Teorija saznanja [uredi - уреди

]
Svoju teoriju saznanja Platon nije sistematski izložio i potpuno objasnio ni u jednom od svojih dijaloga. Premda je dijalog Teetet u potpunosti posvećen mogućnosti spoznaje, njegov je zaključak u stvari negativan, jer se u njemu samo pobijaju po Platonu pogrešne teorije saznanja, posebno teorija da čulno opažanje predstavlja znanje. Pored toga, Platon u Državi daje svoju poznatu teoriju o stupnjevima znanja koja odgovara njegovoj hijerarhiji bivstvujućih stvari. Teoriju saznanja je i inače teško odvojiti od ontologije, a kod Platona je to govoto i nemoguće, zbog samog karaktera njegove gnoseologije. On, naime, nije toliko zainteresovan za pitanje o mogućnosti saznanja koliko za pitanje o istinskom predmetu saznanja, drugim rečima, pitanje kako se stiče istinsko znanje nerazlučivo je povezano s pitanjem šta je ono što se istinski saznaje.

Platonova linija spoznaje Prema Platonu, dva su zahteva istinitog znanja: da bi bilo istinito, znanje mora biti pouzdano i mora biti znanje onoga što jeste. Svako znanje koje ne može da zadovolji ta dva kriterija ne može biti ni stvarno znanje. Pre svega, znanje ne može biti čulno opažanje, jer opažanje znači pojavljivanje, a pojave se naravno razlikuju od pojedinca do pojedinca. Osim toga, predmeti čulnog opažanja uvek su u stanju promene: za njih se ne može reći da jesu, oni uvek nastaju. Naime, jedan predmet nekome može izgledati beo, drugome siv, jednome vruć, drugome samo topao, a to "izgledanje nekome" mora zapravo značiti "nastajanje za nekoga", tako da je čulno opažanje uvek opažanje onoga što se nalazi u nastajanju. Premda iz ovoga proizlazi da moje opažanje jeste istinito za mene te da samim tim moje saznanje za mene jeste pouzdano, to bi značilo da niko ne bi mogao biti mudriji od nekog drugog, jer svako je najbolji sudija svoga vlastitog čulnog opažanja. Ako nema nikakve razlike između opažanja i znanja, da li to znači da pojedinac može imati znanje samo o onome što trenutno opaža? Ako je čovek neku stvar saznao (tj. video) u prošlosti, ali je u ovom trenutku ne opaža svojim čulima nego je se samo seća – da li čovek tu stvar sada više ne zna, mada je se seća? Jasno je, stoga, da se znanje i čulno opažanje ne mogu izjednačiti, pa makar opažanje zaista predstavljalo neku vrstu spoznaje. Čulno opažanje, dalje, nije celokupno znanje, jer znatan deo onoga što se

a zatim "i odrazi u vodi i na stvarima koje imaju gustu. ali ipak manje od istinskog znanja. koje je relativno. gde je izloženo njegovo poznato poređenje sa linijom. a predmet takvog saznanja jesu "slike" (εἰκόνες) ili "senke". Ako sad tog čoveka neki lažljivi retor još uveri u to da su pravedne stvari one koje čak nisu u skladu ni s tom aktuelnom pravdom atinskog ustava taj će čovek biti u stanju "nagađanja" (εἰκασία). čiji je predmet saznanja neki otelotvoreni ustav. bilo koje. među kojima Platon navodi "živa bića (ζῷα) oko nas. sve biljke i sve stvari koje je načinilo umeće". Zato oni i ne mogu biti predmet istinskog saznanja. opet počev od najnižeg na dnu linije. glatku i sjajnu površinu i svemu što je takvo" (Rep. Naznake svoje pozitivne teorije saznanja daje Platon u Državi. promenljivo i podložno delovanju raznih spoljnih uticaja kako na subjekt tako i na objekt opažanja. Istinsko znanje. Zamislimo jednu uspravnu liniju. nije ni "istinsko shvatanje" (ἀληθὴς δόξα) . neki čovek pojam "pravde" razume samo kao konkretizovanu nesavršenu pravdu atinskog ustava ili ustava neke druge. koje označava malo više od pukog privida. Platon od Protagore prihvata stav o relativnosti čula i čulnog opažanja. Ako. Od Heraklita prihvata stav da su predmeti čulnog opažanja nestalni i da se nalaze u procesu stalne promene. "Nagađanje" i "verovanje" zajedno čine donje područje "linije znanja" koje se skupno naziva mnenje (δόξα) i čiji saznajni predmeti jesu δοξαστά (doslovno = predmeti mnenja). ali ono nije isto što i čulno opažanje. na primer.smatra znanjem uopšte nikada nije ni bilo predmet opažanja. Svakom elementu sa leve strane (stepenu znanja) odgovara jedan element na desnoj strani (predmet znanja). dakle očigledno sve što predstavlja podražavanje iz druge ruke. Celo Platonovo pobijanje čulnog opažanja kao saznanja u njegovom Teetetu upereno je pre svega protiv sofiste Protagore i njegove tvrdnje da je "čovek merilo svih stvari". od najnižeg na dnu. . već se to spoznaje umnim uviđanjem. ali – za razliku od Protagore. sa čije se leve strane nalaze stupnjevi znanja. Ta uspravna linija deli se jednom horizontalnom crtom na dva osnovna dela: područje mnenja i područje znanja. a ne sam pojam pravde ili pravda po sebi. čiji saznajni predmeti jesu stvarni predmeti. stalnog nastajanja. koji iz toga izvlači zaključak o opštem relativizmu i "čoveku kao merilu svih stvari" – Platon ustvrđuje da se pouzdano znanje može postići. a sa desne strane predmeti saznanja. 509e–510a 3). Najniži stupanj saznanja jeste nagađanje (εἰκασία). kaže dalje Platon. države – taj se čovek tada nalazi u stanju "verovanja" (πίστις). Iznad ovog stepena znanja nalazi se verovanje (πίστις).

S druge strane. Najviši stupanj znanja jeste umno saznanje (νόησις). Ti se odrazi upotrebljavaju kao slike. matematičar nema najviši stupanj saznanja: za Platona celi brojevi grade takav niz da broj 2 nije sačinjen od dve jedinice. a zatim te slike koristi za donošenje zaključka. To su Platonove forme ili ideje. prinuđeni da uvek gledaju ka unutrašnjem zidu pećine. tako da nikad ne mogu videti Sunčevu svetlost koja dopire spolja. viši stupanj saznanja jeste razumsko saznanje (διάνοια). već predstavlja jedinstven numerički oblik. i to tako da predmeti koje oni nose izviruju preko ivice niskog zida ili zastora. postoji samo jedna ideja kruga. Ipak. pošto se ne izdiže do krajnjih formalnih načela. Matematičar prihvata trougao ili krug kao "hipoteze". a na osnovu nje on stiče razumsko saznanje. a između njih i vatre nalazi se uzdignuta staza i neki zid. Ipak. polazeći od hipoteze i prate se ne do prvih načela. Svoje gnoseološko učenje i uzdizanje do najvišeg stupnja znanja i istinskih predmeta pravog saznanja Platon slikovito objašnjava alegorijom pećine u sedmoj knjizi Države. naime ono što se istražuje preko odraza prethodnih odseka. Isto tako. matematičar. stalno . čiji su predmet saznanja matematički i geometrijski pojmovi (τὰ μαθηματικά). nego do zaključka. pri čemu nije zainteresovan ni za jedan konkretan trougao ili krug u čulnom svetu (npr.Shematski prikaz Platonove alegorije o pećini Treći. za točak od kola) niti za sam crtež ovog ili onog pojedinačnog trougla ili kvadrata). "Razumsko saznanje" (διάνοια) i "umno saznanje" (νόησις) zajedno čine gornje područje "linije znanja" koje se naziva znanost (ἐπιστήμη) i čiji saznajni predmeti jesu νοητά (doslovno = ono umno). Zatvorenici. bavi se zapravo mnoštvom dvojki i mnoštvom krugova. nego inteligibilnim objektima. a njihov predmet saznanja jesu pranačela (ἀρχαί). Između tih ljudi i otvora nalazi se vatra. Ovom stazom prolaze ljudi koji nose kipove i likove životinja i drugih predmeta. poput zastora. Zamislimo jednu pećinu koja ima otvor prema soljašnjoj svetlosti i u kojoj od detinjstva žive ljudi u okovima. Njega zapravo zanima apstrakcija neke geometrijske figure. on se ne bavi pojedinačnim stvarima ili njihovim senkama.

Ovi ljudi u pećini simbolišu većinu čovečanstva koja ostaje samo na nivou nagađanja (εἰκασία). . naime kao zatvorenike u okovima obmane.okrenuti unutrašnjem zidu pećinu. i pritom ne pokazuju nikakvu želju da pobegnu iz svoje tamnice. on bi ljude u pećini video u pravom svetlu. Ako bi ipak neki odbegli zarobljenik počeo da se privikava na Sunčevu svetlost i da gleda u konkretne stvari. čije je senke ranije jedino poznavao. Oni. ne mogu da vide ni jedni druge ni predmete koji se nose iza njih: oni na unutrašnjem zidu pećine vide senke i senke tih predmeta. opažajući samo senke stvarnosti. dakle. gledaju samo senke.

Sign up to vote on this title
UsefulNot useful