
„Временом, све ће вам се вратити ... А шта год вас занима, само
питајте.”
Па ипак, Вукша оклева, само гледа и упија призоре. Покушава да се
сети где се налазе, којом улицом се крећу. А онда, у даљини, изнад
трошних кућа и петоспратница ољуштених фасада, угледа стаклене
небодере како се дижу у ваздух. Блеште под јаким сунцем као драгуљи
разних боја, као неки други свет који израња из рушевина и смећа.
„Сећам се ових зграда...”, проптапута Вуктиа омађијано. „Стари
пројекат Београда на води. Јесу ли га коначно завршили...?”
„Е, па сад je заиста на води, докторе”, смешка се Мартин.
„Погледајте!”
С петље код некадашњег Мостара, која je у међувремену добила
joш два нивоа и ново име „Хашка петља”, a који су Изгнани из
милоште звали „Хашка омча” - пукну поглед на простран Дунавски
залив како се светлуца под јарким подневним сунцем. Море се шири од
обале некадашње реке Дунав, простире се, чини се, у бескрај јер се
друга обала губи испод хоризонта. Војводина je сада била дно
Дунавског залива, као да се Панонско море вратило.. По површини
пловили су бродови и чамци различитих величина и облика.
Шест мостова их спаја са новобеоградском обалом. Тамо преко
види оне исте стамбене блокове каквих их се сећа из свог времена, ал и
примећује безброј уџерица између њих. Као да су се фавеле рашириле
по некада зеленим површинама и улицама. Старе стамбене зграде
нестварно штрче у том шаренилу чатрља и страћара. Између њих
протиче велика река, права као стрела. То je некадашњи аутопут који
je водио преко моста Газеле, који je у међувремену прекрштен у мост
„Баварија”. Сада je канал испуњен водом који се улива у Саву. Са
моста се и даље два коловоза спуштају с обе стране и једино су
проходни за саобраћај кога иначе скоро да није ни било, и углавном je
служио за пешаке.
Вукша je разгорачио очи и зинуо од чуда, занемео je. Затим примети
високе капије на средини свих шест мостова. И гужве с обе њихове
стране.
„Ш-шта је оно тамо?”, изусти некако Вукша показујући ка
некадашњем Новом Београду.
„Ах, тамо вам je Бувљак”, равнодушно ће Мартин.
„Бувљак? ... Знам да je био тамо ... Него, мислим на то сиротињско
насеље између зграда...?”
„То je све Бувљак”, смешка се Мартин, забавно му je како се Вукша
ишчуђује. „Тако се зове тај део града.”
„Звао се Нови Београд...”
„Да, да ... некад давно, сад се зове Бувљак, тамо живе Изгнани ... А
иза Бувљака, даље, почиње Ромград.”
„Изгнани? Ромград? ...”, зачуђено га погледа Вукша. „О чему,
Мартине, причате?”
„Ах!”, уздахну гласно овај одмахујући главом. „Што-шта сте
пропустили. Не знам ни ja одакле да почнем да вам причам ...”
„Какве су то капије насред мостова, црни човече?”, издужио врат
Вукша па се чудом не може начудити.
„Да се спрече Изгнани да уђу у град, докторе”, зачуђено ће сад
Мартин, као да je то нешто што се подразумева.
„Ма, какви изгнани или прогнани, како их већ зовете ...? Због чета
су изгнани?”
„Разлози су бројни, али то су углавном Непослушни и ...
Нетолерантни, докторе”, на стисну Мартин уста сетивши се да умало и
он буде проглашен за Нетолерантног. Иако je изгледало у први мах да je
успео да превазиђе своју нетолеранцију, захваљујући пуковнику Игору,
и даље гa je тиштало оно што му се повремено враћало као болна
неправда која je њему учињена. Ипак, умео je да стисне зубе, да
прогута кнедлу, и настави даље.
„Непослушни, нетолерантии - због чега, Мартине...?”, упита га
Вукша, али ...
Трас! Неко возило их наједном јако удари отпозади. Вукша се заби
у своје седиште. Истовремено, друга два возила им се примакоше
великом брзином с обе стране и прилепише се за њих. Каросерије
зашкрипаше и варнице почеше да прскају. Притишњени су с три
стране.
„Држ’те се, докторе!”, викну Мартин покушавајући да управља
возилом.
Он погледа са своје десне стране и угледа два непозната човека у
возилу. Сувозач му прети плазмавером и показује му да заустави
возило. Мартин баци поглед лево, иста сцена; возач му показује руком
да стане.
„Хоће вас живог, докторе ...”, промрмља Мартин грозничаво
размишљајући. „Иначе бисмо већ били мртви.”
„Ко су ти? Исти од синоћ?”, уплашено ће Вукша док час гледа лево
час десно у возила.
„Могуће ... Некако су нас пронашли ... Спустите се у седишту и
држ’те се добро.”
„Шта ћете да урадите...?”, упита Вукша, али Мартин поче да кочи и
показује руком нападачима да се зауставља.
Упоредо с њима, и три возила успоравају, али стално их држе на
оку. Одједном, Мартин нагло окрену волан улево, одби возило
нападача, па притисну гас до даске. Возило јурну напред, заби Вукшу у
седиште. Док се остали прибраше, Мартин успе да им умакне
педесетак метара. Нападачи се одмах дадоше у потеру за њима. Вирећи
кроз прозор, Вукша препозна старе зграде у некадашњој улици Кнеза
Милоша, која се сад звала Канцелара Вилија Бранта. Мало тога се
променило, тек би понегде смешно штрчало неко ново зданье од
челика и стакла. Није могао више да гледа јер су га кола силовито
дрмусала лево-десно док je Мартин заобилазио друга возила у
саобраћају.
Онда je нагло скренуо у траку у супротном правцу. Избегао je
једно, два возила, и скренуо лево низбрдо низ једну од улица које су
водиле ка Сави, некадашњу Војводе Миленка, а сад Шредерову.
Нападачи јурнуше за њима, али улетеше у гужву из супротног правца и
сударише се уз превртање и клизање. Ланчани судар од десетак возила
створи чеп на скретању у улицу којом су отишли Мартин и Вукша.
Ипак једно возило нападача оста неоштећено, и они кренуше низ
главну улицу да их пресретну на другом месту.
„Јесмо ли им побегли?”, пита престрашено Вукша.
„Изгледа да јесмо, докторе”, замишљено ће Мартин. „Не знам како
су нас открили када смо искључени из сателитског система ОКО за
надзор. Невидљиви смо.”
„Можда су нас пратили?”
„Приметно бих, пазио сам”, рече Мартин док се осврће и проверава
да ли су умакли потери. У крилу држи свој плазмавор, спреман да га
употреби.
„Ко су уопште ти који хоће да ме отму и због чета?”, пита Вукша
шћућурен. „Протектор Данијел je оптужио oнe остале агенте ...”
„Сви они имају своје тајне планове за вас, докторе”, рече Мартин
успоравајући кола на дрон-семафору који je показивао црвено. „Сви се
они од почетка наводно залажу за насељавање Марса, али имају своје
егоистичке планове...”
„Не желе ... на Марс?”, пита Вукша, али тешко му да то превали
преко уста јер још не може да схвати да je црвена планета
колонизована.
„Има их који то не желе већ хоће Тераформ да у потребе за своје
циљеве, или да се домогну чаја или бар његове тајне”, рече Мартин
нестрпљиво гледајући у дрон-семафор, ишчекујући зелено светло.
„Колико сам схватио, тај Тераформ je за Марс ... Како ...?”
„Зашто се светло не мења?”, упита се наглас Мартин. „Што држи
оволико...?”
Шири руке он у чуђењу.
„Зашто...? О, не!”, узвикпу он. „Прате нас преко дрон-семафора!”
Нагази папучицу за гас и возило тргну напред. Истовремено, отвара
свој прозор и левом руком узима плазмавер док десном држи волан.
Уто, из леве попречне улице великом брзином се спушта возило
нападала право ка њима. Прети да дође до страшног судара. Мартин
избацује руку кроз прозор и отвара рафалну паљбу по њима док му се
возило креће напред. Прште плазма зраци по каросерији, праве рупе
величине песница, покуља дим ... Један рафал им разнесе ветробран и
на месту уби возача. Он занесе нагло возило у десно, али ипак удари у
задњи ћошак Мартинових кола, која се препречише на улици и
стадоше.
Као по договору, сувозач из других кола и Мартин излазе с
плазмаверима, и припуцаше један на другое. Кратак и прецизан рафал
био je довољаи да Мартин први покоси противника. Затим, усмери цев
ка дрон-семафору и опали неколико хитаца, довољио да овог обори из
ваздуха. Дрон тресну о земљу и запали се.
„Излазите, докторе!”, довикује му Мартин. „Одавде ћемо пешице,
колима им нећемо умаћи!”
Доктор Крстајић се искобеља из кола и заједно потрчаше низ улицу
поред малобројних пролазника који им се склањају и уплашено их
гледају.
„Пожурите, докторе...”, вели му Мартин и баца плазмавер. „Ја
станујем близу. Морам да узмем своје оружје јер нас могу пратити и
преко службеног.”
С десне стране им се уздижу високи стаклени небодери, а с леве
старе зграде оронулих фасада ишарани свакојаким избледелим
графитима који се једва назиру: „(Де)лије”, „Гроб(ари)”, „13(89)”, „Неће
(ше)тати” ... Све споменици из давнина. Улица je скоро пуста, тек
покоји пролазник хита некуд, жури да се склони с јаког УВ зрачења, и
понеко возило скоро нечујно прође. Вукша и даље зането гледа око
себе, у глави склапа мозаик од сећања, давних успомена.
„Ово je некад била Сарајевска улица...”, промрмља он, и не
гледајући, спотакну се о гомилу смећа насред тротоара. Да не би
Мартина да га придржи, простро би се колико je дугачак. „Сад се зове
... Минхенска”, чита он избледелу плехану таблу.
„Гледајте куда идете, докторе”, опомшье га он. „Пожурите, сигурно
ће некога послати и код мене у стан ... ако већ нису тамо.”
Застају на једном углу. Мартин je пажљиво провирио. Гледа да ли
су му можда поставили заседу испред улаза у зграду. Не види никога.
Нема пролазника. Паркирана возила су празна. Гледа увис; нема
дронова.
Мартин му махну руком да крене за њим. Вукша трчкара,
грозничаво размишља, наглас се преслишава:
„Како се зваше ова улица? ’Вишеградска’?... Не, ’Милоша
Поцерца’, ваљда”, па погледа таблу на углу улице: „Сад je...
’Меркелова’?”
Стају код једног улаза. Мартин осмотри оба краја улице пре но што
Вукшу увуче у полумрачни улаз. Скоро трчећи пењу се уз степенице.
Осећа се мирис влаге, али и сметлишта. Зидови су исцртани
графитима, избледеле боје, a међу њима се истиче: „Земља je наш дом,
а дом je само један”. Врата станова поред којих пролазе једнако су
пропала. Нема бројева, нема презимена. Све делује пусто и напуштено.
На другом спрату стају испред једних врата. Мартин опрезно
проверава да ли су закључана или je неко унутра. Тихо их откључава и
отвара. Гледа унутра. Када се у верно да нема пикога, улазе брзо и
затварају их за собом. Вукша стоји насред једнособног стана и немо
гледа око себе док Мартин трчи уоколо, узима торбу, трпа неке ствари
у њу, преслишава се наглас. Али Вукша га не слуша, пажњу му
одвлачи скромно намештен стан са старим и дотрајалим намештајем.
У једном углу метални кревет с пропалим душеком, до њега наткасна
са дигиталним часовником и књигом белих корица са исписаним
насловом „Наш нови светски поредак - НСП. До њега стари креденац
са урамљеним фотографијама. Прилази му. На њима препознаје
насмејано ведро Мартиново лице, и лице неке лепушкасте жене. На
другима je и једно дете с њима, њихов двогодишњи син, он
претпоставља. На трећим, само Мартин са сином.
Вукша види офуцане завесе на прозору прљавих стакала, намештај
je прашњав и стар. Кухињски елементи криво стоје, прете да се сваког
часа сруше. Прљаво суђе стоји нагомилано у судопери. Све je јадно.
Осећа се мирис буђи ...
Вукша опет погледа у фотографије и узе у руку ону на којoj jе
Мартин са сином. Обојица су насмејани, главе им приљубљене, а из
очију им зраче љубав и срећа. И њему се наједном пред очима почињу
смењивати слични призори, једно насмејано лeпo женско лице: њена
плава коса и крупне црне очи које се смеше и разгаљују му душу. Она
je млада, можда има двадесет година, има светао тен ... ту су и неки
непознати људи, сви су на страном месту, све му je тако збркано и
нејасно ...
Вукша се трже из замишљености. Мартин му прилази с торбом у
једној руци, а у другој држи свој плазмавер. Заста пред сликом коју
овај држи. Загледа се у њу. Поглед му све говори. Вукша се стрссе,
прогута кнедлу и упита га:
„Где ти je син, Мартине? Хоћемо ли по њега или...?”
„Узели су ми га, докторе”, безизражајиим гласом рече загледан у
фотографију.
„Ко? Зашто, побогу?”, запрепасти се Вукша.
„Јер сам био нетолерантан”, рече и хитро му je узе из руке и убаци
у торбу.
„Како ...?”, изусти Вукша.
Врата стана се отварају уз тресак, упадају двојица нападача. Пo
модрицама и крвавим посекотинама види се да су то они који су били
заустављени у малопређашњем судару у главној улици. Нису могли да
изненаде Мартина. Он je истог момента подигао свој плазмавер и уз
бесан поклич отворио рафалну паљбу по њима. Није чак ни покушао
да избегне њихову ватру као Вукша који се одмах бацио на под. Он je
неустрашиво, љутито, а пре свега самоубилачки кренуо к њима
решетајући их док су они пушећи се падали један преко другог.
„Идемо, докторе, брзо!”, викну му Мартин.
Вукша му прискаче и заједно трчећи излазе у ходник. Застajy код
степеништа. Мартин се нагиње и гледа доле. Врти главом.
„Сигурно их je доле још”, рече он тихо. „Идемо преко крова. За
мном.”
Појурише уз степенице ка врху зграде. Прескачу по неколико
степеника одједном. Не осврћу се, али из приземља се већ чује бат
убрзаних корака и неразговетни повици.
„О, боже, шта ми je ово требало!”, узвикну стењући Вукша. „Куд ме
’Бољи живот’ пробуди из коме, проклет био!”

***
Датум: 8. мај 2084.
Време: 23.15 часова
Место: Београд на Води
Земља: Протекторат Србија

Киша лије као из кабла. Сручила се таквом јачином да су се одмах


створили потоци који су се сливали низ улице и тротоаре. Код
запушене канализације стварале су се велике баре, а вода се преливала
где год je нашла пут. Носила je смеће које се преко дана било накупило
и гомилала га на местима где je било неко уско грло. Као по обичају,
по таквом суморном времену у мрачним улицама није било живе душе.
Што je било даље од центра града и савске обале, то je било све мање
уличне расвете.
Код старе, незавршене железничке станице Прокоп, која je личила
на средњовековне рушевине обрасле коровом отпорним на киселу
кишу, владао je језив мрак и пустош. Вода која се сливала кроз
пукотине у бетонском крову и која je текла каналима предвиђеним за
пругу, жуборила je као планински потоци. У једној просторији голих
зидова која је била предвиђена за канцеларију, Мартин и Вукша седе
на земљи, наслоњени на хладан зид. Обојица савили ноге и обгрлили
их рукама. Такав je мрак да се међусобно не виде иако седе један до
другог. И ћуте. Сваког море сопствене муке, а опет воде ка једном тс
истом. Прогоњени и престрашени више не знају коме да верују.
Поготово агент Мартин. Вукши су сви ионако подједнако сумњиви.
Његов очај само подгрева суморан свет у коме се пробудио после дуге
коме.
Иако je мрачно, Вукша у руци држи своје огледалце, као да ћe му
оно вратити памћење. Грозничаво покушава да састави призоре из
прошлости, труди се да успостави какву-такву узрочно-последичну
везу, међутим ништа. Поставља себи питања попут: Ако сам био овде,
зашто сам долазио? Или са ким сам био? Зашто се не сећам тог места,
а познато ми je? Већина таквих питања остајала су без одговора. Имао
je предосећај да му недостаје само једна, кључна ситница па да се
свега сети.
Или, можда je то само била његова пуста жеља или аутосугестиja.
Опасност која се над њим надвила и овај бездушии свет само су му
отежавали да се сети кључиих ствари.
„Зашто je овај део града овако мрачан, Мартине?”, пита га Вукша.
„Улична расвета не ради...”
„Јер су ван Језгра, докторе”, одговара овај невољно.
„Шта je у Језгру кад...?”
„У Језгру станују Грађани, а ван њега... па сви остали.”
„Хм... Мислиш Изгнани и њима слични?”
„Отприлике ... Заправо сви који немају усађен чип ’Здравко’”.
„Зар je то толико важно, црни Мартине?”
„Како не би било, докторе?”, зачуђено ће Мартин. „Не само што
чува наше здравље него нам ’Здравко’ омогућава да будемо радно и
кредитно способни ... Без њега си ... нико и ништа.”
„А тог ’Здравка’, велиш, немају сви? Зашто?”
„Зато што су луди!”, узвикну љутито он. „Сваки грађанин je добио
право да му буде имплантиран чип, али неки су то одбили.”
„А зашто би уопште усађивали те ... чипове?”
„Морало се, докторе... Па ви сте били жртва терористичког папада
... У то ваше време због тероризма ниси смео да промолиш нос из куће
... Староверци који су се борили против кампање за Марс, којекакви
анархисти којима не треба разлог да се боре против власти, радикални
исламиста и хришћани који су нападали ванземљаке јер су се
противили генетском укрштању наших двеју врста ... Ма, страшно je
то било! На крају je кулминирало ратом ... Једини начин да се
тероризму стане на шут било je чиповање: да се зна ко je ко, да се
прати кретање и на време спречи насиље...”
„Зар то није ограничавање људских слобода...?”
„Зашто? Нико није бранио људима да иду или раде шта хоће”, рече
Мартин. „Сметало je управо терористима, њиховим јатацима и
истомишљеницима.”
„И шта je било с онима који су одбили чишовање?”
„Изгнани су ... и сад живе ван Језгра”, љутито ће Мартин. „Лишени
су свих права ... Па и права на црвени картон.”
Утонуше у тишину подједнако тешку као мрак који их je
окруживао. Само се чуло капање воде са плафона. Мартин покушава
да поново усшостави психички баланс. Све теже му то иде. Један део
њега је бунтовнс природе, подсвесно му не промиче неправда, а друга
део je дисциплинован и послушан. Када се те две стране некада
сударе, у њему настаје гнев.
„Пропустио сам вечерашњу емисију ’Парада Срећника’”, сабласно
звучи Мартинов глас у мрклом мраку.
„Зар je то толико важно?”, упита га Вукша.
„Бар je лепо гледати та радосна лица ... Добити црвени картон je ...
сан свакога”, мукљиво ће он. „Мада се ja не надам да ћу бити међу
њима пошто сам био проглашен нетолерантним ... Морам много да
радим да бих повратио изгубљено поверење.” Тајац.
„Мартине?”
„Ммм?”
Вукша оклева. Међутим, радозналост je јача.
„Зашто су те прогласили ... нетолерантним? Па да ти joш узму и
сина.”
Мрак je, Вукша не види да Мартин држи у руци слику свога детета.
Кратак, плитак уздах који наговештава дубок душевни бол.
„Жалио сам се Ауторитету за едукацију да нека деца сексуално
узнемиравају мога Роберта.”
„Када се то десило? Шта су урадили?”
„Пре седам година ... Пријавили ме Ауторитету за једнакост да сам
нетолерантан према трансроднима, да ширим полну нетрпељивост и
да нисам у стању да правилно подижем свој биолошки изданак...”
„Чекај мало, Мартине”, диже руку Вукша иако га овај у тами не
види. „О каквој нетрпељивости причаш кад су то деца?”
Опет тајац. Вукша ra je несвесно дирнуо у рану, и сад Мартина
опет почшье да мучи црв сумње. Мислио je да je превазишао своју
нетолеранцију и да се вратио у нормални колосек једноумља, међутим,
све чешће му се у глави јавља питање: ко je овде луд?
„Не знам како да вам објасним, докторе”, промукло ће Мартин,
бори се са сузама. „Видите ... видите, она пекадаиньа подела на полове
која je постојала у ваше време ... Оно, мушки и женски пол ... То више
не постоји.”
„Чек, како не постоји? Имате жене и мушкарце, видео сам их”, пита
га Вукша.
„Постоји само та биолошка разлика, у свему осталом смо потпуно
изједначени. Пол je изједначен са сексуалном оријентацијом па сад
постоји и трећи пол X.”
„Пол X! ... Е, да, јавља ми се сад”, клима главом Вукша. „То je
почело у моје време када су у Аустралији, на Тајланду и после у
Европској Унији увели пол X због ЛГБТ популације ... Чекај, у шта je
то произашло?”
„У то да су сва три пола сад потпуно једнака и нигде се не означава
ком полу припадате ... И ако се ... пожалите, као ja, да вам друга мушка
деца сексуално малтретирају сина ... онда вас прогласе нетолерантним,
одузму вам дете и предају га изнајмљеним родитељима ... који су
толерантни, за разлику од мене.”
Наступи мук тежи од мрака. Вукша има осећај као да пропада кроз
црн бездан. Наслонио je главу на хладан бетон и почео дубоко да дише,
не може да дође до ваздуха.
„Мартине, кумим те”, једва он изусти. „Упали неко светло,
полудећу. Овде je као у гробу.”
Затим се упали мало жућкасто светло на његовом хендфону. Taj
мали жижак који му je једва осветљавао шаку поврати Вукшу, кога je
одједном сустигло све узбуђење тога дана. Није могао да престане да
одмахује главом, у неверици je и не може да схвати у каквом се свету
пробудио.
„Због тога су сви обучени ... у хаљине”, констатује Вукша.
„Наравно, не сме да се види било каква разлика између биолошких
полова ... Знајте, докторе, данас се не гледа благонаклоно ако некоме
кажете да je мушко или женско ...”
„Ма, шта причаш, црни Мартине, бог те убио!”, изнервира се
Вукша.
„То je увреда за особу”, бори се Мартин сам са собом. Из петних
жила настоји да остане толерантан. Даје му наду да ће можда посетити
свога сина док не оде на ресоцијализацију ове године. „И, докторе,
молим вас ... не спомињите Бога ни као узречицу, строго je забрањено.
Бог je концепција која je одавно напуштена и разоткривена као обично
паганско сујеверје штетно за човека јер га заварава и омета да
објективно сагледава свет.”
„Е, Мартине, лeпo ми ти то изрецитова, видим да си то добро
научно напамет”, саркастично ће Вукша. „Можда сам ja рођен у
прошлом веку, пријатељу, али ми нико неће говорити у шта смем или
не смем да верујем ... Било да je мили Бог у питању или та ваша
неприродна једнакост.”
„Докторе...”
„Слушај, Мартине, откад je света и века живи свет се дели па
мушки и женски пол. Да није тако, не би ни нас било. Taj твој трећи
пол, који je, нажалост, настао још у моје време, а колико видим у твоје
време се наметнуо као главни и доминантни пол - то окачи мачку о
реп!”
„Докторе, то je концепција која je прихваћена пре пола века и у
пракси je доказана као ...”
„Демократска тековина, шта?”
„Каква демократија, докторе! Она je забрањена колико и фашизам
... Овде je реч о чистој једнакости!”
„Аман, човече, о каквој једнакости причаш кад преко реке имате
сиротињски град. И још га зовете Бувльак!”
„Докторе, то су изопаченици, прогнани из нашег идеалног друштва
које се сели на Марс! Да само видите како je тамо савршено! Идеално
друштво! Утопија!”
„Да, зато сви као папагаји понављате ’Марс нема алтерна-тиву’”,
одмахује руком Вукша. „И у моје време се тако нешто говорило ...!”
„За то je највише крив клоровирус који се још у ваше време
раширио као епидемија по свету”, рече Мартин. „У тренутку када
Земља одбројава последње деценије, Марс заиста нема алтернативу.”
„Видим да вам je и с ове стране реке све идеално! Свуда
прљавштина, оронуле зграде, полусвет који шета у хаљинама, а и сви
носите нека страна имена...”
„Немојте тако, докторе, не знате кроз шта je свет све прошао док
смо вас чували и неговали у коми”, рече Мартин.
„Теби су, пријатељу, сина одузели, а ти их браниш. Не разумем те.”
„Разумећете када сазнате истину о нашем свету.”
„Не знам ни да ли хоћу, боље ме вратите у кому ... Уосталом, шта je
тај клоровирус?”
„Ха-ха-ха!”, насмеја се Мартин од срца. „Па, ви сте га открили,
докторе ... Не сећате се?”
„Ја га открио? ... Хм ... подсети ме, можда ми се ... јави”, збуни се
Вукша.
„За имс света, докторе! Па, након што су ванземљаци дошли,
неколико година касније, ви сте открили да су са собом донели
клоровирус АТЦВ-1, који иначе постоји на Земљи у зеленим алгама
слатководних језера и може да зарази људе. То што ванземљаци потичу
с мочварне планете Тиштрија из система звезде типа бели патуљак
Сиријус Б. Вирус смањује когнитивне способности, утиче на
просторну оријентацију и емоције ... И ви сте открили да je тип
клоровируса био много агресивнији код ванземљака, као домаћина, и
да су заразили већи део становништва.”
„И шта? Хоћеш да кажеш да су њиме заглупели људе?”, пита
Вукша. „Не сећам се ... није ми познато.”
„Додуше, то сте, докторе, открили непосредно пред терористички
напад у коме сте повређени. Као и неку тајну у вези с ртањским чајем
... Можда се због тога не сећате ... Др Адам ме je упозорио да ћете се
најтеже сетити свега близу те несреће јер ваша подсвест жели да вас
заштити тако што блокира непријатне догађаје.”
„И ти сад говориш како je сва ова прљавштина, сиромаштво ... Они
људи с друге стране реке Саве, да je то све узроковао тај клоровирус?”
„АТЦВ-1, на несрећу, заглупљује људе па се примитивно понашају:
псују, пљују, бацају смеће било где, у каснијој фази, склони су насиљу
и агресији ... У уџбеницима сте изнели теорију да су ванземљаци
донели тај вирус пре више хиљада година, али да се није много
раширио међу људима јер je контакт с њима био тек спорадичан. Зато,
када су 2020. дошли да живе међу нама, избила je права епидемија ...
Али тога, докторе, нема на Марсу! Сви ми који нисмо клоровирусни
радимо све да можемо да добијемо црвени картон и да тамо
отпутујемо! ... И можда с мојим сином Робертом”, и то рече таквим
гласом пуним наде и жеље да Вукши све одједном би јасно.
Схвативши да je та нада све што je Мартина још држало каквог-
таквог здравог разума, није му ништа рекао. Снизио je тон.
„Откуд му даде име Роберт, Мартине? Због Начела Европске
једнакости?”
„Елита проповеда да националност није важна, само једнакост ... А
то je име често у Европској коалицији, и пожељно je угледати се на
њих.”
„Да, јасно ми je”, рече Вукита резигнирано. „То сам већ чуо.”
„Сад ће поноћ, докторе”, рече мало веселије Мартин. „Време je да
се јавимо пуковнику Игору да добијемо нове инструкције.”
„Ма чекај, Мартине”, рече доктор и ухвати га за руку када je овај
крену о да активира свој хендфон. „Јеси ли ти сигуран ... у тог свог
пуковника? Да не ради он за ... те неке друге?”
„Ако у некога имам поверења, докторе, то je он”, рече тихо Мартин.
„Он ми je помогао да ме прогласе ограничено нетолерантним и послао
ме на терапију. Иначе, изгубио бих посао и прогнали би ме на
Бувљак.”
„То ме и плаши, зато те питам.”
„Шта сад хоћете тиме да кажете, др Крстајићу?”, збуни се Мартин.
„Сад ja вас не разумем.”
„Данас смо наводно под његовом заштитом отишли из болнице, а
умало да нас похватају или побију, шта год намеравали. Питам само, да
није он умешан у то?”
„Онај дрон-семафор нас je задржавао дуже него што je требало...”
„Таман док се они нису обрушили на нас”, рече Вукша. „Не знам
како то код вас функционише, али у моје време полиција je
контролисала рад јавиих камера и тако то.”
„Ако у њега не могу имати повсрсгьа ... онда не могу никоме
веровати, докторе.”
„Ја само питам, Мартине”, шири руке Вукша. „Ти одлучи.”
„Мислите да зовемо генерала?”, запита се он. „Али то није по
протоколу.”
„Генерал je изнад пуковника, ако то још увек важи”, сумњичаво ће
доктор. „Можда je боље ... Али свакако треба да будемо опрезни, као
досад.”
Мартин га нетремице и замишљено гледа неколико тренутака,
покушава да одмери, да процени шта je мање опасно. Истина je да су
данас били пресретнути иако су били под пуковниковом заштитом,
наводно технички невидљиви за ОКО сателитско и земаљско праћење.
Претпостављао je да би и обавештајне службе из других коалиција
такође могле да хакују систем контроле саобраћаја.
Напослетку, не рече Вукши ништа него притисну неколико тастера
на хендфону. Упали се мали екран и на њему се појави жива слика
генерала Фукса.
„Генерале...”, започе Мартин, али га овај одмах прекиде.
„Агенте Капелу! Где сте ви, човече? Je ли Субјект бр. 1 жив и
здрав? Цркох од секирације због вас кад сам чуо за други атентат!
Изгрдио сам пуковника Фауста што je ово на своју руку извео! Сви су
на ногама и трагају за вама! Где се ви налазите, говорите!”
„Можете ли нам обезбедити сигуран превоз до неког безбедног
места, генерале?”, пита га Мартин.
„Наравно, дечаче! Све je спремно и само чека на вас! Где се
палазите? Одмах ћу послати потпуковника Томаса Кирша са тимом
најбољих специјалаца.”
„Ми смо у рушевинама станице Прокоп, генерале”, рече Мартин.
„Стижемо за 15 минута.”
„Чекаћемо вас на главном улазу, генерале.”
Када се веза прекиде, њих двојица се немо погледаше. Као да један
од другог траже потврду да су добро поступили. Мартин мало искриви
главу у страну и рече:
„Колета Томас je заиста међу најбољим агентима ... Он je синоћ
убио оног нападача када je покушао да побегне.”
„Надајмо се, Мартине.”
Без речи устају, Мартин пали батеријску лампу и излазе на перон.
Вукша je на неколико корака иза свог заштитника који држи оружје на
готовс. Сем звука кише и воде која цури и тече са свих страна ништа се
не чује. Нити се шита види. Прескачу или заобилазе шут који се
одронио са зидова и плафона. Hujeдан ништа не говори, али обојица су
напети и узнемирени. Kora змија уједе, и гуштера се боји.
Зато, када стигоше близу главног улаза, одакле се излазило на
мрачну улицу, Мартин махну доктору да стане. Он опрезно приђе
отвору у бетонском зиду без врата и провири напоље. Улица која je
долазила с истока и ту правила кружни ток била je пуста и мрачна.
Чуло се само пљуштање кише.
Мартин скида с пojаса НВД наочаре и ставља их на главу. Ултра-
инфрацрвени уређај види по мраку као по дану и агенту пружа
идеалну слику. Тако je и приметно дрон који je лебдео и брзо се
окретао око своје осе тик уз врх уличне светиљке која je била угашена.
Био je тако камуфлиран да je изгледало као да je неки део на врху
бандере.
Мартин се врати код Вуктие и тихо му рече:
„Угледао сам један дрон, добро скривен, с друге стране улице.”
„Брзо je стигао”, закључи Вуктна.
„Крећу се много брже од возила, остали ће ускоро.”
„А зашто се крије ако им je претходница?”, пита га Вукша. „Зашто
не изађе на видело ... да нам улије неку сигурност, да нам да до знања
да помоћ долази?”
„Докторе...”, започе Мартин, али угризе се за језик. „Сад не
верујете ни генералу, je ли?”
„Ти си једини коме сада верујем”, осмехну му се Вукша.
Агент му узврати нервозиим смешком, па одмахну главом.
„Можда сте у праву, докторе”, тихо ће овај. „Идемо да потражимо
неку пукотину у зиду, неки отвор, па да изађемо на друго место.
Посматраћемо их из прикрајка, да видимо шта се дешава.”
„Крени, иза тебе сам.”
Кренули су дуж зида осветљавајући батеријом. Корачали су све
брже, у страху да ко год долази, не затекне их и даље унутра. Желели
су да изађу из станице како би имали боље изгледе за бекство. Већ су
помислили да je требало да крену на другу страну, кад наиђоше на
један срушени зид.
Провукоше се тихо напоље. Били су дедесетак метара удаљени од
главног улаза и од дрона преко пута. Уверивши се да нико не долази
низ улицу, брзо пређоше на другу страну где je био дуг низ
недовршеиих локала. Шуњајући се из једног у други пришли су на
тридесетак метара од дрона, иза њега. И ту су се притајили иза зида,
испод отвора за прозор.
Не би они, наравно, ни чули возила да се приближавају да нису
видели одсјај њихових јаких фарова. Мартин опрезно провири кроз
прозор када су прошли пород њих и стали наспрам главног улаза у
станицу. Одмах се и саже, наслони се уза зид. Врти незадовољно
главом.
„У праву сте, докторе”, шапну му Мартин. „Нису наши.”
„Како знаш, Мартине? Само си бацио поглед.”
„Нису дошли службеним возилима. Ова кола немају никакие
ознаке, ни слектронске таблице.”
„Колико их je?”
„Три возила... Десетак људи.”
Затим опет пажљиво провири и стаде их посматрати. И заиста, њих
туце обучени у црне униформе без ознака, са капуљачама и НВД
уређајима на глави, наоружани до зуба хитрим корацима се раширише
и у тишини се распоредише са обе стране улаза у Прокоп. Подједнако
хитро и вешто, ушуљали су се у зграду с намером да изненаде бегунце
за које су мислили да joш нису стигли.
„Ово je прилика да им украдемо једно возило и побегнемо”, тихо ће
Мартин.
„Зар их нико не чува?”
„Само дрон ... али уништићу га. Има сензоре покрета домета
тридесет метара.”
„Хоћеш ли моћи да покренеш то возило? Имаш ли кључ, или шта
год?”
„Ми из Службе безбедности имамо универзалан адаптер за свако
возило, па у случају нужде можемо да конфискујемо било која кола.”
„Ако су отишли, крени”, пожуркује га Вукша. „Брзо ће се неко
вратити напоље, посумњаће што нас нема.”
Један за другим, искрадоше се напоље и брзим кораком кренуше ка
возилима. Мартин не одваја поглед од дрона који лебди приљубљен уз
уличну лампу. Овај je окренуо камере ка улазу у станицу и прати сваки
покрет. Још на безбедној раздаљини, Мартин заста, нанишани
плазмавером и опали један кратак рафал. Разорни снопови га
погодише, он букну и уз тресак паде на земљу. Мартин и Вукша
притрчавају најближем возилу, агент гурну адаптер у врата, која се
одмах отворите у вис, и они ускочише у седишта ...
Истог тренутка, из станице Прокоп истрчавају људи са црним
кукуљицама и отварају паљбу на њихово возило. Били су неколико
пута погођени у задњи део пре него што су нагло кренули напред.
Мартин притисну папучицу raca до даске.
„Држ’те се, докторе! Кренули су за нама!”, викну он палећи сензоре
на ветробрану и осталим стаклима који прате кретања напољу.
Возило зујећи јури мрачном улицом кроз ноћ. Мартин ни сам не зна
куда да побегне, само зна да потери мора умаћи. Гониоци су брзо
надокнадили време и опасно им се приближили.
„Нe пуцају”, рече Мартин гледајући у ретровизор који му исписује
податке да се возило 1 креће 95 км/сат на раздаљини од 15 метара, с
упозорењем да му je преблизу у случају наглог кочења. Возило 2: 93
км/сат, раздаљина 24 метара. „Хоће нас живе, или бар вас!”
„Куда ћемо, црни Мартине?”, завали доктор. „Ухватиће нас у овом
мраку!”
„Идемо у Топчидерску шуму!”
„Зашто тамо кад ...?”
„Тамо je избеглички логор Космај! Лако ћемо се сакрити!”
„Избеглички логор ...?”, само изусти Вукша кад кола нагло
скренуше десно на раскрсници која се у мраку једва видела.
У једном тренутку, возило које je било тик иза њих улете предњим
десним точком у рупу. Пуче осовина, одлете гума у страну, а возило се
занесе и преврну на страну. У њега улете другo возило свом силином и
уз прасак и варнице, оба аутомобила излетеше с пута у јарак.
„Ха-ха-ха!”, насмеја се наглас Мартин гледајући их у ретровизору.
Вукиша запањен не зна шта се догодило, гледа час иза њих, час
напред.
„Шта то би?”, изненађено ће он.
„Улетели су у отворени шахт! Ха-ха-ха!”
„У шахт?”
„Да, да ... Увек треба пазити, скоро ниједаи шахт нема поклопац”,
смешка се задовољно овај, па кад виде да je Вукша занемео од чуда, он
му рече: „РОМ мафија краде шахтове, поклопце, све од гвожђа и
челика...”
„Ром мафија? Имате и ... мафију?”
„РОМ, тако се називају ... Рециклажа отпада и метала, све што
стигну продају топионици на Звездари.”
Када се уверио да су коначно безбедни, Мартин успори возило, али
и даље прати податке које му компјутер показује преко командне табле.
„И полиција им не може ништа?”, зачуђено ће Вукиша. „Пуштате
их да слободно продају сировине?”
„Докторе, природне сировине су скоро пресушиле. Све што je
непотребно сад се рециклира због колоније на Марсу ... Чак и руда која
се вади на Месецу.”
„Али ово je крађа ...”, чуди се Вукша. „Како их не хапсите?”
„Нико их никад није ухватио на делу, ни поред толиких дронова
који све прате и снимају у граду ... Сумња се да имају стелт
технологију на несметано краду поклопце и у центру града ... Верује
се да организација делује из Ромграда, иако je сличан назив можда
само случајност.”
„Свашта с вама, Мартине ... На шта je овај свет спао”, одмахује
главом Вукша. „Ромград, избеглички логори, Бувљак ...? Шта
направисте од ове земље!”
„Докторе ... У ваше време, цивилизација je била на веома ниском
моралном степену развоја ...”
„Ајде, ма шта ми рече”, ускочи му у рсч Вукша.
„Велике класне разлике, глад, ратови ... и неадекватна казнена
политика”, рече Мартин загледан у пут исиред себе. „Све су то главни
узроци пропасти ваше културе. Ванземљаци су дошли у последњи час
да нас спасу ... али терористи су све упропастили, покренули су
ланчану реакцију која je довела до скоро потпуног уништења света ...
Зато je сад то исправљено, докторе ... Нема класних разлика,
немаштине ни оних сурових затвора из вашег доба.”
„Да ли се зато малолетни хулигани кажњавају тако што се морају
извинити својим жртвама?”, пита га Вукша сетивши се приче о
брачном пару у коми.
„Наравно ... Шта je ту лоше, докторе?”, зачуди се Мартин.
„Мислите да je било ефикасније у ваше време?”
„И у моје време су били превише благи ...”
„Ето вам истог одговора, докторе ... Све ово данас вуче корене још
из вашег доба, а ви гледате на наше друштво као да je на другој
планети и нема везе с вашим добом.”
„И шта ако млади хулигани опет почине неки злочин?”
„До своје четрнассте године мораће да се извињавају, а онда одлазе
на ресоцијализацију као и сва остала деца.”
„И шта се ради на тој ресоцијализацији?”
„Обучавају се и школују за своју будућу струку”, поносно he
Мартин. „И мога сина то чека ове године ... Као што видите, докторе,
наше друштво тежи да буде бескласно ...”
„Не бих се сложно, Мартине... Колико видим, постоји огромна
разлика између Изгнаних и вас осталих ...”
„Ми смо Грађани, a међу нама не постоје класне разлике ... И они
су то могли бити, али су одбили да поштују Закон”, запени Мартин
правдајући њихов систем. „Не можете бити део Система ако нe
поштујете Закон, то je бар једноставно, зар не? Ако нисте у Систему,
онда немате права на привилегије које он пружа.”
„Не бих ja то назвао привилегијама, Мартине ...”
„Зашто? Ja могу сваког тренутка да одем у снабдевницу и да узмем
шта год хоћу за јело, или нешто друго ако ми треба! Колико знам, у
ваше време морали сте да купујете за новац - ако га имате! Без њега
сте могли да умрете од глади и ником ништа!”
„По изгледу твога стана, рекао бих да немате велики избор у тој ...
снабдевници.”
„Откад су ми одузели сина, изгубио сам вољу за ... Уосталом,
докторе, потребне су жртве данас за боље сутра.”
Примети Вукша колико je он несвесно под утицајем пропаганде
која их je окруживала. Чак и када се његов разум на трен пробије, јер
чињеница да му je син одузет превише болна да би се заборавила, врло
брзо утеху налази у наметнутом шаблону понашања.
„Ви робу узимате на ... кредит, колико сам схватио?”
„Тако je.”
„Шта ако се разболиш, па више не можеш да радиш?”
„Ауторитет за рад увек вам може пронаћи адекватан посао, без
бриге.”
„Ако нећеш да радиш? Баце те у затвор?”
На то га Мартин зачуђено погледа. Не зна да ли се доктор шали или
то озбиљно говори.
„Рекох вам да затвори више не постоје, докторе”, одмахну главом
Мартин. „То су била места за држање паразита која су друштво много
коштала ... Ако имаш кредит, a нећеш ... из неког разлога да радиш,
онда те шаљу на радну обавезу.”
„Исто као затвор ...”
„Није затвор, не седиш у ћелији, већ радиш у производњи хране.”
„Не видим посебну разлику ...”
„Има je, верујте ми”, рече Мартин. „А такви који неће да раде, који
не поштују Систем ... за то je крив клоровирус”, вели овај упорно.
„Не знам ... Видим да je овај свет отишао у бестрага!”
„Зато Марс нема алтернативу ... Тамо je спас за човечанство, тамо
се не праве исте грешке ... и нема клоровируса.”
Након кратке ћутње, Вукша гласно уздахну.
„И шта ћемо сад да радимо, Мартине?”, пита га он. „Очиг-ледно да
je генерал умешан у ову заверу. Коме да се обратимо за помоћ?”
„Не могу да верујем да су и генерал и пуковник упетљани у ове
нападе, докторе.”
„Па, видео си кога je послао ...”
„Можда je мој позив био пресретнут, врло могуће.”
„Нисам сигуран ...”
„Генерала Фукса сам морао да зовем преко отворене линије, иначе
не би знао да га тражимо преко сигурне везе и не би се јавио. Такав
договор имамо само с пуковником Фаустом.”
„А сад ни њега не можемо да зовемо, прошла je поноћ одавно.”
„Да, он je из предострожности искључио везу. Мораћемо да чекамо
до сутра у поноћ.”
„Ако нас дотле не ухвате ... ко год нас јури.”
„Сакрићемо се у избегличком логору ... Ево стижемо ... Овамо
ретко ко залази.”
„Што, црни ти?”, пита Вукша док гледа како се полако
приближавају трошним уџерицама које га подсећају на некадашња
ромска насеља.
„Изгубили су све и кивни су на власт”, рече Мартин. „Уместо да
буду срећни што могу допринети заједничком циљу ...”
„Опет ти о том Марсу! Куд могу бити срећни ако су изгубили своје
домове?”
„Нуђени су им нови станови код Авале, али да им заузврат буде
имплантиран ’Здравко’. Они су одбили. То je оно што сам нам малопре
рекао, докторе. Немате морално право да нешто тражите од Система
ако нећете да поштујете Закон! Сами су криви за своју судбину!”
„Не претеруј, Мартине ... Не знам о чему се ради, али ...”
„Чекајте, докторе ... Може бити гужве ... Ево их ... Пустите мене да
говорим.”
Кола нису могла даље јер им се испречила маса људи са шипкама и
тољагама у рукама. Чим су се зауставили, били су опкољени. Многи
држе батеријске лампе и фењере. Суморна и мокра лица ових
несрећиика нису Вукши уливала ни утеху ни паду. Гнев који je избијао
из њихових погледа претио je да се претвори у неконтролисано
насиље.
Мартин гаси кола, отвара врата и излази подигнутих руку.
„Људи, долазимо у миру ... Не тражимо никакве невоље.”
Један старији човек, доброг држања, под кабаницом и сламнатим
шеширом с кога се цедила киша, а са мотком у руци, стаде наспрам
њега. Дубоке боре и црни подочњаци на измореном лицу, спуштена
уста и намргођеност указивали су на озлојеђеног човека спремног на
све ... јер ништа више није имао да изгуби.
„Ако не тражите невоље, није требало да долазите овамо”, рече он
грубим гласом. „Такви као што сте ви ... овде листе добродошли.”
„Разумем вас, људи, али допустите да вам објасним разлог нашег
доласка...”
Уто, неколицина људи га саваташе и прибише уз кола. Отворите
врата сувозача и извукоше Вукшу напоље, па и њега умало да баце
преко хаубе. Наста граја уз опасно довикивање:
„Удрите, говна!”
„Шта их гледате, умлатите сероње!”
„Убијте их!”
„Чекајте, људи! Допустите да вам објасним, ово je важно!”, узвикује
Мартин.
„Нема чекања, удри!”
„Закопаћемо их у шуми!”
Maca се опасно заталаса. Почиње ћушкање, гурање. Ко може да
дохвати њих двојицу, удара их рукама или моткама. Сви позивају на
линч, крволочне очи севају, ослобађа се деценијски гнев и
незадовольство. Мало треба руљи да се потпуно отме контроли и да
убије уљезе који су се дрзнули да дођу у њихов логор у глуво доба
ноћи.
„Е, народе, чекајте! Није ли ово Субјект бр. 1?”, повика неко.
„Јесте! Субјект бр. 1! То je Вукша Крстајић!”, довикује други.
Примирује се маса и престају да их гурају и ударају. Све очи су сад
упрте у Вукшу, који стоји збуњено и мало угрувано. Уперују му лампе
у лице. Он жмирка и склања поглед. Људи се пропињу на прсте и
гледају у њега једни другими преко рамена. Жамор се шири у
концентричним круговима по избегличком логору. Како ко чује, одмах
хита да се лично увери да je то Вукша Крстајић. Стотину људи се већ
сјатило, сви су нестрпљиви да чују шта се дешава.
„Јеси л’ ти тај Вукша Крстајић?”, дроби се до њега онај исти човек
са сламнатим шеширом. „Онај Субјект бр. 1?”
„Јесам ... Тако кажу”, климну главом он док жмирка због лампи
којс су му уперене у лиде. Сад више не види никога, само чује гласове
око себе.
„Шта ћеш ти овде код нас унесрећених?”, затим се окрену ка
Мартину. „Зашто си га овде довео? Шта сад смерате, ви Грабани?”
„Ако ми допустите...”, рече Мартин и крену напред, али га људи
гурнуше опет уз кола. Maca се опет заталаса.
„Удри га чим мрдне!”, виче неко.
„Покушали су да нас убију!”, узвикну Вукша.
На то, сви се ућуташе и примирите.
„Да вас убију?”, изненади се исти човек. „Што би ико хтео да убије
... најважнијег човека на свету?”, рече он то саркастично.
„Не знамо ... Али јурила су нас двоја кола ... Можете се сами
уверили, слупана су у јарузи код Прокопа.”
Људи су неповерљиви, згледају се и одмахују главама. А опет, пред
собом виде Субјекта бр. 1, последњу паду човечанства, и то у њиховом
избегличком логору. Можда има истине у њиховој причи, мисле се.
Осећа се како напетост попушта, људи спуштају тупо оружје којим су
дотад претећи махали изнад глава. Ситуација се смирује, али
неповерење не попушта. Довољно je овај свет пропатио да би наивно
поверовао у сваку лаж која им се сервира. Више нема приче, свуда
очекују неку нову превару.
„И побегли сте код нас, je ли?”, пита их човек гледајући час
Мартина, час Вукшу.
„Нисмо имали куд ...”, призна Мартин. „Били сте најближи. Бојали
смо се да ће нас сустићи.”
„Зашто бисмо вам уопште помогли?”, опет ће овај. „Можда ћете нам
донети само нове невоље, као да их већ немамо довољно.”
„Ја вас молим да нам пружите уточиште, бар до сутра ујутру”, рече
Вукша. „Онда ћемо да одемо.”
Људи се згледају, неки гласно негодују, други се двоуме, па ипак све
очи су упрте у човека са сламнатим шеширом, у старешину логора. Он
се размишља, изгубио je свако поверење у Грађане. И не само то,
изгубио je породицу и скоро целу фамилију од Пошасти која je харала
пре три деценије. Сећање je можда избледело у међувремеиу, али
душевни бол и гнев као да je од јуче. Ови људи су толико огрезли у
њему да не знају за било шта друго. Оно се преноси с колено на
колено у причама деци о времену када су били своји на своме и
живели у можда најлепшем крају Србије. Док није отворен рудник
никла.
Па ипак, за својих скоро седам деценија живота превалио je много
тога преко леђа, и први пут, после ни сам не зна колико времена,
помишља: „Можда нека нада ипак постоји”. Нетремице гледа Вукишу,
поимање да овај човек потиче из неких давних времена, као да je
дошао неком временском машином, оставља веома јак утисак на њега.
Фама која je створена око Субјекта бр. 1 постала je део светске
традиције, као новопридодата књига Новом завету, нешто у шта нико
није смео да сумња, a понајмање да противуречи било каквим
негодовањем ... Тако je и изгледало избеглицама, поготово што међу
њима хришћанство није било искорењено Новим светским поретком.
То je била сламка за коју се човечанство држало, живећи у нади и
очекујући спас.
„Ако нас не сакријете ...”, надвикује гунђање Мартин, „дронови ће
нас брзо пронаћи ... и доћи ће по нас!”
Јасно je старешини да се нешто необично дешава. Субјект бр. 1 би
требало да je под максималном заштитом, а он je ипак овде у његовом
логору. Прогоњен и у опасности. Сви знају за приче о разним
фракцијама које се противе укључивању Тераформа или имају друге
планове.
„Хајдете са мном ... Склонимо се унутра! Небо има очи! Хајде,
направите пролаз! Идемо! Брже!”
„А возило? Видеће га...”, пита Мартин док узима из кола оружје и
своју торбу.
„Не брините за њега”, рече па се обрати неким младим момцима:
„Знате шта да радите, на посао!”
Они узеше да гурају возило некамо. Само се смеју и добацују шале
једни другима. Maca почиње да се разилази.
„Куда ће с колима ...?”, пита Мартин старешину.
„Под шатор, да га раставе у делове.”
„Али треба нам!”
„Више не ... Делови ће се распродати на Бувљаку.”
Ушли су уједну бараку склепану од свакојаког материјала. Чини се
да je некад озидана рушевина окрпљена свим и свачим па joj се зидови
шарене. Унутра je двадесетак различитих столова и стотинак столица.
На дну сале je примитиван шанк од буради и неколико попречних
дасака. Иза њега, на полицама, полупразне боце пића домаће
радиности.
Са њима je ушло још онолико људи колико je требало да испуни
делу салу. Њих тројица су сели за један сто на средни. Врло брзо жагор
замре и сви се умирише. Неко им приноси флашу и три чаше.
Старешина сипа пиће.
„Ово je дудовача ... Добијамо je од Старовераца... Ајд, живели ... и
добро нам дошао, Вукша Крстајићу”, рече он и док се двојица
придошлих прихватите чаша, он je тргну и испи одједном. „Ти, момак,
да знаш ...”, показује прстом на Мартина, „још размишљам да ли да те
препустим мојим људима и закопам негде у шуми ... Овде си само због
доктора.”
Мартин ћути и узе гутљај ракије. Направи гримасу, што засмеја
присутне. Доктор нагну и искапи чашу.
„Ууу, ово ми je требало после шездесет година коме!”, узвикну
Вукша на одушевљење свију.
„Ето, наш човек, знао сам!”, повика човек са сламнатим шеширом
смејући се.
„Један je од нас!”, добацује неко у близини и сви то одобравају.
„Ја сам старешина овог избегличког логора, име ми je Стојан
Шешум ... Хоћу да знам шта се догађа и зашто сте овде.”
Мартин зину да каже, али Вукша га предухитри.
„Синоћ, док сам лежао у болници, неко je покушао да ме киднапује.
Сутрадан, пуковник Игор Фауст je одлучио да ме Мартин Капел склони
на неко тајно место јep верује да ми je живот угрожен. Успут су
покушали да нас пресретну, али смо умакли ...”
„Да, јавили су у вестима да je у центру дошло до ланчаног удеса и
пуцњаве.”
„То je било тад ... Склонили смо се преко дана у напуштеној
станици Прокоп, где смо се у поноћ јавили генералу Клаусу Фуксу да
дође по нас ... А оно, опет су дошли да ме киднапују. Успели смо да
украдемо једно њихово возило, јурећи нас улетели су у јарак, а ми смо
стигли ... овде.”
„И, наравно, не знате ко вас прогања и зашто?”, пита Стојан док
долива дудовачу у своју и Вукшину чашу.
„Не знамо ... осим да мене хоће да киднапују, а Мартина су
спремни и да убију.”
Стојан замишљено клима главом и наизменично их гледа.
„Очигледио да се неко уротио против тебе, Крстајићу ... Ко, генерал
или пуковник, или пак обојица заједно?”
„Или неко трећи”, умеша се Мартин. „И остале коалиције су
послале официре за везу због Субјекта бр. 1.”
„Е, онда заиста има виша кандидате за заверенике”, смешка се
Стојан. „И шта ћете сад да радите?”
Обојица слежу раменима.
„Да останете овде не можете нити има сврхе”, рече опет он.
„Пронаћи ће вас, па ћe на нас послати оне ђаволске ОРД-ове ... Не
бисмо да опет имамо посла с њима.”
„Ордове?”, погледа Вукша у Мартина.
„Стандардне полицијске јединице ОРД ... Органи за ред и
дисциплину.”
„Ха-ха-ха!”, громогласно ће Стојан. „Све су ми они за ред и
дисциплину! Имају у себи људскости колико ... колико и наш
протектор Данијел!”
Вукша упитно погледа Мартина.
„Они су полуоргански уређаји програмирани да очувају ред и мир,
и да спроводе дисциплину.”
„Како да не! Не дао ти бог да те ти андроиди дисциплинују ...
Завршићеш у рудницима на Цересу!”, повика Стојан, па кад виде да
Вукша не зна о чему прича, он рече: „Докторе, видим да су ти Грађани
причали само бајке о Марсу ... Хе-хе-хе ... Церес је највећи астероид у
астероидском појасу ... Знаш, оно камење које плута између Марса и
Јупитера ... Као што су пре педесет година слали затворенике да Елити
граде базу на Марсу, тако их сад ша.тьу да раде на Цересу, због руда,
али понајвише због воде која се у смрзнутом стању допрема на Марс.”
„Док ми живимо као бедници у логору”, добаци неко уз жучно
одобравање осталих.
„Све je то за опште добро!”, саркастично ће Стојан. „Није ли тако,
Мартине? Јер Марс нема алтерпативу ... Захваљујући Елити, сви ћемо
да одемо на Марс и живимо боговски!”
„Е, кад опет роди грожђе!”, добаци опет неко.
„Мислите, кад на врби роди грожђе”, збуни се Вукша.
„Не, докторе, кад на овој киселoj киши роди грожђе.”
„Много тога сам пропустио, по свему судећи”, промрмља Вукша.
„Још како! ... Док си ти ... плутао у оној својој вештачкој материци
... Три четвртине човечанства je страдало што у рату, што после рата ...
што од поплава и глади ... што од Пошасти, као ми.”
„Каква ... пошаст?”, упита Вукша.
„Од рудника никла код Трстеника и Тополе, докторе”, уозбшьи се
Стојан. „Сви ми овде потичемо из тих крајева ... Мада ове генерације
су се родиле у овом логору, али њихови родитељи су родом одатле ... и
када су почели масовно да умиру од рака, они ’најсрећнији’ су се
иселили ... ко je куда могао ... и оставио своје распаднуте кости у
туђини ... А ми смо овде завршили и овде ћемо да скончамо ... Нећемо
сигурио ићи на Марс, Мартине, љубим те лудог!”
Мартин се узврпољи у столици, а Вукша га изненађено погледа.
„Тако je, докторе ... Морало се жртвовати jep Марс нема
алтернативу. Сви капацитети су били ангажовани само у ту сврху!”,
кревељи се Стојан. „А ви се само надајте да ћете добити црвени картон
... Шипак!... И ви ћете овде оставите своје бедне кости!”
„Мислим да нема еврхе кривите једне друге”, рече Вукша смирено.
„Желимо само да преноћимо и ујутру ћемо нестати да вас не бисмо
уваливали у невоље.”
„И куда ћете, ако вас сви јуре?”, смешка се Стојан. „Не тражи вас
само наша полиција него, изгледа, и обавештајне службе других
коалиција ... Сателити, дронови, камере по граду ... Ви не смете да
промолите нос напоље!”
Вукша само упитно погледа у Мартина, нада се да ће овај
самоуверено реаговати, рећи да ипак постоји неко решење. Међутим,
овај само нервозно трепће и стиска усне. Види доктор да немају куд
одавде. Ипак, пита Мартина:
„Знаш ли за неко сигурно место где се можемо сутра склоинти?”
Он само одмахну главом.
„А не можемо ни овде остати”, закључи Вукша. „Довешћемо вас све
у опасност.”
„Послаће ОРД-ове у рацију ... у крваву рацију”, озбиљно ће Стојан.
„Вама je једини спас да се склоните на Бувљак ... Тамо нико не залази,
дронови су им тамо бескорисни јер их деца скидају молотовљевим
праћкама, једино се треба чувати ОКО сателита. Помоћу ’Здравка’ вас
могу свуда лоцирати.”
„Он ми je наводно искључен ...”, рече Мартин не превшие
еамоуверено. „Тако je рекао пуковник”.
„Можда јесте, можда није ...”, запева неко у маси, „лакат твој тajну
крије!”
Громогласан смех се заори. Чак ни Мартин не може да остане
озбиљан. Само Вукша одмахну главом смешкајући се. Maca се jедва
некако стиша.
„Послаћу вас Аћиму Кољиврату, он вам може више помоћи него
ми”, рече напослетку Стојан.
„Нисам сигуран да je то паметно”, побуни се Мартин, али не диже
тон, ионако je у незахвалном положају. „Он шурује с терористима, а
они су криви за ...”
„Какви терористи, бог те убио, човече?”, зачуди се Стојан. „То су
глупости!”
„Познато je да Аћим Кољиврат сарађује са староверцима, и због
тога je на потерници ...”
„Да, да ... Сарађује с њима, кријумчари ртањски чај и њихову
органску храну, препродаје je, шта je ту страшно? Да није њега, сви би
тамо преко помрли од глади ... Да ли ви храните Изгнане? Не. Па, шта
мислите од чета толики људи живе?”
„Световид je терористичка трупа која je крива за Нулти инцидент,
покушали су да убију др Вукшу, а ви га сад тамо шаљете ...”
„Ма, каква те терористичка трупа спопала? Има већ 50 година како
су положили оружје...”
„Није тачно! Мало-мало па изведу неки бомбашки напад! Ja то знам
најбоље јер увек излазим на терен! Зато не причајте свашта.”
„Ти си тај, Мартине, који прича свашта! Ej, мућни мало главом ...
Када сте последњи пут ухватили на лицу места неког староверца? По
чему знате да они стоје иза тога?”
„Сваки напад носи њихов карактеристичан потпис! Неутронска
мина малог домета подметнута на тротоару! Уосталом, неколико њих je
накнадно ухапшено и признали су своја злодела.”
„Ти си, Мартине, гори од доктора”, озбиљно ће Стојан. „Он je бар
био у коми па не зна ништа, а ти ко да си скроз клоровирусан ... То je
све ваше масло!”
„Наше?”, увреди се Мартин. „Хоћеш да кажеш да ми сами себи
подмећемо неутронске мине и убијамо своје грађане ...?”
„Наравно! То само ви, Грађани, немате појма! То вам je изговор што
je деценијама на снази полицијски час ... То вам je био повод да нас
све чипујете! Као, нико без ’Здравка’ неће моћи непримећено да уђе у
град ... Сећаш ли се крилатице: ’Здравко вам чува здравље’? Или оне:
’Са Здравком ниси сам’? Е, једино то je истина!... Ниси сам jер ти
Систем диктира здравље и прати твоје крстање.”
„Глупости!”, узвикну Мартин и протестно устаје, али га Вукша
вуче за рукав да седне. „А сви они староверци који су ухапшени у
бекству? Који су признали ...?”
„Побогу, човече ... Да врапци нису изумрли, знали би да су све оне
фотографије ухапшених које сте бесомучни вртели на телевизији - све
сами генерисани ликови! Измишљали сте их и подметали као
злочинце! Све je намештено, као и ’Парада срећника!’
„Којешта!”, узвикну Мартин и одмахну одсечно руком. „Грађани
добијају црвени картон и путују на Марс!”
„Који грађани, сунце ти јебем, Мартине?”, устаје љутито и пљуне
на под. „Знаш ли некога ко je добио црвени картон, а да није ГУЈ-а?”
„Види се ко je овде клоровирусан”, промрмља Мартин.
„Јесам клоровирусан, сви смо овде мање-више заражени тим
вирусом! Али још увек сам довољно сачувао разум да знам да на Марс
шаљу само генетски обрађене појединце!”
„Људи, немојте се свађати!”, умеша се Вукша. „Имамо важниja
посла ...”
У то, прилази један човек и нешто шапну Стојану. Има тридесетак
година, жилаве je конституције, низак, и ћелав, наравно. Задужен je за
„спасавање и извлачење драгоцене робе”. Уме вешто да расклопи и
састави сваки уређај из аутомобила, дрона, било ког копненог или
ваздушног возила. Черупа све што стигне.
„Јеси ли сигуран? Били су Јапанци?”, пита га старешина, а овај
климну главом.
Стојан се смири и опет седе на столицу. Обуздава свој гнев, чеше
се по ћелавој глави, грозничаво размишља. Напослетку рече:
„Изгледа да je истина да вас прогоне ... Наши људи су из олупина
извукли нешто оружја и опреме. Страдали у колима су Јапанци.”
„Значи, Пацифичка коалиција стоји иза ове завере”, замишљено ће
Мартин.
„Ведране, јеси ли сигуран да су Јапанци?”, опет пита Стојан човека
који му je донео вест.
„Јебем ли га, косооки су.”
„Могу бити Кинези ... Онда je Азијатска алијанса”, опет ће Мартин.
„Па, Ведране, јесу ли Кинези или Јапанци?”
„Откуд ja знам, Стојане?”, шири руке овај. „Не разликујем их, сви
су ми исти.”
„Свеједно!”, узвикну Мартин. „Сигурно нису једини ... Они што су
доктора синоћ покушали да киднапују нису били косооки.”
„Добро ...”, крши прсте на руци Стојан. „Ово постаје све опасније
... Сутра ујутро вас пребацујемо на Бувљак ... Ипак ћете тамо својим
колима ... Хе-хе... Али ћете их носити у деловима ... Не можете се
појавити пред Аћимом празних руку ... Ајде, даћемо вам ГПС модул из
ваших кола, али то je све!”, упозоравајући диже руку. „Остале делове
ћемо ми продати, и нама је потребан ртањски чај ... Ведране, организуј
све за сутра. Повешћеш још двоје-троје људи због осталих делова. Ову
двојицу одведи код Аћима, објасни му шта се догађа... мада он то
сигурно већ зна и боље од мене.”
Овај само климну главом и неста у маси која се окупила око стола.
„Како ћемо се пробити до Бувљака када градом патролирају
дронови, а на мостовима су контролни пунктови? Одмах ћe нас
спазити”, пита их Мартин.
„Без бриге”, одмахну руком Стојан. „Ми редовно тамо
кријумчаримо робу ... Пребацићемо вас чамцем преко Топчидерског
колектора за воду, а онда ћете прећи испод Саве.”
„Топчидерским колектором за воду?”, изненади се Мартин, очито
не зна за тајне шверцерске канале. „Зар то није опасно? Толика киша
сваку ноћ пада, ти колектори су пуни воде!”
„Јесу, подавили бисте се као пацови ... ако бисте сад или ујутру
кренули њима”, смешка се самоуверено Стојан. „Међутим, већ од
поднева ниво воде опадне и струја се смири па се може чамцем до
испуста под старим железничким мостом. Тамо ћете ући у тунел
подземне железнице и проћи испод Саве.”
„Подземна железница саобраћа...?”, пита Вукша.
„Не, одавно je напуштена”, рече му Мартин. „Након подизања нивоа
мора, подигле су се и подземне воде, па су многи тунели поплављени.”
„Нису баш сви”, додаје Стојан. „А ми знамо који нису.”
„Тако се, значи, шверцује роба и ртањски чај”, осмехну се Мартин.
„А ми у полицији се убисмо размишљајући како вам успева да
комуницирате са Бувљаком.”
„Ја се искрено надам, Мартине, да си сад један од нас”, упозри га
Стојан. „Иначе, Аћим Кољиврат и Кртолица Загуз ће ти по кратком
поступку одвојити главу од рамена ако издаш наше поверење.”
„Ко ... ко je Кртолица Загуз?”, замуца Вукнта избечено.
„Кртолица Загуз je страх и трепет подземља, докторе”, рече Мартин
озбиљно док и даље гледа у Стојана, који се тајанствено смешка. „Ако
уопште и постоји ... Ха!”
„О, да, да... Још како постоји, Мартине”, клима главом Стојан,
уопште му није смешно што овај тако прича о њему. „Прошле недеље
je баш седео на твом месту и пили смо ову дудовачу док ми je плаћао
златом залихе хране које сам му набавио.”
Мартин се наједном уозбиљи и узврпољи на столици. Схвата да не
сме да претерује код ових људи. Чуо je он приче о свима њима и како
тргују забрањеном робом и ртањским чајем, али докле год Систем није
био угрожен, и Грађани њему лојални, полиција се није превише
оптерећивала шверцом. Додуше, и Грађани су повремено куповали
такву робу на неколико места у граду, али ко je могао да одоли
органском белом луку, паприци, кромпиру, а да се не спомиње
органска пилетина или свињетина која je била ређа и драгоценија од
сувог злата. Добро, не рачунајући ртањски чај, без кога се није могло
због клоровируса.
„Је ли тај ... Кртолица неки шверцер на Бувљаку?”, пита Вукша.
„Не ...”, рече Мартин и стаде нервозно да звера око себе. „Наводно
je ... шеф Панова, живе у канализацији и тамо испирају злато ... И врло
je свиреп.”
„Не наводно, већ je тако, докторе”, умеша се Стојан. „То je почело
још у ваше време ... Да, да ... Прво су баш Јапанци то радили, било je
исплативије него рудници злата. Зато, ко ненајављено уђу његов
Пацовград ... више не види светлост дана.”
„И не чуди ме с обзиром на то где му je царство”, опет промрмља
Мартин.
„Покажи мало поштоваша, дечко”, строго ће Стојан. „Сви се боримо
за опстапак захваљујући вама, Грађанима и Елити, који сте уништили и
оно мало од планете што je остало после рата и катаклизме. И уместо
да се свет опамети ...”
„Мени нештто није јасно, Стојане”, прекида га Вукша не би ли
спречио још једну расправу. „Како ви немате европска имена као
остали?”
„Зато што су Изгнани”, умеша се Мартин помало љутито.
„Ћути, Мартине”, пресече га погледом Стојан. „Казаћу ти, драги
докторе. То je још једна тековина њиховог Новог светског поретка ...
Када je Елита преузела власт, a Србија достала протекторат Европске
коалиције, наметнуто нам je да променимо наша имена и презимена
због, тобоже, једнакости. То се многима није свидело, па када je
требало пререгистровати се са новим именима, сви су себи дали
поспрдна имена у инат систему...”
„Због те грађанске непослушиости нисте добили ’Здравка’ и
прогнани сте из друштва!”, узвикну Мартин, што изазва незадовољство
међу присутнима, па се маса прстећи заталаса и многи га опсоваше.
„Мартине, злоупотребљаваш наше гостопримство”, упозори га
Стојан, а онда се окрену Вукши: „Знаш, докторе, неко се тад сетио да
je још у време Аустроугарске та власт покушала да уведе свој
’европејски дух’ код нашег народа у Херцеговини, пa су многи на исти
начин реаговали и себи дали смешна имена и презимена из пркоса
према угњетачима ... Тако су и наши храбри преци урадили пре
педесетак година.”
„Много паметно”, промрмља Мартин.
„Бићемо вам веома захвални, Стојане...”, брже-боље ће Вукша јер
осећа све већу напетост и нетрпељивост присутних према агенту
Мартину, „ако нас сутра пребаците на Бувљак ... Тамо ћемо бити
свакако безбеднији и на миру ћемо смислити шта нам ваља чинити ...”,
па се окрену Мартину, „јер по свему судећи више никоме не можемо
веровати.”
„Да, тако je, др Крстајићу ... Захвални смо вам, Стојане, на помоћи”,
климну му главом Мартин.
„У реду, пријатељи ...”, устаје домаћин. „Нека тако буде ... и не
заборавите да вам je Стојан Шешум вечерас спасао главе ... А сада да
вам покажем где ћете препоћити.”
У мраку једног од бројних избегличких контејнера, на металним
креветима који су несносно шкрипали при сваком покрету, Мартин и
Вукша леже загледани кроз мали прозор са жичаном мрежом. Слушају
како крупна киша добује по крову. Заспали би, али толико су уморни
да им сан не долази на очи. Свако своју муку мучи: Мартин грозничаво
размишља како да се извуку из овог опасног шкрипца, коме да се јаве
за помоћ, где да се сакрију, а Вукша више размишља о свету у коме се
пробудио и о свом изгубњеном памћењу. У рукама се игра са
огледалцетом. На моменте, и даље, му кроз главу пролети неко сећање,
али ништа одређеио што би могао да повеже са собом. Све му je то
изгледало као нешто што je видео на телевизији, а није лично
проживео. И тада би га опет притисла иста мука, као да би искочио из
рођене коже. Ударила би га врућина у главу, а нервоза би га дрмала у
руке и у ноге.
Зато je устао и сео на ивицу кревета. Његов дубок уздах чуо je
Мартин.
„Неће вам сан на очи, докторе?”, проптанута он.
„Нек иде у бестрага”, процеди кроз зубе.
„Ако вам je за утеху, ни ja ока не могу да склопим, а уморан сам као
пас.”
Тајац, само се чује киша.
„Ниједном ми ниси споменуо своју супругу, Мартине”, рече Вукша.
„Или си разведен?”
„Удовац, докторе.”
„Ух, жао ми je”, покаја се Вукша што га je уопште питао. „Болест, je
ли?”
„Инфаркт.”
„Их, бре! ...”, одмахну он главом. „Зар није могао да се спречи, да се
санира?”
„Десило се изненада.”
„Колико година je имала?”
„Двадесет и пет.”
„Била je млада! Како je то могуће? Je ли била хронично болесна или
...?”
„Ана се никад није пре жалила на неке тегобе.”
„Па, како онда ...?”
„Вероватно због шока када су хтели да нам одузму сина Роберта”,
мукљиво ће Мартин. „Обоје смо се били побунили, поготово Ана ...
Жалила се на одлуку Ауторитета за едукацију ... Кад то није уродило
плодом, наговарала ме да пребегнемо у Бувљак ... или међу
староверце.”
„Човече ...”, зачуди се Вукша. „Па што нисте побегли с дететом?”
„Ја сам се двоумио, докторе ... Ja поштујем Закон ... Ипак, на крају
сам био попустио ... све да само сачувамо породицу, да задржимо дете
које смо ионако с муком заслужили ... Али тога дана, она je доживела
инфаркт, и ja нисам имао куд него да останем у граду ... Сутрадан су
дошли по Роберта.”
„Ууу ... какав несрећан след догађаја, Мартине”, не може се
пачудити Вукша. „Много ми je жао... Него, на шта си мислио кад си
рекао ’заслужили’”?
„Labor omnici facit”, рече капетан Капел. „То je начело НСП-а,
докторе... ’Рад чини све’. Ако вредно радиш за општи циљ, бићеш
адекватно награђен ... Било повећањем кредитне способности, већим и
удобнијим смештајем, правом на зачеће пли чак црвеним картоном за
одлазак на Марс!”, примети Вукша како Мартин са све већим заносом
набраја, али ништа му не приговара. Јасно му je да се он још увек
заноси достигнућима овог новог светског поретка. Или можда само у
њима тражи утеху за своју несрећу.
„Правом на зачеће?”, пита га Вукша. „Морате да тражите
одобрење?”
„Захтев се подноси заједно са молбом за склапање брака”,
објашњава Мартин. „Нема више спонтаног и неконтролисаног
размножавања ... Пракса je недвосмислено показала, докторе, да
постоје озбиљни недостаци у начину како je то било у ваше време ...
Рађала су се болесна деца, нежељена, одбачена, негде их je било
превише, другде премало, за неке професије премало, а за друге
превише ... На то je стављена тачка.”
„Мислиш да je то ... хумано?”
„Наравно!”, усхићено ће Мартин. „Сада je свако дете жељено,
здраво и кад одрасте, чека га посао ... Зар може бити боље?”
„И све je баш тако? Нема пропуста у тој организацији?”
„Како би могло бити? Када Ауторитет за зачеће одобри захтев, на
основу нашег ДНК прави се најбољи спој за изданак, регулише се
генетички материјал, уклоне се болести, недостаци, убаци се нов
генетички материјал у виду проверених гена ...”
„Чекај мало, Мартине ...”, махинално диже руку Вукша. „Ти
говориш да je то генетски модификован ембрион?”
„Наравно, докторе, свака ГУЈ-а je савршена ...”, уздахну Мартин
присећајући се свога сина.
„ГУЈ-а?”
„Генетски усавршена јединка, докторе.”
„И ембрион се развија ... у материци у каквој сам ja био?”
„А, не! Таман посла, докторе! Ви сте били у коми, а Утерус je за вас
био најбољи ... Не, не ... Ембрион ГУЈ-е се ставља у женску материцу
да се нормално развија ... Одустало се од вантелесног јер су примећене
неке абнормалности код таквих људи касније ...”
„Као код протектора Данијела?”, упита га Вукша.
„Хм, да ...”
„Веома je необичан ... Чуди ме да су их уопште ... стварали.”
„Па, показали су се као изврсни организатори, практично
непогрешиви.”
„Зашто их зову ’фараони’, због облика главе?”
„Да, али ... Ви се заиста тога не сећате, докторе? То je било у ваше
време! Како je то могуће? Ви сте били у средишту свих тих збивања!”
„Убиј ме, Мартине, ал’ се не сећам њих ... Сећам се њиховог
доласка, али ...”
„Не, протектора није било у ваше време, али ванземљаци су, између
осталог, били обелоданили да су египатски фараони били њихови
генетски аутономни организми, њихови протектори створени да
напредне цивилизације брже развијају за добробит читавог
човечанства ... Било их je код древних Maja, Инка, Кинеза ... Они су
били покретачка снага човечанства.”
„Их, бре, Мартине! Шта ми наприча! Па, зар je могуће?”, зачуди се
Вукша.
„Још како! ... Кажем вам, ви сте били усред света тога. Како се не
сећате?”
„И шта се десило са ванземљацима, где су сад?”
„Па, кад сте ви открили да су нас заразили клоровирусом, дошло je
до великих нереда, до ... до глобалног незадовољства и анимозитета
према њима ... Ионако се велики део јавности већ противно генетском
укрштању с њима што им je био основни циљ jер им je врста у
одумирању. Практично смо их протерали с планете.”
„Е, свашта! ... И та ваша Елита je наставила да ствара проректоре?”
„О, да! Били су неопходни у првим годинама након рата и Сент
Андреаса ... Они су извукли човечанство од сигурне пропасти ... Не
можете ви ни да замислите кроз какав ужас су људи пролазили, какве
страхоте су доживљавали. Због глади и опште немаштине су мајке
морале да продају своју старију децу да би прехраниле млађу!
Замислите тај ужас! Друштво je било на рубу колапса, не само
економског већ и моралног! Робовласништво се негде враћало у неким
блажим видовима!”
„Историја уме да се понови тамо где се лекције из прошлости нису
научиле”, рече замишљено др Крстајић.
„Тако je ... У средњем веку je тако било ... Међутим, као што
видите, докторе, генетски инжењеринг нас je спасио. Такође смо
искоренили глад, сироматитво...”
„Нисам сигуран, Мартине ... Како онда називаш ове избеглице? Оне
људе који живе на Бувљаку?”
„То je све, докторе, колатерална штета напретка ... Било je
неминовно ... jep Марс нема алтернативу.”
„Што више слушам о том Марсу, све мање ми се допада цела та
ваша идеја ... Изгубили сте душу због нечега што je тешко остварљиво
... и чини ми се недостижно за обичне грађане.”
„Грешите, докторе, то je једини начин да се спаси човечанство.
Протектор Данијел с правом наглашава Labor omnia vincit ... Рад све
побеђује!”
„Твоја супруга и син онда спадају у ту вашу колатералну штету,
Мартине.”
Капетан Капел не рече нигата. Није имао шта да каже, могао je
само себе убеђивати и тешити да je то све било ... за неко опште добро.
Тако je морало бити jep се Систем не сме доводите у питање.

***
Датум: 9. мај 2084.
Време: 01.35 часова
Место: Београд на Води
Земља: Протекторат Србија

У мраку своје канцеларије пуковник Игор Фауст седи за својим


радним столом пред монитором који му аветињски осветљава лице.
Цело вече je у Центру за безбедност и сигурност у некадашњој лепој
згради Народног позоришта на Тргу Европе. Више не осећа ни глад, ни
умор. Након што није уследио позив његовог агента Мартина Капела
тачно у поноћ, осећао je само велику мучнину због стреса и напетости.
Мориле су га сумње, а када je обавештен за инцидент код станице
Прокоп, љегове стрепње су се биле оствариле: неко je опет покушао да
пресретне и киднапује Субјекта бр. 1. Узалуд су његове јединице
претраживале место инцидента. Осим два спаљена возила ниje било
лешева ни било каквог трага који би указивао на идентитет нападача
нити на судбину Вукше Крстајића и Мартина Капела. Иследним
органима на терену било je одмах јасно да су возила уништена да би се
прикрили сви трагови.
Као да то није било довољно за секирацију, него му je генерал
Клаус Фукс цело вече седео на глави; муштрао гa je као никад дотад. У
ради ово, уради оно, зашто нема информација о овоме, зашто му није
јављено о ономе, и наравно, кукао je што je њему протектор Данијел за
вратом. Његови видео-позиви су долазили у размаку од двадесет
минута да би после попоћи изненада престали. Упорно je захтевао, или
боље речено, претио пуковнику да му сместа достави лозинку и број
линка за надзор и праћење агента Мартина Капела или ће га послати
на рапорт код протектора Данијела.
„Генерале, Правилник рада са Субјектом бр. 1 даје ми овлашћење
да предузимам све мере из свог делокруга које су потребне за заштиту
и безбедност Субјекта бр. 1 и у том раду сам потпуно самосталан.”
То je била реченица коју je пуковник на двадесет различитих
начина поновио генералу. И сваки пут би овај бесно прекинуо видео-
разговор.
Иако му више није досађивао од поноћи, пуковник Фауст je имао
довољно искуства да зна да je ситуација управо тада достигла усијање.
Доказ томе je био број хакерских напада на његов заштићеии лични
сервер преко кога je обављао све послове. За непуна два сата било je
465 неуспелих покушаја. Ако je за сваки напад потребно просечно
минут времена, било му je одмах јасно да су посреди масовни насртаји
свих коалиција на његов сервер. Буде ли се неко пробио, моћи ће да
открије број линка Мартина Капела, а лозинку ће после разбити у року
од неколико часова. Деси ли се то, моћи ће да укључе ’Здравка’ и преко
њега сателитом да утврде његову тачну локацију. Оно што je колико-
толико тешило пуковника била je чињеница да неће смети да убију
Мартина бар док не ухвате др Вукшу Крстајића јер га једино преко
њега могу са сигурношћу пратити. Оног тренутка када их заробе, агент
Капел им више неће бити потребан и једним притиском на дугме
’Здравко’ ће се распасти и крвотоком отићи до његовог срца где ће
изазвати инфаркт. То je била пракса за ликвидацију непожељних
елемената. И сам je небројено пута издавао такво наређење тајној
Служби за елиминацију.
Док je немо посматрао како дигитални бројчаник напада расте и
одговарајуће лампице у боји приказују њихову тежину, приметно je не
само да се жута лампица која је означавала најблажи напад више није
палила, него да се временом све чешће пали црвена коja означава
најтежи вид хакерског напада. Укoлиико се упали зелена, значиће да je
пробој био успешан.
Пуковник je брзо постао свестан још једне страшне реалности: он
je био препуштен самом себи колико и његов агент Мартин Капел.
Више није могао да верује ни свом претпостављеном, генералу Клаусу
Фуксу, иако се искрено надао да у вези с њим греши. О поверењу у
остале коалиционе партнере није више ни размиииьао. Докле год je
Субјект бр. 1 био у коми, владао je мир и слога. Сада када се пробудио,
сви су одједном показали своја права лица. Једино je беспоговорно
веровао у протектора Данијела. Иако je бар за њега знао да су му
намере биле истоветне са његовим, да се Тераформ укључи, бојао се да
тaj безосећајни створ неће умети правилно да поступи са Субјектом
бр. 1 и све оно што свет толико жељно ишчекује може заувек
пропасти.
Још једном отвара извештај генетичара и по ко зна који пут
летимице прелази преко њега. Закључак истраге: ДНК нападача у
ВМНА био je непознат. Другим речима, био je избрисан из
Универзалне ДНК архиве.
„Стандардна процедура пред акцију агената безбедности”, помисли
пуковник.
Затвара извештај и опет се замишљено загледа у дигитални
бројчаник: 482 напада ... А онда се нечег досетио.
Помоћу специјалног овлашћења улази у царински терминал. Уноси
упит о Бремену и месту доласка агената Тимура Ленковича и Јао-Лунг
Хунга из Азијатске алијансе на аеродром „Бернард Кац”. Добија
одговор: 4. мај у 10.45 летом EP Азија 245, број чланова делегације 18.
„Хм, два дана пре но што су дошли у ВМНА”, промрмља пуковник.
„А речено ми je да су дошли истог дана, 5. маја, са Европејцима и са
Пацифичком коалицијом.”
Трља руке док размишља о следећем потезу. Мора да сазна
тренутно бројчано стање делегације Азијатске алијансе. Како да то
изведе? ... Из царинске видео-архиве након подужег трагања проналази
снимак доласка Азијатске алијансе. Безбедносне камере снимају
сваког ко уђе или изађе из царинске зоне. Упоређује њихове
фотографије са тројицом у мртвачници ... Ништа.
„Сигурно су ушли нелегално преко копнене границе”, рече себи у
браду. „Тако се то ради ... Да не компромитују делегацију.”
Иако je знао да нема сврхе, исто понавља за Пацифичку коалицију.
Међутим, ниједан из мртвачнице није одговарао по опису некоме из
њихове делегације.
„Почећу од Руса и Кинеза, имена и презимена, струка, учешће у
заједничким операцијама ... све што могу да ископам о њима.”
Систематски ради, онако како je само он умео, а био je најбољи у
служби безбедности скоро четири деценије. Умео je да проналази
важне трагове и тамо где читаве службе не би ни помислиле да нешто
релевантно може да се нађе. Волео je ову игру мачке и миша. „Где ли
се мишић скрива?”, рекао би наглас док му руке лете по тастатури, а
поглед се не одваја од екрана. Ha посебним меморијским дисковима
чувао je све обавештајне податке које je током своје каријере сакупио
... на законит или незаконит начин. На крају сваког радног дана он би
попуњавао своју архиву са новим информацијама. „То хлеба не једе”,
рекао би. Ништа од тога није држао на свом серверу или рачунарском
систему.
Зато, с првим јутарњим светлом, у том бескрају обавештајних
података нашао je једно познато име повезано са руским агентом
Тимуром Ленковичем.
„Ау!”, излете пуковнику. „Ово нам баш и није требало.”
Наслони се на своју фотељу док му je поглед фиксиран у име на
екрану: Томас Кирш. Миљеник генерала Клауса Фукса био je високо
обучени убица и стручњак за диверзије. Био je задужен да подмеће
неутронске мине ограниченог домета по тротоарима с циљем да се
окривљује организација Световид. Како пуковник не би то знао, када
гa je небројено пута ангажовао за те лажне терористичке нападе. Све
док једном приликом није погинуло петоро деце. Тада се повукао из
тог програма који je он сам био осмислио. Ваљда гa je након више
година ипак сустигла савест и осећај кривице. Због постигнутих
резултата добио je чин пуковника и операцију Субјект бр. 1. Постао je
надлежан за безбедност Вукше Крстајића док je био у коми. Иако je у
одласку покушао да угаси операцију Жртвено јагње, сматрајући
непотребним толике недужне жртве, генерал Фукс je наставио по
налогу протектора Данијела. Divide etimpera, рекао би фараонски лик
који je много волео да цитира латинске изреке. Завадити народ са
староверцима, па имати изговор и морално оправдање за полицијски
час и за њихов прогон. Одавно je познато да je народ мирнији и
послушнији док му над главом виси Демаклов мач. Зато потпуковник
Томас Кирш није имао проблема са савешћу, наставио je са лажним
терористичким пападима.
У једном документу од пре седам година било je наведено да je
Томас Кирш сарађивао с Азијатском алијансом у операции Световид у
Русији, по налогу протектора Данијела, на гушењу њиховог покрета
староверја. Провером Световида, међу руским колегама налазило се и
име Тимура Ленковича.
Пуковник Фауст зна да ово не представља сигуран доказ да je његов
бивши сарадник Томас Кирш био руски агент и да, без других јачих
доказа, не сме да га оптужи. Јер, уосталом, ко од свих њих није већ
сарађивао с другим безбедносним агенцијама? То je редовна пракса у
борби против међународног тероризма.
Сетио се још једног, наизглед, неважног детаља. Упитан зашто није
био испред собе Субјекта бр. 1 у време покушаја отмице, Томас Кирш
je одговорио да je гледао емисију „Парада срећника” и признао свој
пропуст, али да се на време вратио да je спречи.
„Зашто je уопште гледао тај пренос када он добро зна да je све
намештено? ... Међутим, ако je заиста руски агент ...”, помисли
пуковник, „и пустио je нападаче да уђу у собу др Крстајића ... зашто je
убио једног приликом бекства? Зашто им није помогао да отму
Субјскта бр. 1? Можда je проценио да задатак није успео па je
ликвидирао потенцијалне сведоке против себе?”
Иако je био сумњичав у вези са Томасом Киршом, неће моћи ништа
да учини сем да га више држи на оку. И да тражи нове доказе против
њега. Очекивао je да ће моћи да докаже да je Кирш такође био умешан
у покушај отмице и у пуцњаву у центру града. Буде ли се његово име
опет појавило и у тој истрази, нада се да ће имати довољио доказа да
га бар саслуша и да тражи од генерала одговарајуће мере.

***
Датум: 9. мај 2084.
Време: 12.35 часова
Место: Београд на Води
Земља: Протекторат Србија

Због промењене климе која je доносила велике падавине током


скоро деле године, осим у јулу и августу, власти су биле приморане да
изграде пет великих колектора воде на десној обали Саве у градском
језгру. Лева обала, где je био Бувљак, остала je на милост и немилост
временских прилика. Ипак, некадашња урбанистичка политика им се
осмехнула па je тако дугачки и широки аутопут Београд-Загреб силом
прилика претворен у канал, отворен колектор, у кога се сливао већи
део кишнице. Воде je било толико да су њиме саобраћала свакојака
мања пловила, а мостови преко старог аутопута спајали су обе обале и
служили за саобраћај. Временом су и сами Изгнани неке улице, оне нај
ближе аутопуту, такође претворили у канале који су воду односили из
насеља. Taj део су прозвали Мала Венеција.
На једном скривеном месту на некадашњем Раковачком путу, а сад
Штајерском, између огољених брда Топчидера и Кошутњака, заклоњен
од погледа густом шикаром непознатог растиња које je одолевало
киселим кишама, група од петоро људи се прикрала до решеткастих
врата бункера који je водно до великог Топчидерског колектора воде.
„Ајде, Гризло, бога ти љубим ...”, нервозно ће Ведран док блеји у
небо стрепећи од лоптастих дронова. „Шта си се спетљ’о ко пиле у
кучине? Премости ту браву да им се у централи не упали нека
лампица па да нас провале шта радимо!”
„Сад ћу, Зекићу, стрпи се”, рече овај док се сагао испод електронске
браве и чачка две жице које мало из ње вире.
Своја два конектора-штипаљке закачи за њих, брзометно у куца
неколико лозинки у своју тастатуру ... и брава шкљоцну, а врата се
мало отворите.
„Брзо, упадајте!”, узвикиу Ведран.
Један по један, њих петорица пролазе кроз капију и стрмим
степеништем стадоше се спуштати под земљу. Гризло за собом затвора
капију, закључа je као што je било. Без речи, брзо али опрезно силазе
тунелом у велики колектор. Ваздух постаје све хладнији и влажнији.
Притушено неонско светло им осветљава пут. Степениште je уско па
се држе рукама за зидове док се спуштају.
„Колико je ово дубоко?”, пита Вукша.
„Тријестину метара, докторе”, одговара Гризло.
„И ви заиста пловите чамцем тим каналом?”, не може се он
начудити.
„Још како! Али мора да се чека да скоро сва вода од претходне ноћи
истекне, а то je до поднева!”
„И шта ће бити ако нас нека бујица затекне док пловимо?”, опет ће
Вукша.
„Подавићемо се као пацови! Хе-хе-хе! Али без бриге, докторе, то се
неће десити!”
„Десило се прошле године Јаредићу и Говедарици”, умеша се
Ведран. „Изнепадни пљусак око поднева.”
„И?”
„И ништа, више их нисмо видели”, опет ће Ведран.
„Ау!”, наглас ће Вукша.
Спустивши се низ степениште, нашли су се у једној великој
дворани с бетонским луковима испод којих je текла вода у широком
каналу. Њихова обала je била широка петнаестак метара. Из бетонског
пода су вириле велике цеви које су се завршавале над каналом. Из њих
je још мало цуркала вода. Када су Вукша и Мартин пришли до ивице
канала, могли су да виде да je ниво воде био до једне четвртине. Вода
je текла прилично мирно и није представљала опасност, али када би
погледао у отворе десетак цеви које су сад зјапиле празне, могао je да
замисли силину којом je вода из њих избијала током ноћних киша.
„Оваквих система низводно и узводно има још двадесетак,
докторе”, рече Гризло пришавши му с леђа.
„Могу да замислим колико je то воде...”
„Не можете...”, тихо ће овај одједном. „Страшан призор.” „Доживео
си то, Гризло?”
„Јесам... Ономад са Јаредићем и Говедарицом.”
„Био си с њима?”, изненади се Вукша. „Па, како си се извукао?”
„Били смо овде већ пристали, враћајући се са Бувљака ... Нисмо
знали да je горе падала киша ... Њих двојица су остали да истоварују
робу из чамца, a ja сам кренуо овим степеницама горе да отворим
капију ... И, трас! Изненадна бујица воде je протутњала каналом и само
их однела.”
„Гризло, не досађуј доктору него помози Шкиљи и Ћори са
чамцем!”, довикну му Ведран.
Њих тројица улазе у једну помоћну просторију којa je била
затворена тешким металним вратима и одатле извукоше дугачак
пластични чамац за петоро-шесторо људи. Четири метра дугачак,
скоро два широк, са три пара весала и с једним малим ванбродским
мотором ручне израде.
Види Вукша како Мартин све то помно посматра, па му тихо рече:
„Немој да помишљаш да злоупотребиш њихово поверење, ови људи
нам помажу јер твоји хоће да нас убију или шта већ ... Мућни својом
главом, Мартине.”
Овај ништа не рече, само климну постиђено, и прихвати се да им
помогне с чамцем. Стадоше га убрзано припремати: убацивати весла,
њихове торбе са електронским уређајима из кола за трампу,
намештањем мотора ...
„Како вам га нису досад открили?”, пита Вукша Ведрана.
„Ko je луд, сем нас, да силази ’вамо?”
Спуштају се низ косину која им je служила као суви док и
поринуше га. Један по један укрцавају се, а Гризло се прихвати мотора
и покрену га. Очас запловише каналом, улазе у мрачап тунел. Шкиља
и Ћора, два брата, седе на прамцу и осветљавају пут рефлекторима
који се напајају из акумулатора. Само једнолично тандркање мотора
одјекује дугачким тунелом. Сви ћуте док се возе. Није им пријатно,
тешко je привићи се на неизвесност и опасност у колектору кишнице.
На сваких десет-петнаест минута наилазе на сличне дворане где
претећи зврје празне велике цеви које однекуд доносе воду. С
неповерењем гледају у њихове мрачне отворе. Ако горе почне киша,
знају да ће бујице овде стићи у року од неколико минута.
Што даље одмичу, време као да спорије тече. Једва чекају да
угледају дневну светлост на крају тунела. Ипак, после скоро два и по
сата, она им се спасопосно указа, и сви одахнуше. Тих последњих
неколико стотина метара највише им се одужило.
Некадашњи Београдски сајам деловао je напуштено. Кровови
великих хала били су запуштени, а бетонски зидови су били
прошарани траговима дуготрајних киша. Све je било пусто. Вукша je
неколико тренутака загледан, не могавши да се начуди. Присећао се
местимично неких догађаја везаних за ово место, али ништа одређено.
То су били тренуци када би га ухватила нервоза и осећај као да ће
искочити из коже. Нешто у свему овоме није се уклапало, неки
одлучујући моменат je недостајао да би могао да састави цео мозаик.
Скоро све што je видео било му je познато, а опет себе није могао
видети на тим местима. Помислио би да му je можда само познато из
неке приче, из неког давног разговора о одређеном месту, а да га није
ни посетио. Међутим, oнaj унутрашњи осећај који му je говорио да je
био на тим локацијама био je недвосмислен.
У једној старој бараци близу излаза из колектора, оставили су свој
чамац. Ишарана je свакојаким графитима међу којима je највише било
„Земља је наш дом, а дом je само један”. Њени су зидови joш увек
држали какав-такав кров. Затим су лаганим трком ушли међу хале
Београдског сајма и крећући се безбедно дуж зидова, кренули су ка
улазу у напуштену бебградску подземну железницу која се налазила
крај улаза у сајам.
„Шта се десило овде да овако Сајам пропадне?”, пита Вукша I
ризлу.
„Јавља ли вам се нешто, докторе?”, понада се Мартин иза њега.
„Бах! Ништа конкретно, само ми je место познато.”
„Е, докторе...”, отегнуто ће Гризло. „Кажу да су прве године после
рата и Сан Андреаса биле ужасне. Немаштина, глад, болештине, и
поврх свега клоровирус. Веле да je више људи умрло од свега тога него
у самом рату ... Сајам се сада користи за узгој хране. Служи као
велики стакленик.”
„Је ли безбедно овде?”, неповерљив je Вукша. „Да нас неко не угле
да?”
„Не излази се напоље у ово доба дана, докторе”, одврати Гризло.
„Сунце je убитачно.”
„Сем за вас, je ли?”, смешка се Вукша.
„Ми смо као бубашвабе, гос’н Крстајићу”, рече Ведран. „Отпорни
на све.”
„Али кратког животног века, je ли?”
„Све има своју цену, доцо”, рече Шкиља. „Ko je луд да жели
дочекати старост у оваквом свету?”
Већ су били стигли до подземног пролаза где се улазило у Сајам,
када на степеништу Ведран нагло подиже руку у знак да се зауставе.
Он и Гризло ваде плазмаверс из пojаса. Сви се прибише уза зид. Не
дишу. Иза угла чују се убрзани кораци неколицине људи. Неко трчи ка
њима.
У експлозији напетости две трупе се суочише и уперише оружје
једни у друге. Укочени од страха, мало je требало да отворе ватру.
„Јебем те лудог, Ведране, умало да запуцам!”, изнервира се један
човек и спусти свој плазмавер. „Препали сте нас! Шта се шуњате, који
мој?”
„Иди у бестрага, Шмркићу, бог те убио!”, обриса зној с чела Ведран
и враћа оружје за nojac. „Ко се, бре, шуња шуњем ти га блесавог!”
„Ајде, бре, ви клоровирусни се чујете из далека!”, додаје Гризло.
„Могли смо да изгинемо!”
Ведран и Шмркић прилазе један другом, грле се и љубе три-пут у
образе. Затим и остали. Тапшу се по леђима, рукују се. Добацују једни
другима псовке и шале. Њих je седморица, обучени у тамна радничка
одела, с гуменим рукавитцама за пojасом и малим ранцима на леђима.
„Ал’ баздите, Носовићу!”, узвикује Ведран једноме њиховом након
поздрава. „Како живите у говнима, није ми никако јасно! Гори сте од
Цигана!”
„Е, а ви сте ми сви у свили и кадифи!”, одврати му човек
дугуљастог лица и шиљатог носа. Наравно, сви су ћелави. И њему и
осталима кожа потамнела од прљавштине у канализацији. Смрад им се
увукао у кожу, а камоли у одећу.
„Куд сте тако зајунили?”, пита их Ведран.
„Шта те брига?”, одврати му Шмркић, громада од човека, руке му
као медвеђе шапe. Има широко лице и јако изражену вилицу, а уши му
клемпаво стоје. Сав je набијен, остали делују ситни према њему.
„Јесам ли те ja питао куда ви идете? Гледајте свoja посла као сав
нормалан свет!”
„Ко нормалан? Ви?”, смеје се Гризло. „Ако сте ви, Пацови,
нормални онда нема наде за овај свет!”
„Ал’ ми Пацови ћемо плесати на вашим костима!”, неко од њих
добаци.
„Како да не!”, узвраћа Шкиља.
„Је ли Кртолица Загуз још жив? Хе-хе-хе ... Ако јесте, пренеси му
поздраве Стојана Шешума.”
„Не прави се паметан, џабе ти, него поручи Шешуму да су
Кртолици потребне три потапајуће пумпе ХИК са армираним цевима
фи 80 и три црева колена 90°”, тапше га по рамену Шмркић. „Добро je
да сам налетео на тебе, таман je требало да ти сутра по куриру
пошаљем поруџбеницу.”
„Шта, побогу, доле радите? Те пумпе сигурно вам нису за злато,
бакар и сребро”, рече му Ведран.
„Проницљив си ти, нема шта”, тапше га Шмркић по образу. „Имамо
нов дил са Ромима.”
„Е? Има ли места и за нас?”
„То je до Кртолице и Шешума да се договоре, места увек има за oнe
који се не гаде гована.”
„Је ли? Кажи старом другу о чему je реч да припремим Шешума.”
Шмркић стиска, пући уста - размишља. Није он претерано способан
да процени сложеност неких ситуација или проблема. Клоровирус
узима свој данак, a чај нередовно пије па му се стање погоршава. Још
увек може да обави посао због којег je послан, да нешто односе или
донесе, али да доноси неке важне одлуке, то je ван његових моћи. Зна
то и Ведран.
„Вадимо савски муљ, са старом вегетацијом, а Роми га суше и
пакују у џакове, продају као природно гнојиво”, рече Шмркић. „Свима
који имају стаклене баште.”
„Е, развили сте бизинис!”, задиркује га Шкиља.
„Боље него ви ...!”
„Ал’ без нас би све рукама копали по говнима, а пумпе би сањали!”
„Мора да сам опасно клоровирусан када губим време овде с вама”,
узврпољи се Шмркић. „Одосмо сад ... Дај боже да се више не видимо!”
„Дај боже!”
Разиђоше се свако на своју страну. Хитро и нечујно, као сенке.
„Je ли, Ведране...”, започе Вукша док трчкара за њим, „зашто се
растајете с поздравом ’дај боже да се више не видимо?”
„Ах, докторе! То си увек кажемо против баксузлука”, одговара овај.
„Кад год уђеш у ове тунеле ... никад не знаш хоћеш ли изаћи из тьега.”
Ведран води своју трупу у улаз у подземну железницу. Дуго се
спуштају низ степенице до станице која je била испод речног нивоа.
Систем подземне железнице није дуго био у употреби, a састојао се од
три линије које су спајале леву и десну савску обалу и неколико
разгранатих линија поготово на десној обали. Након катаклизми,
користила се joш само једна линија, а када je порастао ниво светских
мора и подземних вода, и створио се Дунавски залив, већина линија je
потопљена. Временом, неке су се испразниле довољно да послуже
кријумчарима за релативно несметан прелазак пешице с једне обале на
другу. Ако шверцери нису морали овде да страхују од ОРД-ова то je
било зато што су железнички тунели били склони урушавању и
потапању. Периодично су се дешавале несреће и дубоки делови тунела
остајали су повремено под водом која je носила све што би на свом
путу затекла.
То je Вукша приметно чим су кренули убрзаним кораком по
шинама кроз километарски тунел. Вода која je цурила низ оронуле
бетонске зидове или капала са таванице била je упозорење да цела
конструкција све више попушта. Наилазили би на делове тунела који
су се били обрушили, па су морали да се провлаче између великих
громада бетона док им je речна вода капала по главама. Иако су људи
одважно саобраћали у оба правца, нико није могао бити опуштен. Зато
није било чудно када су сусретали друге који им трче у сусрет. Није се
могао одагнати осећај да им изнад глава тече огромна маса воде која
невероватном тежином притиска тунел скоро целом дужином. Зато сви
убрзавају корак. Додуше, и потрчали би, али не може се свуда јер негде
газе кроз воду до колена дубоку.
Сваки пут када се кретало напуштеним тунелима подземне
железнице људима je глава била у врећи. Чак ни повремене несреће
нису их могле одвратити да се њима крећу. Живот им je, уосталом, био
такав; неизвестан и живело се за тај дан. Њихови подаци су били
избрисани из сваке евидендије. Ако неко погине или га ОРД убије, па
боже мој. За Систем ионако нису постојали.

***
Датум: 9. мај 2084.
Време: 14.23 часова
Место: Београд на Води
Земља: Протекторат Србија

После непроспаване ноћи, пуковник Игор Фауст и даље седи за


својим столом. На рачунару чита нов извештај који су му послали
вештаци који су радили увиђај несреће и пуцњаве у центру града.
Возила којим су се кретали нападачи остављена су на месту злочина.
Увиђај није открио ништа значајно. Ниједан отисак, никакав траг ДНК
- ништа! Очекивано. Сведоци су само изјавили да су се четири
маскирана човека брзо удаљила са места несреће док je треће возило
наставило потеру.
Извештај од десет густо куцаних страна није расветлио инцидент
нити je указао на било какав релевантни траг. Нико не мора пуковнику
да каже да je цела операција била крајње професионално изведена у
сред белог дана наочиглед бројних сведока и сигурносних камера.
Међутим, Игор Фауст није од оних који тако лако одустају. За њега
je ово још један изазов, као онај синоћни када je открио име Томаса
Кирша. И док прелистава извештај на екрану, његово шесто чуло му
говори да се ту негде крије неки важан детаљ. Он зна да савршен
злочин не постоји - јер човек није савршено биће. Можда сем њега.
Зато он упорно и изнова чита извештај, реч по реч, сваки пут све
спорије уместо брже. Повремено протрља болне очи, па настави. Неће
одустати ...
И онда запажа један наоко небитан детаљ:
на средний Минхенске улице лежала je олупина дрон-семафора ...”
Осмехну се. Загледан у те речи мозак му ради брже од рачунара,
пред очима има тај призор: дрон-семафор који лебди пет метара изнад
улице бива погођен плазмавером. Случајно током окршаја? Мало
вероватио. Учесници инцидента су сви обучени специјалисти за
руковање оружјем. То се види по изрешетаним возилима. Нема трагова
по околним фасадама, толико су прецизни. Дакле, дрон-семафор je
намерно оборен. Зашто?
Пуковник по ко зна који пут пушта снимак сигурносне камере која
je из птичије перспективе снимила цео инцидент. Током потере и
несреће нигде у близини се не види неки непознати дрон који je могао
да прати Мартина и Вукшу. Само непомично у месту лебде дрон-
семафори.
Игор Фауст укуцава неколико команди и улази у командни центар
саобраћајне полиције. Затим у подсистем дрон-семафора где се прати
њихов рад и снимање који они обављају. Брзо проналази уништени
уређај у Минхенској улици: носи обележје МУ-4. Отвара његову архиву
рада. Почеше да се нижу подаци тога дана: тачно време када je сваки
пут укључено црвено, жуто и зелено светло, снимци саобраћаја ... Брзо
премотава до момента када je дошло до окршаја на раскрсници.
Пажљиво прегледава снимак: види се Мартиново возило како се
зауставља на црвено светло, након неког времена, док je joш црвено
светло упаљено, Мартин покреће возило, али га пресреће друго. Долази
до жестоке размене ватре. У једном тренутку, лепо се види када
Мартин нишани у дрон-семафор и уништава га.
„Зашто си то урадио, Мартине?”, промрмља пуковник док
премотава назад снимак. „Зашто ти je сметао дрон-семафор?... Нико не
воли да стоји на црвеном, али зато не пуцамо по семафорима ... Можда
осим ако ... Осим ако си предуго чекао да се укључи зелено ... Кренуо
си још док je било црвено, а ниси joш могао видети нападаче!”
Премотава снимак joш више. До момента када Мартиново возило
стаје на семафор. Гледа бројчаник времена. Прошло je 43 секунде када
je Мартин нагло кренуо напред. Прегледом осталих времена тог дрон-
семафора лако утврђује да je размак између црвеног и зеленог било
тачно 30 секунди.
„Дакле, неко je хаковао систем семафора! Продужио jе време
трајања црвеног светла да би их задржали!”, узвикну он и удари дланом
о длан. „Ха-ха! ... Знао сам да има нешто!”
Уноси неколико команди и лозинки и улази у сервер саобраћајне
полиције. Брзо je нашао линк до дрон-семафора МУ-4. Укључио je свој
трагач ЛВ2 на тај линк. То je специјални програм службе безбедности
који проверава интегритет неког сервера или линка. У могућности je
да открије сваки покушај пробоја тог заштићеног полицијског система,
а камоли ако je неко преузео управљање њиме. Налази тзв. вакуум у
трајању од 95 секунди, период у коме наводно МУ-4 није радио. То
време се тачно поклапа с временом окршаја на раскрсници. Укуцава
нове команде у трагач ЛВ2 и налази да je систем током тих 95 секунди
био премоштен и диригован споља. Сигнал носи необичну ознаку СХ
док je обично СП. Трагач креће дуж СХ сигнала, тражи његов извор.
Пролази кроз пет, шест страних сервера ... десет ... осамнаест ... на
двадесет и трећем СХ добија иницијале СХПК ... На тридесет и првом
остаје само ПК и зауставља се на серверу у Спрингфилду, у Илиноису.
„Ту ли си се крио, мишу!”, узвикну пуковник. „Дакле, Американци
су оркестрирали овај покушај отмице ... Да, ПК сигнал, Пацифичке
коалиције, важно je док није изашао из Удружених Америчких Држава.
Онда je постепено мењао назив пролазећи кроз бројне сервере.”
Пуковник задовољно трља руке. Устаје и шета пo канцелариjи. Сад
га мучи нешто друго: Ако су први напад извели Руси, а други
Американци, ко ли je трећи? Затим, практично je немогућe да су Руси и
Американци у дослуху, њихова политика по иитању Марса можда je
иста, али се тотално разликује по питаньу употребе Тераформа. Онај
који га заузме имаће монопол над светским извором енергије и
ртањског чаја.
Због свега тога, пуковник не може да замисли да Тимур Ленкович
сарађује са Џоном Мејном. А где je у свему томе био Томас Кирш?
„Шта сте открили, пуковниче Фауст?”, из мисли га трже
препознатљиви глас протектора Данијела. Игор je био толико
замшшьен да није ничуо када je овај, наравно, без икакве најаве ушао у
канцеларију.
Пуковник се прену, чак и зину да се побуни што га тако прекидају,
али занеме пред необичном појавом протектора који га je нетремице и
продорно гледао. Зна он добро да ’фараон’ има обичај да долази
ненајављено и да воли да препада људе. Из њихове збуњености црпи
информације само њему знане.
„Ох, протекторе ... Нисам вас видео”, сабра се брзо пуковник.
„Не мари, пуковниче”, нехајно ћe он, али je извештаченост
приметна. „По лицу вам видим да сте дошли до нових сазнања ... У
вези са Субјектом бр. 1? Где се тренутно налази?”
„Не, протекторе”, рече му пуковник и показује му да седне у
фотељу испред његовог стола, али овај се оглуши и крену на његово
место, на чело. „Дошао сам до нових сазнања ... у вези ... у вези са
инцидентом у центру града.”
„Зашто сте се збунили, пуковниче?”, проницљив je Данијел. „Има
ли још нешто?”
Била je то информација о покушају отмице у ВМНА, али пуковник
je у последњем тренутку одустао од тога да му je саопшти плашећи се
да ће се спомињање имена Томаса Кирша повезати с генералом
Клаусом Фуксом. Ништа од тога није било поткрепљено
недвосмисленим доказима и није желео да још компромитује свога
претпостављенога.
„Не, онако, протекторе...”, рече пуковник. „Затекли сте ме док сам
нешто размишљао ... о том инциденту..”
„Шта сте сазнали, пуковниче? Просветлите ме...”, затим се искези и
додаде: „Уосталом, non omnia possumus omnes."
„Да, знам, не можемо сви све... По свему судећи иза инцидента у
центру града стоје Американци, хаковали су један дрон-семафор да
задржи капетана Капела и Субјекта бр. 1 док их не стигне потера.”
„А Јапанска Царевина?”
„Нема доказа о њима.”
„Ммм, важно сазнање, пуковниче”, климну главом протектор.
„Честитам вам ... А о инциденту на ВМНА? Има ли ту неких новости?
Стоје ли такође Американци иза тога?”
„Још у век радимо на томе, протекторе”, одврати пуковник. „Засад
немамо ништа.”
„Дакле, можемо са сигурношћу да закључимо да Американци, а
вероватно и други, покушавају да киднапују или да ликвидирају
Субјекта бр. 1?”
„Тако je.”
„То онда још више оправдана разлог мог доласка, пуковниче.”
„О чему je реч?”
„Неопходно je да ми сместа дате линк и лозинку за ’Здравка’
капетана Капела... Као што видите, они су у опасности.”
„Хм...”, узврпољи се пуковник. „Нисам сигуран да je то паметно ...
С дужним поштовањем, протекторе ... Ja сам ипак задужен за
безбедност Субјекта бр. 1 и сигуран сам да ћемо га довести у већу
опасност ако ОКО буде пратило капетана Капела... Знате да ће тај
сигнал одмах приметити остале коалиције и сазнаће за њихову
локацију ... Ево, показаћу вам...”, и креће ка свом рачунару. „До овог
тренутка било je више од 1.200 хакерских напада на мој сервер с
јединим циљем - да открију његов сателитски линк ...”
„Нема потребе да ми ишта показујете, пуковниче”, подиже руку
протектор. „Све ja то знам ... Али ви мени верујте да je ово jедини
начин да њих двојицу спасимо од њиховог следећег папада ... Шта ако
их Американци киднапују? Ви знате да су некада настојали да
контролишу производњу и продају нафте, као главног енергента 20.
века, не само директним путем већ и посредно, искључивом продајем
само за њихове доларе. Савет протектора je свестан да они настоје да
преузму контролу над Тераформом, да укључе протокол за енергију и
да не маре за колонизацију Марса. Њихова политика се није
променила, само што више нису светска сила. Они су највише
страдали у Великом рату, а поготово од Сент Андреаса ... Калифорнија
им je потонула у море, шта више рећи! Цео Средњи запад joш увек се
опоравља од те катаклизме. Флорида им je потопљена пре тридесет
година ... Они неће презати ни од чега да заузму Тераформ ... Или бар
да открију наводну тајну ртањског чаја, ако уопште постоји. Исто важи
и за Јапанце, њихове савезнике ... Ни Руси нису у ништа бољем
положају. Више од трећине њихове територије било je разрушено или
озрачено ... Кинези су поврх с вега претрпели велике поплаве, одроне и
земљотресе. Петина њихове територије je стално под водом! И они би
помоћу Тераформа да зауставе ове проклете кише ... Нема на планети
ко то не жели ... Нивои мора још увек расту, киселост морске воде je
уништила сваки облик развијеног живота у њима ... Остало je мање од
пет одето здравих шума на планети ... и још мање фауне. О штетности
сунчевих зрака не морам ни да вам причам ...”
„Знам, протекторе.”
„Ово вам говорим да бисте схватили да ће коалиције ризиковати све
да дођу до Субјекта бр. 1 ... јер ко њега буде поседовао... управљаће
Тераформом и ртањским чајем ... А можда од њега и сазнају за тајну
чаја, каква год она била, што свакако не би ваљало ... Осим тога,
пуковниче, не смемо занемарити ни важност коју он сад има на
гледаност ’Параде срећника’. Њена популарност надмашила je сва
наша очекивања ... Изгледност добијања црвеног картона утиче
позитивно на стопу производње, па бележимо нагли скок од чак 15
одето. Колико je то важно за Марс, не морам да вас подсећам ... Сви
ресурси су стављени на располагање том пројекту. И због свега тога,
продужили смо трајање емисије да бисмо појачали ефекат утицаја
уметнутих дигиталних порука у сигналу на подсвест гледаоца. Labor
omnia vincit веома позитивно утиче на свест људи иако je у почетку
било неких који су се противили тој мојој идejи.”
„Знам, али ...”
„Нас двојица знамо да се једино Европска коалиција бори за праву
ствар ... Да Марс нема алтернативу ... Савет протектора je свестан да
су коалиције само начелно изразиле своју лојалност нашем пројекту, а
да су њихове намере другачије ... То je било изнуђено решење за све ...
Само смо заједничким напорима успели да оснујсмо колонију на
Марсу ... Али ви знате да то није довољно ... Ми морамо укључиги
тамошњи Тераформ како бисмо претворили атмосферу у одрживу
Климу за људски живот! Тачка! ... Уосталом, пуковниче, гледали сте
најновију ранг-листу ... Ви и још педесет других појединаца сте на
првом месту за добијање црвеног картона! Шта боље од живота можете
да очекујете? Питање je ... дана када ћете отпутовати на Марс и
оставите сав овај ... ужас за собом. Такође, мислим да нема потребе да
опет наглашавам колико се поносим вама ... Ви сте били доказ свим
неверним Томама пре више од 50 година да мој Пројекат
ресоцијализације и обуке успешно функционише и на генетски
аутохтоне организме. Зато вас je Савет протектора адекватно
наградио.”
„Ценим поверење које Савет протектора има у мене ... И моја je
давнашња жеља да добијем црвени картон ... Међутим ... бојим се да
ћемо откривањем локације Субјекта бр. 1 да изазовемо масовну потеру
за њим ...”
„Пуковниче, ваљда сте свесни да због њега може да избије нови
рат”, протектор седа у фотељу, на њему се не примећује никакво
узнемирење. „Сви су сачували joш довољно нуклеарног оружја за још
једну рунду уништења.”
„Ако дозволите, протекторе ... Елита није смела да напусти Земљу.
Није било тако док су били овде. Владала je хармонија међу свим
коалицијама, држали су све под контролом ... Сад су на Марсу ... Није
то исто.”
„Инсуинирате да je Савет протектора неспособан да води бригу о
Земљи?”, подиже обрве Данијел. То није несвесна реакција као код
људи, код њега je смишљена радња чиме жели нечему да да нагласак.
„Елита нас je ... довела да наставимо посао уместо њих ... и ми то
савршено добро обављамо.”
„Не, нисам то мислио, протекторе ... Проблем je што се у
коалицијама опет појављују вође, квази-политичари, који сеју раздор
међу народима. Сви желе Тераформ за себе, монопол над ртањским
чајем ... или пак његову тајну ... нико више не мисли па општи циљ ...
сем пас.”
„То je само још један доказ колико je људској врсти неопходно
модификовати ДНК како би могли живети у слози и у миру ...
Погледајте нас, погледајте ГУЈ-е ... Нисам ли у праву? Увек спремни за
сарадњу, за компромисе, послушни и вредни ... Међутим, ви знате ко je
крив за овакву ситуацију”, озбиљно ће протектор. „Ко je заиста посејао
семе раздора међу коалицијама.”
„Знам ... Староверци”, климну главом пуковник. „Они
кријумчарећи ртањски чај подривају наш систем снабдевања и
дистрибуције.”
„То и није толико страшно, пуковниче. Нисмо лишени емпатије па
да спречавамо да и други осете бољитак од чаја ... Опасност се крије у
нечему другом: сваким даном њихов покрет стиче све више
следбеника, угрожава спровођење нашег пројекта тако што подгрева
лажне наде другим народима. Сад су joш опаснији него док су
изводили терористичке пападе. Тада их je целокупна светска јавност
осуђивала и имали смо непријатења коме смо могли ... главу скинути.
А сада?”
„Несрећна je околност оно што се дешава у Ртањској области, али
сви знамо да je то била ... виша сила”, слегну раменима пуковник.
„Не ... Људска грешка, пуковниче”, исправља га протектор. „Да je
обезбеђење постројења ефикасно на време ликвидирало оног ... Видака
Вукановића, вођу терористичке трупе, он не би стигао да принуди др
Крстајића да укључи Тераформ ни у овај нижи мод рада ... Сад
Ртањска област не би бола очи остатку света својим зеленилом, чистом
водом и земљом, и посебно умереном Климом! ... Сад многи народи
желе исто!”, подиже изненада тон протектор. „Ту и тамо се провлаче
опасне идеје да се напусти пројекат Марс и да се отпочне са
ревитализацијом планете Земље иако би то потрајало пола века!”
„То не долази у обзир, протекторе”, рече пуковник. „Уложено je
превише рада у пројекат на Марсу ... Често гледам репортаже, све je
тамо тако лепо урађено иако je joш у век под куполом. Марс ће бити
идеално место за наставак људске врсте.
„И одскочна даска за путовање ка звездама”, устаје протектор,
сматра да je било довољно приче. „Не може се обуставити оно чему
смо посветили већ пола века свога постојања. Нема виште повратка на
старо... Истина je да нам Староверци отежавају посао и штета je што
их нисмо на почетку елиминисали.”
„Покушано je већ толико пута”, пуковник шири руке у немоћи.
„Знате да сам свој живот посветио борби с њима ... Али тешко их je у
врлетима Хомоља лоцирати и уништити ... Сваки наш покушај да само
живом силом уништимо њихова насеља ниje уродио плодом. Они
једноставно боље познају тај терен, a нама ни сателитски снимци не
помажу јер je све под шумама! Нe успевамо ни да прекинемо њихове
шверцерске канале ... Бојим се да се органи реда и дисциплине не
заузимају довољно на том плану, мислим да бих ја умео ...”
„Taj шверц, ма колико да угрожава легалну дистрибуцију чаја, ипак
je мање од два зла ... Струка je доказала да индивидуе које га уопште
не конзумирају у последњој фази болести постају веома агресивне и
склоне насиљу. Сложићете се да нам немири и непослушност ширих
размера нису потребни сада када смо близу довршења наших планова.
Нека им мало чaja, органског белог лука, лимуна на црном тржишту,
маса ћe бити мирнија. Али, свакако, не превише! Борба против
старовераца имала je смисла док су они изводили терористичке
пападе”, рече протектор гледајући кроз прозор канцеларије на Трг
Европа. „Када су они престали с тим, посветили су се ... свом
примитивном животу у Хомољима јер се Клима тада већ приметно
била променила ... Наш противник je био Тераформ који нисмо могли
ни да искључимо да бисмо зауставили ревитализацију околине Ртња ...
а камоли да га преусмеримо да се повеже са Тераформом на Марсу.
Овако, време не ради за нас, пуковниче ... Покушали смо да сакријемо
истину о опорављеној земљи око Ртња, међутим, и староверци су
ширили приче о томе, било je неминовно да се временом за то прочује
... А вама, пуковниче, свако хвала што сте се осмислили операцију
Жртвено јагње ... Она нам je омогућила бар да заведемо полицијскн
час и већу контролу кретања становништва.”
Затим се окрену ка пуковнику и ледено хладним гласом рече:
„Схватате ли сада колико je важно да се први докопамо Субјекта бр.
1? ... Само он може да управља Тераформом ... Само он може да
обустави ревитализацију околине Ртња и да отпочне са променом
атмосфере на Марсу ... Пуковниче, све што je рађено у протеклих ...
шест деценија зависи сада од вас... и од мене.”

***
Датум: 9. мај 2084.
Креме: 16.53 часова
Место: Београд на Води
Земља: Протекторат Србија

Када су стигли до подземне станице Топлане, трупа предвођена


Ведраном могла je коначно да одахне. Задихано су изашли дугим
степеништем на површину - и ушли у један сасвим други свет! У мору
чатрља и тезги поређаних дуж уских путева, Бувљак je био део града
који никад није спавао. Цео дан и ноћ реке људи су текле уским
пролазима и уличицама. Галама и бука су били заглушујући. Продавци
су наглас рекламирали своју робу, свакојаки мириси хране су
испуњавали ваздух. Трговало се свим и свачим, као и на правој бувљој
пијаци; од хране до разних потрепштина сумњивог порекла и
квалитета, до делова за разне машине и апарате. Становништво je овде
било приметно другачије обучено и нису се могле видети хаљине
толико карактеристичне за десну обалу града. Људи су били
опуштенији иако у великој мери запуштенији од суграђана преко реке.
Приметно им се изглед разликовао од Грађана. Не само због одсуства
лекарске неге, већ и због много лошијих хигијенских у слова и
нередовног конзумирања ртањског чаја, њихова кожа била je наружена
ожиљцима од красти, шуга je била раширена, а свакодневна
изложеност киселим кишама манифестовала се обилним љуштењем
колее на излолееним деловима тела.
„Ко су сви ови људи?”, упита Вукша Мартина, који у чуду гледа
овај свет око себе.
„Избеглице и изгнани”, кратко ће овај с видним гнушањем.
„Осећање je обострано!”, насмеја се Гризло.
Куд год да прођу, људи испод ока гледају у Мартина, који је у
униформи. Окрећу се за њим, а понеко нешто коментаришс или му
добацује. Није овде добродошао, мада се устручавају јер виде у чијем je
друштву.
„Избегли, одакле?”, пита Вукша.
„Са свих страна ...”, кратко ће Мартин, али умеша се Гризло.
„То су вам, докторе, људи који су изгубили домове због
површинских копова Колубаре, из околине Барајева, Младеновца, све
до Обреновца. Има оних с југа Србије који су побегли од плавне
Мораве и од одрона који су затрпали читава села, а богами, много je
оних који су избрисани. Нису имали куд, па су дошли у Бувљак.”
„Ууу, човече!”, узвикну Вукша. „Шта ми све то наприча?”
„Најбоље да вам Мартин објасни, он то зна најбоље!”, мрко га
погледа Ведран.
„Немам ja ништа с тим!”, викну агент. „Окомили сте се на мене као
да сам ja крив за све!”
„Немамо ниједног другог Грађанина у близини”, добацује Ћора
иронично.
„Је ли, Мартине?”, вуче га за рукав Вукша.
„Причаћу вам другом приликом, докторе”, рече овај не обазирући се
на њега.
„Ако се сети! Ха-ха!”, смеје се Ћора. „Избрисани, докторе, су
појединци којима су грешком у Систему нестали сви подаци, па
технички не постоје.”
„Како je то могуће, Ћоро?”, зачуди се Вукша док покушава да
одржи корак с њима у великој гужви.
„Па, ето, замислите каква je то случајност ... У главном су то
интелектуалци који су дигли глас против Система.”
„Није тачно!”, умеша се Мартин. „То су обичне техничке грешке!”
„Сад ми je јасно, Ћоро ...”, смркну се Вукша.
С муком су се пробијали кроз уличице с начичканим тезгама.
Вукша запањено гледа и прати шта се ради. Људи су се цењкали,
претурали пo изложеној роби, макар то била и храна.
Неки су се смејали, други свађали, трећи се надвикивали:
„Бели лук! Органски бели лук! Гарантоваио против клоровируса!”
„Конзерве сардине! Конзерве туњевиие! Почастите се!”
„Јефтино ГМесо! Навалите, људи! Нигде нећете наћи јефтиније
ГМесо!”
„Колико килограм ГМеса, земљаче?”
„Само три ртња, џабе!”
Вукша у пролазу види како човек вади три кесице чаја и плаћа
продавцу, a овај му пакује месо у стару новинску хартију. Доктор се не
може се начудити овом свету. Ha шта je спало човечанство док je био у
коми!
Прошли су поред напуштене топлане и њених високих црвено-
белих димњака Из даљине се виде зграде које су и даље насељене, али
фасаде су избледеле и оронуле. Нема овде моторизованог саобраћаја,
само људи који вуку или гурају колица с робом. Гужва je час велика,
час се разиђе. Вукша се на моменте боји да ће се одвојити од своје
групе, па их не испушта из вида.
Тако су стигли до некадашње школе у оно што се некад звао блок
28. Ограда око школе je ојачана бодљикавом жицом, а на капији стоји
група из обезбеђења. Наоружани су моткама, за појасевима имају
дугачке мачете ручне израде. Преко пута, где je било обданиште, сада
je барака за људе Аћима Кољиврата.
„Шаље нас Стојан Шешум”, рече Ведран.
Обезбеђење попреко гледа у Мартина и у Вукшу. Одмеравају их од
главе до пете. Премештају се с ноге на ногу.
„Ко су ова двојица?”, упита један с ожиљком преко мpког лица.
Раширио се на капији и стеже гвоздену шипку, као да би их радо тукао
њоме.
„Ово je агент Мартин Капел, наш човек ... а ово je Субјект бр. 1”.
На то се сви окренуше ка Вукши и разрогачише очи у чуду.
„Je ли?”, изнепади се овај, али брзо се прибра, па и он поче да гледа
у небо: „Ајде, склањајте се унутра брзо, небо има очи.”
Брзим кораком он их уводи у школску зграду, они га прате. Пролазе
поред учионица од којих су неке пуне кутија и сандука с разном робом,
а у другима седе људи за столовима броје и пакују кесице ртањског
чаја.
На другом спрату, у зборници, затекоше једног дебелог човека како
с неким људима стоји испред карте Београда на Води и нешто се
договарају.
„Аћиме ... Имамо посетиоце”, рече човек који их je довео.
Аћим Кољиврат као да није имао врат, него му глава насађена
директно на рамена. Имао je велика дебела уста и нос, а очи мале,
свињске, и зле. На сваком дебелом прсту по велики златни прстен.
Толико je био нечијих прстију одсекао. Око врата je имао три златна
ланца - и толико je нечијих глава одсекао. Аћим je све по кратком
поступку решавао, и ако je нешто мрзео и што je могло да га разбесни,
то je било кад му нешто утрапе без питања. Јер, код њега се све морало
знати унапред. Ко долази, која роба се испоручује, где и кад ... Ипак,
водио je цео Бувљак и одржавао ред и мир у тему.
„Ко су сад ови?”, зачуди се Аћим па гледа у своје људе.
„То сам ja, Аћиме ... Ведран ...”, замуцкује овај.
„Ти мислиш да сам ja тотално клоровирусан, je ли?”, направи он
неколико корака напред. „Не питам за тебе, Ведране, него ко су та
двојица?”
„Агент Мартин Капел, наш човек не брини ... и Субјект бр. 1.”
„А ... агент? Субјект бр. 1?”, запањи се он, па у неверици се окреће
и гледа опет своје људе, а ови само слежу раменима. „Шта ће они овде,
дођавола?”
„Шешум их шаље ... заједно са неким електронским деловима из
кола. Као поклон.”
„Јебо вас луди Шешум!”, шири руке у чуду. „Па je ли он нормалан?
Цео свет тражи ову двојицу, а он их мени шаље? Па хоће ли да се на
мене стуште ОРД-ови? Ja се из петних жила трудим да им не упадам у
очи, а он ми шаље најтраженијег човека на свету!”
„Треба им помоћ, Аћиме ...”, рече Ведран.
„А ко ће мени сад да помогне? Je ли?”
„Неко покушава да их убије ...”
„Шта то мене брига? Биће боље да их ja убијем и избацим им тела
на мосту!”
„Шешум мисли да ...”
„Шешум није способан да размишља, матор je, мождане ћелије су
му закржљале! Води их сместа одавде!”
„Куд ћy с њима, црни ти?”, закука Ведран.
„Шта ja знам? Било где, само их води из Бувљака!”, кад то рече,
окрену им леђа и врати се карти града.
Ведран и његови другови, немају куд, и они се окрену да изађу, али
Мартин стоји загледан у дебелу прилику. У њему кипти бес, али
свестан je њиховог беспомоћног положаја. Без озбиљнијег плана и
помоћи, биће само питање времена када ће их пронаћи и негде
заскочити. Буду ли послали ОРД-ове на њих, неће им бити спаса. С
њима није било надмудривања и прегањања као с људима. Сателит
OKO претражује одређеиу локацију и не мора да се конектује за
’Здравка’ уколико није имплантиран. Он скенира субјекте
инфрацрвеном камером великом прецизношћу у тродимензионалну
фигуру и свуда их прати. Податке о таквим метама ОКО шање
јединици ОРД на терену тако да ови сваког тренутка знају где се мете
налазе чак и кад их они не виде. И бекства нема, ОКО наводи њихово
кретање и оружје па непогрешиво погађају своје мете.
„Аћиме Кољиврату ... Ако избациш напоље Субјекта бр. 1, и он
због тебе страда, убићеш наду за бољи живот свима на овој планети.”
„Ууу, нећу моћи да спавам”, мрко ће он окренут му леђима. „Шта je
мене брига за ваш Марс! Ми сигурно не идемо тамо.”
„Ти знаш да Тераформ има капацитет и за друге ствари”, рече
Мартин тешко преваливши то преко уста. Иако се то косило с његовим
елементарним начелима и са оним за шта се цео живот залагао, ова
ситуација ra je приморала да му бар теоретски пружи прилику за
различите решење. И то je Аћим одмах регистровао.
Полако се окренуо ка њему и замишљено га погледао.
„Шта хоћеш тиме да кажеш?”, упита га овај смирено.
„Кажем да су све карте у игри.”
„Чекај...”, диже он руку и криви мало главу у страну. „Допушташ
могућност да се Тераформ примени ... у другу сврху?”
„Ми не знамо ко нас прогања, какве су им намере”, рече Мартин.
„По свему судећи, неколико коалиција хоће да се дочепа др
Крстајића...”
„Сви смо врло добро упознати са њиховим себичним плановима”,
рече сталожено Аћим, па узима једну столицу и седа.
Показује руком да и они поседају. „Ниједан од њих ... нама овде нe
одговара јер нас не укључује.”
„Сем једног, знам”, рече Мартин седајући за школску клупу.
„А тај један je најопаснији по нас”, зачкиљи Аћим својим ситним
очима. „Због њега би нас једним притиском дугмета све збрисали с
лица ове земље ... To je оно за шта се староверци залажу и због чега су
проглашени терористичком организацијом ... А ти нам тај план нудиш
... Ти, Грађанин и агент безбедности?”
„И мене неко хоће да ликвидира. Не знам ко. Можда су моји”,
слегну раменима Мартин. „Искрено, ja сад више нисам ничији човек,
осим што знам да морам заштитити Субјекта бр. 1 док се све ово не
разјасни.”
„Примамљиво, Грађапине, али колико чујем, твој Субјект нe зна ни
како се зове, а камоли како да укључи Тераформ и да га програмира да
угаси планету ... Није ли тако, Субјекте бр. 1?”
„Јесте, истина je...”, суморно ће Вукша и наслони се на сто. „Немам
представу о чему ви причате, ни шта je Тераформ, ни где je, а камоли
како се њиме рукује ... ни зашта служи!”
Аћим само рашири руке и показа онда на Вукшу.
„О чему ми онда причамо?”, упита дебели.
„Сваким даном др Крстајић врати понеки део свог сећања”, упоран
je Мартин. „Ја сам томе сведок ... Само je питање времена када ће се
свега присетити, а дотле га морамо сачувати живог.”
Аћим упитно погледа у Вукшу.
„И то je истина... Памћење ми се полако враћа. Сећам се много тога
у овом граду, али још увек не могу све да повежем.”
„Ако сам добро схватио, ми треба да те кријемо док се свега не
сетиш, je ли?”
Мартин и Вукша оћуташе на ово питање. Аћим гледа час једног, час
другог. Одавно никоме не верује, чак ни својим најближим
сарадницима. Са својих шездесетак година прешао je кроз ватру и
воду. Од сопственог детињства остала му je урезана само једна сцена:
када ra je мајка продала у сексуално робље када je имао дванаест
година. Из младости се сећа такође једне сцене: имао je шеснаест
година када je на спавању заклао свог газду и побегао у свет Бувљака.
Све остало из младости je његов ум блокирао и више се заиста ничег
није сећао. Био je зао, и он je тога био свестан. За то je кривио овај
систем. Међутим, такође je одавно научно да се систем не може
победитп. Ипак, није ни окретао главу од беде која je владала свуда око
њега. Није могао ништа да исправи, већ само да учини овај живот
подношљивијим мало више себи, а мало мање осталима. Да ли му се
сад указивала први пут прилика да нешто промени?
„Додуше, постоје ствари из моје прошлости којих се ни ja не
сећам”, рече он кривећи уста, „Не сећам се када су нас власти
протерале из дома у Младеновцу због ширења површинских копова
Колубаре, па je град требало сравнити ... и што-шта joш ... тако да ...
да... да вас разумем, докторе Крстајићу.”
Вукша и Мартин не примећују како се његови људи у чуду гледају.
Нису могли да знају да je ово био први пут да je Аћим Кољиврат
некоме персирао. И њему je било тешко да то превали преко уста, али
гледајући тог човека који je потицао из неког давног времена када су
људи још колико-толико нормално живели, стидљиво му се јавила
жеља за каквом-таквом променом. Није га само борба за опстанак
одржавала у животу. Хтео он то себи да призна или не, нада да ће
једног дана можда бити боље било je нешто што je у свима њима
чучало скривено. A овај човек je био отелотворење те људске вере у
бољу будућност. Иако се одувек подсмехивао урбаном миту који се
деценијама развијао око Субјекта бр. 1, те приче су му засејале клицу
наде која je никла првим изданцима. И сад je Субјект бр. 1 тражио
помоћ од њега, Аћима Кољиврата.
„Прича се како сте ви први открили клоровирус и лек прошв њега”,
рече Аћим. „И да je требало да укључите Тераформ.”
„Тако ми кажу, али ja се ничег не сећам”, одмахну главом Вукша.
„Не знам ни где je Тераформ.”
„Не прича се о томе, али претпоставља се да je под Ртњем. Јep je
све у полупречнику од стотинак километара око Ртња под неким
посебним климатским режимом.”
„Посебан климатски режим?”, изненади се Вукша.
„О, да! ... Тамо je другачија клима него овде”, смешка се Аћим и
клима главом. „Нема киселих киша ни ових вечерњих пљускова, нема
убиствених сунчевих зрака ... Чини се као да се под неким невидљивим
стакленим звоном ... хм, као да се под њим земља обнавља.”
„Па, то je дивно ако je тако!”, узвикпу одушевљено Вукша и завали
се у столицу и погледа Мартина као да тражи потврду да исто
размишља. Међутим, он није уопште реаговао. „Значи, можда постоји
начин да се планета ипак спаси!”
Сви немо гледају у др Крстајића, као да покушавају да проникну да
ли тако мисли озбиљно, да ли се можда шали или заиста се ничега не
сећа. Јер, познато je зашта се залагао пре коме. Но, он примети њихове
погледа, и уозбшъи се.
„Шта ...?”, шири он руке у чуду.
„Таквог су мишљења староверци који живе раштркано по
Хомољима ... али не и ви, др Крстајићу”, рече Аћим. „Бар по ономе
што се говори последњих шездесет година.”
„Зашто?”
„Ваш посао je био да са нашег Тераформа укључите oнaj на Марсу
и да омогућите промену климе за колонију на Црвеној планети”,
умеша се Мартин. „Циљ je био и остао да од Марса направе зелену
планету погодну за живот као што je била Земља.”
„А шта ће бити са Земљом?”, упита Вукша.
„Ништа ... Одумреће врло брзо овим темпом”, слегну раменима
Мартин. „Зато ... Марс нема алтернативу.”
„Староверци верују да алтернатива постоји”, рече Ведран.
„Због тога су проглашени терористима, између осталог”, упорно ће
Мартин. „И због бомбашких напада по Београду на Води.”
„Али ако знамо да наш Тераформ може да излечи нашу планету ...”,
збуни се Вукша.
„Уколико се укључи Тераформ да регенерише нашу планету, нигде
неће бити електрицитета ... А нису сви спремни да се одрекну тог ...
луксуза”, рече Аћим помно посматрајући Вукшину реакцију.
„Како то?”, изненади се др Крслајић.
„Таква je технологија коју су нам ванземљаци оставили, јебем ли
га”, опет ће Кољиврат. „Наиме, изгледа да нема опоравка планете,
омета га електрицитет и његово зрачење.”
„Хоћете рећи да ... ти староверци живе у мраку, немају ништа од
електричних апарата?”
„Баш тако ... Они живе као у средњем веку, одрекли су се струје”,
климну главом Аћим. „Док се Нови светски поредак заснива и зависи
од високе технологије коју су нам ванземљаци оставили и противе се,
наравно, било каквом враћању у мрачну прошлост.”
„Зар Тераформ не може да...?”
„Не, др Крстајићу ...”, прекида га Мартин. „Пре него што сте пали у
кому, оставили сте јасне инструкције о функционисању Тераформа
овде и на Марсу ... Тераформ има неколико модова рада и може се
изабрати само један, а не истовремено два или три.”
„Дакле, или се укључи Тераформ на Марсу да тамо примени климу
и Земља се препусти одумирању, или пак да се наш Тераформ укључи
да промени овде климу, а не на Марсу, али ћe то ’стаклено звоно’ да се
прошири на целу планету и свет ће завити у мрак и сва индустрија ће
стати”, рече Аћим.
„У почетку се расправљало шта je важније”, рече Мартин.
„Преовладало je мишљење да се прво укључи Тераформ на Марсу, па
по завршетку формирања његове одрживе атмосфере да се онда
укључи протокол за регенерацију Земље ...”
„Али дотад, наводно, живот на Земљи ће изумрети”, закључи Аћим.
„Ваши научници су нам дали joш тридесетак година. Живот убрзано
одумире.”
„По вашим белешкама, докторе”, рече Мартин. „Регенерација
Марса ће дуже трајати због веће удаљености од Сунца, Марсова година
траје дуже од земаљске.”
„Сада када већ постоји колонија на Марсу, нема никаквих изгледа
да се одустане од тога”, слегну раменима Аћим.
„Тераформ омогућава и физичко разарање Земље или Марса уз неки
од тих протокола ...”, рече Ведран.
„Таман посла!”, побуни се Мартин и скаче са столице. „Трећа
опција не долази у обзир, такве приче се сматрају издајом и најстроже
се кажњавају!”
Вукша занеме од чуда.
„Ванземљаци су користили Тераформе да насељавају светове”, рече
Мартин. „Да по потреби мењају атмосферу како би била погодна за
живот ... Али су допустили могућност и да се свет уништи ако би
нешто кренуло по злу.”
„И у центру свега тога ... сте ви, др Крстајићу”, осмехну се дебели
Аћим и устаје. „Нико не уме да управља Тераформом сем вас ... Јер су
само вама ванземљаци открили своје тајне.”
„Ви сте били наш официр за везу с њима, докторе”, рече Мартин
смиреним тоном. „Једини довољно обучен и способан да њиме рукује
... И од првог дана сте се залагали за укључење Тераформа на Марсу
како би се атмосфера прилагодила за насељавање Црвене планете. И
отад се све радило са тим циљем ...само се чекало да се пробудите из
коме и довршите оно што сте... ви и започели.”
„Јебига, то je тачно”, рече Аћим. „Ваш je план колонизација Марса,
ви сте направили детаљан програм рада и пројектовали прву
конструкцију за Марс ... све на основу знања које су вам пренели
ванземљаци. Неколико пута сам гледао ту емисију на телевизији.”
„Знамо и да je на Ртњу расадник ртањског чаја за који сте ви
открили да лечи клоровирус, који су нам они пренели, односно да
зауставља напредовање болести, и сад je неопходно да се пије бар
једном недељно”, умеша се Ведран. „То je сада најчуванија зона на
свету, под јурисдикцијом Европејаца, јер ртањски чај само тамо успева.
Верује се да je то због Тераформа који je под Ртњем, да je то неки
његов нуспроизвод ... А наводно, ви знате тајну ртањског чаја.”
„Зато смо њихов протекторат”, надовеза се Аћим. „Добра страна
тога je та што смо били поштеђени у Великом рату, јер су сви пазили
да ртањски чај и Тераформ не буду уништени ... И сад je тај чај постао
највреднија роба на свету, а неке коалиције су бациле око на њега ...
Ми имамо своје шверцерске канале и добављамо га у великим
количинама од старовераца, па га на Бувљаку користимо као средство
плаћања.”
„Знам да су ванземљаци донели тај клоровирус и несвесно нас
заразили њиме”, рече Вукша, „али не сећам се како сам открио дејство
ртањског чаја, нити његову тајну о којој сви причају, магловито ми je ...
А тек се не сећам осталог што ми сад напричасте.”
„По свему судећи, неки не мисле тако чим вас јуре”, ушетао се
Аћим и размишља шта да ради. „Нема сумње да ће убити Мартина, а
како ће вама покушати да врате памћење... то не смем ни да
помислим.”
„Зато вас све молим да нам помогаете”, молећиво ће Вукша. „Без
вас смо готови.”
„Јесу ли вас чиповали, докторе?”, пита га Аћим жмиркајући. „У
лакат?”
„Нису ... Пуковник Фауст се томе противно, баш да не би могли да
ме прате.”
„Паметно од њега ...”, климну главом Аћим, па погледау Мартина:
„А ти, агенте? Јесу ли ти извадили чип? Претпостављам дајесу.”
„Нису, али гa je пуковник искључио.”
„Искључио?”, застаде у месту дебели. „Ко ти каже да га неће опет
укључити?”
„Нема разлога да сумњам у пуковника Фауста ...”
„Ти имаш безброј разлога да сумньаш у све њих, будало!”, плану
Аћим и удари руком о сто. „Ти си дошао овамо са ’Здравком’ у лакту?
Сад ми то кажеш?”, преврну он очима. „Претпостављао сам да су ти га
извадили! Угрозићеш целу моју операцију!”
„Пуковник једини има приступ...”
„Ма, пусти ме твог пуковника, идиоте!”, нагну се Аћим над сто и
закрвави очима. „Чим сте му нестали с мреже, он може о пет да га
укључи да би вас пронашао! Или ће неко други да хакује систем и да
вас открије! Небо има очи!”
Затим се унезверепо ушета горе-доле хватајући се за ћелаву главу.
Гласно дува кроз нос и цокће устима.
„Можете ли му ви извадити тог ’Здравка’?”, упита Вукша.
„Не! Покушавали смо раније. Чип има самодеструктиван систем
одбране! Покуша ли се извадити из кости лакта он пукне, распадне се,
и уђе у крвоток. У року од 25 до 60 секунда улази у срце и изазива
кобан инфаркт!”
„Али има ко може, Аћиме”, добаци му Ведран.
Дебели застаје и загледа се у Ведрана, па у Вукшу. За Мартина не
хаје. Шта више, и сам би га одмах убио и бацио пред капију на мосту
Баварија. Међутим, Вукша ...
„Да, има ... Јамесдин то једини уме”, рече Аћим и узврпољи се.
„Ведране, води их испод школе до фискултурне сале и до подземног
пролаза у тунел, даље знаш како да стигнеш до Ром града! Брзо
крените! Куд ми дођосте ...!”
Уто, огласи се школско звоно и сви скочише на ноге осим Вукше и
Мартина који не знају шта се догађа. Из ходника се чује дрека, а у
зборници наста вика:
„Узбуна! Нападнути смо!”
Истог трена чује се заглушујуће хучање као да се торнадо спустио
на школу. Тресу се прозори, под подрхтава, а ствари звече и преврћу се.
Сви јурнуше ка вратима зборнице обарајући успут столице, прескачући
столове. Ко je стигао да погледа, могао je кроз прозоре да вид и велике
црне хеликоптерске летелице како се спуштају у двориште. Као пауци
са раширеним ногама, пет омнивора je слетело опколивиш школу. Још
док су се врата на њима отварала и рампе спуштале, с предње стране
запраштало je НАК топом великог калибра по разбијеним групицама
Аћимових људи. Из летелица муљевито истрчавају ОРД-ови пуцајући
из својих неутронских пушака НАР прецизним и кратким рафалима
обарајући свакога ко им се нашао у видокругу. Њихови кратки црвени
зраци откидали су сваки део тела кроз који су пролазили, али при том
нису ништа друго оштећивали. Смртоносни за живу силу, били су
безопасни за околину. Оклољени црним панцирима и са специјалним
кацигама на глави, андроиди се хитро и сигурно шире полукружно, и
незаустављиво напредују. Навођени ОКО-м из ниске Земљине орбите
сваког тренутка су знали ко се где налази ван школе, a захваљујући
термалним сателитским локаторима пратили су кретање непријатеља
унутар зграде.
Зато je сваки отпор браниоца спремно дочекиван и било je узалуд
што су неки од њих били наоружани плазмаверима. Чим негде
провире, сачека их смртоносан неутронски зрак. Тимови ОРД-ова су
синхронизовано провалили кроз три улаза у школу и кренули низ
кружне ходнике. Школа има облик детелине с три листа, у сутерену je
била некадашња менза и подземни ходник који je водио до
фискултурне сале. Приземље и први спрат су били подељени у
учионице, а у средини je била велика сала.
У право су Аћим и његови најближи сарадници допратили Мартина
и Вукшу до мензе када су специјалци, обучени у црне панцирне
униформе и са кацигама на главама које су им скривале лице, упали у
школу. ОРД-ови су све сателитске податке добијали на визир кациге и
било je довољно само њих пратити па знати где кот непријатеља затећи
или сачекати. Зато су незадрживо и брзо надирали газећи преко мртвих
и умирућих.
Аћим Кољиврат je добро знао с ким има посла. Прошли пут, пре
десетак година, у рацији су покушали да пресеку кријумчарење белог
лука. Само пуким случајем je преживео када je побегао у канализацију
и сакрио се од њихових термалних сензора. Отад je знао да му се таква
срећа неће двапут осмехнути. Свестан да тако дебео не може ни далеко
трчати, сталожено и прибрано одлучио je да их сачека у мензи.
„Беж’те сви кроз ходник до тупела!”, викнуо je Вукши и својим
људима. „Браните им одступницу у фискултурној сали! То je моје
последње наређење!”
Сви се сјурише низ тридесетометарски пролаз до сале где je био
скривен улаз у канализацију и даље до најближег тунела подземне
железнице. Аћим дотле стоји сам у мензи са малим детонатором у
руци и ослушкује степениште које води из приземља ка њему. Чује
рафалну паљбу и вику својих људи. Зна да нико неће преживети.
Спремао се он дуто за ово, а да није осећао толики презир према
Систему, можда би и он кукавички бежао. Овако, чим je чуо да ОРД-
ови силазе низ степениште промрмља:
„Идемо сви у бестрага.”
И притисну детонатор у руци. Школа je била минирана и цела je
експлодирала једном великом ватреном лоптом разневши и свих пет
јуришних омнивора којима су ОРД-ови пристигли. Експлозија je била
страховита, комади бетона су засули некадашњи вртић и зграду
„телевизорку” у близини. Земља се затресла, од удара сви у близини
подоше на земљу. Велики црни облак дима се у виду печурке дрггао у
ваздух. Кров укопане фискултурне сале je пропао под тежином
неколико великих громада бетона која су долетела експлозијом.
Док се све рушило око њих, Вукша и Мартин у облаку прашине
силазе низ канализациони шахт. Све се тресе и руши изнад њихових
глава. Како су они први ушли у шахт, знали су да je већина још остала
горе.
Спустили су се у канализацију прекривени прашином. Било их je
само тројица, Гризло се с њима спасио. Остали осташе горе затрпани.
Мартин je својом лампом узалуд осветљавао шахт у нади да се још
неко спушта. Није било више никога, само je шут пропадао.
Наслонише се на зид покушавајући да дођу себи од шока и
задиханости.
„Што то би?”, једва изусти Вукша.
„Школа je била минирана”, рече Гризло.
„Лудак”, прозбори Мартин.
„Аћим je знао да нема куд.”
„А куда ћемо ми?”, пита Вукша.
„Боже, погибоше Ведран, Шкиља и Ћора...”, промрмља Гризло
трљајући лице. „Шта се ово дешава...?”
„Куда сад, Гризло?”, пита га сад Мартин. „Сабери се, човече.”
Гризло се мало замисли, гледа час лево, час десно низ мрачан тунел
кроз који по средни тече канализација. Само мали ивичњак на коме
стоје одваја их од смрдљиве отпадне воде. Teшко му je да размишља
знајући да су његови пријатељи погинули.
„Идемо десно ... да, десно”, рече он напослетку.
Велика печурка црног дима од експлозије почињала je да се
расплињава високо у ваздуху. Била je видљива из скоро сваког дела
града и својом појавом уносила je немир становницима.
Поготово се добро видела са последњег спрата стаклене куле
Арабика на обали Саве одакле ју je посматрао протектор Данијел. На
безизражајном лицу није се видео гнев који je осећао због неуспеха
његове операције.
На великом зидном монитору, дотад je уживо пратио акцију преко
сателитске камере високе резолуције, и низали су се подаци које je
добијао са терена: број непријатеља, специјалаца, пролазника, број
мртвих, рањених ... све до последњег детаља.
Информације су престале да пристижу и само се видео приказ:
НЕМА ПРЕЖИВЕЛИХ,
ПРЕДСТОЈИ ПОТРАГА ЗА ТЕЛИМА.

***
Датум: 9. мај 2084.
Време: 19.25 часова
Место: Београд на Води
Земља: Протекторат Србија

Пуковник Игор Фауст у очајању одмахује главом док по ко зна који


пут гледа снимак акције ОРД-а на Бувљаку. Све се надао да ће можда
негде угледати др Вукшу Крстајића како се склања на безбедно место,
али од њега и од капетана Капела није било ни трага. По размерама
уништења некадашње школе и свих летелица у њеној близини,
изгледало je да није било никаквих изгледа да je било ко у њој могао да
преживи. Немо je посматрао њихову неуспелу акцију и изнутра се jeo
жив што je попустио под притиском протектора Данијела. Знао je да не
сме да укључи Капелов линк, али није могао ни да се оглуши о његов
захтев. Додуше, не би могао тек тако лако и брзо да га смени, али бојао
се да би на крају Савет протектора то ипак одобрио.
На другом монитору на зиду била je сателитска слика Београда на
Води и приказивала je сигнал ОКО-а којим je он још увек претраживао
град за чипом ’Здравко’ усађеним у лакту капетана Капела: ознака
666МК293849582032 константно je треперела црвеном бојом.
Да ли je било могуће да су својом несмотреном акцијом убили и
последњу наду човечанству за спасење и да су за сва времена
зауставили пројекат „Марс нема алтернативу”? Да ли je Субјект бр. 1
страдао у жестокој акцији ОРД-а или у експлозији миниране школе?
Нико није могао да претпостави да ће се објекат дићи у ваздух. То нису
урадиле његове трупе, па су морали бити непријатељски елементи који
су се бранили. Он je морао да предвиди и тај најгори сценарио.
Једноставно je потценио очај тих људи, њихову спремност да се
жртвују не би ли нанели било какву штету Систему.
Љут je на протектора што je применио толику силу. Није био такав
договор. Требало je да трупе ОРД-а нападну копном са три стране, а не
да слете омниворима и да се поврх света, из њих отвори тако разорна
палуба дајући мало избора браниоцима. И њему je изгледало као да je
циљ акције био уништење штаба Аћима Кољиврате, а не извлачење
Субјекта бр. 1 и Мартина Капела. Није га умирила протекторова
тврдња да му je била намера и уништење кријумчарског ланца. За то се
знало joш пре неколико година па никад није одобрио ту акдију.
Стално им je гледао кроз шрсте говорећи да je маси потребно оставити
сламку за коју ће се држати и не убијати им последњу наду.
Устао je и прошетао до прозора. Облачна ноћ још једном им je
донела велику кишу. Небо као да се предвече отвори и изручи из себе
сав отров назад на земљу. Пусте улице и слабо јавно осветљење само je
појачавало суморност која се посебно осећала ноћу. Дању мање бар
због осунчаности и људи. Morao je он себе да заварава, али и њега je
све чешће хватала безнадежност. Свој живот je посветио послу и никад
се није женио, порода за собом неће оставити. Зашто je све морало
тако да буде? Како није могао да нађе адекватну партнерку за
заједнички живот? Зашто га то никад није привлачило? Зар je било
могуће да je толико огрезнуо у мржњи да ни после толико година није
могао да je се ослободи? Да ли je баш морао толико да се доказује да je
друкчији него што су неки мислили? И када je коначно свима показао
да je лојалан припадник Система упркос томе што je рођен међу
староверцима, зашто je морао и даље то себи да доказује? Није ли
можда сам у себе сумњао? Због чета би? Политичка опредељеност није
била нешто што je наследно! Не, није то било оно што га je подсвесно
тиштало цео живот. Одавно je он прочитао у свом досијеу налаз тима
психолога: „психопатски презир према мајци која ra je напустила када
му je било десет година”. Због ње су му руке до лаката биле у крви.
Па ипак, иако му ресоцијализован ум говори једно, његова душа
вапи за мајчинском љубављу као у свих генетски аутохтоних људи
којима je у детињству она била ускраћена.
По ко зна који пут, сагнуо се и из корпе за смеће крај свог стола
извадио изгужвану и избледелу стару фотографију своје мајке. Бацио
би je кад год би га обузео неразуман гнев и мржња према њој. То je
једино што му je остало од ње. Чак ни слика није била цела. На њој je
он као седмогодишњак, с његове леве стране му je мајка; лепа и млада
црнокоса жена, скоро девојка, насмејана и срећног лица. Иза њих се
види нека стара велика кућа са белом пропалом и ољуштеном
фасадом. С његове десне стране, види се само мушка рука која га грли,
али фотографија je ту поцепана и недостаје део на којој je његов отац.
Сваки пут би се запитао што му je мајка ставила у џеп ову исцепану
фотографију, без оца, оног дана када гa je оставила. Још мање му je
било јасно зашто ју je сачувао до данас и тако предано je крио од свих,
чак и од протектора Данијела. Можда само да би сакрио своју
несавршеност од свога ментора и заштитника.
Познавао je многе који су у поступку ресоцијализације и обуке, по
закону, били одвајани од својих биолошких или изабраних породица са
навршених 14 година и тако емотивно зрели нису патили за
родитељима. Међутим, његово детињство није било употпуњено
родитељском бригом и афекцијом. За оца није знао, a мајка гa je
напустила прерано. Систем je преузео старанье о њему, a када je
напунио 14 година, испрва није био пожељан за ресоцијализацију и
обуку јер je сматран неподесним генетски природно рођеним бићем. У
Програм су прихватане ГУЈ-е са одређеним способностима и
предодређеним вештинама и склоностима, и на тај начин су
попуњаване кадровске потребе друштва. Ипак, протектор Данијел био
je одлучан да докаже да његов програм може успешно да се примењује
и на генетски аутохтоним бићима, поготово што je код малога Игоpa
Фауста приметио патолошку мржњу према мајци, одбојност према
женском полу и потребу да по сваку цену удовољи Систему, који гa je
одгајио. Самом протектору je можда личио на себе, с том разликом
што je он био биолошки програмиран за то, а Игор друштвеним и
животним околностима. Још када гa je протектор Данијел изабрао за
службу безбедности, многи су га с подозрењем гледали. Па ипак,
протектор се није на то обазирао, чврсто je био одлучио да докаже да
je његов програм применљив и на природно рођену децу на коју je још
тад отпадало више од пола новорођених. Успех није изостао; Игор
Фауст je испунио сва очекивања као његов штићеник. Вртоглави успон
у каријери je засенио већину генетски усавршених његових вршњака.
Међутим, протектор Данијел се није зауставио на томе. Отишао je
корак даље и поставио га je за одговорног за безбедност Субјекта бр. 1
упркос томе што ra je Савет протектора упозоравао на могуће
импликације и на отворено противљење појединаца Елите.
„Пуковниче...”, зачу се женски глас преко разгласа. „Генерал Клаус
Фукс тражи да вас види.”
„Нека уђе, хвала”, рече Игор Фауст и врати фотографију у свој џеп.
Врата се аутоматски отворише и генерал смркнутог лица улази. По
успореним покретима види се да je уморан. Цео дан je руководио
истрагом и акцијом спасавања на Бувљаку. Униформа му je прашњава,
руке и лице запрљани.
Без питања се завалио у фотељу при чему се с њега дигао облак
прашине.
„Јесте ли за чај, генерале?”, пита га пуковник.
„Ако нема ништа друго”, промрмља зловољно овај. „Радије бих
нешто ... љуто.”
„Правићу се да нисам чуо, генерале”, рече овај док прилази
електричном чајнику. „Конзумирање алкохола je строго забрањено.”
„Зашто се, пуковииче, нисте тако правили да не чујете захтев од
протектора него сте му одали линк и лозинку капетана Капела, а кад
сам вам ja то тражио, оглушили сте се?”
„Нисам имао куд, генерале”, одлучно ћe пуковник.
„И да ли сад видите шта сте урадили својом непромишљеношћу?
Убили сте Субјекта бр. 1.”
„Пронашли сте његово тело?”, умало да пуковнику испадне чајник
из руке. Није смео ни да се окрене ка генералу да овај не би приметно
његов шок.
„Нисмо ... Као што нисмо пронашли ни тела бројних наших ОРД-
ова”, рече генерал и протрља своје уморно лице. „Експлозија их je
једноставно разнела ... Мала je могућност да je Субјект бр. 1 преживео
... Уосталом, колико видим, ОКО није пронашло његов сигнал.”
„Постоји нада да je joш жив”, рече пуковник окренут леђима.
Одуговлачио je да погледа генералу у очи. Било му je тешко да призна
не само да je био погрешио, него да овај сад има право да га кињи.
„Само се ви падајте ... Али мораћемо да припремимо неко
саопштење за јавност”, рече нехајно генерал док брише прашину са
себе. „Притисак не престаје, свет се узнемирио. Сви медији
извештавају о експлозији на Бувљаку.”
Напослетку, пуковник се окрете к њему и приђе да му преда
шољицу чаја. Погледи су им се среди. Пуковник обори очи и седе
наспрам њега.
„Зашто ми нисте, Игоре, дали Капелов линк и лозинку? Ово се не
би десило”, рече мирним гласом генерал свом најоданијем официру.
„Ја сам вас увек подржавао и бранно, али сад ћe се опет јавити сумње у
вашу лојалност.”
„Генерале, дужност ми налаже да вам саопштим да постоје
озбиљне индиције да je ваш човек Томас Кирш, можда умешан у
покушај отмице Субјекта бр. 1 на ВМНА...”, генерал диже обрве и
зину у чуду. „Пре седам година je сарађнвао с Азијатском алијансом у
операцији Световид у Русији ... са Тимуром Ленковичем. Такође, руска
делегацијаje у Србију дошла 4. а не б. маја како сте ми ви рекли.”
„Па ... па, тако ми je рекао Томас Кирш”, изненађено ће генерал.
„Он ми je јавио да су стигли 5. маја у Београд на Води.”
„Нису, већ 4. маја ... Доказ више који инкриминише вашег Томаса
Кирша”, рече пуковник, па га затим слага: „Из тог разлога нисам смео
да вам саопштим Капелов линк и лозинку ... Bojao сам се да ће je
Кирш дознати.”
„У реду”, невољно ће генерал. „Ипак то нису убедљиви докази
против њега...”
„Али можемо га искључити из ове операције”, рече пуковник.
„То свакако ... то свакако”, понавља замишљено генерал. „Лако ћу с
њим, послаћу га да јури препродавце органског пасуља на Зеленом
венцу ... Али шта ћемо сад кад je Субјект бр. 1 нестао без трага?”
Пуковник се загледа у велики монитор на зиду. Сателт ОКО и даље
безуспешно трага за сигналом чипа 666МК293849582032 ... Исто као
данас поподне када je на захтев протектора био укључио локатор. И
тада два сата није било Капеловог сигнала ... а онда се као чаролијом
појавио у близини старе Топлане. Иако су интервентне трупе ОРД-а
већ биле спремне, није се кренуло у акцију док се сигнал није
зауставио на свом одредишту.
„Постоји једна мала могућност да je Субјект бр. 1 ипак жив,
генерале”, рече пуковник гледајући мапу Београда на Води. „Ох! Зашто
то мислите?”, обрадова се генерал.
„До скровишта Аћима Колшврата су се кретали углавном тунелима
подземне железнице па су били невидљиви за ОКО”, рече Фауст.
„Могуће je да су побегли исто тако пре експлозије која му je уништила
скровиште.”
„По чему то закључујете, пуковниче?”
„Мало je вероватно да неко лукав попут Аћима нема скривен излаз
за случај опасности, генерале”, Клима главом пуковник. „Кријумчари
увек оперишу по местима где има више излаза за бекство ... А знате да
се искључиво крећу тим подземним ходницима.”
„Сви наши досадашњи покушаји да то спречимо нису уродили
плодом”, резигнирано ће генерал, „а не можемо их забетонирати јер
служе и за одвод вишка воде.”
„Руку на срце, генерале ... како бисмо онда куповали њихову ракију,
дуван и органске производе?”, осмехну се пуковник. „То je нужно зло.”
„Немојте да вас чује протектор, пуковниче”, узврпољи се Клаус
Фукс. „Завршићемо у рудницима Цереса.”
„Дакле, постоји нада да су се опет склонили у подземне ходнике и
остаје нам само да чекамо да се поново негде појаве на површини.”
„Морамо их овај пут извући и склонити на сигурно, пуковниче”,
одлучно ће Фукс. „Морамо предухитрити протектора ... његов modus
operandi сувише je агресиван и опасан по њих ... ако већ нису
страдали.”
„Бојим се да сад када je Капелов сигнал укључен и емитује се
преко ОКО-а, све коалиције чекају исто што и ми ... и настаће трка ко
ће први да се домогне Субјекта бр. 1.”
„У међувремену, мораћемо да припремимо саопштење за јавност у
вези са оружаним нападом на ВМНА и у центру града”, трља руке
генерал. „Новинари ми не дају да дишем.”
„То je сад у вашој надлежности, генерале”, подсећа га пуковник.
„Морате опет генерисати неколико нових ликова и оптужити
староверце за покушај отмице Субјекта бр. 1.”

***
Датум: 9. мај 2084.
Време: 19.10 часова
Место: Београд на Води
Земља: Протекторат Србија

„Сећам се да je joш у моје време репатријација Рома била узела


маха”, рече Вукша док корача за Мартином, који им осветљава пут
батеријском лампом. „То je био један од услова за улазак у тадашњу
Европску унију ... Али да их je пола милиона враћено - то не могу да
верујем!”
„Е, др Крстајићу, утрапише нам и оне Цигане који никад нису
видели Србију”, рече Гризло, који га прати у корак.
„Како je то могуће?”, зачуди се Вукша. „Па ваљда су враћали само
оне Роме који су одавде и отишли...”
„Ви или сте наивни или вам се памћење није скроз вратило,
докторе”, опет ће Гризло. „Тадашња Европа je искористила прилику да
се отараси својих Цигана па их je послала у Србију иако никад овде
нису живели.”
„Гризло ... То су Роми, а не Цигани”, опомену га Мартин. „Покажи
мало поштоватьа.”
„Пардонирајте, капетане, али ни Систем ни je показао поштовања
према њима па их je све згурао у онај гето”, нe предаје се Гризло.
„Нису им понудили чак ни ’Здравка’ ... Уосталом, капетане, они
међусобно себе називају Циганима ... и цео свет их тако зове, само ми
нешто филозофирамо.”
„То je погрдан назив, Гризло”, рече Вукша. „Како je могуће да само
они умеју да изваде тај чип из лакта?”
„Не знам, докторе”, рече Мартин. „Тако Аћим рече за тог
Јамесдина.”
„Јамесдин ... Необично ромско име”, примети Вукша.
„Још мало па ћемо сазнати, пријатељи”, рече Гризло. „Само што
нисмо стигли.”
„Мене нешто друго брине”, рече Мартин.
„Шта?”
„Брине ме да je пуковник Фауст опет укључио мог ’Здравка' чим су
нас онако изненада напали код Аћима.”
„Колико се мени чини, оно није био препад неке коалиције, попут
оних претходних изведеиих у тајности”, рече Вукша.
„То су били ОРД-ови ... Јавни органи реда и дисциплине.”
„Дакле, њих су могли да пошаљу протектор, генерал или
пуковник”, закључи Вукша. „Или сва тројица заједно.”
„Остаје питање да ли су хтели да нас убију или само да нас ухвате”,
рече Мартин.
„Богами, како су запуцали ...”, узвикну Гризло.
„Зато сада нећемо да ризикујемо”, рече Мартин. „Ја нећу да
излазим из тунела, а ви ћете да одете код Јамесдина и да му све
објасните.”
Убрзо су стигли до подземне станице Земун Поље. Била je потпуно
руинирана. Остали су само бетонски зидови. Чак ни гранитне плоче
којима су ходници били поплочани, а камоли мермерне којим су
зидови некад давно били обложени - ништа од тога није остало на свом
месту. Све je било ишчупано. Металне шипке, каблови, утикачи ... све
што се могло скинути нестало je.
Оставили су Мартина самог у мраку док je ветар аветињски хучао
кроз пусте ходнике. Morao je само да слуша како се бат њихових корака
губи у даљини. Стресао се оставши сам, стегао je плазмавер у руци.
Само што су Гризло и Вукша промолили нос напоље на кишу,
салетоше их Роми који су из прикрајка вребали на улазу станицу.
Опколише их и стадоше их гуркати док нешто узви кују на ромском
језику.
„Автекуравте!”
„Автегаџо!”
„Акхардивав, Гризло!”, повика он. „Зовем се Гризло, шаљу нас
Шешум и Аћим Кољиврат!”
„Гризло?”, унесе му се један Ром у лице па га одмерава, „Аћим
ипзарел е вунђе?”
„Јесте, нажалост ... отегао je папке”, климну главом Гризло.
„Шта радите овде? Сви вас траже, јесте ли полудели?”, за крвавио
je очима Ром.
„Без бриге, ми немамо ’Здравка’, небо нас не види”, умирује га
Гризло. „Одведите нас код Јамесдина, врло je важно.”
Ром гледа час њега, час Вукшу, па узвикну:
„Џав! Џав!”
Сви кренуше заједно, али Роми и даље држе њих двојицу између
себе. Са станице уђоше право међу бројне чатрље и страћаре попут
оних на Бувљаку. Никакве разлике нема сем што овде живе само Роми.
Навикли су они да виђају друге изгнане па и не обраћају пажњу на њих
двојицу. Буљук деце јури наоколо; вриска, дрека и свађе. Не смета им
пљусак. Испод импровизованих настрешиица горе логорске ватре, на
њима се у лонцима кувају свакојаке сплачине. У ваздуху je загушљив
мирис. И гомиле отпада за рециклажу. Види Вукша да се ништа није
променило откад je у коми. Међутим, примећује и хрпе старих
аутомобилских гума. Систематично су распоређене, нису насумице
разбацане.
Види то и Гризло па му рече:
„То им je противваздушна заштита”, смешка се он. „У слу-чају да
опазе неку летелицу, они одмах запале те гуме ... Дим je толико густ да
се из ваздуха ништа не види.”
Онда застадоше и њихова пратња им стави повезе преко очију. Као
слепце их поведоше кроз лавиринт њиховог града.
Пешачили су дуго, не мање од пола сата да би се изненада
зауставили испред једне неугледне страћаре. Тада су им скинули
повезе и увели унутра.
Више него скромно уређена, није одавала утисак да ту живи
Јамесдин, глава ромског клана. Земљани под био je прекривен
гранитним плочама украденим из подземне железнице и апсурдно je
штрчао усред осталог нереда. На једној страни, за кухињским столом
једна дебела жена je кувала па решоу на гас, док су уз остале зидове од
дрвених панела разних боја и величина били поређани лежајеви. На
средни je био сто за којим су седела три намрштена мушкарца. Од њих
један се посебно истицао својом појавом; био je дебео, имао je велику
главу и несразмерно велике уши. Био je обучен у старо распарено
одело.
Нa сакоу није имао дугмад, a горњи џепић му je био покидан. Имао
je педесетак година, док су друга двојица били млађи, а по њиховој
међусобној сличности могло се закључити да су били у некаквом роду.
Када je Јамесдин проговорио, предњи горњи златни зуб je блеснуо у
његовим устима.
„Со ћe ре овде?”
„Шаљу нас Шешим и Аћим, Јамесдине”, рече Гризло. „Аћим рече
да можете извадити ’Здравка’...”
На то, човек с његове десне стране нагло устаје.
„Авте!” одмахује руком Моца, нешто млађи Ром с необичним
пљоснатим носом и истуреном брадом. Лице му рошаво, грубих црта и
испијено.
„Не брините, нема он ’Здравка’, већ један трећи који je остао у
станици, скривен испод земље”, рече Гризло.
„Мишто! Баро, Моца!”, вуче га Јамесдин да седне, умирује га.
„Потребна нам je твоја помоћ”, опет ће Гризло. „Јуре нас...”
„Кхуламимата...”, промрмља други. „Говнарија!”
Јамесдин подиже руку да и њега опомене.
„Тебе знам”, напослетку рече он. „Ти си oнaj ... Гризло од
Шешума.”
„Тако je ... Оно je др Вукша Крстајић ... Субјект бр. јекх”, рече он
показујући један прст. „Јуре га да га убију или киднапују ... Њега и
оног другог који je остао на станици.”
„Дивесенца ... Данима слушамо о токтари ... о доктору”, показа он
руком на Вукшу. „Нас није брига за вашу чингару ... свађу ... Ми
гледамо своја посла, Гризло.”
„Аћим je рекао да нам само ти можеш помоћи...”
„Аћим није био гођавер ... паметан... Шта му je требало да се
меша?”
„Желео je да помогне, као и Шешум”, умеша се Вукша. „Чак ни они
нису могли да окрену главу ... Само ти изгледа можеш.” Уто, улећу
деца мокра и блатњава, зачас наста гужва и вриска унутра. Псовке,
ћушке, гурање ...
„Чхаворе! Ксурдимата!”, повикаше одрасли.
„Ако вам се ваздивав, јебаћу вам све по списку!”, викну Јамесдин.
„Жено, терај ово напоље!”
„Јамесдине, куд тераш своју децу на кишу, девла!” завапи дебела.
„Који ти je овај чхаво?”, пита je муж.
„Како који? То je Феца, твој син.”
„Феца, мој син?”, погледа je изненађено Јамесдин, па дозва дете:
„Ав, бајатици, ав!... Чији си ти?”
„Твој сам, тато...”, запишта мали.
„Како мој? Нисам ja калеја! Ниси ли оног кали була Чабе?”
„Не, тато, твој сам...”
Кроз завесу на вратима улази једна девојчица, мокра до голе коже и
притрчава осталој деци.
„Гороганка, девла!”, викну он жени. „Навуци брзо ту завесу, видиш
да иду на светло! ... Tepaj све напоље, имамо важне конференције!”
Жена уз гунђање истера децу која се уз вриску разлетоше по блату,
јурећи ко без главе.
„Ако нећеш због нас да нам помогнеш, Јамесдине”, започе Вукша,
„а оно бар то учини због своје деце.”
„Што? Хоћемо ли и ми на Марс?”, па одмахну руком. „Ти као да си
пао с Марса ... Све ће нас оставити овде да помремо.”
„Шешум и Аћим су им помогли да би напакостили Систему”, рече
Гризло. „Свако ко je против њих на нашој je страни ... Овај човек нас
уједињује”, па показа на Вукшу.
„Нико није на страни нас Цигана”, одмахује руком Јамесдин.
„Како ниje кад сви заједно сарађујемо и преживљавамо?”, упита га
Гризло. „Ако нећеш да помогнеш, онда одосмо код Грге Јаруге или
Кртолице Загуз ...”, па се окрену ка вратима.
„Мишто! Баро!”, узвикну Јамесдин. „Добро! У реду! ... Ако Грга
Јаруга чује да сам вас одбио, неће хтети више да ради са мном. Taj je
тек луд.”
Јамесдин трља браду и наглашено трепће док размишља. Нештo
мрмља на ромском и гестикулира лицем.
„Гороганка! ... Колико je сати?”, повика он својој жени.
Она погледа на стари будилник изнад кревета и не окрећући се рече
му:
„Сад ће осам, журиш на воз?”
„Ммм, добро je. У девет им она ’Парада’, сви ће бити заузети ... Вас
двојица идите по тог Гаџова и доведите га, да му извадимо ’Здравка’”,
рече он двојици крај себе.
„Неће ли га Небо угледати, Јамесдине?”, упита га Гризло.
„Не брини, имамо ми начин како да га учинимо невидљивим...
’Ајде, џав!”
Ова двојица устају гунђајући, али послушаше свог вођу.
„Идем с вама, да се Мартин не би уплашио и припуцао на вас”,
рече Гризло и одлази за њима.
„Седи, Гаџо”, рече Јамесдин Вукши чим ови изађоше.
Седе ћутке и гледају се. Стари Ром спустио уста и чкиљи док га
посматра. Брига je њега за Субјекта бр. 1, брига je њега и за све гаџове
како су Роми називали припаднике других нација, али и ружне псе.
Међутим, важан му je Грга Јаруга. Од њега добро зарађује за
откопавање покојника на гробљима, а свима je позиато колико Грга
идеализује Субјекта бр. јекх. Није се ни он надао црвеном картону,
наравно, него je његов деда Светозар Лукић радио с др Крстајићем. Био
му je помоћник и није страдао у чувеном терористичком нападу који je
извела терористичка организација Световид јер није био у постројењу.
Joш je дуго живео. Зато се Грга Јаруга поносио својим дедом и осећао
je неку чудну блискост са Вукшом Крстајићем. Ваљда се надао да ће се
овај једног дана пробудити из коме и да ће имати прилику да га пита за
свог деду Светозара. Наравно, сви су му се иза леђа подсмевали, јер
куд би један крадљивац мртваца уопште могао да разговара са
Субјектом бр. 1. Зато, Јамесдин зна да му овај не би никад опростио
ако би одбио овоме да помогне и изгубио би један вредан извор зараде.
Вукши непријатно како га стари Ром гледа, па започиње разговор:
„Ko je тај ... Грга Јаруга?”
„Грга? ... Хм... Грга опершие по гробљима”, кратко ће овај.
„По гробљима?”, изненади се Вукша. „Он je гробар?”
„Ха-ха-ха! Да, да! Гробар!... Специалиста!”
Кад виде да Вукши није јасно и да га бело гледа, он му појасни:
„Грга и ja имамо договор ... Он мени каже ког мртваца да ископам,
а он убаци другог.”
„Замењује мртве?”, изненади се Вукша.
„Ај, ај!” Клима главом он. „И добро га плаћају за то.”
„Ко га плаћа да замењујс мртве по гробљима?”
У то, његова супруга Гороганка се умеша и нешто одбруси на
ромском. На то, Јамесдин криви главу, диже обрве ...
„Мишто, мишто!”, одмахује руком он њој, и он je видео да Вукша
не зна ништа о томе. „Како се то каже? ... Ааа... Да! Гробно место ...
нема више на гробљу ... Све пуно ... Сви се спаљују у топлани ... Ако
ти платиш ... чајем, златом ... онда Грга Јаруга теби нађе место на
гробљу ... Многи желе да ставе цвеће на гроб ... Не да гледају своје
како излазе у диму топлане.”
„Ако сам добро разумео...”, чеше се по глави Вукша. „Грга Јаруга
шверцује мртве...”
„Ај, ај!”, узвикну Јамесдин кезећи се. „Шверц, шверц!”
„Па, баш лепо”, промрмља Вукша.
„Зато теби Јамесдин помогне... Да се Грга не рито на мене. Он
тебе диже... у небо”, рече па показује рукама на горе. „Његов деда...
ваљда с тобом радио.”
„Са мном?”, озари се Вукши лице. „Деда, велиш? Je ли још жив?”,
понада се доктор да од тог човека може сазнати нешто ново о ссби.
„А, не! Умро je после тебе.”
„Када сам ja био рањен? Како му се звао деда?”
„Штазнам! Цветко...? Свето...? Тако некако!”
„Цветко? Свето... Huje ми познат.”
„Има он његову слику с тобом, токтари”, показује Ром прстом на
њега. „Свима је показује ... Барокано ... Сав je важан.”
„На слици сам ja и његов деда?”, изненади се Вукша. „Волео бих да
je видим, можда бих се нечег важног сетио.”
„Све je то чарлама!”
„Аха...”, климну главом Вукша мада га није био најбоље раз умео.
„Него ... реци ми ... откуд ти име Јамесдии? Није ромско ... Додуше,
сви имају необична имена.”
„Ха! Јамесдин ... Moja баба Федерка ... била заљубљена у његa ...
Носила увек са собом његову слику ... Мени дала име по њему.”
„Била je заљубљена у Јамесдина?”
„Гороганка, ап де муј Јамесдин!”, рече он њој и дигне руку не
осврћући се.
Жена отвори неку фиоку у старом креденцу и даде му једну слику
исечену из новина. Толико je стара и пожутела да се чини да ће се
распасти у руци. Он je пружи Вукши.
Кад je погледао, има шта да види, на њој пише:
AMERICAN IDOL: JAMES DEAN 1931-1955.
„Ах! To je... Неко познат, je ли?”
„Ај! Ај!”, осмехује се стари Ром. „Јамесдин!... Глумац! Баба говорила
да личимо кад сам био млађи!”
„Аха...”, гледа Вукша час Рома, час фотографију лепога човека.
„Постоји... одређена сличност, да.”
„То сви кажу! Ха-ха-ха!”
Скоро сат времена касније, њихов разговор прекида нека бука
испред Јамесдинове страћаре. Улази неколико Рома који су били
отишли по Мартина и нешто говоре. Јамесдин одједном почиње да
виче, издаје наређења свима око себе. Гороганка журно рашчишћава
сто, један износи стару кутију с алатом, други доноси стари чаршав
који цепа на траке, трећи с шпорета доноси шерпу с вредом водом...
„Где je Мартин?”, пита Вукша Гризлу који улази насмејан.
„Ха-ха... Напољу je!”, и показује му руком.
Јамесдин и Вукша излазе испред. Нигде никога. Само један стари
метални контејиер за смеће стоји са затвореним поклопцем.
„Није ваљда...”, изусти Вукша и бојажљиво му прилази, провирује
кроз отвор: „Јеси ли ту, Мартине?”
„Ах! Докторе, вадите ме одавде...!”, завапи Мартин из контејнера.
„Црни људи, што га ту...?”, зачуди се Вукша.
„Токтари! Небо га у томе не види!”, тапше га Јамесдин по леђима и
смеје се заједно с осталима.
„Вадите га одатле...”, рече Вукша.
„Баро! Баро!”, повика Јамесдии. „Вадите брзо гаџова и уносите га
унутра! Имамо само три минута!”
Два Рома брзо отворите поклопац контејнера и извукоше јаднога
Мартина као врећу кромпира. Унесоше га вукући му ноге по земљи
док он кука: „Полако, људи! Чекајте!” Држе га за обе руке код стола ...
„Слушај, гаџове, болеће те глава од амнестије...”, рече му брзо
Јамесдин.
„Мислиш, од анестезије, ваљда?”, разрогачи очи Мартин.
„Ај! Ај! Од амнезије”, цери се стари Ром.
„Зашто глава, побогу...?”
Мартин није ни видео одакле je дошао ударац оклагијом у потиљак.
Само му je пао мрак на очи. Два Рома која су га држала за руке,
задржаше га да не падне на земљу и само га пребацише преко стола.
Пацијент je био успаван.
„Авте! Авте, геџови!”, викну Јамесдин Вукши и Гризлу од махујући
им руком да изађу напоље.
„Идемо, докторе”, повуче Гризло Вукшу. „Не желе да видимо како
ваде ’Здравка’... То je тајна!”
„Јамесдине, зар га сателит неће сад регистровати?”, пита Вукша
док га Гризло вуче напоље.
„На, на! Сви сад гледају ’Параду Геџова’!”

***
Датум: 10. мај 2084.
Време: 18.20 часова
Место: Београд на Води
Земља: Протекторат Србија

„Нисам сигуран, Гризло, да je паметно што смо овде дошли”, тихо


ћe Вукша, као да се боји да ће га неко чути у сутерену аветињски пусте
зграде Народног музеја на Тргу Европе.
Стресао се од језе која га прожела подсећајући га на некакву
гробницу. Сваки глас, сваки њихов корак одјекнуо би у суморној
празнини овог давно напуштеног здања.
„Чули сте Мартина, докторе”, шапуће и Гризло. „Једини начин да
сазнамо шта се догађа јесте да ухватимо пуковника Фауста.”
„Не знам...”, одмахује он главом. „Пуковник ми не делује као неко
толико наиван да буде заробљен. Опасан je он тип.”
„Мартин га, наводно, добро познаје”, теши се и он. „Вели, зна да
пуковник пролази поред музеја кад из канцеларије крене кући.”
„Бојим се и за њега, не само за нас ... ако смо заиста тако близу
Централе безбедности.”
„Небо га сад не види кад му je ’Здравко’ извађен”, опет ће Гризло.
„Човек зна шта ради, ваљда ... Специјалац je ... А морате да знате на
чему сте, ко je на вашој страни. Не можете се вечно крити. Мислим да
je време да се вратим Шешуму, нисам вам више потребан.”
„Ми смо ти захвални на оволикој помоћи, и ja мислим да би
требало да се вратиш кући ...”, прошапута Вукша зурећи у мрак око
себе. „Како je овде језиво ... И шта кажеш, никад нису завршили
реновирање Народног музеја?”
„На крају су дигли руке ... Било je пречих ствари.”
„Па, шта je са свим вредним експонатима?”
„Кажу да су на чувању у Берлину.”
„Где би другде ...”, промрмља Вукша.
Гризло седи на једном средњовековном стећку и држи батеријску
лампу коју му je оставио Мартин. Осветљава једно место на поду
преко кога се Вукша ушетао. Повремено завлада тајац, и само се чују
њихови дубоки уздаси, или неки тихи коментар изречен више у
нервози него што je упућен оном другом.
„Већ два сата чекамо”, рече Вукша. „Шта ако су саватали Мартина
и сада долазе по нас...?”
Уто, чују се кораци низ степенице. Њих двојица занемеше,
задржали су дах, а срце им бубњи у ушима. Од страха им делује као да
се цео одред ОРД-а стуштио ка њима. Вукша и Гризло се погледаше: да
ли да беже или не? Гризло полако устаје. Сам je као напета стрела,
спремна да полети у супротном правду. Вукша то примећује и већ чини
један корак назад ...
„Ја сам, људи...”, зачу се Мартинов глас. „Не бојте се.”
Њих двојица одахнуше. Гризло опет седа на стећак јер му колена
онемоћаше, а Вукша брише хладан зној са чела. Указа се светло
Мартинове лампе у подножју степеница. Види се да води некога у
кабаници испред себе. Гризло га осветли: пуковник Фауст заклони
руком лице и намршти се.
„Склони то светло са мене”, рече он.
„Доводим вам пуковника ... Није било потребе да га насилно
приводим.”
„Наравно да нема потребе, Мартине”, рече Фауст. „Не знате колико
ми je драго што сте сви живи и здрави ... Бојао сам се да сте страдали у
експлозији школе.”
„Како да знамо на чијој сте страни, пуковниче?”, упита га одмах
Вукша. „Можда сте већ обавестили снаге безбедности...”
„Ајте, др Крстајићу, не лупајте глупости”, строго ће овај. „Зна се на
чијој сам страни ... Него, на чијој сте ви?”
„Ми смо ... на својој”, збуни се Вукша. „Јер не знамо коме да
верујемо ...”
„Можете мени да верујете, докторе”, прекида га самоуве-рено
пуковник. „Ја сам задужен за вашу безбедност, као што je др Бауер
одговоран за ваше здравље ... Не знам да ли ви добро схватате свој ... и
наш положај, докторе”, рече он стојећи наспрам Вукше. „Др Бауер и ja
смо посветили своје животе вама ... Док сте били у Утерусу, ми смо
даноноћно бдели над вама. За нас не постоји важнији интерес од вашег
здравог и безбедног стања.”
„Шта се онда ово дешава, пуковниче?”, упита га Вукша. „Као што
сам напоменуо Мартину долазећи овамо ... Остале коалиције, свака за
себе по свему судећи, кују планове да вас отму ...”
„Или убију”, умеша се Мартин.
Пуковник оћута на тај коментар, што би довољно индикативно за
Вукшу да каже:
„Ко жели да ме убије?”
„Мислим ... да то нико не жели, докторе.”
„Нико? А напад на школу? Једва живу главу извукосмо ...” „ОРД
није имао задатак да вас убије, већ да вас извуче одатле”, опет га
надмено прекида пуковник. „Био сам принуђен да протектору
Данијелу откријем Мартинов линк, али договор je био, наравно, да вас
вратимо и склонимо на безбедније место ... Протектор нема намеру да
вас убије, исувише сте му драгоцени због Тераформа.”
„Шта се онда догађа? Ко су онда ови други ...?”
„Рећи ћу вам шта досад знамо”, сваки пут му пуковник нс допушта
да доврши мисао. „По свему судећи, први покушај ваше отмице, онај у
болници, извели су Руси. Али не знамо да ли су у дослуху с Кинезима
с којима су у коалицији. Joш увек прикупљамо доказе за то ...”
„А шта хоће Руси од мене?”, упаде му у реч Вукша.
„Да заузму Тераформ, да га ви укључите и обезбедите целом свету
неисцрпну бежичну енергију. И наравно, ртањски чај. То je једна од
опција коју нуди тај уређај, он je вишенаменски, и за сваку фазу
развоја нуди одређени протокол”, рече пуковник Фауст. „Сада свуда
влада општа несташица струје ...”
„То je зато што и ово мало што имамо користите за производњу
елемената за Марс ...”, умеша се Гризло. „Све нас држите у мраку због
тих погона ...”
„Не знам ко си ти”, одмери га озбиљно пуковник, „али не заборави
да се енергија користи и за производњу органске хране у стакленим
халама ...”
„Koja такође завршава на Марсу, а нама дајете ГМС којм узгајате
под ... нашим ведрим оловним небом!”, узвикну Гризло.
„Видим да ти ниси Грађанин, па не морам да ти објашњавам ...
Уосталом, шта ти je то ГМС?”
„Генетски модификовано смеће”, исцери му се Гризло. „Ђубре које
сте направили у лабораторијама дајете нама, и joш тражите да вам
будемо захвални.”
„Је ли неко гладан?”, упита га пуковник. „Искоренили смо глад у
свету пре скоро 50 година ... А то je имало своју цену ... Није се то
могло постићи ... на стари начин: садњом и сејањем старих сорти
култура које су биле неотпорне на промену климе! Било je потребно
генерисати нове сорте прилагодљиве новим условима ...”
„Је ли? А зашто их ви не једете кад су тако добри, него само
органску коју производите у стакленим халама?”
„Не знам о чему причаш”, озбиљно ће пуковник. „Једем исто што и
ти ... Сва производила из тих хала иде на Марс где се конзумира само
органска храна. Тамо се започиње живот изнова, исправљамо грешке
које су овде чињене ... Зато, Марс нема алтернативу. Сви треба да
тежимо да тамо одемо.”
„Пусти се сад тога, Гризло ...”, умеша се Вукша. „Имамо прече
ствари ...”
„Како за кога прече, докторе”, устаје сад и он. „И ви ћете да идете
на Марс, докторе, а сиротиња ће остати овде да помре од њихових
болештина ...!”
Вукша диже руку да прекине Гризлу, и обраћа се пуковнику:
„Јесу ли нас и Руси напали у центру града?”
„Не ... То знамо да су били Американци, хаковали су дрон-семафор
...”
„А шта они xoћe од мене, дођавола?”
„Они хоће преко вас такође да заузму Тераформ и да дикгирају
своје услове.”
„Ми знамо да су нас код Прокопа напали Јапанци након што сам се
јавио генералу Фуксу”, рече Мартин.
„Јавио си се генералу уместо мени?”, погледа га преко пуковник.
„Шта смо се били договорили, Мартине?”
„Бојали смо се, пуковниче. Нисмо знали коме више да верујемо.”
„Ако je то тако, онда сам био у праву што сам посумљао у генерала
... Томас Кирш, генералов човек од поверења, својевремено je
учестовавао у неким тајним операцијама са Русом Тимуром
Ленковичем, који je такође овде ... Е, сад, ако je генерал у дослуху с
Јапанцима, онда je можда умешан у покушај напада Американаца на
вас у центру града...”
„Или су Кинези били код Прокопа”, исправља га Вукша.
„Шешумови људи нису били сигурни када су отшили да пљачкају
слупана возила.”
„Сасвим могуће ... Преко Кинеза са Русима, заједно са Томасом
Киршом, логичније ми je”, слегну раменима Фауст. „Сви хоће да вас се
домогну због Тераформа, докторе. И због тајне ртањског чаја.”
„Хоћете ли ми коначно рећи шта ми се десило и где je тај
Тераформ?”, љутито ће Вукша. „Можда ми то помогне да ми се врати
памћење.”
Сада пуковник седа на стећак и замишљено погну главу. Почиње да
схвата да сви око њега имају своје тајне планове, да кују завере једни
против других, и при том вешто крију своје трагове. Сада више не
може никоме од њих да верује. Осим овим људима с којима се скрива у
мраку напуштеног Народног музеја. Сумња полако почиње да добија
нов облик, засад још нејасну форму јер je он упркос свима и свему
одлучан да изврши своју дужност: да заштити Субјекта бр. 1.
„Када су нам ванземљаци открили постојање Тераформа на Марсу,
ви сте били изабрани да од њих научите како да се он укључи како би
се за 50 година променила атмосфера на тој негостољубивој
планети...”, започе пуковник. „У ту сврху, ви сте заједно са њима,
осмислили конструкцију која je требало да послужи као почетна база
на Марсу одакле би се затим управљало пројектом ревитализације
услова за живот ... План je био да се одмах укључи Тераформ да се не
губи време док се изгради база на Марсу, а тек накнадно да се оданде
пажљивије њиме управља и усмерава no протоколима који су вам
ванземљаци открили ... И када je то требало да се деси, терористичка
организација Световид ... упала je у постројење, које се налази испод
планине Ртањ, и у окршају ви и многи други су страдали, а поступак
укључења Тераформа je прекинут ... Остао je само да функционише на
тихом раду ... и да утиче на простор око 100 километара у круг...”
„Тек много каснијс, после свих катастрофа које су нас задесиле...”,
упада му у реч Гризло, „примећено je да наш Тераформ лечи нашу
напаћену планету и да je можемо спасти! А то су они крили од света!”
„Касно je за то, Гризло”, умеша се Мартин. „На Марсу je већ
основана велика колонија и сви се припремамо за евакуацију Земље!”
„Који, бре, сви?”, жучно ће Гризло. „Само изабрани тамо одлазе ...
Ваша Елита и бог те пита који још полтрони ... Нас ћете оставити
овде!”
„Дакле, Тераформ се налази испод Ртња и тај ртањски чај су
засадили ванземљаци или ...?”, упита Вукша.
„Тераформ je, наводно, већ милионима година испод Ртња”, рече
пуковник. „Не зна се зашто само тамо расте ртањски чај ... Наводио ви
то знате, као и како да се гаји на другим местима, јер сви досадашњи
покушаји нису били успешнн. Tajna ртањског чаја такође je нешто што
je веома драгоцено свим коалицијама.”
„Ако укључите Тераформ на Марсу, осудићете Земљу на сигурну
смрт, докторе”, рече Гризло.
„Мартине, наређујем вам да га убијете ...”, рече пуковник оштро.
Овај подиже плазмавер и испали једаи хитац у Гризла, који паде ко
клада на земљу пушећи се. Вукша одскочи уназад и унезверено зину у
њих двојицу. Од шока једва изусти:
„Мартине, зашто...?”
Пуковник прилази непомичном телу и ногом га преврну на леђа.
Хоће да се увери да je Гризло мртав. Овоме je сва кожа спарушена,
крваве очи загледане су у ништавило, а прети на рукама неприродно су
згрчене. Уста искривљена у нечујном крику.
„Мартине...?”, опет ће Вукша док корача уназад.
У таквом je шоку да не размишља ни да побегне.
„Докторе, ништа се не чудите”, рече пуковник. „Овакви људи...”, па
показује на мртвога Гризлу, „криви су за напад на вас, криви су за
Велики рат ... за све патње кроз које je човечанство морало да прође да
би прочишћено изнедрило ово наше велико друштво. Једнакост која
сад влада не сме опет да угрози себичност толико карактеристична за
ваше доба, докторе ... Изроди, изгнани, прогнани - сви ће остати овде
јер не заслужују нов почетак. Они не смеју да затрују чистоту новог
поретка које je пустило корењс на Марсу.”
„Нисам више сигуран у то ... пуковниче”, једва изусти Вукша док
задржава свој бес, док обуздава своје безнађе. „Гризло вам ништа није
скривио ... Мартине, он нам je помагао досад, а ти си га хладнокрвно у
био.”
„Ја само обављам своју дужност, докторе”, мирно ће Мартин.
„Извршавам наређења претпостављених ... а то je да осигурам вашу
безбедност.”
„И да вас одведемо у Тераформ, да укључите протокол за Марс.”
„Чак да умем то да урадим, не бих пристао на то после свега овога
...”
„Ах, не брините, докторе”, одмахује нехајно руком пуковник. „Чим
повратите своје памћење, сами ћете хитати да га укључите ... Ви нисте
свесни да сте један од нас, а не један од њих.”
„Докторе Крстајићу, ви сте ... идол и покретачка снага Елите”, рече
Мартин враћајући плазмавер у футролу. „Ви сте надахнуће Новог
светског поретка.”
„Лепо речено, Мартине”, потапша га пуковник, па се обрати
Вукши: „Ви сте пројектовали цео систем градње колоније на Марсу, а
Елита je осмислила најекономичнији и најбезбеднији начин његове
изградње и тиме су поштедели човечанство безброј непотребних
жртава које би биле неминовне за такав пројекат на тој негостољубивој
планети ... Сада ће вас Мартин одвести на једно сигурно место док се
ja не договорим са протектором Данијелом о даљим корацима који ће
вам гарантовати безбедност ... и како да вам вратимо памћење. Лаку
ноћ, докторе.”

***
Датум: 10. мај 2084.
Време: 22.40 часова
Место: Београд на Води
Земља: Протекторат Србија

Цело вече Вукша ни реч није разменио са Мартином. Кад год би


капетан покушао да започне разговор, он би само окренуо главу на
другу страну. Одбијао je да га погледа у очи. Разочаран и гневан, био je
одлучан да сам у своје руке узме своју судбину. Више се није могао
поуздати ни у Мартина. Његова последња нада да у свему овоме има
једног савезника и пријатеља, пала je у воду сазнањем да je он само
драгоцени плен око којег су се бориле друге фракције. Нису ови били
ништа бољи од других. Оно што се наметало као једино сигурно било
je да прост, прогнан народ, онај који није имао никакву будућност,
могао je и желео безусловно да му помогне. Када би му се бар вратило
памћење, и када би знао са каквим то драгоцеиим информацијама
располаже, можда би могао с неком страном да се нагоди, или би бар
знао на какве опције може да рачуна. Овако, сви су знали више од
њега, а он je тумарао по мраку, од једног до другог, без икакве наде да
склопи тајанствени мозаик Тераформа и ртањског чаја.
Као пламичак свеће у великом мрачном тунелу био му je сад Грга
Јаруга, чији деда му je наводно био сарадник на послу. Ако je било
истина да je тај кријумчар лешева имао њихову заједничку
фотографију, којом се свима хвалисао, можда би тај детаљ могао да му
покрене лавину сећања. Али како да дође сам до некога ко живи и ради
у подземљу овог града? Да je Гризло жив, могао би да се ослони на
његову помоћ, овако био je пренуштен самом себи.
Знао je то и пуковник Фауст. Зато ra je Мартин довео у сигурну
кућу с повезом преко очију. Вукша није имао представу где се налази.
Седели су у тишини, свако у својој фотељи, и гледали у екран
телевизора где je у току била чувена емисија „Парада срећника”.
Мартин ју je нетремице гледао, заокупљен гламуром и сјајем којим су
представљани добитници црвеног картона, визом за Марс. Њихова
извештачена радост и кич који их je окруживао хипнотишући je
деловао на Мартина. Још кад би се у неком кадру појавило неко дете
са родитељима, Вукша би приметно како би му се очи зацаклиле. Ипак,
није могао а да не осети неку врсту жалости због њсга. Немали број
пута би га затекао како кришом гледа своју слику са сином. Бацио би
брз ноглед на њу и вратио би je одмах у ранац. Било je Вукши
очигледно да je Мартин живео за дан када ће опет бити са својим
сином, и можда на путу за Марс.
Фанфаре, гласна музика и помпезне најаве пратиле су
представљање сваког срећника са црвеним картоном. Смех и сузе
радоснице биле би у првом плану. Раскошна одећа и лепи водитељи
као да су обећавали отмен живот новим добитницима. Засипани су
свакојаким и бројним наградама који су простом свету могли само да
заврте памет: кључеви од нове куће или стана, од нових луксузних
кола, екстравагантна одећа и намештај, модерни уређаји за сваку
намену и прилику ... Све je то падало с неба новим добитницима који
су се препуштали помами подврискујући или бацајући се најближима у
загрљај. И све време бројна публика у студију подједнако френетично
би испратила сваку најаву или одјаву добитника, или пак прилог у коме
je приказивана дотична кућа, стан или кола на Марсу. Свако од њих je
себе видео на њиховом месту.
И то je на тренутак Вукши највише привукло пажњу: марсовски
свет за који je он наводно био толико заслужан. И деловао му je
импозантно, скоро нестварно и немогуће да je само дело људских руку.
Огромне провидне куполе с ојачаним paмом у којима су владали
оптимални услови за људски живт простирале су се на површинама од
више десетина километара колико je Вукша могао од ока да процени.
Разнолике лепе куће окружене великим травњацима и зеленилом,
испресецани друмовима којима су се кретала најсавременија возила,
био je призор који гa je подсећао на луксузне квартове из његовог доба.
Било му je непојмљиво да je читав такав свет могао да стане под
куполе, ма колике оне биле. А било их je више, jep су у најави
приказивали оне у којима je било само велико језеро окружено густом
шумом, или пак шумовито брдо под снегом са ски лифтом и стазама по
којима су се људи скијали ... Свака купола понаособ представљала je
мали свет за себе и пружала je максималне услове за леп и безбрижан
живот.
На крају, и Вукша je зането гледао и несвесно помишљао како би
заиста било лепо тамо живети, да вреди напорно радити како би
евентуално био награђен таквим животом ...
Приметно je то и Мартин, па му рече:
„Ево видите, докторе ... Ово je све ваша заслуга. Да не беше вас,
живот на Марсу ко зна кад би био могућ ... А ви сте нам га
омогућили.”
„Али како сте успели да изградите ... оволике куполе? Ви-сина им
je бар 200 метара ...”, запањено ћe Вукша још увек под утицајем
виђсног.
„Тачно 350 метара, докторе”, исправља га Мартин смешкајући се,
види да je овај нескривено одушевљен. „Свака купола има свој систем
вештачке кише ... Пара се скупља у специјалним коморама на врху,
када достигне максимум, коморе се расхлађују и ствара се киша која
пада на земљу, и тако у круг, као у природи. Тако се добија потребна
влажност ваздуха и земље.”
„Како...?”, шири руке у чуду Вукша.
„Како?... Конструкцију и планове сте добили од ванземљака, а ви
сте својом ... генијалношћу дошли до начина како да то на
најефикаснији начин изградите.”
„Шта сам то тако ... генијално осмислио?”, упита узнемирено
Вукша јер га нервира што се ничега не може сетити, опет има онај
осећај да би искочио из своје коже.
„Градња je трајала више од тридесет година, докторе ... У првој
етапи, разрадили сте читав роботски систем који je на Марс послат као
претходница. Сваки робот je дословце био део jeдне грађевине која je
требала да пружи почетну базу за каснији долазак људи ... Ти роботи
су се, доласком на тачно одређену локацију, претварали у један део
грађевине или машине којим су људи касније настављали веома
сложене, тешке ... и опасне радове.”
„Нема сумње да je било опасно!”, узвикну Вукша и даље занет
призорима луксуза са Марса. „Сигурно je много људи страдало!”
„Милион и по”, озбиљно ће Мартин.
„Милион ... и по?”, зину од чуда доктор. „Како ... како je то могуће?
Па, то je страшно! То није ни требало онда радити!”
„Чињеница јесте да су тадашњу технолошку неразвијеност морали
надоместити великим бројем неопходних људских жртава”,
равнодушно ће капетан. „Али, срећом, Елита je осмислила најмање
штетан план...”
„Милион и по je по вама најмање штетан план?”, запрепасти се
Вукша.
„Не узбуђујте се, докторе ... У место да за радну снагу шаљемо
способно раднике, инжењере и научнике, Елита je дошла на идеју да се
шаљу затвореници, робијаши широм света, који су нам овде само
правили трошкове, а никакву корист ... Тако, казна затвором je
замењена радном обавезом на Марсу.”
„Не могу да верујем”, ухвати се за главу Вукша, обли га хладан зној.
„Слали сте затворенике да вам ово граде на Марсу ...?”, и показа руком
на телевизор.
„Ништа страшно, докторе ... Сви ти злочинци су напокон добили
прилику да се друштву одуже на најбољи начин.”
„Како су ти обични људи успели сами да све ово изграде? Откуд им
знање? Били су им потребни инжењери, на стотине њих!”
„Имали су их ... У почетку су били обични роботи, програмирани за
одређене грађевинске послове, касније протекторат, свима се директно
управљало са Земље.”
Вукша занеме од размере ужаса који су сви на Марсу морали да
доживе.
„Ви сте осмислили, докторе, тај комплексан начин градње, али у
онда сте били жртва оног гнусног напада, па je избио рат ... и тако су
се низале катастрофе једна за другом ... док коначно није завладао
Нови светски поредак на рушевинама старе људске цивилизације и
поставио човечанство на нове, јаче ноге. Они су ваш идејни пројекат
наставили ... и усавршили.”
„Али толике жртве ...”
„Знате, не би било толико губитака да су затвореници били
дисциплинованији ...”
Вукша га забезекнуто погледа.
„Сви су имали прецизне инструкције, свако од њих се овде на
земљи припремао за одређени посао ... Нису послати без икаквог
знања, докторе. По вашем програму завршавали су једномесечну обуку
за обављање тачно одређеног посла на Марсу ... И знали су у какве
услове одлазе, требало je само да се придржавају прописа рада и
безбедности ... Али не ... Када je прва тура затвореника тамо стигла,
њих пет хиљада ... када су видели да нема надзорника, нема стражара,
да су сами и да могу да вршљају до миле воље, они су одбили да раде и
уништили су много механизације ... Избила je побуна! ...
Незахвалници! Примитивци! ... Зато су власти биле принуђене да
једноставно ... отворе херметички затворена врата ... и ушао je
марсовски ваздух и све их погушио ...”
Вукша га немо посматра и слуша, не верујући не само шта чује,
него с каквом равнодушношћу му Мартин све то прича.
„Знате ли ви колико пута су наше власти морале да прибегну
насилном гушењу њихових побуна? ... Свака нова посада затвореника
одбијала je да ради упркос упозорењима, упркос што су они сами
морали да баце тела својих претходника у специјалне пећи ... Три
године je трајало то натезање с њима ... А онда се власт досетила како
да им доскочи, па су им у току путовања на Марс пуштали снимке
дотадашњих побуна и крвавих завршетака ... Е, тек онда су се мало
упристојили и пoстали послушнији, и радови су почели да одмичу ...
Полако, али сигурно ... Додуше, било je много смртних случајева,
масовних погибија због грешке неког човека који свој посао не би
одрадио по пропису ... Роботи који су им говорили шта да раде
једоставно нису могли и да проверавају обављене радове ... Тамо се
свака грешка много скупо плаћала, докторе ... Не може се са Земље
контролисати сваки радник и да ли je добро затворио вентил,
поклопац, или шта већ, а у куполи сваког тренутка ради десет хиљада
љууди ... Обична глупост једног човека кошта их све живота ... Тек
много касније, када je Елита послала протекторе на Марс, стручњаке
за све области, број незгода je драстично смањен ... Усавршавајући
своје управљачке способности и самостално расуђивање приликом
градње колоније на Марсу, касније je то искуство примењено за
протекторе који су управљали овде на Земљи када се Елита преселила
на црвену планету ... Немојте мислити да je тамо изградња колониje
завршена, ни најмање! Нове куполе се константно дижу, али сада се
све ради аутоматиком и роботима. Много je технологија| напредовала у
међувремену...”
„Шта сам оно чуо о руднидима на Цересу?”
„Систем не може у овим условима да издржава такве паразите, а не
могу се ни прогнати из друштва на Бувљак јер су у питању
криминалци ... Зато, затвореници одлазе у казнену колонију на Цересу
где обављају друштвено-користан рад. Врло просто, докторе.”
„Колико видим, само je технологија напредовала ... Остало je све на
нивоу робовласништва.”
„Ма хајте, докторе Крстајићу!”, одмахну руком Мартин. „Човек мора
да се развија упоредо са технологијом ... Истина je да нисмо били
дорасли ономе што смо добили од ванземљака, али великим трудом
Нови светски поредак je успео да надомести ту разлику и да савлада
тај нагли технолошки скок ...”
„Осим како функционише Тераформ и зашто један обичан чај расте
само на једном месту?”
„Тачно! Али сада када сте ви ... опет међу нама, сигурни смо да
ћемо овладати и тим знањима.”
„Ви хоћете на Марсу да створите услове за живот сличне онима на
Земљи, али немате при том намеру и да преселите сво становништво и
спасите га уништења...”
„Докторе, заједно смо ових дана обишли клоровирусна насељаа ...
Зар мислите да je њима тамо место?”, рече Мартин и показа на
марсовске утопијске сцене на телевизији.
„Мартине, они шаљу тамо само генетски модификоване људе ...”
„Чекајте, докторе, шта нама фали?”
Вукша занеме.
„Ви ... ви, Мартине, сте генетски ...?”
„Ја сам генетски унапређена јединка, ГУЈ, способна да најбоље
обављам свој посао, докторе”, мирно ће Мартин. „Само толико ... Ja
нисам попут бездушних протектора, ако то мицлите ... Они су посебна
сорта која je створена у Утерусу, ja сам рођен од оца и мајке, али je мој
генетски материјал пажљиво одабран.”
„Као твом сину ... Роберту?”
„Управо тако, и ja верујем да ћу својим заслужним радом задобити
поверење Ауторитета за старатељство и да ће ми омогућити да
посетим сина до краја године када одлази на Ресоцијализацију и обуку
... као што сам својевремено и ja.”
„Кажите ми нешто, Мартинс”, опрезно ћe Вукша. Откад je изгубио
поверење у њега, опет je почео да му персира. Свесно се удаљује од
њега. „Јесте ли ви икад опет видели своје родитеље откад сте са 14
година отишли на ту ... ресоцијализацију?”
„Не, докторе”, хладнокрвно ће он. „Због чега бих? ... Они су
обавили своју друштвену дужност.”
„Знате ли бар ... да ли су joш живи и здрави?”
„Нема потребе више за тим породичним присним односима ...
Одгајили су ме емотивно и физички по пропису ... Знате, докторе, како
наше развијено друштво постаје све технолошки напредније, улога
породице, поготово онакве каква je била у наше време, не само да je
недовољна и у немогућности да прати тај напредак, него je и доказано
да представља препреку, да кочи индивидуални развој људског бића
који мора да иде у корак са развојем друштва.”
„Хм!”, дуну кроз нос Вукша. „Схвата ли ико од вас ... да радите
управо оно због чега су ванземљаци дошли на Земљу?”
„О чему причате, докторе?”
„Ванземљаци, суочени са опасношћу уништења своје врсте која je
искључиво генетски генерисана ... стварана у неким њиховим
Утерусима ... долазе на Земљу и помажу стварању људске врсте, нас ...
како би мешањем наших двеју човеколиких врста ми њима помогли да
врате своју људскост, душевност коју су изгубили ... на истом путу
којим сада човечанство иде!”
Мартин га безизражајно гледа, такво поимање далеко je од његовог
вештачки створеног начина размишљања. Из његове генетске матрице
избачен je сваки елемент сумње у заједнички систем. Индивидуа je део
система који награђује послушни ум.
„Елита то не би допустила”, напослетку он рече, „поготово што и
они то знају.”
„Каква елита, бог те убио, Мартине? Она економска елита која je
због свог богатства преживела ваш Велики рат и Сан Андреас, и која je
после тога позатварала све политичаре ... Све то да би они узели сву
власт у руке? Ko je та Елита, Мартине? Банкари, власници крупнот
капитала? Мултинационалне компаније? На њих мислиш? ... Они који
су управљали истим политичарима које су после позатварали? ...
Слушајте, Мартине ...”, усправи се у фотељи Вукша. „Ви мени
говорите да сам ja заслужан за све ово ... да сам ваш идејни отац или
шта год ... Ja се joш тога не сећам ... Памћсње ми се помало враћа, али
то je недовољно ... Међутим, рећи ћу вам нешто што сигурно знам ... А
то je да je главни циљ сваке државе, од памтивека до данас, да има
потпуну контролу над становништвом. То je основни предуслов за све
што они намеравају да раде ... У моје време, држава je имала пасивне и
активне полуге силе jep други начин није постојао ... Данас ... у овом
вашем свету ... она je прибегла генетској производњи послушних слуга,
а при том искорењује слободну вољу! А она je предуслов за
креативност ... а пре свега за срећу и љубав.”
„Причате глупости, докторе”, одмахује руком Мартин. „То се све
коси са здравим разумом ... Коси се са НСП-ом и начелом једнакости и
слободе која влада у нашем друштву.”
„Кажите ми само једну ствар, Мартине ... Да ли се та ваша Елита ...
састоји од ГУЈ-а као што сте ви или су нормално рођени људи?”
„Какве има везе што они нису генетски...?”
У то, Мартинов хендфон се пали и почшье да зврји. Он га сместа
укључује. На малом екрану појављује се слика пуковпика Фауста.
„Капетане Канеле, сместа изведите Субјекта бр. 1 из сигурне куће,
бежите одатле!”, завапи он.
„Шта се дешава, пуковниче?”
„Верујем да je ваша локација компромитована”, брзо говори
пуковник. „Пратио сам вечерашње комуникације Џона Мејна. Користи
шифроваиу линију за везу са засад још непознатом другом страном.
Обавестио сам протектора Данијела да je потребно привести га на
саслушање. У центру за сателитски надзор сам обавештен да му je
’Здравко’ од малопре у тактичном моду.”
„Значи, невидљив je, а ви то не можете да исправите.”
„Знате и сами да то може само наш оперативни официр који je то у
првом реду и наредио jep се налази на нашој територији.”
„И то je кодирана информација, па не знате ко je оперативни
официр”, устаје Мартин и показује Вукши да се и он дигне.
„Претпостављам ко je, капетане, али не могу да докажем. Зато се
сместа евакуишите одатле ...”
Истовремено врата се разваљују и прозор се ломи, и два специјалца
са маскама први упадају унутра. За њима и други надиру. Мартин
потеже плазмавер и испаљује смртоносан зрак у једног од њих, али већ
други je на њему и обара га на землљу. Morao би и њега да савлада, али
други га нападају и убрзо су му везане руке на леђима. Вукша лежи
потрбушке и стење под коленом којим га један специјалац држи
прикованог за под.
Све je трајало неколико секунди. Још се чуо усплахирени
пуковников глас на Мартиновом хендфону:
„Мартине? Шта се догађа? Je ли Субјект бр. 1 жив ...?” Једап од
нападача му га скида с руке, баца на под и чизмом га згази. Без речи
дижу Мартина и Вукшу, натакнуше им вреће преко главе и хитро их
изводе из куће вукући им ноге по земљи.

***
Датум: 11. мај 2084.
Време: 00.05 часова
Место: Београд на Води
Земља: Протекторат Србија

Вреће с главе су им скинули кад су их увели у једну подрумску


просторију и поставили их на столице. Једно неонско светло
расклиматано виси насред плафона изнад њих. Повремено се гаси,
контакт се губио. Осећа се јак мирис мемле и влаге. Нигде нема било
каквог прозорчета, просторија је испражњена, ништа не одаје њену
намену или локацију. Обојици су руке везане иластичним лисицама на
леђима док седе испред два Јапанца обучена у црне комбинезоне и
каменог лица који их нетремице посматрају.
Чују се нечији кораци како силазе низ степенице. Брава се
откључава и метална врата се уз шкрипу отварају. Помпезно улази
генерал Клаус Фукс, закључава врата за собом, и одмах тобоже шири
руке у чуду, грди чуваре:
„Побогу, људи, скините лисице др Вукши Крстајићу! Још ћe човек
да помисли да смо му ми непријатељи! Хајде, шта сте се удрвенили!”
Један Јапанац без речи му хитро прилази и скида лисице. При том
остаје да стоји иза његових леђа, за сваки случај. Вукша и даље седи
па столици, и сам се удрвенио од страха. И да хоће, не би могао да
устане, колена му клецају.
„Генерале, шта ово значи? Шта то радите?”, запени љутито
Мартин. „Издали сте своју професију и земљу ...!”
„Тишина, капетане Капел”, незаинтересовано га погледа генерал.
„Они су хтели да вас одмах убију ...”, показује на Јапанце. „Ја сам им
то строго забранио. Рекао сам касније.”
Затим прилази и стаје испред Вукше Крстајића.
„Желите ли нешто, докторе? Жедни, гладни?”, осмехује му се
генерал. „Не бојте се, нико вам ништа неће ... Ми смо овде да вас
спасимо, да вам помогнемо да повратите памћење ... И да окончамо ову
несрећну ситуацију насталу због ... сукобљених интереса неких
страна.”
Вукша само климну главом, устручава се да било шта каже.
„Знате, докторе ... велика je несрећа задесила човечанство”,
наизглед потресено одмахује главом генерал. „Шта има да вам причам?
Сами сте се уверили. Видели сте како народ тамо преко реке живи ... A
верујте ми, они још и добро живе! Да, да ... Наш протекторат je због
Тераформа био поштеђен у Великом рату, а Сан Андреас нас није тако
тешко погодио као приобалне земље Пацифика ... Најгоре je било због
топљења полова и промене климе ... Видели сте ... Ваша Војводина
више не постоји, а да видите само југ Србије, разливене реке и одрони
... Ове проклете кише годинама не престају ... Шта може да израсте?
Баш ништа. Живи се од стаклених башти и хала ... Прилагодили смо се
колико смо могли ... Али даље не можемо опстати ...”, ушетао се
генерал испред Вукше и Мартина, овог другог и не примећује. „Поврх
свега, Азијатска алијанса сад хоће да заузме сигурну зону Ртањ и да
управља ртањским чајем!”
„Ово je издаја, генерале!”, иобуни се Мартин. „Ви сте положили
заклетву Per aspera ad astra! ...”
Али не доврши мисао jep га Јапанац иза њега удари у потиљак и
ућутка.
„Ајте, молим вас, капетане!”, дуну кроз нос генерал. „Преко трња
до звезда! Каква je то лакрдија! ... Вама je испран мозак, не можете
више правилно да расуђујете! Америка мора прво да заштити право
сваке нације на правичну расподелу ртањског чаја и да га заштити од
руског монопола који прети да поремети његову дистрибуцију. У
крајњем случају, а оно бар да располаже тајном тога чаја, као
контраполуга руском заузимању Ртња, уколико до тога дође. Схватате
да се не сме допустити да један народ буде клоровирусиији од другог ...
А ви нам солите намет о колонизовању Марса!”
„Генерале, ви сте све ове године...”, започе опет Мартин, али га
Јапанац попово опомену једном ћушком.
„Капетане Капеле ... ja разумем вашу полетност ... Ви сте ГУЈ-а ...
Имате основа да се надате добијању црвеног картона, али ми обични
људи, рођени како je Бог хтео, ми смо осуђени да останемо на Земљи и
да овде скапавамо ...”
„Ви сте генерал, сигурно ћете добити црвени картон ...” Јапанац
опет замахну да га удари, али Клаус Фукс му руком показа да стане.
„Баш зато што сам генерал, синко, ja имам увид у строго поверљив
материјал и задужен сам за неке тајне операције ... Тако, знам да се за
Марс бирају само ГУЈ-е, иако у ’Паради срећника’ гврде да
неједнакости нема. Верујете оно што вам ми сервирамо преко медија и
размишљате онако како вам ми кажемо. Ми, ’jeдинке са аутохтоним
генетским материјалом’... Да, скраћеница за нас обичне људе je ЈАГМ-
а, докторе, иако важи начело једнакости и не прави се наводно разлика
између нас...”
„Не верујем вам, генерале”, одмахну одсечно главом Мартин. „И
пуковпик Фауст је природно рођена особа. Хоћете рећи да ни он неће
добити црвени картон? Он који je толико заслужан ...?”
„Пуковник Фауст...”, замисли се генерал. „Он je посебна сорта ...
Мезимац протектора Данијела ... Његово заморче у експерименту
суровијем од вашег ... Њему je протектор буквално испрао мозак, док
су вама испремештали ДНК ... Доказао je њиме колико je психо-
модификован организам, у неким случајевима, надмоћнији од ГУЈ-е,
поготово код њега јер потиче из породице старовераца ... Јесте ли то
знали, докторе Крстајићу? ... Наравно да нисте ... Он потиче из неког
малог староверског села код Кучева ... У терористичком акту који je
Световид извео код Тераформа, када сте ви и многи други страдали ...
њих je предводио извесни Видак Вукановић ... Je ли вам име познато?
... Причам вам ово не би ли вам помогло да се присетите и онога
најважнијег ...”
„Видак ... Вукановић”, понови замишљепо Вукша, а име му лежи на
језику, звучи му јако познато. Види то и генерал, па се смешка.
„Да, Видак Вукановић ... Изузетно способан вођа Световида који je
тадашњим властима задавао силне муке својим вештим саботажама.
Био je неухватљив у ваше време. Осим његових најближих сарадника
нико није знао како je изгледао ... Сем вас ... и ваше кћерке Тамаре.”
„Сем мене ... и моје кћерке?”, збуњено ће Вукша и почиње да се
презнојава покушавајући да се било чега присети.
„Судећи по тадашњим извештајима и вештацима, он je вас био
приморао да укључите протокол Тераформа за регенерацију Земље ...
Али нажалост, бануле су снаге безбедности, дошло je до великог
окршаја и термоексплозије у којој сте сви страдали ... Додуше, ви сте
остали једва живи ... Дотични Видак Вукановић je остао на месту
мртав ... Знате ли шта je најзаиимљивије, докторе? То вам пуковник
Фауст није рекао ... Како je Световид успсо да упадне у тако добро
чувано постројење Тераформа? ... Ваша Тамара им je то омогућила,
имала је пропусницу и слободан пролаз све до вас у командној соби!
Ха-ха-ха!”
Вукша зинуо од запрепашћења и не трепће. Само му се зној слива
низ лице. Мозак му je скроз блокиран, више ништа не зна. И оно што
je мислио да се сетио сада je било као руком однето.
„Присећате ли се било чега, др Крстајићу?”, упита га генерал с
осмехом, очигледно ужива у овом психичком мучењу у коме се осећа
надмоћним. „Да вам joш мало освежим памћење? ... Ваша кћерка
Тамара je била у љубавној вези са тим Видаком Вукановићем ... Е сад,
остало je неразјашњено нешто врло важно: да ли сте осуђивали њихову
везу, као што je забележено у званичним документами jep сте више
пута јавно изјављивали да je се одричете, и отерали сте je из куће ...
Међутим, ако je тако, како je онда могла да уведе терористичку трупу?
... Званично објашњење je да je пропусница била остала код ње, а
административном грешком није била из система избачена ... Je ли то
могуће? ... И како je тај Видак Вукановић успео да вас примора да
уђете у контролну собу, поготово што je за улаз потребна
идентификација путем зенице ока? ... Зато, ми верујемо да сте ви
желели да укључите протокол за Земљу, а не за Марс!”
„Глупости!”, узвикну Мартин. „Не слушајте га, др Крстајићу! ...
Опште je прихваћено, и то се учи у свим уџбеницима већ деценијама,
да je Вукша Крстајић био и остао најватренији заговорник пројекта за
Марс! ... Нема говора о томе што причате, генерале! ... Он je био
надахнуће за НСП, за идеју насељавања Марса ...!”
Генерал даде очима знак Јапанцу, a овај ћушну Мартина по глави.
Затим се сагну и скоро се Вукши унесе у лице.
„Је ли вам све ово мало освежило памћење, докторе?”
„Не ... посебно”, уздахну он. „Taj Видак ... Вукановић ми звучи
познато.”
„Очекивано, био je у вези с вашом кћерком”, преврну очима
генерал. „Ово остало? ... Било шта?”
Вукша одмахну главом. Генерал се усправи, и он гласно уздахну,
разочарано.
„Надао сам се да ће вам ова прича повратити бар мало памћење и да
не морамо прибегавати ... насилнијим методама”, шири немоћно руке
он. „Наши савезници из Пацифичке коалиције располажу бројним
медикаментима који поспешују освежавање памћења ... мада досад се
нису бог зна како показали у пракси ... Ja се бојим да то може више
погоршати ваше стање, али ja не одлучујем о томе ...”
„Чак и да доктору вратите памћење, генерале ...”, јави се Мартин,
„нећете моћи да заузмете Тераформ, чувају га јаке снаге безбедности.”
Клаус Фукс му полако приђе и сагну се, уносећи му се у лице.
„Знам, капетане ... тамо су моје трупе.”
„Неће вам допустите пуковник Фауст!”, искези му се Мартин. „Он
ће вас зауставити! Већ вам je на трагу!”
„Мислите да то не знам? ... За шта нас ви сматрате, капетане
Капел?”, генерал му je толико близу да осећа његов задах на лицу.
„Наш план ’Тројански коњ’ je скован пре више ... од десет година! Све
je потанко испланирано ... све до последњег детаља ... a међу њима je
и ваш пуковник Фауст ... Њега чека једно непријатно изиенађење ... и
то ни од кога другог него од његовог великог заштитника протектора
Данијела! ... Применићемо исту тактику као што je протектор окренуо
пуковника против својих земљка, тако ћемо ми њега обрлатити против
пуковника! ... Ха-ха-ха! Каква иронија, зар не?”
„Неће вам успети, генерале ...!”
Неко покуца на метална врата.
„Е, ово je Џон Мејн ... са медикаментима који ће, надајмо се,
помоћи вама, докторе, да новратите памћење ... А ви, капетане Капеле
... Нажалост, мораћемо да вас ликвидирамо ... а били сте добар официр,
да знате.”
Пришао je вратима и откључао их. Кад их je отворио, пред њим je
стајао Томас Кирш.
„Откуд ви овде, Томасе ...?”, изненади се генерал.
Уместо одговора добио je кратак рафал из плазмавера. Искусни
специјалац ухватио je тело генерала пре но што се сручило, употребио
га као заклон и одмах отворио ватру на јапанске чуваре. Првог је одмах
погодио, али други који je стајао иза заробљеника стигао je да потегне
оружје и да опали. Међутим, мртви генерал je примио тај хитац, а
Томас Кирш ra je прецизно погодио у главу. Хитро je, затим, прискочио
Капелу:
„Где су кључеви од лисица, Мартине?”
„Код овога Јапанца иза нас ...”, усхићено ћe овај. „Како си знао да
смо овде, Томасе? Како си се пробно? Колико вас je? Je ли пуковник
овде?”
„Пратио сам генераловог ’Здравка’”, рече овај претурајући по
џеповима мртвог Јананца. „Чим сам видео да долази на овај напуштени
стадион, знао сам о чему je реч ... Овде смо доводили осумњичене на
... саслушавање.”
Узео je кључ од лисица и ослободио Мартина.
„Идемо сместа”, пожуркује их он. „Американци само што нису
стигли! Брзо!”
„Хајдете, докторе, брзо!”, узвикну Мартин збуњеном Вукши.
Кренули су трчећи уз степенице и кроз врата до некадашње
свлачионице фудбалера. Прескачу мртве Јапанце, само се Вукша у чуду
осврће.
„Како си их све савладао, Томасе?”, изненађено ће Мартин, не
стаже да изброји мртве. Пет-шест?
„Знаш ти мене, пријатељу, најбољи специјалац у класи!”, смеје се
Томас.
„Истина, увек си био испред свих!”
„Хајде, брзо, кола су ми испред! ... Само да не налетимо на Џона
Мејна!”
Испред службеног улаза стадиона некадашњег клуба Црвена звезда,
у мраку стоје паркирана кола. Велико здање аветињски зврји празно и
запуштено. Чак и многи навијачки графити који су некад украшавали
зидове били су избледели од зуба времена и непрекидних киша. Нигде
се не може видети ни једна жива душа по овом пљуску. Потоци се
сливају низ мрачну улицу, улична расвета одавно je покварена. Околне
зграде више личе на надгробне споменике него на стамбене објекте.
Ускочили су у Томасова кола и брзо кренули напред. Он само гледа
у ретровизор и у командну таблу, боји се да не налети на америчке
агенте.
„Шта се дешава, Томасе? Генерал Фукс умало да ме убије!”, напето
ће Мартин.
„Сви су показали своја права лица, пријатељу!”, узвикну он, а глас
му такође трепери од узбуђења. „Тебе нема неколико дана, па ниси у
току ... Само ћу ти рећи да се опасно закувало! Пале су и прве
претње!”
„Какве претње, црни ти?”
„Американци прете Русима и гомилају трупе, наводно, да би
заштитили право човечанства на ртањски чај, Руси прете Европејцима
да неће донустити да Американци запоседну Ртањ, Јапанци
приговарају Кинезима да превшие троше чај ... Свет je полудео откад
сте, др Крстајићу, нестали! Сви су очајни због тога! У многим светским
престоницама су масовне демонстрације, захтева се ваша безбедност.”
„Значи, ситуација је напета, пријатељу?”
„Е, не да je напета него су већ на нуклеарним силосима отворили
врата!”
„Неће ваљда да зарате због мене?”, завапи Вукша.
„Све je могуће, докторе!”, прича Томас док колима јури пустим
кишовитим улицама. „Зато вас морамо што пре приказати нa
националној телевизији како би се сви уверили да сте добро и
безбедно!”
„Куда нас водиш?”
„Код пуковника Фауста, где бих другде!”, смеје се он. „Чека нас код
старог хиподрома. Мислим да je тамо већ и протектор Данијел стигао.”
„Ваљда ће се ово разрешити пре него што лудаци зарате”,
промрмља Мартин.
Зауставили су се пред улазом хиподрома. Киша и даље лије,
спojили се небо и земља. Потоци воде сливају се на све стране. Мрачно
je и овде, далеко je од центра града. Нема живе душе ... ниједног
возила. Чак ни дрона који би лебдео изнад улице. Камоли моћних
летелица типа Омнивор. Мартин то примећује и чуди се.
Претрчавају улицу да уђу у зграду хиподрома, ноге су им већ мокре.
Улазе у пуст и мокар ходник, и Томас пали ручну лампу.
„Откуд да пуковник и протектор нису дошли са великом оружаном
пратњом?”, упита Мартин, више себе наглас него Томаса.
Томас, који их je дотад иредводио, стаје и окреће му се:
„Сви су унутра, Мартине. Неће да привлаче пажњу других
коалиција, много je опасно.”
Ипак, Мартин je сумњичав. Не уме да објасни, али познајући
пуковника Фауста, зна да би сада овде све врвело од специјалаца,
њихових возила и летелица. Још поготово ако je и протектор Данијел с
њим. Има лош предосећај који се сваким моментом појачава, као да све
дубље улази у клопку.
„Чекај, Томасе ...”, тихо ће он. „Ово ми се не свиђа.”
„Мислиш?”, сад и његов пријатељ застаје и вади плазмавер из
футроле.
Сви стоје и ослушкују. Не чује се ништа сем добовање кише.
Мартин примећује да je ходник мокар по средини иако je са обе стране
сув, а плафон нигде не прокишњава.
„Неко je овуда скоро прошао, Томасе”, рече показујући бројне
трагове мокре обуће.
Сва тројица се осврћу и гледају у мрак. Мартину одједном нешто
сину, он се укочи и умах га обли хладан зној.
„Како je Томас знао да Џон Мејн долази кад му je пуковник Фауст
пре тога рекао да му je ’Здравко’ у тактичком моду?”, по мисли он.
„Онда je сигурно и генералов био невидљив, а каже да гa je пратио!”
Када je крајичком ока погледао Томаса, овај je већ био уперио свој
плазмавер у њега. Вукша претрну од страха и одступи неколико
корака.
„Баци га, Мартине”, рече мислећи на оружје које овај стискао у
руци. „Ниси бржи од мене, пријатељу, не покушавај ... Не терај ме да
те на месту убијем.”
Мартин прогута кнедлу и баци плазмавер. Томас га одгурну ногом
даље.
„Јесте ли ви, људи, подудели?”, завапи Вукша. „Није ни чудо што
вам планета изумире кад сте вечито једни другима за вратом!”
„Ћутите, докторе, немате појма шта се догађа”, одбруси му Томас,
али на нишану држи Мартина. „Нећемо допустити да Американци
окупирају Ртањ.”
„Ако су Џон Мејн и генерал били у тактичком моду, као што си и
ти сада ...”, рече капетан Капел, „онда си могао знати за нашу локацију
само ако си био у дослуху с њима, ако сте ти и генерал Фукс амерички
шијуни ... Заправо, ти си двоструки шпијун, зар не Томасе? Коме нас
сад водиш да предаш?”
Томас се злобно осмехну и показа им плазмавером да крену
напред.
„Морао сам да убијем генерала”, хладнокрвно ће он. „Сазнао je од
пуковника да радим и за Русе. Сумња он у мене, али joш нема доказа
... Фукс ми je претио да ће ме уклонити с дужности, мада не би смео
јер сам и ja знао да он ради за Пацифичку коалицију. Али било je само
питање времена када би ме одао Американцима, а то нисам смео да
допустим јер од њих црпим важне обавештајне податке.”
„Ти и генерал сте издајници”, рече Мартин.
„Ми?”, изненади се Томас. „Не знаш ти, Мартине, шта je овде на
коцки! Не схваташ озбиљност проблема ... Ради се о опстанку
човечанства!”
Доктор Крстајић више не зна шта да мисли, коме да верује, или на
чију страну да се стави. Сви му делују луди и покварени, свако кује
своју заверу и гледа како да напакости другима. Да ли je у праву
Мартин када каже да су сви клоровирусни и да je то основни узрок
пропасти људске цивилизације? Очито да већ педесет година постоји
тенденција „прочишћавања” људске врсте, одстрањивања „болесног” и
његова замена генетски „побољшаним” јединкама. Није ли можда
заиста спас у новој људској колонији на Марсу где клоровирус не
постоји? Можда je ипак била потребна генетска мутација људи као
сламка спаса човечанства? Вукша je толико збуњен да више не може
разумно да размишља. Поврх света, не сећа се ничега кључнога из
своје прошлости.
Из мрачног ходника прилазе им два наоружана Руса. Без речи
стављају лисице Мартину и Вукши.
„Водите их Тимуру, ja морам назад у Централу, не желим пуковнику
да дам joш основа да посумња у мене. Морам да сазнам шта они
смерају. Јавићу вам чим сазнам и када Американци покрећу план
’Тројански коњ’. Морамо то да искористимо да уништимо протектора
Данијела и пуковника Фауста.”

***
Датум: 11. мај 2084.
Време: 00.45 часова
Место: Београд на Води
Земља: Протекторат Србија

„Протекторе, могли сте ме позвати у своју канцеларију”, рече


пуковник Фауст видно изненађен што му je ’фараон’ опет на вратима.
„Нисте морали да долазите овако касно и по овој киши.”
„Знам, пуковниче, да je код вас обичај да се свом претпостављеном
на ноге долази”, рече овај док полако затвара врата за собом, „али ja
преферирам да обилазим своје подређене.”
„Само изволите...”, показује му руком пуковник и прилази чајнику.
„Јесте ли за чај?”
„Ммм, заборављате да га не морам пити”, упути му извештачени
осмех.
„Не нудим вам због тога, већ да бисте се освежили”, одврати му
равнодушно Фауст. „Шта могу да учиним за вас, протекторе ... овако
касно?”
Данијел се опет осмехну. Годило му je што je овај његов пулен био
једина особа која га се није плашила. И то je сматрао својим великим
достигнућем у његовој ресоцијализацији. Међусобно су се врло добро
познавали, могло би се рећи да je већ дуго у току било тихо надметање
у наметању воље једно другом, а да се не угрози њихов формалин
однос. Иако je протектор Данијел био на врху пирамиде власти на
планети Земљи, као представник Савета протектора на Марсу, он je
свесно био поставио пуковника Фауста на одговорно место шефа
безбедности Субјекта бр. 1 који je у свом раду био самосталан чак и у
односу на њега. Имао je бескрајно поверење у његов рад и подобност
... бар док се Вукша Крстајић није пробудио из коме.
„Желео бих да више тога учините за мене, пуковниче”, реме
нехајно протектор. „У последње време, чини се да вам контрола
измиче из руку ... из тих руку које сам ja тако добро обучио.”
„Сплет несрећних околности, протекторе”, рече пуковник и са
шољицом чаја седа у фотељу преко пута њега. „Тешко je нешто
предвидети када се интереси више страна сукобљавају."
„Па ипак, ja сам то био предвидео.”
„Ох?”
„Ипак, очекивао сам од вас исто, пуковниче ... Изгледа да сам се чак
и ja преварио.”
„Зашто то кажете?”
„Морам ли да набрајам? ... Последњи у низу ваших пропуста je
поновна отмица Субјекта бр. 1 ... Како сте то допустили?”
„На неке ствари човек не може да утиче...”
„У томе се слажем с вама, пуковниче”, прекида га Данијел. „Људско
биће je сувише примитивно да би могло да сагледа све ситуације и да
предвиди неколико опција ... Бар да сузи број на неколико
алтернатива.”
„Не бих се ja противио вашој помоћи, протекторе ...”
„Како не бисте? Ви стално понављате да сте одговорни за Субјекта
бр. 1 и да сте самостални у свом раду и одлучивању."
Пуковник уздахну и премешкољи се у фотељи. Први пут му рука
мало задрхта и он брже-боље спусти шољицу с тацном на сточић
испред. Није то могло да прође неопажено код протектора, опчињеног
бихевиоризмом код овог нижег облика живота који je морао бити
генетски усавршаван да би опстао у будућности.
„Осим што сте опет изгубили Субјекта бр. 1”, настави протектор
после краће паузе, „јесте ли сазнали ко стоји иза ... ове отмице?”
„Истражитељи нису пронашли никакав компромитујући траг или
доказ на месту злочина.”
„Чак ни после пуцњаве?”
„Знамо анализом ваздуха у сигурној кући да je дошло до пуцњаве
плазмавером, али нема никаквог трага да je неко био повређен или
нешто њиме оштећено.”
„Мало je вероватно да је то тога могло доћи када су у питању тако
обучени људи.”
„Слажем се, то само доказује да су све сукобљене стране веома
уигране и организоване, и не остављају трагове за собом.”
„Јавили сте ми вечерас да je сигнал ’Здравка’ генерала Фукса био
искључен.”
„И не само његов, рекао сам вам, већ и потпуковника Томаса Кирша
... за кога највише сумњам да je умешан у отмицу Субјекта бр. 1.”
Протектор га нетремице гледа и тобоже замишљено клима главом.
Још пре него што je ушао у његову канцеларију тачно je предвидео ток
њиховог разговора. Уживао je у својој надмоћности.
„Долазећи овамо ...”, рече напослетку протектор, „јављено ми je да
je генералов сигнал опет укључен.”
„Зар?”, изненади се пуковник. „Како мени није?”
Уто, огласи се звучни сигнал да му je стигло обавештење на
рачунару. Протектор се осмехну и показа му руком као „ево га”. Фауст
устаје и прилази свом столу. Притисну неколико тастера, прочита
обавештење на екрану. Без икаквог видљивог знака треме на лицу седа
назад у своју фотељу.
„У праву сте.”
„Ја сам увек у праву, пуковниче.”
„Сигнал упућује на то да je генерал мртав и да се налази на
стадиону ...”
„Тако je, и да су патроле и вештаци изашли на терен”, прекида га
протектор.
„Можда сазнамо нешто ново, видећемо.”
„Зашто ми нисте рекли да сте сумњали да je и генерал Фукс био
умешан у ову ... заврзламу, а не само Томас Кирш?”
Пуковник подиже обрве и зину да нешто каже. Затешен je овим
моментом. Како je могао протектор то да зна? Па опет, није смео
толико да се чуди када je овај створ био свуда присутан и очигледно je
имао своје тајне обавештајне изворе.
„Искрено, нисам смео да га оптужим за издају без више доказа,
протекторе.”
„Ах, а такве доказе против Томаса Кирша наводно имате?”
„Проелсдио сам вам их.”
„Тачно ... Бојим се да ни они нису довољно компромитујућп да
бисмо смели да га оптужимо за било шта.”
„Генерал Фукс није тако мислио и намеравао je да га смени.”
„Можда je ... покојни генерал знао нетто што ми не знамо.”
„Могуће је...”
„Ааа, пуковниче! Шта ja стално говорим? Non omnia possumus
omnes! Не можемо сви све! Међутим, ви људи никако да научите
колико je важно делити са свима информације, а увек нешто кријете од
других! То je један од недостатака ваше врсте ... Сарадња je основ
напретка.”
„У праву сте, протекторе.”
„Као и увек, пуковниче ... Али ви никако да то запамтите у
последње време”, рече овај, па онако нехајно рече: „Знате, мој
’долазак’je планиран тако да до краја свог века трајања ... претходно
испратим и последње јединке ЈАГМ-е који ће природним путем да се
угасе ... Ви то знате врло добро, за вас није тајна да наредне генерације
морају бити ГУЈ-е како би се осигурао опстанак наше ... ваше врсте.”
„На томе сви и радимо, протекторе”, брже-боље ће пуковник.
„Знате да можете имати потпуно поверење у мене.”
„Наравно да знам ... драги мој пуковниче”, удари шаком он о своје
колено. „Вас сматрам својим посебно важним достигнућем у програму
Ресоцијализације ... Међутим, обојица знамо колико je важно да у том
циљу укључимо протокол за Марс ... Да се не лажемо, можемо ми и
без њега, ако треба ... Као што смо и досад ... Но, помислите колико би
све било лакше и брже да je Вукша Крстајић пре шездесет година
успео да укључи протокол за Марс! Већ сад би та планета бујала од
зеленила и воде као Земља пре пет хшьада година! ... Видите ли ви шта
je изгубљено?”
„Знам, протекторе ... Трагедија ...”
„Биће тек трагедија ако сад не будемо успели да укључимо
Тераформ на Марсу ... А ви сте изгубили Субјекта бр. 1.”
„Уверавам вас да ћемо га убрзо вратити”, нагну се пуковник напред,
запет je као пушка. Осећа критику у протекторовим речима, а то не
сме себи да допусти.
Прекида их глас секретарице преко звучника.
„Протекторе, тражи вас потпуковник Томас Кирш.”
Протектор и пуковник се погледаше. Игор Фауст je видно
изненађен, зашто тражи баш протектора у његовој канцеларији?
„Ево прилике да га саслушате ... и ухапсите”, рече мирно ’фараон’.
„Нека уђе!”, узвикну пуковник.
Врата се аутоматски отворише и потпуковник Кирш улази.
Сталожен je, самоуверен. Пуковник би рекао чак и - арогантног
држања! Huje му јасно шта се догађа, шта je пропустио или, боље
речено, шта се крије од њега. Одједном осећа да je његон положај
угрожен. Досад je увек био корак-два испред свих, а сада наједном
осећа како губи конце из руку.
„Протекторе ... пуковниче”, климну главом он у знак поздрава док
стоји испред њих.
„Шта се догађа, потпуковниче?”, упита га тобоже строго Игор
Фауст, мада протектор осећа благо треперење у његовом гласу. „Ваш
сигнал je био искључен ... и генералов.”
„Тако je, пуковниче ... Био сам приморан да убијем генерала
Фукса.”
Тајац.
„Ви сте убили генерала?”, изненади се пуковник.
„По директној наредби протектора Данијела”, кратко he он.
Пуковник изненађено погледа овога, међутим он не даје никакве
знаке да ће се умешати у разговор. Препуштен je сам себи, a осећа како
губи тло под ногама. Самоуверено je владао свим информацијама,
сматрао je да све држи под контролом.
„Очигледно ...”, шири немоћно руке он, „нисам у току са том
операцијом ... Појасните, молим.”
„Пре више година, по препоруци протектора Данијела,
инфилтрирао сам се у обавсштајни рад Азијатске алијансе ... Недавно
ми je Тимур Ленкович открио да генерал Фукс ради за Пацифичку
коалицију, која планира да заузме Ртањ, тобоже због ртањског чаја, а
заправо због Тераформа. С обзиром на то да генералове трупе
обезбеђују Тераформ, могли би без веће муке да га окупирају па им
онда није толико важно ко држи Субјекта бр. 1. Циљ им je наравио да
укључе протокол за енергију и да контролишу ртањски чај који се ових
деценија показао као главна полуга моћи ... Проблем je што нико није
рачунао да ће се Субјект бр. 1 пробудити из коме без памћења.”
Пуковник погледа протектора на коме je само безизражајно лице.
„Зашто сте га ипак убили?”, пита га пуковник. „Нисте могли да га
приведете на саслушање? Morao je да нам joш што-шта открије.”
„Па, умало да генерал убије мене”, рече овај. „Ви сте генералу
открили моју наводну везу са Русима, да je он мене позвао вечерас на
састанак на стадион ... Како увек пред полазак на задатак тражим од
дежуриог ОКО-а да ми се искључи ’Здравко’, речено ми je да je већ био
искључен. Пошто искључење може сем мене тражити само мој
директни претпостављени, одмах сам знао да je то био генерал и да
нешто смера ... Ви знате да je строго забрањено без знања дотичног
искључивати му ’Здравка’ ... Када сам отишао на састанак, тамо ме
сачекао генерал с још двојицом Јапанаца, и понудио ми да за њега
шпијунирам Азијатску алијансу. Када сам га оптужио да je то издаја, и
да сам то радио по наредби протектора Данијела, они су покушали да
ме убију ... Међутим, није им то пошло за руком”, благо се осмехну
Томас Кирш.
Пуковник, узнемирен и немало увређен, обраћа се протектору:
„Зашто нисам обавештен о овоме?”
„Као што бисте ви рекли, пуковниче, по Споразуму о безбедности
Субјекта бр. 1, вама je у надлежности његова сигурност, а не
обавештајни рад који се тиче међукоалиционих односа ... То je у моjoj
надлежности коју ми je поверио Савет протектора.”
Пуковник гласно дуну кроз нос. Није подносио да се ишта крије од
њега. Можда му je то остало из времена његовог обавештајног рада,
међутим, сматрао je да не може да осигура безбедност Субјекта бр. 1
буде ли потпуно искључен из њега. Види то незадовољство на њему и
протектор, па рече:
„Пуковниче, радите свој посао и пронађите Субјекта бр. I ... Не
замарајте се шпијунским играма ових коалиција, то препустите мени
... Иначе, морам да вас похвалим, потпуковниче ... За вашу безрезервну
лојалност, именоваћу вас за команданта трупа безбедности зоне Ртањ.
Уосталом, ви сте били заменик генерала Фукса и логично je да га
замените на том положају ... са чином пуковника. Предупредићемо
тако и амерички покушај да заузму Ртањ.”
„А истрага о генераловој смрти? Морамо да оптужимо Пацифичку
коалицију за ...”
„За шта, пуковниче Фаусте?”, прекида протектор. „За издају
потписаног споразума? За шпијунажу?”
„Имамо тела Јапанаца ...”, побуни се пуковник.
„Сви трагови су уклоњени, остао je само генерал”, умеша се
потпуковник.
„Зашто крити да je Пацифичка коалиција умешана у ову заверу?”,
побуни се Игор Фауст.
„Сви докази су брижно сачувани, пуковниче”, рече протектор. „До
најмањег ... Међутим, коалиције су већ на прагу новог рата ... и какав
год он био, то нам je сада најмање потребно ... Разлог што се још није
заратило je само тај што joш влада неизвесност око тога ко ће се
докопати Субјекта бр. 1 и хоће ли се њему уопште вратити памћење!”
„Ако у ћошак сатерамо било коју коалицију, ако осете да су
безнадежно изгубили ...”, надовеза се Томас Кирш, „могу заратити под
изговором да друга страна хоће монопол над чајем.”
„Тако je”, рече протектор, „нека се међусобно униште када ми
укључимо протокол за Марс и када одемо с ове проклете планете ...
Она je ионако уништена клоровирусом.”
„А Субјект бр. 1?”, пита пуковник.
„Повешћемо га, свакако”, шири руке протектор. „Ови ваши
ванземљаци су оставили Тераформе по многим планетама широм
галаксије ... Уосталом, путем њих колонизују нове светове ... Нисте ли
сви положили заклетву Per aspera ad astra! Не мисли се само
симболично ’до звезда’. Будућност нове људске врсте je међу звездама,
у колонизации нових светова ... Не миелите ваљда да je наша ... ваша
будућност у клоровирусном Бувљаку?”
Протектор полако устаје, за њим и пуковник.
„Пуковниче, пронађите тог Субјекта бр. 1”, рече му он. „Ако нисте
способни да то урадите ... препустите то мени, односно ... пуковнику
Киршу.”
„Без бриге, протекторе”, рече самоуверено Игор Фауст, мада ни сам
није поверовао у своје речи. А камоли ’фараон’.
„Хвала на вашој пажњи и сарадњи”, рече он и изађе из канцеларије.
Осташе само Томас и Игор. Неколико тренутака се немо гледају,
одмеравају. Имају ли поузданог сарадника један у другом као што би
требало да буде?
„Седи, Томасе”, понуди му Фауст. „Јеси ли за чај?”
„Не хвала, Игоре, пијем га само колико треба, смучио ми се.”
Обојица се на силу насмејаше не би ли напетост међу њима
попустила. Морају један другоме показати карте. Хоће ли бити све, или
ће неког кеца оставите у рукаву? Бар се тако ради у обавештајном
послу у коме су обојица врхунски мајстори.
„Свака част на обављеном послу, Томасе”, наздравља му чајем
Фауст. „Нисам био ... у току, очигледно ... Како си успео да се убациш
у Азијатску алијансу? Сви су толико неповерљиви према њима.”
„Баш зато што нисам ГУЈ-а”, смешка се Томас. „И сам знаш да
нико од ЈАГМ-е нема поверења у њих, и ми једва сарађујемо у нашем
послу са ГУЈ-ама, а камоли ће из Азијатске алијансе. Зато ме
протектор и послао њима, a није рецимо ... твог Мартина Капела, који
је ГУЈ-а. Тако сам стекао њихово поверењс."
„Колико ja могу да имам поверења у тебе, Томасе?”, упита га
Фауст.
„Зашто га не би имао, човече?”, брзометно ће овај. „Нисам ГУЈ-а,
па да ... цвикаш од мене.”
„Тачио ... али...”
„Мислиш због овога што се десило? Што ниси знао?”
Пуковник климну главом.
„Ајд’, молим те, шта би ти урадио па мом месту? ... Наравно да би
ћутао као ja и обављао своју дужност. Е, обојица служимо протектору,
само што свако ради свој посао. Чуј, не желиш само ти да добијеш
црвени картон, Игоре! Ха-ха-ха ... И ja бих тамо да одем!”
„Ако je за веровати протектору, ja сам први на списку”, рече он.
„Наводно, треба само да ... завршим започет посао.”
„Рачунај на мене да ћу ти у томе помоћи, Игоре”, осмехну се Томас
Кирш. „Желим да ja будем на том списку одмах иза тебе.”

***
Датум: 11. мај 2084.
Време: 02.05 часова
Место: Београд на Води
Земља: Протекторат Србија

„Ko je сад луд, докторе?”, показује Тимур Ленкович руком на мали


ТВ екран који стоји на столу с разбацаном храном и пићем. „Треба ли
сад да пустимо Американце да окупирају Ртањ јер се боје да ћемо ми,
наводно, да имамо монопол над ртањским чајем?”
У празној канцеларији има неколико дрвених сандука, столица и
сто. Један Рус и два Кинеза седе док Вукша и Мартин стоје. Само су
Мартину везане руке лисицама. Нико неће Субјекту бр. 1 да се замери,
сви хоће да га придобију. Тимур Ленкович стоји близу Вукше, и кад
прича с њим, тобоже би га нехајно загрлио, пријатељски му ставља
руку на раме. Сви су они његови најбољи пријатељи.
На телевизији су вести:
„Гомилање трупа Пацифичке коалиције се наставља”, говори
женски глас док се нижу војни снимци с терена. „Удружене Америчке
Државе изражавају своју бојазан због најновијег развоја ситуације на
Балкану настале након изненадног нестанка Субјекта бр. 1. И даље су
непотврђене вести да се он налази у бекству негде у Београду на Води
након једног неуснелог покушаја отмице у болници у којој je био
смештен након буђења из коме. Неименовани извори у врху власти
УАД-а тврде да постоје озбиљне индиције да Азијатска алијанса стоји
иза тог неуспелог покушаја отмице и да je то само увод у ширу акцију
запоседања заштићене зоне Ртањ. Њихови представници који се налазе
у заједничкој комисији која води бригу о Субјекту бр. 1 тврде да
Београд на Води потресају завере и скандали уперени против свих
једнаких грађана и нација света. По њима, свет опет гледа у Америку
као једину силу која може да спречи руску окупацију Ртња и њихов
монопол над ртањским чајем, без кога je човечанство осуђено на
пропаст ... С друге стране света стижу деманти од Азијатске алијансе и
упозорења да Пацифичка коалиција престане да звецка оружјем и да
обмањује своју и светску јавност о наводиој руској претњи која уопште
не постоји. Азијатска алијанса je потписница свих конвенција о брању
и дистрибуцији ртањског чаја, и као таква поштује норме и одлуке на
њима донете. Међутим, из јучерашњег декрета савета Азијатске
алијансе јасно се даје до знања да они неће седети скрштених руку док
се Пацифичка коалиција понаша као силеџија који прети светском
миру ... У данашњем саопштењу за јавност пред ставника Европског
Савеза Држава подсећа се на Декларацију о Субјекту бр. 1 потписану
пре 55 година којом су се све нације обавезале да ће радити са само
једним циљем: обезбедити човечанству услове за нов живот на Марсу
... Управо нам je стигла вест ... Саопштење Савета протектора на
Марсу ... Ово ће свакако највише обрадовати грађане широм света ... У
глобалној емисији ’Парада срећника’, сада ће свакодневно 200
поједииаца добијати црвени картон за исељење на Марс! Спискове
добитника моћи ћете да видите у својим региопалним емисијама од 21
часа...”
Тимур Ленкович гаси телевизијски пријемник и одмахује главом.
„Азијатска алијанса биће принуђена да предузме драстичне мере
како би се одбила америчка агресија на Ртањ”, рече он озбиљно.
„Надам се, др Крстајићу, да схватате озбиљност ситуације и да ћете
помоћи слободном свету да сачува тековине Новог светског поретка:
једнакост, чај за све и нов живот на Марсу ... Уколико се америчка
агресија на Ртањ не буде могла осујетити или одбити, онда је једини
спас у тајни расађивања тог чаја. То би представљало противтег
америчком монополу.”
„Тераформ je под заштитом наших трупа и у сигурним рукама”,
рече Мартин док стоји везаних руку поред Вукше. „Нико њиме неће
управљати сем ЕСД-а, чији смо протекторат.”
„Малопре ми je ... пуковник Томас Кирш јавио да je именован на
место команданта трупа које су задужене за безбедпост зоне Ртањ”,
рече Рус. „Дакле, имамо обезбеђен приступ Тераформу ... Па ипак, ми
желимо да се обезбедимо и за случај неке ... непредвиђене ситуације.
Планирамо да вас ускоро, др Крстајићу, тамо одведемо и да ви
укључите потребан протокол...”
„Да ли да погађам који?”, упита Вукша, коме je дојадило да прелази
из једних у друге руке. Постаје опасно равнодушан према свима.
„Сада je неопходно прво заштитити Ртањ од америчке агресије, и
друго, протоколом за енергију обезбедићемо свету непресушан извор
струје с којом сви данас кубуримо, тиме ћемо постићи сигурност и
боље снабдевање ртањским чајем ...”
„И ви бисте контролисали како енергију, тако и чај”, рече Вукша.
„По чему се ваша политика разликује од америчке? Како нико не
захтева од мене да укључим протокол за регенерацију планете Земље
...?”
„Неприхватљиво ...”, изричит je Рус. „Ваше процене су биле ... Оне
од пре више од 60 година ... да je потребно бар пола века да се цела
Земља регенерише. Ко ће толико да седи у мраку? Нико није луд ... То
се боље може постићи неисцрпном енергијом и контролисаним
распоредом ртањског чаја ... Јер сада Европа диктира квоте, а то je
недопустиво.”
„Узалуд сви ви кујете планове”, рече Вукша. „Ничега се ja joш не
сећам ... Поготово што се тиче тог вашег Ртња ... Можете да ме убијете,
не вреди вам.”
„О, не, не, др Крстајићу!”, шири руке Тимур. „Ми ћемо вам помоћи
да се присетите свега ... Не, не брините, ништа неће болети ... Па
иисмо ми као клоровирусни Американци који дрогама хоће да излече
амнезију ... Чујте, дрогама! Они тиме све лече! Њима ионако нема
помоћи ... Не, драги др Крстајићу ... Ми, Руси, имамо најдужу
традицију у истраживању екетрасензорне перцепције ...
паранормалних наука ... и хипнозе.”
Прилази и без речи диже једног Кинеза са столице, узима му je и
поставља je иза Вукше. Показује му да седне. Он мало оклева, али
ипак седа. Нема потребе да без разлога љути своје отмичаре. Мада,
полако га хвата страх и почиње да се презнојава.
„Али знате како, докторе ...”, љубазан je Тимур Ленкович, а Вукша
осећа да овом човеку мало треба да плане и да му нанесе тежак бол.
„За хипнозу je потребна сарадња ... Не можемо вас хипнотисати без
ваше воље! ... Ха-ха-ха! ... Баш тако! И зато хипноза не боли ...
Заспаћете, а наш доктор ће вас вратити у прошлост, сетићете се свега
... и пробудити као нов човек! Односно, као Вукша Крстајић од пре 60
година! ... Може ли тако?” Вукшу обли хладан зној и само стиска уста.
Желео би он да му се врати памћење, наравно, али није сигуран да je то
толико безбедно и сигурно као што Рус тврди. Још када je видео да су
остали Тимурови људи почели из сандука да ваде разноврсну опрему
за снимање и бележење, он поста још сумњичавији. Стресао се
видевши провидну кацигу са више десетина танких жица које су
висиле са ње. Очас су отворили неколико рачунара чудних облика,
преносивих монитора, командних табли - све су то уредно послагали
на дрвеним сандуцима и брзо повезали. Све време Тимур Ленкович се
загонетно смешка.
Вукша кришом погледа у Мартина који стоји близу њега, а он му
одмахну главом.
„Шта ... шта je све то?”, замуца Вукша.
„Ово? ...”, ирави се невешт Рус. „То вам je модификована СФ1000
магнетна резонантна томографија, најновија генерација,
слектроенцефалографија модел ултра-10 ... и нека ситна пратећа
опрема ... која у РЕМ фази сна бележи ваше мождане таласе и
репродукује их у слике, у видео-снимак ...”
„Та опрема се користи у репродуковању снова, докторе Крстајићу”,
умеша се Мартин.
„Тако je, то потиче joш из вашег времена, докторе”, рече Рус. „С
тим што je тада радила с половичним успехом ... Додуше, био je
велики напредак снимити снове са 60 одсто тачности на основу
алгоритама и рачунарских система који су били способни да се
адаптирају на аналогне нове ситуације и уче на бази искуства ...
Међутим, отад je наука толико узнапредовала, докторе, па ми не само
са стопроцентном тачношћу видимо ваше снове него je ова опрема
прилагођена ... и за случајеве када неко не може ... или неће нечега
важног да се сети. Ипак, принцип je исти: субјект се хипнозом уводи у
РЕМ фазу и серијом одређених питања враћа се у одређени период ...
Док у нормалном сну РЕМ фаза наступа за око 70 до 90 минута, у
хипнози je десет пута брже ... Активност вашег мозга биће слична као
за време будног стања, па се ова фаза зове парадоксални сан ...
Парадоксално, зар не? ... Ви ћете се свега сетити, а ми ћемо све лепо
снимити нашом опремом.”
„И др Крстајић вам више неће бити потребан ... а о мени да не
говорим”, рече Мартин.
Русу одједном спаде осмех с лица, а он поче да стиска вилицу.
„Докторе, ми вас у РЕМ фазу можемо увести и силом”, реме он
брзо. „Али то није препоручљиво ... Последица може бити нека врста
индуковане коме ... и није сигурно да вас из ње можемо после вратити
... Само шест одето огледних субјеката смо успели да пробудимо, а
никоме се није вратило памћење ... Шта вам то треба?”
„Докторе ... Чим од вас извуку све о Тераформу и ртањском чају,
убиће нас обојицу ...”
Тимур прискочи Мартину и песницом га удари у главу. Овај се
занесе и паде на леђа. Притрчавају два Кинеза и грубо га усправљају.
Један остаје да га држи отпозади за руке. Мартину цури крв из носа.
„Томас Кирш ме je упозорио да не смем др Крстајића да ударам у
главу, али зато вас до миле воље могу”, рече он.
„Можда ви не смете ...”, процеди кроз зубе Мартин.
И замахну ногом. Свом снагом шутну Вукшу у главу. Овај паде
заједно са столицом на леђа од силине ударца. И опет je реакција
дошла брзином светлости: метак у његовом мозгу се померио и
надражио хипофизу. Неурони се сјурише у надбубрежиу жлезду.
Симпатички нервни систем експлозивно ослобађа огромну количипу
адреналина и кортизола. Скаче му притисак и број откуцаја ерца.
Хистерична снага и заслепљујући бес обузимају Вукшу. Он скаче на
ноге ...
„Држ’те га ...!”, стигао je само да узвикне Рус.
Вукша га хвата за тушу, диже га од земље и прибија га ударцем о
зид. Овоме се помути пред очима. Остаје да виси у његовом стиску док
губи ваздух ... Кинези прискачу и покушавају да одвоје доктора од
њега. Он пушта Тимура онесвешћеног и обрушава се на њих. Једног
подиже и баца на другог Руса који пада унатрашке и обара опрему.
Другог Кинеза хвата за врат и заврне му шију као пилету. Прва двојица
се придижу са поломљене опреме и гневно га нападају. Вукша не осећа
њихове ударце. Његово лице je искривљено у гримаси која леди крв у
жилама. Хвата прво једног за главу и удара га о бетонски зид. Остала je
само велика крвава флека од распукнуте главе. Када je другог дохватио,
бацио гa je на под и ногом му стао на врат. Наглим окретом стопала
кврцнуо je.
Стајао je задихано као звер спремна да раскомада joш неку жртву.
Закрвављених очију гледа у једну тачку док му руке висе низ тело.
Одједном, изгуби снагу у ногама и он паде на колена, а глава му клону
на груди. Благо се клатио претећи да ће се срушити у страну. Исцрпео
je и последњи атом снаге у налету агресије која гa je била обузела.
„Докторе ... докторе”, чучну Мартин поред рьега с рукама везаним
на леђима. „Дођите себи ... Узмите кључеве лисица од Тимура ...
Пожурите пре но што неко наиђе ... Докторе Крстајићу ...”
„Ах, не могу, Мартине ... немам снаге ... да се померим”, изусти
Вукша као да je пијан.
„Ако не смогнете снаге, убиће нас, докторе”, тихо му говори
Мартин. „Овим апаратима ће из вас исцедити све што знате о чају и
Тераформу, а онда ће вас ко псето убити.”
„Знам ... али...”, Вукша се толико клатио да je на крају морао да
падне у страну и да изгуби свест.
Куд ће, шта ће, Мартин приђе онесвешћеном Тимуру и онако с
лисицама на леђима, окрене се к њему и стаде тражити, претурати му
по џеповима тражећи кључеве. Зној почиње да га облива док му крв из
носа још цури. Боји се да ће сваког тренутка неко наићи и затећи ће га
спутаног и беспомоћпог. Почео je у себи да псује и да преврће очи у
безнађу када je одједном напипао два мала кључа у цепу сакоа.
Онда je већ брзо откључао прво једну, па другу лисицу. Од мах je
дохватио плазмавер који je некоме испао. Чучнуо je поред Вукше и
покушао да га освести. Овај je само клатио главом и нешто
неразговетно говорио док су му очи биле затворене. Пребацио je
његову руку преко свог рамена и с муком га онако омлитавелог
подигао.
„Ајде, докторе, станите на ноге”, застења Мартин. „Морамо да
бежимо.”
Довукоше се некако до врата и Мартин их полако отвори. У
ходнику je мрак, нема живе душе. Само се у даљини чује добовање
кише. Крећу у том правцу, тамо je сигурно излаз. Напредују полако јер
носи Вукшу, који вуче ноге по поду. У другој руци држи спреман
плазмавер ако му неко искочи из мрака.
Из ходника улазе у велики фоаје који води до излаза. Све je пусто.
Мартин покушава да се оријентише, не препознаје ништа око себе.
Схвата да су изашли на неки други излаз. Прилазе полако поломљеним
стакленим вратима. Због тога je киша продрла унутра и под je мокар ...
клизав. Мартин се једва задржао да не падне преко Вукше, који му je
склизнуо из стиска. Mopao je да га спусти на мокар под. Док не види
шта ће, како he с њим, опрезно прилази вратима и осматра напољу.
Види паркиран црни комби поред једне велике гомиле смећа коју je
киша нанела на тротоар. Мрачно je и не разазнаје да ли ико седи у
кабини. Ако има неког, зна да ћe га одмах спазити jep му je директно у
видном пољу.
Пљусак још више смањује видљивост. Комби се једва назире иза
кишне завесе.
„Ако ja њих не видим, онда ни они мене не виде”, помисли Мартин.
„А свакако ме не очекују.”
Враћа се по Вукшу и с муком га усправља. Овај пут га пребацује
целог преко рамена, као врећу кромпира. Лакше му je тако да га носи,
a послужиће му и као заклон како би пришао ближе противнику.
Нагло отвора сломљена стаклена врата и журно креће ка комбију,
као неко ко зна ко je у нутра и хоће што пре да се склони с кише да би
се отарасио свог терета. Види како се пали светло у кабини приликом
изласка возача из возила. Одахнуо je видевши да je сам. Morao je само
да се нада да нема никога у товарном делу.
„Је ли мртав ...?”, довикну возач док му притрчава.
На неколико корака од њега, Мартин вади плазмавер скривен иза
леђа и кратким рафалом га изрешета. Овај клону на мокар асфалт
пушећи се на киши.
Отвара празни товарни простор комбија и спушта онесвешћеног
Вукшу. Седа у кабину и креће. Међутим, куда да крене? Где да се
сакрију? Надао се да ово возило нема никакав одашиљач за праћење
јер се користи за тајну операцију. Ипак, Азијатска алијанса ће ускоро
сазнати да су он и Вукша Крстајић нестали заједно с њиховим
комбијем. Колико ће им времена бити потребно да их пронађу? И како
да обавести пуковника Фауста да je Томас Кирш убио генерала и да je
троструки шпијун?
Није Мартин знао одговор ни на једно питање. Само je притиснуо
папучицу за гас и нестао у мрачној, кишовитој ноћи.

***
Датум: 11. мај 2084.
Време: 02.45 часова
Место: Београд на Води
Земља: Протекторат Србија

„Докторе, можда није требало да долазимо на гробље”, по ко зна


који пут Мартин каже док седе у паркираном комбију с угашеним
светлима.
„Имаш ли бољу идеју?”, одврати питањем Вукша, који седи у
товарном делу наслоњен на зид возила.
Мартин та гледа како трља главу док жмури. Има болан израз на
лицу.
„Докторе ... још једном вам се извињавам што сам вас шутнуо у
главу.”
„Ма излети то, Мартине”, тихо ће Вукша. „Боље што јеси, то нас je
извукло оданде.”
„Него ... јесте ли се још нечега сетили?”
„Ммм?”, отвори очи Вукша и сањиво га погледа.
„После сваког ударца у главу ... вама се мало поврати памћење.”
„Не знам, Мартине ...”, гледа га ипак сумњичаво Вукша. Након
изненадног и хладнокрвног убиства Гризле, Вукша je изгубио
поверење које je имао у њега. Још увек није могао да докучи откуд
таква нагла промена у његовом понаптању: од пожртвованог чувара до
окрутног убице. „Не јавља ми се ништа конкретно, само појединачни
призори без речи, или речи без призора.”
„Како то мислите, речи без призора?”
„Шта га знам, можда неко сазнање из нечета што сам чуо, али
нисам видео”, рече му Вукша па одмахну руком и додаде: „Пусти ме
тога, Мартине. Дође ми да искочим из ове коже ... Него, како ћемо
сад?”
„Знам да ће ускоро да сване и да не смемо да се возимо градом ...
Али да тражимо тог Гргу Јаругу ... овде на гробљу Лешће?”
„Сам си рекао да најчешће овде оперише ...”
„Јесам, докторе, али гробљем патролира обезбеђење ... баш због
њега”, одмахује главом Мартин. „Могу нас ухватити, шта ћемо онда?”
„Јамесдин ми je рекао да je Јаругин деда, неки Цветко, радио са
мном и да има нашу заједничку фотографију ... Мартине, можда ћу се
нечега присетити ако je видим”, усхићено ће Вукша. „Можда чак Грга
Јаруга зна нешто што му je деда испричао! Taj Цветко je, наводно, још
дуго живео после моје несреће...”
„Знам, докторе, али превшие je опасно ...”
„Мартине, побогу, видиш да нас сви јуре”, прекиде га Вукша.
„Томас Кирш je убио генерала! ... Ко зна за кога тај човек ради! ... Да
ниси убио сиротог Гризлу, могао je и сад да нам помогне, али ти ...
ти...”
„Докторе, нисам могао да одбијем наређење пуковника Фауста ...”
„Не знам коме више да верујем ...”, промрмља резигнирано Вукша.
„Понекад помислим да je најбоље да ме оставиш самог.”
„Морамо некако да ступимо у контакт с пуковником”, рече Мартин.
„Међутим, не смемо да промолимо нос у Центру за безбедност, Томас
Кирш ће бити сад на опрезу и тражи нас ... Морамо некако да јавимо
пуковнику да je Кирш шпијун ...”
„Велиш да би оном машином Руси заиста могли да извуку из мене
све што знам о ртањском чају и Тераформу?”
„Да ... То je прилично инвазивна техника ... И ми je у Служба
користимо кад некога не можемо да приволимо да нам нешто призна,
ал и досад није било прилике да се употреби у случају губитка
иамћења ... У праву je Тимур када je рекао да би последице по вас
могле бити ... несагледиве.”
„Изгледа да њима није стало до мене, већ само до мојих сазнања.”
„Нама јесте, докторе ... Ваљда видите да не желимо да вам наудимо,
ми нисмо хтели да покушамо исто што и Руси.”
„Само желите да укључим протокол за Марс.”
„То je за добробит човечанства, докторе.”
„Онда ме води код Грге Јаруге, Мартине”, наслони се Вукша на
сувозачево седиште. „Он ми сигурно може помоћи да се сетим још
нечета ... Њему je деда, како год се звао, сигурно много причао о мени!
Хајде, шта чекамо? Свануће па тек онда нећемо моћи да пронађемо
Гргу! Ко зна у којој рупи се тај крије преко дана!”
Мартин не рече ништа него отвори врата комбија и изађе на кишу.
За њим крену и Вукша.
„Како досад нисте полудели од ове кишурине?”, промрмља доктор.
„Вала, укључио бих сваки протокол који подразумева да она једном
престане.”
„Ајте, за мном”, оглуши се Мартин на његово звоцање. „Морамо
овде да прескочимо зид гробља ... Деси ли се да налетимо на патролу,
не осврћите се за мном, већ бежите у комби ... Оставио сам кључ,
видели сте како се управља ... Бежите, и шта вам ... ваш Бог да.”
Мартин га je „лоповски” пребацио преко зида, а затим се и он
вешто попео. Када су се спустили у гробље, притајили су се на кратко
осматрајући и ослушкујући околину. Када су се уверили да нема
никога, по договору се раздвојише да би више терена покрили, а ипак
да колико-толико остану један другоме у видокругу. Кретали су се
брзо, од једног до другог надгробное споменика, застали би, па
наставили даље. Залазили су све дубље у гробље. Повремено би један
другом сигнализирали да крену другим правцем. Нису могли да знају
где би Грга Јаруга могао да буде. Капетан je остао без својих НВД
наочара када су их први пут заробили, а сада би му врло добро дошле.
Зато je био опрезнији и на време je спазио две прилике како се у
тмини полако крећу. Срећом, Вукша je тад погледао у њега и видео га
како се заклања иза једног споменика. То му je био знак да je овај
нетто угледао па се и он притајио. Када су обојица провирили иза свог
заклона, видели су два наоружана чувара у кабаницама и са НВД
наочарима како аветињски клизе између гробних места. Имају
искуства у свом послу хватања кријумчара лешева, познају
најефикаснију тактику. Само их нека несрећна околност може одати,
или ова киша. Иако инфрацрвеним наочарима виде боље по мраку,
њима киша подједнако отежава визуелно распознавање и смањује им
видљивост. Ова игра мачке и миша je за њих свакодневан посао, и
извештили су се као ниједан специјалац. Обе стране се труде да
надмудре једна другу сталним променама понашања и локација. У
овом послу, навика je највећи противник јер друга страна непрекидно
покушава да открије неки шаблон у понашању и кретању противника.
Сензори за кретање који су у почетку били уграђивани убрзо су се
показали неефикасним по великој киши, као и инфрацрвене камере
којима je домет био драстично умањен. На крају се морало прибећи
патролама.
Колико je та појава кријумчарења покојника била раширена,
најбоље je говорило то да je Грга Јаруга имао подружницу на сваком
гробљу и да je држао монопол у свом послу. Ko je желео да сахрани
свог члана породице морао je тајним каналима да дође до Грге, који би
захваљујући својој раширеној мрежи сарадника, ископао једног
јадника, а другог би убацио на његово место. Наравно, временом би
свако гробно место променило више „привремених станара”. Дешавало
би се да људи на гробу затекну туђе цвеће, или пак непознате
уцвиљене људе. Међутим, Грга Јаруга није примао рекламације.
Патрола je нестала сабласно у густој кишној измаглици у вечној
потрази за кријумчарима мртвих. Међутим, као што би у највећем
броју случајева неочекивано једни налетели на друге, тако су сад
Мартин и Вукша набасали на екипу утвара која je великом брзином, па
ипак нечујно, копала једно гробно место. Препадоше једни друге и
скоро се разбежаше на све стране. У паници, неко паде преко сандука
с мртвацем кога су донели и преврну га на земљу. Покојник се
откотрља у блато.
„Чекајте! Нисмо обезбеђење!”, викну Вукша уплашивши се више да
ће му кријумчари побећи него што би га патрола могла чути.
Ови невољно успорише, али се осврћу. Испод ока гледају два
незнанца са сигурне раздаљине. Напети су као пушке и на најмањи
шушањ ће се разбежати.
„Шшш, будало глупа! Чуће те патрола!”, зачу се с друге стране.
„Јебем ти идиота, навући ће нам Олега и Олафа на врат”, неко
коментарише.
Један од њих направи неколико корака ка њима, али и даље je
неповерљив. Не сме гласно да говори.
„Ко сте и шта тражите овде?”
„Бежимо од власти ...”, рече Мартин.
„Грго, он je у униформи, јебем те лудог ...”, неко закука и чује се
како бежи. Joш неко побеже за њим, а и остали већ крећу.
„Нисмо власти, чекајте ... Ja сам Вукша Крстајић!”
Опет сви застадоше и згледају се.
„Лаже, Грго. Ово je замка”, чује се трећи мало гласније.
„Каква замка, бре, Викало? Оне две будале не умеју ни вола убости
а камоли да нама подметну замку”, строго ћe Грга. „Ве-лиш, зовеш се
Вукша Крстајић?”
„То je он ... Ja сам Мартин.”
„Личиш на неког Мартина ... чим си у униформи ... Грађа-нине”,
неповерљиво ће Грга Јаруга са безбедне раздаљине.
Један од њих прилази неколико корака ближе, па се види да загледа
Вукшу.
„Јес’ вала, Грго, то je тај Крстајић о коме сам ти причао”, рече он.
„Сигуран си, Моцо?”, осети се нада у Гргином гласу.
Овај начини још неколико храбрих корака напред. Сагнуо се и
гледа. Онда се усправи.
„Ма јесте, он je, Грго ... Видео сам га код Јамесдина, причао сам
ти.”
Сад га и Вукша препозна. Био један од двојице Рома које je затекао
код Јамесдина. У почетку се противно његовом доласку па гa je стари
Ром смиривао.
„Ееее, што не говориш ... Ja сам Грга Јаруга”, рашири руке он и
крену право ка доктору. „Вукша Крстајић у глуво доба ноћи на гробљу
код Грге Јаруге ... Ко je луд да ми поверује кад му будем причао ...
Ћоро, дођи да га видиш.”
Загрли чврсто Вукшу и пољуби га у образ. Развукао осмех ипреко
целог лица, смејао би се око главе да нема уши. Добродушног изгледа,
у педесетим годинама, крупних очију и онако висок, крупан, делује као
доброћудни џин. Загледа Вукшу као давно несталог рођака кога се
једва сећа па хоће да се увери да je он. Тапше га по леђима и раменима,
само се кикоће.
„Види, Ћоро, ово je Вукша Крстајић”, показује га млађем човеку.
„Докторе, ово je мој син Ћора ... Све сам му причао о вама.” A син
пљунути отац.
„Е, надам се да je тако, Грго”, клима главом Вукша. „Зато и
долазимо.”
„Кад ми je Моца испричао да сте били код Јамесдина, муда сам
своја изгрицкао од муке што нисам био тамо ... Je л’ ми верујете,
докторе?”
„Морам да ти верујем ако je тако било ...”, збуни се Вукша, види да
je овај клоровирусаи па стрепи и да није агресиван.
„Грго ... извини што те прекидам ...”, прилази му Викало, човек
његових година, великих руку и глават. Нема пола зуба у глави, има
дебеле обрве и клемпаве уши. „Дај да убацимо Фридриха у раку, па да
носим замену ... Наићи ћe Олег и Олаф па ће бити пиздарије.”
„Да, да, у праву си ... Чим завршимо посао, идемо па ћемо се
испричати”, затим се удаљава од њих. „Дајте тог чичу да затрпамо ...
брзо.”
Разлетеше се Гргини људи, свако има свој посао, знају шта треба да
раде. Уиграни су као оркестар. Кад одједиом:
„Ово није Фридрих, Викало”, зачу се Грга кад je подигао покојника
из баре.
„А ти га као познајеш, je ли? Хе-хе-хе”, кикоће се овај.
„Није он, кажем ти.”
„Него ко je?”
„Нека баба.”
„Каква баба?”
„Баба ... Сва смежурана као хармоника”, рече Грга док je држи за
руке. „Како сад то?”
„Донео сам ти ковчег који си тражио, човече! Шта ja знам?”,
узвикну Викало.
„Тише, будало ... Послао сам ти поруку ФТ-2453-25, јеси ли ти
писмен?”
„Опет ти! ... Ja јесам писмен, али ти ниси”, изнервира се Викало па
стаде да претура по својим цеповима. „Ево... ево шта си написао...
ФТ-2463-26!”
Сви почињу да се напето осврћу. Викало je као увек најгласнији,
најбучнији. Једино киша која непрекидно лије пригушује њихове
гласове.
„То je ФТ-2453-25, слепче!”
„Научи већ једком да лепо пишеш ту пeтицу, Грго! Ово je трећи пут
да ти погрешнот мртваца доносим.”
„Ајде, шта je ту je”, изнервира се Грга. „Нећемо ваљда да враћамо
бабу у мртвачницу ... Вади тог из гроба ... Ћоро, ’ватај бабу за ноге и
заменимо их, брзо ... Ово се одужило, још ће да се повампире и да нас
изеду ... Моцо, не гледај тај сандук већ га исправи ... Брже, људи, наићи
ће Олаф и Олег, најебаћемо ... Полако извлачи мртваца из раке ... Немој
само да ти се поцепа покров ... Доста ми je гледања тих искежених
гримаса ... Знам да je стар, ипак пази ... Пази ... паз ...! Види шта си
урадио, глупане, умало да ти испадне ... Мораш, Ћоро, добро да га
држиш, распадају се ... Е, људи, није ли ово ... како се зваше онај зубар
... Корнелијус? ... А види што je имао добре зубе, сви до једног од
титанијума ... Викало, хоћеш пеки његов зуб, можда ти пасује? ... Ха-
ха-ха ... Ето, дошао ред и на њега ... Тури бабу у рупу, а зубар иде у
фуруну ... Хе-хе-хе ... Остаће само зуби од њега.”

***
Датум: 11. мај 2084.
Време: 06.35 часова
Место: Београд на Води
Земља: Протекторат Србија

Некадашња Звездарска шума већ je пуних тридесет година jeдан од


највећих избегличких логора у Београду на Води и околини. И један од
првих, настао након великих поплава и одрона који су задесили југ
Србије 2050. године, a упамћени по томе што се рељеф толико
променио да није било никакве сличности с оним од пре годину дана.
Од Прешева до Лесковца земља се ваљала ношена великим бујичним
водама, разливеном Јужном Моравом и некада малим водотоцима који
су наједном протутњали градовима и селима носећи и рушећи све пред
собом. Становништво није имало куд него je кренуло на север. Била je
то избегличка колона дужа од Ужичке, па чак и Новопазарске након
изливања Јошанице и Рашке.
Тадашње власти, неспремне по обичају, нису знале где да сместе
толике људе. Уступиле су им велико атомско склониште које je скоро
тридесет година раније било изграђено испод Звездарске шуме због све
изгледнијег нуклеариог рата између светских сила око Тераформа и
драгоценог ртањског чаја. Иако je рађено по узору на Новобеоградско
склониште, Звездарско je могло да прими чак 30.000 душа. Породице с
децом су смештене у њега, а остали по уџерицама и контејнерима на
површини.
Највећи део становништва тог насеља било je чак и радно збринуто,
што није био случај и са осталим избегличким логорима. To је било
отуд што су први дошли у Београд на Води па их je мултинационална
компанија Сантотекс упослила на својим огромним засадима соје код
Болеча где их je свакодневно шинобусима одвозила и враћала. Као
надокнаду, компанија je нудила ограничени кредит jep нису имали
решено стамбено питање, и наравно, сви су морали да буду чиповани и
да промене имена. Тако су уведени у систем као „грађани на чекању”
и имали су само право на просечну месечну потрошачку корпу. Ипак,
Систем их je наградио тиме да су имали право учешћа у извлачењу
црвеног картона. Додуше, нико од њих никад није био „извучен”.
Међутим, ни њима то није сметало да свакодневно прате „Параду
срећника”.
Но, било je и оних који се нису повиновали систему, проглашени су
за изгнане и отишли у илегалу. Међу њима најпознатији je био Грга
јаруга, господар градских гробаља, човек за кога се говорило да зна ко
je где сахрањен, а ко спаљен. Човек који je био страх и трепет свију у
Систему jep су се бојали да ће их Грга кад-тад ископати.
Вукши и Мартину се чинило да Грга Јаруга има статус краља код
својих земљака. Нескривено су се чудили колико гa je прост свет
поштовао и ценио. Клањали су му се и љубили му руке, беспоговорно
су га слушали и на његов миг скакали. Међутим, Грга то није
злоупотребљавао нити je био уображен или арогантан. Његова
непосредност je пленила, а деца, што његова што туђа, стално су
висила са њега или му била у рукама.
Тог јутра, након напорне ноћи па гробљу, седе у једном углу
склоништа који je био одвојен за њега и његову породицу, супругу
Миру и четворо деце. Док за металним столом чекају да домаћица
принесе доручак, Грга се игра са најмлађом ћepком Маром, а Вукша и
Мартин радознало гледају живот у овом подземном граду. Бетонске
преграде су раздвајале по тридесет металних лежајева на три спрата
пружајући колико-толико приватности за тих осам до десет породида.
Сваки тај блок имао je свој тоалет, лавабо и туш каду. Воде je, наравно,
било у изобиљу, али само хладне јер им je струја одавно била
искључена. Овим људима, навиклим на свакојаке недаће, није више
сметала ни кишница. Временом je заживео израз „минерална вода”. Па
ипак, све je то утицало на њихово здравље и животии век. Сојино уље
био je главни енергент за лампе којим се простор осветљавао, уз помоћ
кога се кувало, јело ... Није прошло дуго времена, а Вукши je већ почео
да смета његов карактеристичан мирис. Таквих блокова je било
бескрајно много, па je склониште имало своје улице и тргове. У таквом
лавиринту се странац лако могао изгубити, на шта их je Грга одмах
упозорио.
Оно што je Вукша одмах приметно било je да већина становника
склоништа има сличан кожни осип; по лицу, рукама - сви су имали
велике бубуљице и неретко красте. Трудно се да не обраћа пажњу на
то, али на крају није могао да издржи да не пита Гргу:
„Домаћине, реци ми ... je ли им ово на кожи због ... ’минералне
воде’ коју пијете?”
„Ма какви, докторе!”, узвикну он. „То je због ГМ coje! Непрекидно
раде на тим пољима која се запрашују бог те пита чиме, па су се
затровали. Лепо су им наши стари говорили, ’не идите у сојина поља,
орошавићете ce’, али џабе ... Да видите тек када им се ране
инфицирају ... Корнелијус, кога смо ноћас ископали, боље изгледа од
њих.”
„Па, да ли тако мора?”, зачуди се Вукша.
„Немају куд, докторе ... Ако неће да умру од глади, морају да раде”,
слеже раменима он. „Не могу сви са Гргом да копају по гробљу.”
„Зар им не дају нека заштитна средства ...?”
„Џабе ... Ништа то не помаже, докторе ... Носе они маске и
рукавице, али хемикалије продру кроз косу, одећу.”
„Мора ли то толико да се запрашује ...?”, упоран je Вукша.
„Како мислиш да coja издржи на оволикој влази и од штеточина
које постају имуне на све?”, прича он Вукши док цупка Мару у крилу.
„Не може сиротиња да бира као ... као ови Грађани”, па показује
главом на Мартина.
Овоме непријатно па се узврпољио на металној столици.
„Они су кредитно способни па имају право да бирају храну, све што
им се прохте ... а ми, бедници, треба да будемо срећни с оним што нам
уделе.”
Прилази супруга Мира и носи неколико тањира поређаних по
рукама. Лепушкаста жена, пунијих облина, али за чудо, румена и
дотеране косе. Очи joj се смеше.
„Ево моје конобарице Мире!”, узвикну Грга па je потапша по
задгњици. „Да видимо шта нам je спремила за доручак ... Ах! Шницле
од coje, са coja сосом, пецива и хлеб од сојиног брашна! ... Ко би рекао,
а?”
Вукша одједном изгуби апетит иако гa je желудац болео од глади. И
Мартин преврће очима. Но, ништа није сметало Грги, који je навалио
као да ћe му то бити последњи оброк. Спустио главу над плехани
тањир, зинуо и само убацује залогаје. Вукша погледа Мартина, па у
свој доручак. Виљушком мало промуља по тањиру. Глад нема очи,
желудац му се залепио за кичму. Нема куд, зна ако сад не буде jeo, ко
зна када ће му се опет указати прилика. Узе залогај и полако стаде да
жваће.
„Није лоше, je ли докторе?”, погледа га Грга.
„Па ... јестиво je, да.”
„Навикнете се ... после неколико година ... Хе-хе-хе!”
„Не знам да ли бих се могао навићи на то ... да je све на бази coje”,
одмахује главом Вукша над тањиром.
„Има и то својих предности, докторе”, смешка се Грга.
„Ха! Не могу да замислим које ...”, упорно ће он.
„Ми тргујемо са Кртолицом Загузом, ми њему сојино уље, он нама
злато, сребро ... Кртолицу je мало начео клоровирус, па се више
прозлио, али нас двојица смо стари пријатељи, на прст у дупе смо.”
„Шта ће њему сојино уље?”, изненади се Мартин.
„Како шта ће му? Потребно му je за лампе и фењере, као и нама, и
свим изгнанима ... Ми смо се вратили првобитној трампи, докторе ...
Хе-хе ... Изгледа да je време да почнемо испочетка.”
„Него, Грго ...”, започе Вукша помало оклевајући из страха да се не
разочара. „Јамесдин ми рече да je твој деда радио са мном и да имаш
нашу заједничку фотографију ... Je ли то истина?”
„Је ли истина?”, зале му залогај у грлу, накашља се. „На-равно да je
истина! Moj деда се звао Светозар Јакшић. Сећате ли се њега?”
„Светозар ... Јакшић?”, понови полако Вукша. „Светозар ...
Светозар ...”, кроз магловито сећање почиње полако да се промаља
један лик. Још увек je нејасан, као кад се гледа неко кроз замагљено
стакло. „Јавља ми се ... Али ... али ...”
„Миро!”, викну Грга и баци виљушку у тагьир. „Дај брзо ону слику
... Брзо! ... Док доктору не ишчили из главе!”
Она отрча до металне касете која je била уз један кревет, отвори je
и стаде усплахирено претурати по њој. Брзо дотрча до Грге и предаде
му je. Он обриса руке о себе, да не умасти слику, па je пружи Вукши.
Њему рука приметно задрхта, очима не трепће, а продорним погледом
упија призор на фотографији: он и Светозар Јакшић у белим
мантилима стоје насмејани испред некакве велике контролне конзоле
док се иза њих кроз стакло види велико постројење необичног облика
које подсећа на ... пчелиње саће. На слици, обојица су приближно исте
старости, с тим да Света има браду и бркове; очи су му насмејане, лице
му ведро, види се усхићеност на њему.
Примећује Мартин колико се Вукша унео у стару фотографију,
изгледа као да не дише. Седи спуштених рамена, скрушено и утучено.
„Докторе, јесте ли добро?”, пита га он. „Докторе?”
„А? ... Ах, да ... Да, добро сам”, рече Вукша трепнувши неколико
нута, па последа Гргу и рече му: „Личиш на свог деду ... Сад видим ...
Света ... Тако смо га звали - Света. Био je диван и поштен човек ...
Знаш ли, Грго?”, кад опет погледа у њега, овоме je суза клизила низ
образ. „Имаш право што се поносиш њиме ... Присећам се неких
ствари ... Једноставно их знам ... Да, знам их, али их не видим ... Ово
...”, показује Вукша прстом на слику. „Близу je места где сам настрадао
... Због овога се десио тај терористички напад ...”, узбуђено ће Вукша
њима. „Да, Мартине ... Ха-ха-ха! Сећам се! Одмах иза једног ходника је
сала где сам стајао са ... стајао са ... када се то десило!”, Вукша
испусти фотографију и прекри рукама лице.
Грга се сагну да je подигне с пода и загрли Вукшу.
„Јесте ли добро, докторе?”, забринуто ће он.
Вукша стаде најпре без гласа да се тресе што њих двојицу забрину.
Мартин полако устаје са столице, не одваја поглед од њега. Да би овај
наједном прснуо у смех!
„Ха-ха-ха! Грго Јаруго, какав je махер био твој деда! Ха-ха-ха!”, на
сав ћe глас Вукша. „Све их je био прешао! ... Да ли ти je икад рекао да
je он дао Тамари ... мојој кћерки специјалну пропусницу с којом je она
увела ... те терористе у постројење?”
Грга зинуо од чуда и једва потрефи да седне на своју столицу.
Мартин и даље без речи стоји.
„Нисам то знао ... Али, докторе, ти терористи су вас ... умало вас
нису убили”, једва изусти Грга, зачуђен што Вукша на тај начин говори
о својој трагедији.
„Не! Нису они хтели мене да убију! Запуцало je обезбеђење, а
староверци су узвратили паљбом! Не љутим се ... на њих или на Свету
... Знам ... Сада знам да сам тада хтео да укльучим протокол за
регенерацију Земље ... Не питајте ме како ... само знам да сам хтео ...
Генерал Фукс je био у праву, Мартине ... Ja сам хтео да укључим тај
протокол, а не Тераформ за Марс.”
„То није могуће, докторе”, одмахује главом Мартин. „Ви сте одувек
били наше надахнуће ... Кажу да сте само причали о колонизацији
Марса, били сте тиме опседнути. Па, сачинили сте све планово за то,
по инструкцијама ванземљака! ... За име света, докторе, прва купола на
Марсу носи ваше име! Знате ли то?”, запенио je Мартин ужаснут од
помисли да све оно што се више од пола века причало и препричавало
- није било истина! „Ви грешите, докторе, још сте збуњени ... Нисте
могли ... Ви сте идејни творац пројекта за Марс!”
„У праву си, синко ...”, рече му Грга. „Доктор Крстајић није мислио
ни на шта друго него да укључи протокол за Марс ... То je и мој деда
мени причао ... Чак сте се били одрекли своје кћерке ... Међутим, на
крају сте се предомислили, докторе.”
„Глупости!”, узвикну Мартин и шири руке. „Зашто би се
предомислио? То je сад сигурно нека нова пропаганда старовераца!”
„Предомислили сте се jep je ваша кћерка Тамара остала трудна са
Видаком Вукановићем и живела je с њим у селу Нересница...”
„Са вођом терориста?”, запањи се Мартин и седе на своју столицу.
„Немогуће! Свашта!”
„Тако ми je деда причао, сећам се”, рече Грга смешкајући се. „Када
сте чули ...”
„Истина! Тачно тако, Грго! Када сам чуо да je била остала у другом
стању”, скочи узбуђено Вукша на ноге, „он je ... ja сам одједном постао
свестан да ... да сам био у заблуди ... да je требало спасавати Земљу, а
не стварати нски нови свет на другој планети ... Земља je наш дом, а
дом je само један.”
„Тако je! Чик погодите ко je измислио ту паролу, докторе!”, тапше
га одушевљено по рамену Грга. „Ваша кћерка! Да! Деда ми je причао да
je она то измислила и да je то послала парола покрета Световид!”
„Због таквих изјава се иде на Церес ... Немојте да вас пуковник
Фауст или протектор Данијел чују!”, љутито ће Мартин.
„Чуће они мене, Мартине!”, намршти се Вукша. „Не могу ме они
натерати да укључим протокол за Марс ...”
„Докторе, молим вас, седите и смирите се”, умирује га Мартин. „Не
говорите то јавно ... зажалићете. Подвргнуће вас истој хипнози као што
су Руси хтели, извући ће вам све што знате, а онда ће вас убити ... Ако
вам je живот мио, не понављајте то.” Вукша се завали у столицу и
одахну. Осећа како га обузима умор након овог јаког узбуђења, али
спокој му испуни душу. Сетио се нечега врло важног, али му je joш
увек много тога нејасно. Није могао тачно да повеже оно што je знао са
неким конкретним сећањем, осим неколико сцена самог терористичког
напада. То су више били муњевити кадрови који би само блеснули у
његовом уму.
Он се наслони на сто и окрену се Грги.
„Је ли твој деда знао шта се десило с Тамаром, с њеним дететом?”,
прогута он кнедлу. „Мени je у болници речено да je она погинула у
Великом рату ... али нису спомињали ... њено дете.”
Грга се мало узврте на столици па испод ока погледа Мартина. Као
да се снебива да нешто каже пред њим. Види то Вукша, па стави своју
руку на његову и стисну je.
„Слободно ми реци”, скоро да прошапута Вукша. „Не обазири се на
Мартина.”
„Деда Света je био оног судбоносног дана у постројењу, али не с
вама у контролној соби већ негде другде, другим послом”, започе Грга.
„Причао ми je ... Ха! Хиљаду пута, знате какви су стари људи. Не
сећају се шта су јуче јели, али свега се јасно сећају шта je било пре
четрдесст година! ... Него, он ми je причао да je најпре чуо узбуну, а
затим je видео обезбеђење како хита ... к вама. Успут je од војника
дознао да су вас староверци држали као таоца ... Мени никад није
рекао да je дао пропусницу вашој Тамари. Вероватно се бојао да би се
за то прочуло и да би га строго казнили због саучеснииттва. Али
судећи по његовој причи, он није знао да ће се тог дана десити њихов
упад. Ипак, похитао je ка контролној соби ... Али пре него што je
стигао, чула се јака експлозија и облак дима je испунио ходнике ...
Причао ми je како je наилазио на спаљена тела, на људе који су горели
... да je све заударало на фосфор ... Он je међу првима ушао у
контролну собу после експлозије, и вели да je одмах угледао Тамару,
повређену, како седи уза зид. Била je жива, запомагала je и дозивала je
Видака и ... вас. Moj деда je њу одмах подигао јер je знао да je била
трудна и однео je на сигурпо место. Сећам се да ми je причао како ју je
једва извео из постројења и одвезао његовој кући, својој супрузи која ју
je збринула ... У то време, сви ви сте живели у близини постројења које
je ... испод Ртња. Неколико дана касније, причао je он, провером су
установили да je Тамара ушла у постројење, али да њен леш нису
пронашли па су организовали широку потеру за њом. Деда каже да je
она тада отишла од њих да их не би угрозила ... и више je није видео.
Додуше, повремено се распитивао у вези са резултатом истраге о
њој, али ништа није дознао.”
„Ако она није преживела рат, можда њено дете ... моје униче јесте”,
промукло ће Вукша. Тешко изговара речи јер му навиру јака осећања.
„Побогу, докторе ...”, нагну се Грга напред и зачкиљи очима. „Ко
вам je рекао да je она страдала у Великом рату?”
Када Вукша зину да нешто изусти, Грга удари таком о сто.
„Будалаштине! Нико овде није страдао у рату јер рата овде није
било! Није га било, докторе! Ми смо били поштеђени због Тераформа и
ртањског чаја! Ха! Једини светски рат у коме Србија није учествовала!”
„Грго, мислиш да je жива?”, зацакли очима Вукша. „Да су ме
лагали? ... Зашто би?”
„Деда je причао да je она тада имала двадесет година ... Сада би
имала осамдесетак ... Мислим, могуће je, што да не?”
„Али њено дете ... моје унуче би сад имало скоро ... шездесет
година?”, узнемири се Вукша и затрепта. „Оно би могло сад да буде
живо ... Како бих могао да га пронађем? Где да га тражим...
„Хм, можда они ... знају”, рече Грга па очима показује на Мартина.
„Ја?”, изненади се он. „Како бих ja могао знати ...?”
„Не ти, већ та твоја служба!”, узвикну Грга. „Ви из безбедности све
знате ...”, па се затим окрену Вукши: „Ако су вас лагали да je она
погинула у рату, докторе ... Онда нешто крију од вас.”
„Зашто би крили, побогу, Грго? Ако већ рачунају на мене да
укључим Тераформ на Марсу, онда ...”
„Малопре рекосте да вам je неки генерал рекао да je постојала
сумња да сте ви намеравали да укључите протокол за регенерацију ...”,
тихо ће Грга када се нагнуо ка њему, а Мартин га једва чује. „Можда су
још тада, након напада, у то исто посумњали ... па су желели да се
обезбеде ... за случај да се ви опет предомислите када се пробудите из
коме ... Разумете?”

***
Датум: 11. мај 2084.
Време: 09.15 часова
Место: Београд на Води
Земља: Протекторат Србија

Више од једног сата je пуковник Фауст седео у својим колима и по


ко зна који пут листао документа која je нашао у једној великој
коверти на седишту сувозача.
Кренувши ујутро на посао, као сваки дан, изашао je из стамбене
зграде и ушао у своја кола паркирана испред. Одмах je спазио
необележену коверту на седишту. Сва врата и прозори били су уредно
затворени и закључани. Није се чудио како je то могло бита
неприметно убачено. Добро je знао да професионалцима у његовој
служби ништа није немогуће. Међутим, неколико тренутака је оклевао.
Такође je знао да у коверти лако може бита бомба или нека друга
смртоносна направа. Сећао се он добро како je својевремеио он слао
овакве „пакете” обележенима за ликвидацију. Он лично није волео
експлозивне направе јер су превише привлачиле пажњу јавности.
Радије je користио отровне гасове у запаљивим ковертама. Чим би га
жртва отворила, гас би исцурио, отровао je, а коверат би сагорео и
распао се у обичну прашину. Чак ни пепео не би остао.
Зато се тога јутра онако двоумио док je непокретно седео за
воланом. Да ли je сад неко њега хтео на исти начин да ликвидира? Није
било сумње. Откако се Субјект бр. 1 пробудио из коме, ситуација се из
сата у сат убрзано компликовала и погоршавала. Да му je неко раније
причао, не би му веровао.
Ипак, можда у једном тренутку безнађа, пуковник је узео коверат и
отворио га. Сигурно би се мање изненадио да je осетио мирис
невидљивог raca који je убијао за три секунде него када je извадио
неколицину папира, а на врху je била ништа друго него једна увећана
стара фотографија на којој једно дете седи у крилу своје мајке испред
једне велике старе, беле куће и крије лице иза њене дуге црне косе.
Њено лепо лице je насмејано, а по изразу уста види се да нешто
добацује фотографу.
Пуковник je загледан у фотографију, препознаје своју мајку на њој.
Претпоставља да je он дете у њеном крилу. Покушава да се било чега
сети, али узалуд. О давно je из свог сећања избрисао све о њој. Гневан
што гa je била оставила, био je одлучан да из памћења уклони и
најмањи траг о њој. Сада, много деценија касније, каје се због тога. И
ма колико често гледао своју изгужвану фотографију коју му je она
оставила, ништа му није долазило из дубине прошлости. У рукама
сада држи нову слику и потпуно je опчињен њоме.
Ништа мање се није изненадио када je погледао следећи папир. Док
je брзо читао документ, задржао je дах:
„Оружаном акцијом снага безбедности у околини Нереснице
откривен je логор старовераца који je убрзо спаљен, а отпор угушен.
Одговорно лице, пуковник Јозеф Махачек, известио je команду 15. јуна
2031, у 07.13 часова да je ликвидирано 54 одраслих мушких лица, 18
женских, а да у акцији нису прстрпљени губици и да има само осам
рањених. Заробљено je 72 мушких и женских особа различитог
старосног доба и 108 деце ... При том, деца су одвојена од преживелих
родитеља и предата Ауторитету за едукацију на даљу обраду.”
Окренуо je лист и почео да чита извештај Ауторитета за едукацију
с датумом 20. јун 2031:
„Мушко лете, старости седам година, одазива се на име Иван
Ристић, од мајке Светлане девојачко презиме Томић и оца Богољуба
Ристића страдалог у рацији, доброг здравственог стања, примљено je у
Центар за едукацију и заведено под број ИФ 20062031330724987, под
именом Игор Фауст ...”
Пуковник брзо окреће трећи лист и чита:
„Ауторитет за преваспитање добио je 16. јуна 2031, женску особу
која се одазива на име Светлана Томић, 30 година старости, црне косе,
висока 176, тежина 65 кг, чланица верске групе староверци, нечипована
и незаведена у бази података, на преваспитање по препоруци Њ. Е.
протектора Данијела с посебним захтевом да се сврста у Програм
ресоцијализације и обуке за одрасла лица, и да се једном месечно
извештава о њеном напретку ...”
Пуковник диже поглед с папира и гледа испред себе. Као да joш
увек не може да обради нове информације. Њихова узрочно-
последична веза у супротности je са оним што je у њему дубоко
укорењено: послушност према Систему и протектору Данијелу. Као да
би продро до своје свести, а не оне вештачки генерисане, он наглас
изговара:
„Право име ми je Иван Ристић ... Иван ... Moja мајка ме није била
оставила ... Moja мајка се зове Светлана ... Moj отац се зове Богољуб ...
Она je можда жива ... Предата je, као и ja, Програму ресоцијализације
... То значи да можда негде у Систему ради ... Она je жива ... Жива!”
Вратио je пажљиво документа у коверат и одложио га на седиште
сувозача.
И сада, винте од једног сата касније, њега су још увек морила иста
питатьа, тешке недоумице и горке сумње. Није му било лако да се
одупре својој јако увреженој послушности Систему и протектору
Данијелу. Покушавао je да докучи зашто га je протектор лагао
говорећи му да га je мајка оставила на милост и немилост судбини ...
Ипак, мимо његове воље, нека друга питања му се наметнуше: Ко je
био тај ко му je после толико година дотурио ова документа, и зашто
баш сада? Чему се тај тајанствени пошиљалац надао да ће он да уради?
Ресоцијализација гa je научила да сумња и испитује све оно чиме се
покушава угрозити ауторитет протектора Данијела и поткопати
интегритет Система.
„Ко хoћe да завади мене и протектора?”, запита се он наглас. „У
овој завери нема недужних, свака од коалиција има своје тајне планове
... Оваква организованост и уиграност значи само једно: завера je дуго
година врло детаљно планирана ... И мене je затекла тотално
неспремног ... Чак се и протектор Данијел боље снашао у овоме од
мене ... Па ипак ... ипак ...”, његова свест се бори да пробије
укалупљеп скуп принципа и начела који му je још у детињству
наметнут. „Moja мајка je пo свему судећи жива ... Moj отац ... тај
Богољуб Ристић, убијен je у рацији.”
Пуковник укључује рачунар у свом возилу. Систем je директно
повезан са службеном базом података Центра за безбедност. Може он
да пита диспечера да му провери, па ипак, узима малу тастатуру и
укуцава упит: Јозеф Махачек. Одмах добија одговор:
„Јозеф Махачек, рођен 1969, умро 2060, са чином генерала у
пензији. Запослен у Одсеку за безбедност од 2020. са чином
пуковника. Задужен за антитероризам од 2021. до 2044. На месту
команданта Одељења за антитероризам заменио га пуковник Клаус
Фукс ...”
„Ха!”, узвикну пуковник. „Тако, дакле! Отуд дува ветар! Ово су
свакако информације с којима je касније располагао и генерал Фукс ...
Сад покојни ... А знамо ко je сиротог Клауса заменио ... Moj ’пријатељ’
Томас Кирш ... Е, сад ...”, куцка прстима по волану Игор. „Поставља се
оправдано питање колико je протектор Даниjел упознат с овом
акцијом? Очигледно, он не зна за ово јер нема разлога да ми сад
протура после толико година ... Неко смера да нас завади, мене и њега,
а без некога од нас да заустави ову заверу, они ће лако управљати
Субјектом бр. 1... А за кога ли ради Томас Кирш? ... Опрез!... Не мора
да значи, у крајњем случају, да ми je Томас дотурио ова документа ...
Jеp ако je генерал Фукс радио и за Пацифичку Коалицију, оправдано je
претпоставити да и они имају ове податке о мени.” Покренуо je возило
и полако кренуо ка Центру за безбедност, на Тргу Европа. Свестан да
мора врло пажљиво да прихвата сваку информацију која му се пласира
или протури, пуковника Фауста ипак није пуштала сумња о његовој
мајци и оцу. Ако je можда и могао да разуме разлоге због којих би му
протектор Данијел прећутао за њих, пре свега што ресоцијализација
подразумева раскиданье свих односа са прошлошћу и фамилијом,
његов природан нагон за мајком и оцем, подстакнут сад грижом
савести према њој, терао гa je да сазна више о њиховој судбини. О
свом пореклу није ни размишљао. Иако га je био свестан, он je одавно
ишчупао све корене свог детињства и прекинуо сваки континуитет са
седмогодишгьим Иваном Ристићем, или како год да се звао. Он je био
Игор Фауст, пуковник, одани службеник Система, жестоки борац
против старовераца и лојалан програму „Марс нема алтернативу”. И
свако ко му се буде испречио, он ће га сатрети.

***
Датум: 11. мај 2084.
Време: 10.05 часова
Место: Београд на Води
Земља: Протекторат Србија

„Господо, позвао сам вас овде да размотримо предузете мере”,


започе састанак протектор Данијел седећи на челу дугачког
конференцијског стола, „као и оне које морамо предузети како бисмо
пронашли Субјекта бр. 1 и вратили га живог и здравог ... И поред свих
предузетих мера, резултата нема ... И ja сам веома незадовољан.”
С обе стране црног, углачаног стола седе представници Европске
коалиције, Азијатске алијансе и Пацифичке коалиције. И Томас Кирш
на зачељу, као да je најмање важан. Само je он смирен и самоуверен,
док се остала шесторица агената врпоље у столицама и гледају се
испод ока. Иако нико никоме не верује и сви другима иза леђа раде,
заједнички им je страх од протектора Данијела. Док се човеку може
назрети степен узнемирености или гнева на лицу, по понашању или
држању, код протектора ништа није одавало каквог je био психичког
стања. Па самим тим ни како може да реагује.
„Мислио сам да сачекамо пуковника Фауста”, настави протектор,
„да чујемо најновији извештај ... али он ... касни ... што не личи на
њега. Зато ћемо наставити. Протеклих дана дссило се неколико ...
оружаних акција уперених против Субјекта бр. 1 због којих je он сада у
бекству ... Руку на срце, не кривим га. Зашто би икоме веровао? Нема
сврхе да икога сада од вас прозивам jep ће свако порицати своју
умешаност ... Оно што знам - знам, и у пригодном тренутку предузећу
потребне мере. Међутим, сада бих желео да истакнем колико je
Субјект бр. 1 важан за све нас, а не само за Пројекат Марс, коме je цео
свет посвећен више од пола века ... Верујем да сте свесни да смо све
земаљске ресурсе употребили за изградњу колоније на Црвеној
планети, која je опште добро, а да je Систем заузврат без икакве
накнаде грађанима обезбедио све за један радно способан и комфоран
живот ... као и ртањски чај ... Нешто не могу чак ни ja да схватим:
више од пола века становништво планете здушно и удружено je радило
на стварању наше колоније на Марсу ... и сада када смо на корак да
тамо укључимо Тераформ jep се Субјект бр. 1 пробудио из коме ... Шта
се дешава? ... Неки хоће да га убију, други да га киднапују ... Како ви
то објашњавате?”
„Приметно бих, ако дозволите”, започе Кинез Jao Лонг Хунг, „да већ
дуго колају приче ... да на Марс иду само ГУЈ-е... и да je предвиђено да
ЈАГМ-е, иако су пуноправни грађани, остану на Земљи ... да поделе
тужну судбину планете са изгнанима ... Па, можда у томе треба
тражити узрок ... овом бунтовништву, протекторе.”
„Да, чуо сам и ja те гласине, наравно”, некако нехајно ће он, али то
звучи извештачено за остале jep знају да он воли да одглуми своје
емоције којих није имао. „То je већ постао ... како ви то зовете, урбани
мит ... Међутим, господо, уверавам вас да у ’Паради срсћника’ сви
грађани имају подједнаке шансе да буду изабрани за насељавање
Марса ... Ja вам искрено предлажем да смиримо страсти, да се обуздате
од међусобних непријатељстава која само воде ка још једном
уништавању и да заједно наставимо рад на Пројекту Марс. Савет
протектора тражи од ваших влада да престану са оружаним претњама
... или ће бити принуђени да предузму драстичне мере ...”
„С дужним поштовањем, протекторе ...”, прекида га Џон Мејн што
изазва приметно запрепашћење свију, па и самог Данијела. Зар да се
дрзне да га прекине усред речи? Међутим, Американац наступа
самоуверено, чак дрско, јер има кеца у рукаву. „Откад су се Елита и
Савет протектора преселили на Марс, и неке своје надлежности опет
вратили националним владама - они су изгубили на свом значају у
народима који се осећају напуштеним и изданим ... Сви смо ми овде
сведоци у својим коалицијама колико се људи све више одупиру
марсовском режиму и траже враћање неких старих институција ... јер
сматрају да нове нису издржале тест времена.”
„Господо ...”, нагну се протектор напред. Његова хладнокрвност
језивија je од било каква жучне реакције којом je могао да одговори.
„Ово je отворена побуна ... за коју je предвиђена најтежа казна.”
„И ми се трудимо да сузбијемо такве активности”, брже-боље ћe
Американац да не би на себе свалио његов гнев. „Међутим, народ ...
као да има своју вољу упркос свим техничко-психолошким методама
које примењујемо да обуздамо њихово рационално раз мишљање ... ”
„Невоља je у томе ...”, упаде му у реч Јапанац Хироши Сако, „што
се све више шири идеја о враћању новца као платежног средства, јер
како неки сматрају, он je и гаранција слободе човека; слободе
изражавања сопствене воље при куповини робе и услуга, без наметања
туђих уверења о потребама ...”
„Господо ...”, прекида га протектор подижући руку. „Ауторитет за
нужне потребе грађанства joш пре више од пола века je прописао
минимум који je нужан за биолошки опстанак врсте након свих оних
страшних катастрофа ... које je иначе сам човек изазвао својим
примитивним и недозрелим умом ... Ауторитет je временом
проширивао тај сиисак и грађанство сад располаже средствима за
веома комфоран живот, о чему нико није могао да сања пре пола
века...”
„Протекторе, то ... Грађанство све више сматра да je наметнути
кредитни систем врло сличан ономе што je некад на Земљи постојало
... Робовласништво”, рече Рус Тимур Ленкович иступивши још дрскије
осокољен претходним наступима. Фараонски лик почиње на својој
кожи да осећа отворени револт и све мање страха од својих
подређеника. „Практично као да нема разлике међу њима ... мада ми
свим средствима покушавамо да такво размишљање искоренимо”, брзо
се и он ограђује. „Грађани се жале да, упркос широком дијапазону роба
и услуга које добијају за свој рад, то нема суштинске разлике од хлеба
и воде на коме су држани робови у антици који су морали радити до
смрти ... Све док свака јединка нема суштинску слободу ...”
„Слободу?”, устаје протектор и нагиње се над сто. „Шта вам je та
слобода донела? Глад, болештине, немаштину, ратове ... Хаос на
планети коју сте загадили преко сваке мере ... Због киселости тла и
мора, уништили сте скоро све облике флоре и фауне ... Ваша врста
живи од стаклених башти које смо ми пројектовали и изградили,
захваљујући систему расподеле ртањског чаја који je спречио ширење
вируса међу грађанством ... Не само што сте спасени од изумирања,
него je грађанство стало на ноге и може да се нада утопијском животу
на Марсу ... А вама je то недовољно? Жалите се што морате заузврат
да радите за Пројекат?”
„Протекторе, опет je на делу стара похлепа и грамзивост”, сад
такође устаје и Немац Улмер Данкеп. „Мрачне силе безумља би да се
докопају Ртња због монопола над ртањским чајем ... или његове тајне
како да се гаји на другим меридијанима!”
„Да се гаји другде?”, упита протектор. „То су глупости! То je неко
измислио па сада сви понављате као папагаји! Нико не зна о каквој се
тајни ради ... сем Субјекта бр. 1, а то може бити и неко тривијално
својство чаја!”
„Пацифичка коалиција никада неће допустити Азијатској алијанси
да ногом крочи на Ртањ!”, скочи на ноге Џон Мејн узвикујући и
претећи песницом Русу.
„Ваше подле намере су разоткривене, Џоне!”, узвраћа му Тимур.
„Под изговором заштите од непостојеће претње ви сами хоћете да се
домогнете Ртња! Е па, неће моћи! Видим да ваш империјализам опет
диже главу из пепела Сан Андреаса! Нисте ништа научили ...”
„Ви, Руси, стојите иза отмице Субјекта бр. 1!”, викну Американац.
„Имамо информације да сте га ви држали на хиподрому када вам je
побегао!”
„Ординарна лаж!”, одмахну руком Рус. „Али зато ми имамо доказе
да сте ви покушали његову отмицу у центру града када je дошло до
пуцњаве! Ми нећемо седети скрштених руку док се Американци
спремају да заузму Ртањ и да киднапују Субјекта бр. 1!”
„Тишина!”, викну протектор Данијел и сви се ућуташе, али осташе
да стоје. Види он да они који су раније погнутих глава стајали пред
гьим, сада се све чешће буне и опиру његовој вољи. А све je букнуло
откад се Субјект бр. 1 пробудио из коме. Да je практично одмах
укључио Тераформ, ово се не би дешавало. Осећао je да губи контролу
над ситуацијом и над овим људима, док Субјект бр. 1 осећа све већи
страх и неповерење према свима њима. Уколико се потпуно отргну
контроли, могу настати несагледиве последице по Пројекат Марс.
Време je да преузме драстичне мере. „Захтевам од вас да сарађујете са
мном или ћете сносити последице пред Елитом. Ja немам друге него
да затражим од Себастијана, протектора за оружане снаге, да пошаље
овде велики контигент ОРД-а са Марса који ће завести ред и
дисциплину у вашим коалицијама ... уколико се још једном деси да
неко покуша да примени неки облик силе према Субјекту бр. 1 ...
Слободни сте .... Хвала на вашој пажњи и сарадњи.”
Сви покупише своје ствари са стола и без речи кренуше ка
вратима. Само je Томас Кирш остао да седи у својој фотељи и да се
мало клати ликујући над оним што je сам закувао, гледајући како се
његов план полако али сигурно остварује.
Када су се аутоматска врата сама затворила за коалиционим
агентима, протектор коначно опет седе у своју фотељу. Чинило се да
испразно гледа испред себе, а у ствари муњевито разматра све
могућности и алтернативе. Зна то Томас, па ћути. Престао je и да се
клати у фотељи.
„Да само знамо где je Субјект бр. 1”, напослетку протектор рече,
„врло лако бисмо решили ову опасну ситуацију.”
„Очигледно да га Мартин Капел успешно скрива када га joш нисмо
пронашли”, одврати Томас. „Поврх свега, успео je некако да извади
’Здравка’ и сада je невидљив за ОКО.”
„Како je то могуће?”, упита га протектор.
„Има назнака да je то чињено раније, али нисмо имали доказе”,
слегну овај раменима.
„И поврх свега, ругају нам се”, рече он.
„Истина, било je дрско убацити ’Здравка’ у свињу и пустити je низ
ледину иза Ромграда”, не сме Томас опет да се насмеје као када je чуо
да су се три омнивора стуштила да je ухвате након што je ОКО ухватио
oнo што je мислио да je Мартинов сигнал.
„Из свега овога произилази да се Субјект бр. 1 нама неће
добровољно предати”, рече протектор. „Сплет околности гa je
разуверио у наше добре намере и бојим се да je потпуно пропала нада
да ће он укључити Тераформ на Марсу.”
„Протекторе, јесте ли сигурни у то?”, изненади се Томас. „Још увек
можемо да га пронађемо и да ...”
„Томасе Кирше, верујете ли да ће му се вратити памћење?”, прекиде
га он. „Верујете ли да ће сарађивати с нама ако се то и деси? Др
Амброс Адлер ми je јуче рекао нешто занимљиво: да у медицини нису
непознати случајеви када се људи из дуготрајне коме пробуде
другачији него што су били, поготово ако не поврате све своје
памћење. Каже да такви пацијенти ’забораве’ какви су били раније и
попримају нове особине из своје непосредне околине ... То значи да
чак и да Субјект бр. 1 поврати своје памћење, сада након свега што се
десило, постоји велика вероватноћа да неће хтети да сарађује с нама.”
„Протекторе, ви знате да постоје и други начини да се из њега
извуку информације.”
„Знам ... Морам признати да je требало одмах прибећи тим
насилним методама чим се пробудио без памћења ... Међутим,
неоспорно je и то да нас je затекло неспремним његово буђење после
60 година коме. Када се сад осврнем, нема сумње да смо имали више
користи од њега док je био само легенда него када се пробудио ... На
успомену његовог имена и дела, успели смо мотивисати народе и
остварити Пројекат Марс ... Цео Систем je базиран на његовој
филозофији ... Па ипак, из коме се пробудио неко други и све нас
изненадио. Чак и мене. Рачунао сам да ће др Адам Бауер успети врло
брзо да му врати памћење ... И тада сам му био рекао, ако у томе не
успе, да ћу ja то узети на себе, и то сам планирао. Да га сместа
прикључим на СФ1000 магнетну резонантну томографију. Али све се
брзо десило. Нисам рачунао да ће Руси покушати да га киднапују и да
ће толико уплашити пуковника Фауста да га овај тајно изведе из
болнице ... Све je отад кренуло наопако ... Како сте ви, људи, хаотична
створења. Не постоји алогаритам који може предвидети ваше реакције
... Но, и то ће се ускоро променити, зар не?”, погледа безизражајно у
пуковника Кирша, па полако устаје од стола и прилази прозору. Гледа
напоље на осунчан Бувљак преко пута реке Саве. Од сунчане jape
диже се измаглица над њим. Види се како опасни зраци туку земљину
површину. Живот одумире на планети, али држи се за сламку, бори се
да опстане. Његов генетски запис му шаље поруку да би требало
спалити то дивље насеље, све заједно са изгнанима, али приоритет му
je да беспоговорно слуша своје надређене, а Елита je одавно строго
забранила предузимаље таквих драстичних мера против тих
једноставних организама. И протектор зна за њихову несавршеност јер
су ЈАГМ-е, па отуд и њихова милосрдност која je њему потпуно
страна. „Пуковниче, више нам није приоритет да приведемо Субјекта
бр. 1 ради укључења Тераформа ...”, наједном ће овај.
„Како то?”, изненади се непријатно пуковник Кирш, па се усправи
у фотељи. „Јесте ли сигурни? Да не пренагљујете, протекторе? Још
увек постоји могућност ...”
„Не, пуковниче ... Након предлога који је Елита упутила Савету
протектора с прекјучерашњим земаљским датумом, данас je тај Савет
донео одговарајућу одлуку о којој су ме обавестили пред овај
састанак.”
„Шта je одлучено, онда?”, устаје сад и пуковник. Узнемирен je што
би то могло да поремети његове планове.
„Приоритет нам je да елиминишемо Субјекта бр. 1.”
„Елиминација?”, запањи се пуковник. „Протекторе, јесте ли
сигурни да je то ... да je то најрационалнији пут деловања? Да није
исхитрена одлука? Ипак имамо времена да ...”
„Пуковниче ...”, окрену се Данијел к њему и погледа га својим
бездушним очима. „Савет протектора je донео закључак да се Пројекат
Марс може остварити досадашњим радом, као и досад, али негујући
легенду о пожртвованој смрти Субјекта бр. 1 ... Ауторитет за јавно
мњење добиће јасне инструкције о томе како да изгради ... оно што ви
називате, мученички лик Вукше Крстајића који ће, верује се,
допринети већем елану, а тиме и продуктивности на светском нивоу.
Његовом смрћу престаће антагонизам између коалиција и стање ће се
вратити у првобитну мирољубиву трпељивост подгревајући наду у
боље сутра на планети Марс ... У закључку, пуковниче Кирше, добили
сте нова наређења: ликвидирати Субјекта бр. 1 првом приликом.
Поступите по њима ... Хвала на ватиој пажњи и сарадњи ...”
У то, рачунар на његовом канцеларијском столу огласи се звучним
сигналом. Протектор му прилази и укуцава неке команде по тастатури
док Кирш и даље укочено стоји забезекнут новим преокретом
ситуације. Све je могао да предвиди, осим овога. Оно што се, откад зна
за себе, сматрало највећом светињом и надом за човечанство, сада се
одједном проглашава приоритетним непријатељем и осуђује на
уништење. За многе, смрт Субјекта бр. 1 биће једнака поражавајућим
уништењем последње наде да се свет може спасити укључивањем
Тераформа под Ртњем. Киршу je тешко то да појми ...
Протектор Данијел на монитору чита обавештење које je добио од
Ауторитета за преваспитањс, a насловљено je са:

ОСУЈЕЋЕН ПОКУШАЈ УПАДА


У БАЗУ ПОДАТАКА У 10.27 ЧАСОВА

Обавештавамо Вас да jc у 10.27 спречен упад у заштићену базу


података под бројем У-7 од стране сервера ДХНС бр. 348020841/ЈБС-1
који je регистрован на име пуковника Игора Фауста. Дотично лице je
користећи специјално овлашћење ЈБС-1-ОЛ покушао je ући у
заштићену базу података У-7 упитом о субјекту Светлана Томић под
датумом уноса 16. јун 2031, који je вашим захтевом од истог датума
проглашен поверљивом информацијом СТ-2 чиме je свакоме, осим
Вама, забрањен приступ.
Томас Кирш се окреће и креће ка вратима, али га протектор
зауставља:
„Пуковниче, тренутак само ... Хм, управо сам дознао нешто ново ...
и забрињавајуће. Имам допуну претходног наређења.”
„Да, протекторе?”, рече Кирш изненађено.
Протектор убрзано укуцава нешто у рачунар док га пуковник
стрпљиво чека. Затим, диже поглед са монитора и безизражајним
гласом му говори:
„Имате наређење да одете у канцеларију пуковника Игора Фауста и
да одатле обавестите обезбеђење да сте га затекли беживотног.”
„Молим?”, зину од чуда Томас Кирш.
„Као што сте чули, пуковниче”, мирним гласом ће овај. „Морам ли
да вам понављам: идите тамо и обавестите обезбеђење да сте га
затекли беживотног како би дошли по његов леш.”
„Али ... Али кад je пуковник Фауст преминуо? Како се то десило?”
„Није се још десило ... Преминуће за мање од три минута од
срчаног удара.”
„Протекторе ... Чекајте, молим вас ... Да ли ви то ... Хоћете да
кажете да сте издали наређењс за самоуништење његовог ’Здравка’? ...
Објасните ми зашто ликвидирате пуковника Игора Фауста? Он вам je
практично десна рука! Он je надлежан и одговоран за Субјекта бр. 1
...”
„Пуковниче Кирш ...”, прекида га протектор. „Доводите ли у
питање моје наређење? Шта вам у њему није јасно? Нисам ли вам
рекао да je Субјект бр. 1 изгубио приоритет? Није ли пуковник Фауст
одговорно лице за Субјекта бр. 1? Није ли због тога и одговоран што je
тај Вукша Крстајић нестао? Поступите по наређењу и не запиткујте ме
...”
Уто се опет оглашава протекторов рачунар. Овај пут Кирш остаје
да стоји и да чека да га овај отпусти. Зна да ће се сад ствари одвијати
муњевитом брзином и мора остати у центру збивања. Ништа му не сме
промаћи. Јасно му je да су Американци подметнули његовом колеги
Фаусту документа која им je он дотурио након што их још одавно
украо од покојног генерала Клауса Фукса, који je знајући за
пуковниково проблематично порекло, противно се његовом именовању
за главног и одговорпог официра за безбедност Субјекта бр. 1. Клупко
његове завере почело je да се одмотава.
„Како je то могуће?”, изусти протектор загледан у монитор. „То
једноставно није могуће, сигурно je нека грешка.”
„Шта се десило, протекторе?”, бојажљиво ће Кирш, али сад je и он
забринут, не мора да глуми изненађеност.
„Служба за елиминацију непожељних елемената јавља да нису у
могућности да изврше моје наређење од малопре”, и даље протектор
не диже поглед с монитора. Чита изнова њихову поруку као да не
верује својим очима. „Кажу да je ’Здравко’ пуковника Фауста ... ван
функције? Како je то могуће?”
„Ван функције? Како када je једини начин искључиваља његово
самоуништење и смрт тог субјекта?”
„Не знам ... Ево, јављају ми опет, није грешка у систему ... Његов
’Здравко’ je ван функције и нема начина да га укључе јep je предвиђено
да аутоматски почне с радом уграђивањем у лакат ... То су све
дизајниране безбедносне мере ...”
„Протекторе ... Немојте се онда чудити ...”
„Знам, знам, пуковниче!”, подиже тон Данијсл. „Пуковник Фауст je
сам доградио ту опцију за чип ’Здравко’! ... Међутим, он je то радио по
идејном пројекту који му je Савет протектора доставио!”
„Очигледно je унео и безбедносне алгоритме да заштити себе”,
закључи Кирш. „Пуковник Фауст није човек за потцењивање ... Толико
дуго вам je био миљеник и десна рука. Познаје Систем врло добро.”
„Жалосно je што je морало доћи до овог преокрета у ситуацији”,
рече протектор наизглед сталожено. Није очекивао да ће пуковник
после толико година уопште доћи до неке информације која се тицала
његовс мајке. Био je убеђен да je из њега одстранио и најмањи
животињски инстинкт који младунче везује за мајку. И био je посебно
поносан на то. Није се обазирао на критике да je људска природа
непредвидива због његовог комплексное генетског записа, и да je
једини начин да се контролише могућ само генетским инжинирингом.
„Нимало нам сад није требало да се пуковник Фауст окрене против нас
... поред свих осталих непријатеља Пројекта Марс.”
„Не знам шта je довело до тога ...”, прави се наиван Томас Кирш.
„Али можда би требало да поново размислите о ликвидации Субјекта
бр. 1 ... Можда нам ипак треба ...”
„Не! Не, пуковниче!”, диже руку протектор. „Сад je више него икад
потребно што пре елиминисати Вукшу Крстајића ... Имате сад
наређење да по сваку цену елиминишете Игора Фауста. Он нам може
изазвати ... веома велику штету. А буду ли се он и онај Вукша Крстајић
удружили ... онда ... Могло би се десити да цео Пројекат Марс
пропадне.”
„Таман посла, протекторе! Толике деценије рада и одрицања ... то
би било горе него да се Сан Андреас понови!”
„Убијте их обојицу, пуковниче”, рече озбиљно протектор. „Имате
сва средства на располагању... A ja ћу из ових стопа да га разрешим
дужности и да га оптужим за немар и пропусте као Одговорно лице за
безбедност Субјекта бр. 1 због чега je крив за нестанак, a касније и за
смрт Вукше Крстајића ... Издаћу општи налог за његово хапшење, а
уколико пружи отпор, да се ликвидира! ... Поступите по наређењу,
пуковниче Кирш!”
„Разумем, протекторе!”
***
Датум: 11. мај 2084.
Време: 10.35 часова
Место: Београд на Води
Земља: Протекторат Србија

Пуковник Фауст ужурбано куца по тастатури свог рачунара. Кад


год je потребно неко време да машина обради његову команду, он
прегледава документа која су му нагомилана на столу и убацује их у
машину за њихово уништавања где се претварају у пепео. Зна да има
само неколико минута да предузме све мере како би могао успешно да
се одбрани од Система, који се окренуо против њега само зато што je
тражио један забрањен упит. Свестан je у шта се упуштао чим je
покушао да продре у заштићени сервер Ауторитета за преваспитање са
упитом о својој мајци. Међутим, нагон je превладао, једноставно je
морао да сазна истину. Чак и ово што му се десило, да буде разрешен
дужности и искључен из Система, не само да га није изненадило већ je
донекле био и одговор који je тражио. Није морао ни да проверава да
ли je за њим била расписана потерница, то je била логична последица
разрешења поготово након што je онемогућио да „умре природном
смрћу”.
Мислио je он на све. И у право време. Ma колико му својевремено
изгледало непотребним, а не само опасним, што себе заштићује
посебним алгоритмом у ’Здравку’, за њега je одувек важио принцип:
Никад не знаш шта носи дан, а шта ноћ. Зато je чувао све обавештајне
податке, себе обезбедио од самоуништења чипа у лакту, и сада, на
крају свега, уништавао je свој вишедеценијски рад и брисао сваки траг
о себи. И то je радио брзо и без панике. Имао je он усавршен и тај
протокол у случају нужде. Ништа пуковник Фауст није остављао
случају. Све je то добро научно од протектора Данијела. Међутим, хоће
ли ученик да надмаши учитеља?
Његов професионализам није допустио да отрежњење буде
шокантно и разорно како обично умеју да буду такве ствари. Врло брзо
се он сабрао, одлучио о даљим корацима и предвидео последице.
Емоције je потиснуо. Зна да се тако најлакше губи глава.
Сасвим хладнокрвно je прихватио сурову реалност: јуче je био један
од највећих моћника у протекторату, а данас већ најтраженији бегунац.
Систем не опрашта.
Чим je деактивирао ГПС локаторе и прислушкиваче на свом возилу,
хендфону, телевизору, плазмаверу ... све оно преко чега je Систем
вршио надзор над својим грађанима, активирао je последњу команду за
уништење свог рачунара и личног сервера.
И журним кораком je кренуо ка вратима своје канцеларије ... кад je
зазвонио његов службени комуникатор на столу. Застао je на трен
оклевајући да ли да се јави или да бежи пре но што дођу по њега. Ипак
je одлучио да погледа идентификацију позива. Позивник je непознат,
али личну шифру коју агенти укуцавају када зову с непознатог или
непровереног комуникатора ради препознавања - одмах je препознао.
„Мартине, јесте ли добро, човече?”
„Пуковниче, зовем из јавног комуникатора, хитно морате доћи у
Звездарско склониште по Byкшу Крстајића ...
„Не говорите ми где je!”, прекида га пуковник плашећи се да се
његов комуникатор већ прислушкује. „Чекајте ме с њим у подне где смо
се видели последњи пут и више нe контактирајте ни са мном ни са
било ким другим, ja сам разрешен дужности ...”
„Али како ... зашто?”, чује се избезумљени глас с друге стране.
„Ништа не питајте. Мислим да смо сви предвиђени за
елиминацију!”
Прекинуо je везу и потрчао ка излазу. Изашао je у велики ходник, и
уместо да крене ка лифту, сјурио се низ степениште у гаражу. Да je
дуже оклевао, затекао би трупу црно оклошьених ОРД-ова како излећу
из лифта и нечујно, дуж оба зида ходника, шуњају се ка његовој
канцеларији.
У велику подземну гаражу ушао je са плазмавером у руци, кријући
се по сенкама и заклонима до својих кола. Све je било аветињски
пусто и тихо, осим што je било укључено црвено трепераво светло које
означава опасност. Зна да неће далеко одмаћи ни у свом возилу, јер
претпоставља да су сви излази већ блокирани. Зато, одустаје од њих и
креће ка подстаници која je некад зими грејала њихову зграду. Унутра
je затекао старо постројење прекривено прашином и паучином. Мало
прозорско окно у висини улице некад je служило да се кроз њега
убацује угаљ за подстаницу. Сада je било у потпуности прљаво и
непровидно.
Пуковник je дохватио једно празно буре и догурао га до испод
прозора. Попео се на њега и кундаком плазмавера разбио стакло и
очистио ивице од срче. Из једног скока се ухватио за ивицу и провукао
се кроз њега. Неколико случајних пролазника гa je зачуђено гледало,
али Игор Фауст je мирно ставио наочаре за заштиту од УВ зрачења и
нормалним кораком се удаљио од зграде Централе безбедности.
Није ни Мартин Капел губио време. Напротив, трчао je назад ка
Звездарском склоништу удаљеном два километра. На периферији није
могао да пронађе исправан комуникатор одакле je хтео да се јави
пуковнику. Стрепио je за свој задатак након што je синоћ чуо причу
Вукше Крстајића и Грге Јаруге. Било му je јасно да je дошло до
неочекиваног обрта код др Крстајића и да je укључивање Тераформа
доведено у питање. А сада, након овог кратког разговора с пуковником
Фаустом, тек му ништа није било јасно. Да он буде разрешен
дужности? Да њих тројица буду означени за елиминацију? Зашто? Шта
су коме скривили? У бекству je био ван тока дешавања, осим онога у
чему су он и др Крстајић учествовали. Није било сумње да je и то
имало неке везе, али он целу слику није имао да би могао да доноси
исправне одлуке. Чак и његова идеја да се јави пуковнику изгледа je
била погрешна.
Потврду je добио само неколико минута касније када су га четири
велика омнивора високо хучећи надлетела у правду Звездарског
склоништа. Облио гa je хладан зној. Схватио je да њихов кратак
разговор био прислугакиван и да су трупе ОРД-ова кренуле да заробе
др Крстајића, или пак да га убију.
Наставио би Мартин да трчи даље, надајући се да ће ипак некако да
му помогне, да улицама одједном нису почели да лете дронови чијим
камерама ништа није могло да промакне. Он се склонно на време у
улаз једне зграде и вирио je кроз одшкринута врата гледајући како
паника почиње да се шири улицом. Саобраћај се зауставља, људи
усплахирено беже с улице, склањају се где стигну. Мартин je морао да
се помири с тим да више не може да помогне др Крстајићу, а да не
угрози joш више и себе и њега. Преостало му je само да до поднева
некако стигне до депоа бившег Народног музеја, где je требало да се
састане с пуковником Фаустом.

***
Датум: 11. мај 2084.
Време: 11.08 часова
Место: Београд на Води
Земља: Протекторат Србија

„Рација!”
Пронело се склоништем од уста до уста. Попут вихора, пронела се
вест да су оба улаза у склониште блокирана и да нико не може да уђе
или да изађе. Напољу, у избегличком кампу, такође влада велика
узнемиреност међу избеглицама. Међутим, неколико стотина ОРД-ова
брзо je завело ред преко нишана. Људи знају да ти полуоргански
уређаји програмирани да очувају ред и мир не знају за прегањање и
расправљање, па je најбоље клонити их се. Врло су лаки на обарачу
чим детектују и најмању опасност по себе, а то укључује и неизазван и
ненајављен прилазак обичног детета.
У брзо je мноштво дронова прелетало не само околне улице, већ и
сам избеглички камп, тражећи осумњичене и пратећи сваки знак
ремећења мира и реда. Велики холограмски билборди стратешки
распоређени пуштали су истовремено исте поруке па на коју год
страну да се човек окрене није могао, а да их не прочита:

САРАДЊА СА ОРГАНИМА ВЛАСТИ ЈЕ ВАШЕ ПРАВО И


ОБАВЕЗА; ПОМАГАЊЕМ БЕГУНАЦА ОД ОРГАНА ЗА РЕД
И ДИСЦИПЛИНУ УГРОЖАВАТЕ СВОЈЕ ПОСТОЈАЊЕ;
ОМЕТАЊЕМ ДЕЛАТНОСТИ ВЛАСТИ ПРОТЕКТОРАТА
ГУБИТЕ ПРАВО НА ЦРВЕНИ КАРТОН; СЕБИ И ПОРОДИЦИ
НАЈБОЉЕ ЋЕТЕ ПОМОЋИ САРАДЊОМ СА ОРД-ОМ;
БЕСПОГОВОРНО ИЗВРШАВАЈТЕ НАРЕЂЕЊА ОРД-а.

У склоништу влада пометња; чује се плач и дрека деце, мајке их


дозивају и склањају се у њихове боксеве. Само мушкарци опрезно
провирују у ходнике ишчекујући силовит налет органа за ред и
дисциплину. Знају да je тад најсигурније лећи на земљу и руке ставити
на главу. То je ОРД-има знак да je субјект жив и да им се беспоговорно
потчињава. Имали су они рације у прошлости када су власти трагале
за Гргом Јаругом.
„Дошли су по мене, Грго”, рече му Вукша. „Не знам како су нас
пронашли.”
„Где je Мартин Капел, докторе? Да их није он позвао?”
„Не! Не би он то никад урадио ...”, одмахује главом он, „али не знам
... где je он. Нисам га видео од јутрос.”
„Moja Мира каже да се искрао из нашег бокса док сте спавали.”
„Не знам, Грго!”, шири руке доктор у немоћи. „Шта ћу сад да
радим? Немам куд, морам да се предам!”
„Куд да се предате, докторе?”, избечи се гробар Грга. „Јесте ли
полудели?
„А шта ми преостаје? Не смем да угрозим вас, оволику децу ... То
je све због мене!”
„Не, не ...”, замишљено ће Грга док гледа низ ходник, зна да ћe
сваког трепутка да бану. „Не можете се предати ... Боже сачувај ... Шта
би рекао мој деда Света? Како бих му изашао на очи? Ви сте за њега
били светац ... Мени сте светац!”
„Шта причаш, Грго? Какав те светац спопао? Да ми нису рекли
како се зовем, не бих ни знао своје име!”
„Ма, чекајте ту! Одмах долазим!”, узвикну Грга па дотрча до своје
Мире, пољуби je неколико пута брзо у уста, па joj рече: „Жено, морам
да склоним доктора одавде, а и мене ако ухвате, надрљао сам као и он!”
„Иди, мужу, иди! Не говори ми куда!”, помилује га она по лицу.
„Чувај нам се!”
Затим отвори своју касету и извади ранац од кога се никад није
напољу одвајао. Протрча поред Вукше позвавши га да крене за њим.
Њих двојица сумануто су трчали полумрачним ходницима пространог
склоништа. Људи су их знатижељно посматрали, неки би им
довикивали речи охрабрења, други тапшали. Сви су навијали да се
њихов Грга Јаруга склони од власти која га дуги низ година упорно
прогања. Међутим, знају они да овај нут нису дошли само због њега.
Трупе реда и дисциплине су по команди истовремено ушле на оба
улаза и тактички напредовале по замршеном лавиринту ходника и
боксова. Није било лутања или забуне, свако je знао куда треба да се
креће, које просторије да провери. Сваки ОРД je имао мапу склоништа
у свом систему и био je навођен аутоматски. Куд год да су прошли,
наилазили су на мушкарце, жене, децу који леже на поду с рукама на
глави. Имају они у свом систему детаљан опис Мартина Капела и
Вукше Крстајића. Њихови сензори разазнају субјекте поред којих
пролазе и ништа им не пролази непримећено.
Грга и Вукша су отворили тешка врата постројења за
пречишћавање ваздуха и вода и ушли унутра, хитро се провлачећи
између великих бојлера, филтера и резервоара. Ништа га Вукша не
пита јер зна да Грга има спреман излаз у случају опасности.
Напослетку, гробар диже тешку решетку с пода и открива отвор
који води дубоко у земљу. Из дубине се чује хука воде.
„Ово води право до Звездарског колектора, а одатле ћемо у
канализацију”, рече Грга и први крену да се спушта низ металне
мердевине фиксиране за зид. „Морате некако вратити решетку,
докторе!”
Вукша ју je с муком навукао преко отвора и брзо кренуо за њим jep
je већ био одмакао спуштајући се кроз мрак.
„Држите се добро и пазите где газите!”, чуо ra je како му довикује.
„Ако се оклизнете, пашћете преко мене и готови смо!”
Вукша je себи у браду проклињао све чега се могао сетити, псовао
je и стењао док je набадао ногама, а рукама тражио где да се ухвати.
Зној му je улазио у очи, а уста су му била сува као песак. Што од
страха, што од топлог ваздуха који je одоздо дувао, био je сав мокар па
су руке почеле да му проклизавају. Тутњава je била све гласнија.
„Колико још има, Грго?”, завапи он.
„Ево, ево ... још мало!”
Када je опет погледао испод себе, могао гa je видети како стоји у
подножју мердевина са малим упаљеним фењером на сојино уље.
Лакнуло му je када je под ногама осетио чврсто тло које je подрхтавало
од велике водене масе која je јурила низ колектор негде близу њих у
мраку. Само што ra je напустио један страх, Вукша je осетио други: као
неко чудовиште које вреба у тами, вода je јурила каналом испуњавајући
ваздух с влагом и скоро несносном буком.
„Зар не би требало да je колектор скоро празан?”, викну Вукша на
уво Грги сетивши се шта су му говорили у Топчидерском колектору.
„Овај пресушује касније jep има већи довод кишнице!”
Грга му махну руком и крену напред док га Вукша прати у корак
држећи се за његов ранац. Када je његов фењер овлаш осветлио канал
којим je тутњала вода запљускујући ивице, Вукша осети како му
колена клецају. Ваздух који je вода гурала са собом могао je
несмотрене да обори или чак да усиса у тунел. Зато je Грга сигурно
корачао, тачно знајући где треба да иде.
После неколико степеница попели су се до нечега што je Вукши
изгледало као бетонско корито широко око два метра и дубоко око
метар. Њиме je цурила прљава вода и сливала се у велики канал
колектора. На дну je лежало уже. Грга му прилази и виче му на уво:
„Морамо овуда, уз корито па у тунел!”
„Куда ћемо, Грго?”
„Код Кртолице Загуза! Он ће нам помоћи!”
„Јеси ли сигуран? Je ли безбедно? Чуо сам да je опасан тип!”
„Без бриге!”, осмехује се Грга. „Дуго ми сарађујемо! ... Него ... Него
...”
„Него, шта?”, види да Грга оклева.
„Него, овим коритом може да буде опасно кад изненада куљне
велика вода! Зато, држите се чврсто за ово уже! То смо ми поставили
joш одавно да би нас задржало од бујице!”
„Чекај, Грго!”, ухвати га Вукша за мишицу. „Јеси ли ти сигуран да je
туда безбедно? Да нас та бујица не однесе у колектор, онда смо
готови!”
„Држите се, докторе, и без бриге!”, тапше га Грга по леђима не би
ли га осоколио. „Е, и да ... Кад крене бујица, одмах joj окрените леђа,
затворите очи и уста. Задржите дах ...!”
„Колико то траје? Да се не подавимо?”
„Ма, нећемо! Никад није трајало дуже од минута!”
„Шта ако сада потраје дуже?”, запреиасти се Вукша. „Толико без
дисања? ... Не знам да ли ja то могу!”
„Хоћете да се вратите горе?”, диже обрве Грга. „Онда, пођите за
мном и запамтите: не испуштајте конопац и окрените леђа бујици,
тако ћете joj се лакше одупрети! ... Идемо!”
Грга Јаруга се први спусти у корито и прво се ухвати за уже, и
сачека да Вукша крене за њим. Онда угаси фењер, стрпа га у ранац па
четвороношке крену напред. За њим иде Вукша, дахће гласно од страха
и сав се тресе. Бауљају најбрже што могу.
„Колико je дугачак овај тунел?”, викну Вукша.
„Двадесет метара!”
Па добро, мисли се Вукша, није много. Толико ће издржати. Нису
прошли ни пет метара када се зачу јача хука воде и палет ваздуха.
„Ево га!”, викну Грга.
Ма колико се Вукша психички био припремио за удар бујице, њена
снага ra je изненадила, руке му проклизаше низ уже. Осети како га
струја носи низ корито. Кроз главу му пролете помисао да je колектор
само неколико метара испод њих и ако га вода тамо однесе, умреће
сигурно. Из све снаге стегну уже и одупре се снажном притиску. Успео
je да задржи оно мало ваздуха колико je стигао да удахне. Држао се док
навала воде тутњи коритом и великом силом хрли у колектор. Жмурео
je и стиснуо уста. Убрзо je осетио да ћe му плућа пући. Вапила су за
ваздухом, а вода je и даље незадрживо куљала преко гьих. Изгубио je
појам о времену, мислио je да више неће издржати кад је бујица, као
што je почела, исто тако изненада стала.
„Докторе!”, викнуо je у мраку Грга. „Сад! Идемо, брзо! Пре но што
наиђе следећи талас!”
У страху су велике очи, и велика снага, па Вукша хистерично крену
четвороношке напред, грабећи рукама и ногама само да се докопа
излаза из овог пакла.
„Ајде, ајде!”, чује како га бодри Грга.
У једном тренутку, осетио je како га руке хватају, извлаче из корита
и дижу на ноге. И даље се ништа не види, мркли je мрак.
Међутим, Вукши лакну кад осети да стоји усправно, практично у
Гргином загрљају.
„Како видиш без светла, човече?”, зачуди се Вукша.
„Да сте овуда прошли онолико пута колико ja, и ви бисте могли!”
Вукша затим осети како он отвара ранац и претура по њему. Убрзо
je креснуо упаљач и онда упалио фењер. Вукши истог тренутка лакну,
али не задуто.
„Упалио сам га само на брзину да вам покажем шта je сле-деће”,
брзо говори он, чак и њему глас подрхтава.
„Црни ти, није ваљда да има joш?”, прену се Вукша. „Мислио сам
да je ово најгоре ...!”
„Ма, какви најгоре, то je најлакше ...”
„Иди у бестрага, Грго, боље да сам горе окушао срећу...!”
„Докторе, не бисмо се ми овуда вукли да постоји други начин да се
избегне рација ОРД-а”, па га окрену уз тунел и показује му руком:
„Овај тунел je 300 метара дугачак, висок je два метра, широк метар и
по. Бујица која наиђе обично je метар дубока и зато потопи ово корито
којим смо дошли, али може нас однети ако се не ухватимо ...”
„Где je уже? Не видим га”, прекину га Вукша.
„То хоћу да вам кажем, нема овде ужета, тунел je превише дугачак
за то...”
„Па, како ћемо се држати? За шта ако нема ужета?”, успаничи се
Вукша док се сав мокар тресе.
„Докторе, саберите се, гледајте где вам показујем!... Видите ли ове
гвоздене држаче у зиду ... Хајде, пођите за мном, фењер не добацује
толико ... Ево га ... За њега се можете ухватити кад наиђе бујица...”
„Где je следећи? Не видим га...!”
„На сваких двадесет метара je по један...”
„Ти си, Грго, луд ... На двадесет метара? Па шта ако ме бујица
затекне између два држача?”
„Докторе, слушајте ме, чуће се хука када вода почне надолазити,
тада потрчите од најближег држача, било напред, било да се морате
вратити, нема друге ...”
„Куд пођох с тобом, бог ме убио ...”, промрмља Вукша.
„Ајде, ајде, није тако страшно ... Само памтите где су држачи!”
Како je вода била само до чланака, могли су лагано да трче иако би
Вукша често проклизао и пао. Грга би се зауставио и помагао му да у
стане, стално га охрабрујући док je он богорадао и проклињао. Чинило
му се да he брзо претрчати тих 300 метара, кад се Грга укопа у месту и
подиже руку.
„Чујете ли? Долази бујица! Ви трчите напред до следећег држача
...!”
„Куд ћеш ти?”, завапи Вукша укочено када виде да овај трчи назад.
„Не можемо обојица да се држимо за један држач!”, довикну му
Грга.
Вукша са ужасом спази да са Гргом оде и оно мало светла од
ферьера и да га оставља у мраку, а да не може ни да види где je
следећи држач. Куд ћe, шта ћe, закука наглас и потрча напред
напипавајући по зиду отприлике у висини где би требало бита. Ако му
промакие, вода ће га однети у бестрага, удавиће се ко пацов или ћe га
разбита о бетон.
Висина воде je почела брзо да расте и већ му je била до колена. С
муком се пробијао држећи се за зид, покушавајући да напипа гвоздену
избочину. Али сем клизаве мемле није било ничега! У мрклом мраку
испрва није пи приметно да гa je вода већ зауставила, да му je стигла
до појаса. Када je осетио да ће га оборити с ногу, ухватила ra je паника
jep није имао за шта да се ухвати на зиду.
Струја raje просто подигла и понела са собом. Вукша мах-нито
Загреба по зиду, али рука му проклиза. Није се предавао, из страха je
гребао као мачка када je бачена у воду и већ му je преклапала главу
када je случајно под прстима осетио гвоздену цев. Инстинктивно му се
прсти обухватише око држача и стисну га свом снагом.

***
Датум: 11. мај 2084.
Време: 12.28 часова
Место: Београд на Води
Земља: Протекторат Србија

„Касниш скоро пола сата, Мартине”, зачу он пуковников глас у


мраку депоа Народног музеја. Светло с његовог хендфона делимично
аветињски обасја његово лице док je седео на старом стећку.
„Једва сам се пробио, пуковниче”, прилази му он. „Улицама
патролирају дронови, шуњао сам се од улаза до улаза ... Јежим се од
помисли да je Центар за безбедност преко пута. Можда нисмо требали
овде ...”
„Не очекују нас тако близу њих”, прекида га пуковник.
„Шта се то догађа, пуковниче?”, стаје испред њега Мартин. „Ви да
будете разрешени дужности, па joш да будете у бекству? Не могу да
верујем!”, шири руке у чуду. „Све сам могао да очекyjем, али то ...”
Пуковник дубоко уздахну и погну главу.
„Ни мени није све јасно, Мартине ... Међутим, неке ... ружне ствари
су испливале на површину ... и одједном ... све се променило! Више не
знам шта да мислим.”
„Претпослављам да смо сада сви бегунци ... и да нас Систем лови”,
рече Мартин. „Они омнивори који су се стуштили на Звездарско
склопиште ... Вероватно су вас прислушкивали када сам вам се јавио.
Жао ми je, нисам знао ... Надао сам се да ћете ви и протектор Данијел
...”
„Протектор Данијел нас сад жели мртве, без сумње ... Потпуковник
... Унапређен je у пуковника ... Томас Кирш ми још није јасан ...”
„Он je троструки шпијун”, упада му у реч Мартин. „Ко зна за кота
не ради ... Али он нас je избавио од Американаца који су нас ухватили
у сигурној кући и одвели на стадион, када je убио генерала Фукса.
После нам je признао да се убацио у Пацифичку коалицију са
генералом, али нас je одатле одвео на хиподром и предао нас Русима,
са којима такође сарађује!”
„Како сте се извукли одатле?”
„Знате за онај Крстајићев необуздани бес ...?”
„Да, када добије надљудску снагу. ..”
„Е, изазвао сам му га ударцем ногом у главу ...”
„Уф, човече!”, одмахну главом пуковник.
„Тамо je био и Тимур Ленкович ... Све их je Крстајић поломио,
мислим да je само Тимур остао жив.”
„Шта су хтели Руси с њим?”
„Да га прикопчају на СФ1000 магнетну резонантну томографију и
да под хипнозом извуку инструкције за укључење протокола за
бежичну енергију, али пре свега хоће да се домогну ртањског чаја ...”
„Да, као и Американци, наравно”, додаје пуковник. „Јер ко управља
дистрибуцијом чаја ... управља светом.”
„Као да никоме више није до Марса ...”
„Сви смо изиграни, драги мој Мартине!”, дуну кроз нос пуковник.
„Мени je то све време било пред носом ... али и ja сам се као и сви ви
заносио тим ... црвеним картоном. Колико човек може бити слеп и
глуп!”, устаје он и узнемирено почиње да се шета тамо-амо. „Све сам
знао како функционише, али сам чак и ja насео на њихову пропаганду
... Свакоме су појединачно гajили наду у тај бољи живот на Марсу ...
Свакоме су били пронашли слабу тачку и експлоатисали je ... Чак и
мени.”
„Мислите да je све превара, пуковниче?”, наивно пита Мартин. „А
’Парада срећника’ ...?”
„Све je превара, Мартине ... Превара коју су друге коалиције
откриле, али су ћутале због ртањског чаја ... и јавност je почела да
сумња. Тек када се Субјект бр. 1 пробудио из коме, та нада je опет била
... само накратко подгрејана да би се поново као неки мехур
распршила”, одмахну му руком он. „Циљ им je да само ГУЈ-е оду на
Марс ... јер вам je промењена ДНК структура и не само што не можете
да оболите од клоровируса, него ... и слепо сте послушни и одани,
Мартине.”
„Да смо генетским инжињерингом заштићени од клоровируса знам
... Али то je све ...”, збуни се Мартин. „Сви знамо да je то био jедини
начин да се човечанство спаси од те пошасти, да не би изумрло!”
„Није само то, драги мој Мартине”, тужно се осмехну пуковник.
„Ви сте ... генетски пројектовани да на једну реч беспоговорно
извршавате вољу свог претпостављеног и само њега, не својих колега
или вама подређених, или трећих лица.”
„Засмејавате ме, пуковниче”, нервозно се насмеја Мартин. „Нисмо
ми роботи иако смо ГУЈ-e ... Ми смо људи од крви и меса попут вас
ЈАГМ-е, само смо отпорни на клоровирус за разлику од вас ...”
Пуковник прилази Мартину и строгим гласом му рече: „Капетане
Капеле, наређујем вам да ми сместа предате ваш плазмавер!”
Мартин га без речи извади из футроле и брзо му га даје у руке.
„Ово сте урадили без размишљања, зар не?”
„Наредили сте ми...”
„Било je инстинктивно, без поговора, без оклевања ... а камоли да
ме питате зашто га тражим”, рече пуковник и враћа му плазмавер.
„Било je наређење, пуковниче, шта имам ja ...”
„Наређујем да ми предате плазмавер, капетане!”, брзо понови
пуковник, и он му одмах испружи руку са оружјем. „Задржите га ...
Видите? Нисте могли да ми се одупрете, радите то инстинктивно ... То
се, Мартине, зове Генетски узрочник ланца командовања, модификован
ген ГУЛК, ви слепо слушате само свог претпостављеног, а то сам — ja!
На моју заповест, наређење, ви одмах несвесно реагујете. Тако сте
убили оног Гризлу. Све ГУЈ -е су генетски модификоване да у ланцу
командовања без поговора извршавају наређења својих
претпостављепих.”
„Да ли то значи, када би ми протектор Даиијел наредио ...?”
„Не, зато постоји ланац командовања, свако одговара свом
надређеном да не би дошло до забуне или злоупотребе ... Врло
једноставно, капетане ... Тако се постиже послушност, лојалност и
оданост поданика Систему ... Такви су пожељни на Марсу, а не ми
ЈАГМ-е. Видите до каквог раслојавања je дошло свуда у свету ... И ja
сам у томе учествовао ... Јединкама са аутохтоним генетским
материјалом није било могуће променити ген, ми смо врста у
одумирању због клоровируса и због саме наше људске природе да
стално преиспитујемо себе и околину, поседујемо вољу да се одупремо
неправди и злу, да се жртвујемо ... за некога или неки виши циљ. То
није потребно овом Новом светском поретку. Они желе послушне
јединке. Зато смо морали да прибегнемо чипу ’Здравку’, да у међуфази
што више контролишемо ЈАГМ-е ... док нас ви ГУЈ-е потпуно не
замените када ми изумремо природним или насилним путем. То je
задатак протектора Дапијела.”
„Ви сте то знали, па ипак сте ...”
„Мартине, постојала су два начина контролисања: генетски и
психолошки. Овај други се сада више не примењује јер се сада сва
деца рађају с модификованим генима, али када je све ово почело пре
више од пола века ... нас су психолошки третирали у Ауторитету за
едукацију ... испирали су нам мозак ... Тиме се протектор Данијел
највише поносио. Била je његова замисао да се психолошким методама
може постићи исто што и сада генетским инжењерингом ... У почетку
je било отпора код Елите jep нису веровали да то даје савршене
резултате ... Међутим, он их je разуверио ... и то са мном. Ja сам му
био успешан експеримент ... Али ... Постоји joш нешто у човеку што
се не може генетски или психичком тортуром променити, Мартине.
Нешто што се не може сломити или поробити ... А то су они људи
преко пута, на Бувљаку, у избегличким логорима, јасно свима
показали. Људска душа je неуништива! ... Ово ти све говорим да бих ти
лакше објаснио шта ми се десило, Мартине. И такође да тебе
упозорим. Мене су цео живот убеђивали ... и убедили, да ме je мајка
напустила, да ме се одрекла и оставила на немилост Систему, који ме
je усвојио и прерадио. Протектор Данијел je на том мом презиру и
разочарању изградио овог Игора Фауста ... Човека који je одговоран за
много зла у прошлости ... кога ни смрт не може искупити, а камоли
неко добро дело ... А онда, јутрос ... десило се нешто ... како да ти
објасним ... нешто што je све оно што je протектор градио ... срушило
као кулу од карата. И ja сам сада свестан свега ... Ja видим да су моје
руке крваве”, испружи их он Мартину и са гађењем их гледа. „Не знам
ко ми je дотурио тајну документацију о мом детињству и о мојој мајци
којом je располагао покојни генерал Фукса ... Зато je он одувек био
против мог наименовања за главног и одговорног за безбедност
Субјекта бр. 1 ... Он je знао ко сам ja, одакле потичем, ко су ми били
родитељи и шта се заправо с нама десило. Само се привидно залагао
за мене.”
„Знате, мислим да знам шта je посреди ...”, рече Мартин. „Пре но
што га je Томас Кирш убио, генерал je на моју опаску да ћете га ви
зауставити, рекао да je Пацифичка коалиција још пре десет година
сковала план Тројански коњ који има за цшь да завади вас и
протектора као највеће сметње њиховој намери да заузму Ртањ.”
„Тројански коњ”?, замисли се пуковник. „Онда су могли они да ми
дотуре те информације ... или пак Томас Кирш јер je заменио мртвог
генерала. Нешто ми ипак није јасно, Мартине ... За кота заправо он
ради, чији je он човек? Jep да je лојалан протектору Данијелу, он би
тебе и Субјекта бр. 1 предао њему, а не Тимуру Ленковичу.”
„То значи, пуковниче, да првенствено ради за Азијатску Алијансу.”
„И да спрема неко опако изненађење протектору Данијелу ... ако га
овај пре тога не раскринка и не ликвидира.”
„Ако je пуковник Кирш заменио генерала Фукса, онда он командује
оружаним снагама које чувају Ртањ.”
„И Азијатска Алијанса практично већ има Слободан приступ
Тераформу”, замишљено ће пуковник.
„Хоће ли га одмах и заузети, пуковниче?”
Игор Фауст се ушетао размишљајући о свим могућим сценаријима
и комбинацијама. Покушавао je да проникне у намере свију страна,
али му то није најбоље полазило за руком. Сувише je joш било
непознаница и скривених циљева свих актера у овој завери. Једна
ствар се, међутим, наметала као сигурна: ова криза може да се разреши
само код Тсраформа подно Ртња.
„Због чега je протектор крио истину о вашем идентитету и о
судбини ваших родитеља?”, упита Мартин.
„Не знам ... То се обично не ради jep нема потребе ... Ja сам ионако
знао да потичем из староверске породице ... То je била клетва која ме
je деценијама пратила. Међутим, сада када сам сазнао да je моје
рођено име je Иван Ристић, да ми се мајка звала Светлана Томић, отац
Богољуб Ристић, који je убијен у тој рацији ... сада ме je протектор
разрешио дужности и наредио да будем ухапшен. Она ме није
напустила као што сам досад веровао него je у рацији од 15. јула 2031.
заробљена и ja сам одвојен од ње, и обоје смо предати на
процесуирање ... Она je можда још жива ... Нисам успео да уђем у
Програм ресоцијализације и обуке за одрасла лица при Ауторитету за
преваспитавање да сазнам где je она сад и да ли je жива. Блокиран сам
... и то je очигледно јављено протектору Данијелу ... И све се срушило
као куда од карата, мој Мартине! Протектор, коме сам био
беспоговорно лојалан, наредио je да ме ухвате или убију, свеједно ... jep
сам открио његову лаж ... Ха-ха-ха! ...”, насмеја се пуковник од муке.
„Невероватно je колико једна лаж може да промени нечији живот, зар
не? Болно да га промени ...”, затим зарони лице у своје шаке. „То je
људска душа, бунтовна сила која нас нагони ... да се боримо за себе ...
и за друге ... макар не слушали разум ... и наређења.”
„Изгледа да се после овога не могу надати црвеном картону”,
тужно се осмехну Мартин. „Нити да ћу опет видети свог сина
Роберта.”
„Колико ће њему сада бити година? Тринаест?”
„Четрнаест ... Надао сам се да ће ми донустити да га посетим пре
него што га пошаљу на Ресоцијализацију и обуку.”
Пуковник гласно уздахну. Зину да му каже, али застаде. Помислио
je да сада ипак није био добар тренутак да му каже истину о смрти
његове супруге Ане. Могло би га толико потрести и узнемирити да би
својим понашањем могао да угрози њихову безбедност. Мораће да
сачека неки бољи тренутак јер сад je било приоритетно пронаћи
Вукшу Крстајића ако није био ухваћен.
На свом хендфону притиснуо je неколико дугмади и укључио се на
сервер Центра безбедности.
„Да нам не открију положај, пуковниче?”, забринуто ће Мартин.
„Неће, пре поласка сам променио свој број порта и идентификацију.
Имам лажан идентитет.”
„Како сте то успели да заобиђете заштиту? То je практично
немогуће.”
„Заборављаш да сам као шеф безбедности имао приступа скоро
свим заштитним системима.”
„Али да бисте се укључили на сервер Центра безбедности, морали
сте украсти нечији идентитет, некога ко већ има приступ њему.”
„Тако je ... То je прво што сам јутрос урадио када сам дошао у
канцеларију”, рече пуковник уносећи још неке команде преко великог
екрана свог хендфона. „Посумњао сам да ми je Томас Кирш дотурио
документа о мени на сам се укључио на његов идентитет да видим с
ким све комуницира ...”
„Сада се укључујете под његовим именом?”, изнснади се Мартин.
„Зар не може да примети?”
„Може ... ако се деси да смо обојица истовремсно укључени на
сервер Центра, онда ће обезбеђење дићи узбуну и лично ће нас
контактирати да би проверили наш идентитет ... и локацију. Други
начин je ако Томас Кирш провери историју упита, па схвати да се неко
с његовог порта распитивао о нечему за шта он није ...”
„Надајмо се да се то неће десити”, промрмља Мартин.
„Зато нећемо то превише злоупотребљавати да не би нешто
посумњао ... Овако ћемо бити у току бар са оним званичним
активностима које Центар безбедност буде спроводио ... Ево га ...
’Наређење свим јединицама и службама безбедности, реда и
дисциплине: пуковник Игор Фауст разрешен je дужности главног и
одговорног за безбедност Субјекта бр. 1 због немара и пропуста који су
довели до нестанка истог. Расписан je општи налог за његово хапшење,
у случају пружања отпора, да се елиминише. Предузети све мере за
проналазак агента капетана Мартина Капела и Субјекта бр. 1 чији се
траг губи у Звездарском склоништу’...”
Пуковиик се одмах искључи са сервера и угаси свој хендфон.
Обојици лакну.
„Значи, Томас Кирш није ухватио Вукшу Крстајића и још увек
трагају за њим, односно за нама.”
„Умакао им je ...”, замисли се Мартин.
„Како ли je то успео да изведе из склоништа који има само два
улаза?”
„Не, није то могао сам, пуковниче”, одмахну главом он. „Не би се
он снашао, не би могао да прође поред ОРД-а ... Него je њему неко
помогао.”
„Ко?”
„Грга Јаруга.”
„Taj кријумчар мртваца?”, изненади се пуковник. „Шта сте тражили
код њега?”
„Због тога сам вас јутрос звао у канцеларију, пуковниче ... Наиме,
дознали смо да дотични Грга Јаруга поседује неку стару фотографију
његовог деде и Вукше Крстајића, док су заједно радили под Ртњем ... И
отишли смо к ньему не бисмо ли нешто више о томе сазнали како
бисмо помогли Крстајићу да поврати своје памћење. Испоставило се да
се Крстајић сећа тог Светозара Лукића, да су заједно радили, али и да
je тај Лукић дао пропусницу Тамари Крстајић да уведе терористе у
постројење ... И што je најважније, пуковниче, др Вукша Крстајић je
желео да укључи протокол за регенерацију Земље јер je његова кћерка
остала у другом стању са вођом терориста Видаком Вукановићем...”
„Ауу!”, изненади се пуковник.
„И не само то ... Него сасвим je јасно да др Вукша Крстајић сада не
би добровољно укључио протокол за Марс ... Зато сам вас био звао да
вам то јавим и да бисте дошли да га евакуишете.”
„Да ли му се вратило памћеље? Да ли би умео да рукује
Тераформом?”
„Не, није ... Али могло би ускоро ... Само што je видео ту једну
фотографију и толико тога му се вратило о том инциденту ... И
наводно, његова ћерка je жива, није преминула током Великог рата.”
„Знамо да je нестала након терористичког напада, њено тело није
било међу погинулим ... Била je у другом стању, велиш? Можда су
обоје joш живи.”
„Ако мене питате, пуковниче, верујем да др Крстајићу мало треба
да му се потпуно врати памћење ... Можда само нека ситница ... Још
једна фотографија.”
„Или ако буде одведен у постројење под Ртњем.”
„То je практично немогуће, пуковниче! Не размишљајте о томе! Као
прво, знате да се мониторишу сви излази из Београда на Води. Без
’Здравка’ се не може добити дозвола за излазак, ни радна дозвола ни
путна дозвола. Друго, Зона Ртањ je најбоље чувана локација на свету, и
треће, судећи по вама, Томас Кирш командује баш тим снагама.”
„Како било, Мартине, ми пре свега морамо да пронађемо Вукшу
Крстајића пре протектора Данијела, или било које коалиције ... Велиш
да му je у бекству сигурно помогао Грга Jaруга ... Где су могли да се
склоне?”
„Не знам ... Грга оперише по гробљима, можда тамо ... Ко би их
тамо тражио? ... Или ...”
„Или, где?”
„Код Кртолице Загуза у Пацов граду”, рече Мартин. „По свему
судећи, они сарађују ... Изненадили бисте се, пуковниче, каква мрежа
кријумчарења постоји у подземљу, и каква логистика! Сви су
међусобно повезани, комуницирају, циркулишу људи и роба ... Морам
признати, тај изгнан народ се добро снашао.”
„Све ja то знам, Мартине”, тајанствено се осмехну пуковник. „Не
знам детаље, додуше, али одавно нам je познато како функционише
подземље.”
„Чекајте ... Ако сте знали, зашто никад није спречен тај ...
криминал?”, збуни се Мартин. „Нисте слали ОРД-е да их неутралишу.”
„Ја сам се то често питао ... Међутим, протектор Данијел je водио
прилично попустљиву политику према њима ... Зашто? Он одувек
тврди да je неопходно гледати им кроз прсте да не би дошло до побуне
и нереда који би могли угрозити Пројекат Марс ... Оно чега се Систем
највише плаши, није та органска храна која се шверцује, ни тај
ртањски чај који се кријумчари - већ опасне подривачке идеје.”
„Онда, ви знате где да пронађемо тог Кртолицу Загуза?”
„Знам, како да не ... Пацов град je у старим лагумима испод Калеа.”
„Тим лакше! Није далеко.”
„Нисам сигуран, Мартине ... Лако ћемо га пронаћи, али како да
изведемо да нас не убију?”, забринуто ће пуковник.

***
Датум: 11. мај 2084.
Време: 18.35 часова
Место: Београд на Води
Земља: Протекторат Србија

„Јеб’о слику своју, Загузе! Субјект бр. 1 тражи твоју помоћ!”, удари
шаком он по колену и грохотно се насмеја клатећи се на столици. Да се
не задржа, пао би на леђа. „Умало да не погнием у рођеној рупи ...
Него, ти си, бре Крстајићу, колико чујем ко пеки јебени Супермен! А?
... Чим те неко опаучи у главу, ти полудиш и све их живе растргнеш и
разбацаш? ... Е, јеб’о мајку своју, Загузе!”, па пљуну у страну.
Док Вукша седи збуњено, и не зна да ли да се смеје или да остане
озбиљан, Грга Јаруга се кикоће ко блесав док испија пиво из кригле.
Лош глас који бије Кртолицу никако не одговара првом утиску кojи je
Вукша стекао. Додуше, ти који се много смеју умеју напречац да се
преобразе у психопате или садисте, али ни по изгледу он није
прилично лику према коме je подземље имало страхопоштовање. Бели
пацов који му je био љубимац шеткао му се по раменима, неретко
пењући му се и на главу, па je тад посебио смешно изгледао. Газда
Пацов града био je средовечна, крупна људина од 130 кила и и 210
центиметара висине. Био je необичио глават, ћелав с великим носом и
приљубљеним ушима из којих су стрчале оштре црне длаке. Када би се
смејао, умео je да забаци главу и добро покаже своје коњске зубе и
густе, црне длаке које су му такође вириле из носа. Био je, очигледно у
поодмаклом стадијуму клоровируса: псовање, пљување, уопште
примитивно понашање и „кратак фитиљ”. Све у свему, његов изглед
пре je био смешан него страшан ... док га неко не разљути.
„Но, паметно што сте дошли код Загуза у Пацов град”, показује он
прстом на њих двојицу. „Све ће он да уради само да напакости нашем
фараону Денију! Ха-ха-ха! ... Какав je то бездушник! Moj пацовчић
Голуб осећајнији je од њега!”, па га почеша по глави. „Колико Загуз
види, ти си, Крстајићу, добро уздрмао њихов Систем ... Расписао je
потерницу за тобом, за Мартином Капелом, а сад и за Игором Фаустом,
који je био његова десна рука! Колико Загуз чује, јер већ десет година
није изашао из своје рупе, та вест се пепрекидно понавља на
телевизији и на свим уличним холобордима ...”
„Шта се десило да пуковника Фауста сада гања?”, изненади се
Вукша. „Он je био задужен за моју безбедност.”
„Чим си ти, Крстајићу, код Кртолице Загуза, значи да он свој посао
ниje добро обавио! Ха-ха-ха! И ja бих га хапсио!”
„Бар нису расписали потерницу за мном”, промрмља Грга и нагну
криглу.
„Е, мој пријатељу, потерница се пише једном ...”, диже сад и Загуз
своју криглу и наздравља му, „а твоја je написана пре скоро 20 година,
ако се не варам ... Ти и Загуз сте врло тражени!” Воли он да говори о
себи у трећем лицу, сматра да тако себи придаје већи значај. То je
можда било без разлога jep je његов Пацов град бројао око осам хиљада
душа, углавном породица које су нашле уточиште у замршеном
лавиринту средњовековних лагума испод некадашњег Калемегдана,
сада Калеа, немачких бункера из Другог светског рата, турских
барутана, и винских подрума из 19. века испод Косанчићевог венца -
сада Гетеовог венца.
„Обојица сте добродошли да останете код Кртолице Загуза колико
хоћете”, рече он великодушно и шири руке. „Добићете једну
просторију овог бункера...”
„Захваљујемо ти, Кртолице”, прекида га Грга, „али Вукша Крстајић
и ja хоћемо да изађемо из града, овде je превшие опасно за нас.”
„И куда да идете?”, изнеиади се он. „Јеси ли му рекао каква пустош
влада јужно од Београда на Води? Аветињски градови и села под
одронима и блатом, или толико поплављена да им једва вире кровови
из воде!...”
„Хоћемо да идемо на Ртањ ...”, изусти Вукша.
„Ха-ха-ха! На Ртањ! Ха-ха-ха!”, смеје се Кртолица. „Како мислите
тамо да стигнете? Из града могу само грађани да излазе, а вас двојица
немате ’Здравка’! Па чак и да се некако провучете ...”
„Планирамо да одемо до старовераца у Хомоље”, рече Грга. „Прича
се да они знају за древне тунеле који воде до Ртња...”
„Па, јесте...”, клима главом Кртолица, тобоже се слаже. „Прича се
свашта, и да су њима својевремено стигли неопажено до Ртња, али то
не значи да Систем досад није затрпао те тунеле ... За вас се, докторе,
говорило да ћете укључити дугоочекивани протокол за Марс ... Колико
Загуз види, вас сада прогањају.”
„Можда зато ... што се прочуло да желим да укључим протокол за
регенерацију земље на Тераформу”, рече Вукша.
Кртолица и Грга се значајно погледаше, али нико не реагује.
У то, велика метална врата се отварају уз шкрипу и улази један
човек. У руци држи плазмавер.
„Шефе, ухватрили смо двојицу како се шуњају око северозападног у
лаза.”
„Је ли? Баците их у јаму с пацовима”, хладнокрвно ће Кртолица, па
се окрену Вукши.
„Али, шефе ...”
„Шта je, Гребо, побогу?”, шири љутито руке он. „Видиш ли да Загуз
састанчи? Има важне ствари на памети, не мора да одлучује о двојици
Грађана, баните их у јаму као и остале...”
„Ова двојица су бегунци Игор Фауст и Мартин Капел.”
„Игор Фауст и Мартин Капел?”, изненади се Вукша и нагло устаје.
„Немојте их убити! Пријатељи су нам!”
„Игор Фауст? Пуковник?”, замисли се Кртолида. „Њега ће Загуз
прво да пропусти кроз шаке, а онда ће га наглавачке бацити у Римски
бунар ... Доведите их!”
„Немој, Загузе!”, узвикну Вукша, а Грга се стаде смејати.
„Шта je теби смешно, бог те убио?”, пита га Кртолица.
„Иди бре у бестрага, Кртолице! Увек ме насмејеш због свог
презимена!”
„Шта ти je ту смешно, јебем те лудог? A твоје као није? Јаруга?”
„Ма, комбинација речи, човече...”
„Опет ти с тим ... Клоровирусан си.”
„Шта могу кад ми je смешно! Рекао си: Њега ће загуз; а доктор
завапи: Немој загуз! Ха-ха-ха!”
Сада се и Кртолица и Вукша стадоше смејати.
„Иди у бестрага, Јаруго!”, кроз смех ће Кртолица. „Како сад да
Загуз убије нуковника? Покварио си му задовољство!”
„Па, немој загуз!”, намерно ће Грга и зацени се од смеха.
„Каква будала! ... Ајде, Гребо, уведи их унутра!”, одмахује руком
Кртолица док покушава да се сабере. „Можда се да Загузу касније да
их убије ... Данае нисмо хранили пацове.”
Греба, један нижи, ћелави снагатор набијене конституције и
намргођеног лица, гурну заробљенике кроз врата. Чим угледаше др
Вукшу Крстајића, Мартин и Игор се озарише. Приметно им лакну.
Можда би се чак и осмехнули да их Кртолица не предухитри, па скочи
на ноге и тобоже им се претећи унесе у лице:
„Шта да Кртолица ради с вама двојицом? Хоћете ли да ми навучете
ОРД-е као што су Аћиму Кољиврату?”
„Поштеди их, шефе”, рече Грга. „Сада су на нашој страни.”
„Е ... А до јуче су нас прогањали и ловили као бесне псе”, обилази
их Загуз и загледа. „Зашто да им се живот опрости?”
„Зато што те ja молим, Кртолице”, рече Вукша. „Нећемо моћи сами
да се извучемо из града ... Можда нам они могу помоћи.”
„Ајмо онда овако”, смешка се он док их с висине мерка, њих
двојица су му једва до рамена. „Да чује Загуз шта вас двојица имате да
кажете, па ће да одлучи шта ће с вама.”
„Шта има да се каже, Кртолице Загузе?”, озбиљно ћe пуковник.
„Нac тројица смо прогоњени и ако нас ухвате, убиће нас.”
„Па шта се то Загуза тиче?”
„Чуо си др Крстајића ... Ми му можемо помоћи да се извуче из
града.”
„Ти који си био задужен за његову безбедност и који си
најомраженији човек после протектора?”
„Па ипак сада он хоће моју главу. То ти ваљда нешто говори.”
„Дааа! Да вас треба пустити да се између себе побијете!”, па га
ћушну у леђа.
„Кртолице, молим те ...”, уздржано ће ипак Вукша јер примећује да
садизам избија испод тог смеха. „Њих двојица би могли да ми помогну
да укључим протокол за регенерацију Земље ...”
„Они? Како кад им je зинуло дупе за црвеним картоном?”
„Човече, какав црвени картон кад протектор хоће њихове главе?”
„У праву je др Крстајић ... Морам то да признам”, рече пуковник.
„Сви ми који смо процесуирани у Систему, научени смо да
једнообразно размишљамо ...”
„И сада сте се одједном просветлили, je ли?”, задиркује га и даље
Кртолица.
„Па, непосредна претња смрћу уме човеку да отвори очи”, рече
пуковник.
„А ова ГУЈ-а?”
„Није он по ничему другачији од тебе. И он je човек, само je
отпоран на клоровирус.”
„Ма немој? Свашта je Загуз чуо о њима ... И да буде искрен, нимало
му не верује. Њега ће Загуз сигурно бацити пацовима.” Кад се Грга
насмеја због „њега ће загуз”, Кртолица га ошину погледом и рече:
„И тебе ће, Јаруго, само се смеј.”
„Кртолице, тај човек ми je више пута спасио живот, не причај
свашта”, рече Вукша.
„И добро онда, како мислите, докторе, да вам ова двојица
помогну?”
„Пре свега да изађем из града ...”
„Можете ли то?”, одмах ће Кртолица.
„Једино ... једино се са ’Здравком’ може изаћи из града”, рече
пуковник. „Сваки излаз се вишеструко мониторише...”
„Да, знамо! Знамо и то да си ти највише заслужан због тога! Није
ли тако, пуковниче?”
„Тероризам je био реална претња, морало се ...”
„Ако je пре педесет година и био реална претња, зашто je joш увек
на снази полицијски час и та строга контрола кретања?”, када види да
пуковник само трепће и нема шта да одговори, он додаде: „Не морате
да одговорите, свима нам je одавно јасно.”
„Постоји можда решење и за излазак из града”, ипак рече пуковник.
„Набавити свима нове чипове.”
„Знаш, пуковииче, ми у Пацов граду тргујемо са свим и свачим”,
рече нехајно Кртолица. „Али ниједном још нисам видео да неко нуди
’Здравка’.”
„Ништа нас не кошта да пробамо да их набавимо ... преко др Адама
Бауера, одговорног лекара Субјекта бр. 1, мислим да би нам он изашао
у сусрет. Уосталом, ВМНА je задужен за производњу и регистрацију
’Здравка’.”
„Зашто мислите да би вам он помогао? То представља најстроже
кршење ...”, зачуди се Кртолица.
„Зато што je он од почетна помагао Вукши Крстајићу и до данас je
остао неоткривен”, рече пуковник. „Претпостављам да би му опет
помогао.”
Кртолица не рече ништа него настави да кружи око њих двојице
као ајкула око плена. Ипак, свестан je да су Вукши Крстајићу сви
помогли, а кад je неко попут покојног Аћима Кољиврата био спреман
на то, онда ни он није морао да се двоуми.
„И рецимо да добијете те чипове ...”, рече Кртолица. „Куда миелите
да се упутите? Не можете тек тако да им покуцате на врата Ртња.”
„Пре тога ... Осећам потребу да посетим једно место ... где би
можда могло да ми се врати памћење ... јер овако не вреди ни да ме сад
поставите испред Тераформа ... Блејаћу у то као теле у шарена врата ...
Не умем то да покренем! Не сећам се!”
„Добро, де, Крстајићу!”, шири руке Кртолица. ,„Ђе, ба, запело? Где
то хоћеш да одеш, мајку му?”
„У село Нересница”, кратко ће Вукша.
Пуковник Фауст у чуду диже обрве, али ништа не говори.
„Што баш тамо, докторе?”, пита га Загуз.
„Ja сам му рекао да je његова ћерка тамо живела удата за
озлоглашеног Видака Вукановића”, надовеза се Грга Јаруга.
„И да се можда тамо породила”, на то ће Вукша. „Можда ... joш има
тамо некога ... нечета ... што би ми помогло да се света сетим ... Не
гледајте ме тако, људи! ... К’о да сам пао с крушке ... Не знате како ми
je! Дође ми да искочим из ове коже! Полудећу што се ничега не сећам, а
толико тога ми je познато!”
Сви заћуташе и само се гледају, али понајвише у Кртолицу Загуза,
који мора да одлучи о судбини двају уљеза. У неким другим
околностима не би он ни размишљао о њиховој судбини, али свестан je
да се нешто крупно сада дешава. Када су сви мислили да ће се
Тераформ на Марсу коначно укључити, да je Систем на врхунцу своје
моћи, он се наједном опасно заљуљао и запретно да се сруши - на
опште задовољство прогнаних и обесправљених маса осуђених да
поделе судбину ове затроване планете. Сада се појавио човек који je
могао то да исправи, неко ко je опет улио наду безнадежнима. И
Кртолица je стално себи понављао, ако je неко попут Аћима Кољиврата
био спреман да помогне Крстајићу, онда заиста није требало да се он
премишља. Уосталом, шта je он могао да изгуби?
„Пуковниче, можеш ли да набавиш те чипове?”, упита га он.
„Претпостављам да није довољно да их добијеш, они морају бити
активирани, особе морају бити регистроване?”
„То би све могао др Бауер да обави ... ако буде хтео”, одговара овај.
„Како ћеш контактирати с њим када не смете нос да промолите
напоље?”
„Moj хендфон користи туђи порт и идентификацију.”
„Видим да си мислио на све.”
Пуковпик слегну раменима.
„У сваком случају, мораћу да се састанем са њим да бисмо се
потанко о свему договорили. Не смемо ниједан детаљ да изоставимо
јер ће нас Систем открити.”
„Ако неко уме да надмудри Систем, то си онда ти, зар не?”, ћушну
га опет Кртолица. „Ти си учествовао у његовом стварању.”
„Можда je ово прилика да се бар искупим живима, ако више не
могу мртвима”, рече пуковник.
„Тебе више не може спрати ни сва вода Дунавског залива”, рече
Кртолица и коначио седе на столицу. „Хајде, контактирај тог Бауера и
уговори сусрет ... али не у мом бункеру ... Снађите се негде напољу.”

***
Датум: 12. мај 2084.
Време: 14.55 часова
Место: Београд на Води
Земља: Протекторат Србија

Др Амброс Адлер je дошао у Центар за дистрибуцију ’Здравка’ при


ВМНА пред крај прве смене носећи медицинске картоне падијената
који су били прегледани и спремни за чиповање. Као шеф Одељења за
чиповање задужен je за комплетан пронес, од прегледа до
имплантације. Нових кандидата било je свакодневно и углавном су то
били интерно расељени из унутрашњости било због поплава, одрона
или због експропријације услед ширења рудника или великих
индустријских постројења и пластеника за производњу хране. Такви
кандидати добијали су од локалних ауторитета плаћену возну карту за
Београд на Води, упутства за добијање ’Здравка’ и регистрације да би
могли да остваре содијалну помоћ од Система. Чим би се сместили у
неки од бројних прихватних центара у ближој околини престонице и
добили своје прво следовање Соја пакета, хитали су на ВМНА ради
регистрације. Накои неопходног прегледа и комплетних анализа,
резултати се уносе у базу података, одакле би се за сваког појединца
стварала комплетна здравствена слика која je записивана у чип.
’Здравко’ би се затим посебним „пиштольем” уградио у лакат чиме би
постао оперативан и прикључен за Систем.
Иако je цео поступак био поприлично аутоматизован и безбедан,
људи су били ти који су уносили податке у базу података, па отуд и
нису били непознати случајеви када би женској особи био уграђен чип
мушке особе, или са погрешним медицинским подацима због којих би
дотично лице имало здравствених компликација, или би само долазило
до „ситних” грешака, као рецимо погрешан брачни статус, или да je
уграђен чип с подацима умрле особе. У таквим случајевима, била je
дозвољена рекламација у року од 15 дана, и уколико je жалбено лице
joш живо и способно за расуђивање након неизбежних медицинских
компликација, прибегавало би се промени ’Здравка’.
Тако je и тог дана др Адлер дошао са тридесетак захтева за
регистрацију чипа након чега би Служба ’Здравко’ могла да приступи
њиховој амбулантној имплантацији. Четири чипа која су била
намењена кандидатима која су тренутно била на лечењу због болести,
доктор je издвојио за пуковника Фауста и његову дружину. Чим их
служба буде регистровала у току дана, он ће их са др Бауером однети
па договорено место. Тог преподнева био се немало изненадио када му
je он пришао, одвео га у страну и у поверењу му рекао да гa je
пуковник Фауст, који je био у бекству, контактирао с молбом да им се
помогне да изађу из града. Испрва се двоумио и устручавао да
пристане плашећи се репресалија, али на инсистирање његовог шефа
Адама ипак je на крају попустио. И он je убрзо ово препознао као
добру прилику да се окористи.
Свестан свог положаја као шефа Одељења за чиповање било му je
одмах јасно да без њега др Бауер није могао ништа да уради. И да je то
био jедини разлог због кога му се обратно за помоћ. Као главни и
одговорни за здравствено стање Субјекта бр. 1, није имао ни приступ
чиповима ни процесу имилантације.
„Молим вас да се ови случајеви под хитно заведу”, рече др Адлер
службеници која ради на уносу података. „Пацијенти треба да се сутра
ујутру отпусте и систем мора бити ажуриран. Данас ћемо обавити
имплантацију.”
„Одмах, докторе”, био je њен једини одговор пре него што je почела
с радом.
Када се вратио у своју канцеларију, тамо ra je др Бауер већ
нестрпљиво чекао. Невешт у кршењу прописа, он je видно узбуђен и
нервозан. Није могао да се смири од разговора са пуковником Фаустом.
Испрва се изненадио када je на пријемнику видео да га пуковник
Томас Кирш зове. Одмах му je Фауст објаснио да се „накачио” на
његов број да би могао несметано да користи хендфон, али да не сме
дуго да разговара јер ако Томас Кирш крене некога да позове, његов
хендфон ће пријавити уљеза. Ако се његов уважени колега др Адлер
још и двоумио да ли да им помогне, он je на то одмах пристао када му
je претходно кишно вече на састанку у јавном тоалету на Калеу
пуковник Фауст све предочио. Не би он, до душе, њему поверовао ни
реч против Система, коме je неограничено био лојалан и предан, да
није знао колико високо место je пуковник заузимао у Служби
безбедности.
Спознавши праву истину од човека који je био најзаслужнији за
лаж, др Бауер je био толико потресен да je једва стигао својој кући.
Није смео ни супрузи да каже. Зато je целу ноћ преседео у својој
фотељи у мраку радне собе не померивши се ни када je његова жена у
неко доба ноћи дошла да га обиђе, да види зашто није у кревету. Шок
да цео живот проведеш живећи лаж и хранећи превару манифестује се
ударом топлоте у лице, блокадом мисли и загледавањем у једну тачку.
Тек када je престала киша негде пред зору, почео je да се присећа своје
улоге и свог доприноса у одржању и пропагирању овог наопаког
система. Кајање, срамота и гнушање над самим собом последица су
таквог отрежњења. Затим уследи чуђење, „како сам био тако глуп и
слеп”, а онда гнев од кога узаври крв у жилама.
Када се његова супруга ујутру пробудила за посао, он je већ био
смирен и одлучан да помогне Вукши Крстајићу и осталима да изађу из
града. Иако се осећао нелагодно што мора да се повери свом колеги др
Адлеру, ма колико да je размишљао, није било друге опције. Он није
могао да ушета у Службу за чиповање и да тек тако узме четири
’Здравка’. Уосталом, и да их некако украде, не би им ништа значило јер
се морају регистровати, активирати и уградити. А то je све могао само
др Адлер и његова служба.
На крају je само схватио да у својим годинама више ништа не може
да изгуби, ако већ од одласка на Марс као ЈАГМ-а није било икаквих
изгледа, судбина му je била запечаћена заједно са свим онима који су
били осуђени на животарење на овој одумрлој планети. Сада му je
преостала само нада да Вукша Крстајић укључи протокол за
регенерацију планете, као што му je био рекао пуковник Фауст.
Па ипак, док je чекао др Адлера да се врати с чиповима, био je
свестан да више нема натраг, да je прекорачио границу и одметнуо се у
противнике Система за које je била прописана најоштрија казна: радни
логор на Цересу. И није му, наравно, било свеједно јер je на крају
крајева он одувек био узоран грађанин и није био вичан прекршајима.
Чак никада није куповао ни органске производе који су се продавали
на црном тржишту. Зато се изненадио хладнокрвности свог колете.
„Не знам како можете да буде тако мирни, колега Адлеру”, рече му
Бауер. „Мене не држи место, ушетао сам се као у кавезу.”
„Без бриге, Адаме”, одврати с осмехом овај. „Нема никакве
опасности, ja контролишем цео процес ... Важно je само њима
четворици нагласити да имају 24 часа да искористе регистрацију
’Здравка’ док контролни систем провером не установи грешку
имплантације и аутоматски се не искључи.”
„Знам, колега, знам... Контрола ће брзо приметити да чип није
уграђеи у кост лакта.”
„Можда би им требало ипак имплантирати чипове, тако би имали
више времена ...”
„Да, али пуковник Фауст инсистира да се чипови само прилепе на
кожу, a неће се приметити преко дугачких рукава ... Не знам, колега
...”, ушетао се Бауер. „Зар je могуће да je чип оспособљен за убијање
дезинтеграцијом и изазивањем инфаркта, као што он каже?”
„То ми je просто невероватно, колега ...”, одмахује главом Амброс
Адлер. „То je крајње нехумано и не приличи нашем Систему.”
„Али пуковник каже да je он лично радио на тим изменама чипа ...”
„Како год! Урадићемо како су тражили ... Однећемо им чипове.”
„Не знам како да вам се захвалим ...”, поче др Бауер.
„Не, не!”, протестно диже руку др Адлер. „Морам ja вама да
захвалим што сте ми отворили очи ... и пружили прилику да нешто
учиним.”
„Остаје само да се у 20 часова нађемо с њима и да ово завршимо”,
рече др Бауер док сав трепери од узбуђења.
„Волео бих бар да то није у јавном тоалету”, промрмља др Адлер.

***
Датум: 12. мај 2084.
Време: 20.10 часова
Место: Београд на Води
Земља: Протекторат Србија

„Не морате нам понављати, др Бауере, колико имамо времена”, рече


пуковник Фауст помало увређено. „Ја знам најбоље све карактсристике
ове верзије ’Здравка 7.0’. Бићемо ми далеко од Београда на Води када
истекне последњи минут.”
„Добро, добро, пуковниче”, узбуђено ће овај. „До нас je да вам само
скренемо пажњу ... Колега Адлер, дајте те чипове па да идемо одавде
што пре.”
„Без бриге, докторе, нико неће овамо долазити по овој киши.”
„Не кажем због тога, пуковниче, већ овде несносно заудара”, рече
он држећи торбу отворену док Адлер вади кутију с чиповима. „Гади ми
се што стојим овде, а камоли да нешто дотакнем или да се случајно
очешем ... Ужас! Овај клоровирус поприма забрињавајуће размере! Чим
дођем кући, попићу дупли ртањсжи чај!”
„Вала у праву сте, колега”, рече Адлер мрштећи се. „Све je
запишано и усрано! Како људи не умеју мало више да пазе, па није им
ваљда овако и у кући?”
„Да сте само видели куда смо долазили у Пацов град”, насмеја се
Грга Јаруга. „Газили смо до колена по говнима!”
„Joj, ужас!”, узвикну др Бауер. „Господине Јаруго, ништа ми не
причајте, згражавам се.”
„Јесте, испашће ми чипови на овај запишан под, шта ћемо онда.”
„Сигурно би вам се ’Здравко’ разболео! Хе-хе-хе!”, добаци Грга.
„Чиме ћете нам га залепити на лакат?”, упита Вукша.
„Какво лепљење, какви бакрачи, др Крстајићу!”, одврати Адлер. „То
није безбедно, не гарантује да вам неће спасти с лакта, а шта ћете
онда?”
„Рекли смо да нећемо усађивање ...”, уплати се Мартин.
„Неће га ни бити, не бојте се ...”, рече замишльено Адлер док
покушава концентрисано да стави мали чип на врх пишгоља. „Здравко
има ... титанијумске ногице, њих шест ... слично пауку ... Кад се усади
помоћу овог пиштоља, те ногице се ухвате за кост и више не пуштају
... Наравно, на овом пиштољу може да се подешава дубина усађивања
јер нису сви људи исти ... Има пет категорија ... Прва се користи за
децу ... Ко ће први? ... Ајте ви, Мартине ... Испружите руку, тако ... Не
померајте je ... Када се прва категорија, дечја, примени на вас ... Онда
ћe ’Здравко’ само површински пробити кожу и безбедно ће пријањати
... Пазите сад, Мартине ... Ево га, готово! ... Није болело, зар не? ...
Следећи ... Пуковниче? ... Ајдете ... Чујем да сте ви свог ’Здравка’
успели да искључите ... Хм, како сте то успели? ... Колико je мени
познато, то je неизводљиво ... Нећете да ми кажете? ... Ха-ха, у реду! ...
То je поверљиво, претпостављам ... Не померајте руку сад ... И готово
... Следећи ... Него, једино што ћете морати да га ишчупате из коже
пред истек времена ... па може мало да заболи ... Ово вам je сад као да
сте захефтани, али боље и то него да вам се усађује у кост ... Не
померајте руку, др Крстајићу ... Готово... И још један ... За вас, Грго
Јаруго ... Ето.”
„Када се активирају, пуковниче?”, упита Вукша док гледа мали чип
који му je забоден у кожу лакта.
„Сви су сад активни и регистровани ...”, одврати му др Адлер.
„Имате 24 часа.”
„Претпостављам да сте све испланирали, пуковниче?”, упита га др
Бауер.
„Јесмо, сутра изјутра одлазимо ... Разумећете, докторе, не смемо
вам рећи, то je за ваше добро.”
„Свакако, свакако, не желим ja ни да знам”, одмахује нервозно
руком овај. „Морамо се правити луди, зар не колeгa Адлер?”
„То бар није тешко у овој земљи поред толико клоровирусних!”,
насмеја се он наглас док пакује алат назад у торбу.
„Претпостављам да ћемо ... већ чути шта сте урадили”, рече Бауер.
„О, да!”, осмехну се пуковник. „Знаћете како се ово завршило ...
Хвала вам, доктори ... Веома смо вам захвални јер без вас ово свакако
не бисмо могли да урадимо.”
„Не, пуковниче, хвала вама што сте нам ... опет улили бар неку
наду.”
„Богами, сада када би вас чули ...”, одмахује главом др Адлер.
„Знате да сме постојати само ’нада у бољи живот на Марсу’, сва остала
надања су контрапродуктивна и непожељна.”
„Не знам, људи, за вас ...”, рече Вукша, „али у моје врсме ... ако
нема наде, онда се само животари ... А кад имаш циљ пред собом, онда
га из петних жила хоћеш остварити.”
„И ми имамо циљ, докторе”, рече пуковник. „Да исправимо неке
ствари.”
„Ми ћемо вас онда препустити том циљу, није ли тако, др Бауере?”,
упита Адлер кренувши према степеницама које воде горе ка излазу.
„Не треба се задржавати овде дуже него што морамо.”
„У праву сте, колега”, крену и Бауер за њим. „Срећно свима ...
Срећно!”
„Хвала, доктори!”, узвикну Вукша.
Бауер и Адлер су навукли кабанице на главу и изашли на пљусак.
Било je мрачно на великој ледини на Калеу, тек понека светиљка јавне
расвете je радила. Било je пусто и тмурно. Бетонске клупе су
аветињски штрчале на голој земљи дуж асфалтираних стаза које су
некада вијугале између зелених површина. Две стотине година после
Турака, овај простор je опст изгледао као Калемегдан из 19. века: голи
и брисани простор. Ако je тада делио варош од града-тврђаве и
стратешки je био огољен, у 21. веку киселе кише су убиле и последњу
травку, а камоли раскошне јаворе, кестене, платане ... Међутим, Бауер
и Адлер нису обраћали пажњу на то, они се нису ссћали бољих
времена. Живели су у садашњости без будућности.
Хитали су да се што пре домогну зграда у даљини и Адлерових
кола, која су била паркирана у улици Канцелара Бизмарка, некадашњој
Кнез Михајловој. Заклоњени кабаницама, али мокрих ногу, крупним
корацима као да су се утркивали ко ће пре стићи. У једном тренутку,
др Бауер нагло застаде. Одсечним покретима се затетура, ухвати се за
грудни кош и ничице паде у бару. Његов колега, др Адлер, није ни
застао, нити се осврнуо. Наставио je да жури ка својим колима.
***
Датум: 13. мај 2084.
Време: 06.45 часова
Место: Београд на Води
Земља: Протекторат Србија

Пред оронулом зградом железничке станице, четворица завереника


стајали су у реду и чекали да прођу кроз механичка врата која су била
ограђена решеткама. Да би путник ушао у зграду станице, морао je док
пролази кроз њих, да се идентификује ’Здравком’ на сензор. Уколико
му je, пак, из неког разлога забрањен пролаз, врата би се затворила и
путник би у њима остао заробљен. Обезбеђење би било алармирано и
тог јадника би извукли из гвоздених чељусти и одвели.
Због тога су сва четворица била видно узрујана док je колона
полако напредовала. Некоме са стране би одмах упали у очи да свих
стотинак људи нису подједнако били узнемирени. Никад ниси знао
како ће тај ’Здравко’ да реагује. Неретко би из чиста мира баговао, што
би, уколико je човек баксуз да се то деси баш тог тренутка, сензори на
разним улазима детектовали и дигли узбуну. Објашњавање и натезање
било би контрапродуктивно и човек се могао само надати, а молити се
Богу било je забрањено, да ћe обезбеђење установити квар или пак да
ће баговање у међувремену да престане.
Изнад улаза у зграду нападно je упадао у очи холограмски билборд:
БОЉИ ЖИВОТ НА МАРСУ ВАС ЧЕКА са идиличним призором
зеленила и жубораве воде под куполом која je носила име „Вукша
Крстајић”. Да би у следећем кадру крупним црвеним словима писало:
LABOR OMNIA FACIT, РАД ЧИНИ СВЕ. Чак и када би човек пожелео да
одмори очи и мозак од тога, на коју год страну би се окренуо, у видно
поље би му улазили холограмски билборди истог садржаја. Свако je
непрекидно био бомбардован психолошком пропагандом Система, који
je захтевао беспоговорну послушност.
Такво хипнотичко стање прекинуо je аларм на улазу, наједном се
чуло затварање кавеза и црвено ротационо светло изнад грешника се
упалило. Унутра, унезверено стоји старији човек са офуцаном
пластичном актен ташном. Обезбеђење се створило ни од куда, три
намргођене ГУЈ-е у црним мантилима и са електричним палицама.
Чим се они појавише, аларм je даљински искључен и кавез отворен, па
двојица извукоше збуњеног човека.
„Људи, ja не знам шта то би!”, узвикивао je док су га за руке од
водиле. „Ја путујем сваке недеље у Крагујевац и никад се ово није
десило!”
„Верујемо ти, чича”, смирује гаједан од њих. „Ајде ти с нама да то
решимо!”
„Шта носиш у торби, je ли?”, пита га други скоро истовремено.
„Само нетто да поједем успут, дуго се путује...”
„Сигурно имаш нешто органског порекла, je л’ да?
„Н-не, немам...!”
„Ајде, признај, ионако ћемо проверити”, рече трећи.
„Чича, не вуци ноге, немој да ради пендрек ...”
И одведоше га нетрагом у службене просторије. Кроз колону
проструја жамор:
„Здравко опет ’лагује’!”
Путници који су чекали иза њега почињу да се презнојавају и да
гутају кнедле. Неки одустају и ред почиње да се осипа.
Људи стоје по страни и чекају, загледали се у правцу где je
обезбеђење одвело старијег човека.
„Шта je сад?”, прошапута нервозно Вукша Крстајић.
„Они којима су чипови већ лаговали радије се склаљају и чекају да
то прође”, рече Грга Јаруга. „Неће људи да ризикују. Неки старији
чипови истовремено лагују јер раде на истој фреквенцији.”
„Како ће знати да je то прошло?”, опет ће Вукша.
„Чим пусте оног човека, значи да je све опет у реду”, смешка се
Грга.
„Шта ако се не појави?”
„Неће ни стати у ред.”
„А ми?”
„Наши чипови су нови”, прошапута пуковник.
Самоувереност Игора Фауста није их умирила, али иису имали куд
него да иду до краја. Први je кроз механичка врата прошао Мартин.
Сви су широм отворених очију пратили сваки његов покрет. Када је
наслонио десни лакат на сензор укључило се зелено светло и он je
прошао. Сви одахнуше. Следили су га Крстајић, па Јаруга и затим
Фауст. Олакшање им се видело на лицима, осим на пуковниковом, а он
je подозриво гледао око себе. Покушавао je да утврди где су се све
камере налазиле. Осећао се експонирано, знао je врло добро да оне
функционишу по систему препознавања лица. Уколико су сви на
потерницама, могло je лако да се деси да се у Центру за безбедност
упали нека црвена лампица. Такође je био свестан да аларм може лако
да прође непримећен уколико се дежурна лица бавс неким важнијим
пословима. Била je и гужва па се надао да могу проћи незапажено ако
буду брзи. Нису губили време. На великом семафору су видели да воз
за Мајданпек креће у 07.15 часова, па су крупним корацима кренули на
перон три.
Вукша je с великим интересовањем посматрао око себе; и даље се
није могао начудити што су сви у дугачким хаљинама. Разлике између
мушкараца и жена једва су биле видљиве, и да први нису били сви
ћелави, чинило му се да би неке и помешао. Ништа мање се није
изненадио ни када je угледао локомотиве са вагонима који су стајали
на перонима. Очекивао je ултра-брзе, аеродинамичног облика, чак и да
лебде изнад шина, међутим нису се много разликовали од возова из
његовог времена ... само што су били прерађени и личили на нешто из
комичних стрипова, комбинација раних модела из 20. века и неких
модерних решења.
Мартин je морао Вукшу да држи за мишицу и да га усмерава jep je
овај био зинуо од чуда и могао се лако изгубити у гужви.
„Уђимо брзо”, промрмља им пуковник. „Ризикујемо овако
изложени.”
Унутрашњост путних вагона имала je некакав ретроградни
модернистички изглед. Као када би дрвени дизајн с почетка 20. века
пресвукли стерилном пластиком.
Ушли су у један купе и затворили стаклена врата. Пуковник je
спустио ролетну на прозору. Није био опуштен, напротив, сада се
осећао највише угроженим.
„Мартине, нас двојица ћемо изаћи у ходник”, рече му он. „Ви идите
на леви крај, ja ћу на десни. Јавите ако приметите нешто сумњиво.”
Мартин само климну главом и изађе за њим. Осташе Грга и Вукша
сами.
„Видим да се не можете начудити, докторе”, смешка се Јаруга.
„Не знам шта да кажем”, одмахује главом овај. „Очекивао сам ...
Колико су брзи ови возови?”
„Не много ... Не буде ли кварова, стићи ћемо вечерас у Мајданпек.”
„Не разумем, Грго...”, грозничаво Клима главом Вукша. „Заиста ...
како je могуће да на крају 21. века имате овакве шклопоције ... а с
друге стране, ГУЈ-е, омниворе, ОРД-е... некакве ГМАзОве.”
„ГМАзОв! Ха! Свиђа ми се тај израз, докторе!”, насмеја се гласно
Грга и тапше од одушевљења.
„Није смешно, Грго”, озбиљно ће Вукша. „Мене су деценијама
држали у ... у вештачкој материци, населили сте Марс, имате базе на
Месецу и којекуда још ... а возите се горе него што смо ми у моје
време и, вала, живите бедније!”
„Систем je такав, докторе”, спаде му осмех с лица. „Сви ресурси,
баш сви, усмерени су на колонију на Марсу ... а овде се штеди.”
„Али служба безбедности има модерна возила, плазмавере,
сателите за праћење, дронови нам лете изнад глава и све снимају...”
„Сад сте рекли, докторе ... Систем je усавршен толико да би народ
држао у незнању и лакше њиме манипулисао. Рецимо ... постоји
опште ограничење кретања, наводно због страха од тероризма, без
контроле нема уласка и изласка из града ... ако je већ тако ... шта ће
нам возови који јуре 600 км на час ... Чему разбацивање ресурса када
су одрони и поплаве чести. Два дана у недељи нека пруга због тога
није у функцији. С путевима je исто. Зашто би онда сви грађани
возили модерна возила? Све у свему, докторе, циљ система je да што
више не само ограничи него и да отежа слободу кретања ... Тако се
постижу два главна циља: преусмеравају се ресурси на Марс и
постиже се већа контрола масе.”
„Ипак je у моје време било боље, колико се сећам”, рече Вукша
вирећи кроз ролетне.
„Докторе, у ваше време све je и почело”, рече Грга.
„Какав je ово онда цивилизацијски напредак?”
„Ко каже да јесте? У последња два миленијума сам човек се није
много развио, па да се каже да се нешто опаметио, напредовала je само
технологија.”
„Зар то није исто?”
„Исконске особине човека су остале непромењене и коче га да у
корак прати технологију и са њом да се развија на боље ... И даље се
све своди на поробљавање, искоришћавање и злоупотребу! Против тога
су се борили староверци док нису дигли руке и склонили се у
Хомоље.”
„То je тачно ... Мислим, ваша такозвана кредитна способност
зависи од ваше радне способности ... Док радиш, добићеш све што ти
je потребно за живот. Када престанеш да радиш, престајеш и да
постојиш ... Као робови у антици; нису били плаћени већ су добијали
храну и кров над главом.”
„С тим да су наши робовласници на Марсу! Ха-ха-ха!”
„Знате, човек мора да им скине капу ...”, клима главом Вукша.
„Тако je све добро осмишљено да им људи верују. На све стране су они
иритирајући билборди, на телевизији све je усмерено на ’рад и само
рад’ ако хоћете да добијете црвени картон, ови чипови који се усађују у
лакат ... Пропаганда им je савршена.”
„Ах, докторе ... ми смо већ куванс жабе, а ви сте се само опекли.”
„Како то мислиш, Грго?”
„Синдром куване жабе, др Крстајићу”, смешка се он. „Ако ставите
жабу у хладну воду и укључите лагану ватру, скуваћете je живу jер она
неће ни приметити да се вода постепено загрева ... Али ако жабу
убаците у кипућу воду - она ће да искочи!”, и пљесну руком. „Ви сте
жабац кога су спустили у ту вреду воду, опекли сте се и побегли.”
„И сад су се сви дали у потеру за тим жапцем”, уздахну Вукша.
„Најцрње je то што je жабља врста изумрла пре скоро тридесет
година”, рече Грга. „Убила их кисела киша и јако УВ зрачењ