You are on page 1of 3

Руше се олтари савести, светости и љубави, комешају се народи, пропада природа, љуљају

се сви људски темељи и државни поретци, а свим тим не диригује дух кроткости и
љубави, већ другачији дух, туђ души: безочни, лажљиви и бестидни. И поново су нам
данас блиске ове речи древног пророка: „Овако говори Господ: Станите на путевима
вашим и погледајте и питајте за старе путеве који је добар, па идите по њему и наћи ћете
мир души својој“ (Јер. 6:16).

И још један библијски стих који је волео да наводи један од последњих представника руске
класичне књижевности Иван Буњин: „Част ће се понизити, а нискост уздигнути… У
дом разврата ће се претворити људски скупови… И лице поколења биће псеће…“

Идол трговине и нечасних начина богаћења стекао је карактер масовног обожавања и


ропства, на штету ономе што је много значајније, укључујући и духовно богатство. Светост
се заједно с благочашћем и поштењем све више уклања из свести људи, као старомодни
појмови који су преживели своје време. И рађа се поколење са псећим лицем. „Тела је
много, а људи је мало“ – писао је св. Јован Златоуст. Сада се већ мора говорити о
истинској опасности изрођавања човека који добровољно продаје свој божански лик за
робну етикету (а ускоро можда и за печат на десној руци и челу).

Све ове тужне речи немају за сврху оцрњивање, нити су последица песимизма, већ су
последица реалности данашњице. Не видети и не бити свестан озбиљности свега што
се догађа одраслом човеку је неопростиво.

Уједно, правог ауторског текста је веома мало. Обично су то смисаоне споне,


препричавање већ познатих коментара и нека поједностављивања ради олакшања
излагања старих текстова, чији је језик сложен за савременог човека. Зато би се могло,
попут Мишела Монтења, рећи следеће: „У овом букету цвећа моја је само трака“.

Обилују методи за развој ионако хипертрофиране уобразиље код пацијента (што је са


светоотачког гледишта потпуно недопустиво), „терапија прималним криком“,
„бесконтактни секс“, „сеоба у претходне животе“, „инфантилне игре“, „кодирања“ – али
каква је ту терапија душе? Чак и спољашње опуштање мишићa које је прилично
препоручљиво, јесте. у најбољем случају, само телесна терапија, јер се не тиче суштинских
проблема личности.

Осим тога, разарање религиозних традиција довело је до пораста броја људи без вере
(тачније, са изопаченом вером, на пример, у култ богатства, политику, мистику, итд). А и
услови садашњег живота са његовом ужасном суровошћу, огромном ужурбаношћу,
емоцнонално-стресним оптерећењима и другим неповољним чиниоцима изазваним
прогресом технолошке цивилизације, изазвали су насушну потребу за стручњацима за
лечење душевних тешкоћа и поремећаја, који своју делатност заснивају на неким вишим
идеалима, али идеалима доступним и у свету онима који још нису дошли до праве вере.
Мало ко ће оспоравати да истински узроци психичких и соматских (телесних) поремећаја
у наше време постају пре свега, морално-деградацнони процеси у друштву, озбиљни
дефекти у породичном васпитању. губитак идеала.

„Психопатологија се из науке о поремећају механизма душевног живота претвара у науку


о поремећају смисаоних веза, погледа на свет, ослањајући се на философско-психолошку,
и, може се чак рећи, религиозно-философску или религиозно-психолошку теорију
типова људског погледа на постојање“.Семјон Франка

Тросложна теорија утврђује постојање у човеку тела, душе и духа. Отуда је потпуно
умесно говорити о телесном, душевном и духовном животу. Телесни живот задовољава
само потребе тела, у суштини он се мало разликује од живота животиња: сан, храна,
сексуалне потребе; инстиктивне тежње и физиолошке потребе углавном исцрпљују круг
телесних интересовања. Душевни живот је много истанчанији. Душа ужива у лепоти
прнроде, емоционалним доживљајима, узвишеним осећањима, изазваним, на пример,
слушањем музике, читањем уметничке књижевности, посматрањем позоришне представе
итд. Духовни живот носи на себи печат Највишег Начела и увек (у истинском свом
испољавању) води оном бесмртном Извору који је дао живот како човеку, тако и свему
што га окружује. Највиша, људском разуму недокучива људска дела запањујуће леиоте и
величанствености, дела која имају и наравствени утицај на душу, увек по свом бићу
потичу од Духа Истине, Добра и Љубави.

Погрешан је раширени појам да је духовни човек само високо интелектуални човек, или,
да се духовни живот састоји у слушању музике, читању световних књига или посећивању
позоришта и музеја. Уопште није тако. Све то има углавном однос према душевном, а
никако духовном животу који, напротив, може бити (и обично бива) лишен свега тога,
али је у целини потчињен и испуњен другачијим циљевима и смислом.

У књизи „Тачно изложење православне вере“ св. Јована Дамаскина говори се о разумном
и неразумном делу људске душе, свесном и несвесном. (Било је то много векова пре
открића подсвесне и несвесне сфере човекове психе!)

Карактеристични део људске душе је њена разумност (словесност) која уздиже човека
изнад свега осталог животињског и биљног света. Човек такође поседује способност за
наравствено (морално) усавршавање, поседује свесни избор (слободу воље), осећање
одговорности, способност за говор, стваралаштво, доживљавање узвишених појмова,
почев од лепоте, добра и љубави до свести о Богу. Код животиња душа се не може
одвојити од тела, а „психа је тако тесно повезана са физичком природом животиња, да је
готово немогуће сазнати: где се она завршава, а где почиње“ (из књиге „Душа људска“, с.
15, реп. изд., 1992).
Да ли биљке поседују душу? Тим поводом мишљења Светих Отаца се разликују. Али ако
је и имају, онда је она у односу према људској души још мање савршена и дубоко
скривена. Св. Григорије Нисијски је писао: „Добивши овакву природу (тј. чулност и
духовност), човек постаје биће које сједињује цео свет: он има и душу биљну заједничку с
биљкама, и душу животињску; али при томе он има и душу разумну која га чини
господарем земље … Човек садржи у себи јединство супротности измећу вишег и
нижег, небеског и земаљског, разумног и неразумног, слободног и неслободног,
духа и материје“.

Зауставимо се сада на одређењу душе. Тим поводом бл. Августин пише: „Душа је
суштина саздана, невидљива, разумна, бестелесна, бесмртна, најбогоподобнија,
слика која тражи свог Творца“. Њему такође припада и изузетно дубока и тачна мисао,
чији се смисао своди на то да човек не налази ни у чему коначно смирење осим у Богу; а
све дотле он се мучи, пати, тражи и никако не налази смирење.

Св. Јован Дамаскин у књизи „Тачно изложење православне вере“ даје овакво одређење
душе: „Душа је суштина жива, проста, бестелесна, телесним очима по својој природи
невидљива, бесмртна, словесно-разумна, безоблична, која дејствује посредством органског
тела и даје му живот и растење, осећања и силу рађања“.

Током 19. века, а нарочито у његовој другој половини, владала је тзв. „емпиријска
психологија“ која је сама себе прогласила „психологијом без душе“. „Душа“ се сматрала
метафизичким појмом, појмом не само сувишним, него и штетним за објективно сазнање
душевног живота. Душевни живот се замишљао као неповезани скуп појединачних
елемената („представа“, „осета“, итд.). Ова атомистичка психологија, ова, по
оштроумном Џемсовом запажању теорија „душевне прашине“ данас је… одбачена
и оповргнута. (Семјон Франк)