ŽORŽ SIMENON

MEGRE I ŽIVE SENKE

IZDAVAČKO PREDUZECE »RAD« BEOGRAD

NASLOV ORIGINALA Georges Simenon L'OMBRE CHINOISE Copyright 1969. par Georges Simenon. Tous droits reserves.

Urednik MIODRAG TRIPKOVIĆ

Preveo: VLADIMIR Ž. PEJOVIĆ (Megre i žive senke)

MEGRE I ŽIVE SENKE .

... Uprkos novembarskoj hladnoći. — Zločin? — Ne! Gospođa de Sen Mark se porađa.. koju je imala na sebi... Ali nastojnica nije htela da uđe.. ali tek što je prošao radnju s vencima... Uz pločnik su stajala tri automobila. znate . Da bi se ušlo ma u koji deo kuće. Jedva tri ili četiri osvetljene radnje.... stajao je policajac na liniji. — Ne mogu . dečak i devojčica. Na manje od sto metara od njih.. Ali zasad o tome ne treba niko da zna!... Osvetljavala ga je samo jedna sijalica na zidu.... hitno su ga pozvali. govorite glasnije!. ogolelo drveće i jednolični obris krovova na noćnom nebu. razumete?. samo svetlucavi tragovi automobilskih guma na asfaltu i otegnuti žubor vodoskoka. — Ne! Zbog gospođe de Sen Mark. — Jesam li to s vama maločas razgovarala telefonom? Izgledalo je da ga već poodavno iščekuje. Ne obraćajte pažnju. Pokušavao je da u mraku pročita kućne brojeve. Megre je radoznalo posmatrao ovu smešnu malu priliku. U dvorištu je bilo mračnije nego na Trgu Vož. Čuo se neki prigušeni glas.. Iza staklenih vrata moglo se naslutiti neko stepenište. — To je tu. Pokazivala je na jednu drugu zgradu skladnih linija u dnu prostranog dvorišta.. Jeste. — To je ovde . čije su nemirne ruke jasno svedočile u kakvom se grozničavom stanju nalazi. Govorim iz trafike . komesar Megre spazi čitavu jednu porodicu za stolom.... pred njim iskrsnu iz mraka neka sitna prilika.. levo.. Mislim da je posredi zločin. prepunoj pogrebnih venaca od veštačkog cveća. mora da se pređe preko njega.. — Niste ga obavestili? — promumla Megre.. — Trenutak samo! Ko su to: »Kušeovi nameštenici«? .. to je moj stan. s upaljenim farovima i crvenim svetlom pozadi. Morao je da ponovi tri ili četiri puta: — Ama. ovdeonde video se poneki osvetljeni prozor. na uglu Ulice Bearn.. — Treba da dođete odmah na Trg Vož broj 61. To je bila poruka zbrdazdola. Gle! Eno kola s lekarom. Na Trgu Vož nije bilo ni žive duše. — Sve ću vam objasniti.... Ovde. Pa. Reklo bi se da se u vazduhu oseća prvi sneg. Pod arkadama koje opasuju gotovo ceo trg bilo je malo svetlosti. Kapije parka bile su već zatvorene. osim u ove dve radnje. Nos joj je bio sav pocrveneo a u očima se čitala uznemirenost. gde je škiljila prašnjava sijalica od dvadeset pet sveća.... — Traže jednog policijskog komesara! — rekoše maločas na Keju Orfevr pružajući mu telefonsku slušalicu. Sve ćete razumeti odmah. U neurednoj kuhinji bilo ih je dvoje.. jadnica. Ali zločin? — Eto! Oko šest časova svi Kušeovi nameštenici otišli su. Iza zavese kretale su se tamoamo neke senke..KINESKE SENKE Bilo je otprilike deset časova uveče.... U jednoj od njih. nije prebacila kaput... Ne čujem vas!. Nastojnica je ušla pod svod kapije. Ovo ovde je dvorište. Njen prvi porođaj. Ona nije baš neka građa.. ona je. Nastojnica je pokazivala na velike prozore na prvom spratu. pred porođajem... preko kecelje.. Nebom obasjanim bledom mesečinom lagano su promicali oblaci. Nisam stigla da uspavam decu. Pa...

. — Ništa! Mrtav je! — Sad su baš pozvali gospodina de Sen Marka gore... glave položene na rasturene listove hartije pred sobom.. U dvorištu se ocrta neka visoka i široka prilika i nastojnica dodirnu komesaru ruku i sa strahopoštovanjem izusti: — Gospodin de Sen Mark.... Nastojnica. — Zašto niste obavestili komesarijat? On je na dva koraka odavde. jedna odškrinuta vrata.. Danas je trideseti.. — Videćete ga. Mrtav je. Oko osam časova. Komesar ništa ne dirnu.. namrgođen. — Jeste! Bio je još uvek na istom mestu! — Pređite na činjenice .... Najobičnija kancelarija.. Govorila je tiho. Megre načulji uši: nastojnica je još stajala napolju pred vratima a gospodin de Sen Mark je i dalje koračao po dvorištu.. gospodin Kuše je bio tu.. pomislila sam čak da je zaspao.... Svuda naokolo ima krvi....... tričetiri minuta. S vremena na vreme trgom bi prošao poneki autobus i njegova buka bi još jače istakla tišinu koja bi zatim opet nastupila. On obično ostane sam pošto nameštenici odu. Neka čudna senka.. — Dakle? Nastojnica je bila još tu. i pre se moglo nagađati nego što se stvarno čuo gramofon. Laboratorijum u kome se spravljaju serumi. — To je sve. Nisam dobila odgovor. — Trenutak samo! Popela sam se na prvi sprat da se obavestim o stanju zdravlja gospođe de Sen Mark. Neko je trčao. Jednobojni zidovi. Htela sam da se uverim. Zakucala sam na vrata kancelarije. četvrt časa docnije .. Prema tome. Nameštaj svetle boje..— Zgrada u dnu dvorišta. Serumi doktora Rivjera.. slabo osvetljeni prozor na drugom spratu. osmotri... Jedan manji. — I svi bi oni došli u uniformama!. povlačeći kratke dimove iz svoje lule. u njegovoj fotelji.. u fotelji. kao senka čoveka koji je polegao po stolu.. I to baš iznad Sen Markovih!. I jedan čovek od otprilike četrdeset pet godina. Pogleda na prozore prvog sprata i učini mu se da se bliži čas porođaja. — Ona je tako nežna! ..... Samo se uveri da oružje nije ostalo u prostoriji. zatim iziđe. Bio je u istom položaju kao i sad.. — Onaj osvetljeni prozor? — Čekajte. tamo levo. neprekidno posmatrajući prozore svoga stana.. Uzbunili bi celu kuću!... — Svakako su ga poslali napolje.. Mlečna prozorska okna. kada sam izišla da izbacim đubre. Čula se lupa vratima. Pazite... jer se iza njih zapažalo još veće komešanje.. načini ponovo nekoliko koraka pa opet stade. Rekla sam vam već da gospođa de Sen Mark. Bivši ambasador... Već maločas. Dobio je metak usred grudi... za stade.. Ah! Eto onih tamo.. Verovatno ste čuli.. Pogledajte. Bio je zatvoren. Pri povratku pogledala sam.. a zatim — koraci na stepeništu... opet sa svojim gramofonom!. pa sam ušla. Megre je stajao s rukama u džepovima i lulom u zubima. Megre je postajao nestrpljiv. sve pažljivo oko sebe... molim vas.. . pogledala sam.. — Zatim... čije se lice nije moglo razaznati u mraku... Pisao je.. U stanu na prvom spratu osećala se neka uznemirenost..... — To je on? — Jeste. Negde se otvoriše vrata.. — U koliko se časova odigrao zločin?.. Videla sam ga kroz prozor.... Lepo se videla ruka s nalivperom ili olovkom.. pokrećući nesvesno prstima. onako mala i nervozna.... pođe u dubinu dvorišta i pokaza mali trem.. Čovek.. crvenih očiju. u Ulici Bearn. Više volim da ne ulazim.

jer ostade za trenutak nepomičan.. ka mestu gde su stajale kante za đubre... Lekar prođe pored njih. Zgrada je i dalje živela svojim uobičajenim životom. Kao da je dečji plač.. Samo da su one dve. — Devojčica.. Odjednom su se začuli koraci u kapiji.. Isledni organi.. jedva ako čujem korake prolaznika. Mrtvac se i dalje nalazio u svojoj kancelariji.. Imajte u vidu da one vrlo dobro znaju da je gospođa de Sen Mark na porođaju. tamo gore... Senka mrtvaca još se ocrtavala na mlečnom prozorskom staklu. Donesu đubre i ostave ovde praznu kofu. ko bi mogao da prodre u Kušeovu kancelariju? — Ja?.. Ali to još nisu bili isledni organi. Vidite one kante za đubre?.. — I niko nije prošao kroz kapiju? — Otkud bih ja to mogla da znam?. okrenu levo.. i otvori vrata kancelarije... i samo uzdahnu otvarajući vrata svog stana: — Eto! Opet ona luda.. Načini nekoliko koraka pločnikom... Jeste... Samo. — Gotovo svi tako rade kad kuda izlaze.. sačekaću vas ovde.... ostavivši za sobom mirisav trag. levo od mog stana..... jer je jedno od njene dece razbilo tanjir.. Imamo dvadeset osam stanara. — Šta će ovde njegova kofa za đubre?. Sada je i sam poluglasno izdavao naređenja.... hladnoća ga natera da uvuče vrat u ramena. poneke već poznajem po hodu. Kapija sa svojom bednom svetiljkom. To je tu. Kako?. Odjednom se s drugog sprata začu vrisak... Zabranjeno je da se đubre baca pre sedam časova uveče. Nešto docnije začu se kako pali kola i odlazi. — Izvinite! Iz svog stana vidite stanare kad ulaze i izlaze. umorno lice i telo kome se nisu mogle odrediti tačno godine.. Pri svetlosti Megre ugleda suvonjavo. — Kada će sve to da počne. Ne računajući Kušeovo preduzeće.. — Dakle..— Jees! — progunđa Megre češući se po potiljku. .. gospodine Marten . — Trebalo bi da ih vidim! Kad bi mi gazda dao pristojan nastojnički stan i ne bi šte-deo na osvetljenju. Istina. nesvesno uđe u kapiju i najzad stade nasred dvorišta. sam. Stanuje sa ženom na drugom spratu. Uprkos mraku. Bio je neraspoložen.. Sad i ona poče da viče. bar toliko uviđavne da zaustave svoj prokleti gramofon!. Alo!.. Vidi se da ne poznajete ovu zgradu. pa je pri povratku uzmu. kao očajnički poziv u pomoć... Neki čovek s polucilindrom uđe u dvorište. Pred kućom se zaustavi neki taksi... gde u toku celog dana poneko dolazi i odlazi. Jeste li čuli? — Šta? — Čini mi se. Svetlosti u prozorima počele su da se gase. gospodin Marten.... sve te formalnosti? upita ga ona... prodoran vrisak. To je bezmalo na uglu Ulice Tiren. Megre se obrati ženi: — Jedan činovnik iz Državne arhive. a uveče tek nazirem neke senke... Trafika preko puta bila je još otvorena i nekoliko minuta docnije Megre se zatvori u telefonsku kabinu. — Niste zapazili ništa neuobičajeno posle šest čaasova? — Ništa! Gotovo svi stanari sišli su da izbace đubre iz svojih kofa.. Ali nastojnica nije ni trepnula. Osvetljeni prozori i prigušeni zvuci gramofona.. Šta mislite. sad nije reč o tome... Broj 61. Mračno dvorište.. Jurnu prema stepeništu jer začu da neko silazi. I neka obaveste Kriminalističku policiju. pa najzad progovori: — Ništa za mene? — Ništa. verovatno je ugledao Megrea i nastojnicu.. — Jeste. Je 1' dečak?. Ovako. i zgrabi jednu praznu kofu.. Neka mlada žena prođe žurnim koracima.. doktore?... glave položene na rasturena pisma..

Drugi. da udara nogama. Samo jedan neprijateljski pogled bačen na Megrea dok je tražila iglu da prikači pokidanu naramenicu. taj mir. Dovoljno je bilo da je posmatra. Megre se okrenu ponovo mladoj ženi. Ali način kako se šminkala.. Nina Moanar.... svih tih dvadeset osam stanara. — Da li odavno poznajete Kušea? — Šest meseci. Začu se cepanje svile: naramenica na haljini. na kome je ležala skinuta slušalica. Najzad se smiri. sve je to odavalo mjuzikhol. pored leša. — A sada? .. u kome je to veče i najmanji šum odjekivao kao pod zvonom... Dok nije shvatila smisao izgovorenih reci. — Imali ste s njim sastanak večeras? — U osam časova.. kod »Selekta«. naglo se okrenu u mestu. Čovek ju je verovatno oborio kada je padao napred. izazivački pogled kojim je posmatrala ljude. kao svaka nervozna žena. u »Mulen bleu«. čiji se život i dalje normalno odvijao. Megre nije smeo da izgubi ni trenutak.. I. Jedan od njih je baš dovršavao neku veselu priču. kad spazi leš. zar niste pokušali da mu telefonirate? — Jesam! Odgovorili su mi da je slušalica dignuta.. iskolačenih očiju. ona se otimala i. Podsvesna asocijacija: ubijeni s jedne strane.. Ja sam iz policije.. pokušavala da ujeda. potpeticama.. Policija. Dolazili su po četvorica ili petorica i nisu ni pokušavali da se prikriju. ubica s druge. I dok je policijski pisar pregledao kancelariju. — Ćut'!. pa je to dobro došlo Megreu da zadrži istragu u svojim rukama. — Gospodine komesare. Dosta lepa devojka. — Kako se zovete? — Nina. Prevarili ste se!. kad je stigao do vrata.. Očekujem isledne organe. Ščepa je za ruku i stavi joj svoju šaku na usta.. ona taman otvori usta da zove u pomoć i jednovremeno ispusti torbicu iz ruke. — I videvši da ga nema u osam časova.. što dovede najzad do smešne situacije. Oboje su pogledali jednovremeno na pisaći sto. Dobro bi bilo da stanari ne posumnjaju ni u šta. Nastojnica zastade na pragu da ne bi videla leš..»SILAN ČOVEK« Odigra se čitav niz obostrano pogrešno sračunatih pokreta. Megre je stalno ponavljao: — Bez galame.. U istom trenutku na samim vratima ugleda visoku pojavu Megrea. upita: — Gde je leš? Starešina kvarta je bio odsutan i zamenjivao ga je pisar.. Videlo se da joj je haljina iz neke dobre modne kuće. otprilike.. Trebalo je da večeramo zajedno a zatim da idemo u pozorište . Nije više morao da je ispituje. — Vi ste igračica? — Bila sam. kako je držala torbicu i rukavice.. — Ostavite svoje ljude napolju.. Nije ih volela. Mlada žena. svakako tek početnica. Ta. tela napetog kao luk. Mlada žena je dovodila u red svoju izgužvanu haljinu. Stigli su oni iz kvarta... Nije potrebno da se uzbuni cela kuća. Začuli su se koraci u dvorištu.. ali me uvek zovu samo Nina. za takve prilike neuobičajena tišina bila je karakteristična za ovaj zločin..

Čas je stajala skamenjena i posmatrala ukočeno nekog koji se nije mogao videti. u kojoj se kretalo sada jedno desetak ljudi. S druge strane.. . na prvom spratu. U dvorištu odjeknuše glasovi i koraci. Ulica Pigal.. Komesar je posmatrao kuću i iznenada spazi jednu drugu svetlost.. Bila je mala i mršava. u kome je bivši ambasador razgovarao poluglasno s babicom. Istražni sudija stade na vrata i pozva nastojnicu. Uprkos tome što se već zašlo duboko u noć.. — Da li se oni često svađaju? — Oni se ne svađaju. Tamo gore. — Gospođa Bursje. slična nastojnici. Bila je ponoć. Megre je preživljavao neprijatne trenutke.. Megre je poznao polucilindar i sivomaslinasti kaput gospodina Martena. iziđe u dvorište.. ali leđa mrtvaca spreča-vaju da se otvore vrata! Nina je izvukla iz torbice majušnu maramicu i glasno šmrkćući brisala njome nos. novost ga je iznenadila. ostao je osvetljen još samo salon Sen Markovih. u tom trenutku. — Da li ima telefon? — Svakako. jadnica. Znate. — Gde stanujete? — U hotelu »Pigal«. sa sivim kožnim rukavicama na rukama.. jednu zavesu bledožute boje i. Nije se čuo njen gias. — Živeo je s vama? — Ne sasvim. To je bila nastojnica. Verovatno je zaspala.. Začu se da neko govori preko telefona.. pošto je bio oženjen . Policijski pisar primeti: — U svakom slučaju ne može se pretpostaviti da je posredi i krađa. Ali. Snažna rukovanja.... onaj što je odneo sa sobom kofu za đubre.. Sve se i suviše brzo odigralo te još nije potpuno shvatila novostvorenu situaciju. On. upali lulu i. Ali to nije bilo ni potrebno. senka gospođe Marten se više nije ocrtavala na zavesi. — Ko je to? — Gospođa Marten. Isledni organi su stigli.. Sudski veštak je vršio pregled leša a fotografi su nameštali svoje aparate. Da li će ova gospoda dugo da ostanu ovde?... Pošto je izmenjao nekoliko najneophođnijih reči... — Zašto? — Pogledajte! Gvozdena kasa je iza njega! Nije zaključana. Neosporno.. sudari se s nekim u mraku. bučni govor.. neko smešno biće spustilo se stepenicama. — Ko je posle gospodina Kušea najstariji u preduzeću? — Direktor.— Idem s njim. uredno očešljane smeđe bradice. načinila nekoliko koraka napred. Napolju zaškripaše kočnice. Videli ste maločas njenog muža kada se vraćao kući. siluetu neke žene. Samo ona viče.. Nije mogla da se pomiri s mišlju da pusti nepoznate ljude. pak. On ne stanuje daleko odavde: na adi Sen Luj. najzad . Ali. S vremena na vreme Megre bi bacio pogled u kancelariju... i bez toga se moglo lako zaključiti da je obuzeta besom.. pored sve uzrujanosti. Zatim bi iznenada progovorila.. okružen otužnim kliničkim mirisom. — Kako se zovete? — upita je ljubazno Megre....... Arhivski činovnik. Mlade devojke s gramofonom ugasiše svetlost u svojoj sobi. oličenje ozbiljnog i dobro vaspitanog intelektualca. kradimice pretrčalo dvorište i izašlo na ulicu. Bio je to čovek četrdesetih godina. uzbudila čak.. da vršljaju po kući bez njenog nadzora. gospodin Filip je stigao elegantan i utegnut. Pogledajte! Ne vidi se više svetlost u sobi gospođe de Sen Mark. na njemu se ipak zapažala i izvesna uzdržanost.. međusobna pitanja. s rukama u džepovima.. Još nije stigla da zaplače. iza nje. mahala rukama. Osim Kušeove kancelarije. gospodin Filip. ne sme ni usta da otvori. Malo-pomalo atmosfera se menjala...

Snažan čovek. projekat o propagandnoj akciji u državama Latinske Amerike. brižnu u plač. pa se moralo sačekati da fotografi obave svoj posao.. na primer: baš sam ga danas čekao do pet časova. po meri sašivenom svilenom rublju. Samo on i ja imamo ključeve i znamo šifru . trebalo je pomeriti leš. začuli su se uzvici iznenađenja: sav novac koji je trebalo da se nalazi tu iščezao je. Dolazilo je do toga da ga ponekad ne vidim čitavih petnaest i više dana. odakle se vrši uglavnom ekspedicija. On otvori vrata. Našli su je.35 mm. Uostalom. Gospodin Filip je pružao sudiji potrebna obaveštenja. zrno je bilo najrasprostranjenijeg kalibra: 6. A da je tako dokazuje i to što ju je gospodin Kuše otvorio. U međuvremenu... Bilo je samo nekih poslovnih spisa. Trebalo je da idemo zajedno.. — uzdahnu on.. zaista. Kao Nina. pa sam ostavio poruku na njegovom pisaćem stolu. A desno je kancelarija gde rade daktilografkinje i drugi službenici. Lekar je prao ruke u umivaoniku koji je otkrio u jednom plakaru a sudski pisar je ispoljavao vidne znake umora. Nina.. tu. u Pantenu. — Pri kakvom životu? — Nikada neću reći nešto rđavo o gospodinu Kušeu. Bio je to najobičniji službeni spis: predlog za povišicu jednom službeniku i o otpuštanju nekog nabavljača. itd.. — U gvozdenoj kasi... — Prema tome. . svakako. Odstojanje između ubice i žrtve ocenjeno je na tri metra.. on ga je pokrenuo. sklon gojaznosti.. navika. Megre je uspeo da nekoliko trenutaka razgleda pažljivo mrtvaca. Evo. Oči su mu bile plave i verovatno su imale pomalo detinjast izraz. — Kuše ih je proslavio? — Jeste! Doktor Rivjer nije imao novčanih sredstava. Kuše ga je finansirao i time mu omogućio istraživanja. U pet časova bio sam prinuđen da odem. — Na Trgu Vog nalazi se samo naš laboratorijum. ni on svakako nikad nije uspeo da se potpuno oslobodi nekih. Gospodin Filip je objašnjavao: — Ne samo tri stotine hiljada franaka koje je. Gospodin Kuše je imao da mi donese potrebnu svotu za sutrašnje isplate. Pre desetak godina podigao je jedan laboratorijum. uprkos dobro skrojenom odelu. Megreu se učini da čuje neki šum iza nekih drugih vrata. Fotografi su skupljali glomazne stative svojih aparata. u izvesnoj meri prostačkih. Imamo i drugih prostorija. prepustio je svu odgovornost meni. — Trenutak samo! Da li je gospodin Kuše lično vodio svoje preduzeće? — Daleko od toga. gospodin Kuše doneo nego i šezdeset hiljada franaka koje su naplaćene danas posle podne i koje sam lično stavio u kasu. ničega! Ili. — Da li doktor Rivjer još sudeluje u poslu? — Poginuo je pre pet godina u automobilskoj nesreći. ispod mrtvačeve ruke. Mogao je da koristi svoje vreme kako je hteo. jer verovatno ste čuli da su serumi doktora Rivjera poznati širom sveta. da bi se otvorila kasa. pa mu je aorta bila presečena. Sudski veštak je podnosio usmeni izveštaj: Kuše je dobio pogodak usred grudi. Pogledu se ukaza velika sala sa staklenim krovom u kojoj je bilo poredano bezbroj epruveta. negovanim noktima. dve ulaznice za pozorište Madlen. otkucanu na mašini. Ali. — Šta se tamo nalazi? — Zamorčići. pre bi se moglo reći niskog rasta. Najzad je sve bilo završeno. iza kancelarije.— Pri takvom životu kakav je vodio.. što je izazvalo trenutnu smrt. ali taj ipak nije bio ovog značaja. Otprilike trista hiljada franaka. Njegova plava kosa bila je već dosta proređena.. — To je bilo za nas!. Istina. Najzad.. Najzad su uklonili leš i čim su otvorili vrata kase. tačnije rečeno. čim ih ugleda. ne može se ništa rđavo ni reći. Nered se još više povećao. stegnute lastišem! U novčaniku pokojnikovom. . uprkos svoj ovoj gužvi.. ali čim ga je razradio. tih trista hiljada franaka trebalo bi da su ovde? — upita Megre.

Tačno u devet časova. — Ubijen je jedan čovek.. palio neke hartije i najzad se pomirio s tim da se vrati kući... mada nije bio obeležen ni najmanjim događajem. Na to je odgovarao: »Pa šta je s tim?« Komesar upita ozbiljno: — Bio je veseo čovek? — Moglo bi se reći da jeste. Nikad nisam videla da neko daje takve napojnice kao on. Megre okrenu naglo glavu i spazi nastojnicu.. Teško je da se objasni to.... Malo dalje. klimnu glavom Megreu i uputi se stepeništu koje je vodilo u njegov stan. kao slika iz modnog žurnala. Kakav dan!. uvek utegnut.... Ona nije mogla da se odluči da uđe i davala mu je neke znake. Naravno..... Izgubio je rukavicu pa je sad traži.. pogrbljen. Plakala je od uzbuđenja i obraćala se Megreu kao svedoku ne usuđujući se da pogleda isledne organe.. da radi ma šta. Čim bi pomislio da mi neka stvar može da pričini zadovoljstvo. — Šta se dogodilo? — upita Megrea. — Prepuštam vam da vodite stvar dalje. koračao tamoamo ispod svoda. čuo sam za njega. — Videla sam je jednom... a na licu joj se odražavala zabrinutost veća nego ikad.. gde ima vilu .. Govorila sam da će ga smatrati za budalu... On silazi. Kad bi mirovao.. — Ko?.. Pomislite samo..... Ali je veći deo vremena provodio u Melenu. Prepoznao je policajce... — Zločin je izvršen između osam i devet časova.... — Uveravam vas da je to bio silan čovek!.. Treba da znate da on nikada ne izlazi bez rukavica. postajao je mračan i nervozan. Ljudi u dvorištu su se rukovali.... klanjao se pred inspektorom. Komesar je stekao utisak da je njegovom sagovorniku iznenada sinula neka misao.... Istražni sudija se zadrža malo s Megreom. — Ništa! Ništa ne znam... Razumete?. vlasnik laboratorijuma za izradu seruma. — Poznavali ste ga? — Ne.... snebivao se da uđe. ...... čak ni kad ide da kupi cigarete na pedesetak metara odavde. zagladi svoju srebrnastu kosu. I ne samo meni!.. — Gospodin de Sen Mark.. Zatim je prišla nekom čovečuljku koji je.. Uostalom.— Silan čovek! — uzdahnu jedan glas iza njega.. Osećao je potrebu da se kreće. Ali u osnovi ne. Kada se vratila inspektoru.. baš su iznosili leš na nosilima... kao da se nečega setio... Nastojnica je za to vreme stajala po strani. — Molim vas!. Samo jedna svetiljka. on je upita: — Ko je to? — Gospodin Marten... — Kao i obično . Gospodin de Sen Mark uzdahnu.. svod sa prašnjavom sijalicom.. To jest. Odjednom nastupi uzbudljiv trenutak.... Bivši ambasador... desio. Dvorište je i dalje bilo obavijeno tamom. Ništa rđavo ne mogu da kažem o njoj. koji su joj izgledali i suviše zvanični. Bilo kome!. Evo ga.. — Gde je stanovao Kuše? — Bulevar Osman. Verovatno je čuo svu tu galamu. — Više vam nisam potreban? — Videćemo se sutra. Pretpostavljam da ćete biti u kancelariji....... — Njegova žena?. Čak sam ga grdila zbog toga. U koliko se časova. — Pa?. Bila je to Nina. u kućnom kaputu. obaveštavaćete me o toku istrage.. Kuše. Gospodin Filip.. izdaleka.. isledni organi su odlazili...... Sada se gospodin Marten vrteo oko kanti za đubre..

Gledajući u zemlju. držala usiljeno i samo je s vremena na vreme kradimice pogledala Megrea. Ali su svi prozori bili zatvoreni. Još bolje. gospođo Bursje.. zatim su se čuli njeni koraci. gospođo Bursje. Vodoskoci su i dalje pevali svoju pesmu... negde gore. Neko se pokrenuo.. Davao mi je sve što bih samo zaželela. Reklo bi se da osećaju... čini mi se? — Mislim da ne... Pogledom je obišla ćelo dvorište i kao da se zadržala na svakom zamračenom prozoru. Kad se vrati u dvorište. ali koje je ipak za nju bilo od ogromnog značaja. Mrtvac više nije bio tu. — Možda pretpostavljate da... Kancelarija preduzeća izgledala je kao da je kroz nju prošla pljačkaška horda. čas izdužene crte nastojnice. — Slušam.... pak.. koji je sasvim u dnu prostorije. našlo ih se odjednom troje. Nina se.. Gospodin Kuše je verovatno bio upalio jednu ili dve sijalice da bi otišao do umivaonika. Začu neki šum. .. dok je nastojnica ostala na pragu iako se leš više nije nalazio tu.. U svakom slučaju. čini mi se.... i čuo se zvuk njihovih menjača pri promeni brzine.. — Do viđenja sutra. činilo se bar tako. Megre se potrudi da sam ugasi sve svetiljke.. odlazila je u svoj stan. iznad svoje glave.... Sat na tornju izbi jedan čas... možda — kao da su bili članovi neke porodice koji posle sahrane ostaju sami pošto nezainteresovani poznanici odu! To je samo za časak prošlo kroz glavu Megreu dok je posmatrao čas uplakano Ninino lice. Na trgu nije bilo ni žive duše. neko je bdeo u mraku neke sobe. da je to neko iz kuće? Sada je posmatrala svod.. Jeste. Nije se mogla odlučiti da se rastane od njega. — Smatraćete da zloupotrebljavam vašu ljubaznost. Gospođa Bursje je htela da postavi jedno pitanje. Kad su izašli na ulicu.. sjedinjavao neki tajanstveni afinitet. da . Biću ovde pre početka rada u kancelarijama.. tri bića nimalo međusobno slična. još nešto. tu široku kapiju. Ne znam šta ćete pomisliti. koja su vezivala ulicu s dvorištem. nasred dvorišta. — Metro više ne radi... šum nekod predmeta koji se tare o staklo. — . Nina primeti: — Mislila sam da imate kola.. koja su se zatvarala tek u 11 časova uveče. da li je bilo večeras svetlosti u laboratorijumu? — Čekajte!. Uznemirena su. koja se još pre jednog časa nisu poznavala... — Jeste li stavili decu u krevet? — Jesam. i dopuštala svakom nepoznatom da uđe u kuću... nađe Ninu. Rekla sam vam da je Remon bio vrlo darežljiv. a koja je ipak... osvetljavajući za tren drveće na Trgu Vož farovima. s uvek otvorenim vratima. Iza njih se začu škljocanje brave: to je nastojnica zaključavala kapiju.. koja ga je tamo čekala.. Zasad izgleda da je jedino sigurno da onaj koji je ukrao tih trista šezdeset hiljada franaka nije ujedno i onaj koji je izvršio ubistvo. — Otpratiću vas! Treba da zatvorim kolsku kapiju. Ali ne toliko koliko sada. Nije znao vrednost novca... verovatno da je tako pošto je gospodin Kuše svojim leđima zatvarao vrata kase. dodade: — Gde stanujete? — Na dva koraka odavde.. Ona se još nije usuđivala da ga pogleda pravo u oči.. Niko nije ni pomislio da ugasi osvetljenje i laboratorijum je bio osvetljen kao za prekovremeni noćni rad. jedno pitanje koga se gotovo stidela.Napolju su automobili klizili po asfaltu. Razumete?. — Htela bih da vam nešto priznam. — Istraga će verovatno odgovoriti na vaše pitanje. I eto. sve svetiljke ugašene. Bulevar RišarLenoar. Da.. Ali ona ne spavaju.

čini mi se?.. — Ostali ste praznog džepa? — Nije čak ni to! — usprotivi se ona. Ja. — Nešto još gluplje! Mislila sam da večeras tražim od njega novac... Ona se malo strese.... — Zašto bi mi trebalo?. — On nije načinio testament? — Otkud ja to mogu da znam?.. U podne sam platila jedan račun... spremna da se povuče i na najmanji podsmeh. ja .. Uostalom... — Nisam mogla nikad ni da pomislim da neće doći. gospođa Megre se probudi koliko da izusti u polusnu: — Jesi li bar večerao? ..... — Pođite sa mnom do Bulevara Bomarše... ne bih htela. Tek kad sam stigla ovamo... Bila je na mukama...... Imala sam nešto malo para u torbici.. I eto!.. Tražila sam što je mogućno manje...... Istina. Komesar joj spusti u šaku novčanicu od sto franaka.. Telefonirala sam. Zar sam mogla da predvidim?. Očekivala sam da se sam seti. Remon je bio sila od čoveka.. primetila sam da mi je ostalo toliko da jedva platim taksi.. Zar mislite da se ljudi bave takvim stvarima kad sve ide dobro?...... Rekli ste mi hotel »Pigal«. Šta ćete da radite? — Ništa... pojela sam porciju ostriga. zatim jastoga. — Smešno je.. dade znak jednim kolima koja su prolazila tog trenutka i promumla.. nisam osećala želju ni za čim. Kradimice je posmatrala Megrea.... Čak i da sam znala. — Ja? Nasmeja se nervozno. Idući pored njega tiho je plakala. Čekajući ga u »Selektu«.. Večeras je trebalo da večeram s njim. ruku zabijenih u džepove: — Do viđenja sutra.. — A kod kuće? — Stanujem u hotelu.— I?. Kada je legao u krevet. bila je obučena samo u svilu... pošto je bio skoro uvek sa mnom... U ovo doba noći možete još samo tamo da nađete taksi. Megre uzdahnu. — Pitam da li imate nešto ušteđevine..

da ponovo ispita Ninu. Sve je to moglo da vredi otprilike pet hiljada franaka.. koju je kvart već obavestio o događaju... Hotel je bio komforan. zapahnu ga ustajao vazduh.. Ne zamerate mi što sam vas sinoć oglobila?. Na pijaci na Bulevaru RišarLenoar vrvelo je kao u košnici. — Ko je to? — upita Megre. da poseti gospođu Kuše. — Koliko je sati? — Nema još devet. saopštio je telefonom Kriminalističkoj policiji imena svih stanara zgrade.. ona još nije bila ni ustala.. najzad se pridiže u krevetu i sede. Megre uđe u polumračnu sobu. najzad. zatim neki glas promrmlja: — Šta je to? — Otvorite. Naravno.. — Nadajmo se da ona nije umešana u neku neprijatnu istoriju? Tako mirna devojka! — Da li prima mnogo poseta? — Samo svog prijatelja. Posetiće prvo Ninu. Do Trga Vož nije bilo daleko. časovnik.. Moraću da prodam svoj nakit.. U hotelskoj kancelariji su ga poznali i — uznemirili se. na kome se. jedva primetan osmeh prelete joj preko lica. Ne uznemiravajte se . Megre se doveze do trećeg sprata. Nina! Jedna ruka se izvuče ispod pokrivača. — Moji susedi? Ne znam! Ali ko uspe da ih probudi u ovo vreme. čulo se da se neko pokreće u krevetu.. — Imate li ga mnogo? Ona pokaza na toaletni stočić. — Starog ili mladog? — Ima samo jednog.. Bilo je toliko hladno da je komesar podigao somotski okovratnik svog kaputa. nalazilo nekoliko prstenova. i. čekaće ga na stolu iscrpna obaveštenja.. — Hoćete li mi doneti doručak?! A zatim Megreu: — Kakav slučaj!. Onakva kakva je nije bila lepa i više je ličila na mladu seosku devojku nego na varošku kaćiperku. u jednoj reklamnoj pepeljari. Neko zakuca na vrata susedne sobe i Nina načulji uši. imao je lift. i telefon u sobama. ali je požurila da doda: . povuče rezu.. kada se kucanje ponovi... pred Megreom su stajala tri zadatka koje je trebalo da obavi u toku ovog dana redom koji mu se učini zgodan: da ponovo pregleda prostorije preduzeća na Trgu Vož i ispita osoblje. — Šta hoćete time da kažete? — Ništa! Ne ustaju nikada pre četiri časa po podne! — Uživaju neke droge? Zatreptala je očima u znak potvrđivanja. pa podiže slušalicu. ali bi donde morao da ide peške. podmetnu jastuk ispod leđa. zakuca na vrata sobe broj 27. jedna narukvica. Dva ili tri puta pređe šakom preko lica. Tramvaj koji je išao u pravcu Trga Pigal i nailazio baš u tom trenutku navede Megrea da se odluči. Čim se probudio. kad stigne u svoju kancelariju. To mi je tako neprijatno!. priđe prozoru i podiže zavesu..PAR IZ PIGALA Kada je oko osam časova izjutra izašao iz svoje kuće. spazi sanjivo lice mlade žene. kao i svih osoba umešanih manjeviše u dramu. Žmirkala je očima usled svetlosti koja je naglo prodrla u sobu. Ni mlad ni star .

zamisli se i promrmlja: — Gle! Gle! Komesar je upita: — Poznavali ste Rožeovog oca? — Nikad ga nisam videla. jednom prilikom kad se neko penjao stepenicama. On se zagleda u tu ženu dok je zatvarala vrata. male. To ga je zabavljalo. spazi jedno bezbojno lice... i.. Ali izgleda da je to nešto važno.... — Bilo bi mi tako neprijatno da i o meni pišu novine! Naročito zbog gospođe Kuše... Rože ima nekog posetioca. Kada je spazila Megreova široka leđa. A rekla bih da je ta osoba ušla ovamo. pogleda napolje.. Istog trenutka i žena koja je maločas govorila prinese ruku bradi. molim vas. Nina više nije jela. otekle očne kapke. s bundom prebačenom preko spavaćice. koji kao da je s mukom izlazio iz usta. ne baš jedre grudi nedovoljno razvijene šiparice. — Šta radi on? — produži komesar posle dugog minuta ćutanja.. obeshrabrujuće.. — uzviknu druga — . — Zašto to pitate? — Ne znam. — Smetam vam.. pa je tako. — Šta vam se dogodilo? — Ništa....— Nećete se koristiti time što sam vam rekla.. — Da li ću biti umešana u celu tu stvar? — upita ipak Megrea.. Bilo joj je hladno. Ninine čarape su se vukle po podu.. Ali.. i sobarica unese poslužavnik s belom kafom. i dalje je pažljivo prisluškivala kao da je uprkos svemu bila zainteresovana onim što se događa u susednoj sobi. — izusti ona polako. Megre je posmatrao Ninu i primeti da je ona odjednom nabrala veđe kao kad nekom iznenada padne neka misao na pamet.. — Rože Kuše......... — Rože se preziva Kuše? — upita Megre. a za to vreme čuli su se prigušeni glasovi u susednoj sobi.. Dok je umakala komadiće kifle u belu kafu. Nina. Sve je to bilo sumorno. Sede na ivicu kreveta.. sva otupela. vašem se prijatelju nije ništa desilo? Nina i komesar izmenjaše poglede. umalo se nije povukla.... Radi se o smrti Rožeova oca. zar ne?. kao maločas Nina.. Izgleda da je posredi zločin... zar ne? Susedna vrata su se ipak najzad otvorila. već eter. uzbuđeni. Čekajte.. To znači da je umro vaš prijatelj!. Sve se to nekako zaplelo.. Smetao joj je poslužavnik na kolenima a njen izraz lica je jasno odavao uzbuđenje: — Njegov sin?... Pa sam dozvolila sebi da. Na toaletnom stočiću ležao je češalj pun iščupane kose. — Molim? — Čime se bavi? . Nemi pogled Ninin uveri ga da je bio u pravu.. — Dozvoljavate? Imala je tamne podočnjake a ispod spavaćice su se nazirala mršava ramena. Ustade i priljubi se uz radijator.. naglo uleteo u sobu. uzdahnu: — Ama.. a? — Nije kokain u pitanju. Ali je ipak više voleo da ga ne sretne. — Izgleda da ne volite kokain. ali se zatim ohrabri i promuca: — Nisam znala da imate posetioca? Komesar uzdrhta kad začu taj otegnuti glas.. To je zaista bila njena komšinica.... — Padaće još kiša.. — To znači!. jeste! Svi učutaše. Uto neko jedva čujno ali učestano zakuca na vrata i ona viknu: — Uđite! Bila je to neka žena tridesetih godina.. posmatrajući ukočeno zelenoplavi prozor. koliko li je sati? — Devet! — odgovori Megre. Rože tvrdi da je to bolje i da. Palo mi je iznenada na pamet da mi je Rože jednom rekao da njegov otac često svraća u naš hotel.. bosih nogu. Ninina takođe.

— I ako je zaista posredi zločin. — Drugim rečima..... Pokreti su joj bili isprekidani... zar ne? Bila je uzbuđena. rukavice. oko osam časova? — Čekajte..... Bila je nervozna.. Sreli smo se oko ponoći kod trafike u Ulici Fonten. .. Ne može čovek da bude ipak stalno zajedno. onda. — Gde ste bili sinoć. Jedva ako je tri nedelje otkako smo zajedno.. — Ja ništa ne znam. — Mogla sam da pretpostavim tako nešto!. — Rekao vam je odakle dolazi? — Nisam ga pitala . samo je obrisala lice mokrim ubrusom. — Komesar je vrlo dobar čovek! — reče Nina. vi ste već znali za to pre nego. Druga je bila mirnija.. Ima li neko imanje?. — Da li je lepo obučen? — Čekajte.. — Ali sada treba da mi pružite izvesne podatke o njemu... izvlačeći jednu nogu ispod pokrivača i saginjući se da dohvati čarape.. da! bila sam kod »Siranoa« . da nema više snage da se brani..Nato mlada žena upita iznenada: — Vi ste policajac. — Radi li on nešto? Ovo je pitanje još više zbuni. kako bih rekla? Pomislila sam da je izvršitelj i da Rože ima dugova. verujte.. — A pre toga? — Išao je s jednom riđokosom koja tvrdi da je manikirka..... Živi na velikoj nozi? — Ne! Mi jedemo gotovo uvek u jednom ekspresrestoranu gde su sva jela po šest franaka.. imaćemo još dosta neprijatnosti. Zapazila sam polucilindar. da sada očekuje da će je snaći svakojake nesreće. Nina je u međuvremenu navukla haljinu i sada je posmatrala sobu oko sebe.. ali bilo mu je neprijatno da to uradi pred ovim ženama... U zidu koji je razdvajao ove dve sobe postojala su vrata zaklonjena zavesom i verovatno zakucana. Osećalo se da je događaji prevazilaze. — Jeste li upisani u registar Sanitarne policije? Odmahnu odrečno glavom. Možda je htela da prebaci Nini da ju je uvukla u klopku. ne radi ništa. — Kako se zovete? — Selina. — Ne znam. U susednoj sobi su se još čuli prigušeni glasovi. da im ne smetam.. pa čak ni da shvati sve što se dešava oko nje.. ili što je imala više iskustva u stvarima takve vrste. bila sam frizerka.. Odjednom brižnu u plač i proštenja: — Bože moj! Bože moj! — Gadna stvar! — govorila je polako Selina.. Nina se oblačila. — Rože je bio s vama? — Ne.. — Hoćete li da mi opišete njegovog posetioca? Jeste li ga viđali ranije? — Ne! To je čovek. Ah.. Ali. možda zato što je bila još pod uticajem etera...... — Često govori o svom ocu? — Govorio je o njemu samo jednom. — Nikad dosad nisam čuo za Rožea! — reče Megre. — Imate li kakvo zanimanje? — Dok nisam došla u Pariz... pa sam zato i došla ovamo. Megre bi mogao da pripije uvo uz njih i sve da čuje...... pre nego što sam ušla ovamo.. kaput svetle boje. Osam časova.. kao što sam vam već rekla. ne uvre-divši se nimalo. Umesto umivanja.

ne! Drama je zaista bila unutrašnja stvar kuće! Megre nije bio u stanju da kaže zašto.. Rožea.. Osećao je potrebu da sredi svoje misli. koji toliko preblede da inspektor pomisli da će se onesvestiti. od svoje ženidbe! Rekao je to tako kao da je stvar bila razumljiva sama po sebi. sada je lice gospodina Martena izražavalo preneraženost. Samo je osećao da se nevidljivi konci pružaju i povezuju najsuprotnije tačke prostora.. Noćas ga je nastojnica pitala. od. Sve je to dovelo Megrea dotle da nije smeo više da progovori. — Moja žena je bila prva Kušeova žena. vode od Trga Vož do ovog hotela u Ulici Pigal. Pojedine tačke su postale jasnije. u kojoj se i pored otvorenog prozora osećao otužan miris etera. vi! — Pa. — Sačekajte me obe ovde! Izađe. žudno je pio vodu iz čaše za zube. Nadala se da je ubica došao otuda. Kakva drama? Nije ništa znao o tome. Megre je posmatrao Trg Pigal. toliko je nesrećnik izgledao zbunjen.. da je to bio neko spolja. — Gle. našli ste rukavicu! Megre je gledao u ruke arhivskog činovnika. gospodine Marten! Nisam se nadao da ću vas ovde naći. Mladić je bio neobrijan. Samopouzdanje mu se polako vraćalo... gospodine Marten? Otkad poznajete Rožea Kušea? To više nije bio strah. — I Remona Kušea? — Pa da. Usne su mu podrhtavale. — Dozvoljavate da vam postavim jedno pitanje. Sada nije znao šta će sa svojim rukama a pogled mu je lutao po uglovima sobe u neredu. koji bi se nesumnjivo smatrao obeščašćenim ako bi izašao na ulicu bez rukavica. naprotiv. od Ninine sobe do sobe ovog para otupelog od etera.... Morao je da se upinje da se ne sažali na njega.. Suština događaja se izmenila. Druge.Kroz prozor.... Pošto je.. posmatrajući prozore koji su se videli iz dvorišta: »Mislite li da je to neko iz kuće?« I njen se pogled zaustavio najzad na ulaznoj kapiji.. Drugi je hodao mlatarajući rukama. vezane na celuloidnoj napravi.. Imala je jednog sina. E pa.. Kuća na Trgu Voz dobila je drugi izgled. Ja. — Ne razumem! — Rože je moj pastorak. Odjednom se trže i pođe vratima. Od cipela pa do kravate. Bezuspešno je pokušavao da progovori. bez ijedne trunčice prašine na odelu. brižljivo napomađenih brkova. njegov majušni skver. .. Merio je čovečuljka od glave do pete. gospodin Marten je bio oličenje činovnika sa karikatura. koga je Megre sinoć u dva maha sreo u dvorištu kuće na Trgu Vož. Sin moje žene. Imao je sivkastu boju lepenke.. kao da je tamo tražio neko nadahnuće. firme noćnih lokala. U trenutku kad— je Megre ušao u sobu. od stana Martenovih do kancelarije Preduzeća za izradu seruma doktora Rivjera. Činovnika čistunca i dostojanstvenog izgleda. Ovo je imalo dejstvo vihora koji goni oblake po tmurnom nebu. oženio sam se njome. naročito u vreme kad vaša ustanova već uveliko radi. To je bio gospodin Marten. Jedan čovek u pižami sedeo je u jedinoj fotelji u sobi. — Priberite se. Posmatrao je čas jednog čas drugog čoveka sa sve većom zabrinutošću. očni kapci su mu bili crveni a meke usne su odavale potpuni nedostatak volje... zakuca na susedna vrata i odmah pritisnu kvaku. Kada se razvela. — Ja. — Ja? — Jeste. ali je bio siguran u to.. zbunjivale su još više.

.Možda je bilo najuzbudljivije videti gospodina Martena. dakle.. u restoranu — Kad ste ga videli poslednji put? — Ne znam. — Recite mi. — Dolazio je tamo skoro svako veče sa svojom curom! Uostalom. koja je bila okružena fotografijama raznih žena. — promuca on. Njegov sivomaslinasti kaput je sam po sebi oličavao jedan dostojanstven i uredan život. prodorno.... — Njegova majka zna kakav život vodi? — Šta hoćete time da kažete? . čuo sam kad je po podne poručio telefonom. pomalo blaziran izgled nije bio lišen izvesne romantične obojenosti.. Znate... Ruke su mu uvek bile u rukavicama... Koža mu je bila tamna. jeste li viđali često svog oca? — Ponekad! — Gde? Megre ga je oštro posmatrao. Rože Kuše. i skoro je očekivao da vidi kako se njegov sagovornik smanjuje zbog očajanja u koje je zapao. — Razumem! — Rože je vrlo. Ipak je još bio lep.. — Moja žena je rekla da bi bilo najbolje da mu baš mi.. Spusti je u džep i promumla: — Slobodno? — Ako vam to čini zadovoljstvo! — Nadam se da ne pretpostavljate?.. — Došao sam da obavestim Rožea. — Ne pretpostavljam ništa.. živeli ste na njegov račun? — Bio je dovoljno bogat da bi... Ili.« — Šta ste radili kod »Selekta«? — Čekao sam oca! — Dakle. — Vrlo osetljiv! — dovrši Megre. — I onda ste mu tražili novac? — Kao i uvek! — U stvari.. I njegov pomalo umoran. čuje se sve što se govori u susednoj sobi.. pak. A njegov nemirni pogled bezuspešno je pokušavao da se na nečem zadrži. bačenog kao neka nesvesna čigra u ovaj lavirint. — poče gospodin Marten. — Nervozan dečko! Mladić je ispijao treću čašu vode i baci na inspektora pogled pun mržnje. — U njegovoj kancelariji. Imao je verovatno oko dvadeset pet godina. bio vam je potreban novac! I znali ste da će doći u »Selekt«.. Pre nekoliko nedelja. — Jeste! Megre ga je gledao pravo u oči. nije vam palo na um da odete do njegove kancelarije na Trgu Vož? — Nije! Megre uze s kamina jednu mladićevu fotografiju.. ali su mu crte lica bile već umorne a očni kapci teški.. — Trenutak samo! Gde ste bili sinoć oko osam časova? Bez ikakvog oklevanja: — U »Selektu« — reče s ironičinm osmehom koji je značilo: »Ako mislite da ne znam kuda ciljate.. Kakvi su bili odnosi između vaše porodice i Rožea? — Retko je dolazio k nama. To me samo navodi da vam postavim nekoliko pitanja. — A kad bi došao? — Ostao bi samo nekoliko minuta. zračio je lepotom koja je u stanju da zavede izvesne žene... — Kada ste uvideli da vaš otac neće doći. mirno.

. Megre. — Gde ste našli svoju rukavicu.. — Sada ćete ići u kancelariju? — Ne! Telefonirao sam i zamolio da me za danas oslobode. — upita Rožeova prijateljica.. pošao sam od kuće s jednom rukavicom. bolje je da to učinite sada nego docnije ... kuda ste otišli? — Prošetao sam se. — reče on gutajući pljuvačku. — Do viđenja. — Vidite da sam još u pižami i da bi trebalo . verovatno ste bez para? — Kao što kažete! — Gde ćete ih naći? — Ne brinite se za mene... nabrana čela. obori pogled k zemlji. zamišljena. Sada je Selina bila uznemirena. Imao sam. molim vas. Gospodin Marten se nasmeši usiljeno. — Bila mi je u stanu!. ona je sedela u fotelji i polako čupkala zubima maramicu gledajući kroz prozor svojim krupnim sanjalačkim očima. — Pa dobro! Idite k njoj.. tražili ste je noćas kod kanti za đubre. ne gubeći dostojanstvo. — Ništa! — Jer. ako imate šta da kažete... Duž keja. Njegova ruka nesvesno uhvati bočicu s eterom na noćnom stočiću i pomeri je malo dalje. Slobodno? I on otvori slavinu na umivaoniku da bi se umio. pošto se niste sinoć sreli sa svojim ocem.. mislim da bi bilo najbolje da vidiš svoju majku. Sto se tiče Nine. Ne mogu da ostavim svoju ženu u. u dvorištu.. bez žene? — Ponekad.. — To je zaista njegov otac!........ Imao sam glavobolju. gospodine Marten? Ako se dobro sećam. Zamislite. — Hoćete li mi reći da li ste sinoć kod »Selekta« sreli nekog od svojih poznanika? — Video sam Ninu! — Jeste li razgovarali s njom? — Izvinite! Nikad nisam s njom ni reči progovorio! — Na kom mestu je sedela? — Drugi sto desno od bara... vrlo ozbiljno. Čulo se kako se koraci gospodina Martena udaljavaju na stepeništu. zatim izađe u hodnik i vrati se u susednu sobu. — Mislim. — Neću imati ništa da vam kažem docnije. Na to mladić poče nervozno da dobuje prstima po stolu.. — Često sam pokušavao da ga nagovorim da nešto radi! — uzdahnu on... reda radi. — Često se šetate uveče... Bilo je na mukama. gde su ga obe žene čekale.. .— Ne pravite se budala.. — Dakle?. — Kada ste napustili Trg Vož. a nisam to ni zapazio. Ali jednu stvar ću vam reći odmah: da ste se grdno prevarili.. I odjednom. Čovečuljak je tražio mogućnost da se oprosti na pogodan način. Rože je samo slegnuo ramenima i produžio da gleda u Megrea s očiglednim nestrpljenjem. načini još nekoliko koraka po sobi. zbunjen... — Ništa! Možete da se vratite u svoju sobu.. Megre je ostajao tu.. Mladić nije ništa govorio. Rože.. reče: — Ali onda.. on će naslediti? I ode. gospodine Marten! Da li vaša žena zna da njen sin živi na Monmartru i ne radi ništa? Činovnik... — Dobro. — Nemate ništa da izjavite? — upita ga polako komesar. Nikako nije znao šta da radi sa svojim rukama u rukavicama.

uveravam vas!. . čekala je. pošao je sasvim sam u šetnju po mračnim kejovima.. koja maše rukama i čije se usne uzbuđeno pokreću šaljući strahovita prokletstva.Na ulici.. počasni niz slika: dve stotine fotografija policijskih inspektora koji su poubijani na službi. Megre upita Ninu: — Kuda ćete sada? Jedan neodređen. Ugleda telefonski aparat. — To si ti.. Na oči joj navreše suze. Megre oseti da ga mori žeđ i uđe u jedan mali bar da popije čašu piva. Megre ju je dosad poznavao samo kao senku na prozoru: sinoćnu čudnu senku na zavesi prozora na drugom spratu. Žane?.. Šta kažeš?. proturi glavu kroz odškrinuta vrata čekaonice. Dolazim odmah! Gospođa Marten u crnini! I čeka ga već čitav čas u čekaonici Krivične policije. kao da se neko očešao o staklo! Pope se polako prašnjavim stepenicama Kriminalističke policije.. Na zidu.... U srednjoj fotelji sedi neka žena u crnini.. Deset fotelja prekrivenih zelenim somotom. Neka žena me čeka već čitav čas?. nije ni trepnula. koji je zaboravio svoju rukavicu. Da to nije gospođa Kuše?... Posmatrao ju je s prijateljskom pažnjom. Trebalo je da ode na Trg Vož. — To je ovde! — reče ona i otvori neka mala vrata koja su služila kao ulaz za artiste. A?. I kada je Megre napuštao dvorište u jedan čas po ponoći.... Kad samo pomislim da ga je neka propalica. što ga podseti da još nije bio ni na Keju Orfevr i da ga možda čeka hitna pošta.. Tanke usne.. u jednoj ruci drži torbicu sa srebrnom drškom a drugu je naslonila na dršku kišobrana. u prolazu steže ruku nekolicini kolega. Takvi se ne nalaze lako. Pozva kurira u kancelariji... kao bilijar.... Jedan sto. I jadni čovečuljak. »To se često dešava!« rekla je nastojnica. Iako je osetila da je neko posmatra. zatim: — Idem da vidim kod »Mulen-blea« da li će me primiti natrag. Oštar pogled je uperila pravo ispred sebe. — Mnogo ste voleli Kušea? — Rekla sam vam juče: to je bio silan čovek.. vrlo kruto. Gospođa Marten?... Ništa za mene?. ravnodušan pokiet.. Napetih crta lica. čuo je neki šum.. U crnini!.

— Nećete da me uverite.. njen brzi hod energične žene i onaj karakteristični pokret bradom koji podvlači kategorične reči. A ruka. — Da?.. Fizički... krivicom ovog debelog inspektora. s uživanjem je pućkao lulu. jutros. koja će se lelujati u vazduhu. — Izvolite sesti.. Oštar pogled obiđe sobu unaokolo. Onda. — Pretpostavljam. I sivomaslinasti kaput gospodina Martena. u dosta nepristojnoj pozi. njen šešir. možete da me razumete.. u crnoj končanoj rukavici. — Primili ste anonimno pismo? Ona je postavljala pitanje i ujedno davala potvrdni odgovor. Hoću reći.PROZOR NA DRUGOM SPRATU Pošla je ispred Megrea s onom agresivnom dostojanstvenošću tako svojstvenom osobama koje se najviše plaše da ne budu smešne u očima drugih. uostalom. njen se trup ukrutio.. Gospođa Marten je podskočila. na primer. — Kako da ne! Ah.. On je znao da je to neophodno. Sam je sedeo u jednoj fotelji. ili. već nervozna. samopouzdani i staloženi hod. s onim izveštačenim izgledom kao da je sigurna u to što tvrdi. pošto je moj položaj dosta delikatan. — Šta hoćete da kažete? Pretpostavljam da niste očekivali da ću.. Vidite da. Ona se smesti na nju u potpuno istoj pozi kao maločas u čekaonici. bolje reći. — Sestra mi je umrla pre tri godine. Ništa! Opominjala ga je da se čuva! Bilo je krajnje vreme da mu se da do znanja da ona nije ma ko! Postajala je. — Kada ste saznali za smrt svog prvog muža? — Pa. Ona koja je bila udata za jednog policijskog inspektora. Zavaljen. njegove kožne rukavice. . da se pitate zašto sam... gospodine komesare. 155 Bez po muke se moglo zamisliti kako nedeljom po podne idu. — Jesam! I on joj se dobroćudno nasmeši. — Nisam primio nikakvo anonimno pismo.. Ona skeptično odmahnu glavom. njegovi pokušaji da prikaže bezbrižnu šetnju sa zastajkivanjem pred izlozima. Ponudio joj je stolicu pod bledom svetlošću s prozora. — Imali ste crninu kod kuće? — promrmlja prepredeno Megre. jer je to bila još jedna karakteristična crta koja se lepo podudarala sa svim onim što je već znao o svojoj sagovornici.. dobričina blagog i neodređenog pogleda. moja sestra iz Bloa. — Ne! Megre nije hteo da na taj način iskali svoj bes i da je već pri prvom susretu izbaci iz sedla.. gospođo! Sada je to bio onaj pomalo nespretni Megre.. Izgledalo je da je... uvek navrh glave zbog punđe... jer ceo govor koji je bila pripremila nije više mogao da posluži ni za šta. da.. Odjednom se prsti u crnim končanim rukavicama osetiše nelagodno.. sin vas nije posetio juče po podne? — Šta hoćete time da kažete? — Baš ništa! Obično pitanje.. štap. bila je spremna da maše u svim pravcima ne ispuštajući pri tom torbicu.. onako živa.. i najednom gospođi Marten naiđe nadahnuće. vanredno dobro je pristajala uz arhivskog činovnika za koga se udala. kao i svi! Nastojnica mi je rekla da vi vodite istragu i. Ali nije to bilo ni slučajno. odbijajući gust dim iz lule. izašla iz nekog porodičnog albuma. Dostojanstvena poza. što natera komesara samo da se nasmeje.. svakako! Ali u isto vreme i borbena! Lopatice nisu dodirivale naslon stolice. Jelisejskim poljima: crna i nervozna leđa gospođe Marten..

. Htela je da se uveri da je Megre ne ismejava. u potrazi za srećom.. Najzad je prislonila svoj kišobran o sto... ne treba da se ženi! Eto šta ja kažem! A naročito kad taj neko nema više ni ponosa! Jedva ako bih vam mogla nabrojati sva zanimanja kojima se Kuše bavio .. Ne! Ne možete ni da pretpostavite!. — Kada neko nije u stanju da ishrani jednu ženu.... Kad je neko tako dobro vaspitan. U to vreme Kuše je radio kao trgovački putnik.... — Gospodin Marten je stanovao u istoj kući u kojoj i mi. ne! Dospeo je dotle da prati biciklistički »Tur de Frans«. — Vi ste rođeni u Parizu? — Moj otac je bio poslastičar u Mou. On potvrdi glavom. — Gde ste živeli? — U Nanteru! Jer nismo mogli čak ni stan u varoši da platimo. Njen pogled je postajao sve oštriji. ..... crna haljina. Megre pomisli da je verovatno s istom žestinom govorila i sinoć kada ju je video kao senku na zavesi... Razvod braka je zatražen uz obostrani pristanak. Vraćalo joj se samopouzdanje. Išao je ispred trkača i pripremao im konačište i hranu. Sav novac što bi zaradio. Nije li možda Megre pogresio što joj nije dozvolio da izgovori sve što je bila pripremila? — Dozvolite da vam se zahvalim na ovom koraku koji ste preduzeli.. Nemam vela! Jednostavno. zbog uzajamne nepodnošljivosti. Posle bicikla.... da je u stanju da usreći jednu ženu.. Kuše je samo morao da mi plaća izdržavanje dečaka. njegova žena neće da se pozdravi s čovekom ni za šta na svetu. Čak ni moj muž — on me je savetovao da ne oblačim crninu! Obratite pažnju da ja jesam i nisam u crnini.. — Više volim da ne govorim o tome koliko sam s njim patila!.. ne bih morala. došli su na red lančići za satove. bar ne bih ostala bez ičega.. tako da kad nam se rodio sin nismo imali ni groša ušteđevine. Imajte u vidu da mi roditelji nisu dozvoljavali da pos-lužujem u radnji.. U državnoj administraciji...... Uveravao me je da vrlo dobro zarađuje... — Postoje vrlo mučni trenuci! — reče.. već ne znam ni sama u kom svojstvu. — Svi to ne mogu da shvate. Jeste li poznavali Kušea?. Eto kakav je to bio čovek! I eto kakav sam život vodila pored njega. — Jeste li vi pokrenuli brakorazvodnu parnicu? Ona stidljivo obori glavu. Marten i ja sačekali smo još godinu dana.... Njen pogled je postajao agresivniji. Da mu se nešto desi. Sama reč »osećajnost« izazva neku promenu u sivim ženinim očima i ona klimnu glavom u znak zahvalnosti. — S obzirom na to što sam se razvela i što me je Remon unesrećio.. pa smo se tek onda venčali.. Rekla sam mužu istinu u oči. spusti lulu na sto. Neosetno se približavala pripremljenom govoru.. gubio je u besmislenim špekulacijama.....— Nastojnica će vam reći da ima bar tri nedelje otkako nije došao da me obiđe. gospodine! Moje sestre nisu više smele da odu na vašar u Neji iz bojazni da ne naiđu na njega. Bio je tada mlađi. onda mu je teško da. Ali.. ali joj se na licu i dalje obražavao nemir.. koje povlači penziju... Prodavao je te lanćiče po seoskim vašarima. Oh! Sve se odigralo vrlo pristojno!...... Tvrdio je da će se obogatiti.. Govorila je suvo. Govorila sam mu da potraži neko ozbiljno mesto.. — Naročito u onako velikoj kući kao što je ova. On se zbog toga nije uzrujavao! Nije se sramio! To ga nije zabrinjavalo!...... Imao je lepo mesto u državnoj službi...... Tvrdio je da je rođen da zaradi mnogo novaca i da će ga zaraditi... jer on dokazuje vašu osećajnost i... pa je moja majka morala da kupi opremu za dete.... Menjao je mesta i po tri puta godišnje.. ili nešto slično tome! I vraćao se bez prebijene pare!. Kuše me je ostavljao skoro uvek samu.. — Koliko ste imali godina kada ste se udali za Kušea? — Bilo mi je dvadeset godina. na primer!. gde ima dvadeset osam domaćinstava! I to kakvih domaćinstava! Ne govorim o ljudima na prvom spratu! Pa i ti! Iako je gospodin de Sen Mark lepo vaspitan čovek...

. — Samo ja znam koliko sam prepatila. bezbojno lice.... Bio je pun ljubavi. Kuše se ponovo oženio. — Otkud to znate? . Kada smo našli taj stan. — uzviknu ona s negodovanjem... to jest u najtežim godina njegovog života.... Ona druga je samo jedna lutka. Videla sam da dolazi automobilom sa šoferom!. Ovo se pretvaralo u moru..... dok je on još bio dete. osetljiv. to je tačno. — A Rožeu je davao sve što bi zaželeo? — On ga je pokvario!. u svakom slučaju. Imao je jednu tetku. ne znam gde... Marten je hteo da se preselimo.. — počinjala bi ona. koja je bila nešto punija od gospode Marten.. Marten mu je našao mesto u jednoj banci. Imala je isto takvo pokretljivo lice.. Videla sam njegovu ženu. Ako je već trebalo da neko ode. iste oči. Samo je još to nedostajalo!. — Ne bih želela njegov novac ni za šta na svetu! Mi nismo bogati! Martenu nedostaje inicijative........ znao je unapred da će... ipak ne bih htela. Želela sam da mu pružim solidno obrazovanje. imao je čak i šofera. Kada je napunio sedamnaest godina. nismo ni znali da je tu Kušeov laboratorijum. — Smatrate da vam pripada deo nasledstva? — Ja!. i pored svog njenog uobraženog držanja i astrahanske bunde. dozvoljava da ga preteknu kolege manje sposobne od njega.. Podigla sam Rožea. Njene usne su počinjale da podrhtavaju na zabrinjavajući način. On nije ličio na svog oca. Ne! Megre nije spavao. to je trebalo da bude Kuše. — Sada treba da shvatite moj položaj. U početku.. Ali kad bih morala i druge da služim da bih mogla da živim.. Više volim da o tome ne govorim.Sada se nemirno vrtela na stolici.. Ali je tada sreo Kušea.... finih. čim sedne...... ne znam na koji način. Gospodi Marten se odjednom prekide nit misli. ali koja se takođe uvek žalila na svoj život. I to ga je opet podsetilo na izvesne stare porodične portrete. Njeni prsti su nervozno lomili srebrnu dršku na torbici... čak i na portrete njegove porodice. zar ne?. Ali je odlazio i svom ocu!. Nije bogzna šta...... da bi se specijalizovao u nečem. i ja sam bila njegova žena. — Vi ste poslali svog muža da obavesti Rožea? Nije pobledela jer to nije bilo ni mogućno. Kakav život! Treba da ti ispričam šta je opet uradio Pjer.. Ali u njenom pogledu se oseti neka nesigurnost... Rože nas je napustio da bi živeo sam.. Kuše se obogatio. Kuše nije isplaćivao redovno čak ni izdržavanje deteta! A za jednu osetljivu ženu je vrlo teško da dozvoli drugom mužu da izdržava dete koje nije njegovo. Zamislite.. Megre pređe rukom preko čela. iste tanke usne. — I navikao je da traži novac od svog oca? — Imajte u vidu da je meni Kuše sve odbijao! Za mene je sve bilo i suviše skupo! Sama sam šila sebi haljine i po tri godine nosila isti šešir.. — Odavno stanujete na Trgu Vož? — Bezmalo osam godina. Već je četvrt časa posmatrao isto lice i sada mu se činilo da neće više moći da ga izbriše s mrežnjače. izvaditi maramicu iz torbice.. na kome se verovatno oduvek izražavao samo tihi bol. Boja njenog lica je uvek ostajala jednolično siva. — Jeste je posetili? — Sačekala sam je na ulici da bih saznala na šta liči. nikad nisam imala sreće. Ovo je postajalo sve nesnošljivije. Mršavo. koje su povremeno dobijale izgubljen izraz. — Jadna moja Ermansa!. vrlo pokretljivih crta. Poseti me ipak s vremena na vreme.... iako su mu oči bile poluzatvorene a lula se ugasila u zubima..... Ženine oči su se ovlažile.. — Vidite. Ona se uzbudi... ja sam delila njegovu sudbinu u početku njegove karijere.. Ali ipak. ne ume da se progura. Kad bi došla k njima.

I odjednom uvređeno: — Nadam se bar da nas ne prate? Recite, molim vas!... To bi prevršilo svaku meru!... U tom slučaju ne bih se ustručavala da se obratim i višim vlastima... — Umirite se, gospođo... Ništa slično nisam rekao... Sreo sam jutros gospodina Martena sasvim slučajno... Ali je ona i dalje sumnjala i neprijateljski posmatrala Megrea. — Izgleda da ću na kraju krajeva da zažalim što sam došla ovamo!... Htela sam da budem suviše savesna!... I umesto da naiđem na razumevanje i zahvalnost... — Uveravam vas da sam vam beskrajno zahvalan za ovu posetu... Ona je ipak i dalje osećala da nešto nije u redu. Plašio ju je ovaj debeli čovek širokih ramena i kratkog vrata, koji ju je posmatrao svojim naivnim očima prazna pogleda. — U svakom slučaju — izgovori ona oštrim glasom — bolje je da vam sama kažem nego da saznate za to od nastojnice... Jer, najzad, vi biste to ipak saznali... — Da ste vi prva žena gospodina Kušea ... — Videli ste onu drugu? Megre se s mukom uzdrža da se ne nasmeje. — Još ne... — Oh! Ona će proliti krokodilske suze... Na stranu što je ona sada mirna... S milionima koje je Kuše zaradio... Odjednom brižnu u plač. Pri tom joj se gornja usna podiže, što iz osnova promeni njen lik i izbrisa mu suvišnu oštrinu crta. — Ona ga čak nije ni poznavala kada se borio, kad mu je bila potrebna žena koja će mu pomoći, ohrabriti ga... S vremena na vreme bi poneki mukli, jedva čujni jecaj potresao mršavi vrat stegnut crnom svilenom pantljikom. Ona se diže i pogleda oko sebe da se uveri nije li nešto zaboravila. Smrkala je. — Ali sve to sad ne vredi ništa... Nasmeja se gorko, očiju punih suza. — U svakom slučaju, ispunila sam svoju dužnost... Ne znam šta mislite o meni, ali... — Uveravam vas da... Zaista ne bi znao šta da kaže da ona sama nije završila: — Sad mi je svejedno! Činim po svojoj savesti! Ne mogu svi da kažu to isto... Nešto joj je nedostajalo. Ni sama nije znala šta. Baci još jedan pogled unaokolo, načini pokret jednom rukom, pa kao da se i sama začudi što joj je prazna. Megre je ustao da je doprati do vrata. — Zahvaljujem vam što ste došli... — Učinila sam što sam smatrala za svoju dužnost... Našla se u hodniku, u kome je nekoliko policajaca razgovaralo smejući se. Prošla je dostojanstveno pored njih ne okrećući glavu. Pošto je zatvorio za njom vrata, Megre priđe prozoru i otvori ga širom, uprkos hladnoći. Bio je umoran kao posle napornog ispitivanja nekog zločinca. Naročito ga je obuzela ona neodređena nelagodnost koju oseti čovek kad je prinuđen da se sudari s onim stranama života o kojima više voli da ne misli. Niti je to bilo dramatično niti uzbudljivo. Ona ništa nije rekla neobično. Nije otvorila inspektoru nikakav nov vidik. Pa ipak mu se posle ovog razgovora činilo da ga nešto muči u stomaku. Na jednom kraju njegovog radnog stola ležao je otvoren policijski bilten, u kome je bilo dvadesetak fotografija osoba za kojima je izdata poternica. Većinom gruba lica. Glave s očitim znacima degeneracije. »Ernest Štrovic, osuđen u odsutnosti od suda u Kanu zbog ubistva jedne seljanke na Benuvilskom drumu ...« I napomena crvenom olovkom: »Opasan. Uvek je naoružan.«

Tip koji će skupo prodati svoju kožu. Pa dobro! Megre bi više voleo to nego svu tu ljigavu priču, te porodične neprilike, taj još nerazjašnjen zločin čije je rešenje ipak podsvesno naslućivao. Proganjale su ga slike: Martenovi, onakvi kakve ih je zamišljao, nedeljom, na Jelisejskim poljima. Sivomaslinasti kaput i pantljike od crne svile na ženinom vratu ... On zazvoni. Pojavi se Žan, i Megre ga posla da donese podatke koje je tražio o svim osobama koje su bile umešane u ovu dramu. U njima nije našao bogzna šta. Nina je bila jednom uhvaćena, ali samo jednom, na Monmartru, prilikom jedne racije, i bila je odmah puštena pošto je dokazala da ne živi od prostitucije. Što se tiče Kušeovog sina, on je bio pod prismotrom policije zbog kocke a sumnjalo se da se bavi i trgovinom opojnim drogama. Ali nikakva određena prijava dosad nije bila podne-sena protiv njega. Jedan telefonski razgovor sa Sanitarnom policijom. Selina, pak, čije je prezime bilo Loazo i koja je bila rođena u Sent-Aman-Montronu, bila je tamo dobro poznata. Imala je kartu. Dolazila je na pregled dosta uredno. — Nije to rđava devojka! — reče narednik. — Većinom se zadovoljavala s jednim ili dva stalna prijatelja... Sretnemo se s njom samo onda kad se privremeno nađe opet na ulici... Žan, kurir, bio je još tu i sada je nešto pokazivao Megreu. — Ona gospođa je zaboravila svoj kišobran! — Znam... — A! — Jeste, potreban mi je. Komesar ustade s dubokim uzdahom, zatvori prozor i stade leđima okrenut peći. To mu je bio uobičajen stav kad bi osetio potrebu za razmišljanjem. Jedan čas docnije mogao je da sredi u glavi podatke koje je primio sa raznih strana i koji su sada bili razastrti na njegovom stolu. Pre svega, autopsija je potvrdila pretpostavku sudskog veštaka: metak je ispaljen sa odstojanja od tri metra otprilike i smrt je nastupila trenutno. U želucu ubijenog je utvrđena izvesna količina alkohola, ali nije bilo ostataka hrane. Fotografi Kriminalističke policije podneli su izveštaj da nisu našli nikakve otiske prstiju koji bi mogli pomoći istrazi. Najzad, Lionska kreditna banka je izjavila da je Kuše, koji joj je uostalom dobro poznat, svraćao u njeno sedište oko pola četiri i podigao tri stotine hiljada franaka u novim novčanicama, što je redovno činio krajem svakog meseca. Prema tome, moglo se smatrati kao gotovo sigurno da je Kuše po svom dolasku na Trg Vož stavio ove tri stotine hiljada franaka u gvozdenu kasu, pored onih šezdeset hiljada koje su se već nalazile tamo. Pošto je imao još da radi, nije zatvorio kasu, već se na nju naslonio leđima. Upaljena svetiljka u laboratorijumu je ukazivala na to da je u jednom trenutku napustio kancelariju, bilo da pregleda ostale prostorije, bilo, što je verovatnije, da ode do umivaonice. Da li je novac još uvek bio u kasi kada se Kuše vratio na svoje mesto? Verovatno ne, jer u protivnom ubica bi bio prinuđen da odgurne leš u stranu da bi mogao da otvori teška vrata i da dođe do novca. To je bila tehnička strana problema. Jedan ubicalopov, ili jedan ubica i jedan lopov koji su dejstvovali potpuno odvojeno? Megre se zadrža desetak minuta kod istražnog sudije i saopšti mu zaključke do kojih je došao. Zatim, pošto je već bilo prošlo podne, pođe svojoj kući. Išao je pognute glave, što je bio znak da je loše volje. — Jesi li ti preuzeo slučaj na Trgu Vož? — upita ga žena, koja je o tome čitala u novinama. — Da, ja!

Megre se nekako čudno spusti na stolicu i nežno, ali i s izvesnom zabrinutošću, uperi pogled u svoju ženu. Još je pred sobom video mršavo lice, crnu haljinu, oči pune bola gospođe Marten. I njene suze, koje bi na mahove navirale, pa zatim iščezavale, kao presahle usled neke unutarnje vatre!... Gospođa Kuše je imala krzna... Gospođa Marten ih nije imala... Kuše, koji je snabdevao bicikliste na »Tur de Fransu«, i njegova prva žena, koja je morala da nosi isti šešir tri godine... I sin... I bočica s eterom na noćnom stočiću u hotelu »Pigal«... I Selina, koja je išla na ulicu samo onda kad bi privremeno izgubila redovnog prijatelja... I Nina... — Reklo bi se da nečim nisi zadovoljan... Rđavo izgledaš... Kao da si nazebao. To je bilo tačno! Megre je osećao neko peckanje u nozdrvama i činilo mu se da mu je glava šuplja. — Kakav si to kišobran doneo? Izgleda strašno!... To je bio kišobran gospođe Marten! Bračni par Marten, sivomaslinasti kaput i crna svilena haljina, u šetnji nedeljom na Jelisejskim poljima!... — Nije to ništa... Ne znam u koliko ću se časova vratiti! To su utisci koji se teško mogu objasniti: osećalo se da se u kući dešava nešto neuobičajeno, nešto što se ispoljavalo već na samoj fasadi. Da li ta uzbuđenost u trgovini pogrebnih venaca od perli? Po svoj prilici stanari su prikupili među sobom priloge za venac. Ili zabrinuti pogledi frizera čija se radnja nalazila s one strane ulazne kapije? U svakom slučaju, kuća je danas imala neki nezdrav izgled. A pošto je bilo već četiri časa i već počeo da se spušta mrak, pod svodom je bila upaljena ona mala, smešna lampa. Preko puta, čuvar parka je zaključavao kapije. Na prvom spratu sluga Sen Markovih je polako i pažljivo navlačio zavese. Kada Megre zakuca na vrata nastojnikovog stana, zateče gospodu Bursje kako priča o događaju nekom inkasantu, koji je imao na sebi plavo službeno odelo. — Kuća u kojoj se dosad nikad ništa nije dogodilo... Pst!... To je inspektor... Imala je neku daleku sličnost s gospođom Marten — obe su bile žene kojima se ne mogu tačno odrediti godine, obe bespolne. I obe su bile nesrećne, ili su bar smatrale da su nesrećne. Samo što se kod nastojnice ispoljavala još i neka skrušenost, reklo bi se, u neku ruku, životinjsko mirenje sa sudbinom. — Žožo, Lili... Sklonite se s puta... Dobar dan, gospodine komesare... Očekivala sam vas jutros... Kakav slučaj!... Mislim da sam dobro uradila što sam od svih stanara prikupila priloge za venac... Da li se zna kada će se obaviti sahrana?... Jest!... Gospođa de Sen Mark... Znate!... Molim vas da joj ništa ne govorite o tome... Gospodin de Sen Mark je dolazio jutros... Strahuje od uzbuđenja... U stanju u kome se ona sada nalazi... Vazduh u dvorištu imao je plavkastu boju i samo su dve svetiljke, ona pod svodom i ona na zidu, bacale duge žute zrake. — Stan gospođe Marten? — upita Megre. — Na drugom spratu, treća vrata levo... Komesar je poznao prozor, koji je sada bio osvetljen ali na čijoj se zavesi nije ocrtavala nijedna senka. Iz laboratorijuma se čuo zvuk pisaćih mašina. Stigao je neki kurir: — Serumi doktora Rivjera? — U dnu dvorišta! Vrata desno! Hoćeš li da ostaviš svoju sestru na miru, Zožo! Megre pođe stepenicama, s kišobranom gospođe Marten pod rukom. Do prvog sprata kuća je bila obnovljena, zidovi su bili omalani a stepenice obojene. Počev od drugog sprata, nastajao je nov svet — prljavi zidovi, izlizan pod. Vrata stanova bila su obojena ružnom mrkom bojom. Na svim vratima videle su se bilo posetnice pričvršćene iglom, bilo male table od aluminijuma.

Predsoblje se svodilo na jedan četvorougaonik od kvadratnog metra. u prugastim pantalonama i domaćem kaputu od debele čoje boje čokolade.. nepomičan. molim vas! A ja sam mislila da sam ga zaboravila u autobusu. ni nalik na onu od jutros. jedan trobojni gajtan s malom kićankom na kraju. Morate!.... već godinama želimo da uvedemo kupatilo i. Možda ga nije ni bilo u kući? Možda je ostalo samo nešto malo na dnu boce? — Hvala. Jedan glas upita: — Ko je tamo? — Donosim vam vaš kišobran! Vrata se otvoriše. Navikao je na žene koje svoje muževe zovu po prezimenu. Jutros ste zaboravili kišobran u mojoj kancelariji. — Pazite. Megre se nasmeja. s radioaparatom na jednom stočiću. — Uđite. presvučena tamnom kožom tako da je izgledalo kao da je crna. Odavde je pak mogao da vidi da su takva bila samo donja okna. — Izvinite što vas uznemiravam.. zanet do te mere da je zaboravio i da govori kao dobro vaspitan posetilac. Megre se približi prozoru. njegova sekretarica. . naravno. Eto. molim vas.. — Ponudi naslonjaču gospodinu komesaru. »Naročito taj otužan miris!« pomisli Megre. Ovde je to bio otužan miris na kuhinju i stare haljine. Rekla sam Martenu . Jer to je preovlađivalo u stanu. — Ne bih hteo da vas uznemiravam.. što živi na Zemlji. Znate da ceo trg potpada pod Zakon o zaštiti starina.Jedna posetnica. — Ne! Stanovi na drugom spratu s ulice imaju i suviše niske tavanice. Odozdo je zapazio da su prozori od neprovidnog stakla. Naslonjaču! U sobi je bila samo jedna naslonjača.. gde ipak sunce svetli nekoliko časova dnevno i gde ima ptica na slobodi! Ovi ljudi kao da nisu voleli svetlost. Nehajnim pokretom povuče zavesu na kojoj je sinoć spazio onu živu senku. pevušila je: — Popićete nešto.. otvorena vrata jedne odaje. Mogla se razaznati čak i brava gvozdene kase. naslonjača volterovskog stila.. Ne sme se ništa na njemu dirnuti. koji nema premca u Parizu! — reče Megre iako je vrlo dobro znao da prozori gledaju u dvorište. Verovatno su ih čistačice prale dva ili tri puta nedeljno. Pravo napred.. od onih — sto komada za tri franka: »Gospodin i gospođa Edgar Marten« Desno.... — Ne možete nikad da uznemirite ljude koji nemaju šta da kriju! Van sumnje je da je osnovna karakteristika svakog stana njegov miris.. Uostalom.. Ostala su bila svetla i jasna. zbog stila kuća.. gospođo! Nikad ne pijem pre večere. A to je vrlo nezgodno!. jedno po jedno. Na istom mestu gde je bio ubijen Kuše sada se lepo video gospodin Filip kako potpisuje pisma koja mu podnosi. Gospodin Marten se usiljeno osmehivao kao svaki dobar domaćin... Martenu je bilo neprijatno. — Ali imate još vremena. napola salon. sto od masivne hrastovine bio je uglačan kao veštačko klizalište.. I Marten je bio tu. A gospođa Marten.. Zatim hitri koraci.... Sve je to bilo tako žalosno! Žalosno do te mere da je čoveka hvatao strah što je čovek. Pred njim su se nalazili kancelarija i laboratorijum Kušeovog preduzeća. gde je na zidu visio na vešalici sivomaslinasti kaput. napola trpezarija. Ostade tako. jer su sve tri sijalice bile pažljivo obavijene raznobojnom tkaninom kroz koju su se jedva probijali slabi zraci. Marten! Donesi neki aperitiv.. Kad Megre povuče.. u pustom stanu začu se tanak zvon. — Verovatno imate vanredan pogled na Trg Vož. Jedan kanarinac skakutao je po kavezu i povremeno prskao kapljice vode.

Gospođa Kuše bi vam mogla verovatno ponuditi koktele. . jednom rečju. robu spremnu za isporuku apotekarima.. lepo spakovane. s nalepnicama. Čulo se kako njen muž nervozno otvara plakar i zvecka praznim čašama. gospodine komesare!. — Samo s prsta vermuta. — Posluži ipak neko piće! — govorio je glas gospođe Marten iza Megreovih leđa.. a njene usne kao da se pretvoriše u tanke oštrice. Svaka od njih je imala svoj zadatak.I vrata koja vode u laboratorijum bila su sada poluotvorena.. Prva je uzimala prazne ampule iz jedne korpe a deveta je dodavala jednom namešteniku već pune kutije. U njemu su se videle žene u belim mantilima. u redu duž jednog ogromnog stola. koje su radile na upakivanju staklenih ampula. Gospođa Marten se zlobno nasmeja..

s jedva primetnim osmehom na bledim usnama. — Ali zar se kućevlasnik nije zainteresovao za to? — On je učinio sve što je mogao da bi ih isterao..... 169 U istom trenutku začu se krik koji je Megre već i ranije jednom čuo. .. To dovodi dotle da više ne osećate da ste kod svoje kuće.. Neko ko je izdaleka prisustvovao ubistvu! Šta kažem! S dobrim dogledom mogle bi se videti čak i usne govornika.... postoje zakoni. Kladim se da se nikad ne umivaju... Ne govoreći o tome koliko je to ružno i nezdravo. On najednom ustaje i odlazi u umivaonicu.. Plašljiva je kao dete.. sa svojom ludom sestrom.... Možete biti sigurni da ćete je zateći iza nekih vrata. Od jutra do mraka stara Matilda se šunja hodnicima. morate da spustite glas.. ove dve stare žene u jednoj sobici!. Komesar je zgrabio svoj šešir.. pst!... Okrene od vas svoju odvratnu... i. ljutito objasni komesaru: — To je stara Matilda! Nekadašnja kuvarica! Jeste li je videli? Gadna kao krastava žaba! Stanuje u susednoj sobi.. dobro! Kladim se da se ona već vratila na isto mesto. tu se pojavljuje jedna zanimljiva pojedinost: to je da je Kuše opet seo na svoje mesto. zadubljenog u svoje račune.... U slabo osvetljenom hodniku ukaza se silueta neke žene koja se žurno udaljavala.... zar ne? — Pst. — Samo. Urla prosto.. Ni u njegovom glasu ni u njegovom držanju ne bi se mogla zapaziti nikakva zadnja misao. One koje svako veče puštaju gramofon. Govoreći to pijuckao je vermut. Vraćajući se.... Vreme je da pođem. On mu govori. pa prošaputa: — Luda.. Uvidela sam najzad šta je posredi. za to bi trebalo da budem na prozoru! promuca gospođa Marten. — Zašto viče tako? — Izgleda da se plaši mraka i viče kad ostane sama u sobi. Ko stanuje desno od vas? — Dve mlade devojke sa majkom... Gospođa Marten nije znala šta da misli. Naglo ih otvori. konstatuje da je za vreme njegovog odsustva neko preturao po gvozdenoj kasi i nije stigao da pobegne. — Stara veštica!.. zbuni se tek reda radi. Prekoreva ga i zahteva da mu vrati novac.. — To baš nije prijatno! — saglasi se Megre. ali se za svaki slučaj držala rezervisano.. — Izvinite što sam vas uznemirio. — učini gospođa Marten i na prstima pođe vratima. ali dovoljno glasno da je ona druga čuje.. — Ali u isto vreme kakvo uzbuđenje za vas! Stajati mirno na prozoru i videti odjednom da neko preti vašem bivšem mužu! Još gore! Cela ta scena je verovatno bila mnogo napetija.. Kad se vraća.. na žalost.LUDA Držeći čašu u ruci. Zamišljam Kušea sasvim samog.. jeste li videli? E pa. odavde biste videli sve što se odigralo u Kušeovoj kancelariji. — Rekao bih čak da bi ovaj slučaj predstavljao jedno od najzanimljivijih svedočenja u kriminalističkoj praksi. pa bi se na taj način mogao rekonstruisati i čitav njihov razgovor... Možda je poznavao lopova?. Zamisli se za trenutak. Sad sam je zatekla na delu. kad je tako iznenadite. Obe su podjednako stare i ružne! Otkako smo u ovom stanu. Megre reče gospođi Marten: — Ah! Da ste nešto sinoć bili na prozoru! Jednim potezom bi moja istraga bila završena! Hteli ne hteli. ako govorite o nekim porodičnim stvarima... — Možda se s drugih prozora na ovom spratu pruža isti pogled?.. Na svaki način. Ali. glupu glavu i udalji se!.. — promrmlja gospođa Marten. luda još nijednom nije napustila svoju sobu..

. već iza svojih odškrinutih vrata. Gledala je oko sebe. ali je pogrešio samo u tome što je izabrao piće koje se retko traži.. Sedeo je baš za onim stolom tamo! Ne bih ga ni zapazio.... ali umesto da mi kaže šta želi da popije. Rože je namerno želeo da stvori utisak da je sinoć bio u »Selektu«.. ali je ustala čim je spazila komesara i prišla mu snebivajući se. Nekoliko trenutaka docnije ušla je Nina.. U tom cilju pnbegao je dosta veštom triku. pa je otišao. Zateći ćete staru opet iza vrata.. Verovatno je bila strašno zapanjena kada joj se inspektor u prolazu ljubazno javio. Ona razrogači oči. sedeo je nedaleko od amerikanskog bara. on mu pokaza fotografiju Rožea Kušea koju je jutros uzeo u Ulici Pigal. Ovaj pokret otkrio je čitavo jedno psihološko stanje.. Ako joj ne bude bolje... a zašto? — Sećate li se da li ste videli ovog čoveka? — I on joj pruži fotografiju... Pred ručak Megre se našao u »Selektu«. ali nije obraćala ni najmanju pažnju na ljude koji su se tu nalazili. oko koga je bilo dosta ljudi koji su glasno razgovarali o trkama.. Ona spusti glas i produži: — Došla sam do para.Sada je imao u glavi potpunu sliku stana. zar ne? — Remon mi je uvek ovde zakazivao sastanke! — Imate svoj stalni sto? — Eno tamo. Jedna se igračica povredila. Dolazite ovamo skoro svako veče. hteo bih da vam postavim jedno pitanje. Sela je za jedan sto blizu bara. gde sam maločas sela. Videlo se da je potpuno obeshrabrena. rekao mi je: »Isto što i juče!« Pošto se nisam mogao setiti da sam ga uopšte video ranije. — Ništa naročito.. rekao sam mu: »Hoćete li me podsetiti šta je to bilo?« »Pa jedan džinfis.. Selina se nešto nije osećala dobro. — Šta je hteo? — Pitao me je imam li aspirina.. Zato sam se začudio što ste mi pokazali baš njegovu fotografiju. Bojala se da mu to ne bude neprijatno! Sada je u svojoj šaci držala novčanicu presavijenu nekoliko puta! Pružala mu je kao džigolou! — Zahvaljujem vam! Bili ste tako dobri!... To se nije potpuno obistinilo. Pružite mi ruku.. Ona pogleda u Rožeovu fotografiju i promuca: — Pa to je moj sused! — Jeste! To je Kušeov sin . Kad mu je prišao kelner. kao što je to izjavio Megreu. — Poznate ovog mladića? Kelner se iznenadi.. — Došao je k meni jutros čim ste izašli.. Nije htela javno da vrati Megreu onih sto franaka... Izgledala je umorno.. zbunjena ovom podudarnošću i pokuša da odgonetne šta se krije iza toga. a možda će me i zadržati.. — Šta je čudnovato? — Nema ni četvrt časa kako je izašao odavde. — A u varijeteu? Jesu li vas primili natrag? — Treba da odem večeras tamo. — Samo polako!. — Bili ste i sinoć tu? — Jeste. Ipak. zameniću je. brate!« A to me je baš najviše i zbunilo! Jer pouzdano znam da sinoć nisam nikome donosio džinfis! Ostao je nekoliko minuta.. kao veliki pauk u zasedi.. — Čudnovato. Ona nije bila u hodniku. To nije bilo nimalo čudnovato. — Hteli ste da mi nešto kažete? — upita ga. Ipak se malo nasmeši i reče: . počev od boje tkanine kojom je bio prekriven nameštaj do kalendara koji je krasio zid.

U salonu. na jednom poslužavniku u stilu Luj XVI... Svi su već bili u crnini. — Sedite.... On se lako pokloni Megreu. gospođo? Ona se izvini svojim rođacima.... Anri Dormoa. samo ako dozvoljavate. Seljanka je neprestano klečala. — Ako bih vam slučajno bila potrebna.. Sa strane Dormoa sve je bilo elegantno. iz Ulice Fonten. sav obasut cvećem.. To nije bilo tako teško. — Jedno pitanje.. nakinđurena kao seljanka nedeljom.. Sa strane Kuše bila je zasad još samo ova seljanka na čijoj se haljini svila i suviše zategla ispod ruku.. u odelu seljaka ili sitnih građana. Bio je to lep stan s kraja prošlog veka. Još ćete se kompromitovati sa mnom! — Hoćete li da popijete nešto? — Hvala! — reče ona sramežljivo. Vi ste gospodin. ona okrenu glavu. Inspektor priđe mladom čoveku. koji pođoše da napuste salon. Ova gospođa u sobi gde je telo.. Njen glas je bio osenčen istinskim zamorom. Devojka koja mu je otvorila vrata išla je na vrhovima prstiju.... — Jeste li ga poznavali odranije? — Vrlo malo. jednu gospođu s lepom srebrnastom kosom: — Moja mati. vrlo otmenog držanja. . Pokojnik je već bio položen u sanduk. Gospođa Kuše je bila tu sa još tri osobe.. U jednom uglu sobe stajao je neki visoki mladi čovek u crnini. Bilo je tu »rođaka po muževoj strani« i »rođaka iz porodice Dormoa«. — Ona je jutros stigla iz Sent-Amana.... kao većina stanova na Bulevaru Osman.. u »Mulenbleu« me zovu Elijan. ali sobe su zadržale svoj uobičajeni izgled. grubih crta lica.. koje je predstavila Megreu.. Megre zazvoni na vratima stana na Bulevaru Osman nekoliko minuta pre vremena određenog za večeru. Tavanice i vrata možda malo suviše ukrašeni. Najzad. Posećivao je mog muža u kancelariji. Sve je odisalo otmenošću. molim vas.? — Megre! Komesar Megre! Povereno mi je da vodim istragu.. Zatim jednog starijeg gospodina: — Pukovnik Dormoa. Mi ćemo preći u žuti salon. diskretno. Ona je pomislila da je komesar hteo samo da ostavi svoju posetnicu te ga je odvela bez reči do sobe koja je bila sva presvučena crnim. Osećao je vrlo dobro da ovde ne bi voleli da vide previše članova porodice Kuše... advokat... zapahnu ga težak miris hrizantema. moj stric.. Znate gde je ulaz za artiste. Velike sobe. veličanstven kristalni luster zveckao bi pri prolaženju. bilo je već mnoštvo posetnica.. Megre se nije nasmejao.. — reče gospođa Kuše. Čim je ušao. Na ulazu. Prvo. — Zbog čega vas je posetio danas? Zbunjena. odmah posle podne dolazio je moj pastorak. I stilski nameštaj. mladi čovek se vrati i zamoli gosta da pođe za njim... Verovatno pretpostavlja da sam već našla zamenu za Remona. Jeste. Videlo se jasno da je nedavno plakala.. molim vas.. Miris cveća se širio svuda. Sada je bila ponovo napuderisana i jedva se naslućivalo da su očni kapci malo uvenuli... — Da li bih vam mogao uputiti nekoliko reči nasamo.— Ober nas posmatra.. — Ostanite ovde. Nekoliko trenutaka docnije. Naspram njega klečala je žena pedesetih godina. — To je sestra moga muža. Ali je razumeo.. Sreli smo ga ipak jednom u pozorištu i Remon me je upoznao s njim.. Pita se zašto sam sad s vama. — Da li bih mogao da vidim gospođu Kuše? — Pitaću sestru može li da vas primi... mladog čoveka u crnini: — Moj brat. — Otkud to znate?. — Niste danas imali nekih nepredviđenih poseta? Zbunjeno podiže glavu.. Sto nije bio raspremljen posle čaja i na njemu je još bilo prepečenog hleba i kolača.

... Zar nije tako? Vi ste mu vodili kuću. — To je sve što znate o tome? ... — A zatim?. — Nije pokušala da.. — poče ona. — Zašto nesrećna? — Jer je ništa nije moglo da zadovolji... S obzirom na okolnosti pod kojima je nastupila smrt. — Niste bili ljubomorni? — U početku. Mislim da mu pripada polovina imanja i nemam nameru da ga oštetim. ne može biti govora o nekim posebnim obzirima.? — Ne sumnjičim nikoga. — Bili ste srećni? Gledao ju je pravo u oči i nije morao da sačeka odgovor..... s crnim rukavicama na rukama.. Našao je za shodno da produži sam: — Postojala je izvesna razlika u godinama. Debeljuškasta.. da ga sretne ponovo. ali su mu poslovi išli sve bolje i bolje... Pokušavam samo da stvorim tačnu sliku života vašeg muža. — Brak iz ljubavi? Jedva primetan osmeh.... bez života.. — Dozvoljavate li mi da vam postavim nekoliko indiskretnih pitanja?.. i gospođu Marten.. svojim kišobranom i torbicom. Ona je bila dosta lepa... Komesar nije mogao da se uzdrži a da se ne nasmeje zamišljajući ove susrete pod svodom: Kušea kako izlazi iz kola. svež i rumen.. Onda.. u svom prijatno zagrejanom i udobnom salonu. Mislim da me je ipak voleo... Posle tri nedelje pitao me je pristajem li da mu budem žena. Upitao me je takođe ko je moj zastupnik. čovek od akcije i nemirna duha. Sve što znam jeste da se osećao kao na mukama kad bi je sreo na Trgu Vož.. Istina.. Vi ste imali svoj život a on svoj. a sama da bude žena jednog malog činovnika!. svega što je radio i gde je bio poslednjeg dana.. — Ne sumnjičite li možda. među vama nije bilo neke veće prisnosti. — To je bio čovek ogromne vitalnosti...— Hteo je da sazna je li pronađen neki testament. Istančano elegantna....... muž mi verovatno to nikad ne bi ni rekao... Sve u svemu. ali odmah shvati da se Megre nije mogao prevariti. zatim sam se navikla.. njegove okoline.. da li je on već bio bogat? — Jeste.... — Pazite šta hoću da kažem. Meke crte lica. — Ako hoćete.... — Nije moje da.. Kada ste se udali za Kušea. — Molim vas da me izvinite.. Kuše je imao svoje poslove. Verovatno je mogla otmeno da posluži čajem svoje prijateljice.. Ne bi mu ništa govorila.. ali sad bogatog... Ona je veoma zainteresovana. — Da li vam je muž često govorio o svojoj prvoj ženi? Odjednom su joj ženice dobile oštar izraz.... ali nekako bez sjaja. Da li vam je bilo poznato da ta žena stanuje u istoj kući gde je Kuše imao svoju kancelariju? — Jeste! On mi je to rekao. razumete..... Ona pokuša da prikrije svoju srdžbu. Ona je u stvari napustila Remona zato što nije zarađivao dovoljno novca.. Pretpostavljam da je ona namerno stvarala situacije da mu se nađe na putu. Ona uzdahnu i pokuša da ublaži utisak stvoren ovim rečima: — To je njegovo pravo. samo bi ga prezrivo gledala. svu izveštačenu. A zatim. da bi mu se obratio zbog ostalih formalnosti. Sreli smo se u Dinaru... — Šta vam je govorio o njoj? — Nije je voleo. — Ne! Ne verujem da mu je ikad zatražila novac. Ali se ponekad stideo toga i tada bi tvrdio da je ona u stvari nesrećna.. Moji su se roditelji obavestili o njemu... Ne toliko koliko danas. Nisam htela da ga zadržavam. — Nikad mu nisam ništa prebacila! — reče ona. otrovnog pogleda.

. hoću da znam da neće doći s te strane neprijatnosti. Idući peške Bulevarom Osman nehotično promrmlja. koji je proveo trideset godina života u poteri za srećom. koja je očajavala pri pomisli da njen muž nikad neće imati ozbiljno zaposlenje. Zaista. da im govori ne vodeći računa o svom držanju. U susednoj trpezariji čulo se zveckanje posuđa. Molim vas. odgovorio bi da je on sam dosta dugo brojao svaku paru.... koji je počeo ni od čega. bili su mu potrebni devojčurci bez domaćeg vaspitanja. s njenim uplakanim licem i šakom đinđuva koje je isto popodne odnela u Kreditnu banku.. skandal.. znači da su gajile izvesnu naklonost prema njenom mužu! I on prema njima. on to baš nije krio mnogo. ali u Parizu je sada tako teško naći prostorije pogodne za laboratorijum. — Neće li biti potrebno da.. niste poznavali nijednog neprijatelja svoga muža? — Nijednog! Svi su ga voleli! Bio je veoma dobar. On se oženio! Da bi sam sebi dokazao da mu je odsada sve dozvoljeno! Da bi sebi stvorio domaći život onakav kakav je bio život onih koje je dotle mogao da posmatra samo izdaleka.. Čaj i sitni kolači. i kad bi mu neko prebacio zbog toga.. Znate.. godinama. pukovnikom i gospođom mamom tako dostojanstvenih pokreta. Samo što je on osećao potrebu da se bavi drugde. barovi. sa najtradicionalnijim stvarima. Oženio se i zato što je bio očaran ovom mladom.. to nije isti mentalitet. tenis i izleti u polje. prenerazila.... reda radi.. snažan..— Hteo je da preseli svoje preduzeće. da izvinite. Građanska porodica.. kći poslastičara iz Nantera. — Jeste li utvrdili datum sahrane? — Moj se brat pobrinuo o tome... Postao je najzad bogat. Bila je veoma iznenađena. Možda zbog ove tri žene? Najpre prva. ili pak. — Često se viđao s vašom porodicom? — Malo!. A ni isti ukusi. to je tako neprijatno. U Dinaru je ušao u krug ljudi koji mu je ranije bio nepristupačan... Megre je teško mogao da zamisli Kušea u ovom salonu s mladim advokatom.? — Neće! Nikakvih naknada.. jer. kao vampžene s filma....... da bi se s njima raskravio. Videlo se da je ona zamišljala prijateljice svoga muža kao uličarke iz romana. Zatim druge žene! On je voleo svoju ženu! On joj se divio! Poštovao ju je! Ona ga je impresionirala! Ali baš zato što joj se divio. već samo mrtvog.. Ustručavala se da ga postavi.... ako ove žene ne traže ništa. — Nemate čega da se plašite! — Megre se nasmeši pomišljajući na malu Ninu. I to je osećanje bilo toliko jako da ga je pomisao na to da ga nikad nije video živog. Obaviće se u četvrtak. pivnice.. Sve je to bilo razumljivo.. izvinite me.. Za njega nije tačno reći da je trošio novac: on ga je rasipao.. Jedan veseo. kao što je bila Nina.. toliko dobar da je već bio i smešan. to znam.. Ipak se odluči. da vidi druge ljude.. nailazeći na svakojake teškoće. kao da mu je Kuše bio neki stari. pametnom i dobro vaspitanom devojkom. u Sen-Filip-di-Ruru. najzad. gledajući u stranu.. još jednom.. — Naravno.. on je imao prijateljice.. Jedna prava mlada devojka. dobri drug. Gospođi Kuše je jedno pitanje bilo navrh jezika. i da sada može da bude široke ruke. Verovatno su postavljali sto za večeru? — Ostaje mi samo da vam se zahvalim i da se oprostim od vas... puneći lulu: — Baš je bio dobričina taj Kuše! To mu je samo po sebi došlo na usne. I tako je došao do stana na Bulevaru Osman. Činilo mu se da ga poznaje potpuno.. — Htela bih da vas pitam. svestrano... . tek toliko. priprost čovek. Čak možda malo razočarana.

.. Niko ništa nije primetio...... I sin.. Zvali su lekara. Gospodin Marten. Čudan kraj! Sasvim sam. u koju je dolazio što je mogućno ređe! Naslonjen na poluotvorenu gvozdenu kasu. stara Matilda. Njen muž je kao lud.. i ona Selina.. U svakom slučaju postojalo je jedno mesto odakle se moglo videti sve: stan Martenovih.. šunjala se oko nekih vrata u hodniku.Zatim.. u svom sivomaslinastom kaputu. mnogo novca.. koja je udešavala susrete na kapiji. ceo jedan svežanj velikih novčanica koje su značile čitave godine udobnog života bez brige za sutrašnjicu i strahovanja za penziju. A bila je i jedna žena koja se šunjala po celoj kući u svojim mekim papučama i koja je prislanjala uvo uza svačija vrata. »Moraću da posetim staru Matildu!« reče u sebi Megre... mekog tela.. .. gore. videla ga je uvek na istom mestu iza mlečnog stakla. Ona ga zaustavi: — Idete k Martenovima!? Ne znam da li je to sada zgodno. vikala je na sav glas! Drugim rečima.. koja će joj pripasti posle Martenove smrti.. ili gospođa Kuše?. s đonovima od filca. koja je bila na porođaju! Ona luda. sastanci kod »Selekta«. silazio je u dvorište i tražio svoju rukavicu kod kanti za đubre. koju je negde našao da bi je dotukao kao i sebe samog u toploti hotelskog kreveta? Da li je to Nina. Čuo se plač novorođenčeta i jednoliko pevušenje dadilje.. Jedna je stvar bila sigurna: neko je sada imao onih ukradenih tri stotine šezdeset hiljada franaka! I neko je ubio! »Svi su ljudi egoisti«! govorila je s gorčinom u glasu gospođa Marten. prolazeći dvorištem. Dvorištem su prolazili nameštenici idući na posao u laboratorijum. u kancelariji. Da li je sada ona imala onih trista šezdeset sasvim novih novčanica podignutih iz Lionske kreditne banke? Da li je najzad imala novac. Sluga je tresao ćilime na jednom od prozora prvog sprata. Ali se ona brinula jedino o gospođi de Sen Mark. nadajući se možda da će u njemu izazvati kajanje. koji mu je izvlačio pare! I gospođa Marten.. Kada je sutradan ujutro stigao na Trg Vož zatekao je nastojnicu s dnevnom poštom (veliki svežanj pisama za »Serum« i samo nekoliko pojedinačnih pisama za ostale stanare)..... s rukama na stolu.. koje je eter iscedio.. Nastojnica. mlitavog... mlada devojka iz Dinara i malo zadovoljenje samoljublja jednog Kušea koji je postao sinovac jednog pukovnika. Da nije to Rože. Hotel »Pigal«. Nina.. Gospođi Marten je noćas pozlilo.

.. On zaista u tome nije video ničeg sumnjivog... Jutros nisam imao vremena ni svog šefa da obavestim. Zbuni se kad zapazi da mu uprtači lupkaju po listovima.. Možda je i on sam imao bolesne živce? — Šta bih ja mogao da mislim?..... Govorio je šapatom i pri tom je bacao brižne poglede na vrata. ipak. Je li slobodno da popijem kafu pred vama?.. na primer?.. — Da nije sinoć imala neku neprijatnost? — Ne... sa strahom se osvrtao unaokolo... — Nastojnica vam je rekla?.. — Najzad. — I sada još? Marten ga bojažljivo pogleda. kožnim rukavicama. Ona je vrlo osetljiva. — Niko je nije posetio?.... Naročito ne tako jake!.. Ispod iznošenog kućnog kaputa videla se noćna košulja.. Neću vas dugo uznemiravati... Kad bih nešto znao... Zaspala je. — Jednu čašicu? — Hvala. Gledajući ga sad takvog. Uostalom..... Bio je toliko uzrujan da je izgubio svaki kritički smisao.. što je jasno ukazivalo na to da ih inače boji. Nije stigao da se umije. — Vi ste tako ljubazni! — reče Marten s ubeđenjem. ja.. Zatim smo večerali. Gubio je prisebnost.. obojenim brkovima.. Sa svojim sivomaslinastim kaputom. — Niko!.... Ne.. — Ne znam ni sam. Prava karikatura uobraženog malog činovnika. posmatrač bi sa zaprepašćenjem otkrio da on ima..... Po njemu se videlo da mu je sada svejedno što je stan u neredu. Bili ste samo vi... u najmanju ruku. — Gospođa Marten ih često dobija? — Ne. Bio je iscrpen i ni na šta više nije reagovao. ...ČETRDESET STEPENI — Polako!. Hteo sam samo da se obavestim o stanju zdravlja gospođe Marten. i jedva se usudi da prizna: — Moram da je štedim. kroz koja se mogao videti deo kreveta i jedan lavor na podu. Izgleda da je i kao mlada devojka svake nedelje imala nervne nastupe.... Ali sada mu se s brkova skinula boja a oči bile umorne. pedeset pet godina..... Zatim. Da li je i sam verovao svojim recima? Megre je imao utisak da je Marten govorio tako da bi sam sebe ubedio u to.. i eto je izvan sebe!. Došlo je to samo po sebi.. Gospodin Marten se skloni da propusti Megrea. da li ga je ikad i imao? — Ovi napadi su tako strašni!. šta mislite o tom zločinu? Marten ispusti solju koju je držao u ruci.. na kome je podgrejavao kafu.. Na vrhovima prstiju priđe vratima spavaće sobe. Cele noći nije spavao.. To je užasno!. Zaista je izgledao jadno.. što sam nije obučen i što su mu se brkovi tužno opustili i dobili neku zelenkastu boju. Kunem vam se...... Jednovremeno je isključio gasni reso.... Zaista ne znam.. Ona je vrlo nervozna. požuri da dovede u red svoju odeću. skloni sa stola razbacane bočice s lekovima. i zatvori ih. bio je zaista smešan. Toliko je prepatila u životu!... — Šta? — Ništa. I to baš u trenutku kad u kancelariji imamo toliko posla.. vi lično.. Samo da joj nešto osporim. Njen sin. — Vi?. kao prebijen pas. Uđite..

ne bismo ni ostali u ovoj kući. zar ne.. gospodine Marten? Pošten čovek.... kuća liči na štalu... Sve što se s njim zbilo.. Strah ga je potpuno ošamutio.... Megre nije mogao da je vidi.. Pusti ga.. — Izgubljen čovek. On je to činio da bi ga se oslobodio. — Da me je poslušala.. Jasno se videlo da je uplašen.... ali koja ipak potpuno vlada sobom. drži ogledalo uspravno!. zar ne?. bolje. ako biste znali nešto što bi moglo da olakša istragu. pogled miran.. Pozovi ga sad. — Žilijeta? — Moja žena.. — Šta mu to pričaš? — upita gospođa Marten... da umiri svoju savest.. Šta hoće opet?. mladim ljudima ne bi se smelo davati toliko novca.. da se otkrije krivac.. — Komesar je došao da se obavesti o tvom zdravIju... Ona je u pravu! Slažem se takođe s njom da Kuše nije to činio zbog dobrote. kunem vam se.. A docnije...... On je samo ponavljao ono što je morao po sto puta da čuje od svoje žene. ja . krivica je njegovog oca. Čekaj! Pokvasi ubrus i dodaj mi ogledalo. — Opet ćeš se uzbuditi. Uviđao je jasno da ovaj čovečuljak nema ničeg zajedničkog s tom besmislenom tezom.. Marten pođe da otvori vrata. Soba je imala turoban i tužan izgled kao i trpezarija. A baš mu je ona pomagala u teškim trenucima njegovog života. nameštaj je bio ružan i svuda je bilo nekih starih zavesa. — Ali. Ali čega se plašio.. Čim žena nije tu........ prema kome je bio ravnodušan... Ne. — Rože?. Ništa!.. Ah! Ti muškarci. — Nije joj ništa dao.. — Imam trideset i dve godine radnog staža i... Marten pocrvene i zbuni se još više. Prema tome......... Nisi u stanju ni. Kuše je bio bogat! Ona je bila siromašna!. Još s vrata Megre oseti pogled gospođe Marten uperen u njega. Ali se ona trudila. koga se plašio? — Vi ste dobar čovek. sažaljivo... Njegova prva žena. i sami znate — reče teškim glasom.. — Ama. — To je komesar. ni iz ljubavi prema svom sinu.. Da neće početi da cvokoće zubima? — Svakako da bih vam saopštio... .. To više nije život... Skloni ovaj lavor!.. zatim poče da skuplja parčad porculana s poda. Ono što moja žena uvek kaže. tako je! — Ali on u suštini nije rđav. — Nije bio pravičan prema Žilijeti.... Ali ja ne znam ništa. Ali uto Marten načulji uši.Pređe mršavom rukom preko čela... Glas je morao pripadati osobi koja leži potpuno iscrpena. Dugo je tražio krpu da obriše parket... — Prema tome. — Svoju savest?. Spazi kako se na izmršavelom licu rađa sladunjav i bolešljiv osmeh. On je... Martenovo lice postade crveno kao rak... to je jasno!. smatrali biste za svoju dužnost da mi to saopštite. — Reci mu da uđe. — Šta mislite o svom pastorku? Marten baci iznenađen pogled na Megrea. starih tkanina i izbledelih prostirki. I češalj.. neverovatno sjajan i svestan.. Šta je učinio za nju?.. — Niste ništa čuli? Zaćutaše za trenutak.. Megre ga je posmatrao s čuđenjem.. I sam bih voleo da znam!..... Do njih dopre jedva čujno dozivanje iz susedne sobe.. Ponašao se prema njoj kao prema sluškinji..

.. zar ne?..... molim vas. Nemojte da pretpostavljate nešto čega nije bilo. Zar se nije osetila pretnja u njenom glasu?! Marten nije znao kako da se ponaša. Svi su ljudi isti. Drži!.. želim vam da se što pre oporavite. slegnuvši rezignirano ramenima.... — Videćete da to nije ništa. Pij lagano.. Da bi prikrio svoju zbunjenost.. — Otkrili ste nešto? — Još ne .... — U svakom slučaju. — preklinjao je Marten.. Predviđao je već da od ove žene tupog izgleda neće ništa izvući. Jadan čovek! Reklo bi se da se plaši da ostane sam s njom. — Ne govorim to zbog tebe! Mada ni ti ne vrediš više od drugih... počeo je da sipa neki lek u čašu. Muž joj je bio propalica i jednog lepog dana je iskoristio jedan od takvih njenih nastupa i zatvorio ju je u bolnicu za duševne bolesti.. — Dobar dan. Tužno je gledala ispred sebe. da se grčevito hvata za inspektora.. — Ja sam. s rukom još uvek na kvači. upropašćujemo zdravlje. — Šta hoćete od mene? — Jednostavno da vas upitam da nemate možda nešto da mi kažete. Pretpostavljao je da je gospođa Marten načuljila uši. Njene crte lica se ukočiše. — Zaista ste došli samo da se obavestite o mom zdravlju? — prozbori s nevericom. kao što vam je. Ona ga pogleda u oči... Do sutra moram da se oporavim. — reče mu ona.. jeste! Vi ste skloni ovim napadima. jer ipak nije tako strašno kad je tu neka treća osoba.. Dok je prolazio trpezarijom. ... Stanujete u ovoj kući već odavno? — Već četrdeset godina! — odgovori ona suvo.. Nije ga zadržavala... a glas joj postade opor.. kap po kap.. — Ostanite pored nje.. — To znači da je njen muž hteo da je se otrese!.. poznato. Megre nije dozvolio Martenu da ga otprati.. čuo je neki šum u hodniku... — Sve je u strašnom neredu!. Marten pogleda u Megrea i ovaj se podiže. da nisam bila ovde.. — nastavi ona... — Međutim. — Poludela je? — upita Megre... Megre je govorio tiho.. Održaće se sutra... — uzdahnu muž. — Patila sam od toga još dok sam bila devojka.. Nejasno. — Lekar je preporučio. Megre oseti odjednom kao da prostruja neki talas mržnje.. zatim baci pogled na Megrea i najzad popi lek. Ali zakratko. policijski komesar koji vodi istragu.. Mlađa je takođe patila od iste bolesti.... zbog pogreba... — Išao sam u laboratorijum.. a on se oženio drugom. Ona zatvori oči da bi dala na znanje da se umorila. bez sumnje. — Ne uzbuđuj se!. — Imate sestru? — Imala sam ih dve. Ali moja sestra. gospođo. Umrla je nedelju dana posle toga. To nije tako rđavo.. pa me nastojnica obavesti. Već vam je bolje...— Ne obraćajte pažnju...... Pa ipak je bio siguran da se nije prevario.. To je zbog moje bolesti... ne znajući ni šta da radi ni kuda da gleda. Zalažemo se za njih.. Nije prošlo ni šest meseci. — Sutra.... — Preklinjem te!... Sustigao je staru Matildu u trenutku kada je ulazila u svoju sobu. a bila bi u stanju da se digne iz kreveta i da i sama prisluškuje na vratima. Udala se. Ona ga bojažljivo pogleda i ne odgovori ništa. — Baš me briga za lekara! — Ipak treba... — Ali sada mi je bolje.

Sobe su bile ogromne.. To mu možete poručiti s moje strane. Hteo bi da me izbaci napolje!. na izgled sasvim beznačajan podatak dovoljan je da uputi istragu pravim tragom. kroz koja je Megre stigao da spazi stilski krevet i na jastuku lice neke mlade žene.... Ona ne odgovori. koji je bio sad osvetljen lakim sunčanim zracima... O čemu ste hteli da me pitate?! Nisam poznavao tog Kušea... što je sasvim prirodno. molim vas.. Ali izgleda da se on sam retko tamo nalazio.. Ali stara je držala vrata uporno zatvorena.. — Da.. Naravno. — Žena mi je jednom rekla da se on oženio devojkom iz vrlo dobre kuće.. Čime vam mogu biti još od koristi?. Sreo sam ga dva ili tri puta u dvorištu.. Negde sasvim blizu začu se glas..— Poznajete sve stanare.. moglo bi to da ima posledica. zar ne?. molim vas.. Ponekad... Ali da pređemo na stvar. — Ništa niste videli?. Uprkos svojim godinama..... Bio je ponosan što je. Kroz velike prozore video se ceo Trg Vož. — Gas? — Instalacija je sprovedena u celoj kući. jer više volim da prikrijem ovaj slučaj od gospođe de Sen Mark.. brižljivo očešljane sede kose. — Čekajte... dobio dete. zdravlja.. — Ni sa kim ne govorim! — Mislio sam da ste možda videli ili čuli nešto. — Nastojnica ne zna ništa... — Sedite... — Imate posetnicu? Sobar u prugastom prsluku uze od Megrea pruženu kartu i nestade u prostranom stanu.. — Uvedite komesara.. — To će reći da je ponikao iz naroda.. i to s nogama napred!. Zaista.... u koji s vremena na vreme svraćam. U njenom stanju. Niste primetili da se neko uputio prema kancelarijama preduzeća?. u svojim godinama.. — Jedno malo obaveštenje.... Zatim se zatvoriše i iznutra dopreše samo neki prigušeni šumovi..... U očima bivšeg ambasadora pojavi se plamičak gordosti.... To bi mogla bolje da zna nastojnica. Gospodin de Sen Mark se zamisli igrajući se pri tom nožem za sečenje hartije. — Ja sam bio utoliko jače pogođen ovom dramom jer se ona odigrala u jednom za mene vrlo uzbudljivom trenutku. U parku su baštovani zalivali cveće.. I atmosfera samog stana odavala je srećnu kuću gde je sve svetio i veselo.... koji je bio izvanredno svetao blagodareći prozorima visokim pet metara kakvi se nalaze samo još na kućama na Trgu Vož i adi Sen Luj... Imao je dosta muka da postane ono što je bio..... Dadilja.. . Znam da ste. ali tako malo da je izgledalo nemogućno da se tako debela žena može provući. Video sam samo njegovo ime u jednom godišnjaku koji je nedavno izašao.. Mislim da je on bio dosta prost čovek. Najpre je zatvorio jedna vrata. jednom njenom školskom drugaricom. imao sam drugih briga. prođe iz jedne sobe u drugu i baci radoznao pogled na posetioca. u nekoliko navrata izlazili i šetali tamoamo dvorištem.. jer nema pravo da mi podigne zakupninu... U sobi se neko pokrenuo... — I niste ništa čuli? — Bolje biste učinili da kažete gazdi da mi sprovede gas u stan. Kolovozom su lagano promicali natovareni kamioni.. u kućnom kaputu. uznemireni očekivanjem srećnog događaja. Pripadao je klubu »Osman«. — Zamolio bih vas da govorite tiho.. Da li ste tom prilikom nekoga sreli?. 185 Vrata se odškrinuše. Ne! mislim da nisam. ostavljao je utisak snage. Čini sve da bih otišla sama.. Ali meni ga ne daje. Gospodin de Sen Mark bio je u svojoj sobi za rad.. Negde se čuo električni usisivač. poznato mi je. Ali će on otići prvi.. To je jedan od razloga zbog kojih je bolje da ne bude obaveštena o slučaju. došli ste u vezi s tim užasnim slučajem Kuše. u beloj bluzi i s lepim plavim velom na glavi....

. počinje da se govori. U šest časova izjutra. u koje su.. Pomislite samo na to da ko god hoće može da uđe u dvorište..— A ja. Čekajte.. on mi je doneo nekoliko sendviča s ribljom pastom... kako čujem. Sećam se da mi je rekla: »Jedna srebrna kašika je nepažnjom bačena u đubre. A pošto nikako nisam pristajao da sednem za sto... — Žurnim korakom se uputila u svoj stan. gospodine. da je zločin izvršio neko od ukućana. Ne!. gos'n.. U njenom stanju je bio samo jedan pas.... Sto se mene tiče. pošto su vrata u predsoblju ostala otvorena. — Mama nije ovde? — Odmah će se vratiti... o kojoj. Kakvo je vaše mišljenje o celoj toj stvari?..... Sećam se toga zato što se i nama samima desilo da na sličan način izgubimo jedan skupoceni prsten. Jesam.. koja izgleda kao da uvek trči. ipak.... oko osam i po časova. odjednom je spazila komesara oči u oči s gospodinom de Sen Markom... Otišla je da raznese poštu. Ionako nisam znao šta da radim.. Jedina svetiljka se nalazila na drugom kraju dvorišta. Nastojnica je donela poštu i.. — Jednu cigaru? Gospodin de Sen Mark je bio vrlo veliki gospodin... Šta je gospođa Marten tu tražila otprilike u času kada je Kuše bio ubijen? Da nije njoj palo na pamet da traži muževlju rukavicu? . Ali to ne može da ima ikakve veze. kod stepeništa.. Megre polako siđe niza stepenice i nađe se ponovo u dvorištu taman kad je kurir nekog velikog preduzeća uzalud tražio nastojnicu. naterao me je da nešto pojedem. kad padne mrak. Nisam hteo da večeram. doneo ga je nastojnici neki skitnica koji ga je našao preturajući po đubretu. podneću vlasniku zgrade zahtev da se u suton zatvara ulazna kapija. To je bilo pre toga. Pa ipak.. jedna mačka i dvoje dece.. koja su se zabavljala brljanjem po nekom čorbuljaku.. nalazile su se četiri plehane kante. nervozna osoba... Ali ne verujem da to može da ima kakvog značaja....« Upitao sam je: »Da li ste je našli?« A ona je dosta brzo odgovorila: »Jesam!.. Pošao sam u tom pravcu i spazio sam jednu ženu s drugog sprata.. Molim vas da me izvinite za ovu posetu. — Možete li mi reći oko koliko časova se odigrao taj događaj? — Nisam siguran.. Uostalom..« — Šta je onda uradila? — upita Megre........ Dobra gospođa Bursje! Bila je sva usplahirena zbog toga! Njen pogled je odavao strašnu zabrinutost! Da se Megre usudio da posumnja u de Sen Markove? Pa makar i da im samo dosađuje raznim pitanjima? — Zahvaljujem vam. u blizini nastojnikovog stana. Priznajem da slabo poznajem susede. — Pre pola devet? — Jeste.. Uveče taj ugao nije bio osvetljen.. svi stanari bacali đubre. Albert... moj sobar.. — Jednog trenutka čuo sam neki šum koji je dolazio sa strane gde se nalaze kante za đubre. nastojnica je otključavala ulaznu kapiju i puštala čistače da iznesu kante i izruče ih u svoja kola.. pretpostavimo da se taj događaj. kako ga vi nazivate. Ili ipak. ne mogu da prihvatim pretpostavku.. Megre je ustao. Ophodio se s ljudima s izvesnom snishodljivom familijarnošću koja je više svojstvena političarima nego diplomatima.. To je jedna mala.. — Stojim vam potpuno na raspolaganju.. A što je najlepše. Preturala je po jednoj od kanti.. — Gospođu Marten? — Mislim da se tako preziva.. odigrao nešto posle osam časova. — Nemam još nikakvog određenog mišljenja! — reče.. — Recite.. molim vas.. Sobar zatvori za njim vrata.. U zabačenom uglu dvorišta.

. Jelisejska polja 1762?... To je bila nastojnica. jer je to suviše teško za mene. To ste vi... da se položi tek u trenutku sahrane. Tako je bolje......... U redu! Biću tamo kroz pola časa.... da! Postojao je jedan u ovoj aferi! Stric gospođe Kuše! Šta li je hteo od njega? — Alo!. Ispitaćeš sve skitnice koje obično operišu u okolini Trga Vož. Čistači su toliko ljubazni. skitnice ne mogu da preturaju po njima! — Mislite! Ulaze oni u dvorište.. četvoro... Ponekad ih dođe troje.... ne! Nije potrebno. Odgrunu naslonjaču. S vremena na vreme ponudim ih kojom čašicom vina i oni sami dolaze po kante u dvorište.. Ah. — Nadam se da niste ništa rekli gospođi? Ona ne sme da sazna.. Pukovnik Dormoa hoće da govori sa mnom?.. Bacio se u svoju naslonjaču i jedna mu reč iskrsnu pred oči: pukovnik.. morala nekog da uzmem za taj posao. gde se spaljuje đubre. a možda se i predomislio. jedno posle drugog? Gospođa Marten je pretraživala samu kantu! Marten.. Zaboravio je. Ali... Ne. kao što je to propisano? — Ne! Otkako sam ostala udovica... ići ćeš i do Sen Denija. — Treba da saznaš da se nije nešto neobično zapazilo u kantama za đubre iz kuće broj 61 na Trgu Vož. Bili su primorani da veći deo smeste u sobe za služinčad... hoćeš li da ostaviš svoju sestru na miru?..... — Znam! Znam! — Što se tiče venca. iz Kriminalističke policije. gospodine pukovniče?.. Molim?... prekjuče izjutra. I nameštenici su bili vrlo darežljivi. Komesar je još uvek posmatrao kante za đubre. — Marten je došao da baci đubre mnogo docnije. pak. saopštiše mu: — Neko vas je tražio telefonom. Kada je stigao na Kej Orfevr. I Megre se udalji zamišljen... Samo zagade sve.... — Zahvaljujem vam... Šta kažete?. da ponovo poseti Kušeovo preduzeće. šta to sve znači? O nekoj izgubljenoj kašici ne može biti ni reči! U toku dana stanari ne smeju ništa da bace u prazne kante! Šta su onda tražili oboje njih. Dakle?. Skupili su preko tri stotine franaka.. Čekam.. prebaci nogu preko noge i zapali lulu.. Ako bude potrebno.... da uzimam taksi. I.. Čak nije bio ni zapečaćen?.... Alo!.. gospođo.. pak. Pronašli ste neki neverovatan testament?..... Kog đavola su mogli da traže Martenovi u njima? — Da li ih izjutra iznosite na ulicu.. Nećete da uđete?. naprotiv.. da.. Ali je on pratio tok svojih misli. Prvi sprat s ulice. Ona je govorila o detetu Sen-Markovih s više nežnosti nego što bi govorila o svojoj deci.. Neki pukovnik. to se više ne radi! Ili bih. Pa onda... Žožo. — Ali. Slabo se čuje. Udaljite se malo od aparata.. govorite tiše!.— Ne! — promrmlja Megre prisetivši se nečeg... šunjao se okolo i palio šibice! A rukavica je sutradan bila pronađena! — Jeste li videli dete? — progovori neki glas iza njega. Samo zvonite polako! Zatim opet Megreu: — Kad biste samo znali koliko prima cveća! Toliko da već ne znaju gde da ga stave. Pitam se da li treba da se pošalje pokojnikovoj kući ili. Testament?. okrećući se prema nekom raznosaču: — Šta je to? — Za Sen Markove! — Stepenište desno... Koji pukovnik? Nije poznavao nijednog pukovnika..... Ovde je komesar Megre. Otvori vrata kancelarije agenata i pozva: — Lika! Odmah ćeš krenuti. — Prema tome..... kao što je to jutros nameravao.. mislim na venac koji su kupili svi stanari kuće.. ako je takav običaj.

61 i 3) Nine Moanar. već je samo raskopčao svoj teški kaput. Bilo je nekoliko skupocenih predmeta. molim vas! Samo. — Šta mislite o tome? Megrea je obuzela prava veselost. molim svog advokata..TRI ŽENE — Gospodin pukovnik vas čeka u gospodinovoj sobi. — Sedite. danas gospođe Marten. papuče pocepanih đonova. nameštaj je bio stilski. te čim se obavi sahrana. Devojka otvori jedna vrata i Megre spazi pukovnika. ali takođe i čitava zbirka višnjevih lula po šest sua komad.. to nije palilo kod Megrea i on nije seo. Zatim nemarno ispisani redovi. Ni koverat nije zalepio! Sve je to tako bacio u fioku i odložio za docnije brigu da ovom testamentu da konačan oblik. odmah do njih.. jer su sve bile dobro isušene. koje je Kuše verovatno s merakom upotrebljavao. Ali. Pri tom je radoznalo gledao oko sebe. Malo dalje ova neočekivana rečenica: Pošto po svoj prilici nikad neću stići da se blagovremeno upoznam sa zakonima koji se odnose na pravo nasleda. pronašli dotični testament? — reče on najzad. ja.. kao da je učestvovao u dobroj šali. — Da. Pored prozora je stajao sto. Stajao je pored stola. — Ne znam čak ni da li postoji ključ.. sa stanom u hotelu »Pigal«. — To ste vi. Na njemu su se mogle zapaziti turske cigarete. Vrata sobe u kojoj je ležalo pokojnikovo telo bila su zatvorena. nalazile su se i stvari koje su jasno govorile o grubom ukusu vlasnika. bez sumnje čekajući nekog. Megre se još uvek smeškao. — Sasvim razumljivo — nastavi pukovnik — ovaj se testament ne može održati. Istina. Pa tek ova hartija s oznakom hotela »Grand«! Kao što rade mnogi poslovni ljudi koji nemaju svojih kancelarija u centru. Ali meni se učinilo da je potrebno da vas hitno obavestim o tome zbog toga što. neko se kretao. Moj testament. uzdignute brade. lično. baš kao što je bio i sam Kuše. — Imajte u vidu da nije bila zaključana! — reče pukovnik. rođene Dormoa... Tako. On u sebi sadrži i suviše razloga za poništenje. Sto je imao fioku. Pretražio sam ovu sobu. danas izjutra. oslanjajući se ovlaš jednom rukom na njega. kao da pozira nekom vajaru. . Evo šta sam našao. pa sam želeo da je poštedim da potpisuje ček. Kuše je zakazivao tamo pojedine sastanke. 2) moje prve žene. Ako hoćete da pođete za mnom. da preduzme sve što nađe za potrebno da moja imovina bude podeljena što je moguće tačnije između: 1) moje žene Žermene. koji mu je manjeviše služio kao pisaći sto. preduzećemo sve korake da se obori. Čudna soba.. u holu ili sali za pušenje. verovatno sobi gospođe Kuše. To je bilo pre petnaest dana. Jutros je mojoj sinovici bio potreban novac da isplati nekog dobavljača. kao i u drugim sobama.. Posle ovog testamenta Kuše mu je konačno postao simpatičan. spustio polucilindar na jednu stolicu i počeo da puni lulu. Koverat sa zaglavljem hotela »Grand«.. Moja sinovica još ne zna za njega. Moram reći da me je to toliko ozlojedilo. pored kreveta. u Ulici Pigal. sa stanom na Trgu Vož br. kao kad se nešto konceptira. dostojanstven i miran. Plavkasta pisaća hartija s istom oznakom. U susednoj odaji. dohvatio je mapu i naškrabao ovih nekoliko redova. Grimizni kućni kaput! Nešto najupadljivije što je mogao naći! Zatim. gospodina Dampjera.

Ulica Pigal. bogatstvo je još tako daleko od njih...— I vas je verovatno zgranula tolika bezočnost — govorio je pukovnik...... uključio i prvu. da je verovatno napustila hotel. — Do viđenja. — reče. Bio je ubijen!.. i najzad poverova da se Megre šali. Ne. Megre se ne pokrenu s mesta i ruka postade nestrpljiva. ako baš hoćete! Pukovnik je bio zabezeknut.... uđe u lift i nekoliko trenutaka docnije zakuca na Ninina vrata.. Ali šta sam... Bio je u pravu. zaboravio je da ima sina! Megre je dugo razmišljao koga prvo da obavesti o novoj novosti. Megre je najzad shvatio da Engleskinja čeka svoju poštu. najzad se pojavi lice neke stare Engleskinje i otpoče nemušti razgovor. Kuše je poginuo posle dve nedelje.. Imam puno razloga da verujem da nisu bogate.. koja je postala gospođa Marten i koja se isprečavala svaki čas pred njim i gledala ga s prezirom. komesar se s mukom uzdržavao da se ne nasmeje.... već pomalo smežurana. — Pretpostavljam da. »Suviše skupo za nju!« pomisli Megre.. Jedna ženska ruka.. — Rekao sam maločas da sam vas zamolio da dođete samo zato što. govorio?. Uostalom. Megre prođe pešice Evropskim kvartom.. pa da dobijem predstavu o.. — Zašto dve žene? — Šta hoćete da kažete? — Tri žene! Testament pominje tri žene! Tri Kušeove žene.. Nije mogao da shvati da se jedan službenik Megreovog značaja tako ponaša. Pretpostavite sada da je jedna od tih dveju žena o kojima je reč znala za njegovu nameru. — Da li poznajete Ninu Moanar? Nesrećnik podskoči kao da mu je neko stao na žulj. . — Ja sam ozbiljno govorio.. koja osta ispružena u prazno.... koja je činila sve što je mogla da ga razonodi! Nasuprot tome. — Ne zaboravite da u kući leži mrtvac! I da je u pitanju budućnost nekoliko osoba!. Razpoložen.. nije mogao da se uzdrži da ne progunđa: — Sila je bio taj Kuše! Eto. kao živi prekor! Uključio je i dobru malu Ninu. Sve je nekako izgledalo veselo.. Megre se i dalje smeškao. sasvim hladnokrvno i ne nasmejavši se verovatno. — Kuše jednostavno zaboravlja da pomene svog sina! Samo ta pojedinost dovoljna je da se pokrene postupak za poništenje. ne progovorivši ni s kim ni reci.. Slabašno sunce je ipak zagrejalo vazduh. — Sila je bio taj Kuše! Kad je stigao u hotel »Pigal«. čime se moglo objasniti njeno malopređašnje ponašanje... Jedino što je bilo najzad jasno to je da Nina više nije stanovala u sobi. gospođa Marten neće to pustiti tako lako! Pukovnik se zaista poneo pošteno! Mogao je da spali testament a da niko za to i ne sazna. ono. Molim da isporučite moje poštovanje gospođi Kuše. gospodine pukovniče. Gospođu Marten.. A! da! Vi ste videli datum testamenta? Odskora je!. koju će ta radosna vest bez sumnje da natera da skoči iz kreveta? Ninu?. — Otkud mogu da je poznajem! Dovoljna je samo njena adresa. — Zahvaljujem što ste me obavestili o svemu tome. — Poznajete Rožea? — Ja?. I sam ne bi znao da kaže zašto. uneo je sve tri žene u svoj testament. Iznutra se začu šum koraka.... Kad se našao na ulici.... Vrata se odškrinuše taman toliko da se proturi jedna ruka.. Pukovnik je bio razočaran i ljut. Pa ipak. Taj će se predmet vući godinama! Ići će se na sud! Na svaki način..

.. Izgledalo je da razmišlja. Jutros mu se odjednom učinilo kao da sudeluje u nekoj veseloj pozorišnoj lakrdiji! Ceo život je lakrdija! I Kušeova smrt je lakrdija. pred susednim vratima. ispitivački.! — Ne bih rekao da zarađujete suviše novca! — Ne zarađujem ni prebijene pare! Zevnu. u gomili. — Njegove tri.. Ali da razmišlja o nečemu što se na njega lično ne odnosi. jer je s radoznalošću posmatrala oba čoveka. Verovatno je čula deo razgovora. najzad je počeo da zatvara prozor kroz koji je ulazio dosta hladan vazduh. Najzad ga jedan sobar natera da se odluči.. Mladić spusti noge s kreveta i zgrabi pantalone. Izigrava sad kod nje »mušku glavu« porodice. — Nemam pojma. baci mračan pogled na svoj lik u ogledalu. jer ga s nepoverenjem upita: — Šta tražite ovde? — Gospodina Kušea. — Mene.. Video se očiti napredak. Zakopčavao je pantalone. — Pronađen je testament! — saopšti Megre. Zamislite. šta hoćete?! Sede na krevet. znate.. — Ne znate da li vam je potreban novac? Rože uperi u komesara pogled pun mržnje i Megre se oseti nelagodno. — Pa šta onda? Rože nije ispoljavao nikakve znake uzbuđenja. vaš otac zaveštava celokupno svoje imanje svojim trima ženama! Mladić je morao da se napregne da bi shvatio šta mu Megre govori. a naročito njegov testament! Brava se pokrenu. Njegov pogled postade težak. Rože je trljao oči i rekao: — A! to ste vi.. koje su bile prebačene preko naslona jedne stolice.. koja je ležala zgrčena kao oroz na pušci.. U sobi se nije osećao eter. — Tačno sam tako i ja rekao pukovniku... Pri tom je prišao krevetu i pokrio nagu nogu Seline. uze sa noćnog stočića čašu vode i ispi je na dušak. Megre spazi da se Selina probudila.. — Pljujem ja na.. — Da čovek pukne od besa! — reče on najzad ozbiljnim glasom koji je odudarao od njegovih reči. ... Selina se čak nije ni probudila. Odeća je bila na podu. tražio češalj. Ležala je nepomično. Zatim vaša majka! Najzad njegova mala prijateljica Nina.. Megre se ponovo nasmeja. Bio je dobro raspoložen. — Jeste! Njegova sadašnja zakonita žena. Prva stvar koju učini Megre bi da povuče zavesu i da odškrine prozor. — Kom pukovniku? — Stricu gospođe Kuše. — Ne odgovara? — Nisam još kucao. — Izgleda da vas ova novost nije mnogo uzbudila. — Onda? Čudan je to testament! Verovatno će zbog njega poteći reka mastila a pravnici će zaraditi dosta para.Zastade. — . koja je još juče bila vaša susetka! Poručuje svom advokatu da izvrši podelu zaostavštine tako da svaka od njih primi jednak deo. Tek nešto malo radoznalosti. neodlučno. Rože je prestao da trepće. — Nije vam potreban novac? Megre se odjednom uozbilji...

mladić se ne pokrenu. miran kao neko koji. poricali su sve što je Megre znao o njegovom karakteru! 198 Njegova mirnoća.. u punom smislu te reci. i baci ga Megreu. A to nije bilo namešteno!.. sa senkom osmeha. Potraži svoj kaput. Ili ta žena. — Zadovoljavate se sa tri stotine šezdeset hiljada franaka? Na to se mladićevo ponašanje promeni. promumla: — Ponovite! Tog trenutka.. Sve je prošlo mirno. Inače bi primio jedan od najlepših udaraca u svom životu! — Umirite se! I zaista. Rože sleže ramenima. Mladić ga izvuče iz džepa svojih pantalona. izvadi tanak novčanik. Bio je zaista miran. Stvorila se situacija koju je skoro nemogućno opisati. na kome su se videli njegovi inicijali. — Pitam vas da li bi vam onih Kušeovih tri stotine šezdeset hiljada franaka bilo. . koji je dotle pažljivo posmatrao prostirku. Da li zato da ponovo zamahne? Što se tiče Seline. koja se sad uznemirila zbog saznanja da sutrašnjica neće ličiti na prethodne dane. Jer njegovo držanje i ponašanje nisu odgovarali njegovoj prirodi. kad je pusti. s tim otužnim mirisom. — Imate li nešto ušteđevine? Rožeu je bilo već dosta tog razgovora. Ali je u svemu tome bilo ipak nečeg uzbudljivog! Možda ova boemska atmosfera lišena poezije? Možda ovaj novčanik i tih dvesta franaka?. Čekao je da ga komesar pusti.. s tim neredom. na kafanske tuče.. stegnutih pesnica. Mirisalo je to na predgrađe. Megre. Rože je bio miran! Nije se otimao! Bio je bled. I. kao što u borbi svako izbegava da udari prvi. ta dva otupela bića.. 197 Imao je tačno toliko vremena da uhvati u letu ruku svog sagovornika.. Nije tu bilo ničeg dramatičnog... vozačka dozvola i stari broj iz neke garderobe. — Dajte mi svoj revolver! — reče iznenada inspektor. Reklo bi se da se niko ne usuđuje da ga prekine.. Pođe prema inspektoru. Najzad progovori Rože... Osećalo se da je spremna da otvori vrata i da zove u pomoć. — Nećete da pobijate testament? — Neću! To čudno odjeknu. tako da su im se ramena skoro dodirivala. podiže glavu. Nastupi dugotrajno ćutanje. kao da je bila oličenje — kvintesencija jednog obeshrabrenog sveta. zaustavi se na manje od jednog koraka od njega. Pogled mu je bio ukočen.Međutim. Megre je stezao Rožeovu podlakticu samo nekoliko trenutaka i. — Obećavate mi da. pruži ga. i njoj je bila potrebna čaša vode! I cela atmosfera ove sobe. — Pretražite! Dve novčanice od po sto franaka. da će biti primorana da traži nov oslonac? Ili ni to! Izgleda da je Rože sam izazvao strah. — Šta nameravate da radite ako vam uskrate vaš deo nasleđa? — Ne želim ja ništa od nasleđa. kao da je hteo reći da se Megre u tome nimalo ne razume. nekoliko novinskih isečaka. ona je skočila iz kreveta i pored toga što je bila polunaga. — Hoćete li mi reći šta nameravate da radite kad potrošite ovih dvesta franaka? — Šta sam radio dosad? — Postoji sad samo jedna razlika: vaš otac je mrtav i više nećete moći da ga globite. — Podiže sa poda zelenkasti kućni ogrtač i dobaci ga svojoj prijateljici... bilo je nečeg dripačkog u njegovom držanju. — Opet vam kažem da se varate.

Tri!... ako. jer to donosi prihod.. Nina je bila druga u redu. ulazio je u »Mulenbleu« na ulaz za artiste.. — Jedan!.. neprekidno su ponavljale isti pokret — pokret beskrajno jednostavan — dok se jedan debeljuškast čovečuljak napinjao urlajući neku melodiju. na zastrašeni Selinin pogled.. Sala je bila prazna.. — Platila je sobu i otišla sa svojim prtljagom! Nije htela taksi. povuče se. nešto neočekivano. Ne smemo da primamo posete u sali.. — Jedan!. kao čovek koji je odjednom prestao da shvata šta se oko njega događa.. Vratio se nazad istim putem.. nijedan pokret da suzbije.. Ovde je bilo hladnije nego napolju i Megreu su se ledile noge. tralalala. Kad se našao na ulici. Diže glavu da pogleda u prozor iza koga se nalazilo ono dvoje. fotelje i nasloni loža bili su presvučeni nekom zelenom tkaninom. — Ne znam! — reče vratar. ako se nešto desi u hotelu..... Čovek ga je takođe video... Komesar Megre.. Prisećao se dva-tri Rožeova pogleda. Ali. Šta bi moglo da se desi? Istina. Megre. potučen.. Dva!. — Pronađen je Kušeov testament. To su bili pogledi koji se nisu slagali sa ostalim.. — Ne ovde. u svakom slučaju.. To potraje oko četvrt časa. Najzad vi. mislio je još uvek na one dve novčanice od po sto franaka u novčaniku. koji je stajao pored jednog stuba.. Poznala je Megrea. uputi neku psovku svojoj trupi.... Bio je ljut na samog sebe zbog ovih reči. ali se nije obazirao. — Imam važnu novost da vam saopštim. Seli su ispred jednog malog bara. tralalala. Verovatno je izabrala neki jevtiniji hotel u ovom kraju. Ne bi umeo da ih opiše. — Čujte... Sem uveče.. — Čekate mene? — povika izdaleka Megreu. Nju. Gledala ga je začuđeno.. koji više nije imao šta da kaže... jer je primetio da je žena spremna da viče od straha. Najzad čovečuljak obrisa čelo. U Rožeovim očima se pojavi ironičan izraz... Najzad sakri lice šakama i zaplaka. . Ali.. jer je zaboravio da se u hotelu obavesti o novoj Nininoj adresi.. Četvrt časa docnije. — Na prvom mestu njegova prva žena.. naježenih od hladnoće uprkos bundicama koje su imale na sebi.. nalete na dovratak i priguši psovku. Ništa se nije videlo. zatim tamne. 199 Na bini. Ostavlja celu svoju imovinu trima ženama... — Ne!. tri. i pitala se da li treba da pruži ruku komesaru.. Bio je zatvoren.. i on vide kako joj se zenice šire... Ona nije ništa razumevala. više ga nije držalo njegovo veselo jutrošnje raspoloženje.. dakle.... boga vam.. Osećao se nelagodno. To bi skoro bekstvo. tralalala.. mračna. Ali je osećala da se odigrava nešto strašno. Tako. Zatim druga.... ne!.. i ne pretpostavljajući šta za nju znači ta vest. molim vas da me obavestite lično u Kriminalističkoj policiji...... Netremice je gledala u Megrea. u znak pozdrava...... to nisu bili pogledi kakve je mogao da očekuje. zbunjena.Nije dovršio.. Nina je prilazila. iako se preudala.. šest žena. Više mu se nije činilo da život liči na veselu operetu.. Dva!.

— Govorio je ponekad o smrti? — Često!.. Na uglu Ulice Pigal..« Megre je već predosetio to. Iz bilo kog razloga. Da ga se gadi do te mere da i ne pokušava da ga izvuče iz blata..BOLNIČAR — Imao je neku srčanu bolest... pokušavao je da rastera gomilu.. Dosta je čist. Ona posluša.. Kuše nije voleo svog sina. Policajac ga poznade i pusti u hotelski hodnik... a možda i iz samilosti... — Nina proguta gutljaj nekog aperitiva crvene boje... a tamo ću se popeti u tramvaj. — Govorio je o njemu? — Gotovo nikad! Samo kad bi došao da mu iskamči pare.« — Brinuo se o svom sinu? — Ne. — Ali. Megre je i sam mislio tačno tako! Nina nije bila u stanju da se ikad obogati! Ne bi ni sam znao da kaže zašto. tu je varijete sa svoje dve probe dnevno. tako da je skoro trčala. ona tišina koja nastaje na ulici samo onda kada se desi neka nesreća. težak. moći ćete .. Zabavljao se. — Gde stanujete sada? — U Ulici Lepik.. Vlasnik je krišom posmatrao Megrea i pretpostavljao. ona naglo zastade. Znao je to. dok komesar nabra veđe i promumla kroza zube: — Mamlaz! U stvari se još ništa tačno nije videlo. zbunjena. — Šta je to? — promuca Nina.. — Zbog toga se čuvao. Samo to! Ali je postojala ona naročita atmosfera. Jurio je kao bik... — Otpratiću vas do Trga Pigal. Što je najčudnije.. — Bio je ponekad tužan? — Teško je da se to objasni! Jer to nije bio čovek kao drugi. Zatim. dok komesar načini sebi put kroz svetinu... da je došlo vreme da uživa malo. nasmejao bi se i rekao: »Život je ipak velika svinjarija... — I šta bi onda rekao? — Uzdahnuo bi: »Jadan kreten!.. — Znate vrlo dobro da nikad neću biti bogata! Ne leži mi to. Ninet?. Ona se osmehnu tužno... Pođoše polako. Neke žene su počele da ga grde.. — Idite kući! — naredi joj odsečno. — Kad biste samo znali kako se osećam izgubljena. izašli bismo zajedno u pozorište. A novac mu je davao da bi ga se otarasio. Jedan policajac. Njoj je trebalo da načini dva koraka prema jednom Megreovom.. . dok se nova revija ne spremi. Izgledalo je čak da ga se gadi. — Kad postanete bogati. Na primer.. on ogroman. Govorio je da je dosta radio.. valjda. da je neki imućniji zanatlija. o takvoj smrti!. To je bio jedan od onih malih barova u koji zalaze uglavnom samo stalni gosti. na pragu. Ali ne o. — U mom hotelu!. Pored šanka se vodio razgovor o popodnevnim trkama. Ako.. — Kelner! Koliko vam dugujem? — Četiri franka i šezdeset! Izađoše zajedno iz kafanice i za časak se zadržaše na ulici.. Nisam pogledala još ni kako se zove. Mislio je na bolesno srce.. ovako sama! Srećom. Preko puta hotela »Pigal« okupilo se jedno četrdesetak osoba. prvi hotel levo. ona tako majušna prema širokim leđima svog pratioca. Nikad mu nije držao pridike. zar ne. bez ikakvog razloga.. — Ne! Nije to ništa! Idite kući.

. Selina je tiho jecala sva utonula u jednu naslonjaču. koje bi trebalo obavestiti?. portir mi je govorio da je mladića neko jutros posetio. a gospodin Marten uvede inspektora u stan.. Prigušen šapat. Bila je preplašena naglim osećanjem praznine.. verovatno vlasnica hotela. Megre ne pridiže čaršav. — Kako je to uradio? — upita Megre.. Lekar se uputi prema stepeništu. — A ko će da obavesti porodicu? — To ću učiniti ja... To ste bili vi!... samoubistvo ili hapšenje nekog džeparoša. Ali on samo slegnu ramenima i povuče gajtan zvonceta na vratima Martenovih... sve bliže vratima. Treba li da podnosim izveštaj... Ona se oblačila. Policajci se rukovaše. Uze neki recept s radioaparata i zagleda se u njega svojim praznim očima. Nekoliko trenutaka docnije. I odjednom više ništa nije čula.. Neki krupan. Više ga nije bilo tu... — Njeno se stanje pogoršalo? — Ne zna se....... stenjanje i prigušeni šapat. dopirali su jecaji.. potpuno miran..... ne javi se čak ni Selini. doktore. Vi mu niste nikad ništa odbili. žena je stajala iza njih i prisluškivala. — Devojka koja je živela s njim izjavljuje da je stajao kod prozora. Oni koji su pristigli poslednji više nisu znali da li je posredi bio požar. ali da su joj listovi suviše tanki.... zar ne? Vi tu ništa niste krivi. Jadan i sasvim smlaćen gospodin Marten. ili ćete se sami time pozabaviti? — Podnesite izveštaj. — Poznajem ga. — To ste vi?. sasvim polako penjao stepeništem kuće na Trgu Vož i.. Da li vam je poznato ima li roditelje. Onda se malopomalo i svetina sa ulice rasturila. — Evo ih! — izjavi policajac sa linije. doktore.. Tu nema šta više da se uradi. Doći će večeras ponovo. koji je gledao na ulicu.. Taman mi je opisivao tog čoveka kad spazih vas.... Vrata stare Matilde bila su odškrinuta. Prekinuo je koliko da joj kaže da ima lepe butine. postajao je sve turobniji. Molim. Dva muška glasa.. Otvori vrata salona i spazi neki predmet opružen po podu i ceo prekriven čaršavom koji su skinuli s jednog kreveta. Začu se zveket stakla. Hvala. doktore. bolničari su preneli telo u ambulantna kola i odvezli ga u Institut za sudsku medicinu. Iz jednog malog salona. Bez sumnje. bacivši brz pogled u spavaću sobu... I odjednom više ništa nisam čula.. Šef kvarta objasni Megreu: — Ambulantna kola.. Lekar neće da se izjasni.. i najzad se ona otvoriše. Zatim je produžio da zvižduće. Nije mogao da izađe na vrata . Baš kad ste naišli. tešila ju je: — Pa on se nije ubio zbog vas.. — Razumem! Nikoga nije povredio kad je pao na pločnik? — Nikoga! Poginuo je na mestu! Kičma je slomljena na dva mesta... kao da neke boce udaraju jedna o drugu.. — Nemam nikoga da ode čak ni u apoteku! — Šta se dogodilo? . — Dobro. Posmatrao ju je zviždućući.« Megre se polako. ali samo još jednom slegnu ramenima..Šef kvarta je bio već tu i razgovarao s portirom. »Zviždukao je.... a neka debela žena. snažan čovek. koji još nije stigao ni da se obuče i koga je Megre zatekao ponovo u onako žalosnom stanju kao i jutros. Lula mu je još bila u zubima.. koji uzviknu kad spazi Megrea: — To je on!. ukoliko se približavao drugom spratu... Jednog trenutka pomisli da je stavi u džep.....

. da joj se taj led stavi na čelo. Megre nije imao nikakve namere kad je ponudio da ostane. koji je držao vrećicu s ledom iznad glave bolesnice? Ne bi se moglo reći.. ali je izgledalo da se malo smirila.. Reč je o vašem pastorku.. tragičan i smešan... Obuče kaput. koja je s vremena na vreme duboko uzdisala. Megre odvuče gospodina Martena u trpezariju. Samo joj je čelo bilo crveno.... Nisam čak ni kancelariju obavestio!.. Zašto je izgledalo da je Marten očajan? Više nego očajan! Uništen! Reklo bi se da su mu i ruke i noge odsečene! Gledao je netremice u pod. — Ah! — reče on i sav se strese. ... Hoćete da poludim. zatim je mrmljala neke nerazumljive slogove.. Poslao sam po lekara i on je konstatovao da ima temperaturu gotovo četrdeset stepeni. zar ne?. zateče ga na istom mestu.. kojima je vitlao po vazduhu.. Počela je da drhti... Ni za šta se ne zainteresova.. Ali je to ipak grozno!.. Vaša žena. ne otvori nijednu fioku. — Niste primili ni neko pismo? — Ništa. — Rožeu? — Izvršio je samoubistvo jutros bacivši se kroz prozor svoje sobe u Ulici Pigal.. — Trećinu svog imetka! Verovatno to neće ići tako glatko. uputi Megreu zloban pogled pun besa. i gumena vreća.. Čelo gospođe Marten je bilo oznojeno a njena proseda kosa se lepila za slepoočnice.... da muca neke nerazum-ljive stvari.. Nije se mogao poznati. Ipak se pomiri sa sudbinom i posluša. drhtave usne. Priznajte da je sve to samo trik da biste me naterali da progovorim!... Bilo je zanimljivo videti sad njegovo unezvereno lice. — Pronađen je Kušeov testament. — Niko vas nije posetio jutros? — Niko. ne pogleda čak ni gomilu pisama koja se nalazila na jednom stolu.. — Hoćete li da ostanem ovde dok otrčite do apoteke? Gospodin Marten umalo ne odbi ponudu. Neke prospekte. Da li je poznala Megrea. Slušao je neujednačeno disanje bolesnice. — Imate sve što vam treba? — Imam.. Verovatno će se njegova druga žena usprotiviti.... i zaurla: — Šta mi to pričate?.. nekoj Nini. Kad se gospodin Marten vrati. Odjednom je izgubio svu svoju skromnost. sve ono lepo vaspitanje do koga je toliko držao. ostala je nepomična... — Šta? I Marten sav ustrepta. — Treba da vam saopštim nekoliko novosti. Usne su joj bile bezbojne... — Druga novost nije tako dobra...— Skoro kao i noćas. vrati se jer je zaboravio da uzme novac. poslednjoj Kušeovoj prijateljici. preneražen..... samo u jačoj formi. Ostavlja trećinu svog imetka vašoj ženi.. Ali oči su joj ostale neverovatno žive. — Ne tako glasno!. Treća trećina je namenjena drugoj osobi. njegove ruke. Jer i ona dobija samo trećinu. Odjednom se mali Marten naroguši. pođe razmahujući rukama... Megre mu pomože da razbije led i da ga stavi u vrećicu od crvene gume. uzbuđen ovom novošću. pogleda uperena u tavanicu. — Kunem vam se — bio je uporan Megre — da su oba ova saopštenja zvanična. Vi lažete!. — Sad mi je svejedno!. nesposoban da se pribere. — Kažete da nam ostavlja?.... To je nemogućno.. — Bunca? — Ali kažem vam da se ne može razumeti šta govori! Treba leda.

Lice mu je bilo zgrčeno i odjednom on brižnu u plač.... Nađe na gasnom rešou lonac s mlekom....... Napor koji je morao biti strahovit.. Napuni polako lulu. Svaki dan.. — Vi tu niste ništa krivi. Pogled mu je bio bolesno nemiran. Komesar srete njen pogled i nije bio u stanju da kaže da li je taj pogled izražavao napregnutu inteligenciju ili je bio pomućen groznicom. Začu se da nešto kipi na vatri. Uđe u kuhinju. I žena mi je bolesna... zakači laktom radioaparat.. Mislite da nisam bolestan ja?. Uspravi se s uzdahom.. ali ne zadugo. Marten pogleda u komesara i odjednom se smiri. ispunjenu parom. — Ceo jedan život.. — Njen se sin bacio kroz prozor!. uspeo da savlada svoje živce. Tada se ponovo pojavi mali činovnik.. Kažem vam. Marten nije ništa primećivao. Iz susedne sobe začu se stenjanje.. da zauzme izvestan stav... — Tišina. Odaberu uvek najslabijega!... Mlatarajući pri tom rukama. direktorova kola na ulazu... U devet časova. A ako se tako produži. — Nisam odgovoran. do toga je u stvari već i došlo. Želeo je da pruži Martenu vremena da se pribere... — Dva mrtva .— Ali zašto bi on to uradio?.. Na stepeništu... šakama stegao glavu i gledao u zid. — Da je bolje?. smešan. jer je Marten.... Kada se vratio u trpezariju. ugleda kućno dvorište... čovečuljak se nalazio još u istom stavu. Trideset dve godine. Marten je stajao pored jedne komode. Odlično!. Ako se Megre ovde zadržao malo više... Čoveka koji nije u stanju da se brani.. to nije bilo bez razloga.. Jak miris zagorelog... Ha! Ha! Ne odgovarate!... — Ima već dva mrtva! — odgovori Megre. ali se videlo da se smirio. Tri godine mi je trebalo da ga otplatim. On načulji uši. koji je bio na ivici da se ponovo uzbudi. . laboratorijum za izradu seruma doktora Rivjera. Videli ste je!.. da je teško bolesna. Ne smete da odgovorite. Pomislite da vas vaša žena čuje.... — Zašto li se ubio? — Pretpostavite. Napor. Okrenu ručicu za gas. Uostalom.. — Radio od dvanaest hiljada franaka!. — A ja?... To je samo vaš pastorak. da je baš on... Pustila ga je da ode.... — Da vašoj ženi nije nešto potrebno? Sad Megre zaviri u sobu. koji se zanjiha jedan trenutak i sruči na pod uz zveket razbijenih cevi. Zašto dolazite ovamo?. Nije mu ličilo da plače i baš zbog toga su njegove suze delovale tako uzbudljivo.. čovek da poludi od svega toga!. poludeću i ja.. ali se ne pokrenu. Uostalom. otvori prozor. Iz kancelarije se čula lupa pisaćih mašina... Kladim se da sumnjaju da sam ja ubio Kušea!. koje je već iskipelo. Sve to zato da.. zar ne? — poče on... Svi ćemo poludeti!.... Bez ijedne zamerke.... — Iako je sve palo na mene! Meni ste našli da pričate te priče!. glasno šmrknu. — Sve to mora rđavo da se svrši. Pade u vatru. tragičan. potraži maramu.. Vi niste odgovorni. stanari me gledaju popreko. — U tom slučaju mislim da je bolje.. Nije pokušala da govori. Izgubio je svaku kontrolu nad sobom... I. na koju se nalaktio. U trpezariji. Moja žena je na putu da poludi!.. zapali je upaljačem za gas koji je visio na zidu iznad rešoa... na nekoliko santimetara od lica.. grozan. I taj testament. zar ne?. na primer. — Molim vas.. — Nečeg ima na štednjaku? — upita Megre... Gospođa Marten je i dalje ležala.... Mislite da ću moći dugo da podnesem takav život?..... ko može da tvrdi da i vi sami ne sumnjate u mene?.. — Molim vas! Umirite se.

koja je sklopila oči i čije je lice postalo zažareno. Megre izađe i zalupi za sobom vrata. Više ne znam. — Dakle?.. otvorenih usta. — Da bi bilo bolje šta? Prevuče šakom preko čela. i to od Megreove ruke! Ovaj je.. nepomičan. Saže se... — Šta vam je poznato? — upita Megre tonom kakvim se govori s nekim prevejanim prepredenjakom. stegnutih vilica.. ćutljiv.Komesar se nije usuđivao da diše. — Toliko da ste zaboravili šta ste hteli da kažete? — Jeste. Marten ne reče ništa.... čovek koji je hteo da progovori stajao je između dve sobe očiju uperenih u krevet svoje žene. Ona spava. — Da šta?.. — Ja?... Komesar poče da gubi strpljenje.. Ponavljače s čuđenjem svaku reč. jer je nazirao da je sasvim blizu istine. — Molim? — Rekli ste da.. Rekao je: »Večeras«... Izgledao je i dalje utučen... — Da bi bilo bolje. Ipak ode nesvesno do otvorenih vrata spavaće sobe i zagleda se u odaju. — U koliko časova treba da dođe lekar? — Ne znam. Marten se nije pokrenuo. Priznajte da se može poludeti ako. — Molim vas da me izvinite! Toliko sam uzbuđen.. sa sasvim drugim licem. posmatrao nepokretnu ženu.. mračan čak.. Ne ču se ni glas njegove žene. Megre je iščekivao i dalje.. i poče da skuplja razbijene delove.. okrenut komesaru leđima. Pogled mu je izbegavao Megreovo lice. lice izbečeno a brkovi opušteni. — Bili ste spremni da mi kažete istinu. molim vas! Ne pokušavajte da se pravite ludi.. verovatno zbog leda na čelu. Nađe se lice u lice sa starom Matildom...... Pokazivao je na gospođu Marten. Martene! — U čemu grešim? Šta se to desilo? U toku samo jednog minuta. Zadržao je dah. — Utoliko gore!. Ova se situacija oduži.. Vidite!. Ja da znam?. — promrmlja Marten za sebe. zatim čovečuljka. Sada je ona spavala! A on se pravi nevin! — Molim vas da me izvinite.. To je neophodno. da bi se izbegle nove drame. Ako nikad dosad nije dobio šamarčinu. — Jeste. koja se toliko zbuni da ostade nepomična. možda.. čiji su očni kapci bili još otečeni. pak..... sada je za dlaku nedostajalo da zaradi jednu poštenu. Čovek se polako okrenu prema njemu. Gospodin Marten pokuša da se nasmeje.. Vi znate ko je ubio Kušea.. kao kad neko s mukom oživljava svoje uspomene. koja je spavala ili se pretvarala da spava. neophodno. — Meni? I ubuduće će svi odgovori biti istovetni! Ono što se kaže »praviti se budala«. lutao po poznatim stvarima i najzad se zaustavio na radioaparatu.. — Preuzimate na sebe svu odgovornost za sve što može da se dogodi? — Šta može da se dogodi? — Grešite. Megre nije ništa čuo.. — Istinu? — Hajdete. . Imao je držanje osuđenog na smrt. Iako je moralo nešto da se odigrava između njih. Osećao je pritisak u grudima. Izgleda da me ponekad glava ne služi najbolje....

. Obe šake je držala ispred kecelje. uobičajeni stav starih domaćica. Megre uđe za njom.. pred odškrinutim vratima.. .. neodlučna.. A?. Jeste li razumeli?... — Pođite u svoju sobu ... I spusti se svom težinom na jednu stolicu.— Nemate ništa da mi kažete. Pokušavala je da se pribere.. Zastade.... koja je sedela pored prozora.. ni vi?.. — A sada. govorite!. — Hajde! Ulazite.. zalupi vratima udarcem noge i ne pogleda ludu. Njene filcane papuče zakliziše po parketu. Možda ćete i vi pokušati da tvrdite da ništa ne znate?.

.. štednjak. koji je sposoban da zaradi milione. Zagnjurio se do guše u svu tu prljavštinu svakidašnjice.. ali. Uživala je u tome da iskaže svoj prezir prema ljudima koji se svađaju.. Pazila je kako naglašava svoje reči. ako se hoće nešto postići.. iz mržnje prema celom čovečanstvu! I iz mržnje prema Megreu! Ostala je da stoji. više smešna nego odvratna? Soba je bila velika. prirodno! Ne zbog žena. — Nikad! — Vaša sestra nikad ne izlazi iz ove sobe? — Ponekad šmugne na stepenište. »Ne preotima se žena čoveku kao što je Kuše.. uvek je započinjala svađu žena! Megre je jedva imao snage da joj postavlja pitanja. Pretpostavka nije bila manje verovatna nego ma koja druga.« Jadni Marten. — Gore nego đubretari! To traje oduvek! Toliko da se već pitam kako je dosad nije ubio. Treba raditi za samog sebe. . a?. koja je gledala preda se s lakim. ne treba da se ženi! »Ne sme se varati žena obećanjima povišice kad to nije istina. Primate ponekad posete? — upita Megre. razbija tanjire. Mada ipak. Posle toga plače i govori da nikad neće moći da ima pristojno domaćinstvo.... — To vam zadaje mnogo posla! Nije bila sigurna da ga je razumela. Video ju je kao u magli. napomađenim brkovima! Megre je mogao da zamisli sve izraze koji su mu bili upućivani u lice. — Ona ga tuče? Megre je govorio bez ironije. stari ormar. Obeshrabrujuća memla. s jezivim izrazom veselosti i pretnje ujedno.. koja je bila odvratnija i od same drame. mekom trbuhu. ne plašiti se rizika. pak.. treba biti spreman na sve. — Ne znam da li ga bije. — Kada se živi u kući kao što je ova. do svađe dolazi gotovo svakog dana! — Ne velike svađe! Ali prekori. provode život u neprekidnoj svađi! Imala je vremena. — Sve u svemu. razneženim osmehom. — Zbog novčanih pitanja. To je bio izraz potpunog blaženstva. imati inicijative. — Prvo i prvo.. pa ga pogleda pomalo zabrinuto. u svakom slučaju.. bilo kao sitna kišica ili.ČOVEK S PENZIJOM — Prvo i prvo.. Dve ili tri ozbiljnije svađe nedeljno. sa svojim rukavicama. Slušao je. Jedan sto. »Činovnici su ništarije. provode život u neprekidnoj svađi! Megre i ne trepnu.. Govorila je! Govoriće još dugo! Iz mržnje prema Martenovima.. jednom. sivomaslinastim kaputom. kada je vršila obračun njegovih troškova. Zaplivao je u toliko nestvarne okolnosti da ništa nije moglo više da ga iznenadi. — Šta mu najčešće prebacuje? — »Kad neko ne može da prehrani jednu ženu. i reklo bi se da je celog života iščekivala ovaj trenutak.. sa sivim čaršavima. starosti. Bio je tu jedan razmešten krevet. To što joj je lebdelo na usnama nije bio osmeh. Starica je stajala pred njim. U jednoj naslonjači. — Izvinite. Da li je bila više odvratna nego smešna.. prema pokojniku.. luda. koji se verovatno nikad nisu sušili na svežem vazduhu. možda zadah smrti? — Ne gubite iz vida. Razvlačila je rečenice. posumnjala je da je bio u javnoj kući: video je on svoga boga.. ruku sklopljenih na svom velikom.. nečistoće. kao pljusak. prema svim stanarima ove kuće. Zadah sirotinje.. — A! Vi ste to očekivali...

koje je nadjačavalo druga. »I ne govorim o tome da samo bog zna šta ti on sprema za docnije. Da li je to činila nesvesno. ničim se nije mogao naterati da napusti svoju Arhivu i da prodaje. — Zbog čega? — Ne znam... Izraz njenog lica kazivao je: »To je moja stvar!« . Kuše se obogatio i stekao milione... i on. zelene kao meduze... Činilo mu se da u ovoj zbrci najrazličitijih osećanja nazire jedno. da ga skloniš na neko sigurno mesto. — Svađala se takođe i s njim? Reklo bi se da je starica iščekivala već godinama ovaj čas... A znaš li zašto! Zbog te žene.. — Da li je dolazio na dan ubistva? — Ne znam. »Ja bih ti ga čuvala.« Sve je to ličilo na groznu šalu! Gospođa Marten se prevarila. serume ili ma šta drugo što donosi novac! Nije imala sreće! Nikad nije imala sreće! Život se poigravao njome i odvratno je varao! Zelene oči stare Matilde su bile uprte u Megrea. ako hoćeš. napast. ako joj ne ostavi penziju.. nešto je čuvala u rezervi. bila je prevarena. Sav gnoj još nije izašao! — Svađali su se uveče. suludo. razmišljao je nabrana čela. muž je bio taj koji je morao da ga zaradi! Kuše ga nije dovoljno zarađivao! Ona neće imati čak ni penzije ako on umre? Preudala se za Martena! Eto! Samo... Da li ćeš ikad dobiti nešto od imanja koje ti pripada?.. — Da li su Martenovi ovih dana razgovarali o nečem zanimljivijem nego obično? — Ne znam. ali kad je sve bilo dockan! A Martenu se nisu mogla dati krila ni na koji način. ili je to bila prefinjena ironija! Na svaki način. »Zbog toga bi trebalo da mu sada izvučeš što više novca. Strahovala je zbog svog sina!.. — Niste prisluškivali? Ona ne odgovori. Megre je to osećao..Pa ipak. — Da li ju je posećivao njen sin? — Ponekad. gledala je neprestano u inspektora i blaženo se smeškala.« Megre. Gospođa Marten je govorila uvek o tome što bi se moglo dogoditi: muževlja smrt. — Da li je gospođa Marten silazila oko osam časova uveče? — Ne sećam se više! Ne mogu da budem sve vreme u hodniku..... — Šta bi joj na to Rože odgovorio? — Ništa! Nikad nije ostajao dugo! Verovatno je na drugom mestu imao pametnijeg posla. u svom uglu. pogleda uperenog u prljavi pod. koja se udala za njega zbog njegovog novca! Udala se za njega samo zbog toga!.. beda.. Reci! Hoćeš da ti ga ja čuvam?. po sebi se razume.. i sama stara koliko i Matilda. koje je možda povuklo sva ostala: nespokojstvo! Nespokojstvo. Njemu se govorilo: »Pogledaj gospodina Martena! Eto pametnog čoveka! I on verovatno namerava da dovede jednog dana ženu u kuću! Ona će dobiti penziju ako mu se nešto dogodi! Dok ti... on je učinio sve što je mogao! Pre njega je Kuše primao ista prebacivanja... Luda. ja. To je bila mora.. prevarila je sama ceo svet! U osnovi je tu bila strašna zabuna! Kći poslastičara iz Moa želela je novac! To je bila polazna tačka! To je bila nužnost! Bila je rođena da ima novac i. Nije joj se žurilo! Imala je ona vremena! — Davala mu je savete: »Tvoj otac je bogat! Trebalo bi da se stidi što ti nije stvorio sjajniji položaj! Nemaš čak ni automobil.. bolesno.

pak.. Starica je nečujno klizila po odaji. — Zato što. — To se mene ne tiče! Čula sam samo ono što sam rekla. u svojim papučama s đonovima od filca. — Čekajte da pitam sestru da joj nije nešto potrebno. zašto li se onda Rože ubio? A da sve to nije samo plod Megreove mašte? Zašto ne bi bila osumnjičena Nina. — Gle! to ste vi. veoma dostojanstvena.. da nisi žedna?!. Gladna?!.. uplašio svog postupka i bacio sav novac u Senu? Da li je on izvršio ubistvo? On.. sigurna u sebe.. Mnogo sveta. kao u morskoj bolesti. Nije li suviše toplo u sobi?. u svoje pravo da bude tu...« Možda bi se sve to moglo objasniti? Marten je odlučio da pokrade prvog muža svoje žene da bi se oslobodio stalnih prekora zbog svoje nesposobnosti. Postignut je životni cilj! — Zašto? To je moralo da se sladi. — Zato što? — Zato što se nije vratio s novcem! Izgovori te reči slog po slog i zaćuta kao zalivena. Odavao je zaista čoveka koji se oseća krivim i koji više nema snage da i dalje ćuti... Mala tučana peć se sva usijala.. otmeni ljudi. iako je učinila sve što je mogla da bi bila elegantna.. Komesar je polako silazio stepeništem i skoro se sudario s gospodinom de Sen Markom.. Očekujete li uskoro da resite ovu zagonetku?. počele su da podrhtavaju. Otišao je i ostavio staricu da se bogzna na koji način stara o svojoj sestri.. Crna haljina koja je bila na njoj verovatno je služila samo za to: da učestvuje na pratnjama! Njen se pogled ukrsti s Megreovim. Ona ga udostoji jednim lakim pokretom glave... Bio je prosto bolestan od svega toga. odudarala od tog društva. Samo što ih. ili čak pukovnik?. Možete da to tumačite kako hoćete.. Naročito rodbina gospođe Kuše i susedi sa Bulevara Osman. Fani. zajedno sa nameštenicima.— Šta znate još? — Znam zašto je bolesna! Sad je tek nastalo pravo slavlje! Ruke. jadni mali gospodin Marten u sivomaslinastom kaputu? Maločas je hteo da progovori. .. To je bilo sve! Odbijala je da govori dalje! Dovoljno je rekla. Ali zašto li se onda žena razbolela? A naročito... više nije imao pri sebi! Da li ih je sklonio na neko sigurno mesto? Da nije i on sam bio posle toga pokraden?! Ili se.. osoblje preduzeća. stara Matilda. Blagonaklono mu pruži ruku. Odmah iza porodice.. Vreme je da se postaram za sestru. »Nije se vratio s novcem.. Osećao je neko gađenje. — Čega ima novog?. još uvek skrštene na trbuhu. kad se vratio u svoj stan. Videla ga je kroz prozor. Naročito je bilo nezgodno što je s vremena na vreme glasno šmrkala i time izazivala ljutite poglede pokojnikove tašte. koju je sestra verovatno opet ostavila samu da bi zauzela busiju iza nečijih vrata! Lepa pratnja. Jedino je Kušeova sestra. — S kakvim novcem? Uzaludan trud! Ne odgovori više ni na jedno pitanje. u prvom redu. koji više voli da bude odmah zatvoren nego da i dalje ostaje u mutnom iščekivanju.. Gore se začu krik lude. ili gospođa Kuše. Plakala je.... Dobro obučeni. I. Izašao je sa tri stotine šezdeset novčanica.

.. gledao bi ga s većom simpatijom nego druge. Nije voleo da neko primeti da ga more brige.. Ljude koji su verovatno govorili o čudnom testamentu. — Šta li su tražili oko kanti za đubre? . — Ne! Pre bi se reklo suprotno. I.. Predstavnik pogrebnog preduzeća povede lagano povorku. Mnogo sam razmišljala.. Imao je dosta ozbiljno oboljenje srca... — Plašio se?. ali se ona i ne potrudi da ga malo prekrije puderom. — U »Mulen-bleu« sve je kako treba? — Da! — Doći ću da vas pozdravim jednog od narednih dana... Megre i Nina nisu imali više šta da traže u ovom kvartu SenFilip-di-Rula.. bas crkvenog pojca.. zadovoljno! Bilo je hladno. Koraci poslednjih posetilaca gubili su se iza vrata. — To je strašno..... koja će uskoro stići na groblje.. Ali je znao da mu ne preostaje još mnogo da živi.« — Voleo je da se šali? — Naročito kad nije bio raspoložen... Zamišljao je pogrebnu povorku... govorio o svojoj prvoj ženi? — O njoj mi nikad nije govorio.. U takvim trenucima je tražio ma kakav razlog da se kreće... Pa ipak. Dobri kutić na PerLašezu... zar ne?.. tanak glasić đakonov: »Et ne nos inducat in tentationem. Smatrao je da su to čudne male životinje........ »Bitanga!« izustio bi.. rekao bi smejući se: »Jedino mesto gde čovek može da bude miran. Pukovnika. — A o drugoj? — Ni o njoj! Nije govorio o nekom posebno... Katafalk je bio visok... — To ćete moći da saznate od čuvara....Širili su se zvuči orgulja.. — Tako je. Brata. 61. toliko bih želela da znam gde će da ga ostave. I taj miris hrizantema. — Rekli ste da se nečeg pribojavao?.« Svakako je i Matilda dala svoj prilog. — Šta je to tako strašno? — Sve! I sama ne znam! Ta muzika... pa ipak se nije video od cveća i venaca.. domine.. Pravi jesenji dan.« Šum pomaknutih stolica. Osećao je potrebu da bude sam... Da li su se i Martenovi nalazili na spisku priloženika? Gospođa Marten nije bila prisutna... — Idete na groblje? — Zašto me to pitate? Mogli bi da me vide. Njen nosić je bio sasvim crven.. Bila je još u krevetu. Kad bi se slučajno povela reč o groblju.. — Znate. Megre spazi u jednom uglu Ninu... A to bi rekao nekako veselo.. Govorio je o ljudima uopšte. da se čitave časove njen mozak naprezao samo oko jednog jedinog pitanja. — Reči koje je izgovorio i kojih se sada prisećam . sad bih rekla da se nečeg pribojavao... zar ne? — reče ona. — Kad je.. Najzad kraj. Možda je bolje da ne idem.. Kola su polazila.. Videlo se da je umorna.. Ako bi ga neki kelner prevario pri naplaćivanju računa. »Libera nos... ili bolje reći..« Poslednja molitva za pokoj duše. Razumete me?. da pusti mozgu na volju... — Verovatno nije pretpostavljao da će umreti na ovakav način.. Gospođu Kuše. Ujedala se za donju usnu da ne bi glasno zajecala. Megre joj steže ruku i uskoči u autobus. da razmišlja. na primer. da se smeje. Šaputali su...... »Stanari sa Trga Vož br.

Lice mu nije ništa odavalo.. Neki lađar ih je prvi spazio i uspeo da upeca nekoliko. On je znao nešto više od ostalih.... Šta veliš? Hiljadarke plivaju duž cele Sene!.. odmah do Megrea. Posmatrala je Martena kome su se brkovi opustili.. bio čvor cele ove drame. To je bolje od kečiga. i trže se kad ču sopstveni šapat: — Kladim se da je Marten.. Neko. Odgovaraj!.. no.« Dakle. Pozvao policiju.. u svom krevetu. Ali primetio ga je čuvar brane. odakle je već mogao da vidi prozore svoje kancelarije. » .. Gospođa Marten je takođe preturala po đubretu. Zato što se nije vratio s novcem.. jer je zamišljao gospođu Marten...« rekla je stara Matilda. Njen se muž vratio. ». koja je sada bila sama. Sada će da pokupi njegovo odelo i da pretrese džepove? Zabrinutost je rasla. Pratila je svaki njegov pokret. možda da ih prebroji... verovatno je urlala kao i obično! Autobus je bio prepun. Ne pokušavaj da lažeš. Očekivala je da vidi novčanice... Spremao se da legne.... — Novine kažu da je pronađeno tridesetak novčanica. Sada. Počeo je da se svlači.« Megre siđe iz autobusa na Pon Nefu. verovatno. Marten se vrteo oko kanti pod izgovorom da traži rukavicu koju nije našao a koju je imao ipak sutradan na ruci. moralo je da bude veselo u kući na Trgu Vož! Luda. Kod Bugivalske brane. Megre ipak nije mogao a da se ne nasmeje. koja je sve videla sa svog prozora i koja je čekala. Novac?« »Kakav novac?.. ali da ih je verovatno bilo mnogo više.... »No..... govorio je svom susedu: — Čitao si o onom slučaju s hiljadarkama? — Ne! O čemu je reč? — Voleo bih da sam bio tamo...... jer ga je bolela glava!. to je to? Malog Martena je obuzeo strah ili kajanje pri pomisli na svoj zločin? Marten je priznao da se šetao iste večeri na adi SenLuj... umoran. u ovaj čas..« »Kome si ga dao?. Megre nije ni trepnuo... to ih valjda nije sprečilo da poneku stave na stranu. počeo da plače!. Tako da je najzad jedan policajac nadzirao pecače novca...... potišten.. Zato što se nije vratio s novcem. jer su i u Mantu upecali još dve.Jer je tu. . a pominjala je neku srebrnu kašiku koju je nepažnjom bacila..... — Ozbiljno? Na svaki način.

vraćajući se iz bifea.. peo se na klupu da ponovo skine svoje kofere. beskrajna. Šta to... Nikad nije zamišljao tako dugački stanični peron.? — Požurite. Eto! To je granica. koji je nisu puštali da pođe. i tu je bilo predviđeno sve. Najzad se otvoriše poslednja.. ali ipak ponosni što su putovali s jednim zločincem. eno tamo? Ne! Vi ne vidite ništa! Ali pazite. vrata uvučenog u somotski okovratnik svog teškog kaputa.. To je bila prava trkačka staza. Marten je išao za mladim čovekom i s mukom vukao svoj prtljag. Ipak. Tu ste..... — Vidite onu prvu ogradu.... dakle!... u drugom razredu. Voz samo što nije stigao na treći kolosek. Jedan glas u hodniku ponavljao je pred svakim vratima: — Pripremite pasoše. Onda.. — Dobar dan.. voz. Sada su ga Belgijanac i Belgijanka gledali s užasom... Bilo je jedanaest časova uveče. da se ne bi isprljale. Samo jedna sijalica sa zelenim abažurom visila je tako nisko nad stolom da je osvetljavala samo nekoliko listova hartije. oivičena mnogobrojnim tajanstvenim vratima. — Kuda?.. Njegov prtljag je bio uzor reda. Treća sleva.. — Možete da ponesete svoj prtljag. jedan budilnik.. — Uđite! Unutra je bilo mračno. Nekoliko putnika iz trećeg razreda uputilo se prema carinarnici dok su carinici počeli da pregledaju vagone drugog i prvog. — U redu! Znak kredom na prtljagu. Pojedini pažljivi ljudi spremali su svoje kofere unapred i razmeštali stvari na sedištima. Prsti su preturali po novčaniku.. — To će se već videti sutra ujutro.. Bio je potpun mrak.. — izusti neki prijateljski glas. nešto se pokretalo u dnu odaje.LEGITIMACIJA Počelo je to u Žemonu. I neka ogromna senka se izdvoji iz mraka — komesar Megre. Vraćamo se odmah u Pariz. I mladić izbaci najteži kofer na peron. pusta.. Voz će krenuti... gospodine Marten!. — Izvolite. s rukama u džepovima..... — Kunem vam se. bile su uvijene u novine. gospodine! — Marten Edgar Emil. Tako je postupio i jedan čovek nemirnih očiju. Neka žena se svađala s carinicima. Košulje. izbečenih očiju.. spazi jednog mladića sa službenom kapom na glavi. — Pasoš? On se okrenu. — Imate li nešto za carinu. Zvižduk. lične karte! Čovek u sivomaslinastom kaputu upinjao se da vrati svoje kofere u mrežu. . po kojima su promicali ljudi.... vašu ličnu kartu.. — Ali. tople gaće i letnje gaće. u jednom kupeu u kome je pored njega bio još jedan stari bračni par Belgijanaca. cipele i par iznošenih papuča.... Bilo je spakovano dvanaest pari manžeta. vi ostali? — Izvinite! Gde tačno počinje Belgija? — upita čovek. — Nema smisla da skidate kaput.. Pođite za mnom. Prođe nekoliko trenutaka. Gospodin Marten. Svetiljke su stvarale svetlosne krugove po tlu. Brojte svetiljke. — Francuz?.

primeti da su zatvorena.. već izlazi lagano i stvara čitav oblak oko lica.. Hteo bih da se to brzo svrši. Znate vrlo dobro. preklinjale...... — Kuše me je iznenadio... Postoji jedan način pušenja koji veoma nervira onog koji posmatra pušača: pri svakom dimu usne se požudno otvaraju i čine jedno malo »pok«. Pazite i dalje na ženu. Najzad je to moralo da se dogodi: jedan glas koji se ne može opisati.. ili. dvadeset puta Marten je otvorio usta. nosa priljubljenog uz staklo. Kako je samo uspevao da ne zajeca? Verovatno mu je svaki živac zadavao strahoviti bol. Onda sam..... kršio ruke u rukavicama. a u rukama je i dalje držao svoje tako lepo uređene kofere..... Moja žena ne voli miris duvana. Nema smisla da odričem. po ritmu točkova. Izgledao je potpuno spokojan. koji su celog puta pričali nepristojne priče. i pomiri se najzad s tim da potraži neko drugo mesto. Osećao sam ih u svom džepu. Ne znam zašto sam to uradio ... Lična karta!. pretio je stalno da mu padne na glavu. Deset puta. jasno govorile Megreu: »Pomozite mi najzad!. Sen Kanten! Koraci u hodniku. Neće.. Reći ću to advokatu koga budem morao da odaberem.... I Megre se pope u isti voz u kome je već bio Marten..« Ali se komesar nije pokretao. ali se nije usudio da progovori. i jedan od kofera. Dim se ne izbacuje unapred. Megre je punio svoju lulu i polako nabijao duvan kažiprstom.... Žemon... Nadao sam se da ću uspeti da pređem preko granice... — Imate li šibicu? — Nemam. Čitao sam u novinama da je pronađen jedan deo novčanica. i samo je s radoznalošću posmatrao Martena.. dvadeset puta komesar na to nije obratio nikakvu pažnju. — Pustite ga da ide.. Prvo sam pomislio da ih negde sakrijem. koji ni sama gospođa Marten bez sumnje ne bi mogla da prepozna. Sada su se obojica vraćali u Pariz u službenom kupeu. Bez komplikacija...Sada se nije varao! Marten je plakao. Izgledalo je da njegove zenice kažu: »Zaista?« — Nadao sam se. Nije prestajao da puši a svojim sitnim očima je neprekidno. Vidite i sami da sam na izmaku snage. Priznajem sve....... A njegove su oči... Ali šta bih time postigao?.. sa dva podoficira.. rđavo uravnotežen. Ne pušim. Bilo je to zaista jezivo! Zabio se u svoj ugao. Deset puta. Neki debeli putnik pokuša da otvori vrata kupea. zar ne? Pošto priznajem.. Baš kao da je govorio gluvom. s lulom u zubima. — Ja sam. Uzdah koji ništa nije govorio. tiho. osta jedan trenutak da gleda unutra. — Pošto priznajem sve... pošto priznajem sve. razumete me?. Kancelarija železničke policije. S vremena na vreme komesar bi provirio kroz prozorče koje ga je delilo od susednog kupea. naginjao se napred.... kao kad bi u zoološkom vrtu posmatrao neku egzotičnu životinju u kavezu. Uzeo je taksi i odvezao se na Severnu stanicu. Agent koji je bio postavljen da pazi na kuću broj 61 na Trgu Vož telefonirao je Megreu nekoliko časova pre toga: — Naš čovek je spreman da beži. izgledalo mi je da me ceo svet na ulici posmatra. Njegov prtljag se nalazio iznad njega u mreži... koji bi mogao da bude protumačen na sto najrazličitijih načina. Sedeo je u susednom kupeu. .. Megre je pušio baš tako a njegova se glava polako klatila zdesna ulevo i sleva udesno. s vremena na vreme. Megre uzdahnu. — Mislite li da će to dugo trajati!. Megre je i dalje ćutao. Do Mobeža.. Megre mu još nije uputio nijedno pitanje.. ili čoveku koji ne razume ni jednu jedinu francusku reč.. Uvek bi spazio Martena kako utučeno sedi na svom mestu. grozničavih očiju. Marten nije imao lisice na rukama.... zar ne?.. bolje reći. Marten. radoznalo posmatrao svog saputnika.

Neko se pokrenu u krevetu u susednoj sobi.. U dvorištu su odzvanjali mnogobrojni koraci.. ni sa trista šezdeset hiljada franaka! Govorio je o luli. — Ali. — Vodite me u zatvor? Proveli su pet časova u vozu a Megre nije progovorio ni deset reci. Doveo sam vam natrag vašeg muža. Bilo je minut do devet.. Gurnu vrata.. Marten ućuta. Duboka tišina. Marten je preklinjao: — Smatrate da je neophodno potrebno da. Dolazili su iz vaše kancelarije da pitaju da niste bolesni... A u njenom sadašnjem stanju. — Hoćete li da spremim kafu? Megre zakuca na vrata spavaće sobe. Izgleda da je kod vas ključ od... lepo uređenu. Marten nije hteo da se zaustavlja. Onda sam prošao preko Marijinog mosta i na adi Sen Luj uspeo sam da se oslobodim svežnja. zar ne?.. pored boca s mlekom i svežeg hleba pred vratima. Morali su dosta dugo da čekaju na taksi.. stežući grčevito rukama mršava kolena. — Smem da uđem? Nikakvog odgovora. Gospodine Marten!. pogleda radoznalo svog saputnika. Da prikrije svoju zbunjenost. Jedva je disao od napora a u rukama je osećao bol.. Skljocnuo je jezičak brave. ili o času dolaska voza. zadovoljni mačak! Megre je spavao! Marten pogleda na vrata — bilo je dovoljno da ih jače gurne.. Jedno sivkasto jutro.. kao da je hteo da se sakrije pred iskušenjem. koji je sedeo otvorenih usta i zatvorenih očiju.. — Otvorite sami. Dim iz lule lebdeo je oko svetiljke na tavanici... nepomična. Stanovnici predgrađa... naročito ženski: osoblje Preduzeća za proizvodnju seruma dolazilo je na posao. pažljivo očešljana. Megre ga povuče za sobom.. . Severna stanica. A sam za sebe: »Šta li moraju da misle u kancelariji?!. Nisam imao hrabrosti. Nije se mogao usuditi da uđe u sobu. Vrata stare Matilde škripnuše. Na reci je bilo čamaca. — Izvinite što vas uznemiravam.. jedna sasvim mala gomila za ostale ukućane.. ili o vrućini. Pa i to! Reči koje nisu imale nikakve veze ni sa zločinom. Nije trebalo da gubi glavu... Morao je da vuče svoje teške kofere uza stepenice. sa svakom stvarčicom tačno na svom mestu. Osećao ga je.. U kupeu je bilo veoma toplo.. Nisam imao vremena da obavestim. . kao da prede veliki... Zatim ugledaše trpezariju. — Trg Vož broj 61! — reče šoferu. podiže kofere i položi ih na dve stolice.. Voz je stao vrlo daleko od stanične zgrade. — Trebalo je da vam sve priznam prvi put kad sam vas sreo. i sad prostenja: — Nismo smeli da. — Sa inspektorom. Marten je bio iza njega.. Plašio sam se da me ne primeti neki lađar. Ona tu ništa nije kriva.. Marten se dugo rešavao pre nego što je izgovorio glasno: — To sam ja!.... još sanjivi. i glasovi.« Nastojnica je u svom stanu raspoređivala poštu: jedna velika gomila pisama za Preduzeće za izradu seruma doktora Rivjera. I.. Nadao sam se da ću.. Ujednačeno disanje... ali nije mogao da ga vidi. — Dajte mi ključ.. preplavili su sve ulaze..Išao sam duž keja.. koja je ležala. Koferi su bili teški.. nalete pravo na uperen pogled gospođe Marten.. Prozori su bili zamagljeni. — Gospodine Marten!. još se jače zabi u ugao.. Marten je taman zaključavao vrata.

da bi se ispunila sva ta praznina koja se osećala oko svake ličnosti. — Hoće li doći lekar danas izjutra? — Ne znam.. polako. Još jedan minut samo. Jedva čujno šuštanje hartije. vlažna ruka gospođe Marten. praćen zabrinutim pogledima.. Dozvoljavaš mu da to čini?. one.. — Grubijane!. Prišao je kaminu i počeo da ispravlja zgužvanu hartiju kojoj su nedostajali uglovi. samo jedne! Kao da bi jedna reč mogla da izazove katastrofu! Oslabila je.. da bi sprečio ženu da uništi hartiju. Reklo bi se da se plaši jedne reči. Približavala je ruku svojim ustima. Celim svojim držanjem izgledalo je da se izvinjava. Ali nije mogla dugo da izdrži s tako napetim živcima i on uspe da joj rastavi prste... Naprezao je sluh. Izgledalo je kao da ispunjavaju ceo prostor. Izgovorili bi tek s mukom poneki slog. vatren. Lekovi na noćnom stočiću. ona ispolji strahovitu snagu. Izgledalo je da je potpuno iscrpena. kao što se neumitno spušta magla. — Vama je sad gore? Znao je da mu ona neće odgovarati.. Prešao je očima preko teksta ispisanog pisaćom mašinom i sa zaglavljem u vrhu: Advokatska kancelarija: Laval i Tiole Pariz . Žena. da će uprkos svemu da se i dalje drži na oprezu. Mršava. Pustite me. — Gospodine komesare. Plašio se da ne dotrče susedi. — Sram vas bilo!. skriveno: jedna ruka je klizila jedva primetno ispod jorgana. te čudne sive oči. Ali niko nije govorio. i bio bih već u Belgiji.. ledene.... Ona iznenada ujede inspektora za šaku. Ona samo jauknu od bola. Plakala je a i nije plakala. Tući jednu ženu! Ne! Megre je nije tukao. Dobila je još tamniju boju lica. A ti?.. klecajući. Ali oči.. čitavih rečenica. Izdigla se u krevetu i besno se branila... tako oštre da je bio primoran da okrene glavu i da promuca: — To se desilo na stanici u Zemonu. skoro bez života.Prigušen krik lude.. Megre načini jedan korak napred i ščepa gospođu Marten za ruku. ali je ispod oka pratio njeno pomicanje i iščekivao trenutak kada će ta ruka stići do cilja. — stenjao je Marten. Nije htela da ispusti ono što je držala u šaci. u neposrednom susedstvu. zadržale su i dalje svoj izraz. Megreova leđa su bila suviše široka za usku sobu. Zadovoljavao se da joj samo drži ruku.. ili ću da vičem!. Megre je gledao na drugu stranu. govora. stežući je možda malo jače. već sledećeg trenutka. prikradala se lagano jastuku. Prokleti grubijane!.. Praznina koja se može skoro opipati. Zar se neko brine o meni?. Sada je plakala. Pa ipak.. možda samo zato da zauzme neki stav? — A ti. Kidala je zubima jedan list bele hartije koji je grčevito stezala.. koja je ispoljavala takvu energiju na kakvu je Megre retko nailazio u svojoj policijskoj praksi! Njegov polucilindar pade na krevet.. zbog srdžbe. Nije se usuđivao da interveniše. zbog neuspeha. — Pustite me!. samovoljan. Ali oko je postajalo sve blistavije jer je ruka najzad stigla do željenog predmeta. zatim bi opet nastupila tišina. da moli za oproštaj. tako da glasovi odzvanjaju kao u nekom tunelu ili pećini.. Sive se oči okrenuše polako prema njemu. Ušao je Marten. Ja sam u položaju životinje koju su pustili da ugine... da sprečavaju svetlost da prodre..... Trebalo bi mnogo reci.. preklinjem vas. Nešto se ipak dešavalo. dozvolio si da radi šta hoće. Jedna žena na samrti....

Doduše..... Hoćete li da čujete moje mišljenje?. . crvenim slovima. Da vas oslobode. Dvadeset godina?.... to je samo prema ljubavnim dramama. Marten je stajao u vratima. da dobije u vremenu.... Ne mislim na novac... Imajte u vidu da se nikad ne može predvideti odluka porotnika. . neće... uglavnom. To je žena sumnjivog vladanja i dosad nije preduzela nikakve mere u cilju zaštite svojih prava.... Martene?. ima nameru da osporava testament.. prikupili smo podatke o trećoj korisnici.. Očekujemo vašu odluku o tom pitanju.. može se reći da ukoliko se ponekad i pokažu blagonakloni. i koja.. Zapisnik od 18. Zakona. jer nije posredi zločin zbog ljubavi. Ispred ovog postskriptuma stajala je oznaka: Strogo poverljivo.. postoje presedani. od svih na taj način ostvarenih iznosa zadržaćemo deset odsto (10 %) na ime troškova ... S obzirom da je smrt Rožea Kušea nastupila posle očeve smrti. Posredi je samo novac... kako pokretne tako i nepokretne.. ukočena pogleda.. čast nam je da vam potvrdimo da imate osnova da zahtevate polovinu imovine koja je ostala iza Remona Kušea. Njegova žena je ležala u krevetu.. — Priličan novac!.Desno... Reklo bi se da je govorio samo da bi govorio.. . s celim svojim telom. napomena: Predmet Kuše i Marten. koji je govorio sve. da bi se odstranila.. Ovaj se strese. to je sigurno.. ....... Stavljamo vam se potpuno na raspolaganje za preduzimanje svih potrebnih mera u cilju obaranja testamenta i. Polako je savio tu hartiju i stavio je u svoj novčanik. Gospođa Marten je prestala da plače.. Ali... predlažemo za tu svrhu iznos od dvadesetak hiljada franaka. Krađa. da nijedan testament ne može lišiti zakonitog sina dela imovine na koji ima pravo. Deset godina?. Što se nas tiče. Mislim na presudu. i imala je već izgled mrtvaca. i gospođa Kuše će uložiti svakako polovinu tog iznosa. zbunjen više nego ikad.. jedino novac. Prema izvesnim obaveštenjima i gospođa Kuše... Ponovo se ispružila i svoj hladni pogled uperila u tavanicu. dok prema krivicama materijalne prirode izvanredno su strogi. Nini Moanar. Vaše mišljenje?. Učini mu se da se na ženinim usnama pojavio jedva primetan pobednički osmeh... ... Marten gotovo nije ni disao. — Dva miliona pet stotina hiljada franaka..... Megreu se ugasila lula. očima. pokuša da zauzme odbrambeni stav.... rođena Dormoa.... Ah! da je samo vaša žena obnovila odnose sa svojim bivšim mužem. od čega tri miliona otpada na preduzeće poznato pod imenom »Preduzeće za izradu seruma doktora Rivjera«. što bi za osobu u položaju gospođice Moanar bilo dovoljno primamljivo.. Ali o tome nema ni govora.... Megre je čitao poluglasno samo pojedine pasuse.. Istina. ne znajući šta da radi sa svojim rukama. novembra. — promrmlja komesar. S obzirom da je trenutno bez ikakvih sredstava.. S druge strane. Možda će se utvrditi predumišljaj. prema raspoloživim podacima. U vezi s članom.... — Ima tu i postscriptum — promrmlja inspektor.. — Manje dvadeset hiljada koje bi se dale Nini. Ubistvo. Šta velite. — Koliko pretpostavljate da ćete dobiti?. da je prirodni naslednik Rožea Kušea njegova majka. Iz Preduzeća za izradu seruma čulo se kucanje pisaćih mašina.. Dve strane zbijenog teksta bez proreda.. .. čini nam se da bi bilo najpreporučljivije da joj se ponudi izvesna suma na ime odštete.. Oko njega je vladala grobna tišina. da je drugi brak zaveštaoca sa gospođicom Dormoa sklopljen pod uslovima. s eventualnim odstupanjem predstavlja vrednost od oko pet miliona franaka.

trgovci. A u zakonu ima jedan član po kome ubica nema pravo da nasledi žrtvu. Odjednom pitanje: — Recite mi..... .. Sad se više nije moglo reći da oko njega caruje tišina. Ali imaju mnogo razloga da se plaše lopova. Ne!.. Svakako će se zapaziti činjenica da se odavde moglo sve videti. To je bilo nešto jače.. skoro nestvarno: potpuno odsustvo svakog života.. čak i ako je oslobođen kazne.... I ne samo ubica... A to je vrlo ozbiljno!. Martene! Šta ste učinili s revolverom?. u dvorištu. Sada je bio bleđi od svoje žene. Da ne bi pao. koja se sva zatrese ali ipak izdrža.. Sve.. Priđe prozoru. apsolutnije. Vidite od kakvog je značaja ovaj prozor... da nije tog prozora... sa svojim avetinjskim licem... morao je da se pridrži za dovratak. svojim mekim trbuhom ispod karirane kecelje.. svakako.... Dvadeset godina? .. Ona je u godinama kada čovek ume da uživa u životu i bogatstvu. Ja više verujem da je u pitanju glava...— To je sasvim razumljivo! To su sve sitni građani..... — Jedino. Marten je stajao ukočen. Megre sede u jednu naslonjaču. — Samo što će gospođa Marten sada biti bogata. I saučesnici.. Tu je Difajel!. Oni smatraju da nemaju razloga da se plaše prijateljica koje nemaju ili u koje su sigurni...... Jer bi to moglo da navede na pomisao o saučesništvu.. To je kamen spoticanja... Oštri glas nastojnice.. U hodniku se začu neko šuštanje: stara Matilda. — Gospođo Marten!. čujete me?...

gospođo Marten? — Kao da je ostavio svoju posetnicu! Moglo se poverovati da je to učinio namerno..... Prelaz je bio nagao. A piskavi glas žene.. Marten je drhtao od nestrpljenja.. Taj revolver ... — Uzeli ste svoj revolver i otišli ste tamo.. Njeno uzbuđenje je bilo toliko da joj je ponekad nekoliko reci naviralo jednovremeno na usne. Videlo se da se dosad najviše uzdržavala. Kuše se vratio dok ste još bili u njegovoj kancelariji.... Postajao je nestrpljiv.... — Ja.. da je mešala slogove.. zatrpali ste revolver u đubre. a lice joj je bilo kao u furije.... Svi su muškarci isti! Išlo je tako daleko da mi je zamerao što stanujem u istoj kući u kojoj je on imao svoje preduzeće... Propustio si priliku još jednom. Pomislio je da ste vi izvršili krađu. Njegova uloga je bila završena. Kao što mu je žena prebacivala. čini neke pokrete prstima po zidu... Koga ste onda sreli? Ona izbaci: ... koja je još gledala u tavanicu. Ali ćeš ipak otići tamo!. — Gospodinu padne na pamet da krade. kad je zarađivao jedva toliko da jede suv hleb?. Može da se pomisli da si to učinio namerno. Ko ga je negovao.... u početku. — I vi ste pucali? — On je već podigao slušalicu da pozove policiju! — Vi ste pošli ka đubrištu....... Shvataš li sada?.. hteo je da me uhapsi! Eto šta je hteo da učini! Kao da se nije obogatio zahvaljujući samo meni!.. Bila je grozna... gospođa Marten se ispravi u krevetu. — reče Megre... koja je bila sva u vatri: — U kanti!.. — Jeste. Pod izgovorom da tamo tražite kašičicu.. Megre začu iza sebe tihi glas čoveka u sivomaslinastom kaputu. da me razbesni. Prebacivala mi je da sam joj upropastio ceo život.. Pošao sam. Pratio je Martenov pogled i spazi da gospođa Marten.. Bila je na prozoru. — I izdaleka ste spazili da je vaš muž zaboravio rukavicu... — Bacio sam ga u Senu.. — Mesecima mi je pokazivala kroz prozor kancelariju i Kušea. Jer si krađu ti izvršio!.....CRTEŽ NA ZIDU — Odgovorite!. Marten je sedeo oborene glave.. — Da li ste joj rekli da idete tamo? — Nisam! Ali je ona to dobro znala. Video je da Megre čeka.. Tri stotine šezdeset novčanica koje je gospodin bacio u Senu. Jesi li zadovoljan? .. kao što si gubio svaku priliku koja ti se pružala u životu!.. Položaj je stvarno bio grozan. da nisam u stanju da prehranim jednu ženu. on je žalosno omašio. ali zaboravlja na stolu svoju rukavicu. koji je imao običaj da odlazi u umivaonicu. Time je sudbina bila rešena! Dok je komesar izvlačio revolver iz svog džepa i stavljao ga na sto. — Ja sam ga ipak najzad našao u kanti za đubre.. iz straha od zatvora. Optuživao me je da delim sa svojim sinom novac koji mu je on davao. ili taj trapez koji je ona iscrtavala svojim mršavim prstom? — Pa? Ovog se trenutka Megre iskreno sažali.. Jadni Marten se naprezao da shvati šta mu je ona htela da kaže. Šta je zaista mogao da znači taj četvorougaonik.

— Toliko da se učini zbog ovog novca!.. uprkos testamentu!.... Nije imao više novaca.. gledala je netremice u komesara.... Zamišlja kako će ga uhapsiti. Vi ne možete da razumete srce jedne majke.. On leže da spava. I sada. pogled u sobu... odlazi!.... Lepo spakovani koferi. u kome se zaglibio... Marten nije smeo ni da se pomakne.. izvesnih pokreta usana. poslednji. kao ružan san.. Njemu se sve to gadi... Ubili ste zbog njega. Ali vi ste bili tu. Ja. Je li tačno?...— Matoru budalu s prvog sprata .. a iznad svega ova porodična drama čije zamršene konce on jedini naslućuje. Šta ste rekli Rožeu? — Da ode. . — Jadni poštenjak! — ponovi gospođa Marten s neočekivanim besom. Ah! Da je Marten bio čovek!... Megre otvori naglo vrata i stara Matilda umalo ne pade napred! Ona pobeže. — Ha! Ha!.. Jeste.. Policija neće posumnjati u vas i vi ćete doći k njemu s milionima. Rublje za čitave mesece.. »Neka otputuje u inostranstvo.. gde bi otkrio leš.. — I šta još?.... Više volite da sami spremite Martenov prtljag.. Megre baci još jedan.. Ova budala Marten je bacio novčanice!.. Megre spusti svoju tešku šaku na Martenovo rame. Ali.. pošto ste vi izvršili ubistvo. zar ne? Samo što ga vi niste smeli pustiti da ode u očevu kancelariju... — Prilikom moje poslednje posete Marten se toliko uplašio da je bio spreman da prizna krađu.. Izvršili ste ubistvo nizašta. i prvi put. A on ne može da se brani a da ne optuži majku. — Nije išao k vama. pak.... — I nikog više?. nećete ništa da nasledite.. »To najzad i njemu otvara oči.. sledeće noći.. »Pretpostavlja da sumnjam na njega. jer je jadnik u suštini veliki poštenjak. u toku prethodne scene... Sve se odigralo van njihovog dometa. Ostali ste oboje u dvorištu... Njegova žena...... vi ste ubica! To mu vičete u lice!.... On vas ispituje. Priseti se izvesnih pogleda.. Jadni moj Martene... »Možda to nije simpatičan mladić. Niste ni o čemu govorili... zar ne?. — Dosta.. Ceo dan prolazi...... Vi ga ispitujete. vi ustajete iz kreveta i pretražujete odelo koje je on skinuo. Uzalud tražite novčanice.. kao da je samo iščekivala trenutak da mu upadne u reč i da ga napadne sa svoje strane. Mislim da je dolazio i vaš sin. zaista zatvori za sobom vrata i okrenu ključ u bravi. A ja?!.. Iznenada je postala tako ozbiljna.... Zbog toga ste se razboleli.. zbog one rukavice koju je ostavio na stolu!. molim vas! — preklinjao je Marten.. »A ovaj je shvatio. droge. Ali ga ipak u izvesnoj meri pravdaju prilike u kojima je živeo. Čitavo bogatstvo u Seni.. — I on je otišao. Video vas je u dvorištu.. On vas poznaje. Vi mu dajete energične znake..... intuitivno pogodi šta se u stvari dešava... Najzad skače kroz prozor!« Marten se naslonio na zid i lice pokrio šakama.. Vidi vas kroz odškrinuta vrata. ispitivati... Marten je mislio na novčanice koje je konačno bacio u Senu. da ispravite njegovu zaboravnost...... ceo Monmartr.. Začu se krik lude. zbog kukavičluka jednog!... Njegova žena je sedela na krevetu i pratila očima policajca... Rože se baca kroz prozor. I u poslednjem trenutku uvideti da će se novac izmaći!.. Smrt Kušea.. Sprečili ste ga da ode ocu....... uplašena komesarovim glasom. koja sam uvek bila tako nesrećna.. Govorio je nekim prigušenim glasom naglašavajući svaku reč.. On vas posmatra.. već svom ocu....... a ni o čemu ne govorite. Poverovaće se da je on krivac. valjda. tako mirna da Megre sa zabrinutošću pomisli šta li ona sad sprema. Hvata vas groznica. istovremeno s Martenom. Vaš se muž vratio.... i on ćuti. Gade mu se žene s kojima spava.... — Marten ne zna ko je ubio. I. Onda Megre pokaza pismo onih advokata.. tako da se on jedva održa na nogama. Nisu mogli da intervenišu. Marten ne zna da ste vi ubica i odlazi da saopšti novost Rožeu... I to je ona besna dreka koju je čula iza vrata stara Matilda..

. — Pogodi ko je došao? Gospođa Megre je postavljala sto za četiri osobe.. otvorio vrata stana na Bulevaru RišarLenoar. — Ne više od pet franaka odjedanput... — Ona neće dobiti ništa! Ni jedne jedine pare. — reče Megre. Nekoliko trenutaka docnije Megre je kao stranac prolazio kroz ulični žamor. koji je posmatra iz kreveta! Upitni ženin pogled! »Bacio sam ih u Senu . Shvatio je da to više nije bilo prolazno buncanje izazvano groznicom. — Jadni moj Martene. Megre se peo polako uza stepenice. prezirni osmeh na licu. obeshrabrena.... opružila se ponovo u krevetu s dubokim uzdahom i mrmljala: — Neka mi donesu ključ. pobeđena. Najzad.Gospođa Marten je bila mršava.. Svi ti milioni.. I gospođa Kuše. .. kako ustaje. smatrate da je potrebno da se odvede u bolnicu!.. Marten uzdrhta od glave do pete. pokušavala da misli ali. ovu atmosferu svakidašnjih prebacivanja i svađa. Crte njenog lica su postale sada još bolnije. Ili je možda ona oduvek bila poremećena. skuplja s poda muževlje odelo i traži novac! I Marten.. promrmlja poluglasno. Bez ikakvog vidnog razloga seti se Nine. Stvar koja mu se retko dešavala — strahovito ga je bolela glava. — Testament će biti poništen. Reklo bi se da je gospođa Marten činila ogroman napor da savlada neku nepristupačnu planinu.. Dvaput je njena ruka načinila pokret kao da nešto odbija od svog lica... proguta pljuvačku i osmehnu se kao neko ko stiže do cilja: — Ipak čete svi doći da me molite za malo novca. Reći ću svom advokatu da vam ništa ne da. rođena Dormoa. — Smatrate.. Bilo je tuklo sve jače. I Kuše se oženio njome! »Šta će sa mnom biti ako ti se nešto dogodi?« Megre je morao da zastane da bi prešao Bulevar Bomarše. ludo. To je otmena žena.. Ona je konačno izgubila razum! — Ne može je čovek mrziti. Marten povika: — Strah me je! Ništa se nije promenilo u stanu. Gradski zvuci su se stapali s drugima. To je bilo prirodno... Očekivao je da mu komesar potvrdi. Dosta sam patila u životu zbog. Megre je spazio na polici balonče sa šljivovicom.« Od tog trenutka baš postalo je sve nekako nenormalno.. Marten je plakao! Uhvatio je ruku svoje žene i trljao njome svoje lice. mršava... Šta je to tako pažljivo pratila pogledom po sobi? Njeno se čelo nabiralo. Moć navike! Marten je očajavo pri pomisli da mora da napusti ovaj stan. Ništa nije video oko sebe. ovaj tmuran život. Ona nikad nije bila sasvim kao ostali. naročito s glasovima koji su mu i dalje odzvanjali u glavi. Pukovnik je već verovatno preduzeo neke mere. — promuca on. Ona ga je gurala od sebe.. sad poslednji put. i on uđe u jednu apoteku da popije prašak. ovu ženu koja je... koja će umeti da održi svoje mesto u društvu. To je bila mlada devojka za koju se moglo reći da je lepa. Niko nije obraćao pažnju na njene suviše tanke usne. Gospođi Kuše pripašće sve... Neki kamion je ulazio u dvorište i čuo se piskavi glas nastojnice. Jedna ga je slika mučila više nego druge: gospođa Marten.. Imala je nadmen.. zar ne?.. u izvesnoj meri! Još dok je živela u poslastičarnici u Mou! Samo što se to nije primećivalo. — Telefoniraću Bolnici svete Ane.. Šta li je sada gledala tako pažljivo? Oko nje su se nalazili samo najobičniji predmeti..

Čestit čovek. — Onda.. Više ga nije bolela glava. — Jesi li sigurna da nemaš devetku? — Imam jednu. kršio ruke na pustom stepeništu. Nadam se da bar danas više nećeš da izlaziš? Megre nije izašao. . Njen muž.... Gospođa Megre se svaki čas smejala naglas jer nikad nije uspela da upozna karte i činila je sve moguće gluposti. — Otišla je s Andreom da kupi nešto u varoši. zašto je ne baciš? Na Megrea je sve to delovalo kao topla kada.. U devet časova uveče igrao je karte sa sestrom i zetom. dok je njen muž. — Izgledaš umoran.— Tvoja sestra! To nije bilo teško pogoditi jer svaki put kad bi došla iz Alzasa donosila je balonče šljivovice i šunku sušenu na dimu. vodio je jednu ciglanu. sav očajan. Više nije mislio na gospođu Marten.. koju su jedna sanitetska kola odvozila u Bolnicu svete Ane. Cela trpezarija je mirisala na šljivovicu.

Sign up to vote on this title
UsefulNot useful