You are on page 1of 135

Vojislav Lalić

Turska bez Ataturka – potresi na Bosforu


„Filip Višnjić“, Beograd 1997.

SADRŽAJ

• Do Ankare i natrag 1
• Selam elejkum 6
• Kemalisti i islamisti 22
• Otomanski zov Bosne 31
• Megdan na Egeju 46
• Gde je sada Afrodita 60
• Minaret protiv krsta 71
• Kurdi čekaju novu godinu 78
• Putevi petroleja na Bosforu 93
• Plač majki subotom 105
• Dan kada se delila arisa 120
• Turska bez Ataturka 124
• Beleška o autoru 135

DO ANKARE I NATRAG

Sredina avgusta, godina devedeset četvrta. Ankara, naselje Ulus, tradicionalno islamističko
uporište, gde laicisti nemaju šta da traže, gde su žene obavezno „prekrivene“ maramama i dugim
mantilima.
U autobusu br. 124 pokazujem kondukteru novinarsku kartu na osnovu koje mogu da
koristim i gradski prevoz. Nju izdaje Sekretarijat za štampu i informisanje koji je u sastavu kabineta
turskog premijera.
„Ovim autobusom ne mogu da se voze Jugosloveni“ — odbrusio mi je kondukter.
Taj mladi čovek zarastao u bradu i brkove primetno se zbunio kada sam mu se nasmejao u
lice. Očigledno je očekivao drukčije reagovanje. Trebalo mu je vremena da mi otvori vrata kada
sam ga ljubazno zamolio da želim da platim kartu i da posle toga izađem iz autobusa, kojim ne
može da se vozi jedan Jugosloven, slučajno novinar.
Tako me dočekala Ankara kada sam u nju stigao kao stalni Tanjugov dopisnik. Bila su to
tegobna vremena. Dok izlazim iz autobusa iz koga su me tog jutra na Ulusu izbacili kao kofer, u
ušima mi odzvanjaju reči oca Dragutina kada smo se opraštali:
„Sine, čuvaj se, to je Mala Azija!“.
Šesti avgust, devedeset četvrte. Devet časova uveče. Boing-737 „Turkiš erlajnza“ tromo
preleće Ankaru da bi se spustio na prestonički aerodrom „Esenboga“ koji je 25 kilometara udaljen
od grada.
Prestonica u polumraku, izuzev centra. Orijent. Upadljivo blješti jedna monumentalna
građevina u stubovima. Na trenutak me podsetila na Partenon koji sam četiri godine, dok sam bio
dopisnik iz Atine, gledao sa terase svoga stana.
Kasnije ću posetiti tu građevinu u Ankari: to je Mauzolej Mustafe Kemala Ataturka, tvorca
laicističke republike. On je u trećoj deceniji veka koji odlazi sa kalendara povukao potez koji je
dotad bio nezamisliv u islamskom svetu: raskrstio je sa šerijatom i kalifatom, skinuo je mantije,
feredže i dimije. Ukinuo je mnoge tabue, što dosad nije učinila nijedna muslimanska zemlja.

1
Ulazim u Ankaru. S obe strane udžerice, kao da sam stigao u neko zabito selo Anadolije
kome je i Alah zavazda okrenuo leđa. Tek posle pola sata vožnje prestonica stidljivo pokazuje svoje
lice — ono koje i u predgrađima imaju sve evropske metropole.
Kada sam krenuo u Tursku, ja sam, tako mi se činilo, bio sam sa sobom raskrstio: drugi svet,
drugi običaji, druga kultura. Mislio sam da znam kuda sam se zaputio. Ali, prvi utisak je bio mnogo
mučniji, tamniji nego što sam to očekivao. Tešio sam sebe: to je zato što sam pre toga živeo u
Beogradu, Stokholmu i Atini.
Dok se vozim prema hotelu „Tunali“, u istoimenoj ulici, jednoj od najotmenijih u Ankari, ne
mogu da se oslobodim reči oca Dragutina. Kada smo se opraštali na Ilindan 2. avgusta u Vinickoj,
selu na sredokraći između Berana i Andrijevice, na Limu, tamo gde sam progledao. Toga dana on je
napunio 86 godina. Pored jaza na seoskom putu, koji prelazi preko našeg imanja, stavio mi je ruku
na rame i kazao:
„Sine, ne idi u Malu Aziju. Tamo je tama“. Ja se smejem, a njemu glas podrhtava. Kažem da
tu više dileme nema, da sam dobio radnu vizu, da sam prihvatio taj izazov.
„Neka te sreća prati“ — dodao je on. „A ja sam se ta dva meseca, dok si čekao vizu, svakog
dana molio Bogu da ti Turci ne dozvole da uđeš u njihovu zemlju“.
U to ratno vreme, kada se raspadala nesrećna Jugoslavija, brže se maltene moglo stići do
Južnog pola nego do Ankare. Satima se putovalo švercerskim autobusima ili vozovima do Sofije i
Istanbula, a tek onda avionom do Ankare.
Turska prestonica. Već sutradan sam na večeri kod jugoslovenskog otpravnika poslova
Bojana Bugarčića. Prvi put se srećemo. To je mladi diplomata kome, hoću da se nadam, pripada
vreme koje dolazi, a koje nazivaju budućnost. On je mnogo toga preturio preko glave u Ankari:
raspad bivše jugoslovenske federacije, spuštanje diplomatskih odnosa na nivo otpravnika poslova,
totalni raskol ekonomske, političke i kulturne saradnje koja je do prvih godina poslednje decenije
dvadesetog veka bila na zavidnom nivou. Kada se sve to sabere, oduzme i podeli onda je lakše
razumeti što je taj mladi čovek osedeo — preko noći.
Otpravnik poslova Bugarčić, iako je prvi put u diplomatiji, ima onu neophodnu meru
suzdržanosti i opreznosti, što nije slučaj sa mnogim njegovim kolegama koje sam, kao dopisnik,
sretao na sve četiri strane sveta. On je očevidno nasledio tu osobinu od oca Milića, koji je u toj istoj
Ankari — ali ne samo u njoj — bio ambasador koga su mi pominjali mnogi turski diplomati za
razliku od nekih koji su ovim prostorima prošetali nezapaženi.
Novinar kao novinar. Samo zapitkujem. Domaćin priznaje da je u Ankari, u koju sam tek
stigao, proživeo najteže trenutke u svom životu. Pogotovo kada je od Saveznog ministarstva
spoljnih poslova stigao telegram na njegovo ime u kome je pisalo: dotadašnjem jugoslovenskom
ambasadoru Trajanu Petrovskom, Makedoncu, treba reći da više nije na toj funkciji pošto je Skoplje
okrenulo leđa Beogradu. Hoće svoju državu. To je praktično značilo da Petrovski treba da napusti
velelepnu jugoslovensku rezidenciju u turskoj prestonici u Ataturkovom bulevaru, u elitnom naselju
Kavaklidere.
Plac za rezidenciju je lično Ataturk poklonio prvoj Jugoslaviji, koja je na razvalinama
Otomanske i Austrougarske imperije stvorena na balkanskim prostorima. Kada su sagrađene
ambasada i rezidencija veliki reformator je našem diplomatskom predstavništvu poklonio ogromni
tepih. On se i danas nalazi u rezidenciji.
Već sutradan u ankarskom listu „Turkiš dejli njuz“ — jedinom dnevniku koji izlazi na
engleskom jeziku, a koji se čita u diplomatskim krugovima — objavljen je intervju tog Petrovskog
u kome je rekao da ga je Bugarčić, kao kofer, bez objašnjenja, izbacio iz rezidencije. Prećutao je
naravno da kaže da je Makedonija, čiji je on državljanin, okrenula leđa Beogradu. Ali, to mu nije
smetalo da pokuša da ostane u velelepnom zdanju na Kavaklidere, gde se nalaze samo ambasade
velikih zemalja sadašnjih i nekadašnjih imperija: Amerike, Nemačke, Italije, Austrije. Ipak je morao
da se vrati u Skoplje.
Taj isti Petrovski se veoma brzo dobro snašao. Vratio se potom u Ankaru kao ambasador

2
Bivše Jugoslovenske Republike Makedonije, koju je Turska priznala istog časa kada se otcepila od
Beograda.
Tu je otpravnik poslova Bugarčić kao svaki dobar diplomata zaćutao. Odmah sam shvatio da
je to priča bez završetka. Njen nastavak sam naslućivao.
Kao dopisnik Tanjuga kasnije ću slučajno saznati da je glavni urednik „Turkiš dejli njuza“
Ilnur Čevik, sin vlasnika tog lista Ilhana, odbrusio našem diplomati da neće da objavi stav druge
strane, što će reći Jugoslavije. Jer on je na čelu „nezavisnog“ lista i na njega ne može da utiče
„neki“ otpravnik poslova „neke“ nepostojeće Jugoslavije!
Taj isti Ilnur Čevik — „nezavisni urednik“ — kada je islamista Nedžmetin Erbakan
sredinom 1996. godine došao na vlast pokazao je svoje pravo lice: ekstremno fundamentalističko,
naravno. Nije mogao da prikrije suze kada je premijer Erbakan, jedanaest meseci docnije, morao da
podnese ostavku. On je, inače, podanički služio svakoj vladi, pogotovo na početku mandata.
Pričam sa Bugarčićima o svemu i svačemu. Mene naravno pre svega interesuje gde sam
stigao. Pre toga sam bio dopisnik u Stokholmu i Atini. Ali, to je bilo nešto drugo. Ovo je Orijent.
Boraveći u Švedskoj i Grčkoj jedno sam naučio za vazda: neka zemlja se nikako ne može
shvatiti do kraja ukoliko se u njoj duže ne živi, ako se ne sagleda iznutra, sa svih strana; zvanično
ali i nezvanično. Pogotovo kada je reč o Turskoj koja je, kada je Jugoslavija u pitanju, po mnogo
čemu zagonetna i delikatna: i kada je reč o prošlosti (nedavnoj i onoj davnoj), i o sadašnjosti, i o
budućnosti.
Pričam domaćinima kako me ispratio otac. Oni ćute. Ali, primetio sam da su se na trenutak
začuđeno pogledali!
Domaćin prelazi preko moje priče kao da je nije ni čuo. A, njegova supruga Nina, iz familije
Vojvodića, iz Bara, kaže:
„Ipak se pričuvajte. Ovde Jugosloveni nisu poželjni. Vi ste dopisnik. Neće vam biti lako.“
Ali ni ona ne ide do kraja.
Novinari nisu hrabriji od drugih ljudi. Oni samo nemaju vremena da misle o strahu, o onome
što bi moglo da ih zadesi. A kada to shvate žuč ključa. Svesno zaboravljam na podmetanje bombe
ispod kola jugoslovenskog konzula Živorada Simića, na proteste ispred naše ambasade koji su se
uvek završavali polaganjem crnih venaca za pokoj duše bivše jugoslovenske federacije čiji su
obručevi nepopravivo popucali.
To upozorenje me dugo pratilo. Kada u prodavnici, na ulici kažem odakle sam, ljudi, kao
opareni, okreću glavu od mene. Kao da sam gubav!
U brijačnici, u koju sam prvi put ušao, ne mogu da se sporazumem zbog jezičke ograde.
Pojavljuje se jedan simpatični dečak koji zna engleski. Obavezno pitanje: Odakle sam? Kažem iz
Jugoslavije. Dečak naivno prevodi reči kuafora (brijača): „Za četnike je ovde cena šišanja dvostruko
veća“. Ustajem! Uz osmeh, a u meni vri. Zahvaljujem se i odlazim.
U brijačnici su zbunjeni, jer očevidno nisu navikli na takva ponašanja.
Novinarka koja mi je bila prevodilac dok sam bio dopisnik u Turskoj, koja je inače rođena u
mom komšiluku, u Bijelom Polju, koja se krajem pedesetih godina doselila u Ankaru, prijateljski
me upozorava:
„Gospodine Laliću, zašto ne kažete da ste iz Slovenije ili Saraj-Bosne, ili Makedonije? Zašto
sebi pravite probleme .
Zbunjeno je gledam. „Znate li vi, gospođo, gde je selo Vinicka?“.
Ona odgovara: „Ne!“.
Stekao sam utisak da me je ipak razumela, mada joj je za to trebalo vremena.
Formalnosti oko zvaničnog prijavljivanja su veoma komplikovane, možda za jednog
jugoslovenskog novinara nešto složenije nego za ostale. Ali, ljudi su ljubazni, svejedno šta misle, i
onda kada od mene traže neverovatne stvari: sedam fotografija za policiju, dve za novinarsku kartu,
dve za muhtara (administrativnog ili policijskog službenika) u kvartu Ankare u kome sam stanovao,
na Gazi Osman Paši, Turkan sokak br. 2/16.

3
Turska je stolećima državotvorna zemlja. Na isturenim mestima prema strancima ona ima
obrazovane birokrate. U početku pokušavaju da me izoluju, da na primer „zaborave“ da me pozovu
na konferenciju za štampu, kada u Ankaru dođe Alija Izetbegović, Haris Silajdžić, Vili Klas, ili
evropska „trojka“.
Ali, tu je novinarska solidarnost ako se izuzmu „bogomdane“ velike agencije da ih ne
pominjem imence. Svejedno što mnoge njihove izveštaje novinar „malih agencija“ — kao što je
Tanjug za koji sam tri godine radio iz Ankare — kada je Turska u pitanju, ne bih potpisao ni u snu.
Ali, svako ima pravo na svoje viđenje, pa i onda kada ono nema blage veze sa svakodnevicom
zemlje.
Nekoliko dana pošto sam stigao odlazim na Sihije, jedan od centralnih delova Ankare, gde
se nalazi poludržavna novinska agencija Anadolija. U spoljnopolitičkoj redakciji srećem poznanika
iz Atine, Murata Aguna. Kada smo se u Grčkoj upoznali bio je „pripravnik“, a u međuvremenu je
postao diplomatski urednik. Pred moj povratak u Beograd prešao je u privatnu televizijsku stanicu
NTV.
Pričamo o svemu i svačemu. Ali, primetno je obostrano „ljubazno odstojanje“. Pogotovo što
sam ja jednog trenutka rekao da je Atina jedini strani grad, u kome bih mogao da živim, u kome bih,
kada bih mogao da biram, dočekao i penziju. Razgovor sluša desetak novinara.
Kada sam bio dopisnik iz Atine šef dopisništva Anadolije je bio Ahmed Baran, jedan divan
čovek i odličan profesionalac. Kažem: hoću da ga sretnem. Na trenutak svi su zaćutali za stolom
spoljnopolitičke redakcije, gde tog avgustovskog jutra ispijamo, ne tursku, nego nes-kafu ili čaj.
„Pre tri meseca je umro. Rak ga je pojeo preko noći. Razneo mu je pluća“ — potišteno kaže
Agun.
Listam stranice po svom sećanju. Decembar 24., godina osamdeset sedma, dopisništvo
Junajted pres internešenela (UPI), strogi centar Atine, prijem povodom Božića koji se u Grčkoj
slavi po novom kalendaru.
Pokušavam da sa Baranom raščistim jednu veliku dilemu: da li će se tadašnji premijeri
Grčke i Turske — Andreas Papandreu i Turgut Ozal — sastati prvi put posle nekoliko decenija na
svetskom ekonomskom forumu u Davosu, mestašcetu u Švajcarskoj. I u Atini i u Ankari se tih dana
tvrdilo da do tog razgovora neće doći pošto Ozal ima zdravstvene probleme sa srcem. Verovalo se,
naravno, da je pozadina mnogo složenija.
„Ozal je oboleo. To je tačno. Ali on putuje u Davos i srešće se sa Papandreuom, mada dve
strane nisu unapred utvrdile dnevni red. To je tako. A ti javi za Tanjug što hoćeš“ — rekao mi je
Baran obavijen oblakom dima od cigarete koja mu je i došla glave.
To sam naravno javio svojoj redakciji. Ali, na trenutak sam imao probleme sa
jugoslovenskom ambasadom u Atini koja je baratala sa suprotnim saznanjima.
Dok neobavezno ćaskamo o „Fenrebahčeu“ i „Crvenoj zvezdi“ na trenutak razmišljam:
Bože, koliko je život jedna klackalica na kojoj niko ne zna ko će i kada će se naći gore a ko dole.
Možda je u tome i sreća življenja. Više nema mog prijatelja Barana. Završio je u belom čaršavu, kao
i svi muslimani, kada, voljom Alaha, odlaze na put bez povratka. Nema više Ozala, u večni spokoj
je otputovao i Papandreu. Videćemo ko je sledeći?
Niko od običnih smrtnika ne zna šta se iza brda valja, kada će se čija sveća ugasiti. Ali,
jedno je sigurno: ničija ne gori do zore!
Novinar je kao vodenički kamen: samo što se mnogo brže okreće. Zato se i brže potroši. On
je na žrvnju, ne od prvog dana, nego od prvog časa. To je krug koji ne prestaje da se vrti: ni danju,
niti noću. Za razliku od seoske vodenice agencijski novinar i ne stigne da uzme ujam. Najčešće se
dešava suprotno: on ga plaća. Sveće mu pale u 45-oj ili u boljem slučaju u pedesetoj godini.
Ja sam u dobitku: rođen sam na Vidovdan 1944. godine.
Prvi dan u Ankari. Bila su to mučna vremena. Tada je Jugoslavija, odnosno Srbija i Crna
Gora, plaćala račune za nedavnu i za davnu prošlost. Mi nismo bili Jugosloveni nego „četnici“,
„koljači“, „balkanski kasapi“, „fašisti“.

4
„Na ovaj svet nije (dosad) došao tako podao narod kao što su Srbi. Njima se ne može ništa
verovati“ — tako me dočekao istambulski list „Bugun“ koji je te reči objavio preko tri stupca.
Muslimanka iz Bijelog Polja koja mi pomaže u prevođenju tekstova sa turskog jezika —
koja je veća Turkinja od svih Turkinja koje sam sreo za tri ankarske godine — jedna inače
plemenita osoba, drugog jutra mi spontano kaže: „Vi, kao četnik to bolje znate nego ja“. — Trebalo
mi je vremena da je ubedim — mada se pitam da li sam u tome uspeo dok ispisujem ove redove —
da u jednom građanskom ratu, kakav je bio u Bosni, kao i u svakom drugom, nema loših i dobrih
momaka. Postoje samo ubice.
Na međunarodnoj konferenciji o Bosni, koju je organizovao islamistički gradonačelnik
Ankare Melih Gokček, u sali koja se nalazi ispod najveće džamije u prestonici — Kodžatepe —
srećem bivšeg kolegu i bivšeg dopisnika Tanjuga iz Ankare Saliha Konjhodžića. Znamo se već
dvadeset godina. Prilazim mu na izlazu iz sela.
Konjhodžić me gleda razrogačeno kao da je video strašilo — smrt. Trebalo mu je nekoliko
sekundi da me zapita: „Šta ti radiš u Ankari? Odakle ti ovde?“.
Kada sam mu objasnio, on mi kaže: „Izvini, ali žurim“.
Odlazi bez pozdrava. On je tada bio dopisnik nekakve bosanske (muslimanske) agencije, a
posle će raditi za zagrebački „Vjesnik“. Ali, retko se pojavljivao na konferencijama za strane
novinare. Nikad ga nisam sreo u MIP-u, u vladi, u predsedničkoj rezidenciji. On se očigledno bavio
nekim drugim novinarstvom.
Kada bi se ponekad i sreli, on me primetno izbegavao. Kao da se nečega plašio! Bilo mi ga
je žao. Isto kao i bosanskog ambasadora u Ankari Hajrudina-Hajra Somuna koji je zaboravio da je
bio veliki komunista, Tanjugov dopisnik iz Iraka, jugoslovenski diplomata u Iranu. To je sada bio
neki drugi čovek.
Tog dana kada sam u Ankari sreo kolegu Konjhodžića, iako sam u godinama, mnogo sam
naučio: shvatio sam da su konačno ratom u Bosni nepopravljivo srušeni svi mostovi u bivšoj
jugoslovenskoj federaciji. Više me ništa nije moglo iznenaditi. Nenormalno je postalo normalno. Mi
smo se lagali pedeset godina, jer se samo tako može objasniti neviđena mržnja na tim prostorima.
Ti susreti, iza kojih ostaje čemer u ustima, iako na prvi pogled mogu da izgledaju sporadični,
otvorili su mi oči: pomogli su mi da shvatim i zemlju u koju sam došao. Tu milosti više nema.
Presuda je unapred izrečena, po nama već od davnina poznatom receptu: kadija te tuži, kadija ti
presuđuje!
— Muslimani su žrtve u Bosni! Srbi su agresori, ubice, zločinci!
*
* *
Godina devedeset sedma, 28. jun, Vidovdan. Završavam svoj trogodišnji boravak u Turskoj.
Na međunarodnom aerodromu „Ataturk“ u Istanbulu predajem kartu i stvari jednoj mladoj lepoj
Turkinji. Nema više od 25 godina. Ona gleda kartu i savršeno jasno izgovara moje prezime i pita:
Priština, Skoplje, Saraj-Bosna. Kažem joj na mom „indijansko“ srpsko-turskom: Jok! Selo Vinicka,
zadnja pošta Berane, Karadag (Crna Gora). Ona me podozrivo gleda i kaže: „Ne razumem“.
Uz osmeh joj objašnjavam: „Overite mi kartu za Beograd. Potom ću da putujem u najlepše
selo na svetu — Vinicku“.
Ulazim u oronuli JAT-ov DC9 koji se u civilnom vazduhoplovstvu sada još koristi valjda
samo u nekim afričkim zemljama. Ne znam zašto, ali se tog časa iznova prisećam očevih reči:
„Sine, ne idi u Malu Aziju...“. Ono što nisam uradio 2. avgusta devedeset četvrte godine, kada sam
odlazio u Tursku, sada sam mogao da mu obećam: Ne brini, nikad više i ovo je bilo mnogo —
previše.
JAT-ova devetka, rasklimatana, brekće kao stari kamion, ali nekako uzleće!
Putovao sam avionima često i to onima koji slove kao najmoderniji: od Atine do Njujorka,
od Beograda do Stokholma, do Madrida, od Atine do Nikozije, do Osla, Varšave... Ali nikada u
životu nisam video lepši, bolji, udobniji, sigurniji avion od te stare „devetke“.

5
Jedino je leteo — sporo.

SELAM ALEJKUM

„Veliki Ata,
u vaše vreme Turska je sa čitavim svetom bila prijatelj, dok su nam sada svi naši susedi —
neprijatelji.
Turska ponovo čeka svoga spasitelja!
Veliki Ata, pošalji nam jednog spasioca. Ali, ne takvog kakav je bio Kenan Evren
(predsednik zemlje posle vojnog udara 1980. godine) već da bude kao Ismet (Ineni) paša (bliski
saradnik Mustafe Kemala-Ataturka, bivši premijer, general i predsednik Turske). Nama je takav
potreban.“
Te reči sam zabeležio u monumentalnom Mauzoleju Mustafi Kemalu-Ataturku, u samom
centru Ankare; prepisao sam ih iz knjige utisaka koje upisuju mnogobrojni posetioci. Datum: 27.
maj 1996. godine. Njih je ubeležio Husein Avni Guler u ime grupe „27. maj“ koja je u vreme haosa
u zemlji 1960. godine — posle čega je usledio vojni udar — hrabro digla glas u zaštitu demokratije
i laicističkih ideja Mustafe Kemala-Ataturka koje su tada bile veoma ozbiljno ugrožene.
Među njima su i sada poznata imena političkog i društvenog života zemlje. U grupi „27.
maj“ bio je i najdosledniji sledbenik Ataturka — Ismet Ineni — ličnost koja je ostavila neizbrisiv
pečat u savremenoj turskoj istoriji — sve dok voljom Alaha — nije skončao u belom čaršavu.
Turska se poslednjih godina dvadesetog veka našla na sudbinskom raskršću, na klackalici
kakva se ne pamti u sedam decenija dugoj istoriji laicističke demokratske republike. Njeni šavovi
pucaju na sve strane, što je malo ko mogao da pretpostavi. To potvrđuje i ovaj zapis iz knjige
utisaka iza koga stoje ličnosti koje su, inače, mnogo toga preturile preko svoje glave.
*
* *
Mnogi se u Turskoj nadaju da će terazije — i pored još prisutnog opterećenja prošlosti — na
kraju pregnuti ka 21. veku, a ne unazad, u prošlost.
Samo mesec dana kasnije dogodilo se ono što je malo ko mogao da predvidi: Turska je
dobila koalicionu vladu na čijem su se čelu našli islamisti. Prvi put u poslednjih sedamdeset godina.
„Selam alejkum“ — tim rečima iz minulih vremena premijer Nedžmetin Erbakan se obratio
okupljenim novinarima kada je uspeo da formira islamističko-konzervativnu vladu. Taj pozdrav —
koji bi se mogao prevesti „Mir sa vama“, koriste stariji ljudi, uglavnom fundamentalisti.
Bio je to 28. jun, godine devedeset šeste. Kasno popodne. Taj datum će, u to nema sumnje,
ostati upisan u istoriji Turske. Jer tog dana su prvi put, u modernoj istoriji republike, došli na vlast
islamisti, istina na kratko.
Mnogi su se pitali: da li je to moguće? Da li je to kraj jedne civilizacije? Može li neko,
makar to bio i premijer, vratiti Tursku sedamdeset godina unazad?
„Danas se tvorac moderne turske republike Mustafa Kemal-Ataturk sigurno prevrće u
grobu“ — kaže mi Gamal Abdel Naser, unuk bivšeg egipatskog predsednika koji nosi isto ime,
dopisnik agencije MENA, dok se tog dvadeset osmog juna vraćamo sa konferencije za novinare.
Jedna stranka, islamistička Partija prosperiteta (REFAH) nije sa 21 odsto glasova mogla da
napravi koreniti zaokret. Ona je samo, privremeno, vešto iskoristila trvenja u ostalim partijama,
ucenila je bivšu premijerku Tansu Čiler, i mimo očekivanja dokopala se vlasti.
Zaokret u Turskoj, koji je izazvao velika podozrenja i u zemlji i u svetu, režirala je Tansu
Čiler, lider konzervativne Partije pravog puta (DYP). Kada su je islamisti u Medžlisu (parlamentu)
optužili da je do grla ogrezla u finansijske skandale, da se protivzakonito lično obogatila, i to preko
noći, da će je zarad toga izvesti pred Vrhovni sud, ona se po kratkom postupku presaldumila i
priklonila se Erbakanu. U protivnom bio bi to kraj njene političke karijere, kratke ali meteorske.
„On (Erbakan) je mrak. Ja sa njim neću da razgovaram, kamo li da formiram vladu! On će

6
odvesti Tursku u prošlost, u šerijat“ — tako je govorila Tansu Čiler kratko pre nego što će ući u
koaliciju sa islamistima.
U politici je isto kao i u životu ljudi: nužda začas menja principe, pogotovo kod onih koji se
u njih gromoglasno zaklinju.
Vreme je ubrzo potvrdilo procene turskih novinara i stranih dopisnika: Erbakan i Čilerka su
pored javnog sklopili i tajni protokol. Islamisti su u parlamentu glasali protiv sopstvenih predloga,
tako da se u tom trenutku bivša premijerka nije našla pred Vrhovnim sudom. Ali, to ne znači da se
jednog dana to neće desiti.
Posle dolaska islamista na vlast mnogi su se u Ankari zapitali: kuda to ide Turska? U 21.
vek, ili možda natrag, u 19. stoleće! Dileme su mnogobrojne, one se svakodnevno umnožavaju. Na
njih tek treba da se dobiju odgovori, a kakvi će oni biti to prvenstveno zavisi od daljeg odnosa
političkih snaga u zemlji.
Kada je tog dvadeset osmog juna, popodne, bilo jasno da je Turska dobila novu vladu,
armijski vrh se istog časa našao u stanju pripravnosti. Načelnik generalštaba Ismail Haki Karadaji
zatražio je da ga primi šef države Sulejman Demirel, što ovaj, iz taktičkih razloga, nije prihvatio.
Predsednik Republike je to uradio da bi suzbio špekulacije da vojska priprema udar, pošto je ona
poznata kao bastion „kemalizma“.
Armija je krojila i prekrajala savremenu istoriju Turske: generali su izvodili tenkove na ulice
Ankare šezdesete, sedamdeset prve i osamdesete godine. U međuvremenu okolnosti su se drastično
promenile: Turska zajedno sa ostalim svetom ulazi u 21. vek. Ali armijski vrh neće dozvoliti da
neko ugrozi demokratski sistem, makar ponovo morali da izvedu borna kola na centralni trg Ankare
— Kizilaj u čijoj se blizini nalaze generalštab, vlada i parlament.
U Turskoj su u toku velike političke igre. Dok je bio u opoziciji islamista Erbakan je svojim
sledbenicima obećavao da će, kada se dokopa vlasti, izvesti zemlju iz carinske unije sa Briselom, iz
NATO-a, iz Ujedinjenih nacija... Ta odbojnost prema Zapadu ima i drugu stranu medalje: on je
obećao da će utemeljiti islamsko zajedničko tržište, islamski NATO, islamske Ujedinjene nacije,
uvešće islamski dinar koji je i pokazao na jednoj večeri sa ambasadorima muslimanskih zemalja.
Erbakan uporno ponavlja: islamski svet ima mnoge prednosti u odnosu na dekadentni
Zapad.
Ali čim je zaseo u premijersku fotelju već sutradan je, bar na rečima, okrenuo ćurak
naopako: „Saradnja sa Zapadom i islamskim svetom, zemljama centralne Azije i državama na
Balkanu sa kojima imamo duhovne i istorijske veze biće unapređena“ — naglasio je on. Erbakan je
takođe obećao da će njegova vlada poštovati ranije potpisane međunarodne ugovore, ali uz jednu
lukavu opasku: da se ne kose sa turskim interesima.
U programu islamističko-konzervativne vlade,' koji su potpisali Erbakan i Tansu Čiler, nisu
bile predviđene bilo kakve sistemske promene:
„Mi nećemo praviti bilo kakve zaokrete u političkom i ekonomskom sistemu Turske. Biće
promena u politici, ali u korist naroda“ — izjavio je Erbakan koji je ostvario tridesetogodišnji san
jer je konačno postao premijer zemlje.
„Turska ulazi u novi period. Ova vlada će, voljom Alaha, dugo potrajati“ — nadao se on.
Oni koji duže vreme prate političke prilike u Turskoj na trenutak su bili zbunjeni. Jer
Erbakan je, sve do tada, bio glavni zagovornik islamskog poretka.
Jedan od najiskusnijih političara u Turskoj, bivši premijer a sadašnji prvak Partije
demokratske levice Bulent Edževit nije se dao zavarati:
„Ako je neko poverovao u program nove koalicije, onda je Nedžmetin Erbakan preko noći
postao vatreni pobornik Ataturkovih ideja, prihvatio je sekularizam, izjasnio se za saradnju sa
Evropskom unijom i Amerikom, dakle sa Zapadom. On se, međutim, samo pritajio. Niko nikada ne
sme da zaboravi da je Erbakan majstor za prevare“ — izjavio je Edževit koji se već godinama nosi
sa liderom turskih islamista, koji ga u dušu poznaje.
„To je njegova (Erbakanova) smišljena igra kako bi na početku svog mandata umirio

7
domaću i svetsku javnost koja nije očekivala takav zaokret u Ankari. On će tek pokazati svoje pravo
lice, pogotovo ukoliko na sledećim izborima dobije apsolutnu većinu glasova u parlamentu“ —
smatra Edževit.
Na velikom udaru se našla i Tansu Čiler koja je, zbog lične fotelje, napravila nezapamćen
zaokret. Više uglednih poslanika, među kojima nekoliko ministara i šef diplomatije Emre Gonensaj
napustili su stranku, jer nisu mogli da prihvate tu neviđenu političku trgovinu. To je na kraju i
dovelo do pada islamističko-konzervativne vlade. Damoklov mač Tansu Čiler zbog toga i dalje visi
iznad vrata.
„Nekoliko puta sam je upozoravao: nemoj to da činiš! Jer to će biti kraj i njene karijere i
naše partije. Čilerka našu stranku vodi u samoubistvo“ — izjavio je jedan od njenih do tada
najbližih saradnika Gonensaj.
I on, kao i Edževit, odmah je prorekao da premijer Erbakan ne može tako naglo da se
promeni. „Nije moguće da se on za 24 časa odrekao islamizma koji zagovara već trideset godina.“
„Gospođa Tansu Čiler, kojoj smo toliko verovali, prevarila nas je... Posle onoga što je
učinila u javnosti će se stvoriti mišljenje da su žene u politici dvolične, neprincipijelne i
nesposobne. Nama nisu potrebni političari i poslanici — žene koje nisu u stanju da nas dostojno
predstavljaju“ — istakli su u Udruženju organizacija žena u Turskoj.
Tansu Čiler je sve do tog zaokreta bila simbol moderne i uspešne muslimanke. Uprkos
slatkorečivim govorima, u kojima se Turkinjama obraćala sa „moje sestre“ nije praktično ništa
uradila da se njihov položaj i poboljša. Naprotiv. Posle priklanjanja islamistima da bi spasila
sopstvenu kožu ona je nanela veliku moralnu štetu ženama koje su na maloazijskim prostorima
inače još uvek po mnogo čemu u podređenom položaju.
Tansu Čiler je bila prva žena u Turskoj koja je polovinom 1993. godine postala premijer. To
se desilo kada je umro predsednik Turgut Ozal, odnosno kada je funkciju šefa države preuzeo
Sulejman Demirel pa je fotelja premijera ostala upražnjena.
„Da li ste zadovoljni, gospodo Čiler, što ste doveli fundamentaliste na vlast?“ — zapitao ju
je jedan turski novinar. Ona je primetno nervozno reagovala i pokušala da objasni da njena partija
nije mogla da sedi skrštenih ruku u trenutku kada je Turskoj potrebna jaka vlada koja bi mogla da
rešava nagomilane političke i ekonomske probleme zemlje.
Tansu Čiler je svesno zaboravila šta je ranije govorila: oni (islamisti) su mrak. „Ali, nismo
mi njih doveli na vlast. To je učinio narod. (Oni su dobili 21 odsto glasova dok su se za stranke koje
imaju laicističke programe izjasnilo 79 odsto birača.)“ Čiler ne pominje „tajni protokol“
zahvaljujući kome je i uspela politički da preživi, jer su je islamisti bar zasad spasili da se ne nađe
pred Vrhovnim sudom.
„To je političko samoubistvo Tansu Čiler i njene partije pravog puta“ — smatraju mnogi u
Ankari. Jedino nije jasno kada će stići kazna: sutra ili prekosutra? Ali, ona se ne može izbeći.
Prvi islamistički premijer u modernoj istoriji Turske, Nedžmetin Erbakan, ugledao je svet
1926. godine u mestu Sinopi, na crnomorskoj obali. On je musliman od glave do pete. U početku
njegova karijera nije ničim nagoveštavala da će se on, makar i za kratko, naći tamo gde se našao
dvadeset osmog juna 1996. godine u premijerskoj fotelji na Čankaji, najluksuznijem delu Ankare.
Ali, malo ko može da predvidi ko će, i kada će, biti gore, a ko dole.
On je u Istanbulu završio mašinstvo i kao odličan student postao asistent na fakultetu. Posle
toga godinama je radio u Nemačkoj kao stručnjak za motore. Ali, stiče se utisak da ga taj boravak
na zapadu nije mnogo impresionirao. Naprotiv, on se jednom zavazda okrenuo protiv tog dela
planete.
„Zapad sve što sada zna naučio je od muslimana“ — izjavio je jednom prilikom Erbakan,
mada tu svoju misao nije ničim dokazao.
Erbakan od svoje trinaeste godine — kao svaki pravi musliman — klanja Alahu pet puta
dnevno. To je inače jedan od pet osnovnih principa islamizma: ostali su postili Ramazan trideset
dana, slediti misli proroka Muhameda, davati milostinju siromašnima i bar jednom u životu otići na

8
hodočašće u Meku.
U Direkciji islamističke Partije prosperiteta u ankarskom kvartu koji se zove Balgat, pravo
preko puta Ministarstva inostranih poslova, u njegovoj kancelariji se nalazi portret proroka
Muhameda i simbol partije. U tu prostoriju niko ne može da ude a da pre toga ne skine cipele.
Supruga premijera Erbakana, jedno vreme „druga dama“ Turske (formalno govoreći prava je
žena predsednika Republike), ne skida turban sa glave kao svaka prava muslimanka. Oni imaju troje
dece, sina i dve ćerke. Njegov otac je bio islamski sudija u vreme Otomanske imperije.
Erbakan je, formalno govoreći, ušao u politiku kao nezavisni poslanik 1969. godine, u
ekstremno konzervativnom mestu Konja koje je i sada njegovo uporište. Kasnije će postati lider
islamističke Partije prosperiteta, na kojoj funkciji se nalazi već decenijama.
Vešto koristeći slabosti laicističkih stranaka njegova partija je na vanrednim izborima
decembra 1995. godine dobila najviše glasova — 21 odsto. Tako je on i postao nezaobilazan
politički faktor u Turskoj.
Čim je došao na vlast Nedžmetin Erbakan se našao pod uveličavajućim staklom domaće i
svetske, pre svega zapadne javnosti. Tako nešto se i moglo očekivati pošto je Ankara član
Atlantskog saveza i ima izuzetno značajan strategijski položaj na jugoistočnom krilu NATO-a koji
je i povećan posle raspada Sovjetskog Saveza i bivše jugoslovenske Federacije.
„Sa Erbakanom treba biti na odstojanju. Njega ne treba pozivati u Belu kuću“ — zaključio
je poznati vašingtonski institut za strategijske studije. Iza tog stava stoji Alan Makovski koji slovi
kao veliki stručnjak za Tursku i uopšte za bliskoistočni region.
U američkoj prestonici prvi islamistički premijer u Turskoj u poslednjih 70 godina ocenjen
je kao „nedosledan i opasan“ odnosno kao državnik koji nije prijatelj Amerike. Jer njegov krajnji
cilj je — šerijat.
U izveštaju koji je potpisao Makovski naglašava se da on na početku drukčije postupa kako
ne bi izazivao zapadne saveznike. Erbakan je zato i produžio mandat međunarodnim
vazduhoplovnim snagama (američkim i britanskim dok su se francuski avioni u međuvremenu
povukli) kako bi mogle da ostanu u turskoj bazi Indžirlik (na jugu zemlje) odakle kontrolišu
teritoriju severnog Iraka da bi zaštitile tamošnje Kurde. Dok je bio u opoziciji, Erbakan je bio protiv
stranog prisustva na turskoj teritoriji, jer su to — kako je govorio — „okupacione snage“.
Ali, nužda očigledno menja principe. Pogotovo kada se radi o jedinoj globalnoj sili na
globusu.
„Erbakan ima opasna gledišta jer on podržava Iran, 'Muslimansku braću' (u Egiptu) i
HAMAS. On (kao premijer) zna tajne NATO-a i može da predstavlja veliku opasnost za bezbednost
(zapadnog vojnog saveza)“ — naglašava se u analizi poznatog Instituta u Vašingtonu koja je
Erbakanu, to će vreme ubrzo pokazati, i došla političke glave.
Kada je leta devedeset šeste godine Ankaru posetio egipatski predsednik Hosni Mubarak
dogodio se skandal, koji već duže vreme opterećuje odnose dve islamske zemlje.
U toku razgovora dvojice državnika, Erbakan je jednog trenutka predložio Mubaraku da
otvori dijalog sa terorističkom organizacijom „Muslimanska braća“ pošto pripadnici te grupe „nisu
loši momci“! Njegova stranka ima kontakte sa tom militantnom grupom čiji se članovi optužuju za
mnogobrojne zločine.
Predsednik Mubarak je bio zatečen, zbunjen, šokiran. A kada se pribrao uzvratio je turskom
premijeru da poseduje dokaze o terorističkoj aktivnosti te grupe, da je ona jednog trenutka pokušala
i njega da ubije. Isto kao što je svojevremeno učinila sa El Sadatom.
„Ako vam se toliko dopadaju (pripadnici 'Muslimanske braće') ja ću vam ih uputiti u Tursku.
I to sa velikim zadovoljstvom“ — sarkastično je rekao iskusni političar iz Kaira.
Islamista Nedžmetin Erbakan je tipičan musliman: jedno zbori, drugo radi. On prvo stavi
desnu ruku na levu stranu grudi, na srce, i vodi cikcak politiku. Uz široki osmeh, naravno.
On je zbunio i prvake turskofonskih zemalja koje su stekle nezavisnost posle raspada bivše
sovjetske imperije.

9
U vreme kada su islamisti došli na vlast u Ankari ministarka spoljnih poslova Kirgistana
Roza Otunbajeva, kada se srela sa turskim kolegom Gonensajm, bukvalno sa suzama u očima ga je
zapitala: „Kada smo mi sticali nezavisnost vi ste bili naša inspiracija. Turska je naš horizont. Kada
smo gledali na Ankaru, mi smo stalno mislili da ćemo biti kao vi“.
Plačući, što baš ne priliči jednom diplomati, ona je upitala svog kolegu Gonensaja: „Recite
mi šta se to dešava sa vama?“.
Šef turske diplomatije, koji slovi kao mudar političar, nije se usudio da odgovori na to
delikatno pitanje. Na njega, u tom trenutku, ne bi mogao da dâ objašnjenje ni predsednik Republike
Sulejman Demirel koji je inače poznat kao iskusan, možda i najiskusniji političar u Turskoj.
Suze ministarke Kirgistana nisu prolivene slučajno. Novostvorene države na Kavkazu i u
centralnoj Aziji, koje su stekle nezavisnost posle raspada Sovjetskog Saveza, primer za ugled su
tražile i našle u laicističkoj turskoj republici koja već decenijama stoji na braniku između radikalnog
islamskog istoka i zapada. Ali, ta politička građevina se, kada je Erbakan došao na vlast, preko noći
počela da ruši kao da je kula od papira.
Reagovanja puna čemeri i zbunjenosti stigla su i iz susednog Azerbejdžana koji sa Ankarom
od prvog dana, kada je stekao nezavisnost, ima prisne odnose.
„Mi ne želimo promene u vašem sistemu, jer mi učimo demokratiju od Turske. Mi smo kao
model za našu zemlju uzeli vaš sistem i demokratiju“ — poručio je zbunjeni predsednik
Azerbejdžana Hajdar Alijev Ankari preko stranica istanbulskog „Hurijeta“.
Predsednik Sulejman Demirel odgovorio je svom velikom prijatelju: „Ne brini! Ankara neće
menjati svoj odnos prema Azerbejdžanu. Turska jeste i ostaće laicistička zemlja. Prijatelju, ja ti to
garantujem“.
Prepredeni politički lisac je očevidno još tada kovao planove, zajedno sa generalima, kako
da ukloni islamistu Erbakana.
Slično su reagovali i političari u Uzbekistanu. Predsednik te zemlje koja je takođe nastala
posle raspada Sovjetskog Saveza, Islam Kerimov izrazio je nadu da islamisti, iako su na čelu vlade,
ne mogu da naprave korenit zaokret u Turskoj.
„Turska se nalazi u prelaznom periodu koji će se uskoro završiti. Ja lično znam mnoge Turke
i oni nose demokratske vrednosti u svom srcu. Nedžmetin Erbakan neće uspeti da skrene zemlju sa
njenog demokratskog puta. Nemoguće je da neko u Ankari prekine saradnju sa Evropom i
Amerikom“ — proročanski je izjavio Kerimov povodom dolaska fundamentalista na vlast u
Turskoj.
Poseta kazahstanskog premijera Akejana Kajigeldina Ankari, početkom marta 1997. godine,
ostaće zapamćena po mučnoj atmosferi na zvaničnoj večeri koju je domaćin Nedžmetin Erbakan
priredio gostima. Mnogim Turcima je te večeri zalogaj zapeo u grlu. Taj obed se pretvorio u
međusobno davanje ideoloških lekcija o prošlosti sa jasnim porukama za vreme koje tek treba da
dođe.
U svečanoj sali hotela „Hilton“ u Ankari aplauze je pobrao mladi državnik iz Alma Ate koji
je manirom iskusnog političara smelo prihvatio Erbakanov izazov. I to, što bi sportisti rekli, na
domaćem terenu. Turski premijer tako nešto, očevidno, nije očekivao.
Premijer Erbakan je u zdravici ukazao na sve razvijeniju saradnju dve bratske zemlje, na to
da je Turska prva priznala nezavisni Kazahstan. A onda je, ne slučajno, govorio o Hodži Ahmedu
Jasaviju, nekadašnjem islamističkom „naučniku“ i narodnom pevaču, dakako zagovorniku
fundamentalizma.
„Mi smo svi njegovi potomci i njegovi sledbenici“ — sa uzdignutim kažiprstom je naglasio
domaćin.
A onda je, kako to već protokol nalaže, reč dobio gost iz Alma Ate.
„Ako je nekad i bio glavni Hodža Ahmed Jasavi, sada je to Mustafa Kemal Ataturk. On je
osnovao tursku demokratsku republiku. Njega nikada nećemo zaboraviti u Kazahstanu! Mi ćemo
uvek uzimati njegove principe kao primer za ugled. Ataturk je kao veliki državnik izabrao

10
demokratiju i mi svi treba da sledimo njegov put.“
Premijer Kajigeldin je te reči izgovorio „iz glave“ mada je imao napisan govor koji je
prethodno podeljen zvanicama. On je odgovarajući na izazov domaćina Erbakana podsetio i na
izjavu predsednika svoje zemlje Nursultana Nazarbajeva.
„Turska je za mlade države u srednjoj Aziji — primer za budućnost. Od svih zemalja
turkofonskog sveta ona je prva krenula putem demokratije i parlamentarizma i u tome postigla
veoma veliki napredak. Turska ima laičko iskustvo koje ujedinjuje islamske vrednosti i koje poštuju
svi muslimani.“
Posle tih reči Kajigeldina prvi je počeo da aplaudira podsekretar MIP-a Onur Ojmen, inače
sposobni i moderni turski diplomata. Sledili su ga i drugi diplomati i ugledni biznismeni koji su
prisustvovali toj večeri.
Premijer Erbakan, ministri i poslanici iz njegove islamističke Partije prosperiteta sedeli su
nemo skrštenih ruku. Večera je, pričao mi je kasnije jedan diplomata, protekla u neuobičajenoj tišini
koju je povremeno remetilo samo zveckanje pribora za jelo.
Islamistički premijer Turske Erbakan se preko noći našao u centru domaće i svetske pažnje:
u zabrinutom Vašingtonu, Briselu, u Kairu. Pogotovo što je do dolaska na vlast bio poznat kao
radikalni fundamentalista.
Samo mesec dana pošto se ustoličio počeo je da pokazuje svoje pravo lice. On je odlučio da
prvu zvaničnu posetu učini Iranu, zatim Pakistanu, Maleziji, Indoneziji i Singapuru. Uglavnom su
to radikalne islamske zemlje. To se desilo početkom avgusta 1996. godine, samo nedelju dana pošto
je Vašington preduzeo posebne mere da izoluje Teheran (i Libiju) koji, kako tvrde u Beloj kući,
podržava i finansira teroriste.
U Beloj kući su bili zbunjeni. Ali, pošto se to desilo u jeku predsedničke kampanje
Amerikanci su reagovali mlako. U Stejt departmentu su izjavili da će njihovi saveznici, među
kojima je i Turska, podržati tu akciju pošto se radi o borbi protiv terorizma.
„Premijer će putovati u Iran kako je to i planirano. Mi imamo svoje prioritete u spoljnoj
politici, a Turska nije savezna država Sjedinjenih Američkih Država“ — izazovno je izjavio državni
ministar, islamista Abdulah Gul, inače desna ruka premijera Erbakana u spoljnoj politici.
Turski komentatori su tim povodom podsetili: otkako je Azerbejdžan stekao nezavisnost
svaki turski premijer je prvo išao u Baku. Ali vremena su se tumbe promenila, mnogo više i brže
nego što se to očekivalo kada su islamisti došli na vlast.
Putovanje premijera Erbakana na radikalni islamski istok izazvalo je sukobe i u državnom
vrhu Turske. Šef države Sulejman Demirel otkazao je ranije dogovorenu posetu Maleziji — kako je
zvanično objašnjeno — „zbog promena u predsednikovom radnom programu“. Ali, turski novinari
nisu dozvolili da im se prašina baca u oči: Demirel nije želeo da putuje u Kuala Lumpur samo
desetak dana posle svog premijera. To je kasnije potvrđeno i u Ministarstvu inostranih poslova.
„Logično bi bilo da premijer iz te svoje turneje isključi Maleziju pošto je znatno ranije
dogovoreno da tu azijsku zemlju poseti šef države“ — rekli su u MIP-u. Ali, Erbakan je odbacio ta
upozorenja pošto sa tom radikalnom muslimanskom zemljom od ranije ima privatne veze i odnose.
Zbog toga su u Kuala Lumpuru i žrtvovali posetu predsednika Demirela koji se svojski bori za
modernu Tursku, za njen bezbolan ulazak u vek koji dolazi.
Teheran je sa fanfarama dočekao turskog premijera. Tako nešto se i moglo očekivati, pošto
je Erbakan bio prvi državnik koji je posetio Iran posle pooštravanja američkih ekonomskih sankcija
prema toj zemlji.
„Turska je dala korpu Sjedinjenim Američkim Državama“ — sa naglašenim ushićenjem je
tih dana u uvodniku pisao „Teheran tajms“.
A onda je usledilo veliko iznenađenje: premijer Erbakan je, mimo očekivanja, potpisao
ugovor o kupovini iranskog gasa i izgradnji cevovoda između dve zemlje u vrednosti od 23
milijarde dolara! U Vašingtonu su i pored diplomatske uzdržanosti izrazili veliko podozrenje prema
tom potezu turske vlade.

11
Kratko posle toga i iranski predsednik Hašemi Rafsandžani je posetio Ankaru. Tom prilikom
dve zemlje su povukle potez dalje: potpisale su sporazum o povećanju trgovinske razmene sa
tadašnjih 900 miliona na dve milijarde dolara godišnje. Taj njegov boravak zbunio je i turski vojni
vrh i američki Stejt department, pogotovo što se uoči te posete govorilo da će biti potpisan i ugovor
o vojnoj saradnji između dve zemlje. Iako se Teheran nudio na tom planu — i to bez bilo kakvih
uslova — premijer Erbakan se ipak nije usudio da povuče taj potez, da ode tako daleko, da izaziva
vodeće generale.
„Prvi izlazak u svet novog premijera potvrdio je njegovo spoljnopolitičko opredeljenje,
okretanje prema radikalnom istoku“ — odmah su procenili zapadni diplomati čije je radno mesto u
Ankari.
„Mi ne možemo da okrenemo leđa našem glavnom susedu (Iranu) pogotovo u situaciji kada
se suočavamo sa sve većom nestašicom energije“ — kratko je odgovorio turski premijer.
Ali, odmah je pokušao da umiri zapad. „Mi želimo da unapredimo dijalog između istoka
(islamskog) i zapada. Ja ću posetiti i evropske zemlje.“ Vreme je pokazalo da je to bilo prazno
obećanje.
Na zapadu, u Americi pre svega, pokazali su razumevanje za turske energetske nevolje. Ali,
nisu mogli da shvate zašto se Ankara toliko vezala samo za jednu zemlju — Iran, kada ima i druge
mogućnosti: Rusiju, Alžir, Egipat, Kazahstan, Turkmenistan, a u krajnjoj liniji i Irak.
Dok je bio u spornoj poseti Teheranu, Erbakan je, u tom „zelenom“ okruženju pokazao svoje
panslamističke ambicije: predložio je, kao pravi muslimanski lider, da se održi sastanak na vrhu
Turske, Irana, Iraka i Sirije na kome bi se razgovaralo o zajedničkoj borbi protiv terorizma.
Svejedno što zapad uporno optužuje Teheran, Bagdad i Damask da su upravo oni „sponzori
terorizma“, onih koji pokušavaju da razreše svetske probleme automatima, bombama i
eksplozivom.
U vreme kada je Erbakan boravio u Teheranu jedna visoka turska delegacija je posetila
Bagdad. Dve susedne zemlje inače imaju veoma složene odnose posle zalivskog rata pogotovo što
je Ankara dozvolila zapadnim saveznicima da koriste njene baze za osmatranje i napade na susedni
Irak.
Američki i britanski (a jedno vreme i francuski) avioni godinama koriste vazduhoplovnu
bazu Indžirlik na jugu Turske da nadleću teritoriju severnog Iraka koja je pod kontrolom
Ujedinjenih nacija. Oni na taj način pokušavaju da zaštite Kurde od progona jedinica Sadama
Huseina. U Bagdadu se nikako ne mire sa takvim stavom Ankare koja je u ovom slučaju prema
zapadu u vazalnom položaju.
Premijer Erbakan je islamista, ali je u isto vreme i pragmatičan političar. Posle uvodenja
sankcija protiv Bagdada, koji je izvršio invaziju na Kuvajt, Turska je bila zemlja koja je platila
najveću cenu, uprkos tome što je tadašnji predsednik Turgut Ozal bio veoma servilan prema
zapadnim saveznicima.
Sve do rata u zalivu 1991. godine, Bagdad je bio drugi po snazi ekonomski partner Turske,
odmah posle Nemačke. A onda je sve stalo. Preko noći je zatvoren skoro hiljadu kilometara dugi
naftovod Kirkuk-Jumuralik, robna razmena dve zemlje svedena je na nulu. Ministarstvo spoljnih
poslova Turske je objavilo analizu prema kojoj je Ankara za prvih šest godina posle zalivskog rata
pretrpela štetu više od 25 milijardi dolara. Pominju se i mnogo veće cifre. I pored silnih obećanja
saveznici u zalivskom ratu Turskoj su nadoknadili samo tri milijarde dolara, ako se izuzmu isporuke
rashodovanog američkog i nemačkog naoružanja.
Nezavisni analitičari tvrde da Ankara preteruje kada govori o tolikim štetama zbog svetske
izolacije Iraka. Ali u jednom se svi slažu: Turska je najveći gubitnik zbog rata u Persijskom zalivu.
Posle posete istočnim islamskim državama Erbakan je izjavio da 21. vek pripada tom delu
sveta pošto tamošnje zemlje, po njemu, imaju mnoge prednosti u odnosu na zapad. „Ja ću od Turske
napraviti drugi Japan“ — olako je obećao on.
Kada je u Ankaru doputovao američki ministar odbrane Vilijam Peri, Erbakan je izbegao da

12
ga sretne! On je jednostavno produžio vikend i to u vreme kada je kriza u susednom Iraku bila na
vrhuncu zbog oružanih sukoba tamošnjih kurdskih frakcija koje podržavaju Bagdad odnosno
Teheran.
„Premijer Erbakan je bio van Ankare u ponedeljak pre podne kada sam ja boravio u turskoj
prestonici. On je predložio da se sretnemo u 13 časova, ali ja sam morao da otputujem pola sata
ranije“ — diplomatski je objasnio Peri zašto se nije sreo sa turskim premijerom.
Taman što su se smirila uzbuđenja zbog posete Iranu, premijer Erbakan je povukao novi
potez, koji je izazvao velika uzbuđenja na zapadu. Početkom oktobra devedeset šeste godine
otputovao je, posle Irana, u posetu najradikalnijoj islamističkoj zemlji — Libiji koja je takođe na
udaru zapada zbog podrške teroristima. U nastavku te turneje on je posetio i Nigeriju gde bez
suđenja ubijaju borce za ljudska prava i poznate intelektualce.
Poseta Libiji je izazvala lom i samoj Turskoj, pošto je Moamer el-Gadafl izrekao teške
optužbe na adresu Ankare:
„Turci su kasapi Kurda! U prošlosti oni su klali i Arape“ — izjavio je libijski lider i bez
uvijanja je rekao da podržava pripadnike Radničke partije Kurdistana (PKK) koji se u jugoistočnoj
Anadoliji bore za osnovna ljudska prava i za autonomiju.
Iskusni turski diplomati su danima savetovali Erbakanu da ne putuje u Tripoli pošto su se
bojali nepredviđenih poteza pukovnika Gadafija. Ali on se na to nije osvrtao pošto je sa libijskim
liderom odranije imao česte lične kontakte i prisne odnose.
Dogodilo se ono što se moralo dogoditi. Na zajedničkoj konferenciji za novinare — ispod
tradicionalnog Gadafijevog šatora — libijski lider je rekao: „Turska spoljna politika je pogrešna od
A do Ž. Ankara koja je pod američkom kontrolom otvorila je svoje baze za avione iz Vašingtona.
Pošto joj (Turskoj) to nije bilo dovoljno sklopila je sporazum sa Izraelom, neprijateljem islama, i
ušla u vojnu saradnju sa Tel Avivom. Čuli smo da ćete prodavati i vodu Izraelu (koja na
maloazijskim i bliskoistočnim prostorima zlata vredi)“ — rekao je Gadafi.
Libijski pukovnik se nije na tome zaustavio. Ustremio se kao kobac, na Tursku tamo gde je
najranjivija: na kurdski problem.
„Turska progoni Kurde već duže vreme. Oni imaju pravo na svoju nezavisnost kao i druge
nacije u regionu. Ankara mora da uvažava to, sviđao joj se takav razvoj ili ne. Kurdistan će biti
uspostavljen“ — izjavio je Gadafi čije reči su u Turskoj izazvale pravi potres.
Dok je libijski lider ponižavajuće optuživao Tursku njen premijer je gledao u krov šatora
Moamera el Gadafija. Na zaprepašćenje članova turske delegacije i izveštača on je samo rekao da
ne postoji problem kurdskog naroda, nego samo „problem kurdskog terorizma“.
Premijer Erbakan je za terorizam optužio Ameriku i Izrael dok je branio Libiju.
Gadafi je rekao ono što je rekao. Ponizio je Tursku, a kada su novinari pokušali da mu
postave pitanja, on je jednostavno ustao i napustio šator!
„Premijer Erbakan nije mogao da odgovori Gadafiju pošto njegova islamistička Partija
prosperiteta (REFAH) prima pare od Libije“ — tvrde u socijaldemokratskoj Republikanskoj
narodnoj Partiji (DŽHP).
Pojedini listovi su objavili kopiju čeka na 500 hiljada dolara koji je na Erbakanovu adresu,
dok je bio u opoziciji, stigao iz Libije.
U Vašingtonu su reagovali zbog takvog spoljnopolitičkog opredeljenja premijera Erbakana.
„Nas veoma uznemirava to što Turska, koja je prijatelj SAD, uspostavlja bliske odnose sa Libijom,
Iranom i Sudanom, zemljama koje podržavaju međunarodni terorizam“ — zvanično je rečeno u
Beloj kući.
Poseta Tripoliju izazvala je pravu pometnju u Ankari. Po hitnom postupku na konsultacije je
pozvan ambasador u Libiji Ateš Balkan.
„Ovo nije Libija, ovo je Turska. On (premijer Erbakan) ne može sam da određuje spoljnu
politiku zemlje“ — izjavio je tim povodom lider Partije demokratske levice (DSP) Bulent Edževit.
Kratko posle toga usledio je novi Erbakanov izazov, ovog puta zapadnoj Evropi.

13
„Ne! Hvala!“. Tako je predsednik islamističke vlade odgovorio na poziv da prisustvuje
radnom ručku koji je 14. decembra 1996. godine održan u Dablinu. Irska je u to vreme bila
predsedavajući Evropske unije.
„Stav Evropske unije je: dođite na ručak da vam saopštimo ono što smo već odlučili. To je
puka formalnost. Odbijanje da se na samit pozove premijer zemlje koja ima 70 miliona stanovnika
ne može se prihvatiti. Mehanizmi EU se okreću protiv Turske“ — izjavio je Erbakan.
„Turska je snažna zemlja u centru sveta. Sa njom se tako ne može postupati“ — dodao je on.
Mnogi političari i novinari u zemlji i svetu su se tim povodom iznova prisetili Erbakanovih
izjava dok je bio u opoziciji. „Ja ću izvesti Tursku iz carinske unije sa Evropom, iz NATO-a, iz
Ujedinjenih nacija, ja ću formirati islamske UN, islamski NATO, islamsko zajedničko tržište,
islamsku valutu.“
„Evropske države treba da preispitaju svoj stav prema islamskim zemljama. To je ono na šta
ih mi upozoravamo“ — poručio je Erbakan.
Turska je primljena u carinsku uniju sa EU početkom 1996. godine. „Prva godišnjica tog
čina u Ankari je doživljena sa razočaranjem. Mi imamo pravo da tražimo od evropske strane da
ispuni ono što je obećala“ — izjavila je tim povodom potpredsednik vlade i šef diplomatije Tansu
Čiler.
U Turskoj su pre svega nezadovoljni zato što je izostala očekivana finansijska pomoć EU.
To se desilo što zbog grčkog protivljenja, što zarad optužbi Evropskog parlamenta da Ankara nije
ispunila zadatu reč da će demokratizovati sistem u oblasti ljudskih prava i slobode.
Bio je to razlog blokiranja finansijske pomoći u iznosu skoro 500 miliona dolara. U situaciji
kada se turska privreda suočava sa složenim ekonomskim problemima, to je ogromna para.
„One (zemlje EU) u stvari koriste Grčku kao izgovor za svoje stavove. Pod ovim uslovima
ja ne verujem da carinska unija (između Turske i Brisela) može dugo da preživi. Analize potvrđuju
da se stiglo do tačke kada Evropska unija ne ispunjava nijednu obavezu prema Ankari.“ Ove u
diplomatiji neuobičajeno opore reči izgovorio je turski ambasador u Evropskoj uniji Uluč Ozulker,
dakle jedna od najpoznatijih ličnosti na relaciji Ankara-Brisel.
On je na prvu godišnjicu približavanja Turske Evropskoj uniji u intervjuu magazinu
„Anadolu“ izneo strahovanja da taj carinski savez neće dugo potrajati ukoliko se sadašnje
nepovoljne okolnosti ne promene.
„Ovako više ne ide“ — istakao je ambasador Ozulker.
Oni razložniji priznaju da za to ne treba optuživati samo Brisel. Ankara još nije do kraja
prilagodila svoje zakonske propise evropskoj regulativi, što blokira slobodnu utakmicu na tržištu. A
bez toga se ne može napred. Objašnjenje je poznato: Tursku već duže vreme potresa političko-
parlamentarna kriza zbog čega su životni problemi potisnuti na sporedan kolosek.
„Turska nije u potpunosti ispunila obećanje ni u oblasti demokratizacije sistema. To njoj
pričinjava mnogobrojne probleme posebno u odnosima sa Evropskim parlamentom“ — pisao je
povodom godišnjice ulaska u carinsku uniju poznati komentator najtiražnijeg lista u Turskoj
„Milijeta“ Semi Kohen.
U Ankari se smatra da Turska ima mnoge prednosti u odnosu na druge zemlje kojima se u
Briselu daju veće šanse da postanu članovi EU. „One se ne mogu porediti sa Turskom“ — tvrdi
ambasador Ozulker.
Reč je o Republici Češkoj, Mađarskoj, Poljskoj, Slovačkoj, Litvaniji, Letoniji i Estoniji,
Malti, Republici Kipar...
U Briselu i Strazburu uporno ponavljaju: Turska ne može da postane član Evropske unije
sve dok ne reši kurdski i kiparski problem, dok ne prestane da krši ljudska prava i slobode.
„Mi ćemo staviti veto na proširenje NATO-a prema istoku, ukoliko Turska ne bude
primljena u Evropsku uniju. To su dva procesa koji se ne mogu razdvajati“ — smatra šef
diplomatije Tansu Čiler.
Ankara je pridruženi član Evropske zajednice od početka šezdesetih godina. Njenu molbu da

14
i zvanično uđe u „Evropski klub“ odbila je Evropska komisija 1989. godine na čijem je čelu tada
bio poznati francuski diplomata Žak Delor, uz obrazloženje: „Za to još nisu sazreli uslovi“.
U Ankari se poslednjih godina sve češće mogu čuti tvrdnje: Brisel podiže novi berlinski zid
između hrišćana i muslimana. Mogu se čuti i druge optužbe: u tim relacijama se ne mogu mešati
kruške i jabuke, ne mogu se ekonomski odnosi uslovljavati političkim faktorima.
Nesporazume na relaciji Ankara-Brisel, koji su evidentni, koriste turski islamisti. Oni se
zarad toga još više okreću radikalnom islamskom istoku.
Premijer Erbakan je dok je bio na vlasti nastojao da se nametne kao lider, ne samo u Turskoj,
nego i u islamskom svetu kako bi sa zapadom krojio i prekrajao sudbinu planete. Kratko posle
formiranja islamističko-konzervativne vlade on je lansirao inicijativu za osnivanje „Grupe D-8“ što
će reći najvećih islamskih zemalja u razvoju (devaloping) sa sedištem u Istanbulu. U toj organizaciji
su, pored Turske, Iran, Pakistan, Malezija, Indonezija, Bangladeš, Egipat i Nigerija. Dakle, oko 800
miliona duša koje klanjaju Alahu.
U početku je bilo nesporazuma oko njenog naziva. Premijer Erbakan i njegovi najbliži
sledbenici su bili za to da se ona zove „Grupa M-8“ što će reći toliko najvećih muslimanskih
zemalja. Ali tome su se usprotivili Egipat i još neke zemlje, jer bi to moglo da se protumači kao
stvaranje verske grupacije koja bi bila, na religioznoj osnovi, omeđena od ostalog sveta.
„Ovo je istorijski korak u saradnji islamskih zemalja“ — izjavio je turski premijer posle
samita na vrhu u Istanbulu juna 1997. godine koji je i zvanično označio formiranje te grupe.
Prema šturoj deklaraciji, koja je usvojena na tom sastanku, „Grupa D-8“ će sarađivati u
mnogim oblastima: ekonomiji, politici, trgovini i zaštiti okoline. Oni upućeniji kažu da je
zaživljavanje ovog projekta u stvari klica stare Erbakanove ideje o stvaranju „Islamske unije“, nešto
poput onoga što već decenijama postoji na zapadu Evrope.
U početku ona je okupila vodeće islamske zemlje, ali će, navodno biti otvorena i prema
ostalom islamskom svetu. U Ankari se tvrdi da već postoji veliko interesovanje za tu asocijaciju
pogotovo među državama u centralnoj Aziji.
„'Grupa D8' gaji ambicije da bude partner sedam najbogatijih zemalja Zapada koje već duže
vreme imaju sličnu asocijaciju. Ona će biti punopravni sagovornik „Grupe-7“ i vodiće dijalog o
najznačajnijim pitanjima sadašnjeg i budućeg sveta“ — smatraju inicijatori čvršćeg povezivanja
vodećih islamskih zemalja koje, očevidno, imaju ambiciju da zastupaju interese više od milijardu
muslimana, koliko ih danas bitiše na globusu.
Ambicije turskog premijera prevazilaze granice njegove zemlje, pa čak i islamskog sveta.
On je pokušao da vodi glavnu reč u oblikovanju novog međunarodnog poretka pošto, kako smatra,
muslimanima pripada vreme koje dolazi.
„Svetski poredak koji su 1944. godine trasirali Čerčil, Ruzvelt i Staljin na Jalti već se
potrošio. Druga Jalta je hitno potrebna kako bi se uspostavio novi međunarodni sistem“ — izjavio
je ambiciozni Erbakan.
Nova Jalta, po njemu, podrazumeva i nove protagoniste. Uz najrazvijenije zemlje zapada u
određivanju planetarne sudbine muslimani bi trebalo da imaju glavnu ulogu. Turski islamisti ne
otkrivaju do kraja karte pošto očigledno čekaju kako će na tu inicijativu reagovati moćnici u
Vašingtonu, Otavi, Londonu, Parizu, Bonu, Tokiju i Rimu, dakle najbogatije zapadne zemlje koje su
poslednjih godina krojile i prekrajale svetske meridijane.
Turski islamisti svoje ambicije pokušavaju da opravdaju i krizom u svetskoj organizaciji:
„Ujedinjene nacije su zastarele. One sa sadašnjom strukturom ne nude nadu svetu“. Premijer
Erbakan je uveren da će „Grupa D-8“ uspeti da stane na kraj dominaciji bogatih zemalja zapada. On
zapravo smatra da globalna sudbina sveta neće moći dalje da se određuje bez islamskih zemalja,
pogotovo što se neke od njih naglo razvijaju.
U svetu se od početka ukazuje na to da je „Grupa D-8“ formirana na čisto verskoj osnovi. To
turski zvaničnici demantuju, iako su u njoj samo islamske države.
„Ako Evropa tvrdi da Evropska unija nije hrišćanski klub, onda ni 'Grupa D-8' — nije

15
islamistički klub“ — uzvraćaju u Ankari. U njoj se sve češće iznose tvrdnje da ona ne može da
postane član EU samo zato što je muslimanska zemlja, zato što Brisel okuplja samo hrišćanske
države.
U Ankari naglašavaju da „Grupa D-8“ nije uperena protiv bilo koje zemlje. Ona je otvorena
prema drugim državama; ona je za partnerski odnos sa zapadom.
Premijer Erbakan je tiho, ispod žita, korak po korak, počeo da sprovodi svoju ideologiju i na
unutrašnjem planu. Ali, kako je vreme počelo da odmiče on je sve više pokazivao svoje pravo lice:
islamističko naravno. Kada se sve to složi u mozaik, onda je svakome jasno kuda streme turski
islamisti: u šerijatsku prošlost.
Direkcija za verska pitanja — čim su islamisti došli na vlast, uvela je „sankcije“ za jareće
brade. Ona je izdala fetvu (dekret) u kojoj je jasno rečeno koje su brade u Turskoj poželjne a koje
nisu!
„Dugačka brada je prava stvar“ — ističe se u tom verskom dekretu. Najpoželjnija je naravno
brada kakvu je nosio prorok Muhamed: dugačka i po celom licu bez da se i jedan njen deo brije.
Prema toj fetvi, koja je izdata nepuna dva meseca po dolasku islamstva na vlast, može se
tolerisati i kraća brada pod uslovom da je puštena da raste po celom delu lica koji se inače brije.
Brade koje podsećaju na one koje ima jarac — upravo je tako rečeno — nepoželjne su.
Drugim rečima one se puštaju samo na donjem delu lica. Njih nose mladi i turski narod to ne voli.
„To su zapadne brade“ — piše u fetvi. To je isto tako ružno kao kada se neko brije do gole
kože!
Ali, to je bio samo početak. Ministar pravosuđa Ševket Kazan — posle posete Bagdadu —
izjavio je da će uvesti amnestiju za one zatvorenike koji, dok su iza rešetaka, nauče deo ili pola
Kurana, kao što to sada rade u Iraku. Taj okoreli islamista, bliski saradnik Nedžmetina Erbakana,
izjavio je da Turskoj ne odgovara zapadni sistem izdržavanja kazni, da on proučava i druga
iskustva, na islamskom istoku svakako.
„Islamisti udaraju Kuranom po krivičnom zakoniku“ — napisao je tim povodom jedan
turski kolega.
U ime Alaha i Kurana premijer je u rezidenciji predsednika vlade na Čankaji i u
predsedništvu kabineta uveo prohibiciju. „Samo poredak ali islamistički“ — uz očevidnu dozu
sarkazma primetio je jedan istanbulski list: „Islamisti su obećali, boreći se za naklonost građana, da
će poštovati zakone. Oni su uveli prohibiciju, a u isto vreme gledaju kroz prste i štite malverzacije u
državnim firmama .
Sila Boga ne moli. U ime Alaha „Hodža“ što će reći profesor, kako inače u Turskoj nazivaju
Erbakana, naredio je da se iz njegovih službenih prostorija izbace sve rezerve alkoholnih pića koje
su zaostale od prethodnih premijera. Jer mndamentalizam i „jeni raki“, što bi se reklo „nova rakija“,
ne idu zajedno.
Na prijemima, ručkovima i večerama, koje je on priređivao, služeni su samo sokovi, začudo
i koka-kola, kao i nezaobilazni čaj i kafa. Isto pravilo je važilo i u premijerovom avionu kada putuje
po zemlji ili kada odlazi u inostranstvo.
Kada je posle uvođenja prohibicije premijer priredio večeru članovima Vrhovnog vojnog
saveta, koji je nekoliko dana u njegovom prisustvu raspravljao o kadrovskim promenama u armiji,
„Hodža“ se jednog trenutka našao u „nebranom grožđu“. Iako je čaušima rekao da izuzetka neće
biti kada je u pitanju točenje alkohola, napravio je greh koji će mu valjda Alah oprostiti pošto i on
razume ljudske muke.
Načelnik turskog Generalštaba Ismail Haki Karadaji — jedna stamena ličnost kao da je
izlivena od čelika inače poznati „kemalista“ — rekao je kelneru: „Vino, molim!“. Komandant
pomorskih snaga Turske je bio još konkretniji: „Jeni raki, molim!“.
Tajac! U premijerskoj rezidenciji na Čankaji posluga se našla u delikatnoj situaciji, jer u
njoj, u tom trenutku, nije bilo alkoholnih pića. A da ih je i bilo ne bi smeli da ih serviraju gostima
zbog zavedene prohibicije.

16
Generali su mirno sedeli, kao mumije, i čekali da im stigne poručeno piće.
Nelagodnu tišinu morao je da razreši lično premijer Erbakan koji se nije usudio da izaziva
generale, pogotovo što su oni na njega od prvog časa gledali podozrivim očima. On je kao iskusni
političar savršeno dobro znao da je armija na anadolskim prostorima više puta u savremenoj istoriji
Turske imala presudnu ulogu. U poslednje četiri decenije tri puta je izvodila tenkove na ulice
Ankare. Generali su i njemu došli glave (političke) iako su te večeri dobili traženo piće.
Načelnik Generalštaba Karadaji, koji voli Ataturka ali i vino, samo dan pre toga —
povodom izbacivanja iz armije trinaest oficira — vrlo efikasno, vojnički suvoparno ali jasno,
objasnio je islamističkom premijeru razliku između verskih osećanja i propagiranja
fundamentalizma. Erbakan je pokušao da ospori tu odluku tvrdeći da je tim oficirima uskraćeno
jedno od osnovnih ljudskih prava: na molitvu Alahu („namaz“). Ali načelnik Generalštaba nije
uleteo u tu zamku i premijeru je održao pravu lekciju:
„Kada bi svako ko klanja bio izbačen iz vojske onda mi ne bi imali čak nijednog člana
Vrhovnog saveta“ — uzvratio je načelnik Generalštaba Karadaji. Drugim rečima u armiji svi mogu
biti „normalni“ vernici: od redova do generala. Ali se ne može propagirati islamizam i to po
nalozima koji stižu sa strane, od imama.
„Armija se ne meša u verska osećanja svojih pripadnika pod uslovom da oni kako treba
ispunjavaju svoje obaveze, da se ne mešaju u ideologiju“ — izjavio je general Karadaji.
Posle takvog, ne baš ugodnog objašnjenja, premijer Erbakan je potegao novi argument: te
sporne slučajeve u vojsci treba da rešava redovni sud, rekao je on.
Ali, armijski vrh je, očevidno, bio spreman na sve varijante pošto je tada, prvi put u 70
godina, sednici Vrhovnog vojnog saveta prisustvovao jedan islamista i to u funkciji predsednika
vlade! Generali su izneli na to pripremljene dosijee sa konkretnim dokazima da su se ražalovani
oficiri i podoficiri bavili, za njihov status, nedozvoljenim aktivnostima: propagirali su
fundamentalističku ideologiju. Prema sada važećem ustavu vojska mora da ostane izvan političkih
igara.
Vratimo se večeri na Čankaji, koja je priređena posle tog uzbudljivog sastanka, na kojoj nisu
trebala da se služe alkoholna pića. Delikatnu situaciju morao je lično da preseče premijer Erbakan
koji se u tom trenutku nije usudio da izaziva generale i kada je vino u pitanju. Izuzetak je
napravljen: naredio je posluzi da nade traženo piće gde zna i ume. Tako je i bilo.
Kada su islamisti došli na vlast prvi ramazan — „sveti mesec“ — kada se posti od svanuća
do sumraka, iskoristili su da konačno pokažu svoje lice. Tada su inicirali izgradnju monumentalnih
bogomolja u centru Istanbula i u Ankari, i to u tradicionalno laičkim kvartovima. Mnogi kažu da je
u pitanju podizanje „ideoloških spomenika“ jer i jedan i drugi grad imaju dovoljno džamija za
klanjanje Alahu.
„To je novo osvajanje Istanbula“ — izazivački je izjavio Nedžmetin Erbakan.
Da podsetimo: Turci su (prvi put) osvojili Konstantinopolj 29. maja 1453. godine. Tada su
čuvenu crkvu Aja Sofiju pretvorili u džamiju kako bi pokazali svoju moć. Njihovi sadašnji
sledbenici prete da će na Taksimu, u srcu grada na Bosforu, jednom od centralnih trgova, koji je
simbol laičke Turske, podići ogromnu džamiju. To se u islamističkim krugovima pravda potrebama
stanovništva u tom delu grada. Oni razložniji, međutim, uporno ponavljaju da Istanbul ima i previše
bogomolja pogotovo što mnogi klanjaju u prodavnicama i službenim prostorijama.
„Cilj tog projekta je ideološke prirode. Mi nismo protiv džamija, mi smo protiv njihove
upotrebe u političke svrhe“ — izjavio je ministar odbrane Turhan Tajan, član laicistički opredeljene
Partije pravog puta koja je godinama bila u vladi.
Islamisti su na taj način pokušali da pokažu svoju snagu, odnosno da oni, za razliku od
drugih stranaka, ispunjavaju obećanja data svojim biračima. Nije slučajno ni to što se ovo pitanje
našlo na dnevnom redu baš u vreme Ramazana. Ekstremne vernike treba i tako zadovoljiti.
Turski islamisti kao da gube meru za realnost. Na jednom „iftaru“ (tradicionalnoj večeri koja
se priređuje posle dnevnog posta u vreme Ramazana) premijer Erbakan je obećao svojim

17
sledbenicima da će podići džamiju i na Čankiji, u najelitnijem kvartu Ankare. Tu se nalaze
rezidencije predsednika Republike, premijera, ministra inostranih poslova, američkog ambasadora.
“Mi ćemo sagraditi novu džamiju pravo preko puta predsedničke palate“ — izazovno je
potvrdio gradonačelnik Ankare Melih Gokček, inače poznati islamista.
Turski fundamentalisti su u ofanzivi i već pokazuju svoje ekstremno lice. Oni se zalažu za
povratak turbana na univerzitete i u javne službe što je već decenijama zabranjeno. Traže da se
radno vreme prilagodi dnevnom postu tokom Ramazana, promene propisa koje važe tokom Kurban
Bajrama i odlazaka vernika na hodočašće u islamsko svetilište Meku.
Prvi zvanični „iftar“ premijera Nedžmetina Erbakana izazvao je velike polemike u Turskoj.
Jer on je i tom prilikom pokazao da se okreće ka prošlosti.
Predsednik vlade je u službenu rezidenciju pozvao na večeru lidere verskih sekti. To do
januara 1997. godine nije uradio nijedan premijer u više od sedam decenija dugoj istoriji
demokratske, laicističke republike. Jer te sekte su bile i ostale zagovornici mraka, feredža i fesova,
šerijata.
„U islamu ne postoje takve stvari kao što je sekularizam. Zbog toga laicizam mora da
nestane iz Turske. Kemalizam nas je odvojio od naših korena“ — objašnjava islamistički pisac
Abdurahman Dilipak.
„Mustafa Kemal (osnivač moderne demokratske republike) bio je jedan autoritarni vojnik.
On je naterao Tursku da imitira Evropu kao da je majmun. Svi pravi vernici moraju da se bore za
primenu šerijatskog prava. Potreba za državom ne postoji, kao ni za hijerarhijom. Religija će
odrediti sve institucije. Islam treba da zameni marksizam. Niko ne može blokirati put islama, čak ni
vojnici“ — izjavio je u jednom intervjuu (18. februara 1997. godine) fundamentalistički književnik
Dilipak čije reči su izazvale oštra reagovanja u sekularistički opredeljenoj Turskoj.
Islamisti su, otkako su stali na vladajuće noge, životna pitanja potisnuli u drugi plan; oni
žele da sprovedu svoju ideologiju. To je i bio razlog što se oglasio predsednik Republike Sulejman
Demirel:
„Tursku niko ne može da vrati unazad. Ona će i dalje ići napred, u 21. vek“.
„Baba“ (otac) — kako ga Turci iz milošte zovu — dodaje: „Zemlja koja nije laicistička ne
može biti napredna. Turska nije Iran ili Alžir. Oni koji žele šerijat, oni su protiv pravne države i
sistema koji je uveo Ataturk“ — upozorio je šef države koji je dok je bio na visokim funkcijama
preturio preko glave tri vojna udara, sedam puta je bio premijer zemlje.
Pripadnici fundamentalističkih sekti zagovaraju verske brakove a njihovi lideri, kao nekad, u
vreme šerijata, imaju i po četiri žene što je u suprotnosti sa važećim paragrafima. U Istanbulu je
otkrivena jedna verska grupa čiji je šeik Al Kalkandži, manipulišući verskim osećanjima, silovao
više od 40 mladih devojaka.
Postupak premijera Erbakana, koji je u zvaničnim prostorijama primio prvake verskih sekti,
izazvao je veliku zabrinutost u laičkim krugovima.
Grupa poslanika socijaldemokratske Republikanske narodne partije — koja je poznata po
svojim naprednim opredeljenjima — kada je saznala za taj neuobičajen postupak Erbakana donela
je crni venac i ostavila ga ispred premijerove rezidencije. Pogotovo što je do tada bilo nepisano
pravilo da predsednik vlade prvo organizuje „iftar“ za vodeće ličnosti u državi a ne za pobornike
mračne prošlosti.
„Erbakanov prijem lidera sekti će ohrabriti one čiji je cilj da sruše demokratsku i laičku
Tursku. To je izdaja nacionalnog političkog sistema. Premijer mora da poštuje zakone i on ne može
da u službenoj rezidenciji prima lidere sekti koji su na Čankaju stigli u odeći koju nose ekstremni
vernici“ — izjavio mi je u hotelu „Hilton“ tim povodom generalni sekretar turskih socijaldemokrata
Adnan Keskin.
Prema važećim paragrafima, koji su na snazi još od vremena Ataturka, u državne institucije
ne može da se ulazi sa turbanima, feredžama i uopšte u odeždi koja simbolizuje verska osećanja.
„Taj 'iftar' potvrđuje da država, odnosno premijer, štiti verske sekte“ — izjavio je bivši

18
predsednik vlade i lider Partije demokratske levice Edževit.
Iskusni Erbakan očevidno nije slučajno povukao taj potez. Anketa koju je sprovela
Fondacija za strategijska istraživanja među više od osam hiljada Sunita širom zemlje koji su stariji
od 14 godina potvrdila je da su 8,3 odsto muškaraca i sedam odsto žena članovi verskih sekti.
Turska je za njih raj. Jer u islamskom svetu taj procenat se kreće oko tri odsto!
Istraživanje je potvrdilo da je polovina pripadnika sekti stara između 30 do 50 godina. Među
njima je — što nije lako objasniti — veliki broj mladih uzrasta između 19 i 29 godina. Svi oni su
uglavnom prva ili druga generacija migranata koji su iz sela stigli u velike gradove: Istanbul,
Ankaru i Izmir, pre svega.
Anketa je dalje potvrdila da se po nekom nepisanom pravilu radi o siromašnim grupama
građana, koji se sele sa nerazvijenog istoka na nešto bogatiji zapad. U tim neformalnim grupama,
što će reći sektama — ti ljudi koji su sami sebi iščupali korene, pokušavaju da nadu utočište u novoj
sredini. Upravo zarad toga su često predmet raznih zloupotreba. Najčešće se igra na njihovu versku
zatucanost.
Prema nezvaničnim podacima u Turskoj sada postoji oko 500 sekti. Islamisti očigledno
računaju da privuku njihove glasove i zato tako zdušno predlažu povratak feredža, izgradnju novih
džamija gde im mesto i potreba nije, prilagođavanje radnog vremena prema ramazanskom postu.
Lansirani su predlozi da se petak proglasi za neradni dan jer je tada „džuma namaz“ — najveća
molitva vernika.
Potezi islamista nižu se kao karike u lancu. Jedan za drugim. U prigradskoj ankarskoj opštini
Sindžan, u kojoj su islamisti na vlasti, organizovano je „Jerusalimsko veče“ zbog koga je Turska
proživela košmarne dane. To je bila podrška onima koji se u islamskom svetu bore za „oslobođenje“
od Jevreja tog drevnog grada, u kome je ne slučajno smešten grob Isusa Hrista. Iza toga pre svih
stoje „Hezbulah“ i HAMAS, terorističke organizacije koje već godinama prolivaju krv na Bliskom
istoku. Njih podržavaju pojedine muslimanske zemlje, Iran pre svih.
Ali u politici kao i u životu ništa nije slučajno. „Borba za Jerusalim je opravdana“ — izjavio
je tim povodom zamenik šefa poslaničke grupe islamističke Partije prosperiteta Salih Kapusuz.
U laicističkim krugovima u Turskoj su zapanjeni: ne mogu da shvate da se tako nešto može
desiti na pragu 21. veka, kada sve zemlje žude da nađu svoje mesto (kompjutersko) pod kapom
nebeskom.
Oni koji duže pamte, kao što je slučaj sa autorom ovih redaka, tim povodom se prisećaju:
„Ja ću osloboditi Bosnu, Čečeniju i Jerusalim. Ja ću stvoriti veliku Tursku“. Tako je zborio islamista
Erbakan uoči vanrednih izbora decembra 1995. godine. Njegova partija je tada dobila najviše
glasova, ali ne i apsolutnu većinu.
A onda je počelo klupko da se odmotava. Ljudi koji misle svojom glavom počeli su da
optužuju Erbakana da je dozvolio da Iran izvozi „Homeinijevu revoluciju“ u Tursku.
Ambasador Mohamed Reza Bagheri, koji je u Turskoj proveo sedam godina, u intervjuu
„Turkiš dejli njuzu“ (18. februara 1987. godine) izjavio je da su to propagandni potezi „pojedinih
država i grupa“. On je opovrgao tvrdnje da njegova zemlja izvozi islamsku revoluciju jer to, kako je
rekao, nije roba koja se može silom prodavati. Te tvrdnje su zastarele i imaju cilj da se „druge
zemlje zastraše Iranom“. Prema njemu to se najbolje potvrdilo u vreme osmogodišnjeg rata sa
Irakom.
„Kao što je izjavio naš poslednji lider imam Homeini, islamska revolucija je bila eksplozija
svetla. To je u stvari bio skup misli i ideja“ — izjavio je ambasador Bagheri i pri tom lansirao jasnu
i interesantnu poruku: „Misli se ne mogu ograničavati“ — što će reći one ne priznaju granice.
Ambasador Bagheri nije formalno proglašen za „persona non grata“ ali je kratko posle toga
napustio Tursku. Sa njim je takođe otputovao i generalni konzul Irana u Istanbulu Mohamed Riza
Rašid koji je javno dao za pravo svom ambasadoru koji se usred Ankare založio za povratak šerijata
u Tursku.
Na istanbulskom međunarodnom aerodromu „Ataturk“ iranski ambasador je odlazeći u sitne

19
sate teatralno izjavio: „Ja se vraćam u Teheran svojom voljom, iako su me turske vlasti molile da
ostanem“.
U početku vlada je pokušala, na predlog premijera Erbakana, da zataška skandal iako je
iranskom diplomati uručen protest zato što se mešao u unutrašnje poslove zemlje. Ali, pod
pritiskom javnosti, koja je tražila da se ambasador protera, Ministarstvo spoljnih poslova je
diplomatskim kanalima jasno stavilo do znanja Teheranu da bi bilo dobro za odnose dve zemlje da
Bagheri i Rašid napuste Tursku. Tako je izbegnut javni skandal, a suština je zadovoljena.
U međuvremenu Tursku je morao da napusti još jedan iranski konzul. Seča diplomatskih
glava se nije na tome završila. Iran je otkazao gostoprimstvo turskom ambasadoru i konzulu jer su
se, kako je objašnjeno, bavili špijunažom!
Premijer Erbakan je pokušao da izgladi taj spor, ali u tome nije uspeo. Turska javnost nije
mogla da otrpi lekcije iranskih diplomata koji bi da izvoze Homeinijevu islamističku revoluciju.
Turski islamisti nastoje da uspostave prisne odnose i saradnju sa Iranom u svim oblastima,
čak i kada je reč o borbi protiv terorizma. Svejedno što u Generalštabu u Ankari i službi bezbednosti
već godinama tvrde da Teheran finansira i podržava „kurdske teroriste“ koji se u jugoistočnoj
Anadoliji bore za autonomiju svoga naroda.
Pre nego što će naočiti ambasador Bagheri krišom pobeći iz Turske, koga sam upoznao na
jednom prijemu u egipatskoj ambasadi u Ankari, pojavio se na jednoj ovdašnjoj privatnoj TV stanici
da bi skrušeno izjavio da on „mnogo voli Tursku“ da su „Turska i Iran prijateljske zemlje“.
Taj Bagheri je — tvrde diplomati u Ankari — poznati iranski špijun. On je zbog toga
proteran i iz Kuvajta gde je takođe formalno bio ambasador.
U izjavi TV novinaru Bagheri je to prećutao. Dve susedne zemlje se već duže vreme bore za
prestiž u islamskom svetu. To se kao na dlanu moglo videti u Bosni u vreme četvorogodišnjeg rata
odakle Teheran nije povukao sve svoje mudžahedine. O tome svedoči uvek dobro informisani
„Njujork tajms“ koji to potvrđuje pozivajući se na zvanične, ali neimenovane izvore. List piše da se
mnogi oficiri Alije Izetbegovića obučavaju u Iranu ali ne samo vojnim veštinama, nego i
fundamentalističkoj ideologiji.
Dok nije došao na vlast islamista Erbakan u Turskoj se tvrdilo da Teheran stoji iza
terorističkih operacija u kojima je ubijeno nekoliko emigranata iz te zemlje, kao i poznatih boraca
za laicizam u Turskoj. Zbog toga su 1996. godine proterana četvorica iranskih diplomata iz Ankare.
Teheran je istog časa uzvratio punom merom: uskratio je gostoprimstvo istom broju turskih
diplomata koji su se navodno bavili špijunažom u Iranu.
Turska i Iran su za nepune dve godine proglasile za „persona non grata“ trinaest diplomata
— Ankara sedam a Teheran šest.
„Iran je san za turske islamiste. Partija prosperiteta (na čijem je čelu Nedžmetin Erbakan) je
islamski glasnogovornik u Turskoj.“
Te reči lidera turskih socijaldemokrata Deniza Bajkala — koji su inače tradicionalno
laicistički opredeljeni — nisu izgovorene slučajno. Jer u Ankari se poslednjih godina sve češće
iznose strahovanja da Teheran izvozi islamsku revoluciju u Tursku.
Homeinijeve verske ideje koje su krajem sedamdesetih godina 20. veka zapalile Iran sada,
tvrde protivnici fundamentalizma, uporište traže i nalaze u islamističkoj Partiji prosperiteta i u
iranskoj ambasadi u Ankari. Na „iftaru“ — večeri koja se tradicionalno priređuje posle
ramazanskog posta — koji je Erbakan 1996. godine organizovao za ambasadore muslimanskih
zemalja, on je (tada je bio u opoziciji) izjavio da mu je „iranska revolucija primer za ugled“.
Na toj večeri koja je održana u zgradi Parlamenta, kasnije ću saznati, bio je i Sulejman
Ugljanin, koji više nije Musliman nego Bošnjak.
Vreme je ubrzo pokazalo da zapad, Amerika pre svega, neće ponoviti grešku koju je
svojevremeno učinila u Iranu kada je Homeini tu zemlju vratio u prošlost. Jer repriza islamističke
revolucije u Turskoj bila bi pogubna za jednu civilizaciju koja se održava već sedam decenija
odnosno za interese zapadnih saveznika u tom strategijski veoma značajnom regionu.

20
Turski premijer Nedžmetin Erbakan, prvi islamista koji je u modernoj istoriji zemlje zaseo u
tu fotelju, posle jedanaest meseci vladavine završio je onako kako je i zaslužio: neslavno! Bio je
prisiljen da podnese ostavku i to samo 355 dana otkako je ušao u rezidenciju predsednika vlade.
Turska je rekla Erbakanu — jok! Ali sada tek ostaje da se vidi da li je narod time rekao
„jok“ i njegovoj islamističkoj Partiji prosperiteta. To će pokazati prvi sledeći izbori, a oni će po svoj
prilici biti vanredni.
Premijer Erbakan je za nepunu godinu dana doveo Tursku na ivicu građanskog rata jer je
islamistima dozvolio da dignu glavu. Takvom politikom podelio je naciju do — usijanja.
Turska se našla na rubu vojnog udara. Vodeći generali su mesecima poručivali: prošlost, i to
ona verska, pored nas živih, neće predodrediti sudbinu zemlje. Ankara mora da ide tamo gde stremi
ceo svet: u kompjuterski vek.
Premijer Erbakan je podneo ostavku jer se, mimo njegovih očekivanja, našao u procepu sa
svih strana: protiv njega su digli glas predsednik republike Sulejman Demirel, armijski vrh, vodeći
privrednici. Ali uz generale ključnu ulogu u tome su odigrali veliki listovi kao što su „Milijet“,
„Hurijet“, „Sabah“ i „Džumhurijet“. Njihovi vrsni novinari su se, kao lavovi, borili, i u tome uspeli:
otvorili su naciji oči da shvati da taj političar, koji se stalno smeje, hoće zlokobno da podeli narod,
da svoje uzore traži i nalazi u Iranu, Sudanu, Alžiru, Avganistanu, da pokušava da uništi jednu
civilizaciju čije je temelje udario najveći reformator u islamskom svetu.
Ljudi su se trgli; uplašili su se! Na trgovima i ulicama gde su organizovane demonstracije,
na stadionima gde su održavane sportske manifestacije, narod je spontano ustajao na noge kada se
pojavi predsednik Demirel koji se, iako je u godinama, kao vuk bori da očuva modernu Tursku.
„Turska je laička zemlja. Turska će i dalje biti svetovna. Baba, ne daj Tursku“ — poručuju
mase „Babi“ sa svih strana, uz dugotrajne aplauze.
A on sa uzdignutim već prepoznatljivim šeširom, od koga se retko odvaja, odgovara: „Deco
moja (mada poroda nema) ne brinite! Oni proći neće; ne pored mene živog!“.
I nisu prošli. Bar zasad.
A onda je armijski vrh sredinom 1997. godine izvršio tihi vojni udar koji je izveden na
mudar način, bez tenkova. Prvo je stigla opomena da igre više neće biti, da se islamisti ne mogu
kockati sa sudbinom nacije.
Kada je u Sindžanu, prigradskoj opštini Ankare, održan militantni fundamentalistički skup,
sutradan u cik zore generali su tamo uputili tenkove koji su bili na „rutinskoj vežbi“! Dve od
dvadesetak grdosija sa gusenicama „slučajno“ su se pokvarile na centralnom trgu i tamo ostale duže
vreme.
U Savetu za nacionalnu bezbednost zemlje, u kome sede vodeći generali i državnici Turske,
Erbakan se našao pred zidom: postavljen mu je ultimatum da zaustavi fundamentalizam, da stane na
kraj verskim školama („Imam Hatip“) i ilegalnim kursevima za proučavanje Kurana, da se oslobodi
ekstremista koji se javno zalažu za krvoproliće samo da bi vratili zemlju u šerijat.
Vodeći islamista u Turskoj se našao na udaru i kada se saznalo da je dvadeset peti put u
životu otputovao na hodočašće u Meku. Sa njim je krenuo buljuk ministara i poslanika, pa je jedan
turski kolega primetio da bi vlada mogla da zaseda u tom islamskom svetilištu.
To košta grdne pare, po osobi nekoliko hiljada maraka. U ovom slučaju još i više, jer je
korišćen avion državne kompanije „Turkiš erlajnza“.
„Bilo bi mnogo bolje da je Erbakan za te silne pare sagradio školu ili učinio neko drugo
dobro za svoj narod. Pogotovo što je za muslimana dovoljno da u životu jednom ode u Meku“ —
izjavili su u Otadžbinskoj partiji desnog centra.
„Erbakan očigledno misli da će mu Alah oprostiti grehove ako što češće bude išao na
hadžiluk“ — rečeno je u Partiji demokratske levice.
Islamisti su branili svoga premijera. Svaki Musliman se, kažu oni, oseća „duhovno
bogatijim“ posle boravka u Meki.
Erbakan je tom prilikom razgovarao sa saudijskim kraljem Fahdom. U armiji su bili

21
zapanjeni jer smatraju da nijedan turski premijer ne sme da se sreće sa liderom zemlje koja ne
priznaje nijedan sistem u svetu sem — šerijatski.
„Sada su fundamentalisti opasniji od kurdskih terorista protiv kojih ratujemo već trinaest
godina. Mi ćemo se i protiv njih boriti sa istom odlučnošću“ — poručili su generali.
Armijski vrh je sve učinio da ne izvede na ulice tenkove, četvrti put u poslednjih 37 godina,
jer bi to imalo nesagledive posledice u svetu. Ali, kao krajnji potez ni to se nije isključivalo. Visoki
oficiri su širom zemlje organizovali razgovore kako bi ljudi shvatili šta sve islamisti rade, kako se
pripremaju da vrate sistem koji se temelji samo na Kuranu.
Generali tvrde: „Reakcionarne snage u Turskoj se pripremaju za 'džihad' (sveti rat). U zemlji
oni imaju devetnaest dnevnika, 110 periodičnih listova i časopisa, 51 radio stanicu, dvadeset TV
stanica, 250 udruženja, 500 fundamentalističkih fondacija, hiljadu kompanija koje ih finansiraju,
800 škola koje šire islamističku ideologiju. Oko trideset njihovih grupa su spremne na teror“.
Turski islamisti računaju da će prve godine 21. veka osvojiti apsolutnu većinu glasova u
Parlamentu.
U situaciji kada je vlada bila blokirana sa svih strana, premijer Erbakan je imao dva izbora:
ustuknuti i prihvatiti zahteve armije i sekularističkih struktura, ili ih odbiti. Pod pritiskom
ekstremnog krila u svojoj partiji, koje je i mnogobrojno i veoma uticajno, on se nije usudio da dâ
bilo kakve ustupke i tu je za njega bio kraj kao predsednika vlade.
Kada je sredinom juna 1997. godine Erbakan podneo ostavku, on je izazovno izjavio: „Mi
(islamisti) odlazimo ali samo privremeno. Uskoro ćemo se vratiti. Na sledećim izborima dobićemo
40 do 50 odsto glasova“. On očigledno pokušava da kupi povratnu kartu.
Jedan istanbulski kolega je to sjajno prokomentarisao: „Ni dao Bog! I ovih jedanaest meseci
je bilo dosta — previše“.
I pod maloazijskim svodovima kažu: Pomenulo se, ne povratilo se.

KEMALISTI I ISLAMISTI

Kada su 24. decembra 1995. godine kompjuteri počeli nedvosmisleno da potvrđuju da na


vanrednim parlamentarnim izborima pobeđuju islamisti u Međunarodnom pres centru u Ankari, u
ulici Konur sokak br. 56 na trenutak je zavladala grobna tišina. Za strane dopisnike to je bila vest
dana, godine. Većina domaćih izveštača kao da na tren nije mogla i htela da poveruje u ono što su
mnogi očekivali.
Kratkotrajnu tišinu narušavao je primetno uzbuđeni reporter jedne turske radio stanice.
„Krajnje je vreme da se pojavi novi Ataturk, da vrati zemlju na pravi put. Turska je danas
zabasala“ — paničnim glasom je komentarisao prve još nepotvrđene rezultate izbora.
Pre nego što su kompjuteri počeli da otkucavaju rezultate glasanja prilaze mi Nurdan
Masirlioglu iz „Sabaha“ i Seldžuk Jemen iz „Zamana“, novinari vodećih listova u zemlji. Pitaju me:
ko će pobediti?
Islamistička Partija prosperiteta (REFAH) Nedžmetina Erbakana, odgovorio sam bez mnogo
premišljanja.
Oni su se na trenutak začuđeno pogledali. A onda me simpatična Nurdan znatiželjno pita:
„Molim vas objasnite mi na osnovu čega ste toliko uvereni u pobedu islamista“. Ona inače
izveštava za istanbulski list koji je tradicionalno laički opredeljen, koji tom Erbakanu nije dao mira
sve dok nije ispao iz sedla.
„Erbakanova partija ima jasan program — islamistički. Oni koji su za to nemaju dileme,
glasaće za nju. Ostale stranke liče jedna na drugu, kao jaje jajetu. To je ono što zbunjuje glasače,
pošto nema nikakve razlike između levice i desnice. Uostalom zašto su liberalne partije nestale u
Evropi? Zato što nisu bile ni levica, ni desnica, niti centar, odnosno bile su u isto vreme sve to
skupa. To birače zbunjuje, oni ne znaju za šta glasaju“ — bilo je moje objašnjenje.
Dok se rastajemo, oni me sumnjičavo gledaju. Neke stvari su im postale jasne, samo par sati

22
kasnije, kada je pred ponoć bilo izvesno da su islamisti dobili najviše glasova.
Te prohladne večeri, dok studeni vetar briše Anadolijom a čoveku se bukvalno uvlači u
kosti, Turska se na trenutak, za korak, vratila u prošlost, u vreme za koje su mnogi mislili da je već
završilo u istoriji. Verovalo se da se ono nikad neće vratiti, pogotovo ne posle sedam decenija
otkako je Ataturk proglasio laicističku republiku koja je bila svojevrsna brana prema šerijatskoj
prošlosti.
U modernoj Turskoj je prvi put pobedila jedna islamistička stranka — Partija prosperiteta.
Tako nešto se do tada, ni u Ankari niti u svetu, pogotovo onom zapadnom, nije moglo zamisliti. Jer
Turska je bila bedem protiv fundamentalista koji sve više dižu glavu u Iranu, Avganistanu, Alžiru,
Saudijskoj Arabiji, Sudanu, Maleziji, Kuvajtu.
Za islamiste je glasalo 21,3 odsto građana (dobili su 158 od ukupno 550 mesta u
parlamentu), konzervativna Otadžbinska partija (ANAP) dobila je 19,6 a Partija pravog puta (DYP)
19,1 odsto glasova. Prag Medžlisa su preskočile i dve stranke levog centra: Partija demokratske
levice (DSP) — 14,6 i socijaldemokratska Republikanska narodna partija (DžHP) 10,7 odsto
glasova.
U partijama čiji su programi zasnovani na laičkim principima na trenutak nisu mogli da
dođu k sebi, nisu mogli, ili nisu hteli, da poveruju u ono što su pre vanrednih izbora nagoveštavale
mnoge ankete za proveru raspoloženja javnog mnjenja. Govorilo se o „Pirovoj pobedi“ islamista, o
tome da je Turska i dalje sekularistički opredeljena. Sabirali su ono što u stvari i nije za zbrajanje:
glasove koje su dobile razjedinjene desnica i levica i to su poredili sa fundamentalistima.
Vanredni izbori su se završili bez istinskog pobednika pošto nijedna stranka nije dobila
apsolutnu većinu mesta u parlamentu. To je tačno. Ali, činjenica da su islamisti postali vodeća
stranka govori mnogo više od suvoparnih procenata. To će kratko posle izbora shvatiti i oni kojima
je bilo bolno da to i javno priznaju.
„Moćna Turska biće izgrađena ponovo. Bog nam je podario Istanbul i Ankaru. Onaj ko
dobije Ankaru dobio je Tursku! A ko dobije Istanbul taj je dobio ceo svet“ — tako je reagovao
prvak islamista Nedžmetin Erbakan kada je shvatio da je dobio najviše glasova.
Iako nije obezbedio apsolutnu većinu u Medžlisu, on je sebe odmah proglasio turskim de
Golom, „krunisanim princom“, što će reći novim premijerom.
„Izbori su potvrdili da nas narod želi“ — objašnjavao je on svoje liderske ambicije.
U demokratski opredeljenoj javnosti — među političarima, privrednicima, novinarima i
intelektualcima — zavladala je prava panika. Na svakom koraku se moglo čuti pitanje: kuda to ide
Turska?
Lider fundamentalista Erbakan ne propušta priliku da optuži državne strukture da podstiču
antiverska osećanja. „U Turskoj laicizam znači stvaranje neprijateljstva prema vernicima i religiji.
Ali, mi ćemo to zaustaviti“ — kaže on.
Partije na desnici i levici kao da u početku nisu mogle da shvate šta se to dešava na
političkoj pozornici zemlje i nastavile su da se međusobno glože i optužuju. Pregovori o formiranju
koalicione vlade najčešće su se završavali rečima koje ne dolikuju ličnostima na političkoj sceni.
Povišeni tonovi mogli su da se čuju i po hodnicima parlamenta gde se nalaze prostorije poslaničkih
grupa. Trenutak otrežnjenja je stigao tek posle dva meseca kada su se prvaci tih stranaka našli pod
pritiskom sa svih strana. Od njih je traženo da zakopaju „ratne sekire“ i da formiraju koalicionu
vladu kako bi sprečili islamiste da se dokopaju vlasti.
Na udaru su se pre svih našli lideri dve konzervativne stranke desnog centra: Partija pravog
puta Tansu Čiler i Otadžbinska partija Mesuda Jilmaza jer nikako nisu mogle da se oslobode ne
samo surevnjivosti, nego i lične netrpeljivosti koja opterećuju njihove odnose već godinama. Mogle
su se čuti neverovatne međusobne optužbe: „Ona (Tansu Čiler) je do grla ogrezla u finansijske
skandale“. „On“ (Mesud Jilmaz) je čovek od blata“!
Zemlja se na trenutak našla u političko-parlamentarnom ćorsokaku. Ali, pod pritiskom za
modernu republiku orijentisanih listova, političara, privrednika, javnih ličnosti i „kemalizmu“

23
tradicionalno odanih verskih struktura, lideri dve stranke desnog centra, morali su na kraju da
popuste, da lične ambicije podrede opštim interesima zemlje. U tome je bez sumnje armija odigrala
ključnu ulogu, mada je to ona zvanično demantovala pošto generali, prema ustavu, moraju da se
drže podalje od politike.
Pobeda islamista u Turskoj izazvala je veliku zabrinutost i u svetu, u Briselu i Vašingtonu
pre svega. U zapadnim zemljama zvanično i javno izbegavali su da se mešaju u unutrašnja pitanja
Ankare, ali su preko svojih emisara i nevladinih institucija jasno stavili do znanja da se plaše ulaska
islamista u vladu. U tome su prednjačile Sjedinjene Američke Države. Nezvanično se saznalo da je
Vašington uputio tajnog izaslanika u Tursku da nagovori dotadašnju premijerku Tansu Čiler da uđe
u koaliciju sa Jilmazom i da mu na početku prepusti spornu fotelju predsednika vlade.
„Ukoliko (islamistička) Partija prosperiteta uđe u vladu to će biti korak unazad za turske
ambicije da se udruži sa Evropskom unijom, za njene odnose sa većim delom sveta, za razvoj njene
ekonomije. Turska ima veliku budućnost kao sekularna demokratija koja neće biti protiv verskih
osećanja građana. To treba da bude privatna stvar svakog pojedinca a ne partijska i državna
ideologija“ — upozorio je Ankaru dr Ričard Perle, američki stručnjak za politiku bezbednosti, koji
je svojevremeno bio pomoćnik sekretara odbrane.
„Ja sam zabrinut kada vidim da u Turskoj ima građana koji žele da vrate na vlast fanatične,
antizapadno opredeljene islamiste“ — upozorava direktor Centra za političku bezbednost u
Vašingtonu Frank Gafni.
Dve prtije desnog centra — ANAP i DYP — koje imaju slične, gotovo iste programe, u
takvoj situaciji bile su prisiljene da sednu za pregovarački sto, da zaborave na rivalitet. Pošto su
dobile približno isti broj glasova uvele su spasonosnu „izraelsku formulu“ po kojoj je funkcija
premijera vremenski promenljiva. Ali, i tu je proradila sujeta: ko^ će prvi sesti u fotelju predsednika
vlade: Ona (Tansu Čiler) ili On (Mesud Jilmaz).
Prvak ANAP-a Jilmaz tražio je primat jer je njegova stranka, formalno govoreći, dobila za
nijansu više glasova na izborima. Ambiciozna Tansu je, međutim, smatrala da pravo prvenstva
pripada njoj pošto je njena stranka, igrom izbornog sistema, koji mnogi kritikuju, dobila više mesta
u parlamentu.
Pod pritiskom javnosti pronađena je kompromisna formula: 1+2 + 1. Jilmaz će biti premijer
u prvoj godini, Čilerka u sledeće dve, Jilmaz ponovo u četvrtoj, dok će peta godina vladavine
pripasti nekoj nezavisnoj ličnosti koja treba da izvede zemlju na izbore.
Kada je Turska dobila takvu manjinsku vladu mnogima je pao kamen sa srca. Islamisti su,
na trenutak, sprečeni da se dokopaju vlasti iako su najveća stranka u zemlji. U tome je presudnu
ulogu odigrao lider Partije demokratske levice Bulent Edževit koji je indirektno, sa strane, podržao
tu vladu kada se u parlamentu glasalo o njenom poverenju. Iskusni političar nije, međutim, želeo da
uđe u koaliciju sa partijama desnog centra, ali je bar jedno vreme sprečio Erbakana da postane
predsednik vlade. Jer on savršeno dobro zna ko su fundamentalisti i da bi oni, kada se dokopaju
vlasti, izveli islamsku revoluciju u Turskoj, poput one koju je svojevremeno izveo Homeini u Iranu.
Kada su marta 1994. godine na lokalnim izborima islamisti osvojili većinu glasova u gotovo
svim većim gradovima u Turskoj uključujući tu i jednu tradicionalno laičku Ankaru i proevropski
Istanbul (izuzetak je bio samo Izmir) u drugim strankama su naivno govorili: „To je slučajnost“.
Oni su pobedili zahvaljujući kupovini glasova čak i parama koje su bile prikupljene kao pomoć
muslimanima u Bosni.
Istanbulski biznismen i bankar Sulejman Merdžumek — „tajna blagajna islamista“ —
osuđen je na četiri godine zatvora i novčanu kaznu od dvadeset triliona lira, najveću u istoriji turske
republike. On se našao na udaru paragrafa zato što je manipulisao bosanskim parama koje su bile
prikupljene među Turcima koji žive i rade u Nemačkoj. I zvanično i javno je govoreno da su tim
novcem islamisti kupovali glasove, što su oni naravno demantovali. Kada su se zbog toga našli
ispred zida Erbakanovi sledbenici su počeli da se odriču tog Merdžumeka ali je činjenica da milioni
maraka nisu stigli u Bosnu što su potvrdile i nadležne vlasti u Sarajevu i u muslimanskoj ambasadi

24
u Ankari.
Možda su fundamentalisti i pobedili zahvaljujući kupljenim glasovima, ali to je nepotpuno
objašnjenje. U to nema sumnje. Taj njihov uspeh nije bio slučajan. To su uostalom potvrdili i
vanredni parlamentarni izbori koji su održani skoro dve godine docnije, na kojima je Erbakanova
partija osvojila prvo mesto.
To ilustruju i druga poređenja. Na izborima 1991. godine u koaliciji sa nekoliko manjih
stranaka islamisti su dobili svega 38 mesta u parlamentu. Četiri godine kasnije njihov broj se
učetvorostručio — 158.
„Samo poredak“ — bila je jedna od glavnih predizbornih poruka islamista. To obećanje je
naišlo na odjek među mnogim biračima. Jer poslednjih godina zemlju potresaju mnogi finansijski
skandali u koje su umešani vodeći bankari, direktori državnih firmi, pa čak i pojedini članovi vlade.
„Ovo je vlada rentijera“ — često je govorio Erbakan i bez uvijanja optužio je dotadašnju
premijerku Tansu Čiler da su ona, i njen muž Ozer, inače biznismen, direktno umešani u te
skandale, da su zahvaljujući tome za kratko vreme udvostručili svoj imetak.
U vreme ekonomske krize, kada mnogi Turci žive ispod granice koja označava siromaštvo,
islamisti su zaigrali na tu kartu. Ali, potvrdilo se da je to bila njihova politička igra, pošto ni oni
sami nisu bili imuni od malverzacija.
U predizbornoj kampanji ostale partije, čiji se programi temelje na laicističkim principima,
bavile su se visokom politikom i zanemarivale su ljudsku svakodnevicu. Tadašnja premijerka Čiler,
prvak socijaldemokrata i šef diplomatije Deniz Bajkal i lider opozicije Mesud Jilmaz iscrpljivali su
se u praznim debatama na televiziji i predizbornim skupovima ko je od njih više doprineo
„istorijskom“ ulasku Ankare u carinsku uniju sa Briselom.
„To je isključivo moja zasluga“ — uporno je tvrdila slavoljubiva premijerka Čiler.
„Tome su doprineli svi oni koji su bili za približavanje Evropi počev od Ataturka, preko
Ismeta Inenija i Turguta Ozala, sve do današnjih političara“ — uzvraćali su Bajkal i Jilmaz.
Dok su prvaci stranaka lomili koplja oko ulaska u carinsku uniju sa Evropom jedna anketa je
potvrdila da ogromna većina Turaka i ne zna šta to znači!
Islamisti nisu gubili vreme i ponašali su se sasvim suprotno. U predizbornoj kampanji oni su
se obraćali običnom građaninu obećavajući mu posao, veću platu, neku vrstu islamskog socijalizma.
Drugim rečima sistem u kome neće jedan mali procenat građana zgrtati milione lira i to dok se
ogromna većina stanovništva guši u nemaštini. Da bi to ostvarili oni obećavaju da će ukloniti
državne centre moći koji već duže vreme podrivaju ekonomiju zemlje koja je zapala u nezapamćenu
krizu u istoriji republike koja je stvorena pre više od sedam decenija.
Narod je za promene. Dosta mu je praznih obećanja i slatkorečivih izjava.
Kada je postala premijer sredinom 1993. godine Tansu Čiler je olako govorila: „Sestre i
braćo, ja vam obećavam dva ključa: jedan od stana, drugi od kola“.
Desilo se obratno: zbog mera štednje plate su „stavljene na led“ godinu dana, a mnogi
radnici su izgubili posao. U takvoj situaciji narod je počeo da se priklanja fundamentalistima čija
obećanja su ipak bila realnija, mada su i ona — to je vreme ubrzo pokazalo — bila neizvodljiva.
Turskim fundamentalistima su išla na ruku i kretanja u muslimanskom svetu. U situaciji
kada je islamizam u usponu u mnogim zemljama (Alžiru, Saudijskoj Arabiji, Iranu, Sudanu,
Avganistanu, Maleziji) ni u Turskoj nije moglo tako lako da se pređe preko tih kretanja koja su
zahvatila taj deo sveta. Religiozna poruka je pre svih bila upućena žiteljima u zabitima Anadolije
koji se još uvek nisu oslobodili šerijatske prošlosti. A takvih u Turskoj nije malo, ne samo u selima,
nego čak i u velikim gradovima.
„Pocepaću tu krpu (pačarvu) od sporazuma o ulasku Ankare u carinsku uniju sa zapadnom
Evropom. Jer to je slugarenje hrišćanskom zapadu. Turska će otvoriti svoje tržište, a neće moći ništa
da proda“ — govori Erbakan.
Fundamentalisti ništa ne prepuštaju slučaju. Oni su našli recept kako da privuku stotine
hiljada glasača — žena jer se one u Turskoj, stiče se utisak, i najteže odriču nasleđa prošlosti.

25
Turbani se danas mogu videti, ne samo u nevidbozima centralne i istočne Anadolije, nego usred
Ankare, na centralnom trgu Kizilaj, ili na čuvenom Taksimu u Istanbulu.
Oni koji duže vreme žive u Turskoj, koji sistematski prate zbivanja na prostorima Male
Azije, tvrde da se zabrađene žene sada sreću mnogo češće nego pre deset ili dvadeset godina! Sa
jačanjem ekstremnog nacionalizma, koji sve češće prerasta u fundamentalizam, u „modi“ je
povratak u prošlost čak i među mladim devojkama i studentkinjama.
Mustafa Kemal-Ataturk je skinuo feredže, ali uz velike otpore. Od tada pa sve do sada na
snazi je zakon po kome zabrađene žene ne mogu da uđu u parlament, vladu, sudstvo, policiju,
vojsku i druge državne službe, kao i na univerzitete. A kad se završi radno vreme to je privatna stvar
svake žene.
„Žene koje nose marame moći će da uđu u parlament i da budu poslanici ili članovi vlade.
Kontroverze oko toga otići će konačno u istoriju“ — obećala je Partija prosperiteta uoči vanrednih
decembarskih izbora 1995. godine.
Po mnogim procenama fundamentalisti su zahvaljujući tome pridobili veliki broj žena, više
nego bilo koja druga partija. Svejedno što je ta stranka bila jedina koja na listi kandidata za
poslanike nije imala nijednu ženu! Jer i da su izabrane one ne bi mogle da uđu u parlament sa
turbanima sve dok se ne sprovede duga procedura za promenu tog zakona. Ali one su se žrtvovale
da toga i možda i nisu bile svesne i listom su podržale fundamentaliste iako bi mnoge od njih bile
izabrane za poslanike. One očigledno čekaju neka za njih bolja — nova otomanska vremena!“
Analize su potvrdile da su za islamiste glasale tri kategorije građana:
Prvo — Njih su podržale tradicionalne religiozne sredine u unutrašnjosti u centralnoj i
istočnoj Anadoliji. To su osobe koje, baš zato što žive tamo gde žive, ne rnogu da se oslobode
šerijatske prošlosti. U tom duhu se vaspitavaju i mlađe generacije koje eventualno mogu da se
odreknu tih pogleda na svet samo ako se nadu u velikim gradovima, u nekoj laicističkoj sredini.
Ali i to treba primiti sa rezervom. Jer one još pate za Otomanskom imperijom — nekada
prvom silom na planeti — koja može vaskrsnuti samo ako se, prema njima, vrati nekadašnji verski
sistem.
Kada su islamisti osvojili vlast, istina na jedanaest meseci, Tursku je zahvatila prava
džamiomanija. Minareti niču svakodnevno na svakom koraku, čak i tamo gde za njih i ne postoji
potreba, gde ima dovoljno bogomolja. Islamisti na taj način nastoje da sebi podignu spomenike, da
privuku nove birače među ekstremnim vernicima.
Koliko je ta pojava uzela maha najbolje ilustruje neuobičajeni potez predsednika Direkcije
za verska pitanja Mehmeda Nurija Jilmaza koji je, iako je Alahov podanik, uputio apel javnosti da
se smanji izgradnja džamija. Tako nešto se prvi put desilo u Turskoj krajem 20. veka.
„U Turskoj se u poslednje vreme svakog dana u proseku sagrade po četiri džamije. Trenutno
(krajem 1995. godine) u gradnji je bilo 2.620 verskih objekata. Većina novih džamija je bez bilo
kakve umetničke vrednosti; često se podižu objekti koji su bez ukusa“ — kaže Jilmaz.
Turska ima više od šezdeset miliona stanovnika. Ogromna većina — 99 odsto su muslimani!
U zemlji je krajem devedeset pete godine bilo 69.523 džamija. Putujući Turskom gotovo u
svakom selu mogao sam da vidim u zeleno, plavo ili belo obojene minarete. U većim gradovima
džamije postoje praktično u svakom kvartu. A ako ih kojim slučajem nema onda postoje za
klanjanje posebno određena mesta.
U Direkciji za verska pitanja ističu da sada postoji potreba za novim verskim objektima
samo u nekim malim mestima, što će reći selima.
„Postoje i drugi putevi da učinite milostinju svom narodu. Ne zaboravite na to pogotovo što
u poslednje vreme preterujemo u izgradnji verskih objekata. U Turskoj mnoga sela još nemaju
škole. Ako baš hoćete da podižete džamije onda to činite u Bosni i Hercegovini i drugim islamskim
zemljama koje nemaju dovoljno verskih objekata“ — kažu u Direkciji.
U igri su ciljevi koji nemaju mnogo veze sa religijom. Islamistička Partija prosperiteta na taj
način želi da ostavi ideološki trag, da pridobije nove birače.

26
To najbolje ilustruju primeri Ankare i Istanbula gde su islamisti na vlasti. Gradonačelnik
prestonice Melih Gokček je, kada je zaseo u tu fotelju, obećao da će u najstrožem centru grada, na
trgu Kizilaj, u toku svog četvorogodišnjeg mandata, podići monumentalnu džamiju. Bez obzira na
to što se samo na stotinak metara nalaze dve najveće džamije u Ankari: Kodžatepe i Maltepe.
Gotovo u isto vreme oglasio se i njegov kolega iz Istanbula Taip Erdogan koji je svojim
sledbenicima obećao da će na čuvenom trgu Taksim podići verski objekat. Islamisti već duže vreme
traže da se i čuvena crkva Aja Sofija pretvori u muslimansku bogomolju, što je posle pada
Konstantinopolja bila pet vekova sve dok je Ataturk nije proglasio u muzej. Dakle, ni crkva niti
džamija.
Mnogi su u početku mislili da se islamisti šale. Pogotovo što su ti delovi Istanbula i Ankare
pod zaštitom države i što imaju dovoljno mesta za klanjanje.
Drugo — Partija prosperiteta je na opštim izborima osvojila veliki broj glasova u većim
mestima — Istanbulu i Ankari prvenstveno — tamo gde sada ima svoje gradonačelnike. Od kako su
oni na vlasti (kraj marta 1994. godine) islamisti su dobrim delom uspeli da reše mnoge gradske
probleme sa kojima se građani suočavaju svakodnevno: snabdevanje vodom, gradski saobraćaj i
druge. To je ono zbog čega su glasači dali svoj glas islamistima koji su uspeli da ispune svoja
obećanja kako bi narodu dokazali da se njihova partija razlikuje od drugih stranaka.
Oni su takođe uspeli da steknu naklonost i gradske sirotinje, onih koji bukvalno jedva
sastavljaju dan sa danom. U vreme Ramazana kada se posti trideset dana (niti se jede, niti pije od
svanuća do sumraka), mnogi građani zbog ekonomske krize nisu u mogućnosti da pripreme
tradicionalnu večeru — „iftar“. Islamisti godinama dreše kesu i u šatorima ili verskim objektima
masovno organizuju taj obed za sirotinju; najugroženijima dele obuću i odeću koji to lako ne
zaboravljaju. Pogotovo što je to vekovna tradicija.
A šta rade u drugim partijama? To nikome ne pada na pamet. U njima optužuju islamiste da
na taj način kupuju glasove i to sa parama koje dobijaju, kao pomoć, iz pojedinih islamskih centara
u svetu. To je i tačno. Javna je tajna da Erbakanovi islamisti dobijaju novac iz Libije, Saudijske
Arabije i Irana i još nekih radikalnih muslimanskih zemalja.
Ali, ni druge partije nisu bez para, pogotovo one koje su bile na vlasti. One se, međutim,
bave visokom politikom, svetskim problemima. U njima se niko nije setio da pomogne sirotinji u
vreme Ramazana. Zato su i platile cenu na vanrednim parlamentanim izborima decembra devedeset
četvrte godine.
Za REFAH su glasali i mnogi doseljenici koji svakodnevno stižu sa sela u velike gradove:
Istanbul, Izmir, Ankaru i druge. U haosu kakav je na primer u Istanbulu — gde svakog dana u
potrazi za mestom pod suncem — stiže po nekoliko hiljada građana povoljno je odjeknula parola
islamista „Samo poredak“ koja je u suštini prazno obećanje.
Oni koji su izgubljeni, koji traže sebe, koji ne mogu postići poslovni uspeh prodajom
sendviča i simita (dževreka) po ulicama, u tom uopštenom obećanju traže i nalaze kakvu-takvu
utehu. Jer najveći broj došljaka završava po divljim naseljima, na periferiji tih poslovno-finansijskih
centara gde mogu samo da sanjaju o uspehu koji u velikim gradovima navodno stiže preko noći.
Treće — Za islamiste su glasali mnogi Kurdi koji uglavnom žive u jugoistočnoj Anadoliji i
koji su u Turskoj i omalovažavani, i proganjani, i zlostavljani a samo zato što se godinama bore za
osnovna ljudska prava i slobode, što će reći za status nacionalne manjine. Njih ima više od deset
miliona, odnosno svaki šesti stanovnik je tog porekla.
Uoči vanrednih izbora decembra 1995. godine mnogi od njih su očevidno shvatili da
prokurdska Narodna demokratska partija (HADEP) neće uspeti da dobije deset odsto glasova koliko
je sada u Turskoj potrebno da neka stranka preskoči prag parlamenta. Kurdi su se zato listom
izjasnili za islamiste pogotovo što su im oni obećali da će im dati određena kulturna prava koja
dosad nisu uspeli da izbore. Istovremeno bio je to njihov protest protiv koalicione vlade premijerke
Tansu Čiler koja je, kada je sredinom 1993. godine preuzela tu funkciju, izjasnila za „vojno rešenje“
kurdskog problema.

27
U jugoistočnoj Anadoliji od tada sve do sada besni pravi rat u kome se proliva krv
svakodnevno. Obećanje vlade da će za kratko vreme „slomiti kičmu kurdskim teroristima“ nije se
obistinilo. Oni još uvek uspevaju da obnove svoje proređene redove i godinama odolevaju snagama
bezbednosti koje pokušavaju da ih unište i u Turskoj i severnom Iraku, gde gerilci imaju svoja
uporišta.
Taj neobjavljeni rat u istočnoj Anadoliji košta Ankaru po nekoliko milijardi dolara godišnje.
U isto vreme taj deo Turske grca u nemaštini što samo povećava nezadovoljstvo Kurda. Oni
razložniji kažu da bi se kriza u jugoistočnoj Anadoliji već rešila da su se ta silna sredstva — koja
sagore topovi i tenkovi — uložili u ekonomski razvoj tog dela zemlje. Ali oni koji odlučuju, čija
mudrost leži u topuzu, očigledno ne misle tako i kažu da će se „vojna opcija“ nastaviti jer zvanična
Turska ne želi da pregovara sa teroristima.
„Oni (Partija prosperiteta) su veoma pragmatični“ — kaže poznati profesor Šerif Mardin
koji je inače veoma upućen u politički život zemlje jer je jedan od osnivača stranke „Pokret nove
demokratije“ (YDH).
Odgovarajući na pitanje: da li islamisti jednog dana mogu da osvoje apsolutnu većinu
glasova i da sami formiraju vladu, profesor Mardin kaže:
„To je mogućno. Konzervativna vlada ne uspeva da zaustavi pad vrednosti lire. Ja ne znam
kako neko može da reši taj problem; pitanje dugova i kamata. Mi moramo možda da objavimo
'ekonomski krstaški rat'„ — kaže i podvlači da sadašnja političko-ekonomska situacija i te kako
odgovara islamističkoj Partiji prosperiteta.
Islamisti su najorganizovanija stranka u zemlji. U njoj je Erbakan neprikosnoveni autoritet i
u njoj vlada gvozdena disciplina. Za razliku od drugih stranaka, ona je veoma jedinstvena i u njoj
nema disidenata, kao kad su u pitanju desnica i levica.
Pošto su vodeća stranka u zemlji njeni poslanici su se preko noći našli pod reflektorima
javnosti. U takvoj situaciji oni ništa ne prepuštaju slučajnosti. Neprikosnoveni lider Erbakan je čak
predvideo stroga pravila svakodnevnog ponašanja svojih poslanika i partijskih prvaka. Oni moraju
da se oblače elegantno („bele čarape su zabranjene“) da imaju urednu kosu, brkove i bradu, da
nadziru ponašanje supruga i svoje dece, da čitaju knjige kako bi bili u toku aktuelnih zbivanja u
zemlji i svetu.
Poslanici moraju da uspostave dobre odnose sa novinarima listova i radio-televizijskih
stanica, da do pojedinosti savladaju tehniku propagande. Oni takođe treba da se povežu sa
konzervativnim grupama u partijama desnice i levice kako bi ih potkopali iznutra.
Lider islamista Erbakan sve drži pod kontrolom. On na svaka tri poslanika ima posebnog
savetnika koji lično njemu polaže račune. U partiji vlada disciplina kakva je jedno vreme postojala
samo u istočnoevropskim sistemima koji su neslavno završili.
Islamisti koriste svaku priliku da umanje značaj i ulogu tvorca moderne turske republike —
Ataturka. Oni svojom agresivnom politikom pridobijaju sve veći broj pristalica koje otvoreno
pokazuju da su za povratak u prošlost, u šerijat. Mnogobrojni primeri potvrđuju takva kretanja u
savremenoj Turskoj koja se sada primetno deli, polarizuje.
„Dođi k sebi gospodine predsedniče opštine Rize (mesto na crnomorskoj obali)“ — na prvoj
strani pisao je jedan od najtiražnijih listova u Turskoj „Hurijet“ septembra 1995. godine. A taj
islamista po imenu Ševki Jilmaz za državni praznik jednoj ulici u tom mestu dao je ime Zije
Hurštida koji je svojevremeno pokušao da izvrši atentat na Mustafu Kemala-Ataturka! Zbog toga je
i — obešen.
Gradonačelnik opštine Rize zapamćen je i po izjavi da će Turska izaći iz carinske unije sa
Evropom makar to izazvalo i krvoproliće u zemlji.
Gradonačelnik skoro četvoromilionske Ankare Melih Gokček od kako je zaseo u tu fotelju
1994. godine, nijednom nije pomenuo ime „oca“ savremene Turske!
„Postoje stranice istorije i pre Ataturka“ — kaže on. Drugim rečima njegovi su uzori u
davnoj prošlosti, u Otomanskoj imperiji koja se temeljila na verskim principima i koja je pokušala, i

28
dobrim delom uspela, da puškom i čizmom pregazi pola sveta.
Kada se 1995. godine obeležavala godišnjica Ataturkove smrti u njegovom mauzoleju u
Ankari desio se dotad nezapamćen incident. U trenutku odavanja pošte tvorcu moderne turske
republike u holu mauzoleja među svim zvaničnicima, na samo nekoliko koraka od predsednika
Sulejmana Demirela, kao da je iznikao iz betona, pojavio se muškarac srednjih godina s bradom i
Kuranom u ruci. Pred televizijskim kamerama njegov glas je narušio svečanu tišinu.
„Ne klanjajte se ispred stena i kostiju. Kamenje ne može da vas spasi. Ja vas pozivam na
Kuran. Bog je veliki i nema drugog Boga osim Alaha.“
Šef države Demirel je, na trenutak, bio primetno zbunjen. Masa sveta ispred Mauzoleja i
televizijskih prijemnika u početku nije mogla da shvati šta se to dešava. Pogotovo što u hol
mauzoleja niko nije mogao da ude osim najviših zvaničnika i probranih fotoreportera i kamermana.
Kada je nezvanog gosta policija odvukla sa scene, okupljeni narod je hteo da ga linčuje.
Taj slučaj bez presedana dovodi se u vezu i sa drugim incidentima koji se sve češće dešavaju
povodom godišnjica Ataturkove smrti ili proglašenja republike. Mnogi funkcioneri fundamentalista
u poslednje vreme namerno ne prisustvuju komemoracijama koje se tim povodom po tradiciji
održavaju širom zemlje.
U tome kao da je najdalje otišao istanbulski „Zaman“ koji pokazuje razumevanje za nova
kretanja koja vode u prošlost. Kada je poluzvanična novinska agencija Anadolija emitovala
fotografiju premijerke Tansu Čiler i predsednika Sulejmana Demirela, između kojih se na zidu
video Ataturkov portret, u tom listu su ga isekli. Agencija je zbog toga oštro protestovala.
Gradonačelnik Ankare Gokček nastoji, koliko je to god mogućno, da ograniči javne skupove
povodom godišnjica Ataturkove smrti. U nekoliko mesta su čak i srušili njegove spomenike. Jedna
studentska grupa je Ataturka u svojoj amaterskoj predstavi nazvala — diktatorom.
„Ovi incidenti su bez sumnje pokazatelj sadašnje situacije u Turskoj“ — kaže poznati
socijaldemokrata Murat Karajalčin, koji je jedno vreme bio šef diplomatije i potpredsednik vlade.
„Neprijatelji Ataturka su neprijatelji Turske“ — ističe bivši premijer Bulent Edževit.
Ima i onih koji zaziru od dramatičnog razvoja. „Mi moramo da imamo u vidu tragediju u
Alžiru“ — upozoravaju oni.
Harizmatični prvak fundamentalista Nedžmetin Erbakan likuje, iako on i njegovi sledbenici
počinju da plaše mnoge Turke, one koji su protiv povratka na staro. „Naša stranka je na pravom
putu. Da je kojim slučajem danas živ Mustafa Kemal, on bi sigurno glasao za Partiju prosperiteta!“
— kaže Erbakan nastojeći i na taj način da privuče one koji su za laicizam, da zbuni mase.
Mnogi Turci se i na samu tu pomisao užasavaju i kažu: „Pomenulo se ne povratilo se“.
Islamistička Partija prosperiteta ništa ne prepušta slučaju, u njoj gotovo da nema
improvizacija. „Mi imamo 24 pravnika koji su poslanici. Ali i pored toga konsultujemo se sa
drugim stručnjacima sa strane. Neki od njih rade na univerzitetima“ — objašnjava Erbakan.
Kada se sve to zna onda je lakše shvatiti zašto predlozi islamista po pravilu prolaze u
parlamentu. Dosledno tumačeći slovo Ustava oni su uspeli da ospore glasanje o poverenju
konzervativnoj koalicionoj vladi.
Kada su u pitanju različiti problemi onda oni formiraju specijalne savete u koje okupljaju
vrhunske eksperte. Islamisti imaju ekipe stručnjaka za opštu političku strategiju, spoljnu politiku,
ekonomiju. Oni zapravo koriste iskustva nekih zapadnoevropskih partija koje maltene na naučnoj
osnovi grade svoju strategiju, taktiku, politiku i propagandu. Drugim strankama u Turskoj zasad
tako nešto i ne pada na pamet. One se povijaju za dnevnom politikom.
REFAH redovno organizuje seminare za svoje članstvo. Partija ima Centar za obrazovanje i
kulturu u Ankari gde se školuju perspektivni kadrovi za osvajanje prostora na političkoj pozornici
zemlje.
Pošto su u Turskoj ostale partije u „krizi identiteta“ — pošto se njihovi programi međusobno
veoma malo razlikuju — islamisti vešto koriste tu prazninu. Oni poslednjih godina pokušavaju da
se nametnu kao „centar ideja“ prilagođenih turskim okolnostima. Sve doskoro to su radile partije

29
levog centra koje su u međuvremenu zabasale u ekstremne nacionalističke vode.
„Kuda stvarno ide savremena Turska“ — pitanje je koje se sve češće čuje na anadolskim
prostorima bez obzira što ovog puta islamisti nisu uspeli: u fundamentalizam ili tamo gde je i dosad
bila u — laicizam.
Islamisti su svuda u prodoru, u svim oblastima društvenog života. Više nisu pošteđeni čak ni
vojska i policija što je do pre nekoliko godina bilo teško i zamisliti. Tome su doprinele laicističke
partije koje se iscrpljuju u međusobnim trvenjima i svaka od njih se pojedinačno bori za svoje
pozicije iako imaju slične ili identične programe.
Ataturkovi monumentalni spomenici, biste, portreti mogu još uvek da se vide na svakom
koraku iako je on umro pre skoro šest decenija: na centralnim trgovima, u parkovima,
kancelarijama, u prodavnicama. Njegovo ime nose stadioni, glavne ulice u velikim gradovima,
najveći privredni objekti. Pojedini listovi i danas u zaglavlju objavljuju njegov portret ili njegove
misli.
Ako bi se moglo suditi po ikonografiji onda je on pustio duboke korene na anadolskim
prostorima. Ali, ne toliko duboke kao što se tvrdi, odnosno kao što želi da se veruje. Sada je sve
veći broj onih koji to negovanje kulta ličnosti nazivaju „bogohuljenjem“ ili „robovanjem kamenu“
(Ataturkovim mauzolejima i spomenicima) što nije u skladu sa duhom Kurana. Jer taj status je u toj
svetoj knjizi predodređen samo za Alaha.
Mnogi Turci vole Ataturka, ali sve je više onih koji okreću leđa sistemu koji je on stvorio.
Tvorac laičke republike je jednim potezom hteo da u Maloj Aziji stvori „evropskog čoveka“ u čemu
— iako je napravio mnoge značajne reforme — nije uspeo do kraja.
Sistem koji se gradio Ataturk, kao i oni koji su ga sledili i nasledili, stvaran je čvrstom
rukom, autoritarizmom, na silu. U pojedinim periodima bili su prisutni ideološki pogledi koji se
nisu mnogo razlikovali od fašizma i nacizma. Naglim i nasilnim kidanjem veza sa otomanskom
prošlošću pogotovo u kulturi, novostvoreni „evropejci“ izazvali su krizu identiteta Turaka koja se i
sada i te kako oseća. Priroda je predodredila gde koja voćka može da uspeva.
Vladari su se menjali kao kalendari. Ali laički autoritarizam se nastavljao. Tako se
produbljivao jaz između kemalista i onih koji to nisu.
U Turskoj su „evropejci“ mnogobrojni ali jačaju i njihovi protivnici. Zemlja kao da se sve
više okreće svom ishodištu — verskoj prošlosti. To može da se vidi i golim okom: sve su prisutnije
i glasnije otomanske težnje o stvaranju moćne imperije, sve je više džamija, verskih škola,
„pokrivenih“ žena. Evropski identitet Turaka kao da uzmiče pred šerijatskom prošlošću.
Gde će se i kada će se taj proces islamizacije zaustaviti to tek ostaje da se vidi. Jedno je
verovatno izvesno: Turska nije Alžir i Avganistan, ali više kao i da nije ono što je bila. Ili se bar tako
naivno verovalo.
U Turskoj zapravo postoje dve Turske: ona islamistička i ona prozapadna. Među
intelektualcima se sada otvoreno postavlja pitanje: zašto se toliko insistiralo (i još uvek insistira) na
„evropeizaciji“ Male Azije. Zašto se ta moderna Turska, koju njeni žitelji većinom i podržavaju, ne
gradi korak po korak, u skladu sa njenim specifičnostima? Evropski standardi ne mogu slepo da se
presade na ovim prostorima, jer su oni nastajali u različitoj društvenoj klimi, u sasvim različitim
uslovima. Ataturk to očigledno nije bio u stanju da shvati nego je povlačio poteze, koje i pored
najbolje volje, nije lako do kraja razumeti.
Islamisti sve brže osvajaju teren pogotovo što su stranke sa laičkim programima ostale
nemoćne pred mnogim društvenim, ekonomskim, političkim i drugim izazovima. Slično
komunističkim režimima u istočnoj Evropi, kemalisti još nisu uspeli da stvore novi etički sistem,
nove moralne norme, koje bi zamenile one koje su vekovima bile na snazi, a koje su pre sedam
decenija preko noći srušene silom. To im se sada vraća kao klatno.
Da li će islamisti ponovo osvojiti Tursku? I na samo tu pomisao mnogi se užasavaju. To
izaziva zaziranje u zemlji i u svetu, zapadnoj Evropi i Sjedinjenim Američkim Državama pre svih.
To presudno zavisi da li će se kemalisti konačno ujediniti, da li će se na pravi način — a ne

30
autoritarizmom — suprotstaviti sve agresivnijim fundamentalistima koji smatraju da njima pripada
vreme koje dolazi.
„Politici ne treba dozvoliti da ude u džamije, škole, kasarne... Ako politika ude u bogomolje
to će podeliti muslimane, to će podeliti narod zemlje. Niko ne treba da stoji između Boga (Alaha) i
vernika“ — tako je zborio predsednik Republike Sulejman Demirel kada je lider islamističke Partije
prosperiteta Nedžmetin Erbakan juna 1996. godine dobio mandat da formira koalicionu vladu.
Iskusni Demirel naglasio je da niko ne sme da koristi verska osećaja građana u političke
svrhe. „Ako to sprečimo zaštitićemo laičku republiku i jedinstvo zemlje“ — izjavio je taj politički
vuk.
„Turski narod se ne sme deliti na dva tabora: na sekulariste i islamiste“ — otvoreno je
upozorio šef države koji je, kao političar, mnogo toga preturio preko glave i koji je danas
najstabilnija institucija u Turskoj.
Gledao sam ga kako se ponašao kada je na njega pokušan atentat 1996. godine. Kada se
prolomio pucanj iz pištolja, koji je, umesto njega, pogodio jednog nesrećnog fotoreportera, on je
samo odmahnuo rukom. Kao da se radilo o nečijoj drugoj glavi a ne o njegovoj. Iako omalečak
posle toga još više je zadigao čelo i nastavio da hoda kao da se ništa nije dogodilo. Sudbini mogu da
prkose oni koji imaju unutrašnju snagu, koji imaju petlju.
Tokom trogodišnjeg boravka u Ankari razgovarao sam sa mnogim Turcima: novinarima,
profesorima univerziteta, političarima, običnim građanima. Oni su me uveravali: većina građana
neće dozvoliti da se njihova zemlja vrati tamo gde je bila pre pojave Ataturka. Hoću da im verujem,
mada mi neki crv sumnje govori suprotno. Ukoliko bi se to, ipak, desilo — što se ne može do kraja
isključiti — bilo bi to krvoproliće, neviđena drama jedne civilizacije koja je dosad — i pored
mnogih slabosti — stameno, kao planina, stajala na braniku prodora fundamentalizma sa istoka na
zapad.

OTOMANSKI ZOV BOSNE

Kada su se početkom poslednje decenije dvadesetog veka raspali bivša jugoslovenska


federacija i Sovjetski Savez, u Ankari su preko noći oživeli otomanski snovi kojih Turci nikako ne
mogu da se oslobode. Svejedno što se mnogi ne usuđuju da to javno izuste, jer se očigledno plaše
reagovanja međunarodne zajednice pošto se u međuvremenu štošta promenilo i u svetu.
Turska nastoji, pozivajući se na istorijske veze, da se na tim uzdrmanim prostorima nametne
kao regionalna sila, kao što je nekad bila.
Ankara je bila među prvim zemljama koja je priznala nove države na ruševinama SFRJ i
Sovjetskog Saveza, pre svega one koje su stvorene na Kavkazu i u centralnoj Aziji. To nije bilo
slučajno pošto na tim prostorima većinom žive muslimani. Igrajući na tu kartu, Ankara je po
kratkom postupku odredila i nove prioritete u svojoj spoljnoj politici.
Takvo opredeljenje Turske umnogome određuju i strategijski interesi Vašingtona koji je
inače bliski saveznik Ankare. I to ne samo zbog Balkana, Kavkaza i centralne Azije, nego i zbog
Bliskog istoka gde Bela kuća ima posebne interese (zbog nafte) i specifične odnose sa Iranom,
Irakom i Sirijom.
„Turska imperija će se prostirati od Jadranskog mora do Kineskog zida gde živi oko 200
miliona Turaka“ — izjavio je bivši predsednik Turgut Ozal koji je voljom Alaha 1993. godine
završio u belom čaršavu. Nije, dakle, doživeo da mu se ostvari taj neootomanski san.
Još nisam stigao da se okrenem oko sebe, da vidim gde ću to provesti tri godine, a događaji
se nižu kao listovi duvana. Agencijski točak se od prvog dana mnogo brže okreće nego što sam to
očekivao. U novinarstvu milosti nema: to je arena u kojoj neko mora da pogine — čovek ili bik.
Muslimanski premijer Haris Silajdžić boravi u „privatnoj“ poseti Ankari. Međunarodna
zajednica mora da preduzme odlučnu akciju, naravno oružanu, protiv Srba da bi se rešila kriza u
Bosni. „Mi očekujemo konkretne operacije, a ne prazne reči“ — grmi uglađeni Silajdžić, tražeći da

31
se uz muslimane svrstaju mirovne snage Ujedinjenih nacija.
Samo što sam kročio na maloazijsko tle, turski listovi likuju, jer su Izetbegovićeve snage
navodno postigle prvu pobedu, istina, protiv jedinica „odmetnika“ Fikreta Abdića u Velikoj Kladuši.
„To je pobeda vladine vojske nad separatističkim pobunjenicima koje podržavaju Srbi“ —
gromoglasno se piše. Istovremeno štampa izbegava da kaže da su do tada muslimani izgubili sve
bitke na prostorima te bivše jugoslovenske republike.
Deveti avgust devedeset četvrte godine: Turska je demantovala optužbe predsednika
Republike Srpske Radovana Karadžića da njeni vojnici u sastavu UNPROFOR-a u Zenici
dopremaju naoružanje za muslimane u Bosni. Protivdokazi se ne iznose, već se samo kaže da
„Karadžić namerno laže da bi skrenuo pažnju javnosti sa teške situacije u kojoj se našao i on i
njegov narod“.
Ankaru je početkom septembra 1994. godine, ko zna po koji put, posetio komandant
muslimanskih oružanih snaga Rasim Delić koji traži oružje od Turske. Njegovi sunarodnici su
navodno nenaoružani, odnosno oni imaju pravo na samoodbranu. Delić boravi u Turskoj sedam
dana, obija pragove ministarstva, vojnih akademija, fabrika koje proizvode oružje. Sve je jasno iako
se ništa ne saopštava.
Turska predlaže da međunarodna zajednica odmah ukine zabranu na uvoz oružja na
prostorima bivše jugoslovenske federacije, ali samo za muslimane Alije Izetbegovića. Oči zvanične
Turske su uperene prema Vašingtonu koji je jednog trenutka nagovestio da bi mogao da ukine
embargo na isporuke oružja.
Oktobar, godina devedeset četvrta. Međunarodna konferencija o pomoći Bosni, koju je
organizovao islamistički gradonačelnik Ankare Melih Gokček, oštro osuđuje generalnog sekretara
UN Butrosa Galija. Založila se, takođe, da se ignoriše „protivzakoniti embargo na uvoz oružja“
kako bi „bosanska vlada (što će reći muslimani) mogla da se brani od (srpskih) agresora“.
„Butros Gali mora da podnese ostavku ili da bude smenjen“ — istaknuto je na toj
konferenciji, pošto nije „sprečio genocid u Bosni“.
U leto 1995. godine Gali je odložio ranije zakazanu posetu Turskoj pošto su protiv njega
održane demonstracije i u Ankari i u Istanbulu. Optužen je i zato što je Kopt, što su navodno
njegovi preci bili veliki protivnici Otomanske imperije, što nije zaštitio muslimane u Bosni. Drugim
rečima, što nije svrstao UNPROFOR uz Izetbegovića.
Generalni sekretar svetske organizacije posetiće Tursku godinu dana docnije, u vreme kada
je u Istanbulu održana Konferencija UN o ljudskim naseljima, poznata pod nazivom HABITAT. Ali,
ni tog puta nije imao sreće sa domaćinima. Otvarajući taj skup svetske organizacije, on je pozdravio
zemlju-domaćina, slučajno ili ne, kao „federalnu republiku Tursku“, što je u Ankari izazvalo buru
reagovanja. To je protumačeno kao da on podržava pripadnike zabranjene Radničke partije
Kurdistana koji se u jugoistočnoj Anadoliji već godinama bore za autonomiju svoga naroda.
Ali, Gali nije bio jedini koga su ovde žestoko napadali. Na udaru su takođe bili engleski
general Majkl Rouz, Jasuši Akaši i lord Dejvid Oven. Svi oni su, navodno, navijali za bosanske
Srbe pošto su hrišćani, maltene i diplomata iz Tokija koji se nikad u životu nije prekrstio. Presuda
im je izrečena onog trenutka kada su potvrdili da iza masakra na pijaci Merkale u Sarajevu ipak
stoje muslimani koji su to učinili da bi okrenuli međunarodno javno mnenje protiv Srba.
Na tom skupu u Ankari nije se pojavio Alija Izetbegović. Njegovu poruku je pročitao šef
diplomatije Irfan Ljubjankić koji će kratko posle toga poginuti pod sumnjivim okolnostima iznad
Velike Kladuše. Nikad nije utvrđeno ko je srušio njegov helikopter. Mnogi veruju da su to uradili
muslimani kako bi na njegovo mesto došao Muhamed Saćirbej, IzetbegoVićev miljenik.
„Bosna je naša tvrđava u Evropi“ — rekao je povodom održavanja te konferencije šef turske
države Demirel. On očigledno veruje da će se jednog dana vratiti u to — kako kaže — „tursko
uporište na starom kontinentu“. U politici, kao i u životu, ništa se ne dešava slučajno. Istorija se
ponavlja, ali ne do pojedinosti: ono što je prohujalo sa vekovima tako lako se ne vraća. Svejedno šta
to priželjkuje turski predsednik koji je inače uveliko zagazio u godine.

32
Turska ne skriva svoju agresivnu politiku, mada se na rečima zalaže za mirno rešenje krize u
toj bivšoj jugoslovenskoj republici. Ali, nije to prvi put da ona lansira politiku duplih standarda. Od
mirovnih snaga Ujedinjenih nacija, odnosno međunarodne zajednice Ankara traži da preduzmu
odlučne vojne akcije protiv „srpskih agresora“. Istovremeno se od Vašingtona i svetske organizacije
zahteva da se ukine embargo na isporuke oružja, ali samo za jedinice Alije Izetbegovića.
Objašnjenje je prozirno: oni su goloruki, nenaoružani u odnosu na bosanske Srbe koje naoružavaju i
Beograd i Moskva.
U isto vreme moderno naoružanje sa svih strana stiže u Tuzlu: iz Turske, Irana, Saudijske
Arabije. U početku je ono dopremano preko Hrvatske i Slovenije, a kasnije preko aerodroma u
Tuzli na koji su noćima sletali veliki transportni avioni. O tome je čak pisala i turska štampa, iako je
u Ankari to zvanično demantovano.
„Turska poštuje rezoluciju Saveta bezbednosti“ — uporno su ponavljali u Ankari mesecima,
godinama.
Četvrti decembar, 1994. godina. U intervjuu tada najtiražnijem listu u Turskoj, istanbulskom
„Hurijetu“ bivši načelnik generalštaba Dogan Gureš (koji je otišao u penziju samo tri meseca pre
toga) iznosi senzacionalno otkriće, koje je u Ankari odjeknulo kao bomba:
„Tajno smo slali Bosni oružje. Ali 90 odsto tog naoružanja je zaplenila Hrvatska“ — izjavio
je general, mada nije ulazio u pojedinosti koliko je i kojeg oružja upućeno Aliji Izetbegoviću.
Bivši načelnik generalštaba, koji će kasnije postati poslanik, nije se na tome zaustavio:
saveznički brodovi u Jadranskom moru, koji su kontrolisali primenu sankcija protiv Jugoslavije,
istovremeno su propuštali oružje koje je tajno išlo u Bosnu.
Turski zvaničnici su se našli na velikim mukama jer su se uplašili osude u Ujedinjenim
nacijama pošto Ankara ne poštuje njene rezolucije. Pogotovo što te tvrdnje niko nikad nije mogao
da demantuje. Ministar odbrane Mehmed Golhan je napao generala Gureša „zbog odavanja
državnih tajni“.
„Mi znamo da smo pružali pomoć u oružju Bosni. Međutim zbog javnog objavljivanja tog
podatka Turska može da dođe u težak položaj u Ujedinjenim nacijama. Optužiće nas zbog
probijanja embarga“ — izjavio je ministar Golhan i naglasio da ni penzionisani generali nemaju
pravo da odaju državne tajne.
Kada je Jugoslavija na Ist riveru upozorila Ujedinjene nacije da Turska ne poštuje rezolucije
Saveta bezbednosti, to je pitanje gotovo nečujno skinuto sa dnevnog reda. Tako nešto se i moglo
očekivati s obzirom na pristrasni stav zapada koji je krenuo u obračun sa Srbima u Bosni koje će
kasnije, uz aplauze u Ankari, i bombardovati.
Turska je od početka rata u Bosni po svaku cenu nastojala da neposredno bude prisutna u toj
bivšoj jugoslovenskoj republici. Svejedno što je stav međunarodne zajednice bio da susedne zemlje
ostanu po strani tog konflikta, kao i one države koje su u prošlosti bile u neprijateljstvu sa narodima
na tim prostorima.
Uprkos protivljenju Jugoslavije, Grčke, Bugarske i još nekih zemalja Ankara je uspela da u
Bosnu, u područje Zenice, uputi askere. U okviru mirovnih snaga, Turska je u Bosni imala 1.450
vojnika. Kasnije će oni kontrolisati i sprovođenje mirovnog sporazuma koji je parafiran u Dejtonu.
Komanda UNPROFOR-a, a docnije NATO-a, rasporedila ih je tamo gde nisu mogli da dođu u
direktan kontakt sa Srbima, jer se ipak strahovalo od oružanih incidenata, koji se nisu mogli do
kraja isključiti.
„Mi smo u svakom trenutku spremni da uputimo još askera ukoliko to od nas zatraže
Ujedinjene nacije“ — više puta je u to vreme ponovljeno u Ankari, koja se zalagala za ratno rešenje
krize u Bosni.
U NATO bazama u Italiji Turska je u početku uputila eskadrilu od deset ratnih aviona tipa
„F-16“, koji se po američkoj licenci sklapaju u njenim fabrikama. Kasnije će im se pridružiti još
osam aviona, koji su imali velike probleme kako da stignu do Italije. Atina im nije dozvolila da
prelete njenu teritoriju, iako su dve zemlje saveznici, članice Atlantskog saveza. Morali su da idu

33
zaobilazno, preko Mediterana.
U okviru međunarodnih pomorskih snaga, u Jadranskom moru, Ankara je godinama imala
jednu krstaricu i jednu podmornicu. Ta flotila je imala zadatak da kontroliše primenu sankcija protiv
Savezne Republike Jugoslavije koje je Savet bezbednosti uveo sredinom 1992. godine. Ali kasnije
će se otkriti da te snage nisu bile revnosne kada se radilo o uvoza naoružanja za muslimanske
jedinice i Hrvate kojima je, i pored zabrane, ono stizalo sa svih strana sveta.
Oni koji su mislili da je vreme Latas paše prošlo grdno su se prevarili. Askeri su se po drugi
put, posle toliko godina i vekova, našli u Rumeliji (Balkanu). Samo što nikad do kraja nije
raščišćeno da li su njihovi šlemovi bili plavi ili zeleni. Mnogi tvrde da su ipak imali tradicionalnu
islamsku boju.
Preko Turske je godinama putovalo naoružanje za Bosnu koje je stizalo sa islamskog istoka,
kao i mudžahedini iz Avganistana, Pakistana, Irana, Sudana, naravno i iz Ankare. Tu su bili locirani
prihvatni centri, logori za njihovo obučavanje.
U igri su bili i privatni biznismeni, ne samo oni koji su poreklom sa prostora bivše
Jugoslavije, nego i iz Turske i drugih islamskih zemalja. Sve to se odvijalo nečujno, pod okriljem
noći, ali ipak nije moglo do kraja da se sakrije od očiju novinara koji, kao utvare, tumaraju na sve
četiri strane sveta.
„Vašington post“ je 23. septembra 1996. godine otkrio jedan kanal kojim je u vreme rata i
sankcija stizalo oružje muslimanima Alije Izetbegovića. List je obelodanio vezu koja je savršeno
funkcionisala u prve dve godine sukoba, čiji su putevi vodili od radikalnih islamskih zemalja na
Bliskom istoku, Azije i Afrike, preko Beča, Slovenije i Hrvatske do Sarajeva.
U središtu te svetske afere je bila „Agencija za pomoć trećem svetu“ u Beču, čiji je osnivač
izvesni Sudanac Elfetah Hasanein koji je sedamdesetih godina studirao medicinu na Beogradskom
univerzitetu! Od tada, kažu, datira njegovo prijateljstvo sa Alijom Izetbegovićem.
„Odnosi Izetbegovića i Hasaneina bili su takvi da ako Alija kaže da mu treba cveće, Sudanac
će mu ga poslati. Ali bosanski islamista je umesto karanfila tražio topove i dobijao ih je“ — pisao je
poznati američki list pozivajući se na izvore u Beču.
Hasanein i njegov brat Sukarno osnovali su tu agenciju 1987. godine — dakle mnogo pre
raspada Jugoslavije — sa ciljem da ona podstiče i pomaže širenje islama u centralnoj Evropi i
bivšem Sovjetskom Savezu. To potvrđuje da je Jugoslavija bila osuđena na raspad mnogo pre nego
što se dogodilo ono što se desilo. U toj igri nisu bili samo Nemačka, Austrija, Amerika nego i
islamske zemlje, što će reći saudijska, kuvajtska i nafta Ujedinjenih Arapskih Emirata.
Među onima koji su održavali veze sa Hasaneinom bio je Hasan Čengić, jedno vreme
zamenik ministra odbrane u Izetbegovićevoj vladi u Sarajevu. (Kasnije će biti smenjen zbog
održavanja veza sa Iranom, jer su Amerikanci uslovili vojnu pomoć Bosni njegovim odlaskom sa te
funkcije, što je lider bosanskih muslimana prihvatio ali teška srca.)
Kada su u pitanju političke igre onda nije lako odgonetnuti njihov početak i kraj. Taj
Hasanein je u to vreme, na misteriozna način, postao sudanski ataše za kulturu u Austriji, iako je
godinama prodavao naprave za ubijanje! Zahvaljujući diplomatskom pasošu, kako se tvrdi u
Ankari, bez problema je putovao na relaciji islamske zemlje Beč-Sarajevo.
„Ja sam star čovek. Neću još dugo živeti. Za Bosnu ću prodati mnoge stvari i nekretnine
koje posedujem: samo nešto ću ostaviti porodici. Angažovao sam privatne biznismene, ne samo u
Istanbulu, nego iz cele Turske, da formiraju privatnu armiju koja će se u Bosni boriti protiv Srba“
— izjavio je Zeki Demir, turski bogataš, na konferenciji za novinare u gradu na Bosforu.
Posle toga istanbulski biznismen, član vladajuće Partije pravog puta, zaćutao je kao zaliven.
Nikada nije potvrđeno, ali ni demantovano, da li je uspeo da formira „bosansku privatnu armiju“.
Nepobitna je, međutim, činjenica da su se mnogi turski državljani borili pod zastavom sa šest
ljiljana od kojih je jedan, jedno vreme, krvario i imao zavoj.
Slučaj potvrđuje političku atmosferu u Turskoj. Svi su se — i u vladi, i u firmama, i u
drugim organizacijama — bezrezervno zaklinjali u ljubav sa „braćom muslimanima u Bosni“.

34
Ankara je bila značajna karika za pomoć Bošnjacima koji su od početka rata u njoj tražili i nalazili
utočište, mada ona nikad nije ispunila mnoga olako data obećanja.
„Naše oružje koje upotrebljavamo u Bosni su noževi dugi pola metra. To nisu mačevi. Mi
nismo zarobljavali Srbe, mi smo im odsecali glave.“
Tako se hvale turski mudžahedini koji su se godinama borili pod Izetbegovićevim ljiljanima.
Njihova zastrašujuća kazivanja objavio je tiražni istanbulski „Hurijet“. Naravno bez navođenja
pojedinosti: imena ili gde je i kada je taj razgovor vođen.
Turski mudžahedini pričaju da su se po klanju Srba u Bosni najviše „proslavila“ njihova
braća po veri iz Irana i drugih islamskih zemalja. Ali kasnije ni oni nisu, kako priznaju, mnogo
zaostajali u masakriranju Srba.
O dobrovoljcima koji su odlazili u Bosnu (i Čečeniju), u Ankari se retko pisalo i govorilo.
Ali nezvanično se saznaje da su oni nesebično pomagali „braći muslimanima“ u Bosni i
Hercegovini da su mnogi tamo ostavili i — kosti.
„Mi ne znamo kuda sve putuju naši građani. Oni koji odlaze u Bosnu i Hercegovinu ne kažu
da baš idu tamo. Mi ne možemo da utičemo na volju naroda“ — izjavio je državni ministar Jildirim
Aktuna časopisu „Nokta“.
Ali ono što on ne zna, ili neće da zna, otkrivaju sami mudžahedini. Oni su odlazili u Bosnu u
grupama od tri do petnaest dobrovoljaca da bi se tamo, kako sami kažu, borili protiv „srpskih
agresora“. Naravno oni ne objašnjavaju šta su to tražili na teritoriji druge zemlje, u ovom slučaju
Jugoslavije.
„Iz Istanbula smo avionom stigli u glavni grad Slovenije, Ljubljanu. Odatle smo preko
Zagreba otputovali u Split. Onda smo nekim starim autobusom krenuli u Bosnu i Hercegovinu...
Hrvati su često zaustavljali naš autobus. Oni su nas tapšali po leđima i govorili: „Dobro došao
mudžahedin“ — prenosi turski časopis izjavu jednog ovdašnjeg dobrovoljca.
Koliko je u Bosni bilo turskih dobrovoljaca to niko ne zna ili neće da kaže. Jedni su dolazili,
drugi odlazili.
„Nama je poznato da je u Bosni poginulo najmanje pedeset turskih mudžahedina“ — izjavili
su dvojica dobrovoljaca istanbulskom „Hurijetu“.
Prema nezvaničnim saznanjima pod ljiljanima Alije Izetbegovića borilo se nekoliko hiljada
Turaka.
U razgovorima sa ovdašnjim novinarima mudžahedini odbacuju tvrdnje da su u Bosni
propagirali fundamentalizam, da su tukli devojke koje nose kratke suknje.
„Mi mudžahedini smo pokušali da mlade u Bosni naučimo kako se bori za islamizam. Našoj
braći smo dizali borbeni moral“ — kažu oni u razgovoru sa časopisom „Nokta“.
U Turskoj su godinama gotovo svakodnevno organizovane akcije prikupljanja finansijske i
humanitarne pomoći „braći muslimanima“ u Bosni. To je bio ne samo lični nego i politički prestiž.
U tome su prednjačili ovdašnji islamisti, odnosno Partija prosperiteta (REFAH) koja je u Aliji
Izetbegoviću videla svoga čoveka na evropskim prostorima.
U januaru 1995. godine oglasio se tiražni istanbulski list „Sabah“ sa teškim optužbama
protiv lidera bosanskih muslimana. Optužbe su stigle iz zemlje iz koje je to malo ko mogao da
očekuje. I to na neuobičajen način pogotovo kada se zna kakve odnose imaju Ankara i Sarajevo.
„Sabah“ koji je poznat kao laicistički opredeljen list napisao je u uvodniku da je došlo vreme
da prva ličnost Bosne položi račune, jer on i njegova familija manipulišu sa parama koje su među
Turcima prikupljene kao pomoć islamistima u toj bivšoj jugoslovenskoj republici. To je odjeknulo
kao bomba.
Poznati komentator uglednog lista Sedat Sertoglu, čije je ishodište u Bosni, postavio je
Izetbegoviću šesnaest otvorenih pitanja. Sve otrovnije od otrovnijega.
Te teške optužbe su složene u dve grupe. Prvo — gde je završila finansijska pomoć koja je
upućena Bosni i — drugo — da li je on, Izetbegović, laicista ili fundamentalista? Kakvu on (Alija)
želi demokratiju u Bosni?

35
Sertoglu je očevidno bio upućen u stvari koje dotad nisu bile poznate ovdašnjoj široj
javnosti. On je zatražio da mu Izetbegović na stranicama „Sabaha“ odgovori na ta neugodna pitanja.
„Da li je do danas (početak januara 1995. godine) na njegovom privatnom računu u
švajcarskoj banci za pomoć Bosni i Hercegovini stiglo 350 miliona dolara? Ako je to tačno — a
jeste — koliko su Izetbegović i njegova familija podigli tog novca i u šta su ga utrošili“?
„Kako se dogodilo da se pomoć u vrednosti od 20 miliona dolara, koju je za Bosnu prikupio
norveški narod misteriozno izgubi na putu (od Osla) do Sarajeva“?
„Kome poštovana supruga Alije Izetbegovića — Halida predaje pare i zlato koje su u našoj
zemlji (Turskoj) prikuplja kao pomoć Bosni“?
„Da li je gospoda Izetbegović (već pomenuta Halida) u avionu na liniji Ankara-Istanbul
podviknula šefu za pomoć Bosni: 'Daj mi ta tri miliona (dolara), to je moj novac'„.
Supruga Alije Izetbegovića se često pojavljivala u ovdašnjoj javnosti, poslednjih godina više
vremena je provela u Istanbulu nego u Sarajevu. Gledao sam je kako zabrađena od glave do pete
oplakuje sudbinu „nanaoružanih muslimana“, odnosno kako osuđuje „srpske agresore“. Sa tih
mitinga, kojima sam i sam prisustvovao, odlazila je sa torbom prepunom zlata, nakita i deviza.
Po pravilu dobro obavešteni „Sabah“ je postavio pitanje: gde odlazi to silno bogatstvo? U
džepove porodice Alije Izetbegovića, ili muslimanskom narodu u Bosni, kome je i namenjeno.
Autor tog teksta u istanbulskom listu, koji je odjeknuo kao senzacija, bio je neumoljiv: „Da
li je Izetbegović od filijale 'Union bank of Switzerland' zatražio da se njemu i članovima njegove
porodice izdaju 'zlatne kartice' Ameriken ekspresa“? „Sabah“ je zatražio da se obelodane ta imena,
tvrdeći da se među njima nalaze i zetovi lidera bosanskih muslimana!
Da citiram još nekoliko pitanja iz otvorenog pisma Sedata Sertoglua kojima inače nije
potreban komentar:
„Da li je saudijski suveren Fahd ponudio bosanskoj armiji protivtenkovsko naoružanje u
vrednosti 250 miliona dolara? Odnosno da li je Izetbegović na to odgovorio: Ne! Dajte nam 50
miliona dolara ali u gotovini! Zašto je to uradio“.
„Može li da objasni zašto je preko jednog arapskog princa poručio tolike količine vojnih
čizama koje bi mogle da podmire potrebe američke i ruske armije“!
Otvoreno pismo Sedata Sertoglua potvrđuje da su i u Turskoj shvatili ono što je u Jugoslaviji
poznato već godinama: Alija Izetbegović je fundamentalista. Njegov krajnji cilj je — šerijat.
Komentator „Sabaha“ je i na tom planu pokušao da istera na čistac lidera bosanskih muslimana.
„O kakvoj Vi (Alija Izetbegoviću) republici sanjate? Demokratskoj ili diktatorskoj? Da li je
demokratija o kojoj vi sanjate laicistička ili ona iz Irana (fundamentalistička)?“
A onda je došao završni udarac: list je zatražio od Alije Izetbegovića da se konačno izjasni
šta misli o tvorcu moderne turske republike Mustafi Kemalu-Ataturku. Svejedno što oni koji su
pročitali njegovu „Islamsku deklaraciju“ unapred znaju odgovor.
„Sabah“ je napisao što je napisao. A onda je prozvao Izetbegovića da odgovori na
postavljena pitanja, da položi račune pred turskom nacijom koja mu je nesebično pomagala.
Alija Izetbegović se ubrzo oglasio. Ali, odgovorio je samo na neka pitanja nedorečeno i
uopšteno. Najdelikatnije optužbe je prećutao kao da ih i nije pročitao!
Ali, to mu nije zasmetalo da se cinički zapita da li će se „Sabah“ usuditi da objavi njegove
polovične odgovore. Istanbulski list koji se svakodnevno štampa u nekoliko stotina hiljada
primeraka, koji se uređuje po svetskim kriterijumima, bez sustezanja je ustupio prostor lideru
bosanskih muslimana i to na mestu gde su mu i postavljena neprijatna pitanja.
Izetbegović je odgovorio da nikada nije čuo za pomenutu švajcarsku banku, da ni on niti
njegova porodica nemaju „zlatne“ kreditne kartice, da ne zna šta se desilo sa dolarima koji su
misteriozno nestali od Osla do Sarajeva!
Alija je tu zaćutao! Nije odgovorio na javno postavljeno pitanje gde su završile pare i zlato
koje je primala njegova supruga Halida koja je inače lila krokodilske suze na humanitarnim
mitinzima po Istanbulu.

36
Izetbegović je takođe prećutao i pitanja koja su se odnosila na njegova ideološka
opredeljenja. Obećao je da će na njih odgovoriti „nekom drugom prilikom“ ne objašnjavajući
naravno zašto to nije uradio kada se to od njega i očekivalo.
Godina devedeset sedma. Odlazim iz Ankare. Alija Izetbegović još nije odgovorio na ta
pitanja. Jer kad bi mogao da bude iskren, njegovi stavovi se ne bi svideli većem delu turske
javnosti, koja ne može da mu oprosti što je često preletao Tursku odlazeći za Teheran i Rijad.
Kada sam stigao u Ankaru slučajno sam saznao za jednu pojedinost koja je više uzbudila
moje turske kolege nego mene. Kada je Alija Izetbegović, kao predsednik Bosne i Hercegovine, u
vreme dok je još postojala nesrećna Jugoslavija, koja će se uskoro raspasti kao kula od karata
posetio Tursku, nije nameravao da obiđe Mauzelej Mustafe Kemala-Ataturka. U jugoslovenskoj
ambasadi su ga nekako ubedili da je to protokolarni običaj, da mora da ode na grob tvorca
savremene laicističke turske republike.
Oni koji su prisustvovali toj iznuđenoj ceremoniji bili su zaprepašćeni. Jer veliki borac za
„demokratsku“ muslimansku republiku u Bosni i Hercegovini, nije imao inspiraciju da bilo šta
upiše u knjigu utisaka. Jedino se potpisao.
I u Ankari je dobro poznata „Islamska deklaracija“ Izetbegovića zbog koje je godinama
ležao iza rešetaka. Ali to se prećutkivalo, jer se procenjivalo da je on, takav kakav jeste, jedino
političko rešenje da bi se u Bosni stvorila prva muslimanska država na Balkanskom poluostrvu,
odnosno u Evropi.
Posle odgovora Alije Izetbegovića, koji to zapravo i nisu, opet se oglasio Sedat Sertoglu: on
je javno zatražio od Izetbegovića da podnese ostavku! Jer jedan šef države treba, kao što je običaj u
demokratskom svetu, da pred narodom polaže račune o onome što radi, o onome što (ni)je učinio.
Komentator najvećeg lista u Turskoj je očevidno unapred shvatio da neće dobiti odgovor iz
Sarajeva, što se i potvrdilo. Ali je pozvao Izetbegovića da, ako je u stanju preispita svoju savest i da
sagleda „ko je Bošnjacima naneo najveću štetu sa greškama koje je počinio, ko je odgovoran za 200
hiljada mrtvih, milion izbeglica i toliko ljudi koji su ostali bez krova nad glavom i da u svetlu tih
činjenica, učini ono što treba da uradi — da podnese ostavku“.
U Bosni još ima ličnosti koje mogu da popune njegovo mesto — pisao je tih januarskih dana
1995. godine istanbulski „Sabah“.
List je napisao da su te činjenice poznate na „odgovarajućim mestima“. Zahvaljujući turskim
novinarima u to vreme sam saznao da je „Sabah“ veoma blizak vladi, odnosno tadašnjoj premijerki
Tansu Čiler.
Ali, pokazalo se da su te političke procene bile loše. U Ankari se zapravo jedno vreme
računalo na Harisa Silajdžića koga je Izetbegović vešto eliminisao. Zato je Turska morala da
pozdravi pobedu Alijinih muslimana na izborima koji su održani 14. septembra 1996. godine.
Pojedini turski listovi to nisu mogli tako lako da prihvate. Ozbiljni istanbulski
„Džumhurijet“ — koji je inače poznat po svojoj levičarskoj i laicističkoj orijentaciji — odmah posle
izbora optužio je Aliju Izetbegovića da ima bliske veze sa radikalnim islamistima, i da je njegova
partija ogrezla u korupciju.
„Izetbegović flertuje sa islamistima“ — u naslovu je pisao poznati list u kome rade kolege
koje bi mirne duše mogle da pišu za jedan „Mond“, „Independet“, „Vašington post“ ili „Dagens
niheter“. Ti sjajni novinari će sigurno odbraniti Tursku od naleta fundamentalizma, mada se mnogi
u toj proceni neće sa mnom složiti. Vreme će presuditi. „Rukovodstvo Stranke demokratske akcije
(SDA) je blisko radikalnim islamistima i mudžahedinima. U njemu se nalaze desetine Merdžumeka
(reč je o istanbulskom biznismenu i bankaru Sulejmanu Merdžumeku 'tajnoj banci' islamističke
Partije prosperiteta koji je osumnjičen da je pravio malverzacije sa parama koje su kao pomoć 'braći
muslimanima' u Bosni prikupljene među Turcima koji rade u Nemačkoj). Mnogi javno tvrde da je ta
stranka tim markama kupovala glasove za lokalne izbore, marta 1994. godine.“
„Pare koje su u vreme rata prikupljene kao pomoć narodu (muslimanskom) završile su u
partijskoj kasi SDA. One su korišćene u predizbornoj kampanji“ — pisao je „Džumhurijet“.

37
List je napisao, a to niko nije demantovao: Izetbegović ima kontakte sa radikalnim
muslimanima. U Turskoj mu je zamereno što je ćutke prešao preko finansijskih malverzacija u
sopstvenoj partiji i što vlada zemljom „zajedno sa svojim sinom Bekirom koji nema formalno
nikakvu funkciju“ mada njegova reč presuđuje; nešto slično što radi i Udaj, sin Sadama Huseina, u
Iraku.
U tom mozaiku istanbulski dnevnik je podsetio da je Alija Izetbegović autor knjige
„Islamska deklaracija“:
„Ataturk je doveo Tursku na prag varvarstva“ — citira „Džumhurijet“ Izetbegovićeve reči
koje je napisao još davne 1970. godine.
Ankara se od početka rata u Bosni zalagala za „energičnu“ akciju protiv tamošnjih Srba,
odnosno za jednostranu podršku međunarodne zajednice snagama Alije Izetbegovića. Kada se
jednog trenutka počelo da razmišlja o povlačenju UNPROFOR-a iz Bosne, u Turskoj su počeli da
govore o formiranju „zelenih šlemova“.
„Mirovnim snagama treba dati novi mandat kako bi mogle da se suprotstave nehumanim
potezima Srba“ — izjavio je sredinom devedeset pete godine tadašnji šef diplomatije Erdal Ineni,
sin bivšeg premijera i predsednika Turske, Ataturkovog saborca, Ismeta. On je i u svetu poznat kao
veliki demokrata, ali kada su Srbi u pitanju onda padaju svi principi.
U Turskoj su posebno bili omraženi „hrišćanin“, britanski general Majkl Rouz, kao i Jasuši
Akaši, japanski diplomata, koji je bio izaslanik generalnog sekretara svetske organizacije u Bosni.
Kada je general Rouz završio svoj mandat, kao komandant mirovnih snaga u Bosni, turski
listovi su, kao po dogovoru, objavili fotografiju na kojoj se vidi kako Britanac izlazi iz jedne crkve.
„On je bio pristrastan, jer je podržavao Srbe“ — pisala je ovdašnja štampa mada to ničim nije
mogla da dokaže.
Niko nikad u Turskoj nije objavio ono što je taj „prokazani“ general Rouz rekao: granata
koja je usmrtila nekoliko desetina ljudi na sarajevskoj pijaci Merkale ispaljena je sa muslimanske a
ne sa srpske strane. Isto se desilo i u redu za hleb u ulici Vase Miskina.
To je sa velikim zakašnjenjem potvrdio i Jasuši Akaši. Pošto on nije hrišćanin, pošto nije
moglo da se lansira neko prihvatljivo objašnjenje takvog njegovog držanja, njegova izjava je —
prećutana.
U Ankari niko nikad nije objavio ni ono što je rekao lord Dejvid Oven, poznati britanski
diplomata. On je, takođe, opovrgao muslimanske optužbe protiv masakra na pijaci Merkale.
Ali sve to se uklapa u politiku duplih standarda koju Ankara vodi već duže vreme kada je u
pitanju Jugoslavija. Kada je 12. aprila 1997. godine papa Jovan Pavle II stigao u Sarajevo, ispod
nadvožnjaka u ulici Meše Selimovića, kojom je trebalo da prođe šef Svete Stolice, otkrivene su 23
protivtenkovske mine. One su blagovremeno uklonjene i u Ankari su se odmah čuli komentari: iza
toga stoje Srbi! Oni na taj način hoće da iskopaju ratnu sekiru između Vatikana i Sarajeva! Da
izazovu razdor između Muslimana i Hrvata u Bosni koji inače ne uspevaju da nađu zajednički jezik
oko mnogih pitanja, iako su na papiru saveznici.
Kada je ozbiljna italijanska novinska agencija ANSA objavila da iza tog pokušaja atentata
stoje četvorica turskih državljana, pripadnici ekstremne grupe „Povratak proroka (Muhameda)“ u
Ankari su zaćutali.
Ipak, mnogi su pokušali da dovedu u sumnju ovu verziju iako se ANSA pozvala na NATO
izvore u Sarajevu.
„Italijanski novinari lažu“ — pisao je istanbulski „Hurijet“, jedan od najtiražnijih listova u
Turskoj.
Na redovnoj konferenciji za štampu u Ministarstvu spoljnih poslova, koja se održava svakog
ponedeljka, postavio sam ambasadoru Omeru Akbelu pitanje: da li je tačno da su turski državljani
pokušali da ubiju katoličkog velikodostojnika? On je diplomatski uvijeno odgovorio: „Ankara zasad
o tome nema zvanične potvrde“.
Na taj slučaj je tu i stavljena tačka, prekrila ga je prašina zaborava. Ali italijanska agencija je

38
ostala pri svojoj tvrdnji.
Razgovaram o tome sa šefom dopisništva ANSE Đulijom Gelipterom. Šta ovo znači? A on
se tipično za Italijana šeretski smeje: „Prijatelju, da li si ti shvatio gde živiš ove tri godine? Ovo je,
gospodine, Turska! Krajnje je vreme da se vratiš u Crnu Goru, na Sveti Stefan“. Slatko se smejemo.
Mada je i jednom i drugom jasno šta znače ovi tvrdi maloazijski prostori.
Ništa nije slučajno, ili je samo namerno slučajno. Na trgu Svetog Petra u papu Jovana Pavla
II 1981. godine je pucao Mehmed Agdža, turski državljanin. Sticajem srećnih okolnosti nije ga
usmrtio. Pre toga Agdža je ubio jednog poznatog turskog novinara, ali je pod misterioznim
okolnostima uspeo da pobegne, ne samo iz zatvora, nego i iz Turske. Sada izdržava doživotnu
robiju u Italiji.
Koliko su Srbi optuživani u Turskoj, najbolje potvrđuje podmetanje eksploziva ispod
Svetskog trgovinskog centra u Njujorku. Na trenutak se tvrdilo da su i to uradili ortodoksi! A kada
se utvrdilo da iza toga stoje muslimani, nastao je muk.
U poslednjoj deceniji 20. veka koji već polako silazi sa kalendara, gotovo nijedna
teroristička akcija, gotovo nijedan oružani sukob u svetu nije prošao da bar jedna strana nisu bili
muslimani: Bosna, Čečenija, Alžir, Avganistan, Sudan, Kurdistan, sukob između Pakistana i Indije,
Nigerija, Albanija... Taj fenomen niko dosad u svetu nije do kraja objasnio, mada me misleći ljudi
uveravaju da korene toga treba tražiti u Kuranu i u postupcima proroka Muhameda koji je u svoje
vreme izvršio neviđene pokolje.
Ta religija izgleda ima u svojoj poruci nešto nasilnički. To potvrđuje i turska invazija na
severni Kipar 1974. godine, česti upadi u severni Irak, uvođenje jednostranih sankcija i genocid
protiv Jermenije, progoni Kurda, pretnje ratom Grčkoj, pretnje Jugoslaviji. Ništa nije slučajno. Oni
bi opet da krenu u Rumeliju (Balkan) i sada samo traže izgovor za to.
Kada su maja 1997. godine kurdski gerilci srušili dva turska helikoptera, u kojima je
poginulo petnaestak oficira i vojnika, znate ko je za to bio kriv — siguran sam da znate: Srbi!
Svejedno što su se ti incidenti dogodili nad severnim Irakom, gde su Turci upali sa više od pedeset
hiljada vojnika, sa tenkovima, avionima i helikopterima. A Srbi su krivi jer su navodno obučili —
tako su rekli u generalštabu — kurdske „teroriste“ i isporučili im rakete ruske proizvodnje!
U Ankari su gromoglasno pozdravili vazdušne napade NATO-a na srpske položaje oko
Sarajeva i drugih mesta u Bosni. To se godinama predlagalo i priželjkivalo.
„Bombe bačene na srpske položaje nose tursku oznaku. Do toga je došlo zahvaljujući i
našim nastojanjima. Turski avioni su izručili bombe u sam pupak (centar) Evrope. To je važan čin
da se slomi tvrdoglavo držanje Srba.“
To su reči turske premijerke Tansu Čiler izgovorene sredinom 1995. godine u avionu na
liniji Istanbul-Ankara koje zvuče zastrašujuće. One su izrečene na pragu 21. veka, a ne u vreme
Otomanske imperije kada je turska armada kretala u osvajački pohod na Balkan, istina, ne sa
avionima „F-16“ nego sa mauzerkama i na atovima.
„Turska je spremna i za kopnena dejstva u Bosni“ — izjavila je ratoborna premijerka.
Odmah posle NATO bombardovanja skladišta oružja i municije kod Pala i drugih srpskih
postaja u Bosni, ministar odbrane Mehmed Golhan koji je, iako ne nosi uniformu, poznat po svojoj
militantnosti prema Jugoslaviji i Grčkoj, seo je u vojni avion i odleteo da obiđe turske pilote koji su
„uspešno uzvršili svoj zadatak protiv Srba“. On je takođe obišao tursku flotu u Jadranu koja je sa
drugim savezničkim brodovima kontrolisala sprovođenje embarga protiv Jugoslavije kao i odred od
1.450 askera u Zenici.
Ankara je svim silama nastojala da bude što prisutnija u Bosni pogotovo što se rasplet ratne
krize nazirao. Tim pre što su muslimani Alije Izetbegovića znatno popravili svoje pozicije posle
serije NATO bombardovanja srpskih položaja u Bosni i Hercegovini. Kada se to zna onda je i
razumljivo zašto je Turska podržala mirovni sporazum iz Dejtona koji su parafirali Slobodan
Milošević, Franjo Tuđman i Alija Izetbegović 21. novembra 1995. godine.
„Ekselencijo, povodom parafiranja istorijskog sporazuma o miru, 21. novembra u Dejtonu,

39
želim da vam uputim čestitke. Vaš doprinos postizanju tog istorijskog uspeha ojačaće istovremeno i
saradnju na Balkanu. Koristim ovu priliku da vam izrazim svoje najdublje poštovanje.“
Neko će reći: rutinska, klasična čestitka kakve se u diplomatiji svakog dana odašilju na sve
četiri strane sveta. To je tačno. Ali, nju je potpisao predsednik Turske Sulejman Demirel. Adresa do
tog trenutka gotovo nezamisliva: „Ekselencija Slobodan Milošević, predsednik Savezne Republike
Jugoslavije“. Slučajno, ili namerno, baš tako je i napisano!
Tako nešto je godinama bilo nezamislivo. Predsednik Srbije je u Turskoj optuživan da je
kriv za sva zla na Balkanu. Dvojica državnika od izbijanja rata u Bosni nisu imali čak ni posredne
kontakte, pošto je Ankara bezrezervno stala iza tamošnjih muslimana.
Kada je izbio rat u Bosni, Turska je jednostrano prekinula maltene sve oblike saradnje sa
Jugoslavijom, odmah je spustila diplomatske odnose na nivo otpravnika poslova. Preko noći je
zamrzla robnu razmenu koja je bila dostigla 400 miliona dolara godišnje. Pravljenje su računice, i to
kažu realne, da bi ona uskoro mogla da dostigne i milijardu dolara. A onda je jednim potezom sve
palo u vodu.
Ekonomska saradnja dve zemlje svela se na švercere koji su na Kapali čaršiji i Laleliju u
Istanbulu kupovali razne krpice. Ali, i njihov broj je drastično smanjen zbog sankcija Saveta
bezbednosti protiv Jugoslavije.
Godinama nije bilo zvaničnih kontakata između dve zemlje. Izuzetak su bili kratki i
formalni susreti šefova diplomatija dve države i to u okviru jesenjeg zasedanja Generalne skupštine
Ujedinjenih nacija u Njujorku.
Tako je bilo sve do Dejtona. Jedna visoka delegacija turskog Ministarstva spoljnih poslova
posetila je Beograd, suspendovane su sankcije, diplomatski odnosi su podignuti na nivo
ambasadora.
Odnosi se normalizuju ali mukotrpno, jer nijedna strana ne može tako lako da se oslobodi
predrasuda nedavne prošlosti. Da se i ne govori o bremenu istorije iz vremena osvajačkih pohoda
Osmanlija.
Led je počeo da se otkravljuje, ali samo na površini. Svejedno što u Ankari počinju da
shvataju ono što su i ranije morali da znaju: Savezna Republika Jugoslavija je nezaobilazan faktor
na Balkanskom poluostrvu. Sviđalo se to nekome ili ne. Dve zemlje su, dugoročno gledajući,
osuđene na saradnju i one će morati, ranije ili kasnije, da prevaziđu međusobna podozrenja.
Turska je i geografski upućena na Jugoslaviju. To je njen najkraći put ka zapadnoj Evropi
kojoj ona već decenijama teži.
„Balkan je jedan od prioriteta u našoj spoljnoj politici. Turci sa muslimanima u tom
području imaju istorijske, kulturne, verske i rodbinske veze. Mi zbog toga imamo posebnu
odgovornost kada je reč o Bosni“ — izjavio je predsednik Demirel.
Ankara je veoma zainteresovana za zbivanja na Balkanskom poluostrvu, pogotovo posle
raspada jugoslovenske federacije. Pothranjivana snovima o osvajačkoj prošlosti, ona na tom
području nastoji da obezbedi ulogu regionalne sile, da bude što neposrednije prisutna, pogotovo što
u poslednje vreme ima veoma delikatne odnose sa Beogradom i Atinom.
Turski zvaničnici imaju česte kontakte i sve razvijeniju saradnju, pogotovo vojnu, sa
Makedonijom, Albanijom, muslimansko-hrvatskom federacijom u Bosni i Hercegovini i sa
Republikom Hrvatskom. Kada se to zna onda nije čudno što je ona bila među prvim zemljama koja
je priznala nezavisnost tih država.
Turci pokušavaju da naprave „zelenu transferzalu“ od Ankare preko zapadne Trakije
(Grčka), Bugarske, Makedonije, Albanije, Kosova, Sandžaka sve do Bosne. Dakle, tamo gde žive
muslimani. Na taj način oni nastoje, kao i njihovi preci, da se vrate u Rumeliju da preseku veze
Srbije i Crne Gore, odnosno između Beograda i Atine koji imaju tradicionalno dobre odnose. U te
planove se zasad ne uklapa Bugarska, koja se suočava sa velikim unutrašnjim problemima i koja
očevidno ima drukčiji pristup saradnji na Balkanskom poluostrvu.
Da Turska pokušava da se nametne na Balkanu, to potvrđuju mnogi njeni potezi. Ona je

40
inicirala izgradnju autoputa Istanbul-Sofija-Skoplje-Drač. „Ankara udara svoj pečat na poluostrvu“
— likujući je tim povodom pisala istanbulska štampa.
Istovremeno se razmišlja i o vertikalnoj magistrali od centralne Evrope, preko Bugarske i
Turske do Bliskog istoka. Ona bi se gradila paralelno sa postojećim putem kroz moravsko-
vardarsku dolinu. Ako se taj projekat realizuje, opet će Beograd i Atina ostati na slepom koloseku.
Kada se znaju roviti odnosi na nemirnom poluostrvu, onda ti planovi znače mnogo više od
dve saobraćajnice. Oni se ukapaju u strategijske vizije Vašingtona koji upravo preko Ankare, i
njenih istorijskih veza sa muslimanima, nastoji da do kraja „osvoji“ Balkansko poluostrvo.
Samoproklamovana „Republika Kosovo“ krajem 1996. godine otvorila je zvanično
„predstavništvo“ u Istanbulu, nešto kao konzulat. Na njegovom je čelu izvesni Enver Tali, bivši
nastavnik iz Prištine, koji je u Jugoslaviji svojevremeno osuđivan zbog malverzacija. Iza toga stoje
uticajni albanski krugovi u Turskoj koji i na taj način nastoje da u prvi plan isture „problem
Kosova“. U Turskoj albanske separatiste podržavaju u mnogim strukturama, pre svega u
proislamističkoj štampi i medijima.
Zvanična Ankara se našla u deliktanoj situaciji zbog tog nepromišljenog poteza. Jer ona ima
sličan, zapravo mnogi teži problem na jugoistoku zemlje, gde se pripadnici zabranjene Radničke
partije Kurdistana (PKK) bore za osnovna ljudska prava i slobode, gde se zbog toga svakodnevno
proliva krv. Ali, Turska i tu primenjuje duple standarde: dok se zalaže za pregovore Beograda i
Ibrahima Rugove kako bi se rešio „kosovski problem“, istovremeno neće ni da čuje za to da sedne
za istim stolom sa Kurdima, jer su oni „teroristi“.
Kada je otvoreno „kosovsko predstavništvo“ u Istanbulu u Ministarstvu inostranih poslova
su izjavili da su u Ankari veoma zainteresovani za razvoj situacije u Prištini ali da „ne priznaju
republiku Kosovo kao nezavisnu državu“. Rečeno je, takođe, da u Turskoj ne postoji mogućnost za
delovanje tog zvaničnog predstavništva pošto to nije nezavisna država. Ali, ono nije zatvoreno
pošto se očigledno procenjuje da treba ostaviti i taj ventil u slučaju proširenja krize na inače
nemirnom Balkanu.
I Moskva ima slične probleme sa Ankarom pošto su Čečeni, još u punom jeku rata, otvorili
svoj „konzulat“ u Istanbulu. Najavili su i otvaranje „ambasade“ u Ankari.
Ruski ambasador Vadim Kuznjecov, iskusni diplomata, javno je izrazio čudenje zašto Turska
ne stane na kraj tim ilegalnim potezima, kako ih inače u zvaničnim razgovorima i sama naziva. Ali,
i to je namerno slučajno. Jer u Ankari se od početka plakalo nad sudbinom ugroženih čečanskih
muslimana isto kao i u Bosni.
Kada se sve to zna, onda je lakše razumeti neke poteze Ankare. Uz Ameriku, Turska je bila
jedan od inicijatora za stvaranje muslimansko-hrvatske federacije u Bosni. Procenjivalo se da je to
značajan potez i to iz više razloga.
Prvo — računalo se da će se time prekinuti sukobi između Hrvata i muslimana u Bosni. To
se dogodilo, ali time nisu prestali nesporazumi između dve strane pošto je to veštačka tvorevina
koja sigurno nikada neće zaživeti onako kako su to zamišljali Turci i Amerikanci.
Drugo — u Turskoj se računalo da će udruženi muslimani i Hrvati postići vojnu premoć nad
Srbima, što dotad nije bio slučaj. To se dogodilo, ali zahvaljujući NATO bombardovanjima.
Treće — veštačka federacija, trebalo bi da bude okosnica buduće jedinstvene Bosne i
Hercegovine, što će reći da će se njoj jednog dana pridružiti i Srbi.
Muslimansko-hrvatska federacija u Bosni je stvorena početkom marta 1994. godine
zahvaljujući velikim pritiscima Amerike, Turske, Nemačke i još nekih zapadnih zemalja. Ali, ona
još nije prebrodila porođajne probleme. Muslimani i Hrvati ne mogu da nađu zajednički jezik oko
udružene vojske, policije, Mostara. Turska ulaže velike napore da se prevaziđu te razlike, jer je to
preduslov da se eventualno stvori nova ujedinjena Bosna.
To je osnovni razlog što Ankara tako napadno insistira na unapređenju odnosa sa Zagrebom.
Dve zemlje imaju česte kontakte i na najvišem nivou.
U leto 1996. godine u Ankari je boravio predsednik Hrvatske Franjo Tuđman: drugi put

41
otkako je Zagreb stekao nezavisnost. Tom prilikom dve zemlje su potpisale nekoliko sporazuma
među kojima i onaj koji se odnosi na vojnu saradnju koji obuhvata obuku hrvatskih oficira u
turskim akademijama i bazama.
U tim čestim susretima na dnevnom redu je nezaobilazno i pitanje: kako da zaživi federacija
u Bosni i Hercegovini pošto Zagreb može, ako hoće, presudno da utiče na Hrvate koji žive u toj
republici. Ali, i pored obećanja, mnoge stvari ne idu onako kako to u Turskoj priželjkuju.
„Hrvati će okrenuti leđa Bošnjacima onog trenutka kada im više ne budu potrebni. Zato
Ankara treba blagovremeno da preduzme mere kako bi se zaštitila prava bosanskih muslimana“ —
upozorio je jedan od najiskusnijih političara Turske, bivši premijer a sadašnji prvak Partije
demokratske levice Bulent Edževit.
Na to njegovo upozorenje niko se nije osvrnuo, ne bar zvanično. To jednostavno ne želi da
se shvati. Jer to bio kraj snova o jedinstvenoj Bosni za šta se Ankara zalaže već godinama. Naravno,
pod dominacijom muslimana, odnosno Alije Izetbegovića.
Kada je potpisan Dejtonski sporazum tadašnja premijerka Tansu Čiler odmah je odletela u
Sarajevo da sa domaćinima razmotri dalji razvoj u toj bivšoj jugoslovenskoj republici. Ona je
boravila u Bosni i 1994. godine, kada je rat bio u punom jeku, ali sa pancir-košuljom i šlemom na
glavi. Svejedno što su joj Srbi poručili: mi ne ubijamo žene!
Predsedniku Sulejmanu Demirelu su preko UNPROFOR-a zapretili da će oboriti njegov
avion ukoliko krene u Sarajevo. Za skoro četiri godine rata on se nije usudio da poseti grad na
Miljacki mada je dva puta kretao i sa pola puta, iz Splita, vraćao se u Ankaru. Tek posle Dejtona
usudio se da sleti u muslimansku prestonicu.
„U Bosni treba sprečiti prodor radikalnog islamizma“ — izjavila je Čilerka tokom drugog
boravka u Sarajevu, ne pominjuči pri tom nijednu zemlju. Ali među diplomatama i stranim
dopisnicima adresa je svima bila poznata: to je Iran. Teheran je tokom četvorogodišnjeg rata slao
mudžahedine u Bosnu, oružje, silan novac, a sve to je išlo ruku-podruku sa izvozom
fundamentalističke ideologije koju je 1979. godine zacrtao imam Homeini.
Gotovo to isto je radila i Ankara. Ali, ne tako izdašno kao Iran koji je zahvaljujući bogatijoj
kesi, odnosno petroleju, pustio mnogo dublje korene koje ne može da iščupa ni jedna moćna
Amerika. Tome je doprinelo ideološko opredeljenje Alije Izetbegovića koji je već decenijama
poznat kao fundamentalista. Ali, u Turskoj su shvatili da u ovom trenutku nemaju na koga da se
oslone sem na njega.
Tek nekoliko godina posle raspada bivše jugoslovenske federacije i sovjetske imperije, od
koje su mnogima klecala kolena, u Turskoj su počeli da shvataju da se na nacionalističkom
romantizmu ne mogu graditi novi odnosi sa novostvorenim islamskim zemljama: na Kavkazu,
centralnoj Aziji, i na Balkanu. Tačno je: to je ista religija, istorijske veze, slični običaji. Ali, ne može
da se živi od poklika: „Braćo Bošnjaci“, „Braćo Čečeni“, „Braćo Azeri“, i od praznih obećanja. Na
to je sredinom juna 1997. godine domaćinima na neprijatan načina ukazao Alija Izetbegović. Od
obećanog kredita u iznosu 60 miliona dolara, Sarajevo je od Ankare dobilo za godinu dana svega
2,2 miliona!
Sve to zapravo potvrđuje da se Turska našla u raskoraku između megalomanskih želja i
mogućnosti. Pogotovo što su na Kavkazu i u centralnoj Aziji u igri Rusija i Iran — koje se takođe
suočavaju sa složenim ekonomskim problemima — ali igraju na dugoročnu kartu koja ih u ovom
trenutku papreno košta. U tome prednjači Moskva i to iz najmanje dva razloga: Prvo — ti odnosi sa
bivšim sovjetskim republikama ne mogu se prekinuti preko noći i — drugo — u njima živi veliki
broj Rusa što se ne može ignorisati.
Turska se ne predaje: čini onoliko kliko joj to dozvoljavaju materijalne mogućnosti. Ona je
na sebe preuzela ulogu koordinatora za prikupljanje humanitarne i ekonomske pomoći Bosni među
muslimanskim zemljama članicama Organizacije islamske konferencije (OIC).
Iako su topovi zaćutali u Bosni, Ankara obučava pripadnike armije muslimansko-hrvatske
federacije kako bi mogli da se odupru „agresoru“, odnosno da uspostave ravnotežu vojnih snaga u

42
regionu. Te njene težnje su lansirane kratko posle usvajanja Dejtonskog sporazuma i uklapaju se u
planove Sjedinjenih Američkih Država na Balkanu koje uveliko naoružavaju bosanske muslimane.
U nastojanju da ostane trajno prisutna u Bosni, Ankara je u martu 1996. godine organizovala
međunarodnu konferenciju kako bi se obezbedile pare za naoružanje i obuku tamošnje armije. U
Tursku tom prilikom jedino nije pozvan Iran. To se i moglo očekivati pogotovo kada se znaju
stavovi Vašingtona i Ankare o ulozi radikalnog Teherana u Bosni.
„Skandal na samitu o Bosni“ — u naslovu je tada napisao ugledni istanbulski „Milejet“ koji
je u tom trenutku bio najtiražniji list u zemlji.
Povod za tako teške reči bilo je to što je Rijad odbio da prisustvuje tom skupu, a očekivalo
se da on nesebično odreši svoj duboki trezor za obuku bosanske armije. Zašto se to dogodilo niko
zvanično nije objasnio.
Oni upućeniji kažu: u pitanju je veliki rivalitet jer, pored Turske i Irana, i Saudijska Arabija
nastoji da obezbedi vodeće pozicije u Bosni. Pogotovo što ona od početka rata nesebično pomaže
Aliju Izetbegovića.
Drugo iznenađenje se dogodilo na samoj konferenciji u čijem radu su učestvovale delegacije
32 zemlje i nekoliko međunarodnih organizacija. Nijedna od njih nije rekla koliko će konkretno
odvojiti para za bosansku armiju, izuzev Amerike i Turske. Vašington je obećao sto miliona dolara i
to u oružju i vojnoj opremi, a Ankara dva miliona za obuku bosanske armije.
Bela kuća je uslovila svoju pomoć povlačenjem iranskih mudžahedina iz Bosne.
Muhamed Šaćirbej, specijalni izaslanik Alije Izetbegovića, vukao je za rukave novinare po
hodnicima hotela „Palas“ u kome je održana ta konferencija, iznoseći im neke svoje istine u koje
očigledno ni sam nije verovao. Slušao sam ga kako deseti put u pauzama tog skupa objašnjava: „U
Bosni više nema mudžahedina“. On je bez iznošenja dokaza govorio o dobrovoljcima na srpskoj
strani koji su stigli iz Rusije, Ukrajine i drugih ortodoksnih zemalja.
Uvek dobro obavešteni „Njujork tajms“ upravo tih dana je pisao da u Bosni i posle
Dejtonskog sporazuma borave iranski mudžahedini. Mnogi Izatbegovićevi oficiri i kadeti se školuju
u Teheranu gde im se pored vojnog iskustva prodaje i — fundamentalistička ideologija.
Prema procenama koje su napravljene u Vašingtonu i u Ankari bosanskoj armiji je potrebno
najmanje 800 miliona dolara za obuku i kupovinu oružja i vojne opreme.
Mnoge zemlje nisu učestvovale u radu konferencije u Ankari: Rusija, Francuska, Irska,
Švedska, Finska, Oman.
Tako nešto se i moglo očekivati. Pariz, Moskva i još neke prestonice iz kluba „evropske
petnaestorice“ unapred su jasno stavile do znanja da su Turska i Amerika, organizatori te
konferencije, poremetile red poteza.
Prvo — taj skup je održan u trenutku kada su u Beču počeli pregovori o smanjenju
naoružanja na prostorima bivše jugoslovenske federacije. Drugo — one daju prednost obnovi i
izgradnji ratom porušene Bosne i Hercegovine u kojoj mnogi ljudi nemaju šta da jedu. Treće —
gomilanje modernih naprava za ubijanje ne može da dovede do trajnog mira — kako to pokušavaju
da objasne u Ankari i Vašingtonu — one jednog dana mogu da progovore, da dovedu do novog
krvoprolića.
Ali, uzalud. U Turskoj se duže vreme obučavaju Izetbegovićevi kadeti i oficiri koji stižu na
svaka tri meseca. Vašington u ime „mira“ isporučuje naoružanje i vojnu opremu Sarajevu.
Na „zelenoj transferzali“ koja počinje od Ankare a završava se u Sarajevu — o kojoj u
Turskoj sanjaju od raspada bivše jugoslovenske federacije, značajna je stanica — Sandžak, odnosno
Novi Pazar. Pogotovo što bi, ukoliko muslimani u tom regionu dobiju autonomiju a kasnije i
nezavisnost, to odvojilo Srbiju od Crne Gore, odnosno uspostavila bi se direktna veza sa Bosnom.
To i jeste glavni cilj Ankare na Balkanu gde ona u novim okolnostima pokušava da obezbedi status
regionalne sile.
Kada su marta 1993. godine novine objavile izjavu lidera muslimana u Sandžaku Sulejmana
Ugljanina da se „Sandžak mora pripojiti Bosni“ (koju je on kasnije pokušao da opovrgne) protiv

43
njega je pokrenut istražni postupak zbog „krivičnog dela pokušaja otcepljenja teritorije i pokušaja
promene ustavnog poretka i terorizma“. Policija je za njim raspisala poternicu.
Ugljanin je u takvoj situaciji utočište našao u Istanbulu, odnosno Ankari. Tako nešto se i
moglo očekivati jer je Turska od početka rata u Bosni tajnim putevima doturala oružje i
muslimanima u tom delu Jugoslavije. U tome su posebnu ulogu igrali turski biznismeni koji su
poreklom iz Sandžaka.
Turske vlasti su odmah odobrile Ugljaninu da osnuje nekakvu novinsku agenciju. Bio je to,
u stvari, propagandni biro za širenje „istine“ o borbi „Bošnjaka“ u Sandžaku.
Na istoj liniji je bila i najava otvaranja dopisništva agencije Anadolije i turskog konzulata u
Novom Pazaru. Kao i u Bosni, tako i na Sandžaku, Ankara je nastojala da bude neposredno
prisutna. U Turskoj je kasnije rečeno da neće otvarati taj konzulat — zasad. Ta mogućnost, dakle, i
dalje ostaje otvorena.
Turska ima teške etničke probleme sa Kurdima na jugoistoku Anadolije koji zasad nisu
stekli ni status nacionalne manjine i pitanje je kako bi reagovala kada bi pojedine zemlje, sledeći
njenu logiku, počele da otvaraju ambasade, konzulate i propagandne biroe u Dijarbakiru.
Sulejman Ugljanin je tri godine proveo u Turskoj. Prema štampi on je bio veliki mučenik
koga proganja, ni kriva niti dužna, jugoslovenska policija. Kada se 30. septembra 1996. godine
vratio u Jugoslaviju to praktično nije zabeleženo, jer se nije uklapalo u ranije projektovanu sliku o
kršenju ljudskih prava u našoj zemlji.
Sulejmanu Ugljaninu su bile širom otvorene stranice turske štampe, pogotovo one koja je
bliska islamistima. On i Ibrahim Rugova su se naprosto utrkivali u davanju intervjua. Ugljanin je
često mogao da se vidi na prijemima gde mu prema protokolu nije mesto. Pogotovo kod islamiste
Nedžmetina Erbakana, i dok je bio u opoziciji, i kad je postao premijer.
Pred povratak u Jugoslaviju u izjavi „Turkiš dejli njuzu“ zamerio je zapadu — Americi pre
svih — što se nije odlučnije založio da Sandžak stekne autonomiju.
U poslednje vreme Ankara sve više zazire od Grčke, odnosno novog premijera Kostasa
Simitisa, koga sam upoznao dok sam bio dopisnik iz Atine (on je tada bio ministar ekonomije), koji
slovi kao moderan i odmeren političar. On je za veoma kratko vreme uspeo da normalizuje odnose
sa Albanijom i delimično sa Makedonijom, što njegov prethodnik Andreas Papandreu nije uspeo
godinama. Atina takođe nastoji da unapredi odnose sa drugim zemljama na Balkanu, izuzev sa
Turskom sa kojom ima nepodmirene račune godinama, decenijama.
Kada je izbila pobuna u Albaniji, turski askeri su se odmah našli tamo u okviru
međunarodnih snaga koje kontrolišu isporuke humanitarne pomoći. Po drugi put su stigli na te
prostore posle raspada Otomanske imperije. Upućivanje 800 vojnika u Tiranu nije bilo slučajno:
Ankara hoće i vojno da bude prisutna i u toj zemlji pogotovo što se strahuje od nastavljanja nemira i
izbijanja građanskog rata koji bi ugrozio stabilnost u regionu.
U Ankari se plaše da neka od susednih zemalja ne iskoristi krizu u Albaniji i ne ugrozi njen
suverenitet i teritorijalni integritet. Pogotovo što se veruje da nemiri nisu počeli samo zbog
izgubljenih štednih uloga, nego što su tu umešani i strani prsti. Jedino se ne navodi čiji; bar
zvanično.
„Mi se oštro protivimo onima koji žele da podele Albaniju“ — upozorio je ministar odbrane
Turhan Tajan. On je izbegao javno da kaže ko to stoji iza te pobune, odnosno koje to snage
pokušavaju da ugroze suverenitet Tirane. U Ministarstvu spoljnih poslova jedino se dodaje sa
pozicija velike sile: „Ankara neće dozvoliti da se cepa Albanija; ona neće biti puki posmatrač
ukoliko neko dovede u pitanje njen teritorijalni integritet“.
Ono o čemu zvaničnici ćute, novinari udaraju na sva zvona. Ništa nije slučajno. Ekstremno
nacionalistički listovi „Zaman“, „Turkije“ i „Jenigunajdin“ — bez iznošenja konkretnih dokaza pre
svih optužuju Atinu da ona stoji iza haosa u Albaniji, pošto je pobuna počela na jugu zemlje gde
inače žive mnogi pripadnici grčke manjine. Pod Partenonom ne žele da imaju u susedstvu jaku
Albaniju. Sada su, navodno, u igri pripadnici grčke manjine koji decenijama nisu mogli da uđu ni u

44
svoje crkve, jer su bile pretvorene u skladišta robe, u torove gde je ugonjena stoka.
Kada je Albanija u pitanju, to se u Turskoj automatski dovodi u vezu i sa mogućnim
razvojem krize na Kosovu, Makedoniji i šire — Bugarskoj.
Tursko prisustvo na Balkanu nije diktirano samo političkim i strategijskim ciljevima, mada
su oni prevashodni. U opticaju su i čisto ekonomski razlozi. Izbijanje građanskog rata u Albaniji, ili
uopšte teže krize na južnim prostorima Balkana — tamo gde uglavnom žive muslimani to bi
neminovno dovelo do mnogoljudnog talasa izbeglica iz Albanije, Makedonije i Bugarske. U širem
sukobu to bi se desilo i na Kosovu i u zapadnoj Trakiji, u Grčkoj, gde živi više od sto hiljada
muslimana.
Turska bi se u tom slučaju našla na udaru, jer bi mnogi muslimani pokušali da nađu utočište
u njoj, pošto je ona njihovo ishodište.
To bi izazvalo još veću ekonomsku krizu u zemlji koja se inače suočava sa visokom stopom
nezaposlenosti i drugim složenim privrednim i političkim problemima. Uostalom tri miliona Turaka
već godinama radi u zapadnoj Evropi. A kada bi stari kontinent otvorio granice bilo bi ih bar tri puta
više i to je ono zbog čega se Brisel, Bon, Atina i London plaše ulaska Ankare u Evropsku uniju.
Taj problem je, gledano iz Ankare, najizraženiji u Bugarskoj, u kojoj sada živi oko milion
lica turskog porekla. Osamdesetih godina Turci su bežali u domovinu svojih predaka zbog progona
iza kojih je stajao komunistički režim Todora Živkova. Sada beže zbog nezapamćene nemaštine sa
kojom se suočava ta balkanska zemlja.
Kada je početkom 1997. godine utvrđeno da u zemlji ilegalno boravi 300 do 400 hiljada
bugarskih Turaka, u vladi islamiste Nedžmetina Erbakana zavladala je prava panika. Povučen je
nesmotren potez: odlučeno je da se u Bugarsku proteraju svi pripadnici manjine koji su u Tursku
stigli sa turističkim vizama ili bez njih.
„Vladin dekret je u suprotnosti sa nacionalnom pripadnošću, religijom, ljudskim
dostojanstvom“ — isticali su pojedini ministri i vodeći članovi opozicionih partija.
Čule su se i teže optužbe na račun islamista, koji su samo za 350 dana doveli zemlju na ivicu
nacionalne krize: „Zašto niste deportovali iranskog ambasadora koji je otvoreno uvozio
Homeinijeve ideje u našu zemlju“.
Vlada je pod žestokim pritiskom javnosti ustuknula korak unazad: odustala je od
proterivanja tih nesrećnika koji su u Bugarskoj živeli ispod linije koja označava siromaštvo. Oni
treba da reše svoj status do aprila 1998. godine. Taj problem će još dugo opterećivati odnose dve
susedne zemlje i Ankara će, u to nema sumnje, učiniti sve što je u njenoj moći da spreči dalji talas
izbeglica iz Bugarske, svejedno što se one ne krste nego klanjaju.
U Ankari su sa aplauzima dočekali američku inicijativu o saradnji u jugoistočnoj Evropi
(SECI). Taj potez Vašingtona se uklapa u planove Turske na Balkanu koji će i ubuduće biti njen
prioritet u spoljnoj politici.
U Turskoj je čest i rado viden gost Ričard Šifter, izaslanik Bele kuće koji radi na ostvarenju
inicijative čiji je cilj još veće prisustvo Amerike u tome delu Evrope. Ankara će — s obzirom na
povlašćeni status koji uživa u Vašingtonu — pokušati da se nametne kao glavni fektor u realizaciji
tog programa, koji je od prvog dana sa rezervama dočekan u pojedinim balkanskim zemljama.
Ankara je zahvaljujući podršci moćnog saveznika sa druge strane Atlantika, poslednjih
godina stekla zavidnu međunarodnu poziciju i uticaj. Možda i najveći politički značaj od vremena
Otomanske imperije.
Kada se raspao Sovjetski Savez na trenutak se učinilo da će se smanjiti geostrategijski
značaj Turske, jer je oslabljena Rusija najednom prestala da bude opasnost za zapadne saveznike.
Sve do početka poslednje decenije 20. veka, Ankara je godinama bila istureni štit prema toj bivšoj
socijalističkoj imperiji. Rat u Zalivu, 1991. godine ponovo je pokazao koliki je njen strategijski
značaj u regionu. Zapadni saveznici, Amerika pre svih, tokom ratnog sukoba sa Bagdadom, koristili
su turske baze na jugoistoku zemlje, zbog čega je ona posle toga dobila vojnu i ekonomsku pomoć.
Sjedinjene Države, vođene svojim interesima namenile su posebnu ulogu Turskoj na

45
Balkanu, pre svega tamo gde žive muslimani sa kojima Ankara ima duboke veze koje vuku korene
još iz otomanske prošlosti.
Na zapadu, u Turskoj vide branu protiv prodora fundamentalizma, prevashodno onog iz
Irana. Pogotovo što Teheran sada pokušava da osvoji vodeću poziciju u islamskom svetu, i što
poslednjih godina pokušava da „izveze“ Homeinijeve islamističke ideje i ideologiju.
Na udaru Teherana su se našle novostvorene države na Kavkazu i u centralnoj Aziji i Bosni.
Agresivni Iran ne ostavlja na miru ni Tursku, jedinu pravu svetovnu zemlju u muslimanskom svetu.
Pogotovo što se i ona sama iznutra suočava sa fundamentačističkim pojavama i pritiscima čiji
protagonisti pokušavaju da vrate zemlju u versku prošlost, u šerijatsko pravo.

MEGDAN NA EGEJU

Kada je 16. novembra 1994. godine stupilo na snagu novo, izmenjeno pomorsko pravo na
osnovu koga je Grčka stekla mogućnost da proširi svoje teritorijalne vode oko ostrva u Egeju sa šest
na dvanaest milja, Ankara i Atina su se našle na ivici rata. U Turskoj je zavladala panika. A onda su,
kao po dogovoru, počele ratne pretnje kakve se odavno ne pamte u odnosima suverenih zemalja,
suseda koji su uz to i članice NATO-a.
Gotovo da nije bilo nijednog vodećeg političara u Turskoj koji nije podigao kažiprst i uperio
ga prema zapadnoj obali Egeja da bi zapretio ratom „malom“ Junanistanu, kako nazivaju Grčku. U
tome su imali svesrdnu podršku gotovo cele štampe koja je u javnosti uspela da podigne
temperaturu do usijanja, da stvori ratnu atmosferu na istočnoj obali Egejskog mora.
„Mi ćemo kao velika zemlja braniti i odbraniti naša prava. Turska je ime velike zemlje i ona
ima velike mogućnosti“ — sa tipičnih pozicija velike sile zapretio je tada Grčkoj predsednik
Sulejman Demirel.
„Mi ćemo proširenje teritorijalnih voda u Egeju samo za jedan santimetar preko šest milja
smatrati povodom za rat“ — nediplomatski je izjavio tadašnji ministar spoljnih poslova Mumtaz
Sojsal.
„Turaka ima šezdeset miliona, a Grka svega deset miliona. Isti je odnos i na vojnom planu.
Premoć je na našoj strani jer mi imamo više đaka i studenata, nego što Grčka ima stanovnika“ —
samouvereno je izjavio ministar odbrane Mehmed Golhan. On je unapred, kao vojni strateg,
predvideo ishod eventualnog rata. Ali nije rekao da li posle Egeja i Atine namerava da sa askerima,
preko Kosova, zauzme i Brisel na čijem pragu Turska čeka u redu već godinama, decenijama da
bude primljena u Evropsku uniju. Pitanje je kada će i izaći iz tog predsoblja.
Grčka je kao i mnoge zemlje sveta u okviru Ujedinjenih nacija potpisala konvenciju o
novom pomorskom pravu na osnovu koga može da proširi svoje teritorijalne vode u Egeju. To što
Turska nije prihvatila nove međunarodne norme to joj ne daje pravo da na taj način zvecka
puškama, iako bi joj tim potezom Atine bio blokiran izlaz na Sredozemno more.
Dve zemlje su u trenutku stupanja na snagu izmenjenog pomorskog prava u isto vreme u
Egejskom moru održavale velike manevre u kojima je korišćena prava municija. U tako
naelektrisanoj atmosferi u spornom području su se našle krstarice, razarači, patrolni čamci,
helikopteri, „fantomi“, „miraži“ koji su nosili zastave sa plavo-belim krstom u levom uglu i sa
polumesecom i zvezdom u crvenom polju. Izgledalo je kao da su dve zemlje proglasile ratno stanje.
One su se tog 16. novembra našle na ivici oružanog sukoba.
Bila je to opasna smotra obostrane odlučnosti. Najviše se tog trenutka strahovalo od
neželjenog „bliskog susreta“, od nesmotrenog poteza koji bi mogao da dođe sa jedne ili druge
strane.
U sedištu NATO-a u Briselu, kao i u Vašingtonu, na trenutak je zavladala prava panika.
Strahovalo se od slučajnog ili namernog nesmotrenog poteza što bi istog časa moglo da dovede do
požara u Egejskom moru čije posledice bi bile pogubne u regionu.
Šta se tih kritičnih dana i noći dešavalo na relacijama Vašington-Brisel-Ankara-Atina to ni

46
sam Bog ne zna, to samo može da se nagađa. Zvanično je samo potvrđeno da je američki
predsednik Bil Klinton uputio poruku liderima Turske u kojoj je apelovao na razum, na
hladnokrvnost, kako bi se zaustavila dalja eskalacija krize u nemirnim vodama Egeja. Šef Bele kuće
je isti apel uputio i vladi u Atini na čijem čelu je tada bio Andreas Papandreu, koji je bio poznat po
antiturskim opredeljenjima.
Posle intervencije Vašingtona u poslednjem času napetost je splasnula. Tome je doprinela i
Atina koja je saopštila da u tom trenutku neće proširivati svoje teritorijalne vode oko ostrva u Egeju
pošto Konvenciju o pomorskom pravu treba da ratifikuje parlament na Sintagmi. Kriza je na
trenutak splasnula, ali problem proširenja teritorijalnih voda je i dalje ostao nerešen. On opterećuje
odnose dve susedne zemlje, koje, očevidno, ne mogu da se oslobode istorijskog rivaliteta.
Nepunu godinu dana posle usvajanja novog pomorskog prava u Egej su ponovo prispeli
patrolni čamci, podmornice, krstarice, razarači, ratni avioni i helikopteri. Bila je to repriza krize.
Ankara je tako reagovala na. odluku grčkog parlamenta koji je poslednjeg dana maja 1995.
godine ratifikovao novo pomorsko pravo na osnovu koga Atina može, kad god hoće, da proširi
svoje teritorijalne vode oko ostrva u Egeju sa šest na dvanaest milja.
Turski zvaničnici ni tu priliku nisu propustili da zaprete „maloj Grčkoj“.
„Ratifikacija novog pomorskog prava koju je izvršio grčki parlament nije promenila naš
raniji stav. Mi ćemo nastaviti da vodimo već poznatu politiku i to sa odlučnošću“ — rečeno je tim
povodom u saopštenju Ministarstva inostranih poslova Turske.
Prevedeno na jezik političara to znači da Turska sa velikosilskih pozicija preti oružjem
ukoliko Grčka iskoristi to sada u celom svetu priznato pravo koje je verifikovano u okviru svetske
organizacije.
Kada se saznalo da je grčki parlament ratifikovao novo pomorsko pravo u Turskoj je nastala
prava pometnja. Po kratkom postupku je usvojena rezolucija u kojoj se kaže: „Parlament ovlašćuje
vladu da može da preduzme sve mere uključujući i vojne koje smatra neophodnim da bi zaštitila
interese naše zemlje. Turska ima životne interese u Egejskom moru“.
To su izvodi iz rezolucije koju je jednodušno, uz gromoglasne aplauze, osmog juna 1995.
godine usvojio turski Medžlis. Oni koji duže prate ovdašnja politička zbivanja kažu da odavno nije
zapamćeno da su poslanici bili tako jedinstveni, kao oko tog predloga konzervativne Otadžbinske
partije (ANAP) koju je osnovao počivši predsednik Turske Turgut Ozal i koja je tada bila u
opoziciji.
„Nema govora da Turska, kao poluostrvo, prihvati poziciju da preko grčkih teritorijalnih
voda stiže do Sredozemnog mora i do okeana“ — zaprećeno je u Ankari.
Ankaru ne interesuje to što je međunarodno pravo na strani Atine. To što Turska nije
potpisala taj dokument ne daje joj pravo da drugoj zemlji — zvecka puškama. U Ankari postoji
neka, i pored najbolje volje, teško shvatljiva logika. Njeno objašnjenje se može tražiti i naći u
otomanskoj prošlosti, u poziciji velike sile za koju se verovalo da već pripada istoriji.
Proširenje grčkih teritorijalnih voda u Egeju poremetilo bi, kažu u Turskoj, ravnotežu u tom
moru koja je uspostavljena 24. jula 1923. godine kada je u Lozani potpisan mirovni sporazum.
Pogotovo što su mnoga grčka ostrva tik uz samu obalu.
Atina je 1936. godine na osnovu tada novog pomorskog prava proširila svoje teritorijalne
vode sa tri na šest milja. Sada joj se ukazuje nova mogućnost.
Na osnovu međunarodnih sporazuma gotovo sva ostrva u Egeju pripala su Grčkoj iz prostog
razloga što su njih nastanjivali Heleni. Atina sada ima oko 2.400 ostrva koja se nalaze u 180 hiljada
kvadratnih kilometara tog mora koje razdvaja dve zemlje. Više od sto manjih ostrva je nenaseljeno i
ona su predmet sporova.
Turska leži na četiri mora: Crnom, Mramornom, Egejskom i Sredozemnom. Ali, ona je
najviše zavisna od Egeja. Jer to je njen izlaz iz Crnog mora, kroz Bosfor i Dardanele, do
Mediterana, odnosno do sveta.
Posle usvajanja nove Konvencije o pomorskom pravu proširenje grčkih teritorijalnih voda je

47
sada najozbiljniji problem koji opterećuje odnose dve zemlje. Jer to otvara mnoga druga pitanja: ko
će imati suverenitet nad pojedinim delovima Egeja, ko će nadzirati pomorske i vazdušne puteve,
odnosno ko će koristiti podvodna prirodna bogatstva gde izgleda ima i nafte.
Dok je na snazi staro pomorsko pravo (teritorijalne vode od šest nautičkih milja) Grčkoj
pripada oko 35 odsto Egeja, Turskoj, 8,8 odsto dok na međunarodne vode otpada više od 56
procenata tog mora.
Kada bi se primenila nova konvencija o pomorskom pravu (što bi kako prete u Turskoj bio
povod za rat) onda bi oko 64 odsto Egejskog mora pripalo Grčkoj, deset odsto Turskoj a 26 odsto bi
bilo otvoreno more. U Ankari tvrde da bi se u tom slučaju to more pretvorilo u „grčko jezero“. Šta
to praktično znači? Nijedan turski brod iz Crnog i Mramornog mora ne bi mogao da isplovi u
Mediteran bez prolaženja kroz grčke teritorijalne vode, odnosno bez dobijanja dozvole Atine.
Turska u ovom sporu primenjuje duple standarde. Ona tvrdi da se radi o „poluotvorenom
moru“ što će reći da ima pravo da blokira mogućnost Grčke da proširi svoje teritorijalne vode. U
isto vreme Ankara u Crnom moru i Mediteranu ima teritorijalne vode u širini od dvanaest nautičkih
milja!
Kriza oko proširenja voda oko grčkih ostrva u Egeju samo je jedan od primera koji
potvrđuje koliko su poremećeni odnosi na relaciji Ankara-Atina. Dve susedne i u NATO-u
savezničke zemlje ne mogu da nadu zajednički jezik oko mnogih pitanja. Počev od ekumenske
Patrijaršije u Istanbulu, do kiparskog problema i položaja grčke odnosno turske manjine u jednoj i
drugoj zemlji. Dve strane, svaka na svoj način tumače prošlost i opterećene time zaziru da zavire u
budućnost.
Međusobno nepoverenje u Egeju vuče korene iz vremena pada Vizantije i osvajanja
Konstantinopolja 1453. godine. Grčka je vekovima bila pod turskom čizmom. Neprijateljstvo
između dva naroda posebno je ispoljeno u vreme balkanskih ratova i grčko-turskog rata u Anadoliji
od 1919. do 1922. godine.
Ankara i Atina nikako ne mogu da se oslobode teškog nasleđa prošlosti. Ta netrpeljivost se
protegla sve do Brisela gde Grčka uporno blokira približavanje i ulazak Turske u Evropsku uniju.
Dve zemlje se takođe nadmeću za prestiž na Balkanskom poluostrvu koje je u velikom previranju.
Pred tim nesporazumima nemoćan je i moćni Atlantski savez iako su i Turska i Grčka
njegovi članovi. Ta činjenica je ipak bila presudna što između dve zemlje dosad nije izbio oružani
sukob.
Odnose dve zemlje ne opterećuju samo problemi koji su otvoreni već duže vreme. U pitanju
su duboke civilizacijske, verske i duhovne razlike koje još više produbljuju jaz u Egeju.
Hroničari su u ovom veku zabeležili samo dva kraća perioda kada je bila splasnula
temperatura u Egeju. Prvi put se to desilo tridesetih godina kada su se na čelu Turske i Grčke
nalazile dve veoma snažne ličnosti: Mustafa Kemal-Ataturk i Elefterios Venizelos. Nešto slično se
dogodilo i početkom šeste decenije neposredno nakon građanskog rata u Grčkoj što, doduše, treba
sagledati u međunarodnim okvirima, što će reći hladnoratovskim nadmetanjima dva bloka i strahom
od komunističke opasnosti koji je u to vreme i te kako bio prisutan na zapadu.
U izjavama ultranacionalista i ekstremista kao i u mnogim tekstovima koji se redovno
objavljuju u Turskoj, Grčka se iznova optužuje da je glavni krivac za „istiskivanje Turske iz
evropskih delova Osmanskog carstva“. Ne propušta se nijedna prilika da se naglasi da su do tada na
tim prostorima „vladali red i mir, nacionalna i verska tolerancija“.
U tome kao da se izgubila mera. U Turskoj se lansiraju tvrdnje po kojima današnji Grci
nemaju bilo kakve veze sa antičkom civilizacijom i Vizantijom. Ispada da su Grci „Vlasi, Sloveni, i
drugi narodi koji su se kasnije doselili“.
Turska i Grčka su (uglavnom) odredile međusobne granice Lozanskim sporazumom 1923.
godine. Njega su potpisale Republika Turska, kao naslednica Otomanskog carstva (poraženi
saveznik Centralnih sila) i pobedničke zemlje Antante među kojima je bila i Grčka. Taj dokument je
i formalno označio kraj te imperije čiji je raspad počeo još u 19. veku.

48
Težak poraz koji je Grčka pretrpela u trogodišnjem ratu sa Turskom nepovoljno se po nju
odrazio kada je sklapan Lozanski ugovor. Ataturk je uspeo da spasi zemlju od potpunog raspada,
koji je Turskoj pretio posle ugovora iz Sevra (1920. godine) koji su joj nametnule savezničke
države, pobednice u Prvom svetskom ratu.
U Lozani su uglavnom utvrđene današnje granice Turske prema Grčkoj, Bugarskoj i bivšem
Sovjetskom Savezu. Kasnije je povučena i međa prema Siriji i Iraku gde je Ankara, kako tvrde
Turci, izgubila naftom bogate oblasti Mosul i Kirkuk.
Tek 1936. godine u Montreu je utvrđen današnji status Bosfora i Dardanela, moreuza koji
razdvajaju dva kontinenta, zapad od istoka. Turska je tada dobila puni suverenitet nad pomorskim
prolazima i stekla je pravo da u tom području može ponovo da drži naoružanje. Ona je, međutim, u
vreme mira obavezna da dozvoli slobodnu plovidbu svih lađa kroz Bosfor i Dardanele.
Prema Lozanskom sporazumu Grčkoj su praktično pripala sva ostrva u Egeju koja su
udaljena više od tri milje od turske obale. Mirovnim sporazumom sa Italijom 1947. godine Atina je
dobila i grupu Dodakaneskih ostrva koja se takođe nalaze uz samu maloazijsku obalu.
Sporazumom u Lozani je takođe određen status Patrijaršije u Istanbulu kao i dalja sudbina
manjina u Turskoj odnosno Grčkoj. Ali, iako je od tada prošlo više od sedam decenija mnoga od tih
pitanja još nisu skinuta s dnevnog reda, još opterećuju odnose dve zemlje. Taj dogovor se tumači
onako kako to kome odgovara.
Turska i Grčka u poslednje vreme pre svega ukrštaju koplja u Egeju ne samo zbog širine
teritorijalnih voda i vazdušnog prostora nad morem. Ankara sa velikom vremenskom zadrškom
poteže pitanje kome pripadaju pojedina mala, nenaseljena ostrvca uz njenu obalu. Posle nekoliko
decenija ona je utvrdila da međunarodnim sporazumima nije precizno određen njihov pravni status i
nastoji da o tome otvori dijalog sa Atinom. Grčka, međutim, ne prihvata bačenu rukavicu pošto
jednostavno ne želi bilo sa kim da pregovara o svojim suverenim pravima i teritorijalnom
integritetu u Egejskom moru.
„U Egeju ništa novo“ — napisao je tim povodom jedan ovdašnji kolega ukazujući na
zategnutost u tom moru koje razdvaja Grčku od Turske.
Kada se poslednjih dana januara 1996. godine nasukao jedan turski teretni brod kod
nenaseljenih, kamenitih ostrvaca Kardak (koja u Grčkoj nazivaju Imija) dve zemlje su se istog časa
našle na ivici ratnog sukoba. Postavilo se praktično pitanje: ko treba da pomogne nasukanom
brodu?
„To je naša teritorija i samo mi možemo da pomognemo tom brodu koji je naleteo na
podvodne stene“ — poručili su Grci.
„Pravni status ostrva-stena Kardak nije rešen međunarodnim sporazumom između Grčke i
Italije koji je potpisan 1947. godine“ — uzvratili su Turci.
U Egejskom moru je, za tili čas, ponovo počelo da vri ko zna koji put poslednjih godina. I
Ankara i Atina su hitno u sporno područje uputile ratne brodove, helikoptere, avione, komandose.
Dve zemlje su se našle na ivici sukoba. U Briselu i Vašingtonu je upaljeno alarmantno svetlo.
Ovaj slučaj možda najbolje potvrđuje koliko su poremećeni odnosi dve zemlje, koliko je u
poslednje vreme u Egeju sve pod znakom pitanja. Za ta ostrvca — stene, koja se nalaze uz
maloazijsku obalu, do tada gotovo niko nije ni znao da postoje. Jer, na njima nema ni žive duše.
Na prvi pogled sve je izgledalo naivno, kao dečija igra. Ali, kada su Turci i Grci u pitanju
onda na sve treba gledati drukčijim, ozbiljnijim očima. Dovoljno je bilo da se nasuče jedan turski
teretni brod, da Grci posle toga na tim stenama postave plavo-belu zastavu sa krstom, da turski
novinari tamo izvese polumesec i zvezdu da bi se dve zemlje istog časa našle na ivici rata.
„Turski narod treba da bude spokojan. Ankara će biti odlučna u ovom sporu. Mi nećemo dati
nijedan pedalj naše zemlje (Grčkoj). To što Ankara predlaže Atini pregovore ne znači da je spremna
na ustupke kada je u pitanju njen teritorijalni integritet i suverenitet“ — izjavila je premijerka Tansu
Čiler. Ona je tom prilikom dodala ulje na vatru: naglasila je da još ima malih ostrva u Egeju čiji
pravni status nije određen međunarodnim sporazumima što je u Atini podiglo temperaturu do tačke

49
ključanja.
„Mi smo spremni na svaku eventualnost. Turska neće dozvoliti da neko prekraja njenu
teritoriju“ — zapretio je šef diplomatije Deniz Bajkal.
U noći između 29. i 30. januara preživljeni su dramatični časovi, možda najdramatičniji
posle grčko-turskog rata 1919. godine. Dve zemlje su bile na rubu sukoba, samo je trebalo da sevne
varnica i upali fitilj.
Mnogi i nisu bili svesni kakva se drama tih časova odvijala u istočnom Egeju. To je nešto
kasnije otkrio tadašnji američki državni podsekretar Ričard Holbruk koji je bio uključen u
posredovanje između Ankare i Atine kako bi se sprečila neželjena završnica.
Američki predsednik Bil Klinton je tri puta te dramatične noći razgovarao sa premijerkom
Tansu Čiler i šefom turske države Sulejmanom Demirelom, kao i sa grčkim predsednikom vlade
Kostasom Simitisom. U posredovanje su bili uključeni i Voren Kristofer, Vilijam Peri, Holbruk i
američki ambasadori u Ankari i Atini. Jer na malim kamenitim ostrvima jednog trenutka našli su se
i turski i grčki komandosi. Zahvaljujući Vašingtonu ratni požar je izbegnut.
„Sve dok Grčka i Turska ne normalizuju odnose, u regionu (Egeju i istočnom Mediteranu)
preovladavaće nestabilnost“ — izjavio je tim povodom Holbruk koji se upravo posle te krize
povukao iz politike i posvetio biznisu.
Napetost je posle posredovanja Vašingtona i Brisela splasnula. Time sporno pitanje oko
ostrva Kardak nije skinuto s dnevnog reda. Ono će sigurno još dugo opterećivati odnose dve
balkanske zemlje.
To je potvrdio i jedan tragikomični potez koji je povučen nakon tri meseca. Grčka je u
sporno područje uputila grupu od dvadeset novinara iz zemalja članica Evropske unije. Oni su
trebalo i da se iskrcaju na sporna ostrvca u istočnom Egeju.
U Ankari su žestoko reagovali jer su tu „grubu provokaciju“ doživeli kao pokušaj Atine da
dokaže svoj suverenitet nad tim stenama. Turska je, za svaki slučaj, u sporno područje takode
uputila grupu domaćih i stranih novinara.
Turska televizija je direktno prenosila taj nečuveni cirkus. Dok su grčki i turski ratni brodovi
krstarili oko spornih stena, nebo su parali „fantomi“ i „miraži“. Na pučini s obe strane u stanju
pripravnosti su mogli da se vide razarači, krstarice, patrolni čamci. Sve je podsećalo na ratno stanje
i zbog toga se nijedna grupa novinara nije iskrcala na Kardak (Imija).
„Nikad tako nešto nisam doživeo. Osećao sam se kao slamka na talasima Egeja, kao glineni
golub među tim silnim ratnim brodovima, avionima, helikopterima. Uporno sam se pitao: ali zašto?
Mi smo ipak samo — novinari“ — pričao mi je kasnije jedan britanski kolega koji je bio među
izveštačima koji su u sporno područje stigli sa turske strane.
Novinari su sa brodova razgledali sporne stene i sudeći prema njihovim izveštajima nikako
nisu mogli da shvate da su se Turska i Grčka zbog njih našle na ivici rata. Izveštači su otplovili
svako na svoju stranu, a armade su ostale da čekaju neku novu kriznu priliku koja će im se sigurno
ponovo ukazati.
Turska je u početku odlučno tvrdila da su ta sporna ostrvca njena teritorija. U međuvremenu
je ustuknula jedan polukorak i sada ističe da njihov status nije pravno određen zbog nepreciznosti
međunarodnih sporazuma i predlaže Grčkoj da oko toga sednu za pregovarački sto. Pogotovo što,
prema Ankari, još ima malih ostrvaca uz maloazijsku obalu za koja se, navodno, ne zna kome
pripadaju!
Grčka sa svoje strane ne želi za to ni da čuje jer bi to praktično značilo da prihvata
pogađanja o svom teritorijalnom integritetu i suverenitetu.
„Mi ništa ne tražimo od Turske, ali joj ništa nećemo ni dati — poručio je Ankari premijer
Kostas Simitis u vreme krize oko ostrva Kardak odnosno Imija.
U Atini tvrde da ta sporna ostrva u istočnom Egeju pripadaju Grčkoj još od 1947. godine
kada je potpisala sporazum sa Italijom. Tada je ona dobila grupu Dodakaneskih ostrva, sa
pripadajućim ostrvcima koja se nalaze nedaleko od turske obale. Njihov vlasnik dotad je bio Rim.

50
Glavni turski dokaz je to što se u tom međunarodnom sporazumu Grčke i Italije nigde ne
pominju ostrva Kardak. Ali, sticajem okolnosti ta argumentacija je jednim potezom pala u more na
jedan u diplomatiji neuobičajeni i neprijatan način.
Kada je kratko posle izbijanja te krize šef turske diplomatije Deniz Bajkal posetio Rim da
domaćinima, koji su u to vreme bili predsedavajući Evropske unije, objasni „tursku pravnu osnovu“
i stavove i oko ostrva Kardak, tamo su mu servirali neugodno iznenađenje, kakvo nije doživeo u
dugogodišnjoj karijeri. To je obelodanjeno i u Turskoj ali sa zakašnjenjem.
Ljubazni domaćini su Bajkalu na uvid dali dokument (pismo koje je 1932. godine napisao i
potpisao tadašnji ministar inostranih poslova Turske Tevfik Ruštu Aras) po kome su ostrvca Kardak
italijanska jer se nalaze u sklopu dvanaest velikih Dodakaneskih ostrva. Sada sporna ostrva se,
istina, ne pominju imenom ali su topografski jasno označena kao „Tačka br. 30“.
Tako se „turska pravna osnova“ u ovom slučaju istopila kao sneg na prolećnom suncu. Jer u
Ankari su dotad uporno tvrdili da se grčko-italijanski sporazum ne odnosi na Kardak i druge male
nadvodne stene, nego samo na Dodakaneze.
Turski ambasador u Rimu je o tome upoznao svoje Ministarstvo spoljnih poslova. Tvrdi se
da za tu šifrovanu poruku jedno vreme nisu znali ni premijerka Tansu Čiler, niti šef države
Sulejman Demirel.
U Ankari su nerado komentarisali sadržinu tog dokumenta pošto njegovo otkriće ide na ruku
Atini. Pokušano je da se umanji njegov značaj pošto tu poruku nisu ratifikovali ni Turska niti Italija.
Za postojanje tog dokumenta javnost je saznala zahvaljujući novinaru lista „Milijet“ Guneru
Dživaogluu. Kada se o tome pojavio tekst u tiražnom istanbulskom dnevniku javnost je bila
zbunjena. Pogotovo što je komentator napisao: „Zbog visokih interesa Turske neke delove (tog
dokumenta) nisam objavio.“ To je ono što je još više zagolicalo misteriju oko tog senzacionalnog
otkrića.
Turska je očigledno odlučila da otvori raspravu oko mnogih egejskih ostrva i to sedamdeset
godina posle potpisivanja Lozanskog sporazuma koji je, kako se tada činilo, udario međaše u
morima koje razdvajaju dve zemlje. To najbolje ilustruje slučaj ostrva Gavdos, koje se nalazi južno
od Krita, i na kome živi nekoliko storina građana i to samo grčkog porekla. Kada je dogovarana
jedna vojna vežba u okviru NATO-a u tom delu Mediterana, turski oficir, predstavnik u Atlantskom
savezu u Briselu rekao je da pravni status ni tog ostrva nije rešen.
Armade su opet upalile motore i uputile se na duboko more. U Grčkoj je maltene proglašeno
ratno stanje, a ministar odbrane Gerasimos Arsenis je po kratkom postupku dobio ovlašćenje da
može, ako zatreba, odmah da preduzme odgovarajuće vojne mere.
U isto vreme u međunarodnim vodama Egeja i u istočnom Mediteranu Turska je održala dve
velike vojne vežbe: „Si volf-2/96“ i „Efes-96“.
Komandant pomorskih snaga adniiral Salim Dervišoglu je ne pominjući Grčku jasno poručio
susednoj zemlji na zapadnoj obali Egeja: „Turske snage su u stanju pripravnosti i one su dovoljno
jake da preuzmu svoje obaveze i da zaštite nacionalne interese“. Admiral je vojnički kruto izjavio
da pravni status ostrva Gavdos još nije rešen. Svejedno što to ostrvo nema baš nikakve veze sa
Turskom: ni sada niti u prošlosti.
U Ankari je posle početnih ratobornih izjava iznenada nastao muk. Tek posle nekoliko dana
diplomatski se oglasio ministar spoljnih poslova Emre Gonensaj: „Kriza oko ostrva Gavdos je
nastala zbog nesporazuma turskog i grčkog oficira, predstavnika u NATO-u. To je pitanje tehničke
prirode i ne treba ga stavljati u političke okvire“ — smireno je izjavio šef diplomatije ne ulazeći pri
tome u pojedinosti.
Ministar Gonensaj je dodao uopšteno: „Problemi u Egeju se javljaju zbog nepreciznih
međunarodnih sporazuma i ta pitanja se moraju rešavati dijalogom i usaglašavanjem stavova. Ako
to ne uspe onda treba ići na posredovanje treće strane odnosno Međunarodnog suda pravde u Hagu“
— naglasio je on.
Turska javnost je na trenutak opet bila zbunjena: admirali govore jedno a šef diplomatije

51
drugo. Kako je došlo do tog zaokreta? Zagonetka je odgonetnuta samo dva dana kasnije kada je
zvanični predstavnik Stejt departmenta jasno potvrdio da to ostrvo pripada Atini, da ono nema veze
sa Turskom jer na njemu žive samo Grci.
Kada tako nešto kaže moćni saveznik s one strane Atlantika onda u Ankari nemaju
prigovora. Slučaj ostrva Gavdos je uskoro skinut s dnevnog reda, kao i da nije postojao. Ali, pre ili
kasnije javiće se neki novi spor u Egeju, pošto u Ankari uporno tvrde da još nije rešen pravni status
mnogih malih ostrva uz njenu maloazijsku obalu.
Zašto Atina tako oporo reaguje na turske provokacije oko statusa tih ostrvaca u Egeju koja
nemaju nikakav strategijski značaj, pitao sam jednog grčkog diplomatu u Ankari koji iz razumljivih
razloga nije želeo da mu se pomene ime:
„Turska sada, kao i u prošlosti, vodi 'politiku' svršenog čina. Ona je 1974. godine upala u
severni Kipar i dan danas drži tamo armiju od više od trideset hiljada vojnika; ona sve češće upada
u severni Irak da bi se na teritoriji druge zemlje obračunala sa kurdskim gerilcima... Da ne
podsećam šta je radila u prošlosti, koje ona još nije u stanju da se oslobodi. Grčka mora stalno da
bude u pripravnosti jer mi nikad nismo sigurni da oni neće pokušati da okupiraju neko od naših
ostrva u Egeju. Njih gubici u ljudstvu ne interesuju. Oni su spremni da, ako bude potrebno, žrtvuju
pedeset hiljada askera samo da bi ostvarili svoje velikosilske ciljeve“ — objašnjava grčki
diplomata.
Složeni problemi između Turske i Grčke javljaju se takođe i oko širine vazdušnog prostora
nad Egejskim morem. Grčka je još 1931, godine proširila taj prostor na deset nautičkih milja.
Nesporazumi se javljaju i oko toga ko ima pravo na kontrolu civilnog vazdušnog saobraćaja nad tim
prostorima.
Grčka tvrdi da je u okviru Međunarodne organizacije za civilno vazduhoplovstvo (ICAO)
još 1952. godine dogovoreno, i to u prisustvu Turske, da Atina „pokriva“ celu teritoriju nad Egejom,
sve do maloazijske obale. Ističe se takođe da Ankara više od četiri decenije nije dovodila u pitanje
grčko pravo na vazdušni prostor od deset milja.
Turska se sada poziva na međunarodnu praksu prema kojoj se širina teritorijalnih voda i
vazdušnog prostora poklapaju. Ankari zapravo smeta to što bi Grčka, ukoliko se prizna širina
vazdušnog prostora od deset milja, nadzirala više od 60 odsto neba nad inače spornim Egejskim
morem. Posle turske invazije na Kipar 1974. godine tom pitanju su date i neslućene političke
dimenzije. Barata se sa sasvim oprečnim argumentima: Grčka tvrdi da je od ICAO dobila
ekskluzivno pravo da kontroliše sve letove nad Egejom, dok Turska ističe da Atina koristi to
„tehničko pitanje“ za nametanje svog de facto suvereniteta nad prostranstvima tog mora.
Grčka traži da joj Turska redovno podnosi na uvid planove letova vojnih aviona u
vazdušnom prostoru koji smatra svojim. Ankara to odbija uz obrazloženje da taj zahtev može samo
da se odnosi na civilne letove.
Ti nenajavljeni letovi turskih ratnih aviona u vazdušnom prostoru koje Atina kontroliše
redovno dovode do međusobnog optuživanja. Grčka odmah diže na noge svoje „miraže“ i
„fantome“ nad Egejskim morem i presreće i prati „neprijateljske“ avione koji stižu iz Anadolije. U
tim opasnim igrama koje se odbijaju na nebeskim prostorima dosad nije došlo do „opasnih bliskih
susreta“ mada avioni dve zemlje uhode jedni druge i to na malim rastojanjima. Sve se to zasad
završava na razmeni protestnih nota, na međusobnim optužbama.
U NATO-u se, međutim, strahuje od ozbiljnijeg incidenta koji bi mogao da izazove i jedan
pogrešan, nesmotren potez na jednoj ili drugoj strani. Tako nešto se za dlaku nije dogodilo sredinom
1995. godine kada se jedan turski „F16“ zbog kvara na rezervoaru za gorivo srušio u međunarodne
vode nedaleko od Rodosa. Njega su pratili grčki „Miraži“. U Ankari je na trenutak dat znak za
uzbunu jer se posumnjalo na najgore, da je njen avion — oboren!
U poslednjem sekundu je prevladao razum. Na osnovu razgovora turskog pilota i njegove
vazduhoplovne baze utvrđeno je da se „F-16“ srušio zbog kvara na rezervoaru za gorivo zbog čega
je i počeo naglo da gubi visinu. Zato je i završio u moru.

52
Turskog pilota, koji je s padobranom pao more, spasili su Grci sa Rodosa. Posle kraćeg
boravka u tamošnjoj bolnici vratio se u zemlju uz punu zahvalnost domaćinima, kojima duguje to
što je još uvek živ.
Pojedini turski listovi su ga optuživali da je grčki špijun, da je dok je ležao u bolnici na
Rodosu odavao državne tajne! Da bi izmišljena priča bila uverljiva, rečeno je da je i posle povratka
u Tursku nastavio da održava „sumnjive“ veze sa jednom grčkom medicinskom sestrom! Ali, kada
su Ankara i Atina u pitanju, onda ni takve optužbe ne treba nikoga da iznenađuju.
Dramatična kriza oko ostrva Kardak i drugi incidenti — koji bi svakog trena mogli da budu
povod za varnicu u Egeju — naterali su generalnog sekretara NATO-a Havijera Solanu da predloži
Ankari i Atini uvođenje „crvenog telefona“ između vodećih generala dve zemlje. Jer u direktnom i
neposrednom kontaktu može se preduhitriti dramatičan razvoj do koga bi moglo da dođe i zbog
jednog nepromišljeno ispaljenog projektila vojnika koji je na trenutak izgubio živce.
Dve zemlje su prihvatile tu inicijativu zapadnog vojnog saveza što se smatra velikim
uspehom pošto one već godinama nemaju — suštinski govoreći — zvanične kontakte. Naravno ako
se isključe kratki, rutinski i najčešće protokolarni susreti šefova diplomatija u hodnicima
međunarodnih skupova prvenstveno u okviru jesenjeg zasedanja Generalne skupštine Ujedinjenih
nacija u Njujorku.
Kako se povećava napetost u Egeju tako raste zabrinutost u sedištu NATO-a u Briselu i u
Vašingtonu. Zapadni saveznici se plaše da bi veći poremećaj u tursko-grčkim odnosima ugrozio
stabilnost na jugoistočnom krilu Atlantskog saveza koje je od posebnog strateškog značaja za
NATO pogotovo posle Zalivskog rata i raspada Sovjetskog saveza. U tom području se ukrštaju i
ekonomski interesi zapadnih moćnika pošto se tu nalaze velika izvorišta nafte ili putevi kojima se
transportuje taj silni petrolej.
Turska i Grčka su primljene u NATO 1952. godine. Ali, njihovi međusobni odnosi su već
decenijama „rak rana“ koja nagriza unutrašnje jedinstvo zapadnog vojnog saveza. Kako vreme
otkucava ti nesporazumi su sve dublji i dublji.
Atlantski savez, hteo to ili ne, mora da se bavi odnosima dve zemlje, njegove članice, što je
slučaj bez presedana u okviru NATO-a. Pogotovo što i Turska i Grčka imaju primedbe na ponašanje
komande u Briselu, odnosno stavove Pentagona optužujući ih za pristrasnost. Pri tome se, naravno,
barata sa različitim argumentima.
U Ankari se ističe da NATO oko mnogih spornih pitanja zauzima zajedno sa Atinom
pogrešne, odnosno progrčke stavove. Pri tome se često naglašava da je to zato što su Atlantski savez
i Evropska unija „hrišćanski klubovi“ koji samo prihvataju Tursku onda kada im je ona potrebna.
Grčka tvrdi suprotno. Atlantski savez godinama, ističu u Atini, zauzima proturski stav zbog
njenog strateškog značaja: granica prema bivšem Sovjetskom Savezu odnosno Rusiji, Bliskom
istoku, Bosfora i Dardanela, zbog toga što ima jednu od najvećih armija na svetu. Brisel upravo
zbog toga izbegava da se izjasni oko nekih za grčku veoma značajnih pitanja. Kao primer za to se
navodi turska invazija na Kipar kada su zapadni saveznici praktično zatvorili oči pred tim
problemom koji truje odnose dve zemlje.
U to vreme grčki premijer Konstantin Karamanlis u znak protesta povukao je svoju zemlju
iz vojnih struktura odnosno iz ujedinjene vojne komande NATO-a.
Ankara i Atina sve češće zbog međusobnih nesporazuma blokiraju planove Atlantskog
saveza koristeći pravo veta. To se najčešće događa kada se radi o regionalnim komandama.
Najnoviji veći spor nastao je zbog toga gde će biti locirana komanda za brze intervencije južnog
krila NATO-a. Odluka o osnivanju tih jedinica doneta je još 1992. godine i u njoj treba da budu tri
brigade: italijanska, grčka i turska. Atina je predložila da sedište štaba bude u Solunu. Turska je to
odbacila i ponudila Jedrene ili neko drugo mesto u istočnoj Trakiji.
Ankara je kasnije korigovala svoj stav i prihvatila grčki predlog o Solunu ali pod uslovom
da prvi komandant snaga za brze intervencije bude turski general. Atina je odbacila taj predlog i
zbog nesporazuma stavila veto na budžet NATO komande u Izmiru, na maloazijskoj obali. Turska je

53
uzvratila još žešće: stavila je rampu na ceo finansijski program Atlantskog saveza i to u trenutku
kada se NATO pripremao za akcije u Bosni i Hercegovini. Tek posle odlučne intervencije
Vašingtona ta blokada je ukinuta.
I tako u krug: dve zemlje neprestano igraju svoje igre godinama, decenijama. Svi dosadašnji
posrednički pokušaji komande NATO-a u Briselu, a pre svega Vašingtona, nisu doveli do trajnog
rešenja tih sporova. Ali to je, nema sumnje, bilo presudno da ne dođe do oružanog sukoba dve
zemlje koje su inače bile na ivici rata i marta 1987. godine zbog nesporazuma oko istraživanja
podvodnog blaga u Egeju, odnosno tri puta u poslednjoj deceniji.
Turska je tada u sporne vode uputila brod „Piri rejs“, koji je počeo da traga za naftom. Taj
dramatični razvoj sam tada pratio kao dopisnik Tanjuga iz Atine. Premijer Grčke sada već počivši
Andreas Papandreu, ličnost koja je na neki svoj, u svakom slučaju harizmatični način, ostavila pečat
u modernoj istoriji Helade, obratio se naciji dramatičnim govorom: „Oni (Turci) ovog puta neće
proći“. Papandreu je inače bio poznat i po tome što nikad nije hteo ni da pomene ime Turske. To je
za njega bio „neprijatelj“, ili najčešće „istočna opasnost“. A tog puta im je muški poručio: „Više
nikada nećete pretvarati Partenon u barutanu“.
Bili su to dramatični dani. Putevi od Peloponeza prema severoistočnoj Grčkoj, odnosno reci
Marici, koja odvaja dve zemlje, bili su prekopani gusenicama. U Egeju je ključalo kao u kotlu.
Grčki generalštab je bio u stalnom zasedanju. Prodavnice u Atini i drugim gradovima bile su
ispražnjene. Kupovalo se sve i svašta, hrana pre svega. Tako se dešava, tvrde oni koji duže pamte,
uoči ratova.
Ali zahvaljujući intervenciji zapada temperatura je splasnula, izbegnuto je najgore. Taj
problem nije skinut s dnevnog reda već samo gurnut na policu, pošto još nije određena širina
podvodnog platoa gde se može tragati za naftom i drugim prirodnim blagom.
Posle kiparske krize zaoštreni su stavovi dve zemlje i oko razoružanja grčkih ostrva u
istočnom Egeju, što je inače predviđeno u međunarodnim sporazumima. To pitanje se praktično
poteže sve vreme posle Prvog svetskog rata.
Turska optužuje Grčku da stalno naoružava i utvrđuje ta ostrva, da na njima podiže vojne
aerodrome i baze.
„Atina odatle može da krene u osvajački pohod prema Anadoliji“ — tvrde u Ankari.
Atina, međutim, objašnjava da je naprosto prinuđena da na svojim ostrvima preduzima mere
bezbednosti. Posle turske okupacije severnog Kipra i ratobornih izjava njenih vodećih zvaničnika u
Grčkoj se plaše da im Ankara, vođena logikom sile, ne ugrozi suverenitet nad tim ostrvima koja leže
uz maloazijsku obalu, odnosno da im ne priredi „novi Kipar“.
Demilitarizovani status ostrva u istočnom Egeju regulisan je na konferencijama u Londonu
(1913/14. i u Lozani (1923. godine), Konvencijom iz Montrea (1936) i Pariskim mirovnim
ugovorom (1947). Prema tim dokumentima ostrva su pripala Grčkoj pod uslovom da ostanu
demilitarizovana, odnosno da se na njima ne mogu graditi utvrđenja, vojne baze i druga ratna
postrojenja. Grčka na njima može držati policijske i žandarmerijske snage kao „minimalne jedinice
neophodne za njihovu odbranu“.
Koliko su duboki ti nesporazumi potvrđuje i podatak da dve zemlje ne mogu da se slože ni
oko geografskog položaja tih ostrva. U Atini ih nazivaju „istočnoegejskim“ a u Ankari
„zapadnoanadolijskim“. U Grčkoj objašnjavaju da to nije slučajno: Turska time nastoji da dokaže
njihovu prirodnu povezanost sa maloazijskim kopnom, odnosno Anadolijom.
Pozivajući se na Povelju Ujedinjenih nacija (čl. 51. koji govori o pravu na samoodbranu)
Grčka priznaje da je posle invazije na Kipar bila prisiljena da počne da naoružava egejska ostrva.
Pogotovo što Ankara gomila svoje trupe i na obali i u tom moru.
„Nezamisliva je bilo kakva vojna ofanziva sa ostrva prema turskom kopnu. Sasvim je realna
obratna mogućnost“ — objašnjavaju u Atini.
Jedno je izvesno: i Turska i Grčka gomilaju trupe u istočnom Egeju. Dok Atina naoružava
ostrva uz maloazijsku obalu, Ankara je formirala Egejsku (četvrtu) armiju čija je komanda u Izmiru,

54
gradu na egejskoj obali.
U Grčkoj to podiže temperaturu do usijanja pogotovo što je Egejska armija ostala izvan
komandnih struktura NATO-a. Ona inače raspolaže velikim brojem desantnih brodova — više od
120 — tako da njeni zadaci ne mogu biti odbrambene prirode, kako uporno tvrde u Turskoj.
U Ankari objašnjavaju da Četvrta armija ima svega deset hiljada vojnika na stalnom
raspolaganju. Prema grčkim podacima ona ima 110 hiljada askera s tim što veoma brzo može da
bude popunjena dodatnim sastavom.
„Turska već odavno ima planove za napad na grčka ostrva. To je i osnovna svrha postojanja
Četvrte armije“ — tvrde u Atini.
Kada se to zna onda je lakše razumeti zašto Turska i Grčka stalno gomilaju silno naoružanje.
One se plaše jedna druge, a ne neke treće zemlje.
U NATO-u Grčka i Turska su godinama, realno govoreći, na čelnim pozicijama po
izdvajanjima za vojsku. U Atini je to pet odsto bruto nacionalnog proizvoda, a u Turskoj 4,1 odsto. I
u jednoj i u drugoj zemlji vojni rok je među najdužima na svetu: 18 meseci u Turskoj, odnosno 18
do 22 meseca u Grčkoj.
Turska ima sedmu po broju vojnika armiju na svetu: 811 hiljada askera. Među prvima je po
uvozu oružja iako ima razvijenu vojnu industriju. Ona ubrzano modernizuje armiju i već, po
američkoj licenci, proizvodi avione tipa „F-16“. Vojni stručnjaci tvrde da je Atina u prednosti kada
je u pitanju mornarica.
Jedna analiza Instituta za istraživanje mira u Stokholmu (SIPRI) potvrdila je da Turska i
Grčka najviše naoružanja dobijaju od obostranog saveznika: Sjedinjenih Američkih Država. To
znači da se iza spora u Egeju kriju i interesi proizvođača i izvoznika naprava za ubijanje na kojima
najčešće piše „Made in USA“.
„Vašington je mogao, da je istinski hteo, da smanji zategnutost između Turske i Grčke.
Pogotovo što su dve zemlje već više od četrdeset godina članice Atlantskog saveza“ — smatra jedan
zapadni poznavalac odnosa u Egeju i uopšte u NATO-u. Ali, da je to učinio izgubio bi veliko tržište
oružja.
U Egeju praktično nema ništa što nije sporno. Optužbe se razmenjuju i zbog takozvanog
„kontinentalnog platoa“ odnosno podvodnog pojasa oko ostrva u kome bi dve zemlje imale pravo
za istraživanje i korišćenje prirodnog bogatstva ispod voda Egeja. Kriza u martu 1987. godine, kada
se taj problem našao u prvom planu, bila je povod da dve zemlje, posle skoro tri decenije, konačno
uspostave kontakte na nivou predsednika vlada. Januara osamdeset osme premijeri Andreas
Papandreu i Turgut Ozal sreli su se u švajcarskom mestu Davos, u okviru međunarodnog
ekonomskog foruma koji se svake godine u to vreme održava u toj zapadnoevropskoj zemlji.
Posle tog razgovora bez unapred utvrđenog dnevnog reda, mnogima se na trenutak učinilo
da su dve zemlje konačno krenule sa mrtve tačke, da je počeo da se topi led na relaciji Ankara-
Atina. Jer samo pet meseci docnije u okviru „duha Davos“ — o čemu se tada uveliko govorilo u
Atinu je stigao predsednik turske vlade Ozal. Ali, pokazalo se da dva premijera nisu uspeli da
iskoraknu ni pedalj napred. Oni su samo pobrojali probleme koji već duže vreme opterećuju odnose
dve zemlje što je i pre tog susreta svima bilo poznato.
„Turska je vratila demokratiju u Grčku“ — izazovno je izjavio Ozal odgovarajući na pitanje
jednog novinara iz Nikozije koje se odnosilo na invaziju na Kipar. On je to još izazovnije pokušao
da objasni: „Tek posle naše vojne intervencije na ostrvu jula 1974. godine pala je vojna hunta u
Atini. U Grčku se posle toga vratila demokratija, dakle zahvaljujući Turskoj“.
To je Turgut Ozal izgovorio u luksuznom hotelu, u elitnom atinskom naselju Vuljagmeni.
Kiparske i grčke novinare morali su na trenutak da smiruju pripadnici snaga bezbednosti.
Masi izveštača, stranih i domaćih, tog podneva je bilo jasno: Turska i Grčka i dalje ostaju na
slepom koloseku. Taj utisak nije mogao da dovede u pitanje ni fakat da je Ozal pozvao premijera
Papandreua da poseti Ankaru.
Andreas Papandreu je u međuvremenu, juna 1996. godine zauvek sklopio oči, ali njegova

55
noga nikad nije kročila na maloazijsko tle. Tako je uvenuo „duh Davosa“ praktično pre nego što je i
zazeleneo.
Kada je umro Papandreu u zvaničnoj Ankari su zauzeli stav — čekati i videti. U štampi su
pisali da je on bio najveći „turkomrzac“ u istoriji Helade. Sračunato su počeli da veličaju umerenost
novog premijera Kostasa Simitisa. Turci su jedno prevideli: onaj ko bi podržao Ankaru u Atini, taj
bi istog časa doživeo političko samoubistvo, više ne bi mogao da se pojavi na Sintagmi gde se
nalazi grčki parlament. Visio bi na najvećem trgu u prestonici.
Papandreu je već dobio svoga naslednika. Ne u premijeru Simitisu, koji tri puta razmisli pre
nego što nešto kaže, nego u šefu diplomatije Teodorosu Pangalosu koji bez uvijanja optužuje Tursku
da vodi agresivnu politiku prema Grčkoj, da ugrožava njen teritorijalni integritet.
„Mi nećemo podići naš veto protiv Turske u Briselu sve dok se ona ne odrekne velikosilske
politike, dok se ne odrekne teritorijalnih pretenzija prema Grčkoj“ — poručuje Ankari Pangalos koji
je i odranije poznat po nediplomatskom jeziku i to ne samo kada je Turska u pitanju.
Grčka prihvata da je jedino „sporno pitanje (sa Turskom) kontinentalni plato“ u Egeju. Ona
uporno predlaže da se taj problem reši pred Međunarodnim sudom pravde u Hagu. Ali, Ankara ne
prihvata taj pravni izazov, jer se očevidno plaši da će izgubiti taj spor pošto su činjenice na grčkoj
strani.
Taj spor bi, uz malo dobre volje, mogao da se reši pred deliocima međunarodne pravde u
glavnom gradu Holandije. Ali, Turska tvrdi da se on ne može odvojiti od drugih nesporazuma
kojima se prevashodno pridaje politička dimenzija.
Paragrafi su, kako izgleda, na strani Atine i to je očigledno razlog što Ankara ne prihvata
odlazak u Hag. Godine 1975. tadašnja prelazna vlada Turske je na trenutak pokazala spremnost da
se traži trajno rešenje tog spora pred Međunarodnim sudom ali ta odluka je pod pritiskom političkih
struktura ubrzo promenjena. Kako tada, tako i sada.
Prema Ženevskoj konvenciji o kontinentalnom platou (1958) u nedostatku konkretnog
sporazuma „granice kontinentalnog pojasa će se odrediti primenom principa ekvidistance od
središne linije“. Prevedeno na razumljiv jezik to znači da bi međaše u Egeju trebalo zabosti na
sredini između grčkih ostrva u istočnom delu tog mora i turskih ostrva odnosno maloazijskog
kopna.
Turska traži i nalazi argumente u tome što nije potpisala tu konvenciju. Ali, Međunarodni
sud pravde u Hagu je 1969. godine odlučio da se taj stav iz Ženevske konvencije ustali kao
„običajno pravo obavezujuće za sve države sveta“.
Ankara poteže, u nedostatku pravnih normi, političke argumente. Ona tvrdi da je egejski
kontinentalni plato „prirodan produžetak“ anadolijskog poluostrva i da „Turska ima vitalne interese
u tom moru“. Upravo zarad toga se zalaže da se traži političko a ne striktno pravno rešenje tog
problema.
Nervozno tursko reagovanje nije teško objasniti. Iza njega se kriju isti „argumenti“ kao i
kada se radi o pravu Atine da proširi teritorijalne vode oko egejskih ostrva sa šest na dvanaest milja.
Ukoliko bi se primenilo međunarodno pravo koje reguliše kontinentalni plato kao morsko dno do
dubine od dvesta metara, Grčka bi u tom slučaju zahvaljujući velikom broju ostrva i inače plitkim
vodama stekla ekskluzivno pravo za korišćenje podvodnog blaga u celom Egeju.
Grčka se jednostrano obratila Međunarodnom sudu pravde kako bi se rešilo to sporno
pitanje. Ali, sudije u Hagu su odgovorile da su spremni da odlučuju o tom problemu samo pod
uslovom da im se obrate obe zemlje za šta Turska zasad ne pokazuje spremnost.
Lozanskim sporazumom je određen položaj manjina i u Turskoj i Grčkoj. Ali, i pored
prilično preciznih stavova, taj dokument, se i danas, sedamdeset godina kasnije, različito tumači i
primenjuje i na jednoj i drugoj obali Egejskog mora.
Posle sklapanja tog sporazuma usledilo je masovno prisilno iseljavanje i jedne i druge
manjine. Više od milion i 300 hiljada Grka morali su da napuste Malu Aziju odnosno istočnu
Trakiju, dok je ista sudbina zadesila i oko 400 hiljada Turaka. Od toga su, na papiru, bili izuzeti

56
samo Grci u Istanbulu i dva mala ostrva koja se nalaze na ulazu u Dardanele, odnosno jedan broj
Muslimana (Turaka) u zapadnoj Trakiji u Grčkoj.
To kao da je bio početak egzodusa Helena. U vreme potpisivanja Lozanskog sporazuma u
Istanbulu je živelo više od 270 hiljada Grka, većinom državljana Otomanske imperije. Samo sto
hiljada od njih bilo je izuzeto od „prisilne razmene stanovništva“ dok su ostali, kao koferi, izbačeni
preko granične reke Marice.
I Atina je primenila istu logiku koja to nije: proterala je skoro isti broj pripadnika turske
manjine. Nju u Grčkoj nazivaju muslimanskom pošto u njoj, pored Turaka, ima i pripadnika drugih
naroda islamske veroispovesti, Cigana pre svega.
U sukobima pre i posle Prvog svetskog rata dve zemlje su sistematski sprovodile etničko
čišćenje u čemu je prednjačila Turska. Grčki živalj, koji je uglavnom boravio na obalama četiri
mora (Egejskog, Crnog, Mramornog i Sredozemnog) gotovo da je nestao na tim prostorima. lako je
poznato da su oni u Maloj Aziji bili prisutni još od antičkog doba, preko vizantijske epohe, pa i u
vreme Otomanskog carstva. To potvrđuju mnogobrojni hrišćanski spomenici koje Turci prikazuju
stranim turistima kao da su njihovi.
U to vreme pogrom su doživeli i mnogobrojni Jermeni. Prilikom proterivanja iz Turske
stradalo je više od milion i po lica.
„Celokupni prostor Anadolije postao je etnički, verski i duhovno homogen što će znatno
olakšati stvaranje jedinstvene turske države i to bez nacionalnih manjina“ — izjavio je posle tih
progona premijer Republike Turske Ismet Ineni, najbliži Ataturkov sledbenik i saradnik. Godinama
on je posle smrti Mustafe Kemala bio i predsednik države.
Brojke najuverljivije potvrđuju da se Inenijeva želja gotovo do kraja ispunila, možda i više
nego što je i on sam to krajem druge decenije ovog veka i očekivao. Sada u Istanbulu živi tri do pet
hiljada pripadnika grčke manjine. Njihov broj je drastično smanjen. Nasuprot tome od 1923.
godine, kada je potpisan Lozanski sporazum, broj muslimana u zapadnoj Trakiji, što će reći u
Grčkoj povećao se za oko devedeset hiljada na — 120.000.
Uprkos jasnim obavezama koje proizlaze iz Lozanskog ugovora Turska sistematski —
otvoreno ili prikriveno — progoni i maltretira Grke, dovodi ih u neravnopravan položaj i na taj
način ih prisiljava da se iseljavaju. Ona im često blokira rad verskih, kulturnih i obrazovnih
institucija, dovodi u pitanje njihovu ličnu bezbednost i sigurnost imovine.
Pripadnici grčke manjine posebno su se našli na udaru u vreme Drugog svetskog rata, iako
je Ankara zvanično bila neutralna u tom sukobu. Po ugledu na nacističku Nemačku Turska je tada
uvela posebne poreze na imovinu nemuslimanskog stanovništva. Time je, poput Berlina, htela da
kazni Jevreje, mada je ta mera pre svih pogodila Grke jer su oni bili najmnogoljudnija manjina.
Zbog izmišljenih optužbi 1.400 Grka je odvedeno u logore. To je među pripadnicima manjine
izazvalo strah i neizvesnost i mnogi Heleni su pobegli na zapad: u zemlju svojih predaka.
Drugi veliki talas iseljavanja Grka usledio je u vreme i posle zaoštravanja kiparske krize. U
organizaciji turske vlade u Solunu je namerno zapaljena rodna kuća Mustafe Kemala Ataturka, kako
bi se u zemlji izazvalo antigrčko raspoloženje. U Istanbulu su zbog toga organizovane masovne
demonstracije čiji su učesnici i fizički napadali Grke. U tom smišljenom i dobro organizovanom
pohodu uništeno je više od hiljadu grčkih kuća, dvanaest hotela, 71 od ukupno 80 crkava, 26 škola i
pet sedišta kulturnih udruženja.
Posle vojnog udara 1960. godine na sudu je dokazano da je turski državni vrh bio umešan u
te provokacije. Tadašnji premijer Adnan Menderas i njegovi najbliži saradnici su zbog izazivanja
političke krize u zemlji završili na — konopcu.
U vreme tih potresa, mnogi Grci su, kao prosjaci, bez igde ičega, prebegli preko Marice u
Heladu. Nikad se više nisu vratili u Istanbul. Turska je posle zaoštravanja krize na Kipru proterala
trinaest hiljada grčkih državljana. Njihova imovina je blokirana u Istanbulu i Izmiru.
Ankara je napravila i druge manevre: usvojen je „tajni dekret“ kojim je Grcima, koji su
napustili Tursku, zabranjeno da prodaju imovinu. Većina tih nekretnina je kasnije konfiskovana,

57
odnosno postala vlasništvo države pošto se navodno radilo o „napuštenim dobrima“. Taj propis je
ukinut tek 1988. godine ali Turska, pod raznim izgovorima, i dalje blokira prodaju grčke imovine
pogotovo kada se radi o posedima veće vrednosti.
Kakav je odnos prema grčkoj manjini u Turskoj možda najbolje ilustruje sudbina stanovnika
na malim ostrvima Imvros i Tenedos koja se nalaze na ulazu u Mramorno more, odnosno u moreuze
koji razdvajaju dva kontinenta. Ona su pripala Turskoj s tim što je stanovništvo, uglavnom grčkog
porekla, steklo pravo na samoupravu, odnosno na vlastite policijske snage.
Tako je zapisano u članu 14. Lozanskog ugovora. Ali, Ankara je sistematski radila da
asimiluje ili raseli pripadnike manjine. I dogodilo se ono što se moralo dogoditi: Grci su praktično
nestali sa tih ostrva. Godine 1922. njih je bilo oko deset hiljada, a sada ih je preostalo oko dvesta
lica i to uglavnom starijih osoba.
U Turskoj u ovom trenutku (1997) postoji samo desetak osnovnih i srednjih škola na grčkom
jeziku. Njih pohađa jedva nekoliko stotina učenika. Vlada u Ankari je bitno ograničila njihovu
autonomiju: zamenici direktora su obavezno turski državljani. U njima se jedan broj predmeta
održava na turskom jeziku.
Ti turski stavovi ponekad izgledaju tragikomično: svršenim učenicima srednjih škola
1993/94. godine onemogućen je upis na univerzitete zbog toga što „nisu ispunili obavezan fond
časova fizičkog vaspitanja“. Taj problem je rešen u korist Grka tek nakon intervencije Evropske
unije koja nije odobrila takav stav Ankare.
U Grčkoj, odnosno u zapadnoj Trakiji, živi više od sto hiljada pripadnika turske manjine.
Dve zemlje se čak spore i oko njenog naziva.
Grci tvrde, pozivajući se na Lozanski ugovor, da je to muslimanska manjina. Atina za to ima
svoje objašnjenje. Samo manji broj tog stanovništva je turskog porekla. Većina su Pomaci (Sloveni
ili možda Heleni) i Romi.
Ankara insistira na njihovom turskom poreklu. Kao dokaz za to se navodi jedan izveštaj
Lige naroda iz 1925. godine u kome se govori o „manjini turske rase u zapadnoj Trakiji“.
Sporovi se na tome ne završavaju. Turska uporno optužuje Grčku da vodi politiku
asimilacije, zastrašivanja i proterivanja pripadnika manjine. Potežu se i „naučni argumenti“ u
kojima se priznaje da broj pripadnika turske (muslimanske) manjine u Grčkoj nije smanjen posle
potpisivanja Lozanskog sporazuma, ali se nije ni povećao onoliko koliko se očekivalo s obzirom na
visoku stopu priraštaja. Prema tim računicama sada bi u zapadnoj Trakiji trebalo da živi oko pola
miliona muslimana, gotovo pet puta više nego što ih ima danas.
U Turskoj se prećutkuje to što je grčka manjina praktično nestala iz Istanbula.
Tursko-grčki dvoboj, čiji su koreni u Egeju, nastavlja se i u međunarodnim organizacijama,
tamo gde dve zemlje poslednjih godina jedino i mogu da se sretnu. To se pre svega dešava u
zapadnoj Evropi kojoj Ankara pokušava da se približi još od vremena Ataturka, dakle već
decenijama.
Atina je godinama koristila pravo veta i blokirala ulazak Ankare u carinsku uniju sa
Briselom. Popustila je tek kada se našla pod pritiskom Vašingtona i vodećih zemalja na zapadu
starog kontinenta. Ali kada je u pitanju članstvo u Evropskoj uniji tu zasad milosti nema.
„Istočnom susedu (tako u Grčkoj najčešće nazivaju Tursku) nije mesto u Evropskoj uniji
zbog njene agresivne politike u Egeju i na Kipru“ — stav je Atine svejedno koja je stranka na vlasti.
To je nacionalno pitanje, konsenzus od koga ne sme da ustukne niko nezavisno od toga kakve su mu
partijske boje: ni legendarni Konstantin Karamanlis, ni Papandreuovi (premijeri otac Georgijus i sin
Andreas), ni Konstantin Micotakis, ni Kostas Simitis... Tako će biti i ubuduće, bez obzira na to koja
će stranka imati većinu na Sintagmi, tamo gde se nalazi grčki parlament.
„Dok god postoji 'istočna opasnost', dok god vlada u Ankari preti da okupira naše teritorije,
mi ćemo biti protiv njenog približavanja Evropskoj uniji“ — kažu u Atini.
Tek kada su demohrišćani zapadne Evrope na sastanku koji je početkom marta 1997. godine
održan u Briselu, jasno rekli da Ankari nije mesto u Uniji, Grčka je mudro ustuknula korak unazad.

58
Lopta je smišljeno prebačena u dvorište Bona, Madrida, Brisela i Rima.
„Turska nije kandidat da postane član Evropske unije ni kratkoročno, niti dugoročno“ —
izjavio je predsedavajući demohrišćana Vilferd Martens, bivši belgijski premijer. Posle tog sastanka
on je to i pojasnio: „Evropska unija je civilizacijski proces, a Turska u tome zaostaje“. Kao potvrda
za to je navedeno zalaganje islamističko-konzervativne vlade u Ankari za povratak turbana,
organizovanje fundamentalističkih skupova, za izgradnju ideoloških džamija tamo gde im mesto i
potreba nije, u laicističkim centrima kao što je Taksim u Istanbulu i Čankaja u Ankari.
Nemački kancelar Helmut Kol — koji ima glavnu reč među demohrišćanima — bio je i
precizniji i jasniji: „Turskoj nije mesto na zajedničkoj fotografiji Evrope zbog verskih razlika i
zastoja u civilizacijskom razvoju“.
U Ankari je to doživljeno kao politički zemljotres. Pogotovo što se savršeno dobro zna
koliko je u Briselu teška Kolova reč.
A onda se desilo nešto u šta je malo ko mogao da poveruje. Atina je počela da brani Tursku
pred Evropom! U pitanju je, naravno, smišljena politička igra Kostasa Simitisa, novog premijera
koji se po mnogo čemu razlikuje od svog prethodnika Papandreua koji je bio poznat po svojim
populističkim nastupima. „Čovek sa balkona“ — tako su ga nazivali sami Grci jer je u govorima
znao da upali mase i onda kada ne barata sa sigurnim činjenicama. Simitis koji je do kraja spoznao
manire zapada igra igru u rukavicama, koja od početka zbunjuje Turke.
„Turska, naravno, pripada Evropi. Ako Turska nije deo evropske istorije onda ni Grčka nije
deo evropske prošlosti“ — izjavio je Teodoros Pangalos ministar spoljnih poslova Grčke. Ta izjava
je zbunila mnoge u Ankari, i ona će se još dugo proučavati. Pogotovo što ratoborni Pangalos nije
rekao da je Turska sastavni deo Evropske unije.
Te reči svog šefa diplomatije potvrdio je i predsednik vlade Simitis ali time u Ankari nije
rešena zagonetka šta to praktično znači.
Dok zvaničnici vagaju ovaj potez, koji će još dugo biti aktuelan, jedan od vodećih turskih
novinara Mehmed Ali Birand je u istanbulskom „Sabahu“ napisao: „U prošlosti su se svi, od
Nemačke do Luksemburga, skrivali iza Grčke. Oni su podsticali Atinu a onda su govorili da su
protiv njenih pokušaja da blokira Ankaru ali da joj ne mogu ništa. Prvi put Grčka je prekinula tu
igru... Videći u Bonu odlučnog protivnika turskom članstvu u Evropskoj uniji ona je sada prebacila
loptu drugoj strani“.
Taj zaokret Atine se objašnjava na različite načine. Ankara je navodno tajno pristala da se
spor oko ostrva Kardak (zbog kojih su se dve zemlje našle na ivici ratnog sukoba) rešava pred
Međunarodnim sudom pravde u Hagu, iako će ga — to se i Turskoj veruje — sigurno izgubiti. Ali
za uzvrat grčka strana je obećala da će prestati da blokira ulazak Ankare u Evropsku uniju.
U Ankari se, doduše, mogu čuti i drukčija objašnjenja „nove“ grčke politike. Atina se,
navodno, plaši da se sama suoči sa mnogo moćnijom Turskom bez pomoći Evropske unije, odnosno
da Ankaru može samo da obuzda Brisel. Pogotovo što su islamisti počeli da dižu glavu i koji bi da
okrenu zemlju ka muslimanskom istoku.
Oni mudriji kažu da ne treba žuriti sa zaključcima i očekivati nagli zaokret Grčke u politici
prema Turskoj pogotovo kada su u pitanju međusobni sporovi u Egeju i na Kipru. Ono što se, kao
nasleđe, slagalo godinama ne može se rešiti jednom izjavom ili jednim susretom ma na kom nivou
on bio. Uostalom Pangalos je rekao da je „Turska deo istorije Evrope“ ali se nije izjasnio da li je
njoj mesto u Evropi 21. veka koji je na pragu. To nema sumnje nije slučajno jer u diplomatiji dva i
dva nisu uvek četiri.
Kada je Evropa pokazala spremnost da u dogledno vreme, mada se ne kaže kada, otvori
svoje kapije Turskoj, oglasili su se radikalni islamisti. „Naša stranka (Partija prosperiteta) je protiv
ulaska Turske u punopravno članstvo u EU ali mi podržavamo unapređenje odnosa sa Briselom“ —
izjavio je zvanični predstavnik za štampu islamista Sulejman Arif Emre.
U Partiji prosperiteta, koja je jedno vreme bila na čelu koalicione vlade, objasnili su taj svoj
(ne)očekivani stav: „Turska treba da razvija trgovinske i ekonomske odnose sa svim zemljama. Na

59
taj način imaće mnogo veće koristi nego što bi joj to obezbedila Evropska unija. Mi treba da radimo
kao Izrael, da unapređujemo bilateralne odnose a ne da se vezujemo za jednu grupaciju“ objasnio je
S. A. Emre.
Na zapadu starog kontinenta donekle koriguju demohrišćanske partije, ali postavljaju
uslove: „Jeste, Turska je deo Evrope. Vi treba da nastavite Ataturkovim putem i bićete primljeni u
Evropsku uniju“ — poruke su koje stižu iz Brisela. Drugim rečima Ankara mora da poštuje ljudska
prava i slobode, da konačno reši kurdski i kiparski problem, da unapredi svoju ekonomiju kako
njeni radnici ne bi preplavili zapadnu Evropu od čega se posebno strahuje u Bonu.
Tu politička igra kao da tek počinje. To je mudri grčki premijer Simitis — jedini političar
koji se usuđivao da Papandreu skreše u lice i da mu okrene leđa — u pravom trenutku shvatio. Sada
su na potezu Kol, Prodi, Aznar, Martens, Santer ili oni koji će ih sutra ili prekosutra — naslediti.

GDE JE SADA AFRODITA

Svet je bio šokiran u sredu 14. avgusta 1996. godine kada su televizijske stanice širom
globusa uživo prenele ubistvo jednog grčkog demonstranta na graničnoj liniji koja na podeljenom
Kipru razdvaja Grke i Turke. Tog 25. godišnjeg nesrećnika, po imenu Spiros Solomou, turski
vojnici su usmrtili u zoni koju kontrolišu „plavi šlemovi“ Ujedinjenih nacija.
Scena je bila stravična. Tako nešto nije viđeno na malim ekranima od vijetnamskog rata
kada je jedan oficir, pred kamerama, pucao u slepoočnicu zarobljenika.
Grčki demonstrant je nekako uspeo da ude u zonu razdvajanja, koja je zapravo ničija zemlja.
Počeo je da se penje uz visoki jarbol da bi skinuo tursku zastavu. U ustima je još imao upaljenu
cigaretu. Kada je bio na trećini koplja, sa turske strane čuli su se pucnji. Demonstrant je naglo trgao
glavu i iz vrata mu je počela da lipti krv. Stropoštao se na zemlju. Kraj!
Taj zločin je obleteo svet. Prikazale su ga i turske televizijske stanice kako bi svom narodu
potvrdile odlučnost njihove zemlje, čije se trupe nalaze na podeljenom ostrvu.
Tako nešto se i moglo očekivati jer je samo nekoliko dana pre toga komandant turskih snaga
na Kipru general Hasan Kudakči zapretio: „0va granica je ispisana krvlju. Nju niko ne može da
povredi a da ne bude kažnjen“.
Posle tog ubistva, koje je izazvalo reakcije na zapadu, oglasila se šef diplomatije (u tom
trenutku i vršilac dužnosti premijera) Tansu Čiler koja je odmah odletela na severni Kipar.
„Svako ko posegne za turskim barjakom odseći ćemo mu ruku“ — izjavila je ona sa
uzdignutim kažiprstom i jednim naglim pokretom ruke koji je trebalo da pokaže kako će to biti
urađeno. Time je pokušala da opravda taj zločin koji su osudili mnogi pa čak i neki Turci.
Na tu izjavu o „odsecanju ruku“ — koja je oporo odjeknula širom sveta — oglasio se
Vašington, inače bliski saveznik Ankare, koji gotovo uvek podržava Tursku. Zvanični predstavnik
za štampu Stejt departmenta Nikolas Berns oštro je osudio Tansu Čiler zbog te izjave:
„Parče platna ne može biti važnije od jednog ljudskog života“ — rekao je on.
Turci su bili zapanjeni! Nikako nisu mogli da shvate takav stav Bele kuće jer za njih zastava
je svetinja, kao što je sveti Kuran. Oni kažu da barjak ovde ima drukčije značenje nego na zapadu,
pogotovo u Americi gde devojke zastavu nose na pantalonama i kupaćim kostimima i to na onim
delovima na kome sede. Tako nešto bi u Turskoj izazvalo nezapamćeni skandal!
U Ankari dalje objašnjavaju: crveno polje u zastavi, u kojoj su beli polumesec i zvezda,
simbolizuje krv koja je prolivena na Sakarji, u borbi protiv Grka 1921. godine. To ima posebno
značenje s obzirom na tradicionalno delikatne odnose sa zapadnim susedom. Zato su se i čuli
žestoki odgovori na prigovore iz Vašingtona iako je zbog tog parčeta krpe puklo jedno mlado
ljudsko čelo.
Iste reči ponovili su i Turci na severnom Kipru. Posle ubistva grčkog demonstranta
predsednik samoproklamovane Turske Republike severni Kipar Rauf Denktaš odgovarajući na
pitanje zašto taj grčki demonstrant nije uhapšen je izjavio: „Mnogi Grci bi prešli granicu da je on

60
uspeo da skine barjak. To bi ugrozilo tursku državu na severnom Kipru“.
Krvavi incidenti na Kipru — najteži od kako je Turska izvršila invaziju na to ostrvo 1974.
godine — počeli su jedanaestog avgusta kada je grupa grčkih i zapadnoevropskih motorciklista
pokušala da uđe u „tampon zonu“ koja razdvaja dve strane. Oni su simbolično krenuli iz Berlina
gde je konačno srušen hladnoratovski zid da bi na tom ostrvu na taj način skrenuli pažnju
međunarodne zajednice na još jedan bedem koji je rasparčao Kipar. Tom prilikom Turci — civili i
vojnici — motkama su tukli i pretukli Tasosa Isaka koji je prešao na drugu stranu barikade. Posle
njegove sahrane usledili su novi protesti u kojima je na zverski način ubijen Spiros Solomou, kada
je pokušao da skine zastavu sa jarbola.
Ti događaji su potvrdili koliko su poremećeni tursko-grčki odnosi. Dovoljne su bile
bezazlene demonstracije nenaoružanih motorciklista pa da ponovo počne da se proliva krv, da
počne talas protesta.
U Istanbulu su turski ekstremisti pokušali da upadnu u tamošnji grčki konzulat, ali ih je u
tome sprečila policija. Posle drugog ubistva počeo je da se valja talas protesta širom Grčke:
napadnuta je turska ambasada u Atini, kao i konzulati u Solunu, Komotiniju i Rodosu. Tom
prilikom paljene su turske zastave i uništavana imovine pripadnika muslimanske manjine u
zapadnoj Trakiji.
Nemiri su izazvali oštra reagovanja zvaničnika dve zemlje, što se i moglo očekivati s
obzirom na duže vreme poremećene odnose između Ankare i Atine. U tome je najdalje otišao
islamistički premijer Nedžmetin Erbakan koji je sa velikosilskih pozicija uputio poruku Atini i to iz
dalekog Kuala Lumpura jer se u tom trenutku nalazio u poseti Maleziji.
Predsednik vlade Erbakan je grubo uvredio grčki narod što ne dolikuje ličnostima na tako
visokim položajima: „Turska ima temperamentnog suseda kome je potrebno lečenje!“.
Mesec dana kasnije desilo se novo krvoproliće. Tada je ubijen jedan a ranjen drugi turski
vojnik u selu Guverdžilik, nedaleko od Famaguste. U blizini tog mesta smeštena je jedna od dve
britanske baze koje se još uvek nalaze na ostrvu.
Vojne snage i jedne i druge strane su istog časa stavljene u stanje pripravnosti. Turci su to
doživeli kao grčku osvetu za ubistvo dvojice motorciklista, dok su Grci rekli da je to smišljena
provokacija u režiji druge strane.
Lider kiparskih Turaka Denktaš pokušao je da spusti temperaturu koja se na trenutak digla
do usijanja, dok je rodbina napadnutih vojnika zapretila osvetom.
„Mi nismo za osvetu. Jer ako se nastave naizmenična ubistva to će označiti početak rata. A
mi ne želimo rat — izjavio je tim povodom Denktaš.
Otac ubijenog vojnika Alahverdija Kiliča Ahmed kaže da ima još tri sina. „Moj Alahverdi će
biti osvećen“ — kratko je izjavio novinarima.
,Ja imam još šesnaest sinova i oni već Čekaju“ — preti otac ranjenog vojnika Burhana
Džihangira iz koga su lekari izvadili devet kuršuma ispaljenih iz „kalašnjikova“.
Za Ankaru i kiparske Turke dileme nije bilo: ubice su došle sa grčke strane. Republika Kipar
je to demantovala.
Turski „ministar“ odbrane i spoljnih poslova severnog Kipra Taner Etkin izjavio je da iza tog
ubistva stoje profesionalni vojnici, a ne civili, koji su čak bili obučeni za noćno gađanje. Iste tvrdnje
su iznesene i u Ministarstvu spoljnih poslova u Turskoj.
U Ankari su se, doduše, mogle čuti i tvrdnje da iza tog zločina stoje pripadnici u Turskoj
zabranjene Radničke partije Kurdistana koji su navodno našli utočište na južnom delu tog
mediteranskog ostrva. Oni se prema istim izvorima, obučavaju u dve grčke baze i naoružani su
„kalašnjikovima“.
„Mi imamo dokaze da oružje koje je upotrebljeno u tom napadu na turske vojnike koriste
policija i vojska kiparskih Grka“ — optužila je Tansu Čiler. Ona je zatražila od druge strane da se
pronađu krivci i da se kazne.
Turska „vlada“ nikad nije pronašla lica — civile i vojnike — koja su ubila dvojicu

61
nenaoružanih grčkih demonstranata. Ali, nije to prvi put da vodi politiku duplih standarda.
Godina 1996. na Kipru će biti upisana crnim slovima jer se desilo nekoliko ubistava. Ponovo
je prolivana krv. Tako nešto se nije desilo od turske invazije 1974. godine.
Početkom jula na „zelenoj liniji“ — koja razdvaja dve zajednice — ubijen je nenaoružani
grčki vojnik. Turska strana je zbog toga osuđena i u jednom izveštaju generalnog sekretara
Ujedinjenih nacija Butrosa Galija.
Sredinom avgusta ubijena su dvojica nenaoružanih grčkih demonstranata koji su ušli u zonu
razdvajanja da bi skrenuli pažnju sveta na nerešeni kiparski problem. Turska strana je zbog toga
osuđena na zapadu, ali time ništa nije rešeno. Krv se i dalje proliva, što je potvrdio incident koji se
desio sredinom decembra kada je ubijen jedan, a ranjen drugi turski vojnik. U međuvremenu
stradao je još jedan Grk koji je skupljajući pečurke prešao na tursku stranu.
Tokom devedeset šeste godine palo je pet glava: četiri grčke i jedna turska.
Mnogi se plaše da se ta krvava serija na tome neće završiti pogotovo ako međunarodna
zajednica ne preduzme mere za trajno rešenje kiparskog problema koji je aktuelan već godinama,
decenijama.
U Turskoj mnogi smatraju da je severni Kipar marta 1995. godine „prodala“ tadašnja
konzervativno-socijaldemokratska koaliciona vlada Tansu Čiler samo da bi Ankara bila primljena u
carinsku uniju sa Briselom. Upravo zbog toga ona je olako prešla preko dogovora da započnu
pregovori o prijemu Republike Kipar u Evropsku uniju. Pogotovo što je Atina zapretila da će u
protivnom staviti rampu na približavanje Ankare evropskoj „petnaestorici“.
„Turska vlada se povukla. To je bila velika greška i velika sramota“ — izjavio je tada bivši
premijer Bulent Edževit koji je arhitekta vojne intervencije na Kipar sredinom 1974. godine jer je u
to vreme bio predsednik vlade. On je, inače, poznat kao veliki nacionalista čiji stavovi nisu daleko
od ekstremizma.
Prema Edževitu ako Republika Kipar postane član Evropske unije pre Ankare, onda će se
kiparski Turci suočiti sa dve mogućnosti. Ili će prihvatiti mandat EU, odnosno prekinuti sadašnje
odnose sa Turskom i početi proces integracije sa Grcima, ili će pružiti otpor i suočiti se sa
genocidom. „Mi više ne smemo da gubimo vreme, poslednji je trenutak da se preduhitri nepovoljni
razvoj po naše sunarodnike na ostrvu“ — upozorio je on.
Kada je u Ankari poslednjeg dana jula 1997. godine formirana koaliciona vlada partija
desnog i levog centra, Edževit je u njoj dobio mesto zamenika premijera. Kada je Kipar u pitanju on
je odmah pokazao svoje pravo lice.
„Turska republika severni Kipar će večno postojati kao nezavisna država. Ali njenu
međunarodnu politiku i odbranu vodiće Turska“ — rekao je Edževit na svečanosti povodom
obeležavanja 23. godišnjice turske invazije na severni Kipar.
Povod za tako oštru izjavu bila je odluka Evropske unije da počne pregovore sa Republikom
Kipar, međunarodno priznatom državom na čijem su čelu Grci, kako bi postala član „evropske
porodice“. Ankara je još u predsoblju Brisela.
„Severom Kipru u odnosima sa Ankarom treba dati status autonomne jedinice. On ne treba
da bude turska provincija već da zvanično prenese neke svoje nadležnosti na Ankaru“ — smatra
Edževit.
Takav status — koji bi se mogao krstiti kao poluintegracija imaju neka ostrva u odnosu na
Veliku Britaniju. Sličan je situacija i na relacijama između Farskih ostrva prema Kopenhagenu. To i
nije federalni odnos iako to na prvi pogled može tako da izgleda.
U Turskoj smatraju da će se na taj način osujetiti snovi Grka o povratku na stanje od pre
1974. godine, odnosno o stvaranju jedinstvene države pod njihovom dominacijom. Ali, to ne
zatvara vrata za formiranje labave tursko-grčke federacije na ostrvu, mada ta ideja u Ankari ima sve
više protivnika. Jer federalni sistemi su krajem veka koji odlazi u istoriju doživeli brodolom i prema
njima su sada mnogi rezervisani. Kao dokazi za to se navodi raspad Jugoslavije, Sovjetskog Saveza
i Čehoslovačke.

62
„Turska ima 65 miliona stanovnika, a Grčka samo 15 miliona. Mi imamo samo đaka i
studenata koliko Grčka ima stanovnika. Oni znaju da smo mi superiorni na svakom polju: u
vazduhu, na moru i na kopnu. Grci će izgubiti u sukobu dve zemlje“ — zapretio je Atini i „južnom
delu Kipra“ islamistički premijer Erbakan. On je „polovinu krivice“ za nemire na ostrvu prebacio
na zapadne zemlje koje su pokazale razumevanje za stavove Grka.
„Zapadne zemlje su ohrabrile incidente na Kipru jer one žele da ovakve vrste demonstracija
budu slobodne“ — izjavio je on.
Grčka strana je odmah odgovorila, ali bez uvreda na račun turskog naroda. „Napad na
kiparske Grke bi automatski značio rat između Atine i Ankare“ — rečeno je u grčkoj prestonici bez
obzira na to što Turska misli da je vojna prednost na njenoj strani.
Turci nervozno reaguju kada je Evropska unija počela da razmišlja o prijemu Republike
Kipar u svoje članstvo. Na severnom delu ostrva su odmah shvatili da bi ostali izolovani, da bi
zvanično postali manjina što u suštini i jesu. Pogotovo što Turska još nije primljena u EU iako već
godinama čeka u redu ispred kapija Brisela.
„Još nisu sazreli uslovi za vaš prijem u Evropsku zajednicu“ — diplomatski je krajem
osamdesetih godina odgovoreno Evropskoj komisiji na zvaničnu molbu Ankare. Prema mnogim
procenama to se neće dogoditi tako brzo, sigurno ne u ovom veku.
Lider kiparskih Turaka Rauf Denktaš — koji uživa bezrezervnu podršku Ankare — uporno
ponavlja da prvo treba rešiti kiparski problem, odnosno da Republika Kipar ne može, u ime celog
ostrva, da bude primljena u EU.
„U slučaju da Evropa napravi tu grešku, mi ćemo se onda integrisati sa Turskom“ —
naglašava on. U protivnom taj potez Evrope bi doveo do psihološkog rata, a najverovatnije i do
oružanih sukoba. U tome on ima punu podršku Ankare.
„Kipar je veoma važno tursko pitanje“ — smatra prvi islamistički premijer u modernoj
istoriji Turske Nedžmetin Erbakan koji je posle jedanaestomesečne vladavine morao da podnese
ostavku.
„Vi nemate razloga da se plašite. Majka domovina — Turska — nikad vas neće napustiti“ —
obećala je Tansu Čiler prilikom posete severnom Kipru u vreme komešanja avgusta 1996. godine.
Severni Kipar ne bi mogao da opstane nijedan dan da nije pomoći majke otadžbine. Ankara
obezbeđuje 60 odsto njegovog budžeta, rešava njegove probleme sa električnom energijom, vodom,
izvozom.
Samoproklamovana Denktašova država se suočava sa teškom ekonomskom krizom i njeno
rešenje nije na vidiku pogotovo što se sa privrednim problemima nosi i Turska, najtežim od
proglašenja republike. Situacija se posebno pogoršala posle odluke Evropskog suda koji je zabranio
uvoz svih proizvoda sa severnog Kipra koji odbija da se preko Republike Kipar, kao priznate
države, povinuje međunarodnim standardima. To je najteže pogodilo proizvođače južnog voća što je
i bio glavni izvozni artikal.
Zategnutost na ostrvu i nepriznavanje Denktašove države veoma nepovoljno se odrazilo na
dolazak stranih turista od kojih se očekivala velika zarada. Kada se sve to zna onda je lakše
razumeti zašto se Dentkaš zalaže za integraciju sa majkom otadžbinom.
Kipar ima dugu, jednim delom i romantičnu istoriju. Ona počinje pre nekoliko hiljada
godina kada je, prema legendi, iz morske pene na njegovu obalu izašla najlepša od svih boginja —
Afrodita.
Afrodita je izgleda imala dva lica. Kako inače objasniti toliku mržnju i podozrenja na tom
prelepom ostrvu za koje je, sigurno ne slučajno, vezana ta legenda.
Boginja se sa morskom penom pojavila kod Pafosa. Oni koji pokušavaju da objasne
sadašnju situaciju podsećaju na drugu legendu koja je takođe vezana za Kipar. Otelo je kraj Kirenije
davio Dezdemonu.
Turski vojnici, kada su izvršili invaziju, iskrcali su se kod Kirenije.
Kipar je u prošlosti, kao i sada, imao poseban strategijski značaj. Preko njega su se prelamali

63
interesi Evropljana, Arapa, Turaka. Geografski položaj tog ostrva u jugoistočnom Mediteranu kao
da je i predodredio njegovu sudbinu.
Sa helenskom civilizacijom Kipar dolazi u dodir u devetom veku pre naše ere. U sastav
imperije Aleksandra Makedonskog ušao je pet stoleća kasnije.
Na malom mediteranskom ostrvu smenjivale su se sile, jedna za drugom, kao godišnja doba.
Prvo su stigli Egipćani, pa Persijanci, pa Rimljani koji su na njemu ostali 400 godina. Ostrvo je
kratko vreme bilo pod Vizantijom, zatim Arapima i Mletačkom Republikom.
Otomanska imperija stigla je na ostrvo 1571. godine i od tada Turci počinju da naseljavanju
Kipar. Oni su stizali iz Anadolije. Tome se protivilo grčko stanovništvo, ali je Porta na to
odgovarala zavođenjem sve surovijeg režima. To je i izazvalo stvaranje pokreta „Enosis“ —
ujedinjenje — sa Grčkom.
Kada je prokopan Suecki kanal (1869. godine) geostrateški položaj ostrva je još više došao
do izražaja. Kipar od tada postaje interesna sfera Velike Britanije.
Krajem sedamdesetih godina prošlog veka ostrvo je bilo predmet pregovora Londona i
Istanbula. Britanija se obavezala da će Turskoj pomoći „silom oružja“ ukoliko je napadne Rusija,
dok je Porta za uzvrat dozvolila Londonu da okupira ostrvo. Tako se i dogodilo.
Pošto je Turska u Prvom svetskom ratu učestvovala na strani Centralnih sila, koje su
pretrpele poraz, Britanija je to iskoristila i izvršila aneksiju Kipra. Posle potpisivanja Lozanskog
ugovora 1923. godine, Ankara je bila prisiljena da odobri taj potez Londona tako da je ostrvo
proglašeno britanskom kolonijom.
Na Kipru vremenom jača pokret otpora protiv britanske kolonijalne politike, odnosno za
ujedinjenje sa Grčkom. Pored „enosisa“ javljaju se još radikalnije struje: Komunistička partija
(AKEL) i Pankiparska federacija rada. Buđenje nacionalne svesti jača uprkos žestokim progonima
Grka.
Kiparska pravoslavna crkva, jedan od stubova antikolonijalne borbe, početkom 1949. godine
organizovala je među Grcima plebiscit na kome se 95,7 odsto stanovništva izjasnilo za „enosis“ što
će reći za ujedinjenje sa Grčkom. Ali, Britanija se oglušila o rezultate tog referenduma i posle njega
je samo obećala — reforme.
Atina je, polazeći od rezultata plebiscita, pokrenula kiparsko pitanje u Ujedinjenim nacijama
tražeći da se Grcima na ostrvu da pravo na samoopredeljenje. Svetska organizacija je taj predlog
skinula s dnevnog reda nečujno, gotovo bez diskusije.
Turska ponovo počinje da se uključuje u igru koja još nije završena.
„Kipar nikad neće pripasti Grčkoj“ — izjavio je svojevremeno turski premijer Menderes.
Situacija na ostrvu iz dana u dan postaje složenija. U borbu protiv britanskog prisustva
sredinom šeste decenije uključuje se i nacionalna organizacija kiparskih boraca predvođena
pukovnikom Grivasom. Oni su u tom periodu izvršili više sabotaža i atentata. Kada je britanska
uprava uvela vanredno stanje pripadnici te grupe su počeli da napadju policijske i vojne objekte.
Razvoj na ostrvu se naglo okrenuo protiv Britanaca i svima je bilo jasno da oni moraju otići:
pre ili kasnije. Pred raspletom koji se već nazirao i Grčka i Turska su pojačale svoje napore da bi
učvrstile pozicije na Kipru. Nasuprot „enosisu“ (ujedinjenje) Ankara je lansirala program „taksim“
(podela).
Kipar je posle velikih političkih igara, u kojima su uzele učešće mnoge države, stekao
nezavisnost 1960. godine. Velika Britanija je na ostrvu zadržala dve vojne baze koje i sada tamo
postoje.
Na prvim predsedničkim izborima pobedio je arhiepiskop Makarios a za potpredsednika je
izabran Turčin Fazil Kučuk. Održano je i glasanje za zajednički parlament u kome su Grci imali 35
a Turci 15 poslanika.
Sa sticanjem nezavisnosti kao da su tek počele prave muke na ostrvu zbog sve oštrijeg
gloženja Grka i Turaka, iza kojih su stajale Atina, odnosno Ankara. Pripadnici dve zajednice od
početka nisu mogli da nadu zajednički jezik oko mnogih pitanja. Pogotovo što su predsednik i

64
potpredsednik Kipra imali pravo veta, što je blokiralo funkcionisanje nove države.
Arhiepiskop Makarios je, kada je shvatio da su mu vezane ruke, predložio mnoge promene u
ustavu da bi se omogućilo normalno funkcionisanje zemlje koja se našla pred zidom. Turski članovi
vlade su 30. decembra 1963. godine u znak protesta odbili da učestvuju u radu zajedničkog
kabineta.
Zemlja je paralisana. Turska reaguje agresivno. Njeno ratno vazduhoplovstvo u dva navrata
nadleće Nikoziju, dok je njena flota isplovila iz luka i uputila se ka ostrvu. Posredovala je Velika
Britanija kako bi se izbegao sukob. Uskoro je uspostavljena „zelena linija“ gde su počele da stižu
mirovne snage Ujedinjenih nacija. Time je i počela podela Kipra između Grka i Turaka, podsticana
pogrešnim potezima njihove dve matične zemlje.
„Invazija na Kipar bila je planirana za 4. jul 1964. godine. Ali, dan ranije me pozvao
Vašington i upozorio da ne koristim američko oružje u svrhe koje nisu odobrene od SAD.
Predsednik (Lindon) Džonson me takođe upozorio da se garancije NATO-a ne bi mogle održati
ukoliko Rusi intervenišu“ — izjavio je u jednom intervjuu tadašnji predsednik Turske Ismet Ineni.
Dolaskom hunte na vlast 1967. godine u Grčkoj, počela su zaoštravanja i na Kipru.
Pukovnici u Atini od prvog dana nisu krili da su za „enosis“ u čemu su imali bezrezervnu podršku
armijskog vrha na ostrvu.
Turska strana na Kipru, koja je istupila iz vlade, formirala je „prelaznu administraciju“ na
čelu sa Fazilom Kučukom. Za potpredsednika je postavljen Rauf Denktaš koji se vratio iz
emigracije. Godine 1968. počeli su međukomunalni pregovori dve zajednice na Kipru, ali je vreme
pokazalo da je to jalovo nadmudrivanje.
Posle vojnog udara u Turskoj, koji je izvršen 1971. godine, Ankara još više zaoštrava krizu
oko Kipra. Nešto slično se dešava i na drugoj strani Egeja gde su još grčki pukovnici bili na vlasti.
U to vreme počinje da raste i temperatura na relaciji Ankara-Atina zbog spornih ostrva u Egejskom
moru.
Situacija se komplikuje iz dana u dan. Grčka hunta je sama sebi izrekla smrtnu presudu onog
časa kada je počela da gazi tenkovima studente u dvorištu Politehničke škole u Atini. Kada sam bio
dopisnik Tanjuga iz te zemlje svedoci tog dramatičnog događaja pričali su mi da je tog dana cela
Grčka plakala i to pre svega zahvaljujući legendarnoj studentkinji Mariji Damanaki. Ona se preko
improvizovane radiostanice, glasom koji je bio na ivici jecaja očajnika, obratila naciji: „Braćo,
pomognite nam. Oni nas ubijaju“. Helada to više nije mogla da podnese a da ne plati sramni račun
veličanstvenoj prošlosti kakvu nema nijedna zemlja na globusu.
Pukovnici su shvatili da su im dani odbrojani i pokušali su da spase što se više nije moglo
spasti. Sredinom jula 1974. godine izveli su udar protiv arhiepiskopa Makariosa. Događaji su počeli
da se nižu kao na filmskoj traci. Ankara je odmah poručila da će preduzeti sve neophodne mere da
bi zaštitila tursku zajednicu na ostrvu.
Dramatični rasplet je bio na vidiku, iako su Vašington i London pokušali da spreče najgore.
Ali već je bilo kasno, vreme je počelo da otkucava. Turska je izvršila vojnu intervenciju na Kipru
20. jula 1974. godine sa jakim vazdušnim i pomorskim snagama, odnosno pešadijom koja se
iskrcala na ostrvo. Kiparska nacionalna garda je pružila žestok otpor, ali nije uspela da zaustavi
mnogo jačeg protivnika.
Istog dana se sastao Savet bezbednosti. U Rezoluciji 353, koja je tom prilikom usvojena, sve
države su pozvane da „poštuju suverenitet, nezavisnost i teritorijalni integritet Kipra“ odnosno da se
„odmah prekine vojna intervencija u Republici Kipar“ Od strana u sukobu zatraženo je da „bez
odlaganja počnu pregovore radi ponovnog uspostavljanja mira u tom regionu i ustavnog poretka na
ostrvu“.
Na Kipru su borbe prekinute posle dva dana. U Atini je hunta pala i najveći političar Grčke
posle Drugog svetskog rata Konstantin Karamanlis je formirao građansku vladu.
U Ženevi je odmah posle intervencije održana konferencija šefova diplomatija Grčke i
Turske, Velike Britanije i predstavnika dve zajednice na Kipru. Tom skupu su prisustvovali i

65
posmatrači Ujedinjenih nacija, Sovjetskog Saveza i Sjedinjenih Američkih Država. Usvojena je
deklaracija u kojoj je dogovoren prekid neprijateljstava, uspostavljanje zone bezbednosti sa
mirovnim snagama UN i smanjenje oružanih jedinica na ostrvu.
Ankara je, i pored toga, sredinom avgusta preduzela novu vojnu intervenciju. Ona je na taj
način proširila teritorije koje kontroliše na ostrvu na skoro 40 procenata površine severnog dela
Kipra. Na predlog nesvrstanih zemalja Generalna skupština Ujedinjenih nacija jednoglasno je
usvojila rezoluciju u kojoj se traži: prvo — da se „poštuju suverenitet, nezavisnost, teritorijalni
integritet i nesvrstanost Republike Kipar“ i drugo — da se „povuku sve strane oružane snage“ sa
tog mediteranskog ostrva.
Ta rezolucija je usvojena pre više od dve decenije. Na ostrvu se u međuvremenu ništa
suštinski nije promenilo. Ankara je možda samo nešto smanjila vojno prisustvo na Kipru. Berlinski
zid koji razmeđuje to lepo mediteransko ostrvo ne da je srušen, nego se i dalje doziđuje.
Nadgornjavanja dve zajednice se nastavljaju.
„Turska ne želi povratak ranijeg stanja na Kipru, niti će odatle povući trupe sve dok se ne
nađe dugoročno i pravedno rešenje na podeljenom ostrvu“ — proročanski je još 1979. godine u
Evropskom parlamentu u Strazburu izjavio Bulent Edževit za čije se ime i veže vojna invazija na
Kipru.
To su potvrdili i krvavi događaji sredinom avgusta 1996. godine kada je grupa grčkih i
evropskih motorciklista, organizujući demonstracije, pokušala da skrene pažnju međunarodne
zajednice da u Evropi postoji još jedan zid koji se ni po čemu ne razlikuje od onog koji je sablasno,
sve do početka poslednje decenije 20. veka, bio bedem između istoka i zapada. Istorija se ponavlja,
ali tamo gde je to malo ko očekivao.
Ta mirovna smotra odnela je dva mlada života. Cena je bila užasna. Međunarodna zajednica
kao da se tek tada trgla iz političkog sna, setila se nerešenog kiparskog problema koji je više od dve
decenije (ne)svesno guran ispod tepiha.
Na ostrvu se već godinama — uz kraće ili duže prekide — vode sterilni pregovori dve
zajednice o rešenju kiparskog problema. To je razgovor gluvih, pošto dve strane, pre nego što se
nađu za istim stolom, imaju potpuno oprečna polazišta.
Turska strana je za „bikomunalnu“ i „bizonalnu“ federalnu republiku koja bi imala slabašnu
zajedničku vladu, čiji bi zadatak bio da samo formalno održi jedinstvo zemlje koja bi u suštini bila
pocepana na dva dela. Denktaš insistira na tome da turske trupe, kao garant nezavisnosti severnog
Kipra, ostanu na ostrvu.
Kiparski Grci su za jedinstvenu državu. Oni se takođe zalažu da se sve naprave za ubijanje
sklone sa uskomešanog Kipra, pošto su uvereni da se samo tako može obezbediti mir koji nikako da
stigne na Afroditino ostrvo.
Kiparski Grci i Turci već duže vreme tapkaju u mestu. Nakon oštrih polemika posle krvavih
incidenata 1996. godine dve strane nikako da izađu iz tog lavirinta, da se vrate na pravi kolosek.
Sada su oči uprte u Belu kuću, Ujedinjene nacije, Evropsku uniju. Veruje se da bi njihova
pojedinačna, ili zajednička intervencija, mogla da bude sudbonosna.
Kiparski Turci su shvatili da su mnogo izgubili na propagandnom planu u svetu zbog
varvarskog ubistva dvojice nenaoružanih Grka. Jer svet, pre svega zapadni, nikako nije mogao da
shvati da vojnici tuku do smrti nenaoružanog mladića. Na severnom delu su pokušali da objasne da
iza tog ubistva stoje „sivi vukovi“, pripadnici ekstremno desničarske organizacije iz Turske.
Tačno je da je uoči demonstracija na ostrvo stiglo tri hiljade „sivih vukova“ koji su poznati
po tome da su spremni na sve. Za njih se vežu mnoga ubistva u Turskoj. Televizijski snimci su,
međutim, nepobitno potvrdili da su u ubistvu Isaka Tasosa učestvovala i lica u uniformama.
Suočen sa oštrim kritikama iz sveta zbog tog zločina Rauf Denktaš nije imao kud i obećao
je, prvi put od kako je lider kiparskih Turaka, da će taj slučaj ispitati i da će preduzeti mere protiv
vojnika koji su učestvovali u tom divljačkom činu. Ali, niko zbog toga nije pozvan na odgovornost.
Bio je to njegov smišljeni potez kako bi ublažio talas negodovanja koji je tih dana zapljusnuo obale

66
severnog Kipra.
Čim je došao do daha, Denktaš je krenuo u kontraofanzivu, kako bi koliko-toliko popravio
poljuljane pozicije na zapadu.
„Najnoviji neredi su potvrdili da je prisustvo turskih jedinica na ostrvu neophodno. U
konfliktnim situacijama 'plavi šlemovi' nisu u stanju da obezbede zonu razdvajanja dve zajednice na
Kipru“ — izjavio je on pokušavajući time da dokaže da je neprihvatljiv grčki stav o demilitarizaciji
ostrva.
Denktaš, kao i njegova „majka domovina“, ne može da se oslobodi duplih standarda. On je
protiv demilitarizacije, odnosno on je za ostanak turske armade na ostrvu, a u isto vreme žestoko se
protivi naoružavanju Republike Kipar. U nekoliko navrata on je pozvao Moskvu da prestane da
isporučuje teško naoružanje — kako kaže — „grčkom sektoru“ na jugu Kipra.
Prema turskoj strani postoji samo jedan put za rešenje kiparskog problema: stvaranje labave
federacije odnosno „okvira za ujedinjenje“. Ali, ni taj savez neće tako lako i brzo zaživeti pošto dve
zajednice i oko najsitnijih pitanja zaziru jedna od druge.
„Mi želimo da naglasimo da, ukoliko ne bude mogućno formiranje federacije, onda je opcija
dve 'mini' države koje bi se osnovale na ostrvu. One bi vremenom mogle da počnu da sarađuju na
zajedničkim projektima koji bi se zasnivali na obostranom interesu“ — izjavio je Denktaš u jednom
intervjuu odmah posle krvavih incidenata u avgustu 1996. godine.
Denktaš, kao svaki silnik, i izaziva: Ako druga strana ne prihvati naš predlog onda ćemo
podići „veliki bedem“ koji bi potpuno razmeđio dve zajednice. On bi na ostrvu ljubavi da podiže
novi „berlinski zid“, da deli narode i države. Turci kao da ne mogu da nauče lekcije iz istorije. Za to
im je potrebno vreme. To se i istura kao rampa protiv osnivanja jedinstvene države.
Grčka strana ima sasvim drukčiji pristup. Ona se pre svega zalaže za skidanje uniformi i
topova sa ostrva. Heleni su uvereni da se askeri pripremaju za novi oružani sukob na Kipru.
„Ostrvo leži na vulkanu koji svakog časa može da eksplodira. Turci imaju na Kipru 35
hiljada vojnika, 400 tenkova i mnogobrojna oklopna vozila. Zašto je njima potrebna tolika vojna
sila? Oni se pripremaju da napadnu jug“ — smatra bivši ministar spoljnih poslova Republike Kipar
Alekos Mihaelidis.
Na turskom severu to pravdaju maltene ratnom situacijom na Kipru, iako od 1974. godine
nije bilo — ako se izuzmu nekoliko incidenata — sukoba između Turaka i Grka.
„Mi smo u ratu“ — izjavio je „šef diplomatije“ samoproklamovane Turske Republike
severni Kipar Ajtug Plumer.
Novinari su ga posle te izjave pitali: „Dobro, kada ste u ratu, gde se to borite?“ Samozvani
šef diplomatije se na trenutak našao u delikatnoj situaciji i naravno optužio je drugu stranu:
„Prema njima, Grcima, mi smo u ratu. A ne zaboravite da između dve strane postoji samo
sporazum o prekidu vatre“ — pokušao je da objasni on.
Dok su Turci za podele, dok Denktaš govori o podizanju „velikog duvara“, Grci su za
ujedinjenje, za stvaranje jedinstvene države u kojoj bi Turci uživali sva prava i slobode koje bi im
garantovala međunarodna zajednica. U Republici Kipar su uvereni da dva naroda mogu živeti
zajedno, u miru, bez obzira na ono što se godinama, vekovima dešavalo. Na jugu veruju da se
„ružna prošlost“ može zaboraviti i da dva naroda, ako prestane mešanje sa strane, mogu bitisati u
istoj državi.
„Mi smo imali teške i duge borbe protiv Britanaca, ali vi možete videti mnoge Engleze koji,
kada odu u penziju, žive u svojim vilama na Kipru. Niko njima ovde ne kaže: Vi Britanci ste vešali i
ubijali Grke! Mi smo shvatili da je to prošlost, a mi smo se okrenuli budućnosti“ — izjavio je
predsednik Republike Kipar Glefkos Klerides.
„Ja ne vidim nijedan razlog zašto bi bilo drukčije kada je reč o Turcima“ — objašnjava on.
Dve strane su već godinama, što bi rekli šahisti, u pat poziciji. Svojevrstan test će biti
najavljeni pregovori o prijemu Republike Kipar u Evropsku uniju. Taj dijalog će biti otvoren na
predlog Atine, što u Ankari izaziva groznicu.

67
Tursku okupaciju severnog Kipra, koja traje više od dve decenije, nije odobrila nijedna
zemlja na svetu. Naravno osim Turske. Tadašnji premijer Edževit pokušava da opravda taj potez.
On iznosi argumente koji to zapravo i nisu.
„Pre 'mirovne operacije' 1974. godine (vojne invazije Turske na ostrvu) na Kipru su protekle
22 godine konfuznog razdora između dva naroda (od kojih jedan klanja Alahu a drugi se krsti). Ali
posle (turske) intervencije ne samo da je stigao mir (na Kipar) nego i demokratija i to u obe
zajednice. Ekonomije dve zemlje su se naglo razvile, pogotovo na grčkom delu. Uprkos embargu
Republike Kipar i turske privreda se našla u usponu, iako mnogo zaostaje za južnim Kiprom.
Turska vojna intervencija je bila dobra stvar. To je evidentno. Grčka strana želi to da opovrgne i
baci senku na te činjenice“ — naglašava Edževit.
Turska je gromoglasno pozdravila odluku zemalja članica Evropske unije koje su predložile
da i predstavnici severnog Kipra učestvuju u raspravi o prijemu ostrva u EU. U Ministarstvu
inostranih poslova u Ankari naglašeno je da je to „pozitivan korak“ odnosno nagoveštaj da su
„petnaestorica“ konačno shvatila da se „Kipar ne sastoji samo od južnog sektora (Republike
Kipar).“
Na sastanku u Briselu Nemačka, Britanija i Francuska založile su se da u tim pregovorima
treba da učestvuju i predstavnici kiparskih Turaka koji su inače u severnom delu proglasili
„nezavisnu državu“. Taj stav je pozdravio i lider kiparskih Turaka Denktaš koji je naglasio da je to
„pozitivan razvoj za kiparske Turke“.
„Molba kiparskih Grka za prijem u Evropsku uniju je protivpravna“ — smatra on i
objašnjava da oni ne mogu zastupati i interese Turaka koji žive na ostrvu.
U Ankari i na severnom Kipru mnogi su takav stav Brisela odmah protumačili i kao prvi
korak ka priznavanju samoproklamovane Denktašove države. Pogotovo što zapad od podele ostrva
nije pokazao spremnost da sa njim pregovara izuzev kada se radilo o posredničkim misijama za
rešenje kiparskog problema.
Kratko posle toga iz Brisela je stigao hladan tuš koji je potvrdio da se u odnosima prema
kiparskim Turcima suštinski ništa nije promenilo: „Nemojte očekivati da ćemo priznati vašu
državu!“
Tu poruku preneo je Hans van den Bruk, komesar Evropske komisije za međunarodna
pitanja posle razgovora sa prvacima dve strane na podeljenom ostrvu. U hotelu „Ledra palas“ — u
zoni razdvajanja koju kontrolišu mirovne snage Ujedinjenih nacija — on je izjavio grčkim i turskim
novinarima:
„Gospodine Denktaš, izvedite svoju zajednicu iz izolacije, iz egzila. Nemojte tražiti od nas
da priznamo nezavisnu državu severni Kipar. Niko u svetu to neće uraditi izuzev Turske jer mi
poštujemo pravo. Mi ne želimo da kršimo rezolucije Ujedinjenih nacija“ — jasno i glasno je usred
Nikozije izjavio holandski diplomata. On je taj stav i objasnio: međunarodno priznavanje te
„države“ godinama bi blokiralo pregovore sa Evropskom unijom.
Dilema — ko živi severno od 110 milja duge bodljikave žice — više nego bilo šta drugo
raspaljuje strasti na obe strane ostrva. Prema tvrdnjama kiparskih Grka na okupirane teritorije se
doselilo sto hiljada seljaka iz Anadolije. Oni su upali u grčke domove ili na mesto kiparskih Turaka
koji zbog sve veće nemaštine odlaze u emigraciju.
Posledica toga je — tvrdi se na jugu ostrva — da su kiparski Turci sada postali manjina na
sopstvenom ognjištu. Njih je 1974. godine bilo 116.000 od 640.000 stanovnika koliko ih je
sveukupno bilo u vreme vojne intervencije Ankare.
„To nije tačno, to je grčka propaganda“ — kaže Rauf Denktaš i dodaje: „Oni (Grci)
pokušavaju da uvere svet da kiparski Turci uopšte i ne postoje“.
Na severnom delu ostrva priznaju da je bilo doseljavanja seljaka iz Anadolije uglavnom
sedamdesetih godina. Radi se o petnaest hiljada lica. Na Kipar stižu turisti ili sezonski radnici ali
oni ne ostaju pet godina koliko je potrebno da bi se steklo tamošnje državljanstvo, objašnjava turska
strana.

68
U Republici Kipar, na grčkoj strani ostrva, sada živi više od 600.000 stanovnika.
U decembru 1996. godine „vlada“ kiparskih Turaka je sprovela popis stanovništva, prvi put
posle dve decenije. Više od dve hiljade službenika krenulo je širom severnog dela ostrva
postavljajući građanima ista pitanja: o godini rođenja, bračnom statusu, državljanstvu, veroispovesti
i mestu rođenja.
Prema prvim rezultatima popisa na severnom Kipru sada živi 198.215 stanovnika. Stručnjaci
kažu da će za dalju obradu podataka biti potrebno mnogo vremena! Veliko je, međutim, pitanje da li
će i kada će biti objavljeni podaci o broju doseljenika koji su rođeni u Anadoliji.
„Ukoliko se to pitanje ne odvoji od politike, možda nikada nećemo tačno saznati taj podatak.
Hoće li oni objaviti mesta rođenja (građana na severnom Kipru)? Ne znam! A dok to ne urade teško
je reći koliko je tačno kiparskih Turaka napustilo ostrvo, a koliko se Turaka doselilo“ — izjavio je
Mustafa Akindži, lider Komunalne partije oslobođenja koja je u opoziciji.
Kao i mnogi kiparski Turci, tako i Akindži strahuje da se broj starosedelaca smanjuje. Istina
možda ne tako brzo kako to tvrde kiparski Grci, ali ipak dovoljno učestalo da bi se izmenila
demografska slika ostrva.
Situacija ni rat ni mir najviše odgovara Ankari. Kiparski Turci pod svojom kontrolom drže
više od trećine teritorije ostrva, znatno više nego što je njihovo učešće u ukupnom stanovništvu
Kipra. Pre vojne intervencije ono je iznosilo oko 19 procenata. Taj odnos je sada sigurno veći jer je
Ankara posle vojne invazije na ostrvo smišljeno doseljavala Turke iz Anadolije. Oficiri, pripadnici
policijskih snaga i državnih službenici sve češće ostaju trajno na ostrvu. Mladi više i ne pamte
zajednički život i to je dodatna poteškoća za ponovno ujedinjenje Kipra.
Toga su svesni i Grci, iako i dalje insistiraju na zajedničkoj državi. Nezvanično se saznaje da
bi na jugu bili zadovoljni kada bi se Turci povukli sa jednog dela teritorije koju sada drže, odnosno
kada bi pod njihovom kontrolom ostalo oko 25 odsto površine Kipra.
Sadašnje stanje je neodrživo jer nerešeni kiparski problem može da izazove još veće
poremećaje na prostorima Ankara-Atina i uopšte u regionu. To je početkom prvih dana januara
devedeset sedme godine potvrdila „raketna kriza“ na ostrvu. Kada su u Ankari saznali da Republika
Kipar kupuje savremene ruske rakete S-300, u Turskoj je dat znak za uzbunu.
„Mi ćemo blokirati Kipar kao što je u vreme kubanske krize 1962. godine uradio američki
predsednik Džon Kenedi“ — zapretio je ministar odbrane Turhan Tajan.
„Mi ćemo zatvoriti Bosfor i Dardanele i naš vazdušni prostor kako bi sprečili dolazak
ruskog naoružanja“ — kažu u turskom Generalštabu.
„Ako bude potrebno mi ćemo bombardovati te raketne sisteme kada stignu na ostrvo“ —
ratoborno je izjavila Tansu Čiler, potpredsednik vlade i šef diplomatije.
Kada je počela raketna kriza načelnik generalštaba Ismail Haki Karadaji je u znak podrške
tamošnjim Turcima, u pratnji ratnih aviona, odleteo na severni Kipar. Kada je kročio na tle ostrva,
sticajem prirodnih okolnosti, Kipar je uzdrmao zemljotres jačine 5,2 stepeni po Rihteru. U toj
slučajnosti bilo je i simbolike koja ilustruje situaciju u tursko-grčkim odnosima koji su još više
uzdrmani onog časa kada se saznalo da kiparski Grci kupuju moderne rakete od Moskve.
„Atina i 'grčki kiparski sektor' nisu naučili lekciju iz istorije. Ukoliko nastave neprihvatljivu
politiku oni će još jednom pred istorijom snositi odgovornost“ — sa pozicija moćnika upozorio je
general Karadaji drugu stranu da se više ne igra vatrom.
Načelnik turskog generalštaba je na severnom Kipru proverio spremnost 35 hiljada turskih
vojnika koje Ankara tamo drži još od invazije na to ostrvo kada je ono i podeljeno. Turska je
najavila i otvaranje vazduhoplovnih i pomorskih baza na severnom Kipru kako bi osujetila „grčku
opasnost“.
Kratko posle izbijanja „raketne krize“ fregata „Fatih“ — jedan od najmodernijih ratnih
brodova u turskoj mornarici — u pratnji dva torpedna čamca i jedne podmornice posetila je severni
Kipar. Tamošnji Turci su je dočekali sa oduševljenjem.
Predsednik republike Sulejman Demirel i lider kiparskih Turaka Rauf Denktaš u Ankari su

69
po kratkom postupku potpisali deklaraciju u kojoj se naglašava odlučnost Turske da sačuva
integritet samoproklamovane Turske Republike severni Kipar. „Bilo koji napad protiv kiparskih
Turaka mi ćemo smatrati kao atak na Republiku Tursku“ — istaknuto je u tom dokumentu koji je na
Čankaji, u predsedničkoj palati u Ankari, potpisan u prisustvu domaćih i stranih izveštača.
Dve strane će se, dogovoreno je na sastanku u turskoj prestonici, udruženim snagama
suprotstaviti svakoj agresiji protiv Turske i severnog Kipra. „Na kraju jedna zajednička vojna
strategija biće stvorena“ — istaknuto je u Deklaraciji koju su 20. januara 1997. godine potpisali
Demirel i Denktaš.
Turski ambasadori su istovremeno dobili instrukcije da u zemljama u kojima su na službi
pojačaju napore za priznavanje „države“ na severnom delu mediteranskog ostrva. Ali, ta akcija nije
donela rezultate čak i u nekim radikalnim islamskim zemljama za koje se verovalo da bi možda
mogle i da priznaju „Denktašovu državu“. Svima je, očevidno jasno da se radi o veštačkoj tvorevini
pošto se država ne može graditi u svakom zaseoku, tamo gde živi šačica pripadnika nekog naroda, u
ovom slučaju turskog.
Žučne izjave turskih zvaničnika povodom grčke kupovine ruskih raketa izazvale su
reagovanja i na zapadu, u Vašingtonu pre svega. Predstavnik Stejt departmenta zbog toga je uputio
oštar prekor ministrima Tansu Čiler i Turhanu Tajanu: „Mi se nadamo da to nije zvanični turski
stav“. A generalima u Ankari je poručio: „Pročitajte ponovo vašu istoriju“.
Predstavnik Stejt departmenta je, takođe, upozorio Ankaru da ne može stavljati znak
jednakosti između kiparske i kubanske raketne krize bez obzira na neke sličnosti.
Kritike su mogle da se čuju i u turskoj javnosti. Jer takve izjave potvrđuju da „Ankara ima
agresivne ciljeve“ što ide na ruku Grcima koji su, inače, na zapadu osuđeni zbog te porudžbine
raketa.
Turskim političarima je dobro došla „raketna kriza“ jer im je, na trenutak, omogućila da
skrenu pažnju sa unutrašnjih problema. Reč je pre svega o tvrdnjama opozicije da pojedine državne
strukture imaju spregu sa mafijom. Na optuženičkoj klupi se pre svih našla Tansu Čiler i njen
suprug Ozer, odnosno njena Partija pravog puta. Javnost je zatražila da ona konačno položi račune.
U Turskoj se već duže vreme tvrdi da se Republika Kipar užurbano naoružava, da je kupila
moderne tenkove i drugo teško oružje. U Ankari se toliko ne strahuje od Grka, koliko od prisustva
Rusa koji će, zajedno sa raketama, prvi put stići na to ostrvo. Oni će vremenom postati pretnja ne
samo Turskoj, nego i južnom krilu NATO-a i zemljama Bliskog istoka. Pogotovo što će, kako se
ističe, te raketne sisteme opsluživati ruski stručnjaci.
Ankara je Moskvi uputila dve note u kojima je tražila da preispita svoju odluku i da
odustane od prodaje raketa kiparskim Grcima. Ali od toga neće biti ništa, pošto se radi — kako
tvrde u Rusiji — o „apsolutno odbrambenom (a ne ofanzivnom) naoružanju“.
„Rusija će prodati rakete i Turskoj ukoliko ona želi da ih kupi“ — izjavio je tim povodom
ruski ambasador u Ankari Vadim Kuznjecov, inače veoma iskusni diplomata. On je dodao:
„Republika Kipar je nezavisna država koja odlučuje od koga će da kupi svoje naoružanje“.
U Ankari se takođe strahuje da „raketna kriza“ ne dovede do primene „dejtonske formule“
na Kipru. Ako bi se to desilo onda bi ona morala da povuče svoje askere sa ostrva za šta zasad ne
želi ni da čuje. U tom slučaju liniju razdvajanja između turske i grčke zajednice čuvala bi
međunarodne snage, dakle po „bosanskom receptu“.
„Takav plan bi ugrozio interese Ankare i Turaka na severnom Kipru pošto bi to moglo da
dovede u pitanje njihov položaj“ — procenjuje se u turskim vojnim krugovima.
„Mi smo spremni da odustanemo od kupovine ruskih raketa i tenkova ali samo pod uslovom
da se u određenom roku ostrvo demilitarizuje“ — izjavio je u vreme „raketne krize“ jednoj
privatnoj turskoj TV stanici ministar spoljnih poslova Republike Kipar Alekos Mihaelidis.
Preko te grčke inicijative zvanična Turska je prešla ćutke, kao da je zalivena.
Kada je „raketna kriza“ bila na vrhuncu jedna američka delegacija koju je predvodio Keri
Kavenoh, direktor odeljenja Stejt departmenta za jugoistočnu Evropu, posetila je Kipar, Grčku i

70
Tursku. Na konferenciji za štampu u američkoj ambasadi u Ankari on je izjavio da je ta „misija bila
uspešna“.
„Sporne rakete neće biti instalirane za šesnaest meseci (do sredine 1998. godine), u
međuvremenu mnoga sporna pitanja biće rešena“ — izjavio je novinarima funkcioner Stejt
departmenta.
U Turskoj to objašnjenje neće ili ne mogu da shvate i prihvate. „Saopštenje da rakete neće
biti postavljene za šesnaest meseci nije ustupak, nego veštački gest. Pogotovo što je do tog
odlaganja došlo iz tehničkih a ne političkih razloga“ — istaknuto je u Ministarstvu spoljnih poslova
Turske.
„Najnovija strategija Atine je da oružjem opkoli Tursku“ — plaše se u Ankari jer rakete S-
300 mogu da dosegnu i do ciljeva na njenoj zapadnoj obali.
U sedištu NATO-a u Briselu, kao i u Vašingtonu, strahuju da sve složeniji grčko-turski
odnosi ne ugroze strategijski veoma značajno južno krilo Atlantskog saveza. Za vlade u Ankari i
Atini — svejedno koje ih partije formiraju — kiparski problem je nacionalno pitanje.
Međunarodna zajednica sada odlučnije nego ranije pokušava da ukloni taj „berlinski zid“ sa
tog prelepog mediteranskog ostrva koje je čak i jedna Afrodita izabrala za svoje ishodište. U igri su
svi i to je ono što ohrabruje: novi generalni sekretar Ujedinjenih nacija Kofi Anan, američki državni
sekretar Madlen Olbrajt, Evropska unija. Tu je u konfliktnim situacijama i nezaobilazni Ričard
Holbruk koga je predsednik Bil Klinton odredio za svog specijalnog emisara za Kipar iako se on
povukao iz politike i sada obrće dolare na berzi u Vol Stritu u Njujorku.

MINARET PROTIV KRSTA

Prvi put u sedam decenija dugoj istoriji turske republike, početkom 1996. godine, zabranjena
je knjiga čiji je autor jedan poslanik. To se desilo zbog Aja Sofije, u svetu poznate crkve u
Istanbulu.
Poslanik fundamentalističke Partije prosperiteta (REFAH) Hasan Husein Džejlan napisao je
knjigu „Izdaja Aja Sofije“ koja je, čim se pojavila — zabranjena. Sud državne bezbednosti je to
uradio — kako je navedeno u škrtom obrazloženju — zbog „javnog podsticanja na osvetu i
neprijateljstvo preko naglašavanja etničkih, klasnih, sektaških i religioznih razlika“.
Sporna knjiga je preko noći nestala iz prodajnih izloga i skladišta izdavača. Ona je, baš zato
što je zabranjena, zagolicala interesovanje javnosti, pogotovo što se iz odluke suda nije moglo ništa
dokučiti. Mladi islamista, njen autor, na 120 stranica je kritikovao one koji su Aja Sofiju pretvorili u
muzej, odnosno založio se za to da se ona ponovo preobrne u džamiju kako bi Turci mogli da
klanjaju pod hrišćanskim krstom.
Istorija se nemilosrdno poigrala sa tim vizantijskim spomenikom. Kada je sultan Mehmed
Osvajač, posle višemesečne opsade, konačno, zauzeo Kostantinopolj, već sutradan je pretvorio Aja
Sofiju u — džamiju. Pedantni hroničari su zabeležili: baš u njoj i on je klanjao Alahu da bi i na taj
način dokazao svoju moć.
„Krst i minaret nikako ne mogu da idu zajedno“ — stizala su upozorenja Turskoj sa sve
četiri strane sveta, pogotovo sa zapada.
To je možda najveći kulturni zločin u istoriji čovečanstva. Mozaici u crkvi su prekrivani
malterom i tragovi tog vandalizma vidljivi su i danas.
Kada je početkom treće decenije ovog veka proglašena turska laicisitička republika — na
čijem je čelu bio veliki reformator Mustafa KemalAtaturk — ko zna po koji put pokrenuto je pitanje
Aja Sofije, odnosno njenog statusa. Pogotovo što na to više nije bio ravnodušan ni svet.
Mustafa Kemal, koji je nastojao da uhvati korak sa demokratskim svetom, shvatio je da mu
je Aja Sofija, ako i dalje bude džamija, jedna od velikih prepreka na tom delikatnom putu. Za
razliku od njegovih prethodnika bilo mu je jasno da je oskrnavljen jedan od najvećih hrišćanskih
spomenika, da su Osmanlije učinile neoprostiv greh, jer su prekrili freske da ne bi gledali Hrista

71
dok se klanjaju Alahu. Crkva je, ipak, crkva iako su na njoj, na silu, dozidani minareti.
Radikalni muslimani, koji su bili u ogromnoj većini, nisu hteli ni da čuju za ideju da Aja
Sofija ponovo bude ono što je i bila — crkva, jer su to dovodili u vezu sa navodnim slabljenjem
moći „velike“ Turske. Istanbul ima džamija na pretek, na svakom ćošku, ali za fundamentaliste je
bilo važno da klanjaju tamo gde su se Grci krstili, da i na taj način dokažu svoju premoć nad
istorijskim rivalom.
U takvoj situaciji Mustafa Kemal-Ataturk je očigledno bio prisiljen da prihvati
kompromisno rešenje. Pogotovo što je hteo da normalizuje odnose sa Grčkom, jer je od početka
sledio politiku: „Mir u zemlji, mir u svetu“. On je pretvorio Aja Sofiju u muzej: dakle — niti crkva,
niti džamija!
Greh je učinjen, jer Aja Sofija je crkva. Ali, Ataturk se nije usudio da to prizna. Plašio se
kako će reagovati oni koji su u njoj videli samo — islamsku bogomolju.
Tako je bilo prvih decenija ovog stoleća. Tako je i danas. Tu se gotovo ništa nije promenilo.
Ta trgovina islamom — ponovno pretvaranje Aja Sofije u džamiju — nastavlja se u Turskoj čak i
među onima koji se javno kunu u laicističke principe koje je na ovom tvrdom maloazijskom
prostoru utemeljio Ataturk.
Kada sam krajem osamdesetih godina bio dopisnik Tanjuga iz Atine, Tursku je prvi i
poslednji put posetila Melina Merkuri, glumica i ministar kulture. Imao sam zadovoljstvo da je
upoznam. Kada je stigla u Istanbul, gde je obišla Aja Sofiju, ona je u zvaničnoj izjavi očigledno
napravila namernu grešku: „Bože, što se radujem što sam danas u Konstantinopolju“! A onda kratka
pauza. Sekunde kao večnost. Domaćini se mrko zgledaju. Politički skandal. Ali grčka karijatida se
munjevito snašla: Oprostite, ja sam pogrešila. Ovo je, kažu, Istanbul!“
Kada sam je posle toga sreo u Atini, postavio sam joj pitanje: „Kako ste se, Melina, osećali
dok ste obilazili Aja Sofiju“.
Ona je nervozno pripalila cigaretu koja joj je već bila načela pluća: „Isplakala bih se onda
pred oltarom tog hrišćanskog hrama, ali me bilo sramota od Turaka koji su me pratili“.
A onda me prodorno pogledala. „I vi biste, to isto uradili. U to sam sigurna. To vam vidim iz
očiju“.
Otćutao sam. Autor sporne knjige, poslanik fundamentalističke partije prosperiteta Džejlan
tvrdi da je status Aja Sofije, u vreme Ataturka, promenjen na pritisak Grka. Taj ekstremista, zarastao
u bradu i brkove, pita se ko je izdao Aja Sofiju, ali kao džamiju? Odgovor je sam nametnuo —
Mustafa Kemal-Ataturk!
Tog mladog fundamentalistu ne interesuje to što je sultan Mehmed Osvajač pre pet stoleća
napravio greh kakav se ne pamti u civilizacijskom svetu. Jer, islamisti i danas, na izmaku 20. veka,
na taj način pokušavaju da pokažu svoju moć, da potvrde snagu koja već neumitno pripada
prošlosti.
U knjizi „Izdaja Aja Sofije“ objavljena je lista svih džamija koje su zatvorene, ili je
promenjen njihov status u poslednjih sedam decenija, što će reći od kako je proglašena laicistička
republika. Poslanik Džejlan, čija je partija od decembra 1995. godine vodeća stranka u zemlji, i na
taj način pokušava da dokaže ko je izdao, ne samo Aja Sofiju, nego i Tursku.
Ali, kada je taj poslanik u pitanju, to u Turskoj nikoga ne čudi. On je inače poznat po
napadima na Ataturka i na demokratski sistem Turske. Govoreći marta 1997. godine na svečanosti
povodom bitke za Dardanele on je izjavio:“ Tu pobedu su izvojevali učenici medresa i sledbenici
osnivača sekte „Nur Bedijuzman“.
Ime Kemala Mustafe-Ataturka tom prilikom nije ni pomenuo iako se on tada, u Prvom
svetskom ratu, kao vojskovođa — proslavio.
Radikalni islamista Džejlan, bliski saradnik predvodnika fundamentalista Nedžmetina
Erbakana, te reči je izgovorio povodom predloga da se zatvore ilegalni kursevi za proučavanje
Kurana i verske škole koje su se, pošto su izvan kontrole države, pretvorile u leglo islamista. „Niko
neće imati tu snagu da zatvori verske škole i da ukine čalme i marame“ — izjavio je izazovno

72
Hasan Husejin Džejlan.
Da sve bude u fundamentalističkom tonu, postarala se muzička grupa „Ipek Julu“ (Put
svile), čiji su članovi poznati po ekstremnim stavovima. Na svečanosti povodom pobede na
Dardanelima ona je otpevala pesmu u kojoj je pozvala prisutne na „džihad“ — sveti rat.
U Istanbulu danas ima svega tri-četiri hiljade Grka. A početkom 20. veka ih je bilo više od
250 hiljada. Oni su pobegli u Heladu, jer su se našli na udaru ovdašnjih vlasti.
Sudbina se još mnogo okrutnije poigrala sa Jermenima. Njih sada u Turskoj ima oko 60
hiljada. Tokom pogroma 1915. godine stradalo je milion i po hiljada ljudi. Tako nešto se ne pamti u
novijoj istoriji sve do pojave Hitlera.
U Ankari to objašnjavaju „normalnom“ pojavom: „Jermeni su stradali tokom transporta, što
se inače dešava!“. Neverovatno, ali Turci baš tako kažu.
Kada se sve to zna onda je lakše shvatiti zašto je Aja Sofija na udaru ovdašnjih islamista.
Njen status bi i dan danas da menjaju svi: i fundamentalisti, ali i oni koji se, kada to treba, kunu u
laicističke principe Mustafe Kemala-Ataturka. To je ono što posmatrača sa strane, kao što je autor
ovih redaka — zbunjuje.
„Kada je Turska u krizi, pogotovo kada su na vidiku novi izbori, onda se Aja Sofija
obavezno nađe na dnevnom redu, na udaru. Trgovci islamom na taj način pokušavaju da dokažu
svoju premoć, uvereni su da će dobiti mnoge glasove ako tu čuvenu hrišćansku svetinju pretvore u
džamiju“ — objasnio mi je jedan turski kolega koji je upućen u te igre.
Kao potvrdu tome, on podseća na to da su i stranke, koje se prikrivaju iza laicističkih
principa, početkom devedesetih godina ovog veka, predložile da se Aja Sofija ponovo pretvori u
džamiju. Mnogi od njih ne klanjaju ali kalkulišu da će na taj način pridobiti glasove radikalnih
birača. Ali, dosad ni vlada, niti parlament nisu se usudili da povuku taj radikalni potez. U Ankari su
svesni da bi to izazvalo buru reakcije u svetu, pogotovo onom zapadnom, koji inače optužuje
Tursku da ne poštuje osnovna ljudska prava i slobode.
Oni upućeniji u turske političke prilike tvrde da ekstremisti neće ostaviti na miru Aja Sofiju,
jer je ona bila, i biće, trun u oku, radikalnim vernicima. Za sve njih ona je simbol druge kulture, pa
je treba ili ukloniti ili pretvoriti u Alahovu bogomolju.
Aja Sofija, Vaseljenska patrijaršija i vizantijski spomenici koji se nalaze u Turskoj, malo-
malo pa se nađu na udaru onih koji ne trpe hrišćanstvo.
Sredstva se ne biraju. Novembra 1995. godine ispred znamenite crkve nepoznata lica su
podmetnula automobil — bombu. Igrom okolnosti ona je ostala na temeljima pošto su ta kola
odnesena na obližnje parkiralište, jer su bila ostavljena na zabranjenom mestu.
Kada se krajem devedeset četvrte godine saznalo da Vaseljenska patrijaršija planira da u
Evropskoj uniji otvori informativni biro, u Turskoj je to izazvalo velika uzbuđenja. Islamisti su se
istog časa digli na noge: Istanbul će ponovo postati Konstantinopolj! Patrijaršija će postati „država
u državi“ kao Vatikan.
Patrijarh Vartolomej je tih dana obišao desetak grčkih ostrva u Egeju, što je takođe mnogima
zasmetalo. Na kraju te turneje on se na ostrvu Kos sreo sa tadašnjim grčkim premijerom Andreasom
Papandreuom. U Ankari mu je zamereno da se ponaša kao šef države, da pokušava da se izbori za
specijalni status u Turskoj, kao što ga ima Vatikan u Italiji. Pogotovo što je posetio i zemlje
Beneluksa gde je razgovarao sa predsednikom Evropske komisije Žakom Santerom.
Turski verski ekstremisti su panično reagovali. Oni su prozvali Ministarstvo spoljnih
poslova da upozori patrijarha da ne može da koristi ekumenski status, da ne može da se ponaša kao
šef države.
Prema sporazumu koji je 1923. godine potpisan u Lozani, on je duhovni vođa pravoslavaca
koji žive u Turskoj. To je tačno. Ali, to ne znači da patrijarh ne može da obilazi grčka ostrva u Egeju
na kojima žive pravoslavci, ili da održava kontakte sa Evropskom unijom, ili premijerom u Atini.
Svejedno što je on prema Lozanskom sporazumu turski državljanin.
Fundamentalističkoj Partiji prosperiteta (REFAH) — koja ima gradonačelnika u Istanbulu

73
— bliski list „Zaman“ objavio je tih dana komentar pod alarmantnim naslovom“ „Ako ne sada,
onda kada?“. Drugim rečima patrijarha i Patrijaršiju u Istanbulu treba zaustaviti dok ne bude kasno.
U Turskoj se plaše ekumenskog statusa Patrijaršije pošto bi se pod njenim okriljem moglo
naći više od 300 miliona pravoslavaca. Toliko ih živi u ne baš mnogo omiljenoj Rusiji i omraženoj
Grčkoj, Srbiji i Crnoj Gori, Bugarskoj, Rumuniji, Jermeniji...
Prvu ličnosti Vaseljenske patrijaršije ovde nazivaju „Fener grčki patrijarh“. Ta prva reč, koja
neupućenog zbunjuje, pridodata je po delu Istanbula gde se nalazi zdanje Patrijaršije. Na taj način
se nastoji da se patrijarhu oduzme ekumenska uloga u pravoslavnom svetu koji bi i na verskoj
osnovi mogao da se okrene protiv muslimana.
Islamisti predlažu da patrijarh pre nego što krene van zemlje treba da traži dozvolu od vlade
u Ankari. Oni takođe ukazuju i na druge grehe malobrojnih pravoslavaca u Istanbulu: na povećani
broj krštenja i venčanja Grka u Patrijaršiji koji zbog toga svakodnevno stižu iz Atine i drugih mesta
u Grčkoj.
„Te posete nagoveštavaju da Grci još uvek gledaju na Istanbul kao na Konstantinopolj“ —
uspaljeno konstatuje „Zaman“, jedan od najtiražnijih listova u Turskoj.
Patrijarh Vartolomej se krajem 1995. godine našao na udaru čak i zbog organizovanja jednog
simpozijuma o zaštiti okoline na grčkom ostrvu Patmos, u istočnom Egeju
Vaseljanskom patrijarhu se zamera što su na tom skupu, na grčkoj teritoriji, bili u upotrebi
samo engleski i grčki jezik, što su ga u egejskim vodama, kada je dolazio iz Istanbula, dočekala dva
grčka ratna broda sa počasnim plotunima. Sve to je u Ankari iskorišćeno tako kao da se crkveni
velikodostojnik u inostranstvu već ponaša kao šef države, što će reći da Patrijaršija u Istanbulu,
korak po korak, postaje „novi Vatikan“.
Patrijarh Vartolomej je i tada, kao i mnogo puta ranije, morao da se brani: „Ja uvek
informišem Ministarstvo spoljnih poslova o svojim aktivnostima pošto sam turski državljanin“. On
je objasnio da simpozijum o zaštiti okoline, bez obzira na prisustvo zvaničnika, nije imao bilo
kakve političke ciljeve. U Turskoj to ne mogu ili neće da shvate.
Tim povodom zvanično se oglasio i tadašnji predsednik parlamenta Husametin Džindoruk
na neuobičajen, tipično velikosilski način:
„Ukoliko Patrijaršija napravi bilo kakvu grešku i ona će biti pretvorena u muzej (kao i Aja
Sofija)“ — rekao je taj iskusni pravnik, osnivač konzervativne Partije pravog puta, koji se, kad god
mu je to potrebno, bezrezervno kune u laicizam i reforme Mustafe Kemala-Ataturka. Njemu je, iako
sebe nastoji da prikaže kao liberalnog političara, zasmetalo to što je patrijarh dočekan počasnim
plotunima sa grčkih ratnih brodova!
No, to nije ništa novo. Pogotovo kada se zna dramatična sudbina Aja Sofije u čiju zaštitu je
čak stao i američki predsednik Bil Klinton, koji je upozorio Turke da ne smeju da dovode u pitanje
njen status, odnosno da je ponovo pretvaraju u džamiju. To je možda i najveća garancija za čuveni
vizantijski spomenik, pošto je Ankara veoma zavisna od velikog saveznika s one strane Atlantika.
Zbunjuje, međutim, to što i misleći ljudi, koji sebe smatraju intelektualcima, podržavaju tu
nasilničku dnevnu politiku. Kao da nisu u stanju da razluče igre stranaka.
Profesor istorije Ilter Turan: „Na Patmosu Grčka je upotrebila Patrijaršiju da bi proširila svoj
ugled. Nadam se da će ona shvatiti da ne treba da postane oruđe politike vlade u Atini“.
Bivši ministar spoljnih poslova Osman Oldžaj: „Ovo se može shvatiti (organizovanje
simpozijuma o zaštiti okoline na Patmosu) tako što Patrijaršija pokušava da među nama stvori
Vatikan“.
Bivši ambasador Šukru Elekdag: „Turska ne prihvata univerzalni status Patrijaršije“.
A patrijarh Vartolomej — na te optužbe — uporno ponavlja: „Ja poštujem odredbe
Lozanskog ugovora iz 1923. godine kojim je određen položaj Patrijaršije“.
„Mi ne želimo da se borimo za međunarodni status koji ima Vatikan. Ekumenska patrijaršija
želi da bude ono što jeste — crkva, da bude slobodna, i da kao takva bude — uvažavana. Mi živimo
rame uz rame sa muslimanima i Jevrejima i želimo da sa njima razvijamo odnose i saradnju.

74
Pravoslavci imaju posebnu ulogu i odgovornost u približavanju zapada i istoka. Kao i Republika
Turska, mi smo vezani i za jedan i za drugi deo sveta“ — diplomatski objašnjava Vartolomej.
Crkveni velikodostojnik iz Konstantinopolja dalje razlaže: „U svetu danas postoji šesnaest
sestrinskih pravoslavnih crkava i moja uloga je da budem koordinator i garant njihovog jedinstva.
Moj položaj je različit od pape u Vatikanu i ja se ne mešam u njihova unutrašnja pitanja. Ja sam kao
otac porodice“ — kaže Vaseljenski patrijarh.
„Mi smo na turskoj teritoriji i moramo da poštujemo zakone te zemlje. Svejedno što smo mi
došli ovde (u Konstantinopolj) mnogo ranije nego Otomanska imperija. Mi smo na ovim prostorima
već 17 vekova“ — podseća Vartolomej.
U Ekumenskoj patrijaršiji optužuju Ankaru i nikako ne mogu da joj oproste što je pre 25
godina zatvorila teološku školu na ostrvu Halki, preko puta Istanbula: „Mi ne možemo da
spremamo nove generacije teologa, sveštenika i episkopa. Nama je neophodna nova krv. Turska
vlada mora da otvori tu školu“ — otvoreno ističe Vartolomej.
U Vaseljenskoj patrijaršiji se nadaju da im i međunarodne okolnosti idu na ruku, da bi
konačno taj problem mogao da se skine s dnevnog reda. Ankara svim silama nastoji da postane član
Evropske unije. Otvaranje te verske škole bi, bez sumnje, popravilo njen „rejting“ u Briselu, jer bi
time pokazala da poštuje ljudska prava i verske slobode zbog čega je inače stalno na optuženičkoj
klupi zapada.
„Ja sam za glasnost. Stvorio sam dobre odnose sa turskim narodom, biznismenima,
novinarima, umetnicima i političarima. Zašto ne? Ja govorim otvoreno i slobodno. Pretnje crkvi
dolaze od fundamentalista koji su se pojavili na sceni poslednjih godina. Oni su opasnost, ne samo
u Turskoj nego i u Oklahomi, Parizu i Tokiju. Rat u ime religije je u stvari rat protiv religije“ —
objašnjava Vartolomej položaj Vaseljenske patrijaršije.
Status Patrijaršije u Istanbulu, koja je vekovno sedište pravoslavlja i Grčke pravoslavne
crkve, određen je Lozanskim sporazumom. Posle poraza u ratu sa Turskom, Atina je bila prisiljena
da prihvati mnoga uslovljavanja Ankare. Tako je, prema tom međunarodnom dokumentu Patrijaršija
praktično postala turska verska institucija, odnosno „vrhovna verska institucija grčkih pravoslavaca
koji žive u Turskoj“. Na toj odredbi Ankara uporno insistira kako bi osujetila njen ekumenski status.
Šef turske delegacije na pregovorima u Lozani Ismet Ineni — koji je posle Ataturkove smrti
godinama bio predsednik zemlje — predlagao je da se Patrijaršija izbaci iz Istanbula!
Vaseljenski patrijarh mora da uzme tursko državljanstvo i muslimanske vlasti mogu direktno
da utiču na njegov izbor. Guverneru Istanbula se unapred podnosi lista kandidata za novog
crkvenog velikodostojnika, i on može, bez obrazloženja, da s nje skine svakoga protiv čijeg je
izbora! To se u prošlosti i dešavalo!
Turska nastoji da smanji značaj i ulogu patrijarhata ne samo u pravoslavnom svetu nego i
među vernicima u Istanbulu. Ona u tome uspeva pogotovo što je drastično smenjen broj pripadnika
grčke manjine. Samim tim smanjila se i mogućnost za obnovu svešteničkog kadra.
Patrijaršija i njeni pripadnici izloženi su mnogim pritiscima koji vuku korene još iz davne
prošlosti. Pravoslavnim sveštenicima je još 1934. godine zabranjeno da izvan crkve nose
tradicionalnu odeždu i ukinuto je obeležavanje verskih praznika u manjinskim školama. Godine
1970. zabranjena je verska nastava kao i jutarnje molitve.
Na stalnom je udaru i imovina Patrijaršije. Uporno se zahteva da ona vodi poslovne knjige
na turskom jeziku kako bi vlasti lakše kontrolisale njeno poslovanje. To potvrđuju mnoge mere:
oduzimanje imovine Patrijaršije, uvođenje neopravdano visokih poreza na imanja i crkvene zgrade,
oduzimanje verskih objekata koji se ne koriste zbog pomanjkanja sveštenika. Turske vlasti su u
nekoliko navrata proterivale monahe pošto su bili „politički nepodobni“!
Mnoge crkvene objekte nagrizao je zub vremena, oni propadaju, pošto Patrijaršija teško
dobija dozvolu za njihovu popravku i restauraciju.
Turska, mic po mic, sistematski, sužava prostor za aktivnosti Patrijaršije, i to u svim
oblastima. Njen uticaj i identitet je ozbiljno ugrožen, što i izaziva reagovanja u demokratskom

75
svetu.
Patrijarhat je najteže pogodilo zatvaranje Visoke teološke škole na Halkiju, na koju je
stavljen katanac posle skoro sto godina postojanja. To je urađeno na osnovu zakona kojim je
zabranjen rad privatnih verskih škola. U međuvremenu ti propisi su promenjeni i otvorene su
mnoge privatne škole za islamske uleme. Zabrana je ostala na snazi samo kada se radi o
pravoslavnom sveštenstvu.
To je najteži problem Patrijaršije, pošto su mnogi monasi u poznim godinama. Mladi
sveštenici se školuju u Grčkoj, ali se nerado vraćaju u Istanbul pošto moraju da postanu turski
državljani. Ako se ovako nastavi može se dogoditi da Patrijarhat uskoro ostane bez kandidata za
popunjavanje visokih svešteničkih zvanja, možda čak i za samog patrijarha.
Patrijaršija se suočava sa još jednim problemom: kada se neki sveštenik odluči da dođe u
Istanbul tamošnje vlasti odugovlače u nedogled proceduru oko sticanja turskog državljanstva.
Ponekad ti zahtevi ostaju bez odgovora!
Zvanična Turska odbacuje primedbe Amerike i zapadnoevropskih zemalja u kojima je
optužuju da ugrožava status Patrijarhata. Iznova se ponavlja da ona postupa „apsolutno prema
svojim međunarodnim obavezama i unutrašnjim zakonima“. Pokušava se čak i to da se u što
povoljnijem svetlu prikaže stav Otomanskog carstva prema toj pravoslavnoj instituciji iako je ono
odmah posle zauzimanja Konstantinopolja pretvorilo Aja Sofiju u džamiju. Kao dokaz se navodi to
što Patrijaršija uopšte postoji na turskoj teritoriji! Svesno se, naravno, zaboravlja da istorija te
pravoslavne institucije i Aja Sofije ne počinje od 1453. godine kada je u turske ruke pao grad na
Bosforu.
Turska zasad ne pokazuje spremnost da reši nagomilane probleme Patrijaršije u Istanbulu.
Ona opravdanja traži i nalazi na drugoj strani: u tome što Grci progone i hapse muftije islamske
zajednice u zapadnoj Trakiji, što se Atina i Grčka pravoslavna crkva mešaju u rad Patrijarhata što je
to u suprotnosti sa Lozanskim ugovorom.
Ali, ova priča se na tome ne završava. Pet i po vekova posle pada Konstantinopolja,
vizantijske spomenike nikako da ostave na miru koji inače, zbog vremena, tiho umiru. Ne samo Aja
Sofija, ne samo Patrijaršija. U poslednjoj deceniji veka koji odlazi sa kalendara, na udaru se našao u
svetu poznati vizantijski zid koji je svojevremeno štitio Konstantinopolj od osvajača. Ono što je
ostalo od sultana Mehmeda, koji je zauzeo Istanbul, od čestih zemljotresa, i ljudskog nemara,
odlučili su da dokrajče turski islamisti koji sve više dižu glavu. Ako se dokopaju centralne vlasti,
oni će ga sigurno i urnisati.
„Vizantijske zidove u Istanbulu treba srušiti zato što su oni grčki“ — izjavio je jedan do
„viđenijih“ članova islamističke Partije prosperiteta Oguzhan Asilturk. Nije doduše objasnio da li će
na pragu 21. veka to uraditi kao njegovi preci-đuladima, ili na neki drugi način.
Turska svakog maja u godini svečano obeležava zauzimanje Konstantinopolja! „Ljudska
agresivnost, u sprezi sa primitivizmom, kao da nema granice“ — jetko primećuje jedan grčki
sveštenik.
„Pošto je Istanbul muslimanski grad već 600 godina, ja mislim da nije u redu da njegovi
stanovnici i dalje žive u vizantijskoj senci. Te zidove treba srušiti izuzev prolaza Topkapi kroz koji
je ušao sultan Mehmed koji je osvojio Konstantinopolj“ — kaže agresivni Asilturk.
Na lokalnim izborima 27. marta 1994. godine, islamisti su bili treća po snazi partija u zemlji,
ali su osvojili većinu mesta u Istanbulu, kao i mnogim velikim gradovima u Turskoj. Odmah posle
toga čuli su se zahtevi da se Aja Sofija ponovo pretvori u džamiju. Na udaru se našao i zid koji je
svojevremeno podigao vizantijski imperator Teodosije Drugi.
Posle višemesečne opsade sultan Mehmed je ušao u Konstantinopolj poslednjih dana maja
1453. godine. Grad je bio u ruševinama. Vizantijski zid je na više mesta đuladima sravnjen sa
zemljom. Prema nekim putopiscima u zidu je do tada bilo 366 prolaza. Ali, kada su stigle
Osmanlije, zbog bezbednosti, mnogi od njih su zatvoreni.
Grad na Bosforu je postao prestonica Otomanske imperije. Sultan Mehmed je popravio ono

76
što je porušio, ali ne zbog posebnog poštovanja vizantijskih spomenika, nego da bi se i sam zaštitio
od eventualnih napadača.
Vizantijski zid je posle toga bio prepušten sam sebi, tihom umiranju, propadanju koje je bilo
neumitno. Krajem 19. veka, baš kao sada, učestali su zahtevi da se — sruši.
Tadašnji veliki vezir Mihat paša je 1892. godine sačinio plan za njegovo uklanjanje. Ali, u
poslednjem času taj vandalski čin je zaustavljen, jer su se protiv toga žestoko pobunile grupe
intelektualaca u zapadnoj Evropi, Velikoj Britaniji pre svih.
I kada se poverovalo da će već osakaćeni spomenik, koji je poznat širom sveta, ostaviti na
miru da traje dok traje, oglasili su se sadašnji vandali-islamisti. Oni bi preko tih zidina da
pridobijaju glasove birača na lokalnim i parlamentarnim izborima. Njih ne interesuje to što je taj
spomenik pod zaštitom UNESKO-a
Islamistički gradonačelnik Istanbula Taip Erdogan izjasnio se protiv nasilnog rušenja
vizantijskog zida pošto ga je, posle osvajanja Konstantinopolja, održavala Otomanska imperija. Ali
je za njegovo „prirodno“ uklanjanje. Po njemu, sadašnja generacija treba da ostavi zid tamo gde se
nalazio vekovima, da ga prepusti zubu vremena. A zna se šta to praktično znači: njegov definitivni
kraj za nekoliko decenija ili najkasnije za jedan vek.
Vizantijski zidovi u stvari ne pripadaju ni hrišćanima koji su ih podigli, niti muslimanima
koji su ih osvojili i prisvojili. Oni su vlasništvo čovečanstva. To je ono što njihovu sudbinu čini
izvesnijom, mada Turci mnogo ne haju za principe koji sada važe u civilizacijskom svetu.
Ipak, ni jedna vlada, makar na njenom čelu bili fundamentalisti, neće se usuditi tako lako da
zagrize taj orah, jer će je na stub srama staviti vasceli svet. Takav vandalizam malo ko bi mogao da
shvati i prihvati.
„Ne postoji sila u našem društvu koja bi mogla da sruši (vizantijski) zid u Istanbulu, jer je to
u suprotnosti sa našim zakonima i sa raspoloženjem međunarodnog javnog mnjenja. To su bolesne
inicijative“ — izjavio je Timurdžin Savaš koji je jedno vreme bio ministar kulture.
Igra je providna. Islamisti na taj način nastoje da pokažu svoju moć, da mogu da osvajaju —
kao nekada Mehmed — preostale neosvojene hrišćanske tvrđave. U pitanju je politički marketing.
Iza toga se krije bitka za nove glasače, borba za osvajanje centralne vlasti, bitka za uspostavljanje
šerijatskog sistema, koji je bio na snazi vekovima, dok ga pre sedamdeset godina nije ukinuo
najveći reformator u islamskom svetu — Ataturk.
Kada su islamisti Nedžmetina Erbakana 28. juna 1996. godine formirali koalicionu vladu,
zajedno sa konzervativcima, istog časa je (ponovo) doveden u pitanje status Aja Sofije. To se i
moglo očekivati, jer su oni u predizbornoj kampanji obećali da će je, kada se dočepaju vlasti,
ponovo pretvoriti u džamiju.
Islamistički ministar kulture Ismail Kahriman, koji je poznat po ekstremnim idejama, odmah
je, kada je zaseo u tu fotelju, dao nalog svojim najbližim saradnicima da pripreme zakonski teren za
taj poduhvat. Istovremeno je podržao inicijativu da se na Taksimu, poznatom sekularističkom centru
u Istanbulu, podigne velelepna džamija. Njega ne interesuje to što će taj projekat uništiti znamenja
republike i poznati park koji je stecište domaćih i stranih turista.
Cilj islamista je dvojak. Prvo — oni na taj način žele da pokažu svojim biračima i uopšte
javnosti da su stranka koja ispunjava obećanja. Drugo — pokušavaju da sebi podignu ideološki
spomenik, da ostave neizbrisiv trag među generacijama kojima pripada vreme koje dolazi.
Aja Sofija i vizantijski zidovi su ovog puta na nogama prebrodili sadašnji nasrtaj verskih
ekstremista. To je iznova podelilo tursku javnost. Na sreću, još nije malo Turaka koji trezveno
razmišljaju: Istanbul ima dovoljno džamija i nema potrebe da se ponovo skrnavi Aja Sofija.
To je za sad tako. A šta će se dogoditi ukoliko islamisti toliko ojačaju da mogu sami da
formiraju centralnu vladu, to ni sam gospod Bog ne zna.
Da još jednom citiram patrijarha Vartolomeja: „Ipak se neće usuditi. Ovo nije petnaesti vek“.
Hoću da mu verujem, mada mi neka unutrašnja sumnja ne da mira pogotovo što su islamisti
za nepunu godinu dana uspeli da raspolute i muslimansku naciju na dva dela, da je dovedu maltene

77
na ivicu građanskog rata.

KURDI ČEKAJU NOVU GODINU

„Ja imam dvoje maloletne dece, muža, mnogo prijatelja. Mlada sam žena i ja volim život.
Ali ne mogu da prihvatim ponižavanja“.
Ovo su reči Lejle Zane, bivšeg poslanika bivše prokurdske Demokratske partije (DEP) koje
je napisala u pritvoru i nekako doturila do javnosti 1994. godine.
Ništa nije tajnovitije od ljudske sudbine. A ona se gorko, nemilosrdno poigrala sa tom
tridesetogodišnjom, lepom i ponositom Kurdkinjom. Ona sada svoje najbolje dane provodi u
kazamatu u Ankari gde je i obolela.
Život je bio okrutan prema celoj porodici Zana, koja je inače veoma ugledna u Dijarbakiru,
velikom gradu na jugoistoku Anadolije. Lejlin suprug Mehdi Zana, bivši gradonačelnik tog mesta,
osuđen je na četiri godine zatvora zbog jedne izjave u Evropskom parlamentu o kršenju ljudskih
prava u Turskoj!
Mehdi i Lejla Zana imaju dvoje dece. Dok on nije izašao iz zatvora o njima se starala
Lejlina majka, rodbina i njihovi prijatelji. Majka im i dalje trune iza rešetaka, a ta nejač gotovo da
još nije osetila toplinu i sigurnost njenog krila.
Grupa poslanika prokurdske Demokratske partije, među kojima je bila Zana, javno se
zalagala za osnovna ljudska prava i slobode kurdskog naroda. Na te njihove izjave se od početka
gledalo sa velikim podozrenjem. A onda je na scenu stupila nemilosrdna državna mašinerija: po
kratkom postupku im je oduzet poslanički imunitet i pokrenut sudski postupak.
Bile su to scene od kojih se kosa diže na glavi, koje su zapanjile demokratski svet
zahvaljujući prenosima TV stanica. Kada im je oduzet imunitet petnaestak kurdskih poslanika su,
kao ždralovi izgubljeni u magli, nekoliko sati sćućureni, ostali u sablasno praznoj ogromnoj sali
parlamenta, ili kako to Turci kažu Medžlisa. Napolju ih je čekala policija da im stavi lisice na ruke
kao da su notorni kriminalci, a ne poslanici koji su dobili desetine hiljada glasova građana. Ali, to je
demokratija na turski način.
Kada su poslanici konačno izašli iz Medžlisa policija je na licu mesta uradila svoje. Sedam
od njih je nekako uspelo da pobegne u inostranstvo, dok je protiv sedam pokrenut sudski postupak.
Optužen je i jedan nezavisni poslanik koji je takođe pokazao razumevanje za demokratsko rešenje
kurdskog problema u jugoistočnoj Anadoliji.
Sud državne bezbednosti, odnosno njegov javni tužilac Nusrat Demirel, optužio je osmoro
poslanika za „separatizam i izdaju zemlje“! Prema važećim krivičnim paragrafima u Turskoj za to
se izriče smrtna kazna!
Svet je bio šokiran. Na zapadu nikako nisu mogli da shvate da neko može da završi na
gubilištu zbog javno izgovorene reči. Protesti su, kao karike u lancu, počeli da stižu sa svih strana.
Evropski parlament je početkom jeseni 1994. godine, dakle uoči donošenja presude,
suspendovao svoje kontakte sa turskom nacionalnom skupštinom zbog progona te poslaničke grupe.
Mnoge organizacije koje se bore za ljudska prava i slobode predložile su Vašingtonu da obustavi
ekonomsku pomoć Turskoj sve dok ne izvrši demokratske reforme u svom sistemu.
Optuženi poslanici nisu krili svoje simpatije prema kurdskom narodu u kome je njihovo
ishodište i koji su se javno zalagali da im se daju određena, pre svega kulturna, prava. Za optužbu o
„izdaji zemlje“ nisu hteli ni da čuju, što im je na kraju i sam sud dao za pravo. Svejedno što je javni
tužilac uporno tvrdio da su imali direktne veze sa kurdskim teroristima čak i sa liderom zabranjene
Radničke partije Kurdistana Abdulahom Apom-Odžalanom, koji se, kako se zvanično tvrdi, čas
krije u Siriji, čas u Libanu i odatle komanduje oružanim operacijama u jugoistočnoj Anadoliji.
Advokati optuženih poslanika — njih oko dvesta — koji su ih branili besplatno —
predlagali su nove dokaze, nove svedoke, ali to tužilac i sud nisu prihvatili. Oni su uporno tvrdili i
dokazivali da je to politički proces u kome se ne vodi računa o činjenicama. Kao primer za to naveli

78
su reči premijerke Tansu Čiler koja se javno založila da se to suđenje okonča po kratkom postupku.
U Turskoj inače tvrde da je pravosuđe nezavisno i da na odluke delilaca pravde niko, pa ni
država, ne može da utiče.
Jedan od advokata, koji je branio prokurdske poslanike, kidnapovan je pod misterioznim
okolnostima iz svoje kancelarije u strogom centru Ankare. Posle desetak dana nađen je izrešetan na
jednom sporednom putu nedaleko od prestonice. To ubistvo nikad nije rasvetljeno, ali su novinari
otkrili da je usmrćen kuršumima koje koristi služba državne bezbednosti!
U međuvremenu Ustavni sud Turske je zabranio Demokratsku partiju (DEP).
Kada je za 8. decembar 1994. godine zakazano izricanje presude kurdskim poslanicima, sala
Suda državne bezbednosti je bila pretesna da primi sve one koji su sa nestrpljenjem očekivali
poslednju reč delilaca pravde. Zahvaljujući jednom kolegi sa turskog radija bio sam neposredni
svedok tog sudskog i medijskog spektakla.
U Ankaru su se tog tmurnog i prohladnog decembarskog prepodneva bili sjatili predstavnici
organizacija i grupa koje se bore za ljudska prava sa sve četiri strane planete, strani izveštači,
domaći novinari, mnogi kurdski zvaničnici. Preduzete su nezapamćene mere bezbednosti jer se
strahovalo od odmazde.
Kada je Sud državne bezbednosti u Ankari saopštio presudu bivšim turskim poslanicima,
koji su osuđeni na rigorozne kazne zatvora, na tren je u sali zavladala grobna tišina. A onda se
desilo nešto što niko nije očekivao. Aplauz! Pljeskali su osuđeni poslanici koji su tog četvrtka
popodne, svi skupa, zatočeni ceo jedan ljudski vek. Moraće iza rešetaka da provedu 90 godina.
„Vi ste doneli političku a ne pravnu presudu“ — čuli su se protesti rodbine osuđenika uz
zahteve da vlada podnese ostavku.
U poslednjoj deceniji veka koji odlazi sa kalendara nijedno suđenje, kao ovo u Ankari, nije
toliko okupiralo pažnju, ne toliko domaće, koliko međunarodne javnosti. Strani posmatrači su bili
zapanjeni. U jednoj Danskoj, Švedskoj ili Holandiji nikako ne mogu da shvate da neko može biti
usmrćen ili utamničen zbog javno izgovorene reči.
Javni tužilac je tražio smrtne kazne. Delioci pravde se nisu usudili da jednim potezom pera
predodrede osam sanduka, mada je to sve do poslednjeg časa izgledalo neminovnim. Umesto
optužbe za „separatizam i izdaju zemlje“ bivši poslanici su osuđeni zbog „organizovanja i
pomaganja oružanih grupa koje ugrožavaju bezbednost zemlje“. Za to krivično delo je predviđena
kazna zatvora do 22 godine.
Petoro bivših poslanika Demokratske partije, koja više i ne postoji, osuđeno je na po
petnaest godina zatvora. Među njima je i jedina žena u toj grupi Lejla Zana. Jedan poslanik je dobio
7,5 godina a dvojica po tri i po godine zatvora.
„Šta vredi život ako ste rob, ako ste poniženi i prezreni. Mene neće pokoriti turska
inkvizicija“ — izjavila je Zana posle sudske presude.
Većina turskih političara nije želela da komentariše ovu presudu koja je izazvala žestoka
reagovanja u svetu, onom zapadnom pre svega. Premijerka Tansu Čiler je pokušala da nađe izgovor:
„Turska nije jedina zemlja na svetu u kojoj se osuđuju poslanici. Oni mogu da se žale Vrhovnom
sudu i Evropskoj komisiji za ljudska prava“.
Ambiciozna i energična premijerka odluku suda je dovela u vezu sa borbom protiv
„kurdskih terorista“ što posmatrači sa strane nikako ne mogu da razumeju.
Delegacije nekoliko međunarodnih organizacija, koje se bore za ljudska prava, odmah posle
izricanja presude održale su zajedničku konferenciju za štampu:
„Turska drastično krši ljudska prava. Mi nemamo poverenje u ovdašnje pravosuđe“ —
rečeno je tom prilikom.
„Ja sam zaprepašćen. Mi to ne možemo da prihvatimo“ — izjavio je šef nemačke
diplomatije i u to. vreme predsedavajući Ministarskog saveta EU Klaus Kinkel.
„Turska ima pravo da se bori protiv terorizma ali pri tome mora da vodi računa o
demokratskim normama“ — upozorio je šef francuske diplomatije Alen Žipe.

79
Za sudbinu kurdskih poslanika zainteresovao se i jedan od najvećih posleratnih državnika
Evrope: francuski predsednik Fransoa Miteran. Iako je u to vreme i sam sebi odbrojavao dane zbog
raka prostate, što će reći samo nekoliko meseci pred smrt, on je uputio poruku Lejli Zani:
„Dok god imam snage ja ću lično nastaviti da se interesujem i da podržavam vas i vaše
kolege. U to budite sigurni“.
Miteran više nije među živima. Ali, njegova supruga Danijel, poznati borac za ljudska prava,
nastavlja tamo gde je stao njen suprug: uporno podržava borbu kurdskog naroda. Ona je zbog toga u
Turskoj veoma omražena. Neki listovi su, da bi joj se zbog toga osvetili, lansirali tvrdnju da ona to,
navodno, radi zbog jedne lepe Kurdkinje s kojom je uspostavila „posebne“ odnose prilikom posete
jugoistočnoj Anadoliji.
Danijel Miteran je devedeset četvrte godine podnela predlog Ujedinjenim nacijama — koji
su potpisali devet Nobelovaca — da se pronađe političko rešenje kurdskog problema. U tome nije
uspela, pošto svet, onaj zapadni, još nije spreman da se istinski suoči sa tim problemom.
To nije bio jedini pokušaj da se pronađe mirovno rešenje kurdskog problema. Početkom
poslednje decenije ovog veka kurdski pokret je uspeo da organizuje više međunarodnih
konferencija širom Evrope. Na jednoj od njih, koja je održana u glavnom gradu Francuske, dobitnik
Nobelove nagrade za mir Andrej Saharov je pokrenuo inicijativu da se organizuje vanredno
zasedanje Ujedinjenih nacija koje bi bilo posvećeno samo jednom pitanju: kurdskom problemu.
Svetska organizacija nikad dosad nije svestrano razmotrila to pitanje jer to nisu želele vodeće
zapadne zemlje.
Bez većeg odjeka je ostala i međunarodna konferencija koja je marta 1993. godine održana u
Briselu. Poznati istoričari, pravnici, novinari i borci za ljudska prava iz više od dvadeset zemalja
predložili su Turskoj da prizna kurdski oslobodilački pokret i da prihvati demokratski put za rešenje
tog problema. Ali, Ankara ne prihvata pregovore sa Kurdima iako to od nje traže i Evropska unija i
Evropski parlament.
Najteži propagandni udarac Turskoj zadala je grupa norveških parlamentaraca. Njih
šestorica su predložili Lejlu Zanu, koja je preko noći postala simbol borbe kurdskog naroda, za
Nobelovu nagradu za mir za 1995. godinu. Taj potez Osla izazvao je oštra reagovanja u državnim
strukturama Turske. Njega su samo pozdravile grupe koje se bore za ljudska prava i slobode.
Zvaničnici su na nož dočekali taj predlog koji je stigao od „prijatelja iz Norveške“. Državni
ministar zadužen za ljudska prava i slobode Azimet Kojluoglu rekao je da „ne priznaje Nobelov
komitet u Oslu“ (!). Taj razbarušeni političar je izjavio da će „narod (Turske) odlučiti da li Zana
zaslužuje to priznanje ili ne.“
Pojedinci su taj slučaj pokušali da iskoriste da se obračunaju i sa Srbima u Bosni: neki od
njih su ironično predložili da se Nobelova nagrada za mir zajedno dodeli Lejli Zani i Radovanu
Karadžiću koji je, takođe, u Turskoj izuzetno omražena ličnost.
Predsednik Udruženja za ljudska prava Akin Birdal je izjavio da je Zana predložena za
Nobelovu nagradu „u ime slobode javnog izražavanja“. On je izrazio nadu da će taj predlog —
svejedno da li će biti prihvaćen ili odbačen — ohrabriti borce za mir i jedinstvo Turske.
Dok sam četiri godine bio dopisnik iz Stokholma i pratio zbivanja u nordijskim zemljama,
jedno sam shvatio: niko nikad nije uspeo da unapred sazna imena dobitnika tog u svetu
najprestižnijeg priznanja. To je tajna nad tajnama, kao nacrti atomske bombe. Ali, špekulacija je
uvek bilo. Tako se desilo i početkom oktobra 1995. godine. U Ankari su lansirane neproverene
informacije da je Zana ušla u uži izbor za Nobelovu nagradu za mir. U Turskoj je zavladala prava
panika. Ali, odmah je rečeno: ako se obistini pisanje norveške štampe i Zana dobije to priznanje,
njoj neće biti dozvoljeno da otputuje u Oslo i da direktno primi tu nagradu.
„Dati nagradu nekome ko nije osudio terorizam, ko je u zatvoru zbog kriminala vezanog za
terorizam ravno je zločinu“ — izjavio je ministar unutrašnjih poslova Nahit Menteše, član
konzervativne Partije pravog puta Tansu Čiler.
Turski diplomati su istog časa pokrenuli međunarodnu kampanju da bi sprečili Nobelov

80
komitet u Oslu da dodeli to priznanje bivšem prokurdskom poslaniku. Obrazloženje je bilo unapred
poznato: Zana je navodno sarađivala sa teroristima (kurdskim), ona ništa nije učinila za mir.
Lejla Zana nije — na veliko zadovoljstvo u Turskoj — dobila Nobelovu nagradu za mir. Ali,
ono što nije uradio Komitet u Oslu nekoliko meseci docnije je učinio Evropski parlament u
Strazburu. Ona je dobila nagradu „Andrej Saharov“ koja se dodeljuje istinskim borcima za ljudska
prava i slobode.
Ta vest iz Strazbura je u Turskoj izazvala oštre osude:
„Oni koji podržavaju rat i nasilje jedno vreme mogu da nas drže iza rešetaka, ali oni neće
moći da zaustave točak razvoja... našu mirovnu borbu za jednakost, bratstvo i zajednički život
kurdskog i turskog naroda. Evropski parlament je priznao našu borbu i osudio političare koji su
doveli zemlju na ivicu građanskog rata“ — istakla je Zana u izjavi koja je nekako stigla do
novinara.
Baš kao svojevremeno Andrej Saharov, kome sovjetski režim nije dozvolio da otputuje u
Oslo i primi Nobelovu nagradu za mir, tako ni Lejli Zani nije dozvoljeno da ode u Strazbur. Jer u
zvaničnoj Turskoj se smatra da je zapadna Evropa dala priznanje — nasilju!
„Evropa je dala nagradu za slobodu misli terorističkoj Radničkoj partiji Kurdistana (PKK)“
— izjavio je javni tužilac Suda za državnu bezbednost u Ankari Nusret Demiral koji je utamničio
Lejlu Zanu petnaest godina, mada je tražio smrtnu kaznu.
„Šta je (Lejla) Zana učinila drugo sem što je podržavala one koji žele da podele Tursku“ —
izjavio je predsednik Ustavnog suda Jekta Ozden. U Turskoj su bili usamljeni oni koji su pozdravili
odluku poslanika u Strazburu, koji uporno traže da se oslobode prokurdski poslanici. Ta podrška je
po pravilu stizala od nezavisnih humanitarnih organizacija i Kurdima i njihovoj borbi naklonjenih
pojedinaca u svetu.
Jedan pravnik je izračunao: ako se bude dobro vladala Lejla Zana će se naći na slobodi pet
godina posle početka 21. veka jer će joj se u tom slučaju skratiti kazna. Mnogo, previše i da je
kojim slučajem prolila nečiju krv, a nije.
Sudbina te žene koja je uzdignutog čela otišla u ankarski kazamat, koja već godinama
zaokuplja pažnju međunarodne javnosti, verno ilustruje šta se sve u Turskoj dešava onima koji se
bore za prava i slobode kurdskog naroda. Pošto vlada u Ankari ne želi ni da čuje za pregovore sa
„kurdskim separatistima i teroristima“ pripadnici zabranjene Radničke partije Kurdistana sredinom
1984. godine počeli su oružanu borbu kako bi se izborili za autonomiju svoga naroda. Od tada sve
do sada u jugoistočnoj Anadoliji — gde pretežno živi kurdski narod — besni formalno neobjavljeni
rat.
Gotovo svakog dana iz tog dela zemlje u prestonicu stižu informacije o krvoproliću:
poginulo deset, sedamnaest, trideset i jedan, pedeset terorista... Zarobljeno petnaest militanata,
predalo se toliko i toliko... To su izveštaji koji godinama stižu sa istoka zemlje. Stalno se javlja da
su uništene gerilske baze i logori, da je zaplenjeno silno naoružanje i municija.
Kada je 1993. godine funkciju premijera preuzela Tansu Čiler odmah se opredelila za „ratno
rešenje“ kurdskog problema. Ona je u jugoistočnu Anadoliju poslala silna pojačanja. Nezvanično se
tvrdi da se sada tamo nalazi više od trista hiljada pripadnika vladinih snaga bezbednosti: vojnika,
žandarma, policajaca i seoskih čuvara. Procenjuje se da taj rat košta Tursku nekoliko milijardi
dolara godišnje. To je glavni razlog što zemlja već duže vreme ima silna manjak u državnoj
blagajni.
„Mi ćemo teroristima iščupati korene do početka zime, odnosno pre nego što ja septembra
1994. godine odem u penziju“ — samouvereno je govorio načelnik generalštaba Turske general
Dogan Gureš, inače bliski saradnik tadašnje premijerke Tansu Čiler. Umirovljeni visoki oficir je već
godinama u penziji, a borbe u jugoistočnoj Anadoliji ne jenjavaju. On je u međuvremenu našao
utehu: kada je skinuo uniformu izabran je za poslanika Čilerkine Partije pravog puta.
Od sredine avgusta 1984. godine, kada su počeli gotovo svakodnevni sukobi u jugoistočnoj
Anadoliji, do kraja devedeset pete godine poginulo je više od dvadeset hiljada lica. Najviše je

81
stradalo kurdskih gerilaca — više od dvanaest hiljada, predalo se 1.500 „terorista“ dok je 5.150
uhapšeno. U tim borbama je istovremeno poginulo 4.120 pripadnika vladinih snaga bezbednosti,
dok je osam hiljada ranjeno.
Nedužna žrtva tih sukoba je — narod. Stradalo je 4.600 građana dok je deset puta toliko
ranjeno.
Ali, pogrom naroda u tom regionu se u tome ne završava. Svaka treća škola je zatvorena što
zarad nedostatka učitelja, što zbog nebezbednosti đaka. Više od sto hiljada učenika je isključeno iz
sistema obrazovanja.
Takvo stradanje jednog naroda gotovo da se ne pamti na koncu 20. veka ako se izuzme
krvoproliće u Africi. Mnoge zemlje, Amerika pre svih, žmure pred tom dramom iako se ona odvija
pred očima cele međunarodne zajednice. Na nju samo ukazuju pripadnici organizacija i grupa koje
se u svetu i Turskoj bore za ljudska prava i slobode: pre svih „Hjuman rajts voč“, „Amnesti
internešenel“, Evropska komisija za ljudska prava, odnosno Udruženje za ljudska prava i Fondacija
za ljudska prava koje su nevladine organizacije.
Ali, njihov glas se daleko ne čuje. Jer Turska ima posebno mesto u strategijskim planovima
zapada, Vašingtona pre svega, posle raspada bivše jugoslovenske federacije i Sovjetskog Saveza.
Turska je isturena ruka Atlantskog saveza i Bele kuće prema Bliskom istoku, odnosno Siriji, Iraku i
Iranu — zemljama sa kojima SAD već duže vreme imaju veoma delikatne odnose.
Turska ima poseban značaj za zapadne zemlje i zbog naftnih puteva koji se ukrštaju na
maloazijskim prostorima: sa Bliskog istoka i sa energetski sve atraktivnijeg Kaspijskog mora.
Pogotovo što Ankara već ima zajednički naftovod sa Irakom (Kirkuk-Jumurtalik) i što kontroliše
Bosfor i Dardanele, moreuze koji razdvajaju Evropu od Azije. Kroz njih bi tek trebalo da prolaze
milioni barela petroleja kada prorade bogati izvori u kaspijskom basenu.
Iako je vlada, odnosno armija, obećala da će topovima ućutkati „kurdske teroriste“ — i to za
kratko vreme — to se još nije desilo. Kurdi i pored velikih gubitaka uspevaju da obnove svoje
proređene redove i da s vremena na vreme zadaju ozbiljne udarce vladinim snagama bezbednosti.
Zabranjena Radnička partija Kurdistana, prema nezvaničnim podacima, u svakom trenutku
raspolaže sa oko trideset hiljada pušaka.
„Nama najviše pomažu Turci, jer smo mi prkosan narod. Dok god nam ne dozvole da
možemo da govorimo na svom jeziku, dok god ne dobijemo svoje škole, radio i televiziju mi
nećemo posustati. Naprotiv. Kurdski narod to doživljava kao izazov i kada ne može drukčije onda s
puškom u ruci pokušava da se izbori za svoja osnovna prava i slobode“ — objašnjava mi jedan
kurdski novinar čiji je list, koji je izlazio u Istanbulu, zabranjen, a u strahu od odmazde nije
dozvolio da mu pomenem ime.
Pored stalnih borbi u kojima se svakodnevno proliva krv sve češće su na udaru i civili u
jugoistočnoj Anadoliji. To je nezapamćena drama, teža od one koja se odvijala u Bosni. Kurdi su
„zaboravljeni narod“ koji godinama, decenijama, stolećima plaća račune zato što igrom sudbine
bitiše na tim nemirnim prostorima.
Od 1993. godine, kada je vlada pojačala vojne operacije u jugoistočnoj Anadoliji, tamošnji
stanovnici, kao ptice selice svakodnevno, napuštaju svoja ognjišta i tako postaju beskućnici u
sopstvenoj zemlji. Sela i zaseoci se sistematski raseljavaju. Zvanična Ankara o tome nerado govori,
plaši se osuda demokratskog sveta.
Poznata međunarodna organizacija za ljudska prava „Hjuman rajts voč“ u izveštaju koji je
podnela juna 1996. godine optužila je Tursku da grubo krši ljudska prava u jugoistočnoj Anadoliji
gde pretežno žive Kurdi. Raseljavanje i spaljivanje sela i zaseoka u tom području poprimilo je
dramatične razmere, a vlada u Ankari čini malo, ili ništa, za te nesrećnike koji su preko noći ostali
bez igde ičega, tvrde u poznatoj organizaciji.
Prema izveštaju te grupe u jugoistočnoj Anadoliji dosad je raseljeno 2.685 sela i zaseoka.
Dva miliona Kurda su postali izbeglice u rođenoj zemlji. (Zvanično se barata sa cifrom od 312.000
raseljenih lica.) Ta pojava je poprimila dramatične razmere posle 1993. godine kada su se

82
rasplamsale borbe između vladinih snaga bezbednosti i kurdskih gerilaca koji se u tom delu Turske
bore za autonomiju svoga naroda.
U izveštaju „Hjuman rajts voča“ tvrdi se da „vlada na taj način pokušava da odvoji
pripadnike separatističke Radničke partije Kurdistana (PKK) od logističke podrške“.
U turskim zvaničnim krugovima se uporno objašnjava da iza raseljavanja sela stoje „kurdski
teroristi“ jer navodno gube podršku u sopstvenom narodu. Činjenice, međutim, govore suprotno što
potvrđuje i izveštaj poznate grupe čije je sedište u Njujorku.
„U raseljenim selima (na jugoistoku zemlje) mnoge kuće, okućnice, stoka i poljoprivredne
mašine su uništene“ — kaže se u izveštaju te poznate organizacije koja se godinama bori za ljudska
prava i slobode.
Turska na taj način, tvrdi se dalje, ne poštuje Ženevsku konvenciju, Evropsku konvenciju za
zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda kao i sopstveni Ustav.
„Raseljavanje Kurda je poprimilo dramatične razmere“ — naglašava se u izveštaju „Hjuman
rajts voč“.
Na silu raseljeni seljaci odlaze u Dijarbakir, Batman, Istanbul, Izmir, i druga mesta. Neke
porodice traže utočište kod svojih rodaka i prijatelja, a najčešće završavaju na ulicama i trgovima
većih gradova gde se očajnički bore da obezbede koru hleba.
„Kada seljaka odvojite od imanja to je isto kao kada iščupate drvo. Mi smo sada ljudi bez
korena“ — izjavio nam je jedan od njih poreklom iz provincije Dijarbakir koji se privremeno
skrasio kod rođaka u Ankari.
Izbeglice u sopstvenoj zemlji žive ispod linije koja označava granicu siromaštva, pogotovo
što su to po pravilu mnogoljudne porodice. Oni bitišu u udžericama i najčešće nemaju pravi krov
nad glavom. Krajem leta i tokom jeseni odrasli beru voće i povrće na imanjima veleposednika i za
to dnevno dobijaju mizernu nadnicu: četiri dolara! Deca čiste cipele, prodaju simite a žene prose.
Mnoga deca izbeglica iz jugoistične Anadolije ne idu u školu. Njihove porodice ne mogu da
obezbede pare za taj luksuz što se svuda u svetu podrazumeva.
Kada odu ljudi, onda za njima, kao senke, odlaze i životinje. To seljaci savršeno znaju.
Izveštači iz jugoistočne Anadolije, među kojima je i autor ovih redaka, godinama beleže potresne
scene koje na svojevrstan način odslikavaju dramu tog naroda. Mnogi gradovi, kao što su
Dijarbakir, na trenutak ne znaju šta da rade sa psima i magarcima. Sledeći svoje vlasnike, koji su
oterani sa vekovnih ognjišta, te životinje su stigle u mesta koja su odavno pretesna i za ljude. Nije
teško pretpostaviti kakav je njihov kraj.
Mnogi Kurdi iz jugoistične Anadolije, koja poslednjih godina proživljava košmar,
pokušavaju da nadu spas u severnom Iraku, u tamošnjim logorima. To je politička tragika. Jer i
tamo nemaju mira pošto turska armija, s vremena na vreme, upada na teritoriju susedne zemlje da bi
se obračunala sa pripadnicima Radničke partije Kurdistana koji navodno imaju svoje baze u Iraku i
odatle napadaju objekte u Turskoj. Ti upadi su učestali posle rata u Persijskom zalivu pošto severni
deo Iraka godinama kontrolišu vazduhoplovne snage Amerike i Velike Britanije (jedno vreme i
Francuske) koje su stacionarine u turskoj bazi Indžirlik na jugu zemlje.
To potvrđuju i mnogi zapisi iz života, onog običnog, svakodnevnog koje sam pribeležio
tokom trogodišnjeg boravka u Turskoj.
Mesto događaja: centralni trg i park u Ankari Kizilaj. Godina devedeset sedma, januar
mesec.
Prizor potresan do suza i za jednog novinara koji je toliko toga preturio preko glave, koji je
oguglao na sve i svašta.
Otac na krilu drži musavog, jednoipogodišnjeg slatkog mališu. Jednom rukom briše suze, a
drugom ga je čvrsto prigrlio. Na grudima tog malog čoveka, koji nije svestan šta se oko njega
dešava, na kartonu upadljivim slovima piše: „Satilik, Bebek, aci umit“. U prevodu: prodaja bebe,
žalosna nada!
Tvrde mi ovdašnje kolege: u Turskoj se sve i svašta prodaje, odnosno kupuje. Ali tako nešto

83
dosad nije zabeleženo. Potresni prizor je zahvaljujući kamerama obleteo i svet.
Prolaznici zastajkuju. A kada shvate o čemu se radi beže kao opareni. Dve devojke ridaju,
udaljujući se brišući suze!
Nesrećni otac Mehmed Džali krije oči od prolaznika i pokušava da objasni: „Ja prodajem
moga jednoipodogišnjeg sina Umuta da bih mogao da platim operaciju za još četvoro dece koja su
slepa. Ja za to nemam pare“.
A onda se krikom očajnika pravda: „Ne! Ja ne prodajem moga sina, ja ga dajem onome ko
mi spasi ostali porod“. Dok to govori ne usuđuje se da podigne glavu, gleda ispred sebe u sivi,
ledeni beton na kome sedi.
Mališa ne shvata šta se to oko njega dešava. Koluta unaokolo krupnim crnim očima. On
naravno ne razume da je sudbina reka bez obala kojoj unapred niko ne može da sagleda kraj.
Ništa čoveka ne grize kao tuga. Pogotovo za onima koji su deo njegove utrobe. Pred tim
prizorom niko ne može da ostane ravnodušan, da mu jabučica ne zaigra u grlu. Što bi rekao genije
iz Jasne Poljane: sve srećne porodice liče jedna na drugu a nesrećne su svaka roman za sebe.
Mehmed Džali je u Ankaru stigao iz Dijarbakira, grada na jugoistoku Anadolije, gde vlada
nezapamćena nemaština zbog višegodišnjih sukoba vladinih snaga i kurdskih gerilaca. Sva mesta u
toj oblasti su pod pritiskom mnogobrojnih izbeglica.
Zapis drugi: U toku je Ramazan 1997. godine, kraj januara. Tih mesec dana, kada se posti od
svanuća do prvog mraka, običaj je da oni koji to mogu daju sirotinji milostinju. To je jedan od
osnovnih principa islama koji mnogi i poštuju.
Privatne televizijske stanice su tih dana prikazale mučne scene iz Dijarbakira. Tamo je mladi
biznismen Kemal Polat delio hranu onima koji nisu mogli sebi da pripreme „iftar“, tradicionalni
večernji obed posle dnevnog posta.
Predgrađe Dijarbakira. Kaljuga. Pored nje stoji kamion sa prikolicom iz koga bezobzirni
radnici okupljenoj gladnoj masi bacaju kese sa brašnom, pirinčom, šećerom, vekne hleba. Odrasli
muškarci, žene i deca se bore na život i smrt da ugrabe kesu hrane kako bi mogli da pripreme
ljudsku večeru. Tuku se, čupaju za kose, valjaju po blatu u kome je i ostala većina te neumesno
podeljene pomoći. Mučno i za gledanje.
„Incident potvrđuje razmere siromaštva kroz koje prolazi narod u Dijarbakiru. Ljudi su
dovedeni u situaciju da se tuku za kilogram hrane iako im to neće rešiti složene materijalne
probleme“ — kaže predsednik Udruženja za ljudska prava (IHD) u tom gradu Vedet Četin.
Zapis treći: Opet Dijarbakir, mesto koje je verno ogledalo muka sa kojima se u jugoistočnoj
Anadoliji suočava tamošnji živalj, pretežno kurdski, zbog višegodišnjeg rata. Taj grad je svetski
rekorder. Godine 1994. imao je trista hiljada stanovnika. Tri godine docnije tamo je bitisalo više od
milion duša!
Dijarbakir guše izbeglice koje stižu iz okolnih sela. Kako ti ljudi preživljavaju, kako
sastavljaju kraj s krajem, to nikome nije jasno.
Krajem februara 1997. godine u ulici Jenikoj komšije su slučajno u jednoj udžerici pronašle
sedmočlanu familiju koja je bukvalno umirala od gladi. Kada je stigla medicinska ekipa nekoliko
članova porodice Vavala Juvaza bilo je u komi.
„Mi nedelju dana nismo ništa jeli. Nismo mogli da obezbedimo pare ni za hleb. Susedi su
nam pomagali koliko su mogli. Ali, i oni se suočavaju sa nemaštinom“ — objašnjava svoje nedaće
Juvaz.
Jedna muka nikad ne ide sama. Prema izveštaju lekarske komore u Dijarbakiru zdravstvena
situacija je alarmantna. U gradu nema dovoljno vode za piće, nedostaju sanitarni uređaji, mnogi i ne
znaju šta je to grejanje, iako su tamo zime, po pravilu, oštre. Zarazne bolesti haraju. A kada ljudi
obole, što se mnogima dešava, onda nemaju para da kupe lekove. Smrtnost među bebama je mnogo
veća nego u drugim mestima u Turskoj. Mnoge zdravstvene stanice ne rade — što zbog nedostatka
lekara i drugog osoblje, što zbog straha od odmazde strana koje su u sukobu.
Na udaru pridošlica, raseljenih seljaka pre svih, našli su se gotovo svi gradovi na jugoistoku

84
Turske.
Na „nevruz“ — koji se 21. marta svake godine proslavlja kao početak nove godine, početak
proleća — Ankara je 1995. godine sa 35 hiljada specijalno obučenih komandosa upala u severni
Irak da bi se obračunala sa „separatistima i teroristima“ zabranjene Radničke partije Kurdistana.
Oni navodno tamo imaju uporišta.
To je dotad bila najveća vojna operacija Turske u poslednjih sedamdeset godina, ukoliko se
izuzme invazija na severni Kipar jula 1974. godine. Turska je u severni Irak upala sa silnim trupama
i sredinom 1997. godine.
Posle Zalivskog rata Ankara koristi „prazninu u vladavini“ u severnom delu Iraka. To
područje kontrolišu saveznički avioni kako bi zaštitili tamošnje Kurde od progona Sadama Huseina.
„Mi poštujemo teritorijalni integritet Iraka“ — u jedan glas kažu turski političari. To nije
lako razumeti. Jer turske trupe uz podršku „fantoma“ i helikoptera „kobra“ i „super kobra“ upadaju
stotinama kilometara u teritoriju susedne zemlje.
Ratoborna premijerka Tansku Čiler je marta 1995. godine lansirala dotad nepoznatu teoriju u
odnosima suverenih zemalja:
„To je (upad u severni Irak) pravo Turske na samoodbranu“ — pokušala je ona da ublaži
žestoka reagovanja na zapadu, pogotovo u Evropi. Kontroverzna premijerka nije ni pokušala da
objasni kako neko može da ostvaruje „pravo na samoodbranu“ na teritoriji druge nezavisne i
suverene zemlje, valjda zato što je to i nemoguće objasniti.
Ta „Operacija čelik“ počela je po ugledu na Zalivski rat sa „vazdušnom pripremom terena“:
avioni i helikopteri su bombardovali baze PKK. Posle toga kopnene snage su u cik zore iz četiri
pravca upale u susednu zemlju. Na širini od dvesta kilometara one su duboko upale u iračku
teritoriju.
„Mi kurdske teroriste sada skupljamo kao zrna pirinča na prostoru od oko dvesta kilometara.
Malo je zemalja na svetu koje bi se usudile da preduzmu tako veliku operaciju“ — hvalisao se
tadašnji načelnik generalštaba general Dogan Gureš.
Ali potvrdilo se da je ta velika vojna ofanziva, kao i mnoge druge, pretrpela — krah. Kada je
počela „Operacija čelik, u severnom Iraku je bilo 1.500 do 2.000 „kurdskih terorista“. Na kraju je
zvanično potvrđeno da je ubijeno „svega“ 500 militanata, da su uništene njihove baze i logori, da je
zaplenjeno silno naoružanje. Ta priča se ponavlja posle svakog upada u susednu zemlju.
I ovog puta pokazalo se da su pripadnici Radnike partije Kurdistana u severnom Iraku
unapred saznali za tursku invaziju.
„Mi smo predvideli ovu operaciju. Već duže vreme Turska je gomilala trupe na granici
prema severnom Iraku. U međuvremenu smo preduzeli neophodne mere“ — potvrdio je lider PKK
Abdulah Apo-Odžalan koji, kažu, živi van granica Turske.
Zahvaljujući tim saznanjima pripadnici PKK izbegavaju frontalni sukob sa turskim snagama
koje upadaju u severni Irak. Oni beže u Iran, dublje u Irak ili Siriju.
„Njih je lako oterati. Ali, njih je teško sprečiti da se ponovo vrate“ — upozoravaju upućeniji
u ratnu taktiku pripadnika Radničke partije Kurdistana. Pored najezdom turske sile oni se povlače, a
kada prođe ratna oluja, ponovo nastavljaju borbu za prava svoga naroda.
Ankara je posle „Operacije čelik“ više puta upadala u severni Irak sa istim ciljem: da
likvidira uporišta kurdskih „separatista i terorista“ koji odatle izvode operacije na turskoj teritoriji.
Ali, iznova se potvrđuje da na tim prostorima kurdski narod ima mnogo duboke korene, odnosno da
u toj borbi dva i dva nisu četiri.
U najdelikatnijoj je situaciji režim u Bagdadu koji zapravo i nema suverenitet na severu
zemlje.
Bagdad protestuje protiv turskih vojnih upada jer to smatra povredom svog suvereniteta i
teritorijalnog integriteta. Ankara lansira tezu o „samoodbrani“ a zapravo zloupotrebljava „vakuum u
vladavini“ koji je u tom regionu nastao posle Zalivskog rata. Pre toga ona se nije usuđivala da
rešava svoje probleme na teritoriji susedne zemlje.

85
Kurdski problem opteretio je odnose Turske i sa drugim susedima: Sirijom, Iranom,
Grčkom, Jermenijom, kao i Rusijom. Ti sve učestaliji upadi u Irak digli su na noge i Arapsku ligu,
čije je sedište u Kairu.
Ankara i Damask se već godinama međusobno optužuju: Turska tvrdi da su mnogi
pripadnici zabranjene Radničke partije Kurdistana našli utočište u susednoj Siriji, da tamo
pripremaju i da odatle izvode napade na teritoriju jugoistočne Anadolije. Tvrdi se takođe da u
Damasku živi i lider kurdskih gerilaca Odžalan, poznatiji po nadimku Apo.
U Damasku to uporno demantuju i kažu da „im nije poznato da Apo boravi na njihovoj
teritoriji. „Ali, u Turskoj se to ne prihvata i odnosi dve susedne zemlje su u nezapamćenoj krizi.
Sirija istovremeno optužuje Ankaru da pokušava da je ekonomski i ekološki uništi pošto
bespravno uzapćuje vode Eufrata. Slične optužbe stižu i iz Bagdada kroz čiju teritoriju takođe
protiče ta reka kao i Tigar.
Na bespućima istočne Anadolije i na Bliskom istoku voda je vredna kao nafta, kao zlato.
Možda i više od toga. U to sam i se i sam uverio kada sam jednom prilikom u avionu preletao ta
sasmudena prostranstva.
Damask i Bagdad su veliki rivali, gotovo da i nemaju zvanične kontakte, ali kada je reč o
Eufratu (i Tigru) onda se nađu za istim stolom. Jer vode tih reka su dobrim delom presahle zato što
Ankara već godinama na njima podiže brane za navodnjavanje i hidrocentrale. Tako se uzapćuje
dotok susednim zemljama.
Sirija i Irak iznova traže da Turska obustavi dalju izgradnju brana na Eufratu, konkretno
onih koje se podižu u Biredžiku i Kargamišu. U protivnom, dve zemlje koje se nalaze u donjem
toku te reke prete: „Mi ćemo biti prisiljeni da preduzmemo neophodne akcije“. Ne kažu koje.
Damask je u decembru 1995. godine uspeo da to pitanje internacionalizuje: na sastanku
Arapske lige u Kairu zatraženo je od Ankare da odmah obustavi izgradnju brana i hidrocentrala.
Ankara je na sve to žestoko reagovala jer je to doživela kao mešanje u njene unutrašnje
poslove. „Turska nije zemlja kojoj može da se preti“ — zvanično je rečeno u Ministarstvu
inostranih poslova.
„Sirija pokreće spor oko Eufrata samo da bi skrenula pažnju međunarodne zajednice sa
ključnog problema: podrške koju Damask pruža teroristima, odnosno pripadnicima Radničke partije
Kurdistana“ — istakao je tim povodom zvanični predstavnik za štampu turskog MIP-a Nuretin
Nurkan.
Što se tiče spornih voda Eufrata turska vlada tvrdi da su optužbe Damaska netačne: „To nije
istina. Mi smo Eufratom tokom prošle godine (1995) propuštali 500 metara kubnih vode u sekundi.
Ankara nije kriva što Damask (i Bagdad) imaju zastarele sisteme za navodnjavanje“ — ističe se
zvanično u Turskoj.
U Damasku tvrde da će im Turska uništiti plantaže pamuka i ugasiti hidrocentrale kada
završi izgradnju brana i centrala na Eufratu. Oni traže da im Ankara propušta 700 kubnih metara
vode u sekundi. Ali, u osnovi tog spora je, stiče se utisak, oprečan stav dve susedne zemlje prema
„kurdskom problemu“. Ako bi se on rešio onda bi se i pitanje voda Eufrata (i Tigra) najverovatnije
veoma brzo skinulo sa dnevnog reda.
Kada je u februaru 1996. godine otkriveno da su Tel Aviv i Ankara potpisali sporazum o
vojnoj saradnji na osnovu koga izraelski ratni piloti mogu da se obučavaju u turskim
vazduhoplovnim bazama, u arapskim i islamskim zemljama je upaljeno alarmno svetlo. Pogotovo u
Iranu koji je na tim prostorima poznat kao veliki protivnik Tel Aviva.
„Tursko-cionistička zavera na našim granicama“ — pisali su listovi u Teheranu koji su
tvrdili da su to špijunski izraelski ratni avioni koji će nositi specijalnu opremu za snimanje onoga
što se zbiva u Iranu.
Ankara uporno tvrdi da taj sporazum nije uperen ni protiv koga, ali to nikako ne mogu da
shvate u Teheranu i Kairu gde se nalazi sedište Arapske lige. A onda su lansirane kontraoptužbe:
Iran podržava pripadnike Radničke partije Kurdistana. Oni sa teritorije susedne zemlje navodno

86
napadaju ljude i objekte u pograničnim delovima Turske. Ni Teheran ne ostaje dužan: turske
diplomate se bave špijunažom u Iranu, turski helikopteri upadaju na iransku teritoriju gde napadaju
civilne objekte.
„Ukoliko turske trupe, koje gone kurdske gerilce upadnu u Iran naići će na vojni odgovor“
— zvanično su zapretili u Teheranu kada je Ankara sredinom 1997. godine sa jedinicama upala u
severni Irak.
Turska i Iran su vodeće muslimanske zemlje sa različitim sistemima koje se godinama bore
za prestiž u islamskom svetu. Njihovi interesi se često sudaraju. Najbolji primer za to je Bosna u
kojoj je Teheran bez rezerve podržao Aliju Izetbegovića, poznatog islamistu. On je često preletao
tursku teritoriju putujući u Iran i Saudijsku Arabiju.
Teheran je od početka rata u Bosni više nego Ankara odrešio kesu i upućivao u tu bivšu
jugoslovensku republiku mudžahedine koji su se tamo, rame uz rame, borili sa Alijinim vojnicima.
Njih Izetbegović nikako da se oslobodi uprkos zahtevima moćnog patrona iz Vašingtona.
Mnogi bosanski oficiri su školovani u Iranu. Njima je tamo prenošeno ne samo vojničko
iskustvo nego i fundamentalistička ideologija.
Ankara je zbog kurdskog problema iskopala ratne sekire ne samo sa Sirijom, Irakom i
Iranom, nego i sa drugim zemljama: Holandijom, Grčkom, Danskom, Jermenijom i Ruskom
Federacijom. I sa Republikom Kipar, dakako.
Turska je veoma oštro reagovala zato što je Holandija, saveznička zemlja u NATO-u,
dozvolila da se u Hagu održi osnivačka skupština kurdskog parlamenta u egzilu.
Holandske firme su se našle na „crvenoj listi“. Zamrznuta je vojna saradnja sa tom
savezničkom zapadnoevropskom zemljom.
„Takav stav Holandije predstavlja povredu njenih međunarodnih obaveza u borbi protiv
terorizma“ — zvanično je optuživala Ankara.
U Ankari nikako nisu mogli da shvate i prihvate objašnjenje Haga: zasedanje kurdskog
parlamenta u egzilu je održano u skladu sa holandskim zakonima. Svejedno Što su iza toga stajali
pet bivših poslanika prokurdske Demokratske partije (DEP) koji su uspeli da pobegnu iz zemlje da
bi izbegli hapšenje.
Vlada u Kopenhagenu je dozvolila političkom krilu Radničke partije Kurdistana ERNK da u
tom gradu otvori svoje predstavništvo. U Ankari je — kako je naglašeno — sa žaljenjem
konstatovano da će se to nepovoljno odraziti na odnose dve savezničke zemlje koje su članice
NATO-a.
Pripadnici Radničke partije Kurdistana su u Londonu otvorili svoju televizijsku stanicu (TV-
MED) čiji program može da se gleda i na anadolijskim prostorima. Kada je krajem 1995. godine
Ankaru posetio šef Forin ofisa Malkom Rifkind njegov domaćin Erdal Ineni (sin bivšeg turskog
premijera i predsednika Ismeta Inenija, najbližeg Ataturkovog saradnika) zatražio je od gosta da
zabrani tu televizijsku stanicu koja emituje „teroristički program“.
„Ta stanica je osnovana u skladu sa zakonima koji su na snazi u Velikoj Britaniji. I kad bi
hteli mi nemamo osnova da je ukinemo“ — izjavio je Rifkind na konferenciji za štampu u turskom
Ministarstvu inostranih poslova.
Ono što nisu hteli da urade Englezi, učinile su turske vlasti. Na udaru su se našle male
satelitske antene, u obliku otvorenog kišobrana, koje omogućavaju prijem mnogih TV stanica koje
emituju program izvan Turske.
Guverner za vanredno stanje u jugoistočnoj Anadoliji Nedžatli Bilidžan početkom devedeset
sedme godine je zabranio te „neprijateljske“ uređaje:
„Mi moramo da zaštitimo narod od separatističke propagande“. Policija je istog časa počela
lov na antene koje „potkopavaju bezbednost zemlje“.
Turske vlasti se boje propagandnog uticaja prokurdske televizijske stanice MED-TV pošto
ona, navodno, širi laži. Ali u isto vreme ne dozvoljava tom narodu da osniva svoje stanice u zemlji
koje bi emitovale istinu.

87
U prokurdskoj Narodnoj demokratskoj partiji (HADEP) kažu: „Na taj način država
pokušava da sputa kulturni razvoj Kurda u regionu. Zabrana televizijskih antena se koristi kao još
jedno sredstvo za pritiske na Kurde“ — tvrde u toj stranci koja je takođe na žestokom udaru
državnih vlasti.
„Jedine zemlje na svetu u kojima ne mogu da se koriste satelitske antene su Iran, Saudijska
Arabija, Severna Koreja i Kina“ — izjavio je tim povodom predsednik Udruženja za ljudska prava
Turske Akin Birdal.
Turska optužuje i Grčku da podržava pripadnike Radničke partije Kurdistana koje u Ankari
optužuju za terorizam. Cak se tvrdi da nedaleko od Atine i u Republici Kipar postoje baze za
obučavanje kurdskih gerilaca koji posle toga odlaze da se bore u jugoistočnoj Anadoliji.
Kada su u junu 1997. godine kurdski gerilci oborili dva turska helikoptera nad teritorijom
severnog Iraka, u kojima je stradalo petnaest lica, turski generalštab je proširio optužbe: iza toga
stoje Iran, Jermenija, Rusija, Grčka i Srbija! Kurdi su se, navodno, obučavali u tim zemljama i od
njih su dobili rakete ruske proizvodnje. To, međutim, ničim nije dokumentovano. Neki turski listovi
(tiražni „Zaman“) lansirali su drukčiju verziju: To su uradili Izraelci i Amerikanci kako bi stvorili
što veću konfuziju u regionu, i okrenuli međunarodno javno mnjenje protiv Irana.
Srbija, odnosno Jugoslavija, u Turskoj je dežurni krivac, jer je to u funkciji propagandnog
rata. Tu argumenti nisu bitni, isto kao i kada je u pitanju borba kurdskog naroda. Tu ne treba gajiti
iluzije: tako će biti još godinama, decenijama jer potomci Osmanlija nikako ne mogu da se oslobode
ambicija velike sile kada je Balkan u pitanju. I ne samo on.
Kurdi su u poslednje vreme izgubili mnoge bitke, njihovi redovi su proređeni, ali oni nisu
izgubili rat. Moglo bi se reći da počinju da osvajaju teren na diplomatskom planu. Održavanjem
sednica parlamenta u egzilu u evropskim zemljama, oni nastoje na taj način da izazovu Ankaru da
pokaže svoje pravo lice pred svetom. To ona najčešće i čini i zarad toga je na trenutak poremetila
odnose sa nekoliko evropskih zemalja, kao i sa pojedinim islamskim državama.
Pripadnici Radničke partije Kurdistana se zalažu za političko rešenje kurdskog problema, što
će reći za pregovore. Oni su krajem 1995. godine, kada je Ankara primana u carinski savez sa
Evropskom unijom jednostrano objavili prekid neprijateljstava. Turska vlada se na taj potez nije ni
osvrnula. Naprotiv, pojačala je vojne operacije u jugoistočnoj Anadoliji i u severnom Iraku.
„Mi nećemo da razgovaramo sa teroristima, sa banditima koji prolivaju krv naših vojnika,
koji hoće da podele Tursku i ugroze njen suverenitet i teritorijalni integritet“ — u jedan glas već
godinama ponavljaju, kao po dogovoru, najviši državnici: predsednik, premijer i vodeći generali. U
zvaničnoj Ankari se očevidno strahuje da će Kurdi, ukoliko dobiju osnovna ljudska prava, ohrabreni
time zatražiti autonomiju a na kraju — nezavisnu državu. Upravo zbog toga svi zvaničnici se zalažu
da se taj problem — najteži sa kojim se suočava Turska na izmaku 20. veka — reši oružjem koje
nikako da zaćuti na tim prostorima.
Prema podacima Organizacija za Evropsku saradnju i razvoj (OECD) 1990. godine u
Turskoj je živelo oko trinaest miliona Kurda, u Iranu 6,6 miliona, Iraku 4,4 Siriji milion i 300
hiljada pripadnika toga naroda. Nekoliko stotina hiljada Kurda živi i u Zajednici nezavisnih država,
odnosno sveukupno ih ima oko 26 miliona. To je sigurno jedan od najbrojnijih naroda na svetu koji
nije uspeo da se izbori za sopstvenu državu.
Prema OECD prve godine 21. veka u tom regionu živeće 36 miliona Kurda, od kojih
polovina u Turskoj.
U Ankari se očigledno strahuje od stvaranja nezavisnog Kurdistana, države na četvoromeđi
između Male Azije i Bliskog istoka: u Turskoj, Siriji, Iraku i Iranu. Bila bi to ogromna zemlja, po
broju stanovnika treća na tim prostorima: odmah iza Irana i Turske.
Turska se sada plaši „kurdske demografske bombe“. Pogotovo što je stopa priraštaja u
Turskoj nešto iznad dva odsto, dok je među Kurdima šest procenta. Prema procenama OECD 2050.
godine Turska će imati 105 miliona stanovnika. U njoj će tada živeti 47 miliona Kurda odnosno 44
odsto ukupnog stanovništva.

88
Nevolja Kurda je u tome što nikada nisu uspeli da se izbore za svoju državu pošto žive
raštrkani na strategijski veoma važnom području gde se ukrštaju i prelamaju interesi zapada i istoka.
Tu se nalaze ogromna nalazišta petroleja. Preko tih prostora ili već idu, ili će biti izgrađeni,
gasovodi i naftovodi. Tim regionom se valjaju velike reke: Eufrat i Tigar pre svih. A na
maloazijskim i bliskoistočnim prostorima voda je vredna koliko i petrolej pošto se u njoj oskudeva.
Za taj region otimali su se i otimaju svi: počev od Persije, preko Otomanske imperije, do
Sjedinjenih Američkih Država koje u tom području nastoje da u svojim rukama drže sve konce.
Kurdi su zbog toga često, i u istoriji i danas, plaćali krvave račune.
Posle završetka Prvog svetskog rata Kurdi su, smišljenim igrama, podeljeni i sada pretežno
žive u četiri zemlje: u Turskoj, Iranu, Iraku i Siriji. Mnogi su bili prisiljeni da se odsele u Evropu,
dok jedan manji broj živi u Ruskoj Federaciji i u bivšim sovjetskim republikama koje su u
međuvremenu stekle nezavisnost.
Izloženi pritiscima koji stižu sa svih strana od zemalja koje na tome podneblju imaju
oprečne interese ni sami Kurdi među sobom ne mogu da nađu zajednički jezik. Naprotiv, između
pojedinih grupa često iskrsavaju nesporazumi, ponekad i oružani sukobi, pogotovo u severnom
Iraku. U pitanju je borba za prestiž koja se podstiče i sa strane po već poznatom sistemu: zavadi pa
vladaj! Jedne podržavaju i pomažu Turci, druge Iranci, treće Sirijci, četvrte Iračani. Zavisno od
interesa u tom nemirnom regionu u kome se duže vreme proliva krv najčešće kurdskih gerilaca i
civilnog stanovništva.
U severnom Iraku su se sjatili gotovo svi Kurdi koji žive u toj zemlji posle Zalivskog rata
1990. godine pošto su se našli na udaru jedinica Sadama Huseina. To je i bio razlog što su
Ujedinjene nacije odlučile da zapadni saveznici (Amerika, Velika Britanija i jedno vreme
Francuska) svojim avionima kontrolišu severni deo te zemlje iznad 36. paralele. Te vazduhoplovne
snage su stacionirane u turskoj bazi Indžirlik, na jugoistoku zemlje.
U severnom Iraku se već duže vreme za prestiž bore Kurdska demokratska partija (KDP)
Mesuda Barzanija i Patriotska unija Kurdistana (PUK) Dželala Talabanija. Taj rivalitet među
iračkim Kurdima u prvoj polovini poslednje decenije 20. veka odneo je nekoliko hiljada života.
U taj prostor pokušava da se ubaci i Radnička partija Kurdistana koja nastoji da se nametne
kao vodeća snaga među Kurdima. Poslednjih godina ona dobrim delom i uspeva zahvaljujući
propagandi: sopstvenoj novinskoj agenciji, radio stanici i TV-MED koja emituje program iz
zapadne Evrope pošto joj turske vlasti ne dozvoljavaju pristup na njihovoj teritoriji.
Radnička partija Kurdistana, iako je na udaru u nekim zapadnim zemljama, pokušava i
dobrim delom uspeva da okupi Kurde koji su iz političkih i ekonomskih razloga izbegli u Evropu, u
Nemačku pre svega. Nosilac tog posla je njeno političko krilo Nacionalni oslobodilački front
(ERNK) koje već ima predstavništva u mnogim zemljama na starom kontinentu.
Zbog spoljnjeg mešanja i dubokih unutrašnjih podela te jazove među Kurdima do kraja je
nemoguće premostiti, iako svi oni, u krajnjoj liniji, streme stvaranju samostalne države koja bi bila
vodeća na tim prostorima. Da li će u tome uspeti to pre svega zavisi od stavova svetskih moćnika
koji dosad nisu pokazali razumevanje za taj narod sa kojim se istorija nemilosrdno poigrala. Nešto
slično se desilo i sa Palestincima koji sada konačno počinju da staju na sopstvene noge.
U takvoj situaciji pripadnici Radničke partije Kurdistana povremeno gube živce i
pribegavaju terorističkim akcijama. Na taj način pokušavaju da se osvete turskim vlastima, ali zbog
toga gube na ugledu u svetu. Oni povremeno podmeću bombe u trgovačkim i turističkim centrima:
u Istanbulu, Izmiru, Antaliji. Poginuli su mnogi turisti, među njima i desetine stranaca.
„Ne dolazite u Tursku jer vi time pomažete režim koji se bori protiv osnovnih ljudskih prava
i sloboda kurdskog naroda“ — ističe se u parolama koje poslednjih godina pripadnici PKK šire
među stranim turistima.
Militantni Kurdi već duže vreme zastrašuju strane goste, pogotovo što najavljuju i
samoubilačke akcije poput onih iza kojih stoji HAMAS u Tel Avivu. Turska je zbog toga pretrpela
velike štete, jer turisti sa zapada, koji uglavnom stižu iz Nemačke, Britanije, Francuske i

89
Skandinavije, kada krenu na odmor, ne žele ništa da rizikuju.
Ako je cilj militantnih Kurda bio da kazne Tursku, da smanje zaradu od turizma, oni su u
tome dobrim delom i uspeli. Ali, bila je to Pirova pobeda jer ih je osudio narod a u svetu im je
nalepljena optužujuća etiketa: opasna teroristička organizacija. Zbog toga su i počeli da odustaju od
tih samoubilačkih akcija jer su one najveće štete nanele njima samima.
Kurdi su jedan od najstarijih naroda pod maloazijskim i bliskoističnim horizontima. Oni su
vekovima bili ugnjetavani. Preko prostora na kojima su bitisali, valjali su se i smenjivali moćnici
kao godišnja doba. Ali i pored krvave cene koju su toliko puta morali da plate oni su uspeli da se
održe na vetrometini gde se ukrštaju četiri međaša: Turska, Irak, Iran i Sirija. Očuvali su svoj jezik,
kulturu, religiju i običaje, mada su ih svi svojatali samo da bi ostvarili svoje ciljeve i interese.
To je ponosit i hrabar narod koji se nikada nije predao iako je toliko puta bio na velikim
iskušenjima. To potvrđuje i borba koja traje duže od jedne decenije protiv višestruko moćnijih snaga
bezbednosti Turske.
Do Prvog svetskog rata oni su uglavnom bili pod dominacijom Persije (sada Iran) ili
Otomanske imperije. Posle tog svetskog požara igrom sila pobednica rasparčani su u nekoliko
zemalja. Oni su, ko zna po koji put, bili žrtve političkih kombinacija i igara velikih sila čiju cene
plaćaju i dan danas.
Mesopotamija je ishodište mnogih naroda i civilizacija čiji koreni sežu četiri milenijuma pre
naše ere. Mnoge pojedinosti potvrđuju da su Kurdi poreklom iz tih vremena i sa tih prostora.
U persijskim zapisima, u poveljama cara Darija, ali i kasnije pominje se narod koji živi u
brdima koja se nalaze upravo na prostorima današnjeg Kurdistana. Nazivali su ga Gudi, Kuti.
Gutere, Gudea, Kurduči ili Kurdukor. Iranski istoričar Jasin pominje narod Gord, što na
staropersijskom znači — hrabar. Prema sadašnjim tumačenjima ti narodi se dovode u vezu sa
Kurdima, mada se njihovo poreklo ne može do kraja precizno odrediti.
Kurdsko ishodište je, prema mnogim tvrdnjama, direktno vezano za Medejce, narod iz doba
Sumera i Asiraca. Zajedno sa Vaviloncima oni su praktično srušili asirsko carstvo. Kurdi su posle
toga vodili glavnu reč više od petsto godina, sve dok ih nije pokorio persijski car Kir u petom veku
pre naše ere.
Kurdi su, tvrde hroničari, jedan od najstarijih naroda na prostorima između jezera Van
(jugoistočna Anadolija), Urmije (jezero u Iranu) i Mesopotamije (prostora današnjeg Iraka i Sirije).
Oni su vekovima težili da izađu na more — ili na Persijski zaliv ili na Mediteran — ali u tome
nikad nisu uspeli.
Od pamtiveka Kurdi su živeli na nemirnim prostorima. Sačuvani su zapisi koji potvrđuju da
su Persijanci vekovima pod svojom čizmom držali ogromne prostore Bliskog i Srednjeg istoka.
Njihovu dominaciju prekinuo je Aleksandar Makedonski, grčki vojskovođa, jedan od najvećih
osvajača u istoriji sveta. Nastavljajući pohod prema Indiji on je na tim prostorima ostavio kosti.
Posle Aleksandra Makedonskog pod tom kapom nebeskom smenjivali su se Rimljani,
dinastija Sasanida koju su u 7. veku naše ere pokorili Arapi, koji su uspeli da narodima na tim
prostorima nametnu ne samo vlast nego i religiju, što će reći islam. Uprkos podeli na sunite i šiite,
što je dovodilo do čestih međusobnih nesporazuma i sukoba, Arapi će se održati na vlasti do 16.
veka iako su ih često napadali Seldžuci i Mongoli.
U šesnaestom veku na Bliski istok stiže Otomanska imperija koja će ostati sve do njenog
raspada krajem Prvog svetskog rata. U tom razdoblju Kurdi su doživljavali uspone i padove: od
saradnje sa Portom, do povremenih pobuna i oružanih sukoba.
Kada se raspalo Otomansko carstvo Kurdi su — tako se bar na trenutak činilo — bili na ivici
da ostvare svoj vekovni san, da steknu nezavisnost, svoju državu. Ali igrom velikih sila — Velike
Britanije, i Francuske — doživeli su gorku sudbinu: do dana današnjeg osuđeni su da žive u četiri
države ne računajući njihovu raštrkanost po zapadnoj Evropi i Zajednici nezavisnih država.
Tako je odlučeno pre osam decenija, tako je i sada. Kurdi se plaše da je njihova sudbina za
vjeki vjekova već predodređena.

90
„Sutra bih pristao da umrem samo kada bih mogao da čujem svoj jezik na ovdašnjem radiju
i televiziji, da čujem bar jednu pesmu na jeziku moje majke. Ali oni (Turci) nas, gospodine,
izbacuju na ulicu ako u opštini ili sudu progovorimo neku kurdsku reč. Oni (Turci) nas ponižavaju.
Ja na Marmara univerzitetu praktično ne smem da kažem da me rodila Kurdkinja. To, gospodine,
boli do srži, oni misle da smo mi narod sa železničke stanice, bez svog porekla“ — objasnio mi je,
gotovo plačući, jedan kurdski student iz Istanbula koji je, ne slučajno, tražio da mu ne pomenem
ime. Plaši se, veli, da ga ne uhapse.
Kurdski narod je pružio žestok otpor islamizaciji. Borili su se protiv Arapa, ali bez uspeha.
Sila Alaha ne moli i pokleknuli su; inače bi bili istrebljeni. Uprkos tome nisu se do kraja predali:
uporno su se borili protiv asimilacije kojoj su pribegavali i Persijanci i Turci koristeći i silu i
lukavstvo.
Kurdi su uspeli, uprkos vekovnom pogromu, da sačuvaju nacionalnu svest koja je sve više
jačala što su više proganjani. Oni su zadržali svoju posebnost zahvaljujući bespućima i planinama u
kojima su pružali otpor onima koji su pokušavali da ih zgaze, da ih silom zbrišu sa tih prostora. O
njihovoj hrabrosti ispredaju se legende koje se, kao lučonoša, prenose s kolena na koleno. Kao da su
stigli iz „Gorskog vijenca“ ali ipak nisu.
Turci tvrde, povijajući se za potrebama dnevne politike, da Kurdi nisu poseban narod
navodeći pri tom kao dokaz različite dijalekte u njihovom jeziku koji postoje zbog podvajanja među
različitim plemenima tog naroda. Pošto posle Prvog svetskog rata žive u različitim zemljama oni
koriste tri pisma: arapsko (u Iraku, Siriji i Libanu), latinično (u Turskoj) i ćirilično (u Rusiji i
novostvorenim državama na Kavkazu i u centralnoj Aziji).
Turske vlasti su zabranile upotrebu kurdskog jezika ne samo zvanično nego praktično i u
svakodnevnom životu. To je, bez sumnje, uticalo na stvaranje različitih dijalekata na čemu se u
Ankari i insistira prilikom dokazivanja da kurdski narod nema svoj nacionalni identitet, da su oni
zapravo Turci.
Kurdi su i ranije i sada potiskivani u drugi plan. Oni su žrtve moćnika, odnosno njihovih
interesa. Zato Turska uporno odbija dijalog sa Kurdima jer se očigledno plaši da će to na kraju
dovesti do stvaranja nezavisnog Kurdistana. To je u ovom trenutku jedino pitanje oko koga su
saglasni Ankara, Teheran, Bagdad i Damask; svi su protiv eventualnog osnivanja te države.
Kada su krajem juna 1996. godine u Turskoj na vlast došli islamisti u koaliciji sa
konzervativnom Partijom pravog puta Tansu Čiler odmah su lansirali inicijativu da se sa
pripadnicima Radničke partije Kurdistana pokrene indirektni dijalog da bi se konačno taj problem
skinuo s dnevnog reda. Premijer Nedžmetin Erbakan je računao da će na taj način pridobiti mnoge
glasove Kurda kojih ima više od deset miliona. Određeni su i posrednici: islamistički poslanik iz
Vana (mesta na jugoistoku zemlje) Fatulah Erbaš i fundamentalistima bliski pisac Ismail Nadžar.
To je bilo prvi put da jedna turska vlada pokaže spremnost na pregovore, makar i posredne.
Inicijativa islamista je naišla na oštre reagovanje i otpore i morala je da padne u vodu.
„Država ne može da pregovara sa banditima“ — izjavila je liderka Partije pravog puta Tansu
Čiler koja je u to vreme bila i potpredsednik vlade.
„Mi ne možemo da pregovaramo sa onima koji prolivaju krv naših vojnika i koji hoće da
podele Tursku“ — bila je reakcija predsednika Sulejmana Demirela.
Presudnu ulogu je odigrao armijski vrh. Posle susreta sa jednom visokom vojnom
delegacijom koji je održan iza zatvorenih vrata, premijer Erbakan je demantovao i sebe i svoje
najbliže saradnike: od pregovora neće biti ništa.
„Država ne može sesti za isti sto sa teroristima i mi nismo spremni na bilo kakve ustupke“
— izjavio je on. Tako je zasad stavljena tačka na inicijativu za političko rešenje kurdskog problema
za šta se već godinama zalažu Evropska unija, Savet Evrope i Evropski parlament. Zapadni moćnici
osuđuju kršenja ljudskih prava u Turskoj, ali se to zasad na tome i završava. I to ima svoje
objašnjenje. Procenjuje se — pre svega u Vašingtonu — da Ankaru ne treba gurati od sebe jer će ući
u zagrljaj sa radikalnim islamskim zemljama kao što su Iran, Pakistan, Malezija, Saudijska Arabija,

91
Sudan, Avganistan. Zato zapad Turskoj i gleda kroz prste i najviše zahvaljujući tome ona je i
primljena u carinsku uniju od 1. januara 1996. godine. Što se tiče ulaska u Evropsku uniju to će ići
mnogo teže.
Turski Kurdi zasad gube bitku protiv turskih snaga bezbednosti, ali se ne predaju. Oni se
nadaju da će jednog 21. marta, neke godine, osvanuti njihov „nevruz“, što će reći Nova godina,
novo proleće, ono što oni priželjkuju decenijama, stolećima.
To je dan kada oni po tradiciji pale logorske vatre po brdima Kurdistana, kada se nadaju da
će steći toliko očekivanu autonomiju. Na taj način oni označavaju dolazak Nove godine, što na tim
nemirnim prostorima u sadašnjim okolnostima znači mnogo više od toga.
„Nevruz“ u Turskoj, međutim, ima različita značenja i to sa političkom pozadinom: za
Kurde to je početak Nove godine, a za Turke početak proleća. Samo u jednom se svi slažu: ta
persijska reč, koja se vezuje za 21. mart, u prevodu znači novi dan.
Praznik je vezan za legendu. Tog datuma pre nekoliko hiljada godina Kaja je ubio tiranina
Dehaka koji je zlostavljao građane. Tako je oslobodio svoj narod. Kurdi kažu da je taj junak iz
legende njihov predak.
Upravo taj praznik potvrđuje koliko su poremećni odnosi između Turaka i Kurda. Među
njima sve je povod za rasprave: „nevruz“ sada pokušavaju da prisvoje radikalni Kurdi ili turski
ultranacionalisti. I jedni i drugi nastoje da ga iskoriste u političke svrhe što je dovodilo i do
krvoprolića.
Najcrnji „nevruz“ zabeležen je 1992. godine kada su u mestima Širnak, Džizare i Nusajbin
nemiri trajali cele nedelje posle tog praznika. Poginulo je sedamdeset lica dok je više od hiljadu
ranjeno.
„U tim mestima na jugoistoku zemlje preduzete su vanredne mere bezbednosti i zaveden je
policijski čas. Više od hiljadu osumnjičenih je uhapšeno. Turska se zbog toga našla na udaru
Nemačke koja je jednostrano uvela embargo na dalje isporuke oružja Ankari. Turska je sa svoje
strane pokrenula kampanju protiv Sirije optužujući Damask da godinama podržava i daje utočište
kurdskim teroristima“ — zabeležili su hroničari.
Ankara pokušava da osujeti kurdske proslave „nevruza“ zato što se plaši da će taj narod i na
taj način dokazati svoj nacionalni identitet. Ona je, pošto je pribegavala i oružanim akcijama, u
svetu optuživana zbog tog nedemokratskog postupka i kršenja ljudskih prava i sloboda.
Godine 1995. Turci i Kurdi su taj praznik proslavili sa puškama u rukama. Uoči „nevruza“
35.000 turskih komandosa je upalo u severni Irak da bi se tamo obračunali sa pripadnicima
Radničke partije Kurdistana koji u susednoj zemlji imaju baze i logore. U operaciji koja je trajala
šest nedelja stradali su mnogi Kurdi ali nije ugušena njihova pobuna koja još traje.
Vlada je promenila taktiku. Sredinom devedesetih godina proglasila je „nevruz“ za
nacionalni praznik, ali se to u većem delu Turske ne svetkuje. Funkcioneri se napadno prikazuju
pred državnim kamerama pokušavajući da nekako preskoče vatre koje se tradicionalno pale na tim
svečanostima i uglavnom se održavaju na jugoistoku zemlje gde pretežno žive Kurdi. Mnogi u tome
ne uspevaju zbog godina i pozamašnih stomaka koje ne mogu da odvoje od zemlje.
Ministarstvo za kulturu je 1996. godine publikovalo jednu brošuru u kojoj se „nevruz“
propagira kao nacionalni praznik i to ne samo u Turskoj nego i u drugim turkofonskim zemljama.
Na taj način pokušava se da se dokaže da on ne pripada samo Kurdima, kako to oni tvrde, odnosno
da oni nemaju svoj nacionalni identitet.
„Kako to može biti 'kurdski praznik' kada se 'nevruz' proslavlja u Azerbejdžanu, na Bliskom
istoku, severnoj Africi, čak i u Kini, koja je hiljadama kilometara udaljena od jugoistočne
Anadolije“ — ističe se u vladajućim krugovima u kojima se tvrdi da se taj dan „zloupotrebljava za
širenje separatističke propagande“.
„Nevruz“ je značajan datum u kurdskom kalendaru... Dan kada je Kaja ubio Dehaka smatra
se datumom kada je rođen kurdski narod“ — objašnjava Safen Dizaje, poznati kurdski političar u
Ankari koji je zvanični predstavnik Kurdistanske demokratske partije (KDP) iz severnog Iraka.

92
„Mi ne možemo dozvoliti onima koji zloupotrebljavaju 'Nevruz' da ugrožavaju mir. Taj
praznik već hiljadama godina služi miru“ — uzvraća predsednik Sulejman Demirel.
Svake godine u to doba snage bezbednosti su u stanju pune pripravnosti, pogotovo tamo gde
se oružjem oglašavaju kurdski gerilci. Organizuju se mnogobrojne svečanosti ali tek pošto ih vlasti
odobre. Zahvaljujući tome poslednjih nekoliko godina obeležavanje tog praznika protiče uglavnom
u miru ukoliko se izuzmu manji incidenti.
Pogađanja oko „nevruza“ ponekad podsećaju na dečje igre. Pošto su Kurdi od početka
prihvatili izvornu persijsku reč „nevroz“ Turci ga posle proglašenja za nacionalni praznik nazivaju
„nevruz“. Tek toliko da ne bude isti naziv koji koriste „kurdski separatisti i teroristi“.
Ali, Kurdi se ne predaju. „Mi ćemo jednog dana proslaviti „nevroz“ u slobodi mada će do
tada sigurno stradati mnogi Kurdi. Mi se nikada nećemo pomiriti sa sadašnjom sudbinom“ —
poručio je u jednoj televizijskoj emisiji vladi u Ankari lider zabranjene Radničke partije Kurdistana
Abdulah Apo-Odžalan.
Kurdi se sada bore da jednog lepog dana dočekaju tu Novu godinu o kojoj sanjaju
vekovima, da stvore sopstvenu državu.

PUTEVI PETROLEJA NA BOSFORU

Kada su jula 1994. godine stupili na snagu novi propisi za prolaz brodova kroz Bosfor i
Dardanele, koje je Turska jednostrano uvela, mnoge pomorske zemlje su oštro reagovale. Rusija pre
svih. Jer nova regulativa ograničava prolaz kroz moreuze; u određenim situacijama Ankara je sebi
dala za pravo da može privremeno da zaustavi saobraćaj kroz pomorski prolaz koji razdvaja Evropu
od Azije
Ali, u Ankari se ne osvrću na proteste vodećih pomorskih zemalja: Rusije, Grčke i drugih.
Prema spornom propisu, koji od početka izaziva polemike, veći brodovi su obavezni da
turskim vlastima omoguće pregled papira i tereta. Tankeri i brodovi koji prevoze opasne materijale,
treba o tome unapred da obaveste vlasti da bi dobili dozvolu za prolaz moreuzom između dva
kontinenta.
Lađama dužim od dvesta metara preporučuje se da izbegavaju plovidbu noću. U vreme
njihovog prolaza kroz Bosfor turske vlasti mogu privremeno i da blokiraju saobraćaj u jednom ili u
oba pravca. Zavisno od vremenskih uslova.
Pomorskim grdosijama dužim od trista metara obavezno treba da pomažu turski kapetani
koji do pojedinosti znaju ćudi nemirnih voda Bosfora. Stručnjaci tvrda da je to jedan od
najsloženijih pomorskih prolaza na svetu. Na sredokraći između Crnog, Mramornog i Egejskog
mora gotovo se bez prekida nose snažni vetrovi i pomorske struje. Tu vrebaju i kao testo guste
magle, koje iznenada, bukvalno za tili čas, prekriju moreuz.
Prilikom plovidbe treba voditi računa i o podvodnim stenama pogotovo što je Bosfor na
nekim mestima širok svega 700 metara.
Uvođenje ograničenja za prolaz kroz moreuze u Ankari je objašnjeno time što navodno
Bosforu preti ekološka katastrofa i što je desetomilionski Istanbul već ozbiljno ugrožen. Turci
pokušavaju da to potvrde podacima o čestim sudarima brodova u moreuzu.
Najčešće se pominje katastrofa koja se dogodila 1979. godine kada su se u Bosforu, čelo u
čelo, sudarili grčki teretni brod i rumunski tanker koji je tom prilikom eksplodirao i ugrozio čak i
stanovnike na obalama moreuza. Slučajno sam se tada zatekao u Istanbulu. More je u Bosforu, kao
baklja, gorelo skoro mesec dana.
Podseća se takođe i na sudar dva kiparska tankera 1994. godine koji se dogodio na ulazu u
Bosfor sa crnomorske strane. Tada je stradalo 28 lica, a izlilo se više od četrnaest hiljada barela
petroleja. U međuvremenu su zabeleženi i drugi neželjeni „kontakti“ lađa, ali manjih razmera.
„Gledala sam kako Bosfor gori“ — izjavila je posle jednog sudara u moreuzu premijerka
Tansu Čiler koja je i ugledala svet na evropskoj strani tog pomorskog prolaza.

93
U Turskoj se sve češće govori o ugroženosti, ne samo Bosfora i Dardanela, nego i Crnog
mora. Na optuženičkoj klupi su pre svih tankeri koji u sve većem broju provoze rumunski, ruski i
kazahstanski petrolej na putu do zapadnih kupaca.
„Potrebno je da se ulože veći napori za zaštitu Crnog mora kao i Bosfora i Dardanela, koje
opasno ugrožavaju zagađene reke i sve gušći pomorski saobraćaj, pogotovo brodovi koji prevoze
opasne terete“ — rečeno je na interpalanentarnoj konferenciji za zaštitu Crnog Mora koja je jula
1996. godine održana u Istanbulu.
Turska je 1936. godine potpisala Konvenciju iz Montrea kojom je regulisan status Bosfora i
Dardanela koji su vekovima bili predmet sporova i ratova između Turske, Vizantije, Grčke, Rusije i
drugih zapadnih zemalja. Jer onaj ko je imao tapiju nad moreuzima imao je pod kontrolom strateški
veoma značajnu kapiju između Evrope i Azije, odnosno mogao je da nadzire izlaz Sovjetskog
Saveza, a sada Rusije, u Mediteran. Ta rampa ispod mostova u Bosforu posebno je bila važna za
Vašington i Ankaru onda kada je u Moskvi bila na vlasti komunistička imperija.
U Konvenciji iz Montrea jasno piše da u vreme mira svi brodovi imaju pravo na slobodan
prolaz kroz moreuze: „danju, noću, pod bilo kojom zastavom, sa bilo kojim teretom, i sve to bez
ikakvih formalnosti“.
Od stupanja na snagu Konvencije iz Montrea, dakle, u poslednjih šest decenija, mnogo
štošta se promenilo na maloazijskim i azijskim prostorima. Otkrivena su nova nalazišta petroleja
koji se sada transportuje i kroz Bosfor i Dardanele. Tankeri su preplavili Crno more i moreuze, i
sada njima špartaju danonoćno.
Kada je svojevremeno usvojena Konvencija iz Montrea kroz moreuze, koji razdvajaju dva
kontinenta, godišnje je prolazilo jedva nekoliko stotina brodova i to za sadašnje predstave — malih.
Sada iz Crnog u Egejsko more, i obratno, uplovi najmanje četrdeset hiljada manjih ili većih lađa.
Ako se poslužimo jednostavnijom računicom: u proseku više od sto svakog dana.
Ali, mnoge zemlje se, i pored toga, protive tom jednostranom turskom potezu, jer je on u
suprotnosti sa dogovorom iz Montrea. Tačno je da se prolaz kroz moreuz višestruko povećao, da je
Istanbul sada ugroženiji nego što je ranije bio. Ali, broj udesa nije toliki kao što to Ankara
poslednjih godina pokušava da prikaže.
Oni upućeniji tvrde da se iza toga kriju „velike igre“, što će reći mnogo važnija pitanja nego
što je zaštita okoline. Radi se o tome ko će dobiti naftovod kojim će se transportovati ogromne
količine azerbejdžanskog i kazahstanskog petroleja iz kaspijskog basena. Ako bi se postavila rampa
u Bosforu, na čemu Turci rade, onda bi otpala ruska varijanta na izgradnji naftovoda Kaspijsko
more — crnomorska luka Novorosijsk-Bosfor i Dardaneli-zapadna Evropa. Turska bi u tom slučaju
dobila naftovod kojim bi se, preko Anadolije kaspijski petrolej transportovao do njene mediteranske
luke Djejhan.
Moskva se tako lako ne predaje. Rusija za svaki slučaj najavljuje izgradnju naftovoda od
Burgasa (Bugarska) do Aleksandrupolisa (Grčka), kako bi konačno zaobišla dosad nezaobilazne
moreuze. U taj posao bi se uključile Sofija i Atina. Ali, za to su potrebne i velike pare i vreme.
Petrolej bi se tankerima prevozio Crnim morem do Burgasa, a odatle naftovodom do grčke
obale. Njega bi koristile i druge bivše sovjetske republike, uključujući i Kazahstan.
Naftovod bi prema prvim računicama trebalo da košta 700 miliona dolara. Te pare će se,
kako se računa, brzo vratiti. Jer, godišnje će moći da propusti 30 miliona tona petroleja, dovoljno da
se Rusija i druge zemlje regiona oslobode zavisnosti od dosad nezaobilaznog Bosfora.
Pominje se i balkanska varijanta. Taj naftovod bi išao od Crnog mora preko Bugarske,
Makedonije do Drača, luke u Albaniji. Ali, posle nemira u „zemlji orlova“, pominje se mogućnost
da bi taj cevovod mogao da se završi i na crnogorskoj obali.
Najmanje šanse ima varijanta da se gradi naftovod od Crnog do Egejskog mora, ali turskom
stranom, pravo uz obale Bosfora i Dardanela. Pošto je to najkraća linija, ona bi bila i najjeftinija.
Ali, opet bi Ankara imala tapiju na tokove nafte, od čega u Moskvi i Atini primetno zaziru.
Turska je sada suočena sa dva velika izazova, sa dve mogućnosti čiji je ishod neizvestan.

94
Prvo — da podnese amandmane za promenu pojedinih odredbi Konvencije iz Montrea. Nevolja je,
međutim, u tome što se oni moraju usvojiti jednodušno, a to će teško proći s obzirom na veliko
nezadovoljstvo Rusije i Grčke. Alternativa je i da jednostrano saopšti da više neće poštovati
pojedine odredbe Konvencije iz Montrea, ali to bi bio međunarodni skandal kakav se odavno ne
pamti.
Novi turski propisi i potezi zagorčavaju život Ruskoj Federaciji koja je pupčanom vrpcom
vezana za Bosfor i Dardanele. Moskva traži od Ankare da novu regulativu stavi van snage, jer je
ona u suprotnosti sa međunarodnim sporazumom o slobodnoj plovidbi. Zbog usporenog prolaza
kroz moreuze, pogotovo kada su u pitanju tankeri, Rusija trpi ogromnu štetu.
„Nova pravila omogućavaju Turskoj da može povremeno i privremeno da zatvori Bosfor i
Dardanele. To je povreda Konvencije iz Montrea kojom se predviđa slobodna plovidba kroz
moreuze“ — upozoravaju ruski stručnjaci za međunarodno pravo.
Moskva je to pitanje pokrenula i u Ujedinjenim nacijama i u Međunarodnoj pomorskoj
organizaciji (IMO). Ona traži od svetskih organizacija da nateraju Tursku da poštuje sporazume
koje je potpisala.
Svaka strana barata svojim argumentima, mada u ovom času niko ne otkriva karte do kraja.
Upućeniji tvrde — što neki potezi i potvrđuju — da se preko igara u Bosforu prelama bitka za
kaspijski petrolej. Pogotovo što na svetskom tržištu tek treba da se pojave ogromne količine nafte iz
bivših sovjetskih republika koje su početkom poslednje decenije 20. veka stekle nezavisnost. Reč je
pre svega o Kazahstanu i Azerbejdžanu a donekle i Turkmenistanu.
U regionu niko nije ravnodušan kojim putevima će teći kaspijski petrolej. U opticaju su
mnoge varijante: preko Rusije, Turske ili i preko jedne i preko druge zemlje. Pominje se i trasa
preko Gruzije, a onda opet preko Turske do mediteranske luke Džejhan.
Bitka za petrolej potisnula je na sporedan kolosek sve druge probleme: krvoproliće između
vladinih snaga bezbednosti i kurdskih gerilaca na jugoistoku Anadolije, ekonomsku krizu kakva se
ne pamti u istoriji republike, čak i bitku da Ankara postane punopravni član Evropske unije.
Ako naftovod prode preko turske teritorije to će za zemlju biti posao stoleća. Ona bi tim
potezom rešila mnoge ekonomske, društvene i političke probleme.
U toj velikoj igri, u kojoj su ulozi mere milijardama dolara, su i Rusija i Iran. Ali, kako sada
stvari stoje koplja će se na kraju ukrstiti između Ankare i Moskve, pošto će Teheran ostati po strani
zbog sankcija Bele kuće koja optužuje Iran da podržava terorizam, i to prvenstveno onaj prema
zapadu.
Vremena su se promenila. Nekada su karavani kamila iz Kine i centralne Azije prenosili
svilu do Mediterana koja se odatle transportovala u Evropu. Na starom kontinentu ona je bila na
neviđenoj ceni. To je bio izvor bogatstva i za proizvođače i za trgovce u središnjoj Aziji.
Tako je bilo nekad. A sada se traže novi putevi, ali za novu „svilu“ koja se zove petrolej.
U kaspijskom bazenu leži pravo bogatstvo: rezerve nafte i gasa veće od onih koje su
otkrivene u mnogim delovima sveta.
Stručnjaci su izračunali da se radi o sigurnim rezervama koje iznose više od 80 milijardi
barela petroleja, s tim što istraživanja nisu još do kraja završena. U tom području pronađena su i
ogromna nalazišta gasa, pogotovo u Turkmenistanu.
Te novostvorene države na području bivšeg Sovjetskog Saveza još su bogati siromasi! One
dosad nisu ništa imale od tog silnog petroleja ako se, naravno, izuzme zadovoljavanje unutrašnje
energetske potrošnje i simbolični izvoz. Jer da bi se iskoristilo to bogatstvo, koje im je majka
priroda širokogrudo podarila, potrebna su ogromna ulaganja i u vađenje i u transport nafte do
kupaca na svetskom tržištu. Sve te države, istina, neke manje neke više, već su uletele u zagrljaj
multinacionalnih zapadnih kompanija. One pokazuju spremnost da ulože silne pare u kaspijska
nalazišta nafte i gasa očekujući da im se to, kada počne masovna prodaja, višestruko vrati kroz
profite.
Ali, i taj mamutski posao se vodi sračunato, ništa se ne prepušta slučaju. Na zapadu, u

95
Americi pre svega, paze da masovna pojava kaspijskog petroleja ne izazove poremećaj na svetskom
tržištu.
Kada se raspao Sovjetski Savez u igru su se odmah uključile Sjedinjene Američke Države,
odnosno vodeće zapadne petrolejske kompanije pre svega one s druge strane Atlantika. I ovaj
primer još jednom potvrđuje da su američki nacionalni interesi tamo gde je profit, što administracija
Bila Klintona jasno i stavlja do znanja.
Prvi ešalon (velike zapadne multinacionalne kompanije) već je stigao u Kaspijsko more i
usidrio se pored Kazahstana i Azerbejdžana. Glavni poslovi se očekuju početkom veka koji dolazi.
Vlada u Bakuu i međunarodni konzorcijum, u kome su vodeće petrolejske kompanije u
svetu, potpisali su ugovor o vađenju nafte iz tri nalazišta u Kaspijskom moru. Vrednost tog posla je
procenjena na sedam milijardi i petsto miliona dolara. U njemu učestvuju i jedna turska i jedna
ruska firma: TADES, odnosno Lukoil.
Ali to je početak. U prvim decenijama 21. veka u kaspijsku naftu, ne samo onu koja pripada
Azerbejdžanu nego i drugim državama u regionu, investiraće se trideset do četrdeset milijardi
dolara.
U tom poslu, koji je sklopljen 1994. godine, najviše akcija su dobile zapadne firme.
Predsednik Azerbejdžana Hajdar Alijev, bivši član sovjetskog Politbiroa i bivši general sovjetske
obaveštajne službe, ustupio je deset odsto deonica ruskoj firmi „Lukoil“. Iskusni Alijev je na taj
način želeo da odobrovolji Moskvu koja inače sa velikim podozrenjem gleda na tu saradnju bivše
sovjetske republike na Kavakzu sa zapadom. On zapravo ništa ne prepušta slučaju i sve konce drži
u svojim rukama: na čelu državne firme za naftu u Azerbejdžanu je njegov sin Natik.
U tom izvlačenju najgore je prošla Turska jer je njena petrolejska kompanija u početku
dobila svega 1,75 odsto akcija. Ali posle intervencije predsednika Sulejmana Demirela, koji je
veliki prijatelj sa Alijevom, taj iznos je povećan za pet procenata.
Na osnovu tog dogovora Ankara će kada počne vađenje azerbejdžanskog petroleja za tri
decenije dobijati po 35 miliona tona nafte godišnje. To je ravno njenoj sadašnjoj jednoipogodišnjoj
potrošnji.
Turska je energetski veoma zavisna od sveta. Ona godišnje proizvodi samo četiri miliona
tona nafte. Godine 1995. bila je prisiljena da uveze osamnaest miliona tona petroleja da bi
podmirila potrebe zemlje.
U Kazahstan, koji takođe ima ogromna nalazišta nafte i prirodnog gasa, već su stigle
poznate kompanije „Ševron“ i „Mobil“. Ta centralnoazijska država je, međutim, zasad više
orijentisana na saradnju sa Rusijom, sa kojom ima još uvek mnoge, čak i rodbinske veze.
„Za našu naftu najkraći, a samim tim i najjeftiniji put je preko Rusije, odnosno preko luke
Novorosijsk na crnomorskoj obali. Mi nemamo alternativu“ — izjavio je predsednik Kazahstana
Nursultan Nazarbajev i time jasno stavio do znanja Ankari da ne gaji veće iluzije kada je reč o
transportu petroleja iz njegove zemlje.
„Odluka o glavnom naftovodu tek treba da se donese“ — zagonetno je izjavio iskusni
predsednik Azerbejdžana Alijev.
Kada je Baku počeo da krčmi nalazišta nafte u Kaspijskom moru američkim, britanskim,
norveškim i drugim zapadnim firmama, u Moskvi je dat znak za uzbunu. Iako su u tom poslu
učestvuje „Lukoil“, Rusija je rekla da neće priznati ugovor azerbejdžanske vlade sa zapadnim
konzorcijumom, jer će to ugroziti Kaspijsko more. A ono ne pripada samo Bakuu.
„Ugovori iz sovjetske ere, koji regulišu obaveze oko tog zatvorenog mora, još su na snazi.
Njih niko nije ukinuo. Odgovornost za to more leži na svim zemljama članicama bivšeg Sovjetskog
Saveza. Azerbejdžan mora da bude svestan toga“ — zvanično je upozoreno u Moskvi.
Sada važeći međunarodni sporazumi, koji se odnose na to more, obavezuju samo dve zemlje
od kojih jedna više i ne postoji: Sovjetski Savez i Iran. Drugim rečima, novi dogovor tek treba da
uključi četiri novostvorene države koje sada izlaze na njega: Rusiju, Azerbejdžan, Kazahstan i
Turkmenistan.

96
U Moskvi se poteže još jedno zanimljivo pravno pitanje: da li je, u stvari, to more ili jezero?
Jer to je pored Mrtvog mora jedino more na svetu koje je sa svih strana omeđeno kopnom. Ako je
ono jezero, onda se u njemu ne može primenjivati međunarodno pomorsko pravo o širini
teritorijalnih voda, kao kada je reč o morima i okeanima.
Azerbejdžan se na to zasad ne osvrće. Posle sklapanja ugovora sa međunarodnim
konzorcijumom, Baku užurbano istražuje najpovoljnije puteve za transport tog petroleja. U igri je
nekoliko varijanti o čemu će konačnu reč doneti vlada u toj kavkaskoj zemlji i međunarodni
konzorcijum u kome presudnu reč imaju zapadne firme.
Iz igre je, kako sada izgleda, otpao Iran, iako bi to bilo najjeftinije rešenje.
Sredinom 1996. godine Bela kuća je usvojila poseban zakon kako bi do kraja izolovala Iran
(i Libiju), pošto Teheran navodno podržava teroriste koji izvode bombaške akcije protiv zapada.
Američkim saveznicima su zabranjene sve zajedničke investicije koje premašuju 40 miliona dolara.
Cilj Vašingtona je jasan: on na taj način nastoji da do kraja izoluje Teheran posle otvorenih sumnji
da materijalno pomaže terorističke grupe HAMAS i Hezbolah koje su, kako se sumnja, izvele
bombaške akcije u Izraelu i Saudijskoj Arabiji u kojima su stradali mnogi građani i američki
vojnici. Bela kuća je zapretila da će uvesti sankcije protiv onih zemalja koje sarađuju sa Iranom.
U Ankari su svesni da je zarad toga otpala varijanta naftovoda preko Irana, a onda preko
turske teritorije do mediteranske luke Džejhan. U tom mestu već postoji petrolejski terminal za
hiljadu kilometara dugi naftovod koji je podignut od Kirkuka (severni Irak) do turske obale. Tu se
javlja još jedan veliki problem: naftovod bi jednim delom morao da se gradi preko istočne
Anadolije. To je područje u kome se Kurdi bore za autonomiju svoga naroda, gde se već godinama
proliva krv.
Zasad ne dolazi u obzir ni varijanta preko Jermenije, jer bi u tom slučaju naftovod morao da
ide preko Nagorno-Karabaha, područja koje je sporno između Jerevana i Bakua. Podržavajući
bezrezervno Azerbejdžan, Ankara zbog toga još nije uspostavila diplomatske odnose sa susednom
zemljom, čiju je nezavisnost priznala odmah posle sticanja nezavisnosti početkom poslednje
decenije 20. veka. Ona je zbog Nagorno-Karabaha jednostrano uvela sankcije protiv Jermenije, koja
se zbog toga već godinama suočava sa složenim ekonomskim problemima. Ankara se našla na
udaru zapada jer je blokirala i doturanje humanitarne pomoći Jerevanu.
Kada je Turska u pitanju u igri je sada samo jedna varijanta za izgradnju naftovoda — preko
Gruzije, zatim preko Anadolije do mediteranske obale. Ankara izražava spremnost da sama
finansira izgradnju tog mamutskog objekta preko svoje teritorije što će koštati najmanje tri milijarde
dolara. To je karta na koju se igra samo da bi se dobio taj veliki posao.
Međunarodna zajednica je, međutim, podozriva prema toj turskoj ponudi. To se najbolje
moglo videti kada su vlada u Bakuu i međunarodni konzorcijum odlučivali o transportu „rane nafte“
iz Kaspijskog mora, što će reći o prvim i ograničenim količinama petroleja koji treba da stigne do
svetskog tržišta. Oni su se opredelili za dve varijante: preko Rusije do Novorosijska i preko Gruzije
do crnomorske luke Supsa.
Ankara je snažno podržala gruzijsku varijantu, jer u tome vidi svoju šansu kada se bude
odlučivalo o glavnom naftovodu. U Turskoj se računa da će se cevovod odatle produžiti do turske
mediteranske obale. Ubrzo se pokazalo da su to ishitrene kalkulacije, jer je ta varijanta do daljnjega
stavljena na led.
Ankara se ne predaje. Njen najveći adut je podrška Vašingtona, pogotovo što u
konzorcijumu američke kompanije imaju većinu akcija.
„Mi očekujemo u kaspijskom regionu toliku proizvodnju petroleja da će ona zahtevati više
naftovoda“ — diplomatski kažu u Stejt departmentu.
Ni Ruska Federacija se ne odriče svojih interesa u tom velikom poslu. Pogotovo kada je reč
o izgradnji glavnog naftovoda.
„Mi smo za uravnoteženo rešenje koje će voditi računa o interesima svih strana“ — ističe se
u Ministarstvu za energetiku Rusije.

97
U Moskvi smatraju da kroz Bosfor pored svoje imaju pravo i na transport kazahstaske nafte
iz severnog dela kaspijskog regiona. Veruje se takođe da sin azerbejdžanskog predsednika Natik,
direktor nacionalne petrolejske kompanije, neće ostaviti Rusiju na cedilu, odnosno da se neće
usuditi da izaziva moćnog severnog suseda.
Moskvi ide na ruku i to što je u avgustu 1996. godine postignut sporazum o miru u
kavkaskoj provinciji Čečeniji, gde pretežno žive muslimani. Jer novi naftovod će jednim delom
morati da ide preko te teritorije na kojoj je besneo rat više od godinu i po dana. Tako je Ankari
izgleda izbijen iz ruku argument koji je potezala.
Ankara se protivi ruskoj varijanti naftovoda pod izgovorom da će se naglo povećati prolaz
tankera kroz Bosfor i Dardanele, da će to ozbiljno ugroziti Istanbul. Zato je, prema mnogim
procenama, Turska i donela propis kojim se praktično ograničava prolaz kroz moreuze koji
razdvajaju dva kontinenta.
Naftovod za Ankaru ima ogromni ekonomski i strategijski značaj. Ako dobije taj posao ona
bi se našla u situaciji da kontroliše ogromne količine svetskih tokova petroleja, što kroz naftovode,
što kroz Bosfor i Dardanele, mada praktično i nema svoju proizvodnju.
Turska bi u tom slučaju još šire otvorila kapije prema Kavkazu i centralnoj Aziji gde ona,
posle raspada Sovjetskog Saveza, pokušava da se ukotvi kao regionalan sila.
Na izgradnji tog objekta zaposlila bi se armija od 500.000 ljudi. Dolazak naftovoda bi
skinuo s dnevnog reda energetske, ali i mnoge ekonomske i društvene probleme zemlje,
nezaposlenost pre svega. To bi mogla da bude polazna osnova i za rešenje kurdskog problema koji
već godinama ugrožava bezbednost zemlje na jugoistoku Anadolije. Oni razložniji smatraju: taj
sukob se jedino može rešiti ekonomskim razvojem tog anadolijskog nevidboga. U tom slučaju
militantni Kurdi bi sigurno izgubili podršku naroda koji je sada nezadovoljan pošto jedva sastavlja
kraj s krajem.
Diplomatska bitka za Tengiz, veliko nalazište nafte u Kazahstanu, kao da je tek počela. Bez
obzira na najave predsednika Nursultana Nazarbajeva koji je, kako izgleda, za „rusku varijantu“ —
u Ankari se i dalje nadaju da će dobiti glavni naftovod i da će se njime transportovati, ne samo
azerbejdžanski, nego i kazahstanki petrolej.
Kada su Rusija i Kazahstan krajem aprila devedeset šeste godine u Alma Ati potpisali
ugovor o zajedničkoj izgradnji naftovoda do crnomorske luke Novorosijsk, u Ankari je zavladala
prava panika. Pogotovo što su se dve zemlje dogovorile o ekonomskoj integraciji sa još nekoliko
bivših sovjetskih republika.
Sklopljen je ogroman posao koji će koštati dve milijarde dolara. Tim naftovodom dugim
1.500 kilometara, od kazahstanskog nalazišta Tengiz do Novorosijska, kada proradi punom parom,
transportovaće se dnevno više od milion barela petroleja.
Ankara je posle tog saznanja otvoreno zapretila da će osujetiti namere Rusije da kroz Bosfor
i Dardanele transportuje kazahstansku naftu do zapadnih kupaca.
„Ako oni (Rusija i Kazahstan) nameravaju da tu naftu transportuju kroz moreuze, mi ćemo
preduzeti mere da ih sprečimo u tome. Turska neće dozvoliti da jedan ugovor (o transportu nafte)
ugrozi živote deset miliona stanovnika Istanbula“ — nervozno je izjavio tadašnji ministar spoljnih
poslova Emre Gonensaj.
Gonensaj je profesor ekonomije i poznati stručnjak za energetska pitanja. Njemu je
očigledno teško pao takav razvoj, jer se godinama borio da Turska dobije „vizu“ za transport
azerbejdžanske i kazahstanske nafte.
Ankara je povodom ovog ugovora najavila da će izvršiti promene u Konvenciji iz Montrea u
kojoj je u vreme mira, bez bilo kakvih ograničenja, dozvoljena slobodna plovidba kroz Bosfor i
Dardanele.
„Osnovno pravilo i rimskog prava je bilo da kada se promene uslovi onda se menjaju i
zakoni“ — kaže bivši ambasador i koordinator grupe koja prati razvoj u Bosforu i Dardanelima
Ismail Sojsal. On je otvoreno najavio, pozivajući se na običajno pravo, da će Turska zarad zaštite

98
grada na Bosforu izvršiti reviziju Konvencije iz Montrea koja je usvojena 20. jula davne 1936.
godine.
Kada sam zvaničnom predstavniku za štampu Ministarstva spoljnih poslova Omeru Akbelu
postavio pitanje: da li Turska namerava da jednostrano izvrši izmene u tom međunarodnom
dokumentu, on je neodređeno odgovorio: „U ovom trenutku to pitanje nije na dnevnom redu“.
Drugim rečima on tako nešto nije ni isključio!
U Turskoj se svesno prećutkuje da se iza najavljene promene u Konvenciji iz Montrea u
stvari krije strah da će biti izgubljen „posao stoleća“. Zato se tako napadno i govori o ekološkoj
katastrofi u Crnom moru i u moreuzima. Mnogi, međutim, osporavaju te tvrdnje koje gotovo niko
nije pominjao sve dok naftom bogate bivše sovjetske republike nisu stekle nezavisnost.
„Moreuzi nisu u stanju da podnesu toliki teret. Prolaz kroz njih se već približio gornjoj
granici. Ako se poveća broj tankera koji će ubuduće prolaziti kroz Bosfor i Dardanele, onda će
Istanbul biti u životnoj opasnosti“ — bez uvijanja kaže Sojsal iako se u moreuzima u poslednje
vreme nije desila nijedna veća nesreća.
„Kada je mogao da se menja Lozanski ugovor (kojim su 1923. godine uglavnom utvrđene
današnje turske granice), zašto ne bi mogla da se menja i Konvencija iz Montrea“ — nediplomatski
se pita taj bivši turski diplomata.
Koordinaciona grupa koja prati razvoj u prolazima predložiće gornju granicu tankera koji
mogu da prođu kroz moreuze, što je u direktnoj suprotnosti sa Konvencijom iz Montrea. “Sadašnji
podaci pokazuju da smo se približili limitu“ — kaže Sojsal nagoveštavajući da za tankere sa
kazahstanskom naftom u Bosforu ubuduće neće biti mesta.
Kako će na to reagovati velike pomorske zemlje ostaje da se vidi. Kroz Bosfor i Dardanele
najviše prolazi tankera iz Rusije (37 odsto), Grčke (20), Rumunije i Bugarske (deset odsto).
Blokadu moreuza su najavili i vodeći zvaničnici: predsednik Republike Sulejman Demirel je
prilikom posete Taškentu izjavio da će „prekomerni tankeri ostati ispred Bosfora i Dardanela“. Ti
prolazi su već opterećeni — rekao je on — i bez uvijanja obelodanio sadašnju igru oko kaspijskog
petroleja.
„Naftovod Baku-Džejhan (turska mediteranska obala) je veoma ekonomičan i samim tim
prirodan“ — rekao je Demirel. On je tom prilikom zaboravio da kaže da bi ta trasa jednim delom
išla preko teritorije koju kontrolišu kurdski gerilci, što će reći da ne bi bila bezbedna.
U Ankari nisu do kraja sigurni ni u krajnju odluku Hajdara Alijeva.
Turski novinari su pedantno zapisali razgovor između predsednika Azerbejdžana i bivše
turske premijerke Tansu Čiler.
H. Alijev: „Ja pripremam odluku. Ali, mi ne želimo da okrenemo Moskvu protiv sebe“.
T. Čiler: „Vi to znate bolje. Turski predlog je logičan i on je otvoren za saradnju sa Rusima“.
H. Alijev: „Razmisliću!“.
„Moreuzi nisu naftovod. Pre katastrofe tražimo — sigurnost.“ Pod tom parolom su održane
nesvakidašnje demonstracije na obalama Bosfora, koji uz Dardanele, odvaja Evropu od Azije.
Učesnici tog protesta, stanovnici opština koje leže na obalama Mramornog mora i sve spornijih
prolaza, koji su organizovali pripadnici mnogih ekoloških grupa, malim brodovima i čamcima su
blokirali moreuze. Oni će takve akcije održavati i ubuduće.
„Cilj našeg protesta je da svedemo na minimum pomorske nesreće koje se dešavaju u
Bosforu i Dardanelima. Na ovaj način želimo da upozorimo i susedne zemlje da se ne igraju sa
sudbinom ovog područja“ — istakao je predsednik opštine Bakrikoj Ali Talik Ozdemir.
On nastavlja: „Ako bude odlučeno da se kaspijski petrolej transportuje kroz moreuze, onda
će se Bosfor i Dardaneli pretvoriti u naftovod. To će poremetiti ekološku ravnotežu u tom delu
Turske“.
Kada su početkom poslednje decenije 20. stoleća počeli da pucaju šavovi na sovjetskoj
imperiji, kada su pojedine njene republike proglasile nezavisnost, pre svega one koje se ne krste
nego se klanjaju Alahu, u Turskoj su zadovoljno počeli da trljaju ruke. Pošto je taj proces bio

99
najupečatljiviji na Kavkazu i centralnoj Aziji preko noći su oživeli snovi o ponovnom oživljavanju
Otomanske imperije
A kada se raspala i bivša jugoslovenska federacija, kada su glavu podigli i muslimani u
Bosni, bez uvijanja je počelo da se govori i o „turskoj (turkofonskoj) imperiji od Jadrana do Kine“.
U tom povampirenom zanosu lišenom realnosti, već se prave kalkulacije: novo carstvo bi, kao
nekad, okupilo više od dvesta miliona muslimana. Pomenulo se, ne povratilo se.
Oni koji su nadživeli Turguta Ozala koji je bez uvijanja zagovarao neoimperiju, otvoreno se
ne istrčavaju, ali se ne odriču tih silničkih snova. Opet su u igri ideje o Velikoj Turskoj. To
potvrđuju reagovanja na zbivanja u Bosni, Čečeniji, Nagorno-Karbahu.
Na talasima nacionalističkog romantizma — isti ili sličan jezik, religija, kultura i običaji —
u Turskoj je počela da se trasira politika regionalne sile. I na Kavkazu, i u centralnoj Aziji, i na
Balkanskom poluostrvu.
U Ankari se naivno verovalo da će u tim regionima ona imati glavnu reč s obzirom na to da
se radi o narodima istog etničkog porekla. U početku to je i izgledalo tako. Ali, ni Rusija se nije
predala, pošto i ona pokušava da u tom području obezbedi glavnu ulogu.
I u politici, kao i u životu, ništa ne ide pravolinijski. Mlade države na Kavkazu i u središnjoj
Aziji, bivše sovjetske republike, od prvog dana su se suočile sa mnogim problemima, ekonomskim
pre svega. Dok Turska igra na etničku kartu, na sentimentalne veze sa prošlošću, Moskva je, iako se
i sama suočava sa teškim problemima, mnogo realnija: duboko je odrešila državnu kesu i koliko je
u stanju pomaže te nove države.
I Turska pomaže te novostvorene zemlje onoliko koliko je u mogućnosti. Ali, to je zasad
simbolično. Jer i sama Ankara se i te kako suočava sa složenim ekonomskim problemima, najtežim
u istoriji republike. Njeni spoljni dugovi su 1997. godine dostigli skoro 80 milijardi dolara, što će
reći da svaki Turčin onog časa kada prvi put zaplače, duguje više od hiljadu dolara.
„Turska se prostrla više nego što joj to guber dozvoljava“ — objasnio mi je sadašnji dvoboj
Moskve i Ankare na Kavkazu i u centralnoj Aziji jedan zapadni diplomata koji pomno prati
zbivanja u tim novim državama.
Istorijski rivali, dve zemlje koje su u prošlosti ratovale mnogo puta, ponovo su se našle u
areni, ovog puta ne vojničkoj nego diplomatskoj. U toku je borba za prestiž, politički i ekonomski
pre svega, u kojoj sada mnoge okolnosti idu na ruku Rusiji, mada se zasad tako lako ni Turska ne
predaje. Kako će se završiti taj megdan, to tek ostaje da se vidi, pošto je u sve to prste umešala i
Amerika.
„Mi priznajemo da oni (Rusi) imaju veze sa tim regionom. Mi takođe imamo veze sa tim
područjem. Turska je za saradnju sa Rusijom u mnogim oblastima, a ne za rivalstvo“ — ističe
premijerka Tansu Čiler, koja je očigledno shvatila da je Turska u drugom planu na Kavkazu i
centralnoj Aziji i da severnog tradicionalnog rivala ne treba previše izazivati.
Rusi ne reaguju na te predloge, ali nemaju nameru da se povuku iz regiona. Naprotiv. To je
ono što Turcima ne da mira, pogotovo što su posle raspada Sovjetskog Saveza naivno poverovali da
će se Moskva okrenuti svojim unutrašnjim nedaćama i da će im sve kapije biti otvorene od Jadrana
do Kine. Ali, pokazalo se da su to preuranjene računice koje u životu nisu imale pokriće. U politici
nema ljubavi, nego samo računice. To se plaća, i to ne u lirama, nego u dolarima ili markama, u
„čvrstoj“ valuti.
To je na najbolji način potvrdila ministarka spoljnih poslova Kirgizstana Roza Otunbajeva
koja je izjavila da je rusko prisustvo još uvek neophodno u centralnoj Aziji.
„Mi smo godinama bili vezani za sovjetski sistem bezbednosti i za sovjetsku ekonomiju. To
se ne može promeniti preko noći. Bivše sovjetske republike su delovi istog tela. Ako odsečete neki
od njih, onda ceo sistem neće moći da funkcioniše. Mi moramo da zajedno prođemo kroz ovaj
prelazni period“ — priznaje šef diplomatije Kirgizstana Otunbajeva.
Ona je do kraja objasnila taj stav njene zemlje koji se nije dopao Ankari: „Mi smo još
ekonomski zavisni od Rusije. Primera radi, mi nemamo dovoljno goriva. Ti odnosi su nužni. Rusija

100
je nama potrebna. U Kirgizstanu živi jaka i uticajna ruska zajednica. U krajnjoj liniji, Rusija je
jedan od značajnih političkih faktora na međunarodnoj pozornici“ — izjavila je Roza Otunbajeva.
Kada se raspao Sovjetski Savez, kada su stvorene nove države na Kavkazu i u centralnoj
Aziji, tadašnji predsednik Turgut Ozal je, da bi uspostavio bratske veze sa tim državama, lansirao
ideju o regularnim sastancima na vrhu. Prvi je održan u Ankari 1992. godine, drugi 24 meseci
kasnije u Istanbulu, a treći u Aškabadu 1996. godine. Na te skupove u Moskvi ne gledaju
blagonaklono, što je potvrdio drugi turskofonski samit u Istanbulu. Lideri Azerbejdžana,
Turkmenistana, Uzbekistana, Kazahstana i Kirgistana su pravo iz grada na Bosforu morali, oktobra
1994. godine da odlete u Moskvu na sastanak zemalja članica Zajednice Nezavisnih Država.
Samitima turkofonskih zemalja jedino ne prisustvuje Tadžikistan zbog složenih unutrašnjih
problema i „posebnih veza“ sa Iranom, koji takođe kao i Rusija i Turska, nastoji da pusti što dublje
korene među novim državama u centralnoj Aziji. Ali, Teheran je, kako sada stvari stoje, na periferiji
zbivanja u tom regionu, ako se izuzme ta mala država.
Posle drugog samita turskofonskih zemalja predsednik Sulejman Demirel je izjavio: „To je
prirodno što je održan ovaj sastanak zemalja koje imaju isto poreklo, jezik, religiju, kulturu i
običaje“ — naglasio je on i odbacio optužbe Moskve da je to bio proturcistički skup. „Rusija je
preterano osetljiva“ — dodao je Demirel.
Bilo kako bilo, lideri turkofonskih zemalja iz centralne Azije i sa Kavkaza su morali pravo iz
Istanbula da odu u Moskvu.
„Takvi skupovi imaju nacionalistički karakter i služe za ispiranje mozga. Oni stvaraju grdne
probleme unutar zemalja članica Zajednice Nezavisnih Država“ — rečeno je tom prilikom u Rusiji.
Treći turkofonski samit održan je u Biškeku, glavnom gradu Kirgizstana. Na tom skupu, koji
je sazvan posle nekoliko odlaganja, bilo je reči o školovanju studenata u Turskoj (oko deset hiljada),
kao i o industrijskoj i tehnološkoj saradnji. Ali iza zatvorenih kulisa najviše se razgovaralo o
naftovodu kojim će se transportovati kaspijski petrolej.
Predsednik Demirel je tim povodom izjavio da je potrebno najmanje deset godina da bi se
uspostavile istinske veze sa „bratskim državama“ na Kakvazu i u centralnoj Aziji: Azerbejdžanom,
Kazahstanom, Uzbekistanom, Turkmenistanom i Kirigistanom. Pogotovo što su te niti — dok su te
nove države bile u Sovjetskom Savezu — kidane godinama, preciznije, više od sedam decenija.
Demirel je da bi sazidao porušene mostove u tom regionu, lansirao ideju o novom „Putu
svile“: izgradnji železnice i autoputa od Turske do centralne Azije. Ali, još nije jasno ko će za taj
gigantski projekat obezbediti pare.
„Ogromna prirodna bogatstva u centralnoj Aziji, koja su još neiskorišćena, trebalo bi preko
Turske da stignu u zapadni svet. Mi moramo da gradimo taj put (svile). Pojedinosti tog projekta
nisu još do kraja određene, ali Ankara je spremna na sve oblike saradnje samo da bi se on ostvario“
— kaže šef turske države Demirel.
„Ovo je prvi samit „turskih država“ — tako se u Ankari kaže — „na teritoriji bivšeg
Sovjetskog Saveza i to ima i simbolično značenje“ — izjavio je izazovno Demirel pre nego što je
otputovao u Biškek, prestonicu Kirgizstana. Ali istovremeno je pokušao da umiri severnog suseda
koji sa velikim podozrenjem gleda na skupove turkofonskih zemalja.
„Približavanje Turske i novostvorenih država na Kavkazu i u centralnoj Aziji — koje se
odvija na nacionalističkoj osnovi — nije upereno protiv trećih zemalja. To nije panturcizam niti
panislamizam“ — pokušava Demirel da umiri Moskvu, ali zasad bez uspeha.
Tursko-ruski sporovi se na tome ne završavaju. Moglo bi se reći, a da se ne pogreši, tu tek
kao da počinju.
Sredinom ove decenije na relaciji Moskva-Ankara razmenjene su teške optužbe zbog
Čečenije, ruske provincije u kojoj se tamošnji muslimani bore za nezavisnost. Zvanična Turska je
javno isticala da je za mirno rešenje tog delikatnog problema, ali je u isto vreme tajno podržavala
Džohara Dudajeva i njegove naslednike. Bila je to u mnogo čemu repriza Bosne.
U Moskvi su uporno tvrdili: pobunjenici u Čečeniji od decembra 1995. godine iz Turske

101
dobijaju i naoružanje i mudžahedine. To je u nekoliko navrata dovelo do neprijatnih „objašnjenja“
između dve tradicionalno rivalske zemlje.
Tadašnji šef ruske diplomatije Andrej Kozirev upozorio je Ankaru da „čečenski pobunjenici
primaju pomoć od pojedinih islamskih zemalja uključujući tu i Tursku“. On je istovremeno izrazio
nadu da će Ankara poštovati sporazume dve zemlje kojima se zabranjuju takve aktivnosti.
Ankara je uporno demantovala te tvrdnje, uprkos ruskim dokazima. „Te optužbe su lišene
svakog osnova. Mi nemamo informacije koje bi potvrdile takve ruske optužbe“ — zvanično je
rečeno u Ministarstvu inostranih poslova u turskoj prestonici. Povod za to je bila izjava predsednika
Borisa Jeljcina koji je na konferenciji za štampu u Moskvi rekao: „Turska je jedna od islamskih
zemalja u kojoj se obučavaju čečenski vojnici i dobrovoljci iz drugih muslimanskih zemalja“.
Ispostavilo se, na kraju, da sa turske teritorije u Čečeniju ipak stižu dobrovoljci i oružje. Ali
iza toga navodno stoje nekakve privatne organizacije.
Rusija nije ostala dužna Turskoj. Ona pokušava da Ankari uzvrati udarac i to istom merom:
povremeno pruža podršku kurdskim gerilcima koji se, isto kao Čečeni, bore za autonomiju i
nezavisnost.
U Moskvi je krajem oktobra 1995. godine održano zasedanje Kurdskog parlamenta u egzilu,
što je u Ankari izazvalo oštra reagovanja. „Taj sastanak ozbiljno šteti tursko-ruskim odnosima. Mi
izražavamo duboko žaljenje zbog zasedanja tog kurdskog skupa, jer je to suprotno ranijim
obećanjima Rusije da će delovati odlučno i u skladu sa međunarodnim pravom“ — istaknuto je u
pisanoj izjavi MIP-a. Ankaru je posebno uznemirilo to što Moskva uopšte nije ni reagovala na
tursko upozorenje da se priprema taj skup.
Kurdski parlament u egzilu osnovan je sredinom 1995. godine, u Hagu u Holandiji. Iza
njega stoje turski Kurdi koji su u izbeglištvu, uključujući tu i petoricu poslanika koji su pre toga
pobegli iz zemlje da bi izbegli hapšenje i suđenje, pošto su navodno sarađivali sa „teroristima“ u
jugoistočnoj Anadoliji. Njihove kolege (poslanici koji su ostali u zemlji) osuđene su na rigorozne
kazne zatvora, što je izazvalo buru protesta u svetu, pogotovo u zapadnoj Evropi. Oni su odbacili te
optužbe, ali su priznali da su se borili za ljudska prava i slobode svoga naroda koji je totalno
obespravljen.
Posle osnivanja Kurdskog parlamenta u Hagu tursko-holandski odnosi su se našli na velikim
iskušenjima, pogotovo što se radi o savezničkim zemljama, članicama zapadne vojne alijanse. Ta
zapadnoevropska zemlja je, kako se to u Turskoj kaže, mesecima bila na „crvenoj listi“ što će reći
da su se odnosi između Ankare i Haga našli „na ledu“.
Posle toga na udaru se našla Rusija.
U Moskvi barataju sa svojim faktima i kažu: Ankara vodi politiku duplih standarda! Jedno
radi kada su u pitanju Čečeni, a sasvim drugo kada se radi o Kurdima, iako su ciljevi i jednih i
drugih isti.
Mada to niko nije zvanično potvrdio, među novinarima u Ankari su se mogle čuti
informacije da je Rusija dozvolila održavanje Kurdskog parlamenta u egzilu na svojoj teritoriji da bi
se na taj način „osvetila“ Turskoj zbog podrške Čečeniji.
Ruske optužbe su posebno potvrdili Čečeni i pripadnici drugih naroda sa Kavkaza koji su
još ranije našli utočište u Turskoj. Kada je Moskva vojno intervenisala u toj muslimanskoj
provinciji, u Turskoj je maltene proglašeno vanredno stanje. Danima su organizovani mitinzi
solidarnosti sa „braćom“ u toj kavkaskoj provinciji.
„Čečenska revolucija je naša revolucija“ — izvikivali su demonstranti na ulicama i trgovima
Ankare i Istanbula.
Tako nešto se moglo i očekivati, jer u Turskoj sada žive mnoga lica čiji su koreni na
Kavkazu pa i u samoj Čečeniji. Njih ima nekoliko miliona. Oni i od ranije u Turskoj imaju svoja
udruženja, koja su se posebno aktivirala posle izbijanja krize u Čečeniji.
U Turskoj je, uz slanje oružja i dobrovoljaca, pokrenuta akcija za prikupljanje finansijskih
sredstava za muslimane u Groznom. U Ankari i Istanbulu osnovani su posebni komiteti solidarnosti

102
koji su prikupljali pare.
Koliko je prikupljeno sredstava to niko tačno nije utvrdio. Pominjala se suma od deset
miliona dolara. Pitanje je, međutim, gde su te silne pare završile, odnosno koliko je novca stiglo do^
„braće“ Čečena.
Predsednik Čečensko-kavkaskog komiteta za solidarnost u Istanbulu Ali Jandirnije nije
želeo da odgovori na pitanje novinara koje se odnosilo na sudbinu prikupljene pomoći. Ali, član tog
istog tela Fazil Ozen je zagonetno izjavio: „Mi plaćamo cenu svom neiskustvu“.
Klupko kao da tu tek počinje da se mrsi. Na pitanje koliko je para prikupljeno Ozen je
uopšteno odgovorio: „To ćemo kasnije saopštiti“. To nikad nije uradeno.
U Komitetu za solidarnost sa Čečenijom kažu da su prikupili 25 milijardi lira (u to vreme
dolar se menjao za 46 hiljada lira). „Pare su predate čečenskim 'ministrima' koje je (Džohar)
Dudajev odredio i to uz priznanice“ — ističu u Ankari. Koliko je novca stiglo u Grozni i u šta je on
utrošen to u turskoj prestonici nikad nisu objasnili.
Zamešeteljstvo oko tih para u Turskoj imalo je svoj nastavak i u samoj Čečeniji. Tamo se
„ministri“ — koje je dok je bio živ Džohar Dudajev odredio da preuzmu tu pomoć — svađaju oko
toga gde su lire završile.
Ta zagonetka po mnogo čemu podseća na ono što se desilo i oko pomoći koja je u Turskoj
bila prikupljena „braći“ po veri — muslimanima u Bosni i Hercegovini. Javno je rečeno,
uključujući tu i premijera Tansu Čiler, da je islamistička Partija prosperiteta (REFAH) potrošila
silne pare za lokalne izbore koji su održani krajem marta 1994. godine. Pominju se milioni maraka
koje su za Bosnu odvojili Turci koji žive i rade u Nemačkoj. Taj slučaj se godinama povlačio po
parlamentu i turskim sudovima i Sulejman Merdžumek, šef islamističke „tajne banke“, osuđena je
na četiri godine zatvora i da plati dvadeset triliona lira globe, novčanu kaznu kakva dotad nije
zabeležena u istoriji turske republike.
Ali, kada su sklopljene tajne političke pogodbe između islamista i konzervativaca Tansu
Čiler, sve je to za tili čas zaboravljeno. Stavljena je ad acta i sudska presuda, iako se uporno tvrdi da
su tužioci i delioci pravde — nezavisni!
U Moskvi su tvrdili, što je tamošnja obaveštajna služba i dokazala, da su preko Turske stizali
mudžahedini i iz Avganistana, Pakistana, Irana i Libije. Dešavalo se, dakle, isto ono što se zbivalo i
u Bosni gde Alija Izetbegović, i pored ponovljenih zahteva i pretnji Amerike, jedno vreme nije hteo
da se oslobodi „dobrovoljaca“ iz Irana koji su tamo stekli ne samo vojno nego i ideološko uporište.
Vekovni rivali — Turska i Rusija — imaju oprečan stav i oko Nagorno-Karabaha, kavkaske
provincije oko koje su ratovale Jermenija i Azerbejdžan. Moskva pokazuje razumevanje za Jerevan,
dok Ankara bezrezervno podržava muslimanski Baku.
Kada se Jermenija početkom ove decenije otcepila od Sovjetskog Saveza, Turska je bila
među prvim zemljama koje su priznale njenu nezavisnost. Ali, Ankara ni dan-danas nije uspostavila
diplomatske odnose sa susednom državom i to zbog sukoba oko Nagorno-Karbaha.
Turska podržava Azerbejdžan u kome uglavnom žive muslimani i zbog toga je jednostrano
hermetički zatvorila svoju istočnu granicu prema Jermeniji. Jerevan se našao na neviđenim
mukama, ekonomskim pre svega, pogotovo što je pre toga energetski bio vezan za Azerbejdžan,
bivšu sovjetsku republiku koja mu je takođe zaključala sve kapije prema svetu.
U takvoj situaciji Levon Ter-Petrosjan, predsednik Jermenije, morao je da povuče potez koji
ni sam nije želeo: pustio je ponovo u pogon nuklearku „Medsamor“ koja je krajem osamdesetih
godina bila oštećena u snažnom zemljotresu koji je pogodio taj deo Kavkaza. Jerevan nije imao
izbora: Jermeni se godinama smrzavaju i žive u mraku pošto im je Turska blokirala uvoz struje koja
im nedostaje.
U Turskoj su zbog toga veoma zabrinuti, jer nuklearna centrala „Medsamor“ koristi
sovjetsku opremu koja je tragično zakazala u Černobilju, u Ukrajini, čije posledice su se i te kako
osetile i na maloazijskim prostorima. Ali, Turska ne posustaje: ona i dalje drži stranu predsedniku
Alijevu iako se ta nuklearka nalazi svega dvanaest kilometara od njene granice.

103
U Jerevanu priznaju da se ta centrala nalazi u trusnom području i da se, u krajnjoj liniji, ako
to priroda bude htela, tragedija ne može isključiti. Ali morali su „Medsamor“ da puste u pogon
pošto im Ankara ne dozvoljava uvoz struje. Jerevan koji se bori da preživi nema novca za
zaobilazne puteve.
Nuklearku „Medsamor“ osposobili su ruski stručnjaci pošto Moskva i dalje ima veoma
razvijenu saradnju sa tom bivšom sovjetskom republikom. Rusija na području Jermenije ima i silno
naoružanje, i vojne baze. To se naravno ne dopada ni Bakuu, niti Ankari koja još uvek zazire od
velikog rivala od koga je u prošlosti trpela poraz za porazom.
Kada je početkom poslednje decenije ovog veka u Beču potpisan sporazum o ograničenju
konvencionalnog naoružanja i snaga u Evropi, tadašnji Sovjetski Savez je pristao da smanji broj
ljudi u uniformama i naprava za ubijanje na Kavkazu i u centralnoj Aziji. U međuvremenu se desilo
što se desilo: mnoge bivše republike su stekle nezavisnost. Ugašen je i Varšavski ugovor. Rusija nije
ono što je sedam decenija bio Sovjetski Savez.
Kada su počela oružana odmeravanja snaga u tom regionu, i to uglavnom na etničkoj
osnovi, Moskva je jednostrano odlučila da na jug zemlje uputi vojna pojačanja: prema Osetiji,
Nagorno-Karahu, Čečeniji i Tadžikistanu. Tamo se sada kao pojačanje nalazi 58. ruska armija.
U Turskoj su zaplašeni. I ona takođe gomila trupe na severoistočnoj granici, što će reći
prema Rusiji.
„Taj sporazum mora da se koriguje, jer je usvojen u vreme kada je postojao i Sovjetski
Savez i Varšavski ugovor. U protivnom mi ćemo jednostrano promeniti tu odluku. Mi time ne
ugrožavamo susedne zemlje, mi jednostavno štitimo naše granice“ — zvanično se naglašava u
Moskvi.
„Turska će zastrašiti Rusiju, jer ćemo povećati svoje vojno prisustvo na Kavkazu. Mi
moramo da pokažemo svoju odlučnost na istočnim granicama“ — pisao je tih dana istanbulski
„Milijet“ pozivajući se na visoke vojne izvore u Ankari.
Ali, to nisu jedini problemi koji opterećuju odnose Ankare i Moskve. Oni su sve brojniji i
sve složeniji.
U Ankari se strahuje od prisustva Rusije u bivšim sovjetskim republikama, sada nezavisnim
državama.
Predsednik Sulejman Demirel, koji je početkom maja 1996. godine posetio Uzbekistan,
izrazio je zabrinutost zbog nekih „poteza“ i izjava u Ruskoj Federaciji čiji je cilj „ponovno stvaranje
sovjetske imperije“. On je tom prilikom izrazio nadu da potpisivanje sporazuma o ekonomskoj i
kulturnoj integraciji Ruske Federacije, Belorusije, Kazahstana i Kirgizistana „ne predstavlja korak u
pravcu stvaranja novog sovjetskog carstva“.
U izjavi u Taškentu, predsednik Demirel je rekao da „oživljavanje sovjetske imperije nije
zvanična ruska politika“. Ali Ankaru očigledno zabrinjava to što pojedine novostvorene države, koje
su stekle nezavisnost na Kavkazu i u centralnoj Aziji, izražavaju želju da se što jače povežu sa
Moskvom. Jer među njima su dve vodeće bivše sovjetske republike: Kazahstan i Kirgizistan.
Koliko su poremećeni odnosi između Turske i Rusije najuverljivije potvrđuje to što
predsednik Sulejman Demirel nije otputovao u Moskvu na proslavu pedesete godišnjice pobede nad
Hitlerovim nacistima. Turska je u tom ratu bila neutralna. Ali, to nije bio razlog što je Ankara
povukla taj neuobičajeni potez, pogotovo što se Moskva 9. maja devedeset pete godine pretvorila u
svetski sastanak na vrhu gde su se sreli mnogi međunarodni prvaci.
Predsednička palata je bez iznošenja pojedinosti saopštila: „Šef države neće putovati u
Moskvu“. I ništa više. U rusku prestonicu otputovala je premijerka Tansu Čiler, a predsednikov lični
izaslanik tamo je bio ministar za urbanizam i izgradnju Ekman Sahin! Neverovatno! Prošlost
očevidno predodređuje budućnost.
Iako šef države nije objasnio taj svoj potez, u Ankari su se mogla čuti razna objašnjenja.
Jedno od njih je i „lične“ prirode: već duže vreme Boris Jeljcin ima zvanični poziv da poseti Tursku,
ali on se o to oglušio. Čak nije odgovorio ni da, niti ne.

104
To nije bilo slučajno. Jer između istorijskih rivala jaz se produbljuje i oko drugih pitanja.
Kada je maja 1995. godine Duma usvojila rezoluciju o obeležavanju turskog genocida nad
Jermenima, Ankara je oštro reagovala.
Da podsetim: Jermeni optužuju Tursku da je tokom Prvog svetskog rata likvidirala više od
milion i po pripadnika tog naroda. Ankara opovrgava te optužbe: poginulo je mnogo manje Jermena
u to uglavnom zbog „prirodnih uzroka tokom deportacije“. Ali, to je duga i druga priča.

PLAČ MAJKI SUBOTOM

Turska ne može lako da se oslobodi bremena prošlosti iako još od Ataturka teži da postane
deo modernog, demokratskog sveta. To se, kao na dlanu, vidi u oblasti ljudskih prava i sloboda.
U turskim kazamatima još muče, ljudi netragom nestaju dok su u pritvoru; na udaru policije
i sudija su i umne glave zbog javno izgovorene ili napisane reči. Činovnici u policijskim
uniformama su i dan-danas neprikosnoveni: oni često presuđuju pre suđenja. I to na smrt!
Na Galatasaraju, poznatom trgu u Istanbulu potresni prizor se ponavlja iz subote u subotu,
mesecima, već drugu godinu. Na pločniku ispred tamošnje zgrade liceja stotine majki protestuju,
tiho, sedeći. Kao senke, kao utvare.
Boraveći u Istanbulu više puta gledao sam te mučenice. Ne znam zašto ali su me podsetile
na žene iz De Sikinih filmova, u crnini od glave do pete, žive se ne čuju. A samo liju suze, kao da se
nad njima nebo otvorilo.
Sedeći na pločniku one na taj način traže da im vlasti — što će reći policija — odgovore na
pitanje zbog koga noćima ne mogu da sklope oči: šta se desilo sa njihovim sinovima i ćerkama, da
li su živi? One se plaše onog najgoreg. Najčešće se radi o osobama koje su dok su bile u pritvoru
misteriozno nestale i to pod nerazjašnjenim okolnostima.
U životu ne postoji veća kazna nego kada roditelj izgubi dete. U to sam se uverio gledajući
te nesrećne majke koje svake subote plaču od 12 do 13 časova. Ništa ne može da ih otera sa
Galatasaraja: ni kiša, ni magla, ni hladnoća, ni sunce, niti policija koja je prema njima često bila
nemilosrdna.
Svaka životna nesreća je roman za sebe koja se ne može opisati rečima, jer one su u takvim
slučajevima nedovoljne, nemoćne.
„Šta će mi život kada sam izgubila sina jedinca. Hoću u oči da pogledam ubicu moga deteta.
Posle toga ću sigurno da umrem“ — kaže mi jedna od njih.
Ništa nije veće od — nade. Ali one neće da shvate da je to samo krik očajnica. Baš zato što
su majke one neće da se pomire sa tragičnom sudbinom njihovog poroda.
Tim povodom jedan ovdašnji kolega je citirao gruzijsku priču, čija poruka je stravična, od
koje se kosa diže na glavi. Snaha ne trpi svekrvu, traži od muža da je ubije i to da joj odseče glavu.
On je na kraju to i uradio. Odnoseći glavu majke da pokaže svojoj supruzi da je ispunio njenu želju,
spotiče se o kućni prag, glava mu ispada iz ruku, kotrlja se preko sobe, a ona, iako mrtva, kaže:
„Sine, pazi, da se ne povrediš!“
Medicinska komora u Istanbulu koja tradicionalno dodeljuje godišnju nagradu za ljudska
prava, mir i demokratiju to priznanje je dala dvema majkama sa kojima se sudbina nemilosrdno
poigrala: Emina Odžak je izgubila sina Hasana dok je bio u policijskom pritvoru, a Fadima Goktepe
Metina, inače novinara levičarskog lista „Evrensel“ koji je nađen mrtav u dvorištu pored jedne
policijske stanice gde je bio priveden. A znate li šta je bio njegov greh? On je uhapšen dok je
izveštavao sa sahrane dvojice osuđenika koji su početkom 1996. godine ubijeni u jednom
istanbulskom zatvoru. Tek mu je bilo trideset godina.
„Najveća nagrada u mom životu bi bila da doživim da se osude ubice moga sina“ — divio
sam se toj nesrećnoj ženi kada nam je na konferenciji za štampu izgovorila te reči.
I nagrada Međunarodne lige za ljudska prava stigla je na pravu adresu. Nju su takođe dobile
majke koje tiho jecaju, kao crne kukavice, liju suze na Galatasaraju. Ona je ustanovljena u Berlinu i

105
nosi ime Karla Osetskog. Taj nemački novinar, koji se borio protiv fašizma, dobio je Nobelovu
nagradu za mir.
Majke koje plaču subotom tvrde da je od 1990. godine u Turskoj pod čudnim okolnostima
nestalo 827 lica i to pošto su bila lišena slobode. Te teške optužbe već duže vreme potvrđuju grupe i
organizacije koje se bore za ljudska prava i slobode.
Lista lica koja netragom nestaju u policijskim lavirintima povećava se iz godine u godinu,
mada se očekivao obratan proces. Vlasti to pokušavaju da demantuju. Ali činjenice su neumoljive;
govore suprotno. Treba samo videti te nesrećnice ispred liceja na Galatasaraju; veći dokazi ne
postoje ma šta ko rekao.
Sudbina novinara Metina Goktepea je izazvala oštra reagovanja i u domaćoj i u svetskoj
javnosti. Pojedini turski listovi su pisali — pozivajući se na svedoke — da je taj nesrećni istanbulski
izveštač tučen u policijskoj stanici sve dok nije ispustio dušu. A onda su njegovo beživotno telo
izbacili preko dvorišnog zida kao — kladu.
Malo je danas zemalja u svetu u kojima je ljudski život toliko jeftin kao što je Turska!
„Situacija u oblasti ljudskih prava se značajno pogoršala u 1994. godini“. Razne vladine
službe su nastavile da uznemiravaju, zastrašuju, pokreću sudske postupke i hapse aktiviste za
ljudska prava, novinare, advokate, profesore zbog ideja koje su izneli na javnim mestima. Nestanci
ljudi i misteriozna ubistva, koja se ne rasvetljavaju, nastavljena su na jugoistoku (gde se Kurdi bore
za autonomiju)“ — ističe se u izveštaju Stejt departmenta koji je objavljen u februaru 1995. godine.
Prema podacima Federacije za ljudska prava, nevladine organizacije u Turskoj, samo u
1994. godini zabeleženo je 316 misterioznih ubistava uglavnom u jugoistočnoj Anadoliji gde se već
godinama vode borbe između vladinih snaga bezbednosti i kurdskih gerilaca. Većina ubijenih bili su
istaknuti članovi kurdske zajednice: lekari, advokati, lokalni političari i aktivisti za ljudska prava.
Ubice su, po pravilu, ostale nepoznate!
Zvanično se tvrdi da iza misterioznih ubistava stoji teroristička grupa „Hezbulah“. U
organizacijama koje se bore za ljudska prava otvoreno se sumnja da se iza tih zločina kriju
pripadnici službe bezbednosti, koja na taj način likvidira one koji su obeleženi kao opasnost za
režim.
Federacija za ljudska prava dalje optužuje: u prvih devet meseci te godine pod sumnjivim
okolnostima je u pritvorima od torture stradalo osamnaest lica. Ali, zvaničnici i za to imaju svoje
objašnjenje: najmanje pet lica je izvršilo samoubistvo!? Ostali su stradali tek pošto su napustili
pritvore, što svedoci i familije tih mučenika uporno demantuju.
Pojedini borci za ljudska prava i parlamentarci optužuju turske snage bezbednosti da po
kratkom postupku izvršavaju smrtne kazne — pre suđenja. Policajci to rade na licu mesta: metak u
čelo!? Tako je samo u prvih deset meseci 1994. godine, tvrdi se u izveštaju Stejt departmenta,
završilo 27 lica. Objašnjenje se, po uhodanom receptu, ponavlja iz godine u godinu: „Teroristi su
napali snage bezbednosti, pa su ovi morali da ubijaju u samoodbrani“! Neverovatno, ali baš se tako
tvrdi.
Po turskom Ustavu tortura je zabranjena jer je Ankara prihvatila međunarodne konvencije
kojima se garantuju ljudska prava i slobode. Ali, paragrafi su jedno, a život sasvim drugo.
Osuđenici se sistematski muče u ovdašnjim kazamatima. Pogotovo su na udaru „politički
zatvorenici“, odnosno oni koji na bilo koji način pokažu razumevanje za borbu Radničke partije
Kurdistana (PKK) koja traži autonomiju, kao i pripadnici radikalnih levičarskih grupa i stranaka
koje su upravo zbog toga stavljene van zakona.
Prema zvaničnim podacima za tih devet meseci 963 lica su se žalila zbog torture i
maltretiranja u zatvorima ili pritvorima. Istraga se pokreće, ali nikako da se privede kraju. Samo
nekoliko službenih lica je osuđeno i to na neshvatljivo blage kazne zatvora.
U izveštaju Stejt departmenta se tvrdi da je policija nemilosrdna ne samo prema muškarcima
nego i prema ženama. Službena lica ih podvrgavaju „testu nevinosti“ pogotovo kada su u pitanju
seksualni delikti. Prema paragrafima, o tome prethodno treba da odluči sud ili javno tužilaštvo ali to

106
se ne dešava.
U nekim stvarima Turska još uvek živi u prošlom veku. Direktori škola su sebi dali za pravo
u poslednjoj deceniji stoleća koje odlazi sa kalendara da učenice šalju na proveru da li su device ili
ne! Tek godine devedeset četvrte u parlamentu je usvojen zakon po kome mlada više nije obavezna
da muževljevoj porodici posle prve bračne noći pokazuje čaršav na kome je imala prvi kontakt sa
muškarcem. Neki to prihvataju, ali mnogi muškarci se ne mire sa tom činjenicom. Svejedno što ne
mali broj njih još uvek ima po nekoliko žena.
Iako je prema ustavu zagarantovana nepovredivost stana, pisama i uopšte privatnih
komunikacija, to pravo, koje je neprikosnoveno svuda u svetu, još uvek se svakodnevno krši,
pogotovo u jugoistočnoj Anadoliji. Paragrafi su jedno, a život drugo. U devet provincija na
jugoistoku zemlje, u kojima je već godinama na snazi vanredno stanje, te zakonske i ustavne
odredbe se uopšte ne poštuju. Tamo se bez naloga javnog tužioca pretresaju prostorije političkih
partija (prokurdskih naravno), biznismena, udruženja za ljudska prava i drugih organizacija
građana.
„Služba bezbednosti, u tim provincijama protivustavno, bez naloga, pretresa ljude, otvara
njihova pisma, telegrame i njihova dokumenta. Blokada na drumovima je redovna pojava, odnosno
pripadnici službe bezbednosti redovno pretražuju vozila i putnike“ — ističe se u izveštaju Stejt
departmenta.
U Turskoj su dozvoljene mirne demonstracije pod uslovom da se unapred prijave vlastima.
One mogu da se održavaju samo u strogo omeđenom prostoru. Ali, ako oni koji o tome odlučuju
procene da će to javno okupljanje ugroziti red i poredak, onda mogu bez objašnjenja da uskrate
dozvolu za održavanje javnih protesta što se često i dešava.
U Izmiru, primerice, vlasti nisu dozvolile da se obeleži godišnjica antisekularističkih nemira
u kpjima je 1993. godine, u Sivasu, mestu u centralnoj Turskoj, stradalo 37 intelektualaca. Oni su
izgoreli u jednom hotelu koji su zapalili islamistički nacionalisti. U sanducima su uglavnom završili
Aleviti koji su poreklom šiiti i poznati su kao veliki pobornici demokratskih reformi, kao
protagonisti Ataturkovih ideja. Zato su i na udaru sunita koji su većinski narod i koji još uvek ne
može tako lako da se oslobodi verskog nasleđa prošlosti.
U Turskoj se često održavaju demonstracije, ali one ne mogu da prođu bez krvi.
Gotovo nijedne demonstracije u Turskoj se ne završe bez upotrebe palica, suzavca, vodenih
šmrkova a počesto i bez potezanja pištolja. U tome su, po pravilu, agilniji policajci nego učesnici tih
protesta, iako je ovo narod koji je sklon nasilju.
To najbolje ilustruju jedne demonstracije koje su sazvane na mostu preko Bosfora koje su
održale žene tražeći da Ankara zvanično podrži pobunjenike u Čečeniji. Mladi policajac je
nemilosrdno tukao jednu ženu sve dok ona, oblivena krvlju, nije pala na pločnik. To je bilo mučno
za gledanje.
„Bože šta taj čovek radi onda kada ga ne snimaju kamere“ — zapitao se jedan turski kolega.
Protiv njega je pokrenut proces ali nikada nije saopšteno da li je i osuđen zbog tog besprizornog
postupka koji je na trenutak uznemirio naciju.
Prvog maja 1996. godine u Istanbulu su održane tradicionalne demonstracije: pale su tri
glave, ranjeno je nekoliko desetina građana, nekoliko njih je završilo iza rešetaka. Kao svedok tog
mučnog događaja mogu da kažem da je policija bez nekog većeg razloga krenula na demonstrante.
Onda je nastao haos u kome se nije znalo ko na koga nasrće.
To se ponavlja iz godine u godinu. Od batina nisu pošteđeni ni studenti koji ne mogu da se
pomire sa mnogim nepravdama u društvu. Veliki talas protesta je usledio zbog drastičnog povećanja
školarine. U tim sukobima batine često dobijaju izveštači i fotoreporteri. Oni su, posle jednog
nemilog susreta sa policajcima, organizovali originalan protest: došli su na zadatak sa šlemovima na
glavi na kojima je pisalo: „Basin“, u prevodu štampa.
Policija je nemilosrdna i prema organizacijama koje se bore za ljudska prava. Maja 1994.
godine u mestu Iskender vlasti su zatvorile kancelariju Udruženja za ljudska prava zbog izjava koje

107
su njegovi funkcioneri davali novinarima. U Adani se dogodilo isto, pošto je tamošnji ured
Udruženja navodno „posedovao neka dokumenta sa ideološkom sadržinom“. U Dijarbakiru, gradu
koji je u centru kurdske pobune, guverner za vanredno stanje je takođe privremeno stavio katanac
na prostorije te grupe koja se uporno bori za ljudska prava.
Na udaru su i advokati i doktori, dakle svi oni koji se bore za ljudsko dostojanstvo. Jedan od
njih je čak ubijen, dok su se mnogi našli pred sudom državne bezbednosti. Na optuženičku klupu je
krajem 1994. godine izveden čak i predsednik Federacije za ljudska prava Javuz Onen i njegov
bliski saradnik Fevzi Argun zbog „separatističkog jezika“ u brošuri „Dosije torture“. Oni su i
sledeće godine obijali pragove sudnica zbog još dve publikacije koje su štampali, a koje se nisu
dopale vlastima.
U izveštaju Stejt departmenta se navodi da vlasti neosnovano pokušavaju da spreče
aktivnosti grupa koje se bore za ljudska prava. Iza toga se uvek krije gotovo ista optužba: one
svojim izjavama i publikacijama ugrožavaju jedinstvo zemlje.
Borci za ljudska prava su posebno na udaru na jugoistoku zemlje pošto navodno podržavaju
kurdske gerilce. Oni su stalno pod nadzorom vladinih agenata, izloženi su pretnjama da će biti
likvidirani. Mnogi su i ustuknuli jer se plaše za živote svojih porodica.
Hapšenja i suđenja u tom području su redovna pojava. Početkom juna devedeset četvrte
godine ubijen je Muhsin Melik, osnivač kancelarije Udruženja za ljudska prava u mestu Sinliurfa.
Pre nego što je stradao on je upozorio da će ga likvidirati policijski agenti.
Ali, to nije sve. Turski zvaničnici često ne dozvoljavaju delegacijama inostranih grupa za
ljudska prava da obiđu jugoistok, da kontaktiraju sa licima koja bi mogla da im daju prave
informacije u toj oblasti. To se dogodilo delegaciji grupe „Hjuman rajts voč“ kojoj nije dozvoljeno
da obiđe sela oko Dijarbakira, kako bi na licu mesta proverila kako se državne vlasti ponašaju
prema Kurdima. Glavni istraživač „Amnesti internešenel“ u Turskoj proglašen je za „personu non
grata“. Gotovo u isto vreme tadašnji ministar spoljnih poslova je izjavio da zabranjuje kontakte
stranih delegacija sa sudijama i javnim tužiocima.
U Turskoj su na papiru zagarantovana politička prava. Svi stariji od 18 godina imaju pravo
glasa. Parlamentarni izbori se u zemlji održavaju na pet godina. Predsednički mandat traje sedam
godina. Šefe države bira parlament.
Prema ustavu studenti i uopšte članovi univerziteta, kao i sindikalnih organizacija ne smeju
da se angažuju u radu političkih partija.
Politička prava se krše gotovo svakodnevno, pogotovo kada su u pitanju Kurdi i njihove
stranačke aktivnosti. Ustavni sud je 1994. godine zabranio prokurdsku Demokratsku partiju (DEP),
dok su njeni poslanici, po kratkom postupku, izgubili imunitet i osuđeni na rigorozne kazne zatvora.
Svet je bio zapanjen.
Ministarstvo unutrašnjih poslova je po kratkom postupku smenilo trojicu gradonačelnika
koji su inače bili izabrani na demokratski način. Njihov greh je bio samo u tome što su bili na listi
prokurdske Demokratske partije. Dvojica od njih su čak i osuđeni na po 20 meseci zatvora zbog
„separatističkih izjava“ listu „Ozgur Gundem“ koji je u međuvremenu zabranjen.
Demokratska partija je treća prokurdska stranka koja je zabranjena.
Pod tragikomičnim okolnostima je zabranjena mala „Zelena partija“. Ustavni sud je to
učinio pod izgovorom da nije dala na uvid svoju dokumentaciju. Ispod toga se, dakako, kriju dublji
razlozi. Pripadnici te ekološke grupe optužili su vladu da je javnosti prikrila posledice havarije u
Černobilju.
Kada je vlada najavila da će početi izgradnju nuklearki malobrojni pripadnici ekoloških
grupa su se digli na noge. U pomoć su im nesebično pritekli pripadnici čuvene međunarodne
organizacije „Grinpis“ koji imaju veliko iskustvo za zaštitu okoline. Što se tada desilo? Policija je
pohapsila demonstrante a javni tužilac je protiv njih pokrenuo postupak pred deliocima pravde. On
je na kraju obustavljen pod pritiskom međunarodne javnosti koja nije mogla da shvati da neko može
da se nade pred sudom zbog mirnih demonstracija i zbog borbe za ljudsko zdravlje.

108
Brojke su brojke. Ali, one ne mogu do kraja da pokažu šta se dešava u svakodnevnom životu
Turske, čemu su sve izloženi njeni građani. To je da skoro čovek ne poveruje.
„Mi smo u pritvorima i zatvorima otkrili osamnaest metoda mučenja“ — izjavio je ministar
za ljudska prava Azimet Kojluoglu marta 1995. godine. On je potvrdio ono o čemu se u zvaničnim
strukturama, kao zaliveno, ćutalo godinama, decenijama. Policija i žandarmerija su do savršenstva
razradili različite metode mučenja onih koji se nadu iza rešetaka.
„Aferim“ — kaže obični građanin Osman. Narod je zapravo zbunjen. Jer do tada vodeći
političari su mu servirali informacije da u Turskoj nema torture, da to namerno izmišljaju na zapadu
(Evropi i Americi).
Zvanična Ankara godinama ponavlja: mi poštujemo ljudska prava. Oni (tamo) ne shvataju
da je to borba protiv terorizma.
Tadašnji ministar za ljudska prava Kojuloglu je pre nego što je izgovorio te opore reči
obavio istraživanje čiji rezultati govore sami za sebe. Njegove tvrdnje niko nije demantovao, mada
su one imale eho i u svetu.
Da pomenemo samo neke od tih osamnaest metoda mučenja, onako kako ih je video turski
ministar: „palestinski čiviluk“ (živog čoveka obese za noge ili ruke i tako visi), razapinjanje na krst,
držanje u hladnoj ili slanoj vodi, „uznemiravanje“ polnih organa, svlačenje do gole kože
osumnjičenog (nesrećnika) i to pred najbližom rodbinom, izlaganje elektrošokovima i magnetskim
udarima, vešanje torbi sa peskom o vrat, višečasovno stajanje na jednoj nozi, uskraćivanje vode,
hrane, sna i to duže vreme...
Posle ovog otkrića javnost je bila šokirana. Neke kolege su se pitale: čudno da ne postoji i
naticanje na kolac pa da slika bude kao u vreme Otomanske imperije.
Nakon toga oglasila se vlada, ali nije opovrgla ovu mučnu dijagnozu. Ona je na sve strane
— od guvernera do policijskih stanica — uputila dekret sa jasnom porukom: prestanite više da
mučite ljude! Ovo nije Otomanska imperija nego laicistička republika koja postoji već decenijama.
„Tokom pritvora osumnjičenih primenjivaće se sve mere i rokovi koji su predviđeni
zakonima. Bez obzira na krivicu prema njima se ne može loše postupati“ — napisano je u dekretu
koji je potpisala tadašnja premijerka Tansu Čiler. Optuženima će se ubuduće obezbeđivati pomoć
advokata (!?), policijske i žandarmerijske stanice biće pod stalnom kontrolom i biće im oduzete
naprave za mučenje ljudi.
Taj dekret je zasad ostao mrtvo slovo na papiru, uostalom kao i mnogi drugi. U Turskoj i
dalje postoje mučenja u zatvorima, vlasti su surove prema onima koji su osumnjičeni ili osuđeni.
„U Turskoj nažalost postoje službena lica koja ne shvataju svoje mesto i ulogu i pribegavaju
maltretiranju i torturi. U svojoj revnosti oni misle da je to njihova obaveza“ — izjavio je Firuz
Čilingiroglu, ministar pravosuđa, marta 1996. godine. U verodostojnost njegovih reči izgovorenih u
Medžlisu ne može se sumnjati pošto je bio na takvom položaju, svejedno što se one mnogima nisu
dopale.
Ti ljudi nisu svesni — kaže ministar — koliku štetu nanose turskoj republici, državi, naciji
odnosno njenom ugledu u svetu. Zbog surovog ponašanja prema ljudima koji su se ogrešili o
paragrafe, Ankaru stalno osuđuju međunarodne organizacije koje se bore za ljudska prava. Ali
horizonti tih ljudi su skučeni, oni to ne mogu da shvate.
Ministar Čilingiroglu je sa skupštinske pozornice podsetio poslanike na optužujuće izveštaje
„Amnesti internešenel“ i „Hjuman rajts voča“ u kojima se govori o veoma rasprostranjenoj torturi u
pritvorima i zatvorima u Turskoj. To se radi sistematski, pogotovo u pritvorima.
U periodu od 1987. do 1994. godine zbog mučenja pokrenuta je istraga protiv 10.708 lica,
odnosno oko 1.500 svakih dvanaest meseci. Ali u proseku se godišnje osudi oko 250 službenih lica.
„Tortura je u Turskoj veoma rasprostranjena ne samo u vreme vojne diktature nego i danas“
— potvrdio je poslanik Partije demokratske levice (DSP) Emin Karan. Situacija je slična onoj u
Zambiji, Nigeriji i Čadu, tvrdi on.
Otkrivaju se neverovatni slučajevi. U policijskoj stanici u Manisi je mučena jedna grupa

109
đaka uzrasta od 14 do 17 godina. Zbog toga su se digle na noge mnoge međunarodne grupe koje se
bore za ljudska prava. U Izmiru je zabeležen slučaj bez presedana: pokrenuta je istraga protiv
dvojice policajaca koji su osumnjičeni da su mučili jednog dvanaestogodišnjeg dečaka. Sve se na
tome završilo. Nikad nisu osuđeni.
Turska je, koliko je poznato, jedina zemlja na zemaljskoj kugli u kojoj postoje posebni
domovi za fizički i psihički oporavak mučenika u zatvorima. Njih je osnovala Fondacija za ljudska
prava, nezavisna organizacija koja se bori za ljudsko dostojanstvo.
Takvi centri osnovani su u Adani, Ankari, Istanbulu i Izmiru. „U početku mi smo hteli da
otvorimo dom za oporavak mučenika u Dijarbakiru, ali nismo uspeli da realizujemo taj projekat...
Doktori nisu želeli da rade sa nama zato što su im životi bili ugroženi. U tom regionu desilo se
nekoliko misterioznih ubistava lekara. Na udaru su pre svih oni koji su lečili u borbama ranjene
pripadnike zabranjene Radničke partije Kurdistana (PKK). Neki doktori su i u zatvoru, neki su
ubijeni a neki su premešteni u druga mesta“ — objašnjava predsednik Fondacije Javuz Onen.
U Udruženju za ljudska prava (IHD) tvrde da se godišnje torturi podvrgne najmanje hiljadu
lica. Pogotovo što se mnogi slučajevi nikad ne registruju, jer se ljudi plaše odmazde vlasti.
U tim centrima lečenje žrtava mučenja je besplatno. Fondacija im čak često plaća prevoz i
hotelski smeštaj kada treba da se prebace u drugi centar. Većina lekara tim nesrećnicima pomaže a
da pri tom ne uzima nijednu liru. Ponekad su u pitanju samo simbolične nadoknade.
„Nema para kojima bi mogao da se plati taj rad“ — naglašavaju u Fondaciji za ljudska
prava.
Fondacija je nezavisna organizacija koja obavlja taj humani posao zahvaljujući pomoći koja
pretežno dolazi iz inostranstva. Ona u Ankaru stiže iz Fonda UN za sprečavanje torture, Evropske
unije, nevladinih organizacija, pojedinaca, bogatih i siromašnih, i to sa sve četiri strane sveta.
„Jedan seljak iz jednog malog sela u Nemačkoj uputio je nedavno pomoć Fondaciji. To je za
nas više od para, to je psihološka podrška“ — kaže predsednik Onen.
A kako taj problem izgleda kada se na njega gleda s druge strane — očima mučenika?
Stravično! Ta potresna kazivanja su retka, ali kada se nekako probiju do javnosti, ljudima se kosa
diže na glavi.
Erdžan Pačin, koji ispašta kaznu zatvora od 25 godina u kazamatu u Erzurumu: „Život u
zatvoru je varvarski. Kupatila su pretvorena u mesta za mučenje. Zatvorenike vešaju za noge, izlažu
elektrošokovima, vuku gole po zemlji, čuvari nas stalno tuku. Razlika se ne pravi između
muškaraca i žena...“
Zapisujem dalje ovo potresno kazivanje: „Drugi u rangu, direktor zatvora Bajram Habirsoj
lično učestvuje u mučenjima. Dvadeset zatvorenika se zapalilo (trojica su umrla) jer više nisu mogli
da izdrže mučenja. Oni koji su bili povređeni nisu dobili nikakvu lekarsku pomoć“.
Zapis drugi. Mehmed Durha koji je oktobra 1995. godine pušten na slobodu optužuje:
„Svaki osuđenik (u zatvoru u Erzumuru) izgubi pola zdravlja. Čak su nas mučili i lekari kada bi od
njih potražili medicinsku pomoć... Na primer, kada tražite lek za opekotine oni vam daju nešto
protiv bolova u stomaku. Gladovanje je redovna pojava. Posete su ograničene na pet minuta, ali je
pravo čudo ako i toliko dobijete“.
Kazivanje treće, koje je ostalo u novinarskoj beležnici, dao je Sajit Ali Ulšan: „Kada sam
stigao u zatvor, skinuli su me do gole kože, oborili na beton i mučili. Ali ubrzo sam shvatio da ta
'dobrodošlica' nije ništa prema onome što me je kasnije čekalo... Noću nisam mogao da spavam od
jauka zatvorenika koje su mučili“.
Potresna kazivanja osuđenika potvrđuju da su oni prepušteni na milost i nemilost čuvaru,
odnosno uprava kazamata.
Borci za ljudska prava, rodbina i prijatelji tih mučenika čine ono što je u njihovoj moći:
najčešće održavaju demonstracije ispred kapija robijašnica ili na trgovima Istanbula, Ankare, Izmira
i drugih većih gradova kako bi na taj način skrenuli pažnju domaće i svetske javnosti. Ali, to mnogo
ne pomaže onima koji čame iza rešetaka. I mnogi demonstranti završavaju kao i oni zbog kojih su

110
protestovali: u pritvoru ili bolničkim krevetima zbog grubih nasrtaja policije na njih.
Kada je u septembru 1995. godine policija lišila slobode zamenika upravnika istanbulskog
zatvora „Bajrampaša“ — jednog od najozloglašenijih od ukupno 605 kazamata u Turskoj — mnogi
su se prisetili filrna „Ponoćni ekspres“ koji je u Turskoj satanizovan i nikad nije prikazan. Kod
funkcionera te robijašnice pronađeno je nekoliko pištolja, bežični telefoni i devize koje je pokušao
da ilegalno unese u zatvor.
Zamenik upravnika zatvora u Istanbulu je dugo bio pod prismotrom jer je odranije bio
osumnjičen da ilegalno snabdeva zatvorenike oružjem, drogom i devizama. Pored njega lišena su
slobode još tri lica od kojih se jedan, Šaban Ekol, odmah obesio u svojoj ćeliji! On je inače bio
zatvorski čuvar.
„U odeljenju za strance (u Bajrampaši), neko ko ima loše namere (prema Turskoj) može da
nade materijal za novi film 'Ponoćni ekspres'. U tom delu zatvora su uglavnom Afrikanci koji
većinom spavaju na podu pošto nema dovoljno kreveta. Oni se i zimi kupaju hladnom vodom“ —
tvrdi sjajni televizijski novinar Ugur Dundar koji je tim povodom sa kamerama ušao u zatvor
„Bajrampaša“.
Taj novinar, Dundar, koji ima stalnu emisiju „Arena“ na TV kanalu D — a koji bi mogao
mirne duše da radi za vodeće svetske televizijske stanice — otkrio je jednu neverovatnu pojedinost:
zatvorenici umiru od gladi. Država za njihovu ishranu odvaja dnevno po 22 hiljade lira (u to vreme
manje od 50 centi!). Tada za te pare moglo je da se kupi kilo i po hleba. Uprava zatvora
„Bajrampaša“ tim novcem morala je da obezbedi tri obroka po zatvoreniku. Oni preživljavaju
blagodareći hrani koju povremeno dobijaju od rodbine.
Kolega Dundar svedoči: u odeljenju za maloletnike situacija je katastrofalna. U prostorijama
koje su namenjene za šest lica bitiše njih dvostruko više. Oni spavaju jedan pored drugog, poređani
kao vekne hleba, ali na betonu!
Poznati novinar televizijske stanice „Kanal D“ obišao je i ćeliju u kojoj je tih dana izvršio
samoubistvo izvesni Tahsim Kaba koji je silovao dve devojčice a posle toga ih je ubio. „Mala
prostorija je puna komaraca i velikih bubašvaba. Od zadaha klozeta ne može da se diše. Pitam se da
li se Keba obesio zbog nepodnošljivih uslova, ili zbog griže savesti zbog dva ubistva“ — u dilemi je
Dundar.
„Kada sam u 'Bajrampaši' video to što sam video onda mi je žao i sudija, i upravnika
zatvora, i čuvara, i zatvorenika“ — zaključuje Ugur Dundar čiji dokumentarni program na toj TV
stanici je izazvao veliku pažnju u turskoj javnosti.
Kada se sve to zna onda je lakše shvatiti masovni štrajk glađu u turskim kazamatima koji je
u leto devedeset šeste godine odneo dvanaest glava i to uglavnom ljudi koji su bili toliko mladi da i
nisu zakoračili u život. Mnogi zatvorenici su ostali doživotno osakaćeni pošto nisu uzimali hranu
više od šezdeset dana.
Osuđenici su na taj način pokušali da se izbore za poboljšanje nepodnošljivih uslova za
izdržavanje kazni iza rešetaka. Oni tvrde da su izloženi torturi, da vlasti maltretiraju njihovu
rodbinu, da pojedini zatvorenici misteriozno nestaju. Zatražili su da se zatvori kazamat u Eskišehiru
jer u njega odlaze živi ljudi a izlaze sanduci.
Štrajkovalo je više od dvesta osuđenika koji su sami sebe osudili na smrt. Nemogućno je
objasniti zašto su ti ljudi toliko želeli da umru. Valjda više nisu mogli da izdrže torturu pa su sebi
rekli: da prekratimo muke. Kada su počeli da vegetiraju, da venu kao biljke u pustinji, u zatvore su
stigli lekari. Neverovatno ali je tačno: oni koji su bili pri svesti odbili su da prime hranu, vodu i
lekarsku pomoć.
Ništa nije toliko jako kao snaga ljudi čak i onda kada im se gasi sveća. Zauvek.
Tragedija iza rešetaka — koja se odvijala pred ogledalom cele Turske i međunarodne
zajednice — pratila je neviđena drama i ispred kazamata. Policija je nemilosrdno krenula na
rodbinu onih koji ispuštaju dušu: prijatelje, advokate, pripadnike grupa koji se bore za Ijudska
prava.

111
Scene su bile, što bi rekao turski kolega Ugur Dundar za novi „Ponoćni ekspres“. Ljudi u
uniformama su bili nemilosrdni, podivljali, kao da su životinje. Ispred zatvora Umranije došlo je do
fizičkog obračuna sa građanima. Pritvoreno je više od trista lica koja su mirno sedeći protestovala
ispred te robijašnice. Sukoba i hapšenja je bilo i ispred zatvora Budža kod Izmira.
A onda su se protesti, kao vihor, proširili širom Turske: od Istanbula na zapadu sve do
Dijarbakira na istoku. Majke tih nesrećnika, koji danima nisu uzimali hranu i vodu su zapretile da
će se zapaliti, ako im umru njihovi sinovi. Novinar koji po prirodi posla mora da bude ravnodušan
ne može da ostane miran pred tim jezivim prizorom.
„Šta će nam život bez naše dece“ — gušeći se u suzama tražile su pomoć te majke-
nesrećnice, ali ona nije stizala ni iz zemlje niti iz „demokratskog sveta“. Verbalne osude nisu spasile
njihovu decu.
Na ovom svetu ne postoji ništa strašnije nego kada roditelji sahranjuju svoj porod. Ne daj
bože!
„Zatvori u Turskoj se ne razlikuju od pakla. Oni koji štrajkuju glađu nemaju političke
zahteve, oni se samo bore za osnovna ljudska prava. Za ovu tragediju nisu samo krivi Predsednik
(Sulejman Demirel), premijer (Nedžmetin Erbakan), ministar pravosuđa (Ševket Kazan), parlament,
štampa — kriva je cela Turska. Mi smo na ispitu nacionalnog ugleda pred očima celog sveta“ —
istakli su u zajedničkoj izjavi poznati, preciznije govoreći, najpoznatiji pisci Jašar Kemal i Orhan
Pamuk.
Na zapadu su bili zapanjeni: nikako nisu mogli da shvate da jedna vlada, pa Čak kada su na
njenom čelu i islamisti, nije učinila ništa da bi sprečila lanac umiranja u zatvorima.
Šefu diplomatije Tansu Čiler, koja sebe pokušava da prikaže kao velikog borca za
demokratiju, stigla su protestna pisma od kolega iz Rima, Pariza, Bona i Evropske unije u kojima je
bila jednoglasna poruka: zaustavite tu dramu! U nekim metropolama ispred turskih ambasada
održane su demonstracije, a na udaru su se našla i neka njena predstavništva u Nemačkoj i
Švajcarskoj.
Prvi kovčeg sa žrtvom štrajka je iznesen iz istanbulskog zatvora Umranije. U njemu je
skončao dvadesetogodišnji Ajgun Ugar.
„Našeg sina su ubili ministar pravosuđa i unutrašnjih poslova Ševket Kazan i Mehmed
Agar“ — plačući kažu unesrećeni roditelji tog mladog čoveka.
Nemilosrdni ministar pravosuđa, tvrdokorni islamista Kazan, sve dok nisu počeli da se gase
mladi životi nije hteo ni da čuje za zahteve osuđenika koji su tražili poboljšanje uslova za
izdržavanje sankcija. Naprotiv. Pošto je obišao nekoliko robijašnica on je provokativno izjavio:
„Štrajkači tajno uzimaju hranu preko zatvorske kantine“ — rekao je taj ekstremista, koji bi
da vrati zemlju tamo gde joj mesto nije.
„Uslovi u turskim zatvorima su bolji nego na zapadu... Kazamat u Eskišehiru (koga
osuđenici nazivaju 'mrtvačnicom') izgleda kao hotel sa pet zvezdica“ — izjavio je taj islamista i
počeo da preti:
„Ja upućujem poslednji poziv zatvorenicima da prekinu štrajk. U protivnom vlada će
intervenisati“ — izjavio je ministar od paragrafa Kazan.
Prema njegovim tumačenjima zatvorenici su bili prisiljeni da štrajkuju glađu. Iza toga stoje
grupe „političnih zatvorenika“ — što će reći pripadnika zabranjene Radničke partije Kurdistana
(PKK) — koji na taj način navodno pokušavaju da izazovu haos u kazamatima i u zemlji. Ministar
Kazan tvrdi da su to „mračne snage“ koje nastoje da zatvore pretvore „u centre za obučavanje
terorista“.
„Mene ne interesuje šta piše strana štampa i šta govori 'Amnesti internešenel'. Ja pokušavam
da rešim problem“ — kaže ministar Kazan mada nije mrdnuo ni malim prstom da se ta
nezapamćena tragedija zaustavi.
Rodbina osuđenika koji su zbog neuzimanja hrane podlegli iza rešetaka podnela je javnom
tužiocu prijavu protiv islamističkog ministra pravosuđa. Ali on se nikada nije našao pred deliocima

112
pravde iako mnogi Turci smatraju da je usmrtio dvanaest ljudi. Taj Kazan je odbio i da podnese
ostavku što su od njega tražili mnogi poslanici i opozicione partije.
„Niko nema pravo da bude posmatrač umiranja mladih ljudi. Vi ste ministre pravosuđa
odgovorni pred istorijom i treba da podnesete ostavku. Kako vlada može da dozvoli da ljudi umiru
zbog njenog neodgovornog ponašanja“ — upozorili su u socijaldemokratskoj Republikanskoj
narodnoj partiji koju je svojevremeno osnovao Mustafa Kemal-Ataturk.
Tek pošto je dvanaest osuđenika završilo u kovčezima, vlada je pristala na izvesne ustupke,
pogotovo što se našla na udaru sa svih strana: iz zemlje i inostranstva. Zahvaljujući posredovanju
vodećih intelektualaca dogovoreno je da će ubuduće zatvorenici biti držani u kazamatima u
mestima u kojima im se sudi. (Oni tvrde da ih policija tuče i muči dok ih odvodi na suđenje,
pogotovo kada su u pitanju duža rastojanja.) Odobrene su i izvesne pogodnosti prilikom poseta
rodbine osuđenika. Ministar pravosuđa je takođe pristao da u Istanbul vrati sto kažnjenika koji su
bili prebačeni u kazamat u Eskišehiru, u koji odlaze živi ljudi, a vraćaju se sanduci.
Taj košmar u zatvorima okončan je pre svega zahvaljujući posredovanju velikog pisca Jašara
Kemala i poznatog kompozitora Zulfu Livanelija. Uz Sulejmana Demirela danas sigurno dve
najpoznatije ličnosti u Turskoj. Osnovan je i poseban komitet koji treba da prati da li se sprovodi
ono što je dogovoreno.
Posle okončanja štrajka koji je odneo dvanaest mladih glava na sve strane moglo je da se
čuje pitanje: zašto je ministar Kazan čekao dramu? Zašto je tek onda pristao na ustupke? Zašto ga,
pošto je odbio da podnese ostavku, nije smenio premijer Nedžmetin Erbakan? Objašnjenje je veoma
jednostavno: taj ministar, koji će sramno završiti svoj mandat posle jedanaest meseci, desna je ruka
predsednika turske vlade.
Koliko je haotična situacija u turskim zatvorima potvrđuje i činjenica da je samo mesec i po
dana posle masovnog štrajka glađu došlo do novih nemira iza rešetaka. U Dijarbakiru, mestu na
jugoistoku zemlje, krajem septembra 1996. godine buknula je pobuna u kojoj su snage bezbednosti
ubile deset osuđenika. Reč je — kako ovde to objašnjavaju — o „političkim zatvorenicima“, što će
reći kurdskim i levičarskim pobunjenicima, kojih je krajem devedeset šeste godine u kaznionama
bilo — više od devet hiljada!
Sve je počelo kada su vlasti iz razloga koji nikad nisu saopšteni odlučile da četrnaest
„političkih osuđenika“ prebace u zatvor koji se nalazi u mestu Gaziantep. Kažnjenici u Dijarbakaru
su se zbog toga pobunili jer je to u suprotnosti sa obećanjem vlade da će poboljšati uslove za
izdržavanje sankcija i da neće prebacivati osuđenike iz zatvora u zatvor pošto ih tada, tokom
transporta, čuvari muče. Slično se dešava kada ih odvode i na suđenje.
Mada mnoge pojedinosti vezane za tu pobunu nikad nisu saopštene javnosti, ona je potvrdila
da u turskim robijašnicama stalno vri kao u kotlu. Pune ruke posla imaju ne samo čuvari, nego i
vojska, koju često angažuju da zavede mir i poredak.
Ništa nije slučajno, pa ni to što je radnja čuvenog filma „Ponoćni ekspres“ smeštena baš na
ovim prostorima.
U Turskoj niko nije pošteđen kada su u pitanju ljudska prava. Ovde proganjaju svakoga:
akademike, čuvene pisce, novinare, sindikalne prvake i to zarad javno napisane ili izgovorene reči.
Pod misterioznim okolnostima ubijeno je više novinara, dok se često u vazduh dižu prostorije
levičarskih i prokurdskih listova. Ti slučajevi, po pravilu, ostaju nerasvetljeni.
Javni tužilac Istanbula nije čak ostavio na miru ni najvećeg savremenog turskog pisca Jašara
Kemala, koji je i kandidat za Nobelovu nagradu za literaturu. Šta je to toliko zgrešio autor
verovatno najboljeg romana koji je dosad napisan na turskom jeziku: „Inže Memed“.
Jašar Kemal je živa legenda pisane reči na maloazijskim prostorima. On je za Tursku ono što
je Odisej Elitis za Grčku, Ivo Andrić za Jugoslaviju, Aleksandar Solženjicin za Rusiju. Svejedno što
još nije dobio to priznanje koje dodeljuje Kraljevska akademija u Stokholmu.
Ali, ovdašnje vlasti su nemilosrdne: valjda zato što je poreklom Kurd. Kemal, inače, piše na
turskom jeziku, i godinama živi u Istanbulu. On je zapravo Kurd po poreklu, Turčin po

113
nacionalnosti, a po duhu tipični sin Anadolije.
Pratio sam ga kako ide na suđenje. Uzdignutog čela, naočit, ne znam zašto ali me podsetio
na hrast, bez sumnje ličnost od integriteta, ulazi u sudnicu. Njega slede, u znak revolta, više od sto
turskih pisaca, novinara, glumaca, svi oni koji nešto znače u ovdašnjim mislećim krugovima. Jer to
sutra može i njima da se desi i sada biju bitku i za tog gorostasa turske literature, i za svoju
budućnost. Jer ako se to dešava Jašaru Kemalu, onda može da se dogodi svakome.
A on, što je tipično za ljude koji su sigurni u sebe, pravi šale na svoj račun: „Neka me osude.
Taman. Imaću više vremena za pisanje“.
Oni su bili nemilosrdni: osudili su ga na dvanaest meseci zatvora, istina uslovno. I to zbog
dva članka: prvi je objavio u „Špiglu“ početkom 1995. godine, a drugi u ovde zabranjenoj knjizi
„Sloboda izražavanja u Turskoj“.
Ali, iako je optužnica bila preteća („podsticanje naroda na mržnju i neprijateljstvo kao i
pokretanje separatističke propagande“) mnogi su bili uvereni da se vlasti neće usuditi da nasrnu na
tog velikana pisane reči. Ne zato što on treba da bude izuzetak pred zakonom, nego zato što bi se na
tom primeru na drastičan način potvrdilo da se u Turskoj ne poštuju osnovna prava i slobode.
U članku objavljenom u „Špiglu“ pod naslovom „Kampanja laži“ on je rekao da „nikada
nismo (Turska) bili demokratska zemlja“. „Država sistematski ugnjetava svoj narod posebno deset
do petnaest miliona turskih Kurda čije se postojanje zvanično ne priznaje.“
Jašar Kemal dalje optužuje: „Turske vlasti vode politiku obmane. Ubeđuju narod da će
Kurdi, pošto dobiju određena kulturna i politička prava, pokušati da podele Tursku. Koliko ja znam
u Turskoj ima veoma malo Kurda koji bi želeli da stvore nezavisnu državu“, kaže on.
„Ljudi u Anadoliji (istočnoj i jugoistočnoj) — Kurdi i Turci nikada se nisu osetili slobodnim.
Tamo ne postoji nijedan seljak koji nije dobio batine od žandarma ili drugih državnih organa. Ja
sam — to je tačno — protiv takvog modela države. Turska zbog toga i nikad nije imala istinsku
demokratiju“ — optužuje poznati pisac.
„U toj oblasti (jugoistočnoj Anadoliji) majke još uvek svojoj deci ne mogu da daju kurdska
imena. Koliko su puta Kurdi izbačeni iz sudova i drugih državnih ustanova zato što su govorili na
svom jeziku“ — pita se Jašar Kemal. Odgovor je poznat: oni ne mogu na zvaničnim mestima da
prozbore nijednu reč na jeziku svojih majki.
Kada je osuđen u njemu je, kao u kotlu, proključalo. Ponos i prkos nije mu dao mira:
„Jeste, ja sam separatista“ — ironično se samooptužuje pisac. „Za to postoje i dokazi! Jer, ja
jedino što želim jeste da već jednom prestane plač majki turskih i kurdskih mladića koji im sada
stižu u sanducima“.
U eseju koji je objavljen u knjizi „Sloboda izražavanja u Turskoj“ Jašar Kemal je otvoreno
napisao da demokratija u njegovoj zemlji ne postoji. On je zapravo unapred pisao o onome što se
drastično potvrdilo na njegovom primeru: u Turskoj ne postoji sloboda izražavanja, u njoj se ne
poštuju ni osnovna ljudska prava i slobode.
Jašar Kemal se nije branio pred deliocima pravde. Ali to ne znači da se predao, da se
pomirio sa sudbinom, da priznaje krivicu. Književnik iz Istanbula ne može da ćuti, on je nemiran
duh.
„Mogu oni mene osuditi na koliko god hoće godina zatvora. Može da mi se desi i da me
ubiju nepoznate osobe (!) ali ja se ne plašim i dalje ću iznositi ovakve stvari.“
Veliki pisac je rođen u selu Čukurova, u srcu Anadolije. „Mi smo bili jedina kurdska familija
u tom mestu. U selu smo govorili turski a u kući kurdski.“
U mladosti je radio seoske poslove, vozio traktor. Ali, od malih nogu je pokazivao smisao za
javni nastup. Svirao je na skupovima seljaka u Čukurovi.
Jedno vreme bio je novinar i danas levičarski orijentisanog lista „Džumhurijet“. U isto
vreme bio je aktivan u Radničkoj partiji.
„Čovek se na isti način bori protiv prirode i protiv nepravdi u društvu. On se suprotstavlja
pritiscima i umetnost je njegovo glavno oružje. Ako je sistem nepravedan umetnici, intelektualci i

114
čitav narod dići će pobunu koliko već sutra“ — objašnjava Kemal svoju borbu sa veternjačama.
Pariski „Mond“ je napisao da je on „jedan od najvećih pisaca kontinenta“.
Stradanje Jašara Kemala izazvalo je proteste i u zemlji i u inostranstvu pošto je on
najpoznatiji turski pisac. Jer danas, na pragu 21. veka nije lako shvatiti da neko može da bude
osuđen na kaznu zatvora zbog javno napisane reči. To ne mogu da razumeju ne samo u inostranstvu,
nego ni u samoj Turskoj.
„Ovde vladaju laž i dvoličnost“ — kaže tim povodom Orhan Pamuk, poznati pisac koji
takođe ima problema sa pravosudnim organima zbog onoga što napiše.
„Jašar Kemal je ponos Turske. Osuditi takvog čoveka na zatvor je bruka pravosuđa i
države“ — kaže profesor dr Toktamiš Ateš.
„Ja se nisam iznenadio i očekivao sam da će (Kemal) dobiti tu kaznu. To će se i ubuduće
dogoditi svakom piscu u Turskoj ukoliko se ne demokratizuju zakoni i pravosudni sistem“ — ističe
poznati filmski glumac Tarik Akgan.
Jašar Kemal nije izuzetak. Naprotiv. U Turskoj se godinama, decenijama progone ljudi od
pera pogotovo ako pokažu i trunku razumevanja za „kurdsko pitanje“. Na udaru su pre svih
novinari, publicisti, pisci, izdavači, svi oni koji misle svojom glavom i ne slede diktate dnevne
politike.
Ahmed Altan, poznati pisac i komentator, osuđen je na dvanaest meseci zatvora zbog jednog
teksta o kurdskom pitanju. Na optuženičkoj klupi su se našli i oni novinari koji su branili svog
kolegu koji je u Turskoj poznat po britkom peru, po tome što nije sledio naloge političara.
Državni sud bezbednosti proglasio je Altana krivim zbog „izazivanja podela i mržnje
između naroda na rasnim, verskim i jezičkim razlikama“. Šta je zapravo zgrešio taj poznati liberal,
čovek od pera koji se ne miri sa postojećim, nametnutim poretkom stvari?
U jednom od vodećih listova u Turskoj istanbulskom „Milijetu“ on je objavio komentar pod
naslovom: „Atakurd“. Altan je u tom tekstu pred najmanje petsto hiljada čitalaca razmišljao o tome
šta bi se sada dešavalo u Turskoj da je kojim slučajem Mustafa Kemal-Ataturk bio Kurd, da se
rodio u jugoistočnoj Anadoliji, a ne kao Turčin koji je ugledao svet u Solunu koji je tada bio u
sastavu Otomanske imperije. U satiričnom tonu on je izveo logičan zaključak: sada bi Turci tražili
osnovna ljudska prava i slobode, svoj radio i televizijski program, upotrebu maternjeg jezika.
Upravo sve ono što sada traže Kurdi.
Vlasnik „Milijeta“ Ajdan Dogan — jedan od vodećih biznismena u Turskoj — već sutradan
je zatvorio kapije svoga lista poznatom novinaru i publicisti. I to bez objašnjenja.
„Nisam iznenađen stvarima koje se dešavaju u mojoj zemlji. Ali presuda me neće sprečiti
da kažem ono što mislim. Ja se pitam šta nije trebalo da kažem? Predlagao sam samo da problem
(kurdski) treba rešiti demokratskim sredstvima“ — izjavio je posle sudskog procesa Ahmed Altan.
Oni koji duže prate zbivanja u Turskoj nisu iznenađeni. Tvrde da je Altan dobro prošao jer je
u poslednjem trenutku presuda preinačena u uslovni zatvor na pet godina. Pogotovo što mnoge
njegove kolege ispaštaju po turskim kazamatima gde trunu već godinama.
U Turskoj je za tri i po godine (do kraja 1994) na kazne zatvora osuđeno više od trista
novinara, urednika, pisaca, publicista, vlasnika i izdavača listova i publikacija, pisao je „Turkiš dejli
njuz“. Njima je sveukupno izrečeno više od pet stotina godina zatvora! Novčane kazne su premašile
trilion lira, tako da su ljudi od pera značajno doprineli smanjenju ogromnog manjka u državnoj
blagajni.
Novinari su najčešće na udaru Zakona o borbi protiv terorizma (famozni član 8) na osnovu
koga se kažnjava „prokurdska propaganda“ odnosno podrška terorizmu i separatizmu. Turska je već
duže vreme na udaru zapada zato što guši slobodu javnog izražavanja.
Turska je valjda jedina zemlja na svetu koja zbog napisanih tekstova progoni čak i strane
novinare. To potvrđuje slučaj istanbulskog dopisnika britanske agencije Rojter Alise Markus, inače
američke državljanke. Suđenje protiv nje zbog jednog napisanog teksta, koji se nije svideo vlastima,
izazvao je žestoka reagovanja u demokratskom svetu koji tako nešto ne može da shvati.

115
To je bio prvi slučaj da se neki strani dopisnik našao pred Sudom državne bezbednosti zbog
„prokurdskog separatizma“, odnosno zbog prokurdske propagande.
Novinarka Markus je okrivljena zbog jednog napisa koji je pod njenim imenom i
prezimenom i naslovom „Kurdska sela cilj (turske) armije“ objavio prokurdski list „Ozgur ulke“ u
čijim prostorijama su kratko posle toga „nepoznata lica“ podmetnula bombu. Na te novine je ubrzo
stavljen — katanac.
„Optužbe protiv Alise Markus su preteći znak da Turska pooštrava cenzuru“ — upozorio je
Komitet za zaštitu novinara čije je sedište u Sjedinjenim Američkim Državama.
„Na kraju 1994. godine u turskim zatvorima bila su 74 lokalna novinara, više nego u bilo
kojoj drugoj zemlji na svetu“ — naglašava se u protestu Komiteta povodom suđenja Alisi Markus.
Prevedeno na prostiju rečenicu: trećina svih novinara na svetu trune u kazamatima na prostorima
Male Azije!
Nekoliko članova američkog Kongresa je povodom ovog slučaja pozvalo predsednika
Sulejmana Demirela da digne glas, da već jednom spreči progone ljudi koji žive od pera i pisaće
mašine.
„U ime Alise Markus, u ime svih drugih koji su optuženi zbog navodnog 'delikta govora' mi
vas molimo da zaštitite slobodu izražavanja i informisanja od intervencija Suda državne
bezbednosti koji je pod kontrolom vojske“ — istaknuto je u pismu kongresmena. U nastavku je
rečeno: „Turska je za novinare jedna od najopasnijih zemalja na svetu pošto su od 1992. godine
odredi smrti ubili desetine novinara, urednika, prodavaca listova“.
Posle oštrog reagovanja velikog saveznika sa one strane Atlantika, koji je bezrezervno stao
iza svoje državljanke, Turska je ustuknula korak unazad. Pronađena je spasonosna formula, kako se
ne bi izgubio obraz pred svetom: Alisi Markus je odloženo suđenje.
Novinaru britanske agencije je uskraćena akreditacija za 1996. godinu! Rojter je shvatio
poruku: Alisa Markus je preko noći prebačena na Kipar, na onaj deo koji pripada Grcima koji u
Ankari već godinama nazivaju „južni sektor“.
Ali Turska ne bi bila ono što jeste kada ne bi ponavljala iste greške. Početkom marta 1997.
godine snage bezbednosti su uhapsile dopisnika „Njujork tajmsa“ Stefana Kinzera dok je bio na
redakcijskom zadatku u jugoistočnoj Anadoliji gde već godinama traju borbe između vladinih snaga
i kurdskih gerilaca. Novinar i njegov prevodilac su pred uperenim puškama dovedeni u policijsku
stanicu gde su zadržani 19 časova.
Dopisnik poznatog lista nije mogao, jedno vreme, da kontaktira ni sa svojom porodicom, niti
sa američkom ambasadom u Ankari. On je saslušavan punih sedam časova i policija ga je optužila
da je špijun zabranjene Radničke partije Kurdistana (PKK) čije pripadnike ovde okrivljuju za
terorizam. Kao svakom kriminalcu, njemu su uzeti otisci prstiju i fotografisan je u tri poze kao što
se radi sa ljudima sa poternica.
Izveštač „Njujork tajmsa“ bio je prisiljen da potpisuje zapisnike i dokumente čiju sadržinu
nije razumeo pošto su bili pisani na turskom jeziku koji inače ne govori.
Maltretiranja ga nije spasila ni novinarska karta koju stranim dopisnicima izdaje vladin
Sekretarijat za štampu i informisanje. Kinzer je, inače, poznat u Turskoj pošto je kratko pre tog
incidenta otvorio dopisništvo „Njujork tajmsa“ u Istanbulu o čemu je na sav glas pisala turska
štampa. Jer „Njujork tajms“ je „Njujork tajms“.
„Mi očekujemo objašnjenje i vašu garanciju da se Turska na ovaj način neće ponašati prema
našim novinarima“ — napisao je poznati list u oštrom protestu koji je upućen na adresu tadašnjeg
premijera Nedžmetina Erbakana.
Posle intervencija zvaničnika iz Vašingtona američki novinar je pušten iz pritvora u
jugoistočnoj Anadoliji gde se Kurdi bore za autonomiju svoga naroda.
Islamistički premijer Erbakan, koji je pokušao da vrati Tursku u prošlost, odćutao je opore
reči koje su stigle iz Njujorka.
Potpredsednik vlade i šef diplomatije Tansu Čiler ttt koja je, kako tvrdi turska štampa, i

116
američki državljanin — povukla je mudar potez: izvinila se, i to javno, američkom dopisniku
Kinzeru i redakciji „Njujork tajmsa“.
U Turskoj koja ima više od šezdeset miliona stanovnika, 99 odsto su muslimani. U
ogromnoj većini su suniti, dok su više do dvanaest miliona Aleviti, grupa koja veruje u Alija i koja
potiče od šiita. Oni nisu agresivni i verski zatucani kao Iranci koji su takođe šiiti.
Aleviti su, iako su muslimani, kako sami tvrde, u Turskoj potisnuti na periferiju života — na
političkom, kulturnom i društvenom planu — u odnosu na većinske sunite. Oni su često
omalovažavani, za razliku od sunita oni ne dobijaju novčanu pomoć od države; u školama se
proučava samo sunitizam iako svaki peti stanovnik zemlje veruje u Alija.
Za razliku od iranskih šiita, Aleviti su ovde poznati kao veliki pobornici demokratije,
laicističke republike i uopšte progresa. Oni su baš zarad toga često na udaru turskih ekstremista
kojih, kada su Aleviti u pitanju, ima čak i u državnim strukturama.
Kada je u prvoj polovini devedeset sedme godine počela protestna akcija „Minut mraka za
trajnu svetlost“ na udaru su se našli Aleviti. Nekoliko meseci, tačno u 21 čas, građani su širom
zemlje jedan minut gasili i palili svetlo, duvali u pištaljke, lupali u šerpe i tiganje, izlazili na trgove.
Na taj način su želeli da skrenu pažnju javnosti na finansijske skandale i mračne poslove u kojima
učestvuju i državne strukture.
Taj protest sa simboličnim nazivom bio je uperen protiv islamističkog premijera Erbakana
koji je bez uvijanja počeo da štiti one kojima ruke nisu čiste. A kada se peo stepenicama vlasti
obećavao je narodu: „Samo red i poredak“.
Akcija „Minut mraka za trajnu svetlost“ teško je pogodila koalicionu vladu na čijem su čelu
bili islamisti. Pogotovo što su u to vreme njeni temelji i bez toga počeli da popuštaju.
„To je gašenje sveća na alevitski način“ — izjavio je ministar pravosuđa Ševket Kazan,
inače okoreli islamista.
Te njegove otrovne reči su izazvale eksploziju protesta, pre svega među Alivitima. Oni
upućeniji savršeno dobro znaju šta to znači: pošto su pripadnici te verske grupe poznati kao
napredan narod, istinski borci za demokratiju, ekstremni suniti su ih proglasili da su razvratnici, da
im nije strano ni rodoskrvljenje. Zato uveče gase sveće i ne zna se ko s kim ima odnose!
Aleviti su zatražili da ministar Kazan podnese ostavku a za uvredu tužili su ga sudu.
Sredinom 1993. godine, u mestu Sivas, u centralnoj Anadoliji, ekstremisti su u jednom
hotelu podmetnuli požar u kome je stradalo 37 intelektualaca, uglavnom Alevita. Desilo se to uoči
jednog kulturnog festivala na kome su iznova želeli da naglase svoje tradicionalno opredeljenje za
demokratiju, napredak i proevropske reforme. Akteri tog nezapamćenog zločina su otkriveni,
osudeni su na zatvor do petnaest godina. To je izazvalo oštra reagovanja među Alevitima pošto
smatraju da su to blage kazne za nedelo koje su izvršili.
Koliko su Aleviti ugroženi potvrdili su krvavi događaji koji su počeli 12. marta 1995. godine
u Istanbulu. U tamošnjem naselju Gazi Osman paša, u kome pretežno žive pripadnici te
muslimanske sekte, tog dana uveče nepoznata lica su izrešetala izloge nekoliko kafana i
poslastičarnica. Pale su i dve žrtve, dok je nekoliko lica lakše ili teže povređeno. Napadači su se
izgubili u nepoznatom pravcu pošto se lokalna policija nije pretrgla da im prepreči put.
Aleviti su posle napada na njihovo naselje izašli na ulice protestujući zbog neefikasne vlasti.
Zahvaljujući kamerama privatnih TV stanica cela Turska je bila svedok krvavog obračuna kakav se
odavno ne pamti. Potezani su automati i pištolji kao da je ratno stanje. U tome je prednjačila
policija.
Palo je više od 20 glava, među Alevitima naravno. Nekoliko stotina lica je završilo u
bolnicama.
Na ulice Istanbula izašle su i vojne jedinice. Vlada premijerke Tansu Čiler je neshvatljivo
sporo reagovala zbog čega su je mnogi novinari dočekali na nož. Vanredna sednica kabineta
održana je tek pošto je palo jedanaest života, odnosno devetnaest časova posle izbijanja krvavih
nemira.

117
Premijerka Čiler je na početku pokušala da krivce za krvoproliće nađe izvan Turske.
„Zemlja je suočena sa velikim provokacijama čiji je centar u inostranstvu. U tome učestvuju
ekstremni desni i levi krugovi. Njihov cilj je da spreče integraciju Turske sa zapadnom Evropom“
— izjavila je premijerka Čiler očigledno ciljajući na Atinu koja se protivi približavanju Ankare
Briselu.
Na pitanje istanbulskog lista „Milijet“ da li se iza te „međunarodne zavere“ krije Grčka,
ministar odbrane Mehmed Golhan je kao iz topa odvalio: „Naravno“!
Demanti tih proizvoljnih tvrdnji stigao je sa najvišeg mesta, od predsednika republike
Sulejmana Demirela.
„To pitanje (problem Alevita) duže vreme je skriveno ispod jorgana. Kada je odgrnut sve je
izbilo na videlo“ — priznao je šef države.
Da citiram i izjavu tadašnjeg predsednika Medžlisa (parlamenta) Husametina Džindoruka:
„Razgovarao sam sa Alevitima. Oni tvrde da Turska sve više postaje sunitska država. To je sramota
za zemlju“ — kaže iskusni pravnik i političar koji živi u Istanbulu.
Pripadnici te šiitske grupe, koji od davnina imaju progresivni pogled na svet, ogorčeni su:
„Ovo uopšte nije država Alevita. Jer da jeste onda se ne bi desio stravični Sivas (gde je u
hotelu izgorelo 37 intelektualaca uglavnom Alevita), ne bi bilo prisilne veronauke u školama (gde
se samo proučava sunitizam), ne bi bilo paljenja naših sela (na istoku i jugoistoku zemlje, gde se
vladini vojnici bore protiv Kurda). Asimilaciona politika je pojačana poslednjih godina“ — izjavio
nam je posle krvavih nereda jedan od lidera te mnogoljudne zajednice u Istanbulu Džefer Dogan.
Sve doskoro, dok nije počela da pada krv, na te teške optužbe niko se nije osvrtao. Svejedno
što se one povlače godinama.
„Naša kultura je pod pritiskom vlasti (i otomanske i sadašnje) već 1.400 godina. Mi smo u
prošlosti doživeli nekoliko pokolja ne samo zbog verskog rata nego i zato što su Aleviti uvek imali
demokratski pogled na svet. To nekoga uznemirava“ — kaže Dogan kome udara krv u lice dok
priča o stradanju svoga naroda.
Koliko do juče ovdašnji zvaničnici su o tome ćutali kao da su zaliveni olovom. Ali kada je
počela da se proliva krv, oni su nastojali da pronalaze krivce u izmišljenim centrima u inostranstvu.
To je zapravo bio pokušaj da se zabašure ekonomski, verski, politički i drugi društveni problemi u
zemlji.
Pošto se krvoproliće u Istanbulu odvilo pred očima cele nacije i sveta (zahvaljujući
direktnim TV prenosima) svakome je bilo jasno da se policija ponašala kao da je počeo pravi rat.
Pucala je u masu i onda kada za to nije bilo potrebe. Pod pritiskom javnosti vlada je bila primorana
da pokrene istragu zbog prekoračenja ovlašćenja snaga bezbednosti, ali nijedno službeno lice nije
završilo iza rešetaka iako je palo više od dvadeset života. Jedino je smenjen šef policije u
istanbulskom naselju Gazi Osman Paša.
Na zahtev pojedinih stranaka i listova da ostavku podnesu ministar unutrašnjih poslova i
predsednik vlade niko se nije ni osvrnuo.
„Mi treba da se zapitamo: zašto u ovakvim incidentima narod nema poverenja u snage
bezbednosti“ — postavio je pitanje iskusni socijaldemokrata i diplomata Hikmet Četin. Ali, na
njega niko nije odgovorio iako bi to moglo da odgonetne mnoge stvari.
Na to neprijatno pitanje odgovaraju samo Aleviti. Oni tvrde da su napadači, koji su izrešetali
njihovo naselje, pobegli pored same policijske stanice! Tom prilikom snage bezbednosti nisu ni
prstom mrdnule da bi uhapsile teroriste. Oni nikad nisu otkriveni iako su policajcima prošli ispred
nosa!
Prema parolama koje su se mogle videti na demonstracijama održanim povodom krvoprolića
u Istanbulu, Aleviti tvrde da se iza tih provokacija krije tajna policija koja nije imuna na uticaj
ekstremista. Uostalom to nije prvi put da ih snage bezbednosti olako prepuštaju na milost i nemilost
onima kojima smetaju progresivna opredeljenja Alevita.
Vlada je u eksplozivnoj situaciji, kakva je bila u martu devedeset pete godine, priznala da su

118
prema Alevitima činjene greške i da će one biti ispravljene. Na taj način su smirene strasti i
zaustavljen talas demonstracija koji se, kao lavina, valjao zemljom.
Tačno godinu dana docnije Aleviti su obeležili „crnu godišnjicu“ događaja u naselju Gazi
Osman Paša u Istanbulu.
„Država je obećala mnoge stvari posle prošlogodišnjih sukoba u Istanbulu. Ali dosad je
jedino dala 150 miliona lira (oko 2.500 dolara po tadašnjem kursu) rodbini onih koji su ubijeni. To
je ništa kada se zna da su ta lica izdržavala porodice od po pet-šest članova. Ako država želi da
ispravi grešku onda treba da obezbedi zaposlenje pripadnicima tih familija“ — kaže član gradskog
veća u Istanbulu Nevzat Altan, inače Alevit.
Pripadnici te muslimanske sekte su stalno na udaru u provinciji Sivas, u centralnoj Turskoj.
Tamo su raseljena mnoga njihova sela pošto navodno podržavaju „kurdske teroriste i separatiste“.
U tom regionu raseljeno je više od 60 sela, oko 500 lica je kraće ili duže vreme pritvoreno.
Sve to je urađeno pod sumnjom da su pomagali kurdske gerilce.
„Greška koja je učinjena na jugoistoku zemlje (gde su raseljena mnoga kurdska sela) sada se
ponavlja u Sivasu. Neke snage pokušavaju da dokažu veze između Alevita i pripadnika zabranjene
Radničke partije Kurdistana (PKK) koji se bore za autonomiju. To je odbojan stav sunita prema
Alevitima“ — upozorio je bivši premijer Bulent Edževit.
„Narod tamo živi u strahu i pod pritiscima“ — napisano je u izveštaju Komisije u kojoj su
bili poslanici, pisci, novinari koji su na licu mesta ispitivali situaciju u provinciji Sivas.
„Posle tih događaja (krvoprolića u Istanbulu i progona u Suvasu) Aleviti žive u košmaru.
Oni strahuju od novih ubistava posle povećanih policijskih pritisaka, pretresa kuća i sve češćih
hapšenja“ — objašnjava Altan, jedan od prvaka alevitske zajednice.
Lideri Alevita nemoćno sležu ramenima i ponavljaju: „Turska je postala sunitska država“.
Ljudska prava su prepona o koju se Turska spotiče godinama na putu ka Evropskoj uniji
kojoj teži da se pridruži više od tri decenije. U Briselu i Strazburu uporno ponavljaju: za to još nisu
sazreli uslovi! Dosadašnje reforme, koje je preduzela Ankara, nisu dovoljne, to je kozmetika —
početak!
Atmosfera je pogoršana posle dolaska islamista na vlast sredinom devedeset šeste godine,
svejedno što su morali da se povuku posle jedanaest meseci vladavine. Jer oni su se zalagali za
povratak verske države, feredže, dimije i nove džamije tamo gde im mesto i potreba nije.
Zapadna Evropa se očigledno boji najezde Turaka ukoliko bi ona postala član „briselske
porodice“. Pogotovo što se taj deo starog kontinenta suočava sa sve složenijom ekonomskom
krizom: recesijom i povećanom stopom nezaposlenosti.
(To najbolje ilustruje jedan vic, koji se tih dana prepričavao u Ankari. Kao u avionu lete
Amerikanac, Rus, Nemac i Turčin. Oni piju viski i Amerikanac jednog trenutka počne da izbacuje
pune boce kroz prozor. Začuđeni putnici ga pitaju zašto to radi. On odgovara: „Mi toga imamo
previše“. Mnogi u avionu piju votku. Rus takođe počinje da izbacuje flaše. Putnici ga pitaju zašto to
radi? On odgovara: „Mi toga imamo previše“. Nemac baca Turčina kroz prozor. Saputnici ga pitaju
zašto to radi? On odgovara: „Mi toga imamo previše“!)
U Nemačkoj sada radi više od dva i po miliona Turaka koji su često trn u odnosima dve
zemlje.
„Religija nije faktor koji određuje članstvo u Evropskoj uniji“ — poručuju Turskoj iz
Strazbura. Time se demantuje tvrdnja da je Evropska unija „hrišćanski klub“.
Kada će Ankara dobiti kalauz koji otvara kapije Brisela to zavisi od nje same. Proračunati
Evropljani to prevode na jezik svakodnevice: od poštovanja ljudskih prava i sloboda, rešenja
kurdskog problema i krize na. podeljenom Kipru, koja je na dnevnom redu međunarodne zajednice
decenijama.
Turska će još dugo morati da čeka kako bi našla svoje mesto na „zajedničkoj fotografiji
Evrope“. Najverovatnije tek posle ulaska u vek koji dolazi. Zbog tog saznanja, koje je u Ankari sve
prisutnije, potežu se argumenti koji to i nisu. Turska se navodno našla pred briselskim zidom zato

119
što je muslimanska zemlja. Pri tom se žmuri pred unutrašnjim slabostima koje su primetne na
svakom koraku.

DAN KADA SE DELILA ARISA

Kada su Kurdi digli glas protiv turske strahovlade, Turci su počeli da traže, i nalaze, krivca i
na drugoj strani: među Jermenima! Taj drevni narod, koji je posle Jevreja valjda najprogonjeniji na
svetu, na maloazijskim prostorima doživeo je pravi pogrom, genocid. Mira nema ni dan-danas.
Ankara ne ostavlja na miru Jermene: ni onu manjinsku šačicu kavkaskih hrišćana koji bitišu
u Anadoliji, ni majku im domovinu.
Proređena jermenska zajednica u Istanbulu, malo-malo, dobija preteća pisma. Ona mirišu na
krvavu prošlost, ali vlasti nikako da utvrde ko stoji iza tih fašističkih pokliča!
U anonimnim pismima tvrdi se da Jermeni i njihova crkva, održavaju kontakte sa kurdskim
gerilcima i traži se da se odmah vrate u Jerevan. Povod za tako teške reči bila je jedna fotografija na
kojoj se pored Abdulaha Apa-Odžalana vidi jedan sveštenik, pripadnik jermenske crkve?
„Ne zaboravite da je Turska samo za Turke. Ovo je poslednje upozorenje za vas“ — ističe se
u tim pismima što je u jermenskim krugovima u Turskoj — koji ne mogu da zaborave mračnu
prošlost — izaziva veliku zabrinutost.
Jermenski patrijarh u Turskoj Karekin Kazancijan zatražio je od predsednika Sulejmana
Demirela i drugih zvaničnika da ih zaštite od neosnovanih optužbi.
„Mi smo protiv svake vrste terorizma. Jermenska crkva ne pomaže nijednu terorističku
organizaciju u Turskoj“ — izjavio je tim povodom patrijarh Kazancijan.
Jermeni tvrde: prema odeždi tog spornog sveštenika — čiju je fotografiju na sva zvona
objavila turska štampa i televizija — jasno se može videti da on ne pripada njihovoj crkvi. A da je to
i tačno, ne mogu se tako teške presude prelamati kao preko kolena, izricati na osnovu ponašanja
pojedinaca.
Ništa nije slučajno. Jermensko pitanje nikako da se skine sa dnevnog reda; Turska kao da ne
može da se oslobodi netrpeljivosti prema tom narodu.
Patrijarh Kazancijan podseća: na istoku Turske pedesetih godina ovog stoleća živelo je više
od deset hiljada Jermena. U međuvremenu oni su gotovo u celini netragom nestali: pod
svakodnevnim vidljivim ili prikrivenim pritiscima izbegli su iz Turske u Jermeniju ili na zapad, ili
su, da bi opstali, primili islam.
„Mi smo zbog toga već zatvorili jednu crkvu. Druga je pred zatvaranjem“ — kaže jermenski
crkveni velikodostojnik.
Kada su islamisti Nedžmetina Erbakana i konzervativci Tansu Čiler formirali vladu, usledio
je novi udarac protiv Jermena i to sa zvaničnog mesta: ministar unutrašnjih poslova Meril Akšener
je, na prvi pogled, iz čista mira optužila Jermene:
„Abdulah-Apo Odžalan (predsednik Radničke partije Kurdistana čiji se pripadnici već
trinaest godina s puškom u ruci bore za autonomiju svoga naroda na jugoistoku Turske) poreklom je
Jermen“. Optužnica je bila jasna, iako nije dorečena: Jermeni podržavaju „kurdske teroriste“! Bio je
to pokušaj da se i na taj način opravdaju neuspesi turske armije u borbi protiv kurdskih gerilaca.
Cilj je postignut: turska javnost se odmah narogušila protiv preostalih Jermena, kojih, prema
nekim računicama, ima oko 60 hiljada duša. Tako nešto se i moglo očekivati s obzirom na janičarski
odnos muslimana prema pravoslavcima: Jermenima i Grcima koje proganjaju do istrebljenja.
Da podsetim: godine 1912. u Turskoj je živelo po milion i po Jermena i Grka, 145 hiljada
Asiraca i 76 hiljada Jevreja. Kako ta demografska slika izgleda danas? Brojke same za sebe
dovoljno kazuju: u Anadoliji sada živi 60 hiljada Jermena, 3 hiljade Grka, 10 hiljada Asiraca i 20
hiljada Jevreja.
Na izjavu ministarke Akšener reagovali su pojedini poslanici Evropskog parlamenta u
Strazburu. Jer, takve tvrdnje samo raspiruju mržnju i netrpeljivost.

120
Dotična ministarka se izvinila. Ali, ostao je gorak ukus smišljene provokacije i crv sumnje
koji javnosti u Turskoj ne da mira. Pogotovo što se i pre, i posle toga, pokušavalo da se stavi znak
jednakosti između Kurda i Jermena, posebno dok su bili aktivni članovi terorističke organizacije
ASALA koji su do skoro pucali na turske diplomate širom sveta, uključujući tu i Beograd.
Sudbina se nemilosrdno poigrala sa Jermenima posebno od kraja prošlog veka. Apokalipsa
tog naroda počela je u vreme sultana Abdula Hamida 1895. godine u Istanbulu, Trabzonu a nešto
kasnije i Vanu. Tada je pobijeno 300 hiljada građana, ne računajući one koji su misteriozno nestali.
Repriza masovnog zločina usledila je petnaest godina kasnije. U Adani je, po istom
scenariju, ubijeno 30 hiljada Jermena.
Ali, to je bio samo uvod u ono najgore, u genocid kakav dotad nije zapamćen u istoriji
čovečanstva. Samo Hitler je u Drugom svetskom ratu izvršio veći zločin. Njegove žrtve su bili
Jevreji, Poljaci, Cigani, Srbi.
Tragedija je počela u noći između 23. i 24. aprila 1915. godine u Istanbulu. U danima koji su
sledili likvidirano je oko milion i po pripadnika tog naroda.
„Vlada je odlučila da uništi sve Jermene koji žive u Turskoj, ne štedeći ni žene, ni decu, ni
bolesne. Oni moraju da nestanu bez traga.“ Ovo su reči iz tajnog telegrama tadašnjeg ministra
unutrašnjih poslova Tatal paše, koji je upućen gradonačelnicima sedam provincija. To je bio uvod u
dramu koju će nadživeti malobrojni pripadnici tog naroda koji je bio osuđen na smrt.
Krvavi pir nastavljen je 1922. godine iza koga su stajali Ataturkovi „kemalisti“.
Taj zločin je bio inspiracija i za Hitlera koji će dve i po decenije docnije izvršiti
nezapamćeni masakr nad civilima. Kada ga je jedan general, njegov inače bliski saradnik, upozorio
da će jednog dana, pre ili kasnije, zarad tog morati da plati račune, Hitler je samouvereno
odgovorio:
„Naša je snaga u našem tempu i surovosti... Na kraju krajeva ko se danas još seća
uništavanja Jermena. Svet veruje samo u uspeh“ — zabeležio je njegove reči Luis P. Lohner, autor
knjige „Šta se događa sa Nemačkom“.
Armin T. Vegner, sanitarni oficir u štabu feldmaršala fon Holca bio je očevidac genocida nad
Jermenima jer je u to vreme službovao u Turskoj: „Da su države-pobednice prilikom zaključivanja
dogovora o miru 1918-19. godine pozvale na odgovornost sve krivce za uništenje Jermena
verovatno da nikada ne bismo doživeli spektakl Nirnberškog procesa“.
Jermeni se još ne predaju; hoće da veruju da je pravda spora ali ipak dostižna. Oni uzaludno
čekaju na novi „nirnberški proces“, ili na osnivanje nekog međunarodnog tribunala koji će, makar i
sa zakašnjenjem, pozvati na odgovornost one koji su tako nemilosrdno likvidirali njihove očeve i
dedove.
„Jermensko pitanje više ne postoji“ — lakonski je izjavio Tatal paša septembra 1915.
godine. I Treći rajh je sa istom samouverenošću oglasio „kraj jevrejskog pitanja“.
„I med’ zvezdama, i svuda,
Stoji krivda strašnog suda...“
To su stihovi iz poeme, „Komitas“ — koju je pesnik Arsenije Tarkovski posvetio genijalnom
jermenskom kompozitoru i muzičaru Sogomonu Sogomonjanu — koji 1915. godine nije izdržao:
skrenuo je s uma. Kada je spoznao suštinu tog čudovišnog pogroma, autor stihova place zajedno sa
žrtvom:
..... Košulja mi je sva u krvi
Zato što i moje žiće
Vetrovima straha mrvi
Starodavno krvoproliće.“
Turska je i danas zbog genocida nad Jermenima izložena osudama sa mnogih strana, a ne
samo iz Jerevana. To je uradio bivši, i sada počivši, francuski predsednik Fransoa Miteran, Komisija
Ujedinjenih nacija za ljudska prava, Evropski parlament, mnogi ugledni pojedinci, borci za prava i
slobode naroda.

121
To je početkom 1995. godine učinila i Duma, Donji dom ruskog parlamenta. Poslanici su
usvojili rezoluciju u kojoj se predviđa da se svakog 24. aprila u godini održavaju komemoracije
povodom turskog genocida nad Jermenima. U Ankari su to doživeli i kao indirektnu pretnju njenom
teritorijalnom integritetu pošto se u dokumentu usvojenom u Dumi govori i o „istorijskoj
jermenskoj domovini“. Turci dobro razumeju uvijeni diplomatski jezik koji se vodi u belim
rukavicama: jermenska država se u prošlosti prostirala na znatnim prostranstvima Anadolije.
U Ankari uporno tvrde: broj stradalnika je mnogo manji od podataka kojima barataju
Jermeni i pojedine institucije u svetu:
„Jermeni su umirali zbog prirodnih uzroka tokom deportacije“ — zvanično je objašnjenje
Turske.
Pedantni hroničari su 25. juna 1919. godine zabeležili reči francuskog premijera Klemensoa,
koji, kao da nije mogao, da otrpi to objašnjenje koje u suštini to i nije:
„U toku cele istorije sveta ne možete navesti još jedan sličan i tako grozan akt, kao turski
genocid nad Jermenima“.
U Ankari bi da se zaboravi ono što se, kao beleg, zavazda uklesalo u sećanja savremenika
groznog zločina i njihovih potomaka. Činjenice su neumoljive; one se ne mogu izbrisati potrebama
dnevne politike.
„Prvi korak za uništenje nacije je uništenje njihove dece. Deca tih nevernika (Jermena) ne
treba da žive u majčinoj utrobi“ (Zija Geogalpin, ideolog panturcizma, 1911. godine).
“Ako već postoji plan genocida, treba ga bez sentimentalnosti sprovesti. To nije sadizam,
već neophodna psihologija stvaranja viših nacija i rasa“ (Skup mladoturaka u Solunu, 1911.
godine).
Jermenija je zemlja mitskog praoca Hajka. Prema legendi on se borio protiv tiranina Bala
zbog čega je morao da napusti zemlju i naselio se na ogoljenim stenama. Tako je nastao Hajastan,
kako Jermeni i danas nazivaju svoju zemlju.
Predanja dalje kazuju: ta država je svojevremeno nastala iz vrućeg, raznobojnog kamena,
koga nazivaju „tuf“. On se, navodno, okrunio od biblijske planine Ararat, ili je, možda, posle
Potopa, koji je preživeo samo Noje, prekrio Jermeniju.
Mit je jedno, a stvarnost drugo. U Jermeniji koja pretežno leži na stenama, kamen zapravo
znači — život.
Malo je zemalja na svetu koje toliko robuju prošlosti, kao što je slučaj sa Jermenima. Oni su
zatočenici uzbudljive istorije koja seže u vreme pre rođenja Hrista, koja za njih znači gotovo koliko
i vreme koje dolazi — budućnost.
Jermenija je doživela procvat u periodu od prvog veka pre Hrista do petog stoleća naše
epohe. Ona je tada zauzimala i znatne delove Irana, Azerbejdžana, Gruzije i Turske.
Jermeni su prihvatili hrišćanstvo 301. godine, kao prva zemlja na svetu.
Posle raspada Velike Jermenije, moćnici su se grubo poigrali sa njenim narodom. Na tim
prostorima smenjivale su se razne vojske, jedna za drugom. Rastezali su ih Vizantija i Persija, a
onda su stigli Arapi, Mongoli i Seldžuci, kao i druga ratoborna plemena. Na kraju su došle
Osmanlije koje su dokrajčile što se moglo uništiti i osvojiti. Onda su se našli u sastavu sovjetske
imperije.
Jermeni su sve te nedaće, uz silne patnje i stradanja, izdržali na nogama. Kao da su zaista
isklesani od „tufa“, mitskog kamena sa Ararata.
Jermenska visoravan se smatra jednom od kolevki ljudske civilizacije. To potvrđuje i
predanje o Nojevom kovčegu koji se zaustavio na Araratu što je spasilo čovečanstvo u vreme
Potopa. Među Jermenima se i danas neguje svest da je civilizacija nastala u slivovima Tigra i
Eufrata, koje oni, kao i Ararat, još smatraju svojim rekama iako već duže vreme nisu u granicama
države čija je presronica Jerevan.
Ararat je za Jermene ono što je Olimp za Grke, ili Lovćen za Crnogorce. Možda i mnogo
više baš zato što ta mitska planina više nije u granicama Jermenije.

122
Pričali su mi Jermeni: u njihovoj zemlji ne postoji pesnik koji nije Araratu posvetio bar
jedan stih. U njima provejava žal za veličanstvenom prošlošću, ali ne da bi se plakalo nad zlehudom
sudbinom, nego da bi se na lekcijama iz istorije podizale generacije koje dolaze.
Jermenija je bila pion u rukama velikih zemalja koje su je često koristile za potkusurivanje
međusobnih interesa. Tako je pravljena ravnoteža u regionu.
To je najbolje opisao šef jermenske delegacije na Berlinskom kongresu Mkrtiča Hrimjan.
Posle teškog poraza Turske u ratu protiv Rusije (187778. godine) u Jermeniji su naivno poverovali
da je konačno svanuo dan kada će se osloboditi turskog jarma. Oni su tada predlagali autonomiju
zapadne Jermenije i to pod pokroviteljstvom Rusije. Ali tome su se usprotivile, pored Turske, i
zapadne sile i oni su i ovog puta ostali praznih šaka.
Razočaran u antijermensku politiku velikih država Hrimjan se obratio svom narodu:
„Nadali smo se da će kongres svima doneti mir, a malim i ugnjetenim narodima, u koje
spada i naš narod — slobodu. Kongres je bio otvoren, politički delegati velikih država okupili su se
za zelenim stolom, a mi, predstavnici malih ugnjetenih nacija, dreždali smo pred vratima.
Slikovito govoreći, na stolu prekrivenom zelenim stolnjakom, stajao je kazan sa arisom
(tradicionalno jermensko jelo od žita i mesa) koja je potrebna i velikim i malim.
Prvi je ušao Bugarin, zatim za njim Srbin, pa Crnogorac. Zveckanje sablji koje su im visile o
bokovima privuklo je pažnju učesnika. Porazgovaravši, tri delegata su isukala svoje sablje, i
koristeći ih kao kutlače, uzeli su svoj deo arise, a potom se gordo i smelo udaljili.
Red je došao na jermenskog delegata. Ja sam prišao, pružio pisanu molbu nacionalnom
forumu i zamolio za svoj deo arise. Predstavnici velikih, koji su u tom času stajali kraj kazana,
upitali su me: Gde je tvoja kutlača? Ovde se deli arisa, ali onaj ko nema kutlaču ne može joj se ni
primaći. Znaj i to, ako arisa ponovo bude deljena, ne dolazi bez kutlače jer ćeš se, i tada, vratiti
praznih ruku.
Eh, jermenski narode! Ja sam jedino mogao da spustim u kazan svoju papirnu kutlaču, koja
je, pokvasivši se, tamo i ostala. Gde se na oružje ide rečju, gde sablje zvekeću i svetlucaju, ne
pomažu molbe i predstavke.
I uistinu sam spazio da je uporedo sa Crnogorcem, Bugarinom i drugim delegatima, stajalo
nekoliko delija, s čijih je sablji, niz bokove, kapala krv...“
Mudre reči Mkrtiča Hrimjana Jermenima i danas služe kao naravoučenije. Jedino su shvatili
zavazda: sopstveno spasenje i sloboda mogu se postići samo vlastitim snagama.
Jermenija je više od sedam decenija bila u sovjetskoj imperiji. Ona je 1991. godine
proglasila nezavisnu državu u kojoj sada živi tri i po miliona stanovnika. Mnogi Jermeni su
raštrkani širom planete, u šezdeset zemalja, i njihov lobi je veoma uticajan u Americi.
Jermenija je i dalje na udaru muslimana: Azerbejdžana i Turske, pre svih.
Kamen spoticanja je Nagorno-Karabah, provincija koja administrativno pripada Bakuu, a u
kojoj pretežno (više od 80 odsto stanovništva) žive Jermeni. Kada su oni izrazili želju da se politički
priključe Jerevanu, Azerbejdžan je to odbio. To je bio povod za oružani sukob koji je trajao osam
godina. Preciznih podataka nema, ali se veruje da je u borbama koje su počele 1988. godine stradalo
nekoliko desetina hiljada vojnika i civila.
Taj problem vuče korene još iz 1921. godine kada je Staljin — da bi čvršće i lakše
kontrolisao Azerbejdžan i Jermeniju — tu provinciju administrativno dodelio Bakuu. Nešto slično
kao što je Hruščov uradio sa Krimom koji je predmet spora Rusije i Ukrajine.
U Nagorno-Karabahu, ili kako ga Jermeni nazivaju Arcahu, sada vlada varljivi mir. To
pitanje nije skinuto sa dnevnog reda i na Kavkazu svakog časa može da bukne novi požar.
Turska je bila među prvim zemljama koje su priznale nezavisnost Jermenije. Ali Ankara sa
Jerevanom još nije uspostavila diplomatske odnose jer se bezrezervno svrstala uz Baku oko sukoba
u Nagorno-Karabahu.
Ankara je jednostrano hermetički zatvorila svoju istočnu granicu. To isto je uradio i
Azerbejdžan. Tako se Jermenija našla u nametnutom zatvoru, pošto i sa Gruzijom ima delikatne

123
odnose.
Jermenija proživljava mukotrpne dane: bez struje, grejanja, bez hrane i lekova. Turska je
blokirala i isporuke humanitarne pomoći kako bi ugušila tu hrišćansku zemlju i na taj način
pomogla Azerbejdžanu. Jedna grupa američkih kongresmena predložila je predsedniku Klintonu da
se Turskoj uskrati vojna i ekonomska pomoć sve dok ne otvori svoje granične kapije prema
Jerevanu, bar kada su u pitanju hrana i lekovi.
„Za nas je najveća opasnost panturcizam s kojim smo se kroz celu istoriju sukobljavali. Mi
nemamo problema sa islamom nego sa Turcima: nećemo dozvoliti da oni preko nas obnove novu
Otomansku imperiju. Odoleti panturcizmu za nas je opet pitanje — biti ili ne biti“ — kaže
jermenski poslanik Serijan Bagda-Serijan.
Turska je, posle raspada Sovjetskog Saveza, u ofanzivi na Kavkazu i u centralnoj Aziji.
Uveliko se lansiraju ideje o imperiji „od Jadrana do Kineskog zida“ kao i stvaranju „saveza
sjedinjenih turskih država“. Ankari je na tom putu trun u oku hrišćanska Jermenija jer se, samim
tim, ne uklapa u njenu istočnu politiku.

TURSKA BEZ ATATURKA

„Jednog dana moje telo će se pretvoriti u prah. Ali Republika — delo mog tela, živeće
uvek.“
Te reči Mustafe Kemala-Ataturka zabeležene su samo nekoliko dana pre nego što je ispustio
dušu 10. novembra 1938. godine. Njegovi najbliži prijatelji posvedočili su da je, voljom Alaha,
otišao na onaj svet duboko uveren da će njegovo delo biti na dobrobit onima koji dolaze, da će
Turska i posle njega biti tamo gde je krenula: na putu civilizacije i progresa u Evropi.
„Čovek kao pojedinac je osuđen da umre. Ali njegovo delo ne pripada samo njemu nego i
generacijama koje dolaze. To je prvi preduslov za sreću koju pojedinac može da ima u životu“ —
govorio je odlazeći Ataturk, tvorac moderne Turske, koji je ukinuo šerijat i proglasio laicističku
republiku.
Turska je bez Ataturka već šest decenija. Ali njegove ideje još žive, pustile su duboke žile.
Generacija i generacije stasavaju, sledeći njegov amanet i vremenom se oslobađaju verskog
fanatizma na kome se zasnivala Otomanska imperija.
Boraveći u Ankari tri godine u to sam se toliko puta uverio, odvodeći goste da obiđu
monumentalni mauzolej koji je sagrađen u znak sećanja na najvećeg reformatora u islamskom
svetu. Tamo je uvek gužva: i zimi i leti. Kao da je svetilište, tamo dolaze i stari i mladi. Svi! To je
jedan od retkih spomenika na svetu koji više posećuju domaći nego strani turisti.
Ali, na izmaku 20. veka nad Ataturkovim mauzolejom u Ankari nadvili su se oblaci koji
postaju sve tamniji. Glavu počinju da dižu oni koji nastoje da zaustave demokratski točak razvoja,
koji pokušavaju da ospore Ataturkove ideje.
Mustafa Kemal je rođen 1881. godine u Solunu, u tamošnjem turskom kvartu. Njegovi
roditelji, otac Ali Riza i majka Zubejde imali su potpuno različite poglede na svet. Otac je bio
liberal, u to vreme jedan od retkih pobornika reformi u Otomanskoj imperiji. Majka Zubejde nije
delila njegove stavove, ali je, kao žena, morala da ćuti. Ona je bila jedna pobožna muslimanka sa
tradicionalno islamističkim pogledima na svet.
Bilo je to vreme kada su žene išle nekoliko koraka iza muževa, kada su bile umotane u
„čaršave“ i to od glave do pete. Posla zalaska sunca nisu smele da izađu na ulicu. One su bile srećne
ako suprug ne dovede novu ženu, što su oni imućniji redovno i činili. Mnogi su imali, sledeći
šerijatsko pravo, i po četiri žene.
Mustafa je od rane mladosti bio razapet između dve krajnosti: prošlost je nalazio u svojoj
majci, a budućnost u idejama oca. Majka je kao odani vernik želela da vidi sina u islamskoj školi,
da ga neki „hodža“ od malih nogu uči Kuranu. Otac je, pak, smatrao da njegov sin treba da pohađa
svetovnu školu u kojoj su se, za to vreme, proučavale moderne nauke.

124
U toj „borbi“ dva sveta Mustafin otac je povukao jedan taktički potez koji je, možda, i
predodredio sinovljevu sudbinu. Jednom zavazda.
„Moj otac je napravio manevar. Da bi ispunio želju svoje supruge upisao me u školu Fatma
Mola Kedm. Tom prilikom je održana tradicionalna verska ceremonija... Posle šest meseci potajno
me prebacio u školu u kojoj se učilo po tadašnjim evropskim metodama. Majka se (kad je saznala)
nije bunila, jer je njena želja bila ispunjena. Nju je posebno oduševila svečanost koja se
praktikovala u verskim školama“ — ispričaće kasnije Ataturk.
Mustafa je inače bio majčin ljubimac iako je ona imala i ćerku Makbule. Od prvog dana on
je bio okružen pažnjom, toplinom i ljubavlju. To je bilo u skladu sa tadašnjim položajem muškarca
u porodici, u društvu.
„Muškarac je superioran nad ženom. Bog je njemu dao nadmoć nad ženom“ — reči su
proroka Muhameda kojima se Zubejde, kao pravi vernik, slepo povinovila i to svesno.
Mustafa je bio odličan đak. Ali zbog jedne tuče u razredu, za koju je on nepravedno
okrivljen, odlučio je da više nikada ne preskoči prag te škole.
On zbog toga nije mnogo zažalio, jer ga je sve više privlačila vojna škola. Na takvo njegovo
opredeljenje je, kako je sam priznao, presudno uticao komšija Amhed, student vojne akademije,
odnosno njegova lepa uniforma koju je oblačio kada je dolazio da poseti roditelje.
Mustafa je postao kadet zahvaljujući pomoći jednog oficira, očevog prijatelja, koji je u
međuvremenu umro. Tako je njegov san o lepoj uniformi postao java.
On je bio najbolji pitomac u klasi. Njegov profesor kapetan Mustafa mu je zbog toga i dao
nadimak Kemal, što na arapskom jeziku znači „perfektan“. Tako je on postao Mustafa Kemal, mada
u to vreme u Turskoj nisu bila u upotrebi prezimena. Mnogo kasnije postaće i Ataturk, što će reći
„Otac Turske“.
Iako se odlučio za uniformu, on je od mladosti mnogo čitao. Pedantni hroničari su
zabeležili: jedne praznične večeri njegove kolege su ga zatekle sa knjigom u ruci. Začuđeni, oni su
ga upitali zašto ovu priliku nije iskoristio za nešto lepše, za provod.
„Ja želim da postanem neko“ — kratko je uzvratio Mustafa Kemal.
„Mi se nadamo da nisi zamislio da postaneš Sultan“ — ironično su uzvratili oni.
„Ne! Ja samo želim da postanem neko“ — ponovio je on zagledan u horizont iznad
Istanbula.
Na cilj stižu samo oni koji ga imaju. U biografiji Mustafe Kemala se kao na dlanu potvrdila
ona antologijska priča o mravu i zecu. Mrav se razmahao, putuje i to žurno, a zec ga pita gde se to
tako žustro uputio. Ovaj mu odgovara: „U sveto mesto“. Zec se smeje i kaže: „Ti znaš koliko sam ja
brz, kolike imam noge, a ne usuđujem se da krenem tamo gde si se ti zaputio“.
Mrav mirno odgovora: „U životu je najvažnije da se nađeš na pravom putu. Pa dokle se
stigne!“
Tako je počela Ataturkova meteorska karijera u vojnoj uniformi, kakva se ne pamti pod
maloazijskim nebom. Postigao je sve što se moglo postići: bio je i „paša“ (general), i „gazi“ (junak,
heroj). Godine 1921. je proglašen za maršala, jedinog u turskoj istoriji.
Uporedo sa školovanjem i vojnom karijerom, on je širio svoje poglede na svet. Zahvaljujući
znanju francuskog jezika, mogao je da čita stranu literaturu i da se još u mladosti upozna sa
političkim kretanjima i demokratijom na zapadu.
Kemal i njegovi prijatelji su formirali tajno udruženje koje se zvalo „Vatan“ (Otadžbina).
Oni su izdavali novine pisane rukom, koje su zajedno sa revolucionarnim knjigama iz Evrope tajno
rasturali među članstvom. Tako se kod njega postepeno formirala svest da njegovoj zatucanoj
otadžbini, konačno, treba otvoriti vidike ka demokratskom i civilizovanom svetu, ka zapadu pre
svega.
Mustafa Kemal se tada opredelio jednom zavazda. Ta njegova napredna saznanja, koja je
stekao u mladosti, kao usud, vodiće ga do kraja života.
Ataturku su u tome išle na ruku i mnoge unutrašnje i međunarodne okolnosti. On zapravo i

125
nije počeo sa ledine. U Komitetu jedinstva i progresa (Mladoturski pokret), čiji je on bio član,
okupili su se mnogi mladi oficiri, koji su, kao i on, bili reformistički opredeljeni. Među njima su bili
Ismet Ineni i mnogi drugi njegovi bliski saradnici s kojima je on, kada je došao na vlast, sarađivao
godinama, decenijama.
Vreme je najverniji sudija. Ono je potvrdilo da je za Ataturkove reforme bilo veoma
značajno nasede „mladoturskog pokreta“ koji je početkom veka delovao, tajno ili javno, na
stvaranju moderne nacionalne svesti u Turskoj. Ta svest nije postojala ni u vreme najvećeg uspona
Otomanskog carstva. Jer, ono je insistiralo na pripadništvu „muslimanskoj zajednici“ a ne turskoj
naciji. Na osnovu buđenja nacionalne svesti Mustafa Kemal i njegovi sledbenici su uspeli da
mobilišu mase u tursko-grčkom ratu iako je zemlja posle Prvog svetskog rata bila u nezapamćenoj
krizi, u fazi rasula.
Ataturk je zbog toga uporno institirao na stvaranju laicističke države, odnosno na njenom
odvajanju od verskih institucija. To je bio mukotrpan posao, jer su se tome žilavo protivili
konzervativni krugovi. Današnji islamisti u Turskoj pokušavaju da vrate točak istorije unazad. Oni
se zalažu za „tursko-islamsku sintezu“ koja bi bila osnova za novi društveni sporazum u Turskoj.
Na taj način oni pokušavaju da potkopaju temelje nacionalnog osvešćenja Turaka koje je Atarurk
postigao u borbi protiv panislamisma.
Ataturku je donekle olakšao posao i međunarodni razvoj koji je onda imao povoljan odjek u
Otomanskoj imperiji. Uloga i položaj sultana, odnosno kalife, od početka 19. veka, počeo je
postepeno da se menja, da gubi nekadašnju neprikosnovenu moć. Vreme Sulejmana Veličanstvenog
i Mehmeda Fatiha počelo je da odlazi tamo gde mu je i mesto — u istoriju. U drugoj polovini
prošlog veka šerijatsko uređenje više nije, kao nekad, bilo neprikosnoveno. Ovlašćenja sultana su
bitno ograničena, počeo je da se oseća duh reformi u rumelijskim, što će reći evropskim delovima
imperije.
Tursko carstvo je još u to vreme postalo bolesnik na Bosforu. Početak raspada već uveliko
trule imperije potvrdili su oslobodilački pokreti među balkanskim narodima. Na međunarodnoj
pozornici je otvoreno „istočno pitanje“, odnosno počelo je nadmetanje velikih sila oko uticaja u
Otomanskoj imperiji kojoj su dani već bili odbrojani. Ali ona se održala sve do Prvog svetskog rata
upravo zahvaljujući međunarodnim igrama na tim prostorima. Turska je posle Berlinskog kongresa
bila pod svojevrsnim patronatom velikih sila: Britanije, Francuske i Rusije.
Turska je u Prvom svetskom ratu izabrala pogrešnu stranu: svrstala se uz Austro-Ugarsku i
Nemačku. Njeni saveznici su pretrpeli poraz i to je ubrzalo raspad Otomanskog carstva.
Britanci su zauzeli Arabiju, Palestinu i Irak, Italija je iskrcala trupe u jugoistočnu Anadoliju,
Grčka je oslobodila Izmir (Smirnu) i druga mesta u tom regionu, Istanbul je duže vreme bio pod
blokadom. Turskoj je na trenutak pretila opasnost da nestane kao nezavisna zemlja. Pogotovo posle
međunarodnog sporazuma u Sevru 1919. godine kojim su velike sile Tursku praktično podelile na
okupacione zone.
Ataturk je iskoristio taj delikatni trenutak da bi se nametnuo kao neprikosnoveni lider
zemlje. Na talasima buđenja moderne nacionalne svesti, on je uspeo da okupi delove razbijene i
poražene armije i da povede „oslobodilački rat“ protiv Grčke. Na taj način je preokrenuo situaciju u
svoju korist: Otomanska imperija se raspala, ali je Turska sačuvana. To je potvrdio i Lozanski
sporazum 1923. godine kada su praktično utvrđene današnje granice zemlje.
Prvi svetski požar zatekao je Mustafu Kemala u Sofiji, na mestu vojnog atašea Turske. On je
i taj posao obavljao savesno, mada je sebe i dalje video u uniformi, jer je pre svega bio vojnik.
On je smatrao da Istanbul treba da ostane neutralan u tom svetskom sukobu. Priklanjanje
Nemačkoj u svakom slučaju značilo je poraz za Turke. Jer da su Centralne sile dobile taj rat, onda bi
one zemlju na Bosforu stavile pod svoju čizmu. U slučaju njihovog poraza, Istanbul će opet platiti
cenu Atanti: Britaniji, Francuskoj i Rusiji.
Ataturk je od prvog dana tražio da se vrati u Tursku, da se bori protiv savezničkih zemalja
koje su nadirale prema Istanbulu. Ali on je zbog naprednih ideja već bio okvalifikovan kao „opasan

126
čovek“ i generali koji su o tome odlučivali smatrali su da je najbolje da ostane u Bugarskoj.
On je uporno tražio premeštaj. Jednog trenutka je odlučio da se vrati u Istanbul i bez
dozvole. Ministarstvo rata je na kraju popustilo.
Mustafa Kemal se proslavio u bici na Dardanelima protiv britanskih i francuskih snaga.
Pored mudrih strateških poteza, pokazao je i ličnu hrabrost. Kada je trebalo zauzeti jednu kotu, sa
koje se lako kontrolišu Dardaneli, on je bio na čelu kolone. Jednog dana, u jeku borbe, Ataturk je
bio blizu rova kada je britanska baterija otvorila vatru u tom pravcu. Prva granata je pala ispred
Kemala, druga još bliže. Oficiri koji su se nalazili u rovu, preklinjali su ga da se skloni iza njih.
Treća granata je pala pravo ispred njega i zatrpala ga zemljom. Oficiri su i dalje molili.
„Ne! To bi bio loš primer mojim vojnicima“ — izjavio je on prkosno izazivajući sudbinu.
Drugom prilikom on je u toku bitke, sticajem neverovatnih okolnosti, ostao među živima.
Samo što je izašao iz rova, britanski vojnik je pogodio Ataturka, ali se kuršum odbio od njegovog
sata koji je nosio u džepu u gornjem delu bluze.
Saveznici su na obalama Dardanela, sa evropske i azijske strane, ostavili 230.000 vojnika i
oficira među njima i nekoliko generala. Turski gubici su bili nešto manji: 280.000 askera.
Mnogi turski oficiri i vojnici su se tada ovenčali slavom. Ali, najviše komandant 19. divizije
Mustafa Kemal. Tada je i počela njegova meteorska vojnička karijera. U njoj je bilo i padova, pre
svega zbog nesporazuma sa nemačkim generalima, koji su u Prvom svetskom ratu u Istanbulu
vodili glavnu reč. Definitivni razlaz sa vladom u Istanbulu je usledio zbog Ataturkovog angažovanja
na buđenju nacionalne svesti, na stvaranju moderne države.
Posle poraza Nemačke, Otomanska imperija više praktično nije postojala, mada je Porta
sklapanjem tajnih ugovora pokušala da spasi što se više nije moglo spasti. Mustafa Kemal je to u
pravo vreme shvatio i pozvao patriotske mase („nacionalni ugovor“) da se bore za stvaranje nove
države: od istočne Anadolije do zapadne Trakije
„Nezavisnost turske nacije može se sačuvati samo sa njenom vlastitom snagom i voljom.
Niko ne može da porazi narod koji je spreman da podnese svaku žrtvu“ — govorio je Ataturk,
inicirajući nacionalni pokret u zemlji.
Patriotski pokret našao se na udaru okoštalih vladajućih struktura koje su počele da shvataju
da im ćilim izmiče ispod nogu. Ali Ataturk je nastavio da radi na nacionalnom buđenju.
Tako je počelo odvajanje Ataturka i njegovih sledbenika od Porte u Istanbulu. On je
formirao paralelne organe vlasti u Ankari koja je postala centar nacionalnog pokreta.
Kalifa je izdao „fetvu“ kojom je eskomunicirao i Mustafu Kemala i pripadnike njegovog
nacionalističkog pokreta. Vlastodršci u Istanbulu su se potrudili da taj verski dekret stigne i do
poslednje anadolijske zabiti. Njihov cilj je bio da se mase okrenu protiv reformatora.
Mustafa Kemal nije pao u tu klopku. On je u čestim javnim nastupima objašnjavao da je za
punu slobodu veroispovesti i da je kalifa izdao „fetvu“ pod pritiskom stranih sila.
Na temeljima takve politike Mustafa Kemal je mogao oko sebe da okupi mase i da ih
povede u rat protiv Grčke. Vlada u Istanbulu nije bila u stanju da se odupre Helenima, koji su
jednog trenutka držali pod kontrolom dobar deo Anadolije i našli su se na domak Ankare.
U rat protiv Otomanske imperije Grčka je ušla krajem 1916. godine. Tadašnji premijer
Elefterios Venizelos odmah je počeo da poravnjava račune sa vekovnim rivalom koji je već posrtao.
Za kratko vreme Grci su, praktično bez otpora, osvojili Izmir i veći deo zapadne i centralne
Anadolije. Na evropskom delu Otomanskog carstva pala je i Trakija.
To je bio Kemalov trenutak istine: poveo je narod u borbu protiv dvostruko brojnije i
moderno naoružane grčke armije. Posle nekoliko poraza i povlačenja više nije imao kud: Anadolija
je, kao okean, neviđeno prostranstvo, ali iza leđa branilaca bila je — Ankara.
Oni koji su tih sudbonosnih dana bili uz Ataturka pričali su kasnije da je bio crn kao zemlja,
da je ličio na čoveka koji je osuđen na smrtnu kaznu. Sudbina zemlje se svom težinom svalila na
njegova pleća. Nikada u njegovom životu, ni pre niti kasnije, nije videna tolika patnja u njegovoj
duši, iako je preko glave preturio mnoge izazove.

127
Presudna bitka se odigrala na reci Sakarji, u centralnoj Anadoliji. Zemlja i nebo su goreli 22
dana i isto toliko noći. Kada su Turci zahvaljujući strateškim manevrima probili grčki front
hroničari su zabeležili da je Mustafa Kemal za tren postao mladi bar deset godina. Mnogi vojnici
generala Papuljasa ostavili su kosti u Anadoliji.
Bitka na Sakarji u mnogim akademijama se proučava kao jedan od najvećih podviga u
istoriji ratovanja.
Pobeda na Sakarji imala je veliki odjek u narodu. Građani koji su bili izloženi raznim
pritiscima videli su u Ataturku ličnost koja ostvaruje njihove snove. U svetu su konačno počeli da
zaobilaze Portu i da pregovaraju sa Nacionalnom skupštinom u Ankari i Mustafom Kemalom koji je
postao nezaobilazan politički faktor u Turskoj.
Kasnije će on kod Ajfona do nogu potući grčku armiju. General Papuljas je izgubio 50.000
boraca. Ta pobeda je u turskoj istoriji zapisana kao „Bitka generalisimusa“, što će reći Mustafe
Kemala.
„Armije, vaš sledeći cilj je Mediteran“ — glasilo je njegovo novo naređenje. Glavnina
vojske krenula je prema lzmiru, manji deo ka Eskišehiru.
Grčka armija je bila razbijena, povlačila se u rasulu. Njen glavni cilj je bio da se dokopa
mora, da brodovima nađe utočište na egejskim ostrvima. Devetog septembra 1922. godine turske
jedinice su ušle u Izmir. Nastao je nezapamćeni pogrom hrišćanskog življa.
Grad je zahvatio požar. Gorele su kuće, celi kvartovi. Kada se stihija stišala, na zgarištima
kuća, na sve strane, mogli su da se vide ugljenisani skeleti. Vesti o masakru Grka stigle su do
Evrope, koja je osudila turski vandalizam.
U punom jeku izmirskog pakla, u komandu štaba došla je jedna mlada lepa devojka koja je
želela da upozna Ataturka. Posle insistiranja ispunjena joj je želja.
Njeno ime je bilo Latife Hanim. Ona je studirala prava u Francuskoj. Pozvala je Mustafu
Kemala da bude gost u vili njenih roditelja na Bornovu, luksuznom naselju pored Izmira koje
natkriljuje zaliv.
Kemal je bio opčinjen njenom lepotom, izgledom, obrazovanjem, odlučnošću. Njena odeća
je potvrđivala da se nedavno vratila iz Pariza. Ali je i pored toga nosila visoko podignutu maramu
koja joj je padala na ramena. Taj sklop modernog i starog davao joj je veličanstven izgled.
Latife Hanim je odmerenim rečima odala priznanje Mustafi Kemalu zbog njegovih ratnih
podviga. Njemu je laskala ta pažnja, ali još više od toga njeno obrazovanje i jasni stavovi o svim
pitanjima. Ona je sa njim razgovarala na ravnoj nozi. Ataturk nikad u životu nije sreo tako lepu
ženu i kompletnu ličnost.
Njihovi životni putevi su se spojili. Ali ne zadugo.
Kada su prohujale burne godine tokom i neposredno posle Prvog svetskog rata, Mustafa
Kemal je konačno shvatio da je stiglo njegovih pet minuta za ostvaranje mladalačkih snova. On je
bio duboko svestan toga da će njegove revolucionarne ideje naići na žestoke otpore teokratskih
struktura, koje se posle vekovne vladavine, neće tako lako odreći privilegija koje su uživale u ime
kalifata što je neprosvećeni narod slepo prihvatao.
„Sada ili nikad“ — govorio je tada sam sebi Mustafa Kemal, mada je bio svestan da će se
naći na životnom ispitu. Ali, on je bio od onih ljudi koji se lako ne predaju, koji su svesni da je rizik
sastavni deo života.
Turska je početkom ovog stoleća bila najzaostalija zemlja u Evropi, koja je najmanje jedan
vek bila ispred nje. Taj kanal, mnogo dublji od Bosfora, nije bilo lako premostiti jer u pitanju su
različiti sistemi, religije, običaji, navike. Lomovi su bili neminovni: sudar starog i novog, nazadnog
i progresivnog.
Mustafa Kemal shvatio da treba da osvaja teren korak po korak. „Sistem vladavine treba da
počiva na principima koji će omogućavati narodu da direktno i efikasno kontroliše i usmerava svoju
sudbinu“ — govorio je tada on. Ali, bilo mu je jasno da ne treba suviše izazivati stare strukture koje
su, zahvaljujući verskim institucijama, imale duboka uporišta, čije žile nije tako lako iščupati.

128
Sultani su imali oko sebe kler koji je bio sastavni deo režima. Oni su uživali mnoge
pogodnosti, čak su bili oslobođeni i služenja vojske. Mustafa Kemal je odlučio da tome stane na
put: da ukine sultanat i proglasi republiku.
U Turskoj republika je rođena 29. oktobra 1923. godine. Taj istorijski potez obnarodavan je
sa 101 plotunom.
Prvi predsednik Republike Turske bio je njen tvorac: Mustafa Kemal.
Taj potez je naišao, kao što se i moglo očekivati, na žestoko protivljenje jednog broja
uglednih ličnosti, čak i Kemalovih prijatelja koji nisu mogli da se oslobode bremena prošlosti.
Njima naklonjeni listovi „Tanin“, „Vatan“ i „Tevhid“ pokrenuli su kampanju za nastavak kalifata
pošto je proglašenje republike ostavilo njegovu sudbinu nejasnom.
Protivnici reformi, koji su se očevidno plašili Mustafe Kemala, lansirali su tezu da bi
ukidanje kalifata bio antipatriotski potez, da bi to bilo ravno samoubistvu Turske. Na taj način želeli
su da zadrže naklonost masa koje su bile slepo religiozne.
Kalife su nosile titulu islamskih vladara smatrajući sebe naslednicima proroka Muhameda.
Svi turski sultani su istovremeno imali tu versku titulu.
Tadašnji kalifa Abdulmedžit, kome je počelo da izmiče tle ispod nogu, upinjao se svim
silama da povrati dostojanstvo te religiozne funkcije koje je imala u vreme jake imperije. Ali posle
proglašenja republike od svega toga ostala je samo grandiozna otomanska palata u Istanbulu. Bio je
to simbol jednog vremena koje je osuđeno da završi tamo gde mu je i mesto — u istoriji.
Mustafa Kemal nije sedeo skrštenih ruku, nastavio je započete reforme. On je bio svestan
toga da bez ukidanja kalifata neće uspeti u svojim namerama. Protivnici reformi počeli su da
shvataju da njihovo vreme neumitno prolazi i činili su sve što je u njihovoj moći da taj točak
zaustave. Oni su mu čak predložili da on sam zasedne na tron kalife samo da bi sprečili prodor
modernih vetrova.
„Da li želiš da postaneš sultan“ — prisećao se pitanja njegovih drugova dok je bio
akademac. „Ne! Ja želim da postanem neko“.
Kalifat je u Turskoj zvanično ukinut 3. marta 1924. godine. Ali, to kao da je bio početak:
klerikalizam je trebalo sistematski potiskivati na sporedan kolosek, trebalo je obuzdati islamistički
militarizam, odnosno odvojiti armiju od režima i verske ideologije. Mnoge poznate ličnosti tog
vremena su mu zbog toga okrenule leđa, među kojima i generali koji su se sa njim proslavili u
ratnim godinama. Ali, njegovo geslo je bilo: upornima i hrabrima i Alah pomaže.
Tako je počela revolucija na turski način. Jedna klasa je svrgnuta s vlasti, ali to je samo bio
početak. Ona se po mnogo čemu razlikovala od previranja u Francuskoj i Rusiji. Drukčije i nije
moglo biti u jednoj sredini koja nije mogla da se otrgne zaostalosti.
Na tvrdom anadolijskom tlu te promene nisu mogle da prođu bez potresa čiji se eho i dan-
danas oseća. Početkom 1925. godine protiv Ataturka podignuta je pobuna u jugoistočnom delu
zemlje. Nemiri su podsticani iz Ankare i Istanbula od onih koji su se od prvog dana borili protiv
kemalizma.
„Neka dugo živi sveti šerijat! Smrt ateistima u Ankari“ — nošene su parole na beskrajnim
prostranstvima između Eufrata i iračke granice. Vođe ustanka su potpaljivale vatru: obećavale su da
će ponovo vratiti kalifat.
Mlada republika se našla na sudbinskoj raskrsnici. Požar se, kao oluja, širio anadolijskim
prostorima prema zapadnim granicama. U takvoj situaciji Mustafa Kemal je povukao nepopularan
potez zbog koga će ga mnogi, do dana današnjeg, optuživati da je bio diktator. Parlament je po
hitnom postupku usvojio izmene Zakona o izdaji zemlje. U njemu je zabranjeno da se religija
koristi u političke ciljeve. Svako ko učini to krivično delo, ili ukoliko traži promenu sistema, biće
— pogubljen.
Počeo je obračun bez milosti. Pohapšeni su šeici i drugi vodi pobune koja je ozbiljno pretila
da potkopa temelje mlade i krhke revolucije u Turskoj. Oni su po kratkom postupku osuđeni na smrt
i kazne su izvršavane odmah. Drugima za naravoučenije.

129
Šeik Sait, predvodnik pobunjenika, visio je danima na konopcu na centralnom trgu u Ankari.
U listovima koji su podržali konzervativce i pobunjenike u jugoistočnoj Anadoliji uvedena
je cenzura. Neki dnevnici su i zabranjeni. Mnogi novinari su se našli iza rešetaka i osuđeni su na
višegodišnje kazne zatvora.
Na udaru su se našli i političari koji su vodili kampanju protiv republike i Mustafe Kemala.
Na toj osnovi je formirana lista od 150 nepoželjnih ličnosti. Na njoj su bili i generali, istinski borci
za nezavisnost zemlje, intelektualci, mnoge osobe iz uglednih porodica.
Svi oni su bili s druge strane barikade, protivnici reformi. Kalifat je za njih bio i ostao jedini
valjani sistem vladavine.
Koliko je Turska bila zaostala najbolje ilustruje žestoki otpor naroda skidanju fesova i
feredža. Na prvi pogled zbog tog „sporednog pitanja“ padale su ljudske glave. U jednoj Evropi, koja
je u to vreme grabila krupnim koracima napred, bili su zaprepašćeni. To nije bilo lako shvatiti.
Mustafa Kemal je odlučno krenuo u obračun sa zaostalim načinom oblačenja kako bi i na
tom planu uhvatio korak sa modernim svetom. On je bio jedan od onih političara koji je shvatio da
se bitka za društvene promene može dobiti tamo gde se prelama svakodnevica, među običnim
narodom. Sa „evropskim“ kačketom, a ponekad i bez njega — umesto čuvene i nezaobilazne
astraganske kape ili fesa on je počeo da obilazi mesta na crnomorskoj obali gde su ga ljudi
dočekivali sa neskrivenim zaprepašćenjem. Kada je tako odeven stigao u grad Kastamonu
stanovnici tog mesta su bili šokirani. Pogotovo što su mnogi članovi delegacije, uključujući i
Ataturka, povremeno bili gologlavi. U to vreme to je bilo nešto što se nije moglo shvatiti:
skrnavljenje Alaha i Kurana.
Građanima tog primorskog mesta trebalo je vremena da dođu k sebi. Jer to što je nosio
njihov „oslobodilac“ — što će reći Mustafa Kemal — to je bio simbol Evrope, obeležje nečega što
je Turcima bilo strano. Pravoverni su tada nosili fes, odnosno žene feredže i „čadore“ od glave do
pete.
Fes koji je u Turskoj predstavljao i religiju i tradiciju, stigao je iz Afrike. Ime je dobio po
gradu Fez gde su se nalazile najbolje fabrike za njegovu proizvodnju. Fes se nosio u svim prilikama,
čak i u zatvorenim mestima, tokom obeda i u kancelarijama.
Fes su nosili i Grci. Pogotovo oni koji su živeli na egejskim ostrvima uz obalu Male Azije.
Tu tradicionalnu kapu u Turskoj je ozvaničio Sultan Mehmed II, mada nije bio svestan toga
kada je umirao. On je jedan od retkih reformatora koji su se pojavili na maloazijskim prostorima.
Sultan Mehmed se zalagao za „proevropsko“ oblačenje odnosno za prihvatanje fesa umesto
turbana što je u to vreme bila revolucionarna novina. Ali, kampanja koju je svojevremeno pokrenuo
naišla je na žestoke otpore. Kada je to shvatio on se povukao.
Mehmed II je izgubio bitku, ali njegov fes je dobio rat. Malo po malo, on je kao praktična
kapa u odnosu na turbane, vrlo brzo ušao u opštu upotrebu. Samo ekstremni vernici su bili njegovi
protivnici. Vremenom fes je postao simbol turske nacije i religije, dakle, sasvim oprečno onome
kako je u početku doživljen.
Istorija se retko ponavlja, ali se i to dešava. Kada je godinama kasnije Mustafa Kemal poveo
kampanju za skidanje fesova i prihvatanje kape koju nosi civilizovani svet, suočio se gotovo sa
istim problemima kao i sultan Mehmed. Argumenti koji su potezani za odbranu turbana u ovom
slučaju korišćeni su za odbranu fesa.
Nekad je fes bio simbol progresa, a 1925. simbol .konzervativizma.
Mustafa Kemal je imao težak razgovor sa građanima mesta Kastamonu. Uzaludno je
govorio da Turci treba da uhvate korak sa civilizovanim svetom, da moraju iz temelja da promene
stare navike:
„Ukoliko želimo da sačuvamo sebe... onda ćemo to postići zahvaljujući transformaciji našeg
mentaliteta. Mi ne možemo da stojimo u mestu, mi moramo da idemo napred“ — izjavio je on i
uputio apel krojačima da šiju moderne kape.
On je bio svestan toga da će dobiti bitku i uspešno sprovesti „revoluciju u odevanju“ ukoliko

130
ukloni fes koji je bio simbol prevaziđene prošlosti. Istovremeno je objavio rat feredžama,
šalvarama, čaršavima. Otpor je bio žestok pogotovo u verskim strukturama. Parlament je po hitnom
postupku usvojio zakon po kome je nošenje kape bilo obavezno, odnosno fes je zabranjen. To je
istog trena izazvalo demonstracije u više mesta. Nemiri su se danima, kao lavina, valjali zemljom.
Vlada je bila neumoljiva. Nekoliko desetina protivnika te novine, koji su podsticali nemire,
završili su na konopcima, viseći na ulazima u džamije. Drugima za nauk.
Zapisi iz tog perioda svedoče da je Ataturk, suočen sa žestokim otporima, potegao i jedan
istorijski argument. „Fes je grčka kapa“ — govorio je on, što je i tačno.
Mnogi Turci su, kažu, istog časa bacili fesove. Jer nisu želeli da imaju bilo šta zajedničko sa
svojim vekovnim neprijateljima sa zapadne obale.
Kako je vreme odmicalo, Mustafa Kemal je, korak po korak, sve dublje ulazio u reforme čiji
je cilj bio uklanjanje šerijatskog sistema. Na redu su se našle veoma značajne promene u oblasti
pravosuđa i uopšte zakonodavstva. Prastari islamski zakon koji se zasnivao na mislima proroka
Muhameda, bio je, u stvari, najveće prepreka progresu. Pogotovo što se on nije menjao, ili je to
činjeno gotovo neprimetno, od kako su Turci prihvatili islam i arapske običaje, odnosno od kako su
uveli vladavinu na osnovu Kurana.
U devetnaestom veku izvršene su izvesne reforme: pored verskih sudova uvedeni su i
civilni. Ali mnogi problemi ostali su tamo gde su i bili: u zaostaloj prošlosti.
Sekularna država, koja je već bila rođena, morala je da ukine šerijat, sudstvo koje je
robovalo verskim kanonima. To što je za tako kratko vreme uradio Ataturk, nije se dosad desilo ni u
jednoj islamskoj zemlji.
Mustafa Kemal je od septembra 1924. godine počeo konsultacije sa vodećim pravnicima u
zemlji o reformi pravosuđa i zakonodavstva. Među njima mišljenja su bila podeljena: jedni su se
zalagali da zakoni treba da prate savremeni život, dok su drugi bili za to da se jednostavno „presadi“
zapadnoevropski pravni sistem. Ataturk se opredelio za drugo rešenje pošto nije želeo da gubi
vreme na pripremanju studija i istraživanja.
Švajcarski građanski zakonik, jedan od najmodernijih u svetu u to vreme, bio je prihvaćen u
celini osim dela koji se odnosio na trgovinu. Na taj način stavljena je tačka na šerijat; ukinuti su
zastareli paragrafi koji su se temeljili na Kuranu i običajima. Pravni sistem je tumbe okrenut i to za
kratko vreme.
Krivični zakonik je preuzet od Italije, pošto je u to vreme bio veoma moderan.
Osavremljeno je i preostalo zakonodavstvo na osnovu jurističkih dostignuća u evropskim zemljama.
Reforme u pravosuđu su završene u rekordnom roku, za četiri godine. Tek posle toga moglo
je da se kaže da je Turska postala laicistička država, prva u islamskom svetu u kome sada postoje 52
zemlje.
Kada je stupio na snagu građanski zakonik, koji je preuzet od Švajcarske, od njega su u
Turskoj najviše dobile žene. One su konačno, bar prema paragrafima, izjednačene sa muškarcima.
To je bez sumnje jedna od najvećih pobeda Mustafe Kemala, mada to nekome sa strane može da
izgleda čudno.
U Otomanskoj imperiji, u kojoj je vrhovni zakon bio Kuran, žena je bila u ropskom
položaju. Muškarac je bio taj koji odlučuje o svemu, pa i o njenoj sudbini. Po šerijatskom pravu na
snazi je bila poligamija. Svaki muškarac je mogao da ima po četiri žene, mogao je, kao stari
nameštaj, da ih izbaci iz kuće kada je hteo.
Žene su eventualno mogle da završe osnovnu školu, pošto je njihovo kretanje, kada odrastu,
bilo omeđeno u četiri zida: u kući ili još u dvorištu. One su morale da nose feredže; njima je bilo
dozvoljeno da čitaju samo „svete redove“ kao što je primerice poema o prorokovom rođenju
Mnoge žene su bile nepismene. Preko dana nisu smele same da izađu na ulicu. Kada zade
sunce to nisu smele da urade ni u društvu svojih prijateljica i komšinica. Život oko sebe one su
spoznavale kroz kućne rešetke. Bile su srećne ako ih muž ne izbaci iz kuće kada se oženi drugi,
treći ili četvrti put.

131
Sultani Selim, Mehmed i Abdulmedžit, koji su bili poznati kao reformatori, pokušavali su da
bar nešto promene na tom planu, ali bez većih uspeha. Žene su delimično otkrile svoje lice, ali sve
je to bilo simbolično.
U ratu su nezavisnost Ataturk je shvatio da žene m u čemu ne zaostaju za muškarcima. U to
vreme one su odigrale značajnu ulogu radeći na okućnicama, u fabrikama municije, u vojnim
bolnicama.
„Naše žene su sposobne da završe sve škole isto kao i muškarci. Ubuduće tu neće biti
razlike“ — rekao je on.
Ali, vekovne navike nije bilo lako prelomiti: Turska je ipak Turska. U jednom govoru
avgusta 1924. godine on je rekao: „Kada govorim o civilizaciji ja moram kategorično da naglasim
da je porodica osnova progresa i izvor snage. Nesrećna porodica rađa ekonomske i društvene
probleme. Neophodno je da muškarci i žene, koji sačinjavaju familiju, obostrano izvršavaju svoje
obaveze i uživaju svoja prava“.
Mutafa Kemal se, zalažući se za skidanje feredža, obratio muškarcima: „Drugovi, dozvolite
im (ženama) da pokažu njihova lica, da vide svet otvorenim očima. Nema u tome ničega što bi
trebalo da nas zabrinjava. Ja ponavljam, drugovi, ne plašite se tih promena“ — rekao je on i
zapretio da će — ako baš bude potrebno — oni koji se protive toj reformi biti žrtvovani.
„Šta se stidite! Pokažite svoje lepo lice“ — obratio se Ataturk ženama koje su bile
zakopčane od glave do pete.
Kao što se i moglo očekivati, on se suočio sa otporima. Mnogi su još bili za poligamiju,
hareme, kapije i zidove koji će i fizički pregraditi ženu od sveta. Muškarci su lansirali teze da će
skidanje feredža dovesti do krize „javnog morala“, da žena treba da ostane tamo gde je bila
vekovima: odvojena od svih mogućnih izazova.
Ali točak emancipacije se nije mogao zaustaviti, jer su te reforme podržale mnoge žene.
Počele su da se školuju, da se zapošljavaju, da doživljavaju pravi preporod. Kada je 1926. godine
stupio na snagu novi građanski zakonik Turske, one su osetile sigurnost: i u kući i van nje. Više
muškarac nije mogao, ako se nađu pred deliocima pravde, da bude apsolutni gospodar situacije.
Revnosni hroničari su maja 1937. godine zapisali najuverljiviju pobedu predsednika Turske
na tom planu. Sibina Gokčen je uspešno, uspešnije nego mnogi muškarci, završila školu vojne
avijacije i postala prva žena-pilot u Turskoj. Zbog toga je dobila Dijamantsku zvezdu, orden koji je
dotad bio rezervisan samo za — muškarce. Kada je primila to priznanje ona je izjavila:
„Kao vojni pilot ja sam spremna da idem tamo gde me moja zemlja pozove“.
Ljudski život je često nedokučivi rulet, u kome je mnoge stvari nemogućno unapred do kraja
spoznati. On, Mustafa Kemal, najverovatnije najveći Turčin u istoriji zemlje, koji se tako predano
borio za prava žena, samo kratko je u životu bio u braku. Njegova izabranica je bila Latifa, u Evropi
obrazovana žena, bogataška ćerka, osoba koja je za razliku od mnogih Turkinja, bila u prilici da
upozna svetske manire. U početku on je bio uveren da je to njegov pravi izbor, da je našao životnog
saputnika. Kao državnik kome su bili skučeni maloazijski prostori, on je bio veoma zadovoljan.
Ali...
U kući predsednika republike, na Čankaji, elitnom delu Ankare, uskoro se pokazalo da
mnoge stvari ne idu kako je on očekivao. Kao obrazovana žena, razmaženo dete iz imućne familije,
Latifa je poverovala da je u najmanju ruku ravna svom suprugu, da može da igra i aktivnu ulogu u
politici. Ona se nije libila ni da utiče na rad vlade, kao što danas to čine supruge mnogih državnika
u savremenom svetu, pa i u Turskoj.
Pod uticajem svoje porodice ona se okrenula protiv muža i njegovih reformi. Latifa se —
tvrde istoričari — pretvorila u antikemalistu. Kada je to njen suprug shvatio i on je okrenuo list.
Kada se čaša strpljenja prelila uputio je Latifu u Smirnu (današnji Izmir) da se odmori kod
svojih roditelja. Nikada joj više nije dozvolio da se vrati na Čankaju, gde se i danas nalazi
predsednička palata. Bio je to kraj braka u koji je Mustafa Kemal, kažu hroničari, u početku slepo
verovao. Bio je ubeđen da je našao ono što je tražio.

132
Ataturk se posle toga više nikad nije oženio. Objašnjenja su različita i upravo zarad toga
mnogi ih uzimaju s rezervom. Prema jednima više se nije usuđivao da doživi brodolom i zato je
odlučio da se posveti, i to bez rezerve, državnim poslovima, zemlji i njenom prosperitetu! Drugi
tvrde da on zapravo i nije imao naklonost prema ženama.
Ali, nezavisno od toga nijedan Turčin u istoriji zemlje nije više učinio za žene od njega On
je kao usamljenik godinama živeo na Čankaji. Usvojio je nekoliko devojaka(!) od kojih su neke i
danas žive.
Mustafa Kemal se od malih nogu čudno ponašao: najviše je voleo da bude sam, da živi kao
pustinjak. Kada su se njegova majka i sestra preselile u Istanbul on je u to vreme stanovao u hotelu!
„Ja ne mogu da održim bliske odnose sa majkom i sestrom, jer ne želim da slušam njihove
savete oko ovoga ili onoga u skladu sa njihovim mentalitetom i stavovima. Čovek je onda u dilemi:
prihvatiti te savete ili ne? Šta ako ja prihvatim savete moje majke koja je od mene starija 25 godina?
Ako je odbijem raniću je u srce, nju koja je u mojim očima oličenje čednosti, iskrenosti i svih vrlina
jedne velike žene. To bi bio greh“ — govorio je on.
Turska je počela da hvata korak sa savremenim svetom uz neminovne porođajne muke, koje,
kao senka, prate sistemske promene. Trebalo je izmeniti još mnoge stvari, trabalo se prilagoditi
zapadnoj Evropi koja je za Ataturka bila primer za ugled.
Žestoki otpori su se javili kada je Mustafa Kemal odlučio da reformiše i dotadašnje tursko
pismo, koje je preuzeto od Arapa, ono je bilo u suprotnosti onome čemu je on stremio, jer je
otežavalo međunarodnu kulturnu saradnju i komunikaciju. Zato je odlučio da uvede latiničku
azbuku koja se koristi gotovo u celom svetu.
Ataturk je bio svestan da nije stručnjak u svim oblastima. U ovom slučaju angažovao je
lingviste, istoričare, eksperte za gramatiku i intelektualce da mu pomognu. Ali, on je i tu, kao uvek,
bio oprezan. Jer te promene je trebalo prilagoditi turskim uslovima da bi se prihvatila ta
revolucionarna novina. Na maloazijskim prostorima dotad se vekovima upotrebljavalo arapsko
pismo.
Kada se raspravljalo o tim problemima, u radu parlamenta su učestvovali u to vreme vodeći
profesori književnosti i lingvisti. Oni su članovima nacionalne skupštine objašnjavali prednosti
novog pisma koje će Turskoj širimice otvoriti dveri savremenog sveta.
Konačna je reforma pisma završena je u avgustu 1928. godine. Tako je u Turskoj i zvanično
uvedeno latinično pismo. Ono je bilo mnogo jednostavnije za učenje, ne samo strancima nego i
samim Turcima. U njemu i dan-danas ima samo nekoliko slova koja se razlikuju od onih koja su u
upotrebi u Evropi. To je bio istorijski randevu dve civilizacije, čiji se putevi pre toga nikada nisu
spojili.
Mnogi Turci su se zahvaljujući novom pismu, koje je bilo veoma jednostavno, za kratko
vreme opismenili što je i bio cilj Mustafe Kemala. Na taj način on je objavio rat potpisivanju
otiskom kažiprsta. U to vreme skoro devedeset odsto stanovnika Turske je bilo — nepismeno.
Mustafa Kemal je neumorno objašnjavao narodu prednost novog pisma. Građani su ga zbog
toga prozvali „Veliki učitelj“, što je on uistinu i bio.
Kada je parlament prihvatio zakon o novoj azbuci Ataturk je izjavio: „Dragi drugovi, hvala
vam za ovu besmrtnu meru koju ste prihvatili. Turska će ući u novu svetsku etapu“.
Kampanja za opismenjavanje je tek tada mogla da počne. Otvarane su večernje škole koje su
pohađali građani i radnici, muškarci i žene, više mladi nego stari. Mnogi su se našli u školskim
klupama što je potvrdilo da je nova azbuka prihvaćena.
Mustafa Kemal je obilazio zemlju objašnjavajući narodu značaj te promene. Marljivi
istoričari su zapisali da je sa sobom nosio školsku tablu i kredu i na licu mesta upoznavao okupljeni
svet sa novim pismom.
Oni koji su se protivili i ovoj novini lansirali su teze da će biti potrebno oko dvadeset godina
da bi ova promena u celini bila prihvaćena. Ali Ataturk je odbacio taj stav, jer je smatrao da je za to
potrebno četiri do šest meseci pošto je novo pismo bilo veoma jednostavno. Zato je i sam krenuo u

133
kampanju da bi osujetio namere protivnika, a vreme mu je ubrzo dalo za pravo.
Predsednikova akcija je podstakla izdavačke kuće da počnu da objavljuju publikacije i
knjige na latiničkom pismu koje se, i dan-danas, malo razlikuje od onog koje je u upotrebi u većem
delu sveta.
Kada je krenuo u reforme i kada je već bio promenio mnoge stvari u sistemu Otomanske
Turske, Mustafa Kemal, a uz to još Ataturk, što će reći „Otac nacije“ odlučio je da izmesti i
prestonicu države iz Istanbula u Ankaru.
Ankara je u to vreme, godine 1923. praktično bila — selo.
Mnogi to nisu hteli da shvate i prihvate. U to vreme u Ankari nije bilo struje, kola su mogla
da se nabroje na prstima jedne ruke. Da se još jednom pozovem na pedantne turske hroničare:
državnici i političari su tada mogli da se vide kako na konjima kaskaju do Medžilisa, što će reći
parlamenta.
Protivnici te Ataturkove ideje bili su uvereni da je to mesto bez nade, vode, zelenila, bez
gradskog života i budućnosti. Ali, on se nije predavao iako je Istanbul, dotadašnja prestonica, imao
mnoge prednosti: ležao je na obalama Bosfora. No, za Ataturka taj grad je bio simbol posrtanja
Otomanske imperije.
Kada je proglašena republika, Ankara je trebalo da postane simbol nove Turske svejedno što
je prestonicu trebalo podizati maltene sa ledine. Ona je smeštena u samom srcu Anadolije. Kada se
odlučio na taj potez, Ataturku su, tvrde hroničari, bile na umu reči turskih neprijatelja koje je
najjasnije izrekao britanski premijer Lojd Dordž: „Turska prestonica treba da bude u dometu topova
sa naših brodova“.
Grad je počeo da niče preko noći, kao divlje naselje. Tek kasnije, uz pomoć stranih
stručnjaka Ankara je počela da se podiže planski, u mnogim kvartovima po evropskim
kriterijumima.
Ankara će ući u 21. vek sa više od četiri miliona stanovnika, kao drugi po veličini grad u
zemlji. To je danas jedan od najmodernijih gradova u Turskoj, mada je Istanbul, i pored toga, bio i
ostao megalopolis koji ima deset miliona stanovnika; najveći trgovinski i finansijski centar u tom
delu sveta.
Kada se saznalo da će Mustafa Kemal posetiti zapadnu Anadoliju, njegovi protivnici nisu
gubili vreme. Odlučili su da ga likvidiraju u mestu Smirna, na egejskoj obali. Atantatori su stigli u
taj grad, koji se sada zove Izmir, i sve je bilo isplanirano do pojedinosti: gde će i ko će izvršiti
ubistvo, kako će pobeći sa mesta zločina. Na moru ih je čekao brod kojim će, posle atentata, otići na
obližnja grčka ostrva.
Samo se čekala žrtva. Tragedija, koja bi sigurno bila fatalna za sudbinu Turske, izbegnuta je
sticajem okolnosti. Mustafa Kemal je slučajno stigao u Smirnu sa danom zakašnjenja. U
međuvremenu jednog od učesnika planiranog atentata je očigledno izdalo strpljenje, izgubio je
živce, i progovorio je pred lokalnim vlastima. Zaverenička grupa je otkrivena a, njeni članovi
pohapšeni, pre nego što je Ataturk i stigao u taj grad.
Na centralnom trgu u Ankari, po kratkom postupku montirane su grede na kojima su visili
nesuđeni atentatori, kao i oni koji su stajali iza te zavere. Ataturk je bio neumoljiv. Nikoga nije
pomilovao zbog čega je bio oštro kritikovan pogotovo što je obesio i svoje dojučerašnje prijatelje.
To je i bio jedan od razloga što su u svetu, ali i u Turskoj, Ataturka mnogi doživeli kao
velikog reformatora, ali i kao velikog diktatora. Ima i onih koji ga porede sa Hitlerom i
Musolinijem u čemu, i kada se oduzme preterivanje, mogu da se nađu sličnosti. Ali, on je smatrao
da Turska mora platiti svaku cenu da bi uhvatila korak sa demokratskim svetom.
On je bio jedan od onih retkih državnika koji su nemilosrdno grabili ka svom cilju: „Jednog
dana moje ponizno telo će se sigurno pretvoriti u prah. Ali republika će ostati da živi. Uvek!“ —
govorio je Ataturk.
Ankara, juna 1997.

134
BELEŠKA O AUTORU

Vojislav Lalić rođen je 28. juna 1944. godine u selu Vinicka kod Berana.
Gimnaziju je završio u Beranama, a Pravni fakultet u Beogradu.
Lalić se bavi novinarstvom već skoro tri decenije, još od studentskih dana. Godinama je bio
izveštač u zemlji za šta je dobio nagradu „Saša Veselinović“, najviše novinarsko priznanje koje se
dodeljuje u Agenciji.
Bio je stalni dopisnik Tanjuga iz Stokholma, Atine i Ankare. Autor je više zapaženih
tekstova o zbivanjima na Balkanu koji su objavljeni u vodećim jugoslovenskim listovima i
publikacijama.

135