You are on page 1of 10

3. ŽIDOVSKA I HRIŠĆANSKA LITERATURA

Iz same činjenice da se u jednom trenutku moralo birati između postojećih spisa i prepoznavati među njima one u kojima je zaista Božija reč, a u kojima ne, može se zaključiti da knjige koje su ušle u Bibliju nisu bile jedini religiozni, a još manje jedini tekstovi koje je jevrejski narod stvorio. To se, takođe, može reći i za hrišćanske spise. Neki od tih tekstova su bili “na ivici” da uđu u kanon Svetog pisma, neki su teološka tumačenja, neki pobožne vizije, drugi, opet, duhovno štivo, narodne priče. Bilo je veliki broj onih koji su krivotvorili Božiju poruku, spisi sektaša, jeretika koji su svojim spisima pokušavali da opravdaju to u šta veruju. Svi ti spisi imaju svoj značaj. Neki su bitni za upoznavanje razvoja teološke misli, iz drugih saznajemo više o kulturi tog vremena i običajima a iz nekih i verodostojne podatke koji nisu bili toliko bitni da bi ušli u Sveto pismo. Govorićemo o dve grupe tih spisa, kako se i obično dele; na literaturu vezanu za Stari zavet i na literaturu vezanu za Novi zavet. No, pre svega trebamo da se upoznamo sa nekoliko pojmova koji se koriste pri označavanju te literature i to su: apokrifa, pseudepigrafa, deuterokanonski spisi. Sama reč apokrif je izvedena od grčke reči apokryphos, što znači “sakriven”. U početku je sam termin korišćen da se označe neke od knjiga, ili njihov sadržaj, koje su bile suviše uzvišene (ili teške za shvatanje) da bi bile dostupne svima. U Danijelu 12,9-10 1 se nalazi trag toga. Vremenom je termin dobijao pežorativno značenje zato što je ispravnost 2 tih knjiga često bila pod velikim znakom pitanja. Crkveni oci su izričito govorili o tome koje knjige se mogu čitati na zajedničkim bogoslužjima, a koje ne jer su apokrifne, baš zato što su ove druge često sastavljane od jeretičkih 3 grupa. Iz tog razloga su Crkveni oci počeli da koriste ovaj termin kao oznaku za te jeretičke knjige koje su zabranjene za čitanje na okupljanjima. Opet, vremenom, termin je dobijao blaže značenje više usmeren ka tome da označava knjige koje nisu ušle u kanon Svetog pisma, bez obzira da li je njihov sadržaj teološki ispravan ili ne. Danas se u katoličkoj Crkvi taj termin pokriva grupu spisa iz nastalih u biblijskom periodu 4 (ili koji pretenduju da budu iz tog vremena) a koji nisu prihvaćeni kao merodavni od Crkve. Novim otkrićima starih rukopisa još je više povećana grupa spisa koje taj termin pokriva. U protestantskim zajednicama, apokrif označava one knjige koje se nalaze u Septuaginti 5 , koje katolička i pravoslavna Crkva prihvataju kao nadahnute, a koje ne postoje u hebrejskom kanonu. Katolička Crkva te spise naziva deuterokanonskim i smatra ih jednako nadahnutim kao i sve ostale koji se nalaze u kanonu Svetog pisma 6 . Naravno, ponekad u nauci postoji i zbrka u korišćenju termina, i baš ovde imamo taj slučaj. One knjige koje protestanti nazivaju apokrifima katolici zovu deuterokanonskim knjigama, a knjige koje katolici nazivaju apokrifima protestanti nazivaju pseudepigrafima. Ipak, taj naziv nije sasvim odgovarajući, kao u ostalom ni naziv apokrifi, za literaturu o kojoj govorimo. Naziv pseudepigrafi označava delo koje tvrdi da mu je autor neka od poznatih ličnosti, ili mu se pripisuje da mu je autor neka poznata ličnost 7 , sa druge strane apokrifi izvorno znače tajni spisi, a spisi koje mi nazivamo apokrifima nisu takvi. U svakom slučaju, dok naučnici ne nađu bolji naziv, koristićemo ove što imamo.

1 “On reče: “Idi, Daniele, ove su riječi tajne i zapečaćene do vremena svršetka. Mnogi će se očistiti, ubijeliti i prokušati; a bezbožnici će i dalje biti bezbožni; bezbožnici se neće urazumjeti, a umnici će razumjeti.””

2 Ortodoksnost, pravovernost.

3 Doktrina ili učenje koje je od Crkve osuđeno kao pogrešno ili lažno.

4 Vreme nastanka biblijskih spisa.

5 Prevodu SZ na grčki. Pogledati prvu temu.

6 O ovoj razlici smo govorili takođe u prvoj temi.

7 Ovo nije uvek negativna činjenica. Postoje spisi koji se nalaze u Svetom pismu, za koje Crkva drži da su nadahnuti a za koje se može reći da su pseudepigrafi – dela kao što su neke od poslanica koje se pripisuju apostoluPavlu, posebno poslanica Hebrejima, za koju svi relevantni bibličari smatraju da je sigurno nije on pisao.

3.1. Apokrifi Starog zaveta

Najstariji apokrifni spisi Starog zaveta potiču iz 3. veka pre Hrista. Velika većina su nastala

u periodu od 70.g. do 100.g posle Hrista, iako ima i tekstova koji su nastali u 4 i 5. veku posle

Hrista. Mnoge od tih tekstova su napisali Jevreji. Neke su sastavili Jevreji ali su ih dopisali ili

preradili hrišćani, a neke su i napisali hrišćani koji su u manjoj ili većoj meri koristili jevrejske tekstove ili usmene tradicije koje potiču pre 70.g 8 . pre Hrista. Skoro uvek su ti tekstovi nastali pod uticajem tekstova SZ; neki donose otkrovenja koja su pripisivana starozavetnim ličnostima, neki su prerađene verzije ili dodaci starozavetnih tekstova, neki od njih su urađeni u obliku psalama po uzoru na Davidove psalme a neki su u obliku jevrejskih mudrosnih spisa. Iako su ti tekstovi nastali davno nakon Abrahama, Mojsija, Davida, Solomona, Jeremije, Izaije, Ezre i ostalih čuvenih ljudi, oni su namerno, ali bez osnove, pripisivani njima. Mnogi Jevreji su, do stvaranja kanona spisa SZ, i te spise smatrali nadahnutima i koristili ih

u teološkim raspravama, naravno uvek razlikujući posebno mesto Petkonjižja u odnosu na ostale spise i tradiciju. Taj odnos se i danas prepoznaje u judaizmu po tome što se pored kanonskih knjiga Svetog pisma Starog zaveta 9 kao osnov vere priznaju i ostali tekstovi, posebno talmudski 10 . Taj odnos prema ovim nekanonskim tekstovima se može videti i u nekim hrišćanskim spisima kao i u tekstovima NZ, a najbolji primer je poslanica Jude apostola koji slobodno koristi nekoliko starozavetnih apokrifa kao što su Knjiga Henokova i Oporuka dvanaestorice patrijaraha. Upravo zbog ovog uticaja na hrišćansko učenje je veoma važno poznavati i te spise. Navešćemo nekoliko najbitnijih SZ apokrifa:

Etiopski Henok, ili 1. Henokova. Već smo pomenuli ovu knjigu u predhodnom pasusu. Različiti tekstovi, pisani uglavnom na aramejskom, su kružili među jevrejima sve do 2. veka posle Hrista kada su neuspesi revolucionarnih pokreta naveli rabine da izgube poverenje u ekstravagantne apokaliptičke nade za budućnost. Tako je knjiga Henokova pala u nemilost pravovernih Jevreja i originalni tekst je nestao. Ta knjiga je ipak načinila uticaj na nekoliko crkvenih pisaca (apostol Juda, Barnaba, Irinej), čak ju je Tertulijan smatrao nadahnutim spisom. Tek se negde između 350.g. i 650.g. tekst ponovo pojavio kao prevod koji je koristila Etiopska Crkva. Dva su veoma bitna učenja koja su veoma bliska sa hrišćanskim u toj knjizi. Prvo je učenje

o anđelima, posebno o Sotoni i o palim anđelima, a drugo o Sinu čovečijem koji je u knjizi Henokovoj Izabrani i pravednik,Gospodnji Pomazanik (Mesija), koji je primio Duha Mudrosti. On

je pre svakog stvorenja i svetlo naroda, vrhovni sudija koji će uništiti zle i vladati nad svima. On je

onaj koji će primiti pravednike na svoje slavlje. Knjiga Jubileja. Ova knjiga je nastala na hebrejskom. Nađeni su fragmenti teksta na hebrejskom u Masadi 11 kao i na nekim drugim mestima. Knjiga Jubileja je prevedena na grčki oko

8 Vreme uništenja Hrama u Jerusalimu. 9 Naravno, treba imati na umu da za Jevreje ne postoji podela na Stari i Novi zavet. Oznaka Stari zavet je hrišćanskog porekla i označava podelu u odnosu na konačnu Objavu koja je došla sa Isusom Hristom, Novim zavetom. 10 Talmud je, uopšteno rečeno, zbirka komentara mišne (zakonskih komentara Pisma) i gemare (objašnjenja mišne) čiji su tekstovi postali srž jevrejskog zakonodavnog i moralnog razmišljanja. Postoje dve kolekcije: Palestinski i Babilonski talmud. Naziv Talmud znači – učenje, proučavanje i odnosi se na učenja koje učenik prenosi od svog učitelja. Ako se Jevreji nazivaju „narod knjige“, po nekim autorima ta bi knjiga bila Talmud, posebno Babilonski talmud. Babilonski talmud donosi okvire sistema judaizma na kojima se on bazira i danas. Mišna je kolekcija zakonskih tekstova, nastalih oko 3.v. posle Hrista koja sadrži propise i osnove vere rabinskog judaizma a time i judaizma svih potonjih vremena. Talmud ima i tekstove koji spadaju u midraš, koji su zbirka propovedi, ali i komentara na određene biblijske knjige. Interersantno je da su sinagoge, kao mesta gde se proušavala i usmena i pismena predaja, nazivala i bet hamidraš – kuća midraša – a od istog korena dolazi i reč medresa – islamska škola za versku obuku. 11 Masada je drevno planinsko utvrđenje u jugoistočnom Izraelu, poznato kao poslednje uporište Jevreja protiv Rimljana nakon pada Jerusalima 70.g. posle Hrista. Masada se nalazi na vrhu planine u obliku romboida i zauzima sam vrh. Nalazi se na visini od 434 metra iznad nivoa mrtvog mora. Prvi je tu utvrdu formirao Jonatan Makabejac (143/142.g. pre Hrista) ali je kasnije Herod na istom mestu izgradio kraljevsku citadelu sa zaštitnim bedemima, cisternom za vodu koja je mogla da primi 750.000 litara vode. To je i omogućilo da 1000. branilaca, uključujući žene i decu u taj broj, brani tvrđavu od rimske opsadne armije koja je brojala 15.000 ljudi skoro dve godine. Na kraju, kada su

220.g. posle Hrista, ali su od tog prevoda ostali samo oni delovi koji su nađeni kao citati u spisima crkvenih otaca. Sa grčkog je knjiga prevedena na latinski i etiopski, ali je samo etiopski prevod sadržavao celo tekst knjige. Osnovna tema knjige je – kalendar. Knjiga deli istoriju sveta na 49 perioda od po 49 godina (jubilej je svake 49. godine), proširujući ono što donosi knjiga Postanka. U njoj se takođe nalazi i nauka o anđelima, ne toliko razvijena kao u Henokovoj knjizi, ali ovde se pojavljuju klase anđela ( i dobrih i zlih) kao i anđeli čuvari (ali i zli anđeli) koji bivaju dodeljeni svakom čoveku. Ono što je interesantno za ovu knjigu je najranije pojavljivanje nauke o životu posle smrti, odnosno o besmrtnosti duše među Jevrejima u Palestini. Oporuka dvanaest patrijaraha. Literarna forma oporuke, testamenta, kao oproštajne poruke je bila dobro poznata i među Jevrejima kao i kod Grka. To su poruke čuvenih ljudi pred smrt, u kojima su ostavljali svoje duhovno ili materijalno nasleđe svojoj deci ili sledbenicima. Često su te poruke dopunjavali oni koji su videli šta se dešavalo kasnije sa primaocima te oporuke. Mojsijev blagoslov nad plemenima u knjizi Ponovljenih zakona 33, ili Isusova poslednja beseda u jevanđelju po Jovanu 13 – 17 su primeri takvih poruka. Neposredan uzor za ovaj apokrifni tekst je Jakovljev blagoslov koji je dao svojoj dvanaestorici sinova (patrijaraha) u Postanju 49. Oporuka dvanaest patrijaraha donosi njihove blagoslove svojim naslednicima. Osnovna poruka govori o očekivanju dvojice Mesija – jednog Mesije kralja koji bi poticao iz Judinog plemena, a drugog sveštenika koji bi bio iz Levijevog plemena. Hrišćanska finalna redakcija spaja te dve očekivane osobe u jednu – Hrista. Takođe u delu je razvijena demonologija – Beliar (Belial – imenica koja dolazi od reči bezvredan) je vođa sila zla koje se protive Bogu. On je gospodar tame. Visoki sveštenik iz Levijevog plemena će zaratiti sa njim, pobediće ga, vezati i baciti u večnu vatru. Sličnost sa NZ učenjem je očigledna. Takođe u delu je prisutno i učenje o uskrsnuću pravednih koji će boraviti u novom Jerusalimu. Naveli smo samo tri od mnogih SZ apokrifa kako bi se stekao utisak o kakvim delima se radi. Iako je to veoma interesantna građa, retko se prevodi i teško ih je naći, ipak zahvaljujući najnovijim tehnologijama, posebno internetu, moguće je naći skoro sve iole značajnije SZ i NZ apokrife, često u neautorizovanim prevodima na engleski.

3.2. Apokrifi Novog zaveta

Kao što smo već napomenuli, naziv apokrifi nije baš najsretnije rešenje, posebno što se tiče celokupne hrišćanske literature. Zato neki pisci, kada se radi o ranim hrišćanskim tekstovima, radije govore o ranohrišćanskoj literaturi jer je to ipak širi pojam koji može da obuhvati raznorodna dela koja su stvorili prvi pravoverni hrišćani ali i jeretici. Ipak, u užem smislu reći, apokrifima zovemo ona nekanonska dela koja koja su po svojoj formi i sadržaju slična delima koja su ušla u kanon NZ, ili jednostavnije rečeno, ona dela koja žele da imitiraju kanonske spise često koristeći imena apostola kao autora 12 . U jednoj od najvećih kolekcija hrišćanskih apokrifa, pobrojano je preko 100 takvih dela. Kao i NZ spise, i apokrife možemo da podelimo na četiri grupe: apokrifna jevanđelja, dela, poslanice, otkrovenja, a tu je i jedna posebna grupa koju zovemo agraphe – koja predstavlja

rimljani uspeli da probiju odbrambeni zid, kako ne bi pali u ruke paganima i neprijateljima, celokupna posada tvrđave, opet zajedno sa svojim ženama i decom, su izvršili samoubistvo. Preživele su samo dve žene i petoro dece koje su prenele priču o hrabrim braniocima. Danas je Masada mesto gde regruti izraelske armije polažu zakletvu. 12 Ostali spisi iako mogu da nose nazive slične spisima u NZ, kao što su poslanica sv. Klementa rimskog Korinćanima, poslanice sv. Ignatija Antiohijskog, poslanica filipljanima sv. Polikarpa, ne spadaju u apokrife, već u ranohrišćanske spise – eventualno u pseudepigrafe, kao što je Barnabina poslanica, koja je u prvoj Crkvi imala ugled skoro jednak današnjim kanonskim spisima. U te ostale spise spadaju i dela namenjena verskoj obuci kandidata za krštenje – katekumena, kao što je Didahe - Učenje dvanaest apostola ili Apostolska uputstva, ali i apokaliptični spisi – spisi koji govore o budućim događajima, kao što je Pastir koga je po nekim podacima napisao Herma, brat pape Pija I. Međutim, čak i među onim delima koja smo ovde posebno nazvali apokrifima postoji razlika i ona se sastoji, uopšteno govoreći, u tome što su neka od njih dela jeretika, dela koja nose krivu nauku, a opet neka druga spadaju u ono što bi smo danas nazvali „popularna“ literatura.

kolekcije izdvojenih reči i izreka koje razni autori pridaju Isusu, a nema ih u jevanđeljima 13 . Kratko ćemo spomenuti ostale spise, a malo duže ćemo se zadržati na jevanđeljima jer su nam iz nekih od njih došli vredni podaci. Na prvom mestu, i po broju, su poslanice i to pseudo Pavlove: Laodicejcima, Aleksandrijcima, 3. poslanica Korinćanima, cela prepiska apostola Pavla i Seneke 14 . Često se tim pismima daje značaj izgubljenih Pavlovih poslanica koje se pominju u njegovim kanonskim poslanicama. Na drugom mestu su apokrifna dela apostola: Jovana, Petra, Pavla, Andrije, Tome – tvrdeći da su verodostojni izveštaji o životu i delima apostola nakon Isusovog Uskrsnuća, na taj način popunjavajući priču o njima koja nedostaje u delima NZ. Kanonska jevanđelja su bila kočnica koja je pisce apokrifnih jevanđelja donekle sprečila da se predaju mašti prilikom sastavljanja svojih dela, međutim, te kočnice nije bilo za pisce apokrifnih dela. U njima zato možemo naći svu silu čuda koje su apostoli izvodili, možemo čitati o čudesnim putovanjima apostola u još čudnije daleke zemlje, o dalekim narodima sa stranim običajima. Pisci su se bogato nadahnjivali paganskom putopisnom i pripovedačkom literaturom – oseća se jak uticaj helenističkih romana. I upravo su ovi spisi dosta uticali i na stvaranje rakohrišćanske popularne literature ali i na stvaranje literarne vrste legende koju je hrišćanstvo prihvatilo i koristilo pri sastavljanju životopisa svetaca. Iako su mnoga od tih dela u početku bila ispunjena jeretičkim stavovima, mnoga su prošla kasnije ortodoksne 15 recenzije, pa su neka od njih, u tom izmenjenom obliku imala i uspeh u kasnijim vekovima. No pored svega ta su dela veoma važna jer u njima nalazimo podatke o prvim načinima bogosluženja, posebno po privatnim kućama, nalazimo prve himne, molitve. Pronalazimo to kako se u samim počecima hrišćanstvo nosilo sa paganskim običajima, ali pronalazimo i delove izuzetne književne lepote kao i delove koji su bitni za proučavanje hrišćanskog učenja. Dosta podataka i događaja iz tih dela je ušlo i u kulturnu baštinu hrišćanstva, kao što su Dela Pavla i Tekle ili čuveni prizor susreta Petra i Isusa, kada je Petar pokušao da izbegne progon u Rimu Quo Vadis, Domine koji se nalazi u Delima Petrovim. Takođe u Delima Pavla i Tekle nalazimo opis Pavla kao „niskog rasta, ćelavog, iskrivljenih nogu, lepo građenog tela, spojenih obrva, istaknutog nosa, punog dobrote“. Kao šro smo već rekli, apokrifne apokalipse su već bile popularne nekoliko vekova pre Hrista među Jevrejima i te su apokalipse kasnije načinile uticaj i na hrišćanska dela te vrste. Kao i dela, i apokalipse su maštom pokušavale da nadoknade manjak podataka o tome „šta nas čeka“ na onom svetu, ali kao i kod dela, neki od tih spisa nam pružaju i značajne podatke vredne pri proučavanju odrešenih učenja hrišćanstva. Apokalipsa Pavlova, koja govori o Pavlovom viđenju Hrista koji mu daje zadatak da propoveda pokoru narodima i gde ga anđeo vodi do zlatnog grada gde su pravednici Hristovi ali i do ognjene reke gde trpe duše grešnika i bezbožnika 16 . Spis je značajan za angelologiju, posebno za nauku o anđelima čuvarima 17 . Petrova apokalipsa daje detaljan opis lepota raja i strahota pakla. Opisuje poslednji sud i kazne onih koji su zaslužili pakao. Ovo delo je bilo visoko cenjeno u starini (nastalo je početkom II veka) pa je ponegde bilo uvrštavano i u kanon svetih spisa. Izvršilo je uticaj na književnost u opisivanju paklenih muka. Naravno, postoje i druge apokalipse ali su one kasnijeg datuma od ove dve koje smo naveli. Najbitnija grupa apokrifnih spisa su apokrifna jevanđelja upravo zbog toga što im je cilj bio da se, na neki način, „takmiče“ sa kanonskim jevanđeljima često koristeći imena apostola kao „garant“ ispravnosti i verodostojnosti. Mnoga od njih su došla do nas samo u fragmentima, mnoga

13 Do nas je stiglo preko 200 takvih spisa.

14 Čuveni rimski govornik i filosof iz prvog veka posle Hrista. Podaci govore da je Pavle verovatno susreo njegovog brata Galia 52.g. u Aheji. U prepisci se nalaze 8. pisama Seneke Pavlu i 6. Pavlovih odgovora. Seneka tu Pavlu odaje priznanje na dubini misli i mudrosti, ali mu prigovara da mu je stil loš pa ga poziva da to popravi. Predpostavlja se da je spis nastao u 4. veku posle Hrista.

15 Pravoverne – recenzije pravovernih hrišćana.

16 U te opise su uključeni i biskupi, sveštenici, đakoni, svi grešnici i jeretici – što je uticalo i umetnike srednjeg veka, a među njima i na Dantea.

17 Svako ljudsko biće čuva po jedan anđeo. Oni Boga obaveštavaju o svakom dobrom i zlom delu onoga koga čuvaju i oni su ti koji vode dušu u nebo posle smrti.

su citirali rani crkveni pisci, a velika količina je postala dostupna otkrićem rukopisa u Nag Hamadiju, u Egiptu blizu Kaira 18 . Sva kanonska jevanđelja slede okvirno sledeću strukturu: 1) Jovan Krstitelj i krštenje Isusovo; 2) Poziv učenika; 3) Isusovo učenje i izlečenja, što uključuje sukob sa Jevrejskim oponentima; 4) poslednji dani u Jerusalimu; 5) suđenje i stradanje Isusovo; 6) priča o praznom grobu i 7) pojavljivanje Isusa pred učenicima. Apokrifna jevanđelja se ne drže te strukture već razvijaju neku od tema kanonskih jevanđelja tako da imamo: 1) jevanđelja koja govore o Isusovom detinjstvu, čudesnom rođenju i neobičnom Isusovom detinjstvu; 2) jevanđelja koja su više zbirke izreka nego kontinuirana priča; 3) jevanđelja koja se bave stradanjem/uskrsnućem Isusa i 4) jevanđelja koja se bave razgovorima Uskrslog Isusa sa učenicima. Kao i ostali apokrifni spisi i apokrifna jevanđelja su važna, posebno za proučavanje rasta i razvoja jevanđeljske tradicije koja je u kanonskim jevanđeljima, međutim upravo zbog toga što su često ta jevanđelja prožeta jeretičkim učenjima pri proučavanju tih tekstova treba biti veoma pažljiv. Predhodno smo rekli da je pisce apokrifnih jevanđelja sama forma „kočila“ da se ne predaju mašti previše – ipak, ima dosta jevanđelja u kojima je pisac dao sebi dovoljno „umetničke slobode“ 19 . No i pored toga, upravo iz nekih od apokrifnih jevanđelja, baš kao i iz nekih dela Crkva je dobila dragocene podatke o Mariji i Josipu, kao i iz dela podatke za biografije apostola. U Protojevanđelju Jakovljevu, koje je i u hrišćanskoj starini bilo cenjeno i rado čitano, se nalazi opis detinjstva Marijina i Isusova do pokolja betlehemskih dečaka.Tu saznajemo imena Marijinih roditelja, tu se nalazi priča o posvećenju i uvođenju Marijinom u Hram (koje Crkva slavi 21. novembra) gde ostaje do svoje 12.te godine. Opisuju se njene zaruke sa Josipom, starcem, udovcem, koji je već imao sinove. Spis posebno naglašava Marijino trajno devičanstvo (pre, za vreme i posle rođenja) 20

18 13 koptskih kodeksa koji su tu bili zakopani oko 400.g. koji obuhvataju oko 40 različitih rasprava. Tekstovi potiču najverovatnije iz manastira koji je bio povezan sa sv. Pahomijem (292-348) koji je sam bio pravoveran, ali u rukopisima se vidi gnostički uticaj koji je počeo da prodire u manastir. Kopti su inače istočni hrišćani, danas u Egiptu tako zovu hrišćansku manjinu, a od 5. veka su bili monofiziti – jeres koja smatra da Isus, iako je bio u ljudskom telu ipak ima samo božansku prirodu, a ne božansku i ljudsku kako uči pravoverno hrišćanstvo. Gnoza, ili gnosticizam je takođe jeres prvih vekova hrišćanstva – koja je posebno u početku bila veoma jaka i protiv koje su se borili najveći crkveni oci tih vekova, koja je bila po svom učenju u stvari politeistička (mnogobožačka).

19 U Grčkom tekstu Tominog detinjeg jevanđelja, gde je Isus predstavljen kao samovoljno derište, stoji ova priča:“To dete Isus, kad je imao pet godina, igrao se u plićaku potoka i sakupljao je vode koje su tekle u barice, i činio ih u trenutku čistim sve to čineći samo svojom rečju. I imajući mekanu glinu, od nje je napravio dvanaest vrabaca a bila je subota kad je to načinio a bilo je i mnogo druge dece koja su se igrala sa njim. I neki Jevrejin, kad je video šta je Isus učinio, da se igrao za vreme subote, odmah ode i to javi njegovom ocu Josipu: Slušaj, tvoj sin je na potoku, i uzeo je glinu i načinio dvanaest malih ptičica i prekršio je subotu. I Josip dođe na to mesto i vide; i podvikne mu govoreći:

Zašto činiš te stvari koje nisu dozvoljene da se čine subotom? Ali isus samo udari dlanom o dlan, i uzviknu vrapčićima:

Hajde! I poleteše vrapčići i odoše cvrkučući. I kada su Jevreji to videli, zadivili su se i odoše i rekoše svojim glavarima ono što su videli da je Isus učinio.“ U petoj glavi istog jevanđelja stoji i mnogo oštrija slika:“Nakon toga, krenuo je kroz selo (Isus), a dete je projurilo pored njega i udarilo ga o rame. Isus izazvan mu reče: Nečeš ti stići tamo kamo si se zajurio. I u istom trenu ono pade mrtvo. Ali, jedan od onih koji su to posmatrali reče: Kako se ovo dete rodilo, jer svaka njegova reč je završeno delo!“ Ali takođe ima i pozitivnijih delova:“Isus se igrao na gornjem spradu neke kuće, ali jedno od dece koja se igrala sa njim pade sa sprata i pogibe. Ostala deca, kada su to videla pobegoše i Isus osta sam. I roditelji mrtvog deteta optužiše Isusa da ga je gurnuo da padne. I Isus reče: nisam ga gurnuo, ali oni ga optuživahu jednako. Tada Isus skoči dole sa krova i stade pored mrtvog deteta i uzviknu jakim glasom govoreći: Zeno, jer mu je to bilo ime, ustani i reci mi, da li sam te ja gurnuo? I umah on ustade i reče: Ne, Gospode, nisi me ti gurnuo dole, već si me podigao iz mrtvih. I kada to videše bili su zadivljeni a roditelji deteta su slavili Boga po znacima koje su videli i poklonili se Isusu.“

20 Ovako stoji u jevanđelju:“I babica uzviknu govoreći:Danas mi je osvanuo veliki dan, jer sam videla novost veliku! I babica iziđe iz pećine i sretne je Saloma. I reče babica Salomi: Saloma, Saloma, novost veliku moram da ti kažem! Devica je rodila i učinila što je prirodi nemoguće! A Saloma joj odgovori: Neka živi moj Gospod Bog, ali dok ne ispitam i proverim njeno stanje (devičanstvo) neću poverovati da je devica rodila. I babica ode i reče Mariji: pripremi se jer nije mala rasprava nastala oko tebe. I Saloma je pregleda i kriknu govoreći: Jao meni na mojoj zloći i neveri! Jer sam iskušavala živoga Boga, gledaj, moja ruka odpade od mene u vatri! I pade na kolena pred Gospodom govoreći: O Bože mojih otaca, seti se da sam seme Abrahamovo, Isakovo i Jakovljevo: nemoj činiti od mene javnu sramotu pred decom Izraelovom, već me ozdravi jer ti znaš, Gospode, da sam u tvoje ime lečila, i od tebe dobijala nagradu. I, eto, anđeo

Od svih apokrifnih jevanđelja, nekako je najviše pažnje, privuklo ipak Tomino jevanđelje. Reč je, u stvari, o zbirci od 120 Isusovih izreka. Izreke nisu povezane pričom, kao u kanonskim jevanđeljima. Ono što je doprinelo popularnosti ovog dela su veliki deo izreka koje se nalaze i u sinoptičkim kanonskim jevanđeljima, iako one nisu nikada sasvim identične, a često su menjane tako da podržavaju gnostičku jeres. Postoje brojne teorije o vremenu i načinu nastanka tog spisa. Počevši od onih koje tvrde da je ustvari to najstariji hrišćanski tekst, ili barem jednako star kao i kanonska jevanđelja, pa do tvrdnji da je taj tekst nastao upravo korišćenjem već postojećih jevanđelja. Biće da je ipak ovo drugo u pitanju tako da je taj tekst i dalje značajan, ali ne kao onaj koji nam pomaže da vidimo razvoj tradicije pre nastanka sinoptičkih jevanđelja, već kako je tekla upotreba sinoptičkih tekstova nakon što su oni već bili poznati, posebno jevanđelje po Mateju i Luki, kojima je Tomino najbliže. Svi ovi tekstovi, apokrifne poslanice, dela, otkrivenja i jevanđelja, nam ipak na prvom mestu potvrđuju jedno – a to je da je tradicija o Isusu i njegovo učenje zaista verodostojno preneto, jer čak i u onim delima koja su pod jakim uticajem jeretičkih učenja, može se videti snažna podloga izvornog učenja, koja se, ipak, najjasnije nalazi u kanonskim tekstovima.

4. POTRAGA ZA SMISLOM

Polako se primičemo cilju ove biblijske kateheze, a to je - kako otkriti Božiju poruku u tekstu Biblije. Problem nije mali jer je mnogo stvari potrebno za njegovo rešenje, ali sa druge strane, nije ni nerešiv, jer imamo i dosta pomagala pomoću kojih dolazimo do rešenja. Na samom početku susrećemo se sa hermeneutikom i egzegezom. Ako bi se koristili jezikom bajki – to nisu dve Pepeljugine zle sestre sa ružnim imenima, već upravo (u ovom slučaju dve) dobre vile koje Pepeljugi pomažu da od obične služavke postane princeza. I zaista, bez pomoći hermeneutike i egzegeze biblijski tekst ostaje samo književnost – često lepa, ali ponekad i sasvim nečitljiva od koje je duhovna korist minimalna. Šta je to hermeneutika a šta egzegeza? Hermeneutika je, kako jedan autor reče, nauka i umetnost tumačenja Biblije 21 . Nauka, jer postoje pravila njene upotrebe, a umetnost, jer znati ta pravila nije dovoljno. Pored još nekih uslova (kao što je na prvom mestu molitva) treba i dosta vežbe u njenom korišćenju. Ime je dobila po Hermesu vesniku i glasnogovorniku bogova. On se smatrao pronalazačem govora i pisma, pa je na osnovu toga i ova nauka-umetnost dobila i svoje ime. Često se hermeneutika izjednačava sa egzegezom, jer se bave istim „poslom“ – pronalaženjem smisla, ali hermeneutika je više teorijska, dok se egzegeza više bavi praktičnim pitanjima. Ali, zašto imamo uopšte potrebu za tim alatima? Na prvom mestu zbog individualnosti pisca poruke i primaoca poruke. U teoriji komunikacija se razlikuju tri bitne komponente komunikacije – a to su pošiljaoc, poruka i primaoc poruke. Već svaka od te tri komponente su svet za sebe. Pošiljaoc, sastavljač poruke živi u svom svetu, ima svoja životna iskustva, način mišljenja, jezik govora, omiljene slike, emocije. Kada sastavlja poruku, on na nju gleda iz svoje perspektive i želi nešto da kaže. Međutim, i poruka ima svoje lične karakteristike – to su na prvom mestu pravila jezika na kome je izrečena ili zapisana, zajedničko istorijsko iskustvo naroda, literarna forma sa svim svojim zakonitostima, i još mnoge druge sopstvene stvari. Primaoc je takođe sa svojim sopstvenim svetom, pa čak i ako deli sa pošiljaocem poruke isti jezik, ono što prima kao poruku za njega ne mora biti istovetno, a često i nije u potpunosti istovetno sa onim što je pošiljaoc želeo da kaže. Evo malog primera: zamislite da se vozite putem, možda po magli pa se ne vidi daleko ispred vozila i naiđete na saobraćajni znak – radovi na putu – 1000m. Pošiljaoc poruke, onaj ko je znak stavio tu gde je, znao je koju poruku želi da uputi drugim vozačima, i sam znak ima jedno univerzalno značenje – znamo konkretno značenje svih elemenata znaka – ali šta primaoc dobija

kao poruku? Da li radovi počinju od znaka i vode se još 1000m iza njega ili radovi na putu počinju tek 1000m iza znaka? Saznaćete precizno značenje, naravno, kad produžite vožnju – ali u životu takva jednostavna rešenja nisu baš česta. Svakodnevno smo prisiljeni da se bavimo tumačenjima, interpretacijom zato što smo svakodnevno u komunikaciji, ne samo sa osobama već i sa prirodom oko nas. Možda baš zato što su tumačenja sveta oko nas postala deo naše prirode, ponekad ne osećamo potrebu za tumačenjem neke posebne stvari, ili smo uvereni da znamo njeno značenje pa nam ni ne pada na pamet da bi to, na šta smo naišli, moglo da znači nešto drugo – i to je česta zamka onih koji čitaju Bibliju, bez podrške Crkve i ove gore pomenute dve „vile“. No, evo šta je to specifično za Bibliju, kada govorimo o komunikaciji i traženju smisla Božije poruke u njoj, šta je to što pre svega moramo imati na umu kad počinjemo traženje? Prvo je to da je Biblija, spis sastavljen od vernika – vernicima. Samo ako na nju tako gledamo, otkrićemo pravo značenje. Vera je ovde ključ za otključavanje šifre značenja. Samo se u svetlu vere dolazi i do Božije poruke, u suprotnom možemo da saznamo samo neke istorijske podatke, običaje ili da pročitamo lepo štivo. Sa druge strane, jednako važno, je to da je Biblija spis koji su ljudi određenog vremena, određene kulture, znanja i navika pisali drugim ljudima, na način kako je to bilo uobičajeno u to određeno vreme. Dakle, i Biblija je spis koji se može istraživati sredstvima nauke, kao i svaki spis iz starine. Ako bi upotrebili jezik teorija komunikacije, rekli bi da je kod Biblije situacija komplikovanija nego u ovom prostom modelu koji smo naveli iznad. Komunikacija se u Bibliji ne zasniva samo na izvornom pošiljaocu poruke, poruci i primaocu – na piscu biblijskog teksta, samom tekstu koji je napisao, i kome ga je uputio u to vreme, već se sastoji i od nas kao primaoca. Naime, sveti pisac nije mislio o nama kad je poruku pisao, niti je tu poruku nama slao, već svom narodu, na svom jeziku. Ipak, to je poruka i nama jer je to Božija inspirisana reč, pa da bi smo je mi shvatili, prvo moramo da istražimo šta je poruka značila onome kome je prvobitno bila upućena, da bi smo mogli da zaključimo šta nama znači. Da ponovo upotrebim primer svadbenog slavlja iz Matejevog jevanđelja, na koje ulaze svi sa ulice i kralj nalazi jednog bez svadbenog ruha. Da bi smo razumeli tekst, morali smo da istražimo to vreme i da otkrijemo da se ruho delilo na ulazu. Originalni primaoc poruke je to znao, i lako je shvatao poruku i zašto je taj gost kažnjen. Znajući to, znajući kako je originalni primaoc poruke shvatao poruku teksta, sada i mi možemo da otkrijemo značenje za nas, koristeći upravo poznavanje, bar delimično, kako bi prosečan Jevrej tog doba reagovao na tu priču iz svog životnog konteksta. Ta potraga za smislom je stara koliko i Božija objava. Več i u samoj Bibliji, i u Starom i u Novom zavetu, se nalaze ličnosti koje su tumačile Božiju volju narodu – počevši od Mojsija, preko proroka pa sve do apostola i njihovih učenika. Sam Stari zavet je za Jevreje bio podeljen, kako smo i na početku rekli, na Zakon kao temeljnu volju Božiju, a sve ostale spise su Jevreji smatrali tumačenjem zakona. Kasnije nastaju cele klase ljudi koji se bave tumačenjem Pisma – pismoznanci, kako ih naziva NZ, koji čak i nisu bili profesionalci već ljudi svih profesija koji su svoje slobodno vreme posvetili proučavanju Božije reči. Hrišćanstvo je dosta preuzelo od Jevrejskog odnosa prema Pismu, budući da su i sami apostoli bili svi Jevreji, a neki od njih, kao što je sv. Pavle i veoma dobro podučeni u načinu istraživanja i tumačenja pisma. Takođe hrišćanski teolozi su preuzeli i metode istraživanja kao i „škole“ tumačenja, pa je recimo u počecima hrišćanstva postojao određeni rivalitet između Antiohije, gde se gajio gramatičko-istorijski, bukvalni pristup pismu, i Aleksandrije gde su više cenili alegorijski pristup pismu. Upravo zbog različitih tumačenja, postavljalo se i pitanje, koje je od tih tumačenja ispravno. Odgovor je nađen u osećanju vere, odnosno ono tumačenje je ispravno koje je u saglasju sa učenjem Crkve. Ipak, prava ekspanzija proučavanja Biblije dolazi tek u srednjem veku i to sa pojavom protestantizma. Tada nastaju nove metode, novi pristupi Bibliji a razvijaju se i stare tehnike. Nastaje nagli razvoj egzegeze i njenih metoda. Grubo rečeno, zadatak egzegeze je u pažljivom proučavanju tekstova iz što je moguće više uglova. Taj posao se vrši primenom određenih kritičkih metoda 22 kojih je sve više i više, kako i

22 Pri čemu kritička metoda ne znači kritikovanje, već objektivno analiziranje nekog aspekta teksta.

nauka napreduje, ali ipak postoji nekoliko osnovnih koje ćemo kasnije i navesti. Proces egzegetskog istraživanja teksta se vrši u više faza. Prva je proučavanje samog teksta, i utvrđivanje njegove vrednosti i tačnosti. Pošto nemamo originalne tekstove, tekstove koje su napisali prvi autori, već radimo sa prepisima koji su nastali u različitim periodima – prvi je zadatak utvrđivanje koliko je neki određen tekst blizu predpostavljenom „originalu“. To se radi proučavanjem samog materijala na kome je tekst napisan, ustanovljenje kojoj od postojećih varijanti taj tekst pripada i tako dalje. Ovaj posao, ipak, ne trebaju svi oni koji žele da prouče Bibliju da urade. To su već stručnjaci za nas uradili, tako da postoje kompletni tekstovi i SZ i NZ koji sadrže tekst koji se smatra najbliži originalnom tekstu. Drugo što se mora učiniti je prevesti tekst sa originalnog jezika na jezik tumača. Pri tom se moraju poznavati literarne forme u kojima su tekstovi nastali – da li je neki tekst himan, pesma, priča, homilija, basna, mit. Mora se, na prvom znati, naravno, jezik, značenje reči, gramatika jezika. Potom se sve to mora staviti u određeni istorijski kontekst, socijalno okruženje u kome je tekst nastao. Zatim dolazi smeštanje u literarni kontekst – zašto se neka knjiga nalazi u kanonu tu gde je, odnosno zašto se neki odlomak nalazi tu gde je a ne negde drugde? Kakvi se zaključci iz toga mogu izvući? Već smo spominjali literarne forme – pronalazak forme u kojoj je pisan i prepoznavanje te forme za neki odlomak je veoma važan deo u shvatanju njegovog značenja: pesma ima drugačiju poruku od istorijskog izveštaja ili priča od zakonskog propisa. Postoji približno osam formi koje nalazimo u Bibliji. To su: zakoni, istorijski izveštaji ili naracije sa jevanđeljima kao jedinstvenim tipom istorijskog izveštaja, primeri ili ilustrativne besede ( parabole, alegorije), mudrosne izreke, proročanstva, himne i pisma. Naravno, sve to se može dodatno podeliti na to da li je određeni tekst poezija ili proza, kao što treba znati da se svaka od ovih osam formi dodatno još može podeliti.

Zatim se može analizirati sama struktura teksta. To znači, utvrditi gde određeni tekst počinje a gde završava, šta je centralna misao ili poruka, a šta služi toj centraloj misli, da li su delovi teksta tu u funkciji priče ili samo služe da povežu jedan tekst sa drugim, jednu temu sa drugom, da li je autor posebnom strukturom želeo još nešto da kaže, da istakne, da li je šema slučajna ili je autor baš tako želeo da napiše svoj tekst? Veoma bitna je i teološka analiza, odnosno utvrđivanje kako se određeni tekst uklapa u Otkrivenje, u Božiju poruku koju smo dobili, ali i kakav zaključak možemo da donesemo i kakvu poruku taj odeljak nosi u odnosu na neku od posebnih oblasti teološkog razmišljanja – šta nam govori o Hristu, spasenju, Crkvi Ipak, sav taj posao se ne može izvesti proučavanjem samo Biblije. Moraju se konsultovati

mnogi komentari, spisi crkvenih otaca, leksikoni, gramatike, atlasi, istorije

sav taj posao je, da bi

smo došli do smisla Pisma. A šta je to smisao Pisma, i kakav može biti? Origen, čuveni crkveni pisac iz II veka, rado je koristio alegorijsku metodu tumačenja Biblije i pomoću nje dolazio do smisla, za koje je govorio da postoje tri, kao što je i čovek sastavljen od tela, duha i duše – tako i Pismo ima tri smisla: meso, odnosno doslovno značenje Pisma; duša, moralno značenje i duh Pisma, njegov duhovni smisao koji je od svih najsavršeniji, a jer duh tek u budućnosti postaje savršen, to značenje ima i tu eshatološku komponentu. Primer je Jv 2,13:“Blizu bijaše židovska Pasha“. U doslovnom smislu se to odnosi na Jevrejski praznik Pashu, u moralnom smislu označuje Isusa kao pashalno jagnje koje se žrtvuje za nas a u duhovnom smislu znači večnu gozbu blaženih u nebu. Ova Origenova hermeneutika se kasnije, posle njega razvila u nauku o četvorostrukom smislu Svetog pisma. Ta metoda četvorostrukog će biti na snazi u Crkvi sve do vremena reformacije i sastoji se od: doslovnog i tri duhovna značenja alegorijskog, tropološkog i anagoškog smisla. Alegorijski se odnosi na dogmatiku, tropološki na moral a anagoški na eshatologiju 23 . Alegorijsko- dogmatski smisao tumači Bibliju u odnosu na veru, tropološko-moralni u odnosu na ljubav, a anagoško-eshatološki u odnosu prena nadi. Na taj način se Sveto pismo, prevazilazeći doslovni

I

23 Termin eshatologija nastao je od grčke reči eschatos, što znači poslednji, zadnji. Počeli su da ga koriste teolozi u ranom 19.v. da bi ukazali na deo sistematske teologije koja se bavi hrišćanskim verovanjima koja se tiču smrti, života nakon smrti, poslednjeg suda i uskrsnuća.

smisao, pokazalo kao veoma važno za sve vidove ostvarivanja hrišćanskog života. Iako je ova metoda prevaziđena, ipak ona uključuje u sebe određene vidove koji savremenoj egzegezi ponekad nedostaju. Naime budući da ne naglašava samo doslovni – istorijski smisao, čemu su često skloni današnje egzegete, omogućava da se jasno vidi korist Svetog pisma za svakodnevni ljudski život. To je bio cilj i egzegeze otaca – oni su započinjali istraživanje Biblije istorijskim tumačenjima i doslovnim značenjem, ali nisu tu stali. Glavno pitanje koje su postavljali bilo je:“Šta ovaj tekst govori čoveku danas?“ Upravo ova kateheza takođe ima za cilj da zajedno nađemo odgovor – šta Biblija govori nama danas? Naveli smo osnovne pojmove koji su bitni za istraživanje Biblije, pomenuli smo i kritičke metode, okvirni proces istraživanja i ne bi bilo čudno da se neko uplaši ili obeshrabri pred tom planinom od zahteva za znanjem, a ovde smo oslikali samo kamenčić na vrhu te planine, koja se postavlja pred običnog vernika. Ipak, jedan od crkvenih otaca je Sveto pismo uporedio sa stablom koje raste beskonačno u visinu, a oni koji žele da ga upoznaju penju se na njega. Neko se popeo više, neko niže – niko ne može stići do vrha na ovom svetu – tako da je bitno da se penjemo a ne dokle smo stigli. Sa druge strane, ono što smo pomenuli već – onu bitnu komponentu za shvatanje pisma – molitvu, ona je silno sredstvo koje uz pomoć Duha Svetog omogućuje da se dođe do shvatanja šta Bog od nas konkretno traži, i bez visokih škola, samo ako smo u duhovnom jedinstvu sa Crkvom a preko nje i sa Duhom Svetim, jer kako je rekao sveti Jeronim :“Ne možemo shvatiti Pisma bez pomoći Duha Svetog“. To opet znači da ako neko i ima visoke škole i znanje egzegetskih metoda, a nema Duha Svetog, Biblija pred njim stoji zatvorena. Origen, upoređujući Pismo sa orgomnim morem koje moramo da pređemo sa malecnom barkom naše inteligencije, što je nemoguće – kaže da ako Bog da povoljnog „vetra“ 24 Duha krhkoj barci naše inteligencije, možemo da stignemo do luke dubokog razumevanja Pisma. Jevanđelista Jovan ide i dalje, pa u svojoj poslanici (1 Jv 2,27) 25 govori da oni koji su primili „pomazanje“ od Duha Svetog, imaju i znanje (1 Jv 2,20) i da ih to pomazanje uči svemu, pa im ne trebaju drugi učitelji. Dakle, hrišćani koji su primili „pomazanje“ – u krštenju, u potvrdi i po ostalim sakramentima/svetim Tajnama, dobili su dar Duha Svetoga, i on ih vodi u razumevanju Pisma, tako da nema mesta strahu da nam je nemoguće otkriti šta Bog želi da nam poruči.

5. OBJAVA 26 , INSPIRACIJA, NEPOGREŠIVOST (ISTINITOST) PISMA

Da bi smo mogli da pređemo na proučavanje konkretnih tekstova knjiga Biblije, potrebno je da kažemo bar nekoliko reči o ova tri pojma iz podnaslova. Kao i za ostale teme koje smo obrađivali, podrazumeva se da je nemoguće dati iscrpan prikaz i objašnjenje tih pojmova na ovako malom prostoru, ali za naše potrebe će biti sasvim dovoljno da barem shvatimo koncepte o kojima se tu radi. Kada se govori o Objavi, za naše potrebe je dovoljno da samo navedemo uvodne paragrafe dogmatske konstitucije o Božanskoj objavi II Vatikanskog sabora. Ovde ćemo ih staviti onako kako ih je p. Celestin Tomić sažeo 27 : „Bog je u svojoj dobroti i mudrosti odlučio da objavi sebe i da priopći otajstvo svoje volje, otajstvo spasenja, da u Isusu Kristu postajemo dionici Božanske naravi. Zato se Bog „dijelima i riječima“ od početka javlja čovječanstvu. ’Bog, koji po Riječi sve stvara i uzdržava, pruža ljudima u stvorenjima trajno svjedoičanstvo o sebi. Hoteći pak da otvori put višnjega spasenja, on je povrh toga već od početka praroditeljima otkrio samoga sebe. A po njihovu padu on ih je, obečavši otkupljenje, podigao dajući im nadu u spasenje. A u svoje vrijeme pozva Abrahama da ga učini velikim narodom. Taj je narod po prorocima poučavao, pripravljao na dolazak Mesije. On daje Objavi puninu i dovršava je’ (DV 3,4). Ova Božja aktivnost po kojoj Bog

24 Igrajući se grčkom reči pneuma koja znači i vetar ali i duh kao i Duh.

25 „A vi - Pomazanje koje primiste od njega u vama ostaje i ne treba da vas itko poučava. Nego njegovo vas Pomazanje uči o svemu, a istinito je i nije laž, pa kao što vas je ono naučilo, ostanite u Njemu.”

26 Ili Otkrovenje

27 Celestin Tomić, Pristup Bibliji, Zagreb 1986.

’zapodijeva razgovor s ljudima kao s prijateljima i sa njima druguje da ih pozove u zajedništvo sa sobom i da ih u nj zagrli’ zove se Objava (DV 2)“. Što se tiče nadahnutosti Svetog pisma, Sabor izjavljuje da Crkva drži sve knjige svetima i kanonskima zato jer su po nadahnuću Duha Svetoga napisane i imaju Boga za auktora. A proces nadahnuća je bio takav da je Bog „izabrao ljude koje je, u djelatnosti njihovih sposobnosti i moći

upotrijebio, da njegovim djelovanjem u njima i po njima – kao pravi auktori pismeno predaju sve ono i samo ono što on hoće“(DV 11) Šta bi to u stvari značilo? Ako bi mogli taj proces inspiracije da uporedimo sa nečim, možda bi najbolje bilo uporediti to sa stvaranjem pesnika, pisaca ili muzičara. Umetnik izrađuje svoje delo kada dobije inspiraciju, ideju šta bi želeo da uradi i već pri tom ima ideju kako to što želi da sastavi, napiše, naslika, izgleda. Sama reč – dobiti inspiraciju, koju svi umetnici koriste – govori o tome da je to dar, da to nije njihovo, jer da je njihovo imali bi inspiraciju kad god to zažele. Dakle, ideja dolazi i svetom piscu, kao inspiracija, a on je kao i umetnici, formira u skladu sa svojim sposobnostima, to ga čini zaista pravim autorom, ali ipak, jer on piše o stvarima o kojima Bog želi da govori, takođe je i Bog u isto vreme autor. Pitanje nepogrešivosti pisma, ili bolje istinitosti Pisma je poslednjih vekova često potezano ne samo od strane nehrišćana, već i od nekih hrišćana. Razvoj nauke je doveo da se u Bibliji nađu „netačnosti“ posebno što se tiče poznavanja planete i živog sveta na njoj. Naravno, uvek je bilo i onih koji su navodili „neslaganja“ ili čak i „kontradiktornosti“ u Bibliji. I zaista, postoji pogled na svet u Bibliji koji po današnjoj nauci očigledno ne stoji ( zemlja – ravna ploča), postoje nabrajanja

postoje i „neslaganja“ u podacima, pa čak i

„kontradiktornosti“, ali njih vide ljudi koji ne poznaju šta je to Biblija, i koji posmatraju Bibliju kao

životinja koja ne postoje (zmajevi, levijatan

),

na knjigu koju je juče neko napisao, nako od nas koji smo se školovali u dvadesetom veku, ne shvatajući da su autori živeli u sasvim drugačijem svetu, da je cilj Biblije sasvim nešto drugo a ne

beleženje istorije kako je mi danas beležimo. Nauka Katoličke Crkve je jasna.“Budući da sve ono, dakle, što nadahnuti pisci ili hagiografi izjavljuju valja držati izjavljenima od Duha Svetoga, mora se dosljedno ispovijedati da knjige Pisma čvrsto, vjerno i bez zablude naučavaju istinu koju htjede Bog da radi našega spasenja bude zapisana u Svetom pismu.“(DV 11) I zaista, onaj ko je proučio Pismo u njemu ne može da vidi nikakvih „zabluda“ jer te zablude koji neki vide uopšte nisu predmet rasprave Pisma. Ako bi trebali da navedemo najupečatljiviji primer to je „zabluda“ Biblije da je svet stvoren za šest dana! Oni koji u tome vide zabludu, ne shvataju da Biblija ne govori o tome za koliko dana je Bog stvarao svet, već da je Bog tvorac svega, kao i to da je čovek kruna storenja i Božiji saradnik koji ima odgovornost za ovaj svet jer mu ga je Bog predao na upravljanje. Sve u svemu, možda je najbolji odgovor na ovo pitanje poruka sv. Avgustina:“(Gospodin) nas je

Duh Božiji koji je govorio po svetim piscima nije hteo da

nas pouči o stvarima koje nemaju nikakve koristi za naše spasenje.“

hteo da učini hrišćanima, ne naučnicima