You are on page 1of 73

POZNOHRIŠĆANSKA RIMSKA IMPERIJA

Prvobitno, vizantijska istorija je samo nastavak rimske istorije, a Vizantijsko carstvo
samo produžetak Rimske imperije. Naziv «Vizantija» potiče iz docnijeg vremena, sami «Vizantinci» a
nisu poznavali. Oni su sebe nazivali Rimljanima-Romejima, njihovi carevi se smatrali rimskim
imperatorima. Ideja rimske države održavala je jedinstvo etnički šarenog carstva, a rimski
univerzalizam određivao je njegov stav prema spoljnjem svetu. Vizantijski vladar je rimski car i
poglavar hrišćanske vaseljene i tome teži politika Vizantije, vladavini nad celim poznatim svetom i
dotadašnjim teritorijama rimskog carstva.

Polaznu tačku državnog razvitka Vizantije čini Rimsko carstvo, onakvo kakvo je
izašlo iz velike ekonomske krize III veka. Privredno opadanje bilo je naročito katastrofalno u
zapadnom delu imperije, mada je i istok bio pogođen, ali smanjenje broja stanovništva i opadanje
gradskog života i privrede nisu se ovde tako osetili kao na zapadu.

Rimski sistem magistrature ustupio je mesto vizantijskog birokratiji. Carsko
dostojanstvo nije više vrhovna magistratura već despotska vlast, koja se manje zasniva na
ovozemaljskim političkim činiocima koliko na volji božijoj. Car je ne samo vrhovni zapovednik
vojske, vrhovni sudija i zakonodavac već i branilac crkve i prave vere. On je izabranik božiji i kao
takav ne samo gospodar nego i živi simbol carstva koje mu je bog poverio.

Moć Vizantije zasniva se više na novcu, negoli na ratnoj snazi, što se pokazuje kroz
skoro neiscrpnu sposobnost plaćanja u najboljim vremenima. Naličje toga je bio nemilosrdni
fiskalizam vizantijske države, koja je sve i svašta potčinjavala finansijskim potrebama. Teret državnih
nameta, samo po sebi pretežak, povećavao se bezmerno zbog zloupotreba koliko veštog, toliko i
bezobzirnog vizantijskog činovništva.

Dioklecijanovim preuređenjem provincijske uprave učinjen je kraj privilegovanom
položaju Italije, ukinuta je i razlika između carskih i senatskih provincija, koja je već odavno bila
izgubila svaki značaj. Od tog vremena sve provincije su potčinjene caru, a i Italija, koja je nekad
gospodarila Imperijom, podeljena je, kao svaka državna teritorija u provincije i podvrgnuta poreskoj
obavezi. Veće provincije su takođe podeljene u nekoliko manjih, tako da se njihov broj povećao; u
Dioklecijanovo vreme bilo ih je oko 100, a u petom veku preko 120. Istovremeno Dioklecijan je
podelio teritoriju carstva u 12 dijeceza; pred kraj IV veka njihov broj je dostigao 14. Carstvo je, pod
Konstantinom podeljeno u prefekture, tako da je svaka prefektura obuhvatala nekoliko dijeceza, a
svaka dijeceza veći broj provincija. Tek od kraja IV veka granice prefektura i njihov broj se ustalio.

Istočna prefektura (Praefectura praetorio per Orientem), koja se sastojala od
Egipatske, Istočne, Pontijske, Azijske i Tračke dijeceza zahvatala je Egipat sa Libijom, prednju Aziju i
Trakiju. Susedna Ilirska prefektura (Praefectura praetorio per Ilyricum) koju su sačinjavale Dačka i
Makedonska dijeceza, prostirala se sredinom Balkanskog poluostrva od Grčke na jugu do Dunava na
severu. Italijanska prefektura (Praefectura praetorio Illyrici, Italiae et Africae) obuhvatila je, pored
Italije, najveći deo Latinske Afrike, a s druge strane, Dalmaciju, Panoniju, Norik i Reciju. U Galsku
prefekturu (Praefectura praetorio Galliarum) ulazile su Galija, rimski deo Britanije, Ibersko
poluostrvo i zapadni deo Mauretanije. Tako se svaka prefektura prostirala na teritoriji koja danas
obuhvata po nekoliko modernih država. Na čelu su stajali pretorijski prefekti. Prefekt Istoka, koji je
rezidirao u Konstantinopolisu i prefekt Italije bili su najviši dostojanstvenici države; iza njih su
dolazili prefekt Ilirika, čije je sedište bilo u Solunu, i prefekt Galije.

1

Rim i Konstantinopolis su bili izuzeti iz nadležnosti prefekata pretorija i potčinjeni
svojim gradskim prefektima, koji su posle pretorijskih imali najviši rang među svim državnim
činovnicima. Njima je bilo potčinjeno sudstvo u gradu, vodili su brigu o održavanju reda i mira u
prestonici, kao i o snabdevanju.

U Konstantinovo doba najuticajniji predstavnik centralne uprave bio je magister
officiorum. Njegovom nadzoru potčinjena su sva officia u državi, dakle praktično cela državna
administracija, uključujući i administraciju prefektura. Njegov sopstveni officium čine agentes in
rebus, koji obilaze provincije kao carski kuriri, a ujedno kao agenti vrše i obaveštajnu službu,
ispitujući rad i raspoloženje činovnika. Bilo je to veoma obimno telo, koje u V veku broji preko 1200
funkcionera, samo u istočnom delu carstva. On takođe rukovodi i poštanskim saobraćajem (cursus
publicus) od IV veka nove ere, što je do tada spadalo u nadležnost prefekata pretorija.

Pored ovog, najvažniji činovnik centralne uprave bio je od vremena Konstantina
velikog quaestor sacri palatii, koji stoji na čelu pravosuđa, redigira zakone i kontrasignira carske
ukaze. Na čelu finansijske uprave stoje fiscusi, šefovi državne blagajne i privatne carske blagajne (res
privatae), koji se zovu comes sacrarum largitionum i comes rerum privatarum.

Senat u Konstantinopolju, osnovan u vreme Konstantina je savetodavno telo, čiji je
značaj poprilično ograničen carskom voljom, a ponekad je Senat nastupao i kao vrhovni sud.
Najvažnija uloga mu je bila da prilikom promene vladara senat ima pravo izbora i potvrđivanja novog
cara (ukoliko prethodni car nije ostavio naslednika senat je mogao izabrati novog cara, ali se njegova
uloga obično svodila na aklamovanje carskog naslednika). Članovi senata su bili po pravilu potomci
rimskih senatorskih porodica, a titula je bila nasledna. Pored njih u senat su ulazili i carski činovnici iz
tri najviše klase, ilustres, spectabiles i clarissimi. Broj senatora se kretao negde oko 2000 u IV veku.

Koloni, koji čine većinu seljaštva i predstavljaju glavnu proizvodnu snagu u
poljoprivredi poznog carstva, sve više padaju u naslednu zavisnost od svojih gospodara.
Dioklecijanovim poreskim sistemom, taj proces je pooštren i ubrzan. Anona se daje u robi, pošto je
novac izgubio vrednost, a utvrđuje se po sabiranju iugiuma (komad zemlje + kvalitet) i caputa (radna
snaga koja obrađuje zemlju). Jedno se bez drugog ne može oporezovati, pa se traži radna snaga za
svaki komad zemlje, što je predstavljalo jako težak zadatak, jer je nestašica radne snage bila velika.

Od doba Konstantina Velikog uvodi se opterećenje za trgovce i zanatlije, koje je bilo
prilično visoko i nazivalo se auri lustralis collatio. Ovaj vladar je uspeo da stvori nov i neobično
solidan novčani sistem. Osnovnu jedinicu tog sistema sačinjavao je zlatni solidus. Njegova normalna
težina bila je 4,48 grama, tako da je u jednoj zlatnoj funti bilo 72 ovakva zlatnika. Srebrni novac,
seliqua bio je težak 2,24 grama i činio 1/24 zlatnika, jer je vrednost zlata bila 12 puta veća od
vrednosti srebra. Stabilnost ovog sistema bila je izvanredna i dugo se održala, sve do XI veka.

Reorganizacijama je bila obuhvaćena i rimska vojska, koja se od pogranično statične
preobražava u pokretljivu konjičku vojsku, sa rezervom u pozadini. Tako je Dioklecijan stvorio
exercitus comitatensis, koji je dodatno izgrađen i ojačan u doba Konstantina. Ova vojska je postala
jezgro rimskih oružanih snaga, tim pre što je Konstantin u korist ove smanjio pograničnu vojsku.
Vojnici graničari, zvani limitanei, dobijaju kao nagradu za službu zemljišne posede, pa se pretvaraju u
neku vrstu seljačke milicije koja živi od prihoda sa svojih imanja i brani granicu. Na čelu vojske su
magistri militum, koji se dele na magistri peditum (pešadijski komandiri) i magistri equitum (konjički
komandiri), ali se brzo odustalo od ovakve podele i komanda je poverena po dvojici zapovednika istog
ranga, sa titulama magister equitum et peditum praesentalis. Tokom vremena vojska se sve više
varvarizuje preko najamnika, Germana, Ilira i ostalog domorodačkog ili varvarskog stanovništva.

2

U ovom periodu carstvo se nalazi pod stalnim pritiskom Persijskog carstva Sasanida,
koji konstantno održavaju pritisak na istočne granice, što će postati karakteristika vizantijskog
ratovanja, stalne borbe na istoku i povremeno na zapadu.

Premeštanje težišta na istok dovelo je i do toga da Konstantin Veliki na tlu stare
varošice Vizantion na Bosforu uzdigne novu prestonicu imperije, čije je zidanje počelo 324. godine,
odmah posle pobede nad Licinijem, a promovisana je u prestonicu 11. maja 330. godine.

Konstantin je ujedno i prvi rimski car koji je tolerisao hrišćanstvo i proglasio ga za
ravnopravnu veru, a pred smrt se i pokrstio. Svakako najjača i istorijski najznačajnija manifestacija
hristijanizacije Rimskog carstva u njegovo vreme bila je sazivanje vaseljenskog sabora u Nikeji (325.
godine). Iako još nije zvanično bio hrišćanin on je predsedavao saborom i uticao na odluke istog u
popriličnoj meri. Na saboru se raspravljalo o nauci aleksandrijskog prezvitera Arija, koji je, polazeći
od monoteističkih shvatanja, odbijao da prihvati jednakost Oca i Sina i stoga nije priznavao Hrista za
boga. Arijeva nauka je osuđena, a usvojeno je da je Sin «jedinosuštan» Ocu i tako je formulisana
dogma koja sa dopunama II vaseljenskog sabora u Carigradu (381. godine) čini «simbol vere»
hrišćanske crkve. Ovakva presuda dovešće do sukoba arijanstva i pravoslavlja koje će se samo
produbiti i proširiti u narednim godinama sve do pogibije cara Valensa, kada će arijanstvo konačno
biti poraženo. Čak su se i Konstantinovi sinovi bili podelili po ovom pitanju, pa je tako Konstancije,
koji je upravljao istokom bio arijanac, a Konstans pristalica nikejskog učenja.

SEOBA NARODA I HRISTOLOŠKE RASPRAVE

Posle smrti Julijana, Jovijan (363-364) sklopio je mir sa Persijom, kojim je Vizantija
izgubila izvesne oblasti u Mesopotamiji i Jermeniji. Valentnijan I (364-375) i Valens (364-378) su
takođe bili pripadnici suprotnih verskih pravaca. Ovo je doba ratova na dva fronta; na zapadu se ratuje
na Dunavu sa Sarmatima i Kvadima, na Rajni i Nekaru sa Alamanima, u Britaniji protiv Saksa i Iraca.
Na istoku su Zapadni Goti pod pritiskom Huna krenuli ka dunavskim pokrajinama i preplavili Trakiju.
Valens je iz Persije dojurio na Balkan i sreo se sa neprijateljem kod Jedrena, gde je 9. avgusta 378.
godine poginuo na bojištu, a vojska mu bila poražena. Valentinijana I nasleđuje Gracijan koji je sa
sinom Teodosijem I koji je dobio istok na upravljanje kreću putem sporazuma i nagodbe sa Gotima
kojima dozvoljavaju naseljavanje u Panoniju i severnu Trakiju, pod uslovom da kao Federati pruže
vojnu pomoć carstvu.

Pred svoju smrt Teodosije I je uspeo da ujedini carstvo, ali ga je na posmrtnom odru
opet podelio i pri tom prednost dao istoku, iako je sam poticao sa zapada. Tako je Arkadije, stariji sin,
dobio istok na upravu, a Honorije zapad. Teodosijeva gotska politka zapala je u krizu, jer su Goti pod
Alarihom pustošili Balkan sve do Konstantinopolja i južne Grčke. Kriza se smiruje kada Alarih dobija
titulu magistar militum per Illyricum i kada mu je prepuštena komanda nad carskom vojskom na
centralnom Balkanu. Negde oko 406-407. godine Alarih je krenuo na Italiju i 410. godine osvojio Rim
i tako nastupa period zatišja na tlu istočnih provincija carstva, sve do provale Huna.

Teodosije II (408-450)

Slabi car Teodosije II, vladao je u početku pod tutorstvom svoje sestre Pulherije, a
docnije pod uticajem svoje supruge Atenaide-Evdokije, ćerke paganskog profesora retorike u Atini.
Njenom uticaju treba pripisati što je 425. godine reorganizacijom i proširivanjem visoke škole iz

3

zahvaljujući patrijarhu Kirilu. čiji je poglavica uzeo ime Zenon. krunisao ga je predstavnik vojske. pa su ga vojska. godine njegova vlast je bila ugrožena pobunom kada su zaverenici doveli na presto nesposobnog vojskovođu Vasiliska. zadovoljavali tradicionalnim svetovnim krunisanjem cara. Od ovog vremena svi carevi primaju krunu iz ruku patrijarha prestonice. No. pa je akt krunisanja vremenom sve više dobijao karakter crkvenog obreda. oženio se najstarijom Lavovom ćerkom Arijadnom 466. Krstareći Balkanom. koje će se vremenom pretvoriti u ogorčenu borbu. koji je sazvao novi car Markijan prihvaćena je dogma o dve prirode Hrista. godine i potisnuo Aspara. pa je vladao još punih petnaest godina. Zenon (476-491) Već 475.vremena Konstantina Velikog osnovan Univerzitet u Konstantinopolisu. osudili ovakvo učenje. što je samo produbilo raskol između Konstantinopolisa i Sirije i Egipta. ali je u ostalom potpuno izjednačio episkope starog i novog Rima. Asparov uticaj je ojačao. propala. Petovio. ali posle svakom novog napada rasla je i cena danka. senat i narod priznavali za vladara svečanom aklamacijom. a Odoakar je postavljen za magistra militum per Italiam i 4 . Carstvo je odahnulo kada je Atila krenuo na zapad i ubrzo potom umro (453. Njegov dolazak na vlast pada u vreme propasti zapadnog carstva. razveden od kraljeve kćeri i lišen titule Cezara. ruše gradove. posle ovaploćenja Hrista. Tada stradavaju Sirmijum. Markijan (450-457) Posle Halkedonskog sabora 451. 438. koji će nastaviti dugo da tinja. uzdignut za Cezara i time priznat za naslednika prestola. Kada je Lav I umro. šuraka Lava I. kanonu Halkedonskog sabora priznat je rimskom papi prvi počasni rang. koji je u jesen iste godine umro. Do tada su se carevi i pored pobožnosti. dok je Patrikije teško ranjen. a Zenon je postavljen za suvladara svom maloletnom sinu. Naiusus. Huni sa Atilom na čelu. što je Vizantija morala da prihvati kao svršen čin. istog onog zbog koga je propala vojna ekspedicija 468. Vizantija u nekoliko navrata sklapa primirja sa Hunima. Singidunum. Dvadeset meseci kasnije. prva zvanična zbirka zakona izdatih posle Konstantina Velikog. Lav I (457-474) Čini se da je ovaj car bio prvi u čijem je krunisanju učestvovao carigradski patrijarh. 471. godine Aspar i njegov mlađi sin Ardabur su ubijeni. Rim (papa Lav I) i Konstantinopolis (patrijaršijski sinod) su se ujedinili i posle stvaranja monofizitizma od strane Evtihija koji je tvrdio da se ljudsko i božansko u Hristu pretvorilo u božansko. nasledio ga je njegov unuk Lav II. pljačkaju i pustoše zemlju. Lav I obratio se maloazijskom plemenu Isavrijanaca. 476. Time se nagoveštavalo suparništvo ova dva crkvena sedišta. Prema antiohijskoj školi u Hristu su postojale jedna pored druge i božanska i ljudska priroda. godine). oženjen je drugom carevom ćerkom. Da bi se oslobodio tutorstva Germana i Alana Aspara. godine. Zenonov i Arijadnin sin. počeli su da napadaju Vizantijsku teritoriju. uzdignutog na štit. Četrdesetih godina V veka carstvo se ponovo našlo pod navalom sa severa. Posle prve prevlasti aleksandrijske škole. Njegov sine Petrikije. Emona i mnogi drugi. godine. godine Zenon je uspeo da se ponovo dočepa vlasti. U 28. sada se postavilo pitanje odnosa božanskog i čovečanskog načela u Hristu. godine objavljen je codex Theodosianus. Pošto je u borbi protiv arijanstva ustanovljena dogma o savršenoj božanskoj prirodi Sina i njegovoj jednodušnosti sa Ocem. dok je po aleksandrijskoj školi u Hristu postojala samo spojena božanska i ljudska priroda u jednu bogočovečansku prirodu. pošto je vojna ekspedicija pomoći zapadnom carstvu od 1000 brodova protiv Vandalske kraljevine u Africi pod vođstvom Vasiliska.

ali mu je za to trebalo punih 7 godina od stupanja na presto. Konačno na prelasku V u VI vek etnička kriza na Istoku se smirila i sada je Vizantija bila u stanju da vodi aktivniju politiku i pokuša da vrati izgubljene teritorije. malom selu. čijeg su naslednika. sve do smrti Teoderiha Strabona. ukinuo je auri lustralis collatio. Na istoku takođe imaju problem sa Germanima. on je 482. tako da je sukob opstao. godine buknuo ustanak vojske u Trakiji. godine. No. ali nije doneo presudu koje je učenje u pravu. Novčani sistem iz doba Konstantina. pa je stranka plavih istupala protiv njegove vlasti. Jovan Kapadokijski sproveo upravne reforme. edikt o ujedinjenju. čime je sačuvan prestiž. Izbor je pao na Anastasija. čije su obaveze i onako već bile prevelike. Jedan deo vojske osvojio je Dalmaciju. 481. pa čak i zapovednik garde ekskubitora. ali je diplomata i strateg Narzes uspeo da slomi protivnika posle dugog rata. energični Goti su se ponovo digli i porazili Velizara nekoliko puta.formalno je upravljao Italijom kao carski namesnik. Naravno nije sve car uradio. ali je time sav poreski teret pao na leđa seljaka. što su veoma pozdravili trgovci i zanatlije. takođe kao zarobljenika sproveo u Konstantinopolj. koji je postao gospodar Italije i stvorio Istočnogotsku kraljevinu. koji nije branio ni jedno ni drugo učenje. Već 535. verovatno u oblasti Niša. ali je Italija izgubljena za Imperiju. prodro u Italiju i zauzeo Rim i Napulj. Anastasije (491-518) Ovaj stari dvorski činovnik se pokazao kao dobar administrator. oni koji su podržavali carsku politiku postojanja oba učenja. godine krenuo je Velizar protiv Istočnih Gota u Italiji. Car je favorizovao trgovce i zanatlije. Zenon je pokušao da putem kompromisa izmiri istočne monofizite sa pravoslavljem. godine pobedom Teoderiha. Kada je Zenon umro. a carski kipovi su često rušeni i vučeni po ulicama. Sa vojskom od 18000 ljudi Velizar se iskrcao 533. 540. Zbog monofizitizma. a posle Atanasijeve smrti izabran je za cara. Najzad posle 20 godina. godine Pod vodstvom Totile. Tribonijan je izvršio kodifikaciju rimskog prava. koja je tri puta dolazio do zidina Konstantinopolja. godine. pohode je vodio Velizar. godine u Konstantinopolisu je izbila buna koja ga je umalo stajala krune. ali je car uglavnom bio inspiracija iza svega toga. dok nije uspeo da prodre na sever. otvoreno podržavao monofizite. on je usavršio time što je konsolidovao bakreni follis i utvrdio njegovu vrednost prema zlatu i srebru. kada je zauzeta JI Španija. Velizar Siciliju. zarobio kralja Gelimera i vratio se u prestonicu kao pobednik sledeće godine. neosporna je činjenica da je u državnoj blagajni pred njegovu smrt bilo ogromno blago od 320 000 funti zlata. postao oficir. U sporazumu sa Konstantinopoljskim patrijarhom Akakijem. Ali je potom nastalo žestoka borba. 512. zauzme Ravenu i savladao Vitigesa. čak se javila i treća struja. 5 . Teoderiha Amalijca nagovorili da krene na zapad i preuzme vlast od Odoakara koji je u međuvremenu otkazao poslušnost Vizantiji. Prekid sa monofizitizmom delo je njegovog sestrića Justinijana. Više puta su spaljivali javne zgrade. Vrhunac krize desio se kada je pod zapovednikom Vitalijana 513. bio je pristalica stranke zelenih. Anastasije je takođe slomio Isavrijsku prevlast. koji se naročito brinuo o sređivanju državnih finansija. kao i izmirenje sa Rimom. koga je. da bi po odlasku vojske opet činio po svome. Brigu oko skupljanja poreza u gradovima preneo je sa kurija na organe pretorijske prefekture. stupio je u carsku vojsku. ali bi car tada učinio koncesije. godine u Africi i porazio državu Vandala. što je bio neophodan uslov za ostvarivanje krupnih ciljeva na zapadu. Žestoka borba koja je usledila završila se 493. godine objavio Henoktikon. Justin I (518-527) i Justinijan (527-565) Justin I rođen je u Tauresiumu. narod je od carice Arijadne tražio da im podari rimskoj cara. kada je Velizar u Rimu morao da izdrži opsadu. cela zemlja je pokorena 555.

godine oduzeo je paganskim naučnicima pravo predavanja i zatvorio Akademiju u Atini. Ono je postalo jedna od najvažnijih grana vizantijske industrije i kao državni monopol. godine. Grad je bio u plamenu. 529. godine sklopio primirje na 50 godina. došlo je do pobune poznate pod nazivom «Nika» (lozinka ustanika). Justinijan je bio poslednji rimski car na vizantijskom prestolu. došli u sukob sa Persijancima. a koje su služile kao priručnik za pravne studije. kada su Persijanci napustili Laziku. Tiru. Antiohiji. krzna i roblje. dok je Velizar sa jednom jedinicom vojske vernom caru. da bi 562. pobeda hrišćanske vere bila mu je toliko sveta misija koliko i uspostavljanje rimske dominacije. koji su se tada proširili do severnog Kavkaza i kao i Vizantinci. Odbrana na Dunavu i prema Persiji je bila oslabljena. dopunjeno izdanje. zatim ga produžavao još dva puta. pa je uskoro vizantijsko svilarstvo postiglo veliki procvat. sačinjavali drugu grupu važećeg prava. naročito u prestonici. stanovnici Konstantinopolja digli protiv cara i na lokalnom hipodromu su proglasili Ipatija. koja je razorena i prodrli su do mora. ali ga je carica Teodora u tome sprečila. Tako su pokušali da uspostave vezu preko Hersona i Bospora na Krimu i preko Lazike. Njegove univerzalističke ideje imale su ne samo rimske nego i hrišćanske korene. dragulje i vino dostavljali kožu. 533. izašlo je i novo. Justinijan je takođe pokušavao da pomiri mono i diofizite. U ovo doba carstvo se još više okreće trgovini sa istokom i pokušava da izbaci Persiju iz posla. koja stoji i dan danas. zbog trgovine svilom. gde su nastavili svoju praksu. tako da je Persija vršila stalni pritisak na Siriju. Još veća opasnost je dolazila sa Balkana. u svoj svojoj blistavosti. U vreme Justinijana i njegovih naslednika Vizantijsku špijuni su uspeli da saznaju tajnu pravljenja svile i prenesu svilenu bubu u Konstantinopolj. sproveo osudu «tri poglavlja» koja su izgledala sumnjiva zbog nestorijanskih tendencija. kao posrednika koji naplaćuje prelaz preko teritorije. Cena rata bila je poprilična. Justinijan je na mestu stare izgorele crkve podigao Aju Sofiju. zbirka spisa klasičnih rimskih pravnika koji su. Pojam rimske imperije bio je za njega istovetan sa pojmom hrišćanske vaseljene. a pet godina kasnije. sinovca Anastasija I za cara i krunisali ga. 540. nažalost nije bilo dovoljno vojske da ih zaposednu. Ujedno je bio hrišćanski vladar. Tako je na V saboru u Konstantinopolju 553. godine objavljene su Digestae. centru paganskog neoplatonizma. gde su Sloveni i Bugari počeli da stalno upadaju preko Dunava u pokrajine. objavljen je 529. tako da su Sloveni veoma lako prodirali u unutrašnjost i pljačkali. a Justinijan na korak od bekstva. ubeđen u božansko poreklo svoje vlasti. Povećanjem danka Justinijan je kupio mir na 5 godina. Zbog toga i problema u spoljnoj politici. godine prodrli su u Siriju i stigli do Antiohije. a monofizite nije zadovoljio. pod vodstvom zelenih i plavih. Treći deo Corpus iuris civilis bile su Institutie. Narzes je stupio u pregovore sa pobunjenicima. Na severu su pustošili Jermeniju i Iberiju i zaposeli Laziku na istočnoj obali Crnog Mora. pored carskih zakona. Bejrutu i Tebi. Iako je Justinijan podigao sisteme utvrđenja na granicama carstva. ali je pobuna uspešno ugušena. važan izvor prihoda carstva. izvod iz prethodna dva dela. spisak važećih rimskih zakona iz vremena posle Hadrijana. Trgovina je Vizantiju dovela i u vezu sa Turcima. Veruje se da je u ovom pokolju stradalo nekoliko desetina hiljada ljudi. čime je izazvao nove sporove. Codex Iustinianus. uleteo na hipodrom i pobio pobunjenike. Proterani naučnici otišli su na dvor persijskog kralja. 6 . kada su se. Odatle su održavali veze sa nomadskim plemenima severno od Ponta koji su im u zamenu za tkanine.

godine osvojio Sirmium. Njegova vladavina predstavlja etapu u razvitku koji vodi od starog državnog sistema ranovizantijske epohe ka srednjevekovnoj Vizantiji. U početku su Vizantinci imali uspeha. 605. pokušao je da održi carstvo koje je zapadalo u krizu. Mavrikije je zbačen a Foka. 572. podoficira poluvarvarskog porekla. u kojem je takođe planuo ustanak. Na Balkanu Avari su nastavili sa pljačkama i pustošenjem i pored povećanog danka koji je car plaćao haganu. na Balkanu vlada opšti haos. a početkom VII veka izgubljeno je sve što su Justinijanova osvajanja donela za stalno.Justin II (565-578) Sestrić velikog cara. 592. Africi nastaju vojna namesništva: Ravenski egzarhat i Kartaginski egzarhat. Kada je 602. godine Sloveni i Avari napadaju Solun. Za vreme ovog cara. a Persija je prva pokazala znakove slabosti i posle 20 godina rata su tamo izbili nemiri. Energični car Mavrikije (582-602). godine Persijanci su osvojili tvrđavu Daru i slomili pograničnu odbranu Vizantije i zaposeli Cezareju. Jakom vojnom organizacijom egzarhati su osposobljeni za odbranu i postaju predstraže vizantijske moći na Zapadu. izbila je pobuna. Carstvo je bilo iscrpljeno. neprekidnim dvadesetogodišnjim ratovima i krizama. glavno vizantijsko uporište u Španiji. Justin II je u ovakvoj situaciji odbio da plaća danak persijskom kralju i raskinuo ugovor o miru. Srušivši odbrambeni sistem Sloveni i Avari su počeli da se šire po unutrašnjosti Balkanskog poluostrva. Počela su masovna pogubljenja. ujedinjenih stranaka plavih i zelenih. godine vojska dobila naređenje da ponovo prezimi s one strane Dunava. gde se njegova pravoverna crkvena politika izrodila u krvavo proganjanje monofizita i Jevreja. godine osvojena je Kordova. a organizacija istih poslužiće kao uzor za docnije uređenje tema. vladin teror i zavere aristokratije protiv vlade. 568. s pristankom senata. stvorivši svoju veliku silu. i napustivši položaje krenuli na Konstantinopolj. stanje usled čestih upada Slovena. krunisan za cara. Foka (602-610) Za vreme vladavine ovog cara istrošeni organizam poznorimske vladavine doživljavao je svoju agoniju. Foka je izazivao sve veću mržnju protiv sebe. godine Langobardi su upali u Italiju i osvojili veći deo teritorije. naročito u prednjoj Aziji. ali ga ne osvajaju. Ogorčene borbe su otpočele oko prelaza preko Save i Dunava. godine. još se pojačalo otkako su Avari. koje su se završavale novim pogubljenjima. a prodrli čak i do Halkedona. dok su plavi nastavili da podržavaju cara. pa se borba otegla. Tada u Italiji i Sev. Dok je u Aziji uspostavljen kakav takav mir. Stranka zelenih je prekinula podršku caru i zabranila svako vršenje državne službe svojim članovima. 7 . Posle trogodišnje opsade hagan Bajan je 582. godine otpočeo je rat koji će rešavati sudbinu Balkanskog poluostrva. prema kome je veliki deo Jermenije pripao Vizantiji 591. Viminacium i Augusta koji će još prelaziti iz ruke u ruku. Pobunjeni vojnici proglasili su za cara Foku. preduzete su značajne mere kojima je vlast Vizantije na zapadu ojačana i bar deo Justinijanovog osvajanja sačuvan. Osnivanjem egzarhata počinje epoha militarizacije vizantijske uprave. zagospodarivši Panonskom nizijom. Borbe su se vodile oko Jermenije. Dve godine kasnije zauzet je privremeno i Singidunum. 584 i 586. koji je iskoristio situaciju i doveo na presto Persije Hozroja II koji je sklopi ugovor o miru. ali to nije imalo većeg dejstva na Slovene. Nemirno. Izbio je dugotrajan i žestok rat.

U isto vreme stradava i Dalmacija. koji vrše u njima vrhovnu vojnu i civilnu vlast. ali je ona bila minimalna. u maloazijskim pokrajinama naseljavani su svakako i vojnici elitnih vizantijskih odreda. što jasno otkriva način na koji je novo uređenje nastalo. godine. da bi odatle organizovao odbranu. stvaraju se novi vojni okruzi – teme i time se udara temelj sistemu koji daje glavno obeležje celokupnoj provincijskoj upravi srednjevekovne vizantijske države. naseljenim na teritoriji carstva. godine stigla pod zidine prestonice. središte vizantijske uprave u Dalmaciji. godine stradala Salona. 8 . te trećeg oktobra 610. sada se vojska zasniva na stratiotima. 619. Iz kasnijih izvora vidi se da je stratiot. Kartaginski egzarh Iraklije ustao je protiv Fokine strahovlade i nakon što je pridobio Egipat. Stara provincijska podela nije nestala. Tako se već u Iraklijevo doba stvaraju teme Armenijaka. kada je oko 614. U isto vreme persijska invazija u prednjoj Aziji uzimala je maha. Na svim usputnim stanicama flota je nailazila na oduševljeni prijem i uvećavala se novim vojnicima i brodovima. Na čelu pojedinih tema nalaze se vojni komandanti – stratezi. Anatolika i Opsikija. Velike teritorije nalazile su se pod okupacijom neprijatelja i samo je preporod moga da spase carstvo od propasti. 614. što je dovelo do ponovnog jačanja grčkog i romanskog elementa. već se dugo zadržala u okviru tema. Dok se ranije vojska sastajala pretežno od najamnika. pozvan u vojsku. Sama reč Θ ε µ α značila je vojni odred. Vizantijska vlast na Balkanu bila je slomljena. koji su zauzeli Damask. sa samim patrijarhom na čelu. međutim protesti lokalnog stanovništva. zasnovana na vrbovanju najamnika. Uvođenje tema značilo je jačanje domaće vojske. Carska vojska je 613. već i skoro celu Makedoniju. a Sloveni su preplavili ne samo podunavske provincije. a najveći deo Balkana. ekonomski i finansijski potpuno iscrpljena. kao ni vojna organizacija. Stanovništvo koje je preživelo napade povlačilo se prema primorskim krajevima i okolnim ostrvima. prebacuje u Malu Aziju i naseljava kao stratiote. imao dužnost da se javi na konju i naoružan. Vizantinci su uspeli da nateraju neprijatelja na povlačenje iz Cezareje. primorali su ga da odustane od namere. a može biti da je tada nastala i Pomorska tema na južnoj obali Male Azije. ali je protivofanziva u Jermeniji i Siriji doživela neuspeh. Ono je počelo naseljavanjem trupa – tema po novostvorenim okruzima i stoga su se postepeno i sami ti okruzi počeli nazivati temama. Tars i potisnuli Vizantiju iz Jermenije. Zastareli upravni mehanizam više nije funkcionisao. 611. Sam grad Solun je nekoliko puta pod slovensko-avarskom navalom. U početku njegovo vladavine carstvo je bilo potpuno nemoćno pred groznom neprijateljskom navalom i čak je i sam car razmišljao da premesti prestonicu u Kartaginu. Pored ovih vojnika – graničara. godine poražena kod Antiohije i posle toga je počelo brzo napredovanje Persijanaca. Svega dva dana kasnije Iraklije mlađi pogubio je Foku i primio carsku krunu iz ruku patrijarha Iraklije (610-641) U vreme kada ovaj car dolazi na vlast država je u rasulu. Dobijao je izvesnu platu. a Trakija je opustošena do pred samih zidina prestonice. poslao je na Konstantinopolj flotu pod zapovedništvom svog sina. ali je uspešno odbijao sve napade. No čak su i ove oblasti bile preplavljene Slovenima. godine zauzet je Egipat i izgledalo je da se staro persijsko carstvo ponovo obnavlja. Cela gradska okolina pripala je međutim Slovenima i preko Tesalije avarsko-slovenski talas kretao je dalje prema srednjoj Grčkoj i Peloponezu. U maloazijskim pokrajinama koje nisu podlegle neprijatelju. godine zauzeli su Jerusalim i odneli Sveti krst u Ktesifon. što je svakako izazvalo i znatno smanjenje državnih izdataka. skupih i nepouzdanih. O ovaj novi sistem ulivaju se postepeno i mase Slovena koje Vizantija od sredine VII veka. a zatim je počela da se upotrebljava i za vojno administrativne okruge. cela unutrašnjost pretvorila se u potpuno slovensku zemlju.

Hozroje II je bežeći napustio grad. dok je on u pohodu. koji je spalio Zaratustrin hram. 627. jer je ujedinjenje vršeno silom. pošto prodor u Persiju nije uspeo. tako da se vojska povukla na zimovanje u oblast Ponta. godina provedena je u zamornim borbama u Jermeniji. da bi se 27. Dastagerdu. Gradski garnizon uspešno je odbijao sve napade udruženih neprijatelja. niti govorila. veštim manevrisanjem car je prodro u Jermeniju i prisililo Persijance da napuste svoje položaje u maloazijskim klancima i da krenu u poteru za njim. Sirija. Čak je i car prišao monoenergetizmu i činilo se da ujedinjenje predstoji. za šta je on dobio počasnu titulu patricija. godine ušao u napuštenu rezidenciju persijskog kralja. godine car je poveo ofanzivu na jug i početkom januara 628. nemilosrdno je napadao novu nauku. godine otišao u Jerusalim i ponovo uzdigao Sveti Krst. dok je drugi vojskovođa Šahin pretrpeo težak poraz od carevog brata Teodora. koji je otpočeo u nekoj vrsti verskog zanosa. U jesen iste godine. koji je pao u ruke Iraklija. 619. čak u i krugovima najobrazovanijih Vizantinaca. ali samo jedno delovanje (ε ν ε ρ γ ε ι α ) poslužiti kao kompromis između monofizitizma i Halkedonske dogme. ostavivši patrijarhu Sergiju i patriciju Bonu da upravljaju prestonicom u ime njegovog maloletnog sina. tako da već u idućim generacijama znanje latinskog postalo je retko. a potom krenuo na jug i udario na Gabzak. Preko zime vojska se povukla u oblast iza Araksa i stupio u kontakt sa hrišćanskim kavkaskim plemenima i ojačao svoju vojsku. 10. zauzevši Dvin u Jermeniji. Međutim opozicija je rasla i na pravoslavnoj strani. međutim uskoro uslediše razočarenja. uz odobravanje Iraklija. dajući prednost konjici. čemu je doprinela i saradnja crkve. Posle toga. jula iste godine pojavila i avarska vojska sa haganom na čelu. po cenu visokog danka Iraklije je sklopio mir sa Avarima. Cela sledeća. po kojoj Hrist ima dve prirode. Latinski jezik. avgusta slovenski brodovi su poraženi u sukobu sa Vizantijskom flotom. godine. Pred ovolikom opozicijom Sergije je 9 . godine Persijanci prodiru do Halkedona i na sam Bosfor. Njegovi pokušaji naišli su na podršku u nauci o jednoj energiji Hristovoj koja se oko 600. Šahrbaraz je potom napustio Halkedon i povukao se u Siriju. Iraklije je zaobilaznim putem preko Kilikije ušao u Persiju. pogotovo lako naoružanim strelcima na konjima. Car je sam stao na čelo vojske. Problem monofizitizma istoka ponovo je podelio carstvo. postao jerusalimski patrijarh. god. počela širiti po Egiptu.‚ Pošto je porazom kod Konstantinopolja uzdrmana avarska vlast. tako je monah Sofronije. povraćen od Persijanaca. koji je 634. pod vođstvom Kuvrata. U odlučujućoj bici. a na presto je došao njegov sin Kavad Široje. Izgledalo je da ova nauka. rezidenciju prvog sasanidskog kralja Ardašira. a nešto kasnije i bugarska plemena su zbacila avarski suverenitet. a odluku je odnela nadmoć Vizantije na moru. 624. ustupa mesto grčkom. Posle ovih reformi Vizantija je bila spremna za novi rat. godine. Potom je prebacio trupe iz Trakije u Malu Aziju i na drugi dan Uskrsa 5. slovenska plemena su se pobunila i stvorila jak slovenski plemenski savez. Dok je neprijatelj evakuisao vizantijske teritorije Iraklije je 630. Patrijarh Sergije uviđao je svu ozbiljnost ovog problema i stalno se trudio da uspostavi crkveni sporazum. a počinje pravi vizantijski. car je napustio prestonicu posle svečane službe u Svetoj Sofiji. Zbog problema sa Avarima car je morao da obustavi ratovanje i vrati se na pregovore u prestonicu. Hozroje II je zbačen i ubijen. pod zidinama Konstantinopolja. po kojem su Jermenija. koja je odstupala od pravoslavne Halkedonske dogme. Hrvati i Srbi napustili su svoje postojbine iza Karpata i pojavili se na Balkanu. U ovom periodu počinje i raskid sa rimskim periodom. Prvi sudar dve vojske završio se pobedom Vizantinaca nad vojskovođom Šahrbazom i Mala Azija oslobođena je neprijatelja. naročito u Egiptu. koji je sklopio mir. Prešavši u Malu Aziju u blizini Nikomedeje uputio se u oblast tema i tamo proveo leto obučavajući i uvežbavajući vojsku. važan persijski verski centar. Palestina i Egipat postali ponovo deo Vizantije. 626. ali je odlučujući uspeh izostao. te je Hagan digao opsadu i povukao se. u znak odmazde za razaranje Jerusalima. aprila 622. deo Mesopotamije. ali je 623 nastavio rat na istoku. nastupa rasula u avarskom taboru. koji većina stanovnika nije razumela.

namesnik Sirije. Muavija. te je počeo sa izgradnjom flote. jedva deceniju posle smrti Muhameda. Posle toga osvojio je Kos. uz plaćanje danka. Već nekoliko godina nakon prorokove smrti otpočela je velika arabljanska seoba. godinu. bila je puna elementarne snage. njegova sestrična) sinu Irakloni. Iako su Vizantinci izdejstvovali primirje na tri godine. Ceo Egipat je prepušten nadmoćnom protivniku. a Vizantija je izgubila istočne provincije. godine. Ali po obelodanjivanju carevog testamenta pojavio se veliki otpor stanovništva. ostavio je po strani pitanje energija a učio je da je Hristos i pored svoje dve prirode. godine obnarodovao pod naslovom Ektesis. Po povratku iz Sirije Iraklije je duže vreme ostao u Hijerejskom dvoru na maloazijskoj obali. Ni ovaj potez nije urodio plodom. Persija je podlegla. javlja se nova pretnja. što je pogoršalo ionako tešku poziciju carice i njenog maloletnog sina. imao samo jednu božansku volju (θ ε λ µ ε ) . godine kalif Omar je upao sa vojskom u Vizantijsko carstvo i otpočeo ofanzivu kroz oblasti nedavno povraćene od Persije. Blizu južne maloazijske obale 655. Već 634. godine zauzeo je Rodos i prodao ostatke čuvenog Kolosa nekom Jevrejskom trgovcu koji ih je odneo na 900 kamila. ali se vratila posle smrti Konstantina III. 654. slomljenog duha. februara 641. a Martini obezbedio neposredno učešće u vlasti. ali kada su 10 . Senat je vlast preneo na desetogodišnjeg Konstantinovog sina. Odatle je krenuo u Frigiju. a car 638. izvršen prevrat. Međutim posle smrti kalifa Omara 644. Međutim. a opljačkao i opustošio Krit. godine ušao je u Kapadokiju i zauzeo Cezareju. a da ne povredi carska prava Konstantina. što je konačno ostavilo Egipat pod vlašću muslimana. 20. godine U cilju da osigura presto Martininom (druga Iraklijeva žena. kalif Otoman. posle duže opsade. zajedno sa patrijarhom Pirom. Ona se nakratko povukla. avgusta 636. godine spremio je prvu ekspediciju i napao Kipar i zauzeo Konstancu. koji su pod vojskovođom Manojlom poslali vojsku koja je uspela da osvoji Aleksandriju. posle svega tri meseca vladanja. muhamedanstvo. pošto je situacija izgledala bezizlazna. Dve godine kasnije zauzet je Jerusalim. Iraklije je ostavio carstvo obojici. Iraklija Konstantina. Monotolita Kir. koje je podržavalo careve. U vreme njegovog dolaska na vlast Vizantija je prepustila Egipat Arabljanima. koji su vlast proširili sve do Tripolisa. u leto 646. pa se vratio u Damask sa velikim plenom i mnogobrojnim zarobljenicima. Konstans II Pogonat (641-668) U početku vladavine car je morao da se povinuje senatu. čime je borba oko Sirije bila rešena. pa su se Antiohija i većina sirijskih gradova predali bez borbe. ali nije uspeo da zauzme Amorion. opozvao je vojskovođu Amra. a potom okupirana vizantijska Mesopotamija. što je ohrabrilo Vizantince. Znao je da borba sa Vizantijom bez jake flote ne može da bude presudna. godine porazio je vizantijsku flotu. Muhamedova nauka. ali ne i Martinu. Ova nova monotelitska formula leži u osnovi edikta koji je Sergije sastavio. kasnije poznat kao Pogonat (bradati). koji je bolovao od tuberkuloze. čija nekadašnja uloga nadgledača i ograničivača carske samovolje na trenutke vaskrsava. naredivši da je oba vladara smatraju za mater i caricu. Amr je sa svojom vojskom napao Manojla i porazio ga.ublažio svoju nauku. naredivši da se ovaj edikt istakne u narteksu Svete Sofije. te je krajem septembra 641. koju je napao 642/643 godinu. Muavija je nastavio sa izgradnjom flote i nastavkom operacija. svog prvenca. a Irakloni nos i proterani su na Rodos. a 647. koga je narod zvao Konstans. tako da je on morao da napusti Aleksandriju. iako sama po sebi primitivna i duhovno nerazvijena. godine na Jarmuku carska vojska je potučena do nogu. Martini je odsečen jezik. okrenuo je svoju vojsku ka Maloj Aziji i Jermeniji. a Vizantiju zauvek bez najbogatije i privredno najjače provincije. 649. prvenstveno zbog mladosti novog cara koji je imao deset godina u trenutku dolaska na vlast. U vreme kada je savladana Persija. 639/640. seo je na svoju episkopsku stolicu u Aleksandriji na njenu inicijativu i otpočeo pregovore sa Arabljanima. Nakon duže bolesti umro je 11.

koji je zaobilazio sporno pitanje. Uvidevši negativno raspoloženje građana Rima i Italije prema ovoj odluci Olimpije odluči da se pobuni protiv Konstantinopolja i čak zauzme Siciliju. Konstansov odlazak pokazuje koliko je Vizantiji još i u ovo doba bilo stalo do zadržavanja zapadnih oblasti. godine. u Sirakuzu. Osuđen je zbog veleizdaje. 660. Konstans II je bio prvi car koji je posle propasti zapadnog rimskog carstva posetio nekadašnju prestonicu Imperije. car je napustio Rim i otišao na Siciliju. Papa Martin. umesto na carsku vladu. Konstantin IV (668-685) Posle smrti Konstansa II stupio je na Konstantinopoljski presto njegov sin Konstantin IV. Posle dvanaest dana. godine objavio Tipos. 652. godine izveden pred senat. Konstans II je rešio da napusti Konstantinopolj i preseli svoje sedište na zapad. izum Kalinika iz Sirije. godine je tamo i umro. i 656. Tu je proveo poslednje godine života. nakon zlostavljanja na javnom mestu. godine i napustili Vizantijske vode. ali je krivicu. zatim je neko vreme proveo u Atini i tek 663. Sto pet prisutnih biskupa su većinom pripadali rimskoj eparhiji. a sve italijanske biskupe da potpišu Tipos. Ovo je vreme presudnih borbi u vizantijsko-arabljanskoj borbi. godine. prebacio na patrijarhe Sergija i Pavla. No. koji je krajem decembra 653. ali zbog starosti i bolesti nije pogubljen. stigao u Tarento. Ova zapaljiva smesa. godine. Car se najpre uputio prema Solunu. te su se oni povukli da prezime. godine on je naredio da se njegov brat Teodosije nasilno rukopoloži za sveštenika. 659. ali nisu uspeli da ga osvoje. seo na presto Sv. jula 649. Do sukoba sa Teodosijem došlo je svakako zbog toga što je Konstans. 670. koji je 5. pošto je 654. Muavija je morao da potraži sporazum sa Vizantincima (659. U pokušaju da prevaziđe razlike u veri Konstans je 648. godine jedan od Muavijinih vojskovođa zauzeo je poluostrvo Kizik. što je doprinelo odluci da se prestonica premesti. Posle dvadesetogodišnje vladavine na Bosforu. bila je poznata samo Vizantincima. gde ga je dočekao papa Vitalijan i ispratio ga u staru prestonicu. Novi egzarh je došao sledeće godine i sa svojom vojskom ušao u Rim i uhapsio bolesnog papu. koja im je od tada često služila u defanzivnim i ofanzivnim ratnim operacijama. Time je stvorena čvrsta baza za napad na prestonicu. sve dok Arabljani nisu odustali od borbe 678. gde je osnovao svoju novu rezidenciju. Ogromna flota pojavila se pod zidinama grada. ne tražeći saglasnost carevog egzarha. njegovom smrću završava se i ova pobuna. sve i da je htela da se pozabavi njome. zabranjujući svaku diskusiju o problematičnim stavovima. već je proteran u Herson. godine. Iz Napulja se uputio u Rim. ali je u teološkom pogledu sabor osudio i Ektesis i Tipos. Petra. kada ga je u zaveri ubio u kupatilu jedan njegov sluga.posle Otomanove smrti sledeće godine zavladale neprilike u Arabiji. Njegov pohod praćen je preseljenjem Slovena u Malu Aziju. godine. godine dao carstvo dostojanstvo i mlađim sinovima Irakliju i Tiberiju. ali je posle produžetka sukoba prekinuo opsadu Beneventa i povukao se u Napulj. septembra 668. U ovim borbama Vizantinci su prvi put upotrebili «grčku vatru». a zatim da se ubije. gde je mnoge zarobio i pokorio 658. održao je skup na Lateranskom dvoru. u neposrednoj blizini prestonice. jer je tobože imao veleizdajničke namere. odakle je otpočeo rat protiv Langobarda. godine krunisao za savladara svog sina Konstantina IV. Konstans se okrenuo Balkanu i Slovenima. Od ovog vremena se pominje i povećani procenat Slovena u vizantijskoj vojsci. koji su otpočeli u proleće 674. koja je od nekadašnjeg sjaja zadržala samo uspomenu. pošto su pretrpeli jake gubitke. godine). Ravenski egzarh Olimpije dobio je naređenje da uhapsi papu. sve do 15. u doba kada Vizantija i nije mogla. obišavši ponovo svog brata. 11 . Oslobođen pritiska sa istoka. Ovo je bila kap koja je prelila čašu u prestonici čiji su stanovnici počeli otvoreno da ispoljavaju mržnju prema caru. pa je čak pristao i da joj plaća danak u zamenu za mir. Ovo se ponavljalo sledeće četiri godine.

Njegov neobuzdani despotizam. pa je sabraći Irakliju i Tiberiju oduzeo sva carska prava. On međutim. ne samo da je povećan danak na koji se Kalifat bio obavezao Konstantinu IV. Monotelitizam je osuđen i bačena je anatema na vođe pokreta. Vizantijska flota je kroz Crno More doplovila do ušća Dunava. njih sedam. na kalifov presto u Arabiji stupio je Abdulmalik. godine počeo je rat. posle 17 godina vladavine. Sabor je proglasio do tada osuđivanu nauku o dvema energijama i dvema voljama za dogmu hrišćanske nauke. u toku koga su bili izloženi stalnim napadima i znatnim gubicima. Dimitrija. Ugovor je Vizantiji doneo nove koristi. obavezala su se da će plaćati danak i stupili su u rat protiv Vizantije. godine naredio da im se odseku nosevi. a konjica je kopnom stigla iz Trakije i prešla Dunav. u 33. ne bi li održao mir. car je sazvao u Konstantinopolju VI Vaseljenski sabor koji je zasedao skoro godinu dana i imao 18 sednica kojima je lično car presedao i u kojima je učestvovao. nije imao razboritost i odmerenost koje karakterišu pravog državnika. Na svečanoj završnoj sednici. nego si u prihodi sa Kipra iz Jermenije i Iberije podeljeni između dve ugovorne strane. Ovo je bio prvi jaki protivudar arapskoj invaziji koja čini prekretnicu od svetsko-istorijskog značaja Konstantin IV nije prevideo opasnost koja je nastala za carevinu dolaskom Bugara na njenu severnu granicu. pošto je potvrdio saborske odluke svojim potpisom. Muavija je na kraju sklopio mir sa Vizantijom na 30 godina. Četiri godine kasnije. godinu Justinijan II je prebacio konjicu iz Male Azije u Trakiju. nameravajući da pokori Bugare i Slovene. neke u boju. a Bugarima omogućavala da izbegnu direktan sukob sa nadmoćnim neprijateljem. Vizantijska vojska trošila je snagu bez uspeha. Međutim Konstantin se nije obazirao na to i oduzeo je braći titule i povlastice. patrona grada. 50 robova i 50 konja godišnje. a predstavnici pobunjene anatolijske vojske su pogubljeni. godini života car je iznenada umro. Glibovita zemlja otežavala je ratovanje. ali je naišao na žestoku opoziciju u vojsci. u temu Opsikiju. Iste godine kada je on dospeo na presto. krajnja naprasitost dovodili su ga do postupaka zbog kojih je kod savremenika i potomaka uživao rđav glas. u čiju su zemlju upali Bugari. dok je vojska u Maloj Aziji poražena. koji je želeo da se osigura novim mirovnim ugovorom sa Vizantijom. aludirajući na Sv. pa je kada se car razboleo i napustio trupe krenula u povlačenje. nekoliko sledećih vekova. Bio je po prirodi strastan i neobuzdan i po tome je više ličio na svog dedu Konstansa II. Pošto je pored Slavena preseljavao i druge stanovnike carstva. Pokorene Slovene je izveo iz njihove domovine i prebacio u Malu Aziju. uključujući Kiprane. Posle sklapanja mira sa Arapima. kao branilac i tumač prave vere. Kao i otac mu i Konstantin IV je želeo neograničenu samovlast. 705-711) Kao i otac. Istovremeno sa povlačenjem mornarice desila se bura kod pamfilijske obale koja je uništila dodatni broj brodova. neku po nagovoru. Od preseljenih plemena mogao je navodno da formira vojsku od 30 000 ljudi. U sporazumu sa Rimom. Trojstvo. kada su nove 12 . pokorivši velike mase Slovena. kao i na ranije predstavnike. došlo je do rata 691/692 godinu. kojim je bio obavezan da caru plaća 3000 zlatnika. Car je pobedu proslavio trijumfalnim ulaskom u grad i darovima crkvi Sv. on je počeo da sprema pohod protiv Bugara i već 680. Slovenska plemena. on je pozdravljen ovacijama od članova sabora. Sledeće godine preduzeo je prvi pohod i prodro do Soluna. Otada se Kipar nalazio u suvlasništvu dve sile. što je ugrozilo interese Kalifata. a krajem 681. Justinijan II je imao jedva 16 godina kada je preuzeo presto. 687/688. Mladi car je morao da plaća «na sramotu Romejaca» danak mladoj bugarskoj državi. Nasledio ga je njegov sin Justinijan II Justinijan II Rinotmet (685-695. pa su se čak Anatolijske jedinice pobunile braneći postojeći red vlasti rečima: «Mi verujemo u Trojicu i želimo da trojica nose krune».

Od tada se redovno dešava da Vizantija želi da u što većem broju dovede Slovene na svoju teritoriju da bi ih u novostvorenim temama naselila kao vojnike i seljake. Ovo vreme vrenja stavilo je državu pred nove opasnosti i dovelo do osetnih gubitaka. 13 . Justinijanu II je odsečen nos. Zbačeni Leontije zatvoren je u manastir. ili bar da zaustavi nadiranje Arapa. odsečen nos. što je dovelo do otvorenog sukoba. Na jači otpor naišli su tek kod Septema. godine zauzeli Kartaginu. te je stranka plavih proglasila Leontija. Naročito se Justinijan II borio protiv aristokratije.Starorimski sistem ε π ι β ο λ ε . godine izbila je pobuna protiv Justinijana II. u severnoj Africi. Tada se flota pobunila protiv Leontija i uzdigla za cara Apsimara. Justinijanova politika pretila je aristokratiji potpunim uništenjem. tri godine ranije. pa je poslat u progonstvo u Herson. po Trulskoj sali na carskom dvoru u kojoj je održan. gde su Arapi 697. drungarija primorske teme Kivireota. a kad je flota. Krajem 695. Ovaj sistem kasnije nazvan α λ λ ε λ ε γ γ υ ο ν . koji je predviđao prinudno dodeljivanje neobrađene zemlje vlasnicima produktivnih poseda kao i prenošenje poreske obaveze za dodeljeno zemljište. jer se car sa rasipničkom strašću odavao grandioznom građenju. svakako nije odgovarala interesima vizantijske aristokratije. Tiberijeva vlada nije ni pokušala da povrati izgubljeni Kartaginski egzarhat. već sledećeg proleća prispeli su i sa mora i sa kopna novi Arapski kontingenti. pošto je i njemu. zamenjuje se novim sistemom. Politika Iraklijeve dinastije koja je vodila jačanju malog seljačkog i stratiotskog poseda. U sve većem broju pojavljuju se mali posednici. te je vizantijski deo Jermenije pao pod vlast Arapa. naseljavanjem slovenskih vojnika. slobodni seljaci koji uzimaju u obradu opustošene zemlje i služe kao stratioti nove tematske vojske. Pored toga kolonizaciona politika koju je sprovodio car je svakako imala svoje neprijatelje.Slovenske trupe prišle Arabljanima i vizantijska vojska bila poražena kod Sevastopolja (današnji Sulu- seraj). povećavajući time svoju vojsku i privredno jačajući zemlje opustošene ratovima. a njegova vladavina je značila i veliko finansijsko opterećenje. kada se glavarina skuplja nezavisno od zemljarine i pogađa svakog oporezovanog bez razlike Tako nestaje razlog vezivanja seljaka za zemlju. a prema tome im se daje i pravo korišćenja dotičnog zemljišta. pa je on sada slobodniji da se kreće i menja sredinu. PROPAST IRAKLIJEVE DINASTIJE Posle prevrata carstvo gubi ravnotežu. Menja se i fiskalni sistem naplate poreza. Arapi su nastavili dalje prodiranje ka zapadu. Za vreme vladavine Justinijana II u Konstantinopolju se održava sabor koji donosi veliki broj kanonskih odluka kao dopunu dogmatskim odredbama V i VI Vaseljenskog sabora i koji se prema tome naziva Peto-šesti sabor ili Trulski sabor. stratega teme Helada za cara. Počinje period nemira koji će trajati preko 20 godina. kao i Justinijanu II. prvi put se javlja u Zemljoradničkom zakonu. po kome se porezi za neobrađeno ili napušteno zemljište prenose na susede. Krajem VII veka došlo je do promena u načinu redovnih zadužbina. koji je ušao u prestonicu i popeo sa na presto kao Tiberije II (698-705) Izgleda da je ovaj car uživao podršku gradske milicije zelenih. koju je poslao Leontije uspela da povrati grad. gde su se uglavnom sukobljavali sa lokalnim mavarskim plemenima i stigli prvih godina VIII veka do Atlantika. Prema istočnim izvorima. U vreme ovog cara stvorene su i nove teme kao tema Helada u srednjoj Grčkoj i u oblasti Strimona. pa su se Vizantinci povukli pred nadmoćnijim protivnikom.

a sistematski teror se nastavio i narednih godina. godine. što je dovelo do otvorene pobune koja je cara koštala glave. tako da su lokalne vlasti rešile da ga predaju caru. Svojevoljno je odbacio odredbe VI vaseljenskog sabora i proglasio monotelitizam za jedino dopušteno veroučenje. opustošene su. Zbačenog cara ubio je jedan njegov oficir. ali protiv moćnih bedema nije mogao ništa. Kao Jermenin. a i carevom okupiranošću unutrašnjim zaverama. koji je 3. ali zanimljivu borbu oko slika. IKONOKLASTIČKA KRIZA (711-843) Velika kriza koja je zadesila Vizantiju u ovo doba. Car je u međuvremeno poslao kaznenu ekspediciju u Ravenu. a prilikom upada u Kilikiju 710 i 711. ali su i nju zauzeli 711. Ohrabreni nemirima u Vizantiji. Bugari su doprli do ispod gradskih zidina i opljačkali okolinu prestonice. ni pri datiranju povelja. a careva odrubljena glava je poslata u Rim i Ravenu. ovaj put na zapadne obale Crnog Mora. godine zbačen i oslepljen. godine se pojavio pod zidinama Konstantinopolja. Pored cara ubijen je i njegov mali sin Tiberije. koji se takođe ispoljio na simboličan način. pokretača monotelitizma. godine nisu izgleda naišli ni na kakav otpor. čini se da je ovaj car bio naklonjen monofizitizmu. koje su se pobunile protiv Filipika. kojeg je dobio iz braka sa hazarskom princezom i tako je Iraklijeva dinastija doživela neslavan kraj. a najugledniji građani su dovedeni u prestonicu i pogubljeni. juna 713. ali je slika odbačena i nije se kovala ni na novcu. nagoveštava se već za vladavine Filipika Vardana (711-713). Tada se Justinijan. koje su uglednim Konstantinopoljcima služile za letnjikovce. dok se carevo ime nije spominjalo ni u crkvenim molitvama. gde je lepo primljen. pa su zauzeli nekoliko tvrđava. ne samo obnovio hristološke rasprave. koji je zamenio svojom slikom. Sakaćenje i proterivanje nisu smirili Justinijanov duh. Patrijarhu Kaliniku. naime. gde je osveta bila još svirepija. kojeg je i sam sebi ponekad stvarao. protoasekrit Artemije. Grad je strahovito opljačkan. Istovremeno car je poslao i poslanstvo u Herson. ovo je naglasio uništenjem slike VI sabora i uklanjanjem natpisa na Milijskoj kapiji pred carskim dvorom. U Rimu je carska politika naišla na veliki otpor.najisturenijeg uporišta carstva na zapadu (današnja Seuta. već je izazvao i jednu malo zapaženu. koja mu je u toku njegove prve vladavine bila izrazito nenaklonjena. U gradu je nastala pometnja u kojoj je Tiberije pobegao. godine. sa nekoliko drugova. lokalnom episkopu su iskopane oči. kao i slikom Patrijarha Sergija. Arabljani 709. On nije išao tako daleko da bi pokušao uspostavljanje monofizitizma. Raskošne vile u predgrađu. koji je prilikom krunisanja dobio novo ime 14 . gde je stupio u vezu sa bugarskim hanom Tervelom i osigurao njegovu podršku. Na hazarski dvor je zbog ovoga upućena carska delegacija koja je zahtevala njegovu predaju. oženio se haganovom sestrom. ali je istupao kao branilac istog. godine opsedaju Tianu. noću ušunjao u grad kroz vodovodnu cev. pa je sve aktivnije iz Hersona radio na svom povratku. jedno od najvažnijih pograničnih utvrđenja i zauzimaju je. koji su obešeni o zidine grada. koja je primila hrišćanstvo i uzela ime Teodora. Filipik je poslao svoju odredbu zajedno sa svojom slikom. Bugarski han Tervel je iskoristio priliku da osveti svog prijatelja Justinijana II i zaratio protiv Vizantije. iskopane su oči zbog krunisanja Leontija. Filipik je. a za cara je proglašen civilni činovnik. pa istaknuta na javnom mestu. morale su se dovesti trupe iz teme Opsikija. koje su obeležene jalovom borbom Justinijana II protiv unutrašnjeg neprijatelja. Ujesen 705. ali je uhvaćen u bekstvu i izložen javnoj poruzi posle koje je pogubljen sa mnogim višim oficirima. preko puta Gibraltara). koji je zamenio Justinijana II na čelu države posle pobune 711. Justinijan je ponovo potražio spas u bekstvu. Blagovremeno opomenut Justinijan II je pobegao kod Hazara. Da bi se spasla situacija.

Njena dva drungarijata pretvorena su u samostalne jedinice. godine pobeda Lava III kod Akroinona prekinula ove napade. sakupljača poreza u njihovoj temi. Na kopnu je uskoro ponovo počeo rat. U središtu događaja javlja se strateg Anatolijske teme Lav. gde se prilikom jedne teške i opasne ekspedicije na Kavkazu pokazao kao sposoban vojnik i diplomata. Međutim i ovaj put Vizantija je odnela pobedu. Konačno. postavljanjem najsposobnijih ljudi za komandante i najzad se odlučio da predupredi neprijatelja i da iznenadi arapsku flotu u pripremama. Najzad. Teodosije III (715-717) Postavši car protiv svoje volje. godine Lav je ušao u prestonicu i krunisao se u Sv. vođen velikom žestinom. za cara. godine Lav III objavio je Eklogu. Jaku potporu ovim ratovima Vizantija je našla u Hazarima. u avgustu 717. Njeno objavljivanje imalo je pre svega za cilj da. što je svakako imalo veoma veliki značaj za razvoj vizantijskog prava. Kada je ovaj car prolazio kroz Trakiju u toku svog povratka na presto Teodosije je stupio u službu kao dobrovoljac. 15 . dogovorio da ustanu protiv Teodosija III. Lav III je izvršio podelu prevelike teme Anatolike. uništivši neprijateljsku flotu «grčkom vatrom». godine. uz pomoć Goto-Grka su uspeli da dovedu svog kandidata na presto. marta 717. Lav III (717-741) Opasnost koja je pretila carstvu od Arapa postajala je sve kritičnija. a ovaj se sa strategom teme Armenijaka Artavazdom. a Egejska ostrva drungarijat Egejskog mora. ali čim su tamo stigli Opsikijanci. godine. južna maloazijska obala sa okolnim ostrvima sačinjavala je temu Kivireota. Lavovog sina ćerkom hazarskog hagana. koji su desetkovali protivnika. oni su ponovo digli pobunu.Anastasije II (713-715) Prva mera novog cara bila je opoziv Filipikovih odredaba i priznanje odluka VI vaseljenskog sabora. teška zima 717/718. Postalo je očigledno da se Arapi spremaju da napadnu prestonicu. a savez je pojačan 733. vratili se na kopno i proglasili Teodosija. koja je prvobitno obuhvatala sve primorske snage carstva. posle 6 meseci borbe. Sofiji za cara. tačno godinu dana posle početka opsade arapski brodovi napustili su vode oko prestonice Vizantije. rođen u severnoj Siriji. organizacijom odbrane i snabdevanja prestonice. Arabljani su već opsedali zidine Konstantinopolja. 726. godine Arapi su svakog proleća upadali u Malu Aziju. zauzimajući Cezareju. izbor najvažnijih važećih odredaba privatnog i krivičnog prava. te je Anastasije pokušao da spase situaciju. Time se završio period borbe oko prestola u kojem se u tri decenije smenilo 7 prevrata. Teodosije III je vladao kraće od svog prethodnika. dok su se za kopnenu vojsku pobrinuli neosvojivi zidovi. Anastasije II postavio ga je na poziciju stratega Anatolije. koji je kasnije dobio rang teme. opsedajući Nikeju i tek je 740. Nastavljajući sa izgradnjom upravnog sistema. pored preopširnih i nepreglednih zakonika Justinijana I. Čovek neznatnog porekla. Od 726. godinu i bugarski han Tervel. Pošto je Anastasijeva planirana kontraofanziva propala zbog unutarnjih nemira. preseljen za vreme Justinijana II u Trakiju. 25. prema tračkim trupama koje su u njoj bile naseljene. avgusta 718. godine ženidbom Konstantina. sa vojskom i flotom. Zapadni deo bivše teme organizovan je kao nova tema koja je nazvana Takesiska tema. dok su slike Filipika i patrijarha Segija uklonjene. Za mesto koncentracije trupa odredio je Rodos. što je prvenstveno urađeno ne bi li se sprečile učestale uzurpacije. 15. Negde u periodu između 710 i 732 godine podeljena je i tema Karavisijanaca. Slika sabora je ponovo vraćena na staro mesto.

kult ikona se sve više širio i postao jedan od najvažnijih izraza vizantijske pobožnosti. U toku prethodnih vekova na tlu grčke crkve. ograničavajući patria potestas i proširujući prava žene i dece. Duhovno najznačajniji protivnik ikonoborstva bio je Jovan Damaskin. Moguće je i da je na carevu odluku uticao i snažan zemljotres. Tako se na delu pokazalo ikonofilstvo evropskih delova imperije. Konstantin V (741-775) Smrću Lava III na vlast dolazi njegov sin Konstantin V. koje će se i u daljem toku rasprava oko ikona stalno pojavljivati. januara 730. Neposredna posledica ovog čina bilo je povećanje jaza između Konstantinopolja i Rima i slabljenje vizantijskog uticaja u Italiji. Međutim posle svega godinu dana vlasti protiv njega se digao Artavazd. Save. iako Grk. kao i sa uticajima nehrišćanskih religija. u borbi sa ikonoklazmom. koji se odmah povinovao carevim odredbama. S druge strane postojalo je protivljenje tom kultu koji je izgledao suprotan hrišćanstvu kao duhovnoj veri. Obe ove struje ispoljavale su se. Pošto je patrijarh German odbio da potpiše ovaj edikt. 720. 16 . koji je pre toga više od 20 godina nosio carsku krunu. Tako se već na samom početku borbe protiv ikona postavilo pitanje odnosa države i crkve. Ikonoborska shvatanja nastaju u istočnim pokrajinama Vizantije kao rezultat ukrštanja hrišćanskih težnji za čisto duhovnom verom sa uticajima starih hristoloških jeresi i sekti. Ekloga stavlja naročiti naglasak porodičnom i naslednom pravu. godine Lav III po prvi put otvoreno istupa protiv kulta ikona. skupštinu viših svetovnih i duhovnih dostojanstvenika. ali je pobuna čitave jedne provincije bila ozbiljna opomena. protivnih spoljašnjem crkvenom obredu. izgrađujući zanimljivu nauku o ikonama. negodujući protiv ovog akta. naročito islama. Car je u početku držao propovedi u kojima je pokušavao da ubedi svoj narod da je poštovanje ikona protivno hrišćanstvu. Dodirom sa arapskim svetom. latentno neraspoloženje prema kultu ikona pretvorilo se u otvoreno ikonoborstvo. Uskoro se prešlo na dela. razračunavanje s prodiranje istočnih kulturnih uticaja. godine Lav III sazvao je na carskom dvoru silention. 17. naime carevi – ikonoborci hteli su da potčine svojoj vlasti crkvu. Privremeni uspeh njegove akcije objašnjava se u znatnoj meri time što je on istupao kao branilac kulta ikona. pre nego što se zamonašio u jerusalimskom manastiru Sv. Objavljivanjem edikta ikonoborstvo je dobilo zakonsku snagu i sistematsko uništavanje ikona je moglo da počne.pruži zakonik koji bi po svom obimu i materijalu odgovarao praktičnim potrebama sudstva. koja u ikoni vidi simbol u neoplatonskom smislu. Lavov zet. godine. koju je dobio kao očev savladar i prestolonaslednik u drugoj godini života. 22. zauzimao visok položaj na kalifinom dvoru u Damasku. zbačen je sa svog prestola. otpočelo je. izazvanog poštovanjem ikona. sa ciljem da izrade edikt protiv kulta ikona. ali je narod odmah ubio tog oficira. a ikonu Hristovu dovodi u vezu sa njegovim ovaploćenjem. u istočnim pokrajinama Carstva. koja je vremenom postala isuviše moćna. koji je. Ubrzo potom pobunila se tema Helada. januara postavljen je njegov bivši sinkel Anastasije. pre svega. On je napisao tri govora u odbranu kulta ikona. Svakako su na to uticali maloazijski episkopi-ikonoborci koji su neposredno pre toga posetili Konstantinopolj. po carevom nalog jedan oficir skinuo je Hristovu ikonu koja se nalazila iznad Bronzane kapije carskog dvora. Car je ugušio pobunu. proglasila svog cara i krenula sa svojom flotom na prestonicu. Posle savlađivanja vojne navale Istoka. 726. koga je ovaj bio postavio za komesa teme Opsikije. koji je on shvatio kao znak božijeg gneva.

Međutim Arapi su uskoro povratili obe ove tvrđave. koji je ponovo promenio stranu. posle građanskih ratova. Takođe mu je prišla i Trakeiska tema tako da je imao veliki broj pristalica. 743. Svog starijeg sina Nićifora je krunisao za savladara. Vladavina dinastije Omajada bližila se kraju. juna 763. Svega mesec dana kasnije Konstantin je sa svojom vojskom bio pod zidinama prestonice koju je osvojio 2. u središtu Anatolijske teme. uništio je kod Kipra arapsku flotu poslatu iz Aleksandrije. U međuvremenu. Patrijarh Anastasije je. nanela je Bugarima težak poraz u krvavoj bici koja je trajala čitav dan. koje je već Konstantin V smatrao za glavne neprijatelje carstva. 17 . tako da car. 30. ali ne i smiruje. već privremeno preuzima i inicijativu. Artabazd ga je na prolazu kroz Opsikiju napao i potukao. Situacija na istoku bila je povoljna po Vizantiju. Promena dinastije praćena je prenosom prestonice iz Damaska u daleki Bagdad. Konstantin je ovu pobedu proslavio trijumfom u prestonici i svečanim igrama na Hipodromu. godine zamenjena dinastijom Abasida. Ogromna masa Slovena tada prelazi na stranu Vizantije. vođen po Hipodromu. dok su u Maloj Aziji uz njega bile Opsikija i Armenijaka. avgusta iste godine i naterao njegovu vojsku u bekstvo. ona je 750. godine. sve do svoje smrti u pohodu protiv Bugara. sedeći natraške na magarcu. ali tada Konstantin u proleće 773. godine Telerig preuzima vlast i konačno smiruje unutrašnje sukobe. čime je pojačan maloazijski kontigent Slovena. dok su njihovi pomagači pogubljeni ili strašno osakaćeni. Zatim se okrenuo protiv Nikite. Posle ovog uspeha on se proglasio za cara i stupio u pregovore sa Teofanom Monutom. Artavazd i njegovi sinovi su oslepljeni posle javne poruge na Hipodromu. Konstantin V je stigao u Amorion i naišao je ovde. novembra. Ovaj je stao na uzurpatorovu stranu. Konstantin V mu je nano težak poraz kod Sarda. jer je arapska snaga bila uzdrmana unutrašnjom krizom. mora da ratuje sa njima. a mlađeg Nikitu postavio za vrhovnog zapovednika vojske i poslao u temu Armenijaka. dve važne pogranične tvrđave. zapovednik mornarice. godine Konstantin V je upao u severnu Siriju i zauzeo Germanikeju. zauzeti su Teodosipolj i Melitna. godine. 14. Strateg Kivierota. Tek što je Artavazd ušao sa svojim opsikijskim trupama u Trakeisku temu i pre nego što je Nikita mogao sa vojskom teme Armenijaka da mu pomogne. koga je Konstantin ostavio u prestonici kao regenta. septembra 775. Kada je u junu 742. 762. Artavazd je svoju potporu nalazio u Trakiji. Pohod u jermenske i mesopotamske pokrajine iz 752. sukobio s njim kod Modrine. na oduševljen prijem. Artavazd je ušao sa vojskom u grad i primio krunu iz ruku patrijarha Anastasija. Bugarska je u toku više narednih godina poprište nemira i unutrašnjih borbi jer je Telec ostao bez prestola. kod Anhijala na obali Crnog Mora. čime je namerno diskreditovan najviši crkveni položaj. ali je posle ove poruge ostao na prestolu. 770. Time otpočinje epoha velikih sukoba sa Bugarima. godine. preko ušća Dunava (konjica) i iz Trakije (veći deo vojske). grad odakle je njegova porodica vodila poreklo. Telerigov pokušaj da u oktobru iste godine prodre u Tesaliju carska vojska brzo i lako osujećuje. pa ih je car naselio u Bitiniji. godine preuzima ponovo veliki pohod sa dve strane i primorava Bugare na pregovore o miru. 746. kao i mnogi drugi viši činovnici u prestonici. godine Konstantin V krenuo u pohod protiv Arapa. kojom je nekad komandovao njegov otac. Mere koje je Konstantin preduzeo na utvrđenju granice sa Bugarskom i doseljavanje ljudi iz osvojenih provincija istoka dovelo je do bugarskog upada u vizantijske zemlje 756. ali i ratovima koje su izgubili protiv Lava III. netrpeljiv prema Slovenima i agresivan prema Vizantiji. ali je ovo vreme kada očito Vizantija se više ne bori za opstanak. godine carska vojska koja je prodrla iz dva pravca u neprijateljske zemlje. godine imao je još većeg uspeha. godine na vlast dolazi han Telec koga je podržavao protobugarski boljarski element. 747. Pritisak na Vizantiju je tako popustio.

a protivnike tajno zatvarao. Manastiri su pretvarani u kasarne i druge javne zgrade ili zatvarani. Na poslednjoj sednici car je izveo pred sabor episkopa Konstantina Silejskog. s obzirom na njegovu božansku prirodu. Regenstvo je preuzela njegova majka Irina. gde je izabran Tarasije. na presto stupa njegov sin iz braka sa hazarskom princezom. Radi izbora novog carica je okupila «ceo narod» na Magnavorskom dvoru. posedi i bogatstva konfiskovana. 31. Sabor je počeo 10. gde nastaju nova središta grčke kulture sa grčkim manastirima. kao i Kalabriju i Siciliju. star samo oko 10 godina. te su ga članovi sabora pozdravili kao novog duhovnog vođu. februara 754. 751. sačuvana u fragmentima. Franačka kraljevina. godine. Konstantin je na ovo odvojio od Rima i pripojio Konstantinopoljskoj patrijaršiji Ilirik. a prihode od papskog patrimonija predao državnoj blagajni. jer su još uvek postojali jaki elementi ikonoboraca na državnim i crkvenim pozicijama i naročito u vojsci. Apostola u Konstantinopolju sastao se sabor. što je on i učinio 776. Zato je dovodio pobornike svojih ideja na episkopska mesta. Konstantin VI i Irina (780-802) Pošto nije moglo od jednom da se prekine sa ikonoborstvom. Papa Stefan II krenuo je preko Alpa i sastao se 6. jula 786 godine u crkvi sv. Konstantin poriče samu mogućnost slikanja Hrista. jer je Anastasije umro krajem 753. koja je on samovlasno odredio za novog patrijarha. Otpočela je velika migracija monaha ka južnoj Italiji. gde se može primetiti veliku uticaj njegove žene Irine. Predsedavao je episkop Teodosije Efeski. Povrh toga nametnuo je plaćanje glavarine. U isto vreme se na horizontu pojavljuje nova sila zaštitnica. godine Ravena je pala u ruke Langobarda i time je Ravenski egzarhat prestao da postoji. ali je izgleda bio umereniji od svog oca. Učesnici skupa su dokazivali da pristalice ikona padaju u nestorijansku ili monofizitsku jeres prikazivanjem na ikonama čovečansku prirodu Hrista ili razdvajajući dve njegove nerazdvojive prirode. To se desilo jer je vojska tražila da car kruniše svog sina za savladara. Ono što je zaradio na istoku. a svako poštovanje ikona postalo je kažnjivo. godine u Hijereji a završio se 8. kao što je bio Stefan Novi ili 19 visokih carskih činovnika. Atinjanke. koji se načelno držao ikonoklastike. godine kada je vlada otvoreno iznela svoje planove. njen lični sekretar. bacanje prokletstva na prvake pravoslavne struje. Teror je porasao i ubrzo su hapšeni ili ubijani protivnici carske volje. Konstantin je bio pobornik borbe protiv ikona i u tu svrhu je rešio da zabranu osnaži odlukom crkvenog sabora. godine na presto je stupio njegov sin. čime se naređivalo uništenje svih ikona. Vizantijska vlada stupila je u kontakt sa Rimom i istočnim patrijarsima koji su pozdravili ovaj preokret i poslali svoje poslanike na sabor koji se pripremao. najvažnija. već je to učinio sa svojim sinom Konstantinom. Lav IV (775-780) Posle smrti velikog cara. Međutim vojnici prestoničkih pukova verni borbi protiv ikona upadoše u crkvu i rasturiše sabor. godine u Pontionu sa kraljem Pipinom. Ovaj sastanak udario je temelje savezu Rima i Franačke kraljevine i osnivanju rimske crkvene države. Da bi pobio argumente ikonofila koji su tvrdili da slikanje Hrista u njegovom čovečanskom obliku potvrđuje istinitost njegove inkarnacije. Lav nije izdigao svoju braću za suvladare i prestolonaslednike. čime je restauracija kulta ikona faktički bila već rešena. avgusta u Vlahernskoj crkvi u prestonici. Zatim su saborske odluke objavljene na trgu. Carica zatim 18 . Irina je čekala i delovala tajno sve do kraja 784. sin cara Tiberija-Apsimara. godine Pošto je Lav umro 8. koja je bila vatreni pristalica kulta ikona. koji je dotle bio potčinjen Rimu. januara 754. Sam car napisao je 13 teoloških traktata. septembra 780. od kojih su samo dva. car je izgubio na zapadu. pošto je patrijarh Pavle nateran na abdikaciju.

decembra 800. Tako se poslednji VII sabor koji priznaje istočna crkva. godine carica je zbačena sa prestola. Međutim 31. godine. godine koji je mladi car svirepo ugušio i navukao mržnju naroda na sebe. ali su caričine pristalice naterale Konstantina VI da je vrati dve godine kasnije. U ovom periodu Vizantija je trpela poraze i protiv Arapa i protiv Bugara. godine car je otpočeo ratove protiv Bugara. godine doveden je učeni Nićifor. dok su ostaloj četvorici odsečeni jezici. godine Arapi su upali u Vizantiju u Trakeiskoj temi dobili veliku i krvavu bitku. Kada je patrijarh Tarasije umro 806. krunisan 25. 789. što su oni računali sa izborom Teodora Studite. poremećenim za prethodne vlade. a za upis u poreske spiskove tražena je taksa od 2 keratija (verovatno od svake nomizme što iznosi 1/12). a nekoliko poznatih vojskovođa bilo zarobljeno. koji su kulminirali porazom Vizantije kod pogranične tvrđave Markele. U prvom redu Nićifor I je nastojao da sredi privredne prilike i uspostavi red u finansijama. a bio je državni činovnik pre stupanja na presto patrijarha. crkava i dobrotvornih ustanova nametnuo je plaćanje dimnine. što se pokazalo prilikom sukoba oko vlasti Konstantina VI i Irine. Kada se 795. Nićifor I (802-811) Ovaj jak i sposoban vladar stupio je na čelo države u nimalo zavidnim okolnostima. Pristalice mladog cara bile su time razočarane pa se pojavio pokret u korist Cezara Nićifora. čime je ta mogućnost propala. Naime iako je car bio već odrastao majka nije htela da mu prepusti vlast. ali je carica uspela da je uguši 790. ikonoklazam nije bio u potpunosti savladan. Paricima na zemljama manastira. Zatim su razaslati novi pozivi za sabor koji je sada trebalo da se održi u Nikeji 787. Ovo je izazvalo kod zilota veliko ogorčenje.posla te trupe u Malu Aziju. ponudivši Irini brak kako bi se Istok i Zapad ponovo ujedinili. Protiv njega su ustali svi slojevi društva predvođeni kaluđerskom strankom zilota. koga je inoklastička opozicija poštovala kao najstarijeg potomka Konstantina V. utoliko pre. koji se uporedo bavio svetovnim naukama i teologijom. koje su proglasile za legitimnog cara Konstantina. Irininom rođakom. izvršio reviziju svih poreskih obveznika i uvećao poreze. sastao u istom gradu gde i prvi mnogo godina ranije. godine. godine i namerila da legalizuje svoju faktičku prevlast. 19 . ne bi li dobio formalnu potvrdu. Car je izgubio svu podršku i kada ga je njegova majka oslepela 795. pa tek sinovljevo. Carica je proterana sa dvora. a svog sina Stavrakija oženio je Teofanom. koja se sačuvala u Vizantiji kao glavni porez pored glavarine. Ovo je dovelo do novog ustanka 793. Sabor je osudio ikonoborstvo kao jeres. što je prestonička evropska vojska bez pogovora uradila. Već 781. oktobra 802. on je bio predodređen da izvrši taj zadatak i preduzeo je niz mera. Na zapadu Karlo Veliki je postao car. pa su joj se pridružile i ostale maloazijske teme. svog vođe. Međutim mladi car je reagovao nemilosrdno iskopavši oči svom stricu. Kao nekadašnji rukovodilac državnih finansija. kada se sam car jedva spasio bekstvom sa bojišta. Ukinuo je poreske olakšice koje je Irina uvela. Petra u Rimu od strane pape Lava III. Izbila je pobuna. radi tobožnjeg pohoda protiv Arapa i dovede ikonofilske trupe iz Trakije. godine ponovo oženio dvorskom damom Teodotom (na majčin nagovor) i raskošno proslavio svadbu proglasivši ženu za avgustu bila je to poslednja kap. koji je ranije vodio borbu u njegovu korist protiv Irine. Međutim. ali jeretici nisu kažnjavani već primani nazad u redove crkve ukoliko bi se odrekli jeresi. Car se zvanično držao pravoslavlja i kulta ikona. pokazujući time da neće menjati versku politiku prethodne vladavine. Zatražila je da joj se vojska zakune na vernost izgovarajući prvo njeno ime. ali se u Armenijaki vojska pobunila. Car je odmah poslao izaslanstvo na istok carici Irini 802. pa je vlada morala da pristane na plaćanje danka. godine u porfirnoj sali niko se nije pobunio protiv toga. godine u crkvi sv. Oslepljen je i strateg Armenijaka.

skrenuvši pažnju na Balkan. pošto nije bilo nade da će car preživeti. godine. Car je radio i na osnaživanju vojske tako što je naredio da i siromašniji seljaci vrše vojnu dužnost. Time je zvanično franački vladar priznat za cara. na koje se Irina obavezala. od strane Karla Velikog. godine i porušio je. razorio bugarsku prestonicu i ne obazirući se na Krumove molbe za mir krenuo da ga proganja. Nićifor I je prodro do Pliske. godine i nemiri koji su potom izbili u Kalifatu doneli su olakšanje sa te strane. 805. ali je uspeo da se izvuče u Jedrene. a nije imao ni hrabrosti ni odlučnosti da preduzme nepopularne mere. godine Harun-al-Rašid se pojavio sa velikom vojskom i zauzeo nekoliko pograničnih tvrđava. godine Sloveni su se digli na ustanak većih razmera i opsedali Patras. Krum se povukao duboko u planine. njegovog zeta. U proleće 812. U toj istoj bici teško je ranjen i carev naslednik Stavrikije. Car je morao da zatraži mir. Plaćanje danka Arapima. U prvoj polovini IX veka organizovani su i Solun i Drač kao posebne teme. a svakako i tema Kefalenija. osnivanjem teme Strimon. Od kraja VIII veka počela je rehelenizacija Peloponeza. Zatim je ponudio Vizantiji mir. Nićifor je odmah po dolasku na presto obustavio. Očekivalo se da car za naslednika imenuje Mihaila Rangabea. te su vojska i senat proglasili u Hipodromu Mihaila Rangabea za cara. Car je takođe naredio i stanovnicima obalskih krajeva koji su služili kao vojnici – mornari da moraju posedovati zemlju koju bi kupovali od države po ceni koju je ona određivala. 806.Takođe je uveo da poreski obveznici snose odgovornost za pravilno plaćanje poreza. gde je novi bugarski vladar Krum napao Serdiku u proleće 809. Prestao je sa politikom štednje svojih prethodnika i svakom prilikom delio darove vojsci. ali ne i za rimskog cara. pa su Arapi ponovo počeli sa upadima. dvoru. ali je opsada završena njihovim porazom. Otprilike u ovo vreme već postoji i tema Peloponez. zahtevao je da bogati Konstantinopoljski brodovlasnici uzimaju od države pozajmice od po 12 funti zlata i da na ime interesa plaćaju 4 keratija od nomizme. ali je ovo urađeno samo pro forme. što označava važnu etapu u procesu rehelenizacije južne Grčke. koja je otpočela Irininim pohodom iz 783. da plaća novi danak. jula 811. Stavrikije je abdicirao i povukao se u manastir. dobila nazad osvojene provincije. Veliku ofanzivu je otpočeo dve godine kasnije. godine kada je ona nametnula tamošnjim Slovenima Vizantijski suverenitet i danak. Zapadno carstvo je papinom inicijativom vezano za Rim. koju je obnovio. zauzeo Tianu i poslao veći odred u oblast Ankire. Zabranio je podanicima da naplaćuju na zajmove kamatu. ograničivši pravo traženja kamate na državu. dok se kasnije Solunska povezuje sa tračkim temama. Međutim Haronova smrt 809. a da seoska opština plaća njegovo naoružanje u visini od 18 ½ nomizmi godišnje.66%. godine Krum je osvojio Develt na Crnom Moru. a pre svega crkvi. porušio tvrđavu i po vizantijskom uzoru odveo stanovnike u svoju zemlju. Atinjanka Teofano. gde je proglašen za cara. Zauzimanje vizantijskih provincija u Italiji. 2. mada se ta veza tek u doba Otona ispoljila u odgovarajućoj titulaturi. odnosno 16. ali se ovom rešenju usprotivila careva žena. Oktobra desio se državni udar. iznevši svoje 20 . što je omogućilo da jedno imanje određene vrednosti može biti u rukama više seljaka. a posle svratio u Serdiku. gde se još nekoliko meseci borio sa smrću. kada je i car poginuo. gde je vizantijska vojska bila opkoljena i potpuno uništena 26. nastavljeno je i sada je Vizantija u zamenu za priznanje carske titule Karlu. čak i za sebe i svog sina u visini po 3 zlatnika godišnje. Mihailo I Rangabe (811-813) Mihailo je bio slab vladar. koja obuhvata ostrva u Jonskom moru. lako je podlegao uticajima jačih priroda. a jedan od njih je vršio dužnost u vojsci dok su ostali obrađivali zemlju. koja je po Irininom receptu htela da sama preuzme svu vlast.

što je dodatno oslabilo Mihailovu poziciju. te se u junu 813. aprila 815. aprila 814. već su iznenada pobegle. proterani ikonofili. Pošto su obe vojske duže vreme stajale jedna naspram druge u iščekivanju. kao i susednih sela. Na Božić 820.uslove u ultimativnoj formi. na čelu sa patrijarhom Nićiforom i carom smatrala je da treba da se prihvate uslovi. U jesen 813. Međutim. Međutim. godine carska vojska srela sa Krumovim trupama kod Versinikije. Vodio je poreklo sa istoka i bio je strateg teme Anatolika. deportuje u prekodunavske pokrajine. što se s vremenom pretvorilo u pravu maniju. ušao u Jedrene i naredio da se stanovništvo grada. pa je potpisao mir na 30 godina sa Vizantijom. U teritorijalnom pogledu granica je išla duž velikog nasipa od Develta do Makrolivade. ali je on uspeo da izbegne smrti. Prilikom ovog sastanka. predstavnik jedne od najuglednijih aristokratskih porodica. Pošto je poreklom bio iz Frigije. blizu Jedrena. na koji je Krum došao nenaoružan. Lav V Jermenin (813-820) Lav V je bio predstavnik onih maloazijskih elemenata koji su se isticali vojničkim duhom i ikonoklastičkim stavom. a za patrijarha je. godine Lav V je izvojevao pobedu kod Mesamvrije. te je stalno strahovao za svoju krunu. Sofiji održan sabor koji je odbacio odluke VII Vaseljenskog sabora i izjavio da ne smatra ikone za idole. Nićifor zbačen. pa je naložio Jovanu Gramatičaru da skupi teološku građu za prestojeći ikonoborski sabor. i Krum je iznenada umro od kapi. što pokazuje njegovo pismo Ludvigu Pobožnom 21 . koji je nastojao da proširi bugarsku teritoriju prema severozapadu i da sredi prilike u zemlji. godine postavljen Teodot Melisen. sa patrijarhom Nićiforom i Teodorom Studitom na čelu. opseo Jedrene i došao sa glavninom vojske pred same kapije prestonice. međutim maloazijske trupe. godine ubile su ga usred crkve Sv. Car nije imao podršku u narodu i vojsci koju su imali ikonoborci VIII veka. kojima je zapovedao strateg Anatolijske teme Lav Jermenin. a odatle na sever prema balkanskim planinama. Krum je osvojio Mesemvriju u novembru 812. juna vizantijska vojska je krenula u napad. između Jedrena i Plovdiva. ne izjašnjavajući se ni za ni protiv bilo koje struje. No i pored svih mera on nije izbegao svoju sudbinu. godine. on je opustošio celu okolinu prestonice. na Uskrs 1. Jedna opcija. ali je sa proleća sledeće godine Krum opet krenuo u ofanzivu ka Konstantinopolju. Sofije pristalice njegovog bivšeg ratnog druga Mihaila Amorijca. Mihailo II Amorijac (820-829) U vreme ovog vladara nastupilo je u verskom sporu zatišje. ali je ipak naređeno njihovo uništenje. Ogorčen ovim. sa mnogobrojnim pristalicama. nisu ni krenule u napad. pa je on zbačen 11. Posle nekoliko promena na bugarskom prestolu na vlat je došao Omurtag. kao i Atila u svoje vreme. Pošto se carstvo kolebalo oko prihvatanja uslova. 22. godine i na vlast je došao Lav Jermenin. jula 813. na čijem čelu je bio Teodor Studitski smatrala da se rat mora energičnije voditi. Međutim car nije ušao u obnovu kulta ikona i zauzeo rezervisan stav po oba pitanja. 13. dok je druga opcija. gde je pored zlata i srebra zaplenio i velike zalihe «grčke vatre». tj. pred moćnim zidinama je bio nemoćan. nekadašnjeg centra ikonoborstva verovatno je da nije bio pristalica istih. Potom je u Sv. Krum je izvojevao pobedu. Teodor Studita je poslan u progonstvo. U carskom savetu glasovi su bili podeljeni. vraćeni su iz izgnanstva. te je zamolio cara za sastanak radi utvrđivanja uslova mira. na njega je izvršen atentat. Ova druga opcija je pobedila. Posle pobede kod Versinikije Krum je otpočeo brzu ofanzivu. Sada se Lav V okrenuo ostvarenju ikonoboračkih planova. Gonjenja pristalica ikona prestala su.

Toma se proglasio za cara i dobio krunu iz ruku antiohijskog patrijarha. Persijanaca. Za širenje ustanika Mala Azija je predstavljala pogodno tle. godine posle intervencije bugarskog hana Toma je morao da prekine opsadu i njegov pokret se raspao. ali je savladan i pogubljen u oktobru 823. Teofilo (829-842) Nasuprot svome ocu. stavila mu je na raspolaganje pomorsku flotu i omogućila da se prebaci u Trakiju i da sakupi ikonofilsko stanovništvo oko sebe. Carevo mržnju prema ikonama pokazuje i činjenica da je posle smrti Teodota Melisena postavio za patrijarha Antonija Silejskog koji se pored Jovana Gramatičara. postići će dvojica njih.u kome se on obara na izvesna preterivanja u poštovanju ikona. Teofilo se pored vizantijske kulture oduševljavao i arapskom. gde je arapsko osvajanje. da bi posle egzemplarno kaznio krivce. Kapadokija i Selevkija. Đurđijanaca i predstavnika drugih kavkaskih plemena. što je dodatno privlačilo pristalice. ali ono što njemu neće uspeti. Vizantija je tako izgubila najznačajnije strategijsko uporište u istočnom delu Sredozemlja. sirovom vojniku bez ikakvog obrazovanja. Podrška Kivireotske teme. od kojeg je sigurno primio i svoj ikonoborski zanos. ali je na kraju kalifa Mamun (813-833) postao gospodar situacije. primajući od njih tužbe. Mihailu je zapretila i druga opasnost. digavši ustanak. Harsijanon. koje su kasnije pretvorene u teme. On se naime. Još dok je Lav V bio na čelu carstva Toma je skupio veliku i šarenoliku vojsku od Arabljana. U svoje vreme oni su bili u službi Vardana Turčina i bili su u njegovoj pratnji kada je on 803. Iskoristivši probleme u Vizantiji. Sve vreme svoje vladavine Teofilo je morao da vodi ratove protiv Arapa. a druga SI deo teme Armenijaka. njegov sin Teofilo je bio odlično školovan i pokazivao ljubav prema nauci i umetnosti. Time je pokrenuo narodne mase. Toma se predstavljao kao ikonofil. naročito delovanjem socijalno-revolucionarne sekte kuramita. godine zavladali Egiptom zauzeli su 827/828. rekavši da će Vardanov pokušaj propasti. koju je istina ispoljavao na malo teatralan način. Arapski iseljenici iz Španije. čime počinje njeno sistematsko osvajanje. Jermena. pokušao da otme presto Nićiforu I. izdvajanjem izvesnih delova tema Armenijaka i Anatolika. Prva je obuhvatala SI deo teme Bukelarija. često šetao kroz grad i upuštao u razgovore sa najsiromašnijim podanicima. godine. koji su 816. Svi pokušaji da povrate ostrvo propali su i Arapi ga drže sledećih 140 godina. godine obnovio rat protiv nje. što je izgleda primio od svog učitelja Jovana Gramatičara. Jedan starac im je tada prorekao budućnost. a takođe se proglasio braniocem sirotinje kojoj je obećao oslobođenje od svih njenih nevolja. Iste godine arapske snage iskrcale su se na Siciliju. godine Krit. godine izgubljen 22 . U decembru 821. godine Toma je opkolio prestonicu i držao opsadu više od godinu dana. najviše istaka u izradi saborskih odluka iz 815. Zatim su. Mihaila Amorijca i Tome Slovena. bez obzira na njihov položaj i dostojanstvo. Da bi se poboljšale vizantijske pozicije na Pontu stvorene su nove teme Paflagonija i Haldija. godine. uprkos odbrambenim merama. Lava Jermenina. on je 830. Snage Kalifata bile su duže paralisane unutrašnjim borbama. Vizantija nije mogla da se usredsredi na ratovanje u Maloj Aziji jer je deo snaga morao da istovremeno ratuje na Siciliji. osnovane u brdovitim krajevima na arapskoj granici tri manje klisure. ali nije uspeo da pobedi. U carstvu su kružile priče o neobičnim doživljajima tri ratna druga. U proleće 823. On je želeo da bude idealan vladar i težio je za pravičnošću. Lav i Mihailo će nositi carsku krunu. Još nekoliko meseci je u Arkadiopolju pružao otpor. Od tadašnjih 6 maloazijskih tema samo su Opsikija i Armenijaka ostale verne Mihailu II. godine. tako da je 813. stalno napredovalo. dok će Toma biti na domaku iste.

a time se završila i velika kriza koja se kroz taj pokret izražavala. pa su studiti isključeni iz crkvene zajednice. odvojivši ga od njegove ljubavnice Evdokije Ingerine i oženivši ga Evdokijom Dekapolitom 855. epoha ikonoborske krize povećala je jaz između Konstantinopolja i Rima. Deo vojske je krenuo na SZ. Sukob je uzeo maha. sin car Mihaila I Rangabe. Rat na istoku odigravao se sa promenljivim uspehom. koja ga je ne samo sprečavala da vrši carska prava. preuzeo je 838. nedaleko od ušća Nila. Zaverenici su Tektista ubili na oči Mihaila III. godine. Posle nestanka ikonoborstva. Vizantija je savladala i navalu kulturnih uticaja islama koji su je bili zahvatili u obliku ikonoborstva. Ova demonstracija imala je za posledicu da egipatski Arapi počnu da grade flotu i time udare temelje pomorskoj moći Fatimidskog kalifata u X veku. U početku su Vizantinci upali u protivničke zemlje. Metodije je umro 14. koji je služio kao oslonac arapskoj vladavini na Kritu. već se mešala i u njegov intimni život. Mutasim je 12. 847. što je ostavilo vrlo loš utisak u Vizantiji. godine na presto patrijarha uspeo se Jovan Gramatičar. Posle smrti Teofila. Teoktist i patrijarh Metodije pristupili su uništenju ikonoborstva vrlo oprezno i odnosili se prema ikonoborcima vrlo tolerantno. U ratovanju protiv Arapa. godine. dok su kasnije Arapi prodirali u Vizantiju. Pošto je Jovan Gramatičar smenjen i za patrijarha postavljen Metodije. pa su na kalifin dvor dolazila poslanstva sa mirovnim ponudama i bogatim poklonima. Carica. pre svega. carska vlada je morala da se izbori sa pavlikijanskom sektom. Posle smrti Mamuna. godine Teofilo umro. protiv monaštva Kada je 28. jer je Ignjatije kao monah bio blizak idealima zilota. čime su opet otpočela žestoka gonjenja. što je činilo izvesnu koncesiju zilotima. jer je ovde bio zavičaj carske dinastije. godine pohod protiv najvažnijih centara u Maloj Aziji. posle čega je car proglašen od Senata za samodršca. CVETANJE VIZANTIJSKOG CARSTVA (843-1025) Savladavši vojnu navalu arapskih kalifa. što je izazvalo reakciju stranke zilota. ispoljavalo sve veću aktivnost i smelost. Mihailo III (856-867) Na nagovor svog ujaka Varde. učinivši kraj vizantijskom suverenitetu na zapadu i nagovestivši kraj papske suprematije na Istoku. Tvrđava Damieta. Varda je bio ozlojeđen zbog zapostavljanja od strane Teodore i zbog Teoktistove svemoći. pa je usledio novi rascep. potukao 22. marta 843. a mladi car je bio ozlojeđen zbog tutorstva svoje majke. pa je na patrijaršijski presto došao Ignjatije. januara 842.6. godine carsku vojsku kod Dazimona i zauzeo Ankiru. koja je favorizovana za vreme Nićifora I. a ujedno i glavni grad Anatolijske teme. toliko ojačala u istočnom delu Male Azije da su i pravoslavni Mihailo I i njegovi ikonoborački naslednici preduzimali oštre mere protiv njih. zauzeta je i spaljena. vizantijska flota se iznenada pojavila pred obalama Egipta.Palermo. 853. 7. njegov brat kalifa Mutasim. nova vlada je požurila da obnovi kult ikona. godine. uperena. Kako je Teofilov sin Mihailo III bio maloletan regenstvo je preuzela carica majka Teodora. ikonoborski pokret je doživeo kraj. carstvo je i pored izvesnih neuspeha u početku. avgusta sa glavninom vojske zauzeo Amorion. Među caričinim savetodavcima glavnu ulogu imao je logotet droma Teoktist. Novi sukobi su bili naročito krvavi i praćeni su masovnim preseljavanjem pavlikijanaca u Trakiju. 838. mladi car je napravio prevrat i preuzeo upravu na sebe. 23 . 837. S druge strane. godine svečano je proglašena restauracija kulta ikona.

godine pojavili i Rusi. bar u početku. Odatle je krenuo na Tefriku i vratio se sa brojnim zarobljenicima. Borbu protiv Arapa vodio je Mihailo III. Na granici Armenijake i Paflagonije suprotstavio mu se Petrona sa velikom vojskom i uništio arapsku. Državna i crkvena uprava je poverila ovu misiju Solunskoj braći i dozvolili da se u slovenskoj zemlji nova vera propoveda na slovenskom jeziku. 869. papini legati su u Konstantinopolju priznali Fotija i potvrdili Ignjatijevu abdikaciju 861. Pred Konstantinopoljom su se 860. Varda je osnovao visoku školu na Magnavarskom dvoru. zahvaljujući Fotijevoj diplomatskoj veštini. Posle ove pobede počinje epoha vizantijske moći u Maloj Aziji. na presto sv. najveći političar i diplomata koji je ikada zauzimao patrijaršijsku stolicu Konstantinopolja. Međutim. a sam Omar je poginuo. iskrcali se i opustošili okolinu prestonice. Posle ikonoborske epohe. Trećeg septembra 863. Uskoro posle Fotijinog dolaska na presto patrijarha. hitno se vratio i prodro u opkoljeni grad da bi uzeo odbranu u svoje ruke. ne shvatajući nastale promene. svakom prilikom apelovali na Rim. decembra 858. godine. i dalje. godine. koji su dobili poziv moravskog kneza da dođu i propovedaju veru hrišćansku u njegovoj zemlji. on ga je naterao da abdicira i na patrijaršijski presto doveo Fotija 25. On je poslao svoj sinodik papi u nadi da će mu papino priznanje biti potpora protiv domaćih protivnika. Međutim. Konstantin je najpre stvorio azbuku. Petra popeo se Nikola I. kojoj predstoji velika budućnost. Umešavši se u vizantijski crkveni spor kao vrhovni sudija Nikola I se izjasnio u korist Ignjatija i odbio da prizna Fotija. a onda je počeo sa prevodom svetog pisma na slovenski. sa velikom energijom. Fotije. Varda je nosio titulu Cezara. 24 . glagoljicu. godine strateg Trakesijske teme Petrona. Naime. to su mogli prevideti samo ziloti. Uvučen u raspravu sa Ignjatijevom strankom. koji su u svojoj dogmatskoj zaslepljenosti. čija je glavna težnja bila da učvrsti rimski univerzalizam. preduzeo je pohod u oblast Samosate i prodro sve do Amide. Sada je Varda postao stvarni upravitelj vizantijske države. godine. u Maloj Aziji je carstvo prešlo u napad i 856. Ovaj poziv je svakako bio uslovljen željom da se suzbije uticaj franačkog klera i da se vezom sa Vizantijom stvori protivteža bugarsko-franačkom savezu. godine Vizantinci su odbijajući napad melitinskog emira Omara izvojevali veliku pobedu. a s njim počinje uzlet vizantijske nauke i prosvete. Nikoli prvom nije preostalo ništa drugo nego da demantuje svoje predstavnike i na saboru u Lateranu sprovede odluku o Fotijevom smenjivanju 863. brat Cezara Varde. Od tog vremena Vizantija stupa u dodir sa mladom ruskom državom i počinje da razvija misionarsku delatnost. 885. Na Siciliji je Vizantija trpela gubitke i uprkos svim nastojanjima nije mogla da spreči osvajanje ostrva i prodiranje Arapa u južnu Italiju. odnosi Carevine i Rima ušli su u novu fazu. smeo i energičan političar. Uspešan je bio i ponovni pohod na Samosatu 859. emir Omar je prošao kroz temu Armenijaka i zauzeo važnu luku Amisos na crnomorskoj obali. a Metodije je podlegao borbi sa franačkim klerom. Pred kraj vlade Mihaila III od značajnih gradova na Siciliji samo Sirakuza i Taormina su ostali u rukama Vizantije. godine Konstantin je umro u grčkom manastiru u Rimu kao kaluđer Ćirilo. Car koji je bio u ratu sa Arapima. tkzv. nije želeo niti očekivao borbu s Rimom. na kojoj je okupio najpoznatije naučnike tog vremena na čelu sa Lavom Matematičarom i Fotijem. Još važniji je bio zadatak pred koji su bili stavljeni Konstantin iz Soluna i njegov brat Metodije. jer Mihailo nije bio poznat kao čovek čvrste i jasne volje. pod vođstvom Varde i samog cara. najvećim učiteljem i naučnikom svoga doba. godine. uz pomoć dobrih vojskovođa. Pošto Varda nije mogao da sarađuje sa ograničenim i pobožnim patrijarhom Ignjatijem. Fotije je bio najznačajnija ličnost.

godine carska vojska odnela odlučujuću pobedu nad pavlikijancima. godine sabor koji je osudio i ekskomunicirao Fotija. koji su se dali na posao bez oklevanja. Tako se Vizantija okrenula istoku. godine Ludvig II je zauzeo Bari. Kada je sabor već bio pri kraju na dvor su stigli izaslanici bugarskog kneza. godine zauzeli Maltu i još više se učvrstili na Sredozemlju. vođa pavlikijanaca. te je poslala vojsku na bugarsku granicu. godine krunisao za savladara svog sina Konstantina. a mešanje Rima u pitanja vizantijske crkve proglašeno nezakonitim. U prisustvu legata Hadrijana II održan je 869/870. Vasilije je bio konjušar na carskom dvoru. njegov prijatelj. Tada Fotije postaje branilac životnih interesa Vizantije. godine bugarski knez je primio hrišćanstvo iz Vizantije i tom prilikom dobio ime Mihailo. a flotu pred bugarsku obalu. pa se okrenuo Rimu. ali je dobila autonomiju. Sabor se ponovo sastao. pošto je ostala praznih ruku. Čak je i carev ujak stradao zahvaljujući spletkama ovog Makedonca. godine Vasilije I (867-886) Osnivač makedonske dinastije je već 6. na šta je Vizantijska vlada munjevito reagovala. a na presto došao Vasilije «Makedonac». ali je za Vizantiju ovo bilo samo još jedno razočarenje. dok je Vasilije smatrao da se to mora uraditi na Konstantinopoljskom saboru. godine. Primorskim jadranskim gradovima zapretila je 867. poreklom iz teme Makedonija. Vasilije I je nameravao da protiv napada sicilijanskih Arapa preduzme zajedničku akciju s nemačkim carem i papom. Papa je poslao svoje legate. 864. koja je obuhvatila dalmatinske gradove i ostrva. a oko 879. 24. ali na Siciliji nije postignuto ništa. vratio Ignjatija na mesto patrijarha i stupio u dodir sa Rimom. godine na saboru pod carevim predsedavanjem bačena je anatema na Nikolu I. Car je uputio papi pismo puno ponosa i samopouzdanja i tražio opozivanje papske presude protiv Fotija i odbio rimske pretenzije na supermatiju. uz punu podršku Varde i Mihaila III. posle prerane Konstantinove smrti i trećeg sina Aleksandra. godine velika opasnost kada je arapska flota posle napada na Budvu i Kotor opsela Dubrovnik. Carska flota je primorala Arape da dignu opsadu koja je trajala 15 meseci i da se povuku na Siciliju. Bugari su za uzvrat priznali vrhovna prava Konstantinopoljskog patrijarha. U vreme kada se ova borba zaoštravala desio se državni udar u kome je ubijen Mihailo III. U leto 867. gde je već 872. Po carevom nalogu Ignjatije je rukopoložio arhiepiskopa Bugarske i više episkopa. Sledeće godine Vasilije je prodro u eufratsku oblast i zauzeo Zapetru i Samosatu. Uskoro posle ovoga osnovana je i tema Dalmacija. Međutim tu je nastao i spor jer je Rim smatrao da se samo treba potvrditi papina odluka o ekskomunikaciji Fotija. srušivši njihovu glavnu tvrđavu Tefriku i potukavši njihovu vojsku u bici u kojoj je pao i Hrizohir. kada je postao intimni prijatelj Mihaila III i muž njegove bivše ljubavnice Evdokije Ingerine. a godinu dana kasnije svog drugog sina lava. kada mu to nije omogućeno. rimska nauka o proishođenju Svetog duha od Oca i Sina je osuđena kao jeretička. Odmah po dolasku na presto car je poslao Fotija u manastir. Međutim bugarski knez se svim silama trudio da bugarsku crkvu odvoji od Vizantije. 25 . dok je Stefan postao sveštenih i kasnije za vreme vladavine svog brata Lava postao patrijarh. Slabljenje arapskog carstva omogućilo je uspon Jermenije. godine. koji se obratio Vizantiji za pomoć. Arapi su 870. pa su već 885 – 887 i Vizantinci i Arapi priznavali titulu kralja Ašotu I. Pozadina pojavljivanja legata bila je u tome što niz u Rimu Boris nije naišao na razumevanje za samostalnost bugarske crkve. i izneto je pitanje da li bugarska crkva mora da pripadne rimskoj ili prestoničkoj jurisdikciji. septembra 867. 871. januara 869. Bugarski knez Boris se međutim obratio Franačkoj. a time je počeo njegov uspon. aprila 866. koji ga je lično ubio 21.

873. godine Knez od Beneventa je ustao protiv Ludviga II i stavio se pod zaštitu
Vizantije, a posle Ludvigove smrti Bari se predao vizantijskom strategu, krajem 876. godine. 21.5.
878. godine, posle dugog, ogorčenog otpora, pala je Sirakuza.

875. godine car je uvideo da smenjivanje Fotija nije izmirilo crkveni spor u Vizantiji
te je car vratio Fotiju u prestonicu i poverio mu vaspitanje svojih sinova. Kada je Ignjatije umro
23.10.877. Fotije se posle 3 dana popeo u patrijaršijsku stolicu. Ovog puta priznao ga je i sam Rim.

Vasilije I je težio obnavljanju rimskog prava i nameravao je da izda opširnu zbirku
rimski zakona, reviziju Justinijanovih zakonika, dopunjenu odredbama kasnijeg zakonodavstva. Ovo
veliko delo nazvao je «čišćenje starih zakona», ali je ostalo nedovršeno i nije obnarodovano. Sačuvana
su dva manja zakonika iz ovog doba. Prvi, Prohiron objavljen je između 870 i 879. godine i
predstavljao je priručnik za praktičnu upotrebu.

Еpanagoga, drugi zakonik sastavljen je posle 879. godine i zamišljena je kao uvod u
pripremanu veliku zbirku zakona. Najvećim delom ona reprodukuje Prohiron razlikujući se od njega
rasporedom građe, izvesnim izmenama i dopunama. Najvažniju novinu čine odredbe o pravima i
dužnostima cara i patrijarha, kao i drugih svetovnih i duhovnih dostojanstvenika.

Naprasna smrt Konstantina, pogodila je Vasilija I neizmerno, pa je poslednje godine
svog života proveo u teškoj depresiji. Nesrećnim slučajem u lovu Vasilije I je poginuo 29.8.886.
godine, a na njegovo mesto došao je Lav VI, koji je odmah uklonio Fotija i postavio svog brata
Stefana ua patrijarha. Ovog puta Fotije konačno nestaje sa istorijske pozornice i umire u Jermeniji, u
izgnanstvu.

Lav VI Mudri (886-912)

Po dolasku na presto ovaj car je delio svoj tron sa bratom Aleksandrom, ali ovaj, odan
uživanjima, nije sudelovao u vođenju carstva. Glavni savetodavac cara bio je otac njegove ljubavnice i
docnije supruge Zoje, Jermenin Stilijan Zauces, koji je umro 896. godine i nosio počasnu titulu
vasileopator (carev otac). Lav VI je bio plodan pisac i pasionirani govornik Pisao je pesme, homilije i
govore, a i pogrebno slovo svome ocu. Izgleda da je upravo zbog literarne umetnosti i dobio nadimak
Mudri.

Uprkos uzajamnoj antipatiji, političke težnje Vasilija I i Lava VI bile su u mnogome
slične. Obnova Justinijanovog prava, započeta pod Vasilijem, završena je u Vasilikama, podeljeni u 60
knjiga i 6 tomova i predstavljaju najveću zbirku zakona Vizantijskog carstva u Srednjem veku.
Vasilike su pisane po grčkim prevodima Justinijanovih zakona (originalno pisanih na latinskom) i to
im je predstavljalo najveću prednost, a sem toga su bile mnogo preglednije, jer pružaju sistematski
sređenu građu.

Lav je takođe izdao i zbirku 113 Novela koje se ređaju bez nekog određenog sistema.
S jedne strane one menjaju ili opozivaju stare zakone, a s druge, daju zakonsku snagu izvesnim
pravnim običajima koji su se ustalili. Novele koje su upućene patrijarhu Stefanu nose oznake 2-17 i
75, dok su ostale, izuzev nekih bez adrese upućene Stilijanu Zaucesu. Ovim novelama opozvana je i
zakonodavna i administrativna funkcija senata, a država se identifikuje sa carem i njegovim vojničkim

26

i administrativnim aparatom. Dok svetovni činioci koji su nekada ograničavali carsku vlast postepeno
gube svoj značaj, vlast crkve raste istovremeno sa svemoći cara.

Početkom X veka carstvo je podeljeno u ove teme:

Mala Azija: Armeniakon, Haldija, Opsikion, Bukelarion, Optimaton, Paflagonija, Koloneja,
Harsianon, Anatolikon, Trakesion, Kapadokija, Mesopotamija, Sebasteja, Likandos,
Leontokomis, Selevkija i primorska tema Kivireota, na moru su bile teme Samos i Arhipelag

Evropa: Trakija, Makedonija, Strimon, Tesalonika, Helada, Peloponez, Kefalenija, Nikopolj,
Dirahion, Dalmacija, Sicilija, Langobardija i Herson.

Dalje promene u organizaciji tema nastaju pre svega osnivanjem novih tema u
osvojenim oblastima, dok se na staroj teritoriji teme stvaraju retko.

Na čelu tema stoje stratezi, zapovednici lokalnih trupa i ujedno načelnici lokalne
uprave (zapovednik Opsikije zvao se komes, a zapovednik Optimate domestik) Tagme, smeštene u
prestonici na čelu imaju domestike, a najvažnije su bile tagme Shola, Ekskubita, Aritmosa (čiji je
zapovednik bio drungarije) i Hikonata (osnovana za vreme Nićifora I). Domestik Shola bio je obično
vrhovni zapovednik celokupne vojske, a usled proširenja teritorije od 2/2 X veka postoji domestik
Istoka i domestih Zapada. Pomorske snage države se sastoje od carske flote pod komandom drungarija
lađa i brodovlja pomorskih tema pod komandom lokalnih stratega.

Među stratezima najveći ugled imaju zapovednici maloazijskih tema, koje sačinjavaju
jezgro vizantijske vojne snage, skoro svi stratezi maloazijskih tema imaju viši rang od stratega
Makedonije i Trakije, najvažnijih zapovednika evropske vojske. To se najbolje vidi u njihovim
platama koje se kreću od 40 funti zlata godišnje za stratega Anatolike, Armenijake i Trakesije do 5 -
10 funti zlata za stratega Langobardije, Dalmacije i još nekih tema.

Uporedo sa jačanjem carskog apsolutizma u zakonodavstvu Lava VI ogleda se i
jačanje vizantijske aristokratije. Staru odredbu kojom se aktivnim činovnicima zabranjuje da kupuju
zemlju i primaju nasledstva i darove bez carevog odobrenja Lav VI je za prestoničke činovnike
opozvao, a za provincijske ublažio i samo je za tematske stratege ovaj zakon ostao na snazi.

U vizantijsko-bugarskim odnosima je posle duže vremena ponovo došlo do
neprijateljstava. Pošto se Boris-Mihailo odrekao krune 889. godine i pošto je njegov stariji sin
Vladimir zbačen sa prestola zbog pokušaja da vrati zemlju paganstvu, vlast je preuzeo Borisov mlađi
sin Simeon (893-927), najveći vladar srednjevekovne Bugarske. Sukob je izbio oko povećanja carine i
pomeranje centra trgovine u Solun iz prestonice. Simeon je upao u Vizantiju i naneo poraz carskoj
vojsci 894. godine. Kako su vizantijske snage na Balkanu bile nedovoljne, carstvo je diplomatijom
pokušalo da spreči katastrofu. Pozvali su u pomoć Ugre, koji su tada držali oblast između Dnjepra i
Dona. Oni su se na carski poziv umešali po prvi put u politiku evropskih država, napavši Simeona sa
leđa, zadavši mu više poraza i opljačkavši severne bugarske provincije. U međuvremenu Nićifor Foka,
vizantijski vojskovođa izbio je na južnu granicu Bugarske, a drungarije carske flote Evstatije blokirao
je ušće Dunava. Simeon je sklopio primirje sa Vizantijom ne bi li dobio na vremenu i obratio se
ratobornom plemenu Pečenega, koji su živeli u južnoruskoj ravnici. Uz njihovu pomoć savladao je
Ugre, pa napao Vizantiju, odnevši pobedu kod Bugarofigona 896. godine. Posle toga je sklopljen mir
kojim se Vizantija obavezala na danak Bugarima. Ugri su pod pritiskom Pečenega krenuli na zapad i
doselili se u oblast srednjeg Podunavlja koje i danas zauzimaju, kao Mađari, odvojivši Južne Slovene
od njihovih saplemenika na severu i istoku.

27

Na istoku Jermenija je bila izložena arapskim napadima, a u Kilikiji je počelo
nadiranje Arapa, praćeno opsežnim pomorskim operacijama duž južne obale Male Azije. Na zapadu i
na moru Vizantija je trpela poraz za porazom. 902. godine pala je Taormina, poslednje vizantijsko
uporište na Siciliji. Time je završeno arapsko osvajanje Sicilije, koje je trajalo 75 godina i koštalo
dosta ljudskih života. Arapi su gospodarili istokom, ne samo Sredozemnim, već i Egejskim morem i
odatle napadali Vizantiju. Iste godine kada je pala Taormina, razorena je luka Dimitrijada u Tesaliji.
904. godine pod vođstvom grčkog prebega Lava iz Tripolisa pokrenuta je velika ekspedicija, koja je
zauzela Abidos i potom udarila na Solun, koji je pao posle trodnevne opsade 31. 7. 904. godine. U
osvojenom gradu usledio je strašan pokolj pre nego što su se Arapi povukli sa plenom.

Poučena strašnim iskustvom, vizantijska vlada je pojačala utvrđenja u Solunu i
preduzela energične ere za povećanje flote. U oktobru 908.godine to se isplatilo, kada je logotet droma
Himerije u Egejskom moru odneo pobedu nad arapskom flotom. Dve godine kasnije Himerije se
iskrcao na Kipru, odakle je napao sirijsku obalu i zaposeo Laodikeju. 911. preduzeta je još veća
pomorska ekspedicija, koja je isplovila pod istim komandantom protiv Kipra, ali je bila primorana da
se povuče. Na povratku, arapska eskadra, pod vođstvom Lava Tripolitanca i Damjana, takođe prebega,
napala je vizantijsko brodovlje i potpuno ga uništila u proleće 912. godine.

U ovoj ekspediciji učestvovalo je i 700 Rusa, koji su kao nagradu dobili jedan
centenarij zlata. Ruski knez Oleg koji se učvrstio u Kijevu i osigurao sebi put od Varega do Grka,
pojavio se pet godina ranije, 907. godine sa jakom flotom pod Konstantinopoljem i naterao vizantijsku
vladu na sklapanje ugovora. Ovaj ugovor parafiran 911. g. obeležava početak redovnih trgovinskih
odnosa između Vizantije i Kijevske države.

Sam car venčavao se četiri puta, pošto su mi žene umirale mlade, čime je došao u
sukob sa crkvom koja nije odobravala već ni drugi brak, a kamoli četvrti. Carica Teofana, umrla je
897. g. i proglašena je za sveticu, druga žena Zoja, umrla je već 899. godine bez muškog naslednika,
pa se lav u leto 900. godine oženio Evdokijom Vajanom iz Frigije, što je bila očigledna povreda
vizantijskih crkvenih i državnih propisa. Evdokija je umrla 12.4. 901. godine, pa se car naumio da
oženi Zojom Karbonopsinom. Međutim, verovatno do toga braka ne bi došlo da Zoja nije 905. godine
rodila caru sina, budućeg velikog cara naučnika Konstantina Porfirogenita, koji je kršten 6. januara
906. godine, nakon što je car obećao patrijarhu da će prekinuti odnose sa Zojom. Svega tri dana
kasnije, on je obećanje prekršio, venčavši se sa Zojom i proglasivši je za augustu. Na to mu je patrijarh
zabranio ulazak u crkvu i to sproveo ne dozvolivši caru da uđe u Sv. Sofiju za Božic 906 i na
Bogojavljenje 907. godine. Car se obratio Rimu pa je od Pape Sergija III dobio oprost. Car je sproveo
ipak svoju volju, smenio je Nikolu Mistika na čelu patrijaršije i doveo Evtimija, februara 907. godine,
da bi 4. godine kasnije 9.6.911. g. Konstantin dobio carsku krunu i tako osigurao opstanak
Makedonske dinastije.

Aleksandar (912-913)

Lav VI je umro 12.5.912. g., a vlast je preuzeo Aleksandar, stric maloletnog
Konstantina. Pre svega on je težio da se oslobodi nasleđa svog pokojnog brata. Caricu Zoju je zatvorio
u manastir, a sve ugledne Lavove saradnike smenio i zamenio svojim ljudima. Tako je i Nikola Mistik
vraćen na mesto patrijarha. U spoljnoj politici se pokazao kao loš vladar, lakoumno je odbio da plaća
danak Bugarima, na koji se Vizantija obavezala 896. godine i time pružio Simeonu povod za početak
neprijateljstava. Na svu sreću, pre nego što je moga dalje da unesreći carstvo Aleksandar je umro
6.6.913. godine. Vlast je sada preuzelo regenstvo na čelu sa Nikolom Mistikom.

28

Vrhovnu komandu nad vizantijskom vojskom preuzeo je domestik Shola Lav Foka. novog regenta. u blizini same prestonice. Vizantijsko-bugarska borba je sve više zahvatala i ostale balkanske zemlje. Srpski knezovi bili su upućeni na podršku jedne ili druge sile i služili kao oruđe u međusobnoj borbi. sin slavnog Nićifora Foke. iskoristio je situaciju i postepeno uklonio Zoju sa prestola. ali je uvideo da neće moći da osvoji ovu najjaču tvrđavu tog doba. Naročito se interesi dva carstva ukrštali i sukobljavali u Srbiji. Nikola Mistik je upravljao u ime deteta. ali mu je nedostajala flota da bi osvojio utvrđenje. sam Konstantin ga je krunisao za Cezara.917. sa velikim počastima. stajao je pred zidinama prestonice u panici. Mladi Konstantin VII oženio se maja 919. Posle opsežnih priprema vizantijska vojska prodrla je u neprijateljsku zemlju duž obale Crno Mora. koji je dobio titulu vasileopatora. Drungarije Roman Lakapin. ovaj sastanak je označio kraj njegovih velikih nada. Zato je sklopio savez sa egipatskim Arapima. Njena vlada odbacila je plan bugarsko-vizantijskog braka i oporekla pravnu važnost Simeonovog krunisanja. Bugari su na ovo prodrli u Trakiju i Simeon je zahtevao da ga Vizantija prizna za svog cara. zarad zajedničkog napada na prestonicu Vizantije. godine došao pod zidine prestonice Simeon je uvideo da njegova snaga nije dorasla prestoničkim zidovima i tada je pozvao svog suparnika na sastanak. blizu Anhijala 20. u prisustvu mladog Konstantina VII. Za razliku od sastanka 11 godina ranije koji je otvarao Simeonu sjajne izglede. Kada je na srpski presto.9. Posle ove katastrofe Vizantinci su pretrpeli poraz kod Katasirta. Zoja se vratila na dvor i uzela vlast u svoje ruke. Roman I Lakapin (920-944) Uspon ovog cara je za Simeona predstavljao težak udarac. Roman I nije. Vizantijska vlada je praktično kapitulirala pred uslovima bugarskog vladara.8. Simeon je odgovorio protivnapadom i na reci Aheloju. Protiv njega su vodili borbu dinastiji najverniji elementi. pa je zahtevao da se ovaj «uzurpator» skloni sa prestola. 24. godine Simeon upada u Grčku i prodire sve do Korinstkog Zaliva. okupljeni oko carice Zoje i jedan deo sveštenstva koji je ostao veran zbačenom Evtimiju.NAPADI SIMEONA BUGARSKOG Položaj je bio komplikovan i nesiguran. omalovažavao svog protivnika. No carska diplomatija je uspela da osujeti taj plan bogatim poklonima Arapima. obećavši Vizantiji trajan mir. čije rođenje on nije mogao smatrati zakonitim i čije krunisanje nije priznavao. godine. ali to nije bitno menjalo situaciju. koji je dobio od patrijarha carsku krunu i obećanje da će se mladi car oženiti njegovom ćerkom. g. Simeon je bez otpora prodro u vizantijske zemlje i avgusta 913. a sedamnaestog decembra iste godine za cara savladara. Septembra 914. Vlasti je pokušao da se dočepa domestik Shola Konstantin Duka. Stoga je stupio u pregovore sa vladom. Njegov cilj je ovaj put bila carska kruna. jedini nearistokrata među vojnim komandantima. ali se nije pokazao kao otac. za razliku od Zoje. Patrijarh Nikola Mistik dočekao ga je na carskom dvoru. g. Gospodar situacije bio je onaj koji je vladao Konstantinopoljem i to je Simeon znao. razbio i potpuno uništio protivnika. a idućih godina on je pustošio oblasti Soluna i Drača.920. U cilju zastrašivanja napao je Trakiju i ponovo zauzeo Jedrene 923. g. U ovakvoj situaciji počeo je napad Simeona Bugarskog. g. Godinu dana kasnije. uz pomoć Bugara. 918. godine sa Jelenom. regenstvo Nikole Mistika oboreno je verovatno zbog isuviše dalekosežnih koncesija prema Simeonu. predalo mu se Jedrene. ćerkom Romana Lakapina. Vrlo brzo posle njegovog odlaska. došao 29 . ali je osujećen posle teških uličnih borbi u prestonici. Kada je 924. Zadovoljan postignutim on se povukla u svoju zemlju.

dok se predstavnik legitimne Makedonske dinastije morao zadovoljiti trećim mestom. godine. Tek angažovanjem novih i većih snaga Simeon je. apsolutno nepomirljiva prema zvaničnoj crkvi. on je našao izvrsnog ministra. koje u epohama kriza imaju za nezadovoljne naročitu privlačnost. godine. pa i čitavu organizaciju crkve. godine postavio za domestika Shola. koji očito nije bio nasledio očev ratoborni duh i visoke težnje. sekta bogumila. godine. Romanova vlada je pokušala da stane na put opadanju poseda vojnika i seljaka i njihovom prelaženju u ruke vlastele. Posle smrti Nikole Mistika. Pritom je Hristofor dobio viši rang nego Konstantin Porfirogenit. bog i satana. koji je pobegao iz bugarskog zarobljeništva i preuzeo vlast. sjajnog vojskovođu.5. 5) ostali susedi. Učenje popa Bogumila. godine. Tako se u doba cara Petra. polazi od nauke masalijanaca i naročito pavlikijanaca. Priznata je takođe i bugarska patrijaršija koju je Simeon izgleda osnovao pred kraj svog života. cvetaju i anticrkvene sekte. Posle dva kratka i beznačajna pontifikata. potčinio Srbiju svojoj vlasti 924. godine. patrijaršijski presto preuzeo je 16-to godišnji carev sin Teofilakt. Simeon je rešio da ga odstrani i poslao je vojsku u Srbiju. koje je bugarska crkva favorizirala. 4) susedi koji su zajednički plaćali poreze. Oni teže za čisto duhovnom verom i strogim asketizmom. Roman je imao jednu od veoma cenjenih i važnih osobina kod vladara. posle strahovitog pustošenja. Simeon je krenuo da priprema novi pohod protiv Vizantije. 925. ćerku Romanovog najstarijeg sina Hristofora. Roman je aprila 922. Oštro odbijaju svaki spoljašnji kult. Ubrzo po dolasku na vlast. 3) posednici imanja koja su se nalazila sa imanjem na prodaji u međuzemljišnoj svojini.921. godine objavio novelu kojom je ustanovio pravo prvenstva suseda pri kupovini seljačkih imanja. Bogumilstvo polazi od verovanja da postoje da suprotna načela. jer su seljaci. odnosi između države i crkve se iz osnova menjaju i od nedavnog visokog ugleda vizantijske crkve nije ostalo ni traga. oko 926. 933. koja ga je priznala zla cara Bugarske i dala mu za ženu princezu Mariju Lakapinu. a to je da je umeo da izabere saradnike. a u Jovanu Kurkuasu. U ličnosti protovestiarija. koji vladaju svetom i sve što se u svetu zbiva. godine. njegov sin koji će vladati do 969. g. a Stefan i Konstantin 25. godine umro. 2) ostali suposednici. Međutim ova odredba i pored strogosti nije imala očekivano dejstvo. docnije parakimomena Teofana. BOGUMILI Uporedo sa monaštvom. on je okrenuo leđa bivšim prijateljima i prišao Vizantiji. te priznao Vizantijski suverenitet. Mihailo Zahumski. Čitav vidljivi svet je tvorevina satanina i prema tome potčinjena zlu. javlja u Bugarskoj. g. ali je 27. morali da prodaju svoju zemlju. Pošto je. zauzevši položaj drugog cara i prestolonaslednika svog oca. Na njegov presto došao je Petar. decembra 924. To ga je dovelo do granice sa Hrvatskom pod vlašću kralja Tomislava i do novih borbi u kojima je njegova vojska poražena. usled neobično duge i jake zime 927/928. Hristofor je krunisan 20. sve crkvene obred.knez Zaharija. kada ga je 923. u septembru izdao novu novelu kojom se udara protiv sebičnosti velikaša koji su se pokazali nemilosrdniji od gladi 30 .927. Tako je između centralne vlasti i feudalne aristokratije otpočela borba koja je bila presudna za ceo dalji razvitak carstva. posredstvom rimskog pape sklopio mir sa Hrvatima. Simeonov saveznik. te je odmah potpisao mir sa Vizantijom.5. Srbija je obnovljena posle Simeonove smrti pod knezom Časlavom. g. Prilikom prodaje ili zakupa pet kategorija kupaca / zakupaca imalo je pravo prvenstva: 1) rođaci-suposednici. Roman je 934. koja je poražena. krunisani su i sinovi Romana I Lakapina. dobro i zlo. koje je vizantijska vlast u većim masama preseljavala u Trakiju i koji su već duže vreme živeli tamo. sada se takođe približio Vizantiji i dobio titulu antipata i patricija. zbog nerodice i gladi koja je nastupila.

uspostavljajući svoju moć na Egejskom moru. 931. Zakonom iz marta 947. 924. predstavnik dinastije Hamdanida Saif-ad-Daluaha je septembra 938. Prvi veliki uspeh bilo je zauzeće Melitine. godine. aprila 945. Konstantin VII Porfirogenit (945-959) Na Uskrs 6. Granica na Tauru ostala je i dalje stabilna. preuzeo je kao domestik Shola Istoka vrhovnu komandu. napisao je istorijsko-geografsko delo o temama Vizantijskog carstva i spoljnopolitički traktat o stranim zemljama i narodima. 940. godine flota kijevskog kneza Igora napala Vizantiju. poznatu pod naslovom «Knjiga o ceremonijama». Ovo je omogućilo Kurkuasu da uzme učešća u borbama na Bosforu. 27. pošto su u Bagdadu izbili nemiri.5. Ponovo se proglašuju nevažeći svi darovi.12. te je Vizantija pristala da obnovi trgovinski ugovor s Kijevom. Pošto je savladao Ruse Jovan Kurkuas se ponovo okrenuo istoku i nastavio borbu u Mesopotamiji. 944. Istorijski značaj ima ne njegova slaba i pasivna aktivnost državnika već aktivnost na polju nauke i književnosti. pod vođstvom parakimomena Teofana napale protivnika i uništili ih «grčkom vatrom». pa je tako Varda Foka. koje je svečano prenesena u Konstantinopolj. godine. Stefan i Konstantin. ne bi li se umešao u poslove Kalifata. 943. punu raznoraznih podataka.8. sva nasledstva i tome slične pogodbe. Daru i Nizbis. Saif se povukla. gde je on i umro kao kaluđer 15. godine uhapsio i poslao u progonstvo gde su obojica umrli nasilnom smrću. prodro u Jermeniju. a zatim ponovo pao u ruke Arapima.944. ali je u novom sukobu s Rusima Vizantija porazila protivnika. godine. smrću Simeona. Međutim pritisnuti bedom i državnim dažbinama.944.934. On je sastavio obimnu enciklopediju.6. Dve godine kasnije. godine Jovan ga je osvojio još jednom i otada je on duže vreme pod vizantijskom vlašću. brat nekadašnjeg Romanovog suparnika. godine. Lava Foke.945. godine potukao Jovana u oblasti gornjeg Eufrata. čim je nestala opasnost bugarskih napada. plašeći se da će posle careve smrti presto naslediti Konstantin Porfirogenit. Međutim. Igor se pojavio na Dunavu s velikom ruskom i pečeneškom vojskom. Konstantin VII je a svoje saradnike uzeo pripadnike porodice Foka. Tri godine kasnije. g. Ovaj događaj bio je poslednji trijumf cara Romana I. 19. U pobedonosnoj ofanzivi on je brzo osvojio Martiropolj. koji je bio u izvesnim tačkama povoljniji po Vizantiju. Pod Jovanom Kurkuasom.i pomora. kopnena vojska je započela ofanzivu. Amidu. godine i krenuo na Edesu. g. Međutim do uklanjanja Konstantina Porfirogenita nije došlo jer ih je pametni car. 15. kao i mornara pomorskih tema moraju imati 31 . Takođe se određuje da imanja vojnika. godine Konstantin je proglašen za cara. dok su se borbe vodile u Jermeniji i severnoj Mesopotamiji. Drugi Konstantinov zakon odnosi se na vojnička imanja i njime su se zabranjivale prodaje poseda koji služe vojnicima za njihovo izdržavanje i vojnu službu. naređeno je bezuslovno vraćanje svih seljačkih imanja koje su veleposednici prisvojili posle početka carske vlasti. godine Vizantijska flota je napala flotu Lava Tripolitanca. osvajača Soluna i uništila je kod Lemnosa. gde je juna 941. vizantijske lađe su. Žestoka opsada prisilila je branioce da predaju ovu ikonu. Međutim emir Mosula i Alepa.1. Rusi su se iskrcali u Bitiniji i opustošili maloazijsku obalu Bosfora. koji je postao žrtva svojih vlastoljubivih sinova. gde se čuvala «nerukotvorena» ikona Hristova.948. a prilikom povlačenja flote. poznata iz legende o caru Avgaru. Konstantin VII je bio više književnik i naučnik nego državnik. Prestonica je bila u teškom položaju. izvršili su državni udar 16. godine i proterali oca u izgnanstvo. stavljajući se pod zaštitu moćne duhovne i svetovne gospode. kao i njegov sin Roman. Ubuduće se vlasteli zabranjuje svaka kupovina seljačkih poseda uz pretnju da će im se kupljene zemlje oduzeti bez ikakve nadoknade. seljaci su često dobrovoljno prelazili na zemlje veleposednika. naterao jermenske i đurđijanske knezove da priznaju njegovu vlast i opustošio oblast Koloneje.

godine prešli Eufrat. Car je bio ružan. dok imanja mornara carske flote. Njoj za ljubav Jelena. Monotone borbe u južnoj Italiji nisu mnogo uticale na opšti razvoj situacije. na presto je došao njegov sine Roman II.8. 963. prestonica Saifova. Položaj vrhovnog zapovednika na istoku zauzeo je domestik Istoka Jovan Cimiskije. Trebalo je tri godine da vizantijska vojska ponovo preuzme inicijativu. Na Bugarskoj granici vladao je mir. prodro u vizantijske oblasti i zarobio Konstantina Foku. koja je kao carica dobila ime Teofana. godine Nićifor je ušao u prestonicu. godine. No ovo je bilo samo privremeno rešenje. godine Nićifor II tvrdi da su njegovi prethodnici bili pristrasni prema seljacima i time se ogrešili o načelo jednake pravičnosti prema svim podanicima.963. Brat i stari ratni drug cara. sina domestika Varde Foke. dok su upadi Ugara u Trakiju uspešno odbijeno 958. carica mati. morala je da se povuče u manastir. Protiv Arapa na Kritu. ali je voleo i društvo kaluđera i pustinjaka. Voleo je rat i vojnički život. Bio je veliki poštovalac Atanasija. Pošto ga je vojska proglasila za cara u Cezareji. moraju vredeti najmanje 2 funte.3. Zauzet je grad Hadad u severnoj Siriji. Car je sada opozvao pravo prvenstva seljaka prvi kupovini vlasteoskih imanja. jer je carica uvidela da joj se pozicija klima. koji je nasledio očevu političku nesposobnost. Jedan za drugim padali su Anazarb u Kilikiji. lakomislen i slab mladić. Prvu ulogu u carstvu vodio je međutim veliki vojskovođa Nićifor Foka. naneli Arapima više poraza i 952. godine Jovan Cimiskije je posle žestoke borbe osvojio Samosatu u severnoj Mesopotamiji. a 958. godine. a u decembru 962. a živeo je asketski. osnivača Velike Lavre na Svetoj Gori. Pravo zastarelosti kod vojničkih imanja je pomereno na 40 godina Osnovni spoljnopolitički problem bio je i dalje rat sa Arapima na istoku. Ova neobično lepa. te je stupila u vezu sa Nićiforom Fokom. grube i stroge naravi. Posle toga car se venčao sa mladom caricom-udovicom. Roman II (959-963) Posle smrti Konstantina Porfirogenita. U leto 960. Zakonom iz 967. dok je carev otac Varda Foka odlikovan cezarskim zvanjem. Iste godine Vizantinci su zauzeli Germanikeju. Tada se ratna sreća okrenula protiv njih. kada je vrhovnu komandu preuzeo Nićifor Foka. Konstantin VII je preduzeo pohod 949. godine. 32 . ali ne i ljubav prema nauci. vanbračni sin Romana Lakapina. godine. koja je preuzela regenstvo u ima maloletnih sinova Vasilija II i Konstantina VIII. godine vlast je najpre prešla u ruke Teofane. Tri godine pre stupanja na presto Roman se bio oženio Anastasom. Duluk. godine Foka je krenuo s velikom flotom na Krit. Veću i značajniju pobedu Vizantija već nekoliko vekova nije doživela. koja je trajala tri decenije rešena je u korist Vizantije. ali je i ovog puta rezultat bio negativan. Germanikeja. koji je zauzeo posle duge i teške opsade u martu 961. ali krajnje slavoljubiva i amoralna žena preuzela je cara potpuno pod svoje. slomio otpor Josifa Vringe u krvavim uličnim borbama i sledećeg dana primio krunu iz ruku patrijarha. predstavnik jedne jermenske plemićke porodice. Raban. kada je pala Kandija. Lav Foka.11. ćerkom krčmara. dobio je kao domestik Zapada titulu kuropalata. koji primaju platu.vrednost od najmanje 4 funte zlata.959. prestonica ostrva. Nićifor II Foka (963-969) Posle prerane smrti Romana II 15. 9. a politiku je u ruke umesto Vringe preuzeo evnuh Vasilije. pa je Saif ad-Dulah ponovo zaposeo Germanikeju. godine predao se i Alepo. Borba sa Hamdanidima. 15. Posle trijumfa u prestonici Foka je obnovio borbu sa Saifom-ad-Daulahom u Aziji.

ali zauzetošću na istoku. Oton I je poslao u prestonicu izaslanike 968. na mesto slabijeg protivnika doveo jačeg i opasnijeg neprijatelja. Njegov izaslanik bio je episkop Liutprand koji je već u vreme Konstantina Porfirogenita bio u Konstantinopolju po nalogu kralja Berengara. Jovan I Cimiskije (969-976) Teofana se grdno prevarila misleći da će postati supruga novog cara. dok je drugi deo priznao suverenitet carstva. godine u nameri da se sporazume sa Vizantijom oko preostalih neosvojenih teritorija u južnoj Italiji. Dve godine kasnije on je ponovo upao u Siriju. morao da sklopi primirje pod ponižavajućim uslovima. ćerkom Konstantina VII. Vizantijska vojska je potom upala u Bugarsku i porušila nekoliko pograničnih utvrđenja. Car je zabranio prelaz zemljišta u vlasništvo manastira. i o tome je 964. godine). čiji je emir. 969. Car je takođe pokušao da spreči porast crkvenih i manastirskih imanja. Nićifor je bio veoma ljut i naredio da se bugarski poslanici bičuju i otpustio ih uz uvrede i pretnje. U isto vreme car-vojnik je nastojao ne samo da očuva već i da poveća vojnička imanja. Nekoliko meseci kasnije pao je i Alepo. koji su prethodne vlade plaćale Bugarskoj. 965. crkvenih ustanova. pa se car posvetio osvajanju Sirije. godine Nićifor Foka je mučki ubijen u svojoj spavaonici. U leto 965. tetkom legitimnih prestolonaslednika. pretvarajući manastirski život u «praznu komediju koja vređa Hristovo ime». koju je osmislila carica Teofana. Pošto je novo teško naoružanje tražilo nove veće izdatke. tako da vojnik nije smeo ništa prodavati od svog poseda ako njegova vrednost nije prelazila ovu granicu. 33 . godine. minimalna vrednost vojničkih imanja ubuduće morala je biti 12 funti zlata. Oktobra 966. Car je morao da se povinuje patrijarhu te je uklonio Teofanu sa dvora u progonstvo. što je ovaj rado i učinio u dva navrata 968 i 969. Sad je on pokušao da se sporazume sa Bugarima protiv Rusa. kao i predstavnika crkve. Otonov izaslanik dočekan je vrlo neprijateljski u prestonici i morao je da sluša kako njegov gospodar nije car ni Rimljanin. drugi naslednik Saifa-ad- Daulaha (umro 967. pa se car već bio vratio u prestonicu. i 11. koji je bio rešen da ne ostavi zločin nerasvetljen i nekažnjen. Noću između 10. ali nije uspeo da je zauzme. mladog i sjajnog vojskovođe. koja predstavlja jedan od najsmelijih spomenika vizantijskog zakonodavstva. prodro duž obale i krenuo na jug zauzimajući grad za gradom. Petar Foka i Mihailo Vurcis osvojili sirijsku prestonicu. a zaboravljaju na svoj monaški zavet. godine Bugari su poslali delegaciju caru tražeći plaćanje danka. godine izgladnele tvrđave su se predale. a zatim se opet okrenuo Antiohiji. Opsada se opet otegla. kada su 28. koja je bila postala ljubavnica Jovana Cimiskija. Probio je granicu na Tauru i prve dve godine borio se u brdovitoj Kilikiji i opsedao Tars i Mopseuestije. U svojoj noveli Foka nemilosrdno šiba grabežljivost kaluđera koji misle samo na nagomilavanje imanja.12. Ubijeni Nićifor našao je osvetnika u ličnosti patrijarha Polieukta. Foka je sada uvideo da je sam. Jedan deo Sirije sa Antiohijom pripojen je Vizantiji. a podstiče osnivanje monaških ćelija u pustinjama. Cimiskije se oženio Teodorom. no teška greška se nije mogla tako lako ispraviti. već običan varvarski kralj i da o braku koji je Oton I ponudio između svog sina i vizantijske princeze nema ni govora.10 969. odakle se vratila tek kada su njeni sinovi došli na presto. godine objavio posebnu novelu. car je pozvao ruskog knjaza Svjatislava da kazni Bugare u njegovo ime. Na spoljnopolitičkom planu Foka je nastavio sa svojim osvajanjima koja je počeo kao domestik u vreme Romana II. godine car je stajao sa svojom vojskom pred zidovima Antiohije. Svega šest nedelja posle zauzeća Antiohije Foka je pao kao žrtva zavere.

koji su sredinom veka zasnovali vladu u Egiptu. ili državni seljaci. da neće napadati vizantijske oblasti na Krimu i da će pomagati Vizantiju protiv njihovih neprijatelja. Već sledeće godine otpočeo je novi rat na istoku. ka zapadu. budući naklonjen uživanjima. godine Jovan je krenuo sa vojskom na Veliki Preslav i zauzeo bugarsku prestonicu na juriš. Nažalost. I Foka i Jovan pripadali su najvišoj aristokratiji. a odatle na Balbek. počeli su da šire svoju vlast prema prednjoj Aziji i napali Antiohiju. Vasilije II (976-1025) U doba smrti Jovana Cimiskija Vasilije II imao je 18 godina i uz pomoć parakiomomena Vasilija. glavno uporište afričkih Arapa u prednjoj Aziji. godine. Kao vojskovođa. Vasilije II je jedini bio pravi državnik i vladar. Prethodne godine Fatimidi. Cimiskije je pokušao da se nagodi sa knjazom Svjatoslavom. Početkom aprila 975. Zatim se kralj u luku okrenuo na sever i osvojio Bejrut i Sidon. Tako se neočekivano završila njegova sjajna vladavina koja je trajala samo 6 godina. dok je njegova prva žena bila iz porodice Sklira.976. smelom vojskovođi. kod Amoriona. Sledeće godine Vasilije II krenuo je na Balkan. pa je car posle toga upao u Palestinu. poslat je u progonstvo gde je i umro. Cara Borisa koga je Svjatoslav zbacio sa prestola. Sa očeve strane Jovan je bio rođak Kurkuasa. Predao se i Damask. krenuo je u leto 976. dok je glad u opsednutom gradu bivala sve nesnosnija. koji je za vreme svog zeta Jovana I zauzimao najviši položaj u vojsci kao domestik istoka. Sačuvane su dve povelje kojima se pokazuje da je on naredio da se po temama pretražuju manastirski i vlasteoski posedi i ukoliko se na njima otkriju stratioti. Među svim potomcima Vasilija I. godine i pošto su mu konfiskovana ogromna imanja. kome su se izgleda i Bugari polako priklanjali. godine posle zauzeća Nikeje. Krajem jula 971. a onda do noge potukao njegovu vojsku. Akon i Cezareju. Car ga je uhapsio kao buntovnika 985. a kao državnik ga je čak i nadmašio. u koju se Svjatoslav povukao sa svojim vojnicima. on se približio prestonici. Sklir je pobegao na Kalifin dvor i time se završio građanski rat koji je trajao 3 godine. Kao odgovor na to došli su pohodi Jovana Cimiskija 974 i 975. 34 . zauzeo Tiberiju. sinovcu Nićifora Foke. usput nanoseći poraze Vasilijevim vojskovođama. U ovom trenutku parakimomen Vasilije obratio se Vardi Foki. Aprila 971. nakon što ga je vojska proglasila za cara. on je pozdravio kao bugarskog vladara i ostavio povoljan utisak na Bugare. Iz Preslava Jovan je požurio ka Silistriji na Dunavu. Prvo ga je pobedio u dvoboju. jakom ofanzivom Vizantije u oblasti Nizibe i Majafarkina u Mesopotamiji. sa svojih pohoda car se vratio u prestonicu bolestan od tifusa. Glavna borba se vodila u Siriji gde su nastavljena osvajanja Nićifora Foke. Rusi su pružali fantastičan otpor. Grad je opkoljen. a njemu ostave evropski deo svoje države sa sve prestonicom. Varda Sklir. njegovog ujaka preuzeo je vlast. godine on je krenuo iz Antiohije protiv Emese. Obavezao se da će napustiti Bugarsku i da neće dolaziti na Balkan. Rus je tražio ni više ni manje. Jovan nije zaostajao za svojim prethodnikom. godine. Varda Foka je zaista i pobedio svog starog suparnika. Nazaret.1. nego da se Vizantinci povuku u Aziju. Svjatoslav se predao pobedniku. u maju 979. a sa majčine samih Foka. godine pošto je propao pokušaj proboja. Nekoliko godina kasnije došlo je do sukoba između cara i parakimomena u kome je stradao ovaj poslednji. a istovremeno se na Dunavu pojavila vizantijska flota sa «grčkom vatrom». u Pankalejskoj dolini. koji je pao posle kratkog otpora. Početkom 978. ali je vizantijska flota odbijala sve njihove napade. da ih smesta vrate državi. Umro je 10. koji je u službi cara trebalo da ukloni Vardu Sklira. Njegov brat Konstantin nije imao volju da upravlja. godine. godine.

Varda Foka je uskoro stavio Sklira pod stražu i sad je bio jedini pretendent na presto. nije znao ni za poverenje. godine Samuilo je posle nekoliko prodora u Tesaliju osvojio Larisu. a Arona je Samuilo pogubio. godine. bez obzira na rok zastarelosti. Nekoliko godina kasnije car je nametnuo plaćanje poreza umesto seljaka za vlastodršce. Vođstvo je stoga pripalo najmlađe kometopulu Samuilu. čime je obezbedio redovnije plaćanje poreza. godine. čije je središte bilo u Prespi. Postepeno je ujedinio celu Makedoniju sem Soluna. godine. Ujedno je nastojao i da ograniči širenje manastirskog veleposedništva U tom smislu izdao je novelu 996. pod uslovom da se on i njegov narod pokrste. jer je car već u proleće 991. Epir. aprila 989. ni za ljubav. ali nije uspeo da osvoji sam grad. Fatimidski Arapi su zadavali glavobolje caru prodorom u Siriju i porazom carskog komandanta Antiohije na Orontu 994. pa je posle krenuo u kavkaske pokrajine i sredio prilike u Jermeniji i Iberiji. koji mu je u proleće 988. Vasilije je zatražio pomoć od ruskog kneza Vladimira. Pod ličnim carevim vođstvom pobunjenici su potučeni kod Hrisopolja. radi lakše borbe. Oko 992. što je postalo njegov glavni cilj. što je probudilo Vasilijevu pažnju i primoralo ga da preuzme protivmere. a odluka je pala kod Abidosa. ali ga je na povratku iznenadio Nićifor Uran i zadao mu težak poraz 997. posle malo ubeđivanja od ruske strane. godine poslao 6000 vojnika. godine. zatekli su ga na bojištu. car je došao u Siriju da još jednom spase situaciju. kada je komandant Antiohije doživeo novi poraz. a kad su stigli caru. ali je poginuo kod prelaska granice. Carska vojska je pri povratku napadnuta i potpuno razbijena. godine on je bio nadomak prestonice. živeći skromno. 999. oterao iznenađenog neprijatelja i zauzeo Rafaneju i Emesu. godine. 989. Na spoljnopolitičkom planu car se okrenuo borbi protiv Samuila. godine. u kojoj je i sam Varda poginuo. Ustanak je uzeo ogromne razmere. Veština govorništva bila mu je strana i nije je voleo. odnosno sinova vojvode – komesa Nikole. Poslanici su putovali morem i pali u ruke arapskim gusarima. Saznavši za ovo car Boris je pokušao beg sa svojim bratom Romanom iz Konstantinopolja. napustio prestonicu i vodio operacije protiv Samuila. skoro asketski. Kao nagradu za pomoć Vasilije je poslao svoju sestru Anu ruskom knezu. Samuilo je iskoristio carevo odsustvo. Posle silnih borbi car je postao nepoverljiv. godine. Samuilo je stvorio veliko carstvo. u bici. povučen u sebe. Celog života ostao je neženja. Posle toga opsednut je Alepo. priključio stare bugarske zemlje između Dunava i balkanskih planina. Uskoro posle toga Samuilo je 35 . sve do Avgustova doba. pa potom u Ohridu. godina koja naređuje vraćanje seljačkih poseda. došlo mu je srpsko poslanstvo. Podstaknuti carevim neuspehom. Sledeće godine sam car se pojavio pod zidinama Alepa. Međutim.jer su se stanovnici Balkana posle smrti Jovana I raspojasali i 976. Jedan deo njegove vojske zauzeo je položaj kod Hrisopolja. Varda Sklir i Varda Foka su se ujedinili protiv mladog cara i ubrzo kontrolisali skoro celu Malu Aziju. avgusta 986. pa se pretvorio u pokret za oslobađanje od vizantijske vlasti. Početkom 988. a izgledalo je da je i sama Antiohija ugrožena. jer su David i Mojsije bili poginuli. vojnički. koji su stigli u poslednjem trenutku. ali nije mogao da nosi krunu je su ga Vizantinci bili uškopili. upao u Grčku sve do Peloponeza. Vasilije se okrenuo zaustavljanju privrednog jačanja feudalne aristokratije i to je radio vrlo radikalno.godine je u Makedoniji buknuo ustanak pod vođstvom 4 «kometopula». deo Albanije sa Dračem i Srbiju. Roman se spasao. po svoj prilici iz Zete. Car je kroz Trajanovu kapiju prodro u oblast Serdike. zauzimanjem Hersona na Krimu. Nakon što je porazio svoje protivnike. a drugi kod Abidosa. Izgleda da je Vasilije stupio u vezu sa zetskim knezom Jovanom Vladimirom. Posle ove pobede Samuilo je počeo da širi svoju vlast na sve strane. Tesaliju. Krajem 985 ili početkom 986.

posle čega mu se Skoplje samo predalo 1004. s ti da se posle njegove smrti pripoji Vizantiji. Jadranska obala sa Zadrom na severu i Dubrovnikom na jugu sačinjavala je temu Dalmaciju. VLADAVINA CIVILNOG PLEMSTVA (1025-1081) Smrt Vasilija II predstavlja prekretnicu u vizantijskoj istoriji. u blizini Skoplja pobedio Samuilovu vojsku.10. Posle smrti jermenskog kralja Gagika I (990-1020) izbili su nemiri na tlu Jermenije. Unutrašnje razmirice olakšale su posao osvajaču. velika ofanziva. Svoju pobedu Vasilije Bugaroubica. prema spoljnjem svetu. živi od slave prethodnog vremena. Tri godine kasnije. čime je oborio makedonsko carstvo. ali je veliki deo njegovih vojnika izginuo i dopao zarobljeništva. Između balkanskih planina i Dunava formirana je tema Paristrion ili Pardunavon. koga je Vladislav na prevaru uhvatio i ubio. godine. prilikom opsade Drača poginuo je i sam Jovan Vladislav. Aronov sin. kao i Solunska tema. Rat se zvanično završio svečanim ulaskom Vasilija II u Ohrid. Sam car je pobegao i dospeo u Prilep. Jovana Cimiskija i Vasilija II. sinu Gagika I. Serviju i otvorio put za Severnu Grčku. Vasilije se posle ovoga okrenuo Makedoniji i osvojio Ber. godine Drač se predao Vizantiji. kada je posle dužih borbi o kojima ne znamo ništa Samuilova vojska opkoljena u klancima Belasice. Međutim do pobede je trebalo još 9 godina. ostavivši imperiju od jermenskih planina do Jadrana i od Eufrata do Dunava. Time je presekao put ka bugarskim zemljama oko Dunava i zauzeo stare bugarske prestonice Plisku i Veliki Preslav. Središte ove teme. Iberija i Teodosiopolj. Vaspurkanska oblast i deo Iberije pripojeni su Vizantiji. Kada se Vasilije II vratio na Balkan. Taron i dalje na istoku Vaspurkan.12. Posle velikih ratova Nićifora Foke.g. a i ostali komandanti su počeli da napuštaju Samuila. Ista sudbina snašla je i njegovog zeta Jovana Vladimira. sa centrom u Silistriji. tek svakom stotom je ostavljeno jedno oko da bi odveli svoje drugove caru u Prilep. Car je vojsku predvodio lično i prodro u oblast Serdike i zauzeo okolne tvrđave. Samuilov sin i naslednik Gavrilo Radomir poginuo je 1015. Centralni deo obrazovao je tematsku jedinicu Bugarska.1025. umro. protiv kojeg se borio 3 decenije. nastao je period skoro nepomućenog mira. te se Vasilije II i tu umešao i to vrlo uspešno. Sada je Samuilovo carstvo držao u kleštima sa dve strane i prvi put posle 4 godine povukao se preko Plovdiva na zimovanje u prestonicu. 6. nisu organizovane kao teme.1014. Carstvo je izgledalo nepobedivo. već su ostale pod vlašću domaćih knezova. Prieufratski gradovi (kasnije Edesa). kao i Mali Preslav.uspeo da osvoji Drač i da prisajedini carstvu Rašku i Zetu. ali upravo u ovo mirno doba počeo je da se ljulja državni sistem koji je zasnovao Iraklije. Kada je Samuilo ugledao ovu povorku. a zatim rang dukata bilo je u Skoplju. Da bi proširio ove uspehe car se spremao na ekspediciju protiv Arapa na Siciliji. Vasilije je uspostavio vlast u Tesaliji pa se vratio ponovo u Makedoniju i posle žestoke borbe osvojio Voden. udarila ga je moždana kap i kroz dva dana makedonski car je umro. a Vasilije II 36 . Potom je krenuo na jug i na Vardaru. dok je oblast Anija ostala kralju Jovanu Simbatu. godine. teritorija Samuilove carevine podeljena je u teme. Zatim je napao Vidin na Dunavu i posle 8 meseci opsade zauzeo i ovu tvrđavu. godine. ali je 15. Teluh. proslavio je oslepivši 14 000 zarobljenih. koja je dobila rang kapetanata. Radi efikasnije odbrane ceo vizantijski posed u Italiji organizovan je kao kapetanat. Mesopotamija. Počinje doba epigona kada Carstvo.g. a u svom unutrašnjem razvitku podleže snagama feudalne dezintegracije. na čelu sa kapetanom Vasilijem Vojoanom koji je uspešno ratovao sa okolnim silama. Na novo osvojenim teritorijama osnovane su teme Antiohija. Čini se da je i pogranična oblast na Dunavu i Savi pretvorena u temu sa sedištem u Sirmiumu. 1018. Zahumlje. Raška i Bosna. 1005. Dračka tema dobila je rang dukata. otpočela je 1001. dok Duklja. Postavši deo Vizantije. Melitina. kada ga je ubio njegov brat od strica Jovan Vladislav.

koga je njegov brat. koji ovde prvi put stupa na istorijsku pozornicu. umro u kupatilu. 11. 12. počeo je da je zapostavlja. Njen pogled pao je na mladog Mihaila. koja se vodila tokom celog veka. Međutim. godine i time još jednom potvrdio nadmoć Vizantije. carica se nije dala tako lako eliminisati. Dvema mlađim ćerkama Zoji i Teodori. Roman Argir (1028-1034) Bio je tipičan aristokrata. evnuh Jovan Orfanotrof. on se ugledao na velike careve iz slavne rimske i vizantijske prošlosti. a izbor je pao na prestoničkog eparha Romana Argira. odbrambena snaga države slabi. Njegova najstarija kći Evdokija. završila se i u političkom i u privrednom pogledu odlučnom pobedom velikaša. jer stari car nije imao muške dece. On je u više mahova potukao neprijatelja. s druge. a tri dana kasnije. Roman nije više pokazivao bilo kakvo interesovanje za caricu. koji je Vasilije II bio nametnuo. Pre svega se bavio igrama na Hipodromu. došao na vlast. Mihailo IV (1034-1041) 37 . ne uzimajući nikakvog stvarnog učešća u državnoj upravi. on je više reprezentovao državu no što je faktički vladao. Zoja se zaljubila u lepog mladića i kada je Roman III.poslednji branio. pošto nije sam mogao da se kandiduje za krunu. i uobražavajući da je veliki vojskovođa. g. dvorskim svečanostima i gozbama i traćio silna blaga koja je njegov brat sakupio. Često se tako ugledao na Trajana. Situaciju je spasio vojskovođa Georgije Manijakis. Dvorske spletke i intrige su možda najupadljivija. on se venčao sa pedesetogodišnjom Zojom. Car se otvoreno odrekao anti aristokratske politike Vasilija II i ovo je istorijski najvažnija crta njegove krate. poreski prihodi se smanjuju. tražio slavu na bojnom polju. Između carice Zoje i cara postojale su teške razmirice. privredna i socijalna struktura se bitno menja. zakaluđerila se još u mladosti. Borba između centralne vlasti i feudalne aristokratije. Kao nosilac ove ugledne titule i predstavnik jedne od najuglednijih porodica Roman je bio najistaknutiji predstavnik prestoničkog činovničkog plemstva. Na navaljivanje plemstva on je opozvao alilengion. Pošto je došao do krune. lepo obrazovan i mada već u kasnim godinama (60) još dosta privlačne spoljašnjosti. g. Prevlast civilnog plemstva daje glavno obeležje razdoblju koje sada počinje. I sada. unakažena boginjama. 1028. Pitanje nasledstva prestola postavilo se vrlo oštro. kada je u starim godinama. posle Konstantinove smrti stupio je na presto. zauzeo Edesu 1032. dok ga najzad nije otreznio težak poraz u jednom pohodu u Siriji. kao pravi epigon. Lukavi evnuh je hteo da preko brata osigura sebi moć. ali samo spoljašnja crta ove epohe. bio uveo u Genikej carskog dvora. Tek na samrtnom odru Konstantin je odlučio da jednu od njih uda. iako su bile u poodmaklim godinama. Državničke sposobnosti potpuno su mu nedostajale ali. pa joj je čak uskratio i novčana sredstva. pun sujete. beznačajne vladavine. Konstantin VIII (1025-1028) Vasilijev brat i naslednik. seljaka iz Paflagonije. koje je pola veka figurirao kao njegov savladar. aprila 1034. međutim kulturno cvetanje prestonice sa jedne strane i opadanje vojne snage Carstva. carica se sledećeg dana udala za svog ljubavnika i ovaj se popeo na presto kao car. Opadanje seljačkih i vojničkih imanja nastavlja se velikom brzinom. poreski dodatak za napuštene seljačke zemlje. Najvažnije njene manifestacije su.11. predstojala je znatna uloga u vizantijskoj istoriji idućih decenija.

godine. zajedno sa bezbrižnim carem. Prva njegova žrtva bio je sam evnuh Jovan. koji je vrlo umešno upravljao državom. njegov brat se pobrinuo da sačuva carsku krunu svojoj porodici. Mihailo je zbačen sa prestola i oslepljen 20. Bio je slab vladar. poslao u manastir caricu Zoju. ustanička vojska eliminisana i već 1041. a pozvala je i vazalne vladare Raške. godine poslala protiv njega veću vojsku. 1037. obnovi borbu za njeno oslobođenje i da izvojuje više pobeda nad vizantijskom vojskom koja je poslata da ga eliminiše. Preokret je nastupio kada je pokretu prišao Alusijan. One nije dugo čekao na krunu jer je Mihailo umro u decembru 1041. jer je i Mihailovo interesovanje za nju nestalo čim je stupio na presto. pošlo mu je za rukom da se vrati u svoju zemlju. Iako je imala već 64. te zavera sklopljena protiv Deljana. koji je sledećeg dana primio krunu. Iznenađena i zbunjena neočekivanim ustankom Vizantija se postepeno pribrala. pa je ovaj proglašen za Cezara i prestolonaslednika. Jedan od uzroka pobune bila je svakako i nasilna helenizacija Slovenskih oblasti. Oduzeta joj je čak i sloboda kretanja. započeta dovođenjem Lava Grka na mesto ohridskog arhiepiskopa. Mihailo nije bio nesposoban čovek. Bosne i Zahumlja da joj se pridruže. bez energije i državničkih sposobnosti. Ovaj nemilosrdni fiskalizam izazvao je ustanak Slovena na Balkanu. godine Vojislav je znatno ojačao svoj položaj. to ga je stajalo krune. U toku ustanka 1040. Nesmetano su trošile državni novac. te je 1042. posle smrti Jovana (koji je bio Sloven).. Carica Zoja pristala je da usvoji njegovog i carevog sinovca Mihaila. ovom prilikom za uglednog senatora Konstantina Monomaha. Zetski knez Stefan Vojislav vodio je više godina borbu za nezavisnost svoje zemlje. oslanjajući se na dinastička osećanja stanovnika prestonice. Alusijan je pretrpeo poraz i to je znatno oslabilo ustanike. koji je bio pre toga napravio karijeru u vizantijskoj službi. ohrabren time delo. uzimao je olako život i svoju dužnost kao vladar. pored slovenskih teritorija. Njegova vlast proširila se ne Travuniju i Zahumlje. Pošto se njegova smrt mogla očekivati svakog časa. Protiv njega su istupile aristokratija i crkva. ali je bolovao od epilepsije i njegovi napadi su bivali sa vremenom češći i jači. Posle gušenja ustanka Vizantija je ponovo uspostavila vlast u Draču. godine ustanak je bio ugušen. Ali Zoja se ponovo prevarila. Sva vlast je stoga bila u rukama evnuha Jovana. jer se evnuh Jovan plašio da i njegovog brata ne zadesi sudbina Romanova. Mihailo se sa pohoda protiv Deljana vratio teško bolestan. ali je pao u nemilost. godine Petar Deljan. godine. proglašen je za cara u Beogradu. aprila 1042. sina Jovana Vladislava. pa je zahvatila i oblasti severne Grčke. No kada je. Njegov prvi ustanak protiv carstva nije uspeo. Potom se odigrao sukob između Deljana i Alusijana. brže nego što se moglo očekivati. njegovo oslepljenje i Alusijanov povratak u Vizantiju. godine Zoja se po treći put udala. koji je izgleda bio Samuilov unuk (kao sin Gavrila Radomira). Konstantin IX Monomah (1042-1055) Kao i Roman Argir i ovaj car je bio tipičan predstavnik civilne aristokratije. Odnosi koje je Konstantin održavao sa lepom i pametnom Sklirinom izazivali su 38 . Međutim u klancima Zete Vojislav je potukao Vizantijsku vojsku do nogu i osigurao nezavisnost svoje kneževine. Sam Deljan je zarobljen. Mihailo V (1041-1042) Nazvan po nekadašnjem zanimanju svog oca Kalafat (šuper) brzo je učinio vladavini paflagonskog doma. Ustanak je uzeo ogromnog maha i 1040. Carice Zoja i Teodora. godine. koga je poslao u izgnanstvo. 1035. sada ni u čemu nisu nailazile na ograničenja. sa kojima je delio presto. Pri napadu na Solun. ali je nemilosrdno povećavao namete i pri skupljanju državnih poreza pokazivao najveću bezobzirnost. godine. ali posle privremenog potčinjenja i kratkog boravka u ropstvu. Njegova vlast se brzo i snažno širila. Sa svoje strane Zoja je sa godinama postala popustljiva.

Odlikovana počasnom titulom sevaste. Vizantijski zlatnik. stari vizantijski pukovi gube svoj značaj i postepeno potpuno nestaju. Kao piscu i govorniku. Država je primorana da pri kovanju novca dodaje zlatu metale manje vrednosti. otkako su viši carigradski činovnici preuzeli upravljanje državom. počinje sada naglo da gubi vrednost i onaj ugled koji je uživao u celom svetu. uzimala učešća u svim zvaničnim dvorskim svečanostima. Pored opadanja u ekonomiji carstvo gubi i vojničku snagu. bar prvobitno. U odlučujućem trenutku Konstantin je smenio pobedničkog vojskovođu. a u red se primaju i širi slojevi prestoničkog stanovništva. niži stepen sačinjavali su gramatika. naročito od 70-tih godina XI veka pristižu iz Engleske. obično do pronijarove smrti. Finansijsko rastrojstvo ogleda se i u kvarenju novca. krenuvši na Solun. pa ga je često i zloupotrebljavao na najciničniji način.ogorčenje naroda. pogođen strelom. Presto su okruživali ljudi visoke i prave kulture. Ali svi njegovi uspesi osujećeni su nepoverenjem i podozrivošću prestoničke vlasti. ovom poslednjem nije bilo ravna. Čak je i na Siciliji. veći značaj dobijaju najamnici. te je Manijakis za kratko vreme uspeo da im oduzme istočni deo ostrva sa Mesinom i Sirakuzom. Kada je ona umrla njeno mesto zauzela je jedna lepa alanska princeza. u jednoj bici koja je bila gotovo dobijena 1043. vlada civilnog plemstva sistematski je smanjivala vojne kontigente. zvanje senatora je prestalo da bude samo počasna titula. Nekada slavni. godine osnovan je u prestonici Filozofski i pravni fakultet. Ali. a u vizantijskoj sredini gde je oratorstvo naročito cenjeno. a tražeći nove prihode zamenjivala je stratiotima vršenje vojne obaveze poreskim plaćanjima. i nije bila nasledna niti otuđivana. pod zastavom Georgija Manijakisa. Zakupci su se obavezivali da u izvesnom okrugu skupe i dostave državnoj blagajni određenu svotu novca i to obično znatno veću nego što se u tom okrugu dobijala. Snage Arapa su bile u opadanju. U ovo vreme se prvi put javlja i sistem pronije. careva ljubimica je. Za razliku od baštine. Varezi sačinjavaju carsku gardu. tako da to postaje varego-engleska garda. na upravu) izvesne posede. sa titulom konzula filozofa. carska vlada je pribegla sistemu izdavanja poreskih prihoda pod zakup. Kao nagradu za svoju službu velikaši su dobijali u proniju (tj. Psel je svakako bio najveći vizantijski filozof i ujedno prvi veliki humanista. Njime se on služio mnogo. to je bilo oružje naročite snage. godine. ali ne dolaze iz Rusije. ratovala čuvena varego- ruska družina. Manijakis je prihvatio borbu i njegova vojska ga je proglasila za cara i on se iskrcao u Draču. pored dveju carica. Zemljišta su se davala na određeni rok. Pošto je izgubila veliki deo poreskih prihoda usled opadanja seljačkog poseda i davanja privilegija veleposednicima. Njegova pobeda izgledala je sigurna. ali je «car» poginuo. prvi carev ministar. 1045. Da bi suzbila uticaj vojne stranke. 39 . u doba najveće moći vizantijskih careva senat je imao samo dekorativnu ulogu.. kao Konstantin Lihud. Sada se povećava broj senatora. Usled opadanja domaće vojske. kao u doba Vasilija II. U toku dva poslednja veka. Manijakis je stavio sebi u zadatak da povrati Siciliju Carstvu. pronija je bila uslovno vlasništvo. dok je filozofija važila kao sinteza svih nauka. istaknuti pravnik Jovan Ksifilin i mladi filozof Mihailo Psel. Na čelo fakulteta postavljen je Psel. muzika i astronomija. Time se carstvo vraća prilikama iz doba pre Iraklija i sada Normani čine najveći elemenat u vojsci. već. Filozofske studije uređene su po sistemu triviuma i kvadrivijuma. Podvizi Georgija Manijakisa na Siciliji bili su poslednja svetla tačka na horizontu koji se zamračivao. ali ne i carice. koji vekovima nije znao za veća kolebanja kursa.

a gde je tada. o rimskom postu subotom. poklonima i davanjem počasnih titula pečeneškim poglavicama. Na istoku se javljaju novi neprijatelji. ali je Konstantina spasila neodlučnost uzurpatora koji je propustio pogodan trenutak za juriš. rascepom crkava. tako da je za vreme patrijarha Sergija (999-1019) papino ime brisano iz diptiha konstantinopoljske crkve. On je uspeo da proširi svoju moć više nego Manijakis i opsednuo prestonicu. suprotnosti su bile odveć velike i duboke da bi se fikcija duhovne i verske zajednice moga i dalje održavati. koji jurišaju na Vizantiju. I jedan i drugi su bili prožeti svešću o uzvišenosti svog dostojanstva. Nekoliko godina kasnije u makedonskoj oblasti se pojavio uzurpator Lav Tornikis koji je bio jermenskog porekla. godine vođeni su pregovori o mirnom razgraničenju sfera. Rascep se desio kada je na papskoj stolici bio Lav IX. čak i protiv vlastite crkve. Oslabljeno papstvo tog vremena bilo je spremno da prihvati ovo kompromisno rešenje. Sukob je izbio protiv volje cara i uprkos trenutnim političkim interesima obe strane. tipični predstavnik klinijskog pokreta. za duže vreme izlaze iz te interesne sfere. Carska vlast u Vizantiji se zalagala svim sredstvima da se održi jedinstvo. o zapadnjačkom učenju o proishođenju Sv. posle upada Normana. uskoro su ta plemena počela da pljačkaju okolinu. Duha od Oca i Sina. Papski legati su 16. Putevi kojima su išli Istok i Zapad isuviše su se razilazili.7.1054. Reč je bila o pitanjima koja su već u Fotijevo vreme izazvala oštra razmimoilaženja. On je otpočeo u Južnoj Italiji gde su se odavno kosili interesi oba crkvena centra. Već je Vasilije II napustio tradicionalnu prorimsku politiku Makedonske dinastije. Međutim. 1048. jer je nasuprot jednoj dogmi stajala druga i nasuprot jednom običaju drugi. o celibatu. sada na scenu stupaju Turci Seldžuci. godine prodiru Pečenezi preko Dunava. pa je carstvo moralo da na njih pošalje vojsku. Kako je jačanje zapadnih sila sve više ograničavalo univerzalizam Vizantije. jačanje Konstantinopoljske patrijaršije i njene uticajne sfere neizbežno su potkopavali crkveni univerzalizam Rima. ali je ono odbačeno kada je. na patrijaršijskom prestolu sedeo Mihailo Kerularije. koja je redovno bivala poražena. Patrijarh je uz pomoć sveštenstva i naroda uspeo da razuveri slabog vladara koji se spremao da ga žrtvuje i da mu nametne svoju volju. U prestonicu je stiglo poslanstvo pod vođstvom kardinala Humberta. Sofije bulu u kojoj se baca prokletstvo na Kerularija i njegove najuglednije pristalice. pod uticajem klinijskog pokreta. saradnja Rima i Konstantinopolja u političkom pogledu bila potrebnija više nego ikad. Uz vizantijskog patrijarha stali su i predstavnici drugih pravoslavnih crkava. te je carska vlada bila prisiljena da otkupi mir dodeljivanjem novih zemljišta. Kerularije je glavno težište bacio na ovu opipljivu i lakše shvatljivu liturgijsku razliku. godine stavili na oltar Sv. jer usled nadiranja nomadskih plemena i pomeranja težišta ruske države na severoistok. kako bi očuvala svoj politički univerzalizam i ojačala svoju vlast u Italiji. Zanimljivo je da su se oko ovog poslednjeg pitanja vodile najžešće borbe. 1024. papstvo ojačalo i na Zapadu zavladao novi duh. Oslabljeno carstvo više nije bilo u mogućnosti da zadrži horde nomada koje su prelazile preko Dunava. 1043. godine Rusi su poslednji put izvršili napad na carstvo. o upotrebi kvasnog hleba za pričešće kod istočnjaka i beskvasnog kod zapadnjaka. a u prestonici carstva. Ona je podupirala crkveni univerzalizam Rima. Umesto Arapa. Posle južnih Slovena prišla je carstvu i Rusija i nije slučajno što se posle ovog događaja pooštrilo antirimsko raspoloženje u Vizantiji. Spor je prenet na dogmatička i liturgijska pitanja i time se zaoštrio. Činilo se da je pad grada neizbežan. Carska vlada je odredila zemlju za naseljavanje ovih plemena i pokušala da ih iskoristi kao pomoćnu vojsku za odbranu granice. Umereni antiohijski patrijarh Petar posle izvesnih kolebanja morao se pridružiti Kerulariju. Sa carevim pristankom on je održao sabor na kojem je bačena anatema na rimske legate. 40 . Poslednja godina vladavine Konstantina IX Monomaha obeležena je događajem od svetskog značaja. s tim da se prestonička crkva prizna kao univerzalna u svojoj sferi.

uhapšen i carska straža ga je odvela u progonstvo 8. a Isak Komnin je 8. Posle stupanja na presto. Ali čak i mrtav. Psel je sam pisao optužnicu. Na novcu je car prikazivan sa isukanim mačem u ruci. Isak Komnin je ušao u prestonicu i primio iz ruku patrijarha Mihaila carsku krunu. a uveo je i u centralnoj finansijskoj upravi običaj prodavanja činovničkih dužnosti. koja se na pojedinim mestima graniči sa neverovatnim. pa je Mihailo bio prisiljen da napusti presto i da se zamonaši 1. koji je doveo da pada i jednog i drugog. osetili carevu moć. Tako je između cara i patrijarha izbio sukob. Konstantin X Duka (1059-1067) Konstantin Duka je bio školski drug i intimni prijatelj Mihaila Psela i Konstantina Lihuda. koji je ranije vršio dužnost logoteta stratiotika i stoga nosio nadimak Stratiotik. još se povećalo posle njegove smrti. godine. Presudnu ulogu odigrala je crkva. Kada je Kerularije prilikom napuštanja prestonice zarad posete nekom manastiru. Stolice. dok je Psel dobio položaj prvog ministra. gde se zamonašio i odrekao prestola.11. i to kako svetovne.1. Pošto nije hteo sam da abdicira car je organizovao sabor da ga smeni. koja je do tada predstavljala carevu privilegiju.6. one je delegaciju senatora dočekao na isti način kao što je njegov prethodnik dočekao delegaciju stratega koju je on predvodio pre nekoliko meseci. upad Ugara je odbijen. Upravni aparat sve više je gubio svoj strogi birokratski karakter.1057. Igrom slučaja patrijarh je umro još za vreme zasedanja sabora. Pošto su bila učestala darivanja zemlje manastirima i vlasteli. što je shvaćeno kao znak slabosti. potčinjena je patrijarhu i car se obavezao da će izbegavati svako mešanje u verski život. Pristalice su pristizale iz svih delova Male Azije i uskoro je Isak sa svojom vojskom prodro do Nikeje. Vojska koju je Mihailo poslao protiv njega poražena je. proglašen za cara. patrijarh se pokazao kao opasan protivnik. tako i crkvene. Za svog naslednika Teodora je na samrtnom odru odredila Mihaila. Konstantin Duka se široko služio davanjem poreskih prihoda pod zakup. što je dovelo do sukoba sa patrijarhom. Granice na istoku su branjene. septembra sledeće godine nestalo je ove slavne dinastije. godine bolestan i obeshrabren. Ona je bila poslednja predstavnica makedonske dinastije i sa njenom smrću. Vojnička reakcija pod Isakom Komninom bila je samo jedna epizoda. što je smanjilo državni zemljišni fon. Civilna stranka ne samo da je povratila svoju moć. posle njegove smene. Isak I Komnin (1057-1059) Stupanjem na čelo države nastupa reakcija vojne stranke. U njegovom uzdizanju presudnu ulogu odigrao je Psel.1057. činovnika u godinama. nego ju je i povećala. Ozlojeđeni generali digli su ustanak protiv cara. Car je morao da stupi u pregovore sa njim i ponudio mu titulu Cezara i položaj prestolonaslednika. U prestonici se digla opozicija i pozvala Komnina da dođe.1055.1058.Konstantin je umro 11. pa je na njegovo mesto postavljen Konstantin Lihud. Uzbuđenje koje je zavladalo među stanovništvom prestonice. a patrijarh počeo da se nosi mišlju da duhovnu vlast stavi iznad svetovne dogovor je bio pogažen. car Isak se. on je rešio da konfiskuje izvesne posede. Uprava Sv. godine i vlast je preuzela Teodora. na uporno Pselovo navaljivanje povukao u Studitski manastir. Međutim kada je car počeo da konfiskuje crkvena imanja. koji mu je u prisustvu najuglednijih senatora sam obuo crvene cipele. Mihailo VI (1056-1057) Spreman da ispuni sve želje civilne stranke car je bio gluv prema zahtevima vojnih krugova i odbio je deputaciju koju su predvodili istaknuti generali Isak Komnin i Katakalon Kekavmen. 41 . Decembra 1059.9. pa su i Pečenezi.

Za to vreme u prestonici. usijanim gvožđem iskopane oči. kada ovi 1064. To je vreme kada Normani pod vođstvom smelog Roberta Gviskarda ostvaruju sve veće uspehe u južnoj Italiji. čemu je mnogo doprinela i izdaja Andronika Duke. dočekan je kao neprijatelj. upali u Malu Aziju i zauzeli Cezareju. sina Jovana Duke. Od zadobijenih rana Diogen je u leto 1072. protivnička stranka je. Oni su pokorili persijske oblasti. Turci su osvojili Ani 1065. ali je unutrašnje opadanje carstva uzelo takvog maha da je njegov poduhvat propao. Njegovi prvi pohodi. čime je ovaj stupio na presto 1. njemu su. Franaka. koji je bivao sve brojniji i postavljao sve veće zahteve. Kod jermenske varoši Mancikerta. godine zauzimaju Beograd. godine. Makedoniju. čime je završeno osvajanje vizantijske teritorije u Italiji. Posle smrti Konstantina Duke. Kad se Roman vratio iz zarobljeništva. S velikom mukom Roman je skupio vojsku koja se pretežnim delom sastojala od stranih najamnika. potpisala tri mitropolita. Andronika i Konstantina. ali je uskoro carica zatvorena u manastir. Mnogo kobnije posledice no ovaj napad turskih nomadskih plemena sa severa imao je napad Turaka Seldžuka sa istoka. 1067. 1071. Oni su zbrisali ostatke arapske sile u Aziji brzinom i lakoćom pred kojom blede svi uspesi nekadašnjih vizantijskih ofanziva. godine umro. Aneksija Jermenije iz doba Konstantina Monomaha otvorila je put napadima Seldžuka.1. Pečenezima se pridružuju srodni Uzi i time počinje nova nevolja. Odmah je stupio u borbu sa Seldžucima. Pečenega. godine. te se carica udala za generala Romana Diogena. a Mihailo VII proglašen 24. Uza. Ugri preduzimaju jak napad i 1064. 8. Iste godine na zapadu u ruke Gviskarda pao je Bari. Anti-vojnička politika dinastije Duka pada u vreme najvećih spoljnopolitičkih opasnosti i stoga je bila naročito kobna. Trakiju. 19. Carev brat Jovan Duka hteo je da preuzme vlast u svoje ruke. njegova žena Evdokija preuzela je vlast u ime svojih maloletnih sinova Mihaila. blizu jezera Van. vojska Alp-Arslana uništila je brojnu. 1068. Najpre je uspostavljena zajednička vladavina carice Evdokije i njenog najstarijeg sina Mihaila Duke. Istakao se bio u pečeneškim ratovima i potpuno je zaslužio ugled koji je uživao u vojnim krugovima. Na kraju je Roman obustavio borbu. ali raznorodnu i nedisciplinovanu najamničku vizantijsku vojsku. koje su. Međutim i pre dolaska u grad. na podstrek Jovana svrgla Romana sa prestola. Sam car je dopao zarobljeništva. godine. Roman IV Diogen (1068-1071) Roman je bio hrabar i valjan vojskovodja. Njihove horde opljačkale su Bugarsku. i 1069. Mihailo VII Duka (1071-1078) 42 . 1068. pa je morao da sklopi ugovor sa sultanom kojim mu je vraćena sloboda po cenu plaćanja lične otkupnine i godišnjeg danka. pošto mu je pismom. godine. garantovana lična bezbednost. godine nisu bili bezuspešni. opustošili Kilikiju. naročito rashoda na činovnički aparat. ali se treći pohod završio strahovitim porazom. pa čak i Grčku. Normana. ali je civilna stranka u tome videla opasnost od povratka vojske. u ime Mihaila VII. prodrli kroz Mesopotamiju i osvojili kalifinu prestonicu Bagdad. 1071. 10.tako da se za novac dobijale ne samo funkcije sakupljača poreza već i položaji viših nadzornika finansijskih organa. te je došlo do građanskog rata. za vladara. vraćanje turskih zarobljenika i slanje pomoćne vojske. Finansijska beda nametala je misao da se štednjom u vojsci može izravnati smanjenje prihoda i povećanje rashoda na drugim stranama. godine upadaju na Balkansko Poluostrvo.

4. Proglasivši se za cara. On je pokušao da ponovo uspostavi stari birokratski centralizam. povećana zbog nepopularnih mera Nićiforice. Suverenitet u Hrvatskoj. Gotovo istovremeno pojavila su se dva pretendenta na presto iz krugova vizantijskog vojnog plemstva. Na Jadranu je Vizantija takodje sve više gubila pozicije. oženivši se. Opozicija u prestonici. pobednik nad Slovenima 1072. podigla je pobunu. koji ga je bio nasledio na položaju duksa Dračke teme. on je stupio u rodbinske veze sa Dukama. tada se neprijatelju suprotstavila junačka snaga Iraklijevih naslednika a i carstvo je bilo zdravo iznutra. 43 . Aleksije nije stupio u novu borbu. Nićifor Votanijat (1078-1081) Stari car nije mogao da carstvo izvede iz haosa. 1077. Uskoro posle toga i Zeta se okrenula Zapadu. godine Dimitrije Zvonimir dobio je od pape Grigorija VII kraljevsku krunu kao vazal rimske crkve. godine Mihailo Zetski primio je krunu iz Rima. a na Balkanu Nićifor Vrijenije. godine ponovo je izbio ustanak. suprugom svog prethodnika. uspostavljen u doba Vasilija II. Votanijat se pokazao uspešnijim i preduhitrio je svog suparnika. Sada je i na Balkanu počela da se ljulja vizantijska vlast. Pobunjenici su našli jak oslonac u Zetskoj kneževini. duks Dračke teme. Mihailo je primoran da se odrekne krune i povuče u Studitski manastir. carstvo se ponovo našlo pred opasnošću neprijateljskog osvajanja. Išao je dotle da je trgovinu žitom pretvorio u državni monopol. navodno potomak porodice Foka. a kao protivnik moćnih turskih sultana sedeo je bedni Pselov đak. Već za vlade Petra Krešimira IV (1058-1074) Hrvatska je značajno ojačala. a slobodna trgovina je zabranjena i proglašena kažnjivom. kod još živog muža. U Radostu su podignuta državna skladišta za žito namenjeno prestonici. Nićifora Vasilakija. čim je Votanijat. Kao u doba arapske najezde. Turci su svom snagom udarili na carstvo i počeli da prodiru kroz Malu Aziju. Marijom. godine i istog dana krunisan za cara. Konstantin Bodin. godine ušao u Jedrene. proglašen je u Prizrenu za cara i tek posle dužih borbi carstvo je uspelo da savlada ustanak. koji je uspeo da potisne u pozadinu i Psela i Cezara Jovana. u službi novog cara. a Nićiforica je posle pada Mihaila Parapinaka stavljen na muke i ubijen. on je novembra 1077. Da bi udovoljio legitimnim osećanjima vizantijskog stanovništva. Aleksiju Komninu. svoje rodno mesto i odatle poslao vojsku na prestonicu. brata od strica Sultana Alp-Arslana. u martu 1078. Međutim. godine. bio je najugledniji predstavnik vizantijske vojne aristokratije u evropskim delovima carstva. U Maloj Aziji digao se Nićifor Votanijat. Na teritoriji bivšeg Samuilovog carstva 1072. Slabi car podlegao je potpuno volji logoteta Nićiforice. Kruna je najzad pripala najjačem i najsposobnijem. godine i osiguravši pomoć od Sulejmana. Skok cene hleba izazvao je poskupljenje i ostalih namirnica. nije bio dugog veka. Aleksije je najpre. skladišta su srušena za vreme narodne bune. krenuo je na prestonicu. istupio je u ime malo-azijskog vojnog plemstva. savladao Vrijenija. bila je ispunjena borbama i ustancima. godine u Nikeji proglašen za cara Nićifor Melisin. Kada je 1080. a 1076. jer posle sloma moći civilnog plemstva nastalo je među vojskovodjama otimanje oko najviše vlasti. Vrijenije. Eksperiment je propao. Sin Mihaila Zetskog. koji je po Votanijevom primeru pozvao u pomoć Sulejmana. godine stigao do Nikeje. Sada je pak sve bilo u rasulu. On je prestao da izigrava lojalnog slugu cara i počeo da priprema svoje vlastito uzdizanje. a zatim i novog uzurpatora. Votanijat je ušao u prestonicu 3. Ne smatrajući da su više vezani ugovorom koji su potpisali sa Romanom. Njegova vladavina. pa i u ulozi pretendenta. Sudbina Male Azije bila zapečaćena.1078. Proglašen je za cara januara 1078. Strateg Anatolika Votanijat.

ćerkom izdajnika Andronika. vojska upropašćena. oženio se Irinom Dukom. Sve svoje snage Aleksije je morao usredsrediti na borbu sa Normanima. međutim. predavši komandu svom sinu Boemundu. Car je pregovarao sa papom i carem Henrikom IV oko pomoći. jer je poredak na kome su se one zasnivale u toku prethodnih vekova doživeo slom. Njegove trupe prodrle su duboku u Vizantiju. Da bi nevolja bila još veća grad je istovremeno napadnut i s mora. Rimski sultanat. Ugovorom od maja 1082. ne plaćajući bilo kakvu carinu. te je već u proleće 1082.4. Ovde. jedan od seldžučkih emira koji je posle Sulejmanove smrti podelio njegovo nasledstvo. godine Aleksije Komnin krunisan je za cara. državna blagajna prazna. U međuvremenu Mlečani su zaposeli Drač. u ekonomskom i strategijskom pogledu. ali je najzad obezbedio pomoć samo Mletaka. Međutim u južnoj Italiji izbija ustanak. Gviskard morao da napusti Balkan. koji ih je naterao da prekinu opsadu Drača s mora. on je osnovao sultanat Rum. ali je početkom 1085. Opasnost. koja se sastojala od stranih najamnika. Makedoniju i Tesaliju i opsele Larisu. Tek što se oslobodio Normana. Kriza je dostigla vrhunac kada su Pečenezi. godine. 4. U Konstantinopolj. Zahvaljujući saradnji sa dva vizantijska pretendenta. Aleksije I Komnin (1081-1118) Unutrašnje snage carstva bile su iscrpljene. 1090. sklopio je savez sa Pečenezima i krenuo sa 44 . zaoštrila se još više usled podrške na koju su Pečenezi nailazili kod bogumila. usled čega je Mala Azija napuštena bez otpora. opsada je nastavljena i posle pobede nad carskom vojskom oktobra 1081. godine. Na kopnu. na starom vizantijskom tlu. Gviskard je uspeo da savlada ustanak i ponovo stupio u akciju. bez novca. Mala Azija. Krajnji cilj normanskog vojvode nije bilo ništa manje nego osvajanje Vizantije. italijanske gradske republike i to je najznačajnija prekretnica ove epohe. Aleksije je morao da stupi u rat sa Pečenezima. On je morao da prekuje u novac crkvene sudove da bi platio vojsku. Politika ovog cara od samog početka otkriva jednu veštinu u situaciji koja je bila više nego kritična. Carstvo je skupo platilo mletačku pomoć. godine umro od kuge. godine bio gospodar cele Male Azije od Kilikije do Helesponta. posle osvajanja vizantijskih oblasti u Italiji. patrijarh Grada titulu ipertima. unukom Cezara Jovana Duke. godine Gviskard je ušao u Drač. koja je proteklih decenija stalno lebdela nad carstvom. jer. Mletački trgovci imali su od sada pravo da u svim delovima carstva slobodno trguju svakom robom. čija se posada sastojala većinom od stranih najamnika. Aleksije Komnin. ne gubeći nadu da će ovaj jednom naslediti carsku krunu. posle žestokih okršaja sa carskim trupama. Aleksije I je morao odmah po stupanju na presto da krene u borbu i brani egzistenciju carstva. Pošto je propao čvrsti vizantijski odbrambeni sistem i nestalo stratiota. Smirnski emir Čaha. znatnim delom od engleskih Normana. godine mletački dužd je dobio titulu protosevasta s godišnjim prinadležnostima. Carica Marija ga je posinila jer je u njemu videla zaštitnika svog malog sina Konstantina. koje se završava vizantijskom katastrofom 1204. godine dospeli do zidova same prestonice. a mletačka crkva godišnju supsidiju od 20 funti zlata.1081. Mletačka mornarica je zadala normanskim lađama jak poraz. Na prvi dan Uskrsa. Odustavši od borbe Nićifor Votanijat se odrekao prestola i zamonašio. Hegemoniju na moru izvojevale su. Bez dovoljno vojske. Robert Gviskard se okrenuo istočnoj obali Jadrana. Tri dana i tri noći grad je bio pozornica divlje pljačke i nasilja. Sulejman je već oko 1080. tj. kolevka tog sistema izgubljena je gotovo bez otpora. a sa svih strana su navaljivali neprijatelji. Aleksije je ušao zahvaljujući dogovoru sa zapovednikom nemačkog odreda. prošle kroz Epir.

godine.8. 45 . koji je uznemiravao vizantijske oblasti stalnim upadima. Kumani su prodrli u južno-rusku ravnicu iza Pečenega i Uza i stigli u proleće 1091. godine pred Konstantinopolj. grof Rajmund Tuluski. Njegove trupe zauzele su Smirnu. bežeći od bede i dugova. U tom položaju Aleksije se obratio Kumanima i poslavši bogate darove. koga je lično poznavao sa hadžiluka u Palestini. Oslobođenje prestonice omogućilo mu je da zarati sa raškim županom Vukanom. pa ih je Aleksije vrlo brzo liferovao preko Bosfora. pisao je Robertu Flandrijskom. Sard i druge gradove u staroj Lidiji. Apel pape Urbana II na Klermonskom saboru naišao je na utoliko veći odjek. Konstantinopolj je zimu 1090/1091. Na zapadu se budila snažna volja da se oslobode Svete zemlje od nevernika. Aleksije je čak i sam tražio od zapadnjaka pomoćne vojne odrede tokom godina pečeneške najezde. koga je pratila gomila sirotinje sakupljene sa svih strana i već na prolasku kroz Ugarsku i Balkan njegove nedisciplinovane i loše snabdevene horde su besomučno pljačkale stanovništvo. dok se samo jedan mali deo spasao i pobegao nazad u prestonicu Vizantije brodovima koje im je Aleksije ustupio. pljačkajući i paleći sve do Jedrena. Došavši 1. Dolazak krstaša iznenadio je cara i omeo njegove namere. Prvi je stigao «pustinjak» Petar iz Amijena. Gotfrid Bujonski. Između ostalih. Vizantinci su rasterali Kumane. U Maloj Aziji oni su u prvom sudaru sa Turcima pretrpeli žalostan poraz. godine. ne krstaše. jer za njih borba sa nevernicima nije bila ništa novo. Krajem iste godine počeli su da pristižu veliki feudalni baroni. g. Vukan se nije upuštao u otvorenu borbu izjavljujući svaki put pokornost i nudeći taoce. on je obnavljao svoje napade. brat engleskog kralja Robert Normandijski. u tri maha (1091. Ovom ratu poklonio je car mnogo pažnje. Konstantin Diogen.svojom flotom na grad. koje su ranije pripadale Vizantiji. bacivši carstvo u nove nedogledne teškoće. grof Robert Flandrijski i mnogi drugi. gde je došlo do ogorčene bitke u kojoj su Pečenezi strahovito poraženi. aprila u podnožje Lebuniona. Prvi značajniji uspeh bio je zauzeće Nikeje. Aleksije je požurio da iskoristi ovaj uspeh. godine. U istom cilju obratio se i Rimu i vodio sa papom Urbanom pregovore o uniji. tako da je u većem delu zapadne Male Azije vizantijska vlast uspostavljena. godine. Efes. odvojili od glavnine vojske i ratovali na svoju ruku u Kilikiji. pa je grad predat caru i zaposednut od vizantijske vojske. Krenule su i seljačke mase. krstaši su nastavili sa pljačkom. preživeo pun briga i strepnji. Bili su tu vojvoda Lorena. koji su ostali bez svog vođe. 1093 i 1094) vodio je pohode protiv nemirnih Srba. kada je većina i izginula. Među krstašima i carem još je vladala sloga. jer su Kumani upali na teritoriju carstva. a Balduin je prodro i u Gornju Mesopotamiju i zasnovao svoju kneževinu u Edesi. Aleksije je zatražio da mu vođe krstaša polože zakletvu kao vazali i da se obavežu da će mu predati sve osvojene zemlje. Na čelu kumanskih hordi nalazio se čovek koji je tvrdio da je naslednik cara Romana IV Diogena. Na kraju je Aleksije time i morao da se zadovolji. početkom 1097. Carska flota uspela je potom da porazi Čaha. Oni su sa zapada očekivali najamničke pomoćne odrede. Pošto su uspeli prevarom da uhvate pretendenta. tim pre što su nevolje hrišćana u Palestini postale naročito teške posle seldžučkog osvajanja Jerusalima 1077. Sa svoje strane on se obavezao da će ih snabdeti namirnicama i oružjem i da će im se pridružiti. 1096. ali čim bi se car povukao. Na osnovu ovoga sklopljen je ugovor. 29. Vizantiji je ova ideja bila potpuno strana. zatražio pomoć. Ideja osvajanja na istoku naročito je bila interesantna za mlađe sinove feudalnih porodica lišene zemljišnih poseda po principu prava prvorođenih. u junu 1097. brat francuskog kralja Gij od Vermandoa. a uskoro je on i konačno izbačen iz igre veštom Aleksijevom diplomatijom. mada su se Gotfridov brat Balduin i Boemundov sinovac Tankred. Opsednut sa kopna i mora.

U ugovoru iz 1108. Aleksije je promenio i sistem haristikija. prvobitno je imao za cilj ekonomsko podizanje osiromašenih manastira. njenu osnovu sačinjava posed pronijara. Adanu i Maistru. Boemund se vratio na zapad agitujući za akciju protiv Vizantije. a flota je okupirala Laodikeju i niz drugih gradova na sirijskoj obali. Kvarenje novca otpočeto u vreme Konstantina Monomaha. g. jer je na čelo Jerusalimske kraljevine došao Gotfrid Bujonski. Isto tako. te su se oko njega otimali Boemund i Rajmund Tuluski. mostova i drumova stanovništvo je moralo da daje materijal i radnu snagu. što je naišlo na jak otpor crkvenog klera. Time je bilo zvanično priznato da je vizantijski zlatnik izgubio 2/3 svoje vrednosti. Aleksije je naišao na otpor već prilikom normanskih ratova kada je bio primoran da pretopi crkvena blaga. Pronijar je sada dužan da vrši vojnu obavezu i stoga se obično naziva prosto vojnik. Borba se završila odlučnom pobedom Vizantije i kapitulacijom normanskog kneza. umesto 12. Ovaj običaj koji je naročito uzeo maha u XI veku. godine iskrcao kod Valone. nastavlja se i dobija sve veće razmere. računaju samo 4 srebrna milijarisija. Njegova saradnja sa carem postala je još tešnja kada su krstaši zauzeli Jerusalim 15. običaj davanja manastira i manastirskih imanja na upravu svetovnim licima.6. Međutim i pored svih tih nesuglasica car i crkva su zajednički nastupali protiv sekti koje su uzele maha u to vreme. Već 1100. Boemund je zavladao gradom i pored protesta Aleksija. sve do Tripolisa. ali su ga krstaši otkupili i doveli u Antiohiju. Svega par godina kasnije car je demantovao sam sebe ponovo posegnuvši konfiskaciji crkvenih sudova. godine Beomund je pao u tursko zarobljeništvo. 3. on se oktobra 1107. Carska vojska zaposela je važne tvrdjave Tars. Pod pritiskom ove opozicije on je morao da obeća da će vratiti oduzete crkvene sudove. životne namirnice. prati veći ili manji broj ljudi. koji je bio odbio da ba bilo kakvu zakletvu pre početka pohoda. U početku kursevi su se jako kolebali. Sada je car preuzeo na sebe dodeljivanje manastirskih imanja kao neku vrstu beneficija. Između Rajmunda i Aleksija došlo je do zbližavanja i dok su krstaši osnivali vlastite kneževine Rajmund. Četiri godine kasnije. Najzad je car naredio da se u novoj nomizmi. U stvari to je vizantijski vitez. Tako je vođa bogumila. koji je bio vatreni poštovalac Platona i neoplatonika. što je Aleksije I iskoristio. Kao pre 25 godina i sada su se Normani i Vizantinci sukobili na istočnoj obali Jadrana. Krstaši nisu ni pomišljali da predaju grad caru.7. godine on je objavio edikt kojim je dezavuisao samog sebe zabranjujući ubuduće svako korišćenje crkvenih blaga u necrkvene svrhe. prema veličini njegove pronije. Vasilije. ali je često dovodio do drastičnih zloupotreba i izazivao opoziciju crkvenih krugova. kada je Rajmund (iako najistaknutiji krstaš) ponovo ostao kratkih rukava. koga. ali je tu ujedno bio i kraj sporazuma. Boemund je priznao vizantijskog cara za svog sizerena i obavezao se da neće preduzimati nikakva neprijateljstva protiv carstva. Pored starog zlatnika puštene su u opticaj razne vrste novca niže vrednosti. 1098. ne sačekavši cara. kod Harana. a ostali krstaši krenuli su put Jerusalima. Avgusta 1082. Odbrambena snaga carstva ima sada čisto feudalni karakter. Sakupivši jaku vojsku. tj. predao je caru više gradova na sirijskoj obali. Unutrašnju politiku Aleksija I opredeljuju opadanje vojske i finansijska beda. Za građenje brodova. čime je tamo stvorio sliku o neverstvu vizantijskog cara. godine. i svi njegovi sledbenici koji su ostali verni bogumilskom učenju spaljeni na lomači. Turci su krstašima zadali strahovit poraz. Osim toga ono daje hranu i konak carskim činovnicima i oficirima i dostavlja carskim trupama na njihovom prolazu kroz provincije besplatno ili po niskim cenama. poreski sakupljači utvrđivali su vrednost novca po svom nahođenju i bogatili se veoma bezobzirno. pa je 46 . Car je uzeo učešća i u suđenju «konzulu filozofa» Jovanu Italu.1099. zauzeta je Antiohija. tvrdjava.

Jovan II Komnin (1118-113) Po rečima savremenika Jovan II je bio najveći među Komninima. već Melitinski emirat dinastije Danišmenidita. koji su zahtevali najveću budnost. retke u njegovo vreme. kada su u velikim masama prodrli preko Dunava i opljačkali Trakiju. otpočeo je 1128. Car je odneo odlučujuću pobedu nad raškim županom i vratio se sa bogatim plenom i zarobljenicima koje je naselio u Maloj Aziji. Glavni problem bila je borba sa normanskom Antiohijskom kneževinom. udala se za Nićifora Vrijenija (1097) i zatražila da za prestolonaslednika bude određen njen muž. ali i nepokolebljiv u namerama. ali ga je posle smrti ipak nasledio njegov najstariji sin Jovan. koji su stalno uznemiravali Carstvo svojim upadima. iako je car u početku svoje vladavine za naslednika nasledio mladog Konstantina Duku. čiji je oslepljeni brat Almoš našao utočište na carskom dvoru. Jovan nije umeo da se drži granica propisanih crkvenih dogmi i smenjen je sa položaja i ekskomuniciran. a mnogobrojni zarobljenici naseljeni su po vizantijskim zemljama. sina Mihaila VII i verio ga sa svojom najstarijom ćerkom Anom. Savladavši Pečenege Jovan se okrenu Srbima. Mleci su se čvrsto držali svojih privilegija. dovodilo je Vizantiju u vezu sa nizom drugih zapadnih sila. kada mu se rodio sin.. ali se njihova težnja za slobodom i dalje ispoljavala u čestim ustancima. njegova udovica Ana. Rodbinske veze sa ugarskim kraljevskim domom pružale su Jovanu priliku da se umeša u česte borbe oko prestola i da podržava pretendente. kao i srpsko na Balkanu. ona se povukla u manastir i odala nauci. koju je morao da prekine zbog zapleta na Balkanu. ali usled svih tih zapleta i intriga dolazak na vlast legitimnog prestolonaslednika dobio je karakter državnog udara. Glavni neprijatelj nije više bio Ikonijski sultanat oslabljen unutrašnjim nemirima. ali i da poveća zategnutost između dve sile. No. godine. Ugari su zauzeli Braničevo i prodrli duboko u vizantijsku teritoriju.došao u sukob sa hrišćanskom verom. Ona je u pitanju nasledstva podržala svoju omiljenu kćer Anu i njenog muža. pa mu čak ni na samrtnom odru nisu dale mira. Međutim. Međutim snaga vizantijskog cara bila je veća i prisilila ih da se povuku i zatraže mir. 1126. Ana je čak pripremila i atentat na svog brata i tek kad ni ovo nije uspelo. hrabar vojnik i čovek plemenite naravi. te caru nije preostalo ništa drugo do da potvrdi sve mletačke povlastice novim ugovorom. Stefan II (1114-131). Bio je vladar čvrste volje. Careve poslednje dane otežala je borba oko prestola. Ova politika omogućila je carstvu da utiče na razvoj situacije u Ugarskoj. Međutim. a normansko pitanje na Siciliji. ali mudar i umeren. Srbi su morali da priznaju vizantijska vrhovna prava. posle Konstantinove smrti. zapostavljena carica Irina. Oprezan. car je u odlučnom trenutku ipak podržao svog sina. on je odlučno i dosledno nastavio politiku svog oca. iako je bio na korak od popuštanja. Nemajući veštine svog učitelja Psela. ali su se i na zapadu sada nametali važni zadaci. godine neprijateljstva protiv Vizantije. Antiohijsko pitanje bilo je povezano sa sicilijskim. pa su čak i napali egejska vizantijska ostrva. Jovan ga je savladao 47 . car je preneo na njega pravo nasledstva. Teko oko 1130. godine Jovan II se okrenuo na Istok i obnovio započetu borbu. Sada je do izražaja došla i Anina majka. Poslednja velika najezda Pečenega odigrala se 11222. budući car Jovan. Carica i njena kći nisu prestajale da nagovaraju cara da krunu da Vrijeniju. Jovan II im je naneo strahovit poraz od kojeg se više nikad nisu oporavili.

odbacio vazalnu zakletvu. Car je bio odlučan da krene na Antiohiju. ali mu je ostalo da reši još jedan problem. Mleci su se takođe pridružili koaliciji i pomogli Vizantiji da povrati Krf. godine učvrstio u Taurskim planinama. a knez Rajmund od Poatjea. godine Jovan II dospeo je sa vojskom pod zidine Antiohije.4. četvrti sin. gde su se odnosi rapidno pogoršavali. godine. Konrad III je lepo dočekan u prestonici i obavezao se da će zaratiti protiv Rožera. Na žalost. Prolaz krstaša kroz Vizantiju. ali ga je u tome sprečila nesreća u lovu. Knez Lav je spas potražio u bekstvu. Za razliku od svog oca Manojlo se okrenuo zapadu. Čini se da se Manojlo nije ni sastao sa svojim šurakom. ne vodeći računa o realnim mogućnostima. Prolaz kroz težak teren. godine bio je pobedonosan. na nagovor latinskog sveštenstva. prijateljem Rožera II. 1149. osujećena je Drugim krstaškim ratom. U Ataleji se i Luj VII ukrcao sa svojim baronima za Siriju. ali je kasnije uhvaćen i doveden u prestonicu. Sada se Jovan okrenuo Siciliji. pa je došlo do zbližavanja dve carevine. glavna središta vizantijskog svilarstva. teško je pomutio odnose Vizantije i Nemačke. Pohod Jovana II u proleće 1137. Tars. te se okrenuli u pravcu Ataleje. Manojlo I Manojlo I Komnin (1143-1180) Ovaj car istakao se kao vladar velikih i mnogostranih sposobnosti. konačno je iscrpeo snage krstaša.1135. Normanski kralj sklopio je savez sa vojvodom Velfom i podržao ga u borbi protiv Konrada III. Bio je hrabar vojskovođa. uz pomoć krstaša. u kome je pored francuskog učešća uzeo i nemački kralj. Već avgusta 1137. Pošto su carevi stariji sinovi umrli tokom epidemije 1142. pa je u Efesu napustio krstaše. Antiohijski knez je. položio je caru vazalnu zakletvu i istakao na gradskim zidinama vizantijsku zastavu. Ovo je caru oslobodilo ruke za akcije na istoku. Rožer je odveo vizantijske svilare i uposlio ih u mladoj normanskoj svilarskoj industriji u Palermu. što je svakako bilo uslovljeno razvojem situacije na zapadu. a to je bila malo-jermenska kneževina u Kilikiji. Car je bio zainteresovan da što pre prebaci krstaše u Malu Aziju. godine. Grad je pao posle kratke opsade. Koristi od ovoga jedino je imao Rožer II. a i oba njegova braka sa zapadnim princezama doprinela su prodiranju zapadnih navika u Vizantiju. protiv Normana. U ovu koaliciju ušla je i Piza. Neuspeh je doduše ponovo zbližio Nemce sa Vizantijom. gde se njegova vojska ujedinila sa ostacima nemačkih trupa. koji se oko 1071. prema carevom testamentu krunu je primio najmlađi. Prvi prvom sukobu Konrada III sa Turcima njegova vojska je žalosno razbijena. Jovan II je umro 8. godine. godine. osvojio je 1129. Sa druge strane Rožer II pomagao je i 48 . najbogatije gradove tadašnje Grčke. kojoj je Jovan potvrdio privilegije 1136. Jačanje Normana u Italiji ugrožavalo je Vizantiju i Nemačku. zet Boemunda II. Konrad III se na putu razboleo. godine. 1142. Car je pokušao da učvrsti savez sa Nemačkom. prepustivši svoje ljude sudbini. pre svega računajući na svoje bračne veze. praćen nasiljem nad lokalnim stanovništvom. ali su krstaši odustali od pohoda protiv Ikonije. Njegova greška bila je međutim u tome što je on prenaglio i prešao od želje na delo. rođake Konrada III. Iz Korinta i Tebe. Adana i Mamistra brzo su pale. gde je na vlasti bio Rožer II. koji se hitno vratio u Nemačku zbog toga. saradnja dva vladara. koji je ujedinio Siciliju i Apuliju i krunisan u Palermu 1130. godine najvažnije tvrđave u Kilikiji i time zabio klin između Vizantije i Antiohijske kneževine. a još više vešt diplomata i državnik smelih i zamašnih ideja. preko svoje žene Berte od Zulcbaha.1143. Manojlo je voleo zapadne običaje i uvodio ih na svom dvoru. godine. tvorevina jermenskog kneza Rubena. razmiricama između Francuza i Nemaca. godine osvojio Krf. praćen uobičajenim izgredima. Korint i Tebu. Rubenov sin Lav. sukobima Latina sa Grcima. a odnosi sa Lujem VII. Posle dužih pregovora i prepirki u Aziju je prešao i Luj. bili su skoro otvoreno neprijateljski. koji je 1147. Pogođen otrovnom strelom. godine.

Uporedo sa borbama protiv Ugarske. a kijevski presto zauzeo je vizantijski saveznik Jurij Dolgoruki. pun teških i promenljivih borbi. pa je Nemanja odustao od otpora 1172. Manojlo je. odustao je od tog plana. Jermenski knez Tor. Prema latinskim državama Istoka. da bi ublažio veliki uticaj mletačkih trgovaca koji je teško pogađao stanovništvo. a zatim i protiv Ugara. Sa Fridrihom I Barbarosom Manojlo nikad nije mogao da se dogovori. Bosnu i Srem. Manojlo je oružjem i novcem podržao Gejzinu braću Stefana IV i Vladislava. godine i Pizom. Zbog toga je izbio rat. Savez sa Mlecima pokazao se nedovoljno efikasan. sklopio ugovore sa Đenovom 1169. godine. sklopio mir sa Viljemom I. ali kada mu se rodio sin. Osiguravši podršku kijevskog i galicijskog kneza. Sa malom vojskom. Na ugarskoj granici je zavladao mir. godine porazio vizantijsku vojsku kod Brindizija što je dovelo do brzog kraja vizantijske vlasti u Italiji. sa nemačkim carem ili bez njega. Velikog saveznika Rožer je imao u Luju VII. pa je okrenula leđa Vizantiji. prisiljen je 1158. zaposednuti su u najkraćem roku važniji gradovi Apulije. godine prekinuo odnose i započeo sukobe.Srbe protiv carstva. cela oblast od Ankone do Tarenta priznala je vlast Vizantije. 1167. ali nije mogao da im učini kraj. godine umro je i Rožer II. uz posredovanje Pape. Manojlo se rešio da preduzme ofanzivu u Italiji. ali je umro 1152. Manojlo je uspeo da učvrsti svoj položaj na Balkanu. godine postavljen je za velikog župana Stefan Nemanja. 1166. Ali ti planovi su se razbili o otpor francuskog viteštva. Sledeće godine 49 . Barbarosa se usprotivio vizantijskim pretenzijama na Italiju i s krajnjim nepoverenjem posmatrao univerzalističke težnje Manojla I. godine da se pokori. 1155. koji je za njega bio samo grčki kralj. godine on je poslao flotu u Ankonu i odavde otpočeo rat. Jaka mletačka flota uplovila je u vizantijske vode i okupirala Hios i Lezbos. Mleci su se osetili ugroženi carevim učvršćivanjem u Italiji. Ali Manojlo je sada mora da vodi nove borbe da bi realizovao velika preimućstva koje mu je pružao ovaj ugovor. ali bez rezultata. na osnovu koga je Stefanov brat Bela. Već 1149. godine Sledeće godine izbio je oštar sukob. Nastupila je polarizacija Evrope i stvaranje razgranatih koalicija. Istina. godine Manojlo je morao da stupi u borbu sa pobunjenim Srbima. Normanski kralj Viljem I prešao je u protivnapad i 1156. uz pomoć normanskih vazala. Car je Belu proglasio za svog naslednika. Dve godine kasnije. dojučerašnji saveznici sada su se okrenuli protiv Manojla. Na istoku bivši carski saveznik. godine. Međutim. sultan Kilidž Arslan pogazio je svoju zakletvu i podstican podrškom nemačkog cara 1175. 1164. 1154. Manojlo je uspevao da svaki put uguši ustanak. godine kada je car ušao sa jakom vojskom u Rašku. godine pružila je povoda za novo mešanje u ugarske prilike. Uspesi Vizantije protiv Ugarske oduzeli su Nemanji potrebnu podršku. gde se raspodela snaga često menjala. Gejzinog sina. Car je. Čak je i jerusalimski kraj Balduin III načinio posetu caru i stavio se pod njegovu zaštitu. uprkos čestim pregovorima. koje je car uspeo da pridobije za sebe. poslat u Konstantinopolj. 1170. Dalmaciju. a konačno je pokorena i Antiohijska kneževina. koji je zamrzeo Vizantiju i spremao novi krstaški rat. Manojlo je postigao izvanredne uspehe. car je pokorio Hrvatsku. Svi Mlečani u Vizantiji su pohapšeni. ali se i on uskoro odmetnuo od cara. godine sklopljen je ugovor. a ako treba i protiv njega. pošto je priznat za ugarskog prestolonaslednika i pošto su mu u apanažu dodeljene Ugarska i Dalmacija. a njihovi brodovi zaplenjeni. car je morao da ratuje i sa Srbima. čiji je knez Rajnald priznao suverenitet cara. Konrad III je uspeo da savlada Velfa i počeo je da se sprema za pohod u Italiju. Posle toga se duže vremena pregovaralo. Protiv Stefana III. koji se učvrstio u Kilikiji. Smrt kralja Gejze II 1161.

ćerkom francuskog kralja Luja VII. godine on je ušao u Halkedon. Car je takođe zabranio pljačkanje nastradalih brodova. Braničevo. smeo i otvoren na dvoru. posle čega je Andronik Komnin ušao u grad. Nemanja je uspeo da osigura svojoj zemlji nezavisnost i da. Njegova mala vojska brzo je rasla pridruživanjem nezadovoljnika. godine. oženio se njegovom trinaestogodišnjom udovicom. Na prolazu kroz Malu Aziju Andronik nije naišao skoro ni na kakav otpor. godine Andronik Komnin (1182-1185) U početku je car istupao kao zaštitnik mladog naslednika Aleksija II. Sada kada je car bio mrtav. čiju je presudu potpisao mladi naslednik Aleksije II. pun romantičnih podviga i pustolovina. Andronik je sam dao Beli III oružje u ruke omogućivši mu da nastupa kao osvetnik Manojlove udovice.9. 50 . 1183. Jedini jak čovek među Komninima bio je tada Manojlov brat od strica Andronik. on je odlučio da se vrati u prestonicu i preuzme presto. Posle careve smrti 24. car se sve oštrije razračunavao sa svojim protivnicima. Zapovednik mornarice veliki duks Andronik Kontostefan prešao je na stranu Andronika Komnina. da bi zadovoljio princip legitimiteta. Agnes Anom. on je imao za sobom buran život. ali bez uspeha. a protosevast Aleksije je pokušao da zatvori Bosfor. Andronik je težio slamanju prevlasti plemstva. Dva meseca kasnije Aleksije II je udavljen u moru. a stari car. Time je poboljšao položaj stanovništva. ali je u frigijskim klancima kod Miriokefalona 17.1176. Nemilosrdno je gonio svaku korupciju i uspeo da otkloni zloupotrebe kod skupljanja poreza. ali je time stvarao sebi nove i nove neprijatelje. Pored drugih.1180. sjajno obrazovan. Aleksije je oslepljen i bačen u tamnicu. Međutim. pogubljena je i carica Marija. uzdajući se u flotu čija je posada bila poreklom sa Zapada. Njegovi protivnici pogubljeni su pod optužbom da su radili protiv legitimnog cara. duhovit. te je stvar regenstva bila izgubljena. koje je osetilo osećanje. dotle nepoznate. On je bio jedini koji je smeo otvoreno da prkosi pokojnom caru. Ubistvom Marije. Uticaj ovog nesposobnog i sujetnog čoveka izazvao je kod ostalih Komnina veliko ogorčenje. velikom većinom. U proleće 1182. godine strahovito poražen. njegova svirepa borba protiv plemstva donela je neprestane zavere i ustanke. stupio je na presto njegov dvanaestogodišnji sin Aleksije II. pravne sigurnosti. Niš i Serdiku. kao upravnik jedne oblasti na Pontu. Tek posle ovoga Andronik je odlučio. Prestala je prodaja činovničkih položaja. hrabar ratnik. tobože izlazeći u susret zahtevima sveštenstva i dvora. Pojedini članovi doma Komnina pokušavali su više puta da obore regenstvo. Razdražen otporom. godine Ugri i Srbi su kao saveznici upali u Vizantiju i opustošili Beograd. a regenstvo preuzela carica mati Marija. naređenjem da se uhvaćeni pljačkaši vešaju o jarbole istih. ali njegove krajnje bezobzirne metode kojima se služio pretvorile su njegovu vladu u svirepu strahovladu. Nastao je strašan pokolj. na račun Vizantije. znatno proširi njenu teritoriju na istok i jug. U Aziji su se nizali ustanci. oduševljeno pozdravljen od strane svetine. da primi carsku krunu. a car je birao najsposobnije ljude i davao činovnicima dovoljne plate da bi ih učinio manje podmitljivim. koji se nalazio van prestonice. U to vreme već šezdesetogodišnjak.Manojlo je krenuo protiv Ikonijskog sultanata. Državom je u stvari upravljao caričin ljubimac Aleksije Komnin. septembra 1183. odličan orator. Andronik je mnoge mere prethodnika iskorenio odlučnom strogošću. poreklom Francuskinja.9. maja 1182. Bio je vrlo darovit čovek. sinovac preminulog cara. godine. a u prestonici se mržnja protiv Latina više nije mogla obuzdati.

Grad je osvojen 24. zarobio jerusalimskog kralja Gvida Luzinjana i 2. Isak II Anđeo (1185-1195) Unuk Konstantina i Teodore. kada je došlo do strahovitog pokolja. Anđeli nisu pripadali staroj aristokratiji. a strah od neprijatelja rastao je sve većom brzinom. Oktobra 1186. avgusta. a pomoćna vojska iz prestonice nije stigla na vreme. Jedan deo normanske vojske uputio se ka prestonici. Aleksije Vrana. 9. pa je car odustao od borbe u Bugarskoj i prihvatio sporazum sa pobunjenicima. godine Saladin je ušao u Palestinu. dok se komandant grada David Komnin pokazao nesposoban. godine car je preuzeo novi pohod u oblast Serdike. Tamo je krenula i flota. Vizantijski upravni aparat raspao se u sitne jedinice koje su samo po imenu podsećale na nekadašnje teme. PRVI PAD KONSTANTINOPOLJA I SLOM VIZANTIJE Feudalno plemstvo je pobedilo i uspelo da se održi pod dinastijom Anđela. Otada oni zauzimaju visoke položaje na dvoru. bio je sušta suprotnost jakom i samovoljnom Androniku. juna 1185. Normani su napustili Solun. poslat je u Bugarsku. pa je normanska vojska krenula na Solun. ali se u Jedrenu proglasio za cara i okrenuo protiv Isaka II. Odavši se pljački. koji su mu poslali kao taoca. a kasnije i Drač i Krf. Sada je ustanak izbio i u Maloj Aziji. godine oluja se prolomila nad gradom. Kalojana. Ustanici su rasterani. ali je odlučujući uspeh izostao. Aleksije Vrana. vizantijski vojskovođa. Isak Komnin učvrstio se tako na Kipru kao samostalni vladar. Oni su bili neznatna filadelfijska porodica. a naročito su se istakli za vreme Manojla I. U proleće 1187. Niko nije više pokušavao da stane na put zloupotrebama u centralnoj i provincijskoj upravi. novembra 1185. snabdevanje nedovoljno. dok je drugi deo krenuo ka Seru. Isak II je dopustio da sve ide svojim tokom. pokazao preteranim. čiji je uspon počeo kada se najmlađa kći Aleksija I. normanska vojska je izgubila svoju borbenu snagu. koji je ubrzao Andronikov pad. Ovo je dalo podstreka novom 51 . Odbijanje vlade da ispuni zahteve braće da im odobri zemlju u proniju dovelo je do potpunog odvajanja bugarskih oblasti od Vizantije i do stvaranja Drugog bugarskog carstva. Međutim uskoro su se vratili sa jakim kumanskim odredima i borba se ponovo rasplamsala. koja je osvojila Krf. kada su stanovnici svirepo zlostavljani. proglasio sebe za cara i čak je kovao svoj novac. pobednik nad Normanima. a Petar i Asen pobegli preko Dunava. naneo Latinima kod Hatina težak poraz. Samo su Kefalenija i Zakint bili konačno izgubljeni za Vizantiju. Prava je sreća bila što se strah od normanske najezde. Grad je ubrzo zauzet. godine. Krajem 1185. Teodora udala za Konstantina Anđela. mučeni i ubijani. teror vlade besneo je gore nego ikad. Najteži udarac zadali su caru Normani koji su prodrli preko Drača. Napetost u Konstantinopolju dostigla je vrhunac. Već 6. avgusta. godine. uzurpator je poginuo u leto 1186. tako da je car Isak ušao na čelu svoje vojske u Bugarsku. Odbrana grada bila je slaba. Normani su stigli pred solunske zidine. godine u Bugarskoj je izbio veliki ustanak pod vođstvom braće Petra (Teodora) i Asena. kod Mosinopolja i Dimitrice.10 ušao u Jerusalim. Otpočela je opsada i sa mora i sa kopna. Kefaleniju i Zakint. 12. Isak II je krenuo u susret neprijatelju i tek posle žestoke borbe i velikih gubitaka uspeo da odbije bugarsko-kumansku vojsku. porazio ih je u dve bitke. 1187. mlađeg brata Petra i Asena. 1185. avgusta stigla je i flota. a 15. godine. a razjarena masa rastrgla je na ulicama prestonice cara koga je pre nekoliko godina slavila kao spasioca.Velikaši iz porodice samog cara pružali su Androniku očajnički otpor. a epidemije bolesti su jako proredile njene redove. U borbama pod zidinama prestonice.

pa Srbe. Vizantinci su doprli do Trnova. ali se nesrećnim slučajem udavio u jednoj reci. već bugarskom pomoći. 25. Odlučujući uticaj sada je imala rimska kurija i Ugarska. ali se prepredeni boljar odmetnuo i zavladao u predelu Rodopa. ali je 8. Carska vlada je na to obnovila ugovor sa Saladinom i car se obavezao da neće propustiti nemačku vojsku kroz svoje zemlje. Filip II Avgust i Ričard Lavlje srce. godine Bugari su opustošili sersku oblast. Vizantija je počela da podržava opoziciju u Bugarskoj. dao mu taoce i obećao da će snabdevati njegovu vojsku namirnicama. uz pomoć Ugara zbacio sa prestola i preuzeo vlast. godine kralju Gvidu Luzinjanu. a zatim proširio svoje područje sve do Vardara. 52 . Nemanjin sin Stefan oženjen je carevom sinovicom Evdokijom i dobio titulu sevastokratora. godine prebacio svog protivnika u Aziju. No. Manje sreće bilo je carstvo u sukobu sa Bugarima. car je krenuo na čelu jake vojske u novi pohod protiv Bugara. U Bugarskoj na presto stupa car Kalojan (1197-1207) sa kojim novo Bugarsko carstvo doživljava svoj prvi burni uspon. učvrstivši se u teško pristupačnom Proseku. godine. U Makedoniji je vojvoda Dobromir Hrs zagospodario strumskom oblašću. Nemanja je. koji se morao zadovoljiti Zetom ustao je protiv brata. a sam car se jedva spasio pogibije. njegov ubica boljarin Ivanko nije uspeo da se održi na vlasti. Po ugovoru o miru iz 1192. Stefan je uskoro povratio presto. od strane boljara. U leto 1189. Fridrih je uspeo da nanese nekoliko poraza protivniku. u pratnji svoga brata Stracimira. Asen je ubijen 1196. Prilikom ovog pohoda Ričard je učinio jednu uslugu Vizantiji. pošto je priznao papinu suprematiju i suverenitet Ugarske 1202. godine Saladin je zadržao Jerusalim. njihova vojska je pri povlačenju potučena u balkanskim klancima. kada se Nemanja povukao u manastir. Isak II je napao Bugare. godine završio se teškim porazom. Ekspedicija francuskog i engleskog kralja nije prošla mnogo bolje. gde se pridružio svom najmlađem sinu Savi u Sv. On je pokušao da se sporazume sa vizantijskim carem. Barbarosa je preko Ugarske stigao na Balkan. njegov stariji Brat Aleksije III izveo puč.3. Međutim Vukan ga je pretekao. on je osvojio Kipar. godine Nemanja je poražen u bici na Moravi i morao da zaključi mir. Međutim. potukli vizantijsku vojsku i zarobili njenog zapovednika sevasokratora Isaka Komnina. zarobio Isaka Komnina i predao ostrvo Jovanovcima. nije prošlo ni godinu dana. U toku borbi u proleće te godine. Računajući na podršku Bele III. a i Petar je bio ubijen.krstaškom ratu u kome su uzeli učešća Fridrih Barbarosa. Barbarosa se potom uputio na Jedrene i ponovo se sastao sa Srbima i Bugarima. oslepeo cara i zbacio ga sa prestola. ali je nepoverenje ostalo jer je Barbarosa vodio pregovore i sa neprijateljima carstva. Gori. godine. Četiri godine kasnije car je ponovo poražen kod Arkadiopolja. godine. U jesen 1190. U dva navrata. osvojio Prilep i Bitolj. ali ne vizantijskom. Tek posle ovoga je car popustio i u februaru 1190. Veliki pohod iz 1190. ali je opsada prestonice bila neuspešna. 1195. pa je Stefan spas potražio u sporazumu sa Rimom. aprila 1195. a zatim prodro kroz Grčku i privremeno zavladao Tesalijom. Aleksije III Anđeo (1195-1203) U Srbiji je vlast uzeo Stefan. Hrs je otpočeo rat. pa je pobegao u Konstantinopolj i ustupio presto Petru. Ovo su iskoristili Bugari i Srbi koji su potražili zaštitu od Barbarose. dočekao Fridriha u Nišu s velikim počastima i ponudio u vazalnu zakletvu i savez protiv Vizantije. Vukan. Posle odlaska Nemaca sa Balkana Vizantija je krenula u ofanzivu. a vlast Latina ograničena je na uzano područje između Jafe i Tira. i 1196. 1196. Barbarosa je na to osvojio Plovdiv posle čega je usledila žučna rasprava. U prestonici Ivanku je bila poverena vojska za rat sa Bugarskom. a zatim 1192.

jula 203. a njegov otac stavljen u zatvor gde je ubrzo umro. a kao suvladar. Kao car Latinskog carstva Balduin je dobijao četvrtinu teritorije. Aleksije III je pobegao. već i želju za osvajanjem Vizantije. da će njihov dominantan položaj biti održiv. Na to mesto doveden je grof Balduin Flandrijski. Ali pre nego što je došlo do kobnog udara Henrik VI je septembra 1197. zet Aleksija III. Zastrašena vizantijska vlada činila je ogromne napore da zadovolji nemačkog cara i obavezala se na ogroman godišnji danak. uspeo je da pobegne iz zatvora sa svojim slepim ocem. primio ga je na dvor i pozvao krstaše i Mlečane da pomognu povratak na presto Isaka II i njegovog sina. Tako se krstaški pohod na kraju pretvorio u oruđe osvajanja i okrenuo protiv hrišćanske Vizantije. ali ovog puta ne samo da bi doveli novu vladu. krunu je dobio i Aleksije IV. druga polovina podeljena je vitezovima krstaške vojske. ne obazirući se na to što su stanovnici grada istakli krstove na zidine. Pošto nije mogao da plati usluge krstaša Aleksije se našao između dve vatre. Krstaši su se okupili u Mlecima da bi njihovim lađama otplovili za Egipat. OBRAZOVANJE NOVIH DRŽAVA NA TLU VIZANTIJE Retko kada je u istoriji tako smišljeno i dosledno sproveden jedan plan. Od ostale ¾ polovina je data Mlečanima. godine krstaši su zauzeli na juriš Zadar. Posle svrgavanja Isaka i ženidbe Henrikovog brata Filipa Irinom. Marta meseca. godine krunisan u Svetoj Sofiji. te je već 24. oni su prihvatili duždov predlog da umesto para pomognu Mlecima pri osvajanju Zadra. tako da je njegova oblast zahvatala obe strane Bosfora i Helesponta. Posle podele ratnog plena došla je deoba samog carstva. Ali kako nisu mogli da plate vozarinu. muž bivše žene Stefana Prvovenčanog. Krstaši su se spremali za borbu u nameri da još jednom osvoje prestonicu Vizantije. već i da bi na ruševinama stvorili novo carstvo. jer se i stanovništvo bunilo protiv cara koji je doveo krstaše. 13. odnevši sa sobom državno blago. Pošto su zauzeli Galatu i probili lanac koji je zatvarao ulaz u Zlatni Rog. Maja 1203. Henrik ističe pretenzije na vizantijski presto i istupa kao osvetnik Isaka II. Nemački car Henrik VI nasledio je posle Barbarosine smrti ne samo presto. Pre svega se pristupilo izboru novoga cara novog latinskog carstva. Aleksije je pogubljen. imao je pri deobi poslednju reč. među kojima i Lezbos. krstaši i Mlečani potpisali su detaljan ugovor o deobi Vizantije. Filip Švapski. njegov zet. koji su imali velike konkurente u Đenovi i Pizi. 17. Krajem januara 1204. koji je bio pao pod vlast ugarskog kralja. Veliki mletački dužd koji je dominirao zbivanjima proteklih godina. Car je dobio neka ostrva u Egeju. posle čega je počeo juriš na grad. Prvi latinski patrijarh postao je Mlečanin Toma Morozini. Sada na scenu stupaju Mleci. Evdokije. Henrik je zatražio da mu Vizantija ustupi sve oblasti od Drača do Soluna. ćerkom Isaka Anđela. jer je martovskim ugovorom tako bilo predviđeno. Mleci su znali da nisu mogli da budu sigurni dok god je u Konstantinopolju postojala vizantijska vlast. aprila 1204. Zato se vešto iskoristili anitvizantijsko raspoloženje na zapadu koje je raslo do vremena rascepa crkve. Mladi Aleksije Anđeo. ali je njega više privlačila Evropa. Bonifaciju Monferatskom dodeljen je veći deo vizantijske Male Azije. juna flota stigla pred vizantijsku prestonicu. Posle ovog skretanja došlo je i do drugog. krstaški brodovi prodrli su u prestoničku luku i tada je otpočeo sveopšti napad na grad. godine izbila je buna. Posle 53 . koja je zapečatila njegov slom i potisnula ga na periferiju događanja. godine prestonica je pala u ruke krstaša. na Krfu potpisan je između Aleksija i krstaša ugovor. kao pri deobi srušenog vizantijskog carstva. kojima je Vizantija takođe dodelila značajne privilegije u želji da stvori izvesnu protivtežu mletačkoj prevlasti. Balduinu je pripala Trakija i SZ deo Male Azije. koji je 16. maja 1204. Novembra 1202. sin Isaka II. Na presto je dovedena Aleksije V Duka Murzufl. Hios i Samos. Slepi Isak II je podignut na presto. godine umro. godine Konstantinopolj je podlegao napadačima.

54 . tako da je Teodorovo krunisanje obavljeno tek u proleće 1208. a zatim kao car (od 20. duž obale. a zatim je mlađi Davi prodro duž obale na zapad. Pošto je učvrstio svoju vlast Teodor Laskaris je pristupio izgradnji nove vizantijske države. s kojim su bili u rodbinskim vezama. carstvo i patrijaršija. U srednjoj i južnoj Grčkoj stvorene su veće kneževine. Teodor Laskaris pretrpeo je poraz kod Pojmanenona i posle toga je većina gradova u Bitiniji potpala pod Latine. Uspeo je da ojača vladavinu u Trakiji i uspeo da pridobije deo grčkog plemstva za sebe. koja je živela pod vlašću doma Vilarduena svojim zasebnim životom. Sada je on važio kao jedini zakoniti car Vizantinaca. godine osvojili Trapezunt. Zauzeli su Jonska ostrva Krit. u ravnici Meandra Manojlo Mavrozom.4. većinu ostrva u Arhipelagu sa Eubejom. Učeni Mihailo Autorijan je izabran za patrijarha. koja je obuhvatala i okolne oblasti Makedonije i Tesalije. 1205. u kojima je Vizantija nastavila da živi. u oktobru. prilikom opsade Soluna. Sa istoka. mada nezadovoljne. izabravši Nikeju za svoju prestonicu. pregovori i pripreme su duže trajali. Mleci su dobili 3/8 grada. Ustanak se brzo širio i u Dimotici i Jedrenu i nizu drugih tračkih gradova latinske posade su pobijene ili naterane na beg. samo je u gradu Pege ostala njihova posada. Posle Andronikova pada oni su još kao deca dovedeni na đurđijanski kraljevski dvor. a zadovoljili se Koronom i Modonom na Peloponezu. Etoliji i na Peloponezu. godine. godine. a malo kasnije zauzeli su i Drač i Dubrovnik. Jedrene). Od njih najduže je opstala francuska kneževina Ahaja ili Moreja. brat od strica Isaka II i Aleksija III. Na ovakav način podeljen je i Konstantinopolj. U znamenitoj bici Kalojanove trupe satrle su vojsku latinskih ritera i zarobili cara Balduina koji je u zarobljeništvu i umro.žestoke rasprave i borbe zaposeo je Solun i osnovao Solunsku kraljevinu. Međutim. U Filadelfiji je zavladao kao samostalni dinast Teodor Mankafa. Međutim nove Kalojanove najezde primorale su ga da prekine borbu i sa Laskarisom sklopi primirje na dve godine. sasvim slabo vezane za Balduinovu carevinu. prvenstveno pomirljivim stavom.) Henrik je upravljao Latinskim carstvom sa mnogo energije i veštine. oni su osnovali nove države. godine. zet Aleksija III. Mlečani su odustali od okupacije teritorija u Epiru. u Sampsonu kod Mileta Sava Asiden.1206. Androsom i Naksosom i najvažnije luke na Helespontu i Mramornom moru (Galipolje. Srušiti ovaj novi vizantijski centar postalo je za Latine pitanje života ili smrti.8. pa je svečano krunisao Teodora za cara.1205. godine. U početku kao regent. Uz pomoć velike kraljice Tamare (1184-1212) oni su aprila 1204. Vizantijski dvor. a isto tako je i novi patrijarh smatran za jedinog poglavara grčke crkve. 14. godine Henrik je na čelu vojske upao u Malu Aziju. Dok su se neki vizantijski feudalci pokorili novim gospodarima. stvorio Nikejsko carstvo. Oslanjajući se na lokalno grčko stanovništvo. a na Balkanu Mihailo Anđeo. nudeći mu carsku krunu. nadirao je David Komnin. stvorio Epirsku despotovinu. Radosto. Aleksije i David. neki velikaši su napustili okupirane zemlje i krenuli u slobodne pokrajine. Na kraju su i Latini nasrnuli na Malu Aziju. Tako je u Maloj Aziji Teodor Laskaris. bugarski pritisak nije dugo trajalo jer je Kalojan poginuo 1207. a narodne mase ostale u domovini. Usled nastalih zapleta. Na jugoistočnoj obali Crnog Mora. Već krajem 1206. Njega su stvorili unuci Andronika I Komnina. Kalojan je upao u Trakiju i sudario se sa Latinima blizu Jedrena. gde su ustali pripadnici grčkog plemstva i pozvalo u svoju zemlju Kalojana. nastalo je Trapezuntsko carstvo. dok je car zadržao 5/8. zauzeo Sinopu i potčinio Paflagoniju i Herakleju na Pontu. koji su se nazvali Veliki Komnini. upravni sistem i činovnički aparat presađeni su u Nikeju Obnovljene su i najviše državne i crkvene tradicije. Herakleja. Posle ove bitke Latini su se povukli iz Male Azije. Činilo se da je kraj blizu. Cara Balduina zamenio je na prestolu njegov brat Henrik. ali je pomoć stigla iz Trakije.

Regenstvo je preuzela Jolanta. latinskoj Solunskoj kraljevini na istoku. ali su na kraju ipak pobedili u proleće 1211. 55 . do Sinope i tako sebi stvorio jak položaj na južnoj obali Crnog Mora. koji je boravio na turskom dvoru. Međutim. Sada su se umešali i Seldžuci. Epirska despotovina i njen despot Mihailo Anđeo potčinili su celo područje od Drača do Korintskog zaliva i stvorili jaku vojničku državu sa prestonicom u Arti. obratio Nikeji. ovaj rat nije doveo do odlučujućih rezultata.10. Sultan je poginuo na bojištu. Za Latinsko. Sa svoje strane Teodor Laskaris je stupio u vezu sa Malojermenskom kraljevinom u Kilikiji. kao samostalna grčka država.1211. ćerkom Balduinove i Henrikove sestre Jolante.) i posle toga prodro sve do Pergama i Nimfeja. čije je jezgro sačinjavao odred od 800 latinskih najamnika pretrpele su teške gubitke. godine Mihaila Anđela nasledio je njegov polubrat Teodor. koji se nazivao Teodor Anđeo Duka Komnin. a zatim ga vratili na trapezuntski presto kao svog vazala. carigradska kruna pripala je njenom bolesnom sinu Robertu. muža Balduinove i Henrikove sestre Jolante. godine Sava se. Za Nikejsko carstvo sada nastupa period daljeg uspona. godine sklopljen u Nimfeju ugovor o miru kojim je povučena granica između dva carstva. godine anektirao zapadni deo njegove teritorije. godine sklopljen ugovor kojim su dobili u Nikejskom carstvu iste privilegije koje su uživali i u staroj Vizantiji. godine. Protivnici su bili zamoreni. mimo Ohridske arhiepiskopije. S Mlecima je 1219. Dve godine pre toga Stefan Prvovenčani primio je iz Rima kraljevsku krunu. međutim bilo je samo pitanje vremena kada će doći do suparništva. kojoj je dotle bila potčinjena srpska crkva. Teodor se u trećem braku oženio latinskom princezom Marijom. Prvi podvig kojim je proslavio svoje ime bio je smeli prepad na latinskog cara Petra Kurtenea. godine označava početak opadanja. odvojeno od ostalih vizantijskih zemalja. Ova despotovina suprotstavila se. Prenos vizantijskog centra u Malu Aziju zaoštrio je stari seldžučko-vizantijski antagonizam. smrt Henrika 1216. zarobio. te je latinski car završio život u epirskom ropstvu. te je krajem 1214. de je krunisan. Ovo carstvo živelo je četvrt milenijuma svojim zasebnim životom. Borbu protiv Teodora David Komnin je vodio uz pomoć Latina. I to se upravo i dogodilo u vreme vladavine jakog i ambicioznog Teodora. te ga je iste godine nikejski patrijarh rukopoložio za autokefalnog arhiepiskopa Srbije. Posle ovoga izbio je ponovo sukob sa latinima u zapadnoj Maloj Aziji i ratna sreća je bila na strani latinskog cara. pa je čak i nadživelo samo carstvo za nekoliko godina. godine umrla. Petar je iz Francuske pohitao za Rim. 1219. Negde oko 1215. Upućen na svoje snage on nije mogao da se odupre Nikeji. gde ga je u albanskim klancima Teodor napao. Pozvao na presto Konstantinopolja posle Henrikove smrti. Nikejska carevina morala je da ratuje i sa Ikonijskim sultanatom. Posredovanjem Mletaka sultanat Rum je 1209. Borbe su izbile kod Antiohije na Meandru i bile su žestoke. zarobili ga. Mlecima na Jadranu i Slovenima na severu i SI. Laskaris je 1214. kao vazal latinskog cara. a zatim je stigao u Drač. Posle pada prestonice one je duže vreme boravio na nikejskom dvoru i bio se zakleo Laskarisu na vernost. a Aleksije III je zarobljen i skončao u jednom nikejskom manastiru. a kad je ona 1219. Henrik je dobio bitku na Rindaku (15. koji su zaposeli Sinopu potukli vojsku cara Komnina. Privremeno izmirenje Nikeje i Latina zaustavilo je ekspanziju Velikih Komnina na Pontu. Kao oruđe protiv Nikeje Turcima je poslužio bivši car Aleksije III Anđeo. Malobrojne trupe nikejskog cara. godine zaključio tajni savez sa Latinskim carstvom.

Posle duge opsade Teodor Anđeo Duka Komnin ušao je u grad. POBEDA NIKEJE Propašću Solunske kraljevine Latinsko carstvo je izgubilo svoju najznačajniju vazalsku državu. Iz Jedrena je nastavio svoj put ka prestonici. koja su pokušala da mu uz pomoć Latina oduzmu carsku krunu. U isto vreme nikejska flota zaposela je ostrva Lezbos. Asen se zanosio mišlju da stvori veliko vizantijsko-bugarsko carstvo sa sedištem u Konstantinopolju. na onom istom mestu gde je pre dvadeset godina Teodor I bio poražen. jer je kraljevina bila paralisana odlaskom mnogih ritera na Zapad. jer je izgledalo da je on jedini u stanju da spase carstvo od povratka pravih vlasnika. a potom i oslepljen. zasnovana na srodstvu obe strane s ugarskom dinastijom. godine i kruna je pripala njegovom maloletnom bratu Balduinu II. koji je takođe vodio svoj rat na zapadu. ka istom cilju stremio je i bugarski car Asen II. godine Latini su zadržali samo obalu preko puta Konstantinopolja. Teodor je zarobljen. Vatac je poslao vojsku u Trakiju. Posle ovih uspeha Teodor se proglasio za cara. Ova pobeda oslobodila je Nikejsko carstvo zapadno-grčkog suparnika. okrenula se u korist Jovana Vataca i njegove države. Bugari su satrli vojsku solunskog cara. trebalo je da bude pojačana veridbom mladog latinskog cara s Asenovom ćerkom. sina Asena I. nestalo je i latinske ponude Asenu da preuzme presto. Samos i Ikariju. U proleće 1230. Čim je nestalo straha od Teodora Anđela. Latinski car Robert Kurtene umro je 1228. Posle smrti osnivača države Teodora I Laskarisa. Situacija je bila veoma povoljna. Međutim. Teodor je raskinuo savez sklopljen sa Asenom protiv Vataca i stupio u borbu sa bugarskim carem. Time bi Asenovi planovi dobili čvršću osnovu. uzdrmano unutrašnjim neprilikama. nikejski presto zauzeo je njegov zet Jovan Duka Vatac. POLET I PAD EPIRA. Asen II se mogao nadati da će kao tast maloletnog latinskog cara postati gospodar Konstantinopolja. koji je takođe verovao da mu je prestonička kruna već osigurana. odsečeno od franačkih državica u Grčkoj. Pored njih sve više se isticalo i Bugarsko carstvo. s okolinom Nikomedeje. Latinsko carstvo je i samo izgledalo osuđeno na slom. godine. Kao nekada Simeon. Hios. predstavlja vrhunac u usponu II bugarskog carstva. Jovan III Vatac (1222-1254) Svakako najveći državnik nikejske epohe i jedan od najistaknutijih vladalaca vizantijske istorije uopšte. Već prvih godina njegove vladavine raspodela snaga u Maloj Aziji osetno se pomerila u prilog Nikejskog carstva.Uskoro je Teodor Anđeo otpočeo borbu većeg zamaha. krajem 1224. Posle ove bitke skoro cela oblast Latinskog carstva pripala je Nikeji. Asen je na ovo stupio u pregovore sa Nikejom oko 56 . Ugovorom iz 1225. kod Klokotnice na Marici. Međutim. Ograničeno na oblasti oko prestonice. Najpre je udario na susednu Solunsku kraljevinu. Tako su na starom vizantijskom tlu nastala tri carstva. Pobuna braće pokojnog cara Teodora I. godine. njegov put se ukrštao sa putem Teodora Anđela. time uništavajući latinsku Solunsku kraljevinu. Na poziv grčkog stanovništva u Jedrenu. dok se malo potom i Rodos potčinio nikejskom caru. gde je napao Jedrene i naterao vojsku nikejskog cara na povlačenje. a sad joj je nedostajao i oslonac koji je za Henrikova života imala u latinskom Konstantinopolju. suprug njegove pametne i obrazovane kćeri Irine. Ali odlučni udarac latinima sprečio je njegov zapadnogrčki suparnik Teodor Anđeo. Asenova veza sa porodicom Kurtenea. jedno latinsko i dva grčka. U ovoj situaciji javila se u prestonici misao da se regenstvo ponudi bugarskom caru. Vatac je do nogu potukao latinsku vojsku kod Pojmanenona. Prešavši granice bivše solunske kraljevine on je već bio ušao u Trakiju. Epoha Jovana Asena II (1218-1241).

zajedničke borbe protiv Latina. poštedevši tako nikejsko carstvo uništenja. potisnute tatarskom najezdom i naseljavao ih kao stratiote u pograničnim pokrajinama. ali je u toku opsade primio vest da su mu žena. godine. Asenovom kćerkom.1254. operacije su obnovljene u proleće 1236. godine Vatac je preduzeo pohod protiv Soluna. Češku. koji se desetak godina pre odvojio od Zapadnogrčke carevine. koji ga je zatvorio u nikejski zatvor gde je i umro. Prekinute za vreme zime. Jovan je sada mogao ponovo da se okrene Balkanu. prodrli su i u prednju Aziju. u Trakiji. I pored čestih ratova Nikeja nije osećala nedostatak novca. Tu je ujedno i proglašena bugarska patrijaršija. Mongoli su vrlo brzo napustili Malu Aziju. godine. Mongolska najezda uzdrmala je čitavu istočnu Evropu i prednju Aziju. a u Lampsaku je proslavljena svadba Teodora II Laskarisa sa Jelenom. postavljen je na mesto komandanta Sera i Melnika. pa čak i borbene prirode. ali i državnik čvrste volje. Međutim. Frigiji i dolini Meandra. Jovan je hteo da učini zemlju nezavisnom od uvoza robe i da je oslobodi od ekonomske prevlasti italijanskih gradova. koja bi se najkraće mogla opisati kao težnja za privrednom nezavisnošću zemlje koja je imala da zadovolji sve svoje potrebe.11. 57 . No rat je sprečio prodor Mongola. Ugarsku i prodrli sve do Jadrana. Jedino je malo nedostajalo da se zarati sa Ikonijskim sultanatom. potpisan je u proleće 1235. bio je pod upravom despota Mihaila II Anđela. Teodor II Laskaris (1254-1258) Vladavina ovog cara pokazala je da nikejsko carstvo nije ni u kulturnom pogledu zaostajalo za starom Vizantijom. godine. Ruska država podlegla je osvajaču. koji je poslednjih godina života bolovao od epilepsije. oko sporazuma sultana sa Mihailom Paleologom. Asen je opseo Curulon u Trakiji. pa je sultan morao da moli nikejskog cara za pomoć. Ali i on je bolovao od epilepsije. ali je uspeo da sačuva ono što je njegov otac stvorio. vanbračnog sina Mihaila I. a Mongoli su opustošili Poljsku. Da bi pojačao vojne kontigente. godine ugovor o savezu. Grad je izdržao opsadu. na nagovor Teodora Anđela pogazio i započeo rat koji se završio njegovim porazom 1241. Car je težio i novoj ekonomskoj politici zemlje. Teodor Anđeo je uhapšen i predat Jovanu. sin i trnovski patrijarh umrli od neke bolesti. Na mesto upravnika grada postavljen je Andronik Paleolog. potonji car. godine ušao je u Solun. Saveznici su odmah stupili u borbu i opseli prestonicu sa kopna i mora. Finansijske i privredne prilike bile su u nikejskoj državi zdravije negoli u Vizantiji iz vremena poslednjih Komnina i Anđela. car je primao u službu Kumane. umro je 3. Epir. godine. u još težem obliku nego njegov otac. godine. ali ga je prodor Mongola u Malu Aziju primorao da se zaustavi i sklopi mir sa solunskim vladarom Jovanom. Car je bio naučnik i pisac. krajem 1237. Ikonijski sultanat i Trapezuntsko carstvo našli su se pred opasnošću da budu pregaženi. S istom neodoljivom snagom. 1242. Nije bio osvajač. Šleziju. potpomognut i mletačkom flotom. ali ga je ubrzo. U Galipolju koje se malo pre toga predalo caru. U Nikeju je stiglo mongolsko poslanstvo koje je veličanstveno dočekano. Jovan Vatac je sklopio savez sa Ikonijskim sultanatom 1243. 1246. a decembra 1246. Sahranjen je u Magneziji. On je potpisao sporazum sa Jovanom Vatacom 1249. a grčka crkva ga je nekoliko decenija kasnije proglasila za sveca. Jovan Vatac. Nikeja je morala da pristane na formiranje bugarske patrijaršije u Trnovu. Moravsku. Makedoniji. uz pomoć Latina i Kumana. U ovoj situaciji Asen II se okrenuo protiv svojih saveznika i stupio u rat protiv njih. Četiri godine kasnije je umro i skoro je prodorom Mongola otpočelo opadanje Bugarskog carstva. Car se povukao i sklopio mir sa nikejskim carem. a njegov sin Mihailo VIII. godine pobedio je Zapadnogrčku carevinu i Bugare. što je trebalo da ih ubedi u neiscrpna bogatstva i snagu carevine.

avgusta Mihailo VIII svečano je umarširao u grad. Mladi Mihailo Asen bio je napao Trakiju i Makedoniju. Međutim. a sam Viljem Vilarduen dopao je zarobljeništva. njihove kolonije bile su razbacane po celom carstvu. Samo zahvaljujući novoj pomoći sa Sicilije. Georgije je ubijen. 1261. imao među svojim precima članove starih carskih dinastija i bio oženjen rođakom Jovana Vataca. godine prodro u grad. godine i mletačka flota sa većim delom latinske posade krenula u jednu ekspediciju na Crnom Moru. gde je primio krunu od patrijarha u septembru iste godine. Na stranu ovog trojnog saveza stala je i Srbija Uroša I. za despotovog sina Mihaila II. Valonu i Butrinto. njegov sin Manfred. Rat protiv trojnog saveza bio je prvi zadatak Mihaila Paleologa. a uskoro zatim. a za to je dobila vrlo široke privilegije. godine. godine on je zauzeo Krf i najvažnije gradove na epirskoj obali. carska vojska je upala u Epir i ušla u Artu. Brz uspon Mihaila objašnjava se novim spoljnopolitičkim zapletima koji su zahtevali brzo sređivanje prilika i stvaranje jake vlade u Nikeji. koji se oženio Teodorovom ćerkom Irinom Laskaris. oslobođena je svih carina i dažbina na teritoriji Carstva i imala je da dobije pristaništa u svim važnijim vizantijskim lukama. Za regenta Teodor je odredio svog prijatelja Georgija Muzalona. Epir je mogao da se od ovog udarca oporavi. povoljan po Nikeju 1256. Čak su i Srbi napustili gradove zauzete pre godinu dana. dao je Manfredu svoju ćerku i sa njime sklopio savez protiv Nikeje. zajedno sa svojim bratom. Pošto se epirski despot pomirio sa gubitkom. bila je potrebna veća vojska i flota. Za razliku od Fridriha II. ali su ga Vizantinci u dva teška pohoda naterali na povlačenje. Regenstvo je povereno Mihailu Paleologu. Najteže je stradala epirska despotovina. gotovo bez borbe. Već 1258. godine u Nimfeju je sklopljen znameniti ugovor između Đenovljana i Nikeje. U jesen 1259. Car je peške prošetao gradom i ušao u Svetu Sofiju. njima je pripadala većina ostrva u istočnom delu 58 . proglašen za savladara mladog Jovana IV Laskarisa. bio je neprijatelj Nikeje. Ovom savezu pridružio se i ahajski knez Viljem II Bilarduen. U leto iste godine vojskovođa Aleksije Stratigopul poslat je sa malom vojskom na bugarsku granicu. Četiri stotine konjanika koje je bio poslao Manfred izginule su. a posle restauracije i u samom Konstantinopolju. Prvo je bio postavljen za velikog duksa sa titulom despota. sevastokrator Jovan Paleolog. izgubio mnogo na sjaju i bogatstvu. godine Skoplje. ne obazirući se mržnju vizantijskog plemstva prema njemu. Prilep i Kičevo.7. sklopljeno avgusta 1260. deveti dan posle careve smrti. Obnova razorene i zapuštene prestonice iziskivala je ogromne troškove i teško je teretila provincije Carstva. koji je takođe postao zet epirskog despota. on je napao nezaštićeni grad i u zoru 25. Iako je još trajalo primirje. U Bugarskoj su izbili nemiri i na presto se popeo Konstantin Tiha (1257-1277). osvajanje prestonice donelo je i probleme. Za vreme pomena. Teodorom. zauzeo je Drač. Njegova vojska zaposela je 1258. maja 1261. kruna je pripala njegovom sedmogodišnjem sinu Jovanu IV. godine došlo je u pelagonskoj dolini do odlučujuće bitke u kojoj su Vizantinci dotukli do nogu šarenu vojsku saveznika. Izdaci su se povećavali. 13. decembra 1258 ili januara 1259. Njegov brat. Kad je Teodor umro u trideset sedmoj godini. Latinsko carstvo prestalo je da postoji. 15. koji je zasnovao đenovsku veličinu na Istoku. pa je sklopljen mir. Đenova se obavezala da pruži caru vojnu pomoć protiv Mletaka. Car Balduin II pobegao je iz grada. koji je posle osvajanja 1204. on je saznao da je prestonica skoro bez zaštite. Teodor II je sklopio ugovor i sa epirskom dinastijom. udavši svoju ćerku Mariju. U vizantijskim vodama gospodarile su italijanske republike. Na prolazu kroz Trakiju. najistaknutijem predstavniku vizantijske aristokratije. poveo je veliku vojsku s jakim kumanskim i seldžučkim kontingentima. Carev dolazak u grad dočekan je sa velikim oduševljenjem i pretvorio se u narodni i verski praznik. Mihailo je pripadao uglednoj plemićkoj porodici.

godine porazili Mlečani kod Seteopocija u Nauplijskom Zalivu. Karlo Anžujski je došao u Italiju i savladao kralja Manfreda i tako je izgledalo kao da će antivizantijski planovi ponovo doći u prvi plan. godine carica Irina Laskaris umrla. godine kod Makri – Plagi i počeli da se povlače. jer su opet dobili pravo slobodne trgovine u Vizantiji. Stupio je u vezu sa Viljemom II. Istovremeno. on je uspeo da odvrati svog ratobornog brata Karla od rata protiv Grka. Kako se opet sa Zapada povećavala opasnost. Car je oženio svog sina Andronika ćerkom ugarskog kralja Stefana V. iako pod grčkom vlašću. godine trupe pod komandom Jovana Paleologa odnele veliku pobedu i naterale epirskog despota da prizna suverenitet vizantijskog cara. Na Peloponezu je otpočela jaka vizantijska ofanziva koja se završila pobedom. Podupiran u nameri da oslobodi svete zemlje od nevernika od strane Mihaila VIII. Mihailo je težio da spreči sporazum Sicilije sa Rimom. posle prvobitnih uspeha. godine da ga prati u krstaškom ratu u Tunis i time je njegov pohod protiv Vizantije zaustavljen. Vizantinci koji su bili prodrli u unutrašnjost Peloponeza pretrpeli su poraz 1264. U međuvremeno su se na zapadu desile važne promene. Srbija i Bugarska su takođe stale na Karlovu stranu. jer je radio na tome da učini kraja vladavini Štaufovaca u južnoj Italiji. godine zaustavili su napredovanje Vizantije. Kada je papa Kliment IV umro i rimska stolica ostala na duže vreme prazna vizantijski car je našao oslonca u Luju IX Svetom. ujedinjenju i uporno je bivala neprijateljski raspoložena prema Vizantiji. a Konstantin Tih se oženio Mihailovom sestričinom Marijom. Središte agresivnih planova protiv Vizantije bila je Sicilija i stoga su odnosi sa Sicilijanskom kraljevinom činili čvor Mihailove politike u toku cele njegove vladavine. Đenovljani su rado prihvatili ovu ponudu. Mihailo je uspeo da iskoristi taj papin animozitet prema Sicilijanskoj kraljevini i ponudama o uniji dve crkve izazvao kod pape preokret u mišljenju. Vizantija je učvrstila svoje pozicije na Peloponezu. prestoničkom predgrađu na Zlatnom Rogu. Međutim Urban IV nije podržavao Manfredove osvajačke planove. ali jeste uspelo u zbližavanju sa Ugarskom. 1262. godine krunisan za cara i savladara. godine Mlečani su sklopili novi ugovor. U Epiru su 1264. Međutim. Mihailo je poslao jaku vojsku sa pomoćnim odredima seldžučkih najamnika jačine 5000 vojnika.. jer su bili u rodbinskim vezama ili sa Karlom ili sa Jovanom IV Laskarisom koga je Mihailo zbacio i oslepeo.1268. Mihailo je krenuo u obnavljanje Vizantijske suprematije na tlu Balkana. Borbe u južnoj Grčkoj dobile su nepovoljan obrt. Rat se otegao. papa je u međuvremenu oslobodio vazalne zakletve Viljema II Vilarduena koji je pokrenuo rat protiv Vizantije. Karlo je morao u leto 1270. koji je to jedva dočekao i stavio svoju zemlju pod njegov suverenitet. Poraženi su i Đenovljani na moru. a i pravo da se nastanjuju u Galati. Uskoro posle toga Andronik je u novembru 1272. Juna 1265. francuskom kralju. a i neke nove. godine Mihailo je zauzeo crnomorske luke Anhijal i Mesemvriju i uspeo da proširi svoju teritoriju na račun Bugarske. ali nije uspelo na tlu Bugarske i Srbije. Pošto Mihailo VIII nije 59 . prema kojem su dobili sve ranije. ali je Papa Urban IV (1261-1264) podržavao Latine u Grčkoj u borbi protiv Vizantije i čak je bacio anatemu na Đenovljane. Grčka je takođe ostala pod vlašću Latina. Mihailo VIII je opet sklopio ugovor sa Đenovljanima koji je bio privremeno suspendovan. zajedno sa Tesalijom.Sredozemnog Mora. koje su u proleće 1263. Dok su oni tamo boravili. a i Epirska despotovina. Kratka vojna u Tunisu završila se smrću Luja IX i Karlo se posle par pobeda vratio na Siciliju. U Bugarskoj je zategnutost privremeno popustila kada je 1270. privilegije u Vizantiji. godine. Ovaj ugovor učinio je kraj nećkanju Mletaka i oni su konačno ratifikovali ugovor 4. vizantijsko-đenovljanska flota zauzela je Egejska ostrva.4. Karlo je istupio s agresivnim namerama protiv Vizantije i umešao se u prilike u Grčkoj. Njegovi transporti trupa u Moreju 1271 i 1272. izmakla je. novca je ponestalo i turske trupe su prešle na stranu protivnika.

nije imao većeg uspeha. Za patrijarha je postavljen Jovan Vek. marta 1282. godine. Najveće uspehe Vizantija je postigla na moru. Sada je Morejska kneževina dopala direktno pod vlast Karla Anžujskog. 31. Mleci su dali Karlu veliku flotu. U isto vreme vizantijski agenti su novcem huškali sicilijansko stanovništvo protiv Anžujaca. Papa je sada stajao čvrsto na strani sicilijanskog kralja i uskoro je Karlo sklopio ugovor sa Mlecima radi uspostavljanja Rimske imperije (3. 1278. godine on se dogovorio sa rimskim legatima i uspeo da jedan deo svog klera pridobije za prihvatanje unije. 1274. godine. godine sa jakom vojskom u Tesaliju i prodro do Neopatre. godine. Tako je unija doživela potpun neuspeh.6. zauzeli Belgrad i Butrinto i opseli Drač i Valonu. najznačajnijim tatarskim vođom. Na saboru u Lionu 6. aragonskog kralja da napadne Karla Anžujskog s leđa i da mu oduzme kraljevstvo koje je on 1266. jer je zemlja bila iscrpena stalnim Karlovim ratovima i ogorčena ucenama njegovog činovničkog aparata. stari neprijatelj Mihaila sada je istupao kao branilac pravoslavlja okupljajući oko sebe mnogobrojne protivnike unije. tako je Mihailo morao.predao bugarskom caru Anhijal i Mesemvriju koje mu je obećao kao «miraz» izbio je rat 1272. Patrijarh Josif nije hteo ni da čuje o uniji. carske trupe su potisle anžujske u Albaniji. godine. Srpski kralj je zauzeo Skoplje koje je zauvek ostalo van domašaja Vizantije. Ni pohod iz 1277. pa je i sama carska porodica bila podeljena. ali je smeli sevastokrator Jovan Anđeo uspeo da odbrani svoju prestonicu. slepo oruđe Karla Anžujskog i situacija se iz osnova promenila. a grčko stanovništvo se bunilo protiv tuđinske vladavine. tako da se morala izvesti nasilna promena na patrijaršijskoj stolici. Pod papinim uticajem Karlo je morao da odustane od planiranog rata i da pristane na primirje do 1.1281). godine u Palermu je izbio ustanak. postavljenog za velikog duksa Vizantije. Mleci su u martu 1275. jer je zemlja bila iscrpljena neprestanim ratovanjem.5. Otpočela su surova proganjanja. ali je u poslednjem trenutku vizantijska diplomatija pobedila. Sada je Vizantija preuzela ofanzivu. Nikada Karlo Anžujski nije bio bliže cilju. koji je u početku bio u opoziciji. Važna promena nastala je smrću Viljema Vilarduena 1278. godine oduzeo Manfredu. 1273. u protivnom slučaju stavio mu je do znanja da neće moći da spreči Karla Anžujskog u njegovim namerama. uprkos jakoj opoziciji vizantijskog sveštenstva da se pokori papinoj volji. neznatni ljudi i članovi carskog dvora. Bugari su morali da se odreknu spornih gradova i povuku. U stvari ova promena je oslabila pozicije Latina. Priznanje katoličke dogme i potčinjenje papi izazvali su veliko uzbuđenje u državi. Na Siciliji je nastalo vrenje. tako da je Vizantija ponovo gospodarila Egejskim morem. u slučaju crkvenog potčinjenja Rimu garantovana mu je bezbednost od strane katoličkih sila. jer je rascep zahvatio sve slojeve stanovništva. ali pod pritiskom Tatara. a zatim prišao uniji. Novi papa Grigorije X nije više hteo da se zadovoljava obećanjima te je pred cara stavio jasnu alternativu. gde su uspeha imale operacije Likarija. iako samo na dve godine. Smrću Pape Nikole III na kurijsku stolicu je seo Martin IV. koji se munjevitom brzinom 60 . Ove najezde i pređašnji porazi vizantijske vojske protiv Tatara 1264 i 1271. Sada su Vizantinci proširili svoju teritoriju sve do Arkadije. Carev brat Jovan krenuo je 1275.7. a Jovan Tesalijski i srpski kralj Milutin napali su Makedoniju 1282. godine one je održao sabor na kome je Mihailo VIII proklet kao jeretik. zauzeo Butrinto. godine unija je potpisana. pa ga predao Karlu anžujskom. godine potpisali novi ugovor sa carem. Eubeja i više Egejskih ostrva pali su u njegove ruke. Tako je Mihailo VIII stvorio pojas prijateljskih zemalja iza prvog pojasa neprijateljskih. godine sada su naterali Mihaila da potpiše ugovor o prijateljstvu sa Nogajem. Jovan Tesalijski. Papa je takođe uspeo da ubedi i Mlečane da odustanu od obnavljanja ugovora. 1276. Mihailo VIII je uspeo da ubedi Petra III. darovit i vešt čovek. Po prepunim zatvorima ležali su sveštenici i svetovnjaci. Posledice su bile velike. U Epiru je despot Nićifor ustao protiv Paleologa. čime je svoje neprijatelje držao u stalnom šahu.

Tesaliji. ali joj to nije uspelo. ovoga puta bez izgleda da će se ikada zaustaviti. a to je sada imalo još mnogo teže posledice. Beotiji. a 1000 u Maloj Aziji. postao gospodar Sicilije. Carstvo je bilo potpuno istrošeno u vojnom i finansijskom pogledu. Pri tome su to tada bili punovrednosni zlatnici. Srozavanje vrednosti vizantijske nomizme počev od sredine XI veka. a 1279. dok vojska broji 3000 konjanika. čak i sa preteranim radikalizmom. pa i vojnom pogledu. Poreski dohoci se sve više smanjuju. Irina. Posle ovoga za vreme Jovana Vataca. Andronika nije privlačio. Pronijari sve češće dobijaju pravo da prenesu svoje posede i prihode na svoje naslednike. druga žena cara Andronika tražila je da se carstvo podeli među svim carevim sinovima. Njegova nastojanja da uspostavi vizantijsku vlast u starim zemljama imala su skromne rezultate. godine u jednom pohodu u Bugarskoj učestvovalo je 10 000 vojnika. Flota sada iznosi 20 trijera. donekle je prevaziđeno u XII veku.000 zlatnika. kako izgleda oko 90% svoje nominalne vrednosti. preduzeo je i niz mera koje pokazuju da mu nije nedostajalo razumevanje za državne potrebe. dok je sada njihova vrednost pala na pola. Od kraja XIII veka retko nailazimo u Vizantiji na vojsku koja broji više od nekoliko hiljada ljudi. on se potpuno odrekao flote. kraljem Milutinom. i pokušala sada da jednom od svojih sinova osigura nasledstvo prestola u Srbiji. verujući u pomorsku snagu Đenovljana. Izdržavanje flote. Nema sumnje da su trupe za vreme Mihaila VIII bile veće od nekoliko desetina hiljada. Naporna borba protiv osvajanja Karla Anžujskog i stalni ratovi u balkanskim zemljama potpuno su iscrpli snage carstva. te počinje opadanje. usled čega je Irina napustila cara i otišla u Solun. koja je zahtevala velike izdatke. Državni organizam je bio podriven. Tamo je stupila u vezu sa svojim zetom. Andronik II svakako nije bio državnik većeg formata. završila se pobedom. ali nije bio ni tako slab i nesposoban. Careve težnje za restauracijom nisu imale manje uspeha nigde više nego u Atici. Ovaj razvoj slabi državu ne samo u političkom već i u finansijskom. Epiru s Etolijom i Akarnanijom. kako se to obično tvrdi. čemu doprinose i sve gore zloupotrebe poreskih činovnika. Krunisan je u Palermu Manfredovskom krunom. ali je Andronik odlučno odbio ovaj zahtev. a pritisak spolja se neprekidno pojačavao. U avgustu je stigao Petar III sa svojom flotom. dok su u ranom srednjem veku poreski prihodi iznosili 7-8 000. Tako su sve pripreme Karla Anžujskog pale u vodu i njegov pohod protiv Vizantije definitivno propao. dok je Karlo Anžujski jedva uspeo da održi vlast na jugu Italije. I pored grešaka koje je počinio. Počela je snažna ekspanzija Osmanlija u Maloj Aziji i Srba na Balkanu. 1263. Svetovni i duhovni veleposednici povećavaju svoja imanja kao i broj svojih parika. Sada su vojni kontingenti smanjeni. Proces feudalizacije uzima novog maha i u XIV veku doživljava svoj vrhunac. Vizantijska vojska se sada skoro isključivo sastoji od stranih plaćenika. Sada oni iznose negde oko 1 000. od kojih je 2000 stacionirano u evropskom delu.proširio na celo ostrvo. dobijaju sve dalekosežnije privilegije i često uživaju potpuni imunitet. godine on je na Peloponezu držao 6000 konjanika kao stražu. Važan simptom finansijske krize bio je i sistematsko kvarenje vizantijskog zlatnika dodavanjem metala manje vrednosti. Početkom XIII veka vizantijski zlatnik imao je. Uzdizanje dinastije Paleologa značilo je pobedu višeg vizantijskog plemstva. zlatnik je imao samo 2/3 61 . Andronik II (1282-1328) Odbrambena borba Mihaila VIII protiv osvajača sa Zapada. Odbrana na istoku bila je duboko uzdrmana.000 zlatnika godišnje.

koje su bile podelile Mediteran na sever i jug. ali nije ojačala njen položaj i samo je pooštrila razdor Tesalijom gde su Filipove pretenzije izazivale ogorčenje. Zato je Andronik morao da Milutinu da svoju petogodišnju kćer Simonidu. u nadležnost prestoničke patrijaršije. jer su Đenovljani napustili svoje saveznike i 1299. pa čak i nad Tesalijom. vladali su vrlo zategnuti odnosi. godine Vizantija je preduzela protivnapad pod zapovedništvom Mihaila Glavasa. predati su hrisovuljom Andronika II od novembra 1312. Izmeću Epira i Tesalije. Jovan Vek je morao da siđe sa patrijaršijske stolice. godine. tako da se Vizantija opet privremeno pojavila na Jadranu. godine došlo je do rata između Đenove i Mletaka vođen prvenstveno zbog velikog suparništva ove dve pomorske sile. dok je u prvim godinama Andronikove vladavine vredeo samo 14 karata. početkom XIV veka. Otkako je kralj Milutin 1282. Svoje pozicije u Epiru on je osigurao brakom sa Tamarom.nominalne vrednosti (16 karata). Vlast u Epiru preuzela je princeza Ana. brata francuskog kralja Filipa Lepog. zlatnik je spao na polovinu svoje nekadašnje vrednosti. godine predao prava anžujskog doma u Romaniji. Svetogorski manastiri. godine umrli epirski despot Nićifor I i sevastokrator Jovan Tesalijski. sina napuljskog kralja Karla II i od Karla Valoa. u proleće 1299. Činilo se da prilike u separatističkim grčkim državicama uzimaju povoljan obrt za Vizantiju kada su 1296. godine uspela uspešno da interveniše. ulazi sada u odlučujuću fazu. ali se Srbija umešala i preotela Vizantiji nedavno osvojeni Drač. koji je zamerao što je Milutin već bio oženjen tri puta i u braku sa bugarskom princezom. Pošto je car dozvolio da se Đenovljani. Odmah po stupanju na presto Andronik se odrekao unije i dao je svojoj politici izrazito pravoslavni pravac. ali i ovaj poslednji napor je bio uzaludan. Antivizantijski planovi na zapadu još nisu bili zamrli. u ime svog maloletnog sina Tome. od vremena Aleksija I Komnina. a za patrijarha je postavljen Josif. ali je ona odbila da se uda za njega. koji su ranije. 1294. njegovo mesto zauzeo je učeni Grigorije Kipranin. sklone iza prestoničkih zidina. napadnuti u Galati. a 1295. Rat se pretvorio u sukob Mletaka i Vizantije. Tada je zauzet i Drač. a kada je on uskoro umro. Osvojene zemlje severno od linije Ohrid – Prilep – Štip Milutin je zadržao kao miraz. kome je Karlo II 1294. upadi Srba više nisu prestajali. preuzeo je anžujske posede u Epiru i polagao pravo na suverenitet nad latinskim kneževinama u Grčkoj. te je ponudio kralju Milutinu ugovor o miru i brak sa svojom sestrim Evdokijom. 1297. Andronik II je morao da se nagodi sa Srbima.. a posle zauzeća Konstantinopolja samo 15 karata. godine sklopili sa Mlecima «večni mir». pa je u više mahova dolazilo do oružanih sukoba. uprkos protivljenju klera. Đenovljani su opasali Galatu jakim bedemom i tako je u blizini vizantijske tvrđave nikla još jedna. Mleci su preduzeli napad na stanovništvo naseljeno van gradskih zidina. godine potpisan je ugovor o miru i proslavljena Milutinova svadba sa malom vizantijskom princezom. Carska vojska prošla je kroz Tesaliju. a na to su Vizantinci odgovorili represalijama prema Mlečanima naseljenim u gradu. Filip Tarentski. Opasnost je sada dolazila od Filipa Tarentskog. Najzad. Pod ovim okolnostima Vizantija je već 1290. ćerkom epirskog despota Nićifora I. Sada je naročito ojačao uticaj monaštva i nastaje period cvetanja i bogaćenja manastira. Srpsko nadiranje prema jugu. Vizantija koja nije imala flotu zapala je u težak položaj. bili potčinjeni samom caru. prodrla u Epir i opsela Janjinu. stajala je Epirsku despotovinu jednog dela njene teritorije. godine Epirci su mu ustupili i gradove u Etoliji. godine primirjem na deset godina pri čemu su Mlecima potvrđene sve njihove stare privilegije i osim toga dodeljene nove kolonije u Egejskom moru. 62 . Veza sa Filipom Tarentskim. Rat se završio 1302. oduzeo Vizantincima Skoplje.

godine Valoa je sklopio ugovor sa Milutinom. Krajem 1303. Za odbranu Male Azije nije postojalo ni vojnih ni finansijskih sredstava. a carska vlada je morala da se pomiri sa ovim gubitkom i da ugovorom o miru prizna bugarskom caru njegova osvajanja. Andronik mu je dao ugovorenu platu za 4 meseca unapred. gde su u prvom naletu do nogu potukli Turke. teško bolestan mladić. a Rožera verio sa svojom sestričinom Marijom Asen. bacivši još jednu anatemu na vizantijskog cara. Odavde su nastavili da pljačkaju na sve strane. kao Nikeja. Nikomedija. ali su poraženi u prvom sudaru sa Turcima pa su se povukli i počeli da pljačkaju vizantijsku zemlju. Sukob se toliko zaoštrio da je Rožer ubijen u palati Mihaila IX. unuk sevastokratora Jovana. godine čitava Mala Azija nalazila se pod Turskom vlašću. gde je vladao Jovan II. zapovednik Katalanske kompanije. godine sa jedanaest mletačkih lađa na Eubeju. a Ruski manastir je spaljen. Pod upravom Teodora Svetoslava (1300-1322) Bugarska je počela da se oporavlja. dok je ostala zemlja bila prepuštena pljački. Njegov pohod protiv epirske despine Ane nije bio uspešan međutim. na zapadu. Karlov izaslanik Teobald Sepoa. šarena vojska Mihaila IX sa pomoćnim turskim i alanskim odredima. u ime svog gospodara. koji su došli. koji nisu mogli da odole iskušenju da ožive politiku iz vremena IV krstaškog rata. koji se posle smrti tutora Gvidoa II de la Roša (1308) bio okrenuo ka vizantijskom caru. godine titularnom Konstantinopoljskom caricom Katarinom Kurtene. a zatim su počele da prodiru i u vizantijsku Malu Aziju. godine. Opasniji od njega bio je Karlo Valoa. Pune dve godine su Katalanci pljačkali po celoj Trakiji. Zimu 1304/5. Smirna i Fokeja na jugu. pljačkajući bez razlike Turke i Vizantince. 1306. potisnula je mnogobrojna turska plemena prema Maloj Aziji i ovde je Vizantija najviše nastradala. Filadelfija. godine. godine proveli su u Galipolju. Kod Apra u Trakiji. Napad na Solun je bio odbijen u proleće 1308. Čitavu godinu Katalanci su živeli bezbrižno u ovoj bogatoj i plodnoj oblasti. Filip Tarentski se. Početkom 1304. 1308. Iskoristivši opšte rasulo u Vizantiji on je proširio svoju teritoriju južno od balkanskih planina i nekoliko važnih gradova na Crnom Moru. koja će vremenom ujediniti pod svojom upravom sva turska plemena i pokoriti i Vizantiju i južnoslovenske zemlje. Istovremeno se pojačao i bugarski pritisak sa severa. Umesto da ratuju sa Turcima napali su vizantijsku Magneziju. Rožer de Flor. odakle se uputio na Kasandriju i primio od Katalanske kompanije. Neočekivano se pojavilo svetlo na kraju tunela. kao Herakleja na severu. U ovoj bujici održale su se samo neke veće tvrđave. Katalanci su potom krenuli na Tesaliju. Ogorčeni Katalanci latili su se oružja pa je izbio rat. godine zaključio je sporazum sa Mlecima. Sistem pogranične odbrane. Magnezija ili luke. godine nastanili se na Kasandriji. ali su posle pobede počeli da pustoše okolnu zemlju. a papa Kliment V je pružio moralnu podršku. stigao je 1308. ponudio je caru svoje usluge u borbi protiv Turaka. Ni manastiri Svete Gore nisu pošteđeni. dok na vizantijskoj strani otpora gotovo da nije ni bilo. Hilandar je izdržao pravu opsadu. aprila 1305. godine Rožer je stigao u prestonicu sa 6500 vojnika. Carska vlada bila je srećna kada je uspela da ih ubedi da se vrate. Sard. zakletvu vernosti. ali se zategnutost povećavala. Brusa. O davanju otpora Katalancima nije bilo ni govora. sporazumeo sa katoličkim Albancima i zauzeo Drač. 1307. Mongolska invazija koja je sredinom XIII veka uzdrmala celu prednju Aziju. rodonačelnik Osmanlijske dinastije. godine krenuli na jug i stupili u službu atinskog vojvode Valtera od Brijena. godine. Najzad su u proleće 1310. godine Katalanci su se prebacili u Malu Aziju i krenuli protiv Filadelfije. Velike mase kretale su se prema granici carstva. Već oko 1300. Odbrana se morala ograničiti na važnije gradove. tražeći zemlju za naseljavanje. godine. Vremenom turski napadi su postajali sve veći. Bilo ih je sve zajedno nekih desetak hiljada. U međuvremenu su Katalanci krenuli preko Rodopa i u jesen 1307. stvoren u nikejsko doba. bio je propao i zemlja je bila otvorena neprijateljskim najezdama. 1307. Staru Bitiniju držao je Osman. Tu su uspešno služili za 63 . Andronik II je mnoge nade polagao u Alane. on je sad radio na oživljavanju planova Karla Anžujskog. pretrpela je težak poraz. Oženivši se 1301.

a stari car je lišio Andronika nasledstva. Tesalija prestaje da postoji kao država. ali su uskoro otvoreno zaratili sa Francima 1311. dok je najveći deo sa prestonicom Neopatre prigrabila atinska vojvodina Katalanaca. Vojvoda Valter i njegovi vitezovi izginuli su u ovoj bici i tako je Franačka vlast u Atici i Beotiji bila slomljena i umesto nje nastala je Katalanska kneževina.1325. 64 . stari car je požurio da sklopi mir. godine. godine. kao dete udata za Filipa Tarentskog. Pogođen ovim. Tada u Tesaliju upadaju velike mase Albanaca. 1308. bojeći se pobune u prestonici. Mihailo IX je umro 1320. Još kao dete. Janjina i niz drugih epirskih gradova došli su pod vlast vizantijskog cara. teško bolestan. Andronikovi ljudi su zabunom ubili njegovog brata. lep i darovit mladić. koji se zbog ovog braka razveo od svoje žene Epirke. Ali naklonost naroda je bila na strani pretendenta. godine Andronik III je napustio prestonicu i pridružio se vojsci koju su njegovi prijatelji skupili oko Jedrena. teško mirio sa lakomislenim životom mlađeg Andronika. on je uspeo da učvrsti i proširi Vizantijsku vlast u Moreji. godine dinastija Anđela ugasila se i u Epiru i u Tesaliji. 1308. kada je u taboru mladog Andronika došlo do neslaganja izazvanog suparništvom Sirgijana i Kantakuzina. EPOHA GRAĐANSKIH RATOVA. ali samo nominalno. Kada je vojska pod vođstvom Sirgijana krenula na prestonicu. aristokratija je uspela da izazove nemire. Sirgijan je prišao starom caru i u njegovoj službi preuzeo vođstvo protiv svog doskorašnjeg štićenika i gospodara. pa je čak 1313. pa je sledećih osam godina regionom vladao Mihailo Kantakuzin. otac budućeg cara Jovana VI. pa su potpisali primirje na 12 godina sa Vizantijom. najbolji Andronikov prijatelj i daroviti pustolov Sirgijan. Karlove osvajačke težnje nestale si tri godine ranije.njegov račun. ponovo popustio i sporazum je uspostavljen pod ranijim uslovima. s vremenom. Andronik III je imao mnogo pristalica. sin Mihaila IX. Epirskog despota Tomu ubio je grof Kefalenije Nikola Orsini. despota Manojla. Sukob između starog i mladog Andronika je prvi u nizu unutrašnjih borbi. Njen vođa bio je Jovan Kantakuzin. Već sledeće godine ponovo je izbio rat. Titula je prešla na njenu ćerku Katarinu Valoa i ona je 1313. Iskoristivši nezadovoljstvo koje je vladalo zbog silnih nameta u Trakiji. a ovaj je sve teže podnosio očevo i dedino tutorstvo. godine Andronik je uspeo da stabilizuje položaj na Peloponezu. sin bivšeg bugarskog cara Jovana III Asena. Međutim. U uspešnim borbama sa Latinima. Tragajući za nekim suparnikom svog gospodara. a posle smrti sevastokratora Jovana II. 1318. dok je lučka varoš Pteleon pripala Mlecima. Njegovo delo nastavio je Andronik Asen (1316- 1323). godine. Mleci su tri godine ranije uvideli da je mala šansa da će se obnoviti latinska vlast u Konstantinopolju. pošto se nekoliko gradova u blizini prestonice predalo. Tragičan završetak jedne ljubavne pustolovine Andronika III učinio je kraj ovoj ljubavi. on je bio proglašen za cara – savladara i važio je kao drugi naslednik. Sada je na duže vreme zavladao mir. Međutim stari car se. bio je nekada ljubimac starog cara. Slično tome i Milutin se ponovo okrenuo Carstvu. godine. Ukinuo je odredbu kojom se upravnik menjao svake godine. kada je njegova žena Katarina Kurtene umrla. kada su na Kefisu u Beotiji satrli brojno nadmoćniju franačku vojsku. pa je stari car. U borbi koja je predstojala on je bio u mnogo povoljnijem položaju nego stari car. Severni deo je priznao carev suverenitet. posle svog oca. koji se uspešno borio protiv Turaka. godine poslao 2000 konjanika caru kao pomoćni odred.2. koji je bio po ocu kumanskog porekla. Andronik III. PREVLAST SRBIJE NA BALKANU Opadanje države ispoljilo se u teškim nemirima. godine. a na Uskrs 1321. a Andronik III je čak krunisan za savladara 2. naročito među mlađim plemićima i protiv cara se stvorila jaka opozicija.

Građenje brodova je bilo za cara i Kantakuzina jedan od važnijih zadataka.8. 1329. koji su se osećali ugroženi osmanlijskom ekspanzijom. udaljeni jedan od drugog. godine stupio je u službu srpskog kralja Dušana Sirgijan. godine trojica od četvorice sudija bili smenjeni zbog primanja mita. kao Filadelfija i Herakleja na Pontu. 1329. Međutim. kao Monah Antonije. Državničkim sposobnostima on je daleko nadmašivao sve svoje savremenike. koja je bila postavljena na presto Bugarske posle smrti Mihaila Šišmana i doveli na presto Ivana Aleksandra (1331-1371). Nemoćna prema nadiranju Osmanlija i Srba. koju je Urhan. Najzad je jedan carev čovek uspeo da ubije Sirgijana. Već tada su pale mnoge važne tvrđave u Makedoniji. jula 1330. sklopi savez sa Stefanom Dečanskim. godine krenuli su u Malu Aziju sa 2000 vojnika da oslobode opsednutu Nikeju. Ova bitka udarila je temelje srpskoj prevlasti na Balkanu. Vizantija je postigla izvesne uspehe u severnoj Grčkoj i na Egeju. Andronik III i Kantakuzin su umnogome pratili mere prethodne vlade. U Srbiji je izvršen prevrat i na vlast je došao Stefan Dušan. Tek su jake zidine Soluna zaustavile Dušanovo napredovanje. čiji je najistaknutiji vođa bio Jovan Kantakuzin. Ohridom i Strumicom. godine Urhan je ušao u grad. Šest godina kasnije pala je i Nikomedija. Andronik III je upao u srpski deo Makedonije. Turci su u međuvremenu zauzeli izgladnelu Brusu. reforma nije bila uspešna. godine. jer je sa severa pretio napad Ugara. Nepunu godinu dana kasnije. Stari car je zatvoren u manastir. godine vojska njegovog saveznika Sišmana bila poražena kod Velbužda. godine ponovo izbija rat između mladog i starog cara. Strumica. Andronik III (1328-1341) Na vlast je sada došla nova generacija. Preuzevši vlast i odgovornost. Kantakuzin i drugi vizantijski magnati svakako su već tada pomagali gradnju brodova iz ličnih sredstava. Cela Makedonija i sam Solun pripali su Androniku III. maja 1328. Osmanov sin. Andronik III se sporazumeo sa bugarskim carom Mihailom Šišmanom. načinio sudski kolegijum od samo 4 člana. u proleće 1334. pa je Andronik III pretnjama i nagovaranjima morao da ga ubedi da opozove trupe. godine Andronik III je prodro u prestonicu i preuzeo vlast. godine zaključen je ugovor o miru po kome su Srbi zadržali veći deo osvojene Makedonije. U tom trenutku bugarski car je poslao Androniku starijem jedan odred bugarsko-tatarskog sastava. godine. a Dušan je prihvatio ponudu za mir. Kostur. Južnoslovenski vladari zaključili su čvrst mir i Dušan se oženio sestrom bugarskog cara Jelenom.2. zahvaljujući starim vezama sa srpskom dinastijom. Aleksandar je odmah stupio u borbu sa Vizantijom i uspeo da vrati gradove koje je Andronik u međuvremenu bio zauzeo i to sve osigura ugovorom iz 1332. On je u Solun ušao u pratnji Jovana Kantakuzina januara 1328. ali je i to imala da zahvali saradnji sa seldžučkim emirima. dva sveštena i dva svetovna. godine Andronik III je izvršio reformu vrhovnog sudstva i od nekadašnjih 12 vrhovnih sudija koje je postavio njegov deda. 3. jer su već 1337. ali su podlegli u neravnopravnoj borbi kod Filokrene i početkom marta 1331. a sam car je poginuo u bekstvu. U Maloj Aziji Andronik i Jovan pokušali su da se odupru Turcima. sa Prilepom. u februaru 1327. godine.1332. aprila 1326. Kako državna sredstva za to nisu bila dovoljna. ali je 28. Prilep. Kako je Andronik II. 1334. gde je i umro 13. Akcija koju su privrženici Andronika II preuzeli u Makedoniji propala je pre nego što je srpski kralj uspeo da se pridruži. 65 . koji je uspeo da učini Dušanu znatne usluge u borbi protiv Vizantije. pa i hrabrog ali nestalnog cara. 24. Sada su se u Maloj Aziji pod vizantijskom vlašću nalazili samo pojedini gradovi. kao Ohrid. načinio svojom prestonicom. 6. Bugarski boljari su uskoro proterali sestru Stefana Dečanskog Anu. godine.

U Jedrenu je izbio ustanak protiv lokalne aristokratije i uskoro je plamen zahvatio i druge tračke gradove. a saopštava se ljudima. Izbijanjem sukoba između regenstva i vođe aristokrata Kantakuzina socijalni antagonizam je buknuo svom snagom. Najznačajniji uspesi postignuti su u Epiru i Tesaliji. Kantakuzin je dugo ostao u Srbiji. Ahajski feudalci obavestili su velikog domestika da su spremni da priznaju suverenitet Vizantije. godine. pa je severni deo Tesalije. a pristalice pohapšene. uz krajnji aksetizam može da se doživi vizija božanske svetlosti. Oslanjajući se na njih Andronik III i Jovan su pokušali. Kada je Andronik umro 15. ni 1342. Jedni su odbacivali postojanje nečeg takvog. kaluđera koji su verovali da životom u potpunoj povučenosti i tišini. kada mu je iznenada stigla vest da ga je Tesalija priznala za cara. a i Bugari su pretili ratom. 1341. što potiče od boga. godine ziloti uspeli da uzmu vlast u svoje ruke. dok su drugi izjednačavali nebeski i zemaljski svet. koji se za vreme građanskog rata istakao na strani Andronika III. pa kad su car i Jovan Kantakuzin prispeli sa malom vojskom. godine. Ali Jovan naglašavao da se ne bori protiv legitimnog carskog doma. Njegovi pregovori s Dušanom su doveli do sporazuma i sklapanja saveza. Posle smrti Stefana Gavrilopula Melisina 1333.6. ali je odbijen. Veliki domestik Kantakuzin polagao je pravo na regenstvo. upao je u Tesaliju. njegova palata je srušena i opljačkana. sve do granice sa Katalancima. što je omogućavalo saradnju sa Vizantijom. U borbu su se umešali i ziloti. Epirski despot Jovan Orsini (1323-1335) pokušao je da zaposedne zapadni deo Tesalije. godine priznata je isihastička nauka na saboru u prestonici. Najbliži njegovi saradnici okrenuli su se protiv njega i on se sa oko 2000 svojih ljudi povukao prema srpskoj granici i zatražio pomoć od cara Dušana. Veliki domestik proglašen je za državnog neprijatelja. zainteresovane za Epir. Jovan Monomah. trpeo je od napade od maloazijskih seldžučkih emira. 1341. ali se svega nekoliko gradova pridružilo Nićiforu II. solunski namesnik. Južni deo Egeja. godine u Dimotici se proglasio za cara. Najveći njegov neprijatelj bio je prepredeni Aleksije Apokavk. Uskoro je carska vojska na čelu sa Andronikom i Jovanom pohitala iz Tesalije u Epir i primila od epirske despine izjavu vernosti 1337. kao i pripadnici višeg staleža. fanatički deo monaha. 66 . ni 1343. godine u Prištini. godine. Ove metode naišle su na podsmevanje i osudu. Kantakuzin se uspešno suprotstavio neprijateljima. Ziloti su priznali vlast Jovana V Paleologa. Članovi plemićkih i imućnih porodica svuda su ubijani. godine. njegov sin Jovan imao je tek 9 godina. Međutim pohodi saveznika na jaki Ser nisu imali uspeha. Kantakuzinova stvar izgledala je izgubljena. Carska flota je najpre krenula na Hios. bio pod carskom vlašću. koji su u to vreme oformili struju Isihasta. koji je osvojen i do 1346. Despina Ana je uskoro otrovala svog muža i preuzela vlast sa svojim sinom Nićiforom II. Kantakuzin je primio borbu i 26. Srbi su ponovo prodrli do Soluna. već protiv Apokavka.10. Srpski kralj ga je dočekao sa velikim počastima jula 1342. pa su čak izbili i sporovi u samoj crkvi oko ispravnosti ovog verovanja. Zapadne sile. Odlazak Kantakuzina iz prestonice iskoristili su protivnici ua državni udar. najmoćnijeg među tesalskim magnatima u Tesaliji je nastala anarhija. Car je uspeo da spase i Lezbos od napada zapada. dok je njihova imovina zaplenjena.1341. proterivani ili hapšeni. ali su oni napadali Latine. ali se protiv njega stvorila jaka opozicija. Turci su pljačkali tračku obalu. nečim što ih vezuje. Namesnik Teodor Sinadin morao je da beži iz grada. gde su 1342. pokušale su da ospore Vizantiji zemlju koja joj je tako lako pripala. uz pomoć novosagrađene flote da pojačaju vizantijske pozicije na moru. ustanak je brzo likvidiran 1340. Najveću žestinu bunt je imao u Solunu. pa je Kantakuzinova pratnja spala na svega 500 ljudi.

Jovan je odustao od osvajanja Soluna. Tada je i u Solunu došlo do prve reakcije protiv zilotske vladavine. a 13. Jovan je proglašen «duhovnim bratom» Andronika. godine prestonička kapija otvorena i gradska posada prešla na Jovanovu stranu. Uskoro mu je pošlo za rukom da proširi svoju vlast i na račun katalanske oblasti u južnoj Tesaliji. pa je carica morala da prekine borbu. Grigorije Palama je uskoro proglašen (1357/58.21347. Prvih godina Kantakuzinove vlade Dušan je završio osvajanje epirskih oblasti i pripojio svom carstvu Tesaliju (1348). a ostalu Makedoniju je prepustio Dušanu. krajem 1349. koji kao «zajednički otac» Jovana Paleologa i svoje dece brine o njihovim interesima. želeći da njima predaju grad. Bugarski car naplatio je svoje prijateljstvo zaposedanjem veće oblasti na gornjem toku Marice s Plovdivom i Stanimahom. prvo Seldžuka. Posle sloma zilotske vladavine u Solunu. ali je 3. 2. ali je zato sa Turcima preduzeo osvajanje Trakije. godine pozvala Turke da intervenišu u njenu pomoć i zaista. Oslanjajući se na ekonomski i politički najjače elemente on se sve više približavao svoj cilju. pa Osmanlija. Sabor na Vlahernskom dvoru 1351. Uroš. godine Dušan je. ali su oni upali u Bugarsku umesto da ratuju protiv Kantakuzina. a zanimljivo je da je poteklo od Jovana Apokavka. a onda kao Paleologov saveznik.6. sina prestoničkog diktatora. I u prestonici protivnička stranka je zadobila težak udarac. godine. Kostur i Hlerin i završio osvajanje Albanije. Kantakuzin je uspeo da povrati Ber i Voden 67 . godine Jovan je već potčinio skoro celu Trakiju. Dušanov sin. kojima je on uvek pokazivao posebnu pažnju i čije je prisajedinjenje bilo u velikoj meri njegovo delo. Jovan se u Jedrenu krunisao za cara 21. što je naplatio divljačkim pljačkanjem turskih trupa po zaposednutim zemljama Tokom 1343. Njega je Jovan oženio svojom ćerkom Jelenom. Ona je u leto 1346. i imao je da upravlja državom sam u toku deset godina. Krajem 1342. On je ubio vođu zilota Mihaila Paleologa. gde je i poginuo 1348. stigao je odred od 6000 ljudi. godine Umur je ušao u Dimotiku. ali su se oni digli na oružje i ubili Jovana sa oko stotinu svojih pristalica. maja obavljeno je novo krunisanje u prestonici. Jovan je sada mogao da bude siguran u pobedu. Kantakuzin je međutim prijatelja imao u aidinskom emiru Umuru. Početkom 1343. a zatim bi delio vlast sa legitimnim carem.1347. u leto 1343. a njegova nauka postala je jedna od osnova daljeg razvoja grčke crkve. zauzeo Voden. Aleksije Apokavk ubijen je 11.1345. godine) za sveca. ali se Kantakuzin u međuvremenu dogovorio sa osmanlijskim sultanom Uranom. Jovanom V. s kojim je još za vreme vladavine Andronika III bio u prijateljskim vezama. najpre kao Kantakuzinov. Potisnut iz starih vizantijskih pokrajina. pustila Grigorija Palamu iz zatvora i dovela za patrijarha Isidora. dok je snaga prestoničke vlade sve više opadala. Stišavanje unutrašnjih borbi nije zaustavilo napredovanje Dušanove vojske. Kantakuzin je podršku našao u nedavno vraćenim grčkim oblastima. godine priznao je pravovernost isihasta i bacio anatemu na protivnike ove dogme. Do leta 1345. godine. Dušan je na ovo napustio Kantakuzina i pružio ruku prestoničkom regenstvu koje se svim sredstvima služilo da dobije njegovu naklonost. Osećajući da se njihova vlast ljulja ziloti su stupili u pregovore sa Dušanom. godine Jovan se obratio Umuru za pomoć i tada je stalno uživao podršku Turaka. godine Vlast carice Ane bila je ograničena na prestonicu sa najbližom okolinom. godine prilikom obilaska jedne tamnice u kojoj su bili zatvoreni njegovi protivnici. veren je sestrom Jovana Paleologa. Ali. a narod ih je rastrgao na komade. godine.2. iako na delu nije ukazao prestoničkoj vladi ni najmanju pomoć.1346. godine carica je smenila patrijarha Jovana Kalekasa. Jovan Kantakuzin (1347-1354) Jovan je priznat za cara. godine njihova vlada je pala i Kantakuzin je ušao u grad 1350.5. Svi su bačeni sa gradskih bedema. Umur je doduše povukao svoju vojsku jer je morao da se bori sa koalicijom zapadnih sila.

izbio je u vizantijskim vodama rat između Đenove i Mletaka. a Mleci nisu bili voljni da mu je iznajme. Jedrene i ostali gradovi pretrpeli su strahovito pljačkanje carskih trupa koje su uglavnom sačinjavali Turci. Ali Dušanu je nedostajala flota. braneći svoje privilegije. Jovan je apelovao na pomoć bogatih građana. Trupe Jovana V potučene su u bici kod Dimotike. na mesto jake Srbije. Stanovništvo Vizantije nije bilo više u stanju da plaća poreze. Odlazak mletačke flote ostavio je cara u teškom položaju. Jovan je pokušao da izbegne sukob tako što je oblast svog sina Matije u zapadnoj Trakiji dao Jovanu V. Oko 1350. posle zemljotresa koji je oterao Vizantince Urhanov sin Sulejman zauzeo je i samo Galipolje. 13. Mlečani su sada stupili u kontakt sa Jovanom V Paleologom i ponudili mu zajam od 20 000 dukata za borbu protiv Kantakuzina. godine. Oni su se najpre učvrstili u tvrđavi Cimpe kod Galipolja.1352. vlasnikom dve galije. godine. Ali. Na jedvite jade skupljeno je 50 000 zlatnika. pa je zabeleženo da su prilikom Kantakuzinovog krunisanja gosti jeli iz bakrenog i zemljanog posuđa. Carski prihodi od trgovine iznosili su svega oko 30 000 dukata godišnje. 1350.6. pa je rat nastavljen u zapadnim vodama još tri godine dok nije sklopljen mir. Novembra 1354. Kantakuzin se zamonašio i kao monah Joasaf proživeo još trideset godina (umro 15. Jovan se nije mogao pomiriti sa time da je skoro 87% carinskih prihoda na Bosforu išlo Đenovi. Sada su i preostale oblasti Vizantije bile ugrožene i činilo se da je potrebna još samo jedna ofanziva do sloma carstva. Tada je Kantakuzin stigao sa svojim trupama i situacija se promenila. zemljoradnja je za vreme građanskog rata potpuno upropašćena. ali je Manojlo uspeo da se odbrani u Moreji i car je na kraju morao da prizna mladog despota. na kojima je krstario Egejom i tražio plen. dok je samo Đenova u Galati zarađivala preko 200 000. Posle razornih borbi i pljačkanja Turaka ova provincija je ličila na pustinju. Na većinu uvozne robe smanjio je carinu i postigao time da su brodovi u sve većem broju počeli da ulaze u prestoničku luku. U jesen 1352. godine zaverenici su upali u grad i naterali cara da abdicira u korist Jovana V. a posle izvesnih kolebanja pridružio im se i Kantakuzin. jer se verovalo da i sama prestonica ugrožena. a sledeće godine carev sin je dobio titulu savladara. Sada počinje period turskog naseljavanja na tlu Balkana. Ali Urhan je poslao Kantakuzinu još 10 000 ljudi pod zapovedništvom svog sina Sulejmana i tako je Kantakuzin pobedio. jer im je bilo u računu da imaju slabu Vizantiju.1383). Tek što se ovaj sukob završio. On je ostao usamljen i morao je da sklopi mir sa Đenovom. već je utrošen na vrbovanje pomoćnih turskih odreda. te je pokušao da učini kraj ovom stanju. dok se Matija zatvorio u gradsku tvrđavu. godine došlo je do rata. a kao miraz i ostrvo Lezbos. Jovan V je pozvao u pomoć Srbe i Bugare i dobio od Dušana 4000 konjanika. Čak je i na carskom dvoru zavladala velika beda. Bitka je trajala do mraka i nije donela prevagu ni jednoj strani.u Makedoniji. 1353. Njegove vojne operacije svodile su se uglavnom na opsedanje gradova. U proleće 1349. 1357. a Matija je dobio nove oblasti u Jedrenskoj pokrajini. Kantakuzin se takođe oprobao u samostalnoj gradnji flote. a kako je državna blagajna bila prazna. kada je Jovan V na čelu male vojske ušao u Jedrene. jedinoj provinciji koja je carstvu preostala. godine odigrala se velika bitka na Bosforu u kojoj je i 14 vizantijskih brodova uzelo učešća. godine moskovski veliki knez poslao je za renoviranje novac koji se u celom gradu nije mogao skupiti. Prestoničko stanovništvo bio je prestravljeno.2. a marta 1354. Tu je napisao svoju čuvenu istoriju i niz teoloških spisa u kojima je branio nauku isihasta. Đenovljani su se odmah latili oružja. godine nova flota je uništena i car je morao da se povinuje uslovima pobednika. 68 . Jovan mu je obećao svoju sestru Mariju ako ga ovaj vrati na presto. Mleci su sklopili savez sa aragonskim kraljem Petrom IV. Jovan V je uspeo da porazi Matiju Kantakuzina. koji nisu dugo pružali otpor. Dušanovo carstvo se sada prostiralo na preko pola teritorije Vizantije. ovaj prilog nije upotrebljen za ono za šta je bio namenjen. godine Jovan Kantakuzin je proglašen za cara i savladara dok je ime Jovana V izbačeno iz zvaničnih aklamacija i molitava. U Trakiji. Jovan V je u međuvremenu stupio u kontakt sa đenovskim gusarom Franćeskom Gatiluziom. ali su uskoro ovi gradovi ponovo pali pod Dušanovu vlast. godina.

ali se odlazak otegao zbog opozicije. ali i vrlo opštim izrazima. a u povratku su Bugari čak i zadržali cara u Vidinu. Stvar je izgledala gotova i caru je na ruke isplaćeno 4000 dukata. te je par dana pre Dušanove smrti otišlo u Avinjon dugačko pismo u kome je molio papu da mu pošalje 5 galija i petnaest transportnih brodova sa 1000 vojnika i 500 konjanika. godine osvojena je Dimotika. Za vlade novog sultana Murata (1362-1389) okupacija Balkana ulazi u odlučujuću fazu. U proleće 1370. pa su Andronik i njegov mali sin Jovan preživeli. Uskoro posle zauzimanja Galipolja. a Mleci su se obavezali da mu vrate nakit carske krune i da mu daju 6 neopremljenih transportnih brodova i 25 000 dukata u gotovom. u Malu Aziju. krenuli u osvajanje Makedonije. a njegov apel za pomoć Andronik je odbio. godine. Jovan se sada našao u teškoj situaciji.1373. oslepeo svog sina i zatražio da Jovan učini isto. godine u vizantijske vode sa krstaškom vojskom. bez para za povratak. a potom oko 1365. godine u Jedrene. dok su u zaposednutim oblastima na Balkanu naseljavani turski kolonisti. Domaće stanovništvo terano je u masama. Sa svoje strane obećao je da će za 6 meseci privesti rimskoj veri svoj narod. za razliku od Čelebije. Car je u proleće 1366. Andronik je ovo odsustvo iskoristio da ustane protiv cara. Situacija je sada bila još složenija jer su Turci. Prelaz cara u rimsku veru. čime je jedan od najjačih pretendenata na vizantijsko nasledstvo ispao iz igre. kao roblje. jedine preostale carske provincije. Već u proleće 1373. carev sin Andronik koji je upravljao carstvom u carevom odsustvu odbio je da preda ostrvo. godine prestonica je ugledala osmanlijsku vojsku pod svojim zidinama. Uniji se usprotivio patrijarh Kalist. Turci su sada stajali na pragu Trakije. a njegovo mesto je zauzeo Manojlo. godine Jovan V se vratio u prestonicu.1355). Jovan je pokušao da pregovara sa Rimom o uniji. Jovan je pratio sultana u pohodu u Maloj Aziji. spasla je cara njegove bede. car je otplovio iz Rima u Mletke. desila se smrt srpskog i grčkog cara Dušana (20. oktobra 1369. Murat je brzo suzbio pobunu. U prvom naletu zauzeo je Galipolje. To je bilo prvi put da car ide u inostranstvo kao molilac. isti onaj sin koga je car planirao jednom da pošalje kao taoca u Avinjon priskočio je ocu u pomoć. Osmanlijski vojskovođa Lalašahin ušao je u Plovdiv i učvrstio se tamo kao beglerbeg Rumelije. krunisan za cara savladara. godine lično krenuo u Ugarsku da potraži pomoć kralja Ludovika I. 1359. zajedno sa sultanovim sinom Saudži Čelebijom. pa je car otišao tek avgusta 1369. Iz Soluna kojim je upravljao. gde su ga odvele njegove finansijske teškoće. koji je određen za naslednika i 25. ali je kana nad njegovim sinom izvršena blaže. a godinu dana kasnije i Jedrene. ponevši neke dragulje koje je založio i tako oslobodio oca. Car nije smeo da se ogluši o Muratovu naredbu.8. Njegov sin car Uroš (1355-1371) nije bio u stanju da održi pod vlašću raznolike i slabo povezane delove očevog carstva. godine. g. Andronik je stavljen u zatvor. Đenovljani su rešili da izvrše prevrat i pomogli su Androniku da pobegne 69 . Amadeo je bio brat od ujaka caru i stigao je u leto 1366. ali je to ostao njegov lični akt. koji je branio prerogative svoje patrijaršije. jer je ono predstavljalo primamljiv plen i za njegove prijatelja Đenovljane. odgovarajući svojim obavezama. a zatim je krenuo na Bugarsku i primorao ih da predaju cara i Mesemvriju i Sozopolj. Turci su otpočeli sa sistematskim osvajanjem Balkana. Manojlo. koji su se u međuvremenu bili učvrstili u Trakiji. godine. 1361.Jovan V (1354-1390) Godinu dana po dolasku na vlast. Sultan je svoju prestonicu preselio prvo u Dimotiku.12. ali su Turci krenuli u Trakiju. obavljen je vrlo svečano. Najzad oktobra 1371. Vrlo brzo posle ove bitke i Vizantija je dospela u vazalni položaj i obavezala se da plaća danak sultanu i daje vojnu pomoć.Tokom 1367. No sve je bilo uzalud. Papa mu je u svom odgovoru odao priznanje za njegovo pobožno raspoloženje u vrlo toplim. Ali. Iznenadna intervencija grofa Amadea Savojskog. Jovan je pristao da im proda ostrvo Tenedos. Mesec dana pre carevog povratka oni su kod Černomena na Marici porazili vojsku Jovana Uglješe i njegovog brata Vukašina. Ali Mleci nisu hteli da pomognu. krenuo je u Mletke. godine car je odlučio da lično krene u Rim.

a 1388. Posle dva promašena napada. dao je specijalne instrukcije za slučaj da tamo već nađu «Muratovog sina». Položaj carstva sada je izgledao bezizlazan. što im je ujedno i jedini uspeh u ovo vreme. za nekoliko godina osvojeni su Ser (1383). g.juna. Dok je Jovan V prividno vladao carstvo Manojlo je morao da prati Bajazita u razna osvajanja. 1389. grof Kefalenije i despot Teodor Paleolog. čak i u pohodu protiv Filadelfije i da pomogne osvajanje tog poslednjeg vizantijskog grada u Maloj Aziji. Da bi stekao blagonaklonost Turaka. 1390. već su ga oktobra 1376. Andronik nije mirovao i pokušao je da osvoji jednu tvrđavu na pola puta između Selimvrije i Konstantinopolja. Đenovljani nisu uspeli da zaposednu Tenedos.9.11. Malo posle ovoga Andronik je i umro.1382. upućujući poslanstvo u grad. ali je na Bajazitov zahtev morao da ih sruši. u junu 1385. godine otera svog suparnika i vrati ocu presto. Car se obavezao da plaća sultanu danak. godine ušao u prestonicu i preuzeo vlast. Herakleju. Izbio je rat između ove dve sile. koji je i sam bio osiromašio i opusteo. Stari car je u prestonici počeo da gradi nova utvrđenja. ali je na presto seo u jednom od najtežih i najnesrećnijih trenutaka vizantijske istorije. potvrđeno je formalnim ugovorom od 2. 12.iz zatvora u Galatu i da stupi u akciju protiv Jovana i Manojla II. Kao oruđe služio mu je Jovan VII. ali je Jovan posle krvave i teške bitke uspeo da ga pobedi.1379. Ali Jovanova vlast nije potrajala dugo. Sofija (1385). posle pada Niša. Paleolozi su uspeli da oduzmu Kantakuzinima vizantijsku oblast na Peloponezu. 15.8. godine on je prodro u grad i preuzeo presto. godinu i nagovestio svojim vazalima da će preći na taktiku totalnog neprijateljstva. Saznavši za očevu smrt Manojlo je pobegao sa turskog dvora i osigurao sebi presto na račun svog sinovca Jovana VII. Ovi porazi izazvali su Muratov pohod protiv Srbije. Moreja. Manojlo II (1391-1425) Manojlo je bio mnogostrano obrazovan i darovit čovek. Aprila 1390. godine zauzeli Mlečani. Jovan V je 1. dostigla vrhunac. Kada je Teodor napao Korint. U centralnoj Grčkoj vodili su se sukobi oko zemlje Neria I Ačajuola. uspeo je da 17. zbacio oca sa prestola.2. Istina. Radosto i Panidos na upravu. gušeći svaki nagoveštaj osamostaljenja. pa je nestašica koja je decenijama pritiskala grad. Sada je izgledalo da je ovo predigra konačnog osvajanja Konstantinopolja od strane Turaka. Bajazit je opustošio okolnu zemlju a prestonici diktirao svoju volju. te je Manojlo morao svake godine da dolazi na Portu sa ugovorenim dankom i pomoćnim trupama da bi pratio sultana kuda god ovaj naredi. Konačno.7. Niš (1386). Jovan je priznao Andronika IV i njegovog sina Jovana VII za zakonite naslednike i da im preda Selimvriju.1376. Teodor I (1382-1407) priznao je sultanov suverenitet i uživao kao vazal podršku Turaka protiv spoljnih i unutrašnjih neprijatelja. a Mlečani su pomogli Jovanu da pobegne iz zatvora i da pomoću Turaka povrati presto. Karlo je pozvao Turke koje su potukle Teodorovu vojsku. godine došlo je do sudbonosne bitke u kojoj je Murat ubijen. Knez Lazar je zarobljen i pogubljen po Bajazitovoj zapovesti. Osmanlije su sve teže nasrtali na Vizantiju i Slovene. Bajazit je sazvao sastanak u Seru 1393/1394. sa svojim sinom Manojlom II. Solun (1387). godine bosanska vojska je porazila Turke kod Bileće. Manojlo koji je bio pobegao na Lemnos. oko koje su se borili njegovi zetovi Karlo Toko. Srbija je postala vazalna država i poslednji veći centar otpora na Balkanu je bio slomljen. Celo carstvo je sada bila prestonica. Ovo priznanje čiji motivi nisu poznati. te nekoliko dana kasnije ustupio Đenovi Tenedos. 14. 16. predao je njima Galipolje. godine suzbije Turke. Konstantinopolj je odmah blokiran sa kopna. jedina vizantijska oblast van prestonice podvrgnuta je strašnim napadima. spao na svega 40 000 – 50 000 stanovnika. godine.1391 Jovan V je umro. Andronik je posle tridesetdvodnevne opsade ušao u prestonicu. knez Lazar Hrebljanović uspeo je da na Pločniku 1386. žedan vlasti. upale u vizantijsku Moreju i zaposeli vizantijske tvrđave 70 . Mletački senat. ali je turska vojska pobedila.

Obišao je Mletke. U bici kod Nikopolja. a odatle u London. krenuo kući. Car nije dobio ništa sem obećanja koja su ostala neispunjena. godine. U proleće sledeće godine Turci su upali u južnu Grčku. Kralj Žigmund spasao se bekstvom i stigao na jednom brodu u Konstantinopolj. Naprotiv. Dve godine pre toga Turci su već bili potčinili bugarsko carstvo. druge italijanske gradove. Bedem Heksamilion srušen je i cela je Moreja opustošena. godine. Posle okupacije Bugarske i Ugarska se našla ugrožena. 28. pretendenta protiv Murata II i time navukao na sebe sultanov gnev. a na njegovo mesto došao je Murat II (1421-1451).1393.7. Vizantiji je ponovo zapretila kriza. u kojoj je poginuo Kraljević Marko (sin despota Vukašina) i Konstantin Dejanović. godine Murat je opseo prestonicu. despotom Stefanom Lazarevićem i pomorskim silama. Osmanlijska sila bila je uspostavljena i novi sultan je obnovio agresivnu politiku. pa se sada počelo ozbiljno pomišljati na zajedničku akciju hrišćana protiv Turaka. a ujesen iste godine stigao je u Moreju. godine. ali je na kraju u ovoj borbi trijumfovao njegov brat Mehmed. koji je upravljao Solun predao je grad Mlecima. 8. uz pomoć cara Manojla i despota Stefana Lazarevića savladao Musu. Vojnička pobeda ostala je na Mirčinoj strani. juna 1422. koji se oglušio o mletačke ponude da mu godišnje plaćaju 300 000 aspri i posle svega sedam godina Murat II je lično na juriš osvojio 29. godine krvava bitka. Jovan VII je pokušao da svoja prava na vizantijski presto proda francuskom kralju Karlu VI.1396. Vizantija se oslobodila vazalne zavisnosti prema Turcima i prestala da plaća danak. ali šarena hrišćanska vojska poražena je. tek pošto je opet pristala da plaća danak 1424. 1430. Musa je opseo prestonicu. Posle kolebanja pridružili su se i Mleci poslavši omanju flotu radi kontrole Dardanela. Na Rovinama se odigrala 17. ali on izgleda nije bio mnogo zainteresovan.Leontarion i Akovu (početkom 1395). marta. Jovan VIII. 1397.9. koji je 1413. ali se on pokorio sultanovoj moći i obavezao se na danak. posle 2 godine boravka tamo. Njegov prolazak kroz Dardanele praćen je jaukom zarobljenih hrišćana koje je sultan radi što većeg poniženja doveo na obale moreuza. Decembra 1399. odazvali su se vitezovi iz više evropskih zemalja. No Timur je već sledeće godine napustio Malu Aziju. Učvrstivši se u evropskom delu i vodeći ogorčenu borbu protiv svoje braće u Maloj Aziji. otišao u Pariz. godine Manojlo je u pratnji Busikoa krenuo na put da obezbedi pomoć. Manojlo je napustio oblast marta 1416. koji je uspeo da se probije u grad i junački se borio sa Turcima. stigne vest da je Bajazit poražen i zarobljen u bici kod Angore protiv Mongola pod vođstvom Timura. Bajazitov najstariji sin. Pozivu ugarskog kralja Žigmunda. godine umro je Mehmed I. pustošeći sve na putu. Do teške borbe došlo je sa vlaškim knezom Mirčom koji je imao jakog oslonca u Ugarskoj. a ponovo je dobila i Solun s okolinom i gradove na Mramornom moru. pa je Murat morao da se povuče. Vizantijska vlada je uspela da sklopi sa Muratom II mir. potukli vojsku vizantijskog despota i prodrli do južne obale. 1423. godine osvojena je i Atina. dug i jak bedem. kada je osvojeno Trnovo 17. godine velika. Car je čak i 1415 krenuo na Peloponez i naredio da se na Korintskoj prevlaci izgradi Heksamilion. zauzeli mletački Argos. ali se na njega digao Mustafa.5. on se priklonio Manojlu i poslao mu 1000 ljudi pod vođstvom maršala Busikoa.1402. U Osmanlijskom carstvu izbili su nemiri. italijanskim gradovima. Mehmed I posvetio se prema unutrašnjoj obnovi svoje zemlje. Kada je Sulejman 1411. koji su se obavezali da će se brinuti o ishrani i odbrani grada. 71 . godine Manojlov treći sin.7. a i Morejska despotovina je doživela strahovitu invaziju. 25. da bi zaobilaznim putem preko Egeja i Jadrana. To je izazvalo reakciju sultana. poražen u borbi protiv Muse.1395. Turci su prešli Korintsku prevlaku. u prvom redu Francuzi. godine kao očev savladar podržavao je Mustafu. krunisan 1421. godine grad. a dve godine kasnije umro u toku pohoda protiv Kine. 1421. njegov najstariji sin Jovan da pomogne svom bratu Teodoru II u upravljanju. Taman kada je nameravao da krene iz Pariza. Andronik. Sulejman sklopio je ugovor sa Vizantijom.

aprila otvoren sabor. Turci su upali u Moreju i odveli preko 60 000 zarobljenika. koji je potom sporazumom ustupio ostatak svojih poseda na Peloponezu. Ali i pri povratku. gde je Hunjadi. Tek 6. Tu je turski otpor pojačao i strašni mrazevi su naterali hrišćane da se vrate. Prodro je u Beotiju. Zatim su prodrli u Bugarsku. nekoliko mitropolita i episkopa i igumana. dok je Murat ratovao u Maloj Aziji hrišćanska vojska je prešla Dunav kod Smedereva i prošla kroz Srbiju. Zatim je prodro u srednju Grčku. koji je 10. pa je Latinska Ahajska kneževina prestala da postoji. despotu Konstantinu. Konstantin je već od 1443. 1430. Papa je pozvao hrišćane u rat i uskoro se u Ugarskoj okupila vojska od oko 25 000 ljudi. Ubrzo potom Konstantin je pozvan da zauzme presto Vizantije. koje su svuda izazvale oduševljenje. ali je turska topovska vatra oborila zid. a njegov sin Jovan vladao je sada prestonicom i njenim predgrađem. Svestan teške situacije Jovan je odlučio da ponovo zaigra na kartu unije sa Rimskom crkvom. godine Konstantin je osvojio Patras. godine pobeđen je Karlo Toko. U Albaniji je izbio ustanak pod vođstvom Skenderbega. ne ostavivši poroda. zaposeo Atinu i Tebu. Konstantin Dragaš stigao je u prestonicu. Jovana Hunjadija i despota Đurađa Brankovića. godine. Murat je na to udario na njega i prodro kroz srednju Grčku. kod Niša pobedio turskog namesnika Rumelije. U preostalim delovima carstva vladala su njegova braća kao samostalni gospodari. godine Jovan je napustio prestonicu i uputio se na Zapad. jer je Đurađ bio zadovoljan sporazumom. Ali unija je ostala samo mrtvo slovo na papiru jer Jovan nije imao načina kako da suzbije opoziciju. Vojska je krenula prema Crnom Moru i posle napornog prolaza stigla na obalu. despota Đurđa i Jovana Hunjadija i ugovorio sa njima primirje na deset godina.1. On je izvojevao nekoliko pobeda u Srbiji. Jovan VIII umro je 31. Početkom oktobra 1443.12.Jovan VIII (1425-1448) Pet godina pre pada grada Manojlo je umro. Vlast u Moreji delili su Toma i Dimitrije. oni su početkom januara 1444. a u južnoj Grčkoj despot Konstantin otpočeo je ofanzivu. godine držao pod vlašću ceo Peloponez.1446 zauzet na juriš. 6. godine u firentinskoj katedrali. U proleće 1438. Posle ove katastrofe despot Konstantin je nastavio sa pohodima u Grčkoj. 1427. godine. patrijarha Josifa. Novembra 1437. ali ovaj put bez srpskog dela vojske.10. ali se zbog unutarcrkvenih svađa pregovori otegli. koji je u više mahova pokušao da se pomoću Turaka dočepa prestola. Krunisan u Moreji.1448. novembra na čelu velike vojske Murat se kod Varne sukobio sa saveznicima i porazio ih. 1428. proširio svoju vlast na Fokidu i dalje do Pinda. godine Murat se u Jedrenu sastao sa predstavnicima kralja Vladislava. Vlaškoj i Erdelju.1439. slavnog Sibinjanin Janka iz narodnih pesama da povede borbu protiv Turaka. kardinal Julijan Čezarini i nikejski arhiepiskop Visarion proglasili su na latinskom i grčkom jeziku uniju.1449. Tursko napredovanje ponukalo je Erdeljskog vojvodu Jovana Hunjadija. Tek kod Heksamiliona Konstantin mu se suprotstavio. Kardinal Čezarini je uskoro oslobodio mladog kralja zakletve i već u septembru hrišćanska vojska je ponovo krenula u rat. godine počeli pregovori. godine on je stigao u Feraru.7. a pošto je malo pre toga umro i Teodor. u pratnji svoga brata Dimitrija. No mletačka flota nije mogla da spreči prebacivanje turske vojske i 10. osvojili Sofiju i krenuli prema Trakiji. U junu 1444. Sabor je posle prenet u Firencu gde su se nastavile žučne rasprave. godine pobedili tursku vojsku. te su 1431. carska kruna je pripala Konstantinu. I pored strahovitih turskih pljačkanja Moreja je nastavila uspešnu borbu sa latinskim državama. 72 . gde je 9. pod vođstvom mladog kralja Poljske i Ugarske Vladislava III.

godine Mehmed II je sakupio pred Konstantinopoljom ogromnu vojsku. Vizantijska prestonica nalazila se usred turske teritorije i delila azijske od evropskih teritorija. koji Turci i pored svih napora nisu mogli probiti. što je izazvalo oduševljenje branilaca. 22. aprila počela je opsada. Sofiji po poslednji put. godine osvojena je Atina. a 1460. Posle teške borbe trupe su uspele da prodru na zidove. Grci i Latini. jer su Turci primetili da je to najslabija tačka utvrđenja. Posle službe vojnici su se vratili na položaje i sve do kasno u noć car je vršio inspekciju trupa. Prvih dana aprila 1453. a pre svega je. uništena su blaga neprocenjive vrednosti. uz pomoć zapadnih inženjera stvorio jaku artiljeriju. Za 29. okupili su se u Sv. Uoči tog dana. Godinu dana kasnije istu sudbinu doživela je i Trapezuntska carevina i time je poslednji komad grčke zemlje došao pod tursku vlast. sa središtem u Konstantinopolju / Istambulu. umetnički spomenici i rukopisi. Sam car je. godine. rešen da ne nadživi stvar koju brani. kucnuo je sudnji čas Vizantiji. 73 . počeli su da popuštaju i bedemi grada. tvrđavu u neposrednoj blizini Konstantinopolja. Više juriša odbijeno je. Tako se ponovo uspostavilo jedno carstvo koje se prostiralo od Mesopotamije do Jadrana. maj Mehmed je naredio opšti napad. Konstantinopolj je preimenovan u Istambul i postao je prestonica otomanskog carstva. 1456. jer je sultan počeo da zida Rumili hisar. Prvi zadatak mladog sultana bio je da osvoji ovu tvrđavu. Mehmed II je bio odlično opremio svoju vojsku. Konstantin XI Dragaš borio se do poslednjeg daha i napao je smrt u borbi. vlast preuzeo njegov sin Mehmed II. Uskoro je ceo grad bio u njihovim rukama. janičare. ali posle sedmonedeljnog jurišanja. godine nestala je i Morejska despotovina. a Bosna 1463. Ovo novo oružje upotrebljeno je prilikom napada na grad i presudilo bitku. što je izazvalo zabunu u redovima branilaca i ubrzalo prodor Turaka. Tada je sultan u napad bacio svoju glavnu rezervu. U odlučnom trenutku kardinal Ćustinijani smrtno je ranjen. Aprila Osmanlije su prevukle preko kopna veći broj brodova i započeli bombardovanje grada i sa kopna i sa mora.Konstantin Dragaš (1448-1453) Kada je posle smrti Murata II u februara 1451. Zlatni Rog je bio zatvoren debelim lancem. O njegovim namerama nije mogla postojati bilo kakva sumnja. Prema njoj je stajo u gradu mali broj grčkih i još manji broj latinskih vojnika ukupno oko 700 Đenovljana. pre svega na kapiju Pemptona. Srpska despotovina pala je 1459. U zoru je počeo juriš. Glavni juriš bio je usmeren na gradske zidine sa kopna. boreći se na zidinama grada davao primer odlučnosti i požrtvovanja. ali je odbrana grada odolevala. Tri dana i tri noći trajalo je pljačkanje grada. 7. Prilikom jednog pokušaja došlo je do pomorske bitke u kojoj je vizantijska flota odnela pobedu.