You are on page 1of 765

 

Odbrana osnove dina i šejhul-islama od tvrdnji nosioca neznanja

TEHAKUM 
I  
MJESTO TEKFIRA MUŠRIKA U VJERI 
 

 
Izdavač 
Džemat El‐Tewhid – Holandija 
www.el‐tewhid.com 
 
Kompjuterska obrada 
Ebu Amatullah 
 
Naslovna strana 
Ebu Amatullah 
   
 
2  ODBRANA OSNOVE DINA I ŠEJHUL‐ISLAMA OD TVRDNJI NOSIOCA NEZNANJA 

X  
 

ODBRANA OSNOVE DINA I ŠEJHUL-ISLAMA OD


TVRDNJI NOSIOCA NEZNANJA

 
TEHAKUM
I
MJESTO TEKFIRA MUŠRIKA U VJERI

1. DIO 
 
Autor 
Ebu Muhammed 
 
Beč, Austrija 
4. ša'ban 1431 / 16. juli 2010   
    EBU MUHAMMED 3 

 
   
  
4  ODBRANA OSNOVE DINA I ŠEJHUL‐ISLAMA OD TVRDNJI NOSIOCA NEZNANJA 

Sadržaj 
 

Uvod .............................................................................................................................................. 9 

1. Odbrana šejhul islama od manipulacije ljudi bez znanja i osnove islama ................................... 21 

1.1 Riječi šejhul‐islama Ibn Tejmijje iz „Minhadžus‐sunneh“ ......................................................... 21 
1.2 Opisi u govoru šejhul‐islama za koje se veže negacija osnove islama a nakon uspostave 
argumenta tekfir kufrom kazne ...................................................................................................... 25 
1.3 Prvi opis: nepostojanje uvjerenja da je obavezno suditi samo onim što je Allah objavio ........ 25 
1.4 Drugi opis: nepostojanje uvjerenja u zabranjenost pridržavanja tagutskog zakona nutrinski i 
vanjštinski, hukmom, tehakumom, pokornošću i slijeđenjem ....................................................... 32 
1.5 Treći opis: ohalaljivanje suđenja onim što Allah nije objavio i tehakuma istom ...................... 41 
1.6 Četvrti opis: suđenje tagutskim zakonom i smatranje toga onim čime je potrebno suditi mimo 
Kur'ana i Sunneta ........................................................................................................................... 42 
1.7 Peti opis: nepridržavanje samo Allahovog zakona, hukmom i tehakumom, nutrinski i 
vanjštinski ....................................................................................................................................... 42 
1.8 Naslovi kroz koje ćemo detaljno pobiti šubhe poturene šejhul‐islamu .................................... 45 

2. Govor Ibn Tejmijje i ostalih učenjaka sam po sebi nije šerijatski dokaz ..................................... 49 

3. Značenje definicije (hadd) islama i aslud‐dina u tekstovima Objave i kod šejhul‐islama Ibn 
Tejmijje ........................................................................................................................................ 53 

3.1 Ostala značenja aslud‐dina u govoru učenih ............................................................................ 54 
3.2 Vjerski dokazi iz medinskog perioda ....................................................................................... 103 
3.3 Dokaz iz sunneta Allahovog Poslanika .................................................................................... 111 
3.4 Metode ukazivanja pojmova na značenja .............................................................................. 130 
3.4.1 Šehadet tevhida i metode ukazivanja na značenje ......................................................... 137 
3.4.2 Šehadet tevhida putem sve tri metode ukazivanja ukazuje na sav aslu dinil islam ........ 137 
3.5. Uopštene skretnice u pogledu praktičnog tevhida ................................................................ 138 
3.5.1 Pojam 'ibadet se u terminologiji učenjaka koristi u dva značenja .................................. 140 
3.5.2 Međusobna uzročna povezanost između vanjštine i srca .............................................. 140 
3.5.3 O jedinkama velikog širka putem kojih se obožava tagut ............................................... 142 
3.6 Moguće je da neke osobe koriste pojam „veliki širk“ i „'ibadet“ u značenjima kalupa i oblika 
velikog širka i 'ibadeta drugom mimo Allaha, a ne u njihovom suštinskom značenju u vjeri ....... 144 
3.6.1 Terminologija Dr. El‐Qarnija u knjizi „Davabitut‐Tekfir“ ................................................. 150 
O „tekfiru onoga koji ne tekfiri“ .............................................................................................. 168 
Značenje „sveobuhvatnog tekfira“ u riječima učenjaka da've ................................................. 168 
Posljedice pogrešnog shvatanja pojma „sveobuhvatni tekfir“ ................................................ 170 
3.7 Odricanje od suštinskog velikog širka ..................................................................................... 172 
   EBU MUHAMMED 5 

3.8 Odricanje od svake jedinke taguta i kufr u nju ukazuje na odricanje od svake jedinke 
suštinskog velikog širka i kufr u njega .......................................................................................... 172 
3.9 Ibn 'Usejmin i opravdanje neznanjem u velikom širku ........................................................... 174 
3.10 Značenje pojmova kategorija ili rod, vrsta i jedinka i pobijanje protivničkih šubhi .............. 179 
3.10.1 Ne smije se praviti razlika između vrsta i jedinki istog roda ......................................... 179 
3.10.2 Čak se i novotari slažu da se ne smije praviti razlika između jedinki i vrsta bilo kojeg 
roda koje imaju istu suštinu .................................................................................................... 181 
3.10.3 Primjena pravila o vrsti i jedinkama istog roda na osnovu dini islama ......................... 183 
3.10.4 Primjena temelja iz govora Ishaqa sina ’Abdurrahmana .............................................. 193 
3.10.5 Vjerski dokazi ukazuju na odricanje od svakog velikog širka i svakog mušrika 
tekstualnom i semantičkom sveobuhvatnošću ....................................................................... 198 
3.10.6 Oni koji kažu da u aslud‐din ulazi samo odricanje od kategorije ili roda nam moraju 
objasniti značenje kolektivne slike „kategorije“ velikog širka i taguta! ................................... 200 
3.10.7 Sveobuhvatno kolektivno značenje „kategorije“ velikog širka, taguta i mušrika ......... 202 

4. Definicija aslu dinil islama kod učenjaka islama ...................................................................... 211 

4.1 Riječi imama Ibnul‐Qajjima .................................................................................................... 232 
4.2 Riječi imama Et‐Taberija ......................................................................................................... 235 
4.3 Riječi imama Ibn Kethira ......................................................................................................... 239 
4.4 Riječi šejha Sulejmana sina Sehmana ..................................................................................... 242 
4.5 Riječi šejha Muhammeda sina ’Abdulvehhaba ....................................................................... 245 
4.6 Riječi šejha Sulejmana sina 'Abdullaha ................................................................................... 246 
4.7 Riječi šejha 'Abdurrahmana sina Hasana ................................................................................ 246 
4.8 Riječi sinova šejha Muhammeda, 'Abdullaha i Husejna ......................................................... 249 
4.9 Tekfir zbog velikog širka i negacije (ta'tila) Allahovih Imena i Svojstava je najvažnija stvar u 
kufru u taguta ............................................................................................................................... 251 
4.10 Komentar o raznolikosti definicija učenjaka o aslu dinil islamu ........................................... 260 

5. Tehakum ulazi u aslud‐din zato što je od tevhidul‐hakimijjeh a tevhid biva srcem, riječima i 
djelima ....................................................................................................................................... 267 

5.1 Tevhidul‐hakimijje bez sumnje ulazi u aslud‐din pa hukm i tehakum takođe ........................ 269 
5.2 Šubhe Nusreta i Bilibanija na kojim su izgradili tvrdnju da „tehakum nije od aslud‐dina ....... 270 
5.3 Tehakum samo Allahovom zakonu je dio suštine aslud‐dina ................................................. 273 
5.4 Citati suvremenika o ulasku tehakuma u aslud‐din ................................................................ 277 
5.4.1 Riječi dr. El‐Qarnija iz „Davabitut‐tekfir“ ........................................................................ 277 
5.4.2 'Abdulmedžid Eš‐Šazili i aslud‐din ................................................................................... 305 

6. Širk propisivanja zakona (širkut‐tešri'i) ................................................................................... 320 

6.1 Predmet promjene Allahovog zakona mogu biti sve vrste dinskih propisa ............................ 325 
6.2 Druga vrsta onih koji upadaju u opis promjene vjere ............................................................. 331 
6.3 Citati učenjaka o tagutijjetu neovisnog propisivanja zakona mimo ili uz Allaha .................... 335 
   
 
 6  ODBRANA OSNOVE DINA I ŠEJHUL‐ISLAMA OD TVRDNJI NOSIOCA NEZNANJA 

7. Širk pokornosti i slijeđenja ...................................................................................................... 353 

7.1 Vrste ljudi u pogledu velikog širka pokornosti i slijeđenja...................................................... 353 
7.2 Ajet iz sure Et‐Tevba i drugi ajeti o velikom širku pokornosti svojim značenjem takođe 
obuhvataju i mali širk pokornosti ................................................................................................. 363 

8. Širk uzimanja taguta za zakon i sudiju ili širk suđenja nečim drugim mimo onoga što je Allah 
objavio ....................................................................................................................................... 371 

8.1 ’Ibadet u islamu znači tevhid u ’ibadetu pa se i slijeđenjem i pokornošću, hukmom i 
tehakumom, s obzirom da ulaze u značenje ’ibadeta, takođe želi tevhid .................................... 379 
8.2 Dokazi za veliki širk suđenja tagutskim zakonom ................................................................... 380 
8.3 Definicija hukma i tehakuma .................................................................................................. 388 
8.4 Definicija velikog širka hukma i tehakuma tagutu .................................................................. 389 
8.5 Neki dokazi da je suđenje tagutskim zakonom i tehakum njemu veliki širk i da ima suštinu i 
propis velikog širka u obredima ................................................................................................... 391 
8.6 Ajeti iz sure El‐Ma’ideh o nesuđenju onim što je Allah objavio.............................................. 398 
8.7 Povod objave ajeta ................................................................................................................. 401 
8.8 Išaret na stavove učenjaka usula u vezi uzimanja propisa iz sveobuhvatnosti teksta ............ 406 
8.9 Primjer ubitačnog neznanja nekih „poštovanih učenjaka“ ..................................................... 406 
8.10 Stepeni hukma ..................................................................................................................... 419 
8.11 Značenje pojma hukm u jeziku ............................................................................................. 422 
8.12 Spona jezičkog i vjerskog značenja pojma „hukm“ ............................................................... 423 
8.13 Stepeni hukma i obaveze i karakteristike kadije i muftije .................................................... 423 
8.14 Vrste sudija sa aspekta opravdanja neznanjem ................................................................... 433 
8.15 Primjer za promjenu suštine nekog vjerskog pojma ............................................................ 470 
8.16 Primjer promjene nekog od „postavljenih“ šerijatskih propisa ............................................ 471 
8.17 Primjer za promjenu obvezujućih šerijatskih propisa ........................................................... 471 

9. Mali kufr ili kufr dune kufr u suđenju ...................................................................................... 481 

9.1 Granica suštine malog kufra ili kufr dune kufr ....................................................................... 481 
9.2 Suština malog kufra u suđenju ............................................................................................... 485 
9.3 Uvjeti koji se moraju ispuniti da počinioc malog kufra ne bude kafir velikim kufrom ............ 503 
9.4 Citati suvremenika o malom kufru ......................................................................................... 505 

10. Veliki širk tehakuma nečem drugom mimo onoga što je Allah objavio .................................. 522 

10.1 Podjela ljudi u velikom širku tehakuma sa aspekta opravdanja neznanjem ili te’vilom ....... 525 
10.2 Odgovor na neke šubhe u vezi tehakuma ............................................................................ 530 
10.3 Odgovor na „šubhu iz arapskih foruma“ .............................................................................. 554 
10.4 Mali širk ili kufr u tehakumu ................................................................................................. 558 
10.5 O pojedincima koje smo protekfirili zbog tehakuma tagutu ................................................ 568 
10.6 Spomen indicija koje ukazuju da su pojedinci koje smo protekfirili zbog dozvoljavanja 
tehakuma tagutu to zaista uradili ................................................................................................ 569 
   EBU MUHAMMED 7 

10.7 Da li je moguće da takođe postoje osobe koje pojam „tehakum tagutu“ koriste u značenjima 
koja ne ulaze u suštinski veliki širk tehakuma? ............................................................................ 573 
10.8 Osvrt na problematičan dio u govoru Dr. Qarnija ................................................................ 580 
10.9 Mes'ela: da li je tehakum nekim drugim jedinkama taguta koji sude šerijatom sprovodeći 
ono što za sobom povlači Allahov rububijjet tehakum tagutu koji izvodi iz vjere? ...................... 618 
10.10 Komentar u vezi „novog stava“ 'Abdullaha El‐Gunejmana ................................................. 619 
 
11. Detaljno pobijanje Nusretovih i Bilibanijevih šubhi na kojim su izgradili vjerovanje da tehakum 
ne ulazi u aslud‐din .................................................................................................................... 624 

11.1 Odgovor na prvu šubhu ........................................................................................................ 625 
11.2 Prvi primjer ........................................................................................................................... 628 
11.3 Drugi primjer ........................................................................................................................ 630 
11.4 Treći primjer ......................................................................................................................... 631 
11.5 Metoda spuštanja tekstova objavljenih povodom nevjernika nad muslimanima koji upadnu u 
„parče“ njihovog značenja ........................................................................................................... 635 
11.6 Odgovor na drugi „dokaz“ .................................................................................................... 640 
11.7 Odgovor na treći „dokaz“ ..................................................................................................... 641 
11.8 Odgovor na četvrti „dokaz“ .................................................................................................. 645 
11.9 Razlike između sedžde ’ibadeta i pozdrava .......................................................................... 654 
11.10 Odgovor na peti „dokaz“ .................................................................................................... 655 
11.11 Odgovor na šesti „dokaz“ ................................................................................................... 664 
11.12 Širk u ’aqidetsko‐teoretskom tevhidu ................................................................................ 666 
11.13 Širk u ’ibadetu .................................................................................................................... 667 

12. Menhedž Ibn Tejmijje u razdvajanju imena i propisa prije i poslije uspostave argumenta ..... 682 

12.1 Murdžije, džehmije i definicija aslu dinil islama ................................................................... 683 
12.2 Citati Ibnul‐Qajjima i učenjaka Nedžda o mes’eli ................................................................. 709 

13. Pojašnjenje da negacija tekfira onih koji ne sude osim plemenskim zakonima za sobom ne 
povlači postojanje islama osim kod neznalica ............................................................................. 734 

13.1 Značenje pojmova el‐mentuq i el‐mefhum .......................................................................... 734 
13.2 Tumačenje riječi Ibn Tejmijje ............................................................................................... 736 
13.3 Odgovor na argumentaciju protivnika .................................................................................. 737 
13.4 Prepreke koje sprečavaju uzimanje oprečnog značenja u obzir ........................................... 740 

14. Pojašnjenje značenja riječi šejhul‐islama „jer mnogi ljudi su ušli u islam...“........................... 746 

14.1 Oni o kojima je Ibn Tejmijje govorio su sprovodili vlast taguta a nisu greškom pripisivali 
šerijatu ono što nije od njega želeći sprovođenje Allahove vlasti ................................................ 753 
14.2 Pojmom „ohalale“ se misli na praktično ohalaljivanje ......................................................... 758 
14.3 Važno tumačenje fetve šejha ’Abdullatifa o kufru mutehakima plemenskim običajima ..... 761 
 
 
  8  ODBRANA OSNOVE DINA I ŠEJHUL‐ISLAMA OD TVRDNJI NOSIOCA NEZNANJA 

   
  EBU MUHAMMED 9 

Uvod

b
U ime Allaha, Milostivog, Samilosnog 
 
        va hvala pripada samo Allahu i neka je salavāt i selām na Njegovog roba         
  S 
      i  poslanika,  pečata  vjerovjesnika,  Muhammeda  sina  'Abdullaha,  njegovu 
porodicu, ashabe i sve koji ga slijede do Sudnjeg Dana. A zatim: 
  U  studiji  koja  je  pred  vama,  sa  Allahovom  dozvolom  i  pomoći,  pokušaću 
objasniti  i  odgovoriti,  na  nekoliko  aktuelnih  i  opasnih  problematika  i  šubuhata 
vezanih za najvažniju stvar u vjerovjesničkom monoteizmu ‐ tevhidu.  
  Počeću sa obaranjem pogrešnog shvatanja kojeg mnogi ljudi danas pripisuju 
riječima šejhul‐islama Ibn Tejmijje, rahimehullah, u knjizi „Minhadžus‐sunneh“, a 
koje  se  tiče  pitanja  Allahovog  tevhida  u  „hākimijjetu“,  tj.  Njegove  Jednoće  u 
pitanju  propisivanja  zakona  (tešri'i),  suđenju  njima  (hukm)  i  traženju  presude  u 
svim sporovima i traženju odgovora na svako neznanje o vjerskim pitanjima samo 
u Allahovoj objavi, Kur'anu koji je Njegova riječ i Sunnetu Njegovog Poslanika, ..

  Tokom samog rada i onda kada je to potrebno i svrsishodno, osvrnut ću se 
na  stavove  Nusreta  Imamovića,  da  mu  Allah  popravi  stanje,  gdje  ću  najčešće 
tretirati ona pitanja u kojima vjerujem da je pogriješio.  
  Između Nusreta i mene i onih koji vjeruju u ono u šta ja vjerujem nema puno 
razilaženja.  Slažemo  se  u  većini  temelja,  a  u  onim  stvarima  u  kojima  nam  se 
Nusret suprotstavlja, on to radi zbog nepotpunog shvatanja određenih pitanja, a 
možda ponekad iz razloga što nam pripisuje određena ubjeđenja od kojih sam ja 
čist, neka je hvala Allahu.  
  Mada  vjerujem  da  Nusret  nema  opravdanja  u  pripisivanju  meni  bilo  koje 
stvari koja nije od mog menhedža zbog toga što su moje riječi i predavanja javna i 
dostupna svakom ko ih želi čuti i znati, i nije nikome teško da ih, prije nego što me 
neosnovano optuži, nađe te posluša da bi znao šta govorim, u šta vjerujem i u šta 
pozivam. Dakle, sa te strane on nema opravdanja i to ako se desi nije od osobina 
pravednih. A sve ostale mogućnosti su između njega i Allaha.  
 
10  ODBRANA OSNOVE DINA I ŠEJHUL‐ISLAMA OD TVRDNJI NOSIOCA NEZNANJA 

  Ja  sam,  prije  nego  što  sam  se  upustio  u  pisanje  ovih  redova,  poslušao  dva 
predavanja  Nusreta  Imamovića.  Jedno  pod  naslovom  „Suđenje  nečim  drugim 
mimo Allahovog zakona“ i jedno pod naslovom „Propisivanje zakona“ kao što sam 
pročitao jedno prepisano predavanje od njega. Sve to naravno sa ciljem da dobro 
shvatim njegov menhedž  i ubjeđenje u određenim pitanjima i da ne upadnem u 
laganje na njega jer laž ne priliči časnom čovjeku a kamoli muslimanu. Taj dio mi 
je možda uzeo najviše snage i vremena, jer je bilo potrebno da precizno shvatim 
njegove temelje i dijagnoziram greške kako bih precizno, bez laganja i potvaranja 
mogao da odgovorim na njih i skrenem mu pažnju na ono što je u njima potrebno 
precizirati i ispraviti. 
  Iskreno rečeno još uvijek se u određenoj mjeri nalazim pred problemom jer 
Nusret  u  mnogim  prilikama  govori  uopštenim  izrazima  i  koristi  riječi,  dodatke  i 
opise  za  koje  vjerujem  da  ne  veže  vjerske  propise  za  njih,  iako  njihov  spomen 
sugerira  pogrešno  shvatanje.  U  mnogim  stvarima  je  dosta  uopšten.  Pogotovo  u 
pitanju  malog  kufra  u  suđenju  nečim  drugim  mimo  Allahovog  zakona  na  što 
nadovezuje  propis  onoga  koji  traži  od  taguta  suda  (hukma)  da  riješi  spor 
suđenjem  laičkim  zakonom,  tj.  šejtanskim  zakonom,  što  je  jedan  od  predmeta 
našeg razilaženja. 
  Ja  ću,  inšaAllah,  uvijek  tumačiti  njegove  riječi  sa  onim  što  vidim  da  je  kod 
mene  jače,  ukazujući  na  mogućnost  da  je  njima  htio  kod  mene  prevagnuto 
značenje, ali je to u datim situacijama vrlo daleko, zbog svih indicija koje se vežu 
za  njegovo  stanje  i  izreke  koje  značenju  njegovog  govora  daju  stepen 
kategoričnosti.  
Ono u čemu se manifestuje naše razilaženje jesu slijedeća pitanja: 
1)  Mi  kažemo  da  je  tevhid  Allaha  u  propisivanju  zakona,  suđenju  njima  i  pred 
njima  sastavni  dio  aslud‐dina,  bez  kojeg  nema  islama,  i  nasuprot  tome  da  je 
ostavljanje  širka  propisivanja  zakona  mimo  Allaha,  širka  suđenja  (hukma) 
šejtanskim  zakonom,  i  širka  tehakuma,  tj.  traženja  rješenja  sporova  uzimanjem 
šejtanskog zakona za sudiju takođe uvjet za ispravnost aslud‐dina, bez kojeg nema 
islama.  
  Kao  što  vjerujemo  da  u  suđenju  (hukm)  drugim  propisom  mimo  Allahovog 
propisa i tehakumu istom, musliman može upasti u veliki kufr a da ne bude kafir,1 
i da može upasti u mali kufr ili kufr dune kufr, koji sam po sebi ne izvodi iz vjere. 

                                                            
1
 Ovo se tiče muslimana koji iz neznanja pripiše šerijatu zakon koji nije od njega, nemajući namjeru da sebe učini 
sudijom mimo ili uz Allaha niti je uzeo za sudiju taguta, i muslimana koji od prvog traži da u sporu presudi sudeći 
tim zakonom. U ovoj knjizi se nalazi detaljan opis ovih mes’ela! 
  EBU MUHAMMED 11 

Sve  to  sam  jasno  i  glasno,  samo  Allahovom  dobrotom,  podrškom  i  dozvolom, 
objasnio u lancu dersova o tehakumu kojih ima trideset devet. Allah zna šta je u 
njima rečeno a nakon Njega svaki pravedan čovjek i onaj koji ima znanja o Božjoj 
vjeri. 
  Nusret,  Allah  mu  popravio  stanje,  koliko  sam  ga  ja  shvatio,  (uopšteno) 
vjeruje da suđenje šejtanskim zakonom samo po sebi izvodi iz vjere i ruši tevhidul‐
uluhijjeh (Allahovu jednoću u božanstvu) i tevhidur‐rububijeh (Allahovu jednoću u 
gospodarstvu), kao i propisivanje zakona mimo Allaha. Kao što vjeruje da postoji 
nešto što se zove mali kufr u pitanjima suđenja i tehakuma, ali je u tome uopšten i 
neprecizan, a svoj govor puni dodacima koji nisu potrebni i vode u zabludu, jer u 
govoru učenjaka kojeg posjeduje i u kojeg ima uvid on nije mogao naći precizno 
objašnjenje ovoga pitanja, iz čega je rezultirala greška u drugim mes'elama. 
  Pored  toga  Nusret  Imamović  i  Idriz  Bilibani  kažu  da  tehakum  nije  od  aslud‐
din!!! Šta god time mislili! Njihova argumentacija u pogledu ove tvrdnje je daleko 
od naučne preciznosti i ozbiljnosti, što ćemo lahko dokazati, inšaAllah.  
  Iz ovoga je rezultiralo da Nusret i oni koji su sa njim misle da mi u pitanjima 
hukma (suđenja) i tehakuma (traženja rješenja spora suđenjem) tekfirimo onoga 
koji vjerski ne zaslužuje tekfir a mi vjerujemo da on i oni koji zagovaraju njegovo 
mišljenje ne tekfire onoga koji radi tehakum pred tagutem, tj. traži rješenje spora 
od  taguta  suda  putem  uzimanja  laičkog  šejtanskog  zakona  za  sudiju,  a  nije 
prisiljen,  kao  i  onih  koji  su  to  dozvolili  bez  postojanja  šubhe  prisile  u  njihovoj 
argumentaciji, i time ruše svoj islam jer nisu ostvarili odricanje od mušrika.  
  Poput  onih  koji  za  dozvoljenost  traženja  rješenja  sporova  uzimanjem 
šejtanskog  suda  za  sudiju  uvjetuju  postojanje  darure,  tj.  stanja  nužde,  koja  je 
ispod  stanja  prisile,  ili  postojanje  nekih  drugih  uvjeta  poput  nepostojanja 
šerijatskih sudnica i slične budalaštine.  
  Nusret  takođe  svodi,  na  uopšten  i  njemu  svojstven  način,  pitanje  velikog 
širka tehakuma na veliki širk pokornosti (širkut‐ta'ah) te zbog toga kaže da je naše 
shvatanje  površno  i  da  ne  znamo  šta  je  veliki  širk  tehakuma  i  to  često  dokazuje 
usporedbom  „nekog  tehakuma“,  od  kojeg  sam  ja  možda  nevin  sa  sedždom 
pozdrava, i spominje slučaj Mu'aza ibn Džebela, /, koji je učinio sedždu pozdrava 
Poslaniku,  ., i nije mu njom 'ibadetio. Kao da u traženju od taguta da spor riješi 
suđenjem šejtanskim zakonom postoji mogućnost samo „pozdravljanja“ taguta!

  Vidjećeš da u malom širku hukma i tehakuma musliman ne sudi šejtanskim 
zakonom,  već  sudi  Allahovim  zakonom  ostavljajući  jedan  dio  vjerske  obaveze  na 
način koji ga ne izvodi iz vjere i u svojstvu obaviještivača o Allahovom zakonu za 
 
12  ODBRANA OSNOVE DINA I ŠEJHUL‐ISLAMA OD TVRDNJI NOSIOCA NEZNANJA 

stanje  koje  je  „konstatovao“  ili  ne  s  karakterom  obaviještivača  o  zakonu  već  u 
svojstvu počinioca klasične nepravde koja ne izvodi iz vjere. Da Allah sačuva! 
  Mi vjerujemo da se svaka osoba koja ne negira islam osobama koje upadnu u 
riječi ili djelo velikog širka hukma ili tehakuma nije odrekla od velikog širka hukma 
i tehakuma onako kako joj je Allah naredio i nije učinila kufr u njega, s obzirom da 
ne vjeruje da to djelo za koje kaže da je veliki kufr, ruši tevhid i islam ili kažu da je 
mali kufr što je još gore, a počinilac malog kufra nije mušrik i kafir. Pa je kod njih 
onaj  koji  obožava  šejtana  još  uvijek  muvehhid  ‐  musliman  koji  obožava  samo 
Allaha! 
  Zbog  toga  kažemo  da  se  takve  osobe  nisu  odrekle  drugog  dina  mimo 
Allahovog, a to je svaka jedinka suštinskog2 velikog širka, i nisu ostvarile naredbu 
u riječima Allaha „lekum dinukum ve lije din“, tj. „vama vaša vjera a meni moja“ 
uz prvi ajet iste sure „Reci: „O vi nevjernici!“, što izričito i direktno ukazuje na to 
da  je  svaki  onaj  koji  je  na  drugom  dinu  mimo  dini  islama,  tj.  'ibadetu  nekom 
drugom  mimo  Allaha,  nemusliman,  svejedno  da  li  ga  zvali  kafirom  ili  mušrikom. 
Ovdje  se  govori  o  mes'eli  sa  aspekta  njene  osnove,  a  ne  o  tekfiru  određenog 
mušrika u vanjskoj realnosti i propisu onoga koji ga ne tekfiri, jer ta pitanja imaju 
svoje uvjete i prepreke kao što je svima poznato. 
  Nijedna  osoba  neće  biti  musliman  sve  dok,  pored  ostalih  opisa  koji 
sačinjavaju  aslud‐din,  ne  bude  vjerovala  da  je  islam  odricanje  od  svake  jedinke 
obožavanja  nekog  drugog  mimo  Allaha  i  'ibadet  samo  Njemu,  i  da  je  onaj  koji 
sprovede  islam  musliman,  a  onaj  koji  odbije  'ibadet  Allahu  ili  obožava  nekog 
drugog mimo Njega ili uz Njega, nemusliman.  
  Moram  napomenuti  da  je  u  praksi  tekfir  (negacija  islama)  onoga  koji  ne 
tekfiri mušrika, iako ne sumnjamo da je uvjerenje da mušrik nije musliman uvjet 
za ispravnost osnove dini islama, teži i opasniji nego tekfir samog mušrika, jer tu 
imamo mogućnost pogrešnog tumačenja stanja osobe koja je upala u opis velikog 
širka, bilo da se radi o riječima ili djelima, zbog nejasnoće i zamršenosti stanja ili 
činjenice da opis podnosi da bude mali širk i slično, što je opšte poznato kada je u 
pitanju naš put (menhedž). 
  Ovo  je  pitanje  nepoznavanja  stanja  (džehlul‐hal)  ili  pogrešnog  tumačenja 
(te'vilul‐hal)  stanja  mušrika,  a  sve  to  ulazi  u  ono  što  učenjaci  usulul‐fikha  tj. 
islamske pravne metodologije nazivaju „tahqiqul‐menat“, tj. konstatacijom opisa 
                                                            
2
  Kažem  suštinski  da  bi  time  izašle  neke  slike  koje  mogu  biti  mali  širk  iako  u  vanjštini  nekad  mogu  imati  oblik 
velikog  širka,  poput  sedžde  pozdrava  ili  boravljenja  (’ukufa)  na  grobovima  i  slično  od  oblika  kojim  se  mušrici 
„privoljavaju“ melekima, vjerovjesnicima ili dobrim ljudima ili lošim ljudima da bi im dali opskrbu (rizq) ili pribavili 
korist ili odagnali štetu ili zauzimali se za njih kod Uzvišenog Allaha. 
  EBU MUHAMMED 13 

za  kojeg  je  Uzvišeni  vezao  propis,  pa  neko  konstatuje  veliki  širk  a  neko  mali  i 
slično. Allahulmuste’an! 
2)  U  mes'ele  koje  su  predmet  našeg  razilaženja,  a  u  pogledu  kojih  je  govor 
Bilibanija  i  Nusreta  kristalno  jasan,  spada  i  mes'ela  tekfira  (negacije  islama) 
mušrika, tj. onih koji mimo ili uz Allaha obožavaju druge. Znači, da li je uvjerenje 
da  počinioc  jasnog  velikog  širka,  tj.  obožavaoc  nekog  drugog  mimo  Allaha  nije 
musliman ‐ muvehhid onaj koji obožava samo Allaha, uvjet za ispravnost temelja 
vjere, tj. aslud‐dina ili ne?  
  U  smislu  da,  ako  neko  u  bilom  kojem  vremenu  ili  na  bilo  kojem  mjestu,  ne 
vjeruje  da  je  tagut  ili  mušrik  nemusliman,  zbog  toga  i  sam  nemusliman,  iako  ne 
radi veliki širk i obožava samo Allaha, s obzirom da se ova mes'ela tiče aslud‐dina, 
u  kojeg,  bez  sumnje,  ulazi  uvjerenje  da  je  islam  čistoća  od  velikog  širka,  tj. 
pridruživanja drugih mimo Allaha Njemu u onome što je specifično samo za Njega, 
srcem, riječima ili djelom. 
  Mi kažemo da je uvjerenje u ništavnost islama i tevhida taguta i mušrika bilo 
kojom  jedinkom  suštinskog  velikog  širka,  ili  mustekbira  koji  se  ohole  pred 
obožavanjem  Allaha,  kao  i  onih  koji  su  srušili  uopšteno  pridržavanje  i  slijeđenje 
(el‐iltizāmul‐mudžmel)  samo  Allahovog  zakona,  uvjet  za  ispravnost  osnove  dini 
islama i da se bez toga nikada ne može biti musliman.  
  Nusret i oni koji su sa njim kažu da čovjek može biti musliman iako ne vjeruje 
da mušrici i mustekbiri nisu muslimani, tj. kažu da „tekfir mušrika“ nije od aslud‐
dina. Po pitanju taguta, za ispravnost aslud‐dina, uslovljavaju „tekfir kategorije ili 
roda (džinsa) taguta“ a ne svake jedinke iako onaj koji ih ne tekfiri zna da su upali 
u tagutijjet i veliki širk, ili što je još gore kažu da je obožavanje šejtana mali širk!!! 
  U tome nas Nusret Imamović kritikuje zbog određenih stvari koje se, kako on 
smatra, tiču naše argumentacije, a od kojih smo mi čisti, a zatim radi isto ono zbog 
čega  je  nas  kritikovao  ili  još  gore,  dokazujući  pitanje  svojim  shvatanjem  govora 
učenjaka,  koji  je  za  njega  „mutešabih“.  A  u  pitanju  tekfira  mušrika,  on  i  sijač 
nereda po zemlji, Bilibani, slijede Ebu Jusufa Midhata sina Hasana Alu Ferradža i 
Ebu Muhammeda El‐Makdisija, a ne Halidija i Hudajra.  
  U  pitanju  uvjetovanja  tekfira  (negacije  islama)  kategorije  ili  roda  (džinsa) 
taguta za ispravnost osnove dini islama (aslud‐din) slijedi Halidija a ne Makdisija, 
koji  kaže  da  tekfir  taguta  nije  uvjet  ispravnosti  osnove  dina.  Ovo  je  takođe 
uvjerenje  sijača  nereda  po  zemlji,  Idriza  Bilibanija.  Tokom  ove  knjige  vidjećeš  da 
su  njih  dvojica  sebi  „sklepali“  vjeru  od  onoga  što  su  „razumjeli“  iz  govora 
„učenjaka“, i da nisu u potpunosti na menhedžu ijednog od njih.  
 
14  ODBRANA OSNOVE DINA I ŠEJHUL‐ISLAMA OD TVRDNJI NOSIOCA NEZNANJA 

  Vrijedno  je  spomenuti  da  mi  vjerujemo  da  je  negacija  islama  mušricima  i 
spomenutim  uvjet  za  ispravnost  aslud‐dina,  i  da  je  moguće  da  u  početku  i  u 
određenim  situacijama  čovjek  bude  u  suštini  musliman  pod  uslovom  da  vjeruje 
da taguti, mušrici i mustekbiri pred obožavanjem Allaha, nisu muslimani, iako on 
lično  tekfir  (negaciju  islama)  mušrika  nije  uvrstio  u  aslud‐din,  odnosno  nije  ga 
učinio uvjetom ispravnosti osnove dini islama u bilo kojem vremenu i mjestu.  
  Ovo  se  tiče  osoba  koje  su  tek  primile  islam,  ili  odrasle  daleko  od  islamskog 
znanja  poput  onih  koji  žive  na  dalekim  planinama  i  pustinjama,  ili  su  živjele  s 
nevjernicima  u  dijarima  kufra,  kojima  iz  određenih  razloga  nikad  nije  palo  na 
pamet da onaj koji ne zna da taguti, mušrici i mustekbiri nisu muslimani u stvari 
ne zna značenje islama, Božije vjere, koje se ogleda u odricanju od svake jedinke 
lažnih božanstava i obožavanju samo Allaha.  
  Da  je  uspio  dokučiti  vezu  između  njihovog  netekfirenja  taguta,  mušrika  i 
mustekbira  i  nepoznavanja  značenja  osnove  islama,  a  ne  posjeduju  svi  ljudi  istu 
inteligenciju,  znao  bi  da  onaj  koji  ne  negira  islam  i  tevhid  tagutima,  mušricima  i 
mustekbirima ili ne zna islam i tevhid ili prkosi Allahu i laže na Njega. Dakle, nije 
ispravno  konstatovao  stanje  (tahqiqul‐menāt)  onih  koji  ne  negiraju  islam 
tagutima, mušricima i mustekbirima, zbog određenog razloga a može ih biti puno.  
  Nepoznati  su  mu  vjerski  tekstovi  u  kojima  Gospodar  svjetova  i  Njegov 
Poslanik,  .,  pojašnjavaju  da  je  negacija  islama  i  tevhida  tagutima,  mušricima  i 
mustekbirima  od  aslud‐dina.  To  znači  da  je  odricanje  od  takvih  od  osnove  vjere 
Uzvišenog Allaha. A muslimanom smo ga nazvali zato što je on lično negirao Božju 
vjeru  tagutima,  mušricima  i  mustekbirima,  i  time  ostvario  suštinu  kufra  u 
obožavanje  nekog  drugog  mimo  Allaha  ili  oholjenje  (istikbār)  pred  obožavanjem 
Allaha. Naravno, pod uslovom da ostvari ostale opise koji sačinjavaju aslud‐din, a 
ovdje govorimo samo o tekfiru taguta, mušrika i mustekbira.

  Uspostava  argumenta  u  ovim  pitanjima  je  lakša  i  do  nje  dolazi  brže  nego  u 
ostalim pitanjima temelja (usul) vjere islama s obzirom da su dokazi ove mes'ele 
očigledni i mnogobrojni u Allahovoj Objavi. Uvrštavanje negacije islama tagutima, 
mušricima i mustekbirima u aslud‐din i greška u tome je veća i opasnija od greške 
u  vjerovanju  da  je  Kur'an  stvoren,  bez  da  je  čovjek  to  vjerovanje  izgradio  na 
temeljima  čistih  džehmija  koji  negiraju  sva  Allahova  Imena  i  Svojstva,  i  od 
uvjerenja  da  vjernici  neće  vidjeti  Allaha  na  Sudnjem  Danu  i  greški  u  ostalim 
temeljima ehlus‐sunneh vel‐džema'ah. Sve ove detalje ćemo naravno spomenuti u 
sklopu ove studije na njima odgovarajućem mjestu. 
  EBU MUHAMMED 15 

  Naravno,  kao  što  smo  se  razišli  u  samim  temeljima,  među  nama,  kao 
neminovan  rezultat  sporenja  u  temeljima,  su  se  pojavile  mnoge  nesuglasice  u 
pogledu tekfira mnogih pojedinaca. Iako se mora spomenuti da je najvažnije da se 
složimo  oko  temelja  a  ako  se  raziđemo  u  pogledu  pojedinaca  a  imamo  iste 
temelje, pa i to se da riješiti, jer tekfir pojedinca ima svoja, nama svima poznata, 
pravila i ne povlači za sobom mržnju i neprijateljstvo ako se radi o greški koju je 
moguće  opravdati,  a  tekfir  pojedinca  je  pitanje  idžtihada,  pod  uslovom  da  onaj 
koji je pogriješio ima ispravne temelje u tevhidu. 
  Ističem da ja u ovoj studiji neću navoditi veliki broj ajeta Allahove Knjige, jer 
skoro  čitava  Allahova  Knjiga,  nek'  je  slavljen  Allah,  govori  o  tevhidu  Allaha  i 
tevhidu  slijeđenja  vjerovjesnika,  'alejhimusselam,  a  nakon  Muhammeda,  ., 
obaveza  je  svih  ljudi  i  džinna  da  samo  njega  slijede,  te  zbog  toga  što  su  nama 
svima ti ajeti poznati, već ću se koncentrisati na ajete u pogledu čijih tumačenja se 
Nusret slaže sa mnom da bi ga obavezao na istinu po njegovom temelju. Isto važi 
za  neznalicu  i  sijača  nereda  po  zemlji,  Idriza  Bilibanija,  koji  je  itekako  posebno 
zaslužio srdžbu Gospodara Svjetova i vjernika, a Allah sve zna. 

  Takođe,  neću  navoditi  puno  citata  učenjaka,  jer  to  može  uraditi  bilo  koji 
magarac koji zna arapski jezik, i takav prilaz vjerskim pitanjima je fenomen protiv 
kojeg  se  mora  boriti  i  od  kojeg  se  bojim  za  islam  na  našim  prostorima.  Jer,  ako 
ljudi nisu u stanju da shvate Allahov jasan govor i govor Njegovog Poslanika,  ., 
kako će shvatiti govor učenjaka koji su obični ljudi, i koji je često pun dodataka i 
opisa za koje oni nisu htjeli vezati šerijatske propise, kojima možda nije nikad palo 
na  pamet  da  će  se  nakon  nekoliko  vjekova  pojaviti  neko  ko  će  ih 
instrumentalizirati  u  cilju  postizanja  svojih  interesa  raspirenih  šejtanskim 
vesvesama i ubadanjem. 
  Poznavati citate učenjaka nije islamsko znanje! Islamsko korisno znanje znači 
biti u stanju shvatiti Allahov govor i govor Njegovog Poslanika, ., a onaj koji je to 
u  stanju  uraditi  njemu  neće  biti  teško  da  shvati  govor  učenjaka  i  da  u  njemu 
primjeti  ono  što  je  pogrešno,  ili  da  ustanovi  određene  opise  za  koje  učenjaci  ne 
vežu šerijatski propis, iako su ih spomenuli.   
  Kada  bih  ja  ili  neko  od  naših  protivnika  naveli  sve  ajete  na  ovu  temu  i  sve 
citate  učenjaka  koje  znamo,  mi  bi  pred  sobom  imali  knjigu  od  možda  nekoliko 
hiljada stranica. Sve to nije potrebno, već je potrebno postaviti temelje na osnovu 
kojih će svaki čovjek shvatiti Allahovu Knjigu a nakon nje i citate tih učenjaka, kako 
bi se sačuvao od šubhi u vjeri. Da Allah sačuva!  
 
16  ODBRANA OSNOVE DINA I ŠEJHUL‐ISLAMA OD TVRDNJI NOSIOCA NEZNANJA 

  Molim Allaha da sačuva islam od glupaka koji su naučili malo arapskog jezika 
a  zatim  se  bacili  na  pretrpavanje  svojih  pisarija  citatima  koje  tumače  svojim 
bolesnim umovima i srcima, zasnovanim na neznanju! Ako se to desi, još više će 
otvoriti vrata rušenja osnove dini islama. Međutim, biće kako Allah odredi da bi se 
ljudi  i  džinni  podjelili  na  dvije  skupine;  grupa  koju  će  uputiti  i  grupa  koja  će  u 
vatru. 
  Što se tiče metode obraćanja protivnicima, ovog puta nisam osjetio potrebu 
za grubošću, jer mi je cilj da se sačuva islam i njegovi temelji i da se nikom ne da 
povoda da ustraje na svojoj grešci, kao što me nije strah da će moja blagost biti 
uzrokom nečije fitne, što često zna biti slučaj. Ovoga puta će obraz svih nas kao i 
naši  osjećaji  i  rane  zbog  zuluma  koji  se  izdešavao  biti  žrtva  uzdizanja  Allahove 
riječi. Ako se ponekad i desi koja žestoka riječ onda je to zbog toga što vjerujem 
da je takva u tom kontekstu propisana.  
  Uopšteno  rečeno  smatram  da  sam  u  ovoj  knjizi  prema  Nusretu  i  Bilibaniju, 
koji  su  u  posljednje  dvije  godine  nanijeli  neizmjernu  nepravdu  islamu  i 
muslimanima  i  koristili  se  najodvratnijim  metodama,  mogao  biti  puno  žešći  i 
grublji, jer Allah je ponizio njihovo shvatanje i put i poklonio muslimanima da ih u 
Njegovo ime rastave u komadiće kako god da priđu njihovim lažima.  
  Čvrsto  vjerujem  da  nije  nemoguće  da  ćemo  se  ponovo  okupiti  oko 
zajedničkih  temelja  i  da  će  Uzvišeni  Allah  ujediniti  naša  srca,  jer  je  tevhid  i 
slijeđenje  Poslanika,  .,  čudesna  stvar  a  naš  Gospodar  je  kadar  da  sve  učini. 
Ostaju  samo  privatne  rane  koje  će  Allah,  ako  bude  htio,  zaliječiti,  iako  sam 
svjestan  da  postoje  loši  i  bezobrazni  ljudi  kojima  je  vrlo  teško  halaliti,  a  u  ovim 
dvijema godinama i nešto malo više sam shvatio riječi Ibn Tejmijje u kojima kaže 
da je sreća jednog roba u tome da svoj odnos prema svim stvorenjima izgradi na 
osnovi ljubavi i mržnje u ime Allaha. 
  Ja sam ovdje izabrao da se više obraćam Nusretu nego Bilibaniju, jer vidim da 
je Nusret bliže istini nego Bilibani, a i teže bi mi bilo da sam morao slušati govor 
obojice  i  paziti  da  ih  ne  potvorim  i  slično.  Iako  njih  dvojica  imaju  otprilike  iste 
temelje. A Allah najbolje zna.  
  S ciljem da im približim istinu, ja ću navoditi citate učenjaka koje oni poštuju i 
priznaju, a neću  navoditi  riječi Ebu  Merjema iz Kuvajta, iako ja ne slijedim njega 
niti  bilo  koga  drugog,  već  slijedim  Allahovu  Knjigu  i  Sunnet  Njegovog  Poslanika, 
.. 

Da rezimiram!  
  EBU MUHAMMED 17 

1) Griješe u uopštenoj izreci da tehakum ne ulazi u aslud‐din.  
2) Govor  o  malom  kufru  u  hukmu  i  tehakumu  i  poređenje  njega  sa  „nekim 
tehakumom“ pred tagutom, tj. traženjem od taguta hukma da presudi sudeći 
šejtanskim  zakonom,  je  previše  uopšten,  neprecizan,  bezobrazan  i  opasan  a 
značenje  koje  se  iz  njega  nameće  je  nevjerstvo  u  Allaha.  Isti  slučaj  je  i  sa 
poređenjem  suđenja  zakonom  taguta3  ili  traženja  od  taguta  da  suđenjem 
njime  riješi  spor  i  parnicu  (tehakum)  sa  sedždom  pozdrava.  Na  što  su 
nadovezali neodricanje od onih koji to dozvoljavaju i rade i uvjerenje da su još 
uvijek  muslimani  iako  su  dozvolili  veliki  širk  tehakuma  šejtanu  bez  šubhe 
prisile ili ga rade!  
3) Griješe u tome što uvjerenje da tagut, mušrik i mustekbir nisu muslimani nisu 
uveli u aslud‐din. 
4) Štaviše, u jednom predavanju Nusret ne tekfiri mušrike koji su „možda“ upali 
u  veliki  širk  u  „mes'ail  khafijjet“,  tj.  manje  poznatim  pitanjima.  To  je  bilo 
uvjerenje  Bilibanija,  iako  su  do  mene  došli  „dokumenti“  koji  potvrđuju  da  je 
Bilibani tokom ove dvije godine naučio da mušrik ne može biti musliman, iako 
isti  on  još  uvijek  ne  negira  islam  mušriku  velikim  širkom  hukma  i  tehakuma. 
Što se tiče Nusreta, još nisam saznao da se pokajao od vjerovanja da je onaj 
koji upadne u veliki širk u „manje poznatim pitanjima“ musliman. 
5) Kažu da tekfir nekih jedinki taguta, koji se pripisuju islamu, ne ulazi u aslud‐
din, iako osoba koja ih ne tekfiri zna da rade veliki širk ali ih pravda neznanjem 
ili misli, što je još gore, da je to mali širk. Kažu, nakon što je Bilibani vjerovao 
da  kufr  taguta  ne  ulazi  u  aslud‐din,  da  tekfir  džinsa  (kategorije/roda)  taguta 
ulazi u aslud‐din. Budalaštinu ovog vjerovanja ćemo raskrinkati u odgovoru na 
Halidijevu grešku, inšaAllah.  
6) Ne  tekfire  mnoge  jedinke  za  koje  znaju  da  su  dozvolile  tehakum  tagutu  i 
podržavanje taguta glasanjem za njega, iako iste te jedinke govore da je to što 
su dozvolili veliki širk, ali ga dozvoljavaju na osnovu pravila odagnavanja neke 
štete  manjom  od  nje.  Ovakve  nazivaju  svojom  „selefijskom  braćom“!  Pored 
svega ne tekfire milione ljudi koji nisu učinili kufr u taguta! 
7) Vrijeđaju  din  Allaha  i  nazivaju  ga  najružnijim  imenima,  smatrajući  ga 
zabludom,  i  one  koji  u  njega  pozivaju  nazivaju  slijepcima,  zabludjelim, 
haridžijama,  neo‐haridžijama,  ekstremistima,  novotarcima  i  drugim  ružnim 
imenima. 
8) I mnoge druge stvari... 
  Napominjem  da  sam  sve  ove  stvari  objasnio  u  različitim  predavanjima, 
posebno u lancu predavanja o tehakumu, ali mnogi ljudi lažu na mene, potvaraju 
                                                            
3
 Misli se na zakon kojim sude taguti u vanjskoj realnosti. 
 
18  ODBRANA OSNOVE DINA I ŠEJHUL‐ISLAMA OD TVRDNJI NOSIOCA NEZNANJA 

me,  i  vrše  ogromnu  propagandu  protiv  mene  i  onoga  u  što  pozivam,  zabranjuju 
narodu da slušaju moja predavanja, pa je bilo potrebno da se obratim na ovakav 
način,  sa  željom  da  se  dođe  do  Allahovog  zadovoljstva,  ne  tražeći  ništa  za  sebe, 
inšaAllah, mimo uspjeha, spasa i ugleda kod Uzvišenog Allaha, a njega će dobiti ko 
god bude i ustraje na Pravom putu. 
  Allahu  moj!  Učini  sva  moja  djela  ispravnim!  Učini  ih  samo  za  Tvoje  Lice 
kristalnim  i  nemoj  dati  da  u  njima  bude  bilo  šta  za  nekog  drugog  mimo  Tebe! 
Allahu  moj!  Gospodaru  Džibrila,  Mikaila  i  Israfila,  Stvoritelju  Nebesa  i  Zemlje, 
Poznavaoče skrivenog i vidljivog, Ti ćeš presuditi među Svojim robovima u svemu 
u  čemu  se  razilaze!  Uputi  me  istini  u  svemu  u  čemu  se  dogodilo  razilaženje!  Ti 
uistinu upućuješ koga hoćeš na pravi put! Amin! 
  Od  Ebu  Muhammeda  vođama  smutnje  i  glavešinama  zablude,  njihovim 
pomagačima i sljedbenicima.
  EBU MUHAMMED 19 
 
 
  20  ODBRANA OSNOVE DINA I ŠEJHUL‐ISLAMA OD TVRDNJI NOSIOCA NEZNANJA 
 

ODBRANA ŠEJHUL ISLAMA OD MANIPULACIJE LJUDI BEZ 
ZNANJA I OSNOVE ISLAMA 
   
 

 Riječi šejhul‐islama Ibn Tejmijje iz „Minhadžus‐sunneh“ 
 Opisi u govoru šejhul‐islama za koje se veže negacija osnove islama a 
nakon uspostave argumenta tekfir kufrom kazne 
 Prvi opis: nepostojanje uvjerenja da je obavezno suditi samo onim što je 
Allah objavio 
 Drugi opis: mora vjerovati da je zabranjeno pridržavati se tagutskog 
zakona nutrinski i vanjštinski, hukmom, tehakumom, pokornošću i 
slijeđenjem 
 Treći opis: ohalaljivanje suđenja onim što Allah nije objavio i tehakuma 
istom 
 Četvrti opis: suđenje tagutskim zakonom i smatranje toga onim čime je 
potrebno suditi mimo Kur'ana i Sunneta 
 Peti opis: nepridržavanje samo Allahovog zakona, hukmom i 
tehakumom, nutrinski i vanjštinski 
 Naslovi kroz koje ćemo detaljno pobiti šubhe poturene šejhul‐islamu 
  EBU MUHAMMED 21 

1. Odbrana šejhul islama od manipulacije


ljudi bez znanja i osnove islama
 
Govor  Ibn  Tejmijje,  rahimehullah,  kojeg  ćemo  navesti  i  odbraniti,  danas 
mnogi ljudi koriste sa ciljem „dokazivanja“ da je onaj koji uzima šejtanski zakon za 
sudiju,  tj.  njime  sudi  ili  traži  da  mu  se  njime  sudi  još  uvijek  musliman,  i  da  nije 
dozvoljeno negirati mu islam i tevhid prije uspostave argumenta nad njime. Dakle, 
oni  tvrde  da  su  taguti  hukma  i  oni  koji  traže  suđenje  njihovim  zakonom 
muslimani, i da njihov islam i tevhid nije srušen opisom tagutijjeta i velikog širka u 
kojeg su upali. 
Ovisno od vrste grupacija o kojima govorimo u poglavlju odricanja od velikog 
širka hukma i tehakuma i taguta i mušrika hukma i tehakuma, oni se međusobno 
razlikuju u pogledu opisa koje uvjetuju za negaciju islama spomenutim jedinkama 
taguta i mušrika. Neki dolaze do toga da samo suđenje šejtanskim zakonima nije 
veliki  širk  ili  kufr  u  djelu,  već  za  tekfir  takve  osobe  uslovljavaju  ohalaljivanje 
suđenja  šejtanskim  zakonom  i  slično,  što  je  posebno  poznato  kod  Albanija  i 
njegovih sljedbenika poput Halebija i drugih prodanih duša, neznalica i saradnika 
obaveštajnih službi.  
Nusret  u  jednom  predavanju  pod  nazivom  „Propisivanje  Allahovog  zakona“ 
od otprilike dvadesete minute do dvadeset i četvrte, išareti na nas i obavezuje nas 
da protekfirimo šejhul‐islama Ibn Tejmijje, jer po njegovom shvatanju to proizilazi 
iz  našeg  menhedža,  jer  se  Ibn  Tejmijje,  navodno  po  našem,  nije  odrekao  od 
mušrika  i  taguta  a  to  je  kod  nas  kufr,  i  mi  ga  moramo  tekfiriti.  Objasnićemo  da 
nam to nije obaveza osim kod onoga koji ne shvata pitanje tekfira onoga koji ne 
tekfiri mušrike i ne zna naš menhedž i Allahov din u tom pitanju. 

1.1 Riječi šejhul-islama Ibn Tejmijje iz „Minhadžus-


sunneh“
U tom citatu je šejhul‐islam rekao: 

‫وﻻ رﻳﺐ أن ﻣﻦ ﱂ ﻳﻌﺘﻘﺪ وﺟﻮب اﳊﻜﻢ ﲟﺎ أﻧﺰل اﷲ ﻋﻠﻰ رﺳﻮﻟﻪ ﻓﻬﻮ ﻛﺎﻓﺮ ﻓﻤﻦ اﺳﺘﺤﻞ أن ﳛﻜﻢ ﺑﲔ‬
‫اﻟﻨﺎس ﲟﺎ ﻳﺮاﻩ ﻫﻮ ﻋﺪﻻ ﻣﻦ ﻏﲑ اﺗﺒﺎع ﳌﺎ أﻧﺰل اﷲ ﻓﻬﻮ ﻛﺎﻓﺮ ﻓﺈﻧﻪ ﻣﺎ ﻣﻦ أﻣﺔ إﻻ وﻫﻲ ﺗﺄﻣﺮ ﺑﺎﳊﻜﻢ ﺑﺎﻟﻌﺪل‬
‫وﻗﺪ ﻳﻜﻮن اﻟﻌﺪل ﰲ دﻳﻨﻬﺎ ﻣﺎ رآﻩ أﻛﺎﺑﺮﻫﻢ ﺑﻞ ﻛﺜﲑ ﻣﻦ اﳌﻨﺘﺴﺒﲔ إﱃ اﻹﺳﻼم ﳛﻜﻤﻮن ﺑﻌﺎدا ﻢ اﻟﱵ ﱂ‬
 
22  ODBRANA OSNOVE DINA I ŠEJHUL‐ISLAMA OD TVRDNJI NOSIOCA NEZNANJA 

‫ﻳﻨﺰﳍﺎ اﷲ ﺳﺒﺤﺎﻧﻪ وﺗﻌﺎﱃ ﻛﺴﻮاﻟﻒ اﻟﺒﺎدﻳﺔ وﻛﺄواﻣﺮ اﳌﻄﺎﻋﲔ ﻓﻴﻬﻢ وﻳﺮون أن ﻫﺬا ﻫﻮ اﻟﺬي ﻳﻨﺒﻐﻲ اﳊﻜﻢ ﺑﻪ‬
‫دون اﻟﻜﺘﺎب واﻟﺴﻨﺔ وﻫﺬا ﻫﻮ اﻟﻜﻔﺮ ﻓﺈن ﻛﺜﲑا ﻣﻦ اﻟﻨﺎس أﺳﻠﻤﻮا وﻟﻜﻦ ﻣﻊ ﻫﺬا ﻻ ﳛﻜﻤﻮن إﻻ ﺑﺎﻟﻌﺎدات‬
‫اﳉﺎرﻳﺔ ﳍﻢ اﻟﱵ ﻳﺄﻣﺮ ﺎ اﳌﻄﺎﻋﻮن ﻓﻬﺆﻻء إذا ﻋﺮﻓﻮا أﻧﻪ ﻻ ﳚﻮز اﳊﻜﻢ إﻻ ﲟﺎ أﻧﺰل اﷲ ﻓﻠﻢ ﻳﻠﺘﺰﻣﻮا ذﻟﻚ ﺑﻞ‬
...‫ﺟﻬﺎﻻ‬ ‫اﺳﺘﺤﻠﻮا أن ﳛﻜﻤﻮا ﲞﻼف ﻣﺎ أﻧﺰل اﷲ ﻓﻬﻢ ﻛﻔﺎر وإﻻ ﻛﺎﻧﻮا‬
„Nema  sumnje  da  je  onaj  koji  ne  vjeruje  da  je  obavezno  suditi  onim  što  je  Allah 
objavio Njegovom Poslaniku kafir. Pa ko god dozvoli da sudi među ljudima onim 
što  on  smatra  pravdom  mimo  slijeđenja  onoga  što  je  Allah  objavio  je  kafir,  jer 
nema  nijednog  naroda  a  da  ne  naređuje  suđenje  pravdom.  Pravda  u  njegovom 
dinu može biti ono što smatraju njihovi velikani.  
Štaviše,  mnogo  onih  koji  se  pripisuju  islamu  sude  svojim  običajima  koje  nije 
objavio Allah, subhanehu ve te 'ala, poput „sevālifa“4 beduina i poput naređenja 
onih  kojim  se  među  njima  pokorava  (el‐mutā'ūn)5  i  smatraju6  da  je  to  ono  čime 
treba  suditi  mimo  Knjige  i  Sunneta  i  to  je  (pravi)7  kufr.  Jer  mnogi  ljudi  su  ušli  u 
islam8  ali  uprkos  tome  ne  sude  osim  aktuelnim  običajima  koje  naređuju  „el‐
mutā'ūn“  (oni  kojima  se  pokorava).  Oni  kada  saznaju  da  nije  dozvoljeno  suditi 
osim  onim  što  je  Allah  objavio  pa  se  ne  počnu  pridržavati9  (iltizām)  toga,  već 
ohalale da sude suprotnim onom što je Allah objavio su kafiri,10 a u suprotnom će 
biti džahili...“11 
  Naši  protivnici,  tumačeći  ovaj  citat  šejhul‐islama,  kažu  da  se  iz  njegovog 
govora razumije da su spomenute osobe „koje ne sude osim aktuelnim običajima 
koje  naređuju  taguti  pokornosti“  muslimani  uprkos  svim  opisima  kojim  ih  je 
šejhul‐islam opisao. Ti opisi su kao što slijedi: 
 „...sude  svojim  običajima  koje  nije  objavio  Allah,  subhanehu  ve  te  'ala,  poput 
„sevālifa“12 beduina i poput naređenja onih kojim se među njima pokorava (el‐
mutā'in) i smatraju13 da je to ono čime treba suditi mimo Knjige i Sunneta...“  

                                                            
4
 Plemenski zakoni. 
 Na ar. ‫المطاعين‬ od riječi pokornost. Namjerno sam je ostavio u ovom obliku da ne bih izgubio riječ „pokornost“ 
5

jer se ovo tiče mes'ele velikog širka pokornosti kojeg u sebi sadrži propisivanje zakona mimo ili uz Allaha. Da sam 
rekao  „glavešine“  izgubio  bih  značenje  pokornosti.  U  ovom  se  ogleda  važnost  poznavanja  arapskog  jezika  i 
vjerske terminologije. 
6
 Drže, vide... 
7
 Stavio sam „pravi“ jer je šejh riječ „kufr“ spomenuo sa određenim članom, želeći da time ukaže na poseban vid 
kufra. 
8
 Na ar. glagol eslemu u trećem licu množine.  
9
 Na ar. je riječ ‫التزام‬ koju sam preveo  sa  „pridržavanje“ i ona će nam puno trebati.  
10
 Na ar. kuffar. 
11
 Minhadžus‐Sunneh 5/83 (Šamilah) 
12
 Plemenski zakoni. 
  EBU MUHAMMED 23 

  Ovdje  šejhul‐islam  nije  spomenuo  samo  opis  suđenja  (hukma)  šejtanskim 


zakonom koji se tiče djela, već je dodao da pored toga smatraju da je to ono čime 
treba  suditi  mimo  Knjige  i  Sunneta,  i  to  ulazi  u  'aqidu,  tj.  uvjerenje.  O  ovome  je 
rekao da je to „taj“ kufr. Dalje... 
 „...ne sude osim aktuelnim običajima koje naređuju „el‐mutā'ūn“...14“  
  Obrati pažnju kako se ovdje izrazio jer je rekao „...ne sudi osim...“ što znači 
da nikako ne sude Allahovim zakonom i da pri sebi nemaju osnovu pridržavanja 
Allahovog šerijata (aslul‐iltizām ili el‐iltizāmul‐mudžmel). Uprkos ovom opisu neki 
ljudi  poput  Nusreta  i  Bilibanija  i  mnogih  prije  njih,  kažu  da  su  ovakve  osobe 
muslimani i poturaju šejhul‐islamu da ih on smatra muslimanima, a dokaz za tu laž 
i potvoru na islam i na učenjake islama su im riječi šejhul‐islama: 
 „Jer  mnogi  ljudi  su  ušli  u  islam15  ali  uprkos  tome  ne  sude  osim  aktuelnim 
običajima koje naređuju „el‐muta'ūn“ (oni kojima se pokorava)... Kada saznaju 
da  nije  dozvoljeno  suditi  osim  onim  što  je  Allah  objavio,  pa  se  ne  počnu 
pridržavati16  (iltizām)  toga,  već  ohalale  da  sude  suprotnim  onom  što  je  Allah 
objavio, su kafiri,17 a u suprotnom će biti džahili...“ 
„Dokazuju“18 islam spomenutih taguta suda sa riječima šejhu‐islama „su ušli u 
islam (eslemu)“ i kažu da „činjenica da ih nije protekfirio“, s obzirom da je rekao 
„...a  u  suprotnom  će  biti  džahili...“  isto  tako  ukazuje  na  to  da  ih  on  smatra 
muslimanima neznalicama a ne kafirima. 
  Ovo nije ništa drugo do dokazivanje islama taguta hukma putem uzimanja u 
obzir  oprečnog  značenja19  pojma  „nevjernici“,  kao  da  iz  govora  šejhul‐islama  i 
učenjaka  tevhida  proizilazi  da  svaki  onaj  od  čijeg  se  tekfira  sustežu,  a  upao  je  u 
jasan veliki širk, bude musliman!   
  Ovo pitanje je nama poznato a mi ćemo ga u ovoj knjizi, inšaAllah, ponovo 
dokazati.  Dokazat  ćemo  da  se  ovdje  i  u  mnogim  drugim  citatima  u  kojima  se 
negira tekfir određenih mušrika radi o tekfiru nakon uspostave argumenta iz čije 

                                                                                                                                                       
13
 Drže, vide... 
14
 Oni kojima se pokorava ili taguti pokornosti. 
15
 Na ar. glagol eslemu u trećem licu  množine.  
16
 Na ar. je riječ ‫التزام‬ koju sam preveo kao „pridržavanje“ i ona će se u ovoj knjizi često ponavljati.  
17
 Na ar. kuffar. 
18
 Govor šejhul‐islama nije šerijatski dokaz. Ko kaže da su riječi bilo kojeg učenjaka islama same po sebi vjerski 
dokaz,  je  kafir  u  Uzvišenog  Allaha.  A  šejtan  najčešće  vara  ljude  time  što  im  zaledi  mozak  i  srce  i  uvede  ih  u 
slijeđenje onoga što oni razumiju iz riječi učenjaka, a što je često pogrešno shvaćeno.  
19
 Na ar. mefhumul‐mukhalefeh, tj. ako nisu kafiri onda su muslimani! Iako to ne proizilazi neminovno iz negacije 
tekfira.  
 
24  ODBRANA OSNOVE DINA I ŠEJHUL‐ISLAMA OD TVRDNJI NOSIOCA NEZNANJA 

negacije  ne  proizilazi  postojanje  islama  prije  uspostave  argumenta.  Kao  što  ću 
objasniti značenje riječi šejhul‐islama „su ušli u islam“. 
  Ovi  ljudi  daju  prednost  oprečnom  značenju  riječi  „kafir“  nad  „mentuq“ 
izrekama, tj. onim jasnim i direktnim izrekama šejhul‐islama u kojima objašnjava 
da tagut hukma i oni koji traže rješenje sporova putem uzimanja šejtanskog suda i 
taguta  za  sudiju  nisu  muslimani,  poturajući  time  šejhul‐islamu  proturječnost  od 
koje se stidi običan razuman musliman a kamoli učenjak.  
  Svaki  ozbiljan  učenik  zna  da  se  mefhumu,  tj.  oprečnom  značenju  ne  daje 
prednost nad mentuqom, tj. značenju na koje riječi direktno ukazuju, makar se taj 
mentuq  nalazio  na  nekom  drugom  mjestu,  a  kamoli  da  daju  prednost  govoru 
učenjaka, iako on ne ukazuje na ono što oni žele, nad govorom Uzvišenog Allaha, 
u  kojem  je  jasno  objašnjeno  da  su  oni  koji  sude  šejtanskim  zakonom  kafiri,  jer 
njihov  postupak  kategorički  ukazuje  na  to  da  su  ili  sebe  ili  nekog  taguta  učinili 
sudijom  mimo  ili  uz  Allaha,  kao  i  oni  koji  traže  da  im  se  njime  sudi  i  rješavaju 
sporovi. Pa bujrum! 
  Nakon  toga  ljudi  poput  Nusreta  i  Bilibanija  dolaze  do  rezultata  da  nisu  svi 
sudije tagutskim zakonima taguti niti je svaki onaj koji od njih traži da time sude 
mušrik, a kamoli da onaj koji se njih nije odrekao bude nemusliman! Oni su kod 
njih  ili  opravdani  neznanjem  prije  uspostave  argumenta,  uz  postojanje  islama,  a 
neki, kao što sam spomenuo, idu tako daleko da ne tekfire osim onoga ko jezikom 
ohalali  suđenje  šejtanskim  zakonom  poput  Albanija  i  njegovih  sljedbenika  širom 
svijeta. Na tome je umro Bin Baz.   
  Nusret, Allah mu popravio stanje, na predavanju „Propisivanje zakona“, kroz 
šalu i išareteći na nas, spominje riječi šejhul‐islama „su ušli u islam“, i kaže da bi 
zbog  toga  mnogi  morali  da  protekfire  šejhul‐islama!20  Ali  odustaje  da  dalje 
„dokazuje“ naše greške čiji „kratak“ spomen su učinili uzrokom male šale s ciljem 
da se opuste učenici na njihovoj medresi!  
  Ovo su bez sumnje riječi onih koji ne znaju značenje osnove islama i koji ne 
znaju  značenje  tevhida  u  vjeri  Uzvišenog  Allaha,  i  nisu  shvatili  o  čemu  govori 
šejhul‐islam, mimo činjenice da ne poznaju menhedž šejhul‐islama, rahimehullah, 
u ovoj mes'eli niti značenje pojmova koje je upotrijebio u ovom kontekstu kao i u 
mnogim drugim, poput pojma „kafir“ i „ohalale“ i slično.  
  Zato  se  Nusret,  otprilike  na  minutaži  23:30,  osvrće  na  riječi  Ibn  Tejmijje 
„...dozvole  ...ustraju“  i  slušaocima  postavlja  pitanje  o  značenju  ovih  dodataka  a 

                                                            
20
 Otprilike kod 23. minute predavanja. 
  EBU MUHAMMED 25 

nakon  toga  ih  tumači  riječima  šejha  Muhammeda  sina  Ibrahima,  rahimehullah, 
bivšeg  saudijskog  muftije,  u  kojima  govori  o  malom  kufru.  Mo'š  mislit'?!  To  je 
jedan  od  dokaza  da  Nusret  ne  zna  razliku  između  obožavanja  šejtana  djelom  u 
mes'eli  suđenja  tagutskim  zakonom  i  mes'ele  malog  kufra  u  kojoj  musliman 
ostavlja  jedan  dio  vjerske  obaveze,  putem  jednog  od  dva  načina  koje  ću  ti 
objasniti u ovoj knjizi, ne čineći time drugog mimo Allaha sudijom. 
  Upravo iz ovog razloga Nusret, koji je po meni pametniji od Bilibanija, a Allah 
najbolje  zna  koji  od  njih  dvojice  je  pametniji,  te  zbog  svog  uvjerenja  da  je  širk 
hukma  i  širk  tehakuma  identičan  širku  pokornosti  (širku‐ta'ah),  ne  tekfiri  osobe 
koje  su  dozvolile  obožavanje  šejtana  putem  tehakuma  tagutu,  tj.  traženjem  od 
taguta da riješi spor suđenjem laičkim ili drugim tagutskim zakonima.  
  Tako  ćeš  često  čuti  da  Bilibani  svoje  netekfirenje  taguta  pokreta  Hamas 
obrazložava time što, prema njegovoj tvrdnji, oni ne propisuju zakone što je i kod 
njega veliki širk, već sude laičkim zakonima „a to nije veliki širk već veliki kufr“, i 
druge gluposti od kojih se vjernicima okreće želudac i zbog kojih su stotine molitvi 
uputili  Uzvišenom  iz  mržnje  prema  neredu  i  njegovim  sijačima  na  zemlji.  Allah 
nam je dovoljan i divan je On Zaštitnik! 

1.2 Opisi u govoru šejhul-islama za koje se veže negacija


osnove islama a nakon uspostave argumenta tekfir
kufrom kazne
  Prije  nego  što  otpočnem  sa  objašnjenjem  želim  da  se  podsjetimo  na  sve 
menate tekfira, tj. opise za koje se u govoru šejhul‐islama, s obzirom da se radi o 
rušenju  aslu  dinil‐islama,  vjerski  veže  negacija  islama  a  nakon  uspostave 
argumenta tekfir kufrom koji za sobom povlači kaznu. 
 

1.3 Prvi opis: nepostojanje uvjerenja da je obavezno


suditi samo onim što je Allah objavio
  Rekao  je  šejhul‐islam:  „Nema  sumnje  da  je  onaj  koji  ne  vjeruje  da  je 
obavezno suditi onim što je Allah objavio Njegovom Poslaniku kafir...“  
  Složili  su  se  muslimani  da  onaj  koji  ne  vjeruje  da  je  obaveza  suditi  „samo“ 
Allahovim zakonom nije musliman. Ibn Tejmijje je spomenuo da je takav kafir. A iz 
 
26  ODBRANA OSNOVE DINA I ŠEJHUL‐ISLAMA OD TVRDNJI NOSIOCA NEZNANJA 

laži Nusreta i Bilibanija da „tehakum nije od aslud‐dina“ neminovno proizilazi da je 
moguće  da  čovjek  bude  musliman  iako  ne  vjeruje  da  je  obaveza  suditi  samo 
šerijatom! Kad' bi samo znali!  
  Ako  kažu  da  vjerovanje  u  obaveznost  toga  ulazi  u  aslud‐din  i  da  čovjek  bez 
toga  ne  može  biti  musliman  pitamo  ih  je  li  to  Allah  kada  je  u  pitanju  tevhid 
napravio  razliku  između  srca  i  vanjskih  riječi  i  djela?  Pa  da  se  mukeffirati  svedu 
samo  na  sumnje,  uvjerenja  i  djela  srca?!  Neka  se  odluče!  Negirati  jedno  znači 
negirati  drugo,  a  potvrditi  jedno  znači  potvrditi  drugo,  bez  razlike,  osim  kod 
ekstremnih murdžija čiji mezheb ćemo objasniti u toku knjige, a Albani je u pitanju 
kufra i tekfira gori od svih džehmija koji su se ikad pojavili u historiji muslimana.  
  Ovdje bih volio navesti riječi 'Abdullaha El‐Qarnija, autora knjige „Davabitut‐
tekfir“ koju Nusret posjeduje još od dana kada je bio u Beču pa očekujem da je on 
prihvata,  iako  je  vrlo  moguće  da  mu  je  ova  knjiga  napravila  dosta  problema  u 
životu.  A  Allah  najbolje  zna!  Ja  ću  iz  iste  kasnije  spomenuti  nekoliko  citata  koji 
ukazuju  da  suđenje  samo  šerijatom  i  pred  njim  kao  i  ostavljanje  širka  suđenja 
šejtanskim  zakonima  i  traženja  da  se  suđenjem  njima  rješavaju  sporovi  itekako 
ulazi u aslud‐din. 
  To je 'aqida ehlus‐sunneta i džema'ata bez razilaženja među njima. To se kod 
njih naravno tiče i srca i vanjštine jer oni vjeruju da su riječi i djela srca i vanjštine 
ruknovi  koji  sačinjavaju  suštinu  imana  i  da  se  iman  povjećava  i  smanjuje,  te  da 
čovjek može  postati nevjernikom  zbog  riječi koju izgovori ili djela koje uradi kao 
što postaje nevjernikom zbog sumnji srca, nevjerničkih uvjerenja i djela. U svom 
životu nisam čuo nijednu osobu, koja se pripisuje ehlus‐sunnetu, a da je rekla ono 
što zagovoraju ovi lašci na Allaha i Njegov din.  
  U tom kontekstu se u knjizi El‐Qarnija spominje iltizām, tj. pridržavanje samo 
šerijata Uzvišenog Allaha, nutrinom i vanjštinom (bātinen ve zāhiren), s time što je 
na  početku  islama  dovoljno  da  to  bude  na  uopšten  način  dok  osoba  ne  sazna 
islamske detaljne propise. Tahkim (uzimanje za sudiju) šejtanskog zakona i taguta 
nutrinski  ili  vanjštinski  ruši  islam  u  svakom  mjestu  i  svakom  vremenu  jer  stoji 
nasuprot  pridržavanja,  tj.  iltizāma  samo  zakona  Uzvišenog  Allaha  nutrinski  ili 
vanjštinski. U rečenici Ibn Tejmijje se spominje „menāt“ uvjerenja. 
Kaže El‐Qarni pod naslovom „Propis određene osobe“: 
„Stanje  onoga  koji  se  pridržava  (iltezeme)  nečeg  drugog  mimo  šerijata  svejedno 
bio propisivač (mušerri'i) ili sudija (hakim) ne izlazi iz troje. 
Prvo: da ne zna da je pridržavanje šerijata i tehakum pred njim obavezno...“  
  EBU MUHAMMED 27 

Zatim je spomenuo dvije vrste koje ću možda negdje kasnije spomenuti pa kaže: 
„Pa  ko  ne  zna  da  mu  je  obaveza  da  slijedi  Poslanika,  .,  i  da  se  pridržava 
njegovog šerijata uopšteno takav je kafir aslij.21 Jer je uvjet ostvarenja šehadeta 
da  je  Muhammed  Allahov  Poslanik  da  zna  njegovo  značenje  koje  se  ogleda  u 
vjerovanju  (tasdiq)  u  Poslanika,  .,  i  pridržavanju  (iltizām)  šerijata,  uopštenim 
vjerovanjem  i  pridržavanjem  koji  za  sobom  povlače  detaljno  vjerovanje  i 
pridržavanje. U ovoj stvari se niko ne pravda neznanjem, te'vilom ili prisilom.22 
Otuda, kod pojedinca se neće ostvariti suštinski islam osim time, i na ahiretu neće 
uspjeti ako ga ne ostvari...“ 
Zatim kaže: 
„Što se tiče onoga koji nije neznalica u pogledu obaveznosti pridržavanja šerijata 
za ostvarenje aslud‐dina, kao što se to očekuje od svakog koji priznaje (potvrđuje) 
islam,  i  koji  odbije23  šerijat  namjernim  pridržavanjem24  nečeg  mimo  njega  on  je 
kafir, i tu se ne gleda je li ohalalio ili ne, je li zanijekao ili ne.“25 
  U  ovom  citatu  kao  i  u  mnogim  drugim  ćete,  Bilibani  i  Nusrete,  inšaAllah, 
vidjeti,  da  pridržavanje  samo  šerijata  nutrinom  i  vanjštinom,  tj.  hukm  njime  i 
tehakum  pred  njim  i  ostavljanje  širka  u  tome  itekako  ulazi  u  aslud‐din  kod  svih 
učenjaka ehlus‐sunneta. Riječi Qarnija u tom značenju su bile jasne. 
  Ovdje  se  sjetih  onog  pokvarenog  licemjernog  „hodže“  iz  Beča,  koji  je  bio 
glavni  inicijator  hajke  protiv  islama  i  muslimana,  koji  uprkos  tome  što  ima  samo 
završenu Prištinsku Medresu i ne zna arapski jezik i „odiše složenim neznanjem“ i 
neizmjerivom  količinom  bezobrazluka  u  internetskim  sobama  na  Pal  Talk‐u  i 
sličnim  prilikama  sebe  lažno  naziva  „profesorom“,  koji  je  želeći  da  dokaže  kako 
tehakum ne ulazi u aslud‐din navodio primjer samog sebe, spomenuvši kako je on 
u svojoj mladosti valjda znao da mu je Allah Bog ali nije znao da mu je dužnost da 
                                                            
21
 Kafir u osnovi koji nikad nije ušao u islam.  
22
  Spomenuo  je  prisilu  zato  što  govori  o  „znanju  srca“  a  čovjek  ne  može  biti  prisiljen  da  nešto  „ne  zna“  ili  na 
srčano  nevjerstvo  sumnjama,  nevjerničkim  uvjerenjima  ili  djelima  srca.  U  prisili  je  dozvoljeno  izgovoriti  samo 
vanjske riječi kufra a kod nekih učenjaka islama i vanjsko djelo kufra.  
23
 Svako ko uzme šejtanski zakon za sudiju je tim djelom postao kafir, a to djelo neminovno ukazuje na to da on 
odbija šerijat. To može biti na dva načina:  
Prvi:  Da  neko  zamjeni  šerijatski  zakon  tagutskim  i  učini  ga  stalnim  zakonom  koji  se  slijedi  i  to  je  ono  što  rade 
današnji taguti.  
Drugi: Da neko makar u jednom slučaju namjerno presudi suprotnim zakonom na način koji kategorički ukazuje 
da je sebe ili drugog učinio sudijom mimo ili uz Allaha kao kada bi sudija rekao: „Sudim ti francuskim zakonom“ ili 
kada bi neka osoba od taguta tražila da joj presudi suđenjem francuskim zakonom iako ga nije učinila dinom koji 
se treba stalno slijediti. Opis „odbijanja“ se u govoru učenjaka, kao i u riječima El‐Qarnija na ovom mjestu, koristi 
u kontekstu govora o stanju u kojem je nad nekim uspostavljen argument, što ne znači da onaj koji nije ostvario 
osnovu pridržavanja samo šerijata kod El‐Qarnija prije uspostave argumenta nije kafir. 
24
 Pridržavanje, tj. iltizām može biti nutrinsko ili vanjštinsko. 
 Davabitut‐tekfir 'inde ehlus‐sunneh vel‐džema'ah, str. 171 
25
 
28  ODBRANA OSNOVE DINA I ŠEJHUL‐ISLAMA OD TVRDNJI NOSIOCA NEZNANJA 

se  pridržava  samo  šerijata  suđenjem  (hukma)  i  traženjem  suđenja  (tahkima  i 


tehakuma), i s obzirom da da on to nije osjećao u „svojoj čistoj duši i fitri“ osjećaj 
te njegove „čiste fitre“ je dokaz da „tehakum ne ulazi u aslud‐din“. 
  Tako mi je prenijeto od strane braće iz Tutina. Allahulmuste’an! Ali dove se 
dižu  prema  Allahu,  i  Allah  ne  zanemaruje  zločince  već  im  ostavlja  roka  do 
određenog momenta. Teško li se onome koji nered po zemlji čini, mijenja Allahov 
din i odvraća od Allahovog puta! 
  U nekoliko članaka, čiji je autor Bilibani i to devedeset devet posto, a koje su 
distrubuirali  sljedbenici  ove  zabludjele  skupine,  „neko“  „objašnjava“  značenje 
aslud‐dina i dokazuje da tehakum i negacija islama nemuslimanima nisu od aslud‐
dina i nakon što je „taj neko“ naveo nekoliko citata učenjaka u kojima konstatuju 
da je tevhidul‐uluhijjeh aslud‐din, trijumfalno, poput najvećeg magarca i bez imalo 
stida  uz  maksimum  smjelosti,  zaključuje,  da  s  obzirom  da  su  učenjaci  spomenuli 
samo  tevhidul‐uluhijjeh,26  tehakum  i  negacija  islama  nemuslimanima  ne  ulazi  u 
aslud‐din,  pa  se  u  članku  pod  nazivom  „Dokazi  za  one  koji  (ne)  klimaju  glavom“ 
između ostalog kaže: 
„Ovi ljudi su u aslud‐din stavili stvari koje pripadaju usulud‐dinu27 na osnovu jasnih 
dokaza bez ikakve sumnje kao što je po njihovim tvrdnjama odricanje od mušrika 
i  tehakum  aslud‐din  što  nikako  ne  može  biti  prihvatljivo  a  za  šta  postoje 
nebrojeni  dokazi.28  Spomenut  ćemo  definicije  Aslu‐dina  od  nekih  velikana  ovog 
ummeta kako bi nam ove stvari bile što jasnije...“ 
  Nakon što je glupak spomenuo neke citate učenjaka o aslud‐dinu u kojima se 
spominje tevhidul‐uluhijje i slično kaže: 
„Za one koji danas tvrde da odricanje od mušrika i tehakum spadaju u aslud‐din 
tumačeći “Kako odvojiti i izbaciti iz šehadeta negaciju prije potvrde“, skrećemo im 
pažnju  da  se  osvrnu  na  ovu  ulemu  i  da  pogledaju  kako  je  šejh  Su'ud  razumio 
značenje  šehadeta  a  takođe  i  svi  ostali.  Ovakvih  definicija  ima  na  hiljade  od 
poznate  uleme  i  priznate  uleme  ehlu  sunneta  i  kako  od  potonjih  tako  i  ostalih 
generacija. 
Pogledajte  braćo  kako  su  ovi  uvaženi  alimi  shvatili  šta  je  aslud‐din  i  na  osnovu 
toga ga izdefinisali! Kako to da bar na jednom mjestu ne spomenuše tehakum ili 

                                                            
26
 Ahmak ne razumije da tevhidul‐hakimijje ulazi u sve vrste tevhida! 
27
 Temeljima vjere, a ne temelju vjere bez kojeg nema islama. 
28
  Pogledaj kako ahmak „laže“ da postoje nebrojeni jasni dokazi o tome da „tehakum ne ulazi u aslud‐din“ i da 
uvjerenje da taguti, mušrici i mustekbiri nisu muslimani muvehhidi takođe ne ulazi u aslud‐din! Allahulmuste’an! 
  EBU MUHAMMED 29 

odricanje  od  mušrika  da  spadaju  u  aslud‐din  kad  se  radi  o  tako  važnim 
meselama bez kojih nema imana.  
Kako  to  da  to  decidno  ne  razjasniše  već  ostaviše  mene  i  tebe  da  sami 
procjenjujemo  i  izvlačimo  zaključke  iz  njihovih  govora  kao  što  će  neki  reći 
„Pogledaj!  Ovo  ovdje  je  šejh  mislio  ovako  ondje  onako“  kako  bi  pravdali  svoje 
postupke i šubhe nekim svojim izmišljotinama pripisujući to ovoj uvaženoj ulemi. 
Kako je moguće da tako opširno razjasniše mnogo manje važne stvari, a o aslud‐
dinu  u  koji  kako  ove  zabludjele  skupine  tvrde  spada  tehakum  i  odricanje  od 
mušrika, ne rekoše ni riječi. 
Zato  tražimo  od  njih  da  donesu  dokaz  od  uleme  gdje  jasno  i  precizno  definišu 
aslud‐din  da  pored  vjerovanja  u  Allaha  kloneći  se  širka  spada  odricanje  od 
mušrika i tehakum.“ 
  Vidi kako ovaj magarac ne razumije da se tevhidul‐hakimijje veže za svaku od 
vrsta  tevhida,  i  da  kada  učenjaci  spomenu  tevhidul‐uluhijje29  time  obuhvataju  i 
tevhidur‐rububijje30  i  tevhidul‐esma'  ves‐sifat31  koji  su  temelj  tevhidul‐uluhijje,  a 
time i tehakum! Uvjerenje da nemuslimani nisu muslimani je ono što neodvojivo 
neminovno  proizilazi  iz  shvatanja  značenja  islama,  tj.  „lāzim“  čiji  nestanak 
kategorički ukazuje na nestanak osnove islama, a kod nekih je kao što ćeš vidjeti 
rukn islama. Pa se magarac ne stidi stvorenja niti Gospodara stvorenja! 
Kaže: 
„Jedina  je  razlika  ali  ogromna  u  tome  što  ovi  učenjaci  zastupaju  mišljenje  na 
osnovu jasnih dokaza da u fitri čovjeka nisu urođene ove stvari.“ 
  Na samom početku magarac pravi razliku između aslud‐dina, tj. osnove dina 
bez koje ne postoji islam i usulud‐dina, tj. temelja vjere koje je Uzvišeni izvadio iz 
osnove, iako suprotstavljanje njima nakon uspostave argumenta izvodi iz vjere, pa 
kaže: 
„Razlika  između  aslud‐dina  i  usulid‐dina  je  u  tome  što  je  aslud‐din  došao  u  fitri 
čovjeka,  tj.  da  svaki  insan  ima  urođeno  to  kod  sebe  pa  stoga  ne  može  niko  biti 
opravdan i od onih koji nisu imali kod sebe poslanika ili poslanicu a dokaz tome su 
Kuranski ajeti sure El‐A'araf 172‐174... 

                                                            
29
 Jednoća Allaha u zasluzi da samo On bude obožavan, odnosno u božanstvu.  
30
 Jednoća Allaha u Svojim djelima, odnosno u gospodarstvu. 
31
 Jednoća Allaha u Imenima i Svojstvima. 
 
30  ODBRANA OSNOVE DINA I ŠEJHUL‐ISLAMA OD TVRDNJI NOSIOCA NEZNANJA 

Ovaj kur'anski ajet se naziva Misak (obaveza) koju su ljudi dali svome Gospodaru 
da će samo Njega obožavati ne čineći mu širk, tj. ne smatrajući Mu ništa ravnim i 
ovo je aslu‐din. 
Što se tiče usulud‐dina (od osnova vjere) to je sve ono što je došlo sa poslanicom 
poput odricanja od mušrika, mesele imana, mesele kufra itd...“ 
  Ovaj  prokleti  odlomak,  koji  u  sebi  sadrži  veliki  broj  'aqidetskih  grešaka, 
najbolje otkriva neznanje magarca koji stoji iza njega, i jasno ukazuje na to da on, 
nakon što je utemeljio kriterij za pravljenje razlike između aslud‐dina i usulu‐dina, 
vjeruje  da  se  u  prirodi  čovjeka  (fitri)  na  kojoj  ga  je  Allah  stvorio  ne  nalazi 
vjerovanje da je samo Allah Gospodar, Vladar i Upravitelj Koji jedini ima pravo da 
naređuje  i  zabranjuje  i  da  se  zbog  toga  u  tome  ne  smije  pokoriti  nikom  mimo 
Njega  iz  čega  neminovno  proizilazi  odricanje  od  taguta  propisivanja  zakona  za 
stvorenja  mimo  Allaha,  taguta  koji  sude  tim  zakonima  i  tako  dalje,  kao  što  iz 
spomena  riječi  „stvorenje“  neminovno  proizilazi  „Stvoritelj“,  iako  nije  izričito 
spomenut, zbog toga što ne postoji nijedno stvorenje bez Stvoritelja.  
  Magarac tvrdi da se ono što ulazi u usulud‐din ne nalazi u „prirodi čovjeka“ i 
da ga on ne može dokučiti svojom prirodom, a to je najveća laž, jer čovjek svojom 
prirodom dokučuje ružnoću nepravde, laganja, bluda, varanja i slično, usljed čega 
može  dokučiti  propis  njihove  zabranjenosti.  Musliman  koji  se  nalazi  u  vremenu 
fetre32  može,  poput  kadije  muslimana  koji,  zbog  nepostojanja  jasnog  dokaza  u 
određenoj  mes'eli,  radi  idžtihad,  sebi  i  ostalim  muslimanima  zabraniti  te  stvari 
podređujući  njihovu  zabranu  onome  što  je  spoznao  od  Allahovih  osobina  i 
Njegovih  djela  koja  vidi,  a  ne  zabranjujući  ih  neovisno  od  Allahovog  vjersko‐
zakonskog  htijenja,  tj.  ne  sprovodeći  svoje  vjersko  zakonsko  htijenje  mimo 
Njegovog. 
  Kao  što  može  dokučiti  ispravnost  i  ljepotu  iskrenosti,  pravde,  čednosti, 
pomaganja  siromaha  i  potlačenih  i  slično  i  to  učiniti  propisanim  na  isti  način, 
poput kadije koji propis pitanja koja ne poznaje podređuje detaljnim propisima i 
opštim pravilima šerijata koja  poznaje, a spoznaja Allahovih osobina i djela je za 
ovog  muslimana  u  vremenu  fetre,  tj.  mrklog  neznanja,  poput  poznavanja  nekih 
detaljnih  propisa  i  „opštih  pravila  šerijata“  od  strane  kadije  koji  radi  idžtihad  u 
nekoj  mes'eli  i  tako  dalje.  Jer  ljudski  rod  ne  može  da  opstane  bez  jednog  vida 
naredbe  i  zabrane,  ali  musliman  ne  smije  ući  pod  naredbu  i  zabranu  šejtana  i 
njegovih poslanika među tagutima. Allahulmuste’an!  

                                                            
32
 Vrijeme mrklog neznanja i nepostojanja ostataka vjerovjesničkog znanja. 
  EBU MUHAMMED 31 

  Ovu  novotariju  je  najverovatnije  pokupio  od  nekih,  među  našom  braćom, 
koji  su  pogrešno  shvatili  moj  govori  i  ono  što  su  pročitali  u  knjigama,  pa  je  brže 
bolje požurio da im objasni kako tehakum i odricanje od mušrika ne ulazi u aslud‐
din jer ga valjda neko među njima tamo „nije osjetio u svojoj fitri“. Čuj „hodža i 
fitra“! Ovo ako bi rekli da Bilibani nikad nije prisluškivao predavanja!  
  Govori da „ne činjenje širka“ ulazi u aslud‐din a nakon toga vadi tehakum iz 
aslud‐dina,  iz  čega  kategorički  razumiješ  da  magarac  ne  vjeruje  da  je  tehakum 
tagutu širk i da tehakum samo Gospodaru i Vladaru nebesa i zemlje, iman i 'ibadet 
kojeg  zaslužuje  samo  Istinski  Bog,  ne  ulazi  u  aslud‐din!!!  Šta  je  sa  namjernim 
propisivanjem zakona mimo Allaha? Je li „ne činjenje toga“ od aslud‐dina ili ne?! 
Kada govori o velikom širku spominje riječ „smatraju“ rekavši:  
„Ovaj kur'anski ajet se naziva Misak (obaveza) koju su ljudi dali svome Gospodaru 
da će samo Njega obožavati ne čineći mu širk, tj. ne smatrajući Mu ništa ravnim i 
ovo je aslu‐din.“ 
  Ograničavajući  time  širk  samo  na  srce  jer  „smatranje“  biva  u  srcu,  a  to  je 
'aqida džehmija a ne ehlus‐sunneta i tako dalje. Štaviše, za „činjenje širka“ glupak 
kaže  „smatranje  ravnim“.  Isto  tako  prokletnik  generalizira  pa  kaže  da  „mes'ela 
imana i mes'ela kufra“ ne ulaze u aslud‐din! To na ovakav način nije rekao niko od 
učenjaka niti učenika muslimana, jer od prvih mes'ela koje se uče o kufru i imanu 
je da se osnova kufra i imana ne mogu sastaviti i da jedno negira drugo te da kafir 
nije mu'min i da mu'min nije kafir. Pa da li ovo uvjerenje ulazi u aslud‐din ili ne?! 
  Isti  ovaj  članak  je  oštampan  u  vidu  letka  od  šest  stranica  kojeg  su  djelili 
poznati  munafici  iz  Salzburga.  U  njima  se  nalazi,  tako  mi  Allaha,  toliko  laži  na 
Allaha i Njegov din i prostakluka da čovjek ne može da povjeruje da se neko, koji 
je  na  toj  razini  shvatanja,  može  usuditi  da  priča  o  Uzvišenom  Stvoritelju.  Dakle, 
govor  je  pun  greški  od  početka  do  kraja,  a  moj  cilj  nije  da  ovdje  raskrinkavam 
pojedinosti ove smjelosti na islam. Neka je Allahovo prokletstvo nad onim koji ga 
je napisao i širio! 
  Razlika između aslud‐dina i usulud‐dina je u tome što je Allah određeni opis 
učinio aslud‐dinom a neke stvari iz njega izvadio iako sačinjavaju temelje vjere. To 
je  Allahovo  htijenje  i  presuda,  pa  se  granica  aslud‐dina  ne  uzima  iz  fitre  već  iz 
vjerskih  tekstova,  iako  čovjek  biva  stvoren  na  aslud‐dinu  i  može  dokučiti  mnoge 
stvari  koje  ulaze  u  usulud‐din,  Allahulmuste'an,  ali  ih  to  ne  uvodi  u  osnovu  dini 
islama. Ovakvog i sličnog govora od ovih šejtana je puno, a kada budeš vidio kako 
magarac dokazuje da uvjerenje da nemusliman nije musliman ne ulazi u aslud‐din, 
shvatićeš kolika je njihova veza sa Allahom, Njegovim dinom i zdravim razumom.  
 
32  ODBRANA OSNOVE DINA I ŠEJHUL‐ISLAMA OD TVRDNJI NOSIOCA NEZNANJA 

  Vratimo  se,  nakon  osvrta  na  „preddžehennemsku  atmosferu  i  jad“,  govoru 


Qarnija! Dakle, onaj koji ne zna i ne vjeruje u obaveznost iltizāma, tj. pridržavanja 
samo Allahovog zakona, taj nikad u životu nije ušao u islam i kafir je u osnovi. Prvi 
kojeg  ovo  obuhvata  je  onaj  „hodža“  koji  kaže  da  on  to  nije  znao  i  s  obzirom  da 
mangup to nije našao u „svojoj fitri“ to onda nije od aslud‐dina. Da Allah sačuva! 
 

1.4 Drugi opis: nepostojanje uvjerenja u zabranjenost


pridržavanja tagutskog zakona nutrinski i vanjštinski,
hukmom, tehakumom, pokornošću i slijeđenjem
  Isto tako kao što mora da vjeruje da mu je obaveza da se pridržava (iltizām) 
samo šerijata, u hukmu, tehakumu, pokornosti i slijeđenju, nutrinom i vanjštinom, 
mora  znati  i  vjerovati  da  je  pridržavanje  tagutskog  zakona  kojim  sude  ljudi  koji 
nemaju  nikakve  veze  sa  islamom,  neovisno  od  Allahovog  vjersko‐zakonskog 
htijenja, učinivši sebe gospodarima i bogovima mimo Allaha, u hukmu (suđenju), 
tehakumu  (traženju  riješavanja  spora  suđenjem),  slijeđenju  i  pokornosti, 
zabranjeno  i  da  je  to  drugi  din  mimo  dini  islama  zbog  toga  što  se  stvorenje 
poistovjetilo  sa  Stvoriteljem  u  Njegovom  najspecifičnijem  pravu.  Ovdje  se 
pametni među vama mora sa mnom složiti, a ako to ne zna i u to ne vjeruje on je 
kafir  asli.  I  ovaj  „drugi  opis“  se  neminovno  razumije  iz  prvog,  jer  među  njima 
postoji neminovna vjerska uzročna povezanost. 
  Ako sruši osnovu pridržavanja samo šerijata, nutrinski ili vanjštinski, znajući 
samo da ga je Allah vjerski  obavezao da se pridržava samo Njegovog šerijata, tj. 
ne  znajući  poseban  dokaz  o  zabranjenosti  pridržavanja  šejtanskog  zakona, 
njegovo  znanje  o  obaveznosti  pridržavanja  samo  šerijata  je  dovoljno  da  se  nad 
njim uspostavi argument u pitanju zabranjenosti pridržavanja šejtanskog zakona, i 
da  se  zbog  toga  protekfiri  kufrom  kazne.  A  spoznaja  fitretske  obaveznosti 
pokornosti  samo  Stvoritelju  u  vjersko‐zakonskom  htijenju  za  sobom  neminovno 
povlači  spoznaju  fitretske  zabranjenosti  pokornosti  stvorenju  u  neovisnosti  od 
Allahovog  vjersko‐zakonskog  htijenja.  Međutim,  ahiretska  kazna  i  propisi  slični 
njoj, ne bivaju osim nakon uspostave poslaničkog argumenta o jednom od dvoga; 
tj.  o  vjerskoj  obavezi  pridržavanja  samo  šerijata  ili  vjerskoj  zabrani  pridržavanja 
tagutskog zakona.  
  Kako to? Zato što se pojmom 'ibadet u Kur'anu želi tevhid, tj. 'ibadet samo 
Allahu, pa se shodno tome i hukmom, tehakumom, slijeđenjem i pokornošću želi 
tevhid  Allaha  u  njima,  odnosno  suđenje  samo  Allahovim  zakonom,  traženje 
  EBU MUHAMMED 33 

riješenja  sporova  suđenjem  samo  Allahovim  zakonom,  pokornost  i  slijeđenje 


samo Allahovog zakona, itd. Ko bude samo znao da je Allah naredio da se 'ibadeti 
samo Njemu, ne znajući poseban dokaz o tome da je Allah zabranio širk, njegovo 
znanje o tome je dovoljno za uspostavu argumenta nad njime, i u pogledu ovoga 
ću spomenuti fetvu šejha Ebu Batina, rahimehullah, u kojoj ponižava pamet osobe 
koja,  pored  tekstova  u  kojima  je  Allah  naredio  da  se  'ibadeti  samo  Njemu, 
uslovljava dolazak posebnog teksta o zabrani širka. 
  Tu imamo nekoliko mes'ela iz pravne metodologije (usulul‐fikh) koje će nam 
biti  potrebne  posebno  u  pitanju  uvjerenja  da  onaj  koji  'ibadeti  nekom  drugom 
mimo  Allaha  nije  muvehhid  u  'ibadetu  Allahu.  Poput  mes'ele  da  li  je  naredba 
nečega zabrana njemu suprotnog i obratno?33 Da li je naredba nečega naredba i 
za  ono  bez  čega  se  naređeno  ne  može  ostvariti  i  obratno?  Da  li  je  naredba  za 
nešto naredba za ono što iz njega neminovno proizilazi i od njega nije odvojivo, tj. 
za njegov lazim i obratno? 
  Npr., da li je Allah naredbom 'ibadeta samo Njemu lično zabranio veliki širk? 
Ili se zabrana velikog širka ne razumije tekstualnim putem iz teksta naredbe lično 
već  putem  posredstva  razuma?  Da  li  je  zabranom  širka  Njemu  lično  tekstualno 
naredio činjenje 'ibadeta samo Njemu ili se to razumije posredstvom razuma? Da 
li  je  naredba  'ibadeta  samo  Njemu  naredba  za  sve  ono  što  iz  nje  proizilazi 
neminovnom uzročnom povezanošću? Da li je zabrana širka Njemu zabrana onoga 
što  iz  nje  proizilazi  neminovnom  uzročnom  povezanošću?  Učenjaci  usul‐fikha  su 
se razišli u pogledu detalja ovih mes'ela ali su se svi složili da onaj koji nije izvršio 
ono što iz naredbe ili zabrane neminovno proizilazi nije ispunio naredbu odnosno 
zabranu, kao što ćemo vidjeti u govoru Ibn Tejmijje.  
  Što se tiče mes'ele „Da li je naredba nečega lično zabrana suprotnog?“ i „Da 
li  je  zabrana  nečega  lično  naredba  suprotnog?“,  istina  u  njoj,  pored  mnoštva 
mišljenja  i  diskusija  učenjaka  usulul‐fikha  i  islamskog  prava,  je  ono  što  je 
konstatovao šejhul‐islam Ibn Tejmijje, Ibnul‐Qajjim i čemu je prioritet dao šejh Eš‐
Šenqiti,  rahimehumullah,  a  to  je  da  naredba  nečega  nije  lično  zabrana  njemu 
suprotnog već je za sobom neminovno povlači.  
  Jer, traženje nečega je traženja njega lično i onoga što ulazi u neminovnosti 
bez  kojih  se  ne  ostvaruje  njegovo  postojanje  u  svjetlu  pravila  „Ono  bez  čega  se 
vadžib  ne  može  upotpuniti  je  vadžib“  i  poput  tvojih  riječi:  „Smiri  se!“  koje  za 
sobom  povlače  zabranu  pomjeranja,  jer  postojanje  naređenog  nije  moguće  uz 
postojanje njemu suprotnog. 

                                                            
33
 Sa „obratno“ mislim na pitanje: „Da li je zabrana nečega lično, naredba činjenja suprotnog?“. 
 
34  ODBRANA OSNOVE DINA I ŠEJHUL‐ISLAMA OD TVRDNJI NOSIOCA NEZNANJA 

  Zabrana  nečeg  za  sobom  neminovno  povlači  naredbu  njemu  suprotnog,  jer 
zabrana  nečeg  znači  traženje  njegovog  ostavljanja  i  izvršenja  svega  što  ulazi  u 
neminovnosti  ostavljanja  poput  tvojih  riječi:  „Ne  pomjeraj  se!“  koje  za  sobom 
neminovno  povlače  naredbu  da  se  smiriš  s  obzirom  da  postojanje  zabranjenog 
nije moguće uz postojanje njemu suprotnog. 
  Ovu mes'elu je Ibn Tejmijje spomenuo u „Medžmu'ul‐fetava“ 10/531‐532, u 
staroj  štampi,  a  u  novoj  se  nalazi  u  5/466.  Nakon  što  je  spomenuo  riječi  Ibn 
Qudame El‐Makdisija u „Er‐Revdi“: 
„Naredba nečega je zabrana njemu suprotnog sa aspekta značenja, a što se tiče 
aspekta  teksta  ne!  Jer  njegove  riječi  „Ustani!“  nisu  „Nemoj  sjediti!“  već  se  samo 
gleda u značenje a ono je traženje ustajanja; da li je ono lično traženje ostavljanja 
sjedenja...“,  
Eš‐Šenqiti, rahimehullah, kaže: 
„Znaj  da  u  pitanju  da  li  je  naredba  nečega  zabrana  njemu  suprotnog  ima  tri 
mezheba (mišljenja):  
Prvi je da je naredba nečega lično zabrana njemu suprotnog i to je mišljenje većine 
(džumhura) apologeta. Kažu da je smiraj koji se naređuje sa „Smiri se!“ na primjer 
lično ostavljanje kretanja, pa je on dakle zabrana kretanja lično i naredba smiraja 
je zabrana kretanja.  
Kažu i da je obuhvatanje prostora od strane nekog tijela lično ostavljanje prostora 
sa kojeg se premjestio, i da je udaljenost od zapada lično blizina istoku a da je on u 
pogledu na istok blizina a u pogledu na zapad udaljenost. (Kažu) tako je isto i sa 
traženjem  smiraja  koje  je  u  pogledu  na  njega  naredba  a  u  pogledu  na  kretanje 
zabrana. 
Oni  koji  zagovaraju  ovo  mišljenje  su  u  pogledu  naredbe  uvjetovali  da  ono  što  je 
naređeno  bude  određeno  i  da  mu  vrijeme  bude  „tijesno“  a  autor  to  nije 
spomenuo.  Ako  nije  određeno  poput  naredbe  da  se  uradi  jedan  od  vidova 
iskupljenja  to  nije  zabrana  njemu  suprotnog  tako  da  na  primjer  u  ajetu  o 
iskupljenju  nije  zabrana  suprotnog  oslobođenju  roba  zbog  dozvoljenosti 
ostavljanja  oslobađanja  roba  u  osnovi  i  izvršenja  njemu  suprotnog  i  iskupljenja 
nahranjivanjem na primjer... 
Isto  tako  i  „vrijeme  u  kojem  ima  prostora“;  pa  naredba  namaza  na  početku 
vremena  nije  zabrana  rađenja  njemu  suprotnog  u  tom  vremenu.  Štaviše, 
dozvoljeno  je  rađenje  njemu  suprotnog  na  početku  vremena  i  njegovo 
okašnjivanje do sredine ili njegovog kraja zbog propisa „vremenskog prostora“. 
  EBU MUHAMMED 35 

Njegov komentator,34 Allah mu oprostio, kaže: 
Ono što se nazire, a Allah najbolje zna, je da je mišljenje apologeta i onih koji su 
saglasni  sa  njima  od  učenjaka  usula  da  je  naredba  nečega  lično  zabrana  njemu 
suprotnog izgrađena na njihovoj neispravnoj tvrdnji o tome da se naredba dijeli na 
dvije vrste: nefsij35 i tekstualna, i da je nefsijj‐naredba od teksta odvojeno značenje 
koje  opstoji  u  Biću.  I  prekidanjem  pogleda  u  tekst  i  uzimanjem  u  obzir  nefsijj‐
govora su tvrdili da je naredba nečega lično zabrana suprotnog, iako je ono za šta 
se naredba veže traženje a ono čega se zabrana tiče ostavljanje... 
Ovim  postaje  očigledno  da  naredba  nije  lično  zabrana  suprotnog  i  da  to  nije 
moguće reći osim na osnovi tvrdnje da je naredba duševno (nefsijj) obraćanje koje 
opstoji u Biću odvojeno od teksta. 
To  pojašnjava  njihovo  uvjetovanje  da  bi  naredba  bila  zabranom  suprotnog  da 
naredba bude „duševna“ i time misle na „duševno“ obraćanje koje je odvojeno od 
forme (teksta). Vezanost ove mes'ele za duševni govor je decidno tvrdio autor „Ed‐
Dija'ul‐Lami'“  i  drugi.  Autor  je  na  ovo  išaretio  svojim  riječima  „sa  aspekta 
značenja, a što se tiče aspekta teksta ne...“ i nije primjetio, jer je ova od mes'ela u 
kojima  se  nalazi  vatra  ispod  pepela,  jer  je  osnova  ovog  govora  izgrađena  na 
neispravnoj tvrdnji a to je da je Allahov govor puko značenje koje opstoji u Biću, 
odvojeno  od  slova  i  formi,  jer  to  neispravno  mišljenje  za  sobom  povlači  da 
Gospodar  nebesa  i  zemlje  nije  prozborio  formama  i  slovima  riječi  Kur'ana. 
Neispravnost toga je jasna i dodatno će biti objašnjenja u „Temama o Kur'anu“ i 
„Temama o naredbi“, inšaAllah. 
Drugi  mezheb:  naredba  nečega  nije  lično  zabrana  njemu  suprotnog  već  je  za 
sobom neminovno povlači. I ovo je najjače mišljenje jer tvoje riječi „Smiri se!“ na 
primjer za sobom povlače zabranu kretanja jer nije moguće postojanje onoga što 
je  naređeno  uz  rađenje  njemu  suprotnog  zbog  nemogućnosti  sastavljanja  dvije 
suprotnosti  a  i  ono  bez  čega  se  vadžib  ne  može  ostvariti  je  vadžib  kao  što  je 
prethodilo.  Na  ovom  mišljenju  su  većina  prijatelja  Malika  i  njemu  se  vratio  El‐
Baqilani u svojim posljednjim djelima a bio je zagovarao prvo. 
Treći mezheb: da nije ona lično niti je sadrži i to je mišljenje mu'tezilija i El‐Ebjarija 
od  malikija,  i  Imamul‐haremejna  i  Gazalija  od  šafi'ija.  Oni  koji  zagovaraju  ovo 
mišljenje  to  dokazuju  time  da  je  dozvoljeno  da  onaj  koji  naređuje  u  vremenu 
naredbe nema na umu njemu suprotno, pa ako nema na umu njemu suprotno ne 

                                                            
34
 Šejh Eš‐Šenqiti misli na sebe. 
35
 Od riječi nefs što znači duša, a ovdje se misli na „Allahov nefs“, jer oni kada govore o osobini Allahovog govora 
potvrđuju samo „duševni“ govor.  
 
36  ODBRANA OSNOVE DINA I ŠEJHUL‐ISLAMA OD TVRDNJI NOSIOCA NEZNANJA 

zabranjuje ga jer ne može se zamisliti zabrana nečega a to mu u osnovi nije palo 
na pamet.36 
Na  ovo  se  odgovara  da  je  ostavljanje  suprotnog  ono  što  na  neodvojiv  način 
neminovno  proizilazi  (lāzim)  iz  njegove  naredbe,  jer  nije  ispravno  sprovođenje 
naredbe u bilo kojem stanju osim uz ostavljanje suprotnog njoj. Dakle, naredba za 
sobom neminovno povlači zabranu suprotnog njoj zbog nemogućnosti sastavljanja 
dvije suprotnosti... 
U mes'ele koje se nadovezuju na razilaženje u ovom pitanju spadaju riječi čovjeka 
svojoj ženi: „Ako se suprotstaviš mojoj zabrani ti si taliq (puštena)!“ a nakon toga 
joj kaže: „Ustani!“, a ona sjedne te njeno sjedenje bude suprotstavljanje njegovoj 
zabrani na koju je ukazano formom naredbe pa da bude razvedena i po mišljenju 
da je za sobom neminovno povlači. Pa se razgranava na poznatom razilaženju da 
li je ono što proizilazi iz mišljenja mišljenje ili ne? 
Po mišljenju da nije zabrana lično niti je za sobom povlači neće biti razvedena. U 
mes'ele koje se takođe grade na ovu je kada bi klanjač u svom namazu ukrao ili 
obukao  svilu  ili  pogledao  u  haram.  Na  osnovi  da  je  naredba  nečega  zabrana 
suprotnog  naredba  namaza  biva  lično  zabranom  krađe  na  primjer  pa  će  namaz 
biti neispravan, po pravilu da zabrana za sobom povlači neispravnost. Pa je krađa 
lično zabranjena u namazu naredbom obavljanja namaza. Po mišljenju da zabrana 
za sobom povlači neispravnost namaz će biti neispravan...“37 
  Ovim  govorom  sam  htio  skrenuti  pažnju  na  novotarsko  porijeklo  prilaza 
nekih apologeta učenjaka usulul‐fikha ovoj mes'eli i da prikažem plod razilaženja u 
ovim  mes'elama  na  primjeru  nekih  fikhskih  propisa.  Kao  što  su  se  svi  složili  da 
naredba nečega za sobom neminovno povlači zabranu njemu oprečnog (neqid) a 
to  je  ostavljanje  sprovođenja  naredbe.  Npr.,  naredba  čovjeka  drugom  čovjeku: 
„Ustani!“. Da li je lično zabrana (činjenja) sjedenja koje je suprotnost (didd) i da li 
je za sobom povlači i u sebi sadrži ili ne? Razilaze se kao što si vidio! Slažu se da 
onaj koji sjedne nije izvršio naredbu. Ali slažu se da je naredba: „Ustani!“ zabrana 
ostavljanja naređenog ili je u sebi sadrži.  
Komentator „Meraqis‐su'ud“, na str. 190, kaže: 

‫ ﻓﻘﻮﻟﻚ ﻗﻢ ﻳﺴﺘﻠﺰم اﻟﻨﻬﻲ ﻋﻦ ﺗﺮك‬,‫أﻣﺎ اﻟﻨﻘﻴﺾ اﻟﺬي ﻫﻮ ﺗﺮك اﳌﺄﻣﻮر ﺑﻪ ﻓﺈﻧﻪ ﻲ ﻋﻨﻪ أو ﻳﺘﻀﻤﻨﻪ اﺗﻔﺎﻗﺎ‬

                                                            
36 
Ovo  se  može  reći  za  stvorenje  ali  ne  za  naredbu  Uzvišenog  Allaha  i  Njegovog  Poslanika,  sallallahu  ’alejhi  ve 
sellem, jer Allah zna „lāzim“ Svog govora, a i Njegov Poslanik. 
37
 Mudhekkiretun fi usulil‐fikh od Muhammeda El‐Emina Eš‐Šenqitija, rahimehullah, str. 32‐34 
  EBU MUHAMMED 37 

...‫ﺧﻼف‬ ‫اﻟﻘﻴﺎم ﺑﻼ‬


“Što se tiče oprečnog (neqid) koji je ostavljanje naređenog ona je zabrana njega ili 
ga  u  sebi  sadrži  po  saglasnosti.  Otuda  tvoje  riječi:  “Ustani!„  neminovno  povlače 
zabranu ostavljanja ustajanja bez razilaženja…“ 
  Kada  Allah  naredi  'ibadet  samo  Njemu  onda  je  ta  ista  naredba  zabrana 
ostavljanja  sprovođenja  'ibadeta  samo  Njemu  ili  je  u  sebi  sadrži  i  za  sobom  je 
povlači  po  saglasnosti  učenjaka  usula,  bez  razilaženja.  Ko  uradi  širk  ostavio  je 
naredbu  sprovođenja  'ibadeta  samo  Allahu  koja  na  zabranu  ostavljanja 
sprovođenja  'ibadeta  samo  Allahu  ukazuje  tekstualno  ili  je  u  sebi  sadrži  i  za 
sobom  je  po  saglasnosti  povlači,  a  naredbu  sprovođenja  'ibadeta  samo  Allahu 
svakako nije izvršio i to po saglasnosti svih, uz razilaženje da li je naredba 'ibadeta 
samo  Njemu  ukazala  na  zabranu  suprotnog  (didd)  tekstualno  ili  posredstvom 
razuma. Allahulmuste’an! 
  Isto  tako  po  saglasnosti  svih  nije  ostvario  naredbu  sprovođenja  'ibadeta 
samo Njemu ako ne izvrši ono što iz nje neminovno proizilazi. Ove mes'ele su se 
ticale  naredbe  i  zabrane  a  ne  smije  se  smetnuti  sa  uma  da  se  pitanje  metoda  i 
načina ili vidova ukazivanja pojmova na značenja ne tiče samo naredbe i zabrane 
već  i  ostalih  pojmova  koji  na  svoja  značenja  mogu  ukazivati  jednim  od  tri  vida 
ukazivanja na koje ćemo se na odgovarajućem mjestu detaljnije osvrnuti: 
1) Dilaletul‐mutabeqeh,  tj.  ukazivanje  pojma  na  cijelo  značenje  za  kojeg  je 
postavljen; 
2) Dilaletut‐tedammun,  tj.  ukazivanja  pojma  na  jedan  dio  značenja  za  kojeg  je 
postavljen; 
3) Dilaletul‐iltizām, tj. ukazivanje pojma na značenja koja se nalaze izvan njega a 
koja  su  od  njega  neodvojiva,  i  iz  njega  proizilaze  neminovnom  uzročnom 
povezanošću  ili  su  mu  neminovna,  poput  ukazivanja  pojma  „čovjek“  na 
Stvoritelja s obzirom na to da je svako stvorenje dokaz postojanja Stvoritelja i 
da je postojanje stvorenog bez Stvoritelja nemoguće. 
  Prema  Nusretu,  Bilibaniju  i  sljedbenicima  te  medrese  uopšteno  šehadet 
tevhida  i  poslanstva  „ne  ukazuje!“  na  to  da  je  izvršioc  širka  mušrik,  a  izvršioc 
islama  musliman!!!38  Kao  što  iz  njihovih  laži  proizilazi  da,  s  obzirom  da  negacija 
islama mušriku nije od aslud‐dina, ni potvrđivanje islama izvršiocu islama nije od 

                                                            
38
  Džahili kažu da vjerovanje da je izvršioc širka mušrik i da nije musliman muvehhid nije od šehadeta LA ILAHE 
ILLALLAH niti iz njega neodvojivo neminovno proizilazi tako da njegov nestanak znači nestanak osnove šehadeta, 
usljed čega kažu da tekfir mušrika nije od aslud‐dina! 
 
38  ODBRANA OSNOVE DINA I ŠEJHUL‐ISLAMA OD TVRDNJI NOSIOCA NEZNANJA 

aslud‐dina,  a  to  su  vallahi,  kao  što  ćeš  vidjeti,  ogromne  riječi  i  smjelost  na  ovaj 
din. Allahulmuste’an!  
  Prema  tome  iz  njihovog  mezheba  neminovno  proizilazi  da  čovjek  koji  npr. 
vidi  meleka  koji  obožava  samo  Allah  dan  i  noć  a  zatim  ne  zna  da  je  taj  melek 
musliman  Allahu,  onaj  koji  Ga  je  učinio  jednim,  musliman  ispravnog  islama,  pod 
uslovom da ostavi „širk“, u kojeg, kao što si vidio, ne ulazi širk hukma i tehakuma, 
i  obožava39  samo  Allaha!  Razumiješ  li?!  Vidjećeš  suštinu  ovog  menhedža  kod 
odgovora  na  grešku  Ebu  Muhammeda  El‐Makdisija  i  Ebu  Jusufa  Midhata  sina 
Hasana! 
  Vallahi,  ako  tvrdnja  da  nije  od  osnove  dina  Uzvišenog  Allaha  da  čovjek 
vjeruje da je onaj koji je sproveo islam i tevhid musliman ‐ muvehhid i Njegov rob 
s  kojim  je  zadovoljan,  ogromna  riječ,  ja  onda  ne  znam  šta  je  „ogromna  riječ  na 
Allaha“!?  Ako  makar  priznaju  da  je  Allah  šehadetom  tevhida  naredio  da  čovjek 
vjeruje  da  je  onaj  koji  sprovede  islam  i  tevhid  musliman  ‐  muvehhid  i  da  je  to 
uvjerenje učinio sastavnim djelom aslud‐dina onda moraju reći da je uvjerenje da 
je obožavatelj nekog drugog mimo Njega od aslud‐dina takođe, jer između rukna 
negacije  i  rukna  potvrde  u  šehadetu  tevhida  nema  razlike.  I  nek'  je  Allah  na 
pomoći!  
  Ove  teme  se  nalaze  u  poglavlju  o  „naredbi  i  zabrani“  i  vrstama  ukazivanja 
pojmova  na  značenja  i  koje  su  od  njih  tekstualne  a  koje  su  razumske. 
Allahulmuste’an! Sve su ovo pitanja iz oblasti usulul‐fikha čiju spoznaju i primjenu 
su preskočili kolovođe smutnje od neznalica, licemjera i smutljivaca. 
  Kao  da  šehadetom  tevhida  muslimanu  nije  naređeno  da  vjeruje  šta  je  to 
islam i ko je musliman a ko mušrik i kakva je razlika među njima! A isti oni u aslud‐
din,  kao  što  ćeš  vidjeti,  uvode  uvjerenje  da  je  mušrik  na  batilu  a  muvehhid  na 
istini i ovdje  pitamo smutljivce, a Allah  nam je dovoljan protiv njih i divan je  On 
Zaštitnik,  na  koji  je  to  način  šehadet  tevhida  i  islama  ukazao  na  uvjerenje  da  je 
onaj koji 'ibadeti drugom mimo Allaha na neistini, a onaj koji 'ibadeti samo Allahu 
na istini a nije ukazao da je onaj koji 'ibadeti drugom mimo Allaha mušrik koji nije 
musliman,  a  onaj  koji  'ibadeti  samo  Allahu  muvehhid  ‐  musliman  koji  nije 
nemusliman  ili  mušrik!?  Odakle  vam  dokaz  za  prvo  i  dokaz  kojim  ste  napravili 
razliku između njega i drugog!? Sram vas i stid bilo banditi jedni! 
Štaviše,  vođe  smutnje  i  glavešine  zablude  slijede  Halidija  u  uvjerenju  da  je 
tekfir kategorije ili roda (džinsa) taguta od aslud‐dina, a tekfir pojedinaca nije, što 
                                                            
39
 Iz stava džahila da „tehakum ne ulazi u aslud‐din“ takođe proizilazi da je onaj koji nije ostvario rukn potvrde u 
tevhid Allaha u hakimijjetu, nutrinski i vanjštinski, musliman koji samo Njega obožava!  
  EBU MUHAMMED 39 

znači  da  je  tekfir  kategorije  ili  roda  taguta  od  šehadeta  tevhida  lično,  tj.  njegov 
rukn,  ili iz njega neodvojivo vjerskom uzročnom povezanošću proizilazi, tj. njegov 
lazim,  a  uskoro  ćeš  vidjeti  riječi  Nusreta  u  kojima  se  čudi  nama,  koje  naziva 
„praaavim  novotarima“,  zbog  toga  što  smo  tekfir  mušrika  uveli  u  šehadet  LA 
ILAHE ILLALLAH. 
Dovoljan nam je Allah i divan je On zaštitnik protiv svakog prkosnog ahmaka bez 
stida! 
A sada izvoli riječi šejha Ebu Batina, koje sam ti nagovijestio! 
  Upitan  je  šejh  Ebu  Batin,  rahimehullah,  o  mišljenju  onoga  koji  kaže  da 
naredba 'ibadeta samo Allahu ne ukazuje na zabranu širka, te da je potrebno da 
se posebno zabrani širk, pa je odgovorio: 

‫ ﻻ‬،‫ إن اﻷﻣﺮ ﺑﻌﺒﺎدﻩ اﷲ وﺣﺪﻩ‬:‫ ﻣﻦ ﻗﻮﻟﻪ‬،‫ اﳍﺎﺿﻢ ﻟﻜﻼم اﷲ ﻋﻤﺎ أرﻳﺪ ﻣﻨﻪ‬،‫ اﻟﻜﺎذب ﻋﻠﻰ اﷲ‬،‫ﻗﻮل اﳉﺎﻫﻞ‬
‫ واﻟﻮﻋﻴﺪ اﻟﺸﺪﻳﺪ ﻓﻴﻤﻦ ﻗﺎل ﰲ‬،‫ ﻓﻬﺬا ﳐﻄﺊ ﺿﺎل‬،‫ ﺑﻞ ﻻﺑﺪ ﻣﻦ اﻟﻨﻬﻲ ﻋﻦ اﻟﺸﺮك‬،‫ﻳﻔﻴﺪ اﻟﻨﻬﻲ ﻋﻦ اﻟﺸﺮك‬
‫ ﻛﻞ ﻣﺎ ورد ﰲ اﻟﻘﺮآن ﻣﻦ‬:‫ وﻟﻮ أﺻﺎب؛ ﻓﻜﻴﻒ ﲟﻦ ﻗﺎل ﺑﺮأﻳﻪ وأﺧﻄﺄ! وﻗﺪ ﻗﺎل اﺑﻦ ﻋﺒﺎس‬،‫اﻟﻘﺮآن ﺑﺮأﻳﻪ‬
‫ إن ﻗﻮﻟﻪ‬:‫ ﻓﻌﻠﻰ ﻗﻮل ﻫﺬا اﳉﺎﻫﻞ‬.‫ واﻟﻌﻠﻤﺎء‬،‫ ﻓﻤﻌﻨﺎﻫﺎ اﻟﺘﻮﺣﻴﺪ؛ وﻋﻠﻰ ﻫﺬا ﲨﻴﻊ اﳌﻔﺴﺮﻳﻦ‬,‫اﻷﻣﺮ ﺑﺎﻟﻌﺒﺎدة‬
‫ }وأﻧﺎ‬:‫[ وﻗﻮﻟﻪ‬5 :‫ }إﻳﺎك ﻧﻌﺒﺪ{ ]اﻟﻔﺎﲢﺔ‬:‫[ وﻗﻮﻟﻪ‬21 :‫ }اﻋﺒﺪوا رﺑﻜﻢ اﻟﺬي ﺧﻠﻘﻜﻢ{ ]اﻟﺒﻘﺮة‬:‫ﺳﺒﺤﺎﻧﻪ‬
:‫[ وﻗﻮﻟﻪ‬56 :‫ }وﻣﺎ ﺧﻠﻘﺖ اﻟﺠﻦ واﻹﻧﺲ إﻻ ﻟﻴﻌﺒﺪون{ ]اﻟﺬارﻳﺎت‬:‫[ وﻗﻮﻟﻪ‬92 :‫رﺑﻜﻢ ﻓﺎﻋﺒﺪون{ ]اﻷﻧﺒﻴﺎء‬
،‫ ﻻ ﻳﻔﻴﺪ اﻟﻨﻬﻲ ﻋﻦ اﻟﺸﺮك؛ ﻓﺈذا ﻛﺎﻧﺖ اﻟﻌﺒﺎدة اﳌﺄﻣﻮر ﺎ‬،‫[ وﳓﻮ ذﻟﻚ‬56 :‫}ﻓﺈﻳﺎي ﻓﺎﻋﺒﺪون{ ]اﻟﻌﻨﻜﺒﻮت‬
:‫ ﻻ إﻟﻪ إﻻ اﷲ؛ اﻟﱵ ﺣﻘﻴﻘﺘﻬﺎ‬:‫ وﻫﻮ ﻣﻌﲎ‬،‫ وﻧﻔﻴﻬﺎ ﻋﻤﻦ ﺳﻮاﻩ‬،‫ ﻫﻮ إﻓﺮاد اﷲ ﺑﺎﻹﳍﻴﺔ‬،‫ﻫﻲ اﻟﺘﻮﺣﻴﺪ؛ واﻟﺘﻮﺣﻴﺪ‬
‫ ﻓﻘﺪ‬،‫ وﻣﺎ ﳛﺘﺎج إﱃ إﻳﻀﺎح‬،‫ وﻫﺬا أﻣﺮ واﺿﺢ‬،‫ وﻧﻔﻲ اﻟﺸﺮﻛﺔ ﻋﻦ اﷲ ﺳﺒﺤﺎﻧﻪ ﻓﻴﻬﺎ‬،‫إﺛﺒﺎت اﻟﻌﺒﺎدة ﷲ وﺣﺪﻩ‬
.‫ﺗﺒﲔ ﺑﻄﻼن ﻗﻮﻟﻪ ﲟﺎ ذﻛﺮﻧﺎﻩ‬
„Riječi  neznalice,  lažova  na  Allaha,  onoga  koji  čini  nepravdu  Allahovom  govoru 
tumačeći  ga  u  neželjenom  značenju,  rekavši:  „Naredba  'ibadeta  samo  Allahu  ne 
ukazuje  na  zabranu  širka,  već  je  potrebna  zabrana  širka“;  takav  je  pogriješio  i 
zabludio.  Postoji  velika  prijetnja  onome  koji  govori  o  Kur'anu  svojim  mišljenjem 
makar i pogodio, a kako je tek sa onim koji govori iz svog razmišljanja i pogriješi! 
Ibn 'Abbas je rekao: „Svaka naredba 'ibadeta spomenuta u Kur'anu znači tevhid“, i 
na tome su svi mufessiri i učenjaci. 
Prema riječima neznalice, riječi Uzvišenog: 'Ibadetite vašem Gospodaru, Koji vas 
je  stvorio  i  riječi:  Samo  Tebi  'ibadetimo  i  riječi:  Ja  sam  vaš  Gospodar,  pa 
 
40  ODBRANA OSNOVE DINA I ŠEJHUL‐ISLAMA OD TVRDNJI NOSIOCA NEZNANJA 

'ibadetite  Mi,  i  slično,  ne  ukazuju  na  zabranu  širka!?  Pa  ako  je  značenje 
naređenog  'ibadeta  tevhid  a  tevhid  je  činjenje  Allaha  jednim  u  božanstvu 
(ilahijjetu)  i  njegovo  negiranje  od  svega  mimo  Njega,  i  to  je  značenje  LA  ILAHE 
ILLALLAH,  čija  je  suština  potvrđivanje  'ibadeta  samo  Allahu  i  negacija  učesništva 
uz Uzvišenog Allaha u njemu, a to je poznata stvar koja nije potrebna objašnjenja, 
onda neispravnost njegovih riječi postaje jasna ovim što smo spomenuli.“40 
  Pa ko zna da je Allah naredio pridržavanje samo Njegovog šerijata, nutrinom 
i  vanjštinom,  time  se  nad  njim  uspostavio  argument  u  pogledu  zabranjenosti 
ostavljanja tog pridržavanja i zabrane pridržavanja šejtanskog zakona, hukmom i 
tehakumom,  slijeđenjem  i  pokornošću.  Onaj  koji  učini  sebe  ili  drugog  sudijom 
mimo Allaha, nutrinski ili vanjštinski, je ostavio Njegov tevhid u hukmu (suđenju) i 
propisivanju zakona. I nek' je Allah na pomoći!  
  Svako ko ima pameti zna koliko je spomenuti temelj važan, jer mnogi džahili 
koji  za  ispravnost  osnove  dini  islama  uvjetuju  da  čovjek  vjeruje  u  obaveznost 
suđenja  samo  Allahovim  zakonom  i  tehakuma  samo  njemu,  a  Nusret  i  Bilibani, 
prema  njihovoj  tvrdnji  da  tehakum  nije  od  aslud‐dina,  to  ne  uvjetuju,  da  Allah 
sačuva,  ne  izbacuju  iz  islama  onoga  koji  ne  vjeruje  u  zabranjenost  suđenja 
tagutskim  zakonom  i  traženja  riješavanja  sporova  suđenjem  njime,  tj.  tehakuma 
njemu, ili onoga koji to radi, ako ne zna poseban tekst koji mu naređuje da vjeruje 
u zabranjenost spomenutog i da ga ostavi.  
  Dakle,  iako  je  poznavanjem  prvog  nad  njim  uspostavljen  argument,  nakon 
kojeg zaslužuje tekfir kufrom kazne, on prije njegove uspostave, zbog vjerovanja u 
dozvoljenost  suđenja  tagutom  i  tehakuma  njemu,  ili  nevjerovanja  da  je  to 
zabranjeno,  ili  pak  sumnje  u  pogledu  toga  ili  činjenja  istog,  nije  musliman  zbog 
toga  što  nije  sproveo  kufr  u  veliki  širk  i  u  taguta  ili  što  je  vjerovao  u  veliki  širk  i 
uradio ga i time povjerovao u taguta.   
  Kao  što  rekoh,  prema  nekim  ljudima  danas,  a  riječi  onih  koji  kažu  da 
tehakum  nije  od  aslud‐dina  na  to  ukazuju,  čak  i  oni  koji  ne  znaju  obaveznost 
pridržavanja  samo  Allahovog  zakona,  i  zabranu  suprotnog  mogu  biti  opravdani 
neznanjem, jer to ne ulazi u aslud‐din! Nastavimo sa navođenjem opisa iz govora 
Ibn Tejmijje za koje se veže propis nestanka islama i tekfira kufrom kazne nakon 
uspostave argumenta! 
 

                                                            
40
 Ed‐Durerus‐senijjeh 2/309 
  EBU MUHAMMED 41 

1.5 Treći opis: ohalaljivanje suđenja onim što Allah nije


objavio i tehakuma istom
  Ohalaljivanje  suđenja  odnosno  rješavanja  sporova  ljudi  putem  suđenja 
šejtanskim  zakonom  od  strane  taguta  hukma  koji  je  jedan  od  jedinki  taguta 
pokornosti  kojima  se  pokorava  neovisno  od  pokornosti  Allahu,  tj.  u  apsolutnoj 
nepokornosti Allahu i mimo slijeđenja šerijata, je kod Ibn Tejmijje veliki kufr. Ko to 
uradi, kafir je i u pogledu ovoga se slaže čitav ummet! 
Rekao je Ibn Tejmijje:  

  .‫ﻓﻤﻦ اﺳﺘﺤﻞ أن ﳛﻜﻢ ﺑﲔ اﻟﻨﺎس ﲟﺎ ﻳﺮاﻩ ﻫﻮ ﻋﺪﻻ ﻣﻦ ﻏﲑ اﺗﺒﺎع ﳌﺎ أﻧﺰل اﷲ ﻓﻬﻮ ﻛﺎﻓﺮ‬
„Pa  ko  god  dozvoli  da  sudi  među  ljudima  onim  što  on  smatra  pravdom,  mimo 
slijeđenja onoga što je Allah objavio, kafir je.“ 41 
  Ohalaljivanje  može  biti  jezikom  ali  nije  uvjet  za  tekfir  onoga  koji  sudi 
tagutskim  zakonom  ili  traži  da  mu  se  sudi  kao  što  kažu  braća  taguta,  a  može  se 
zaključiti iz činjenice da su taguti hukma i njegovi robovi zamjenili Allahov zakon 
za tagutski i posljednji učinili onim koji treba biti slijeđen, a svaki narod tvrdi da je 
njegov zakon pravda, pa sve to ukazuje na najveći mogući vid kufra u Gospodara 
nebesa i zemlje, i prema pravilima ehlus‐sunneta i džema'ata neminovno je da je 
srce  osoba  koji  to  rade,  i  nameću  taj  zakon  ljudima,  i  kažnjavaju  onoga  koji  se 
prema  njemu  „ogriješi“  puno  nevjerstva  ili  u  'aqidi  ili  u  djelima  srca,  a  vanjsko 
djelo  je  kod  ehlus‐sunneta  lično  veliki  kufr  ili  srčani  kufr  iz  njega  neminovno 
proizilazi, a ne znak za srčani kufr kao što kažu džehmije. 
  Takav  je  kafir  bez  obzira  što  svojim  jezikom  kaže  da  on  to  nije  ohalalio,  jer 
činjenica  da  je  nametanje  zakona  uz  indicije  koje  postoje  pri  njima  došlo  u 
kontekstu  „nametanja  pravde“  narodu  je  najveći  vid  ohalaljivanja  vladanja  i 
suđenja tagutskim zakonima.  
  Ustavi  i  zakoni  taguta  izričito  ukazuju  na  to  da  pravo  apsolutnog 
zakonodavstva posjeduju njihovi parlamenti i više i niže instance vlasti. Pa ima li 
većeg  ohalaljivanja  od  ovoga  čak  i  po  uvjetu  onih  koji  za  tekfir  taguta  hukma 
uslovljavaju  ispoljavanje  jezičkog  ohalaljivanja!?  Kada  budemo  govorili  o 
greškama  Albanija  spomenućemo  riječi  Ibn  'Usejmina  o  ovoj  mes'eli  i  pojasniti 
njihovo značenje. 

                                                            
41
 Minhadžus‐Sunneh 5/83 (Šamilah) 
 
42  ODBRANA OSNOVE DINA I ŠEJHUL‐ISLAMA OD TVRDNJI NOSIOCA NEZNANJA 

  Kada je u pitanju ohalaljivanje harama pukim djelom imamo primjer kada je 
Poslanik, ., naredio ashabima da ubiju čovjeka koji je oženio ženu svoga oca i da 
mu  uzmu  imetak.  Protumačio  je  njegovo  djelo  ili  kao  ohalaljivanje  Allahove 
zabrane  ili  opiranje  i  odbijanje  pridržavanja  nje  iz  oholosti,  a  oba  opisa  su  kod 
ehlus‐sunneh  sami  po  sebi  vrste  kufra.  Kufr  ohaljivanja  zabranjenog  i  kufr 
odbijanja, opiranja i  oholosti i slično. 
  Dakle,  ovdje  imamo  još  jedan  opis  a  to  je  ohalaljivanje  suđenja  šejtanskim 
zakonom,  a  maloprije  smo  spomenuli  nepostojanje  uvjerenja  da  je  to  haram.  Ja 
spominjem još jedan opis koji se nalazi između ova dva iako ga šejhul‐islam  nije 
spomenuo,  a  to  je  da  čovjek  niti  vjeruje  da  je  to  haram  niti  da  je  halal.  Znači, 
nema nikakvo mišljenje u pogledu toga. Takav je kafir u osnovi (kafir asli).  
 

1.6 Četvrti opis: suđenje tagutskim zakonom i


smatranje toga onim čime je potrebno suditi mimo
Kur'ana i Sunneta
 Suđenje (hukm) šejtanskim zakonom i smatranje toga onim čime je potrebno 
suditi  mimo  Knjige  i  Sunneta.  Kaže:  „Štaviše  mnogo  onih  koji  se  pripisuju 
islamu  sude  svojim  običajima  koje  nije  objavio  Allah,  subhanehu  ve  te  'ala, 
poput  „sevālifa“  beduina  i  poput  naređenja  onih  kojim  se  među  njima 
pokorava (el‐mutā'in) i smatraju da je to ono čime treba suditi mimo Knjige i 
Sunneta i to je (pravi)42 kufr.“ 
Ovdje  je  spomenuo  opis  suđenja  tagutskim  zakonom  a  to  je  djelo  kao  i  opis 
uvjerenja  da  je  to  ono  čime  je  potrebno  ili  čime  se  treba  suditi  mimo  Knjige  i 
Sunnneta a posljednji je gori od pukog uvjerenja da je dozvoljeno suditi tagutskim 
zakonom, jer ovdje se kaže da vjeruju da je to potrebno i ono čime se treba suditi.  

1.7 Peti opis: nepridržavanje samo Allahovog zakona,


hukmom i tehakumom, nutrinski i vanjštinski
Na kraju je spomenuo nepridržavanje tevhida Allaha u suđenju (hukmu), rekavši:  

                                                            
42
 Stavio sam „pravi“ jer je je šejh spomenuo riječ „kufr“ sa određenim članom, želeći da time ukaže na poseban 
vid kufra. 
  EBU MUHAMMED 43 

 „Oni kada saznaju da nije dozvoljeno suditi osim onim što je Allah objavio pa 
se ne počnu pridržavati43 (iltizām) toga, već ohalale da sude suprotnim onom 
što je Allah objavio su kafiri,44 a u suprotnom će biti džahili...“  
  Dakle,  nepridržavanje  tevhida  Allaha  u  hukmu  bilo  nutrinom  (batinen)  ili 
vanjštinom  (zahiren)  je  kufr,  bez  obzira  da  li  je  to  ohalalio  jezikom  ili  nije,  je  li 
zanijekao ili nije, a Nusret se sa mnom u pogledu ovoga mora složiti, iako mu je 
ostao  problem  sa  riječima  „ušli  u  islam“,  kojeg  ćemo  riješiti,  inšaAllah.  A  nakon 
toga  je  spomenuo  „...ohalale...“  što  je  samo  jedan  vid  rušenja  iltizāma  samo 
šerijata, ali ne jedini, i koji se kao što smo rekli kod ehlus‐sunneta može ostvariti 
srcem, riječima ili djelom.  
  A  i  da  kažemo  da  su  ti  ljudi  kod  šejhul‐islama  imali  opis  pravnog  islama  na 
osnovu  izgovaranja  šehadeta  i  slično  od  dokaza  pravnog  islama  kod  učenjaka, 
Nusretu ostaje pitanje šta ćemo uraditi sa njima kada vidimo da imaju pri sebi bilo 
koji od uzroka rušenja iltizāma (pridržavanja) samo šerijata Allaha, nutrinski ili u 
vanjštini?  
  Ako bi im Nusret negirao islam, a to zabranjuje njegova tvrdnja da tehakum 
nije od aslud‐dina, kao i njegovo shvatanje riječi šejhul‐islama, problem koji ostaje 
nije  opasan,  već  je  fikhske  prirode  a  tiče  se  toga  da  li  ćemo  ako  su  bili  opisani 
pravnim  islamom,  a  nakon  što  saznamo  da  nisu  vjerovali,  što  može 
podrazumijevati da nisu znali da se samo smije i mora pridržavati šerijata Allaha i 
da  je  zabranjeno  pridržavati  se  šejtanskog  zakona  i  sprovoditi  ga,  bilo  hukmom, 
tehakumom,  pokornošću  ili  slijeđenjem,  takve  nazvati  murteddima  uzimajući  u 
obzir njihov vanjski tj. pravni islam, s obzirom da je riddet povratak u kufr nakon 
islama i u pravnom smislu se tiče vanjštine a mi ne znamo stanje srca, ili ćemo ih 
uprkos njihovom izgovaranju šehadeta i slično kojim su ispoljili „ulazak u islam“ u 
vanjštini  nazvati  kafirima  u  osnovi  zbog  toga  što  nam  je  postalo  jasno  da  nikad 
nisu ušli u suštinski islam. 
  Čak  iako  bi  im  se  u  vanjštini  presudilo  da  su  murteddi  zbog  suđenja 
tagutskim  zakonom,  to  ne  znači  da  u  suštini  ne  mogu  biti  kafiri  u  osnovi  ako 
svojim srcem nikad nisu ostvarili osnovu dini islama. Ovo nije veliki problem. Ova 
mes'ela se spominje u pogledu osoba kojima se posvjedoči pravni islam na osnovu 
nekog dokaza a nakon toga se pokaže da, npr., ne zna osnovu islama i slično, ili u 
slučaju  malodobnog  djeteta  nevjernika  koje  ima  sposobnost  razaznavanja 
(mumejjiz), koje primi islam pa se otkine prije punoljetstva; da li je kafir aslij ili se 
tretira murteddom u vanjštini.  
                                                            
43
 Na ar. je riječ ‫التزام‬ koju sam preveo  kao  „pridržavanje“ i ona će nam puno trebati.  
 Na ar. kuffar. 
44
 
44  ODBRANA OSNOVE DINA I ŠEJHUL‐ISLAMA OD TVRDNJI NOSIOCA NEZNANJA 

  Važno je da se složimo u pitanju negacije islama onoga koji sruši aslud‐din u 
pogledu  pridržavanja  samo  Allahovog  šerijata,  nutrinom  ili  vanjštinom,  tj. 
uvjerenjem  ili  djelima  srca,  govorom  jezika  ili  djelima  tijela,  ili  ostavljanjem 
uvjerenja  i  djela  srca  bez  kojih  nema  aslud‐dina  kao  što  smo  vidjeli,  ili 
ostavljanjem  pridržavanja  (iltizāma)  šerijata  u  potpunosti,  tj.  et‐terkul‐mutlaq, 
makar se to ticalo samo jednog propisa, što se manifestuje kroz neke vrste kufra 
poput  kufrut‐tevelli  (kufra  okretanja  od  pokornosti),  ili  kufrul‐'irada  (kufra 
izbjegavanja)  i  kufrul‐istikbār  (kufra  oholosti)  i  slično,  koje  ulaze  u  kategoriju 
potpunog ostavljanja.  
  S time što je u vanjskoj realnosti često teško ustanoviti te vrste kufrova. Ali 
onaj koji upadne u veliki širk i tagutijjet propisivanja zakona, ili tagutijjet suđenja 
tagutskim  zakonom,  ili  veliki  širk  tehakuma  koji  se  ogleda  u  traženju  suđenja 
tagutskim  zakonom  je  mušrik  i  njegovo  djelo  kategorički  ukazuje  na  nevjerničko 
ostavljanje šerijata i pridržavanja (iltizāma) samo njega, jer ko god uradi veliki širk 
ostavio  je  tevhid.  Ovo  sam  pojasnio  u  knjizi  „Odgovoru  na  šubhu  poturenu  Ibn 
Kethiru“. 
  Dakle,  u  govoru  šejhul‐islama  imamo  nepostojanje  uvjerenja  u  obaveznost 
suđenja Allahovim sudom, ohalaljivanje suđenja zakonom taguta, samo suđenje i 
smatranje  toga  onim  čime  treba  suditi  mimo  Knjige  i  Sunneta,  i  nepridržavanje 
Allahovog  zakona  nutrinom  ili  vanjštinom.  Ovo  su  menati,  tj.  opisi  koje  je 
spomenuo  Ibn  Tejmijje,  rahimehullah,  i  za  koje  je  vezao  propis  tekfira.  Evo  još 
jednom riječi šejhul‐islama da se bolje urežu u srce: 
„Nema sumnje da je onaj koji ne vjeruje da je obavezno suditi onim što je Allah 
objavio Njegovom Poslaniku kafir. Pa ko god dozvoli da sudi među ljudima onim 
što  on  smatra  pravdom  mimo  slijeđenja  onoga  što  je  Allah  objavio  je  kafir.  Jer 
nema  nijednog  naroda  a  da  ne  naređuje  suđenje  pravdom.  Pravda  u  njihovom 
dinu  može  biti  ono  što  smatraju  njihovi  velikani.  Štaviše,  mnogo  onih  koji  se 
pripisuju islamu sude svojim običajima koje nije objavio Allah, subhanehu ve te 
'ala,  poput  „sevālifa“45  beduina  i  poput  naređenja  onih  kojim  se  među  njima 
pokorava (el‐mutā'in)46 i smatraju47 da je to ono čime treba suditi mimo Knjige i 
Sunneta i to je (pravi)48 kufr.  

                                                            
45
 Plemenski zakoni. 
  Na  ar.  ‫المطاعين‬  od  riječi  pokornost.  Ovo  sam  namjerno  ostavio  u  ovom  obliku  da  ne  bi  izgubio  riječ 
46

„pokornost“  jer  se  ovo  tiče  mes'ele  velikog  širka  pokornosti,  a  da  sam  rekao  „glavešine“  izgubio  bih  značenje 
pokornosti.  
47
 Drže, vide... 
48
 Stavio sam „pravi“ jer je šejh spomenuo riječ „kufr“ sa određenim članom, želeći time ukazati na poseban vid 
kufra. 
  EBU MUHAMMED 45 

Jer,  mnogi  ljudi  su  ušli  u  islam49  ali  uprkos  tome  ne  sude  osim  aktuelnim 
običajima koje naređuju „el‐mutā'ūn“ (oni kojima se pokorava). Oni kada saznaju 
da  nije  dozvoljeno  suditi  osim  onim  što  je  Allah  objavio  pa  se  ne  počnu 
pridržavati50  (iltizām)  toga,  već  ohalale  da  sude  suprotnim  onom  što  je  Allah 
objavio su kafiri, a u suprotnom će biti džahili...“ 
  Nema  sumnje  da  bi  mi  uzelo  puno  mjesta  i  vremena  kada  bih  htio  da 
precizno i u potpunosti protumačim riječi Ibn Tejmijje i objasnim prave menate tj. 
opise  za  koje  se  veže  tekfir,  a  koje  je  Ibn  Tejmijje  želio  svojim  govorom,  i  da 
anuliram  i  zanemarim  sva  ona  značenja  do  kojih  se  dolazi  putem  metode 
oprečnog  shvatanja  (mefhumul‐mukhalefeh)  za  koje  se  prema  konsenzusu 
muslimana u ovom pitanju ne smiju vezati propisi.  
  Tokom  ove  studije  će  se,  inšaAllah,  ponavljati  spomen  važnih  pitanja  kao  i 
objašnjenje da se govor Ibn Tejmijje tiče nekih vidova velikog kufra i širka, što ne 
znači  da  ne  postoje  manji  vidovi  velikog  kufra  i  širka,  kao  i  činjenicu  da  je  u 
pogledu  nekih  uvjeta  govor  Ibn  Tejmijje  došao  u  kontekstu  tretiranja  neke 
poznate  i  česte  pojave  u  njegovom  vremenu,  o  kojoj  on  trenutno  govori. 
Allahulmuste’an! 
  Sljedbenici  Albanija  su  se  dočepali  ovog  citata  i  unakazili  i  njega  i  vjeru 
igrajući se njime i Allahovim dinom vežući propise tekfira za neželjene opise, tako 
da  je  čak  i  Stalna  Komisija  za  Fetve  u  Saudijskoj  Arabiji  izdala  fetve  u  kojima  je 
objasnila  greške  spomenutih.  Ja  sam  bio  u  Jordanu  kada  je  rasprava  između  Dr. 
Ebu Ruhajjima i 'Alija Halebija bila aktuelna, nakon koje je Ebu Ruhajjim napisao 
poznatu knjigu u kojoj je otkrio menhedž sljedbenika Albanija i čak poslao pismo 
Stalnoj Komisiji u kojem im je predstavio 'aqidu sljedbenika Albanija i od njih, zbog 
naučnog i vjerskog emaneta, zatražio da se oglase što su i učinili. Neki bošnjački 
studenti,  sa  kojima  sam  tada  bio  kod  Dr.  Ebu  Ruhajjima,  su  dobro  upoznati  s 
tokom odvijanja stvari. 
 

1.8 Naslovi kroz koje ćemo detaljno pobiti šubhe


poturene šejhul-islamu
  Detaljno  pobijanje  ovih  šubhi,  poturenih  šejhul‐islamu,  ćemo  izvršiti  kroz 
slijedeće naslove pod kojima ćemo konstatovati važne vjerske temelje. 

                                                            
49
 Na ar. glagol eslemu u trećem licu množine.  
50
 Na ar. je riječ ‫التزام‬ koju sam preveo  sa  „pridržavanje“ i ona će nam puno trebati.  
 
46  ODBRANA OSNOVE DINA I ŠEJHUL‐ISLAMA OD TVRDNJI NOSIOCA NEZNANJA 

 Govor  šejhu‐islama  i  bilo  kojeg  učenjaka  na  zemljinoj  kugli  sam  po  sebi  nije 
šerijatski dokaz, iako šejhul‐islam ovdje nije pogriješio. 
 Pojašnjenje osnove islama kod šejhul‐islama i tumačenje njegovog govora koji 
je mnogima nejasan (mutešābih) u svjetlu njegove definicije osnove islama, jer 
ona je muhkem51 i mentuq52 u ovom pitanju, a neznalice su do svog zaključka 
došle putem umišljenog oprečnog značenja kojeg su zaključili iz činjenice da je 
šejhul‐islam prvo protekfirio onoga koji zna a za onoga koji ne zna je rekao da 
je džahil a ne kafir, a iz ustezanja učenjaka ehlus‐sunneta od tekfira pojedinaca 
ne  proizilazi  neminovno  potvrđivanje  islama  istim.  Zbog  toga  što  je  negirani 
tekfir onaj koji biva nakon uspostave argumenta, što ne znači da prije toga nije 
kafir  ako  nema  pri  sebi  islam  čiju  je  osnovu  šejhul‐islam  definisao.  Isto  tako 
ćemo  kao  muhkem  i  mentuq  njegovog  govora  koristiti  druge  citate  koji  se 
naravno  grade  na  njegovu  definiciju  osnove  islama,  te  u  svjetlu  njih 
protumačiti  ono  što  je  nekom  nejasno,  jer  najveća  pravda  je  protumačiti 
njegove riječi njegovim govorom lično. 
 Pojašnjenje prepreka koje sprečavaju i zabranjuju uzimanje oprečnog značenja 
u obzir i građenje propisa na njemu. 
 Riječi Ibn Tejmijje, s obzirom da su postale predmet razilaženja, ne mogu biti 
„uzete kao dokaz“, jer je pravilo u šerijatu da nije validna „argumentacija“ bilo 
kojim dokazom koji je postao predmet hipotetičnosti, a šta da se kaže za govor 
ljudi! 
 Konstatacija  da  šejhul‐islam  sa  aspekta  uspostave  argumenta  prije  i  poslije 
njega  koristi  pojam  velikog  kufra  u  dva  značenja.  Veliki  kufr  prije  uspostave 
argumenta  nad  pojedincem  koji  u  tom  stanju  za  sobom  ne  povlači  neke 
dunjalučke  i  ahiretske  propise  poput  kažnjavanja  i  slično,  i  veliki  kufr  nakon 
uspostave argumenta nad pojedincem, i to je onaj koji za sobom povlači kaznu 
i  slično.  Što  znači  da  kada  šejhul‐islam  nekom  negira  kufr  to  za  sobom  ne 
povlači potvrdu opisa islama istom ako ga pri sebi nema. 
 Komentar značenja riječi šejhul‐islama „...mnogi ljudi su ušli u islam...“, jer je 
to problem protivnicima, nekom više nekom manje.  
  Kada sve objasnimo, inšaAllah, svaki iskren čitaoc  će u svojim prsima i srcu 
osjetiti  rahatluk  i  prepoznati  istinitost  menhedža  i  shvatanja  kojem  nas  je  Allah 
uputio, velhamdulillah na početku i na kraju.  
 
 
   
                                                            
51
 Ono što je jasno i predstavlja temelj kojem se mora vratiti nejasno. 
52
 Značenje na koje je direktno ukazano. 
    EBU MUHAMMED 47 

 
 
 
48  ODBRANA OSNOVE DINA I ŠEJHUL‐ISLAMA OD TVRDNJI NOSIOCA NEZNANJA 
 

   
GOVOR IBN TEJMIJJE I OSTALIH UČENJAKA SAM PO SEBI NIJE 
ŠERIJATSKI DOKAZ 
 
  EBU MUHAMMED 49 

2. Govor Ibn Tejmijje i ostalih učenjaka sam po


sebi nije šerijatski dokaz

  Kao  šerijatski  dokaz  u  islamu  se  tretiraju  samo  Kur'an  i  Sunnet  Allahovog 
Poslanika,  .,  i  oni  su  osnova.  Nakon  toga  dolaze  idžma',  tj.  konsenzus  koji  se 
gradi na dokazu, te qijās, odnosno analogija. Ovo su opšti izvori i dokazi šerijata u 
pogledu  kojih  postoji  saglasnost.  Oni  koji  se  suprotstavljaju  analogiji  najčešće  je 
potvrđuju i sprovode pod drugim imenom i metodom.  
  Postoje  takođe  opšti  dokazi  i  izvori  šerijata  u  pogledu  kojih  se  učenjaci 
razilaze. Ali su se svi složili da govor bilo kojeg čovjeka mimo Allahovog Poslanika 
Muhammeda, ., nije šerijatski, osim kada je u pitanju pravno mišljenje nekog od 
ashaba,  gdje  većina  učenjaka  pod  određenim  uvjetima  smatra  da  je  pravno 
mišljenje  nekog  od  ashaba  šerijatski  dokaz,  ali  ne  zbog  njega  samog  po  sebi  već 
što  se  pretpostavlja  da  je  u  suštini  utemeljen  na  dokazima  Kur'ana  i  Sunneta,  s 
obzirom da su ashabi bili svjedoci spuštanja Objave i njenog tumačenja od strane 
Poslanika,  ., i da bolje poznaju vjeru od bilo koga nakon njih, posebno u stanju 
kada  se  mišljenje  ashaba  u  pitanju  u  kojem  nije  dozvoljen  idžtihad  podiže  na 
stepen  onoga  što  je  rekao  Allahov  Poslanik,  .,  lično,  tj.  daje  mu  se  propis 
merfu'u  hadisa.  Tokom  knjige  ćeš  vidjeti  govor  šejha  Muhammeda  El‐Emina  Eš‐
Šenqitija o ovoj mes'eli. 
  Zbog svega toga se sa pravnim mišljenjem ashaba ne može postupati po ćefu 
neznalica  već  se  mora  staviti  na  njemu  odgovarajuće  mjesto  kako  u  hijerarhiji 
opštih  šerijatskih  dokaza  tako  i  u  pogledu  ophođenja  sa  parcijalnim  dokazima 
Kur'an i Sunneta.  
  Niko od učenjaka islama nije rekao da je govor ostalih ljudi šerijatski dokaz, 
što znači da je dokazivanje i argumentiranje govorom običnih ljudi među ulemom 
propao projekat prije svog početka. Prema tome shvatanje Ibn Tejmijje, svejedno 
odgovaralo istini ili ne, nije šerijatski dokaz. Ko kaže da je govor učenjaka sam po 
sebi dokaz i da je on vjera, je kafir u Allaha, +, jer je uzeo učenjake za gospodare 
(erbabe) mimo Allaha i za vjerovjesnike mimo Allahovog Poslanika, ..

  Danas  imamo  grupe  ljudi  koji  svoja  mišljenja  bukvalno  argumentiraju  i 


dokazuju riječima učenjaka daleko od Kur'ana i Sunneta Allahovog Poslanika,  ., 
a  problem  leži  još  više  u  tome  što  nisu  u  stanju  da  ih  shvate  već  ih  iskrivljuju. 
Paradoks  je  još  veći  kada  kažu  da  ne  razumiju  jasan  govor  Allaha  i  Njegovog 
Poslanika,  .,  i  da  im  za  to  treba  posrednik  među  učenjacima,  a  nakon  toga  ih 
 
50  ODBRANA OSNOVE DINA I ŠEJHUL‐ISLAMA OD TVRDNJI NOSIOCA NEZNANJA 

vidiš kako odjednom navodno razumiju govor učenjaka bez posredstva učenjaka! 
Ovo  važi  za  riječi  bilo  kojeg  učenjaka  od  selefa  i  khalefa.  Ibn  Tejmijje  je  u  ovoj 
mes'eli na istini, ali ne na onoj koja mu se potura od strane zabludjelih i neznalica. 
  Musliman  se  treba  potruditi  da  stekne  znanje  i  osposobi  sebe  za  shvatanje 
tekstova  Objave  i  argumentiranje  njima,  i  da  u  korijenu  prekida  svaki  pokušaj 
manipulisanja  riječima  učenjaka  i  da  odmah  na  početku  odbije  prepucavanja  sa 
njihovim  citatima,  jer  to  nikuda  ne  vodi.  Riječi  učenjaka  se  mogu  navesti  nakon 
argumentiranja šerijatskim dokazima, kao potvrda tog shvatanja ili da se dokaže 
greška u njima ako je ima, a moram priznati da me najviše izmorilo prepucavanje 
riječima ljudi.  
  Bitno je znati din i njegove temelje, naučiti i dokučiti temelje učenjaka da bi 
znali  na  čemu  grade  svoje  fetve  i  pravna  rješenja.  Allahulmuste’an!  To  kada  se 
nauči  lahko  je  sastaviti  sve  citate  koji  na  izgled  djeluju  proturječnim,  a  u  suštini 
nisu.  Govoreći  o  sebi  kažem  da  u  pogledu  naše  'aqide  nemam  problema  ni  sa 
jednim citatom učenih koji su došli do mene, pogotovo ne sa onima koje navode 
vođe sekte kojima odgovaram i oni od kojih oni prenose. Allahulmuste’an! 
   EBU MUHAMMED 51 
 
52  ODBRANA OSNOVE DINA I ŠEJHUL‐ISLAMA OD TVRDNJI NOSIOCA NEZNANJA 
ZNAČENJE DEFINICIJE (HADD) ISLAMA I ASLUD‐DINA U 
  TEKSTOVIMA OBJAVE I KOD ŠEJHUL‐ISLAMA IBN TEJMIJJE 
 

 Ostala značenja aslud‐dina u govoru učenih 
 Vjerski dokazi iz medinskog perioda 
 Dokaz iz sunneta Allahovog Poslanika 
 Metode ukazivanja pojmova na značenja 
 Šehadet tevhida i metode ukazivanja na značenje 
 Šehadet tevhida putem sve tri metode ukazivanja ukazuje na sav aslu dinil 
islam 
 Uopštene skretnice u pogledu praktičnog tevhida 
 Pojam 'ibadet se u terminologiji učenjaka koristi u dva značenja 
 Međusobna uzročna povezanost između vanjštine i srca 
 O jedinkama velikog širka putem kojih se obožava tagut 
 Moguće je da neke osobe koriste pojam „veliki širk“ i „'ibadet“ u značenjima 
kalupa i oblika velikog širka i 'ibadeta drugom mimo Allaha, a ne u njihovom 
suštinskom značenju u vjeri 
 Terminologija Dr. El‐Qarnija u knjizi „Davabitut‐Tekfir“ 
 O „tekfiru onoga koji ne tekfiri“ 
 Značenje „sveobuhvatnog tekfira“ u riječima učenjaka da've 
 Posljedice pogrešnog shvatanja pojma „sveobuhvatni tekfir“ 
 Odricanje od suštinskog velikog širka 
 Odricanje od svake jedinke taguta i kufr u nju ukazuje na odricanje od svake 
jedinke suštinskog velikog širka i kufr u njega 
 Ibn 'Usejmin i opravdanje neznanjem u velikom širku 
 Značenje pojmova kategorija ili rod, vrsta i jedinka i pobijanje protivničkih 
šubhi 
 Ne smije se praviti razlika između vrsta i jedinki istog roda 
 Čak se i novotari slažu da se ne smije praviti razlika između jedinki i vrsta 
bilo kojeg roda koje imaju istu suštinu 
 Primjena pravila o vrsti i jedinkama istog roda na osnovu dini islama 
 Primjena temelja iz govora Ishaqa sina ’Abdurrahmana 
 Vjerski dokazi ukazuju na odricanje od svakog velikog širka i svakog mušrika 
tekstualnom i semantičkom sveobuhvatnošću 
 Oni koji kažu da u aslud‐din ulazi samo odricanje od kategorije ili roda nam 
moraju objasniti značenje kolektivne slike „kategorije“ velikog širka i taguta! 
 Sveobuhvatno kolektivno značenje „kategorije“ velikog širka, taguta i 
mušrika 
  EBU MUHAMMED 53 

3. Značenje definicije (hadd) islama i aslud-dina


u tekstovima Objave i kod šejhul-islama Ibn
Tejmijje
 
  Svaki  musliman  i  učenik  treba  znati  da  se  sa  pojmom  haddul‐islam,53  tj. 
definicija islama kod učenjaka islama želi ukazati na minimalan opis sastavljen od 
riječi i djela koji sačinjava suštinu osnove dini islama iz kojeg se dobija ime islama 
u Allahovoj vjeri i bez kojeg nema tevhida niti ulaska u Džennet.  
  Kada kažemo „riječi i djela“ mislimo na unutrašnje i vanjske riječi i djela, tj. 
na uvjerenja i djela srca i govor jezikom i rad udovima. Po prioritetnom mišljenju 
ostavljanja ulaze u djela, inšaAllah, a ako neko kaže da ostavljanja ne ulaze u djela 
on  će  u  definiciji  spomenuti  dodatak  ostavljanja  riječi  i  djela  koje  se  ne  mogu 
sastati sa osnovom dini islama.  
  U  opisu  aslu  dinil‐islama  učestvuju  najveći  griješnici  muslimana  i  najbolji 
vjernici,  jer  je  to  onaj  opis  bez  kojeg  islam  ne  postoji,  a  sve  ispod  njega  je 
nevjerstvo  u  Allaha.  Dakle,  učenjaci,  pored  ostalih  upotreba,  u  osnovi  koriste 
pojam aslu dinil‐islam i haddul‐islam za minimalan opis sastavljen od riječi i djela 
koji sačinjava suštinu osnove islama kojom čovjek zaslužuje ime islama i ulazak u 
Džennet ako umre na tome ili ulazak u Džehennem i vječni ostanak u njemu ako 
umre na suprotnom, da Allah sačuva! Ovo značenje je predmet naše knjige.   
  U  vezi  ovoga  sam  na  lancu  predavanja  o  tehakumu  citirao  riječi 
'Abdulmedžida  Eš‐Šazilija  iz  knjige  „Haddul‐islam  ve  haqiqatul‐iman“  gdje 
govoreći o ulasku praktičnog tevhida u aslud‐din na 383. str. kaže: 

 ‫ﳑﻦ‬ ‫ﻟﻐﲑﻩ‬ ‫ﻳﺘﺤﻘﻖ‬ ‫وﻻ‬ ‫ﻓﺎﺟﺮا‬ ‫أو‬ ‫ﻛﺎن‬ ‫ﺑﺮا‬ ‫ﻣﺴﻠﻢ‬ ‫ﻛﻞ‬ ‫ﰲ‬ ‫وﻳﺘﺤﻘﻖ‬ ‫ﻛﻠﻬﻢ‬ ‫اﳌﺴﻠﻤﻮن‬ ‫ﻓﻴﻪ‬ ‫ﻳﺸﱰك‬ ‫أﻣﺮ‬ ‫اﻟﺪﻳﻦ‬ ‫وأﺻﻞ‬
   .‫اﻟﻄﻮاﻏﻴﺖ‬ ‫ﻳﻌﺒﺪ‬
„Aslud‐din je stvar u kojoj učestvuju svi muslimani i koja se ostvaruje kod svakog 
muslimana,  bio  časan  ili  griješan,  a  ne  ostvaruje  se  kod  drugih  od  onih  koji 
'ibadete tagutu.“ 
  Kada  dođe  vrijeme  za  to,  vidjećeš  da  je  Eš‐Šazili  praktični  dio  tevhida  koji 
ulazi  u  aslud‐din  sveo  na  tevhid  Allaha  u  hukmu  (zakonu),  tevhid  Allaha  u 
obredima i tevhid Allaha  u vilajetu, tj. lojalnosti prema Njemu kroz vezanost  za 
                                                            
53
 Definicija ili granica islama. 
 
54  ODBRANA OSNOVE DINA I ŠEJHUL‐ISLAMA OD TVRDNJI NOSIOCA NEZNANJA 

Njega  Njegovom  vjerom  iz  čega  proizilazi  ljubav  i  mržnja  u  ime  Njega  i  Njegove 
vjere. 
 

3.1 Ostala značenja aslud-dina u govoru učenih 


  Napominjem  da  se  pojmom  aslud‐din  u  govoru  učenjaka  ponekad  nazivaju 
stvari koje ne ulaze u prethodno značenje već su u oblasti temelja vjere (usulud‐
din) i stvari koje se ne znaju osim Objavom. 
  Primjer  za  to  su  propisi  oko  kojih  su  se  složili  svi  vjerovjesnici, 
'alejhimusselam,  poput  zabrane  bluda  i  razvrata,  nepravde  i  laganja,  lažnog 
svjedočenja i ispoljavanja dina (izharud‐din) i slično. Tada kažu da je to aslud‐din u 
smislu da su se svi vjerovjesnici složili u njihovoj propisanosti, a ne u smislu da je 
nevjernik onaj koji nešto od toga ne zna i da nema opravdanja u neznanju, kao što 
je to slučaj u prvom značenju aslud‐dina kojeg se tiče naš govor.  
  Na  tu  činjenicu  ukazao  je  'Ali  El‐Hudajr,  da  mu  Allah  popravi  stanje,  na 
početku  knjige  „Odjeljak  (džuz')  o  aslu  dini  islama  ‐  Tevhid  i  Poslanica„  u  kojoj 
govori  o  aslud‐dinu,  gdje  je  iz  govora  Ibn  Tejmijje  naveo  značenja  u  kojima 
neznalica može biti opravdan.  
  Kada je prenosio taj govor El‐Hudajra u svojim odgovorima na net‐u i slično, 
Bilibani nije skrenuo ljudima pažnju na tu činjenicu, niti je neznalica shvatio da je 
u  govoru  'Alija  El‐Hudajra  dokaz  da  je  tehakum  samo  Allahu  i  ostavljanje 
tehakuma šejtanskim poslanicima od taguta od aslud‐dina, jer će svakom čovjeku 
u kaburu biti postavljena tri pitanja: „Ko je tvoj Bog?“, „Ko je tvoj vjerovjesnik?“ i 
„Koji  je  tvoj  din?“  A  ovaj  din  je  predanost  Allahu  s  tevhidom  što  podrazumijeva 
pridržavanje samo Njegovog dina, nutrinom i vanjštinom. Allahulmuste'an! 
  Da je ovaj sijač nereda imao imalo stida i veze sa Uzvišenim Allahom shvatio 
bi da tevhidul‐hakimijje, s obzirom da ulazi pod sve tri vrste tevhida Allaha kao i 
pod  tevhid  Poslanika,  .,  u  slijeđenju  (tevhidul‐muta'be'ah)  i  da  se  Allahov  din 
ogleda  u  pridržavanju  samo  Njegovog  šerijata,  ulazi  pod  ova  tri  pitanja,  koja  će 
čovjeku biti postavljena u kaburu. Ko je tvoj Bog? Ko je tvoj Poslanik? Koji je tvoj 
din? 
  Zbog toga što onaj koji sebe ili drugog riječju ili djelom učini sudijom mimo ili 
uz Allaha, ili ne dao Allah, pridržava se (jeltezim) zakona šejtanskih poslanika, koji 
najčešće  oponašaju  Allahove  propise,  nije  ostvario  značenje  tevhida  Allaha  u 
hukmu.  Većina  slijepih  sljedbenika  i  bolesnih  srca  je  nasjela  na  laži  Bilibanija  i 
  EBU MUHAMMED 55 

Nusreta  pored  očitih  dokaza  i  nakon  dugogodišnjeg  slušanja  dersova  o  tevhidu, 


imanu  i  kufru,  i  to  onda  kada  je  došlo  do  kolizije  između  vjerovanja  u  Allaha  i 
vjerovanja u „voljene“. Da Allah sačuva! 
  Na pitanje „Šta je to aslud‐din i šta ulazi u aslud‐din?“, Bilibani, nakon što je 
naveo  citate  učenjaka  koji  govore  protiv  njegovih  laži,  jer  se  u  njima  spominje 
ulazak ostavljanja širka u aslud‐dina a tehakum tagutu je veliki širk, sijač nereda 
po zemlji ,navodi54 riječi 'Alija Hudajra: 
„Kaže dalje šejh Ali Hudajr u poglavlju kako spoznajemo šta je asl islama (tj. aslud‐
din op. prev):  
Spoznajemo aslu el islam na osnovu sljedećih stvari:  
1.  Da  su  sve  vjere  složile  na  njemu.  Kaže  Uzvišeni:  „A  mi  prije  tebe  nijednog 
Poslanika  nismo  poslali  a  da  mu  nismo  objavili:  Nema  drugog  boga  osim  Mene 
zato mene obožavajte“ (Zatim je šejh spomenuo još par ajeta: Šura 13, Bekare 131 
i druge ajete).  
2. Spoznajemo na osnovu toga što je to prvi vadžib (zatim je šejh spomenuo hadis 
Mu'aza  kada  ga  je  Poslanik  poslao  u  Jemen  jer  u  hadisu  stoji  da  prvo  u  što  ih 
Mu'az treba pozvati jeste obožavanje Allaha).  
3. Na osnovu toga što je to prvo što se traži od čovjeka (zatim je šejh spomenuo 
hadis:  „Naređeno  mi  je  da  se  borim  protiv  ljudi  sve  dok  ne  posvjedoče  da  nema 
drugog boga sem Allaha i da je Muhammed njegov rob i Poslanik“. A prisjeti se da 
je gore šejhul islam rekao da su dva šehadeta aslud‐din).  
4.  Spoznajemo  isto  tako  na  osnovu  toga  što  je  to  prva  stvar  u  Islamu.  Kaže 
Uzvišeni: „O  ti pokriveni ustani i opominji (a  nema sumnje da se  ovdje opomena 
odnosi na opomenu činjenja širka op. prev), i Gospodara svog veličaj (tj. Obožavaj 
Allaha op. prev), svoje haljine očisti i kumira se kloni.“ (Sve ovo, dakle, ukazuje da 
Uzvišeni  ovdje  naređuje  da  se  Allah  obožava  i  da  se   ostavi  obožavanje  kipova  i 
bilo čega drugog mimo Allaha a to je aslud‐din op. prev)  
5. Spoznajemo na osnovu onoga što je bilo u mekanskom periodu (a poznato je 
da  je  u  mekanskom  periodu  bio  poziv  u  tevhid  i  ostavljanje  širka   a  to  je  opet 
aslud‐din. Zatim je šejh ovdje spomenuo riječi šejhul islama oko stvari koje je Allah 
zabranio u svakom šerijatu a od njih je širk).  

                                                            
54
Njihove izreke i pisarije prenosim najčešće bez ispravljanja greški koje su u njima. 
 
56  ODBRANA OSNOVE DINA I ŠEJHUL‐ISLAMA OD TVRDNJI NOSIOCA NEZNANJA 

6. Na osnovu onoga o čemu će rob biti upitan u kabru (zatim je šejh spomenuo 
hadis Bera ibn Aziba o pitanju dva meleka u grobu: „Ko je tvoj gospodar, koja je 
tvoja  vjera  i  ko  je  tvoj  poslanik.“ (Završen  citat  šejha  Alija  Hudajra  iz  njegove 
knjige Aslu dinil islam).  
Ovo je dakle definicija šejhul islama i uleme Nedžda a sve ove definije iako različite 
u  formi  ipak  su  iste  u  suštini  i  dopunjavaju  i  pojašnjavaju  jednu  drugu  a  Allah 
najbolje zna.  
Što  se  tiče  toga  da  li  čovjek  ima  opravdanja  u  aslud‐dinu  mislim  da  je  kroz 
definicije  ove  uleme  jasno  i  da  nema  potrebe  za  odgovorom.  Stim  što  se  mora 
napraviti razlika između osobe koja pobrka u definiciji aslud‐dina a sama pri sebi 
ima  aslud‐din  i  između  osobe  koja  pri  sebi  nema  aslud‐dina.  Prva  osoba  se  ne 
tekfiri šta više vidio si da šejh Abdurrahman spominje da je neka ulema pogriješila 
u tom pojmu, tj. shvatanju aslud‐dina.  
Dakle to je aslu din. Kao što vidis šejhul islam nije u aslu din spomenuo odricanje 
od  mušrika  ili  tekfir  mušrika  itd.  Normalno  to  ne  znači  da  takva  stvar  ne  može 
izvesti iz vjere ali je razlika u tome što se kod ove zadnje stvari može uzeti u obzir 
neznanje, tevil, i tome slično. Dok kod prve stvari tj. kod aslu dina to se ne uzima u 
obzir. Onaj ko ne ostvari aslu din takav nije vjernik i ne uzima se u obzir sebeb radi 
kojeg nije ostvario aslu din.  
A Allah najbolje zna.  
Odgovorio: prof. Idriz Bilibani“ 
  Ovo  je  odgovor  sijača  nereda!  Ostavio  sam  ga  u  originalnoj  formi  i  nisam 
ispravljao gramatičke, pravopisne i ostale greške a masnim slovima sam ukazao na 
važne dijelove. Iz svega vidiš da magarac ne smatra da je pridržavanje šejtanskog 
zakona  veliki  širk,  ili  da  je  suđenje  šejtanskim  zakonom  ili  tehakum  njemu  veliki 
širk, i da to sve ne ruši tevhid Allaha, jer glupak i njegova braća se neumorno bore 
da dokažu da „tehakum nije od aslud‐dina“. Allahulmuste’an! 
  Druga  stvar,  sijač  nereda  kaže  da  „odricanje  od  mušrika  i  tekfir  mušrika  ne 
ulazi u aslud‐din“ pored toga što je citat prenio iz knjige „Džuz' o aslu dinil‐islama 
– Tevhid i Poslanica„ u kojoj Hudajr spominje da u  aslud‐din ulazi mržnja prema 
tagutima, mušricima, mustekbirima i neprijateljstvo prema njima. Zatim spominje 
dva stepena u pogledu tekfira:  
a) Negacija njihovog islama; 
  EBU MUHAMMED 57 

b) Njihov tekfir kufrom koji za sobom povlači kaznu. Navodi opšte poznate citate 
učenjaka da've o razlici između negacije islama i tekfiru kufrom koji za sobom 
povlači kaznu te da je moguće da neko u zadnjem pogriješi.  
  Iz  svega  toga  razumiješ  da  je  'Ali  El‐Hudajr  negaciju  islama  tagutima, 
mušricima i mustekbirima uvrstio u aslud‐din!55 Međutim, smutljivci i sljedbenici 
strasti vide samo ono što im odgovora makar ih to isto lično proklinjalo. Od stvari 
koje  su  bile  zabranjene  još  u  mekkanskom  periodu  su  „tajni  i  javni  razvrat  i 
nasilje“  pored  širka  i  govora  o  Allahovoj  vjeri  bez  znanja.  Tajni  i  javni  razvrat  i 
nasilje  nisu  stvari  čije  neznanje  ili  počinjenje,  ne  dao  Allah,  se  ne  može  nikad 
sastaviti sa aslud‐dinom.  Isto tako iz riječi ovog sijača nereda proizilazi da ulaskom 
u  islam  na  samom  početku  i  kod  prihvatanja  šehadeta  tevhida,  muslimani  nisu 
negirali  islam  nemuslimanima,  štaviše,  da  to  nisu  radili  u  čitavom  mekkanskom 
periodu! 
  Ako ahmak kaže da jesu, nećemo ga pitati od kojeg momenta su to radili, da 
Allah sačuva nesreće, već ga pitamo zašto to nije uvrstio u aslud‐din? Ako kaže da 
je negacija islama nemuslimanima poput „tajnog i javnog razvrata i nasilja“ ostaje 
da  se  upita  zašto  nije  ukazao  na  razliku  između  dva  značenja  u  kojima  se  koristi 
aslud‐din? Zar je pravednom čovjeku potreban dodatan dokaz da shvati smjelost 
ovog stvorenja protiv vjere i nepravdu koju je nanio tevhidu i da'vi u njega i da se 
radi o bolesniku koji kao papagaj prenosi tuđe riječi a razumije ih kao...? 
  Kada  sam  prvi  put  sa  ovom  osobom  pričao  na  PalTalku,  vidio  sam  da  je 
neznalica  i  da  ne  zna  islam,  a  to  sam  jednom  prilikom  rekao  jednom  „njihovom 
albancu“  koji  mi  je  nakon  što  sam  mu  rekao  da  je  džahil  rekao  da  sam  „tagut“ 
usljed  čega  je  Bilibani  izgubio  kontrolu  nad  sobom  i  počeo  svoju  klovn‐hajku 
protiv  islama  i  muslimana  i  javno  dokazao  i  potvrdio  moje  uvjerenje  da  ne  zna 
islam.  
  Govorio  je  da  kufr  u  taguta  ne  ulazi  u  aslud‐din  i  bestidno  se  razbacivao 
tražeći  govor  „makar  jednog  učenjaka“  koji  jasno  ukazuje  da  je  kufr  u  taguta  od 
aslud‐dina  a  on  je  „uz  sebe  imao  sve  učenjake“  u  toj  mes'eli,  pa  je  to  poslije 
popravio i umalo ga nije uradio, da bi još uvijek i to nakon dvije godine ostao da 
tumara u svom neznanju i nepravdi i da ga njegove riječi lično proklinju gdje god 
se čuju i pojave. Sve do sada navedeno je samo djelić primjera za jad i bezobrazluk 
ove osobe. Dovoljan nam  je Allah i divan je  On Zaštitnik! Za čuditi se je kako  su 
„neki  ljudi“  dozvolili  sebi  da  budu  „braća“  i  u  „istom  saffu“  sa ovim  uništivačem 
islama pod imenom tevhida i odbrane učenjaka i mudžahida! 
                                                            
55
  Na puno mjesta  ’Ali El‐Hudajr spomenute stvari naziva temeljima tevhida koji sačinjavaju njegovu osnovu, a 
neke od njih ćemo navesti u ovoj knjizi, inšaAllah. 
 
58  ODBRANA OSNOVE DINA I ŠEJHUL‐ISLAMA OD TVRDNJI NOSIOCA NEZNANJA 

Nastavimo s našom temom! 
  Može se takođe primjetiti da neki učenjaci pojam aslud‐din ponekad koriste 
za opise za koje se u određenim situacijama veže propis pravnog, tj. vanjštinskog 
islama,  u  smislu  ako  osoba  ne  ispolji  te  opise  presuđuje  joj  se  da  je  kafir  u 
vanjštini, što ne znači da mora biti kafir u suštini ako je ostvario aslud‐din u prvom 
smislu.  Primjer  za  to  su  potlačeni  muslimani  koji  žive  u  nevjerničkim  državama 
(dijarima)  i  nisu  u  stanju  da  ispoljavaju  svoj  din,  kojima  se  u  vanjštini  presuđuje 
propisom nevjerničke države i zajednice sa aspekta uopštenosti. 
  To  možemo  naći  u  fetvi  šejha  Hameda  b.  'Atiqa  i  drugih  učenjaka  tevhida. 
Risala šejha Muhammeda „Aslu dini islama i Njegov stub“ koju sam protumačio u 
lancu  predavanja  se  tiče  upravo  ove  mes'ele.  Ja  sam  tokom  predavanja 
neprestano  skretao  pažnju  na  razliku  između  mes'ele  ostavljanja  ispoljavanja 
vjere i mes'ele rušenja aslud‐dina, iako je ispoljavanje vjere bilo uvjet za dobijanje 
imena aslud‐dina u vanjštini u posebnom značenju, i to je, elhamdulillah, jasno.  
  Međutim,  neki  siromasi  nisu  ni  čekali  da  počnem  sa  predavanjima  a  već  su 
počeli sa kanonijadom fitni i laži po meni  i po menhedžu tevhida, da Allah sačuva, 
a možda su tek nekad kasnije saznali i naučili o čemu se radi, i u kojim značenjima 
šejh  i  njegovi  unuci  koriste  pojam  aslud‐dina,  kao  što  su  mnoge  druge  mes'ele 
učili  postepeno.  Ali  bolje  ikad  nego  nikad!  Dakle,  u  ovoj  knjizi  koristim  pojam 
aslud‐din  u  značenju  minimalnog  opisa  sastavljenog  od  riječi  i  djela  iz  kojeg  se 
uzima i dobija ime i opis islama kod Allaha, dželle ve 'ala, i bez kojeg nema spasa 
na  ahiretu.  Pitanje  pravnog  islama  pojedincu  je  skroz  druga  mes'ela  i  u  osnovi 
nema veze sa našom.  
  Svaki  musliman  i  ozbiljan  student  treba  da  vjeruje  da  je  tevhid  Allaha  i 
ostvarenje osnove vjere najvažnija stvar dini islama, i da sve ostalo ne koristi bez 
postojanja  osnove,  i  da  je  Allah  u  Svojoj  Knjizi  i  na  jeziku  Poslanika,  .,  u 
potpunosti objasnio njegovo značenje na način kojeg može shvatiti obični beduin i 
učenjak. Poslanik  ., kaže da je sura El‐Ikhlas trećina Kur'ana. To zato što trećina 
Kur'ana  govori  o  tevhidu  i  aslud‐dinu  koji  je  Allahovo  pravo,  druga  o  pravima 
tevhida  a  ona  su  detaljni  propisi  islama,  i  treća  koja  govori  o  vjernicima  i 
nevjernicima, njihovim stanjima na dunjaluku i na ahiretu. 
A aslu dinil islam se djeli na dva djela: 
a) Opšti aslu dinil islam na kojeg ukazuju riječi la ilahe illallah i 
b) Posebni  aslu  dinil  islam  na  kojeg  ukazuje  šehadet  Muhammedun  Resulullah 
uz prvi dio šehadeta.  
  EBU MUHAMMED 59 

  Dakle, imamo opšti i posebni aslu dinil‐islam! Prvi se tiče onoga čime su došli 
svi  vjerovjesnici  Allaha,  a  posebni  islam  se  od  opšteg  razlikuje  u  detaljnim 
propisima  i  zakonima  koji  se  mogu  razlikovati  od  vjerovjesnika  do  vjerovjesnika, 
ali  je  srž  njihove  vjere  ista  i  opšti  aslud‐din  kao  i  mnogi  propisi  Uzvišenog 
Gospodara  su  nepromjenjivi  od  Adema,  'alejhisselam,  prvog  čovjeka  i 
vjerovjesnika  do  Muhammeda,  .,  zadnjeg  poslanika  i  pečata  vjerovjesnika  i 
prvaka među Ademovom djecom. 
  Stvari  i  propise  mimo  aslud‐dina  u  pogledu  kojih  postoji  konsenzus  među 
vjerovjesnicima učenjaci nekad takođe nazivaju opštim islamom zbog toga što su 
svi vjerovjesnici došli s njima. Ti moraš imati na umu razliku između osnove dini 
islama bez koje nema islama niti spasa kod Allaha i pitanja poput vjerovanja da je 
blud i lažno svjedočenje haram i slično.  
  U  Allahovoj  Knjizi  i  Sunnetu  Njegovog  Poslanika,  .,  nalazimo  pojašnjenje 
ovog  značenja  od  početka  njegove  misije  do  kraja  života.  U  suri  El‐Muddeththir, 
koja je objavljena na samom početku poslaničke misije, Allah naređuje Poslaniku, 
., da se kloni idola i da veliča samo Allaha. 

ِ
﴾٥﴿ َ َ‫﴾ َوﺛِﻴَﺎﺑ‬٣﴿ ‫ﻚ ﻓَ َﻜﺒﱢـ ْﺮ‬
‫﴾ َواﻟﱡﺮ ْﺟَﺰ ﻓَ ْﺎﻫ ُﺠ ْﺮ‬٤﴿ ‫ﻚ ﻓَﻄَ ﱢﻬ ْﺮ‬ َ ‫﴾ َوَرﺑﱠ‬٢﴿ ‫﴾ ﻗُ ْﻢ ﻓَﺄَﻧْﺬ ْر‬١﴿ ‫ﻳﺎ أَﻳـﱡ َﻬﺎ اﻟْ ُﻤ ﱠﺪﺛـﱢُﺮ‬
„O ti, pokriveni!  ﴾1﴿ Ustani i opominji!  ﴾2﴿ I samo Gospodara svog veličaj!  ﴾3﴿ I 
haljine svoje očisti! ﴾4﴿ I „rudžza“ se kloni! ﴾5﴿56 

Šta sve se razumije iz ovih ajeta?! 
  Mufessiri  navode  da  se  sa  riječu  „rudžz“  ovdje  misli  na  idole  i  kipove. 
Naravno to je sve obuhvaćeno pojmom tagut i pod njega ulazi sve što ulazi pod 
značenje  pojma  tagut,  bez  obzira  da  li  se  radi  o  živim  bićima  ili  predmetima. 
Pojam  „idol“  obuhvata  zakone  šejtanskih  poslanika  i  one  koji  njima  sude  poput 
taguta hukma, vračara i slično.  
  Kao što u ajetu imamo negaciju i potvrdu, i to je tevhid. Naredba klonjenja 
„kumira“  kako  prevodi  Korkut,  tj.  idola  i  kipova  odnosno  taguta  je  negacija  (la 
ilahe) a naredba veličanja samo Allaha je potvrda (illallah). Potvrda nije ispravna 
bez negacije, koju je Allah propisao da bi se ostvario tevhid kao što negacija nije 
ispravna  bez  potvrde,  a  oba  rukna  su  međusobno  povezana  vjerskom 
neminovnom  uzročnom  povezanošću.  Zbog  toga  se  u  islamu  ne  kaže  da  neko 
vjeruje u Allaha osim ako je ostvario kufr (nevjerstvo) u taguta niti se kaže da je 
neko ostvario kufr u taguta osim ako vjeruje u Allaha! 
                                                            
56
 Sura El‐Muddeththir (74) 1‐5 
 
60  ODBRANA OSNOVE DINA I ŠEJHUL‐ISLAMA OD TVRDNJI NOSIOCA NEZNANJA 

  Iz ovog ajeta se razumije da je samo din Allaha ispravan a da je din „rudžza“ 
drugi din, i da se samo Allah smije veličati a da se o „rudžz“ mora imati najgore 
mišljenje, jer stoji nausprot „veličaj“, tj. uradi kufr (nevjerstvo) u „rudžz“, a uraditi 
kufr  u  nekoga  je  najveći  vid  kidanja  veze  i  to  je  ono  što  Allah  hoće  kada  su  u 
pitanju lažni gospodari i božanstva zadovoljni onim na čemu su njihovi robovi! 
  Iz ajeta se takođe razumije da nisu isti oni koji veličaju samo Allaha i oni koji 
su odbili da veličaju Allaha ili uz Njega veličaju „rudžz“ i da oni nisu na Allahovom 
dinu!  Ovo,  vallahi,  shvata  svako  osim  čovjeka  kome  je  Allah  zapečatio  srce  i 
oslijepio  ga  pred  svjetlom  Objave.  Da  Allah  sačuva!  Ako  bi  ovim  ajetom  htio  da 
definišem  aslud‐din  rekao  bih  da  je  aslud‐din  napuštanje  „rudžza“  i  veličanje 
samo Allaha, i elhamdulillah. Nisu mi potrebne riječi ni ovoga niti onoga, jer sam 
definisao aslud‐din riječima mog Gospodara i Njegovog Poslanika.  
  Kao  što  u  ajetu  imamo  sve  vrste  srčanih  'ibadeta  iz  kojih  rezultira  značenje 
„veličanja Allaha“, poput ljubavi, straha, strahopoštovanja, oslonca i slično a one 
su obavezan rezultat ispravne spoznaje Uzvišenog. Sve to vjerski nije ispravno bez 
ostvarenja suprotnog u negaciji la ilahe. Što znači da osoba mora mrzeti „rudžz“ i 
one  koji  njih  veličaju,  ne  plašiti  se  njih  mimo  Allaha  u  onome  što  ne  može  osim 
Allah,  tj.  ne  pridružiti  ih  Allahu  u  onom  što  je  od  Njegovih  prava  od  kojih  je 
„veličanje“  koje  ima  osnovu  u  srčanom  uvjerenju  i  'ibadetima.  Prije  svega  toga 
vjerovanje  da  je  Allah  savršen  i  da  samo  On  zaslužuje  da  bude  obožavan 
„veličanjem“ a da „rudžz“ nemaju učesništvo u Allahovim specifikama.  
Rekao je šejhul‐islam: 

‫ﺗﻨﺎزع اﻟﻨﺎس ﰲ اﻷﻣﺮ ﺑﺎﻟﺸﻴﺊ ﻫﻞ ﻳﻜﻮن أﻣﺮا ﺑﻠﻮازﻣﻪ؟ وﻫﻞ ﻳﻜﻮن ﻴﺎ ﻋﻦ ﺿﺪﻩ؟ ﻣﻊ اﺗﻔﺎﻓﻬﻢ ﻋﻠﻰ أن ﻓﻌﻞ‬
...‫اﳌﺄﻣﻮر ﻻ ﻳﻜﻮن إﻻ ﻣﻊ ﻓﻌﻞ ﻟﻮازﻣﻪ وﺗﺮك ﺿﺪﻩ‬

„Ljudi se razilaze u pogledu toga da li naredba nečega biva naredbom za ono što iz 
nje  neminovno  proizilazi  (levazim)?  Da  li  je  ona  zabrana  suprotnog?  Uz  njihovu 
saglasnost  da  obavljanje  naređenog  neće  biti  ostvareno  osim  uz  obavljanje 
onoga što iz njega putem neminovne uzročne povezanosti proizilazi (levazima) i 
ostavljanje njemu suprotnog“.57 
  Znači,  učenjaci  usula  se  razilaze  da  li  je  „emr“,  tj.  naredba  nečega  zabrana 
njoj  suprotnoga  i  naredba  onoga  što  iz  nje  neminovno  proizilazi  (levāzim)  iako 
nisu izričito spomenuti? Kao ukazivanje broja „4“ na parnost (parni broji) ili broja 
„3“  na  neparnost.  Ili  ukazivanja  pojma  „čovjek“  na  to  da  nije  nešto  drugo  mimo 
                                                            
57
 „Medžmu'ul‐Fetava“ 10/253 
  EBU MUHAMMED 61 

čovjeka  poput  slona  na  primjer,  ili  da  je  stvoren  i  da  ima  Stvoritelja  i  slično.  Ili 
poput ukazivanja pojma sto ili krevet na uzdignutost iznad zemlje, ili pojma krov 
na stubove i zidove kuće bez kojih krov ne može postojati, ili rečenice „dva plus 
dva je...“ na četvorku iako ona nije izričito spomenuta, itd.  

Isto  tako  aslud‐din  se  može  razumjeti  iz  riječi  Poslanika,  .,  koje  prenosi 
Imam Muslim od 'Amra ibn 'Abese Es‐Sulemija, /, gdje 'Amr kaže: 

ِ ٍ ٍ ِ ِ ِ ْ ‫ُﻛْﻨﺖ وأَﻧَﺎ ِﰱ‬


‫ﺖ‬ُ ‫ﱠﻬ ْﻢ ﻟَْﻴ ُﺴﻮا َﻋﻠَﻰ َﺷ ْﻰء َوُﻫ ْﻢ ﻳَـ ْﻌﺒُ ُﺪو َن اﻷ َْوﺛَﺎ َن ﻓَ َﺴﻤ ْﻌ‬ ُ ‫ﺿﻼَﻟَﺔ َوأَﻧـ‬ َ ‫ﱠﺎس َﻋﻠَﻰ‬ َ ‫اﳉَﺎﻫﻠﻴﱠﺔ أَﻇُ ﱡﻦ أَ ﱠن اﻟﻨ‬ َ ُ
ِ ِ ِ ِ ِ ِ
-‫ﺻﻠﻰ اﷲ ﻋﻠﻴﻪ وﺳﻠﻢ‬- ‫ﻮل اﻟﻠﱠﻪ‬ ِ
ُ ‫ﺖ َﻋﻠَْﻴﻪ ﻓَﺈ َذا َر ُﺳ‬ ُ ‫ت َﻋﻠَﻰ َراﺣﻠَِﱴ ﻓَـ َﻘﺪ ْﻣ‬ ْ ‫ﺑَِﺮ ُﺟ ٍﻞ ﲟَ ﱠﻜﺔَ ُﳜْﱪُ أ‬
ُ ‫َﺧﺒَ ًﺎرا ﻓَـ َﻘ َﻌ ْﺪ‬
ِِ ِ ِ
‫ﺖ َوَﻣﺎ‬ ُ ‫ ﻓَـ ُﻘ ْﻠ‬.«‫ﱮ‬‫ﺖ ﻗَ َﺎل »أَﻧَﺎ ﻧَِ ﱞ‬ َ ْ‫ﺖ ﻟَﻪُ َﻣﺎ أَﻧ‬ُ ‫ﺖ َﻋﻠَْﻴﻪ ﲟَ ﱠﻜﺔَ ﻓَـ ُﻘ ْﻠ‬ ُ ‫ﺖ َﺣ ﱠﱴ َد َﺧ ْﻠ‬ ُ ‫ُﻣ ْﺴﺘَ ْﺨﻔﻴًﺎ ُﺟَﺮءَاءُ َﻋﻠَْﻴﻪ ﻗَـ ْﻮُﻣﻪُ ﻓَـﺘَـﻠَﻄﱠْﻔ‬
‫ﺎن َوأَ ْن ﻳـُ َﻮ ﱠﺣ َﺪ‬ِ َ‫ﺼﻠَ ِﺔ اﻷَرﺣ ِﺎم وَﻛﺴ ِﺮ اﻷَوﺛ‬ ِ ِ‫ﻚ ﻗَ َﺎل »أَرﺳﻠَِﲎ ﺑ‬ ٍ ‫ ﻓَـ ُﻘ ْﻠﺖ وﺑِﺄَ ﱢ‬.«‫ﻧَِﱮ ﻗَ َﺎل »أَرﺳﻠَِﲎ اﻟﻠﱠﻪ‬
ْ ْ َ َْ َْ َ َ‫ى َﺷ ْﻰء أ َْر َﺳﻠ‬ َ ُ ُ َْ ‫ﱞ‬
  .«ٌ‫اﻟﻠﱠﻪُ ﻻَ ﻳُ ْﺸَﺮُك ﺑِِﻪ َﺷ ْﻰء‬
„Dok sam bio u vremenu džahilijeta vjerovao (dhann) sam da su ljudi u zabludi i da 
nisu  na  pravom  putu  ('ala  šej'in)  s  obzirom  da  'ibadete58  idolima.  Pa  sam  čuo  o 
nekom čovjeku u Mekki koji obaviještava o različitim stvarima, te sam odjahao do 
njega i zatekoh Allahovog Poslanika,  ., kako se krije, a njegov narod bijaše smio 
protiv njega. Kriomice sam ušao dok nisam došao do njega u Mekki, pa mu rekoh: 
„Ko si ti?“ „Ja sam vjerovjesnik!“, reče on. Rekoh: „Šta je to vjerovjesnik?“. „Allah 
mi  je  dao  poslanstvo!“  Rekoh:  „Čime  te  je  obavezao  (poslao)?“.  On  reče:  „Da  se 
održavaju rodbinske veze, rušenjem (lomljenjem) idola i da se Allah učini jedinim 
(juvehhedAllah) i da Mu se ništa ne pridružuje...“.59 
  Na početku da've u Mekki Poslanik,  ., je objašnjavao ljudima da je njegova 
vjera, na koju ga je Allah obavezao, da se Allah učini jedinim u  Svojim pravima i 
specifikama,  i  da  Mu  se  u  njima  niko  i  ništa  ne  pridružuje,  i  da  se  srcem  i 
vanjštinom sruši kult obožavanja lažnih božanstava mimo Allaha. U ovim riječima 
Poslanika, ., je objašnjen sav aslud‐din, iako neka slijepa srca to ne vide. Jednom 
rečenicom  u  kojoj  mu  je  objasnio  aslu  dinil‐islam  mu  je  objasnio  da  onaj  koji 
Allahu  pridružuje  nije  musliman  već  da  je  mušrik,  i  da  je  musliman  onaj  koji  je 
ostvario  tevhid  Allaha,  tj.  „činjenje  Allaha  jednim“  nasuprot  kojeg  stoji  opis 
„pridruživanja Allahu“.  

                                                            
58
  Pogledaj kako je ’Amr znao da je ono što rade mušrici ’ibadet a to je ono što ne znaju mnogi koji se pripisuju 
islamskom znanju i da’vi danas! 
59
 Sahih Muslim, br. 1967 (Šamilah) 
 
62  ODBRANA OSNOVE DINA I ŠEJHUL‐ISLAMA OD TVRDNJI NOSIOCA NEZNANJA 

  Zato je nemoguće da neko zna značenje islama i tevhida a da ne zna da islam 
i tevhid nestaju pojavom velikog širka, tj. pridruživanja Allahu i ovo je temelj za 
tekfir  mušrika,  tj.  uvjerenje  da  onaj  koji  obožava  nekog  drugog  mimo  Allaha  i 
Njemu ga pridružuje nije muvehhid u obožavanju Allaha, onaj koji je Allaha učinio 
jednim.  Ali  neki  ljudi  slijepih  srca  danas  imaju  šubhu  pa  kažu  da  se  ovo  tiče 
mušrika koji se ne pripisuju islamu, da nas Allah sačuva Svoje srdžbe i od neznanja 
koje  vodi  u  vječnu  kaznu!  To  što  oni  kažu,  na  njima  svojstven  način,  nije  rekao 
niko od muslimana.  
  Pogledaj u poglavlje o riddetu i vidjećeš da se od početka do kraja gradi na 
tekstovima  u  kojima  su  protefkireni  mušrici  koji  nemaju  Knjigu,  mušrici  Židova  i 
kršćana,  i  munafici  koji  se  pripisuju  islamu.  Pa  se  po  njihovoj  logici  mora  praviti 
razlika  između  kršćana  koji  vjeruje  da  je  Allah  jedan  od  trojice  i  čovjeka  koji  se 
pripisuje islamu a isto govori?! 
  Ja  ću  se  kasnije,  inšaAllah,  na  to  detaljnije  osvrnuti.  Ovdje  nam  je  cilj  da 
prikažemo aslud‐din na jednostavan način i to tekstovima Objave. Riječi učenjaka 
mogu doći tek nakon Allahovih i Poslanikovih,  ., riječi. U suri Ez‐Zumar, koja je 
objavljena  u  Mekki,  Allah  spominje  klonjenje  'ibadeta  tagutu  i  neprestanu 
predanost i 'ibadet samo Njemu (el‐inabeh), pa kaže: 
ِِ ِ ‫﴾ وأ ُِﻣﺮ‬١١﴿ ‫ﻗُﻞ إِ ﱢﱐ أ ُِﻣﺮت أَ ْن أ َْﻋﺒ َﺪ اﻟﻠﱠﻪ ﳐُْﻠِﺼﺎ ﻟَﻪ اﻟﺪﱢﻳﻦ‬
‫ﺎف‬
ُ ‫َﺧ‬ َ ‫﴾ ﻗُ ْﻞ إِ ﱢﱐ أ‬١٢﴿ ‫ﲔ‬ َ ‫ت ﻷَ ْن أَ ُﻛﻮ َن أَﱠوَل اﻟْ ُﻤ ْﺴﻠﻤ‬ ُْ َ َ ُ ً َ ُ ُْ ْ
ِ ِ ِ ِ ِ ِ ِ ٍ
‫ﺎﻋﺒُ ُﺪوا َﻣﺎ ﺷْﺌﺘُ ْﻢ ﻣ ْﻦ ُدوﻧﻪ ﻗُ ْﻞ‬ ْ َ‫﴾ ﻓ‬١٤﴿ ‫ﺼﺎ ﻟَﻪُ د ِﻳﲏ‬ ً ‫﴾ ﻗُ ِﻞ اﻟﻠﱠﻪَ أ َْﻋﺒُ ُﺪ ﳐُْﻠ‬١٣﴿ ‫اب ﻳَـ ْﻮم َﻋﻈﻴ ٍﻢ‬ َ ‫ﺖ َرﱢﰊ َﻋ َﺬ‬ ُ ‫ﺼْﻴ‬َ ‫إِ ْن َﻋ‬
‫﴾ َﳍُ ْﻢ ِﻣ ْﻦ ﻓَـ ْﻮﻗِ ِﻬ ْﻢ‬١٥﴿ ‫ﲔ‬ ُ ِ‫اﳋُ ْﺴَﺮا ُن اﻟْ ُﻤﺒ‬
ْ ‫ﻚ ُﻫ َﻮ‬ ِ ِ ِ
َ ‫ﻳﻦ َﺧ ِﺴُﺮوا أَﻧْـ ُﻔ َﺴ ُﻬ ْﻢ َوأ َْﻫﻠﻴ ِﻬ ْﻢ ﻳَـ ْﻮَم اﻟْﻘﻴَ َﺎﻣ ِﺔ أََﻻ َذﻟ‬
ِ ‫ﺎﺳ ِﺮ ﱠ‬
َ ‫ﻳﻦ اﻟﺬ‬ َ َ‫اﳋ‬
ِ ْ ‫إِ ﱠن‬
ِ‫ﱠ‬ ِ ِ ِ ِِ ُ ‫ﻚ ُﳜَﱢﻮ‬ ِ
‫ﻮت‬َ ُ‫اﺟﺘَـﻨَﺒُﻮا اﻟﻄﱠﺎﻏ‬ ْ ‫ﻳﻦ‬
ِ
َ ‫﴾ َواﻟﺬ‬١٦﴿ ‫ف اﻟﻠﱠﻪُ ﺑﻪ ﻋﺒَ َﺎدﻩُ ﻳَﺎ ﻋﺒَﺎد ﻓَﺎﺗﱠـ ُﻘﻮن‬ َ ‫ﻇُﻠَ ٌﻞ ِﻣ َﻦ اﻟﻨﱠﺎ ِر َوِﻣ ْﻦ َْﲢﺘِ ِﻬ ْﻢ ﻇُﻠَ ٌﻞ َذﻟ‬
ِ‫ﱠ‬ ِ ِ
‫ﻚ‬ َ ِ‫َﺣ َﺴﻨَﻪُ أُوﻟَﺌ‬ ِ
ْ ‫ﻳﻦ ﻳَ ْﺴﺘَﻤﻌُﻮ َن اﻟْ َﻘ ْﻮَل ﻓَـﻴَﺘﱠﺒِﻌُﻮ َن أ‬
ِ ِ
َ ‫﴾ اﻟﺬ‬١٧﴿ ‫وﻫﺎ َوأَﻧَﺎﺑُﻮا إ َﱃ اﻟﻠﱠﻪ َﳍُ ُﻢ اﻟْﺒُ ْﺸَﺮى ﻓَـﺒَﺸ ْﱢﺮ ﻋﺒَﺎد‬ َ ‫أَ ْن ﻳَـ ْﻌﺒُ ُﺪ‬
ِ ‫ﻚ ُﻫﻢ أُوﻟُﻮ ْاﻷَﻟْﺒ‬ ِ ِ‫ﱠ‬
   ﴾١٨﴿ ‫ﺎب‬ َ ْ َ ‫ﻳﻦ َﻫ َﺪ ُاﻫ ُﻢ اﻟﻠﱠﻪُ َوأُوﻟَﺌ‬ َ ‫اﻟﺬ‬
Reci:  „Meni  se  naređuje  da  'ibadetim  samo  Allahu,  čisto  ispovjedajući  din 
(poniznost)  samo  Njemu  ﴾11﴿  i  naređuje  mi  se  da  budem  prvi  musliman.“  ﴾12﴿ 
Reci:  „Ja  se  bojim  kazne  na  Velikom  danu,  ako  se  prema  Gospodaru  svom 
ogriješim.“  ﴾13﴿ Reci: „Samo Allahu 'ibadetim, iskreno Mu ispovjedajući din, ﴾14﴿ 
a vi, pored Njega, 'ibadetite  kome hoćete! Reci: „Stradaće, uistinu, oni koji na 
Sudnjem  danu  izgube  i  sebe  i  porodice  svoje.  Eto,  to  je  pravo  stradanje!“  ﴾15﴿ 
Nad njima će biti naslage vatre, a i ispod njih naslage; time Allah straši robove 
Svoje. „O robovi Moji, samo se Mene bojte!  ﴾16﴿ Za one koji se klone taguta, da 
  EBU MUHAMMED 63 

joj 'ibadete,60 i koji se Allahu vraćaju, njima su namijenjenje radosne vijesti, zato 
obraduj  robove  Moje,  ﴾17﴿  koji  Kur'an  slušaju  i  slijede  ono  najljepše  u  njemu: 
njima je Allah na pravi put ukazao i oni su pametni. ﴾18﴿61 

Šta se može razumjeti iz ovih ajeta?! 
  U ovim ajetima Uzvišeni Allah na početku objašnjava da je aslud‐din  'ibadet 
samo  Allahu  bez  primjese  pridruživanja  drugih  u  Njegovim  specifikama. 
Objašnjava  da  se  taj  din  zove  islam  i  da  je  onaj  koji  ga  je  ostvario  musliman. 
SubhanAllah! Ovo prvo je opšta definicija aslud‐dina koja je dovoljna svakom da 
shvati  Allahovu  poruku.  Uprkos  tome,  nakon  što  je  spomenuo  kaznu  onih  koji 
'ibadete  drugim,  pa  su  zbog  toga  mušrici  i  nisu  muslimani,  Uzvišeni  prelazi  na 
detaljno  objašnjenje  onoga  što  je  uopštio  u  prethodnim  ajetima  pa  spominje 
„klonjenje  'ibadeta  tagutu“  i  „stalno  vraćanje  Allahu  sa  'ibadetom  samo 
Njemu“.  
  Pa  se  na  osnovu  ovoga za aslud‐din  može reći da je on klonjenje 'ibadeta 
tagutu i stalni čisti 'ibadet samo Allahu bez primjesa širka. Ova definicija uzeta iz 
ajeta  koja  govori  o  tevhidu  u  'ibadetu  u  sebi  sadrži  ostale  vrste  tevhida  jer  se 
tevhidul‐'ibadeh  gradi  na  uvjerenju  da  je  Allah  savršeni  Gospodar,  Vladar  i 
Upravitelj, i da su šteta i korist samo u Njegovoj ruci, i da u Njegovim savršenim 
osobinama  na  koje  ukazuju  i  Njegova  Imena  nema  manjkavosti  u  bilo  kojem 
smislu  pa  zbog  toga  samo  On  zaslužuje  da  bude  Bog  i  da  se  samo  Njemu 
približava, i da se samo Njemu pokorava.  
  Ono na šta ova definicija na koju ukazuje šehadet LA ILAHE ILLALLAH putem 
neminovne  uzročne  povezanosti  (dilaletul‐iltizām)  ukazuje  jeste  da  onaj  koji 
'ibadetI tagutu i pridružuje ga Allahu nije onaj koji čisto 'ibadeti samo Allahu i čini 
Ga  jednim.  Odnosno  da  je  jedan  mušrik  a  drugi  musliman!  Pored  svega  toga 
neznalice  tvrde  da  šehadet  tevhida  ne  ukazuje  na  to  da  je  obožavaoc  taguta 
mušrik  a  obožavoc  samo  Allaha  musliman!!!  Teško  li  se  njima  zbog  njihove 
smjelosti! 
  Uvjetovanje klonjenja 'ibadeta tagutu za ostvarenje aslud‐dina se razumije iz 
činjenice  da  je  Allah  na  to  nadovezao  nagradu  a  na  suprotno  vječnu  kaznu.  U 
ovom  ajetu  se  spominje  tagut  'ibadeta  uopšteno,  a  u  taj  pojam  kao  i  u  pojam 
„rudžz“ ulaze tagut pokornosti i slijeđenja, tagut hukma i tagut rituala kojima se 
mušrici  njima  približavaju  da  bi  oni  od  njih  odagnali  štetu  ili  pribavili  im  korist, 

                                                            
60
 Ovo je bukvalan prijevod, a riječ tagut je ovdje došla u ženskom rodu.  
61
 Sura Ez‐Zumer (39) 11‐18 
 
64  ODBRANA OSNOVE DINA I ŠEJHUL‐ISLAMA OD TVRDNJI NOSIOCA NEZNANJA 

opisujući  ih  djelima  i  osobinama  koje  pripadaju  samo  Uzvišenom  i  Svetom  i 


obožavajući ih ritualima ('ibadetima) kao što se obožava Uzvišeni. 
  Obrati  pažnju  na  to  da  se  iz  riječi  „se  klone  taguta,  da  joj  'ibadete“  uzima 
negacija  islama  i  tevhida  taguta  i  onih  koji  mu  'ibadete.  Pa  neka  je  Allah  na 
pomoći!  Ovo  što  smo  rekli  u  pogledu  ovih  i  prethodnih  ajeta  se  kaže  kod  svih 
ostalih. Koliko je samo ovaj Kur'an jasan! Ali kada Allah nekom želi kušnju niko ga 
ne može sačuvati. 
  Zato  mi  vjerujemo  da  je  kufr  u  taguta  sa  svim  svojim  ruknovima  koji  se 
spominju  u  Kur'anu  i  Sunnetu  a  koje  nam  je  ulema  objasnila  uvjet  za  ispravnost 
rukna potvrde, i da je on rukn u cjelini suštine LA ILAHE ILLALLAH. Ako bismo rekli 
da  su  mržnja,  neprijateljstvo  i  negacija  islama  taguta  i  njihovih  robova  od 
lavazima a ne od ruknova, u tome se ne bi ništa promjenilo.  
  Kasnije ćemo objasniti da se tu samo radi o razilaženju u terminologiji; da li 
se neki opisi nalaze unutar samog šehadeta, tj. da li su njegovi ruknovi ili šehadet 
na njih ukazuje poput neminovne uzročne povezanosti (dilaletul‐iltizām) i da li je 
ova vrsta ukazivanja pojma na značenje (dilaletul‐iltizām), tekstualno ili razumsko 
ukazivanje na lavazime, tj. stvari na koje tim putem ukazuje i koje su neodvojive 
od  osnove  iz  koje  proizilaze  tako  da  njihov  nestanak  znači  nestanak  njihove 
osnove,  iz  čega  dolazi  pravilo  „zevalul‐lāzim  delil  'ala  zevalil‐melzum“,  tj. 
„nestanak lazima je dokaz nestanka osnove iz koje proizilazi“. 
  Zbog  svega  toga  vjerujemo,  govorimo  i  pozivamo  u  vjerovanje  da  kufr  u 
taguta znači odricanje od velikog širka i tagutijeta, i odricanje od taguta i njihovih 
robova,  tj.  vjerovanje  da  nisu  muslimani  i  to  se  u  poglavlju  aslud‐dina  o  kojem 
govorimo želi pojmom tekfir mušrika i taguta, koji se ponekad može upotrijebiti 
u  značenju  tekfira  kufrom  kazne,  a  ne  samo  u  pukoj  negaciji  islama.  Štaviše, 
pojam tekfir u govoru učenjaka se najčešće upotrebljava u značenju kufra koji za 
sobom  povlači  kaznu.  Pa  je  prvi  kufr  ono  što  je  suprotno  osnovi  dini  islama  i  s 
čime se aslud‐din ne može sastati a drugi kufr je suprotstavljanje poslanici bilo 
kojom vrstom nevjerstva! 
  Mi  smo  zbog  ovog  vjerovanja  haridžije,  neo‐haridžije,  ekstremisti  (gulati), 
psihopate,  slijepci,  zabludjeli  i  slično.  Molim  Allaha  da  popravi  stanje  Nusretu  i 
Bilibaniju, i svim ostalim koji ne shvataju neka pitanja dina! Amin! 
  Prije  neku  noć,  za  vrijeme  pisanja  ove  knjige,  subhanAllah,  čitah  suru  El‐
En'am, koja je mekkanska sura, i dođoh do ajeta: 
  EBU MUHAMMED 65 

‫ﱄ َﻫ َﺬا اﻟْ ُﻘ ْﺮآَ ُن ِﻷُﻧْ ِﺬ َرُﻛ ْﻢ ﺑِِﻪ َوَﻣ ْﻦ ﺑَـﻠَ َﻎ أَﺋِﻨﱠ ُﻜ ْﻢ‬ ِ ‫ي َﺷﻲ ٍء أَ ْﻛﺒـﺮ َﺷﻬﺎدةً ﻗُ ِﻞ اﻟﻠﱠﻪ َﺷ ِﻬﻴ ٌﺪ ﺑـﻴ ِﲏ وﺑـﻴـﻨَ ُﻜﻢ وأ‬
‫ُوﺣ َﻲ إِ َ ﱠ‬ َ ْ َْ َ َْ ُ َ َ ُ َ ْ ‫ﻗُ ْﻞ أَ ﱡ‬
‫اﺣ ٌﺪ َوإِﻧﱠِﲏ ﺑَِﺮيءٌ ِﳑﱠﺎ ﺗُ ْﺸ ِﺮُﻛﻮ َن‬ ِ ‫ﻟَﺘَ ْﺸﻬ ُﺪو َن أَ ﱠن ﻣﻊ اﻟﻠﱠ ِﻪ آَ ِﳍﺔً أُﺧﺮى ﻗُﻞ َﻻ أَ ْﺷﻬ ُﺪ ﻗُﻞ إِﱠﳕَﺎ ﻫﻮ إِﻟَﻪ و‬
َ ٌ َُ ْ َ ْ َْ َ ََ َ
Reci: „Ko je svjedok najpouzdaniji?“ – i odgovori: „Allah, On je svjedok između 
mene i vas. Meni se ovaj Kur'an objavljuje i da njime vas i one do kojih on dopre 
opominjem.  Zar  vi  zaista  svjedočite  da  pored  Allaha  ima  drugih  koji  zaslužuju 
obožavanje?  Reci:  „Ja  ne  svjedočim.“  Reci:  „Samo  je  jedan  Bog  Koji  zaslužuje 
obožavanje,  i  ja  sam  beri'i  (čist,  nevin,  nemam  ništa  sa)  od  onog  što 
pridružujete“.62 
  U  ovom  ajetu  se  objašnjava  da  je  aslud‐din  bera'at,  tj.  odricanje  od  svega 
što  mušrici  pridružuju  Allahu,  tj.  taguta,  i  jezičko  i  praktično  svjedočenje  da  je 
Allah jedini koji zaslužuje ilahijjet, tj. obožavanje.  
  Odricanje  od  taguta  kategorički  ukazuje  na  odricanje  od  onih  koji  ih 
pridružuju  Allahu,  a  sve  to  opet  u  sebi  sadrži  odricanje  od  velikog  širka  koji 
predstavlja  vezu  između  taguta  i  mušrika  koji  su  zadovoljni  njime.  Tagut  je 
zadovoljan  da  bude  obožavan  a  mušrik  je  zadovoljan  da  obožava  drugog  mimo 
Allaha. Ovo je značenje kufra u taguta i kufra u veliki širk. 
  S time što je rječitije da se kaže „odričem se od onih koje pridružujete“ što 
obuhvata  odricanje  od  mušrika  i  taguta  i  onoga  što  ih  povezuje  od  velikog  širka 
nego da se samo kaže „odričem se od širka“ ili da se razloži u tri djela „odričem se 
od širka, onih koje pridružujete i vas koji pridružujete“! Pa kada će ovo doći do 
vaših srca!  
  Danas ima nekih jadnika i siromaha koji bi voljeli da se Allah nije izrazio kao 
što  jeste.  Harf  „ma“  u  riječima  „mimma  tušrikun“  ima  značenje  prenosne 
zamjenice, tj. „ellezine“ koja u arapskom jeziku i kod učenjaka usulul‐fikha spada u 
pojmove  koji  imaju  sveobuhvatno  značenje,  tj.  u  elfazul‐'umum  koji  svojim 
značenjem „iscrpljuju“ svaku moguću jedinku pri kojoj se ostvarilo to značenje.  
Rekao je imam mufessira Et‐Taberi, rahimehullah, u tefisru ovog ajeta: 

،‫ أن ﻣﻊ اﷲ آﳍﺔ أﺧﺮى‬:‫ ﲟﺎ ﺗﺸﻬﺪون‬،"‫ ﻳﺎ ﳏﻤﺪ "ﻻ أﺷﻬﺪ‬،"‫"ﻗﻞ‬:‫ﰒ ﻗﺎل ﻟﻨﺒﻴﻪ ﳏﻤﺪ ﺻﻠﻰ اﷲ ﻋﻠﻴﻪ وﺳﻠﻢ‬
‫ ﻻ ﺷﺮﻳﻚ ﻟﻪ ﻓﻴﻤﺎ ﻳﺴﺘﻮﺟﺐ‬،‫ إﳕﺎ ﻫﻮ ﻣﻌﺒﻮد واﺣﺪ‬:‫ ﻳﻘﻮل‬، "‫ﺑﻞ أﺟﺤﺪ ذﻟﻚ وأﻧﻜﺮﻩ "ﻗﻞ إﳕﺎ ﻫﻮ إﻟﻪ واﺣﺪ‬

                                                            
62
 Sura El‐En'am (6) 19 
 
66  ODBRANA OSNOVE DINA I ŠEJHUL‐ISLAMA OD TVRDNJI NOSIOCA NEZNANJA 

،‫ﻛﻞ ﺷﺮﻳﻚ ﺗﺪﻋﻮﻧﻪ ﷲ‬


ّ ‫ وإﻧﲏ ﺑﺮيء ﻣﻦ‬:‫ ﻗﻞ‬:‫ ﻳﻘﻮل‬،"‫ﻋﻠﻰ ﺧﻠﻘﻪ ﻣﻦ اﻟﻌﺒﺎدة "وإﻧﲏ ﺑﺮئ ﳑﺎ ﺗﺸﺮﻛﻮن‬
   .‫ وﻻ أدﻋﻮ ﻏﲑﻩ إﳍًﺎ‬،‫ ﻻ أﻋﺒﺪ ﺳﻮى اﷲ ﺷﻴﺌًﺎ‬،‫ وﺗﻌﺒﺪوﻧﻪ ﻣﻌﻪ‬،‫وﺗﻀﻴﻔﻮﻧﻪ إﱃ ﺷﺮﻛﺘﻪ‬

„Zatim  je  rekao  svom  vjerovjesniku  Muhammedu,  .:  „Reci!“,  o  Muhammede: 


„Ne  svjedočim“  ono  što  vi  svjedočite,  tj.  da  uz  Allaha  ima  drugih  božanstava. 
Štaviše  ja  to  niječem  i  poričem“.  „Reci:  „Samo  jedan  je  Bog!“  Kaže  da  postoji 
samo jedan ma'bud Koji nema sudruga u onome što zaslužuje kod Svojih stvorenja 
od  'ibadeta.  „I  ja  sam  beri'i  mimma  tušrikun“  Kaže:  „Reci:  „Ja  sam  beri'i  od 
svakog  sudruga  kojeg  molite  mimo  Allaha  i  kojem  pripisujete  učešće  sa  Njim,  i 
'ibadetite  mu  uz  Njega.  Ja  mimo  Allaha  ničemu  ne  'ibadetim  niti  se  mimo  Njega 
drugom molim.“ 
  Obrati  pažnju  na  riječ  „svakog“  koju  je  Et‐Taberi  uzeo  iz  čestice  „ma“  čiju 
smo funkciju i značenje objasnili. Tako naši dragi učenjaci koji su nam Allahovom 
podrškom sačuvali ovaj din idu sa Kur'anom gdje god on bio. Ono što je uopšteno 
i sveobuhvatno tako mora i ostati i niko iz toga ne smije ništa izuzeti bez dokaza. 
Suština  aslud‐dina,  kao  što  ćeš  naučiti,  ne  može  biti  predmet  izuzimanja  u  koju 
ulazi specifiziranje (takhsis) i ograničavanje (taqjid) niti predmet derogacije.  
  Otuda se ne može reći da „kategorija ili rod velikog širka uopšteno“ izvodi 
iz  islama  a  „neke  jedinke  velikog  širka“  ne,  kao  što  se  ne  može  reći  da  se 
„netekfirenje kategorije ili roda taguta  i mušrika uopšteno“ ne može sastati sa 
aslud‐dinom,  a  „netekfirenje  nekih  jedinki  taguta  i  mušrika“  može!  Zbog  toga 
što  je  Allah  aslud‐din  vezao  za  određeni  opis  a  taj  opis  u  ruknu  negacije  je 
„odricanje  od  velikog  širka  i  mušrika“,  tj.  od  svakog  velikog  širka  i  od  svih 
mušrika.  Zapamti  ovo  zlatno  pravilo  i  ne  poklanjaj  svoj  din  neznalicama  i 
smutljivcima! 
  Nusret i Bilibani su upali u stravičnu grešku pa su se suprotstavili Allahovim 
riječima sa shvatanjem Halidija koje on pripisuje određenim učenjacima.  Ja  ću ti 
dokazati da je govor Halidija obična glupost i da će se pretvoriti u maglu kada se 
podvrgne ispitu od strane istine koju je Allah objavio. Zato je musliman dužan da 
obrati pažnju na tekstove Objave u ovom kontekstu u kojima se spominju elfazul‐
'umum,  tj.  čestice  koje  ukazuju  na  sveobuhvatno  značenje  koje  iscrpljuje  svaku 
moguću  jedinku  koja  mu  odgovara.  Jadnici  kažu:  „Da!  Ali  'am,  tj.  sveobuhvatan 
tekst  može  biti  sužen  u  propisu.“,  tj.  da  bude  predmet  takhsisa  odnosno 
izuzimanja.  
  Jeste, i mi se slažemo s tim, ali to se tiče propisa koji se vežu za suštine a ne 
suština stvari. Takhsis (specifiziranje) sveobuhvatnog ('am) u vjeri je da se nekim 
  EBU MUHAMMED 67 

jedinkama sveobuhvatnog ('am) da propis različit od propisa ostalih jedinki ali ne 
postoji  nijedan  pametan  čovjek  koji  specifiziranjem  mijenja  suštinu  stvari.  To 
može  da  uradi  samo  džahil  ili  glupak  a  ako  se  desi  da  neko  od  učenih  upadne  u 
fitnu, zar se u tome smije slijediti!? 
  Evo ti mali primjer! Pojam „el‐insan“ sa određenim članom „el“, u prijevodu 
„čovjek“,  ima  sveobuhvatno  značenje  kojim  iscrpljuje  svaku  jedinku  pri  kojoj 
postoji  značenje  osnove  „insanijjeta“  i  on  obuhvata  sve  moguće  vrste  i  jedinke 
ljudi;  crnce,  bijelce,  žutu  i  crvenu  rasu,  stare  i  mlade,  muškarce,žene  i  djecu, 
zdrave i bolesne, čitave i sakate i slično, sve dok postoji osnova iz koje se dobija 
ime „insan“ iako fali jedan vid „ljudske potpunosti“ kao što je u slučaju sakatih i 
bolesnih. Uzvišeni Allah je „el‐insana“ u Svojoj Knjizi opisao određenim opisima i 
za njega, ovisno od njegovih postupaka, vezao određene propise. 
  Često  ga  prvo  opiše  sveobuhvatnim  opisom  ili  propisom  a  zatim  iz  njega 
izdvoji  određe  jedinke  „el‐insana“.  Ni  u  jednom  slučaju  specifiziranje  ili 
ograničavanje  pojma  „el‐insan“  u  nekim  vrstama  ili  jedinkama  nije  promjenilo 
suštinu značenja „insanijjeta“ iz kojeg se dobija ime „el‐insan“.  
Rekao je Uzvišeni u suri El‐’Asr: 

‫اﺻ ْﻮا‬ ْ ِ‫اﺻ ْﻮا ﺑ‬ ِ ِ ‫إِﱠﻻ اﻟﱠ ِﺬﻳﻦ آَﻣﻨُﻮا وﻋ ِﻤﻠُﻮا اﻟ ﱠ‬ ‫اﻹﻧْ َﺴﺎ َن ﻟَِﻔﻲ ُﺧ ْﺴ ٍﺮ‬
ِْ ‫إِ ﱠن‬ ‫ﺼ ِﺮ‬
َ ‫ﺎﳊَ ﱢﻖ َوﺗَـ َﻮ‬ َ ‫ﺼﺎﳊَﺎت َوﺗَـ َﻮ‬ ََ َ َ ﴾٢﴿ ﴾١﴿ ْ ‫َواﻟْ َﻌ‬
﴾٣﴿ ‫ﱪ‬ ‫ﺑِﺎﻟ ﱠ‬
ِْ ‫ﺼ‬
Tako  mi  vremena!  ﴾1﴿ Uistinu,  (svaki)  insan  je  na  gubitku,  ﴾2﴿  osim  onih  koji 
budu vjerovali i dobra djela činili i jedan drugom istinu i strpljenje oporučivali. 
63
﴾3﴿  

  U  ovoj  kratkoj  suri  je  riječ  čovjek  na  arapskom  “insan”  došla  sa  određenim 
članom  “el”,  tj.  “el‐insan”  pa  sam  zbog  toga  u  zagradi  stavio  “svaki”.  Uzvišeni  je 
prvo  presudio  da  je  svaki  insan  na  gubitku  i  ta  presuda,  s  obzirom  da  se  tiče 
sveobuhvatnog pojma, obuhvata sve moguće vrste i jedinke insana. To znači da su 
svi oni na gubitku; arapi i nearapi, muškarci i žene, itd. 
  Nakon toga je Uzvišeni Allah napravio “takhsis”, tj. specifiziranje kojim je iz 
sveoubuhvatnog propisa “bitka na gubitku” koji se tiče svake jedinke, izuzeo one 
“koji  budu  vjerovali  i  dobra  djela  činili  i  jedan  drugom  istinu  i  strpljenje 
oporučivali.” Time je svim jedinkama insana, koje pri sebi budu imale spomenute 
opise, dao drugi propis, a to je da će oni uspjeti i da nisu na gubitku kao nevjernici.  

                                                            
63
 Sura El‐Asr (103) 1‐3 
 
68  ODBRANA OSNOVE DINA I ŠEJHUL‐ISLAMA OD TVRDNJI NOSIOCA NEZNANJA 

  Ovaj “takhsis” nije zalazio u suštinu pojma “insan” niti za sobom povlači da 
neke  jedinke  koje  pri  sebi  imaju  “insanijjet”  nisu  insani  ako  upadnu  u  određene 
opise. A ti, kada budeš  čitao Allahovu Knjigu, obrati pažnju na ajete u kojima  se 
govori o “insanu” i opisima i propisima koje je Allaha vezao za njega i na vidove 
specifiziranja i ograničavanja u njima.  
  Isto važi i za druge kolektivne sveobuhvatne pojmove koji svojim značenjem 
iscrpljuju  svaku  moguću  jedinku  i  za  one  koje  je  Allah  vezao  za  određene  opise 
poput  pojma  “islam”  čiji  su  ruknovi  kufr  u  taguta  koji  podrazumijeva  negaciju 
islama  tagutu  i  njegovim  obožavateljima,  i  iman  u  Allaha  što  podrazumijeva 
vjerovanje da su ostvarioci islama muslimani. 
  Učenjaci islama su za osobe koje na osnovu uopštenih dokaza i predaja koje 
se  tiču  “događaja  vezanih  za  pojedince”  (qadajal‐e’ajan),  vrše  specifiziranje 
osnovnih propisa koje je Zakonodavac vezao za sveobuhvatne pojmove ili one koji 
su vezani za određene opise, rekli da su zabludjeliji od magarca, kao što ćeš vidjeti 
u riječima šejha Ishaqa sina ’Abdurrahmana, rahimehullah. Tebi ostaje da izabereš 
naziv  za  one  koji  tvrde  da  specifiziranje  (takhsis)  i  ograničavanje  (taqjid)  zalazi  u 
suštine  stvari  i  svoju  zabludu  primjenjuju  nad  opisom  za  kojeg  je  Allah  vezao 
postojanje  aslu  dinil  islama.  Ovi  zadnji  su  gori  od  magaraca  a  kada  je  u  pitanju 
osnova dini islama ja ih nazivama šejtanima ljudi, koliku god bradu da imaju.    
  Moram spomenuti da sam jednom prilikom razgovarao sa jednim magarcem 
kojeg su ljudi nepravedno okitili nazivima od kojih je taj čist poput „šejha“ i slično, 
kao  što  je  i  islam  čist  da  takvi  ljudi  budu  u  njemu  šejhovi.  Upitah  ga  da  li  riječi 
Uzvišenog  „Uistinu,  svaki  insan  je  na  gubitku“  kategorički  ukazuju  na  svaku 
jedinku  ili  hipotetički?  Dakle,  da  li  u  pojam  „insan“  ulazi  svaka  moguća  jedinka? 
On  me  pogleda  zbunjeno  i  pun  sramote  reče  da  ne  zna!  Ja  mu  rekoh:  „Iskren  si 
bio!“ Molim Allaha da ga uputi istini a nas sačuva od nezhvalnosti i zablude! 
  Postoji  jedna  druga  mes’ela  u  metodologiji  islamskog  prava  (usulul‐fikh)  o 
kojoj  neznalice  i  smutljivci  misle  da  se  tiče  mog  postavljenog  pitanja  a  u  suštini 
nije tako niti ta mes’ela ima ikakvog odraza na aslud‐din. Prema onome što sam 
do sada vidio razilaženje učenjaka u toj mes’eli se odrazilo samo na neke fikhske 
propise.  

Mes’ela:    Da  li  sveobuhvatan  pojam  na  svoje  jedinke  ukazuje  kategorički  ili 
hipotetički? 
 
  EBU MUHAMMED 69 

  U  knjigama  usulul‐fikha  se  nalazi  pod  naslovom  „dilaletul‐’am“,  tj. 


„ukazivanje  sveobuhvatnog  pojma“.  Ovo  se  tiče  propisa  koji  je  vezan  za 
sveobuhvatan  pojam  i  da  li  vjerski  dokaz  u  kojem  je  taj  propis  potvrđen 
sveobuhvatnom  pojmu  kategorički  ukazuje  na  njegovu  punovažnost  za  svaku 
jedinku  ili  na  to  ukazuje  hipotetički?  U  ovoj  mes’eli  učenjaci  imaju  određene 
stavove. 
Evo ti primjer! Rekao je Uzvišeni: 
‫ﻣﺖ َﻋﻠَْﻴ ُﻜ ُﻢ اﻟْ َﻤْﻴﺘَ َﺔ‬
ْ ‫ُﺣﱢﺮ‬
64
Zabranjuje vam se strv.  
  Dakle, zabranjuje vam se jedenje strvi (el‐mejteh). Riječ „el‐mejteh“ je došla 
sa određenim članom „el“ i ima sveobuhvatno iscrpljujuće značenje svake jedinke. 
Rečenica u ajetu je „sastavljena“ od sveobuhvatnog pojma „el‐mejteh“ i glagola uz 
prijedlog i ličnu zamjenicu „zabranjuje vam se“ na arapskom „hurrimet ’alejkum“. 
  Primjena spomenute mes’ele nalaže pitanje da li ovaj dokaz na zabranjenost 
jedenja svake jedinke strvi ukazuje kategorički ili hipotetički? Šta se nadovezuje na 
to  razilaženje?  Sa  specifizranjem  (takhsisom)  se  ovdje  misli  na  ograničavanje 
propisa sveobuhvatnog pojma na neke jedinke gdje se nekima daje različit propis 
kao  što  se  dogodilo  sa  jedinkama  strvi  ribe  i  skakavca  čije  konzumiranje  je 
dozvoljeno vjerskim dokazom.  
  Kao  prvo,  učenjaci  su  se  složili  da  ukazivanje  sveobuhvatnog  na  jednu 
jedinku  mora  biti  kategoričko,  jer  ta  „jedna  jedinka“65  ne  smije  postati  predmet 
„specifiziranja“ inače stvar prelazi u derogaciju (en‐neskh), jer derogacija mijenja 
propis svih jedinki sveobuhvatnog pojma. U pogledu ovoga se svi slažu, a razilaze 
se u pogledu propisa „ostalih jedinki“ na dva mišljenja: 
1) Neki,  među  kojim  su  učenjaci  hanefijskog  mezheba,  su  mišljenja  da 
„sveobuhvatan  pojam“  kategorički  ukazuje  na  punovažnost  propisa  za  sve 
jedinke  sve  dok  se  ne  dogodi  specifiziranje  (takhsis)  sveobuhvatnog  dokaza. 
Kada  se  dogodi  specifiziranje,  na  „ostatak  jedinki“  ukazuje  hipotetički  a  ne 
kategorički. 
2) Većina  učenjaka,  tj.  „džuhmhur“  su  mišljenja  da  „sveobuhvatan  pojam“ 
hipotetički ukazuje na punovažnost propisa za ostale jedinke. 

                                                            
64
 Sura El‐Maideh (5) 3 
65
  U  drugom  djelu  ove  knjige  prilikom  kritike  Halidijevog  stava  će  se  spomenuti  mes’ela:  „Do  koliko  jedinki  se 
sveobuhvatan pojam smije specifizirati“. 
 
70  ODBRANA OSNOVE DINA I ŠEJHUL‐ISLAMA OD TVRDNJI NOSIOCA NEZNANJA 

  Šta je značenje kategoričnosti i hipotetičnosti o kojima se ovdje govori? I šta 
se nadovezuju na razilaženje u ovoj mes’eli? Sa kategoričnošću se ovdje misli na 
nestanak  mogućnosti  specifiziranja  nastalog  iz  dokaza,  a  ne  na  negaciju 
mogućnosti  specifiziranja  apsolutno,  pa  ako  se  uspostavi  dokaz  za  njegovo 
specifiziranje, njegovo ukazivanje na svaku jedinku je hipotetičko. 
  Zagovarači  prvog  mišljenja  to  dokazuju  time  da  je  sveobuhvatan  pojam  u 
jeziku  postavljen  za  iscrpljivanje  svih  njegovih  jedinki,  i  ovo  je  ono  suštinsko 
značenje sveobuhvatnog pojma, tako da je obaveza da se tako protumači kada se 
neograničeno  spomene,  i  nije  dozvoljeno  odstupiti  od  njega  osim  uz  dokaz  koji 
ukazuje na njegovo specifiziranje i ograničavanje na neke jedinke.  
  Što  se  tiče  mogućnosti  specifiziranja  bez  uspostavljenosti  dokaza  za  tu 
mogućnost  to  je  stvar  na  koju  se  ne  osvrće  niti  se  na  nju  obazire.  Tako  da 
ukazivanje sveobuhvatnog pojma na sve jedinke ostaje kategoričko a mogućnost 
specifiziranja  bez  dokaza  na  to  nema  nikakvog  uticaja,  jer  ta  mogućnost  je  u 
kategoriji umišljaja a on se ne uzima u obzir. 
  Zagovarači drugog mišljenja, a oni su većina učenjaka, kažu da je najčešće da 
propis  sveobuhvatnog  biva  specifiziran,  i  na  to  ukazuje  iščitavanje  šerijatskih 
tekstova u kojima su spomenute „sveobuhvatne forme“. Tako da nema nijednog 
sveobuhvatnog  pojma  a  da  nije  postao  predmetom  specifiziranja  osim  rijetkih 
slučajeva, pa se među učenim čak proširilo da ne postoji sveobuhvatan pojam čiji 
dio  nije  specifiziran.  Pa  s  obzirom  da  je  to  tako  mogućnost  specifiziranja  je  vrlo 
jaka i nije umišljaj pa shodno tome njegovo ukazivanje na punovažnost propisa za 
ostale jedinke nije kategorički. 
Šta je plod ovog razilaženja među učenjacima?  
1) Specifiziranje  sveobuhvatnog  teksta  iz  Kur’ana  „specifičnim“  tekstom  kojeg 
prenose  pojedinci  (khaberul‐ahad)  koji  nije  na  stepenu  mutevatira  kao 
Allahova knjiga ili analogijom (qijasom). 
  Učenjaci  su  se  složili  da  je  dozvoljeno  da  se  sveobuhvatni  tekst  Kur’ana 
specifizira  Kur’anom  ili  mutevatir  sunnetom,  ali  su  se  razišli  u  pogledu 
dozvoljenosti sa ahad sunnetom, jer je Kur’an mutevatir a sunnet kojeg prenose 
pojedinci je hipotetičke potvrđenosti a hipotetičko ne posjeduje potrebnu snagu 
da specifizira ono što je kategorički utvrđeno.  
  To  je  mišljenje  hanefija  kod  kojih  nije  dozvoljeno  specifiziranje  Kur’ana 
sunnetom  kojeg  prenose  pojedinci,  osim  kada  sveobuhvatan  tekst  Kur’ana  bude 
specifiziran dokazom koji posjeduje istu snagu poput teksta iz Kur’ana i mutevatir 
  EBU MUHAMMED 71 

sunneta,  jer  nakon  specifiziranja  njegovo  ukazivanje  na  ostale  jedinke  postaje 
hipotetičko (dhanni) te ga može specifizirati ono što je hipotetičko poput predaje 
koje prenose pojedinci.  
  Kod većine učenjaka je dozvoljeno specifiziranje sveobuhvatnog spomenutog 
u Kur’anu sa specifizirajućim koji se spominje u predajama koje prenose pojedinci 
od  Poslanika,  .,  tj.  ahad‐predajama.  Jer,  ahad‐predaje,  iako  su  hipotetičke 
potvrđenosti,  na  svoje  značenje  s  obzirom  da  su  specifizirajuće  ukazuju 
kategorički  a  sveobuhvatan  tekst  Kur’ana  iako  je  kategoričke  utvrđenosti  na 
validnost propisa za ostale jedinke ukazuje hipotetički pa se time izjednačavaju i 
specifiziranje  sveobuhvatnog  teksta  Kur’ana  specifizirajućim  ahad‐tekstom  biva 
mogućim.  
2)  Postupak  učenjaka  kada  dođe  do  oprečnosti  između  sveobuhvatnog  i 
specifizirajućeg u određenoj mes’eli. 
  Oni  koji  kažu  da  sveobuhvatan  kategorički  ukazuje  na  validnost  propisa  za 
ostale jedinke potvrđuju oprečnost među njima zbog jednakosti u kategoričnosti 
ukazivanja.  Ako  u  tom  slučaju  znaju  da  je  specifizirajući  vremenski  spomenut 
povezan  sa  sveobuhvatnim  khas‐tekst  se  tretira  specifizirajućim  sveobuhvatnog. 
Ako  je  došao  kasnije,  khas‐tekst  se  tretira  derogirajućim  sveobuhvatnog  u 
pogledu  nekih  jedinki.  Ako  ne  znaju  datum  spomena  khas‐teksta  postupa  se 
prema  prioritetnijem  u  svjetlu  pravila  davanja  prioriteta  (terdžiha).  Ako  ni  to  ne 
bude moguće, ne argumentira se ni sa jednim.  
  Zagovornici  drugog  mišljenja,  prema  kojem  sveobuhvatan  na  punovažnost 
propisa  za  ostale  jedinke  ukazuje  hipotetički  ne  potvrđuju  oprečnost  između 
sveobuhvatnog  i  specifizirajućeg  teksta,  jer  khas‐tekst  ukazuje  kategorički  a 
sveobuhvatan  hipotetički,  pa  se  daje  prednost  kategoričkom  i  radi  se  po  njemu. 
Dakle, specifizira se sveobuhvatni svejedno da li se zna koji je stariji ili ne. Ovo je 
mišljenje hanbelija, šafi’ija i drugih.  
  Autor  knjige  „Nethrul‐Vurud  'ala  Mera'qis‐Su'ud“,  Dr.  Muhammed  Veled 
Sejjidi  Veled  Habib  Eš‐Šenkqiti,  u  kojoj  se  komentariše  hiljadnica  u  usulul‐fikhu 
pod nazivom „Meraqis‐su’ud“, koji je tumačio jedan dio a ostali je prije svoje smrti 
tumačio  stari  šejh  Muhammed  El‐Emin  Eš‐Šanqiti,  rahimehullah,  u  poglavlju  o 
„sveobuhvatnom“ kod jednog stiha kaže: 

‫ﻓﺈذا ﻋﺮﻓﺖ ﻫﺬا ﻋﻠﻤﺖ أن ﻣﺪﻟﻮل اﻟﻌﺎم ﻗﺒﻞ اﻟﱰﻛﻴﺐ ﻛﻞ اﻷﻓﺮاد ﻻ اﳊﻜﻢ ﻋﻠﻰ ﻛﻞ ﻓﺮد ﻓﺈذا رﻛﺐ ﻛﺎن‬
...‫اﻷﻓﺮاد‬ ‫ﻣﺪﻟﻮﻟﻪ ﻛﻠﻴﺔ ﺣﻴﺚ وﻗﻊ اﳊﻜﻢ ﻋﻠﻰ ﲨﻴﻊ‬
 
72  ODBRANA OSNOVE DINA I ŠEJHUL‐ISLAMA OD TVRDNJI NOSIOCA NEZNANJA 

„Kada  to  spoznaš  znaćeš  da  je  značenje  sveobuhvatnog  prije  „konstrukcije“  sve 
jedinke,  ne  propis  za  svaku  jedinku,  a  kada  se  „konstruiše/sastavi“  njegovo 
značenje je kullijjeh s obzirom da je propis obuhvatio sve jedinke...“66 
  Znači,  kada  Allah  kaže  „el‐mejteh“,  tj.  strv  njeno  značenje  je  sve  jedinke,  a 
kada se kaže „zabranjuje vam se jedenje strvi“ njegovo značenje je „kullijjeh“ jer 
je propis obuhvatio sve jedinke. Značenje pojma „kullijjeh“ u terminologiji usulul‐
fikha znači „povrđenost propisa za svaku jedinku tako da nijedna ne ostane“. Kaže 
Dr. Muhammed na str. 247: 
.‫و اﻟﻜﻠﻴﺔ ﻫﻲ ﺛﺒﻮت اﳊﻜﻢ ﻟﻜﻞ واﺣﺪ ﲝﻴﺚ ﻻ ﻳﺒﻘﻰ واﺣﺪ‬
„Kullijjeh je potvrđenost propisa za svakog tako da ne ostane nijedan.“ 
  Uveo sam te u značenje pojma „kullijjeh“ zbog toga što će se tokom knjige u 
govoru učenjaka spomenuti pojam „kullijj“ kojeg ćemo protumačiti na njegovom 
mjestu.  
Autor „Meraqis‐su’ud“, govoreći o svemu ovome, kaže: 

‫ﻋﻠﻴﻪ ﰲ اﻟﱰﻛﻴﺐ ﻣﻦ ﺗﻜﻠﻤﺎ‬ ‫ﻣﺪﻟﻮﻟﻪ ﻛﻠﻴﺔ إن ﺣﻜﻤﺎ‬ 


‫وﻓﻬﻢ اﻻﺳﺘﻐﺮاق ﻟﻴﺲ ﺟﺰﻣﺎ‬  ‫وﻫﻮ ﻋﻠﻰ ﻓﺮد ﻳﺪل ﺣﺘﻤﺎ‬
‫واﻟﻘﻄﻊ ﻓﻴﻪ ﻣﺬﻫﺐ اﻟﻨﻌﻤﺎن‬  ‫ﺑﻞ ﻫﻮ ﻋﻨﺪ اﳉﻞ ﺑﺎﻟﺮﺟﺤﺎن‬
Značenje mu je kullijjeh ako presudi nad njim u konstrukciji govornik 
I on na jednu ukazuje obavezno a značenje iscrpljivanja nije kategoričko 
67
Već je kod većine preovladavajuće a kategoričnost je mezheb Nu’mana68 

Kaže Dr. Muhammed: 
„Tj. ukazivanje sveobuhvatnog na osnovu njegovog značenja a to je jedna jedinka 
je  kategoričko  zbog  obaveznosti  njenog  ostanka  prilikom  specifiziranja...  A 
značenje njegovih riječi „obavezno“ je „decidno“ i „jekinski“, a zatim je ukazao da 
razumijevanje  iscrpljivanja  svih  jedinki  nije  „obavezno“  tj.  nije  stvar  koja  se 
kategorički  tvrdi,  već  je  hipotetički  (madhnun)  kao  što  je  na  to  ukazao  svojim 
riječima: „Već je kod većine prevagnjujuće“, tj. „mišljenje“ (dhann)...“ 

                                                            
66
 Nethrul‐Vurud 'ala Mera'qis‐Su'ud, str. 248 
67
  Sa hipotetičkim se u prethodnoj mes’eli misli na preovladanost mišljenja da će nešto od preostalih jedinki biti 
predmet specifiziranja. 
68
 Ebu Hanife, rahimehullah. 
  EBU MUHAMMED 73 

  Shvatamo  da  sa  pojmom  „hipotetičko“  i  „preovladavajuće“  misle  na 


„preovladavajuće mišljenje“ (galebetudh‐dhann). Odnosno da sveobuhvatan tekst 
putem preovladavajućeg mišljenja ukazuje na važnost propisa za ostale jedinke, tj. 
da preovladava mišljenje da će nešto od njih biti predmet specifiziranja. Ovo sam 
spomenuo,  jer  riječ  „hipotetički“  po  mom  shvatanju  ne  posjeduje  snagu  pojma 
„preovladavajuće mišljenje“.  
  Pa  šta  je  to  spriječilo  „šejhove”  da  znaju  da  pojam  el‐insan  sam  po  sebi 
kategorički  ukazuje  na  svaku  jedinku  i  da  pojam  “el‐mušrik”  takođe  sam  po  sebi 
takođe  kategorički  ukazuje  na  svaku  jedinku  bez  obzira  na  vjeru  kojoj  se 
pripisuje!? Utičemo se Allahu od zla ovog vremena! 
A  onaj  „šejh“  se  možda  prepao  ove  mes’ele  misleći  da  postoji  razilaženje  o 
tome  da  li  riječ  „el‐insan“  na  svaku  svoju  jedinku  ukazuje  kategorički  ili 
„hipotetički“  ne  shvativši  da  se  u  spomenutoj  mes’eli  govori  o  snazi  mogućnosti 
specifiziranja  propisa  nekih  od  preostalih  jedinki  nakon  one  jedne  koja  po 
konsenzusu ne smije biti predmet specifiziranja. Allahulmuste’an! Pa se sustegao 
od  odgovora  na  pitanje  da  li  riječ  „el‐insan“  obuhvata  svaku  jedinku  bijelaca, 
crnaca i slično!!! Opasni li su „šejhovi ovog vremena“! 
  „Efendije” Nusret, Bilibani i Hisen Ademi nam moraju objasniti kako je i kojim 
dokazom „magareća eminencija” uspjela „da specifizira” sveobuhvatne tekstove o 
suštini tevhida i islama pa tvrde da: 
1) Ostavljanje širka hukma i tehakuma; 
2) Uvjerenje da neke jedinke taguta nisu muslimani. 

Ne ulazi u aslud‐din!? Iako je Allah pojam islam vezao za opis koji je sačinjen od: 
1) Kufra u taguta koji podrazumijeva odricanje od svakog velikog širka i uvjerenje 
da svaki tagut i mušrik nisu muslimani; 
2) Vjerovanja u Allaha koje podrazumijeva lojalnost prema islamu i uvjerenje da 
su izvršioci islama muslimani. 
  Kako  i  kojim  dokazom  su  ta  značenja  „specifiziranjem  izvukli“  iz 
sveobuhvatnih tekstova?! Gdje je taj specifizirajući tekst iz Kur’ana i Sunneta koji 
presuđuje da neki vidovi velikog širka poput širka propisivanja zakona, suđenja i 
tehakuma ne stoje nasuprot aslu dinil islama i da se on može sastati s njima? Gdje 
je  taj  dokaz  koji  presuđuje  da  „neodricanje  od  nekih  jedinki  taguta“  ne  stoji 
nasuprot  dini  islama  i  da  se  on  može  sastati  s  time,  a  što  su  izvukli  iz 
sveobuhvatnih  neograničenih  dokaza  koji  presuđuju  da  „neodricanje  od 
 
74  ODBRANA OSNOVE DINA I ŠEJHUL‐ISLAMA OD TVRDNJI NOSIOCA NEZNANJA 

kategorije ili roda taguta sveobuhvatno“ stoji nasuprot aslu dinil islama i da se on 
ne može sastati s tim opisom? 
Sram i stid ih bilo! 
  Gdje  je  taj  dokaz?  Kada  je  vremenski  u  odnosu  na  sveobuhvatni  i 
neograničeni  spomenut?  Je  li  došao  uz  dokaze  koji  presuđuju  da  veliki  širk  i 
neuvjerenje da taguti, mušrici i mustekbiri nisu muslimani ili je došao nakon njih? 
Je  li  pojam  širk  u  Kur’anu  prije  nego  što  se  dogodilo  „vaše  specifiziranje“ 
obuhvatao te jedinke koje „se mogu sastati sa aslu dinil islamom“ ili ne? Da li su 
pojmovi „el‐mušrik“ i „el‐mušrikun“, čiji tekfir (negacija islama) ulazi u aslud‐din, u 
Kur’anu i Sunnetu prije nego što se dogodilo „vaše specifiziranje“ obuhvatali sve 
moguće  jedinke  mušrika?  Kako  ćete  stati  pred  Allaha  sa  vašim  lažima  na  vjeru  i 
njenim iskrivljivanjem ako pameti imate?! 
  Ako  je  specifizirajući  dokaz  došao  „nakon  obaveznosti  sprovođenja 
sveobuhvatnog“  što  postaje  obavezno  od  prvog  izgovaranja  šehadeta  tevhida 
onda je to derogacija a derogacija u aslud‐dinu nije moguća. Mezheb hanefija je 
da  specifizirajući  dokaz  bude  spomenut  uz  sveobuhvatni,  a  većina  učenjaka 
dozvoljava  da  specifizirajući  dokaz  dođe  malo  nakon  sveobuhvatnog  ali  pod 
uslovom  da  se  spomene  u  vremenu  kada  je  sprovođenje  sveobuhvatnog  uz 
specifizrane jedinke vjerska obaveza, a ovdje govorimo o šehadetu tevhida!  
  Da  vas  naučimo!  Vaše  laži  i  smjelost  na  islam  za  sobom  povlače  da  se 
specifizirajući  dokaz  morao  spomenuti  uz  poziv  u  la  ilahe  illallah  jer  je  rad  po 
njemu  obavezan  od  prvog  izgovaranja.  Pa  je  od  samog  početka  ljudima  moralo 
biti  „objašnjeno“  da  se  „neke  jedinke  velikog  širka“  mogu  sastati  sa  aslom  dinil 
islama i da netekfirenje nekih jedinki taguta, a kod vas ni tekfir kategorije ili roda 
mušrika  uopšteno  ne  ulazi  u  aslud‐din,  ne  stoji  nasuprot  islama  iz  straha  da 
musliman „ne protekfiri onoga koji je upao u veliki širk i koji ne tekfiri neke jedinke 
mušrika  i  taguta“  jer  to  je  put  haridžija,  neoharidžija,  ekstremista,  novotaraca, 
slijepaca, zabludjelih skupina...  
  Ovakvi idioti tvrde da su „svi učenjaci na njihovoj strani“!!! Poželite smrt ako 
istinu govorite! Ili pozovite Allahovo prokletstvo na vas i vaše žene i djecu ako ste 
slagali na Allaha! Kukavice ste vi od glave do pete od prvog do zadnjeg! 
  Na ova pitanja bi magarci trebali odgovoriti u mes’elama u kojima je moguće 
specifiziranje  i  ograničavanje.  U  pogledu  suština,  a  suština  aslud‐dina  je  temelj 
Allahove  vjere,  nije  dozvoljeno  niti  je  moguće  derogiranje,  specifiziranje  niti 
ograničavanje.  Šta tek moja drago braćo i poštovane sestre treba reći za ove ljude 
  EBU MUHAMMED 75 

koji tvrde da značenje pojma „islam“ iz kojeg se dobija ime „musliman“, kojeg je 
Allah vezao za opise: 
1) Odricanje od svakog velikog širka; 
2) Odricanje  od  svih  taguta,  mušrika  i  mustekbira,  čija  ja  osnova  uvjerenje  da 
nisu  muslimani  zbog  toga  što  su  upali  u  veliki  širk  ili  odbijaju  obožavanje 
Allaha. 
  Nije  obuhvatilo  odricanje  od  „nekih  vidova  velikog  širka“  i  odricanje  od 
„nekih jedinki taguta“. Svi znamo da smutljivci još uvijek nisu počeli da vjeruju da 
je  odricanje  od  „kategorije  ili  roda  mušrika  sveobuhvatno“  od  aslud‐dina  iako 
vjeruju  da  „odricanje  od  kategorije  ili  roda  taguta  sveobuhvatno“  ulazi  u  aslud‐
din! Zamisli prostaka! 
  Kakva je to razlika u vjeri Istinskog Boga između onoga koji je zadovoljan da 
bude obožavan mimo Allaha i onoga koji je zadovoljan da obožava drugog mimo 
Allaha?  Naravno  da  je  tagut  gori  od  mušrika,  ali  koja  to  razlika  nalaže  da  tekfir 
jednih  ulazi  u  aslud‐din  a  tekfir  drugih  ne  osim  obožavanje  strasti  i  neznanja  na 
koje ih je navelo obožavanje „sveštenika i monaha“!? Sram ih bilo! Koliko su samo 
štete nanijeli Allahovoj vjeri! Sa kakvom smjelošću se ova ološ samo usuđuje kada 
je u pitanju islam!? 
  Znate kakvi su im dokazi? Vidjećete ih, inšaAllah, na kraju ove knjige. U njima 
nema  nijedan  dokaz  iz  Kur’ana  i  Sunneta  osim  nekih  pokušaja  koji  najbolje 
ukazuju  na  to  da  su  ovi  ljudi  stranci  kada  je  u  pitanju  govor  o  islamu,  njegovim 
disciplinama  i  metodama  argumentacije.  Ostali  „dokazi“  su  za  kolovođe  ove 
zabludjele sekte mutešabih citati iz govora učenjaka čije značenje ćemo pojasniti 
sa lahkoćom i koji idu nama u prilog a ne njima.  
  Da  bi  još  bolje  shvatio  značenje  njihovog  menhedža  o  primjeni 
„specifiziranja“    kojim  iz  aslu  dinil  islama  vade  opise  koji  ga  sačinjavaju,  vadeći 
„neke  jedinke“  iz  sveobuhvatnosti  pojma  „širk“  i  „mušrikun“  želim  ti  navesti  još 
neke primjere.  Napominjem  da  oni  kažu  da  je  onaj  ko  ne  negira  islam  i  tevhid 
„kategoriji ili rodu taguta sveobuhvatno“ kafir jer bez toga nema aslud‐dina ali ko 
ne negira islam i tevhid nekim jedinkama taguta iako poznaje njihovo stanje i zna 
da je opis u kojeg su upali tagutijjet i veliki širk, ali ih opravdava neznanjem pa im 
ne negira islam, ili vjeruje da je njihovo djelo mali kufr pored njegove jasnoće, je 
kod njih musliman.  
  To  ne  dokazuju  argumentima  iz  Kur'ana  i  Sunneta  Allahovog  Poslanika,  ., 
već riječima i shvatanjem Halidija koji navodno bolje od njih razumije govor uleme 
 
76  ODBRANA OSNOVE DINA I ŠEJHUL‐ISLAMA OD TVRDNJI NOSIOCA NEZNANJA 

a oni s druge strane bolje razumiju riječi Halidija ili Alu Ferradža nego govor Allaha 
koji kod njih u tom pogledu valjda nije dovoljno jasan!  
  Nekim  neznalicama  među  njima,  koji  su  pročitali  „dva‐tri  reda“  iz  knjiga 
usulul‐fikha ili više ali to očigledno nisu razumjeli, pade na pamet da je to „samo“ 
vid vađenja nekih jedinki iz sveobuhvatnog teksta specifizirajući ih propisima koji 
se  razlikuju  od  propisa  ostalih  jedinki  koje  nisu  izuzete,  što  ukazuje  da 
Zakonodavac u osnovi nije želio te jedinke sveobuhvatnim tekstom, jer da ih je 
želio a nakon toga ih „izuzeo“ to bi bila derogacija. Ovo je značenje specifiziranja 
kod učenjaka usulul‐fikha znali oni to ili ne znali! 
Evo ti još nekih primjera uz ponovni kratak osvrt na pitanje „strvi“!  
  Allah  je  zabranio  jedenje  strvi,  tj.  „el‐mejteh“  koja  se  u  ajetu  spominje  sa 
određenim  članom  što  riječi  daje  sveobuhvatno  značenje,  i  iz  kojega  se  naravno 
mora  uzeti  propis  zabranjenosti  jedenja  svih  vrsta  i  jedinki  „el‐mejteh“  (strvi).  U 
hadisu  Poslanika,  .,  se  izuzimaju  dvije  vrste;  skakavac  i  riba,  pa  je  muslimanu 
dozvoljeno  da  jede  strv  ribe  i  skakavca.  Kažu  da  je  ovo  primjer  za  specifiziranje 
jedinki drugim propisom! 
  Odgovaramo,  jeste  propisom,  ali  se  specifiziranje  tiče  propisa  a  ne  suštine 
strvi, tj. vađenje nekih jedinki iz propisa zabranjenosti konzumiranja ih nije izvela 
iz bitka strvlju i nije promjenila opšte poznatu suštinu za koju se veže ime „strv“. 
Dakle,  ona  se  još  uvijek  zove  el‐mejteh,  a  Poslanik,  .,  je  rekao:  „Dozvoljene  su 
nam dvije el‐mejteh“, pa ih je nazvao istim imenom a dao im drugi propis. Dakle, 
predmet specifiziranja su propisi nekih jedinki a ne suštine!  
  Ali  ako  bi  činjenicu  da  pojava  suštine  „strvi“,  koja  u  moždanoj  predožbi 
postoji kao slika, u jedinkama vanjske realnosti iste čini „strvlju“ nazvali propisom 
onda taj propis takođe ne smije biti predmet specifiziranja. Kao kada bi se reklo 
da  postojanje  značenja  „insanijjeta“  u  jedinkama  u  vanjskoj  realnosti  njih  čini 
„insanima“.  „Ovaj  propis“  ne  može  biti  predmet  specifiziranja  jer  bi  se  u  ovom 
kontekstu  dogodila  „promjena  suština“  stvari.  Ili  kao  kada  bi  se  reklo  da  „neke 
jedinke velikog širka“ ne ruše islam i tevhid iako se suština islama i tevhida sastoji 
od rukna „ostavljanja svakog velikog širka“. 
  Dalje,  Uzvišeni  Allah  je  dio  nasljedstva  odredio  za  djecu  (el‐evlad),  ali  ubica 
svog roditelja nema pravo na nasljedstvo zbog zabrane u hadisu Poslanika,  ., u 
kojem kaže da ubica ne naslijeđuje. Šta je razlika između nekog od (evlada) koje je 
ubilo i onoga koje nije i ima pravo na nasljedstvo? Razlika je u propisu. Ubica ne 
  EBU MUHAMMED 77 

naslijeđuje! Gubi li on zbog toga ime el‐veled69? Ne gubi, već se još uvijek naziva 
tim imenom! Ime koje dobija, iz suštine koja se ogleda u činjenici da je od vjerski 
validnog  potomstva  ubijenog,  može  promjeniti  samo  džahil!  Ali  može  se  reći  da 
nije  više  „el‐veled“  u  pogledu  nasljeđivanja  kao  što  kafir  prije  uspostave 
argumenta  nije  kafir  u  dozvoljenosti  krvi,  imetka,  časti  i  vječnoj  kazni  u 
Džehennemu. 
  Allah je u ajetu sure El‐Baqara zabranio da se muslimani žene mušrikinjama i 
zabranio im je da udaju muslimanke za mušrike. Što se tiče žena, ispravno je da se 
taj  ajet  tiče  mušrikinja  koje  nemaju  Knjigu,  a  ajet  u  suri  El‐Ma'ideh  dozvoljava 
ženidbu mušrikinjama sljedbenika knjige. Je li specifiziranje mušrikinja sljedbenika 
knjige  propisom  dozvoljenosti  ženidbe  njima  promjenio  činjenicu  da  su 
mušrikinje? Nije i ne može!  
  Prema njihovoj logici bi to, samo kada bi toga bili svjesni, trebali uraditi, jer 
„metodom  specifiziranja“  iz  propisa  „nepostojanja  islama“  izuzimaju  pojedinca 
koji  ne  tekfiri  neke  jedinke  taguta  na  spomenuti  način,  pod  uslovom  da  tekfiri 
„kategoriju  ili  rod  taguta  sveobuhvatno“,  dolazeći  tako  do  propisa  „postojanja 
islama“ istog. I to čine Allahovom vjerom! 
  Isto tako po jednom dijelu te logike, s obzirom da se u ajetu u suri El‐Baqara 
u  kojem  se  zabranjuje  udaja  muslimanki  za  mušrike  koji  nemaju  Knjigu  ili  se  ne 
pripisuju  dini  islamu,  ne  bi  trebalo  biti  u  osnovi  haram  udati  muslimanku  za 
mušrika koji se pripisuje islamu, jer po nekim od njih ti ajeti se tiču onih zbog kojih 
su objavljeni a ne svakog ko upadne u veliki širk kao što je moguće da „musliman“ 
upadne  u  neke  jedinke  „manje  poznatog  velikog  širka“  kao  što  kažu  Nusret, 
Bilibani  i  Ademi,  i  da  bude  musliman!  Ne  kažem  da  je  ovo  njihovo  mišljenje  u 
mes'eli udaje muslimanke za počinioca velikog širka ali to proizilazi iz jednog dijela 
njihovih temelja prema kojem „neke jedinke velikog širka“ ne izvode iz islama. 
  Da  me  ne  bi  optužili  da  lažem,  kako  bi  to  oni  voljeli,  da  je  to  mišljenje 
Nusreta  u  pogledu  „manje  poznatog  velikog  širka“  navodim  slijedeće  riječi  iz 
jednog  od  njegovih  predavanja,  u  kojem  je  napravio  katastrofalne  greške  u 
pogledu pravila „Ko ne tekfiri mušrike ili sumnja u njihov kufr ili smatra njihov put 
ispravnim“ i obavezivao nas na lančani tekfir koji nama nije obaveza „dokazujući“ 
da smo „praaaaaavi novotari“. Kaže Nusret: 
„Odkud ti pravo da idžtihadiš kad je ovo asludin? Jesmo li sad shvatili ili će svi biti 
kafiri do tebe ili ćeš se vratiti na naš mezbeh ehli suneta i reći i ovaj prvi treba mu 
objasniti, čak i onom prvom koji čini širk kojeg si ti odmah protekfirio možda čak 
                                                            
69
 Jednina od evlad. 
 
78  ODBRANA OSNOVE DINA I ŠEJHUL‐ISLAMA OD TVRDNJI NOSIOCA NEZNANJA 

i njemu treba objasniti jer se radi možda o mesail el khafijjeh ili nečemu drugom 
ili  možda  čak  nije  ni  širk  i  kufr  kako  si  ti  izdefinisao.  Jeste  li  razumili?  Dobro! 
Drago mi je da ste nešto razumili.“70 
  Dakle, kod ovog neznalice se ne negira islam ni kada čovjek upadne u veliki 
širk ako se radi o „manje poznatim pitanjima“ (el‐mesa'ilul‐khafijjeh). Da je time 
mislio na suštinski veliki širk dokazuje to što je nakon toga spomenuo „ili možda 
čak nije ni širk i kufr“, a prije toga „onom prvom koji čini širk“ što znači da govori o 
suštinskom velikom širku.  
  Na  istoj  osnovi  su  izgradili  uvjerenje  da  se  veliki  širk  u  hakimijjetu  može 
sastati sa aslom dinil islama, i da čovjek može biti musliman iako je upao u veliki 
širk u pitanjima zakona, odnosno hakimijjeta. Ovo je ono što znam o ovom džahilu 
i jedan od razloga zbog kojih smo zauzeli naš poznati stav prema njemu i njegovim 
sljedbenicima.  

Pravilo: Sve što kažemo u pogledu specifiziranja (takhsisa) kažemo u pogledu 
ograničavanja (taqjiida). 
 

  Zbog svega toga im kažemo da, ako žele da sprovedu takhsis u pitanju nekih 
jedinki  taguta,  to  mogu  samo  učiniti  ostavljanjem  imena  tagutijjeta  tagutu  zbog 
suštine  koja  je  pri  njemu,  a  u  pogledu  nekih  jedinki  i  u  određenim  stanjima 
ustezanjem  od  spuštanja  nekih  propisa  na  njega,  poput  ubijanja,  ohalaljivanja 
imetka, časti i slično.  
  Ovo je kada se radi o tekfiru taguta u propisima koji bivaju nakon uspostave 
argumenta,  tako  da  se  nekada  mogu  opravdati  one  osobe  koje  su  pogriješile  u 
spuštanju  nekih  propisa  na  taguta  uz  vjerovanje  da  su  oni  taguti  i  mušrici,  tj. 
nemuslimani,  kao  što  se  desilo  onim  učenicima  šejha  Muhammeda  bin 
'Abdulvehhaba  koji  su  pogriješili  u  nepravljenju  razlike  između  razumijevanja 
argumenta i njegove uspostave.  
  Nusret je nekad ranije, želeći da dokaže da tekfir taguta ili jedinki taguta nije 
od osnove kufra u taguta, navodio to pismo šejha Muhammeda svojim učenicima, 
a zatim im pripisao da su oni vjerovali da su dotični taguti muslimani, i da ih šejh 
Muhammed nije tekfirio, a na šta ukazuje činjenica da im je nazvao selam! Zatim 
je, naravno, opalio po onima koji se ne slažu sa njim.  

                                                            
70
 Predavanje pod nazivom „8. Vrste velikog širka, licemjerstvo i otpadništvo. Šta negira‐ruši islam?“. Braća su mi 
prepisala ovo predavanje od dvadeset devete do četrdeset i treće minute, a ova rečenica je među posljednjim.  
  EBU MUHAMMED 79 

  Danas, preko neke braće, saznajem da je promjenio svoje mišljenje. Ne znam 
je li ga javno promjenio da to svi znaju kao što su saznali prvu laž, i da kaže da su ti 
učenici  pogriješili  u  tekfiru  ali  nisu  u  negaciji  islama,  baš  onako  kao  što  smo  mi 
uvijek govorili. To je vrlo moguće našao u djelu 'Alija Hudajra, da mu Allah popravi 
stanje, u kojem tretira opravdanje neznanjem u velikom širku gdje u zagradi kaže 
da  su  pogriješili  u  tekfiru  a  ne  u  tešriku,  tj.  ne  u  negaciji  islama  i  davanju  imena 
širka spomenutim. Elhamdulillah! 
  Neka  su  promjenili  i  treba  tako,  ali  od  njih  očekujem  da  se  sada  jedan 
drugom  izruguju  poput  jednog  licemjera  i  neznalice  koji  je  lažno  stavljen  u  red 
daija  koji  našu  braću,  poturajući  im  da  mene  slijede,  pita  na  kojem  su  od  mojih 
mišljenja?  Onom  od  juče,  prekjuče,  itd...?  Želeći  da  dokažu  da  je  promjena 
mišljenja dokaz da je čovjek na pogrešnom putu. Bože sačuvaj od napasnika ovog 
vremena!  Svima  je  vrlo  dobro  poznato  šta  sam  promjenio  i  kako  i  kada  mi  god 
postane  jasno  da  nešto  nisam  dobro  shvatio  i  da  sam  pogriješio  opet  ću  ga 
promjeniti  u  ime  Allaha.  Oni  neka  truhnu  u  svojoj  oholosti,  neznanju  i 
licemjerstvu,  dok  im  Allahova  vatra  ne  izgori  lice  kojeg  nemaju  pa  u  njoj  ostanu 
iskeženih zuba.  
  Na kraju, što je ovdje najvažnije, moram da skrenem pažnju Nusretu da su se 
učenjaci  islama  složili  da  u  osnovi  islama  nema  derogacije,  niti  specifiziranja  niti 
ograničavanja značenja na način kojeg su oni sproveli. Nazvati muslimanom onoga 
koji se nije odrekao nekog suštinskog velikog širka ili od nekog taguta čije stanje i 
opis  poznaje  znači  vjerovati  u  postojanje  vjerskog  značenja  islama  uprkos 
nepostojanju nekih ruknova ili uvjeta bez kojih se ne može ostvariti osnova cjeline 
i to je u suštini promjena Allahove vjere i derogacija suštine islama na određeno 
vrijeme; vađenjem iz njega nekog rukna ili šarta ili neophodnog lazima  tvrdeći da 
je  ta  „novonastala  unakažena  i  promjenjena  tvorevina“  Allahov  islam. 
Allahulmustean!  
  To bi ti isto bilo kao kada bi rekli da podne namaz ima svoje ruknove i vi to 
znate  a  zatim  vidite  čovjeka  koji  je  klanjao  ispuštajući  neke  ruknove  a  zatim, 
oslanjajući se na vaš princip izuzimanja  jedinki, tvrdite da taj čovjek pri sebi ima 
još  uvijek  suštinu  podne  namaza  i  da  se  šerijatski  naziva  obavljačem  podne 
namaza. Ispravno je da u pogledu „obavljača namaza“ izuzmete pojedince samo u 
propisima, a ne u suštinama pa da kažete da ako je džahil i nije mogao naučiti nije 
griješan, a u suprotnom jeste, itd. Ali podne namaz nije klanjao. 
  Ili da imate nekog kradljivca, ubicu, „pijača“ vina, „jedača“ kamate, bludnika 
i  slično,  koji  radi  nešto  od  spomenutog  i  vi  znate  šta  spomenute  suštine  u 
Allahovoj vjeri znače, a zatim njihovog počinioca iz neznanja ili te'vila ne nazovete 
 
80  ODBRANA OSNOVE DINA I ŠEJHUL‐ISLAMA OD TVRDNJI NOSIOCA NEZNANJA 

imenom djela kojeg je učinio, na jedno određeno vrijeme i dok mu se ne objasni. 
Pa određene pojedince nazivate tim imenima a druge koji isto rade iz neznanja i 
slično nazivate suprotnim ili oprečnim. 
  Kradljivca  nazivate  onim  koji  daje  sadaku,  „pijača“  vina  nazivate  „pijačem“ 
vode,  onoga  koji  jede  kamatu  nazivate  onim  koji  jede  halal  imetak,  bludnika 
nazivate  čednim,  a  ubicu  nazivate  onim  koji  ostavlja  ljude  u  životu.  Dakle, 
neznanje  i  njegove  pratilje  od  te'vila,  slijepog  slijeđenja  i  idžtihada  nemaju 
nikakvog uticaja na promjenu suštine opisa u kojeg je čovjek upao i iz kojeg dobija 
njegovo ime vjerski, razumski, jezički i fitretski.  
  Islam je kufr u svaki veliki širk, što podrazumijeva negaciju islama tagutima i 
mušricima,  i  lojalnost  prema  Allahu  i  Njegovom  dinu  'ibadetom  samo  Njemu  i 
vjerovanjem  da  su  izvršioci  islama  muslimani.  Ova  osnova  dolazi  prije  mržnje 
prema tagutima, mušricima i mustekbirima i prije ljubavi prema vjernicima, jer je 
uvjerenje  da  su  jedni  muslimani  a  drugi  nemuslimani  osnova  ljubavi  i  mržnje  i 
prijateljevanja i neprijateljevanja koji se nadovezuju na njih. 
  Ako  je  kod  vas  tekfir  „kategorije  ili  roda  taguta71  sveobuhvatno“,  kao  što 
misli Halidi, uvjet za ispravnost aslud‐dina u bilo kojem vremenu i za aslud‐din u 
kojeg  ulazi  taj  opis  se  veže  postojanje  i  nepostojanje  islama,  a  onaj  koji, 
netekfireći  neke  jedinke,  ostavi  njegovu  suštinu  kod  vas  uprkos  tome  biva 
muslimanom,  onda  vam  je  obaveza  da  isto  to  uradite  sa  suštinom  bilo  kojeg 
pojma čije postojanje je vezano za postojanje određenih opisa pa kada dođe neka 
osoba  i  upadne  u  jedinke  značenja  koje  se  ne  mogu  sastati  sa  osnovom  suštine 
tog  pojma,  dotičnu  osobu  nazovete  imenom  te  suštine  i  pripišite  mu  njeno 
posjedovanje kao kada bi bludnika nekim jedinkama bluda nazvali čednim, ubicu 
nekih  jedinki  čije  ubijanje  nije  dozvoljeno  pravednim,  pijača  nekih  jedinki  vina 
pijačem vode ili onim koji to ne radi i sve ostalo.  
  Zato ću vam kasnije, kada budem objašnjavao da se ne smije praviti razlika 
između  vrsta  i  jedinki  istog  roda  (džins),  spomenuti  riječi  šejha  Ishaqa  ibn 
'Abdurrahmana u kojim čovjeka koji kolektivnom sveobuhvatnom neograničenom 
tekstu, koji obuhvata svaku svoju jedinku i onome koji je vezan za određeni opis 
poput  pojma  „el‐islam“  i  „eš‐širk“,  oponira  hipotetičkim,  uopštenim  i  dokazima 
koji se tiču pojedinaca, naziva zabludjelijim od svoga magarca.  

                                                            
71
 Bilibani se dugo suprotstavljao nama u vjerovanju da kufr u taguta ulazi u asl dinil islama da bi kasnije uvidio 
svoju  grešku  ali  upao  u  drugu,  doduše  manju  u  odnosu  na  prvu,  vjerujući  da  je  tekfir  kategorije  taguta  uvjet 
ispravnosti  aslud‐dina  a  tekfir  nekih  jedinki  nije.  Svoje  poricanje  opšte  poznatog  među  djecom  muslimana  je 
nazvao “greškom u definiciji”! 
  EBU MUHAMMED 81 

  Ove  važne  koristi  u  pogledu  činjenice  da  suština  aslud‐dina  ne  može  biti 
predmet  specifiziranja  (takhsisa)  i  ograničavanja  (taqjiida)  na  spomenuti  način 
sam zaključio ličnim razmišljanjem primjenjujući nad mes’elom ono što znam i to 
sam  prvi  put  spomenuo  u  raspravi  sa  jednim  arapom  na  jednom  od  foruma  na 
internetu a Ebu Merjemu Kuvajćaninu se dopalo i to je potvrdio. Isto sam ponovio 
u odgovoru Ebu Muhammedu El‐Makdisiju kojeg sam napisao tokom pisanja ove 
knjige za tu i tamo ne više od četiri dana, elhamdulillah.  
  Nakon  toga  mi  je  jedan  od  svršenika  medinskog  fakulteta,  koji  se  pripisuje 
ovoj  da’vi,  skrenuo  pažnju  da  je  Eš‐Šazili  to  takođe  spomenuo  u  svojoj  knjizi 
„Aslud‐din“, sa kojom sam prije toga bio upoznat ali vjerovatno nisam bio shvatio 
važnost  i  vezu  između  njegovih  riječi  i  mes’ela  o  kojima  govorimo  a  koje  su 
predmet aktuelnog spora. Kaže Eš‐Šazili, spominjući specifike aslud‐dina: 

،‫ أﺻﻞ اﻟﺪﻳﻦ ﻣﺤﻜﻢ ﻻ ﻳﺪﺧﻞ ﻋﻠﻴﻪ ﻧﺴﺦ وﻻ ﲣﺼﻴﺺ وﻻ اﺳﺘﺜﻨﺎء وﻻ ﻳﺘﻐﲑ ﻣﻦ رﺳﺎﻟﺔ إﱃ رﺳﺎﻟﺔ‬- ١
,‫وأﺣﻜﺎﻣﻪ واﺣﺪة ﰲ ﻛﻞ اﻟﺮﺳﺎﻻت ﲞﻼف اﻟﻔﺮوع ﻣﻨﻬﺎ ﻣﺎ ﻳﺘﻐﲑ ﻣﻦ رﺳﺎﻟﺔ إﱃ رﺳﺎﻟﺔ ﺑﻞ وﰱ ﻧﻔﺲ اﻟﺮﺳﺎﻟﺔ‬
.‫وﻣﻨﻬﺎ ﻣﺎ ﻻ ﻳﺘﻐﲑ‬
„1) Aslud‐din je muhkem ne trpi derogaciju, niti specifiziranje niti izuzimanje niti 
promjenu  od  poslanice  do  poslanice.  Njegovi  propisi  su  isti  u  svakoj  poslanici 
suprotno  ograncima  koji  od  poslanice  do  poslanice  trpe  promjenu,  štaviše,  u 
jednoj te istoj poslanici. Među njima ima onih koji se ne mijenjaju.“ 
Takođe je rekao: 

‫ ﻻ ﻳﻘﺒــﻞ رﻛ ــﻦ ﻣــﻦ أرﻛــﺎن اﻟﺤــﺪ ﺑﻐﻴ ــﺮ اﻟــﺮﻛﻦ اﻵﺧ ــﺮ ﻓــﻼ ﻳﻘﺒــﻞ ﺗﺼــﺪﻳﻖ ﺑﻐــﲑ اﻟﺘ ـﺰام وﻻ اﻟﺘ ـﺰام ﺑﻐــﲑ‬- ٣
‫ ﻓﻼﺑﺪ ﻣﻦ اﺳﺘﻴﻔﺎء اﳊﺪ ﻛﻠﻪ ﻻﺳﺘﺤﻘﺎق اﻻﺳﻢ واﻟﺼﻔﺔ وﲣﻠﻒ رﻛﻦ ﻣﻦ أرﻛﺎن اﻷﺻﻞ ﻳﺘﺨﻠـﻒ ﺑـﻪ‬،‫ﺗﺼﺪﻳﻖ‬
ْ‫ } َﺧﻠَﻄُـﻮا‬:‫ أﻣـﺎ اﻟﻔـﺮوع ﻓﺎﻟﻐﺎﻟـﺐ ﻓﻴﻬـﺎ أﻻ ﺗـﻼزم ﺑﻴﻨﻬـﺎ ﻟﻘﻮﻟـﻪ ﺗﻌـﺎﱃ‬.‫ واﻟﺪﻳﻦ ﻳﺘﺨﻠﻒ ﺑﺘﺨﻠﻒ اﻷﺻـﻞ‬،‫اﻷﺻﻞ‬
‫ وإن ﻛﺎﻧــﺖ ﺑﻌــﺾ اﻟﺴــﻴﺌﺎت ﲢــﺒﻂ ﺑﻌــﺾ اﳊﺴــﻨﺎت وﲤﻨــﻊ ﻣــﻦ ﻗﺒــﻮل اﻟــﺒﻌﺾ‬,{‫ﺻــﺎﻟِ ًﺤﺎ َوآ َﺧـ َـﺮ َﺳـﻴﱢﺌًﺎ‬
َ ً‫َﻋ َﻤـﻼ‬
‫اﻵﺧــﺮ وﺑﻌــﺾ اﳊﺴــﻨﺎت ﻳﻜﻔــﺮ ﻋــﻦ ﺑﻌــﺾ اﻟﺴــﻴﺌﺎت ﻓــﺈن اﳊﺴــﻨﺎت ﻳــﺬﻫﱭ اﻟﺴــﻴﺌﺎت وﺑﻌــﺾ اﳊﺴــﻨﺎت ﳍــﺎ‬
‫ واﻷﺻـﻞ ﻻ ﺗﻔـﺎوت وﻻ‬،‫ﺧﺼﺎﺋﺺ ﰲ اﻟﺘﻜﻔﲑ ﻋﻦ اﻟﺬﻧﻮب ﻟﻴﺴﺖ ﻟﻐﲑﻫﺎ إﻻ أن اﻟﻔﺮوع ﺗﺘﺒﻌﺾ وﺗﺘﻔـﺎوت‬
.‫ﺗﺒﻌﻴﺾ ﺑﻴﻦ أرﻛﺎﻧﻪ‬
„3) Nijedan rukn od ruknova definicije (hadd) se ne prihvata bez drugog rukna. 
Tako  se  ne  prihvata  vjerovanje  u  istinitost  (tasdiq)  bez  pridržavanja  (iltizām)  niti 
pridržavanje bez tasdiqa. Dakle, neophodno je da se ispuni cijela definicija da bi 
 
82  ODBRANA OSNOVE DINA I ŠEJHUL‐ISLAMA OD TVRDNJI NOSIOCA NEZNANJA 

se  dobilo  ime  i  opis  a  izostanak  jednog  od  ruknova  asla  za  sobom  povlači 
izostanak  asla,  a  din  izostaje  izostankom  asla.  Što  se  tiče  ogranaka,  najčešće  u 
pogledu njih je da među njima nema neminovne uzročne povezanosti72 zbog riječi 
Uzvišenog: ...pomiješali su dobro djelo s drugim, lošim. 
Iako neka loša djela uništavaju neka dobra djela i sprečavaju da se druga prihvate, 
a neka dobra djela brišu neka loša djela jer dobra djela odnose loša a neka dobra 
djela  u  brisanju  grijeha  imaju  specifičnosti  koje  nemaju  druga,  s  time  što  se 
ogranci rasparčavaju i međusobno variraju. U aslu nema međusobnog variranja 
niti rasparčanosti među njegovim ruknovima.“ 
  Prema  riječima  Šazilija  nije  dozvoljeno  reći  da  se  „neki  vidovi  velikog  širka“ 
mogu sastaviti sa aslud‐dinom a neki ne, niti se smije reći da se „netekfirenje nekih 
jedinki  taguta  i  mušrika“  može  sastati  sa  aslu  dinil  islamom  a  neki  ne  jer  je  to 
šejtansko  rasparčavanje.  To  je  menhedž  zabludjele  sekte  na  čije  zablude  i  laži 
ovom knjigom odgovaramo i na njih već više od dvije godine upozoravamo.  
  Tajna  u  ovoj  mes’eli,  pored  toga  što  je  Uzvišeni  ime  islama  vezao  za  opis 
kufra u svaki veliki širk i negaciju islama svakom tagutu, mušriku i mustekbiru, leži 
u tome što je pravljenje razlike između jedinki i vrsta jednog roda koje imaju istu 
suštinu  pored  suprotstavljanja  dinu  svih  poslanika  kategorički  dokaz  o  nestanku 
razuma i zdrave ljudske prirode onih koji to zagovaraju. 
  Razilaženje  učenjaka  da  li  je  tekfir  taguta,  mušrika  i  mustekbira  rukn  u 
šehadetu tevhida ili njegov lāzim je čisto terminološke prirode i na njega se, koliko 
je meni poznato, ništa ne nadovezuje. Riječi onih koji kažu da je rukn su jasne a 
oni  koji  kažu  da  je  „lazim“  vjeruju  da  izostanak  „lazima“  kategorički  ukazuje  na 
nestanak „melzuma“, tj. osnove iz koje neminovno proizilazi i od koje se ne može 
odvojiti  u  bilo  kojem  stanju.  Pa  šta  je  nakon  ovoga  ostalo  šejtanima  od  ljudi!? 
Allah ih ubio kuda se odmeću! 
Vratimo se dokazivanju aslud‐dina sa ajetima Allahove Knjige! 
  Dakle,  u  Allahovoj  Knjizi  nalazimo  ogroman  broj  mekkanskih  i  medinskih 
ajeta  u  kojima  se  spominje  značenje  osnove  islama.  Nekada  je  to  uopšteno,  ali 
dovoljno. Nekada se spominju uvjeti i ruknovi, a nekada i „lavazimi“, itd. Uzet ću 
još  jednu  suru  iz  mekkanskog  perioda  a  nakon  toga  ćemo  preći  na  neke  ajete  iz 

                                                            
72
 Rekoh, ali između ruknova i od njih neodvojivih levazima poput tekfira, mržnje i neprijateljevanja ima itekako, 
zbog  toga  što  je  nestanak  levazima  kategorički  dokaz  nestanka  osnove  iz  koje  proizilaze,  a  riječi  Eš‐Šazilija 
ukazuju na saglasnost sa ovom konstatacijom zbog toga što se ograničio samo na spomen „ogranaka“, a od ljudi 
poput  njega  se  očekuje  da  ne  negiraju  međusobnu  uzročnu  povezanosti  između  ruknova  tevhida  i  njegovih 
levazima. 
  EBU MUHAMMED 83 

medinskih  sura  i  nećemo  duljiti,  jer  se  ovdje  ne  radi  o  stvarima  koje  vođe  ove 
sekte  ne  znaju,  a  ono  u  čemu  griješe  i  prema  svemu  nisu  dokučili  podrobno 
objašnjavamo sa naše tačke gledišta.  
  Sura El‐Kafirun, sura odricanja, koju učenjaci nazivaju jednom od sura ikhlasa 
ili  praktičnog  tevhida,  koja  u  sebi  sadrži  objašnjenje  svega  u  pogledu  čega  se 
razilazimo. 

‫﴾ َوَﻻ أَﻧَﺎ َﻋﺎﺑِ ٌﺪ َﻣﺎ َﻋﺒَ ْﺪ ُْﰎ‬٣﴿ ‫﴾ َوَﻻ أَﻧْـﺘُ ْﻢ َﻋﺎﺑِ ُﺪو َن َﻣﺎ أ َْﻋﺒُ ُﺪ‬٢﴿ ‫﴾ َﻻ أ َْﻋﺒُ ُﺪ َﻣﺎ ﺗَـ ْﻌﺒُ ُﺪو َن‬١﴿ ‫ﻗُ ْﻞ ﻳَﺎ أَﻳـﱡ َﻬﺎ اﻟْ َﻜﺎﻓُِﺮو َن‬
﴾٦﴿ ‫ﻦ‬ ِ ‫ﱄ ِدﻳ‬ ِ ِ ِ
َ ‫﴾ ﻟَ ُﻜ ْﻢ دﻳﻨُ ُﻜ ْﻢ َو‬٥﴿ ‫﴾ َوَﻻ أَﻧْـﺘُ ْﻢ َﻋﺎﺑ ُﺪو َن َﻣﺎ أ َْﻋﺒُ ُﺪ‬٤﴿
„Reci:  „O  kafiri!  ﴾1﴿  Ja  ne  'ibadetim  onome  čemu  vi  'ibadetite,  ﴾2﴿  i  vi  niste 
obožavaoci  Onoga  Kome  ja  'ibadetim.  ﴾3﴿  Niti  sam  ja  obožavaoc  ('abid)  onoga 
kojem ste vi 'ibadetili,  ﴾4﴿ a i vi niste obožavaoci Onoga Kojem 'ibadetim.  ﴾5﴿ Vi 
imate vaš din (vjera) a ja imam moj din!73 ﴾6﴿“74 

  U ovoj mekkanskoj suri Uzvišeni Allah objašnjava vjeru islam koja se sastoji 
od ruknova odricanja od svega što mušrici obožavaju u šta ulaze taguti  koji su s 
time zadovoljni, te svih mušrika i onoga što ih veže a to je svaki veliki širk. Sve ovo 
ponovo  razumijemo  iz  čestice  „ma“,  koja  ima  sveobuhvatno  značenje  kada  se 
govori  o  tagutima  mušrika  kojim  'ibadete  mimo  ili  uz  Allaha.  Ako  obožavaju 
meleke,  vjerovjesnike  ili  dobre  ljude  o  kojima  znamo  da  nisu  zadovoljni  time 
musliman  se  odriče  velikog  širka  i  mušrika  uz  lojalnost  prema  melekima, 
vjerovjesnicima i dobrim ljudima, koji ne ulaze u značenje pojma tagut. 
  Prema ovoj suri aslud‐din je ostavljanje 'ibadeta svih mogućih jedinki taguta 
koje  obožavaju  njihovi  robovi,  tj.  mušrici  putem  tog  'ibadeta  njima,  što  je  veliki 
širk.  SubhanAllah!  Ima  li  išta  rječitije  i  jasnije  od  ove  sure!?  Na  kraju  dolazi 
potvrda i pojašnjenje značenja suštine od Allaha željenog odricanja od svih jedinki 
taguta  i  mušrika  riječima  „Vi  imate  vaš  din  a  ja  imam  moj  din!“  Dakle,  svako 
odricanje od bilo koje jedinke taguta i mušrika, čije stanje je poznato, koje u sebi 
ne sadrži negaciju tevhida i islama tagutima i mušricima, je nepotpuno i ruši islam, 
tj. islam se ne ostvaruje sa takvim odricanjem, a ne početku sure je naređenje da 
im  se  kaže,  što  prije  svega  podrazumijeva  uvjerenje,  da  su  oni  kafirun.  Dakle, 
nevjernici čiji ma'bud nije samo Allah i koji imaju drugi din. Ovo je značenje sure 
El‐Kafirun.  

                                                            
73
 Ili „Vama vaš din a meni moj din“ 
74
 Sura Kafirun (109) 1‐6 
 
84  ODBRANA OSNOVE DINA I ŠEJHUL‐ISLAMA OD TVRDNJI NOSIOCA NEZNANJA 

  Da ljudi danas imaju pameti shvatili bi tajnu i mudrost u činjenici da Uzvišeni 
Allah  uvijek  prvo  spominje  odricanje  od  mušrika  i  taguta  a  često  ne  spomene 
posebno  odricanje  od  širka  jer  se  ono  podrazumijeva  iz  odricanja  od  taguta  i 
mušrika. U nekim ajetima se spominje odricanje od njihovog djela i da oni nemaju 
nikakve veze sa našim djelom niti vjernici s njihovim.   
  Značenje  obaveznosti  pravljenja  razlike  u  vjeri  između  muslimana  ‐ 
muvehhida i mušrika i taguta se ističe kroz tri stvari: 
1) Uzvišeni je naredio da im se kaže da su kafiri; 
2) Naredba, s kojom je završena sura, da im se kaže da imaju drugi din; 
3) Negacija,  spomenuta  u  sredini  sure,  tevhidul‐'ibadeh  mušricima,  jer  je  Allah 
naredio  da  im  se  negira  da  su  'abidun  onoga  Kome  on  'ibadeti,  tj.  da  im  se 
negira  opis  participom  aktivnim  od  glagola  'abede,  tj.  obožavati,  kojeg 
zaslužuje samo onaj koji Allahu ne čini širk, pa mu je opis tevhida u 'ibadetu 
stalan,  što  nije  slučaj  kod  mušrika  koji  ponekad  obožavaju  samo  Allaha,  kao 
što  biva  kada  se  nađu  u  tjeskobi,  a  kada  ih  Allah  iz  nje  izbavi  ponovo  se 
vraćaju  širku,  s  time  što  se  mora  napomenuti  da  oni  nisu  na  suštinskom 
tevhidu ni u onom momentu tjeskobe u kojem se mole samo Allahu zbog toga 
što ne vjeruju da samo Allah zaslužuje 'ibadet u blagostanju i nemaju namjeru 
da se toga pridržavaju ako im Allah ukaže pomoć. Kao što sura u sebi sadrži 
obaveznost  vjerovanja  da  je  onaj  koji  ostvari  tevhid  'abid  samo  Allahu 
Uzvišenom, tj. musliman predan Allahu s tevhidom.  
  Napominjem  da  je  ispoljavanje  dina  kojeg  je  Allah  naredio  u  ovoj  suri 
obaveza  i  spada  u  kategoriju  obavezne  potpunosti  imana,  koja  kada  se  bez 
vjerskog  opravdanja  ostavi  za  sobom  ne  povlači  nestanak  aslud‐dina  ali  je 
ogroman  grijeh.  Kao  što  ova  sura  ne  ukazuje  na  to  da  je  musliman  dužan  u 
svakom stanju svom sagovorniku u lice reći da je kafir, pogotovo kada se nalazi u 
stanju  pozivanja  u  Allahov  din,  tako  da  svako  stanje  ima  svoj  propis.  Isto  tako 
napominjem  da  nije  uvjet  ispravnosti  aslud‐dina  da  čovjek  naziva  mušrike 
imenom mušrik ili kafir već je važno da vjeruje da oni imaju drugi din i da su na 
batilu i da ma'bud mušrika nije samo Allah.  
  Ovo  kažem  zato  što  je  moguće  da  postoje  osobe  koje  imaju  aslud‐din  a  do 
njih  nisu  došli  tekstovi  Objave  iz  kojih  bi  mogli  naučiti  da  Gospodar  nebesa  i 
zemlje takve naziva mušricima i kafirima. Isto tako je moguće da neko ima aslud‐
din ali ne zna da se Allahova vjera zove islam a pri sebi ima njenu suštinu pa  će 
Allahovom dobrotom ući u Džennet.  
  EBU MUHAMMED 85 

  Primjer  za  to  je  Zejd  sin  'Amra  sina  Nufejla,  jedan  od  monoteista 
(muvehhida)  prije  Poslanstva,  kojem  su  jevrejski  i  kršćanski  učenjak  rekli  da  je 
prava vjera da bude „hanif“ a on upita šta je to hanif pa mu rekoše: „Ne 'ibadeti 
nikom  osim  Allahu.“  Što  ukazuje  da  nije  znao  da  se  Allahov  din  naziva  imenom 
„hanifijjeh“ i da je onaj koji ga ostvari „hanif“ iako je on lično bio jedan od njih. 
  Međutim danas je osnova da svi koji se pripisuju dini islamu znaju da se kafir 
kaže za onoga koji nije musliman, tj. predan samo Allahu svim vidovima 'ibadeta. 
Dakle,  Nusrete,  ovo  su  naši  dokazi,  a  doći  će  ih  još.  Činjenicu  da  izharud‐din,  tj. 
ispoljavanje dina nije uvjet ispravnosti aslud‐dina u suštini nismo uzeli od običnih 
ljudi već smo je shvatili iz tekstova Objave u kojima Allah osobe koje su iz straha 
od mušrika krili islam naziva vjernicima i vjernicama. To je i kod tebe jasno! 
  Jedna  od  katastrofa  smutljivca  Bilibanija  je  bila  upravo  ta  što  je  neulaženje 
negacije  islama  (tekfira)  tagutima  i  mušricima  „dokazivao“  činjenicom  da 
ostavljanje  ispoljavanja  negacije  islama  spomenutim  za  sobom  ne  povlači 
nestanak aslu dinil islama, pa nije napravio razliku između ostavljanja ispoljavanja 
i nestanka uvjerenja da tagut i mušrik nisu muslimani, i na to je idiot nadovezao 
da „uvjerenje da tagut i mušrik nisu muslimani“ ne ulazi u aslu dinil islam. On je to 
spominjao u više prilika a jedan od dokaza za to su oni prokleti letci dijeljeni  od 
strane vođa licemjerstva u najnižim klasama ljudskog roda iz Salzburga u kojim se 
„laže“: 
„Dokazi da odricanje od mušrika ne spada u aslud‐din 
Svima je poznato što ne negira ni ova strana koja tvrdi da ovo spada u aslud‐din 
da  odricanje  od  mušrika  i  kufr  u  taguta  izražava  se  srcem,  udovima  i  riječima,  a 
dokaz tome je Ibrahim, a.s. 
Međutim  stav  uleme  je  da  osoba  kada  se  nađe  u  stanju  potlačenosti  nemajući 
snage da ispolji ovo odricanje sa sve tri komponente (srce, udovi, jezik) i nemajući 
mogućnosti da učini hidžru da je takvom dovoljno da ostane u islamu da se u tom 
stanju potlačenosti odrekne mušrika samo srcem. Ovo je stvar koju ne negiraju ni 
ovi što kažu da je odricanje od mušrika i kufr u taguta aslud‐din. Dokaz ovome su 
muslimani  Mekke  koji  su  bili  potlačeni  i  od  mušrika  odricali  se  samo  u  srcu  ne 
ispoljavajući javno jezikom i udovima zbog neposjedovanja snage.  
Postavlja se pitanje na koje treba dobro obratiti pažnju: “Kako to ako je odricanje 
od  mušrika  i  kufr  u  taguta,  kako  vi  tvrdite,  aslud‐din  za  kojeg  svi  znamo  da 
jedino  opravdanje  može  biti  ikrah  a  spomenuli  smo  šartove  da  bi  prisila  bila 
prihvatljiva kao prepreka, kako to da sad u stanju potlačenosti dovoljno je samo 
odricanje u srcu. Zašto su izostali udovi i jezik ako se radi o aslud‐dinu? Iz ovoga 
 
86  ODBRANA OSNOVE DINA I ŠEJHUL‐ISLAMA OD TVRDNJI NOSIOCA NEZNANJA 

jasno vidimo da ova stvar nikako ne može biti aslud‐din ili neminovno ispade da 
su muslimani Mekke bili mušrici zbog izostavljanja šartova za ispravnost aslud‐
dina. 
Drugo pitanje: “Kako ste se onda složili sa nama da u slučaju potlačenosti dovoljno 
je odricanje  srcem i  kako  to da niste protekfirili sve  one koji su se složili sa ovim 
vršeći idžtihad po ovom pitanju još od učenjaka prvih generacija. 
Zašto oni nisu kafiri iako su idžtihadili u aslud‐dinu i složili se da u potlačenosti 
dovoljno je učiniti odricanje u srcu?“ 
  Ispravio sam veliki broj gramatičkih i pravopisnih greški u ovom citatu a neke 
sam ostavio da bude svjedok smjelosti ovih bakterija na islamsku nauku. Isto tako 
pogledaj  kako  ovaj  tekst  odiše  prostaklukom,  neznanjem  i  prljavštinom  srca!  U 
njemu se vide tragovi ubjeđenja šejtana da „kufr u taguta nije od aslud‐dina“ kao 
što  se  vidi  blentavo  poređenje  ispoljavanja  tekfira  i  uvjerenja  da  taguti  i  mušrici 
nisu muslimani. 
  Ovaj ahmak i sijač nereda po zemlji zvani Bilibani je izgleda prisluškivao moja 
predavanja „aslud‐din“ u kojima sam u detaljima objasnio najvažnije mes'ele koje 
se  mogu  naći  u  ovoj  knjizi,  gdje  sam  tumačio  poslanicu  šejha  Muhammeda 
„Temelj dini islama i njegov stub“, i mržnja, srdžba i ljubomora mu najvjerovatnije 
nisu dali ni da čuje da mi ispoljavanje dina nismo uvrstili u aslu dini islam u smislu 
da onaj koji ne ispolji svoj din nikako ne može biti musliman. 
  Štaviše, tada smo govor učenjaka Nedžda u kojem se u vanjštini tekfiri onaj 
koji nije ispoljio din sveli na situaciju postojanja darul islama i mogućnosti hidžre k 
njemu  a  pojedincima  smo  davali  opis  pravnog  islama  na  osnovu  obilježja 
specifičnih za vjeru islama poput brade, hidžaba i slično, smatrajući ih u dotičnom 
stanju  prevagnjujućim  ili  kategoričkim  dokazom  koji  ukazuje  na  izgovaranje 
šehadeta ili klanjanje namaza. Allahulmuste’an!  
  Isto  tako  pogledaj  kako  nas  magarac  obavezuje  da  tekfirimo  učenjake  koji 
„ostavljanje  ispoljavanja“  nisu  učinili  uvjetom  ispravnosti  aslu  dinil  islama  bez 
kojeg nema osnove islama! Pogledaj kako prostak spominje „nekakav idžtihad“ u 
aslud‐dinu  čime  je  izgleda  zarazio  Nusreta!  Kako  njegov  govor  ukazuje  da  je 
„odricanje od mušrika srcem“ od aslu dinil islama iako se oni danas bore upravo 
protiv toga. Da li to sada znači da se glupak slaže sa nama da uvjerenje da tagut i 
mušrici  nisu  musliman  ulazi u aslud‐din bez  kojeg nema imena ni opisa islama u 
suštini?! Bože sačuvaj!  
Zatim ide još dalje sa svojom bahatošću, pa kaže: 
  EBU MUHAMMED 87 

„Odgovor na ova pitanja je više nego jasan i neka se svako pripremi kako će stati 
pred Allaha iako ovi dokazi neminovno ukazuju na suprotno tvrdnjama ovih ljudi.“ 
  Može  li  ovaj  lažov  „neminovno“  dokazati  da  je  neko  od  nas  u  bilo  kojem 
djeliću vremena vjerovao i govorio da čovjek u suštini ne može biti musliman bez 
ispoljavanja negacije islama tagutima i mušricima?! Allah ih ubio kuda se odmeću! 
A zatim neviđeni bezobrazluk kruniše „šejtanskim povraćanjem“, pa kaže: 
„Imam Sujuti je napisao djelo koje nosi naziv „“Et‐Tazimu vel minne fi enne ebevej 
Resulillah  fil  Dženneh“  vezano  za  ulemu  koja  smatra  da  su  roditelji  Poslanika  u 
Džennetu  iako  mi  znamo  da  su  oni  bili  mušrici.  Ulema  Ehlu  Sunneta  nije 
protekfirila ove učenjake iako oni ne samo da se nisu odrekli od mušrika već ih 
staviše  u  Džennet.  Za  dokaz  su  uzeli  izmišljeni  hadis  da  je  Allah  oživio  roditelje 
Poslanika  i  oni  povjerovali  u  Njega.  Iako  su  nasuprot  tome  znali  da  su  hadis  u 
Muslimovoj zbirci gdje Poslanik sam kaže da su njegovi roditelji u vatri.“ 
  Pogledaj smjelost ovog smutljivca! Kako dokazuje da srčano negiranje islama 
mušricima  ne  ulazi  u  aslud‐din!?  Kako  se  odgovora  na  ovaj  prostakluk?  Lahko! 
Kažemo da su oni koji su pripisali islam roditeljima Poslanika,  ., to uradili nakon 
što su povjerovali da ih je Allah oživio  i da su primili islam, što znači da su imali 
namjeru  pripisivanja  islama  muslimanima  a  ne  mušricima,  i  ovo  ne  naziva 
„neodricanjem od mušrika“ osim notorna neznalica.  
  „Neodricanje  od  mušrika“  i  nenegiranje  islama  mušricima,  koje  izvodi  iz 
vjere,  bi  se  ostvarilo  da  su  rekli  da  su  roditelji  Poslanika,  .,  bili  muslimani  ‐ 
muvehhidi prije nego što su primili islam, tj. dok nisu bili na aslu dinil islamu! Da je 
neko  od  „učenjaka“  to  uradio,  pa  zar  bi  pametan  musliman  oklijevao  u  pogledu 
tekfira istih? To što ih „staviše u Džennet“ je neminovan razlog vjerovanja da ih je 
Allah  oživio  pa  su  primili  islam,  te  će  ih  usljed  toga  uvesti  u  Džennet.  Dakle,  oni 
nisu imali namjeru nazvati onoga koji je upao u opis velikog širka mušrikom, već 
su imali namjeru nazvati onoga koji je izvršio islam muslimanom i to su uradili. 
  Ovaj  mezheb  je  bez  sumnje  neispravan  i  suprotstavlja  se  hadisu  Poslanika, 
., i opšte poznatom u pogledu toga da su njegovi roditelji u vatri, jer su umrli na 
velikom širku. Ovo nije greška u aslu dinil islamu već se tiče „vjerovanja i poricanja 
tekstova“ (tasdiq ve reddul‐khaber). 
  Ibn  Hadžer  u  „Fethul‐Bari“,  u  kojem  komentariše  Sahih  imama  Buharije, 
spominje neke rivajete koji ukazuju da se glava munafika 'Abdullah sin Ubeja sina 
Selula  pokajao  i  da  su  neki  ljudi  povjerovali  u  to  iako  su  u  Allahovoj  Knjizi  jasni 
dokazi  o  tome  da  je  Ibn  Selul  umro  na  velikom  nifaku.  Hoće  li  magarac  i  za  njih 
 
88  ODBRANA OSNOVE DINA I ŠEJHUL‐ISLAMA OD TVRDNJI NOSIOCA NEZNANJA 

reći  da  „nisu  protekfirili  kafira“  i  da  se  ta  mes'ela  tiče  aslud‐dina,  i  ovaj  događaj 
uvrstiti u red svojih „dokaza“? Allahulmuste’an! 
  Ono što ruši aslud‐din jeste da ne negira islam onome koji nije ostvario islam 
i tevhid koji se sastoji od ostavljanja velikog širka i obožavanja samo Allaha! Ako 
čovjek povjeruje da je neki nevjernik primio islam i na osnovu toga vjeruje da je 
musliman, odakle smjelost i manjkavost razuma da se kaže da je to „netekfirenje 
mušrika“ o kojem se govori u poglavlju o aslu dinil islama i da ga poredi s njime i 
izjednači njihove propise!? 
Zaista je ovo neviđen bezobrazluk i ahmakluk! 
  Ako  je  u  nekom  društvu  opšte  poznato  da  su  određene  osobe  umrle  na 
nevjerstvu  poput  faraona  kojeg  je  Uzvišeni  potopio  i  slično  onda  se  tekfiri  onaj 
koji ga ne tekfiri jer je porekao opšte poznato u vjeri Uzvišenog. A Jevreji, kršćani i 
muslimani su se složili da je potopljeni faraon umro kao nevjernik. 
  Isto  tako  možemo  teoretski  reći  da  kada  se  nad  onim  koji  tvrdi  da  je  Allah 
oživio  roditelje  Poslanika,  .,  pa  su  primili  islam,  uspostavi  argument  da  je  taj 
hadis neispravan i da se suprotstavlja autentičnim vjerskim dokazima, isti postaje 
kafirom zbog laganja na Allaha i poricanja i odbijanja vjerskih tekstova. 
  S  druge  strane  sam  u  govoru  Nusreta  vidio  stvar  koja  ga  u  potpunosti  čini 
kvalifikovanim  za  kritiku  „svog  brata“  Bilibanija,  gdje  Nusret,  govoreći  o  pravilu 
„Ko ne tekfiri kafira kafir je“, kaže: 
„Tekfir od strane Allaha i Poslanika za nekog pojedinca gdje se ne može razići oko 
čega  se  to  odnosi  poput  riječi  tebbet  jeda  ebi  lehebin  we  tebb  ovdje  nema 
mogućnosti  nikakvog  te'vila.  Može  li  se  ovo  prote'viliti  nekako  drugačije?  Ne 
može!  Pa  dokazi  sunneta  za  Ebu  Taliba  ili  za  svoje  roditelje  za  koje  je  dovio 
Poslanik; ovakve ko ne tekfiri kafir je i on...“75 
  Evo,  Nusretov  govor  neograničeno  i  bez  detalja  ukazuje  da  je  onaj  koji  ne 
tekfiri roditelje Poslanika, ., kafir. Pa ko je preči Bilibanijeve laži i budalaštine? Ja 
ili  njegov  brat  „šejh  Nusret“?!  Nakon  toga  Bilibani  spominje  govor  šejha 
Sulejmana  sina  Sehmana  kojeg  ćemo  objasniti  u  drugom  dijelu  ove  knjige.  Kada 
vidiš kako dokazuje da „tehakum ne ulazi u aslud‐din“, bojim se da ne dobiješ čir 
na želucu. 

                                                            
75
 Predavanje „8. Vrste velikog širka, licemjerstvo i otpadništvo. Šta negira i ruši islam?“ Prenio sam ga kao što mi 
je prenešeno! 
  EBU MUHAMMED 89 

  Tvrditi da mi „samo tako“ tekfirimo onoga koji ne protekfiri onoga koga smo 
mi  protekfirili  je  preizkalkulirana  sistematska  laž  kojom  se  služe  protivnici  ove 
da've da bi je suzbili i proširili svoje laži. Allah nam je dovoljan protiv njih i divan je 
On  Zaštitnik!  Sav  dunjaluk  zna  da  mi  ne  tekfirimo  osim  jasnim  (sarih)  uzrocima 
tekfira,  i  da  poznajemo  mes'elu  tekfira  dvosmislenim  uzrocima  uz  uzimanje  u 
obzir indicija i dokaza stanja koji se vežu za osobu i da smo precizno odredili opis 
svakog  velikog  širka  kojim  tekfirimo  a  kamoli  da  tekfirimo  osobu  koja  je 
prote'vilila stanje neke osobe koja je upala u neki od uzroka tekfira. 
  Kako  da  to  bude  naš  mezheb  kada  nismo  tekfirili  onoga  koji  nije  tekfirio 
panteistu  Ibn  'Arabija  pravdajući  ga  time  da  je  nekim  riječima  želio  vjerski 
prihvatljivo  značenje  pored  činjenice  da  ovakvo  shvatanje  vlada  među  našom 
braćom  što  je  najbolji  dokaz  da  protivnici  lažu  na  nas!?  Ova  knjiga  je  potvrda 
svega što sam prije govorio i kruna dokaza. 
Govoreći o suri „El‐Kafirun“ Ibn Tejmijje je rekao: 
ٍ ‫ﻀﻲ ﺗَـْﻨ ِﺰﻳﻬﻪ ﻋﻦ ُﻛﻞ ﻣﻮ‬ ِ َ‫ } َﻻ أَ ْﻋﺒ ُﺪ ﻣﺎ ﺗَـ ْﻌﺒ ُﺪو َن وَﻻ أَﻧْـﺘُﻢ َﻋﺎﺑِ ُﺪو َن ﻣﺎ أَ ْﻋﺒ ُﺪ{ ﻳـ ْﻘﺘ‬:‫ﻓَـ َﻘﻮﻟُﻪ‬
.‫ﻮد ُﻫ ْﻢ‬ ُ ُ‫ﺻﻮف ﺑِﺄَﻧﱠﻪُ َﻣ ْﻌﺒ‬ ُ َْ ‫َ ُ َ ْ ﱢ‬ َ ُ َ ْ َ ُ َ ُ ُْ
ِ ِ ِ ِ ِ ِ
ُ‫اﻹﻟَﻪَ اﻟﱠﺬي ﻳَـ ْﻌﺒُ ُﺪﻩ‬ ِْ ُ‫ﻮدﻩ‬ُ ُ‫ﺖ اﻟْﺒَـَﺮاءَةُ ﻣْﻨﻪُ ﻷَ ﱠن ُﻛ ﱠﻞ َﻣ ْﻦ َﻛﺎ َن َﻛﺎﻓًﺮا َﻻ ﻳَ ُﻜﻮ ُن َﻣ ْﻌﺒ‬ ْ َ‫ﻷَ ﱠن ُﻛ ﱠﻞ َﻣﺎ َﻋﺒَ َﺪﻩُ اﻟْ َﻜﺎﻓُﺮ َو َﺟﺒ‬
ِ ِ ِ
ُ‫ﻚ ﻳَ ْﺴﺘَـ ْﻠ ِﺰُم ﺑَـَﺮاءَﺗَﻪ‬ َ ‫ أَ ﱠن َذﻟ‬:‫َﺣ ُﺪ َﻫﺎ‬ َ ‫ أ‬.‫ﻀ ﱠﻤ ُﻦ أ ُُﻣ ًﻮرا‬ َ َ‫ﻚ ﻳَـﺘ‬ َ ‫ َو َذﻟ‬.‫ﻮدﻩُ ﻟَ َﻜﺎ َن ُﻣ ْﺆِﻣﻨًﺎ َﻻ َﻛﺎﻓًﺮا‬ ِ
َ ُ‫ إ ْذ ﻟَ ْﻮ َﻛﺎ َن ُﻫ َﻮ َﻣ ْﻌﺒ‬.‫اﻟْ ُﻤ ْﺆﻣ ُﻦ‬
‫ﻮد ُﻫ ْﻢ اﻟْ َﻤ ْﺠ ُﻤﻮعُ َوُﻫ َﻮ َﻻ ﻳَـ ْﻌﺒُ ُﺪ‬ ُ ُ‫ﱠﻬ ْﻢ إ َذا َﻋﺒَ ُﺪوا اﻟﻠﱠﻪَ َو َﻏْﻴـَﺮﻩُ ﻓَ َﻤ ْﻌﺒ‬ ِ ‫ اﻟﺜ‬.‫ون اﻟﻠﱠ ِﻪ‬
ُ ‫ أَﻧـ‬:‫ﱠﺎﱐ‬
ِ ‫ﺎن ﻣﻦ ﻳـﻌﺒ ُﺪوﻧَـﻬﻢ ِﻣﻦ د‬
ُ ْ ْ ُ ُ ْ َ ْ َ َ‫ﻣ ْﻦ أ َْﻋﻴ‬
ِ ِ
ِ ِ ِ
...‫ﲔ‬َ ْ ‫ص اﻟﺪﱢﻳ ِﻦ ﻟَﻪُ َﻻ َﻋﻠَﻰ َو ْﺟﻪ اﻟﺸ ْﱢﺮك ﺑَـْﻴـﻨَﻪُ َوﺑَـ‬ ِ ‫إﺧ َﻼ‬ ْ ‫ ﻓَـﻴَـ ْﻌﺒُ ُﺪﻩُ َﻋﻠَﻰ َو ْﺟﻪ‬.ُ‫ﻮع َﻻ ﻳَـ ْﻌﺒُ ُﺪ ﱠإﻻ اﻟﻠﱠﻪَ َو ْﺣ َﺪﻩ‬
َ ‫اﻟْ َﻤ ْﺠ ُﻤ‬
„Njegove  riječi:  „Ne  'ibadetim  onome  čemu  vi  'ibadetite,  niti  ste  vi  obožavaoci 
Onoga Kome ja 'ibadetim“ za sobom povlače njegovu čistoću od cjelog opisanog 
kao  njihov  ma'bud.  Jer  obaveza  je  odricanje  od  svega  čemu  'ibadeti  kafir  zbog 
toga  što  ma'bud  bilo  kojeg  kafira  nije  Onaj  Kome  'ibadet  mu'min,  jer  da  je  On 
njegov ma'bud bio bi mu'min ne kafir. To u sebi sadrži nekoliko stvari. 
Jedna od njih je: da to za sobom neminovno povlači njegovo odricanje od svake 
jedinke (ličnosti) onih kojima 'ibadete mimo Allaha. 
Druga: je da je njihov ma'bud,  kada 'ibadete Allahu i drugim mimo Njega, „zbir“ a 
on ne 'ibadeti „zbiru“; ne 'ibadeti osim Allahu Jedinom, Kojem 'ibadeti sa ikhlasom 
dina ne na način pridruživanja drugih Njemu...“76 
  U riječima Ibn Tejmijje „od svake jedinke“ je potvrda našeg razumijevanja i u 
to  ulazi  svako  živo  biće  taguta  i  svaki  predmet  i  tagutski  zakon,  a  to  sve 
                                                            
76
 Medžmu’ul‐fetava 16/598 (Šamilah) 
 
90  ODBRANA OSNOVE DINA I ŠEJHUL‐ISLAMA OD TVRDNJI NOSIOCA NEZNANJA 

podrazumijeva odricanje od svake jedinke koja 'ibadeti tagutu jer u osnovi nema 
razlike između onoga koji je zadovoljan da obožava i onoga koji je zadovoljan da 
bude obožavan mimo Allaha. Ova sura je jedan od glavnih dokaza našeg uvjerenja 
kojeg  branimo  i  kojem  pozivamo  u  ovoj  knjizi.  Ona  je  dokaz  da  je  tekfir  mušrika 
uvjet ispravnosti aslud‐dina i da čovjek ne može biti musliman dok ne negira islam 
i  tevhid  svakom  tagutu,  mušriku  i  mustekbiru  iz  vanjske  realnosti,  čije  stanje 
poznaje.  
  U suri El‐En'am, koja je mekkanska, Uzvišeni Allah posebno spominje pitanje 
propisivanja zakona mimo Njega i veliki širk pokornosti, iako se iz samog šehadeta 
tevhida  kojem  je  Poslanik,  .,  pozivao  od  samog  početka,  bez  posebnog 
spominjanja  propisivanja  zakona  mimo  Allaha  (tešri'i),  ili  tešrika  ili  tekfira  onoga 
koji  upadne  u  veliki  širk  pokornosti  ili  hukma  i  tehakuma,  s  obzirom  na  to  da  u 
opšte  značenje  'ibadeta  kojeg  ne  zaslužuje  niko  mimo  Allaha  ulaze  apsolutna 
poniznost, apsolutna pokornost, apsolutno slijeđenje, koji se ruše velikim širkom 
propisivanja zakona mimo Njega, velikim širkom pokornosti tim zakonima (širkut‐
ta'ah),  velikim  širkom  suđenja  tagutskim  zakonima  i  velikim  širkom  tehakuma 
pred njima, tj. traženja da se suđenjem njima riješavaju sporovi i slično.  
  Kao  što  ćeš  kasnije  vidjeti  u  mom  odgovoru  protivnicima  tevhida  veliki  širk 
hukma  i  tehakuma  su  kategorički  dokaz  za  veliki  širk  pokornosti  i  slijeđenja  i 
sadrže  ga  u  sebi  neminovno,  dok  nije  moranje  da  onaj  koji  uradi  veliki  širk 
pokornosti  sudi  tim  zakonom  ili  traži  da  mu  se  njime  sudi,  tj.  da  upadne  u  širk 
hukma i tehakuma iako bez sumnje širk pokornosti u sebi sadrži značenje davanja 
drugom mimo Allaha prava na propisivanje zakona i presudu pa sa ove strane ima 
veze sa tevhidom u hukmu i tehakumu.  
  Ove  vrste  širka,  koje  smo  spomenuli,  su  sve  međusobno  isprepletene  i 
povezane ali se razlikuju i njihova poglavlja u knjigama tevhida su različita. Greška 
Nusreta  koja  kategorički  ukazuje  na  to  da  on  ne  zna  šta  znači  tehakum  tagutu 
jeste  to  što  on  značenje  tehakuma  tagutu  izjednačava  sa  širkom  pokornosti 
vraćajući razliku između velikog i malog kufra u njima samo na uvjerenje, a to je 
velika katastrofa. 
Vratimo se suri El‐En'am! 
  Mušrici  su  se  u  mekkanskom  periodu  raspravljali  sa  muslimanima  oko 
propisa zabrane jedenja strvi. Pa je šejtan objavio mušricima da muslimane pitaju 
kako  to  vi  dozvoljavate  da  se  jede  ono  što  ste  svojom  rukom  zaklali  a  ne 
dozvoljavate  da  se  jede  ono  što  je  Allah  ubio,  odnosno  zaklao  svojim  „zlatnim 
  EBU MUHAMMED 91 

nožem“,  ili  slično  tome  od  šejtanskih  vesvesa,  pa  je  Allah  u  toj  suri  koja  je 
objavljena odjednom, rekao: 

‫ﻮﺣﻮ َن إِ َﱃ أ َْوﻟِﻴَﺎﺋِ ِﻬ ْﻢ ﻟِﻴُ َﺠ ِﺎدﻟُﻮُﻛ ْﻢ َوإِ ْن‬ ِ ِ ِ ِ ِ


َ ‫اﺳ ُﻢ اﻟﻠﱠﻪ َﻋﻠَْﻴﻪ َوإِﻧﱠﻪُ ﻟَﻔ ْﺴ ٌﻖ َوإِ ﱠن اﻟﺸﱠﻴَﺎﻃ‬
ُ ُ‫ﲔ ﻟَﻴ‬ ْ ‫َوَﻻ ﺗَﺄْ ُﻛﻠُﻮا ﳑﱠﺎ َﱂْ ﻳُ ْﺬ َﻛ ِﺮ‬
‫ﻮﻫ ْﻢ إِﻧﱠ ُﻜ ْﻢ ﻟَ ُﻤ ْﺸ ِﺮُﻛﻮ َن‬
ُ ‫أَﻃَ ْﻌﺘُ ُﻤ‬
Nemojte jesti ono nad čime nije spomenuto Allahovo ime. To je uistinu grijeh. 
Šejtani objavljuju svojim štićenicima da bi se s vama raspravljali, pa ako biste im 
se pokorili, sigurno biste bili mušrici.77 
  Te je objasnio da je mušrik svako ko im se pokori u tom zakonu, prihvatajući 
ga srcem ili vanjštinom. Dakle, ako bude govorio da je jedenje strvi halal, takav je 
mušrik bez obzira na ono što mu je u srcu. Ako taj tagutski zakon prihvati i pokori 
mu se uz namjeru pridržavanja (iltizāmen) tagutskog zakona takav je mušrik čak i 
kada ne zna da je Allah zabranio jedenje strvi, a pravi uzrok njegovog tekfira ovdje 
jeste pridržavanje tagutskog zakona i pokornost njemu bez obzira na vanjski opis i 
izgled tog pojedinačnog propisa taguta.  
  Međutim,  ako  se  desi  da  neki  musliman,  iz  opravdanog  neznanja,  smatra 
jedenje strvi halalom i taj propis pripisuje vjeri islamu, imavši namjeru pokornosti 
Allahovom vjersko‐zakonskom htijenju i pridržavanja Njegovog zakona, takvom se 
ne  negira  islam  sve  dok  se  nad  njim  ne  uspostavi  argument  o  zabranjenosti 
jedenja strvi u islamu a o ovim važnim aspektima ćemo kasnije govoriti. Isto tako 
je mušrik svaki onaj koji sudi tim propisom ili traži da mu se njime sudi, čak i da 
vjeruje ili govori da je jedenje strvi haram. 
  To zbog toga što je propis uvjerenja dozvoljenosti jedenja strvi tagut kojeg je 
propisao šejtan pa ko bude tražio da mu se njime presudi ili bude njega tahkimio, 
tj. uzeo za sudiju ili njime sudio, što podrazumijeva tahkim, time je učinio nekog 
drugog mimo Allaha sudijom i propisivačem zakona. Ovo je osnova iz koje se ne 
izlazi sa vesvesama.  
  Tokom  knjige  ću  objasniti  „vidove  i  oblike  velikog  širka  u  suđenju  i  traženju 
presude“  koji  ne  povlače  za  sobom  gubljenje  imena  islama  prije  uspostave 
argumenta i da se to tiče onog muslimana koji iz neznanja pripiše šerijatu nešto 
što  nije  od  njega  i  time  upadne  u  opis  propisivanja  zakona  mimo  Allaha  i 
promjenu šerijata, uz namjeru pokornosti Allahovom zakonu i pridržavanja njega. 
Ali  onaj  koji  traži  suđenje  tagutskim  zakonom  je  uvijek  mušrik  jer  je  namjerno 

                                                            
77
 Sura El‐En'am (6) 121 
 
92  ODBRANA OSNOVE DINA I ŠEJHUL‐ISLAMA OD TVRDNJI NOSIOCA NEZNANJA 

učinio  nekog  drugog  mimo  Allaha  sudijom  i  propisivačem  zakona,  bez  obzira  na 
ono što mu je u srcu.   
  Ajet u suri Et‐Tevba u čijem komentaru se spominje priča 'Adija b. Hatima Et‐
Ta'ija,  /,  koji  nije  znao  da  je  pokornost  ljudima  u  prihvatanju  zakona  suprotnih 
Allahovim  obožavanje  tih  ljudi  i  „uzimanje  njih  za  gospodare“,  je  svima  nama 
poznat.  Na  ovaj  širk  pokornosti  koji  u  sebi  sadrži  ukazivanje  na  širk  propisivača 
zakona  mimo  Allaha  i  širk  onih  koji  ga  uzimaju  za  sudiju,  je  ukazano  u  velikom 
broju mekkanskih sura. 
  Pogledaj  suru  Eš‐Šua'ra  i  obrati  pažnju  kod  govora  o  poslanicima  i  njihovoj 
da'vi gdje svojim narodima govore: 
ِ
ِ ‫َﻃﻴﻌ‬
‫ﻮن‬ُ ‫ﻓَﺎﺗﱠـ ُﻘﻮا اﻟﻠﱠﻪَ َوأ‬
Bojte se Allaha i pokorite mi se!78 
  Znači,  pokorite  se  samo  Allahu  i  samo  Njegovom  zakonu,  kojeg  je  objavio 
meni,  a  pokornost  meni  je  pokornost  Allahu.  Zašto  kažem  „samo  Njegovom“? 
Zato  što  je  značenje  'ibadeta  u  Kur'anu  tevhid,  pa  otuda  i  naredba  slijeđenja  i 
pokornosti  znači  tevhid  u  slijeđenju  i  pokornosti,  tj.  odricanje  od  slijeđenja  i 
pokornosti tagutskom zakonu i slijeđenje i pokornost samo Allahovom zakonu, jer 
se  tevhid  sastoji  od  negacije  i  potvrde  i  ne  biva  tevhidom  osim  uz  negaciju  i 
potvrdu. 
Na jednom mjestu te sure: 

َ ‫ﺼﻠِﺤﻮ‬
﴾١٥٢﴿‫ن‬ ْ‫ﻳ‬ ُ ِ ‫ﻳﻦ ﻳـُ ْﻔ ِﺴ ُﺪو َن ِﰲ ْاﻷ َْر‬
ُ ‫ض َوَﻻ‬
ِ‫ﱠ‬ ِ ِ ِ ِ
َ ‫﴾ َوَﻻ ﺗُﻄﻴﻌُﻮا أ َْﻣَﺮ اﻟْ ُﻤ ْﺴ ِﺮﻓ‬١٥٠﴿ ‫ﻓَﺎﺗﱠـ ُﻘﻮا اﻟﻠﱠﻪَ َوأَﻃﻴﻌُﻮن‬
َ ‫﴾ اﻟﺬ‬١٥١﴿ ‫ﲔ‬
Bojte  se  Allaha  i  pokorite  mi  se!  ﴾150﴿  Ne  pokoravajte  se  naredbama  onih  koji 
pretjeruju, ﴾151﴿ koji na Zemlji nered čine i red ne zavode! ﴾152﴿79 

  Ovo je značenje la ilahe illallah jer od značenja riječi „el‐ilah“, tj. „Bog“ jeste 
„el‐muta'a“  odnosno  „Onaj  Kojem  se  pokorava“.  Pa  treba  li  pametnom  nešto 
mimo ovih ajeta?! Allahulmuste’an! 
  Ovdje  se  sjetih  jednog  jadnika,  kojeg  ljudi  tretiraju  kao  „velikog  šejha“,  koji 
me, želeći da dokaže kako prije ajeta o tehakumu tagutu iz sure En‐Nisa' nije bilo 
drugih koji na to ukazuju i kako se na to pitanje Objava prije ajeta u suri En‐Nisa' 
nije  osvrnula  u  smislu  kojeg  mi  zagovaramo  i  traži  mi  dokaz  pa  mu  rekoh  da  su 
dokaz  svi  oni  ajeti  u  kojima  Allah  naređuje  slijeđenje  i  pokornost.  Štaviše, 
                                                            
78
 Sura Eš‐Šua'ra (26) 126 
79
 Sura Eš‐Šua'ra (26) 150‐152 
  EBU MUHAMMED 93 

šehadetom  la  ilahe  illallah  se  nad  arapima  uspostavio  argument  u  pitanju 
jednoće Allaha u 'ibadetu, hukmu i tehakumu, pokornosti i slijeđenju i odricanju 
od taguta, mušrika i mustekbira! 
  U  isto  vrijeme  čudim  se  kako  su  ljudi  preskočili  i  zaboravili  sve  one 
mekkanske ajete u kojima se spominje zakon i suđenje (hukm) i Allahova jednoća 
u  njemu.  Ponavljam,  da  nemamo  ništa  drugo  osim  riječi  la  ilahe  illallah  i  da 
poznajemo njihovo vjersko značenje to bi nam bilo dovoljno da shvatimo sve ove 
mes'ele,  kao  što  će  biti  dovoljno  vjernicima  pred  Sudnji  dan,  kada  nestane 
islamskog znanja i ljudi ne budu znali šta je namaz, niti post, niti sadaqa, osim što 
će  ostvariti  značenje  riječi  la  ilahe  illallah,  čime  će  ih  Allah  spasiti  od  vatre.  Jer, 
„ilah“  je  na  arapskom  jeziku  između  ostalog  Onaj  koji  zaslužuje  apsolutnu 
pokornost i slijeđenje i poniznost. Nema snage niti promjene osim uz Allaha! 
  A ti brate muslimanu i radoznali tragaoče za istinom uzmi Allahovu Knjigu i 
obrati  pažnju  na  ajete  o  pokornosti,  slijeđenju,  poniznosti  i  hukmu  pa  će  ti  sve 
postati jasno.  
Ibn 'Abbas, /, je rekao: 

.‫إذا َﺳﱠﺮك أن ﺗﻌﻠﻢ ﺟﻬﻞ اﻟﻌﺮب ﻓﺎﻗﺮأ ﻣﺎ ﻓﻮق اﻟﺜﻼﺛﲔ واﳌﺎﺋﺔ ﻣﻦ ﺳﻮرة اﻷﻧﻌﺎم‬
„Ako te raduje da saznaš neznanje arapa čitaj suru El‐En’am nakon sto triedesetog 
ajeta!“80 
Rekao je Uzvišeni: 

‫ﺼﻴﺒًﺎ ﻓَـ َﻘﺎﻟُﻮا َﻫ َﺬا ﻟِﻠﱠ ِﻪ ﺑَِﺰ ْﻋ ِﻤ ِﻬ ْﻢ َوَﻫ َﺬا ﻟِ ُﺸَﺮَﻛﺎﺋِﻨَﺎ ﻓَ َﻤﺎ َﻛﺎ َن ﻟِ ُﺸَﺮَﻛﺎﺋِ ِﻬ ْﻢ ﻓَ َﻼ‬
ِ َ‫اﳊﺮ ِث و ْاﻷَﻧْـﻌ ِﺎم ﻧ‬ ِ ِِِ
َ َ َْْ ‫َو َﺟ َﻌﻠُﻮا ﻟﻠﱠﻪ ﳑﱠﺎ َذ َرأَ ﻣ َﻦ‬
‫ﻚ َزﻳﱠ َﻦ ﻟِ َﻜﺜِ ٍﲑ ِﻣ َﻦ‬ ِ
َ ‫﴾ َوَﻛ َﺬﻟ‬١٣٦﴿ ‫ﺼ ُﻞ إِ َﱃ ُﺷَﺮَﻛﺎﺋِ ِﻬ ْﻢ َﺳﺎءَ َﻣﺎ َْﳛ ُﻜ ُﻤﻮ َن‬ ِ ‫ﺼﻞ إِ َﱃ اﻟﻠﱠ ِﻪ وﻣﺎ َﻛﺎ َن ﻟِﻠﱠ ِﻪ ﻓَـﻬﻮ ﻳ‬
َ َُ ََ
ِ
ُ َ‫ﻳ‬
‫وﻫ ْﻢ َوﻟِﻴَـ ْﻠﺒِ ُﺴﻮا َﻋﻠَْﻴ ِﻬ ْﻢ ِدﻳﻨَـ ُﻬ ْﻢ َوﻟَ ْﻮ َﺷﺎءَ اﻟﻠﱠﻪُ َﻣﺎ ﻓَـ َﻌﻠُﻮﻩُ ﻓَ َﺬ ْرُﻫ ْﻢ َوَﻣﺎ‬ ِ ِِ ِ
َ ‫اﻟْ ُﻤ ْﺸ ِﺮﻛ‬
ُ ‫ﲔ ﻗَـْﺘ َﻞ أ َْوَﻻدﻫ ْﻢ ُﺷَﺮَﻛ ُﺎؤُﻫ ْﻢ ﻟﻴُـ ْﺮُد‬
﴾١٣٧﴿ ‫ﻳَـ ْﻔﺘَـُﺮو َن‬
Oni  određuju  za  Allaha  dio  ljetine  i  dio  stoke,  koju  je  On  stvorio,  pa  govore: 
"Ovo je za Allaha" ‐ tvrde oni ‐ " a ovo za božanstva (šureka’) naša!" Međutim, 
ono  što  je  namijenjeno  božanstvima  njihovim  ne  stiže  Allahu,  dok  ono  što  je 
određeno za Allaha stiže božanstvima (šureka’) njihovim. Kako ružno oni sude! 
﴾136﴿  Mnogim  mušricima  su  tako  isto  njihova  božanstva  (šureka‘)  ubijanje 
vlastite  djece  lijepim  prikazali  da  bi  ih  upropastili  i  da  bi  ih  u  dinu  njihovom 
                                                            
80
 Tefsir Ibn Kethir 3/347 (Šamilah) 
 
94  ODBRANA OSNOVE DINA I ŠEJHUL‐ISLAMA OD TVRDNJI NOSIOCA NEZNANJA 

zbunili.  A  da  je  Allah  htio,  oni  to  ne  bi  činili.  Zato  i  njih  i  njihove  izmišljotine 
ostavi! ﴾137﴿81 

  Pa su učinili zabranjeno lijepim i propisanim lažući na Allaha. One koji su im 
to  propisali  Allah  naziva  šureka‘,  tj.  “učesnici”,  njihove  robove  Allah  naziva 
mušricima.  Nazvani  su  „učesnicima“  ili  „ortacima“  zato  što  su  im  ljudi  svojim 
srcima  ili  vanjštinom  dali  „učešće“  u  onom  što  je  specifično  i  posebno  samo  za 
Uzvišenog  Stvoritelja.  Mušrici  arapa  kojim  je  poslan  Allahov  Poslanik,  .,  su 
vjerovali  da  je  Allah  Stvoritelj  svega,  i  da  samo  On  upravlja  stvorenim,  i  da  je  u 
Njegovoj vlasti sluh i vid i da samo On spušta opskrbu. 
  Međutim,  skrenuli  su  u  pitanju  obožavanja  meleka,  vjerovjesnika  i  dobrih 
ljudi i umiljavali im se različitim postupcima želeći, s obzirom da sebe nisu smatali 
dostojnim  da  direktno  traže  od  Allaha,  da  ih  oni  približe  Allahu.  Pa  su  im  se 
umiljavali  različitim  vidovima  ’ibadeta  koji  pripadaju  samo  Allahu,  namirisavajući 
kipove  koji  simboliziraju  na  njih,  prinoseći  im  žrtve,  određivajući  im  dio  ljetine, 
boraveći kod njihovih kipova i slično.  
  Možda  su  neki  tražili  direktno  od  meleka,  vjerovjesnika  i  dobrih  ljudi  da  od 
njih  odagnaju  štetu  i  pribave  im  korist,  približavajući  im  se  time,  ne  bi  li  oni 
zamolili Uzvišenog Allaha da od njih odagna štetu i pribavi im korist koje su od njih 
tražene.  Da  Allah  sačuva  zablude!  Uzvišeni  Allah  je  u  Svojoj  Knjizi  detaljno 
objasnio vidove širka predislamskih arapa koji su se lažno pripisivali dinu Isma’ila i 
Ibrahima, ’alejhimusselam.  
Uzvišeni dalje kaže: 
ِ ِ ٌ ‫ﻗَﺎﻟُﻮا ﻫ ِﺬ ِﻩ أَﻧْـﻌﺎم وﺣﺮ‬
‫ﻮرَﻫﺎ َوأَﻧْـ َﻌ ٌﺎم َﻻ ﻳَ ْﺬ ُﻛُﺮو َن‬ ُ ‫ﺖ ﻇُ ُﻬ‬ ْ ‫ث ﺣ ْﺠٌﺮ َﻻ ﻳَﻄْ َﻌ ُﻤ َﻬﺎ إِﱠﻻ َﻣ ْﻦ ﻧَ َﺸﺎءُ ﺑَِﺰ ْﻋﻤ ِﻬ ْﻢ َوأَﻧْـ َﻌ ٌﺎم ُﺣﱢﺮَﻣ‬ َْ َ ٌ َ َ
ِ ِ ِِ ِ ِ ِ ِ ِ
ٌ‫ﺼﺔ‬ َ ‫﴾ َوﻗَﺎﻟُﻮا َﻣﺎ ِﰲ ﺑُﻄُﻮن َﻫﺬﻩ ْاﻷَﻧْـ َﻌﺎم َﺧﺎﻟ‬١٣٨﴿ ‫اﺳ َﻢ اﻟﻠﱠﻪ َﻋﻠَْﻴـ َﻬﺎ اﻓْ َﱰاءً َﻋﻠَْﻴﻪ َﺳﻴَ ْﺠ ِﺰﻳ ِﻬ ْﻢ ﲟَﺎ َﻛﺎﻧُﻮا ﻳَـ ْﻔﺘَـُﺮو َن‬ ْ
‫﴾ ﻗَ ْﺪ‬١٣٩﴿ ‫ﻴﻢ‬ ِ ِ ِ ِ ِ ِ ِ ِ ِ ِ ِ
ٌ ‫ﻴﻢ َﻋﻠ‬ ٌ ‫ﺻ َﻔ ُﻬ ْﻢ إﻧﱠﻪُ َﺣﻜ‬ ْ ‫ﻟ ُﺬ ُﻛﻮرﻧَﺎ َوُﳏَﱠﺮٌم َﻋﻠَﻰ أ َْزَواﺟﻨَﺎ َوإ ْن ﻳَ ُﻜ ْﻦ َﻣْﻴﺘَﺔً ﻓَـ ُﻬ ْﻢ ﻓﻴﻪ ُﺷَﺮَﻛﺎءُ َﺳﻴَ ْﺠﺰﻳﻬ ْﻢ َو‬
ِ ِ ِ‫ِ ﱠ‬
‫ﺿﻠﱡﻮا َوَﻣﺎ َﻛﺎﻧُﻮا‬ َ ‫ﻳﻦ ﻗَـﺘَـﻠُﻮا أ َْوَﻻ َد ُﻫ ْﻢ َﺳ َﻔ ًﻬﺎ ﺑِﻐَ ِْﲑ ﻋ ْﻠ ٍﻢ َو َﺣﱠﺮُﻣﻮا َﻣﺎ َرَزﻗَـ ُﻬ ُﻢ اﻟﻠﱠﻪُ اﻓِْ َﱰاءً َﻋﻠَﻰ اﻟﻠﱠﻪ ﻗَ ْﺪ‬ َ ‫َﺧﺴَﺮ اﻟﺬ‬
‫ع ﳐُْﺘَﻠِ ًﻔﺎ أُ ُﻛﻠُﻪُ َواﻟﱠﺰﻳْـﺘُﻮ َن‬ َ ‫ﱠﺨ َﻞ َواﻟﱠﺰْر‬
ٍ َ ‫ﺎت و َﻏﻴـﺮ ﻣﻌﺮ‬
ْ ‫وﺷﺎت َواﻟﻨ‬ ُ ْ َ َ ْ َ ‫وﺷ‬
ٍ َ ‫ﱠﺎت ﱠﻣﻌﺮ‬
ُْ
ٍ ‫َﻧﺸﺄَ ﺟﻨ‬ ِ
َ َ ‫﴾ َوُﻫ َﻮ اﻟﱠﺬي أ‬١٤٠﴿ ‫ﻳﻦ‬
ِ
َ ‫ُﻣ ْﻬﺘَﺪ‬
ِ ‫ﺼ ِﺎد ِﻩ َوﻻَ ﺗُ ْﺴ ِﺮﻓُﻮاْ إِﻧﱠﻪُ ﻻَ ُِﳛ ﱡ‬ ِ ٍ ِ
َ ‫ﺐ اﻟْ ُﻤ ْﺴ ِﺮﻓ‬
‫ﲔ‬ َ ‫َواﻟﱡﺮﱠﻣﺎ َن ُﻣﺘَ َﺸﺎ ًﺎ َو َﻏْﻴـَﺮ ُﻣﺘَ َﺸﺎﺑِﻪ ُﻛﻠُﻮاْ ﻣﻦ َﲦَِﺮِﻩ إِ َذا أَْﲦََﺮ َوآﺗُﻮاْ َﺣﻘﱠﻪُ ﻳَـ ْﻮَم َﺣ‬
ِ َ‫ات اﻟﺸﱠﻴﻄ‬ ِ ‫﴾ وِﻣﻦ اﻷَﻧْـﻌ ِﺎم َﲪﻮﻟَﺔً وﻓَـﺮ ًﺷﺎ ُﻛﻠُﻮاْ ِﳑﱠﺎ رزﻗَ ُﻜﻢ اﻟﻠّﻪ وﻻَ ﺗَـﺘﱠﺒِﻌﻮاْ ﺧﻄُﻮ‬١٤١﴿
ٌ ِ‫ﺎن إِﻧﱠﻪُ ﻟَ ُﻜ ْﻢ َﻋ ُﺪ ﱞو ﱡﻣﺒ‬
‫ﲔ‬ ْ َ ُ ُ َ ُ ُ ََ َْ ُ َ َ َ
ِ‫ﲔ أَﱠﻣﺎ ا ْﺷﺘَﻤﻠَﺖ ﻋﻠَﻴﻪ‬ ِ ِ ‫ﱠ‬ ِ ِ ِ ِ ِ ‫﴾ َﲦَﺎﻧِﻴﺔَ أ َْزو ٍاج ﱢﻣﻦ اﻟ ﱠ‬١٤٢﴿
َْ ْ َ ْ ‫ﻀﺄْن اﺛْـﻨَـ ْﲔ َوﻣ َﻦ اﻟْ َﻤ ْﻌﺰ اﺛْـﻨَـ ْﲔ ﻗُ ْﻞ آﻟﺬ َﻛَﺮﻳْ ِﻦ َﺣﱠﺮَم أَم اﻷُﻧﺜَـﻴَـ‬ َ َ َ
                                                            
81
 Sura El‐En’am (6) 136‐137 
  EBU MUHAMMED 95 

‫ﲔ ﻗُ ْﻞ آﻟ ﱠﺬ َﻛَﺮﻳْ ِﻦ َﺣﱠﺮَم‬ِ ْ ‫ﲔ وِﻣﻦ اﻟْﺒَـ َﻘ ِﺮ اﺛْـﻨَـ‬


ِ ِ ِ ِ ‫ﲔ ﻧَـﺒﱢـﺆ ِوﱐ ﺑِﻌِْﻠ ٍﻢ إِن ُﻛﻨﺘﻢ‬
َ َ ْ ‫﴾ َوﻣ َﻦ ا ِﻹﺑْ ِﻞ اﺛْـﻨَـ‬١٤٣﴿ ‫ﲔ‬ َ ‫ﺻﺎدﻗ‬ َ ُْ ُ ِ ْ ‫أ َْر َﺣ ُﺎم اﻷُﻧﺜَـﻴَـ‬
‫ﺻﺎ ُﻛ ُﻢ اﻟﻠّﻪُ ِ ـَ َﺬا ﻓَ َﻤ ْﻦ أَﻇْﻠَ ُﻢ ِﳑﱠ ِﻦ اﻓْـﺘَـَﺮى‬ ِ ْ ‫ﺖ َﻋﻠَْﻴ ِﻪ أ َْر َﺣ ُﺎم اﻷُﻧﺜَـﻴَـ‬
‫ﲔ أ َْم ُﻛﻨﺘُ ْﻢ ُﺷ َﻬ َﺪاء إِ ْذ َو ﱠ‬ ِ ْ ‫أَِم اﻷُﻧﺜَـﻴَـ‬
ْ َ‫ﲔ أَﱠﻣﺎ ا ْﺷﺘَ َﻤﻠ‬
ِِ ِ ِ ِ ِ ِ ِ
﴾١٤٤﴿ ‫ﲔ‬ َ ‫ﱠﺎس ﺑِﻐَ ِْﲑ ﻋ ْﻠ ٍﻢ إِ ﱠن اﻟﻠّﻪَ ﻻَ ﻳَـ ْﻬﺪي اﻟْ َﻘ ْﻮَم اﻟﻈﱠﺎﻟﻤ‬ َ ‫َﻋﻠَﻰ اﻟﻠّﻪ َﻛﺬﺑًﺎ ﻟﻴُﻀ ﱠﻞ اﻟﻨ‬
Oni govore: "Ova i ova stoka i ti i ti usjevi su zabranjeni, smiju ih jesti samo oni 
kojima mi dozvolimo" ‐ tvrde oni ‐ "a ove i ove kamile je zabranjeno jahati." Ima 
stoke prilikom čijeg klanja ne spominju Allahovo ime, izmišljajući o Njemu laži. 
On će ih, sigurno, zbog onoga što izmišljaju kazniti. ﴾138﴿ Oni govore: "Ono što je 
u  utrobama  ove  i  ove  stoke  dozvoljeno  je  samo  muškarcima  našim,  a 
zabranjeno  ženama  našim.  Ako  se  plod  izjalovi,  onda  su  u  tome  sudionici."  ‐ 
Allah će ih za neistine njihove koje oni pričaju kazniti, On je Mudri i Sveznajući. 
﴾139﴿ Oni koji iz lahkoumnosti i ne znajući šta rade djecu svoju ubijaju i koji ono 
čime  ih  je  Allah  podario  zabranjenim  smatraju,  govoreći  neistine  o  Allahu, 
sigurno će nastradati. Oni su zalutali i oni ne znaju šta rade.  ﴾140﴿ On je taj koji 
stvara  vinograde,  poduprte  i  nepoduprte,  i  palme  i  usjeve  različita  okusa,  i 
masline i šipke, slične i različite ‐ jedite plodove njihove kad plod dadu, i podajte 
na dan žetve i berbe ono na šta drugi pravo imaju, i ne rasipajte, jer On ne voli 
rasipnike,  ﴾141﴿  i  stoku  koja  se  tovari  i  kolje  ‐  jedite  dio  onoga  čime  vas  Allah 
opskrbljuje, a ne slijedite šejtanove korake, jer vam je on pravi neprijatelj,  ﴾142﴿ 
i  to  osam  vrsta:  par  ovaca  i  par  koza  ‐  Reci:  "Da  li  je  On  zabranio  mužjake  ili 
ženke ili ono što se nalazi u utrobama ženki?" Kažite mi, i dokažite, ako je istina 
to  što  govorite  ‐  ﴾143﴿  i  par  kamila  i  par  goveda.  Reci:  "Da  li  je  On  zabranio 
mužjake ili ženke ili ono što se nalazi u utrobama ženki? Da li ste vi bili prisutni 
kad vam je Allah to propisao?" Ima li onda nepravednijeg od onoga koji izmišlja 
laži  o  Allahu  da  bi,  ne  znajući,  ljude  u  zabludu  doveo.  Allah,  sigurno,  neće 
ukazati na Pravi put ljudima koji su nepravedni. ﴾144﴿82 

  Dakle,  apsolutno  slijeđenje  šejtanovih  koraka  (‫)المتابعة المطلقة‬  je  isto  kao  i 
apsolutna  pokornost  (‫)الطاعة المطلقة‬  i  to  je  drugi  din.  Djelimično  (nepotpuno) 
slijeđenje  taguta83  (‫)مطلق المتابعة‬  ili  djelimična  (nepotpuna)  pokornost84  (‫لطاعة‬
‫)مطلق‬ tagutima ne izvodi iz vjere već je grijeh. Isto važi i za hukm i tehakum! To je 
pitanje malog kufra ili velikih grijeha u slijeđenju, pokornosti i hukmu i tehakumu.  
                                                            
82
 Sura El‐En’am (6) 138‐144 
83
 Ovim terminom se misli na minimum koji se može nazvati slijeđenjem i ovo se tiče velikih grijeha pa naniže 
poput bluda, konzumiranja strvi i slično. Ne mora značiti da je onaj koji čini blud taj čin ohalalio i slično. Dakle, 
onaj koji radi blud, slijedi šejtanove stope ali samim bludom ne postaje kafirom, što ne znači da čovjek ne može 
izaći iz islama zbog riječi nevjerstva koje izgovori ili djela nevjerstva kojeg uradi bez obzira na ono što mu je u 
srcu, iako vanjsko nevjerstvo za sobom neminovno povlači srčano, bilo u uvjerenjima srca ili njegovim djelima. 
 To je minimum koji se može nazvati pokornošću. O ovome se kaže isto kao i o slijeđenju. 
84
 
96  ODBRANA OSNOVE DINA I ŠEJHUL‐ISLAMA OD TVRDNJI NOSIOCA NEZNANJA 

  Kakva je suština malog kufra u hukmu i tehakuma? Nusret, Bilibani i Ademi 
to nisu dokučili niti su ga ikad precizno objasnili i greška u toj mes’eli ih je navela 
na  nerazlikovanje  između  malog  i  velikog  širka  i  mušrika  i  muslimana  u  ovom 
poglavlju.  Ja  sam,  Allahovom  dobrotom,  u  nekoliko  predavanja  u  „Lancu  o 
tehakumu“ objasnio granicu malog kufra u hukmu i tehakumu a u ovoj studiji ću 
ga pismeno i detaljno objasniti. 
  Dakle, mušrici su slijedili šejtane  džina  i ljudi i pokoravali im se  u zakonima 
koji  su  propisani  neovisno  od  Allaha  i  koji  su  s  obzirom  da  je  tako  i  u  suštini  i 
vanjštini bili suprotni Allahovim propisima. Jer, „suprotnost Allahovom zakonu“ u 
govoru učenjaka se tiče dva opisa: 
1) Da  je  propisan  neovisno  od  Allaha,  tj.  neovisno  od  Njegovog  vjersko‐
zakonskog  htijenja,  makar  u  vanjštini  bio  identičan  pojedinačnom  propisu 
Uzvišenog.  Ovakav  zakon  je  suprotan  Allahovom  u  osnovi  jer  ga  je  propisao 
šejtan koji se učinio neovisnim od Allaha i mimo toga nameće svoje vjersko‐
zakonsko htijenje; 
2) Da  je  propisan  neovisno  od  Allaha  a  u  vanjštini  se  razlikuje  od  Allahovog 
propisa.  
  Na ovo skrećem pažnju jer ogromna većina ljudi kada čuje pojam „suprotan 
Allahovom zakonu“ misli samo na suprotnost u vanjštini, pa se na to nadovezuje, 
ne  dao  Allah,  neodricanje  od  tagutskog  zakona  koji  je  u  vanjštini  identičan 
Allahovom,  usljed  čega  neke  neznalice  tehakum  takvom  zakonu  taguta  ne 
smatraju  tehakumom  tagutu  koji  izvodi  iz  vjere,  iako  je  osoba  time  vjersko‐
zakonsko htijenje taguta i njegovu ličnost učinilila zakonom i sudijom. Utičemo se 
Allahu od uzroka Njegova srdžbe! 
  Kao  što  moram  napomenuti  da  nije  moguće  da  bilo  koji  detaljan  propis 
taguta  u  vanjštini  bude  identičan  Allahovim  propisima  u  potpunosti  i  da  među 
njima postoje esencijalne razlike. Jedna od njih je što Allahovi propisi nakon smrti 
Njegovog Poslanika, ., ne mogu biti promjenjeni i derogirani a tagutski mogu.  
  Glavna  razlika  leži  u  činjenici  da  je  tagutskih  zakon  izgrađen  na  neispravnoj 
osnovi  pa  je  i  on  sam  neispravan  bez  obzira  na  svoj  oblik  i  izgled,  i  jedan  je 
propisan od šejtana a drugi od Istinskog Boga, Gospodara i Vladara. Tako da se za 
zakon taguta u osnovi uvijek kaže da je suprotan Allahovom zakonu bez obzira na 
vanjski  oblik.  Vratimo  se  ajetima  sure  El‐En’am  i  „neznanju  i  širku  predislamskih 
arapa“! 
  Činjenica  da  su  predislamski  arapi  svjesno  lagali  na  Allaha  i  Njegovom  dinu 
lažući  pripisivali  zakone  i  propise  od  kojih  je  čist  ne  znači  da  je  tagutijjet  i  širk 
  EBU MUHAMMED 97 

ograničen samo na ovaj opis u smislu da onaj koji od sebe lično propiše neki zakon 
kojeg  ne  pripisuje  Allahu  time  ne  upada  u  opis  koji  se  ne  može  sastaviti  sa  aslu 
dinil  islamom.  Ne!  Prema  konsenzusu  muslimana  „tagutijjet  i  širk“  i  opis 
„promjene zakona“ se sa aspekta onoga kome se taj zakon pripisuje dijeli na dvije 
vrste: 
1)  Pripisivanje  dotičnog  propisa  Allahovom  dinu.  Ovdje  se  kaže  da  je,  ako  je  to 
namjerno  uradio  ili  iz  neznanja  ali  uz  postojanje  mogućnosti  da  stekne  znanje  i 
kada je ta mes’ela opšte poznata, onaj koji to učini tagut kafir. Ali nije isti onaj koji 
ne  tekfiri  onoga  koji  je  to  namjerno  uradio  i  onaj  koji  ne  tekfiri  onoga  koji  je  to 
uradio iz neznanja uz uspostavu argumenta nad njime, ako je pogriješio u mes’eli 
kakvoće uspostave argumenta u opšte poznatim pitanjima. 
2) Propisivanje zakona od sebe, tj. neovisno od Allaha. Ovakav je tagut mušrik u 
bilo  kojem  stanju  i  predstavlja  jednog  od  glavešina  taguta.  Ovo  je  opis  Džingis 
Khana  i  današnjih  sekularnih  i  demoktratskih  uređenja  i  sličnih  njima.  Ovaj  ne 
samo da je „promjenio zakon“ već je promjenio osnovu dinil islama na kojem ga 
je Allah stvorio koji se ogleda u ostvarenju Božje Jednoće u gospodarstvu, vlasti i 
božanstvu, jer je srušio pridržavanje Allahove jednoće u propisivanju zakona, a to 
je djelo koje pripada samo Uzvišenom Stvoritelju.   
  U  surama  Junus  i  En‐Nahl,  koje  su  mekkanske,  Uzvišeni  spominje  njihovo 
laganje na Allaha, pa kaže: 

‫ﻗُ ْﻞ أ ََرأَﻳْـﺘُ ْﻢ َﻣﺎ أَﻧْـَﺰَل اﻟﻠﱠﻪُ ﻟَ ُﻜ ْﻢ ِﻣ ْﻦ ِرْزٍق ﻓَ َﺠ َﻌ ْﻠﺘُ ْﻢ ِﻣْﻨﻪُ َﺣَﺮ ًاﻣﺎ َو َﺣ َﻼًﻻ ﻗُ ْﻞ آَﻟﻠﱠﻪُ أ َِذ َن ﻟَ ُﻜ ْﻢ أ َْم َﻋﻠَﻰ اﻟﻠﱠ ِﻪ ﺗَـ ْﻔﺘَـُﺮو َن‬
‫ﱠﺎس َوﻟَ ِﻜ ﱠﻦ أَ ْﻛﺜَـَﺮُﻫ ْﻢ َﻻ‬ ِ ِ ِ ِ‫ﱠ‬
ِ ‫ﻀ ٍﻞ َﻋﻠَﻰ اﻟﻨ‬ ْ َ‫ب ﻳَـ ْﻮَم اﻟْﻘﻴَ َﺎﻣ ِﺔ إِ ﱠن اﻟﻠﱠﻪَ ﻟَ ُﺬو ﻓ‬
َ ‫ﻳﻦ ﻳَـ ْﻔﺘَـُﺮو َن َﻋﻠَﻰ اﻟﻠﱠﻪ اﻟْ َﻜﺬ‬
َ ‫﴾ َوَﻣﺎ ﻇَ ﱡﻦ اﻟﺬ‬٥٩﴿
﴾٦٠﴿ ‫ن‬ َ ‫ﻳَ ْﺸ ُﻜُﺮو‬
Reci:  "Kažite  vi  meni  zašto  jednu  hranu  koju  vam  Allah  daje  smatrate 
zabranjenom, a drugu dopuštenom?" Recite: "Da li vam je prosuđivanje o tome 
Allah prepustio ili o Allahu laži iznosite?"  ﴾59﴿ I šta misle oni koji o Allahu iznose 
laži,  šta  će  na  Sudnjem  danu  biti?  Allah  je  doista  neizmjerno  dobar  prema 
ljudima, ali većina njih ne zahvaljuje. ﴾60﴿85 

U suri En‐Nahl kaže Uzvišeni: 

                                                            
85
 Sura Junus (10) 59‐60 
 
98  ODBRANA OSNOVE DINA I ŠEJHUL‐ISLAMA OD TVRDNJI NOSIOCA NEZNANJA 

ِ ‫ﺼﻒ أَﻟْ ِﺴﻨﺘ ُﻜﻢ اﻟْ َﻜ ِﺬب ﻫ َﺬا ﺣ َﻼ ٌل وﻫ َﺬا ﺣﺮام ﻟِﺘـ ْﻔﺘـﺮوا ﻋﻠَﻰ اﻟﻠﱠ ِﻪ اﻟْ َﻜ ِﺬ ِ ﱠ‬ ِ ِ
َ ‫ب إ ﱠن اﻟﺬ‬
‫ﻳﻦ ﻳَـ ْﻔﺘَـُﺮو َن‬ َ َ َُ َ ٌ ََ َ َ َ َ َ ُ َُ ُ َ‫َوَﻻ ﺗَـ ُﻘﻮﻟُﻮا ﻟ َﻤﺎ ﺗ‬
﴾١١٧﴿ ‫اب أَﻟِﻴﻢ‬ ِ ِ ِ ِ
ٌ ٌ ‫ﻴﻞ َوَﳍُ ْﻢ َﻋ َﺬ‬ َ ‫َﻋﻠَﻰ اﻟﻠﱠﻪ اﻟْ َﻜﺬ‬
ٌ ‫﴾ َﻣﺘَﺎعٌ ﻗَﻠ‬١١٦﴿ ‫ب َﻻ ﻳـُ ْﻔﻠ ُﺤﻮ َن‬
I ne govorite neistine jezicima svojim: "Ovo je dopušteno, a ovo je zabranjeno", 
da biste tako o Allahu neistine iznosili. Oni koji o Allahu govore neistine ‐ neće 
uspjeti, ﴾116﴿  kratko će uživati, i njih će strašna patnja čekati. ﴾117﴿86 

U medinskoj suri El‐Ma’ideh, Uzvišeni spominje: 
ِ ِ ِ‫ٍ ِ ﱠ‬ ٍ ِ ٍِ ٍ ِ ِ
‫ب َوأَ ْﻛﺜَـُﺮُﻫ ْﻢ‬ َ ‫ﻳﻦ َﻛ َﻔُﺮوا ﻳَـ ْﻔﺘَـُﺮو َن َﻋﻠَﻰ اﻟﻠﱠﻪ اﻟْ َﻜﺬ‬
َ ‫َﻣﺎ َﺟ َﻌ َﻞ اﻟﻠﱠﻪُ ﻣ ْﻦ َﲝ َﲑة َوَﻻ َﺳﺎﺋﺒَﺔ َوَﻻ َوﺻﻴﻠَﺔ َوَﻻ َﺣﺎم َوﻟَﻜ ﱠﻦ اﻟﺬ‬
ِ ‫﴾ وإِ َذا ﻗِﻴﻞ َﳍﻢ ﺗَـﻌﺎﻟَﻮا إِ َﱃ ﻣﺎ أَﻧْـﺰَل اﻟﻠﱠﻪ وإِ َﱃ اﻟﱠﺮﺳ‬١٠٣﴿ ‫َﻻ ﻳـﻌ ِﻘﻠُﻮ َن‬
‫ﻮل ﻗَﺎﻟُﻮا َﺣ ْﺴﺒُـﻨَﺎ َﻣﺎ َو َﺟ ْﺪﻧَﺎ َﻋﻠَْﻴ ِﻪ آَﺑَﺎءَﻧَﺎ أ ََوﻟَ ْﻮ‬ ُ َ ُ َ َ ْ َ ُْ َ َ َْ
﴾١٠٤﴿ ‫َﻛﺎ َن آَﺑَ ُﺎؤُﻫ ْﻢ َﻻ ﻳَـ ْﻌﻠَ ُﻤﻮ َن َﺷْﻴﺌًﺎ َوَﻻ ﻳَـ ْﻬﺘَ ُﺪو َن!؟‬
Allah  nije  propisao  ni  behiru,  ni  saibu,  ni  vasilu,  a  ni  hama;  to  oni  koji  su 
zanevjerovali govore o Allahu laži, i većina njih nema pameti. ﴾103﴿ A kada im se 
kaže:  "Pristupite  onome  što  Allah  objavljuje,  i  Poslaniku!",  oni  odgovaraju: 
"Dovoljno  nam  je  ono  što  smo  od  predaka  naših  zapamtili."  ‐  Zar  i  ako  preci 
njihovi nisu ništa znali i ako nisu na Pravome putu bili?! ﴾104﴿87 

  Dakle, imena i propisi koje su izmislili za određene životinje su njihova laž na 
Allaha, i u tome se pokoravaju i slijede svoje šejtane i tagute. A ko je nepravedniji 
od onoga koji uzima Allahova prava i uzima drugog za Boga mimo Njega? 
  Kao  što  su  putem  tih  propisa  određene  vrste  spomenute  stoke  posvećivali 
„svojim božanstvima“ od meleka, vjerovjesnika i dobrih ljudi, želeći da im se time 
umile, ne bi li ih oni približili Allahu zauzimajući se za njih kod Njega, i od Njega 
zatražili  da  od  njih  odagna  štete  i  nevolje  ili  pribavi  im  neku  korist.  Ekstremni 
mušrici  traže  od  meleka,  i  mrtvih  vjerovjesnika  i  dobrih  ljudi  lično  da  im  daju 
opskrbu,  i  od  njih  odagnaju  štetu  i  pribave  im  korist,  vjerujući  da  je  Allah  te 
mogućnosti  poklonio  melekima,  vjerovjesnicima  i  dobrim  ljudima.  A 
najekstremniji  među  mušricima  ovog  svijeta  vjeruju  da  se  htijenje  njihovih 
božanstava ostvaruje bez obzira na ono što Allah hoće i želi, iako na kraju moraju 
reći  da  Allah  želi  ono  što  oni  žele,  i  da  je  njihovo  „djelo“  ovisno  od  Njegovog 
htijenja, moći i stvaranja. A rijetki vjeruju da su  njihova božanstva u potpunosti 
neovisna od Allahovog htijenja, moći i stvaranja. Allahulmuste’an!  

                                                            
86
 Sura En‐Nahl (16) 116‐117 
87
 Sura El‐Ma’ideh (5) 103‐104 
  EBU MUHAMMED 99 

  Znači, postoje mušrici koji su bili puno ekstremniji od predislamskih arapskih 
mušrika. Danas veliki broj grupacija koje se pripisuju islamu slijede put ekstremnih 
mušrika kada su u pitanju određenja uvjerenja, na šta grade propisanost traženja 
od stvorenja svega onoga što se može i smije tražiti samo od Stvoritelja stvorenja. 
  Predislamski arapi koji su djeca Isma'ila i Ibrahima, 'alejhimasselam, i koji su 
amidžići  izraelićanima  sinovima  Ja'kuba  sina  Ishaqa  sina  Ibrahima,  su  jedno 
vrijeme bili na vjeri tevhida ali kada je proteklo određeno vrijeme i znanje nestalo 
jedan od njihovih glavešina ih prevari i odvede u širk a da toga nisu bili ni svjesni.  
  Onaj  koji  je  promjenio  vjeru  Ibrahima,  'alejhisselam,  i  namjerno  propisao 
nove  zakone  suprotne  Allahovim,  i  naveo  arape  da  obožavaju  meleke, 
vjerovjesnike i dobre ljude, i da od njih traže zauzimanje i posredstvo kod Allaha 
molitvom i drugim 'ibadetima, se zvao 'Amr b. Luhajj, Allah ga prokleo. Rekao je 
Ibn Kethir, rahimehullah: 

‫ُﺤ ّﻲ ﺑﻦ ﻗَ َﻤ َﻌﺔ ﻳَ ُﺠﺮ‬


َ ‫ "رأﻳﺖ ﻋﻤﺮو ﺑﻦ ﻟ‬:‫وﻗﺪ ﺛﺒﺖ ﰲ اﻟﺼﺤﻴﺢ أن رﺳﻮل اﷲ ﺻﻠﻰ اﷲ ﻋﻠﻴﻪ وﺳﻠﻢ ﻗﺎل‬
‫ وﻫﻮ أول ﻣﻦ ﻓﻌﻞ‬،‫ وﻛﺎن ﻫﺬا اﻟﺮﺟﻞ أﺣﺪ ﻣﻠﻮك ﺧﺰاﻋﺔ‬.‫ﺼﺒَﻪ ﻓﻲ اﻟﻨﺎر" ﻷﻧﻪ أول ﻣﻦ ﺳﻴﺐ اﻟﺴﻮاﺋﺐ‬ ْ ُ‫ﻗ‬
.‫ ﻟﻌﻨﻪ اﷲ وﻗﺒﺤﻪ‬،‫ وﻫﻮ اﻟﺬي َﲪَﻞ ﻗﺮﻳﺸﺎ ﻋﻠﻰ ﻋﺒﺎدة اﻷﺻﻨﺎم‬،‫ﻫﺬﻩ اﻷﺷﻴﺎء‬
„U Sahihu je potvrđeno da je Allahov Poslanik,  ., rekao: „Vidio sam 'Amra sina 
Luhajja sina Qame'ah kako vuče svoja crijeva u vatri“. Jer je on prvi koji je uveo 
„seva'ib“.88 Ovaj čovjek je bio jedan od kraljeva plemena Khuza'ah i on je prvi koji 
je uradio ove stvari, i on je onaj koji je naveo Kurejšije da 'ibadete kipovima, Allah 
ga prokleo!“ 
  Ovo je citat iz tefsira Ibn Kethira u suri Eš‐Šura a slično, uz sened hadisa, je 
spomenuo u tumačenju ajeta sure El‐Ma'ideh kojeg smo naveli.  
Kod tumačenja ajeta sure Eš‐Šura: 
ِ
ُ‫أ َْم َﳍُ ْﻢ ُﺷَﺮَﻛﺎء َﺷَﺮﻋُﻮا َﳍُﻢ ﱢﻣ َﻦ اﻟﺪﱢﻳ ِﻦ َﻣﺎ َﱂْ ﻳَﺄْ َذن ﺑِﻪ اﻟﻠﱠﻪ‬
Zar oni imaju božanstva (šureka') koji su im od dina propisali ono što Allah nije 
dozvolio?89 
Ibn Kethir je rekao: 

                                                            
88
 Množina od sa'ib, koja se spominje u ajetu sure El‐Ma'ideh. 
89
 Sura Eš‐Šura (42) 21 
 
100  ODBRANA OSNOVE DINA I ŠEJHUL‐ISLAMA OD TVRDNJI NOSIOCA NEZNANJA 

‫ ﻫﻢ ﻻ ﻳﺘﺒﻌﻮن ﻣﺎ ﺷﺮع اﷲ ﻟﻚ ﻣﻦ‬:‫َﻢ ﻳَﺄْ َذ ْن ﺑِ ِﻪ اﻟﻠﱠﻪُ{ أي‬ ِ


ْ ‫ }أ َْم ﻟ َُﻬ ْﻢ ُﺷ َﺮَﻛﺎءُ َﺷ َﺮﻋُﻮا ﻟ َُﻬ ْﻢ ﻣ َﻦ اﻟﺪﱢﻳ ِﻦ َﻣﺎ ﻟ‬:‫ﻗﻮﻟﻪ‬
‫ ﻣﻦ اﻟﺒﺤﲑة‬،‫ ﻣﻦ ﲢﺮﱘ ﻣﺎ ﺣﺮﻣﻮا ﻋﻠﻴﻬﻢ‬،‫ ﺑﻞ ﻳﺘﺒﻌﻮن ﻣﺎ ﺷﺮع ﳍﻢ ﺷﻴﺎﻃﻴﻨﻬﻢ ﻣﻦ اﳉﻦ واﻹﻧﺲ‬،‫اﻟﺪﻳﻦ اﻟﻘﻮﱘ‬
‫ اﻟﱵ‬،‫ إﱃ ﳓﻮ ذﻟﻚ ﻣﻦ اﻟﻀﻼﻻت واﳉﻬﺎﻟﺔ اﻟﺒﺎﻃﻠﺔ‬،‫ وﲢﻠﻴﻞ اﳌﻴﺘﺔ واﻟﺪم واﻟﻘﻤﺎر‬،‫واﻟﺴﺎﺋﺒﺔ واﻟﻮﺻﻴﻠﺔ واﳊﺎم‬
.‫ واﻷﻗﻮال اﻟﻔﺎﺳﺪة‬،‫ واﻟﻌﺒﺎدات اﻟﺒﺎﻃﻠﺔ‬،‫ ﻣﻦ اﻟﺘﺤﻠﻴﻞ واﻟﺘﺤﺮﱘ‬،‫ﻛﺎﻧﻮا ﻗﺪ اﺧﱰﻋﻮﻫﺎ ﰲ ﺟﺎﻫﻠﻴﺘﻬﻢ‬
„Njegove riječi: Zar oni imaju božanstva (šureka') koji su im od dina propisali ono 
što Allah nije dozvolio?, tj. oni ne slijede ispravan din kojeg je Allah propisao tebi, 
već slijede ono što su im propisali njihovi šejtani od džinna i ljudi od zabranjivanja 
onog što su im zabranili od behire, sa'ibeh, vesile i hama, i ohalaljivanja strvi, krvi, 
kocke i slično od lažnih zabluda i neznanja, koje su izmislili u džahilijetu, od tahlila i 
tahrima90 i lažnih 'ibadeta i neispravnih mišljenja“91 
  Ajet iz sure Eš‐Šura je dokaz da su oni koji propisuju zakone mimo Allaha kao 
i  oni  koji  ih  u  tome  slijede  i  u  njima  im  se  na  spomenuti  način  pokoravaju 
nevjernici. Onaj koji namjerno slaže na Allahov šerijat je tagut kafir, kao i onaj koji 
ljudima uljepšava veliki širk u 'ibadetu o bilo kojoj vrsti širka da se radi i u njega ih 
poziva  i  naređuje  ga,  da  Allah  sačuva.  Onaj  koji  ga  slijedi  u  tome  je  mušrik,  rob 
taguta mimo Uzvišenog Allaha.  
  Oni  koji  danas  lažu  na  dini  islam  i  kažu  da  je  tehakum  tagutu  koji  je 
obožavanje taguta i šejtana dozvoljen mimo prisile, prema konsenzusu muslimana 
su taguti, zbog toga što su veliki širk učinili dinom, i ulaze u značenje ovih ajeta, 
iako žestina nevjerstva taguta od jednog do drugog može varirati, a oni koji ih u 
tome  slijede  su  njihovi  robovi  mušrici.  I  svi  oni  lažu  na  Uzvišenog  Allaha,  iako  je 
značenje tevhida u Allahovoj knjizi jasno objašnjeno.  
  Iako je opšte poznato među ehlus‐sunnetom da u tehakumu mora postojati 
opis velikog širka koji se tiče djela, a riječi neznalica koji nevjerstvo mutehakima 
tagutu uvjetuju srčanim nevjerstvom kategorički  ukazuju na to da oni uopšte ne 
vjeruju  da  čovjek  može  pukim  djelom  i  riječima,  bez  obzira  na  ono  što  je  u  srcu 
iako  vanjski  kufr  za  sobom  neminovno  povlači  srčani,  obožavati  taguta  hukma 
činom tehakuma. Allah ih ubio kuda se odmeću! 
  Vallahi,  sav  Kur'an,  od  početka  do  kraja,  govori  o  tevhidu  i  ovim  propisima 
pred  kojim  su  većina  ljudi  danas  slijepi,  ali  ja  navodim  neke  važne  ajete  da  bi 
naučili kako da dokažemo naše vjerovanje opšte poznatim argumentima. 

                                                            
90
 Ohalaljivanja i oharamljivanja. 
 Mišljenja. 
91
  EBU MUHAMMED 101 

Na početku sure Eš‐Šura Uzvišeni Allah je rekao: 

‫اﺧﺘَـﻠَ ْﻔﺘُ ْﻢ ﻓِ ِﻴﻪ‬ ِ ٍ ِ


‫ِأم ﱠاﲣَ ُﺬوا ِﻣ ْﻦ ُدوﻧِِﻪ أ َْوﻟﻴَﺎءَ ﻓَﺎﻟﻠﱠﻪُ ُﻫ َﻮ اﻟْ َﻮِ ﱡ‬
ْ ‫﴾ َوَﻣﺎ‬٩﴿ ‫ﱄ َوُﻫ َﻮ ُْﳛﻴِﻲ اﻟْ َﻤ ْﻮﺗَﻰ َوُﻫ َﻮ َﻋﻠَﻰ ُﻛ ﱢﻞ َﺷ ْﻲء ﻗَﺪ ٌﻳﺮ‬
﴾١٠﴿ ‫ﺖ وإِﻟَْﻴ ِﻪ أُﻧِﻴﺐ‬ ِ ِ ِ ِ ‫ِﻣﻦ ﺷﻲ ٍء ﻓَﺤﻜ‬
ُ َ ُ ‫ْﻤﻪُ إ َﱃ اﻟﻠﱠﻪ َذﻟ ُﻜ ُﻢ اﻟﻠﱠﻪُ َرﱢﰊ َﻋﻠَْﻴﻪ ﺗَـ َﻮﱠﻛ ْﻠ‬ ُ ُ َْ ْ
Zar  oni  da  druge,  a  ne  Njega,  za  zaštitnike  (evlija')    uzimaju,  a  Allah  je  jedini 
zaštitnik (velijj)!? On će oživiti umrle, samo je On kadar sve.  ﴾9﴿ U čemu god da 
se  raziđete  propis/presuda  za  to  je  (samo)  kod  Allaha.  To  vam  je  Allah,  moj 
Gospodar. (Samo) na Njega se oslanjam i (samo) Njemu se obraćam. ﴾10﴿92 

  Znači,  u  bilo  kakvom  vašem  sporu  vi  za  sudiju  smijete  uzeti  samo  Allahov 
zakon,  kojeg  je  objavio  u  Knjizi  i  Sunnetu.  To  zbog  toga  što  je  on  vaš  Stvoritelj, 
Vladar,  Upravitelj  i  Mudri  Sudac  i  samo  On  zaslužuje  apsolutnu  pokornost, 
slijeđenje  i  poniznost  i  samo  Njemu  pripada  pravo  na  propisivanje  zakona  i 
suđenje među stvorenjima na dunjaluku i ahiretu.  
Rekao je imam mufessira Et‐Taberi, rahimehullah: 

‫ وﻣﺎ اﺧﺘﻠﻔﺘﻢ أﻳﻬﺎ اﻟﻨﺎس ﻓﻴﻪ ﻣﻦ‬:‫ْﻤﻪُ إِﻟَﻰ اﻟﻠﱠ ِﻪ{ ﻳﻘﻮل ﺗﻌﺎﱃ ذﻛﺮﻩ‬ ٍ ِِِ
ُ ‫} َوَﻣﺎ ا ْﺧﺘَـﻠَ ْﻔﺘُ ْﻢ ﻓﻴﻪ ﻣ ْﻦ َﺷ ْﻲء ﻓَ ُﺤﻜ‬:‫ﻗﻮﻟﻪ‬
‫ ﻛﻤﺎ‬.‫ ﻓﺈن اﷲ ﻫﻮ اﻟﺬي ﻳﻘﻀﻲ ﺑﻴﻨﻜﻢ وﻳﻔﺼﻞ ﻓﻴﻪ اﳊﻜﻢ‬:‫ ﻳﻘﻮل‬.‫ ﻓﺤﻜﻤﻪ إﱃ اﷲ‬،‫ﺷﻲء ﻓﺘﻨﺎزﻋﺘﻢ ﺑﻴﻨﻜﻢ‬
‫ ﺛﻨﺎ‬:‫ ﻗﺎل‬،‫ ﺛﻨﺎ اﳊﺴﻦ‬:‫ ﻗﺎل‬،‫ ﺛﻨﺎ ﻋﻴﺴﻰ; وﺣﺪﺛﲏ اﳊﺎرث‬:‫ ﻗﺎل‬،‫ ﺛﻨﺎ أﺑﻮ ﻋﺎﺻﻢ‬:‫ ﻗﺎل‬،‫ﺣﺪﺛﲏ ﳏﻤﺪ ﺑﻦ ﻋﻤﺮو‬
‫ْﻤﻪُ إِﻟَﻰ اﻟﻠﱠ ِﻪ{ ﻗﺎل‬ ٍ ِِِ
ُ ‫} َوَﻣﺎ ا ْﺧﺘَـﻠَ ْﻔﺘُ ْﻢ ﻓﻴﻪ ﻣ ْﻦ َﺷ ْﻲء ﻓَ ُﺤﻜ‬:‫ ﰲ ﻗﻮﻟﻪ‬،‫ ﻋﻦ ﳎﺎﻫﺪ‬،‫ ﻋﻦ اﺑﻦ أﰊ ﳒﻴﺢ‬،‫ورﻗﺎء ﲨﻴﻌﺎ‬
.‫ ﻓﺎﷲ ﳛﻜﻢ ﻓﻴﻪ‬:‫ وﻗﺎل اﳊﺎرث‬،‫ ﻓﻬﻮ ﳛﻜﻢ ﻓﻴﻪ‬:‫اﺑﻦ ﻋﻤﺮو ﰲ ﺣﺪﻳﺜﻪ‬
„Njegove riječi: U čemu god da se raziđete propis mu je (samo) kod Allaha. Kaže 
nek  mu  je  Spomen  uzvišen:  O  ljudi!  U  čemu  god  da  se  raziđete  i  međusobno  se 
sporite presuda za to je kod Allaha. Kaže: jer Allah je Onaj Koji sudi među vama i 
rješava93 (fasl) presudu (hukm) u njemu.  
Kao  što  mi  je  pričao  Muhammed  b.  'Amr,  rekavši:94  pričao  nam  je  Ebu  'Asim: 
pričao  mi  je  El‐Harith  rekavši:  „Pričao  nam  je  El‐Hasan,  rekavši:  „Svima  nam  je 
pričao Verqa' od Ibn Ebi Nedžiha od Mudžahida u vezi Njegovih riječi: U čemu god 

                                                            
92
 Sura Eš‐Šura (11) 9‐10 
93
 Razdvaja, donosi, odlučuje. Faslun‐niza' je rješavanje spora.  
94
 Nisam navodio navodne znake nakon dvije tačke jer se u lancima prenosioca i njihovim izrekama potreba za 
time  prečesto  ponavlja,  a  bojao  sam  se  da  navodni  znaci  ne  odnesu  duh  lanca  prenosioca  i  njegovu 
jednostavnost. Time sam na svoju ruku odlučio da govor prenosioca u lancu ostavim bez navodnih znakova i ne 
podredim ga uobičajenim pravilima u pisanju. A Allah najbolje zna! 
 
102  ODBRANA OSNOVE DINA I ŠEJHUL‐ISLAMA OD TVRDNJI NOSIOCA NEZNANJA 

da  se  raziđete  propis/presuda  za  to  je  (samo)  kod  Allaha.  Rekao  je  Ibn  'Amr  u 
svom govoru: „Pa On sudi u njemu“. El‐Harith je rekao: „Allah sudi u njemu.“ 
  U ovom ajetu je dokaz da se pojmom „hukm“ i glagolom „jahkum“ ne misli 
samo na „vladanje“95 kao što se često može čuti kod nekih ljudi, već se njima misli 
na  rješavanje  spora  zakonom  i  donošenja  presude  i  odluke  u  njemu,  pa  nek'  je 
Allah  na  pomoći.  Oni  koji  su  ga  ograničili  na  „vladanje“  veliki  širk  u  hukmu  i 
tehakumu  ograničavaju  samo  na  slučaj  u  kojem  tagut  hukma  zamjeni  šerijat 
drugim  zakonom  i  njime  vlada  određenim  narodom,  nameće  ga  i  slično...  A  ako 
presudi  njime  „jednom,  dva  puta  i  slično...“  imajući  namjeru  tahkima  istog,  tj. 
činjenja istog zakonom i sudijom, to je kod njih mali kufr pod uslovom da vjeruje 
da je to što radi zabranjeno! Ovo se da primjetiti u Nusretovim predavanjima.  
  Obrati  pažnju  kako  su  Et‐Taberi  i  ovi  učenjaci  protefsirili  značenja  hukma  u 
ajetu  u  značenju  rješavanja  spora  zakonom,  presude  i  odluke  u  njemu  što 
podrazumijeva tevhid Allaha u propisivanju zakona i suđenju zakonom. Iz ovoga i 
mnogih drugih ajeta se razumije da hukm pored značenja vladanja znači suđenje 
rješavanjem sporova zakonom i obavezivanje drugog na pridržavanje zakona.  
  Nepotpuno je prevoditi glagol hakeme u ovom kontekstu riječju „vladati“ pa 
da  se  riječ  el‐hakim  prevede  kao  vladar,  iako  je  to  dio  značenja.  Glagol  hakeme 
posebno  ukazuje  na  spomenuto  značenje.  A  „el‐hukmu  bigajri  ma  enzelAllah“96 
prvenstveno znači rješavanje sporova suprotnim zakonom ili obavezivanje drugog 
na suprotan zakon makar ne postojao spor.  
  U malom kufru, kao što ću objasniti, kadija ne rješava spor tagutskim sudom 
i  ne  uzima  strasti  za  sudiju  već  i  u  toj  određenoj  parnici  i  slučaju  u  osnovi  sudi 
Allahovim zakonom, ali je slijeđenjem strasti ostavio obaveznu potpunost imana, 
što ga samo po sebi ne izvodi iz vjere ali ga čini velikim griješnikom, ili naređuje ili 
zabranjuje  nešto  ali  ne  u  svojstvu  sudije  čija  karakteristika  je  obavijest  o  zakonu 
već u svojstvu nepravednog muslimana koji ono što čini ne pripisuje vjeri i zakonu, 
a sve ovo se vraća  namjeri i a ne uvjerenju kao što misle džahili. 

                                                            
95
  Nusret  Imamović  pojmove  „hukm“  i  „jahkumu“  u  kojima  se  događa  veliki  širk  često  koristi  u  značenju 
„vladanja“ i to se takođe može vidjeti u vrlo slabom prijevodu knjige „El‐Mukhtesar“ iz koje Nusret prenosi, pa je 
moguće da je iz nje „pokupio“ to značenje.  
96
 Suđenje nečim drugim mimo onoga što je Allah objavio. 
  EBU MUHAMMED 103 

3.2 Vjerski dokazi iz medinskog perioda


  Naravno  u  medinskim  surama  imamo  mnogobrojne  jasne  ajete  u  kojima 
Allah negira iman ljudima koji sude (hukm) tagutskim zakonom i traže da im se u 
sporovima  njime  sudi,  ili  odbijaju  i  okreću  se  od  pokornosti  Allahu  u  hukmu  i 
tehakumu.  Ovo  sve  biva  djelima  i  to  će  biti  težište  naše  rasprave,  jer  se  niko  ne 
razilazi u pogledu srčanih i jezičkih nevjerstava koja neminovno ukazuju na srčana 
poput ohalaljivanja, mržnje islamskog zakona i slično.  
U suri El‐Baqara, koja je medinska, Uzvišeni je, pojašnjavajući aslud‐din, rekao:  

‫ﻚ ﺑِﺎﻟْﻌُْﺮَوِة‬ ِ ِ ُ‫َﻻ إِ ْﻛﺮاﻩ ِﰲ اﻟﺪﱢﻳ ِﻦ ﻗَ ْﺪ ﺗَـﺒـ ﱠﲔ اﻟﱡﺮ ْﺷ ُﺪ ِﻣﻦ اﻟْﻐَﻲ ﻓَﻤﻦ ﻳ ْﻜ ُﻔﺮ ﺑِﺎﻟﻄﱠﺎﻏ‬
َ ‫ﻮت َوﻳـُ ْﺆِﻣ ْﻦ ﺑِﺎﻟﻠﱠ ِﻪ ﻓَـ َﻘﺪ ا ْﺳﺘَ ْﻤ َﺴ‬ ْ َ َْ ‫َ ﱢ‬ ََ ََ
   ‫ﻴﻢ‬ِ ‫اﻟْﻮﺛْـ َﻘﻰ َﻻ اﻧِْﻔﺼﺎم َﳍﺎ واﻟﻠﱠﻪ َِﲰ‬
ٌ ‫ﻴﻊ َﻋﻠ‬ ٌ ُ ََ ََ ُ
Nema  prisile  u  vjeru.  Pravi  put  se  jasno  razlikuje  od  zablude!  Onaj  ko 
zanevjeruje u taguta i povjeruje u Allaha, prihvatio se za najčvršću vezu, koja se 
neće prekinuti. A Allah je Svečujući i Sveznajući.97 
  Iz ovoga ajeta zaključujemo da je aslud‐din kufr u taguta i iman u Allaha jer 
onaj koji to nema pri sebi se nije prihvatio za najčvršću vezu a ona je šehadet la 
ilahe illallah. Tagut je svako biće koje je zadovoljno da mu se daju prava Uzvišenog 
Allaha  ili  svaki  predmet  kojeg  su  ljudi  i  džinni  podigli  na  stepen  Istinskog  Boga 
dajući mu nešto od Njegovih specifika.  
  Ko  god  nekom  stvorenju  da  bilo  koje  od  Allahovih  prava,  time  ’ibadeti 
glavešini  svih  taguta  a  to  je  Iblis,  odnosno  šejtan.  Pojmom  tagut  se  takođe 
nazivaju  zakoni  koje  je  tagut  propisao  i  svaki  zakon  koji  je  suprotan  Allahovom  i 
ulazi u „tagute predmeta“. 
  Kufr u taguta kojeg je Allah propisao i naredio i učinio ga jednim od ruknova 
aslud‐dina predstavlja najveći vid odricanja koji svoju osnovu ima u uvjerenju da 
tagut  nije  musliman  –  muvehhid  zbog  svog  zadovoljstva  sa  'ibadetom  kojeg  mu 
njegovi robovi mušrici usmjeravaju mimo Allaha. Znači, Uzvišeni Allah opis tekfira 
taguta,  odnosno  negacije  islama  i  tevhida  tagutu,  koji  se  neminovno  razumije  iz 
opisa  kufra  u  taguta,  ovim  ajetom  čini  uvjetom  za  ispravnost  imana  u  Allaha  i 
ruknom u kufru u taguta koji je rukn u aslud‐dinu.   
  Ako  iz  tekfira  taguta  zbog  'ibadeta  koji  mu  se  usmjerava  mimo  Allaha  a  s 
čime je tagut zadovoljan ne proizilazi negacija islama i tevhida onome koji 'ibadeti 
tagutu  ili  mu  daje  neko  od  Allahovih  prava  i  to  lično  ovim  ajetom  ili  ruknom 
                                                            
97
 Sura El‐Baqara (2) 256 
 
104  ODBRANA OSNOVE DINA I ŠEJHUL‐ISLAMA OD TVRDNJI NOSIOCA NEZNANJA 

negacije  u  šehadetu  tevhida,  svejedno  da  li  rekli  da  se  radi  o  tekstualnom 
ukazivanju  ili  ukazivanju  teksta  na  značenje  posredstvom  razuma  po  pravilu 
ukazivanja  pojma  na  ono  što  iz  njega  neodvojivo  neminovno  proizilazi,  onda  je 
neko od nas zaista veliki lažov i glupak?!  
  Ja, vallahi, vjerujem da je tekfir svakog mušrika rukn u kufru u svakog taguta, 
jer riječ tagut je spomenuta sa određenim članom „el“ i kao takva spada u elfazul‐
'umum,  tj.  sveouhvatne  pojmove  što  znači  da  se  njom  želi  ukazati  na  svakog 
taguta  kojeg  ljudi  obožavaju.  Oni  koji  bez  dokaza  i  slijedeći  šejtanske  vesvese  iz 
ovoga pojma izvlače nekakve jedinke nek' čekaju Allahovu kaznu nakon svih koje 
su im do sada došle a da nisu svjesni! 
  Ajet  u  suri  El‐Baqara  direktno  i  tekstualno  ukazuje  na  negaciju  islama  i 
tevhida  tagutu  odnosno  na  njegov  tekfir,  jer  kufr,  tj.  nevjerstvo  u  njega  znači 
kidanje najmanjeg vida lojalnosti a ovdje se govori o kidanju vjerske lojalnosti čija 
je  osnova  negacija  islama  i  tevhida  onoga  koji  je  zadovoljan  mu  se  daju  prava 
Istinskog  Boga.  Isto  tako  riječi  neke  osobe  muslimanu:  „Ja  sam  kafir  u  tebe!“  u 
osnovi  ukazuju  da  ga  ne  smatra  muslimanom.  Ovo  je  značenje  ove  rečenice  u 
šerijatskoj terminologiji.  
  Tekfir  taguta  je  kategorički  dokaz  ispravnog  odricanja  od  onoga  što  tagut 
naređuje  i  u  šta  poziva  a  to  je  veliki  širk  i  jasan  kufr.  Napominjem  da  pojmom 
„zadovoljstvo  da  bude  obožavan“  želim  ukazati  na  minimum  iz  kojeg  se  dobija 
opis i ime taguta i da većina taguta to izričito traži, naređuje, uljepšava i nameće. 
Isto tako ovim dodatkom želim spriječiti ulazak meleka, vjerovjesnika i dobrih ljudi 
u  pojam  taguta  jer  oni  nisu  zadovoljni  onim  što  im  pripisuju  mušrici  od  prava 
Allahovog  gospodarstva  i  božanstva  i  svetosti,  i  'ibadetima  koje  im  mušrici 
usmjeravaju i kojim ih žele mimo Allaha.  
  Glagolu  „jekfur“,  prezentu  od  glagola  „kefere“,  kojeg  sam  preveo  sa 
zanevjerovati je uslijedila čestica „bi“ u „bit‐taguti“, tj. „u taguta“, koja značenju 
kufra  u  nešto  i  nekog  daje  maksimalno  značenje.  Značenje  nevjerstva  u  nekog  i 
nešto  lijepo  oslikava  Iblisova  hutba  u  Džehennemu.  Iblis  se  u  džehennemskoj 
hutbi  odriče  svojih  sljedbenika  i  obavještava  ih  da  je  još  na  dunjaluku 
zanevjerovao u njih i odrekao ih se onog momenta kada su uradili veliki kufr i širk, 
pa će im reći: 
‫ﻮن ِﻣﻦ ﻗَـْﺒ ُﻞ‬
ِ ‫إِ ﱢﱐ َﻛ َﻔﺮت ِﲟَﺂ أَ ْﺷﺮْﻛﺘُﻤ‬
ُ َ ُْ
Ja sam ranije bio zanevjerovao u vaše pridruživanje mene (Allahu).98 
                                                            
98
 Sura Ibrahim (14) 22 
  EBU MUHAMMED 105 

  U suri El‐Hašr kada čovjeka navede da učini kufr i ovaj ga učini, stoji da šejtan 
kaže:  
‫ﺎف اﻟﻠﱠ َﻪ‬ َ ‫ﻨﻚ إِ ﱢﱐ أ‬
ُ ‫َﺧ‬ َ ‫ﻓَـﻠَ ﱠﻤﺎ َﻛ َﻔَﺮ ﻗَ َﺎل إِ ﱢﱐ ﺑَِﺮيءٌ ﱢﻣ‬ 
I kada on zanevjeruje on kaže: „Ja se tebe odričem, ja se bojim Allaha...99 
  Dakle, kufr u nečega i nešto znači odricanje, tj. el‐bera'ah koliko god nekima 
od vas ova riječ smetala, a Kur'an potvrđuje sam sebe. Odmah u slijedećem ajetu, 
pred kojim su mnogi slijepi, Allah objašnjava značenje ovog ajeta i kufra u taguta i 
imana u Allaha, pa kaže: 

‫ﻮت ُﳜْ ِﺮ ُﺟﻮﻧَـ ُﻬ ْﻢ ِﻣ َﻦ اﻟﻨﱡﻮِر‬ ِ ِ‫ِ ﱠ‬ ِ ِ ِ ِ ‫اﻟﻠﱠﻪ وِ ﱡ ﱠ‬


ُ ُ‫ﻳﻦ َﻛ َﻔُﺮوا أ َْوﻟﻴَ ُﺎؤُﻫ ُﻢ اﻟﻄﱠﺎﻏ‬
َ ‫ﻳﻦ آَ َﻣﻨُﻮا ُﳜْ ِﺮ ُﺟ ُﻬ ْﻢ ﻣ َﻦ اﻟﻈﱡﻠُ َﻤﺎت إ َﱃ اﻟﻨﱡﻮر َواﻟﺬ‬
َ ‫ﱄ اﻟﺬ‬ َُ
‫ﺎب اﻟﻨﱠﺎ ِر ُﻫ ْﻢ ﻓِ َﻴﻬﺎ َﺧﺎﻟِ ُﺪو َن‬
ُ ‫َﺻ َﺤ‬
ْ ‫ﻚأ‬
ِ ‫إِ َﱃ اﻟﻈﱡﻠُﻤ‬
َ ِ‫ﺎت أُوﻟَﺌ‬ َ
Allah  je  zaštitnik  (velijj)  onih  koji  vjeruju  i  On  ih  izvodi  iz  tmina  na  svjetlo,  a 
onima  koji  ne  vjeruju,  zaštitnici  (evlija‘)  su  tagut  i  oni  ih  odvode  sa  svjetla  na 
tmine; oni će biti stanovnici vatre, oni će u njemu vječno ostati.100 
  Iz  ajeta  zaključujemo  da  je  musliman  samo  onaj  koji  je  lojalan  (jetevella)  i 
vezan  samo  za  Allaha  tevhidom  i  ljubavlju  i  prijateljevanjem  u  Njegovo  Ime,  jer 
ljubav  i  prijateljevanje  (el‐muvalah)  proizilaze  iz  imana  u  Allaha  i  islam.  Neki 
učenjaci  će  za  njih  reći  da  su  rukn  a  neki  da  su  levazim,  tj.  značenja  koje  se  ne 
nalaze  u  pojmu  direktno  ali  iz  njega  neodvojivo  neminovno  proizilaze  a  neće  se 
razići u pogledu toga da bez ljubavi i prijateljavanja u ime Allaha nema aslu dinil 
islama.  
  Onaj koji je lojalan (jetevella sa vilajetom) prema tagutu 'ibadetom i ljubavlju 
prema  njemu  i  njegovim  robovima  i  prijateljevanjem  (muvalah)  prema  njima  na 
vjerskoj  osnovi,  takav  je  kafir,  jer  je  Allah  rekao:  vellezine  keferu  evlija'uhumut‐
tagut, tj. ...oni koji su zanevjerovali njihovi „evlija'“ su tagut.  
  Vilajet  prema  tagutu  u  osnovi  biva  'ibadetom  njemu  i  davanjem  tagutu 
Allahovih  prava  kao  i  nazivanjem  njega  i  njegovih  robova  muslimanima  ‐  
muvehhidima. Na ovom svijetu nema ljepše pohvale za neko stvorenje od toga da 
se kaže da je on musliman ‐ muvehhid samo Allahov rob! Uzvišeni Allah je Svog 
Poslanika  u  najuzvišenijim  kontekstima  za  Svoja  stvorenja  nazvao  „Svojim 
robom“. Pa ima li jasnijeg dokaza od ovoga? 

                                                            
99
 Sura El‐Hašr (59) 16 
100
 Sura El‐Baqara (2) 257 
 
106  ODBRANA OSNOVE DINA I ŠEJHUL‐ISLAMA OD TVRDNJI NOSIOCA NEZNANJA 

  Znači, Allah je one koji su „lojalni“ prema tagutu nazvao nevjernicima odmah 
nakon  ajeta  u  kojem  je  asl  dinil  islama  definisao  kufrom  u  taguta  i  imanom  u 
Allaha. Kakvog smisla ima da se kaže da je prijateljevanje prema tagutu i njegovim 
robovima na vjerskoj osnovi opis koji se nikad ne može sastati sa aslu dinil islamu 
a da se nakon toga kaže da je opis taguta i njegovih robova islamom i tevhidom, 
što  podrazumijeva  konstataciju  da  je  njihov  ma'bud  samo  Allah,  stvar  koja  se 
može sastati sa aslu dinil islamom?  
  Kakva  je  razlika  između  prijateljevanja  sa  tagutima  i  njihovim  robovima  na 
vjerskoj  osnovi  i  davanja  tagutima  i  njihovim  robovima  imena  i  opisa  vjere 
Uzvišenog  Allaha?  Allahulmuste’an!  Štaviše,  onaj  koji  pomaže  tagute  i  njihove 
robove  protiv  muslimana  je  nevjernik  po  idžma'u  muslimana  makar  mrzio  vjeru 
taguta i opis njegovog postupka se nikad ne može sastati sa aslu dinil islamom, pa 
kako  da  ovaj  opis  bude  na  visočijem  stepenu  od  mes'ele  netekfirenja  taguta  i 
njegovih robova, ili što je još gore davanja njima opisa tevhida i islama!?  
  Isto  tako  pametni  razumiju  da  je,  s  obzirom  da  je  kufr  u  taguta  uvjet  za 
ispravnost  imana  u  Allaha,  uvjerenje  da  je  vjera  taguta  pogrešan  din  isto  tako 
uvjet za ispravnost uvjerenja da je islam jedini ispravan din, i da je mržnja prema 
tagutu zbog njegovog dina uvjet ispravnosti ljubavi prema Allahu. Mržnja prema 
robovima taguta je uvjet ispravnost ljubavi prema muslimanima u ime islama, i da 
je  neprijateljstvo  prema  njemu  i  njegovim  robovima  uvjet  za  ispravnost 
prijateljevanja  sa  vjernicima,  i  da  je  negiranje  islama  i  tevhida  tagutu  i  njegovim 
robovima  uvjet  za  ispravnost  vjerovanja  da  su  sprovodioci  islama  i  tevhida 
muvehhidi ‐ muslimani.  
  Zato  učenjaci  tevhida  kažu  da  je  ostvarenje  osnove  rukna  negacije  i  onoga 
što slijedi uvjet ispravnosti rukna potvrde; njegove osnove i onoga što slijedi! Jer 
iz  Allahove  naredbe  da  se  sprovede  rukn  negacije  neminovno  proizilazi  naredba 
da se sprovode rukn potvrde a iz Njegove naredbe da se sprovede rukn potvrde 
neminovno proizilazi naredba da se sprovede rukn negacije.  
  Iz  naredbe  odricanja  od  velikog  širka  neminovno  proizilazi  negacija  islama  i 
tevhidima mušricima, mržnja i neprijateljevanje prema njima, kao što iz naredbe 
lojalnosti  prema  islamu  neminovno  proizilazi  potvrda  islama  i  tevhida 
muvehhidima  ‐  muslimanima  i  ljubav  i  prijateljevanje  prema  njima.  Pored  svega 
toga Uzvišeni Allah je zasebno naredio svaki dijelić ruknova negacije i potvrde koji 
sačinjavaju  asl  dinil  islama,  tako  da  je  aslu  dinil  islam  sa  svim  opisima  koji  ga  u 
ruknovima  negacije  i  potvrde  sačinjavaju,  što  podrazumijeva  njihove  levazime, 
savršena međusobno isprepletena i bez pukotina povezana građevina kojoj nema 
ravne. Allahulmuste’an! 
  EBU MUHAMMED 107 

  Nazvati  taguta  muslimanom  uz  poznavanje  njegovog  stanja  predstavlja 


osnovu  za  rušenje  skoro  svih  opisa  iz  rukna  negacije  koji  su  uvjet  za  ispravnost 
imana  u  Allaha  i  opisa  koji  rezultiraju  iz  njega  u  ruknu  potvrde.  Onaj  koji  tagutu 
pripiše islam i tevhid, a to je dovoljno jer je time potvrdio da je ma'bud taguta i 
muslimana jedan te isti će ga voljeti u „ime islama“, prijateljevati prema njemu u 
„ime  islama“  i  čak  mu  pomagati  protiv  muslimana,  pogotovo  ako  je  taj  tagut 
vladar  a  muslimani  „tekfirovci  i  haridžije“,  kao  što  radi  vaša  „poštovana  ulema“ 
taguta, koji valjda toliko imaju znanja da još ne znaju šta je kufr u taguta i ko je 
tagut  i  ne  vide  šta  njihova  „kraljevina“  radi!  Da  nas  Allah  sačuva  uzroka  Svoje 
srdžbe!  
  A mi smo ekstremisti, haridžije i neo‐haridžije, a vaši „učenjaci“ koji vjeruju u 
taguta i prosipaju krv „vaše braće mudžahida“ su bogobojazni ehlus‐sunnetlije, a 
vi ste oni koji su uspjeli sastaviti ljubav prema njima i njihovim neprijateljima od 
„mudžahida“,  uprkos  tome  što  sastavljanje  dvije  suprotnosti  nije  moguće  osim 
kod  munafika,  jer  u  islamu  je  nemoguće  da  čovjek  bude  vjerski  prijatelj  dvojici 
neprijatelja na vjerskoj osnovi u ovim mes'elama.  
  Dakle,  kufr  u  taguta  znači  više  nego  napuštanje  velikog  širka  i  obožavanje 
samo Allaha. U tom smjeru se rječitost Kur'ana u svim ajetima ogleda u tome da 
spomene  odricanje  od  taguta  i  mušrika  da  bi  se  iz  njega  zaključilo  odricanje  od 
velikog širka koji je predstavlja vezu između taguta i mušrika. Allahulmuste’an! 
Zato  je  Ibn  Kethir  tumačeći  riječi  'Omera  u  kojima  kaže  da  je  tagut  šejtan,  a  mi 
znamo izreke uleme u vezi taguta i da taguta ima puno i da ima svoje glavešine, 
rekao: 

‫ ﻣﻦ ﻋﺒﺎدة‬،‫ إﻧﻪ اﻟﺸﻴﻄﺎن ﻗﻮي ﺟﺪًّا ﻓﺈﻧﻪ ﻳﺸﻤﻞ ﻛﻞ ﺷﺮ ﻛﺎن ﻋﻠﻴﻪ أﻫﻞ اﳉﺎﻫﻠﻴﺔ‬:‫وﻣﻌﲎ ﻗﻮﻟﻪ ﰲ اﻟﻄﺎﻏﻮت‬
.‫اﻷوﺛﺎن واﻟﺘﺤﺎﻛﻢ إﻟﻴﻬﺎ واﻻﺳﺘﻨﺼﺎر ﺎ‬
„Značenje  njegovih  riječi  u  pogledu  toga  da  je  tagut  šejtan  je  vrlo  jako,  jer 
obuhvata  svo  zlo  na  kojem  su  bili  sljedbenici  džahilijeta  od  'ibadeta  idolima, 
tehakuma njima, i traženja pomoći od njih.“ 
  Pa je Ibn Kehtir, rahimehullah, odricanje od svih mogućih vrsta širka i kufra 
zaključio iz kufra u ličnost svake jedinke taguta a glavna jedinka taguta je Iblis koji 
stoji  iza  svakog  taguta  koji  se  manifestuje  u  živom  biću  ili  predmetu.  Među 
vidovima velikog širka i jasnog kufra koje naređuje Iblis je spomenuo i tehakum i 
'ibadet  tagutima,  iz  čega  vidimo  da  učenjaci  islama  ne  prave  razliku  između 
tehakuma  tagutu  i  'ibadeta  tagutu  ritualima  a  konstatacija  ovog  temelja  će  se 
ponovljati u ovoj studiji.  
 
108  ODBRANA OSNOVE DINA I ŠEJHUL‐ISLAMA OD TVRDNJI NOSIOCA NEZNANJA 

  Kako onda da Nusret, Bilibani i Ademi kažu da tehakum ne ulazi u aslud‐din i 
da  zbog  toga  vode  rat  protiv  islama  i  muslimana?!  Znači,  kod  njih  ostavljanje 
tehakuma  tagutima  i  njihovim  zakonima  i  tahakum  samo  Allahu  i  Njegovim 
zakonima nije od aslud‐dina. Pogotovo ako znamo da neznalice vjeruju da postoji 
tehakum  koji  je  veliki  širk  i  onaj  koji  kada  se  ostavi  čovjek  postaje  kafirom.  Kod 
nekih  možda  i  bez  uvjetovanja  srčanog  kufra!  Nema  sumnje  da  se  ovdje  radi  o 
ogromnoj grešci. Molim Allaha da im popravi stanje! 
  Dakle, pojam tagut i drugi koji se spominju u ajetima ukazuju na obaveznost 
kufra  u  sve  vrste  i  jedinke  velikog  širka  te  u  dvije  strane  koje  su  njime  vezane; 
stranu taguta i mušrika. Ovo je pakleni trougao: tagut, veliki širk i mušrik. 

Mes'ela  i  pravilo:  Nema  razlike  između  onoga  koji  je  zadovoljan  da  bude 
obožavan mimo Allaha i onoga koji obožava nekog ili nešto mimo Uzvišenog 
Allaha.  
 

  Ovim  pravilom  se  odgovora  blesanima  koji  kažu  da  je  „tekfir  kategorije  ili 
roda  taguta  sveobuhvatno“  od  aslu  dinil  islama  a  „tekfir  kategorije  ili  roda 
mušrika sveobuhvatno“ nije od aslu dinil islama, tj. onaj koji ne tekfiri „kategoriju 
ili  rod  mušrika  sveobuhvatno“  ima  aslu  dinil  islam,  a  onaj  koji  ne  tekfiri 
„kategoriju ili rod taguta sveobuhvatno“ nema aslu dinil islam. Allahulmuste’an! 
  Koliko god da je blesavo uvjerenje Bilibanija, Nusreta i onih koje oni slijede 
poput Halidija, na osnovu kojeg pripisuju islam osobi koja nije protekfirila „neke 
jedinke  taguta“  pod  uslovom  da  tekfiri  „kategoriju  ili  rod  taguta  sveobuhvatno“, 
vađenje  tekfira  „kategorije  ili  roda  mušrika  sveobuhvatno“  iz  aslu  dinil  islama  je 
još luđe. Da Allah sačuva!  
  Uzvišeni Gospodar ne pravi razliku između onoga koji je zadovoljan da bude 
obožavan  mimo  Allaha  a  to  je  tagut  i  onoga  koji  je  zadovoljan  da  ga  obožava 
mimo Allaha a to je mušrik i tu razliku ne prave ni vjernici, niti ijedan iole razuman 
čovjek. Subhanallah! Kako je moguće da se nekom koji se pripisuje ljudskoj vrsti 
dogodi da napravi razliku između ova dva opisa?! Nakon toga kako je moguće da 
se nekom, koji se pripisuje islamskom znanju, tevhidu i džihadu i odbrani „uleme i 
mudžahida“  desi  da  napravi  razliku  između  onoga  koji  je  zadovoljan  da  bude 
obožavan i onoga koji je zadovoljan da obožava! Zar ovo ne ukazuje na ogromnu 
kaznu koja je pogodila Bilibanija, Nusreta i Ademija?!  
  Zar  nije  zajednički  opis  za  taguta  i  mušrika  „zadovoljstvo  obožavanjem 
drugog  mimo  Allaha“?!  Naravno  da  jeste!  Pa  zašto  onda  šejtani  ljudi  lažu  na 
  EBU MUHAMMED 109 

Allaha  i  kažu  da  je  On  napravio  razliku  između  ove  dvije  skupine?!  Gdje  je  taj 
argument  Allaha  i  Njegovog  Poslanika,  .,  kojim  se  to  dokazuje?!  Allahu  dragi! 
Kako  je  samo  izašlo  na  vidjelo  licemjerstvo  svih  onih  ljudi  koji  su  prihvatili  ovo 
uvjerenje nakon što je do njih došla 'aqida tevhida! Sram ih i stid bilo ako imalo 
obraza imaju!  
  Na  ovu  činjenicu  sam  skretao  pažnju  u  lancu  predavanja  o  tehakumu  i  u 
drugim  prilikama  ukazujući  na  to  da  je  menhedž  Halidija  da  „tekfir  kategorije  ili 
roda  mušrika  sveobuhvatno“  ulazi  u  aslu  dinil  islama  kao  i  „tekfir  kategorije  ili 
roda  taguta  sveobuhvatno“  jer  je  tekfir  obožavaoca  taguta  spomenuo  u  kufru  u 
taguta  a  „pravilo  Halidija“  kojim  „izuzima  netekfirenje  nekih  jedinki“  svojim 
duhom i opisom obuhvata „netekfirenje jedinki taguta i mušrika“. Nakon žaljenja 
Allahu,  subhanehu  ve  te  'ala,  izašao  sam  pred  muslimane  i  one  koji  se  islamu 
pripisuju  i  objašnjavao  im  da  Nusret  i  Bilibani  u  toj  mes'eli  nisu  na  menhedžu 
Halidija i da su glupaci napravili razliku između dva ista opisa.  
  Grešku  Halidija,  Allah  ga  uputio,  ćemo  uništiti  i  njeno  pravo  porijeklo 
dokazati u drugom djelu ove knjige. Utičemo se Allahu od uzroka Njegove srdžbe! 
Vidite sada ovo! Ljudi znaju da munafik Bilibani i njegova klapa prisluškuju našim 
predavanjima  a  Allah  zna  šta  su  sve  uzeli  od  nas.  Nakon  što  je  licemjer  i  sijač 
smutnje  sa  svojim  bratom  Nusretom  proširio  vjerovanje  da  „tekfir  kategorije  ili 
roda mušrika sveobuhvatno“ ne ulazi u aslu dinil islam a „tekfir kategorije ili roda 
taguta  sveobuhvatno“  ulazi  u  aslud‐din  i  da  čovjek  može  biti  musliman  ako  ne 
tekfiri  neke  jedinke  taguta  iako  zna  da  je  njihovo  djelo  veliki  širk,  pravdajući  ih 
neznanjem,  ili  pak  vjerujući  da  je  opis  u  kojeg  je  tagut  upao  mali  širk  pored 
jasnoće  postupka  taguta,  u  govoru  ovog  prokletnika  se  odjednom  pojavljuje 
„opcija da tekfir kategorije ili roda mušrika sveobuhvatno“ bude od aslud‐dina.  
  Dokaz  za  to  je  razgovor  kojeg  je  vodio  jedan  od  naše  braće  muslimana  sa 
Bilibanijem. Prije svega želim da svi znaju da se ja nijednom u svom životu nisam 
anonimno  javio  bilo  kome  od  kafira  i  licemjera  a  kamoli  muslimana.  Drugo,  od 
kako  je  nastala  ova  smutnja  u  aslu  dinil  islamu  i  od  kako  su  mi  uzeli  mikrofon  i 
spriječili mi da govorim u njihovoj sobi možda sam jednom ili dva puta ušao u nju 
na  nekoliko  sekundi,  i  to  u  periodu  od  više  od  dvije  godine.  Treće,  uvijek  sam 
savjetovao  braći  da  se  mušricima  ne  javljaju  anonimno  i  da  ako  žele  da  se 
raspravljaju  sa  njima  predstave.  Četvrto,  onoj  braći  koji  ne  poznaju  detalje 
mes'ela sam savjetovao da ne ulaze u rasprave.  
  Na  svu  žalost,  u  mnogim  razgovorima  koje  su  mi  braća  muslimani  poslali, 
kako  bih  iskoristio  kao  argumente  kojim  ću  potvrditi  ispravnost  onoga  što 
pripisujem protivnicima i da me ne bi nazvali lašcem; to je ono što bi oni voljeli ali 
 
110  ODBRANA OSNOVE DINA I ŠEJHUL‐ISLAMA OD TVRDNJI NOSIOCA NEZNANJA 

u Allahovoj ruci je svaka stvar, našao sam mnogo greški u govoru naše braće. Iako 
se njihove greške naravno ne mogu porediti sa greškama Bilibanija! 
  Na  kraju  želim  reći  da  mi  se  želudac  grči  zbog  toga  što  moram  navoditi 
razgovore  sa  interneta,  bilo  da  su  bili  na  MSN‐u  ili  Pal  Talk‐u,  jer  najviše  mrzim 
rekla‐kazala,  priče  iz  komšiluka  i  prepirke  besposlenih  „tetki“.  Međutim, 
dokazivanje da ih je Bilibani lično rekao, potrebno je u ovom trenutku.  
  Nije daleko bilo kada je ovaj šejtan, Allah nek' prema njemu postupi kako On 
želi,  naredio  da  se  objavi  razgovor  vođen  između  njega  i  čovjeka  sa  imenom 
„Aisha...“  i  još  nekih,  tvrdeći  da  sam  to  bio  ja  i  koristeći  ga  kao  „putokaz  za 
raspravu sa tekfirovcima“ iako je taj razgovor, kojeg do dan danas nisam pročitao 
u  cjelosti,  najveći  dokaz  svega  ovoga  što  pripisujemo  ovim  licemjerima  i 
prkosnicima. Molim Allaha da sačuva islam i muslimane od njihovog zla i laži! 
  Razgovor se vodio između Bilibanija, koji koristi ime „ebu ‐ usama“, i osobe 
pod imenom „VIP‐PROFESSIONAL“. Izvoli isječke iz njega: 
„ebu ‐ usama: i kada bi tekfir musrika 
ebu ‐ usama: svrstali u asludin 
VIP‐PROFESSIONAL: ebu usama 
ebu ‐ usama: rekli bi da je tekfir dzinsa (roda) 
VIP‐PROFESSIONAL: ja te dobro razumijem 
ebu ‐ usama: musrika 
ebu ‐ usama: od asludina 
VIP‐PROFESSIONAL: mislim da ti mene ne razumijes 
ebu ‐ usama: a aposle bi opet gledali  
ebu ‐ usama: ali zar se tekfir musrika vip sveo na to da je potrebna logika 
ebu ‐ usama: zasto ne predemo na dokaze serijatske 
ebu ‐ usama: na osnovu kojih 
ebu ‐ usama: si to svrstao u asl?“ 
  Pogledaj kako Bilibani ovdje olahko prilazi pitanju da li u aslu dinil islam ulazi 
„tekfir kategorije ili roda mušrika sveobuhvatno“ ili ne? Kako se u govoru vidi da je 
najvažnija  stvar  za  Bilibanija  da  „tekfir  svake  jedinke  taguta  i  mušrika“  ne  uđe  u 
aslud‐din,  jer  nakon  toga  bi  morao  da  protekfiri  „svoje  poštovane  učenjake  i 
mudžahide“!  Da  nas  Allah  sačuva  uzroka  Svoje  srdžbe!  Znači,  aslu  dinil  islam  se 
kod njih spustio na stepen „ako bi to rekli onda to svakako ne bi...“, itd.  
  U  razgovoru  između  „VIP‐a  i  Bilibanija“  se  vidi  veliki  broj  njihovih  šubhi  na 
koje  odgovaramo  u  ovoj  knjizi.  Međutim,  naša  braća  muslimani  su  toliko  bili 
dostojanstveni  da  se  nikad  nisu  htjeli  srozati  na  stepen  objavljivanja  privatnih 
  EBU MUHAMMED 111 

razgovora  sa  Bilibanijem  na  stranicama  interneta,  za  razliku  od  njega  koji  je 
požurio da objavi svoj jad na svojoj jadnoj stranici u kojem je zagovarao da kufr u 
taguta nije od aslud‐dina i mnoge druge laži na din Uzvišenog Allaha.  
  Ja  odavde  poručujem  toj  neznalici  da,  ako  kaže  da  nije  od  mene  čuo  da 
prema Halidijevom temelju „tekfir kategorije mušrika sveobuhvatno“ mora ući u 
aslud‐din kao i tekfir kategorije taguta, na sebe i svoju ženu, djecu nećemo dirati, 
pozove Allahovo prokletstvo. Molim Allaha i nadam se da će jednog dana dati da 
se  odmore  islam  i  muslimani  od  ovog  kova  ljudi  koje  nije  stid  ni  od  ljudi  ni  od 
Allaha.  Ali  oni  su  kukavice!  Nikad  u  životu  oni  ne  smiju  izaći  sa  nama  na 
„mubahalu“  pa  da  pozovemo  Allahovo  prokletstvo  na  onoga  ko  je  slagao  na 
Njegov din! Nikad u životu! Allah ih ubio kuda se odmeću! 
  Na ostatak njihovih zabluda i šubhi ćemo odgovoriti tokom knjige, inšAllah, a 
do  sada  spomenuto  možeš  tretirati  kao  zaslađeni  uvod  u  preostalu  materiju 
knjige. Ovaj ajet iz sure El‐Baqara, pored sure El‐Kafirun, je jasan dokaz za sve što 
sam  rekao  i  što  ću  reći.  To  su  naši  dokazi  protiv  glupaka,  a  oni  ako  imaju  neke 
neka ih navedu i protumače da vidimo i to čudo i bruku...  
 

3.3 Dokaz iz sunneta Allahovog Poslanika


Izvoli jedan dokaz iz sunneta Allahovog Poslanika, .: 
Imam Muslim, rahimehullah, bilježi: 
ِ ِ ٍِ ِ ‫ﻴﺪ واﺑﻦ أَِﰊ ﻋﻤﺮ ﻗَ َﺎﻻ ﺣ ﱠﺪﺛَـﻨَﺎ ﻣﺮوا ُن ﻳـﻌﻨِﻴ‬ ٍِ
ُ ‫ي َﻋ ْﻦ أَِﰊ َﻣﺎﻟﻚ َﻋ ْﻦ أَﺑِﻴﻪ ﻗَ َﺎل َﲰ ْﻌ‬
‫ﺖ‬ ‫ﺎن اﻟْ َﻔَﺰا ِر ﱠ‬ َ ْ َ ََْ َ َ َ ُ ُ ْ َ ‫وﺣ ﱠﺪﺛَـﻨَﺎ ُﺳ َﻮﻳْ ُﺪ ﺑْ ُﻦ َﺳﻌ‬ َ
ِ ‫ﱠ‬ ِ ِ ِ ‫ﱠ‬ ِ ِ ِ ِ
ُ‫ﺎل َﻻ إﻟَﻪَ إ ﱠﻻ اﻟﻠﻪُ َوَﻛ َﻔ َﺮ ﺑ َﻤﺎ ﻳُـ ْﻌﺒَ ُﺪ ﻣ ْﻦ ُدون اﻟﻠﻪ َﺣ ُﺮَم َﻣﺎﻟُﻪ‬ َ َ‫ } َﻣ ْﻦ ﻗ‬:‫ﺻﻠﱠﻰ اﻟﻠﱠﻪُ َﻋﻠَْﻴﻪ َو َﺳﻠﱠ َﻢ ﻳَـ ُﻘﻮل‬
َ ‫ﻮل اﻟﻠﱠﻪ‬
َ ‫َر ُﺳ‬
   {.‫ﺴﺎﺑُﻪُ َﻋﻠَﻰ اﻟﻠﱠ ِﻪ‬ ِ
َ ‫َو َد ُﻣﻪُ َوﺣ‬
„Pričao  nam  je  Suvejd  b.  Se’id  i  Ibnu  Ebi  ’Omer  rekavši:  pričao  nam  je  Mervan 
misleći  na  El‐Fezarija  od  Ebu  Malika  od  njegovog  oca  da  je  rekao:  „Čuo  sam 
Allahovog  Poslanika,  .,  da  kaže:  „Ko  kaže  la  ilahe  illallah  i  zanevjeruje  u  sve 
čemu  se ’ibadeti mimo Allaha, zaštićen mu je imetak i život, a račun će polagati 
pred Allahom“.101 
  Upotrijebio je česticu „ma“ koja je sveobuhvatnog značenja usljed čega sam 
je  preveo  kao  „sve“,  koja  obuhvata  sve  moguće  jedinke  taguta.  Iz  hadisa  se 

                                                            
101
 Sahih Muslim, br. 139. (Šamilah) 
 
112  ODBRANA OSNOVE DINA I ŠEJHUL‐ISLAMA OD TVRDNJI NOSIOCA NEZNANJA 

razumije  da  je  kufr  u  sve  čemu  se  'ibadeti  mimo  Allaha  u  šehadetu  LA  ILAHE 
ILLALLAH  dodatak  na  ostavljanje  'ibadeta  nekom  drugom  mimo  Allaha,  jer 
Poslanik,  ., ne ponavlja dva puta jedno te isto značenje na jednom mjestu bez 
postojanja  razlike  među  njima  u  spomenutom  kontekstu.  Može  se  reći  da  je 
spomen  „kufra  u  sve  čemu  se  'ibadeti  mimo  Allaha“  došlo  u  smislu  spomena 
posebnog nakon sveobuhvatnog i to spada u vidove rječitosti, tj. kufr u sve čemu 
se 'ibadeti mimo Allaha je obuhvaćen ruknom negacije „la ilahe“ ali ga je Poslanik, 
., posebno spomenuo na kraju hadisa da bi istakao njegovu važnost.  

  Kao primjer za spomen posebnog nakon sveobuhvatnog se mogu spomenuti 
riječi Uzvišenog: ...osim onih koji vjeruju i dobra djela čine..., jer je iman odnosno 
„vjerovanje“  vjersko  značenje  u  koje  ulazi  činjenje  dobrih  djela  te  spomen 
dodatka činjenja dobrih djela nakon imana ne znači da on ne ulazi u iman već se 
radi  o  isticanju  važnosti  činjenja  dobrih  djela  i  spomenu  posebnog  nakon 
sveobuhvatnog.  
  Ako  bi  neko  rekao  da  činjenje  dobrih  djela  ne  ulazi  u  suštinu  imana  već  je 
ono  što  putem  međusobne  uzročne  povezanosti  iz  imana  neminovno  proizilazi  i 
da  nestanak  kategorije  činjenja  dobrih  djela  za  sobom  neminovno  povlači 
nestanak imana u u srcu u 'aqidi ili djelima srca, onda bi se ovdje radilo samo o 
terminološkom sporu.  
  Dakle, osoba naziva kategoriju činjenja dobrih djela „lazimom“ a ne ruknom 
imana, ali vjeruje da nestanak lazima neminovno ukazuja na nestanak melzuma, 
tj. osnove iz koje proizilazi. Najpoznatiji učenjaci ehlus‐sunneta kategoriju činjenja 
dobrih djela nazivaju ruknom imana i uvode ga u njegovu suštini kao i rukn govora 
jezikom.  
Eh sada, ako bi se to primjenilo nad ovim hadisom Poslanika, ., reklo bi se: 
1) Kufr  u  sve  čemu  se  'ibadeti  mimo  Allaha  je  rukn  u  negaciji,  tj.  u  „la  ilahe“  a 
njegov  spomen  nakon  spomena  šehadeta  je  došao  u  smislu  spomena 
posebnog nakon sveobuhvatnog i to ne znači da kufr u sve čemu se 'ibadeti 
mimo Allaha ne ulazi u suštinu rukna negacije, tj. u „la ilahe“ odnosno „nema 
nikog koji istinski zaslužuje obožavanje“. 
2) Kufr  u  sve  čemu  se  'ibadeti  mimo  Allaha  je  ono  što  neodvojivo  neminovno 
proizilazi  iz  rukna  negacije  i  ne  ulazi  u  njegovu  suštinu  ali  njegovo 
neostvarenje neminovno znači neostvarenje rukna negacije iz kojeg proizilazi 
zbog  neminovne  međusobne  uzročne  povezanost  među  njima,  tj.  zbog 
telazuma.  
  EBU MUHAMMED 113 

  Mi  zaista  nalazimo  da  neki  učenjaci  negaciju  islama  i  tevhida  tagutima  i 
mušricima  smatraju  ruknom  aslu  dinil  islama,  a  neki  je  smatraju  „lāzimom“,  tj. 
onim što proizilazi iz ruknova ali njegov nestanak znači nestanak njegove osnove a 
osnova  je  sačinjenja  od  ruknova,  što  znači  da  njegov  nestanak  neminovno  znači 
nestanak ruknova.  
  Uvjet ispravnosti svih ruknova je spoznaja, vjerovanje i ubjeđenje da je islam 
predanost  Allahu  tevhidom  što  se  ogleda  u  čistoći  od  svakog  vida  velikog  širka  i 
obožavanju  samo  Allaha.  Zato  učenjaci  kažu  da  je  znanje  o  značenju  šehadeta 
tevhida u negaciji i potvrdi prvi uvjet prihvaćenosti šehadeta LA ILAHE ILLALLAH. 
Dakle, razilaženje je čisto terminološke prirode i na njega se, prema onome što je 
meni poznato, ništa ne nadovezuje, suprotno tvrdnji sijača smutnje koji ne voli da 
mu se spominju „nekakvi lazimi“! Bože sačuvaj! 
  Šejh  'Abdullatif,  rahimehullah,  je  u  knjizi  „Misbahuz‐zalam“  odgovorio  na 
različita neznanja i laži 'Osmana sina Mensura i Davuda sina Džirdžisa koji su bili 
neprijatelji  da've  tevhida,  a  prvi  je  jedno  vrijeme  ispoljavao  prihvatanje  da've  i 
podučavao ljude „Knjizi tevhida“, a kasnije se radi prolaznih interesa ovog svijeta 
odmetnuo,  među  kojima  ovaj  filozofira  o  poznatoj  argumentaciji  šejha 
Muhammeda  sina  'Abdulvehhaba,  rahimehullah,  hadisom  kojeg  smo  naveli,  pa 
mu šejh 'Abdullatif kaže: 

‫ﱠ‬
‫اﺳﺘﺪل ﺑﺎﳉﻤﻠﺔ اﳌﻌﻄﻮﻓﺔ اﻟﺜﺎﻧﻴﺔ‬ ‫ ﻓﺈﻧﻪ‬،‫وﺗﻘﺮﻳﺮ اﻟﺸﻴﺦ ﻋﻠﻰ ﻫﺬا اﳊﺪﻳﺚ ﻣﻦ أﺣﺴﻦ اﻟﺘﻘﺎرﻳﺮ وأد ﱠﳍﺎ وأﺑﻴﻨﻬﺎ‬
‫ وأن ﻻ ﻋﺼﻤﺔ ﲟﺠﱠﺮد اﻟﻘﻮل‬،‫ﻋﻠﻰ أن اﻟﻜﻔﺮ ﺑﺎﻟﻄﺎﻏﻮت وﻣﺎ ﻋﺒﺪ ﻣﻦ دون اﷲ )ﺷﺮط ﰲ ﲢﺮﱘ اﻟﺪم واﳌﺎل‬
‫ واﻟﻜﻔﺮ ﻓﻴﻪ‬،‫واﳌﻌﺮﻓﺔ وﻻ ﲟﺠﺮد ﺗﺮك ﻋﺒﺎدة ﻣﺎ ﻋﺒﺪ ﻣﻦ دون اﷲ(؛ ﺑﻞ ﻻ ﺑﺪ ﻣﻦ اﻟﻜﻔﺮ ﲟﺎ ﻋﺒﺪ ﻣﻦ دون اﷲ‬
‫ }ﻓَ َﻤ ْﻦ ﻳَ ْﻜ ُﻔ ْﺮ‬:‫ ﻗﺎل ﺗﻌﺎﱃ‬.‫ وﻫﺬا ﻻ ﺑ ﱠﺪ ﻣﻨﻪ ﰲ اﻹﺳﻼم‬،‫ واﻟﱪاءة ﻣﻨﻪ وﻣﻌﺮﻓﺔ ﺑﻄﻼﻧﻪ‬،‫ ورﱠدﻩ‬،‫ﺑﻐﻀﻪ وﺗﺮﻛﻪ‬
‫ ﻓﺠﻤﻊ ﺑﲔ اﻹﳝﺎن ﺑﺎﷲ واﻟﻜﻔﺮ ﺑﺎﻟﻄﺎﻏﻮت ﰲ‬.{‫ﻮت َوﻳُـ ْﺆِﻣ ْﻦ ﺑِﺎﻟﻠﱠ ِﻪ ﻓﻘﺪ اﺳﺘﻤﺴﻚ ﺑﺎﻟﻌﺮوﺛﺔ اﻟﻮﺛﻘﻰ‬ ِ ُ‫ﺑِﺎﻟﻄﱠﺎﻏ‬
ِ ِ ِ ِ ِ ‫ﺎل إِﺑْـﺮ ِاﻫ‬
ٌ‫ﻴﻢ ﻷَﺑِﻴﻪ َوﻗَـ ْﻮﻣﻪ إِﻧﱠﻨﻲ ﺑَـ َﺮاء‬ ِ
ُ َ َ َ‫ } َوإ ْذ ﻗ‬:‫ ﻛﻘﻮﻟﻪ ﺗﻌﺎﱃ ﻋﻦ إﺑﺮاﻫﻴﻢ‬.‫ﻫﺬﻩ اﻵﻳﺔ وﳍﺎ ﻧﻈﺎﺋﺮ ﰲ ﻛﺘﺎب اﷲ‬
‫ِﻣ ﱠﻤﺎ ﺗَـ ْﻌﺒُ ُﺪو َن إِﱠﻻ اﻟﱠ ِﺬي ﻓَﻄََﺮﻧِﻲ ﻓَِﺈﻧﱠﻪُ َﺳﻴَـ ْﻬ ِﺪﻳ ِﻦ{ ﻓﺪﻟﱠﺖ ﻫﺬﻩ اﻵﻳﺔ وﻣﺎ ﻗﺒﻠﻬﺎ ﻋﻠﻰ أن اﻟﻜﻔﺮ ﺑﺎﻟﻄﺎﻏﻮت‬
‫ ﻓﺈ ﱠن اﻹﳝﺎن ﺑﺎﷲ ﻫﻮ ﺷﻬﺎدة ﻻ إﻟﻪ‬،‫ وﻫﻜﺬا ﻫﺬا اﳊﺪﻳﺚ ﻣﺜﻞ ﻫﺬﻩ اﻵﻳﺎت‬،‫ﺷﺮط ﻻ ﳛﺼﻞ اﻹﺳﻼم ﺑﺪوﻧﻪ‬
.‫ وﻣﻊ ذﻟﻚ ذﻛﺮ اﻟﻜﻔﺮ ﺑﺎﻟﻄﺎﻏﻮت ﻣﻌﻪ ﰲ ﺣﺼﻮل اﻻﺳﺘﻤﺴﺎك ﺑﺎﻟﻌﺮوة اﻟﻮﺛﻘﻰ‬،‫إﻻﱠ اﷲ‬
„Konstatacija  šejha  u  vezi  ovog  hadisa  spada  u  najljepše,  najjasnije  i 
najukazivljivije  konstatacije.  Jer  je  on  drugom  nadovezanom  rečenicom102 
                                                            
102
 Riječima: „I zanevjeruje u sve čemu se ’ibadeti mimo Allaha“. 
 
114  ODBRANA OSNOVE DINA I ŠEJHUL‐ISLAMA OD TVRDNJI NOSIOCA NEZNANJA 

argumentovao  da  je  kufr  u  taguta  i  ono  čemu  se  'ibadeti  mimo  Allaha  (uvjet 
zaštićenosti života i imetka, i da nema zaštićenosti na osnovu pukog izgovaranja i 
spoznaje niti pukim ostavljanjem 'ibadeta onoga čemu se 'ibadeti mimo Allaha; 
štaviše, neophodan je kufr (nevjerstvo) u ono103 čemu se 'ibadeti mimo Allaha, a 
kufr  u  sebi  sadrži  njegovu  mržnju,  odbijanje,  odricanje  od  njega  i  spoznaju 
njegove  neispravnosti  i  ovo  je  neophodno  za  islam.  Rekao  je  Uzvišeni:  Pa  ko 
zanevjeruje u taguta a povjeruje u Allaha prihvatio se za najčvršću vezu. 
Te je u ovom ajetu sastavio između imana u Allaha i kufra u taguta. U Allahovoj 
Knjizi ima dosta njemu sličnih. Poput riječi Uzvišenog o Ibrahimu: I kada Ibrahim 
reče  svom  ocu  i  svom  narodu:  „Ja  se  uistinu  odričem  svega104  čemu  'ibadetite 
osim Onoga Koji me je stvorio, i On će me uputiti!“ 
Ovaj ajet i ono prije njega ukazuje da je kufr u taguta uvjet bez kojeg se islam ne 
ostvaruje.  Isto  tako  je  ovaj  hadis  poput  ovih  ajeta  jer  iman  u  Allaha  je 
svjedočenje  la  ilahe  illallah,  a  on  je  i  pored  toga  uz  njega  za  ostvarenje 
prihvatanja za najčvršću vezu spomenuo kufr u taguta.“ 
  Rukn  kufra  u  taguta  je  u  odnosu  na  rukn  potvrde  uvjet105  ispravnost  rukna 
potvrde,  tj.  „illallah“  ali  je  u  cjelini  tevhida  koji  se  sastoji  od  rukna  negacije  i 
potvrde rukn.106 Znači, rukn negacije i njegovi djelići su u odnosu na rukn potvrde 
uvjeti. Kao kada bi se reklo da je stajanje u namazu uvjet za ispravnost pregibanja 
(ruku'a)  iako  su  oboje  ruknovi  u  cjelini  namaza.  A  između  ruknova,  kao  što  sam 
objasnio, takođe postoji međusobna uzročna povezanost. Allahulmuste'an! 
Dalje kaže šejh: 

‫ ﻓﺈ ﺎ داﻟﺔ ﻋﻠﻰ‬،‫ ﻛﺸﻬﺎدة أن ﻻ إﻟﻪ إﻻﱠ اﷲ‬،‫ ﻓﻴﺪﺧﻞ ﻓﻴﻪ اﻟﻜﻔﺮ ﺑﺎﻟﻄﺎﻏﻮت‬،‫وﻗﺪ ﻳﻔﺮد اﻹﳝﺎن وﳜﺺ ﺑﺎﻟﺬﻛﺮ‬
‫ وﻗﺪ ﳚﻤﻊ ﺑﻴﻨﻬﻤﺎ ﻛﻤﺎ ﰲ ﺣﺪﻳﺚ‬.‫اﻹﳝﺎن ﺑﺎﷲ اﳌﺘﻀﻤﻦ ﻟﻠﻜﻔﺮ ﺑﺎﻟﻄﺎﻏﻮت وﻋﺒﺎدة اﷲ وﺣﺪﻩ ﻻ ﺷﺮﻳﻚ ﻟﻪ‬
‫ وأﻳﻀﺎً ﻓﺈن دﻻﻟﺔ‬،‫ ﺳﻮاء ﻛﺎﻧﺖ اﳉﻤﻠﺔ اﻟﺜﺎﻧﻴﺔ ﻣﺆﻛﺪة أو ﻣﺆ ﱢﺳﺴﺔ‬،‫ ﻓﻴﺴﺘﻔﺎد ﻣﻌﲎ زاﺋﺪ وﺣﻜﻢ آﺧﺮ‬،‫ﻃﺎرق‬
،‫ وﻣﻌﻠﻮم أن اﳉﻤﻠﺔ اﳌﻌﻄﻮﻓﺔ أﻓﺎدت ﻓﺎﺋﺪة أﺧﺮى‬،‫اﻷﻟﻔﺎظ واﻷﲰﺎء ﲣﺘﻠﻒ ﰲ ﺣﺎل اﻗﱰا ﺎ واﻧﻔﺮادﻫﺎ‬
‫ ﻓﺈن اﻟﻨﻔﻲ‬.‫ وﻛﺬا اﻟﻘﻮل ﺑﺄ ﺎ ﻣﺆﻛﺪة‬،‫ ﻋﻠﻰ اﻟﻘﻮل ﺑﺄ ﺎ ﻣﺆ ﱢﺳﺴﺔ‬،‫وﺣﺼﻞ ﺎ ﺣﻜﻢ ﱂ ﳛﺼﻞ ﺑﺎﳉﻤﻠﺔ اﻷوﱃ‬
‫ وﰲ اﳉﻤﻠﺔ‬،‫ﰲ اﳉﻤﻠﺔ اﻷوﱃ ﻳﺘﻀ ﱠﻤﻦ اﻟﻜﻔﺮ ﲟﺎ ﻋﺒﺪ ﻣﻦ دون اﷲ ﻋﻠﻰ وﺟﻪ اﻟﻌﻤﻮم اﳌﺴﺘﻔﺎد ﻣﻦ اﻟﻨﻔﻲ‬
                                                            
 „...u sve“ jer je čestica „ma“ ima sveobuhvatno značenje. 
103
104
 „onoga“ a preveo sam ga u sveobuhvatnom značenju jer se ono želi ajetom.  
105
 Na ovo skrećem pažnju da šejtan ne bi nekom ubacio misao da Ebu Muhammed kaže da je kufr u taguta ili 
rukn ili lazim u aslu dinil islamu a učenjaci tevhida kažu da je šart, tj. uvjet.  
106
 Ovdje nećemo ulaziti u detalje mes’ela koje se nadovezuju na pitanje je li kufr u taguta rukn ili je lazim u aslu 
dinil islamu ili je nešto u njemu rukn a nešto lazim, itd., da ne bi zbunili čitaoca. 
  EBU MUHAMMED 115 

‫ ﺗﻨﺒﻴﻬﺎً ﻋﻠﻰ أﻧﻪ أﺟﻞ ﻣﻌﺎﻧﻴﻬﺎ وأﳘﻬﺎ وﻫﺬا ﻣﺸﻬﻮر‬،‫ﺼﺖ أﺣﺪ اﳌﻌﺎﱐ اﳌﺴﺘﻔﺎدة ﻣﻦ اﳉﻤﻠﺔ اﻷوﱃ‬
‫اﻷﺧﺮى ﺧ ﱠ‬
‫ "إﻧﻪ ﻻ ﳛﺮم دﻣﻪ وﻣﺎﻟﻪ ﺣﱴ ﻳﻀﻴﻒ إﱃ ذﻟﻚ اﻟﻜﻔﺮ‬:‫ وﻗﻮل اﻟﺸﻴﺦ‬.‫ﰲ ﻛﻼم اﷲ وﻛﻼم رﺳﻮﻟﻪ وﻛﻼم اﻟﻌﺮب‬
.‫ﲟﺎ ﻳﻌﺒﺪ ﻣﻦ دون اﷲ" ﻫﻮ ﻧﺺ اﳊﺪﻳﺚ وﻣﻨﻄﻮﻗﻪ وﺻﺮﳛﻪ‬
„Moguće je da se iman ponekad zasebno i posebno spomene pa da u njega uđe 
kufr u taguta107, kao šehadet LA ILAHE ILLALLAH jer on ukazuje na iman u Allaha 
koji u sebi sadrži kufr u taguta i ’ibadet Allahu, jedino, Koji nema sudruga. Moguće 
je  da  se  zajedno  spomenu  kao  što  je  u  hadisu  Tariqa108  pa  se  dobije  dodatno 
značenje i drugi propis, svejedno da li je druga rečenica potvrđujuća ili osnivajuća. 
Takođe, značenja pojmova i imena su različita u stanju spojenosti i samoće.  
Poznato je da je nadovezana rečenice ukazala na drugu korist (fajdu) i da se njom 
ostvario propis koji se nije ostvario prvom rečenicom kako prema mišljenju da je 
ona osnivajuća tako i prema mišljenju da je ona potvrđujuća. Jer zabrana u prvoj 
rečenici u sebi sadrži kufr u ono109 čemu se ’ibadeti mimo Allaha na sveobuhvatan 
način, koji se dobija iz negacije.110  
U  drugoj  rečenici  je  posebno  izdvojeno  jedno  od  značenja  koje  se  dobija  iz  prve 
rečenice, sa ciljem skretanja pažnje na to da je ono od njenih najveličanstvenijih i 
najvažnijih  značenja.  To  je  poznato  u  govoru  Allaha  i  Njegovog  Poslanika  i  u 
govoru arapa. Riječi šejha: „...i da mu nije zaštićen život i imetak sve dok tome ne 
doda kufr u ono čemu se ’ibadeti mimo Allaha“ je tekst hadisa, njegov mentuq111 i 
njegov sarih.112“ 

‫ ﻓﺄي ﺟﻬﻞ وﻛﺬب وﻣﻜﺎﺑﺮة ورد‬،‫ وﺧﺎﻟﻔﻪ ﺧﻼﻓﺎً أوﺿﺢ ﻣﻦ اﻟﺸﻤﺲ‬،‫ ﲪﱠﻠﻪ ﻣﺎ ﱂ ﳛﺘﻤﻞ‬:‫وﻫﺬا اﳌﻔﱰي ﻳﻘﻮل‬
‫ وإﻧﻜﺎر ﻣﺎ ﻗﺎﻟﻪ ﺷﻴﺨﻨﺎ ﳑﺎ‬،‫ واﻟﻀﻼل ﺑﻌﺪ اﳍﺪى‬،‫ﻟﻠﻨﺼﻮص أﻋﻈﻢ ﻣﻦ ﻫﺬا؟ ﻓﻨﻌﻮذ ﺑﺎﷲ ﻣﻦ اﳉﻬﻞ واﻟﻌﻤﻰ‬
‫ﱠ‬
.ً‫دل ﻋﻠﻴﻪ اﻟﻨﺺ ﻫﻮ اﻟﺒﺎﻃﻞ ﺷﺮﻋﺎً وﻋﻘﻼً وﻟﻐﺔ‬

                                                            
107
 Kada se u šerijatu kaže „iman u Allaha“ u to neminovno ulazi „kufr u taguta“. 
108
 To je hadis kojeg smo naveli. 
109
 U sve čemu se ’ibadeti.  
110
 Autor misli na negaciju „la ilahe“ tj. „nema Boga“ odnosno „nema ma’buda“, tj. „onoga Koji istinski zaslužuje 
’ibadet“.  Čestica  „la“  za  koju  se  kaže  „La  koja  negira  kategoriju  (en‐nafijetu  lildžins)“  i  imenica  „ilahe“  koja  je 
došla u neodređenoj formi i u kontekstu negacije pa ima sveobuhvatno značenje, ukazuju da se negacijom, koja 
ima sveobuhvatno značenje iscrpljuje svaka jedinka koja ulazi u značenje kategorije ili roda a to je svako lažno 
neistinito  božanstvo.  Nakon  negacije,  u  ruknu  potvrde  „illallah“  i  njime,  se  iz  rukna  negacije  izuzima  Uzvišeni 
Allah Stvoritelj Nebesa i Zemlje, jer samo On posjeduje osobine apsolutnog savršenstva pa zbog toga samo On 
istinski zaslužuje da Mu se ’ibadeti. Allahulmuste’an! 
111
 Značenje na koje direktno ukazuje. 
112
 Očigledno jasno značenje. 
 
116  ODBRANA OSNOVE DINA I ŠEJHUL‐ISLAMA OD TVRDNJI NOSIOCA NEZNANJA 

„Ovaj  lažov  kaže:  „Dao  mu  je  značenje  kojeg  ne  podnosi  i  suprotstavio  mu  se 
suprotstavljanjem jasnijim od sunca.“ Pa koje neznanje, i laž, i oholost i odbijanje 
tekstova  je  veće  od  ovoga?  Utičemo  se  Allahu  od  neznanja  i  slijepila  i  zablude 
nakon upute! Poricanje onoga što je rekao naš šejh od stvari na koje ukazuje tekst 
je ono što je neispravno vjerski, razumski i jezički.“ 

‫ أو ﻋﻄﻒ اﳋﺎص ﻋﻠﻰ اﻟﻌﺎم ﻓﻬﻮ دال ﻋﻠﻰ ﺗﻘﺪﻳﺮ ﲟﻨﻄﻮﻗﻪ ﻋﻠﻰ أن اﻟﻜﻔﺮ‬،‫وﻟﻮ ﺟﻌﻠﻨﺎﻩ ﻣﻦ ﻋﻄﻒ اﳌﺮادف‬
‫ وإﻧﻜﺎر‬،‫ﺑﺎﻟﻄﺎﻏﻮت وﻣﺎ ﻋﺒﺪ ﻣﻦ دون اﷲ ﻻ ﺑﺪ ﻣﻨﻪ ﰲ اﻹﳝﺎن واﻹﺳﻼم؛ وﻻ ﻋﺼﻤﺔ ﻟﻠﺪم واﳌﺎل إﻻﱠ ﺑﺬﻟﻚ‬
‫ واﻟﺜﺎﻧﻴﺔ ﻣﺆﻛﺪة‬،‫ ﻓﺈن اﻟﻜﻔﺮ ﲟﺎ ﻋﺒﺪ ﻣﻦ دون اﷲ إن ﻛﺎن ﻣﻦ ﻣﺪﻟﻮل اﳉﻤﻠﺔ اﻷوﱃ‬.‫ﻫﺬا ﻣﻜﺎﺑﺮة ﻇﺎﻫﺮة‬
‫ ﻷن اﳊﺎل‬،‫ وﻟﻴﺲ ﻓﻴﻪ ﻣﺎ ﻳﺴﱰﻳﺢ ﺑﻪ ﻫﺬا اﳌﻌﱰض؛ ﻟﻜﻨﻪ ﻻ ﻳﺘﺄﺗﻰ ﻋﻠﻰ ﻗﻮاﻋﺪ اﻟﻌﺮﺑﻴﺔ‬،‫ﻓﺎﳊﻜﻢ اﻟﺬي ﻗﱠﺮرﻩ‬
.‫وﺻﻒ ﻓﻀﻠﺔ ﻣﻔﻬﻢ ﻟﻠﺤﺎﻟﻴﺔ؛ وﻳﺸﱰط ﰲ ﻛﻮن اﳉﻤﻠﺔ ﺣﺎﻻً ﺷﺮوط ﻻ ﺗﺘﺄﺗﻰ ﻫﻨﺎ‬
“Kada bi rekli da se radi o nadovezivanju sinonima, ili nadovezivanju posebnog na 
sveobuhvatno,  on,  u  svakom  slučaju,  svojim  mentuqom113  ukazuje  da  je  kufr  u 
taguta i ono čemu se ‘ibadeti mimo Allaha neophodno u imanu i islamu; i život i 
imetak neće biti zaštićeni osim time, a poricanje ovoga je očigledno oholjenje. Jer 
kufr  u  ono  čemu  se  ‘ibadeti  mimo  Allaha  ako  ulazi  u  značenje  prve  rečenice  a 
druga je potvrđujuća propis je ono što je konstatovao,114 i u tome nema ničeg čime 
se  odmara  ovaj  koji  se  ispriječava;  ali  to  prema  pravilima  arapskog  jezika  nije 
moguće zbog toga što je stanje (hal) opis dodatka koji pojašnjava značenje stanja 
(halijjeh)  a da bi rečenica došla u značenju stanja  (hal) se uslovljavaju uvjeti  koji 
ovdje nisu ostvareni.”  

‫ وإﱠﳕﺎ‬،ً‫ ﻓﺎﻟﻮاو ﻻ ﺗﻘﻊ ﺷﺮﻃﺎ‬،‫ )أو ﺟﻌﻠﻨﺎ اﻟﻮاو ﺷﺮﻃﺎً أو ﻟﻠﺤﺎل( ﻛﻼم ﺟﺎﻫﻞ ﺑﻘﻮاﻋﺪ اﻟﻌﺮﺑﻴﺔ ﻻ ﻳﺪرﻳﻬﺎ‬:‫ﻓﻘﻮﻟﻪ‬
،ً‫ ﻓﺈ ﺎ ﲨﻠﺔ ﻓﻌﻠﻴﺔ ﻣﺎﺿﻴﺔ ﻻ ﺗﻘﻊ ﺣﺎﻻ‬،‫ﺗﺼﺢ أن ﺗﻜﻮن ﻟﻠﺤﺎل‬ ّ ‫ واﳉﻤﻠﺔ ﺑﻌﺪﻫﺎ ﻻ‬،‫ﺗﻘﻊ ﻟﻠﻌﻄﻒ واﻟﺘﺸﺮﻳﻚ‬
‫ وﻫﺬا اﻟﻐﻤﺮ‬.‫وﻟﻐﲑ ذﻟﻚ ﻣﻦ ﻣﻮاﻧﻊ اﳊﺎﻟﻴﺔ ﻛﻤﺎ ﻳﻌﻠﻢ ﻣﻦ ﺑﺎب اﳊﺎل ﰲ "اﳋﻼﺻﺔ" وﻏﲑﻫﺎ ﻣﻦ ﻛﺘﺐ اﻟﻌﺮﺑﻴﺔ‬
‫ أﻳﻦ أﻧﺖ‬،‫ وأﻓﺴﺪ ﺗﺮﻛﻴﺒﺎً ﻣﻦ اﻟﱪﺑﺮ واﻟﺪﻳﻠﻢ‬،ً‫ وﻫﻮ ﻓﻴﻬﺎ أﺷ ّﺪ ﳊﻨﺎ‬،‫ﻳﺮﻣﻲ أﺗﺒﺎع اﻟﺸﻴﺦ ﺑﻌﺪم اﻟﻌﻠﻢ ﺑﺎﻟﻌﺮﺑﻴﺔ‬
‫وﻣﻌﺮﻓﺔ ﻣﻌﺎﱐ اﳊﺮوف واﻟﱰاﻛﻴﺐ؟‬
“Njegove  riječi:  “Ili  česticu  “i”  učinili  uvjetom  ili  dali  joj  funkciju  stanja”  je  govor 
džahila o pravilima arapskog jezika, onoga koji ga ne poznaje. Jer “i” ne dolazi kao 
uvjet  (šart),  već  dolazi  kao  veznik  i  u  značenju  davanja  učešća,  a  rečenica  nakon 

                                                            
113
 Značenje na koje pojam direktno ukazuje!  
114
 Ono što je konstatovao šejh Muhammed u svojoj poznatoj argumentaciji ovim hadisom koju ćemo spomenuti 
kasnije.  
  EBU MUHAMMED 117 

toga ne može doći u značenju stanja (hala) jer je ona glagolska rečenica u formi 
prošlog vremena i ne dolazi u značenju stanja, te zbog drugih stvari od prepreka 
stanja  kao  što  je  to  poznato  u  poglavlju  o  stanju  u  “El‐Khulasah”    i  drugim 
knjigama arapskog jezika. 
Ovaj neznalica optužuje sljedbenike šejha da ne znaju arapski jezik a on je u njemu 
žešćeg  griješenja  i  kvarnije  konstrukcije  od  berbera  i  dejlemija.  Pa  gdje  si  ti  u 
odnosu na spoznaju značenja čestica i konstrukcija?”115 
  Pojam  “kufr  u  sve  čemu  se  ‘ibadeti  mimo  Allaha”  obuhvata  više  opisa  a  za 
značenje  napuštanja  velikog  širka,  mržnje  i  neprijateljstva  prema  njemu  se  bez 
sumnje kaže da je rukn i da šehadet tevhida na njega direktno ukazuje i u sebi ga 
sadrži.  
  Opisi  koji  se  tiču  taguta,  mušrika  i  mustekbira  od  negacije  islama  i  tevhida, 
mržnje i neprijateljevanja su predmet razilaženje u terminološkom smislu gdje ih 
neki nazivaju ruknovima a neki levazimima, tj. onim što proizilazi. Isto to se može 
reći  za  svjedočenje  islama  muslimanima  ‐  muvehhidima  i  ljubav  i  prijateljevanje 
prema njima. Kao što rekoh, ovdje se radi o pukom terminološkom razilaženju na 
koji se ne nadovezuje nijedan meni poznat spor.  
  Iz prethodnog zaključujemo da je moguće da čovjek zna značenje šehadeta, 
vjeruje u njegovu ispravnost, ostavi širk, i obožava samo Allaha, ali nije musliman 
zato što nije ostvario kufr u taguta srcem i vanjštinom. U najvažnije opise u kufru 
u  taguta  spada  vjerovanje  da  ni  on  ni  njegovi  robovi  mušrici  nisu  muslimani  ‐ 
muvehhidi,  tj.  njihov  tekfir,  uz  obaveznost  pravljenja  razlike  između  srčanog  i 
vanjskog tekfira jer posljednji ulazi u  obaveznu potpunost.  
  Zato  Allah  u  suri  El‐Mumtehaneh,  pojašnjavajući  vjeru  Ibrahima,  .,  čije 
slijeđenje je naređeno Muhammedu, ., i njegovim sljedbenicima, prvo spominje 
odricanje od mušrika a zatim od svega čemu 'ibadete mimo Allaha, pa kaže: 
ِ ‫ﺖ ﻟَ ُﻜﻢ أُﺳﻮةٌ ﺣﺴﻨَﺔٌ ِﰲ إِﺑـﺮ ِاﻫﻴﻢ واﻟﱠ ِﺬﻳﻦ ﻣﻌﻪ إِ ْذ ﻗَﺎﻟُﻮا ﻟَِﻘﻮِﻣ ِﻬﻢ إِﻧﱠﺎ ﺑـﺮاء ِﻣﻨ ُﻜﻢ وِﳑﱠﺎ ﺗَـﻌﺒ ُﺪو َن ِﻣﻦ د‬
‫ون‬ ُ ُْ َ ْ َُ ْ ْ ُ َ َ َ َ َ َْ َ َ َ ْ ْ ْ َ‫ﻗَ ْﺪ َﻛﺎﻧ‬
ِ ِ ِ
ُ‫ﻀﺎء أَﺑَ ًﺪا َﺣ ﱠﱴ ﺗُـ ْﺆﻣﻨُﻮا ﺑِﺎﻟﻠﱠﻪ َو ْﺣ َﺪﻩ‬ َ ‫اﻟﻠﱠﻪ َﻛ َﻔ ْﺮﻧَﺎ ﺑِ ُﻜ ْﻢ َوﺑَ َﺪا ﺑَـْﻴـﻨَـﻨَﺎ َوﺑَـْﻴـﻨَ ُﻜ ُﻢ اﻟْ َﻌ َﺪ َاوةُ َواﻟْﺒَـ ْﻐ‬
Vi  imate  divan  uzor  u  Ibrahimu  i  onima  koji  su  sa  njim,  kada  rekoše  svom 
narodu:  „Mi  se  odričemo  od  vas  i  svega  čemu  'ibadetite  mimo  Allaha! 

                                                            
 Misbahuz‐zalam, str. 162‐164. (Darul‐Hidajeh... ‐ Rijad) 
115
 
118  ODBRANA OSNOVE DINA I ŠEJHUL‐ISLAMA OD TVRDNJI NOSIOCA NEZNANJA 

Zanevjerovali  smo  u  vas,  i  između  vas  i  nas  će  očigledno  biti  neprijateljstvo  i 
mržnja, zauvijek, sve dok ne povjerujete u Allaha, Njega jedino...116 
  Ovo  je  tevhid  i  aslu  dinil  islam  sa  detaljno  objašnjenim  ruknom  negacije  i 
uopštenim  ali  jasnim  ruknom  potvrde,  jer  ispoljavanje  tekfira,  mržnje  i 
neprijateljstva  ukazuje  na  suprotno  u  ruknu  potvrde.  Pa  nemojte  dozvoliti  da 
padnete na stepen onih kojima je sve potrebno crtati! Nije ovo jedini ajet u kojem 
Allah spominje mržnju, neprijateljstvo i rušenje aslud‐dina prijateljevanjem prema 
mušricima i tagutima i slično. To vam je poznato. 
  Tako  vam  Allaha?!  Zašto  neki  koji  iz  aslud‐dina  izbacuju  negaciju  islama  i 
tevhida pod izgovorom da je „niđe nema“ u šehadetu u aslud‐din uvode ljubav i 
prijateljevanje prema muslimanima i mržnju i neprijateljevanje prema mušricima, 
a ona se isto kao i tekfir u šehadetu direktno ne spominje?! Nema sumnje da se 
ovdje radi o ljudima koji su slijepi pred svjetlom Objave i ne poznaju arapski jezik, 
usulul‐fikh i kakvoću ukazivanja pojmova na značenja.  
  Zato  sam  takvima  uvijek  govorio  a  i  danas  to  radim  da  ako  iz  aslud‐dina 
izbace  tekfir  isto  tako  iz  njega  moraju  izbaciti  ljubav  i  mržnju,  prijateljevanje  i 
neprijateljevanje a ne da prave razliku između tih opisa od kojih svaki predstavlja 
ili  rukn  ili  lazim  u  ruknovima  negacije  i  potvrde  nakon  čega  ostaju  zbunjeni  kao 
neki njihovi šejhovi čije ćemo riječi kasnije spomenuti.  
  Dakle, protivnici na čije greške u ovoj knjizi odgovoramo moraju znati kojom 
metodom šehadet tevhida ukazuje na mržnju i neprijateljstvo prema širku, mržnju 
i  neprijateljstvo  prema  tagutima,  mušricima  i  mustekbirima,  ljubav  i  lojalnost 
prema islamu i ljubav i prijateljevanje prema muslimanima ‐ muvehhidima.  
  Pa  ako  se  magarci  „odluče“  da  šehadet  tevhida  na  to  ukazuje  metodom 
„tedammuna“,  tj.  ukazivanjem  pojma  na  jedan  dio  značenja  kojeg  u  sebi  sadrži 
moraju nam objasniti zašto uvjerenje da tagut, mušrik i mustekbir nisu muslimani 
‐ muvehhidi, i da su izvršioci islama muslimani ‐ muvehhidi, ne ulazi u to značenje!  
  Ako  se  odluče  za  opciju  da  šehadet  tevhida  na  neka  od  spomenuta  pitanja 
koja se tiču sljedbenika širka ili islama ukazuje putem „iltizāma“, tj. onoga što iz 
njega  neodvojivo  i  neminovno  proizilazi,  neka  nam  magarci  objasne  zašto  u  to 
značenje ulaze ljubav i mržnja, prijateljevanje i neprijateljevanje, a uvjerenje da su 
sljedbenici širka nemuslimani, a sljedbenici islama, muslimani – muvehhidi, ne! 
  Ovo  kažem  jer  je  kao  što  si  vidio,  a  tokom  knjige  ćeš  to  još  bolje  upoznati, 
tekfir mušrika, taguta i mustekbira, i uvjerenje da su izvršioci islama muslimani ‐ 
                                                            
116
 Sura El‐Mumtehaneh (60) 4 
  EBU MUHAMMED 119 

muvehhidi  ili  rukn  u  šehadetu  tevhida  ili  njegov  lazim  čiji  nestanak  ukazuje  na 
nestanak  osnove  (melzuma)  i  ukazivanje  šehadeta  na  spomenuto  je  jasno  kao 
sunce u po' b'jela dana. Allahulmuste’an!  
  Kako  se  zove  onaj  koji  'ibadeti  nekom  drugom  mimo  Allaha  i  Njemu 
pridružuje? Muvehhid koji Ga je učinio jednim?! Da Allah sačuva zablude! Kako se 
zove onaj koji je Allaha učinio jednim? Mušrik koji Mu druge pridružuje?! Ispravan 
odgovor  ovdje  je  nezaobilizan.  Onaj  koji  pridružuje  nije  onaj  koji  je  Uzvišenog 
učinio jednim, a onaj koji Ga je učinio jednim nije onaj koji Mu pridružuje. Nakon 
što  si  koliko  toliko  upoznao  određene  naučne  vjerske  temelje  možeš  shvatiti 
prostakluk i jad u Nusretovim riječima kada kaže: 
„...Oni  koji  nas  nepravedno  i  zulmen  i  zbog  svoje  bolesti  i  zbog  svojih  grešaka  u 
menhedžu tekfira koji su nas proglasili kafirima već i tako se odnose prema nama, 
pozivamo da saslušaju gdje su pogriješili i da se pokaju i da se vrate ne menhedž 
ehlussunneta na kojem su do skoro bili...“ 
Nakon toga spominje novotarije nekih sekti, poredeći nas sa njima, pa kaže: 
„...Tako su ovi došli do pravila kojeg imam Muhammed ibn Abdulvehhab spominje 
kao stvar koja izvodi iz vjere i kaže:“Ko ne tekfiri mušrike i sumnja u njihov kufr ili 
smatra  njihov  mezheb  ispravnim,  učinio  je  kufr  i  sam  je  kafir.“  Pa  su  odavde 
izdefinirali pravilo, ko ne tekfiri pravilo – ko ne tekfiri kafira i sam je kafir. Ovo je 
pravilo,  šta  je  ovo,  istina,  ovo  pravilo  je  istina,  jel  tako?  Ko  mušrike  ne  tekfiri  ili 
sumnja u njihov kufr ili smatra njihov put ispravnim, da je sam kafir, jel tako? Ovo 
je braćo istina, ali oni su uzeli ovo pravilo, pa onda uzmu muslimane117 i kažu, ko 
ih  ne  tekfiri  i  on  je  kafir.  Onda  su  uzeli  ovo  pravilo  i  učinili  ga  od  samog 
šehadeta,118 učinili ga osnovom vjere, najvažnijom stvari u ovoj vjeri, učinili ga, 
ovo pravilo, temeljem vjere, jel tako?  
Onda poslije ko god nekog kafira kojeg su oni zamislili da je kafir119 ne protekfiri i 
on je kafir. I greška je ovde glavna, šta? Što se ovo smatra osnovom vjere, a nije 

                                                            
117
 Reći da je onaj koji ne tekfiri tagute, mušrike i mustekbire musliman je prava laž. Meni nije poznato da smo mi 
protekfirili jednog jedinog muslimana. Ako Nusret zna da smo mi protekfirili nekog muslimana na osnovu ovog 
pravila neka nam ga spomene i dokaže da je musliman! On je sigurno musliman po „Nusretovom islamu“.  
118
  Iz  ovoga  vidiš  da  ovaj  džahil  ne  priznaje  da  tekfir  taguta,  mušrika  i  mustekbira  ili  ulazi  u  sam  šehadet  ili 
šehadet na njega ukazuje metodom dilaletul‐iltizām, tj. putem ukazivanja nekog pojma na značenje koje se nalazi 
izvan  njega  ali  iz  njega  neodvojivo  i  neminovno  proizilazi.  Ovo  je  dokaz  da  je  čovjek  došao  nepozvan  na  sofru 
govora o islamu i da je stranac kada je u pitanju arapski jezik i islamske naučne discipline. Allahulmuste’an! 
119
 Ovo je takođe jedna od njihovih laži na mene i moju braću. Jer opšte poznato je da mi ne tekfirimo onoga koji 
ne zna stanje neke osobe ili ga pogrešno protumači i da smo često navodili primjer učenjaka islama koji su govor 
panteiste Ibn ’Arabija protumačili u značenju koje ne izvodi iz vjere. Naravno, radilo se o govoru koji je podnosio 
takvo tumačenje. 
 
120  ODBRANA OSNOVE DINA I ŠEJHUL‐ISLAMA OD TVRDNJI NOSIOCA NEZNANJA 

osnova vjere, znači smatra se temeljem vjere, smatra se šehadetom samim,120 a 
nije  tako,  jer  i  sam  šejh  Muhammed  ibn  AbdulVehhab  i  učenjaci  Nedžda  nisu  to 
pravilo tako gledali na njega121 iako su ga općenito122 vako izgovarali i govorili ko 
ne tekfiri kafira i on je kafir, jel tako?“ 
  Govor  Nusreta  je  pun  neznanja  i  na  njemu  izgrađen  od  početka  do  kraja, 
uzduž i poprijeko. Na njihove glavne šubhe i temelje njihove laži ću odgovoriti u 
dolazećem  djelu  knjige  uz  uvjerenje  da  je  pametnom  dovoljno  i  ovo  što  sam  do 
sada spomenuo. U tom dersu Nusret, a ovaj citat navodim iz pravednosti prema 
njemu, i da se ne bi rekli da Ebu Muhammed trga njegove riječi iz konteksta, uz 
uvjerenje  da  je  njihov  kontekst  laž  na  Allaha  i  da  ih  nikad  ne  može  navući  na 
prihvatljivo značenje, takođe kaže: 
„Dobro šta je onda pogrešno ovde kod njih, gdje su oni pogriješili? Zato što su to 
stavili  da  je  to  osnova  vjere,  a  mi  kažemo  da  nije  osnova  vjere.123  Šta  nam  je 
dokaz  da  nije  osnova  vjere?  Zato  što  ni  sami  prave  kontradiktornost  svojoj 
tvrdnji!124 Oni kažu osnova je vjere, a onda dođu i šta urade? Kažu ovaj prvi koji 
učini  širk  on  je  mušrik,  jel  tako,  mi  se  slažemo  ‐  onaj  koji  je  učinio  širk  on  je 
mušrik,125 dođe ovaj drugi i neće da protekfiri ovog prvog ‐ oni kažu mušrik, dobro, 
dođe  ovaj  treći  i  neće  da  protekfiri  ovog  drugog,  što  nije  htio  protekfirit  ovog 
prvog ‐ kažu ovaj treći nije kafir.  
Što  nije  kafir?!  Neće  da  protekfiri  kafira!  Zašto  nije  kafir?!  Ovo  je  osnova 
vjere!Moraš  da  je  primjeniš  sad  ako  je  osnova  vjere.  Šta  će  onda  reći?:    „Pa  ne 
misli  se  to  tako  bukvalno  i  općenito.«  Aha  ‐  vidi  sad  se  ne  misli  bukvalno  i 
                                                            
120
 Ovo je dokaz da ovaj stranac poriče da uvjerenje da tagut, mušrik i mustekbir nisu muslimani muvehhidi i da 
su izvršioci islama muslimani muvehhidi, ulazi u aslud‐din i da je od šehadeta la ilahe ilalllah, svejedno rekli da je 
rukn ili da je lazim. Allah nam je dovoljan protiv njih i divan je On Zaštitnik! 
121
 Ovo je tvrdnja džahila koji ne razumije govor Allaha i Njegovog Poslanika, ’alejhisselam, a kamoli da razumije 
govor učenjaka. 
122
 Glupak želi ovim da kaže da aslud‐din može biti predmet specifiziranja (takhsisa) a to je mes’ela koju smo već 
dobro objasnili. Elhamdulillah! 
123
 Obrati pažnju kako ponovo ponavlja da vjeruje da se islam i tevhid ostvaruje bez uvjerenja da tagut, mušrik i 
mustekbir nisu muslimani muvehhidi! 
124
  Pogledaj  tako  ti  Allaha  u  ovaj  vjerski  dokaz!  Stvar  kojom  Nusret  dokazuje  da  negacija  islama  i  tevhida 
tagutima, mušricima i mustekbirima odnosno njihov tekfir nije od aslud‐dina jeste „naša kontradiktornost“. Bože 
sačuvaj! Nije mu palo na pamet da se to samo njemu učinilo da smo kontradiktorni, kao što mu se „učinilo“ da 
šehadet la ilahe illallah ne ukazuje na uvjerenje da onaj koji nema tevhida nije muvehhid a da je onaj koji ga je 
sproveo muvehhid. Allahulmuste’an! Nije se za čuditi da ne shvata moj govor za kojeg je lično rekao nekim od 
naše braće iz Salzburga da ga  „ne sluša“ kao što Bilibani kaže da ga „ne sluša“ već „slušaju ulemu“. Pa kako onda 
govorite o mojim stavovima i onome čemu pozivamo ako niste lično čuli šta sam rekao i u šta pozivam! 
125
 Ovaj ders je izgleda jedan od kasnijih, i u njemu se vidi da je naučio da onaj koji upadne u veliki širk ne može 
biti musliman već mušrik. To još uvijek ne sprovode kada je u pitanju veliki širk hukma i tehakuma i tekfir (tešrik) 
onih  koji  su  ga  dozvolili  bez  šubhe  prisile,  ili  onih  koji  ga  rade.  Jer  „tehakum“  kod  njih  ne  ulazi  u  aslud‐din!!! 
Možda i to jednog dana shvate. 
  EBU MUHAMMED 121 

općenito, a rekli ste da je od osnove vjere, onda će reći: »Nije ulema tekfirila nikad 
tog  trećeg.«  Mi  kažemo,  ako  je  ovo  osnova  vjere  onda  je  ta  ulema  sva  izašla  iz 
vjere, zato što nisu primjenili i sproveli osnovu vjere do kraja.  
Treća stvar ‐ otkud ulemi pravo da idžtihadi u osnovi vjere kad se sva ulema složila 
da nema idžtihada u osnovi vjere?“ 
  Ovaj  čovjek  se  izgleda  pravi  lud  ili  zaista  misli  da  će  njegove  manipulacije  i 
trikovi imati efekta a Allah ne daje uspjeh djelima onih koji nered siju. Prije svega, 
kao što sam rekao, konstatovanje opisa (tahqiqul‐menat) za kojeg je Zakonodavac 
vezao  propis  u  riječima  ili  djelima  mukellefa  iz  vanjske  realnosti  ulazi  u  domen 
idžtihada i tu osoba može pogriješiti. Zato ne tekfirimo onoga koji je pogriješio u 
„tahqiqul‐menat“ i nije protekfrio neku osobu vjerujući da  njegove riječi ili djelo 
ne ukazuju kategorički na veliki širk i jasan kufr.   
  Ovo se naravno tiče slučajeva koji podnose grešku u tumačenju. Govor ovog 
prkosnika  i  oholnika  ukazuje  na  to  da  mi  tekfirimo  onoga  koji  ne  tekfiri  neku 
jedinku taguta, mušrika ili mustekbira u vanjskoj realnosti, samo ako zamislimo da 
je prvi mušrik i bez ikakvih pravila, uvjeta i prepreka. 
  Međutim, istina je u skroz nečem drugom. Istina je u činjenici da je ovaj bivši 
„hodža“ službeno a još uvijek „hodža“ moralno stranac u shvatanju ovih vjerskih 
poglavlja  i  mnogim  islamskim  naučnim  discplinama  pa  nad  nama  i  našem 
menhedžu  presuđuje  na  osnovu  svog  smušenog  i  smiješnog  shvatanja  želeći  da 
dokaže svojim slijepim sljedbenicima da i on ima „konja za trku“.  
  Razlog zbog kojeg se zaustavljamo kod treće osobe je jasan. Radi se o tome 
što šehadet ukazuje na tekfir onoga koji ’ibadeti nekom drugom mimo Allaha ili je 
zadovoljan  time  poput  taguta,  ili  odbija  da  ’ibadeti  Allahu  poput  mustekbira,  a 
ona „druga osoba“ u „lancu“ nije upala u opis vanjskog ’ibadeta nekom drugom 
mimo  Allaha  niti  vanjsko  odbijanje  ’ibadeta  Uzvišenom  Allahu  iako  je  njena 
greška, s obzirom da ne tekfiri mušrika, ogromna i kreće se između nepoznavanja 
značenja  tevhida  i  islama  ili  prkošenja  istini,  a  oboje  stoji  nasuprot  aslu  dinil 
islama.  
A treći u lancu je musliman koji iz jednog ili više razloga nije još dokučio da se 
greška  drugog  tiče  nepoznavanja  suštine  islama  i  tevhida,  s  time  što  tekfir 
„trećeg“  u  vanjskoj  realnosti  najčešće  nije  lahak,  i  što  je  „tekfir  trećeg“  u  „lancu 
tekfira“  „lazim  od  lazima“  a  šehadet  ukazuje  samo  na  lazim,  a  ne  na  „lazim  od 
lazima“, tj. na ono što proizilazi iz onoga što proizilazi. A to da li je tekfir mušrika 
rukn u tevhidu se ne zna osim poslanicom, iako spoznaja tevhida neminovno vodi 
u tekfir mušrika i taguta i to je ono što je „treći u lancu“, hvala Allahu, sproveo. 
 
122  ODBRANA OSNOVE DINA I ŠEJHUL‐ISLAMA OD TVRDNJI NOSIOCA NEZNANJA 

  Ova „treća osoba“ koja se odrekla od širka, taguta i mušrika, i obožava samo 
Allaha, imajući lojalnost prema vjernicima i odričući se od mustekbira, tim opisom 
ima aslu dinil islama i možda nikad u životu nije razmišljala o propisu onoga koji 
ne tekfiri mušrike posebno kada znamo u koliko slika i na koliko načina se može 
pojaviti opis netekfirenja mušrika.  
  Najpametniji  među  nama  su  morali  uložiti  ogroman  trud  da  konstatuju  sve 
dimenzije vezane za „lančani tekfir“ a kamoli obični neuki musliman. Zbog toga je 
Uzvišeni Allah za ispravnost osnove dini islama od Svojih robova zatražio da znaju 
da širk ruši tevhid i da je onaj koji je u njega upao mušrik a onaj koji je ostvario 
tevhid  muvehhid  i  ovo  znanje  je  prirodno  i  neminovno  za  svakog  ko  je  shvatio 
značenje tevhida.  
  Dakle,  mi  se  držimo  tekstova  i  ne  prelazimo  ih.  Allahulmuste’an!  „Trećoj 
osobi“  koja  najčešće  griješi  zbog  toga  što  vjeruje  da  negacija  islama  i  tevhida 
tagutima, mušricima i mustekbirima ne ulazi u aslud‐din, ne bivši svjesna značenja 
svojih riječi, treba objasniti da onaj koji ne tekfiri tagute, mušrike i mustekbire ili 
ne zna islam i tevhid, a takav je mušrik, ili prkosi islamu a takav je gori od njega. 
Što znači da se tekfir „treće osobe“ gradi na onome što iz njenih riječi neminovno 
proizilazi  a  ona  toga  nije  svjesna,  niti  bi  ga  se  pridržavala  kada  bi  joj  bilo 
objašnjeno.  
  Obavezivati  ljude  da  od  početka  islama,  kao  uvjet  ispravnosti  aslud‐dina, 
znaju  propis  „drugog  i  trećeg  i  četvrtog...  pa  do  milionitog  i  u  beskraj“  u  „lancu 
tekfira“ je novotarija na koju ne ukazuje ni Kur'an niti Sunnet Allahovog Poslanika, 
., i najviše liči na novotariju mu'tezila koji su ostvarenje ulaska u islam uvjetovali 
poznavanjem  njihovih  „razumskih  pravila“  koja  najčešće  nisu  imali  puno  veze  sa 
razumom i ljudskom prirodom. A u drugom djelu ove knjige ću ti navesti riječi El‐
Maltija o mezhebu mu'tezilija u lančanom tekfiru u nedogled. 
  Uz napomenu da je predstava o „lančanom tekfiru od trećeg u beskraj“ kao 
uvjet za ostvarenje aslu dinil islama, iako je odvratna novotarija ovoga vremena, 
mnogo  lakša  nego  njeno  sprovođenje  u  praksi,  odnosno  u  vanjskoj  realnosti.  To 
zbog toga što se opis za kojeg je vezan propis (menat) tokom lanca sve više i više 
mijenja i udaljuje od osnovnog opisa. Pa nije isti onaj koji nije protekfirio mušrika i 
onaj  koji  nije  protekfirio  onoga  koji  nije  protekfrio  onoga  koji  nije  protekfrio 
onoga  koji  nije  protekfirio  onoga  koji  nije  protekfirio  ...onoga  koji  nije  ...onoga 
koji..., itd. Da nas Allah sačuva uzroka Svoje srdžbe!  
  Isto tako mi nevjerstvo onoga koji ne tekfiri tagute, mušrike i mustekbire ne 
ograničavamo  kao  Makdisi  na  odbijanje,  poricanje  ili  nijekanje  vjerskih  tekstova, 
  EBU MUHAMMED 123 

jer to je suprotno tekstovima Objave i iz njega proizilaze najodvratniji opisi kao da 
je moguće da čovjek bude musliman iako ne zna da onaj koji voli širk i mrzi tevhid 
iz dna duše i psuje Stvoritelja dan i noć nije musliman, a do njega nisu došli vjerski 
tekstovi o tekfiru te osobe koje bi mogao poreći, zanijekati, odbiti i slično kada se 
ne može ostvariti Makdisijev temelj za tekfir onoga koji ne tekfiri tagute, mušrika i 
mustekbire.  
  Nusret je onaj koji, iz svog neznanja, za tekfir onoga koji ne tekfiri mušrike, 
tagute i mustekbire uvjetuje poricanje tekstova i slično ponavljajući riječi učenjaka 
u pogledu kojih je stranac, rekavši: 
„Kaže  dalje,  ovdje  zapazite  ovu  stvar,  kaže:  „Zato  što  tjera  u  laž  Allaha, 
subhanehu  ve  te  ’ala,  i  Poslanika,  .,  i  zato  što  se  suprostavlja  idžma’u  – 
konsenzusu  ummeta.“  Pa  to  je  mjerilo  gdje  se  primjenjuje  ovo  pravilo.  Onaj  ko 
neće  da  protekfiri  kafira,  kojeg  je  protekfirio  Allah,  subhanehu  ve  te  ’ala,  i 
Poslanik,  .,  jasnim  i  očitim  dokazom,  on  u  tom  slučaju  šta,  tjera  Allaha  i 
Njegovog  Poslanika  u  laž  i  konsenzus  muslimana  i  naravno  da  na  njega  slijedi 
pravilo ko ne tekfiri kafira da je i on kafir, na njemu će se onda primjeniti.“ 
  Svaki iole pametan čovjek zna da iz ovoga proizilazi da ona osoba koja nikad 
u životu nije čula riječi Allaha i Njegovog Poslanika i ne zna za idžma’ muslimana i 
nađe se na primjer među mušricima predislamskih arapa ili drugih i ne zna da nisu 
muslimani  ‐  muvehhidi  koji  obožavaju  samo  Allaha  ima  aslu  dinil  islama  jer  nije 
utjerao u laž Allaha i Njegovog Poslanika i idžma’ muslimana.  
  Ili  da  iz  toga  proizilazi  da  su  ljudi  koje  je  Poslanik,  .,  pozivao  u  la  ilahe 
illallah i oni ga izgovore, ostave širk, mrze ge i imaju neprijateljstvo prema njemu i 
obožavaju  samo  Allaha,  vole  tevhid  i  imaju  prijateljevanje  prema  njemu  ali  s 
obzirom  da  su  na  početku  „islama“  još  uvijek  ne  znaju  da  arapski  mušrici  nisu 
muslimani ‐ muvehhidi, i da Jevreji i kršćani nisu muslimani ‐ muvehhidi, iako zna 
njihove  širkijjate  i  jasne  kufrove,  muslimani  koji  su  ostvarili  suštinu  aslu  dinil 
islama i da će ući u Džennet ako umru na tome, jer nisu porekli riječi Zakonodavca 
i idžma’a muslimana koji ukazuju na to da su oni koji upadnu u opise širka u koje 
su upali predislamski arapi, Jevreji i kršćani mušrici. Allahulmuste’an!  
  Ako  te  nije  stid  radi  šta  hoćeš!  Ovo  je suština  njihovog  vjerovanja  i  toga  se 
moraju pridržavati u pogledu osoba koje su na početku „islama“ i svih osoba koje 
nisu bile u stanju da nauče tekstove koji tekfire one koji upadnu u opise velikog 
širka. Uistinu, velike riječi izlaze iz njihovih usta! 
  Je  li  moguće  da  ovom  starom  hodžusiji  nije  palo  na  pamet  šta  iz  njegovih 
riječi  proizilazi?!  Koje  su  gore?  Naše  iz  kojih  prema  njegovom  pogrešnom 
 
124  ODBRANA OSNOVE DINA I ŠEJHUL‐ISLAMA OD TVRDNJI NOSIOCA NEZNANJA 

shvatanju proizilazi lančani tekfir ili njegove koje jasno ukazuju na opis za kojeg se 
veže  propis  tekfira  onoga  koji  ne  tekfiri  tagute,  mušrike  ili  mustekbire,  a  to  je 
„tjeranje Allaha i Njegovog Poslanika u laž i idžma’a muslimana“. Da Allah sačuva! 
To biva kada osoba govori bez stida i znanja i kada joj je aslud‐din da ne bude na 
onome na čemu je Ebu Muhammed!  
  Značenje  riječi  učenjaka  „zbog  toga  što  je  utjerao  u  laž  Allaha  i  Njegovog 
Poslanika“  ću  pojasniti,  inšaAllah.  Isto  tako  Nusret  u  tom  svom  predavanju 
zaključuje pa kaže: „Prema tome, ovo pravilo nije tekst ni Kur'ana ni sunneta i nije 
osnova vjere, nije temelj vjere, nije šehadet LA ILAHE ILLALLAH. Dokaza za to je 
mnogo...“126  Ovdje  potvrđuje  sva  prethodna  buncanja  i  majevičke  monologije  i 
poriče  da  je  tekfir  taguta,  mušrika  i  mustekbira  osnova  vjere,  temelj  vjere  i  da 
ulazi u šehadet la ilahe illallah kao rukn ili kao lazim. Allahulmuste’an!  
  Dokazi  koje  je  spomenuo  su  hadis  Ebu  Mu'avije  El‐Hakemija  u  kojem  se 
spominje  priča  oslobođene  robinje  kojoj  je  Poslanik,  .,  potvrdio  pravni  islam 
nakon  što  je  upitao:  „Gdje  je  Allah?“  i  „Ko  sam  ja?“,  pa  je  odgovorila  ispravno. 
Spomenuo je i događaj vezan za učenike šejha Muhammeda koji neke tagute nisu 
tekfirili tekfirom kazne iako su ih smatrali tagutima. Govor šejha Muhammeda o 
netekfirenju  onih  koji  'ibadete  turbetu  El‐Kivvaz,  itd.  U  ovoj  knjizi  će  biti 
odgovoreno na sve njihove, meni poznate šubhe i laži na kojima se bazira njihov 
san.  
  Opaska:  nevjerovatno  smiješno  je  to  što  neznalice  tvrde  da  u  šehadet  la 
ilahe  illallah  ulazi  uvjerenje  da  je  ono  što  radi  tagut,  mušrik  ili  mustekbir 
neispravno  (batil)  i  uvjerenje  da  se  oni  nazivaju  imenom  „oni  koji  rade  batil„ 
(mubtilun) a da uvjerenje da se ono što rade tagut, mušrik i mustekbir nikada ne 
može sastati sa aslud‐dinom i uvjerenje da se zbog toga nazivaju imenom „oni koji 
nisu izvršili tevhid i islam“, tj. „nemuslimani ‐ nemuvehhidi“ ne ulazi u aslud‐din. 
Ovo nepotpuno shvatanje je danas prošireno među ljudima. Da Allah sačuva! 
  Kaže  Bilibani  (ebu‐usama)  u  poznatom  razgovoru  sa  „Aisha_340“  poredeći 
mes'elu ostavljanja namaza i odricanja mušrika time vadeći tekfir mušrika iz aslud‐
dina: 
„aisha_340: zato što Namaz dolazi poslije poslanice! 
ebu ‐ usama: PA ZATO I OVO GORE NE DOLAZI 
ebu ‐ usama: POSLE POSLANICE 

                                                            
126
  Ders  Nusreta  kojeg  sam  dobio  pod  nazivom  „Novi  ders“,  kojeg  posjedujemo  u  pisanoj  i  audio  formi,  a 
trenutno se ne može naći na njihovim stranicima. Sličnih „bisera“ ima u svom dersu kojeg je održao u Goraždu 
gdje govori o „Najnovijim dešavanjima na terenu“. 
  EBU MUHAMMED 125 

aisha_340: i nikome nije naredjen dok se ne upozna sa njim 
ebu ‐ usama: ISTO I SA ODRICANJEM OD MUŠRIKA 
aisha_340: Odricanje od Mušrika, pa kako znadose Amr i zejd onda da jeste? 
ebu  ‐  usama:  ZATO  STO  SU  ČINILI  ŠIRK,  OBOŽAVALI  DRUGOG  MIMO  ALLAHA  A 
FITROM JE ZNAO DA JE TO NEISPRAVNO PA NORMALNO DA SU NEISPRAVNI I TI 
KOJI GA ČINE 
aisha_340: kako su se to njih odricali i smijavali se sa njima i govorili im vi ste svi 
mušrici‐mnogobošci, a mi smo jedini na vjeri 
ebu ‐ usama: DAJ MI DOKAZ DA JE REKAO VI STE MUŠRICI 
ebu ‐ usama: ?“ 
  Dakle,  želi  da  kaže  da  je  uvjerenje  da  su  mušrici  neispravni  od  aslud‐dina 
valjda zbog toga što se mora znati da je ono što rade neispravno ali da uvjerenje 
da su oni mušrici ili kafiri ili nemuslimani ‐ nemuvehhidi nije od aslud‐dina kao da 
iz  spoznaje  osnove  tevhida  ne  proizilazi  neminovno  da  je  ono  što  oni  rade 
suprotno tevhidu, tj. obožavanje drugog mimo Allaha. To se ponavlja u razgovoru. 
Kaže: 
„ebu ‐ usama: ZATO ŠTO SU FITROM ZNALI DA JE OBOŽAVANJE KIPOVA ŠIRK 
aisha_340: moguće, hadz 
aisha_340: neznam za drugo 
ebu ‐ usama: A ČIM ZNAŠ DA JE TO LOŠE 
ebu ‐ usama: ZNAŠ   
aisha_340: ti mi reci? 
ebu ‐ usama: DA JE I ONAJ KO TO RADI U ZABLUDI 
ebu ‐ usama: I DANAS KO NE SMATRA DA SU TAKVI U ZABLUDI JE KAFIR 
aisha_340: koje bio u zabludi? 
ebu ‐ usama: ALI RIJEČ JE OKO TEKFIRANJA TAKVIH 
ebu ‐ usama: KAZEM 
aisha_340: amr i Zejd? 
ebu ‐ usama: DANAS NA PRIMJER OSOBA OBOŽAVA KABUR 
ebu ‐ usama: KO NE KAŽE DA JE TAKVA OSOBA U ZABLUDI JE KAFIR 
ebu ‐ usama: ALI TEKFIR 
ebu ‐ usama: JE DRUGA STVAR“ 
  U  ovom  djelu  se  još  jednom  vidi  spomenuta  zabluda.  Štaviše,  ovaj  džahil 
toliko  sebi  skače  u  stomak  i  potvrđuje  da  su  muvehhidi  prije  dolaska  objave 
Allahovom Poslaniku,  ., poput Zejda sina ’Amra sina Nufejla, znali da je ono što 
su radili mušrici od obožavanja kipova širk. Kaže džahil:  
„ZATO ŠTO SU FITROM ZNALI DA JE OBOŽAVANJE KIPOVA ŠIRK“ 
 
126  ODBRANA OSNOVE DINA I ŠEJHUL‐ISLAMA OD TVRDNJI NOSIOCA NEZNANJA 

  Ako su znali da je ono što rade veliki širk, zašto nisu znali da je onaj koji to 
radi  mušrik?  Zašto  to  ne  ulazi  u  aslud‐din  a  uvjerenje  da  su  „neispravni“  ulazi?! 
Ako je onaj koji radi „neispravno“ neispravan onda je i onaj koji radi širk mušrik! 
Mislim,  gluposti  koje  je  izvaljala  i  objavila  ova  osoba  nisam  čuo  u  svom  čitavom 
životu. Ime mušrik je ime koje se dobija iz samog djela poput imena: 
 Zalim, tj. nepravednik; 
 Zinalučar, tj. bludnik; 
 Murabin, tj. kamatojedac; 
 Kezzab, tj. lažov; 
 Qatil, tj. ubica; 
 Pijač, tj. onaj koji pije, itd. 

  Dakle,  ovo  spada  u  kategoriju  imena  koji  se  dobijaju  iz  samog  opisa  čim  se 
pojavi  i  znanje  o  tom  je  ukorijenjeno  u  ljudskoj  prirodi  i  jeziku  i  u  spomenutim 
slučajevima razliku između opisa i onoga koji je u njega upao ne pravi osim ludak, 
notorni džahil ili prokleti munafik. Ime mušrik spada u kategoriju „imena kojim se 
kude djela“ (esma’u dhemmil‐efa’al).  
  Volio  bih  znati  kojom  je  to  metodom  šehadet  la  ilahe  illallah  ukazao  da 
uvjerenje da je mušrik „neispravan“ i „u zabludi“ ulazi u aslud‐din a uvjerenje da 
je  onaj  koji  čini  širk  mušrik  ne  ulazi  u  aslud‐din?  Isto  tako  moramo  pitati  ovog 
džahila  da  li  u  aslud‐din  ulazi  uvjerenje  da  je  ono  što  radi  mušrik  veliki  širk  ili  je 
dovoljno da vjeruje da radi nešto neispravno?! Posljednje je mes’ela odricanja od 
velikog širka koja se ruši: 
1) Nazivanjem velikog širka malim širkom; 
2) Nazivanjem velikog širka velikim grijehom pa sve do mekruha koji je batil; 
3) Nazivanje velikog širka velikim širkom bez tekfira onoga koji je u njega upao 
pravdajući ga neznanjem, te’vilom, taqlidom i idžtihadom.  
  Svi  ovi  opisi  ruše  značenje  odricanja  od  velikog  širka  koji  ulaze  u  aslud‐din. 
Allahulmuste’an! Budalaštine neznalica ne zaslužuju da im se posveti više od ovih 
redova  koje  sam  naveo  samo  da  bih  dokazao  da  je  Bilibani  autor  i  ove  šubhe  i 
batila.  
Isto  tako  ovdje  obavezno  moram  skrenuti  pažnju  da  onaj  ahmak,  Nusret, 
kada se opire i nama buni zbog toga što smo tekfir mušrika uveli u aslud‐din, tj. u 
sami  šehadet  la  ilahe  illallah,  u  stvari  iste  kritiku  upućuje  Halidiju,  sebi  i  svom 
bratu Bilibaniju a da toga nije ni svjestan. Kako to? 
  EBU MUHAMMED 127 

Ahmaci, slijedeći Halidija, lično vjeruju da je tekfir roda taguta sveobuhvatno 
od aslud‐dina, tj. od šehadeta LA ILAHE ILLALLAH, pa se ovom ahmaku kaže kako 
to da tekfir roda taguta sveobuhvatno ulazi u šehadet LA ILAHE ILLALLAH, a tekfir 
roda mušrika koji su zadovoljni da ’ibadete drugom mimo Allaha kao što je tagut 
zadovoljan da mu se ’ibadeti mimo Allaha, ne ulazi u šehadet LA ILAHE ILLALLAH, 
svejedno da li rekli da je rukn ili da je lazim.  Štaviše, kaže mu se kako je moguće 
da  tekfir  roda  taguta  sveobuhvatno  bude  od  aslud‐dina  a  tekfir  svakog  taguta 
ne?! 
A Bilibani kao što si vidio otvara mogućnost – od koga li je to samo čuo?! – 
da  tekfir  roda  mušrika  sveobuhvatno  bude  od  aslud‐dina,  kao  što  je  tekfir  roda 
taguta sveobuhvatno od aslud‐dina, tj. od šehadeta LA ILAHE ILLALLAH. Pa, ako je 
tako, kaže im se zašto onda nije moguće da tekfir svakog mušrika bude od aslud‐
dina na kojeg ukazuje šehadet LA ILAHE ILLALLAH?!  
Što znači da nam ahmak poriče ono što rade njegov šejh, on i Bilibani, lično, 
ili  možda  „branioci  tevhida  i  džihada“  vjeruju  da  je  „tekfir  roda  taguta 
sveobuhvatno“  od  „aslud‐dina  koji  nema  nikakve  veze  sa  šehadetom  LA  ILAHE 
ILLALLAH“. Allahulmuste’an! Neka nam to malo pojasne! 
Allah ih ubio kuda se odmeću!  
Što  se  tiče  riječi  učenjaka  u  kojima  za  ispravnost  islama  određene  osobe 
uvjetuju  da  vjeruje  da  je  ono  što  mušrik  radi  neispravno  (batil)  i  da  su  oni 
neispravni (mubtilun) to se mora shvatiti na jedan od dva načina: 
1) Da se pojmom batil i mubtilun misli na veliki širk i mušrikun. Rekao je Uzvišeni 
Allah u suri El‐A’araf: 

‫ﺖ ﺑَِﺮﺑﱢ ُﻜ ْﻢ ﻗَﺎﻟُﻮا ﺑَـﻠَﻰ َﺷ ِﻬ ْﺪﻧَﺎ‬ ِ ِ ِ ِ َ ‫وإِ ْذ أَﺧ َﺬ رﺑﱡ‬


ُ ‫ﻚ ﻣ ْﻦ ﺑَِﲏ آَ َد َم ﻣ ْﻦ ﻇُ ُﻬﻮِرﻫ ْﻢ ذُﱢرﻳـﱠﺘَـ ُﻬ ْﻢ َوأَ ْﺷ َﻬ َﺪ ُﻫ ْﻢ َﻋﻠَﻰ أَﻧْـ ُﻔﺴ ِﻬ ْﻢ أَﻟَ ْﺴ‬ َ َ َ
ِ ِ
‫﴾ أ َْو ﺗَـ ُﻘﻮﻟُﻮا إِﱠﳕَﺎ أَ ْﺷَﺮَك آَﺑَ ُﺎؤﻧَﺎ ﻣ ْﻦ ﻗَـْﺒ ُﻞ َوُﻛﻨﱠﺎ ذُﱢرﻳﱠﺔً ﻣ ْﻦ‬١٧٦﴿ ‫ﲔ‬ ِ ِ ِ ِ
َ ‫أَ ْن ﺗَـ ُﻘﻮﻟُﻮا ﻳَـ ْﻮَم اﻟْﻘﻴَ َﺎﻣﺔ إِﻧﱠﺎ ُﻛﻨﱠﺎ َﻋ ْﻦ َﻫ َﺬا َﻏﺎﻓﻠ‬
﴾١٧٣﴿ ‫ن‬ َ ‫ﺑَـ ْﻌ ِﺪ ِﻫ ْﻢ أَﻓَـﺘُـ ْﻬﻠِ ُﻜﻨَﺎ ﺑِ َﻤﺎ ﻓَـ َﻌ َﻞ اﻟ ُْﻤ ْﺒ ِﻄﻠُﻮ‬
Kada Gospodar tvoj iz kičmi sinova Adema izvede njihovo potomstvo i uze ih za 
svjedoke  protiv  sebe  samih:  „Zar  nisam  Ja  vaš  Gospodar?“  Rekoše:  „Jesi! 
Svjedočimo!“ Da ne biste na Kijametskom danu rekli: „Mi o ovome ništa nismo 
znali!“  ﴾172﴿ Ili da ne biste rekli: „Pridruživali su samo naši preci ranije a mi smo 
 
128  ODBRANA OSNOVE DINA I ŠEJHUL‐ISLAMA OD TVRDNJI NOSIOCA NEZNANJA 

potomstvo nakon njih! Zar ćeš nas uništiti zbog onoga što su uradili mubtilun?!
127
﴾173﴿  

  Pa se sa riječju mubtilun žele oni „koji su pridruživali“, tj. mušrikun! Ovdje je 
svaki mušrik mubtil i obratno. 
Kaže Uzvišeni u suri El‐Hadždž: 

ِ ِ ِ ِِ ِ ْ ‫ﻚ ﺑِﺄَ ﱠن اﻟﻠﱠﻪَ ُﻫ َﻮ‬ ِ


ُ‫اﳊَ ﱡﻖ َوأَ ﱠن َﻣﺎ ﻳَ ْﺪ ُﻋﻮ َن ﻣ ْﻦ ُدوﻧﻪ ُﻫ َﻮ اﻟْﺒَﺎﻃ ُﻞ َوأَ ﱠن اﻟﻠﱠﻪَ ُﻫ َﻮ اﻟْ َﻌﻠ ﱡﻲ اﻟْ َﻜﺒﲑ‬ َ ‫َذﻟ‬
To  je  zbog  toga  što  je  samo  Allah  istina  a  ono  čemu  se  oni  mimo  Njega  mole 
neispravno i što je samo Allah Svevišnji Veliki.128 
  Iz ovoga ajeta se uzima propis da je svaki tagut batil i da je ’ibadet mušrika 
bilo kome mimo Allaha batil. Ovaj ajet u sebi sadrži ukazivanje na to da je onaj koji 
to radi mubtil jer se moli nekom drugom mimo Allaha i obožava ga a onaj koji to 
radi  nije  muvehhid  ‐  musliman  čak  i  po  saglasnosti  arapskih  beduina  koji  su  to 
razumjeli samo iz značenja šehadeta la ilahe illallah. Allahulmuste’an! Na šta smo 
mi spali!? Da objašnjavamo da svaki čovjek razumije da onaj koji obožava nekog 
drugog  mimo  Allaha  ne  obožava  samo  Allaha  pa  zbog  toga  nije  musliman  ‐ 
muvehhid  svog  Gospodara!  Dova  (molitva)  koja  se  spominje  u  ajetu  obuhvata 
dvije vrste: 
1) Dovu (molitvu) traženja (du’aul‐mes’eleh); 
2) Dovu ’ibadeta (du’aul‐’ibadeh), pa se tim pojmom u Allahovoj knjizi misli i na 
’ibadet, što ne znači da dova traženja nije ’ibadet takođe. 
  Ovo zaslužuje samo Gospodar nebesa i zemlje. Onaj koji se moli melekima, 
mrtvim  vjerovjesnicima  i  dobrim  ili  lošim  ljudima,  i  živim  odsutnim  ljudima,  je 
mušrik  u  Allaha  velikom  širkom  koji  izvodi  iz  vjere.  Isto  tako  je  i  sa  onim  koji 
ritualima (’ibadetima) želi nekog drugog mimo Allaha i približava mu se svejedno 
da li time  traži da ga približi Allahu ili  da zamoli Allaha da mu pribavi korist i od 
njega odagna štetu, ili lično od njega traži da to uradi. Utičemo se Allahu uzroka 
Njegove srdžbe. 
  Uvjerenje  da  je  ono  što  određene  osobe  rade  „neispravno“  i  da  su  one 
„neispravne“  mimo  tekfira  i  svjedočenja  da  je  to  djelo  veliki  širk  koji  izvodi  iz 
islama učenjaci islama uvjetuju u pogledu djela koja se mogu protumačiti na više 
načina.  Primjer  za  to  bi  bili  postupci  „obožavaoca  kaburova“  koji  se  mogu 
protumačiti kao: 
                                                            
127
 Sura El‐A’araf (7) 172‐173 
128
 Sura El‐Hadždž (22) 62 
  EBU MUHAMMED 129 

 Veliki širk; 
 Mali širk; 
 Novotarija sa primjesom širka. 

  Može  se  dogoditi  da  onaj  koji  gleda  u  njih  ne  zna  da  li  oni  ’ibadetom  žele 
mrtvog  ili  Gospodara  mrtvog  i  slično.  Na  primjer  čovjek  čini  sedždu  u  pravcu 
kabura  pa  se  ljudi  raziđu  i  neki  vjeruju  da  je  učinio  sedždu  Allahu  na  kaburu 
pogotovo ako se okrenuo prema kibli, drugi kažu da je učinio sedždu mrtvom i da 
je želio mrtvog sedždom kao što se želi Allah da bi se umilio mrtvom i da bi ga on 
približio Allahu i kod Njega uložio dobru riječ za njega, ili od njega odagnao štetu 
ili pribavio mu korist, a treći kaže da je učinio sedždu pozdrava mrtvom i nije ga 
njome obožavao.  
  U  ovoj  situaciji  i  sličnoj  njoj  se  od  muslimana  traži  da  vjeruje  da  je  to  djelo 
neispravno.  Ili  primjer  čovjeka  koji  kolje  žrtvu  na  kaburu.  Neki  kažu  da  je  žrtvu 
zaklao želeći tim djelom Allaha a drugi kažu da je zaklao žrtvu želeći mrtvog. Tu se 
određenoj osobi najčešće presuđuje na osnovu indicija i dokaza stanja koji se veže 
za dotično djelo.  
  U  ovim  situacijama  je  obaveza  svakom  muslimanu  da  vjeruje  da  je  taj 
postupak neispravan inače je njegov islam u opasnosti. Jer, u najmanju ruku onaj 
koji kolje na grobovima misli da je Allah taj postupak učinio vjerskim uzrokom za 
postizanje dobra i odagnavanjem i odbijanjem štete. Ovo pogotovo važi za neuke 
muslimane koji nisu sposobni da tumače značenje indicija kao učenjaci ili učenici. I 
tako  dalje...  Ovo  je  uopšten  odgovor  na  Bilibanijevu  šubhu  u  vezi  govora  šejha 
Sulejmana sina Sehmana, kojeg ću detaljno pojasniti u drugom djelu knjige. Kaže 
se u raspravi između Bilibanija i Aisha_340: 
„ebu ‐ usama: riječi Sulejmana ibn Sahmana : "Zatim kada bi pretpostavili da neko 
od  uleme  zastane  po  pitanju  kufra  nekog  od  ovih  neznalica  od  džehmijskih 
mukallida  ili  neznalica  od  mukallida  obožavalaca  grobova  mogli  bi  takvog 
opravdati  da  griješi  [pogledaj  kako  se  šejh  izražava  :  da  griješi  a  ne  kaže  da  je 
grešan] i opravdan, a nećemo reći da je time učinio kufr jer niko nije sačuvan od 
greške. " Fetve imama Nedžda 3/73. 
ebu ‐ usama: ŠTA JE SAD SA OVIM ŠEJHOM 
ebu ‐ usama: OPRAVDAVA  
ebu ‐ usama: OVE LJUDE ? 
ebu ‐ usama: U SMISLU NJIHOVA NE TEKFIRANJA 
ebu ‐ usama: UČENJAK NEDŽDA 
ebu ‐ usama: ETO NIJE DANAŠNJI 
aisha_340: niko danas ne tekfiri za grijehe! 
 
130  ODBRANA OSNOVE DINA I ŠEJHUL‐ISLAMA OD TVRDNJI NOSIOCA NEZNANJA 

ebu ‐ usama: PA JEL OVO GRIJEH 
ebu ‐ usama: OBOŽAVAOCI KABURA 
ebu ‐ usama: ONAJ KO NE TEKFIRI OBOŽAVAOCE KABURA 
aisha_340: Niko danas zivi ne tekfiri za grijehe 
ebu ‐ usama: VIDIŠ LI ŠTA JE SPOMENUO ŠEJH 
ebu ‐ usama: PROČITAJ 
ebu ‐ usama: JOS JEDNOM 
ebu ‐ usama: VIDI O KOJEM SE GRIJEHU RADI 
ebu ‐ usama: NE ODRICANJU OD MUŠRIKA“ 
  Sve ovo i više od njega će detaljno biti uništeno, inšaAllah, u drugom dijelu 
knjige u poglavlju o tekfiru mušrika gdje ću protumačiti sve meni poznate za njih 
problematične  citate  učenjaka.  Ali  ponovo  podsjećam  na  to  da  sam  ubjeđen  da 
sam u dosadađnjem djelu knjige postavio temelje za odgovor na svaki „temelj“ i 
šubhu protivnika. To zna onaj koji zna a ne zna onaj koji neće da zna. 
  Sura El‐Kafirun, ajet iz sure El‐Baqara i ovaj hadis Poslanika, ., pored čitave 
Allahove knjige i Sunneta Poslanika, su naši dokazi u pogledu toga da je vjerovanje 
da tagut i mušrici koji obožavaju drugog mimo Allaha nisu muslimani ‐ muvehhidi 
koji obožavaju samo Allaha uvjet ispravnosti vjerovanja u Allaha i opis bez kojeg 
se aslu dinil islama ne ostvaruje! 
  Našu vjeru kao što se vidi nismo uzeli iz riječi učenjaka već iz jasnih dokaza 
na osnovi ispravne metodologije razumijevanja. Dokaz protivnika da tekfir taguta i 
mušrika  nije  od  aslud‐dina  i  da  to  učenjaci  islama  nisu  htjeli  reći  kada  su 
spominjali određene fetve nisu ajeti i hadisi već neke „fetve“ tih učenjaka koje su 
bez  sumnje  pogrešno  razumjeli  znajući  da  u  pogledu  njihovog  shvatanja  postoji 
razilaženje između dvije skupine i pored svega toga grade svoj din na njima! 
  Na ovom mjestu ću prekinuti navođenje najvažnijih vjerskih dokaza a u dijelu 
u kojem budemo raspravljali pitanje tekfira mušrika i taguta i da li je on od aslud‐
dina  ili  ne  ćemo  spomenuti  mnoge  druge  dokaze,  koji  su  svima  poznati,  ali  čije 
značenje  nije  došlo  do  mnogih  srca  zbog  naslaga  grijeha  i  koprene  koja  je  nad 
njima. 

3.4 Metode ukazivanja pojmova na značenja


  Dakle, šehadet la ilahe illallah Muhammedun Resulullah ukazuje na aslud‐din 
putem tri metode ukazivanja (dilalat) na značenje. 
  EBU MUHAMMED 131 

1) Dilaletul‐mutabaqeh,  tj.  ukazivanje  pojma  na  svo  značenje  za  koje  je  riječ 
postavljena, poput ukazivanja riječi insan i na dušu i na tijelo; 
2) Dilaletut‐tedammun,  tj.  ukazivanje  pojma  na  jedan  dio  značenja  za  kojeg  je 
pojam postavljen, poput ukazivanja riječi insan ili na tijelo ili na dušu; 
3) Dilaletul‐iltizām, tj. ukazivanje pojma na od njega neodvojivo značenje koje se 
nalazi  van  značenja  pojma,  ali  između  njega  i  pojma  postoji  neminovna 
uzročna povezanost tj. telazum, poput ukazivanja riječi insan na stvorenost i 
Stvoritelja, ili ukazivanja riječi auto na fabriku i onoga koji ga je sklopio. 
  U  fusnoti  komentara  Muhammeda  sina  Ibrahima  Alu  šejha  risale  „Kešfuš‐
šubuhat“  čiji  je  autor  šejh  Muhammed  bin  'Abdulvehhab,  rahimehullah, 
Muhammed sin 'Abdurrahmana sina Qasima kaže: 

‫ ﻛﺪﻻﻟﺔ ﻟﻔﻆ اﻟﺒﻴﺖ ﻋﻠﻰ ﻣﻌﲎ اﻟﺒﻴﺖ )اﻟﺴﻘﻒ‬,‫دﻻﻟﺔ اﳌﻄﺎﺑﻘﺔ ﻫﻲ دﻻﻟﺔ اﻟﻠﻔﻆ ﻋﻠﻰ ﲤﺎم ﻣﺎ وﺿﻊ ﻟﻪ‬
‫ ﻛﺪﻻﻟﺔ ﻟﻔﻆ اﻟﺒﻴﺖ ﻋﻠﻰ )اﻟﺴﻘﻒ( ﻷن‬,‫ ودﻻﻟﺔ اﻟﺘﻀﻤﻦ ﻛﻮن اﳉﺰء ﰲ ﺿﻤﻦ اﳌﻌﲎ اﳌﻮﺿﻮع ﻟﻪ‬.(‫واﳉﺪران‬
‫ ودﻻﻟﺔ اﻻﻟﺘﺰام ﻛﻮن اﳋﺎرج ﻻزﻣﺎ ﻟﻠﻤﻌﲎ اﳌﻮﺿﻮع ﻟﻪ ﻛﺪﻻﻟﺔ ﻟﻔﻆ‬.‫ﻟﻔﻆ اﻟﺒﻴﺖ ﻋﺒﺎرة ﻋﻦ اﻟﺴﻘﻒ واﳉﺪران‬
‫ وﻻ ﻳﺘﻀﻤﻦ إذ ﻟﻴﺲ اﳊﺎﺋﻂ‬,‫اﻟﺴﻘﻒ ﻋﻠﻰ اﳊﺎﺋﻂ ﻷن اﻟﺴﻘﻒ ﻏﲑ ﻣﻮﺿﻮع ﻟﻠﺤﺎﺋﻂ ﺣﱴ ﻳﻜﻮن ﻣﻄﺎﺑﻘﺎ ﻟﻪ‬
‫ ﻟﻜﻨﻪ‬,‫ﺟﺰءا ﻣﻦ اﻟﺴﻘﻒ ﻛﻤﺎ ﻛﺎن اﻟﺴﻘﻒ ﺟﺰءا ﻣﻦ ﻧﻔﺲ اﻟﺒﻴﺖ وﻛﻤﺎ ﻛﺎن اﳊﺎﺋﻂ ﺟﺰءا ﻣﻦ ﻧﻔﺴﻪ أﻳﻀﺎ‬
.‫ﻛﺎﻟﺮﻓﻴﻖ اﳌﻼزم اﳋﺎرج ﻣﻦ ذات اﻟﺴﻘﻒ اﻟﺬي ﻻ ﻳﻨﻔﻚ ﻋﻨﻪ‬
„Dilaletul‐mutabeqah  je  ukazivanje  pojma  na  sve  za  što  je  postavljen  poput 
ukazivanja  riječi  „kuća“  na  značenje  kuće  (krov  i  zidovi).  Sadržajno  ukazivanje 
(dilaletut‐tedammun)  je  bitak  parčeta  unutar  značenja  za  kojeg  je  postavljen129 
poput  ukazivanja  pojma  „kuća“  na  (krov)  jer  pojam  kuća  se  sastoji  od  krova  i 
zidova. Nužno uzročno ukazivanje (dilaletul‐iltizām) je bitak vanjskog neophodnim 
za značenje za koje je postavljen130 poput ukazivana pojma „krov“ na zid jer pojam 
„krov“ nije postavljen za zid pa da ga on obuhvata mutabaqom, niti ga sadrži jer 
zid nije dio krova kao što je krov dio kuće lično i kao što je zid takođe dio nje lično, 
ali je kao neodvojivi pratilac koji se nalazi izvan suštine krova, koji je neodvojiv od 
njega.“131 
Kaže „njihov šejh“ Ibn ’Usejmin u „El‐Qava’idul‐muthla...“: 

                                                            
129
 Ukazivanje pojma na parče značenja za kojeg je postavljen. 
130
 Ukazivanje pojma na stvar koja se nalazi van njega koja je nužna za njega i od njega neodvojiva. 
131
 Ovo nalazimo u svim knjigama usulul‐fikha. Pogledaj npr. „Revdatun‐Nazir...“ od Ibn Qudame sa komentarom 
Dr. ’Abdulkerima En‐Nemleh 1/94, izdanje Darul‐’Asimeh. I El‐Bahrul‐muhit od imama Ez‐Zerkešija 2/269 i nakon 
toga, izdanje Darul‐Kutub. 
 
132  ODBRANA OSNOVE DINA I ŠEJHUL‐ISLAMA OD TVRDNJI NOSIOCA NEZNANJA 

„Četvrto pravilo: 
Ukazivanje  imena  Uzvišenog  Allaha  na  Njegovo  biće  i  osobine  biva  putem 
mutabaqeh,  i  tedammuna  i  iltizāma.  Primjer  za  to:  „Stvoritelj“  ukazuje  na 
Allahovo biće i osobinu stvaranja putem dilaleletul‐mutabaqeh i ukazuje samo na 
biće  i  samo  na  osobinu  stvaranja  putem  parcijalno‐sadržajnog  ukazivanja 
(tedammun)  i  ukazuje  na  osobine  znanja  i  moći  putem  uzročno‐neminovnog 
ukazivanja  (iltizām).  Zbog  toga  je  Allah  kada  je  spomenuo  stvaranje  nebesa  i 
zemlje rekao: ...da biste znali da je Allah kadar na sve i da je znanjem obuhvatio 
sve... Et‐Talaq 12 
Uzročno‐neminovno  ukazivanje  (dilaletul‐iltizām)  je  vrlo  korisno  za  učenika  kada 
razmisli  o  značenju  i  Uzvišeni  Allah  ga  podrži  da  shvati  nužnu  uzročnu  vezu  jer 
time putem samo jednog dokaza dođe do mnogih mes’ela.“132 
  Protivnici  koji  kažu  da  vjerovanje  da  taguti,  mušrici  i  mustekbiri  nisu 
muslimani ‐ muvehhidi i da su sljedbenici islama muslimani ‐ muvehhidi, ne ulazi u 
šehadet ili iz njega nužnom uzročnom povezanošću ne proizilazi, su pravi stranci 
kada je u pitanju shvatanje pojmova i poznavanje metoda njihovog ukazivanja na 
značenja  i  primjenu  istog.  Vrhunac  svega  je  u  tome  što  su  oni  pogriješili  u  aslu 
dinil  islamu  i  prvoj  mes’eli  koja  se  za  njega  veže,  da  Allah  sačuva,  i  tu  nisu  bili 
podržani  od  strane  Gospodara  svjetova!  Utičemo  se  Allahu  uzroka  Njegove 
srdžbe! 
  Imam Ez‐Zerkeši, rahimehullah, govoreći o ovom poglavlju objašnjava da se 
ukazivanje pojma na značenje (ed‐dilaleh) dijeli na dvije vrste, pa kaže: 
„Ono  se  dijeli  na  tekstualnu133  (jezičku)  i  na  netekstualnu.134  Druga  može  biti 
terminološka  (vad’ijje)  poput  ukazivanja  postojanja  onoga  za  što  se  nešto  drugo 
uvjetuje  (mešrut)  na  postojanje  uvjeta  (šart),  i  razumska  poput  ukazivanja  traga 
na onoga koji ga je ostavio kao ukazivanje dima na vatru i obratno. 
Prva:  tekstualna  (lafzijje)  se  dijeli  na  razumsku  poput  ukazivanja  glasa  na  život 
svog vlasnika, i prirodnu poput ukazivanja „ah“ na bol u prsima, i terminološka. I 
djeli  se  na  tri:  onu  za  cijelo  značenje,  sadržajnu,  nužno  ukazujuću,  jer  pojam 
ukazuje ili na cjelinu za koju je postavljen kao prvo. Prvo: je ona koja ukazuje na 
cjelo značenje poput ukazivanja pojma insan na govoreće živo biće, a druga se ili 
tiče  parčeta  njegovog  značenja  kao  prvo  a  to  je  parcijalno‐sadržajno  ukazivanje 
kao  ukazivanje  pojma  „insan“  samo  na  živo  biće  ili  samo  na  govoreće,  i  poput 
                                                            
132
 El‐Qava’idul‐muthla, str. 14. Izdanje Mektebetus‐sunneh.  
133
 Na ar. lafzijjeh. 
134
 Na ar. gajru lafzijje. 
  EBU MUHAMMED 133 

ukazivanja vrste na kategoriju. Druga je da bude izvan njegovog značenja a to je 
uzročno‐neminovno  ukazivanje  poput  njegovog  ukazivanja  na  onoga  koji  piše  ili 
onoga koji se smije... 
Sve  vrste  ukazivanja  su  se  sastavile  u  pogledu  pojma  „deset“  jer  on  ukazuje  na 
cjelinu  sastavljenu  od  jedinki  putem  ukazivanja  na  cjelo  značenje,  na  pet 
parcijalno‐ sadržajno i na parnost135 putem iltizāma.“136  
  Pojašnjavajući  značenje  pojma  „lāzim“  kojeg  smo  preveli  kao  ono  što  iz 
nečega neodvojivo i neminovno proizilazi i nalazi se van njega čiji nestanak znači 
nestanak njegove osnove (melzum)  El‐Džurždani ’Ali sin Muhammeda sina ’Alija, 
rođen 740 g.h. a preselio 816 g.h. je u svojoj knjizi „Et‐Ta’rifat“ rekao: 

‫ اﻟﻼزم ﻣﺎ ﳝﺘﻨﻊ اﻧﻔﻜﺎﻛﻪ ﻋﻦ اﻟﺸﻲء‬- ١٢٠٦


‫واﻟﻼزم اﻟﺒﲔ ﻫﻮ اﻟﺬي ﻳﻜﻔﻲ ﺗﺼﻮر ﻣﻊ ﻣﻠﺰوﻣﻪ ﰲ ﺟﺰم اﻟﻌﻘﻞ ﺑﺎﻟﻠﺰوم ﺑﻴﻨﻬﻤﺎ ﻛﺎﻻﻧﻘﺴﺎم ﲟﺘﺴﺎوﻳﲔ ﻟﻸرﺑﻌﺔ‬
‫ﻓﺈن ﻣﻦ ﺗﺼﻮر اﻷرﺑﻌﺔ وﺗﺼﻮر اﻻﻧﻘﺴﺎم ﲟﺘﺴﺎوﻳﲔ ﺟﺰم ﲟﺠﺮد ﺗﺼﻮرﳘﺎ ﺑﺄن اﻷرﺑﻌﺔ ﻣﻨﻘﺴﻤﺔ ﲟﺘﺴﺎوﻳﲔ وﻗﺪ‬
‫ﻳﻘﺎل اﻟﺒﲔ ﻋﻠﻰ اﻟﻼزم اﻟﺬي ﻳﻠﺰم ﻣﻦ ﺗﺼﻮر ﻣﻠﺰوﻣﻪ ﺗﺼﻮرﻩ ﻛﻜﻮن اﻹﺛﻨﲔ ﺿﻌﻔﺎ ﻟﻠﻮاﺣﺪ ﻓﺈن ﻣﻦ ﺗﺼﻮر‬
‫اﻻﺛﻨﲔ أدرك أﻧﻪ ﺿﻌﻒ اﻟﻮاﺣﺪ واﳌﻌﲎ اﻷول أﻋﻢ ﻷﻧﻪ ﻣﱴ ﻛﻔﻰ ﺗﺼﻮر اﳌﻠﺰوم ﰲ اﻟﻠﺰوم ﻳﻜﻔﻲ ﺗﺼﻮر‬
‫اﻟﻼزم ﻣﻊ ﺗﺼﻮر اﳌﻠﺰوم ﻓﻴﻘﺎل ﻟﻠﻤﻌﲎ اﻟﺜﺎﱐ اﻟﻼزم اﻟﺒﲔ ﺑﺎﳌﻌﲎ اﻷﺧﺺ وﻟﻴﺲ ﻛﻞ ﻣﺎ ﻳﻜﻔﻲ اﻟﺘﺼﻮرات‬
‫ﻳﻜﻔﻲ ﺗﺼﻮر واﺣﺪ ﻓﻴﻘﺎل ﳍﺬا اﻟﻼزم اﻟﺒﲔ ﺑﺎﳌﻌﲎ اﻷﻋﻢ واﻟﻼزم اﻟﻐﲑ اﻟﺒﲔ ﻫﻮ اﻟﺬي ﻳﻔﺘﻘﺮ ﺟﺰم اﻟﺬﻫﻦ‬
‫ﺑﺎﻟﻠﺰوم ﺑﻴﻨﻬﻤﺎ إﱃ وﺳﻂ ﻛﺘﺴﺎوي اﻟﺰواﻳﺎ اﻟﺜﻼث ﻟﻠﻘﺎﺋﻤﺘﲔ ﻻ ﻳﻜﻔﻲ ﰲ ﺟﺰم اﻟﺬﻫﻦ ﺑﺄن اﳌﺜﻠﺚ ﻣﺘﺴﺎوي‬
.‫اﻟﺰواﻳﺎ ﻟﻠﻘﺎﺋﻤﺘﲔ ﺑﻞ ﳛﺘﺎج إﱃ وﺳﻂ وﻫﻮ اﻟﱪﻫﺎن اﳍﻨﺪﺳﻲ واﻟﻼزم ﰲ اﻻﺳﺘﻌﻤﺎل ﲟﻌﲎ اﻟﻮاﺟﺐ‬
„1206 – Lāzim je ono što nije moguće odvojiti od nečega 
Jasan lāzim je onaj u pogledu kojeg je dovoljno steći predodžbu o njegovoj osnovi 
(melzumu)  da  bi  razum  odsječno  utvrdio  postojanje  neminovne  uzročne 
povezanosti  među  njima,  poput  djeljivosti  broja  četiri  brojem  dva.  Jer  ko  stekne 
predodžbu  o  broju  četiri  i  djeljivost  dvjema  istim  decidno  će  zaključiti  na  osnovi 
puke predodžbe o njima da je četiri djeljivo dvjema istim. Može se reći „jasan“ za 
„lāzim“  čija  predodžba  neminovno  proizilazi  iz  sticanja  predodžbe  o  njegovoj 
osnovi  (melzum)  poput  bitka  broja  dva  duplim  broja  jedan.  Jer  ko  stekne 
predodžbu o dva, dokučiće da je on duplo od jedan. Prvo značenje je obuhvatnije 

                                                            
135
 Tj. da je broj deset parni broj.  
 El‐Bahrul‐muhit 2/269‐270 
136
 
134  ODBRANA OSNOVE DINA I ŠEJHUL‐ISLAMA OD TVRDNJI NOSIOCA NEZNANJA 

jer  čim  je  dovoljna  predodžba  o  osnovi  za  konstataciju  uzročne  povezanosti 
dovoljna je predodžba o „lāzimu“ uz predodžbu o „melzumu“.  
Pa se za drugo značenje kaže „jasan lazim“ u posebnijem značenju... 
 „Lazim  koji  nije  jasan“  je  onaj  u  pogledu  kojeg  je  mozgu  (mislima)  potreban 
posrednik  da  bi  ustanovio  postojanje  međusobne  povezanosti  između  njih  poput 
jednakosti tri ugla u odnosu na dvije okomite.137 Da bi mozak decidno zaključio da 
je trokut jednakih uglova u odnosu na dvije okomite potreban mu je posrednik a to 
je geometrički dokaz. U upotrebi „lazim“ znači „vadžib“. 

‫وﻻزم اﳌﺎﻫﻴﺔ ﻣﺎ ﳝﺘﻨﻊ اﻧﻔﻜﺎﻛﻪ ﻋﻦ اﳌﺎﻫﻴﺔ ﻣﻦ ﺣﻴﺚ ﻫﻲ ﻣﻊ ﻗﻄﻊ اﻟﻨﻈﺮﻋﻦ اﻟﻌﻮارض ﻛﺎﻟﻀﺤﻚ ﺑﺎﻟﻘﻮة ﻋﻦ‬
‫اﻹﻧﺴﺎن واﻟﻼزم ﻣﻦ اﻟﻔﻌﻞ ﻣﺎ ﳜﺘﺺ ﺑﺎﻟﻔﺎﻋﻞ وﻻزم اﻟﻮﺟﻮد ﻣﺎ ﳝﺘﻨﻊ اﻧﻔﻜﺎﻛﻪ ﻋﻦ اﳌﺎﻫﻴﺔ ﻣﻊ ﻋﺎرض‬
.‫ﳐﺼﻮص وﳝﻜﻦ اﻧﻔﻜﺎﻛﻪ ﻋﻦ اﳌﺎﻫﻴﺔ ﻣﻦ ﺣﻴﺚ ﻫﻲ ﻫﻲ ﻛﺎﻟﺴﻮاد ﻟﻠﺤﺒﺶ‬
„A „lāzim“ suštine je ono što nije moguće odvojiti od suštine sa aspekte nje same 
bez obzira na prolazna svojstva poput odvojivosti sposobnosti smijanja od insana. 
„Lāzim“ djela je ono što je specifično za počinioca, a egzistencijalni „lāzim“ je ono 
što  je  od  suštine  uz  posebno  prolazno  svojstvo  nemoguće  odvojiti  a  njegova 
odvojivost od suštine sa aspekta nje same je moguća poput crnila za abesince.“138  
  Bez  ulaženja  u  detalje  i  njihova  pojašnjenja,  cilj  navođenja  ovih  citata  je 
samo da se stekne uvid u govor učenjaka o „lāzimu“ i njegovim vrstama. Ono što 
je bilo teško prevesti ili eventualno teško shvatiti svakako nema uticaj na mes’ele 
o kojima govorimo. 
Rekao je Ez‐Zerkeši, rahimehullah: 
„Lāzim se dijeli na dvije vrste: lāzim u mozgu (mislima) u smislu da mozak dolazi 
do  njega  kod  shvatanja  značenja,  i  iz  sticanja  predodžbe  o  nečemu  proizilazi 
predodžba o njemu, poput neparnosti za „tri“ i parnosti za „četiri“, svejedno da li 
je on njegov lāzim u vanjskoj realnosti takođe, poput kreveta u svojoj uzdignutosti 
iznad  zemlje,  jer  krevet  kada  god  se  nađe  na  zemlji  je  podignut  i  kada  god  se 
pojavi predodžba o njemu u mozgu on je podignut, ili nije139 poput crnila kada se 
uzme  uz  dodatak  da  je  suprotnost  „bjelini“,    jer  sticanje  predodžbe  o  njemu  sa 
ovog aspekta za sobom neminovno povlači sticanje predodžbe o „bjelini“, tako da 

                                                            
137
 Namučio sam se u prijevodu ovog dijela i nisam siguran da sam potrefio značenje koje je autor želio ali govori 
o matematičkom pitanju. 
138
 Et‐Ta’rifat, str. 244‐245. Izdanje Darul‐kitabil‐’arebi.  
139
 Nije njegov lazim u vanjskoj realnosti. Allah najbolje zna! 
  EBU MUHAMMED 135 

su  u  mozgu  (mislima)  međusobno  povezani  a  u  vanjskoj  realnosti  jedno  drugo 


isključuje... 
Drugi  lāzim  se  tiče  egzistencije  (vudžud)140  a  to  je  bitak  značenja  takvim  da 
njegovo  ostvarenje  u  vanjskoj  realnosti  (kharidž)  za  sobom  povlači  ostvarenje 
vanjskog u njemu...“141 
Nakon nekoliko stranica Ez‐Zerkeši nastavlja rekavši: 
„Nema  razilaženja  da  je  ukazivanje  dilaletul‐mutabeqeh  tekstualno,  a  u  pogledu 
parcijalno‐sadržajnog  i  uzročno‐neminovno  neodvojivog  su  se  razišli  na  tri 
mezheba: 
Jedan od njih: je da su razumski, jer ukazivanje značenja na njih biva posredstvom. 
To mišljenje je prihvatio El‐Ghazali i autor  „El‐Mahsul“ i odabrao ga Ethirud‐din 
El‐Ebheri u „Kešful‐haqaiq“ i Es‐Safijj El‐Hindi.  
Rekavši:  „Opisani  su  razumskim  samo  zbog  toga  što  se  razum  osamostaljuje  u 
upotrebi pojma u njima dvoma bez potrebe za upotrebom pojma u njima dvoma 
od strane jezičara. Ovo je ispravno prema mišljenju onih koji „postavljanje“142  ne 
uzimaju  u  obzir  u  el‐medžazu143  ili  zbog  toga  što  je  ono  što  pravi  razliku  između 
njihovih značenja, a to su parče i „lāzim“, razum.“ 
Drugi: da su tekstualni a neki od njih to pripisuju većini, i to je odabrao Vasil u 
„Šerhu džumelil Khavendži“. 
Treći:  da  je  parcijalno‐sadržajno  ukazivanje  tekstualno  a  uzročno‐neminovno 
ukazivanje  razumsko.  To  je  mišljenje  El‐Amidija  i  Ibnul‐Hadžiba,  jer  parče  ulazi  u 
ono za što je postavljen pojam suprotno „lazimu“ jer se on nalazi van njega. 
El‐Hindi je rekao:  
„Ovo  je  slabo,  jer  ako  se  učini  tekstualnom  zbog  toga  što  se  do  razumijevanja 
parčeta iz nje dolazi posredstvom teksta (riječi) pa i nužno uzročno ukazivanje je 
isto  tako  jer  se  „lāzim“  iz  njega  razumije  posredstvom  teksta  (riječi)  koji  ukazuje 
na melzum (osnovu).  

                                                            
140
  Ovim  primjerom  misli  na  ono  što  je  El‐Džurdžani  spomenuo  u  vezi  svojstva  crnila  za  abesince  jer  su  oba 
nazvali „lazimom u postojanju“. A Allah najbolje zna! 
141
 El‐Bahrul‐muhit 2/273 
 Postavljanje pojma za neko značenje.  
142
143
  El‐medžaz  je,  kod  učenjaka  usulul‐fikha,  pojam  koji  se  koristi  u  nekom  drugom  značenju  mimo  njegovog 
osnovnog značenja zbog veze među njima a indicija sprečava njegovu upotrebu u prvobitnom značenju, kao kada 
bi  se  reklo:  „Zejd  je  lav!“  Pa  je  nazvan  lavom  u  prenešenom  smislu  zbog  hrabrosti  a  Zejd  se  ne  može  nazvati 
pojmom lav u prvobitnom značenju jer je lav životinja.  
 
136  ODBRANA OSNOVE DINA I ŠEJHUL‐ISLAMA OD TVRDNJI NOSIOCA NEZNANJA 

Ako  je  zbog  toga  što  je  riječ  postavljena  za  njega  posebnim  postavljanjem  za 
prvobitno  značenje  (haqiqah)  to  je  neispravno,  ili  za  prenešeno  (medžaz)  i 
prvobitno  (haqiqah)  značenje  kolektivnim  (mušterek)  postavljanjem,  lāzim  je 
takođe takav ako se u obzir uzme postavljanje u prenešenom značenju. Najpreče 
analogiji među njima je postavljanje. Ako je zbog toga što parče ulazi u značenje a 
lazim je izvan njega onda je to čisto procjenjivanje i terminologija bez smisla.“ 
Autor „Ed‐Daqa’iqa“, je rekao:  
„Ko  učini  uzročno‐neminovno  ukazivanje  tekstualnim  je  pogriješio  jer  mozak 
prelazi  od  pojma  do  njegovog  značenja  i  od  njegovog  značenja  do  neodvojivosti 
(luzuma),  a  parcijalno‐sadržajna  nije  izvan  značenja  pojma  suprotno  uzročno‐
neminovno ukazujućoj. A mimo toga svako (ukazivanje) od njih je pripisano tekstu 
(riječi) i svako od njih je u određenom smislu i sa određenog aspekta razumsko.“144 
  Ovo  razilaženje  učenjaka  je  slično  onome  kojeg  smo  spomenuli  prilikom 
govora da li je naredba nečega zabrana njemu suprotnog i naredba za ono što je 
neodvojivo od naređenog? Ovdje se kao što vidiš govori o tome da li su dilaletut‐
tedammun  i  dilaletul‐iltizām  tekstualni  ili  razumski?  Svi  se  slažu  da  se  iz  jednog 
pojma razumije ono što je neodvojivo od njega i da onaj koji nije izvršio „lazim“ 
nije sproveo naređeno.  
  Sve ovo ukazuje na neznanje i smjelost osoba koje su se usudile da kažu da 
tekfir  taguta,  mušrika  i  mustekbira  ne  ulazi  u  šehadet  ili  ne  proizilazi  iz  njega 
neminovno u smislu da njegov nestanak znači nestanak šehadeta. Dodatno tome 
značenja  na  koja  šehadet  ukazuje  putem  sve  tri  metode  ukazivanja  su  vjerska 
značenja  i  Uzvišeni  Allah  kada  je  naredio  šehadet  tevhida  zna  da  iz  ispravnosti 
njegove osnove proizilazi tekfir taguta, mušrika i mustekbira, i da s druge strane 
nestanak  tekfira  taguta,  mušrika  i  mustekbira  znači  nestanak  šehadeta  tevhida 
zbog vjerske međusobne uzročne povezanosti tevhida i njihovog tekfira.  
  Onaj  koji  kaže  da  tevhid  i  tekfir  taguta,  mušrika  i  mustekbira  nisu  na  ovaj 
način povezani tjera u laž Allaha i Njegovog Poslanika i idžma’a muslimana i mimo 
Allaha propisuje novi din i drugačiji „šehadet“. Utičemo se Allahu uzroka Njegove 
srdžbe!  
 

                                                            
 El‐Bahrul‐muhit 2/277. 
144
  EBU MUHAMMED 137 

3.4.1 Šehadet tevhida i metode ukazivanja na značenje


  Svjedočenje „la ilahe illallah“ putem ukazivanja na cjelo značenje za koje je 
postavljeno  ukazuje  na  sve  vrste  tevhida,  počevši  od  tevhida  Stvoritelja  u 
obožavanju  i  pokornosti  koji  se  gradi  na  uvjerenju  da  je  Allah  jedini  apsolutni 
neovisni Gospodar, Vladar i Upravitelj opisan svim osobinama savršenstva a to je 
teoretsko 'aqidetski tevhid u kojeg ulaze tevhid Allaha u gospodarstvu (tevhidur‐
rububijjeh) i tevhid Allaha u Imenima i Svojstvima (tevhidul‐esma'i ves‐sifat). 
  Parcijalno‐sadržajnim  ukazivanjem  se  ukazuje  samo  na  tevhid  u  'ibadetu  i 
pokornosti  ili  samo  na  tevhid  u  rububijjetu  ili  samo  na  tevhid  u  Imenima  i 
Svojstvima.  Putem  dilaletul‐iltizāma  ukazuje  na  ono  što  je  van  njega  ali  iz  njega 
neminovno  proizilazi  i  od  njega  je  neodvojivo.  To  bi  bili  tekfir,  mržnja  prema 
tagutima,  mušricima  i  mustekbirima  i  neprijateljstvo  prema  njima  i  uvjerenje  da 
su  sljedbenici  tevhida  muslimani  ‐  muvehhidi  i  ljubav  i  prijateljevanje  prema 
njima. A oni koji kažu da su spomenuti opis ruknovi tevhida će reći da šehadet na 
njih ukazuje putem parcijalno‐sadržajnog ukazivanja. 

 
3.4.2 Šehadet tevhida putem sve tri metode ukazivanja
ukazuje na sav aslu dinil islam
  Tako  šehadet  tevhida  ukazuje  na  sav  aslu  dinil  islam  putem  dilaletul‐
mutabaqah, dilaletut‐tedammun, i dilaletul‐iltizāma. Rekao je šejh ’Abdurrahman 
sin Hasana, nek’ je Allahova milost nad njima: 

،‫ وﻫﻮ ﻻ ﻳﻌﺮف ﻣﻌﻨﺎﻫﺎ‬،‫ ﲞﻼف ﻣﻦ ﻳﻘﻮﳍﺎ‬،‫ ﻋﻠﻤﺎً ﻳﻨﺎﰲ اﳉﻬﻞ‬،‫ﻓﻼﺑﺪ ﻣﻦ اﻟﻌﻠﻢ ﲝﻘﻴﻘﺔ ﻣﻌﲎ ﻫﺬﻩ اﻟﻜﻠﻤﺔ‬
‫ ﻓﺈن‬،‫ اﳌﻨﺎﰲ ﻟﻠﺸﺮك‬،‫ ﻓﻴﻤﺎ دﻟﺖ ﻋﻠﻴﻪ ﻣﻦ اﻟﺘﻮﺣﻴﺪ؛ وﻻﺑﺪ ﻣﻦ اﻹﺧﻼص‬،‫ اﳌﻨﺎﰲ ﻟﻠﺸﻚ‬،‫وﻻﺑﺪ ﻣﻦ اﻟﻴﻘﲔ‬
‫ وﻻﺑﺪ ﻣﻦ‬،‫ وﻋﻤﻞ ﺑﻪ‬،‫ وﻳﻌﺎدي ﻣﻦ اﻋﺘﻘﺪﻩ‬،‫ وﻳﻨﻜﺮ ﻣﻌﻨﺎﻫﺎ‬،‫ وﻫﻮ ﻳﺸﺮك ﰲ اﻟﻌﺒﺎدة‬،‫ﻛﺜﲑا ﻣﻦ اﻟﻨﺎس ﻳﻘﻮﳍﺎ‬
.‫ اﻟﺬي ﻳﻘﻮﳍﺎ ﻣﻦ ﻏﲑ ﺻﺪق‬،‫ ﲞﻼف ﺣﺎل اﳌﻨﺎﻓﻖ‬،‫ اﳌﻨﺎﰲ ﻟﻠﻜﺬب‬،‫اﻟﺼﺪق‬
„Dakle  neophodna  je  spoznaja  značenja  ove  riječi,  znanjem  koje  isključuje 
neznanje, suprotno onom koji ih govori a ne zna njihovo značenje. I neophodno je 
čvrsto ubjeđenje (jeqin) koje isključuje sumnju u pogledu onoga na što ukazuje od 
tevhida.  Neophodan  je  ikhlas  koji  isključuje  širk,  jer  mnogi  ljudi  ih  izgovaraju  a 
pridružuju u ’ibadetu i poriču njihovo značenje i neprijateljuju prema onome koji u 
njega  vjeruje  i  radi  po  njemu.  I  neophodna  je  iskrenost  koja  isključuje  laganje, 
suprotno stanju munafika koji ih izgovara bez iskrenosti...“ 
 
138  ODBRANA OSNOVE DINA I ŠEJHUL‐ISLAMA OD TVRDNJI NOSIOCA NEZNANJA 

‫ اﳌﻨﺎﰲ ﻟﻠﺮد؛‬،‫وﻻﺑﺪ ﻣﻦ اﻟﻘﺒﻮل‬ [11 :‫ }ﻳﻘﻮﻟﻮن ﺑﺄﻟﺴﻨﺘﻬﻢ ﻣﺎﻟﻴﺲ ﻓﻲ ﻗﻠﻮﺑﻬﻢ{ ]اﻟﻔﺘﺢ‬:‫ﻛﻤﺎ ﻗﺎل ﺗﻌﺎﱃ‬
‫ وﻏﲑ ذﻟﻚ؛‬،‫ واﻹﺧﻼص‬،‫ ﻣﻦ اﻟﺘﻮﺣﻴﺪ‬،‫ ﳌﺎ دﻟﺖ ﻋﻠﻴﻪ‬،‫ وﻻﺑﺪ ﻣﻦ اﶈﺒﺔ‬،‫ وﻻﻳﻌﻤﻞ ﺎ‬،‫ﲞﻼف ﻣﻦ ﻳﻘﻮﳍﺎ‬
،‫ وﻣﺎدﻟﺖ ﻋﻠﻴﻪ ﻣﻄﺎﺑﻘﺔ‬،‫ وﻻﺑﺪ ﻣﻦ اﻻﻧﻘﻴﺎد ﺑﺎﻟﻌﻤﻞ ﺑﻬﺎ‬،‫ اﳌﻨﺎﰲ ﳋﻼف ﻫﺬﻳﻦ اﻷﻣﺮﻳﻦ‬،‫واﻟﻔﺮح ﺑﺬﻟﻚ‬
.‫ اﻟﺬي ﻻ ﻳﻘﺒﻞ اﷲ دﻳﻨﺎ ﺳﻮاﻩ‬،‫ واﻟﺘﺰاﻣﺎ؛ وﻫﺬا ﻫﻮ دﻳﻦ اﻹﺳﻼم‬،‫وﺗﻀﻤﻨﺎ‬
„Kao  što  je  rekao  Uzvišeni:  (Govore  svojim  jezicima  ono  što  nije  u  njihovim 
srcima.) ‐ El‐Feth 11. Neophodno je prihvatanje koje isključuje odbijanje, suprotno 
onima koji ih izgovaraju a ne rade po njemu. Neophodna je ljubav prema onome 
na  što  ukazuju  od  tevhida  i  ikhlasa  i  drugog  i  radost  zbog  toga,  koje  isključuju 
suprotne  ovim  dvjema  stvarima.  Neophodno  je  povinovanje  (pokornost)  i  rad 
prema njemu, i onome na što on ukazuje metodom ukazivanja na cjelo značenje 
(mutabaqah),  parcijalno‐sadržajnog  (tedammunen)  i  uzročno‐neminovnog 
ukazivanja (iltizāmen). Ovo je dini islam mimo kojeg Allah neće prihvatiti drugi 
din.“145 
  Nakon svega što smo naveli srećni konstatujemo da se uvođenju spomenutih 
opisa  u  aslu  dinil  islam  pod  izgovorom  da  ih  u  šehadetu  nema  neće  buniti  osim 
čovjek  koji  ne  zna  svoj  din  kako  treba  i  koji  je  u  žestokom  sukobu  sa  ljudskom 
prirodom, jezikom, i šerijatskim znanjem. Allahulmuste’an!  
 

3.5. Uopštene skretnice u pogledu praktičnog tevhida


  Uopšteno  rečeno,  kada  se  govori  o  praktičnom  tevhidu,  kažemo  da  on 
obuhvata tevhid Allaha u 'ibadetu, pokornosti i slijeđenju i hukmu146 i tehakumu. 
Osnova  praktičnog  tevhida  je  u  djelima  srca  koja  neminovnom  uzročnom 
povezanošću za sobom povlače pojavu vanjskog praktičnog tevhida.  
  Glavešine onih koji su srušili praktični tevhid su tri vrste taguta koji su uzeli 
sebi  to  jedinstveno  pravo  Uzvišenog  Allaha.  Pravo  da  samo  On  bude  obožavan, 
pravo  da  samo  on  bude  uzet  za  Sudiju,  pravo  da  samo  Njegova  odredba  bude 
slijeđena  i  pravo  da  se  samo  Njegovoj  odredbi  pokorava.  Oni  su  tagut  'ibadeta, 
tagut  pokornosti  i  slijeđenja  i  tagut  hukma.  A  nakon  toga  dolaze  oni  koji  im 
'ibadete mimo Allaha obredima i molitvom, pokornošću i slijeđenjem, i hukmom i 
tehakumom. 

                                                            
145
 Ed‐Durerus‐senijjeh 2/244 
 Zakonu i suđenju. 
146
  EBU MUHAMMED 139 

  Isto tako ukratko napominjem da se značenje 'ibadeta u uopštenom smislu i 
sa  aspekta  njega  samog  po  sebi  ogleda  u  apsolutnoj  ljubavi  i  apsolutnoj 
poniznosti  koje  imaju  svoju  osnovu  u  spoznaji,  uvjerenju  i  ubjeđenju  iz  koje 
rezultiraju  drugi  srčani  ruknovi  'ibadeta  koji  su  neminovan  rezultat  apsolutne 
ljubavi  i  poniznosti  srca,  a  to  neminovno  za  sobom  povlači  kategoriju  vanjskog 
uopštenog 'ibadeta i robovanja Uzvišenom Allahu koje je rukn u cjelini tevhida.  
  Međutim,  detaljne  „oblike“  i  „kalupe“  'ibadeta  (obreda)  u  koje  se  uliva 
'ibadet  u  uopštenom  značenju  ne  smijemo  izmišljati  već  je  osnova  u  njima 
obaveznost  sustezanja  sve  dok  ih  Allah  ne  propiše.  Uzvišeni  Allah  je  Svojom 
objavom  propisao  savršeni  zakon  i  opisao  nam  vrste  i  jedinke  kojim  ćemo  se 
Njemu približavati ulivajući u njih značenja 'ibadeta u uopštenom smislu; srcem i 
vanjštinom.  Neki  od  primjera  za  te  „oblike“  i  „kalupe“  su  sedžda,  ili  ruku'u 
(pregibanje) ili qijam (stajanje) u cjelini namaza koji je sam po sebi „oblik i kalup“, 
zekat, post, hadž, džihad i bilo koji drugi vid jedinki 'ibadeta u posebnom smislu. 
  Ove  kalupe  su  učenjaci  nazvali  'ibadetima  zbog  toga  što  se  očekuje  da 
musliman  u  njih  ulije  opšte  značenje  'ibadeta  te  da  se  putem  njih  ponizno  i  sa 
ljubavlju njihovom osnovom i onim što iz njih neminovno proizilazi od stanja srca i 
vanjštine približava Uzvišenom Allahu.  
  Svaki vid činjenja tih oblika i kalupa, bez da u njima bude suštinsko značenje 
'ibadeta,  tj.  'ibadeta  u  uopštenom  smislu,  pred  nekim  drugim  mimo  Allaha  ne 
predstavlja u islamu usmjeravanje (sarf) suštinskog 'ibadeta drugom mimo Allaha, 
tj. suštinski veliki širk.147 Jer da je to tako Allah nikad ne bi naredio melekima da 
urade oblik sedžde, koja je bila sedžda pozdrava i počasti, Ademu, 'alejhisselam, ili 
ne  bi  dozvolio  da  to  bude  propisano  u  prijašnjim  šerijatima,  kao  što  nam  je 
poznato  u  kazivanju  o  sedždi  roditelja  i  braće  Jusufa,  'alejhisselam,  koji  su  pred 
njim učinili sedždu ali ga tom sedždom nisu obožavali. 
  Isto  tako  svako  ko  u  vanjštini  pokazuje  usmjeravanje  (sarf)  oblika  i  kalupa 
'ibadeta Allahu a u njima nema suštinu 'ibadeta u uopštenom smislu, bilo srcem ili 
vanjštinom, u suštini nije musliman, ali samo Allah zna njegovo pravo stanje i ovo 
je slučaj munafika koji će biti u najnižim dubinama vatre.  
Svaki  opis  od  riječi  i  djela  koji  je  Uzvišeni  Allah  nazvao  velikim  širkom  i 
'ibadetom drugog mimo Njega u sebi sadrži suštinsko rušenje tevhida Uzvišenog 
Allaha  i  suštinski  'ibadet  drugom  mimo  Njega,  vanjštinski  ili  nutrinski,  tako  da 
muslimanu  nije  dozvoljeno  da  zamišlja  mogućnost  nepostojanja  suštinskog 

                                                            
147
 Za vrijeme čitanja knjige će ti postati jasno zbog čega sam u ovoj knjizi koristio pojam „suštinski veliki širk“. 
 
140  ODBRANA OSNOVE DINA I ŠEJHUL‐ISLAMA OD TVRDNJI NOSIOCA NEZNANJA 

'ibadeta  u  onome  što  je  Allah  nazvao  velikim  širkom  i  'ibadetom  drugog  mimo 
Njega, iz čega rezultira zaključak da je moguće da takav ne bude mušrik.  
 

3.5.1 Pojam 'ibadet se u terminologiji učenjaka koristi u


dva značenja
  Iz ovoga zaključujemo da se pojam 'ibadet u terminologiji učenjaka koristi u 
dva značenja: 
1) Prvo sa aspekta suštine 'ibadeta samog po sebi i ovo je 'ibadet u uopštenom 
smislu 
2) Drugo  u  smislu  kalupa  i  oblika  koji  sami  po  sebi  ne  moraju  biti  'ibadetom  u 
prvom  smislu,  svejedno  radilo  se  o  munafiku  ili  osobama  koje  oblicima  i 
kalupima  'ibadeta  ne  žele  nekog  drugog  mimo  Allaha,  tj.  ne  usmjeravaju  ih 
njima  (sarf)  mimo  Allaha,  niti  im  se  približavaju,  niti  to  rade  uz  neko  od 
značenja  kojim  se  ostvaruje  značenje  suštinskog  'ibadeta.  Pojam  „sarful‐
'ibadeti ligajrillah“, tj. usmjeravanje 'ibadeta nekom drugom mimo Allaha u 
govoru  učenjaka  ima  posebno  značenje  i  ne  obuhvata  osobe  koje  su  uradile 
neki kalup i oblik 'ibadeta u posebnom smislu pred nekim drugim mimo Allaha 
poput sedžde pozdrava i slično. Jer meleki nisu usmjerili (sarf) sedždu Ademu, 
niti  je  Mu'az  usmjerio  sedždu  Poslaniku,  .,  niti  su  roditelji  Jusufa  i  njegova 
braća  usmjerili  sedždu  Jusufu,  ali  svaki  od  njih  je  učinio  sedždu  pred  nekim 
drugim mimo Allaha i time nije upao u veliki širk. Ne dao Allah! 
  Ovo pravilo nam je važno da bismo razumjeli pitanja suštinskog velikog širka 
i tekfira, i da bismo  mogli odgovoriti na neke greške protivnika.  Jer nije moguće 
govoriti o tekfiru mušrika i onome ko ih ne tekfiri sve dok se precizno ne odredi 
značenje velikog širka.  

 
3.5.2 Međusobna uzročna povezanost između vanjštine i
srca
  Da  bi  se  ovo  detaljno  shvatilo  potrebno  je  takođe  shvatiti  suštinu  veze 
između  imana  srca  i  imana  vanjštine  i  između  kufra  i  širka  srca  i  kufra  i  širka 
vanjštine  i  značenje  postojanja  neminovne  uzročne  povezanosti  među  njima,  tj. 
telazuma kod učenjaka ehlus‐sunneta i džema'ata.  
  EBU MUHAMMED 141 

  Dakle, ono što je u vanjštini se u suštinskom smislu ne naziva imanom osim 
ako u srcu postoji iman. Ono što je Zakonodavac u vanjštini nazvao velikim kufrom 
i  velikim  širkom  je  time  nazvano  zbog  neminovnog  postojanja  međusobne 
uzročne  povezanosti  između  njega  i  kufra  u  srcu.  Pa  koga  god  Allah  i  Njegov 
Poslanik zbog određenih riječi i djela protekfire takav je kafir u vanjštini i u srcu.  
  Međutim, bitno je pojasniti zašto sedžda pred nekim drugim mimo Allaha ne 
mora  biti  obožavanje  onoga  pred  kojim  se  učinila,  jer  to  je  mnoge  navelo  da  tu 
sliku i stanje preslikaju na pitanja velikog širka u tehakumu a neke čak i na pitanje 
psovanja Uzvišenog Allaha kao što se dogodilo Albaniju koji je na osnovu vanjskih 
indicija pokušavao zaključiti da li je neka osoba kafir u srcu ili ne pa je ovisno od 
tih  indicija  neke  psovače  Allaha  tekfirio  a  neke  nije,  pa  su  mnogi  džahili  počeli 
govoriti da Albani u pogledu tekfira psovača Uzvišenog Allaha ima dva mišljenja. 
Da Allah sačuva zablude i smjelosti neznalica!  
  Kada ovo znaš možeš zaključiti da je razlika između oblika sedžde i tehakuma 
u tome što ne mora značiti da je svako ko učini sedždu pred nekim mimo Allaha 
njome istog učinio ma'budom, tj. onim kojem se 'ibadeti ali je onaj koji od taguta 
hukma traži da presudi tagutskim zakonom ili namjerno presudi zakonom kojeg je 
on  lično  izmislio  time  je  neminovno  učinio  drugog  ili  sebe  sudijom  mimo 
Uzvišenog Allaha i srušio svoj tevhid Allaha u hukmu i tehakumu kao što onaj koji 
čini  sedždu  'ibadeta  nekom  drugom  mimo  Allaha  ili  je  traži  sebi  učinio  drugog 
mimo Allaha ma'budom.148  
  U hukmu i tehakumu ne postoji značenje pozdrava i počasti niti se za njegov 
bitak  velikim  širkom  uvjetuje  opis  približavanja  (teqarrub)  kao  što  je  to  slučaj  u 
velikom širku u obredima! Sve ovo je zabludjele navelo na uvjerenje da je moguće 
da čovjek upadne u veliki širk hukma i tehakuma a da bude musliman kao što je 
Albanija  njegova  novotarija  navela  da  vjeruje  da  je  moguće  da  neko  opsuje 
Uzvišenog Allaha i da bude musliman, jer obje skupine u tami novotarskih uvjeta 
za tekfir kod Allaha uslovljavaju srčani kufr i jezičku obavijest o srčanom kufru za 
tekfir u vanjštini.  
  Ekstremne murždije prije njih, poput džehmija i slično, iako su vjerovali da taj 
vanjski  opis  lično  nije  veliki  kufr  kao  što  vanjska  dobra  djela  lično  nisu  iman,  se 
nisu  pridržavali  svoje  zablude  do  kraja  već  su,  iako  ne  potvrđuju  neminovnu 
uzročnu  povezanost  između  vanjštine  i  srca,  protekfirili  onoga  kojeg  su  zbog 
određenih riječi i djela protekfirili Allah i Njegov Poslanik.  

                                                            
148
 Onaj kome se ’ibadeti a pravo na to ima samo Allah. 
 
142  ODBRANA OSNOVE DINA I ŠEJHUL‐ISLAMA OD TVRDNJI NOSIOCA NEZNANJA 

  Najekstremniji,  o  kojima  Ibn  Tejmijje  kaže  da  su  izašli  iz  islama,  kažu  da  je 
moguće  da  onaj  kojeg  su  protekfirili  u  vanjštini  zbog  jasnog  kufra  u  riječima  i 
djelima bude vjernik kod Allaha ako u svom srcu nije imao kufr. Zato smo uvijek 
govorili  da  je  Albani  gori  od  najekstremnijih  džehmija  kao  i  svi  oni  koji  hode 
sličnim putem makar i djelimično i da njihova greška ne spada više u domen greški 
islamskih  sektri  od  sljedbenika  strasti  i  novotarija  već  u  neostvarenje  kufra  u 
taguta,  pa  se  zbog  toga  ne  smiju  zvati  murdžijama  kao  što  to  smatra  struja 
doktora iz Saudijske Arabije i oni koji ih slijede a što je zahvatilo glavešine skupine 
na čije novotarije i greške odgovaram. 
  Pravilo  je  da  vanjski  veliki  širk  i  veliki  kufr  za  sobom  neminovno  povlače 
nevjerstvo  u  uvjerenju  srca  ili  njegovim  djelima,  pa  se  na  primjer  ne  smije  reći 
„nije kafir ako nije ohalalio“ i slično od opisa koji se tiču 'aqide ili „nije kafir ako 
mrzi ono što radi“ jer su zadnjim uzeta u obzir samo neka djela srca a zaboravilo 
se da osoba vjerski mora biti kafir u vanjštini i u suštini makar neuki ne dokučio 
onaj opis imana koji je nestao iz njegovog srca ili suprotni koji se pojavio a propisi 
se svakako vežu za vanjštinu.  
  Činjenica  da  smo  rekli  da  je  u  jedinkama  (kalupima  i  oblicima)  'ibadeta 
osnova  sustezanje  dok  ne  dođe  šerijatski  dokaz  ne  znači  da  ne  može  doći  do 
obožavanja  taguta  oblicima  i  kalupima  koji  nemaju  taj  oblik  u  islamskim 
'ibadetima  kao  kada  bi  neko  obožavao  tagute  plesom,  vriskom,  zviždanjem, 
meditacijama, dubljenjem na glavi, stavljenjem cigara u usta kipa ili šta ti ja znam 
od  gluposti  koje  rade  ljudi  bez  pameti.  Ovo  kažem  jer  sam  zatekao  ljude  iz  čijih 
riječi  se  ovo  značenje  može  razumijeti.149  A  spomenuti  oblici  su  'ibadet  tagutu 
zbog  namjere  približavanja  tagutu  njima,  ili  traženja  od  njega  njima  ono  što  on 
nije  kadar  učiniti,  ili  zbog  pridržavanja  tagutskog  vjersko‐zakonskog  htijenja, 
odnosno njegovog zakona, što predstavlja apsolutnu pokornost i poniznost. 

 
3.5.3 O jedinkama velikog širka putem kojih se obožava
tagut
  Učenjaci  koji  spominju  jedinke  velikog  širka  kojima  se  obožava  tagut  u 
pogledu velikog broja istih nisu našli vjerske tekstove u kojima Allah poimenično 
                                                            
149
  Kada  definišu  širk  u  ’ibadetu  prvo  definišu  ’ibadet  u  šerijatu  i  da  je  to  sve  ono  što  je  šerijat  učinio 
mustehabbom  ili vadžibom  pa  kažu  da  je  svako  ko  od  toga  nešto  usmjeri  drugom  mimo  Allaha  mušrik,  što  ne 
zatvara  mogućnost  da  je  veliki  širk  usmjeriti  tagutu  neki  drugi  oblik  koji  u  sebi  sadrži  značenje  približavanja, 
traženja  onoga  što  obožavani  mimo  Allaha  nije  kadar  učiniti,  ili  pridržavanje  tagutskog  zakonskog  htijenja.  Pa 
nek’ je Allah na pomoći! 
  EBU MUHAMMED 143 

spominje veliki širk klanja žrtve tagutu, veliki širk tavafa oko taguta i slično. Već su 
ta imena uzeli iz šerijatskih oblika 'ibadeta samo Allahu s ciljem lakšeg određivanja 
imena  jedinki  velikog  širka  i  imena  onoga  koji  upadne  u  njih  te  radi  pojašnjenja 
ljudima šta ne smiju raditi, bilo u suštinskom ili samo kalupskom smislu.  
  Kao  primjer  za  to  se  može  navesti  oblik  i  kalup  sedžde  kojeg  je  Allah  u 
posljednjoj  objavi  ograničio  na  Sebe  i  zabranio  da  se  ona  čini  i  usmjerava  bilo 
kome  drugom  mimo  ili  uz  Njega  kao  i  pred  bilo  kime.  Tako  su  iz  činjenice  da  je 
klanje žrtve u ime Allaha uz namjeru približavanja Allahu 'ibadet kojim obožavamo 
Uzvišenog  učenjaci  rekli  da  je  onaj  koji  taj  'ibadet  usmjeri  nekom  drugom  mimo 
Njega  upao  u  veliki  širk  jer  ga  je  time  obožavao  mimo  Allaha.  Dakle,  za  mnoge 
jedinke velikog širka ne postoji izričit dokaz ali su uzete iz činjenice da se Allah u 
šerijatu obožava njima i da ih je ograničio na Sebe. 
  Imamo  takođe  primjer  zavjeta  (nezr)  koji  je  u  šerijatu  u  osnovi  pokuđen  ali 
kada  se  čovjek  zavjetuje  meleku,  mrtvom  ili  odsutnom  da  će  mu  ako  izliječi 
bolesnika i slično od stvari koje je samo Allah u stanju učiniti, klanjati dva reka'ata 
ili  zaklati  žrtvu  ili  u  njegov  grob  ubaciti  nekoliko  maraka  time  postaje  mušrik 
velikim širkom. Pa se iz imena jedinki velikog širka vade imena za one koji su upali 
u  njih  pa  se  kaže  mušrik  velikim  širkom  klanja  žrtve,  mušrik  velikim  širkom 
zavjetovanja, mušrik velikim širkom ljubavi, mušrik velikim širkom tehakuma itd. 
  U oblicima koji nisu identični šerijatskim 'ibadetima se dotični mušrik može 
nazvati opštim imenom širka pa da se samo kaže da je mušrik ili da se u njegovom 
postupku pokuša dijagnozirati ono šta ga je na to navelo od ljubavi prema tagutu, 
straha  i  slično.  Pa  da  to  bude  veliki  širk  ljubavi  ili  veliki  širk  straha,  ili  veliki  širk 
nade, itd., uz uvjerenje da je vanjski opis lično veliki širk i veliki kufr. 
  Upravo zbog realne mogućnosti da dotična osoba čineći kalup i oblik 'ibadeta 
pred  nekim  drugim  mimo  Allaha  nije  imala  namjeru  usmjeriti  mu  'ibadet,  u 
uopštenom ili posebnom smislu,150 želeći njih lično mimo Allaha, ili približavajući 
im se, ili uz bilo koje drugo značenje kojim se ostvaruje suštinski 'ibadet, iz jednog 
ili  drugog  razloga,  istu  nije  dozvoljeno  odmah  protekfiriti  sve  dok  se  ne  ostvare 
uvjeti  (šartovi)  tekfira  pojedinca  i  nestanu  njegove  prepreke.  S  obzirom  da  se 
ovdje radi o konstataciji opisa (tahqiqul‐menat)  za kojeg je šerijat vezao propis i 
spuštanju  vjerskog  temelja  na  opis  u  vanjskoj  realnosti,  može  se  desiti  da  se 

                                                            
150
  Usmjeravanje  (sarf)  jedinki  ’ibadeta  odnosno  njihovo  posvjećivanje  nekom  drugom  mimo  Allaha  i  željenje 
drugog  mimo  Njega  je  suštinski  veliki  širk  i  jedan  vid  usmjeravanja  suštinskog  ’ibadeta  nekom  drugom  mimo 
Allaha.  Postoji  idžma’  muslimana  da  je  to  veliki  širk,  a  na  osnovu  pravila  o  neminovnoj  uzročnoj  povezanosti 
između vanjštine i srca vjerujemo da u njegovom srcu mora biti kufr u ’aqidi ili u djelima srca.  
 
144  ODBRANA OSNOVE DINA I ŠEJHUL‐ISLAMA OD TVRDNJI NOSIOCA NEZNANJA 

muslimani  raziđu  u  pogledu  tekfira  određene  osobe  ovisno  od  odnosa  prema 
određenim pitanjima.  
  Pogotovo  kada  se  radi  o  pitanju  tumačenja  indicija  i  dokaza  stanja  koji  se 
vežu za određenu osobu, čije djelo ili riječ podnosi tumačenje u drugom značenju 
a ne u značenju jasnog velikog širka i kufra. Iako je obaveza svakom muslimanu da 
spusti propis na opis koji je „zahir“ a „zahir“ u ovom slučaju, bez obzira govorili o 
riječima ili djelima, je značenje koje se automatski nameće slušaocu ili onome koji 
gleda  u  nečije  stanje  nakon  poznavanja  tradicije  naroda  te  osobe  u  upotrebi 
dotičnih riječi i djela, čije  značenje, ako se zanemari, za sobom povlači nestanak 
najveće  odlike  ljudske  rase  a  to  je  „razumijevanje  i  komunikacija“  kao  što  kaže 
Ibnul‐Qajjim, rahimehullah, govoreći o sličnom poglavlju.  
  Ovaj „zahir“ se u normalnim uslovima mora uzeti u obzir iako stanje podnosi 
neko  daleko  prevagnuto  značenje.  U  stanju  nužde  (darure)  je  prihvatljivo  i 
propisano  da  se  u  pogledu  nekih  osoba  uzmu  u  obzir  indicije  koje  ukazuju  na 
ispravnost i iskrenost njihove tvrdnje da određenim riječima i djelima nisu željeli 
značenje velikog širka i kufra i da im se ne presudi velikim širkom i kufrom. Ali u 
jasan (sarih) vanjski veliki širk ili kufr u vjeri nije dozvoljeno upasti osim u stanju 
prisile (ikraha), kao što se prevagnjujući uopšteno može reći da u kalupe i oblike 
velikog širka takođe nije dozvoljeno upasti osim u stanju prisile, zbog toga što je 
razlika između suštinskog jasnog velikog širka i kufra i kalupa i oblika širka i kufra 
najčešće  samo  u  namjeri  a  ne  u  vanjskom  obliku,  a  mi  znamo  da  su  učenjaci 
islama konstatovali zabranu ispoljavanja kufra, misleći time na vanjski oblik. Tako 
da  muslimanu  nije  dozvoljeno  da  uradi  sedždu  pred  kipom  imajući  namjeru 
činjenja sedžde Allahu osim u stanju prisile.  

3.6 Moguće je da neke osobe koriste pojam „veliki širk“


i „'ibadet“ u značenjima kalupa i oblika velikog širka i
'ibadeta drugom mimo Allaha, a ne u njihovom
suštinskom značenju u vjeri
  Kada je u pitanju značenje „činjenja kalupa i oblika“ bez suštinskog 'ibadeta 
odnosno  'ibadeta  u  uopštenom  smislu  kao  i  bez  značenja  usmjeravanja  jedinke 
'ibadeta  nekom  drugom  mimo  Allaha  koje  ulazi  u  'ibadet  drugog  mimo  Allaha  u 
uopštenom  ili  suštinskom  smislu,  se  teoretski  može  desiti  da  čujemo  nekog 
učenjaka  ili  običnog  muslimana  da  kaže  da  u  pitanjima  velikog  širka  postoji 
opravdanje  neznanjem,  a  koji  pojmom  „veliki  širk“  ne  misle  na  suštinski  'ibadet 
  EBU MUHAMMED 145 

nekom  drugom  mimo  Allaha,  tj.  suštinski  veliki  širk,  niti  na  usmjeravanje  (sarf) 
jedinke 'ibadeta nekom drugom mimo Allaha, već misle na činjenje oblika i kalupa 
pred  nekim  drugom  mimo  Allaha,  uz  drugu  namjeru,  mimo  namjere  suštinskog 
'ibadeta  i  mimo  namjere  usmjeravanja  'ibadeta  nekom  drugom  mimo  Njega,  tj. 
bez namjere njegovog posvećivanja njemu ili željenja njega njime, ili približavanja 
njemu  ili  bilo  kojeg  drugog  značenja  kojim  se  ostvaruje  značenje  suštinskog 
'ibadeta koje čovjeka čini mušrikom. 
  Naročito  ako  imaju  „poseban“  odnos  prema  definiciji  velikog  širka  prema 
kojoj  je  veliki  širk  u  'ibadetu  „usmjeravanje  (sarf)  bilo  koje  vrste  ili  jedinke 
'ibadeta  nekom  drugom  mimo  Allaha“,  gdje  oni  puko  činjenje  jedinke  'ibadeta 
pred  nekim  drugim  mimo  Allaha  bez  ulivenosti  značenja  'ibadeta  u  uopštenom 
smislu  u  njemu  i  bez  namjere  značenja  kojim  se  ostvaruje  suštinski  'ibadet 
drugom mimo Allaha od kojih smo već neke spomenuli, nazivaju „velikim širkom“ 
ne  želeći  pojmom  „veliki  širk“  prethodno  konstatovano  značenje  „usmjeravanja 
(sarf)  'ibadeta  nekom  drugom  mimo  Allaha“  koje se  ovom  rečenicom  u  govoru 
učenjaka prvobitno želi. 
  Dakle, koriste termin „veliki širk“ ali ne u njegovom originalnom značenju u 
tekstovima Objave i u govoru učenjaka već u posebnom značenju. Ako se dokaže 
da  je  terminologija  neke  osobe  da  „činjenje  kalupa  i  oblika“  pred  nekim  drugim 
mimo  Allaha,  bez  ulivenosti  suštinskog  'ibadeta  u  njima  i  bez  značenja  njihovog 
usmjeravanja  ili  posvjećivanja  drugom  mimo  Allaha  i  željenja  njega  njime,  i 
približavanja  njima,  naziva  „velikim  širkom“  i  zagovara  uvjerenje  da  u  tom 
„velikom širku“ postoji opravdanje neznanjem i da je onaj koji upadne u taj „veliki 
širk“  još  uvijek  musliman  kojeg  nije  dozvoljeno  tekfiriti  prije  uspostave 
argumenta,  prema  takvom  nije  dozvoljeno  postupiti  kao  prema  osobama  koje 
vjeruju da je onaj koji iz neznanja, kojeg od sebe nije mogao odagnati uz ulaganje 
maksimalnog truda, upadne u suštinski veliki širk, musliman ‐ muvehhid, jer je to 
upravo onaj opis koji kategorički ukazuje na nepoznavanje tevhida ili na prkošenje 
tevhidu  i  time  se  ruši  aslu  dinil  islam  i  tevhid  u  njegovom  ruknu  ili  u  njegovom 
„lazimu“ čiji nestanak ukazuje na nestanak osnove (melzum) iz koje je proizišao a 
ona je „neposjedovanje ispravne predodžbe“ o dini islamu i tevhidu ili neki drugi 
opis u 'aqidi ili djelima srca.  
  Međutim,  najveći  problem  je  kada  dođe  neko  poput  potpisnika  proglasa  i 
sličnih  njima  koji  imaju  istu  novotariju  u  djelimičnom  smislu  i  govor  takvih 
učenjaka instrumentaliziraju u značenju suštinskog 'ibadeta i suštinskog velikog 
širka pa kaže da u njemu postoji opravdanje neznanjem, te'vilom,151 taqlidom152 i 
                                                            
151
 Pogrešno tumačenje tekstova. 
 
146  ODBRANA OSNOVE DINA I ŠEJHUL‐ISLAMA OD TVRDNJI NOSIOCA NEZNANJA 

idžtihadom153 i slično. Mnogi to čak rade kada je u pitanju psovanje vjere i širk u 
rububijjetu, itd.  
  Potpisnici proglasa to primjenjuju u svim vidovima velikog širka i na tome su 
bili  Nusret  i  Bilibani  da  bi  danas  završili  na  uvjerenju  da  tehakum,  odnosno 
tevhidul‐hakimijje,  ne  ulazi  u  aslud‐din  na  što  kategorički  ukazuju  njihove  riječi 
koje  smo  naveli  i  koje  ćemo  navesti.  Još  uvijek  se  propagira  da  učenjaci  islama 
imaju „dva mišljenja“ u mes'eli opravdanja neznanjem u 'ibadetu nekom drugom 
mimo Allaha!!! Allahulmuste’an! 
  Ovo  nam  još  jednom  pokazuje  i  dokazuje  koliko  je  problematično  i  opasno 
kada  potonje  generacije  ili  džahili  koriste  i  argumentiraju  govorom  prethodnih 
generacija  učenjaka  nepoznavajući  temelje  na  kojim  su  oni  izgradili  svoje  fetve  i 
izreke.  Ovo  nije  samo  problem  u  fikhskim  poglavljima  vezanim  za  brak,  razvod 
braka, kupoprodaju i slično, već se dogodilo i u poglavljima aslud‐dina, tj. tekfira 
mušrika  i  taguta,  odnosno  svih  onih  koji  nisu  ostvarili  šehadetom  naređeno 
značenje.  
  Ovdje se moramo prisjetiti riječi Ibnul‐Qajjima, rahimehullah, u kojima kaže 
da je šteta ovakvih ljudi za vjeru veća nego šteta laika ljekara po tijelo bolesnika. 
Nema  sumnje  da  smo  mi  danas  svjedoci  ogromnih  fitni  i  žrtve  prelamanja 
Allahovim stvaranjem presudnih događaja za islam i muslimane. 
  Kao primjer za upotrebu pojma „'ibadeti“ ili „djelo od djela širka“ ili „oblik 
od oblika širka“ u spomenutom značenju bih mogao navesti riječi Dr. El‐Qarnija, 
autora knjige „Pravila tekfira kod ehlus‐sunneta i džema'ata“ u kojoj pojmovima 
„djelo od djela širka“ ili „oblik od oblika širka“ i „'ibadeti“ naziva činjenje kalupa 
i oblika ili mes'ele u kojima čovjek nekada može biti opravdan neznanjem, poput 
sedžde  pozdrava  ili  ohalaljivanja  pijenja  vina  za  određenu  grupu  ljudi  kao  što  je 
uradio Qudameh bin Maz'un, /. 
  Na  greške  u  ovoj  knjizi  je  pokušao  odgovoriti  Ahmed  El‐Halidi  i  knjiga  je 
poznata  studentima  koji  izučavaju  tevhid  i  traže  istinu.  U  tom  odgovoru  Qarniju 
on  upozorava  na  mnoge  propuste  u  koje  je  upao  Qarni,  ali  Halidi,  iz  meni 
nepoznatog razloga, nije mogao shvatiti zašto Qarni na jednom mjestu kaže da je 
onaj  koji  'ibadeti  nekom  drugom  mimo  Allaha  mušrik  i  da  u  tome  nema 
opravdanja  u  neznanju  i  te'vilu,  a  na  drugim  mjestima  iste  knjige  opravdava 
počinioca nekog od „djela širka“ ili „oblika širka“ neznanjem pa mu je Halidi na to 

                                                                                                                                                       
152
 Slijepo slijeđenje nečijeg mišljenja bez poznavanja dokaza. 
 Ulaganje maksimalnog truda od strane mudžtehida sa ciljem dolaska do vjerskog propisa. 
153
  EBU MUHAMMED 147 

odgovorio  svim  dokazima  i  citatima  'uleme  iz  kojih  se  zaključuje  da  se  svi 
muslimani slažu da je onaj koji 'ibadeti nekom drugom mimo Allaha mušrik.  
  Halidi  je  to  protumačio  kao  kontradiktornost  Qarnija.  Nakon  što  sam 
pročitao knjigu Halidija, zaista sam mislio da Qarni opravdava mušrike neznanjem, 
ali  prije  nego  što  sam  se  upustio  u  pisanje  ovih  redova  odlučio  sam  da  izučim 
Qarnijevu knjigu s ciljem da lično vidim njegovo razmišljanje kako u spomenutom 
pitanju  tako  i  u  pitanju  tehakuma  i  da  bi  upoznao  šubhe  protivnika  i  lakše 
odgovorio na njih.  
  Nakon  nekih  mojih  drugih  iskustava  ustanovio  sam  da  Qarni  ne  opravdava 
onoga  koji  čini  suštinski  'ibadet  nekom  drugom  mimo  Allaha  i  usmjerava  ga 
njemu,  već  opradava  onoga  koji  pred  njim  čini  kalupe  i  oblike  koje  on  naziva 
„djelima širka“ i „oblicima širka“, tj. mezāhiruš‐širk. 
  U  elektronskoj  biblioteci  „Eš‐Šamilah“  sam  pretražio  da  li  se  u  govoru 
učenjaka  selefa  i  khalefa  spominje  pojam  „mezahiruš‐širk“.  Pretražio  sam  fetve 
Ibn Tejmijje i „Ed‐Durerus‐senijjeh“ od učenjaka da've i nisam našao da je neko od 
njih upotrebljavao pojam „mezāhiruš‐širk“, tj. „oblici širka“. Ali sam istog našao u 
govoru suvremenika i vidio sam da ga upotrebljavaju u različitim značenjima. Na 
početku  knjige  „Komentar  Kešfuš‐šubuhata“,  od  Muhammeda  sina  Ibrahima,  na 
dvanaestoj strani, takođe sam našao pojam „mezāhirul‐kufr“, tj. „oblici kufra, gdje 
se kaže:  

‫وﻣﻦ أﺳﺒﺎب ﺑﻘﺎء ﻋﺎﻣﺘﻬﻢ ﻋﻠﻰ اﻟﺸﺮك أن ﻛﺜﲑا ﳑﻦ ﻳﺪﻋﻲ اﻟﻌﻠﻢ واﻹﻣﺎﻣﺔ ﰲ اﻟﺪﻳﻦ ﻣﻨﻬﻢ ﻳﺸﺎرك ﻋﺒﺎد‬
‫ "ﻫﺬﻩ‬:‫ وإذا ﺷﺪد اﻹﻧﻜﺎر ﻋﻠﻴﻪ واﻧﻘﻄﻌﺖ ﺣﺠﺘﻪ ﻗﺎل‬.‫اﻟﻘﺒﻮر ﰲ ﻋﺒﺎدا ﻢ واﺣﺘﻔﺎﻻ ﻢ وﻳﺄﻛﻞ ﻣﻦ ذﺑﺎﺋﺤﻬﻢ‬
‫ وﻳﻌﺘﺬر ﺑﻌﻀﻬﻢ ﻋﻦ‬.‫ﻣﻈﺎﻫﺮ اﻟﻜﻔﺮ" وﻫﺬﻩ اﻟﻜﻠﻤﺔ ﲣﻔﻲ ﲢﺘﻬﺎ أن ﻋﻘﺎﺋﺪﻫﻢ ﰲ اﻟﺘﻮﺣﻴﺪ ﺻﺤﻴﺤﺔ ﺳﻠﻴﻤﺔ‬
‫ أو ﻣﺎ ﻗﺼﺪوا ﺑﻌﺒﺎدة أﺻﺤﺎب اﻟﻘﺒﻮر إﻻ اﷲ ﻓﻼ‬,‫ أو ﺻﻮﻓﻴﺔ‬,‫ أو ﺧﺮاﻓﻴﻮن‬,‫ ﺑﺄ ﻢ ﺟﻬﺎل ﺟﻬﺎل‬:‫ﻋﺎﻣﺘﻬﻢ‬
‫ﳜﺮﺟﻮن ﻣﻦ داﺋﺮة اﻹﺳﻼم ﺬﻩ اﻷﻓﻌﺎل و أﺷﺒﺎﻩ ﻫﺬﻩ اﻟﻌﺒﺎرات اﻟﱵ ﻓﻴﻬﺎ اﻟﺘﻬﻮﻳﻦ ﻣﻦ ﺷﺄن اﻟﺸﺮك أو‬
.‫ﺗﺴﻮﻳﻐﻪ‬
“U razloge ostanka većine njih na širku spada i to što veliki broj onih koji se među 
njima pozivaju na znanje i imamet u dinu učestvuje sa obožavaocima kaburova u 
njihovim  ‘ibadetima  i  proslavama  i  jede  meso  životinja  koje  su  zaklali.  Kada  se 
bude  žestok  u  njegovoj  kritici  i  prekine  se  njegov  argument  kaže:  „Ovo  su  oblici 
kufra!“.154  Ova  riječ  u  sebi  krije  da  su  njihova  uvjerenja  u  tevhidu  ispravna  i 

                                                            
154
 Mezāhirul‐kufr. 
 
148  ODBRANA OSNOVE DINA I ŠEJHUL‐ISLAMA OD TVRDNJI NOSIOCA NEZNANJA 

zdrava.  Neki  svoj  narod  pravdaju  govoreći  da  su  oni  džahili  ili  da  se  povode  za 
bajkama  ili  da  su  sufije  ili  da  ’ibadetom  mrtvih  nisu  željeli  osim  Allaha  pa  tim 
djelima  ne  izlaze  iz  islama  i  izreke  slične  ovima  u  kojima  je  olahak  odnos  prema 
širku ili njegovo dozvoljavanje.“ 
  U  ovom  govoru  se  vidi  da  ovaj  pojam  koriste  mnogi  ljudi  koji  se  pripisuju 
znanju  i  imametu  u  vjeri  čineći  ga  sredstvom  preko  kojeg  izbjegavaju  tekfir 
mušrika. Da Allah sačuva!  
  S  druge  strane  mnogi  učenjaci  i  oni  koji  se  pripisuju  znanju  ga  koriste  u 
značenju suštinskog veliki širka, za postupke koji mogu biti protumačeni kao veliki 
ili mali širk te za mali širk. Što se mene tiče ja dajem prednost postupku selefa i 
khalefa uz opasku i uvjerenje da nije problem koristiti „novi termin“ ako se njime 
želi ispravno značenje i da se mora biti oprezan u pogledu ophođenja sa istim ako 
postoji opasnost da će iz takve upotrebe proizići ono što je Allah zabranio.  
  Ako u ovoj knjizi budem upotrebljavao pojam „oblici širka“, tj. „mezāhiruš‐
širk“  možda  u  drugima  neću.155  Ovdje  to  činim  zbog  toga  što  ga  koristi  Qarni  i 
mnogi od naših protivnika, koji nisu shvatili Qarnijev govor. 
  Isto tako sam primjetio  da Qarni  drugačije  tumači riječi šejha  Muhammeda 
b. 'Abdulvehhaba, rahimehullah, u vezi netekfirenja onoga koji 'ibadeti turbetu El‐
Kivvaz, koje smo mi  i svi  meni  poznati do sada tumačili u značenju ustezanja od 
tekfira  kazne  uz  potvrđivanje  imena  širka  i  suštinskog  'ibadeta  turbeta  El‐Kivvaz. 
Ali Qarni ih tumači u smislu da su ti ljudi oko tog turbeta radili stvari u kojima nije 
morao  biti  suštinski  'ibadet,  tj.  u  značenju  postupaka  koje  neko  može  uraditi  sa 
namjerom 'ibadeta ili u značenju novotarije sa primjesom malog širka i slično.  
  On  šejhu  Muhammedu  b.  'Abdulvehhabu,  rahimehullah,  pripisuje  da  glagol 
„ja'budu“,  tj.  'ibadeti  koristi  u  drugom  značenju  mimo  značenja  suštinskog 
'ibadeta.  Ovakvo  tumačenje  značeja  glagola  „'ibadeti“  i  pripisivanje  ove 
terminologije šejhu Muhammedu, iako je kod mene neispravno i katastrofalno a 
mogu  samo  slutiti  šta  je  razlog  tome,  otvorilo  mi  je  vrata  da  zaključim  da  nije 
nemoguće da mnogi ljudi danas koriste istu terminologiju. Uzvišeni Allah pojmom 
širk i 'ibadet drugom mimo Njega u Svojoj Knjizi u osnovi nije želio osim njihovu 
suštinu, a to je onaj opis koji se ne može sastati sa aslu dinil islamom, i mi smo ih 
stalno tako shvatali. 
  Iz  ovoga  proizilazi  da  oni  koji  „činjenje  kalupa  i  oblika“  pred  nekim  mimo 
Allaha  i  slično  nazivaju  imenom  „veliki  širk“  ili  „'ibadet“  neće  tekfiriti  njihovog 
                                                            
155
 Mišljenja sam da je Dr. El‐Qarni spomenute pojmove u većini slučajeva upotrebio na ispravnom mjestu. 
  EBU MUHAMMED 149 

počinioca,  jer  vjeruju  da  on  nije  upao  u  suštinu  velikog  širka  i  'ibadeta  nekom 
drugom mimo Allaha. S druge strane Qarni u knjizi išareti da danas postoje grupe 
koje pitanje dobijanja imena širka i pravilo tekfira mušrika sprovode u kalupima i 
oblicima  i  kažu  da  je  to  aslu  dinil  islam,  a  mi  smo  nevini  i  čisti  od  toga. 
Allahulmuste’an!  
  To  je  greška  bez  sumnje  i  tu  se  obično  radi  o  osobama  koje  nisu  shvatile 
detalje  određenih  pitanja,  a  u  svemu  tome  problem  kulminira  kada  na  to 
nadovežu tekfir onoga koji „ne tekfiri mušrike“ kao što su uradili neki naši momci 
u pitanju potpisa pa im je Allah dozvolio da shvate svoju grešku.  
  Što  se  nas  tiče,  opšte  je  poznato  da  mi  ne  tekfirimo  osobu  koja  ne  tekfiri 
mušrika  ako  je  razlog  njegovog  ustezanja  bilo  nepoznavanje  (džehlul‐hāl)  ili 
pogrešno  tumačenje  stanja  (te'vilul‐hāl)  tog  mušrika,  usljed  njegove  nejasnoće  i 
zamršenosti.  Velika  je  nepravda  i  daleko  od  istine  da  nam  neko  pripisuje  da  mi 
prvo protekfirimo nekog pojedinca ili „to zamislimo“ a zatim tekfirimo svakog ko 
ga ne protekfiri. Ali Allah nam je dovoljan kao Zaštitnik i divan je On Pomagač! 
  To dodatno dokazuje da među nama ima braće koji ne tekfire neke ljude od 
učenih koje ja tekfirim i ja ih ne smatram kafirima zbog toga već im dajem prostor 
za idžtihad u tekfiru pojedinca. Isto tako je jedan od braće, koji nam je nedavno 
zulum učinio, prestao tekfiriti Bin Ladina nakon što ga je tekfirio pa ga nisam zbog 
toga  protekfirio.  Kad  bih  sada  čuo  nekog  od  braće  da  ne  tekfiri  nekog  od 
pojedinaca,  čiji  se  tekfir  proširio  među  nama,  od  onih  koji  su  dozvolili  tehakum 
pred  tagutom  pod  izgovorom  da  nema  šerijatskih  sudnica,  i  svoje  ustezanje  od 
tekfira argumentira prihvatljivim dokazima, opet ga ne bih tekfirio. 
  Svako  će  pred  Allahom  snositi  odgovornost  kako  zbog  uvjerenja  da  je  neko 
musliman tako zbog uvjerenja da je neko kafir. Ovim ne želim da povučem tekfir 
nekog  pojedinca  kojeg  sam  protekfirio.  Ne  vallah!  Ubjeđeniji  sam  nego  što  sam 
ikad  bio  da  su  daleko  od  islama  i  tevhida  i  da  su  krivi  za  ovaj  rat  protiv  islama  i 
tevhida i ove mubarek da've.  
  Teoretski, ako bi se uspostavilo da je neko od njih koristio pojam „tehakum 
tagutu“,  misleći  njime  na  nešto  što  nije  kufr  samo  po  sebi  poput  sulha,156  ili 
uzimanja  lične  karte,157  ili  nekih  drugih  mogućnosti  koje  ću  spomenuti,  te  osobe 
imaju  pri  sebi  veliki  broj  drugih  opisa  koji  izvode  iz  vjere  islama.  Mesdžidi  su  im 
puni  ljudi  koji  su  kafiri  i  koji  godinama  ne  znaju  značenje  tevhida,  i  ruše  ga  na 
                                                            
156
  Rješenje spora izmirenjem koje se bazira na obostranom zadovoljstvu bez suđenja tagutskim zakonom.  
157
 Obaviješten sam da Ebu Jusuf Alu Ferradž vađenje lične karte smatra tehakumom. Možda je to razlog zbog 
kojeg  kaže  da  je  „tehakum  tagutu“  dozvoljen  u  daruri  a  što  je  i  meni  lično  rekao  u  jednom  telefonskom 
razgovoru.  
 
150  ODBRANA OSNOVE DINA I ŠEJHUL‐ISLAMA OD TVRDNJI NOSIOCA NEZNANJA 

jedan  ili  drugi  način  i  svi  se  međusobno  muslimankaju,  cmakaju,  bratkaju  i 
udruženo se bore protiv da've tevhida i  muslimana.  
 

3.6.1 Terminologija Dr. El-Qarnija u knjizi „Davabitut-


Tekfir“
  Prije  nego  što  počnem  navoditi  dotične  citate  iz  Qarnijeve  knjige,  moram 
navesti  njegovo  shvatanje  o  menhedžu  ehlus‐sunneh  u  pogledu  definicije  i 
značenja  aslud‐dina  a  u  tome  ću  se  koncentrisati  na  najvažniije,  a  ti  čitaoče  se 
pomozi strpljenjem i bogobojaznošću. Kaže Qarni:  
 „Zbog toga se niko ne opravdava,158 od onih do kojih je došla da'va, neznanjem i 
te'vilom  ili  prisilom  u  pogledu  uopštenog  pridržavanja159  suprotno  detaljnom 
iltizāmu,160  jer  se  u  detaljnom  pridržavanju  uvjetuje  uspostava  detaljnog 
argumenta nad pojedincem i da je sposoban da ga se pridržava.  
To  znači  da  se  ljudi  međusobno  razlikuju  u  pogledu  dolaska  poslaničkog 
argumenta i nakon njega shodno razlikama svojih mogućnosti. Svejedno ticalo se 
to spoznaje svih naredbi ili se tiče spoznaje zabrana. U to spadaju i djela vanjskog 
širka  koja  mogu  biti  skrivena  nekim  ljudima,  a  moguće  je  da  ih  oni  rade  bez 
namjere za značenjem s kojim biva širk...  
...pa  ako  je  srušio  iltizām  putem  upadanja  u  neka  „djela  širka“  na  primjer, 
neophodno je da se nad njim uspostavi argument i da se provjeri njegovo stanje i 
da mu se prvo ponudi tevba, pa ako odbije i ustraje biva kafirom, a ako se vrati 
musliman je. Prije toga nije problem ophoditi se prema njemu onako kako nalaže 
islam, jer mu je to vanjštinsko stanje, osim kada je u pitanju osoba u pogledu koje 
smo na jeqinu...161“162  
  U  pogledu  ovog  citata  mogu  pogriješiti  dvije  grupe.  Prva  grupa  koja  će  ga 
protekfiriti  misleći  da  ne  tekfiri  mušrike,  ne  poznavajući  njegovu  terminologiju. 
Druga grupa koja će iz njega izvesti opravdanje onih koji čine suštinski veliki širk, i 
upecati se u mrežu dodatka „skrivena“ te reći da je počinioc velikog širka, ako je 
taj vid velikog širka bio skriven, opravdan.  

                                                            
158
 Govori o tekfiru koji dolazi nakon argumenta. 
159
 Iltizāma. 
160
 Pridržavanju. 
161
 Jeqīn je čvrsto ubjeđenje. 
 Davabitut‐tekfir 'inde ehlus‐sunneh vel‐džema'ah, str. 50‐51 
162
  EBU MUHAMMED 151 

  U to su upali Nusret i Bilibani kada je u pitanju tevhidul‐hakimijjeh, tj. veliki 
širk hukma, tehakuma i propisivanja zakona, jer su našli Halidija da spominje da su 
danas pitanja hakimijjeta  neobjašnjena i skrivena i iz toga razumjeli islam onoga 
koji sruši tevhid velikim širkom u hukmu, ili tehakumu ili neodricanjem od taguta 
hukma. Riječi Nusreta u kojima za tekfir mušrika uvjetuje objašnjenje ako se radilo 
o nekom manje poznatom velikom širku su protekle.  
  To  je  bio  njihov  menhedž  prije  nego  što  su  naučili  da  su  islam  i  širk  dvije 
suprotnosti i da se ne mogu sastaviti u jednoj ličnosti u isto vrijeme i da počinioc 
velikog  širka  mora  biti  mušrik,  ali  još  uvijek  pate  od  pitanja  velikog  širka  u 
tevhidul‐hakimijje „koje je danas u oblasti manje poznatih pitanja pa se u njima ne 
smije negirati islam mušricima“. 
  Kada su neki od njih upitani o 'ibadetu kipovima i slično odgovoriše da to nije 
manje  poznato  (skriveno)163  kao  tehakum,  a  riječi  šejhul‐islama  koje  tumačimo 
protumačiše u značenju pripisivanja aslu dinil islama osobama koje ne sude osim 
plemenskim  zakonima  zbog  toga  što  je  pitanje  tevhida  Allaha  u  hukmu  i 
tehakumu za njih bilo skriveno i manje poznato, ne shvatajući u kojem značenju 
šejhul‐islam  upotrebljava  riječi  „ušli  su  i  islam“  i  da  se  one  ne  tiču  suštinskog 
islama  već  da  njima  želi  reći  da  su  ispoljili  ulazak  u  islam  ili  da  su  ušli  u  „njihov 
umišljeni  islam“  a  ne  islam  Uzvišenog  Allaha.  A  to  ćemo  dokazati  u  ovoj  knjizi, 
inšaAllah! 
Na 74‐toj strani Qarni kaže:  
„Ovdje se mora reći:  
Prvo:  ne  postoji  neminovna  uzročna  povezanost  (telazum)  između  upadanja  u 
neka  djela  vanjskog  kufra  i  između  neznanja  značenja  dva  šehadeta  sa  jedne 
strane, niti između  upadanja u to i obaveze tekfira pojedinca zbog toga sa druge 
strane.  
Svaki  musliman  mora  poznavati  značenje  dva  šehadeta  sa  aspekta  njihovog 
ukazivanja na tevhid Allaha i na uopšteno pridržavanje šerijata. Ali i pored toga se 
može desiti da on ne zna neke oblike širka ili da iz neznanja ili te'vila radi nešto što 
ruši iltizām šerijata, bez imanja namjere za onim čime nastaje kufr u suštini. 
Zbog  toga  je  ehlus‐sunneh  napravio  razliku  između  uopštenog  tekfira  i  tekfira 
pojedinca  i  uvjetovali  su  uspostavu  argumenta  nad  pojedincem  prije  njegovog 
tekfira  i  provjeru  njegove  namjere  u  slučaju  mogućnosti  da  njegovim  vanjskim 
                                                            
163
 Valjda vjeruju da to nikada ne može biti manje poznato a to je neispravno jer je itekako moguće da u nekom 
vremenu i mjestu ne postoje vjerski tekstovi koji zabranjuju ’ibadet kipovima. Allahulmuste’an! 
 
152  ODBRANA OSNOVE DINA I ŠEJHUL‐ISLAMA OD TVRDNJI NOSIOCA NEZNANJA 

djelom  nije  namjeravao  ono  čime  nastaje  kufr.  Moguće  je  da  se  raziđu  da  li  je 
argument  nad  pojedincem  uspostavljen  ili  ne,  ali  se  ne  razilaze  u  pogledu 
uspostavljanja  argumenta  i  nisu  se  zadovoljili  pukim  poznavanjem  značenja  dva 
šehadeta,  koje  je  uvjet  za  njihovo  ostvarenje  u  pogledu  znanja  o  rušiteljima164 
(nevaqid) kao što puko upadanje u oblike kufra nisu učinili dovoljnim u ukazivanju 
na nepoznavanje dva šehadeta.“ 
  Ovdje  autor  vodi  raspravu  o  pravnom  islamu  i  njegovim  znakovima,  a  nas 
interesuju  njegove  riječi  „neka  djela  vanjskog  kufra“,  i  „oblici  širka“,  jer  njima 
misli,  kao  što  sam  napomenuo,  na  djela  poput  sedžde  koja  može  biti  pozdrav  ili 
'ibadet i sva druga djela u kojima je to moguće. Sa vanjskim djelima kufra misli na 
mukeffirate u kojima može biti opravdanja neznanjem poput ohalaljivanja pijenja 
vina iz neznanja i slično. Ovdje ako se ne zna terminologija ovog čovjeka i sličnih 
njemu može se desiti da neko pomisli da on u teoriji ne tekfiri mušrike kao što se 
desilo Halidiju u pogledu „oblika širka“, iako je pojam „djelo kufra“ jasan.  
  Riječi Ibn Tejmijje, rahimehullah, koje šejh 'Abdurrahman spominje na kraju 
komentara risale „Osnova dini islama...“: 
„...ali  zbog  preovladavanja  neznanja  i  manjkavosti  znanja  o  tragovima  poslanice 
među mnogim od potonjih nije ih moguće tekfiriti time sve dok im se ne objasni 
ono čime je došao Poslanik, ., od stvari u kojima postupa suprotno...“ 
  Ove  riječi  Halidi,  'Ali  Hudajr  i  Ebu  Merjem  i  mi  smo  do  sada  tumačili  kao 
negaciju tekfira kazne a potvrđivanje imena širka ili kufra širka, međutim Qarni ih 
tumači kao da Ibn Tejmijje govori o ljudima koji su radili „oblike i kalupe“ širka a 
ne suštinski širk. Najpreče je da je Qarni pogriješio u tumačenju riječi Ibn Tejmijje, 
jer je 'Ali El‐Hudajr u „Džuz'u o aslud‐dinu“ spomenuo opise kojim je šejhul‐islam 
okarakterisao tadašnje mušrike.  
  Tu  se  radilo  o  jasnim  opisima  velikog  širka  poput  dozvoljavanja  da  se  od 
Poslanika,  ., traži pomoć u svemu u čemu se traži od Allaha, ali mi iako kažemo 
da je Qarni pogriješio u tumačenju riječi šejhul‐islama Ibn Tejmijje ističemo da nije 
pogriješio  u  temelju  jer  čovjek  ne  opravdava  mušrike  neznanjem  i  njegovim 
pratiljama.  Uz  činjenicu  da  nemam  lijepo  mišljenje  o  Qarniju  i  njegovom  starom 
mentoru, Dr. Seferu El‐Havaliju, koji mu je nadzirao ovaj magistarski rad.  
Kaže Qarni: 

                                                            
 Poništivačima i negatorima islama.  
164
  EBU MUHAMMED 153 

„U  to  spada  i  ono  što  je  spomenuo  šejhul‐islam  Ibn  Tejmijje,  rahimehullah,  o 
nekim stanjima širka u njegovom vremenu, ali im nije presudio kufrom samo na 
osnovu njihovog upadanja u to... (pa kaže) 
...Imam Ibn Tejmijje ne želi ovdje reći da je je onaj koji čini 'ibadet nekom drugom 
mimo Allaha apsolutno opravdan, već želi reći da nije obaveza tekfiriti onoga koji 
je upao u nešto od oblika širka dok se nad njim ne uspostavi poslanički argument, 
zbog  mogućnosti  da  je  džahil,  i  da  do  njega  nije  došao  argument,  ili  da  je 
mute'evvil koji ima šubhu zbog koje je opravdan. Dakle, njegov govor ovdje se tiče 
propisa u vanjštini.  
Što  se  tiče  onoga  koji  se  približava165  drugom  mimo  Allaha  i  'ibadeti  drugom 
mimo Allaha takav je kafir nutrinom (bātinen) i vanjštinom (zāhiren), uspostavio 
se argument nad njim ili ne.166 Ali to se ne zna samo na osnovu vanjskog djela pa 
se zbog toga za tekfir uvjetuje uspostava argumenta.“ 
  Halidi kada je ovo vidio je riječi autora protumačio kao proturječnost. Kako 
to da na jednom mjestu kaže da onaj koji čini 'ibadet nekom drugom mimo Allaha 
ili  je  upao  u  neke  oblike  širka  može  biti  opravdan  i  da  njegovo  djelo  ne  ukazuje 
kategorički na suštinski širk, a odmah nakon toga stoji da je onaj koji se približava 
ili 'ibadeti nekom drugom mimo Allaha kafir, nutrinom i vanjštinom, bez obzira na 
uspostavu argumenta.  
  Qarni i ljudi poput njega pojam 'ibadet167 i ja'budu168 koriste kako u značenju 
kalupa  i  oblika  'ibadeta,  tako  i  u  suštinskom  značenju  pojma  'ibadet  i  to  isto 
preslikavaju na širk pa kažu oblici širka ili možda veliki širk i jušriku169 kao ja'budu. 
Koje  značenje  su  u  dotičnom  kontekstu  htjeli,  moramo  zaključiti  iz  indicija 
njihovog  govora  a  to  nije  teško  ako  znaš  da  u  mes'eli  tekfira  mušrika  imaju 
ispravan temelj i poznaješ njihov običaj u upotrebi tih termina.  
  Međutim,  ja  ne  znam  ni  jedan  šerijatski  tekst  u  kojem  se  pojam  ja'budu  tj. 
obožava nekog drugog mimo Allaha neograničeno koristi u značenju kalupa a ne 
suštinskog 'ibadeta i isto važi za pojam jušrikun tj. pridružuju nekog drugog Allahu. 

                                                            
165
 Ovdje je spomenuo opis približavanja, tj. „teqarruba“. 
166
  U  ovim  riječima  je  jedan  od  dokaza  da  Qarni  tekfiri  mušrike  i  da  ne  vjeruje  da  čovjek  ako  ’ibadeti  nekom 
drugom mimo Allaha prije uspostave argumenta nad njim može biti musliman ‐ muvehhid. Dakle, nakon ovoga je 
navažnije da se precizno odredi značenje velikog širka u ’ibadetu i da se nauče pravila tekfira pojedinca i onoga 
koji ga ne tekfiri. 
167
 Robovanje i obožavanje. 
168
 Prezent glagola obožavati, robovati. 
169
 Prezent glagola ešreke (od riječi širk) u trećem licu jednine što znači pridruživati. 
 
154  ODBRANA OSNOVE DINA I ŠEJHUL‐ISLAMA OD TVRDNJI NOSIOCA NEZNANJA 

Dakle, ovo je njihova privatna terminologija koju su uveli zbog meni nepoznatog 
razloga!170 
  Ako se pojam „jušriku“ koristi u pitanju malog širka onda je taj tekst uvijek 
popraćen indicijama koje ukazuju na to da se ne radi o velikom širku. Ali da bude 
ostavljen  bez  indicija?!  Nemoguće!  Za  nas  je  najvažnije  da  ukažemo  na  to  da 
postoje ljudi koji imaju navedenu terminologiju.  
Još jednom na stranici 228 kaže: 
„Da  li  s  obzirom  da  se  samim  priznanjem171  ostvaruje  argument  u  aslud‐dinu  u 
smislu  da  onaj  koji  upadne  u  širk  i  'ibadeti  drugom  mimo  Allaha  ili  se  ne 
pridržava  šerijata  uopšteno  nema  opravdanja  u  neznanju  i  te'vilu,  to  znači  da 
svako ko upadne u neko djelo od djela vanjskog širka, ili presudi (uzme za sudiju) 
laičkim  zakonom,  neminovno  mora  biti  kafirom  zbog  samog  svog  vanjštinskog 
djela?“ 
  Obratite  pažnju!  Na  početku  pasusa  koristi  pojam  „'ibadeti“  i  „širk“  u 
suštinskom smislu a na kraju korist pojam „djelo od djela vanjskog širka“ u smislu 
kalupa poput sedžde Mu'aza Poslaniku, ., kojom je želio pozdrav a ne 'ibadet.  
  Zatim, u pogledu laičkog zakona spominje stvar koja mnogim ljudima može 
biti  razlogom  propasti  kod  Allaha  ako  ne  razumiju  terminologiju  autora  i  njemu 
sličnih,  a  ja  se  bojim  da  je  Nusret  iz  ove  knjige  „naučio“  poređenje  sedžde 
pozdrava  sa  tehakumom  tagutu  i  suđenjem  šejtanskim  zakonima  jer  ovu  knjigu 
posjeduje odavno i često je pokušavao dokazati našu grešku tim poređenjem.  
  Prije nego što objasnim u čemu je poenta, želim da nastavim sa citatom sve 
dok ponovo ne dođemo do spomena laičkog zakona jer sam i ja sam na početku 
razmatranja autorovih riječi zastao i učinilo mi se da autor proturječi sam sebi ali 
sam na kraju shvatio šta je njima želio, a to nije ono što je možda shvatio Nusret, 
Allah mu popravio stanje!  
Kaže Qarni: 
„Neophodno je da napravimo razliku između propisa kufra u suštinskom smislu i 
onoga  što  se  veže  za  srce  i  presude  nad  pojedincem  sa  kufrom  u  vanjštini  zbog 
toga što nije neminovno da se sa svakim djelom od djela širka u vanjštini željelo 
ono čime se ostvaruje 'ibadet drugom mimo Allaha, jer je moguće da ga uradi ne 

                                                            
170
  Kao  da  su  htjeli  da  postave  temelj  za  opravdanje  Ibn  ’Usejmina  i  sličnih  njemu  čije  riječi  ukazuju  na 
netekfirenje mušrika prije uspostave argumenta! 
171
 Na ar. „iqrar“, kojim se misli na izgovoranje šehedeta tevhida. 
  EBU MUHAMMED 155 

u smislu približavanja nekom drugom mimo Uzvišenog Allaha. Otuda,neophodno 
je da se provjeri njegovo stanje prije presude kufrom nad njim da bi se uklonila ta 
mogućnost,  osim  ako  njegovo  djelo  apsolutno  ne  podnosi  drugo  značenje  osim 
značenja  'ibadeta  i  približavanja  (teqarrub)  drugom  mimo  Allaha.  Tada  se  nad 
njim presuđuje kufrom zbog nepostojanja mogućnosti da je imao drugu namjeru. 
Isto tako je i sa onim koji uzme za sudiju172 (sudi) laičke zakone, jer moguće je da 
to ne radi zbog neznanja o osnovi pridržavanja šerijata, i da tim djelom ne prkosi, 
već  možda  misli  da  to  njegovo  djelo  ne  ruši  suštinu  njegovog  pridržavanja 
šerijata.  Pa  njegovo  neznanje  biva  sa  strane  nepostojanja  znanja  o 
suprotstavljanju  njegovog  djela  osnovi  pridržavanja  šerijata  ne  sa  strane 
neznanja o suštini pridržavanja (iltizām).173 Te je neophodno da se provjeri (stanje) 
prije tekfira i da se uspostavi argument i ukloni šubha.“174 
  Kada sam pročitao ovaj govor, odmah sam shvatio koliko može biti opasan za 
mnoge  ljude  i  bilo  mi  je  čudno  zašto  autor,  nakon  cijele  knjige  i  konstatacije  da 
tehakum  ulazi  u  aslud‐din,  na  kraju  spominje  rečenicu  poput  ove  iz  koje  se 
razumije da se suđenje šejtanskim, tj. laičkim zakonom, odnosno uzimanje njega 
za  sudiju  (hakema)  može  sastati  sa  aslu  dinil  islamom,  uz  opasku  da  on  izričito 
napominje  da  se  radi  o  opisu  koji  ruši  osnovu  pridržavanja  šerijata.  Znači, 
opasnost  leži  u  tome  što  se  iz  njegovih  riječi  može  shvatiti  uvjerenje  da  se 
uzimanje „laičkog zakona“ za sudiju može sastati sa aslu dinil islamom a to je laž 
na Allaha i Njegovog Poslanika. 
  Na više mjesta u knjizi, autor konstatuje da je iltizām, tj. pridržavanje samo 
šerijata  Allaha  hukmom  i  tehakumom,  nutrinom  i  vanjštinom,  uvjet  ispravnosti 
aslud‐dina. Vidjeli smo ga gdje kaže da je onaj koji ne zna da se mora pridržavati 
samo  šerijata  kafir  u  osnovi.  Takođe  kaže  da  je  kafir  onaj  koji  namjerno  presudi 
tagutskim zakonom, odnosno negira islam zbog tahkima šejtanskog zakona zbog 
toga  što  se  taj  opis  nikada  ne  može  sastati  sa  tevhidom  Allaha  u  hukmu  i 
tehakumu  jer  je  njime  učinio  sudijom  (hakemom)  nekog  drugog  mimo  Allaha    i 
sada odjednom ovo! 
  Razmišljao  sam  o  tome  da  tokom  cijele  knjige  nije  pravio  razliku  između 
nepostojanja  opravdanja  neznanjem  u  usmjeravanju  suštinskog  'ibadeta  nekom 
drugom  mimo  Allaha  i  takhima  tagutskog  zakona,  a  ovdje  to  naizgled  radi,  
                                                            
172
 Tahkim. 
173
  Zna  da  šehadet  kojeg  izgovara  nalaže  obaveznost  pridržavanja  šerijata  u  uopštenom  smislu  ali  ne  zna  da 
„njegovo suđenje laičkim zakonom“ ruši osnovu tog pridržavanja! 
174
 Upozoravam čitaoca da je Qarni u svojoj knjizi napravio niz greški u pitanju mes’ele uspostave argumenta u 
opšte  poznatim  pitanjima  uslovljavajući  uvjete  koji  su  potrebni  za  uspostavu  argumenta  u  manje  poznatim 
pitanjima (mesa’il khafijjeh).  
 
156  ODBRANA OSNOVE DINA I ŠEJHUL‐ISLAMA OD TVRDNJI NOSIOCA NEZNANJA 

negirajući  islam  zbog  usmjeravanja  'ibadeta  nekom  drugom  mimo  Allaha 


ostavljajući  ga  uz  opis  suđenja  laičkim  zakonima,  rekavši  između  ostalog  da  je 
moguće da osoba koja to radi ne zna da time ruši osnovu držanja samo šerijata iz 
čega se nameće shvatanje da je neznanje osobe o tome da se njen postupak ne 
može  sastati  sa  aslu  dinil  islamom  opis  koji  sprečava  negaciju  njenog  islama. 
Usljed  toga  se  upitah  zašto  to  isto  ne  kaže  za  osobu  koja  usmjerava  suštinski 
'ibadet nekom drugom mimo Allaha i približava mu se jer između ove dvije vrste 
nema razlike!?  
  Na početku sam pomislio da je pogriješio u suštini i da njegovu grešku mogu 
dokazati  njegovim  riječima  lično.  Na  koji  način?  Putem  dokazivanja  da  se 
vjerovanjem u obaveznost pridržavanja samo šerijata, hukmom i tehakumom, što 
je kod autora uvjet ispravnosti aslud‐dina, ostvario argument u pogledu zabrane 
svakog opisa koji ga ruši poput pridržavanja (iltizām) tagutskog zakona ili uzimanja 
istog za sudiju makar u jednom pitanju.  
  Menhedž autora je da se izgovaranjem šehadeta, tj. potvrdom ili priznanjem 
(iqrar) nad čovjekom ostvaruje argument u pogledu Allahove jednoće (tevhida) i 
pridržavanja samo šerijata Allaha, hukmom i tehakumom i slično. Odgovoriću mu 
kao  što  je  Ebu  Batin  odgovorio  onome  koji  je  za  uspostavljenost  argumenta  u 
pogledu  zabrane  širka  pored  postojanja  naredbe  činjenja  'ibadeta  samo  Allahu 
uslovio poseban dolazak zabrane činjenja velikog širka uz činjenicu da se pametni 
ne razilaze da nije od uvjeta tekfira da osoba koja je upala u prestup zna propise 
koji se na njen prestup nadovezuju.  
  Dokaz za posljednje je da je Allah u suri Et‐Tevba protekfirio ljude koji su se 
„samo  igrali  i  zabavljali“,  tj.  koji  su  se  za  vrijeme  pohoda  na  Tebuk  rugali 
učenjacima i hafizima ashaba Allahovog Poslanika,  ., ne želeći da time postanu 
nevjernici i ne znajući da se na njihovo „samo igranje i zabavu“ nadovezuje propis 
tekfira. 
  Allah mi je dao riješenje i neka Mu je neizmjerna hvala. Naime, shvatio sam 
da  autor  pojmom  „laički  zakon“  misli  na  suprotan  propis  kojeg  neki  kadija 
musliman  iz  neznanja  pripiše  Allahovoj  vjeri,  kao  što  je  ashab  Qudameh  ibn 
Maz'un,  /,  pripisao  islamu  dozvoljenost  pijenja  vina  dobrim  vjernicima,  kojeg 
ashabi  nisu  protekfirili,  ali  su  od  njega  tražili  da  se  pokaje  ili  će  ga  protekfiriti  i 
ubiti  kao  murtedda,  pa  se  on  pokajao,  a  Omer  je  naredio  da  se  izbičuje  zbog 
pijenja  vina.  Dakle,  Qarni  ovaj  suprotni  zakon  Allahovom  naziva  „laičkim 
zakonom“ i njega poredi sa nekim oblicima širka uz činjenicu da njihovi počinioci 
ponekad  mogu  biti  opravdani.  Onaj  koji  je  upao  u  oblike  širka,  uz  nepostojanje 
namjere  da  tim  djelom  želi  ono  čime  se  ostvaruje  značenje  suštinskog  'ibadeta 
  EBU MUHAMMED 157 

nekom  drugom  mimo  Allaha,  a  posljednji  neznanjem  da  je  to  djelo  suprotno 
šerijatu i prije svega nepostojanjem namjere uzimanja tagutskog propisa za zakon 
i sudiju. 
  Vrati se riječima Qarnija i vidjećeš da ne izlaze iz ovoga! Pa s obzirom da je 
stvar  onakva  kakva  jeste,  kažemo  da  se  mi  s  Qarnijem  u  tome  u  potpunosti 
slažemo  i  da  smo  mi  to  davnih  dana  jasno  i  glasno  objašnjavali  na  našim 
predavanjima.  Ne  slažem  se  sa  njegovim  terminom,  zato  što  taj  termin  sugerira 
neželjena značenja koja ljude izvode iz vjere, ako ih pogrešno shvate, kao što se 
moguće desilo Nusretu, Allah mu popravio stanje i pomogao mu da izađe na put 
istine! 
  Primjer  kojim  bi  približio  značenje  u  kojem  El‐Qarni  upotrebljava  pojam 
„tahkim  laičkog  zakona“  bi  mogao  biti  da  dvojica  muslimana  posvjedoče  kod 
kadije da je 'Amr pio vino i kadija prihvati to svjedočenje i konstatuje da je 'Amr 
pio  vino,  a  zatim  želeći  da  ispita  stanje  'Amra  u  vjeri,  sazna  da  je  'Amr  dobar 
vjernik  i  od  onih  koji  vjeruju  i  rade  dobra  djela  a  zatim  se  boje  Allaha  i  vjeruju  i 
rade  ihsan,  kao  što  se  spominje  u  ajetu  sure  El‐Ma'ideh,  kojeg  je  Qudameh 
pogrešno protumačio, pa nakon toga kadija kaže: „Sud je konstatovao da je 'Amr 
pio vino. S obzirom da je on od vjernika o kojima Allah kaže to i to, sud presuđuje 
da 'Amr nije počinio grijeh“ te svojim djelom, tj. presudom na stanje 'Amra kojeg 
je spomenuo i konstatovao spusti propis (hukm) „nemanja grijeha“ iz kojeg se vidi 
da  je  kod  tog  kadije  pijenje  vina  pod  tim  uvjetima  dozvoljeno.  Ovo  Qarni  zove 
presudom  laičkim  zakonom  zbog  toga  što  ga  nije  propisao  Allah  već  ga  je 
„postavio  čovjek“,  a  mi  je  ne  nazivamo  tim  imenom,  ne  dao  Allah,  iako  je  ova 
presuda tagut, jer iz toga može proizići shvatanje da je onaj koji namjerno uzme 
tagutski sud za sudiju musliman.  
  Zato smo na lancu predavanja o tehakumu objasnili da sudija može upasti u 
djelo velikog kufra, a da ne bude kafir i da može presuditi tagutom, a da ne bude 
kafir.  Ali  eto,  opet  nema  puno  razlike  između  naše  upotrebe  pojma  „tagut“  u 
spomenutom kontekstu i  autorove upotrebe termina „laički zakoni“ s tim što se 
čitaocu  kod  prvog  puta,  ako  ne  shvati  srž  govora,  automatski  može  nametnuti 
značenje namjernog uzimanja tagutskog laičkog zakona za sudiju.  
  Ako  bi  kadija  rekao:  „Sud  presuđuje  francuskim  zakonom“  ili  engleskim,  ili 
zakonom Ka'ba sina Ešrefa175 ili zakonom vračara iz „plemena Džuhejne“, takav je 

                                                            
175
 Jedan od jevrejskih taguta za vrijeme Allahovog Poslanika, ’alejhisselam, koji ga je vrijeđao i time srušio svoj 
ugovor s njim i muslimanima usljed čega su ga muslimani pod vođstvom Muhammeda sina Mesleme, radijAllahu 
’anhu, ciljano i preciznim zahvatom eliminirali. 
 
158  ODBRANA OSNOVE DINA I ŠEJHUL‐ISLAMA OD TVRDNJI NOSIOCA NEZNANJA 

kafir na licu mjesta po idžma'u muslimana, jer je s time povjerovao176 u taguta i 
njegov zakon i podigao ga na stepen sudije mimo ili uz Allaha, koji mu ne dolikuje i 
koji pripada samo Allahu.  
  Time je u pogledu njega prešao granicu svejedno što možda ne zna da se taj 
zakon  taguta  u  vanjskom  opisu  suprotstavlja  šerijatskom  propisu  ili  što  misli  da 
može  uzeti  tagutski  zakon  za  sudiju  ako  je  njegov  propis  u  vanjštini  identičan 
šerijatskom. Štaviše, kafir je i onaj koji prvom ne negira islam, jer nije izvršio kufr u 
taguta  koji  u  sebi  sadrži  tekfir  mušrika.  I  neka  je  hvala  Allahu  i  na  početku  i  na 
kraju!  
  Međutim,  autor  takođe  ima  čudan  govor  u  pitanju  tehakuma  zakonima 
laičkih sudnica u stanju nužde (darure) i Halidi, kada ga je u toj mes'eli kritikovao, 
nije  pogriješio.  Ja  sam  koliko  god  je  to  bilo  moguće  pokušao  da  izvučem  El‐
Qarnija,  i  u  toj  mes'eli  ću  mu,  u  slučaju  da  je  želio  ružno  značenje,  odgovoriti 
njegovim govorom lično, jer bi on u tom slučaju sam sebi proturječio. Da nas Allah 
sačuva  urzoka  Svoje  srdžbe.  Njegov  govor  na  tu  temu  ću  spomenuti  na 
odgovarajućem  mjestu.  Allahulmuste’an!  Molim  Allaha  da  sačuva  islam  i 
muslimane od svih iskušenja u vjeri! 
  Već sam skrenuo pažnju na to da El‐Qarni slično postupa i sa govorom šejhul‐
islama  Muhammeda  b.  'Abdulvehhaba,  rahimehullah,  u  pogledu  onoga  koji 
'ibadeti turbetu El‐Kivvaz, te riječi šejha „'ibadeti“ tumači u značenju kalupa a ne 
suštinskog 'ibadeta. 'Ali El‐Hudajr, Halidi, Ebu Merjem i mi to tumačimo u smislu 
negacije  tekfira  kazne  a  potvrđivanja  imena  širka  i  suštinskog  'ibadeta  turbetu, 
kao što vam je poznato. 
  Kaže El‐Qarni, prenoseći riječi šejha Sulejmana ibn Sehmana, koji objašnjava 
menhedž  šejha  Muhammeda  u  pogledu  tekfira  i  uvjetovanja  uspostave 
argumenta:  
„Znaj da učenjaci islama i njihova braća među tragaocima za znanjem, koji su na 
njihovom putu, idu menhedžom šejhul‐islama Muhammeda b. 'Abdulvehhaba, i da 
su  uzeli  u  obzir  sve  njegove  riječi  o  građanima  stanovnika  Nedžda  i  njihovim 
beduinima, koji su živjeli u njegovom vremenu.  
Pa su uzeli u obzir njegove riječi na “šestom mjestu“ kojeg je prepričao iz biografije 
(sire)  spuštajući  ga  na  beduine  stanovnika  Nedžda,  s  obzirom  da  se  pri  njima 
uspostavio opis koji za sobom povlači tekfir, nakon što su pozivani tevhidu Allaha i 
nakon  uspostave  argumenta  nad  njima  i  upozorenja.  Uzeli  su  i  njegove  riječi  u 
                                                            
 Vanjskim riječima i djelom. 
176
  EBU MUHAMMED 159 

pismu kojeg je napisao Šerifu kada ga je pitao o stvarima zbog kojih tekfiri ljude i 
zbog kojih se bori protiv njih. Isto tako ono što je spomenuo u pismu Suvejdiju i da 
tekfiri  ljude  sveobuhvatno  ('umumen),  a  isto  tako  i  ono  što  spominju  njegova 
djeca u tim mes'elama, a mi ćemo navesti ono što su spomenuli. 
„Rekao  je  šejhul‐islam  Muhammed  b.  'Abdulvehhab  u  svom  pismu  Šerifu  nakon 
što  je  spomenuo  zbog  čega  tekfiri  ljude  i  bori  se  protiv  njih  od  stvari  koje  su 
poznate kao njegovi stavovi: 
 „Što se  tiče laži i potvore, poput  njihovih riječi da mi tekfirimo sveobuhvatno ili 
da onoga koji je u stanju da u svojoj zemlji ispolji svoj din obavezujemo na hidžru k 
nama, ili da mi tekfirimo onoga koji ne tekfiri177 i ne bori se, i drugo slično i gore 
od  tog;  sve  je  to  laž  i  potvora  i  stvar  kojom  odvraćaju  ljude  od  Allahovog  dina  i 
Njegovog Poslanika.  
Pa  ako  ne  tekfirimo  onoga  koji  'ibadeti  kipu  koji  je  na  kaburu  Ahmeda  El‐
Bedevija zbog njihovog neznanja i nepostojanja nekog ko bi im skrenuo pažnju, pa 
kako da tekfirimo onoga koji nije učinio širk u Allaha ako ne učini hidžru nama i 
ne tekfiri178 i ne bori se. Slavljen neka si Ti, ovo je ogromna potvora! Naprotiv, mi 
tekfirimo četiri vrste zbog njihovog suprotstavljanja Allahu i Njegovom Poslaniku.“ 
To je suprotno onome na čemu su te neznalice koji tekfire ljude sveobuhvatno179 i 
tekfire onoga koji nije učinio hidžru kao što je poznato od njih...“. 
  Mi  ovaj  tekst  šejha  Muhammeda  i  šejha  Sulejmana  razumijemo  u 
potpunosti, ali je problem kada dođu neznalice i ljudi bolesnih srca, koji ne znaju 
vjeru  islam,  njene  temelje  i  temelje  učenjaka,  a  zatim  svoje  stavove  počnu 
„argumentirati“  sličnim  citatima.  Ima  li  šta  opasnije za  nearape,  koji  se  pripisuju 
islamu,  od  glupaka  koji  je  nekako  naučio  samo  malo  arapskog  jezika  a  zatim  se 
dočepao  knjiga  i  počeo  soliti  pamet  ljudima,  pretvarajući  se  time  u  šejtanovog 
glasnogovornika a da toga ni svjestan nije. 
Tumačeći riječi „...'ibadeti kipu“ El‐Qarni u fusnoti kaže: 
„Šejh  ovdje  ne  želi  reći  da  je  onaj  koji  'ibadeti  drugom  mimo  Allaha180  opravdan 
neznanjem. Predmet ovog govora ovdje je ono što se tiče vanjštinskih propisa. Pa 

                                                            
177
 Ova rečenica je „dokaz“ mnogim neznalicama da „tekfir mušrika“ nije od aslu dinil islama. Njeno tumačenje je 
jedan od ciljeva ove knjige. 
178
 Ne tekfiri mušrike. 
179
  Kažu  da  se  nad  svakim  pojedincem  ostvario  argument  i  da  je  kod  Allaha  kafir  kufrom  kazne  jer  šejh  ovdje 
govori o tekfiru kufrom kazne. Isto tako nije ispravno da musliman vjeruje da je svaki pojedinac u darul‐kufru u 
suštini mušrik nad kojim nije uspostavljen argument, zbog toga što je moguće da u darul‐kufru žive muslimani 
koji kriju svoj din a nisu ispoljili jasan kufr i širk.  
 
160  ODBRANA OSNOVE DINA I ŠEJHUL‐ISLAMA OD TVRDNJI NOSIOCA NEZNANJA 

kada  bi  se  kategorički  znalo  da  oni  imaju  namjeru  činjenja  'ibadeta  i 
približavanja  (teqarrub)  Ahmedu  El‐Bedeviju  ili  drugom,  ne  bi  bili  opravdani 
neznanjem.“ 
  Pripisuje  šejhul‐islamu  Muhammedu  da  riječ  „'ibadeti“  kojom  je  opisao 
vanjštinu tih ljudi koristi u ovom citatu u značenju kalupa i oblika a ne u značenju 
suštinskog  'ibadeta  iz  kojeg  neminovno  proizilazi  postojanje  nevjerstva  u 
vjerovanju  ili  djelima  srca.  Iako  ovo  smatramo  greškom  u  koju  je  El‐Qarni  upao, 
ističemo da je bitno da nam se ne suprotstavlja u temelju.  
  Ovo  važi  za  svaku  osobu  koja  pogrešno  protumači  govor  učenjaka  na  način 
koji  ne  ruši  temelj  vjere  i  koji  za  sobom  povlači  optuživanje  učenjaka  ili  običnih 
muslimana da ne znaju da onaj koji usmjerava suštinski vanjski181 'ibadet nekom 
drugom  mimo  Allaha  nije  musliman.  Posljedice  pogrešnog  shvatanja  govora 
učenjaka  u  ovoj  mes'eli  smo  lično  okusili  na  svojoj  koži  u  slučaju  potpisnika 
proglasa koji su daleko od tevhida kao nebo od zemlje, a koje su Nusret i Bilibani, 
nakon  sve  naše  borbe  i  svoje  ćutnje,  uzeli  za  „selefijsku  braću“  a  nas  svrstaše  u 
džehennemsku paščad i haridžije koji „govore bez dokaza“.  
  Tako zalim postade mazlum a mazlum postade zalim. Borci za din postadoše 
izdajnici  vjere  a  stari  dokazani  munafici  i  prodane  duše,  robovi  dinara  i  dirhema 
postadoše mudžahidi i mučenici. Teško li se vama od Allaha! Zaista ste prešli sve 
granice. Varljive li su ovo godine! 
  Obim  ove  knjige  ne  dozvoljava  da  detaljno  objašnjavamo  govor  šejha 
Sulejmana  b.  Sehmana  i  šejha  Muhammeda,  ali  ćemo  se  na  njega  površno 
osvrnuti, inšaAllah.  U sklopu ove knjige doći  će poglavlje u kojem ćemo obraditi 
menhedž šejhul‐islama Ibn Tejmijje i šejha Muhammeda i njegovih sljedbenika od 
djece, unuka i drugih, u mes'eli pravljenja razlike između imena širka ili kufra širka 
prije uspostave argumenta i imena kufra nakon uspostave argumenta, gdje ćemo 
ponoviti  ono  što  smo  davno  objasnili,  a  to  je  da  se  tekfir  sa  aspekta  uspostave 
argumenta i da li biva prije ili poslije njega djeli na dvije vrste; tekfir prije i tekfir 
poslije argumenta. Svejedno radilo se o srčanom ili vanjskom suštinskom širku.  
  Vjerujte mi, moja braćo i poštovane sestre u islamu i ostali čitaoci, da mi se 
od ovoga momenta otvaraju vrata shvatanja osnove jedne druge šubhe Nusreta i 
                                                                                                                                                       
180
  Pogledaj  kako  El‐Qarni  koristi  pojam  „’ibadeti  drugom  mimo  Allaha“  u  značenju  mimo  značenja  suštinskog 
velikog  širka  i  suštinskog  obožavanja  drugog  mimo  Allaha.  Mi  pojam  „’ibadeti  nekom  drugom  mimo  Allaha“ 
koristimo  u  značenju  suštinskog  velikog  širka  i  ’ibadeta  drugom  mimo  Allaha  i  nije  nam  poznat  nijedan  vjerski 
tekst u kojem se pojavljuje El‐Qarnijeva upotreba. A Allah najbolje zna! Allahulmuste’an! 
181
  Ona  stvar  koja  vanjsko  djelo  čini  suštinskim  ’ibadetom  je  namjera  a  ne  uvjerenje,  a  vanjsko  djelo  često  ne 
ukazuje kategorički na namjeru. Allahulmuste’an!  
  EBU MUHAMMED 161 

Bilibanija,  na  koju  sam  odgovorio  u  raznim  predavanjima,  koja  se  ogleda  u 
njihovoj  tvrdnji  da  njima  nije  obaveza  da  tekfire  počinioca  velikog  širka  prije 
uspostave argumenta zbog toga što ne prave razliku između kufra i širka „kao mi“ 
već, kao jedan dio učenjaka ehlus‐sunneta, smatraju da su oni sinonimi.182  
  Na  ovu  njihovu  šubhu  ću,  inšaAllah,  odgovoriti  kada  dođe  vrijeme  za  nju. 
Mutevatir su predaje i dokazi da Bilibani govori da ne mora tekfiriti mutehakima 
tagutu  zbog  toga  što  su  učenjaci  rekli  da  je  to  veliki  kufr  a  nije  veliki  širk  a  u 
jednom  interenetskom  razgovoru  s  jednim  od  naše  braće,  iz  istog  razloga  ne 
tekfiri tagute pokreta Hamas. Allahulmuste’an!  
  Paralelno tome vrlo je moguće da su naišli na nekog koji koristi El‐Qarnijevu 
terminologiju  i  vidjeli  da  ne  negira  islam  onome  „koji  'ibadeti  drugom  mimo 
Allaha“ uz konstataciju da je upao u vanjsko djelo kufra, i zaključili da to ima veze 
sa razilaženjem učenjaka u pitanju jesu li kufr i širk sinonimi ili ne uz vjerovanje da 
onaj dio učenjaka koji kaže da su ova dva pojma sinonimi vjeruje da kufr nikako ne 
biva prije uspostave argumenta i da je to njihov mezheb u pogledu velikog širka 
takođe.183  Da  Allah  sačuva!  Ukratko  rečeno  i  s  ciljem  da  se  razjasne  te  stvari 
odmah kako bi mogli nastaviti sa knjigom rahat duše i srca, osnova njihove greške 
u tome se ogleda u činjenici da nisu shvatili riječi Qarnija ili bilo koga drugog koji 
ih spominje. 
  Ne  znaju  njihovu  terminologiju  i  to  da  oni  koriste  riječ  „'ibadeti“  kako  u 
značenju  vanjskih  kalupa  i  oblika  tako  i  u  značenju  suštinskog  'ibadeta,  a  isto 
tako i pojmove oblici širka ili djela širka ili možda čak veliki širk i „jušriku“. Pa su 
ih  zatekli  kako  u  njima  opravdavaju  neznanjem  i  ustežu  se  od  tekfira  ljudi  koji 
upadnu u neki „oblik širka“, iako ti isti ljudi ne opravdavaju neznanjem onoga koji  
suštinski 'ibadeti184 nekom drugom mimo Allaha, pa su to sve onda pomješali sa 
mes'elom koja nema veze s time a tiče se pitanja jesu li kufr i širk jedno te isto ili 
ne, pripisujući ulemi Nedžda a i nama da vjerujemo da se ime širka mora dobiti iz 
„kalupa i oblika“.  
                                                            
182
  Razilaženje  učenjaka  u  pogledu  toga  da  li  su  kufr  i  širk  sinonimi  ili  među  njima  postoji  razlika  je  čisto 
terminološko i na njega se na nadovezuje nijedan jedini propis.  
183
  Na  ovo  ukazuju  stavovi  Bilibanija  i  jednog  njegovog  „ahbaba“  iz  Misra  kojeg  su  lično  preda  mnom  ispoljili 
rekavši da ne prave razliku između kufra i širka. Među učenjacima islama ne postoji niko ko vjeruje da kufr koji se 
ne može sastati sa osnovom imana ne biva osim nakon uspostave argumenta, a kamoli da kaže da je to propis 
širka takođe na osnovi uvjerenja da su kufr i širk sinonimi. Dakle, ovo je još jedna izmišljotina neznalica! 
184
  Vjerujem  da  se  pojmovi  „usmjeravanje  ’ibadeta“  i  „’ibadeti“  smiju  koristiti  samo  u  značenju  suštinskog 
’ibadeta  nekog  drugog  mimo  Allaha,  a  ako  se  desi  da  ga  neko  upotrebljava  u  značenju  činjenja  nekih  oblika  i 
kalupa  pred  nekim  drugim  mimo  Allaha  kao  što  je  Mu’az  uradio  sedždu  Poslaniku  i  kao  što  je  Allah  naredio 
melekima da učine sedždu Ademu vjerujemo da treba ostaviti tu upotrebu i taj pojam koristiti samo u značenju 
kojeg sam spomenuo. Nisam zapazio da je El‐Qarni pojam „usmjeravanje (sarf) ’ibadeta drugom mimo Allaha“ 
koristio izvan značenja suštinskog velikog širka iako si vidio da pojam „’ibadeti“ koristi u značenju kalupa i oblika. 
 
162  ODBRANA OSNOVE DINA I ŠEJHUL‐ISLAMA OD TVRDNJI NOSIOCA NEZNANJA 

  Ulema Nedžda i mi smo čisti od toga, s time što Qarni spominje u knjizi da 
danas valjda postoje neki koji to rade, a Allah najbolje zna. Čak i da takvi postoje, 
Qarnijeva  terminologija  je  diskutabilna  i  onaj  koji  dobro  poznaje  govor  učenjaka 
Nedžda ne može a da ne pomisli da Dr. El‐Qarni ili nije čitao njihove knjige, koliko 
god  to  nekima  zvučalo  čudno,  ili  ih  ne  shvata  ili  namjerno  otvara  ova  vrata  radi 
ciljeva i uz namjere koje su poznate samo Gospodaru džinna i ljudi.185 Ovoliko je 
ovdje dovoljno.  
  Dakle, mnogi ljudi ne poznaju ni menhedž učenjaka Nedžda niti naš, a to im 
se nije desilo osim zbog nepoznavanja osnove suštine islama. Jer, da su poznavali 
suštinu islama nikad ne bi uzeli riječi nekih ljudi poput Qarnija i protumačili ih u 
značenju suštinskog širka a drugom pripisali da je nedvojbeno na neistini, ili da je 
to menhedž jednog djela učenjaka kojeg nisu dužni prihvatiti. 
  Da su poznavali suštinu osnove islama kako treba vruhnac koji im se mogao 
desiti je kada vide riječi Qarnija i drugih ljudi sa sličnom terminologijom koja je za 
njih  trenutno  nepoznata,  da  vjeruju  da  Qarni  opravdava  neznanjem  i  te'vilom 
počinioca suštinskog velikog širka kao što se dogodilo Halidiju. Na kraju krajeva ni 
Halidi  nije  puno  kriv  obzirom  da  je  Qarni  pogriješio  u  tumačenju  značenja  citata 
šejha Muhammeda b. 'Abdulvehhaba, kao što je slučaj sa 'ibadetom kipu na kabru 
Bedevija.  Pored  toga  kažem  da  bih,  kada  bih  poznavao  detalje  situacija  koje  je 
pred  sobom  imao  šejh  Muhammed,  mogao  presuditi  da  li  je  u  ovom  pitanju  u 
pravu Qarni ili Halidi, ’Ali El‐Hudajr, Ebu Merjem i mi.  
  Kao što rekoh, među nama, s obzirom da su nam temelji isti, nije problem da 
drugačije protumačimo određeni slučaj ili citat učenjaka. Problem je da tekfirimo 
jedan drugog a ne poznajemo terminologiju onoga kojeg smo zbog nje protekfirili, 
a to opet na kraju ulazi u idžtihad u tekfiru pojedinca iz ljubomore prema vjeri koji 
se  gradi  na  ispravnim  temeljima  za  kojeg  iskreni  i  kvalifikovan  ima  nagradu  kod 
Allaha iako pogriješi a to se dešavalo čak i među ashabima. 
  Šta onda reći ako neko od nas u nekoj mes'eli greškom protekfiri čovjeka koji 
koristi Kur'anske termine o 'ibadetu drugog mimo Allaha i veliki širk za neko svoje 
„privatno“  značenje,  a  isti  taj  se  do  guše  uvalio  u  ostale  mukeffirate  kao  što  su 
lojalnost  prema  tagutima,  vjerovanje  i  propagiranje  da  su  taguti  muslimani  i 

                                                            
185
 Mnogi ljudi nisu shvatili menhedž šejha Muhammeda i učenjaka da’ve u pravljenju razlike između tekfira prije 
i poslije argumenta pa mu zbog toga ili pripisuju da ima dva mišljenja u mes’eli opravdanja neznanjem u velikom 
širku ili da neke osobe o kojima je rekao da „’ibadete drugom mimo Allaha“ nije protekfirio zato što je njihovo 
djelo  kod  njega  u  datom  trenutku  podnosilo  neko  drugo  značenje  mimo  značenja  suštinskog  ’ibadeta  drugih 
mimo  Allaha,  pripisujući  mu  time  da  pojam  „’ibadeti  drugom  mimo  Allaha“  koristi  za  opise  koji  nisu  suštinski 
veliki širk. 
  EBU MUHAMMED 163 

legitimni  vladari  kojima  se  u  Allahovom  dinu  obaveza  pokoriti,  dozvoljavanje 


tehakuma tagutu mimo stanja prisile i bez šubhe prisile i slično! 
Qarni na idućoj strani kaže: 
„Iz prethodnog govora šejha imama i učenjaka da've je postalo jasno da je njegov 
menhedž  u  tekfiru  pojedinca  menhedž  ehlus‐sunneta  iz  kojeg  ne  proizilazi 
neminovno, s obzirom da ne opravdavamo neznanjem u suštinskom širku, da nad 
svakim  koji  upadne  u  nešto  od  djela  vanjskog  širka  presudimo  da  je  mušrik. 
Naprotiv,  potrebno  je  da  provjerimo  njegovo  stanje  i  da  uspostavimo  argument 
nad njime u  pogledu toga da je ono  što on radi 'ibadet kojeg ne zaslužuje osim 
Allah,186 jer je moguće da on na primjer ne zna da je to 'ibadet.187  
To se ne zna osim posebnim dokazom,188 a ne putem opšteg argumenta fitrom i 
uopštene potvrde. Prema ovome njegov govor u vezi neopravdavanja neznanjem 
se  tumači  u  smislu  suštinskih  propisa  (ahkāmul‐bātin)  i  (u  smislu)  da  je  onaj  koji 
'ibadeti nekom drugom mimo Allaha mušrik jer nije moguće da musliman ne zna 
da 'ibadet ne zaslužuje osim Allah, jedino, i nije moguće da u tome ima šubhu. 
Onaj koji to ne zna ili u tome ima šubhu u osnovi (nikad) nije bio musliman.  
Kao što se njegov govor u pogledu opravdanja neznanjem tumači u smislu onoga 
što se veže za vanjske presude jer se to tiče parcijalnih stvari, gdje je moguće da 
musliman ne zna da su širk,189 pa se neće donijeti presuda da je kafir zbog samog 
upadanja u njih, dok se nad njim ne uspostavi poseban poslanički argument u vezi 
njega.“190 
  Eh moja braćo! Ovaj citat je ogromne važnosti za nas a spoznaja postojanja 
ovakvog  načina  prilaska  stvarima  od  strane  nekih  ljudi  je  bila  stvar  kojom  mi  je 
Allah  dao  ogroman  rahat,  elhamdulillah.  Prvi  put  sam  se  sa  ovim  tumačenjem 
                                                            
186
 Na ar. „la tesihhu illa lillah“. 
187
  Qarni  ne  želi  reći  da  onaj  koji  usmjerava  suštinski  ’ibadet  drugom  mimo  Allaha  ne  znajući  da  je  to  ’ibadet 
opravdan jer kao što smo vidjeli čovjek ne opravdava neznanjem u suštinskom velikom širku što je ’aqida svakog 
muslimana.  Već  želi  reći  da  ona  osoba  koja  čini  „oblik  ili  kalup“  ’ibadeta  pred  nekim  drugim  mimo  Allaha  ne 
želeći  time  „približavanje“  (teqarrub)  ili  značenje  kojim  biva  ’ibadet  poput  željenja  njega  njime  i  posjvećivanja 
’ibadeta njemu, ne znajući da je taj oblik i kalup Uzvišeni propisao ograničivši ga samo na Sebe, u tome nekada 
može biti opravdana. Iz ovoga se zaključuje jedan drugi propis a to je propis osobe koja zna da je Allah određene 
oblike i kalupe učinio vidovima ’ibadeta samo Njega i pored toga nastavlja u njihovim činjenju pred drugim mimo 
Allaha a slučaj takve osobe se često može protumačiti kao izigravanje sa pravom Uzvišenog Allaha koje se ogleda 
u ograničenosti tog oblika i kalupa samo na Njega, dželle ve ’ala. Dakle, s time nema igre! 
188
  Oblici  i  kalupi  ’ibadeta,  kao  i  detaljni  propisi  Uzvišenog,  se  neznaju  osim  poslanicom.  Ali,  značenja  pojma 
’ibadeta, hukma i  tehakuma, slijeđenja i pokornosti u uopštenom  smislu su urođeni u čovjeku i bez njih nema 
tevhida. 
189
  Ovim  riječima  Qarni  misli  na  postupke  poput  „sedžde  pozdrava  Poslaniku“,  ’alejhisselam,  koju  je  uradio 
Mu’az, radijAllahu ’anhu. 
190
 Davabitut‐tekfir, str. 234 
 
164  ODBRANA OSNOVE DINA I ŠEJHUL‐ISLAMA OD TVRDNJI NOSIOCA NEZNANJA 

susreo prošlog ramazana kada sam na jednom od arapskih foruma diskutovao sa 
jednim arapom, čije su pisarije moguće došle do Nusreta i drugih. Ovo kažem jer 
sam čuo da ih neki djele po Beču.  
  Taj  Arap  je  u  sklopu  odgovora  neo‐haridžijama  u  njih  uvrstio  i  „grupu  Ebu 
Merjema  Kuvajćanina“,  kojeg  slijede  „neuki  stranci“.  Ja  sam,  nakon  što  sam  to 
saznao,  došao  na  forum  i  diskusija  je  počela.  Ukratko  rečeno,  nakon  nje  sam 
zaključio  da  se  taj  tip  svo  vrijeme  prema  nama  ophodio  kao  da  mi  tekfirimo 
pojedinca zbog  „činjenja kalupa i oblika“, i da tekfirimo onoga koji njih ne tekfiri 
sve  to  sa  pristrastnom  željom  da  odbrani  razne  svoje  „velikane“  među 
„mudžahedinima“ i drugim.  
  Ja  sam,  iako  sam  mu  predočio  svoje  stavove,  pojasnio  da  ne  tekfirimo 
pojedinca  osim  zbog  jasnog  velikog  širka.  Međutim,  on  je  tokom  cijelog  našeg 
razgovora  iz  riječi  „veliki  širk“  shvatao  značenje  kalupa  i  oblika  na  način  koji  će 
doći nakon nekoliko redova. Iznenadio se kada je čuo da ne tekfirimo onoga koji 
sumnja  u  djelić  Allahove  moći,191  i  mnoge  druge  mes'ele  u  kojima  ne  tekfirimo 
pojedinca počinioca poput “pitanja sedže pozdrava“ a kamoli da tekfirimo onoga 
koji ga ne tekfiri. 
  Bilo  kako  bilo,  mi  smo  se  ispucali,  a  ja  sam  tek  kasnije  shvatio  značenje 
„njegovih termina“, a ne znam da li je on ikad shvatio značenje naših. Vjerovatno 
jeste. Ebu Merjem je nakon toga napisao nekoliko odgovora na njegove šubuhate 
i  neznanja,  kojim  ga  je  Allah  zbog  početne  namjere  da  ne  traži  istinu  već  da  po 
svaku cijenu brani „mudžahide“ znajući da ne tekfire vladu Hamasa, jer je to opšte 
poznato  u  „džihadskim“  krugovima,  iskušao,  kao  što  se  svo  vrijeme  trudio  da 
njihov menhedž u pogledu opravdavanja neznanjem svede na kalupe i oblike širka 
pored toga što na primjer 'Abdulqadir  b. 'Abdul'aziz spominje opravdanje onoga 
koji  učini  sedždu  kipu  i  slično  kao  i  onoga  koji  uopšteno  negira  obračun  i 
proživljenje.  
  Ja  ću,  na  odgovarajućem  mjestu,  spomenuti  teoretski  moguća  opravdanja 
onih  koji  „opravdavaju  neznanjem  u  velikom  širku“  i  pojasniti  pravila  kojima  se 
mora  podrediti  tumačenje  njihovih  riječi,  inšaAllah.  Govorio  je  da  „mudžahidi“ 
kažu da je ono što radi „Hamas“ bez sumnje veliki kufr, ali ih ne tekfire zbog toga 
što  hamasovci  imaju  šubhu  da  su  prisiljeni  i  to  pripisuje  autoru  djela  „Mi  smo 
zalutala  omladina“.  Ovo,  ako  je  istina,  je  menhedž  samo  nekih  od  njih  koji 
                                                            
191
 Ovo se tiče osoba koje vjeruju da su određene stvari „nemoguće“ iako su one u suštini moguće. Pa onaj koji 
vjeruje da su „nemoguće“ kaže da se Allahova moć ne tiče nemogućeg. Poput osoba koje bi zbog vjerovanja da je 
zemlja ploča negirale da je nemoguće da Allah stvori da čovjek krene od jedne tačke i nastavi putovati dok se ne 
vrati na nju, ne znajući da je zemlja okrugla. 
  EBU MUHAMMED 165 

izbjegavaju  tekfir  „Hamasa“  dok  njihovi  prvaci  i  glavešine  imaju  nevjerničko 


uvjerenje  u  mes'eli  opravdanja  neznanjem  u  velikom  širku,  pa  ne  tekfire  čak  ni 
učenjake  rafidija  ako  se  nad  njima  nije  uspostavio  argument  a  kamoli  njihove 
neznalice kao što ćeš vidjeti u govoru Zavahirija koji se oslanja na „svoju verziju“ 
knjige „El‐džam’i fi talebil‐’ilm eš‐šerif“ autora 'Abdulqadira sina 'Abdul'aziza.   
  Nakon toga smo posebno pričali o mes'eli mjesta tekfira mušrika u tevhidu 
kojeg  je  na  početku  definisao  kao  predanost  Allahu  'ibadetom  i  pokornošću  i 
odricanjem od širka i mušrika da bi na kraju naše rasprave, iz razloga koji će ti se 
dodatno  razjasniti  iako  sam  već  postavio  najvažnije  temelje,  u  definiciji  tevhida 
izostavljao dodatak „odricanje od mušrika“. Ali naša braća su ga tada lovili uvijek 
na isti način.  
  Ta rasprava je snimljena, elhamdulillah, i moji odgovori su bili duži i sastoje 
se  od  četiri  dijela,  a  administracija  stranice  tog  foruma  je  zaključala  temu  i 
zabranila joj prilaz tako da više niko ne može ući, nakon što je jedan od braće iz 
Kuvajta,  uz  dogovor  sa  tim  tipom,  pozvao  Allahovo  prokletsvo  na  onoga  koji 
griješi.192  Da  vas  ne  zamaram...  Tokom  knjige  ćete  se  upoznati  sa  mnogo 
interesantnih stvari, inšaAllah. 
 Vratimo se prethodnom citatu Qarnija!  
  Kao  prvo,  vidite  da  on  lično  konstatuje  da  nije  moguće  da  čovjek  bude 
musliman  ako  usmjerava  suštinski  'ibadet  drugom  mimo  Allaha  iz  kojeg 
neminovno proizilazi nevjerstvo srca, bilo to putem približavanja njemu (teqarrub) 
ili  željenjem  onog  značenja  kojim  biva  'ibadet,  ili  ako  ne  zna  da  je  to  samo 
Allahovo  pravo.  Ovo  pravilo  se  tiče  svih  opisa  koji  ulaze  u  pojam  'ibadeta  u 
uopštenom smislu poput značenja pokornosti i slijeđenja u koje neminovno ulazi 
hukm i tehakum.  
  Isto tako ste vidjeli da Qarni kalupe i oblike naziva pojmom „'ibadeti“ ali ne 
u  suštinskom  smislu.  Zbog  toga  sam  vam  rekao  da  učenjaci  pojmom  'ibadet 
između  ostalog  nazivaju  „el‐mute'abbedu  bihi“,  tj.  „ono  čime  nam  je  naređeno 
da  'ibadetimo  Allahu,  približavajući  Mu  se  njime  ulivajući  u  njega  suštinski 
'ibadet“ u šta ulaze razni oblici poput oblika ruku'a (pregibanja), sedžde i slično.   
  Kao što činjenje toga pred nekim drugim mimo Allaha naziva djelom širka u 
kojem otvara vrata opravdavanja neznanjem. Ali na koji način? Kaže ako nije znao 
da je to 'ibadet i da je to pravo samo Uzvišenog Allaha, usljed čega ne zna da je to 

                                                            
192
 Zaista je tog čovjeka pogodio musibet, jer je u kasnijim raspravama sa Ebu Merjemom spomenuo stvari koje 
dokazuju da on više ne zna ni šta je veliki širk. Allah nam je dovoljan i divan je On Zaštitnik! 
 
166  ODBRANA OSNOVE DINA I ŠEJHUL‐ISLAMA OD TVRDNJI NOSIOCA NEZNANJA 

što radi „djelo širk“ jer se ne može znati da li je neka jedinka ili vid 'ibadeta i taj 
parcijalni oblik „propisani 'ibadet“ osim poslanicom.  
  To  je  ono  na  što  smo  skrenuli  pažnju  kada  smo  tumačili  značenje  šehadeta 
rekavši  da  se  jedinke  'ibadeta  kojim  nam  je  naređeno  da  se  približavamo  Allahu 
ulivajući u njih značenje suštinskog 'ibadeta ne znaju osim Objavom i da u osnovi 
nije  dozvoljeno  da  ih  izmišljamo,  te  da  je  zbog  toga  temelj  učenjaka  da  se  u 
pitanjima  'ibadeta  susteže  i  ništa  ne  izmišlja  dok  ne  nađemo  vjerski  dokaz  koji 
ukazuje  da  je  određeni  oblik  'ibadet  a  neki  oblik  'ibadeta  može  biti  mustehabb 
(pohvalno) ili vadžib (obavezno).  
  Zato  Qarni  na  jednom  mjestu  kaže  da  je  usmjeravanje  bilo  kojeg,  dokazom 
propisanog,  oblika  za  'ibadet  samo  Allahu,  bio  on  mustehabb  ili  vadžib,  nekom 
drugom mimo Njega veliki širk. Ova činjenica s druge strane ne smije značiti da se 
suštinski  širk  ne  može  desiti  preko  nekog  oblika  koji  ne  postoji  u  islamskim 
'ibadetima, jer to poriče ono što je opšte poznato u vanjskoj realnosti, kao što ne 
može  značiti  da  ljudi  ne  mogu  obožavati  samo  Allaha  prije  dolaska  poslanice.  A 
riječi  šejhul‐islama  o  tome  da  je  „ime  mušrika“  potvrđeno  prije  poslanice  su 
poznate, kao što je opšte poznato da je moguće da čovjek ostane na urođenom 
instinktu  (fitri)  na  kojem  ga  je  Allah  stvorio,  bivši  nevjernik  u  obožavanje 
stvorenog i obožavajući samo Allaha, što znači da je „fitra“ u stvari tevhid. 
Što  se  tiče  riječi  El‐Qarnija  „...jer  je  moguće  da  on  na  primjer  ne  zna  da  je  to 
'ibadet“ u pasusu: 
Naprotiv,  potrebno  je  da  provjerimo  njegovo  stanje  i  da  uspostavimo  argument 
nad njime u  pogledu toga da je ono  što on radi 'ibadet kojeg ne zaslužuje osim 
Allah,193 jer je moguće da on na primjer ne zna da je to 'ibadet.194“ 
One su za mene djelimično problematične, jer mi svi znamo da je Mu'az ibn 
Džebel  znao  da  je  sedžda  'ibadet  prije  nego  što  je  učinio  pred  Allahovim 
Poslanikom, ., želeći njome da ga pozdravi a ne da mu 'ibadeti. Tako da ne znam 
kako bi El‐Qarni odgovorio na ovu primjedbu, osim  ako time  misli reći da  Mu'az 

                                                            
193
 Na ar. „la tesihhu illa lillah“. 
194
  Qarni  ne  želi  reći  da  onaj  koji  usmjerava  suštinski  ’ibadet  drugom  mimo  Allaha  ne  znajući  da  je  to  ’ibadet 
opravdan jer kao što smo vidjeli čovjek ne opravdava neznanjem u suštinskom velikom širku što je ’aqida svakog 
muslimana.  Već  želi  reći  da  ona  osoba  koja  čini  „oblik  ili  kalup“  ’ibadeta  pred  nekim  drugim  mimo  Allaha  ne 
želeći  time  „približavanje“  (teqarrub)  ili  značenje  kojim  biva  ’ibadet  poput  željenja  njega  njime  i  posjvećivanja 
’ibadeta  njemu,  ne  znajući  da  je  taj  oblik  i  kalup  Uzvišeni  ograničio  samo  na  Sebe,  u  tome  nekada  može  biti 
opravdana. Iz ovoga se zaključuje jedan drugi propis a to je propis osobe koja zna da je Allah određene oblike i 
kalupe učinio vidovima ’ibadeta samo Njega i pored toga nastavlja u njihovim činjenju pred drugim mimo Allaha 
a  slučaj  takve  osobe  se  često  može  protumačiti  kao  izigravanje  sa  pravom  Uzvišenog  Allaha  koje  se  ogleda  u 
ograničenosti tog oblika i kalupa samo na Njega, dželle ve ’ala. Dakle, s time nema igre! 
  EBU MUHAMMED 167 

ibn Džebel nije znao da je Allah, nakon što je melekima naredio da urade sedždu 
pred  Ademom,  i  nakon  što  je  sedžda  pozdrava  bila  propisana  u  zakonima 
prijašnjih vjerovjesnika, u islamu Allahovog Poslanika, Muhammeda,  ., zabranio 
činjenje sedžde pred stvorenjem i njen oblik ograničio samo na Sebe, bez obzira 
na to je li zabrana sedžde pozdrava čiji propis je Mu'azu bio nepoznat195 postojala 
prije tog događaja ili je zabranjena tek u tom trenutku. A Allah najbolje zna!  
Zbog ovoga su dakle riječi El‐Qarnija „...ne zna da je to 'ibadet“ problematične.  
Sve što se kaže za „oblik sedžde“ se prema ovoj osnovi može reći za bilo koji 
oblik šerijatskih 'ibadeta poput tavafa196 i drugih. Tako da se od pravog muslimana 
očekuje  da  će,  ako  nije  znao  da  je  Allah  naredio  da  se  tavaf  obavlja  samo  oko 
Njegove  kuće,  tj.  Časne  Ka'be,  a  kojeg  možda  iz  neznanja  obavlja  oko  nekog 
kabura i slično, ne želeći time da se približi mrtvom ili bilo koje značenje kojim se 
ostvaruje 'ibadet, isti trenutačno ostaviti. Isto važi na primjer za oblike ljubljenja 
crnog  kamena  i  propisane  oblike  dodirivanja  Ka'be  kojim  obožavamo  Allaha,  a 
mušrici  kao  što  znamo  ljube  kaburove  koji  su  „kuće  stvorenja“  i  njih  dodiruju  i 
otiru se od njih. A u protivnom mu se može pripisati neka od vrsta kufra, poput 
kufra prkosa vjerskim propisima ili izigravanja vjerom i Allahovim pravom i slično. 
Rečeno  za  pojedinca  važi  i  za  zajednice  sa  aspekta  uopštenosti.  A  Allah  najbolje 
zna!  
Napominjem  da  se  pojmom  „oblici  i  kalupi  širka“  nazivaju  samo oni  vanjski 
uzroci koji podnose tumačenje u nekom drugom značenju mimo značenja velikog 
širka, i da u njih ne ulaze na primjer moljenje meleka, mrtvih i odsutnih, što spada 
u traženje od stvorenja ono što je samo Allah u stanju da učini, niti traženje od 
taguta da propiše zakon ili njime presudi jer tagut vjerski to nije u stanju učiniti, s 
obzirom  da  se  radi  o  djelima  i  osobinama  u  kojima  je  Allah  apsolutno  Jedan  i 
Neovisan  kao  što  je  slučaj  sa  stvaranjem,  vlašću  i  upravljanjem  nebesima  i 
zemljom kosmičkom odredbom.  
Veliki  širk  u  stvaranju,  vlasti  i  upravljanju  nebesima  i  zemljom  u  sebi  sadrži 
značenje  neovisnosti  od  Allahove  kosmičke  odrebe  ili  neostvarenje  naređenog 
imana  u  Allaha  u  tim  djelima  i  osobinama,  a  veliki  širk  u  propisivanju  zakona, 
suđenju  i  tehakumu,  u  sebi  sadrži  neovisnost  od  Allahove  vjersko‐zakonske 
odrebe i Njegovog vjersko‐zakonskog htijenja. Allahulmuste'an!   
 

                                                            
195
 To ako bi se reklo da je hadis vjerodostojan.  
196
 Obilaženja oko Ka’be. 
 
168  ODBRANA OSNOVE DINA I ŠEJHUL‐ISLAMA OD TVRDNJI NOSIOCA NEZNANJA 

O „tekfiru onoga koji ne tekfiri“


  Govor  o  „tekfiru  onoga  koji  ne  tekfiri“  kojeg  se  šejh  Muhammed  odriče  s 
obzirom  na  moguća  značenja  pojma  „tekfir“  u  njihovoj  upotrebi  i  posebnosti 
okolnosti tekfira pojedinaca iz vanjske realnosti može protumačiti na više načina 
iako ja vidim da je osnova u govoru učenjaka Nedžda i ehlussunneta uopšteno da 
se  tekfirom  misli  na  tekfir  kazne.  Otuda  bi  značenje  njegovih  riječi  bilo  da  nije 
tačno da šejh Muhammed tekfiri kufrom kazne onoga koji ne tekfiri mušrike.  
  Štaviše,  nije  tačno  da  šejh  Muhammed  negira  ime  islama  onome  koji  ne 
tekfiri  mušrike  kufrom  kazne  kao  što  se  desilo  njegovim  učenicima  u  poznatoj 
fetvi. Čak, vallahi, nije tačno da šejh Muhammed ili bilo koji učenjak negiraju ime 
islama  onome  muslimanu  koji  se,  oslanjajući  se  na  prihvatljive  argumente, 
sustegao od negacije islama određenoj osobi! To je i naš menhedž, elhamdulillah. 
Kako  da  šejh  Muhammed  to  radi  kada  on  lično  ne  tekfiri  zbog  velikih  grijeha, 
višesmislenih uzroka i slično!?  
  Ovdje  se  sjetih  kako  je  jedan  misirac  sa  imenom  'Abdul‐Akhir  Hamad, 
nekadašnja vodeća ličnost u „El‐Džema'ah el‐islamijjeh“ iz Misra, želeći da upozori 
na Ebu Merjema i nas, i da objasni ljudima da negacija islama mušricima nije od 
aslud‐dina, tj. da tekfir mušrika nije od aslud‐dina, spomenuo ove citate tumačeći 
ih  na  „svoj  način“.  Tada  je  Abdul‐Akhir  bio  u  Bonu  a  čuo  sam  da  boravi  u 
Njemačkoj. Molim Allaha da mu popravi stanje!  

Značenje „sveobuhvatnog tekfira“ u riječima učenjaka


da've
  Pojmom  „et‐tekfir  bil‐'umum“,  tj.  sveobuhvatni  tekfir  u  navedenom  citatu, 
kojeg se šejh odriče, se misli na vjerovanje da se nad svakim pojedincem ostvario 
argument  bilo  u  pogledu  suštinskog  širka  a  naravno  još  preče  i  mes'eli  kalupa  i 
oblika,  tj.  misli  se  na  tekfir  kufrom  kazne  svakog  pojedinca  u  društvu.  Ovo 
značenje je jasno istaknuto u odgovoru šejhovih sinova na slijedeće pitanje: 

‫ وﻳﺘﺴﻢ ﺑﺴﻤﺔ‬،‫ ﻣﻦ ﱂ ﺗﺸﻤﻠﻪ داﺋﺮة إﻣﺎﻣﺘﻜﻢ‬:‫ رﲪﻬﻢ اﷲ ﺗﻌﺎﱃ‬،‫ﺳﺌﻞ أﺑﻨﺎء اﻟﺸﻴﺦ ﳏﻤﺪ ﺑﻦ ﻋﺒﺪ اﻟﻮﻫﺎب‬
‫ ﻫﻞ دارﻩ دار ﻛﻔﺮ وﺣﺮب ﻋﻠﻰ اﻟﻌﻤﻮم؟‬،‫دوﻟﺘﻜﻢ‬
„Je  li  dar  (teritorija  ili  zajednica)  onih  koje  ne  obuhvata  vaša  vlast  (imamet)  i  ne 
pripisuju se vašoj državi dar kufra i rata (harb) uopšteno?“ 
  EBU MUHAMMED 169 

Pa su odgovorili: 

‫ ﻓﻬﻮ‬،‫ واﻧﺘﻬﻰ ﻋﻤﺎ ﻰ ﻋﻨﻪ وزﺟﺮ‬،‫ وأﻃﺎع رﺑﻪ ﻓﻴﻤﺎ أﻣﺮ‬،‫ أن ﻣﻦ دان ﺑﺎﻹﺳﻼم‬،‫اﻟﺬي ﻧﻌﺘﻘﺪﻩ وﻧﺪﻳﻦ اﷲ ﺑﻪ‬
‫ وﱂ ﻧﻜﻔﺮ أﺣﺪا دان ﺑﺪﻳﻦ‬،‫ ﻛﻤﺎ دل ﻋﻠﻰ ذﻟﻚ اﻟﻜﺘﺎب واﻟﺴﻨﺔ وإﲨﺎع اﻷﻣﺔ‬،‫اﳌﺴﻠﻢ ﺣﺮام اﳌﺎل واﻟﺪم‬
‫ وﻣﻦ‬،‫ ﺑﻞ ﻻ ﻧﻜﻔﺮ إﻻ ﻣﻦ ﻛﻔﺮ اﷲ ورﺳﻮﻟﻪ‬،‫ وﱂ ﻳﺘﺴﻢ ﺑﺴﻤﺔ دوﻟﺘﻨﺎ‬،‫ ﻟﻜﻮﻧﻪ ﱂ ﻳﺪﺧﻞ ﰲ داﺋﺮﺗﻨﺎ‬،‫اﻹﺳﻼم‬
‫ ﻓﻘﺪ ﻛﺬب‬،‫ أو ﻧﻮﺟﺐ اﳍﺠﺮة إﻟﻴﻨﺎ ﻋﻠﻰ ﻣﻦ ﻗﺪر ﻋﻠﻰ إﻇﻬﺎر دﻳﻨﻪ ﺑﺒﻠﺪﻩ‬،‫زﻋﻢ أﻧﺎ ﻧﻜﻔﺮ اﻟﻨﺎس ﺑﺎﻟﻌﻤﻮم‬
.‫واﻓﱰى‬
 „Ono  u  šta  mi  vjerujemo  i  čime  robujemo  Allahu  je  da  je  musliman  zaštićenog 
imetka i krvi svako ko robuje dini islamom i pokorava se svom Gopodaru u onome 
što je naredio i kloni se onoga što je zabranio kao što na to ukazuje Knjiga, Sunnet 
i idžma‘ ummeta, i nismo protekfirili nikog koji robuje dini islamom zbog toga što 
nije ušao u „naš krug“ i što se nije pripisao našoj državi. Ne tekfirimo osim onoga 
kojeg  je  protekfirio  Allah  i  Njegov  Poslanik  a  ko  tvrdi  da  mi  tekfirimo  ljude 
sveobuhvatno  ili  da  onoga  koji  je  kadar  da  u  svojoj  zemlji  ispolji  svoj  din 
obavezujemo na hidžru k nama je slagao i izmislio.“ 

‫ وأﻗﺎم ﻋﻠﻰ اﻟﺸﺮك‬،‫ وأﰉ أن ﻳﺪﺧﻞ ﰲ ذﻟﻚ‬،‫ واﻟﻌﻤﻞ ﺑﻔﺮاﺋﺾ اﷲ‬،‫وأﻣﺎ ﻣﻦ ﺑﻠﻐﺘﻪ دﻋﻮﺗﻨﺎ إﱃ ﺗﻮﺣﻴﺪ اﷲ‬
;‫ ﺑﻞ ﺑﺪارﻩ‬،‫ وﻧﺸﻦ ﻋﻠﻴﻪ اﻟﻐﺎرة‬،‫ ﻓﻬﺬا ﻧﻜﻔﺮﻩ وﻧﻘﺎﺗﻠﻪ‬،‫ وﺗﺮك ﻓﺮاﺋﺾ اﻹﺳﻼم‬،‫ﺑﺎﷲ‬
„Što  se  tiče  onoga  do  kojeg  je  došla  naša  da’va  u  tevhid  Allaha  i  u  izvršenje 
Allahovih  farzova  pa  odbije  da  „uđe“  u  to  i  ostane  na  širku  Allahu  i  ostavljanju 
farzova islama, takvog tekfirimo i borimo se protiv njega i napadamo ga. Štaviše 
i na njegov dar (teritoriju)! 

‫ واﳊﺮﻣﲔ واﻟﺸﺎم‬،‫ أن أﻫﻞ اﻟﻴﻤﻦ و ﺎﻣﺔ‬:‫ ﺑﻞ اﻟﺬي ﻧﺘﺤﻘﻖ وﻧﻌﺘﻘﺪﻩ‬،‫وﻛﻞ ﻣﻦ ﻗﺎﺗﻠﻨﺎﻩ ﻓﻘﺪ ﺑﻠﻐﺘﻪ دﻋﻮﺗﻨﺎ‬
‫ ﻣﻦ اﻹﺷﺮاك‬،‫ وﻧﻨﻜﺮ ﻣﺎ ﻋﻠﻴﻪ أﻛﺜﺮ اﻟﻨﺎس‬،‫ وﲢﻘﻘﻮا أﻧﺎ ﻧﺄﻣﺮ ﺑﺈﺧﻼص اﻟﻌﺒﺎدة ﷲ‬،‫ ﻗﺪ ﺑﻠﻐﺘﻬﻢ دﻋﻮﺗﻨﺎ‬،‫واﻟﻌﺮاق‬
‫ وإﻏﺎﺛﺔ اﻟﻠﻬﻔﺎت; وأﻧﺎ ﻧﺄﻣﺮ‬،‫ وﺳﺆاﳍﻢ ﻗﻀﺎء اﳊﺎﺟﺎت‬،‫ واﻻﺳﺘﻐﺎﺛﺔ ﻢ ﻋﻨﺪ اﻟﺸﺪاﺋﺪ‬،‫ﺑﺎﷲ ﻣﻦ دﻋﺎء ﻏﲑ اﷲ‬
‫ وﺳﺎﺋﺮ اﻷﻣﻮر‬،‫ وﺳﺎﺋﺮ أﻣﻮر اﻹﺳﻼم; وﻧﻨﻬﻰ ﻋﻦ اﻟﻔﺤﺸﺎء واﳌﻨﻜﺮات‬،‫ وإﻳﺘﺎء اﻟﺰﻛﺎة‬،‫ﺑﺈﻗﺎم اﻟﺼﻼة‬
‫ ﻓﺈن اﻟﻨﱯ ﺻﻠﻰ اﷲ ﻋﻠﻴﻪ وﺳﻠﻢ أﻏﺎر ﻋﻠﻰ ﺑﲏ‬،‫اﳌﺒﺘﺪﻋﺎت; وﻣﺜﻞ ﻫﺆﻻء ﻻ ﲡﺐ دﻋﻮ ﻢ ﻗﺒﻞ اﻟﻘﺘﺎل‬
.‫ وﻏﺰا أﻫﻞ ﻣﻜﺔ ﺑﻼ إﻧﺬار وﻻ دﻋﻮة‬،‫اﳌﺼﻄﻠﻖ وﻫﻢ ﻏﺎرون‬
„Naša  da’va  je  došla  do  svih  protiv  kojih  smo  se  borili.  Štaviše,  ono  u  što  smo 
činjenično  ubjeđeni  i  u  šta  vjerujemo  je  da  je  naša  da’va  došla  do  stanovnika 
Jemena,  Tihame,  Dva  Harema,  Šama  i  ‘Iraqa,  i  da  su  shvatili  da  mi  naređujemo 
 
170  ODBRANA OSNOVE DINA I ŠEJHUL‐ISLAMA OD TVRDNJI NOSIOCA NEZNANJA 

ikhlas197 ‘ibadeta samo Allahu i da poričemo ono na čemu je većina ljudi od širka 
Allahu,  poput  dove  drugim  mimo  Allaha,  traženja  pomoći  od  njih  u  tjeskobi, 
traženja od njih da ispune želje i potrebe i pomognu u muci, i da mi naređujemo 
da se klanja namaz i daje zekat i ostale stvari islama. I da zabranjujemo razvrat i 
zla  djela  i  ostale  inovacije.  Takve  nije  obaveza  pozivati  prije  borbe  jer  je 
Vjerovjesnik, ., napao Benil‐Mustelaq iznenadno i krenuo u pohod na stanovnike 
Mekke bez upozorenja ili da’ve.“ 

‫ " اﻧﻔﺬ ﻋﻠﻰ رﺳﻠﻚ ﺣﱴ ﺗْﻨﺰل‬:‫ وﻗﺎل‬،‫ ﳌﺎ أﻋﻄﺎﻩ اﻟﺮاﻳﺔ‬،‫وأﻣﺎ ﻗﻮﻟﻪ ﺻﻠﻰ اﷲ ﻋﻠﻴﻪ وﺳﻠﻢ ﻟﻌﻠﻲ ﻳﻮم ﺧﻴﱪ‬ 
‫ أن أﻧﺎﺳﺎ ﱂ‬:‫ وأﻣﺎ إذا ﻗﺪرﻧﺎ‬،‫ ﻓﻬﻮ ﻋﻨﺪ أﻫﻞ اﻟﻌﻠﻢ ﻋﻠﻰ اﻻﺳﺘﺤﺒﺎب‬،"‫ ﰒ ادﻋﻬﻢ إﱃ اﻹﺳﻼم‬،‫ﺑﺴﺎﺣﺘﻬﻢ‬
،‫ ﻓﻴﺪﻋﻮن إﱃ اﻹﺳﻼم‬،‫ ﻓﺈن اﻟﻮاﺟﺐ دﻋﻮ ﻢ أوﻻ ﻗﺒﻞ اﻟﻘﺘﺎل‬،‫ وﱂ ﻳﻌﻠﻤﻮا ﺣﻘﻴﻘﺔ أﻣﺮﻧﺎ‬،‫ﺗﺒﻠﻐﻬﻢ دﻋﻮﺗﻨﺎ‬
‫ ﻓﺈن أﺑﻮا ﺣﻠﺖ دﻣﺎؤﻫﻢ‬،‫ ﰒ ﻳﻜﻒ ﻋﻨﻬﻢ‬،‫ ﻓﺈن أﺟﺎﺑﻮا ﻓﺈﻧﻪ ﻳﻘﺒﻞ ﻣﻨﻬﻢ‬،‫وﺗﻜﺸﻒ ﺷﺒﻬﺘﻬﻢ إن ﻛﺎن ﳍﻢ ﺷﺒﻬﺔ‬
.‫وأﻣﻮاﳍﻢ‬
„Što  se  tiče  njegovih  riječi,  .,  'Aliji,  /,  kada  mu  je  dao  zastavu  i  rekao:  „Idi 
spokojno  dok  ne  dođeš  do  njihovog  predgrađa  a  zatim  ih  pozovi  u  islam“,  to  se 
kod  učenjaka  tumači  u  smislu  pohvalnosti  (istihbab).  Ako  bi  pretpostavili  da 
postoje  ljudi  do  kojih  naša  da'va  nije  došla  i  koji  ne  poznaju  suštinu  naše  stvari, 
takve je obaveza pozvati prije borbe, pa će biti pozvani u islam i šubha će im biti 
otkonjena  ako  imaju  šubhu.  Pa  ako  se  odazovu  bit  će  im  prihvaćeno  i  biće 
ostavljeni, a ako odbiju, njihovi životi i imetak postaju dozvoljenim.“198 

 
Posljedice pogrešnog shvatanja pojma „sveobuhvatni
tekfir“
  Danas  postoje  neki  ljudi  koji  negacijom  „sveobuhvatnog  tekfira“  u  riječima 
šejha  Muhammeda  „dokazuju“  da  je  on  ljude  tih  zajednica  (dijār)  smatrao 
muslimanima sa aspekta uopštenosti i da je obaveza da i mi današnje dijare kufra 
smatramo  muslimanskim  ili  stanovništvo  muslimanima  sa  aspekta  uopštenosti 
uprkos  tome  što  su  danas  proširene  i  nametnute  i  zavladale  sve  vrste  kufra,  od 
laičkih zakona, njihovih taguta i robova, do oholjenja prema islamu, izigravanja sa 
njegovim propisima, a da ne govorimo o tome da ljudi ne poznaju suštinu islama.  

                                                            
197
 Čistoću od širka.  
198
 Ed‐Durerus‐senijjeh 9/253 
  EBU MUHAMMED 171 

  Pogledajte u njihove „daije“, koji se godinama bave „izučavanjem nauka“ koji 
još uvijek ne znaju šta je suština islama, a isti takav slučaj je i sa „borcima“, među 
kojima  mnogi  sigurno  imaju  dobru  namjeru,  ali  se  u  svom  poznavanju  i 
praktikovanju  vjere  ne  razlikuju  puno  od  svojih  „daija“,  među  kojim  su  i 
„poštovani  branioci  taguta“,  koji  svojim  fetvama  ubijaju  njihovu  braću  po 
menhedžu i obavezuju na pokornost tagutu i desetine stvari od kojih skoro svaka 
sama po sebi izvodi iz vjere.  
  Dakle, ne smijemo se razići u pogledu temelja, a moguće je da se raziđemo u 
pogledu pojedinaca, pogotovo u pitanjima koja se tiču tevhidul‐uluhijje199 u kojem 
je  teže  ustanoviti  opis  suštinskog  velikog  širka  u  pogledu  kojeg  se  muslimani  ne 
razilaze nego u pitanjima koja se tiču tevhidur‐rububijje200 i slično, ili izreka koje na 
značenja jače ukazuju nego djela.  
  Ovo je što se tiče tekfira pojedinca u vanjskoj realnosti ali govor o temeljima 
je skroz druga stvar i ja u svojoj da'vi govoreći o velikom širku i odricanju od njega 
i  onima  koji  se  nisu  odrekli  od  mušrika  sam  uvijek  govorio  o  temeljima,  a  ne 
sprovođenju  toga  u  vanjskoj  realnosti,  jer  tu  dolazi  mes'ela  nestanka  prepreka 
tekfira pojedinca.  
  Ako  vjerujem  da  je  neki  pojedinac  kafir  to  je  zbog  toga  što  sam  u  pogledu 
njegovog slučaja idžtihadio i što sam ubjeđen da zaslužuje tekfir. U slučaju nekih 
čovjek  svoju  presudu  gradi  na  ubjeđenju  zbog  samo  jednog  uzroka,  a  u  pogledu 
drugih  dobije  ubjeđenje  zbog  skupa  stvari  i  indicija  vezanih  za  te  osobe  i  svi  ovi 
problemi  koje  imamo  danas  bi  nestali kada  bismo  imali  svoj  dar  i  svoje  sudstvo, 
jer bi se tada muslimani odvojili od mušrika, a u dārul‐islamu  ehlul‐kitabije nose 
odjeću kojom se razlikuju od muslimana.  
  Isto  tako  bi  bilo  ako  bismo  radili  po  pojašnjenoj  metodi  odnosa  prema 
činjenju kalupa i oblika 'ibadeta pred stvorenjem ili njemu nakon što smo se složili 
da se nad narodom sa aspekta uopštenosti uspostavio argument u pogledu toga 
da je Allah te kalupe i oblike ograničio samo na Sebe i da ih nije dozvoljeno činiti 
pred  stvorenjem  ili  njemu  i  ne  bi  došlo  do  problematičnih  razilaženja  u  pogledu 
pojedinaca. Tekfir pojedinca je, kao što rekoh, predmet idžtihada. 

                                                            
199
 Tevhidul‐’ibadeh odnosno tevhid Allaha u djelima robova (’ibadet). Ovo je praktični tevhid. 
 Tevhid u gospodarstvu odnosno jednoća Allaha u Svojim djelima. 
200
 
172  ODBRANA OSNOVE DINA I ŠEJHUL‐ISLAMA OD TVRDNJI NOSIOCA NEZNANJA 

3.7 Odricanje od suštinskog velikog širka


  Sada ćemo preći na drugu važnu temu, inšaAllah, a tiče se mes'ele odricanja 
od suštinskog velikog širka iako je dodatak „suštinski“ potreban samo u pogledu 
vanjskih uzroka tekfira koji mogu biti predmet višesmislenosti. 
  Nema sumnje da je odricanje od suštinskog velikog širka uvjet za ispravnost 
aslu dinil islama i da se odricanje tiče kako kategorije ili roda velikog širka tako i 
svih vrsta i jedinki suštinskog velikog širka a onaj koji u ovo ne vjeruje je kafir, koji 
nije učinio kufr u taguta i koji ne zna šta je islam zbog toga što vjeruje da se islam 
ostvaruje bez odricanja od velikog širka. Kafir je ne samo zbog poricanja tekstova 
objave, već prije svega zbog neostvarenosti aslud‐dina iz kojeg se izvodi ime i opis 
islama.   
  Nekim  „ljudima“  je  puno  teško  kada  se  spomene  riječ  „odricanje“  jer 
osjećaju  i  znaju  da  ona  znači  više  nego  rečenica  „ostavljanje“  velikog  širka. 
Pričajući o ovim mes'elama sa jednim čovjekom, koji ima šubhe poput Nusreta i 
Bilibanija,  spomenuh  riječ  „odricanje“  i  citat  šejha  'Abdurrahmana  koji  će  doći 
malo kasnije u kojem je upotrijebio ovaj kur'anski termin, on mi reče da je bolje 
da se kaže „tedžerrud“ (ostavljanje)201 nego odricanje. Rekoh mu, ne vallah, jer se 
u  tekstovima  objave  koliko  je  meni  poznato  na  više  mjesta  spominje  riječ 
odricanje a riječ tedžerrud nikad nisam vidio.  
 

3.8 Odricanje od svake jedinke taguta i kufr u nju


ukazuje na odricanje od svake jedinke suštinskog velikog
širka i kufr u njega
  Na  obaveznost  odricanja  od  svakog  velikog  širka  između  ostalog  ukazuje 
obaveza odricanja od svake jedinke  taguta i  mušrika. Iako je bez sumnje osnova 
da se čovjek odrekne širka, ali Allah prvo spominje odricanje od taguta i mušrika 
da  bi  shvatili  da  se  onaj  koji  se  k'o  bajagi  „odriče“  od  velikog  širka  a  njime  ne 
tekfiri tagute i mušrike, u stvari nije odrekao od velikog širka onako kako mu je to 
Allah naredio.  
  Jer,  da  je  tako  on  bi  znao  da  veliki  širk  ruši  islam  pa  bi  vjerovao  u 
nepostojanje islama i tevhida kod tih taguta i mušrika i tekfirio bi ih. S obzirom da 
je  'aqida  Nusreta  i  Bilibanija  sada  da  je  tekfir  kategorije  (džinsa)  ili  roda  taguta, 

                                                            
201
 Otprilike.  
  EBU MUHAMMED 173 

nakon  što  kod  Bilibanija  nije  bio,  uvjet  za  ispravnost  aslud‐dina,  ali  tekfir  nekih 
vrsta  ili  jedinki  nije,  jer  je  kod  njih  onaj  koji  tekfiri  kategoriju  ili  rod  taguta  a  ne 
tekfiri neke vrste i jedinke musliman, u čemu siromasi slijede Halidija, razumijemo 
da je suština njihovog menhedža, iako mnogi njihovi sljedbenici toga nisu svjesni, 
da  je  onaj  koji  se  odrekao  od  kategorije  ili  roda  velikog  širka  ali  se  nije  odrekao 
nekih vrsta ili jedinki suštinskog velikog širka isto tako musliman. 
  Kada  „objašnjavaju“  to  pitanje  navode  primjere  u  kojima  čovjek  koji  ne 
tekfiri neke tagute kaže da je to djelo veliki kufr i suštinski veliki širk ali vjeruje da 
u  njemu  ima  opravdanja  neznanjem  i  da  je  onaj  ko  u  njega  upadne  još  uvijek 
musliman ‐ muvehhid ili neko drugo neprihvatljivo opravdanje, ili vjeruje da je to 
djelo mali kufr i mali širk, koji ne izvodi iz vjere pa zbog toga ne tekfiri te vrste ili 
jedinke  tagute.  Naravno,  gore  je  da  čovjek  vjeruje  da  je  veliki  širk  mali  širk  a 
vjerovanje  da  onaj  koji  upadne  u  suštinski  veliki  širk  time  ne  izlazi  iz  islama  i 
tevhida se ne može sastati sa aslu dinil islamom. 
  Mi smo jasnim tekstovima Objave dokazali da se onaj koji ne negira islam i 
tevhid zbog suštinskog velikog širka nije odrekao velikog širka a kamoli onaj koji 
ga  smatra  malim  širkom.  Jer,  ostavljanje  negacije  islama  i  tevhida  zbog  velikog 
širka  kategorički  ukazuje  na  nepoznavanje  islama  i  tevhida  i  značenja  'ibadeta 
nekog drugog mimo Allaha u islamu ili na prkošenje Uzvišenom Allahu. Onaj koji 
ne pravi razliku između obožavanja taguta i velikih grijeha je još gori. Podsjećam 
čitaoca da ja ovdje ne govorim o nekom pojedincu u vanjskoj realnosti čije djelo 
može  biti  predmet  razilaženja,  već  govorim  o  temeljima,  a  kada  se  dogovorimo 
oko  temelja,  preći  ćemo  na  njihovo  sprovođenje,  a  podjela  Nusreta  i  Bilibanija  i 
njihovih prijatelja i sljedbenika predstavlja njihov temelj. 
  Kada riješimo ovo pitanje lahko ćemo lupiti od zid njihovu 'aqidu prema kojoj 
je  onaj  koji  ne  tekfiri  kategoriju  ili  rod  taguta  nevjernik  a  musliman  ako  tekfiri 
kategoriju ili rod taguta a ne tekfiri neke jedinke ili vrste. Govoreći o ovoj mes'eli, 
kao  što  ćemo  vidjeti  u  drugom  djelu  knjige,  kažu  da  u  kategoriju  ili  rod  taguta 
ulaze taguti Židova,  kršćana i drugih skupina koji se ne pripisuju dini islamu i da je 
onaj koji njih ne tekfiri kafir, a ko ne protekfiri neke jedinke taguta koji se pripisuju 
dini islamu koji su upali u isto u šta su upali taguti Jevreja i kršćana na primjer je 
još uvijek musliman ‐ muvehhid opravdan neznanjem.  
  Vidjećeš da iz njihovih riječi proizilazi da ni tekfir taguta Židova i kršćana nije 
od  aslud‐dina  i  da  će  morati  da  prihvate  naš  menhedž  istine  ili  da  ostave  svoj 
temelj  i  odu  dalje  u  zabludu  i  da  kažu  da  tekfir  taguta  Židova  i  kršćana  nije  od 
aslud‐dina  kao  što  tekfir  nekih  jedinki  koji  se  pripisuju  dini  islamu  nije  od  aslud‐
dina i mnoge druge laži koje proizilaze iz njihovog temelja. 
 
174  ODBRANA OSNOVE DINA I ŠEJHUL‐ISLAMA OD TVRDNJI NOSIOCA NEZNANJA 

Mes'ela:  iz  menhedža  onih  koji  zagovaraju  da  tekfir  nekih  vrsta  ili  jedinki 
taguta  ne  ulazi  u  aslud‐din  proizilazi  da  odricanje  od  nekih  vrsta  ili  jedinki 
suštinskog velikog širka ne ulazi u aslud‐din.  
 
3.9 Ibn 'Usejmin i opravdanje neznanjem u velikom
širku
  Upoznali smo se se činjenicom da neke osobe koriste termine „djelo od djela 
širka“  ili  „oblik  od  oblika  širka“  i  „ja'budu“  tj.  'ibadeti  u  značenju  koje  nije 
suštinski veliki širk i 'ibadet nekom drugom mimo Allaha već u značenjima koja se 
mogu  sastati  sa  aslud‐dinom;  u  to  ulazi  oblici  velikog  kufra    u  kojima  postoji 
opravdanje  neznanjem,  pitanja  malog  širka  i  kufra  i  one  slike  koje  u  vanjštini 
podnose tumačenje u značenju velikog i malog širka.  
  Što  se  tiče  oblika  velikog  kufra  u  mes'elema  u  kojima  se  može  opravdati 
neznanjem  tu  nije  ništa  problematično.  Problem  može  nastati  iz  upotrebe 
pojmova  „ja'budu“,  tj.  'ibadeti  ne  u  značenju  suštinskog  'ibadeta,  ili  pojmova 
„djelo  od  djela  širka“  ili  „veliki  širk“    ili  „jušriku“  ako  time  ne  misli  na  suštinski 
veliki  širk  pa  da  neko  na  to  nadoveže  uvjerenje  da  je  onaj  koji  „iz  neznanja“ 
obožava  drugog  mimo  Allaha  i  pridružuje  Mu  druge  u  Njegovim  pravima 
musliman ‐ muvehhid, kao što se danas dogodilo. 
  Ibn  'Usejmin  je  u  svojoj  knjizi  „Eš‐šerhul‐mumt'i  'ala  zadil‐mustaqni'“ 
spomenuo  govor  iz  kojeg  se  razumije  da  vjeruje  da  je  onaj,  koji  iz  opravdanog 
neznanja 'ibadeti kaburu (grobu) ili nekom evliji, musliman i da ga nije dozvoljeno 
tekfiriti  prije  uspostave  argumenta.  Ali,  s  obzirom  da  smo  vidjeli  da  postoji 
mogućnost  da  određeni  ljudi  pojmom  „'ibadeti“  ne  žele  značenje  suštinskog 
'ibadeta, ostaje mogućnost da Ibn 'Usejmin pojmom „'ibadet kaburu ili evliji“ nije 
mislio na suštinski 'ibadet nekom drugom mimo Allaha koji se ne može sastati sa 
aslu dinil islamom.  
  Meni  je,  iskreno  rečeno,  kada  sam  prvi  put  vidio  taj  govor  Ibn  'Usejmina, 
toliko bilo čudno i teško da povjerujem da se čovjeku sa njegovim znanjem moglo 
dogoditi da ne zna da onaj koji ne obožava samo Allaha već mimo Njega obožava 
druge  nije  musliman  ‐  muvehhid.  Kako  razumjeti  riječi  Ibn  'Usejmina?! 
Allahulmuste’an! 
Izvoli njegove riječi: 
  EBU MUHAMMED 175 

‫وﻟﻜﻦ ﻫﻞ ﺗﻘﺒﻞ دﻋﻮى اﳉﻬﻞ ﻣﻦ ﻛﻞ أﺣﺪ؟‬


‫ ﻻ‬:‫ وﻗﺎل‬،‫ أو اﳊﺞ‬،‫ أو اﻟﺼﻮم‬،‫ أو اﻟﺰﻛﺎة‬،‫ وﺟﺤﺪ اﻟﺼﻼة‬،‫ ﻓﺈن ﻣﻦ ﻋﺎش ﺑﲔ اﳌﺴﻠﻤﲔ‬،‫ ﻻ‬:‫اﻟﺠﻮاب‬
‫ ﻟﻜﻦ ﻟﻮ ﻛﺎن‬،‫ ﻓﻼ ﻳﻘﺒﻞ ﻗﻮﻟﻪ؛ ﻷن ﻫﺬا ﻣﻌﻠﻮم ﺑﺎﻟﻀﺮورة ﻣﻦ دﻳﻦ اﻹﺳﻼم؛ إذ ﻳﻌﺮﻓﻪ اﻟﻌﺎﱂ واﻟﻌﺎﻣﻲ‬،‫أﻋﻠﻢ‬
،‫ ﻓﻴﻘﺒﻞ ﻣﻨﻪ دﻋﻮى اﳉﻬﻞ وﻻ ﻳﻜﻔﺮ‬،‫ أو ﻛﺎن ﻧﺎﺷﺌﺎً ﺑﺒﺎدﻳﺔ ﺑﻌﻴﺪة ﻋﻦ اﻟﻘﺮى واﳌﺪن‬،‫ﺣﺪﻳﺚ ﻋﻬﺪ ﺑﺎﻹﺳﻼم‬
‫ وﻫﺬﻩ اﳌﺴﺄﻟﺔـ أﻋﲏ ﻣﺴﺄﻟﺔ اﻟﻌﺬر ﺑﺎﳉﻬﻞ ـ ﻣﺴﺄﻟﺔ ﻋﻈﻴﻤﺔ‬،‫وﻟﻜﻦ ﻧﻌﻠﻤﻪ ﻓﺈذا أﺻﺮ ﺑﻌﺪ اﻟﺘﱠﺒﻴﲔ ﺣﻜﻤﻨﺎ ﺑﻜﻔﺮﻩ‬
‫ ﻻ ﻳﻌﺬر ﺑﺎﳉﻬﻞ ﰲ أﺻﻮل‬:‫ ﻓﻤﻦ اﻟﻨﺎس ﻣﻦ أﻃﻠﻖ وﻗﺎل‬.ً‫ وﻫﻲ ﻣﻦ أﻋﻈﻢ اﳌﺴﺎﺋﻞ ﲢﻘﻴﻘﺎً وﺗﺼﻮﻳﺮا‬،‫ﺷﺎﺋﻜﺔ‬
،‫ إﻧﻪ ﻣﺴﻠﻢ‬:‫ وﻳﻘﻮل‬،ً‫ ﻓﻠﻮ وﺟﺪﻧﺎ ﻣﺴﻠﻤﺎً ﰲ ﺑﻌﺾ اﻟﻘﺮى أو اﻟﺒﻮادي اﻟﻨﺎﺋﻴﺔ ﻳﻌﺒﺪ ﻗﱪاً أو وﻟﻴﺎ‬،‫اﻟﺪﻳﻦ ﻛﺎﻟﺘﻮﺣﻴﺪ‬
‫ واﻟﺼﺤﻴﺢ أﻧﻪ ﻻ ﻳﻜﻔﺮ؛ ﻷن أول ﺷﻲء ﺟﺎءت ﺑﻪ‬.‫وإﻧﻪ وﺟﺪ آﺑﺎءﻩ ﻋﻠﻰ ﻫﺬا وﱂ ﻳﻌﻠﻢ ﺑﺄﻧﻪ ﺷﺮك ﻓﻼ ﻳﻌﺬر‬
ِ
‫[ ﻓﻼ ﺑﺪ‬15 :‫ﺚ َر ُﺳﻮﻻً{ ]اﻹﺳﺮاء‬ َ ‫ } َوَﻣﺎ ُﻛﻨﱠﺎ ُﻣ َﻌ ﱢﺬﺑ‬:‫ وﻣﻊ ذﻟﻚ ﻗﺎل ﺗﻌﺎﱃ‬،‫اﻟﺮﺳﻞ ﻫﻮ اﻟﺘﻮﺣﻴﺪ‬
َ ‫ﻴﻦ َﺣﺘﱠﻰ ﻧَـ ْﺒـ َﻌ‬
.‫ وإﻻ ﻓﻼ ﻳﺴﺘﺤﻖ اﻟﻌﺬاب‬،ً‫أن ﻳﻜﻮن اﻹﻧﺴﺎن ﻇﺎﳌﺎ‬
“Ali da li se od svakog prihvata tvrdnja neznanja? 
Odgovor: Ne! Jer onaj koji živi među muslimanima i niječe namaz ili zekat ili post 
ili hadždž i kaže: „Ne znam!“, njegove riječi se ne prihvataju, jer je to neminovno 
poznato u dini islamu s obzirom da ga zna učenjak i običan čovjek. Ali ako je tek 
primio islam, ili je odrastao u pustinji dalekoj od gradova od njega će se prihvatiti 
tvrdnja neznanja i neće se protekfiriti, ali ćemo ga podučiti, pa ako ustraje nakon 
objašnjenja presudićemo da je kafir.  
Ova mes’ela, mislim na mes’elu opravdanja neznanjem, je velika i teška, i spada u 
mes’ele koje su najviše izučavane i predstavljane. Ima ljudi koji su generalizirali i 
rekli:  „Nema  opravdanja  u  temeljima  dina  kao  što  je  tevhid.  Pa  kada  bi  našli 
muslimana u nekim gradovima ili dalekim pustinjama da ’ibadeti kaburu ili evliji i 
da govori da je musliman i da je našao svoje pretke na tome i da nije znao da je to 
širk, ne opravdava se.  
A ispravno je da se ne tekfiri, jer prva stvar s kojom su došli poslanici je tevhid, a 
Uzvišeni  je  pored  toga  rekao:  (Mi  ne  kažnjavamo  sve  dok  ne  pošaljemo 
poslanika.) ‐ El‐Isra’ 15 
Tako da je neophodno da čovjek bude zulumćar, inače ne zaslužuje kaznu.“202 

                                                            
202
 Eš‐Šerhul‐mumti’i 6/193 (Šamilah) 
 
176  ODBRANA OSNOVE DINA I ŠEJHUL‐ISLAMA OD TVRDNJI NOSIOCA NEZNANJA 

  Ako  bi  njegove  riječi  „'ibadeti  kaburi  ili  evliji“  protumačili  u  smislu 
suštinskog 'ibadeta a to je ono značenje koje se njome želi u tekstovima Kur'ana i 
Sunneta,  značenje  koje  se  neminovno  nameće  je  da  Ibn  'Usejmin  vjeruje  da  je 
mušrik  musliman.  Na  to  ukazuje  činjenica  da  je  izabrao  da  je  ispravno  da  se  ne 
tekfiri  onaj  koji  'ibadeti  kaburi  ili  evliji  a  nijednom  nije  negirao  da  je  musliman 
kojim se deklariše. Allahulmuste’an!  
  Ako bi rekli da je pojmom „'ibadeti kaburu ili evliji“ mislio na kalupe i oblike 
poput  El‐Qarnija,  stvar  je  jasna  i  Ibn  'Usejmin  ne  opravdava  neznanjem  u 
suštinskom velikom širku, što je mezheb svih muslimana.  
  Međutim, kako sada presuditi Ibn 'Usejminu u ovoj mes'eli? Vjerujem da je 
prije  svega  potrebno  da  se  poznaje  njegova  „tradicija“  ('urf)  u  upotrebi  pojma 
„'ibadeti“  jer  samo  tako  možemo  odrediti  koje  značenje  je  u  njegovom  govoru 
„zahir“, tj. ono što se automatski nameće i ono čije zanemarivanje znači obaranje 
komunikacije koja je specifika ljudskog roda.  
  Bez  toga  njegov  govor  ukazuje  na  preovladavajuće  i  daleko  prevagnuto 
mišljenje, tj. „radžih i merdžuh“. A preovladavajuće kod mene, koje ne mora biti 
„zāhir“,  je  da  se  njegove  riječi  „'ibadeti  kaburi  ili  evliji“  protumače  u  šerijatskoj 
tradiciji  i  upotrebi,  a  to  je  suštinski  'ibadet  nekom  drugom  mimo  Allaha  a  za 
očekivati je da ljudi koji se pripisuju znanju, poput Ibn 'Usejmina, koriste vjersku 
terminologiju i to je osnova.  
  Dalje, ako Ibn 'Usejmin koristi pojam „'ibadeti kaburu ili evliji“ u „privatnom 
značenju“, a zna značenje tog pojma u šerijatu i da će ljudi iz njega shvatiti da je 
onaj koji suštinski 'ibadeti nekom drugom mimo Allaha, musliman ‐ muvehhid koji 
je ostvario 'ibadet samo Allahu, zašto nije na to upozorio?! Jer i El‐Qarni koji se, iz 
meni nepoznatih razloga, poveo za tom terminologijom je ponavljao više puta da 
onaj koji 'ibadeti suštinski nekom drugom mimo Allaha ne može biti musliman. To 
bih  uradio  i  ja  u  slučaju  da  koristim  njihovu  terminologiju  i  imam  ispravno 
vjerovanje. 
  Treća,  kod  mene  najslabija,  mogućnost  je  da  Ibn  'Usejmin  govori  o 
suštinskom 'ibadetu nekog drugog mimo Allaha i da negacijom tekfira želi negirati 
tekfir kufrom kazne i ono što se nadovezuje na kufr nakon uspostave argumenta 
na  što  ukazuje  njegov  govor  o  kazni  i  da  se  potvrđenost  islama  mušriku  u 
njegovom  govoru  razumije  samo  iz  oprečnog  shvatanja.  Međutim,  to  pobijaju 
lično njegove riječi u kojima kaže: 
  EBU MUHAMMED 177 

„Pa  kada  bi  našli  muslimana  u  nekim  gradovima  ili  dalekim  pustinjama  da 
’ibadeti kaburu ili evliji i da govori da je musliman i da je našao svoje pretke na 
tome i da nije znao da je to širk, ne opravdava se.“. 
  Pa je rekao: „kada bi našli muslimana“!, tj. muslimana koji 'ibadeti kaburu ili 
evliji! A opcija kojom bi ga i ovdje mogli izvući je da se kaže da je, mimo toga što 
se  potvrđenost  suštinskog  islama  spomenutom  razumije  samo  metodom 
oprečnog shvatanja, moguće da Ibn 'Usejmin pojmom „musliman“ želi reći da je 
takav  musliman  samo  u  pravnom  smislu,  tj.  da  je  musliman  samo  u  nekim 
propisima  poput  zaštićenosti  života,  imetka  i  krvi  i  slično,  tj.  nije  kafir  u  njima 
kufrom koji biva nakon argumenta. Najbolji način za provjeru ovog stava bi bio da 
se  on  i  slični  njemu  upitaju  da  li  će  ovaj  „musliman“  ako  umre  na  „'ibadetu 
kaburima  i  evlijama  ući  u  Džennet“?  Pa  ako  bi  to  negirao  znali  bi  da  mu  nije 
pripisao suštinski islam i tevhid, i da vjeruje da je on u suštini mušrik.  
  Da li je moguće da je El‐Qarni svojim govorom htio postaviti temelje kojim će 
se  spriječiti  tekfir  Ibn  'Usejmina?!  I  da  li  je  Ibn  'Usejmin  ona  osoba  na  koju 
neprestano  aludira  'Ali  El‐Hudajr  kada  kaže  da  danas  postoje  neki  koji 
opravdavaju neznanjem u velikom širku i to dokazuju pitanjima sljedbenika strasti 
i novotarija od sekti koje su još uvijek unutar okvira islama?!  
  Znamo  da  je  Albani  bio  u  velikom,  opšte  poznatom  musibetu,  ali  nije 
nemoguće  da  je  'Ali  El‐Hudajr  upravo  ciljao  na  Ibn  'Usejmina  kao  što  sam  sto 
posto  ubjeđen  da  je  na  nekim  mjestima  upozoravao  na  novotariju  El‐Qarnija  u 
mes'eli traženja dove od mrtvih poput riječi čovjeka: „O Allahov Poslaniče! Zamoli 
Allaha  da  mi  oprosti!“  gdje  El‐Qarni  kaže  da  je  to  novotarija, a  ne  veliki  širk  i  to 
pripisuje  shvatanju  Ibn  Tejmijje,  a  'Ali  El‐Hudajr  kaže  da  je  to  veliki  širk.  Ja  sam 
prilično dosta pročitao o ovoj mes'eli i došao sam do zaključka da je ona suštinski 
veliki širk i na nju ću se osvrnuti u drugom djelu ove knjige prilikom govora o šubhi 
uzetoj iz govora šejha 'Abdullaha sina Muhammeda o Ibn Hadžeru El‐Hejtemiju.  
  Dakle, kod mene je jače da Ibn 'Usejmin nije shvatio vezu između aslu dinil 
islama  i  opravdanja  neznanjem  u  suštinskom  velikom  širku  a  oni  od  naše  braće 
koji ne tekfire u sličnim stanjima zbog mogućnosti da osoba nije željela suštinsko 
značenje 'ibadeta i velikog širka su još uvijek naša braća u vjeri i imaju pravo na 
idžtihad  pod  uslovom  da  su  kvalifikovani  za  njega,  uz  napomenu  da  tekfir 
pojedinca  takođe  zahtijeva  da  čovjek  poznaje  vjerska  pravila  vezana  za  to 
poglavlje. Svima nam je obaveza da onoga momenta kada nam  se pokaže šta je 
„zāhir“  u  govoru  bilo  koje  osobe,  tj.  ono  značenje  koje  se  nakon  spoznaje 
upotrebne tradicije te osobe automatski nameće, istoj shodno tome presudimo. 
 
178  ODBRANA OSNOVE DINA I ŠEJHUL‐ISLAMA OD TVRDNJI NOSIOCA NEZNANJA 

  Ovo je što se tiče Ibn 'Usejmina! Vjerujem da se isto može reći i za govor Ebu 
Basira  i  „'Abdulqadira  bin  'Abdul'aziza“  i  da,  iako  se  iz  njega  može  razumjeti  da 
pripisuju  islam  i  tevhid  onome  koji  'ibadeti  drugom  mimo  Allaha,  kao  što  se 
'ibadeti Allahu, postoji prevagnuta mogućnost da su svojim govorom željeli oblike 
i kalupe a ne suštinski veliki širk koji se ne može sastati sa islamom posebno kada 
znamo da se govor uvijek tiče osoba i slučajeva u kojima se ne zna zbog čega i na 
koji način na primjer tavafi oko kaburova, radi sedždu pred kaburom ili kipom.  
Međutim,  kada  pokušaš  da  opravdaš  „'Abdulqadira“  sa  ove  strane,  on  ti 
zatvori vrata svog opravdanja spominjući osobu koja poriče obračun i proživljenje, 
a  da  li  je  moguće  da  osoba  učini  „sedždu  kipu  vjerovjesnika  i  slično“  a  da ona  u 
sebi ne sadrži 'ibadet je diskutabilno i osnova je da se kaže da to nije moguće!?203 
  Želim reći da riječi određenih osoba mogu ukazivati na opravdanje mušrika 
neznanjem  na  preovladavajući  način  ili  slabije  od  toga  ali  da  postoji  prevagnuta 
mogućnost  da  žele  neko  drugo  značenje  što  nalaže  spoznaju  prirode  njihove 
terminologije. A Allah najbolje zna! Sve ovo kažem radi pravde i zbog toga što mi 
je  teško  da  povjerujem  da  onaj  koji  od  početka  svog  traženja  znanja  sluša  i  čita 
riječi  „veliki  širk  koji  izvodi  iz  milleta  i  islama“  ne  zna  da  se  islam  i  veliki  širk  ne 
mogu sastati i da mušrik nije musliman.  
  Takođe  postoji  jedna  mogućnosti  koja  se  može  uzeti  u  obzir  i  nju  ću 
spomenuti  u  drugom  djelu  ove  knjige  a  tiče  se  osoba  koje  mušricima  ostavljaju 
samo „ime islama u nekim propisima“ ne želeći time da kažu da su oni suštinski 
muslimani ‐ muvehhidi već da su muslimani u nekim propisima poput munafika i 
da ako umre u tom stanju neće ući u Džennet jer nemaju pri sebi suštinu islama a 
u Džennet ne ulazi osim musliman ‐ muvehhid. 
  Međutim,  ogroman  je  minus,  ako  sebe  smatraju  onima  koji  poznaju  aslud‐
din, to što nisu upozorili slušaoca i čitaoca na to da se iz njihovih riječi ne smije 
razumjeti  da  je  mušrik  musliman.  I  to  je  ono  što  kod  nekih  može  prouzrokovati 
razumjevanje  da  je  prevagnujuće  značenje  njihovih  riječi  presuda  mušriku 
islamom. A Allah im neće nepravdu učiniti.  
  Kao što bez sumnje postoje osobe koje pripisuju islam i obećavaju Džennet 
osobama  koje  su  upale  u  suštinski  veliki  širk  bilo  da  se  tiče  srca,  riječi  ili  djela 
tijela.  Pa  ako  je  neko  u  određenom  momentu  nedovoljno  objasnio  željeno 
značenje  u  svojim  riječima,  oni  koji  dolaze  nakon  njih  su  iz  njihovog  govora 
zaključili nevjerničko značenje koje se ogleda u uvjerenju da je mušrik musliman ‐  
muvehhid. Utičemo se Allahu od uzroka Njegove srdžbe! 
                                                            
203
 „Abdulqadir” opravdava neznanjem „muslimana“ koji čini sedždu kipu i negira obračun i proživljenje. 
  EBU MUHAMMED 179 

  Ova zadnja mes'ela je slična stavu Ibn Hadžera El‐Hejtemija koji dar kufra koji 
je nekad bio pod vlašću  islama i muslimana naziva darom islama uzimajući u obzir 
ono  na  čemu  je  taj  dar  bio  ranije,  ali  dajući  mu  propise  kufra.204  Propisi  koji  se 
vežu za kufr se ne znaju osim poslanicom te je moguće da osoba u njima pogriješi. 
Sve dok nije pogriješio u suštini već u terminima i nekim propisima ne znači da je 
osoba  izgubila  aslu  dinil  islama.  Zamislivo  je  da  su  neke  osobe  iz  hadisa  „zatul‐
envat“  razumjele  da  je  mušrik  koji  se  pripisuje  dini  islamu  „pravno  musliman  u 
nekim propisima“  ili da se prema njemu odnosi kao prema muslimanima, ali da 
to ne znači da vjeruju da osoba koja je upala u opise velikog širka ulazi u Džennet 
koji  je  zabranjen  mušricima,  što  znači  da  mu  negiraju  tevhid  i  to  je  ono  što  je 
bitno. 
  Spoznaja ovih opcija i mogućnosti su rezultat našeg razmišljanja i istraživanja 
i  želje  za  pravdom  i  nisam  ih  našao  ni  u  čijem  govoru.  Allahulmuste’an!  Najveći 
problem je u tome što mnogi ljudi koji su govorili o ovoj mes'eli nisu shvatili vezu 
između  aslu  dinil  islama  i  nenegiranja  islama  i  tevhida  mušricima,  tagutima  i 
mustekbirima. 
 
3.10 Značenje pojmova kategorija ili rod, vrsta i jedinka
i pobijanje protivničkih šubhi
  Da  bi  bolje  shvatili  o  čemu  se  radi,  moramo  naučiti  šta  znače  termini 
kategorija  ili  rod,  vrsta  i  jedinka  i  u  kakvom  odnosu  stoje  i  mogu  doći.  Arapska 
riječ  za  ono  što  sam  preveo  kao  kategorija  ili  rod  je  „džins“,  vrsta  je  „nev'u“  a 
jedinka je „ferd“. 
 

3.10.1 Ne smije se praviti razlika između vrsta i jedinki


istog roda
  Svi pametni ljudi su se složili da se ne smije praviti razlika u propisu između 
jedinki  i  vrsta  istog  roda  ili  kategorije,  zbog  toga  što  imaju  istu  (zajedničku) 
suštinu.  
  Pojmom „kategorija ili rod“ (džins) u ovom smislu mislim na sveobuhvatno 
kolektivno  značenje  koje  ne  postoji  u  vanjskoj  realnosti  lično,  već  je  u  stvari 
teoretsko‐moždana  slika  i  predodžba  o  nekom  pojmu  kada  se  on  spomene  kao 
                                                            
204
 Dakle, kaže za dār kufra da je dār islama ali mu daje sve propise dāra kufra. 
 
180  ODBRANA OSNOVE DINA I ŠEJHUL‐ISLAMA OD TVRDNJI NOSIOCA NEZNANJA 

kada  se  prilikom  spomena  riječi  insan205  u  slušaocu  koji  zna  značenje  te  riječi 
neminovno  pojavi  slika  insana.  Ta  slika  u  vanjskoj  realnosti206  ne  postoji  osim  u 
svojim  jedinkama.  Vrste  u  odnosu  na  jedinke  takođe  mogu  biti  kategorija  pa  se 
otuda i za njih može reći da ukazuju na teoretsko‐moždanu sliku, jer u odnosu na 
jedinku  ne  postoje  lično  u  vanjskoj  realnosti.  Riječ  koja  ukazuje  na  „džins“,  tj. 
kategoriju ili rod je zajednička ili kolektivna imenica. 
El‐Džurdžani je rekao: 
„En‐nev'u (vrsta): je ime koje ukazuje na više stvari koje su različite u ličnostima... 
–  zatim  je  spomenuo  podjelu  „vrste“  pa  je  rekao  ‐  ...A  „en‐nev'ul‐haqiqi“  (prava 
vrsta)  je  kolektivni  (kullijj)  koji  se  izriče  za  jednoga  ili  za  više  stvari  koje  imaju 
zajedničku suštinu kao odgovor na pitanje: „Šta je to?“  
Dakle,  kolektivni  (el‐kullijj)  je  džins  (kategorija),  a  „koji  se  izriče  za  jednoga“  je 
išaret na vrstu koja se ograničava na osobu. Njegove riječi: „za više stvari“ se tiču 
vrste čije su osobe mnogobrojne... Nazvan je njime zbog toga što je njegov bitak 
vrstom osnovan na razmatranju jedne (iste) suštine u njegovim jedinkama“207 
  Vrste kategorije insana bi mogli podijeliti, iako to nije jedina mogućnost, na 
crnce,  bijelce,  mongoloidne  i  slično.  Podjela  bi  mogla  biti  isto  na  predsjednik, 
vratar i sportista, ali uzećemo podjelu crnci, bjelci i kinezi. Njihove jedinke bi bile 
npr.  određeni  Hasan  među  bjelcima,  određeni  Samir  među  crncima  i  određeni 
Muhammed među predstavnicima žute rase. 
  Pojam  insan,  kao  kategorija,  je  bez  sumnje  izgrađen  od  opisa  bez  kojih  ne 
može opstojati i to su ruknovi njegovog značenja a svaki pojam ima svoje ruknove 
i svoju osnovu, čiji nestanak znači njegov nestanak. Kao što postoje opisi koji ulaze 
u oblast potpunosti, čiji nestanak ne znači nestanak osnove.  
  Osnova suštine pojma insan kao kategorije je zajednička za sve njegove vrste 
i  jedinke,  jer  sve  one  pri  sebi  imaju  ruknove  insanijjeta.  Zato  svaki  čovjek  koji 
poznaje  značenje  riječi  insan  i  zna  da  postoje  bjelci,  crnci  i  mongoloidni,  i  vidi 
Hasana,  Samira  ili  Muhammeda,  neće  posumnjati  da  su  oni  obuhvaćeni 
značenjem pojma insan koji je zajednička imenica u koju ulaze sve vrste i jedinke 
koje pri sebi imaju osnovu insanijeta.  
  To je u prirodi (fitri) i razumu ljudi slučaj čak i onda kada neko izgubi dio tijela 
recimo a ovdje govorimo o aslu insanijjeta u pogledu kojeg se svi ljudi neminovno 
                                                            
205
 Čovjek. 
206
 Na ar. el‐kharidž. 
 Et‐Ta’rifat, str. 317, izdanje Darul‐kitabil‐’arabi. 
207
  EBU MUHAMMED 181 

slažu. Ako bi neko došao i negirao asl insanijeta Hasanu, Samiru ili Muhammedu, 
svaki  pametan  čovjek  bi  rekao  da  negator  asla  insanijjeta  ne  poznaje  značenje 
riječi insan, ili se pravi lud ili je zaista lud, ili se oholi ili namjerno laže.  
  Isto tako bi bilo ako bi negirao da je neka od vrsta poput bjelaca, crnaca ili 
mongoloida obuhvaćena pojmom insan. Onaj koji im potvrdi insanijjet će naravno 
među njima napraviti razlike koje postoje ali ne utiču na osnovu insanijjeta. Bjelci 
su  bjeli,  crnci  su  crni,  mongoloidi  su  žuti.  Hasan  je  snažan,  Samir  je  pametan,  a 
Muhammed je plemenit. Sve vrste i jedinke su insani i to je opis koji je zajednički 
za sve njih. 
  Može  se  zamisliti  da  neka  osoba,  npr.,  ne  zna  da  su  bjelci  insani  samo  pod 
uslovom da ih nikad nije vidio ili da nije čuo o njima pa zbog toga ne zna značenje 
riječi „bjelci“ kao kada bi ga neko pitao: „Jesu li bjelci insani?“ i on upita: „Šta ti je 
to bjelci?“ Tada nije ispravno da mu drugi kaže: „Ti ne znaš šta znači riječ insan!“. 
  Isto  se  kaže  u  pogledu  osobe  koje  ne  poznaje  Samira  lično,  pa  usljed  toga 
negira  postojanje  njegove  ličnosti,  iako  će  prvo  značenje  koje  će  mu  pasti  na 
pamet  biti  da  se  najverovatnije  radi  o  insanu  jer  je  osnova  da  se  imenom  Samir 
naziva čovjek. 
  Takođe je moguće da ne prepozna da li je neka jedinka insan ili nije u slučaju 
da se taj insan preruši ili se zamaskira nekim krznom ili odjelom tako da onaj koji 
gleda  u  njega  ne  može  presuditi  da  li  se  radi  o  insanu  ili  nekom  drugom  biću. 
Pametan o ovakvom ne kaže da oklijeva zbog toga što ne poznaje značenje insana 
već  da  čovjek  nije  mogao  presuditi  zbog  zamršenosti  stanja  zamaskirane  osobe. 
Znanje o ovome je prirodna i razumska neminovnost. 

3.10.2 Čak se i novotari slažu da se ne smije praviti


razlika između jedinki i vrsta bilo kojeg roda koje imaju
istu suštinu208 
  Ovaj sud važi u svim ostalim primjerima u kojima jedinke i vrste roda imaju 
istu  suštinu209  i  to  su  kao  što  rekoh  shvatili  svi  ljudi  pa  i  novotari  među 
muslimanima, osim ovih „naših mudžahida“ koji sebe nazivaju ehlis‐sunnetom a o 
nama kažu da smo džehennemska paščad, havaridži, ili neo‐haridžije, ili tekfirovci, 
ili gulati (ekstremisti) i mnoge druge gluposti, koje su izrodili njihovi temelji.  
                                                            
208
 Jedinke i vrste uvijek imaju istu suštinu! 
209
 Sve moguće vrste i jedinke istog roda imaju istu (zajedničku) suštinu. 
 
182  ODBRANA OSNOVE DINA I ŠEJHUL‐ISLAMA OD TVRDNJI NOSIOCA NEZNANJA 

  U  drugom  odgovoru  jednom  od  naše  braće  u  kojem  sam  pojasnio  pitanje 
potpisa  sam  naveo  primjer  murdžija  i  havaridža  i  njihovog  novotarskog  odnosa 
prema suštini imana. Kod obje sekte je iman jedna cjelina s time što murdžije ne 
uvode djela u suštinu imana a haridžije uvode i kao ehlus‐sunnet kažu da su sva 
djela  od  suštine  imana,  ali  nakon  toga  kažu  da  ostavljanje  bilo  kojeg  vadžiba  ili 
činjenje  bilo  kojeg  harama  znači  nestanak  imana  u  potpunost,  jer  je  iman  jedna 
nerazdjeljiva cijelina koja se ne može rasparčavati. Džehmije ne ubrajaju u suštinu 
imana ni riječi iako ih uslovljavaju za potvrđivanje islama u vanjštini. 
  Kod obje skupine ono što sačinjava iman ima istu suštinu i može se podijeliti 
na vrste i jedinke među kojima ne prave razliku. Upravo zbog nepravljenja razlike 
među vrstama i jedinkama je kod haridžija svako ko ostavi bilo koji vadžib ili uradi 
bilo  koji  veliki  grijeh  kafir,  jer  je  iman  jedna  nerazdjeljiva  cjelina  i  sve  vrste  i 
jedinke  koje  ga  sačinjavaju  imaju  istu  suštinu;  suština  ostavljanja  bilo  kojeg 
vadžiba  je  da  za  sobom  povlači  nestanak  imana  kao  i  suština  činjenja  bilo  kojeg 
velikog grijeha bez razlike među vrstama i jedinkama! 
  Isto će biti i kod džehmija koji su iman ograničili samo na srce pa je kod njih 
iman samo spoznaja ili tasdiq (vjerovanje da je nešto istina) a nevjerstvo koje je 
suprotnost imanu je samo neznanje ili tekzib (poricanje) i ko god ostavi neku vrstu 
ili  jedinku  znanja  ili  tasdiqa  bez  kojih  nema  aslu  dinil  islama  ili  upadne  u  neku 
vrstu ili jedinku neznanja ili poricanja koja se ne može sastati sa aslu dinil islamom 
nema islama.  
  Za  slučajeve  u  kojima  je  moguće  opravdanje  neznanjem  će  svaku  vrstu  i 
jedinku  nazvati  velikim  kufrom  ili  oblikom  velikog  kufra  i  reći  da  ruši  islam.  Niko 
među njima nije rekao da ako neko ima osnovu a ostavi neku vrstu ili jedinku bez 
koje  nema  aslu  dinil  islama  još  uvijek  biva  muslimanom  ili  da  nije  upao  u  veliki 
kufr.  Sustegneće  se  samo  kod  detaljnih  stvari  koje  se  ne  znaju  osim  poslanicom 
poput vjerovanja da je pijenje vina haram i slično. 
  Ehlus‐sunnet,  koji  je  u  ovoj  mes'eli  i  u  svakoj  drugoj  na  istini,  isto  tako  nije 
napravio razliku između vrsta i jedinki koje imaju suštinu, ali je shvatio da je iman 
jedna raščlanjiva suština, koja se sastoji od tri različite suštine koje predstavljaju 
njegove  stepene, pa se zbog toga iman povećava i smanjuje i ne mora značiti da 
je ako neko ostavi neki vadžib ili uradi neki haram time poništio osnovu imana. 
Pa kažu da se stepeni imana dijele na tri: 
1) Aslul‐iman,  tj.  osnova  imana,  a  aslud‐din  je  pojam  užeg  značenja  od  pojma 
aslul‐iman; 
2) Obavezna potpunost imana (el‐kemalul‐vadžib); 
  EBU MUHAMMED 183 

3) Pohvalna potpunost imana (el‐kemalul‐mustehabb).  
  Prvi je nazvan islamom, drugi imanom a treći ihsanom. Svaki od ovih stepeni 
ima  posebnu  suštinu  od  kojih  svaka  ima  svoje  vrste  i  jedinke.  Sve  tri  ulaze  u 
suštinu vjerskog imana. Ko upadne u nešto što je Allah učinio mukeffirom od opisa 
koji se ne mogu sastati sa aslu dinil islamom bilo da se radi o riječima, djelima ili 
ostavljanjima je nevjernik bez obzira da li je to uradio u cjelom značenju ili samo u 
nekim vrstama ili jedinkama koje se ne mogu sastati sa aslu dinil islamom. 
  Za mukeffirate koji se nekada mogu sastati sa aslu dinil islamom će reći da su 
mukeffirati i neće praviti razliku među njihovim vrstama i jedinkama jer pametni u 
tome  ne  prave  razliku!  Isto  tako  će  reći  za  vrste  i  jedinke  obavezne  i  pohvalne 
potpunosti pa će reći da ostavljanje bilo kojeg vadžiba i činjenje bilo kojeg velikog 
grijeha  za  sobom  povlači  nestanak  obavezne  potpunosti  imana  i  da  ostavljanje 
bilo kojeg mustehabba imana i da činjenje bilo kojeg mekruha za sobom povlači 
nestanak pohvalne potpunosti imana.  

   
3.10.3 Primjena pravila o vrsti i jedinkama istog roda na
osnovu dini islama
  Primjenimo prethodno pravilo na aslu dinil islamu! Svaki pametan čovjek, a 
kamoli  musliman,  treba  razumjeti  da  temelj  islama  mora  posjedovati  opise  koji 
sačinjavaju  njegovu  osnovu  čiji  nestanak  znači  nestanak  osnove.  Opis  o  kojem 
ovdje govorimo je odricanje od velikog širka.  
  Pa obzirom da je odricanje od velikog širka bez sumnje sastavni dio aslu dinil 
islama i njegov rukn nije moguće napraviti razliku između onoga koji se odrekao 
od kategorije ili roda velikog širka ali se nije odrekao nekih vrsta ili jedinki velikog 
suštinskog širka? Razliku u tome pravi samo čovjek koji je gluplji od onoga koji je 
gluplji od svog magarca. Rekao je šejh Ishaq b. 'Abdurrahman: 

،‫ ﻛﺎﻹﻧﺴﺎن ﻣﺜﻼ‬،‫ اﻟﺼﺎدق ﻋﻠﻰ ﻛﻞ ﻓﺮد ﻣﻦ أﻓﺮاد اﳉﻨﺲ‬،‫وأﻣﺎ اﻟﻠﻔﻆ اﻟﻌﺎم اﻟﻜﻠﻲ اﳌﺴﺘﻐﺮق ﳌﺎ ﺻﻠﺢ ﻟﻪ‬
‫ ﻓﻬﻮ ﻣﻦ اﻟﻜﻠﻴﺎت اﳌﻄﻠﻘﺔ؛ وﻣﻦ زﻋﻢ أﻧﻪ ﻳﻌﺎرض ﺑﺎﶈﺘﻤﻞ أو‬،‫ أو اﻟﺸﺮك‬،‫واﳌﻨﻮط ﺑﺎﻟﻮﺻﻒ ﻛﺎﻹﺳﻼم ﻣﺜﻼ‬
...‫أﻫﻠﻪ‬ ‫ أو ﺑﺎﻟﻘﻀﺎﻳﺎ اﻟﻌﻴﻨﻴﺔ ﻓﻬﻮ أﺿﻞ ﻣﻦ ﲪﺎر‬،‫ﺑﺎﺠﻤﻟﻤﻞ‬
 „Što se tiče sveobuhvatnog kolektivnog (el‐kullijj) pojma koji iscrpljuje sve što mu 
odgovara  i  kojim  je  ispravno  nazvati  svaku  jedinku  od  jedinki  kategorije/roda 
(džins)  poput  (riječi)  insan  na  primjer,  i  vezanog  za  opis  poput  (riječi)  islam  na 
 
184  ODBRANA OSNOVE DINA I ŠEJHUL‐ISLAMA OD TVRDNJI NOSIOCA NEZNANJA 

primjer, ili širk, on spada u neograničene kolektivne cjeline. Onaj koji tvrdi da mu 
se može oponirati hipotetičkim ili uopštenim (mudžmel), ili slučajevima pojedinaca 
takav je zabludjeliji od svog magarca...“210 
  Rekoh,  objasnio  sam  značenje  termina  „kullijjeh“211  a  ovdje  se  spominje 
pojam  „el‐kullijj“  kojeg  sam  preveo  kao  „kolektivan“  Šta  znači  ovaj  pojam  u 
govoru učenjaka? Ez‐Zerkeši je govoreći o podjeli imenice u jednini rekao: 
„Nakon  toga  imenica  se  djeli  na  al‐kullijj  (kolektivnu)  i  el‐džuz'ij  (parcijalnu),  jer 
predodžba o njoj lično ili ne sprečava učesništvo mnogih u njoj ili sprečava; a prva 
je  kolektivna  (el‐kullijj).  Značenje  učesništva  ličnosti  u  njoj  je  da  njeno  značenje 
obuhvata  njihova  značenja  imenom  i  granicom212  (hadd),  ne  u  značenju  da  ono 
postoji  u  njima...  ‐  zatim  kaže  ‐  ...već  postoji  u  razumu  i  to  je  ono  što  svaki 
razuman  osjeća  u  sebi  od  značenja  koja  bi  kada  bi  ih  pripisao  odgovarajućim 
ličnostima njih obuhvatila.“213 
  Prije nego što nastavim sa primjenom riječi šejha Ishaqa sina 'Abdurrahmana 
nad  temeljima  sekte  protivnika  na  čije  laži  odgovaramo  želim  objasniti  čitaocu 
prirodu greške u koju je upala osoba o kojoj šejh govori da bi shvatio zbog čega 
sam ja rekao da je onaj koji zagovara mezheb Nusreta i Bilibanija gluplji od onoga 
koji je gluplji od svog magarca. 
  Šejh Ishaq sin šejha 'Abdurrahmana u svojoj brilijantnoj risali koja je jedan od 
najvećih  dokaza  njegove  skromnosti  i  poznavanja  islamske  nauke  odgovara  na 
greške nepoznate osobe koja je pisala nešto u vezi boravka u dāru širka, tj. među 
mušricima,  i  propisima  hidžre  i  putovanja  u  dar  širka  a  u  sklopu  svog  govora  se 
takođe  dotakla  značenja  ispoljavanja  dina  i  između  ostalog  područje  u  kojem  je 
preovladao širk a koje je nekad bilo dar islam zbog toga nazvala daru islamom.  
  Dakle,  govori  se  o  propisima  hidžre,  boravka  među  mušricima,  propisu 
putovanja u dar širka i tako dalje. Šejh Ishaq, neka je Allahova milost nad njime, je 
na način koji dolikuje samo vrhunskim učenjacima ukazao na niz greški koje je ta 
osoba  napravila  u  metodologiji  islamskog  prava  (usulul‐fikhu),  pravilima 
argumentacije iz kojih su rezultirale greške u propisima.  
  Taj nepoznati džahil je teritorije i zajednice kojima je nekada vladao islam a 
nakon toga je njima preovladao širk i riddet nazvao daru islamom i dao im propise 

                                                            
210
 Ed‐Durerus‐senijjeh 12/425 
211
  „Kullijjeh“  u  poglavlju  propisa  koji  je  vezan  za  sveobuhvatan  pojam  znači  pravovažnost  propisa  za  svaku 
jedinku sveobuhvatnog pojma, što je već objašnjeno.  
212
 Ili definicijom. 
 El‐Bahrul‐muhit 2/285, izdanje Darul‐kutub. 
213
  EBU MUHAMMED 185 

daru  islama  vezujući  ih  za  ime  u  kojem  je  pogriješio.  Konstatovao  je  da  se 
ispoljavanje  vjere  u  tim  „dijarima“  ogleda  u  ispoljavanju  dva  šehadeta,  i 
obavljanju  vjerskih  obaveza  poput  obavljanja  namaza,  učenja  ezana  i  Kur'ana  i 
slično  i  na  to  nadovezao  dozvoljenost  boravka  u  daru  širka  i  putovanje  u  njega 
zanemarivši  značenje  ispoljavanja  suprotstavljanja  mušricima  i  svakom  ko  je  na 
pogrešnom putu u onome u čemu su pogriješili.  
  Šejh Ishaq, rahimehullah, je u odgovoru istakao da se te zajednice i teritorije 
ne  nazivaju  darom  islama  i  skrenuo  pažnju  da  oni  učenjaci  koji  osvojenim 
teritorijama  islama  od  strane  kafira  ili  murtedda  daju  ime  islama  istim  daju 
propise kufra i da je šejh Ebu Batin, rahimehullah, na čije se riječi ne shvatajući ih 
džahil oslonio, njima htio reći da ti dijari nemaju propis kafira u osnovi već imaju 
propis otpadnika i riječi onih koji takvim dijarima daju propise islama uporedio sa 
netekfirenjem mušrika ističući da je šejh Ebu Batin od toga čist. Da Allah sačuva! 
  Objasnio je da je osnovni  propis za boravak u dijarima širka zabranjenost a 
da je kod nekih učenjaka boravak u dijarima širka dozvoljen samo onima koji su u 
stanju da ispoljavaju  svoj din tj. svoje neslaganje sa uvjerenjem naroda i to rade, 
a onome koji nije u stanju da to uradi je hidžra obavezna. Kod nekih učenjaka je 
boravak u dijarima širka apsolutno zabranjen.  
  Objasnio  je  da  je  putovanje  u  dijare  širka  dozvoljeno  samo  onoj  osobi  koja 
poznaje  svoj  din  i  koja  će  ga  ispoljavati  i  postavio  je  opšte  naučne  temelje  iz 
metodologije  islamskog  prava  koji  su  dovoljni  kao  dokaz  neispravnosti  mišljenja 
protivnika  a  nakon  toga  je  detaljno  odgovorio  na  svaki  protivnikov  argument. 
Kada razmislimo o stavovima protivnika u kojima ga je šejh kritikovao neće nam 
biti teško da primjetimo da protivnik ni u jednom momentu, osim u pitanju imena 
daru  islama  i  njegovog  propisa,  nije  pogriješio  u  suštinama  iz  kojih  se  dobijaju 
imena i opisi, već u propisima koje je Zakonodavac vezao za njih. Šta ovo znači? 
  Dakle, boravak među mušricima je nazvao boravkom među mušricima i nije 
rekao  da  neke  vrste  i  jedinke  boravka  među  mušricima  nisu  boravak  među 
mušricima ili ih nazvao boravkom među muslimanima ili rekao da se neke vrste ili 
jedinke boravka među mušricima mogu sastati sa boravkom među muslimanima 
u daru islama. Isto tako nije rekao da neke vrste i jedinke hidžre nisu hidžra ili da 
se  neke  vrste  i  jedinke  ostavljanja  hidžre  mogu  sastati  sa  izvršenjem  naređenje 
hidžre! 
  Nije rekao da neke vrste i jedinke putovanja u dar širka koje je dozvolio nisu 
putovanje u dar širka niti je rekao da se neke vrste i jedinke putovanja u dar širka 
mogu sastati sa ostavljanjem putovanja u dar širka. Dakle, džahil koji je gluplji od 
 
186  ODBRANA OSNOVE DINA I ŠEJHUL‐ISLAMA OD TVRDNJI NOSIOCA NEZNANJA 

svog magarca nije pogriješio u suštinama stvari i imenima koje se vade iz njih i nije 
njih  učinio  predmetom  specifiziranja  i  ograničavanja  kao  što  rade  vođe  ove 
zabludjele sekte, već je pogriješio u propisima koji se vežu za ove suštine i njihova 
imena i u odnosu prema njihovim dokazima. Allahulmuste’an!  
  Šejh  Ishaq  sin  'Abdurrahmana,  Allah  im  se  smilovao,  je  spomenuo  neke 
njegove  greške  i  laži  na  islamsku  nauku  i  rekao  da  su  osobe  koje  prave  slične 
greške gluplje od svog magarca. Navešću ti, inšaAllah, nekoliko važnih citata šejha 
Ishaqa u pogledu temelja islamske pravne metodologije, u koje ulazi poznavanje 
pravila argumentacije koji su bili dovoljni za dokazivanje greške džahila. Rekao je 
šejh Ishaq: 

‫ ووﺟﻮب اﻟﺮد إﻟﻴﻬﻤﺎ ﻋﻠﻰ ﻛﻞ ﻓﺮد ﻣﻦ أﻓﺮاد ﻧﻮع ﻫﺬا‬،‫ أﻧﻪ ﺑﻌﺪ اﻟﺘﺴﻠﻴﻢ ﳊﻜﻢ اﻟﺴﻨﺔ واﻟﻘﺮآن‬:‫ﻫﺬا واﻋﻠﻢ‬
‫ ﻓﻼ ﳝﻜﻦ‬،‫ ﻓﻘﺪ أﲨﻊ ﻋﻠﻤﺎء اﻟﺴﻨﺔ أﻧﻪ إذا ﺗﻮاﻃﺄ اﻟﻜﺘﺎب واﻟﺴﻨﺔ وﺻﺮﻳﺢ اﻟﻌﻘﻞ ﻋﻠﻰ إﺛﺒﺎت ﺣﻜﻢ‬،‫اﻹﻧﺴﺎن‬
‫ أو ﻛﺎن اﳌﻌﺎرض‬،‫ ﺑﻞ إن ﻛﺎن اﳌﻌﺎرض ﲰﻌﻴﺎ ﻛﺎن ﻛﺬﺑﺎ ﻗﻄﻌﺎ‬.‫أن ﻳﻌﺎرض ﺛﺒﻮﺗﻪ ﺑﺪﻟﻴﻞ ﺻﺤﻴﺢ ﺻﺮﻳﺢ اﻟﺒﺘﺔ‬
.‫ أو ﻋﻘﻠﻴﺎ ﻓﻜﺬﻟﻚ‬،‫ﺑﻪ أﺧﻄﺄ ﰲ ﻓﻬﻤﻪ‬
„Znaj da nakon predanosti presudi Sunneta i Kur'ana i obaveznosti vraćanja njima 
svakoj  od  jedinki  vrste  ovog  insana,  postoji  idžma'  učenjaka  sunneta  da  kada  se 
slože  Knjiga  i  Sunnet  i  zdrav  jasan  razum  u  potvrdi  nekog  propisa  apsolutno  nije 
moguće  da  se  njegovoj  potvrđenosti  oponira  dokazom  koji  je  sahih  sarih.214  Već 
ako  je  ono  što  oponira  tekst  onda  je  nedvojbeno  laž  ili  je  onaj  koji  se  njime 
suprotstavlja  pogriješio  u  njegovom  shvatanju,  a  isto  tako  je  ako  je  dokaz 
razumski.“215 
  Rekoh,  džahil  je  dozvolio  boravak  u  dāru  širka  pod  uslovom  da  se 
muslimanima  ne  sprečava  da  obavljaju  namaz  u  džematu  i  slično  od  stvari  s 
kojima se slažu i mušrici ili čak prijateljuju prema onima koji to rade, a zanemario 
uvjet  ispoljavanja  suprotstavljanja  u  uvjerenju  i  time  oponirao  jasnim 
sveobuhvatnim  neograničenim  tekstovima  koji  naređuju  ispoljavanje 
suprotstavljanja i nije ih specifizirao (takhsis) i ograničio (taqjid) kao što smatra.  
  Onaj  koji  pod  izgovorom  specifiziranja  ili  ograničavanja  kaže  da  se 
neodricanje  od  nekih  vrsta  ili  jedinki  velikog  širka  ili  netekfirenje  nekih  vrsta  ili 
jedinki  taguta  i  mušrika  može  sastati  sa  aslu  dinil  islamom  je  napravio 
mnogostruko  veću  grešku  i  jasno  oponirao  najjasnijim,  najjačim  i  autentičnim 
vjerskim dokazima. 
                                                            
214
 Autentičan, jasan. 
215
 Ed‐Durerus‐senijjeh 12/395 
  EBU MUHAMMED 187 

  Odavde  kažemo  vođama  ove  zabludjele  sekte  koji  nemaju  ni  slovo  „d“  od 
vjerskog ili razumskog dokaza, osim slijepog slijeđenja ovoga ili onoga, da su ono 
što imaju pogrešno razumjeli i da se okane laži i magaričluka. 
Šejh Ishaq je takođe rekao: 

‫ ﻓﺄﺟﺐ ﻋﻦ‬،‫ وأﻃﻨﺒﺖ ﰲ ﻫﺬﻩ اﳌﺴﺎﺋﻞ ﺑﻌﺾ اﻹﻃﻨﺎب‬،‫ ﻗﺪ أرﺧﻴﺖ ﻋﻨﺎن اﻟﻘﻠﻢ ﰲ ﻫﺬا اﻟﺒﺎب‬:‫ﻓﺈن ﻗﻠﺖ‬
‫ اﳉﻮاب ﻋﻦ‬:‫ ﻗﻠﺖ‬.‫ ﻟﺸﺪة اﳊﺎﺟﺔ إﱃ ﻛﺸﻒ ﻫﺬا اﳊﺠﺎب‬،‫ وإن ﺧﺮج ﺑﻨﺎ ﻋﻦ ﻗﺎﻧﻮن اﳉﻮاب‬،‫اﳌﻌﺎرﺿﺔ‬
:‫ أﻣﺎ اﺠﻤﻟﻤﻞ‬.‫ وﻣﻔﺼﻞ‬،‫ ﳎﻤﻞ‬:‫ ﻫﻮ ﻣﻦ وﺟﻬﲔ‬،‫ وإن ﻛﺎن ﻳﺴﺘﻔﺎد ﳑﺎ ﺗﻘﺪم ﳌﻦ ﺟﻌﻞ اﷲ ﻟﻪ ﻧﻮرا‬،‫اﳌﻌﺎرﺿﺔ‬
،‫ أﻧﻪ ﻻ ﺗﻌﺎرض ﺑﲔ ﻧﺼﲔ‬:‫ ﻓﻘﺪ ﺗﻘﺮر ﰲ اﻷﺻﻮل‬،‫ وأﱏ ﻟﻪ ذﻟﻚ‬،‫ﻓﺈﻧﻪ ﻟﻮ ﻛﺎن ﻣﻊ اﺠﻤﻟﻴﺰ ﻧﺺ ﰲ ﳏﻞ اﻟﻨّﺰاع‬
‫ ﻷن اﻟﺴﻨﺔ ﻻ ﺗﺘﻨﺎﻗﺾ‬،‫ وﻻ ﺑﲔ ﳎﻤﻞ وﻣﻔﺼﻞ; ﻷن اﻟﺘﻌﺎرض ﺑﲔ اﻟﻨﺼﲔ ﳏﺎل ﻗﻄﻌﺎ‬،‫وﻻ ﺑﲔ ﻧﺺ وﻇﺎﻫﺮ‬
،‫ ﻓﻴﻘﺪم اﻟﻨﺺ اﻟﺬي ﻻ ﳛﺘﻤﻞ إﻻ ﻣﺪﻟﻮﻻ واﺣﺪا‬،‫ ﻷﻧﻪ ﻗﺪ ﻳﻜﻮن ﺻﺤﻴﺤﺎ ﻻ ﺻﺮﳛﺎ‬،‫ وﻟﻮ ﺻﺢ‬،‫وﻻ ﺗﺘﻌﺎرض‬
.‫وﳛﻤﻞ ﻋﻠﻴﻪ ﻣﺎ ﻋﺪاﻩ‬
„Ako kažeš: „Otpustio si uzda pera u ovom poglavlju i u ovim mes'elama si se na 
izvjestan način proširio, pa sad nam odgovori na protivljenje iako će nas izvesti iz 
zakona odgovora zbog veličine potrebe za uklanjanjem ovog zastora!“ 
Rekoh: odgovor na protivljenje, iako ga onaj kome je Allah da svjetlo može uzeti iz 
prethodnog, biva sa dva aspekta: uopšten i detaljan. 
Što se tiče uopštenog: kada bi onaj koji dozvoljava posjedovao jasan tekst (nass)216 
u  predmetu  spora,  a  odakle  mu  to,  konstatovano  je  u  usulu  da  nema  kolizije 
između  dva  nassa  niti  između  nassa  i  zāhira,217  niti  između  uopštenog218  i 
objašnjenog,219 zbog toga što je kolizija između dva nassa kategorički nemoguća 
jer Sunnet međusobno ne kolizira niti se proturječi, čak i da je sahih (autentičan), 
jer  je  moguće  da  bude  sahih  (autentičan)  ali  nije  sarih  (jasan),  pa  da  se  da 
prednost  tekstu  koji  ne  podnosi  osim  jedno  značenje  a  da  se  ostali  protumače  u 
svjetlu njega.“ 

‫ وﻻ ﻳﻌﺎرض ﻣﺘﺤﺪ‬،‫ ﻓﺪﻻﻟﺘﻪ ﻇﻨﻴﺔ‬،‫ وﻛﺎن أﺣﺪﳘﺎ أﻇﻬﺮ‬،‫وﻗﺪ ﺻﺮح أﺋﻤﺔ اﻷﺻﻮل ﺑﺄن ﻣﺎ اﺣﺘﻤﻞ ﻣﻌﻨﻴﲔ‬
،‫ وﻻ ﺳﺒﻴﻞ إﱃ ﻧﺴﺦ وﻻ ﲨﻊ‬،‫ ﺑﻞ ﻳﻄﻠﺐ اﻟﺘﻮﻓﻴﻖ; ﰒ ﻟﻮ ﻛﺎن ﻛﻼﳘﺎ ﻣﺘﺤﺪ اﳌﻌﲎ ﰲ اﳌﻘﺎﺑﻠﺔ‬،‫اﳌﻌﲎ إﲨﺎﻋﺎ‬
                                                            
216
 U ovom smislu je nass ono što ima samo jedno značenje.  
217
  Zahir  je  pojam  ili  tekst  koji  ukazuje  na  prevagnjujuće  značenje  uz  mogućnost  prevagnutog  a  nekad  se  tim 
pojmom želi ono značenje koje se automatski nameće nakon spoznaje upotrebne tradicije govornika.  
218
 Mudžmel. 
 Mufassal. 
219
 
188  ODBRANA OSNOVE DINA I ŠEJHUL‐ISLAMA OD TVRDNJI NOSIOCA NEZNANJA 

‫ ﺧﺼﻮﺻﺎ إذا‬،‫ ﻓﺈﻧﻪ ﻣﻘﺪم ﻋﻠﻰ اﻹﺑﺎﺣﺔ‬،‫ ﻛﺎﳊﻈﺮ ﻣﺜﻼ‬،‫ أو ﲢﻒ اﻟﻘﺮاﺋﻦ‬،‫ﻓﺎﻟﺘﻮﻗﻒ إﱃ أن ﻳﻈﻬﺮ اﻟﱰﺟﻴﺢ‬
،‫ ﰒ إن اﻟﻘﻀﺎﻳﺎ اﻟﻌﻴﻨﻴﺔ ﻣﻘﺼﻮرة ﻋﻠﻰ ﻣﻮاردﻫﺎ‬.‫ ﻷن اﻟﺸﺮع ﺟﺎء ﺑﺎﳌﺼﺎﱀ اﶈﻀﺔ‬،‫ﺻﺎر أﻇﻬﺮ ﰲ ﺳﺪ اﳌﻔﺎﺳﺪ‬
‫ ﻓﻘﺪ ﻗﺮروا أن‬،‫ وﻻ ﺗﻌﺎرض اﻟﻨﺼﻮص ﺑﻮﺟﻪ ﻋﻨﺪ اﻷﺻﻮﻟﻴﲔ; ﰒ ﻟﻮ ﻛﺎن اﳌﻌﺎرض ﻣﺴﺎوﻳﺎ‬،‫ﻻ ﻳﻘﺎس ﻋﻠﻴﻬﺎ‬
‫ ﻓﻜﻴﻒ ﲟﺎ ﻫﻮ دوﻧﻪ؟‬،‫اﳌﺴﺎوي ﻣﺪﻓﻮع‬
„Učenjaci usulul‐fikha su jasno ukazali da ono što podnosi dva značenja, a jedno je 
prevagnjujuće,  ima  prevagnjujuće  hipotetičko  (dhanijjeh)  ukazivanje220  a  onome 
koji ima jedno značenje se ne oponira po idžma’u, već se traži mogućnost njihovog 
spajanja. Zatim ako  bi oba posjedovali jedno  značenje suprotno drugom a  nema 
puta  do  derogacije  niti  njihovog  spajanja  prelazi  se  na  sustezanje  sve  dok  ne 
postane jasno koje je prioritetnije, ili na osnovu postojećih indicija, poput zabrane 
na  primjer,  jer  se  njoj  daje  prednost  nad  dozvoljenosti,  posebno  ako  postane 
prečim u preventivi šteta jer šerijat je došao sa čistim koristima.  
Zatim događaji koji se tiču pojedinaca se ograničavaju na svoja stanja i na njih se 
ne  vrši  analogija,  i  oni  ne  oponiraju  na  bilo  koji  način  tekstovima  kod  učenjaka 
usula. Zatim ako je oponirajući jednak konstatovali su da se jednak odbacuje, pa 
kako je tek sa onim što je ispod njega?“ 

‫ اﻟﺬي‬،‫وﻛﻞ ﻣﺎ ذﻛﺮﻧﺎ ﳚﺮي ﰲ ﻣﺴﺄﻟﺘﻨﺎ ﻋﻨﺪ اﻟﺘﺄﻣﻞ واﻟﺘﻔﺼﻴﻞ؛ ﻓﻠﻴﻌﺮض اﺠﻤﻟﻴﺰ ﺑﻀﺎﻋﺘﻪ ﻋﻠﻰ ﻫﺬا اﻷﺻﻞ‬
‫ وﻟﻴﺘﻪ ﲨﻊ ﺑﲔ اﻟﻨﺼﻮص‬.‫ وﻟﻴﺘﻌﻠﻢ ﰒ ﻟﻴﺘﻜﻠﻢ‬،‫ وإن ﱂ ﻳﺘﺨﻠﺺ ﻣﻨﻪ ﻓﻼ ﻳﺪﻋﻲ ﻣﺎ ﻟﻴﺲ ﻟﻪ‬،‫ﻳﺴﻠﻤﻪ أﺋﻤﺔ اﻟﻨﻘﻞ‬
،‫ وأﻋﻄﻰ ﻛﻞ ذي ﺣﻖ ﺣﻘﻪ‬،‫ وﱂ ﻳﻀﺮب اﻟﺼﺮﻳﺢ اﻟﺼﺤﻴﺢ ﺑﺘﻠﻚ اﶈﺘﻤﻼت‬،‫ وﺑﲔ ﻣﺎ ﻳﺴﺘﺪل ﺑﻪ‬،‫اﳌﺘﻘﺪﻣﺔ‬
‫ وﻗﻮﻓﺎ ﻣﻊ اﻟﺮﺧﺼﺔ‬،‫ وﱂ ﻳﻮﺟﺐ اﳍﺠﺮة ﻋﻠﻰ ﻛﻞ أﺣﺪ‬،‫ وﻗﻮﻓﺎ ﻣﻊ اﳌﻨﻊ‬،‫ﻓﻠﻢ ﻳﻨﻒ وﺟﻮب اﳍﺠﺮة ﻋﻦ ﻛﻞ أﺣﺪ‬
.‫ وأﺣﺴﻦ ﻋﺎﻗﺒﺔ وأﺧﻒ ﺿﺮرا‬،‫ ﻓﺈﻧﻪ ﺧﲑ ﻣﻦ اﻹﻃﻼق اﳌﺘﻜﺮر ﰲ ﻋﺒﺎراﺗﻪ‬،‫ﺑﺸﺮوﻃﻬﺎ‬
„Sve što smo spomenuli kada se promisli u detaljima važi u ovoj našoj mes'eli. Pa 
neka  onaj  koji  dozvoljava  procjeni  vrijednost  svoje  robe  prema  ovoj  osnovi  koju 
prihvataju imami predaje pa ako se nije izvukao iz nje nemoj da tvrdi ono što mu 
ne pripada i neka nauči a zatim neka priča. Kamo sreće da je sastavio prethodne 
tekstove  sa  onim  čime  je  argumentirao  i  da  nije  opalio  po  sarihu  sahihu  tim 
hipotetičkim  stvarima  i  da  je  svakom  dao  njegovo  pravo  te  da  nije  negirao 
obaveznost hidžre svakom stajući uz zabranu221 i da nije obavezao hidžru svakom 

                                                            
220
 Misli na preovladavajuće mišljenje. 
221
 Zabranu boravka u dāru širka. 
  EBU MUHAMMED 189 

stajući uz dozvolu222 uz njene uvjete, jer to je bolje nego neograničene izreke koje 
se ponavljaju u njegovom govoru, i ima bolje posljedice i manje je štetno.“ 
  Rekoh, ovdje pitam vođe ove zabludjele sekte, iako suština aslu dinil islama 
ne  može  biti  predmet  specifiziranja  i  ograničavanja,  koji  je  to  dokaz  iz  Kur'ana, 
Sunneta  ili  idžma'a  koji  jasno  ukazuje  da  se  neke  vrste  suštinskog  velikog  širka 
poput  „manje  poznatog“  suštinskog  velikog  širka  ili  velikog  širka  u  hukmu  i 
tehakumu  ili  netekfirenje  nekih  vrsta  ili  jedinki  taguta  i  mušrika  može  sastati  sa 
aslu dinil islamom i da suština islama koju je Allah vezao za poznati opis još uvijek 
postoji!? Ljubazno od vas tražimo da nam pokažete taj dokaz! Sram vas bilo!  
  Zatim, da li je taj dokaz kojim ratujete protiv vjere Allaha koju je objavio svim 
vjerovjesnicima  jednog  značenja  ili  ga  je  moguće  protumačiti  u  svjetlu  opšte 
poznatog?  Zatim,  ako  je  taj  dokaz  „jednak“  u  snazi  dokazima  u  kojima  Allah 
suštinu islama veže za opis odricanja od svakog velikog širka i odricanja od svakog 
taguta i mušrika zašto ne odbacite „te dokaze“?!  
  Kako  vas  nije  stid  da  citatima  učenjaka  koji  se  tiču  pojedinaca  rušite  vjeru 
Allaha kada su se učenjaci složili da vjerski dokazi koji se tiču događaja vezanih za 
pojedince  nemaju  snagu  kojom  oponiraju  autentičnim  jasnim  vjerskim 
tekstovima?! Zašto se kada ste vidjeli „oprečnost između vaših dokaza“ i dokaza iz 
Kur'ana  i  Sunneta  niste  sustegli  dok  vam  ne  postane  jasno  „koji  su  dokazi 
prioritetniji i jači“?!  
  Na  osnovu  kojeg  pravila  ste  dali  prednost  „vašim  dokazima“  i  riječima 
Halidija  nad  jasnim  Kur'anskim  ajetima,  hadisima  Allahovog  Poslanika,  .,  i 
idžma'u  svih  vjerovjesnika  i  muslimana?!  Je  li  jača  tekstualna  sveobuhvatnost  ili 
semantička koja je osnova  analogije sličnosti?!  
  Jer ako „imate dokaz u pogledu neke jedinke širka ili taguta i mušrika“ onda 
vam za svaku drugu treba analogija i to je semantička sveobuhvatnost (el‐'umum 
el‐ma'navij)  pa  se  morate  odlučiti  da  li  je  jača  tekstualna  sveobuhvatnost  koja 
ukazuje  na  odricanje  od  svakog  velikog  širka  i  svakog  taguta  i  mušrika  kao  i 
semantička  sveobuhvatnost  koja  iz  nje  proizilazi  ili  „vaša  analogija  na  jedinku  o 
kojoj  posjedujete  tekst“!  Pa  na  osnovu  čega  dajete  prednost  semantičkoj 
sveobuhvanosti  (el‐'umumul‐ma'navii)    nad  tekstualnom  i  semantičkom  koja  je 
osnova u mes'eli?  

                                                            
 Dozvolu boravka u dāru širka uz njene uvjete. 
222
 
190  ODBRANA OSNOVE DINA I ŠEJHUL‐ISLAMA OD TVRDNJI NOSIOCA NEZNANJA 

  Zašto  ako  je  stvar  došla  do  specifiziranja  i  ograničavanja  i  terdžiha,  tj. 
davanja  prednosti  (prioriteta)  jednom  od  dokaza  a  što  je  dokaz  da  se  radi  o 
idžtihadu kažete da ste vi „ehlus‐sunnet“ a da smo mi sve ono što kažete?! 
Napominjem da sam ova pitanja naveo da bih dokazao bankrot ovih glupaka 
i  magaraca,  čak  i  da  je  moguće  da  aslu  dinil  islam  bude  predmet  specifiziranja, 
ograničavanja i slično. Šta tek treba o njima reći kada znamo da aslud‐din ne biva 
predmetom specifiziranja, ograničavanja, derogacije ili rasparčavanja? 
  Dovoljan  nam  je  Allah  protiv  vas  i  divan  je  On  Zaštitnik.  Molim  Allaha  da 
sačuva  islam  i  muslimane  od  vaših  jezika  i  srca  čime  On  želi!  Teško  li  se  vama  i 
onom za kojim se povodite, zar se nećete opametiti! 
  Pa ako je onaj džahil, koji je neke jedinke boravka u dāru širka i putovanja u 
njega „dozvolio“ iako ih je nazivao „boravkom“ i „putovanjem“, zaslužio da se o 
njemu,  zbog  greške  koju  je  napravio  u  propisu  a  prije  toga  u  pravilima 
argumentacije,  kaže  da  je  gluplji  od  magaraca,  pitam  vođe  smutnje  i  glavešine 
zablude da li je gori on ili onaj koji kaže da je neka jedinka velikog širka halal,  ili da 
nije  veliki  širk,  ili  kaže  da  se  može  sastati  sa  tevhidom223  pa  da  čovjek  uz  njega 
bude musliman ‐ muvehhid? Isto važi za netekfirenje nekih vrsta i jedinki taguta i 
mušrika!!224 
  Nadam  se  da  će  Allah  dati  da  ljudi  razumiju  i  nađu  istinu  u  ovim  mojim 
riječima  i  da  će  shvatiti  žestinu  smutnje  koju  su  poveli  sijači  nereda  i  smutnje  i 
prkosne notorne neznalice poput Bilibanija, Nusreta, Ademija i ostalih neprijatelja 
da've tevhida u ovom vremenu. Allah ih ubio kuda se odmeću! 
Šejh nastavlja: 

‫ ﻗﻮل ﺳﺎﻗﻂ ﻻ ﻳﻌﻮل‬،‫ أﻧﻪ اﺳﺘﺪل ﺑﻌﻤﻮﻣﺎت أﺣﺎدﻳﺚ ﻣﻊ ﻣﺎ ﻓﻴﻬﺎ‬:‫ ﻓﻘﻮﻟﻪ ﻋﻦ اﳌﺎﻧﻊ‬:‫وأﻣﺎ اﳉﻮاب اﳌﻔﺼﻞ‬
‫ وﻣﺎ‬،‫ ﻟﺌﻦ ﻛﺎن اﻟﺮد واﻟﻘﺒﻮل ﲟﺠﺮد اﳍﻮى‬،‫ وﻻ ﺳﺒﻘﻪ إﻟﻴﻪ أﺣﺪ ﳑﻦ ﻳﻌﺘﺪ ﺑﻘﻮﻟﻪ وﻳﺮﺟﻊ إﻟﻴﻪ; وﻟﻌﻤﺮ اﷲ‬،‫ﻋﻠﻴﻪ‬
‫ ﻓﺈن اﳋﺼﻢ ﻻ ﻳﻌﺠﺰ ﻋﻦ ﻣﺜﻞ ﻫﺬﻩ‬،‫ ﻫﻮ ﻋﻤﻮﻣﺎت وأﺣﺎدﻳﺚ ﻓﻴﻬﺎ ﻣﺎ ﻓﻴﻬﺎ‬:‫ ﻳﻘﺎل‬،‫ﻻ ﻳﻼﺋﻢ اﻟﻐﺮض‬
‫ ﺑﻞ ﺑﺎﻟﻌﻠﻢ واﻋﺘﺒﺎر ﺷﺮوﻃﻪ‬،‫ وإن ﻛﺎن اﻟﺮد ﻟﻴﺲ ﺑﺎﳍﻮى‬.‫ ﻓﻼ ﻳﺜﺒﺖ ﻟﻪ ﺣﺠﺔ ﺑﺸﻲء ﻣﻨﻬﺎ أﺻﻼ‬،‫اﻟﻜﻠﻤﺎت‬
‫ ﻻ ﺟﺮم أن‬:‫ وﺣﻴﻨﺌﺬ ﻓﺄﻗﻮل‬،‫ ﰒ اﺗﺒﺎﻋﻬﺎ ﺣﻴﺚ وﺟﺪت‬،‫ ﻓﻼ ﺑﺪ ﻣﻦ اﻻﺗﻔﺎق أوﻻ ﻋﻠﻰ اﻟﺸﺮوط‬،‫ﻋﻨﺪ أﻫﻠﻪ‬
،‫ ﲞﻼف ﻣﺎ ﻣﻊ اﺠﻤﻟﻴﺰ‬،‫ واﳊﺠﺞ اﻟﺴﺎﻃﻌﺔ اﻟﱵ ﻻ ﲢﺘﻤﻞ ﻏﲑ ﻣﺪﻟﻮل واﺣﺪ‬،‫اﳌﺎﻧﻊ ﻣﻌﻪ اﻟﻨﺼﻮص اﻟﻘﺎﻃﻌﺔ‬
                                                            
223
  Svaki  od  njih  je  promjenio  vjerski  propis  velikog  širka.  A  onaj  koji  kaže  da  je  veliki  širk  mali  ili  da  se  može 
sastati sa islamom je pogriješio u pogledu njegove suštine. 
224
 Jer propis netekfirenja spomenutih je nestanak islama i tevhida, a zagovaranje postojanja islama bez tekfira 
svakog taguta i mušrika je promjena islama u njegovoj suštini.  
  EBU MUHAMMED 191 

‫ ﺑﻞ ﻻ ﻳﻌﻤﻞ ﺎ إﻻ إذا ﺳﻠﻤﺖ ﻋﻦ‬،‫ﻓﺈ ﺎ أﺧﺒﺎر ﺧﺎﺻﺔ ﻻ ﺗﻌﺎرض اﻟﻌﻠﻢ اﳌﻄﻠﻖ اﳌﺴﺘﻐﺮق ﳌﺎ ﺻﻠﺢ ﻟﻪ‬
‫ ﻓﻴﺘﻌﲔ اﳉﻤﻊ ﻛﻤﺎ ﻗﺪﻣﻨﺎ؛ ودﻋﻮاﻫﻢ أ ﺎ‬،‫ وأﻣﺎ إذا ﻛﺎن اﻟﻌﻤﻞ ﺎ ﻳﻔﻀﻲ إﱃ ﺗﺮك اﶈﻜﻢ اﻟﺒﲔ‬.‫ﻣﻌﺎرض‬
،‫ ﻷن اﻟﻌﻤﻮﻣﺎت ﻋﻨﺪ أﻫﻞ اﻟﻌﻠﻢ ﻫﻲ دﻋﻮى ﺗﻨﺎول اﻟﻠﻔﻆ اﻟﻌﺎم ﻟﻠﻤﺤﻜﻢ اﳋﺎص‬،‫ﻋﻤﻮﻣﺎت ﺧﻄﺄ ﺑﲔ‬
.‫واﳌﻨﺎزع ﻻ ﻳﺴﻠﻢ ذﻟﻚ‬
„Što  se  tiče  detaljnog  objašnjenja:  njegove  riječi  o  onome  koji  zabranjuje:225 
„Argumentirao  je  sveobuhvatnostima  hadisa  pored  svega  što  je  u  njima.“226  su 
bezvrijedne riječi na koje se ne osvrće niti ga je u njima pretekao neko od onih čije 
se  riječi  uzimaju  u  obzir  i  kome  se  vraća.  Tako  mi  Allaha,  ako  se  odbijanje  i 
prihvatanje radi na osnovu puke strasti pa se o onome što se ne slaže sa interesom 
kaže  da  su  sveobuhvatnosti  hadisa  u  kojima  je  ono  što  je,  pa  protivnik  nije 
nemoćan da kaže iste te riječi, i da u osnovi ni u čemu ne ostane dokaz za njega.  
Ako  se  odbijanje  ne  gradi  na  strasti  već  na  znanju  i  uzimanju  u  obzir  njegovih 
uvjeta kod učenjaka hadisa onda je prvo potrebna saglasnost u pogledu uvjeta a 
zatim njihovo slijeđenje gdje god se nađu i tada kažem da onaj koji zabranjuje227 
ima  kategoričke  tekstove  i  blistave  argumente  koji  ne  podnose  osim  jedno 
značenje  suprotno  onome  što  je  uz  onoga  koji  dozvoljava228  jer  to  su  posebne 
obavijesti koje ne mogu oponirati neograničenom znanju koje iscrpljuje sve što mu 
odgovara. Štaviše, po njima se ne radi osim kada im ništa ne oponira.  
Ako rad po njima vodi u ostavljanje jasnog muhkema obaveza ih je sastaviti kao 
što  je  prethodilo.  Njihova  tvrdnja  da  su  oni229  sveobuhvatnosti  je  jasna  greška, 
zbog  toga  što  su  sveobuhvatnosti  kod  učenjaka  tvrdnja  da  sveobuhvatan  tekst 
obuhvata specifičan (poseban) muhkem, a protivnik to ne priznaje.  
Što  se  tiče  sveobuhvatnog  kolektivnog  (el‐kullijj)  pojma  koji  iscrpljuje  sve  što  mu 
odgovara i kojim je ispravno nazvati svaku jedinku od jedinki kategorije230 (džins) 
poput (riječi) insan na primjer, i vezanog za opis poput (riječi) islam na primjer, ili 
širk,  on  spada  u  neograničene  kolektivne  cjeline.  Onaj  koji  tvrdi  da  mu  se  može 
oponirati hipotetičkim231 ili uopštenim (mudžmel), ili slučajevima pojedinaca takav 
je zabludjeliji od svog magarca.“ 

                                                            
225
 Boravak i putovanje u dāru širk osim uz poznate uvjete. 
226
 Želi reći da su hadisi slabi i da nisu autentični.  
 Zabranjuje boravak i putovanje u dāru širk bez poznatih uvjeta. 
227
228
 Boravak u dāru širka i putovanje u njega bez poznatih uvjeta. 
229
 Dokazi onih koji zabranjuju. 
230
 Ili roda. 
231
 Ovo obuhvata i „zāhir“ tj. koji ukazuje na prevagnjujuće značenje uz mogućnosti daljeg prevagnutog značenja.  
 
192  ODBRANA OSNOVE DINA I ŠEJHUL‐ISLAMA OD TVRDNJI NOSIOCA NEZNANJA 

‫ اﻟﻌﱪة ﺑﻌﻤﻮم‬:‫ ﻓﻬﻮ ﻋﺎم وﻳﻘﺎل ﻓﻴﻪ‬،‫ ﻓﺈذا ﱂ ﻳﻌﺎرض ﲟﺎ ﻫﻮ أوﱃ ﻣﻨﻪ‬،‫أﻣﺎ اﳌﺘﻌﻠﻖ ﺑﺎﻟﺸﺨﺺ ﻓﻬﻮ ﳏﻞ ﻧﻈﺮ‬
‫وﻗﺪ‬..."‫"ﺣﻜﻤﻲ ﻋﻠﻰ اﻟﻮاﺣﺪ ﺣﻜﻤﻲ ﻋﻠﻰ اﳉﻤﺎﻋﺔ‬:‫اﻟﻠﻔﻆ ﻻ ﲞﺼﻮص اﻟﺴﺒﺐ؛ وﻗﺪ رﺟﺢ ﻋﻤﻮﻣﻪ ﲝﺪﻳﺚ‬
‫ اﻟﻤﺘﻌﻠﻖ ﺑﻜﻞ ﻓﺮد ﻣﻦ أﻓﺮاد‬،‫وردت ﺑﺤﻤﺪ اﷲ ﻧﺼﻮص اﻟﻘﺮآن واﻟﺴﻨﺔ ﻓﻲ إﺛﺒﺎت ﻫﺬا اﻟﺤﻜﻢ اﻟﻌﺎم‬
،‫ واﻟﻤﺤﻜﻢ اﻟﺬي ﻫﻮ ﻋﺎم ﻟﺨﻄﺎب‬،‫ ﻓﺠﻌﻞ اﻟﻤﺘﺸﺎﺑﻪ دﻟﻴﻼ ﻗﺎﻃﻌﺎ‬،‫ ﻓﻌﻜﺲ ﻫﺬا اﻟﺰاﻋﻢ اﻟﻘﻀﻴﺔ‬،‫ﺟﻨﺴﻪ‬
‫ إذا ﻋﺎرﺿﻬﺎ ﻣﺎ ﻫﻮ‬،‫ ﺟﻌﻠﻪ ﻣﻦ اﻟﻌﻤﻮﻣﺎت اﻟﺘﻲ ﻳﻀﻌﻔﻬﺎ أﻫﻞ اﻟﻌﻠﻢ‬،‫اﳌﻨﻮط ﺑﺎﻷوﺻﺎف اﳌﻄﺎﺑﻖ ﳌﺪﻟﻮﻟﻪ‬
‫ وﺑﻴﻦ اﻟﻤﺤﻜﻢ اﻟﺬي‬،‫ ﻓﺎﷲ اﳌﺴﺘﻌﺎن! وﻣﻦ ﻟﻢ ﻳﻔﺮق ﺑﻴﻦ اﻟﻌﺎم اﻟﻤﻄﻠﻖ اﻟﻤﻄﺎﺑﻖ ﻟﻤﺪﻟﻮﻟﻪ‬.‫أﻗﻮى ﻣﻨﻬﺎ‬
.‫ ﻓﻬﻮ ﺣﺎﻃﺐ ﻟﻴﻞ وﺣﺎﻃﻢ ﺳﻴﻞ‬،‫ﻳﺪﻋﻲ أن اﻟﻌﻤﻮﻣﺎت ﺗﺘﻨﺎوﻟﻪ‬
„Onaj  koji  je  vezan  za  (određenu)  osobu  je  predmet  razmatranja.  Pa  ako  mu  ne 
oponira nešto što je preče od njega on je sveobuhvatan ('am) i u pogledu njega 
se  kaže:  „Pouka  je  u  sveobuhvatnosti  pojma  ne  u  posebnosti  objave“.  Njegova 
sveobuhvatnost je prioritetna hadisom:232 „Moja presuda nad jednim je presuda 
nad zajednicom.“...  
...Veliki  broj  tekstova  Kur'ana  i  Sunneta  je,  Allahu  hvala,  došao  potvrđujući  ovaj 
sveobuhvatan propis koji se veže za svaku od jedinki njegove kategorije. A ovaj 
što  (koji)  tvrdi  (se  poziva)  je  okrenuo  stvar  naopako  pa  je  mutešabih233  učinio 
kategoričkim  dokazom  a  muhkem  koji  je  sveobuhvaćujuće  u  poruci,234  i  koji  je 
vezan  za  opise  i  obuhvata  svoje  cijelo  značenje,  učinio  od  sveobuhvatnosti  koje 
učenjaci  smatraju  slabim  kada  im  oponira  nešto  što  je  jače  od  njih. 
Allahulmuste’an! 
Onaj  koji  ne  razlikuje  između  sveobuhvatnog  neograničenog  (teksta)  koji 
obuhvata svoje cijelo značenje i muhkema za kojeg tvrdi da ga uopštene (izreke) 
obuhvataju, je skupljač ljuski po noći i onaj što mlati po potoku.“235 
  Rekoh, vallahi, da su Nusret, Bilibani i Ademi pogriješili u propisima za njih bi 
se  reklo  ono  što  je  šejh  rekao  za  ovog čovjeka  ali  ovi  ljudi  su  načeli  suštinu  aslu 
dinil  islama  i  učinili  je  predmetom  specifiziranja  i  ograničavanja  upavši  time  u 
promjenu vjere Uzvišenog Allaha a pošto to pripisuju Uzvišenom onda potvrđuju 
da  aslu  dinil  islam  može  biti  predmet  derogacije  na  određeno  vrijeme  jer  je  po 
njima  onaj  koji  se  nije  odrekao  nekih  vrsta  ili  jedinki  velikog  širka  ili  taguta  i 
                                                            
232
  Učenjaci  mu  ne  daju  sveobuhvatno  značenje  osim  ako  mu  ništa  ne  oponira.  Allahulmuste’an!  Ovi  daju 
prednost „sveobuhvatnosti mutešābiha“ govora učenjaka kojem oponira muhkem vjere Uzvišenog Allaha i svih 
Njegovih poslanika. Bože sačuvaj! 
233
 Nejasan ili višesmislen. 
234
 Šerijatskog teksta. 
 Ed‐Durerus‐senijjeh 12/425‐426 
235
  EBU MUHAMMED 193 

mušrika  musliman  sve  dok  se  nad  njim  uspostavi  argument,  a  to  je  najveća 
promjena vjere koja se može dogoditi. Kad' te nije stid čini šta hoćeš! 

3.10.4 Primjena temelja iz govora Ishaqa sina


’Abdurrahmana
  Dakle, nemoguće je da se sveobuhvatnim kolektivnim riječima koje iscrpljuju 
svaku jedinku svoga roda (džinsa) poput riječi „insan“ ili onima koje su vezane za 
opis poput riječi „islam“ ili „širk“ oponira višesmislenim hipotetičkim (muhtemil) ili 
uopštenim  (mudžmel)  šerijatskim  dokazima  niti  sa  događajima  vezanim  za 
pojedince iz vremena Objave. Aslu dinil islam ne može biti predmet specifiziranja 
ili  ograničavanja  kada  su  u  pitanju  njegovi  mnogi  sveobuhvatni  neograničeni 
propisi a kamoli njegova suština. Izvoli nekoliko primjera za ovu konstataciju kako 
u vezi suštine tako u pogledu nekih njenih sveobuhvatnih neograničenih propisa. 
  Rekli  smo  da  je  Uzvišeni  Allah  opis  islama  vezao  za  odricanje  od  svakog 
velikog  širka  i  od  svakog  mušrika  i  to  je  ono  na  što  ukazuje  šehadet  LA  ILAHE 
ILLALLAH  i  bezbrojni  šerijatski  tekstovi  pa  je  islam na  osnovu  toga  „odricanje  od 
svakog velikog širka i svakog mušrika i obožavanje samo Allaha i lojalnost prema 
muslimanima“.  
  Suština riječi onih koji kažu da je onaj koji se nije odrekao od nekih vrsta ili 
jedinki  velikog  širka  ili  mušrika  musliman  je  da  islam  nije  odricanje  od  svakog 
velikog  širka  i  svakog  mušrika  jer  su  pripisali  islam  onome  koji  nije  ostvario 
odricanje od svakog velikog širka i svakog mušrika što kategorički ukazuje na to da 
je  islam  kod njih  „odricanje  od  nekih  vrsta  i  jedinki  velikog  širka  i mušrika  ali  ne 
svih“  i  ovo  je  oponiranje  aslu  dinil  islamu  u  njegovoj  suštini.  Imamo  definiciju 
Uzvišenog Allaha o islamu koja u sebi sadrži opis: 
1) Odricanja od svakog velikog širka i svakog mušrika; 
  Imamo  definiciju  sekte  Nusreta,  Bilibanija  i  Ademija  i  onih  koje  slijede  čije 
riječi  pod  plaštom  zagovaranja  pravila  specifiziranja  i  ograničavanja  kategorički 
ukazuju na to da je islam: 
2) Odricanje od nekih vrsta i jedinki velikog širka i mušrika ali ne svih.  
  Ako kažu da to nije njihovo mišljenje već da vjeruju da je islam odricanje od 
svake poznate vrste i jedinke velikog širka i mušrika obavezujemo ih da negiraju 
islam onome koji se nije odrekao nekih vrsta ili jedinki velikog širka ili mušrika a 
 
194  ODBRANA OSNOVE DINA I ŠEJHUL‐ISLAMA OD TVRDNJI NOSIOCA NEZNANJA 

ako  nakon  toga  ponovo  potegnu  poput  magaraca  za  pravilom  specifiziranja  i 
ograničavanja  stvar  se  vraća  ponovo  na  njen  početak  i  tako  biva  uvijek  sa 
mjesečarima i onim koji buncaju u snu. Ovo je što se tiče suštine!  
  U  pogledu  sveobuhvatnih  neograničenih  propisa  koji  se  vežu  za  aslud‐din 
možemo navesti slijedeći primjer. Uzvišeni Allah je presudio da će svaki musliman 
ući  u  Džennet  i  da  je  Džennet  zabranjen  svakom  mušriku,  tj.  da  nijedan  mušrik 
neće  ući  u  Džennet.  Rekoh,  ni  u  ovim  propisima  nije  moguće  da  se  dogodi 
specifiziranje i ograničavanje jer većina ljudi koji se pripisuju islamu ne bi sumnjali 
da  je  onaj  koji  dođe  i  na  osnovu  „nekih  tekstova“  tvrdi  da  neke  vrste  ili  jedinke 
muslimana ne ulaze u Džennet ili da neke vrste ili jedinke mušrika ulaze u Džennet 
obični magarac ili prodani lažljivi munafik.  
  Ulazak  i  zabranjenost  ulaska  u  Džennet  su  propisi  koje  je  Allah  vezao  za 
suštinu  islama  i  širka  i  ne  mogu  kao  što  vidiš  biti  predmet  specifiziranja  i 
ograničavanja  iako  je  onaj  koji  bi  u  njima  pogriješio  potvrdio  značenje  islama  i 
širka i napravio razliku između mušrika i muslimana muvehhida. Allahulmuste’an!  
  Isto  tako  znamo  da  je  Allah  sveobuhvatnim  neograničenim  propisom  rekao 
da je imetak nevjernika u osnovi halal236 a ako bi neko tvrdio da postoji neki dokaz 
koji  ukazuje  da  imetak  nekih  vrsta  i  jedinki  kafira  nikad  ne  postaje  halal  time  bi 
upao u istu grešku. I ovo je još jedan primjer za propise vezane za aslu dinil islam 
koji ne smiju biti učinjeni predmetom specifiziranja i ograničavanja.  
  Šta  onda  reći  za  ove  magarce  bez  obraza  koji  su  se  usudili  na  najveću 
promjenu  vjere  koja  se  može  dogoditi  s  obzirom  da  su  promjenili  značenje  dini 
islama s kojim su poslati svi poslanici i vjerovjesnici i koji je spušten u svakoj objavi 
Uzvišenog Boga. 
  Specifiziranje  i  ograničavanje  se  može  dogoditi  samo  u  smislu  kojeg  smo 
djelimično objasnili a tiče se nevjernika nad kojim se nije uspostavio argument a 
mi znamo da je Zakonodavac za nevjerstvo vezao niz propisa na ovom svijetu i na 
ahiretu  i  da  su  neki  na  snazi  prije  uspostave  argumenta  poput  zabranjenosti 
traženja oprosta za mušrike a neki dolaze tek nakon uspostave argumenta poput 
ohalaljivanja krvi, imetka i časti i vječne kazne u džehennemskoj vatri.  
  Uzvišeni  Allah  je  presudio  da  će  svaki  nevjernik  nad  kojim  se  uspostavio 
argument  biti  vječno  u  vatri,  a  ako  bi  neko,  pod  izgovorom  specifiziranja  i 
ograničavanja, tvrdio da postoje neke vrste i jedinke nevjernika čiji propis nakon 
                                                            
236
 Zabranjen je na primjer onda kada između nevjernika u osnovi i muslimana postoji ugovor, ili prije uspostave 
argumenta nad njima kada je neuspostavljenost argumenta prepreka ohalaljivanja krvi, imetka, časti i vječnosti 
pojedinca u džehennemskoj kazni.   
  EBU MUHAMMED 195 

uspostave  argumenta  nije  vječni  ostanak  u  vatri  nijedan  iole  malo  obrazovan 
musliman ne bi sumnjao da je ovaj daleko od nauke. 
Ali postoje hadisi Poslanika,  ., koje je većina učenjaka ehlus‐sunneta uzela 
u obzir koji ukazuju na to da će određene skupine nevjernika poput osoba koje su 
živjele u vremenima i mjestima mrklog neznanja koje od sebe nisu mogle odagnati 
neznanje pored ulaganja maksimalnog truda ili staraca koji ništa nisu razumjeli ili 
gluhe  osobe  i  slično  biti  kušane  na  Sudnjem  Danu  i  da  će  im  Allah  tada  poslati 
poslanika. Pa ako mu se odazovu i prihvate islam ući će u Džennet, a ako mu se 
suprotstave ući će u vatru.  
  Na  ovom  svijetu  ako  se  desi  da  muslimani  dođu  do  takvih  skupina  nije  im 
dozvoljeno  da  otpočnu  borbu  protiv  njih  sve  dok  ih  ne  pozovu  u  islam.  Dakle, 
pored toga što je sam opis kufra uzrok dozvoljenosti njihove krvi, imetka, časti i 
poroda i vječnosti u džehennemskoj kazni, postoji prepreka koja zabranjuje da se 
to  u  pogledu  pojedinca  praktično  uradi  a  ona  je  neuspostavljenost  argumenta.  I 
ove  vrste  i  jedinke  nevjernika,  bilo  da  se  radi  o  dunjalučkim  ili  ahiretskim 
propisima,  su  primjer  za  specifiziranje  ili  ograničavanje  propisa  koje  je  Uzvišeni 
vezao za nevjerstvo u aslud‐dinu. 
  U  ovim  propisima  koji  mogu  biti  predmet  specifiziranja  i  ograničavanja  je 
osoba dužna da se pridržava temelja argumentacije koje je spomenuo šejh Ishaq 
sin  'Abdurrahmana  i  da  ne  oponira  sveobuhvatnim  kolektivnim  tekstovima  koji 
ukazuju  na  sveobuhvatne  neograničene  propise  već  da  propise  koji  se  vežu  za 
pojedince ograniči samo na stanje i kontekst u kojem su spomenuti i da po njima 
radi  samo  ako  ne  postoji  vjerski  tekst  koji  im  oponira  a  višesmislene  i  uopštene 
tekstove mora sastaviti sa autentičnim i jasnim i protumačiti ih u njihovom svjetlu 
ne rušeći vjerske propise koji su temelji dini islama.  
  Konačno zaključujemo koliki je kredit Nusreta, Bilibanija i Ademija kada je u 
pitanju poznavanje aslu dinil islama, usulu‐fikha i jezika i u kakvoj zavadi stoje sa 
zdravom  ljudskom  prirodom  i  logikom  i  ovo  je  bez  sumnje  jedan  dio  kazne 
Uzvišenog  Allaha  koja  ih  je  pogodila  zbog  okretanja  od  izučavanja  tevhida,  i  na 
kraju prkošenja i borbe protiv tevhida i njegovih sljedbenika.  
  Kada bi njihove temelje primjenili na pojmove „insan“ i „strv“ to bi značilo da 
se zbog činjenice da su neke jedinke insana i strvi postale predmet specifiziranja  
iste  više  ne  nazivaju  „insanom“  i  „strvlju“  ili  da  na  osnovu  višesmislenih  i 
uopštenih  dokaza  kažu  da  zagovaraju  dozvoljenost  jedenja  svake  strvi  što  stoji 
nasuprot jasnim kura'nskim ajetima.  
 
196  ODBRANA OSNOVE DINA I ŠEJHUL‐ISLAMA OD TVRDNJI NOSIOCA NEZNANJA 

  Nusret, Bilibani i Ademi  zbog svega proteklog  nikad  ne mogu naći dokaz za 


svoje nevjerničke tagutske tvrdnje u kojima se oslanjanju na višesmislene fetve i 
govor učenjaka, njihove uopštene izreke vezane za slučajeve pojedinaca kojima se 
ne smije oponirati bilo kojem poznatom i ustaljenom vjerskom temelju a kamoli 
islamu i tevhidu, koji je isti od Adema, 'alejhisselam, do Muhammeda, ..  
  Ponavljam!  Ljubazno  od  vas  tražimo  da  nam  napokon  pokažete  validan 
vjerski  dokaz  koji  pravi  razliku  između  vrsta  i  jedinki  iste  kategorije  ili  roda  koje 
imaju istu suštine bilo u pogledu odricanja od velikog širka ili mušrika! Crknite od 
muke, uistinu Allah zna ono što se krije u ljudskim prsima! 
  Lahko je bez dokaza ponavljati „Mi smo ehlus‐sunneh“ i kada bi to bio vjerski 
dokaz  onda  bi  svi  koji  se  pripisuju  islamu  bili  na  istini  jer  svi  sebe  smatraju 
sljedbenicima sunneta Allahovog Poslanika,  .. Njihova metoda me podsjeća na 
metodu  hitlerovog  ministra  za  propagandu,  Gebelsa,  koji  je  zagovarao  teoriju: 
„Laži dok ti ne povjeruju!“. 
  Ko želi biti musliman mora imati temelj na osnovu kojeg vjeruje da je svaka 
osoba  koja  se  ne  odriče  bilo  koje  jedinke  velikog  suštinskog  širka  kafir.  U  to 
između  ostalog  ulaze  veliki  širk  suđenja  zakonima  kojima  sudi  tagut,  veliki  širk 
propisivanja zakona, veliki širk pokornosti i veliki širk traženja od taguta da riješi 
spor suđenjem svojim zakonom što podrazumijeva sprovođenje tagutskog lažnog 
gospodarstva i božanstva.  
  Ko god sa aspekta samog temelja ne ostvari odricanje od ovih jedinki velikog 
širka uz tekfir njihovih počinioca nije musliman. Ako ima ispravan temelj mora ga 
ostvariti čim u vanjskoj realnosti prepozna njegovu sliku koja „opstoji“ u djelima i 
riječima ljudi. Tu jedino opravdanje može biti da je pogriješio u tumačenju stanja 
određene osobe ili da nekog u pogledu tumačenja istog slijepo slijedi. 
  Zato  ovi  sektaši  moraju  imati  uvjerenje  da  je  počinioc  spomenutih  jedinki 
velikog širka, kao i svih ostalih, kafir kao i onaj koji im to dozvoli bez šubhe prisile. 
Nakon toga im je najveća obaveza da vjeruju da onaj koji se nije odrekao svih pa i 
tih  mušrika  nije  musliman  bez  pravljenja  razlike  između  vrsta  i  jedinki.  Nije 
problem  ako  se  raziđemo  u  praksi.  Musibet  je  ovo  što  se  sada  dešava,  a  to  je 
razilaženje u samim temeljima.   
  Ali  ono  u  šta  ja  vjerujem  jeste  da  vođe  ove  sekte  ne  znaju  suštinu  širka 
hukma i tehakuma što će se pokazati u toku knjige, jer kažu da tehakum ne ulazi u 
aslud‐din, po nekoj njihovoj desetoj terminologiji, i tehakum tagutu kojim se tagut 
čini sudijom mimo Allaha i onim kojem se apsolutno pokorava porede sa sedždom 
pozdrava kojom onaj pred kojim je učinjena ne biva uzet za ma'buda (božanstvo) i 
  EBU MUHAMMED 197 

kažu  da  se  suština  pitanja  tehakuma  tagutu  i  suđenja  tagutskim  zakonima 
spoznala putem idžtihada a ne postojanjem autentičnih i jasnih tekstova o tome.  
  U listovima koji su djeljeni u njihovim mesdžidima je, između ostalog, stajalo 
da ne mora biti da je svaki tehakum laičkim sudnicima 'ibadet jer isto kao što se 
može desiti da munafik obožava Allaha namazom ili nekim drugim vidom 'ibadeta 
i da ga to ne čini muslimanom. Isto tako je moguće da „musliman“ uradi isto to 
pred tagutom, imajući u svom srcu kufr u taguta, kao što je munafik u svom srcu 
imao kufr u Allaha, uprkos tome što je jasnim vanjskim tehakumom tagutu njega 
učinio  sudijom  mimo  Allaha  i  onim  kojem  se  pokorava,  zaboravljajući  da  kod 
učenjaka  ehlus‐sunneta  čovjek  izlazi  iz  vjere  kada  upadne  u  jasan  vanjski  opis 
velikog širka i kufra bez obzira na ono što je u srcu.  
  Ja  vjerujem  da  se  vođe  ove  sekte  nisu  odrekli  tih  vidova  širka  i  njihovih 
počinioca  od  mušrika  i  onih  koji  su  to  dozvolili.  Mogućnost  da  Nusret,  Bilibani  i 
Ademi  govore  o  nekom  postupku  pred  tagutom  koji  sam  po  sebi  nije  kufr 
nazivajaći  ga  tehakumom  tagutu  i  velikim  kufrom  i  širkom  kojeg  zabranjuju  je 
prevagnuta i daleka.237  
  Zbog svega ovoga sam rekao da su Nusretove riječi čudne i uopštene i da ću 
spomenuti ono što je kod mene značenje koje se samo po sebi nameće  kao i ono 
što je moguće u prevagnutom smislu a u to da je te mes'ele pobrkao i da ih nije 
shvatio nema sumnje. Pogotovo kada spominju slučaj kadije koji upada u mali kufr 
kada  iz  „strasti“  ne  presudi  kao  što  mu  je  Allah  naredio  jednom  i  slično  tome  i 
opet  tu  mes'elu  porede  sa  čovjekom  koji  ode  i  traži  od  taguta  hukma  da  mu 
presudi svojim zakonom?!  
  Kakvog  smisla  ima  ovo  poređenje?!  Da  li  je  moguće  da  Nusret  koristi  riječ 
tehakum  tagutu  i  ono  što  samo  po  sebi  nije  veliki  kufr  od  „motanja  po  laičkim 
sudnicima“  naziva  velikim  kufrom  i  da  je  razilaženje  između  nas  samo 
terminološke prirode? Ja u to, pored svog unutrašnjeg nagona za pravednošću, ne 
vjerujem iako ne smijem da kažem da nije nemoguće. A Allah najbolje zna!  
  Traženje  da  Allah  spusti  Svoje  prokletstvo  na  onoga  koji  laže  je  otvorena 
opcija  do  Sudnjeg  Dana,  pa  ako  Nusret,  Bilibani  i  Ademi  kažu  da  je  razilaženje 
između  nas  i  njih  samo  terminološko  neka  pozovu  Allahovo  prokletstvo  na  sebe 
ako u toj tvrdnji lažu! 

                                                            
237
 Da ono što u vjeri nije jasan veliki kufr i širk tehakuma tagutu nazivaju tehakumom tagutu i velikim širkom i 
kufrom i zabranjuju ga ali ne tekfire onoga koji ga dozvoli ili ga uradi zbog toga što „osjećaju“ da to nije ono što je 
Allah  nazvao  tehakumom  tagutu.  Kao  kada  bi  nazvali  sedždu  pozdrava  velikim  širkom  i  zabranjivali  je  ali  ne 
tekfire onoga koji je dozvoli ili uradi. 
 
198  ODBRANA OSNOVE DINA I ŠEJHUL‐ISLAMA OD TVRDNJI NOSIOCA NEZNANJA 

  Ono što se kaže za riječ insan, islam i širk se kaže i za riječi musliman, mušrik i 
tagut, jer se radi o vjerskim pojmovima koji su vezani za određene opise. Tekstovi 
Knjige  i  Sunneta  svojom  tekstualnom  i  semantičkom  (ma'navijj) 
sveobuhvatnošću,  kada  je  u  pitanju  islam  i  musliman,  širk  i  mušrik,  tagutijjet  i 
tagut, obuhvataju sve vrste i jedinke kao što ukazuju na značenje kategorije. Sjeti 
se  ovdje  onog  jadnik‐šejha  koji  nije  znao  da  li  riječ  „insan“  u  suri  El‐'Asr 
kategorički obuhvata i ukazuje na svaku jedinku čovjeka! Allahulmuste’an! 
 

3.10.5 Vjerski dokazi ukazuju na odricanje od svakog


velikog širka i svakog mušrika tekstualnom i
semantičkom sveobuhvatnošću238 
  Dakle,  ajeti  i  tekstovi  Objave  tekstualnom  i  semantičkom  sveobuhvatnošću 
obuhvataju  odricanje  od  svake  jedinke  velikog  širka  i  mušrika.  Tekstualna 
sveobuhvatnost se nalazi u tekstovima koji jezički iscrpljuju svaku jedinku koja im 
odgovara  a  semantička  (značenjska)  sveobuhvatnost  se  tiče  analogije 
nespomenutih  vrsta  i  jedinki  na  spomenute  i  one  zbog  kojih  su  izrečeni  vjerski 
tekstovi,  zbog  učestvovanja  u  zajedničkom  opisu  poput  zabrane  svakog  opojnog 
pića  i  materije  analogijom  na  u  tekstovima  spomenutu  zabranu  pijenja  vina. 
Rekao je šejhul‐islam Ibn Tejmijje, rahimehullah: 

،‫ ﻳﺘﻨﺎوﻻن ﻋﻤﻮم اﻟﺨﻠﻖ‬،‫ اﻟﻠﺬﻳﻦ ﳘﺎ دﻋﻮة ﳏﻤﺪ ﺻﻠﻰ اﷲ ﻋﻠﻴﻪ وﺳﻠﻢ‬،‫ﻓﺈن ﻧﺼﻮص اﻟﻜﺘﺎب واﻟﺴﻨﺔ‬
‫ وﻋﻬﻮد اﷲ ﺗﻌﺎﱃ ﰲ ﻛﺘﺎﺑﻪ وﺳﻨﺔ رﺳﻮﻟﻪ ﺻﻠﻰ اﷲ ﻋﻠﻴﻪ‬،‫ أو ﺑﺎﻟﻌﻤﻮم اﻟﻤﻌﻨﻮي‬،‫ﺑﺎﻟﻌﻤﻮم اﻟﻠﻔﻈﻲ واﻟﻤﻌﻨﻮي‬
.‫ ﻛﻤﺎ ﺗﻨﺎوﻟﺖ أوﳍﺎ‬،‫وﺳﻠﻢ ﺗﻨﺎول آﺧﺮ ﻫﺬﻩ اﻷﻣﺔ‬
„Tekstovi  Knjige  i  sunneta,  koji  su  da'va  Muhammeda,  .,  obuhvataju  sva 
stvorenja,  tekstualnom  i  semantičkom  sveobuhvatnošću  ili  sa  semantičkom 
sveobuhvatnošću,  i  Allahove  obaveze  u  Njegovoj  Knjizi  i  sunnetu  Njegovog 
Poslanika,  .,  se  tiču  zadnjeg  djela  ummeta  kao  što  su  se  ticali  prvog  djela 
ummeta.“ 

‫ وﻧﻘﻴﺲ أواﺧﺮ ﻫﺬﻩ اﻷﻣﺔ‬،‫ ﻓﻨﺸﺒﻪ ﺣﺎﻟﻨﺎ ﲝﺎﳍﻢ‬،‫ ﻟﺘﻜﻮن ﻋﱪة ﻟﻨﺎ‬،‫وإﳕﺎ ﻗﺺ اﷲ ﻋﻠﻴﻨﺎ ﻗﺼﺺ اﻷﻣﻢ ﻗﺒﻠﻨﺎ‬
‫ وﻳﻜﻮن ﻟﻠﻜﺎﻓﺮﻳﻦ واﳌﻨﺎﻓﻘﲔ‬،‫ ﺷﺒﻪ ﲟﺎ ﻛﺎن ﻟﻠﻤﺆﻣﻨﲔ ﻣﻦ اﳌﺴﺘﻘﺪﻣﲔ‬،‫ ﻓﻴﻜﻮن ﻟﻠﻤﺆﻣﻦ ﻣﻦ اﳌﺴﺘﺄﺧﺮﻳﻦ‬،‫ﺑﺄوﳍﺎ‬

                                                            
 Na ar. „el‐'umumul‐lafzij vel‐ma'navi“. 
238
  EBU MUHAMMED 199 

ِ ‫ }ﻟََﻘ ْﺪ َﻛﺎ َن ﻓِﻲ ﻗَﺼ‬:‫ ﻛﻤﺎ ﻗﺎل‬،‫ ﺷﺒﻪ ﲟﺎ ﻛﺎن ﻟﻠﻜﺎﻓﺮﻳﻦ واﳌﻨﺎﻓﻘﲔ ﻣﻦ اﳌﺴﺘﻘﺪﻣﲔ‬،‫ﻣﻦ اﳌﺴﺘﺄﺧﺮﻳﻦ‬
‫ﺼ ِﻬ ْﻢ‬ َ
ِ َ‫ِﻋ ْﺒـﺮةٌ ِﻷُوﻟِﻲ ْاﻷَﻟْﺒ‬
.[111 :‫ﺎب َﻣﺎ َﻛﺎ َن َﺣ ِﺪﻳﺜﺎً ﻳُـ ْﻔﺘَـ َﺮى{ ]ﺳﻮرة ﻳﻮﺳﻒ آﻳﺔ‬ َ
„Allah je nama ispričao kazivanja naroda prije nas da bi nam bili pouka, te da bi 
uporedili  naše  stanje  sa  njihovim,  i  stanje  potonjih  generacija  ovog  ummeta  sa 
prvim  pa  da  se  mu’min  potonjih  poistovjeti  sa  mu’minom  prethodnih  i  da  se 
poistovjete kafiri i munafici potonjih sa kafirima i munaficima prijašnjih, kao što je 
Uzvišeni rekao: Uistinu u kazivanju o njima je pouka za pametne, i to nije govor 
koji se izmišlja… Sura Jusuf 111„   

‫ﺸﻰ{ ]ﺳﻮرة‬ َ ِ‫ﺎل ْاﻵ ِﺧ َﺮِة َو ْاﻷُوﻟَﻰ إِ ﱠن ﻓِﻲ َذﻟ‬


َ ‫ﻚ ﻟ َِﻌ ْﺒـ َﺮةً ﻟِ َﻤ ْﻦ ﻳَ ْﺨ‬ َ ‫ }ﻓَﺄَ َﺧ َﺬﻩُ اﻟﻠﱠﻪُ ﻧَ َﻜ‬:‫وﻗﺎل ﳌﺎ ذﻛﺮ ﻗﺼﺔ ﻓﺮﻋﻮن‬
‫ﻴﻞ اﻟﻠﱠ ِﻪ َوأُ ْﺧ َﺮى‬
ِ ِ‫ }ﻗَ ْﺪ َﻛﺎ َن ﻟَ ُﻜ ْﻢ آﻳَﺔٌ ﻓِﻲ ﻓِﺌَﺘَـ ْﻴ ِﻦ اﻟْﺘَـ َﻘﺘَﺎ ﻓِﺌَﺔٌ ﺗُـ َﻘﺎﺗِ ُﻞ ﻓِﻲ َﺳﺒ‬:‫ وﻗﺎل‬،[26-25 :‫اﻟﻨﺎزﻋﺎت آﻳﺔ‬
‫ﺼﺎ ِر{ ]ﺳﻮرة آل ﻋﻤﺮان‬ ِ ِ ِ َ ِ‫ }إِ ﱠن ﻓِﻲ َذﻟ‬:‫َﻛﺎﻓِﺮةٌ ﻳـﺮوﻧَـﻬﻢ ِﻣﺜْـﻠَﻴ ِﻬﻢ رأْي اﻟْﻌﻴ ِﻦ{ إﱃ ﻗﻮﻟﻪ‬
َ ْ‫ﻚ ﻟَﻌ ْﺒـ َﺮًة ﻷُوﻟﻲ ْاﻷَﺑ‬ َْ َ َ ْ ْ ْ ُ ْ َ َ َ
ِ
‫ ﻓﺄﻣﺮﻧﺎ أن‬،[2 :‫ﺼﺎ ِر{ ]ﺳﻮرة اﳊﺸﺮ آﻳﺔ‬ َ ْ‫ }ﻓَﺎ ْﻋﺘَﺒِ ُﺮوا ﻳَﺎ أُوﻟﻲ ْاﻷَﺑ‬:‫ وﻗﺎل ﰲ ﻗﺼﺔ ﳏﺎﺟﺔ ﺑﲏ اﻟﻨﻀﲑ‬،[13 :‫آﻳﺔ‬
.‫ وﻣﺎ ﻗﺒﻠﻬﺎ‬،‫ﻧﻌﺘﱪ ﺑﺄﺣﻮال اﳌﺴﺘﻘﺪﻣﲔ ﻣﻦ ﻫﺬﻩ اﻷﻣﺔ‬
„A kada je spomenuo priču faraona je rekao: Pa ga je Allah kaznio zbog zadnje i 
zbog prve. Uistinu u tome ima pouka za onoga koji se boji – Sura En‐Na'zi'at 25‐
26 – Rekao je: Vi imate znak u dvjema skupinama koje su se suočile. Skupini koja 
se borila na Allahovom putu i drugoj, kafirskoj. Činilo im se da pred sobom imaju 
dvostruko više neprijatelja. Sura Alu 'Imran 13. U priči o Benu Nadir je rekao: Pa 
uzmite  pouku  o  razumom  obadereni!  Sura  El‐Hašr  2.  Pa  nam  je  naredio  da 
uzmemo u obzir stanje prethodnih generacija ovog ummeta, i onih prije njih.“239 
Rekao je šejh Muhammed, rahimehullah: 

‫ واﳌﺮﺟﻊ ﰲ ذﻟﻚ إﱃ ﻣﺎ ﻗﺎﻟﻪ‬،‫ اﻧﻈﺮوا ﰲ ﻛﺘﺎب اﷲ ﻣﻦ أوﻟﻪ إﱃ آﺧﺮﻩ‬،‫ ﻓﺘﻜﻔﲑ ﻫﺆﻻء اﳌﺮﺗﺪﻳﻦ‬،‫إذا ﺛﺒﺖ ﻫﺬا‬
‫ ﻫﻞ ﻗﺎل أﺣﺪ ﻣﻦ أﻫﻞ‬:‫ ﻓﻘﻮﻟﻮا ﻟﻪ‬،‫ ﺑﻜﻮن اﻵﻳﺔ ﻧﺰﻟﺖ ﰲ اﻟﻜﻔﺎر‬،‫ ﻓﺈن ﺟﺎدل ﻣﻨﺎﻓﻖ‬،‫اﳌﻔﺴﺮون واﻷﺋﻤﺔ‬
‫ إن ﻫﺬﻩ اﻵﻳﺎت ﻻ ﺗﻌﻢ ﻣﻦ ﻋﻤﻞ ﺎ ﻣﻦ اﳌﺴﻠﻤﲔ؟ ﻣﻦ ﻗﺎل ﻫﺬا ﻗﺒﻠﻚ؟! وأﻳﻀﺎ‬:‫ أوﳍﻢ وآﺧﺮﻫﻢ‬،‫اﻟﻌﻠﻢ‬
‫ ﳑﻦ‬،‫ ﻋﻠﻰ ﻣﻦ ﻋﻤﻞ ﺎ‬،‫ ﻫﺬا رد ﻋﻠﻰ إﲨﺎع اﻷﻣﺔ؛ ﻓﺈن اﺳﺘﺪﻻﳍﻢ ﺑﺎﻵﻳﺎت اﻟﻨﺎزﻟﺔ ﰲ اﻟﻜﻔﺎر‬:‫ﻓﻘﻮﻟﻮا ﻟﻪ‬
.‫ أﻛﺜﺮ ﻣﻦ أن ﺗﺬﻛﺮ‬،‫اﻧﺘﺴﺐ إﱃ اﻹﺳﻼم‬

                                                            
239
 Ed‐Durerus‐senijjeh 11/174 
 
200  ODBRANA OSNOVE DINA I ŠEJHUL‐ISLAMA OD TVRDNJI NOSIOCA NEZNANJA 

„S obzirom da je ovo konstatovano, pogledajte što se tiče tekfira tih murtedda u 
Allahovu  Knjigu  od  početka  do  kraja;  a  u  tome  se  vraća  onome  što  su  rekli 
mufessiri i imami. Ako se neki munafik bude raspravljao govoreći da je dotični ajet 
objavljen  zbog  kafira.  Recite  mu:  „Da  li  je  neko  od  učenjaka,  od  prvog  do 
zadnjeg, rekao da ti ajeti ne obuhvataju onoga ko uradi ono što je u njima od 
muslimana?  Ko  je  to  rekao  prije  tebe?!“  Isto  tako  mu  recite:  „Time  se  odbija 
konsenzus  ummeta,  jer  njihovog  argumentiranja  ajetima  koji  su  objavljeni  zbog 
nevjernika, u pogledu svakog ko uradi ono što je u njima, od onih koji se pripisuju 
islamu, ima više nego što je moguće spomenuti!“240 
  Dakle,  poglavlje  o  murteddima  se  gradi  na  tekstovima  koji  govore  o 
narodima vjerovjesnika, Jevrejima, kršćanima, mušricima arapa, i munaficima koji 
su se pripisivali islamu.  

3.10.6 Oni koji kažu da u aslud-din ulazi samo odricanje


od kategorije ili roda nam moraju objasniti značenje
kolektivne slike „kategorije“ velikog širka i taguta!
  Dalje  vas  pitam!  S  obzirom  da  smo  vidjeli  da  je  „ismul‐džins“,  tj.  zajednička 
imenica  riječ  koja  sveobuhvatno  ukazuje  na  značenje  iscrpljujući  svaku  jedinku 
roda  koja  mu  odgovara  a  riječi  „veliki  širk“  i  „mušrik“  i  „tagut“  su  sveobuhvatni 
vjerski  pojmovi  i  zajedničke  imenice  za  svaku  jedinku  velikog  širka,  mušrika  i 
taguta, a vi uslovljavate da bi čovjek bio musliman da se odrekne od „kategorije ili 
roda“ velikog širka i taguta a ne svakog velikog širka i taguta; tražimo od vas da 
nam  objasnite  suštinu  tog  kolektivnog  značenja  koje  iscprljuje  svaku  jedinku  a 
koju vi nazivate „džinsom“, tj. kategorijom. 
  Šta  mora  čovjek  zamisliti  kada  se  „odriče  od  kategorije  velikog  širka  i 
taguta“?  Koje  je  to  značenje?  Vrlo  me  interesuje!  SubhanAllah!  Šta  ćete  ovdje 
reći?!  Koje  je  to  kolektivno  iscrpljujuće  značenje  svake  jedinke  koje  je  „čovjek 
spoznao“ a ne prepoznaje njegove jedinke u vanjskoj realnosti? Ovo pitamo iako 
vjerujemo  da  nije  moguće  da  se  sa  vjerskog  aspekta  kaže  da  je  osoba  spoznala 
kolektivno iscrpljujuće značenje pojmova „veliki širk“, „tagut“ i „mušrik“ a da ne 
prepoznaje njegove vrste i jedinke.  
  Hoćete  li  ga  ograničiti  na  obrede  ili  na  širk  pokornosti  i  zašto  ako  date 
prednost jednom nad drugim pravite razliku među njima?! Pa ako ga ograničite na 
                                                            
 Ed‐Durerus‐senijjeh 10/58 
240
  EBU MUHAMMED 201 

jedno  od  dvoje  i  kažete  na  primjer  da  se  mora  odreći  „taguta  ’ibadeta“  mimo 
„taguta hukma i pokornosti“ kako je moguće da je taj vaš „opravdani musliman“ 
spoznao  da  je  onaj  koji  je  zadovoljan  da  bude  obožavan  mimo  Allaha  a  ne 
pripisuje se islamu Allahovog Poslanika Muhammeda,  ., poput taguta  Jevreja i 
kršćana, a ne zna da je tagut onaj koji je zadovoljan da se obožava mimo Allaha a 
pripisuje se posebnom islamu?!  
  Dalje, ako u vanjskoj realnosti postoji samo veliki širk pokornosti i veliki širk 
hukma i tehakuma i stanovnici zemlje ne rade veliki širk u obredima i približavanju 
nekom  drugom  mimo  Allaha  šta  je  onda  značenje  „kategorije“  velikog  širka  i 
taguta  koje se mora odreći? Još uvijek veliki širk i  tagut obreda?! Ako kažete  da 
jeste pitamo vas odakle vam to?  
  Ako kažete da čovjek neće biti musliman sve dok ne bude znao tevhid Allaha 
u ’ibadetu mi kažemo da čovjek neće biti musliman sve dok ne bude znao tevhid 
Allaha  u  ’ibadetu,  pokornosti  i  slijeđenju  i  hukmu  i  tehakumu;  tj.  dok  ne  bude 
znao  sav  tevhid  kao  što  mu  je  Allah  naredio  i  posebno  se  odrekao  velikog  širka, 
taguta i mušrika koje je vidio i o kojima je čuo a onome što nije vidio i čuo i što mu 
nije palo na pamet ga Uzvišeni neće pitati.  
  Ako  kažete  da  je  u  tom  slučaju  obaveza  da  se  odrekne  od  „kategorije“ 
velikog širka pokornosti i taguta pokornosti mi vas pitamo kako je moguće da je 
taj vaš „opravdani musliman“ spoznao da je onaj koji propisuje zakone neovisno 
od Allaha i njima sudi, a ne pripisuje se posebnom islamu, tagut kojeg obuhvata 
sveobuhvatno iscprljujuće kolektivno značenje riječi „tagut“ a ne zna da je tagut 
onaj koji se pripisuje posebnom islamu a radi isto to? Gdje vam je pamet Allahovi 
neprijatelji! Isto vas pitamo o velikom širku hukma i tehakuma i tagutima hukma. 
  Zatim,  ako  u  vanjskoj  realnosti  veliki  širk  hukma  i  tehakuma  rade  samo  oni 
koji se pripisuju islamu a Jevreji i kršćani ga ne rade i nije nikad čuo da ga rade niti 
ih je vidio, je li i tada uvjet ispravnosti kufra u taguta i dio aslud‐dina da vjeruje da 
su  taguti  i  mušrici  hukma  Jevreja  i  kršćana  taguti  i  mušrici  a  ako  pogriješi  u 
pogledu onih koji se pripisuju islamu, a koji to rade, nije?!  
  Ako kažete  da jeste pitamo koje je to značenje „taguta hukma“,  na osnovu 
kojeg  mora  vjerovati  da  su  taguti  hukma  Jevreja  i  kršćana,  koji  to  ne  rade  u 
vanjskoj  realnosti,  taguti  spoznao,  a  putem  istog  nije  spoznao  da  je  onaj  koji  se 
pripisuje islamu a radi isto tagut?!  
  Zatim,  ako  to  u  vanjskoj  realnosti  rade  Jevreji  i  kršćani  a  on  je  spoznajom 
tevhida Uzvišenog Allaha prepoznao da su tim opisom lično postali taguti i mušrici 
kako  ne  spoznaje  da  taj  isti  opis  čini  tagutom  i  mušrikom  onoga  koji  upadne  u 
 
202  ODBRANA OSNOVE DINA I ŠEJHUL‐ISLAMA OD TVRDNJI NOSIOCA NEZNANJA 

njega od onih koji se pripisuju islamu ako vjeruje da se taj opis ne može sastati sa 
tevhidom  i  islamom?!  Je  li  moguće  da  čovjek  zna  značenje  bilo  koje  zajedničke 
imenice, a ne zna prepoznati njene vrste i jedinke?! Nije! To važi za bilo koju vrstu 
pojmova; jezičku, tradicionalnu ili vjersku. 
  Važnost  ovih  pitanja  se  ogleda  i  može  rezimirati  u  slijedećim  redovima. 
Dakle,  govori  se  o  velikom  širku  i  tagutu!  Ako  neznalice  kažu  da  je  značenje 
kategorije  ili  roda  velikog  širka  kojeg  se  mora  odreći  „veliki  širk  u  ’ibadetu“  mi 
kažemo da to nije „kategorija“ već da je to vrsta kategorije.  
  Ako kažu da je to „veliki širk u pokornosti“ mi kažemo da je to takođe vrsta a 
nije  kategorija.  Ako  kažu  da  je  to  „veliki  širk  hukma  i  tehakuma“  mi  kažemo 
takođe  da  je  to  vrsta  a  ne  kategorija.  Odnosno  svi  ovi  vidovi  velikog  širka 
pojedinačno  predstavljaju  dio  značenja  koji  ulazi  u  sveobuhvatno  kolektivno 
značenje koje smo nazvali „kategorijom“. 
  Isto tako ako kažu da je značenje „kategorije taguta“ kojeg se mora odreći da 
bi  bio  musliman  „tagut  ’ibadeta“  mi  kažemo  da  je  to  vrsta  koja  ulazi  u 
sveobuhvatno  kolektivno  značenje,  tj.  kategoriju  a  ne  kategorija.  Isto  im 
odgovaramo ako značenje kategorije ograniče na bilo koju vrstu taguta, svejedno 
radilo se o tagutu hukma i tehakuma ili tagutu slijeđenja i pokornosti. Mi znamo 
da  se  rod  taguta  uopšteno  dijeli  na  tri  vrste;  tagut  ’ibadeta,  tagut  slijeđenja  i 
pokornosti, i tagut hukma i tehakuma. 
  Dakle,  nijedno  od  ovih  značenja  koje  bezobrazni  džahili  spominuju  nije 
kolektivno  i  ne  može  biti  uzeto  kao  kategorija  koja  obuhvata  sve  vste  i  jedinke. 
Allahulmuste’an!  Šta  je  onda  značenje  kategorije  velikog  širka,  mušrika  i  taguta 
kojeg  se  mora  odreći  prilikom  izgovaranja  šehadeta  da  bi  postao  musliman?! 
Odgovor na to je vrlo lahak! Mora se uzeti kolektivno značenje koje obuhvata sve 
vrste i jedinke.  

 
3.10.7 Sveobuhvatno kolektivno značenje „kategorije“
velikog širka, taguta i mušrika
Dakle, sveobuhvatno kolektivno značenje kategorije (džinsa) velikog širka bi bilo: 
1)  Pridruživanje  nekog  ili  nečega  Uzvišenom  Allahu  u  Njegovim  pravima,  srcem, 
riječima ili djelom, na način koji se ne može sastati sa islamom i tevhidom. 
Sveobuhvatno kolektivno značenje kategorije taguta bi bilo: 
  EBU MUHAMMED 203 

2)  Svaka  ličnost  koja  je  sebi  pripisala  bilo  koje  od  jedinstvenih  prava  Uzvišenog 
Allaha, ili je zadovoljna da joj se pripisuje, srcem, riječima ili djelom, kao i svaki 
predmet kojeg su ljudi i džinni podigli na taj stepen. 
Sveobuhvatno kolektivno značenje kategorije mušrika bi bilo: 
3) Svako ko pridružuje nekog ili nešto Uzvišenom Allahu u Njegovim jedinstvenim 
pravima, srcem, riječima ili djelom. 
  Ovo  je,  o  „vjerski  kriminalci“,  sveobuhvatno  kolektivno  značenje  velikog 
širka,  taguta  i  mušrika  koje  obuhvata  svaku  vrstu  i  jedinku,  čija  ispravna 
predodžba za sobom neminovno povlači prepoznavanje njegovih vrsta i jedinki. S 
time što je obaveza čovjeku da se prilikom izgovoranja šehadeta tevhida odrekne 
sveobuhvatnog  kolektivnog  značenja  velikog  širka,  taguta  i  mušrika,  a  zatim 
njegovih vrsta i jedinki koje vidi u vanjskoj realnosti ili o kojima je čuo. A Allah ga 
neće pitati o onome što mu nije palo na pamet niti je ikad čuo o njemu. 
  Ako bi neko od neznalica značenje „kategorije“ ograničio na skupine koje se 
ne  pripisuju  islamu  mi  ponavljamo  da  „oni  koji  se  ne  pripisuju  islamu“  nisu 
„kategorija“ već vrsta koja je dio sveobuhvatnog kolektivnog značenja a koja je u 
odnosu  na  njene  jedinke  kolektivna,  a  sveobuhvatno  kolektivno  značenje  smo 
precizno  odredili.  Na  kraju  podvlačimo  da  neznanje  o  ulasku  značenja  vrste  ili 
jedinke  u  sveobuhvatno  kolektivno  značenje  znači  nepoznavanje  sveobuhvatnog 
kolektivnog značenja i islama i tevhida! 
  Zato vas savjetujem da se pokajete Allahu i  da prestanete voditi ovaj narod 
u zabludu i da vjerujete da čovjek neće biti musliman sve dok se ne bude odrekao 
od svake jedinke velikog širka i  tagutijjeta i  mušrika i taguta u vanjskoj realnosti 
bez  obzira  na  vjeru  kojoj  se  pripisuje  i  dok  ne  bude  obožavao  samo  Allaha 
vjerujući da su oni koji sprovode tevhid muslimani ‐ muvehhidi uz lojalnost prema 
njima.  
  Rekao  je  šejh  'Abdurrahman  b.  Hasan,  rahimehullah,  govoreći  o  značenju 
tevhida uopšteno i o suri El‐Kafirun posebno, išareteći na govor Ibn Kethira o toj 
suri: 

،‫ }ﻗﻞ ﻳﺎ أﻳﻬﺎ اﻟﻜﺎﻓﺮون{ ذﻛﺮ أن ﻫﺬﻩ اﻟﺴﻮرة‬:‫ ﰲ ﺗﻔﺴﲑ ﺳﻮرة‬،‫ رﲪﻪ اﷲ‬،‫ﻓﺪوﻧﻚ ﻛﻼم اﻟﻌﻤﺎد اﺑﻦ ﻛﺜﲑ‬
‫ وأن ﻗﺮﻳﺸﺎً دﻋﻮا رﺳﻮل اﷲ ﺻﻠﻰ‬،‫ وﻫﻲ آﻣﺮة ﺑﺎﻹﺧﻼص‬،‫ اﻟﺬي ﻳﻌﻤﻠﻪ اﳌﺸﺮﻛﻮن‬،‫ﺳﻮرة اﻟﱪاءة ﻣﻦ اﻟﻌﻤﻞ‬
‫ وأﻣﺮﻩ ﻓﻴﻬﺎ أن ﻳﺘﱪأ ﻣﻦ‬،‫ وﻳﻌﺒﺪون إﳍﻪ ﺳﻨﺔ؛ ﻓﺄﻧﺰل اﷲ ﻫﺬﻩ اﻟﺴﻮرة‬،‫اﷲ ﻋﻠﻴﻪ وﺳﻠﻢ إﱃ ﻋﺒﺎدة أوﺛﺎ ﻢ ﺳﻨﺔ‬
 
204  ODBRANA OSNOVE DINA I ŠEJHUL‐ISLAMA OD TVRDNJI NOSIOCA NEZNANJA 

{‫ }وﻻ أﻧﺘﻢ ﻋﺎﺑﺪون ﻣﺎ أﻋﺒﺪ‬،‫ واﻷﻧﺪاد‬،‫ }ﻻ أﻋﺒﺪ ﻣﺎ ﺗﻌﺒﺪون{ ﻳﻌﲏ ﻣﻦ اﻷﺻﻨﺎم‬:‫ ﻓﻘﺎل‬،‫دﻳﻨﻬﻢ ﺑﺎﻟﻜﻠﻴﺔ‬
.‫ ﳏﻤﺪ رﺳﻮل اﷲ؛ واﳌﺸﺮﻛﻮن ﻳﻌﺒﺪون ﻏﲑ اﷲ‬،‫ ﻻ إﻟﻪ إﻻ اﷲ‬:‫وﻫﻮ اﷲ وﺣﺪﻩ؛ وﳍﺬا ﻛﺎﻧﺖ ﻛﻠﻤﺔ اﻹﺳﻼم‬
„Eto  ti  govor  'Imada  b.  Kethira,  rahimehullah,  u  tefsiru  sure:  Reci:  “O  vi 
nevjernici!“. Spomenuo je da je to sura odricanja od djela kojeg rade mušrici, i da 
ona  naređuje  ikhlas,241  i  da  su  Kurejšije  pozvale  Allahovog  Poslanika,  .,  da 
'ibadeti  njihovim  idolima  godinu  dana,  i  da  oni  'ibadete  Njegovom  Bogu  godinu 
dana pa je Allah objavio ovu suru i u njoj mu naredio da se u potpunosti odrekne 
njihovog  dina,  pa  je  rekao:  Ja  ne  'ibadetim  onome  čemu  vi  'ibadetite,  tj.  od 
kipova i endada.242 Niti ste vi obožavaoci Onoga Kojem ja 'ibadetim, a to je Allah, 
jedino.  Zbog  toga  je  la  ilahe  illallah  Muhammedun  Resulullah  riječ  islama  a 
mušrici 'ibadete drugim mimo Allaha.“ 

‫ وأوﺛﺎ ﻢ؛ ﻓﺄﻣﺮ اﷲ ﻧﺒﻴﻪ ﺻﻠﻰ اﷲ‬،‫ ﻓﺪﻟﺖ ﻫﺬﻩ اﻟﺴﻮرة اﻟﻜﺮﳝﺔ ﻋﻠﻰ اﻟﱪاءة ﻣﻦ ﻋﺒﺎدة أﺻﻨﺎم اﳌﺸﺮﻛﲔ‬:‫ﻗﻠﺖ‬
،‫ واﻟﻌﺰى‬،‫ اﻟﻼت‬:‫ وأﺻﻨﺎﻣﻬﻢ اﻟﺘﻲ ﻛﺎﻧﺖ ﻣﻮﺟﻮدة ﻓﻲ اﻟﺨﺎرج‬،‫ﻋﻠﻴﻪ وﺳﻠﻢ أن ﻳﺘﱪأ ﻣﻦ دﻳﻦ اﳌﺸﺮﻛﲔ‬
‫ وﻏﲑﻫﺎ؛‬،‫وﻣﻨﺎة‬
„Rekoh, ova plemenita sura ukazuje na odricanje (bera’ah) od ‘ibadeta kipovima 
mušrika i njihovih idola. Allah je naredio Svom Vjerovjesniku, ., da se odrekne od 
dina mušrika i njihovih kipova koji su postojali u „vanjskoj realnosti“; Lata, i ‘Uzza 
i Menata i drugih…“ 

‫ )ﻣﺎ( ذا ﻛﻨﺘﻢ )ﺗﻌﺒﺪون( اﻵﻳﺎت‬:‫ وﻗﻮﻣﻪ‬،‫ أﻧﻪ ﻗﺎل ﻷﺑﻴﻪ‬،‫ ﻋﻠﻴﻪ اﻟﺴﻼم‬،‫وﻗﺪ أﺧﱪ اﷲ ﻋﻦ ﺧﻠﻴﻠﻪ إﺑﺮاﻫﻴﻢ‬
‫ وﻫﻲ ﻣﻮﺟﻮدة ﻓﻲ اﻟﺨﺎرج؛‬،‫[ ﻓﺼﺮح ﺑﻌﺪاوة أﺻﻨﺎﻣﻬﻢ ﺑﺄﻋﻴﺎ ﺎ‬77-70 :‫]اﻟﺸﻌﺮاء‬
„Allah nas je obavijestio o Svom prijatelju Ibrahimu, 'alejhisselam, da je svom ocu i 
narodu rekao: Sve čemu ste bili ('ibadetili).  Eš‐Šu'ara' 70‐77, pa je jasno izrekao 
neprijateljstvo prema njihovim kipovima lično a oni postoje u „vanjskoj realnosti“ 

‫ ﻓﺎﺳﺘﺜﲎ اﳌﻌﺒﻮد‬.‫ ﻟﻜﻨﻬﻢ ﻳﻌﺒﺪون ﻣﻌﻪ اﻷﺻﻨﺎم‬،‫ ﻷ ﻢ ﻛﺎﻧﻮا ﻳﻌﺒﺪون اﷲ‬،‫ رب اﻟﻌﺎﳌﲔ‬:‫واﺳﺘﺜﲎ ﻣﻦ ﻣﻌﺒﻮدا ﻢ‬
{‫ }أﺋﻔﻜﺎ آﻟﻬﺔ دون اﷲ ﺗﺮﻳﺪون‬:‫ ﻓﺄﺧﱪ ﺗﻌﺎﱃ أﻧﻪ ﻗﺎل ﻟﻘﻮﻣﻪ‬،‫ اﻟﺬي ﻻ ﺗﺼﻠﺢ اﻟﻌﺒﺎدة إﻻ ﻟﻪ‬،‫اﳊﻖ‬
،‫إﻻ اﻟﺬي ﻓﻄﺮﻧﻲ ﻓﺈﻧﻪ ﺳﻴﻬﺪﻳﻦ‬.‫ }إﻧﻨﻲ ﺑﺮاء ﻣﻤﺎ ﺗﻌﺒﺪون‬:‫وأﺧﱪ ﻋﻨﻪ أﻧﻪ ﻗﺎل ﻟﻘﻮﻣﻪ‬ [86 :‫]اﻟﺼﺎﻓﺎت‬

                                                            
241
 Obožavanje Allaha uz čistoću od primjesa širka. 
242
 Od riječi nidd, a to su oni koje su učinili Allahu ravnim. 
  EBU MUHAMMED 205 

‫ ﻓﻌﱪ ﻋﻨﻬﺎ‬،‫ "ﻻ إﻟﻪ إﻻ اﷲ" ﺑﺈﲨﺎع أﻫﻞ اﳊﻖ‬:‫وﻫﻲ‬ [28-26 :‫وﺟﻌﻠﻬﺎ ﻛﻠﻤﺔ ﺑﺎﻗﻴﺔ ﻓﻲ ﻋﻘﺒﻪ{ ]اﻟﺰﺧﺮف‬
...‫اﻟﺨﺎرج‬ ‫ اﻟﺘﻲ ﻛﺎﻧﻮا ﻳﻌﺒﺪوﻧﻬﺎ ﻓﻲ‬،‫ﺑﺎﻟﱪاءة ﻣﻦ ﻣﻌﺒﻮدا ﻢ‬
„Iz  njihovih  ma'budata243  je  izuzeo  Gospodara  Svjetova,  jer  su  oni  bili  'ibadetili 
Allahu,  ali  su  uz  Njega  'ibadetili  kipovima.  Pa  je  izuzeo  istinskog  ma'buda,  pored 
Kojeg  nije  ispravno  'ibadetiti  drugom.  Pa  je  Uzvišeni  obavijestio  da  je  on  rekao 
svom  narodu:  Zar  potvorom  hoćete  božanstva  mimo  Allaha?!  Es‐Saffat  86. 
Obavijestio nas je da je on rekao svom narodu: Ja sam uistinu beri'i (odričem se) 
od svega čemu 'ibadetite, osim Onoga, Koji me je stvorio, i On će me uputiti. I on 
je  učini  trajnom  riječju  za  potomstvo  svoje...  Ez‐Zuhruf  26‐28,  a  ona  je  la  ilahe 
illallah  prema  idžma'u  (konsenzusu)  sljedbenika  istine.  Te  se  o  njoj  izrazio  kroz 
odricanje  (bera'ah)  od  njihovih  ma'budata,  kojima  su  'ibadetili    u  vanjskoj 
realnosti...“244 
  Dakle značenje „džinsa“ postoji u „vanjskoj realnosti“ a Allah je posredstvom 
odricanja  od  „kategorije“  naredio  ono  čime  se  u  stvari  din  ostvaruje  a  to  je 
odricanje  svega  i  svakoga  pri  kome  se  ostvarilo  značenje  „džinsa“  taguta  u 
vanjskoj  realnosti.  Mezheb  Nusreta,  Bilibanija  i  Ademija  je  da  je  musliman  onaj 
koji ne zna da je onaj koji se pripisuje posebnom islamu a 'ibadeti Latu i 'Uzza'u i 
Menatu i drugim tagutima arapa mušrik. 
U odgovoru Kašmiriju, šejh 'Abdurrahman b. Hasan, rahimehullah, je rekao: 

،‫ ﻓﺈن اﷲ ﺗﻌﺎﱃ ﻫﻮ اﻟﺬي ﺗﻮﱃ ﺑﻴﺎﻧﻪ ﰲ ﻣﻮاﺿﻊ ﻣﻦ ﻛﺘﺎﺑﻪ‬،‫ﻓﺈذا ﻛﺎن اﻟﻜﻼم ﰲ ﺑﻴﺎن ﻣﻌﲎ ﻻ إﻟﻪ إﻻ اﷲ‬
ِ ُ‫ﻮل إِﱠﻻ ﻧ‬
‫ﻮﺣﻲ‬ ٍ ‫ﻚ ِﻣ ْﻦ ر ُﺳ‬
َ ِ‫ } َوَﻣﺎ أ َْر َﺳﻠْﻨَﺎ ِﻣ ْﻦ ﻗَـ ْﺒﻠ‬:‫ ﻛﻤﺎ ﻗﺎل ﺗﻌﺎﱃ‬،‫وأﲨﻌﺖ ﻋﻠﻴﻪ اﻟﺮﺳﻞ ﻣﻦ أوﳍﻢ إﱃ آﺧﺮﻫﻢ‬
َ
ِ ‫إِﻟ َْﻴ ِﻪ أَﻧﱠﻪُ ﻻ إِﻟَﻪَ إِﱠﻻ أَﻧَﺎ ﻓَﺎ ْﻋﺒ ُﺪ‬
.[25 :‫ون{ ]ﺳﻮرة اﻷﻧﺒﻴﺎء آﻳﺔ‬ ُ
„Ako  je  predmet  govora  objašnjenje  značenja  la  ilahe  illallah  pa  Allah  je  na  više 
mjesta u Svojoj Knjizi preuzeo objašnjenje toga i poslanici su se na tome od prvog 
do zadnjeg složili. Kao što je Uzvišeni rekao: Prije tebe nijednog poslanika nismo 
poslali  a  da  mu  nismo  objavili:  "Ništa  i  niko  ne  zaslužuje  ‘ibadet  (obožavanje) 
mimo Mene, zato samo Meni ‘ibadetite!" El‐Enbija’ 25 

‫ﻴﻢ ِﻷَﺑِ ِﻴﻪ َوﻗَـ ْﻮِﻣ ِﻪ إِﻧﱠﻨِﻲ ﺑَـ َﺮاءٌ ِﻣ ﱠﻤﺎ ﺗَـ ْﻌﺒُ ُﺪو َن‬ ِ ِ َ َ‫ }وإِ ْذ ﻗ‬:‫ ﻛﻤﺎ ﻗﺎل ﺗﻌﺎﱃ‬،‫ﺑﻞ اﻟﻘﺮآن ﻛﻠﻪ ﰲ ﺑﻴﺎن ﻣﻌﻨﺎﻫﺎ‬
ُ ‫ﺎل إﺑْـ َﺮاﻫ‬ َ
-26 :‫َﻌﻠﱠ ُﻬ ْﻢ ﻳَـ ْﺮِﺟﻌُﻮ َن{ ]ﺳﻮرة اﻟﺰﺧﺮف آﻳﺔ‬ ِِ ِ ِ ِ ِ ِ ِ
َ ‫إِﱠﻻ اﻟﱠﺬي ﻓَﻄََﺮﻧﻲ ﻓَِﺈﻧﱠﻪُ َﺳﻴَـ ْﻬﺪﻳ ِﻦ َو َﺟ َﻌﻠَ َﻬﺎ َﻛﻠ َﻤﺔً ﺑَﺎﻗﻴَﺔً ﻓﻲ َﻋﻘﺒِﻪ ﻟ‬
                                                            
243
 Sve čemu su činili 'ibadet mimo Allaha iako nisu vjerovali da to što obožavaju stvara mimo Allaha, daje život i 
usmrćuje i slično.  
244
 Ed‐Durerus‐senijjeh 2/259‐260 
 
206  ODBRANA OSNOVE DINA I ŠEJHUL‐ISLAMA OD TVRDNJI NOSIOCA NEZNANJA 

‫ ﻛﻘﻮل إﻣﺎم اﳊﻨﻔﺎء ﻋﻠﻴﻪ‬،‫ وإﺧﻼص اﻟﻌﺒﺎدة ﻟﻪ‬.‫ إﻟﻴﻬﺎ ﻣﻦ اﻟﱪاءة ﻣﻦ ﻋﺒﺎدة ﻛﻞ ﻣﻌﺒﻮد ﺳﻮى اﷲ‬:‫[ أي‬28
‫ﻚ ﺑِﺎﻟْﻌُ ْﺮَوِة اﻟ ُْﻮﺛْـ َﻘﻰ ﻻ‬ ِ ِ ِ ِ
ْ ‫ }ﻓَ َﻤ ْﻦ ﻳَ ْﻜ ُﻔ ْﺮ ﺑِﺎﻟﻄﱠﺎﻏُﻮت َوﻳُـ ْﺆﻣ ْﻦ ﺑِﺎﻟﻠﱠﻪ ﻓَـ َﻘﺪ‬:‫ ﰲ ﻫﺬﻩ اﻵﻳﺔ‬،‫اﻟﺼﻼة واﻟﺴﻼم‬
َ ‫اﺳﺘَ ْﻤ َﺴ‬
.‫ وﻫﻲ ﻻ إﻟﻪ إﻻ اﷲ‬،[256 :‫ﺼ َﺎم ﻟ ََﻬﺎ{ ]ﺳﻮرة اﻟﺒﻘﺮة آﻳﺔ‬ ِ
َ ‫اﻧْﻔ‬
„Štaviše  Kur’an  sav  govori  o  objašnjenju  njegovog  značenja,  kao  što  je  Uzvišeni 
rekao: Kada Ibrahim svom ocu i narodu reče: „Ja sam uistinu beri’i245 od svega246 
čemu ‘ibadetite, osim Onoga Koji me je stvorio i On će me uputiti.“ I on je učini 
trajnom riječju za potomstvo svoje ne bi li se vratili. Ez‐Zuhruf 26‐28, tj. (ne bi li 
se vratili) njoj od odricanja (bera’ata) od ‘ibadeta svakom ma’budu mimo Allaha i 
ikhlasa ‘ibadeta samo Njemu poput riječi vođe pravovjernih, ‘alejhisselam, u ovom 
ajetu. Pa ko zanevjeruje u taguta i vjeruje u Allaha prihvatio se za najčvršću vezu 
koja se ne kida. El‐Baqara 256, a ona je la ilahe illallah.” 

،[17 :‫وﻫﺎ َوأَﻧَﺎﺑُﻮا إِﻟَﻰ اﻟﻠﱠ ِﻪ{ ]ﺳﻮرة اﻟﺰﻣﺮ آﻳﺔ‬ َ ُ‫اﺟﺘَـﻨَﺒُﻮا اﻟﻄﱠﺎﻏ‬
َ ‫ﻮت أَ ْن ﻳَـ ْﻌﺒُ ُﺪ‬ ْ ‫ﻳﻦ‬
ِ‫ﱠ‬
َ ‫ } َواﻟﺬ‬:‫وﻗﺎل ﺗﻌﺎﱃ‬
،‫ وﻣﺎ زﻳﻨﻪ ﻟﻠﻤﺸﺮﻛﲔ ﻣﻦ ﻋﺒﺎدة ﻣﻌﺒﻮدا ﻢ اﻟﱵ ﻛﺎﻧﻮا ﻳﻌﺒﺪو ﺎ ﻣﻦ دون اﷲ ﺗﻌﺎﱃ‬،‫ اﻟﺸﻴﻄﺎن‬:‫واﻟﻄﺎﻏﻮت‬
‫ وﻣﺎ ﻻ ﳛﺼﻰ ﻛﺜﺮة ﰲ اﻟﻌﺮب واﻟﻌﺠﻢ‬،‫ واﻟﻼت واﻟﻌﺰى وﻣﻨﺎة‬،‫ وأﺻﻨﺎم ﻗﻮم إﺑﺮاﻫﻴﻢ‬،‫ﻛﺄﺻﻨﺎم ﻗﻮم ﻧﻮح‬
‫ وﻏﲑﻫﺎ ﳑﺎ ﻻ ﳛﺼﻰ ﻛﺜﺮة؛ ﻓﻤﻦ‬،‫ ﻛﺄﺻﻨﺎم ﻗﻮم ﻧﻮح‬،‫ وﻫﻲ ﻣﻮﺟﻮدة ﰲ اﳋﺎرج ﻣﻌﻴﻨﺔ ﻣﻌﻠﻮﻣﺔ اﻟﻮﺟﻮد‬.‫وﻏﲑﻫﻢ‬
‫ ﻣﻤﻦ ﻛﺎن ﻳﻌﺒﺪﻩ‬،‫ ﻓﻘﺪ ﺑﺮئ ﻣﻦ ﻛﻞ ﻣﻌﺒﻮد ﻳﻌﺒﺪ ﻣﻦ دون اﷲ‬،‫ﻗﺎل ﻻ إﻟﻪ إﻻ اﷲ ﺑﺼﺪق وإﺧﻼص وﻳﻘﲔ‬
.‫أﻫﻞ اﻷرض‬
„Rekao  je  Uzvišeni:  Oni  koji  se  klone  taguta,  da  joj247  'ibadete  i  koji  se  samo 
Allahu obraćaju. Ez‐Zumer 17. Tagut je šejtan i sve ono što je uljepšao mušricima 
od  'ibadeta  njihovih  ma'budata,  kojima  su  bili  'ibadetili  mimo  Uzvišenog  Allaha, 
poput kipova naroda Nuha, i kipova naroda Ibrahima, i Lata, Uzza'a, i Menata, i 
svega drugog, što se zbog svojeg mnoštva među arapima i strancima i drugim ne 
može izbrojati. Sva ona postoje u vanjskoj realnosti, određena (oličenja) poznate 
egzistencije,  poput  kipova  naroda  Nuha  i  drugih,  koji  se  zbog  svog  mnoštva  ne 
mogu izbrojati. Pa ko kaže la ilahe illallah sa sidkom (iskreno) i ikhlasom,248 taj se 
odrekao  svakog  ma'buda  kojem  se  'ibadeti  mimo  Allaha,  od  onoga  čemu  su 
'ibadetili stanovnici zemlje“249 

                                                            
245
 Odričem se, čist sam... 
 Prenosna zamjenica “ma“ ima sveobuhvatno značenje. 
246
247
 Ovdje se riječ tagut koristi u ženskom rodu i ja sam je bukvalno preveo. 
248
 Samo želeći Allaha, čisto, bez primjesa širka u htijenju i djelu.  
 Ed‐Durerus‐senijjeh 11/242 
249
  EBU MUHAMMED 207 

  Dakle,  ko  se  ne  odrekne  svih  taguta  iz  vanjske  realnosti  nije  iskreno  i  sa 
ikhlasom  rekao  LA  ILAHE  ILLALLAH  a  osnova  svemu  tome  je  spoznaja  značenja 
šehadeta  LA  ILAHE  ILLALLAH!  Odricanje  taguta  i  mušrika  iz  vanjske  realnosti  je 
kategorički dokaz da se osoba odriče od velikog širka koji ih spaja. Ali neki ljudi iz 
sličnih  riječi  shvataju  da  se  onaj  koji  ostavi  veliki  širk,  rekavši  „iskreno“  i  sa 
„ikhlasom“  LA  ILAHE  ILLALLAH,  odrekao  svih  ma'buda  mimo  Allaha,  iako  ih  ne 
mrzi  zbog  velikog  širka,  ne  suprotstavlja  im  se  i  ne  negira  tevhid  i  islam  njima  i 
njihovim robovima! Da Allah sačuva! 
Rekao je šejhul‐islam Ibn Tejmijje, rahimehullah: 

‫ ﻛﺎن ذﻟﻚ ﳑﺎ ﻳﻌﲔ ﻋﻠﻰ‬،‫ ﻓﺈذا ﻋﺮف ﲢﻘﻖ ﺑﻌﺾ أﻓﺮادﻩ ﰲ اﳋﺎرج‬،‫واﻟﻜﻠﻰ ﻻ ﻳﻜﻮن ﻛﻠﻴًﺎ إﻻ ﰲ اﻟﺬﻫﻦ‬
‫ ﻻ ﺳﻴﻤﺎ إذا‬،‫ اﻧﺘﺰع ﻣﻨﻪ وﺻ ًﻔﺎ ﻛﻠﻴًﺎ‬،‫ ﻓﺈﻧﻪ إذا أﺣﺲ اﻹﻧﺴﺎن ﺑﺒﻌﺾ اﻷﻓﺮاد اﳋﺎرﺟﻴﺔ‬،‫اﻟﻌﻠﻢ ﺑﻜﻮﻧﻪ ﻛﻠﻴًﺎ ﻣﻮﺟﺒًﺎ‬
.‫ واﻟﻌﻠﻢ ﺑﺜﺒﻮت اﻟﻮﺻﻒ اﳌﺸﱰك ﻷﺻﻞ ﰲ اﳋﺎرج ﻫﻮ أﺻﻞ اﻟﻌﻠﻢ ﺑﺎﻟﻘﻀﻴﺔ اﻟﻜﻠﻴﺔ‬،‫ﻛﺜﺮت أﻓﺮادﻩ‬
„Kolektivni  (el‐kullijj)  ne  biva  kolektivnim  (kullijj)  osim  u  umu.  Pa  kada  se  spozna 
ostvarenje  nekih  njegovih  jedinki  u  vanjskoj  realnosti  to  biva  od  stvari  koje 
pomažu  u  spoznaji  njegovog  bitkom  kolektivnim  (kullijj)  prouzročnim.  Jer  čovjek 
kada osjeti neke vanjske jedinke iz njih izvlači kolektivan (kullijj) opis, naročito ako 
su  mu  jedinke  mnogobrojne,  a  znanje  o  postojanju  zajedničkog  opisa  nekog 
temelja250 u vanjskoj realnosti je osnova za znanje o kolektivnom pitanju (sudu).“ 

‫ ﻻ ﻳﻮﺟﺪ‬:‫ وإﻣﺎ أن ﻳﻘﺎل‬،‫ إﻣﺎ أن ﻳﻜﻮن ﺳﺒﺒًﺎ ﰲ ﺣﺼﻮﻟﻪ‬،‫ ﻓﺎﻟﻘﻴﺎس اﻟﺘﻤﺜﻴﻠﻲ أﺻﻞ ﻟﻠﻘﻴﺎس اﻟﺸﻤﻮﱄ‬،‫وﺣﻴﻨﺌﺬ‬
،‫ اﻟﻜﻞ أﻋﻈﻢ ﻣﻦ اﳉﺰء‬:‫ وﻫﺆﻻء ﳝﺜﻠﻮن اﻟﻜﻠﻴﺎت ﲟﺜﻞ ﻗﻮل اﻟﻘﺎﺋﻞ‬،‫ ﻓﻜﻴﻒ ﻳﻜﻮن وﺣﺪﻩ أﻗﻮى ﻣﻨﻪ‬،‫ﺑﺪوﻧﻪ‬
‫ وﻣﺎ ﻣﻦ ﻛﻠﻲ ﻣﻦ‬.‫ واﻷﺷﻴﺎء اﳌﺴﺎوﻳﺔ ﻟﺸﻲء واﺣﺪ ﻣﺘﺴﺎوﻳﺔ وﳓﻮ ذﻟﻚ‬،‫واﻟﻨﻘﻴﻀﺎن ﻻ ﳚﺘﻤﻌﺎن وﻻ ﻳﺮﺗﻔﻌﺎن‬
‫ وإذا أرﻳﺪ ﲢﻘﻴﻖ ﻫﺬﻩ اﻟﻜﻠﻴﺔ ﰲ اﻟﻨﻔﺲ ﺿﺮب ﳍﺎ‬،‫ﻫﺬﻩ اﻟﻜﻠﻴﺎت إﻻ وﻗﺪ ﻋﻠﻢ ﻣﻦ أﻓﺮادﻩ اﳋﺎرﺟﺔ أﻣﻮر ﻛﺜﲑة‬
‫ وﺑﲔ اﻧﺘﻔﺎء اﻟﻔﺎرق ﺑﻴﻨﻪ وﺑﲔ ﻏﲑﻩ أو ﺛﺒﻮت اﳉﺎﻣﻊ وﺣﻴﻨﺌﺬ ﳛﻜﻢ اﻟﻌﻘﻞ ﺑﺜﺒﻮت‬.‫اﳌﺜﻞ ﺑﻔﺮد ﻣﻦ أﻓﺮادﻫﺎ‬
.‫ وﻫﺬا ﺣﻘﻴﻘﺔ ﻗﻴﺎس اﻟﺘﻤﺜﻴﻞ‬،‫اﳊﻜﻢ ﻟﺬﻟﻚ اﳌﺸﱰك اﻟﻜﻠﻲ‬
„S  obzirom  da  je  tako,  onda  je  analogija  poređenja251  temelj  za  analogiju 
obuhvatanja;252 ona je ili uzrok za njeno ostvarenje, ili će se reći da neće postojati 
bez nje. Pa kako da ona sama bude jača od nje? Oni navode primjere za kolektivne 

                                                            
250
 Sa temeljom ovdje misli na mes’elu koja je spomenuta u tekstovima i služi kao „temelj“ u analogiji (qijasu) za 
nespomenute.  
251
 El‐qijasut‐temthilij. 
252
 El‐qijasuš‐šumulij. 
 
208  ODBRANA OSNOVE DINA I ŠEJHUL‐ISLAMA OD TVRDNJI NOSIOCA NEZNANJA 

teoretske  cjeline  (kullijjat)  na  primjeru  riječi  onoga  koji  kaže:  „Cjelina  je  veća  od 
parčeta,  oprečnosti  se  ne  mogu  sastati  niti  nestati  i  stvari  za  koje  je  zajednička 
jedna te ista stvar su identične“ i slično tome.  
Ne  postoji  nijedna  kolektivna  teoretska  cjelina  (kullijj)  od  ovih  (kullijata)  a  da  od 
njenih  jedinki  u  vanjskoj  realnosti  nisu  poznate  mnogobrojne  stvari.  Kada  se  želi 
ostvarenje  ove  kolektivne  cjeline  u  umu  (duši)  za  nju  se  navodi  primjer  putem 
spomena  neke  od  njenih  jedinki  i  objašnjava  se  razlika  između  nje  i  drugih  ili 
postojanje  zajedničkog  opisa;  i  tada  razum  presuđuje  postojanjem  propisa  za 
zajednički opis u kolektivnom.253 Ovo je suština analogije poređenja.“254 
  Iz  ovoga  shvatate  zašto  Poslanik,  .,  na  početku  da've  kao  i  u  mnogim 
prilikama,  nije  spominjao  mnoge  stvari  čijim  nepostojanjem  vi  argumentirate 
neispravnost našeg shvatanja. Čak i kada je od ljudi tražio „svjedočenje“ šehadeta, 
čije  su  značenje  znali,  on  ih  je  prepustio  njihovoj  spoznaji  tevhida  i  primjeni 
spoznaje nad pojavama u vanjskoj realnosti i situacija je tada bila jasna. Vi danas 
kada  se  tagut  hukma  proširio  i  uvukao  u  sve  pore  života  umjesto  da  se  borite 
protiv toga onako kako vam je Allah naredio, izmišljate kojekakve temelje, koji su 
svojom suštinom ogromna greška, i iz kojih proizilaze kobne stvari i najgori grijesi i 
prestupi. 
 
 

                                                            
253
 El‐mušterekul‐kullijj je zajednički opis poput “insanijeta” u arapima, bošnjacima i kinezima na primjer. Među 
njima postoje mnoge razlike ali je zajedničko za njih da su “insani”. To je njihov el‐mušterekul‐kullij. Kada osoba 
konstatuje postojanje tog zajedničkog opisa ne pravi u propisu razliku između vrsta i jedinki.  
 Medžmu’ul‐fetava 9/204 (Šamilah) 
254
  EBU MUHAMMED 209 
 
 
210  ODBRANA OSNOVE DINA I ŠEJHUL‐ISLAMA OD TVRDNJI NOSIOCA NEZNANJA 
 
  DEFINICIJA ASLU DINIL ISLAMA KOD UČENJAKA ISLAMA 
   
 

 Riječi imama Ibnul‐Qajjima 
 Riječi imama Et‐Taberija 
 Riječi imama Ibn Kethira 
 Riječi šejha Sulejmana sina Sehmana 
 Riječi šejha Muhammeda sina ’Abdulvehhaba 
 Riječi šejha Sulejmana sina 'Abdullaha 
 Riječi šejha 'Abdurrahmana sina Hasana 
 Riječi sinova šejha Muhammeda, 'Abdullaha i Husejna 
 Tekfir zbog velikog širka i negacije (ta'tila) Allahovih Imena i Svojstava je 
najvažnija stvar u kufru u taguta 
 Komentar o raznolikosti definicija učenjaka o aslu dinil islamu 
  EBU MUHAMMED 211 

4. Definicija aslu dinil islama kod učenjaka islama

Rekao je Ibn Tejmijje, rahimehullah: 

‫ وﻫﻮ ﲦﻦ اﳉﻨﺔ وﻻ ﻳﺼﺢ إﺳﻼم‬,‫ﻓﺈن اﻟﺘﻮﺣﻴﺪ ﻫﻮ أﺻﻞ اﻹﳝﺎن وﻫﻮ اﻟﻜﻼم اﻟﻔﺎرق ﺑﲔ أﻫﻞ اﳉﻨﺔ واﻟﻨﺎر‬
.‫أﺣﺪ إﻻ ﺑﻪ‬
„Tevhid  je  temelj  imana  a  on  je  govor  koji  razdvaja  stanovnike  Dženneta  od 
stanovnika vatre, on je cijena za Džennet, i ničiji islam nije ispravan bez njega.“255 
  Dakle, ko ne ostvari tevhid neće ući u Džennet jer nema islama, a u Džennet 
može  ući  samo  muvehhid  ‐  musliman.  Govorom  misli  na  značenje  tevhida  na 
kojeg ukazuju riječi la ilahe illallah ne na puko izgovaranje šehadeta. 
Takođe je rekao: 

.‫ﻫﻮ اﻻﺳﺘﺴﻼم ﷲ ﻻ ﻟﻐﲑﻩ ﺑﺄن ﻳﻜﻮن اﻟﻌﺒﺎدة واﻟﻄﺎﻋﺔ ﻟﻪ واﻟﺬل وﻫﻮ ﺣﻘﻴﻘﺔ ﻻ إﻟﻪ إﻻ اﷲ‬
„On je potpuna predanost Allahu, ne nekom drugom mimo Njega, time da ’ibadet 
i pokornost budu samo Njegovi, i poniznost, i on je suština la ilahe illallah.“256 
  Ovdje  se  misli  na  predanost  samo  Allahu  i  ’ibadet  i  apsolutna  pokornost  i 
apsolutna  poniznost  samo  Allahu  i  ko  srcem,  riječima  ili  djelima  učini  nekog 
drugog  mimo  Allaha  ma’budom257  ili  muta’om258  poistovjetio  ga  je  sa  Allahom  u 
Njegovim specifikama i time upao u veliki širk. Tagutijjet hukma i širk tehakuma u 
sebi sadrže širk pokornosti kao što ćeš vidjeti suprotno Nusretovom shvatanju. 
  U  ovom  citatu  vidimo  da  učenjaci  riječ  „Ilāh“,  tj.  „Bog“  između  ostalog 
tumače  kao  „El‐Muta’u“  odnosno  „Onaj  Kojem  se  apsolutno  pokorava“  a  to  je 
samo Allahovo pravo. Iz toga zaključujemo da je spoznajom značenja riječi „Ilāh“ 
nad ljudima uspostavljen argument u pogledu tevhida Allaha kako u ’ibadetu tako 
i u apsolutnoj pokornosti. To je „fitretullah“259 na kojoj ih je Allah stvorio.   
Rekao je takođe: 

                                                            
255
 Meždmu’ul‐fetava 24/235, stara štampa i u „Šamili“. 
256
 Meždmu’ul‐fetava 5/239, stara štampa i u „Šamili“. 
257
 Onim kome se ’ibadeti. 
 Onim kome se apsolutno pokorava. 
258
259
 Zdrava ljudska priroda i urođeni instinkt. 
 
212  ODBRANA OSNOVE DINA I ŠEJHUL‐ISLAMA OD TVRDNJI NOSIOCA NEZNANJA 

.‫ واﳋﻀﻮع ﻟﻪ‬,‫ وذﻟﻚ ﳚﻤﻊ ﻣﻌﺮﻓﺘﻪ وﳏﺒﺘﻪ‬,‫ وﻫﻮ أﺻﻞ ﻋﺒﺎدﺗﻪ وﺣﺪﻩ‬,‫ﻫﻮ اﻻﺳﺘﺴﻼم ﷲ وﺣﺪﻩ‬
„On  je  predanost  Allahu,  jedino,  a  ona  je  temelj  ’ibadeta  Njemu  jedino,  a  to 
obuhvata spoznaju Njega, ljubav prema Njemu i poniznost Njemu.“ 260 
  Tj.,  apsolutnu  predanost,  apsolutnu  ljubav  i  apsolutnu  poniznost,  a  osnova 
svega toga je spoznaja Uzvišenog Allaha i Njegovih prava. Ko Mu u spomenutom 
pridruži  drugog  srcem  ili  vanjštinom  je  mušrik.  Iz  riječi  poniznost  se  uzima  
pokornost,  slijeđenje,  suđenje  (hukma)  i  tehakum,  jer  svaki  čovjek  koji  je 
spoznao Allaha kako treba nikad se neće pokoriti drugom na način kojeg zaslužuje 
samo Allah a što njegovo srce neminovno mora osjećati. 
Rekao je: 

‫ ودﻳﻦ اﻹﺳﻼم اﻟﺬي‬.‫ إذا ﺧﻀﻊ وذل‬,‫ واﻟﺪﻳﻦ ﻣﺼﺪر دان ﻳﺪﻳﻦ دﻳﻨﺎ‬,‫وﺣﻘﻴﻘﺔ اﻟﻔﺮق أن اﻹﺳﻼم دﻳﻦ‬
‫ارﺗﻀﺎﻩ اﷲ وﺑﻌﺚ ﺑﻪ رﺳﻠﻪ ﻫﻮ اﻻﺳﺘﺴﻼم ﷲ وﺣﺪﻩ ﻓﺄﺻﻠﻪ ﰲ اﻟﻘﻠﺐ ﻫﻮ اﳋﻀﻮع ﷲ وﺣﺪﻩ ﺑﻌﺒﺎدﺗﻪ وﺣﺪﻩ‬
‫ وﻣﻦ ﻳﻌﺒﺪﻩ ﺑﻞ اﺳﺘﻜﱪ ﻋﻦ ﻋﺒﺎدﺗﻪ ﱂ ﻳﻜﻦ‬,‫ ﻓﻤﻦ ﻋﺒﺪﻩ وﻋﺒﺪ ﻣﻊ إﳍﺎ آﺧﺮ ﱂ ﻳﻜﻦ ﻣﺴﻠﻤﺎ‬.‫دون ﻣﺎ ﺳﻮاﻩ‬
‫ أﺳﻠﻢ اﻟﺮﺟﻞ إذا‬:‫ وﻫﻮ اﳋﻀﻮع ﻟﻪ واﻟﻌﺒﻮدﻳﺔ ﻟﻪ ﻫﻜﺬا ﻗﺎل أﻫﻞ اﻟﻠﻐﺔ‬,‫ واﻹﺳﻼم ﻫﻮ اﻻﺳﺘﺴﻼم ﷲ‬,‫ﻣﺴﻠﻤﺎ‬
.‫اﺳﺘﺴﻠﻢ‬
„Suština razlike je u tome što je islam din, a din je infinitiv od glagola dāne jedīnu 
dīnen,  kada  se  pokori  i  ponizi.  Dinul‐islam  kojim  je  Allah  zadovoljan  i  kojim  je 
poslao Svoje Poslanike je predanost samo Allahu, jedino. Njegova osnova je u srcu 
a to je poniznost samo Allahu putem ’ibadeta Njemu, jedino, mimo svega ostalog. 
Pa ko ’ibadeti Njemu i uz Njega ’ibadeti drugom bogu ne biva muslimanom, a ko 
ne ’ibadeti Njemu već se oholi pred ’ibadetom Njemu ne biva muslimanom. Islam 
je istislam (potpuna predanost) Allahu a ona je poniznost Njemu i ropstvo Njemu. 
Tako su rekli jezičari: Čovjek je esleme kada se u potpunosti preda (istesleme).“261  
Takođe je rekao: 

‫ }ﺿﺮب اﷲ‬:‫ إذ اﻹﺳﻼم ﻫﻮ اﻻﺳﺘﺴﻼم ﷲ ﻻ ﻟﻐﲑﻩ ﻛﻤﺎ ﻗﺎل ﺗﻌﺎﱃ‬,‫وأﻣﺎ اﻹﺧﻼص ﻓﻬﻮ ﺣﻘﻴﻘﺔ اﻹﺳﻼم‬
‫ ﻓﻤﻦ ﱂ‬.‫اﻵﻳﺔ‬ 29‫اﻟﺰﻣﺮ‬ - {‫ﻣﺜﻼ رﺟﻼ ﻓﻴﻪ ﺷﺮﻛﺎء ﻣﺘﺸﺎﻛﺴﻮن ورﺟﻼ ﺳﻠﻤﺎ ﻟﺮﺟﻞ ﻫﻞ ﻳﺴﺘﻮﻳﺎن ﻣﺜﻼ‬

                                                            
260
 Meždmu’ul‐fetava 20/115, stara štampa i u „Šamili“. 
 Meždmu’ul‐fetava 7/263, stara štampa i u „Šamili“. 
261
  EBU MUHAMMED 213 

‫ وﻛﻞ ﻣﻦ اﻟﻜﱪ واﻟﺸﺮك ﺿﺪ اﻹﺳﻼم‬,‫ وﻣﻦ اﺳﺘﺴﻠﻢ ﷲ وﻟﻐﲑﻩ ﻓﻘﺪ أﺷﺮك‬,‫ﻳﺴﺘﺴﻠﻢ ﷲ ﻓﻘﺪ اﺳﺘﻜﱪ‬
.‫واﻹﺳﻼم ﺿﺪ اﻟﺸﺮك‬
„Što se tiče ikhlasa on je suština islama, jer islam je predanost (istislam) Allahu, ne 
drugim mimo Njega. Kao što je rekao Uzvišeni: Allah navodi primjer čovjeka koji 
je  u  vlasništvu  ortaka  koji  se  oko  njega  otimaju  i  čovjeka  koji  je  predan  samo 
jednom čovjeku. Jesu li njihovi primjeri isti? Ez‐Zumer 29 
Pa  ko  se  ne  preda  Allahu  uzoholio  se  (istekbere),  a  ko  se  preda  Allahu  i  drugom 
mimo Njega pridružio je.262 Svaki od kibra i širka je suprotnost islama a islam je 
suprotnost širka.“ 263 
Rekao je: 

.‫ اﻹﺷﺮاك واﻻﺳﺘﻜﺒﺎر‬:‫وﳌﺎ ﻛﺎن اﻟﺪﻳﻦ ﻋﻨﺪ اﷲ ﻫﻮ اﻹﺳﻼم واﻹﺳﻼم ﻫﻮ اﻻﺳﺘﺴﻼم ﷲ وﺣﺪﻩ وﻟﻪ ﺿﺪان‬
‫ ﻓﻤﻌﲎ اﻷﺣﺪ ﻳﻮﺟﺐ‬.‫ وإن ﻛﺎن ﻗﺪ اﺳﺘﺴﻠﻢ ﻟﻪ‬,‫ﻓﺎﳌﺴﺘﻜﱪ اﺳﺘﻜﱪ ﻋﻦ اﻹﺳﻼم ﻟﻪ واﳌﺸﺮك اﺳﺘﺴﻠﻢ ﻟﻐﲑﻩ‬
.‫ وﻣﻌﲎ اﻟﺼﻤﺪ ﻳﻮﺟﺐ اﻻﺳﺘﺴﻼم ﷲ وﺣﺪﻩ اﳌﻨﺎﰲ ﻟﻼﺳﺘﻜﺒﺎر‬,‫اﻹﺧﻼص ﷲ اﳌﻨﺎﰲ ﻟﻠﺸﺮك‬
„S obzirom da je pravi din kod Allah islam a islam je predanost Allahu, jedino, a on 
ima  dvije  suprotnosti:  širk  (pridruživanje)  i  istikbar  (oholost)  pa  se  mustekbir 
uzoholio pred predanošću Njemu a mušrik se predao drugom mimo Njega, iako se 
predao  i  Njemu.  Otuda  značenje  El‐Ehad  obavezuje  na  ikhlas  Allahu,  koji  negira 
širk,  a  značenje  Es‐Samed  obavezuje  na  predanost  Allahu,  jedino,  koja  negira 
istikbar (oholost).“264 
Rekao je: 
„Što  se  tiče  tevhida  kojeg  je  Allah  spomenuo  u  Svojoj  Knjizi  i  kojeg  je  objavio  u 
Svojim  knjigama  i  kojim  je  poslao  Svoje  poslanike  i  u  pogledu  kojeg  su  se  složili 
muslimani iz svakog naroda, on je kao što su rekli imami: šehadet la ilahe illallah, 
a on je 'ibadet Allahu, jedino, Koji nema sudruga, kao što je to objasnio u svojim 
riječima:  Vaš  Bog  je  jedan  Bog,  niko  ne  zaslužuje  'ibadet  (obožavanje)  mimo 
Njega. On je Milostivi, Samilosni. Pa je obavijestio da je samo jedan Bog i da nije 
dozvoljeno da uzmu drugog za Boga mimo Njega i da se ne 'ibadeti osim Njemu... 
Širk kojeg je Allah spomenuo u Svojoj Knjizi je u stvari 'ibadet drugom mimo Njega 
od  stvorenja  poput  'ibadeta  melekima,  zvijezdama,  suncu,  mjesecu, 
                                                            
262
 Upao je u širk. 
263
 Meždmu’ul‐fetava 10/14, stara štampa i u „Šamili“. 
 Bejanu telbisil‐džehmijjeh 2/309 
264
 
214  ODBRANA OSNOVE DINA I ŠEJHUL‐ISLAMA OD TVRDNJI NOSIOCA NEZNANJA 

vjerovjesnicima,  ili  kipovima  koji  simboliziraju  njih,  ili  njihovim  grobovima  ili 
drugim ljudima i slično od stvari kojih ima mnogo kod tih džehmija i sličnim njima 
među  onim  koji  smatraju  da  su  dostigli  vrhunac  tevhida  a  oni  su  najvećeg  širka 
među  ljudima.  Rekao  je  Uzvišeni:  Ako  ih  upitaš  ko  je  stvorio  nebesa  i  Zemlju, 
sigurno će reći: "Allah!", a ti reci? "Mislite li vi da bi oni kojima se, pored Allaha, 
molite  mogli  otkloniti  štetu,  ako  Allah  hoće  da  mi  je  učini,  ili,  da  bi  mogli 
zadržati milost Njegovu, ako On hoće da mi je podari?" Reci: "Meni je dovoljan 
Allah, u Njega se pouzdaju oni koji se pouzdavaju. Ez‐Zumer 38 
Nevjernici  su  priznavali  tevhidur‐rububijjeh,265  a  to  je  vrhunac  kojeg  potvrđuju  ti 
apologeti, ako se desi da se sačuvaju od novotarija u njemu, i uprkos tome su bili 
mušrici jer su bili 'ibadetili drugom mimo Allaha... 
Allahov  din  je  da  Mu  se  robovi  ponize,  pa  da  Mu  'ibadete,  jedino,  i  da  Mu  se 
pokoravaju. I to je islam! Pa ko bude želio nešto mimo ovoga za din neće mu se 
prihvatiti. Isto tako je rekao u drugom ajetu: Allah svjedoči da niko ne zaslužuje 
’ibadet266 osim Njega ‐ a i meleki i učeni ‐ i da On postupa pravedno. – Niko ne 
zaslužuje ’ibadet osim Njega, Silnog i Mudrog! Allahu je prava vjera (din) jedino 
‐ islam. Alu ’Imran 18‐19 
Pa je nakon što je obavijestio o Svom svjedočenju i svjedočenju meleka i učenih da 
niko ne zaslužuje da bude obožavan mimo Njega spomenuo da je kod Allaha pravi 
din islam. El‐Ilāh (Bog) je onaj koji zaslužuje ’ibadet. Što se tiče onoga koji vjeruje 
da je Allah Gospodar svega i Njegov Stvoritelj i pored toga ’ibadeti drugom mimo 
Njega on je mušrik svom Gospodaru, onaj koji je uzeo drugog boga mimo Njega.  
Dakle  el‐ilāhijjeh  (božanstvo)  ne  znači  stvaranje  ili  moć  stvaranja  ili  praiskonstvo 
(vječnost) kao što ga tumače ti novotari u tevhidu među apologetima, jer mušrici 
arapa i drugih kojima je Allah i Njegov Poslanik posvjedočio da su mušrici nisu bili 
sumnjali da je Allah Stvoritelj svega i Njegov Rabb (Gospodar). Da je to (značenje) 
ilāhijje značilo bi da su oni govorili la ilahe illallah.  
Dakle,  ovo  je  pitanje  ogromne  važnosti,  koje  je  obaveza  naučiti  s  obzirom  da  je 
mnogim grupama temelj islama postao nejasan, pa su počeli upadati u ogromne 
stvari  koje  su  širk  koji  negira  islam  ne  smatrajući  ih  širkom  a  u  tevhid  i  islam  su 
uveli mnoge neispravne stvari, smatrajući ih od tevhida a one ga u stvari negiraju, 
a iz islama i tevhida su izbacili mnoge velike stvari, ne smatrajući ih od tevhida, a 
one su njegov temelj. Tako većina tih apologeta ne definišu tevhid osim onim što 
se tiče govora, mišljenja i vjerovanja u to, mimo onoga što se tiče djela i htjenja i 
                                                            
265
 Tevhid u djelima Gospodara, tj. vjerovanje da je Allah jedan u Svojim djelima. 
266
 Da nema Boga osim Njega. 
  EBU MUHAMMED 215 

uvjerenja u to.  
Štaviše onaj tevhid koji je neophodan ne biva osim uz tevhid htjenja i namjere a to 
je  tevhid  u  ’ibadetu  i  on  je  ostvarenje  šehadeta  la  ilahe  illallah:  da  sa  ’ibadetom 
želi  (traži)  Allaha  mimo  svega  ostalog.  I  to  je  islam  jer  islam  sadrži  u  sebi  dva 
temelja: 
Prvi: predanost Allahu. 
Drugi: da to bude čisto za Njega tako da niko nema učešća u islamu Njemu. 
To  je  predanost  Allahu  mimo  svega  ostalog,  a  sura:  Reci:  „O  vi  nevjernici!“  to 
objašnjava.  Nema  sumnje  da  su  htijenje  i  namjera  preteknuti  znanjem,  pa  je 
neophodno  da  zna  i  svjedoči  la  ilahe  illallah.  Što  se  tiče  teoretsko‐’aqidetskog 
tevhida, koji je obavijest o Allahu, on je u suri: Reci: „On, Allah, jedan je!, koja je 
jednaka trećini Kur’ana, i u njoj je Njegovo ime El‐Ehad i Es‐Samed. Svako od ova 
dva imena ukazuje na suprotno mezhebu tih džehmija kao što smo to objasnili na 
njemu odgovarajućem mjestu. 
U ’ibadet Allahu, jedino, ulazi potpuna ljubav samo Allaha, potpuni strah samo od 
Njega,  nada  Njemu  i  oslanac  na  Njega,  jedino,  kao  što  to  objašnjava  Kur’an  na 
više mjesta. Sve je to aslut‐tevhid (temelj tevhida) kojeg je Allah učinio obaveznim 
Svojim robovima, i time sav din (vjera) biva Allahu, kao što je Allah naredio Svojim 
poslanicima i vjernicima da se bore sve do ostvarenja tog cilja gdje kaže: I borite 
se  protiv  njih  dok  smutnje  ne  nestane  i  dok  sav  din (poniznosti)  ne  bude  samo 
Allahu. Pa ako prestanu, pa Allah vidi sve što oni rade.“267  
  Rekoh, u ovoj studiji moraš obratiti pažnju na pojam „pokornost“, jer se za 
njega  veže  predmet  našeg  spora  iako,  kao  što  smo  već  rekli,  pokornost  ulazi  u 
'ibadet.  Pojmovi  pokornost  i  slijeđenje  su  univerzalni  kao  i  pojam  'ibadet  i  sav 
praktični tevhid268 se svodi na njih, kao što se praktični veliki širk i tagutijjet svodi 
na  veliki  širk  i  tagutijjet  u  'ibadetu,  pokornosti  i  slijeđenju  i  hukmu269  i 
tehakumu.270  Detaljni  šerijatski  obredi  i  propisi  koji  se tiču  'ibadeta,  pokornosti  i 
slijeđenja se ne znaju osim putem objave i ne smiju se izmišljati. 
  Dakle, kod šejhul‐islama, kao i kod svih muslimana, se aslud‐din ne ostvaruje 
osim ostvarenjem rukna negacije i potvrde, tj. islam nestaje upadanjem u širk ili 
tagutijjet ili oholjenjem pred 'ibadetom Allahu. Ovaj temelj nam je potreban da da 

                                                            
267
 El‐Fatava El‐Kubra 5/248‐251 
268
 Et‐Tevhidul‐’amelijj, tj. jednoća Allaha u djelima Njegovih robova. 
269
 Suđenje. 
270 
Traženje suđenja. 
 
216  ODBRANA OSNOVE DINA I ŠEJHUL‐ISLAMA OD TVRDNJI NOSIOCA NEZNANJA 

bi  dokazali  da  oni  „koji  ne  sude  osim  aktuelnim  običajima“  „muta'una“271  i  ne 
pridržavaju  (iltizām)  se  šerijata  kod  šejhul‐islama  nisu  i  ne  mogu  biti  muslimani, 
kao da bi dokazali da kada učenjaci islama negiraju tekfir od mušrika to ne znači 
da im pripisuju islam, zbog toga što mušrik kod njih ne ulazi u definiciju islama.  
  Štaviše, ni džehmijske grupacije nisu ostavljale vanjski opis islama onome koji 
upadne  u  nešto  zbog  čega  je  Allah  i  Njegov  Poslanik,  .,  negirao  islam.  Mnoge 
njihove grupacije, iako ne vjeruju da su govor i djelo od suštine imana, kažu da je 
ostavljanje stvari koje izvode iz vjere (mukeffirāt) od suštine imana, tj. od aslud‐
dina. Dakle, iako imaju novotarsku definiciju aslud‐dina i imana oni negiraju islam 
mušricima  i  tagutima,  a  šta  je  šejhul‐islam  Ibn  Tejmijje,  rahimehullah,  rekao  o 
njima ćeš vidjeti na odgovarajućem mjestu. 
  U  jednom  dužem  govoru  u  kojem  objašnjava  granicu  (hadd/definiciju) 
praktičnog tevhida272 i njegove ruknove, a ja ću vam prenijeti samo potreban dio, 
je rekao: 

‫ﻓﺎﻹﺳﻼم ﻳﺘﻀﻤﻦ اﻻﺳﺘﺴﻼم ﷲ وﺣﺪﻩ؛ ﻓﻤﻦ اﺳﺘﺴﻠﻢ ﻟﻪ وﻟﻐﲑﻩ ﻛﺎن ﻣﺸﺮﻛﺎ وﻣﻦ ﱂ ﻳﺴﺘﺴﻠﻢ ﻟﻪ ﻛﺎن‬
‫ﻣﺴﺘﻜﱪا ﻋﻦ ﻋﺒﺎدﺗﻪ واﳌﺸﺮك ﺑﻪ واﳌﺴﺘﻜﱪ ﻋﻦ ﻋﺒﺎدﺗﻪ ﻛﺎﻓﺮ واﻻﺳﺘﺴﻼم ﻟﻪ وﺣﺪﻩ ﻳﺘﻀﻤﻦ ﻋﺒﺎدﺗﻪ وﺣﺪﻩ‬
...‫ ﻓﻬﺬا دﻳﻦ اﻹﺳﻼم اﻟﺬي ﻻ ﻳﻘﺒﻞ اﷲ ﻏﲑﻩ‬.‫وﻃﺎﻋﺘﻪ وﺣﺪﻩ‬

„Islam  u  sebi  sadrži  potpunu  predanost  samo  Allahu.  Pa  ko  se  preda  Njemu  i 
drugom  mimo  Njega  biva  mušrikom  a  ko  se  ne  preda  Njemu  biva  mustekbirom 
pred 'ibadetom Njemu. Mušrik Njemu i mustekbir pred 'ibadetom Njemu je kafir. 
Predanost  samo  Njemu  sadrži  u  sebi  'ibadet  Njemu,  jedino,  i  pokornost  Njemu, 
jedino. Ovo je dinul‐islam pored kojeg Allah ne prima drugu vjeru...“273 
  Znači,  onaj  koji  ne  ostvari  tevhid  pokornosti  samo  Allahu,  u  šta  neminovno 
ulaze hukm i tehakum, nije musliman, i on će biti ili mušrik ili mustekbir. Između 
širka pokornosti i širka tehakuma postoje neke razlike, ali je velika greška reći ono 
što  govori  Nusret  koji  veliki  širk  i  kufr  tehakuma  ograničava  samo  na  širk 
pokornosti po svom privatnom shvatanju prema kojem je moguće da neko uradi 
tehakum  tagutu  a  da  ne  upadne  u  neko  od  neodvojivih  značenja  od  širka 
pokornosti  i  da  ne  izađe  iz  islama,  jer  se  iz  riječi  Nusreta  razumije  da  tehakum 
tagutu  (npr.  zakonima  laičkih  sudnica)  kod  njega  ne  izvodi  iz  islama  osim  ako  u 
sebi sadrži ohalaljivanje harama ili oharamljivanje halala i slično. 

                                                            
Onim kojima se pokorava u zakonu mimo Allaha. 
271 
272
 Glavni predmet ove knjige je veliki širk i tagutijjet u praktičnom tevhidu. 
273
 Er‐risaletut‐tedmurijje, str. 52 
  EBU MUHAMMED 217 

  Kaže Nusret, nakon nekolikominutnog tumaranja i razbajavanja neukima po 
majevičkoj šumi: 
„Pa  ovo  upućuje  na  šta,  da  taj  tehakum  treba  vidjeti  kako  je  izdefinisan  on  u 
šerijatu,  koji  je  to  tehakum  koji  izvodi  iz  vjere?  Pa  kaže  u  ajetu:  Uzeli  su  svoje 
svećenike i monahe za gospodare mimo Allaha. Kaže Adij ibni Hatim: „Nismo ih 
uzeli  za  gospodare.“274  Kaže  Resul,  .:  „Zar  nije  kad  vam  ohalale  smatrate275 
halalom,  kad  vam  oharame  smatrate  haramom.“  „Jeste.“,  „E,  to  vam  je  ibadet 
njima.“ 
Tehakum  koji  je  ibadet,  e  to  je  taj  tehakum  koji  je  ibadet,  kojeg  je  Resul,  ., 
izdefinisao kao ibadet, i kaže: »To je vaš ibadet njima.«! Shvatate li braćo? To je 
taj ibadet, to je taj tehakum koji je ibadet njima! Jel’ tako?“276  
  Dakle, tehakum koji je kod Nusreta 'ibadet je samo onaj koji u sebi sadrži širk 
pokornosti i to, kao što si vidio, na Nusretov privatan način s obzirom da ga svodi 
samo  na  prihvatanje  propisa  i  zakona  taguta  poput  ohalaljivanja  Allahovog 
harama  ili  oharamljivanja  Allahovog  halala,  svodeći  ga  na  „srčano  smatranje“ 
lažući  time  na  Allahovog  Poslanika,  .,  i  zanemarujući  opis  činjenje  taguta  i 
njegovog  zakona  sudijom  koji  u  sebi  sadrži  činjenje  taguta  „onim  kome  se 
pokorava“  što  u  sebi  sadrži  značenje  koje  je,  ako  nije  gore  onda  je  identično 
značenju  prihvatanja  zakona  i  propisa  taguta,  a  to  je  prihvatanje  njegovog 
hakimijjeta direktno, jer osoba u tehakumu tagutu od taguta traži da sudi svojim 
tagutskim  zakonom.  Allahulmuste’an!  Pa  kako  da  bude  kafir  onaj  koji  vjeruje  u 
sihr i prihvata ga a nije kafir onaj koji traži da se radi sihr!? 
U jednom drugom predavanju Nusret kaže: 
„Jer  kad  se  govori  o  tehakumu  i  hukmu  bi  gajri  ma  enzelellah277  onda  se  govori 
istovremeno o širku ta'ah.“278 
Nakon toga ga ljudi pitaju: 

                                                            
274
 U hadisu je rečeno „Nismo im ’ibadetili!“ a ne „Nismo ih uzeli za gospodare!“.   
275
  Allahov  Poslanik  nije  rekao  „smatrate“  koje  ukazuje  na  „srčano  smatranje“  već  je  rekao  „učinite  ga“  ili 
„ohalalite  ga“.  A  vraćanje  širka  pokornosti  na  „srčano  smatranje“  je  stav  džehmija.  Allahulmuste’an!  I  ovaj 
beduin hoće da priča o islamu!? 
276
 Nusretov ders koji je do mene došao pod nazivom „Novi ders“ kojeg posjedujemo u pretipkanoj i audio formi 
a koji se kako je meni rečeno ne može naći na njihovim stranicama. To je onaj u kojem je Nusret „u pet minuta“ 
„pobio“ naše stavove u vezi tehakuma i aslud‐dina! 
277
 Suđenje nečim drugim mimo onoga što je Allah objavio. 
 Širku pokornosti. 
278
 
218  ODBRANA OSNOVE DINA I ŠEJHUL‐ISLAMA OD TVRDNJI NOSIOCA NEZNANJA 

„Pitanje:  braća  pitaju  misle  da  je  širk  ta'ah  kad  se  pokori  nekome  u  nekoj  stvari 
koja  nije  širk  i  kufr  a  zadržao  je  ubjeđenje  da  je  ono  zabranjeno  npr.  neko  ga 
ponudi alkoholom a on pije pokori se njemu???“ 
Nusret „pojašnjavajući“ odgovara: 
„Misli se na pokornost uz vjerovanje i ubjeđenje i prihvatanje halala i harama od 
njih uz prethodno znanje279 da nije...“ 
Opet mu se postavlja pitanje od minutaže otprilike 01:05 do 01:11: 
„Na koji način su monasi dozvoljavali i zabranjivali stvari, i mi pitamo šta je halal i 
haram?“ 
Odgovara: 
„Znaš  na  koji  način?  Vi  pitate  šta  je  halal  i  haram  onda  onaj  ko  vam  odgovori 
odgovara na osnovu ajeta hadisa ili razumjevanja ili analogije ili predaje ashaba 
ne zna dokaz al' učenjaci su rekli tako... Sve dotle je to u redu. Međutim, da dodje 
npr., do situacije, da navedemo neku situaciju, boravak na mini poslije 'Arefata i 
Muzdelife one noći kad se bacaju kamenčići i dođe neko i kaže ne treba ili nečeg 
drugog gdje svi kažu da je vadžib, „Ne treba, promjeni to!“ i ljudi to prihvate, i kad 
znaju  da  je  to  vadžib  povedu  se  za  njim.  „Odsjecanje  ruke  može  zatvorom“  to  je 
promjena  opšteg  propisa,  to  je  ta  pokornost  u  onome  što  je  Allah  zabranio,  kao 
kamatu, pa neko dođe pa kaže „Može mala“ ili „Može ako nemaš stana“ imaš i tih 
primjera, Allah zabranio ženi da se ragolićuje i dođe Cerić „Može i ovo i ono meni 
je drago što to ima“ zato se ljudi povedu za tim, jel' ovo sad širk ta'ah? Jeste!“280 
  Ovdje, kao što vidiš, „siromah“ ograničava širk pokornosti (širkut‐ta'ah) samo 
na vjerovanje, ubjeđenje i prihvatanje promjene Allahovog zakona, a nevjernički 
tehakum  tagutu  paralelno  tome  svodi  samo  na  širk  pokornosti  ne  znavši  da 
tahkim tagutskog zakona, tj. uzimanje njega za sudiju u sebi sadrži širk pokornosti 
i da je to jedan od njegovih praktičnih vidova, kao što širk pokornosti predstavlja 
jedan od vidova širka u tevhidul‐hakimijje.  
  Ograničavanje nevjerničkog značenja bilo kojeg vida praktičnog velikog širka 
samo na srce je put džehmija a Nusret je u ovim pitanjima gori od njih jer pripisuje 

                                                            
279
  Iz  ovih  riječi  neko  može  razumjeti  da  čovjek  ako  upadne  u  širk  pokornosti  tagutskom  zakonu  i  prihvatanja 
istog,  čak  i  po  njegovim  novotarskim  uvjetima  u  kojima  ga  vraća  samo  na  srce,  „bez  prethodnog  znanja  da 
nije...“,  ne  postaje  mušrikom.  Da  Allah  sačuva!  Oni  izgleda  ne  prave  razliku  između  pokornosti  svećenicima  i 
monasima u opšte poznatom pitanju i pokornosti tagutima pokornosti iz vanjske realnosti koji propisuju i sude 
neovisno od Allaha i svoje zakone ne podređuju Njegovom vjersko‐zakonskom htijenju.  
280
 Predavanje „8. Vrste velikog širka...“ 
  EBU MUHAMMED 219 

islam  onome  koji  „ne  sudi  osim  aktuelnim  zakonima  kojim  sude  „el‐muta'ūn“  i 
onim koji tagutski zakon uzimaju za sudiju, tj. rade njegov tahkim. Ovo je značenje 
mojih  riječi  u  kojima  sam  rekao  da  su  veliki  širk  pokornosti  i  veliki  širk  hukma  i 
tehakuma  različiti  ali  međusobno  isprepleteni.  Veliki  problem  leži  takođe  u 
njegovim riječima u kojima kaže da se osoba u širku pokornosti ne tekfiri ako je od 
onih koji su opravdani u nepoznavanju Allahovog propisa koji je promijenjen.  
  To je istina, ali njegovi sljedbenici su, a njegov govor u sebi sadrži ukazivanje 
da  je  to  takođe  njegovo  mišljenje,  na  to  nadovezali  da  onaj  koji  se  tehakumi 
tagutu, ne znajući da je dotični propis i zakon taguta suprotan281 šerijatskom, ne 
postaje kafir! To se od strane njegovih sljedbenika proširilo diljem našeg govornog 
područja i do mene je lično došla obavijest o tome. Da Allah sačuva! 
  Isto tako se iz njegovog govora razumije da danas tekfiri onoga koji kaže da 
je dozvoljena „mala kamata“ ili „ako nemaš stana“ ili ako „mu je drago da se neka 
žena  ne  pokriva  ili  to  dozvoli“  poput  Cerića,  a  jadnik  ne  tekfiri  onoga  koji  je 
dozvolio  tehakum  tagutu  radi  manjeg  od  vrijednosti  tog  stana  i  onoga  koji 
obavezuje  ljude  na  pokornost  tagutskim  vlastima,  poput  „njihove  uleme“  koji 
svakog  ko  se  suprotstavlja  tagutskim  vlastima  nazivaju  nasilnkom,  tekfirovcem, 
haridžijom ili kafirom. Allahulmuste’an!  
  Ovo je ta ćorava škola sa svim njenim izrodima! Tekfiri Cerića zbog toga što 
je  rekao  da  mu  je  drago  kada  u  Ferhadiji  vidi  zajedno  pokrivenu  i  razgolićenu 
djevojku  i  zbog  dozvoljavanja  razgolićavanja,  a  ne  tekfiri  onoga  koji  dozvoli 
tehakum  tagutu  i  obavezuje  na  pokornost  tagutu  i  kaže  da  su  tagut  i  mušrici 
muslimani!!!  Ne  tekfiri  one  koji  su  ohalali  krv  „mudžahida“  i  koji  su  dozvolili 
dolazak američke vojske na Arapsko Poluostrvo a tekfiri zbog spomenutih razloga! 
Sram vas i stid bilo!  
  'Ali El‐Hudajr je u jednoj od svojih fetvi objasnio grešku onih koji nevjernički 
tehakum tagutu svode na širk pokornosti poput Nusreta, Allah ga uputio pravom 
putu. Izvoli nekoliko fetvi od Hudajra, Allah mu osvjetlio put do Svog zadovoljstva: 

‫ﻫﻞ ﺷﺮك اﻟﻄﺎﻋﺔ ﻳﻜﻮن ﺑﻤﺠﺮد اﻟﻌﻤﻞ أم ﺑﺎﻻﺳﺘﺤﻼل؟‬


: ‫اﻟﺠﻮاب‬

                                                            
281
 Iz ovoga se razumije da ne tekfire onoga koji se tehakumi tagutu u zakonima koji su u svom vanjskom opisu 
identični šerijatskim.  
 
220  ODBRANA OSNOVE DINA I ŠEJHUL‐ISLAMA OD TVRDNJI NOSIOCA NEZNANJA 

:‫ ﻗﺎل ﺗﻌﺎﱃ‬،‫ دون اﻟﻨﻈﺮ إﱃ اﻻﻋﺘﻘﺎد أو اﻻﺳﺘﺤﻼل‬،‫ وﻫﻮ اﻟﻄﺎﻋﺔ‬،‫أﻣﺎ ﺷﺮك اﻟﻄﺎﻋﺔ؛ ﻓﻴﻜﻮن ﲟﺠﺮد اﻟﻌﻤﻞ‬
‫ }إن اﻟﺬﻳﻦ ارﺗﺪوا ﻋﻠﻰ أدﺑﺎرﻫﻢ ﻣﻦ ﺑﻌﺪ ﻣﺎ ﺗﺒﻴﻦ ﻟﻬﻢ‬:‫ وﻗﺎل ﺗﻌﺎﱃ‬،{‫}وإن أﻃﻌﺘﻤﻮﻫﻢ إﻧﻜﻢ ﻟﻤﺸﺮﻛﻮن‬
‫اﻟﻬﺪى اﻟﺸﻴﻄﺎن ﺳﻮل ﻟﻬﻢ وأﻣﻠﻰ ﻟﻬﻢ * ذﻟﻚ ﺑﺄﻧﻬﻢ ﻗﺎﻟﻮا ﻟﻠﺬﻳﻦ ﻛﺮﻫﻮا ﻣﺎ ﻧﺰل اﷲ ﺳﻨﻄﻴﻌﻜﻢ ﻓﻲ‬
‫ }اﺗﺨﺬوا أﺣﺒﺎرﻫﻢ ورﻫﺒﺎﻧﻬﻢ أرﺑﺎﺑﺎ ﻣﻦ دون اﷲ{ وﻗﺪ ﻓﺴﺮﻫﺎ اﻟﻨﱯ ﺻﻠﻰ اﷲ‬:‫ وﻗﺎل ﺗﻌﺎﱃ‬،{‫ﺑﻌﺾ اﻷﻣﺮ‬
‫ أﻣﺎ رﺑﻂ ﺷﺮك اﻟﻄﺎﻋﺔ ﺑﺎﻻﻋﺘﻘﺎد أو اﻻﺳﺘﺤﻼل ﻓﻘﻂ؛ ﻓﻬﺬا‬.‫ﻋﻠﻴﻪ وﺳﻠﻢ؛ ﺑﺎﻟﻄﺎﻋﺔ ﰲ اﻟﺘﺤﻠﻴﻞ واﻟﺘﺤﺮﱘ‬
.‫ﻣﻨﻬﺞ اﳌﺮﺟﺌﺔ واﳉﻬﻤﻴﺔ‬
„Da li širk pokornosti biva pukim djelom ili ohalaljivanjem? 
Odgovor: 
Što se tiče širka pokornosti on biva pukim djelom a to je pokornost bez obzira na 
uvjerenje ili ohalaljivanje. Rekao je Uzvišeni: A ako im se pokorite vi ste uistinu 
mušrici! Rekao je Uzvišeni: Oni koji su se vratili svojim stopama nakon što im je 
uputa postala jasna, šejtan im je uljepšavao i obećavao. To je zbog toga što su 
govorili onima koji mrze ono što je Allah objavio: „Pokorićemo vam se u nekim 
stvarima,  rekao  je  Uzvišeni:  Uzeli  su  svoje  učenjake  i  pobožnjake  za  gospodare 
mimo  Allaha.  Vjerovjesnik,  .,  ga  je  protefsirio  pokornošću  u  ohalaljivanju  i 
oharamljivanju.282  
Što se tiče povezivanja širka pokornosti samo sa uvjerenjem ili ohalaljivanjem to 
je menhedž murdžija i džehmija.“283 
Izvoli još! 

‫ وذﻟﻚ ﻟﺘﺤﺎﻛﻤﻬﻢ ﰲ‬،‫ﺳﺆال ﻣﺘﻌﻠﻖ ﺑﺸﺮك اﻟﻄﺎﻋﺔ؛ ﻣﻌﻈﻢ أﻫﻞ اﻹﺳﻼم اﻵن ﻳﺘﺤﺎﻛﻤﻮن إﱃ ﻏﲑ ﺷﺮع اﷲ‬
‫ ﻣﺜﻞ‬- ‫ ﲜﺎﻧﺐ ﺗﻄﺒﻴﻘﻬﺎ ﻟﺒﻌﺾ أﺣﻜﺎم اﻹﺳﻼم‬،‫اﶈﺎﻛﻢ اﻟﻘﻀﺎﺋﻴﺔ واﻟﱵ ﲢﻜﻢ ﺑﻘﻮاﻧﲔ ﻓﺮﻧﺴﻴﺔ وأﺧﺮى ﻏﺮﺑﻴﺔ‬
‫ وﻫﻲ اﻟﱵ‬،‫ ﻓﻬﻞ ﻫﺬا ﻫﻮ اﳌﻘﺼﻮد ﺑﺸﺮك اﻟﻄﺎﻋﺔ؟ وﻣﺎ ﻫﻮ واﺟﺒﻨﺎ ﻣﻨﻬﺎ‬- ‫اﻷﻣﻮر اﳌﺘﻌﻠﻘﺔ ﺑﺎﻟﻄﻼق واﳌﻮارﻳﺚ‬
‫ﲢﻜﻢ ﰲ ﺟﻞ أﺣﻮاﻟﻨﺎ اﻵن؟ ﻋﻠﻤﺎ ﺑﺎن اﻟﺒﻌﺾ ﳑﻦ ﻳﺘﺼﻔﻮن ﺑﺎﻻﻟﺘﺰام ﺑﺎﻟﺪﻳﻦ؛ ﻳﻌﻠﻤﻮن ﻋﺪم ﺷﺮﻋﻴﺔ ﻫﺬﻩ‬
.‫ وﺟﺰاﻛﻢ اﷲ ﺧﲑا‬،‫ ﻧﺮﺟﻮ ﻣﻨﻜﻢ اﻟﺘﻮﺿﻴﺢ‬.‫ وﻣﻊ ذﻟﻚ ﻻ ﻳﺴﺘﻄﻴﻌﻮن أن ﻳﺘﺤﺎﻛﻤﻮا ﻟﻐﲑﻫﺎ‬،‫اﶈﺎﻛﻢ‬

                                                            
282
 Praktična pokornost u zakonu. 
 Fetva uzeta sa „Minbera tevhida i džihada“. 
283
  EBU MUHAMMED 221 

:‫اﻟﺠﻮاب‬
‫ أﻣﺎ ﺷﺮك‬.‫ ﻷن ﻓﻴﻪ ﺧﺼﻮﻣﺔ وﺣﻜﻢ ﺑﲔ اﺛﻨﲔ ﻣﺘﺨﺎﺻﻤﲔ‬،‫ﻻ! ﻫﺬا ﺷﺮك اﻟﺘﺤﺎﻛﻢ إﱃ ﻏﲑ اﷲ ورﺳﻮﻟﻪ‬
.‫ ﳎﻤﻊ ﻋﻠﻴﻬﺎ‬،‫ ﳐﺎﻟﻔﺔ ﻇﺎﻫﺮة‬،‫اﻟﻄﺎﻋﺔ؛ ﻓﻬﻮ ﰲ اﺗﺒﺎع ﻣﻦ ﻟﻪ أﻣﺮ و ﻲ ﰲ أﻣﺮ ﻋﺎم ﳐﺎﻟﻒ ﻟﻠﺸﺮﻳﻌﺔ‬
„Pitanje  se  tiče  širka  pokornosti;  većina  sljedbenika  islama  danas  se  tehakume 
drugim zakonima mimo Allahovog i to zbog svog tehakuma laičkim sudnicima koje 
sude francuskim i drugim zapadnjačkim zakonima, pored toga što sprovode neke 
propise islama, poput pitanja koja se tiču razvoda braka i naslijeđivanja, da li se to 
želi širkom pokornosti? Šta je naša obaveza prema njima a to su one koje sude u 
većini  naših  stanja  danas?  Znajući  da  neki  koji  se  opisuju  pridržavanjem  vjere 
znaju  nelegitimnost  tih  sudnica  a  pored  toga  ne  mogu  da  se  tehakume  drugim 
mimo njih. Tražimo objašnjenje od vas, i neka vas Allah nagradi!“ 
Odgovor: 
„Ne! To je širk tehakuma drugom mimo Allaha i Njegovog Poslanika jer u njemu 
postoji spor i presuda između dvojice koji se spore. Što se tiče širka pokornosti on 
je  slijeđenje  onoga  koji  naređuje  i  zabranjuje  u  opštoj  stvari  suprotnoj  šerijatu, 
koja je poznata i koja je predmet idžma’a.“284 
  Nakon  toga  je  spomenuo  da  je  vadžib  naspram  njih  da  se  napuste,  da  se 
mrze, da se prema njima ima neprijateljstvo da se tekfire njihovi sudije i drugo i 
da  tehakum  njime  nije  dozvoljen  osim  u  prisili  tj.  da  nije  dozvoljen  tehakum 
laičkim sudnicima u stanju „darure“ kao što to kažu neki ljudi danas. Nakon toga 
je  naveo  nekoliko  šerijatskih  dokaza  uz  odgovarajuće  citate  učenjaka. 
Allahulmuste’an! 
  Dakle, Hudajr pravi razliku između širka pokornosti i širka hukma i tehakuma 
tagutskom  zakonu!  Kao  što  vidiš  buncanja  majevičkog  „šejha  džihada  i  tevhida“ 
čak i o širku pokornosti su manjkava, a kamoli o širku hukma i tehakuma.  
Nastavimo sa citatima šejhul‐islama! Rekao je takođe: 

‫وﳍﺬا ﻛﺎن ﻛﻞ ﻣﻦ ﱂ ﻳﻌﺒﺪ اﷲ ﻓﻼ ﺑﺪ أن ﻳﻜﻮن ﻋﺎﺑﺪا ﻟﻐﲑﻩ ﻳﻌﺒﺪ ﻏﲑﻩ ﻓﻴﻜﻮن ﻣﺸﺮﻛﺎ وﻟﻴﺲ ﰲ ﺑﲏ آدم‬
‫ﻗﺴﻢ ﺛﺎﻟﺚ ﺑﻞ إﻣﺎ ﻣﻮﺣﺪ أو ﻣﺸﺮك أوﻣﻦ ﺧﻠﻂ ﻫﺬا ﺬا ﻛﺎﳌﺒﺪﻟﲔ ﻣﻦ أﻫﻞ اﳌﻠﻞ واﻟﻨﺼﺎرى وﻣﻦ‬
.‫أﺷﺒﻬﻬﻢ ﻣﻦ اﻟﻀﻼل اﻟﻤﻨﺘﺴﺒﻴﻦ إﻟﻰ اﻹﺳﻼم‬

                                                            
284
 Fetva uzeta sa „Minbera tevhida i džihada“. 
 
222  ODBRANA OSNOVE DINA I ŠEJHUL‐ISLAMA OD TVRDNJI NOSIOCA NEZNANJA 

„Zbog  toga  svako  ko  ne  'ibadeti  Allahu  neminovno  mora  biti  obožavaoc  drugog, 
pa će biti mušrik i među ljudima nema treće vrste. Ili će biti muvehhid ili mušrik, ili 
onaj  koji  je  pomiješao  jedno  s  drugim  poput  onih  koji  su  promjenili285  od 
sljedbenika vjera, nasranija (kršćana) i njima sličnih od zabludjelih koji se pripisuju 
islamu.“286 
  Kasnije će nam takođe trebati i pojam el‐mubeddilun koji dolazi od infinitiva 
tebdil  što  znači  promjena  a  tiče  se  onih  koji  mijenjaju  propise.  O  tome  će  biti 
govora  kod  širka  propisivanja  zakona  (tešri'i),  širka  pokornosti,  širka  hukma  i 
tehakuma. Kao što će nam pojašnjenje te teme biti osnova za konstataciju prave 
razlike  između  velikog  i  malog  kufra  u  pitanju  suđenja  da  bi  nakon  toga 
protumačili riječi šejha Muhammeda b. Ibrahima u kojima kaže da je mali kufr u 
suđenju zakonom ako neko ne presudi onim što je Allah objavio jedanput i slično.  
  Iz  govora  nekih  ljudi,  poput  Nusreta  i  Bilibanija,  može  se  razumjeti  da  je 
jedina suštinska razlika između velikog kufra i malog kufra u suđenju to što onaj 
koji to radi u slučaju malog kufra to ne radi iz ubjeđenja, tj. uz srčane kufrove, ili 
zbog  toga  što  „nije  postavio  taj  zakon  sa  redoslijedom  obavezujući  druge  na 
njega“  i  zbog  nekih  drugih  opisa  koje  je  spomenuo  Muhammed  b.  Ibrahim  u 
pogledu sudaca laičkim zakonom, koji imaju svoje sudnice, pisane zakone, izvore i 
knjige, članove i ostale tagutske izmišljotine.  
Šejhul‐islam Ibn Tejmijje je takođe rekao: 
„U  kategoriju  (vidove)  prijateljevanja287  prema  nevjernicima  zbog  kojeg  je  Allah 
pokudio sljedbenike knjige i munafike je i iman u jedan dio onoga na čemu se od 
kufra  i  tehakum  njima  mimo  Allahove  knjige.  Kao  što  je  Uzvišeni  rekao:  Zar  ne 
vidiš one kojima je dat dio Knjige, kako vjeruju u džibta i taguta i govore onima 
koji su zanevjerovali da su na boljem putu nego oni koji su povjerovali? En‐Nisa' 
51.  Poznato  je  da  je  uzrok  njegove  objave  događaj  vezan  za  Ka'ba  ibn  Ešrefa, 
jednog od glavešina Židova, kada je otišao mušricima i dao prioritet njihovoj vjeri 
nad dinom Muhammeda i njegovih prijatelja. Priču smo spomenuli u „Es‐Sārimul‐
Meslūl“, kada smo spomenuli riječi Vjerovjesnika,  .: „Ko će se pobrinuti o Ka'bu 
ibn  Ešrefu?  Ezijetio  je  Allaha  i  Njegovog  Poslanika?“.  Slične  ovom  ajetu  su  riječi 
Uzvišenog: A kada im je poslanik od Allaha došao, potvrđujući da je istinito ono 
što  već  imaju,  mnogi  od  onih  kojima  je  Knjiga  dana  ‐  za  leđa  svoja  Allahovu 
Knjigu  odbacuju,  kao  da  ne  znaju,  i  povode  se  za  onim  što  su  šejtani  o 
Sulejmanovoj vladavini kazivali. El‐Baqara 101‐102 
                                                            
285
 Na ar. el‐mubeddilun. 
286
 Medžmu’ul‐Fetava 14/282‐284 
287
 Na ar. el‐muvalah. 
  EBU MUHAMMED 223 

Obavijestio  je  da  su  slijedili  sihr  i  da  su  ostavili  Allahovu  Knjigu,  kao  što  to  rade 
mnogi  Židovi  i  neki  od  onih  koji  se  pripisuju  islamu,  slijedeći  knjige  sihra,  od 
neprijatelja  Ibrahima  i  Musa'a  od  filozofa  i  sličnih  njima.  To  je  poput  njihovog 
imana u džibta i taguta. 

:‫ ﻛﻤﺎ ﻗﺎل ﻋﻤﺮ ﺑﻦ اﳋﻄﺎب‬،‫ ﻫﻮ ﻣﻦ اﻷﻋﻤﺎل واﻷﻗﻮال‬:‫ واﳉﺒﺖ‬،‫ اﻟﻄﺎﻏﻲ ﻣﻦ اﻷﻋﻴﺎن‬:‫ﻓﺈن اﻟﻄﺎﻏﻮت ﻫﻮ‬
‫ واﻟﻄﺮق ﻣﻦ‬،‫ )اﻟﻌﻴﺎﻓﺔ واﻟﻄﲑة‬:‫ واﻟﻄﺎﻏﻮت اﻟﺸﻴﻄﺎن؛ وﳍﺬا ﻗﺎل اﻟﻨﱯ ﺻﻠﻰ اﷲ ﻋﻠﻴﻪ وﺳﻠﻢ‬،‫اﳉﺒﺖ اﻟﺴﺤﺮ‬
.‫ رواﻩ أﺑﻮ داود‬.(‫اﳉﺒﺖ‬
Jer tagut je et‐tāgi (onaj koji prelazi granicu) među pojedincima a džibt obuhvata 
riječi  i  djela,  kao  što  je  rekao  'Omer  ibnul  Khattab:  „El‐Džibt  je  sihr,  a  tagut  je 
šejtan“. Zbog toga je Vjerovjesnik,  ., rekao: „El‐'Ijafeh i et‐tijereh i et‐tarq288 su 
od džibta.“ Bilježi ga Ebu Davud.  
Isto  tako  i  Njegova  obavijest  o  sljedbenicima  Knjige,  u  Njegovim  riječima:  Reci: 
"Hoćete li da vam kažem koji su gori od takvih i koje će Allah još teže kazniti? 
Oni koje je Allah prokleo i na koje se rasrdio i u majmune i svinje pretvorio, oni 
koji  su  'ibadetili  tagutu...  El‐Ma'ideh  60.,  tj.  i  one  koji  su  'ibadetili  tagutu.  Jer  je 
među  ehlul‐kitabijama  bilo  onih  koji  su  upali  u  širk  i  'ibadetili  tagutu.  Ovdje  je 
spomenuo  njihov  'ibadet  tagutu,  a  u  El‐Baqara  je  spomenuo  njihovo  slijeđenje 
sihra, a u En‐Nisa' je spomenuo njihovo vjerovanje u oboje: u džibta i u taguta.  

َ ‫آﻣﻨُﻮاْ ﺑِ َﻤﺎ أُﻧ ِﺰ َل‬ ِ‫ﱠ‬


‫إﻟىﻚ َوَﻣﺎ‬ َ ‫ﻳﻦ ﻳَـ ْﺰ ُﻋ ُﻤﻮ َن أَﻧﱠـ ُﻬ ْﻢ‬ ْ ‫ }أَﻟ‬:‫ ﻓﻘﺪ ﻗﺎل‬،‫وأﻣﺎ اﻟﺘﺤﺎﻛﻢ إﱃ ﻏﲑ ﻛﺘﺎب اﻟﻠّﻪ‬
َ ‫َﻢ ﺗَـ َﺮ إﻟﻰ اﻟﺬ‬
‫ﻮت َوﻗَ ْﺪ أ ُِﻣ ُﺮواْ أَن ﻳَ ْﻜ ُﻔ ُﺮواْ ﺑِ ِﻪ َوﻳُ ِﺮﻳ ُﺪ اﻟ ﱠ‬
‫ﺸ ْﻴﻄَﺎ ُن أَن‬ ِ ُ‫ﻚ ﻳ ِﺮﻳ ُﺪو َن أَن ﻳـﺘَﺤﺎ َﻛﻤﻮاْ إﻟﻰ اﻟﻄﱠﺎﻏ‬
ُ َ َ
ِ ِ
ُ َ ‫أُﻧ ِﺰ َل ﻣﻦ ﻗَـ ْﺒﻠ‬
‫ﺼﺪﱡو َن‬ ِِ ِ ‫َﻧﺰ َل اﻟﻠّﻪُ وإﻟﻰ اﻟ ﱠﺮ ُﺳ‬ ِ ِ ِ ِ‫ﻳ‬
َ ‫ﻀﻠﱠ ُﻬ ْﻢ‬
ُ َ‫ﺖ اﻟ ُْﻤﻨَﺎﻓﻘﻴ َﻦ ﻳ‬ َ ْ‫ﻮل َرأَﻳ‬ َ َ ‫ﻴﻞ ﻟ َُﻬ ْﻢ ﺗَـ َﻌﺎﻟ َْﻮاْ إﻟﻰ َﻣﺎ أ‬
َ ‫ﺿﻼَﻻً ﺑَﻌﻴ ًﺪا َوإ َذا ﻗ‬ ُ
‫ ﻓﻌﻠﻮت ﻣﻦ‬:‫ ﻛﻤﺎ أن اﳌﻠﻜﻮت‬.‫ ﻓﻌﻠﻮت ﻣﻦ اﻟﻄﻐﻴﺎن‬:‫ واﻟﻄﺎﻏﻮت‬.[61 ،60 :‫ودا{ ]اﻟﻨﺴﺎء‬ ً ‫ﺻ ُﺪ‬
ُ ‫ﻨﻚ‬ َ ‫َﻋ‬
،‫ ﳎﺎوزة اﳊﺪ‬:‫ واﻟﻄﻐﻴﺎن‬.‫ واﻟﺮﻏﺒﺔ‬،‫ واﻟﺮﻫﺒﺔ‬، ‫ ﻓﻌﻠﻮت ﻣﻦ اﻟﺮﲪﺔ‬:‫ واﻟﺮﻏﺒﻮت‬،‫ واﻟﺮﻫﺒﻮت‬،‫ واﻟﺮﲪﻮت‬.‫اﳌﻠﻚ‬
‫ ﻃﺎﻏﻮت؛ وﳍﺬا ﲰﻲ اﻟﻨﱯ ﺻﻠﻰ اﷲ‬:‫ ﻓﺎﳌﻌﺒﻮد ﻣﻦ دون اﻟﻠّﻪ إذا ﱂ ﻳﻜﻦ ﻛﺎرﻫﺎ ﻟﺬﻟﻚ‬.‫وﻫﻮ اﻟﻈﻠﻢ واﻟﺒﻐﻲ‬
.(‫ )وﻳﺘﺒﻊ ﻣﻦ ﻳﻌﺒﺪ اﻟﻄﻮاﻏﻴﺖ اﻟﻄﻮاﻏﻴﺖ‬:‫ﻋﻠﻴﻪ وﺳﻠﻢ اﻷﺻﻨﺎم ﻃﻮاﻏﻴﺖ ﰲ اﳊﺪﻳﺚ اﻟﺼﺤﻴﺢ ﳌﺎ ﻗﺎل‬
‫ واﳌﻄﺎع ﰲ اﺗﺒﺎع ﻏﲑ اﳍﺪي ودﻳﻦ اﳊﻖ ـ ﺳﻮاء ﻛﺎن ﻣﻘﺒﻮﻻ ﺧﱪﻩ اﳌﺨﺎﻟﻒ ﻟﻜﺘﺎب‬،‫واﳌﻄﺎع ﰲ ﻣﻌﺼﻴﺔ اﻟﻠّﻪ‬

                                                            
288
 Vidovi sujevernih postupaka koje su radili i na čije znakove su se oslanjali mušrici kao kada neko od njih krene 
na put i vidi ptice da polete na određenu stranu i to protumači kao znakom da je bolje da ne putuje i slično.  
 
224  ODBRANA OSNOVE DINA I ŠEJHUL‐ISLAMA OD TVRDNJI NOSIOCA NEZNANJA 

‫ ﻣﻦ ﺣﺎﻛﻢ ﺑﻐﲑ ﻛﺘﺎب‬،‫ أو ﻣﻄﺎﻋﺎ أﻣﺮﻩ اﳌﺨﺎﻟﻒ ﻷﻣﺮ اﻟﻠّﻪ ـ ﻫﻮ ﻃﺎﻏﻮت؛ وﳍﺬا ﲰﻲ ﻣﻦ ﲢﻮﻛﻢ إﻟﻴﻪ‬،‫اﻟﻠّﻪ‬
...‫اﻟﻠّﻪ ﻃﺎﻏﻮت‬

Što se tiče tehakuma nečem drugom mimo Allahove Knjige, Allah je rekao: Zar ne 
vidiš one koji tvrde da vjeruju u ono što se tebi objavljuje i što je objavljeno prije 
tebe, hoće (žele) da se tehakume tagutu a naređen im je kufr u njega, a šejtan 
želi da ih odvede u daleku zabludu. A kada im se kaže dođite onome što je Allah 
objavio i Poslaniku vidiš munafike kako se od tebe okreću. En‐Nisa 60‐61 
Tagut je na kalupu fa'luut od riječi tugjan, kao što riječ melekuut dolazi od riječi 
mulk  (vlast),  i  er‐rahamuut,  er‐rahabuut  i  er‐ragabuut  su  kalup  fa'luut  od  riječi 
rahmeh (milost), rehbeh (strah) ragbeh (želja). Tugjan je prelaženje granice, a to je 
nepravda  i  nasilje.  Zato  je  svaki  ma'bud289  mimo  Allaha,  ako  to  ne  mrzi,  tagut. 
Zbog toga je  Vjerovjesnik,  ., u vjerodostojnom hadisu nazvao kipove tagutima, 
rekavši: „I oni koji su 'ibadetili tagutu će slijediti tagute.“  
El‐muta'a (onaj kome se pokorava) u griješenju Allahu,290 i el‐muta'a u slijeđenju 
nečeg  drugog  mimo  upute  i  istinske  vjere,  svejedno  da  li  se  radi  o  onome  čija 
obavijest suprotna Allahovoj Knjizi biva prihvaćena, ili el‐muta'u (onome kojem se 
pokorava)  u  naredbi  suprotnoj  Allahovoj  naredbi,  je  tagut.  Zbog  toga  se  hakim 
(sudija)  koji  sudi  nečim  drugim  mimo  Allahove  Knjige,  pred  kojim  se  radi 
tehakum, naziva tagutom...“291 
  Pogledaj kako je u zadnjoj rečenici povezao tagutijjet hukma i širk tehakuma 
sa tagutijetom i širkom pokornosti jer onaj koji sebe učini sudijom mimo Allaha je  
sebe  učinio  gospodarem  i  bogom  mimo  Njega  s  obzirom  da  ljudima  sudi 
suprotnim propisanim zakonom i obavezuje ih na pokornost njemu i sebi! 
  Obrati  pažnju  kako  je  u  ovom  citatu  nazvao  tehakum  nevjerničkim 
prijateljevanjem  prema  tagutima  i  mušricima  i  da  je  onaj  kome  se  pokorava  (el‐
muta'u) neovisno od pokornosti Allahu, a to je griješenje i suprotstavljanje Allahu 
i  neminovno  suprotan  put  osnovi  upute  islama  i  istinske  vjere,  tagut,  kao  i  na 
sponu između njega i onoga koji mu 'ibadeti a ta spona je tehakum, tj. traženje od 
njega da uzimanjem svog zakona za sudiju rješava sporove ili traženjem njegovih 
propisa  da  bi  se  njih  pridržavao.  Isto  tako  razmisli  kako  se  Allah  izrazio, 
subhanAllah, rekavši: ...vjeruju u taguta, tj. vjeruju u ličnosti i predmete taguta, 
srcem ili vanjštinom u šta bez sumnje ulazi tehakum.  
                                                            
289
 Onaj kome se usmjerava ’ibadet mimo Allaha 
290
 Sa griješenjem se ovdje misli na kufr, tj. u suprotnosti tevhidu Allahu u pokornosti. 
 Medžmu’ul‐fetava 28/201 (Šamilah) 
291
  EBU MUHAMMED 225 

  Allah  je  naredio  da  se  izvrši  kufr  u  taguta  hukma  tj.  da  se  ostavi  tehakum 
njemu i srcem i djelom inače se kufr u taguta neće ostvariti, bez obzira na ono što 
je u srcu čovjeka i da li je on taj tehakum tagutu ili njegove propise uzeo za vjeru 
(din)  ili  ne,  kao  što  neki  govore.  Isto  obrati  pažnju  na  riječi  Gospodara  svjetova: 
...slijede  ono  što  kazuju  šejtani...,  tj.  slijede  sihr.  Iz  čega  razumijemo  da  se  za 
svakog  ko  radi  sihr  mora  reći  da  ga  slijedi  makar  ga  svojim  srcem  smatrao 
zabranjenim s time što je pravi sahir od srca uzeo sihr za put i šejtana za boga a 
onaj  koji  ga  radi  iz  drugih  razloga  je  uzeo  za  boga  šejtana  i  prolazne  stvari  ovog 
svijeta koje su ga navele na pravljenje sihra.  
  To  isto  se  mora  reći  i  za  onoga  koji  radi  bilo  koje  djelo  velikog  kufra  poput 
psovanja vjere ili bacanja Kur'ana u prljavštinu ili tehakuma tagutu i slično pa se za 
onoga koji je učinio tehakum tagutu kaže da mu se i šejtanu pokorio nevjerničkom 
pokornošću  iako  je  teoretski  moguće  da  mrzi  to  djelo,  taguta  i  njegov  zakon,  u 
slučaju kada ga je njegovo pravo božanstvo navelo na veliki kufr kojeg mrzi, pa je 
dao prednost onome što voli kao što se Allah voli nad ostavljanjem velikog kufra 
kojeg mrzi. Ali onaj koji je upao u djelo velikog širka tehakuma, iako se teoretski 
može  zamisliti  da  ga  mrzi,  ne  voli  tevhid  Allaha  u  tehakumu  onako  kako  mu  je 
vjerski naređeno.  
  Širk tehakuma tagutu na ovaj način bi bio poput čovjeka koji od sahira traži 
da  uradi  sihr  ne  bi  li  mu  pomogao  u  vraćanju  prava,  ili  od  nekog  traži  da  baci 
Kur'an  u  prljavštinu  a  traženje  kufra  je  kufr.  Pa  je  traženje  suđenja  i  rješavanja 
sporova  tagutskim  zakonom,  što  je  u  stvari  suština  tehakuma,  veliki  kufr,  bez 
obzira  što  ne  uzima  dotični  propis  taguta  za  vjeru,  što  ga  ne  slijedi  u  njemu,  ili 
tvrdi da ga mrzi ili da ga ne voli.  
  Ovo je jedan od vidova nevjerničkog tehakuma koji u sebi neminovno sadrži 
osnovu širka pokornosti jer mutehakim traži od taguta hukma da uzme taguta za 
sudiju, tj. njegov zakon iza kojeg stoji šejtan što podrazumijeva uzimanje taguta i 
njegovog  zakona  za  sudiju  mimo  Allaha  i  Njegovog  zakona  ili  uz  Njega  kao  i 
zadovoljstvo sa širkom propisivanja zakona na kojeg se egzistencijalno nadovezuje 
veliki širk pokornosti, te ili zadovoljstvo sa tagutskim zakonom ili nezadovoljstvo 
sa šerijatom kako mu je Allah naredio.  
  Ovo je jasno svakom osim čovjeku kojeg su uništile smutnje i polovnjacima u 
traženju  znanja  i  spoznaji  vjere  i  onome  koji  je  svoje  srce  napunio  zabranjenom 
ljubavlju prema stvorenjima i stvarima pa nema svjetla da uoči istinu i snage da je 
se prihvati. Allahulmuste’an! Detalje ovoga ćemo pojasniti kada budemo objasnili 
Nusretovu  grešku  u  ograničavanju  nevjerničkog  tehakuma  samo  na  vid  u  kojem 
ima veliki širk pokornosti po njegovom privatnom shvatanju.  Tj.,  da  je  uvjet  kojim 
 
226  ODBRANA OSNOVE DINA I ŠEJHUL‐ISLAMA OD TVRDNJI NOSIOCA NEZNANJA 

tehakum  tagutu  izlazi  iz  velikog  širka  i  kufra  da  mutehakim  tagutu  ne  ohalali 
haram ili obratno, tj. da ne prihvati zakon tog taguta292 iako je od njega tražio da 
uzme laički zakon za sudiju odnosno da učini veliki kufr i širk suđenjem zakonom! 
Uz ponovnu opasku da je spomenuo opise „smatranja“, „uvjerenja“ i „ubjeđenja“ 
što je 'aqida murdžija i džehmija. 
  Nusret je u ovo upao samo zbog nepreciznog i nedovoljnog shvatanja suštine 
velikog  širka  suđenja  (hukma)  tagutskim  zakonom  i  neshvatanja  razlike  između 
velikog i malog kufra u pitanjima hukma i tehakuma. Najproblematičnije u svemu 
tome  je  što  on  poredi  tahkim  zakona  kojim  sude  taguti  u  vanjskoj  realnosti  sa 
kadijom  koji  presudi  suprotno,  ne  određujući  precizno  kakva  je  granica  opisa 
postupka  ovog  kadije  kojem  je  analogijom  pridružio  osobu  koja  se  tehakumi 
tagutu iako kadija musliman koji je upao u mali kufr ne uzima drugog mimo Allaha 
za  sudiju  već  ostavlja  obavezu  i  radi  grijeh  a  tagut  hukma  uzima  drugi  zakon  za 
sudiju i sebe čini istim.  
  Eh taj „neodređeni opis postupka muslimanskog sudije“ koji je kod Nusreta 
mali  kufr  je  onaj  opis  koji  ako  se  uradi  u  tehakumu  laičkim  sudnicima,  ali  pod 
uslovom da ne ohalali haram i obratno odnosno da ne prihvati zakon taguta tj. da 
ne upadne u veliki širk pokornost koji ne biva širkom osim uz opise „smatranja“, 
„uvjerenja“ i ubjeđenja“, „onaj tehakum koji nije 'ibadet i koji ne izvodi iz vjere“ i 
koji se poredi sa sedždom pozdrava.  
  Zbog toga Nusret o nama kaže da mi površno shvatamo značenje tehakuma 
tagutu  i  da  nije  svaki  tehakum  tagutu  veliki  kufr  i  širk  kao  što  nije  svaki  hukm 
(presuda)  muslimanskog  kadije  veliki  kufr  i  širk  upadajući  zbog  toga  i  time  u 
najgore grijehe na svijetu.  
Kaže Nusret: 
„Za  ovih  pet  minuta293  spomenuću  još  jednu  kobnu  grešku  a  to  je  da  su  sam 
tehakum – suđenje ili vladanje294 mimo onoga što je Allah, subhanehu ve te ’ala, 
objavio isto  tako stavili, šta, u osnovu vjere – u sam šehadet.  Može li tehakum 
tako biti osnova vjere, vidjećemo da ne može nikako295 – zašto? 

                                                            
292
  Nisam  čuo  da  je  Nusret  lično  rekao  „da  ne  prihvati  zakon  taguta“.  On  je  govorio  o  ohalaljivanju  harama  i 
obratno a „prihvatanje zakona  taguta“ je opis koji obuhvata sve o čemu je govorio. 
293
 Obrati pažnju kako „šejh“ to objašnjava za „pet minuta“ samo! 
294
 Ovo je dokaz da Nusret koristi riječi „hukm“ i „tehakum“ u značenju vladanja njima državom. Zato se u 
predavanjima može čuti da opis velikog kufra u njima ograničava samo na „vladara“ koji je zamjenio šerijat 
laičkim zakonom.  
295
 Pogledaj kako ahmak kaže da „tehakum ne ulazi u šehadet“ i aslud‐din?! Allahulmuste’an!  
  EBU MUHAMMED 227 

Zato  što  ćemo  odmah  doći  do  činjenice  da  su  učenjaci  i  po  ovom  pitanju,  šta,  ‐ 
idžtihadili, a u osnovi vjere nema idžtihada. Pa šta su došli i rekli – da kadija koji 
inače  sudi  po  šerijatu  ali  jednom  presudi  radi  svoje  strasti,  krivo,  ne  presudi  po 
onome  što  je  Allah  objavio,  ne  presudi  kako  treba  po  šerijatu,  jel’  tako,  šta  za 
njega kažu?: „Nije kafir!“ 
Pa šta je onda? Griješnik, fasik! Ovo je kufr dune kufr, zato što (postoji)296 predaja 
od ’Abdullah ibn ’Abbasa da je to kufr dune kufr, da je to mali kufr koji ne izvodi iz 
vjere  ‐  da  je  to  veliki  grijeh.  Mi  kažemo  –  dobro  –  na  osnovu  čega  ste  općeniti 
govor297  ’Abdullaha  ibn  ’Abbasa  kufr  dune  kufr  učinili  da  se  odnosi  baš  na  tog 
kadiju?! Jel’ tako? Jer ovaj govor ’Abdullaha ibn ’Abbasa: “To je kufr dune kufr!“ ili 
druga rečenica gdje kaže: „Nije to kufr kojem ste vi otišli.“ ‐ znači nije veliki kufr, 
ovo je općenito,298 nije ’Abdullah ibn ’Abbas rekao: „Kadija koji jednom presudi a 
inače sudi po šerijatu nije izašao iz vjere nego učinio kufr dune kufr.“299  
Nije tako rekao, nego je općenito!300 Na osnovu čega  ste vi  to sveli da se odnosi 
samo na tog kadiju – na osnovu idžtihada,301 vratili ste se i gledali, kojom prilikom 
i  kad  je  to  rekao  ’Abdullah  ibn  ’Abbas,  onda  se  to  vidjeli  haber,  odnosno  one 
predaje  koje  govore  o  Midžlezu  koji  je  raspravljao  tamo  sa  haridžijama,  da  im 
kaže:  »Ne,  ove  emevijske  kadije,  oni  su  prihvatili  islam  i  to  je  njihova  vjera,  al 

                                                            
296
 Ovu sam riječ dodao da bi se kompletirala misao a u meni predočenoj pretipkanoj formi nije postojala.  
297
 Pogledaj kako se ovaj beduin u islamskoj nauci buni tome što učenjaci islama nisu dali prednost govoru Ibn 
’Abbasa  nad  jasnoćom  i  sveobuhvatnošću  ajeta  koji  govore  o  Allahovoj  jednoći  i  velikom  širku  u  hukmu  i 
tehakumu uz idžma’ ehlus‐sunneta da kufr i širk bivaju srcem, riječima i djelima, već su ga ograničili na sliku koja 
izlazi iz značenja velikog kufra i širka! Ovo je upravo ono o čemu je rekao šejh Ishaq „zabludjelili od magarca“ jer 
ovaj džahil traži da se riječi Ibn ’Abbasa prenesu na opis velikog kufra i širka u djelima ili želi da kaže, kao što je 
rekao,  da  učenjaci  nisu  ustanovili  razliku  između  malog  i  velikog  širka  i kufra  osim  idžtihadom,  a  to  znači  da  u 
pitanjima  velikog  kufra  i  širka  ne  postoje  jasni  tekstovi  pa  je  zbog  toga  idžtihad  bio  dozvoljen  jer  pravilo  glasi 
„Nema  idžtihada  uz  postojanje  teksta!“  Bože  sačuvaj!  Nije  ga  ni  stid!?  Ne  znaš  ko  je  gori,  on  ili  Bilibani!?  Ali  i 
pored toga prema Nusretu blaže postupam nego prema Bilibaniju.  
298
 Pogledaj kako džahil ponavlja „ovo je općenito“!!! 
299
 Nije to rekao, ali je Allah rekao da je kafir onaj koji uzme taguta i njegov zakon za sudiju a ehlus‐sunnet se 
složio da veliki kufr i širk kao što bivaju srcem i riječima bivaju i djelima, a riječi ovog beduina ukazuju na to da je 
moguće  da  kod  Ibn  ’Abbasa,  radijAllahu  ’anhuma,  ne  postoji  opis  velikog  širka  i  kufra  u  hukmu  i  tehakumu  u 
samom djelu već se uslovljava srčano nevjerstvo. Allahulmuste’an! 
300
 Opet nam „maočki šejh“ skreće pažnju na mogućnost „sveobuhvatnosti općenitih“ riječi ashaba u pogledu čije 
autentičnosti postoji razilaženje među učenjacima hadisa, koju želi da upotrijebi protiv značenja u pogledu kojeg 
među muslimanima postoji idžma’a. 
301
  Nismo  na  osnovu  idžtihada,  jer  idžtihad  nije  dozvoljen  kada  postoje  jasni  šerijatski  tekstovi  već  smo  iz 
šehadeta la ilahe illallah i mnogobrojnih jasnih ajeta shvatili značenje velikog širka i kufra u hukmu i tehakumu a 
vjerujemo da Ibn ’Abbas, radijAllahu ’anhuma, nije kafir ili džehmija, da Allah sačuva zablude! 
 
228  ODBRANA OSNOVE DINA I ŠEJHUL‐ISLAMA OD TVRDNJI NOSIOCA NEZNANJA 

nekad  ne  presude  kako  treba,302  to  je  grijeh  kojeg  su  oni  svjesni  (jel  tako),  pa  to 
nije kufr (jel tako).«  
Vidi sad, na osnovu idžtihada izuzeli ste ovu situaciju, kako može idžtihada biti u 
osnovi vjere, kako? Može li biti idžtihada u osnovi vjere?303 Ne može!  
Dobro,  kako  ste  vi  onda  ulemu  koja  je  idžtihadila  osnovu  vjere  tako  prihvatili  i 
slijedite nju u tome? Otkud kad nema u osnovi vjere, ne smije biti slijeđenja, nema 
slijeđenja?!“.  
  Nakon ovoga dolaze riječi u kojima veliki širk hukma i tehakuma ograničava 
na širk pokornosti, uz svoje murdžijsko džehmijske uvjete, pa kaže: 
„Prema tome, vidite da ovo šta? Nije osnova vjere! Da je osnova vjere ništa ne bi 
bilo  izuzeto304  a  ako  je  nešto  izuzeto  idžtihadom  učenjaka  kako  je  ulema  onda 
idžtihadila u osnovi vjere i otkud vam pravo da slijedite učenjake ako su idžtihadili 
u  osnovi  vjere?  Prema  tome  tehakum  nije  od  osnove  vjere  nego  vadžib  od 
vadžiba!305 Jel’ tako? 
Ko  ga  ostavi  u  određenoj  situaciji,  ne  jednom  ili  nekada  zbog  strasti,306  nego  ga 
ostavi  slijedeći  nekoga  drugog  u  tahlilu  i  tahrimu,307  okrećući  leđa  šerijatu308  itd. 

                                                            
302
 Ebu Midžlez nije rekao „ne presude kako treba“ već je rekao „ako nešto od njega ostave“ kao što ćeš vidjeti 
na odgovarajućem mjestu. Nusret s obzirom da u pet minuta objašnjava ovu temu ne pazi kome šta pripisuje i 
kako se izražava. Allahulmuste’an! 
303
  Nusret  na  svoju  tvrdnju  da  se  značenje  riječi  Ibn  ’Abbasa  „kufr  dune  kufr“  i  to  da  li  se  one  tiču  praktičnog 
velikog  širka  i  kufra  hukma  i  tehakuma  ili  nečeg  drugog  ne  zna  osim  idžtihadom  nadovezuje  uvjerenje  da 
„tehakum ne ulazi u aslud‐din“ zbog toga što je postao „predmet idžtihada“ a u aslud‐dinu nema idžtihada! Na 
ovu šubhu sam odgovorio u ovoj knjizi takođe. 
304
 Iz ovoga proizilazi da s obzirom da u ’ibadetu i pokornosti postoji mali širk a koji sigurno nije izuzet idžtihadom 
već  jasnim  tekstovima  „’ibadet  i  pokornost“  ne  ulaze  u  aslud‐din,  a  Nusret  kaže  da  oni  ulaze  u  aslud‐din  a 
tehakum  ne!!!  Pa  kakva  je  razlika  između  velikog  i  malog  širka  u  ’ibadetu,  pokornosti  i  slijeđenju,  i  hukmu  i 
tehakumu?! Problem ovog džahila je u tome što misli da je jedina razlika između velikog i malog širka hukma i 
tehakuma u onome što biva u srcu čovjeka, ali mimo namjere srca jer džahil nijednom nije spomenuo namjeru! 
305
 Ovo su riječi kufra, da Allah sačuva, i nema razlike između njih i riječi nekog čovjeka „’ibadet i pokornost“ nisu 
od aslud‐din već vadžib od vadžiba zbog toga što u njima postoji mali širk. Shvati ovo! 
306 
Ovo je mali širk bez sumnje; ostaviti obavezu u suđenju bez uzimanja taguta za sudiju djelom. Ali nakon toga 
dolaze vratolomije. 
307
  Ovdje  praktični  veliki  širk  hukma  i  tehakuma  ograničava  na  širk  pokornosti  i  slijeđenja  a  to  je  greška!  A  iz 
ovoga se razumije da ako se tehakumi tagutu i njime sudi bez upadanja u veliki širk pokornosti i slijeđenja nije 
mušrik, iako to nije  moguće i među njima postoje diferencije. 
308
  Iz  ovoga  možeš  razumijeti  da  „ako  ne  okrene  leđa  šerijatu“  ali  slijedi  nekog  drugog  u  tahlilu  i  tahrimu  nije 
kafir.  Međutim,  vjerujem  da  Nusret  ne  želi  ovo  oprečno  značenje  iako  ga  nepreciznost  u  govoru  ubija.  Ali  se 
razumije da ako se tehakumi tagutu ili njime sudi ne okrećući leđa šerijatu nije kafir, ne shvatajući da je onaj koji 
se tehakumi tagutu time okrenuo leđa tehakumu samo šerijatu, zbog toga što su širk i tevhid dvije suprotnosti 
koje se ne mogu sastati. Ovo je stav ovih sektaša bez imalo sumnje. 
  EBU MUHAMMED 229 

želeći  nečiji  drugi  sud,309  ne  bude  zadovoljan  sa  Allahovim  sudom,310  jel’  tako? 
Onda je on šta? Munafik311 kod Allaha, tako Allah, subhanehu ve te ’ala, definiše 
munafika  i  to  je  onda  djelo312  kufra  i  širka,  sve  mimo  toga  –  raspravljamo,  jel’ 
tako, šta je s njim, dokle je to došlo itd.? Jel’ to od tehakuma koji je širk313 ili je to 
možda nešto iz kojeg može prozići tehakum koji je širk, itd.?  
Pa tekfirimo samo onoga ko sam učini očito djelo314 širka i kufra, a onoga ko učini 
neko djelo koje je možda, može bit podrška tom širku i kufru ili možda vodi ka tom 
širku i  kufru,  ili možda iz njega proizilazi širk i kufr ali samo  to djelo nije  širk  niti 
kufr, njega ne tekfirimo dok ne razjasnimo. E tako mi, ehlus‐sunne,315 ne tekfirimo 
odmah onoga ko ne tekfiri tagute i mušrike, jel’ tako, koji čine širk, a pripisuju se 
islamu, jel’ tako? Ne tekfirimo ga odmah dok mu ne iznesemo dokaze i razjasnimo 
i dok ne vidimo šta je. 
Oni316 kažu tehakum je ’ibadet, ako se posveti nekome drugom, odmah je širk. Mi 
kažemo, jel’ sedžda’ ibadet? Jest’ – ako neko učini sedždu nekom vladaru ili kralju 
jel’  odmah  mušrik  –  nije.  Ne  smiješ  odmah  reći  da  je  mušrik,  zašto,  zato  što  je 
Mu’az ibni Džebel došao i Resulu  ., učinio sedždu iz počasti i poštovanja. Pa jel’ 
sedžda  ibadet?  Jest’!  Al  vidiš  da  nije  svaka  sedžda  ’ibadet.  Jel’  tehakum  ’ibadet? 
Jest’!  Al’  vidiš  da  nije  svaki  tehakum  ibadet.  Prema  tome,  ovo  su  krupne  greške, 
koji ih se odričemo317 i ne slijedimo taj put. I ovo sam večeras se potrudio,318 da 
jasno i glasno,319 kažem onima...“320 

                                                            
309
 Iz ovoga se može razumijeti da ako se tehakumi tagutu slijedeći nekog drugog u tahlilu i tahrimu „ne želeći 
njegov  sud“  nije  kafir!  Međutim,  i  ovdje  ćemo  „maočkog  šejha“  opravdati  jer  shvatamo  da  je  glavni  opis  kod 
njega „slijeđenje nekog drugog u tahlilu i tahrimu“. Mi smo muslimani i pravedni ljudi, hvala Allahu. 
310
  Iz  ovoga  se  može  razumijeti  da  ako  upadne  u  tehakum  tagutu  slijedeći  nekog  drugog  u  tahlilu  i  tahrimu  ali 
„zadovoljan je sa Allahovim sudom“ nije kafir! Međutim, i ovdje ćemo ga opravdati i reći da se radi o opisima 
koje  džahil  navodi  iako  nemaju  uticaju  na  ostvarenje  minimalnog  praktičnog  velikog  širka  i  kufra  u  hukmu  i 
tehakumu.  Kao  što  se  bez  imalo  sumnje  razumije  da  onaj  koji  se  tehakumi  tagutu  ili  njime  sudi  ali  nije 
nezadovoljan  šerijatom  nije  mušrik,  i  ovo  je  shvatanje  glavešina  ove  sekte  koje  sam  im  pravedno  pripisao. 
Allahulmuste’an!  
311
 U vjerskoj terminologiji je munafik onaj koji pokazuje islam a krije kufr a onaj koji pokazuje tehakumu tagutu i 
suđenje njime je mušrik kafir. 
312
 Ako je Nusretu važno „djelo kufra i širka“ zašto onda bunca oko srčanih opisa?! Iz ovoga vidiš da džahil vjeruje 
da  vanjsko  djelo  tehakuma  tagutu  i  suđenja  njime  ne  biva  velikim  kufrom  i  širkom  osim  ako  u  srcu  postoji 
nevjerstvo,  a  ne  kao  ehlus‐sunneh  koji  vjeruju  da  je  vanjski  jasan  veliki širk  i  kufr  kategorički  dokaz  postojanja 
srčanog nevjerstva, svejedno bilo ono u ’aqidi srca ili njegovim djelima. Džahil jedan! 
313
  Tehakum  tagutu  koji  je  kod  Nusreta  širk  je  onaj  koji  se  ograničava  na  veliki  širk  pokornosti  po  njegovom 
privatnom shvatanju. 
314
 Ako gleda u „djelo“ zašto spominje „želeći drugi sud“ „nije zadovoljan sa Allahovim sudom“ i druge opise koji 
se tiču srca?! Ovo je jedna od proturječnosti koje ukazuju na to da čovjek ne zna ono o čemu govori. 
315
 Ovaj čovjek nije ostvario osnovu islama a naziva se ehlus‐sunnetom! To o sebi može reći bilo ko! 
316
 Tj., mi kažemo! 
317
 Beduin se ovim odriče islama iako nema tu namjeru! 
 
230  ODBRANA OSNOVE DINA I ŠEJHUL‐ISLAMA OD TVRDNJI NOSIOCA NEZNANJA 

  Kao  prvo,  kada  se  govori  o  velikom  širku  pokornosti  i  slijeđenja  i  velikom 
širku  hukma  i  tehakuma,  ne  spominje  se  i  ne  uvjetuje  se  značenje  približavanja 
nekom drugom mimo Allaha kao što je to slučaj u velikom širku u ’ibadetu, tj. u 
obredima gdje osoba usmjerava ili posvjećuje određene postupke tagutima želeći 
od njih direktno ili posredstvom kod Allaha nakon što su im ’ibadetili ili tražeći od 
njih da posreduju kod Uzvišenog Gospodara.  
  Otuda je neispravno to što se Nusret ograničava na značenje „posvjećivanja 
tehakuma  i  njegovog  usmjeravanja“  tagutu.  U  velikom  širku  pokornosti  i 
slijeđenja,  hukma  i  tehakuma,  je  poenta  u  tome  što  osoba  putem  njega  tagutu 
daje  stepen  Gospodara  koji  propisuje  i  sudi  i  Boga  kojem  se  pokorava  i  čije 
presude se prihvataju. Pa kao što onaj koji se ’ibadetom približava nekom drugom 
mimo  Allaha  istom  daje  stepen  Allaha  u  jedinstvenoj  zasluzi  da  bude  obožavan 
tako  onaj  koji  sudi  uzimajući  taguta  za  sudiju  i  zakon  ili  traži  rješavanje  sporova 
uzimajući  taguta  i  njegov  zakon  za  sudiju  istom  daje  stepen  Uzvišenog  Suca  i 
Propisivača zakona i Boga kojem se pokorava u hukmu i tehakumu.  
  Kada tagutu  kažeš „Presudi mi tvojim  zakonom!“ je gore nego kada nekom 
kažeš  „Budi  zadovoljan  da  budeš  obožavan  mimo  Allaha“  jer  tagut  hukma 
dodatno  na  zadovoljstvo  svojim  postupkom  govori  i  radi  tagutijjet  hukma. 
Preciznije  rečeno  riječi  „Presudi  mi  tvojim  zakonom“  i  svaki  postupak  koji 
kategorički  ukazuje  na  ovo  značenje  su  poput  riječi  „Obožavaj  sam  sebe  i  svoj 
zakon!“, jer osoba postaje tagutom hukma samim djelom bez obzira na uvjerenje, 
iako Nusret kaže da je onaj „koji ne sudi osim plemenskim zakonima koje naređuju 
taguti“  musliman  i  to  pripisuje  Ibn  Tejmijji,  rahimehullah.  Ako  uradi  tehakum 
tagutu  želeći  da  mu  se  približi  ili  imajući  pri  sebi  neke  druge  vidove  srčanog 
vjerovanja u njega to je još gore. 
  Što se tiče poređenja sedžde pozdrava koju je Mu’az učinio pred Poslanikom, 
.,  sa  tehakumom  tagutu,  kažemo  da  je  to  bolesna  i  neispravna  analogija  zbog 
ogromne  razlike  između  značenja  sedžde  pozdrava  kojom  Mu’az  nije  učinio 
Poslanika  ma’budom  (bogom)  i  tehakuma  tagutu  kojim  osoba  kategorički  daje 
tagutu stepen Sudije, Propisivača zakona, i Boga Kojem se pokorava i Čiji zakon se 
slijedi,  bilo  da  se  radi  o  ličnosti  taguta  ili  njegovom  zakonu,  uz  ili  zadovoljstvo 
tagutskim zakonom ili nezadovoljstvo šerijatom, a širk i tevhid se ne mogu sastati i 

                                                                                                                                                       
318
 Pogledaj ovaj prostakluk! Posvetio je pet minuta govoru o ovoj temi i napunio ih desetinama greški i kaže da 
se „potrudio“ a što se mene tiče ja zaista vjerujem da se on potrudio i da ne može više od ovoga.  
319
 Njegovu galamu i viku po Majevici pred skupinom neukih ljudi niko od nas nije čuo i da mi ljudi nisu skrenuli 
pažnju na ovaj „trud“ „maočkog šejha“ ne bih ni čuo ove njegove „jasne i glasne“ riječi. 
 Predavanje koje je do mene došlo pod nazivom „Novi ders“.  
320
  EBU MUHAMMED 231 

nevjerstvo  mora  biti  ili  u  neostvarenju  rukna  negacije  ili  potvrde,  nutrinski  ili 
vanjštinki.   
  Zbog  toga  što  tehakum,  s  obzirom  da  se  značenje  velikog  širka  u  njemu  ne 
ogleda  u  približavanju321  nekom  drugom  mimo  Allaha  kao  što  je  to  slučaj  u 
velikom širku u obredima i ritualima, ne podnosi značenje pozdravljanja taguta i 
ukazivanja počasti. Onaj koji bi se usudio da tehakum tagutu nazove pozdravom i 
počašću ne bi promjenio suštinu tehakuma tagutu i bio bi kafir, kao što ste vi izašli 
iz  islama  zbog  nepravljenja  razlike  između  sedžde  počasti  Mu’aza  i  tehakuma 
tagutima ličnosti i zakona. Allahulmuste’an! 
  Ako bi primjenio Nusretove temelje na „traženje sihra“ riječima „Uradi sihr“ i 
svako  djelo  koje  kategoričko  ukazuje  na  „traženje  sihra“  od  sahira  isto  ne  bi 
izvodilo iz islama sve dok se ne ostvare nusretovski uvjeti! Isto važi i za „traženje 
psovanja  vjere“.  Pa  ako  Nusret  kaže  da  je  djelo  „suđenja  tagutskim  zakonom“ 
samo po sebi veliki širk i tagutijjet kako je moguće da onaj koji traži rješenje spora 
ne  postaje  mušrikom  mutehakimom  tagutu  i  robom  taguta  hukma  istim  tim 
opisom  samim  po  sebi,  daleko  od  Nusretovog  uvjeta  „širka  pokornosti“  uz 
„smatranje“,  „uvjerenje“,  „ubjeđenje“,  „okretanje  leđa  od  šerijata“, 
„nezadovoljstva šerijatom“ i druge?! 
  U  pojam  ’ibadet  u  uopštenom  smislu,  zbog  kojeg  nas  je  Allah  stvorio,  ulazi 
značenje  ’ibadeta  u  obredoslovnom  smislu,  značenje  slijeđenja  i  pokornosti, 
hukma i tehakuma, a nasuprot njega stoji veliki širk u ’ibadetu i obredima, veliki 
širk  u  pokornosti  i  slijeđenju,  i  veliki  širk  u  hukmu  i  tehakumu,  srcem,  riječju  i 
djelom. 
  Molim Allaha da mu popravi stanje i ukaže mu na sve greške i da mu podari 
snage  da  se  pokaje!  Na  odgovarajućem  mjestu  ćemo  spomenuti  lijepe  fetve 
šejhova  'Abdurrahmana  b.  Hasana  i  Sulejmana  b.  'Abdul'aziza,  nek'  je  Allahova 
milost nad njima, iz njihovog komentara „Knjige tevhida“, koju je napisao, kao što 
je svima poznato, njihov dedo šejh Muhammed, rahimehullah. 
  Ovim  nam  je  postalo  jasno  da  ljudi  opisani  u  govoru  šejhul‐islama  u 
„Minhadžus‐sunneh“,  bilo  da  se  radi  o  tagutima  ili  mušricima,  ne  mogu  biti 
muslimani  ‐  muvehhidi,  jer  ne  ulaze  u  njegovu  definiciju  islama.322  S  obzirom  da 

                                                            
321
 Veliki širk tehakuma tagutu se u svojoj suštini i obrazloženju, pored ostalih spomenutih opisa, vraća na opis 
„traženja od taguta onoga što je samo Allah „kadar“ da učini“,  jer je to djelo koje pripada samo Allahu, a to što 
je Allah svoje vjersko‐zakonsko htijenje učinio predmetom kušnje džinna i ljudi je njihov problem. 
322
  Naveo  sam  nekoliko  citata  šejhul‐islama  u  kojima  definiše  značenje  aslu  dinil  islama  i  spominje  značenje 
pokornosti.  
 
232  ODBRANA OSNOVE DINA I ŠEJHUL‐ISLAMA OD TVRDNJI NOSIOCA NEZNANJA 

smo  došli  do  taguta  hukma,  i  taguta  slijeđenja  i  pokornosti,  želim  da  navedemo 
još neke citate učenjaka u pogledu ove mes'ele. 
Vidjeli smo da je šejhul‐islam tagute podijelio na dvije grupe:  
1) Tagut obavijesti suprotne Allahovoj i 
2) Tagut  naredbe  suprotne  Allahovoj,  u  čije  obavijesti  ljudi  vjeruju  i  čijim 
zakonima se pokoravaju mimo ili uz Allaha. 
  Tagut, bez obzira da li se radilo o razumnim živim bićima ili  predmetima je 
sve ono čime je čovjek prešao granicu tevhida, tj. ropstva i obožavanja ('ibadeta) 
samo Allahu i onoga na čemu se gradi praktičini tevhid od 'aqidetsko‐teoretskog 
tevhida.  Pojmom  'ibadet  mislimo  na  'ibadet  u  uopštenom  smislu  u  kojeg  ulazi 
'ibadet  u  obredoslovnom  značenju,  značenje  slijeđenja,  pokornosti,  hukma  i 
tehakuma. 

 
4.1 Riječi imama Ibnul-Qajjima
Rekao je njegov prijatelj i učenik, Ibnul‐Qajjim, rahimehullah,: 
„Vjernike njihovo razilaženje ne izvodi iz imana 
Što  se  želi  reći  je  da  vjernike  njihovo  razlaženje  u  nekim  mes'alama  vezanim  za 
propise  ne  izvodi  iz  suštine  imana  kada  predmet  spora  vrate  Allahu  i  Njegovom 
Poslaniku,  kao  što  im  je  to  Allah  uvjetovao  Svojim  riječima:  O  vi  koji  ste 
povjerovali  pokoravajte  se  Allahu  i  pokoravajte  se  poslaniku  i  vašim 
pretpostavljenim! A ako se u nečemu sporite vratite ga (spor) Allahu i Poslaniku 
ako vjerujete u Allaha i Sudnji Dan. 
Nema sumnje da propis vezan za uvjet nestaje njegovim nestankom.323  
Vraćanje (spora) Allahu i Njegovom Poslaniku je dokaz postojanja svih propisa u 
Kur'anu i Sunnetu. 
Od  njih  je:324  da  su  Njegove  riječi:  „A  ako  se  u  nečemu  sporite“,  neodređena 
čestica325 u kontekstu uvjetovanja koja obuhvata sve u čemu se vjernici spore od 
pitanja vjere, velikog i malog, poznatih i manje poznatih, a da u Allahovoj Knjizi i 

                                                            
323
  Onaj  koji  ne  vraća  sporove  samo  Allahovoj  Knjizi  i  Sunnetu  Allahovog  Poslanika,  ’alejhisselam,  ne  vjeruje  u 
Sudnji Dan. 
324
 Od koristi vezanih za navedeni ajet. 
325
 Riječ šej’un koju sam preveo sa „nečemu“, tj. bilo čemu, a šej’un znači „nešto“.  
  EBU MUHAMMED 233 

kod Njegovog Poslanika ne postoji prois za ono u čemu se spore i da nisu dovoljni 
ne bi naredio da se (spor) vraća njima, jer nemoguće je da Uzvišeni naredi da se 
spor vrati onome kod kojeg ne postoji rješenje spora (faslu‐niza'a). 
Od  njih  je:  da  su  se  ljudi  složili  da  vraćanje  Allahu,  subhaneh,  znači  vraćanje 
Njegovoj Knjizi i da vraćanje Poslaniku,  ., znači vraćanje njemu lično dok je živ, i 
njegovom Sunnetu nakon njegove smrti. 
Nestanak imana nestankom vraćanja 

‫ أﻧﻪ ﺟﻌﻞ ﻫﺬا اﻟﺮد ﻣﻦ ﻣﻮﺟﺒﺎت اﻹﻳﻤﺎن وﻟﻮازﻣﻪ ﻓﺈذا اﻧﺘﻔﻰ ﻫﺬا اﻟﺮد اﻧﺘﻔﻰ اﻹﳝﺎن ﺿﺮورة اﻧﺘﻔﺎء‬:‫وﻣﻨﻬﺎ‬
‫اﻟﻤﻠﺰوم ﻻﻧﺘﻔﺎء ﻻزﻣﻪ وﻻ ﺳﻴﻤﺎ اﻟﺘﻼزم ﺑﲔ ﻫﺬﻳﻦ اﻷﻣﺮﻳﻦ ﻓﺈﻧﻪ ﻣﻦ اﻟﻄﺮﻓﲔ وﻛﻞ ﻣﻨﻬﻤﺎ ﻳﻨﺘﻔﻲ ﺑﺎﻧﺘﻔﺎء‬
‫اﻵﺧﺮ ﰒ أﺧﱪﻫﻢ أن ﻫﺬا اﻟﺮد ﺧﲑ ﳍﻢ وأن ﻋﺎﻗﺒﺘﻪ أﺣﺴﻦ ﻋﺎﻗﺒﺔ ﰒ أﺧﱪ ﺳﺒﺤﺎﻧﻪ أن ﻣﻦ ﲢﺎﻛﻢ أو ﺣﺎﻛﻢ‬
‫إﱃ ﻏﲑ ﻣﺎ ﺟﺎء ﺑﻪ اﻟﺮﺳﻮل ﻓﻘﺪ ﺣﻜﻢ اﻟﻄﺎﻏﻮت وﲢﺎﻛﻢ إﻟﻴﻪ واﻟﻄﺎﻏﻮت ﻛﻞ ﻣﺎ ﺗﺠﺎوز ﺑﻪ اﻟﻌﺒﺪ ﺣﺪﻩ ﻣﻦ‬
‫ﻣﻌﺒﻮد أو ﻣﺘﺒﻮع أو ﻣﻄﺎع ﻓﻄﺎﻏﻮت ﻛﻞ ﻗﻮم ﻣﻦ ﻳﺘﺤﺎﻛﻤﻮن إﻟﻴﻪ ﻏﻴﺮ اﷲ ورﺳﻮﻟﻪ أو ﻳﻌﺒﺪوﻧﻪ ﻣﻦ دون‬
‫اﷲ أو ﻳﺘﺒﻌﻮﻧﻪ ﻋﻠﻰ ﻏﻴﺮ ﺑﺼﻴﺮة ﻣﻦ اﷲ أو ﻳﻄﻴﻌﻮﻧﻪ ﻓﻴﻤﺎ ﻻ ﻳﻌﻠﻤﻮن أﻧﻪ ﻃﺎﻋﺔ ﷲ ﻓﻬﺬﻩ ﻃﻮاﻏﻴﺖ اﻟﻌﺎﱂ‬
‫إذا ﺗﺄﻣﻠﺘﻬﺎ وﺗﺄﻣﻠﺖ أﺣﻮال اﻟﻨﺎس ﻣﻌﻬﺎ رأﻳﺖ أﻛﺜﺮﻫﻢ ﳑﻦ أﻋﺮض ﻋﻦ ﻋﺒﺎدة اﷲ إﱃ ﻋﺒﺎدة اﻟﻄﺎﻏﻮت وﻋﻦ‬
‫اﻟﺘﺤﺎﻛﻢ إﱃ اﷲ وإﱃ اﻟﺮﺳﻮل إﱃ اﻟﺘﺤﺎﻛﻢ إﱃ اﻟﻄﺎﻏﻮت وﻋﻦ ﻃﺎﻋﺘﻪ وﻣﺘﺎﺑﻌﺔ رﺳﻮﻟﻪ إﱃ اﻟﻄﺎﻏﻮت‬
...‫وﻣﺘﺎﺑﻌﺘﻪ‬

Od njih je: da je to vraćanje učinio od stvari na koje iman obavezuje i njegovih 
lavazima326 pa kada nestane to vraćanje nestane i iman po pravilu neminovnosti 
nestanka  melzuma  zbog  nestanka  njegovog  lāzima,  naročito  kada  je  u  pitanju 
neminovna  uzročna  povezanost  (telazum)  između  ove  dvije  stvari  jer  potiče  sa 
obje strane i svaka nestaje nestankom druge.327 Zatim ih je obavijestio  da je  to 
vraćanje  bolje  za  njih  i  da  su  njegove  posljedice  najljepše  posljedice  a  zatim  je, 
subhaneh,  obavijestio  da  je  onaj  ko  se  tehakumi  ili  uzima  sud  (hukm)  iz  nečega 
drugog mimo onoga čime je poslat Poslanik, uzeo za sudiju taguta i tehakumio se 
njemu.  
Tagut je sve ono  čime (u čemu) je rob prešao granicu od ma'buda,328 metbu'a329 
ili  muta'a.330  Otuda,  tagut  svakog  naroda  je  onaj  kome  se  tehakume  mimo 
                                                            
 Ovdje ono što iz njega uzročno neminovno proizilazi. 
326
327
 U ovoj rečenici se vidi primjena pravila o melzumu i lazimu i vezu među njima tj. telazum. 
328 
Onih kojim se ’ibadeti. 
329
 Ono što se apsolutno slijedi, tj. ne u velikom grijehu već u nevjerstvu. 
330
 Ono čemu se apsolutno pokorava, tj. ne u velikom grijehu već u nevjerstvu. 
 
234  ODBRANA OSNOVE DINA I ŠEJHUL‐ISLAMA OD TVRDNJI NOSIOCA NEZNANJA 

Allaha  i  Njegovog  Poslanika,  ili  mu  'ibadete  mimo  Allaha,  ili  ga  slijede  bez 
dokaza od Allaha, ili mu se pokoravaju u onom o čemu ne znaju da je pokornost 
Allahu. Ovo su (ti) taguti svijeta. Kada o njima razmisliš i razmisliš o stanjima ljudi 
u odnosu prema njima vidjećeš da je većina njih (odstupila)331 od 'ibadeta Allahu 
ka  'ibadetu  tagutu,  i  od  tehakuma  Allahu  i  Njegovom  Poslaniku  ka  tehakumu 
tagutu,  i  od  pokornosti  Njemu  i  Njegovom  Poslaniku  ka  tagutu  i  slijeđenju 
njega.“332 
  Pa  je  tagute  podijelio  na  tagute  'ibadeta,  taguta  hukma  (zakona),  i  tagute 
pokornosti  i  slijeđenja.  Iz  činjenice  da  je  „ove  tagute  svijeta“  i  njihove  opise 
spomenuo  zajedno  i  razdvojio  ih  česticom  „ili“  zaključujemo  da  se  radi  o  tri 
različite vrste i opisa, koji u knjigama učenjaka imaju različita poglavlja, ali svi ovi 
vidovi velikog širka i tagutijjeta, iako su različiti, su međusobno isprepleteni a širk 
hukma i tehakuma kategorički ukazuje na širk pokornosti jer širk pokornosti dolazi 
nakon  propisivanja  zakona  ili  suđenja  njime  a  mutehakim  tagutu  traži  suđenje 
koje u sebi sadrži propisivanje zakona.  
  Maloprije sam napomenuo da Nusret, pored desetina greški, takođe griješi u 
tome  što  smatra  da  tehakum  tagutu  biva  širkom  samo  onda  kada  mutehakim 
ohalali haram ili obratno odnosno „prihvati“ nešto od suprotnog zakona makar taj 
tagutski  propis  u  nekom  djeliću  svog  vanjskog  opisa  bio  identičan  šerijatskom 
propisu. Kažem djeliću, zato što tagutski propisi iako u vanjštini mogu biti slični ili 
identični  šerijatskim,  ipak  nisu  poput  šerijatskih,  jer  šerijatski  propisi  između 
ostalog nikad ne mogu biti stavljeni van snage i derogirani nakon smrti Poslanika, 
., i slično.  

  Ibnul‐Qajjim,  rahimehullah,  je  takođe  rekao,  definišući  značenje  osnove 


islama, bez koje čovjek ne može biti musliman: 

‫ ﻓﻤﺎ ﱂ‬،‫ واﻹﳝﺎن ﺑﺎﷲ وﺑﺮﺳﻮﻟﻪ واﺗﺒﺎﻋﻪ ﻓﻴﻤﺎ ﺟﺎءَ ﺑﻪ‬،‫واﻹﺳﻼم ﻫﻮ ﺗﻮﺣﻴﺪ اﷲ وﻋﺒﺎدﺗﻪ وﺣﺪﻩ ﻻ ﺷﺮﻳﻚ