Људмила Разумовска

Кући
ЛИЦА:
ЖАНА, 17 година
МАЈК, 17 година
ОЖИЉАК, 18 година
СИНЕ, 16 година
ТАЊА РИЂА, 15 година
БРАЋА: ФОМА,10 и
БЛИЗАНАЦ, девет година
ВЕЊКА
АНЂЕО

ПРВИ ЧИН
СЛИКА ПРВА

Подрум напуштене зграде. Поломљени намештај, крпе, смеће. ВЕЊКА монах и браћа, ФОМА и БЛИЗАНАЦ, жваћу векну
хлеба.
ВЕЊКА: И видјех небо ново и земљу нову, јер прво небо и прва земља прођоше и мора више нема. И видјех град
свети Јерусалим нов, гдје силази од Бога с неба, као невјеста украшена мужу својему. И Бог ће отрти сваку сузу. И
смрти неће бити више. Ни плача, ни вике, ни болести неће бити више. И ничега више проклетог неће бити. И
створиће Бог све ново. И биће Бог свуда и у сваком и царство ће његово бити у вјекове вјекова, амин. Је ли све
јасно?
Пауза
БЛИЗАНАЦ (неуверљиво): Све...
ВЕЊКА (ФОМИ): А теби?
ФОМА (гледа брата, уздахне): А хоће ли тамо делити штрудле? Вруће?
ВЕЊКА: Штрудле?
ФОМА и БЛИЗАНАЦ са надом гледају у ВЕЊКУ.
ВЕЊКА: Биће и штрудли.
ФОМА (ватрено): Са маком?
ВЕЊКА: Па... самаком...
БЛИЗАНАЦ: А жваке?
ВЕЊКА: А да ти, можда, не волиш жваке?
БЛИЗАНАЦ: Аха.
ВЕЊКА (претура по џеповима): Ево. Имам само једну.
БЛИЗАНАЦ (не верује очима, опрезно је врти, одмотава, њушка, даје брату): Аха. Добра је. На пола. Гризи.
ФОМА (труди се да одгризе тачно половину): А ја волим пиво. У конзервама. Да немаш можда пиво?
ВЕЊКА: Немам, ја не пијем пиво.
ФОМА: А ја сам једном попио шест конзерви. Частио Сине. Било је супер!
ВЕЊКА: Ја пијем воду. Пиво ми је забрањено.
ФОМА: Баш је то без везе. Ја пијем све.
ВЕЊКА: Ти си још мали.
ФОМА: А глава ми велика. (Смеје се) Видиш, колика ми је глава?
ВЕЊКА: Нормална.
ФОМА: Ма не, огромна је. А мозга мало. Ја имам пилећи мозак.
ВЕЊКА: Ко ти је то рекао?
ФОМА: Наставница. У дому. Све време ми је лупала главу о клупу. "Имаш пилећи мозак, Фомин, запамти! Пилећи
мозак!" Запамтио сам.
Пауза
ВЕЊКА: Њу ће Бог казнити.
ФОМА: Неће, неће је казнити.
БЛИЗАНАЦ: Казниће.
ФОМА: Ма, какви. Ми смо пре имали баку. Рођену. И она је исто тако говорила за маму: "Казниће је Бог, казниће
је Бог". И опет ништа. Бака је умрла, а мама...
БЛИЗАНАЦ: Можда је и она умрла.
ФОМА: Шта лупеташ?!
БЛИЗАНАЦ: Па, ми не знамо...
ФОМА: Шта ти је?! Ти би желео да она умре!
БЛИЗАНАЦ: Не...
ФОМА: Немој тако да говориш, капираш. Иначе ћеш добити своје! (ВЕЊКИ) Мама је била страшна женска.
Пропила се због швалера. Овај овде је и не памти.
БЛИЗАНАЦ: Памтим...
ФОМА: Памтим!... Шта ти памтиш, бедо! 'Ајде, кажи какве су јој биле очи?
БЛИЗАНА: Плаве...
ФОМА: Плаве!... То сам ти ја причао! А коса? Сећаш ли се какву је имала косу? Фризуру?
БЛИЗАНАЦ: Фризура... онако... на локнe...
ФОМА: А боја, боја?
БЛИЗАНАЦ (само што незаплаче): Златна...
ФОМА (смеје се): Ах, ти... запамтио, бубашваба! Ма он је, у ствари, није ни видео, ниједном је није видео. Када их
је родила, близанце, одмах их је бацила, један је умро, а овога је пронашла бака и однела га у болницу... (брату) Је
ли, где си је ти то видео, кажи? Можда у сну?
БЛИЗАНАЦ: Видео сам је!
ФОМА: Где? Реци, где си то могао да је видиш? Где?
БЛИЗАНАЦ: Ма немој! Ни ти је ниси видео!
ФОМА: Ја?!
БЛИЗАНАЦ: Ти! Сам је ниси видео, а говориш...
ФОМА: Ја је нисам видео?!
БЛИЗАНАЦ: Ти! Ти! Ти!
ФОМА (бесни): Сад ћу да ти покажем... главу о сто! Нећеш!? (Баца се на брата)
ВЕЊКА (виче): Фомо! Шта то радиш, Фомо! (Раздваја их)
ФОМА: Нек престане да лаже, иначе ће добити своје...
БЛИЗАНАЦ (плаче): Сам лажеш... ја сам је видео... била је тако лепа... златна...
Из удаљеног угла се појављује буновна мала риђокоса девојчица са огромним стомаком.
ТАЊА РИЂА: Баш сте прави јарци. Не дате ми да одремам. Што се дерњате?
ФОМА: Ништа. Због маме.
ТАЊА: Будале. Нашли сте због чега да урлате. Нисте ви имали никакву мајку, па макар се драли до сутра.
ФОМА: То је ти ниси имала.
ТАЊА: И ја је нисам имала.
БЛИЗАНАЦ: А ми смо је имали!
ТАЊА (зева): Ах, поноси се тиме до пензије, главо купуса! Добро, де, немој да се дереш. А ти, Фомка, како ја видим,
имаш пилећи мозак.
ФОМА (уздише): Знам ја то.
ТАЊА: Брата лемаш. Зар је то лепо?
БЛИЗАНАЦ: Он ме не лема!
ТАЊА: Досадили сте ми. Хоће ли Ожиљак скоро? Цркла сам од глади...
БЛИЗАНАЦ: Тањка, а ми појели векну. Овај нас частио, Вењка.
ТАЊА (коначно примећује ВЕЊКУ који растројено пиљи у њен стомак): Па, што си се удрвенио? Нови, а?
ВЕЊКА ћути.
ТАЊА (задовољно): Значи, нем.
БЛИЗАНАЦ (радосно): Није он нем. Вења, ти ниси нем?
ТАЊА: Знате шта, браћо, лепо би било да одете по хлеб, а?
ФОМА: А хоћеш ли да нам даш паре?
ТАЊА: Одакле ми, мили моји? Да их можда не рађам? Па зар ви нисте ништа зарадили?
ФОМА: Зашто... Ожиљак ће да нас среди ако ми без њега... без њега...
ТАЊА: А ми му нећемо рећи, а? 'Ајде, тутањ! Коме ја говорим, Фома!
ФОМА: Добро. Идемо. Вења, ми ћемо брзо, немој да одеш.
Одлазе. Пауза
ВЕЊКА:Ко си... ти?
ТАЊА: Ја? Тањка. Риђа.
ВЕЊКА: А... шта ти је... то?
ТАЊА: Стомак. Шта је, зар никад ниси видео?
ВЕЊКА: Огроман...
ТАЊА (поносно): Аха. Огроман. (хвалисаво) Ускоро ћу да се породим.
ВЕЊКА: Ти?!
ТАЊА: Па нећеш ваљда ти!
ВЕЊКА: Како то... да се породиш?
ТАЊА: Ти мора да си неки блента! Како жене рађају?
ВЕЊКА: Ти си још... мала...
ТАЊА (увређено): Ако баш хоћеш да знаш, ја имам менструацију још од девете године, а сад ми је скоро петнаест.
ВЕЊКА (мало тога је разумео): Петнаест?
ТАЊА: Да ниси можда глув?
ВЕЊКА: А ја сам мислио...
ТАЊА: А ти се прекрсти, како те беше оно зову?
ВЕЊКА: Вењамин.
ТАЊА: Па, Вењамине, откуд се ти створи код нас?
ВЕЊКА: Из манастира.
ТАЊА: Одакле то?
ВЕЊКА: Из манастира.
ТАЊА: Шта си ти, некакав калуђер?
ВЕЊКА: Још увек не.
ТАЊА: А спремаш се?
ВЕЊКА: Да, живео сам као искушеник код монаха.
ТАЊА: И шта си тамо радио?
ВЕЊКА: Шта ми нареде, то сам и радио.
ТАЊА: Па?
ВЕЊКА: Цепао дрва, стругао... па сено... башта, носио сам воду... све...
ТАЊА: А како си доспео овамо? Ногирали те?
ВЕЊКА: Нису...
ТАЊА: Ногирали те, шутнули!
ВЕЊКА: Сам сам отишао.
ТАЊА: Зашто?
ВЕЊКА: Игуман није благословио.
ТАЊА: Како... то? Ко ти је тај, игуман?
ВЕЊКА: Па... начелник.
ТАЊА (весело): Капирам. Ниси му се допао!
ВЕЊКА: Зашто... ја сам се трудио...
ТАЊА: Не секирај се. Сви начелници су волови.
ВЕЊКА: Не смеш тако да говориш.
ТАЊА: Пази ти њега!
ВЕЊКА: Грех је.
ТАЊА: Шта је то?
ВЕЊКА: То је... то је када некога мрзиш... или псујеш, или, уопште...
ТАЊА: Значи, ти мислиш да треба све да волим?
ВЕЊКА: Све.
ТАЊА: Све-све?
ВЕЊКА: Бог воли све.
ТАЊА: И Синета?
ВЕЊКА: То... не знам, ко је то?
ТАЊА: Видећеш. То је један човек.
ВЕЊКА: Ако је човек, треба га волети.
ТАЊА (смеје се): Баш да видим како ћеш га заволети!
ВЕЊКА: А зашто да га не волим?
ТАЊА (шапуће): Он је убио човека.
ВЕЊКА (такође шапатом): Како то, "убио"?
ТАЊА (смеје се): Врло просто. Потукао се и убио.
ВЕЊКА: То... то је он случајно, сигурно је случајно.
ТАЊА: Ма немој, случајно! Зарио му шило, до краја. Морали смо због њега да се селимо. А знаш где смо пре
живели?
ВЕЊКА: Где?
ТАЊА: У Јесенуткама.
ВЕЊКА: Ти си из Јесенутака?
ТАЊА: Не, ја сам из Омска.
ВЕЊКА: Ти си из Омска?!
ТАЊА: Аха. Шта си се тако забезекнуо?
ВЕЊКА: Па и ја сам! Из Омска!
ТАЊА: Лажеш.
ВЕЊКА:Заиста...
ТАЊА (осмехује се): Лажеш...
ВЕЊКА: Прекрстићу се, ево...
ТАЊА: А у којој си улици живео?
ВЕЊКА: Ја... не сећам се... чини ми се у Лењиновој...
ТАЊА: Па и ја сам живела у Лењиновој! Слушај, а можда си ти мој брат? А? Причали су ми да имам брата! Само
што су га дали у други дом, а?
ВЕЊКА: Не знам... Мада, не верујем...
ТАЊА: Чекај! Немој одмах да одбијаш. Знаш ли ти како је лепо са братом? Ти си сам, потпуно сам - кад, наједном,
брат! ја ћу ти родити сестрића! Ето породице! Почећемо да живимо. А? Хоћеш?
ВЕЊКА: Не знам... свеједно ћу отићи. У манастир.
ТАЊА: Ма шта си се прилепио за тај манастир!
ВЕЊКА: Ти то не разумеш.
ТАЊА: Гледај, па и ти си риђ, као и ја.
ВЕЊКА: Не, ја сам плав, зар не видиш?
ТАЊА (уздише): Значи, нећеш да ми будеш брат...
Пауза
ВЕЊКА: Не могу. (Пауза) А ко је... па... отац?
ТАЊА: Не знам. (увређено) Сине говори да је он. Само, он лаже. Са мном више спава Ожиљак.
ВЕЊКА: А ти се не бојиш?
ТАЊА: Чега?
ВЕЊКА: Да родиш.
ТАЊА: Чега да се плашим? Па сви рађају.
ВЕЊКА: Дете треба прехранити. Пазити. Па ствари... да све буде чисто. Онда, у школу... да учи.
ТАЊА: Па шта? Све ће тако и бити.
ВЕЊКА: Ко ће вас издржавати?
ТАЊА: Не знам. Сине. Ожиљак.
ВЕЊКА: Па зар ћете тако живети, утроје?
ТАЊА: Па шта?
ВЕЊКА: То се зове грех. Содомски.
ТАЊА: Фуј! Ја о томе ништа не знам и нећу да знам! Могу ја теби и о твојим вајним калуђерима свашта да
испричам!...
ВЕЊКА: Па?
ТАЊА: Они су педери! (Смеје се)
ВЕЊКА (пада у ватру): Ти... ти... то... не смеш!
ТАЊА: Па њима је забрањено да воле жене. (Смеје се)
ВЕЊКА: Па шта онда? Њима то и не треба! Схваташ? Они... њима то није потребно!
ТАЊА: Како то "није им потребно"? Шта су они, нешто посебно? Свима треба, а њима не треба! Слатко се смеје.
ВЕЊКА: Ти си глупача! Трбава глупача, разумеш!
ТАЊА: Опа, опа, опа! Овамо, говори, забрањено је псовање, а он...
ВЕЊКА: Одлазим од вас. Збогом.
ТАЊА: Ма, стани, стани, ниси се ваљда наљутио? Наљутио си се, а? Због својих калуђера? Баш си ти нека лудица!
Немој да се љутиш. Ја сам само... нисам хтела... кад размислиш... нек свако ради по свом, је л' тако?
ВЕЊКА: Не, није тако, није тако! Заповеђено је: "Не чини прељубу!" А ти - живиш утроје! Ето и дете... како ћеш
га васпитавати?
ТАЊА: Некако. Не дери се. Види га! Дерња се. Ниси ми ти муж.
ВЕЊКА: Штета што ти нисам муж. Да знаш како бих те васпитао! Код мене би све научила, заувек!
ТАЊА: Ух, ух, што си ме уплашио! Калуђерчић.... (Прилази му, са лукавим осмехом) Је ли, хоћеш ли да те ја малчице
искварим,а?
ВЕЊКА: Шта?...
ТАЊА: Хоћеш да ти помазим мачора? (Пружа руку)
ВЕЊКА (ужаснут): Ти... ти си полудела! (Бежи)
ТАЊА (кикоће се): Ма куда ћеш, Вењочка? Шалила сам се! Калуђерчић! Баш си ти нека будалица...
Улазе ФОМА и БЛИЗАНАЦ.
ФОМА: Тања, куд је побегао калуђер?
ТАЊА (слеже раменима): Уплашио се. Рекла сам му "хоћеш да ти помазим мачора", а он зинуо к'о нека лујка и
отперјао!
Браћа се смеју.
ФОМА: Боље да га нама помазиш.
ТАЊА: Пази, који сте ми па ви фрајери! Кад вас ја помазим више нећете моћи њиме ни да пишате!
ФОМА: Немој да се љутиш, Тањка. Капирамо ми, шта ти имаш од нас. Ми смо још клинци. А кад порастемо - то
је већ друга ствар.
ТАЊА (помирљиво): Па растите. Јесте ли донели клопу?
БЛИЗАНАЦ: Не-е. Већ је било затворено.
ТАЊА: Како то "затворено"?
ФОМА: Па продавница ради до седам. А колико је сада?
ТАЊА: Колико?
ФОМА: Већ је затворено.
ТАЊА (урла): У-у -у!... Гладна сам!... Мила мајко, како сам гладна.... у-у-у...
БЛИЗАНАЦ: Немој да плачеш. Ускоро ће доћи Ожиљак. Донеће.
ТАЊА: Донеће, само ти чекај! Ето, малопре сте прождрали векну, што ми нисте оставили?
ФОМА: Ми смо заборавили на тебе, немој да се љутиш, Тања... Запричали се са калуђером.
ТАЊА: И шта сад, да вас поједем?
БЛИЗАНАЦ: Како то... нас? (Смеје се)
ТАЊА: Тако, лепо... Одсечем комад гузице и на тигањ.
БРАЋА се смеју. Улазе ОЖИЉАК и СИНЕ. Лице ОЖИЉКА је крваво.
ТАЊА (угледа их, почиње да запомаже): Ожиљчићу! Шта је то с тобом?!
СИНЕ (браћи): Сине, који курац ви ту тражите.... 'ајде, брзо по воду!
ТАЊА: Шта је са тобом, мили мој? Ко ти је то...
ОЖИЉАК: Треба да се губимо одавде...
ТАЊА (тужно): Куда опет?
СИНЕ: Сине, на курчев југ...
ТАЊА (брише лиие ОЖИЉКУ): На југ? Стварно, Ожиљчићу? Супер! Хајдемо на југ! Тамо је топло... Тамо је море,
а? Ја никада нисам била на мору. Идемо на море! Ох, а ако се ја одједном породим? На путу?
СИНЕ: Сине, који ћеш нам ти курац на мору... (Смеје се) Је л' тако, Ожиљак?
ТАЊА: Какото? Где ћу ја без вас?... Ожиљак!
Пауза
ФОМА: Ожиљак, а ми?... Хоћеш ли нас да поведеш на море?
Пауза
ОЖИЉАК (браћи): Јесте ли донели лову?
ФОМА: Лову... Аха... (брату) Дај. (Извлаче новаи из џепова)
ОЖИЉАК (не гледа): Колико ту има?
ФОМА: Ево...
ОЖИЉАК: И шта, то је од обојице?
ФОМА: Аха...
ОЖИЉАК (обојицу вуче за уши): Колико пута сам вас учио: просјачење - то је професија! Професија! Професија!
ФОМА и БЛИЗАНАЦ (тихо цвиле): Ох, Ожиљак! Боли нас... боли, пусти!...
ОЖИЉАК: Просјачење је професија! Волови!... (Пушта дечаке) Ако ми још једном донесете оволико, боље би вам
било да се удавите! Капирате?
ФОМА (кроз сузе): Капирамо. Само, Ожиљак, ми нисмо криви... Колико дају...
ОЖИЉАК (поново га хвата за уво): Ја нисам навикао да двапут говорим, Фома.
ФОМА: Ох, нећу више, нећу више! Пусти ме! Боли ме, боли!
ОЖИЉАК га пушта.
СИНЕ: Сине, види, који му курац испао из џепа. (Даје ОЖИЉКУ омотић жваке)
ОЖИЉАК: Шта је то?
СИНЕ: Сине, то је курчева жвака.
ОЖИЉАК (дечацима): Хајде, хајде, приђите овамо. Ко сте ви? Ћутање.Да ви, можда, нисте којим случајем синови
краља Артура? Или наследници арапског шаха? А? Одговарајте када вас пита старији друг!
ФОМА: Ми не знамо, Ожиљак.
ОЖИЉАК: Надам се да вам је јасно да сте ви ништавни одбегли испљувци за којима плаче совјетски поправни
дом?
ФОМА и БЛИЗАНАЦ: Све ми то разумемо, разумемо, Ожиљак.
ОЖИЉАК: Ко вам је дозволио да се тако разбацујете туђим парама, а? Купују ђаво би га знао шта, некакве жваке,
америчке!? Још мало ћете изволети да пожелите и мерцедес.
ФОМА и БЛИЗАНАЦ: Нисмо то ми! То није наше! Није наше!
ОЖИЉАК: Сине! Објасни дечици како морају да поштују приватну својину.
СИНЕ уз смешак прилази дечацима.
ФОМА и БЛИЗАНАЦ (истовремено): То су нас частили! Нисмо ми купили! Ожиљак, опрости нам! Није наша!
Улази ВЕЊКА.
ВЕЊКА (код врата): Да си одмах оставио дечаке!
СИНЕ (окреће се): Шта...
ВЕЊКА: Рекао сам, пусти их!
ОЖИЉАК: Шта је ово, Христос се јавио своме народу?
ВЕЊКА: Рекао сам ти да пустиш децу!
СИНЕ изненада јако удара ВЕЊКУ у лице. Овај пада.
ТАЊА (вришти): Не дирајте га! Он је мој брат! Он је мој брат! Не дирај га, Сине, капираш! То ми је брат!
СИНЕ: Сине... ма који ти је он... курац...
ТАЊА: Брат! Брат! Допутовао! Из Омска! Он је такође из Омска, као и ја! Схваташ? Видиш да је исто риђ, као ја?
Не
дирај га, Сине! То их је он частио! Видела сам! Нисам спавала! Све сам видела! И векну им је купио! Он је мој
брат!
СИНЕ (ОЖИЉКУ): Сине, који курац она...
ОЖИЉАК (одмахује руком): Идите сви до ђавола... (ВЕЊКИ) Како се зовеш?
ВЕЊКА: Вењамин.
ОЖИЉАК: Јеси ли ти стварно брат Риђој?
ВЕЊКА: Сви су људи браћа.
ОЖИЉАК: А... значи лаже, кучка.
ВЕЊКА (отире крв са усана): Овде сам заборавио торбу.
ОЖИЉАК: Торбу? А како си ти овде доспео?
ВЕЊКА (Главом показује на браћу): Са њима. Упознали смо се. Ја скупљам новац. За манастир.
ОЖИЉАК: За шта?
ВЕЊКА: За манастир.
ОЖИЉАК (пажљиво га разгледа): А шта ће ти то?
ВЕЊКА: Па рекао сам: није за мене. За манастир!
ОЖИЉАК: И јеси ли много прикупио?
ВЕЊКА: Много.
ОЖИЉАК: Где га држиш?
ВЕЊКА: У торби.
ОЖИЉАК: У овој? (Показује на Вењкину торбу, коју му СИНЕ услужно додаје)
ВЕЊКА: У њој.
ОЖИЉАК (отвара торбу, узима новац, трпа га у џеп, баца торбу ВЕЊКИ у лице): А сад се губи! Сине! Да вечерамо!
СИНЕ: Риђа! Вечера!
ТАЊА (сикће): 'Оћете да вечерате, а? Изгубе се на читав дан, лову не оставе, а ја још и вечеру да... Немам ја ништа,
сама читав дан гутам пљувачку, стомак ми к'о оркестар...
ОЖИЉАК: Сине, овај калуђер ме нервира.
ВЕЊКА: Ја никуда нећу отићи док ми не вратиш мој новац.
СИНЕ: Сине, који му је курац, дај му једно следовање... Види га, накурчио се...
ОЖИЉАК: Ма нека, пусти момка, нека остане. Само, хотели су данас скупи. Ово ти је за собу, је л' јасно?
ВЕЊКА: Тај новац је за цркву. Божију. Разумеш? Тај новац је чист!
ОЖИЉАК: А, ево, ми ћемо управо сада да га прождеремо и пропијемо и више га неће бити: ни чистог, ни прљавог.
Је л' тако, Сине?
СИНЕ (смеје се): Аха...
ОЖИЉАК: Идемо. Овде нам не дају ни да вечерамо...
ТАЊА: А ја, поведите и мене, поведите ме, гладна сам, поведите ме!
ОЖИЉАК: Теби ћемо донети. Сендвич, Са маслацем и кавијаром. Који више волиш, црвени или црни?
ТАЊА: Ништа ви нећете донети! Ускоро ћу да се породим! Дете у мени је гладно. А ви сте животиње, животиње!
ФОМА: Ожиљак, а хоћеш ли и нама да донесеш? Обичан, само са маслацем? Без кавијара? Хоћеш?
ОЖИЉАК: Без кавијара?
БЛИЗАНАЦ: Аха. Без. Само са маслацем.
ОЖИЉАК (уздише): Не. Без кавијара не доносим. Није укусно. Па, децо, ћао. Идемо, Сине.
Одлазе. Пауза У углу ТАЊА РИЂА тихо плаче.
ВЕЊКА (прилази ТАЊИ): Ево. Узми.
ТАЊА: Шта?
ВЕЊКА: Јабуку.
ТАЊА: Ох... хвала ти. (Једе)
ВЕЊКА: Куд су отишли? Да пију?
ТАЊА: Ко зна... волови... Мрзим их!
Пауза
ВЕЊКА: Зашто ти овде живиш с њима?
ТАЊА: А где ћу, брате рођени, где ћу? А, да ме ти поведеш са собом, у манастир?
ВЕЊКА: А где су твоји родитељи?
ТАЊА: Тамо где и твоји.
ВЕЊКА: Ја имам баку.
ТАЊА: Праву?
ВЕЊКА: А шта си ти мислила!
ТАЊА: Ништа ја нисам мислила. Ја сам гладна. Сваког дана сам гладна. (Хвата се за стомак) Не разумем, од чега
он расте? Сигурно је оно у мени већ умрло. Од глади!
ВЕЊКА: Хоћеш да те пошаљем код моје баке?
ТАЊА: Нећу.
ВЕЊКА: Зашто?
ТАЊА: Зато што ти лажеш. Немаш ти никакву баку.
ВЕЊКА: Имам. Јегорова, Дарја Фјодоровна. Живи у Костромској области...
ТАЊА (звижди): А зашто сам не одеш код ње?
ВЕЊКА: Ја... хоћу да живим у манастиру.
ТАЊА: Ето, одмах се види да лажеш. Да је изистински имаш, не би ти на памет пао никакав манастир.
Улазе ЖАНА и МАЈК.
ЖАНА: Ко то хоће у манастир? Поведите и мене!
ТАЊА (радосно): Дошла је Жана! Донела је млеко! Жанка, шта ће теби манастир? Мили, дајте нешто да се поједе,
надула сам се од глади!
ЖАНА: Мајк ме оставља, време је за манастир.
ТАЊА: Ох, Жана, измишљаш! Мајк је оставља! Па он сања како те води на венчање, зар не, Мајк?
МАЈК: Наравно.
ТАЊА: Баш неке имају среће. И леп и воли је! А овде...
рића наказа са стомачином...
МАЈК: Запамти, Тања, ти си сјајна особа, само си мало накурвичаста.
ТАЊА: Ма немој, а Жана није накурвичаста?
МАЈК: Она није.
ТАЊА: Аха, аха, пази да ти не поверујем! Одмах! Мени је Ожиљак такве ствари причао о њој! (Смеје се)
МАЈК: Ућути, глупачо!
ТАЊА: Ја нисам глупача!
МАЈК: Добро, дебилко!
ТАЊА: Нисам дебилка! Нисам дебилка! Зашто ме зовеш дебилком?! Ја сам добра! Ја нисам дебилка!
ЖАНА: Мајк!..". Престани. (ТАЊИ) Не плачи. Сад ћемо да вечерамо. Укусно је. Хоћеш?
ТАЊА (смеје се кроз сузе): Не лажеш?
ЖАНА (отвара ташну): Гледај.
ТАЊА (радосно): Ох, Жана! Како те волим!
ФОМА (врти се око ЖАНЕ): Жана, а хоћеш ли и нама дати?
ЖАНА: Навалите.
ТАЊА РИЂА и дечаци радосно ваде храну из ташне.
ЖАНА (прилази ВЕЊКИ): А ко си ти? Откуд ти овде?
ВЕЊКА: Сам сам дошао. Из Оптинског манастира.
ЖАНА (иронично): Обнављаш Небеску Русију?
ВЕЊКА: Не... ја само... желим да живим са монасима.
ЖАНА: Значи, молићеш се за нас грешне?
ВЕЊКА: Да, молићу се.
ЖАНА: А зашто?
ВЕЊКА: Како "зашто"?
ЖАНА: Зашто би се ти молио за нас?
ВЕЊКА: Да вам Бог опрости.
ЖАНА: А шта то да нам опрости? Ево, можда, ја треба њему да опростим.
ВЕЊКА:Ти?!
ЖАНА: Ја... они... сви ми.
ВЕЊКА: Шта ти је, да ниси изгубила разум?
ЖАНА: Још увек нисам, зашто?
ВЕЊКА: Па зашто онда говориш као какав безумник?
ЖАНА (смеје се): А! Увредио си се због Бога? Није страшно, отрпеће он. И ми трпимо, и он трпи.
ВЕЊКА (несвесно): Господе, опрости јој...
ЖАНА: Опрости ми, Господе, као што и ја теби праштам.
ВЕЊКА несвесно затвара очи, хоће да запуши уши.
ЖАНА (смеје се): Шта је, уплашио си се? Тако, тако. А овамо, хоће у манастир...
ТАЊА (узбуђено): Ох, Жана! Зар могуће да постоје оваква јела?
ЖАНА: Могуће је... Свашта је могуће...
ФОМА: Жана, а шта је ово? У конзерви?
ЖАНА: То је ананас... Ово је шунка... Ово је, чини ми се, риба... Мајк! Отвори деци конзерве. Хајде, клопајте
буржујску храну! И ти, калуђерчићу, немој да се стидиш. Или данас постиш?
ВЕЊКА:Не...
ЖАНА: Онда навали, док нису све разграбили.
ВЕЊКА: Ја нећу... да једем... твоје...
ЖАНА: А зашто?
ВЕЊКА: Нећу.
Пауза
ЖАНА: А шта је са тобом, Мајк? И ти нећеш?
МАЈК: Одакле ти све ово?
ЖАНА: Шта то?
МАЈК: Сва ова храна?
ЖАНА: Провалила у радњу.
МАЈК: Озбиљно те питам.
ЖАНА: А ја ти озбиљно одговарам. (Пуши)
Пауза
МАЈК: Знаш, момци су ми предложили да почнем да свирам са њима. Бас-гитариста им негде запалио. Или у
Америку, или у Москву... Шта ти мислиш?
Пауза
ЖАНА: Мајк, ја хоћу да изнајмим стан. (Пауза) Не могу више по подрумима. Заударам на пацове.
МАЈК: Ја бих рекао, на парфем.
ЖАНА (јетко): То би ти рекао.
Пауза
МАЈК: Знаш ли ти колико данас кошта стан?
ЖАНА (оштро): Знам.
МАЈК: Ја толико не могу да зарадим... за сада.
ЖАНА (подсмешљиво): То сам већ схватила.
Пауза
МАЈК: Хајде да се још мало стрпимо.
ЖАНА: Колико?
Пауза
МАЈК: Још мало.
ЖАНА: И, шта онда?
МАЈК: Нешто ћемо већ смислити.
ЖАНА (љутито): То сам већ чула. Сто пута! Шта ћеш ти то да смислиш? Све си већ смислио. Довукао си ме у овај
говнави град и сместио у подрум. Шта ти још можеш да смислиш? Да певаш песмице у подземном пролазу? Па
певај. Певај, ласто, певај. Можеш и да заплешеш! (Лупа длановима)
МАЈК (ћути): Можеш слободно да ми кажеш.
ЖАНА: Шта?
МАЈК: Одакле ти ова храна?
ЖАНА: Понављате се, сер. Већ сам одговорила: провалила сам у продавницу. Да немате нешто против? Види како
једу, све им пуца иза ушију. Иди, наједи се, храниоче мој.
МАЈК: Ја не једем крадено.
ЖАНА: Онда цркни. Ја немам намеру да цркнем са тобом, као Тањка.
МАЈК: Жана!
ЖАНА: Не прилази ми! Не прилази! Ударићу те!
ТАЊА: Шта вам је? Сваћате се?
МАЈК: Маштамо. О будућности.
ТАЊА (сита и задовољна): Ох, и ја волим да маштам.
МАЈК: О чему то, Тањечка, кажи и нама.
ТАЊА: Ја? Па, о свачему... маштам, на пример, о томе како ћу се удати за доброг - доброг човека... имаћемо
кућицу...
на мору... тамо је топло!... сунце... песак... и много, много разне деце: беле, црне, жуте... разне... и сва та деца трче
по
обали и бацају каменчиће у воду... а ја седим у кући и кувам прекрасан ручак... а онда се враћа муж, ја му говорим:
"Седи", велим, "мили, за сто, скувала сам ти шчи!"...
МАЈК: Доста, Татјана, убедила си ме. Од тебе ће испасти идеална супруга. Остави Ожиљка, поћи за мене, живећемо
на мору.
ТАЊА (у неверици): Ма ти се само шалиш...
МАЈК: Зашто? Ја то озбиљно.
ТАЊА: Аха, стварно... Жана би ми ископала очи.
МАЈК: Не би ти их ископала. Ја сам, изгледа, добио отказ.
ТАЊА: Жана! Шта то он? Шта то трабуња?
Пауза
МАЈК: Ето видиш. Ћутање је знак слагања.
ЖАНА: У реду, престаните са лупетањем. Спава ми се. Идемо, Мајк.
Улазе ОЖИЉАК и СИНЕ са боцама вотке и храном.
ОЖИЉАК: Нико не иде одавде. Славимо годишњицу!
ТАЊА: Ура! Ожиљак је дошао! Славимо годишњицу! Ох, Ожиљак, а какву то годишњицу?
СИНЕ: Сине, у курац са њом... (неочекивано) Стогодишњицу Иљича!
Сви се смеју.
СИНЕ: А шта?... И то ће ускоро... седмог новембра, ето!
ТАЊА: Сине, сада је још увек тек септембар, чујеш?
СИНЕ (виче): Живела Велика! Октобарска! Социјалистичка! Револуција! Ура-а-а!...
МАЈК: То је био преврат.
СИНЕ: Шта?
МАЈК: Није револуција, него преврат.
СИНЕ: Сине, а која је то курчева разлика?
ОЖИЈБАК (ВЕЊКИ): А ти, калуђеру, још увек си ту? Проводимо се за твоје паре. Хоћеш вотку?
ВЕЊКА: Ја не пијем.
ОЖИЉАК: Код нас сви пију. Говорим ли истину, недоношчићи?
БРАЋА се помирљиво смеју.
ОЖИЈБАК: Ето, видиш. И Жаночка, наша лепотица и она ће са нама испити чашицу за деда Лењина. (Прилази
ЖАНИ)
БЛИЗАНАЦ: О коме он то? О каквом деди?
ФОМА: "О коме, о коме"? Па о свом деди, о коме би другоме.
ОЖИЈБАК: Па, лепотице, је ли све о кеј? Пакуј крпице, ићи ћеш у Истамбул, да будеш фотомодел.
ЖАНА: Где, где?
ОЖИЈБАК: У Турску, лудице. Нафташким краљевима.
ЖАНА: Ма који сад краљеви? Ти си ми, ђубре, обећао Париз.
ОЖИЉАК: А, са Паризом су, луткице, искрсле неке потешкоће. Изненада су им постале веома потребне девице.
ЖАНА: За фотомоделе?
ОЖИЉАК: М-да. Траже. Да би, значи, оне тамо...
ЖАНА: Па, извини, чега нема, нема. А у свој турски куплерај можеш да пошаљеш Татјану, чим се породи. Њој је
ионако свеједно. (Оставља чашу, одлази)
ОЖИЉАК: О, зашто нисам Ален Делон, а, Мајк? Јесу ли свима пуне чаше? Калуђеру казнени пенал.
Сви, осим ВЕЊКЕ, пију.
ОЖИЉАК: Шта је, Вењка, ти наше вође не волиш, здравице наше не уважаваш, вотку нашу не пијеш, горд си, да?
А
Бог не воли горде! Ох, не воли Бог горде!... Значи, боље да попијеш, Вењка, једну, боље је, здравије, иначе...
ВЕЊКА: Већ сам ти рекао... Ја нећу да пијем. Готово!
СИНЕ: Сине, који курац он ту агитује?... Да није кљун... црвени? Ух, гњида... Срце ми каже да је кљун. (Виче)
Покажи своју легитимацију, црвени, покажи чика Махноу, покажи, срце ти твоје...
ОЖИЉАК: А ако те ми лепо замолимо, а, Вењочка? Хоћеш? Ако клекнем пред тобом на колена? (Виче)
Клекни,Сине!
СИНЕ: Сине, а можда је боље да... да стрељамо гада!
ОЖИЉАК: Причекај, после ћеш га стрељати. Прво га треба лепо замолити.
СИНЕ (клечи): Попиј, Вењка... Сине, ти...
ОЖИЉАК: Сви ћемо замолити калуђера да попије. Сви!
ТАЊА, ФОМА и БЛИЗАНАЦ клекну, моле га.
ОЖИЉАК: Па, Вењка, ми смо те молили да нас поштујеш. А ти нећеш. Мало га придржите, дечице. Направићемо
му
"циганску ватру".
Сви, уз сложни усклик, подржавају идеју. СИНЕ заврће руке ВЕЊКИ, остали се баиају на њега, умало га не оборивши на под.
ОЖИЉАК зубима отвара флашу са вотком и покушава да на силу сипа њен садржај ВЕЊКИ у уста. Овај се грчевито опире.
Сви срећно вичу: "Пиј до дна! Пиј до дна! До дна!" "Циганску ватру" изненада прекида МАЈК. Он прилази ОЖИЉКУ и
отима му боцу.
МАЈК: Удавиће се. Остави га.
Пауза
ОЖИЉАК (уз смешак полако кружи око МАЈКА): Иде маца око тебе, иде маца око тебе, пази да те не огребе!
МАЈК се баца на ОЖИЉКА, почиње туча. ТАЊА вришти. ЖАНА се баца између њих.
ЖАНА (ОЖИЉКУ): Не дирај га.

СЛИКА ДРУГА

Исто подрум. Мутно светло петролејске лампе. Дрхтећи од хладноће, седе ТАЊА и БРАЋА. Ћутање.
БЛИЗАНАЦ: А ја сам видео Жану.
ФОМА: Лажеш! Где?
БЛИЗАНАЦ: Код цеви. Ишла је тамо... са једним.
ТАЊА: Сигурно са Мајком.
БЛИЗАНАЦ: Не, није са Мајком... у бунди.
ТАЊА: Е сад стварно лажеш. Нема она никакву бунду.
БЛИЗАНАЦ: Била је у бунди... дугачкој... до земље.
ФОМА: То ти се причинило, Близанче.
БЛИЗАНАЦ: Повикао сам "Жана!". А она се осврнула и махнула ми руком.
ФОМА: И то је све?
БЛИЗАНАЦ: Све...
Пауза
ТАЊА (уздише): Та има среће.
БЛИЗАНАЦ: Тако је лепа... У бунди.
Пауза
ТАЊА: А ми овде цркавамо од глади.
Пауза
ФОМА: Тања, а хоћеш ли ти бебу да оставиш у болници?
ТАЊА (слеже раменима): Досадила мије.
ФОМА: Како то "досадила"? Па још се ниси ни породила.
ТАЊА: Досадила ми је стомачина... и уопште.
ФОМА: Стомачина, наравно.
БЛИЗАНАЦ: Сигурно су двојке.
ТАЊА: Још и то! Одмах ћу се обесити.
ФОМА: Сигурно ти је већ време. Види колико је нарастао.
ТАЊА (скоро поносито): Биће још већи.
БЛИЗАНАЦ: Је л' се бојиш?
ТАЊА: Чега?
БЛИЗАНАЦ: А ако одједном почнеш да се порађаш?
ТАЊА: Нећу почети.
БЛИЗАНАЦ: А... ако почнеш?
ТАЊА: Ожиљак је израчунао. Има још скоро месец.
ФОМА: Ожиљак зна.
ТАЊА (хвалисаво): Он је обећао да ће ме одвести у болницу.
ФОМА: У коју.
ТАЊА:Унајбољу.
БЛИЗАНАЦ: А зашто је онда нестао?
ТАЊА: Па... има много посла. Много посла, капираш?
ФОМА: А ако су га покупили пубови?
ТАЊА: Кога?
ФОМА: Ожиљка.
ТАЊА: Ја мислим да он хоће да изнајми гајбу. За нас. Као Жанка.
ФОМА: Баш си нашла!
ТАЊА: А што?
ФОМА: Жанка... види је. Бунда до земље.
ТАЊА: Па шта? Види молим те! И мени ће Ожиљак да поклони! Он ће сада да заради много лове и изнајмиће стан.
И бунду... ће...
БЛИЗАНАЦ: Да украде?
ТАЊА: Па шта? Сви краду.
БЛИЗАНАЦ: Не краду сви.
ТАЊА: А ваша Жанка је проститутка. Девизна.
Пауза
ФОМА: Мајк каже да их она увек исфолира.
ТАЊА (фркће): Да ти не кажем кога она исфолира.
БЛИЗАНАЦ: Кога?
ТАЊА: Па Мајка, кога би другог!
БЛИЗАНАЦ: Не, она воли Мајка.
ТАЊА: Па шта? Можда га и ја волим.
ФОМА: Ти волиш Ожиљка.
БЛИЗАНАЦ: И Синета.
ТАЊА (виче кроз сузе): Доста! Доста је! Губите се одавде! Досадили сте ми, ментоли!
ФОМА: Шта ти је? Па ми само... причамо...
ТАЊА: Нећу да причам са вама!
БЛИЗАНАЦ: Немој да се љутиш, Тања. Ми те волимо. Ти си тако добра.
ФОМА: Аха. Хајде да заувек живимо заједно. Само немој да оставиш бебицу у болници. Ми ћемо ти давати све
наше
паре.
Пауза
ТАЊА: Сигурно ће Ожиљак убрзо да бане.
ФОМА: Не, неће да бане.
ТАЊА: Откуд ти то знаш?
ФОМА: Он и Сине су отпутовали. На југ. На море. Чуо сам.
ТАЊА: Доћи ће.
БЛИЗАНАЦ: Отишли су по траву. Бизнис.
Пауза
ФОМА: Ти, Тања, немој да се секираш. Мало се стрпи. Ја ћу ускоро да порастем и оженићу се тобом. Ја нећу да те
вређам. Волећу те, као маму.
ТАЊА (смеје се): Добила сам синчића... мужића... Мало ми је оне двојице. Будала си ти, Фомка, прави пилећи мозак!
ФОМА: Зашто?
ТАЊА: Вас ће ускоро пубови да упецају и да вас пошаљу натраг.
БЛИЗАНАЦ: А ми ћемо опет да киднемо, а, Фома?
ТАЊА: Па ће опет да вас упецају,
БЛИЗАНАЦ: А ми ћемо опет да киднемо.
Пауза
ТАЊА (упорно и злобно): А они ће опет! Упецаће!
БЛИЗАНАЦ: А ми ћемо опет... (Плаче) Како си зла! Тања Риђа, зла!
ТАЊА (смеје се): Отег'о њоњару... А овамо, хоће да се жени.
БЛИЗАНАЦ: Ја нећу! Нећу ја! Ја се никада нећу оженити! Ја ћу као Вењка! Отићи ћу да живим у манастиру!
ТАЈБА (весело): Хајде да сви одемо у манастир! Баш би било весело! Тањка Риђа ће све калуђере да исквари!
БЛИЗАНАЦ (наједном): А ти немаш свог анђела!
ТАЊА: Шта, шта?
БЛИЗАНАЦ: Ти си некрштена. Ти немаш свог анђела.
Пауза ТА ЊА се замислила.
ТАЊА: А ти имаш?
БЛИЗАНАЦ: Ја имам!
ТАЊА: Шта, да ниси можда крштен?
БЛИЗАНАЦ (поносно): Крштен сам!
ФОМА: Ала лажеш! Кад те пропустим кроз шаке, нећеш ми више лагати!
БЛИЗАНАЦ: Нећеш да ме пропустиш! Нећеш! Види шта имам! (Вади крстић који му на узици виси око врата)
ФОМА: Одакле ти то?
БЛИЗАНАЦ (Гуши се): То ме је Вења крстио. Сада имам оца. Правог! Зове се отац по крштењу! Вењамин. Он ће се
молити за мене. И када заувек оде у манастир, молиће се за мене. А ја ћу, кад год пожелим, моћи да одем код њега.
Он ми је сада као отац и као брат. А још је Вења рекао да ћу ја од сада вечно да живим. И када умрем, опет ћу
оживети, то јест, васкрснућу. И уопште, увек ће ме бити, увек, јер је онај који је крштен Божији син, а не некакав
црв из ђубрета!
ТАЊА: Баш си прави гад, Близанац! Видиш, који је он гад! Зашто нам ништа ниси рекао? Ми ћемо, значи да
цркнемо, као црви из ћубрета, а он ће, видите, да вечно цвета, или као Вењкин син, или као Божији син! Ех, ти,
Јудо!
БЛИЗАНАЦ: Зашто сам ја Јуда? Ја нисам знао...
ТАЊА: Е, подлац си ти, Близанац, а ја ти још и ваљенке поклонила!
БЛИЗАНАЦ: ... да и ви хоћете...
ТАЊА: Ништа ми нећемо! Је л' тако, Фома?
ФОМА: Ја... хоћу.
ТАЊА: Ето видиш? Твој брат хоће. И ја бих у друштванце. Хајде, реци свом калуђеру да и ми хоћемо.
БЛИЗАНАЦ: Ти не можеш.
ТАЊА: Зашто?
БЛИЗАНАЦ: Ти си грешница. (Присећа се речи) Неокајана.
ТАЊА (узбуђено): То ти је калуђер налупетао о мени?
БЛИЗАНАЦ: Е, баш није. Није налупетао. Ја сам то знам!
ТАЊА (љути се): Не, ја ћу те данас стварно придавити!
БЛИЗАНАЦ: Ти мене не можеш да разумеш. Ти имаш стомак.
ТАЊА: Ја те нећу разумети?! Видећеш! (Трчи за БЛИЗАНЦЕМ)
ФОМА:Тањка, немој... ти не смеш... пашћеш...
ТАЊА (дивље јури БЛИЗАНЦА): Сад ћу да му продувам вијуге... бедни црв... а ја га још... (Пада)
ФОМА: Ма, говорио сам ти... (прилази јој) Тањка, устај... шта ти је? Ушинула си се, је ли?
ТАЊА се ћутке, уз ФОМИНУ помоћ, придиже и не говорећи ништа, одлази у свој угао, леже на кревет и окреће се ка зиду.
ФОМА ћутке прети БЛИЗАНЦУ песницом. Сви се умирују. Дуга пауза
ТАЊА (на крају проговара): Фомка!
ФОМА: Штаје?
ТАЊА: Колико ти је година?
ФОМА: Једанаест. Скоро. А што?
ТАЊА (уздахне): Још си ти мали. (Пауза) Испричај ми нешто.
ФОМА: Шта да ти испричам?
ТАЊА (тужно): Бајку.
ФОМА: Бајку? Ја не знам бајке...
ТАЊА: Било какву, само једну. О принцези.
ФОМА: Не, Тањка, ја о томе не знам ништа...
БЛИЗАНАЦ: А ја знам. Хоћете да вам испричам?
Ћутање.
БЛИЗАНАЦ: Живела једна принцеза. Није она имала ни тату, ни маму, ни баку, ни деку, и, уопште, никога није
имала. И живела је у једној великој-превеликој кући, где је било пуно разних принчева и принцеза. Слуге су их
вређале, а начелници су их свачим ударали по глави. А још је тамо била ужасна звер - чудовиште са брчинама и
ћелетином. Оно је себи бирало најлепше принчеве и принцезе, куповало им поклоне, а онда их прождирало. А оне
који су се жалили, врло болно је кажњавало, затварало их је читаве ноћи у клозету, а, богами, и лемало их је...
Сироти принчеви и принцезе су трпели, трпели, а онда су решили да побегну. Побегну они у други град, кад, тамо,
сретну исте такве принчеве и принцезе, који би исто тако хтели да побегну куд их очи воде. А где да побегну - то
нису знали. Свуда је исто. И, тако, скупили се они и говоре: "Ми немамо куда, хајде да живимо заједно". У почетку
су лепо живели. Сложно. А онда су неки принчеви почели да се свађају и туку и да вређају мале, исто као и оно
чудовиште од кога су раније сви побегли. А у једну принцезу се заљубио богати принц из иностранства и поклонио
јој бунду до земље. И она је оставила своје мале принчеве и отишла је да живи у правом стану са купатилом. А
друга принцеза се разболела и порастао јој је стомак. Он је растао, растао, растао, у почетку је био као лопта, онда
као корпа, она као право буре, онда...
ТАЊА (не издржава): Не лажи! Где ти видиш на мени буре?! Ух, прави си лажов, Близанац!
БЛИЗАНАЦ (увређено): Добро, ако нећеш, престаћу да причам бајку...
ТАЊА: Добро, вези. Само не лажи.
БЛИЗАНАЦ: Онда је нарастао као планина...
ТАЊА: Не, Фома, ја ћу стварно да му завалим такву шамарчину зато што лаже! И шта је било даље?
БЛИЗАНАЦ: Једног лепог дана принцезин стомак се распукао и из њега је покуљало много разних одраслих
краљева и краљица, који су у ствари били тате и маме сиротих малих принчева и принцеза. Онда су се сви бацили
да траже једно друго, да се грле и љубе, дигла се таква галама да је дошла милиција и хтела је да одведе принчеве
и принцезе у ону исту страшну кућу из које су они побегли. Али, онда су краљеви и краљице почели да вичу, да
топћу ногама о под: "Губите се одавде! Ми вам нећемо дати наше миле принчеве и принцезе! Ми ћемо их одвести
у своје царство! Они ће живети са нама, пиће, мед и пиво! А ви, неваљалци, напоље!" Милиција се уплашила,
задрхтала и побегла у својим милицијским колима са светлима. А краљеви и краљице су узели своје принчеве и
принцезе, сели су у авион и одлетели у своје царство и тамо су их хранили само бомбонама и питом са јабукама. И
бананама. Свакога дана. Чича-мича и - готова прича.
Пауза
ТАЊА:Аја?
БЛИЗАНАЦ: Ти?... Па ти си се распукла.
ТАЊА: И шта онда?
БЛИЗАНАЦ : И готово. Распукла си се.
Пауза
ТАЊА: Баш је будаласта та твоја бајка. (Одједном угледа ЖАНУ која стоји на прагу и уста јој се развуку у осмех) О!
Мајко мила! Ко нам је дошао! Жанка!... (Баца се ка њој) Види је, као краљица!... Погледајте је!... Ох, каква ти је само
та бунда... дај да је помилујем... ох!... како је мека, топла... дај да је пробам,а?
ЖАНА: Узми. (Свлачи бунду, даје је ТАЊИ. Испод скупе бунде, на ЖАНИ је њена стара гардероба. Фармерке и џемпер)
ТАЊА цичи од задовољства.
ЖАНА: Па, како сте?
ФОМА: Живимо. Животаримо.
ЖАНА: Је ли Ожиљак ту?
ФОМА: Није, он је... већ давно... на југ је, сигурно, отперјао.
БЛИЗАНАЦ: Жана, а ја сам те видео.
ЖАНА: И ја сам тебе видела, Близанац.
БЛИЗАНАЦ: А зашто тако ретко свраћаш?
ЖАНА: Послови... а ви, јесте ли ме се ужелели?
БЛИЗАНАЦ: Аха. Само смо ми остали.
ЖАНА: Имате ли новца?
БЛИЗАНАЦ: Имамо... понекад једемо само хлеб.
Пауза
ЖАНА: А можда би вам боље било да се вратите у дом?
ФОМА и БЛИЗАНАЦ (истовремено): Шта ти је?! Не! Нећемо!
ТАЊА: Ох, Жаночка, како је ова твоја бунда мека, топла, увила бих се у њу и заспала! Ко ти је поклонио?
ЖАНА: Један пријатељ.
ТАЊА: Срећнице!...
ЖАНА: А ја дошла да се опростим са вама, децо.
ФОМА: Ти одлазиш?
ЖАНА: Удајем се.
БЛИЗАНАЦ: За Мајка?
ЖАНА: Не.
Пауза
БЛИЗАНАЦ: А за кога?
ЖАНА: Зове се Ибрахим.
ФОМА: Аје л' то... неки Француз?
ЖАНА: Не... Етиопљанин.
ТАЊА: Црнац?!
ЖАНА: Не баш.
ТАЊА: Али је црн, а? Црн?
ЖАНА: Црн.
БЛИЗАНАЦ: Баш је то супер!...
ТАЊА (плаче): Шта си то урадила са собом!... Сирота ти, сирота! Шта си то урадила...
ЖАНА: Престани. Он је врло добар човек. Није циција. Купио бунду. И, уопште, даје новац.
ФОМА: А како је Мајк?
Пауза
ЖАНА: Ја га одавно... нисам видела.
БЛИЗАНАЦ: Преживеће, сигурно.
Пауза
ТАЊА: Не, ја не бих могла. Боље ми је и овако, са мојим мушкарцима...
БЛИЗАНАЦ: Ти си будала. Он се жени с њом, зар не, Жана?
ЖАНА (уздахне): Жени се...
ФОМА: И шта сад, да нећеш у Африку?
ЖАНА (расејано): У Африку?... Да, поћи ћу, сигурно...
ТАЊА (опет почиње): Ох, какав ужас! У Африку! Па они тамо цркавају од глади! Он те залудео, а ја сам видела на
телевизији, деца су им живи костури! Лаже те тај твој Ибрахим. Купио те за бунду! А тамо ће те продати за милион!
Види како си бела, лепа! Продаће те некаквом њиховом цару у харем, умрећеш од туге за домовином, је л' тако,
Фома?
ЖАНА: Каква је разлика где умиреш.
ТАЉА: Близанац, објасни јој ти, кад си знао онако да лажеш, знаћеш и да објасниш. Мени недостаје памет за то.
ЖАНА: Доста је било. Скидај бунду, идем. Време је.
ТАЊА (нерадо се извлачи из бунде): Жана, ти ћеш тамо, кад се освестиш... Можда је он и нормалан момак, шта ја...
Немој да нас заборавиш... (Даје јој бунду)
ЖАНА: У реду. Ја сам написала нека писма... Мајку. Ево... Дајте му, ако наврати.
ТАЊА (узима писма): А ако не наврати?
ЖАНА: Па... онда их исцепајте. Збогом, браћо-зечићи. Не памтите ме по злу.
ТАЊА: Срећно!
ЖАНА одлази. Пауза
БЛИЗАНАЦ: А ја знам где Мајк пева.
ФОМА: Где?
БЛИЗАНАЦ: Уопште, на разним местима. А шта хоће наш Мајк? Он хоће да за доларе купи документа и да се
запосли као домар и добије стан. Ето! Паметан је Мајк!
ТАЊА: А ваша Жана је, изгледа, глупача.
БЛИЗАНАЦ: Она је лепа. Жао ми је.
ФОМА: Да је малчице причекала док Мајк купи документа, он би је оженио.
ТАЊА (уз лукав смешaк узима писмо): И шта ли му је уопште написала? А?
БЛИЗАНАЦ: Није лепо, Тањка, немој...
ТАЊА: Ако нећеш, не мораш да слушаш, је л' тако, Фома? Види га! (Отвара писмо) "Драги Мајк, хтела сам, на
растанку, да ти напишем стихове, али се за наш окрутни живот не лепи никаква поезија. И зато ћемо оставити на
миру госпођу Музу за срећнија покољења, уколико, она уопше израсту на овом смрдљивом лешу земље. Ја ни сама
већ не знам, Мајк, да ли те волим. Јер, чини ми се да се са нама не би догодио сав овај ужас да си ме ти заиста
волео. Док гледам живот несрећне Татјане, дође ми да се са зверским криком бацим и угушим, убијем наше славне
очеве и дедове који су нас у пијанству направили и родили у овој гадости и свињарији која се рајским животом
назива. Хтела бих да побегнем, побегнем!... Можда је наше проклетство толико да ћемо скочити у провалију и
скончати у њој... Збогом, мили мој Мајк. Твоја Жана." Нисам ни словца укапирала. Еј, јесте ли ви нешто схватили?
И шта она то о мом животу? Пази, бога ти, краљица!... А ја са црњом ни луда не бих легла!
БЛИЗАНАЦ: Дај ми писмо, ја ћу га предати.
ТАЊА: Шта да ти дам? Нема шта да се даје... Макар да је написала, шта, како, када ће свадба, такве ствари... Баш
је откачена. Ево! (Даје писмо БЛИЗАНЦУ)
БЛИЗАНАЦ: Идем. Ја знам где он пева. Дају му много новца, видео сам. Можда ће му успети да је одврати од тог
Ибрахима. (Одлази)
ФОМА: Причекај, идем и ја!
ТАЊА: Не! Не одлази! Фомо!
ФОМА: Шта ти је?
ТАЊА: Нека Близанац иде, ти остани, бојим се.
ФОМА: Шта ти је, Тањка?
ТАЊА: Шта, шта? Откуд знам шта ми је. (Пауза) Сањала сам. Мајку. Да не знаш шта то значи?
ФОМА: То је... на добро.
ТАЊА: На добро... и сама знам... Знаш ли каква је била моја мамица?
ФОМА: Сигурно добра.
ТАЊА: Откуд ти знаш?... Заклао је швалер. Официр. Обећавао је да ће се венчати, а онда му допутовала жена, он
збрисао. А моја мамица остала трудна, од њега. "Гаде", рекла је, "поћи ћу код твог команданта да му све испричам".
А он скочио и заклао је. Двадесет осам убода.
ФОМА: Шта, да их ниси бројала?
ТАЊА: Будало! Ја сам још била мала, спавала сам у креветићу. То су ми после...
ФОМА: Зар се ниси пробудила док је он клао?
ТАЊА: Нисам се пробудила!... Они су били у кухињи. Он ју је преклао у кухињи.
ФОМА: Чиме?
ТАЊА: Чиме, чиме! Зар си тако глуп да не знаш чиме!
Пауза
ФОМА: Када одрастем, нећу имати своју децу. Саградићу кућу. Велику. Са баштом. И сву децу из дома ћу скупити
код себе. Да живе.
ТАЊА: А хоћеш ли узети и моје?
ФОМА: И твоје.
ТАЊА: А ако родим још неко?
ФОМА: Узећу.
ТАЊА (уздише): Добар си ти, наравно, Фома. И Вењка је добар. Хтео је да ме одведе код своје баке. Само, мислим
да је слагао. Нема он никакву баку, а?
ФОМА: Не знам. У ствари, Вењка не лаже.
ТАЊА: Када би сви људи били као Вењка, могло би да се живи, а? Шта мислиш?
ФОМА: Када би били као Вењка, наравно...
ТАЊА: Када би Ожиљак био као Вењка, а? Замисли? Ха, ха, ха! Можеш ли да замислиш?...
ФОМА:Не...
Пауза
ТАЊА: Ни ја не могу. (Пауза) Штета што ти је само десет.
ФОМА: Једанаест. Зашто?
ТАЊА: А можда да те стварно причекам? Па, међу нама је разлика свега четири године! А код неких је двадесет,
па опет живе!
ФОМА: Ја се слажем.
ТАЊА: Он се слаже!... А млеко му цури... Захладнело је, зар не? Како је топла Жанкина бунда... Слушај, а шта ће
њој уопште бунда, она иде у Африку, а? Фома! Трчи за њом, реци јој: "Тања Риђа се смрзла, хладно је Тањи Риђој,
моли те да јој поклониш своју бунду". Трчи, Фомка, трчи рођени мој! Трчи!...
ФОМА: Зар одмах?
ТАЊА: Аха. Иди, мили, иди, нешто ми није добро... Ох, мајчице моја... (Уплашено се хвата за стомак) Чини ми се да
је почело!
ФОМА (уплашено): Шта је... "почело"?
ТАЊА: Мајчице мила... порађам се!
ФОМА (исто): Како се порађаш?... Већ?...
ТАЊА: Ох, не знам, ја...
ФОМА: Сигурно ти се то само причинило...
ТАЊА: Ох, мајко... Ох, није ми се причинило!... Ох, иди негде, Фома! Иди!
ФОМА (забринуо се) Куда да идем?
ТАЊА: Ох, не знам! Ништа ја не знам! Мајко моја, боли...
ФОМА: Тања, лези, а? Одмори... можда прође...
ТАЊА: Шта да прође, идиоте?! Из мене већ нешто тече... О!
ФОМА: Тања, причекај, сад ћу да отрчим, а?
ТАЊА: Где? Фома! Ја се бојим!
ФОМА: Не знам... питаћу... шта да урадим...
ТАЊА: Морам у болницу! Схваташ? У болницу!
ФОМА: Аха. Схватио сам. Тања, ја сам схватио. У болницу. Трчим.
ТАЊА: Треба позвати... телефоном... хитну... телефоном!... због доктора!... Да дођу, јеси ли разумео?!
ФОМА: Одох ја. Одмах ћу... разумео сам... (Трком одлази)
ТАЊА (сама): Ој, мајко моја-а-а!...
Затамњење. Појављује се СВЕТЛИ АНЂЕО.
АНЂЕО: Не бој ме се.
ТАЊА: А? Откуд ти? Ко си?
АНЂЕО: Ја сам твој анђео. Не бој се.
ТАЊА: Али ја... Близанац је рекао да те ја немам.
АНЂЕО: Близанац не зна. Твоја мајка те је крстила, када си била сасвим мала.
ТАЊА: А мама... где је?
АНЂЕО: Ти ћеш је видети.
ТАЊА: Лажеш!
АНЂЕО: Ми не лажемо. Никада.
ТАЊА: Ко то "ми"?
АНЂЕО: Анђели.
ТАЊА: А... а, је ли вас много?
АНЂЕО: Препуно небо.
ТАЊА: Лепо! Ви сте, значи, добри?
АНЂЕО: Ми, да.
ТАЊА: А има и злих?
АНЂЕО: Авај!
ТАЊА: А ко су они?
АНЂЕО: Нећемо о њима. И њих ћеш такоће видети. Касније.
ТАЊА: Када? Ја нећу то!
АНЂЕО: Авај, то је неминовно. Ти си грешна.
ТАЊА: Грешна... Ја ништа нисам знала о греху...
АНЂЕО: Управо тако. Чинила си их и не знајући за њих. То умањује.
ТАЊА: Шта умањује?
АНЂЕО: Кривицу.
ТАЊА: Ох, ох, како ми је зло, Анђеле!
АНЂЕО: Знам. Отрпи. Остало је још мало.
ТАЊА: Чега?
АНЂЕО: Живота.
ТАЊА: Значи, ја ћу умрети?!
АНЂЕО: Авај!
ТАЊА: А ако ја то нећу?
АНЂЕО: То не зависи од нас.
ТАЊА: Него од кога?
АНЂЕО: Касније. Све ћеш сазнати касније.
ТАЊА: Лепа ствар! А шта ће Ожиљак? И Сине?
АНЂЕО: Немој више да размишљаш о њима.
ТАЊА: Пази, молим те! Не размишљај! А сигурно и сам не знаш где су они сада!
АНЂЕО: Знам.
ТАЊА: Па реци!
АНЂЕО: Они ће ускоро бити овде.
ТАЊА: Лажеш!... Извини. Добиће они своје! Сероње!
АНЂЕО: Неће добити. Тебе у том тренутку неће бити.
ТАЊА: А где ћу то ја да се денем?
АНЂЕО: Већ сам рекао. Ти си врло непажљива.
ТАЊА: Ој!... Умрећу, да? Од порођаја! (Гласно плаче) Нећу-у-у!
АНЂЕО: Изненада. Тако је боље за тебе.
ТАЊА: Боље!... Много ти разумеш! А мени је, можда, жао!
АНЂЕО: Чега?
ТАЊА: Чега, чега!... Овог света... Фомке... Близанца... Чега!?
АНЂЕО: Сви ће умрети.
ТАЊА: Али неће овог трена, неће овог трена! Зашто сада само ја? Где ћу ја без њих? Ја сам тако... ја ништа не
разумем. Ја нећу издржати без њих!...
АНЂЕО: Ти превише причаш. Ми немамо много времена. Ти ћеш умрети од губитка крви.
ТАЊА: А зашто ми... (очајно) а зашто ми нико не помогне? Хитна помоћ?... зашто?...
АНЂЕО: Хитна помоћ неће доћи по тебе, девојчице...
ТАЊА: Зашто?!
АНЂЕО уздахне.
ТАЊА: Зашто ћутиш, одговори! Зашто?!
АНЂЕО: Сада ћеш ти вриснути иоследњи пут и ја ћу узети твоју душу. Па? Хајде!
Разлеже се громки крик, затим наступи потпуна тишина. Сцена се осветљава. Око мртве ТАЊЕ стоје ФОМА, БЛИЗАНАЦ,
ОЖИЉАК и СИНЕ. Дуга пауза
ОЖИЉАК: Па, јесте ли се нагледали? Губите се одавде. Да вас не видим... Јасно?
ФОМА: А како ће... па треба је... сахранити....
ОЖИЉАК: Сахранићемо.
ФОМА: А где ћете да је сахраните, Ожиљак?
ОЖИЉАК: Закопаћемо је овде.
ФОМА: Шта, копаћете раку?
ОЖИЉАК: Аха. Раку.
ФОМА: Али ви немате ни лопате.
ОЖИЉАК: Шта ће нам? Ми ћемо је кремирати.
ФОМА: Како... то?
ОЖИЉАК: Сине, запали ватрицу.
ФОМА: Зашто?
ОЖИЉАК: Јесам те ја нешто питао, Фома? Што се нервираш? Сине ће да запали.
ФОМА: Шта ви то хоћете да урадите с... њом?
ОЖИЉАК: Знаш шта, Фома... Ти си паметан момак. Сам разумеш, ми вас не познајемо и ви нас не познајете, јасно?
И, уопште... саветујем вам да одете у дом. Иде зима. Поцркаћете као пацови. Још сте ви штенад за прави живот.
СИНЕ: Сине, нема бензина. Труба ће да гори.
ОЖИЉАК: Нема везе. Сагореће. Па, опростите се са вашом ратном компањонком.
Пауза
БЛИЗАНАЦ: А она нас види.
СИНЕ: Сине, ти мора да си откачио? Одавно се о'ладила.
БЛИЗАНАЦ: Види.
СИНЕ: Сине, који курац нас ти овде... плашиш...
БЛИЗАНАЦ: Шта то хоћете да урадите с њом? Све види, испричаће Богу.
СИНЕ: Ожиљак, ма шта он то!... Ја зортујем од мртваца, шта то он!....
ОЖИЉАК (подсмешљиво): Гледа, кажеш?
БЛИЗАНАЦ: Гледа.
ОЖИЉАК: Па сад ће да престане. Сине, пали!
СИНЕ дрхтавим рукама потпаљује Гомилу новина, крпа, смећа. Ватра полако почиње да пуикета.

ДРУГИ ЧИН
СЛИКА ПРВА

Једнособан Жанин стан. Напабирчен, офуцан намештај. Хладно. Неудобно. ЖАНА пева, пратећи себе на гитари. На столу
боца вина, чаше, конзерва, хлеб. У стану су ФОМА, БЛИЗАНАЦ и ВЕЊКА.
ФОМА: Лепа песма. Је л' то Мајк саставио?
ЖАНА: Не.
ФОМА: Него ко?
ЖАНА: Једна сестра.
ФОМА: А где је она?
ЖАНА: Утопила се.
ФОМА: А-а... сама?
ЖАНА: Аха.
ФОМА: А због чега?
ЖАНА (смеје се): Калуђеру, објасни малом зашто се људи утапају.
ФОМА: Ја нисам мали.
ЖАНА: Онда сипај. И себи, мали.
ФОМА: Па... мене и без тога... глава...
ЖАНА (Пије): Ђубрад! Радијатори су опет хладни.
ФОМА: А ти огрни бундицу. Где је твоја бунда?
ЖАНА: Бунда је, Фомочка, ћу-ћу.
ФОМА: Украли?!
ЖАНА: Продала.
ФОМА: Зашто? Таква бунда...
ЖАНА: Нисам имала чиме да платим стан.
ФОМА: Ти ниси имала? А Ибрахим?
ЖАНА: Шта, Ибрахим?
ФОМА: Зар он... зар ти с њим... већ...
ЖАНА: Ибрахим, Фомочка, није за нас. Он је врло поносан, тај Ибрахим. Они се не жене курвама.
ФОМА: Ти ниси курва.
ЖАНА: То само наш Мајк... као последња будала, ништа није капирао... Нема везе, ја сам му прочистила вијуге.
Ма,
нек' иду сви они!... Је л' тако, калуђеру?... Ћути... Павел Морозов...
ВЕЊКА: Ја нисам Павел Морозов.
ЖАНА (смеје се): Од сада ћу да те зовем Павел Морозов! Сипај, Фома. (ВЕЊКИ) Немој тако да ме гледаш, Павлушка,
данас нам је помен, православни руски обичај, да знаш. Је л' тако, Фома?
ФОМА: Тањку су спалили... Изгорела је Тањка...
ЖАНА: Добро, немој да цвилиш. Сто пута сам то већ чула.
ФОМА: Сутрадан смо се тамо вратили, била је милиција, побегли смо... није све изгорело... једна нога....
Пауза
ЖАНА: А зашто ти, Фома, ниси својој другарици позвао хитну помоћ?
ФОМА: Звао сам их...
ЖАНА: И, онда?
ФОМА: Звао сам их!... (Плаче)
ЖАНА: Добро, немој да цмиздриш, па ти си мушко.
ФОМА: Тањке... ми је... жао...
ЖАНА: Ништа то није, сви ћемо тамо, не плачи. Тамо јој је боље. Је л' тако, Павлик? Зашто ћутиш? Тебе питам: да
ли јој је тамо боље или јој није боље? Боље или није боље? Одговарај, попе!
ВЕЊКА: Боље.
ЖАНА (са олакшањем се смеје): Тако, тако... А знаш ли ти зашто ви, калуђери, дангубите по овом свету? А, знаш
ли?
Не? Ви треба да нас тешите. Капираш?... Па, теши нас. Пиј, Фомушка, радости моја, за Тањку Риђу и њено
недонешено копиле.
ФОМА:Нећу...
ЖАНА (БЛИЗАНЦУ): А ти, мали, што ћутиш, а?... Клиња!... (ФОМИ) Шта му је?
ФОМА: Он ћути.
ЖАНА: Видим. Што ћутиш, а?
ФОМА: Од онда је заћутао.
ЖАНА: Скроз?... Ништа не говори?...
ФОМА:Па...
Пауза
ЖАНА (тужно): Кад би сте се ви откачили од мене, што даље.
ФОМА: Где?... Ми, осим тебе...
ЖАНА: Не, не! Ко сам вам ја? Пусти то, Фома! И сама не знам куд ћу сутра да се денем. Не, немојте на мене да
рачунате, Фома. Ти знаш како ја зараћујем, данас сам жива, а сутра, са каменом о врату у Неви. Ево, нека се ваш
душебрижник побрине за вас. Чујеш, Павлик? Да ниси и ти, као Близанац, прогутао језик? (Пауза) Ох, мука ми је
од вас... (Узима Гитару, пева)
ФОМА (после паузе): Ја мислим да нас Бог не воли.
ЖАНА: Будало! Нема никаквог Бога.
ФОМА: Вења каже, има...
ЖАНА: А шта је Вења, да није можда министар просвете? Или председник? Вења је истатаква будала као и ви...
ВЕЊКА (устаје): Ја одлазим...
ЖАНА: Иди, иди! Седи у ћошку, као чекист, ни да попије, ни да проговори, посматра, као... не знам ко! Што си се
довукао овде? Досадило ти са калуђерима па си пошао код проститутки? А са нама треба да се цевчи, проводи и
све остало... а не да седиш у углу као... споменик витеза!
ФОМА: Немој да га тераш, Жана. Он је наш отац.
ЖАНА: Шта?! Какав сад па отац?
ФОМА: По крштењу.
Пауза
ЖАНА: Тако... готово је са назадњаштвом. Како ли су се изражавали наши незаборављени очеви.
Чује се звоно. ЖАНА отвара. Упадају ОЖИЉАК м СИНЕ.
ОЖИЉАК: Здраво, лепотице! Дошли смо ти у госте.
ЖАНА: Слушајте, ја вас нисам уопште...
ОЖИЉАК: А ми без позива, нисмо уображени, је л' тако, Сине? Дошли смо да се угрејемо. (Улази у собу) О-о! Пуна
кућа! Све позната лица! И калуђер је ту. (Прекрсти се) Слушај, а да те он не спопада? Кажи му: "Сине ће те исецкати
као купус за зимницу". Значи, правите помен? Нека је лака земља новопрестављеној Татјани! (Ћутање) Немарно
дочекујеш госте, домаћице. А ми код тебе са добрим вестима. (Ставља насто боцу) Сине, отварај. (Покиже чашу) У
твоје здравље, лепотице. Пиленце наше усамљено, одлетео твој гарави петлић, срећан му пут. Надам се да наше
пиленце неће да снесе гараво јаје?
ЖАНА: Слушај, престани, а?
ОЖИЉАК: Слушај, Жана, ми с тобом имамо један послић.
ЖАНА: Боље би вам било да одете у... знате где.
ОЖИЉАК: Али ми доћосмо код тебе, роћена, ти си наша, Сине, потврди. Рекох: "Хајде, Сине, да свратимо код
наше лепотице, да видим, да ли она после неуспешног брака не чупа своје русе косе, не скаче са..." који ти је ово
спрат?
ЖАНА: Дванаести.
ОЖИЉАК: Са дванаестог спрата, бујном главом о асфалт.
ЖАНА: Постао си красноречив преко сваке мере.
ОЖИЉАК: Непрестано радим на себи, девојко. Повећавам свој идејно-политички пртљаг, као што је завештао
велики дедица.
ЖАНА: Дедица је давно отег'о.
ОЖИЉАК: Ај, ај, ај, а завете његове нисмо испунили. И шта ће сада да се деси, Сине?
СИНЕ: Сине, па испунили су их, који ти је...
ОЖИЉАК: Испунили, велиш?
СИНЕ:Па...
ОЖИЉАК: Па, кад Сине тако каже... види се по теби... Слушај, лепотице, а да их све потерамо из наше гајбице у
црну најт?
ЖАНА: Пази, молим те! Да ниси можда купио овај стан?
ОЖИЉАК: Не, лепотице, нисам ја. Стан је твој... још осамнаест дана, а онда...
ЖАНА: А шта онда?
ОЖИЉАК: А онда се Сине и ја усељавамо у њега.
ЖАНА: А откуд то?
ОЖИЉАК: То је, Жаночка, због тржишне економије. Ко да више, домаћин је. Капираш?
Пауза.
ЖАНА: Баш си право говедо, Ожиљак!
ОЖИЉАК: Хоћеш да ме увредиш? Нећеш успети, дете.
ЖАНА: И ти си дошао да ми то кажеш?
ОЖИЉАК: И то.
ЖАНА: Говедо! Говедо! Педеру!
Ожиљак се смеје.
ЖАНА: Шта ће ти мој стан, ђубре? Зар ниси могао да наћеш неки други?
ОЖИЉАК: Нисам могао, Жаночка, запала ми је за око твоја гајба: близу је метро, телефон, клозет, коме се не би
допала? Уосталом, могли бисмо да се договоримо.
ЖАНА: Како то мислиш?
ОЖИЉАК: Па... не бих пред свима...
ЖАНА: Што би се стидео? Једна породица.
ОЖИЉАК: Ти, лутко, немој да се секираш. Ја хоћу да се побринем за тебе. Очински.
ЖАНА: Права си гњида!
ОЖИЉАК: Наравно, ако будеш паметна.
ЖАНА: Слушај, говори брже! Смрдиш.
ОЖИЉАК: Тоалетна вода "Париз-Лондон-Њујорк".
ЖАНА: Свеједно, пробија јарац.
ОЖИЉАК: Знаш ли ти шта ти недостаје, лепотице? Скромност. И женственост.
ЖАНА: То ме не узбућује.
ОЖИЉАК: А неки мушкарци воле. Просто луде.
ЖАНА: Не узбуђује ме, Ожиљак.
ОЖИЉАК: Штета. Добро, желиш ли ти већ једном људски да живиш, или заувек тако, као русиш швајн?
ЖАНА: Шта се то тебе тиче?
ОЖИЉАК: У реду, доста је било наклапања. Ја имам с тобом један бизнис. То јест, пословни предлог. Купићу
станчић за тебе, средићу га, фински клозет, намештај и све што треба, набављаћу ти муштерије, строго из увоза и
седамдесет посто је моје. Тридесет, наравно, теби и нема глава да те заболи. Сваког дана свеже месанце. Одговара?
Пауза
ЖАНА: А ако те ја сада пошаљем негде врло далеко?
ОЖИЉАК: Прво размисли.
ЖАНА: Већ сам размислила.
ОЖИЉАК: И?
ЖАНА: Иди где сам ти рекла.
ОЖИЉАК (после паузе): У реду. Има још једна варијанта.
ЖАНА: Без варијанте!
ОЖИЉАК: А ја ти кажем: има варијанта. Не погађаш?
Пауза
ЖАНА: То, да ја са вама, уместо Тањке...
ОЖИЉАК: Без Синета. Само са мном.
Пауза
ЖАНА (одједном почиње да се гласно кикоће): Шта си оно рекао?...
ОЖИЉАК: Уградићу ти мермерни клозет.
ЖАНА (смеје се): Не, ти то озбиљно? Какав глупан... глупан... ненормални... Шта ће ми мермерни клозет?...
Глупан!... Па ја бих се пре обесила него да легнем с тобом!... Будало!...
Пауза
ОЖИЉАК: Значи тако, а?
ЖАНА: Аха.
ОЖИЉАК: Капирам. Сине, који је данас датум? Девети?
СИНЕ: Сине, требало би...
ОЖИЉАК: Девет плус осамнаест - двадесет седам. Значи, двадесет седмог априла ја и Сине улазимо овде, а ти,
лепојко, можеш да се одавде вратиш назад у подрум.
ЖАНА: Ја ћу да платим!.. Ништа нећете моћи да урадите! Ја ћу да платим!
ОЖИЉАК: Дете, ми смо твом газди платили за годину дана унапред и то у зеленима. Тако је то - се ла ви. И гуд
бај, у исто време. Сине, идемо.
ЖАНА: Стани!... Ти... прави си скот! Какав скот!... Подлац!... Спаљивач!
ОЖИЉАК: Шта, понови, кучко, шта си то рекла?
ЖАНА: Ништа! Ништа нисам рекла!
ОЖИЉАК (удара је у лице): Сутра ћеш ти мени већ да летиш одавде!
ВЕЊКА (не може да издржи, баца се на ОЖИЉКА, хвата га за прса): Не смеш!...
ОЖИЉАК (баца га, као маче, у страну): Ако још једном покушаш, размазаћу те по зиду, јасно?
Пауза
БЛИЗАНАЦ (наједном, у тишини): Све види... Све ће да исприча Богу. Све види. Све ће испричати Богу.
СИНЕ: Сине, опет ти исти курац?... Сине, шта му је?... Откачио, а? (ОЖИЉКУ) Мора да је откачио, је л' да?
ОЖИЉАК: Идемо.
ЖАНА: Ожиљак, причекај!... Размислићу... Чујеш?
ОЖИЉАК: Само брзо, лепотице, до јутра. Ја имам пуно клијенткиња.
ОЖИЉАК и СИНЕ одлазе. Дуга пауза
ЖАНА (зло): Готово је... Чистите се. (Пауза) Да нисте оглувели? Губите се, кажем вам!
ФОМА: Немој да пристанеш, Жана. Немој да пристанеш, а? Он ће и тебе, као Тањку... Као Тањку ће те... (Дрхти)
ЖАНА: Свеједно када ћу да одапнем... (ВЕЊКИ) Што ћутиш? Што ћутиш све време? Иди у купатило, попе, опери
њушку.
ВЕЊКА: Немој да пристанеш, Жана.
ЖАНА: Ништа вас нисам питала! Страшила! Кажем вам, губите се...
ФОМА: Где да одемо? Немамо куд...
ЖАНА (виче): А шта ја да радим, да вас ставим у џеп, док овде са странцима... будем? Нека вас узме калуђер! Ког
ђавола ја имам? Јесте ли чули шта је онај спаљивач рекао?... Хајде, хајде! Уселили се! Као код тетке у гостима!...
Само то и знају, да гуле мој хлеб! Торњајте се! Коме ја говорим, Фома! Марш из моје куће! Ово је моја кућа! Још
осамнаест дана! Моја! Марш!
Пауза
ФОМА (БЛИЗАНЦУ): Устај... идемо... чујеш? Устај већ једном! Теби говорим, треба ићи... Идемо... (Подиже брата,
гура га ка излазу)
ЖАНА: У реду. Ђаво да вас носи. Душек је у шпајзу. Чујеш, Фома? Постељина је тамо... у кухињи. Пазите да ме
не напуните вашима, говнари мали! Ионако ујутро долази Ожиљак, све ће вас ишутирати напоље. Сада је он овде
домаћин.(Одлази у купатило, пере се)
ФОМА (ВЕЊКИ): Узнемирила се... Идем да оперем судове... (Поспрема сто, одлази у кухињу. Чује се звоно. Ууплашено,
из кухиње): Не отварај! (Поново звоно) То је Ожиљак! Не отварај! Неко лупа, зове: "Жана, Жана, отвори..." (радосно)
Мајк! (Баца се на врата, отвара их) Здраво, Мајк!
МАЈК (улази зачуђено): Откуд ви овде?...
ФОМА: А ми тако. Дозволила нам Жана. До јутра.
МАЈК: Разумем... А где је она?
ФОМА: У купатилу. Сигурно се купа. Тако је овде!...
Ожиљак долазио. Предлагао.
МАЈК: Шта је предлагао.
ФОМА: Хоће да јој купи стан, а она са странцима да... па, да спава. А паре њему.
Пауза
МАЈК: А она се сложила?
ФОМА (слеже раменима):А шта друго да уради? (Лупа о врата купатила) Жана! Жана! Отварај! Затвори воду, Жана!
ЖАНА (љутито, из купатила): Шта хоћеш, Фома? Не дају ми ни да се окупам, тупани!
ФОМА: Жана, дошао је Мајк, излази! (Пауза) Чујеш?
ЖАНА: Па шта онда! Како је дошао, тако и нека оде! (Поново пушта воду) Можда ми је ово последње купање у
животу.
ФОМА (МАЈКУ): Добро, раскомоти се. Сад ће она. Јеси ли купио папире?
МАЈК: Јесам.
ФОМА: Покажи.
МАЈКму показује личну карту.
ФОМА: Супер! Сада си човек с личном картом. Можеш да се ожениш.
МАЈК: Којом?
ФОМА: Овом која ће сада изаћи из купатила и којој ћеш ти то рећи.
МАЈК: Глуп си још увек, Фома. Мали. Како си, Вења? Хоћеш скоро у манастир?
ВЕЊКА: Док збринем њих...
Из купатила излази ЖАНА. На њој је раскошан источњачки пењоар.
ФОМА (одушевљено): Ово је права ствар!
МАЈК: Здраво, Жана.
ЖАНА га не Гледа, седа на кревет, чешља се.
МАЈК (не зна шта да каже): То ти је поклонио Ибрахим?
ЖАНА (срдито): Шта ти тражиш овде? Јесам ли те звала? Звала сам те?
МАЈК: Само сам свратио... Добио сам личну карту.
ЖАНА: Честитам.
МАЈК: Ако хоћеш, могу и теби да средим. Треба ми само фотографија.
ЖАНА: Немам је. А и није ми потребна лична карта за мој будући посао.
Пауза
МАЈК: Ако хоћеш, хајде да се венчамо и отпутујемо.
ЖАНА: Где?
МАЈК: Где хоћеш. Макар и у Аустралију.
ЖАНА: Да? Један ми већ предлагао. Африку. Следећи ће, вероватно да ми предложи Америку. (Смеје се) А ја хоћу
да цркнем овде. Овде! У Русији!
Пауза
ФОМА: За Аустралију мораш да знаш енглески.
МАЈК: Научићемо.
ЖАНА: Немам намеру ништа да учим. Нити да путујем. (Пауза) Хоћу кући.
ФОМА: А... где је то?
ЖАНА (тихо): Кући.
ФОМА: Али, где? Где је твоја кућа?
Дуга пауза
ЖАНА: Далеко. (Пауза) Одлази, Мајк. Спава ми се. Одлази.
Пауза
МАЈК: А ако ја не могу без тебе?
ЖАНА: Теби, Мајк, сад треба друга девојка. Са папирима.
ФОМА се смеје.
ЖАНА: Са пријавом. Са станом. Псом. Мачком...
ФОМА (смеје се): Са мишом...
ЖАНА: Колико си платио документа?
МАЈК: Шта?... сто долара.
ЖАНА: Само? (Смеје се) Па ја ћу сада моћи тим личним картама да облепим читав стан. Ожиљак ми је предложио
велики бизнис.
МАЈК: Он је криминалац...
ЖАНА: А ти?
МАЈК: Ја?!
ЖАНА: Идеш са фалсификованим документима. И ти си кримос...
МАЈК: Ја не пљачкам...
ЖАНА: Пази, бога ти!
МАЈК: Ако желиш, купићу ти бунду. Још лепшу, од смеђе лисице. Пристајаће ти.
ЖАНА: Закаснио си, мили. Ништа ми више од тебе није потребно... сада.
ВЕЊКА (изненада): Марија Египћанка је, после покајања због блудног живота, четрдесет година обитавала у
пустињи. Сама.
ЖАНА (смеје се): Ето видиш. Колико ти треба да спереш прљавштину? А ја и нисам Марија Египћанка. Ја више не
могу да је сперем. Тако да ти је боље да тражиш неку са папирима. Чујеш?
Пауза
МАЈК: Убићу га!
ЖАНА: Кога? (Зева) Спава ми се. Одлази већ једном, а? И клинци морају у пелене. А?...
МАЈК: Када он сутра долази?
ЖАНА: Ко? Ожиљак?
ФОМА: Рекао је ујутро. Ујутро ће доћи.
МАЈК: Онда ћу да га причекам.
ЖАНА: Знате шта?... Све ми је то досадило. Губите се сви одавде, сместа! Још ми само треба да се овде покољете!
Чујеш, Мајк? Само пробај! Онда ћу и тебе... да лансирам са степеништа!
МАЈК: Или ти сада све остављаш и крећеш са мном, или...
ЖАНА: Или?
МАЈК: Или ћу га ја убити!
ЖАНА: Ма шта си запео, будало ненормална! Нећеш успети ни да писнеш, он ће да те среди! И право ће да уради!
Не мешај се у туђе ствари! Нашао се заштитник! Јесам ли те молила? Јесам ли тражила да се мешаш у моје ствари?
МАЈК: Последњи пут те питам, идеш ли са мном или не?
ЖАНА: Не! Не! Радије ћу на улицу! На штајгу!
МАЈК (изгубљено): Жана...
ЖАНА: Мрзим те! Све је ово због тебе! Све! Све! Радије ћу да живим са Ожиљком, него са тобом, разумеш? Мрзим!
МАЈК: Па, добро... (Осврће се, Граби са стола кухињски нож, бежи)
ЖАНА (за њим): Еј! Шта то радиш? Врати нож! Мајк! Врати се!... Види луду! Па он ће га као муву.. Лудица..
(плаче)
ФОМА: Не плачи, Жана, можда га и неће средити. Не плачи...
ЖАНА: Сви сте ви луди... Господе, зашто сте тако луди!...

СЛИКА ДРУГА

Таван. На Гомили крпа, умотана у покривач лежи ЖАНА. Мало даљеје ВЕЊКА.
ВЕЊКА: Спаваш?
ЖАНА: Не знам. Где је Фома?
ВЕЊКА: Отишао је код брата. У болницу.
ЖАНА: Зашто?
ВЕЊКА: Прво нису хтели нигде да га приме. Без докумената. А онда су измерили температуру, четрдесет. Онда су
га примили. Дежурни лекар био добар човек. Само, каже, да ће их, када му буде боље, опет послати у дом.
Пауза
ЖАНА: Мислим да ће умрети.
ВЕЊКА: Ко?
ЖАНА: Близанац.
ВЕЊКА: Зашто?
ЖАНА: Не знам. Сви ћемо ускоро умрети.
ВЕЊКА: Зашто?...
ЖАНА: Сада се појавило много сувишних људи. Зар ниси приметио? Зар је потребно да сви живимо?
ВЕЊКА: То ти зато што си малодушна. Треба живети.
ЖАНА: Због чега?
ВЕЊКА: Да бисмо истрпели.
ЖАНА: Зашто?
Пауза
ВЕЊКА: Ради Бога. (Пауза) Да бисмо примили мученички венац.
Пауза
ЖАНА: Ја нећу... Чим почнем да размишљам о њему, мука ми је. А можда сам трудна? Од црног? Стално ме кљукао
таблетама... А од Мајка сигурно нисам затруднела... Зашто, а? Сада би ми од њега остао синчић... А, овако, ништа...
А црнче не желим... Сви ће се освртати... Зашто нисам затруднела са Мајком?... Нисмо ни имали пилуле. А како
сам се оно упознала с њим, а?... На мору... Тада сам отишла од куће... због очуха. Обична ствар, силовање. Наравно,
мајци нисам ништа рекла... добили су и дете, нека живе... Оставила сам само поруку, да ме не би тражили... Села у
воз, неки студенти путовали на југ, узели ме... Он је био као принц из бајке, Мајк... И живели смо на обали мора,
по читаве дане се ваљали на песку, ноћу палили ватре и волели се, волели... Господе, зашто смо дошли овде!... Мајк
је говорио да је Лењинград суманут град и да жели да живи и умре само у њему... Ја нисам хтела да одем, желела
сам да останем на мору, тамо где смо се срели и где смо се волели. Али он је рекао да је и овде море и да ћемо
вечно волети једно друго и ми смо дошли... Он није знао да је уместо мора овде бедем и да су људи овде зли и
сурови а да куће, пуне пацова, заударају на лешеве... Он није знао да ће нас овде дочекати Ожиљак, који је, већ
првог дана, као плату за преноћиште, спавао са мном... Он није знао ништа... Или се бојао да зна, јер је за њега то
било неиздржљиво, он би умро, ако би сазнао све... Он је такође био сувишан, без обзира на своју личну карту,
купљену за сто долара.... (Устаје) Ја идем.
ВЕЊКА: Где?
ЖАНА: У мртвачницу.
ВЕЊКА: Причекај.
ЖАНА: Знам где су га однели.
ВЕЊКА: Сачекај, не можеш сада, касно је...
ЖАНА: Имам ја прстен. Даћу им га и они ће ме пустити. Рећи ћу, муж ми је, па шта? Не лажем...
ВЕЊКА: Сачекај, ноћ је...
ЖАНА: Не лажем! Па сви сте чули када ми је запросио! Аустралија!...
ВЕЊКА: Не би требало никуда да идеш. Чујеш?
ЖАНА (отима се): Не дирај ме! Пусти ме! Пусти!... (Бежи)
ВЕЊКА (виче за њом):Жана! Стани! Жана!
Пауза ВЕЊКА је сам. Хода по тавану, слуша ноћне звуке. Потом клекне и почиње да се моли. Током његове молитве,
неприметно се појављују ОЖИЉАК и СИНЕ и ћутке га посматрају.
ВЕЊКА: Отче наш, иже јеси на небесјех... иже јеси на небесјех... Отче наш! Иже јеси на небесјех...Да свјатитсја
имја Твоје! Да свјатитсја имја Твоје! Да придет царствије Твоје!... Да будет воља Твоја! Господе, куда је отишла!
Врати је! Већ је мрачно, може јој се нешто десити, Господе! Ја знам, Ти нас волиш, Господе... и тамо ћеш нас све
утешити, Господе, обрисаћеш сваку сузу... Али, Господе, зар не можеш да уредиш тако да и овде... да и овде не
буду толико мучени, да не страдају... Господе, ако је могуће... ако је могуће, сажали се овде над нама мало,
Господе!... Наравно, ја не смем да Те молим, јер Ти си сам рекао Небеском Оцу: "Није моја воља, већ Твоја, Оче..."
Као и Ти и ја сам спреман да сам... пострадам... спреман сам, али они... они још ништа не разумеју и Ти мораш да
им мало помогнеш, да не изнемогну у очају, јер, Господе, тако нам је тешко када смо сами... Ја, чини ми се, плачем,
опрости ми, ја то не због себе... не због себе, Господе... Да ли ме чујеш? Помози нам! Чујеш ли ме, Господе?
ОЖИЉАК (шапатом): Ч-у-у-у-јем!...
ВЕЊКА (трза се): Шта?... Ко је то?... Ко је ту?...
ОЖИЉАК: То сам ја-а-а! Исус Христо-о-о-с!
СИНЕ (тресе се од смеха): Сине, који откачен поп!...
ВЕЊКА: То сте ви?... Ви?... Шта тражите овде?... Одлазите!...
ОЖИЉАК: Охо, калуђерчић се узрујао.
СИНЕ: Сине, је л' ово твој лични таван, а? Сине, мора да си га приватизовао? Дом молитве... (Опонаша га) "Ја сам
спреман да пострадам... спреман сам, Господе!"
ОЖИЉАК: Постао си пророк. Како желиш да скончаш, Вења, да пострадаш за веру, цара и отечество, или онако,
пасје, к'о Јуда? Пострадаћеш, видим ти по очима. Где је лепотица? Јеси ли оглувео? Где ми је женска?
ВЕЊКА: Она није твоја.
СИНЕ: Сине, који ти је курац, да није твоја, а? Чујеш га, Ожиљак? Нашу рибу он... Сине, није ваљда тол'ки муфљуз,
а?... Добићеш ти за нашу рибу! Кажи му, а?
ОЖИЉАК: А где су клинци?
ВЕЊКА: Нећу да ти кажем.
ОЖИЉАК: Нису још поцркали?
ВЕЊКА: Човек није животиња. Он не цркава.
ОЖИЉАК: Видиш ти то, Сине, а мене и тебе хоће уза зид, како то? Ето и калуђер каже: нема цркавања. Значи,
Мајк је живео, жив је и живеће. Шта си ти све избрбљао чика милиционеру?
ВЕЊКА: Ништа.
ОЖИЉАК: А зашто су онда све станице излепљене плакатима са нашим њушкама?
ВЕЊКА: Ја не знам.
ОЖИЉАК (изненада удара ВЕЊКУ у плексус): Да, знаш, калуђеру...
ВЕЊКА (полако устаје): Шта?
ОЖИЉАК (поново га удара): Треба знати шта, а не, ништа не знам, нећу, не могу...
СИНЕ: Сине, хајде да га, овај... распнемо! Да се не копрца.
ОЖИЉАК: Шта си то рекао? Распнемо. Одакле знаш ту реч?
СИНЕ: Сине, ишао сам у цркву. (Смеје се) Смањивао грехе. Тамо виси.
ОЖИЈБАК: Будало. Он је тамо прикуцан ексерима. А одакле нам ексери?
СИНЕ: Сине, можемо да га привежемо. И - цап. Да се не дере.
ОЖИЉАК: Сине, мораћу да те унапредим у наредника. За иницијативу.
СИНЕ: Служим Совјетском Савезу! Стараћу се, ваше благородство, друже генерале! Наредите да стрељам
издајника совјетске отаџбине, пса!
ОЖИЉАК: На извршење!
СИНЕ (ВЕЊКИ): Ти, гњидо, дај конопац! Сада ћемо да те обесимо!
ОЖИЉАК: Распнемо.
СИНЕ: То и говорим. Сине, имаш ли ти конопац?
ВЕЊКА ћути.
СИНЕ: Он не говори, значи нема.
ОЖИЉАК: Потражи. А ја ћу мало да попричам.
СИНЕ се мота по тавану, тражећи конопац.
ОЖИЉАК: Па, помоли се, Дездемона. Дошао ти је судњи час.
ВЕЊКА: Ја се и молим. Како ти је име?
ОЖИЉАК: Шта ће ти то?
ВЕЊКА: Хоћу да се помолим и за вас.
ОЖИЉАК: За нас?! Еј, Сине, чујеш ли га? Калуђер хоће да се моли за нас! Па, добро... Сине, како ти је име?
СИНЕ: Коме? Мени? Сине, ја...
ОЖИЉАК: Шта "Сине"! Како се зовеш, питам те!
СИНЕ (упитно): А ти?
ОЖИЉАК (смеје се): Ја?... Ја сам... Сергеј. Знаш ко је мој небески заштитник? Сергеј Радоњешки. Сигурно ниси ни
чуо за њега.
СИНЕ: Сине, који је то кур...
ОЖИЉАК: Престани да псујеш, скотино, док говорим о свом свецу! Шта је, није ваљда да немаш име?
СИНЕ: Зашто, имам...
ОЖИЉАК: Па?
СИНЕ: Не сећам се.
ОЖИЉАК: Сети се.
СИНЕ (покушава): А-а... не могу.
ОЖИЉАК: Како су те звали код куће, ђубре?
СИНЕ:Где?...
ОЖИЉАК: Мамица! Како те је звала мама!
СИНЕ (увређено): Сине, ти... каква сад мама... Ништа ја не знам... никаква мама...
ОЖИЉАК: Боље иди, немој да ме нервираш!
СИНЕ (одлази увређено): Сине, шта си запео... зар ја тебе?
ОЖИЉАК (ВЕЊКИ): Значи, решио си да се помолиш за нас? А што би се ти, праведник, молио за овакве смрдљиве
испљувке?
ВЕЊКА: Ти то не разумеш.
ОЖИЉАК: А ти ми објасни. Ја сам бистар.
ВЕЊКА: Зато што је вама најгоре.
ОЖИЉАК: А зашто?
ВЕЊКА: Говорим ти, нећеш разумети...
ОЖИЉАК: Не, причекај, зашто је нама горе него теби?
ВЕЊКА: Зато што сам ја са Богом, а ти...
ОЖИЉАК: А с ким сам ја?
ВЕЊКА: Сам знаш.
Пауза
ОЖИЉАК: Не знам. Објасни.
Пауза
ВЕЊКА: Служиш Сатани.
ОЖИЉАК: Служим себи. Запамти, калуђеру! Себи. И сваки човек служи себи.
ВЕЊКА (тихо): Себи, значи Сатани.
ОЖИЉАК: То си сам смислио или си прочитао у књизи?
ВЕЊКА не одговара.
ОЖИЉАК: Код тебе је све једноставно, као у апотеци.
ВЕЊКА: Једном је Бог упитао првог убицу: "Каине, Каине, где ти је брат Авељ..."
ОЖИЉАК: Шта је он одговорио?
ВЕЊКА: Ништа. Обрецнуо се, као и ти... "Зар сам ја чувар брата својега", рекао је. Још није знао да Бог све види и
да се од њега ништа не може сакрити. А једнога дана ће Бог упитати Авеља: "Авеље, Авеље, где ти је брат Каин?
Зашто си му допустио да постане убица? Зашто ниси зауставио његову руку? Зашто си предао свога брата
ђаволу?..." Ја нисам могао да зауставим твоју руку, Ожиљак. Ја могу само да се помолим за заблуделог брата
Сергеја... и за другог, чије име зна Бог...
Пауза
СИНЕ (доноси конопац): Сине, нашао сам! Одговара?
Ћутање.
ОЖИЉАК: Иди до ђавола...
СИНЕ: Сине, шта ти... сад си тражио... како хоћеш...
ОЖИЉАК: Стани. Дај овамо. Нећеш ме ти, калуђеру залудети својим причицама. Говори, где је Жана?
ВЕЊКА: Не знам.
ОЖИЉАК: Лажеш!
ВЕЊКА: Шта ће ти она?
ОЖИЉАК: Откуцала нас, кучка...
ВЕЊКА: Није она.
ОЖИЉАК: Ти?
Пауза
ВЕЊКА: Да.
ОЖИЉАК: Знао сам. Бићеш кажњен.
ВЕЊКА: Бићу.
ОЖИЉАК: Долази овамо. (Показује му на стуб)
ВЕЊКА: Где је твој брат Мајк?
ОЖИЉАК: Сам ми се наместио. Рашири руке . (Везује ВЕЊКИНЕ руке за попречне греде) Коме је он уопште био
потребан?
СИНЕ (одушевљено): Личи! Бога ми, личи!
ВЕЊКА: Зашто си убио свог брата, Ожиљак?
ОЖИЉАК: Тако је морало! Ћути!
СИНЕ: Запуши му уста, уста! Да не лаје.
ВЕЊКА: Где је твој брат, Ожиљак?
СИНЕ (покушава да му запуши уста): У рају, ђубре! Код Бога, у рају, капираш? (Кикоће се)
ОЖИЉАК: Збогом, калуђеру. Срешћемо се на оном свету. А можда и нећемо? Свеједно. (СИНЕТУ) Идемо!
СИНЕ: Стани, а можда је боље да га... придавимо?
ОЖИЉАК: Сам ће да цркне. Идемо.
Крећу. Наједном СИНЕ застаје и враћа се.
СИНЕ: Еј, сетио сам се, чујеш! Мислим да су ме звали Коља! Аха! Запамти. За сваки случај. Ако хоћеш да се
помолиш. Мислим да сам Кољка. Николај! Запамти!
Затамњење. Рано јутро. Кроз мусаве прозоре и отворе на крову пробијају се јарки сунчеви зраии. ВЕЊКА изнемогло виси на
"крсту". Улази ЖАНА, уплашено крикне, али га препознаје и скаче му у помоћ.
ЖАНА: Господе, шта су ти то... (Одвезује конопце)
ВЕЊКА се тетура, трља обамрле руке.
ЖАНА: Када су отишли?
ВЕЊКА.Незнам...
ЖАНА: Вратиће се?
ВЕЊКА: Они се више неће вратити. (Пауза) Легао бих. (Леже на под)
ЖАНА: Лези. (Пауза прича сама са собом) Ипак ће се вратити... зато што су они наша судбина... А зар је могуће
побећи од судбине? (Пауза) Могу ли да легнем крај тебе? (Леже) А ја долазим у мртвачницу... тамо дежурни лекар
и још један... зове се патолог... Кажем: "Пустите ме код мужа, овде код вас ми лежи муж већ две недеље... а ја сам,
чини ми се, у другом стању". Они ми кажу: "Код мужа не можеш, али ако хоћеш, урадићемо ти абортус да не мораш
да трчиш наоколо. Са инјекцијом". Ја велим: "У реду". Дали ми инјекцију, не сећам се шта је било после... Шта
мислиш, хоће ли сада да ми престане мучнина?... (Ћутање. Одједном ВЕЊКА почињеда се грчи ида пригушено рида )
ЖАНА: Еј! Шта ти је?... Еј... Боли те, а?... А? Вењка!... Престани! Чујеш! Престани!... Иначе ће сада... у мени... да
се распукне.
Пауза ВЕЊКА се стишава.
ЖАНА: Хтела сам нешто да те питам. Чујеш?
ВЕЊКА: Шта?
ЖАНА: Зашто су те истерали из манастира?
ВЕЊКА: Нису ме истерали.
ЖАНА: Добро, зашто те нису благословили?
ВЕЊКА:Не знам. Старац је рекао да морам да страдам. Рекао је да монах прво мора да поживи у свету. Да страда.
ЖАНА: Па, ето, страдао си. Сада морају да те приме.
ВЕЊКА: Не знам. Како старац...
ЖАНА: А ти му испричај све... о нама.
ВЕЊКА: Њему то не треба. Он и тако види.
ЖАНА: Шта види?
ВЕЊКА: Шта је у човеку. Све види.
ЖАНА: Значи, сада ћеш у манастир?
ВЕЊКА: Отићи ћу.
ЖАНА: Нећеш више са нама, у свету?
Пауза
ВЕЊКА: Један монах је давно рекао: "У манастиру ће бити као у свету, а у свету ће бити као у паклу".
ЖАНА: То он о нама, да?
ВЕЊКА: О нама.
ЖАНА: А куд ја да се денем?
Пауза ВЕЊКА ћути.
ЖАНА (смеје се): Све ми је јасно.
ВЕЊКА: Почни да радиш...
ЖАНА: Добро, не почињи.
ВЕЊКА: Може се живети чисто... Радити... Без греха.
ЖАНА: Добро, знам ја то. "Без греха"! Кажем ти, не почињи. Како то ми, "без греха". Чудно... ноге ме не слушају.
чуј...
ВЕЊКА: Шта?
ЖАНА: Можеш ли ти да ме крстиш, или не?
ВЕЊКА: Ја?!
ЖАНА: Ти.
ВЕЊКА: Тебе?
ЖАНА: Мене.
Пауза
ВЕЊКА: Иди у цркву. Тамо крштавају.
ЖАНА: У цркву не могу.
ВЕЊКА: Зашто?
ЖАНА: Нећу стићи.
ВЕЊКА: Зашто?
ЖАНА: Ноге не слушају.
ВЕЊКА: Лажеш!
ЖАНА: Не слушају.
ВЕЊКА: Стално лажеш! Па дошла си довде! Ногама! Ниси на крилима долетела! Одговорај, гаде! Ђубре! На
крилима?!
ЖАНА: Више ме не слушају. Не дери се. (Пауза) Како хоћеш. Умрећу некрштена, то ће бити твој грех.
ВЕЊКА: Откуд си се то спремила да умреш?
ЖАНА: Не знам. Тањка је умрла.
ВЕЊКА: Тањка је умрла због пороћаја. А ти због чега? А? Због чега, питам те?
ЖАНА: Шта се дереш! Ја тебе к'о човека... Не дери се! Ја и тако... немам душе! Истресли су из мене сву душу!
Празна сам! Празна! Празна! А ти се дереш!
Пауза
ВЕЊКА: Тако не смеш да се крстиш. Па ти ни у Бога не верујеш.
ЖАНА: Верујем...
ВЕЊКА: Опет лажеш!
ЖАНА: Верујем! Зашто ми не верујеш! Ја верујем! Верујем! Зашто ми не верујеш!
ВЕЊКА: "Верујем"! У шта ти то верујеш? Ђубре! Блуднице вавилонска! Кривоверка! У шта сви ви верујете? Још
и у цркву иду! Носе крстове!... Крсте се! Зашто? Знаш ли ти, уопште, шта то значи крстити се? Како треба да после
тога живиш, разумеш? Мораш да будеш као светица! Као Марија Египћанка! А ти!... Ти чак не желиш ни да радиш!
Поштено. Без греха! Зашто носите крстове? Зашто?! Такви нисте потребни Богу! И крстови ваши му нису потребни!
Ни свеће! Ни дарови! Ни ваша крштења! Ништа! Ништа ваше му није потребно! Одвратни сте му! Сви! Сви!
Одвратни!
Пауза
ЖАНА: Знаш, ја поред станице понекад виђам баке... а можда и нису баке... седе, модре, пијане, са широко
раскреченим, отеклим ногама и, због нечега, увек без гаћица...
ВЕЊКА: Господе! Сташно је живети с вама! Нећу... (Бежи)
Пауза
ЖАНА: А Христос се, Вењочка, сажалио над блудницом... Чудно. Зашто ме ноге не слушају?
Пауза Појављује се ТАМНИ АНЂЕО...
ЖАНА (смеши се): Види... како си... леп...
АНЂЕО: Здраво, Жана.
ЖАНА: Како ми је одједном постало топло... Очи ми се склапају... Спава ми се. Ти си, сигурно, веома добар. Ти си
моја мама? Или тата?
АНЂЕО: И то, и нешто друго. Ја сам анђео.
ЖАНА: Анђео... Некада, у детињству, мама ми је говорила: "Анђеле мој". И миловала ме по коси, ја бих утонула у
њене топле дланове и, ко зна због чега, увек би ми сузе навирале на очи. А мама ме је непрестано мазила по коси и
говорила: "Шта ти је, анђеле мој, зашто плачеш?"

АНЂЕО (милује ЖАНУ ио коси, она се, пуна иоверења, спушта на његова колена): Анђеле мој, зашто плачеш?
ЖАНА: Не знам... Било ми је тако тешко... И, ево, сада се све завршило. Постало је лако-лако, као да сам на другој
планети или на небесима... И све је остало иза... Вењка... Мајк... Много ми их је жао...
АНЂЕО: Немој да их жалиш. Они су ти толико зла нанели.
ЖАНА: Да их не жалим?
АНЂЕО: Заборави на њих.
ЖАНА: Да, да, ја већ заборављам... заборављам... Како ми је лепо с тобом, Анђеле. Реци ми, где смо ми то? Јесмо
ли код куће?
АНЂЕО: Још увек не. Али ти и ја ћемо обавезно полетети кући.
ЖАНА: Ах, када?
АНЂЕО: Ускоро.
ЖАНА: Што пре!
АНЂЕО: То зависи од твоје одлуке.
ЖАНА: Па ја сам већ одлучила. Ја хоћу кући! Полетимо!
АНЂЕО: Не. Ти можеш да се предомислиш.
ЖАНА: Предомислим?
АНЂЕО: Можда ће ти бити жао да се растанеш са животом.
ЖАНА: А зар треба да се растанем са животом?
АНЂЕО: Наравно. (Пауза) Ето, видиш. Већ си се предомислила. Жао ти је.
ЖАНА: Не!... Да... да... ти си у праву!
АНЂЕО: Већ сам говорио: људи су тако непостојани. Збогом!
ЖАНА: Чекај! Куда ћеш?
АНЂЕО: Другима. Којима више није жао. Који се неће предомислити. Збогом.
ЖАНА: Причекај. Дај ми минут, да размислим. Не могу одмах.
АНЂЕО: Добро. Размисли, али само минут. Журим.
ЖАНА: Ти ћеш сада одлетети?
АНЂЕО: Да, наравно.
ЖАНА: И ја ћу остати сама?
АНЂЕО: Авај.
ЖАНА: Сасвим сама? Заувек?
АНЂЕО: Авај.
ЖАНА: Поново на овом тавану?
АНЂЕО: Или на станици. Модра, пијана, са болним, надувеним, широм растављеним ногама...
ЖАНА: Ужасно! Ужасно! Нећу! Зар нема излаза?
АНЂЕО: Дај ми своју руку. Ја ћу ти помоћи да се попнеш на кров.
ЖАНА (са страхом): А шта онда?
АНЂЕО: И ми ћемо полетети. (помало отровно) И ти ћеш видети небо у дијамантима...
ЖАНА: "Небо у дијамантима"... Негде сам то већ чула...
АНЂЕО: Људи причају разне бајке. Чини ми се да губимо време.
ЖАНА:Не...
АНЂЕО: Дај ми руку.
ЖАНА: Вењка... он је нешто говорио...
АНЂЕО: Молио сам те да их заборавиш.
ЖАНА: Али, он... он ми је говорио нешто врло важно...
АНЂЕО (упорно): Ти си хтела кући.
ЖАНА: Ах, да! Сетила сам се! Он је говорио да је то грех. Он је говорио да је то смртни грех. Да то Бог не прашта!
Сетила сам се. Он је то говорио!
АНЂЕО: Зашто верујеш некаквом издајици?
ЖАНА:Зашто...
АНЂЕО: Он је могао да те крсти. Али више је волео да опере руке. Знам ја такве свеце. Нико од њих заиста не жали
људе, као што их жалимо ми.
ЖАНА (уплашено): А ко сте ви?
АНЂЕО: Анђели.
ЖАНА: Вењка је говорио да духови таме понекад узимају обличја анђела да преваре срца безазлена... Ја се бојим...
АНЂЕО: Досадило ми је да и даље водим с тобом овај разговор. Збогом.
ЖАНА: Не одлази! Не остављај ме саму! Ја не знам... Ја ништа не знам... Анђеле, ако си анђео, молим те да ме не
обмањујеш! Поћи ћу са тобом, куд год желиш, само ме не обмањуј, молим те! Сажали се... преклињем те...тако сам
уморна... ја хоћу кући! Ја тако хоћу кући, Анђеле! Одведи ме кући. Кући! Молимте! Кући! Кући!...
АНЂЕО јој пружа руку и она се полагано пење на кров.

ЕПИЛОГ

Сунчан летњи дан. Путем иду ВЕЊКА и ФОМА. На леђима им завежљаји, у рукама штапови. Види се да тако већ дуго ходају
и да им баш прија.
ФОМА: Лепота... Је л' да, Вења?... Хајде да овде нешто презалогајимо.
ВЕЊКА: Хајде.
Развезују замотуљке, ваде хлеб, лук. ВЕЊКА се крсти, а за њим, понављајући сваки покрет, и ФОМА. Ћутке једу.
ФОМА: Који је данас дан?
ВЕЊКА: Посни. Среда.
ФОМА: Теби и мени је сваки дан постан.
ВЕЊКА: Није сваки. У недељу смо јели рибљу чорбу.
ФОМА: То можеш и средом. Сам си рекао.
ВЕЊКА:Не увек.
ФОМА: Гледај! Шта је оно тамо?
ВЕЊКА: Црква... срушена.
ФОМА: Колико већ идемо и ниједне читаве, је л' да?
ВЕЊКА: Зашто... па била је једна... у Берешки.
ФОМА: Аха. Тачно. Била је. Као лађа, да? Испливала из
шуме, као лађа. Када порастем, поправићу све цркве.
ВЕЊКА: Хвалисавац си ти, Фома. Знаш ли ти колико их
је, по читавој Русији...
ФОМА: А имамо ли још хлеба?
ВЕЊКА (смеје се): Гледам те, јуначина си ти кад је храна у питању.
ФОМА: Ја?... А где ћемо вечерас да преспавамо?
ВЕЊКА:Где Бог да.
ФОМА: Било би добро као синоћ... добри су они радници, а? Само много пију и свађају се. Зашто је то тако, Вењка?
ВЕЊКА: Непријатељ човеков страшно искушава.
ФОМА: И тебе искушава?
ВЕЊКА: Наравно.
ФОМА: А како?
ВЕЊКА: Тако што бих хтео да ти понекад отфикарим језик, због брбљања. Ево ти, узми.
ФОМА: Медењак! Одакле ти, Вења?
ВЕЊКА: Послао Бог. Није сув?
ФОМА: Није. Укусан је. Одломи.
ВЕЊКА:Не, једи.
ФОМА: Знаш ли ти кад сам ја последњи пут јео овакав медењак? У дому. Давали су нам и банане. И поморанџе.
Јеси ли пробао некад банане?
ВЕЊКА: Не.
ФОМА: А ја сам их јео. Зелене. Укусно.
ВЕЊКА: Можда хоћеш да се вратиш?
ФОМА: Где?... Шта ти је, Вењка? Досадио сам ти, а? Хоћеш да ме вратиш, а?
ВЕЊКА: Шта ти је? Где да те вратим? Ти и ја смо као браћа.
ФОМА: Аха. Вењка, шта мислиш, хоће ли те они сада примити?
ВЕЊКА: Примиће.
ФОМА: Вењка, а зашто ће те сада примити?
ВЕЊКА: Јер сада је, Фома, на мени грех. Због кога ћу плакати и који ћу окајавати читавог живота. А зар другачији
бива монах?
ФОМА: Вења, а који је твој грех? (Пауза) Вења, испричај ми о крају света.
ВЕЊКА: Колико сам ти већ пута то причао, Фома.
ФОМА: Причао си, аха. И трећи анђео затруби и паде звезда Пелен, да? И трећина вода поста пелен, да? И погибе
много људи... И четврти анђео затруби и ударена би трећина сунца, трећина месеца и звезда, и дан се за трећину
скрати?... И рече анђео: "Тешко, тешко онима који живе на земљи". Да? И пети анђео затруби и скакавци! Као
напаст! И сви ће опет умрети, да?... А онда и шести и седми анђео... а онда, Вења? Како беше после?
ВЕЊКА: И видех небо ново и нову земљу, јер прво небо и прва земља прођоше и мора више нема. И видех град
свети Јерусалим нов, где силази од Бога, као невеста украшена мужу својему. И Бог ће отрти сваку сузу.
ФОМА почиње тихо да понавља за ВЕЊКОМ, као што понављају мала деца када их родитељи уче песмама из њихове
омиљене, много пута ишчитаване књиге.
ВЕЊКА: И Бог ће отрти сваку сузу...
ФОМА: ... сваку сузу...
ВЕЊКА: И смрти неће бити више...
ФОМА: ... неће бити...
ВЕЊКА: Ни плача, ни вике, ни болести...
ФОМА: ... болести...
ВЕЊКА: И ничега проклетог неће бити више...
ФОМА: ... проклетог...
ВЕЊКА: И створиће Бог све ново...
ФОМА: ... све ново...
ВЕЊКА: И биће Бог свуда и у сваком, и царство ће његово бити у векове векова...
ФОМА: ... векова...
ВЕЊКА: Амин.
Ћутање.
ФОМА: Вењка!... Вењка!... А хоће ли у небеском царству делити штрудле? Са маком?
ВЕЊКА: Штрудле... биће и штрудли...
ФОМA: Ја волим са маком. Страшно су укусие. А знаш шта још волим?
ВЕЊКА: Реци.
ФОМА: Волим још и виршле. Хељдину кашу са млеком. Још... волим макароне... да. Још... пилетину!
ВЕЊКА: Добро, устај. Види где је већ сунце.
ФОМА (у ходу): Још и бомбоне... разне... лизалице... жваке... па још и котлете волим... пире... штрудле са маком...
Вења, Вења, а шта ћеш ти тамо да окајаваш, а?... Реци, Вења!...
Одлазе.
КРАЈ