You are on page 1of 7

UNIVERZITET U BEOGRADU

FILOLO[KI FAKULTET

KATEDRA ZA OP[TU KNJI@EVNOST I TEORIJU


KNJI@EVNOSTI

Ispitni esej:

Tri pojma ljubavi u doba antike (eros,


filia, agape)

Predmet: Ljubav izme|u filozofije i pesni{tva- vreme do


Platona
Profesor: Novica Mili}
Studentkinja: Jelena Perovi}, II godina, br. indeksa 060352
Jun 2008.

“Nije postojala mogu}nost izbora s kim i kako imati emotivnu


vezu, već je taj fenomen imao stroga pravila i bio je privilegija
dozvoljena samo muškarcima. Odrastao muškarac mogao je da ima
odnos sa mladjim, ali je bilo obavezno da ima aktivnu ulogu. Kada bi
dostigli odredjen uzrast, adolescenti bi gubili pasivnu ulogu. Žene su u
antičkoj Grčkoj bile supruge i majke. Ljubav prema bračnoj partnerki,
koja je postojala uporedo sa onom za druge muškarce, bila je drugačije
prirode i kod starih Grka imala je i drugo ime - "filia", nasuprot "erosu"
koji je označavao strast.”1
Filia je prijateljska, roditeljska, rodbinska ljubav. Filia je ono {to
Elektra ose}a prema Orestu, filia je tako|e i gostoprimstvo gnevnog
Ahileja kada dolaze da odvedu voljenu Briseidu. Filia se ponajvi{e
ogleda u ljubaznom do~eku koji Ahilej prire|uje Prijamu. Zapravo,
nabrajanje primera bi se odu`ilo u nedogled, jer je filia duboko
ukorenjena u `ivotu Helena, ona je osnov me|uljudskih odnosa,
garantuje po{tovanje starijih, sigurnost gosta2, defini{e roditeljsku
ljubav, i naravno, obuhvata u svom pojmu prijateljsku ljubav. ^ini se
da zahvaljuju}i spektru ose}anja koja pojam filije obuhvata opstaje
~itava helenska civilizacija. Filia je osnov opstanka porodice, ako se
ona naru{i dolazi do nesklada i razdora, o ~emu nam svedo~e Odiseja
i Orestija3. Filia pretpostavlja red i harmoniju, uspostavlja mir,

1
Eva Kantarela, "Prema prirodi - Biseksualnost u antičkom svetu" (preuzeto sa interneta )
2
Treba imati u vidu helensko verovanje da svaki gost zapravo moze biti preruseno bozanstvo, mozda i sam
svemocni Zevs, pa se gostoprimstvo moze podvesti pod kategoriju sujeverja, ali ipak na treba gubiti iz vida
elemenat filije u gostoprimstvu.
3
Pojam filije u ovim delima ne povezujem sa Klitemnestrinom preljubom i ubistvom, odnosno sa
Penelopinim proscima. U oba slucaja u pitanju je eros, i to u mracnom, izoblicenom stanju, o cemu ce
kasnije biti reci. Nedostatak postovanja prema patrijahalnoj figuri, ocu porodice, je zapravo poremecaj
filije, koji dovodi do razora doma. Razor porodice u oba slucaja ima sire konotcije. U Orestiji to dovodi do
konfrontacije izmedju uranskih i htonskih bozanstava, matrijahalnih i patrijahalnih, bozanstava zemlje
nasuprot bozanstvima neba, sto dovodi do konacne rasprave zbog koje su alarmirani ne samo bogovi vec
gradjani Atine. U Odiseji se slom doma povezuje sa citavom Itakom, i sa Telemahom, kao figurom sina, sto
dovodi do problema indentifikacije i nemogucnosti uspostavljanja arete. Za dalju razradu ovog problema,
nazalost, nece biti mesta u ovom radu.
garantuje sigurnost. Ako bih `elela da odredim re~ koja }e najbolje
pratiti filiju, rekla bih jednozna~na, jednostavna, laka, prirodna, svetla.
I zaista, filia je sigurnost, sklad, tradicija. Nema u ovom pojmu, u nema
ni u ose}anjima koja su njime obuhva}ena, ni~ega skarednog,
izope~enog, destruktivnog, autodestruktivnog. Samo nedostatak
filije }e izazvati nesto od gorepomenutog.
Sa knji`evne ta~ke, nema u filiji ni~eg primamljivog, nije filia to
{to }e nas privu}I, zainteresovati, onespokojiti dok ~itamo neko od
remek-dela antike. To je uvek eros, naprestano eros, iznova i iznova,
na svakoj stranici svakog dela. Pro`ivljujuci udes jedne Jelene, jedna
Fedre, jednog Edipa, dok se sa`ivljavamo sa njihovim bolom, dok osu|
ujemo njihove mra~ne nagone, ili istra`ujemo skrivene ( ~ak i od njih
samih) porive njihove psihe, zapitamo se sta je eros. Kakva je to sila
koja plete konce sudbine, koja op~injava, koja zavodi, primorava na
najneverovatnije poduhvate? Platonova Gozba je svakako
najkompetentnija da nam odgovori na ove dileme, ali o tome malo
kasnije. Da bih potra`ila odgovore od Platona, ~ini mi se neophodnim
da postavim pitanja.
Posmatramo Penelopu koja dvadeset godina uporno, neumorno
plete i para ve~ito isto pletivo, u is~ekivanju mu`a koji uporno ne
dolazi. Zar Eros koji njom gospodari nije njen najve}i prijatelj, i prijatelj
njenog doma? Nije li eros ono {to joj donosi mudrost, dostojanstvenost,
nije li to sila koja joj daje nadu, koja joj poma`e u samo}i? Sa druge
strane, da li je to zaista eros ono sto ve~ito suzdr`anu, sabranu, mudru
Penalopu odr`ava? Da li eros moze biti pasivan, da li osoba kojom je
zagospodario eros moze dvadeset godina ~ekati? Ne bih rekla. ^ini mi
se da je eros uvek onaj koji dela, onaj koji nikad ne ~eka. Eros je ona
sila koja }e i neverovatno u~initi mogu}im.
Zamislimo Jelenu koja ne polazi sa Parisom, Fedru koja prihvata
Artemidu, a odbacuje Afroditu. Eros je, ~ini mi se, jedini pokreta~
delanja na{ih junakinja, on nosi njihove nemire, strepnje, skrivene
patnje, jo{ skrivenije strasti. Eros ih nagoni da delaju u pravcu koji je
za njih neprihvatljiv, poluti ih tako da se u njima sukobljavaju istinski
nagoni sa obi~ajima i du`nostima. Suprotstavlja se uzavreli svet u
njima sa strogim pravilima sveta koji ih okru`uje. Tragi~na je i
fascinantna njihova svest o tome da vi{e nisu svoje, da ih je Afrodita
op~inila, da nemaju kontrolu nad svojim delima, ali i prihvatanje sile
koja im gospodari, potpuno prepu{tanje. Eros je ludilo4, ali slatko
ludilo, eros je bolest, ali bolest od koje ne zele da se izle~e. Eros je
nadahnu}e, `estina, savr{ena otmica razuma I smisla za prirodno,
bunilo koje dolazi od bo`anstva, dakle odnekud spolja, pa se moze
poistovetiti sa bogomobuzeto{}u ( entuzijazmom)5. Eros je bo`ansko
bunilo, pijanstvo du{e, potpuna @elja, uspon put Boga, i poni{tavanje
sebe na tom uvek napovratnom putu.6 Eros u sebi sadrzi iskru
tragi~nog, prepu{tanje erosu jednako je prepu{tanju najmra~nijim
nagonima, a rezultat je poni{tavanje tih nagona, poni{tavanje u smrti,
ali ne bilo kakvoj ve} u ljubavnoj smrti, u zagrljaju Ljubavi same.
Postizanje erosa uvek se opasno priblizava smrti, smrt i eros se cine
nerazdvojnim.
Sada }emo poku{ati da potra`imo odgovore u Platonovoj Gozbi,
u kojoj su ponudjena razli~ita tuma~enja erosa. Besednici izgovaraju
pohvalu bogu ljubavi Erosu, ali ovo se lako mo`e prevesti kao pohvala
samoj Ljubavi.7
Prvi govori Fedar. On hvali Erosa kao najstarijeg boga, kao
onog koji je tvorac dobra medju bogovima i medju ljudima. Ose}anje
~asti i ose}anje stida je ono {to Eros podsti~e u ljudima:
“Ono {to ljude treba da vodi kroz ceo njihov zivot…To je stid pred
sramotom i nadmetanje pred lepotom…Zato tvrdim da ~ovek koji ljubi, ako bi
se pokazalo da on ~ini {to sramotno, ili da trpi to od koga drugog zato {to se

4
Zanimljiv je nacin na koji Lujza Labe, u Raspravi Amora i Ludosti, kombinuje naizgled nespojivo. Ludost
postaje sustina Amora, vodic i saputnik.
5
Denis de Rogmont, Ljubav i Zapad, str. 57.
6
Isto, str. 58.
7
U daljem tekstu je Eros- bog oznacen pocetnim velikim slovom.
zbog stra{ljivosti ne brani, ne bi ga u tolikoj meri zabolelo… kao {to bi ga
8
zabolelo da ga je video njegov ljubimac. To isto vidimo I kod ljubimca…”
Fedar dalje ukazuje na po`rtvovanje onih koji vole, koje ih
nekad nagna u smrt zbog voljene osobe:
“[tavi{e, i umreti jedan za drugoga re{eni su samo oni koji ljube, i to
ne samo ljudi nego i `ene. A za ovo {to rekoh daje dovoljan dokaz Helenima i
Alkestida, }erka Pelijina, koja se jedina re{ila da umre za svoga mu`a, mada
su ovome i otac i mati bili u `ivotu: ona je ove toliko prevazi{la u
samoodricanju zbog svoje ljubavi da je dokazala kako su oni sami tudji svom
sinu i da mu pripadaju samo po imenu.”9
I predhodnom citatu vidimo sukob erosa i filije. Alkastida je
spremna da ode u smrt jer je vo|ena erosom, ona se u svojoj
po`rtvovanosti potvr|ije, i u tom potvr|ivanju gubi sebe, odnosno svoj
identitet, svoju egzistenciju, zarad Ljubavi same. To je vrhunac
delovanja erosa. Sa druge strane, roditelji, koje za sina ve`e filia, nisu
spremni na takvu `rtvu. U ovom citatu iskazana je jo{ jedna odlika
erosa- kona~na potvrda erosa je smrt. Bez smrti se eros ne mo`e
nikad u potpunosti ostvariti. Fedar uzima primer Orfeja koji nije mogao
da zadr`I Euridiku jer nije bio spreman da ostane u carstvu senki zarad
nje.
Drugi besednik je Pausanija. On brani moralni kodeks ati~ke
pederestije. Govori o postojanju dva Erosa. Oni koji su zadahnuti
zemaljskim Erosom vi{e vole telo nego du{u i vole `ene isto kao i
de~ake, a oni koji su pod vla{}u nebeskog Erosa cene pre svega ono
{to je lepo10, cene du{u pre tela.
Zatim govori Eriksimah. On priznaje dva Erosa, ali antropolo{ku
funkciju pro{iruje do kosmi~ke. U Erosu nalazi na~elo suprotnosti koje
uti~e na sve vidove zivota.

8
Platon, Gozba, prevod i napomene Milos Djuric, Kultura, Beograd , 1970, str. 37
9
Isto, str. 38
10
Kod Helena je pojam lepog obuhvacen pojmom dobra, i obratno. Estetika i etika se preklapaju, postaju
nerazdvojne.
^etvrta beseda je Aristofanova. Ono o ~emu govori veliki
komediograf postaje jedno od naj~e{}ih tuma~enja ljubavi u
modernoj zapadnoj kulturi. Aristofan govori o prvobitnom obliku ljudi
(dvostruki mu{karci, dvostruke `ene I androgini) i o njihovom
razdvajanju. Ovom legandom se obja{njavaju mnogi pojmovi:
pederestija, monogamija, `udnja, strast… Prvobitan ~ovek je bio
savr{en, nalazio je umirenje svojih strasti u sebi samom, nije postojala
`udnja, nije postojalo traganje, sve {to je pra~oveku bilo potrebno
nalazio je u sebi. Time je deo osobina koje karakteri{u eros redukovan.
Mo`e se ~ak govoriti o nepostojanju erosa u svetu prvobitnih ljudi. Eros
karakteri{e `udnje, `elja, neprestano traganje i neprestano izmicanje
predmeta potrage. Ako ono za ~im `udimo posedujemo, da li eros
uop{te postoji? Na ovo pitanje ce kasnije u Gozbi odgovoriti Sokrat.
Va`an je momenat bo`je kazne u legendi o pra~oveku: prvobitni ljudi
su bili osioni u svojoj samodovoljnosti pa ih je Zevs kaznio
razdvajanjem. Ovde }emo se na trenutak vratiti Fedrovoj besedi, gde
se pominje vojska sastavljena od ljubavnih parova, koja bi bila
nepobediva. Ova slika podse}a na sliku provobitnih ljudi koju nam daje
Aristofan. Postavlja se pitanje da li su prvobitni ljudi bili bli`e bogovima
nego njihove osaka}ene polovine, i jo{ va`nije: da li je eros ono {to
nas ~ini ljudima? Kroz Gozbu se neprestano provla~i ideja da je eros
osnovna ~ovekova pobuda, eros zalazi u sve elemente ~ovekovog
bitisnja, postaje motivacija ljudskih postupaka, zadovoljenje erosa
postaje cilj ~ovekove egzistencije. Me|utim, te`nja erosu je nije uvek
jasno nazna~ena:
“Jer, niko ne bi mogao misliti da je to uzajamno ljubavno u`ivanje, da
se, naime, mo`da radi toga tako jedan drugome raduju i tako strasno
sjedinjuju. Naprotiv, o~evidno je da za ne~im drugim `udi du{a svakog od
njih, a ona to ne ume re}I, nego samo naslu}uje {to `udi i nagove{tava u
tamnim izrazima.”11

11
Platon, Gozba, prevod i napomene Milos Djuric, Kultura, Beograd , 1970, str. 56
Agaton je slede}i basednik. On veli~a samog Erosa kao
najlep{eg od svih bogova (jer je najmla|i), i kao najboljeg
( najpravedniji, najrazboritiji, najhrabriji, najmudriji). Nakon {to
Agatonu dokazije da Eros nije bog, jer je eros `udnja za lepotom(a
samim tim i dobrotom), a ne sama lepota, Sokrat govori o prirodi
Erosa, prenose}i razgovor sa proro~icom Diotimom. Eros je sin
oskudice i obilja, on je sukob suprotnosti, posrednik izme|u smrtnosti i
besmrtnosti. Eros u sebi nosi iskru ra|anja, obnove:
“I nije se rodio ni kao besmrtan ni kao smrtan, nego istoga dana ~as
cvate i `ivi…~as umire, ali ponovo o`ivi po prirodi o~evoj.”12
Na kraju pijani Alkibijad pohvalu Erosu pretvara u pohvalu
Sokratu.
Izme|u platonsko- plotinskog i Dionizijevog u~enja o erosu stoji
apostol Pavle i tzv. hri{}anska ljubav, agape, caritas. Apostol Pavle
agape posmatra kao misti~nu snagu du{e i vezu sa bo`anstvom. Kod
njega ljubav nije milosrdno delanje, {to agape svakako postaje pod
uticajem jevan|elja o pra{tanju i milosr|u sa jedne, i stoi~ke
filantropije, sa druge strane. Uobi~ajeni pojam ljubavi nije se mogao
razviti iz Pavlove himne ljubavi, pa tako vidimo dve agape, jedna je
Pavlova ljubav, obo`enje, gledanje boga licem u lice, `ivot u Bogu- sve
to ukazuje na platonisti~ke ideje, mada nije jasno u kom obliku su ona
stigle do Pavla. Nasuprot ljubavi koju prikazuje Pavle nalazi se
milosrdna hri{}anska ljubav , ljubav kao milosrdno delanje, kao put
kona~nog spasenja.
Sama re~ agape prvi put se javlja u gr~kom prevodu Starog
zaveta, tzv. Septuaginta

12
Platon, Gozba, prevod i napomene Milos Djuric, Kultura, Beograd , 1970, str.74