BERGSON (1859.-1941.

)
I BIOGRAFIJA - Francuz - do WWII bio jedan od najuticajnijih francuskih mislilaca van teritorije Francuske - iz idejnih razloga je iz jevrejstva prešao u rimokatoličanstvo - njegova misao se može povezati sa delom Plotina - u gimnaziji se pokazao kao darovit đak (uspešno je rešio zadatak koji je postavio Paskal), nakon toga predavao je u gimnaziji, pa u školi francuske elite i u College France - 1914. godine je postao francuski akademik (što je značajno, jer Francuska ima ograničen broj akademika) 1928. je dobio Nobelovu nagradu za književnost - glavna dela: „Ogled o neposrednim datostima svesti“ „O smehu“ (u ova dva dela vidi se uticaj prirodno-naučnog psihologizma) „Dva izvora religije i morala“ II OSNOVNE KARAKTERISTIKE BERGSONOVE FILOZOFIJE U ranim fazama njegova misao je (kao i mnogih toga vremena) bila pod uticajem dostignuća prirodnih nauka1. U ovo vreme populariše se sintagma „činjenica života“, u kojoj se iskazuje to pozitivističko insistiranje na činjenicama, odn. onim što je objektivno dato. Pozitivizam je i u direktnoj vezi sa pojmom senzualizma2 u svom izvornom značenju. Kasnije, Bergson uviđa ograničenost pozitivizma i okreće se iracionalizmu, i kaže da suština stvarnosti nije sama po sebi racionalna. On razvija tezu o spontanosti svesti – svast nastaje sama iz sebe, ona nema materijalni izvor i izolovana je od uticaja mehanizama funkcionisanja mozga. Ovakvim stavom Bergson pokušava da pruži otpor tadašnjoj tendenciji svođenja duhovnog na fizikalističko. On pravi i ponovni okret ka metafizici, čime se još jednom suprodstavlja duhu svoga vremena (više se priklanja Paskalu i „logici srca“, nego Kantu). III FILOZOFIJA ŽIVOTA Njegova filozofija života nastala je kao reakcija na pokušaj univerzalizovanja onog što se tiče duha i pozitivnog. Bergson, pre svega, nastoji da sačuva autonomiju života. Naime, napredovanjem nauke se i specijalizuju, pa se gubi veza sa celinom, i ljudi, iako se razumeju u svakakve pojedinosti, gube tu vezu sa celinom. On je uvideo da teoriji preti opasnost da se u okviru nje same javi dualizam, pa da se posredstvom nje i sama realnost počne cepati na fraktale, što bi bilo pogubno po celinu. Povratak na život je pokušaj da se ta celina očuva. Šta je život? Život se, po Bergsonu, ne može posmatrati kao agregat različitih sistema, koji funkcioniše kao mehanizam uređen po analogiji sa aparatima (kao što to čini anatomija). U izvornom značenju reči „bića“ (kao nečeg statičnog) i „bivanja“, on život povezuje najpre sa bivanjem koje
1

pozitivizam – tendencija da se metode tehničkih nauka direktno primenjuju i na društvene; uverenje da sve ono što nije opipljivo, što je stvar spekulacije i nagađanja treba odbaciti; ono što duh otkriva zapravo nas sprečava u tome da otkrijemo ono što je bitno. U osnovi samim odbacivanjem spekulativnog mišljenja, pozitivizam je direktno udario na filozofiju). 2 senzualizam – saznajno-teorijsko stanovište po kome su izvor saznanja čula

ono što je pokretljivo svodi na nepokretno. dinamički spiritualizam. bavi se pozitivnim. Filozofija se ne bavi relativnim. Razum nije prilagođen da uvidi život. merljivo je redukcja života. Život spoznaje sam sebe. Čovek samo kada se unese. odn. onim što je samorodno. koji se može izmeriti. Prostor je samo dimenzija u kojoj se čovek kreće. Smatra da kada postoji čovekova moć da čovek izvan razuma sazna suštinu stvari (razum nije poslednje sredstvo saznanja). a duševnost je viša manifestacija života. Pretpostavka je da je prostor homogen. ali je kasnije promenio mišljenje rekavši: “Život nije merljiv!“. dok se intuicija bavi svim onim što se može uporediti sa vremenom. neuslovljeno tj. Psihologija je pokušala da izdeli tok svesti. posredstvom svoje najviše moći – INTUICIJE. Nauka. oslanja se na razum. Život se ne ogleda u onom što je merljivo. odn. njen tok (koji je daleko više od zbira pojedinačnih slika). IV PSIHOLOGIJA I SVEST U prvom periodu Bergsonovog stvaranja. bavi se prostorom. a isto se spoznaje istim.. jer se najbolje snalazi u nepromenljivom. To je ujedno i razlika između neautentičnog i autentičnog. ali intuicija jeste. ova pretpostavka 3 4 monizam – tumačenje čitave stvarnosti u odnosu na jedno načelo (u Bergsonovom slučaju to načelo je život) psihologizam – psihologija je težila da se ostvari kao egzaktna nauka. a intuicija prodire u dubinu stvarnosti. pa je dobijene delove gledala kao tačke koje su homogene. životom. Kako duhovnu realnost stvarno spoznati? Duhom – koji je vrsta stvarnosti i saznajna moć.označava neki proces. Stoga je isprva tvrdio da psihološki fenomeni imaju svoj intenzitet. a on se nalazi ispod površine. vitalizam i monizam3. V ODNOS PROSTORA I VREMENA Na ovoj razlici prosora i vremena uspostavlja se težište Bergsonove filozofije. Bergson smatra da je tako nešto nedopustivo. Duh je samoreflektujuća sila. Bergsona odlikuju i intuicionizam. Razum. Vreme je po njemu osnovna kategorija duševnog života. i da tok svesti objani fizičkim zakonima redukcionizam – redukovanje duha na telesnost . Pokušao je obnavljanje filozofije prirode. da se stvarnost može izdeliti na celine koje su homogene. već apsolutnim. pa se analogijom. čak i kada proučava kretanje teži da ga svede na stanje. Odnos nauke i filozofije. taj tok. radi. Nauka. čije je svojstvo da se zadržava na površini. u život. on je samopokretljiv. tok. koja je oruđe filozofije da prodire u suštinu stvarnosti. Razum se kreće samo po površini. odn. prebaci i zagleda u dubinu može da razume suštinu. Ključno pitanje Bergsonove filozofije je vreme. nižih i viših oblika realnosti.. kojoj je uzor geometrija. Prva pretpostavka nauke je da su stvari homogene. uticajna struja bio je i psihologizam4. površnim i koja se svodi na uspostavljanje odnosa. Predmet nauke su statični oblici. Istina je najviši kriterijum nauke. Pristup stvarnosti kroz intuiciju. a ne korisnost. Sam život proizvodi impulse koji ga pokreću. Kada razvijemo intuitivnu empatiju možemo da saznamo život kroz proces autospoznaje (jer je intuicija najrazvijeniji oblik života). jer se deobom ne opisuje suština svesti. Subjekt saznanja je ŽIVOT – ona je stvarnost koja na svim nivoima obuhvata sve.

se život ili gubi ili krivotvori. koji mi možemo dostići sagledavanjem celine. intuicije kao najvišeg oblika duševnog života. ono nije istinito (protivi se i Ajnštajnovim teorijama). Ako život protiče kroz tačke odluka. Međutim. sloboda) Kod Bergsona biće je život (ukoliko se život poima kao tok.. zbog potrebe ljudi za orjentisanjem. U fizici su zbog pogrešnog poimanja prostora i. istinsko. Čovek stalno donosi odluke. VII SLOBODA (sa vežbi: praxa.prenosi i na vreme. svoga života). planiranjem budućnosti. odn. Pitanje razvoja i rasta? Nauka ovo pitanje ne može da razume. Život koji je sam sebe razvio je jedini koji sam sebe može da shvati. iako tek treba da se desi i mi ne znamo hoće li se stvrano desiti („pomeranje“ vremena unapred). ali to u stvarnosti nije moguće. Razum ništa ne stvara. bivanje. pošto nemaju intuiciju. 5 minuta) i da ti intervali jednako traju danas. i mi ga osećamo kao živo (iako se desilo). merenjem. Vreme kojim se koristi fizika je nastalo fikcijom razuma. celinu. dok je intuicija kreativna. kako bi se pravi život i njegova suština mogli sagledati. etika. tok naših akcija bi se mogao posmatrati kao grananje. a tačke grananja su tačke odlučivanja. Isto tako. već postoji viši kriterijum. a celina se može sagledati putem samorađajučeg života. vremena. Sećanje odjekuje. mogući reverzibilni procesi. Kakva je stvarnost? Ona ne podleže kategoriji količine. Svi ljudi poseduju razum. već je ona samosaznanje čistoga života.). Pretpostavka je da je vreme deljivo na jednake intervale (npr. mat. Ona se može odrediti kao stalno oscilujući kvalitet. Istinito nije ono što je nama korisno. to bi značilo da mi živimo pretežno „pravolinijski“ sve do tih tačaka. on otkriva zatečeno. Bergsonu je kod života primarna celina. kao što su juče i kao što će sutra. ne delovi. stvaralačka sila. njome razumevamo akt života. jer razum može da računa samo sa konstantama. U intuiciji čovek se oslobađa pritiska stvarnosti. jednako vredan (ne sećas se svakih 5 min. te je ona i manifestacija slobode. VI RAZUM I INTUICIJA Računanjem. u smislu da nisu svi delovi vremena jednako važni. a intuicija je iracionalno shvaćen um. jer se ono ne može svesti na niz pojedinačnih stanja. Naučnici se. Bergson se trudi da spreči prodor naučnih mehanizama u duhovne nauke. Intuicija ne nastaje napredovanjem razuma. sa pretpostavkama homogenosti. i život ne smemo umrtvljavati segmentima (fizika: kretanje je skup slika. pokretljivost. Trajanje je bitna manifestacija života. pre svega. jer nam je ono razumom shvatljivo bliže od onoga intuicijom dato. stalno preinačavanje. trude da podvrgnu uticaju razuma. u kome se odvija život je nehomogeno i nije svaki tren. svaki interval. Delovi vremena imaju svoj intenzitet. već kakvoće.: prava je niz tačaka). ono traje. kvaliteta.. ali za stvarni život. mi redukujemo stvarnost. ali ne i um. što Bergson ujedno smatra i dokazom svoje teorije. . osećamo je kao stvarnu. šta god bi se njome trebalo tumačiti. Njome čovek nije determinisan. Bergson naglašava da PROŽIVLJENO VREME.

Stvarnost je bivajuća. On pitanje odabira. Ovakvo shatanje je zapravo dinamičko poimanje supstance. jer čovek retko koristi tu mu mogućnost. pa ni ako je sve dobro. koja opredeljuje odluke. rešava mirenjem determinizma i ideterminizma. Život ima i telesnost i duševnost (ontološki paralelizam). Proces života može ići u dva smera: 1. ELAN VITAL (životni polet). osobenosti. intuicija – karakteristika manjine Suštinu života čini njegova kakvoća. instinkt – karakterističan za životinje 2. 2. kada se razvija. VIII ONTOLOŠKI ASPEKTI Biće je život (monizam). Tek zalaženjem u dubinu čovek postaje prava ličnost. kada je kreacija. Nije svako činjenje (odabir) akt slobode. i ujedno ono čime se prema njoj odnosiš su sledeći: 1. ova supstanca ne dozvoljava životu da ostane u jednom stanju. kada se kreće nagore. nadole. ali je i ona nužna.Međutim. . Trenuci slobode su retki. kada se približava razumskom. ali redak vrhunac našeg opstanka. pad stepena životnosti. i on je u sebi stalno kolebajuća kakvoća. ističući jednaki značaj dva faktora: 1. okolnosti (materijalni faktor) 2. Intuicija je i oblik bića i moć saznanja. odluke. Sloboda je izbijanje na površinu onoga iskonskog iz dubine. naša ličnost (duševni faktor) Sloboda je uvek mogući. razum – karakterističan za najveći broj ljudi 3. Bergson kaže da do tih tačaka stoji čitava čovekova ličnost. Slojevi realnosti. jer ono što se ne obnavlja prestaje da živi. On je zaslužan za oscilovanje. Materija je dno ovog procesa.

Sign up to vote on this title
UsefulNot useful