UNIVERZITET U NOVOM SADU UČITELJSKI FAKULTET U SOMBORU

Đorđe Nadrljanski Mila Nadrljanski

KIBERNETIKA U OBRAZOVANJU
UDŽBENIK

SOMBOR, septembar 2005.

Đ. Nadrljanski i M. Nadrljanski: KIBERNETIKA U OBRAZOVANJU
Đorđe Nadrljanski Mila Nadrljanski

KIBERNETIKA U OBRAZOVANJU
Izdavač Učiteljski fakultet u Somboru Za izdavača Prof. dr Dragan Soleša Glavni i odgovorni urednik prof. dr Stojan Berber Recenzenti Prof. dr Dragan Soleša Prof. dr Jovan Savičić Knjiga Učiteljskog fakulteta u Somboru Biblioteka Udžbenici i priručnici Tehnički urednik Lektor i korektor Marijan Jelić Priprema Alen Milošević Štampa

Tiraž 300

1

Đ. Nadrljanski i M. Nadrljanski: KIBERNETIKA U OBRAZOVANJU

Treća strana

2

Đ. Nadrljanski i M. Nadrljanski: KIBERNETIKA U OBRAZOVANJU Ponovljena naslovna 3 .

Nadrljanski: KIBERNETIKA U OBRAZOVANJU Sadržaj Predgovor 4 .Đ. Nadrljanski i M.

Đ. Nadrljanski: KIBERNETIKA U OBRAZOVANJU 5 . Nadrljanski i M.

Đ. Nadrljanski i M. Nadrljanski: KIBERNETIKA U OBRAZOVANJU

KIBERNETIKA U OBRAZOVANJU
RAZVOJ NAUČNE MISLI Pojavu kibernetike kao naučne discipline, a potom i pojavu obrazovne kibernetike kao posebne naučne discipline treba posmatrati u sklopu opšteg razvika nauke i naučne misli, koji iz današnje perspektive predstavljaju jedan od najznačajnijih aspekata ljudske istorije. Ako se pod naučnom paradigmom podrazumeva najširi okvir naučnog mišljenja, osnovna misao koja služi kao uzor za sva ostala promišljanja u objašnjavanju sveta, onda se istorija nauke i njene metodologije može uslovno podeliti na tri razdoblja u kojima su dominirale sledeće naučne paradigme:
filozofska

paradigma – metodologija opservacije paradigma – analitička metodologija entropijska paradigma – sistemska metodologija
mehanicistička

Filozofska paradigma vezana je za početne korake naučnog pristupa objašnjenju pojedinih problema i pojava. Počeci nauke datiraju iz doba antičkih kultura kada su prvi naučnici bili ujedno i filozofi. U metodološkom smislu nauka je bila vrlo skromna. Korišćene su opservacijske metode koje su se sastojale u opažanju pojedinih problema i pojava, te zatim u detaljnom opisivanju i klasifikaciji onoga što je opaženo, bez prave mogućnosti da se stvarno objasne razlozi i zakonitosti koji stoje iza posmatranih pojava. Mehanicistička paradigma dugo vremena je određivala savremenu nauka, odnosno tradicionalnu nauku evroameričkog civilizacijskog prostora. Na formiranje naučne misli dominantno su uticali Njutnovi zakoni mehanike, pa odatle i sam naziv te naučne paradigme. Osnovno obeležje tog naučnog pravca je ideja da se svi procesi u prirodi i društvu smatraju reverzibilnim, odnosno da je sve moguće vratiti u prvobitno stanje. To je posebno vidljivo iz trećeg Njutnovog zakona mehanike: Akcija i reakcija su jednake i suprotnog smera. Smer toka vremena je irelevantan jer sve zakonitosti važe i ako vreme promeni predznak. Uz mehanicističku paradigmu vežu se analitičke metode u nauci koje se zasnivaju na nekim osnovnim načelima: Složeni problem ili pojava koja se izučava, posmatra se kao skup nezavisnih elemenata koji su dovoljno jednostavni da se mogu relativno jednostavno u potpunosti proanalizirati. Pošto je objašnjeno ponašanje pojedinih delova složene pojave, ona se u celini objašnjava kao mehanički skup objašnjenja pojedinih njenih delova. Odnosi između pojedinih dijelova složene pojave se posmatraju uzročno posledično, zanemarujući pri tome druge uticaje. Nastoje se pronaći stroga pravila i definicije koja će striktno opisati i objasniti posmatranu pojavu. Pojava sve složenijih problema tokom dvadesetog veka ukazala je da mehanicistička paradigma i analitičke metode ne mogu odgovoriti novim izazovima nauke. Entropijska paradigma nastaje na tokovinama razvoja termodinamike, odnosno njenih zakona. Prema prvom. zakonu termodinamike energija odnosno toplota se pretvara u rad i obrnuto. Prema drugom zakonu to je moguće samo ako deo energije pređe trajno iz toplijeg u hladniji prostor toplote, odnosno ako deo energije trajno pređe iz iskoristivog u neiskoristivi oblik, što nameće stav o ireverzibilnosti ukupnih procesa u prirodi. To daje poseban značaj pojmu vremena, jer svet u celini nikada ne može biti kao ranije. Uz to se uvodi pojam entropije kao mere promene stanja sistema i njegove sposobnosti da primi korisna stanja. Fizika pokazuje da ukupna entropija u

6

Đ. Nadrljanski i M. Nadrljanski: KIBERNETIKA U OBRAZOVANJU
prirodi raste, premda se ona u određenim podsisemvima može držati minimalnom, ali na uštrb povećanja entropije u njegovoj okolini. Upravo uvođenje pojma entropije i njegovo poimanje obeležava novi okvir naučne misli koji je manje optimističan i stoga teže društveno prihvatljiv. Tako je, sredinom dvadesetog veka opšta nauka, a ne samo fizika, prihvatila te zakone i ponudila je novi oblik naučnog promišljanja, nove naučne metode, pa čak i nove naučne discipline. Pojave se počinju posmatrati u njihovoj celokupnosti, kao sisteme, pa se govori o sistemskoj eri, sistemskom mišljenju, sistemskom pristupu, sistemskoj analizi, sistemskom inženjerstvu itd. Nove znanstvene discipline koje se javljaju su opšta teorija sistema, teorija informacija, kibernetika, informatika i naravno obrazovna informatika. Problem se pojavljuje istovremeno kad i mogućnost njegovog rešavanja. Prema sprovedenim naučnim istraživanjima, celokupno ljudsko znanje akumulirano do dvadesetog veka udvostručilo se u njegovoj prvoj polovini. Do sledećeg udvostručenja je došlo već posle deset godina, a pretpostavlja se da se u današnje vreme to dešava svakih pet godina. Mera količine znanja može biti količina informacija. Fenomen vremena udvostručenja ili kako se drugačije tumači fenomen sažimanja vremena, prikazan je krivom na slici 1.

Slika 1. Ilustracija fenomena vremena udvostručenja-eksponencijalni rast

Vremenski intervali T 2 -T 1 i T 3 -T 2 su jednaki, ali je porast vrednosti zavisne varijable Y iskazan sa Y 3 -Y 2 dvostruko veći od Y 2 -Y 1 . Važi i simetrično tumačenje za vremenske intervale T 4 -T 3 i T 3 -T 2 , odnosno priraste zavisne varijable Y 4 -Y 3 i Y 3 -Y 2 koji su jednaki za dvostruko različite periode. Bez strogog matematičkog formalizma ovaj se fenomen ubrzanog rasta često naziva i eksponencijalni rast, a susreće se pri analizi mnogih složenih pojava. Pojam krize obično se veže uz nedostatak nečega, ali pojam informacione krize koja se javlja u drugoj polovini dvadesetog veka vezan je za ogromne količine novih podataka koje se stvaraju i s kojima se čovečanstvo i posebno nauka susreću. Bez novih naučnih pristupa, novih metoda i novih tehnologija nemoguće je vladati tom količinom podataka. Stoga se paralelno s pojavom informacione krize javljaju nove naučne discipline, nove tehnologije i tehnička sredstava pomoću kojih je moguće prevladati pomenute probleme. Zato treba istaći posebnu ulogu informatike i drugih naučnih disciplina koje se bave problemima od rasta i razvoja sistema, do problema upravljanja, kontrole, organizovanja, pa komuniciranja i informisanja uz primenu metoda i sredstava za obradu podataka.

7

Đ. Nadrljanski i M. Nadrljanski: KIBERNETIKA U OBRAZOVANJU
Informatičko društvo Na primeru najrazvijenijih društava današnjice, analiziran je protekli period njihovog razvitka, posmatrane su dominantne delatnosti, one kojima se bavila većina radno sposobnog stanovništva, taj period se može podeliti u tri sasvim izrazita razdoblja: poljoprivredno društvo industrijsko društvo informatičko društvo Na slici 2. prikazana su okvirna kretanja učešća zaposlenih u pojedinim privrednim granama najrazvijenijih društava današnjice.

Slika 2. Kretanje učešća zaposlenih po privrednim granama u SAD.

U prvom posmatranom periodu, početkom dvadesetog veka dominira udeo zaposlenih u poljoprivredi koji prelazi 50 %, da bi krajem veka pao na samo oko 2,5 procenata. Danas, dakle, jedva svaki četrdeseti radno sposoban stanovnik radi u poljoprivrednom sektoru uz istovremeno vrlo visoku produktivnost kojom se ostvaruju viškovi u proizvodnji hrane koji se izvoze. Taj period u razvitku društva se naziva poljoprivredno društvo. U drugom periodu pretežan broj zaposlenih je u industriji, ali se njegova kulminacija je završila sedamdesetih godina prošlog veka i sada kriva zaposlenih u industriji sledi krivu kretanja zaposlenih u poljoprivredi, s vremenskim zakašnjenjem od pedesetak godina. I pored smanjenja broja zaposlenih u industriji, ukupna industrijska proizvodnja i dalje raste što je obezbeđeno visokom produktivnošću, pa je tako i osigurano i zadovoljenje potreba za industrijskim proizvodima. To je period u razvoju društva koji se naziva industrijsko društvo. Treći period se naziva postindustrijsko ili informatičko društvo.Danas preko polovina zaposlenih u najrazvijenijim zemljama sveta radi na poslovima koji se mogu okarakterisati kao informatičke delatnosti. Suština tih trendova razvoja je u tome da nova faza razvoja razrešava probleme prethodne faze. Naime, produktivnost poljoprivrednog društva nije mogla da raste dok u njoj samoj nije došlo do primene rezultata industrijske produkucije. Primenom industrijalizacije poljoprivrede rešeni su problemi sporog rasta produktivnosti u njoj. Slično tome, informatizacija industrije razrešila je probleme sporog rasta produktivnosti u toj grani privređivanja. Zato je danas moguće putem robotizacije proizvodnje, fleksibilnih sistema proizvodnje, informacionih

8

Zavisno od toga koliko se vrednuje znanje kao resurs. Imitativno društvo je ono koje se osposobilo da brzo i kreativno preuzima tuđa znanja. koja ujedno ima i funkciju demokratizacije odnosno širenja znanja što ukida monopol nad njim. Nadrljanski i M. Donekle izmenjenu ulogu dominantnog znanja danas ima informatika. normativnim. koliko je dobro razvijena informatička infrastruktura i kakav je odnos prema inventivnosti i kreativnosti pojedinca i institucija u njemu. već jer su oni ograničeni infrastrukturnim. od astronomije u starim civilizacijama. neko društvo može se razvrstati u jednu od tri kategorije: Inventivno društvo je ono u kome se značajna sredstva ulažu u obrazovanje i nauku. Dominantno znanje je ona vrsta znanja pomoću koga manje društvene zajednice mogu većinu dovesti u podređeni položaj. ideološkim ili nekim drugim barijerama. koja su razvila informatičku infrastrukturu i koja visoko cene individualnu i kolektivnu kreativnost. Posebna pažnja se posvećuje informatičkom obrazovanju i primeni novih tehnologija. Nadrljanski: KIBERNETIKA U OBRAZOVANJU sistema kao i primenom drugih tehnoloških dostignuća smanjiti broj zaposlenih u industriji. Bitna osobina informatičkog društva je njegov odnos prema znanju i određenje prema dominantnom znanju. U istoriji čovječanstva poznata su takva znanja. do nuklearne fizike u neposrednoj prošlosti.Đ. Promena društvene svesti u tim društvima je preduslov njihovog budućeg razvoja. Neinventivno 9 . ali zadržati porast industrijske proizvodnje porastom produktivnosti. ne zbog toga što u njima nema kreativnih pojedinaca. pa ih često unapređuje i uspešnije primenjuje od onih koja su ta znanja kreirali društvo je ono koje nije inovacijski sposobno. Sledeće dominantno znanje će biti verovatno genetski inženjering.

pa tako i za sisteme. „Sistem je raspored fizičkih komponenti tako međusobno povezanih. realizuje funkciju i predaje informacije.“ 11. ekonomiji. “Sistem je skup objekata sjedinjenih pravilima uzajamne interakcije”. Funkcija sistema se sastoji u tome da u toku vremena prerađuje informaciju i/ili energiju i/ili materiju i da pri tome odaje informaciju i/ili energiju i/ili materiju. „Sistem je lista varijabila koje trba da budu uzete u obzir.Đ.“ 13. Stoga. Ako se treba opredeliti za jednu definiciju. da čine potpunost ili celinu.“ 9. Postoji mnoštvo definicija šta je sistem.“ 7. Tako na primer neke od njih su : 1. Analitički pristup u nauci teži stvaranju strogih definicija za razne pojave. „Sistem u najširem smislu može biti bilo šta što se može smatrati zasebnim entitetom (zasebnom suštinom). “Sistem je formalna shema pomo u koje su neki elementi ili pojave sređeni”. biologiji. Sva celokupnost sredstava koja obezbeđuje formiranje izlaza naziva se sistemom.“ 10. proces ili šema čije se ponašanje na određeni način može opisati. ali iz toga se može samo zaključiti da nijedna nije dovoljno dobra. Jedna od merodavnih definicija za klasifikaciju sistema je sledeća: Sistem predstavlja kompleks elemenata (delova) čiji su međusobni odnosi regulisani određenim zakonitostima ili principima. “Sistem je skup elemenata koji čine integralnu cjelinu u sklopu koje se vrše određene funkcije i postoji neka vrsta kontrole”. Sve ostale definicije su proširenje ove osnovne i prilagođavanje prirodi sistema kojima se neko bavi. To što sistem prerađuje obično se naziva njegovim ulazom.“ 4. 15. matematici. jednostavno rečeno.” 2. Nadrljanski i M. 10 . „Sistem – to je nešto što ostvaruje operacioni proces. kibernetici. Sistem – to je uređaj. različiti pristupi koji potiču od različitih autora. „Sistem je ograničen u prostoru i vremenu. Prema tome.“ 8. 16. oblast u kojoj su delovi komponente sjedinjeni funkcionalnim relacijama. lingvistici. „Sistem je skup objekata zajedno sa relacijama između objekata i između njegovih atributa.“ 12. naziva se njegovim izlazom. ciljeva i potreba uslovili su da se sistem različito i definiše. On poseduje strukturu. „Sistem je raspored. da čine i/ili funkcionišu kao potpuna jedinica. „Sistem je. Otud sistem čine delovi koji su u međusobnim odnosima. „Sistem se može definisati kao neki skup elemenata formiran radi ostvarenja unapred zadatog cilja. ili sa takvim međusobnim relacijama. 14. „Sistem je kompleks međusobno povezanih funkcija njegovih komponenata. „Sistem obuhvata ukupnost ili kompleksnost elemenata ili pojedinačnih delova. kao i tehničkim i raznim drugim disciplinama. svežanj relacija. pedagogiji.“ 6.“ 5. psihologiji. skup ili grupa stvari tako međusobno povezanih. energije i informacije. Pojam sistema se koristi u skoro svim oblastima ljudskog znanja: fizici. sistem se nalazi u okruženju (okolini) sa kojom vrši razmenu: materije. hemiji.” 3. “Sistem čini skup njegovih elemenata koji su međusobno povezani tako da čine sređenu celinu”. To što sistem proizvodi. može se jednostavno reći da je sistem uređeni skup elemenata. „Sistem je skup međuzavisnih sistema. to je što na određeni način radi i proizvodi neki produkt. ili sa takvim međusobnim relacijama. ili ih prerađuje. Nadrljanski: KIBERNETIKA U OBRAZOVANJU OPŠTA TEORIJA SISTEMA Sistem Pojam sistema je osnovni predmet proučavanja u opštoj teoriji sistema i jedan od najšire korišćenih pojmova u savremenoj nauci.

Kompozicija elemenata na osnovu zakona ili principa determiniše i globalnu sistematiku sistema. Komponente su pojedini delovi sistema koje mogu biti dvojake. U svakom konkretnom slučaju se procenjuje da li će neka komponenta biti element ili podsistem i to sa aspekta ostvarivanja ciljeva analize sistema. Procesi.Granice se vremenom mogu menjati. a utvrđene su prirodno ili proizvoljno. Cilj sistema. Struktura sistema Okolina sistema. Strogo gledano svaki se sistem sastoji od podsistema i ujedno je podsistem nekog nadsistema. a u protivnom pripada okolini sistema. predmet ili pojava deo sistema ili pripada okolini sistema određuje se na osnovu odgovora na dva pitanja: Da li je posmatrani objekt ili pojava relevantna za sistem i njegovo funkcionisanje? Da li je posmatrani objekt ili pojava pod kontrolom sistema? Ako je odgovor na oba pitanja potvrdan onda se radi o komponenti koja je deo sistema. a njihova kompozicija nastala na osnovu određenih zakona ili principa definiše kvalitativno određen sistem. Određivanje granice sistema se svodi na određivanje da li neka komponenta pripada sistemu ili njegovoj okolini. na primer. Ukoliko je komponenta složena da bi se mogla u celosti analizirati. Nadrljanski i M. Nadrljanski: KIBERNETIKA U OBRAZOVANJU Sistemski pristup navodi na sveobuhvatno sagledavanje svih bitnih elemenata pojma sistema a to su: Komponente sistema. Funkcije sistema. Da li je neki objekt. Elementi. Strogo gledano svaki se sistem sastoji od podsistema i ujedno je podsistem nekog nadsistema. Granice sistema.. Ako je odgovor na oba pitanja netačan radi se o objektu koji je nebitan i treba ga zanemariti u analizi sistema.Đ. Veze sistema. Za interpretaciju sistematike sistema potrebno je izložiti osnovne pojmove o sistemu. mada su pretpostavka postojanja sistema. Sve izvan granice sistema je njegova okolina. onda se tretira kao podsistem i raščlanjuje na svoje komponente. sami po sebi ne određuju sistem u kvalitativnom pogledu. Tako se. okolina nadsistem sistem ulaz element okolina izlaz podsistem komponenta Slika 3. Ukoliko se neka komponenta razlaže na njene komponente naziva se podsistem Ukoliko se neka komponenta ne razlaže na jednostavnije delove naziva se element. Granica omeđuje sistem. Konceptualni model sistema 11 . isti elementi mogu naći kod vrlo različitih sistema.

y – izlazna veličina. Obično. Na osnovu navedene relacije i slike sledi da deo sistema označen na slici sa S transformiše ulazne veličine u u stanje x. a deo sistema označen ø transformiše stanje x i ulazne veličine u u izlazne veličine y. a one mogu biti materijalne. Spoljašnji faktori koji bitno utiču na ponašanje sistema. Stanje je vremenska funkcija. Za većinu sistema to je i opravdano. Promenu ulaznih veličina izaziva i promenu izlaznih veličina. u). U mnogim slučajevima stanje sistema se identifikuje sa izlazom. Veličine koje karakterišu procese u sistemu. ulaza i izlaza sistema. Ovaj pojam se koristi u raznim naukama (mehanici. odnosno izlaznog faktora y (t). Između pojedinih komponenti sistema veze se mogu uspostaviti neposredno ili preko trećih elemenata. Model transformacije u sistemu Vrste sistema 12 . Dejstva na sistem u opštem slučaju mogu biti kontrolisana ili nekontrolisana. ali u opštem slučaju izlaz je funkcija stanja. Ta promena izlaznih veličina mora da sledi i vremenski promenu ulaznih veličina. kada to nije moguće direktno. Ulazne i izlazne veličine. odnosno utiču na promenu stanja sistema – nazivaju se ulaznim veličinama ili ulaz. koji u opštem slučaju mogu predstavljati upravljački deo sistema. termodinamici. Matematički se može napisati sledeća relacija između stanja. y(t) Slika 4. Nadrljanski: KIBERNETIKA U OBRAZOVANJU Na slici 3. Preko izlaznih veličina može se posredno odrediti stanje sistema. y = Ø (x. x – stanje sistema. preko izlaznih veličina može se ustanoviti da li se sistem ponaša kako je predviđeno programom upravljanja. Na procese koji se dešavaju u sistemu ili u stanje sistema utiču mnogobrojni faktori. Osim komponenti. jer je izlaz baš stanje sistema. i to kako spoljašnji tako i unutrašnji. Stanje sistema. Strukturu sistema čine komponente i veze među njima. potrebnoj za određivanje njegovog ponašanja u budućnosti. granica i okoline označene su i veze među u komponentama.Đ. Ulazne veličine u funkciji vremena i izlazne veličine u funkciji vremena tretiraju se kao komponente ulaznog faktora u (t). kao i sistema s okolinom. prikazan je konceptualni model sistema. Pojam stanja sistema koristi se za matematičku deskripciju dinamičkih sistema. u – ulazna veličina. energetske ili informacione. Nadrljanski i M. a u kibernetici pojam stanja je jedan od osnovnih pojmova. Takođe. nazivaju se izlazne veličine ili izlaz. Nekontrolisane ulazne veličine su po svojoj prirodi slučajne veličine i deluju iz okoline sistema. Sve što se nalazi izvan granica sistema naziva se okolina. a ne predstavljaju kompletno stanje sistema. Prema heurističkoj definiciji: stanje je skup podataka koji daju potpunu informaciju o predistoriji sistema. Kontrolisane ulazne veličine su funkcije vremena ili stanja sistema. te veličine predstavljaju izlazne veličine nekih objekata iz okoline sistema. teoriji kola). Ulazna veličina u opštem slučaju menja stanje sistema.

5. statični. 3. najopštije klasifikacije sistema. nesvrsishodni. • atmosferski. Na osnovu prirodnih zakona formirani su i funkcionišu: • geološki. Na osnovu principa formiraju se i funkcionišu veštački sistemi. Tako su veštački sistemi često kopije prirodnih sistema. aktivnosti. 3. karakteristične za prirodne sisteme. U skladu sa poslednjom definicijom isti elementi se mogu naći kod vrlo različitih sistema. • organski sistemi. kao na primer: • prema sastavnim delovima. statični. obliku postojanja. ponašanju. načinu organizovanja. mehančki sistemi. Nadrljanski: KIBERNETIKA U OBRAZOVANJU Kriterijumi za klasifikaciju sistema mogu biti različiti i oni uglavnom zavise od cilja istraživanja. svrsishodni. 4. svrsishodni. mehanički sistemi. Pored navedene. • prema hijerarhijskoj organizovanosti i sl. • prema celovitosti. njihovom povezanošću sa okolinom. organizmični sistemi. dinamični. stabilnosti. nesvrsishodni. statični. Komponovanje elemenata na osnovu zakona ili principa omogućuje i najopštiju klasifikaciju sistema na prirodne i veštačke. Uopšte. organizmični sistemi. Sistemi se dele na dve osnovne grupe prema načinu nastanka: na prirodne i veštačke sisteme. 5. • mešoviti sistemi. mehanički sistemi. Nadrljanski i M. nesvrsishodni. • karakteristikama stabilnosti. • kosmički. ili se izgrađuju — konstruišu tako da obavljaju određene funkcije. Klasifikacija sistema koja se zasniva na ideji da se sistemi razvrstavaju po osnovu tri bitne karakteristike sistema: a) statični – dinamični b) svrsishodni – nesvrsishodni c) mehanički – organizmični Klasifikacija koja se dobija komponovanjem bitnih odlika sistema daje osam tipova sistema: 1.Đ. dinamični. • prema vezama sa okolinom. organizmični sistemi. itd. • prema opsegu. 7. statični. 6. • naučni. načinu nastanka. • tehnički. sistemi koje je stvorio čovek: • društveni. 2. definisala je kvalitativno određeni sistem. 13 . Može se govoriti o postojanju nekih opštih svojstava za obe vrste sistema. • prema načinu ponašanja. nesvrsishodni. sistei se mogu razvrstavati prema sledećim osnovnim karakteristikama: 1. nastala na osnovu određenih zakona ili principa. a njihova kompozicija. odnosno svrhe sistemskog pristupa. 6. 2. postoje i druge zasnovane na nekim drugim kriterijumima. 4.

X j . Kriterijumi koji opredeljuju podelu na jednostavne i složene sisteme mogu se svrstati u dve grupe. Prvi kriterijum je struktura sistema kao izraz složenosti. X = X 1 . . Nadrljanski i M. Elementi skupa X j u stvari su predstave objekata j. Prema tome. U literaturi postoji nekoliko priloga klasifikaciji sistema. 4. Sa aspekta broja svesnih upravljačkih akcija u jedinici vremena složeniji su oni sistemi koji imaju veći broj impulsa za upravljačke akcije u jedinici vremena... Iz ovog sledi još jedna eksplicitna definicija: apstraktni sistem je neka relacija definisana na Dekratovom proizvodu X. neki autori dodaju ovoj podeli još i vrlo složene sisteme). Opšta teorija sistema u skladu sa svojim nazivom obuhvata sve postojeće konkretne sistemske teorije. Zavisno od stanovišta sa kojega se sistemi posmatraju uslovljena je podela na jednostavne i složene sisteme (mada. Uobičajena je i dosta česta sistematizacija sistema na: realni/apstraktni.*X n R = {R 1 .R n } U stvari. statički/dinamički. uvodi se sledeća eksplicitna definicija: apstraktni sistem je pdskup X s skupa X. ..*X j *.. tj. . .. Neka X 1 . a koriste se za formiranje novih vidova tih objekata. a njeni termini i pojmovi mogu se interpretirati u svakoj specifičnoj sistemskoj oblasti. pomoću procedure kojom se X gradi. Sistem je složeniji što više ima elemenata koji funkcionišu kao njegovi podsistemi. Realan sistem je onaj sistem koji predstavlja realan objekat ili realnu pojavu. organizmični sistemi.Đ. . .R j . neki skup iskaza koji opisuju formalne objekte. mehanički sistemi. j = 1. Tako se dolazi do sintetičke definicije: apstraktni sistem određuju: 1. X = X 1 * X 2 * . . Ovu grupu sistema čine sledeći sistemi: • mehanički. X n . n. 14 . X n . pa se tada zadaje induktivno. Ako se obrazuje Dekratov proizvod X posmatrane familije skupova. Formalni objekat koji odgovara skupu X j može da uzima u vidu proizvoljnog elementa iz tog skupa. . realni brojevi itd. sistemi se mogu razvrstavati i na drugim osnovama pogodnijim za konkretne primene. ona je dovoljno apstraktna. Koristeći se drugim kriterijumima. podskup X s određuje neke relacije među formalnim objektima X 1 .... Elementi skupa X j . • organski.. svrsishodni. X n predstavlja familiju skupova. 2. neki skup implicitno određenih formalnih objekata. svrsishodni. Sistemi koje ona proučava moraju biti opšti. . dinamični. onda se sistemi mogu podeliti na realne i apstraktne. neki skup elementarnih transformacija T. otvoreni/zatvoreni.. ... Svaki skup iz te familije predstavlja neki formalni objekat. pa s toga i apstraktni. dinamični. Ta klasifikacija omogućuje pregledno i sistematično razvrstavanje sistema. mogu biti takođe skupovi ili funkcije vremena. Nadrljanski: KIBERNETIKA U OBRAZOVANJU 7. Definicija apstraktnog sistema može se iskazati primenom lingvističke teorije i teorije skupova. • društveni. Za objašnjavanje apstraktnog sistema koristićemo se matematičkim jezikom. . odnosno nepostojanje objekata ili pojave.R 2 . Nedostatak gornjih definicija eksplicitnog oblika jeste u tome što X može biti neograničen skup. determi/nistički/stohastički. Apstraktni sistem... Ako se za kriterijum uzme postojanje. a drugi je broj svesnih upravljačkih akcija u jedinici vremena. 8. ali nije pragmatična za primenu u pedagoške svrhe. 3.. • fizičko-hemijski. neki skup pravila P kojim se obrazuju nizovi elemenata skupa T.

tada funkcionišu „sami”. Međutim. 15 . Kada stohastički spoljni uslovi utiču na ponašanje determinističkog sistema. onda se sistemi mogu podeliti na statičke i dinamičke sisteme. Postoje dva suprotna stava o pojmu determinizma i determinističkih sistema. Takvi sistemi imaju jednostavnije oblike matematičkih modela i mogu se efikasno simulirati na računarima. a njihovo funkcionisanje se zasniva na osnovu određenih zakona (principa). Prema shvatanjima nekih autora i naučnika iz oblasti kibernetike. Ti sistemi imaju poznatu strukturu. a ne u jedinstveni i strogo određeni ishod (koji je unapred određen. U determinističkom sistemu sa upravljanjem pretpostavlja se postojanje određenog cilja i kriterijuma upravljanja. Prema jednom stavu: „ne postoje deterministički sistemi. a u stvari određuje apstraktni sistem. Nadrljanski i M. Dinamički sistem je takav sistem čije se stanje menja tokom vremena pod dejstvom upravljačkih akcija. Prema nekom shvatanju može se reći da postoje sistemi koji se mogu bar u kvantitativnom smislu identifikovati kao „najčešće“ deterministički. Ovu grupu sistema bi sačinjavali jedino prirodni sistemi. onda se sistemi mogu podeliti na determinističke i stohastičke Deterministički sistem je takav sistem čije se ponašanje može sasvim tačno odrediti. kreću se od mikrosekundi pa do više godina. Nadrljanski: KIBERNETIKA U OBRAZOVANJU Ta definicija omogućuje izgradnju nove teorije koja važi za formalne objekte. Zapravo. Stohastičko ponašanje sistema nastaje: 1. Skup mogućih stanja karakteriše funkciju raspodele slučajnih veličina. statički sistemi su oni sistemi kod kojih nema potrebe za upravljanjem. a koncepti slučajne veličine i slučajnog procesa samo su matematičke funkcije uvedene sa ciljem da se efikasnije analiziraju kompleksni.Đ. U determinističke sisteme spadaju svi tehnički i fizičko-hemijski sistemi. Sve te promene tokom vremena nazivaju se prelazni režim ili prelazne pojave. Ako je kriterijum vremensko trajanje ponašanja sistema. Stohastički sistem ima ponašanje koje se ne može unapred predvideti. ali upravljanje održava sistem u prvobitnim performansama. Reč dinamika sistema često se upotrebljava u nameri da se izrazi brzina promene stanja sistema. Sistem je stohastički ako primena određene upravljačke akcije transformiše poznato stanje sistema u jedno iz skupa mogućih stanja. Najčešće. izračunat). Ili. ako i samo „postoje“. pa prema tome i dinamičnosti. Ponekad se pod stohastičkim sistemom podrazumeva sistem čije stanje se tokom vremena nedovoljno poznaje. dinamički sistemi imaju osobinu da je brzina promena stanja sistema funkcija samo trenutnog stanja i upravljanja. ovi sistemi se ipak menjaju. i drugi stav: „svi sistemi u prirodi i društvu su determinističke prirode. Karakteristike statičkih. materije ili informacije između pojedinih delova sistema. ali je promena dugoročna ili vrlo spora. oni postoje ali ne „funkcionišu“. ali u suštini deterministički procesi univerzuma”. Stanje dinamičkog sistema i upravljačke akcije u njemu funkcije su vremena. Oba ta stava su isključiva u pogledu tvrđenja kada su u pitanju deterministički sistemi u celini. kod stohastičkih sistema pre primene upravljačke akcije zna se samo raspodela mogućih stanja. Za sisteme koji funkcionišu „ sami “ ima elemenata evolutivnosti. Ako je kriterijum određenosti i neodređenosti ponašanja sistema. Pri promeni stanja sistema dolazi do pojave transformacije energije i do prenosa energije. te brzina promena često varira zavisno od vrste i karaktera dejstva u sistemu. Ili. Statički sistemi. Statički sistem je sistem čije se stanje ne može u toku izvesnog vremenskog razmaka menjati. a ne zavisi od stanja u prošlosti i u budućnosti. Dinamički sistemi. već se može samo procenjivati. a tek nakon njenog dejstva sistem se nalazi u novom poznatom stanju. Obzirom da sve promene koje se odigravaju u sistemima ne mogu biti trenutne. dinamički sistem je sistem koji okolina svojim dejstvom želi da menja. mada se po nekim autorima ovima pridodaju i mehanički (tehnički) i fizičko-hemijski sistemi. Međutim. ako funkcionišu. odnosno dinamičkih sistema svode se uglavnom na sledeće. determinizam je samo matematička tvorevina koja se uspešno primenjuje u analizi mnogih složenih sistema gde su značajni samo efekti u proseku“.

a ne i pravi obim kao i vrlo velika raznolikost raznih po snazi suprotnosti. region. već se određuje od slučaja do slučaja. da upotrebimo termin Jana Tinbergena. kao što se može govoriti o celom „sistemu nivoa“. „dva ekstrema”. ili bar kao jedan od najglavnijih doprinosa opšte teorije sistema. Ulazna veličina u sistemu je slučajna veličina. država. Međutim. energetska. dakle. savez više država. materije ili informacije sa okolinom. Dakle. Zato i se govori o njihovom hijerarhijskom ustrojstvu. individualno-državno. metoda izlaganja nastavnika. minus plusu. ili tri nivoa. i tome slično.“ Ovo postojanje više nivoa. jer vrše jednu od navedene tri razmene sa svojom okolinom. svoj optimalni nivo. Nadrljanski i M. ili akciju optimalan nivo može biti nastavni predmet. koji je. Bez svih onih stupnjeva između dva ekstrema. poznavajući samo granice nekog sistema. Kao primer za stohastički sistem može da posluži primer nastave u kojoj su ponašanje i reagovanje učenika slučajne veličine. vide u njenom raskidu sa primitivizmom „dvodimenzionalnosti”. sfera plana — sfera tržišta. Svi društveni sistemi su sa više nivoa i sa više ciljeva. Ovo stoga što se nisu uzimali celi sistemi sa svim svojim brojnim nivoima već samo ekstremi koji čine granične elemente datog sistema. od toga šta je optimalan broj nivoa za takvu analizu. Velika većina realnih sistema su otvoreni sistemi. četiri ili na deset nivoa. dolazilo se do veoma pojednostavljeno formulisanih protivurečnosti u sistemu. Pri tome. isto onako kao što svaka odluka i svaka akcija ima. opet. Unutarnji mehanizmi u sistemu menjaju se iz nepoznatih razloga. hijerarhija kod svih vrsta društvenih sistema. ili za celu državu. Suprotstavljajući samo ekstreme. onda se sistemi mogu podeliti na otvorene i zatvorene. tj. Nije mali broj autora danas u svetu koji kao glavni. već je reč o celom nizu nivoa. vrlo je složena ne samo zbog navedenog postojanja više nivoa i varijanta broja nivoa u zavisnosti od tipa akcija koje se vrše odnosno tipa odluka koje se donose. ni sistemi na istom nivou nemaju isti prioritet među sobom upoređeni: nemaju sve škole isti značaj za svoj grad. za neku škola. mikroekonomija — makroekonomija. svaka konkretna analiza koju vršimo ima svoj broj nivoa koji moramo imati u vidu (zato on govori o „system of levels”). Nadrljanski: KIBERNETIKA U OBRAZOVANJU 2. da li ćemo u nekoj konkretnoj analizi uzeti da posmatramo veliki sistem (obrazovanje) na tri. energije ili informacije sa svojom okolinom u onom obliku koji je relevantan za funkcionisanje sistema. bez onih normalnih postupnih prelaza od jednog do drugog ekstrema.Đ. Hijerarhijsko ustrojstvo sistema. Zatvoren sistem je onaj sistem koji ne vrši razmenu materije. Prema vrsti razmene postoje tri tipa otvorenosti: materijalna. Postojanje više nivoa se 16 . i tome slično. i kako je moguće da oni oba pripadaju istom sistemu. pri čemu su se imale u vidu samo protivurečnosti između dva suprotna granična elementa. ili informaciona. raznih podsistema sa njihovim različitim ciljevima kao i sa različitim prioritetima zaslužuje još nešto bliže objašnjenje. pri čemu se između njih nikada nije jasno videla spojnica. teško je videti bilo šta što zaista spaja ekstreme. a koje su relevantne za funkcionisanje i strukturu sistema. Zbog toga u objektima takvog sistema promene nastaju samo usled njegovih unutrašnjih mehanizma. Otvoren sistem je onaj koji vrši razmenu energije. pa stoga i kod pedagoških. tj. budući da suprotnost opada sa udaljavanjem nekog elementa od graničnog slučaja. ali se pretpostavlja da su stohastičke prirode. nema samo dva. već i zbog postojanja različitog ranga. zavisi od vrste analize. tako se može govoriti o postojanju vrlo složenog „sistema prioriteta. različitog prioriteta nekih podsistema u datom sistemu. a u zavisnosti od obima razmere zavisi stepen otvorenosti. Tako se dugo vremena u ekonomskoj teoriji suprotstavljalo „dno” „vrhu”. osim toga. Stepen otvorenosti nije jednoznačno određen. „dva nivoa”. niti za svoj region. razvijena područja — nerazvijena područja (uz neko nijansiranje jedino kod ovog poslednjeg. Ako je kriterijum odnosa sistema i okoline. I. Danas je jasno da su ovako pojednostavljenje podele krajnje nedovoljne i neprikladne za ekonomske analize kretanja i razvoja bilo koga pedagoškog sistema. Jer. podložan stalnim promenama budući da se ne može ustanoviti takva skala prioriteta koja bi bila ista za sve nivoe i za neki duži period razvoja. unošenjem razlike između nerazvijenih i zaostalih odnosno depresivnih područja). Za neku odluku. odnosno.

u suštini. razvrstavanje i grupisanje nekih elemenata. među kojima kao najtipičnije navodimo sledeće: • svojim odlukama predodređuje odluke nižih nivoa (krupne odluke u reformi sistema). itd. odluke su daleko brojnije što je nivo niži. odluke se prvo moraju često brzo donositi. i drugo. bude razrađen u nekoliko strateških odluka. neophodna je pretpostavka da postoji ceo sistem ciljeva.Đ. ne postoji ni jedan drugi sistem koji je iznad ovoga. uzeti samo ova tri nivoa (koliko da izbegnemo uzimanje jedino graničnih): a) najviši nivo (tj. Vreme odlučivanja po pravilu je duže što je nivo viši i to iz dva osnovna uzroka: prvo. Najviši nivo utiče na niže nivoe raznim vrstama koordinacija akcija kao i intervencijama. nekada čak kao vrlo hitna reagovanja na neočekivane promene. • pružaju potrebne informacije višim nivoima kako bi njihove odluke bile što više u skladu sa potrebama nižih nivoa.. • predviđaju unapred moguće dalje intervencije i akcije viših. i. treće. seminari. odluke koje donosi najviši nivo. za sada. kako i na koga utiče dovoljno je.). U cilju još jasnijeg razlikovanja ko. specifične ciljeve. izuzetno. svi su ispod njega). b) srednji nivo (ima sistema i iznad i ispod njega). Uzmimo. jer su obično u pitanju strateške odluke od dugoročnog značaja (naročito kada odluke donosi najviši nivo). prema kojima se vrši prikazivanje. da prožima sve njegove podsisteme. tada su usklađene sa odlukama viših nivoa). nižeg nivoa). odluke donete od sistema nižeg nivoa utiču na odluke višeg nivoa samo indirektno. • Sistematizovati je reč koja ukazuje da se uređuje neki skup elemenata tako da predstavlja neku skladnu celinu. Nadrljanski: KIBERNETIKA U OBRAZOVANJU može objasniti: . zasniva na principu prioriteta akcije.“Smisao nivoa se. najzad v) najniži nivo (nema nikoga ispod. u dugoj upotrebi tog termina nastali su novi izrazi u čijoj je osnovi sistem. Pored navedenih definicija i klasifikacija sistema. pored najvažnijih ciljeva ima svoje samostalne. Da bi svi sistemi. dugoročne.. tj. koji čine jedan zajednički i veliki sistem bili povezani dovoljnim brojem veza i da bi ceo veliki sistem dobro funkcionisao potrebno je da osnovni cilj razvoja tog velikog sistema. Naravno. svi su iznad ovog sistema). • raznim posrednim merama stvara povoljnu klimu za željene odluke nižih nivoa (stručna savetovanja. tj. kakav je slučaj sa svim pedagoškim sistemima. za obezbeđenje kohezije jednog složenog sistema sa više nivoa i sa više ciljeva neophodna je određena međuzavisnost svih njegovih ciljeva. i da bude dosledno sproveden do dna. a s obzirom na njihov karakter. Ta krajnje uprošćena šema treba jedino da pruži bliže objašnjenje pojma hijerarhije u sistemima koji su na više nivoa. najzad. a ukoliko su. — kao i da bliže opredele odnose između nižih i viših nivoa. tj. svaki niži nivo. Obrnuto. odluke po pravilu ne važe za duge periode (obično su kratkoročne i srednjoročne. dok s druge strane. vrlo uprošćeno. Srednji i najniži nivo: • pri donošenju svojih odluka imaju u vidu odluke i informacije viših. dva sistema: reći ćemo da je na višem nivou onaj čije donete odluke direktno utiču i uslovljavaju odgovarajuće odluke i aktivnost drugog sistema (tj. preko sistema funkcionisanja velikog sistema kome oba navedena sistema pripadaju. na svim nivoima. važe duži vremenski period. Naravno. akcije jedinica na višem nivou imaju prvenstvo nad akcijama jedinica na nižem nivou“. što je nivo niži. drugo. U svakodnevnoj upotrebi se nalaze reči kao na primer: • Sistematizam je reč koja označava da se sprovodi neki postupak sređivanja prema strogo naučnim principima. Nadrljanski i M. i na njih blagovremeno i spremno reaguju. • Sistematodologija je nova nauka na osnovu koje se vrši uobličavanje i uređivanje 17 . • putem redovnog pružanja informacija utiče na odluke nižih nivoa. naročito sa obrazovanjem kao jednim velikim sistemom. duže su same pripreme za donošenje odluke. i. na raznim nivoima. i. • Sistematika je pojam izveden iz reči sistem i određuje postupke zasnovane na nauci ili drugim postulatima. tj.

Nadrljanski: KIBERNETIKA U OBRAZOVANJU određene naučne građe. neki element sistema može biti predstavljen pomoću pravougaonika. tako da je i sistemska metodologija. Za predstavljanje i prikazivanje sistema ima mnoštvo mogućnosti. Ovde će se naglasiti da je uobičajena konvencija pri označavanju sabirača sledeća: ulazni signal se dodaje ako uz strelicu njegove dovodne veze stoji znak za sabiranje. koje su relevantne za rešavanje konkretnog zadatka. tehnika. da bi se dobio izlaz y. Izlaz sabirača se dobija algebarskim sabiranjem njegovih ulaza. a oduzimanje je ako stoji znak za minus. a ovde će se izložiti samo ona koja na najjednostavniji način omogućuju shvatanje same suštine sistema. u principu.Đ. • kinematičkim modelima i na • deskriptivni način • matematičkim putem. Grafički crtež. jeste grafičko predstavljanje. Prenosni blok karakteriše veličina S. To omogućuje da se neki objekat ili pojava predstavi različitim izražajnim sredstvima i na različite načine. kojim treba pomnožiti ulaz x. Predstavljanje i prikazivanje sistema Razvoj nauke povećava mogućnosti kvalitetnog prikaza mentalnih i realnih struktura i procesa. široko primenjiv na sve klase problema sistemskih disciplina. Tako na primer. Nadrljanski i M. Sistemi se mogu prikazivati: • grafičkim putem. dobila novu sadržajnu vrednost u predstavljanju i prikazivanju sistema. kao što je to prikazano na slici 5. • blok šemama. • tabelarnim načinom. Predstavljanje sistema grafički Grafičkim prikazom se mogu relativno jasnije predstaviti najopštije predodžbe o sistemu. Jedan od najšire primenjenih načina predstavljanja modela – sistema. jer u svakoj definiciji su sadržane tri osnovne komponente sistema (skup elemenata. • matricama. koji se još naziva prenosni blok. Sabirač se koristi za prikaz operacija zbira ili razlike promenljivih veličina u sistemu (kao što je prikazano na slici 5). Elementi sistema se predstavljaju elementima blok dijagrama. Blok dijagrami Pomoću blok dijagrama predstavlja se sistem. između ostalog. Pored pravougaonika. metoda. koja se zove prenosna funkcija. Sistem je predmet razmatranja opšte teorije sistema i u tim razmatranjima stvarni sistem se zamenjuje kvantitativnim modelom koji predstavlja dovoljno dobru aproksimaciju onih osobina stvarnog (realnog) sistema. predstavlja misaonu konstrukciju apstraktnog ili realnog objekta. U opštijem smislu. Prenosnim blokom se predstavlja neka složenija zavisnost između koordinata sistema (ulaza i izlaza) x i y. prenos ili pojačanje bloka. svojstva elemenata i veze između elemenata). nezavisno od načina njenog izražavanja. 18 . Pomoću grafičkog prikaza sistema jednostavno se uočavaju osnovne komponente svake definicije sistema. za grafičko predstavljanje sistema koriste se i sabirači za predstavljanje osnovnih operacija (relacija) sa promenljivim veličinama u sistemu. S predstavlja operator koji ulaznoj funkciji stavlja u korespodenciju izlaznu funkciju.

energije i informacije. 6). koji vode ka različitim elementima sistema. Slika 6. Blok dijagram nekog sistema je mreža uzajamno povezanih osnovnih elemenata. 19 . Nadrljanski: KIBERNETIKA U OBRAZOVANJU y=Sx Slika 5. Redna veza elemenata podrazumeva takvu vezu između elemenata gde izlaz jednog elementa predstavlja ulaz drugog elementa. Pod određenim uslovima možemo rednu vezu elemenata sistema zameniti jednim ekvivalentnim blokom. Orijentisana duž služi za prikaz spajanja elemenata sistema i pokazuje smer kretanja veličina u sistemu (tokovi materijala. paralelno i spajanje sa povratnom spregom. U sledećoj tabeli 1 prikazane su različite veze među sistemima i ekvivalentni prenosni blokovi. Primer redne veze sistema i ekvivalentni blok Spajanje elemenata u sistemu može biti: redno. 6). sl. 5). Grafički prikazi sistema Tačka u kojoj se neka veličina u sistemu grana na nekoliko puteva.Đ. naziva se tačka račvanja (sl. Dokaz za ovo tvrđenje je: ako su dva elementa vezana na red i pri tome drugi ne deluje povratno na prvi. prenos celog sistema je proizvod pojedinačnih prenosa (sl. Nadrljanski i M.

Nadrljanski i M. Nadrljanski: KIBERNETIKA U OBRAZOVANJU Tabela 1 Pravila 1 Redna veza blokova 2 Sistem sa povratnom spregom 3 Sabiranje i oduzimanje Početna šema Ekvivalentna šema 4 Pomeranje tačke grananja ispred bloka 5 Pomeranje tačke grananja iza bloka 6 Pomeranje sabirača ispred bloka 7 Pomeranje sabirača iza bloka 8 Zamena elemenata sistema u povratnu spregu Grafovi 20 .Đ.

sada ćemo tu definiciju modifikovati potrebama teorije sistema i kažemo: graf je mreža povezanih čvorova i grana koje spajaju čvorove. Pomoću grafova se predstavljaju algebarske jednačine. Da bi se obavila detaljnija analiza tih sistema (kretanje signala ili informacija od elementa do elementa ili uticaj promene parametara na karakteristike sistema). a na desnoj članovi koji odgovaraju dovodnim granama u čvor): Slika 7. Na osnovu već ranije izloženog gradiva o grafovima (u matematici) i dopune koju smo ovde dali prikazaćemo primenu grafova za opisivanje jednog sistema. Najjednostavniji tabelarni način prikazivanja. Ako su jednačine matematički model nekog sistema.petlja. Čvor ima dvostruku ulogu: • on služi kao sabirač koji sabira sve signale koji u njega ulaze. Na osnovu gornjeg primera pokazano je kako se na osnovu datog grafa određuju jednačine sistema (mada se najčešće koristi teorema Mejsona za prenosnu funkciju sistema.izvor. Nadrljanski i M. i pri tome. Tabelarni prikaz sistema Tabelarni prikaz transformacije može uspešno poslužiti za prikazivanje sistema. onda iz njega po svakoj odvodnoj grani odlazi signal istog intenziteta. Svakoj promenljivoj koja nije ulazna (izvor) odgovara jednačina (na levoj strani jednačine je promenljiva datog čvora. Za graf kao na slici 7 može se napisati jednačine koje njemu odgovaraju. x (t). • ako čvor predstavlja signal x(t). Poznato je da smo u matematici za interpretaciju grafova koristili opštu matematičku definiciju. tj. isto tako se može na osnovu datog sistema jednačina nacrtati odgovarajući graf. onda one predstavljaju samo kvantitativne odnose između promenljivih. abeg. dok se pomoću grafa (kao i blok dijagrama) predstavlja struktura sistema. transformacije. heg. hcd. Nadrljanski: KIBERNETIKA U OBRAZOVANJU Kod složenih sistema mogu se javiti blok dijagrami sa komplikovanim prenosnim funkcijama. čvorovi predstavljaju promenljive. Zatvoreni putevi ili krugovi su e. putevi su abcd. Grafovi omogućuju detaljnije predstavljanje složenih sistema. 21 . Graf kao sistem u 1 = ax + eu 1 u 2 = hx +bu 1 +fy u 3 = iu 1 + cu 2 y = du 3 + gu 3 = (d + g)u 3 . a grane zavisnosti (binarne relacije) između parova promenljivih.Đ. koja se ovde neće izlagati). aig. Da se podsetimo čvor x . odnosno sistema prikazan je u tabeli 2 u kome se ona sastoji iz samo dve kolone. cdf. egf. Neka je dat graf kao na slici 7. grana e . koriste se grafovi.

Na taj način se uočava da elemenat A nema ulaza i da se transformacioni proces prenosi na elemenat B. čiji algoritam je prikazan u drugoj koloni tabele. Iz tih objašnjenja može se izvući zaključak da se koriste razna izražajna sredstva za prikazivanje sistema i radi toga da bi se potpunije izrazila neka obeležja sistema. odnosno kolone. usmerio je. ipak. opet. ili pak ostaju prazna. objašnjava njenom analogijom sa dvoulaznom tabelom koja ima vrlo široku primenu u praksi. Odabrani jednostavni sistem koji je već prikazivan u prethodna dva oblika predstavljen je matricom prelaza. Ostala polja označavaju se simbolom 0.Đ. Međutim. Nadrljanski: KIBERNETIKA U OBRAZOVANJU Tabela 2 REDOSLED STANJE (vremenski (čiji je rezultal) interval) 0 A 1 B 2 C 3 D 4 ponavljaju se i dalje stanja BCD Analiza tabelarnog prikaza sistema pokazuje da se iz prve kolone sagledava prisustvo. posmatrani u vremenskim dimenzijama. ipak. posebnu pažnju na objašnjenje vremenske dimenzije tretiranog sistema. 22 . a za naredna stanja redovi. izbor izražajnog sredstva za prikazivanje sistema poveže sa namenom prikazivanja sistema. koji ga dalje prenosi na elemenat C. Prikazivanje sistema matricom prelaza Matrica prelaza takođe je čest oblik prikazivanja sistema. Nadrljanski i M. što se. odnosno neophodnost određenog vremena potrebnog za realizaciju transformacionog procesa. Matrica prelaza Iz analize prelaza vidi se da se njome pokazuje posmatrani sistem na taj način što su za polazna stanja uzeti stupci. A B C D A 0 0 0 0 B 1 0 0 1 C 0 1 0 0 D 0 0 1 0 Slika 7. Pri tome se prelazi označavaju simbolom 1 na polju gde se seku kolona polaznog stanja i red narednog stanja. Tabelarni način prikazivanja sistema je naročito pogodan kada se žele posebno istaći odnosi između elemenata u strukturi sistema. ipak. prezentirani tabelarni način prikaza sistema. ne znači da se do istog obeležja sistema nije moglo doći i u analizi prethodno navedenih načina prikazivanja sistema. To. odnosno da se.

treba istaći da se u savremenim naučnim istraživanjima i rešavanjima složenih problema nastave i učenja sve više koristi matematički jezik prilagođen elektronskim računarskim i komunikacionim tehnologijama. već je indirektno prikazan opisni prikaz sistema. Ovo objašnjenje ujedno pokazuje da i matrica prelaza prikazuje već poznata obeležja tretiranog sistema. koji ga vraća elementu B. Ta objašnjenja upravo pokazuje da se u prikazivanju sistema mogu koristiti uglavnom sva izražajna sredstva kojima se služe ljudi u međusobnom komuniciranju. odnosno kinematički grafikon. 23 . kao što je prikazano na slici 8. Opisni–verbalni prikaz sistema Pri objašnjavanju načina prikazivanja sistema. pri čemu se prvenstveno misli na govorni jezik i pismo kojim se služe ljudi određenog područja. Ipak. kao i ostala obeležja koja su istaknuta pri razmatranju prethodnih prikaza tretiranog sistema.Đ. Nadrljanski i M. a da se pri tome ističu jedna te ista obeležja posmatranog sistema. Za poimanje sistema važno je utvrditi da se korišćenjem raznih izražajnih sredstava omogućava uspešnije prikazivanje sistema za konkretne potrebe. Njegova podobnost se ispoljava u mogućnosti različitog oblikovanja grafikona. tj. Nadrljanski: KIBERNETIKA U OBRAZOVANJU da bi ga ovaj preneo na element D. Kinematički prikaz sistema Prezentirani oblici kinematičkog prikaza sistema svojom strukturom. Prema tome sistem se može prikazati i objasniti uobičajenim sredstvima svakodnevnog komuniciranja. pokazuju algoritam transformacionog procesa sistema. Slika 8. usmerenim strelicama u različitim oblicima. odnosno prikazivanju pojedinih izražajnih sredstava u predstavljanju sistema. Ta izražajna sredstva zahtevaju posebnu obradu i objašnjenja. Ali i prikaz tih izražajnih sredstava samo bi nam još više upotpunio i potvrdio da se sistem može prikazati raznim izražajnim sredstvima. Kinematički prikaz sistema Za uspešno objašnjenje i prikazivanje sistema može dobro da posluži usmereni ili orijentisani grafikon.

Nadrljanski: KIBERNETIKA U OBRAZOVANJU Matematički opis ponašanja sistema Izgradnja matematičkog modela sistema – utvrđivanje operatora transformacije sistema.Operator transformacije T je matrica parcijalnih koeficijenata A . Metoda parcijalnih koeficijenata .sistem koji se može opisati sistemom linearnih jednačina .više eksperimenata .eksperimetisanje primenom metode crne kutije .sistem koji se može opisati sistemom diferencijalnih jednačina .m = D yi / D xj . S njim se formalizovano opisuje funkcionisanje sistema i on izražava osnovne karakteristike zakonomernosti funkcionisanja sistema u određenom vremenskom intervalu posmatranja.Đ.operator transformacije je složena funkcija Slika 9. Element sa više ulaza i izlaza 24 .parcijalni koeficijenti: a n. Matematički model za opisivanje realnog sistema koristi se onda kada je moguće apstraktno opisati sistem tako da se matematičkim metodama izvrši adekvatno modeliranje proučavanog realnog sistema.varijabilni parcijalni koeficijenti: .konstantni parcijalni koeficijenti: . Nadrljanski i M.

Nadrljanski i M.Pretvaranje ulaza u izlaz Slika 11.Đ. Nadrljanski: KIBERNETIKA U OBRAZOVANJU Slika 10. Najjednostavniji dinamički sistem 25 .

Jedan od najvažnijih postulata polazi od činjenice da praktično u svakoj sferi čovekove delatnosti: u nauci. Fukciogram kao osnova za definisanje matematičkog modela sistema OSNOVI TEORIJE SISTEMA Savremena sistemska istraživanja obuhvataju širok kompleks naučnih. Nadrljanski: KIBERNETIKA U OBRAZOVANJU Slika 12.Đ. Nadrljanski i M. proizvodnji. Sistemski pristup u savremenoj nauci predstavlja specijalnu metodološku koncepciju. međusobno povezanim kompleksima koji u stvari predstavljaju različite vrste sistema. Bazu naučne zasnovanosti čine razrešenja dva. Novinu u naučnom metodu uvela je Opšta teorija sistema. tehnici. kao posebna forma u naučno-istraživačkom radu. Sistemskom pristupu u rešavanju naučnih i stručnih problema pridaje se sve veći značaj. čovek se ne susreće sa izolovanim objektima. međusobno povezana. već su to metodološka saznanja pomoću kojih konkretizuju odgovarajuća pojedinačna rešenja. Za označavanje kompleksa metodoloških problema sistemskog istraživanja u naučnoj literature uveden je pojam sistemski pristup. tehničkih i organizacionoupravljačkih zadataka. stvarima. konceptualna problema: • određivanje filozofskih osnova sistemskih istraživanja. Rešenje drugog problema daje osnovu za primenu novog naučnog metoda za sistemska istraživanja. Razrešavanjem prvog problema obezbeđuje se mogućnost da se ustanovi univerzalni značaj sistemskih istraživanja. To 26 . obrazovanju. procesima ili pojavama. već sa njihovim složenim. upravljanju itd. Razlozi interesovanja za probleme sistemskog istraživanja dovoljno su jasni i više puta isticani u literaturi. sa svojom naučnom zasnovanošću i originalnim metodama. kao vrlo efikasnu metodu za njihovo rešavanje. Zadatak istraživanja takvih sistema neminovno je doveo do pojave problema metodologije takvog istraživanja. • razrada naučnog metoda sistemskih koncepcija.. a metodologija sistemskih istraživanja čini osnovu naučnih istraživanja koja su primenjena u ovoj knjizi. Važno je istaći da u takvom poimanju sistemski pristup ne pretenduje na iznalaženje opštih rešenja. koja ima zadatak da u sistematičnom obliku formuliše sveukupnost metoda istraživanja i konstruisanja sistema različitih tipova i klasa.

izlazi i da li postoji zadovoljstvo izlazom. Na bazi istaknutih specifičnosti specijalnih sistemskih istraživanja i metodologije analize sistema između tih oblasti postoje uočljive međusobne veze. s jedne strane specijalnih sistemskih istraživanja i. kao što je izgradnja modela konkretnih sistema i izvlačenje konsekvenci i uopštavanje tih modela. metodologije istraživanja i analize sistema. procesi. tako i metodologija istraživanja sistema u celini. nameće se sa očiglednom posledicom tradicionalnog odnosa na relaciji metodološkog i specijalnog naučno-istraživačkog tretiranja konkretnog problema. Razdvajanje globalne sfere sistemskih istraživanja na specijalna sistemska istraživanja i metodologiju analize sistema. Sistemski pristup čine metodološke osnove svih sistemskih nauka. postavlja u prvi plan principijelno različite zadatke. Nadrljanski i M. koji se rešavaju u svakoj pojedinačnoj oblasti. Nadrljanski: KIBERNETIKA U OBRAZOVANJU praktično znači da postavljani problem naučnog istraživanja treba identifikovati kao sistem da bi bio tretiran u svetlu sistemskog pristupa. Primaran cilj je izlaz i zbog njega se sve radi. a na osnovu njega vrši se istraživanje i stiču nova znanja. Ako ne vrši se korekciju ulaza i ponekad procesa. 27 . U prvom slučaju prilaz naučnom istraživanju zasniva se na metodima i aparatu specijalnih nauka u kombinaciji sa metodom i tehnikama sistemskog istraživanja. nego se javlja kao neophodan uslov progresa kako specijalnih sistemskih istraživanja. SISTEMSKE NAUKE INTEGRACIJA SISTEMSKI PRISTUP NOVO ZNANJE PROCES PRIMENE U PRAKSI NOVA SISTEMSKA ISTRAŽIVANJA SISTEMSKE NAUKE INTEGRACIJA SISTEMSKI NOVO PRISTUP PROCES ZNANJE PRIMJENE U PRAKSI NOVA SISTEMSKA ISTRA@IVANJA Slika 13. Koncept sistema Postavlja se pitanje šta su ulazi.Đ. Na osnovu sistema napravi se model. Ovakav zaključak. Koncept sistemskog pristupa Koncept sprovođenja tog sistemskog pristupa: OKOL INA UL AZI PROCESI IZL AZI OKOL INA Slika 14. s druge strane. I bez obzira na prisustvo takvog jedinstva koje. tehnike i sredstava zasnovanih na sistemskom mišljenju i opštoj teoriji sistema. zapravo. uočavanje razlika među njima ima ne samo principijelni značaj. i daje za pravo da se objedine te dve različite oblasti u jedinstvenu sferu sistemskih istraživanja. Drugi pristup je obrnut: polazi se od metodoloških principa na kojima se konstruišu modeli problema koji se istražuje. Sistemski pristup se ostvaruje uz pomoć primene intelekta (mišljenja). Na tom planu principijelni značaj ima razdvajanje (i utvrđivanje međusobne veze).

Taj novi naučni metod stvaran uporedo sa novom naukom jeste opšta teorija sistema. veka. veka formirana je i teorija determinističkog haosa koja zaokružuje savremeno shvatanje prirode i društva. Na modelu sistema se vrše eksperimenti koji treba da sadrži ključne karakteristike originala. teorije i metode. nauke čiji je predmet izučavanje upravljanja složenim dinamičkim sistemima. Kriterijum ocjenjivanja treba da “odluči” šta treba korigovati na prvobitnom objektu. U tim uslovima razvija se niz naučnih disciplina koje u svojoj paradigmi imaju ta nova saznanja. U zavisnosti od pojave koja se želi proučavati postavlja se neki određeni cilj. U 80. (Norbert Wiener . ona je metateorija ili sistem sistemskih nauka. na simpoziju u Chicagu istupio s referatom o potrebi stvaranja opšte teorije i metode kojom bi se rešavali teorijski i praktični problemi raznih područja nauka. svetskog rata formirano je Društvo za razvoj opšte teorije sistema. Dvadeseti vek je probabilizmu dodalo Ajnštajnovu teoriju relativiteta na koju se nadovezala kvantna fizika. a paradigmu čini sistemsko mišljenje. Prilikom pojave nove nauke javlja se i potreba za novim naučnim metodama. Nakon II. 28 . Vreme bitnih promjena koje je omogućilo dalji razvoj nauke i društva nastupilo je s 20. uslovila iznalaženje novog odgovarajućeg naučnog metoda. tj. Nadrljanski: KIBERNETIKA U OBRAZOVANJU OKOLINA ULAZ OBJEKT PROUČAVANJA OKOLINA POBOLJŠANJE KRITERIJUM OCENJIVANJA SISTEM OBJEKT PODACI (na osnovu kojih se proučava sistem) SISTEM OBJEKT KRITERIJUM FUNKCIONISANJA NOVO ZNANJE MODEL SISTEM Slika 15. nove nauke. vekom. Konceptulni model sistema Sa kriterijumom funkcionisanja traži se optimalno. Teorija sistema je nastala u tom vremenu novih saznanja i shvaćanja (Ludvig von Bertalanffy). naučne discipline. On je 1937.otac Kibernetike). Tako je pojava kibernetike. Koncept opšte teorije sistema U domenu naučnog stvaralaštva neprekidno se javljaju novine. Teorija sistema je zajednički naziv za sistemske nauke.im godinama 20. Nadrljanski i M. Ta nova shvatanja prihvatila su objašnjenje probabilističkog (verovatnosnog) tumačenja sveta sa kraja 19. odnosno suboptimalno rešenje. U razdoblju nastajanja i razvoja teorije sistema stvarali su se razlozi i uslovi za orjentaciju ukupne nauke na drugačija shvaćanja prirode. Suština proučavanja je poboljšanje objekta proučavanja.Đ.

Sve je sistem i podsistem Sistem može predstavljati sve što čini najmanje dva dela koji su pritom međusobno zavisni – povezani materijom. F } E – elementi R – struktura F . da djeluje “slučaj”.jednostrano. R. akciji – reakciji sila. Nadrljanski i M. Koncepti .dominira induktivno istraživanje. Prema sistemskom mišljenju svaka se pojava posmatra kao sistem koji je istovremeno i deo šire okoline.o celini se zaključuje na osnovu delova. gravitaciji itd. Nadrljanski: KIBERNETIKA U OBRAZOVANJU Sistemsko mišljenje predstavlja temelj metodologije Teorije sistema. ali su se prema Ajnštajnovoj teoriji relativnosti pokazali samo kao posebni slučaj prirodnih pojava. genijalni su.).Đ. energijom. rezultati dobijeni determinističkim pristupom samo su više ili manje verovatni. • Prema tome.logičnom nivou: S = { E. .načela sistemskog mišljenja:  Sve je sistem i podsistem  Probabilističko shvatanje sveta  Kompleksnost prirode i društva  Sinergizam  Dinamičko posmatranje pojava  Holističko sagledavanje i rešavanje problema  Relativnost svih pojava  Sva navedena i druga polazišta na kojima se bazira sistemsko mišljenje predstavljaju paradigmu savremene nauke. To je način mišljenja koji svaki problem ili deo stvarnosti posmatra kao sistem. informacijom ili samo idejom na formalno.problemi se rješavaju izolovano od okoline . . matematičar i astronom (1642 – 1727. engl. Pod uticajem sistemskog mišljenja formirala se i Teorija sistema kao zajedničko ime za sistemske nauke.U tom je periodu dominiralo je determinističko shvatanje sveta izraženo u Njutnovim zakonima prirode (Isak Njutn. . još više potvrđuje Teoriju verovatnoće opravdanost probabilističkog gledanja na svet.funkcija Podsistem je funkcionalna celina unutar sistema: PS = { E. fizičar. Rezultati koje je dao Njutn o kretanju. R. itd. tj.deterministički pogled na svet. 29 . F } Koncept “sve je sistem i podsistem” (celina – deo) proteže se u makro i mikro svet. • Savremena fizika u svojim najnovijim dostignućima koji su izraženi u Teoriji determinističkog haosa. Probabilističko shvatanje sveta Uvela ga je Teorija verovatnoće koja se pojavila u XVII veku i razvijala tokom XVIII i XIX veka. Do dvadesetog veka dominantan način mišljenja i rešavanja problema bilo je klasično analitičko mišljenje: . • Dokazano je da se sve pojave u prirodi odvijaju uz određenu nepouzdanost.

Sinergizam To je pojam – složenica grčkih reči koje označavaju sudelovanje dva ili više organa. potpun. Sposobnost sinteze odvojenih djelova u koherentnu celinu predstavlja mnogo složeniji proces od generisanja informacija iz različitih perspektiva. S tim je u vezi i timsko rešavanje kompleksnih problema. slika 16 . delova neke realativne celine. Priroda i društvo se ogledaju upravo u raznolikosti oblika i sadržaja koji su rezultat dinamike sinergističkog delovanja njihovih komponenti na određenom nivoa odnosa. Holističko sagledavanje i rešavanje problema Jedno je od temeljnih načela savremene naučne metodologije (grčki: “holos” – čitav. Savremena kvantna fizika i teorija relativiteta pokazale su da se njutnovski obrasci shvatanja kretanja mogu uzeti samo kao posebni slučaj opšte dinamike prirode. Slika 16. Često se izjednačuje sa sistemskim pristupom zasnovanom na sistemskom mišljenju. lepezom (uho) ili kopljem (kljove). a bez da se unapred pokuša stvoriti pojam celine. Dinamičko posmatranje pojava Uključuje jedinstvo prostora i vremena. Slepi čovek identifikuje slona 30 . Dinamika je pojam uveden u klasičnoj njutnovskoj mehanici kretanja tela. multidisciplinarni pristup poimanju i definisanju celine ne daje očekivane rezultate. Kompleksnost označava mnogobrojnost pojava i odnosa. Ako je sve sistem i podsistem tada je problem na kom nivou uzeti pojavu kao zaokruženu relevantnu celinu posmatranja – istraživanja. proces definisanja i objašnjenja celine na osnovu multidisciplinarnog pristupa (pokušaj definisanja celine iz različitih perspektiva) izgleda kao pokušaj slepog čoveka da prepozna slona. Nadrljanski i M. Savremeno gledište se temelji na posmatranju svake pojave kao neprekidnog kretanja. stubom (noga). Istovremeno delovi i odnosi između njih određuju funkcionisanje celine. Teorija sistema koristi se sistemskim pristupom i metodom crne kutije za rešavanje problema kompleksnosti. Nadrljanski: KIBERNETIKA U OBRAZOVANJU Kompleksnost prirode i društva Pod pojmom “kompleksno” podrazumeva se nešto vrlo složeno što nije moguće do kraja opisati. Bez kvalitetno definisane metodologije. Pa onda zavisno iz koje perspektive opaža slona slepi čovek ga zamijenjuje sa zmijom (surla).Đ. koja može rešiti probleme samo u području malih brzina. Prethodni primer pokazuje beskorisnost pokušaja definisanja celine iz različitih perspektiva. Suprotno opštem mišljenju. Delovanje neke celine nije moguće svesti na deo i objasniti ga poznavanjem samo delova celine. celovit).

Jezik međudelovanja i svrhe pomoći će da se nauči novi način života tako da se uzima u obzir različiti načini gledanja. Sistem obrazovanja. Nadrljanski: KIBERNETIKA U OBRAZOVANJU Relativnost svih pojava Relativnost svih pojava i njihovih odnosa proizlazi iz prirode na način kako ga je objasnila teorija relativiteta. ispravno i lepo. Tendencija da se sve pojednostavi do nivoa koja ne zahteva ozbiljno razmišljanje pretvorila je politički sistem u glasačku industriju. Danas je analitički jezik prodro u sve aspekte savremenog života. oni su obeležja ljudske percepcije i razumevanja. frustracija. Dopušteno je. organizacije. Nadrljanski i M. komunikacije. da unapred određene vrednosti analitičke kulture definišu šta je dobro. Tek tada se mogu dizajnirati nove metode ispitivanja. više na to ne gleda kao na nešto kompleksno ili haotično. delovanja i postojanja u svetu. Ono što je postalo dominantni jezik ovog vremena omogućuje samo delimično razumevanje realnosti i odnosi se samo na delove čovečijeg bića. Kako je naglašavano. • svrsishodnosti. Postoji bitna razlika između TQM-a(Total Quality Menagement) i sistemskog razmišljanja. sa izuzimanjem drugih. sve je postalo jednodimenzionalno i predvidljivo. jer se koriste neadekvatni koncepti za objašnjenje složenih pojava. jedan jezik. jezik sistema. interakcije. SISTEMSKE TEORIJE Prirodne nauke su otkrile „haos”. emocionalne i etičke izbore za međuzavisna ali nezavisna socijalna bića. Ali. koja pretpostavlja da su ljudi prepustili izbor svojih života kad su odabrali vođe. može se naučiti i primeniti kao nezavisni set alata i metoda. Teorija verovatnoće i Teorija determinističkog haosa potvrđuju da ništa nije moguće apsolutno predvideti. težnja za moći. Zaključak koji se donosi biće relativno tačan samo u odnosu na “nešto drugo”. nesigurnost i dosada samo su neki simptomi nadolazeće kulture. Taj sistemski jezik ima dve dimenzije: • Prva dimenzija je okvir za razumevanje prirode zveri. nešto nedostaje u načinu na koji ljudi razmišljaju o sopstvenim životima. jezik analitičke nauke(metodologije). Ali haos i kompleksnost nisu odlike sadašnje nove stvarnosti. Sistemski alati i metode su neefikasni ako se izoluju od obrasca čiji su integralni deo. koji će dozvoliti da se vidi kroz haos i razumevanje kompleksnosti. sporta i hrane izvršava se u okvirima pretpostavki i primena analitičkih alata. Otuđivanje. TQM deluje unutar postojećeg obrasca. • posledične osobine i • kontraintuicije. Treba holistički jezik. • Druga dimenzija je operacionalna sistemska metodologija. • multidimenzionalnosti. 31 . Kada čovek nešto razume. novi načini organizacije i način života koji će omogućiti racionalne. koja izlazi izvan jednostavnog deklarisanja poželjnosti sistemskog pristupa i osigurava praktični način definisanja problema i dizajniranja rešenja. a ne na celinu. Sociološka nauka se susrela sa „kompleksnošću”. čak i izbor rekreacije. U rešavanje svakog stvarnog problema uključen je posmatrač.Đ. U procesu posmatranja i rešavanja problema (proces ili sistem) deluje na posmatrača ali istovremeno i posmatrač deluje na objekt posmatranja. Sistemska načela Sistemska metodologija se definiše pomoću pet načela (slika 17 ): • otvorenosti. Sistemska metodologija ne može se odvojiti od sistemskih načela. Svet se doživljava kao sve više kompleksan i haotičan. sve više se specijalizovao jedan jezik. Tokom prošlog veka. bihevioralne karakteristike višeg umnog sistema. gde unapred stvorena intelektualna dobra čine predmet masovne proizvodnje.

Sistemska načela deluju zajedno kao interaktivna celina. Nadrljanski: KIBERNETIKA U OBRAZOVANJU otvorenost Multidimenzionalnost Sistemska načela svrsishodnost Posledične osobine Kontraintuicija Slika 17. Svet je kompleksna celina u interakciji. što je kontekstualna varijabla više nekontrolisana to je bolje predvidljiva. već je samo suproizvođač. Stoga su čak i osnove prirode čoveka. kao što su ljubav za slobodom. Otvorenost Otvorenost znači da se ponašanje živih (otvorenih) sistema može razumeti samo u kontekstu njihovog okruženja. • Oni su građevni blokovi mentalnog modela koji treba konstruisati da bi ljudi postali sistemski mislioci i sistemski dizajneri.one varijable koje se nekontrolišu već na koje samo se utiče. stepenom sposobnosti i/ili uticajem učesnika. otkriveno je da je ponašanje varijabli u okolini. To je dovelo do formulacije prvog pravila za uvid u otvorene sisteme: imperativi predviđanja i pripreme. u većini slučajeva. više ili manje predvidljivo. • Ova načela su sastavni deo treće generacije sistemskog pristupa. Nadrljanski i M. Oni koji ga nisu uopšte koristili mnogo su bolje prošli od onih koji jesu. U zadnjih deset godina zapaženo je. • Sistem se sastoji od svih interaktivnih setova varijabli koje može kontrolisati. da su sva predviđanja načinjena prethodnim pobedničkim modelom pogrešna. težnja za moći i potraga za srećom. • Kontrolisati znači da je radnja i neophodna i dovoljna da proizvede željeni učinak. • Granica sistema tako postaje proizvoljna. apstrakcije koje se ne mogu smisleno održati odvojene od konteksta. kulture čiji su deo. iako utiču na ponašanje sistema. • Okolina se sastoji od svih onih varijabli koje. subjektivna konstrukcija definisana interesom. ne mogu biti kontrolisane od sistema. • Uticati znači da radnja nije dovoljna. Međutim. definišu bitne odrednice i pretpostavke o ponašanju organizacije gledano sa aspekta svrhovitog višeg umnog sistema. iako nekontrolisano. 32 . • Predviđanje okoline i pripremanja skladnog sistema postalo je temelj neoklasicistične škole menadžmenta. Zapravo. sa strahom.Đ. Tada je otkrivena sasvim nova kategorija varijabli .

znanje pitanjem kako. Razumevanje Znanje Informacija Slika 19. Informacija se bavi pitanjem šta. Da bi se zadržala prednost mora se preći na novi nivo. kad je imati informaciju o klijentu bila prednost nad konkurencijom to nije i danas slučaj. na nivo razumevanja i naučiti zašto neko čini ono što čini. Nadrljanski i M. a razumevanje pitanjem zašto. onih na koje se može uticati.Đ. Ako je nekad postojalo vreme u poslovanju. direktore i druge zaposlene. • Izvršna okolina postaje značajna za razumevanje otvorenog svrsishodnog sistema. On uključuje sve kritične učesnike sistema: učenike. stvaraju novo područje nazvano izvršna okolina. da bi neko bio efikasan igrač. znanje i informacija 33 . Odnos sistema i okloline Svrsishodnost Da bi mogli uticati na aktere izvršne okoline mora se razumeti zašto čine ono što čine. PREDVIDETI I PRIPREMITI UPRAVLJANJE PREMA DOLE (Adminstrativna sposobnost) STVORITI BUDUĆNOST UPRAVLJANJE PREMA GORE (Vodstvo) Kontekstualna okolina okolina Izvršna okolina Kontrolisana varijabla Nekontrolisana varijabla Kontrola Uticaj Ocena Direktor Učenici – Nastavnici Zaposleni sistem Slika 18. Razumevanje je različito i od informacije i znanja. Nadrljanski: KIBERNETIKA U OBRAZOVANJU Nova kategorija varijabli. mora se uspeti još više. nivo znanja i naučiti kako klijenti čine ono što čine. Stoga. nastavnike. Nivoi odnosa razumevanje.

ironično. Biti ispred svog vremena katkad je tragičnije nego kaskati u pozadini. Racionalni izbor nije neophodno mudar izbor. drugim rečima. a ne izbora. Racionalni izbor je područje samointeresa ili interesa onoga koji odlučuje. Kao i računarski jezik visokog stepena koji obezbeđuje unapred određene parametre ako ih programer sam ne odabere. Mnoge stvari čine se zato što su uzbudljive ili. emocionalna dimenzija bavi se stilističkim (unutrašnjim) vrednostima. On odaje samo shvaćeni interes onoga koji odlučuje u tom trenutku. Tri elementa proizvoda izbora Svetom ne upravljaju oni koji su u pravu. Etičke vrednosti su prisilne vrednosti procesa odlučivanja. Rizik je važan atribut uzbuđenja i izazova. verovatno se neće radovati da igra sa njim ponovo. a ne posmatrača. s onim koji. Međutim. diktiranjem unapred određenih vrednosti. već oni koji su najskladniji sa postojećim poretkom. Ako neko nekoga pobedi u tenisu deset puta za redom. Emocionalni izbor je u domeni lepote i uzbuđenja. Pobjednici nisu nužno najbolji. U suprotnosti s racionalnim izborom. koji odražava instrumentalne (spoljne) vrednosti. čiji je član odlučitelj. Kultura definiše etičke norme kolektiva. kultura ima istančan uticaj na proces odlučivanja. zato što su izazovne. emocionalni i kulturološki izbor Pitanje zašto je stvar svrhe. emocionalni to ne čini. Međutim. već oni koji mogu uveriti druge da su u pravu. emocionalne i kulturne. ima šanse da ga pobedi. Nadrljanski i M. vrednosti su ono čemu svrsishodni sistemi teže. Racionalno Emocionalno Kutorološko Slika 20. Izbor je proizvod međudelovanja između tri dimenzije: racionalne. mudrost ima etičke implikacije i uzima u obzir posledice radnje u kontekstu kolektiva. Dok racionalni izbor izbegava rizik. tačnije. Klasifikacija ponašanja sistema • Pasivno (alati) • Reaktivno (samoodrživi sistemi) • Odgovarajuće (sistemi koji traže cilj) • Aktivno (svrsishodni sistemi) 34 .Đ. Verovatno će želeti igrati s nekim koji ga može izazvati. Svrsishodni sistemi su vrednostima vođeni sistemi. Uživanje i zadovoljstvo došlo je od emocionalnog stanja. Nadrljanski: KIBERNETIKA U OBRAZOVANJU Racionalni. kultura obezbeđuje unapred određene vrednosti kada to akteri eksplicitno ne učine.

Izbor rezultata AKTIVNO Svrsishodni sistemi Promenjiva i odabrana. Svrsishodni sistemi imaju sve sposobnosti sistema koji traže cilj i samoodrživih sistema. on obavlja unutrašnju funkciju tako da održava svoje stanje na različite načine pod različitim uslovima. sistemi koji traže cilj imaju sposobnosti samoodrživih sistema. Izbor sredstava.Različite funkcije u istoj okolini.) su sistemi održanja stanja. prividnost je dominirala nad tretmanom 35 . Takvi sistemi ne samo da uče i prilagođavaju se. Npr. iako suprotno nije tačno. Na primer. Međutim. Ljudi su primeri takvog sistema. dok reakcija nije. Ako sistem koji traži cilj ima pamćenje. prema strukturi sistema. stoga je pre odgovarajući nego reaktivan. Sistem koji traži cilj je onaj koji može različito odgovoriti na različite događaje u istoj ili različitoj okolini dok ne proizvede određeni ishod (stanje).Nema izbora rezultata. pegla. Stvaranje tog stanja je njegova svrha. može tokom vremena naučiti da sledi svoj cilj s više efikasnosti. To je sposobnost da se uoče komplementarne relacije u suprostavljajućim težnjama i da se naprave realne celine sa nerealnim delovima. Takav sistem može reagovati (ne i odgovoriti) zato što je ono što se odvija određeno u celosti promenom u njegovoj okolini.On može promeniti svoj ishod pod stalnim uslovima. oni takođe stvaraju.Đ. Tabela 3 REZULTAT (funkcija) FIKSAN Jedna funkcija u svim okolinama. mnogi sistemi grejanja (bojleri. Izbor sredstava. ODGOVARAJUĆE Sistem koji traži cilj Promenjiva i odabrana. Nadrljanski i M. Različite strukture u različitim okolinama. Promenjiv i odabran. Samoodrživi sistem je onaj koji odgovara na promene u cilju održanja svog stanja tokom različitih okolnih uslova. Nema izbora. Promenjiv i određen Različite funkcije u različitim okolinama. Nadrljanski: KIBERNETIKA U OBRAZOVANJU Klasifikacija ponašanja sistema PONAŠANJE (proces) PASIVNO Alati SREDSTVA (struktura) FIKSNA Jedna struktura u svim okolinama Promenjiva i određena. peći i sl. Ta sposobnost promene ishoda (rezultata) pod stalnim uslovima je ono što predstavlja slobodnu volju. el. Ipak. REAKTIVNO Samoodrživi sistemi FIKSAN Jedna funkcija u svim okoliokolinama. životinje nižeg stepena razvoja. Takav sistem ima izbor sredstava ali ne i rezultata. Različita struktura u istoj okolini. mogu tražiti hranu na različite načine u istoj okolini. Za većinu kultura. Multidimenzionalnost Multidimenzionalnost je verovatno jedna od najpotenciranijih načela sistemskog razmišljanja. Svrsishodan sistem je onaj koji može ne samo proizvesti isti rezultat na različite načine u istoj okolini već i različite rezultate i u istoj i različitoj okolini. Odgovor je proizvoljan. Nema izbora. Nema izbora sredstava. Različite strukture u istoj okolini.

Suprostavljanja se uobičajeno izražavaju sa X ili NIJE X (slika 21. kolektivnost / individualnost. Model igre sa nultom sumom Pobediti/izgubiti U kontekstu igre nulte sume.belo kompromis Druge suprostavljajuće težnje se formulišu tako da se mogu predstaviti kontinuumom. Prve suprostavljajuće težnje se konceptualiziraju kao dve međusobno isključive. crno belo kompromis Slika 22. ). Kako se struktura moći menja tako se menja i tačka kompromisa. borba davanja i oduzimanja. red / kompleksnost. Nadrljanski: KIBERNETIKA U OBRAZOVANJU suprostavljajućih težnji kao dvostrukost u igri nulte sume. Čini se da sve dolazi u paru dveju suprotnosti: sigurnost / sloboda. umetnost / nauka itd. moderno / tradicionalno. suprostavljajuće težnje se formulišu na dva različita načina. To zahteva kompromis ili razrešenje sukoba. Tačka kompromisa je nestabilna mešavina koja obično sadrži elemente dva ekstrema. koji je uobičajeno proglašen pogrešnim. Nadrljanski i M. igra moći će doći do trenutnog zastoja. odvojene celine. se uklanja. Ako je X ispravan onda NIJE X mora biti neispravan. 36 . Gubitnik. Kompromis je tačka razočaranja. Parovi su poređani na takav način da je pobeda za jednoga nedvojivo povezana s porazom drugoga. Kontinuum Crno . X X NIJE X ili Slika 21. Crno – beli kompromis Zavisno od relativne snage polova napetosti.).Između crne i bele postoji 1000 nijansi sive (slika 22.Đ.

Množina funkcije Sistem može imati višestruke funkcije. a za profesionalnog korporacijskog čoveka može biti platforma za unutrašnju igru moći. Ipak. kao što pokazuje trio slobode. pored toga što ima eksplicitnu funkciju prevoza. Za preduzetnika. Nadrljanski: KIBERNETIKA U OBRAZOVANJU Komplementarni odnosi Težnja B nisko visoko visoko NISKO-VISOKO gubitak.Đ. zavisno od svojih mentalnik sklopova i datim ulogama. može imati i implicitnu funkciju. Množina jednostavno tvrdi da sistem može imati višestruke strukture i višestruke funkcije. korporacijski akteri. obe suprostavljene težnje mogu se simultano povećati i smanjiti. Organizacije imaju različite funkcije. Ona čini da visoko/visoko bude mogućnost. Množina funkcije i strukture procesa Komplementarno i paralelno principu multidimenzionalnosti je koncept množine. Nadrljanski i M. organizacija može predstavljati životni izazov da se stvori pobednički sistem. identifikacije. Auto. već ujedno i čine komplementaran odnos. i implicitne i eksplicitne. Više od dve varijable mogu činiti komplementarni odnos. a izbor stvarnost. moći i lepote. auto predstavlja životni stil svog vlasnika i može imati znatne snobovske vrednosti. Matrica igre sa nultom sumom Načelo multidimenzionalnosti govori ne samo da suprostavljajuće težnje postoje i međudeluju jedna uz drugu. Sa druge strane. pravde i sigurnosti. Investitor bi mogao smatrati automobilsku kompaniju mašinom za stvaranje novaca. Ona poriče klasični jednostrukturni pogled sa jednom funkcijom u jednouzročnom i jednoefektnom odnosu. 37 . npr. na primer. To je formulacija nenulte sume u kojoj gubitak za jednu stranu nije nužno dobitak za drugu. stvaranje i rasipanje bogatstva. dok je sindikalne vođe vide kao sistem koji stvara radna mesta. Množina funkcije.pobeda VISOKO-VISOKO pobeda-pobeda Težnja A nisko NISKO-NISKO gubitak-gubitak VISOKO-NISKO pobeda-gubitak Slika 23. Za mnoge. smatraju samo jednu od tih funkcija primarnom. strukture i procesa je u srži sistemske teorije razvoja. pa može biti vođen višestrukim procesima.

Đ. Nadrljanski i M. Nadrljanski: KIBERNETIKA U OBRAZOVANJU
Množina strukture Već je izloženo da struktura sistema definiše komponente i njihove odnose. Tako na primer So (NaCl). Sadrži hlor (Cl) i natrijum (Na) od jedne vrste odnosa u svim okolinama; stoga se kaže da so ima singularnu strukturu. Množina strukture, stoga, znači da su komponente i njihovi odnosi u množini i varijabilni. To se ne može reći za ugljenovodonike. Vodonik i ugljenik ulaze u različite kombinacije i odnose, rezultirajući višestrukim strukturama. Ugljenikova sposobnost da se spaja sa samim sobom stvorila je celu novu vrstu evolucije, biološke sisteme, stvarajući nestabilne ali mirne strukture. Ljudi pokazuju istu težnju. Oni stvaraju varirajuće odnose jedni sa drugima, stvarajući interaktivan tip strukture, socijalni sustav. Međudelovanja između svrsishodnih aktera u grupi poprimaju mnoge oblike. Množina procesa Klasični princip uzročnosti držao je da slični početni uslovi stvaraju slične rezultate, i konzekventno, različiti rezultati su posljedica različitih početnih uslova. Zato, za datu strukturu, ponašanje sistema je u potpunosti predvidljivo i njegova buduća stanja nepromjenjivo zavise o svojim početnim usloima i zakonima koji upravljaju njihovom transformacijom (determinizam). Bertalanffy (1968), analizirajući samoregulišuće morfostatske osobine otvorenih bioloških sistema, opvrgnuo je to klasično verovanje predstavivši koncept jednakog kraja (ekvifinaliteta): konačno stanje može se postići nizom različitih razvojnih puteva. Buckley (1967), u svojoj raspravi o morfogenetskim principima višestrukog kraja: slični početni uslovi mogu dovesti do različitih krajnjih stanja, a procesima u sociokulturnim sistemima, ide čak i dalje i predlaže suprotni princip. U skladu s tim, socijalna pojava može se takođe proučavati kao rezultat niza interaktivnih procesa. Posledična osobina Fenomen ljubavi ne spada u klasičan opis osobine. Štaviše, i nije sam u tome. Slične pojave kao uspeh, neuspeh i sreća i nesreća pokazuju iste odlike. Označene su kao, posledične osobine, i stavljaju se u sopstvenu kategoriju: osobine II reda, da se razlikuju od klasičnog tipa, koji se nazva osobine I reda. Posledične, ili osobine II reda, su osobine celine, ne osobine delova i ne mogu se zaključiti iz osobine delova. No ipak, one su proizvod međudelovanja, a ne sume delovanja delova, pa se zato moraju zasebno razumeti. One čak ne aktiviravaju ni jedno od pet čula, pa se ne mogu direktno izmeriti. Ako je mera potrebna, mogu se samo izmeriti njihove manifestacije. Kompatibilnost među delovima i njihovim učvršćavajućim zajedničkim interakcijama stvara rezonanciju, silu koja će biti viša od sume sila stvorenih pojedinim delovima. S druge strane nekompatibilnost među delovima će rezultirati manje snažnom silom od one koje bi agregat mogao proizvesti. Na isti način, nastava, zavisno od prirode interakcija među njenim delovima, može biti sistem koji povećava ili smanjuje vrednost. Ako je uspeh posledična osobina, onda se mora odnositi na upravljanje interakcijama više nego akcijama. Fudbalski tim sastavljena samo od zvezda nije neophodno najbolji u ligi i može čak izgubiti od prosečne ekipe u istoj ligi. Ono što karakteriše pobjedničku ekipu nije samo kvalitet njenih igrača, već takođe i kvalitet interakcija među njima. Kontraintuitivnost Kontraituitivnost znači da dela namenjena da proizvedu željeni ishod mogu proizvesti suprotan rezultat. (“Rečeno je da je put u pakao popločen dobrim namerama.”) Da bi poštovali prirodu kontraituitivnosti treba razumeti praktične posledice sledećih tvrdnji:

38

Đ. Nadrljanski i M. Nadrljanski: KIBERNETIKA U OBRAZOVANJU
     Uzrok i ishod mogu biti odvojeni u vremenu i prostoru. Događaj koji se odvija u određeno vreme i prostoru može imati odgođeni učinak, proizvodeći ishod u različito vreme i u različitom prostoru. Uzrok i ishod mogu zameniti jedan drugog, prikazujući kružne odnose. Događaj može imati više ishoda. Poredak važnosti može se promeniti tokom vremena. Set varijabli koje su početno igrale ključnu ulogu u proizvodnji ishoda mogu se zameniti drugim setom varijabli u drugom vremenu. Uklanjanje početnog uzroka neće uvek ukloniti ishod. Proširivanje sistema socijalne pomoći da se smanji broj siromašnih porodica u društvu mogao bi, kontraintuitivno, povećati njihov broj. Poboljšanje socijalne pomoći obično traži dodatna sredstva, što znači povišenje poreza. Preterano oporezivanje može nagnati bogate i mnoga preduzeća da odu iz regije, oslabiti poreznu osnovicu i smanjiti prihode. Takođe, bolji sistem socijalne pomoći privući će veći broj onih kojima je to potrebno u regiju. Mogao bi čak oslabiti i inicijativu za radom, dodajući teret nezaposlenosti na već preopterećen sistem. Povećani trošak, propraćen smanjenim prihodom, postaje recept za katastrofu. Tako na primer određeni događaj može proizvesti različite ishode, kao što je navika pušenja. Kratkoročno pušenje može smanjiti napetost i to može biti dobro za srce. Pušenje takođe pomaže telu da se ne ugoji, što je takođe dobro za srce. No, dugoročno, pušenje će otvrdnuti arterije i oštetiti pluća, što može uništiti srce. TEORIJA HAOSA Teoriju haosa treba shvatiti kao vrlo važnu za probleme socijalne dinamike i dobrodošao dodatak u području sistemskog mišljenja. Ona daje novu, pomalo izokrenutu perspektivu pojmu kompleksnosti i holističkog razmišljanja. Analiziranje ponašanja nelinearnog sistema je kao hodanje kroz lavirint čiji se zidovi premeštaju svakim korakom (drugim rečima, igranje igre menja igru). Sistemi prekompleksni za tradicionalnu matematiku mogu se proučavati jednostavnim zakonima, npr. fraktalna geometrija i neizrazita logika (fuzzy logic). Zakoni kompleksnosti drže se univerzalno na hijerarhijskoj skali (skalar, samosličnost) i nisu uslovljeni ponašanjem konstituirajućih delova. Manje je verovatno da će se moći objasniti ponašanje kompleksne celine proučavajući ponašanje delova; upravo suprotno, više je verovatno da će se moći objasniti ponašanje delova proučavajući ponašanje celine. Novo razumevanje vremena dovodi do shvatanja da vreme nije realno definisano časovnikom već ritmom i iteracijama. Četiri vrste privlačilaca određuju prirodu uzoraka: 1. Tačkasti privlačilac (privučen ili odbijen određenom aktivnosti) 2. Ciklički privlačilac (oscilacija između jedne ili više aktivnosti) 3. Torusni privlačilac (organizovana kompleksnost koja se ponavlja) 4. Neobični privlačilac (nepredvidljivi kompleksni uzorci pojavljuju se kroz određeno vreme). Kada se koristi teoriju haosa u socijalnom kontekstu, četiri privlačioca, gledani sa sistemske perspektive, mogu se objasniti sledećim: • Tačkasti privlačioci (dihotomija/jednosmjernost) predstavljaju ponašanje socijalnih bića u potrazi za svojim prirodnim instinktima-strah, ljubav, mržnja, želja za deljenjem ili samointeres. • Ciklički privlačioci (dijalektički/samoodrživi) odnosili bi se na princip multidimenzionalnosti, potraga za naočigled suprotnim ali komplementarnim težnjama: stabilnost i promena, sigurnost i sloboda, pa i diferencijacija i integracija. Ciklička, ili periodična promena naglaska od jedne orijentacije ka drugoj je rezultat suboptimizma.

39

Đ. Nadrljanski i M. Nadrljanski: KIBERNETIKA U OBRAZOVANJU
• Torusni privlačioci (jednakofinalni/negativno-entropijski/tragači cilja) odražavaju ponašanje sociokulturnih sistema sa izborom ishoda i sredstava; nepredvidljivi uzorci proizlaze iz stilističkih sklonosti svrsishodnih činilaca. Obrazovanje se danas sve više odvija u okruženju konstantnih promena i neizvesnosti. Brz razvoj novih tehnologija, promenjivost struktura i uslova, dostupnost informacija, samo su neki od činilaca koji potenciraju promene u obrazovnom okruženju koje postaje sve kompleksnije i dinamičnije. Zahteva se sve brža reakcija sistema obrazovanja na promene, vreme uz informaciju postaje ključan činilac uspešnosti. Da bi obrazovni sistem mogao odgovoriti na promene brzo i efikasno, mora moći predvideti šta će se sledeće dogoditi, a sama činjenica da se obrazovanje odvija u promenjivom okruženju to sve više otežava, pa čak i onemogućuje. Pre desetinu godina bilo je relativno lako predvideti šta će se dogoditi ako se obrazovanje vodilo pravim putem bili bi ostvareni željeni rezultati. Međutim, danas je to pod pitanjem i teže izvodljivo. Upravo se tu javlja potreba za redefinisanjem tradicionalnih koncepata upravljanja i pronalaženjem novih.U tu se svrhu danas u svetu sve više koriste znanja i dostignuća teorije determinističkog haosa, koja kao još relativno mlada nauka daje visok i orginalan doprinos. Teorija haosa nastala je i razvijala se najprije u prirodnim naukama, i to u području fizike i meteorologije, a zatim se primenjuje i u biologiji, hemiji, medicini a posljednjih 10-12 godina sve više prodire u istraživanja organizacije i obrazovanja. Ona je multidisciplinarna nauka koja menja način gledanja i shvatanja sveta, otkriva nove zakonitosti i univerzalna ponašanja koja prelaze granice različitih naučnih područja.Kako su sistemi koje proučava teorija haosa nepredljidivi i naizgled haotični, odnosno deluju kao da je u njima nemoguće pronaći red, jedan od središnjih koncepata je utvrđivanje celokupnog ponašanja sistema umesto utvrđivanja preciznog stanja. Osnovno svojstvo haotičnih sistema je fina osetljivost u početnim uslovima kod kojih sasvim mala promena ulaza može izazvati velike promene u izlaznoj veličini. Ono je u literaturi poznato pod nazivom "Leptirov učinak" i može se izraziti već zasigurno poznatim rečima "Leptir u Kini uzleti s cveta, a iduće nedelje se nad Novim Sadom nadviju crni oblaci."Dva su bitna elementa determinističkog haosa: atraktori i fraktali. Atraktori predstavljaju područje u polju rezultata prema kojem je dinamika sistema usmerena. Atraktori omogućavaju pretvaranje naizgled slučajnih podataka u vidljive oblike, tj. oni prezentuju model rezultata ponašanja sistema. Njihova veličina i oblik zavise od ključnih parametara i dinamici prema kojoj se sistem takvim parametrima usmerava. Ključni parametar je bilo koji faktor koji utiče na ponašanje sistema. Najpoznatiji atraktor je Lorencov atraktor, prikazan na slici broj 24.

Slika 24. Lorencov atraktor

40

Značajne karakteristike fraktala su njegova samosličnost. Nadrljanski i M. 4. Da sama primena teorije haosa na obrazovanje ne bi ostala na čistim pretpostavkama navode se karakteristike obrazovanja identifikovane od istraživača i praktičara haosa. što se može videti iz slike 25. već razlomak. čak potpuno jednako. jer samo ponašanje haotičnih sistema počivaju na fraktalnoj geometriji. Međutim. 2. što je omogućilo primenu teorije haosa na obrazovanje. koja ukazuje na to da će fraktal izgledati gotovo. obrazovanje je inertno. Primenom njenih koncepata obrazovanje se priprema na brzu reakciju s obzirom na promene u eksternom okruženju. može primenjivati na obrazovanje. Te su karakteristike sljedeće: 1. Nelinearnost Nepredljidivost Međuzavisnost Sinergijsko ponašanje Autopoesis Granice Povratne veze Samoorganizacija. 7. Slika 25. koja se za razliku od tradicionalne Euklidove geometrije bavi opisivanjem nepravilnih oblika u prirodi kojih je mnogo više nego pravilnih i linearnih. a koje su analogne onima u kompleksnim fizičkim sistemima. Prema takvom shvatanju obrazovanje je sistem koji zahteva čvrstu kontrolu. bez obzira u kojoj se veličini ili razmeru posmatra. gde je prikazan fraktalan oblik pahuljice. Teorija haosa omogućuje bolje razumevanje operacija organizacije obrazovanja. pa se javljaju nove teorije i saznaja. tradicionalan način shvaćeno. Teorija haosa zapravo dovodi u pitanje tradicionalne načine shvatanja i upravljanja obrazovanjem. vodi računa o nepredvidljivim oklonostima. i kako se uopšte teorija. 6. podržava 41 . 8. Nadrljanski: KIBERNETIKA U OBRAZOVANJU Drugi bitan element je fraktal koji se definiše kao nepravilan geometrijski oblik. 5. veka kada započinju sumnje u determinizam. čiji se začeci baziraju na fizičkim sistemima. Izgled fraktala Fraktali se koriste za formiranje organizacione stukture. pa se u literaturi već navode novi oblici organizacije nazvani fraktalna organizacija. Na ovaj. pa fraktalna dimenzija koja nije celi broj.Đ. sporo reaguje na promene i teško se može prilagoditi podsticajima koji dolaze iz kompleksne i haotične okoline. 3. Fraktali su značajni za teoriju haosa. Često se nameće pitanje značaja teorije haosa za samo obrazovanje. Njen se značaj ogleda i u identifikaciji ključnih parametara koji usmeravaju sistem iz jednog dinamičnog stanja u drugo. to je deo mehanicističkog i determinističkog pogleda na svet koji je vladao sve do početka 20. koja je jedan od bitnih oblika prilagođavanja obrazovanja promenama u okruženju. među kojima i teorija haosa.

Prilikom definisanja koncepcije upravljanja trebalo bi respektovati neka pravila koja su bitna za haotične sisteme. Nadrljanski i M. Razumevanje dinamike događaja omogućuje razmišljanje o akcijama i posljedicama koje iz nje proizlaze. Zbog obeležja obrazovnog okruženja. a promena opet utiče na odluke koje će biti donete kasnije. Radi se o kružnom procesu u kojem je odluka rezultat promene. obrazovanje prima informacije iz okruženja o stanju u okruženju. pa je sistemska dinamika u početku smatrana menadžerskom disciplinom. Korišćenjem pozitivne povratne sprege. prvenstveno društvenih sistema. Bitno je naglasiti da je modifikacija ciljeva obrazovanja unapred predviđena. Male promene mogu uzrokovati velike efekte u haotičnim uslovima. naročito ponašanje kompleksnih dinamičkih društvenih i prirodnih sistema već je gotovo 50 godina predmet istraživanja metode pod nazvom sistemska dinamika (System Dynamics). Definisanje same koncepcije trebalo bi obuhvatiti sledeće elemente: Uspostava početnog područja reda.Đ. Prvi sistemi koji su proučavani pomoću sistemske dinamike bili su poslovni sistemi. Stvaranje kanala komunikacije. Metoda se razvila iz potrebe boljeg razumevanja i kontrole sistema sa povratnom spregom. Informacije povratne sprege koje dolaze iz okoline i iz samog sistema utiču na donošenje odluka i dalje ponašanje sistema. 42 . • Sistemska dinamika ima veliku ulogu u razumevanju uticaja različitih politika na ponašanje sistema jer omogućuje stvaranje računarskih modela koji simuliraju ponašanje sistema sa obzirom na primenjenu politiku. radi bržeg prilagođavanja i samo se obrazovanja mora menjati. Nastavak razvoja sistema ili njegovo propadanje. Bitna obeležja upravljanja u haotičnim uslovima su rana identifikacija događaja. pa ne izaziva šokove i iznenađenja. Kreiranje okruženja u kome se uči. Začetnik te metode je Džej Forester ( Jay Forrester). tj. Odluka kojom se rešava određeni problem u preduzeću bazira se na politici tog preduzeća. Nepredvidljive i neočekivane karakteristike se mogu očekivati u sistemu. pa uspostavlja područje reda kontrolom nad događajima ili promenama. koja pak usmerava preduzeće prema uspehu ili neuspehu. pa se javlja potreba za utvrđivanjem okruženja koje uči. boljeg razumevanja promena u sistemu i mogućnosti uticaja na činioce koji uzrokuju promene kroz vreme i dovode do uspešnosti odnosno neuspešnosti određenog sistema. Nadrljanski: KIBERNETIKA U OBRAZOVANJU usvajanje fleksibilnih strategija za neočekivane događaje. SISTEMSKA DINAMIKA Ponašanje sistema. je kao rukovodilac različitih projekata i član menadžmenta u različitm preduzećima uočio da osnovne prepreke za napredak preduzeća ne proizlaze iz metoda i sredstava za rad nego iz politike i odluka koje donosi menadžment na temelju informacija povratne sprege. • Na osnou logičkog simulacionog modela dinamičkog sistema moguće je postaviti određene matematičke jednačine pomoću kojih se računski i grafički prikazuje kretanje sistema u budućnosti. a ona su sledeća: Menadžeri trebaju posvetiti pažnju komunikaciji na svim nivoima u obrazovanju. brz odgovor s miksom strategija i prihvaćanje neizvesnosti u kojoj se obrazovanje odvija.

objavio knjigu "Industrial Dynamic" u kojoj je prikazao osnove sistemske dinamike i njenu primenu u rešavanju poslovnih menadžerskih problema. danas je sistemska dinamika našla primenu u različitim područjima kao što su ekologija. Povratna sprega pretpostavlja da neka aktivnost X rezultira aktivnošću Y koja opet utiče na X itd. već je potrebno posmatrati celi sistem kao kružnu povratnu spregu da bi se moglo predviđati ponašanje sistema. Čovek živi u okruženju gde neko stanje vodi do donošenja odluke koja uzrokuje promene i dovodi do novog stanja na osnovu koga on donosi nove odluke. kakvi su poslovni i drugi socijalni sistemi. već kružni. Forester je u to doba bio angažovan na nekoliko projekata vezanih za ispitivanja vojne opreme (nadzorni mehanizmi. Akcija. mikro i makro ekonomija. Nadrljanski i M. u sistemu kao što je grad. odluka Informacija o problemu Rezultat (promena) Slika 26. simulatori letenja). Kružna povratna sprega Sistemska dinamika kao metodologija koja se koristi za razumevanje ponašanja sistema pretpostavlja izgradnju simulacionog modela dinamičkog sistema kroz slijedeće korake: 43 . Osnovni pojmovi sistemske dinamike Sistemska dinamika je metodologija koja kombinuje teoriju. Nadrljanski: KIBERNETIKA U OBRAZOVANJU Korišćenje simulacionih modela u otkrivanju posledica ponašanja određenog sistema podstaklo je Forestera i njegove sledbenike na istraživanja i drugih dinamičkih sistema osim poslovnih. obrazovanje itd. istraživanja društvenih kretanja. Kraći istorijat sistemske dinamike Sistemska dinamika kao nova metodologija modeliranja kompleksnih dinamičkih sistema nastala je sredinom pedesetih godina dvadesetog veka i vezana je uz radove profesora Jaya Forrestera sa Massachusetts Institute of Technology. te je kao član menadžmenta uočio da problemi na projektima nisu isključivo inženjerske prirode. Forester je 1961. te između Y i X. filozofiju i metode za analizu i upravljanje ponašanjem složenih sistema s povratnom spregom. delovanje. inženjerstvo. Svet koji nas okružuje nije linearan. pa je u knjizi "Urban Dynamics" prikazao kako strategija razvitka grada može uticati na rešavanje različitih problema. npr.Đ. Pogrešno je nezavisno i linearno posmatrati vezu između X i Y. već proizlaze iz politike koju je postavio sam menadžment. medicina. Forester je u posljednjih 20 godina svoja istraživanja usmjerio na dva područja: • oblikovanje modela ekonomije SAD-a pomoću sistemske dinamike i • primenu sistemske dinamike u školskom sistemu (od vrtića do fakulteta). Nešto kasnije uočio je da se metoda može primeniti i u drugim područjima. To se grafički može prikazati kružnom povratnom spregom (feedback loop) kakva je na slici 26 .

• nivoi i stope – unutar sistema postoje nivoi ili stanja (levels) i stope ili promene stanja (rates). Uzrok dovodi do posledice koja utiče na uzrok itd.Đ. a posmatrano stanje jetrenutno stanje sistema. željena akcija – • cilj je stanje sistema koje se promenom želi postići. Sistemsko mišljenje omogućuje sagledavanje strukture sistema da bi se razumelo ponašanje sistema. Metodologija sistemske dinamike Sistemska dinamika zasniva se na konceptu sistemskog mišljenja (System Thinking). konceptualizacija sistema – utvrđivanje elemenata i strukture sistema. Nadrljanski i M. broj zaposlenih. Učenje Ocena Nastava Prosečna ocena Slika 27. primena modela. posmatrano stanje. Struktura sistema uključuje četiri hijerarhijske komponente: • granice sistema – granice se moraju definisati tako da uključuju samo one elemente koji prouzrokuju određeno ponašanje sistema. Stope ili promene stanja predstavljaju jedinicu promene stanja (povećanje ili smanjivanje nivoa). analiza ponašanja modela – testiranje modela koji treba da preslika ponašanje realnog sistema. kao i testiranje alternativnih rešenja problema. npr. nesklad između ciljeva i uslova. Dijagram kružne povratne veze prikazuje kružnu uzročno-posledičnu povratnu spregu. formalizacija modela – izgradnja računarskog simulacionog modela sistema koji prikazuje srž problema. postavljanje dinamičkih hipoteza koje objašnjavaju uzrok problema. Modeliranje stukture sistema omogućuje sistemska dinamika. Nadrljanski: KIBERNETIKA U OBRAZOVANJU • • • • • • identifikacija problema – određivanje tačke posmatranja sistema. Struktura sistema može se grafički prikazati pomoću dve vrste dijagrama: • dijagrama kružne povratne sprege (Casual Loop Diagram. Nesklad između ta dva stanja dovodi do akcije da bi se smanjio raskorak između njih. Svaki dijagram ima svoje simbole. izrada dijagrama. nivo vode u rezervoaru itd. Nivoi ili stanja predstavljaju količinu nekog elementa. cilja modela itd. povratna sprega odgovornaje za promene u strukturi tokom vremena. • ciljevi. ali ne podrazumeva izgradnju simulacionog modela. • kružna povratna sprega kao osnovni prikaz sistema – ponašanje sistema određeno je strukturom elemenata u zatvorenoj petlji. određivanje granice sistema. evaluacija i validacija modela. povratna sprega u nastavi 44 . Feedback Diagram) i • dijagrama stanje/tok (Stock/Flow Diagram).

koja se kroz vreme smanjuje ili povećava. tj. Pozitivna povratna sprega Učenje Slobodno vreme Slika 29. Nadrljanski: KIBERNETIKA U OBRAZOVANJU Učenje + Ocena Slika 28. Tok može biti ulazni ili izlazni. • simbol pretvarača (convertor) koristi se za prikazivanje informacija ili veza koje utiču na stanje toka ili na drugi pretvarač.Đ. akumulaciju nekog elementa. 45 . kao i količinu i tok promena. Negativna povratna Dijagram stanje/tok prikazuje međuzavisnosti i povratne sprege unutar sistema. smer promene jednog elementa u drugi. Za prikaz dijagrama koriste se četiri simbola: • simbol stanja (stock) predstavlja količinu. • simbol konektora (connector) prikazuje vezu. • simbol toka (flow) predstavlja akciju ili proces koji povećava ili smanjuje akumulacijustanja. Nadrljanski i M.

koji podržava. promena ekosistema u dužem vremenskom periodu ili udaljenom geografskom području). Simulacionim modelom moguće je simulirati ponašanje vrlo složenog dinamičkog sistema.Đ. nestabilni. rastu/padu populacije i slično. Promenom varijabli sistema moguće je menjati strukturu sistema i analizirati ponašanje sistema kroz vreme. sistemom koji posmatra. gradu. naučiti i razumeti ponašanje koje proizlazi iz stukture određenog sistema. porodici. ispravljaju. u procesu učenja tokom kojeg se menjaju. Zato su mentalni modeli nepotpuni. već samo jednog njegovog dela. koji olakšava. neprecizni. bogat detaljima i često vrlo kompleksan. Prevođenjem mentalnog modela u računarski simulacioni model moguće je lakše otkriti. poboljšavaju ili odbacuju. • Dobar simulacioni model sistemske dinamike mora pokazati kako i zašto se dinamički sistem ponaša na određeni način u određeno vreme. On je fleksibilan. tj. Računarski simulacioni modeli. Nadrljanski i M. Mentalni modeli koriste se u svakodnevnom životu. Mentalni model ustvari je mentalna percepcija nekog sistema. a isto tako utiče na proces učenja. Rešenje takvog problema može se pronaći u primeni sistemske dinamike. veza u sistemu i prema sistemima kao i ponašanja koje struktura sistema proizvodi. Osnovna odlika sistemske dinamike je izgradnja računarskih simulacionih modela koji preslikavaju mentalni model stukture nekog sistema. Mentalni model je mreža različitih činjenica i koncepata koje sadrže ljudsko razumevanje društvenih i fizičkih fenomena. Tok vode u bazenu Sistem bazena sa vodom – početno stanje dijagrama stanje/tok Modeli sistemske dinamike Modeli i modeliranje su detaljno obrađeni u drugom poglavlju ove knjige. Ovakve simulacije omogućuju modeliranje i razumevanje sistema koje je inače teško ili nemoguće pratiti u realnom svetu (npr. Kada ljudi razmišljaju o različitim pojavama realnog sveta. nedovoljno tačni. Mentalni model se oblikuje na osnovu prethodnog znanja i iskustva čoveka sa sličnim sistemima i na bazi čovekovih sposobnosti obrade podataka. No. On se stvara za vreme interakcije čoveka s određenim fenomenom. Sistemska dinamika omogućuje formalizaciju mentalnih modela dinamičkih sistema oblikovanjem računarskih simulacionih modela. i proces odlučivanja. oni formiraju mentalne modele o tim pojavama. Zbog nepouzdanosti mentalnog modela razumevanje i predviđanje ponašanja nekog sistema ne mora biti ispravno. ljudski um često ne može stvoriti mentalni model kompleksnog sistema u celini. a ovde se izlažu samo oni sadržaji koji su neophodni za razumevanje sistemske dinamike. npr. koriste se kod donošenja različitih odluka. Nadrljanski: KIBERNETIKA U OBRAZOVANJU n n Voda u bazenu Ulazni tok vode Slika 30. Simulacioni model imitira ponašanje sistema na osnovu unapred zadanih varijabli sistema. On je efikasan ako poboljšava mentalni model realnog sistema i olakšava povezivanje različitih vrsta Izlazni tok vode 46 .

kao i njihovih uzročno-posledičnih delovanja. U drugoj fazi. 47 . što se opisuje mentalno-verbalnim modelom. prepoznaje se i definiše sistem kao i njegove granice unutar kojih se posmatra. Metodološki model istraživanja dinamika sistema U prvoj fazi definicija problema.): Definicija problema Konceptualizacija sistema Predstavljanje modela u simulacionom programu Rekonstrukcija modela Model ponašanja sistema Model istraživnja validnosti Analiza politike i upotreba modela Slika 31. konceptualizacija sistema na osnovu verbalnog modela.Đ. modeliranja i optimizovanja složenih dinamičkih sistema. Nadrljanski: KIBERNETIKA U OBRAZOVANJU Modeliranje dinamike sistema primenom metodologije sistemske dinamike Sistemska dinamika je jedna od sistemskih metodologija istraživanja. Nadrljanski i M. Prilikom opisivanja mora se paziti na pravilno uočavanje vremenski promjenjivih veličina. Bitno je uočavanje i ucrtavanje najvažnijih materijalnih i informacijskih tokova koji dovode do promene stanja sistema. Ona se u svom metodološkom pristupu temelji na nekoliko faza koje se mogu prikazati sledećim dijagramom (Slika 31. Gradi se strukturni model i dijagram toka.

JK-IPS. (1) U tabeli 4 prikazano je značenje simbola koji označavaju komponente na slici 32. pa podelom cele jednačine sa DT.J + (DT)*(UPS. Vremenska osa Koristeći saznanja o vremenskoj osi sa slike 32. izražena nekim veličinama. minus izlazna promena stanja ostvarena u intervalu DT. Definiše vremenski trenutak u kojem se vrši tekuće računanje vremenski zavisnih veličina.JK). dobija se diferencijalna jednačina koju je moguće prikazati formulom (3). Iz formule (2) moguće je primetiti da je ukupna promena stanja u posmatranom intervalu DT jednaka ulaznoj promeni stanja.K = SS. Tabela 4 Simbol J K Značenje Definiše vremenski trenutak u kome je izvršeno poslednje računanje vremenski zavisnih veličina ( stanja ). tj. osnovnu diferencijalnu jednačinu prvog reda za posmatranje stanja sistema pomoću DYNAMO simulacionog jezika moguće je prikazati formulom (1): SS.Đ. Nadrljanski i M. osnova za posmatranje promene stanja sistema su vremenski intervali u kojima se menja njegovo stanje. Polazeći od diferencijalne jednačine (1) u daljem tekstu biće izvedena diferencijalna jednačina stanja sistema. Kada se dopusti da se DT smanji tako da teži prema nuli. L DT Jednačine sistemske dinamike U sistemskoj dinamici postoji pet osnovnih tipova jednačina koje se koriste za modeliranje dinamike sistema: 1) Jednačina stanja nivoa sistema (Level funkcija) predstavlja akumulaciju (integraciju) u kojoj se akumuliraju (integrišu) sve promene stanja tokova koje ulaze i izlaze sa posmatranog nivoa.J na levu stranu jednačine. 48 . Definiše sledeći vremenski trenutak u kojem će se izvršiti sledeće proračunavanje vremenski zavisnih veličina ( stanja ). Vremenski interval između dva susedna proračuna. U sistemskoj dinamici vremenska osa se označava na način prikazan na slici Slika 32. posmatra se u određenim vremenskim intervalima. Nadrljanski: KIBERNETIKA U OBRAZOVANJU Dinamika posmatranog sistema. Prebacivanjem u jednačini (1) L.

Ulaz u element promene stanja sistema su tokovi koji dolaze od elemenata stanja ili konstanti.Đ. a prema formuli (3) u matematičkom smislu prvi izvod (6): d(stanje sistema) R(t) =--------------------------(6) dt Grafički simbol te funkcije prikazan je na slici 35. Nadrljanski i M. što je moguće prikazati formulom (5): (5) Kao i kod jednačine stanja. Tabela 5 . smanjenjem intervala DT može se zaključiti da ona u fizičkom smislu predstavlja brzinu promene stanja. Značenje simbolike u formuli (4) Simbol SS SS 0 ∫ UPS IPS dt Značenje Iznos stanja u bilo kom vremenskom trenutku t(jedinica mere) Početno stanje u trenutku t=0 (jedinica) Matematički operator koji označava integraljenje ili akumulaciju u periodu vremena t=0 do t=t 1 Ulazni tok promene stanja Izlazni tok promene stanja Diferencijalni operator koji predstavlja infiniteizalni (beskonačno mali) Interval vremena kojim se množe promene stanja sistema Rečima opisana formula (4) glasi: "Ukupno stanje sistema (SS) jednako je prošlom stanju sistema (SS 0 ) promenjeno za razliku ulazne promene stanja toka (UPS) i izlazne promene stanja toka (IPS) u beskonačno malom vremenskom periodu (dt)". Grafički simbol jednačine stanja koji se koristi u dijagramu toka prikazan je na slici 34. Nadrljanski: KIBERNETIKA U OBRAZOVANJU (3) Integrisanjem_i jednačinu (3) i uvrštavajući granice integrisanja ukupno stanje proizvoljnog nivoa posmatranog kontinualnog sistema moguće je opisati formulom (4): Značenje svakog od simbola u formuli (4) prikazano je u tabeli . Slika 34. 49 . Grafički simbol level funkcije 2) Jednačina prmjene stanja nivoa sistema (Rate funkcija) predstavlja ulazno/izlazne stope relativne promene posmatranog nivoa.

tako da ne postoji stroga granica između druge i treće faze. Grafički simbol te funkcije prikazan je na slici 34. Kod objektno orijentisanih programa kao što je POWERSIM programski kod se generiše putem dijagrama toka. Slika 36. Grafički simbol (Auxiliary funkcije) 4) Jednačine konstanti (Constants) su jednačine pomoću kojih se definišu konstantne vrednosti koje nisu u funkciji vremena. potrebnih za proračun simulacionih modela. Grafički simbol te funkcije prikazan je na slici 37. Nadrljanski i M. Prema prethodnoj simbolici jednačina stanja posmatranog nivoa sistema koja odgovara formuli (2). Zadnja faza analiza politika i upotreba modela služi za mnogobrojna testiranja alternativnih politika koje bi se mogle ugraditi u model. Grafički simbol rate funkcije 3) Pomoćne jednačine (Auxiliary funkcija) su jednačine koje se upotrebljavaju radi pojednostavljenja jednačina promene stanja. Sledeću fazu istraživanja validnosti karakterišu mnogobrojni testovi radi utvrđivanja kvaliteta i validnosti modela. da li su početne vrednosti date funkcijom tabele ili konstantom). Kroz fazu modeliranja ponašanja sistema računarska simulacija se upotrebljava za determinisanje funkcionalne i vremenske zavisnosti. 50 . treća faza predstavlja računarsko prezentiranje modela (kod). Slika 37. Nadrljanski: KIBERNETIKA U OBRAZOVANJU Slika 35. u dijagramu toka bila bi prikazana kao na slici 38. Grafički simbol zavisi od načina zadavanja početne vrednosti (npr.Đ. Grafički simbol konstantne funkcije 5) Jednačine početnih vrednosti koriste se pri definisanju početnih vrednosti. Slika 38. Dijagram toka jednačine stanja posmatranog nivoa sistema U DYNAMO-u jezku.

. 1976. godine razvijena je posebna verzija za IBM i za prenosne računare.Treba ponovo naglasiti da se opšta teorija sistema bavi izomorfizmom procesau sistemima. koje je teško shvatiti i sa kojima je teško upravljati zbog njihove velike složenosti i dinamizma. godine. ograničenim sistemima ljudi.Đ. još odavno. Naviknuvši da se u svakodnevnom životu služe relativno ograničenim celinama stvari. Grafički prikaz scenarija kao i njihovi uporedni testovi izuzetno su jednostavni za rukovanje. jer ovi procesi slede iste zakonitosti bez obzira o kom se problemskom području radi i koja ih naučna disciplina specifično proučava. koriste se Eurelovu ili Range-Kuta integraciona metoda. O nastanku i značaju opšte teorije sistema ruski filozof A. • iznalaženje univerzalnog instrumentarija istraživanja uzajamno povezanih pojava i to najrazličitije prirode. tj. izazivajući u njima korenite promene. Tek je u XX veku njegov značaj postao savršeno očigledan. Ona se ne bavi konkretnim sistemima. • iznalaženje načina efikasnog korišćenja kompleksa stvari. ali potreba formulisanja i izučavanja principa sistemnosti nije postojala u tako jasnoj i neophodnoj formi u kakvoj ona sada postoji. Današnja verzija DYNAMO-a razvijena je za OS WINDOWS u obliku programskog paketa PROFESIONAL DYNAMO. gigantskim uspesima koje je 51 . Tokom 1962. Pored navedenih mogućnosti VENSIM pruža i mnoge druge kao što su: prikazivanje scenarija. To se desilo blagodareći. među njima i naučnici. prikaz uzročno-posledičnih stabala svake varijable u obliku strukturnog dijagrama i sl. dugo vremena nisu upoznali univerzalni karakter principa sistemnosti. Ovaj naučni pristup posmatra složene predmete i pojave u njihovoj celovitosti i dinamičnosti. Nadrljanski: KIBERNETIKA U OBRAZOVANJU Programski paketi sistemske dinamike DYNAMO DYNAMO je osnovni simulacioni jezik koji se koristi prilikom primene metodologije sistemske dinamike. pre svega. Preko usavršenih verzija DYNAMO I i II. POSTAVKE OPŠTE TEORIJE SISTEMA Opšta teorija sistema je nauka koja se bavi izučavanjem sistema primarno s aspekta zakonitosti i principa koje u njima vladaju. Forrester. naučnicima koji su radili u raznim oblastima nauke. Harvard) je OS WINDOWS programski paket za vizuelno modeliranje koji. je usavršio DYNAMO pojednostavivši unos inicijalnih podataka u program. Glavni predmeti proučavanja ove naučne discipline su fenomeni rasta i razvoja sistema. pojmova itd. DYNAMO simulacioni jezik je nastao iz jezika SIMPLE koji je razvijen za računar IBM 704 1958. Prilikom integracije (maksimalno hiljadu jednačina) zavisno od željene tačnosti. godine. Rakitov kaže: „Pojam sistema bio je poznat filozofima. I. Nadrljanski i M. pa se na bazi tako stečenih saznanja može upravljati ponašanjem i razvojem sistema. omogućuje izgradnju. Autori su Phillis Fox i Alexander L. a ne za sisteme kao specifične objekte ili pojave. kao i ostali simulacioni paketi. koje kasnije mogu poslužiti za ispitivanje validnosti modela. težeći optimizaciji njegovih procesa u cilju efikasnijeg ostvarivanja postavljenih ciljeva. Plugh. godine Jay W. Namenjen je korisnicima koji su više orjentisani rešavanju problemskih zadataka. koga smatraju tvorcem sistemske dinamike. pa Fortran-ske verzije. simulaciju. već zajedničkim svojstvima svih sistema. VENSIM VENSIM(Ventana Systems. Prva prezentacija DYNAMO jezika napravljena je 1959. Opšta teorija sistema svojom metodologijom omogućava: • izgradnju opšte metodologije u cilju shvatanja problema stvarnosti u kojoj živimo. Opšta teorija sistema ima vrlo snažan uticaj na razvoj svih naučnih oblasti. Za razliku od DYNAMO-a ovaj programski paket prilikom definisanja jednačina zahteva i definisanje mernih jedinica. dokumentovanje. izrada dokumentacije. analizu i optimizaciju dinamičkih sistema.

Đ. Nadrljanski i M. Nadrljanski: KIBERNETIKA U OBRAZOVANJU
omogućio sistemski prilaz u oblasti kibernetike, u teoriji upravljanja, u savremenoj tehnici. Da bi se primenio sistemski prilaz u najrazličitijim oblastima ljudske delatnosti, posebno u naučnom istraživanju, neophodno je da se fundamentalno razrade osnovne postavke principa sistemnosti, da se precizira samo shvatanje sistema, da se razradi stroga za rad upotrebljiva teorija sistema. Kretanje u ovom pravcu je već počelo. Desetine i čak stotine naučnika raznih specijalnosti u raznim zemljama razrađuju različite strane teorije sistema”. Opšta teorija sistema poseduje opšti metod analize primenljiv u svim naukama. Osnovni zadatak opšte teorije sistema se sastoji u „ formulisanju i definiciji takvih principa koji važe za sistem uopšte”. Koristeći se dalje objašnjenjem Ludviga fon Bertalanfija može se šire objasniti suština Opšte teorije kao novog naučnog metoda: „...ciljevi opšte teorije sistema mogu se označiti na sledeći način: • postoji opšta tendencija ka integraciji različitih nauka, prirodnih i društvenih, • ova teorija može biti važno sredstvo za pomaganje egzaktne teorije u nefizičkim oblastima nauke, • takva integracija javlja se usredsređenjem u opštu teoriju sistema, • razvijajući jedinstvene principe, koji se protežu vertikalno kroz područje svake pojedinačne nauke, • ova teorija nas vodi bliže cilju jedinstva nauke, • ona može voditi do tako jake potrebe integracije u naučnom obrazovanju”. Tekovine opšte teorije sistema mogu se sažeti u nekoliko bazičnih postavki: • Pri istraživanju sistema naglasak je na istraživanju uzajamne povezanosti i međuzavisnosti komponenti sistema. Istraživanje svojstava pojedinih komponenti predmet je specifičnih naučnih disciplina. Komponente sistema uvek treba posmatrati u okviru funkcionisanja sistema kao celine, a ne zasebno, odnosno nezavisno od drugih komponenti. Zanemarujući veze pojedine komponente sa drugima može se dogoditi da se nesvesno zanemare neka bitna svojstva sistema što vodi do pogrešnih saznanja. Takvo se posmatranje složenih pojava, predmeta i problema nazivaholistički pristup. Delovanje komponenti sistema uvek treba posmatrati u skladu sa ostvarivanjem ciljeva sistema kao celine. Uzimanje cilja sistema kao osnovnog kriterijuma ocene delovanja njegovih komponenti naziva se teleološko načelo. U određivanju sistema važi hijerarhijski princip da se svaki sistem sastoji od komponenti koje mogu biti ili podsistemi ili elementi. Podsistemi su one komponente sistema koje se prema potrebi razlažu na svoje delove, a elementi se posmatraju kao konačni delovi. Sa druge strane svaki je system podsistem nekog nadsistema koji se obično označava kao okolina sistema. Svaki sistem je u interakciji sa svojom okolinom sa kojom razmenjuje materiju, energiju i informacije. Okolina ujedno određuje cilj sistema, prenoseći mu to informacionim tokovima, tokovi materije i energije služe za ostvarivanje postavljenog cilja. Glavno obelježje sistema je njegov proces kojim se ulazne veličine transformišu u izlazne. Radi se materijalnim, energetskim i informacionim veličinama. Deo ulaznih veličina se transformiše u korisne izlazne veličine kojima se ostvaruje cilj sistema, a deo

52

Đ. Nadrljanski i M. Nadrljanski: KIBERNETIKA U OBRAZOVANJU
se utroši na funkcionisanje samog sistema, te se transformišu u neiskorisne izlazne veličine. • Da bi sistem mogao ostvarivati postavljene ciljeve s njim se mora upravljati. Sistem bez upravljanja teži stanju maksimalne entropije koja se može tumačiti kao kvantitativna mera nereda u sistemu. Po svojoj prirodi entropija je isto što i informacija, ali suprotnog predznaka. Upravljanje sistemom je dodavanje novih količina informacija u sistem čime se smanjuje ili potire entropija. Upravljane sistemom znači njegovo održavanje u željenom stanju. Da bi to bilo moguće potrebno je najprije znati tačno trenutno stanje sistema, zatim ga uporediti za željenim stanjem, pa preduzeti aktivnosti da se sistem usmeri ka željenom stanju. U kibernetici se taj proces naziva regulacija, sam princip negativna povratna veza. Za uspešno ostvarivanje ciljeva sistema, odnosno povećanje njegove efikasnosti i efektivnosti, ključna su dva pomoćna procesa unutar sistema a to su specijalizacija i integracija. Specijalizacija je ujedno uslovljena integracijom i povećanjem kohezije među komponentama sistema. Specijalizovane komponente ne mogu samostalno opstati. Ciljevi sistema se mogu postići na različite načine, što se označava načelom ekvifinaliteta. No nisu svi ti načini jednako dobri. Iako je bazični kriterijum uspešnosti sistema ostvarivanje cilja, ne manje bitan je i kriterijum efikasnosti.

Sistemski dizajn
Sistemski dizajn više je umetnost nego nauka. Uspešan sistemski dizajner stoga mora imati: • znanje i iskustvo u teoriji sistema i sistemskoj metodologiji, • sposobnost shvatanja apstraktnog, • kreativnost za uočavanje sličnosti i razlika, • hrabrost da preispita "svete" pretpostavke i • mora ga pokretati snaga ideja. Iterativna paradigma - problem: definisanje i rešavanje Primarna primena interativne paradigme je u definisanju problema i dizajniranju rešenja. Najčešće se greši ne zato što se ne zna rešiti problem, već što ne postoji sposobnost prepoznavanja ili utvrđivanja pravog problema ili njegovog sagledavanja u potpunosti. Kroz život, čovek, neprestano uči kako rešavati određene probleme, međutim nikada se ne uči kako prepoznati, definisati ili utvrditi problem. Tradicionalno postoje tri način na koja ljudi prilaze utvrđivanju ili sagledavanju problema. • Prvi pristup prepoznavanja problema je kada nešto izađe izvan utvrđenih normi. U skladu sa takvim pristupom, sve ono što nije u skladu sa normom proglašava se problemom. Nameće se pitanje, kako utvrditi šta je norma u sociokulturnom sistemu. Norma bi trebala biti nešto što dopridonosi jačanju postojećeg poretka. • Drugi pristup u utvrđivanju problema je situacija u kojoj čovek nailazi na nedostatak resursa. Kada nema dovoljno informacija, novaca i vremena da se čovek suoči sa određenom situacijom to proglasi za problem. To i ne čudi ako se zna da su informacija, novac i vreme univerzalna ograničenja. Nikada nema dovoljno novaca, vremena i dovoljno informacija.

53

Đ. Nadrljanski i M. Nadrljanski: KIBERNETIKA U OBRAZOVANJU

• Treći pristup sagledavanja problema je težnja da problem postavi u kontekst postojećih i poznatih rešenja. Postojeća rešenja štite, ili bolje rečeno kriju pogled od sagledavanja problema u potpunosti, pa se problem posmatra samo sa onog aspekta koji je najbliži i gde se zna rešenje. Ljudi su kroz sistem obrazovanja učeni da rešavaju određene probleme iz svog područja. Tako je svako, tokom obrazovanja, bio suočen sa raznim problematičnim situacijama za koje se pretpostavljalo da će naići i u stvarnom životu. Za sve te problematične situacije naučeni su kako ih treba rešavati. Ono što treba napraviti u stvarnom životu je prepoznati određenu situaciju i jednostavno primeniti prikladno naučeno rešenje za tu situaciju. Takav pristup rešavanja problema toliko je ukorenjen među ljudima da ukoliko se naiđe na nepoznati problem, jednostavno se ne rešava. Međutim, problemi današnjice su toliko složeni i javljaju se u tolikom broju da takav pristup rešavanja problema ne može opstati. Odvajanje problema od rešenja Problem i rešenje ne mogu se posmatrati izvan konteksta. Pojava koja se smatra problemom u jednom kontekstu ne mora biti problem u drugom kontestu, kao što i rešenje problema u jednom kontekstu ne treba biti rešenje u drugom kontekstu. Interativna metodologija odvaja procese definisanja problema od procesa rešavanja problema. Razlog tome je težnja pojedinaca da se problemi posmatraju u kontekstu već postojećih rešenja, što nije dobro. Iz tog razloga formiraju se različiti timovi: • Jedni koji se bave utvrđivanjem i definisanjem problema u datom kontesktu. • Drugi koji se bave pronalaženjem rešenja u datom kontekstu. • Treći koji se bave definisanjem konteksta. Timovi su međusobno nezavisni, kako rad jednih ne bi uticao na rad drugih prilikom definisanja i rešavanja problema. Sposobnost definisanja konteksta zahteva odlučno i svrsishodno ponašanje, holističku orijentaciju u posmatranju šireg okvira i postavljanje rješenja u pravu perspektivu. To je karakteristika istraživača (pathfinders). Osobe koje su zadužene za rešavanje problema (problem solvers) naučno su orjentisane. Imaju tendenciju pronalaženja sličnosti u različitim stvarima. Stavljaju težište na rezultat. Osobe koje su zadužene za definisanje problema (problem formulators) više su umetnički orjentisane. Imaju tendenciju pronalaženja različitosti između sličnih stvari. Stavljaju težište na posledice. Izvršitelji (doers) su praktični. Teže postizanju praktičnih i opipljivih rezultata. Sve četiri karakterisitke podjednako su značajne za definisanje i rešavanje problema i one su komplemetarne. DEFINISANJE PROBLEMA Osnovna primena interativne paradigme je u definisanju i rešavanju problema. Da bi se problemi mogli uopšte rešiti moraju se prvenstveno dobro definisati. Utvrđivanje nereda Šta je nered ? Nered je sastav problema. Na osnovu dosadašnjeg ponašanja sistema, ukoliko je nered poznat, moguće je predvideti posledice ponašanja sistema. Osnovu nereda čini sistemska priroda pojedine situacije, koja se ne može posmatrati samo kroz sumu njenih delova. Elementi nereda su u znatnoj interakciji. Ne može se delovati na neki element nereda, a da pri tome se ne dodirnu drugi elementi. Za nered se može kazati da je fenomen koji je nastao kao posledica međudelovanja elemenata sistema.

54

Navedena tri ispitivanja (sistemska analiza. znanja i razumevanja. Poznavanje nereda smanjuje otpor prema promenama i povećava odlučnost za pronalaženje i ukazivanje na stvarne otpore. nedelja. opisuje strukturu. lepotu i vrednosti kao dimenzije socijalnog sistema. • mapiranje i • pričanje priče. bogatstvo. Identifikovanje tema često zahteva vođenje aktivnih razgovora kako bi se postiglo opšte razumevanje kriterijuma grupisanja. Nadrljanski: KIBERNETIKA U OBRAZOVANJU Zašto je nered važan ? Zašto je uopšte potrebno utvrditi i definisati nered ? Definisanje nereda omogućava da se prepoznaju problemi u određenom kontekstu. identifikuju se konflikti između informacija. Taj proces obuhvata grupisanje različitih pojava u kategorije i razrede i identificiranje tema. Omogućava postavljanje argumentovanih razloga za izvršenje fundamentalnih promena i definiše osnove za efikasan redizajn. ostvaruju se dogovori oko spornih pitanja i razvija se model za razumevanje ponašanja sistema. Traženje Traženje je faza utvrđivanja nereda kojom iteracijskim ispitivanjem generišu se informacije. Da bi se prepreke mogle izučiti i razumeti. • sistemska dinamika: koristi se za razumevanje interakcija kritičnih varijabli u kontekstu vremena i promena stanja sistema i okoline. Sa svakim nadolazećim ciklusom. odnosno količinu detalja kojom se definiše nered. pokušava se dostići viši nivo specifikacije sistema. Izučavanje prepreka omogućava da se shvati nered. analiza prepreka i sistemska dinamika) evoluiraju kroz svaku iteraciju. funkciju i ponašanje sistema bez iskazivanja vrednosnih sudova.Đ. Svaka tema predstavlja osobinu(karakteristiku) konkretnog elementa. označavaju se područja konsenzusa i konflikta. prvo ih treba sintetizovati u kategorije kako bi se onda moglo izučavati njihovo ponašanje i njihove međusobne interakcije. godina da utvrdi nered. Utvrđivanje nereda je proces koji sadrži tri koraka: • traženje. • analiza prepreka: koristi se za identifikovanje lošeg funkcionisanja sistema kroz snagu. Raspoloživo vreme ograničavaju_i je resurs koji određuje dubinu. ključne varijable. Nadrljanski i M. U fazi traženja. Svaku temu treba: • jasno definisati kako ne bi bilo zablude šta ona predstavlja i 55 . znanje. Nered omogućava da se shvati ponašanje sistema.Faza traženja obuhvata tri različita ispitivanja: • sistemska analiza: koristi se za stvaranje početne slike sistema i njegove okoline. mjesec. Između pojedinih iteracija uvijek se uzima kratka pauza pa se pokušavaju popuniti nastali konflikti. Mapiranje Faza traženja često se završava pronalaskom velikog broja prepreka. Prvom iteracijom pokušava se steći osećaj celine. definišu se granice sistema. U narednim iteracijama verifikuju se tvrdnje iz prethodne iteracije. znanje i razumevanje o sistemu i okolini. vreme je najznačajniji resurs Grupa koja sprovodi traženje tako može imati na raspolaganju različite vremenske periode: dan.

nije retkost da se nered smatra kao posljedica lošeg rada. • pokušati rešiti konflikte i stvoriti povoljnu situaciju. mogu imati nezavisan životni ciklus . Nadrljanski i M. • pretvoriti prepreke i opasnosti u prilike i prednosti. kako je nastao. Da bi se mapirao nered mora poznavati priroda međuzavisnosti i dinamičnosti situacije. Tri bazična pitanja koja treba rešiti idealizovanim dizajnom jesu: • tehnološka izvodljivost. jer nakon što je nered utvrđen i analiziran jasno treba nadležnima prezentirati problem kako bi i oni postali svesni opasnosti postojećeg stanja. Konačni cilj te faze je potstaknuti nadležne na promene u cilju poboljšanja postojećeg stanja. radi se dobro. • uzrok i posledica mogu se zameniti. šta ga čini.otkloni se uzrok ne znači da će nestati i posledica. • kod članova dizajnerskog tima treba stvoriti osećaj pripadnosti i odgovornosti kako bi svi članovi bili maksimalno motivisani i angažovani u radu i tako dali svoj maksimum. Što se više zna o neredu. Ako se posmatra treća faza u praksi. ali pravovremeno prepoznavanje nereda upozorava na moguće opasnosti u budućnosti. • posledice. Zamisao je prikazati činjenično stanje stvarnosti i mogućih posljedica čime bi se pobudila želja za promenom. jednostavnije ga je rešiti. ako bi popravili to onda bi radili još puno bolje. Zadatak dizajnera je da pristupe dizajnu iz početka. što bi značilo izravno optuživanje poslovodstva organizacije za loš rad. • Idealizovani dizajn je proces kojim se stvara vizija budućnosti kakvu zamišljaju dizajneri. pri čemu treba: • uzeti u obzir sve prijedloge o mogućim poboljšanjima sistema pri čemu se treba rukovoditi s dva osnovna kriterijuma – troškovi i performanse.Đ. Upravo taj proces obavještavanja nadležnih o neredu je treća faza utvrđivanja nereda koja se zove pričanje priče. i nered pokušati prikazati ne kao posledicu pogrešnog rada. Pričanje priče Nered nije nepopravljiva katastrofa. Naime. međutim. Dizajniranje rešenja Dizajniranje rešenja započinje pretpostavkom da je sistem koji treba redizajnirati u potpunosti uništen. onda treba biti vrlo pažljivi u objašnjavanju nereda. U takvoj situaciji treba biti tatkičan. Nadrljanski: KIBERNETIKA U OBRAZOVANJU • objasniti u okvirima njenog područja delovanja. Utvrđivanje i definisanje nereda jednako je važno kao i rešavanje nereda. jednom kada su nastale. kakve posledice uzrokuje. a da je sve ostalo u okolini ostalo nepromijenjeno. nego kao posledicu uspeha: to štose radi. Idealizovani dizajn je zapravo dizajn budućeg sistema. Teme se ne odnose na izlovane slučajeve. Idealizovani dizajn Proces dizajniranja rešenja započinje sa idealizovanim dizajnom. Pričanje priče (izvještavanje o neredu) vrlo je važna faza utvrđivanja nereda. Uvek treba imati na umu da svet ne pokreću oni koji imaju pravo. nego oni koji su sposobni nagovoriti druge da su u pravu. Međuzavisnost i dinamičnost situacije vezana je za ponašanje socijalnih sistema: • događaj (uzrok) može imati više od jedne posledice. treba obavestiti nadležne o opasnostima koje prete. 56 . Kada se jednom nered identifikuje i kada se utvrde moguće posledice koje nered može izazvati. u nekoj obrazovnoj organizaciji. • postići razumevanje svih članova dizajnerskog tima o problemu. • uzrok i posledica su odvojeni u vremenu i prostoru.

Dizajn obično započinje dizajniranjem arhitekture sistema. Karakteristika svake sledeće iteracije je veća detaljiziranost pristupa. 57 . Prva iteracija orjentisana je na razvoj željenih specifikacija sistema. Nadrljanski: KIBERNETIKA U OBRAZOVANJU • operaciona održivost i • učenje i prilagođavanja Pri idealizovanom dizajnu treba voditi brigu da se dizajnira takav sistem (idealizovani sistem) koji će samostalno opstati i koji će moći sam sebe održavati u zahtevnoj i promenljivoj okolini. U toj fazi važno je postići konsenzus članova dizajnerskog tima. Da bi to bilo moguće sistem mora imati dovoljno raznolikoh izvora učenja da se može prilagoditi promenama i zahtevima okoline. ali međusobno povezanih platformi. Nadrljanski i M. U trećoj iteraciji odabiru se i integrišu oni elementi dizajna (posmatraju se sve varijante dizajna) kojima je moguće postići željene učinke sistema na najbolji mogući način. Sve tri osnovne komponente sustava (elementi.Đ. Cilj je razumeti međuzavisnost i povezanost željenih specifikacija sistema u okvirima komplemetarnosti. Kada se napravi dizajn sistema potrebno je izvršiti operacionu validaciju. Svi eventualni detalji koji nedostaju ili eventualne ispravke rade se u sledećim iteracijama. Arhitektura predstavlja osnovni opis sistema. Definišu se vitalne funkcije. U drugoj iteraciji izrađuje se neka vrsta skice alternativnih rešenja (alternativnih dizajna) kako bi se uočili alternativni načini postizanja željenih karakteristika. Arhitektura sistema se sastoji od različitih. Dizajn je iteracijski proces. funkcija i procesi) posmatraju se u svakoj iteraciji. Svaka iteracija obrađuje sistem kao celinu. Sve konflikte na koje se naiđe u procesu dizajna treba ponovo konceptualizovati na način da oni budu rešivi. Svaka platforma predstavlja jednu dimenziju specifičnog ponašanja sistema sa unapred definisanim skupom obeležja i merila. kompatibilnosti i konflikata. aktivni elementi i kritični procesi.

Upravo zato. u pedagoškoj praksi često se dešava da se koriste neadekvatni modeli. čak iako su ostvarivi. što s jedne strane umanjuje efikasnost nastave. već i određene pretpostavke o uslovima njegove validnosti. Drugim rečima. međutim. Nastava je svojevrsni oblik modela. strukture ili ponašanja. On omogućava da se u nastavi suočimo sa realnim svetom (sistemom) na pojednostavljen način. Takođe. izbegavajući njegovu kompleksnost i ireverzibilnost. za nas irelevantnih. Stoga i kažemo da model predstavlja uprošćenu sliku realnog sistema. suviše pojednostavljeni modeli ne odslikavaju na pravi način posmatrani sistem. 1989).Đ. modelovanje predstavlja jedan od osnovnih procesa ljudskoga uma. a s druge strane može imati nepovoljne posledice u ukupnom odnosu prema saznajnom procesu. opredeljujući se za nivo apstrakcije u posmatranju realnog sistema. često formalan način. da se suočavamo sa neočekivanim. Ono je usko vezano za način ljudskog razmišljanja i rešavanja problema. Međutim. U najširem smislu. da koristimo simbole i jezike. uopšte. Stoga. zbog toga zadržavaju samo one karakteristike originala koje su bitne za svrhu njegovog primenjivanja u nastavi i učenju. da upravljamo procesima i objektima. da precizno reprodukuje stvarnost u svoj njenoj složenosti. da izlažemo značenje i svrhu. potrebno je u određenom trenutku povući granicu u realnom sistemu i to tako da rezultujući model što vernije odslikava posmatrani sistem. Nivo apstrakcije u procesu modelovanja utiče na validnost modela. modelovanje se najčešće posmatra kao najznačajnije konceptualno sredstvo koje čoveku stoji na raspolaganju (Rothenberg. ali i da. Cilj modela nije. pretpostaviti da bi bilo koji pedagoški koristan i opravdan model izuzeo tu činjenicu . da procenjujemo i predviđamo. modelovanje u obrazovanju predstavlja racionalno (u smislu metodike) korišćenje nečega (modela) umesto nečega drugog (realnog sistema) sa ciljem da se dođe do određenog saznanja. Modelovanje izražava našu sposobnost da mislimo i zamišljamo. da vršimo generalizacije na osnovu iskustva. neophodno je definisati taj proces sa više aspekata. Rezultat modelovanja je model. kao i sve opasnosti (u najširem smislu te reči) koje mogu proisteći iz eksperimenta nad samim realnim sistemom. S druge strane. po pravilu su preskupi i neadekvatni za primenu u nastavi. Suviše složeni ili savršeni modeli koji imaju sposobnost da za isti skup ulaznih veličina proizvode iste izlazne vrednosti kao i realni sistemi. Problem validacije modela javlja se u svakom procesu modelovanja. modelovanje predstavlja svakodnevnu aktivnost i veliki deo onoga što nas čini ljudskim (inteligentnim) bićima. Nadrljanski i M. Ono nam omogućava da uočavamo obrasce. Nadrljanski: KIBERNETIKA U OBRAZOVANJU MODELI I MODELOVANJE O MODELIMA Modelovanje je jedan od bazičnih procesa u obrazovanju. model je opis realnog sistema sa svim onim karakteristikama koje su relevantne iz našeg ugla posmatranja. ono što je suštinsko za razumevanje nekog aspekta nastavnog sadržaja. Model je. a rezultati koji se dobijaju njihovom primenom mogu da budu neadekvatni i pogrešni. Njegov je cilj da uobliči na vidljiv. To zapravo znači da u procesu modelovanja moramo izvršiti izbor između onih elemenata i karakteristika sistema koje su od značaja za naše predstavljanje nastavnog sadržaja i koje će biti obuhvaćene modelom i preostalih. naravno. 58 . apstrakcija realnosti u smislu da on ne može da obuhvati sve njene aspekte. Kao rezultat procesa koji nazivamo inteligentno ljudsko ponašanje. Imajući u vidu činjenicu da proces modelovanja leži u osnovi svakog metodičkog postupka. koje naš model neće sadržati. Modeli su uvek apstrakcije realnog sistema. a proističe iz činjenice da je model uvek pojednostavljeni pogled na realni sistem koji je predmet nastavnog procesa. te kao takav ne sadrži samo objekte i atribute realnog sistema. odnosno na uspešnost predstavljanja realnog sistema modelom. Jedan od bitnih faktora uspešnosti nastavnog procesa direktno zavisi od modelovanja i modela sadržaja koji se interpretira. da komuniciramo. Bilo kakav model mora da izostavi čitav niz detalja koji su inače sastavni deo realnosti koja se predstavlja. Model je pojednostavljena i idealizovana slika realnosti. Teško je.

u stvari model. Može se izvući zaključak za odnos originala i modela: ako se između dva objekta može ustanoviti sličnost u bilo kakvom određenom smislu. njegova složenost i mogućnost primene ne budu ograničavajući faktori. modeli se u nastavi koriste za prikazivanje samo bitnih odlika neke realne pojave. onda takav model može da objasni bitnost određene pojave koja je predmet nastave – učenja. kao što je rečeno. Pojam sličnosti se može primeniti na široku klasu realnih sistema. biologija. Sličnost može biti spoljašnja. Bitno za modelovanje u kibernetici jeste izučavanje sličnosti u sistemima koji se bitno razlikuju po obliku i strukturi. Naime. Svaki model se može opisati kao skup svojstava po kome se odlikuje određena nastava. sociologija. dok kibernetika i informatika primenjuju modele od svog nastanka. pod modelom podrazumeva neki realan sistem. Promena ponašanja sistema je vrlo često izazvana delovanjem okruženja. i veliki broj određenja. prenosa i usvajanja modela. Metodika određuje način postizanja cilja koji je postavljen pred nastavom. a sličnost može biti i u funkcionisanju (ponašanju). Ponašanje sistema. Nadrljanski i M. menja se tokom vremena. Svi ti faktori determinišu broj mogućih stanja sistema. predaje. što se manifestuje u promenama ulaza i izlaza sistema. logika i duge nauke odavno koriste modele. Pri tome. može se sagledati sledećim argumentima: 59 . već je potrebno znati jedino pojmove koji su bitni za dati nivo apstrakcije u nastavi – obrazovanju.. a nebitni detalji se zanemaruju. Za kibernetičke sisteme najvažnija sličnost između originala i modela je sa aspekta sličnosti ponašanja. kao i mnogim drugim naukama kao što su. način nastave opisan kao skup svojstava može se nazvati modelom. objekt ili proces prikazan u nekom drugom obliku. broj i vrsta veza među komponentama sistema. prelaz iz jednog stanja u drugo.Đ. Nastava je. U osnovi. a posebnu ulogu ima u obrazovanju sa novim informatičkim i obrazovnim tehnologijama. mora da izostavi čitav niz detalja koji su inače sastavni deo realnosti koji nastava tumači. matematika. svaka nauka ima i svoje (različito) shvatanje modela i modelovanja. kao i fizičkoj prirodi procesa koji se u njima odvijaju. Prikazivanje sistema na nekom od formalnih jezika predstavlja njegov formalni model. po definiciji. Ako se pođe od pretpostavke da su u model ugrađene bitne karakteristike za dati nivo apstrakcije i da su na bazi odgovarajućih znanja o programskom sadržaju neke realne pojave formulisane adekvatne relacije koje povezuju te karakteristike. medicina. i bilo kako složen. saznajna vrednost modela bazira na činjenici da je retko potrebno znati sve o nekom konkretnom sadržaju. Takođe. već njihovu homomorfiju. Nadrljanski: KIBERNETIKA U OBRAZOVANJU s druge strane. Značaj primene modela u nastavi (učenju). Pri tome razlikuju se tri tipa sličnosti. nastava se shvata kao proces gradnje. Različiti načini postizanja cilja međusobno se razlikuju po određenim svojstvima. Modeli se mnogo koriste za proučavanje pojava u realnom svetu. Modelski pristup nastavi i učenju posebno je značajan za informatizaciju obrazovanja. na osnovu sprovedene formalne analize nad njegovim opisom. Uobičajeno je modelom smatrati sintetsku apstrakciju realnosti. ili da se odnosi na strukturnu sličnost spolja različitih sistema. na osnovu čega se omogućava izvođenje zaključka o nekim karakteristikama ponašanja tog sistema. Fizika. Interakcija sistem – okolina. Kako se formalno opisivanje ne može primeniti sveobuhvatno i idealno tačno. Naravno. To znači. a ne tako davno započela je primena modela u nauci o vaspitanju i obrazovanju. Zbog toga. to formalni modeli ne opisuju realne sisteme. psihologija i sl. a drugi je model. Bilo kakav model nastave (učenja). takođe po drugim osnovama različitih sistema. model nije u stanju da do svakog detalja objasni svu složenost realne situacije koja se tumači u nastavi. može se opisati i matematički. Zato se i kaže da su oni apstrakcija i nikad potpuno verna slika realnosti. Suština modela se zasniva na uočavanju sličnosti između dva objekta ili sistema. Obično se. Svaki konkretan programski sadržaj nastave (šta učiti) zasniva se na određenoj metodici (upravljanju) nastave (kako učiti). hemija. ali za karakter ponašanja odlučujući su: unutrašnja struktura sistema. U savremenom proučavanju obrazovanja bazu čini pristup zasnovan na modelu. Definicija modela ima mnogo. tada između tih objekta postoji odnos originala i modela. Ponašanje sistema je odraz interakcije između sistema i okoline (okruženja). Prema toj koncepciji. jedan od objekata je original.

d) modeli u nastavi omogućuju bezbedno proučavanje nekih. 2.Đ. Prema prvom pristupu (Mihram). 4. postupak modelovanja prolazi kroz pet faza: 1. Nadrljanski i M. vrednovanje modela i analiza i izvođenje modela. vrši se verifikacija modela. što je često nemoguće u realnim uslovima. neki autori. c) model omogućuje koncentraciju na bitne karakteristike sadržaja koji se proučava u nastavi. verifikacija. U metodologiji izrade modela i modelovanja po prilazima nekih autora (Mihram) polazi se od preliminarnog – nultog stanja. mikropristup i kombinovani. prikazan je na slici 39. dalje. 60 . validacija i 5. etapa implementacije modela i etapu rezultata. kao što je Martin. sinteza sistema. navode da izrada modela ima sledeći tok: etapa konceptualizacije modela. 3. po čoveka opasnih realnih pojava. analiza sistema. Sa stanovišta prilaza modelovanju postoje makropristup. prema Mihramu. Algoritam prvog pristupa modelovanju. b) modeli omogućuju da se znatno skrati (ili produži) potrebno vreme za proučavanje nekih pojava koje se sporo (brzo) odvijaju u realnosti. Takođe. pa preko analize i sinteze sis-tema. Nadrljanski: KIBERNETIKA U OBRAZOVANJU a) modeli omogućavaju analizu i eksperimentisanje na složenim problemima. analiza modela ili realizacija. Metodologija modelovanja Modelovanje je postupak konstrukcije i izgradnje modela nekog konkretnog problema. e) modeli omogućuju eksperimentalno proučavanje pojava čiji su realni eksperimenti vrlo skupi.

odnosno varijable stanja sistema.Đ. U toj fazi modelovanja još se određuju i mehanizmi za promenu stanja varijabli sistema. sve što je van granica sistema predstavlja okolinu sistema. Za granicu sistem – okolina postoje pravila. prema Mihramu u kojoj se vrši strukturiranje i implementacija modela. Nadrljanski: KIBERNETIKA U OBRAZOVANJU Slika 39. Svaki sistem ima granice. kriterijumi pomoću kojih se vrši njihovo određivanje i to na sledeći način: • Da li je posmatrana pojava ili objekat relevantna za sistem i njegovo funkcionisanje? • Da li je posmatrana pojava ili objekat pod upravljanjem sistema? Relevantna struktura sistema dobija se dekompozicijom kada se sistem razlaže na podsisteme i delove. Najvažniji deo sinteze se odnosi na izbor tipa modela. (g) relevantne atribute i stanja sistema. Validacija modela se realizuje u četvrtoj fazi modelovanja tako što se upoređuju relevantni 61 . a poto se određuju njihovi bitni atributi. Sinteza sistema je druga faza procesa modelovanja. Algoritam modelovanja prema Mihram Analiza sistema. U fazi sinteze sistema dobija se nova struktura modela. Tip modela se bira prema taksonomiji modela koje su tu izložene. To se postiže putem testiranja modela prema definisanim zahtevima. De finisanje granica sistema važno je zato da bi se odvojio posmatrani sistem od njegovog okruženja. (d) mehanizme unutarnjih povratnih sprega i (đ) prikazivanje sastavnih delova u strukturi ponašanja sistema. obuhvata određivanje (a) granica sistema. (b) okoline sistema. Proces verifikacije treba utvrditi da li je struktura modela oblikovana onako kako je očekivano. Verifikacija modela. (v) relevantnu strukturu sistema. Nadrljanski i M. kako navodi citirani autor. pa je neophodno tu novu strukturu verifikovati.

Cilj analize modela je utvrđivanje dinamičkog ponašanja modela u definisanom vremenskom periodu. to je statistička verovatnoća slaganja modela i originala. Algoritam modelovanja je prema autoru Martinu Konceptualizacija modela predstavlja fazu u kojoj projektant razmišlja i planira. izbor metodologije i postupaka za njegovo rešavanje. kao i 62 . U prvoj fazi ona se koristi pri određivanju parametara i varijabli sistema. Pri tome. vrši se formulacija – definicija problema. Ako je slaganje u prihvatljivim granicama. Analiza modela se ostvaruje nakon procesa verifikacije i validacije modela. Osnov za konceptualizaciju se bazira na analizi problema koja se primenjuje tokom celokupnog procesa modelovanja. U osnovi tog pristupa zapaža se koncept matematičkog modelovanja. Drugi pristup modelovanju je prema autoru Martinu koji je taj proces podelio na tri faze. Te faze modelovanja su: prva faza je konceptualizacija. potrebno je definisati neophodne podatke za rešavanje postavljenog problema. za izbor tipa aproksimacije i drugo. Pre svega. Nadrljanski: KIBERNETIKA U OBRAZOVANJU pokazatelji modela u odnosu na original. Autor pristupa Martin insistira da se u toj fazi procesa konceptualizacije utvrdi postojanje problema. Slika 40. Nakon toga. Algoritam te metodologije modelovanja prikazan je na slici 40. Najčešće. domet problema (veličina i granice) i izdvojeni potproblemi. druga je implementacija i treća je dobijanje rezultata. za izbor i utvrđivanje mera efikasnosti. prelazi se na izvođenje ili analizu modela.Đ. Nadrljanski i M. potrebne metode i resurse za njihovo rešavanje. Metodologija i raspored rešavanja problema određuju prioritet rešavanja pojedinih potproblema. pitanja na koja se traži odgovor. naglasak je na određivanju problema.

mi pretpostavljamo ishod i nastojimo da ga dokažemo eksperimentom. Rezultati modela predstavljaju treću fazu modelovanja po Martinu i u njoj se ostvaruje analiza interpretacije dobijenih rezultata. Realizuje se u određenoj okolini. ukoliko ne postoji softversko rešenje proučavanog problema. problem i sredstva. okolina i interakcija. Istražujući realni svet.Đ. opet. Na kraju te faze modelovanja sređuje se dokumentacija. Realni svet koji se. 63 . Naime. Zatim sledi. a koje su funkcije stohastičke prirode i kako se one mogu realizovati na modelu. a oni se dalje dele na operacije. Model se dekomponuje na podmodele sa odgovarajućim podfunkcijama. opis postupka za određivanje približnih vrednosti. Implementacija modela je faza izrade konkretnog modela. Sve to je neophodno. Nadrljanski: KIBERNETIKA U OBRAZOVANJU načine njihovog pribavljanja i verifikacije upotrebljivosti. koja obuhvata aktivnosti i zadatke koji su se sastojali u prevođenju konceptualnog modela u konkretni model. Iz njega se uzima jedan segment i on postaje problem koji se istražuje. pri tome se proučavaju odnosi funkcija sistema i okoline. kao i postupka njihovog pribavljanja. opis neophodnih informacija i podataka. Potom. Najčešće je reč o izboru kompjutera pomoću koga se problem rešava. To se ostvaruje poređenjem pojedinih funkcija konceptualnog modela sa njihovom implementacijom u dijagramu toka. Kontrolom se proverava valjanost konceptualnog modela. pre nego što se kompletira dokumentacija za prvu fazu modelovanja. Posle obavljene kontrole vrši se izbor sredstava na kojima se rešava problem. Posle obavljene analize mogu se rezultati procenjivati i to u odnosu na njihov doprinos u rešavanju postavljenog problema. Kada nemamo dovoljno informacija. to je eksplicitno izvođenje matematičkih jednačina i pri tome se vrši prva kontrola valjanosti modela. Izbor problema se vrši u realnom svetu. To su realni svet. Sve prethodne operacije se vrše u cilju opisivanja konceptualnog modela na apstraktnom nivou. uključujući i predviđanje rezultata modela. Sam Martin navodi „Mi usvajamo hipoteze da bismo ispunili praznine u našem razumevanju problema. kao izvor problema. Predmet pažnje se usredsređuje na prirodu problema i zavisno od primenjenih sredstava za njegovo rešavanje postavlja se logika modela. On se odlikuje po tome što se vrši podela modela u logičke podfunkcije. mere učinka i na kraju. kako navodi Martin. pomoću dijagrama toka se predstavlja organizaciona i strukturalna kompozicija modela. radi definisanja hipoteza i izrade pretpostavki. U te svrhe se koriste tri elementa da bi se obrazložio logički osnov rešavanja problema. izrada programskog proizvoda za njegovo rešavanje. Sama implementacija je višefazni postupak koji se sastoji iz nekoliko koraka. predstavlja sa tri elementa: sistem ili operacije. za svaki model je neophodno odrediti merenje učinka njegovog istraživanja. opis i definiciju hipoteza. utvrđivanje parametara i varijabli modela. Zadatak kontrole valjanosti modela sastoji se u proveri da li je u dijagramu toka preslikan konceptualni model. Konstrukcija modularnog pristupa se bazira na postupku dodavanja pojedinih modula ili blokova po određenim sistematizovanim principima.“ U procesu konceptualizacije. ako je u pitanju matematički formulisani model. Kao što je obeležje svake etape modelovanja ili razvoja modela treba da sledi dokumentacija o rezultatima i svim važniji aktivnostima u toj fazi procesa. Suština se odnosi na tumačenje razloga na osnovu kojih se postavljeni problem rešava izabranim metodama. a operacije na podoperacije. u stvari se ispituju funkcije sistema i pri tome se utvrđuje koje od njih su detreminisane. Ona treba da sadrži logički dijagram toka i drugu dokumentaciju koja se odnosi na hardverske i softverske komponente primenjene na rešavanje problema. Sistem je nosilac određenih funkcija. Opis koncept modela po pravilu sadrži: opis postavljenog problema i njegovu definiciju. U prvom koraku se vrši razvijanje logičkog dijagrama toka. čovek – okolina i sistem – okolina jesu u određenoj interakciji. Navedeni autor u citiranom radu daje detaljniji opis postupka provere valjanosti konceptualnog modela uz obaveznu napomenu da se tek tada vrši kompletiranje dokumentacije konceptualnog modela. Čovek – sistem. Tada se pristupa definisanju parametara i varijabli i njihovom opisivanju. Nadrljanski i M. Takođe. Sledeća faza je rešavanje problema. vrši se utvrđivanje logike modela. Za taj postupak se obično koristi modularni pristup.

Drugi slučaj se odnosi na proučavanje sistema čija je unutrašnja struktura kompleksna. kod svakog prilaza postavlja se pitanje usaglašenosti modela i realnog sistema. Slika 41. kada se istražuju sistemi čija je unutrašnja struktura nepoznata. a koji će od njih biti upotrebljen zavisi od konkretnog sistema i metodičkog. Modelovanje tipa crne kutije je pogodno za razmatranje dva tipična slučaja. Često ih delimo na materijalne (model hemijske strukture molekula ili model aviona) i simboličke modele (matematički. Ova metoda omogućuje izvođenje zaključaka o ponašanju sistema samo na osnovu posmatranja promena izlaznih veličina. Kod složenih sistema uobičajen je kombinovani prilaz izgradnji modela. a potom na osnovu toga deluje. pa se za te svrhe koriste drugi postupci koji su razvijeni u kibernetici. Nadrljanski: KIBERNETIKA U OBRAZOVANJU Izložena Martinova metodologija je primenjiva u mnogobrojnim problemima u istraživanju pedagoške problematike. razumevanje fizičkog sveta. koje su rezultat promena na ulazu u sistem. Istraživanje prirode i razvoj tehnologije doveli su do stvaranja opipljivijih i formalnijih 64 . Varijable nastave i učenja su suviše mnogobrojne i složene da bi se mogle opisivati formalnim – matematičkim jezikom. kao na primer matematičkih modela. konceptualni. može se izvesti zaključak da prikazani model nije savršen u smislu kako je to prethodno objašnjeno. pedagogiji i drugim naukama. može se doći na tri načina: a) model je rezultat uopštavanja eksperimentalnih podataka. Do konstrukcija formalnih modela. matematički.Đ. Nadrljanski i M. dok je unutrašnje uređenje nepoznato. Pri tome. simulacioni. Jedan od najrasprostranjenijih kibernetskih modela je model crne kutije. b) model je matematički izraz poznatih fizičkih ili drugih zakona o ponašnju sistema. kao što su: mentalni (misaoni). Posebnu problematiku obrazovanja predstavlja konstrukcija i izgradnja modela nastave i učenja. Realni sistem i model posmatrani kao „crna kutija” Modelovanje tipa crne kutije odigralo je značajnu ulogu u razvoju kibernetike i to za rešavanje zadataka modelovanja upravljanja sistemima. model daje izlaze koji se razlikuju od izlaza realnog sistema). fizički. komunikaciju među ljudima i planiranje akcija. na primer. verbalni. Za predstavljanje sistema koriste se različiti modeli. simulacioni idr). ma koliko se detaljno proučila ponašanja crne kutije. Posmatrajući odnos realnog sistema i jednog njegovog modela sa slike 39. računarski i razni drugi modeli. psihologiji. a posebno u oblasti projektovanja obrazovnog softvera tipa simulacije. Takvi modeli omogućuju. da bi se na osnovu posmatranja ponašanja delova sistema mogli izvesti zaključci o ponašanju globalnog sistema. ne mogu se izvesti obrazloženi zaključci o unutrašnjoj strukturi sistema. c) model je rezultat originalne sinteze međusobne zavisnosti promenljivih u sistemu. upravljačkog zadatka. pa čak postići takav stepen poznavanja da se može i predviđati njegovo dalje ponašanje. Neka ponašanja sistema mogu se odrediti na osnovu posmatranja zavisnosti ulaznih i izlaznih dejstava. analogni. Međutim. Mentalni modeli su strukture koje ljudski mozak neprekidno konstruiše kako bi bio u stanju da poveže niz činjenica sa kojima se čovek susreće. Sa slike se jasno zapaža granica koja je „povučena” prilikom kreiranja modela (nisu uzeti u obzir svi merljivi ulazi referentnog sistema. strukturni. Prvi. računarski. Pod crnom kutijom podrazumeva se sistem za koji su istraživaču dostupne samo ulazne i izlazne veličine.

u smislu da se svaki iz skupa izomorfnih sistema može smatrati modelom ili originalom ostalih. koje opet. Modifikacijom navedene klasifikacije sačinjena je sistematika modela nastave koja je posebno pogodna za projektovanje upravljačkih (metodičkih) rešenja i njihovu primenu u nastavi i učenju. Za modelovanje nastave mogu se koristiti različite metode i tehnike modelovanja.?”. Koncept koji jedinka nosi nisu realan svet. Kod izomorfnih sistema postoji odnos original – model. Takvim modelom se mogu na bazi uspostavljenih relacija vršiti analiza tipa „šta – ako . Matematički model je iz klase apstraktnih. Verbalni modeli su direktna posledica mentalnih modela i predstavljaju njihov izraz u govornom jeziku. Nastava se može modelovati sa funkcionalnog aspekta na tri načina: a) deskriptivni. grafički prikaz modela obezbeđuje relativno jednostavan prikaz složenih sistema i nesumnjivo znači važan korak ka boljem razumevanju sistema koji se modeluje. na primer. pošto u grafičkom obliku ukazuju na strukturu (relativno stabilan odnos elemenata) posmatranog sistema. Izomorfni sistemi se ne razlikuju međusobno za posmatrača kome su dostupne samo njihove ulazne i izlazne komponente. Konceptualni modeli se stvaraju na osnovu predstave o strukturi i logici rada sistema ili problema koji se modeluje i prikazuju se u obliku čije je značenje precizno definisano (na primer. Ukoliko su veze između objekata modela opisane matematičkim (numeričkim) relacijama..Đ. naročito u nauci i inženjerskim disciplinama. Ta klasa modela ima široku primenu. Normativni model se koristi samo u specifičnim slučajevima nastave. Sistemi koje karakterišu jednaki skupovi ulaznih i izlaznih veličina i jednako reagovanje na spoljna dejstva nazivaju se izomorfni. b) predikativni. praktično simulirati određene situacije iz nastave. prvenstveno zbog potrebe da se omogući opisivanje složenih fenomena kako bi se oni mogli preciznije rešavati. Nadrljanski i M. Verbalni modeli spadaju u klasu neformalnih modela. Postoji šest kriterijuma za razvrstavanje modela nastave koji su po tim različitim osnovama relevantni za projektovanje metodičkih rešenja. Fizički modeli predstavljaju umanjene modele realnog sistema. tako što se. opisuju neku realnu situaciju. U mentalnim procesima različiti koncepti koje jedinka poseduje postavljaju se u različite nove odnose. dijagrami sa tačno definisanim simbolima). v) normativni. a zaključci koje stvara na osnovu njih su zaključci formulisani pomoću modela. Takav prikaz omogućuje da se modeli vizualizuju i na taj način postaju pogodno sredstvo za komunikaciju među ljudima koji sa njima rade. koji se ponašaju na isti način kao i njihovi originali. Kod formulisanja matematičkog modela polazi se od verbalnog modela koji se transformisanjem dovodi u stanje koje se može opisati matematičkim jezikom. Normativne modele sačinjava struktura koju projektant 65 . Pored toga. Metod crne kutije je posebno važan za modelovanje nastave.. relacione jednačine u fizici. Njihova posebna važnost proističe iz činjenice da oni predstavljaju osnovu za izradu računarskih modela. na osnovu fizičkih zakona sličnosti. Uglavnom se prave na osnovu teorije sličnosti ili. naročito kad su u pitanju složeni problemi nastave. tada se radi o matematičkim modelima. Prema jednoj klasifikaciji modela u obrazovanju izvršena je podela modela u obrazovanju. u boljem slučaju. Predikatvni model se koristi kada se interpretacija nekog programskog sadržaja nastave izrazi preko matematičkih relacija. Nadrljanski: KIBERNETIKA U OBRAZOVANJU vrsta modela. pri unapred zadatim nezavisnim varijablama mogu dobiti vrednosti zavisnih varijabli. Normativni model pripada posebnoj klasi prikazivanja realnih pojava i to kad se insistira na optimalnom rešenju problema kao što je determinističko upravljanje. Deskriptivni model se koristi kada se neka pojava ili objekat – programski sadržaj nastave opisuje verbalnim ili nekim drugim simboličkim izražajnim jezikom. a uobičajeno se predstavljaju u pisanom obliku. Ti se modeli često nazivaju i strukturni. Prvi kriterijum je sa aspekta funkcije modela nastave.

Po pravilu. Nastava. a to je čest slučaj korišćenja modela u nastavi. U zavisnosti od vremenske dimenzije. na primer. Modelovanje sa aspekta neizvesnosti predstavlja postupak prikazivanja realnih sistema. Specijalizovani modeli se koriste za predstavljanje specifičnih karakteristika realnih sistema za koje ne postoje opšti modeli. ne pružaju i ograničene mogućnosti za analizovanje uzročno-posledičnih veza na realnoj pojavi. Nadrljanski i M. zakoni iz fizike. Kvalitativni modeli se grade na konceptu mentalnog i verbalnog postupka. Analogno modelovanje se koristi u slučajevima kada se na osnovu poznavanja neke pojave objašnjava nepoznata pojava. jer se karakteristike modela menjaju tokom vremena. b) sa aspekta rizika. ali u uslovima kada se ne mogu opisati varijable realnih sistema ni na osnovu verovatnoće. prvi nivo apstrakcije nekog realnog sistema je mentalni model. U nastavi se realni sistemi mogu predstavljati pomoću: a) opštih i b) specijalnih modela. na primer ikonički modeli. modeli nastave se mogu podeliti na: a) statičke i b) dinamičke. v) simbolički. može se modelirati na tri načina: a) ikonički. Konfliktni modeli se grade na osnovu modela „teorije igara”. To su slike u „malom” ili u „velikom” koje sadrže sem fizičke sličnosti. Modelovanje sa aspekta rizika je postupak predstavljanja realnih situacija i objekata koji se baziraju na opisima pomoću verovatnoće. Drugi kriterijum je sa aspekta strukture modela nastave. nastava se može modelovati na četiri načina: a) deterministički. Česti kriterijum za modeliranje nastave polazi od stepena kvantifikacije. Peti kriterijum je sa stanovišta opštosti modelovanja nastave. poznato je i kao stohastičko modelovanje. Četvrti kriterijum za modelovanje nastave je sa aspekta stepena slučajnosti. Činjenica je da različiti ljudi poseduju 66 .Đ. Kvalitativni modeli se koriste za nastavu u slučajevima kada se realni sistemi ne mogu predstavljati determinstičkim postupcima. Dinamički modeli su vremenski uslovljeni. Ikoničko modelovanje se koristi kada se neka pojava ili objekat predstavlja u vidu makete. pomoću kojih se predstavljaju antagonstičke situacije u realnim sistemima. Opšti modeli se koriste kada je moguće realni sistem prikazati pomoću nekih od standardnih modela opšte namene. Simboličko modelovanje se primenjuje u nastavi kada se simbolima predstavljaju realne pojave. Determinističko modelovanje je postupak predstavljanja realnih situacija i objekata u kojima nema slučajnog faktora. Statički modeli su oni čiji se atributi ne menjaju tokom vremena. Treći kriterijum po kome se može modelovati nastava je sa stanovišta vremena. i g) sa aspekta konflikta. Uglavnom svi normativni modeli propisuju i opisuju način ponašanja modela koji je identifikacija realnog sistema. pa se model prevodi u domen modela rizika. U ovom prilazu postoji dvonivovsko razvrstavanje na kvantitativne i kvalitativne modele. kao što su matematičke relacije pomoću kojih se interpretiraju. U prikazivanju realnih situacija. v) sa aspekta neizvesnosti. Nadrljanski: KIBERNETIKA U OBRAZOVANJU modela upotrebljava prilikom popisivanja onoga što se može dogoditi unutar strukture realnog sistema ukoliko se to dogodi na modelu. b) analgno. U takvim slučajevima problemi modelovanja se rešavaju uvođenjem subjektivnih verovatnoća. sa stanovišta strukture.

Odlike obrazovnih procesa su: • odvijaju se u vremenu. No očito je da su računari. ili nekim drugim simboličkim sredstvima. Nadrljanski i M. odnosno hronologiju stanja sistema. što predstavlja suštinski problem za nastavu i učenje. i g) simulacione. Kvantitativni modeli koriste formalne jezike – matematičke relacije i rezultate iskazuju numerički. Stanje sistema se prikazuje stanjem bitnih veličina sistema (parametara). pa su modeli koji se formulišu i rešavaju računarskim metodama posebna moderna kategorija modeliranja i simuliranja. Tako se napr. Optimalno modelovanje koristi se. • koriste resurse obrazovnog sistema. kojima se stanje u pojedinim momentima izračunava "ručno" na papiru ili pomoću kalkulatora. • imaju veliki broj međusobno povezanih elemenata. v) heurističke. a podlogu ima u tradiconalnoj didaktici i metodici nastave. Suština simulacije je u eksperimentisanju sa modelom. Kvanititativni modeli se mogu razvrstati na: a) statističke. pa se i to može smatrati simuliranjem. za sada. Većina optimizacionih modela se rešava analitičkim putem. da bi se na osnovu toga izveli zaključci o mogućim ponašanjima realnog sistema. Verbalni model predstavlja logičnu posledicu mentalnih modela i izražavaju se u govornom jeziku ili u pisanoj formi. numeričkim metodama (iterativnim postupkom) i uz primenu kompjutera. Pod simuliranjem se pretpostavlja praćenje stanja sistema u vremenu. odnosno stanje u jednom momentu. Simulacije. Prema svojim odlikama simulacioni modeli spadaju u kategoriju specijalizovanih modela. Statističko modelovanje se koristi u interpretaciji nastavnih sadržaja koji opisuju realne sisteme metodama teorije verovatnoće. Nadrljanski: KIBERNETIKA U OBRAZOVANJU različite mentalne modele o istom realnom sistemu. Stoga su oni dala snažan podsticaj razvoju modeliranja i simuliranja. Simulacija omogućuje kvantitativnu analizu obrazovnih procesa. zahvaljujući njihovoj moći i brzini obrade podataka. Heurističko modelovanje bazira se na intuiciji i iskustvu. Simulacioni modeli su razvijeni i pravi smisao su dobili pojavom kompjutera. Najviše korišćenje metode simulacionih procesa su: • diskretna simulacija koristi se pri detaljnoj analizi modela interpretacije programskih 67 . Za primenu metoda simulacija potrebno je formulisati matematički model nastavnog sadržaja. ali pri tome polaze od pretpostavke da se svi atributi realnog sistema mogu kvantitativno izraziti. Takođe. koristeći svega nekoliko osnovnih veličina. zatim taj model prevesti na računarski program i onda pomoću kompjutera simulirati realni sistem koji je predmet nastavnog sadržaja. • imaju stohastično ponašanje. Takva hronologija stanja sistema se može napraviti na bilo koji način. koji je bio neizvediv na bilo koji drugi način.Đ. • ljudi učestvuju u obrazovnim procesima. omogućili simuliranje na način. Model najčešće prikazuje statičko stanje sistema. se mogu upotrebljavati i jednostavne grafičke metode za praćenje ponašanja sistema u vremenu. u ekonomiji često upotrebljavaju jednostavni modeli ekonomskih sistema. ponekad. b) optimizacione. Potrebno je naglasiti da je modeliranje i simuliranje eksperimentalna tehnika s tim da se eksperimentisanje vrši na modelu. To znači da treba napraviti vremenski tok. još samo u specifičnim slučajevima kada se realna situacija može predstaviti matematičkim modelom i determinstičkim upravljanjem. Simulacija daje odgovore na pitanje „šta – ako?“: • šta ako izabrana nastavna metoda ne odgovara učenicima/studentima? • šta ako se kompjuter pokvari? • i sl.

Simulacija se bazira na principima simulacionih modela koji zahtevaju: • određivanje granice između sistema i okruženja. Simulacija se može koristi kao podrška odlučivanju. Mihramova. Materijalni modeli. tehničkih i bioloških sistema u vremenu. • vrednovanje modela. • prognozu rada u budućnosti. • zbog promene vrednosti atributa entiteta kao posledica početka ili završetka interakcije među entitetima. Eksperimentisanje sa modelom (simulacija) mora da obezbedi njegovu potpunu kontrolu i omogućuje donošenje zaključaka i predlog odluke. • određivanje performansi sistema. Nadrljanski: KIBERNETIKA U OBRAZOVANJU sadržaja. skupo i nemoguće. kao što su: Rosenbueth-Wienerova. a tokom odvijanja aktivnosti stanje entiteta se ne menja.Đ. Pored navedenih klasifikacija modela postoje mnogobrojne taksonomije koje imaju različite kriterijume za razvrstavanje modela. Dalje. Tako na primer Sayre-Crosson11 navode tri klase modela (1) reprodukcije. ponašanje sistema se opisuje na diskontinualni način. Današnja nauka poznaje niz različitih tipova modela i klasifikacionih sistema njihovog razvrstavanja. • sistemska dinamika omogućuje modelovanje sistema sa povratnom spregom i analizu upravljanja tih sistema. Diskretna simulacija opisuje promene stanja koje se odvijaju diskontinualno u vremenu. kao i analizu upravljanja sistemom. Događaj može nastati: • zbog ulaza ili izlaza entiteta iz sistema ili. U ovoj knjizi se izlaže još nekoliko pristupa klasifikacije modela Tako postoje neke klasifikacije. Takođe. Sayre-Crossonova. modeli oponašaju realne sisteme i procese. Simulacija se realizuje u slučajevima kada postoji složeni sistem za koga je nemoguće napraviti matematički model i kada je eksperimentisanje sa realnim sistemom opasno. Diskretna simulacija se koristi za detaljan opis strukture sistema i njegovih elemenata. • modularnu strukturu modela. • trening i uvežbavanje (obrazovne igre). Simulacija u reinženjerstvu obrazovnih procesa omogućuje modelovanje obrazovnih procesa. 68 . Nadrljanski i M. • traženje odgovarajuće složenosti (detaljisanosti) modela. Modeli sistemske dinamike omogućuju istraživanje dinamike razvoja društvenih. • oblikovanje sistema. kao i kvantitativnu analizu posledica predloženih promena u obrazovnom sistemu. jer omogućuje: • razumevanje rada sistema i iznalaženje relevantnih činilaca koji utiču na rad sistema. Feuverierova. • smanjenje rizika kod eksperimentisanja. Pri tome. Postoje modeli čiju su autori poznati kiberentičari Rosenblueth i Wiener. Simulacioni modeli prikazuju objekte sistema. njihove atribute i interakcije među objektima. (2) formalizacije. odnosno sistema u kojima pojedini elementi mogu uticati sami na sebe na principu kauzalnosti. njihova klasifikacija podrazumeva postojanje dva tipa modela: materijalni i formalni. Diskretna simulacija. u obliku sleda različitih događaja i aktivnosti. Rosenbueth-Wienerova klasifikacija modela. Promene stanja su posledica interakcije među objektima sistema. klasifikacije modela koje su već izložene mogu se naći kod drugih autora sistematizovane drugačije. Aktivnost je interakcija entiteta koja traje neko vreme. Formalni modeli se dobijaju kada se osobine struktura idealizovanih sistema predstave simboličkim ili logičkim izrazima. a objekti u modelima predstavljaju objekte iz realnih sistema ili procesa. Događaj je promena stanja sistema koji se dešava u jednom trenutku. Churchmanova. Paskova i sl. prema tim autorima su transformacije originalnih fizičkih sistema ili objekata u druge fizičke sisteme ili objekte. određivanje strukture sistema. (3) simulacije. Sistemska dinamika je metoda za kontinualnu simulaciju sistema sa povratnom spregom.

uključujući i promene u načinu rada. a zatim projektovati softversko rešenje (model drugog ili višeg reda). Svojstva te tradicionalne nastave se zovu svojstva prvog reda – modeli prvog reda. Kada je reč o modelima nastave uz pomoć kompjutera razlikuju se dva pristupa u projektovanju obrazovno računarskog softvera. kao i čitavog niza drugih faktora informatizacije nastave i učenja. kao što je promena pristupu obrazovanju. Upravo ovo je vreme prelaska iz industrijskog u informatičko društvo. Nadrljanski: KIBERNETIKA U OBRAZOVANJU Feuverierova klasifikacija modela. analogni i simbolički. međutim. Churchmanova klasifikacija modela. Složenost procesa u sistemu obrazovanja i njegova prevelika inertnost. • Normativne modele. radi se o unapređenjima u oblasti obrazovne tehnologije a trebalo bi da se menja tehnologija obrazovanja. 69 . U toj podeli postoji tri tipa modela: likovni. Kardinalni problem u tim zahvatima. Prvi: uzeti neki već oformljen sadržaj nastavnog predmeta i tradicionalnu metodiku nastave (model nastave prvog reda) i na osnovu njih projektovati softversko rešenje. praktično različitim metodama koje je definisala didaktika. već i od kvaliteta modela drugog reda. U svakoj od navedenih klasifikacija data su i bliža određenja za razvrstavanje modela. a dinamičke na determinističke i stohastičke. Mihram je modele podelio na statičke i dinamičke. literarne ili deskriptivne i matematičke modele. U današnjem vremenu dešavaju se epohalne promene sa dubokim implikacijama na sve sfere života i rada čoveka. odnosno u sistemu obrazovanja. Klasifikacija Paska se mahom odnosi na društvene sisteme i obuhvata: • Statističke modele. U principu. Uspešnost nastave i učenja uz pomoć kompjutera ne zavisi samo od efikasnosti modela prvog reda. u osnovi. pa u istoj meri mogu postojati različiti modeli same nastave uz pomoć kompjutera. navode već izložene vrste modela. oblike i sadržaje rada uključujući i oblast obrazovanja. Feuverier je podelio. Tradicionalna nastava se odlikuje po tome što se može realizovati na različite načine. samo su neki od razloga što je tempo promena u obrazovanju usporeniji. • Fukcionalne modele. U susret ostvarivanju takvog poduhvata može se ići i putem etapnih rešenja. onda su svojstva nastave koja su obuhvaćena softverskim rešenjima svojstva drugog reda. a unutar njih se vrše dalja razvrstavanja. Prodor informatike i informatičke tehnologije iz osnova menja mnoge tradicionalne forme. uz nedovoljno kapitalnog ulaganja. Ostale klasifikacije koje su bile dostupne autorima. Paskova klasifikacija modela. Drugi: najpre usavršiti izbrani nastavni sadržaj i metodiku nastave uz kompjuter. Mihramova klasifikacija modela. odnosno radi se o modelima nastave drugog reda. Sistem obrazovanja predstavlja veliki izazov i njegova transformacija mora da se izvede na nivou sistemskih promena informatičke civilizacije.Đ. nalazi se na planu nedovoljno istraženih naučnih rešenja za svestrane promene u obrazovanju u svetskim i našim prilikama. Postoje i uveliko se primenjuju parcijalna rešenja na planu osavremenjavanja obrazovanja. • Organizacioni modele i • Hibridni modele. Sve te promene koje doživljava savremena civilizacija nazivaju se progresom. Ako se na osnovu tih modela grade softverska rešenja za primenu kompjutera u nastavi i učenju. Nastava uz pomoć kompjutera može imati različita svojstva. Nadrljanski i M. ali im dodaje još. Nastaje jedna nova civilizacija u kojoj se znatno menjaju dosadašnji načini rada u mnogim oblastima. tako stvoriti savršeniji model prvog reda. modele na fizičke i apstraktne. U mnogim klasifikacijama se ponavljaju pojedine kategorije modela.

pri čemu bi bitna obeležja prvo bila formulisana prirodnim jezikom i na kraju matematičkim stilom. naziva se model T“ (Tarski 1961). imaginaran. do 11. Učenici bi. sistematično i problemski orijentisano uvođenje prilagođeno na školski nivo tehnike modelovanja i dopunjuje svoje prikaze mnogim iscrpnim nastavnim primerima. (Schulz-Zander i drugi) Jednako kao i Schubert oni ne posmatra procese stvaranja modela i simulacija samo kao nastavni sadržaj. Nadrljanski i M. bez konkretnih navođenja. i već je našlo pristup u mnoge nastavne programe informatike. I smernice informatičkog obrazovanja koje nabraja Friedrich (1995) preferiraju rad sa modelima za nastavu informatike. model atoma predstavlja idealni model. on govori o simulaciji. modelovanje je čak uspešan stručni princip. racionalni ili pouzdani brojevi stvaraju sa sabiranjem i množenjem kao spojem. u informatici apstraktni automat. kao i modele za opisivanje. 70 . U višim razredima. 4. • Model mišljenja ili idejni ili mentalni model spojen je sa svešću čoveka: on je misaon. već i kao opšti princip kreiranja nastave. Nastali model trebalo bi na kraju da bude simuliran na kompjuteru (SI nastavni plan 1993). mogu se razlikovati tri dominantna načina primene pojma „model“: • Model u smislu matematičke teorije modela važeća je interpretacija jedne strukture: „Moguća realizacija u kojoj su sve validne rečenice teorije T zadovoljavajuće. svrsishodna analiza i opisivanje originala. naročito prirodnih nauka. takođe u NordrajnVestfalenu. Sprovođenje simulacije i interpretacija. Konceptualizacija. Na primer. Hubwieser (1996/2000) naglašava modelovanje kao tematsko područje informatike. U prošlosti su i druge stručne didaktike. Kritika modela i u određenom slučaju revizija modela. On i sam kompjuter označava kao model. ukoliko je model kompjuterski program govori o kompjuterskoj simulaciji. Implementacija. u smislu teorije modela. objašnjavanje i odlučivanje. 5. ali ih ipak ne konkretizuje unutar informatike ili u nastavi informatike. Koerbera i Petersa (1988) i preporuke Informatičkog društva Nemačke (GI) iz 1993 godine. Nadrljanski: KIBERNETIKA U OBRAZOVANJU Modelovanje kao linija vodilja Značenje informatičkog modelovanja ili pravljenja modela za školsku nastavu stalno je naglašavano od strane didaktičara informatike. 3. koja je slična didaktičkom modelu u fazi orijentisanoj na algoritme12. u okviru svog pristupa koji je orijentisan na informaciju. Baumann u okviru procesa stvaranja modela u informatici (Baumann: modelska metoda) navodi pet faza: 1. isključile stvaranje modela kao opšteobrazovnu bit svojih nauka. koji bi odgovarali upotrebi modela u informatici kao stručnoj nauci. matematički opis strukture originala.Đ. modele za strukturu tela. objekata koji se modeluju i relacija. u gimnazijama u Nemačkoj (Nordrajn-Vestfalenu). formulacija u programskom jeziku ili u jednom simulacionom sistemu. npr. razreda Hubwieser propagira i obrazlaže. koje ima ogroman značaj za opšte obrazovanje i skreće pažnju na cinične izjave Braurera i Brauera (1973). trebali da modeluju realne procese u okviru nastave informatike. on realno egzistira. modelovanjem i modelom i koji su sa tim povezani sadržaji i teme relevantni za nastavu informatike. Formalizacija. Zbog toga treba pažljivo analizovati šta se u informatici može podrazumevati pod stvaranjem modela. i naglašava teoretsko utemeljenje u detaljima kod hardverskih i softverskih proizvoda. tj. U prirodnim naukama npr. Posmatrajući različite nauke. Od 9. • Materijalni model je kroz čovekovo poimanje shvatljiv. 2. On razlikuje realne modele i mentalne modele. zamišljen. tj. Ukoliko su na jednom modelu urađeni eksperimenti. Baumann (1990) navodi različite opšte tipove modela. U okvirnim nastavnim planovima ostalih nemačkih saveznih pokrajina često se u sličnom filozofskom maniru govori o „modelovanju“ i o „informatičkim modelima“. Schubert (1991) predlaže „ciklus radnji“ za nastavu informatike koja je orijentisana na stvaranje modela. pri čemu se (samo) relacionalni model banke podataka pominje kao konkretni model.

gornji matematički model predstavlja u smislu teorije modela poseban slučaj. Kako izgradnja mentalnih modela kod budućih korisnika tako i osvešćivanje metalnih modela budućih korisnika važni su kao ciljevi informatičkog obrazovanja. komunikacija. • neki atributi originala budu istaknuti (kontrastiranje). Grafički modeli koji 71 . Dok idejni i materijalni modeli predstavljaju skice. tema su informatičkog obrazovanja. Nadrljanski: KIBERNETIKA U OBRAZOVANJU Može se raditi o umanjenim kopijama građevina ili o realnom prikazivanju idejnog modela. Stachowiak (1973) je upravo u svojoj opštoj teoriji modela AMT ukazao na problem perspektive u procesu stvaranja modela. ovde. tehničke i semantičke modele. Jedan sistem (npr. • fizičko izjednačavanje odnosi se na atribute koji opisuju materijalno-energetske i vremensko-prostorne karakteristike entiteta (npr. Originali potiču uglavnom iz područja opažajnog. Subjekat povezuje sa modelom stalno neku svrhu. • neki atributi modela bivaju dodatno uvedeni (obilje – abundanca). osobine i relacije konmponenata sistema označavamo kao atribute. Pravo razvijanje i konstrukciju jednog modela. predstavnog i misaonih operacija. stvaranje teorija i iskorišćavanje originala. (uporedi Stachowiak 1973) kada: • neki atributi originala napuste svoje mesto (mimoilaženje – pretericija). • nekim atributima originala budu pridodata druga značenja („preformulacija“).Đ. Model se uvek može shvatiti i kao sistem. nećemo nadalje više baviti. prirodni eko-sistem) nije međutim neophodno i model. O modelu za original može se govoriti tada. Za poređenje originala i modela i onome ko je napravio i onome koji koristi model mora biti poznato koje operacije se primenjuju na koje atribute. Ovi poslednji se moraju upoznati sa mentalnim modelima kasnijih korisnika (Dutke). individue mogu povezati jedan model sa različitim svrhama. uzorke ili odraze. Uzajamna dejstva koja proizilaze iz „virtuelne stvarnosti“ i mogućnosti primene između kompjutera. Naročito konstruktor modela ne mora biti identičan sa onim koji primenjuje model. Nadrljanski i M. individue i društva. prognoze. mogu se u datom slučaju gledišta i spoznaje do kojih se došlo na osnovu modela preneti direktno na original. kojim se. npr. njihovih originala. • materijalno izjednačavanje odnosi se na (sekundarne) atribute koji opisuju značenje. Modeli se razlikuju u pogledu njihovih atributa. prostorni modeli. pri čemu zamena originala sledi za ljudsko poimanje preko neznatno apstrahovanih modela. Mentalni model onoga koji upotrebljava jedan tehnički sistem ne mora nužno da bude identičan sa reprezentacijom sistema od strane konstruktora ili predavača. koji u određenu svrhu konstruiše i primenjuje prema originalu neki subjekat. izomorfija). Promišljeno korišćenje informatičkih modela i kritičko ophođenje sa kompjuterima zahteva sud i poznavanje stepena adekvatnosti originala i modela. da bi svoje radne zadatke mogao da prevede u funkcionalnost i jezik sistema. za koju je taj model konstruisan ili korišćen. ali i u odnosu na subjekat. Ukoliko se te operacije koje su preduzete pri modelovanju jasno mogu preokrenuti. razlikovati tri ravni izjednačavanja: • strukturalno izjednačavanje odnosi se na atribute koji opisuju relacije između komponenata entiteta (npr. kugla-štap i model atomskog jezgra. Mogu se. Norman (1983) je pretresao taj problem na primeru razvoja softvera i ukazao na to da korisnik za interakciju sa kompjuterom mora imati izgrađen mentalni model o načinu funkcionisanja i mogućnostima funkcionisanja kompjutera. označavamo kao „modelovanje“. eksperimentisanje. analogija). koji se mogu dalje deliti: • Grafički modeli su u osnovi dvodimenzionalni. smisao i predstavu uz jedan atribut (npr. Čini se da modeli informatike na kraju krajeva za cilj imaju savladavanje i efikasno korišćenje visokokompleksnih procesa i struktura. tj. oslanjajući se na Stachowiaka. Modeli su po pravilu sastavni delovi jednog procesa. reprezentacija. njihove svrhe i adekvatnosti originala i modela. Taj proces se označava kao stvaranje modela. kontrakcija). Obeležja. Intencije povezane sa modelom su: didaktički prikazi. Stachowiak navodi u diferencijaciji modela podelu na grafičke. simulaciju i korišćenje modela kao „primenu“.

a drugi učenici. Obrazovni proces je vezan za određenu fizičku i socijalnu sredinu i pri tome svaka od njih utiče na ishode upravljivosti. U skladu sa njihovom prirodom mogu se razlikovati biofizički. Prihvatimo li tri dominantne ideje informatike koje je prezentovao Schwill (1994). obrada i skladištenje podataka. Može se zaključiti da informatika često produkuje ikoničke i simboličke modele za postavljanje enaktivnih modela prema originalnima. Oba komunikaciona procesa. veština i navika. • Tehnički modeli su prevashodno trodimenzionalni. Pravi se razlika između internih modela percepcije i mišljenja i eksternih semantičkih modela koji su sazdani od znakova i kombinacija znakova. koja za osnovu ima ove tri ideje: • Sa raščlanjivanjem strukture povezane su ideje uz čiju pomoć se analizuje realni sistem i izvode osobine relevantne za model. Proces monoakcije je po prirodi ravan onome što se u informatici zove informisani sistem. Dva su osnovna: prvi. • Dinamički aspekat modela. mogućnosti njihove simulacije. kao i njihovom korišćenju u svrhu izgradnje znanja. u teoriji i praksi. Prvi sistem predstavljaju nastavnici. • Model se zatim precizira na osnovu opisnog jezika. prijem. i na taj način se otvara za dalje sintaktičke i pre svega sematičke analize i transformacije. koji priprema i emituje poruke i drugi. prikupljanjem informacija. a drugi ih što više usvojiti postavljaju se. koji prima obrađuje i koristi te poruke za formiranje znanja. ideje koje ih prate. a učenici/ studenti ih primaju. nastavnik predaje i prima poruke učenika/studenata. opšteobrazovni modeli i tehnike modeliranja kao i informatički procesi stvaranja modela. onda se informatika može okarakterisati kao nauka stvaranja modela. obrađuju. Tri aspekta pristupa obrazovanju Obrazovanje se može posmatrati kao proces koji je analogan funkcijama koje u informatici imaju informacioni sistemi. odnosno studenti. koncepti optimizacije tih procesa na bazi obrazovne tehnologije. između ta dva sistema se ostvaruju funkcije monoakcije i interakcije. Nadrljanski i M. veština i navika. služe za nacrt i odvijanje programa simulacije u najširem smislu. tehnike u nastavi. Naime. tako da se mogu precizirati specifično informatički. prenos. koji su i sami modeli. monoakcija i interakcija u obrazovanju imaju zadatak prenosa i usvajanje poruka iz nastavnog programa. • Semantički modeli su po pravilu komunikacioni sistemi koje subjekat koristi za obradu „realnosti“. Na tom postulatu u kome prvi treba preneti što više nastavnih poruka. 72 . emitovanje (predaje). Opsežnija istraživanja preporučljiva su za stvaranje zbirke modela. kao što učenici/studenti primaju i predaju poruke nastavniku. Prelazi između pojedinačnih tipova modela su često fleksibilni. U opisanom procesu učestvuje više sistema. i da modeli postoje i primenjuju se u mnogobrojnim vidovima u informatici. dok se simboličkim modelima značenje mora pridodati preko koda. skladište (pamte) i koriste. Monoakcija je proces predavačke nastave u kojoj nastavnik predaje poruke. U formalnom obrazovanju. Mada bi se pre moglo reći. psihofizički i sociotehnički modeli. za određivanje modela koji su specifični za informatiku i za izrađivanje modela relevantnih za nastavu informatike.Đ. Nadrljanski: KIBERNETIKA U OBRAZOVANJU neposredno reprezentuju svoje značenje označavaju se kao ikonički. u obrazovanju se odvijaju procesi koji se mogu opisati na sledeći način: priprema (prikupljanje). prostorno-vremenske i materijalnoenergetske reprezentacije originala. To je sistem koji se bavi kolektiranjem. Iz toga sledi cilj obrazovanja koji bi se mogao formulisati na sledeći način: u procesu obrazovanja treba preneti i usvojiti što više poruka u što kraćem vremenu. Tipovima modela koje je predstavio Stachowiak u AMT-u mogu se pridodati odgovarajući modeli informa-tike da bi se pokazala raznolikost modela u informatici. Interakcija je proces dvosmernog komuniciranja u nastavi. obuhvaćeni su kroz primenu algoritama.

kao i to da ne može da utiče na izbor sredstava za njihov prenos. odnosno od elektronike do bibliotekarstva. Teorija informacija svojom pojavom postala je predmet interesovanja mnogih nauka. on nema nikakav uticaj na izbor i sadržinu nastavnih poruka. opet. kao i da ih koristi u procesu izgradnje znanja. Obrazovnom sistemu i njegovim funkcijama može se pristupiti sa različitih stanovišta. prvenstveno to datira od pojave knjige. Tradicionalni pristup obrazovanju Tradicionalni pristup obrazovanju je najstariji i najrasprostranjeniji. The Mathematical Theory of Communication. tako da se rezultati mere količinama usvojenih nastavnih poruka. Oni. jer je svaka nauka pokušala i još pokušava da 73 . pa zbog toga učenici/studenti imaju ulogu receptora. Takođe. kao i u izboru sredstava za njihov prenos. nastavnik koji upravlja procesom obrazovanja ostvaruje funkcije: izbora. Teško je nabrojati sve moguće uzajamne veze pedagoške nauke i teorije informacija. Odnos teorije informacija i pedagogije datira praktično od formiranja teorije informacija. U tom sistemu. Eksponencijalni rast podataka. kao odlika sadašnjeg vremena i nepromenjeno trajanje obrazovanja predstavljaju značajan faktor uspešnosti obrazovanja. Shannona Weavera. Pojednostavljeno rečeno. osnovnim zadatkom obrazovanja. koje treba da traje praktično koliko i radni vek čoveka. informacioni i sistemskomodelski. Komunikaciona veza na relaciji nastavnik –učenik/student uglavnom je jednosmerna ili direktna. ili od lo logike do lingvistike. To je. imaju zadatak da te poruke usvoje u vidu znanja. Nadrljanski i M. kao i od humanističkih nauka i umetnosti do dokumentalistike. ali i od društvenih nauka do medicine i dr. informacija je postala relevantan pojam za sve nauke koje se bave simboličkom komunikacijom u rasponu od matematike do računarske nauke. u tom smislu i pedagogije.Đ. učenik/student je upravljani sistem u smislu što treba da primi. pripreme programskih sadržaja i njihovog oblikovanja u vidu nastavnih poruka. To je informaciji dalo interdisciplinarnu dimenziju. Reakcija na tu krizu bila je pojava informacionog pristupa obrazovanju. on se karakteriše po tome što je funkcija nastavnika smeštena u granicama sistema koji upravlja procesima pripreme. Korektor takvog stanja jeste teza o permenetnom obrazovanju. veština i navika. koji bi se mogao zameniti stavom. redefinisalo osnovni cilj obrazovanja. obradi i zapamti nastavne poruke. veština i navika. Nedostatak povratne sprege u takvoj nastavi se manifestuje neadekvatnom upravljivosti procesom obrazovanja. Pri tome. Informacioni pristup obrazovanju Kao svojevrsna reakcija na pojavu novih naučnih disciplina poznatih kao kibernetika i teorija informacija. ograničeno vreme nastavnog procesa i veliki broj učesnika (učenika/studenata). informacija i komunikacija su postali predmet naučnog interesovanja. Upravljanjem se ostvaruju postavljeni ciljevi i zadaci obrazovanja. Ovde se izlaže pristup koji se može klasifikovati na tri načina: tradicionalni. Sa druge strane. Tako predstavljen proces obrazovanja sasvim je u skladu sa proklamovanim. nastavnik vrši proveru i ocenjivanje rezultata učenika/studenata. Takve karakteristike tradicionalnog pristupa obrazovanju direktno utiču na izbor akcija. da obrazovanje treba da omogući učenicima/studentima da nauče kako treba učiti i rešavati probleme. donekle. Pri tome. Sve to je pedesetih godina prošlog veka dovelo do svojevrsne krize tradicionalnog obrazovanja. ali pojedini aspekti teorije informacija primenjeni su na istraživanje fenomena informacije u oblasti nastave i učenja. Nadrljanski: KIBERNETIKA U OBRAZOVANJU Svakako da je reč o obrazovanju kao svesnoj ljudskoj aktivnosti koja se ne odvija stihijno. Rezultat tog stanja je posledica tri faktora: velika količina nastavnih poruka. Prevashodno dominiraju monoakcije nad interakcijom. već se njome upravlja. predaje uz pomoć odgovarajućih sredstava nastavnih poruka učenicima/studentima.

Izučavanje nastavnog sadržaja na bazi objektivne informacije zasniva se na posmatranju nastave kao procesa koji se odvija pomoću niza simbola (znakova). mogu se zapaziti i značajne razlike u informacionom pristupu obrazovanju. Nadrljanski: KIBERNETIKA U OBRAZOVANJU protumači taj kompleksni pojam. ali se uočavaju i primetne razlike. Weawer 1949. može se efikasno koristiti za izučavanje problema nastave i učenja. se pozitivnim reagovanjima učvršćuje i usvaja informacija. Bihejvioristički teoretičari se smatraju utemeljivačima informacionog pristupa obrazovanju. Prema daljim navodima. prenos. Te različitosti se mogu razvrstati. I pri tome se daju u svetlu sistemske teorije adekvatna tumačenja strukture i funkcije obrazovanja. Programirana nastava je bazirana na gradivu. i drugo. obrada. Nadrljanski i M. već se javljaju i nove sintagme. Po njima. Oni su zanemarili radove koji su uzeli u obzir reagovanja prijemnika u skladu sa njihovim misaonim sistemom. opštoj teoriji sistema. Suština izučavanja nastavnog sadržaja na bazi merenja objektivne informacije odnosi se na to da se u stohastičkoj strukturi teksta (nastavne poruke) nalazi objektivna mera koja bi važila za svakog primaoca. Semantički koncept teorije informacija primenjen je na istraživanje značenja informacije i reagovanje primaoca u odnosu na tezaurus koji on poseduje. u tri grupe: bihejvioristički. odnosno što se ne izučava vezu između nastavnog sadržaja i njegovog primaoca. Pri tome. na sadržaju i na informaciji. pronalaženje metoda i instrumenta za merenje značenja informacije. bihejvioristi su obrazovanje posmatrali kao „sistem prenosa i usvajanja informacija u kome su rezultati posledica svojevrsnog kondicioniranja učenika/studenata. Zapravo. E. Prema navodima Šoljana. Takođe. pa se nastava i učenje. Ti radovi su bazirani na zakonima. Osnovna zamerka ovakvom proučavanju nastavne poruke jeste u tome što ne uključuje primaoca. Analizom literaturnih izvora. primanje. To se. tradicionalnog pristupa. jer se mora temeljno pripremiti u vidu detaljne analize i sinteze programiranog gradiva. Suštinska odlika informacionog pristupa obrazovanju može se svesti na optimizaciju prenosa i usvajanja informacija. promene nisu samo terminološke prirode. koja dobija na značaju. Uloga nastavnika se. zasnovane na takođe novoj metodologiji. dok negativno ima negativna potkrepljenja. Osnovna pitanja kojima se bave ti autori sa aspekta semantičkog koncepta teorije informacija odnose se na: tumačenje logičko-semantičkog „problema značenja”. označavaju kao programirana nastava i programirano učenje. odlika bihevijorističkog informacionog pristupa obrazovanju jeste postavljena prema pozitivnim reakcijama učenika/studenata. Manje su zastupljeni radovi iz problematike nastave i učenja zasnovani na semantičkom pristupu teoriji informacija. fizičke i socijalne prirode. Suština tog 74 . godine. Osnovna zamerka informacionom pristupu bihevijirista se može uputiti na način tretiranja učenika/studenata. u većini slučajeva se učenik/student posmatra kao model „crne kutije“. informaciono-psihološki i pristup orijentisan na procese. pre svega. u tom pristupu premešta u pripremnu fazu. metodama i sredstvima simboličke logike i logičke matematike. Osnovnu ideju su razradili C. uostalom. Osnovna pažnja posvećuje se određivanju količine informacija koju sadrži nastavna poruka. Prema definiciji nekih autora „ Obrazovanje je sistem prenosa i usvajanja informacija“. odnosno definisanje smisla informacije. idejama. Shannon i W. Informacione jedinice koje su dobijene podelom programskih sadržaja oblikuju se u vidu programiranih sekvenci. bez učešća njenog primaoca. a na osnovu spoljnih podražaja u adekvatno oblikovanoj okolini“. Procesi u obrazovanju (nastavi i učenju).Đ. shodno tome. posmatraju se kao tipični informacioni procesi u kojima se ostvaruje prikupljanje. bihejvioristi. Tako se pozitivno reagovanje učenika/studenata potkrepljuje pozitivnim reakcijama. Pravdanje za takav stav može se naći u tvrdnji da se: „ljudsko ponašanje ionako formira bez znatnijeg uticaja svesti. a negativnim se eliminiše. a koja zavisi od kombinacije slova u tekstu. U tom prilazu se zanemaruje sadržinsko-smisaona strana poruke. To je karakteristika. Naravno. skladištenje i korišćenje podataka – informacija. To u suštini znači da količina informacija zavisi od različitih kombinacija slova u tekstu. To nije sporno da je informacija kompleksan pojam sa brojnim i različitim manifestacijama biološke. menjanje strukture niza odražava se na njegovu funkciju. obrazovni proces strukturiraju u vidu kraćih sadržajnih celina i nazivaju ih informacione jedinice. odnosno na količinu informacija. zapaža u pojmovno–terminološkom vokabularu. kao posledica različitih shvatanja i interpretacije različitih autora. uglavnom.

njegova inteligencija. Problematika odnosa učenik – nastavni sadržaj (iako je to prevashodno psihološki proces) proučavana je i sa informatičkog aspekta. odnosno njeno oblikovanje u didaktičkom (metodičkom) smislu. forma. možemo konstatovati da taj metod nije pogodan za izučavanje nastavne poruke. jeste dvofunkcionalna. Odraz je objektivne strukture nastavne poruke i funkcija je subjektivne strane učenika. U sklopu toga presudnu ulogu imaju njegove intelektualne. uzrast učenika. to je mera razlike između subjektivne i estetske informacije. K. a manja količina subjektivne informacije izražava učenikovo znanje. odnosno reč je o razlici mere subjektivne informacije pre i posle učenja.Đ. Prema tome. Značajno je pomenuti Weltnera i njegov rad u oblasti programiranog rada. Tako je Weltner problem subjektivne informacije doveo u vezu sa verovatnoćom i izrazio je pomoću sledeće formule: Prema Weltneru subjektivna informacija izražava odnos između pogrešnih (Ng) i mogućih (N) predskazivanja. odnosno. emotivne i druge karakteristike. Naravno. Šenon je zaključio da objektivistički metod koji je on postavio ne uključuje subjektivističke karakteristike primaoca poruke. Sve te činioce Šenon pokušao je da obuhvati svojom metodologijom za određivanje subjektivne informacije. Weltnerova konceptualna pretpostavka polazi od toga da informacija poruke ne zavisi samo od statističke strukture niza. pa je on označava kao meru znanja ili neznanja. Naime. Uočavajući navedene i druge nedorečenosti u pogledu mogućnosti da subjektivna informacija bude mera znanja. postoji razlika u količini informacija i kada se saopštava poznata poruka. a izražava se estetskom informacijom. stil. usavršavanje Šenonove metode je izvršio nemački kibernetičar Klaus Weltner (pedagogizaciju Šenonovog metoda. motivacione. Nadrljanski i M. U takvoj interpretaciji veća količina subjektivne informacije izražava veću zabludu – neznanje. oblik i drugo. kao na primer. a posebno je značajno znanje koje on poseduje u vezi sa sadržajem nastavne poruke. odnosno veću količinu objektivne informacije. Didaktička informacija po njemu je stepen poznavanja nekog sadržaja. odnosno za određivanje subjektivne količine informacije koju sadrži nastavna poruka. Informaciono-psihološki pristup uglavnom su zastupali nemački autori iz njenog zapadnog dela. kako on navodi „od stepena očekivanosti nekog saopštenja”. To je prilaz izučavanja nastave sa stanovišta informacionih modela. U nastavi. U tom smislu. U toj metodi se pomoću statističkog aparata izučava veza između elemenata teksta i primaoca. ta razlika je rezultat različitosti interpretacije poruke. Nadrljanski: KIBERNETIKA U OBRAZOVANJU programiranog pristupa bazirana je na informaciji i strukturi celine u kojoj su smešteni. Didaktička transinformacija predstavlja razliku između onoga što treba da se nauči i naučenog. U proučavanju nastavnih poruka Weltner je uveo i dva nova pojma. obrazovni nivo. To je dovelo do zaključka da je bihejvioristički pristup vrlo blizak (možda i jednak) strukturalnom pristupu. u prvi plan je izbilo pitanje: „da li teorija informacija i kibernetika mogu da objasne zbivanja u glavi učenika u procesu prijema i usvajanja informacija?” Odgovor bi bio da postoji posredna mogućnost uspostavljanja analogije preko 75 . Weltner je uradio na taj način što je subjektivnu informaciju sveo na „didaktički pokazatelj usvojenosti informacije”). zavisi li subjektivna informacija od subjektivnih karakteristika primaoca (učenika). subjektivna informacija. značajnog. empirijskog poduhvata pretvaranja objektivističke u subjektivističku informaciju. Weltner je empirijskim putem istraživao subjektivnu informaciju i konstatovao da na subjektivnu informaciju utiče način strukturiranja i interpretiranja poruka kao što su na primer. po Weltneru. Weltner je i sam usavršavao svoj metod na bazi modela didaktičke informacije i transinformacije. Suština unapređivanja metoda za merenje subjektivne informacije po Weltneru može se ostvariti pomoću modela didaktičke informacije i transinformacije uvođenjem jednog novog pojma estetske vrednosti informacije. Bez detaljnijeg upuštanja u suštinu tog. informacija u nastavnoj poruci zavisi i od subjekta-primaoca. bazira se na subjektivnoj informaciji. nego i od znanja primaoca. Takođe. kao što je prethodno poznavanje sadržaja. Takav metodološki prilaz je opterećen i određenim nedorečenostima. odnosno da informacija koja je sadržana u poruci zavisi i od onog koji tu poruku prima. pol itd.

Rad Helmara Franka se oslanjao na pretpostavkama da je posredstvom S-R procesa moguće ustanoviti neke invarijantne pokazatelje o psihološkom stanju prijemnika – učenika. Predajnik (nastavnik) u nastavnoj komunikaciji manje je izložen prinudi slušanja. čije temelje su postavili američki naučnici. relativno novi pristup obrazovanju. autori okupljeni oko Galjperine su na bazi teorije formiranja misaonih procesa postavili tezu koja obrazovanje posmatra kao informacioni proces. obrade i skladištenja) poruka (informacija). ti radovi u suštini nisu bitno izmenili bihejvioristički pristup. Nadrljanski: KIBERNETIKA U OBRAZOVANJU informacionog modela. shvati kao proces pripreme. koje je predvodila Galjeperina. U nastavnoj komunikaciji realizuju se ciljevi i zadaci nastave putem poruka koje se usmeravaju ka učeniku. Upravljanje je moguće ako su pod kontrolom ulazne i izlazne poruke u nastavi. oni su istakli da se njima mora upravljati. prenosa i usvajanje modela. Prijemnik (učenik) u nastavi i učenju izložen je uticaju poruka različitih sadržaja i dobija ih pomoću različitih komunikacionih medijuma. emitovanja i prenosa i usvajanja (prijema. Naime. sistemskomodelski. kao i bihejviorističkom pristupu jeste nedostajanje vrednovanja informacija nastavnih poruka. Naime. Franka). prenosa i skladištenja programiranih poruka. sa aferentnog stanovišta. U suštini radovi iz te oblasti imali su podlogu u informacionom pristupu analizovanja ulazno-izlaznih veličina da bi se otkrila zbivanja u procesu učenja (američki naučnici) i modelovanje tipa analogije na relaciji kompjuter – subjekt (učenik) (radovi H. Kada se govori o informacionim kapacitetima. ne zasnivajući istraživanja samo na bihejvioralnom S-R (stimul – reakcija) pristupu. tom. radi se o informacionom opterećenju i nastavnika i učenika. U osnovi postavka ovog pristupa proističe iz opšte teorije sistema i kibernetike. Svi ti radovi imaju značajan teorijski doprinos i predstavljaju osnovu za dalja istraživanja. informacije (stimulusa i reakcije). iako je akcenat na učeniku. jer uticaj na procese utiče na rezultate. Osnovna zamerka. koja je trajanjem determinisana. kao terća varijanta informacionog pristupa obrazovanju. ali takođe prvenstveno se pri tome uzima u obzir osnovni uticaj na misaone aktivnosti učenika/studenata. Polazeći od stava da je obrazovanje proces prenosa i usvajanja informacija. Odbacujući predhodne pristupe. Orijentacija na procese. Uobičajeno je modelom 76 . Mada. Nadrljanski. u nastavi i učenju. Kako se u kibernetici koriste modeli. Na tom problemu je radio i značajan doprinos dao Helmar Frank. Doprinos vrednovanju informacije u nastavnoj poruci sa bihejvioralnog stanovišta dao je Đ. potekla je od naučnika iz bivšeg Sovjetskog saveza. Nadrljanski i M. posebno bihejvioristički.Đ. Međutim. pa je i njegovo informaciono opterećenje još uvek manje od opterećenja prijemnika (učenika). pomenuti naučnici su izvan informaciono-psihološkog pristupa dali značajan doprinos kibernetici u obrazovanju. Modeli se mnogo koriste za proučavanje pojava u realnom svetu. I tu se javlja odnos između količine informacija koju učenik/student treba da usvoji i njegovog informacionog kapaciteta. iako su uzeli u obzir mogućnosti učenika/studenata sa aspekta prijema. a samim tim i kibernetike u obrazovanju. Osnovna ideja leži na konceptu da se obrazovanje shvati kao proces u kome: umesto pripreme. a učenike/studente smatra „belom kutijom“. I ovde se postavlja klasično pitanje: koja je to količina poruka – informacija koju učenik može da prima? U nastavi. Sistemsko-modelski pristup Sistemsko-modelski pristup obrazovanju je kvalitetno nov. onda je i ovde predložen jedan. poznato je da je sistemski pristup u osnovi metodološki aspekt kiberentike. Šta se dešava sa učenikom koji za vreme jednog časa treba da primi određene poruke i da na osnovu njih izdvoji subjektivnu informaciju kao indikaciju o potrebi da nešto određeno nauči? I pored nespornog doprinosa koji su dali nemački naučnici na planu informaciono-psihološkog pristupa programiranom radu. svaki nastavni čas traje četrdesetpet minuta. Analogija se ostvaruje pomoću osnovnog modela komunikacionog procesa: – predajnik – kanal veze – prijemnik. može se konstatovati da oni nisu bitno izmenili paradigme koje su postavili bihejvioristi. treba da se razmotri problematika informacionog opterećenja. emitovanja.

Prema tome. Naime. To znači da učenik/student posmatran kao inteligentni sistem poseduje model sopstvenog okruženja i na bazi iskustva koje imaj su u stanju je da predviđa. (v) ako pri tome simulirana akcija ne daje prihvatljive rezultate. mora da izostavi čitav niz detalja koji su inače sastavni deo realnosti koji nastava tumači. U nove zadatke sistema obrazovanja mora se uvrstiti i obrazovanje za predviđanje. Iskustvo ili akcije u okruženju postaju merodavni kriterijum valjanosti modela. Ono se može ostvariti u relativno ograničenim uslovima. jedan od objekata je original. a drugi je model. način nastave opisan kao skup svojstava može se nazvati modelom. Ako se pođe od pretpostavke da su u model ugrađene bitne karakteristike za dati nivo apstrakcije i da su na bazi odgovarajućih znanja o programskom sadržaju neke realne pojave formulisane adekvatne relacije koje povezuju te karakteristike. (b) da svaku nameravanu akciju u okruženju prethodno proveri na modelu metodom simulacije. Kada se rezultati simulacije na modelu dokažu putem akcije u okruženju. takođe po drugim osnovama različitih sistema. Potvrđeni model se koristi za predviđanje. To će im omogućiti da jednostavnije shvate i tumače događaje u okruženju. Prikazivanje sistema na nekom od formalnih jezika predstavlja njegov formalni model. vrši se korigovanje modela i to sve dok se ne ostvari potvrđivanje rezultata u okruženju. Još jedna kategorija se javlja u modelskom pristupu obrazovanju. na bazi provere valjanosti modela na konkretnom okruženju moguće je da se na bazi novih podataka (informacija) vrši korekcija i potvrđivanje modela. Zbog toga. onda takav model može da objasni bitnost određene pojave koja je predmet nastave – učenja. odnosno simulacijom na računaru. Uslovi za to su da učenik/student: (a) ima model okruženja. po definiciji. Zbog toga se pristupa izvođenju eksperimenta u veštačkim uslovima. sve dok se ne ostvari planirani ishod. model nije u stanju da do svakog detalja objasni svu složenost realne situacije koja se tumači u nastavi. Nadrljanski i M. praktičnog ispitivanja valjanosti modela i eventualna korekcija modela se ostvaruje putem eksperimenta. Može se izvući zaključak za odnos originala i modela: ako se između dva objekta može ustanoviti sličnost u bilo kakvom određenom smislu. ili zbog prostorno-vremenskih uslova za sprovođenje eksperimenta.Đ. tada između tih objekta postoji odnos originala i modela. Kako se formalno opisivanje ne može primeniti sveobuhvatno i idealno tačno. pomoću simulacije moguće je da se otkriju funkcionalna i strukturalna obeležja sistema koji se izučava. Isto tako. Korisnik u zavisnosti od prethodnih znanja može sam da programira svoje učenje i obrazovanje pomoću simulacionih 77 . Obrazovni softver simulacije omogućuje da se neki realni sistemi predstave pomoću modela na računaru i da se na njemu simuliraju procesi tih sistema. ili da se odnosi na strukturnu sličnost spolja različitih sistema. Nadrljanski: KIBERNETIKA U OBRAZOVANJU smatrati sintetsku apstrakciju realnosti. Na bazi iskustva. Pojam sličnosti se može primeniti na široku klasu realnih sistema. U osnovi. učenik/student predstavlja inteligentni sistem koji ostvaruje interaktivnu vezu sa svojim okruženjem. a to je eksperimentisanje. Pri tome. tada sistem treba da generiše simulacije neke druge akcije. učenicima/studentima treba obrazovanjem stvoriti mogućnost da u sopstvenim mentalnim strukturama. a sličnost može biti u funkcionisanju (ponašanju). Suština modela se zasniva na uočavanju sličnosti između dva objekta ili sistema. zbog velike složenosti modela. modeli se koriste za prikazivanje samo bitnih odlika neke realne pojave. tada se model smatra korektnim i on se potvrđuje. to formalni modeli ne opisuju realne sisteme. To znači. Pri tome se razlikuju tri tipa sličnosti. Pri tome. Naglašavamo što smo u prethodnom tekstu o modelima rekli. visoke cene eksperimenta. u suprotnom. na osnovu sprovođene formalne analize nad njegovim opisom. a polazeći od modela. već njihovu homomorfiju. Bilo kakav model nastave (učenja). Svaki model se može opisati kao skup svojstava po kome se odlikuje određena nastava. i bilo kako složen. Nastava je u stvari model. Svaki konkretan programski sadržaj nastave (šta učiti) zasniva se na određenoj metodici (upravljanju) nastave (kako učiti). Sličnost može biti spoljašnja. na osnovu čega se omogućava izvođenje zaključka o nekim karakteristikama ponašanja tog sistema. Usvajanje modela je uslovljeno poznavanjem učenika/studenta kao sistema koji učestvuje u tom procesu. Zato se i kaže da su oni apstrakcija i nikad potpuno verna slika realnosti. a nebitni detalji se zanemaruju. izgrade koherantan model svog okruženja.

koji oponaša realan sistem. ali se koriste i u društvenim naukama (posebno u oblasti ekonomije). Nadrljanski i M. U inostranim iskustvima su zabeleženi pokušaji tutorskog modela obrazovanja na planu „mikrosveta”. 78 . kao tabele ili grafici. koji su mu dati.). Mikrosvet je reprezentativan tip obrazovnog računarskog softvera i odnosi se na specifične obrazovne sadržaje i omogućuje obrazovanje i sticanje faktičkog znanja u nekoliko područja. na bazi dijaloga sa učenicima omogućuju: a) izgradnju modela prezentacije sadržaja na osnovu datih odgovora. Sniveli klasifikuje učeničke orijentacije kao pragmatičke. kao što je već rečeno o njima. kao na primer iz geometrije optike. Ti sistemi nude fleksibilnije forme obrazovanja. v) primenu didaktičkih kriterijuma u vezi sa dinamikom i načinom podučavanja. Njegovi dokazi se temelje na osnovu objektivne instrukcije i uspostavljanje veze sa onim što učenik/student više voli. Sam korisnik programa simulacije može da proverava hipoteze menjajući varijable modela i da posmatra efekte tih promena. • jezik i korišćenje metafora. hemija i dr. Inteligentni tutorski programi. ili ih sam konstruiše. b) upoređivanje realnih odgovora sa modelom kriterijuma. prikupljanje informacija i podešavanje dijaloga zasnovanog na znanju. Mikrosvet ima ugrađen simulacioni model. Rezultati simulacije se prikazuju na ekranu. Na takvom obrazovnom računarskom softveru mogu se menjati nekoliko ulaznih veličina da bi se dobio uvid u modeliranje. estetičke. i • analogije. posmatrao određeni proces i sl. U primeni softvera tipa simulacije do velikog izražaja dolazi individualno znanje o upravljanju procesima učenja i obrazovanja.Đ. u ovoj kategoriji obrazovnog računarskog softvera treba uočiti razliku između simulacije kod koje korisnik treba da sam odredi model i simulacije kod koje korisnik radi sa zadatim modelom. Naravno. kao što je ekološki ili tehnički sistem. duhovne i naučne. Nadrljanski: KIBERNETIKA U OBRAZOVANJU modela. Ova vrsta obrazovnog računarskog softvera omogućuje modeliranje realnog sveta ili nekih realnih stanja da bi se mogli jednostavnije proučavati. fizika. U tim programima osnovni naglasak se daje na analizu dijaloga sa učenikom. Simulacije se obično ugrađuju u veće obrazovne celine. Programi simulacije naročito su razvijeni u oblasti prirodnih nauka (biologija. Radni okvir individualnog obeležja je istraživao kroz: • čulni eksperiment. Jedan od autora inteligentnih tutorskih programa. Poslednjih godina velika pažnja u istraživanju tutorskih programa posvećuje se „inteligentnim tutorskim programima”.

Nadrljanski: KIBERNETIKA U OBRAZOVANJU KIBERNETIKA Kibernetika kao nauka Intenzivan razvoj nauke. predaje. težnju ka transdiciplinarnom. Wiener 1948). U poređenju sa drugim naukama kibernetika je na samom početku svog razvoja. obrade i iskorištavanja poruka u mašinama. Prvu knjigu objavio 1948. definiše se kao nauka o načinima primanja." Lav Nikolajevič Landa: "Kibernetika je nauka o najopštijim zakonomernostima upravljanja složenim sistemima. Parcijalizacija. označen od B. kao nauka o upravljanju sitemima. kormilar da bi ukazao na složenost. njen osnivač je matematičar Norbert Viner (N." 79 . Gorge: "Kibernetika je nauka o kontroli i komunikaciji. ona se posebno bavi kontrolom adaptivnih i evolutivnih sistema. Složenost kibernetičkih procesa i brzina odvijanja samih procesa u većini slučajeva izmiče praćenju i kontroli od strane čoveka." Slavko Marjanović: "Kibernetika je nauka o regulaciji. Kibernetika (grč. globalnom metodološkom sagledavanju u nauci." Stafford Beer: " Kibernetika je nauka o vezama i uprvaljanju . dinamičnost i nepredvidljivost upravljanja. kao "naučno-tehnološka revolucija".Đ. "Kibernetika je opšta nauka o sistemima koji primaju. zato što regulisanje tog proceas znači spas čovečanstva od uništavajuće sile nekontrolisanog omasovljavanja. usled njegove psihofizičke ograničenosti. odnosno usko usmeravanje naučnih istraživanja uslovila je logičku antitezu. koji daju i o sistemima koji primaju i daju informacije. Tvorac kibernetike je Norbert Wiener. koji ju je skovao od reči kibernetos – grč. Tako se javljaju i prve ideje o konstruisanju takvih mašina koje bi izvršavale niz aritmetičkih i logičkih operacija koje su do tada bile isključivo privilegija čoveka. Radi kompletnijeg sagledavanja pojma kibernetike navode se i analizuju neke od njenih definicija: H. – upravljam. živim organizmima i međusobnom odnosu jednih prema drugima. tehnologije i tehnike. odnosno opšta teorija upravljanja koja nije neposredno vezana ni sa jednom konkretnom oblašću a u isto vreme je primenjiva na svaku od njih. druga njegova knjiga je “Kibernetika i društvo”. Nadrljanski i M. živim organizmima i međusobnom odnosu jednih prema drugima. Kibernetika je nastala na osnovama analogije između ponašanja bioloških organizama i tehničkih uređaja – mašina. kao i pragmatičnim rešenjima stručnih problema. H. godine i to pod naslovom “Kibernetika ili upravljanje i komunikacija kod živih bića i mašina”. Rasela." F." Greniewski. Opšta sinteza nauka i istraživanja vezana je za kibernetiku i opštu teoriju sistema. Kortum: "Kibernetika je nauka o upravljanju procesima i sistemima svake vrste. Nema generalne definicije koja je opšte prihvaćena. zajednice i tehnički uređaji. čuvanja. Ona nije stvorena zato što je bilo potrebno regulisati proces omasovljavanja. ali se eksplozivno razvila. Kasnije Amper koristi reč kibernetika da bi označio nauku o upravljanju ljudskim društvom. uslovljava neophodnost interdisciplinarnog metodološkog pristupa u naučnim istraživanjima." Gerhard Meyer:"Kibernetika je nauka o upravljanju i regulaciji međusobno povezanih procesa koji se zbivaju u sistemima kao što su organizmi. Kibernetička nauka nastala je 1948. vladam) nauka o opštim zakonima procesa upravljanja i komunikacije u organizovanim sistemima – mašinama. kao nijedna nauka do sada. Reč «kibernetika» prvi put se javlja kod Platona.

Felix Fon Kube. preradu i predaju informacija u sistemima. Nadrljanski: KIBERNETIKA U OBRAZOVANJU Vladimir Mužić: "Kibernetika je znanost koja se odnosi na primanje. odnosima i ponašanju dinamičkih sistema". strukturne i funkcionalne zakonitosti upravljanja u realnim i teorijski mogućim pojavnim oblicima dinamičkih sistema sa svojstvima samoupravljanja ili samoregulacije. pa se upoređivanjem saznanja o više istraživanih sistema utvrđuju sličnosti među njima. memorisanjem i obradom podataka. a njen predmet su sistemi upravljanja".Pomoću informacija se nastoje izraziti opšte zakonitosti upravljanja procesima u realnim sistemima. Holijer H. Hasenstein: "Nauka o upravljanju". Ti sistemi mogu biti prirodni.: "Kibernetika je nauka o mogućim načinima funkcionisanja svih dinamičkih struktura koje se mogu zamisliti". oblikovanjem. Prvo se istražuju komponente sistema. Filozofska enciklopedija: "Kibernetika je nauka o procesima upravljanja u složenim dinamičkim sistemima koja se zasniva na teorijskim temeljima matematike i logike. Eshbi Ros: "Opšta formalna nauka o sistemima (mašinama)".Kibernetika. cirkulacija ili sistema koji upravljaju cirkulacijom informacija".: "Kibernetika danas predstavlja opštu teoriju upravljanja. Norbert Winer: Kibernetika je nauka koje se bavi teorijom upravljanja i komunikacije kod živih bića i mašina.: "Nauka o postupanju u upravljanju društvima (politikom) ". a to su: 80 .Đ. J. Zaključci se proveravaju na odgovarajućim modelima. Teplov Lav: "Kibernetika je nauka koja uz pomoć matematike i opita istražuje težnju ka cilju i automatsko upravljanje u prirodi i tehnici". dakle. koja može da se primeni na svaki sistem. Frank Helmar: "Teorija snimanja. a zatim se primenjuju u upravljanju konkretnim sistemima i procesima sa svrhom da se postignu optimalni rezultati. Kibernetika je nauka o upravljanju procesima i sistemima svake vrste.: "Kibernetika je nauka o istraživanju.: "Kibernetika se zasniva na morfologiji ponašanja prirodnih i veštačkih sistema". formalna nauka o strukturi. odnosno s prikupljanjem. društveni ili tehnički.. M. Utvrđivanje uzroka i prirode ograničenja svojstvenih upravljanim sistemima. Jablonski S. Fletschner H. istražuje formalne. koji se posmatraju kao skladna celina". veze među njima. Lerner A.: "Kibernetika je teorija odnosa u krugu". V. Kibernetika proučava odnose i svojstva upravljačkih procesa u tim sistemima. prerade prostorno-vremenske informacije". prenosom."." Klaus G. J: "Kibernetika je opšta. Amper A. Uspostavljanje temeljnih zakona upravljanja sistemima.. i uz nastojanja da se primjeni matematički odnosno matematičko-logički aparat. Omogućavanje praktične primene teorijskih saznanja Kibernetika se može tumačiti i kao veština upravljanja što je izvorno značenje grčkog korena te reči. a radi što uspešnijeg upravljanja i regulacije. prikazivanju i konstrukciji modela". Predmet istraživanja kibernetike su sistemi u kojima se odvija proces upravljanja. a zatim se na bazi utvrđenih sličnosti analogno zaključuje o drugim osobinama istraživanog sistema. Upravljački su procesi neposredno povezani s informacionim procesima. Neki odosnovnih ciljeva kibernetike su: Utvrđivanje principa ponašanja sistema. Pri tome se pod sistemom podrazumeva sjedinjenje bilo kojih elemenata. Za ostvarivanje svojih ciljeva kibernetika se oslanja na nekoliko teorijski koncepta. U daljoj fazi kibernetskog istraživanja sistema posebna uloga pripada analognom zaključivanju. Nadrljanski i M. Ili: "Kibernetika je teorija ili tehnika informacija.: "Kibernetika je matematička disciplina. Schmit H.

odnosno komunikacija. Kibernetika proučava odnos dela i celine. zajednice i tehnički uređaji. Kontrola i upravljanje se vrše nad sistemom kao celinom.) Kibernetika uzima informaciju kao osnovu za upravljanje. danas ima ogroman značaj u mnogim naukama. pedagoška.. Logika kibernetike počiva na dva ključna pravila: 1. mrežama međusobnih odnosa sistema. teoriju informacija i teoriju kodiranja. Sistem je prostor u kojem se odvijaju procesi i u kojem ulazi prelaze u izlaze nekom transformacijom. 81 . Svi digitalni računari su se u suštini razvili nakon razvoja kibernetike. Predmet proučavanja kibernetike je upravljanje sistemima i procesima. Osnova upravljanja je informacija. regulacija. Kibernetika. teorijom vjerovatnoće. teorijom informacija. primanja i tumačenja prostorno i vremenski moduliranih signala. Pokušava se da nedeterministički sistem što više dovede u determinističko područje. postojanje suprotnosti (da bi nešto lakše shvatili) 2. Nedeterminisan kompleksan sistem je čovek. prenosa. Nadrljanski i M. upravljanje. Ključne reči kibernetike su: sistem. Kibernetika nastoji da dinamičan sistem pojednostavi i svede na što stabilniji sistem. Teorija povratne sprege ima ključnu ulogu u istraživanju regulacije procesa. procesom. odnosno u praktičnim situacijama upravljanja složenim sistemima. kontrola.  Teorija algoritama bavi se utvrđivanjem pravila za određivanje postupaka rešavanja složenih problema. kodiranje podataka. i teži da stvori sklad između njih. Nastoji da npr. numeričkom matematikom. Posebno područje teorije algoritama se odnosi na određivanje postupaka pri obradi podataka pomoću računara. Kibernetika se koristi matematičkom logikom. Da bi upravljali promenama moramo znati šest pojmova: • predmet (operand) • uzork (operand) • početak • kraj • način prelaska u novo stanje • kapacitet pojave (granica rasta pojave) Sva otkrića iz prve polovine ovog veka imaju velike implikacije i predstavljaju akceleraciju eksponencijalnog porasta broja naučnih istraživanja i naučnih informacija. Cilj kibernetike je da otkrije i formalizuje komunikacije i da uspostavi kontrole na bazi komunikacije. psihološka. Ona nastoji da istraži i iskoristi zakonitosti slanja. Teorija odlučivanja omogućuje da se transformacijom informacija uz pomoć pravila odlučivanja između više alternativa odabere optimalna. Svi informacioni sistemi imaju ključnu namenu da obezbede ljudima mogućnost upravljanja. čime se bavi teorija informacija. uključujući i pedagogiju. Proces je promena koja se prati i na koju se deluje. ne bi bilo ni kretanja) Tri ključna sektora (teorija) u kibernetici: • opšta teorija kibernetike koja proučava opća načela upravljanja • tehnička iz koje se se razvili analogni i digitalni sistemi • primjena kibermetike (medicina. Kibernetika je nauka o upravljanju međusobno povezanih procesa koji se zbivaju u sistemima kao što su organizmi. ekonomska.. kretanje nastaje iz sklada suprotnosti (ako ne bi bilo suprotnosti. vezama među procesima. kao i teorijom sistema. Teorija sistema omogućila je stvaranje metoda i tehnika za potrebe analize kompleksnih sistema. obradu. Kibernetika je začetnik informatičke ere.Đ. pa se to veže za prikupljanje. kompjuter napravi kao deterministički sistem. iako je nailazila na velike prepreke na putu svoje afirmacije i prihvatanja. Upravljamo uz pomoć regulisanja. a cilj je da se sve determiniše. Promena je razlika između stanja. Nadrljanski: KIBERNETIKA U OBRAZOVANJU Teorija komunikacija obuhvata teoriju znakova.

Pri tome mora dotična će mera iznositi 0 ako nema nikakvih poteškoća. Jedan od kvantitativnih aspekata informacije je sadržaj informacije. matematičkih kalkulacija za predviđanje i pravila postupaka. ako neverovatno}u 1/p logaritmiramo sa bazom 2 (umesto 10): i / bit = ld 1 / p U specijalnom slučaju. čija je oznaka "ne verovatnoća" odgovarajuća). Sastavljanje različitih (međusobno nezavisnih) obaveštenje istog informacionog sadržaja . na taj način da prilikom prepoznavanja ne zahteva teški transport organa čula. Nadrljanski i M. Nadrljanski: KIBERNETIKA U OBRAZOVANJU Kibernetskom skupu metoda (kao postgalilejskoj) prirodnoj nauci pripada osim analizovanja i modelovanja (to znači teoretsko rekonstruisanje). to merna vrednost sadržaja informacije mora biti veća. koji oba perfektno vladaju osnovnim tekstom. potrebna je jedna metoda koji za obojicu empirijski meri informaciju teksta. Na isti način može se meriti koliko je jedan učenik naučio od gradiva na jednom predavanju: za njega osnovni tekst gubi za taj iznos na informaciji. treba formulisati u nekom jeziku kroz " osnovni tekst " i pronaći jednog izuzetno dobrog učenika i jednog potpunog laika. iako se istovremeno verovatnoća p kvadrira (ali ne i njen komplement 1-p.∑ p k ld Nazvao je H kao "informaciju" ili "nesigurnost" ili kao "entropiju". Analiza razlaže predmet u merljive komponente od kojih se gradi model. Činjenice i postupci koji se moraju naučiti. Trivijalne stvari mogu se lakše pretpostaviti. uz pomoć modela. Jedan od kvantitativnih aspekata materije je masa (to jest težina njenog transporta ili ubrzanja trome materije).pripreme za njen prihvat njeno predviđanje ili njeno prebacivanje kroz prostor ili vreme). Uopšteno. ali njeno inverzno 1/p da. godine uveo Claude E. poklapa se ova mera za informaciju i sa merom H koju je 1948. iste verovatnoće . naime.ni jedna druga ne ispunjava bezuslovno navedene uslove. U kibernetici su razvijene određene metode i instrumenti za istraživanje i rešavanje problema upravljanja sistemima. Kao što prirodne nauke prvo mere materiju. umesto samo kao uvid u pojave (za njihovo razumevanje). što podrazumeva teškoće pri transportu jedne informacije (odnosno. Za masu i sadržaj informacije potrebna je mera koja raste sa tim transportnim poteškoćama. ali ne i stručnim tekstom.Đ. njenog dospeća . Merenje služi za utvrđivanje modelskih parametara. znači da omogućava razvoj.H meri aritmetičku srednju vrednost i: H = ∑ pkik = i Na taj način i za pedagogiju će biti moguće meriti informaciju gradiva I. Što je manja verovatnoća predstojeće informacije. tako kibernetika meri informaciju. Opšti postulati kibernetskih metoda i instrumentarija se mogu obuhvatiti sledećim odrednicama: 82 .udvostručava prihvatne ili prenosne poteškoće. kad u određenoj situaciji za određenog primaoca sva u moguća obaveštenja imaju istu verovatno}u p = 1 / u. Za (kibernetiku ili humanokibernetiku) je i odgovarajuća mera za informaciju . sadržaj jedne informacije koju određeni primalac očekuje u određenoj situaciji sa verovatnoćom 1/2 (umesto sa verovatnoćom 1/10 jednog obaveštenja informacionog sadržaja 1 "decit" ). Potpuno analogno traži se mera informacije tako da je sadržaj jedne informacije nula kada se obaveštenje može sa sigurnošću predvideti. odnosno mora se udvostručiti i sadržaj informacije. da bi se dobio I kao razlika.tj. Jedna od mogućih mera jeste "Šenon" (moglo bi se meriti i u "decit"). Podesna mera sadržaja informacija je znači i = log 1/p . i merenje. Shannon uz pomoć defmicije H = . Očekujemo vrednost informacije neposredno u Šenonima (umesto u decit-a).Osim toga. obaveštenja ipak imaju različite verovatnoće. sadrže manje informacija nego neke ređe informacije. uobičajenim jezikom govoreći.

razvijene su primewene kibernetičke discipline ili primenjena kibernetika. b) Za proučavanje pojava sistemu sa upravljanjem koje nemaju determinstičko ponašanje koriste se metode teorije verovatnoće. stanja. proces i želi se da upravlja nečim čija struktura se ne poznaje. Model treba da sadrži ključne karakteristike originala. kibernetika razvija kompleksan prilaz. • Metoda modela Napravi se model za ono što se hoće istraživati. Nadrljanski i M. Sve složene pojave i komponente se grupišu u potceline . f) Kibernetika prilazi izučavanju pojava sa pozicije ponašanja (bihevijoristički pristup). jer se ne može istraživati na realnom sistemu. h) Bitna odlika kibernetskog pristupa je da se problemi upravljanja izučavaju sa pozicija fenomena zajedničkih čita vom materijalnom svetu. Nadrljanski: KIBERNETIKA U OBRAZOVANJU a) Upravljanje u kibernetskim sistemima se ostvaruje na principu povratne sprege kružnim tokom informacija.podsisteme globalnog sistema. ali se ne zna struktura. Pri tome se vodi računa o hijerahijskoj strukturi i funkcionisnju sistema sa upravljanjem . c) Za probleme koje rešava kibernetika mora postojati jasno postavljeni cilj. intuitivne. ponašanja i dr. bilo da je reč o održavanju određenog stanja.Đ. • Metod povratne sprege Mere se izlazi i koriguje se ulaz. na primer. Metode kojima se bavi kibernetika: Osnovna metoda je sistemski pristup: kvalitativne. g) U rešavanju problematike. Upravo teorija povratne veze najbliže predstavlja srž sadržaja kibernetskih istraživanja problema upravljanja sistemima. u rešavanju praktičnih zadataka pojedinih nauka. kombinovane. Tri ključne specifikacije kojima se bavi kibernetika su: • Metod crne kutije Znaju se samo ulazi i izlazi. kibernetika zahteva uvođenje sistema kao metodologije istraživanja. e Modelovanje je jedan od metoda kibernetike za rešavanje problema upravljanja. a to su: informacija. d) U rešavanju problema. kao što je. Koncept crne kutije Posmatra se U i I da bi se pratio proces. 83 . pedagoška kibernetika. ili o dinamičkim promenama na upravljanom podsistemu. U P I Slika 42. Na osnovu tih opštih ciljeva i zadataka kibernetike. grafičke. i na osnovu toga upravlja sistemom i kada se nezna šta se događa unutar sistema.

odnosno nereda u kome sistem gubi svoj smisao i prestaje postojati. stanje maksimalne entropije. koji ima dva informaciona ulaza. S obzirom na cilj upravljanja sustavom. a pod ulazom sistema se podrazumevaju tačke sistema u kojima je moguće delovati na promenu ponašanja sistema. Mehanizam koji to sprečava je upravljanje. Osim tokova informacija povratnu spregu čini i poseban upravljački mehanizam. Pri tome se pod izlazom sistema u kontekstu povratne veze podrazumeva bilo koja tačka sistema u kojoj se mogu dobiti informacije o stanju sistema. Radi se isključivo o oznaci predznaka upravljačkih aktivnosti u odnosu na smer ili trend promena u sistemu. Problem je u tome što je to stabilno stanje. Ako se javlja odstupanje željenih i stvarnih vrednosti stanja sistema. a drugi čine informacije o ciljevima sistema koje se u obliku parametara o željenom stanju sistema postavljaju upravljačkojkomponenti. Nadrljanski i M. Sistemi koji ostvaruju postavljenje ciljeve nalaze se u stanju labilne ravnoteže. odnosno zbog različitih nepoželjnih uticaja i smetnji. Model kibernetskog sistema sa povratnom spregom Prva stvar koju treba uočiti je da je povratna sprega (veza) isključivo informacionog karaktera. odnosno prema vrsti upravljačkih aktivnosti razlikuju se dva tipa povratne veze: Negativna povratna sprega. 84 . Povratna sprega Negativna povratna sprega Atribut negativna nema nikakvo kvalitativno značenje u smislu da je to loše za sistem. dakle u suprotnom smeru od osnovnih transformacijskih tokova. Upravljački koncept negativne povratne sprege se koristi kada se sistem nastoji održati u nekom željenom stanju. Odstupanje se može otkloniti ako upravljačka aktivnost ima suprotan smer od smera ili trenda promena u sistemu. Naziv povratna je određen je činjenicom da se informacijski tok kreće od izlaza ka ulazu sistema. Pomoću senzora se na izlazima sistema prikupljaju informacije o stvarnom stanju sistema. pa se šalju u kontrolni mehanizam i tamo upoređuju s postavljenim parametrima. Nadrljanski: KIBERNETIKA U OBRAZOVANJU Slika 43. a one na ulazu sustava nazivaju se upravljačke. Pozitivna povratna sprega. Jedan informacioni ulaz čine kontrolne informacije. U skladu sa tim informacije s izlaza sistema nazivaju se kontrolne.Đ. Upravo zbog tog suprotnog smera upravljačkih aktivnosti ovaj tip povratne veze ima atribut negativna. kontrolni mehanizam šalje upravljačke informacije na ulaz sistema koje imaju za cilj preduzimanje upravljačkih aktivnosti koje trebaju otkloniti nastalo odstupanje i vratiti sistem u željeno stanje. sistem bi se počeo kretati ka stabilnom stanju ako se to ne spreči. pa naravno ne može niti ostvarivati postavljeni cilj i svrhu svog postojanja. Željeno stanje sistema se definiše preko potrebnih parametara u kontrolnom elementu.

Nadrljanski i M. proizvodnih robota. Pozitivna povratna veza Pozitivna povratna veza je jednostavniji slučaj jer je na neki način prirodna za ponašanje sistema u uslovima bez ograničenja. jer upravljačke aktivnosti koriguju smer promena stanja sistema. Prikaz dejstva negativne povratne sprege Primera negativne povratne sprege ima bezbroj. vožnje bicikla ili automobila. Dejstvo pozitivne povratne sprege Kibernetski sistem Postoji organ kojim se upravlja i objekat upravljanja oni razmenjuju podatke.Đ. tipična je za objašnjenje fenomena rasta sistema. Na slici . Nadrljanski: KIBERNETIKA U OBRAZOVANJU Osim parametra o željenom stanju sistema u realnim situacijama se specificiraju i dopuštena odstupanja koja se tolerišu. odnosno smatra se da je sistem u željenom stanju ako se nalazi unutar dopuštenih odstupanja. 85 . od svakodnevnog života do sofisticiranih tehničkih sistema. ilustrovan je primer funkcionisanja negativne povratne veze u kome se stanje sistema kreće unutar dozvoljenih granica. tržišta do populacije živih organizama. Slika 44. Slika 45. Na slici 45. od održavanje telesne temperature. Kriva koja opisuje ovakav tip ponašanja sistema ima karakteristični eksponencijalni oblik. ilustrovano je kako do toga dolazi.

Osnovni kibernetski sistem ulaz Upravljački Organ 1 Naredbodavni Organ 2 Izvršni organ 3 izlaz Merni organ 4 Slika 48. Kibernetski sistem Pri tome strukturalno i funkcionalno jedinstvo ta tri elementa čine upravljiv sistem – kibernetski sistem. predaje podatke kao i da koristi informacije za obezbeđenje optimalnih uslova za funkcionisanje sistema.Đ. Samoorganizujući informacioni sistem je sistem koji je sposoban da prima. Strateški nivo Srednji nivo Operativni nivo 86 . Nadrljanski: KIBERNETIKA U OBRAZOVANJU U I inf. samoregulacioni i smoorganizujući informacioni sistem. OU – objekt upavljanja (objekt kojim se upravlja) SU – subjekt upravljanja (upravljački deo) I 0 i I s – informaciona veza između objekta i subjekta upravljanja sistem okolina I OU I 0 SU okolina S kibernetski sistem Slika 47. Na osnovu toga se pravi informacioni sistem. Osnovni kibernetski sistem Čitav Winerov model se zasniva da postoji UU i OU. Upravljački organ ne mora biti naredbodavni. tako da pod pojmom “sistem upravljanja” treba razumeti jedinstvo objekta upravljanja i subjekta upravljanja. Nadrljanski i M. da uvek se nađe povratna sprega za upravljačku informaciju. prerađuje. OU OU Slika 46 Model sistema sa povratnom spregom Kod upravljivih sistema neophodno je prisustvo subjekta ili organa preko koga se ostvaruje funkcija upravljanja. uvek se mora da zatvori krug. Kibernetski sistem se ispoljava kao samoupravljiv.

da je ekonomična. Smetnje mogu biti: • Interne koje nisu posljedica spoljašnjeog uzroka. na kojoj počiva kibernetika je da se odnosi na problem. Regulisanje smetnji Otklanja interne i eksterne smetnje. Djeluje na bazi izlaza (posledice) – povratna sprega Pouzdanost sistema 87 . Model sistema za kompezovanje smetnji Regulisanje – otklanjanje posledica. Deo za promenu ponašanja ili strukture • Kompenizovanje smetnji Z Yr UPRAVLJAČKI ORGAN W Y OBJEKAT UPRAVLJANJA X • Slika 50. Otklanjanje smetnji U funkcionisanju svakog sistema pojavljuju se smetnje koje skreću sistem sa cilja. ali ne i uzroci. Detektor za prikupljanje informacija o smetnjama. • Eksterne koje su nametnute iz okruženja. tj. čime se kompenzuju posledice. strukture i funkcije sistema. – stvaranjem rezervi u sistemu. Nastaju unutar sistema i zavise od elemenata. Nadrljanski: KIBERNETIKA U OBRAZOVANJU Slika 49.Đ. stvaranjem brane oko sistema. da je pravovremena. Z Yr Regulator W Objekt regulisanja Y X Slika 51. Nadrljanski i M. Smetnje otklanjamo na sljedeće načine: • Eliminisanje smetnji – izolacijom sistema. Hijerarhijski nivoi upravljanja Ključno pravilo za informaciju. Sprečavaju da se ostvari cilj.

procenat verovatnoće. i pri tome. SISTEM Y S1 p = 0. 1} I {0. S=S1=S2=S3 U S1 I I 1 U U I 2 S2 U S3 I 3 Slika 52. Dakle. Promena unutrašnjosti sistema b. 0 i 1.99 4 S4 p = 0. što je sistem kompleksniji to je i nepouzdaniji. treba napraviti više podsistema i tako pojačati sistem.6986 p = pouzdanost q = (1 – p) = verovatnost greške p s = ukupna verovatnoća za sistem povezan u seriju 88 . Sistem troši tri puta više energije. 2. Nadrljanski: KIBERNETIKA U OBRAZOVANJU Nema potpuno pouzdanih i determinisanih sistema složeni sistemi su manje determinisani od jednostavnih. Nadrljanski i M. Postavlja se pitanje kako se može od nesigurnih sistema stvoriti sigurnije? Ako postoji neki elementarni sistem čiji ulaz može da ima samo 2 vrednosti. Poboljšanje a. Model za izračunavanje pouzdanosti sistema _ I je srednja vrednost svih izlaza. 3.8 3 S3 p = 0. 4} U S I Računa se verovatnoća pojavljivanja vrednosti. Stvaranje složenog sistema I 0 1 0 1/5 1 1/5 2 1/5 3 1/5 4 1/5 Ako su sistemi vezani u seriju može se povećati pouzdanost tako što će se paralelno povezati više sistema. Da bi se povećala pouzdanost sistema.Đ.99 1 2 X S2 p = 0.99 p s = p 1 × p 2 × p 3 × p 4 × p 5 = 0.9 5 S5 p = 0. izlaz može da uzme pet vrednosti: U {0. 1.

a što u krajnjem slučaju zavisi od kvaliteta i kvantiteta ulaznih dejstava na sistem. obično se ocenjuje na osnovu karaktera njegovih izlaznih veličina. 89 . da se stepen stohastičnosti procesa i pojava smanji i uspostavi određeni determinizam. Potrebne su sljedeće činjenice. Tako da je neophodno da se raspolaže informacijama o onome što se događa u okolini i unutar sistema pod uticajem faktora iz okoline. Tamo gde nema izbora. To znači da se upravljanje preduzima sa ciljem da se sistem dovede na jedan viši nivo organizovanosti. neophodno je uvesti funkciju procene ili nešto što se može nazvati pokazateljem kvaliteta upravljanja. Drugo. na njemu svojstven način. akcija (upravljanje – preduzimanje akcija – da bi se ostvario neki cilj). tamo nema i ne može biti upravljanja. je: P = 1 – qn Upravljanje Postoji više definicija upravljanja. Ključne reči upravljanja su: cilj (kriterijum). Kad se govori o upravljanju. gdje je n broj paralelnih veza. koji omogućava da se sa dovoljnom tačnošću utvrdi da li je ponašanje sistema kojim se upravlja zadovoljavajuće ili odstupa. Pouzdanost paralelno spojenih sistema. Izbor stanja sistema kome se daje određena prednost u odnosu na ostala stanja sistema iz mnoštva mogućih stanja. i u kom smislu i u kojoj mjeri odstupa od željenog ili očekivanog ponašanja. • Upravljanje je djelovanje na objekt upravljanja i na okolinu da bi se ostvario cilj. Nadrljanski i M. Prvo. sposobnost da jedan sistem funkcioniše. neophodno je da se objekt upravljanja posmatra u jednoj amorfnoj sredini sa svim faktorima koji djeluju ili mogu da djeluju na sistem u posmatranom periodu. kao i uticaja koji vrši sistem na okolinu. • Upravljanje je preduzimanje akcija na objekat upravljanja tako da se dati objekt dovede u stanje koje je najbliže ostvarenju cilja.Đ. integracija. Nadrljanski: KIBERNETIKA U OBRAZOVANJU S' X S1 S2 S2 S3 S4 S2 S4 S5 Y Povećana pouzdanost elemenata ostvaruje se tako što se doda još takvih istih elemenata. algoritam (program – redosled koraka koje treba preduzeti da bi se nešto ostvarilo). kao i da se iz velikog broja različitih i raznovrsnih stanja dođe do konačno malog broja relevantnih stanja. da se u tom smislu bolje shvati upravljanje. • Upravljanje je postupak kojim se pomoću ulaznih veličina nekog procesa (objekta) utiče na izlazne veličine u skladu sa poznatim zakonitostima datog procesa.

Y’ predstavlja mnoštvo spoljašnjih dejstava. Proces primanja informacija. I x informacije o stanju objekta. A – algoritam. I m označava informacije o stanju okoline. I 0 informacije o objektu upravljanja. u skladu sa ciljevima upravljanja C. Nadrljanski i M. čiji je zadatak da informacije preradi i da odgovarajuće rešenje. U – upravljanje. Za ostvarivanje cilja upravljanja (C) nije dovoljno imati samo informacije o stanju okoline (I m ). I m . Takve primljene informacije se prenose određenim kanalom veze. I 0 . Algoritam (A) u potpunosti zavisi od objekta upravljanja i može biti određen na osnovu modela posmatranog objekta upravljanja. C). To su ulazna – upravljačka dejstva. 90 . gde se te informacije preko algoritma upravljanja A. u kome se sistem našao nakon delovanja upravljačkih dejstava. Upravljanje se može okarakterisati pomoću uređene četvorke (U. a X stanje objekta. Ako mašina ili organizam može da prima i koristi informacije o rezultatima svoga rada. odnosno njegov uticaj na okolinu. Određeni prijemni organi primaju informacije o stanju objekta upravljanja. C – cilj upravljanja. Preradom informacija o upravljanim (izlaznim) veličinama dobijenih kanalom povratne sprege u signale kojima se koriguje rad mašine ili organizma. preobražavaju u signale upravljanja U c . Sistem upravljanja radi po sledećoj strukturi (slika 54 ): Definicija cilja kriterijuma Prikupljanje informacija Analiza informacija Razvoj alternativa Izbor alternativa Donošenje odluke Akcije Merenje rezultata kontrola Korekcije Slika 54 Model sistema upravljanja Otvoreni sistem upravljanja Sistemi u kojima se u postupku upravljanja ne koriste informacije o vrednostima upravljanja veličina ostvarenih u toku procesa upravljanja. već je neophodno znati kako se menja stanje objekta pri sprovođenju postupka upravljanja (U). koji se nakon toga dovode u izvršni organ IO. njihovo čuvanje i predaju zove se veza ili sprega. Model sistema upravljanja na bazi algoritma M označava uticaj okoline na objekt. I. Prerađene informacije se u vidu upravljačkih signala koriste za realizaciju odgovarajućih upravljačkih dejstava preko izvršnih organa na objekt upravljanja. Y samo ona spoljašnja dejstva koja se koriste u postupku upravljanja. Proces upravljanja se uvek odvija odeređenim redosljedom. onda se kaže da je takav sistem. I x se određenim kanalima veze dovode do upravljačkog uređaja UU. što reflektuje stanje okoline. A.Đ. Nadrljanski: KIBERNETIKA U OBRAZOVANJU OKOL INA Y' M Y OU i0 U I X OKOL INA I m c o I x UU A AL GORITAM C CILJ Slika 53. nazivaju se otvoreni sistemi upravljanja. I – informacija. zove se regulacija – kontrola. sistem sa povratnom spregom. Pod pojmom upravljane veličine ovde se podrazumevaju ostvarene vrednosti izlaznih veličina ili informacije o stanju sistema.

Devijantnost ponašanja posmatranog objekta upravljanja (OU) uslovljena je delovanjem poremećajnih dejstava (M) iz okoline. U drugom slučaju. a za sporedne kraće vrijeme. zatim se signal upravljanja dovede u izvršni organ (IO). tj. pali zeleno. Radi dobijanja signala upravljanja (U c ) u upravljačkom uređaju moraju postojati informacije o tome kakva treba da bude vrednost (Y) za svaku vrijednost poremećajnog dejstva (M). da bi se postigao cilj upravljanja. 91 . O nailasku vozila iz ovog ili onog pravca. Kod otvorenih sistema upravljanja u upravljački uređaj (UU) se uvodi program promene upravljačkih dejstava Y(t) ili/i informacije o nastalim promenama poremećajnih dejstava M(t) u toku sprovođenja postupka upravljanja posmatranim objektom upravljanja. gdje se stvaraju i biraju upravljačka dejstva (Y) iz mnoštva mogućih dejstava. Informacije o nastalim promenama poremećajnih dejstava (I m ) se dovode u upravljački uređaj (UU). M Y i0 U OU X c UU PROGRAM Slika 56. pa prema time se otvara ili zatvara odgovarajuća rampa. Pomoću programa U(t) se u određenim vremenskim razmacima unapred fiksiranim proizvode upravljački signali (Uc) kojima se preko određenih izvršnih organa (IO) otvara ili zatvara rampa. gasi crveno svetlo. Model otvorenog sistema Devijacija je odstupanje nekog tela od svoje putanje ili pravca. može se postići efikasnije upravljanje. Problem upravljanja se može rešiti na dva načina: uvođenjem fiksnog programa u upravljački uređaj i pružanjem informacija o nastalim poremećajnim dejstvima. semafori). Ovaj način regulisanja saobraćaja ima slabosti. o broju nailaska vozila na raskrsnici. gdje se na osnovu algoritma upravljanja informacije o poremećajnim dejstvima preobražavaju u signale upravljanja (U c ). Ova slobost u upravljanju može se delimično otkloniti na taj način što se program upravljanja podesi tako da se za ulice u kojima se očekuje veći promet otvorena rampa drži duže. Model programiranog upravljanja Kao izlaznu veličinu (X) može se smatrati broj vozila koja su prošla kroz raskrsnicu dok je ova bila otvorena. tj. tj. postigao željeni izlaz ili stanje sistema (primer upravljanja saobraćajem na raskrsnici.Đ. Nadrljanski i M. Prema utvrđenom programu rampa će se otvoriti i onda kada nema nijednog vozila. M Y i0 I U OKOLINA OU X OKOLINA m c UU AL GORITAM Slika 55. tj. Nadrljanski: KIBERNETIKA U OBRAZOVANJU Otvoreni sistem upravljanja podrazumeva takve objekte kod kojih postoje radni procesi koji teže da održe jedan konstantni režim ili program odvijanja radnih operacija. U prvom slučaju se u upravljački uređaj ugrađuje fiksan program U = U(t). ako se u upravljački uređaj dovode informacije o poremećajnim dejstvima.

koji preko izvršnog organa otvara ili zatvara rampu. isto tako i informacije o egzistentnoj vrednosti (I x ) korišćenjem kanala povratne sprege. kao i vrednost zahtevane izlazne veličine (X 0 ). M Y i0 U I OKOLINA OU X OKOLINA c x UU X 0 Slika 58. Model upravljanja uloga detektora Ovo se može postići postavljanjem detektora (foto ćelije) koji je sposoban da registruje nailazak vozila. Mora se utvrditi njihovo odstupanje od unapred zadate ili očekivane vrednosti (X 0 ). Zatvoreni sistem upravljanja Sistemi u kojim se za formiranje upravljačkih dejstava koriste informacije o vrednostima upravljanih (izlaznih) veličina naziva se zatvorenim ili regulacionim sistemima upravljanja. Ako na objekt upravljanja (OU) deluju spolja poremećajna dejstva (M). Upravljanje je sa izvesnim zakašnjenjem. Ovakav vid upravljanja zove se regulacija ili kontrola. već se upravljanje vrši na osnovu iskustva o ponašanju sistema i upravljačkih dejstava koja su na raspolaganju u toku procesa upravljanja. U zatvorenom sistemu upravljanja mora se sačekati da poremećajna dejstva iz okoline izvrše svoj negativan uticaj na sistem. mada ima svoje slabosti. 92 . pa tek na osnovu izmene vrednosti izlazne veličine može se vršiti korekcija čime se ostvaruje funkcija upravljanja. u upravljački uređaj sistema upravljanja. Upravljanje u zatvorenom sistemu korišćenjem povratne sprege čini se efikasnijim.Đ. onda se njihova kompenzacija mora vršiti na osnovu informacija (I x ) merenjem izlazne veličine (I x ). Model kola regulacije Kod stvarnog sistema upravljanja nema mogućnost kontrole upravljane (izlazne) veličine. Kombinovani sistem upravljanja Za realizaciju kombinovanog sistema. dovode se kako informacije o poremećajnim dejstvima (I m ). Nadrljanski: KIBERNETIKA U OBRAZOVANJU BROJ VOZILA M Y i0 OU X DETEK TOR U c I m UU Slika 57. može doći do devijacija u odvijanju procesa. Nadrljanski i M. a informacije o tome određenom vrstom signala se prenose do upravljačkog uređaja. Ako se informacije o nastalim promenama poremećajnih dejstava iz okoline kao i procene njihovog uticaja na objekt upravljanja ne mogu registrovati ili preduhitriti.

može li se onda govoriti o izboru. jedina mogućnost za postizanje tog cilja. Tipovi upravljanje i regulacija U društvenim sistemima. Kriterijum upravljanja je merilo kvaliteta valjanosti upravljanja. U ovakvim slučajevima kad se pojavljuje neizvjesnost u pogledu izbora određene alternative (puta) za rešavanje problema. i zahtjevane vrijednosti (X 0 ) stvaraju signali upravljanja (U c ) koji se definišu pomoću funkcije: U c = F(M. • odložimo njegovu realizaciju. Kriterijum efikasnosti u ovom slučaju je ono što nam pomaže ne da izaberemo najbolju alternativu za rešavanje problema. Postoji šest vrsta upravljanja: • Jednostavno – samo sa jednim paramterom • Programsko – sa unaprijed određenim algoritmom • Sa pratećim – u određenim vremenskim intervalima sledi se dinamički postavljen program • Anticipativno – na bazi posmatranja poremećaja • Maksimalističko – na bazi maksimuma – max funkcija kriterija • Kompleksno – na bazi različtih definicija dinamičkih ciljeva i na bazi više parmetara. egzistentne vrijednosti (X). Modela kombinovanog upravljanja Algoritam rada upravljačkog uređaja omogućava da se na osnovu informacija o poremećajnim dejstvima (M). Ovakav oslonac je kriterijum upravljanja ili kriterijum efikasnosti. taktičko i operacionalno. najmanje su tri nivoa upravljanja: strateško. potrebno je da postoji nekakav oslonac za izbor najboljeg puta od mnoštva mogućih koji stoje na raspolaganju u datoj situaciji. pri izboru 93 . Nadrljanski: KIBERNETIKA U OBRAZOVANJU M Y i0 I U I OKOLINA OU X OKOLINA m c x UU X 0 Slika 59. Nadrljanski i M.Ako postoji potreba za postizanjem jednog određenog cilja i samo jedna alternativa. što je isto. Samooptimalizujuće – varijacije više varijabli ali se ne menja struktura Samoorganizujući – sistem sam može da bira ciljeve da menja strukturu da bi postigao upravljanje Optimalno upravljanje Zadatak upravljanja je u opštem slučaju postizanje unaprijed postavljenog cilja. Za postizanje određenog cilja ili za rešavanje određenog problema. potrebno je da postoji više alternativnih puteva – načina koji dovode do rešenja. kod kojeg se stabilizacija vrši na bazi akcije koje sistem sam poreduzima. ali ne na isti način i pod istim uslovima koji vladaju u toku procesa realizacije postavljenog cilja. već da odabere najbolji stav donosioca odluke. X. Tada izbor može da bude: • da pristupimo realizaciji tog cilja. • u potpunosti se odreknemo realizacije. Samoregulišuće – npr.Đ. Svaka od postojećih alternativa dovodi do cilja – rešenja. X 0 ).

U zavisnosti od namene sistema kriterijumi se formiraju na osnovu ekonomskih. što omogućava matematičko rešavanje problema optimizacije. novčani rashodi i deficitarni materijal. da se znatno menja i pri manjim promenama parametara. tj. Model optimalnog rešavanja U nizu slučajeva u praksi upravljanja obično se mogu pojaviti dva ili više parcijalnih kriterijuma efikasnosti upravljanja. vrijednost kriterijuma efikasnosti) preduzetih akcija u skladu sa postavljenim ograničenjima u sistemu kojim se upravlja. Mjerenje efikasnosti se može vršiti raznim postupcima. savladivost) Ograničenja sistema Pokazatelj efikasnosti Konstrukcija zadatka Ograničenja modela Funkcija korisnosti Kriterijum efikasnosti MODEL Slika 60. U opštem slučaju se na osnovu ciljeva i preduzetih akcija formira algoritam za kvalitativnu procenu realizacije operacije (kriterijum efikasnosti) koji se kasnije upoređuje sa funkcijom korisnosti. • Da je osetljiv na promenu parametara koji se kontrolišu. Kriterijumi mogu biti npr. Kriterijum efinkasnosti treba da ispunjava sledeće uslove: • Da podržava osnovni cilj akcije. Optimalno upravljanje je takvo upravljanje gdje se pri zadatim spoljašnjim uslovima postiže optimalna svrsishodnost (max. odnosno veličine koju treba maksimizirati ili minimizirati radi izbora odgovarajućeg rešenja. novčani 94 . Tri su ogromne grupe pokazatelja efikasnosti: • pitanje determinisanosti • pokazatelj korišćenja resursa (u kojoj meri su resursi zadovoljeni) • merenje smetnji (njihov oblik. Nadrljanski i M. podržavanje osnovnog cilja akcije je neophodan uslov za pravilno rešenje problema. u zavisnosti od dobijenih rešenja. Nadrljanski: KIBERNETIKA U OBRAZOVANJU akcije koju treba primeniti u odnosu na postavljeni problem. • Da se može matematički opisati. kriterijum efikasnosti je i funkcija korisnosti.Đ. tehničkih. etičkih i drugih zahtjeva. U slučaju direktne postavke zadatka praćenja izvršenja operacija. U protivnom se otežava proces upravljanja. Kriterijum efikasnosti u ovom slučaju treba da da odgovor na to da li je cena koju treba platiti za to rešenje razumna u datom momentu. veličina.

itd. pod uslovom da su poznate verovatnoće p i za modalitete slučajne promenljive veličine A j . tada se ovako izabrana alternativa (strategija) zove minimaksna strategija. a m .. 2 A K K n 1 1 1 2 1 n 2 1 2 2 2 n K K m 1 a Za dobijanje rešenja se tada koristi opšti kriterijum K i . Jedan od njih se sastoji u svođenju više kriterijuma. i za sve kombinacije ovih parametara (a i . ona vrednost za a koja maksimizira kriterijum K. tj. Neka na vrednost kriterijuma K ima uticaj parametar A čija verovatnoća nije tačno utvrđena. . Npr. K 1 .. 2... traži se najminimalnija verovatnoću da će se nešto desiti. koji se formira iz tabele raznim metodama. a 2 ... Prave se sistemi sa organima koji mogu sami da ga kontrolišu. m ij K m 2 K m n (i = 1. K = α 1 K 1 + α 2 K 2 + α 3 K 3 gdje su α i stepeni važnosti pojedinačnih kriterijuma. Nadrljanski: KIBERNETIKA U OBRAZOVANJU rashodi i modernizacija oruđa za rad. m) = min max K j i ij 95 . Nedostatak ovakvog postupka je u nemogućnosti određivanja adekvatne važnosti za svaki od postojećih kriterijuma. A 2 . . npr. Automatsko upravljanje Automatsko upravljanje je upravljanje koje se ostvaruje bez neposrednog učešća čoveka. K 3 na jedan. . A j ) izračunti vrednosti kriterijuma K. m) Kp j=1 ij j (i = 1.. A n . Pod pretpostavkom da se traži optimalna vrijednost neke veličine a. tj.. za veličinu a: a 1 .Đ... n K = i Ako postoji ova alternativa koja i u slučaju najnepovoljnijeg uticaja faktora A j obezbeđuje minimalni gubitak. Izračunate vrijednosti za K ij se mogu uneti u tzv. K 2 .. Najpre je potrebno utvrditi moguće vrednosti za parametar A: A 1 . 2.. donose upravljačke odluke i izvršne odluke. K = max min K i j n i ij Minimaks sistem odlučivanja je odluka koja se prihvata za najnepovoljniji slučaj. Ako su prisutna dva ili više parcijalnih kriterijuma. .. matricu efikasnosti (matrica odlučivanja pri merenju efikasnosti): A a a a i 1 2 j A K K 1 A K K . Nadrljanski i M. onda se u takvim slučajevima pojavljuje i više prilaza u rješenju problema efikasnosti upravljanja. kriterijum Laplasa K Li određuje se iz uslova da se sve vrednosti parametara A i realizuju istom verovatnoćom n K = K j=1 L i ij Opšti kriterijum se može izračunati i onda kada vrednosti parametara A nisu tačno utvrđena.. ...

S tim da se podrazumeva: 96 . ali jeste u UE) Kod automatske regulacije može se imati otvoren i zatvoren sistem automatskog upravljanja. otvoreni sistem programskog upravljanja Odlučivanje Opšti model donošenja odluke pri neizvesnosti može se formalno opisati samo onda kad postoji: O – objekt na koga se odnosi odluka Y – skup mogućih odluka koje stoje na raspolaganju pri izboru ulaznih upravljačkih akcija. program upravljanja. onda postoji neki algoritam.Đ. Ako je sistem otvoren. X(t) Y(t) Objekt upravljanja Y. Opšti model odlučivanja Suština odlučivanja se sastoji u tome da se izabere takva odluka za koju će efikasnost koja se postiže upravljanjem biti unutar očekivane tolerancije. X – skup mogućih ishoda u zavisnosti od odabrane odluke (izlazne veličine – upravljane veličine) M – skup mogućih poremećajnih dejstava iz okoline koja mogu da utiču na ishod odluke F – transformacija kojom se odluka i neizvesnost preslikavaju u ishod M Y O X Slika 63. Nadrljanski i M. uređaj za memorisanje (koji je zapamtio program) i postoji izvršni uređaj (koji će izvršiti kontrolu ulaza). Nadrljanski: KIBERNETIKA U OBRAZOVANJU U IE UE I ME I I PROCES O O Slika 61.Model sistema automatskog upravljanja UE – upravljački element IE – izvršni element ME – merni element I o – stanje (nije neophodno u ME. Odluka je konačan izbor jedne od rasloloživih alternativa. bez obzira na to koji će element delovati iz skupa neizvesnosti.(t) Upravljački uređaj Uređaj za memorisanje Algoritam upravljanja PROGRAM Slika 62.

str. Ne odgovara svaka formalno moguća kombinacija mogućoj nastavi: medijum M ne mora nužno slediti metodi B. Analiza svake od tih komponenti je razlaganje tih delova komponenata. uporedi Frank/Meder.Đ. z. Frank. ograničenja i uslova pod kojima će se realizovati odabrane odluke • maksimalnu i svrsishodnu saradnju svih aktera i izbora odluke Kod svakog odlučivanja je bitno: • eliminisati neizvodljive odluke • eliminisati odluke za koje nema resursa (sredstva) • eliminisati odluke koje izazivaju velike promene u delovima ili delu sistema • mora se imati jasno definisan cilj • da se dovoljno poznaju resursi koji su na raspolaganju • mora postojati privrženost članova organizacije cilju. Neznatnom analizom Paula Heimanna. 1984. rastaviti kompleksnu. analiza stvarnog učenja može se proučavati kao preklapanje jednog smišljenog učenja bez zaborava i jednog smišljenog zaborava bez učenja. S. P. umesto na materiju i energiju. u početku sa rešavanjem najjednostavnijih problema. smisao realne nastave u naučenom sadržaju (materija za učenje) L i iz tih naučenih stvari skriveni smisao (cilj učenja) Z. (Protivnici često previde da taj drugi deo nedostaje). dodatno. pri čemu je njihov redosled relacija koja sadrži informaciju o njima. Ta „kartezijanska metoda“ pretpostavlja da celo ne sadrži više informacije nego delovi i među njima postojeće relacije.) u 6-dimenzionalnom obrazovnom prostoru (slika 62. Z. U svojoj analitičkoj geometriji Descartes obuhvata tačku kao par (x. Ona se sastoji: 1. veka Galileo GALILEI ufizici i Rene DESCARTESA u geometriji i filozofiji počeli su rešavati kompleksne probleme uz pomoć analitičke metode. 24–27). u razlaganju problema u manje kompleksne deliće problema i 2.) komponenti. M. i od količine njihovih odnosa. Nadrljanski i M. pet ostalih kao uslov „obrazovnih varijabli“ za nastavu koja se treba konstruisati. Za kibernetiku (specijalno za obrazovnu kibernetiku) karakteristična je primena istih metoda na predmete humanih nauka (specijalno za obrazovnu nauku). 26–37. L. str. znači na informaciju. Korisno je da se sistem učenja Q posmatra kao par dveju komponenti: „obrazovni način“ B (to je u slučaju objektivističke nastave pedagoška (nedostaje –SOFT) i primenjenih medija M. y. Treba obratiti pažnju da se sve to ne sastoji samo od količine delova nego. Određeni didaktički tip traži odgovarajući obrazovni način (specijalno: algoritmi učenja za automate učenja) B. KIBERNETIČKI PRISTUP U prvoj polovini 17. 1971. možemo zamenom 1. i to tako da bi se postigla određena kompetencija kod datog učenika P u datoj okolini S za određenu materiju za učenje. koje se same mogu još razlagati. Na kraju se dolazi do pojedinih mernih vrednosti (na primer broja piksela) ili do logički utvrđenih karakteristika (na primer „prisutnost mogućnosti davanja tona“). – U svojoj fizici Galileo obuhvata stvarne slučajeve jednog tela kao preklapanje dveju zamišljenih komponenti kretanja: jedne kao slobodnog pada bez kočionog dejstva otpora vazduha i jednog uvis bačenog bestežinskog tela. (slika 64). Karakteristika modernih prirodnih nauka (to znači nakon galilejske) jeste primena kartezijanske metode. 97 . realnu nastavu u sistemu učenja Q. sistem učenja P i okolinu učenja S i 2. kao „didaktičku funkciju“. Odnosi na koje se mora obratiti pažnja su predmeti različitih tipova didaktike (u obrazovno-kibernetskom smislu). Analogno tome. Nastava time postaje kvazi tačka (B. Nadrljanski: KIBERNETIKA U OBRAZOVANJU • potpuno i jasno definisani cilj • poznavanje resursa.

intersubjektivni važeći rezultat. sa jednim tzv. Kibernetička pedagogija se dugo bavila samo sa didaktikom programiranih instrukcija. jer analiza nije željeni. tako da komponente celoga zavise od tačke gledišta analizovanog subjekta. Nadrljanski: KIBERNETIKA U OBRAZOVANJU Slika 64. I u analitičkoj geometriji. To nije argument protiv te metode. P. Nadrljanski i M. nego samo subjektivno zavisne međufaze rešenja problema. Ostali didaktički tipovi su time označeni. ϕ). traži se samo B. okretati ili biti zamenjen sa jednim nedesnosmernim – čak i sa jednim potpuno drugačijim koordinatnim sistemom. to jest postaje na jednom rastojanju r od jedne čvrste druge tačke (naime. M. da su ostale obrazovne varijable propisane (znači uslovi) tako da se odgovarajuća pravila u nekoj drugoj komplementarnoj veličini moraju pronaći (znači odlučiti se) od obrazovnih varijabli. Šest komponenti obrazovnog prostora Slika 65. S. koji su sastavljeni od datih uslova L. desnosmerni kartezijanski koordinatni sistem nije nedvosmisleno određen: on se može (prema stanovištu pomenutog matematičara) pomicati.Đ. polarnim koordinatnim sistemom u kojem jedna tačka postaje par (r. i Z jesu dovoljni. i u obrazovnoj kibernetici se primenjuju druge obrazovne dimenzije (naročito 98 . smer polarne ose). Model didaktike: Treba odlučiti koji od obrazovnih metoda B. Kompleksan problem ne određuje definitivno način primene kartezijanske metode. drugi pol) i jednog ugla ϕ između tog smera i drugog čvrstog smera (naime. Analogno tome. tako. Na primer.

I sistem opstaje samo ukoliko stalno teži ostvarivanju postavljenog cilja upravljanja. Kibernetička razmatranja vode do racionalizacije nastavnog procesa. pa ćemo ovde govoriti samo o nekim aspektima toga procesa. pri tome se mora naglasiti da je modernizacija obrazovanja vrlo kompleksan poduhvat koji prevazilazi tematiku ove knjige. Lansky slaže nekoliko stepena pedagoških istraživačkih objekata jedan na drugi tako da svaki stepen objekta istraživanja poseduje istu strukturu: jedan subjekt (na primer nastavnik) obrađuje jedan objekt (na primer sadržaj učenja). ili se zbog složenosti teško može odrediti da li su u sistemu. 3. Postavka tako formulisanog zadatka upućuje nas da rešenja tražimo u nauci o upravljanju. a jedna od njegovih posledica je vrlo veliki. Kibernetička razmatranja i kibernetička znanja mogu se primeniti u proučavanju nastavnog procesa. postoje dva načina da se ona smanji. ljude i procese predstavljaju skup subjekata i objekata kojima se može upravljati. Naime. To je bitna činjenica. odnosno promena pristupa obrazovanju drugi je način izlaska iz te specifične krize. i tako se mogu objasniti mnoge pojave koje su dosad samo opisivane. Svakako. Upravljanje obično definišemo kao proces izbora i donošenja odluka radi ostvarenja unapred zadatog cilja. 4. Kriterijumi se mogu definisati na dva nivoa. Međutim. Izmena i prestrukturiranje nastavnih sadržaja je prvi način za razrešenje te protivurečnosti. Drugi nivo čine kriterijumi upravljanja sistemima koji se određuju izvan sistema. U kibernetici nije dovoljno imati samo sistem kojim se upravlja. u nastavi se radi o upravljanom sistemu i razvijanju određenih psihičkih procesa i ličnosti učenika. ili su izvan sistema. ima svojih specifičnosti za koje je potrebno istraživanje autentičnih rešenja. obim znanja koji učenik treba da savlada. Nastava. Kibernetička razmatranja u pedagogiji dovode do boljeg razumevanju složenog procesa nastave. odnosno granica samog sistema. Prvi je nivo samog sistema u kome se određuju ciljevi. osim dimenzije nastale pod uticajem Heimanna. 2. (slika 63). U nastavi. Modernizacija nastave i učenja. što omogućuju obostrani instrumenti tog odnosa. Nadrljanski: KIBERNETIKA U OBRAZOVANJU pod uticajem Haralda Riedela i Miloša Lansky.Đ. Takvi kriterijumi se javljaju kada je u pitanju sistem obrazovanja. jer se posmatraju i interpretiraju s višeg stanovišta. 1980). Kibernetika je dala odgovore na tri pitanja relevantna za upravljanje: • čime se upravlja. Za nauku oni i danas 99 . problem upravljanja je aktuelan. Osnovni upravljački zadatak mogli bismo formulisati na sledeći način – potrebno je pronaći takvu tehnologiju upravljanja nastavnim procesom koja će omogućiti da učenici u jedinici vremena steknu znatno više znanja. Ona ima stimulativno značenje za praktično organizovanje nastavnog procesa. Sistemi koji u sebi obuhvataju stvari. kao i u drugim oblastima ljudske delatnosti. Kibernetička razmatranja u pedagoškim istraživanjima načinju nove probleme koje mogu prihvatiti i naučni radnici i nastavnici u praksi. navike i sposobnosti. U nauci o upravljanju postoje različiti teorijski prilazi rešavanju konkretnih problema upravljanja. Kibernetičkim razmatranjima brže se shvataju praktična pravila u nastavi. • kako se upravljanje može realizovati? Elementi procesa upravljanja u kibernetici obrazuju sistem. Praktično smo zakoračili u informatičko društvo. Pri tome se stalno povećava protivurečnost između onoga što učenici mogu da savladaju u određenom periodu učenja u školi i onoga što su dužni da nauče. Treba imati i kriterijume upravljanja. na svakom sledećem stepenu pojavljuje se objekt istraživanja (u primeru proces učenja) kao objekt za obradu jednog drugog subjekta (naime jednog nastavnika) kroz obostrane instrumente. U tom smislu: 1. Nadrljanski i M. da steknu savršenije veštine. i svake godine sve veći. kao upravljani problem. U principu. pre svega sa stanovišta metoda i tehnika upravljanja nastavom. u konceptualnom prilazu može se poći sa sistemskog stanovišta i mogu se izdvojiti neki zajednički (opšti) pokazatelji za sve upravljane sisteme. Preopterećenost učenika je jedna od manifestacija tog nesklada. • koji su kriterijumi upravljanja. a to se može smatrati i kibernetičkim procesom.

Jedan od osnovnih zadataka nauke o upravljanju je razvoj i razrada načina optimizacije procesa upravljanja. Da bi se blagovremeno ispravila nastala odstupanja u procesu. Sledeće. mora postojati efikasna povratna sprega. nije samo upravljani sistem. Opšti model sistema sa upravljanjem može se predstaviti kao na slici 66. koji imaju svoje karakteristične osobine i zakonomernosti. postoje upravljani i upravljački sistem. sa sopstvenim karakteristikama. Nadrljanski: KIBERNETIKA U OBRAZOVANJU predstavljaju veliki problem. u takvim uslovima je teško projektovati upravljanje za takvu klasu sistema. ističemo najvažnije uslove i zahteve koje mora da ispuni efikasan proces upravljanja 100 . videćemo da je ona određeni proces upravljanja i da se u njoj mogu prepoznati elementi i procesi tipični za veliku klasu takvih sistema. razviti i primeniti tehnološku podršku za upravljanje. to je problematika za sebe i prevazilazi okvire ove knjige. Treći element procesa upravljanja odnosi se na načine (metode) upravljanja. Naravno. upravljački sistem mora imati konkretan program upravljanja (načine upravljanja). zbog velikog broja elemenata teško je izgraditi model sistema koji bi na zadovoljavajući način predstavljao realni sistem. kompjutere.Đ. Naprotiv. Naravno. u ovom slučaju. U prvom redu ta specifičnost fi se ogleda u tome što je u nastavi predmet upravljanja psihička delatnost i ponašanje učenika. uz najmanji utrošak vremena i energije. U obrazovanju je neophodno ostvariti bar još dva poduhvata: prvo. ciljevi koji stoje pred upravljačkim sistemom – nastavnikom jesu i ciljevi samog učenika. Model upravljanja sistemom Ipak. U stvari. upravljani sistem. učenik. već je on i autoupravljani sistem sposoban za samoorganizaciju. Kada posmatramo nastavu. Slika 66. upravljani sistem je i subjekt. stvaranje metoda koje omogućuju da se izračuna kako postići postavljeni cilj najbrže i najlakše. pa je samo ovde uzgred pomenuta. U upravljačkom sistemu uvek postoji određeni cilj. najvažniji cilj upravljanja u nastavi je razvoj sposobnosti za autoupravljanje. iznaći celovit novi metodološki pristup i drugo. Naravno. Zadržavajući se u okvirima postavljenim temom ovog dela knjige. U bilo kom procesu upravljanja. U prvom redu. upravljanje u nastavi je prevashodno orijentisano na takvo delovanje kod učenika koje treba da izazove njegovu aktivnost i samostalnost i da ga podstiče da samostalno teži postizanju određenih rezultata. kao što je naglašeno. Na upravljani i upravljački sistem neprekidno deluje okolina. Nadrljanski i M. delovanja i drugih vrsta prinude. a u odnosu na zadati cilj. i drugo. Osim cilja. Taj zadatak se u nauci o upravljanju rešava kvantitativnim metodama. potrebno je istaći speci čnost upravljanja procesom nastave. Upravljanje u nastavi ne znači nametanje učeniku određenih pogleda.

na osnovu karakteristika koje poseduje odlikuje se baš epitetima (karakteristikama) dinamike. Kretanje i razvoj sistema obrazovanja i vaspitanja uslovljeno je doprinosom naučno-tehnološkog procesa kojima treba da prethodi ili da prati sistem obrazovanja i vaspitanja. odnosno nalazi se u neprekidnom kretanju i razvoju. koje ćemo uvažavati u narednim izlaganjima. pored odnosa: statika—dinamika i kretanje—razvoj. Nadrljanski: KIBERNETIKA U OBRAZOVANJU nastavom: • postojanje tačno definisanog cilja upravljačkog sistema (koji je istovremeno i cilj autoupravljanja upravljanog sistema). promenama i procesima koji se dešavaju u upravljanom sistemu. da ukratko iznesemo tumačenja nekih pojmova vezanih za osobine sistema u pogledu: dinamike. Kibernetičko modeliranje obrazovanja kao sistema Obrazovanje kao sistem Sistem obrazovanja i vaspitanja pripada kategoriji društvenih sistema. Nadrljanski i M. Stojanović: Svakom društvenom sistemu imanentno je stalno kretanje i razvoj. stoga je statika u tim sistemima samo trenutak. strnkture i koncepcije funkcionisanja i funkcionisanja sistema. pre prelaska na izlaganje osnovnih problema sistema obrazovanja i vaspitanja. Sa dinamicke strane u sistemu nema trajnih elemenata. • sposobnost za adaptaciju upravljačkog sistema stanju i osobinama upravljanog sistema. visenivovskog ustrojstva sistema. ali i svi elementi nemaju isti značaj za razvoj sistema u određenim etapama njegovog razvitka. u pogledu odnosa celine i delova. Posto svaki podsistem ima osnovne karakteristike nadređenog sistema (društvenog sistema) onda se sistem obrazovanja i vaspitanja odlikuje sledećim karakteristikama: a) dinamičan b) stohastičan c) kompleksan (vrlo složen) d) visenivovski (hijerarhijski). Prema navodima R. sistem obrazovanja i vaspitanja je podsistem društvenog sistema. potrebno je. • postojanje precizno definisanog programa upravljanja. glasi: 101 . • upravljački sistem mora imati operativnu i dovoljno potpunu informaciju o stanju. U opštoj teoriji sistema za dinamičku stranu sistema. a ispadanju starih elemenata sistema. ili sistemskim jezikom rečeno. relevantni su: prostor—vreme. Odnos celine i delova — kompleksnost sistema obrazovanja i vaspitanja Osnovna postavka opšte teorije sistema. ekstenzivnost—intenzivnost. kvantitet—kvalitet. kompleksnosti i odnosa celine i delova. Dinamički aspekt sistema obrazovanja i vaspitanja Pojam dinamike sistema vezan je u osnovi za kretanjei razvoj sistema. aktivnih elemenata.Đ. samo tačka na dinamičkoj liniji kretanja sistema. Dodeljujući navedene atribute sistemu obrazovanja. Rezultat takvih promena i razvoja sistema ogleda se u neprekidnom unošenju novih elenienata u sistem. Sistem obrazovanja i vaspitanja.

koja ima određene stepene samostalnosti u odnosima prema okruženju. Informator Zagreb. Svaki podsistem — stepen obrazovanja po svojim bitnim karakteristikama odgovara svojstvima globalnog sistema obrazovanja. Nadrljanski i M. mora imati bitne karakteristike celine (sistema). — odnos između delovanja delova (podsistema) i celine (sistema) mora se održavati u svakom trenutku razvoja u optimalnim granicama. Sistem obrazovanja i vaspitanja. S. str." Kod sistema obrazovanja i vaspitanja koncepcija funkcionisanja se zasniva na osnovama društvenih opredeljenja. Sistem koji se dalje deli na podsisteme jeste složeni sistem. „Svaka koncepcija funkcionisanja predstavlja skup ideja kojima se predviđa šta treba da se postigne rezultatima funkcionisanja i kako da sistem funkcioniše”( Defiinicija je preuzeta i modifikovana prema. Između njih postoji jako interaktivno dejstvo.profesionalnih usmerenja. Marjanović: Primena kibernetike u rukovođenju radnom organizacijom. prema tome. svaki sistem (podsistem) pozivnog usmerenja izgraduju različiti nivoi (stepeni) obrazovanja i vaspitanja. Strukturom sistema se definiše opšti određen i relativno stabilan poredak unutrašnjih odnosa između elemenata sistema. podsistem) mora imati relativnu samostalnost u odnosu na celinu kojoj pripada. To su dva dela iste celine. Pomoću nje se određuje povezivanje koncepcija po kojima funkcionišu pojedini elementi u koncepciji funkcionisanja celine. Svaki dinamički sistem predstavlja jedinstvo strukture i funkcionisanja. i taj veći sistem je obično sistem višeg reda u odnosu na posmatrani sistem. Pod koncepcijom funkcionisanja podrazumevamo skup formulisanih ideja — principa i postulata kojima se predviđa šta treba da se postigne rezultatima funkcionisanja i kako sistem treba da funkcioniše. mora imati svoju koncepciju funkcionisanja. 1970. Metodologija određivanja koncepcije funkcionisanja sistema obrazovanja Da bi obrazovni istem kao sistem funkcionisao mora da ima svoju koncepciju funkcionisanja. sistem i podsistemi moraju biti otvoreni prcma okruženju. koji. Promene u jednom izazivaju promene u drugom. Svaki podsistem — stepen obrazovanja i vaspitanja predstavlja relativno zaokruženu celinu. u odnosu na viši. a izražava se u vidu zakona o obrazovanju i vaspitanju i druge normativne regulative. Dalje. cilj. pripada kategoriji društvenih sistema i tako predstavlja složen sistem koji izgrađuju podsistemi pozivnih . Nadrljanski: KIBERNETIKA U OBRAZOVANJU Svaki posmatrani sistem uvek je deo nekog većeg sistema. — usled sve većeg broja veza između sistema (podsistema) i okruženja i nemogućnost poznavanja svih uticaja okruženja na sistem (podsistem) ukazuje na stohastičke karakteristike ponašanja sistema. — postojanje sve većeg broja veza između podsistema i sistema i podsistema i okruženja označava složene sisteme. Sistem obrazovanja i vaspitanja je složeni dinamički i stohastički sistem koji funkcioniše. Kod dezagregacije globalnog sistema na podsisteme ili delove moraju se uvažavati sledeći kriterijumi: — da bi neka elementarna celina (deo.Obrazovanje je kompleksni sistem koji se ne može sagledavati i rešavati na osnovu 102 .Đ.) Koncepcija funkcionisanja sistema obrazovanja predstavtja skup ideja postulata i principa koji definišu elemente i funkcije tog sistema a u funkciji intenzifikacije naučno-tehnološkog razvoja. kao što smo naglasili. Funkcionisanje sistema i funkcionisanje njegovih podsistema i elemenata. — celina (sistem) i njegovi delovi (podsistemi) se nalaze u interakciji sa okruženjem. s obzirom na sve relevante relacije između objekata (prirodne i društvene). 36. ima rang njegovog podsisterna. podsistem) bila označena kao podsistem neke celine (sistema). odnosno. opet. Strukturu sistema određuje njegova svrha. — svaki deo (elemenat.

Đ. Nadrljanski i M. Nadrljanski: KIBERNETIKA U OBRAZOVANJU
iskustva. Zbog toga je neophodno da se kompleksnim probleniima prilazi naučnim metodama. I to ukoliko je problem kompleksniji, utoliko i metode prilaženja i rešavanja moraju biti kompleksnije. Utoliko izabrana metodologija uključuje i veći broj nauka i naučnih dostignuća. Na funkcionisanje obrazovanja kao sistema utiče mnštvo faktora i to po pravilu istovremeno. Da bi se obuhvatile sve te specifičnosti i one mogle proučiti, mora se, kao što je već rečeno, koristiti nov pristup. Taj pristup koji polazi od funkcionisanja sistema jeste kibernetički pristup. U ovom slučaju kibernetika se bavi proučavanjem obrazovanja kao sistema sa svojim elementima, njegovim razvojem, njegovim funkrionisanjem, kao i njegovim vezama sa ostalim sistemima, odnosno sa društvenim sistemom čiji je on podsistem. Komponovanje obrazovanja kao sistema počinje određivanjem podsistema ideja kao komponenata (elemenata). Tako se formira koncepcija funkcionisanja. Da bi se projektovala koncepcija funkcionisanja (slika y Formiranje koncepcije funkcionisanja sistema) neophodno je utvrditi i postaviti svrhu funkcionisanja u obliku zahteva koje sistem treba da zadovoiji.

Zahtevi relevantnih faktora Nauke: Političke Pedagoške Psihološke Sociološke Pravne Organizacione Ekonomske Tehničkotehnološke Informatičkokibernetičke druge

Koncepcija sistema obrazovanja

Modeli

Relizacija optimalnog rešenja

korekcija

praćenje

Uslovi i mogućnosti relevantnih faktora
regulisanje

poređ enje

korekcije

regulisanje

poređe nje

korekcije

regulisanje

poređ enje

Slika 67. Koncepcija funkcionisanja sistema obrazovanja Zahteve postavlja visi sistem i okruženje. Sem spoljnih zahteva, funkcionisanju sistema obrazovanja se postavljaju unutrašnji zahtevi u vidu mogućnosti njihovog zadovoljavanja. Potrebe i mogucnosti imaju dinamičku karakteristiku zbog njihovih kontinualnih promena. Obim i brzina tih promena imaju eksponencijaini karakter (slika 67). Sve to ukazuje na neophodnost da pri definisanju koncepcije funkcionisanja sistema obrazovanja moraju se angažovati mnoge naučne metode i naučna dostignuća. Kibernetički model koncepcije funkcionisanja sistema obrazovanja dat je na slici xx. Prema modelu na slici xx vidi se da projektovanje koncepcije funkcionisanja obrazovnog sistema predstavlja rezultantu između zahteva relevantnih faktora sistema obrazovanja i uslova i

103

Đ. Nadrljanski i M. Nadrljanski: KIBERNETIKA U OBRAZOVANJU
mogućnosti za realizaciju tih zahteva. Za definisanje koncepcije funkcionisanja sistema obrazovanja merodavne su naučne podloge iz sledećih nauka; a) Političke nauke su osnova postavke koncepcije funkcionisanja globalnog društvenog sistema, a posredno i samog sistema vaspitanja i obrazovanja kao i njegovih podsistema. Političke nauke su značajan faktor u kreiranju društvenog i naučno-tehnološkog razvoja zemlje, a isto tako su važan činilac u definisanju društveno-političkog određenja koncepcije funkcionisanja obrazovanja. b) Pedagoške nauke čine jednu od osnova koncepcije funkcionisanja sistema obrazovanja. Dostignuća u savremenoj pedagoškoj nauci moraju biti podloga u kreiranju pored politike i sistema vaspitanja i obrazovanja i koncepcijskih resenja znacaja, mesta i uloge svih nivoa obrazovanja u uslovima intenzivne dominacije i promena koje sobom nosi naučno-tehnološki progres. Pedagošku stranu koncepcije funkcionisanja sistema obrazovanja. u pogledu ciljeva, zadataka i pedagoških vrednosti sistema odrediće savremena pedagoška nauka. c) Psihološke nauke učestvuju u definisanju koncepcije funkcionisanja sistema obrazovanja. Kako je reč o specifičnom sistemu vaspitanja i obrazovanja u kome se integraino povezuju mnogobrojni faktori namenjeni učenicima i studentima i drugim polaznicima i učesnicima u vaspitno-obrazovnom sistemu, potrebno je i na bazi dostignuca psiholoških nauka dcfinisati koncepciju funkcionisanja sistema obrazovanja. d) Sociološke nauke takode čine jednu od podloga za definisanje koncepcije funkcionisanja sistema obrazovanja. Sociološka sredina u kojoj se realizuju ciljevi i zadaci obrazovanja nije samo škola i fakultet, nego i niz drugih društvenih formi rada koje imaju svoje specificnosti i zahteve o kojima se mora voditi računa u fazi projektovanja koncepcije funkcionisanja sistema obrazovanja. e) Pravne nauke čine naučnu podlogu za normativno-pravno uređivanje koncepcije funkcionisanja sistema obrazovanja, a u skladu sa pravnim sistemom koji se odnosi na oblast vaspitanja i obrazovanja i druge relevantne delove društvenog sistema u nasoj zemlji. f) Organizacione nauke daju osnov za organizaciono definisanje koncepcije funkcionisanja i funkcionisanje sistema obrazovanja. Specifičnosti sistema obrazovanja zahtevaju primenu savremenih naučnih rešenja za razne aspekte i forme realizovanja pojedinih zadataka u okviru koncepcije funkcionisanja i funkcionisanje sistema obrazovanja. g) Ekonomske nauke daju podlogu za izučavanje i uvažavanje merodavnih kriterijuma za definisanje koncepcije funkcionisanja sistema obrazovanja. Za dobijanjc optimalnog rešenja koncepcije funkcionisanja sistema obrazovanja značajnu ulogu imaju relevantni faktori koje određuju ekonomski zakoni i načela. h) Tehničko-tehnološke nauke predstavljaju osnov za definisanje programsko-sadržajnog dela koncepcije funkcionisanja sistema obrazovanja. Cilj i zadaci sistema obrazovanja direktno rezultiraju iz dostignutog stepena i perspektiva tehničko-tehnološkog razvoja, a isto tako predstavljaju značajan činilac funkcionisanja i razvoja društva u celini, te je zbog toga veoma značajno da se konccpcija funkcionisanja sistema obrazovanja bazira i na osnovama tehničkotehnoloških nauka. i) Informatičko-kibernetičke nauke čine okosnicu civilizacijskih promena u društvu, a samim tim utiču i na promene u sistemu vaspitanja i obrazovanja, Rezultati naučnog razvoja tih disciplina direktno će uticati i na promene u koncepciji, organizaciji i tehnologiji vaspitnoobrazovnog procesa i sistema u celini. Zbog toga se mora sagledati značaj informatike i kibernetike za modeliranje koncepcije funkcionisanja sistema obrazovanja. j) ostale nauke na kojima se baziraju sadržaji bazičnog i profesionalnog obrazovanja. Svaka od osnovnih funkcija sistema obrazovanja ima svoju koncepciju funkcionisanja koja se formira prema shemi na slici xy. Za svaku sledeću osnovnu funkciju, spoljni zahtev predstavlja rezultat funkcionisanja prcthodne osnovne funkcijc. Način povezivanja koncepcija pojedinih funkcija sistema obrazovanja i svih zajedno, predstavlja koncepciju funkcionisanja obrazovanja kao celine.

104

Đ. Nadrljanski i M. Nadrljanski: KIBERNETIKA U OBRAZOVANJU
Sistem obrazovanja je identifikovan po elementima i kriterijumima koji važe u opštoj teoriji sistema za sisteme. Za njega, isto tako, važe principi za definisanje ciljeva funkcionisanja i dopustena odstupanja. Posmatramo li obrazovanje kao sistem možemo utvrditi sledeće osnovne ciljeve: a) kontinuitet funkcionisanja sistema, odnosno nastojanje da obrazovanje opstane kao sistem i pored delovanja faktora koji narušavaju njegovo funkcionisanje, b) povećanje efikasnosti funkcionisanja u svrhu olakšanja obezbedenja opstanka i c) kontinuitet povećanja efikasnosti funkcionisanja koji omogućuje progresivan razvoj obrazovanja kao sistema. Ostvarivanje pojedinih hijerarhijskih zavisnih i uslovljenih ciljeva vezano je nivoom dopuštenih odstupanja od zahteva postavljenog cilja. Svaki od navedenih opštih ciljeva sistema ima različit značaj za svaku vrstu sistema (Prema citiranoj knjizi S. Marjanović navodi klasifikaciju sistema na sledeći način: a) sistemi ideja; b) sistemi funkcija; c) materijaini sistemi; d) biološki sistemi, i on ih označava kao osnovne grupe sistema). Kako obrazovanje pripada grupi funkcionalnih sistema, to će se pažnja koncentrisati na proučavanje osobina ciljeva i odstupanja koji se odnose na te sisteme. Različitost značaja ostvarivanja postavljenih ciljeva predstavlja osnovnu meru za definisanjc regulacionog sistema funkcionisanja sistema obrazovanja. Specificnost funkcionalnih sistema je u tome što oni mogu imati “kombinovane tolerancije”, Odnosno za te sisteme je karakteristično to što ukoliko dođe do zastoja u njihovom funkcionisanju (opstanak) njih može da održava viši sistem. U funkcionalnim sistemima moguće je da postoje podsistemi koji ne funkcionišu, ali to nadoknađuje viši sistem čiji su oni deo. Takvi sistemi ne samo što ne doprinose postizanju cilja celine nego i umanjuju rezultate globalnog sistema i njegovih drugih podsistema. To se može tolerisati sve dok viši sistem ostvaruje cilj kontinuiteta funkcionisanja. Kada takav sistem prestane da bude uslov kontinuiteta funkcionisanja višeg sistema, on prestaje da toleriše taj svoj podsistem koji ima zastoj u funkcionisanju. Zbog toga za postizanje cilja kontinuitet funkcionisanja svi parcijaini ciljevi podsistema elemenata moraju biti usklađeni sa zajedničkim ciljevima sistema - moraju postati njegovi parcijaini ciljevi. Ovi se parcijaini ciljevi ostvaruju kompleksnim akcijama koje su ustvari funkcionisanje sistema. Regulisanjem funkcionisanja sistema obezbeđuje se održavanje odstupanja u dopuštenim granicama. U funkcionalnim sistemima kao sto je obrazovanje uklapanje parcijalnih ciljeva u zajednički cilj sistema reguliše se upravljanjem funkcijama koje ostvaruju elementi koji izgrađuju taj funkcionalni sistem. Prilikom definisanja pojma sistema, rekli smo da sistem predstavlja relativno izolovan skup podsistema i elemenata, što je jedna od suštinskih karakteristika, Stepen izolovanosti sistema je obeležje sistema koje rezultira iz osnovne koncepcije formiranja sistema. Ostvarenje određenih (osnovnih) ciljeva funkcionisanja sistema obrazovanja i vaspitanja zavisi od stepena povezanosti sistema sa okruženjem. Iz toga proističe i efihasnost sistema koja se daje izrazorn: Ef = f (Si) Ef — efikasnost sistema Si — stepen izolovanja što znači da je funkcionalna zavisnost efikasnosti funkcionisanja od stepena izolovanosti uslovljena vrstom povezivanja sistema sa okruženjem.

105

uređaji i drugo što omogucuje realizaciju programskih sadržaja obrzovanja). pa su neophodne komponente prometnih aktivnih elemenata sistema obrazovanja. učenike.zahteve za obrazovanjem koji proističiu iz strategije razvoja.nastavne objekte. .razvojne. on mora: .finansijska sredstva. Prometni aktivni elementi sistema obrazovanja obuhvataju: . . školske ekonomije. pored školskih objekata.nastavna sredstva (pod nastavnim sredstvima ovde se smatraji sva ona sredstva. alati. kojim se obezbeduju investiciona ulaganja troškovi funkcionisanja sistema obrazovanja. potrebno je sagledati i oceniti dostignuti nivo i obim sistema obrazovanja. studente i nastavnike i druge kadrove koji realizuju programske ciljeve. podrazumevaju primenu tradicionalnih i savremenih metoda za upravljanje nastavnim proceshna u obrazovanju. tu se ubrajaju proizvodni pogoni. Sistemski prilaz gradnji obrazovanja kao sistema trebalo bi da se postavi na osnovu modela koji je prikazan na slici .nastavne metode.da svaki aktivni elemenat sistema obrazovanja mora imati najmanje po jedan ulaz i po jedan izlaz. Analiziraju se aktivni elementi sistema obrazovanja.prometne i . savremenog sistema vaspitanja i obrazovanji potreba svakodnevnog života i rada pojedinaca. objekti na kojima se realizuju i drugi oblici . saobracajni poligoni. Nadrljanski: KIBERNETIKA U OBRAZOVANJU U razradi koncepcije funkcionisanja sistema obrazovanja. odnosno sve one objekte u kojima se realizuji programski sadrzaji. zadatke i sadržaje sistema obrazovanja. da bi neki elemenat u sistemu bio aktivan. Direktni aktivni elementi sistema obrazovanja obuhvataju: programske sadrzaje svih podsistema obrazovanja (prema slici ). . . .materijalne komponente.pomoćne. utrošak energije. Prema tome.Đ. Nadrljanski i M.informacije su osnova komunikacija u sistemu obrazovanja.da utiče na okruženje (odnosno na druge aktivne elemente) i okruženje na njega i to kazuje . analizirati zahteve koje bi trebalo da obezbedi takva koncepcija funkcionisanja obrazovanja i utvrditi uslove i mogućnosti za njeno ostvarivanje i funkcionisanje sistema obrazovanja. mašine. . Pod aktivnim elementima sistema obrazovanja podrazumevaju se oni elementi koji na određeni način zavise od drugih elemenata i okruženja. Prema takvom poimanji sistema izvršena je klasifikacija elemenata na: .direktne. 106 . aparati. Pomoćni aktivni elementi sistema obrazovanja obuhvataju: .

osnovni (primanii) uslov opstanka svakog sistema. 107 . Naše opredeljenje za sistemsku metodologiju nas obavezuje da u okviru razmatranja organizacije sistema obrazovanja i vaspitanja proučimo karakteristike sva tri stepena organizovanosti. Prema tome. Organizovanost sistema obrazovanja i vaspitanja Opšta teorija sistema u razmatranjima organizovanosti sistema govori o opštoj ravnoteži. Svi navedeni stepeni organizovanosti pojavljuju se u dva stanja (pozitivno i negativno) : ravnoteža i neravnoteža. optimalnost je najviši stepen organizovasti.Đ. treba naglasiti da se optimalnost sistema ne može ostvariti ako se prethodno ne ostvari stabilnosi i opšta ravnoteža. Pri tome. odnosno da se takvom sistemu smenjuju pozitivna i negativna povratna sprega. Prema tome. Za stabilnost sistema karakterističan je stalni uspon (razvoj) sistema. Nadrljanski: KIBERNETIKA U OBRAZOVANJU Direktni aktivni elementi sistema Pomoćni aktivni elementi sistema SISTEM OBRAZOVANJA Prometni aktivni elementi sistema OBRAZOVANI UČENICI I STUDENTI Razvojni aktivni elementi sistema Slika 68 Elementi sistema obrazovanja Razvojni aktivni elementi se odnose na naučno-istraživački rad na unapređivanju sistema obrazovanja. Prvi stepen organizovanosti — opšta ravnoteža — Svaki sistem. Nadrljanski i M. da bi se održao kao sistem (da ne bi doživeo destrukciju). stabilnosti i optimalnosti kao tri stupnja organizovanosti sistema. sistem u stanju stabilnosti obezbeđuje stalan razvoj sistema bez obzira na promene polariteta povratnih sprega (pozitivne i negativne). optimalnost i neoplimalnost. Opsta ravnoteža je najniži stepen. mora raspolagati sposobnošću da povremeno prolazi kroz stanje opšte ravnoteže. odnosno najniži stepen organizovanosti sistema koji održava sistem je opšta ravnoteža. Drugi stepen organizovanosti — stabilnost — Prethodni stupanj organizovanosti sistema obezbeđuje opstanak sistema kroz stanje opšte ravnoteže. posle određenog vremena. stabilnost i nestabilnost. bez obzira da li se sistem nalazio na liniji uspona ili opadanja. Opšta ravnoteža je karakteristlka organizovanosti sistema koja izražava sposobnoat sistema da povremeno napušta stanje ravnoteže i da se. ponovo u njega vraća.

ta poruka mora biti dovoljno potpuna. Protivurečnost između onoga šta je dužan da čini čovek koji upravlja određenim pojavama i procesima i onoga što on može da čini ne postoji samo u nastavi. a u maksimizaciji svih rezultata. nazivaju se relevantne ili ključne povratne sprege. a s obzirom na činjenicu da sve povratne sprege nisu jednako relevantne za normalno funkcionisanje sistema. posebno za shvatanje ostvarenja određenog stepena organizovanosti. Nadrljanski i M. veština i navika svakog učenika. Sve one povratne sprege. već se radi o sistemu povratnih sprega. Sa stanovista naših shvatanja. Kompleksnost sistema povratnih sprega se povećava sa razvijenošću i složenošću samog sistema. primenjujući optimalne metode za svakog učenika pojedinačno. u prvom redu organizacile sistema obrazovanja i vaspitanja. čak i najmanje povećanje količine poruka koja stiže od učenika ka nastavniku nemoguće je primiti i adekvatno reagovati. U svom zapaženom celokupnom delu Feliks fon Kube (Felix v. mora dobijati poruke od svakog učenika. To su ključni uslovi za adaptaciju karaktera nastave stanju znanja. Dva važna uslova za dobro upravljanje u nastavi jesu postojanje operativne povratne sprege i adaptacija upravljačkih aktivnosti stanju i osobinama upravljanog sistema. se ogleda. U tradicionalnoj nastavi. Prema navodima u literaturi. nije u pitanju pojedinačna povratna sprega. u optimalnosti i minimizaciji svih utrošaka. tada se može ostvariti optimaino upravljanje sistemom obrazovanja. Cube 1968). • primenjuje optimalne metode obrazovanja za svakog učenika posebno. Pravilnost i stalnost uspostavljanja povratnih sprega jedino omogućuje funhcionisanje datog sistema cilju pretpostavku čine: struktura i koncepciji funkcionisanja. Pri tome. treće. Kada se one utvrde i njihov mehanizam funkcionisanja reguliše. prema sadašnjim shvatanjima. osobinama njegovih misaonih procesa i drugim njegovim individualnim osobinama. nastavnik mora na određen način reagovati na poruku koju dobija od svakog učenika. koji odreduje takva kvalitativna svojstva sistema kao što su: kretanje i razvoj sjstema u kome se dostiže najviši stepen racionalnosti. vršimo selekcioniranje povratnih sprega. nastavnik ne može istovremeno da: • prima poruku od svakog učenika. organizaciju sistema obrazovanja i vaspitanja treba zasnovati na najvišem stepenu — nivou optimalnosti. • obavlja nastavu različitim tempom. odnosno ona mora davati obaveštenja o raznim parametrima učenikove delatnosti. Za proučavanje optimalnosti organizacije sistema obrazovanja i vaspitanja relevantna su proučavanja i nižih stupnjeva organizovanosti (stabilnost i opšta ravnoteža). Međutim. Na osnovu navedenih faktora. odnosno sistemu sadržaja vaspitno -obrazovnog rada. uslov stabilnog opstanka nekog sistema je normalno funkcionisanje mehanizma. da je analizuje i shvata. kakva je u našim školama. bar jedne povratne sprege. potrebno je znatno povećati protok nastavnih poruka koje stižu od učenika nastavniku i od nastavnika ka učenicima.U interesu bližih određenja i razumevanja celokupnog mehanizma kretanja i razvoja sistema obrazovanja i vaspitanja i njegovog uticaja na kretanje društva. Nastavnik mora dobijati od učenika blagovremenu i dovoljno čestu poruku. zastupa kibernetički 108 . može se jasno uočiti kriza nastave i neophodnost da se ona prevaziđe.Đ. Kibernetički modeli regulisanja nastave Na osnovu do sada izloženog jasno se uočava svojevrsna kriza savremene organizacije nastave: da bi obrazovanje bilo efikasno. međusobne povezanosti aktivnih elemenata u sistemu. integralno obuhvatanje svih povratnih sprega je nemoguće. Ali kada je reč o sistemu obrazovanja. značajnih za upravljanje nastavom. Nadrljanski: KIBERNETIKA U OBRAZOVANJU Treći stepen organizovanosti — optimalnost — Najviši oblik organizovanosti sistema. neophodno je objasniti delovanje povratnih sprega — lanaca. Svakako. drugo. a posebno o mehanizmu psihičkih procesa. a prema zahtevima i potrebama društva. • da istovremeno uči različite učenike na razne načine.

Nadrljanski i M. To se ostvaruje putem odnosa „zahtevana i stvarna vrednost“. Tu više nema govora o izboru učenja. Kibernetički model regulisanja nastave 109 . Primenjujući tada veoma aktuelne metode iz teorije informatike i kibernetike na proces učenja. • Multimedijalni nastavni programi mogu se razviti i strukturisati. Iako se proces nastave verovatno ne može opisati jednim tako jednostavnim modelom. Kenig. Nastavnik radi na kompleksnom sistemu nastave i sopstvenom sub-sistemu.Đ. Bazirano na biheviorističkim teorijama učenja. Dalju sistematizaciju taj kibernetički model dobija kao sistem kroz pojmovnu obradu. Riedel). Nastavne poruke koje su prenete obrađuju se kognitivno. • Kibernetički predstavljeni modeli mogu se primeniti u optimizaciji i evaluaciji nastavnih procesa. Nadrljanski: KIBERNETIKA U OBRAZOVANJU pristup da objasni nastavnu realnost. Kube (1968) i Frank (1974) redukuju didaktiku na čistu metodiku. pozivanjem pohranjenih podataka i izgradnjom novih struktura. da koncept planiranja ne treba da bude „izboksovan”. struktura procesa učenja se modelira i matematizuje poput kalkulatorskog kruga. 1979) Slika 69. Ridel 1976 (Koenig. nego da fleksibilnost služi za podsticanje i optimalizaciju učenja. Ridel i Kenig shvataju raznovrsnost aspekata planiranja kao neophodnost. naročito korišćenjem medija. ovde se ističu tri vredna pažnje polja primene: • Učenje se može definisati kao obrada nastavnih poruka. jer se vrednosti mogu uporediti u nastavi i uticati na didaktičke odluke (slika 69). Ovde se opet prihvata pojam učenja prema Hajmanovom modelu. da bi se nastavnik mogao fleksibilno pripremiti na određene reakcije i akcije učenika. Oni naročito ukazuju na to. (Ridel.

4. Nadrljanski i M. Značenje koje leži u osnovni komunikacije za interakciju (a time i za procese podučavanja i učenje) može se predstaviti kroz četiri odlučujuća osnovna fenomena (Vaclavik i drugi autori navode još dva): 1.Đ. koja proizilazi iz motiva i pobuda. Sadržajni nivo se u školi. utvrđuje kurikulumom. Ljudski postupci mogu se definisati kao smisleno. Interakcija se odigrava na svim nivoima uzajamno i svestrano. kritika. osveste. Model interakcije Pojam interakcije obuhvata fenomen koji polazi od čovekove osnovne uključenosti u socijalne odnose. 3. Ne može se ne komunicirati. Interpunkcija toka komunikacije koju vrše partneri u komunikaciji određuje prirodu jednog odnosa. Postupanje može značiti i izostavljanje (Rečnik 110 . razmirice i konflikte treba posmatrati takođe kao konstitutivne. Na nivou odnosa i metanivoa odigravaju se prema mišljenju modernih sociologa oni procesi koji se u klasičnoj pedagogiji označavaju kao vaspitanje. delovanje. Nadrljanski: KIBERNETIKA U OBRAZOVANJU Slika 70. U svakoj komunikaciji prepoznaje se aspekt sadržaja i aspekt odnosa. interakcija. Na nivou odnosa dolazi do izražaja način na koji će te informacije biti prenošene u odnosu nastavnik–učenik (tu se računaju i forme nastave i artikulacija nastave). obrađuju se u grupi. Nizanje saopštenja označava se kao interakcija. Četiri pojma obeležavaju sistematički horizont na kome se razvija didaktičko značenje interakcije: komunikacija. npr. i ćutanje ili ignorisanje je komunikativno ispoljavanje. nastavnik sa jedne strane iskazom „To je pogrešno”. 2. Na trećem metakomunikativnom nivou nesvesno ispoljeni elementi odnosa se otkrivaju. U centru simboličke interakcije stoji smislena razmena kulturnih značenja (razmena informacija). i s obzirom na njihovu nameru i način na koji se ophode sa njima. Interpunkcije možemo posmatrati kao svakodnevne i neophodne momente regulacije u interakciji. voljno. Vaclavik (Watzlawick) i drugi autori (1972) pod ljudskom komunikacijom podrazumevaju jedno saopštenje (message). po mogućnosti. Nastava se stoga ne posmatra samo kao uslov za mogućnost uzajamnog razumevanja kulturnih značenja. isto kao i uzajamno razumevanje. Razlike u mišljenju. njenih struktura i društvenih veza uslovljenosti. tj. Pri tom se pretpostavlja da ljudi u socijalnim odnosim komuniciraju na osnovu simbola čija značenja razumeju (slika 70). uz pomoć svog stručnog autoriteta može da stavi znak ili sa druge strane pitanjem „da li se svi slažu sa odgovorom?” može da potakne metakomunikaciju. Ljudi kao jedinke koje razumeju smisao i kontaktiraju jedni sa drugima opet su u centru analize i planiranja. svrsishodno delovanje na okolinu. individue deluju razumevajući i upućene jedna na drugu u medijumu kulture. ciljano. nego je treba organizovati kao proces sporazumevanja tj. U jednoj od teorija i modela didaktike orijentisane na interakciju radi se o proučavanju stvarnosti.

Koliko je efikasno verbalno poučavanje najtešnje zavisi od reprezentacije koja aktivira učenika kad čuje ili pročita reči. nego za sve tipove poučavanja i upućivanja.Za kritiku metoda preporučljiva je nastava informatike naročito u procesu modelovanja. Neke savremene metode instruiranja sistematski se trude da pobude spontanu pažnju učenika. i njegova promena tokom vremena je od važnosti ne samo u vezi ITS (inteligentni tutorski sistemi). Intencija je da su kulturno i socijalno delovanje izvršeni na moralnim principima. Nadrljanski i M. ali koji vrlo liče na prave. već sa problemima i pokušajima da se nađe rešenje. mogu da omoguće informisanje učenika na način koji najviše odgovara kognitivnoj obradi pri sticanju znanja. za koje mogu biti navedena tri nivoa: 1. koji jesu veštački. rečenice ili lekcije. Većina najranije stečenih znanja nije stečena instituncionalno. U isto vreme. i smislenog delovanja u skladu sa zahtevima emancipacije. Hipoteze se mogu falsifikovati. Metodičko-kritički: Kod Brecinka (Brezinka. između sadržaja učenikove semantičke memorije i njegovog/njenog prethodnog perceptualnog iskustva. Literatura ističe koliko je teško oceniti kvalitativne razlike. ali opšte mišljenje danas u kognitivnoj psihologiji je da razlike u znanju treba shvatiti kao kvalitativne razlike u njegovom sadržaju. Nasuprot tome kako dete uči slučajno. Obim tih znanja uglavnom zavisi od bogatstva detetove okoline. Ne postoje razlozi zbog kojih bismo dali prednost jednom načinu sticanja znanja nad drugim. slučajna učenja pravi uzrok individualnih kognitivnih razlika. Relativan uticaj tih izvora znanja varira zavisno od uzrasta učenika i samog objekta o kom se stiču znanja. Uopšteno. 1972) se kaže: „Nauka ne počinje sa činjenicama. koje postoje u svim organizacijama. Moćne statističke metode postoje da procene kvantitativne promene. procedure dijagnosticiranja zasnovane su na reakcijama na deterministički način. ti uslovi. Nedovoljno prethodno znanje ili pogrešna shvatanja česti su uzroci neefikasnosti transfera znanja. Nove tehnologije omogućuju stvaranje situacija koje pobuđuju pažnju i motivaciju. Verovatno je da su nasumična. Dijagnoza individualnog znanja. Znanje se može steći direktnim opažanjem. Naročito je Pijažeovo (Piaget) (1896–1980) i Kolbergovo (Kohlberg) (1927–1989) istraživanje socijalizacije i zahtev za razvijanjem i obrazovanjem moralnog suda i u školi i nastavi odigralo veliku ulogu. koji u objašnjenje ili ocenu unosi sve važne detalje. Takođe. mnogoznačno se koriste i izrazi kritično. slika. 1972) naglašava neophodnost kritičnog delovanja u smislu postavljanja izazova pred vlastiti um. strukturi i primenljivosti. ili putem jezika (pisanog ili verbalnog). 111 . Društveno-kritički: Molenhauer (Mollenhauer. Nove metode mogu da menjaju uslove u kojima se nalazi učenik. Uloga pažnje i namere da se uoči jeste od posebnog značaja pri akvizaciji znanja. Nastava orijentisana na rad.Đ. i slično. može dovesti do značajne emancipacije onoga koji uči. prema Mejeru (Meyer 1987). Socijalno delovanje odražava se pre svega na aspekat odnosa (Vaclavik 1972). ukoliko organizacijom nastavnog procesa upravljaju radnje koje su dogovorene između nastavnika i učenika. koje se obično pripisuju socijalnoj sredini. Usvajanje pretpostavljenih podataka oslobađa od grešaka u ocenjivanju kognitivnih modela. 3. ali se nikad ne mogu verifikovati (uporedi Poper 1902). 2. da iskoriste i motivisano i nenamerno učenje. konvencionalno učenje upućivanjem. odnosno kritika. čak i prema individualnim potrebama. Na ovo pitanje trebalo bi da odgovore dijagnoze usmerene specijalno na ta pitanja.” Takvim pristupom Brecinka izražava mišljenje da naučnici prvo formulišu jedan problem i zatim razvijaju hipoteze (pokušaji rešenja) pomoću kojih se ispituju fenomeni stvarnosti. U ispravljenim hipotezama može se javiti zakonomernost (stvaranje teorije). Ovo takođe znači da didaktička i pedagoška nastojanja deluju u datom slučaju protiv prisila i smetnje. Uloga koju igra jezički način sticanja znanja ne može se posmatrati odvojeno od odnosa koji postoje za određeni uzrast u određeno vreme. bazira se najviše na sposobnosti učenika da uči sa namerom. Razumsko-kritično: Ovaj pojam vraća na Imanuela Kanta (1724–1804). Nadrljanski: KIBERNETIKA U OBRAZOVANJU sociologije). Nedavna psihološka istraživanja o semantičkoj teoriji pokazala su da postoji povezanost informacija koje su dobijene i na jedan i na drugi način.

Odnos između informacije i prethodno stečenog znanja je izvor pozitivne ili negativne motivacije učenika. i primeri koncepata. Bilo kakva aktivizacija zahteva adekvatnu obradu podataka u svesti učenika: u ovom smislu pasivno je samo kada se ništa ne uči. da se preispitaju šematizovani modeli čoveka sadašnjosti i daju realnije projekcije profila čoveka budućnosti: temeljno obrazovanog. inventivnog. uloga verbalnih primera itd. Nadrljanski i M. važan problem koji se tiče nastavnog programa jeste sledeći: da li je moguće odrediti optimalan redosled – ili možda i individualno optimalan redosled za prezentaciju informacija učenicima koji bi povećao efikasnost instrukcija? Opšta shvatanja mogu se steći apstrakcijom iz skupa empirijskih primera. Sticanje novih znanja i prethodna znanja su u interakciji. slojevitost i stvaralačka funkcija čoveka u našem vremenu i budućnosti. stvoriće se stanje pozitivne motivisanosti. ili okvira prethodnih znanja. ili negativne efekte interferencije. ili opserviranjem i obradom prezentiranih informacija. Zato se proučava složenost. Slično. prijemčivog za novine. Usvajanje informacije je moguće samo uz pomoć prethodno stečenih znanja. nasuprot ovome. Uloga tipičnosti veoma je istaknuta u procesu akvizicije prototipova i zaslužuje da se znatno više istražuje. već takođe i bolje razumevanje faktora sredine. Opšte je uverenje da informacija igra značajnu ulogu u ovom smislu i da postoji optimalna novost koja može da bude različita za svakog pojedinca. odnosa jezika i znanja. dominira vrlo mali broj relacija: skup koncepata kome dati koncept pripada. Pokazalo se da je ipak takav način sticanja opštijih znanja vrlo redak. Ideja razvijanja koncepata koju je zastupala psihologija mišljenja približava se pristupu reprezentacije znanja baziranog na memoriji. i po svoj prilici. obrazovnih i psiholoških uzroka tih grešaka. Obično se učeniku serviraju već dokazana i opštepoznata generalna znanja.Đ. radom pomoću konstruisanog mikrosveta. osobine koje izdvajaju dati koncept od ostalih. obrazovanja i rada. on 112 . Ako. zadovoljava taj optimum. povezano sa korišćenjem novih tehnologija. poruka ili problem sadrži previše nepoznatih činjenica. Društveni i tehničko-tehnološki progres informatičke ere nalaže da se uspostavi razuman odnos između opšteg i stručnog obrazovanja. koji je već opisan u literaturi. Problem korigovanja pogrešnih koncepata predstavlja veliki izazov za korišćenje novih tehnologija. Istraživanje pogrešnih shvatanja je od velikog značaja: poučavanje o naučnim shvatanjima zahteva ne samo detekciju grešaka. Pri ispitivanju oblika tipičnih definicija. i može se vezati za određenu materiju ili generalno sa instrukcijama. u smislu da iza njih ne stoji naučno istraživanje. Najnovija psihološka istraživanja ističu čovečiju dugotrajnu memoriju i prema tim istraživanjima sticanje znanja ni u kom slučaju nije kumulativno ni modularno. reprezentacije znanja. vezaće se uz to gradivo. Aebli (1981) je pokazao da se većina prethodnih istraživanja odnosila na usvajanje koncepata tako što pojedinac razvija koncept apstrakcijom na bazi istaknutih primera. U slučaju učenja koncepata pomoću direktnih instrukcija još uvek se sa aspekata razvoja učenika radi o konstruktivnom procesu. da se ostvari odgovarajući balans između duhovne i fizičke realnosti. Samostalno stečena opšta znanja mogu biti i pogrešna shvatanja. i predaju mu se neposrednim instruiranjem uz pomoć udžbenika. što je problem dijagnoze. Ako obim nepoznatog koji sadrži prezentirana poruka koja treba da se nauči ili problem koji treba da se reši. individualnog i društvenog razvoja. akvizicija opštih shvatanja putem jezika. što prouzrokuje ili pozitivne efekte transfera znanja. teorije i prakse u nastavi. Deklarativna znanja mogu se steći i svakodnevnim iskustvom. fleksibilnog. Dalja istraživanja bi trebalo da odgovore na sledeća pitanja: kada staro znanje pomaže sticanju novog? Kada ometa akviziciju? Da li se staro znanje zaboravlja? U istom kontekstu. Svako novo znanje skuplja se. i negativnu motivaciju. onda stvara dosadu. koja ometa rad na postavljenom zadatku. uključuje probleme značenja. neuspeh i frustracije pri rešavanju. Nadrljanski: KIBERNETIKA U OBRAZOVANJU Uloga postupanja učenika pri akvizaciji znanja veoma zavisi od vrste znanja koje treba da se stekne. obrađuje i integriše u memoriju pomoću šema. ili ako ne pruža dovoljno novih činjenica. ili sa instrukcijom uopšte. spremnog i sposobnog da stavi u službu razvoja čoveka tekovine savremene civilizacije i upravlja njima. ili putem pisanog teksta ili govora. i to stvara uzaludne napore.

Pri istovremenom razmatranju sličnih predmeta. Savremena obrazovna tehnologija. strukture i funkcije. unutrašnje višestruko povezivanje i klasifikovanje svih čula i pojedinačnih predstava da bi se odrazila celina predmeta odnosno pojave. kada se pojedina tehnička i naučna područja sve više prožimaju. Proizvodnja znanja. Mišljenje je napregnuto i intenzivno. mogu se pojedini zadaci rešavati samo posmatranjem celine. Imperativ naučno-tehnološke revolucije i informatičke ere jeste da savremenim obrazovanjem čoveka osposobi da shvati i usvoji naučna dostignuća. osposobljava ljude da je shvate. da se permanentno obrazuju i da svoje obrazovanje stavljaju u funkciju društvenog progresa. stvara preduslove za angažovanje svih čula u procesu sticanja novih znanja. taktilni i akustički signali odvojeno. oslobađanju i razvoju ličnosti. Razlike time postaju jasnije. pedagošku delatnost. Brže se izdvajaju bitna i opšta svojstva. za koje se zalažemo. predviđa. razvili svoje sposobnosti i kreativni potencijal. razvijaju ono što će doprinositi društveno-ekonomskom i kulturnom razvoju. razvija kreativnost učenika i obezbeđuje veću aktivnost učenika u nastavi i učenju. unapređivanja proizvodnje. sadržajima i oblicima nastave. niže jednu pojedinačnu informaciju za drugom i iz svega mora složiti celinu. U tradicionalnoj nastavi učenik slaže kockicu po kockicu mozaika. Ako su posmatrani predmeti ili pojave složeni. da njima razvija i obogaćuje svoju ličnost. njene domete i ograničenja i da kreiraju inovacije u organizaciji. Formiranje pojmova praćeno je istovremenim formiranjem odnosa. naučna i tehničko-tehnološka dostignuća. kontroliše i upravlja društvenim procesima. donosi odluke. predstavlja garanciju progresa i opstanka ljudskog roda u našem vremenu. U svesti ne nastupaju optički. istražuje. kvaliteta društvenog života i stvaranja uslova za potvrđivanje vlastite ličnosti. stvaraoce materijalnih i duhovnih dobara. Učenik prima i prerađuje novu poruku u višestrukim 113 . Obrazovanje realizuje neke svoje osnovne zadatke ukoliko je u stanju da ostvaruje svoje istorijski kreirane mogućnosti i proširuje granice ljudskog postojanja i opstajanja. izgradnja te celine nije jednostavna. i u nastavi treba oponašati delatnost nervnog sistema i preći na metodu kompaktnih posmatranja. ispolji ono što može i postigne ono što jeste. ukoliko omogući čoveku da razvije svoje potencijalne mogućnosti. Činjenica je da broj podataka raste. Nadrljanski i M. obogatili se kulturnim vrednostima. Na taj se način delatnošću nervnog sistema predmeti i procesi spoljnjeg sveta odražavaju u njihovoj kompaktnosti i mnogostrukosti. u funkciju društveno-ekonomskog i kulturnog razvoja. analogno. Osim toga proces učenja je neuporedivo brži. Zato je informatička era realnost a ne apstrakcija. Imperativi informatičke ere su da obrazovni sistem omogući temeljitiju obrazovanu ličnost. trebalo bi da poseduju svi ljudi. Ona će doprineti potpunijem razvoju ličnosti. Kibernetika posmatra sisteme u njihovoj međusobnoj zavisnosti i vezama. a ne samo odabrana intelektualna elita ili grupe tehnokratski orijentisanih stručnjaka. Nadrljanski: KIBERNETIKA U OBRAZOVANJU treba da bude sposoban da planira. obogaćivanju društvenog života novim vrednostima i ukupnom tehničkotehnološkom razvoju zasnovanom na humanističkim principima i demokratskim tekovinama čovečanstva. da se njime koristi u procesu kreiranja novih saznanja. spreman da se angažuje. Takav oblik mišljenja je složen. sposobne da prate naučna i kulturna dostignuća. Ovo su bitni razlozi što se u našem vremenu smatra da je prvorazredni zadatak pedagoške nauke i drugih naučnih disciplina da proučavaju društvenu stvarnost. Znanje. pojava ili pojmova učenik mora neprestano da uočava i upoređuje. Metoda odvojenog usvajanja delova ili pojedinačnih pojmova ne olakšava usvajanje celine. tehnici i tehnologiji obrazovne delatnosti. Posmatranje kompaktnosti sastoji se u potpunom ulaženju u celovitost procesa.Đ. kulturna i druga dostignuća. njegova obrada i stavljanje u funkciju poboljšanja kvaliteta života. ljude koji su savladali fonetsku i kompjutersku pismenost. i ređe se događaju greške. Složenim konkretnim vezama u spoljnjem svetu odgovaraju složene veze signala u kori velikog mozga. daje svoj doprinos društvu i preuzima odgovornost za posledice donesenih odluka i svoje delatnosti. prihvate njene tekovine. Tom metodom učenik uočava predmete i pojave u svoj njihovoj složenosti. ličnosti razvijene socijalne i moralne kulture. uz korišćenje multimedijalnih sistema. U naše vreme. nego nastaje opšti utisak. Sve što je u nekoj zavisnosti posmatra se međusobno povezano. i mnogostrukosti i razvoju.

Tu se radi o istovremenom posmatranju većeg broja parova kategorija. Smisleni kompleksi posmatranja. bitno i pojava. Kibernetički algoritmi obuhvataju: 1. b) serijski. Algoritmi za metode učenja. To mogu bili: prirodno-naučni. tehnološko-ekonomski. kauzaini. Slika 71. 3. a) analitičko-sintetička metoda Algoritam vodi od globalnog pogleda na neki predmet ili pojavu do izdvajanja bitnih svojstava uz pomoć analize i konačno sintezom do pojma celine. Kompleksi kategorija.Đ. tehnološki i drugi lanci razvoja ili apstrakcija. Nadrljanski: KIBERNETIKA U OBRAZOVANJU asocijacijama i time je bitno bolje usvaja. On usvaja pojmove i relacije u njihovoj unutrašnjoj povezanosti. Model analogije ulaza i izlaza u sistem Te niti mogu biti: 1. tu spadaju vremenski. 4. b) induktivno-deduktivna metoda Algoritam induktivne metode vodi od pojedinačnih slučajeva njihovih odnosa uopštavanjem u induktivnom postupku zaključivanja do opšteg zakona ili pravila. politehnički i slični kompleksi. tu spadaju grafički prikazi. Pojam i relacija. Redosledi Oni mogu biti paralelni ili serijski: a) paralelni. Algoritam deduktivne metode pokazuje put od opštih zakona preko pojedinačnih sudova i do raznih postupaka do deduktivnog 114 . Time stvara misaona uporišta i niti vodilje. logički. 2. Njima se obuhvataju struktura i relacija smeštene u okolnom svetu. Nadrljanski i M. Time se u svesti odražavaju ne samo unutrašnji odnosi i zakonitosti nego i odnosi prema spoljnjem svetu. na primer: uzrok i posledica.

U praksi se nova znanja moraju obavezno proveriti. izvor podataka o literaturi stručne knjige. osnovna svojstva. dodaju se uvek nova svojstva i tako se prema algoritmu dolazi do sve boljih aproksimacija stvarnosti. dodaje mu nove činjenice i zaključke dok se konačno ne postigne željeni cilj. Mnogostrani kontakti i isticanje objekta kao i predznanja vode do uspešnog posmatranja. 2. d) metoda analogije Ovde algoritam vodi od ranijeg. d) algoritam sažimanja 115 . Pri tom se utvrđuju pomagala i etape da bi se problem svladao. Algoritam vodi od podataka neprestanim poboljšavanjem ili upravljanjem do izlaza ili reakcija sve bližih cilju. Radne i završne kontrole dopuštaju da se uporedi ono što je postignuto s onim sto je bilo planirano i izazivaju odgovarajuće intencije u upravljanju i poboljšanje puta kojim se pošlo.Đ. bazama podataka. e) metoda modela Polazeći od grubog. Za svako poglavlje treba postaviti pitanje. Pri tom se razvija određena strategija. leksikona i dokumentacija tragamo dalje po referativnim časopisima i bibliotekama. Dalji su. Nadrljanski: KIBERNETIKA U OBRAZOVANJU zaključka i nove tvrdnje odnosno do specijalnog zakona. . To zahteva čitanje i razradu gradiva. c) genetička metoda U svom istorijskom razvoju algoritam vodi od izvornih. b) atgoritam traženja literature Polazeći od enciklopedija. pojednostavljenog modela na kojem se prepoznaju bitna. internetu. Nadrljanski i M. Beleške i sažeci poglavlja i čitavog dela zgušćuju pročitano gradivo. 72. f) metoda crne kutije i metode pokušaja i pogrešaka (slika 72). a) algoritam posmatranja On pokazuje da se u početku mora zadatak jasno postaviti i da se mora sačiniti plan posmatranja. Model „crne kutije” g) problemska metoda Prema algoritmu moramo ovde poći od ključnog pitanja problema i traganjem i pokušavanjem pronalaziti put rešavanja. Algoritmi izvedenih mformacija. već poznatog do novog znanja. starijih razvojnih faza preko razvojnih međufaza do konačnog stanja ili perspektive. Algoritam logičko-sistematičnog razvojnog postupka ide od polaznih situacija. c) algoritam učenja iz knjiga Najpre treba da steknemo pregled gradiva (da upoznamo sadržaj knjige).

didaktike. Treba zapisati i obrazloženja. i) algoritam shvaćanja relacija I ovde su važne analiza i sinteza. Nadrljanski: KIBERNETIKA U OBRAZOVANJU Treba fiksirati bit misaonog procesa. moraju biti zadovoljeni određeni uslovi. ključne probleme i artikulaciju. Kibernetički modeli u nastavi Komponovanje nastave kao sistema. Pored spoljnih zahteva pred funkcionisanje obrazovanja (nastave) postavljaju se i unutrašnji zahtevi u vidu mogućnosti zadovoljavanja spoljnih zahteva. h) algoritam zaključivanja Pomoću analize i sinteze predmeti i procesi se posmatraju u uvek novim zavisnostima. između ostalog. I u klasifikaciji postupamo slično i upoređujemo oznake predmeta ili pojave s oznakama klase. Diskusija rezultata vodi do uopštavanja i do pojednostavljenja.Modelovanje nastave kao sistema. a sažimanjem i uopštavanjem pronalaze se odgovarajući zakoni. uslovljeno je određivanjem koncepcije funkcionisanja. Nastavni plan (curiculum) daju osnov za stvaranje koncepcije nastave tako da. takođe počinje određivanjem podsistema ideja kao komponenata. glavne činjenice i ključne tačke i pribeležiti sopstvene misli. Proračuni ili grafički prikazi pomažu izgradnju specijalnih algoritama prepoznavanja. metodike. Nastava mora biti usklađena sa: • • • zakonom o obrazovanju. Razlikovanjem se uspostavljaju bitni odnosi i ključni elementi.pedagogije. Jednostavnim skicama može se dopuniti celina. konkretno. nastavnim planom i programom. nastave. vrste i tipa. g) algoritam formiranja pojmova On se gradi na životnim iskustvima ili ograničenim ali dovoljnom broju predmeta i procesa i vodi preko analize. Za usklađivanje potreba – spoljnih zahteva i mogućnosti – unutrašnjih zahteva. 3. Zato se oni selektuju i redukuju. f) algoritam sprovođenja ogleda On vodi od priprema i izlaganja svrhe i cilja ogleda preko utvrđivanja metoda i izvođenja eksperimenta do rezultata. koriste se reduciranje spoljnih zahteva i proširivanje unutrašnjih mogućnosti. može da zadovolji. a ona se može dobiti na bazi zahteva koje postavlja viši sistem plan i program obrazovanja. Dodavanjem malih pretpostavki mogu se uz pomoć dokaza i zaključivanja potvrđivati ili dovoditi do apsurda nove postavke. Tako se formira koncepcija funkcionisanja. razvijanja i primene misli. kibernetike. 116 .Đ. odnose. b) algoritam svrstavanja i prepoznavanja U analitičko-sintetičkom postupku uspostavljaju se značajna obeležja strukture ili funkcije i upoređuju s unutrašnjim modelima predmeta ili pojave koji se nalaze u našem sećanju. psihologije. dostignućima nauka . Algoritmi prerade informacija. Drugi činilac su mogućnosti samog sistema obrazovanja da postavljene zahteve ostvari. Nadrljanski i M. e) algoritam slušanja predavanja Polazeći od prethodnih razmišljanja o poznatim stvarima. One pomažu da se otkriju veze i zavisnosti. iz predavanja treba koncentrisano slušati i beležiti bitne činjenice. a) algoritam sistematiziranja On polazi od nekog kriterija sistematizacije i vodi preko pronalaženja odgovarajućih obeležja i relacija do pažljivog i preglednog niza. informatike i dr. Zahtevi se postavljaju od strane višeg sistema i okoline u većem obimu i obliku nego što ih funkcionisanje organizacije obrazovanja. veze.Prvo se odredi i postavi svrha funkcionisanja u obliku zahteva koje sistem treba da zadovolji. upoređivanja i apstrakcija do bitnih obeležja i do definicije pojma.

koncepcija funkcionisanja je rezultanta koja odražava maksimalno udovoljavanje potrebama višeg sistema ..(upravljani sistem). Nadrljanski: Kibernetske osnove modeliranja i projektovanja sistema usmerenog obrazovanja. . Funkcionisanje sistema nastave se prati. pa se sistem ( nastave) reguliše primenom principa povratne sprege i održava se stabilnost sistema ili upravljanja ukoliko se radi o razvoju sistema. koncepciju literature. plan usavršavanja nastavnika itd. koncepcija funkcionisanja i funkcionisanje sistema nastave zavisi i od mogućnosti njegovih komponenti (podsistema i elemenata). Pošto se tokom funkcionisanja menjaju potrebe i mogućnosti sistema. Rezultati. odnosno sistem poseduje dinamičku karakteristiku.uzrasne i psihofizičke strukture itd.stručnih. programske sadržaje predmeta. . a na osnovu praćenja se dobijaju rezultati koji se iskazuju u obliku količine i kvaliteta znanja i razvijenosti veština i sposobnosti učenika. i njihovih : . . . Posle stvaranja koncepcije funkcionisanja nastave kao sistema. 117 . Za tumačenje pojma koncepcije funkcionisanja koristiće se navodi iz literature (Đ. Koncept kibernetskog modela upravljanja u nastavi prikazan je na slici 73 . koja treba da obuhvati: nastavni plan.didaktičko-metodičkih. normativ opremljenosti (nastavnim sredstima.Đ.moralno-voljnih. Nadrljanski i M. potrebe i mogućnosti se upoređuju sa koncepcijom funkcionisanja. od: a) NASTAVNIKA (upravljačkog sistema) i njegovih: . Nadrljanski: KIBERNETIKA U OBRAZOVANJU • rezultatima praćenja uspešnosti nastave usklađenim i sa kriterijumima i ograničenjima te uspešnosti itd. kao i maksimalne mogućnosti samog sistema". i koncepcija funkcionisanja je takođe podložna promenama. Novi Sad 1982. . otpočinje i funkcionisanje sistema nastave (realizacija nastavnog plana i programa). NIRO "Misao".radnih i drugih kvaliteta. . Osim zahteva višeg sistema. b) UČENIKA . normativ kadrova. .emocionalnih osobina ličnosti.motivacije. učilima i prostorom)..): "Prema tome.. a pre svega..intelektualnih.pedagoško-psiholoških.

nije reč o pojedinačnim povratnim spregama. On direktno utiče na rezultate realizacije nastave koji se mere na izlazu.nastava.Đ. 2) sistem povratnih sprega: Nastavnik .nastava. nastavnih i tehničkih sredstava. U koncepciji funkcionisanja nastave kao sistema. Nadrljanski i M.nastava.nastava. 4) sistem povratnih sprega: Pedagoško-psihološki zahtevi i drugi faktori . ali ne može menjati program. 118 . nastavnik vrši korekcije na narednim časovima. Model koncepcije funkcionisanja nastave Nastavnik je odlučujući faktor u funkcionisanju sistema. nego o sistemu povratnih sprega.nastava. Nadrljanski: KIBERNETIKA U OBRAZOVANJU Slika 73. nastavnik priprema i realizuje sve zadatke koji su predviđeni koncepcijom funkcionisanja. od kojih su najznačajnije: 1) sistem povratnih sprega: Nastavni (programski) sadržaji . 3) sistem povratnih sprega: Učenici . U okviru svoje aktivnosti u funkcionisanju sistema nastave. Karakteristične povratne sprege u nastavi Već je istaknuto da je pojam povratne sprege „jedan od osnova kibernetike i opšte teorije sistema“. U zavisnosti od rezultata u okviru regulacije. promenom nastvne metode. 5) sistem povratnih sprega: Ostali uslovi .

ranga) modela. Model koncepcije funkcionisanja nastave Nastavni sadržaji . odnosno modelovati pomoću različitih (nivoa . Slika 74. Nastavni programi se razrađuju kroz operativne planove i pripreme za čas.nastava Nastavni plan i programi kao što je već rečeno. Praćenjem nastave. ona može predlagati izmene (korekcije) nastavnog plana i programa. odnosno koncepcija funkcionisanja. daju element koncepcije funkcionisanja. Prema tome. radi se o sistemu povratnih sprega na osnovu kojih se projektuje nastavni plan i program obrazovanja. služba Ministarstva prosvete za pedagoški nadzor ostvaruje taj sistem povratnih sprega. jer nastavni sadržaji pojedinih predmeta se realizuju na bazi nastavnog plana i programa.nastava je pod kontrolom Ministarstva prosvete i Ono je nadležno da podešava i razvija nastavni plan i 119 . Izvođenje nastavnih sadržaja podrazumeva ostvarenje cilja i zadataka (zahteva) koji su utvrđeni u programu. Svaki nastavni sadržaj se može realizovati na različite načine.nastava. Nadrljanski: KIBERNETIKA U OBRAZOVANJU 6) sistem povratnih sprega: Metode u nastavi . a nastavni sadržaji se prilagođavaju da mogu biti dostupni učenicima. Na osnovu snimanja realizacije. Nadrljanski i M. Sistem povratnih sprega u nastavi može se predstaviti konceptualnim modelom kao na slici 74. sistem povratnih sprega nastavni sadržaji . Naime.Đ.

nastava 120 ..nastava To je sistem povratnih sprega preko koga se na osnovu praćenja rada u nastavi. pa i sredstva javnog komuniciranja. odnosno nastavne metode. Ministarstvo prosvete mora voditi računa o osposobljenosti i usavršavanju nastavnika za realizaciju programskih sadržaja. ali definisanje i programskih sadržaja u pogledu ciljeva i ishoda obrazovnog procesa je u nadležnosti Ministarstva prosvete. vodeći računa o dostignućima u nauci. Usavršavanje nastavnika podrazumeva. svakom detetu. Mnogobrojni pedagoški razlozi su uticali na modernizaciju nastave. On redovno obaveštava svakog učenika o postignutim rezultatima i ukazuje mu na puteve bržeg i efikasnijeg napredovanja. Pri utvrđivanju sadržaja nastavnog plana i programa. u pedgogiji i psihologiji.umetnička i sportska društva. U dosadašnjem periodu. nastavnik može direktno uticati na rezultate svog rada. ali "šta?" mora imati odgovarajuću psihološku utemeljenost. Programski sadržaji u nastavi moraju biti u skladu sa uzrasnim i psihofizičkim karakteristikama učenika kako bi bila moguća uspešna realizacija nastave i po obimu i po nivou. Sistem povratnih sprega: Pedagoško-psihološki i fiziološki zahtevi i drugi faktori . Nadrljanski i M. omogućena je reorganizacija programa nekih sadržaja nastave. Nastavne sadržaje može delimično adaptirati nastavnik u metodičkom pogledu. kako se ne bi događalo da oni deluju suprotno od željenih efekata. pedagoško-pshološki i fiziološki zahtevi nastava. "Kako?" na metodička rešenja. pre svega. televizijski obrazovni programi i radio emisije obrazovnog karaktera. ili samo programa zahteva temeljnu pripremu nastavnika. na svakom stupnju njegovog razvoja može se efikasno predavati bilo koji predmet u odgovarajućem intelektualnom obliku . Mora se voditi računa o tome da se učenik može adaptirati na određeno metodičko rešenje na kome će sam formirati znanja. Sistem povratnih sprega: Učenik . ubrajuju se kulturno. Prema navodima Dž. koji imaju uticaje na koncepciju funkcionisanja nastave.Đ.nastava Ovaj sistem povratnih sprega odnosi se na učenike u nastavnom procesu.. upravo na bazi funkcionisanja sistema povratnih sprega." Prilkom stvaranja koncepcije funkcionisanja mora se sa aspekta ovog sistema povratnih sprega odgovoriti na dva pitanja : ŠTA i KAKO? "Šta?" se odnosi na programske sadržaje nastave. sekcije. Brunera ". U druge faktore "neškolskog" karaktera. pre svega. Nadrljanski: KIBERNETIKA U OBRAZOVANJU programe prema mogućnostima i uslovima za njihovu realizaciju. Uticaj drugih faktora na koncepciju fukncionisanja nastave je značajan i trebalo bi da se njime ovlada. Sistem povratnih sprega: Nastavne metode . Sistem povratnih sprega : Nastavnik . veštine i navike sopstvenim snagama. To "kako?" . štampa i sl. Svaka izmena Nastavnog plana i programa.nastava Savremena nastava mora da uvažava ostvarena dostignuća u relevantnim naukama. stručno i metodičko pripremanje za ostvarivanje nastave. Na taj deo sistema povratnih sprega utiče i nastavnik.

veština i navika. kulturno-umetničkih i sportskih sekcija ili rada u društvenim organizacijama. Učenik u nastavi je upravljani sistem koji usvajajući sadržaje programa usvaja određenu količinu i kvalitet znanja. Osim toga. PROGRAM NASTAVE NASTAVNIK OBRAZOVNA TEHNOLOGIJA UCENIK U NASTAVI RODITELJI UCENIKA DRUŠTVENE ORGANIZACIJE SEKCIJE Slika 75. realizacijom nastave kod učenika se formiraju određene veštine i navike. između ostalog. Nadrljanski i M. učenik. U okviru današnje koncepcije (nastavnog plana i programa) nastave kao sistema. program i odgovarajuće metode i sredstva . odnosno utiče se na formiranje ličnosti. Nivo uspešnosti realizacije programa nastave zavisi od nivoa usklađenosti i delovanja činilaca nastave. To se postiže informacijama i demonstracijama koje do učenika stižu u okviru redovne nastave. Model povratnih sprega u realizaciji nastave. Navedene povratne sprege su uglavnom pod kontrolom normativne regulative. sredstva i uslove za realizaciju nastave. Osnovni činioci te povratne sprege su učenik i programski sadržaji. uz adekvatan didaktički materijal. a ima veliki značaj za ostvarivanje postavljenih zadataka. Sistem povratnih sprega u realizaciji nastave Programski sadržaji nastave se ostvaruju u organizovanom vaspitno-obrazovnom procesu čiji su činioci (elementi): nastavni. Poznato je da nastavna sredstva i odgovarajući objekti. Nadrljanski: KIBERNETIKA U OBRAZOVANJU Uslovno uzet pojam metode (tehnologija) nastave podrazumeva metode. imaju prvorazredan značaj i direktno utiču na efikasnost nastave. Posebnu ulogu u realizaciji nastave ima i školski lekar sa kojim nastavnik treba biti u neposrednom kontaktu i koristiti lekarske nalaze za planiranje rada sa učenicima. a od posebnog interesa. kao i od drugih faktora koji su prikazani na slici 75. odnosno čine sastavni deo nastavnog plana i programa. za ovaj aspekt upravljanja nastavom. raznih povremenih kulturnih i sportskih 121 . razvijaju sposobnosti. treba da se utvrdi i normativ nastavnih sredstava i uputstvo za njihovo korišćenje.Đ. Zbog toga i predstavljaju ključnu povratnu spregu za koncepciju funkcionisanja i funkcionisanje nastave. su povratne sprege koje pokazuju uticaj nastavnika na efikasnost nastave.

U savremenoj koncepciji nastave naglašava se potreba oblikovanja i takvog nastavnog procesa u kome je učenik subjekat i sam stiče znanja i izgrađuje veštine . uvežbavanjem. U osnovi. pomoću roditelja.Đ. Vaspitno-obrazovni zadaci u nastavi se ostvaruju putem obrade novog gradiva. Stručnu i metodičku spremu nastavnici stiču na fakultetima. Nadrljanski i M. Prema tome.nastava. Slika 76. u stručnom obrazovanju nastavnika treba tražiti jednu od najvažnijih karika u lancu uspešne ili neuspešne realizacije nastave. uz pomoć sredstava javnog informisanja itd. krosu takmičenjima i raznim drugim manifestacijama. u znatnoj meri. kulturno-umetničkim programima. Sistem povratnih sprega : NASTAVNIK . od njegove stručne i metodičke spreme. Isto tako. Nadrljanski: KIBERNETIKA U OBRAZOVANJU manifestacija. ma kako da su dobro i svestrano tokom obrazovanja osposobljeni za realizaciju nastave. nastava. rad učenika u kulturno-umetničkim i sportskim organizacijama ili individualni rad u sticanju znanja itd. njihov doprinos podizanju efikasnosti nastave neće biti na potrebnom nivou ako se neprekidno i 122 . zavise od nastavnika (upravljački sistem). grupnog rada kod kuće. pored učenika (upravljani sistem) rezultati nastave.NASTAVA U realizaciji programskih sadržaja. Iz komleksa sistema povratnih sprega detaljno će se razmotriti sistem povratnih sprega : nastavnik . sportskim igrama. bi trebalo da omogući učenicima da uče i razvijaju se u skladu sa svojim mogućnostima. Model upravljanja u nastavi može se predstaviti kao na slici 76 . U takvoj organizaciji raznovrsnih aktivnosti mora se ostvarivati jedinstven proces obučavanja i pedagoški vođen razvoj ličnosti uz primenu posebnih metoda i sredstava koji omogućuju lakše napredovanje učenika. a oni shodno svojim karakteristikama i mogućnostima i sve što je propisano da nauče. Model upravljanja nastavom Obrazovanje kao jedinstveni proces obuhvata sve one oblike organizacije i vidove rada koji se danas nazivaju nastava i vannastavne aktivnosti .i dodatni vaspitno-obrazovni rad.

kao i na neke fiziološke nedostake ili poremećaje. Priprema nastavne jedinice treba da obuhvati: didaktičko . i dr. strukturu i artikulaciju časa. upravo dato u obliku algoritma ili " upravljajućeg niza ". da u toku i posle obrade unese razne korekture na osnovu iskustva koja je stekao u relizaciji te nastavne jedinice . učestvovanje u radu stručnih aktiva. On mora da planira realizaciju sadržaja programa nastave na dva nivoa.Đ.RODITELJI UČENIKA U okviru ovog sistema povratnih sprega ostvaruju se neki od ciljeva u realizaciji programskih sadržaja nastave. Nastavnik koji želi da uspešno ostvaruje svoju misiju. psihologije. individualno usavrašavanje korišćenjem stručne i pedagoško. proučavanje sopstvenog iskustva i učenje na sopstvenom iskustvu. Nadrljanski i M. 4. izvanredne mogućnosti daju kompjuteri. Zapažanja pružaju mogućnost da se regulacijom izvrše određene korekcije u realizaciji nastvne jedinice. metodičko-teorijsko i metodičko-praktično usavršavanje u okviru rada centara za unapređivanje nastave (trenutno ne postoje). Svim nabrojanim aktivnostima u okviru usavrašavanja nastavnika treba dati odgovarajući značaj u toku čitavog radnog veka. koji će obuhvatiti sve aktivnosti u realizaciji te nastavne jedinice. stručno. Operativni godi{nji plan sadrži vaspitno-obrazovni zadatke (materijalni. U suštini predstavlja konstrukciju algoritama realizacije sadr`aja nastave.povratna sprega. 5. roditelji obaveštavaju nastavnika o teškoćama deteta u savlađivanju nekih delova programa. 2. teorije sistema. Usavršavanje nastavnika podrazumeva sledeće aktivnosti: 1. posebnu pažnju nastavnik treba da posveti planiranju rada. Nadrljanski: KIBERNETIKA U OBRAZOVANJU sistematski ne usavrašavaju stručno. Pripremanje nastavne jedinice mora biti detaljnije. Takođe.) i tehnička dostignuća stvaralački ne primenjuju u neposrednom radu. Za to mu danas. 1. a to su: makroplaniranje i mikroplaniranje. popis nastavnih jedinica po temama i vremenska artikulacija. mora da sastavi pismenu pripremu svake nastavne jedinice. 123 . metodički i praktično.metodičke elemente. funkcionalni i vaspitni). Nastavnik treba da pripremi nastave priđe na kreativan način i da pedantno beleži zapažanja na osnovu kojih upravlja realizacijom nastave. seminara i simpozijuma. preciznije i konkretnije. Makroplaniranjem nastavnici unapred projektuju nastavni rad na duži rok i ono obuhvata globalni i operativni plan. date u pisanom obliku. stručno usavršavanje u radu drugih organizacija. školskih. 2. savetovanja. Roditelji obaveštavaju nastavnika o psihofizičkim osobinama svog deteta. Sistem povratnih sprega: NASTAVNIK . skreću pažnju na eventualne traume iz detinjstva. Globalno planiranje se mora završiti pre početka školske godine. Mikroplaniranje je operacionalizacija makroplana za kraće razdoblje i realizuje se tokom trajanja školske godine u vidu priprema nastavnih jedinica. 3. Pored toga. opštinsiki i drugih takmičenja.metodičke literature. Operativno planiranje je tematsko i vrši se tokom školske godine. Globalni godišnji plan (raspored gradiva) je artikulacija programskog gradiva po temama (popis tema) i raspored godišnjeg fonda časova po temama. U makro planu su sadržani plan odeljenskih. i ako savremena dostignuća nauke (pedagogije. kibernetike. te s toga joj treba dati odgovarajući značaj.

obaveštava roditelje o tome kako učenik postiže rezultate u nastavi . oblika i postupaka za pojedine učenike. i drugih faktora nastave. a posebnu klasifikaciju nastavnih metoda. ali i one koje imaju specifično. odnosno. među ulaznim veličinama putem kojim se upravlja nastavom jesu nastavne metode. Nastavne metode omogućuju puteve preko kojih se ostvaruju nastavni ciljevi. Nadrljanski: KIBERNETIKA U OBRAZOVANJU Roditelji treba da obaveste nastavnika o interesovanjima i željama učenika. o angažovanosti na času. a posebnu klasifikaciju nastavnih metoda daju neki autori za pojedine nastavne predmete kao što je i informatika. a po potrebi primeniće i odgovarajuće vaspitne mere. Da bi upravljali ciljevima i zadacima nastave. nastvne metode. Klaus s pravom kaže: ”Osim činjenica i zatvorenih krutih postupaka učenik treba da nauči i metode koje su sposobne da se razvijaju. nastavnik. Postoji veći broj definicija i klasifikacija nastavnih metoda. sposobnosti i veštine. Sve to omugućava da realno sagleda stanje i prema njemu pristupi oblikovanju adekvatnih nastavnih algoritama za obradu određenih programskih sadržaja. objekti i oprema. o njegovom interesovanju i učešću u vannastavnim i drugim aktivnostima. odnosno putem te povratne sprege može se učenik sinhronizovano usmeravati ka postizanju planiranih ciljeva u skladu sa njegovim mogućnostima. Nastavnik. učenika. Osim toga treba da usvoji određene navike. Postoji veći broj definicija i klasifikacija nastavnih metoda. metode razvijanja metoda”. u njoj su sadržane metode poznate iz drugih nauka. Nastavne metode omogućuju puteve preko kojih se ostvaruju nastavni ciljevi. uz primenu odgovarajućih metoda. Kako je kibernetika interdisciplinarna nauka koja u sebi sintetizuje mnoga naučna područja. Svaka nauka ima svoje sopstvene metode i tehnike u rešavanju svojih problema. sve te metode se u krajnoj liniji zasnivaju na opštim metodama mišljenja. Za to su mu potrebna uputstva koja su mu najrazumljivija u obliku algoritama. u sistemu nastave vrši izbor nastavnih metoda. ciljevima realizacije programskih sadržaja. Sistem povratnih sprega: METODE I USLOVI . reč je o poznavanju nastavnih metoda. Nastavnik. će prema potrebi pomoći detetu u korigovanju nekih nedostataka. daju neki autori za pojedine nastavne predmete. On treba da formira iskustva kojima će se ako mu zatreba koristiti. potrebna iskustva i rezultati rada čovečanstva. Pedagoška kibernetika ima svoje nastavne metode koje na određeni način posmatraju nastavu kao upravljani sistem. Naravno. opet. moraju se poznavati putevi koji vode njihovom ostvarivanju. U realizaciji programskih sadržaja nastave informatike. nastavnih i drugih sredstava prema kriterijumima i 124 . o tačnosti i urednosti. uslova rada. Na osnovu takvih obaveštavanja. odnosno. kibernetičko obeležje. stiče potpuniju sliku o učenicima sa kojima realizuje program. Nadrljanski i M. nastavna sredstva. nastavnih i drugih sredstava prema kriterijumima i specifičnostima nastavne jedinice. da bi objasnio pojave spoljnjeg sveta i da bi delovao na njega.Đ. Efikasnost nastave je u velikoj meri uslovljena primenjenim metodama u nastavi. znanja. kao upravljač. kao upravljač u sistemu nastave vrši izbor nastavnih metoda. Na osnovu takvih obaveštenja. Za to je potrebno da sazna svet i stekne neophodne dispozicije ponašanja i delovanja. Nastavnik. U tu svrhu potrebne su pomoć i uputstva sa kojima se može u svakom momentu koristiti. međ|u ulaznim veličinama putem kojim se upravlja nastavom jesu nastavne metode. U realizaciji programskih sadržaja nastave. Efikasnost nastave informatike u velikoj je meri uslovljena primenjenim metodama u nastavi. roditelj.REALIZACIJA PROGRAMA NASTAVE Pod pojmom metode i uslovi za realiazciju nastave podrazumeva se kompleks koji čine. KIBERNETIČKI MODELI METODA U NASTAVI U NASTAVI INFORMATIKE Učeniku su.

Tipičan primer je obrada sklopova kompjuterskog sistema. metoda pokušaja i pogreške. uslova rada. ishoda i drugih faktora nastave. Kvantovanje može da se odnosi na delove fizičke (prostorne) celine: mašina – deo – sklop – podsklop – element. Posebno pažnja se zadržava na osnovnim elementima. nego slike koje sadrže samo bitne odlike realnosti. 7. Tako na primer učenicima treba pokazati neki aparat ili mašinu. analitičko-sintetička. vrši se sinteza. Ona planira upravljanje i regulisanje na osnovu kojeg se vode procesi. metoda kvantovanja. modelima. Metoda kvantovanja Specifičan slučaj koji kibernetika razmatra odnosi se na pitanje zahvata – kvanta. Posle toga se obrađuju pojedini sklopni delovi. u kibernetici to je upravljanje. učenika. već naglašavanjem određenih karakteristika. Naime. Obrazovna kibernetika ima svoje nastavne metode koje na određeni način posmatraju nastavu kao upravljani sistem. Takav nastavni postupak reprezentuje sintetičku metodu. Nadrljanski: KIBERNETIKA U OBRAZOVANJU specifičnostima nastavne jedinice. Metoda sistematizacije Za kibernetiku je tipično da postavlja zadatke koje treba rešiti svesnim razmišljanjem. svaka komponenta je jedan kvant. njihova građa. 2. Ta se 125 . Tipični primeri u nastavi informatike su algoritmi za sastavljanje programa rada kompjutera. ali isto tako. metoda transformacije. To nisu fotografske slike realnih objekata. radi pručavanja moraju posmatrati u manjim celinama – kvantovima. reč je o tome da se neke složene pojave. korak po korak. 9. a takođe se od pojednih elemenat sklapaju složene celine. Nadrljanski i M. 3. Tipični primeri su blok dijagrami koji se koriste za prikazivanje algoritama upravljanja. U nekom drugom slučaju. problemska metoda. na bazi osnovnih elemenata vrši se sklapanje i povezivanje tih elemenata u neku celinu. Metoda apstrahovanja i idealizacije Kibernetika operiše određenim idealnim objektima. tada se prvo pokazuje mašina ili aparat u celini u svom konstruktivno-funkcionalnom izgledu. i na vremenske periode funkcionisanja. Metoda analogije Jedna od vrlo bitnih metoda koja je karateristična za kibernetiku jeste metoda analogije. Analitičko-sintetička metoda U nastavi informatike često se mora vršiti analiza složenih sistema. metoda anologije. Taj postupak predstavlja analizu. 5. To su tipični slučajevi kada se koristi analitičko-sintetička metoda kao kibernetička nastavna metoda. svrha i način rada. 8. Majeru (može se primeniti i na nastavu informatike): 1. Oni se ne dobijaju jednostavnim apstrahovanjem. Suština te metode se svodi na to da se problem rešava postepeno. metoda modela. metoda sistematizacije. na primer materijalno-fizičkih svojstava. ciljevima realizacije programskih sadržaja. To su novi objekti koji sa konkretnim objektima stoje u relacijskim odnosima. Poznata klasifikacija kibernetičkih metoda u nastavi je po G. metoda apstrahovanja i idealizacije. 4. Analiza i sinteza su dve obostrano zavisne strane jedinstvenog procesa mišljenja.Đ. 10. metoda „crne kutije”. 6. Koje će bitna obeležja biti istaknuta zavisi od cilja posmatranja.

Metoda pokušaja i pogreške Suština te metode je da se putem slučajnih pokušaja ispita neki predmet. Sve što se u nastavi dešava prikazuje se na bazi modela. Kao nastavne metode analogije mogu se koristiti: • Analogije ponašanja. Dijagrami i šeme se koriste u nastavi. sheme. Taj pojam se u metodici označava kao didaktička ili metodička transformacija. Iz toga proizilazi da je model u nastavi informatike uspešan ako: • ima jednako ponašanje kao orginal i • omogućuje da se na osnovu njegove strukture i ponašanja upoznaju suštinske odrednice funkcionisanja orginala. Pomoću modela jednostavnije i lakše učenicima predočavamo. pojava ili sistem. Pomoću crteža. tada je reč o transformaciji. • Strukturalne analogije. Metoda modela Metoda modela je suštinska metoda u nastavi uopšte. odnosno ponašanje orginala. Problemska sitauacija treba da se detaljnije analizira i problem razmatrati sa više strana. učenik se upoznaje sa kompjuterom i njegovim sklopovima. Tu se radi o sličnostima među sistemima. Nadrljanski i M. Nastavni filmovi. Nastava je u stvari model pomoću koga se učenik upućuje da upozna neku realnost. takvi programi su rađeni i kod nas. Na osnovu pogreški se vrši analiza i postavlja hipoteza. Negatvni rezultati se odbacuju. vršimo transformaciju. Primenom te metode u nastvi informatike. može reći da je američki pronalazač Edison na taj način eksperimentisanja otkrio preko 1000 svojih pronalazaka. odnosno iz među struktura i funkcija. pri tome. U takvim pokušajima će bit i pogrešnih. • Fizičke (spoljašnje) analogije. U nastavi informatike primena modela je je velika i kompleksna. Gotovo da se sve vrste modela primenjuju u nastavi informatike. Tipični primer u nastavi informatike jeste tumačenje funkcionalne analogije između čoveka i kompjutera u procesu obrade podataka. Nastavnik treba da tačno i jasno formuliše suštinu pitanja na koje od učenika traži odgovor. Nadrljanski: KIBERNETIKA U OBRAZOVANJU metoda koristi analogijom ili sličnošću i korespondencijom među predmetima i pojavama.Đ. Metoda „crne kutije” U sklopu kibernetičkih metoda zastupljena je i metoda „crne kutije”. Metoda transformacije Kada se prelazi sa jednog načina prikazivanja na drugi. koja se mora proveravati. Problemska metoda Realizacija programskih sadržaja u nastavi informatike može se postaviti i u vidu problema. Simuliranje oponašanja pojava u električnom kolu može se izvesti pomoću softvera za simulaciju. Mišljenje u analogijama je u stvari prelaženje od jednog sistema u drugi. učenici mogu upoznati zakone ponašanja nekog tehničkog sistema. U stvari. Suština te metode jeste da se na bazi poznatih ulaznih i dobijenih izlaznih podataka otkrije suština ponašanja posmatranog sistema. To je tipičan primer koji se u nastavi informatike može primeniti pri identifikaciji i dijagnozi otkaza rada kompjutera. Makete – modeli realnih objekata su takođe zastupljeni u nastavi informatičkog obrazovanja. ispitujemo i aproksimujemo rešenje problema. Suština te kibernetičke metode svodi se na to da polazeći od problemske situacije pokušava se 126 . suština nastave je transformacija. Naime. Suština je da se na bazi modela izvede zaključak o ponašanju originala (realnosti). kada realnu pojavu prikazujemo pomoću nekog izražajnog modela. Učenicima se. dijafilmovi i obrazovni softver takođe su modeli koji se primenjuju u nastavi informatičkog obrazovanja. a pozitvni se dalje razrađuju.

To razlaganje će u početku biti stvarno demontiranje. kao i većina zadataka koje učenik rešava u nastavi i učenju ima algoritamski karakter koji pruža nastavniku i metodici mnoge nove aspekte. ego treba da idemo nekim usvojenim redom. Pomoću algoritama mogu se brže i uspešnije sticati znanja. 127 . zasad. Analitičikim razmatranjima prilikom kojih se jedan za drugim izvode pojedinačni procesi mogu se objasniti i kretanja i međudelovanja. odnosno moraju se znati nastavne metode. Do konačnog rešenja dolazi se na bazi parcijanih rešenja. kompjuterski sistem. Pri tome je neophodna kontinualna kontrola. optimalnih algoritama unapredimo nastavu informatike. Nastavne metode su — kad učenik samostaino uči — metode učenja. ili opšti algoritam za čitavu grupu nastavnih sadržaja. pa se on može primjenjivati i na posebne slučajeve. pokušavamo prikazivanjem novih. Oni. pomažu i učeniku kada on želi da samostalno prouči neko područje. Algoritamski pristup metodici nastave Činjenica da većina umnih i fizičkih aktivnosti čoveka. Ona služi raščišćavanju cjeline. po nekom planu. mogu ukazivati na metode mišljenja kao i na puteve rešavanja nastavnih problema. Klasifikacija Gerharada Meyera će poslužiti za izlaganje o algoritmima u nastavi informatike. Pri tom ćemo se zadržati naročito na osnovnim elementima. Kod pročišćavanja jednog događaja od nebitnog i sporednog moramo sačuvati osnovnu logičku strukturu predmeta ili pojave koju ispitujemo. Metode učenja i algoritmi Za realizaciju zadataka nastave moraju se poznavati putevi koji omogućuju ostvarivanje nastavnih ciljeva. Ako moramo probleme pratiti. skačući sa jednog dela na drugi. Landa. Takvom. Zbog toga ćemo pomenuti postupak nazvati metodom pročišćavanja. Analizu ne smemo ostvarivati haotično. Nadrljanski: KIBERNETIKA U OBRAZOVANJU naći rešenje pomoću pogađanja. tada ćemo na bazi sadašnjeg stanja tražiti različite okolnosti i momente. Nadrljanski i M. koja se razlaže na sastavne delove i pri tome se odvajaju bitne i nebitne činjenice. Na taj problem upozorio je i L. Algoritmi mogu biti vodič u radu. Analitičko-sintetička metoda Ako učeniku treba prikazati. otkriti uticaje i izdvojiti bitne odnose. svrhu i način rada. može se naći specijalan algoritam za neki konkretni slučaj. Algoritmi mogu koristiti nastavniku kao oslonac i vodič u pripremanju procesa nastave. njihovu građu. takođe. hipoteza i ogleda. a posebno tehnološki i radni procesi. osnovnog zakona. Tako dolazimo do putokaza za dalja istraživanja. još postoji neznatan broj algoritama. nego pomažu i učeniku prilikom direktnog pribavljanja informacija. Ona omogućuje shvatanje problema i poboljšavanje rešenja. Samo tako možemo objasniti uzroke i okolnosti. Polazna osnova mora biti globalna (celina). jednostavnih. Svaki rad na uklanjanju sporednog vodi tom cilju. Odgovarajući algoritmi ne pomažu samo nastavniku u posredovanju u prenosu nastavnih poruka do učenika tokom nastavnog procesa. otkrivati bitne komponente i njihovu međusobnu povezanost. na primer. istražujemo uzroke i odvajamo bitne komponente od nebitnih. Izrada i primena algoritama nastavnika u saradnji sa učenicima primenjuje se u nastavi. N. tako da bi se mogla organizacija nastavnog procesa svrsishodnije realizovati. Zavisno od situacije. tada ćemo nakon prikaza celovitog pregleda sistema obraditi pojedine delove. sposobnosti i veštine nego pomoću tradicionalnih nastavnih metoda. Ukoliko taj putokaz direktnije vodi do osnovnog principa. ali ćemo kasnije obavljati misaonu analizu. studioznom analizom pronalazimo stvarna stanja. Pored činjenice da.Đ. ako želi da ga bolje razume i intenzivnije proradi. Pod nastavnim metodama podrazumevaju se prilagođeni pedagoški postupci pomoću kojih nastavnik vodi učenika do uslova za sticanje znanja.

Analitičko-sintetička metoda navodi učenika da pažljivo posmatra i opaža objekte i pojave i da produbljuje bitno i karakteristično. • istraživati okolnosti. Izgradnju celine možemo skratiti ako uvažavamo samo bitne delove. • istražiti neki odnos. Zato taj postupak možemo nazvati metodom izgradnje. Izgradi ponovo celinu! 7. Sa analizom je neposredno povezana sinteza. Njena karakteristike su induktivni i deduktivni zaključak. • rastaviti neki postupak ili tehnički sistem u pojedine faze. Algoritam analitičko-sintetičke metode 1. relacije i uzroke. Pokloni pažnju najznačajnijim delovima! 5. Da bi se uvežbalo analitičko-sintetičko mišljenje. • pronaći postupak. Taj postupak odgovara montaži pri kojoj osnovnim delovima dodajemo dopunske delove. Analizom se koristimo ako treba: • posmatrati neki predmet. Pri prikupljanju pojedinačnih slučajeva prisiljeni smo da se udubljujemo u njihovu analizu i izlučivanjem bitnih zavisnosti i pojedinačnim sudovima dolazimo do 128 . Posmatraj najpre celinu. osnove procesa. stvarne odnose. elemente! Pročisti i stekni na taj način uvid u strukturu! 3. Analitičko-sintetički postupak može se sažeto prikazati u obliku algoritma. Galilej je prvi demonstrirao kako se od pojedinačnih slučajeva dolazi do zakona. odnosno činjenica. Primeni u praksi nova saznanja! Potraži varijante! Induktivno-deduktivna metoda U nastavne metode se ubraja i induktivno-deduktivna metoda. postigni potpun pregled celine! 2. do opšteg pojma. odnosno delove. Induktivno zaključivanje vodi od pojedinačnih slučajeva. treba naučiti kako se neki tehnički predmet ili predmet iz prirode može pojednostaviti ili demontirati. jer se na taj način eliminišu slučajne i sistemske greške. dok indukcija i dedukcija vode posrednom saznavanju (zaključivanje i izvođenje). ali i sastaviti ili montirati. elemente. Istraži obostrane odnose i međudelovanje bitnih delova! 6. odnosno do opšteg zaključka o prirodi. Rastavi je u delove. • izdvojiti osnove. • opisati neki objekt. Sintezom ujedinjujemo analitički posmatrane delove u celinu stvarnog predmeta ili pojave. Nadrljanski: KIBERNETIKA U OBRAZOVANJU funkcije. Nadrljanski i M. I tu moramo postupati po određenom redu. Izrazi funkciju elemenata kao pojedinačnih objekata i u celini! 4. biti. princip delovanja ili funkciju. On je pokazao da se eksperimentom postavlja pitanje „prirodi” i da „ona sama odgovara”. Analiza i sinteza se koriste za nepos-redno saznavanje. Sigurnost iskaza dobijenog induktivnim zaključivanjem raste sa količinom oglednog materijala i brojem varijantnih uslova. Uporedi sa sličnim predmetima i nađi zajednički pojam! 8. to je organizacija nastave racionalnija.Đ. Menjanjem načina prosmatranja. • upozoriti na razlike ili sličnosti. akcentovanjem određenih delova i uticaja možemo brže stići do biti procesa i nazreti unutrašnje veze. • nacrtati crtež. • formulisati definiciju. • ostvariti neku vezu. Rastavljanjem na delove učenici se uče uočavanju elementa i gledanju celine u njenoj mnogostrukoj složeno-sti i u razvoju. Uz dovoljno predznanja i vežbi u analizovanju taj se put može skratiti i ući direktno u srž problema. Sintezom se koristimo kada treba: • oblikovati ili konstruisati neki predmet.

deluje stimulativno na pronalazačko mišljenje. Skupi pojedinačne odnose – po mogućnosti u obliku tablica! 5. Zaključke proveri na primerima. opšti zakon ili pravilo. možda već prevaziđeno. induktivna metoda je u osnovi analiza. ako nije poznat opšti zakon. Proveri dedukcijom dobijene zaključke na primerima. Pođi od opšteg zakona odnosno opšte postavke! 2. Međutim. Postavi novu sintagmu! 3. Potvrdi početnu tvrdnju ili je dovedi do apsurda! 6. Ona može ili istaći istorijski razvoj ili primeniti logičko-sistematski prikaz. Razmotri međuetape! Upozori pri tom na glavne linije razvoja i njegove tendencije! 3. Prema tome. Ako podstaknemo učenika da na tome dalje gradi ili možda ponovo otkriva – npr. Vrednuj ukupni razvojni tok i izvuci pouku! U razvojnom procesu ima mnogo ljudske inventivnosti.Đ. pravila ili zakona. U prvom slučaju stavlja se u centar pažnje nešto staro. Algoritam istorijskog razvoja 1. Deduktivnu metodu primenjujemo kad iz opšteg zakona. pojedine konkretne pojave i analiziraj ih! 2. eksperimentima i u praksi! Geiger (Gajger) predlaže na osnovu svojih istraživanja da se induktivna metoda primeni ako treba pronaći: 1. dobije se opet algoritam. Ispitaj pojedinačne slučajeve. tehničke uređaje i aparate – pobuđujemo njegovu fantaziju i stvaralačko mišljenje. eksperimentima i u praksi! Genetička metoda Genetička (razvojna) metoda prikazuje objekt u njegovom nastajanju. Deduktivnom metodom izvodimo. specijalni zakon. Upoređivanje između sopstvene zamisli i istorijskog razvoja. doslednim povezivanjem uzroka i posledica. a tek uopšteni zaključak ima induktivni karakter. I za induktivnu metodu postoji algoritam koji sažima najvažnije. Potraži neophodne uslove i njih poveži sa nizom pojedinačnih sudova. Nadrljanski: KIBERNETIKA U OBRAZOVANJU uopštavanja i sinteze. a zatim kvantitativno pojedinačne odnose! 4. najstariju etapu razvoja! 2. Posmatraj prvo kvalitativno. Tendencija da se uvek postiže povoljnije delovanje glavna je crta tehničkog razvoja. sinteza i apstrakcija. Algoritam deduktivne metode 1. definicija i dokaznih postupaka! 4. Razmotri poslednju etapu i moguće dalje linije razvoja (perspektive)! 4. Pri tome bitnu ulogu 129 . ta metoda prikazuje i razvojne faze i ukazuje na mogućnosti usavršavanja. To se može samo ako su svi podaci egzaktni. treba izvesti specijalan iskaz. U toku logičko-sistemskog procesa svaka se misao razvija iz prethodne. Ispitaj pojedinačne odnose i uticaje! 3. aparat ili mašinu primenom opštih gledišta. Uspeh dedukcije zavisi od toga da li učenik povezuje konkretne predstave s primenjenim pojmovima i može li iz matematičkih formulacija i zakona izvući sadržaj. ili primenjujemo neki opšti princip ili kad ocenjujemo neki postupak. Sintetiši i uopšti pojedinačne odnose do zakona. 2. Kad proveravamo. mislimo deduktivno. pitanje zašto je objekt baš tako konstruisan i kako bi on danas izgledao. Izvedi deduktivni zaključak. pravila ili formule! 6. Ako se sažmu sve etape. Algoritam induktivne metode 1. Uopšti i sažmi! 5. Nadrljanski i M. Posmatraj prvobitnu. nove odnose i nove primene. polazeći od opšteg zakona. odnosno iz iskaza koji važi uopšteno. Induktivinu metodu primenjujemo i onda ako odnose među veličinama ne znamo da matematički modelujemo.

Ruski pedagog Ušinski rekao je da se sve novo može saznati pomoću upoređivanja s poznatim. Odgovarajući algoritam izgleda ovako: Algoritam logičko-razvojnog puta 1. Pri tome je važan element zaključivanje po analogiji. Za analogije možemo postaviti ovaj algoritam: Algoritam metode analogije 1. Pomoću njih pronalazimo osnove procesa i zavisnosti koje se u njemu kriju. • analogiju među materijalima: magnetski i laserski zapis podataka. Sada ćemo obraditi te metode. Pri tom se primenjuju i analogija. (Analogija nije isto što i identitet. veze među stvarima. nove. prikaze i zavisnosti. raspravi ih i analiziraj! 3. iskustva iz života i prakse. Dovedi do novog saznanja ono što je inače već izgrađeno i provereno u praksi! 130 . kibernetika je istakla i druge metode koje su dale podstrek razvoju nastave. Naslućivanje. hipoteza izvedena iz sličnosti ili čak jednakosti dve stvari ili pojava može dovesti do zablude i pogrešnih shvaćanja. i tako olakšavamo proces saznavanja. Pošto se obradi neki predmet. Zbog toga se analogija često izbegavala. Pokaži jednakosti. Sa jedne strane ona daje povod za stvaranje pretpostavki i hipoteza. Međudelovanja i relacije. uvažavajući osnovne oblike saznanja. Mi idemo od jednostavnog ka složenom. Pored navedenih poznatih metoda učenja i nastavnih metoda. Dodaj nove činjenice i nove zaključke sve dok ne dođeš do željenog cilja! Genetička metoda odgovara logičko-sistemskoj metodi kibernetike. Metoda analogije U nastavi se metoda analogije primenjuje s različitim uspehom. • analogije funkcija između čoveka i kompjutera u procesu obrade podataka – analogiju strukture. Nadrljanski: KIBERNETIKA U OBRAZOVANJU igraju analiza. sličnosti. Dodaj nove činjenice! Pokaži druga mišljenja. Pomoću analogija možemo se uspešno boriti protiv sklonosti učenika da svako područje. Prikaži novo pomoću analogija s ranijim! 2. od lakšeg ka težem. a s druge strane učenik može analogiju shvatiti kao objašnjenje. tim više što ona pobuđuje na stvaralačko mišljenje. Ono vodi od jednog rezultata do drugog. Te metode nisu doduše bile sasvim nepoznate. bolje veze. odnosno materijali za magnetni i laserski zapis podataka. može bitno doprineti shvatanju i olakšati zapamćivanje. analogije mogu uspostaviti veze s nečim ranijim. „Saznavanje upoređivanjem” može stvari učiniti jasnijima i razumljivijim. U takvim slučajevima obično tražimo pomoć analogija. Pomoću analogija mogu se uspostaviti pregledne veze između struktura veoma različitih područja. čime se unapređuje nastava. kontrast i sličnost. Ne samo nastavnik nego i svaki stručnjak dolazi u situaciju da nestručnjacima objašnjava razne stvari i da vidi kako se teško stvaraju jasne pretpostavke. razmatra formalno i izolovano unutar nje same. teške. • analogija između čoveka i kompjutera u pogledu strukture komponenata u procesu obrade podataka. sinteza i induktivno ili deduktivno zaključivanje. Objasni polaznu situaciju! Prikaži osnovne elemente i pojave! 2. Upoređujući nepoznato s poznatim. • specijalne analogije: šematski prikazi realnih objekata. Izvuci iz analize etape mišljenja i zaključke! 4. nove stvari savladavamo pomoću razrađenih postupaka. s drugim područjima i time stvarati nove asocijacije. Metoda analogije ima pravo na svoje mesto u modernoj nastavi.Đ. čak svaku temu. mogu se pomoću analogija pokazati u sažetom pregledu.) U primenama razlikujemo ove oblike analogija: • analogija ponašanja. ali nisu bile dovoljno uvažavane. Nadrljanski i M. Ali potreban je oprez. ali i razlike! 3. dokaz ili čak kao identitet.

Đ. Učenicima je novi aparat. kako je nesavršeno naše znanje i kako ga neprestano treba proširivati i poboljšavati. To je bitan napredak u odnosu sa dosadašnji način prikazivanja i opisivanja datih modela. Međutim. Mi svesno delujemo na predmete na različite načine. Nadrljanski i M. Učenik saznaje da model objašnjava samo deo stvarnosti i da je bitno upravo njegovo usavršavanje. šta mu treba za tu svrhu i da to zna stvaralački primeniti. kostur modela s njegovom osnovnom strukturom i osnovnim funkcijama! 3. Istraživanje svojstava. vidimo tu elemente saznajne metode. I učenik se u školi svakog časa nalazi pred sličnim zadacima. predstavljajući misaoni model još se ne primjenjuje dovoljno u nastavi. Budući da to posmatramo s različitih gledališta. da ga ispita sa svih strana i uđe u unutrašnjost. Na bazi dužih ili kraćih uputstava treba da nauče rukovanje njime i istovremeno da prouče njegovu suštinu. prikaz. U razvijanju modela javlja se međudelovanje između učenika i objektivnog sveta. pojava i sistema približava se ovim dvema metodama. On mora kao i istraživač da prouči pojavu ili objekt. Ako pružamo učenicima gotove modele (setimo se ovde teorije atoma i njenih modela!). Ispitaj pomoću podataka. Algoritam modelskog pristupa 1. 131 . Metoda pokušaja i pogreške. pokušaja i rezultata ili reakcija svojstva i ponašanje predmeta koji istražuješ! 3. Poboljšavaj ulaze na osnovu pozitivnih i negativnih iskustava prethodnih pokušaja! 4. U principu postoje tri mogućnosti: 1. Sve se to može izraziti u obliku algoritma. proučavamo njihovo ponašanje kao što su ulazne i izlazne pojave. javljaju nam se te metode u nekoj vrsti srodstva. treba ispitati gde je greška. da otkrije čitavo bogatstvo oznaka i svojstava. Treba da se nastoji da se ogledima i pokušajima otkrije greška. prodiremo do stvarnog objekta. Kad ulazi ne vode do programiranih izlaza. Posmatraj tačno objekt odnosno pojavu! Detaljno je upoznaj! 2. povećanje ili smanjenje bitnih crta objekta koji proučavamo. On se uverava kako je teško istraživati realan svet. stvari. oni mogu misliti da se priroda može obuhvatiti i predstaviti ponekada jednostavnim modelima. Skiciraj pojednostavljeni model (sliku) predmeta odnosno pojave! 2. iz već stečenog znanja. Nastavljaj to dok ne postigneš dovoljnu aproksimaciju stvarnosti! 5. Na taj način izradi takve postupke koje ćeš kasnije moći svesno primenjivati! Kad ispitujemo pogreške u radu sa kompjuterom. kompjuter nepoznat: ne znaju njegovu građu. Saznaj bitne crte. Metoda crne kutije i metoda pokušaja i pogreške Obe metode su višestruko povezane. Često u životu odnosno u praksi dolazimo u situaciju crne kutije i moramo primeniti metodu pokušaja. saznati neophodne uslove i bitne odnose. Na svoj način obe te metode podstiču učenika na aktivnost i samostalnost. Primena neke strategije. Pri tome je važno da poznaje metode pristupa i istraživanja i da zna da svesno odabere. Proveravaj u svakoj fazi da li zadovoljava model svim uslovima! Postupno izgrađivanje i poboljšanje modela izoštrava misao i pokazuje da je i konstruisanje modela određen proces. dakle saznajna aktivnost. Zašto ne bismo i u nastavi išli onim putem kojim ide istraživač: od nesavr-šenog modela koji se postupno poboljšava i dopunjuje? Pomoću predstavljajućeg modela koji je pojednostavljenje. Proširuj i poboljšavaj model posmatrajući ga s raznih strana i aspekata! 4. 2. Algoritam metode crne kutije i metode pokušaja i pogreške 1. Nadrljanski: KIBERNETIKA U OBRAZOVANJU Modelski pristup Stvarni model ima u nastavi važnu ulogu. Kibernetika ukazuje na njegovo značenje.

Potrebno je obučiti učenika da postavlja pitanja i rešava probleme. Nadrljanski i M. njene komponente i odnose među njima! Formuliši ključno pitanje i pokušaj naći osnovni smisao. Polazeći od neophodnih pretpostavki. 3. dedukcija. Tu se nalaze pojedini oblici mišljenja. Rezultati i konačna kontrola. 2. apstrakcija i generalizacija. dolazi peta faza – kontrola rešenja. prodre u nju. Utvrdi program! Razmisli koje su etape i njihov redosled. pomoćnih sredstava. 5. a nepotpuno. Svladavanje teškoća. indukcija. naročito tamo gde se nalaze samo poznate i uobičajene stvari. odnosno najverovatniji put do rešenja. Problem se ne može neposredno rešiti. U njemu treba probuditi veliko pitanje: zašto? — koje tako dobro pristaje malom detetu. sprovedi paralelna rešenja i izaberi najracionalnije. glavne ideje i stanovišta. Primena algoritma koji daje tačno uputstvo za pojedine korake. analiza. Tako se problemska metoda ističe kao univerzalan put za obradu mnogih tema. Konačno rešenje se doteruje i primenjuje. Učenik mora naučiti kako će nešto da posmatra. 3. Nadrljanski: KIBERNETIKA U OBRAZOVANJU Ona vodi od izlaza sredine sistema i odatle bilo do sredine između sredine sistema i izlaza bilo do sredine između sredine sistema i ulaza. naglašavanjima i strukturiranjima! Prilagođuj. Treći stepen te metode jeste programiranje rešenja. Pri uklanjanju teškoća i protivuslova obnovi uputstva 1. uočava se ono što je vredno proučavanja. Pokušaji i provera. do 3. Drugi stepen problemske metode jeste proces traženja i pokušavanja. eksperimenata i posmatranja. Problemska metoda Ona vodi od nesamostalnog mišljenja koje je se svodi samo na kretanje po utabanim stazama gotovih ideja pa do samostalnog mišljenja.Đ. Programiranje rešenja. kako će svaku pojavu na koju slučajno naiđe da uoči i ispita. U tome pomaže kontrast: tačno––netačno ili upoređenje: bolje od prethodnog. Pojedine faze mogu se koncentrsati u jednom algoritmu. utvrđujemo parcijalne clijeve i parcijalne probleme koji vode do opšteg rešenja. Budući da ona zahteva 132 . Četvrta faza u rešavanju problemske metode odnosi se na realizaciju rešenja. Analiza. pojednostavljuj i traži odnose u različitim smerovima! Postavljaj hipoteze. nedostatke i praznine. zatim treba problem definisati i što jasnije postaviti cilj. 4. Takva uputstva postoje za traženje grešaka u programu kompjutera. prilagođavati ih i pojednostavljivati. Pri tome se pokazuju teskoće i protivuslovi tako da su potrebni novi zahvati i novi pokušaji rešavanja. Analiziraj problemsku situaciju. koje parcijalne probleme treba rešiti i koja bi se pomoćna sredstva mogla primeniti! Primeni analitičko-sintetičku metodu u rešavanju parcijalnih problema. pri tome treba tražiti u njima sličnosti. Iskaži rezultatle i proveri da li je ključno pitanje rešeno! Proveri rešenje u praksi! Doteraj postupak rešavanja i posmatraj delovanje rezultata! U problemskoj metodi zastupljene su manje ili više sve ostale metode. Algoritam problemske metode 1. Samo tako se dolazi do uvida u problem. Takvim traženjem i pokušavanjem nalazi se najverovatnije rješenje. Ispitaj mogu li tvoja iskustva i znanja doprineti rešenju! Pri tome se koristi: sličnostima (analogijama). odnosno do samostalno postignutog znanja. Problemsku situaciju treba svestrano proanalizovati. sinteza. Ne može svaki učenik da uočava probleme. I kad konačno stignemo do cilja odnosno rešenja. Treba videti mogu li iskustva i prethodne poruke približiti rešenje zadatka. i potraži poboljšane uslove! Ako je potrebno.

Pri tom. Pri tom se događaju neslaganja. O tome se govori u akciji nemačke vlade na temu „Inovacija i radna mesta u informatičkom društvu 21. ali kako postići željeni oblik obrazovanja bez sistematične nastave informatike. hrabri. mora se koncentrisati na ključne ideje i glavne linje. Treba poći istorijsko-genetičkim putem i pratiti razvoj do danas. Time je takođe dat stav prema problemu. 7. simbole i grafičke prikaze treba takođe obilno primenjivati. Polazeći od osnovnog zakona. Pokazuje se da se nešto mora menjati. Često je potrebno da nastavnik podstiče. korekture. samoodređujuće i kreativno delovanje pod okriljem socijalne odgovornosti.Đ. sumnje. trebalo bi da važi kao ideja vodilja u oblasti vaspitanja i obrazovanja. kada je dovoljno. kao i ranije deficiti. i koji vlada modernim informatičkim i komunikacionim tehnikama. preokreti i ponovna vraćanja na početak. Rešenje se mora doživeti. U traženju mogućnosti rešenja i postavljanju hipoteza treba uvek strogo uvažavati date uslove. upućuje. 5. Pronalaženje misaonih šema. Nadrljanski: KIBERNETIKA U OBRAZOVANJU aktivnost učenika. 3. u sprezi sa idejama o opštem i obaveznom vaspitanju i obrazovanju. pravo na slobodan razvoj ličnosti pod okriljem socijalne odgovornosti. Putem pitanja dolazimo do odgovora. I pored toga. Ukoliko se uz to doda i tumačenje obrazovne politike i stručna konkretizacija. koje su osnova ovih medija. ovde nije objašnjeno. Teškoće u rešavanju: dublje shvatanje postiže se ako se započetim putem ide do kraja. koje objašnjavaju osnovne ideja. ciljeve i puteve rešavanja.. Specifične medijske funkcije kompjutera karakterišu: • automatska obrada podataka. Treba odgovoriti na pitanja: zašto? kako? zbog čega? Teškoće u traženju rešenja problema: ne valja biti nestrpljiv. treba je često primenjivati. Sadašnje rešenje podvrgava se kritici i upućuje se na poboljšanja. tehničku izgradnju. treba i da menja gledišta i posmatra problem sa različitih strana. Isto tako treba utvrditi parcijalna rešenja. 6. Nadrljanski i M. u podnaslovu „Unapređenje multimedijalnosti u obrazovanju“. Nastava informatike i medijsko vaspitanje Sa primenom multimedijalnih informacionih i komunikacijskih sistema kompjuter se u svojoj medijskoj funkciji sve više stavlja u prvi plan. Treba uvažiti zahteve dana. u čitavom obrazovnom sektoru postoje i sada. u okviru svih predmeta pozabaviti se novim medijima i njihovim društvenim delovanjem. opšta ideja vodilja obrazovanja i vaspitanja mogla bi se postulisati kao stručno. Navodi se da: „Naučni napredak može da svlada samo onaj. Možemo mu pomoći ovim uputstvima: 1. Suprotstavljanjem idealnih zahteva i sadašnje prakse ili stvarnih znanja unapređuje se odnos prema problemu. Time se preglednije fiksira obavljeni deo posla. • umrežavanje. kao od strane nemačke komisije za planiranje obrazovanja i razvoj istraživanja i o tome se govori u njihovom dokumentu o medijskom vaspitanju (1995): „Medijsko vaspitanje treba posmatrati kao zadatak prosvete. koji raspolaže primerenom tehničkom opremom i umreženom infrastrukturom. bitno pridonosi pravilnom rešavanju problema. npr. da bi se učenici 133 . • interakcija. 4. Crteže. Uvid u problem u početku je učeniku težak. 2. Na opštim i stručnim školama nastavnici često ne poseduju dovoljne kvalifikacije za rad sa novim medijima i sa informatičkim tehnikama. državanog ustava. veka (1999)“. Učenik se mora „ugrejati“. u nastavi. naročito prikazanih grafički. ili štednju. Prema ovoj osnovnoj ideji moralo bi da se orijentiše i istovremeno i upoređuje i medijsko vaspitanje.“ U daljem nastavku dokumenta pobrojani su deficiti u oblasti tehničke infrastrukture i u kompetentnosti naučnog kadra. Za „medijsko vaspitanje“ u školama vezana su velika očekivanja..“ Zašto je onda potrebna još i nastava informatike. Odatle proizlazi novi problem.

Po navodima Schmidta (1965). Nadrljanski i M.algoritamskim. sa ciljem da se podučavaju matematičko-tehničke osnove obrade podataka. Frank skicira „nauku o računarima“ koja treba da vodi računa o filozofskim. Radi se o analizi različitih pristupa koncipiranju i definisanju programskih sadržaja školskog predmeta informatike. inženjersko-kibernetičkim. Osnove prekidačke logike. Pristup orijentisan na algoritme Informatičko obrazovanje moglo bi uhvatiti korene tamo gde je reorganizovana obrazovna 134 . Algoritmi su predstavljeni dijagramima toka. Assembler-u ili višim jezicima i izvedeni na mikroprocesorima ili računarima modelima. Vreme koje se troši na ponavljanje. Upravo 1972. metoda izgrađivanja modela i rešavanja problema) kao i uvid u metode sistemskog programiranja i mogućnosti korišćenja sistema za obradu podataka u obradi kompleksnih zadataka (informacioni sistemi. formulisani u BASIC-u. glavno težište ne treba da bude stavljeno na upoznavanje tehničke strukture računarskih sistema ili na izučavanje nekog programskog jezika. Takav pristup je bio. Stvarni vizionarsko-kibernetički pristup jednom nastavnom predmetu sa informatičkim sadržajem u najširem smislu trebao bi da podučava čistim osnovnim znanjima i veštinama za savladavanje rukovanja važnim sociotehničkim komunikacijskim medijima. teoretsko. kada su razmišljali o konsekvencama koje mogu imati tri različite obrazovne strategije u jednom (tada utopijskom) informatičkom društvu: „Do danas osećamo učinak pogrešnog opšteg koncepta informatičkog obrazovanja. U sledećem poglavlju rada biće predstavljeno nekoliko stručno-didaktičkih koncepata. i za tadašnje vreme veoma udaljen od praktične realizacije u školama. previše vizionarski. Wienera (1968) i Franka (1972) koji su videli informatiku kao nauku koja je most između matematičkih i prirodno-naučnih i filozofsko-humanističkih disciplina. Pristup orijentisan na hardver U kasnim 60-im i ranim 70-im godinama nastava informatike se orijentisala. kao što su Wilfred i Ute Brauer. U literaturi nalazimo autore. potrebne su koordinate koje imaju „nit vodilju“ za razvijanje kataloga koji će sadržati opšteobrazovne ciljeve i ishode učenja. Radilo se o „kompjuterskoj nauci“ orijentisanoj na kibernetiku. kao i sadržaje učenja. Poslovne škole i visoke škole počinju rad u predmetu informatika bez osiguranih predznanja. samostalno i kreativno? Wilfred i Ute Bauer (1989) opisali su vrlo dalekovido i upečatljivo koliko su nerealna očekivanja upućena medijskom vaspitanju. istraživačko-organizatorsko-naučnim i naučno-sociološkim aspektima. heurističko programiranje). čije poznavanje nam se u vezi sa razvojem predmeta informatike čini značajnim. Viši programski jezici koriste se samo pojedinačno. škodi učenicima i studentima na internacionalnim takmičenjima“. taj pristup je ocenjen kao neprimeren za opšte obrazovanje (gimnazije). matematizacije ili algoritmizacije problema iz različitih oblasti (tj. Da bi se razvio jedan sistematični pregled sa temama za nastavu informatike. simulacija. Iako je takav pristup narednih godina stalno i sa obrazloženjem odbacivan. a zadatak kibernetički koncipirane informatike u prenošenju ljudskog umnog rada na kompjuterske sisteme. ukoliko je uopšte dospela do škola. danas se još uvek može delimično naći u nastavnim planovima srednjeg obrazovanja i uticao je decenijama na način razmišljanja nastavnog kadra. Preovlađuju primene iz numeričke matematike. njihova realizacija kao i principijelni način rada kompjutera stoje u prvom planu. Učenici treba mnogo više da budu uvedeni u metode strukturiranja. Važan argument protiv hardverski orijentisanog pristupa jeste stalno doučavanje da bi se mogli pratiti najnoviji hardveri.Đ. na principe rada hardvera tako što su učenicima korak po korak predstavljeni kompjuteri. tako da je neki trajniji doprinos opštem obrazovanju teško uočljiv. ipak. koje odgovaraju na pitanje „Kako se može realizovati informatika u nastavi?“ Dakle. Nadrljanski: KIBERNETIKA U OBRAZOVANJU doveli u poziciju da deluju stručno.

Za nastavu se preporučuje pristup orijentisan na Top-Down-postupak (Bauer 1979): 1. ovo međutim uz naglašenu primenu algoritma kao alata. Informatika se posmatra kao nauka čije metode stoje na raspolaganju u planiranju i u specifikaciji algoritama. da analizuju probleme sa algoritamskom pozadinom. 4. razvijeno rešavanje problema. Top-down postpak Ove faze delimično se dele na „podfaze“. prepoznavanju problema sledi nacrt plana rešenja. Nadrljanski i M. i da budu u stanju da prevedu algoritme u programe. Sredinom 70-ih godina na stalnoj konferenciji ministra za kulturu Savezne Republike Nemačke odlučeno je u vezi sa sporazumnom i razvojem za stvaranje okvira da se u više razrede gimnazije uvede predmet informatika. da su zahtevi za potpunom algoritmizacijom problema mogući samo na školskom nivou.Đ. Društveno delovanje informatike ili savladavanje komplikovanih informatičkih struktura ionako jedva da su predviđeni u nastavi. i na kraju diskusija o mogućim alternativama. Slika 77. 5. Učenici bi trebali da formulišu i programiraju algoritme.Viši programski jezici dominiraju. u kojima su skicirani postupci orijentisani na algoritme (Balzert. međutim. na osnovu toga je proširen algoritamski pristup. Faza orijentisana na primenu Započeta inicijativom Robinsohna (1971). Često se moglo posmatrati kako algoritmi prelaze u drugi plan u korist učenja programskih jezika. tako što je polazeći od jedne poznate primene informatike. Rechenberg (1994) čak piše na ovu temu: „Algoritamsko razmišljanje je korisno i vredno. kada se postavljanje problema ograniči na relativno jednostavne primere male kompleksnosti. 3. 1983). Nacrt plana rešenja. Metodološki. i koji su se zasnivali na preteranoj orijentisanosti na algoritme. Pokazalo se. Kriza u nastavi informatike početkom 90-ih godina može se dobrim delom svesti na nemoguće zahteve koji su postavljeni opšteobrazovnom školskom predmetu. Prepoznavanje problema. koja radi na programiranju i obrađuje tehnike za prikazivanje i realizaciju rešenja problema kao i za analizu i verifikaciju programa. prema kojoj nastava treba da bude okrenuta životnim situacijama umesto naučnim disciplinama. i nakon toga stvarno rešenje problema sa promišljanjem tačnosti. Rešenje problema. Takvo predavanje informatičkih znanja koja 135 . već razmišljanje drugog reda“. Nadrljanski: KIBERNETIKA U OBRAZOVANJU politika omogućila nastanak slobodnih prostora za novo stručno područje. Moguće poboljšanje rešenja. Ispitivanje korektnosti rešenja. 2. ali ne predstavlja ono najviše za šta je čovek sposoban.To nije kreativno.

jer su nauke u prvom redu kroz primenu svojih teorija i metoda. Naučeno produbljivati primenjujući na probleme ili grupe problema orijentisane na praksu. Sposobnost da se sistematski pronađu algoritamska rešenja problema. U vidu nastavne strukture taj ciklični proces izrade modela može se koristiti u četiri faze: • analiza/redukcija realne situacije na model. alternativno pri kodiranju algoritama mogu se proveriti specifični problemi prikladnosti nekog postojećeg softvera. • interpretacija rezultata simulacije. Osnovne sposobnosti koje treba izgrađivati u okviru koncepta orijentisanog na praksu. • Primena kao modelovanje stvarnosti: ovaj pristup treba da omogući integralnu obradu algoritama i društvenih aspekata. po pravilu. naročito u zemljama koje su siromašne sirovinama. Sposobnost prepoznavanja delovanja obrade podataka na društvo. predlaže se da se u sadržaju nastave pojave samo još analiza i ponovna ili dalja razrada već postojećih softverskih sistema. postale sastavni deo života. koristi se takođe i kao didaktički put za odgovarajuće iskorišćavanje standardnih softvera. Osim toga. Nadrljanski i M. 4. tj. Odlučujuće u ovom pristupu jeste da rešavanje praktičnih problema uvek obuhvati društvene. primena informatike postala je. Od takvog pristupa očekuje se više motivaciono dejstvo u poređenju sa klasičnim Software-Life-Cycle. jesu u skladu sa preporukama nemačkog Društva za informatiku (GI): 1. • vrednovanje modela. ne mogu razvijati celokupni softveri. Taj postupak je naročito pogodan za jedno sistematično i strukturirano osnovno informatičko-tehničko obrazovanje. • simulacija modela. Nadrljanski: KIBERNETIKA U OBRAZOVANJU su orijentisana na primenu Riedel (1979) opravdava u okviru obrazovne politike. vodeći pri tom računa o pogodnim strukturama podataka i formi organizovanja obrade podataka. bazirajući se na softverskom inženjeringu. Sposobnost da se algoritamsko rešavanje problema formuliše kao program. 5. 3. ključna tehnologija. Treba da se nauče veštine izrađivanja programa i koncepti softverskog inženjeringa. 136 .Đ. Unutar praktično orijentisane nastave informatike mogu se već prema važnosti novih aspekata i pojavljivanju novih elemenata utvrditi različita težišta: • Primena kao softver inženjering: u nastavi treba da se odvijaju simulirane i stvarane situacije koje odgovaraju onima kod stvaranja softvera. i na taj način smanjenje broja dokumenata koje treba sačiniti. • Primena kao prototip: pošto se u školskoj nastavi. 2. kulturne i psihološke dimenzije. Produbiti što je više moguće naučeno. • Primena kao korišćenje već postojećih softvera: navedena didaktička struktura. daljim radom na teorijskim i tehničkim osnovama informatike.

njihovim strukturama i njihovom realizacijom uz pomoć automata za obradu podataka. koji se sastoji od pet faza. Argumenti protiv tog pristupa. kod umrežavanja programa od dole ka gore.Đ. Pri tome se ne polazi od principa stručne discipline informatike. već od delovanja koje tehnološki razvoj ima na individuu i društvo. koji se iz razloga uslovljenih vremenom ne mogu se sprovesti kao odgovarajući softver projekat. tematizovane. Severna Rajna – Vestfalija) on opisuje u kratkim crtama metodski postupak: • Formulisanje problema koji je blizak učenicima. negativne posledice i njihovo savladavanje. informatika se bavi modelovanjem informacionih procesa u najširem smislu. Nadrljanski i M. Za sprovođenje tog cilja Leman preporučuje jedan deklarativni jezik. u čijem se centru neće nalaziti algoritamski način rešavanja problema. Društveni aspekti se nedovoljno tretiraju. 137 . Učenici treba da dobiju uvid u informatičke metode. nivo bavljenja problemima. Gledište orijentisano na korisnika Pod utiskom prodiranja informatičkih tehnologija u slobodno vreme i svakodnevni život. U vezi sa oglednim modelom za informatičko i komunikaciono-tehnološko osnovno obrazovanje (IKTO. Takođe u nemačkoj literaturi nailazimo na radove u kojima Koerber i Peters (1989) skiciraju model za praktično orijentisanu nastavu informatike. zbog jakog naglaska koje se stavlja na proces rešavanja problema. koje su u pristupu koji se orijentiše na korisnika. i najčešće se zaustavlja na pristupu orijentisanom na algoritme. kako to Forneck (1990) kritički primećuje. koje se mogu programirati. Cilkični proces izrade modela Pravljenje modela informacionih procesa: prema Lehmannu 1992. uz čiju pomoć se stvarnost može prevesti u strukture. dalji razvoj komercijalnih softvera sa smanjenim vremenom uvođenja u rad i novim načinom umrežavanja kompjutera i komunikacionih sistema. nastao je u kasnim 80-im pristup programiranja sadržaja informatike koji se orijentisao na korisnika. Iz tih i drugih razloga praktično orijentisani pristup često previše opterećuje i učenike i nastavnike. pri čemu se kroz nivoe prolazi kod razvoja softvera od gore ka dole. u njemu se menjaju nivoi. nivo bavljenja modelima i nivo koji se bavi informatikom. Van Lück (1986) predlaže informatičko i komunikativnotehničko obrazovanje. jesu u tome da postoji mnoštvo kompleksnih problema koji se javljaju u ostvarivanju poželjnih ciljeva učenja u školama. i da jedan jedini nastavnik nije u stanju da zameni tim specijalista. između ostalog. orijentisanog na primenu. Nadrljanski: KIBERNETIKA U OBRAZOVANJU Slika 78. kao što je to slučaj u razvijanju softvera. Tu su. i traži da se odustane od učenja nekog programskog jezika. niti rukovanje kompjuterom. pre svega.

Slika 80. mogu se savladati samo prenosom (transferom) ranije stečenih znanja na nove situacije. Svest o „fundamentalnim idejama informatike“. Pošto se kontrolisano učenje prema uputstvima završava sa poslednjom godinom školovanja. pritom posmatranje i vrednovanje korišćenja informacionih i komunikacijskih tehnologija. • Transfer rešenog problema na životnu stvarnost odraslih. S. • Postavljanje rezultata u životnu stvarnost učenika (stvaranje zbunjenosti. i navode „da za sistematičnu nastavu informatike u okviru informatičkog obrazovanja nedostaje mu intelektualna dubina. Nezavisno od poslovnog usavršavanja i daljeg obrazovanja. • Kod nespecifičnog transfera. Učinak transfera može se klasifikovati u odnosu na dva aspekta: • Specifičan transfer se odigrava kada nova situacija nalikuje staroj u toj meri da bi se savladala postojeća šema rešenja treba samo u maloj meri da bude proširena ili promenjena. u privredi i društvu. • Korišćenje aplikativnih sistema i programerskih okruženja. ka „socijalno orijentisanoj nauci“ u čijem je centru čovek (upotreba alata. Od ovih ideja može se očekivati dugoročna vrednost. Da pomenemo još Peschkea (1990). Ovaj pristup kao i švajcarska varijanta (Forneck 1993) odbacili su mnogi autori kao „novu sociologiju“. principi i načini razmišljanja i izgradiće se osnovni stavovi i gledišta. model reverzibilnosti 138 . treba da pomogne. Fundamentalne ideje informatike Među malim brojem osoba koje su se istražujući bavile temama iz oblasti „informatika i obrazovanje“ vlada opšti konsenzus da napredak informatičke nauke nije mogao istom brzinom da postane pristupačan i za nastavu u školama. ostaju im skrivene“. učiće se dodatni osnovni pojmovi. promene koje kasnije mogu nastupiti u privatnom životu.). da se prikaže obrazovna bit informatike u školama. socijalna namena. posmatranje kritike medija ili kritike metoda itd. orijentisane na mašine. socijalno orijentisano stvaranje modela). sortirati i obraditi putem transfera odgovarajućih rešenja. Bruneru (1960). Kritiku na taj predlog je dalo Informatičko društvo Nemačke. učenje u školi služi. Učenici vide prevashodno samo spoljašnje strukture površine programa. koji se odnosi na dugoročne efekte. Specifični učinci transfera se sprovode prevashodno zajedno sa kratkoročnim upotrebama zanatskih veština unutar ograničenog stručnog polja. pre svega. • Modelsko prikazivanje. o osnovnim principima. Prema J. Problemi koji nastupaju kasnije mogu onda da se kao posebni slučajevi u ovim osnovnim konceptima. koje mogu da vode izgrađivanju unutrašnjih modela (predstava). Nadrljanski: KIBERNETIKA U OBRAZOVANJU • Analiza problema i formulisanje cilja. načinu razmišljanja i metodama. da se pokažu delotvorne linije nastave. a unutrašnje koncepcije. koji u svom pristupu orijentisanom na polje rada pledira za promenu informatike od „primenjene prirodne nauke“. upotreba algoritama.Đ. Nadrljanski i M. prepoznati.. pripremi za uspešno savladavanje problema u budućnosti.

da bi se obuhvatila „suština“ informatike. Schwill (1993) definiše fundamentalnu ideju informatike kao šemu razmišljanja. i delimično povlačenje iskaza. Primer: Dijagrami toka posebno su pogodni (još više nego struktogrami) u početnoj nastavi informatike.Đ. proširivanje i produbljivanje znanja u formi fundamentalnih ideja. Treba izbeći površna didaktička rešenja (i kroz učenje poluistina). Kod ovog pristupa kritikovano je što u izbor uključuje samo jedno veoma ograničeno područje informatike. Princip nastavljanja Izbor i obrada jedne teme na određenom mestu u kurikulumu ne treba da bude ad hoc. • Kriterijum smisla: ideja poseduje utemeljenje u svakodnevnom razmišljanju i životnoj važnosti. U upotrebi tih kriterijuma Schwill identifikuje tri „glavne ideje“ informatike pod koje se mogu podvesti ostale fundamentalne ideje: • Algoritmizacija. Nadrljanski: KIBERNETIKA U OBRAZOVANJU Slika 81. • Jezik. prema Bruneru. Oni raspolažu veoma malim sredstvima 139 . Pitati koje ideje su mu temelj. Nadrljanski i M. Prenošenje fundamentalnih ideja prema Bruneru proizilazi iz organizacije nastave bazirane na spiralnom principu. da bi mogle biti prihvaćene. Svaki predmet nastave treba zbog toga. koja se kasnije moraju opet promišljati. • Vremenski kriterijum: ideja se jasno zapaža u istorijskom razvitku informatike. Spiralni princip karakterišu tri fragmentna principa. Fundementalne ideje informatike U centru čitavog procesa obrazovanja opšteobrazovnih škola stoji nespecifičan transfer trajnije stvaranje. opisivanja i objašnjavanja. delovanja. a nedostaju aspekti iz tehničke i primenjene informatike. i ostaje dugoročno relevantna. koja ispunjava četiri kriterijuma: • Horizontalni kriterijum: ideja se može višestruko upotrebiti ili prepoznati u različitim oblastima informatike. • Strukturisano razlaganje. nego da proizilazi iz prethodnog. tj. preispitati. u toku nastave se (spirala) fundamentalne ideje ponavljaju i predaju i koriste na naprednijem nivou. na način koji na višem nivou omogućuje nadgradnju. da bi predstavili i razvijali algoritme. Bazirajući se na opštedidaktičkim razmišljanjima Brunera i dr. • Vertiikalni kriterijum: ideja se može pokazati i preneti na svakom intelektualnom nivou.

Alternativno se prethodno implicitno upotrebljavaju standardne procedure i funkcije. Ona opisuje jedno polje nauke koje pored matematičko-tehničke dimenzije u istoj meri vodi računa i o društvenim. Teorija sistema se pri tom obuhvata kao univerzalna teorija. Najpre se može i trebalo bi već na jednostavnom nivou podučavati osnovnim osobinama. jer naročito prvi nastali model sociotehničkog sistema. nego se može uvoditi već na ranijim stupnjevima u jednostavnom obliku. ekonomskim i socijalnim aspektima. Stapanje tehničkih i socijalnih sistema omogućava tek evolucioni razvoj. Primer: može se na određeno mesto u školskom programu eksplicitno uvesti proceduralni koncept. npr. lakše je sporazumevati se o različitim predstavama koje imaju korisnici i informatičari. Princip učenja preko reda Obrada jednog naučnog područja ne treba da bude odložena sve dok se ne nazre konačni završetak postupka. Primer: unutar informatike potreban je za verifikaciju programa relativno visok tehnički ulog koji u višim razredima škole stoji na raspolaganju. Manjkavost tog pristupa pokazuje se tek kasnije: ovde se ne može vršiti nadograđivanje i prisiljava na temeljnu promenu mišljenja. svesno analizuju neki postojeći (prirodan) sistem nezavisno od ciljnog (tehničkog) sistema. da bi učenici stekli intuitivnu predstavu. Princip prefiguracije pojmova Simbolično prikazivanje nekog pojma ili koncepta i njegova pojmovno-strukturalna analiza trebali bi da budu pripremljeni upravo na nižem nivou preko slika (ikonično) i radnji (enaktivno). Takvo određivanje polazišta informatike obuhvata ukupni kompleks analizovanja. razmatranje verodostojnosti u određivanju petlji na argumentativnom i poluformalnom nivou kroz prikazivanje zavisnosti između verifikacije i testiranja. Nadrljanski i M. Ne postoji nikakav adekvatan postupak kojim bi se od dijagrama toka dospelo do strukturnih programa (npr. Preko njih mogu se ponovo rekonstruisati pojedinosti (zgušnjavanje informacija). M. Nadrljanski: KIBERNETIKA U OBRAZOVANJU prikazivanja i lako su shvatljivi. Pre nego što se neki pojam učincima teoretski analizuje u svim pojedinostima. Tako kod učenika već nastaje predstava o dešavanjima pri pozivanju i predavanju parametara. a koji se služe opisima u vidu dijagrama toka. da informatičari upravo uz pomoć novijih informatičkih tehnika (npr. One pamte detalje koji bi da nisu povezani brzo bili i ponovo zaboravljeni. Osim toga. koja obuhvata polje svih predmeta koji su čoveku misaono dostupni. jer u dijagramima toka nisu predviđena nikakva opisna sredstva za petlje. Brzi početni uspesi u nastavi su zagarantovani. u PASCAL-u). podvrgnut normativima. Programi koji su upravo nastali. u kojem softverski sistem postepeno urasta u svoje okruženje. Fundamentalne ideje stvaraju mreže odnosa. mora sadržati i opis predstava tekućeg i budućeg stanja sistema u njegovom okruženju. moraju se ponovo napisati. trebalo bi ga prvo upotrebljavati. analize i stvaranja 140 .Đ. Teorija sistema i modela biće uglavnom obuhvaćene kao jedna celina. objektna orijentacija). pri čemu će se pokazati da jedan sistem (jedan model) predstavlja jednu fundamentalnu ideju informatike. Obavezna centralna ideja u pristupu koji je označen kao celovit jeste stvaranje sistema. Foegen iznosi argumente protiv prigovora o „sociologizaciji“ informatike. Pristupi orijentisani na sistem U okviru jednog načina posmatranja informatika je konstruktivna nauka. Učenicima treba da bude izložena kompletna slika informatike kao nauke. čija se metodička baza vidi u teoriji sistema. menjanja i novog koncipiranja socijalnih i tehničkih sistema. Foegen (1996) razvio je koncept za nastavu informatike koji „konstrukciju sistema“ nosi kao uzor pod kojim treba da budu objedinjeni pojedinačni fragmenti informatike.

Đ. • Vremenska i prostorna struktura kompjuterskih sistema: odvijanje (paralelnost). Ipak je još uvek diskutabilno da li na ovom izraženo analitičkom putu može da se postigne stvaralačka kompetencija. • Interpretiranje podataka. Pristup koncentrisan na informaciju U svojoj knjizi „Didaktika informatike“ Baumann (1990) polazi od fundamentalnog značenja informacije kao trećeg entiteta. Kao posredni izvor školske nastave informatike Baumann ne vidi samo stručnu nauku informatiku. • Obrada ili transport podatka: mogućnosti umetanja i primene sistema za automatsku obradu podataka. Osnove razumevanja i stvaranja sistema: • Opšte razumevanje. ali još nedozrelo raščlanjivanje informatike pokazuje sve veću dubinu posmatranja sistema sa narastajućom kompleksnošću. kooperacija. nego i naučne sisteme informatičkih nauka (teorijska informatika. podela. • Modeliranje sistema. prostornom. mediji nosioci. Nadrljanski: KIBERNETIKA U OBRAZOVANJU sociotehničkih sistema na radno orijentisan način. dakle same poruke. komunikacija sa spoljašnjim svetom i između sub-sistema. da se osnovne komponente mogu modifikovati i da se omogući kasnije samostalno razvijanje sistema. 141 . Nadrljanski i M. Oni ograničavaju predmet školske informatike pri tom na područje obrade informacija i daju osnovnu šemu obrade podataka koja se bazira na AOP principu: • Predstavljanje podataka. opšta teorija sistema) kao i matematiku i logiku. • Struktura i funkcija sistema za obradu podataka u bio. Dobro modelirani i transparentni sistemi analizuju se sa učenicima u početnoj nastavi. ljudskom i društvenom kontekstu. dekomponovanje u sub-sisteme. • Korišćenje. lingvistika. Kao smernice Baumann formuliše: • Metode rešavanja problema sa kompjuterom i ophođenja sa informacijom. Sistem je ovde kompjuterski sistem. Konkretizovano. da bi principi i metode informatike bili tako dobro savladani. kongnitivne nauke. • Šema strukturisanja sistema39. a ne sociotehnički sistem. • Vremensko odvijanje. Pristup orijentisan na sistem je takođe u osnovi berlinskog nastavnog plana (199x) sa ciljem da se pređe sa programiranja u „malom“ ka programiranju u „velikom“. analiza i promena sistema. „algoritam“ ili „korisnik“ prema izrazu „informacija“. Norbert Breier zahtevao je (1994) izostavljanje iz nastave informatike izraza: „računarsko postrojenje“. kibernetika. Hubwieser i Broy (1996/2000) priključuju se takvom shvatanju i svoje predloge označavaju kao pristup usredsređen na informacije. • Reprezentacija podataka o odvijanju procesa obrade (pravila obrade). jer prvi pojmovi ne vode ka onim sadržajima učenja koji bi dokazivali potrebnu širinu i dubinu jednog opšteobrazovnog predmeta. (sintaksa). pored materije i energije. uzajamna dejstva kompjuterskih sistema sa njihovim okruženjem u vremenskom. Problem tog pristupa je nedostatak sistema prilagođenih školama. operacije na procesima obrade (podataka): tipovi i strukture podataka. • Pravila predstavljanja. Na Univerzitetu Paderborn se u ovom trenutku razvija sistem namenjen analizi (Magenhajm 19xx). • Teoretske podloge kao i principijelne mogućnosti i granice tehničke obrade podataka. komponente. • Programi i programski jezici • Modeli kompjuterskih sistema (opisi sistema). • Reprezentacije. Pritom prave strogu razliku između informacije kao značenja poruke i reprezentacije.i sociotehničkom kontekstu.

• Mogućnosti manipulacije. tehnike modeliranja nisu jednostavne za savladavanje i primenu. 142 . Takav način postupanja omogućuje (pre svega) odricanje od programskog jezika. koji su usmereni na pristup koncentrisanosti na informacije. Uz to se „naglašava specijalna vrsta kompjuterskih sistema. preporučuju grafičke forme predstavljanja. Schubert (2000) ukazuje na nedovoljnu mogućnost ispitivanja modelovanog rešenja putem kompjuterskih sistema. • Zaštita od nedozvoljenih i neželjenih interpretacija. šifrovanje. prava pristupa. a informatičko obrazovanje se vidno redukuje“. koje se orijentišu na jezik Unified Modelling Language (UML) za razvijanje softvera i koji su transformisani za učenike: • modelovanje podataka. greške u predstavljanju. Nadrljanski i M. • modelovanje orijentisano na objekat. • Mogućnosti pogrešnih interpretacija. • interakcijski dijagrami. • funkcionalno modelovanje. Nadrljanski: KIBERNETIKA U OBRAZOVANJU • Pravila interpretacije. Opisne tehnike i tehnike modeliranja za strukurisanje informacija. • Zaštita podataka.Đ. • modelovanje orijentisano na prilike. • Semantika i pragmatika jezika. kada „eksperimentalna“ baza za praktično prikazivanje osnovnih koncepata bez programa nije dovoljna. Prva iskustva sa ovim pristupom mogla bi da donesu primenu novih nastavnih planova (Bavarska). Doduše.

gde mogu pomoći reševanju problema (Justin Hibbard). organizovanja i korišćenja odabranih informacija i iskustava. Upravljanje znanjem je proces traženja. broj:radnika „znanja“ donosi prosečno 80% novih poslova  povećanje udela informacija i znanja u proizvodnim tehnologijama. širenju i upotrebi znanja. 1991). pravila i procedure. koji pomažu pri usvajanju. više od polovine bruto domaćeg proizvoda zasnovano je na znanju  industrije visoke tehnologije. koji pomažu pri usvajanju. unapređivanje. kao formalizirano znanje i individualna iskustva zaposlenih. organizovanja i korišćenja odabranih informacija i iskustava. Upravljanje znanjem – šta je to? Upravljanje znanjem je kompleks procesa. Misija sistema za upravljanje znanjem je :obezbeđivanje sposobnosti organizacije da primeni (iskoristi): • • • • pravo znanje na pravom mestu u pravo vreme u cilju postizanja svojih ciljeva u poslovanju Upravljanje znanjem je disciplina koja potiče na sistemski pristup utvrđivanju. upravljanju i razmeni informatičke imovine preduzeća. 1991). ali i u proizvodima. 143 . dok usluge zasnovane na znanju rastu i brže  u novom zapošljavanju.“ Konkurentska prednost u „novoj ekonomiji“ prešla je sa materijalne i finansijske imovine na nematerijalnu i nefinansijsku imovinu. vrednovanje i upravljanje znanjem. bilo da postoje u formalnom obliku ili su skrivene u glavama ljudi namerom da primene tamo. dokumente. (Newman. Upravljanje znanjem je proces traženja. merenje. gotovo su udvostručile svoj udeo u outputu u poslednje dve dekade. sposobna za održivi ekonomski rast uz bolja radna mesta i veću socijalnu koheziju. Nadrljanski: KIBERNETIKA U OBRAZOVANJU UPRAVLJANJE ZNANJEM Lisabonska agenda : Glavni cilj Europske unije je „da postane najkonkurentnija i najdinamičnija svetska privreda bazirana na znanju. Najvažniji razlozi zbog kojih je potrebno. širenju i upotrebi znanja.Đ. (Newman. da se upravljanju znanjem pristupi na sistemski način su sledeći: • • Upravljanje znanjem je kompleks procesa. veka je definisanje. Ključni izazov za preduzeća 21. Informatička imovina uključuje baze podataka. Nadrljanski i M. gde mogu pomoći reševanju problema (Justin Hibbard). Obelježja ekonomije bazirane na znanju su:  znanje se koristi kao input i kao output  u najrazvijenijim zemljama sveta. bilo da postoje u formalnom obliku ili su skrivene u glavama ljudi namenom primene tamo.

U nastojanju traženja načina da znanje postane kapital. Razvoj upravljanja znanjem pruža zanimljiv primer približavanja informatičkih usluga poslovanju. Kvalitetno upravljanje znanjima skrivenim u kompaniji postaje imperativ uspešnog poslovanja. Nadrljanski i M. procesa. kako bi se omogućio brži pristup znanju i njegovo višestruko korišćenje.Đ. pisma. Manje formalno. Upravljanje znanjem ima za cilj da znanje klasifikuje i kategorizuje prema unapred predodređenom modelu za opis znanja (ontologiji). izdvajanjem i korišćenjem znanja". transfera i korišćenja informacija i ekspertize u okviru organizacije. kao i znanje dobijeno u raznim radnim procesima. Smanjivanje broja zaposlenih zbog racionalizacije i smanjivanja troškova. Brian (Bo) Newman iz The Knowledge Management Forum kaže da je "Upravljanje znanjem kolekcija procesa koji upravljaju kreiranjem. Dakle. Nadrljanski: KIBERNETIKA U OBRAZOVANJU • • • • • Zbog brzih promena kako u tehnologije prozvodnje." Sa druge strane. politici i u zakonodavstvu. dovode do gubitka znanja za organizaciju. Proces stvaranja. internet i intranet. To konkretno znači da većina današnjih organizacija u osnovi ne znaju šta znaju. odgovore klijenata. upravljanje svim resursima znanja. što omogućava da se uskladišteno znanje iskoristi na najbolji mogući način. Koncept upravljanja znanjem dolazi iz zahteva privrede. Zato je potreban organizovan pristup za pohranjivanje znanja. American Productivity and Quality Center definiše upravljanje znanjem kao "široki proces lociranja. baze podataka. Osnovni zadatak je pretvoranje znanja u dinamički resurs. kulturu. u širem smislu. upravljanje znanjem predstavlja sistem za upravljanje znanjem u preduzeću. tehnologije i praksu. odnosno sa informatičkog aspekta. Internet browser-i. kao i inteligentni agenti. U poslovnom okruženju organizacijsko znanje postaje glavni adut za prestiž na tržištu. prenosa i primenjivanja (ponovnog korišćenja) znanja radi povećanja efikasnosti organizacije. to je zadnji čas da organizacije dobiju potrebna nova znanja. Prema nekim procenama čak 70 – 80 % zaposleni u organizacijama imaju skriveno znanje (tacit). Brzi razvoj IT (informatičkke tehnologije) omogoćava znatno bolju podršku procesima upravljanja znanjem. mnogi sistemi se pokušavaju transformisati iz apstraktne kategorije u konkretnu. Izvori znanja variraju u zavisnosti od konkretne industrije i primene. Veći deo te literature naglašava ulogu treninga i unapređenja performansi u kreiranju i upravljanju sistemom znanja. izveštaje servisa. merljivu vrednost. ali uglavnom obuhvataju razne priručnike za rad. obično koristeći napredne informacione tehnologije. Zbog brzoga razvoja većina znanja u organizacijama brzo zastareva. vrednosti. sistemi za podršku grupnom radu. Znanje daje organizaciji konkurentsku prednost. 144 . Razne vrste savremenih (informacionih) tehnologija mogu se upotrebiti za implementiranje sistema menadžmenta znanjem: e-mail. organizovanja. novosti. sistemi zasnovani na znanju. malo je onih sadržaja koji daju praktične savete za pokretanje i vođenje takvih projekta. Odnosi se na ljude. data warehouse. organizacionog. ekspertni sistemi. Takvi su napori neposredno povezani sa novim konceptima: od informatike i tehnologije. Globalizacija tržišta u prvi plan ističe znanje kao osnovnu vrednost uspešnih kompanija. za dato preduzeće. sve do nove poslovne filozofije. U literaturi o upravljanju znanjem uglavnom se razmatra problematika sa filozofskog. koordiniranja i pohranjivanja.

Znanje se generiše iz informacija na isti način kao što se informacije generišu iz podataka. Znanje proističe iz intelekta prilikom rada. povezivanjem i uzročnoposledičnom vezom. Struktura znanja 145 . Znanje nastaje na bazi iskustva. Znanje je fluidna mešavina oblikovanoga iskustva. praksama i normama. spremnosti da “dele” znanje sa drugima. Ono pomaže i u razumevanju i prosuđivanju kompleksnih situacija. upoređivanjem. Nadrljanski i M. koji se sastoji od skupa organizacionih struktura i smernica i (tehničkih i ne-tehničkih) sredstava koji podržavaju procese učenja potrebne da se ostvare ciljevi politike znanja jedne organizacije na efikasan način. a time i na sposobnost predviđanja njene budućnosti. povezanih informacija i ekspertnih mišljenja koje osigurava okvir za ocenjivanje i uključivanje novih iskustava i informacija. one se moraju transformisati: razmatranjem. Ono proističe i primenjeno je u umovima znalaca. OBRASCI) TACIT ZNANJE ZNANJE TEHNIČKO (KOMPETENCIJE) EKSPLICITNO (USKLADIŠTENO NA BILO KOJEM FIZIČKOM MEDIJUMU) Slika 82. znanje je često pohranjeno ne samo u dokumentima ili arhivama (bazama znanja) već i u organizacionim rutinama. odnosno za prepoznavanje i razumevanje uzročno/posljedičnih odnosa koji utiču na poslovanje organizacije. Da bi informacije postale znanje. vrednosti. Jedan od razloga zašto je znanje važnije od podataka i informacija je njegova sposobnost podsticanja na akciju. To je ukupnost svega što je bilo saznano. Znanje je neophodno za dobro odlučivanje. odnosno saznanja iz prošlosti na osnovu kojih se može posmatrati novi događaji i situacije. mogućnosti da se stimuliše takav rad itd.) Infrastruktura znanja se postavlja na osnovu izvršenog upravljanja znanjem postojeće informatičke infrastrukture u preduzeću.Đ. Infrastruktura znanja zavisi od postavljene politike znanja i od stepena uređenja (u smislu kulture) radnog okruženja (poverenja zaposlenih. SAZNAJNO (MODELI MIŠLJENJA. U organizacijama. procesima. Nadrljanski: KIBERNETIKA U OBRAZOVANJU Industrijska kultura Organizacija Fokus Kultura Ključna merenja Kultura znanja Hijerarhija Timovi i mreže Profit Kupac Kontrola odgovornosti Podela odgovornosti Efikasnost Efektivnost Postavljanje infrastrukture znanja Infrastrukutra znanja je sistem za podršku. otkriveno ili izvedeno zaključivanjem.

Verbalnim informacijama u Gagneovom sustavu znanja odgovara deklarativno znanje u Andersonovom. objektivnih činjenica o nekom događaju. F. D. i sl. Informacije su poruke u obliku dokumenta. R.. prikladni postupci poučavanja i učenja kao i postupci vrednovanja. Podaci sami za sebe ne govore ništa o sopstvenoj svrhovitosti i važnosti. alati – Politike.. Podrazumevaju promenu načina percepcije nečega. Informacija postaje znanje tek kada je primeljena – dodaje vrijednost). a imaju uticaj na ponašanje i prosuđivanje onoga ko je prima. U organizacionom smislu. tj. M. a najveću kognitivne strategije. Lohman. Najmanju transfernu vrednost imaju specifične verbalne informacije. intelektualnim veštinama odgovara proceduralno znanje. Podaci postaju informacije kada im njihov primalac dodeli vrednost. Ta su znanja rezultat procesiranja informacija. 1979. postupci. 1985) kao i metakognitivno znanje (Flavell. Nadrljanski: KIBERNETIKA U OBRAZOVANJU EKSPLICITNO I TACIT ZNANJE Eksplicitno znanje – Podaci/informacije /dokumenti – Modeli. vizualne ili audio komunikacije. faktografsko znanje. 146 . 1985. Nadrljanski i M. Podaci su zaseban skup objektivnih činjenica kao strukturirani zapisi o transakcijama. aktivnosti ili procesu. Gagneov sistem kategorija znanja je hijerarhijski organizovan prema transfernoj vrednosti pojedinih vrsta znanja. 1986). direktive. igraju osnovnu ulogu u organizaciji – prvenstveno zato što predstavljaju osnovu za kreiranje informacija. R. intelektualne veštine i kognitivne strategije (Gagne. korekcijom i sažimanjem. Ciljevi učenja su prvi element sistema kurikuluma iz kojeg se izvode odgovarajući programi. Informacija je skup podataka sa značenjem (informacija je poruka u bilo kojem obliku). J. ispitivanja ili opažanja. • Klasifikacije znanja su važne jer se u njihovim odrednicama izražavaju ciljevi učenja. izračunavanjem. 1989). Informacije se kreću kroz organizaciju putem formalnih i neformalnih kanala.Đ. odnosno deklarativno i proceduralno znanje (Anderson. upustva Tacit (ili implicitno) znanje . kategorizacijom. To se može napraviti na nekoliko načina: određivanjem svrhe.pohranjeno u mozgu – Podstaknuto razmišljanje (dokumentom) – Ideje i pogledi – Kreativno razmišljanje – Primedbe – Mišljenja Komponente znanja su: • Podaci predstavljaju set diskretnih. H. dok kognitivnim strategijama odgovara metakognitivno znanje. podaci se obično definišu kao strukturirani zapisi transakcija. Široko je prihvaćena podela znanja na verbalne informacije. Ipak. J. zapisi merenja. strategije..

Nadrljanski: KIBERNETIKA U OBRAZOVANJU 1. 3. PRAVA VREDNOST KOMPANIJE TRŽIŠNA VREDNOST Nova sastavnica vrednosti kompanije INTELEKTUALNI KAPITAL FINANSIJSKI KAPITAL Vreme je najdragocijeniji resurs – nemoguće ga je obnoviti! MAŠINSKI KAPITAL LJUDSKI KAPITAL Tradicionalno finansijsko izveštavanje i ocenjivanje KAPITAL KUPACA ORGANIZACIONI KAPITAL INOVACIJSKI KAPITAL PROCESNI KAPITAL Slika 83. koracima u procesima ili procedurama. Bez strukture za klasifikaciju znanja . Način na koji se organizuje.usmjeravanjem samo na njegovu distribuciju . Verbalne informacije su činjenice. Proces stvaranja. Struktura vrednosti kompanije 147 . Odnosi se na ljude. pamćenja i mišljenja. tehnologije i praksu.Đ. proizvodima. kulturu. koordiniranja i pohranjivanja. Verbalne informacije čine dekarativno znanje. 2. Deklarativno znanje može biti različite složenosti . do složenih inženjerskih veština ili veština naučnog istraživanja. Intelektualne veštine su znanja o tome kako se nešto izvodi ili postiže.utopili bismo se u moru beskorisnih podataka. označava i upravlja znanjem kritičan je na funkcijama radnog mesta. pa se njima pospešuje učenje. Metakognitivnim znanjem se prate sopstveni kognitivni proces. prenosa i primenjivanja (ponovnog korišćenja) znanja radi povećanja efikasnosti organizacije. Nadrljanski i M. ali u korist znanja. odnosno podaci i iskazi koji su pohranjeni u dugotrajnom pamćenju. One su osposobljenost za upravljanje sopstvenim kognitivnim procesima: učenja. kao što je sastavljanja rečenice. vrednosti. To je proceduralno znanje koje prema svojoj složenosti varira od jednostavnih jezičkih veština. Kognitivne strategije su najvažnije intelektualne veštine. Stuart je izračunao da su svojevremeno troškovi proizvoda otpadali 80 posto na materijal.od jednostavnog faktografskog znanja do znanja složenih teoretskih konstrukata. Dobro upravljanje znanjem Ključ dobrog sustava upravljanja znanjem je njegovo strukturiranje. temama. a 20 posto na know-how. Autoritet na polju upravljanja znanjem Thomas A. Danas je taj odnos 70 : 30. Švedska osiguravajuća firma Skandia je čak postavila direktora intelektualnog kapitala čiji je jedini posao da koordinira intelektualni potencijal firme.

kratki rokovi za apsorbovanje znanja. organizovanje ljudi u “virtualne” razvojne timove. sve složeniji proizvodi i usluge. učenja na daljinu. upustva) su kodifikovana znanja. • Edukacija – neprekidno razvijanje veština i znanja zaposlenih putem “on-line” treninga za vreme rada. jednako kao što se upravlja ostalim činiocima. a nisu nigde zabeležena. kao i drugih korisnih znanja. U tom kontekstu. kreativnosti i inovaciji (“Organizacija koja uči”). posebno naprednim metodama za pribavljanje i korišćenje dokumenata (hiperlinkovi. promišljenom implementiranju novih tehnologija u postojeći sistem. • • Zašto je potrebno upravljanje znanjem? Razloga je dosta: tržište se globalizuje. Osnovni cilj je transferisanje znanja od pojedinačnih do organizacionih. kao i osposobljavanju kadrova i podizanju nivoa organizacione kulture. a sve to izvan vremenskih i prostornih ograničenja.). intranet. nekompletna ili razbacana po organizacionim delovima. Za mnoge kompanije. Delotvorniji sistem za upravljanje znanjem u organizacijama javlja se i zbog neraspolaganja potrebnim znanjima na mestima gde i kada su potrebna. raste stopa inovacija. u smislu ukidanja redundantnih aktivnosti i smanjivanja vremena rešavanja problema. • Produktivnost – obuhvatanje i deljenje najbolje poslovne prakse. baze podataka.Đ. fluktuacija ljudi.. kreiranje foruma za saradnju i razmenu ideja. standardi. Ključnu ulogu igraju mrežna i komunikaciona tehnologija. Evolucioni pristup – ne negira bezuslovno postojeće vrednosti niti prejudicira nove koncepte Ključ uspešnog upravljanja znanjem leži u podršci menadžmentu i zaposlenima. Kulturološki pristup – naglašava se potreba za temeljnom promenom poslovne kulture i ponašanja ljudi. Ona su često nedostupna. Nadrljanski i M. kao i drugim metodama podizanja nivoa sposobnosti za bolje obavljanje posla. znanja koja posjeduju pojedinci u organizaciji. kako bi rešavali zahteve klijenata brže i kvalitetnije. mogu nazvati ličnim znanjem.. insistira na obrazovanju. opšti trend smanjenja broja zaposlenih. upravljanje znanjem konkretizuje se na četiri ključna područja: • Inovativnost – pronalaženje i implementacija novih ideja. groupware.. Nadrljanski: KIBERNETIKA U OBRAZOVANJU Pristupi upravljanju znanjem su: • Tehnološki pristup – posmatra problem upravljanju znanjem sa tehnološkog stanovišta i naglasak je na boljem pristupu informacijama. Ona koja su zabeležena (npr. procedure. rotacija radnih mesta. tekstualno pretraživanje i sl. Internet. Upravljanje znanjem predstavlja organizacioni faktor u smislu upravljanja ukupnim znanjem ili njegovim delom kao poslovnim resursom. • Brzina reakcije – vezana je za raspoloživost informacija u organizaciji i to onima koji ih trebaju i to kada ih trebaju. To podrazumeva prepoznavanje i slabih spoljašnjih signala u nastojanju na koje treba reagovati što pre da bi se postigla konkurentska prednost. 148 .

Posedovanje znanja može proizvesti kontinualnu prednost. znanjem bogata firma za to vreme postiže novi nivo kvaliteta. ono se može i iznajmiti. Nadrljanski i M. prilagođavanje i umrežavanje znanja .Đ. kreativnosti i efikasnosti. Ljudi različitih ekspertnih znanja 149 . • Akvizicija . a implementacija u realne uslove često vrlo složena. Model upravljanja znanjem Danas se organizacije u svetu razlikuju po onome šta znaju. Treba. pa je kreativnost i inventivnost na značajno višem nivou nego u drugim delovima organizacije. proširenja poslovanja ili asortimana proizvoda. ponekad čak i konfliktnu situaciju sa krajnjom namerom izgradnje nove sinergije. a sve češće i zbog sticanja znanja. Dobra je strana što ovakvi timovi nisu u načelu opterećeni kratkoročnim profitnim ciljevima. Osim što znanje može biti kupljeno. istraživanje. spajanje. Angažovanje konsulatnta za vođenje projekta je iznajmljivanje osobe sa potrebnim znanjem.najdirektniji i često najdjelotvorniji način sticanja znanja je njegovo kupovanje – odnosno kupovanje organizacija ili pojedinaca koji ga posjeduju. Sticanje znanja Postoji nekoliko načina sticanja znanja: akvizicija. naglasiti kako je takav način dosta skup. posebno onog višeg menadžmenta. ipak. • Spajanje –spajanjem ljudi sa različitim znanjima i iskustvima svesno proizvodi kompleksnost. otvaranja novih tržišta. • Istraživanje .jedan od načina sticanja znanja je i uspostavljanje posebnih timova namenjenih za istraživanje i razvoj. Čak i ako konkurencija dostigne kvalitet i cenu. koje će i nakon njegovog odlaska ostati kao vrednost u organizaciji. Iznajmljivanje znanja u stvari predstavlja iznajmljivanje njegovog izvora. Inovacija se rađa na graničnim područjima ljudskog razmišljanja. efekti spori i neizvesni. Nadrljanski: KIBERNETIKA U OBRAZOVANJU Definiši ciljeve za znanjem Prepoznaj potrebno znanje Primeni znanje Proizvedi znanje Prenesi poruke Pohrani znanje Slika 84. Organizacije se kupuju zbog raznih razloga: ostvarivanja dodatnih prihoda.

Olakšavanjem i ubrzavanjem komunikacijskih kanala. i 2. Treba naglasiti da je reč o ljudima koji moraju brzo prihvatiti nova znanja i veštine. povezani različitim interesima obično komuniciraju međusobno: osobno. nove tehnologije.znanje se generiše putem neformalnih samoorganizovanih komunikacionih mreža unutar rganizacije. a takođe menjati postojeći način rada. Na taj način se na viši nivo podiže i organizaciona kultura. čineći od njega značajan organizacioni kapital. Sposobnost prilagođavanja bazira se na dva osnovna činioca: 1. groupware-om sa ciljem razmene informacija. Nadrljanski i M. socijalne i ekonomske promjene traže od organizacija njihovo razumijevanje i prilagođavanje njima.Đ. • Prilagođavanje . Pojedinci i grupe. znanja i rešavanja problema. Spirala znanja Pojedinačnom 150 . elektronskom poštom. Nadrljanski: KIBERNETIKA U OBRAZOVANJU sastavljeni zajedno mogu generisati vrlo kreativna rešenja. prema Tacit M e đ u d e l o v a nj e Struktura Eksplicitnom Kolektivno SOCIJALIZACIJA (Kultura) PRIKAZIVANJE U VIDLJIVOM OBLIKU (Dokumentacija) USVAJANJE (Učenje) KOMBINACIJA (Obrada podataka) R a z m e n a prema Učenje kroz rad Slika 85. Iako može dati izvanredne rezultate.novi konkurentski proizvodi. spremnost na stalne promene. raste količina i kvalitet organizacionog znanja. infrastrukturna sposobnost obavljanja posla na drugi način. • Umrežavanje znanja . takav način je vrlo zahtevan što se tiče potrebnog vremena i napora da bi se članovi grupe uskladili i počeli davati rezultat. telefonom.

Ipak. Naime ponašanje može biti naučeno. ona je bitna struktura savremene kurikulumske teorije. Više istovrsnih navika može se integrisati u osobinu koja postaje svojevrsna generalna navika. zbog dužeg prekida u obrazovanju. U edukaciji odraslih interesi su važni zbog toga što proizvode motivaciju za obrazovanje. navike su važni vaspitni ciljevi (higijenske navike. naučenog ponašanja. radne navike. interese je potrebno razvijati i usmeravati vasptanjem. Navike su automatizovane radnje. Navike se dominantno stiču instrumentalnim uslovljavanjem. interesi izražavaju samo pozitivan odnos (nema negativnih interesa). nagrađivanjem poželjnog ponašanja. navike nisu samo cilj nego su i sredstvo obrazovanja. pa je pojedinac njima intenzivnije zaokupljen nego stavovima. Navike učenja jedan su od važnih činilica školskoga uspeha. Kao savremena teorija učenja koja povezuje saznaje o tome kako učenika dovesti od početnog do željenog stanja njegovih kognitivnih i konativnih osobina. Naime. tj. kulturne navike itd. interese je moguće razlikovati sa obzirom na područje aktivnosti (profesionalni i neprofesionalni interesi). na primer. Interesi mogu biti aktivni ili pasivni. Interesi se razvijaju svim oblicima učenja: uslovljavanjem. Pri tome kurikulumska teorija integriše saznaje i druge edukološke disciplina te ih primenjuje na mikronivou obrazovno-vaspitnog sistema.Đ. a poput vrednosti. a više motivaciona (ponašajna). Navike su važne za edukaciju iz više razloga. Navika je naučena tendencija pojedinca za određenim ponašanjem u određenoj specifičnoj situaciji. Za razliku od stavova. Prema sadržaju. a obrazovanjem se formiraju i pojačavaju profesionalni i neprofesionalni interesi odraslih. Navike se stiču i namernim i nenamernim oponašanjem uzora. Nadrljanski i M. osobina urednosti sadrži niz specifičnih higijenskih i drugih navika. Nadrljanski: KIBERNETIKA U OBRAZOVANJU Učenje interesa i navika Interesi su posebna vrsta vrednosti. moguće je posedovati naviku prema kojoj subjekt ima negativan stav (razne zavisnosti) a da ipak nema snage im se odupre. Specifičniji su. oponašanjem i uvidom. uopšteniji su i motivaciona struktura im je izrazitija nego kod stavova. Praktična vrednost navedenih saznaja o različitim oblicima i područjima učenja je velika. ali ne i navika ako nije naučena tendencija njegovog reprodukovanja u određenoj situaciji. ogledaju se zaokupljenošću pojedinca nekom konkretnom aktivnošću kojom se bavi mentalno (u mislima) ili praktično. Najprije. Bitno je za naviku da je to naučena tendencija reprodukovanja određenog. U neobiheviorističkim koncepcijama one su osnovne jedinice ponašanja. Razlika između navike i stava je u tome što je u navici slabije izražena osećajne struktura.). naučene motivacione osobine čoveka za koje je bitna struktura ponašanja i označavaju srazmerno trajne akcione tendencije. Zbog snažnog motivacionog delovanja. Njihova je primjena razrađena u psihologiji učenja (Instructional Psychology) koja u osamdesetim i devedesetim godinama važan pravac unutar kognitivne psihologije. Tako. Navike su rezultat učenja iako postoje genetske dispozicije za neke navike. Odrasli polaznici doživljavaju poteškoće u učenju velikim delom zato što su. Od štetnih navika se može odučiti postupcima "modifikacije ponašanja". Izazovi sistema upravljanja znanjem Baveći se problematikom upravljanja znanjem organizacije se susreću sa nizom problema koje moraju rešiti: • Uspostavljanje organizacione kulture deljenja znanja 151 . čime se ono učvršćuje prema "zakonu efekta". izgubili naviku redovnog učenja (pod uslovom da su je ranije imali).

Pravi izazov IT-a predstavlja kreiranje informacionog sistema koji će biti korišćen za propagiranje. Činjenica je da upravljanje znanjem ima i politički karakter. indeksirane baze podataka. dok na drugoj predstavlja opasnost «informacionog predoziranja». viseokonferencije. deljenje i korišćenje organizacionog znanja. Stoga je potrebno uvesti mehanizme za institucionalizovanje prikupljanja. kao i o raznim online forumima i diskusionim bazama pomoću kojih se mogu dobiti odgovori na razna pitanja od onih koji ih znaju. Videokonferencije i multimediji mogu preneti zvuk i sliku na način koji je neuporedivo efikasniji i sadržajniji nego da se to postiže ličnom komunikacijom. sa funkcionalnom. Internet. Za mnoge organizacije upravljanje znanjem znači postavljanje intraneta. mreži sa ograničenim pristupom za kupce. groupware. sinteze i interpretacije raznih vrsta nestrukturiranog znanja. Postavlja se pitanje: Ako neko već ima znanje. samo postavljene u okviru same organizacije. Nadrljanski i M. Stoga se centralna baza znanja (repozitorij) mora brižljivo organizovati. dobavljače i druge partnere. Koristi koje daje upravljanje znanjem su prepoznatljive tek onda kada se informacije počnu koristiti na nivou cele organizacije. Internet. zašto ne bi zadržao moć i uspeh samo za sebe? Najjednostavniji i najbrži put transfera znanja je pronaći osobe u organizaciji koje ga posjeduju i razgovarati sa njima. Dok je ovaj neformalan način delotvoran u manjim organizacijama. rada i razvoja znanja u svim segmentima organizacije. održavati i ažurirati. oni koji prikupljaju i skladište znanje da bi se koristilo onda kada je potrebno. web portali. hijerarhijskom i geografskom podelom nije primenljiv. Nove tehnologije nude značajno bolje modele saradnje koji omogućavaju interakciju bez obzira na vremensku i prostornu dimenziju. kompjuterski i komunikacioni sistemi obezbeđuju njegovo prikupljanje. transformaciju i distribuciju. Uspostavljanje visokog nivoa organizacione kulture jedna od neophodnih pretpostavki za upravljanje znanjem. razmenjujemo ideje i koordiniramo aktivnosti. identifikovati postojeće znanje i oblike 152 . Nije tajna da «znanje predstavlja moć». intranet) omogućuju jednostavnu i brzu razmenu znanja bez obzira na udaljenost. Oblici asinhrone saradnje su e-mail. Nadrljanski: KIBERNETIKA U OBRAZOVANJU U većini slučajeva. Kompjuterski i mrežni sistemi i njihovo korišćenje (e-mail. kritični faktor je spremnost ljudi na deljenje znanja. zašto bi ga podelio sa drugima. Dok su ljudi potrebni radi razumevanja. Na jednoj je strani to ogromni potencijal koji obezbeđuju transparentnost znanja.Đ. • Obezbeđivanje kvaliteta i ažurnosti informacija Institucionalizovani mehanizmi deljenja znanja apsorbuju i skladište znanje sa osnovnim ciljem njegovog pretvaranja u organizacioni kapital. intrige i razne zakulisne igre. Ovde se može govoriti i o ekstranetu. Ti mehanizmi mogu se razvijati u dva smera: 1. organizovanja. intraneti i sl. tada su tu i lobiranja. Svakodnevno smo u mogućnosti da u realnom vremenu radimo sa drugima. To je asinhrona saradnja. Ako je znanje povezano sa moći. novcem i uspehom. mreže slične Internetu. • Obezbeđivanje ravnoteže sistema upravljanja znanjem u organizaciji Da bi se znanje transferisalo u formu dostupnu onima koji ga trebaju. Različite organizacije su na različiti način pokušale stimulisati spremnost zaposlenih na deljenje znanja. oni koji obezbeđuju direktnu komunikaciju i razmenu znanja između pojedinaca 2. u onim velikim. • Usklađivanje sistema upravljanja znanjem i IT-a Efikasno upravljanje znanjem zahteva kombinaciju ljudi i tehnologije. menadžeri moraju jasno definisati cilj i domet sistema upravljanja znanjem.

Implementacija sistema upravljanja znanjem Cena implementacije i primene sistema upravljanja znanjem može biti vrlo visoka. McKinsey and Company troši cca 10% ukupnih prihoda na upravljanje znanjem. strukturiranje i kategorizaciju znanja. postoje više načina njegovog prikupljanja. • najbolja praksa . a što umanjuje bazične vrednosti sistema.. ublažavanje negativnih posledica kod nezadovoljnih kupaca. složena i nedokumentovana znanja u organizaciji. Nadrljanski i M. Ovaj posao predstavlja i veliki izazov. Ponekad je to neizvodivo. • Organizovanje znanja je sistematizacija i revizija prikupljenog znanja. omogućuje veću zainteresovanost i motivisanost zaposlenih.iako organizacije nisu u istoj delatnosti. jer se ne može uvek eksplicitno prikazati ono što poseduje u ljudski um. Centralizacija daje veću mogućnost organizacione sinergije. simulacije. nerazmatrana. Uputstva se mogu bazirati na sistemu bodovanja ili prioriteta • razmena sa ne-konkurentima . Primetimo da su to značajna sredstva. groupware. vrlo je verovatno da bi se ista ta sredstva potrošila na neznanje pogrešne odluke.predstavlja listu kriterijuma i upustava za njihovo korišćenje da bi se procenila data situacija. Dva su glavne strategije implementacije sistema upravljanja znanjem: • kodifikacija . Proces implementacije se sastoji iz sledećih koraka: • Prikupljanje znanja obuhvata identifikaciju.popis svih pojedinaca i odeljenja u organizaciji koji posjeduju određenu vrstu znanja. intervjua i istraživanja u okviru same organizacije.imovinu firme. Neke od metoda su: mapiranje znanja (žute stranice) . veštačka inteligencija. postoji niz znanja koja se mogu međusobno razmeniti.određivanje najprikladnijeg načina rešavanja nekog problema nakon evaluacije i ocene više varijanti • naučene lekcije . objektno orjentisano modeliranje i dr.povezana je sa osobama koje su znanje razvile i dele ga isključivo putem ličnih kontakata. upravljanje dokumentima. a takođe aktivno učestvovati u njegovoj evaluaciji i razvoju. Bain). Da bi se znanje prikupilo i stavilo u funkciju organizacije. jer se mora sistemski obuhvatiti nedodirljiva. Na primer. Svrha kompjuterske i mrežne infrastrukture je pomoći ljudima u razmeni znanje. Decentralizacija opet. Ali.Đ. 153 . ponavljanje poslova koji prvi put nisu dobro napravljeni. Koliko se prihoda direktno i indirektno izgubilo što se čak i dobro urađen posao. Ernst & Young) • personalizacija . neartikulisana. Tu se ubrajaju tehnologije i discipline kao što su ekspertni sistemi. ali stvara opasnost redundantnih aktivnosti i informacija. relacione baze podataka.zapisivanje stečenog iskustva i njegovo pripremanje za korišćenje u drugim sličnim situacijama • metoda procenjivanja . ali često predstavlja nepremostiv problem u implementacionoj fazi. Obavlja se na osnovu anketa. sistemi za podršku odlučivanju. ne njegovom uskladištenju (McKinsey.koristi centralnu bazu dokumenata (repozitorije) u koju se pohranjuju dokumenti i predlošci koji se mogu ponovo upotrebiti i modifikovati prema potrebama budućih projekata (Andersen Consulting. Nadrljanski: KIBERNETIKA U OBRAZOVANJU njegovog pojavljivanja. kao i njegova transformacija u intelektualni kapital . Upravljanje znanjem predstavlja multidisciplinarnu kategoriju koja se provlači kroz sve organizacione delove. Određivanje ravnoteže između stepena centralizacije i decentralizacije sistema upravljanja znanjem predstavlja ključni problem. nije napravio još bolje..

• osoblje koje kvalitetno i dobro obavlja posao je motivisano . • vreme obuke i školovanja postojećih i novih ljudi je kraće . Strukturni kapital podrazumeva Organizacioni podaci 154 . čak i one slabije. inventivnost. a ne upravljačkim kategorijama. pobedničkog duha u organizaciji dodatno poboljšava performanse organizacije Intelektualni kapital Mnogi mešaju pojam upravljanja znanjem i intelektualni kapital. To djeljenje može biti dvojako: • • “Pull” mehanizam . Nadrljanski: KIBERNETIKA U OBRAZOVANJU • Deljenje znanja podrazumeva distribuciju i korišćenje organizovanog. Iako se kalkulacija vrednosti intelektualnog kapitala povezuje sa upravljanjem znanjem. te na taj način brže reagovati na njih. što rezultuje većim zadovoljstvom. • Primena znanja je ona faza koja omogućava sposobnost brzog rešavanja problema na svim organizacionim nivoima. manifestuje se i potvrđuje kod onoga zbog kojeg je i sve započelo . fokus je ipak na finansijskim.edukovano i sposobno osoblje bolje može prepoznati tržišne signale. Intelektualni kapital predstavlja pokušaj dodeljivanja finansijske vrednosti organizacionom znanju (ličnom i kodifikovanom).mogućnost ponovnog korišćenja stečenog znanja smanjuje troškove. mogu se postići značajne organizacione koristi: • ekspertna znanja i potrebne informacije raspoloživi su svima .Đ. sposobnost. • zahtevi kupaca rešavaju se značajno brže i kvalitetnije . • otkazi i rotacije radnih mesta ne narušavaju poslovni proces . Intelektualni se kapital organizacije može podijeliti na ljudski capital (znanje.isporučuje potrebne informacije po unapred definisanim pravilima. Naravno. predmeti. Nadrljanski i M. obustavlja ponovni angažman ljudi na već negde rešenim problemima i ponovno donosi vrednost organizaciji. projekti) Podaci o proizvodima Brošure Katalozi Priručnici Tehnička dokumentacija Cenovnici Reference i izjave kupaca Podaci o osoblju Lista osoblja Kursevi Članstva Koristi i dobici od upravljanja znanjem: Ako se investicija u upravljanje znanjem pravilno odmeri. • viši nivo senzibiliteta osoblja na informacije od kupaca i druge tržišne signale . “Push” mehanizam . korisnog znanja tamo gde je i kada potrebno. a time i višim stepenom lojalnosti kupaca. inovativnost zaposlenih) i strukturni kapital.koji omogućuje pristup znanju i informacijama ljudima koji ih i kada trebaju.kreiranje takmičarskog.problemi se bolje rešavaju. Informacije koje se mogu staviti u baze znanja mogu biti: Dokumentacija Politike i procedure Zapisnici sa sastanaka Izveštaji Podaci o klijentima Liste postojećih kupaca Liste potencijalnih kupaca Odnosi s kupcima (aktivnosti.kupca.pristup ekspertnim znanjima organizaciju čini manje ranjivom na fluktuaciju radnih mesta.viša razina organizacionog znanja i kulture omogućuje kraći i delotvorniji ciklus edukacije kadrova.

Saperionove KM opcije omogućuju snažanu full-text operaciju osiguravajući ključne funkcije kao multi-matching. Nadrljanski: KIBERNETIKA U OBRAZOVANJU kupce kao kapital(kvalitet kupaca. Upravljanje znanjem je kompleksna disciplina. 155 . koji su bazirani na nestruktuiranim informacijama. pomoću klasičnih metoda pretrage.). Upravljanje znanjem pomoću Saperiona Upravljanje znanjem pomoću Saperiona. Obe opcije poboljšavaju sposobnost pretraživanja. i vrlo je važno da se očekivanja postave na pravi način. Naravno. Ovo je način na koji Saperion nudi široku mogućnost pretrage u dodatku inteligentnog prepoznavanja i klasifikacije dokumenata. već sve više strateško korišćenje znanja u cilju postizanja višeg nivoa zadovoljstva kupaca i bolje tržišne pozicije. Balanced Scorecard. označavanje odgovarajućih reči i povećavanjem izvršavanja zadataka. radna uputstva itd. Dodatne funkcije upravljanje znanjem zasebno su opisane u nastavku. troškovi neinvestiranja u sistem upravljanja znanjem mogu biti značajno viši od samog investiranja. Procena poslovne vrednosti. Kao centralna opcija inteligentno full-text pretraživanje je neophodno za opciju Ťpersonalizacijeť. opet deljiv na kapital inovacija(zaštićena prava. procedure. lojalnost. Omogućava automatizaciju poslovnih procesa. patenti i sl. Upravljanje znanjem nije pojam kojim se definiše samo proces učenja. a koje su dostupne u DMS-u. Banka znanja itd. Automatizacija uključuje kategorizaciju. Bazične opcije sadrže kategorizaciju. pomoću indeksa i full-text pretraga. bazira se na nekoliko različitih opcija. Upravljanje znanjem predstavlja i riskantnu investiciju jer uključuje niz drugih disciplina i zahteva sasvim novi pristup i način razmišljanja. Postoji niz tehnika kojima se može valorizovati vrednost nematerijalnog kapitala. Promene se ne mogu postići brzo jer uključuju ljudski faktor i njihova uverenja.Đ. Za vrijeme ručne obrade. Program za upravljanje znanjem Saperion osigurava snažno rešenje na polju upravljanja znanjem i dokumentima. Model kompetencija. Sa Saperionom možete realizovati sve ključne procese na širokom polju upravljanja znanjem i dokumentima. uživa u svom poslu i postaje svakim danom sve vredniji svojoj organizaciji. Inteligentno pretraživanje Možete odvojiti relevantne informacije od irelevantnih na osnovu procene sadržaja.) i kapital poslovnih procesa (standardi. Istovremeno. Organizacioni je kapital. personalizaciju i oobezbeđivanje informacijama. očekivanje brzih promena je nerealno. ovi procesi bili su kritična točka. povezivanje. uključujući i onog intelektualnog: Procena relativne vrednosti. mora biti omogućeno kombinovanje pretrage i procene sadržaja koji se nalazi u "bazi" znanja. Nadrljanski i M. 1. pretraživanje sadržaja i kreaciju profila. Praćenje performansi podsistema. Audit poslovnog procesa. Benchmarking. u konkurentskom smislu. zadovoljstvo. Dugoročni efekt je da svaki pojedinac u organizaciji neprestano uči. osetljivost na promene cena) i organizacioni kapital.

U tom slučaju.Đ. rečenicu ili postojeći deo teksta. Pretraga dokumenta sa specifičnim sadržajem. Izgled menija Saperiona kategorizacija : dostignuća kategorizacija : dostignuća sledeće ključno svojstvo Saperion KM opcija je sposobnost kombinovanja dokumenata sa sličnim sadržajnim konceptima u grupama. indeks i full-text pretraga. 2. personalizacija 156 . automatski. jedan dokumenat može pripadati više različitih kategorija. Samo u tom slučaju komponente personalizacije i zajedništva pokazaće svoju potpunost. Na taj način. Personalizacija Preduslov za uptrebu opcije personalizacije je instalacija alata inteligentne full-text pretrage. pretraživanje : pretraživanje sadržaja prema ključnim rečima pretraživanje : pretraživanje sadržaj u dodatku standardnih opcija pretraživanja. informacija može biti. Nadrljanski i M. kreiranje profila sistem Saperion kreira prema korisnicima specificirane profile koji se baziraju na sačuvanim zahtevima pretrage određenog korisnika ili na čitanim i pisanim osobinama. Broj kategorija koje se upotrebljavaju za distribuciju dokumenata u preduzeću i hijerarhijska organizacija tih kategorija može biti fleksibilno i individualno konfigurisana. Nadrljanski: KIBERNETIKA U OBRAZOVANJU Slika 84. dostavljena korisniku. možete upotrebljati jedinstvenu reč. Saperion dozvoljava prikaz dokumenata sa sličnim sadržajem u zahtevu pretrage. Sistem vraća listu dokumenata relevantno sortiranih.

Napredna pretraga Slično inteligentnoj pretrazi dokumenata. Agenti pretrage automatski Vas obaveštavaju Agenti pretrage dozvoljavaju korisnicima konfiguraciju automatske pretrage dokumanata koji odgovaraju njihovom profilu interesa u interno upravljanoj arhivi dokumanata. individualni uslovi i delovi teksta za naprednu pretragu. koja će zahvatiti sve delove određene organizacije i izvršiti usmeravanje informacionog sistema prema sistemu upravljanja znajem. Može se uneti korisnički profil. Istaknuto Inteligentno pretraživanje na bazi sadržaja dozvoljava ulazak čak i u nestruktuirane informacije i njihovu efikasnu upotrebu. odnosno upravljanja uspešnošću. Svaki korisnik kreira svoj lični profil. napredna pretraga i upotreba agenata pretrage s automatskim ispitivačem sadržaja. Nadrljanski i M. Ta pretraga će biti obavljena u slobodno definisanim vremenskim intervalima ili nakon određenog događaja.Đ. Modeli poslovnih procesa su znanja najvećeg kapaciteta za poslovno upravljanje i predstavljaju nezaobilazni deo infrastrukture poslovnog upravljanja. Svi se žurimo da izmenimo svoj odnos prema znanju na način da se uspostavi integralna funkcija upravljanja znanjem. Nadrljanski: KIBERNETIKA U OBRAZOVANJU modul personalizacije ima tri bazne funkcije : kreacija profila korisnika. zajedništvo zajednica je grupa ljudi s istim interesima koji mogu koristiti znanje preduzeća na najbolji mogući način. Kreacija korisničkog profila Saperion dozvoljava upotrebu individualnog interesa prilikom kreiranja zahteva pretrage pomoću ličnog profila. Upravljanje kompetencijama 157 . Profil interesa koji je baziran na dokumentima koje korisnik poziva. dok napredni profil uzima u obzir i dokumente koje je korisnik kreirao ili modifikovao. korisnički profil u Saperionu može biti upotrebljen za pretragu zahtevanog subjekta. Pronađeni dokumenti će biti prikazani korisniku na posebnoj listi. Kreiranjem ličnog profila dozvoljava prilagođavanje prema korisničkim individualnim potrebama. Postoje dva tipa korisničkih profila. Ovi napredni profili se upotrebljavaju za naprednu pretragu.

u potrebnoj količini. koristiti.Đ. Nadrljanski: KIBERNETIKA U OBRAZOVANJU Biti kompetentan znači sticati. Radar dijagram kompetencija Tehničke/Profesionalne kompetencije Marketing i prodaja Znanje o sistemima Svest o kulturi Ljudske kompetencije Znanje o telekomunikacijama Timski rad T Znanje o A B C D Pristup promenama SKALA KOMPETENCIJA Upravljanje projektima Komunikacije Znanje o kompaniji Engleski jezik Orijentacija na kupca slika 87. veštine i iskustava. Nadrljanski i M. razvijati i deliti znanje. Cilj: odgovarajuće kompetencije raspoložive u pravo vreme. na predviđenom mestu i uz prihvatljive troškove. Poslovne kompetencije 158 .

Nadrljanski i M.Đ. Kompetencijski jaz prenos znanja Tacit (implicitno ) Neformalni razgovori Kutak za kafu Konferencije telefonom Formalne i neformalne mreže Mentorstvo Radionica Konferencije i video konferencije Intranet Pronicljivi posrednici Eksplicitno E-mail Brokeri znanja Zajednice (communities) 159 . Nadrljanski: KIBERNETIKA U OBRAZOVANJU kompetencijski jaz Tehničke/profesionalne kompetencije Ljudske kompetencije Potrebne kompetencije Stvarne kompetencije Kompetencijski jaz Poslovne kompetencije Slika 88.

3. Implicitno znanje stiče se kroz praksu. Upravljanje sadržajem 160 . razvoj temeljne infrastrukture.Đ. Znanje organizacija Organizovano znanje kompanija koje je dostupno zaposlenima preko različitih pristupnih tačaka i sistema. Upravljanje znanjem / Menadžment znanja Skup aktivnosti pomoću kojih organizacija kreira. uklopljeno je u društveni kontekst koji ga objašnjava. ili teorija. a koji se smatra da je relevantno za funkcionisanje preduzeća.  svakodnevna upotreba nije integrisana u poslovnu praksu. Ono se može sistematizovati i na taj način postati "kapital u znanju" jedne organizacije.  nedostatak treninga. identifikovanje i razvoj područja znanja kritičnih za poslovni uspeh preduzeća. razglašava. čuva i uništava znanje. Nadrljanski i M. i iza njega stoji određena disciplina ili grupa stručnjaka. organizuje.  manjak vremena za učenje/sistem je prekomplikovan. utoliko se razlikuje od eksplicitnog. predstavlja. Prenos „znanja” Organizacija Projekt upravljanja znanjem može se primeniti i uspostaviti u preduzeću kroz sledeće tri faze: 1. Nadrljanski: KIBERNETIKA U OBRAZOVANJU Individualno Grupa Slika 87. jasno uobličenog znanja koje je pohranjeno u dokumentima ili bazama podataka. koristi. Implicitno znanje Znanje koje je u rukama ljudi ili u njihovim sopstvenim arhivama. povezivanje internog (kompanijskog) znanja sa znanjem dostupnim u okruženju. Rečnik pojmova Znanje Znanje potiče od neke jasno uobličene teorije.  korisnici ne vide ličnu korist u primeni. Javno znanje je znanje koje se deli i zajednički koristi. Najčešći razlozi zbog kojih očekivane koristi od upravljanja znanjem nisu u potpunosti i ostvarene su:  manjak razumevanja korisnika usled nedostatka komunikacije.  viši menadžment ne podržava projekt. ljudskih i organizacionih pretpostavki za upravljanje znanjem. 2. širi. čiji se rezultati javnosti stavljaju na uvid i daju na korišćenje. Javno znanje Znanje koje nastaje tokom akademskog i naučnog istraživanja.

Razglašavanje (diseminacija) znanja Jednosmerno razglašavanje informacija koje pomaže korisniku da traži i dolazi do alternativnih izvora informacija i da sazna za izbore koji postoje. diseminacija je interaktivna i omogućava višesmerni protok informacija kroz sisteme. Ciklus prenosa informacija Grafički prikaz u prilogu. i prihvatanja/odbacivanja. upoznavanja sa njihovim obrascima korišćenja informacija. Prepakivanje znanja 161 . Nadrljanski: KIBERNETIKA U OBRAZOVANJU Udruživanje svih potencijala organizacije – opreme.Đ. Sistemi za diseminaciju obezbeđuju informacije da bi se umanjilo neznanje koje je skupo. i povratnih informacija od klijenata. Zaštita (očuvanje) znanja Pouzdano smeštanje i održavanje dokumenata da bi se omogućila njihova upotreba u budućnosti. Uništavanje znanja Namerni ili slučajni gubitak znanja. rađanja zainteresovanosti i nabavke znanja. Razmena i višesmerni protok znanja. Korišćenje podrazumeva i strategije planiranja pomoću kojih se znanje stavlja u funkciju. Organizacija znanja Sistematično uređivanje podataka. pristupa i pronalaženja. naročito kroz kontakte. Nadrljanski i M. informacija i znanja radi lakše identifikacije. Dijagnoza informacionih potreba Proces koji se sastoji od intervjua sa klijentima. ili znanje koje je stvoreno interno u procesu istraživanja i razvoja. Širenje znanja Namerno – ponekad i slučajno – širenje znanja. tokom nekog vremena. Širenje je proces kojim se preko određenih kanala novina saopštava pripadnicima društvenog sistema. posmatranja i zapažanja. Rodžersov petostepeni model širenja novina sastoji se od: obaveštenosti. ljudi – u cilju izrade Veb sajta organizacije. formiranja stava. Kreiranje znanja Znanje koje je dolazi spolja i zasnovano je na iskustvu stečenom kroz istraživanja I razvoj. odluke da se ono isproba. kompjuterskih programa. Informaciona potreba Proces uviđanja važnosti neke informacije. Korišćenje znanja Proces čiji je cilj da se poveća upotreba znanja za rešavanje problema i poboljša kvalitet donošenja odluka organizacije. Na višem nivou.

Nadrljanski: KIBERNETIKA U OBRAZOVANJU Usluga koja podrazumeva dijagnostikovanje informacionih potreba klijenata. Mihram.:"Control. Nadrljanski.fi/enable99/papers/leinonen/leinonen. 1960. 2000.. Berlin 1963.. G. Kybernetik—Automation—Charakter der Arbeit.com. Zbornik radova"Upravljanje projektima nove tendencije". 1993. Univerzitet Novi Sad. Butterworth-Heinemann. K. Volk und Wissen Volkseigner Verlag. Inc. A. Nadrljanski i M. Krstic. Landa.com/chaos/manag. S. Raami A.: Modeli učenja i nastave. SMC-2 1972.. 1996. R. Informator Zagreb. S.: Objectives. 1983. J. objedinjavanje i sažimanje rezultata.html(Turban. nastava i učenje“. Prosveta.: Die Ausbildung der Schüler in den Methoden des ratnionellen Denkens und das Problem der Algorithrnen. Altenmueller. http://www. http://www. and Cybernetics. Beograd. 394).Tools Prototype: A WWW-based Learning Environment for Collaborative Knowledge Building.: "The power of chaos". University of Chicago press. NIRO „Misao“. Mclean. T. L. Heft 3. Zagreb. Nadrljanski.: System Thinking: Managing Chaos and Complexity: A Platform for Designing Business Architecture.. Nadrljanski. W. J. 1994. 1991.. Davenport. 1981. Mielonen S. Berlin 1966. Kendall. J. Cover. D. Lin. Izvori.: Elements of Information Theory A Wiley-Inter science Publication. 1970 Meyer: Kibernetlika i nastavni proces. 162 .: What is Knowledge Management. Knežević. Zagreb. Đ.bn. Leinonen T. : Some principles of Knowledge Management Gharajedaghi. 2003. The Modeling Process IEEE Transactions on Systems. S.. Izašlo u: Psychologische Beiträge II.. Verifications and Geiger V. T.: In the wake of chaos: Unpredictable order in dynamical systems. 2001. K.. Computer Modeling and Simualation.: Induktive und Lehrmethode.: ”Didacica magna”. & Murray. Flower. Wetherbe. John Wiley & Sons.Obrazovni softver-hipermedijalni sistemi. preradio V. 1999. 1999.htm Klaus. Volk R. www. Martin F. prediction and nonlinear dynamics".Đ. J.Obrazovni računarski softver – Univerzitet Novi Sad. Volk und Wissen Volksigener Verlag. 1968. :Primena kibernetike u rukovođenju radnom organizacijom. New York. Đ. Chicago. Kiel. A. New York Wilеy 1968. D.: Petri Nets for system Engeneering: A Guide to Modelling. Literatura: O'Barckley.. To je dodavanje vrednosti informacijama time što se olakšava fizički i pojmovni pristup do njih. E. Zlatibor. E. New York.evitech. „Wissenschaft und Fortschritt” Heft 10. str. Costello. 2001.:Kaos.: System Analyses and Design. P.enable. Novi Sad..html Kellert. Školska knjiga. 1988. YUPMA 2001. J. M. G. Man. N. Thomas.wellcom/user/bbear/Whetaley. F.H. Girault C. Comenius. savetodavnih usluga u vezi sa informacijama. Marjanović. Đ. http://www. V. Kendall J.. Types and Efficiency Factors of Knowledge Management Projects. B.: FLE . J.: „Kompjuteri. Error Control Coding: Fundamentals and Applications Prentice Hall Inc. Paderborn 1913. Englewood. A.tryoung. Knowledge Praxis. Gleick.

. Zhou. P.Đ. 1966. L. B.: Kibernetsko upravljanje poslovnim sustavom. S.: Informacije komunikacije kodiranje s primjenama. Programmed Instruction and Teaching Machines. M. Đ. (2004) “Can e-Learning Replace Classroom Learning?” Communications of the ACM. Ž.pdf) Uzelac J. Zhang. Sveiby.: "Leading the way in 21st century".J. Novi Sad.A. V. vol. Journal of Intellectual Capital. L. Nodine T. 301-309. Dubrovnik 2004 Nadrljanski. and Biddle. Walker. Izdavački zavod Matice Hrvatske.html Stolurow. pp. California (www. Sveiby. Zagreb.: Informacija. No.: Uvod u teoriju informacije.alliancetp. Pšunder.org/kmeducation. Jr.S. 551 p. (2003): Knowledge Management in Education: Defining the Landscape.: Osnove teorije sustava. 2001. Čerić D. http://www. 1993. Đ. J. :Global communication=Globalna komunikacija.iskme. & Harrington. Pauše. Radošević D. 163 . Univerzitet u Zadru. Zagreb. C.. D. R.: Inteligentni media agenti. Ekonomski fakultet Rijeka. Wickens. & Nunamaker. Nikša Nikola Šoljan: Obrazovna tehnologija.2. Školska knjiga. Karl-Erik:A Knowledge -based Theory of the Firm to Guide Strategy Formulation. simbolika i semantika.H. Zagreb. 1992. M. Nadrljanski i M. 1976. New York. Engineering Psychology and Human Performance. J.: Kibernetske osnove modeliranja i projektovanja sistema usmerenog obrazovanja. 47.D. Zagreb. 1982. F. 24. Informartologija. 2002. Vol.: Educational macrosphere=Edukativna makrosfera. The New Media and Education. Informatologija Zagreb. Stevens. Pšunder. Zagreb. 1999. Školska knjiga. Karl-Erik: What is Knowledge Management? Internet Forum. M. Nadrljanski: KIBERNETIKA U OBRAZOVANJU Nadrljanski. (1992) 2nd Ed. Misao. Petrides L. The Institute for the Study of Knowledge Management in Education ISKME. Zagreb. Rožić. Alineja. Školska knjiga.L. 2001. Zhao. D. Vol. J.: Simulacijsko modeliranje. Harper Collins Publishers. Školska knjiga.. 1997. In Rossi. 75-79. predavanje na magistarskim i doktorskim studijima Odjel za Informacijske i komunikacijske znanosti. Sinković. 5. pp. B. Rijeka. L. Zagreb. 2001. 2002. (2004) “Can nursing facility staff with minimal education be successfully trained with computer-based training?” Nurse Education Today.com/archive/enerprise/041598_qanda-content. 1980. N.

Nadrljanski i M.be/default.vub.Đ. Nadrljanski: KIBERNETIKA U OBRAZOVANJU Web: http://pespmc1.html 164 .ac.

Đ. Nadrljanski i M. Nadrljanski: KIBERNETIKA U OBRAZOVANJU 165 .

Nadrljanski: KIBERNETIKA U OBRAZOVANJU 166 .Đ. Nadrljanski i M.

Nadrljanski: KIBERNETIKA U OBRAZOVANJU 167 .Đ. Nadrljanski i M.

Sign up to vote on this title
UsefulNot useful