Нема Крста без три прста! 
Треба ли Срби да се поклоне папи?
Професор Владимир Димитријевић

   Реч унапред

Папин поход на Исток

   Зашто Ватикану треба Исток?

   Прво одредиште: Румунија

   Кружења око центра

   Папа иде у Кијев

   Папина посета Грчкој 

   Папа у Бугарској 

Рат против Руске Цркве ‐ делатност римокатолицизма у савременој 
Русији

   Унијаћење у име ʺдемократијеʺ и ʺљудских праваʺ

   Риму су потребни руски свећеници и редовници

   Рибари људских душа

   Активности монашких редова

   Помесне Цркве подржавају Московску Патријаршију

Папина сенка на земљама Светог Саве (дневник догађаја)

   Срби и папска јерес

   Како се Иван Павао II учио љубави према Србима?

   Папа међу Србима: да или не? 

   Римски папа и рат против Срба

   ʺDominus Jesusʺ и ми

   Хоће ли папа доћи у Србију?

   Број римокатолика у Србији и Црној Гори и папин долазак

1

Екуменизам и прозелитизам

   Превођење Срба на римокатолицизам

   Хуманитарна делатност: Пилипенда, опет?

   Какве ʺсвецеʺ нуди ʺсестринска цркваʺ?

   Зашто Ватикану смета Свети Сава?   

   Судбина екуменског дијалога

Други о истом

   ʺПрви пут за хиљаду година...!ʺ (Папа у Румунији 1999.)

   Карактер и циљеви посете 

   ʺКанонскоʺ гажење канона?

   Однос верујућег народа према догађају

   Активност Ватикана на територији Русије: геополитички аспект

   Други Ватикански Концил: ʺНоваʺ политика са старим циљевима

   Искушења Украјинског Православља

   Новинарски митови о папиној посети Украјини

   Римокатолицизам потискује Православље на Косову

Две полемике

   Увод

   Треба ли Срби да се поклоне папи?

   ʺТреба ли Срби да се поклоне папиʺ ‐ чланак Драгана Мишковића у листу 
ʺРепубликаʺ

   Записи испод етикете ‐ поводом текста г. Драгана Мишковића објављеног у 
ʺʺРепублициʺ бр.259/2001

   Реплика без коментара ‐ Мирко Ђорђевић ʺРепубликаʺ, 269/2001

   О прикривању злочина ‐ поводом текста В. Димитријевића ʺЗаписи испод 
етикетеʺ

  Одговор на репику уз чуђење ‐ одговор на текст г. Мирка Ђорђевића ʺреплика 
без коментараʺ

2

Сведочење или Апостасија?

   Проглас свештенства и монаштва

   Претпоследња вест 

   Последња вест

   Post scriptum последње вести 

Реч унапред 
 
Ова књига је наставак књиге „Папа у Србији ‐ да или не?ʺ (Лио, Горњи Милановац, 
2000.  године).  У  њој  су,  кроз  текстове  потписника  ових  редова,  али  и  познатих 
православних аналитичара, дати прегледи папиних посета православном Истоку, као и 
прозелитске  делатности  Ватикана  на  територији  Русије.  Ту  је  и  опис  оних  потеза  које 
папска  дипломатија  предузима  да  би  приволела  врх  Србске  Православне  Цркве  да 
одобри  папину  посету.  (Текстови  о  томе  су  настајали  у  току  неколико  година,  и 
хронолошки су поређани у овој књизи.) Наравно, ту је и полемички оглед  (или, по мом 
дубоком  уверењу,  хришћански  вапај)  „Треба  ли  да  се  Срби  поклоне  папи?ʺ,  по  коме 
цела књига носи име.
Потписник  ових  редова  се  трудио  да  све  буде  SINE  IRA  ET  STUDIO.  Али,  то  није 
сасвим  могуће,  поготову  за  човека  који  свим  својим  бићем  осећа  да  је  римокатоличка 
прича  о  „сестринској  љубавиʺ  и  „екуменизмуʺ  само  нова  реторика  старог  унијатског 
духа, који на Балкану вековима покушава да православне намами на јединство са „светим 
оцемʺ понтифексом. Уместо Небеског Јерусалима ‐ папин Рим; уместо јединства у Духу 
и  Истини  ‐  јединство  у  „намјеснику  Кристовом  на  земљиʺ,  који  је,  како  каже  догмат  I 
ватиканског концила, „незаблудив по питањима вјереʺ (свакако, уз „асистенцију Светога 
Духаʺ);  уместо  љубави  ‐лицемерни  сентиментализам  (јер,  Љубав  и  Истина  су  у 
Православљу нераздвојни).
Знам  да  ћe  извесни  добронамерни,  али  друкчијег  мишљења  људи  у  нашој  Цркви, 
рећи да је ово писао  „православни фундаменталистаʺ  (или, како  рече  неко,  припадник 
„парацрквених формацијаʺ.) Прихватам тврдњу да јесам православни фундаменталиста 
(наравно,  не  у  погрдном  значењу,  јер  Православље  није  ислам,  нити  је  имало 
инквизицију.)  Православни  фундаментализам  подразумева  оно  што  је  рекао  Апостол 
Павле ‐ да темеља (фундамента) нико другог не може поставити, осим онога који је Цркви 
постављен, а то је Христос (1 Кор. 3,11). Није, хвала Богу, темељ ни римски папа, нити је то 
Светски савет „цркаваʺ, нити било која патријаршија сама по себи (чак ни Цариградска.) 
Христос је Темељ Цркве Своје, и само на том Темељу се може градити. Свима који имају 
другачије  мишљење  нудим  да  га  образложе  и  да,  ако  желе,  са  ставом  изнетим  у  овој 
књизи уђу у полемику. 

3

Али, претпостављам да никакве полемике неће бити, јер неки црквени делатници 
који друкчије мисле обитавају у авионским висинама недоступним нама, обичним 
смртницима,  и  већи  део  свог  времена  проводе  на  дипломатским  путовањима  и 
сусретима  на  врху  са  представницима  разних  религија  и  „цркаваʺ.  Они  немају 
времена  да  се  баве  спорим,  и  без  теолошке  дипломе,  пешацима  који  ходе 
многонамученом  србском  земљом  и  верују  да  је  Свети  Вукашин  Јасеновачки 
вреднији  од  свих  папских  комисија,  института  и  целог  Ватикана  са  његовом 
„тисућљетном културомʺ.
Ово дело ће можда читати и неизбежни представници „граћанске опцијеʺ, који су 
ме,  разним  поводима,  већ  проглашавали  не  само  фундаменталистом,  него  и 
симпатизером  нацизма.  Дотична  господа  he  тврдити  да  ово  дело  служи  распиривању 
„нетолеранцијеʺ  и  (како  је  милозвучан  тај  израз!)  „говора  мржњеʺ.  Они,  пак,  сви  до 
једног, кад год пљују Цркву, светосавље и Владику Николаја говоре „говором љубавиʺ, и 
за то примају лепе парице од разних „фондова за отворено друштвоʺ. Због тога ће им ова 
књижица, ако је помно прелистају и придају јој већи медијски значај него што га она, у 
доба новог, демократског медијског тоталитаризма, може имати, послужити као сигуран 
извор  прихода.  Наиме,  опет  he  показати  „мећународној  заједнициʺ  какви  су  се  опасни 
типови  запатили  у  Србији,  и  колико  се  мора  бити  опрезан  са  србским  фанатицима, 
неспремним да „толеранцију“, „суживот“, „помирење“, итд.
Пажљив  и  добронамеран  читалац  he  прочитати  оно  што  у  овој  књижици 
стварно  и  пише.  А  пише  да  је  Црква  Христова  ‐  Једина  Истинита  Црква,  не  зато 
што  људи  тако  хоће,  него  зато  што  ју  је  Бог  Који  је  постао  Човек  такву,  Својом 
Крвљу, утемељио. Пише да Ватикану не верујемо због његовог лицемерја, коме циљ 
није  „заједничење  у  љубавиʺ,  нeгo  привоћење  Истока  унији  с  папским  троном. 
Пише да је папска хуманитарна помоћ толико пута у историји била нешто друго 
од онога за шта су је подметали, па увек морамо бити херувимски будни кад нам се 
нуди „рука пријатељстваʺ. 
Пише да не може бити јединства са онима којима је светац Алојзије Степинац, и који 
узорном личношћу сматрају Степинчевог папу Пија XII. Пише да ми, православни Срби, 
никога  не  мрзимо  зато  што  другачије  верује,  нити  желимо  да  се  сукобљавамо  са 
инославнима,  али  тражимо  да  нас  оставе  на  миру,  у  нашем  Светом  Предању  и  у 
благодатној заједници са свима светима Небеске Србије. Пише да нема те цене којом се 
може купити људска душа, и да је душа вреднија од свих светова, земаљских и небеских, а 
камоли од „европских интеграција“ и екуменских „дневних заповиједи“... Ко хоће да чита 
другачије нека чита; али, ко хоће да чита написано, схватиће шта је написано.
Истина, иако некад уме да буде болна, увек лечи и приводи познању путева Божјих 
у нашем грешном, у лаж заточеном свету, али свету о коме Христос брине и који се у 
Христу спасава.
 
АУТОР
 На Свете Пајсија и Авакума, 
децембра 2002. године 

_________________________________________________________________________________
4

Папин поход на Исток
Зашто Ватикану треба Исток?
 
Ватикан  је  на  самрти;  он  већ  читаво  столеће  умире  на  Западу.  Стање  у 
Римокатоличкој  цркви  горе  је  него  икад.  Довољно  је  погледати  статистике  које  на  то 
указују. Ево података из 90‐их година XX века.
„Надбискупија  чикашка,  највећа  римокатоличка  дијецеза  у  земљи,  губи  једног 
свећеника на сваких 18 дана. У Кливланду, дијецеза је изгубила 25 свећеника током првих 
месеци године, а није добила ниједногʺ („Wall Street Journalʺ, 13. новембар 1990.)
„Средње  старосно  доба  свећеника  је  преко  педесет  година,  а  око  2000.  биће  око 
седамдесет година. Број сјемеништараца спао је са 48 хиљада 1965. на 1300 средином 1988. 
Према  садашњим  статистикама,  сада  има  преко  11  стотина  жупа  без  жуцникаʺ 
(„Liguorianʺ, август 1990.).
„У  деценији  пре  Концила,  Римокатоличка  црква  у  Ирској  достигла  је  врхунац 
утицаја.  Кад  је  Концил  отворен,  један  од  осам  средњошколаца  био  је  кандидат  за 
свећенство /.../ Године 1989. посвећења за жупно свећенство било је свега 72 (1958. ‐ 400)ʺ 
(„The Catholic World Reportʺ, септ.‐окт. 1992.)
Број  часних  сестара  у  Америци  спао  је  са  180.015  године  1964.  на  97751  у  1992. 
години. Број религиозних братстава спао је са  189.311 у 1962. години на 62.546 у години 
1992. Број дечјих крштења опао је са преко милион и триста хиљада 1962. на 950 хиљада 
1985.  године.  И  тако  даље.  Према  студији  нарученој  од  надбискупије  Сан  Франциска, 
главни  разлог  што  сваке  године  60  до  100  хиљада  Хиспаноамериканаца  напусти 
римокатоличку  цркву  је  незадовољство  њеним  догматима  и  стањем  свештенства.  Од 
почетка осамдесетих до почетка деведесетих, вели Рихардо Чавез, управитељ одељења за 
Хиспаноамериканце  Католичке  ^онференције  Калифорније,  римокатолицизам  је 
напустило око пет милиона Хиспаноамериканаца („Daily Newsʺ, 7. април 1991.)
У  Јужној  Америци,  традиционалној  тврђави  верности  Ватикану,  још  је  горе. 
Прелазак из римокатолицизма на друге конфесије све је израженији. У Доминиканској 
Републици увећао се три пута од шездесетих до деведесетих година XX века, повећао се 
за 500% у Ел Салвадору и Костарики, а преко 700% у Гватемали.
Римокатолички часопис „The Wandererʺ (1. април 1999.) нуди следеће податке:
Преко 1900 римокатоличких жупа (парохија) у свету је угашено;
Само око 40% римокатолика у САД верује да Христос реално присуствује у хостији.
Исповест је скоро нестала из парохијског живота. 
Према томе, папи је потребна „свежа крвʺ Истока, потребни су му народи који још 
нису  духовно  сасвим  мртви,  али,  који  у  незнању,  сиромаштву  и  беди  не  могу  а  да  не 
наседну  унијатској  пропаганди  потпомогнутој  огромном  количином  новца.  Оно  што  се 
губи  на  Западу,  треба  добити  на  Истоку;  ако  не  може  у  Америци,  може  у  Русији.  Ако 
Ирска  попушта,  можда  би  Србија  могла  да  буде  „правилно  усмеренаʺ.  Једном  речју, 
римокатолички  папизам,  после  векова  унијатских  претензија,  сада  има  најживотнију 
неопходност  да  се  „регенеришеʺ  на  Истоку,  међу  „варваримаʺ  који  су  остали  да  тамо 
живе после уклањања Гвоздене завесе.
 
 
5

Према:
 
„World  Orthodoxyʹ  s   Sister  Church/Vital  Statisticsʺ,  y  часопису:  Orthodox  Chrstian  Witnesssʺ, 
21/1999.

________________________________________________________________________________

Прво одредиште: Румунија
 
Папа  је  решио  да  свој  поход  на  Исток  почне  од  Румуније,  чија  Црква  представља 
једину православну Цркву неког романског народа. Договор државних и црквених власти 
у  Букурешту  подразумевао  је  причу  по  којој  ће  Румунија,  после  папине  посете,  бити 
много ближа „европским интеграцијамаʺ и НАТО‐у. И 1999. папа путник је крочио на 
тле православне земље, први пут од 1054. године.
Још  на  аеродрому,  председник  Румуније  Емил  Констатинеску  је  поздравио  папу, 
поручивши  да  су  Православна  и  Римска  црква  „два  плућна  крила  Европеʺ.  Патријарх 
Теоктист је рекао папи да је на тле његове земље ступио „с благословом Божјимʺ. Папа 
је присуствовао православној  Литургији,  на  којој  је  патријарх  изразио  жаљење  што  се 
још увек не могу причестити заједно. Патријарх је био на римокатоличкој миси коју је 
служио папа.
Народ  је  углавном  био  заведен  о  причама  о  томе  како  је  Румунија  „мост  између 
Истока и Западаʺ, и одушевљено је клицао:  „UNITATEʺ („УЈЕДИНЕЊЕʺ). Италијанска 
штампа  је  објавила  да  је  један  од  закулисних  циљева  посете  био  да  се  одобровољи 
патријарх московски и све Русије Алексеј да би папу примио на тле Трећег Рима, што би 
свакако била највећа победа ватиканске дипломатије од када постоје сукобљени погледи 
и заоштрени односи Запада и Истока.
Но, када је папа отишао, ништа није било ни од брзог НАТО‐а, ни од уласка у Европску 
унију. А вера је наружена, и Бог православног румунског народа, Бог многих мученика за 
крст пострадалих од паписта, одбачен је у име земаљских интереса којима се Црква 
ставила у службу. 
_________________________________________________________________________________

Кружења око центра
 
Основна папина идеја, да посети православне земље (пре свега Русију), да би тиме 
означио  своју  победу  над  Истоком,  јавила  се  одавно,  али  окружење  Ивана  Павла  II  је 
схватило  да  би  се  то  могло  остварити  тек  поводом  јубиларне,  2000.  године.  Један  од 
начина  да  се  искористи  јубилеј  је  био  „ходочашће  путевима  Светога  Павлаʺ,  па  је  у 
фебруару 2000. Иван Павао II посетио Египат. Ту је упутио поруку мира „муслиманима 
и кршћанимаʺ, позивајући све црквене заједнице да развијају „блиске и братске односе у 
милосрђу  и  доброј  вољиʺ.  Једна  од  кључних  папиних  посета  била  је  манастиру  Свете 
Катарине  на  Синају,  чији  монаси,  вековни  чувари  православља,  нису  ни  хтели  да  виде 
папу, а камоли да с њим учествују у молитви. 
Архиепископ синајске горе Дамјан, који је, очито под притиском власти, папу морао 
да  прими,  учинио  је  то  преко  воље,  и  без  нарочитих  почасти  понтифекс  је  примљен 
6

само као путник ‐ поклоник... Није могло бити ни речи о богослужењу у манастиру на 
гори на којој је Мојсеј примио заповести Божје.
Занимљива су и папина „кружења око Русијеʺ. Прво је био у Грузији, где га је позвао 
лично Горбачовљев најбољи политички друг ‐ бивши КГБ‐овац, председник Шеварнадзе. 
Грузијска Православна Црква је била веома одлучна: иако га је патријарх Илија примио, 
није му било дозвољено да уђе у олтар саборног храма у Тбилисију, а првојерарх Грузијске 
цркве је забранио свим својим свештеницима и верницима да присуствују папској миси.
Године 2001, 22. септембра, папа је стигао у Казахстан у четвородневну посету. Мису 
је  служио  на  руском,  на  тргу  „Мајка  Отаџбинаʺ.  Била  је  подигнута  стилизована 
полујурта, где су стајали папа и његови прелати. Сви су били одевени у орнате извезене 
казахстанским орнаментима, које су шиле часне сестре кармелићанке чији се самостан 
налази  у  Караганди.  Папа  се  срео  са  председником  Казахстана  Нурсултаном 
Назарбајевим и његовом породицом, као и са студентима Евразијског универзитета „Лав 
Гумиљовʺ.
После тога, 25. септембра, папа Иван Павао II је по први пут посетио Јерменију. На 
аеродрому  га  је  поздравио  председник  Роберт  Кочарјан  и  поглавар  Јеременске  цркве 
(монофизитске)  Карекин  II.  По  подацима  католика,  у  Јеременији  их  има  150  хиљада, 
мада се сматра да тај број није већи од 20 хиљада.
И тако папа „кружиʺ око Русије, која је главни циљ његовог понтификата. За сада 
му  није  успело  да  крочи  на  тле  највеће  православне  земље  света,  али  он,  очито,  нема 
намеру да одустане.
 
Извори:
1. Ејуб Штитковац: Папа у Египту: Уздржаност и страх монаха, Репортер, 8. март 2000. 
2. Итар‐Тасс: В столице Казахстана Папа римский совершил мессу на русском языке 
(23.09.01).
3.   Итар‐Тасс:  Папа  римский  завершил  визит  в  Казахстан  и  прибыил  в  Армению) 
(25.09.ʹ01.)

________________________________________________________________________________

Папа иде у Кијев
 
Председник  Украјине  Леонид  Кучма  позвао  је  папу  да  посети  Украјину  још  1998. 
Године 2000, 29. децембра, Кучма је потписао документ „О организацији државне посете 
на  Украјину  поглавара  државе  Ватиканʺ.  Формиран  је  организациони  комитет  за 
посету, на чијем челу се нашао министар спољних послова Анатолиј Зленко. 
Московска  патријаршија  је  одмах  реаговала,  преко  митрополита  Кирила 
(Гуднајева), „министра спољних пословаʺ РПЦ, који је рекао: „Ако папа без позива доће 
на  Украјину,  то  ћe  усложити  односе  између  Русије  и  Ватикана  с  једне,  и  Ватикана  и 
Украјине с друге стране. Дубоко смо уверени да се не можемо узајамно називати браћом 
у  Христу  и  радити  једни  против  других.  Русија  се  не  може  помирити  с  рушењем 
православних  храмова  на  Западној  Украјини,  прогоном  православних  хришћана  из 
истих, па чак и са физичким насиљем над некима од њихʺ. 
7

Свети  Синод  Украјинске  Православне  Цркве  Московске  Патријаршије  изјавио  је  у 
писму  папи:  „Званично  изјављујемо  да,  у  случају  посете  Ваше  Светости  на  Украјину  у 
предвићеном року са Вама неће бити сусрета, нити ћe сe иједан наш клирик учествовати 
у програму посете.ʺ
Папу то није узнемирило. Ватикански представници су знали да he их на Украјини 
срести  неки  „православни  јерарсиʺ,  рецимо,  анатемисани  „патријархʺ  „Кијевске 
Патријаршијеʺ, бивши митрополит Руске Цркве Филарет (Денисенко), или представник 
„Аутокефалне  Украјинске  Православне  Црквеʺ.  По  речима  московског  надбискупа, 
Тадеуша  Кондрушевича,  Ватикан  расколнике  не  сматра  расколницима,  него 
„еклисиолошким  структурама  у  сукобу“.  Кондрушевич  је  чак  изразио  наду  да  ће 
сукобљене стране умирити посредништво цариградског патријарха Вартоломеја.
Митрополит Агатангел, из канонске Украјинске Цркве је у једној од својих проповеди 
оштро  иступио  против  доласка  папе  римског,  позвавши  све  верне  да  се  држе  Руске 
Православне  Цркве  и  њеног  патријарха  Алексеја.  Одмах  после  тога  био  је  оштро 
нападнут  у  шовинистичкој  штампи  украјинских  „суверенаша“,  као  онај  који  подгрева 
национализам и „служи Москви“ (најгора могућа политичка карактеристика у данашњој 
Украјини.)
Кучма  и  дружина  (украјински  „ђукановићевци“)  су  се  неизмерно  радовали 
папином  доласку  у  јуну  2001.  Министар  спољних  послова  Зленко  је  изјавио:  „После 
посете папе постаћемо свеснији, јединственији, уверенији, и уопште бољиʺ. Он је такоће 
сматрао да је циљ те посете да  „подстакне препород украјинског народа, да допринесе 
његовом духовном очишћавању и уверенијем кретању Украјине у европску будућностʺ. 
Долазак  папе  сведочи  о  реалној  независности  Украјине,  о  њеном  „САМОСТАЛНОМ, 
ЕВРОПСКОМ  ИЗБОРУ,  И  НАМЕРИ  ДА  ИСПОВЕДА  ВРЕДНОСТИ  КОЈЕ 
ИСПОВЕДА  УЈЕДИЊЕНА  ЕВРОПАʺ.  Ватикан  је  најавио  да  је  циљ  папине  посете  ‐ 
„мир и помирењеʺ измећу католика и православних.
Лично  Леонид  Кучма  је  дочекао  папу  на  аеродрому.  Шефу  Ватикана  понудили  су 
хлеб и со, и украјинску земљу коју је папа пољубио. Кучма је присуствовао и на две мисе ‐ 
једној у Кијеву, другој у Лвову. Месецима унапред припремана је посета, почев од места 
где  ће  папа  служити  и  резиденција  у  којима  ћe  боравити  до  отварања  пограничних 
пунктова  на  којима  је,  по  скраћеном  поступку,  могла  да  се  добије  виза.  Само  за 
резиденцију на Јурјевском брду у Лвову, центру унијатства, држава је на реконструкцију 
потрошила  1,2  милиона  долара  (док  народ,  наравно,  гладује,  и  чека  „Еуропу“). 
Украјински лекари су даноноћно били спремни да прискоче папи у помоћ, а спремљене 
су  резерве  крви  и  за  понтифекса  и  за  његову  пратњу.  На  местима  где  су  служене  мисе 
било  је  много  екипа  хитне  помоћи.  Тридесет  хиљада  полицајаца  обезбеђивало  је  Кијев 
када је папа био у њему. На свака три метра био је полицајац! 
На улазима у зграде висила су упозорења: „He излазити на балконе, и не гледати 
кроз прозор, пуцаће се без упозорењаʺ. У Лвову је терен којим је папа требало да прође 
провераван  опремом  за  откривање  нагазних  мина.  Представници  Ватикана  су  чак 
замерили држави на оваквој претераној ревности, јер је она стварала мучну атмосферу 
за вернике.
Папа је служио по две мисе у Кијеву и Лвову, срео се c Кучмом и политичарима, са 
католицима  и  унијатима,  као  и  са  расколничким  „православним  епископимаʺ.  Али, 
нико из Руске Цркве се није видео с њим, аити му је дозвољено да крочи на тле највећих 
8

кијевских  светиња  ‐  храма  Свете  Софије,  који  је  подигао  Равноапостолни  Владимир, 
крститељ  Русије,  и  Кијево  ‐  Печерске  Лавре,  мајке  руских  манастира.  To  није  било 
случајно: папини унијати су од 1989. до 1991, користећи „перестројкуʺ, отели на десетине 
храмова православнима и преко 2500 парохија. Тиме су показали ко су и шта су, мада је 
папа у Кијеву све хришћане позвао на „отворени дијалог“, одбацивање „сваког насиљаʺ и 
поштовање  „права  на  верску  слободу“  На  кијевској  миси  се,  као  и  увек,  молио  за 
„јединство  кршћанаʺ,  и  позвао  све  да  поштују  „свет  религијске  и  културне 
различитостиʺ.
У Лвову, где је преовладавајућа његова паства, скупило се мноштво људи, али не само 
са Украјине, него (можда и више) из Маћарске, Пољске, Белорусије... Мећутим, у Кијеву, 
па чак и у Лвову, било је мање верника него што се очекивало. 
У свом тексту  „Неке последице папине посете Украјиниʺ,  др  Владислав  Петрушко, 
један  од  најбољих  савремених  ватиканолога  у  Русији,  каже:  „Пошто  је  стрељао  војводу 
енхијенског,  Наполеон  је,  као  што  је  познато,  убрзо  рекао:  „To  je  много  горе  него 
злочин.  To  jе  грешка.  Изгледа  да  би  се  о  папиној  посети  Украјини  могло  рећи  нешто 
слично. Иако папа Иван Павао II може да се теши мишљу да је први папа у ист‐рији који 
је извршио „продор на Истокʺ, за Католичку цркву у целини последице папине посете 
Украјини  у  најближој будућности могу да се покажу  као  жалоснеʺ.  Зашто?  Петрушко 
наводи неколико разлога:
1.  ‐    Папа  је  веома  пореметио  ионако  тешке  односе  с  Московском  патријаршијом, 
чије  упозорење  да  је  посета  превремена  није  прихватио.  Поглавар  руских  католика 
Кондрушевич је чак изјавио да папи не треба никакво одобрење Московског патријарха 
да  би  дошао  чак  и  у  Москву.  Од  сада  ћe  само  новинари  и  „политичари  ‐  демократеʺ 
веровати  у  папине  изјаве  да  је  њему  циљ  помирење  и  „јединство  кршћанаʺ.  Нико  од 
православних неће. Украјински православни хришћани су, у време папине посете, ишли у 
литијама  и  молили  се  Богу  да  сачува  Цркву  од  јеретика  и  њиховог  поглавара,  а 
митрополит Владимир је, као што смо видели, био одлучно против било каквог сусрета с 
понтифексом.
2.      Да је папа отишао само у Лвов, где има највише своје пастве, то би могло и да 
изгледа као тријумф ‐ јер Западна Украјина је умногоме унијатска. Али, посета Кијеву је 
била  тежак  промашај,  јер  је  Кијев  показао  да  је  веран  Истоку  и  Православној  Цркви. 
Улице  су,  док  је  папин  аутомобил  јездио,  била  полупразне,  као  и  стадион  на  коме  је 
служена миса. Папа чак није ни размотрио предлог унијатског кардинала Хусара да се 
седиште унијатске цркве премести из Лвова у Кијев, где је постављен камен ‐ темељац 
за нову катедралу.
3.     Иако су поглавар римокатолика Јаворски и поглавар унијата Хусар заједно срели 
папу  и  заједно  му  „рапортиралиʺ  није  дошло  до  жељеног  стишавања  страсти  између 
римокатолика (углавном Пољака) и унијата (Украјинаца). Унијатима је било криво што 
је папа прво служио римску мису, па тек онда службу по источном обреду, као и то што 
није  прогласио  унијатску  цркву  Украјине  за  „Патријаршијуʺ.  Најрадикалнијима  је  чак 
сметало и то што није беатификовао Андреја Шептицког, вођу украјинских унијата који 
је својевремено сарађивао са Хитлером. Папина посета је и ту била промашај.
4.     Ни Кучми се није посрећило. Западна Украјина га и даље не подржава, иако јој је 
довео папу, а православни Украјинци су, после папине посете, још више против њега.
9

На  крају,  Петрушко  сматра  да  је  својим  поступком  папа  ослободио  Православну 
Цркву  од  свих  обавеза  насталих  у  екуменском  дијалогу,  и  да  сада  Православна  Црква 
може сматрати цео Запад својом мисионарском територијом. 
Литература:
1.  Зоран Бојић: Потврда независности, НИН, 28. јун 2001. 
2.  В.И.Петрушко: О некоторых итогах папского визита на Украину (са интернета)
  
_____________________________________________________________________________________________ 

Папина посета Грчкој
 
Почетком 2001. многе информативне куће пренеле су вест да је председник Грчке 
Константин Стефанопулос у току своје званичне посете Италији позвао римског папу да 
посети  Грчку.  Сви  су  били  зачуђени,  чак  и  грчки  новинари  који  су  пратили  делегацију. 
Није било јасно да ли је позив раније припремљен, или је до њега дошло спонтано.
Све се збило на следећи начин. На крају разговора с папом, који је трајао око пола 
сата  и  у  коме  је,  између  осталог,  било  речи  и  о  грчко‐турским  односима,  кипарским 
проблемима и „религиозним питањимаʺ, Стефанопулос је изненада рекао Ивану Павлу 
II:  „Ви  сте  жељени  гост  у  Атини.  Само  треба  да  кажете  кад  желите  да  остварите  своју 
посетуʺ.  Папа,  који  је  до  тада  много  пута  настојавао  да  посети  Грчку,  макар  као 
ходочасник путевима Светог Павла“, и коме се противила читава православна Грчка, и 
сам је био помало затечен, па је захвалио и рекао: „Размислићу о томеʺ. Тражио је да 
му  се  објасни  званични  став  Грчке  Цркве...  Ватиканска  штампа  је  одмах  сутрадан 
објавила  да  је  Стефанопулос  упутио  папи  званичан  позив  („formale  invitoʺ),  али  није 
речено кад he папа на њега одговорити.
Мећутим, заменик министра иностраних послова Грчке Григорије Ниотис, који је 
пратио  Стефанопулоса,  истакао  је  да  то  уопште  није  био  формални  позив,  него  да  је 
реч  о  личној  председниковој  иницијативи.  Грчка  влада  тај  позив  није  упутила,  било  је 
речено. Сам Стефанопулос је изјавио да је папу позвао као шефа државе  Ватикан, а не 
као поглавара цркве.
Георгије  Папандреу,  председник  Владе,  изразио  је  своје  слагање  са  позивом 
упућеним папи, и истакао да је реч о дипломатском гесту, који нема везе са Црквом.
Наравно, Ватикан није хтео да иде у Грчку без одобрења Атинске архиепископије. 
Њен поглавар, архиепископ атински и све Грчке Христодул, је изјавио: „Кад папа негде 
иде, он има двоструки статус, то јест и статус шефа државе и поглавара Римокатоличке 
цркве.  Ако  жели  да  примени  то  исто  кад  је  Грчка  у  питању,  он  треба  да  се  обрати  и 
Цркви и Државиʺ. Пошто обраћање Ватикана још није стигло, говорио је Архиепископ, 
то питање Синод није ни разматрао.
Тада је почео велики притисак државне власти на Цркву, чији су узајамни односи 
већ одавно ушли у веома тешку фазу. Власт већ годинама покушава да Цркву потисне 
на  маргине  друштва,  а  најснажнији  притисак  је  остварен  тако  што  је  Папандреуова 
влада избацила одредбу о вероисповести из личних докумената, што је изазвало праву 
буну Грчке Цркве и народа и захтев да се владина одлука стави на референдум. Иако је 
Црква  скупила  милионе  потписа,  довољних  за  покретање  референдума,  ништа  није 
10

вредело.  Било  је  и  огромних  протеста:  само  у  Солуну  је  против  социјалистичко‐
масонске  владе  демонстрирало  120  хиљада  људи...  Али,  ни  то  није  помогло...  Папа  је, 
сматрали су аналитичари, позван да би се на Цркву опет извршио притисак, и да би се 
остварила још једна победа сила секуларизације.
И  држава  је  успела.  На  састанку  Синода  (12  архијереја)  7.  марта  2001.  донета  је 
одлука да се папи не одбије захтев за сусрет са атинским архиепископом. Чим је Синод 
обзнанио  своју  одлуку,  кренули  су  протести:  од  епископа,  преко  свештенства  и 
монаштва,  сви  су  тражили  две  ствари  ‐  сазивање  ванредног  Архијерејског  Сабора  и 
ново  одлучивање  о  прихватању  папе  и  престанак  злоупотребе  тзв.  „црквене 
дипломатијеʺ, која иде науштрб православне свести Грка. 
Огласили су се митрополит фтиотијски Николај, митрополит нафпактоски Јеротеј, 
митрополит  китроски,  катерински  и  платамонски  Агатоник,  митрополит  арголидски 
Јаков, митрополит идроски, Спеца и Егине Јеротеј, итд. Огласио се  и  Кинот  Свете  Горе 
Атонске, као и многа свештеничка удружења и безбројна монашка братства.  Наравно, 
старокалендарци  су  све  то  назвали  „издајом  Православљаʺ.  Почела  су  и  свеноћна 
бденија, са молитвама да Бог спречи папин долазак.
Највећа  молитва  је  било  свеноћно  бденије  27.  априла  2001.  у  манастиру  Светог 
Дионисија  Олимпијског,  на  које  су  се  сабрали  монаси  из  свих  крајева  Грчке.  На  крају 
богослужења, читани су текстови Светих Отаца о јереси римокатолицизма. У манастир 
на  Олимпу  Светогорци  су  донели  мошти  многих  светих,  ради  духовног  оснажења 
присутних.
Овде  доносимо  и  неколико  реакција  представника  црквене  јавности  Грчке  на 
синодско попуштање притиску власти.
Митрополит дринупољски Андреј је 16. марта 2001. упутио писмо Синоду, у коме 
вели: 
„Ваше  Блаженство,  Ваша  Високопреосвештенства,  саопштавам  вам  да  одлучно 
протестујем  против  садржаја  јучашње  одлуке  Синода.  Зато  што  се,  дипломатским 
језиком, у суштини даје „зелено светлоʺ папиној посети Атини, и учешћу Грчке Цркве у 
одговарајућим манифестацијама тим поводом. Указујући високо поштовање Поглавару 
и властима Цркве, ипак чврсто верујем и говорим да дипломатији није место у Цркви, 
која зна и говори само једним језиком ‐ језиком Истинеʺ.
Митрополит Јеротеј (Влахос), један од најснажнијих богослова ‐ аскета савременог 
грчког  православља,  17.  марта  се  огласио  следећом  опоменом:  „Неки  погрешно 
говоре  о  Католичкој  Цркви,  јер  реч  „католичанскаʺ  (САБОРНА)  припада 
Православној  Цркви,  исто  као  што  се  и  појам  Цркве  не  може  применити  на 
државу Ватикан... Пошто ван Цркве нема Светих Тајни, папско свештенство и сам 
папа  за  нас  православне  нису  свештена  лица.  Другим  речима,  код  њих  је 
прекинуто апостолско прејемствоʺ.
Митрополит  фтиотијски  Николај  је  Синод  упозорио  да  папина  посета  мећу 
верницима  изазива  велику  саблазан  и  смутње.  Молећи  их  да  поново  размотре  своју 
одлуку, он је записао: „Без обзира на све добре намере... средства масовног информисања 
покушавају да изокрену чињенице и да надувају све што служи злом циљу ‐ да се покаже 
како  Православна  Грчка  и  представници  њене  Цркве  признају  водећу  улогу 
„религиозног лидера“ хришћанства ‐ на велику тугу и разочарење свих православних, а 
11

нарочито  наше  једноверне  браће  на  Северу,  коју  римокатолицизам  и  унија  нарочито 
муче. He падајмо у замку и не дајмо им оружје којим ћe нас победити и поделитиʺ.
Савез  клирика  Грчке  Цркве  је  изјавио:  „Папа  је  ‐  једини  нежељени  лидер  јер 
папство  је  доносило  и  доноси  Грцима  и  православљу  уопште  толико  несрећа  колико 
нико  други...  Папа,  „дворога  звер  из  Римаʺ,  не  долази  у  Грчку  као  поклоник,  него  као 
провокатор... Усрдно призивамо клир и народ да се уздрже од било каквог изражавања 
поштовања према непокајаном и изазивачком папи... Нико од оних који носе мантију 
да  не  прими  нежељеног  папу!ʺ  Касније  се  овај  Савез  огласио  још  једном:  „Две  хиљаде 
година  после  Христовог  доласка  папа  глуми  корифеја,  светског  вођу  читавог 
хришћанства... Богохулство!ʺ
„Свегрчки  савез  богословаʺ  је  приметио:  „Попуштање  пред  притиском  папе 
изазива  огорчење,  али  и  протест  православних.  /.../  Наравно,  православна  теологија 
поштује свачије супротно мишљење, па и мишљење  јеретика  и  атеиста.  Али  не  верује 
наивним тврдњама о тобожњим папиним добрим намерамаʺ.
Светогорци су одлучно констатовали, у свом писму које су потписале управе свих 20 
великих  манастира:  „Папа  је  онај  који  носи  маслинову  гранчицу,  али  који  ипак  није 
извадио  свој  мач  из  тела  Светог  Православља.  Због  чега  онда  учтивост  и  деликатност  с 
наше  стране?...  Да  бисмо  били  пријатни  и  „савремени“  у  очима  Европе,  треба  ли  да 
занемаримо  духовну  самосвест  верујућих  и  јединство  Светог  Православља?  „Када  бих 
угађао  људима,  не  бих  био  слуга  Христовʺ  (Гал.  1,10)...  У  нашем  материјалистичком 
добу  преовладава  мишљење  да  сви  треба  да  прихвате  све.  To  је  менталитет  „Њу  Ејџаʺ. 
„Све  религије  су  подједнако  добре,  према  томе,  нема  места  за  фанатизам  и 
нетолеранцију!ʺ  „Да  ли  је,  због  тога,  могуће  да  се  придржимо  таквим  помодарским 
панрелигиозним погледима? Зар није боље разочарати људе, него Господа славе?ʺ
Један од најснажнијих гласова упутили су монаси и монахиње 169 грчких манастира 
(укупно 1750 монашких лица): „Без обзира на нашу добру веру и благо расположење, не 
можемо  да  појмимо  смисао  и  циљ  одлуке  (Синода, нап. прир.),  у  коме  се  види  упорно 
старање да се умањи значај целе теме... 
Познато је да се „Православна Црква никад није бојала изазова“, како се исправно 
примећује у синодском саопштењу. Али, никад им се није ни предавала...
Поред свега осталог, није небитно и то, да никакав папа никад није посетио Грчку... 
Занимљиво је да је наша Православна Црква толико била „самозатворена у ћорсокакуʺ, 
из кога је тек сад решила да изађе? Или можда наши Оци нису били гостољубиви и нису 
имали љубави?
Једна  ствар  је  саосећање  са  жртвама  и  следбеницима  јереси,  a  caсвим  друга 
указивање почасти јересијарсима, у датом случају ‐ папиʺ...
Упркос  свим  противљењима,  папа  је  дошао.  Архиепископија  атинска  је  покушала 
да  се  држи  достојанствено, па је одбила да дозволи папи да пољуби православно  грчко 
тле по изласку из авиона (овим символичким гестом, папа ставља до знања да је земља на 
коју ступа „под његовом јурисдикцијом“.) Грчки унијати су на послужавник са црвеним и 
белим ружама, гранчицом маслине (символом мира) ставили и комад грчке земље.
Папу  је  у  дворишту  председничке  палате  у  Атини  дочекао  председник 
Стефанопулос.  Интониране  су  химне  Ватикана  и  Грчке,  а  Стефанопулос  је  истакао 
папине успехе као верског поглавара. Изразио је жеље за јачањем међудржавних односа, 
нормализацијом  односа  Православља  и  римокатолицизма,  као  и  наду  у  светски  мир  и 
12

прогрес. Папа је узвратио на француском, тврдећи да је веома срећан што „ходочасти“ 
по оним местима куда је ходао Свети апостол Павле. Атина је место где је настала једна 
од  првих  хришћанских  заједница  Европе,  место  где  је  дошло  до  плодоносног  сусрета 
Хришћанства  и  хеленистичке  културе,  што  је  изменило  дотадашњу  слику  Европе. 
Позвао  је  Европљане  да  „познају  саме  себе“  и  потраже  своје  корене  „у  класичном 
хеленистичком  наслеђу“.  Обраћајући  се  Стефанопулосу,  истакао  је  да  је  мисија  Грчке 
да  гради  мостове  „измећу  европског  Истока  и  Запада“,  у  чему  жели  да  учествује  и 
Римокатоличка црква Грчке.
Папа  је  посетио  Ареопаг,  на  коме  је  проповедао  Свети  Павле,  а  мису  је  служио  у 
затвореном  простору  спортске  хале,  за  неколико  хиљада  посетилаца  са  личним 
позивницама.  Служби  на  отвореном,  која  је  папин  обичај,  супротставила  се  Атинска 
архиепископија.  Мере  обезбеђења  приликом  папине  посете  биле  су  невероватне:  на 
хиљаде полицајаца и агената, уз барикаде постављене где год је папа пролазио, биле су 
довољан знак шта православни Грци мисле о „pontifex maximus”‐y.
У  сусрету  са  архиепископом  Христодулом,  папа  је  изразио  жаљење  због  грехова 
прошлости,  и  свега  онога  што  су  римокатолици  учинили  православнима:  „За  све 
случајеве, у садашњости и прошлости, у којима су синови и кћери Римокатоличке цркве 
згрешили,  случајно  или  намерно,  према  својој  браћи  православцима,  нека  нам  Господ 
опростиʺ.  Такође,  папа  је  изразио  жаљење  због  тога  што  су  латински  „кршћани“ 
разорили Цариград 1204. године.
Најважнији папин дипломатски успех био је заједничка изјава коју су потписали он 
и  архиепископ  Христодул,  „стојећи  пред  Ареопагом,  са  кога  је  Свети  Павле,  велики 
апостол  народа,  проповедао  Атињанима  Једнога  Истинитога  Бога,  Оца  и  Сина  и 
Светога Духаʺ. У тој декларацији је изражена благодарност Богу због сусрета и општења 
са  првојерархом  Грчке  Цркве;  поменути  су  трагични  расколи  међу  хришћанима; 
осуђено насиље, прозелитизам и фанатизам у име вере. Уочено је да развој науке није 
праћен дубљим поимањем смисла живота, као и да технолошки и економски развој не 
припадају свим људима подједнако, нити им доносе бољи стандард, него у њима ужива 
мањина. Треба отворити срца према ближњима који су неоденути и гладују. Осуђени су 
ратови, покољи, мучења и страдања људи у свету, а папа и архиепископ су се заложили 
против  рата,  а  за  поштовање  људског  живота  и  достојанства,  као  и  солидарност  мећу 
људима.  Изражена  је  нада  да  he  током  Олимпијаде  2004.  у  Грчкој  бити  обустављени 
ратови и тероризам. 
Било је речи и о глобализацији, коју папа и архиепископ помно прате, надајући се 
„глобализацији  братстваʺ  у  Христу.  Европска  Унија  је  похваљена  због  уједињавања,  под 
условом  да  не  негира  националну  самосвест,  традиције  и  идентитет,  али  је  изражена 
забринутост  због  секуларизације  у  појединим  државама  која  значи  порицање 
хришћанског наслеђа тих држава.
Светогорци  су  најоштрије  осудили  заједничку  изјаву  папе  и  архиепископа,  и 
изјавили своју запањеност њоме, јер је, како су истакли, незамисливо да један православни 
епископ и један јеретик потписују заједничке формалне изјаве. Истакли су да је садржај 
посланице неприхватив и са богословске тачке гледишта... 
 
 
13

Али,  папа  је  свој  циљ  постигао.  Грчка  Црква  је  учинила  компромис  који  је  бацио 
сенку на њену вишевековну борбу за веру ‐ још од доба Светог Фотија и Марка Ефеског. 
Заборављено  је  да  је  Свети  Марко  поручивао  својим  истоверницима  и 
сународницима  да  беже  од  паписта  као  што  се  бежи  од  змија.  Победила  је 
„екуменска толеранцијаʺ.
 
Извори:
 
1.Према  извештајима  агенција:  „Папа  тражио  опроштај  за  грехе  католика  према 
православцимаʺ, Политика, субота 5. мај 2001. 
2.Сергеј Говорун: Кто заинтересован в визите папы в Грециы,
http://www. pravoslavie. ra./analit./papavisitgreece.htm 
3. Владимир Телиженко: Реакция на визит папы в Афины, 
http://www.pravoslavie.ni/analit/papavisitgreece2./htm

 ____________________________________________________________________________

Папа у Бугарској
 
Још  25.  новембра  2000.  године  Бугарску  је  посетио  председник  Понтификалног 
савета  за  јединство  кршћана  кардинал  Едвард  Касиди.  Tor  истог  дана  срео  се  и  са 
бугарским патријархом Максимом. Касиди је покушао да убеди патријарха Максима да 
се сретне са папом римским, чему треба да претходи званични Максимов позив Ивану 
Павлу  II.  Па  ипак,  патријарх  Максим  се  није  дао,  јер  је  против  тога  Синод  Бугарске 
Цркве, веома одлучан кад је у питању екуменизам (Бугарска Црква је, са Јерусалимском 
и  Грузијском  Православном  Црквом,  једина  која  није  члан  јеретичког  протестантског 
Светског савеза „цркава“.) Касиди је, после састанка с патријархом Максимом, отишао 
смркнута лица, и није дао чак ни изјаву за штампу.
Нови  папски  нунције,  монсињор  Менини,  чим  је  стигао  у  Софију,  дао  је  изјаву 
медијима  да  је  један  од  главних  циљева  његове  мисије  да  организује  папину  посету 
Бугарској.
Световне власти су и раније вршиле притисак на Синод да позове  папу римског, но 
Синод је сматрао да је та посета непотребна и непожељна. Али, „демократске властиʺ се 
нису  дале,  и,  преко  себи  покорних  „демократских  медијаʺ,  већ  27.  новембра  2000. 
Бугарска  Црква  је  била  нападнута  због  „одсуства  државничког  тактаʺ,  хришћанске 
љубави, верске толеранције, итд. Патријарх Максим је оптужен да је одбио сусрет с папом 
због „тајних налогаʺ патријарха московског и све Русије Алексеја II.
Ипак, политички притисци су се наставили, а министар спољних послова Бугарске, 
Соломон  Паси,  уложио  је  велики  напор  да  папа  дође  у  земљу  Светог  Јована  Рилског. 
Патријарх  је  изјавио  да  он  папу,  из  канонских  разлога,  позвати  не  може,  али  да  ћe  сe 
срести  с  њим  из  разлога  гостољубља.  Народ  је  био  одлучно  против.  Иконописано  је 
изображење  Светих  Мученика  Зографских,  који  су  пострадали  од  паписта  на  Светој 
Гори за време унијатске политике цара Михаила Палеолога. Икона, висока три метра, 
литијно је ношена кроз Софију, уз пратњу многих свештеника и верног народа, који су се 
Богу молили да папа не крочи на православно бугарско тле.
14

Папа је у Бугарску стигао 23. маја 2002. године. Тешко болесног 82‐годишњег старца 
спустили  су  из  авиона  специјалном  хидрауличном  направом.  Дочекали  су  га  министар 
Соломон  Паси,  као  и  папски  нунције  Антонио  Менини,  бугарски  бискупи  и  друга 
званична лица. Као пратиоци су стигли Валтер Каспер, нови челник Савета за јединство 
кршћана  и  Инације  Муса  Дауд,  префекат  Конгрегације  Источних  Цркава,  као  и 
државни секретар Ватикана, кардинал Анћело Содано.
Какав  је  став  Бугарске  Цркве  био,  најбоље  се  види  из  изјаве  патријарха  Максима, 
који  је,  само  дан  пре  папине  посете,  рекао:  „Желимо  свима  који  су  се  отуђили  од 
православне вере да јој се врате. Ето, том поруком ћемо дочекати папуʺ...
Патријарх и папа су се срели у резиденцији Светог Синода Бугарске Цркве, и сусрет 
је трајао око једног часа. Патријарх је папи честитао празник Светих равноапостолних 
Кирила  и  Методија,  просветитеља  православних  Словена,  и  том  приликом  рекао: 
„Ваша  посета  нашој  земљи  даје  Вам  могућност  да  се  ближе  упознате  с  плодовима 
великог  дела  свете  солунске  браће  Кирила  и  Методија,  дела,  које  је  наша  Црква 
свештено сачувала и које је ваплоћено у душама нашег побожног народа“. 
Патријарх  Максим  је  отворено  рекао  папи  да  се  Рим  одвојио  од  Православног 
Истока:  „У  овај  празнични  дан  ми  не  можемо  а  да  се  не  сетимо  тешког  догаћаја  из 
средине  XI  века,  када  се  Запад  одвојио  од  Истока.  Упркос  свему,  убеђени  смо  да  је 
жртвена  љубав  Христова  снажна  и  дуготрпељива  и  да  сваком  даје  време  да  доће  до 
познања  истине,  која  је  сачувана  и  која  се  проповеда  ЈЕДИНО  У  СВЕТОЈ 
ПРАВОСЛАВНОЈ  ЦРКВИ.  И  МИ  СВЕ  ПОЗИВАМО  ДА  КРЕНУ  ТИМ  ЈЕДИНИМ 
СПАСОНОСНИМ ПУТЕМʺ. 
Желећи  да  истакне  православне  корене  бугарског  народа,  патријарх  Максим  је 
папи  подарио  икону  Светог  цара  Бориса,  крститеља  Бугара,  који  је,  као  и  наш  Свети 
Сава,  уместо  Рима  изабрао  православни  Цариград  као  место  одакле  he  примити 
крштење.
Папа  Иван  Павао  II  је  изразио  жељу  да  се  односи  измећу  Бугарске  Цркве  и 
Ватикана продубе. Претходно је папа посетио саборни храм Светог Александра Невског 
у Софији, у коме је једва успео да изговори део поздравног обраћања, док су други део 
изговорили  пратиоци.  Поклонио  се  чак  и  частици  моштију  Светог  Александра 
Невског,  заштитника  храма,  који  је  одбио  унију  с  Римом  и  мачем  дочекао  папске 
крижаре  на  Неви.  Шта  је  том  приликом  папа  мислио,  зна  једино  Бог.  Очито,  њему  је 
свеједно коме се клања: само да оствари дипломатски успех.
У италијанским новинама „Републикаʺ појавио се овакав коментар поводом папине 
посете  Бугарској:  „Папино  96.  путовање  је  одједном  прецртало  онај  лик  папе  који  је 
запамтило цело поколење људи. Поглавар Ватикана је увек био у покрету. Сада је сасвим 
другачији.  Више  не  поздравља  и  не  благосиља  оне  с  којима  се  сретне.  Велики 
проповедник  скоро  да  више  не  може  да  говори.  Постао  је  сенка  која  хода,  и  многе  та 
промена  плаши.  Тужно  је  гледати  тог  измученог,  погрбљеног  човека,  и  све  чешће  се 
поставља  питање  ‐  коме  је  потребно  то  мучење  и  може  ли  оно  да  буде  од  користи 
Црквиʺ.
Свештеник Радомир Поповић, професор Богословског факултета СПЦ у Београду, 
у свом тексту „Quo vadis, Карол Војтила (Carolum Wojtyla)?ʺ записао је о папиној посети 
и  ово:  „За  Ватикан  и  римокатолике,  Бугарска  је  посебно  занимљива,  нарочито 
последњих 140 година. Данас, ако је веровати статистичким подацима, у Бугарској има 
15

једва 1% римокатолика, већином унијата (око 80.000) који су то постали, као и у другим 
деловима  света,  под  веома  сумњивим  околностима.  Наиме,  коришћене  су  углавном 
нередовне  прилике:  ратно  стање,  економска  и  политичка  криза,  материјално 
сиромаштво.
Папа  је  у  Бугарској  последњег  дана  свог  боравка,  26.  маја,  у  Пловдиву  обавио 
канонизацију  тројице  свештеника  конгрегације  асомпсиониста.  Ова  конгрегација  је, 
иначе,  у  Бугарској  интензивније  присутна  почев  од  1860.  године.  Њихов  основни  циљ 
деловања  у  овој  земљи  и  широм  Балканског  полуострва  јесте  да  преобраћају  у 
римокатолицизам  православно  становништво.  У  ову  „мисијуʺ  је  много  уложено,  а 
резултати  нису  баш  тако  богати.  На  сличном  послу  је  у  Бугарској  око  двадесет  година 
провео (1925 ‐1945.) и будући папа Јован XXIII (1958 ‐1963) као представник Конгрегације 
за  пропаганду  вере.  Имао  је,  као  и  његови  претходници  и  наследници,  задатак  да 
оформи  римокатоличку  јерархију,  не  само  на  територији  Бугарске,  већ  и  у  Грчкој, 
Турској  и  широм  Балкана.  У  римокатоличким  круговима  на  Западу  будући  папа  је 
важио за „балканског“ мисионара.
Дакле,  последњег  дана  свог  боравка  у  Бугарској,  у  недељу  26.  маја  папа  је  у 
Пловдиву  канонизовао  свештенике:  Јосафата  Чичкова,  Камена  Витчева  и  Павела 
Џиџова, који су стрељани 1952. године од стране комуниста. Икона светитеља која је тим 
поводом настала приказује тројицу свештеника у одеждама православних свештеника, 
и свакако има за циљ, као све друго, да остатак Бугара преобраћа у римокатолицизам. 
Бугарска  је,  о  и  већина  источно‐европских  земаља,  за  западне  цркве  terra  misionis 
(мисијско  подручје),  иако  предањски  припада  Православљу.  И  овде,  као  и  на  другим 
странама, Ватикан не води много рачуна о начинима и средствима свог деловања и свог 
„продора на Истокʺ.
Веома је важно истаћи и то да је папа Иван Павао II својим верницима у Бугарској 
понео остатак тела недавно беатификованог папе Ивана XXIII, бугарског „мисионара“ 
и  сазивача  II  ватиканског  концила,  после  кога  је  Рим  почео  да  користи  слаткоречиву 
причицу о Православној Цркви као „сестри“. И та порука је сасвим јасна: и Бугарску 
треба  укључити  у  процес  „духовне  интеграцијеʺ  с  Римом,  чега  ће  покровитељ  бити 
Иван XXIII.
Извори:
1.  Папа  хоће  у  Бугарску...  али  га  тамо  не  позивају,  Православие.Ру.  (на  руском), 
интернет адреса: http://www. pravoslavie. ru 
2.  Данил  Стоянов:  Болгариа  встретит  папу  римского  иконой  зографских 
мучеников, убитых католиками, http://www. pravoslavie.ru 
3.  Болгарски  патриарх  пожелал  римскому  папе  „вернутся  к  православной  вереʺ 
(Петар Павлов), http:// www. pravoslavie.ru 
4. Протојереј  Радомир  Б.  Поповић:  Quo  vadis,  Карол  Војтила  (Саrоlum  Wojtyla)? 
„Књижевне новинеʺ, 1062 ‐1063/2002.  

16

Рат против Руске Цркве ‐ делатност римокатолицизма у 
савременој Русији
Унијаћење у име „демократије“ и „људских права“
 
Руска  Православна  Црква  будно  прати  и  одговорно  се  суочава  са  изазовом 
римокатоличког  прозелитизма  на  својој  канонској  територији.  На  званичном  сајту 
Московске  патријаршије  о  томе  се  може  наћи  исцрпан  извештај,  одакле  преносимо 
поједине чињенице (www. russianorthodox‐church.org.ru.)
Проповедајући на територији Руске Цркве, римокатолички бискупи и свећеници 
не  чине  то  више  међу  својим  традиционалним  стадом  ‐  Пољацима,  Литванцима, 
Немцима, него се окрећу Русима, позивајући се на „мисионарску природу Црквеʺ и реч 
Христову упућену апостолима да треба ићи и „научавати“све народе (Мт. 28,19), о чему 
је  расправљао  један  од  најпознатијих  папских  мисионара  у  данашњој  Русији,  фра 
Бернардо Антониони, који је у руским католичким новинама „Светлост Еванђеља“ рекао 
да треба правити разлику „између проповеди, мисије и прозелитизма“, афирмишући 
право своје цркве да проповеда где год је то могуће (Светлост Еванђеља, 37/2000.)
 
Руска Црква упозорава на следеће:
 
1. Русија није паганска, него земља крштена пре хиљаду година, у доба  Светог  кнеза 
Владимира.  Највећа  православна  држава  на  свету,  са  изузетном  црквеном  и  духовном 
културом, она свакако није Кина или Индија. Ако католици Русију сматрају мисионарском 
територијом, онда они ни не верују да је Православна Црква ‐ Црква у правом смислу те 
речи.
 
2.  „Христијанизацијаʺ  пост‐совјетске  Русије  од  стране  Ватикана  је  злоупотреба 
чињенице  да  је  руски  народ  отргнут  од  својих  корена  захваљујући  суровом  прогону 
Цркве  који  је  спроводио  совјетски  режим  (по  званичним  подацима  руске  државне 
комисије, комунисти су,  од  свог  доласка  на  власт,  побили  око  200  хиљада  свештених  и 
монашких 
лица 
Православне Цркве!)
 
3. Руска Црква се не боји да ће римска акција „испразнити православне храмовеʺ, 
како  је  изјавио  надбискуп  Тадеуш  Кондрушевич,  него  не  жели  коначно  захлађење 
односа  између  православног  Истока  и  римокатоличког  Запада.  Обе  стране  имају 
традиционалне  територије  на  којима  обављају  пастирски  рад.  Међутим,  кардинал 
Валтер  Каспер,  задужен  од  папе  да  унапређује  „јединство  кршћана“,  у  свом  интервјуу 
датом  католичким  новинама  („Civilta  catholiccaʺ,  16.  марта  2002.)  истиче  да  је  расправа  о 
канонској  територији  и  прозелитизму  заснована  на  „идеолошким  темељимаʺ, 
оптужујући  Руску  Цркву  за  „еклезиолошку  херезуʺ  зато  што  не  препознаје 
„мисионарски аспектʺ Римске цркве и погрешно проширује „појам прозелитизмаʺ. 
Руска Црква ставља до знања да је оваквим ставовима Ватикан коначно показао да 
не  верује  у  пуноту  црквености  Православља,  јер  је  после  II  ватиканског  концила  појам 
17

„канонске  територијеʺ  био  усвојен  и  међу  римским  мисионарима,  који  су  се,  макар 
привидно, трудили да не иду на туђе пастирско поље.
У руском документу се каже и ово: „Враћајући се теми „слободе избораʺ коју неки 
Руси  користе  да  би  изабрали  католицизам,  треба  рећи  да  проблем  прозелитизма  не 
лежи у чињеници да неки више воле католицизам или постају римокатолици ‐ на крају 
крајева,  то  је  право  сваког  понаособ  ‐  него  у  чињеници  да  католичка  мисија  оне  који 
оклевају наводи на такво решење. 
ПИТАЊЕ  ПРОЗЕЛИТИЗМА  HE  ПРИПАДА  НИ  ОБЛАСТИ  СВЕТОВНОГ 
ПРАВА, 
НИ 
ОБЛАСТИ 
„ЉУДСКИХ 
ПРАВАʺ, 
НЕГО 
ОБЛАСТИ 
МЕЂУХРИШЋАНСКЕ И МЕЂУЦРКВЕНЕ ЕТИКЕ. Мисионарска активност католика 
у  Русији  је  вапијуће  насиље  над  том  етиком.  To  сe  нарочито  види  из  активности 
католичких монашких редова.ʺ
Римокатолика је у данашњој Русији много мање него пре бољшевичке револуције 
1917.  Тада,  за  време  православне  Монархије,  постојале  су  две  бискупије,  у  Могиљеву  и 
Тираспољу,  а сада их је четири. To значи да је циљ Рима у Русији мисија мећу људима 
који по пореклу и култури припадају православном наслећу.
Ватикан  манипулише  и  са  бројем  својих  верника  у  Русији.  Секретар  за  штампу 
папске  државе,  Наваро  Валс,  помиње  1,3  милиона  верника.  Надбискуп  московски 
Кондрушевич  говори  о  500‐600  хиљада  истих.  Додуше,  Кондрушевич  је  2002,  кад  су  нове 
бискупије  осниване,  устврдио  да  само  у  Москви  има  65  хиљада  католика,  мада  се  на 
мисама  у  највећим  папским  храмовима  за  Божић  и  Ускрс  не  може  избројати  више  од 
хиљаду  људи.  Римска  црква  смера  да  у  древном  Пскову  подигне  катедралу  високу  40 
метара, a y том граду има само 100 верника!
С  обзиром  на  стање  међу  свећенством  на  Западу,  Ватикан  би  да  Русе  регрутује  за 
нове  жупнике  у  Европи.  Неки  самостани  Запада  већ  имају  руске  искушенике.  На  свом 
састанку са бискупима из земаља бившег СССР‐а, папа Иван Павао II је нагласио потребу 
да жупници буду из народа коме he да мисионаре. Надбискуп Кондрушевич је у часопису 
„Светлост Еванђељаʺ  (11/ 2001.)  нагласио да је Католичка  црква  „крајње заинтересована 
да има руско, а не страно, свећенство, које ћe cе старати о католицима у Русији, и да ћe 
учинити све што је могуће у том правцуʺ.
_________________________________________________________________________________

Риму су потребни руски свећеници и редовници
 
Један од задатака Ватикана је да из Русије добије што више свећеника и редовника 
за уморну (од римокатолицизма!) Европу. Приликом свог сусрета са бискупима земаља 
бившег Совјетског Савеза, папа Иван Павао II је (9. фебруара 2001.) рекао да је неопходно 
радити на стварању локалног свећенства које „дубље разуме менталитет великог народа 
коме  припадаʺ.  Бискуп  Јиржи  Мазур,  „поглаварʺ  Источног  Сибира,  већ  припрема 
програме за обучавање локалног свећенства, да не би имао потребу за мисионарима са 
стране.
To  ce  види  и  по  броју  духовних  школа  и  сјеменишта  (семинарија)  основаних  у 
постсовјетској Русији. Пре револуције, када је римокатолика у Царству било много више, 
сјеменишта су постојала само у Санкт Петербургу и Саратову, а сад Ватикан има своје 
школе  и  колеџе  и  у  Москви,  Калињинграду,  Астрахану  и  Новосибирску.  Фра  Бернард 
18

Антониони, руководилац колеџа Томе Аквинског, каже да је ту од 20 до 30% студената 
православног  порекла,  a  y  Калињинграду  је  било  89  православних и  28 католика  међу 
студентима.
Самоувереност  ватиканџија  иде  дотле  да  је  надбискуп  Кондрушевич,  поводом 
издавања  римокатоличког  катекизма  (објавио  га  Руски  центар  језуита  у  Медону, 
Француска), изјавио: „Заиста, руска теолошка и религигозна терминологија почела је да 
се  обликује  тек  у  последњих  неколико  година,  и  то  захваљујући  раду  наших  колеџа  и 
сјемеништаʺ. 
To  вели  надбискуп  у  земљи  која  је  од  свог  крштења  користила  словенске  преводе 
Свете браће Кирила и Методија, и која је имала великане религиозне философије попут 
Франка,  Иљина,  Берђајева,  браће  Трубецкој,  Карсавина,  или  теологе  попут  Георгија 
Флоровског и Александра Шмемана.[1]
Руска  Црква  истиче  да  на  Западу  никад  није  подигла  ниједну  духовну  школу  за 
обраћање традиционалних римокатолика, и да је Институт Светог Сергија у Паризу био 
усмерен ка припадницима беле емиграције, а не ка прозелитизму.
[1] Ограђујемо се од става Владимира Димитријевића о Николају Берђајеву, o. Александру 

Шмеману и o. Георгију Флоровском. Не делимо његово мишљење. 

_________________________________________________________________________________

Рибари људских душа 
 
Примери  ватиканског  „рибарења  људских  душаʺ  су  многобројни.  Још  1996. 
новосибирска епархија Руске Цркве обавестила је јавност о сиротишту за 50‐ро деце без 
родитеља  које  је  у  Новосибирску  подигла  Католичка  црква.  Прва  три  детета  која  су  у 
ново  сиротиште  прешла  из  руског  државног  сиротишта  број  1  у  том  граду,  била  су 
браћа Бељакини: Јевгеније, Димитрије и Виталије (14,11,8 година старости.) 
О  њима  се  духовно  старало  братство  Светог  Александра  Невског:  деца  су  била 
крштена  1996,  ишла  на  православну  веронауку  и  причешћивала  сe  y  православним 
храмовима. Када су, из непознатих разлога, пребачена у католичко сиротиште, њихови 
православни  кумови  су  наставили  да  их  посећују,  доносе  им  нафору,  свету  водицу, 
православне књиге, итд. Ускоро је римокатоличко особље почело да забрањује долазак 
кумовима,  тврдећи  да  они  са  децом  законски  немају  ништа.  Италијански  свећеник 
Убалдо Орландели почео је да им прети телефоном, а обезбеђење сиротишта је рекло 
да  he  их  физички  спречити  да  посећују  кумиће.  Одузете  су  им  православне  књиге,  и 
забрањене  посете  православним  храмовима.  Треба  рећи  да  је  приликом  отварања 
сиротишта дато обећање да се његово особље неће бавити „религиозним васпитањемʺ у 
духу римокатолицизама.
Децу из Смоленска (из „неверујућихʺ породица), водили су на бесплатно путовање у 
Пољску, којом приликом су их „приволелиʺ да присуствују миси и да приме хостију, при 
чему децу нико није упозорио да је реч о римокатоличком „причешћу“.
У Волгограду, где у средњој школи број  84 нема римокатоличке деце, католици су 
радили са ђацима, не обавештавајући о томе православног епископа области. У Елисти, 
у  Калмикији,  у  дечјем  кампу  Березка  организовали  су  посете  деце  „без  обзира  на 

19

конфесију“. У Оренбургу су „сестре Божје Безгрешног Зачећа“ организовале луткарско 
позориште, да би привукле малу децу.
У  селу  Вершина,  у  Уст‐Ординској  области,  у  којој  нема  православног  храма, 
локални жупник је православним првачићима делио католичке катекизме, a y насељу 
Дундеј католици су држали веронауку и служили мисе за средњошколце, међу којима 
није  било  ниједног  католика.  Руска  Црква  се  тим  поводом  пита:  да  ли  неко  може  да 
замисли  руског  свештеника  како  малим  Италијанима  у  италијанској  средњој  школи 
држи веронауку?
Католичка жупа у Јужно‐Сахалинску ради са сирочићима у локалном сиротишту, 
који  су  углавном  православног  порекла.  Сиротиште  „Дугаʺ  у  Петропавловску  ‐ 
Камчатском  је  под  „духовним  старањем“  католичке  жупе  Свете  Терезе.  Сиротиште  је 
посећивао и бискуп Мазур. Том приликом је часна сестра Фабијана Патсонај децу учила 
да се моле и причала им о „Уснућу блажене дјевице Марије“. Ова „подвижница“ пише 
катекизме, и има идеју да на одрасле мисионарски треба деловати преко деце.
У Листвјанки близу Иркутска налази се Духовни центар папе Ивана Павла II, који 
се зове „Јединствоʺ. И они раде са малом децом православног порекла.
Да  су  циљеви  Ватикана  мисионарски  види  се  из  назива  монашких  редова  који 
делују  у  Русији:  „Сестре  мисионарке  Божанствене  Љубави“,  „Жене  мисионарке  Свете 
Обитељи“,  итд.  Мисија,  а  не  „пасторал“  са  католичким  стадом,  циљ  је  већине  редова 
присутних  у  Русији,  од  којих  су  неки,  попут  вербиста,  од  самог  почетка  основани  да 
мисионаре.
_________________________________________________________________________________

Активности монашких редова
 
Римокатолика  у  Русији  уопште  нема  толико  да  би  могли  да  из  својих  редова 
оснивају монашке редове. Зато се фратри и часне сестре доводе из иностранства, а метод 
прозелитског  деловања  им  је  „каритативни  радʺ,  то  јест  куповина  људских  душа  путем 
„хуманитарне помоћиʺ. Овде су наведени монашки редови који Русију користе као „terra 
misionisʺ. 
 
ВЕРБИСТИ (SOCIETAS VERBI DIVINI ‐ ДРУШТВО РИЈЕЧИ БОЖЈЕ (SVD)). 
 
Овај  ред  је  1875.  основао  Арнолд  Јансен  у  Холандији.  Имају  жупе  у  Тамбову, 
Вологди,  Благовешченску,  Новосибирску  и  Ир‐кутску  које  су  мисионарске.  Имају  Више 
католичко сјемениште, a y Москви  раде  са  децом  и  омладином.  Најпознатији  фратар  ‐ 
вербиста  је  бискуп  Мазур,  Пољак,  кога  је  папа  поставио  за  администратора  Источног 
Сибира. Иначе, студирао је и завршио МИСИОЛОГИЈУ на Грегоријанском универзитету 
у  Риму.  Папиним  декретом  од  10.  новембра  2000.  године  одређен  је  за  апостолског 
администратора области Карафуто. Карафутом је називан руски Сахалин у доба када је 
био  под  окупацијом  Јапана!  To  је  невиђен  случај  непоштовања  територијалне 
целовитости  једне  земље.  Мазурови  мисионари  су  се  разлетели  по  читавом  Сибиру,  и 
више  се  не  либе  да  дају  изјаве  какву  је  дао  жупник  Јарослав  Вишњевски  на  локалној 
телевизији  Камчатке.  Он  је  наиме,  устврдио  да  се  не  зна  да  ли  Русија  „била  крштена  у 
православљу или у католицизмуʺ. 
20

У  области  Петропавсловска  ‐  Камчатског  од  куће  до  куће  ишле  су  парохијанке 
жупника  Вишњевског,  и  делиле  римокатоличке  књиге  и  молитве  Фрањи  Асишком,  о 
чему је обавештен православни епископ области, преосвештени Игнатије.
У току свог путовања у Пољску, бискуп Мазур је истакао да жупници и часне сестре 
потребне његовој бискупији треба да доћу из Пољске. Надбискуп бјалисточки послао је 
2001. два своја жупника у Сибир, a кармелићанке су се окренуле месту Усоље у Сибиру 
са циљем да тамо подигну самостан.
У  току  састанка  Бискупске  конференције  Русије,  Мазур  је  истакао  да  око  20% 
становништва  области  Иркутска  (Пољаци,  Немци,  Белоруси  и  Украјинци  с 
породицама)  припадају  папином  стаду  (иако  попис  ве‐ли  да  их  има  свега  4%).  Бискуп 
верује  да  ћe  за  десет  година  број  католика  порасти  на  200  хиљада  (очито,  не  путем 
природног  прираштаја  садашњих  верника,  него  путем  врбовања.)  Мисионарима 
Ватикана  је  препоручено  да  у  додиру  са  локалним  живљем  наглашавају  „кршћанску 
универзалност“ римокатолицизма, и избегавају изразе какви су „ксендз“ (жупник) и 
„костел“  (самостан),  а  да  користе  изразе  које  употребљавају  православни  ‐  парох, 
манастир, итд.
 
ДОМИНИКАНЦИ. 
 
Године 2000. имали су само један  „домʺ у Санкт Петербургу. У Москви је тај дом 
затворен 1998. због недостатка братства. Главни циљ доминиканаца је деловање на руску 
интелигенцију.  Према  часопису  који  излази  у  Француској,  „Cretiennes  en  Marcheʺ 
(66/2000.), брат Кшиштоф Бујак, члан петроградске заједнице доминиканаца, каже да им 
је пажња усмерена према „академским установама“. Њихова „заједница катекумена“ све 
је већа, а састоји се како од донедавно некрштених Руса, тако и од (цитирамо): 
„Оних  који  су  КРШТЕНИ  У  ПРАВОСЛАВНОЈ  ЦРКВИ  БЕЗ  ПРИПРЕМЕ  И 
КОЈИМА  ТРЕБА  ДУБЉЕ  КРШЋАНСКО  ОБРАЗОВАЊЕʺ.  Очекују  да  he  ускоро 
имати  прве  редовнике  Русе.  На  челу  дружине  је  Американац  Френк  Сутхман,  преко 
кога обилата новчана помоћ стиже из САД.
 
ЈЕЗУИТИ. 
 
Контролишу рад Колеџа Томе Аквинског, на чијем челу се налази Октавио Вилчез 
Ландин,  језуита  из  Мексика.  У  Новосибирску  имају  26  студената  ове  школе.  На  челу 
бискупије Западног Сибира налази се језуита Јозеф Верт. У Новосибирску такође имају и 
осам новицијата, који се спремају да постану редовници. У Преображенску имају жупу 
која поседује телевизију и радио. Настоје да се убаце на државни Универзитет сибирске 
престонице.
 
ИНСТИТУТ БЛАЖЕНЕ ДЈЕВИЦЕ МАРИЈЕ („ЕНГЛЕСКЕ ДЈЕВИЦЕʺ). 
 
Друштво које следи конституцију језуита. Часне сестре из Словачке раде са „децом 
и одраслимаʺ у Тјумењу, Тоболаку, итд.
 
КОНГРЕГАЦИЈА СВЕТЕ ЕЛИЗАБЕТЕ МАЏАРСКЕ. 
21

 
Часне сестре имају свој конвент у Новосибирску и воде сиротиште.
 
КОНГРЕГАЦИЈА ПРЕСВЕТОГА ИСКУПИТЕЉА (РЕДЕМПТО‐РИСТИ). 
 
Редовници  из  Пољске  у  Омску,  Кемерову,  Оренбургу,  итд.  раде  са  омладином, 
организујући кампове под називом „Градећи мостовеʺ.
 
МИСИЈСКЕ СЕСТРЕ СВЕТОГА САКРАМЕНТА. 
 
Четири редовнице из Мексика раде са децом у Саратову.
 
МИСИЈСКЕ СЕСТРЕ СВЕТЕ ОБИТЕЉИ. 
 
Раде у сиротиштима Сибира и Далеког Истока.
 
Уз њих, присутни су и „Синови Безгрешног срца блажене Дјевице Маријеʺ, сестре 
орионисткиње  (салезијанке  Дон  Боска),  „сестре  Мајке  Терезе  од  Калкутеʺ  (имају 
сиротиште  у  Москви,  у  коме  скупљају  напуштену  децу  и  преводе  их  у 
римокатолицизам),  сестре  светог  Доминика  (у  Тамбову  и  Улан‐Удеу,  рад  са  децом  и 
старијима; организују кампове за децу из сиромашних породица), Дјевице Светога Духа, 
Дјевице Исуса у Еухаристији, фрањевци (имају самостане у Москви, Санкт Петр‐бургу и 
Калуги).
Фрањевци  су  нарочито  активни.  По  писању  часописа  „Светлост  Еванђељаʺ 
(21/2001.), први фрањевци су у Русију дошли на позив надбискупа Кондрушевича „да би се 
придружили оживљавању кршћанства у овој земљи жедној Бога“. Фрањевци су основали 
и  своју  штампарију,  да  би  одговорили  на  „многобројне  захтеве  руске  интелигенције“. 
Раде са омладином, баве се духовним руковођењем и посећују болесне и затворенике.
И лаичке римокатоличке организације делују на територији Русије. Међу њима су 
нарочито  активни  Фоколари,  „Причест  и  ослобођењеʺ,  као  и  „Неокатекуменски  пут“, 
који отворено позива православне Хришћане да се причешћују и код римокатолика, и у 
пракси  спроводи  „интеркомунију“.  (He  заборавимо  да  су  жупници  у  Шапцу  и  Ваљеву, 
Ђироламо  Јакобучи  и  Драго  Жумер,  заговорници  Неокатекуменског  пута  у  шабачко‐
ваљевској  епархији  Србске  Православне  Цркве,  и  да  баш  они  највише  раде  на 
„мисионарењуʺ међу члановима православног народа Божјег.)
У  закључку  саопштења  о  папистичком  прозелитизму  у  Русији,  каже  се: 
„Сведочанство  о  томе  да  Ватикан  жели  да  прошири  своју  мисију  у  Русији  види  се  у 
скорој  одлуци  о  измени  црквених  структура  у  Русији,  досадашњих  апостолских 
администратура, у бискупије, и претварање истих у „црквене провинцијеʺ, којима је на 
челу  „метрополитаʺ.  Ако  се  овaj  развој  догађаја  објасни  појмовима  православног 
канонског  предања,  може  се  рећи  да  је  РИМ  ПРОГЛАСИО  ПОСТОЈАЊЕ  РУСКЕ 
КАТОЛИЧКЕ  ЦРКВЕ  КАО  ЦРКВЕ  ЗА  РУСКЕ  ГРАЂАНЕ  СВИХ  ЕТНИЧКИХ  И 
КУЛТУРНИХ  КОРЕНА.  ОВАЈ  КОРАК  ПОКАЗУЈЕ  ДА  ЈЕ  РИМ,  ДЕЛАЈУЋИ 
ЈЕДНОСТРАНО  И  БЕЗ  БИЛО  КАКВОГ  ДИЈАЛОГА  СА  ПРАВОСЛАВНОМ 
ЦРКВОМ, ТЕМЕЉНО ИЗМЕНИО ПРИРОДУ РИМОКАТОЛИЧКОГ ПРИСУСТВА У 
22

РУСИЈИ.  ОСНИВАЊЕМ  БИСКУПИЈА,  КАТОЛИЧКА  ЦРКВА  У  РУСИЈИ 
ПРЕСТАЛА  ЈЕ  ДА  БУДЕ  ПАСТОРАЛНА  СТРУКТУРА  КОЈА  СЕ  СТАРА  О 
ЕТНИЧКИМ 
МАЊИНАМА 
ПОВЕЗАНИМ 
СА 
РИМОКАТОЛИЧКОМ 
ТРАДИЦИЈОМ  И  ПРОГЛАСИЛА  СЕБЕ  ЗА  ЦРКВУ  ЧИЈА  ЈЕ  УЛОГА  ДА 
МИСИОНАРИ МЕЂУ СВИМ ЉУДИМА КОЈИ ЖИВЕ У РУСИЈИ. 
ОВАЈ КОРАК РИМА  HE САМО ДА ЈЕ ОНЕМОГУЋИО ДА СЕ У ДОГЛЕДНО 
ВРЕМЕ  РЕШИ  ПРОБЛЕМ   ПРОЗЕЛИТИЗМА,  НЕГО  ЈЕ  СТВОРИО  И  СИСТЕМ 
ТАКМИЧЕЊА,  TO  ЈЕСТ  СУКОБЉАВАЊА  СА  ПРАВОСЛАВНОМ  ЦРКВОМ  У 
ХРИШЋАНСКОМ  СВЕДОЧЕЊУ  ТАКО  БИТНОМ  ЗА  ЦЕЛО  РУСKO  ДРУШТВО. 
СВЕ  ОВО  ЈЕ  СВАКАКО  ОСЛАБИЛО  ЦЕЛОВИТОСТ  И  ЕФЕКТИВНОСТ 
СВЕДОЧЕЊА 
И 
НА 
ТАЈ 
НАЧИН 
ЈЕ 
УСМЕРЕНО 
ПРОТИВ 
ХРИСТИЈАНИЗАЦИЈЕ И УЦРКВЕНЕЊА  ЉУДИ. 
УПРАВО  ЈЕ  TO  РАЗЛОГ  ЗАШТО  ПОЛИТИКУ  ВАТИКАНА  ПРЕМА  РУСИЈИ 
ВЕЋИНА НАШИХ СУГРАЂАНА СМАТРА КАДРОМ  ДА  ИЗАЗОВЕ  ОЗБИЉНЕ 
ШТЕТЕ ПО ДУХОВНИ ЖИВОТ РУСКОГ НАРОДАʺ. 
__________________________________________________________________________________

Помесне Цркве подржавају Московску Патријаршију
 
Реакције  Помесних  Православних  Цркава  на  римокатолички  прозелитизам  у 
Русији  и  насртај  на  канонску  територију  Руске  Цркве  све  су  озбиљније  и  снажније.  Још 
фебруара  2002.  године  патријарх  антиохијски  Игнатије  је  у  току  разговора  са 
представником  Руске  Цркве  архимандритом  Јелисејем,  изјавио  да  је  дубоко  забринут 
убог одлуке Ватикана о оснивању бискупија у Русији и стварању  „црквене провинцијеʺ 
на  туђој  канонској  територији.  Патријарх  Игнатије  је  изјавио  како  осуђује  те  акције, 
сматрајући их озбиљном препреком на путу дијалога Православних и римокатолика, о 
чему ће, рекао је, саопштити и папи  Ивану Павлу  II. Он је изјавио да би Православне 
Цркве требало да заједнички реагују на ту одлуку Ватикана.
Почетком  марта  2002.  огласила  се  и  Србска  Православна  Црква,  која  је  изјавила 
своју подршку Руској Цркви у вези са решењем Ватикана о промени својих структура на 
територији РПЦ. Синод се обратио и папи римском, обавештавајући га да је узнемирен 
због  развоја  односа  измећу  Православне  и  Католичке  Цркве.  Посланица  подсећа  на 
давне  проблеме  које  су  били  изазвани  „активношћу  унијатских  и  гркокатоличких 
заједница у Источној Европиʺ, као и „покушајима да се да легитимитет тим заједницама, 
које  оне  не  могу  имати  ни  са  историјске,  ни  са  богословске  тачке  гледиштаʺ.  Такве 
заједнице  србски  епископи  назвали  су  „трагичним  плодом  погрешног  односа  Рима 
према Православљуʺ. Решења  Ватикана  у  Русији  су  такође  „трагична  грешкаʺ,  која  „на 
много  деценија  уназад  враћа  целокупан  комплекс  односа  измећу  Православне  и 
Католичке  Црквеʺ.  Ствара  се  утисак  да  католике  и  папу  више  не  занима  толико 
„дијалог  и  зближавање  са  Православном  Црквомʺ.  Решења  Ватикана  „нису 
далековидаʺ, и треба их поново размотрити.
Православна Црква Чешке и Словачке огласила се јула 2002. и саопштила да одлука 
Ватикана изазива сметњу за јединство хришћана. Чешка Црква у том поступку Ватикана 
види  појачање  прозелитских  активности.  Ако  Ватикан  не  измени  своју  одлуку, 
„Православне  Цркве  he  екуменску  делатност  Римокатоличке  цркве  поимати  као 
23

дипломатско маневрисање ради ојачања сопствених позиција“. Ако сагласност око овога 
не  буде  постигнута,  сматрају  чешке  владике,  између  Цркава  ћe  се  јавити  „велико 
неповерење и узајамна отуђеност“.
Руска  Црква  је  објавила  да  су  је  подржале  и  Румунска,  Пољска  и  Александријска 
Црква.  Патријарх  Румуније  Теоктист  је  у  писму  папи  римском  рекао  да  поступак 
Ватикана  у  Русији  представља  „препреку  доброј  сарадњи“  Православне  Цркве  и 
римокатолика.  Папа  и  Патријарх  Александрије  Петар  VII  је  назвао  такав  потез 
Ватикана апсурдом, a y писму папи изјавио своју „недоумицу и огорчење“. Митрополит 
варшавски и све Пољске Сава је приметио да се чак и неки представници Ватикана не 
слажу  са  овим  кораком.  И  патријарх  бугарски  Максим  је  писао  папи  и  осудио  његов 
поступак  као  препреку  узајамном  зближавању  православних  и  римокатолика.  У  писму 
патријарху  Алексеју  II  истакао  је  важност  заједничких  напора  у  борби  против 
„католичке  експанзије“  и  изразио  подршку  Руској  Цркви  у  „заштити  интереса 
Православља од прозелитских тенденција Ватикана“.
Крајем  августа  се  огласио  и  цариградски  патријарх  Вартоломеј,  изјавивши  у  свом 
писму  руском  патријарху:  „Веома  смо  се  огорчили  због  неумесне  и  произвољне 
иницијативе  Римокатоличке  цркве  у  вези  са  административном  организацијом 
римокатоличких  заједница  које  се  налазе  у  Русији  на  епархијском  нивоу,  и  то  без 
претходних  консултација  са  Најсветијом  Руском  Православном  Црквом,  мада  такви 
небратољубиви  кораци  на  територији  њене  канонске  јурисдикције  подривају  узајамно 
поверење  у  званичном  теолошком  дијалогу,  али  и  распаљују  негдашње  подозрење, 
смањено  захваљујући  дијалогу  љубави,  у  узајамним  црквеним  односимаʺ.  Цариградски 
патријарх је рекао да ћe o свом ставу обавестити врх Римокатоличке цркве.
Извори:
 
1.  ОВЦС  МП:  Патриарх  антиохискии  Игнататий  полагает,  что  помаестнне  церкви 
должни вместе противостоит зкспансии католицизма, www. pravoslavie. Ru.23.02/2002. 
2.  Сербская  православнал  Церков  считает  действия  Ватикана  в  России  „огромной 
ошибкоиʺ, Итар‐Тасс/Православие. Ru 12.03/2002. 
3.  Православное  сообшество  поддерживает  позицию  Русков  Православнои  Церкви  в 
отношении Ватикана, Итар‐Тасс, 30.05.2002, www.православие. Ru 
4. Православная  Чешская  Церков  считает,  что  решение  Ватикана  учредить  свои 
епархии  в  России  повредит  единству  христиан,  Итар‐Тасс/Православие.  Ru, 
Pravoslavie. Ru. 16.07.2002. 
5. ОВЦС МП: Москва, 2. X 2002. Pravoslavie Ru
 _______________________________________________________________________________________________________

 
24

Папина сенка на земљама Светог Саве (дневник догађаја) 
Срби и папска јерес
 
Срби  су  од  почетка  Светим  Савом  били  опредељени  да  буду  бедем  Православног 
Истока  о  који  ће  се  ломити  сва  копља  крижарских  похода  папских;  зато  су  највише  и 
страдали,  приневши  Богу  милионе  мученика  за  веру  Христову.  Двоумице  о  томе  ко  су 
паписти није било уопште: Завида, отац Немањин, сина свога крстио је по православном 
обреду  чиме  се  вратио  из  Рибнице,  где  је  једно  време  био  у  изгнанству,  у  Рашку,  свој 
завичај ‐ Немања је у Рибници био крштен по латинском обреду. Да је Завида сматрао 
да су Православље и папизам иста вера, не би сина свога поново крштавао. 
Свети  Сава  је,  одлазећи  у  Никеју,  и  добијајући  автокефалност  Србске  Цркве  од 
Мајке  ‐  Цркве  Цариградске,  презирући  моћ  папе  који  је  у  то  време,  преко  Латинског 
царства, владао већим делом Византије заувек ставио до знања Риму: „Срби, мој народ, 
Христови  су,  не  папини“.  Није  се  слагао  са  својим  братом  Стефаном  који  је  круну 
затражио  од  папе;  зато  га  је  он,  као  архиепископ,  поново  крунисао  на  Спасовдан,  1221. 
године, у заједничкој им задужбини Жичи. 
Сви светородни Немањићи били су  одлучно против латинске јереси: зато се Свети 
краљ  Милутин  борио  против  византијског  цара  ‐  унијате  Михаила  Палеолога  и 
одолевао насртајима папиних војски. У законику цара Душана, као и у другим законским 
документима онога времена, јасно је речено да римокатолици који живе и раде у Србији 
и на територијама србских владара имају право на своје храмове и на своје свештенство, 
али  су  биле  веома  строге  казне  за  оне  латинске  жупнике  који  би  неког  православца 
превели у папску јерес. 
Последњи  владар  слободне  србске  државе,  деспот  Ђурађ  Бранковић,  умни 
страдалник,  одбио  је  да  пошаље  представнике  на  саборе  у  Фиренци  (Флоренцији)  и 
Ферари  (када  је  заблистао  атлант  Православља,  Свети  Марко  Ефески,  бранећи 
ортодоксију  од  уније  са  Римом).  To  је  образложио  чињеницом  да  је  веома  дуго  сусед 
лукавих Латина, да их добро познаје, и да од сјединења у Истини неће бити ништа. Када 
му је нуђено да прими папску веру и добије помоћ Запада, говорио је да га његов народ 
сматра  несрећним,  али  мудрим  човеком;  ако  би  примио  туђу  веру,  сматрали  би  га 
несрећним  лудаком.  To  Ђурђу  Бранковићу  непријатељи  Православља  до  данас 
замерају.  Познати  филокатолик  и  „космополитаʺ  Мирко  Ђорђевић  због  таквог 
поступка Ђурђа Бранковића пореди са, ни мање ни више, Слободаном Милошевићем. 
Мученик деспот је одбио унију јер је био „изолациониста“ („Данасʺ, 5‐6. фебруар 2000).
У  доба  ропства  под  Турцима  паписти  су  на  све  начине  настојали  да  поунијате 
„шизматике“,  у  чему  су  понегде  и  успели  (унијаћење  Западне  Херцеговине,  Жумберка 
итд). Отпор православних је био велики ‐ најлепши књижевни опис таквог отпора дао је 
Симо Матавуљ у „Пилипендиʺ; сличан овоме по снази и узвишености је опис одбијања 
Вука  Исаковича  да  прими  унију,  који  иде  дотле  да  пред  слаткоречивим  бискупом  ‐  у 
Осеку  негира  и  постојање  „Бога“  (таквог,  лажног,  папског),  пре  но  што  ће  се  одрећи 
вере својих отаца (овај је опис понудио Милош Црњански у „Сеобамаʺ). 
Због свега овога, Срби су морали страдати; кулминација патње због вере дошла је у 
двадесетоме  веку,  у  коме  су  и  Први  и  Други  светски  рат  по  мученички  православни 
25

народ  Балкана  значили  распеће  какво  не  памти  дотадашња  историја.  Небеса  су  се 
поново отворила мученицима Христовим.
Однос Срба према папизму у овом столећу богословски су најсилније образложили 
свети  сведоци  Сунца  Правде,  владика  Николај  Велими‐ровић  и  отац  Јустин  Поповић. 
Овај  потоњи  је,  својом  књигом  „Православна  Црква  и  екуменизам“,  постао  познат  у 
читавом  свету  православних  као  нови  Отац  Цркве,  који  стоји  раме  уз  раме  са  Светим 
Фотијем  Цариградским  и  Светим  Марком  Ефеским.  Дубина  увида  оца  Јустина  била  је 
очито  плод  вишњег  благослова;  само  се  тако  може  објаснити  снага  и  уверљивост 
његових речи, после којих једино глув човек неће чути глас светоотачке свеистине, да у 
питањима вере нема и не може бити компромиса. 
Показавши  и  доказавши  да  сав  Запад  грезне  у  тами  човекопоклонства  (а  прво 
човекопоклонство Запада је паполатрија, и први човек ‐ идол Запада, после пада римске 
империје, је папа), отац Јустин Поповић је свима ставио до знања да Исток Христов  не 
сме  да  се  одриче  Богочовека  ни  по  коју  цену  ‐  јер  ће  му  се,  y  супротном,  дан  заувек 
претворити у ноћ без освита.
Владика  Николај  Велимировић  је  најзаслужнији  Србин  у  делатној  борби  против 
папизма  пре  Другог  светског  рата.  Када  је  власт  Краљевине  Југославије  1937.  године 
хтела да потпише издајнички конкордат са Ватиканом, овај смели епископ је, уз остале 
архијереје  србске,  повео  богомолничку  Србију  у  одбрану  Светосавља  и  ‐  конкордат  је 
пао, упркос чињеници да је министар полиције у то време био римокатолички жупник 
Антон Корошец и да су убијани, хапшени и премлаћивани људи који су се конкордату 
супротстављали, а Патријарх србски Варнава чак, по свему судећи, отрован.
Владика  Николај,  у  младости  и  сам  занет  србским  пијемонтизмом  и 
југословенством, веома је брзо увидео да је версајска Југославија духовна гробница његовог 
народа.  Да  би  се  угодило  јеретицима  римске  вере,  краљ  Александар  Карађорћевић  је 
пристао  да  не  буде  миропомазан  по  православном  обреду  и  тако  није  добио 
свеумудрујућу благодат Духа Божијег којом би могао да влада и одлучује. 
Срби су, у име „југословенства“,  које  је  код  веома  малог  броја  Хрвата  и  Словенаца 
било  искрено,  учени  да  су  Православље  и  римокатолицизам  ‐  „једно  те  истоʺ,  а  поред 
Савиндана,  у  школама  србским  је  слављен  и  „Штросмајеровданʺ,  због  тога  што  је 
ђаковачки надбискуп Јосип Јурај Штросмајер био велики претеча идеје „југославенског 
ујединењаʺ (он јесте био за Југославију, али под Аустро‐Угарском, у којој би Срби заувек 
били поунијаћени). 
Зато  је  Владика  Николај  писао  да  је  Југославија  била  „пркос  Христу  и  Светоме 
Савиʺ, и да је уништила душу Србства до те мере да касније комунистима није било тешко 
да  је  дотуку.  Због  ове  духовне  свести,  епископ  охридско‐битољски  и  жички  био  је 
најомрзнутија личност мећу римокатолицима словенске крви. Када су усташе створиле 
Ендехазију, сарајевски „Католички тједникʺ је одмах, 12. и 23. маја 1941. године, донео два 
текста  пуна  страшног  беса  усмереног  на  Владику  Николаја  и  његову  мисију  мећу 
Србима. Напали су га као антипаписту и човека који је тврдио да је Запад у атеизам упао 
због  латинске  јереси;  тврдили  су  за  њега  да  је  агент  и  плаћеник  Енглеске,  који  ради  за 
њене интересе; оптуживали га да је хтео да у Православље преведе и србизира Словенце 
и  Хрвате;  на  крају,  радовали  су  се  његовом  затварању  и  онемогућавању  његовог 
деловања, по личном нарећењу Адолфа Хитлера.
26

Други  светски  рат  је  за  Србе  значио  ужас  над  ужасима:  римокатолицизам  је  своје 
борбено лице показао преко усташког покрета, који је свим силама настојао да спроведе 
план  по  којем  трећину  Срба  треба  побити,  трећину  протерати,  а  трећини  наметнути 
папизам. Било је, наравно, часних људи, од верника до бискупа, који су се таквом лудилу 
супротставили;  али  духовни  вођ  хрватског  римокатолицизма,  Алојзије  Степинац, 
благословио је постојање и деловање Павелићеве државе ‐ кланице, ако ничим другим а 
оно  чињеницом  да  је  постао  војни  викар  усташке  војске.  Хрватска,  као  „предзиђе 
кршћанстваʺ,  морала  је  бити  очишћена  од  „шизматика“  и  „Бизантинаца“.  И  крв 
православних, причешћених Христом истинитим, потекла је потоцима.
О  свему  томе  најпотресније  богословско‐песничко  сведочанство  оставио  је  Свети 
Николај Жички у својој служби „Ђердан од мерџанаʺ (ниска од корала), служби светим 
новомученицима србским пострадалим за веру Отаца од руку папопоклоника.
Данас су неки Срби, по ко зна који пут у новијој „југословенскојʺ историји, спремни 
да верују да папа жели да се с нама „сједини у љубавиʺ. Има Срба (чак и епископа), који 
мисле  да  су  поступци  цариградских  патријараха  Атинагоре,  Димитрија  и  садашњег 
Вартоломеја (који су се грлили и љубили са папама Павлом Шестим и Иваном Павлом 
Другим)  нешто  што  би  сви  требало  да  следимо.  За  то  време,  прозелитски  јуриши  се 
настављају. Надбискуп београдски Франц Перко, који се у Србији залагао за екуменизам 
и  толеранцију  ‐  „мећу  својима“  говори  сасвим  друго.  Тако  је  14.  листопада  1995.  у 
Постојни,  на  Другом  сусрету  бискупијанских  Каритаса  за  област  земаља  Алпе‐Јадран, 
пред  представницима  католицизма  из  разних  земаља  рекао  и  ово  (препричала 
„Информативна католичка агенција ‐ Загребʺ, у свом билтену од 19. листопада 1995): 
„У  доба  ослобађања  од  Турака  у  19.  стољећу  Срби  су  водили  много  ратова  са 
силним  окрутностима.  Повјесничари  (поименце  Димитрије  Туцовић)  биљеже  како  су 
сами  српски  устаници  мрцварили  љешеве  својих  погинулих  бораца,  резали  им  уши  и 
носеве,  и  затим  их  показивали  еуропским  новинарима  као  пример  турске  окрутности. 
Стога је доиста потребно опрезно примати тврдње које одонуд иду у свијет о страшним 
покољима и окрутностима како у овом рату, тако и у прошлом, нпр. кад је ријеч о силно 
умноженом броју жртава у концлогору Јасеновац.ʺ 
За нетрпељивост Срба према римокатолицизму, Перко је оптужио комунистичку 
пропаганду, која је од Степинца направила „ратног злочинцаʺ. „Да се католичка Црква 
у  Хрватској  у  оно  доба  кајала  због  усташких  злочина,  то  не  би  ‐  сматра  Перко  ‐ 
придоносило помирењу, него би било схваћено као признавање кривње за оправдање 
освете.ʺ
Србска Црква је у календар унела новомученике ‐ епископе пострадале од усташког 
зла,  вођеног  идејом  „крижарског  ратаʺ:  Петра,  Саву  и  Платона,  које  су  усташе  убили,  и 
Доситеја, који је умро од последица њиховог мучења. Два свештеника, Ђорђе и Бранко, 
такође умучени од усташа, ушли су у Србски светачник. 
У календар је унет и Новомученик Вукашин из Клепаца, који је усташи што га је у 
Јасеновцу мрцварио, да би старца на крају заклао, са светачким миром рекао: „Само ти, 
дијете,  ради  свој  посаоʺ.  Заиста,  онима  који  међу  Србима  мисле  екуменистички, 
предлажемо  да  замисле  доба  у  коме  би  се  стварно  ујединили  Православље  и 
римокатолицизам, и у коме би свеци били заједнички. У том случају, у рају би се нашли, 
као  они  који  су  испунили  све  заповести  Христове,  Платон,  Сава,  Петар,  и  Доситеј, 
27

Вукашин из Клепаца и безброј других новомученика србских, али и Алојзије Степинац, 
папин „блаженикʺ.
Владика  Николај  је  говорио  да  се  Срби  никад  не  смеју  светити  за  оно  што  су 
доживели  у  Другом  светском  рату  од  бивше  браће  Хрвата.  Они  треба  да  на  светој 
јасеновачкој  земљи  подигну  спомен‐храм,  и  да  се  заувек  сећају  страдалника  својих, 
погинулих  због  крста  са  три  прста.  На  жалост,  света  земља  јасеновачка  више  није  у 
србским  рукама,  а  било  је  и  Срба  злочинаца  који  нису  слушали  Светог  Владику,  па  су 
кренули да се свете. Наш народ је данас најпрезренији и најпониженији народ на свету, 
осуђен  да  гледа  како  га  протерују  са  вековних  огњишта,  одузимају  му  комад  по  комад 
земље  и  гоне  га  у  непостојање.  Томе  смо,  умногоме,  сами  допринели,  одричући  се 
Христа и Светог Саве. Па ипак, наде има, јер има Живог и Истинитог Бога, Бога правде 
и  љубави.  Треба  да  My  се  вратимо  свим  срцем  и  свом  душом,  никад  се  више  не 
одричући своје вере, у чему нека нам помогну и свети србски новомученици, познати и 
непознати, унети у календар, и они чија имена сам Господ зна.
Срби имају бар два разлога да, после свих полома и падова, благодаре Богу: један је 
тај што су народ чије су владике, свештеници и верници постали Христови мученици, а 
други је тај што немају „свецеʺ попут Алојзија Степинца. 
Да Господ благослови да тако и даље буде! 
_____________________________________________________________________________________

Како се Иван Павао II учио љубави према Србима?
 
У веома занимљивом тексту „Успомена на моје сусрете с папом Иваном Павлом II 
умировљени  бискуп  Фране  Франић  из  Сплита  сећа  се  својих  сусрета  са  садашњим 
понтифексом. Сећања је објавио угледни хрватски католички часопис „Црква у свијетуʺ 
бр.  2/2000.  Први  сусрет  бискупа  Фране  и  папе  десио  се  када  су  обојица  били  чланови 
комисије  II  ватиканског  концила  за  израду  пасторалне  конституције  „Црква  у 
сувременом свијетуʺ: 
„Двије су биле главне теме наших разговора: о положају Цркве према комунизму у 
Пољској  и  тадашњој  Југославији  и  њезином  националном  саставуʺ.  Бискуп  Франић  је 
„просвећиваоʺ  помоћног  бискупа  краковског  Карола  Војтилу.  Да  цитирамо:  „Пољски 
бискуп  Војтила  мислио  је  да  у  Југославији  не  влада  комунизам,  него  нека  врст 
социјализма,  јер  да  би  се  дошло  из  Пољске  у  Југославију,  требало  је  добити  исте 
документе као када се иде у било коју западну капиталистичку земљу. 
Бискуп  Војтила  је  био  увјерен  да  је  Југославија  чисто  православна  држава,  са 
српским становништвом: дакле, једна велика Србија. Он се тада није запитао зашто се 
та  држава  зове  Југославија,  a  не  Србија.  Тада  сам  мало  боље  схватио  политику  велике 
Србије,  коју  су  ширили  велепосланства  и  конзуларна  представништва  Југославије, 
састављена готово искључиво од Срба. Наравно да сам у дневним разговорима настојао 
информирати  бискупа  Војтилу  о  правој  ситуацији  у  Ју‐гославији,  с  обзиром  на 
комунизам и с обзиром на национални и вјерски састав. 
Он није имао појма о 7 милијуна католика у Југославији и 4 милијуна муслимана, ни 
да  у  Југославији  постоје  федералне  републике  Словенија,  Хрватска,  Босна  и 
Херцеговина, Македонија, Црна Гора, двије аутономне покрајине: Војводина и Косово, и, 
наравно, федерална република Србија. Бискупу Каролу то је било нешто тако чудно као 
28

откриће  Америке.  На  тај  начин  он  је  открио,  а  да  му  ја  нисам  требао  посебно 
наглашавати, како су сви ти народи, осим српскога, у Југославији подвргнути политици 
однарођивања,  посрбљивању  и  поправослављивању,  у  једну  ријеч,  да  је  Југославија 
тамница свих њезиних народа, под ти‐ранијом српскога народаʺ.
Очито да будући папа никад није заборавио Франићеве поуке из доба II ватиканског 
концила. Догађаји из доба распада СФРЈ о томе сведоче. 
_________________________________________________________________________________

Папа међу Србима: да или не?
 
Римски  папа  Иван  Павао  II  је  човек  који  већ  годинама  путује  по  свим  крајевима 
света,  трудећи  се  да  поврати  пољуљани  углед  Римокатоличке  цркве.  Поред  земаља 
„трећег  светаʺ,  њему  је  нарочито  стало  да  посети  две  православне  земље  ‐  Русију  и 
Србију  са  Црном  Гором,  да  би  тиме  означио  могућност  освајања  нових  духовних 
области.
Балкан  је  папи  веома  битан.  Он је  већ  два  пута  посетио Туђманову Хрвтску, и као 
„миротворацʺ  је  дошао  у  пост‐дејтонско  Сарајево.  Посетио  је  по  први  пут  после  1054. 
једну  православну  земљу,  Румунију  и  тамошње  унијате,  али  срео  се  и  са  румунским 
патријархом  Теоктистом;  у  плану  му  је  и  посета  Скопљу,  и  то  на  позив  тамошњег 
државног врха. Жеља му је, и то поодавно, да крочи и на тле Светог Саве, и тако доврши 
своју  мисију  „продора  на  Истокʺ,  а  све  под  стегом  „хришћанске  љубавиʺ  и  идеје  о 
уједињењу  православља  и  римокатолицизма,  снажно  прокламоване  приликом  сусрета 
са цариградским патријархом Вартоломејем, 1995. године у Риму.
Какав је однос овог папе словенског порекла према православном Словенству?
У  својој  књизи  „Кључеви  садашњег  крвопролићаʺ  угледни  римокатолички 
публициста  Малахи  Мартин  ставио  је  до  знања  читаоцима  да  је  Иван  Павао  II  од  свог 
устоличења свим силама радио на рушењу Совјетског Савеза и блока источних земаља 
само да би касније имао отворени пут ка  „несједињенимʺ и  „шизматицимаʺ, које треба 
привести у послушност Ватикану, користећи притом изразе пуне „екуменске љубавиʺ и 
„толеранцијеʺ. 
У ту сврху, Иван Павао II се састао са Михаилом Горбачовом, који је од њега веома 
радо прихватио читав низ основних идеја за „перестројкуʺ, процес у коме је Русија (иако 
дуго  времена  под  именом  Совјетског  Савеза,  то  је  ипак  била  Русија)  остала  без  својих 
територија,  политичке  и  војне  моћи.  Ово  би  можда  личило  на  тврдњу  параноичних 
„теоретичара завереʺ да сам Горбачов, човек који је продао Русију под власт криминално‐
космополитског  режима,  није  у  „Њујорк  Тајмсуʺ  од  9.  марта  1992.  објавио  чланак  „Мој 
сарадник ‐ папаʺ у коме, између осталог, пише и ово:
„Водио сам интезивну преписку са папом Иваном Павлом II од када смо се срели у 
Ватикану децембра 1989. године. Мислим да се наш ди‐јалог наставља /.../ Спреман сам да 
признам  да  су  његове  речи  укључивале  многе  идеје  које  су  биле  сагласне  са  нашим. 
Блискост  између  нас,  о  којој  сам  управо  говорио  није  била  само  лична,  него  и 
интелектуална. Оно што је увек дубоко уважавао у папином мишљењу и идејама ‐  то је 
њихов  духовни  садржај,  њихово  стремљење  да  се  помогне  нова  светска  цивилизација. 
Поред тога што је папа, Иван Павао II је још и Словенʺ.
Горбачов даље наставља:
29

„Сада  се  може  рећи  да  је  све  оно  што  се  у  Источној  Европи  десило  последњих 
година било немогуће без огромних папиних напора и улоге коју он има у политици на 
светском  плану.  Мислим  да  су  веома  битни  кораци  које  смо  предузели  у  својој  земљи 
имали  значаја  у  развоју  односа  са  Ватиканом;  нарочито  смо  схватили  неопходност  веза 
између Руске Православне Цркве и Римокатоличке. To је олакшало успостављање веза 
између наше земље  и Ватикана./.../ Уверен сам  да су акције које предузима  папа Иван 
Павао II нешто што има огроман значај. Већ сам говорио о његовој високој духовности. 
Био сам такође запањен његовим људским квалитетима. Речју, он је велики човек: не бих 
хтео да преувеличавам, али, колико ја видим, папа је извор огромне енергије и изазива 
велико  поверење.  Папа  Иван  Павао  II  играће  велику  политичку  улогу  сада,  кад  су  у 
европској историји наступиле дубоке променеʺ.
Борис  Јељцин,  који  је  Горбачова  наследио  у  акцији  коју  бисмо  могли  назвати 
„Продајом  Русије  за  тридесет  сребрњакаʺ,  такође  је  успоставио  присне  односе  са 
папским  троном  ‐  посећујући  Ивана  Павла  II  у  Ватикану,  учлањавајући  се  у  „папину 
масонеријуʺ, Малтешке витезове, као и примајући папине сугестије у вези са Законом о 
слободи  савести  усвојеним  1997.  Русија  је  изложена  невиђеној  римокатоличкој 
пропаганди:  по  први  пут  у  историји,  у  Сибиру  је  постављен  бискуп  Новосибирска, 
језуита  Јозеф  Верт.  Језуити  се  за  бискупе  постављају  углавном  на  мисионарским 
територијама.
Набрајање  разлога  због  којих  би  долазак  римског  папе  у  земље  Светог  Саве  био 
недопустив захтевало би читаву студију. Било како било, читаоца треба подсетити на то 
да  би  са  папом  Иваном  Павлом  II  у  Србију  и  Црну  Гору  дошле  све  папе,  од  оснивача 
Инквизиције  до  Пија  XII  који  је,  руком  Алојзија  Степинца,  благосиљао  србоубилачку 
каму, и чија је ватиканска врхушка омогућила усташким челницима да, преко „пацовских 
каналаʺ, побегну од људског суда и правде. 
Са  папом  би  на  наше  тле  крочиле  све  заблуде  папизма,  смрад  ломача,  од 
средњевековних до јасеновачких, сва лаж унијатства и насилног католичења ‐ од Марче и 
западне  Херцеговине  до  црногорског  Приморја.  Са  папом  би  стигло  оно  што  је 
Достојевски звао горим од атеизма ‐ хришћанство без Христа, хришћанство земаљско ‐ 
политичких интереса, које би својим лажним миротворачким осмехом задало бол свакој 
православној души. Папа би био спреман да прича о миру сатима ‐ само да уђе у зграду 
србске Патријаршије.
Но, емоције на страну. Да видимо какав је однос папе и Ватикана према Србима од 
када је на нашем тлу избила ратна несрећа.
Ево шта о томе каже епископ бачки господин Иринеј:
„Ти  односи  (Србске  Цркве  и  Ватикана,  нап.  аут.)  су,  колико  их  ја  осећам,  доста 
оптерећени  једностраним  и  неправедним  приступом  Ватикана  као  државе  према 
српском  питању  у  претходној  Југославији,  југословенској  кризи,  насилној  сецесији 
Словеније  и  Хрватске,  државности  сецесионистичких  република  и  природи  трагичних 
међуетничких сукоба на нашем тлу. 
Ватикан  је  први  ‐  пре  Немачке  а  да  и  не  говоримо  о  осталим  земљама  Западне 
Европе и Америци, похитао да призна Словенију и Хрватску, мада је било очигледно да 
такво  признавање  по  „хитном  поступкуʺ  не  отклања  него  приближава  опасност  од 
страшног рата. 
30

Ватикански  радио  је  годинама  ревносно  ширио  тезу  о  „српској  агресијиʺ,  без 
осећања ‐ које није било страно многим савесним и упућеним западним новинарима ‐ за 
сложеност и трагичну природу читавог сукоба. Чак је и сам папа Јован Павле II, поводом 
уласка војске Републике Српске у Жепу и Сребреницу, говорио о „поразу цивилизацијеʺ 
и  „срамоти  човечанстваʺ,  али  ништа  није  изјавио  док  су  редовне  хрватске  јединице  из 
разних оружја тукле бескрајну колону несрећних избеглица и њихове нејачи из Крајине, 
1995. годинеʺ („НИНʺ, 20. јуна 1997.).
Радио  Ватикан  је  (дакако,  са  папиним  благословом)  за  сва  зла  на  Балкану 
оптуживао Србе. Када је Клинтон, упркос одлуци међународних институција прећутно 
одобрио  кршење  ембарга  на  достављање  оружја  босанским  муслиманима  и  Хрватима, 
ватикански „круговалʺ је коментарисао:
„Клинтон  је  знао  за  увоз  оружја  у  Босну  и  Херцеговину  унаточ  ембаргу,  али  је 
одлучио  да  то  не  спријечи,  супротно  понашању  међународне  заједнице  која  је,  баш 
увођењем  ембарга  на  оружје,  СПРИЈЕЧИЛА  ЖРТВЕ  ВЕЛИКОСРПСКЕ  АГРЕСИЈЕ  У 
ОПРАВДАНОЈ  САМОО‐БРАНИ.  Међународни  чимбенци  нису  поступили  праведно 
према  жр‐твама  и  нису  послушали  папине  позиве  да  се  заустави  рука  која  убија  (рука 
босанских Срба, наравно, нап. аут.) Ако је Клинтон прекршио договор у корист жртава, 
онда је ембарго кршење најосновнијег права на самоодбрану, па је развидно, заправо, гдје 
је основана кривња, али се о њој шутиʺ („Јавностʺ 25. маја 1996.)
Папа  који  би  хтео  да  дође  у  Београд  се  најдиректније  залагао  за 
бомбардовање  Срба  у  Републици  Србској,  рекавши  у  јесен  1995.,  када  је  наше 
свенародно страдање почело, да је „ПОТРЕБНО ОБЈАВИТИ PAT РАТУʺ.
Папа који би требало да дође у Београд се у најновијем, косовском сукобу заложио 
само  зато  да  се  НАТО  бомбардовање  заустави  за  като‐лички  Ускрс,  и  да  на  Косову 
престане „братоубилачки ратʺ. 
Ватикански  план  за  Косово  подразумева  да  југословенске  власти  обуставе  војне  и 
полицијске акције у јужној српској покрајини, да НАТО обустави бомбардовање како би 
отпочели  преговори  о  аутономији,  да  се  пошаље  хуманитарна  помоћ  и  поштују  права 
цивила  у  рату,  да  се  одржи  мировна  конференција  на  којој  би  учествовале  и  земље  ‐ 
суседи СРЈ, да Уједињене нације и „специјализоване агенцијеʺ уђу у мировни процес и да 
ОЕБС преузме већу улогу у смиривању напетости („НИНʺ, 6. мај 1999.)
И овај план, макар на први поглед бољи од ултимативних захтева НАТО‐империје, 
није  ништа  друго  до  покушај  да  се  СРЈ  одузме  право  сувереног  одлучивања  о  својој 
територији. Што се „специјализованих агенцијаʺ за посредовање у „мировном процесуʺ 
тиче,  можда  Ватикан  мисли  на  организације  типа  братства  „Светог  Еуђидијаʺ,  које  је 
својевремено учествовало у договору Милошевић ‐ Ругова о повратку Арбанаса у школе 
и на факултете.
Због оваквог папског лицемерја, велики пријатељ нашег народа, књижевник Петер 
Хандке, објавио је URBI ET ORBI да напушта Римокатоличку цркву.
Оно  најстрашније  је  што  би  са  папом  у  Београд  дошао  и  кардинал  Алозије 
Степинац, духовни отац Анте Павелића и Ендехазије, кога је папа у јесен 1998. прогласио 
„блаженикомʺ.  Још  1994.  када  је  први  пут  посетио  Загреб,  папа  је  упутио  хвалоспев 
хрватској  нацији  која  је  „врло  рано  успоставила  однос  јединственога  заједништва  са 
Светом  Столицом  што  се  развијало  и  продубљивало  тијеком  стољећаʺ  због  чега  је  и 
31

Хрватима  додељен  наслов  „најчвршћег  стуба  и  предзиђа  кршћанстваʺ.  Говорећи  о 
историји Хрвата у XX веку, папа је рекао:
„Хрватска  је  у  овом  нашем  стољећу  била  захваћена  драмом  која  се  одиграла  на 
Балкану између два свјетска рата, а потом, након Другог свјетског рата у збивањима која 
се тичу југославенске федерације и њезине касније кризеʺ. (Ниједном речју није споменуо 
злочине Ендехазије у Другом светском рату!)
И  још:  „Чврсти  лик  Цркве  у  Хрвата  у  тим  десетљећима  патње  био  је  загребачки 
надбискуп, кардинал Алојзије Степинац, који је, неустрашивом одважношћу, свједочио 
приврженост Еванђељу и вјерност Апостолској Столициʺ.
И још:
„С њим су заједно били толики други пастири све до наших дана који су, с хрватским 
пуком, знали дијелити његове патње, хранећи у својим вјерницима пламен вјере и надеʺ 
(„Јавностʺ, 24. септембар 1994.)
Хрватима је те, 1994. године, на растанку поменуо:
„Драги  Хрвати,  имајте  храбрости  опростити  и  прихватити  ближње.  Очито, 
опростити  не  значи  одустати  од  законских  средстава  правне  државе,  којој  је  дужност 
водити  истрагу  против  починитеља  злочинаʺ.  (To  јест,  против  Срба,  којима  Туђманова 
Хрватска  суди  и  ове,  1999.  године,  држећи  по  својим  тамницама  многобројне  жртве 
проглашене  за  „ратне  злочинцеʺ).  Те,  1994.  године  папа  је  отворено  ставио  до  знања 
зашто је похитао да призна сецесију Словеније и Хрватске и то у наопаким авнојевским 
границама:
„После  Другог  свјетског  рата  Југославија  је  била  уређена  као  заједница  Јужних 
Славена. Циљ федерације је да се поједини народи уједине у једну државу. Свака од њих у 
одређеним околностима и под одређеним условима може изићи и организовати се као 
самостална држава. 
Свака  од  република  које  су  настале  као  плод  тог  процеса  имају  право  на  властити 
суверенитет који не може бити занијекан од међународног пореткаʺ (23. септембар 1994., 
„Аргументʺ).
Ни  приликом  прве,  ни  приликом  друге  посете  Загребу,  папа  није  рекао  ни  реч  о 
усташким  злочинима,  о  учешћу  осамсто  римокатоличких  свећеника  у  усташким 
војним формацијама, чији је „војни викарʺ био Степинац, а данашњем протеривању на 
стотине  хиљада  Срба  из  Хрватске,  о  хиљадама  срушених  и  уништених  србских  кућа,  о 
крви  невиних  која  вапије  до  неба.  Није  проговорио  о  хиљадама  србске  деце  која  су, 
оставши  у  хрватским  градовима,  била  принућена  да  посећују  католички  „вјеронаукʺ  и 
преведена  на  римокатолицизам  („Новостиʺ,  24.  март  1995.  године).  Папа, 
„миротворацʺ, благословио је Хрвате да се бране. Тако је ревносни служитељ Ватикана, 
Живко Кустић, у „Гласу концилаʺ записао:
„Њггко,  па  ни  папа,  хрватској  држави  не  нијече  право  да  се  служи  средствима 
обране, до агресоре и побуњенике и присилно сузбијеʺ („Јавностʺ, 22. октобар 1994.)
Због хрватске „обранеʺ, Срба више нема ни у Лици, ни у Книнској Крајини, а, ако се 
овако настави, неће их бити ни у Западном Срему и Барањи.
Ко је до сада позивао папу да посети нашу земљу?
Некадашњи  министар  иностраних  послова  (сада  представник  СРЈ  код  Уједињених 
нација)  Владислав  Јовановић,  од  стране  власти,  и  Вук  Драшковић,  као  представник 
опозиције. Све је то било 1994. Неки сматрају да је патријарху Павлу, који је у марту ове 
32

године посетио Словенију и Хрватску, ова посета омогућена због тога да се Србска Црква 
одобровољила и одобрила папи да посети Србију и Црну Гору.
Епископ  шабачко‐ваљевски  Лаврентије  је,  после  екуменске  „молитве  за  мирʺ  у 
Асизију 1994., барем према тврдњама радио Ватикана, рекао да је „и Београд спреман да 
пружи  добродошлицу  Јовану  Павлу  Другом,  али  не  сада,  док  траје  ембаргоʺ  („Јавностʺ 
24. септембар 1994.)
У  интервјуу  датом  „Вечерњим  новостимаʺ  24.  марта  1995.  године  митрополит 
загребачко‐љубљански Јован је рекао:
„Нико  нема  право  да  ограничава  папу  да  посети  своје  вернике,  било  где,  па  ни  у 
Београду, али се мора знати да једна таква његова посета изазива и значајне последице. 
Јер, ако папа намерава да доће као протагониста мира онда је природно да да изјаву која 
he оставити миро‐творни утисакʺ.
Гласови ове двојице архијереја су, међутим, остали усамљени.
Треба чврсто веровати да Србска Православна Црква неће упутити позив римском 
папи,  нити  he  му,  ако  доће  у  Београд  на  позив  режима  коме  је  стало  до  медијске 
пропаганде,  упутити  добродошлицу.  Јер,  долазак  папе  који  је  Степинца  прогласио 
свецем,  био  би  увреда  Србима  који  су  страдали  од  усташког  ножа  и  унијаћења  у  II 
светском рату, као и онима који су пали као жртве „Бљескаʺ и „Олујеʺ наших трагичних 
деведесетих.  Била  би  то  увреда  Владики  Николају  и  Оцу  Јустину,  који  су  светосавље 
бранили од заблуда папизма,била би то увреда Владикама ‐ новомученицима Платону, 
Сави,  Петру  и  Доситеју,  које  је  Свети  Архијерејски  Сабор,  заједно  са  закланим 
свештеницима  Ђорћем  и  Бранком  и  старцем  Вукашином  из  Клепаца,  1998.  унео  у 
светачник  Србске  Цркве  јер  пострадаше  од  верних  следбеника  Степинца  и  Пија  XII. 
Може  ли  патријарх  србски,  који  је  исповедио  светост  епископа  и  верни‐ка  уморених  и 
закланих  од  усташа,  примити  онога  који  је  за  свеца  прогласио  духовника  усташких 
крволока?
Наравно, питање је реторско. Одговор је јасан: не може и неће.
Јун1999.
 ____________________________________________________________________________________ 
Дописано у јесен 1999. године
 
Текст  који  се  налази  пред  читаоцем  писан  је  пре  неколико  месеци,  када  се  није 
знало за папине планове у вези са духовним „освајањемʺ православног Балкана. А онда је 
целокупна тактика испливала на повр‐шину. Наиме, папа Иван Павао II рачуна да he га 
православне  земље  примити  поводом  2000  година  Хришћанства.  Тражио  је  да  се 
сусретне  како  са  појединим  поглаварима  православних  Цркава,  тако  и  са  свима  &има 
заједно ‐ у Јерусалиму. 
Грчка  Црква  је  папин  предлог  одбила,  иако  је  социјалистичка  власт  тражила  да 
папу у Атини сретну чак и Светогорци (на Светој Гори се дигла права узбуна, и монаси 
Атоса  су  се  папиној  посети  одлучно  успротивили);  руски  патријарх  Алексеј  II  је  папи 
поставио услов ‐ може да доће, али да осуди унијатство на Украјини и прозелитизам у 
Сибиру... Колико сазнајемо, и србске владике су биле Снажно против папиног доласка у 
Србију (Иван Павао II је хтео да посети „самоʺ Београд и Жичу, срце светосавске Србије, 
33

у  којој  је  велики  Сава  столовао  као  архиепископ,  заувек  одвојивши  Србију  од  папског 
трона.) Шта ћe се даље у православном свету дешавати, остаје да се види...
Што се тиче домаћих социјалиста ‐ комуниста, њима би папина посета одговарала 
због политичких поена „у земљи и светуʺ, као што је слична таква посета одговарала и 
Фиделу Кастру. Комуносоцијалистима би папа одговарао због рекламе, а папи би много 
значило  да  крочи  у  Србију,  па  макар  и  на  позив  комуносоцијалиста,  тако  да  се  његова 
сенка и даље надвија над земље Светога Саве.
Но, „човек снује, а Бог одлучујеʺ. 
Верујемо да ће србски новомученици, пострадали од ревносних папских крижара, 
умолити Господа да спречи посету онога који је у календар римокатолика унео Алојзија 
Степинца.  
____________________________________________________________________________________

Римски папа и рат против Срба
 
Папа Иван Павао II, доследни непријатељ православног Словенства, није могао да 
се  уздржи  а  да  не  учествује  у  разарању  бивше  Југославије  и  комадању  живог  ткива 
србског  народа  и  његових  територија,  које  је,  захваљујући  вољи  светских  моћника  и 
свесрдној сарадњи србских комуниста, почело деведесетих година двадесетог века. 
Историчар  Милан  Булајић,  на  основу  озбиљне  анализе  чињеница,  у  својој  књизи 
„Разбијање  југословенске  државе  1991/1992.  ‐  злочин  против  мираʺ,  тврди:  „Одлуку  о 
коначном  разбијању  југословенске  државе  покренуо  је  Ватикан  ‐  Света  Столица, 
меморандумом  државама  КЕБС‐а  26.  новембра;  договорена  је  на  састанку  папе  Јована 
Павла II са немачким министром X. Д. Геншером 29. новембра у Ватикану ‐ да се оствари 
прије католичког Божића, 23. децембра 1991.ʺ
На  првим  вишестраначким  изборима  у  Хрватској  победила  је  Хрватска 
демократска  заједница  на  челу  са  др  Фрањом  Тућманом,  који  је,  скупа  са  својом 
партијом, одржавао изврсне везе са усташком емиграцијом. Дванаест хрватских бискупа, 
на челу са кардиналом Фрањом Ку‐харићем, отворено је подржало ХДЗ. Радио Ватикан 
тим поводом је саопштио: 
„Црква је на вријеме схватила важност догађања и припремила је вјернички народ, 
упозоравајући  да  нам  је  вјерничка  и  граћанска  дужност  изићи  на  изборе  и  да  се  глас 
мора  дати  оним  кандидатима  и  странкама  које,  према  вјерничкој  свјести,  гарантују 
слободу исповиједања вјере и слободу развоја сваког појединцаʺ. Три дана после избора, 
на  Бискупској  конференцији  Југославије,  ријечко‐сењски  надбискуп  Антун  Тамарут 
повезао је победу ХДЗ‐а са Ускрсом те године и са победом „истине над лажју, љубави 
над мржњом, правде над неправдомʺ. 
Поводом  референдума  за  отцепљење  Хрватске  од  Југославије  (и  то  у  авнојевским 
границама,  што  је  значило  и  отцепљење  оног  простора  на  коме  су  вековима  већину 
чинили Срби), „Глас концилаʺ је писао: „Можемо мирне савјести рећи да је Југославија, 
свака досадашња и садашња Југославија, за Хрвате и за католике негативно искуство. Од 
почетка је  у  Југославији  заправо  неприкладно  бити  по  народности  Хрватом  и  по  вјери 
католиком.  Било  је  раздобља  кад  је  то  могло  бити  мање  неугодно,  али  никад  није 
постало  угодно.  Одријешито  хрватско  опредјељење  одувијек  се  у  Југославији  сматрало 
државном  опасношћу.  Католиштво  се  у  обје  Југославије  третирало  као  тућинска 
34

идеологија. Посљедица тако схваћеног и у пракси провоћеног југословенства је све мањи 
број  Хрвата  у  Југославији  и  у  самој  републици  Хрватској  све  неповољнији  положај 
Католичке црквеʺ. 
To је био отворени позив да се  19.  маја  1991. на Туђмановом  референдуму  гласа за 
отцепљење.  Када  је  86%  пунолетних  грађана  изашло  на  референдум  и  када  је  94% 
изашавших гласало за сецесију, римокатолички свећеник Тончи Трстењак преко Радио 
Ватикана  је  кликтао:  „Нити  окорјели  оптимисти  нису  прије  два  тједна,  кад  је  разписан 
такав  референдум,  могли  предвидјети  тако  једнодушан  глас  свих  Хрватаʺ.  Трстењак  је 
такође  поручио  да  ћe  те,  1991.  „благдан  Ду‐хова  остати  као  најљепши  дан  у  повијести 
Хрватаʺ јер је то „дан будућности и одлучности да своју судбину узму у своје рукеʺ.
Све је било као и  1941. Др Милан Булајић вели: „Као што је надбискуп Степинац 
1941. поздравио долазак на власт усташког поглавника Павелића и „хрватске мужевеʺ у 
влади  прве  државе  Хрватске,  тако  је  загребачки  надбискуп  Фрањо  кардинал  Кухарић 
1990.  поздравио  дола‐зак  на  власт  у  најављеној  другој  држави  Хрватској  хадезеовског 
врховника Тућмана и „нових људиʺ који he „исписати нову страницу повијести Хрватскеʺ 
и „промијенити положај Црквеʺ.ʺ  
Године 1941, 18. маја, папа Пио XII примио је y посету поглавника Хрватске др Анту 
Павелића;  педесет  година  касније,  25.  маја  1991.  папа  Иван  Павао  II  примио  је  посету 
врховника Хрватске, др Фрању Туђмана. Круг се затворио. Иако је аудијенција код папе 
била „приватнаʺ, Туђмана је примио и монсињор Анћело Содано, вршилац дужности па‐
пиног државног секретара. 
И  иза  посете  Павелића  и  иза  посете  Туђмана  стајао  је  ватикански  хрватски  завод 
Светог  Јеронима.  Ректор  Завода,  монсињор  Мађарец,  поздравио  је  1941.  Павелића; 
ректор  завода,  монсињор  Ратко  Перић,  поздравио  је  1991.  Туђмана,  рекавши  да  он 
„уособљује и уобличује све оне тежње, настојања и жеље Хрвата кроз повијест да дођемо 
до  своје  слободе  и  самосталности./.../  Ми  данас  не  примамо  политику,  него  хрватску 
домовину  и  демокрацију,  која  је  прошле  године  провалила  незаустављивом  снагом,  а 
кулминирала  претпрошле  иедјеље  у  референдуму  хрватског  народа  који  у  цјелини 
опредјелио за слободну, самосталну државу Хрватскуʺ. 
Монсињор  Перић  је  захвалио  Врховнику  због  његових  значајних  личних  напора 
уложених у настанак нове државе: „Ми вам такоћер захваљујемо на свему ономе што сте 
учинили за Лијепу нашу домовину својим повијесним, знанственим, егручним радовима, 
својом  патњом  и  затворима,  и  својим  водством  хрватског  народа.  Желимо  и  од  Бога 
молимо да Вам дадне снаге да сигурном руком водите хрватску лаћу по овом узбурканом 
мору у луку мира, 1елободе и благостања. Бог Вас поживиоʺ.
Др Фрањо Туђман је, после посете папи, изјавио нешто слично ономе што је Миле 
Будак  изјављивао  за  веме  II  светског  рата.  Врховник  је  рекао:  „Да  се  на  овај  начин  није 
поклопило  настојање  Католичке  цркве  вшрограм  Хрватске  демократске  заједнице,  до 
поготово потпуног прожимања, све оно што смо постигли у успостављању демокрације, 
тога Шховног јединства и препорода хрватског народа, а што је на својствен «ачин чудо, 
не би било могућеʺ (интервју „Гласу концилаʺ).
Године  1991,  26.  новембра,  државни  секретар  Ватикана  упутио  је  Меморандум  са 
захтевом  за  признавање  Словеније  и  Хрватске  као  независних  држава  свим  чланицама 
Конференције  о  европској  безбедности  и  сарадњи.  Ту  се,  измећу  осталог,  вели:  „Света 
Столица,  пред огорченим борбама које се воде у Хрватској, позива заједницу држава да 
35

поново размотри потребу поштовања права на независност народа Хрватске и Словеније 
и народа који би жељели да остварују то право; Света Столица је мишљења да је дошло 
вријеме  да  се  међународно  признају  Хрватска  и  Словенија  и  то  прије  божићних 
празника.  Народи  тих  двеју  република  су  слободно  и  демократски  изабрали 
независностʺ.
Др  Наваро  Валс,  портпарол  Ватикана,  изјавио  је  да  је  „Света  Столица  од  почетка 
кризе  радила  на  два  начина:  дипломатским  путем,  и  честим  интервентима  папиним: 
дипломатским  је  путем  Света  Столица  предлагала  рјешење  кризе  међународним 
признањем односних република, а папа је стално и са боли излагао разлог и увјете по 
којима  се  настали  проблем  може  ријешити  тако  да  се  поштују  све  стране  и  право  на 
самоодређењеʺ („Глас Концилаʺ, бр. 52/1991.).
Папа  и  Ханс  Дитрих  Геншер,  министар  спољних  послова  Немачке,  постигли  су 
договор да Ватикан и Немчка (сетимо се: Хитлерова Немачка је у Другом светском рату 
била  главни  савезник  Павелића)  први  признају  Хрватску  и  Словенију,  вршећи  тако 
притисак на остале земље Европе и света које треба да поступе исто.
У  свом  предавању  о  „црквеној  дипломацијиʺ  („Глас  концилаʺ,  бр.  7.1994.)  бискуп 
дувањски  др  Ратко  Перић,  вели  да  је  папа  26.  XI  1991.  „позвао  представнике  држава 
КЕБС‐а  и  том  приликом  им  уручио  „меморандумʺ  у  којем  је  затражио  да  те  земље 
признају Хрватску, а кад је уочио да се оне колебају, онда је учинио искорак и 13. сијечња 
1992.  на  темељу  јавно  изнесених  увјета  признао  Републику  Хрватску  и  касније  20. 
коловоза  Републику  Босну  и  Херцеговинуʺ.  Један  од  „увјетаʺ  био  је  „поштивање 
мањинских праваʺ. Млада „хрватска демокрацијаʺ у то доба је масовно прогањала Србе. 
Живко Јузбашић, једини Србин у хрватској влади оног времена, у интервјуу „Недељном 
Вјесникуʺ,  датом  почетком  1992.,  вапио  је:  „Минирање  кућа,  пословних  просторија  и 
аутомобила,  пљачка  станова  и  новчане  уцјене,  насилно  усељавање  у  станове  и  куће, 
разна  малтретирања  до  убојстава  на  најзвјерскији  начин,  све  се  то  чини  да  се  створи 
одређена  психоза  страха  због  чега  многи  напуштају  своје  домове  и  исељавају  из 
Хрватске.  На  жалост,  то  се  догађа  чак  и  у  Загребу.  Тако,  на  примјер,  из  мјесних 
заједница  Козари  Пут  и  Козари  Бок  (подручни  уред  Пешченица  ‐  Загреб)  под 
притиском  је  до  сада  иселило  више  од  десет  тисућа  грађана  српске  националности, 
остављајући  своју  тешком  муком  стечену  имовину.  Све  су  то  били  претежно  радници. 
Знају се извршиоци свих тих дјела, али до сада нису приведени суду, па они и даље овдје 
воде своје осветничке ратове и дијеле своју „правдуʺ /.../ У разредима неких школа нагло 
су нестали Срби, односно родитељи своју дјецу уписују као Хрвате. Барем је сада требало 
ову  школску  дјецу  поштедјети  националног  изјашњавања.  А  што  рећи  о  све  чешћим 
појавама  мијењања  имена  и  презимена  и  промјене  националне  припадности  код 
одраслих  грађана?ʺ  Папа  је,  преко  својих  људи  у  Хрвтској,  за  све  ово  знао;  признајући 
Хрватску,  а  касније  и  унитарну,  на  исламском  фундаментализму  Алије  Изетбеговића 
засновану,  Босну  и  Херцеговину,  у  сваком  од  ових  зала  је  учествовао,  као  и  његов 
предходnик, Пио XII.
У  то  време,  после  Светог  Архијерејског  Сабора  Србске  Цркве  у  јануару  1992., 
огласио се и патријарх србски господин Павле. У свом пи‐сму патријарх србски подсећа 
папу не само на то да је први признао „сувереност и независност Словеније и Хрватскеʺ, 
него да је, поред државног механизма Ватикана у подстицању других земаља на сличан 
корак, користио  и  „организам,  структуре  и  институције  Римокатоличке  црквеʺ, у којој 
36

он није само „први по части епископ или патријарх, него је, теоретски и практично, њен 
први свештеник и њен стварни, апсолутни поглаварʺ. Као шеф цркве и државе, папа је 
двоструко одговоран за тај чин   „пред Богом и пред историјомʺ.
 У  свом  писму,  патријарх  србски  није  оспорио  Хрватима  и  Словенцима  право  да 
живе у својим државама, али је подсетио на чињеницу да Срби из србских Крајина никад 
нису  били  грађани  хрватске  државе,  све  до  стварања  нацистичке  Ендехазије  1941.  И 
додаје патријарх србски: Најновија независна Хрватска, по речима њеног председника др 
Фра‐ње.  Туђмана,  не  искључује  НДХ  и  период  1941  ‐  1945.  (са  страшним  ге‐ноцидом 
против  православних  Срба)  из  континуитета  хрватске  држав‐ности.  Ту  чињеницу  она 
показује  и  на  делу,  све  до  ових  дана.  Стога  са  навјдубљим  жаљењем  морамо  да 
констатујемо  и  то  да  је  Ваша  Светост  безрезервном  подршком  за  васпостављење  те 
државе узео на себе ‐ и пренео на стотине милиона римокатоличких верника у свету ‐ 
одговорност за сва она средства и све оне методе који су коришћени, и сада се користе, од 
стране  носилаца  власти,  војске  и  полиције  сада  већ  међународно  признате  хрватске 
државе.  Такође  и  одговорност  за  сваку  сузу  свакога  српског  и  хрватског  детета  које  је  у 
трагичном рату у дојучерашњој Југославији остало без дома, без детињства, а веома често 
и  без  оба  родитеља,  као  и  за  сваки  уздах  свакога  Србина  и  Хрвата,  православног  или 
римокатолика,  верујућег  или  саблажњеног,  који  је  сада  избеглица  или  душевни  и 
телесни инвалид, или убица, или жртва, или све то исто времеʺ. Патријарх Павле је папу 
упозорио да се усудио да „благослови и освешта и средства која су употребили носиоци 
младе  хрватске  демокрације,  историјски  наследници  нацистичког  злочинца  Павелића, 
при  чему  су  не  малог  учешћа  узели  и  многи  клирици  Римокатоличке  Цркве  у 
Хрватскојʺ.  Патријарх  сматра  да  се,  посредно,  оваквом  погрешком  каква  је  признавање 
Хрватске у авнојевским границама доказује да је догмат I ватиканског концила о папиној 
незаблудивости ‐ нетачан. 
Папа  је  на  ово  писмо  одговорио  да  је  његово  признавање  Хрватске  било  само 
„средство  притиска  способно  да  рат  приведе  крајуʺ,  као  и  то  да  позива  на  екуменску 
молитву и дијалог.
Папина  екуменска  стремљења  наставила  су  се  1994,  приликом  посете  Хрватској  и 
клечања  на  Степинчевом  гробу,  као  и  у  јесен  1998,  када  је  Степинца  прогласио 
„блаженикомʺ.
Недавно је код нас изашла књига Марка Аурелија Ривелија „Надбискуп геноцида / 
Монсињор  Степинац,  Ватикан  и  усташка  диктатура  у  Хрватској,  1941  ‐1945ʺ  („Јасенʺ, 
Никшић,  1999.).  Описујући  беатификацију  Степинца  у  Госпином  светилишту  у 
Бистрици, када је једна девојчица из Дубровника папи предала сребрну фигурицу у виду 
готске кулице у којој се налазио један Степинчев прст, Ривели вели: 
„Одмах  послије тога у светилишту се скида свилена тканина која покрива портрет 
новога блаженога: Степинац, означен као „слуга Божјиʺ и „мученик Вјереʺ, овјековјечен 
је  између  загребачке  катедрале  и  базилике  Светог  Петра./.../  Предсједник  хрватске 
државе,  бивши  комуниста  Фрањо  Туђман,  придружује  се  Понтифексу  на  олтару.  У 
светилишту се проламају моћне ноте хрватске националне химне, коју вјерници пјевају 
из свег гласа; кардинал Анђело Содано и остали прелати слушају химну, држе‐ћи десну 
руку  на  срцу.  Светилиште  опсједају  десетине  хиљада  вјерника  (по  неким  процјенама, 
свих  триста  хиљада).  Јован  Павле  II  се  обраћа  маси  жалосним  гласом:  „Блажени 
Степинац  није  пролио  своју  крв  у  уском  значењу  те  ријечи:  његова  смрт  узрокована  је 
37

дугом  патњом,  посљедњих  петнаест  година  његовог  живота  бијаху  непрестано  низање 
патњаʺ/.../  О годинама усташке  диктатуре  и о балканском холокаусту Јован Павле II не 
каже ни једну једину ријечʺ. 
У закључку на крају књиге, Ривели додаје, говорећи о сарадњи Римокатоличке цркве 
са  усташа‐ма:  „Највећу  одговорност  имао  је  примас  Хрватске,  монсињор  Алојзије 
Степинац;  повезан  са  усташком  аристократијом,  члан  сабора  Независне  Државе 
Хрватске, поглавар свих капелана усташких убица, одликован од Павелићеве диктатуре. 
Понеки користољубиви животописац је записао да је Степинац понекад „протестоваоʺ: 
али не постоји никакав документаовани траг о било каквом  „протестуʺ, о било каквом 
одлуч‐ном  акту,  о  било  каквој  одлучној  интервенцији  загребачког  надбискупа  у  циљу 
супротстављања усташким покољима. Јазуита Петер Гумпел, извјеститељ о проглашењу 
Степинца за блаженога, тврди: 
„Имамо  доказе  да  је  барем  дванаест  пута  (Степинац)  у  катедрали 
протестовао против нацизма. У Југославији нико није направио више за Жидове 
од Степинцаʺ. Ако и допустимо да је примас Хрватске католичке цркве „дванаест 
пута  протествоваоʺ  против  нацизма,  није  познато  да  је  икада  протествовао 
притив  Поглавника.  Ако  и  допустимо  да  се  монсињор  Степинац  ангажовао  да 
спаси  понеког  Јеврејина  од  прогона,  језуита  Гумпел  се  претвара  да  не  зна  да  су 
усташе извршиле балкански холока‐уст првенствено зато да би истријебили Србе 
православце: у ствари, није позната ниједна Степинчева интервенција у одбрану 
Срба из Хрват‐ске, који за Гумпела, језуиту проглашавача блаженога, уопште не 
постоје. 
Истина  ‐  потврђена  ван  икакве  сумње  ‐  лежи  у  томе  да  будући  бла‐жени, 
монсињор  Степинац,  није  ни  прстом  мрднуо  да  би  зауставио  етничковјерски 
геноцид.  Монсињор  Степинац  није  искористио  ни  трунчицу  своје  несумњиве 
моћи  да  призове  разуму  Бискупство  и  свештенство  који  су  били  обузети 
екстремним  национализмом  и  који  су  служили  као  оруђе  тиранске  хегемоније. 
Није  се  никад  обратио  хрватским  католици‐ма  да  се  држе  Пете  Божије 
Заповијести:  He  убиј!  Хрватска  католичка  црква  бијаше  и  сама  СУОСНИВАЧ 
хрватске  нацифашистичке  државе,  до  краја  заинтересована  да  Хрватску 
претвори у земљу једне вјере.ʺ
Тако Ривели.
Мирко  Вид  Млакар  у  свом  тексту  „Блажени  Алојзијеʺ  („Европљанинʺ,  12/1998.) 
указује  на  значај  беатификације  Степинца  за  Хрвате:  „Беатификацијом  кардинала 
Степинца хрватски католици добили су једну задовољштину, па /.../је Степинац сад све 
мање  национална  икона,  а  све  више  МУЧЕНИК  3А  ЉУДСКА  ПРАВАʺ  (подвлачење 
наше, нап. аут.).
Дела папе Ивана Павла II сасвим су доследна инквизиторској логици папизма. Он 
је  прво  признао  право  Хрватске  да  се  отцепи  од  Југославије,  и  то  у  авнојевским, 
антисрбским границама, не осврћући се на историјску истину, нити пак на чињеницу да 
he,  као  и  1941.,  Срби  у  новој  Хрватској  бити  прогоњени  и  граћани  другог  реда.  Одмах 
после  тога  уследило  је  уношење  Степинца  у  римокатолички  светачник  и  као 
националног  свеца  Хрвата,  али  и  као  „борца  за  људска  праваʺ.  Идеолог  усташких 
кољача тако је постао духовни отац савремене Хрватске, „светацʺ њене државности. Оно 
што је за Србе Свети Сава, за Хрвате је постао Алојзије Степинац.
38

Није  нимало  случајно  да  је  после  Туђманове  смрти  и  доласка  на  председнички 
положај  Стипе  Месића,  Кухарићев  наследник,  загребачки  надбискуп  Јосип  Бозанић  у 
званичној  честитци  упућеној  Месићу  поручио  да  на  њега  „призива  благослов  Божји  и 
заговор блаженог Алојза Степинцаʺ.
Срби  православне  вере  то  треба  да  памте.  Ако  им  неко  са  папине  стране  нуди 
екуменску  руку  помирења,  сећање  на  „блаженог  Степинцаʺ  ћe  им  помоћи  да  схвате 
колико је понуда искрена.
фебруар 2000. год. 
_________________________________________________________________________________

„DOMINUS JESUSʺ и ми 
 
Потписнику  ових  редова  увек  је  циљ  био  да  што  више  православних  Срба  упозна, 
макар  и  делимично,  проблематику  односа  измећу  православног  Хришћанства  и 
римокатолицизма,  поготову  на  нашим  просторима,  и  поготову  у  новије  време.  Он  је 
увек наглашавао да и компромиса и добросуседства у политичком смислу са народима 
римокатоличке  вере  на  Балкану  може  бити;  али  компромиса  у  области  догматике, 
одступања  од  истина  Свештеног  Предања,  заједничких  молитава  и  саслуживања  са 
инославнима не сме бити, ако хоћемо да останемо верни Господу нашем Исусу Христу и 
Светим  Мученицима  и  Исповедницима  србским,  од  најстаријих  времена  до  Светог 
Вукашина Јасеновачког. Јер, понављамо, у екуменистичком „рајуʺ морали би се наћи и 
„блаже‐ниʺ Алојзије Степинац и Вукашин из Клепаца.
Овом  нашем  уверењу  је  допринела  и  декларација  „Dominus  Jesusʺ,  коју  је  5. 
септембра 2000. објавила ватиканска Конгрегација за доктрину вере, и коју је, поводом две 
хиљаде  година  Хришћанства,  са  папиним  одобрењем,  упутила  свету.  Декларација  се 
супротставља  екуменистич‐ком  синкретизму  међу  савременим  римокатоличким 
теолозима, тврдећи да је сва пунота Истине откривена у Христу, да у другим религијама, 
мада има елемената Истине, не присуствује сва њена пунота, која је дата Римској цркви; 
само Христос јесте спасење... Међутим, оно што је нај‐важније у посланици „Dominus Jesusʺ 
јесте  тврдња:  „У  вези  са  јединственошћу  и  универзалношћу  спасоносног  посредовања 
Исуса  Христа,  мора  се  чврсто  веровати  у  Јединственост  Цркве  основане  Њиме  као  у 
истину католичке вере. Од католичких верника се захтева да верују да је Црква основана 
Христом данашња Римска црква, и да се њено јединство „остварује у Католичкој цркви 
КОЈОМ  РУКОВОДИ  НАСЛЕДНИК  ПЕТРОВ  (ПАПА,  нап.  аут.)  И  БИСКУПИ  У 
ОПШТЕЊУ СА ЊИМЕʺ. 
„Елементи  освећења  и  истинеʺ  који  постоје  и  у  другим  Црквама,  које  ни‐су  у 
општењу  с  папом,  „ИЗВОДЕ  СВОЈУ  ДЕЛОТВОРНОСТ  ИЗ  ПУНОЋЕ  И  ИСТИНЕ 
ПОВЕРЕНЕ РИМОКАТОЛИЧКОЈ ЦРКВИʺ. To јест, ако се став паписта преведе на језик 
доступан  свима,  Православна  Црква  има  своје  Свете  Тајне  као  делотворне  само 
захваљујући чињеници да постоји „пуноћа истинеʺ у Римокатоличкој цркви, са којом су 
православни  у  „невидивом  општењуʺ.  Ово  је,  најзад,  и  хвала  Богу,  коначна  негација 
„Баламандског споразумаʺ између православних екумениста и римокатоличких теолога, 
потписаног  1993,  у  коме  се  тврди  да  су  Православна  Црква  и  папска  јерес  „сестринске 
црквеʺ, „два плућна крила истог организмаʺ. Кажемо ‐ хвала Богу, јер је Конгрегација за 
39

доктрину  вере  поново  стала  на  јасне  позиције,  објављујући  искључиво  савршенство 
римокатоличког пута ка спасењу. Хвала, због тога, и Конгрегацији за доктрину вере! Сад 
свако ко хоће може да зна на чему смо кад је однос са Римом у питању.
Што  се  односа  Ватикана  према  Србима  тиче,  он  и  даље  протиче  у  обилатом 
изливању  екуменске  љубави.  Тако,  на  пример,  „Новостиʺ,  лист Срба у Хрватској, од 4. 
фебруара 2000. доносе разговор са језуитом патером Стјепаном Кушаном, из „Језуитске 
службе  за  избеглицеʺ,  који  каже  да  језуити,  поред  помоћи  остатку  Срба  у  Книнској 
крајини, помажу и Србској Православној Цркви. Патер вели: 
„Стипендирамо неколико православних богослова. Један од њих похађа богословију 
у  Фочи,  за  коју  ћемо  купити  пекару  вриједну  готово  40  тисућа  маракаʺ.  „НИНʺ  од  24. 
августа  2000.  године  пише:  „Посета  загребачког  надбискупа  Јосипа  Бозанића  Српској 
православној цркви у Београду испланирана је и договорена у Ватикану и Бечу а не, како 
се  нагађало,  у  Загребу  и  Београду,  дознао  је  загребачки  недељник  „Националʺ  у 
дипломатским  круговима  у  Загребу  и  Риму.  Надбискуп  Бозанић,  као  специјални 
изасланик  Ватикана,  упућен  је  у  поверљиву  мисију  којој  је  био  циљ  ‐  успостављање 
комуникација са представницима умереног крила у Српској православној цркви. 
Премда  је  службено  најављено  да  је  надбискуп  Бозанић  кренуо  пре  свега  у  посету 
верницима  католицима  у  Срему  и  Савезној  Републици  Југославији,  његов  пут  је  имао 
много шире значење. Надбискуп Бозанић путовао је у Србију као својеврсни изасланик 
Ватикана са задатком да премости досадашњи прекид у међусобној комуникацији. Уз то, 
надбискуп Бозанић имао је још један задатак: требало је пре избора у Србији да пружи 
подршку свима у СПЦ‐у који се супротстављају диктатури Слободана Милошевића. Да се 
на  посети  надбискупа  Бозанића  инсистирало  и  у  Ватикану  и  у  међународној  заједници 
потврдио је и теолог Адалберт Ребић. Он је казао како „међународни чинитељи већ дуље 
вријеме  инзистирају  да  се  кључни  људи  Католичке  и  Православне  Цркве  што  прије 
састануʺ.  Посета  је  организована,  како  сазнаје  „Националʺ,  после  ширих  консултација 
Ватикана  са  европским  политичким  експертима  за  Србију.  Надбискупу  Бозанићу 
сугерисано је да се сусрет‐не са епископом Савом делимично због тога што га многи виде 
као  нај‐изгледнијег  кандидата  за  наследника  патријарха  Павла,  а  много  више  због  тога 
што  се  епископ  Сава  доживљава  као  један  од  ретких  прозападно  орјентисаних 
интелектуалаца  у  Православној  Цркви  и  који  се  доследно  супротставља  политици 
Слободана Милошевића. 
По  инструкцијама  Ватикана,  надбискуп  Бозанић  је  посетио  Опленац  и  маузолеј 
династије  Карађорђевић,  као  и  партизанско  спомен‐обележје  Шумарице  код 
Крагујевца...  Процењено  је,  како  пише  „Националʺ,  да  је  тиме  надбискуп  Бозанић 
помогао и ојачао кандидатуру епископа Саве за наследника па‐тријарха Павла. Ватикан 
спроводи  политику  према  СПЦ‐у  на  више  ни‐воа.  Једна  је  заиста  сензационална: 
КАТОЛИЧКА  ЦРКВА  ВЕЋ  ГОДИНАМА  ФИНАНСИЈСКИ  ПОМАЖЕ  СПЦ.  Чини 
то  преко  пензио‐нисаног  бечког  надбискупа  Кенига,  његових  фондација  и  донацијаʺ. 
Информативна  служба  Србске  Цркве  је,  преко  своје  агенције  „Правосла‐вље  пресʺ, 
порекла све наводе објављене у часопису „НИНʺ и другим новинама, тврдећи да је реч о 
злонамерним  и  нетачним  исказима,  и  комунистичким  подметањима  сличним 
некадашњим. To је сасвим могуће, с обзиром да живимо у доба информативног рата, у 
коме се средства не бирају.
40

Велики  поборник  екуменског  дијалога  са  Ватиканом,  епископ  шабачко‐ваљевски 
Лаврентије је, са 36 свештеника своје епархије, обилазећи  хришћанске  светиње  Италије, 
свратио и до Кастел Гандолфа, где је скупа са великим бројем младих римокатоличких 
ходочасника из целог света, примио вербални благослов од римског папе Ивана Павла II. 
Православни  епископ  и  његови  свештеници  допутовали  су  скупа  са  надбискупом  ‐ 
коаћутором  београдским,  Станиславом  Хочеваром,  и  римокатоличким ходочасницима 
из Београда. Папа је госте из православне Србије поздравио овако  („Oservatore Romanoʺ, 
од 19. августа 2000. преноси): 
„Моју  реч  сада  управљам  вама,  драги  свештеници  Српске  Православне  Цркве,  из 
Шабачко‐ваљевске епархије. Са љубављу поздрављам вас и вашег Владику, преосвештеног 
Лаврентија Трифуновића, заједно са београдским католичким надбискупом коађутором 
монсињором Станисла‐вом Хочеваром. Преко вас желим да пошаљем братски поздрав са 
изразима  мог  великог  поштовања  вашем  Патријарху,  Његову  Блаженству  Павлу. Моја 
мисао у овом тренутку лети ка васцелом српском народу ко‐ји се у последње време налази у 
нарочито  тешком  искушењу.  Вашем  драгом  народу  желим  да  остане  веран  свом 
хришћанском  предању,  захваљујући  такође  и  вашем  душебрижничком  делу.  Зато 
призивам  изобилан  Бо‐жији  благослов  на  вас  и  на  заједнице  ваших  верника  у  којима 
живите  и  делујете  као  саслужитељи  у  Јеванћељу  Христовом.  Да  Христос  Господ  наш 
подари плодове вашем свештеничком труду за Царство Божије. Ва‐шој отаџбини Србији 
желим  да  успе  у  савлађивању  проблема  који  је  муче,  и  да  може  спокојно  да  гледа  на 
будућност мира и развијања коју ће да обележава сарадња и узајмно уважење са суседним 
земљамаʺ.  Папа  је  присутне  србске  клирике  благословио  прво  на  србском,  па  на 
италијанском.  Епископ  Лаврентије  му  је  узвратио  скупоценом  иконом  Христа 
Сведржитеља.
А шта остаје нама, православним Србима? Остаје нам исто оно што и Матавуљевом 
Пилипенди ‐ да се не одрекнемо србскога Христа, православнога Христа, и да не продамо 
веру за вечеру, поштење за печење и крсте за масне прсте (или, како би се данас рекло, да 
одолимо изазову „екуменске молитвеʺ и „хуманитарне помоћиʺ.) To јест, понављамо: да о 
свему разговарамо са римокатолицима, али да се папи, ни овом, ни било ком будућем, не 
клањамо и не приклањамо; то јест ‐ да поштујемо и уважавамо право другог на другачије 
исповедање  вере,  да  никог  не  мрзимо  због  другачије  вере,  али  да  само  СВОЈУ  ВЕРУ 
ИСПОВЕДАМО  И  САМО  ЊОМЕ  ЖИВИМО,  ЈЕР  ЈЕ  ОНА  ЈЕДИНА  БОГОМ 
ОТКРИВЕНА ИСТИНА СПАСЕЊА. 
Нека  нам  у  томе  помогае  Господ  наш  Исус  Христос,  молитвама  Своје  Пречисте 
Матере  и  Светих  Новомученика  Србских:  митрополита  Петра  и  Доситеја,  епископа 
Платона,  Саве,  свештено‐мученика  Рафаила,  Ђорћа  и  Бранка  и  мученика  Вукашина 
Јасеновачког,који пострадаше од паписта за веру православну и име србско!
 
12/15. XI  2000. год.
На дан Светог Јована Милостивог  
_________________________________________________________________________________

 
 
 
41

Хоће ли папа доћи у Србију?
 
Од  доласка  нове,  ДОС‐ове  власти,  прича  о  папином  доласку  у  Србију  не  јењава. 
Напротив,  најављују  је  често,  и  разним  поводима.  Тако  се  у  новом  „Политикином 
Експресуʺ  (30.  април,  1.  и  2.  мај  2001.)  појавила  вест  („из  извора  блиских  Ватикануʺ)  да 
папа ускоро треба да доће у Србију, и да he посету финансирати (са 10 милиона долара) 
компанија „Браћа Карићʺ. 
Почетком  2002.  у  Београд  су  дошла  два  угледна  и  значајна  кардинала 
Римокатоличке цркве: Италијан Карло Марија Мартини и Немац Валтер Каспер, који се 
налази на челу ватиканске Комисије за промицање јединства кршћана. Приликом своје 
посете Србији, Каспер је изјавио: 
„Сигуран  сам  да  би  папа  радо  дошао  у  Србију,  радо  би  он  загрлио  патријарха 
Павла  и  благословио  српски  народ.  Он  је  близак  српском  народу.  Током  трагичних 
дешавања  на  Косову  он  је  био  један  од  ретких  који  је  подизао  глас  против  рата  и 
бомбардовања.  А  да  ли  је  могућ  долазак  Светог  оца  у  Србију,  то  морамо  да 
препустимо  Божјој  промислиʺ.  Каспер  је  приликом  посете  изјавио  да  је  патријарху 
Павлу  денео  „само  поздраве  и  жеље  Светог  оца  да  измећу наших цркава доће до  што 
боље  сарадње.  Поготово  сад,  кад  се  Србија  налази  на  прекретници,  која,  иако  није 
нимало лака, улива наду у почетак мирног и бољег периодаʺ.
Када се почетком маја 2002. у нашој штампи појавила вест о томе да ће папа ускоро 
у Србију, Бискупска конференција СР Југославије је изјавила да „иако је позната велика 
жеља Светог оца папе Ивана Павла II да посети нашу земљу, Бискупска конференција 
СР  Југославије  не  предузима  никакве  кораке  у  вези  са  овом  посетом  /.../  Са  стране 
Католичке  цркве  више  је  пута  било  изражено  мишљење  да  he  папина  посета  бити 
могућа када за то околности буду сазрелеʺ („Папа не долазиʺ, „Политикаʺ, 31. мај 2002.)
У „Блиц њузуʺ од 5. јуна 2002. године, под насловом „Папа у Србији ‐ ДОС за, Црква 
противʺ,  Зоран  Лукић  је  анализирао  садашње  стање  односа  измећу  две  „сестринске 
црквеʺ. Измећу осталог, Лукић пише: 
„Београдски надбискуп монсињор Хочевар сматра да, када се говори о посети папе, 
у  свакој  земљи  треба  уважавати  чињенице  у  последњој  деценији.  Зато  смо  ми,  каже, 
„свакако, сензибилнији код тог питањаʺ. Али, тврди, време је за повезивање и за папину 
посету, коју не треба форсирати, већ треба да се упитамо да ли папа, нарочито садашњи, 
жели јако помоћи источној Европиʺ. 
У  интервјуу  датом  „Блиц  њузуʺ,  монсињор  Хочевар  је  истакао  да  има  сјајних 
примера  сарадње  СПЦ  и  Римокатоличке  цркве:  „Предавања  и  занимање  студената 
богословије  за  Католичку  цркву,  акције  младих  када  су,  рецимо,  прошле  године  (2001, 
напр.  В.  Д.)  заједно  католици  и  православни  били  у  Ковиљу,  православном  манастиру. 
Свако  је  служио  своју  литургију,  али  било  је  пуно  разговора  и  сусрета.  Таквих  сусрета 
има  све  више.  Ради  се,  полако,  и  на  отварању  православних  и  католичких  медија,  да 
бисмо  више  сарађивали./.../  СПЦ  је  много  учинила  на  дијалогу,  рецимо,  посета 
кардинала  Мартинија  и  његово  ванредно  предавање  на  теолошком  факултету  у 
Београду. 
Кардинал  Каспер  је,  поред  разговора  са  Њ.  С.  патријархом  Павлом,  разговарао  са 
више  владика  и  професора  на  теолошком  факултету.  Сви  ти  сусрети,  и  посебна 
чињеница  да  he  сва  предавања  кардинала  Каспера  бити  преведена  и  свима  доступна, 
42

створиће рефлексију ка бољем познавању и разумевању. У том смислу, ја сам оптимиста, 
јер  смо  кренули  добрим  путем  и  морамо  загарантовати  континуитет.  У  томе  ћe  нам 
помоћи мешовита комисија, коју сада формирамо.ʺ На питање зашто је био помињан у 
вези са нападима на светосавље, надбискуп Хочевар је, у старом добром  дипломатском 
стилу, одговорио: 
„Католичка црква нема никаквих проблема с тако великим свецем као што је свети 
Сава, који се признаје и поштује, већ се мисли да морамо увек имати отворености према 
другим  народима  и  да  црква  мора  остати  мисионарска.  Црква  се  не  може  затворити  у 
национални оквир. На то сам мислио, али проблем је како су те речи пренете и тумаченеʺ. 
Надбискуп  је  изјавио  да  је  спреман  да  да  свој  живот  за  повезивање  католика  и 
православаца.
Медијска  припрема  папиног  доласка  у  Србију  већ  је  почела.  Крајем  јула  2002. 
године,  новинари  из  редакција  „Политикеʺ,  НИН‐а,  ТАНЈУГ‐а,  „Гласа  Подрињаʺ, 
„Православљаʺ  и  „Данасаʺ,  на  позив  кардина‐ла  Каспера,  посетили  су  Ватикан  и 
разговарали са члановима Државног секретаријата, папских већа за јединство кршћана, 
међурелигијски  дијалог,  правду  и  мир,  за  лаике,  за  породице,  као  и  лаичких 
организација Паолина и Фоколарина. Посетили су папски институт Грегоријанум (носи 
име по папи који је увео нови календар), чији је оснивач Игнацио Лојола. Срели су се и са 
Наваром Валсом, портпаролом Ватикана. Кардинал Каспер је гостима из Србије пренео 
став папе: „Темељ нашег става је да постоји само једна Црква, јер је и Исус Христ желео 
само једну цркву. Подела је против његове воље и, како каже свети отац, раскол мећу 
хришћанима је скандал за свет. Омета мисију хришћанства./.../ 
Папа  Јован  Павле  II  говори  о  „чишћењу  историјске  меморије  за  шта  су  по‐требне 
комисије  које  ћe  се  објективно  бавити  историјомʺ  („Данасʺ,  6‐7.  јул  2002).  Кардинал 
Каспер је, истиче новинарка „Данасаʺ упутио званичан позив делегацији Светог Синода 
СПЦ да посети Ватикан, али одговора није било... Медијска припрема сусрета са „светим 
оцемʺ,  коме  су  Србија  и  Русија  главни  циљеви  на  Истоку,  наставиће  се,  најављено  је, 
посетом  католичких  новинара  Србији,  а  затим  би  требало  да  уследи  посета  новинара 
наших ТВ и радио станица Ватикану... Јелена Тасић, члан новинарске делегације, у свом 
извештају у „Данасуʺ бележи и речи дон Целестина Миљореа, подсекретара Државног 
уреда Ватикана: 
„Препрека  за  папин  долазак  у  Београд  нема,  али  фале  непосредни  поводи  и 
прилике.  Пошто  је  реч  о  земљи  са  већинским  православним  становништвом,  папа  не 
може  да  доће  без  неке  форме  позива  поглавара  СПЦʺ,  рекао  је  Миљоре  на  вечито 
српско  питање  о  папином  доласку  у  Београд.  На  новинарску  радозналост  у  којој  је 
форми папи стигао позив од Грчке и Бугарске православне цркве, Миљоре је рекао да за 
то постоје различити начини и финесе, и навео пример Синода Грчке православне цркве 
који је саопштио да није против папине посетеʺ.
Новинарка  „Политикеʺ  Мирјана  Кубуровић,  која  је  такоће  посетила  Ватикан, 
записала је још једну изјаву већ поменутог монсињора Миљореа: „С обзиром на то какви 
су  односи  измећу  наших  двају  цркава,  Српске  православне  и  Католичке,  могло  би  се 
догодити  да  до  папине  посете  Србији  дође  у  блиској  будућностиʺ  („Политикаʺ,  8.  јул 
2002.)  Кардинал  Каспер  је,  пак,  нагласио:  „He  можемо  стално  и  једино  да  гледамо  у 
прошлост,  време  је  да  се  окренемо  садашњости,  како  би  нам  будућност  била  боља  од 
прошлостиʺ („Политикаʺ, 7. јул 2002.).
43

После  Мартинија  и  Каспера,  Србију  је  походио  кардинал  Теодор  Мек  Керик, 
надбискуп  вашингтонски,  задужен  за  хуманитарну  делатност.  Он  је  патријарху  Павлу 
рекао:  „Памтим  Ваш  позив  на  љубав,  мир  и  братство  којег,  нажалост,  нико  није 
послушао, па је и овај дивни народ толико пропатиоʺ („Политикаʺ, 7. јул 2002.).
Било  је  похода  православних  Срба  римокатолицима.  Тако  је,  по  писању  „Гласа 
Концилаʺ од  28. сијечња 2001, „надбискуп загребачки Бо‐занић примио ходочаснике из 
шабачко‐ваљевске епархије,  међу  којима су  били  чланови  Црквенога  мјешовитог  збора 
„Јован  Богословʺ  у  просторијама  Надбискупског  двора.  Након  поздравних  ријечи 
надбискупа  Бозанића,  викар  епископа  шабачко‐ваљевскога  Лаврентија  Владимир 
Станимировић  захвалио  је  на  гостопримству  те  подсјетио  на  незаборав‐ћи  боравак  у 
Ватикану  и  другим  ходочасничким  мјестима  Италије  и  Словеније.  Гости  су  се  затим  и 
окријепили,  те  отпјевали  више  црквених  складаба  показавши  да  збор  „Јован  Богословʺ, 
који ове године навршава  и  130. обљетницу постојања, има добре темеље за будућност. 
Прије Одласка из Загреба, сви су обишли катедралу и гроб бл. Алојзија Степинца. Воћа 
тог ходочашћа у Ватикан био је млади католички свећеник дон Ђироламо Јакобучи из 
Пескаре који је у задње вријеме много учинио на конкретном екуменском гибању измећу 
католика и православацаʺ.
Гибање  се  наставило  у  лето  2002,  кад  је  епископ  шабачко‐ваљевски  г.  Лаврентије, 
отишао  на  светски  сусрет  католичке  омладине  у  Торонту  и  срео  се  са  папом  Иваном 
Павлом II, поклонивши му Христову икону. У пратњи шабачко‐ваљевског Владике опет 
је било неколико свештеника. 4 
_____________________________________________________________________________________

Број римокатолика у Србији и Црној Гори и папин долазак
 
У тексту Мирка Вида Млакара „Посљедњи Мохиканциʺ Београдске надбискупије?ʺ 
(„Вера мањина и мањинске вереʺ, ЈУНИР, Ниш 2001.) пише: „По резултатима пописа из 
1991. становника Србије и Црне Горе који су се изјаснили као католици било је 533.369, тј. 
5,1  посто  процијењене  популације.  Од  5.745.682  тада  пописана  становника  „централнеʺ 
Србије,  5.176.322  су  православци,  214.345  муслимани,  37.543  католици,  9.350  протестанти 
(реформирани кршћани), 456 жидови, итд. 
У  самоме  главном  граду,  који  је  имао  1.168.454  становника,  католицима  се 
декларирало  23.805  људи.  Дакле,  по  попису  1991,  удио  католика  у  београдској 
популацији  био  је  два  посто,  a  y  цијелој  средишњој  Србији  0,65  посто.  По  државним  и 
црквеним  изворима,  у  Војводини  је  највећа  концентрација  католика.  Тамо  су  и  двије 
најмногољудније  дијецезе  у  Републици  Србији  и  СР  Југославији  ‐  Суботичка  и 
Зрењанинска ‐ које су суфрагани Београдске надбискупије. 
Рецимо,  по  попису  непосредно  прије  распада  СФРЈ,  католичке  су  биле  двије 
трећине становништва Суботице, односно 100.267 људи, а православаца је било 22.276. С 
друге  стране,  у  нишкој  је  популацији  на  224.000  православаца  био  1.041  католик,  a  y 
крагујевачком је становништву забиљежено 558[1] католика и 168.855 православацаʺ.
О  положају  римокатолика  у  доба  Милошевићевог  режима  надбискуп  Перко  је 
говорио:  „Никада  овдје  није  било  неког  отвореног  прогонства  католика  и  посебног 
притиска  на  њих.  Говорим  за  своју  биску‐пију,  Сријем  је  већ  нешто  друго  /.../  Тијеком 
рата  у  Хрватској  и  БиХ  у  овдашњим  медијима  стварана  је  атмосфера  у  којој  је 
44

католицима  било  тешко  живети.  Због  тога  је  отишла  већина  наших  вјерника,  сви  они 
ко‐ји су имали било какву прилику искористили су је и отишли. Али морам рећи да је 
ситуација сада знатно боља. Истина, још понегдје буде ситних појединачних испада, али је 
суживот могућʺ. (А како је православним Србима у Хрватској? Зашто се избеглице, осим 
стараца, тешко усуђују да врате на своја огњишта?)
Перко је, пред свој одлазак из Београда, рекао и следеће: „Мислим да се људи више 
неће исељавати, из једноставног разлога што су сви који су могли отићи и отишли. Људи 
ћe  само  умирати,  будући  да  се  нови  Хрвати  неће  досељавати,  барем  не  у  догледно 
вријеме.  Ми,  свећеници,  морамо  остати  због  службе  нашим  вјерницима,  а,  осим  тога, 
Католичка  црква  жели  екуменску  везу  са  СПЦ‐ом.  Бискупија  he  сигурно  остати. 
Морамо рачунати да ћe једном доћи нека боља времена, када he људи опет ићи тамо ‐ 
амо,  тако  да  би  ту  једном  могло  бити  и  мало  више  католика.  Додуше,  ако  се  овако 
продуљи, број католика у Србији ћe вјеројатно пасти на три до пет тисућаʺ.
Мећутим, чим је дошао на чело надбискупије, монсињор Хочевар је проценио да у 
његовој дијецези има око 30.000 верника, који „из страхаʺ нису били укључени у црквени 
живот.
Шта ово значи из перспективе жељеног доласка римског папе?
To  значи  да  би  папа  посетио  5,1  посто  католика  Србије  и  Црне  Гoрe.  To  јест,  то 
значи да папин циљ није посета СВОЈИМ верницима, нeго ступање на тле Светог Саве, и 
још једна символичка победа над православним Истоком, заточеним у социјалну беду и 
безнађе. 
Из  података  које  је  дао  Мирко  Вид  Млакар  види  се  и  то  да  Срби  своје  комшије 
католике,  иако  су  биле  ратне  године,  нису  сурово  прогонили,  а  камоли  да  је  неко 
примораван  да  мења  своју  веру.  Било  је  србских  изрода,  разних  удбаша  и  Удбиних 
паравојних  формација  који  су  другачије  поступали,  али  народ  и  СПЦ  су  остали  верни 
светосавском духу верске трпељивости.
И  то  значи  ово  о  чему  је  све  време  реч  у  књизи  коју  држите  у  рукама:  заједнички 
живот  са  римокатолицима  да,  али  не  и  папски  прозелитизам;  не  папином  доласку  у 
Србију, не срамном клањању Ватикану под видом екуменизма! 
[1]  За  тих  558  католика  (можда  мало  више,  можда  мало  мање)  надбискуп  Хочеварнамерава  да 

зида  нову  цркву,  у  чему  му  здушно  помаже  градоначелник  Крагујевца  др  Влатко  Рајковић. 
Можда рачуна да ће римокатоличка паства расти, с обзиром на најновија  „Екуменска рибањаʺ 
(Националʺ, 23. XII 2002.)

_________________________________________________________________________________

45

Екуменизам и прозелитизам
Превођење Срба на римокатолицизам
 
„Сестринска цркваʺ на просторима Србије на све могуће начине настоји да делује 
на  православне,  успављујући  их  причама  о  „суживотуʺ,  „љубавиʺ,  „екуменским 
сусретимаʺ. А крајњи циљ је, као и увек, превођење на „римски законʺ, како се то некад 
говорило.  И  о  томе имамо јасне и недвосмислене потврде у римокатоличком  часопису 
„Благовестʺ који издаје Надбискупија београдска. Деловање Ватикана на овом простору 
огледа се  пре свега  у организовању  тзв. „Неoатекуменског путаʺ, чији је циљ, између 
осталог, да са катекизмом Римске цркве упозна и православни Исток. 
И  резултати  су  ту,  пре  свега  захваљујући  раду  двојице  жупника,  шабачког  дон 
Ђиролама  Јакобучија  и  ваљевског  Драга  Жумера,  који  људе  православног  порекла,  па 
чак и крштене у Пра‐вославној Цркви, одводе од вере својих отаца. И србски несрећници, 
који  нису  упознали  веру  својих  отаца,  веру  Светог  Саве  и  Новомученика  Јасеновачких, 
прелазе,  и  то  са  одушевљењем,  тамо  где  блиста  лажни  сјај  папских  „благовијестиʺ. 
Године  2000.  на  прослави  Великог  јубилеја  католичке  младежи  на  тргу  Top  Вергата  у 
Риму,  нашли  су  се  и  нововрбовани  млади  Срби.  Извесни  Мирољуб  о  том  тренутку 
говори: „Један од тих сретника који су искусили Божије милосрђе био сам  и ја. Био сам 
сведок како је Исус преко Светог Петра (Папе) у овом тешком тренутку за човечанство 
младима дао једну реч која се коси са катехезом овога света./.../ 
Да живот није новац, слава, девојке и проводи могао сам да закључим после посете 
Асизију,  где  сам  се  мало  више  упознао  са  делом  светога  Фрање,  који  је  одбацивши  сав 
иметак  и  славу  живео  Јеванђеље,  а  цео  Фрањевачки  ред  је  доказ  да  је  та  његова  жртва 
дала велики плодʺ (Јованка: „Рим у очима Србаʺ, Благовест, 4/2000.)
У јулу 2001. у „Благовестиʺ се могла прочитати исповест Ангелине из Ваљева, која је 
прешла на католичку веру. Ево шта она каже: „Православка по рођењу, а хришћанка и 
по  осећању  и  по  свесном  опредељењу,  одувијек  сам  патила  због  дијељења  и  ситњења 
Божије  религије./.../  На  катехезе  којима  се  уводи  Неокатекуменски  пут  позвани  су  сви, 
нико  се  не  искључује.  Оне  се  не  намећу,  него  препоручују,  подржавају,  благосиљају. 
Позвани су сви да буду квасац помирења, да се отворе једни према другима, а пре свега 
да се отворе Богу. 
И  ТАКО  CAM  ПОСТАЛА  ЈЕДНА  ОД  ТРИДЕСЕТАК  ОНИХ  КОЈИ  СУ  ДВА 
ПУТА  НЕДЕЉНО  ПОХАЂАЛИ  КАТЕХЕЗЕ  У  ЦРКВИ  СВЕТЕ  ОБИТЕЉИ  У 
ВАЉЕВУ  (подвлачење  наше,  В.Д.)  /.../  А  онда  је  дошла  конви‐венција,  Београд, 
катедрала блажене дјевице Марије. У духовној радости проживљене вјере прошла су три 
данаʺ. Једном речју, Ангелина није  отишла  у  свој  православни  храм  на  веронауку,  него 
код  жупника  на  катехезу.  А  онда  ју  је  жупник  повео  на  „конвивенцијуʺ  у  католичку 
катедралу  у  Београду...  Није  отишла  на  Литургију  коју  служи  Патријарх  Павле,  него  у 
римокатоличку катедралу. А патери тврде да је све исто, и да је све љубав. Па ако је исто 
зашто  Србе  уче  свом  катекизму?  Ни  државни  закон,  ни  верска  трпељивост  србског 
народа  не  бране  им  да  катекизирају  своју  паству.  Али,  зашто  Србе  не  шаљу  у 
Православну  Цркву  Христову?  Ако  је  Ватикан  „сестраʺ,  зашто  се  не  понаша  сестрин‐
ски? Наравно, ова питања су само реторска, и одговор на њих је одавно познат... Папин 
„Drang nach Ostenʺ има своју, столећима знану, логику.
46

Као  и  у  Русији,  и  у  Србији  је  римокатолицизму  потребно  свећенство  које  ће 
потицати  од  „локалног  живљаʺ.  Један  од  првих  примера  новог  духа  љубави  и 
толеранције  је  патер  Александар  Нинковић,  заређен  за  свећеника  29.  јуна  2002.  у 
катедрали Блажене дјевице Марије. Рођен 1963. у Београду, Нинковић је извесно време 
био  официр  ЈНА,  а  затим  радио  као  машински  инжењер  за  авионе  и  као  систем  ‐ 
инжењер за рачунарске комуникације. Крстио се у римокатоличкој цркви 1994, студирао 
теологију у Сегедину, а сада у Риму похађа постдипломске студије библијских наука, са 
благословом свог надбискупа Хочевара.
Наравно, свако има право да постане шта год хоће: и римокатолик, и протестант, и 
будиста. И многи вером постају нешто друго од онога што су били њихови  оци. Али, 
ако  Ватикан  тврди  да  нема  претензија  према  православнима,  онда  би  његови 
свећеници требало да сваког ко жели да се крсти у римокатолицизму, а православног је 
порекла,  упуте  на  његову  Цркву.  Наравно,  тако  нешто  није  могуће,  јер  Ватикан  о  љу‐
бави  и  јединству  у  Кристу  прича  само  ради  маркетинга.  Паписти  верују  да  само 
Римокатоличка црква има пуноту благодати и истине. 
Кардинал Рацингер је 2000. године, поводом декларације „Dominus Jesusʺ, изјавио: 
„Католичка  Црква  је  мајка  других  хришћанских  цркава,  и  не  може  се  схватати  као 
„сестраʺ.  Израз  „сестринскаʺ  Црква  не  може  се  применити  у  узајамним  односима 
католика, православних и протестаната. Може се говорити само о католичкој Цркви као 
таквој и извесним доктринама на Истоку/.../ Кад је реч о Цркви, у виду имамо једну, свету, 
универзалну,  католичку  Црквуʺ.  Кардинал  је  истакао  да  је  против  „примитивног 
екуменизмаʺ (Итар‐Тасс, 2. септембар 2002.)
Зато  није  чудно  што  су  речи  римокатолика  једно,  а  њихова  дела  друго.  А  зар  се 
православни, после векова превара, ничему нису научили? И зар имају право на наивност, 
после свих историјских поука које су добили?
_________________________________________________________________________________

Хуманитарна делатност: Пилипенда, опет?
 
После 5. октобра нове власти су учиниле све да би успоставиле добре односе са Римом. 
У  Ватикан  је  као  амбасадор  послат  једини  члан  Малтешких  витезова  из  СРЈ,  др  Дарко 
Танасковић,  познати  исламолог.  Апостолски нунциј Еућенио Сбарбаро тим поводом је 
рекао: „Света столица веома је задовољна избором Дарка Танасковића за амбасадора СРЈ 
при Ватикану. Он је првокласна личност, a CPJ је овим избором послала поруку свету да 
he y новом, демократском друштву бити поштоване праве духовне и моралне вредности. 
Сматрам  да  је  у  питању  човек  који  ће  достојно  представљати  све  граћане  СРЈ  и  који  he 
својим радом помоћи Југославији да се што пре уброји у породицу демократских држава.ʺ 
Одмах  затим,  исте  ДОС‐ове  власти  су  се  потрудиле  да  Римокатоличку  цркву  укључе  у 
хуманитарне  активности.  Тако  је  почетком  2002.  године  Светска  католичка  служба  за 
помоћ  организовала  скуп  „Данас  за  сутраʺ,  позвавши  на  њега,  измећу  осталих, 
представнике  србијанске  Владе.  Бискуп  Иван  Пензеш  је  био  покровитељ  скупа,  а  циљ 
упознавање са реалним стањем сиромаштва у Србији и будућим акцијама помоћи.
Светска  католичка  служба  за  помоћ  укључила  се  и  у  реформе  предшколског 
васпитања  у  Србији,  а  финансира  и  читав  низ  програма  стручног  усавршавања 
47

просветних  радника,  који  су  акредитовани  код  Министарства  просвете  Републике 
Србије.
Римокатолици  су  ту  и  кад  треба  помагати  обнову  наших  манастира.  Хуманитарна 
организација  „Рекоботʺ  помогла  је  обнову  манастира  Светог  Јована  Главосека  у  Крупцу 
код Пирота, у нишкој епархији.
Све  је  то,  наравно,  лепо,  и  хришћански.  Али,  онај  ко  има  искуство  Матавуљевог 
Пилипенде,  требало  би  да  буде  јако  опрезан  кад  је  таква  помоћ  у  питању...  Чувај  се 
Данајаца и кад дарове доносе, вели стара мудрост.
 
Извори:
1.  Једини Малтешки витез одлази из СРЈ „Националʺ 22‐23. XII 2001. 
2.  Скоро три милиона житеља Србије живи на ивици беде, „Националʺ 20. II2002. 
3.  Освећен манастир Св. Јован Главосек, „Глас јавностиʺ 12. IX 2000. 

_________________________________________________________________________________

Какве свеце нуди „Сестринска црква“?
 
Заиста,  као  што  примећује  ћакон  Андреј  Курајев,  богословске  доктрине  би  се 
можда и могле усагласити на неким комисијама, али ‐ шта ћемо са идеалима светости 
Православља  и  римокатолицизма?  Јер,  кад  би  се  Запад  и  Исток  сјединили,  онда  би  у 
календару били и „Блажениʺ Алојзије и Свети Платон Бањалучки... Јер, папа Иван Павао 
II  је  за  сво‐га  понтификата,  беатификовао  и  канонизовао  мноштво  ликова 
римокатоличке повеснице за које бисмо могли рећи да су, у најмању руку чудни... Није 
реч само о Алојзију Степинцу. 
Рецимо,  недавно  је  у  светачник  унет  оснивач  „папине  масонеријеʺ,  „OPUSA  DEIʺ, 
Хозе Матија Ескрива де Балагвера, нови Игнацио Лојола. „Opus Deiʺ је организација која је 
стајала иза низа диктатора у Латинској Америци, организација сурове дисциплине налик 
на  ону  у  тоталитарним  култовима.  Нови  „светацʺ  је  својим  младим  следбеницима 
поручивао и ово: „Буди инструмент. Велики или мали, деликатан или простачки/.../ Твој 
задатак  је  да  будеш  инструментʺ...  И  још:  „Ти  си  један  јадни  инструмент/.../  He  треба 
оставити инструмент да зарђаʺ. „OPUS DEIʺ и даље функционише, и испуњава задатке свог 
оснивача, који га је предао у потпуну покорност папи.
Нови  блаженици  су  и  Пио  IX,  који  је  на  I  ватиканском  концилу  увео  догмат  о 
папиној  „незаблудивостиʺ,  и  Иван  XXIII,  који  је  сазвао  II  ватикански  концил  да  би  тај 
догмат, уз екуменистичку реторику, потврдио.
Наравно,  ту  је  и  Пио  XII,  папа  Алојзија  Степинца.  О  њему  Џон  Корнвел  у  књизи 
„Хитлеров папаʺ пише као о човеку који је неформално, али свесрдно, подржао Ендехазију, 
и прстом није мрднуо да заустави насиље над Србима у доба Анте Павелића. Још 1939, када 
је надбискуп Степинац довео код папе групу ходочасника, папа је Хрвате ословио старим 
називом, „предзиће кршћанстваʺ, и изразио своју жељу за напредак и бољу будућност. 
Његов надбискуп је, чим се срео с Павелићем, забележио да му је поглавник рекао да неће 
бити толерантан према Србској Цркви, јер то није Црква, него „политичка организацијаʺ. 
48

Папа  је  знао  за  злочине  према  Србима.  Британски  изасланик  у  Ватикану,  Озборну, 
преводио му је извештаје БиБиСија, од којих је један, из фебруара 1942, гласио овако: 
„Најгори  злочини  се  врше  у  близини  загребачког  надбискупа.  Крв  браће  тече  као 
река. Православци се силом покрштавају у католичанство. И ми не чујемо глас надбискупа 
да  изражава  протест.  Уместо  тога,  извештава  се  о  његовом  учешћу  у  нацистичким  и 
фашистичким парадамаʺ. Ватикан је y јулу 1941. знао за насилна покрштавања Срба, јер је 
ватиканска  Конгрегација  за  Источне  цркве  тражила  да  се  не  примају  они  који  би  да 
постану  католици  из  „погрешних  разлогаʺ  (као  што  је  избегавање  ножа  и  маља). 
Кардинал Тисеран је усташком дипломати Рушиновићу рекао да се зна да је 350 хиљада 
Срба  нестало  (1942.)  Али,  Пио  XII  је  и  даље  при‐мао  усташе:  јула  1941.  сто  чланова 
загребачке полиције; 6. фебруара 1942. усташку младеж; 1943. изразио је, пред усташким 
послаником Лобковићем, своје задовољство Павелићевим писмом и жаљење што још није 
почео поход против правог непријатеља ‐ бољшевизма...
Још  једног  папиног  јерарха  чека  беатификација:  то  је  негдашњи  врхбосански 
надбискуп Јосип Штадлер. Кардинал Крешченцио Сепе је посетио Босну и Херцеговину 
од 6. до 10. јуна 2002, као папин секретар Комисије за евангелизацију народа. У Сарајеву је 
посетио  „мисијску  средишњицуʺ  Римокатоличке  цркве,  и,  после  говора  о  ранама 
минулог  рата,  поручио  је  окупљеним  фратрима  и  часним  сестрама  да  треба  да 
помогну другима да сретну Кристово лице у „религиозно плуралистичном друштвуʺ. И 
додао је да је босанска римокатоличка црква мучени‐ца, али да је папа истакао да наступа 
пролеће  евангелизације.  Многи  су  се  после  Сепеове  посете  упитали  ко  треба  да  буде 
евангелизован,  с  об‐зиром  да  су  римокатолици  у  Босни  добро  организовани  и  верни 
својој  заједници.  Али,  све  је  постало  јасно  када  се  Сепе  као  образац  мисије  ис‐такао 
кардинала  Јосипа  Штадлера,  чији  је  поступак  за  беатификацију  покренуо  сарајевски 
кардинал  Винко  Пуљић.  Сепе  је  за  Штадлера  рекао  да  је  био  „горљиви  пастир, 
препознатљив по светости и многим иницијативама делотворне љубавиʺ.
А  шта  је  Штадлер  уствари  радио  као  оснивач  реда  часних  сестара  „Служавки 
малога Исусаʺ? Роћен 1843. у Славонском Броду, студирао у Риму, професор у Загребу, 
за надбискупа врхбосанског именован је после Берлинског конгреса 1878, када је Аустро‐
Угарска стигла у Босну у „миротворачку мисијуʺ. Од самог почетка, као верни син Рима 
и  Беча,  радио  је  на  борби  против  србског  Православља.  To  је  доба  када  је  укидана 
ћирилица, затваране србске школе, потискиване књиге из Русије и Србије... На сарадњи 
са  окупационим  шефом  Земаљске  владе,  грофом  Мирошевским,  Штадлер  нуди 
србском  митрополиту  Сави  Косановићу  прелазак  на  унију  с  Римом,  што  овај  одлучно 
одбија. Долази до полемике са Штадлером и великог притиска Беча на србског владику, 
који се 1885. повлачи, немајући снаге да се избори с Римом и Хабзбурзима. Било  је  то 
доба  борбе  за  бошњаштво  и  бошњачки  језик,  са  једним  јединим  циљем:  Србе  што 
више отућити од Цркве Истока.
Штадлер  је  умро  1918.  године,  дан  после  стварања  Краљевине  Срба,  Хрвата  и 
Словенаца, која му није била по вољи. Политички опредељен као праваш франковачке 
орјентације, Штадлер је дочекао процес за нроглашавање блаженим. О њему кардинал 
Винко Пуљић вели да је „милост која се незаслужено претвара у благослов; именујући 
велечасног  Паву  Јуришића  за  постулатора  беатификације,  Пуљић  је  посредно  свима 
ставио до знања да очекује да he Босна и Херцеговина добити свог „Блаженогʺ Алојзија.
49

Ако је тако, поставља се једно питање: шта he православни Срби у Друштву таквих 
„светацаʺ и њихових беатификатора?
 
Извори:
 
1.     Хуан  Гојтисоло:  Светац,  фашиста  и  развратник,  „Le  Monde  Diplomatiqueʺ,  октобар 
2002. 
2.      Џон  Корнвел:  Хитлеров  папа  ‐  тајна  историја  Пија  XII,  Службени  лист  СРЈ, 
Београд, 2000. 
3.     Живица Туцић: Рим опет нуди унију, „Глас јавностиʺ 24. јун 2002.
 _____________________________________________________________________________________________

Зашто Ватикану смета Свети Сава?
 
У  марту  2002.  надбискуп  београдски  Станислав  Хочевар  држао  је,  пред  бечком 
ватиканском  испоставом  „Pro  Orienteʺ  („За  Истокʺ)  предавање  о  екуменизму  и 
превазилажењу  граница  националних  цркава.  Наша  штампа  је  о  томе  штуро  писала, 
али  „Недељни  телеграфʺ  је  дошао  до  извештаја  бечког  листа  „Тагеспостʺ,  из  кога  смо 
сазнали  да  је  београдски  надбискуп  говорио  о  „лепотама  партнерстваʺ,  „дијалогу  две 
сестринске  црквеʺ,  али  и  „прејако  заступљеној  националној  димензији  у  православној 
вери  и  црквиʺ.  По  „Тегеспостуʺ,  надбискуп  београдски  је  саопштио  да  Срби  и  њихови 
православни суседи пренаглашавају везу вере и нације. Он сматра да Срби себе виде као 
православне  чак  и  кад  су  „некрштени  или  атеистиʺ.  Крај  националне  цркве,  сматра 
Хочевар, почетак је поновног уједињења са Западом и зато православље у Срба треба да 
се  „прочистиʺ  од  прејаког  утицаја  Светог  Саве,  који  је  створио  „јединствену  симбиозу 
хришћанства и српстваʺ. 
У православној Србији, како се надовезује аустријска штампа, „свети Сава је готово 
оснивач  цркве  и  Исус  Христос  у  сенциʺ.  Тамошњи  медији  још  су  пренели  да  је 
београдски  надбискуп  рекао  да  „највећи  терет  представља  различито  гледање  на 
историју.ʺ  Надбискуп  је  поменуо  предрасуду  многих  српских  православаца  да  је 
хрватски светац, примас ратног и поратног вре‐мена,  Алојзије  Степинац, у ствари,  био 
злочинац.  Говорећи  о  новом  српском  закону  о  религији,  монсињор  Хочевар  се 
позитивно  изразио,  али  је  нагласио  да  у  пракси  треба  водити  рачуна  да  не  дође  до 
дискри‐минације.  Као  пример,  да  опет  цитирамо  аустријске  медије,  навео  је  слављење 
Светог  Саве  у  школама  у  Војводини,  „У  ТРАДИЦИОНАЛНО  НЕСРПСКИМ  И 
НЕПРАВОСЛАВНИМ  ОБЛАСТИМАʺ  (Војислава  Црњански ‐  Спасојевић,  „Надбискуп 
београдски од Срба очекује да се „прочистеʺ од светосављаʺ, Недељни телеграф, 22. мај 
2002.)  Надбискуп  Хочевар  је  био  обећао  да  ће  поводом  свог  предавања  дати  интервју 
„Телеграфуʺ, али то није учинио, незадовољан интерпретацијама његових ставова.
Оно  о  чему  је  г.  Хочевар  говорио  познато  нам  је  одавно.  Лик  Светог  Саве  увек  је 
представљао непремосгиву препреку у покушају превоћења Срба на унију са Римом. Зато 
се  против  Светог  Саве  борба  води  од  Средњег  века  до  данас.  И  воде  је  разни  људи,  од 
квази‐научника  до  назови‐писаца,  који  се  углавном  налазе  на  платним  списковима 
„сестринске црквеʺ или њених верних Хрвата  (довољно је сетити се црногорских усташа 
50

Штедимлије и Дрљевића, или Јеврема Брковића, вође „Дукљанаʺ у Црној Гори, који је у 
интервјуу  „Гласу  концилаʺ  1991.  изјавио:  „Ми  смо  првобитно  били  католици.  To  је 
познато.  Онда  нас  је  Сава  Немањић,  тај  геноцидни  Сава  Немањић,  једноставно 
поправославио...  Црна  Гора  се  мора  вратити  својим  коријенима,  својој  аутокефалној 
цркви са елементима католичанстваʺ.)
Једна  од  кључних  књига  ватиканско‐хрватског  империјализма,  објављена  у  Бечу 
1918. године на немачком и у Загребу 1943. на Павелићевом језику је дело Хрвата др Ива 
Пилара „Јужнославенско питање и свјетски рат ‐ приказ цјелокупног питањаʺ. У овој 
књизи  се  налази  основна  ватиканскохрватска  тврдња  о  Србима:  „Језгра 
јужнославенског  проблема  састоји  се  у  томе,  што  се  србство  развило  у  јаки 
империалистички,  једнако  вјерски  као  и  национални  политички  покрет,  који  иде  за 
тим  да  подјарми  и  усише  остале  народе  јужних  Славена  и  да  оснује  своју  властиту 
величину и моћ на развалинама сусједних државаʺ. 
Пилар  је  о  Црној  Гори  говорио  оно  што  данас  понављају  дукљанско  ‐ 
монетенегрински идеолози: „Првотно хрватско насељење као етнички моменат и јаки 
утјецај католицизма ударили су овом подручју тако неизбрисиво посебно обиљежје, да 
се Дукља, касније Зета, кроз читаву србску повијест јавља као посебна индивидуалност, 
која обично стоји у некој противности са етничким средиштем у Рашкиʺ. Веома је важна 
и теза др Пилара да суштина србског народа није ни у држави, ни у рат‐ничком духу, 
него у култу Светог Саве, и да је култ Светог Саве оно што Србе као заједницу држи на 
окупу.
Савић Марковић Штедимлија је y усташком листу „Спремностʺ (број 101) за време 
II  светског  рата,  када  су  клали  Србе  у  Ендехазији,  записао  да  је  светосавље  „политичка 
идеологија  која  искључује  сваку  другу  уколико  се  та  није  оприједелила  за  београдску  и 
балканску  оријентацијуʺ,  и  закључује  да  „светосавље  значи  непријатељство  према 
Еуропиʺ.  Његови  настављачи,  какав  је  кроатофил  др  Данило  Радојевић,  један  од 
монтенегринских  идеолога,  каже  да  је  светосавље  идеологија  чији  је  циљ  „доминација 
српске религијеʺ која „негира друге народе и вјереʺ.
Савремени хрватски теолози, нарочито Јурај Коларић и Живко Кустић, таксфе су 
дали допринос борби против Светог Саве, сматрајући да код Срба Свети Сава замењује 
Христа,  и  да  светосавље  води  „етнофилетизмуʺ  који  је  јерес.  Свети  Сава  је  одувек 
представник мрског Бизанта, који је суштина „Фоцијеве шизмеʺ. 
И  у  томе  постоји  сагласност  свију  Хрвата.  Потомак  бана  Јосипа  Јелачића  (кога  је 
1848. инсталирао србски патријарх Рајачић), Дубравко Јелачић Бужински, у свом тексту 
„Недостојан  противникʺ  („Вијесникʺ,  30.  коловоза  1991.)  пише:  „Оно  што  је  одредило 
цивилизацијске  и  традиционалне  норме  живота  еуропских  народа,  на  страни  нашег 
источњачког  противника  не  постоји.  Рећи  да  тамо  (у  Србији,  нап.  ред.)  већ  почиње 
азијатски светоназор било би увредљиво за Азију и њене часне земље. Примјер нашег 
непријатеља  је  уникатан.  Он  углавном  сам  ствара  свој  властити  образац  покварености. 
Води  са  нама  бескрупулозну,  дивљачку  борбу,  опремљен  БИЗАНТИЈСКИМ 
РЕПЕРТОАРОМ ПОДМУКЛОСТИ и ритуалних злочина који he сигурно ући у повијест 
заборављене средњовјековне окру‐тностиʺ. А шта вели Кустић? У свом тексту „Може ли 
Крист  бити  пле  менски  Богʺ  (Глобус,  31.  свибња  1991.),  вели  да  је  светосавље  и 
партикуларно  и  империјално.  Светосавски  трибализам  удаљава  од  „аутен‐тичног 
кршћанстваʺ.  Срби  су,  захваљујући  тој  идеологији,  остали  пле‐ме,  а  не  нација: 
51

једноумници  који  не  знају  за  демократију  и  плурализам.  Католицизам  надвисује 
православље  универзализмом  и  наднационал‐ним  духом.  Код  Срба  је  оно  продужетак 
старе  мржње  Цариграда  према  Риму.  Због  тога  је  Србима  држава  важнија  од  Цркве,  а 
династички  култ  „свете  лозе  Немањићаʺ  угрожава  саму  „бит  кршћанстваʺ.  Хрватски 
књижевник  и  академик  Владо  Готовац  јасно  дефинише  трајни  став  кроатопапизма  о 
Србима  и  Светосављу  („Зашто  српски  Бог  мрзи  Хрва‐те?ʺ,  „Глобусʺ,  26.  српња  1991.): 
„Цијели интелектуални живот Србије прожет је светосављем. He постоји могућност да 
се из тог изађе, осим да се лаицистички напусти црква, зато што је српство, као што је то 
на  Истоку  обичај,  изједначено  са  Црквом.  Црква  је  српска  као  што  је,  практично 
говорећи,  и  Бог  српски.  И  као  српски  Бог  он  наступа  ратнич‐ки.  To  није  Бог  који  је  и 
српски  и  универзалан  већ  је  он  Бог  који  судје‐лује  у  судбини  Србије  изравно  на  њеној 
страни...  Када  је  српска  држава  била  лаичка  она  је  била  неприродна  попут  Кентаура... 
Сви  они  који  су  на  прави  начин  гледали  Србију  детектирали  су  НЕПРИРОДНОСТ 
СРПСКЕ КОНЦЕПЦИЈЕ ДРЖАВЕ. Зато Срби неће у Еуропу. Они осјећају да би се у 
том  случају  опет  морали  претворити  у  Кентауре, ajco  не  желе  радикално  мењати  улогу 
цркве...  Јер  у  овом  смислу  светосавље  не  може  бити  еуропско,  будући  да  искључује 
лаичку државу која није могућа као јединство вјере, власти и народаʺ.
Главни  заговорник  „антисветосављаʺ  на  нашем  простору  и  горљиви  екумениста 
ватиканског  стила  је  Мирко  Ђорђевић,  писац  и  преводилац  из  Шимановаца. 
Незаобилазни  учесник  свих  екуменских  подухвата  које  у  Србији  приређују  разне 
организације  за  преваспитавање  србских  „барбараʺ,  чланкописац  „Републикеʺ  и 
„Данасаʺ,  као  и  монтенегринско‐дукљанских  листова  и  новина,  Ђорђевић  се 
„прославиоʺ  својом  тврдњом  да  је  деспот  Ђурађ  Бранковић,  зато  што  је  одбио  да 
пошаље своје делегате у Италију, на Ферарско ‐ Флорентински сабор (када је византијски 
цар Јован VIII Палеолог потписао срамну унију с папом да би добио помоћ од латинских 
кршћана за борбу против Турака), у ствари био сличан Слободану Милошевићу који је 
водио противевропску политику. А Флорентинска унија била је тоталитарни, после две 
године  латинских  претњи  православним  делегатима,  од  стране  папе  Еугена  IV 
наметнути  документ,  којим  су  Византинци  морали  признати  да  је  папа  „намјесник 
Криста на земљиʺ.
Ђурађ  Бранковић  је  одбио  да  пошаље  своје  делегате  зато  што  је  знао  да  Запад 
Истоку  хоће  да  узме  душу,  а  да  ништа  не  да  заузврат  ‐  и  заиста,  Византија,  осим 
понижавајућих  услова  уније,  није  ништа  добила.  А  унија  је  пала  захваљујући  Светом 
Марку  Ефеском,  Исповеднику Вере,  који је  подигао цео грчки народ  на духовну борбу 
против  паписта  и  њихових  цариградских  слугу.  Оборена  је  унија  и  у  Русији,  где  је 
покушао  да  је  наметне  митрополит  Исидор.  Очито,  Мирко  Ђорђевић  не  може  да 
прежали што још онда, у XV веку, нисмо постали део папине „ЕУРОПЕʺ.
У  другом  свом  тексту,  посвећеном  управо  светосављу,  Ђорђевић  се,  попут 
кроатоватиканских теолога и повјесничара, обара на идеју о Православљу „србског стила 
и искустваʺ, како су о њему говорили Владика Николај и Отац Јустин, два велика светила 
Цркве  наших  дана.  Ђорђевић  каже  да  је  светосавље  настало  на  основу  уплива 
емигрантске Руске Заграничне Цркве, која је, после победе бољшевика, уточиште нашла 
у  Србији,  и  која  је  „подржавала  Хитлераʺ;  затим  је  ту  идеју  разрадио  Вла‐дика  Николај 
који  је,  у  свом  предавању  „Национализам  Светог  Савеʺ  такође  исказао  дивљење  према 
52

Хитлеру. И додаје: „Спретни политичари или манипуланти су светог Саву хитро уписали 
у своје партије и саму Цркву свели на обичну националну иниституцију /.../ 
Јер  ако  је  хришћанство  у  средњем  веку  ‐  па  и  хришћанство  светог  Саве  ‐  и  могло 
бити нека врста државне идеологије, оно то данас, у модерно структуираном друштву, не 
може  бити.  Нема  много  изгледа  да  се  од  светосавља  начини  нека  национална 
идеологија/.../ʺ
Друга личност коју Ђорђевић непрестано напада, као „Хитлеровог симпатизераʺ и 
„антисемитуʺ,  јесте  Владика  Николај  Велимировић,  коме  философ  из  Шимановаца 
пориче сваку оригиналност, називајући га пуким „даровитим компилаторомʺ. Владика 
Николај  му,  наравно,  смета  зато  што  је  толико  повезивао  веру  и  нацију,  и  био  близак 
„јереси етнофилетизмаʺ. 
To  што  је  Жички  светлосник  био  заточеник  логора  Дахау,  па  чак  и  спасао  две 
Јеврејке, мајку и ћерку из трстеничке породице Најхауз, скривајући их у Љубостињи као 
монахиње,  Ђорђевићу не представља  препреку  да  га  оптужује  за  криптохитлеризам  и 
антисемитску  мржњу.  У  свом  тексту  „Повратак  проповедникаʺ  („Републикаʺ,  143‐
144/1996.), Ђорђевић вели да Николајев „национализам нема границаʺ; Николај „варира 
углавном једну доста сужену скалу мотива који се најчешће и тичу националних тема и 
митологемаʺ. 
Очито,  ватиканољубиви  Ђорђевић,  ганут  савременим  римокатолицизмом  који  је 
на  страни  „људских  права  и  грађанског  друштваʺ  и  тронут  вербалним  покајањем  папе 
Ивана Павла II за антисемитизам и остале грехе појединих римокатолика кроз векове, 
никако да прежали што су Срби, захваљујући Светом Сави, већ вековима неухватљиви 
за  „екуменску  љубавʺ  западне  „браћеʺ.  Николај,  „највећи  Србин  после  Светог  Савеʺ 
(отац  Јустин)  је  онај  који  је  спречио  конкордат  са  Ватиканом  1937.  И  то  му  се  никад, 
никако не сме опростити. Још се владика „компилаторʺ усудио да каже да Православни 
за  свог  папу  имају  Духа  Светог  ‐  куд  ћеш  горе  грехе  против  „братске  љубавиʺ  с 
Ватиканом?
У  свом  сјајном  тексту  „Свети  Сава  на  Жичком  сабору  1221.  и  латинска  јересʺ,  др 
Миодраг  Петровић,  наш  угледни  историчар  и  канониста,  издавач  и  преводилац 
Законоправила  Светог  Саве,  показује  какав  је  разлог  због  кога  ватиканољупци  на 
Балкану  не  воле  србског  архипастира.  Разлог  је  веома  јасан:  Свети  Сава  је  у  Србији 
водио  одлучну  борбу  против  нових  богумила,  Латина,  који  су  покушавали  да 
папску  јерес  наметну  његовом  народу.  На  Жичком  сабору,  када  је 
ПРАВОСЛАВНОМ КРУНОМ КРУНИСАО  СВОГ БРАТА  СТЕФАНА,  Свети  Сава  је 
латинско  нововерје  разобличио  и  осудио,  позивајући  народ  да  изговара 
православно  „Вјерујуʺ.  Оне  који  су  заблудели  у  латинској  јереси,  по  сведочанству 
Теодосијевом,  Свети  Сава  је  на  сабору  нарочито  поучавао,  и  пошто  су  прочитали 
истински Символ вере, без додатка „filioqueʺ, вратио их миропомазањем у Православну 
Цркву.  Његово  одлучно  одбијање  да  се  сретне  са  моћним  папом,  који  је  у  то  време 
владао и Византијом преко својих крижара, и добијање аутокефалности од цариградског 
патријарха, било је трајан орјентир србском народу кроз векове, све до данас. И зато ћe 
ce Ватикан борити против Светог Саве, Владике Николаја, Оца Јустина и свих оних који 
су  остали  верни  Христу  Православног  Предања,  а  одбијају  унију  са  „намјесником 
Кристовим на земљиʺ.
53

У  том  смислу  веома  су  упутне  речи  православног  историососфа  др  Жарка 
Видовића:  „Хрватско  ‐  европска  (ватиканска)  варијанта  српског  питања  је  србофобија. 
Она, као садизам,  тражи од Срба одговарајући механизам самооптуживања, „сарадње 
са тужитељемʺ, „конструктивну кооперативностʺ/.../ 
Српска  нација  је  ХАРМОНИЈА  ИСТОРИЈСКЕ  СВЕСТИ  СА  ВЕРОМ,  то  јест 
хармонија нације са Црквом/.../ Држава није у хармонији непосредно са Црквом и 
нацијом, него са правима грађана,  а  Црква  и  нација  су  (треба  да  су)  у  хармонији 
вере  са  вољом  грађана!  A  y  хармонији  су  само  Црква  и  нација,  не  и  држава,  јер 
хармонија  је  осећање,  а  држава  не  почива  на  осећању,  него  на  законима  који 
описују  поступке,  то  јест  човекове  могуће  одлуке/.../  Без  православља  је  Србин 
лишен СВЕСТИ ТРАНСЦЕДЕНЦИЈЕ као искона нације која је вечност (Бог)ʺ.
И зато је Свети Сава  (који није створио никакву  „светосавску идеологијуʺ, него свој 
живи народ заветовао на заједницу са живим Богом) вечна мера и провера Србинова, и 
вечна мора свих који желе да Срби пређу под власт „светог оцаʺ у Риму.
 
Литература:
 
1.     Будимир  Алексић:  Црвено  ‐  Црна  Гора,  Омладински  интелектуални  центар, 
Никшић, 2002.
2.  Милош Кнежевић, Европа иза лимеса, Слободна књига, Београд 2002. 
3.  Др  Миодраг  Петровић:  Свети  Сава  на  Жичком  сабору  1221.  и  латинска  јерес  „Св. 
кнез Лазарʺ (Часопис епархије рашко‐призренске), бр. 1‐2/2000. 
4.  Жарко Видовић: Романи Ђорђа Оцића, Знамен, Београд 1999.

________________________________________________________________________________

Судбина екуменског дијалога 
 
Сви  православни  „конзервативциʺ  (то  јест  људи  верни  Светом  предању)  од  самих 
почетака упозоравају да је екуменски дијалог само дипломатска размени учтивости, без 
икаквих  суштинских  корака  напред.  И  то  се  сад  показало:  иако  је  папа  „екуменскиʺ 
походио православни Исток, Ватикан и даље жели покатоличење тог истог Истока, што 
се јасно види на примеру Русије. Кардинал Каспер, који у Србији прича о „заборављању 
прошлостиʺ и стремљењу  „светлијој будућностиʺ у исти мах  каже  како  Римокатоличка 
црква има права да „мисионариʺ у Русији... А докле је доспео сам „дијалогʺ?
Године 1993, у сиријском граду Баламанду, била је потписана декларација у којој обе 
стране, и православна и римокатоличка, признају благодатност  Светих  Тајни  оне  друге. 
Овај споразум наишао је на велико противљење православне јавности, која је схватила да 
се  тиме  пориче  наша  вера  у  ЈЕДНУ,  СВЕТУ,  САБОРНУ  И  АПОСТОЛСКУ  ЦРКВУ 
БОЖИЈУ. 
Огласили  су  се  многи:  од  Светогораца  до  покојног  грчког  теолога  Јована 
Романидиса. А онда се 1998. у Балтимору у САД састала мешовита теолошка комисија 
православних и римокатолика с циљем да се расправља о статусу унијата. Шта се тамо 
десило?  Иако  је  у  Ари‐цији  код  Рима  те  исте,  1998,  потписан  заједнички  текст 
православних и римокатолика по коме се унија осуђује као „ненормално стањеʺ (што је, 
54

имплицитно, значило да унијати треба да се определе ‐ да ли су за Православну Цркву, 
од  које  су  насилно  отргнути,  или  су  римокатолици),  папа  је  у  Балтимор  послао  своје 
писмо у коме вођу католичке делегације, кардинала Касидија, подсећа на чињеницу да 
„за Католичку Цркву Источне Католичке Цркве имају исти дигнитет који имају и све друге 
Цркве  које  се  налазе  у  пуној  заједници  са  Епископом  Римаʺ.  Када  су  православни 
прочитали  папино  писмо,  сведочи  се  y  званичном  извештају  Грчке  Православне  Цркве 
(комисија  за  међуправославне  и  међухришћанске  односе),  „тада  је  са  стране 
Православних  истакнуто  да  Римокатолици  обмањују  Православне,  и  да  HE  ДОЛАЗЕ 
РАДИ ДИЈАЛОГА ВЕЋ СА НАМЕРАМА ДА НАМЕТНУ ГОТОВЕ ОДЛУКЕ. При том 
су осудили Папино уплитање као неприхватљивоʺ.
Затим  су  католици  предложили  једну  подкомисију.  А  њени  исходи  били  су  ови: 
„Формирана  је  уредничка  Подкомисија,  која  је  поднела  један  нови  текст,  у  коме  су 
Римокатолици успели да провуку све своје ставове, а да Православни нису додали ниједан 
својʺ. 
А  последице  су  биле  следеће:  „Иза  овог  изврдавања  Римокатоличке  делегације 
назире  се  њен  покушај  да  спроведе  у  дело  инструкције  Римског  Понтифекса  и  да 
еклисиолошки и богословски оправда постојање Уније и признање ва‐жности исте, да се 
она налази у пуној заједници са Епископом Рима, који тврди да има Светски Примат над 
Црквом./.../  Унија,  упркос  супротног  тврђења  Римокатолика,  представља  црквену, 
номоканонску  и  дог  матску  девијацију  и  насилно  одвајање  и  распарчавање  верника  од 
њихове Мајке Православне Цркве, и као таква треба да буде укинутаʺ. 
На  састанку  у  Балтимору  се  својом  непопустљивошћу  истакао  кардинал  Валтер 
Каспер,  онај  који  тако  лепо  прича  о  србољубљу  римског  папе  који  је  тврдио  да 
Баламандски  споразум  допушта  римокатолицима  да  унијате  сматрају  „канонском 
црквомʺ.  Због  тога  је  Међуправославна  делегација  18.  јула  2000.  у  Балтимору  изјавила: 
„После овога, Међуправославна делегација се осећа обавезном да изјави да и за нас сви у 
Баламанду остварени кораци попуштања према унијатима треба сада да буду сматрани 
као да се нису ни догодили, будући да од стране Рима нису вредновани како требаʺ.
Поводом  овог  догађаја,  на  страницама  часописа  „Видословʺ,  саборника  епархије 
захумско‐херцеговачке и приморске, развила се занимљива полемика о православном и 
римокатоличком  схватању  екуменизма,  коју  је  изазвао  текст  редакције  „О 
римокатоличким  екуменизмуʺ  („Видословʺ  22/2001.).  На  исти  је  реаговао  монсињор 
Ратко Перић, бискуп мостарски. Монсињор Перић је редакцији „Видословаʺ дао повод 
за  текст  својим  предавањем  о  екуменизму  одржаном  у  Сарајеву.  Иначе,  Перић  је 
професор  екуменизма  и  задужен  за  екуменизам  од  стране  римокатолика  у  Босни  и 
Херцеговини. Предавање је носило назив „Екуменизам Католичке црквеʺ.
Бискуп  Перић  је,  сматра  редакција  „Видословаʺ,  иако  у  свом  Предавању  говори  о 
екуменизму као општем „кршћанском гибањуʺ, у ствари уверен у оно у шта су уверени и 
сви други римокатолици ‐ то јест, да „једна и јединцата Црква Кристова субсистира или 
подстоји у Католичкој Црквиʺ. Друге „некатоличке Цркве и црквене заједницеʺ немају 
„такву пунинуʺ. 
Међу  „непотпунеʺ  Цркве  спадају  и  „Источне  Православне  Цркве  које  су  у 
канонском  заједништву  с  екуменским  патријархом  цариградскимʺ.  Даље  се  редакција 
„Видословаʺ  осврће  на  документ  „DOMINUS  JESUSʺ  и  „НОТА  О  ИЗРАЗУ  „ЦРКВЕ  ‐ 
СЕСТРЕʺ, у који‐ма је јасно изражен ексклузивизам савременог римокатолицизма, без 
55

обзира  на  екуменске  маске.  „Видословʺ  истиче  да  се  код  римокатолика  елементима 
пунине Цркве сматрају крштење, евхаристија и епископат са апостолским наслеђем, док 
се нигде не помиње права вера, за коју је Свети Максим Исповедник посведочио: „Бог и 
Господ  свих  рекао  је  да  је  Католичанска  Црква  ПРАВИЛНО  И  СПАСОНОСНО 
ИСПОВЕДАЊЕ ВЕРЕ У ЊЕГАʺ. 
Свети  Петар  је  ту  веру  исповедио  као  веру  у  Једину  Главу  Цркве,  Христа. 
(Григорије Богослов очито пророчки предсказујући гордост оних који верују у себе као 
„намеснике  Христовеʺ  рекао:  „Један  је  Христос,  једна  глава  Цркве  и  једно  тело;  другу 
треба одбацитиʺ). 
Додаје „Видословʺ: „Отуда, за Православне, без пуне и праве вере нема ни пуне и 
праве  Цркве,  a  ca  том  и  таквом  вером  свака  канонска  (с  апостолским  наслеђем) 
Епископална  Црква,  крштена  уз  исповедање  Символа  праве  вере,  и  окупљена  у  Светој 
Евхаристији, јесте Света и Католичанска Црква (Св. Игњатије, Св. Иринеј, Св. Кипријан. 
итд.), а није само „партикуларнаʺ Црква, како то каже документ „Dominus Jesusʺ/.../ Све 
такве,  макар  и  локалне  Цркве,  јесу  међусобно  Цркве  Сестре,  и  међу  тим  Сестринским 
Црквама,  црквено  ‐  онтолошки,  евхаристијско  ‐  еклисиолошки,  епископско  ‐ 
јерархијски,  нема  подређених  и  надређених  Цркава,  макар  се  неке  од  њих  називале 
МАЈКЕ  ЦРКВЕ,  или  биле  Патријаршије,  „Аутокефалнеʺ  Цркве,  итд.  („Мајке  Црквеʺ  у 
смислу да су покрстиле младе Цркве.)ʺ
Римска црква свакако није Мајка; ако је нека Црква Мајка, то је Јерусалимска црква 
(„Сион, Мати Цркваʺ ‐ Пс. 86/87,5), одакле је, на Педесетницу, почела благодатна проповед 
Еванђеља.  „Видословʺ  наводи  да  су  и  данас,  као  и  у  доба  Светог  Марка  Ефеског  и 
„екуменскогʺ  (унијатског)  Флорентинског  сабора,  главни  проблеми  у  дијалогу  „римско 
извртање апостолске и у Цркви од почетка кроз све векове вероване богооткривене вере у 
Духа  Светога  (без  FILIOQUE)ʺ  и  такође  „римско  извртање  истинског  ЈЕДИНСТВА  и 
ЈЕДИНСТВЕНОСТИ Цркве у Христу Богочовеку, редуцирањем и подвођењем истога под 
непостојећу у Светом Писму и Светом Предању древне цркве Светих Апостола и Отаца и 
Сабора институцију Папског примата „Власти и Учитељстваʺ и изведене из тога Infallibility 
= Непогрешивост или „Незаблудљивостиʺ, како преферирају Хрватски теолози (мада ни 
у  српском  „непогрешивʺ  не  значи  „безгрешанʺ,  те  не  видимо  разлога  што  хрватски 
теолози замерају српским за такво  поређење,  док  српски њима  с  правом замерају  такав 
„догматʺ.)ʺ 
Бискуп  Перић  је  изнео  потешкоће  у  дијалогу  како  их  види  Римска  црква:  „Међу 
нама католицима и православцима главна је потешкоћа у томе што Католичка Црква 
као  опћа  Црква  чврстом  вјером  вјерује  да  је  она  субсистенција Кристове  Цркве  управо 
због све пунине и целине служба које је Исус поверио Петру и осталим апостолима, та 
снагом сукцесије Петрову насљеднику и Збору бискупа као наследнику Збора апостола. 
Православци сматрају своју Цркву једном светом католичанском и апостолском, и то без 
Петрова  насљедника.  Друга  је  потешкоћа  политичкога  карактера.  Екуменизам  и 
екуменски  дијалог  има  свој  кршћански  пут,  садржај,  смисао  и  сврху.  He  може  бити 
мазиво за овоземаљске и ововремените нечасне политичке циљеве и интересе. И чим се у 
томе  примјете  лакоми  национални  или  интернационални  прсти  „земаљскога  краљев‐
стваʺ  одмах  се  човјеку  тако  згрсти  да  отказује  судјеловати  у  таквим  зло‐употребамаʺ. 
(„Згрстиʺ на „хрватскомʺ значи „згадиʺ или „смучиʺ.)
56

Понављајући разлику између римокатолика и православних („код њих је „врховно 
мерилоʺ  Римски  Папа  и  потчињење  њему,  хајде  да  кажемо  заједништво  с  њиме,  а  код 
нас је то Дух Свети у Цркви Христовој/.../ʺ), „Видословʺ истиче да ставови о политици и 
екуменизму код Перића „показују пуну неискреност Г. Перића, и нажалост опет давно‐
познато  клеватења  Православних  од  стране  браће  Римокатолика,  посебно  клеветање 
нас Православних Срба од браће Католика Хрвата.
Јер  изрази  као  што  су  „нечасни  политички  циљеви  и  интересиʺ  и  „лако‐ми 
национални  прстиʺ  одавно  су  се  чули,  и  много  више  него  овај  један  век  слушали  на 
нашим  просторима,  а  како  видимо  још  нису  престали  нарочито  не  код  нас  у 
Херцеговини. „Повика је на вука док лисице ме‐со једуʺ, каже наш мудри народ, знајући 
на  својој  кожи  шта  је  све  до  са‐да  препатио  ‐  од  времена  силом  ‐  уценом  наметане  нам 
уније,  до  најно‐вијих  трагичних  догађаја  овога  века  овога  миленијума.  Зато,  најмање 
Ватикан  има  право  да  говори  другима  о  „политичким  циљевима  и  интересимаʺ,  а  иза 
њих, богами, и Хрватска јерархијаʺ.
Бискуп Перић се нашао погођен овим чланком „Видословаʺ, па се огласио у једном 
од наредних бројева часописа (26/2002.) Перић је критички настројен према ставовима о 
екуменизму  које  су  износили  отац  Јустин  Поповић  и  владика  Атанасије  Јевтић  (кога, 
кроз  алузије,  препо‐знаје  као  аутора  чланка  у  „Видословуʺ).  Он  тврди  да  није  истина 
како  је  у  екуменском  дијалогу  с  католичке  стране  небитна  вера.  Још  у  полазиштима 
Мешовите богословске комисије православних и римокатоличких теолога пише: „Циљ 
дијалога  између  Римо‐Католичке  и  Православне  Цркве  јест  поновна  успостава  пунога 
заједништва  међу  тим  двјема  црквама.  To  ћe  заједништво,  утемељено  на  ЈЕДИНСТВУ 
ВЈЕРЕ  у  складу  са  заједничким  искуством  и  предајом  прве  Цркве,  наћи  израз  у 
заједничком слављењу свете Еухаристијеʺ. Дакле, вера је свакако битан елемент дијалога 
и за римокатолике, а не само за православне, и Перић то јасно истиче.
Што се тиче „Filioqueʺ, и ту постоји напредак, што је признао и митрополит Јован 
Зизјулас.  Говорећи  о  папином  примату,  бискуп  Перић  сматра  да  су  Свети  Кирило  и 
Методије  („макар  и  не  имали  исти  појам  примата  као  ми  данасʺ)  папино  првенство 
власти признавали. Доказ за то му је енциклика папе Ивана Павла II „Slavorum Apostoli,, 
(1985.): „Будући да су подузели своју мисију по налогу Цариграда, настојали су затим,  у 
одређеном смислу, да је потврди Римска Апостолска Столица, ВИДЉИВО СРЕДИШТЕ 
ЈЕДИНСТВА  ЦРКВЕ  (подвлачење  наше,  нап.  прир.)  Они  су  изградили  Цркву 
потакнути  осјећајем  њезине  уни‐верзалности  као  Цркве  једне,  свете,  католичке  и 
апостолскеʺ.  (При  чему  и  папа  и  његов  бискуп  заборављају  да  су  Светог  Кирила  и 
Методија (нарочито Методија!) и њихове ученике папски франачки свећеници гонили, a 
y  XI  веку  концилски  анатемисали  у  Сплиту,  уништавајући  глагољашку  традицију  у 
Хрвата.)
Бискупа  мостарског  погађају  и  речи  оца  Јустина  посвећене  догмату  о  папској 
непогрешивости. Тај догмат је за великог србског богослова „страхота над страхотамаʺ и 
„невиђена  побуна  против  Богочовека  Исуса  Христаʺ.  Перић  наводи  и  речи  владике 
Атанасија да ни II Ватикански концил ништа суштински није изменио у том догмату по 
коме  је  „Папа  непогрешивʺ  „по  себи  а  не  по  сагласности  Црквеʺ.  Бискуп  вели  да  је  то 
„Дух Свети није Петровим насљедницима обећао да по његовој објави доносе нову науку, 
него  да  под  његовим  вођством  (ЕО  ASSISTENТЕ)  објаву  пренесену  Апостолима  односно 
полог вјере свето чувају и вјерно преносеʺ. Дакле, папа није непогрешив по себи, него по 
57

„асистенцији  Светога  Духаʺ.  (Али,  за  православље  у  томе  и  јесте  главни  проблем 
римоцентрицне теологије. Јер, како пише у Посланици Источ‐них Патријараха из  1848. 
године, у Цркви ниједан епископ није непогрешив сам по себи, па чак ни сабор епископа 
самих по себи, него CAB НАРОД БОЖЈИ ЧУВА ВЕРУ ЈЕДНОМ ПРЕДАТУ СВЕТИМА 
(Јуд. 1,3).) 
Перић  затим  тврди  како  „непогрјешивостʺ  није  исто  што  и  „неза‐блудљивостʺ 
Папина у учитељству вјереʺ. Јер, непогрешивост је морална категорија,  а  незаблудивост 
догматска.  А  разлог  због  кога  православни  теолози  из  Србије  користе  нетачан  израз 
„непогрешивостʺ, а не исправан „незаблудивостʺ, је у томе да би своје читаоце навели да 
мисле како је такав догмат „страхота заблуде и гријехаʺ. И Перић наставља: „Католици 
вјерују  и  уче  да  је  Папа  непреварљив  или  незаблудив  ‐  не  може  увјести  народ  Божји  у 
вјерску  заблуду  кад  учи  EX  CATHEDRA,  тј.  под  одређеним  увјетима:  кад  под  посебном 
асистенцијом  Духа  Светога  као  Учитељ  и  Пастир  цијеле  Цркве  проглашава  одређене 
истине из подручја вјере и морала дефинитивно, свечано и у складу са Светим Писмом и 
светом Предајом Цркве. Католици су то вјеровали и прије Првога ватиканскога концила, 
а послије као догму проглашену 1870ʺ.
Па у томе и јесте сва лаж ове догме, а највећа јерес папизма то што римокатолици 
верују  да  је  могуће  да  један  човек  (папа)  може  бити  „Учитељ  и  Пастир  цијеле  Црквеʺ, 
који  је  кадар  да  сам,  EX  CATHEDRA,  проглашава  догмате.  Ужаси  су  и  анатематизми  I 
ватиканског концила из 1870. који осуђују сваког оног ко не признаје да папа има не само 
пр‐венство  части,  него  и  првенство  власти,  ко  не  признаје  папу  као  главу  Цркве,  ко  не 
признаје  папину  власт  као  потпуну  и  непосредну  над  свима,  целом  Црквом  и  сваким 
пастиром,  ко  не  признаје  да  догмат  о  незаблудивости  папе  припада  истинама 
Божанског  откривења.  Јерес  је  и  у  бискуповом  тврђењу  да  је  папинство  „мистеријска 
институцијаʺ, коју је „Крист Господин основао кад је  Петру  три  пута повјерио задаћу и 
слу‐жбу  да  пасе  стадо  Божје  и  хтио  да  да  се  та  служба  продужује  у  Цркви,  уз Његово 
јамство да Он остаје у све дане до свршетка свијета с њиме и осталим апостолима. To је 
дакле служба у Цркви и за јединство Цркве, како хоће Отац, Син ‐ Крист и Дух Свети!ʺ
Дакле, Света Тројица „хоћеʺ папство...
И Перић додаје: „Посве ми је јасно да наша „римоцентричнаʺ мјерила и критерији 
нису исти као и православни. Па и дијалогизирамо ли због тога и ради тога што су нам 
„мјерила и критеријиʺ различити у овом једном сувременом кршћанском покрету који 
се зове екуменизам, а не три екуменизма?ʺ
Што се тиче дијалога у Балтимору, католици нису могли пристати да се унијатске 
цркве  називају  абнормалнима.  Бискуп  ипак  каже:  „Католички  теолози  су  спремни. 
Потез је на православнимаʺ.
Једном  речју,  дијалог  се  није  померио  с  мртве  тачке,  иако  се  годинама 
„дијалогазиралоʺ.  Бискупи  и  њихово  стадо  верују  да  је  Бог  основао  „мистеријску 
институцијуʺ  папства,  и  да  је  папа  (под  одређеним  условима)  НЕЗАБЛУДИВ  ПО 
ПИТАЊИМА ВЕРЕ; православни верују да су сви епископи једнаки по благодати и 
власти, а да се разликују само по части, као и то да је незаблудив само Дух Свети, 
који  Цркву  води  у  сваку  истину  и  подиже  из  народа  Божјег  исповеднике  (попут 
Светог Марка Ефеског), чак и ако велики део епископата падне у заблуду.
Иако дијалог траје, плодова нема. А папа се више не стиди да продире на Исток са 
својим мисионарима...
58

 
1.     О римокатоличком екуменизму, Видослов 22/2000. 
2.     Заједничко саопштење Међуправославне делегације, Видослов 22/2000. 
3.    Св.  Синод  Цркве  Јеладе,  Богословски  дијалог  православних  и  римокатолика, 
Видослов 22/2000. 
4.    Мсгр.  Ратко  Перић,  бискуп  мостарски:  О  кршћанским  екуменизмима,  Видослов 
26/2002. 

_________________________________________________________________________________

Други о истом 
„Први пут за хиљаду година...“ (Папа у Румунији 1999. године)
 
Ако  човек  пребива  у  оној  истини  која  је  утврђена  на  Васеленским  Саборима  ‐ 
спасиће се, а ако одступи и на било који начин сагреши, заувек ће погинути.
Свети Кирило Александријски
 
У  мају  месецу  1999.  године,  на  позив  румунског  председника  Емила 
Константинескуа  и  патријарха  Румунске  Православне  Цркве  Теоктиста  „први  папа  ‐ 
Словен  посетио  је  једину  православну  латинску  земљуʺ,  како  се  успело  изразио  један 
румунски новинар. Ова посета је преломни моменат у екуменистичким односима између 
званичних  представника  Православне  Цркве  и  папоцентричног  римокатолицизма.  У 
граду Букурешту унијатски мислећа румунска јерархија опет је сакупила снагу за нови, 
одлучан  корак  ‐  „први  пут  у  историји  Црквеʺ,  од  1054.  године  до  данас,  да  дозволи 
римском  понтифексу  да  ступи  на  православно  тле.  Основни  тренуци  те  посете  били  су 
подробно  изложени  како  у  румунским  средствима  масовног  информисања,  тако  и  у 
светској штампи ‐ одакле преузимамо сведочанства о том догађају.
 
Предисторија „историјске посетеʺ
 
Крајем августа 1998. Букурешт је постао „светска религијска престоницаʺ.[1] Овде је 
организован XII међународни скуп „Народи и религијеʺ и такозвани „сусрет и молитва за 
мирʺ,  под  називом  „Мир  у  име  Божјеʺ,  који  су  у  румунској  престоници  организовали 
представници римокатоличког друштва „Свети Еуђидијоʺ, са благословом патријарха и 
уз  настојавање  румунског  председника  Емила  Константинескуа.  Приликом тог сусрета, 
по  традицији,  чији  је  почетак  био  у  Асизију,  1986.  за  мир  су  се  скупа  молили 
представници разних религија (архијереји ‐ углавном патријарси и архиепископи) скоро 
свих помесних Цркава  (само  Грчка  Православна Црква није  послала своје  представнике 
на  тај  сусрет),  који  су  репрезентовали  „официјелно  Православљеʺ,  монофизи‐ти,  осам 
римокатоличких  кардинала,  главни  рабин  Израела,  секретар  Светске  исламске  лиге, 
лидери разних светских покрета за мир и хуманитарци. 
59

Тај  сусрет  се  може  сматрати  припремом  за  посету  папе  Ивана  Павла  II 
православној  Румунији  и  као  почетак  „историјског  помирења  између  Католичке  и 
Православне  Црквеʺ.[2]  О  томе  сведочи  чињеница  да  је  тада  „ПАТРИЈАРХ  ТЕОКТИСТ 
ПРВИ  ПУТ  прешао  праг  католичке  катедрале  Светога  Јосипа  И  УЧЕСТВОВАО  У 
КАТОЛИЧКОЈ  МИСИʺ,[3]  окружен  одушевљеним  и  радосним  присутницима. 
„УЧЕШЋЕ  СВИХ  КАТОЛИЧКИХ  И  УНШАТСКИХ  БИСКУПА  У  ПРА‐ВОСЛАВНОЈ 
ЛИТУРГИЈИ  следећег  јутра  потврдило  је  и  ојачало  ту  нову  атмосферу  узајамног 
поимања. To се десило први пут у историји Црквеʺ.[4]
Из  чињеница  да  је  мноштво  православних  Румуна  добро  положило  испит  из 
непознавања  своје  православне  вере  (како  је  показао  молитвени  међународни  сусрет  у 
самом  центру  Букурешта),  румунски  епископи  су  се  уверили  да  је  румунски  народ  већ 
спреман  да  сретне  „у  име  Господње  долазећегʺ  римског  првосвештеника,  према  изразу 
самог румунског патријарха.[5] 
Чак  се  десило  нешто  више:  „узбуђење  верникаʺ  у  току  међународног  сусрета  „за 
време католичке и православне литургијеʺ сведочило је у исти мах како и о заједничком 
спомену на страдање, тако и о прекиду непријатељства. За време конгреса православни 
епископи  су  се  много  пута  сретали  са  унијатским  и  другим  инославним 
представницима. ПАТРИЈАРХ И УНИЈАТСКИ МИТРОПОЛИТ СУ СЕ СРЕЛИ ДА БИ 
ИЗЈАВИЛИ  ДА  СУ  ОД  ТОГ  ТРЕНУТКА  ОДНОСИ  ИЗМЕЂУ  ДВЕ  ЦРКВЕ  ПОЧЕЛИ 
ДА СЕ МЕЊАЈУ „ЈЕР ЈЕ ЛЕД КРЕНУОʺ.[6]
„КРЕНУВШИʺ  на  међународном  симпозијуму  „Народи  и  религијеʺ,  „ледʺ 
неприхватања  јереси  се  буквално  „истопиоʺ  на  следећем  кораку  ‐  када  је  папа  римски 
посетио  Букурешт.  Нажалост,  ово  „отопљавањеʺ  које,  по  правилу,  иде  одозго  наниже, 
захватило  је  и  сам  „народ  Божјиʺ,  који  је,  по  незнању  или  због  небриге,  помешао 
ПОСЛУШНОСТ  САБОРСКОМ  ГЛАСУ  ЦРКВЕ  СА  ПОСЛУШНОШЋУ  СВОЈИМ 
ВОЂАМА  КОЈИ  ОДСТУПАЈУ  ОД  ЊЕНИХ  САБОРНИХ  ОДЛУКА. Одступништво од 
истине се збива такође постепено, као и освештавање Истином ‐ човек иде или одоздо 
нагоре, у правцу светлости, или надоле, у бездан, мада је то кретање скривено од његових 
очију.  Према  духовним  законима,  онај  који  се  пење  све  више  увиђа  своју  греховност  и 
плаче да би био помилован, а онај који пада све више сла‐ви и ликује зато што верује да је 
„у правуʺ. 
И што се човек више удаљава од мерила црквене истине ‐ богонадахнутих саборних 
канона  Свете  Цркве,  то  све  више  он  своје  грешке  прихвата  као  истину,  у  складу  са 
мерилима овога света који лежи у злу. У том смислу у Букурешту је начињен још један 
одлучан  корак  напред  према  „стварању  једне,  сада  још  увек  раздељене  Христове 
Црквеʺ,[7]  АЛИ  HE  ПУТЕМ  ПРИЗИВАЊА  ОНИХ  КОЈИ  СУ  ОД  ЦРКВЕ  ОТПАЛИ  ДА 
СЕ ПОКАЈУ, НЕГО ПУТЕМ „ПРИСАЈЕДИЊЕЊАʺ ЦРКВЕ ОНИМА КОЈИ СУ ОД ЊЕ 
ОТПАЛИ. Чудан пут, заиста, али једини који не вређа велику гордост јеретика...
Све  посете  и  све  заједничке  акције  два  првосвештеника  логичка  су  последица 
такозване  Баламандске  уније  (заједнички  документ  потписан  од  стране  представника 
Ватикана и низа помесних православних цркава у Баламанду у Либану, 17 ‐ 24. јуна 1993.), 
чији је циљ да се нађу нови путеви ујединења римопапизма са Православљем. Та победа 
ватиканске  дипломатије  успешно  је  довела  православне  екуменисте  до,  за  православну 
еклисиологију  бесмисленог,  признања  да  су  Римска  црква,  која  је  у  XI  веку  отпала  од 
васеленског Православља, и Православна Црква Христова „Цркве ‐ сестреʺ. 
60

Смисао  последњег  појма  укључује  у  себе  признање  од  стране  православних  да  у 
„свакој Цркви постоји благодат и спасењеʺ[8] и „пошто смо ми узајамно скинули анатеме, 
из  тога  треба  извући  БОГОСЛОВСКЕ  И  ЕКЛИСИОЛОШКЕ  ПОСЛЕДИЦЕ  таквих 
убеђења  у  светским  размерамаʺ,[9]  по  мишљу  швајцарског  митрополита  Дамаскина 
(Цариградска  патријаршија).  Посета  Румунији  од  стране  папе  римског  биће  још  један 
корак ка отварању таквог уверења и стварању екуменске платформе за будуће сједињење 
двају  „у  историји  сагрешившихʺ  „Цркава  ‐  сестараʺ,  а  затим  и  осталих  инославних 
заједница, које себе називају црквама.
[1] Adeveraulʺ, N. 2567, Luni, 31. august 1998. p. 1 
[2] „Romania Liberaʺ, 2563, Luni, 31. august 1998. p. 1
[3] Очито, новинар је имао у виду присуство без примања католичког  причешћа.
[4] Cauttrucci, ibid. Подвучено овде и у осталим цитатима, аут.
[5]  Из  беседе  изговорене  7.  маја  1999.  године  пред  саборним  патријаратким  храмом,  после 

заједничке молитве. Одломци су били објављени у румунским новинама.
[6] Тамо.
[7] Тамо. 
[8]  Речи  жупника  Димитрија  Салбаса,  папског  представника  у  Баламанду.  (погледај  весник 
„Католикʺ,  орган  паписта  у  Грчкој,  бр.  2705/20.  јул  1993,  страна  2  (анализа  Баламандског 
споразума).)
[9]  „Епискепсисʺ,  бр.  488  од  31.  јануара  1993,  стр.  11  ‐12.  Беседа  митрополита  Дамаскина 
објављена  под  насловом  „Достојанства  апсолутних  Цркава  и  њихово  поимање  спасењаʺ, 
изговорена  поводом  добијања  почасне  екуменистичке  награде  „АВТ  EMANUEL  HEUFELDERʺ  у 
бенедиктинском манастиру Naideraltaich. 
______________________________________________________________________________________________

Карактер и циљеви посете 
 
„Духовни празникʺ почео је још на аеродрому „Бњасаʺ Од поздрава које су архијереји 
и  свештеници  разменили  пред  читање  Символа  вере,  то  је  израз  пуног  (укључујући  и 
евхаристијско)  јединство  у  вери.  Цитираћемо  уреднички  текст  Лелије  Мунтјану,  под 
насловом „Литургија на отварањуʺ (новине „АДЕВАРУЛʺ): 
„Приликом  целива  у  рамена,  која  су  два  архијереја  ‐  свети  отац  и  свеблажени 
патријарх ‐ разменили током сусрета ‐ у једном трену ујединили су се хришћански Запад 
и Исток. „Христос између насʺ, прошаптао је Иван Павао II, додирујући уснама свештене 
одрежде  Теоктистове.  „И  јесте  и  бићеʺ,  тихо  је  одговорио  Теоктист,  додирујући  уснама 
свештене одежде Ивана Павла II.[1]
Екуменистички  дух  папске  посете  пројавио  се  још  на  самом  почетку, осетивши се 
веома  у  поздравној  речи  румунског  председника  Емила  Константинескуа  који  је, 
ослањајући се на екуменистичко богословље, назвао је римокатолицизам и православље 
„двама плућним крилима Европеʺ.[2] 
„Први  пут  та  два  плућна  крила  дишу  скупа  ваздух  братске  нормалности  и  опште 
надеʺ,  изјавио  је  Константинеску.  „НЕКА  CE  TO  ИСКУСТВО  ПРЕТВОРИ  У 
ТРАДИЦИЈУ НА КОРИСТ СВИХ СЛЕДБЕНИКА ИСУСА ХРИСГА!ʺ
Одмах  после  председника  папи  се  обратио  и  патријарх  Теоктист.  „С  БОЖЈИМ 
БЛАГОСЛОВОМ  СТУПИЛИ  СТЕ  НА  РУМУНСКУ  ЗЕ‐МЉУ,  ВАША  СВЕТОСТИʺ, 
61

биле  су  прве  речи  православног  јерарха  упућене  римском  понтифексу.  У  својој  беседи 
патријарх је „црквом сестром назвао не само Рим који је отпао од васеленске Цркве и, у 
складу  с  тим,  унијате  под  његовом  јурисдикцијом  (који  се  називају  још   гркокатолици), 
него се сетио и осталих „Цркава ‐ сестараʺ у Румунији.[3]
Према патријарху Теоктисту, „по Божјој вољиʺ у том часу оба архијереја су имала 
могућност  да  се  „СКУПА  УТЕШЕ  КРОЗ  НАШУ  И  ВА‐ШУ  ЗАЈЕДНИЧКУ  ВЕРУ,  по 
мисли  апостола  Павлаʺ,  да  би  се  радовали  они  који  су  „дубоко  растужени  поделама  у 
нашој  Црквиʺ,  и  да  скупа  „благовесте  ОНИМА  КОЈИ  ПОЛАЖУ  НАДУ  У  НАШЕ  3 
АЈЕДНИЧКО ДЕЛОʺ. 
О  каквој  „заједничкој  вериʺ,  „нашем  делуʺ  и  „заједничкој  благовестиʺ  говори 
румунски патријарх? Да ли је он у своје изразе сместио јасан догматски и вероисповедни 
смисао? Ако са римокатолицима имамо  „једну и исту веруʺ и „заједничку благовестʺ, да 
ли то подразумева римске догмате о исхођењу Светог Духа и од Сина (filioque), папском 
првенству  и  непогрешивости,  учење  о  чистилишту,  догмат  о  непорочном  зачећу 
Пресвете  Богородице,  учење  о  тварној  благодати,  прелешћу  унакажено  „духовно 
искуствоʺ римокатоличких аскета и мистика? Ако то значи то, онда су патријархове речи 
јавна проповед јереси, која је саборно осуђена од стране Православне Цркве два пута ‐ на 
саборима  у  Цариграду  879  ‐  880.  године  и  1054.  године,  и  разобличена  у  богословским 
радовима низа Светих Отаца Цркве. Ако су та слова израз „ЦРКВЕНЕ И ПОЛИТИЧКЕ 
ДИПЛОМАТИЈЕ“, ако патријарх није хтео да каже управо то што је рекао, него је хтео 
да остави „ДОБАР УТИСАК НА ЕВРОПЉАНЕʺ,[4] какав је понижавајући компромис с 
православном  вером  начинио  тим  блиставим  вербалним  кокетирањем  први  међу 
румунским епископима?
ЕКУМЕНИСТИЧКА  ЕКЛИСИОЛОГИЈА  У  АКЦИЈИ  ‐  ето  како  је  на  најбољи 
начин могуће окарактерисати богословским језиком папину посету Румунији. To је био 
корак  ка  постепеном  остварењу  неправославног  јеретичког  погледа  смештеног  у 
поменути  баламандски  текст, да су римокатоличка и Православна Црква  „сестринскеʺ 
са подједнако дејственим благодатним Тајнама.
Римокатолички представници су изразили суштински циљ овако: 
„Није  реч  само  о  пастирској  посети  католицима,  него  и  о  ЕКУМЕНСКОМ 
СУСРЕТУ  ОГРОМНОГ  ЗНАЧАЈА,  О  ЈЕДНОМ  ОДЛУЧНОМ  КОРАКУ  У 
ДИЈАЛОГУ  СА  ПРАВОСЛАВНИМА  НА  ПРАГУ  ТРЕЋЕГ  МИЛЕНИЈУМА  ПРИП 
АДНИКА  ЈЕДНЕ,  АЛИ  ЈОШ  УВЕК  ПОДЕЉЕНЕ  ХРИШЋАНСКЕ  ЦРКВЕ. 
ВЕРУЈЕМО  ДА  ПОСЕТА  ПАПЕ  ИВАНА  ПАВЛА  II  УДАРА  ПЕЧАТ  УЛАСКУ 
ЕКУМЕНИЗМА  У  НОВУ  ФАЗУ,  у  којој  ће  општење  и  узајамно  посећивање 
предстојатеља хришћанских Цркава и папе играти значајну улогуʺ.[5]
Папина  посета  Румунији  ће  несумњиво  дати  нови  снажни  импулс  богословском 
дијалогу  између  „сестринских  Цркаваʺ  и  ствараће  „братску  атмосферуʺ  између 
православних  хришћана  и  отпалих  од  Цркве  унијата,  а  „ПОДСТАЋИ  ЋЕ  И 
СТВАРАЊЕ  НАЦИОНАЛНОГ  САВЕТА  ЦРКАВАʺ,  што  је  мисао  коју  је  исказао  сам 
папа  обраћајући  се  патријарху  Теоктисту  после  заједничке  молитве  у  патријаршијској 
саборној  цркви.  Занимљив  је  напис  о  посети  објављен  у  италијанским  новинама 
„Републикаʺ  који  открива  један  од  закулисних  циљева  исте.  „Пут  у  Румунију  је  био 
генерална проба, коју је разредио румунски патријарх Теоктист. Била је припремљена 
тако да се свиди патријарху московском и све Русије Алексеју IIʺ. [6]
62

Годину дана пре посете Румунији, подсећају новине,  Иван  Павао  II  је  као  свој  циљ 
поставио посету „Трећем Римуʺ ‐ Мокви, и, на крају, тај циљ је сада близу. Посета папе 
Ивана  Павла  II  Румунији  отвара  врата  „за  посету  римског  првосвештеника  Москвиʺ, 
изјавио  је  пред  новинарима  ватикански  представниик  за  штампу  Јоаким  Наваро  Валс. 
„Папина посета не само да отвара двери ‐ она је ПРОБОЈ НА ПУТУ КА ИСТОРИЈСКОЈ 
ПОСЕТИ  ПАПЕ  МОСКВИʺ.  Она  може  да  постане  „ПРВА  У  НИЗУ  ПАПИНИХ 
ПОСЕТА  ПРАВОСЛАВНИМ  ЗЕМЉАМАʺ,[7]  сматра  секретар  за  штампу  Валс. 
Оцењујући  папину  посету  Букурешту,  други  представник  Ватикана  је  подвукао  да  је 
папи,  први  пут  после  „велике  шизмеʺ  1054,  успело  да  „САГРАДИ  МОСТ  ИЗМЕЂУ 
ИСТОКА  И  ЗАПАДАʺ.  По  његовом  мишљењу,  за‐нимање  које  су  друге  Православне 
Цркве показале према папиној посети Румунији, отвара пут ка јединству свих који верују 
у  Христа.  Папски  нунције  вели:  „Сада  је  наш  проблем  ДА  ЛИ  ЋЕМО  УСПЕТИ  ДА 
НАЂЕМО ПУТ У МОСКВУʺ.[8]
[1] http://adevarul/kappa.ro
[2]  Такав  метафорички  израз  користе  „православни“  јерарси.  Тако,  на  пример,  цариградски 

патријарх  Вартоломеј  тврди  да  су  Православље  и папизам  „два плућна крила Тела Христовогʺ 
(„The Orthodox Churchʺ, фебруар 1993, страна 6.) О тој основној еклисиолошкој истини говорио је 
цариградски патријарх у поздравном слову кардиналу Едуарду Касидију на храмовном празнику 
у Фанару, 30. новембра 1992. (Епискепсис бр. 1, 1‐15. јануар 1993. год, стр. 14). 
[3]  „Romani  sunt  o  punte  intre  Orient  si  Occident  –  discursul  Fericitului  Psrinte Patriarh Teoctist pe 
aeroportʺ ‐ „Romania/Liberaʺ, 8. IV 1999.
[4]  „Присуствовање није саслуживањеʺ, „Црквени весникʺ, бр. 10, мај 1999.
[5] Cauttrucci, „A. Un mesaj de pace...ʺ 
[6] Cit prema www. rusk.ru
[7]  ENI,  6p.  9,  21.мај  1999,  Интервју  дат  9.  маја.  Од  православне  информативне  службе  „Руска 
линијаʺ сазнаје се да ћe председник Грузије Едуар Шеварнадзе позвати папу у посету Грузији, и 
да папа хоће да обиће Кавказ.
[8] www. rusk.ru, види rope 
______________________________________________________________________________________________

„Канонско“ гажење канона?
 
Како  се  десило  да  епископи  ‐  екуменисти,  носиоци  највише  црквене  власти,  који 
себе погрешно сматрају извором и мерилом каноничности, нарушавају каноне? Они себе 
не  осуђују  због  неканонских  поступака.  А  ако  се  неко  од  њихове  сабраће  или  од  оних 
„малихʺ у Цркви усуди да укаже на њихове грехе, одмах му одговарајући окривљујући га 
за непослушност и подривање поверења према црквеној јерархији и навођењу на раскол.
Авај,  приликом  посете  папе  Румунији,  пред  ослепелим  очима  хиља‐да  присутних, 
румунски  архијереји,  почев  од  патријарха,  погазили  су  низ  канона  свете  Православне 
Цркве:
1.      Апостолско  правило  45:  „Епископ,  или  презвитер,  или  ђакон  који  се  само 
МОЛИО  СА  ЈЕРЕТИЦИМА,  да  буде  одлучен.  АКО  ИМ  ДОЗВОЛИ  ДА  ЧИНЕ 
НЕШТО КАО СВЕШТЕНОСЛУЖИТЕЉИ: ДА БУДЕ СВРГНУТʺ.

63

2.      Апостолско  правило  65:  „Ако  неко  од  клира,  или  световњака,  у  синагогу 
јудејску или јеретичку уђе да се помоли: да буде свргнут из свештеничког  чина,  и 
одлучен од црквеног општењаʺ.
3.      Правило  Лаодикијског  сабора  33:  „He  треба  се  молити  са  јеретиком,  или 
одлученимʺ.
ЗАЈЕДНИЧКЕ  МОЛИТВЕ  С  ПАПОМ,  ЊЕГОВИМ  КАРДИНАЛИМА  И 
СВЕЋЕНИЦИМА ТРАЈАЛЕ СУ У ТОКУ ТРИ ДАНА ПОСЕТЕ, како и у православном 
саборном  храму,  тако  и  у  римокатоличком  храму  Светог  Јосипа.  Сада  су  у  грех  били 
увучени  и  верници  Румунске  Православне  Цркве,  који  су  у  општењу  са  Синодом  и 
клиром.  Последњег  дана  папине  посете  румунски  патријарх  је  скупа  са  члановима 
Синода Румунске Цркве одслужио, У ПРИСУСТВУ ПАПЕ, литургију на једном од тргова 
Букурешта.  Затим  је  папа  у  једном  од  букурештанских  паркова  одлужио  мису  у 
присуству  патријарха  и  православних  архијереја.  И  на  суботњој  миси  у  храму  Светог 
Јосипа  присуствовао  је  молдавски  митрополит  Данило,  који  сматра  дијалог  са 
„сестринском  црквомʺ  једним  од  основних  циљева  екуменистичког  „православљаʺ. 
Литургији  је  присустовало  око  сто  хиљада  људи,  а  већина  су  били  ‐  пра‐вославни 
хришћани.[1]
Речи  патријарха  Теоктиста  на  крају  тог  „празничногʺ  дана  су  створиле  су  мучан 
утисак. Како је природно било очекивати православне речи од православног патријарха 
и  како  је  мучно  и  ружно  било  чути  другачије  речи  (редакција  поседује  оригинални 
аудио‐запис патријархових речи, одакле смо и узели следеће цитате):
1.  Патријарх  Теоктист  сматра  да  су  се  ПРАВОСЛАВНА  И  РИМОКАТОЛИЧКА 
ЦРКВА УВЕК  НАЛАЗИЛЕ У  НЕВИДИВОМ  ОПШТЕЊУ. Али је додао: „А ми се сада 
молимо и пребивамо у јединству са светом Црквом од века и до века. Парадоксално, за 
време  литургије,  коју  служимо  данас,  ми  сви  преживљавамо,  с  једне  стране,  радост  од 
сусрета  са  Вашом  Светошћу,  А  СА  ДРУГЕ  ‐  БОЛ  ЗБОГ  ЈОШ  УВЕК  ПРИСУТНЕ 
ПОДЕЛЕ И НЕМОГУЋНОСТИ ДА СЕ ПРИЧЕСТИМО ИЗ ИСТЕ ЧАШЕʺ.
Питамо се ‐ шта је препрека видивом општењу? 
Уз  такво  јасно  изражено  еклисиолошко  једнодушје  православних  екумениста  са 
папистима тај бол остаје само због страха пред народом Божјим, страха да се до краја не 
растајни „тајна безакоњаʺ, која се обавља иза његових леђа, пошто у Румунији постоји јак 
антиекуменистички покрет, носилац дубоке црквене свести и бодрог духа. Да је дошло до 
те фазе, смутила би се савест многих који се мире са званичном црквеном политиком (то 
јест,  да  је  дошло  до  пуног  евхаристијоког  општења,  нап.  прев.)  па  би  то  довело  до 
значајног преласка верника чак и међу румунске старокалендарце.
2.  Патријарх  Теоктист  се  одрекао  ИСТИНЕ  ПРАВОСЛАВНОГ  ЦРКВЕНОГ 
ПРЕДАЊА  када  је  проповедао  непостојеће  „заједничке  темељеʺ  истоветности 
Православне  Цркве  и  Ватикана.  Измишљање  „сестринске  црквеʺ  захтевало  је  да  се 
стане  на  пут  „УВАЖАВАЊА  КОЈЕ  ПРОИСТИЧЕ  ИЗ  ЉУБАВИ  ПРЕМА  ДРУГОЈ 
ТРАДИЦИЈИʺ.  Ову  тврдњу  оповргава  практични  живот  саме  Румунске  Патријаршије. 
На  пример,  у  брашковатској  старокалендарској  парохији  званичне  црквене  власти 
шире  тврдњу  да  су  православна  браћа  традиционалисти  секта,  која  се  држи 
„старозаветног  законаʺ  а  да  је  римокатоличка  вера  Ватикана  најбоља,  јер  преко  ње  he 
Румунија бити примљена у НАТО. Где је ту љубав „према другој традицијиʺ, нарочито 
кад се зна да је та друга традиција, држања православног календара, била заједничка свим 
64

Румунима до 1924. када је некаконски уведен нови календар у Румунију, да би се заузврат 
добио статус Патријаршије?
3.      Патријарх  Теоктист  ПОСРЕДНО  ЗА  ГРЕХ  ОКРИВЉУЈЕ  СВЕТЕ  ОЦЕ  ЦРКВЕ 
који  су  открили  јеретичку  суштину  низа  латинских  догмата  и  богословских  учења 
(довољно се сетити Светих Фотија и Марка Ефеског). Уз то, румунски патријарх пршшсује 
„сестринским  црквамаʺ  некакав  заједнички  „грех  подељеностиʺ.  Ево  његових  речи: 
„Постајање  свесним  ГРЕХА  ПОДЕЉЕНОСТИ  доводи  до  зближавања  и 
ВАСПОСТАВЉАЊА  ЈЕДИНСТВА  У  ВЕРИ,  покреће  напред  екуменски  покрет  и 
јавља  се,  без  сумње,  КАО  ДАР  БОЖЈИ  СВИМ  ХРИШЋАНИМА  НАШЕГ  ВЕКАʺ. 
Румунска  патријаршија  је,  по  речима  патријарха  Теоктиста,  „била  и  остаје  активна  у 
том  смислуʺ  у  екуменскомм  покрету.  Она  се  радује  „екуменском  открићу,  које  је 
извршио  II  Ватикански  концил,  који  је  открио  и  потврдио  суштинске  вредности  вере, 
коју  чува  Православна  Црква,  као  саборна  и  битна  Помесна  Цркваʺ.  У  тој  својој 
тврдњи  православни  патријарх  показао  се  као  усрднији  римокатолик  од  многих 
римокатолика који II Ватикански концил сматрају недопустиво модернистичким, па чак 
и јеретичким.[2]
4.     Патријарх Теоктист је такође обесмислио и одрекао се од призвања православне 
хришћанске и апостолске цркве да проповеда покајање (упореди М.Т. 3, 2; Мк. 1,15; Лк. 
13, 3‐5; нарочито Д. Ап. 3,19) и привођења инославних и нехришћана у њено спасоносно 
окриље, Тело Христа Спаситеља. „Дела прозелитизма не доводе ни до чега другога осим 
до  ТРОВАЊА  ОДНОСА  ИЗМЕЂУ  ЦРКАВА,  и  изазивају  непријатељство  и  нељубав 
међу народимаʺ, изјавио је патријарх. Шта значи таква пракса? ‐ Престанак привођења 
у крило Цркве заблуделих, насилно отртнутих, чак и још више ‐ забрану да се примају, 
крштавају  и  миропомазују  они  који  од  инославља  хоће  да  пређу  у  Православље,  јер  то 
„трујеʺ екуменистичку љубав. Циљ ове „љубавиʺ је све, осим спасења људске душе. Или, 
како је рекао један од угледних екумениста Румунске патријаршије, митрополит Данило 
Молдавски,  „НЕОПХОДНОСТ  СПАСАВАЊА  ЖИВОТА  НА  ПЛАНЕТИ  САДА  ЈЕ 
ПОСТАЛА ВАЖНИЈА ОД СПАСЕЊА И ВЕЧНОГ ЖИВОТА ЧОВЕЧАНСТВАʺ.[3]
Патријарх Теоктист не сматра Римску цркву јеретичком и отпалом од Свете Цркве 
Христове.  Својевремено  патријарх  цариградски  Атинагора,  који  је  самовољно  скинуо 
саборну анатему са Римске цркве 1965, уопште није признавао постојање јереси, тврдећи 
да „нигде не види јереси, него само делимичне истине.[4] 
У својој беседи пред патријаршијским саборним храмом патријарх Теоктист је у име 
„својеʺ  помесне  Цркве  објавио:  „У  ЛИЦУ  ВАШЕ  СВЕТОСТИ  ПРИМАМО  И 
ПОШТУЈЕМО  ХРИСТОВУ  РИМСКУ  ЦРКВУ,  која  је  основана  на  проповеди  и 
мучеништву  славних  апостола  Петра  и  Павла.  ПОШТОВАЊА  ДОСТОЈНА  РИМСКА 
ЦРКВА  учествовала  је  у  великим  догаћајима  и  саборним решењима неподељене Цркве 
првог  миленијумаʺ.[5]  Папа  му  је  одговорио:  „Желимо  вам,  више  од  свега,  да  расте 
разумевање  мећу  онима  који  украшени  именом  хришћана  ‐  ПРАВОСЛАВНИМА, 
КАТОЛИЦИМА  РАЗНИХ  ОБРЕДА  И  ПРОТЕСТАНТИМА  РАЗНИХ  КОНФЕСИЈА ‐ 
да  нарасте  квасац  јединства  и  хармоније  у  вашој  земљи  и  на  целом  европском 
континентуʺ.[6] 
Коментар је сувишан.
 
 
65

[1] ENI, ibid. 
[2]  „Екуменско  открићеʺ  које  тако  усхићено  поздравља  патријарх  Румунске  Православне 

Цркве,  измећу  осталог  садржи  и  следећу  тврдњу:  „Свети  Дух  не  одбија  да  силази  на  остале 
(нехришћанске, нап. аут.) религије као средство спасењаʺ (погледај „UNITATE REDINTEGRATIOʺ и 
„CATECHESI TRADENDAEʺ).
[3]  Ideal  si  criza  in  Miscarea  ecumenica.  Ecumenism  spiritual  si  ecumenism  secularizat. ‐ „Vestito ul 
Ortodoxeiʺ, anul XI, nr. 218‐219, 31 ianuarie 1999. pp 1‐2 (Весник Румунске Патријаршије)
[4] Оливије Клеман, Разговори са патријархом Атинагором,  „Живот с Богомʺ, Брисел 1993, 
стр. 301 ‐ 302
[5]  „La  Catedrala  Patriarhala  LPF  Teoctist  a  cerut  sprijinul  Papei  pentru  incetarea  razboiului  din 
Iuogolsviaʺ ‐ Ziua ONLINE, 8. мај 1999.
[6] Id. Papa a multumit romnilor pentru primires de la Patriarhie. 
_________________________________________________________________________________________

Однос верујућег народа према догађају
 
Мада  су  средства  масовног  информисања  са  фарисејском  гордошћу  трубила  о 
„изабраностиʺ  румунског  народа  и  стално  рекламирала  масовно  поклоњење  папи, 
велики део Румуна је схватио истински смисао те посете.
Па  ипак,  широки  пут  „хришћанстваʺ  без  крста,  „хришћанстваʺ  које  се  одрекло 
Христа, показао се као неупоредиво примамљивији за већину. Како другачије објаснити 
еуфорично  доживљавање  папске  посете  у  маси  народа  која  формално  исповеда 
православље,  дивље  узвике  „VIVAT  PAPA!ʺ  („ЖИВЕО  ПАПА!ʺ)  и  „UNITATE!ʺ 
(„Ујединење!ʺ),  махање  ватиканским  заставама?  Одговорио  им  је  папа  Иван  Павао  II, 
који  је  скоро  све  говорио  на  румунском,  указујући  Румунима  на  потребу  да  „трпеʺ. 
Румунска  редакција  радија  „Слободна  Европаʺ  скоро  читаву  посету  је  директно 
преносила. 
Анкетирано  је  много  православних,  мећу којима  је било  и  оних  из  провинцеије. 
Ево типичне изјаве, коју је дао учитељ из града Фокшане Јоан Манола: „Без обзира на то 
што смо православни, верујемо да је то изузетан догаћај, јер је папа први пут ступио на 
православно  тле.  Верујем  да  је  то  још  један  важан  корак  целог  хришћанског  света,  а 
чињеница да се то збило у Румунији је добар знак за Румуне. У будућности, наша деца he 
y уџбеницима историје учити да се једна од најважнијих акција хришћанског јединства 
измећу католика и православних збила у нашој земљиʺ.[1]
 
* * *
 
Плуралистичка  свест  савременог  човека  већ  се  навикла  на  новопагански  систем 
вредности, који му не намеће нарочите моралне обавезе, али од њега, у крајњем случају, 
тражи  само  једно  ‐  да  постане  роб  оне  слободе  коју  му  нуде,  да  постане  потпуно 
„ослобсфениʺ  поданик  империје  „новог  светског  пореткаʺ  која  се  већ  раћа.  У  њој  има 
места и за „православно хришћанствоʺ. 
Али за хришћанство БЕЗ ХРИСТА. 
Њему  великодушно  допуштају  да  украшава  критеријуме  или,  тачније,  рекламно  ‐ 
ласкаве  етикете  савременог  човечанства:  „демократијаʺ,  „људска  праваʺ,  „толеранцијаʺ, 
„европске вредностиʺ, „прогресʺ... 
66

Хришћанство  још  увек  може  да  се  употребљава  као  „културни  језикʺ  једне 
цивилизације  која  се  више  уопште  не  интересује  за  бит  тог  хришћанства.  Савремена 
„граматикаʺ тог „језикаʺ назива се екуменизам. Њена правила, раније или касније, биће 
наметана  свим  хришћанима,  који  he  бити  приморавани  да  је  усвоје.  Светски  савет 
„цркаваʺ  није  једина  „школа за учење језикаʺ. Центара је много ‐ Ватикан, Стамбол,  а 
сада и Букурешт. Ова лекција је била прилично красноречива.
Па  ипак,  ужасава  то  што  he,  no  мери  усвајања  те  „граматикеʺ,  човек  све  више 
напуштати истински језик Хришћанства ‐ свето Православље, а све даље ће бити и срж 
Хришћанства  ‐  ВЕЧНО  ЖИВА  ЛИЧНОСТ  БОГОЧОВЕКА  ХРИСТА.  Без  кога  су  на 
пропаст  осућене  не  само  човекове  наде  на  правду,  мир,  јединство,  љубав,  него  и  само 
човеково човештво.
(„ПРАВОСЛАВНА РУСИЈАʺ, бр. 16/1999.)
 
 
Ca руског: 
Владимир Димитријевић
 

 
[1] Luca Iliescu. Vizita Papei a produs un pelerinaj in masa. ‐ Ziua Online, 8. мај 1999. 

_________________________________________________________________________________

Активност Ватикана на територији Русије: геополитички аспект
 
Питање  римокатоличког  прозелитизма  на  канонској  територији  Руске 
Православне  Цркве  једна  је  од  најозбиљнијих  препрека  за  успостављање  нормалних 
односа  измећу  две  цркве.  Католичка  страна  сада  потпуно  пориче  сам  појам 
прозелитизма, сводећи га само на премамљи‐вање људи из једне хришћанске заједнице у 
другу  подмићивањем  и  другим  нечасним  методама.  Ватикан  непрестано  тврди  да  има 
право  да  проповеда  мећу  неверујућима,  позивајући  се  на  саму  „мисионарску  природу 
Црквеʺ  која  мора  да  проповеда  „где  год  је  то  могућеʺ,  како  је  изјавио  дон  Бернардо 
Антониони у новинама руских католика „Светлост Еванђељаʺ. Али, католици не долазе у 
Индију,  Кину  и  Јапан,  где  простор  за  проповед  постоји,  него  баш  у  Русију  ‐  земљу 
хиљадугодишње  хришћанске  културе,  где  је  Еванђеље  давно  проповедано  и  где  га 
Православна Црква и данас проповеда.
Поглавар  руских  католика  Тадеуш  Кондрушевич,  надбискуп,  у  интервјуу  датом 
италијанским  новинама  „Авениреʺ  18.  марта  2002.  сматра  да  је  Руска  Црква  забринута 
због  тога  што  пастирска  делатност  римокатолика  „може  да  опустоши  православне 
црквеʺ.  А  кардинал  Валтер  Каспер,  челник  Понитификалног  савета  за  промицање 
јединства  кршћана  (!)  уопште  се  није  либио  да  каже:  „Руска  Православна  Црква  осећа 
сопствену  пасторалну  и  евангелизацијску  слабост  и  због  тога  се  боји  католичког 
присуства,  које  је  у  суштини  ефективније  на  пастирском  нивоу,  мада  је  мање  по 
бројностиʺ („Чивилта католикаʺ, 18. март 2002.)
У  чему  се  изражава  ефективније  пастирство  католика?  У  скандалима,  који  су 
обрукали римокатоличку јерархију у САД? У узвишенијем хришћанском животу њихове 
пастве  у  Русији  или  у  западним  земљама,  где  су  храмови  празни,  а  содомија  и 
67

порнографија победнички газе улицама као тријумф демократије и слободе личности, а 
хришћански  критеријуми  су  категорички  избачени  из  свих  либералних  клишеа 
друштвеног развоја? 
На  самом  Западу  усамљени  гласови  (немачки  философ  Гинтер  Рормозер) 
директно  указују  на  пропаст  хришћанске  културе  и  дехристијанизацију  као  на  главни 
узрок моралне и политичке деградације народа као субјекта светске историје. Због чега 
римска  пастирска  делатност  нема  никаквог  успеха  на  канонској  територији  саме 
Католичке  цркве  ‐  на  Западу?  Сви  признају  да  Запад  постаје  још  дубље  секуларан  и 
атеистички. 
___________________________________________________________________________________
 
Мало историје католичког „присустваʺ

 
Још је патријарх англосаксонског историјског мишљења Арнолд Тојнби признао да 
је  Русија  туђа  Западу  не  због  њеног  тобожњег  експанзионизма  или,  како  непрестано 
понавља,  чак  и  сада,  Збигњев  Бжежински,  „неискоренивих  спољнополитичких 
амбицијаʺ,  него  због  своје  „упорне  привржености  туђинској  цивилизацији,  чак  до  доба 
бољшевич‐ке  револуције  1917.  године  ‐  све  време  је  „варварско  обележјеʺ  Русије  била 
византијска цивилизација источно‐православног хришћанстваʺ(1).
Очито,  ништа  се  није  променило  ни  у  столећу  „људских  права  и  грађанских 
слободаʺ. Иван Иљин је у праву: никаква служба Русије заједничком прегнућу Европе не 
мења те односе ‐ ни ослобођење Европе од Наполеона, ни спасавање Аустрије 1848. или 
Француске  1875.  Додајмо,  ни  ослобођење  Европе  од  Хитлера,  па  чак,  на  крају,  ни 
самопоништавање Русије као велике државе, које  су обавили у Запад заљубљени руски 
либерали, да се сирота Европа не би нечег прибојавала. Како је Иљин огорчено писао, 
„Русија  и  словенство  су  „полуварварска  празнинаʺ  коју  треба  евангелизирати  или 
обратити  у  римокатолицизам,  „колонизо‐ватиʺ  (буквално)  и  цивилизовати;  у  случају 
неопходности  она  се  може  и  мора  искористити...  ради  својих...  циљева  и  интрига;  али, 
увек и свагда ‐ треба је на све могуће начине слабитиʺ.
Како?  У  области  политике  савете  нуди  неуморни  Бжежински,  који  у  књизи 
„Велика  шаховска  таблаʺ  Русију  назива  „црном  рупомʺ  и  на  свакој  страници  истиче 
културну инфериорност Руса и православних Словена пред западним народима. Овде се 
користи  и  хегеловска  теорија  о  историјским  и  неисторијским  народима,  нетрпељивост 
Фридриха Енгелса, који је предосећао ишчезнуће антиисторијских Словена и иманентно 
реакционарног  руског  народа.  Традиција  оваквог  начина  мишљења  међутим,  не  траје 
сто  педесет  година,  него  хиљаду,  а  на  њој  је  прилично  радила  управо  Римска  црква  са 
својом „мисијомʺ.
Мотив  антихришћанства  и  варварства  православних  Словена  чуо  се  још  у  писму 
Бернару од Клервоа, надахнитељу првог крижарског рата, које му је упутио краковски 
бискуп Матија (тај бискуп је од 1146. до 1148. позивао на крижарски рат против „руских 
варвараʺ)  ‐  Русија  се  у  писму  представља  као  огромна  јеретичка  стихија,  „неизбројна 
попут  звездаʺ,  где  „влада  другачији  обред  еухаристије,  где  се  допуштају  и  разводи  и 
поновљено крштење одраслихʺ. 
„RUTHENIA QUAI QUASI EST ALTER ORBISʺ ‐ „Русија као да је други светʺ у односу 
на Латинску и Грчку  цркву.  Сада  Запад  шири  свој  утицај  на  многовековној  територији 
68

историјске руске државе, а било какав отпор том „цивилизаторскомʺ („мисија Латинске 
црквеʺ)  крижарском  походу,  који  ојачавају  политичке  претензије  (НАТО)  изазива 
прекоре. Жеља бискупа Матије остварује се после осамсто година.
За  освајачке  традиције  Запада  нису  карактеристични  само  истребљење  или 
протеривање  са  одређеног  тла,  него  и  принудно  покатоли‐чавање  становништва, 
превођење на латинско писмо (Чеси, који су ћирилицу примили од солунске Браће, кад 
су  њих  двојица  походила  Велику  Моравску,  заменили  су  је  латиницом  под  принудом 
Адалберта  Прашког),  то  јест  принудна  измена  духовног  живота,  чиме  су,  у  оквиру 
евроцентричне мисије светске историје, народи увођени у цивилизацију, због чега су на 
десетине тих народа ишчезли из Европе.
Г. Вернадски је приметио да су Татаро‐Монголи Русију исцрпели материјално, али 
нису  насртали  на  њен  духовни  живот,  доносећи  „робовање  телу,  али  не  и  душиʺ,  за 
разлику од агресивно ‐ мисионарског Запада. Зато је Свети благоверни кнез Александар 
Невски изабрао Исток као област својих дипломатских напора, а мач је подигао против 
Швеђана и Немаца, учинивши избор који је, по мишљењу историчара, по значају исти 
онакав какав је био избор вере у време Светог кнеза Владимира. 
Супротну  стратегију  моћног  Данила  Романовича  Галицког  снашла  је  другачија 
судбина. Он је веровао у саосећање западних хришћа‐на и покушавао је да добије помоћ 
Запада  против  Монгола,  примивши  чак  од  папске  курије  краљевску  титулу,  а  за  свог 
сина Романа право на аустријску титулу херцога. Упркос свим његовим надама у братске 
односе,  по  речима  Вернадског,  „сва  његова  Отаџбина  за  пола  века  је  била  потпуно 
освојена,  покатоличена,  а  сви  трагови  руског  и  православног  затрвениʺ.  Тужни  исход 
делатности  галицког  кнеза  сасвим  је  очит  ‐  на  крају  су  Пољска  и  Литванија  окупирале 
Галицију и југозападну Русију.
У току монголског погрома неоштећена је остала само Православна Црква, која је 
претрпела  много  искушења,  али  не  од  Монгола,  него  од  Латина.  Већ  у  доба  Свете 
равноапостолне Олге Рим је слао своје мисионаре у Русију, а папино изасланство стигло је 
и у Херсон, где је Свети кнез Владимир пред крштење чекао да му дође будућа супруга, 
византијска  принцеза  Ана.  Познати  су  покушаји  Рима  да  искористе  женидбу 
Свајтополка  Окајаног,  убице  руских  првомученика  и  страстотрпаца  Бориса  и  Гљеба 
ћерком  Болеслава  Храброга  да  би  наметнули  латинство  Русији  и  да  Свјатополково 
кнежевство одвојили од државе Светог Владимира.
Предлог о „унијиʺ с Римом нудио је папа Клемент III, a папа Иноценције III писао 
је руским кнежевима и народу  1207. да  „не може да пригуши очинска осећања и да их 
зове себиʺ. Кад на њих није одговорено, „очинска осећањаʺ су се ваплотила у моћни војни 
притисак на западне границе Русије. Папство, које је у XIII веку у својим рукама држало 
и  световну  и  духовну  власт,  благосиљало  је  и  подизало  против  Руса  оружје  Данаца, 
Мађара, римокатоличких војних фратарских редова, Швеђана, Немаца. 
Папа је 1237. године надбискупу Упсале наредио да објави крижарски поход против 
руских  „шизматикаʺ  и  пагана  Финаца,  који  је  завршен  1240.  и  1242.  победама  Светог 
Александра Невског  на Неви и Чудском језеру. „Свети Престоʺ је интригирао на двору 
монголског  хана  Батија,  где  се  налазио  витез  Свете  Марије  Алфред  фон 
Штумпенхаузен. Великом хану у Каракуми у Монголију јездио је минорит Иван де Плано 
Карпини.  Рим,  који  је  овим  интригама  радио  против  Светог  Александра  Невског,  без 
69

икаквог стида нудио му је 1248, а затим и 1251, помоћ истих оних витезова које је кнез пре 
неку годину потукао до ногу.
Историчари ‐ евроазијци коначно су устврдили да је за Русе било боље ропство под 
потпуно  туђинским  народима  него  под  западним  хришћанима,  што  је  теза  заснована 
једино на жалосном историјском искуству. Да су Јерусалим и света места били у рукама 
папа,  судбина  балкан‐ских  православаца  не  би  била  нимало  боља  од  судбине  Словена 
под  Немцима  или  Пољском.  Латинска  Европа  је  своје  присуство  увек  обележила 
навођењем на самопорицање. Данилевски је сликовито писао: 
„Као  сатана  ‐  саблазнитељ,  говорила  је  она  (Латинска  Европа,  нап.  прев.) 
престарелој Византији: „Погледај ово царство. Ако паднеш преда мном и поклониш ми 
се,  све  ово  биће твојеʺ. Пред Мухамедовом претњом  она  је  скупљала  свој  Фирентински 
сабор  и  била  спремна  да  ономе  ко  се  топи  пружи  руку  помоћи  под  условом  да  се 
дављеник одрекне од Православљаʺ. Тај исти догађај часно је описао и Арнолд Тојнби, 
скоро  истоветним  речима:  „Пред  горким  избором  православни  Грци  Средњег  века  /.../ 
одбацили  су  јарам  који  су  им  нудила  западна  браћа  и,  отворених  очију,  као  мање  зло 
изабрали ропство под Турцима муслиманимаʺ.
Као  заслугу  католицизма  немачки  философ  права  прве  половине  XX  века, 
католик  Карл  Шмит,  види  чак  и  небирање  политичких  средстава,  називајући  то 
„политичким универзализмомʺ. Па ипак, мото да „циљ оправдава средстваʺ бира само 
онај који стреми ка земаљској власти, а не томе да буде „стуб и тврђава Истинеʺ. Да није 
тако, зар би у Беседи на гори било речено: „Блажени прогнани правде радиʺ?
У  зависности  од  политичке  конјуктуре  Римска  црква  је  у  европским  монархијама 
проповедала  „савез  трона  и  олтараʺ,  a  y  демократским  швајцарским  кантонима  или 
Северној Америци ‐ свим силама била на страни демократије. Католичка Црква је, пише 
Шмит  поносно,  „постала  тактички  савезник  социјализма,  које  су  обични  католици 
сматрали пакленим накотомʺ и „док су у бољшевицима сви видели злочинце, католици 
су  њима  већ  активно  преговаралиʺ.  Заиста,  бенедиктинац  X.  Бауер  1930.  године  је  био 
ганут: 
„Бољшевизам убија свештенике, скрнави храмове и светиње, руши манастире/.../ Зар 
није  у  томе  религиозни  смисао  безрелигиозног  бољшевизма,  што  је  он  осудио  на 
ишчезавање  носиоце  шизматичке  мисли  и  ствара  tabula  rasa  и  тиме  даје  могућност 
духовног препорода?ʺ Православна Црква је то осетила од почетка прогона. 
У изјави митрополита Антонија (Храповицког), оснивача Руске Заграничне Цркве, 
датој 22. јуна 1922. године говорило се о прецизним сведочанствима да је папа „не само 
постигао  сагласност  са  христопродавцима  бољшевицима,  него  настоји  да  искористи 
прогоне  против  Руске  Православне  Цркве  ради  остваривања  интереса  борбеног 
римокатолицизмаʺ.
__________________________________________________________________________________

II Ватикански Концил: „Нова“ политика са старим циљевима
 
II  Ватикански  концил  био  је  крупан  догађај  у  западној  и  светској  историји  који  у 
СССР‐у  није  скоро  ни  уочен.  О  њему  се  мало  зна  и  у  савременој  Русији.  Сада  се  Руска 
Православна Црква позива на то да је на том  концилу  Православна Црква проглашена 
сестринском црквом. Ватиканско религиозно‐философско тумачење питања од светског 
70

значаја  остало  је  без  званичних  коментара  Православне  Цркве,  и  тешко  нам  је  да 
нагађамо како је Руска Црква изнутра оценила тај догађај. 
У  приручнику  Московске  духовне  академије  о  концилу  је  писано  веома  тактично, 
без  разматрања  фактичке  капитулације  Ватикана  пред  идејним  наслеђем  Француске 
револуције.  Реформа  католичког  богослужења  проглашена  је  главним  разлогом 
раскола  у  католичкој  цркви  и  позиције  кардинала  Лефевра,  који  је  постао  лидер 
традиционалних  католика.  Дипломатску  позицију  је  исказало  Одељење  за  спољне 
послове Цркве, преко протојереја Виталија Боровоја који је својевремено нову орјентацију 
назвао  „разумном  и  свесном  изменом  борбених  и  примитивних  облика  политичког 
антикомунизма  и  антисовјетизма  1960‐их  до  1980‐их  година,  које  се  ничим  нису  могле 
оправдатиʺ.
У  самој  ствари  десило  се  колосално  философско  скретање  улево,  које  је  дало 
подстицај  идеологији  глобализма  на  основу  либералних  вредности.  Глобализација  на 
било  којој  основи,  без  обзира  да  ли  се  оба‐вља  под  плаштом  Коминтерне  или 
либералног  Савета  Европе  ‐  јесте  идеја  левичарска,  која  човечанство  води  ка 
једнодимензионалном  свету,  сазданом  на  секуларним  категоријама.  Сад  је  јасно  да  је 
Ватикан  приме‐нио  нову  стратегију,  између  осталог  и  према  „сестринској  црквиʺ,  не 
као религиозна установа, него као субјекат међународне политике. Та стратегија је била 
оруђе међународне политичке борбе и састојала се у замени конфронтативног модела 
Запад ‐ Исток моделом увлачења Ис‐тока у дијалог на вредносном и политичком пољу 
Запада.
Спољна  политика  Ватикана  показала  се  као  један  од  најважнијих  идеолошких  и 
политичких  инструмената  на  територији  демократске  Русије.  Проглашавање 
Православне  Цркве  сестринском,  сада  се  то  јасно  види,  није  био  искрени  корак 
Католичке цркве, него политички корак који је за циљ имао успављивање будности исте 
и  потоњи  продор  на  њену  канонску  територију.  Сада,  стргавши  маску,  католици,  који 
припадају Римској цркви, за коју је појам традиције један од темељних, доводе у сумњу 
традиционалност  Православља  у  Русији.  За  њих  је  Русија  „евангелизационо  пољеʺ  за 
мисионарење међу домородачким живљем.
Ватикан очито жели да историјска улога Православља ишчезне из државотворне и 
националне  свести  руског  народа.  To  би  био  губитак  његовог  државотворног  значаја 
сада,  када  је  руска  државност  у  тешким  временима.  У  руској  историји  је  управо 
Православна  Црква  не  мало  пута  одиграла  државочуварну  улогу.  Вера  и  Црква  у  доба 
монголског ропства сачували су душу и културно језгро народа. Консолидација духов‐ног 
јединства,  које  је  нацију  чинило  једним,  кроз  наслеђе  поколења,  жи‐већим  организмом, 
повезаним  духом,  погледом  на  свет  и  историјским  преживљавањима,  управо  је  и  дала 
подстицај брзом расту моћи Русије у XVII и XVIII веку, који је изменио њен мећународни 
положај у Европи.
 
Вековни сан Ватикана и Пољске

 
Југозападне  руске  земље,  које  је  освојила  Литва,  која  је,  поставши  део  Пољске, 
делила  њену  судбину,  ушле  су  у  састав  римокатоличке  Европе.  Није  случајно  да  су  у 
тренутку  проглашавања  независности  Украјине  на  њеној  идеолошко‐политичкој  сцени 
доминирали унијати из Галиције. Они су били пет векова са Западом, а њихова водећа 
71

улога  у  формирању  државне  и  националне  идеологије  била  је  унапред  одреће‐на 
историјским  следом  догађаја,  јер  су  управо  галицијски  унијати  носиоци  „украјинскеʺ 
орјентације у светској историји.
Латински Запад увек је стремио да прогута поствизанстијско пространство, чега је 
залог  увек  био  одвајање  Малорусије  (Украјине)  од  Велике  Русије.  Католицизам  се  као 
политички  и  идеолошки  субјект,  на  територији  историјске  Русије  јавио  одмах  после 
распада СССР, трудећи се да оствари вековни сан Ватикана и Пољске ‐ духовно, а затим 
и  физичко,  освајање  Кијева.  Теорије  пољског  паланачког  полуинтелектуалца 
Францишека Духинског о расној разлици између „аријевских Украјинацаʺ и „туранских 
Московљанаʺ, који су тобож незаконито присвојили и Свету Софију, и кијевску историју, 
одмах су биле стављене на заставе идеологије „украјинизмаʺ.
Извори  украјинског  сепаратизма  налазе  се  у  Брест  ‐  Литовској  унији,  у 
супротстављању  католичког  Запада  мрској  „бизантској  шизмиʺ  и  неприхватању  руског 
православља. Откинути Кијев од Москве и покатоличити Источне Словене био је вековни 
циљ Ватикана и Запада: 
„О,  моји  Русини!  Преко  вас  се  надам  да  ћу  достићи  Исток...ʺ,  обраћао  се  станов‐
ницима Галиције папа Урбан VII, убрзо после склапања уније (1596). Историја уније ‐ то 
је жестоки насртај католицизма на православље, одузимање имовине, насиља и убиства, 
која су трајала три века, прво под Пољацима, а затим под Аустро‐Угарском. У Галицији је, 
после петстогодишњег робовања под Латинима, стихијно поникло идејно москвофилство 
(прелазак  православне  интелигенције  с  пољског  језика  на  руски),  као  и  масовни 
прелазак  у  православље  сељака  који  се,  на  црквене  празнике,  са  литијама  прелазили 
преко аустријско‐руске границе у Почајевску лавру. Све је то претило русификацијом.
У  Галицији,  понављајући  папу  Урбана,  метрополита  Андреј  Шептицки,  који  је 
касније  благословио  Бандеру  и  есесовску  дивизију  „Галичинаʺ,  много  пре  тзв. 
„васпостављања  совјетске  власти  на  Западној  Украјиниʺ,  што  је,  тобож,  узрок  борбе 
против „совјетаʺ, године 1929. се овако обраћао свом свештенству: „Многима од нас Бог 
he  још  указати  милост  да  проповедамо  у  црквама  Велике  Украјине...  на  Кубану  и 
Кавказу, у Москви и Тоболскуʺ(7).
Управо  је  совјетско‐комунистичка  историјска  наука  првог  периода  легализова 
појмовни  апарат  унијатске  „аустријско‐украјинскеʺ  партије,  маскиравши  га  у 
неопходност  класне  борбе  народа  Украјине,  непријатељске  према  „царизмуʺ  и 
„тамници  народаʺ  (царској  Русији,  нап.  прев.),  искључивши  религиозно‐историјску 
парадигму.  У  позно  совјетско  доба  покушали  су  да  антируске  аспекте  те  доктрине 
разоткрију, али масовна свест и даље сматра  „стаљинистичким репресалијамаʺ забрану 
унијатске  цркве  50‐их  година  XX  века,  која  је  била  спроведена  због  сарадње  с 
хитлеровцима, мада су злочини бандероваца понављали оне ко‐је су унијати чинили 1912. 
до 1914. у служби Аустрије.
Унијатство  као  предстража  католицизма  на  „постсовјетском  просторуʺ 
проглашава  себе  једином  борбеном  „крижарскомʺ  црквом  „украјинског  препородаʺ 
(Дм.  Корчински)  ради  разарања  сверуског  погледа  на  свет  код  Малоруса.  Још  је  Вл. 
Виниченко писао: 
„Управо је Православље довело Украјину под власт московских царева. Неопходно 
га  је  декретом  забранити  и  увести  унију,  а  за  митрополита  поставити  Шептицкогʺ. 
72

Одрицање од опште судбине православних заснива историјску логику на само од Русије 
одвојеног, него и стратешки и ду‐ховно на Запад орјентисаног, развоја Украјине.
Руска Православна Црква после 1991. остала је једина структура која у духовној сфери 
уједињује  негда  јединствен  простор.  На  Украјину  су  одмах  послати  новци  заграничних 
антиправославних  сила.  Католички  фондови  (KIRCHE  IN  NOT)  плаћају  обнову 
унијатских  храмова  и  образовање  у  ватиканском  „Kolegijum  Rusikumʺ.  Украјинска 
Гркокатоличка црква је крајем 90‐их имала 3301 малу парохију, 60 школских установа, 64 
издања.  Унијатима  су  постали  најљући  антируски  интелектуалци.  Циљ  украјинских 
гркокатолика  је  стварање  „Украјинске  помесне  цркве  кијевске  патријаршијеʺ,  која  би 
била  под  влашћу  папе.  Мада  је  већина  верујућег  народа,  и  то  огромна,  остала  верна 
Украјинској  православној  цркви  Московске  патријаршије,  залажући  се  за  проруску 
украјинску  орјентацију,  Запад  и  Ватикан  обраћају  пажњу  на  унијате  и  расколнике. 
Збигњев Бжежински и Медлин Олбрајт посећивали су анатемисаног Филарета.
Православна  Црква  надахнула  је  народ  за  борбу  и  помогла  је  обнови  државности  у 
смутно  време  почетка  XVII  века,  када  су  католици  Пољаци  остваривали  своју 
цивилизаторску  мисију,  богохулно  се  понашајући  у  храмовима  Кремља.  Васпостављање 
православне свести, духовна консолидација садашње руске нације одмах би оснажило руску 
државност  и  државотворну  силу,  што,  вероватно,  не  лежи  на  срцу  Ватикану,  чија  се  по 
литика  очито  уклапа  у  општу  богоодступничку  глобализацију  под  вођ‐ством  Америке, 
због чега је неопходна атомизација нација на некакве HOMO GLOBALIS.
 
Империјалне амбиције Запада
 
Размишљајући  о  универзалистичким  амбицијама  Запада,  Арнолд  Тојнби  је  још 
пре  неколико  деценија  приметио:  „Очито,  то  је  само  део  крупнијег  и  амбициознијег 
пројекта, у коме западна цивилизација има за циљ не мање и не више него укључивање 
целог човечанства у једно друштво и контролу над свиме што постоји на земљи, ваздуху и 
у води, чему може да користи савремена западна технологија. Оно што Запад сад ради 
са  исламом  истовремено  чини  и  са  свим  цивилизацијама  које  постоје  ‐  православним 
хришћанским светом, индуистичким и далекоисточним.ʺ
У  Русији  су  политички  заступници  неприкривене  експанзије  Ватикана  ‐  либерали 
западњаци.  У  основи  атеисти,  они  поздрављају  потискивање  управо  Православља, 
схватајући  да  је  оно  језгро  културно‐историјског  типа  Русије,  што  чини 
проблематичним њима толико же‐љени улазак у „цивилизацијуʺ.
Одавно  је  јасно  да  је  управљање  јавним  мнењем  најважније  оруђе  политике. 
Препород  православне  самосвести  у  Русији  једна  је  од  озбиљних  препрека  на  путу  PAX 
AMERICANA. Одмах затим дошло би до ојачања духовних основа руске државотворности, 
а  сама  Русија  постала  би  озбиљан  чинилац  на  међународној  сцени.  Иван  Иљин  је 
упозоравао: 
„У  свету,  упоредо  са  пријатељским  силама,  постоје  народи,  државе,  религиозни 
центри који су непријатељски орјентисани према национално ‐ снажној Русији... Постоје 
противници који у своје  име обећавају сламање, понижење и слабљење Русије на сваки 
могућ начин. 

73

Зато, с ким год да ступамо у међународне односе, не треба да очекујемо од освајача ‐ 
спасење,  од  раскомадатеља  ‐  помоћ,  од  религиозног  упропаститеља  ‐  саосећање  и 
разумевање, од џелата ‐ добронамерност, и од клеветника ‐ истинуʺ.
 
Литература:
 
1.  Тојнби А. Џ. Византијско наслеђе Русије. Цивилизација пред судом историје, 
Москва 1996, стр. 105,157. 
2.  Вернадски Г. Два подвига светог Александра Невског. Евразијски временик, књига 
IV, Берлин 1925. 
3. Данилевски Н. Ј. Русија и Европа, Санкт Петербург, 1995, стр. 197‐198, Тојнби А. Џ. 
Цивилизација пред судом историје, Москва, 1996. стр.111. 
4. По сведочењу посланика Бечког парламента Пољака А. Дашинског, сви руски 
посланици тог парламента били су стрељани, „Временикʺ, Лавов 1938. 
5.  Ваврик В. Терезин и Телерхоф, Филаделфија 1966. године. 
6.  Галицијска Голгота, САД, издање П. Харди, 1964. 
7.  Дмитрук К. Е. С крстом и трозупцем, Москва 1974, стр. 8. 
8.  Тамо, страна 145. 
9.  Тојнби А. Џ. Византијско наслеђе Русије. Цивилизација пред судом историје, 
Москва 1996, стр. 116. 
10.  Иљин И. А. Против Русије, Наши задаци, Москва 1992, стр. 57.

 
 
Др Наталија Нарочинцкаја 
(с руског В. Димитријевић)

________________________________________________________________________________

Искушења Украјинског Православља
Епископ тулчински и брацлавски Иполит 
 
Агресија католицизма
 
Посета  Ивана  Павла  II  Украјини  била  је  замишљена  као  ДЕМОНСТРАЦИЈА 
ИСТОРИЈСКОГ  ТРИЈУМФА  КАТОЛИЦИЗМА  И  ИСТОРИЈСКОГ  ПОРАЗА 
ПРАВОСЛАВЉА,  јер  је  управо  Југозападна  Русија  одувек  била  штит  Православља 
против  борбеног  римокатолицизма.  Тај  положај  ушао  је  у  темељ  њене 
самоидентификације, постао осовина њене културе. Папина посета имала је за циљ да 
се сломи традиционална православна свест Југозападне Русије ‐ Малорусије.
74

Он  је  планиран  као  победа  галицијско‐украјинске  идеје,  месијанске  идеје 
западнохришћанског  прозелитизма.  Њен  идеолог,  унијатски  митрополит  Андреј 
Шептицки,  тако  је  ову  идеју  формулисао  још  почетком  XX  века:  „Украјинци  су  само 
оруђе Промисла Божјег које је призвано да Хришћански Исток отме из чељусти јереси 
(то јест Православља, еп. Иполит), и да га уведе у крило Апостолског престола (то јест, 
Ватикана,  еп.  Иполит)  и  европске  цивилизацијеʺ.  Веома  тачну  карактеристику 
Шептицког  дао  је  цар  ‐  мученик  Николај  II,  који  је,  кад  се  упознао  с  његовом 
делатношћу, назвао истог ‐ „змијомʺ.
Узгред, не чудим се панегирицима посвећеним папи и унијатима који се штампају 
по шовинистичкој штампи Лвова, него ме запањује пропаганда таквих истих погледа у 
московској либерално‐грађанској штампи, као и наступи издајника Православља, попут 
протојереја Јована Свиридова, на прокатоличком радију „Софијаʺ у Москви. За нас, који 
не  кријемо  своју  руску  самосвест  ‐  Велика,  Мала  и  Бела  Русија  су  Света  Русија  ‐  то 
изгледа као нож у леђа.
Мислим  да  овакав  поглед  има  за  циљ  да  пропагандистички  заувек  потврди 
резултате  погрома  Православља  у  Галицијској  Русији.  Нуде  нам  да  се  помиримо  с 
резултатима  масовних  отимачина  храмова,  које  је  било  праћено  масовним 
премлаћивањем  православних  хришћана  који  су  храмове  бранили,  док  је  полиција 
користила  сузавац  и  пендреке.  To  би,  фактички,  значило  да  признамо  пораз 
Православља.  А  посета  папе  је  резултат  тог  пораза.  Категорички  сам  против  таквог 
става.  Верујем  да  he  доћи  време  када  ће  се  на  законским,  правним  темељима 
размотрити  питања  припадности  храмова  и  кажњавања  оних  који  су  применили 
насиље  и  противправна  дејства.  Цркву  треба  бранити.  Признамо  ли  пораз,  наши 
противници, осећајући да нису кажњени, има да иду још даље. Треба јасно рећи ‐ сама 
идеја  украјинске  аутокефалије,  као  и  политички  пројект  „сувјерене  и  самосталне 
Украјинеʺ  није  народно,  национално  прегнуће,  него  вештачка  идеја,  фабрикована  у 
„лабораторијама  Ватиканаʺ.  У  пропаганду  католицизма  и  „сувјереностиʺ  улажу  се 
огром‐не политичке и економске инвестиције, а постоје и одговарајући фондови. 
А  ми  немамо  аналогну  подршку  наших  истовераца,  па  чак  ни  члано‐ва  исте 
Помесне Цркве из Русије. Нама је нарочито тешко да слушамо урлање „аутокефалистаʺ 
и  „суверенашаʺ  о  тобожњој  „московској  подршциʺ  Украјинској  Православној  Цркви 
Московске  Патријаршије,  поготову  што  те  подршке  нема,  него  постоји  равнодушност, 
па чак и издаја. Постоји такоће и огромна разорна инерција јереси екуменизма, коју је 
Руској Православној Цркви наметнуо богоборачки режим. Екумени‐стичка свест смета у 
исповедању  најважнијег  догмата  православне  вере  ‐  да  је  само  Православна  Црква 
једина истинита Црква. 
По  мисли  свештеномученика  Илариона  (Тројицког),  сам  појам  „хришћанствоʺ 
исти је као и појам „Православљеʺ. Ако верујемо у спасењску „искључивостʺ Православне 
Цркве, морамо заузети јасну позицију наступања, и престати да се бојимо појмова какви 
су  „контранападʺ  и  „експанзија  Руске  Православне  Црквеʺ.  Ми  себе  морамо 
ослободити екуменистичког „комплекса ниже вредностиʺ. 
Света Црква је на земљи војујућа Црква!
 
 
 
75

Намере Цариграда
 
Још  један  покушај  разградње  Руске  Православне  Цркве  и  стварања  „Независне 
Украјинске  црквеʺ  повезан  је  са  мешањем  у  унутрашња  пи‐тања  РПЦ  патријарха 
цариградског  Вартоломеја,  познатог  по  својој  прокатоличкој  орјентацији,  кога  неки 
сматрају  „тројанским  коњемʺ  православног  света.  Овог  пута,  разградњу  Цркве 
покушавају  уједињавањем  расколничких  групација  тзв.  „Кијевске  патријаршијеʺ  и 
„Украјинске  аутокефалне  православне  црквеʺ.  Настоје  да  канонској  Украјинској 
Православној  Цркви  Московске  Патријаршије  наметну  учешће  у  том  расколичком 
савезу. Наравно, такво јединство биће потпуно незаконито с православне канонске тачке 
гледишта. Неће га примити не само Руска Црква, него ни читав православни свет.
Ипак, огорченост изазива наша спорост. Јер та ситуација која је сада настала, а која 
је  резултат  мешања  цариградског  патријарха  Вартоломеја  у  питања  на  канонској 
територији РПЦ, и то мешања без преседана, била је фактички програмирана и било ју 
је могуће спречити. 
Први  знаци  из  Стамбола  могли  су  се  видети  још  1991.  године,  када  је  тадашњи 
патријарх  Димитрије  написао  писмо  Свјатјејшем  Патријарху  Алексеју  о  томе  да 
канонску територију Московске Патријаршије признаје само у границама из XVI века ‐ 
када је Московска Патријаршија основана. Тада је под јурисдикцијом Цариграда била и 
садашња  Бело‐русија  и  Смоленска  област.  Да  додамо  да  у  току  триста  година  нико  у 
православном  свету  није  сумњао  у  каноничност  уједињења  Руске  Православне  Цркве 
крајем XVII века.
Тада  смо  „прогуталиʺ,  и  нисмо  на  прави  начин  реаговали  на  тај  вапајно 
антиканонски  акт.  Затим  је  Вартоломеј,  док  је  био  у  посети  Кијеву,  изјавио  да 
„Цариградска  патријаршија  Украјини  доноси  мирʺ.  И  тад  није  било  праве  реакције. 
Затим  се  патријарх  Вартоломеј,  упркос  канонима,  умешао  у  послове  Јерусалимске 
Помесне  Цркве,  стављајући  под  забрану  свештенодејства  њеног  клирика,  митрополита 
лидског Тимотеја (Маргаритиса). Опет није било отпора. А пошто нема отпора ‐ почиње 
прича из Естоније (када се Цариград умешао, оснивајући своје парохије у Естонији, што је 
довело чак и до раскида молитвеног општења са Москвом, нап. прев.) А затим ‐ прича са 
Украјином.
Мећутим,  богословска  мисао  читаве  Руске  Православне  Цркве  (то  се  односи  и  на 
Кијев  и  на  Москву)  ћути  када  Цариградска  патријаршија  пропагира  „новостаруʺ  јерес 
„православногʺ  папизма.  Јер  аргументи  заступника  „првенстваʺ  Цариграда  су  просто 
римокатолички, и немају никакве везе с православном еклисиологијом. 
У  ствари,  познато  „првенство  частиʺ  Константинопољског  патријарха  директно 
зависи  од  чи‐стоте  православног  исповедања:  ако  отпаднеш  у  јерес,  нема  ти  ни 
првенства, ни  части  (јер  би,  да  је  било  другачије,  у  супротном,  читав  пра‐вославни  свет 
„во  времја  оноʺ  морао  да  прими  Флоренстинску  унију.)  Уз  то,  првенство  части  ни  у 
каквим околностима не значи прво на јурисдикцију. Било какво уплитање једне помесне 
Цркве на територији друге је раскол, грех који се не спира ни мученичком крвљу. /.../
 
 
 
 
76

Борба је неопходна и неизбежна
 
У закључку, треба рећи следеће.
Постоје две силе.
Једна,  православна,  која  чува  стражу  око  догмата  вере,  и  која  никад  неће  правити 
уступке  кад  је  у  питању  целовитост  Руске  Православне  Цркве,  чије  јединство  и 
неделивост на целокупној њеној територији уопште не могу бити предмет дискусије. Та 
православна сила, којој и сам припадам, категорички иступа против идеје аутокефалије 
на Украјини. 
Из догматских уверења и историјског искуства верних чеда Свете Цркве проистичу и 
наши  социјално‐политички  погледи,  које  је  најбоље  уобличио  Свети  Лаврентије 
Черниговски, рекавши: „Као што не можеш разделити Свету Тројицу, тако се не може 
разделити ни Троједина Русија: Велика, Мала и Белаʺ.
Ми  видимо  Украјину  као  силну  и  самобитну,  али  као  неодвојиви  део  света  Русије. 
Најтешњи савез једноверних и једнокрвних Велике, Мале и Беле Русије једини је гарант 
препорода православне цивилизације у светским размерама, а сваки покушај разарања 
тог  тријединства  је  сек‐таштво  и  провокација,  која  he  довести  до  катастрофалних 
последица.
Свесни  православни  родољуби  наслањају  се  на  духовно  наслеће  Кијевске  Русије, 
православних апологета XVI и XVII века, који себе никад нису сматрали другим народом 
него што су Великоруси, као и великих просветитеља Галицијске и Поткарпатске Русије 
и  мученика  аустријских  концлогора,  који  су  крајем  XIX  и  почетком  XX  века  страдали 
управо  због  Православља  или  симпатија  према  њему,  као  и  због  руске  националне 
самосвести, а због неприхватања галицијско‐унијатске „су‐веренашкеʺ идеологије.
Нама  се  супротставља  ДРУГА  СИЛА  ‐  следбеници  Шептицкога,  јавни  или  тајни 
унијати, који Православље сматрају „реакционарном снагок, која омета интеграцију са 
Западомʺ.  Они  који  су  криви  за  каиновски  грех  братомржње  против  једноверних  и 
једнокрвних Великоруса и Белоруса.
Њихова владавина на Украјини већ је довела до катастрофалних последица. Сада се 
милиони ђака и студената Украјине уче из уџбеника измишљене историје. To је појава 
без преседана у светској повесници. Запањује и политичка подлост наших противника. 
Године  1947.  Конгрес  САД  усвојио  је  „Закон  о  поробљеним  народимаʺ,  у  коме  се 
тврди да је „руски комунизам (!? ‐ еп. Иполит) поробио народе Приблатика, Украјине, 
Кавказа, Казакије и Идел ‐ Уралаʺ, то јест, није реч само о уништењу историјске Русије, 
него  и  отимању  Ставропољске  и  Краснодарске  области,  Поволжја  (Идел  је  татарски 
назив за Волгу) и Урала. У закону стоји да ћe САД уложити сва средства помажући тим 
народима у „борби за независностʺ. 
Један од основних аутора закона о комадању Русије био је председник „Украјинско‐
Америчког комитета при конгресу САДʺ, унијат из Галиције Лев Добрински.
У томе је суштина овог највећег сукоба.
 
Са руског: 
Владимир Димитријевић 
__________________________________________________________________________________________________

77

Новинарски митови о папиној посети Украјини
 
Пишући  о  резултатима  посета  папе  Ивана  Павла  II  Украјини,  домаћа,  па  чак  и 
страна  средства  масовног  информисања  (СМИ)  нашла  су  се  под  утицајем  митова, 
наметнутих  једностраним  поимањем  историје,  и,  што  је  важније  површним  и 
потцењивачким односом према осећањима верујућих.
Многи новинари су умислили да боље од самих хришћана знају шта је хришћанима 
потребно, док хришћани, сироти, још нису спознали своју праву срећу.
МИТ ПРВИ: Постсовјетска земља, која прими римског папу, одмах се приближава 
просвећеном Западу и прави одлучан корак у правцу европских интеграција. Обрнуто 
је  са  земљом  која  то  не  учини.  Ипак,  Ватикан  и  Европску  унију  могу  да  поистовећују 
само  католички  публицисти  ‐  пропагандисти.  Одавно  више  ни  за  кога  није  тајна  да 
бриселско  ‐  стразбуршка  бирократија  буквално  очима  не  може  да  види  лобисте 
„Светог Престолаʺ, а само од те бирократије зависи ток интеграционих процеса. Русија 
или  Украјина  треба  да  воде  дијалог  са  истинским  центрима  моћи.  Ако  посредник  за 
тако нешто буде Ватикан, ефекат ћe бити сасвим супротан.
СЛЕДЕЋИ  МИТ  ЈЕ  ‐  ИСТОРИЈСКИ.  Корени  сукоба  леже  само  у  1946.  години, 
када  је  невина  Гркокатоличка  црква  Украјине  пострадала  од  Стаљина.  Али  немојмо 
заборавити да је она пре тога активно подржавала Хитлера, поздрављајући окупацију и 
затварајући  очи  пред  стрељањем  комуниста  и  Јевреја,  благосиљајући  своју  паству  да  се 
бори у СС дивизији „Галичинаʺ и батаљонима „Нахтигалʺ и „Роландʺ. За организацију, 
чија је сарадња с окупатором била потврћена стотинама докум‐ната, њени губици били 
су релативно мали. Чак и поглавар Гркокатоличке цркве Украјине, митрополит Андреј 
Шептицки, није био послат у концлагер ‐ можда због тога што се на време преорјентисао 
и  са  усхићењем  почео  да  шаље  поздраве  Стаљину?  Сабор  у  Лвову  1946,  на  коме  су 
гркокатолици  присаједињени  православљу  није  прошао  без  притисака  совјетских 
власти. Али, организовали су га свештеници који су још тридесетих година позивали на 
поновно  уједињење  с  Руском  Црквом,  сећајући  се  прогона  православних  које  су 
предводили унијати не само почетком XX века, него и раније, чак од XVI столећа, кад је 
унија наметана огњем и мачем.
МИТ  ТРЕЋИ.  Православно  ‐  католички  сукоб  је  вештачки,  јер  је  Бог  један,  а 
„зидови између Цркава не допиру до небаʺ. У Православљу још траје разговор на тему 
може ли католик ући у Царство Небеско. Али за многе вернике моје Цркве, то питање 
је  врло  просто:  ако  православац  постане  римокатолик,  он  је  осуђен  на  вечне  муке.  Ти 
људи верују: ван Православља нема наде за спасење. Боље је умрети, губећи привремени 
живот,  него  изгубити  веру,  a  c  њом  и  живот  вечни.  Можемо  се  на  разне  начине 
односити према таквом ставу. Он није „хуманʺ и није „политички коректанʺ. Али свако 
мора  да  зна:  за  многе  вернике,  „ситнеʺ  конфесионалне  разлике  су  битније  од  питања 
живота и смрти.
На  крају  НАЈРАШИРЕНИЈИ  МИТ:  Московска  Патријаршија  се  панично  боји 
католичких  мисионара,  покушавајући  да  своју  „канонску  територијуʺ  огради  кинеским 
зидом. Да, са својим одбрамбеним ставом православни неки пут претерују. Али, ту нема 
никаквог  страха:  католичка  мисија  у  Русији  и  другим  православним  земљама  бившег 
СССР  постигла  је  буквално  мизерне  успехе  у  односу  на,  рецимо,  мисију  протестаната. 
Зато можда и примењују морално сумњиве методе прозелитизма када, на пример, децу 
78

крштену  у  Православљу  полутајно  узимају  у  католичка  сиротишта  и  тамо  за  Римску 
цркву одгајају нове свећенике и часне сестре, лукаво тврдећи да је Црква, тобож, једна.
Наравно да нам таква делатност не допушта да се са католичким бискупима јавно 
грлимо пред ТВ камерама. И ствар ту уопште није у страху. Једноставно, још шездесетих 
година XX века, у доба II ватиканског концила, цркве су од конкуренције полако прешле 
на  сарадњу.  Ватикан  је,  на  први  поглед,  признао  да  је  Православна  Црква  исто  што  и 
католичка.  To  је,  измећу  осталог,  омогућило  и  употребу  појма  „канонска  територијаʺ, 
који  се  у  начелу  користи  за  административну  поделу  у  оквиру  ЈЕДНЕ  ЦРКВЕ.  На 
„Јеховине  сведокеʺ  ми  тај  појам  не  примењујемо.  Код  њих,  с  православне  тачке 
гледишта,  нема  канонске  територије,  и  они  ‐  у  целом  свету  ‐  треба  да  буду  објекат 
православног  мисионарења.  Да  ли  Ватикан  жели  да  наши  односи  према 
римокатолицима буду исти такви? На речима не, али дела говоре другачије.
Православно  ‐  католички  дијалог  очито  преживљава  најтежу  кризу  у  последњих 
пола  столећа.  Ипак,  он  је  животно  неопходан,  поготову  у  доба  глобализације  и  нове 
светске  поделе  власти.  Будућност  тог  дијалога  умногоме  зависи  од  садашњег  папе  и 
његовог  налседника.  Зависи  и  од  тога  колико  су  према  осећањима  верника  и  пуноти 
истине пажљива световна средства масовног информисања.
 
ПРОТОЈЕРЕЈ ВСЕВОЛОД ЧАПЛИН,
секретар Одељења спољних црквених односа 
Московске патријаршије за односе Цркве и друштва
 
Са руског: 
Владимир Димитријевић

_________________________________________________________________________________

Римокатолицизам потискује Православље на Косову
 
Две главне цркве које се налазе на Косову су Римокатоличка и Србска Православна. 
Није их тешко разликовати.
Србске  православне  храмове  лако  је  препознати  по  око  њих  начич‐каним  НАТО‐
тенковима,  окружене  бодљикавом  жицом,  барикадама  од  врећа  с  песком  и  до  зуба 
наоружаним војницима, који легитимишу оне што улазе у храм.
Никаквих стражара и барикада нема око римокатоличких цркава.
Шездесет  хиљада  католика,  који  чине  4%  становништва  провинције,  нашли  су 
дугоочекивани  простор  и  могућност  развоја.  У  исто  време,  некад  доминантна  Србска 
Православна  Црква  налази  се  на  сталном  удару  агресије  албанских  муслимана,  који  је 
поистовећују  са  деценијском  државном  дискриминацијом.  Пошто  су  већина  косовских 
католи‐ка ‐ Албанци, мећу њима и муслиманима нема националне мржње која раздваја 
православне Србе и муслимане ‐ Албанце.
У  недавном  интервјуу  који  је  дао  католички  бискуп  Марко  Сопи  у  својој 
резиденцији  у  другом  по  величини  косовском  граду,  он  је  живим  бојама  насликао 
будућност Цркве у пострадалој области, где се под вођством НАТО‐а и администрације 
УН постепено успоставља поредак.

79

„Ако се економски услови побољшају, наш број ћe расти. Стопа рађања је висока, и 
наш број ће расти, само ако останемо овдеʺ, рекао је Сопи, приметивши да је просечан 
број деце у католичким и муслиманским породицама четворо или петоро. Привредно 
побољшање  може  да  привуче  још  око  40  хиљада  косовских  католика,  који  имају  своје 
жупе у Хрватској, Аустрији, Немачкој и Детроиту, примећује он.
Ватикан,  очито,  такође  верује  у  косовске  католике.  Крајем  јуна  провинцију  су 
програсили  апостолском  администратуром,  а  Сопи  је  одређен  за  папског 
администратора.  Папске  администратуре  су  претходнице  пуноправних  бискупија  у 
оним  областима у којима није уведена епархијална структура.  Пре  тога  Косово  је  било 
део  Бискупије  скопске  у  Македонији,  земљи  која  је  1991.  добила  независност  од 
Југославије. Ако се тренутна тенденција појача, римокатолицизам he потиснути србско 
православље са његове доминантне позиције на Косову.
Око 150 хиљада Срба побегло је са Косова прошле године, од када су снаге НАТО‐а 
обезбедиле повратак албанских избеглица. Остало је око 100 хиљада православних Срба, 
који живе у непријатељском и опасном окружењу.
Бискуп Сопи, добродушан човек заповедничког држања, вели да је бекство Срба са 
Косова било природан процес. Једно је морало бити јасно: Срби су побегли у Србију „не 
само зато што су их прогнали Албанциʺ, вели он, додајући да су се Срби „понашали веома 
лоше у последњих десет година, а нарочито за време рата, па је било сасвим природно 
да се боје за свој животʺ.
У току 78 дана НАТО‐бомбардовања и рата Срба против косовских Албанаца, Сопи 
је остао на Косову скупа са 36 својих жупника и 70 ча‐сних сестара. Он каже да католици 
нису били дискриминисани због своје вере.
Ипак,  муслимански  лидери  кажу  да  је  217  џамија  у  региону  било  оштећено. 
Првославни говоре о преко 80 разорених храмова и манастира  (сада их је знатно више, 
нап. ред.)
Наоружана  новим  могућностима  за  свећенике,  обећањима  да  ћe  западне 
католичке  организације  направити  први  у  историји  Косова  католички  дечји  вртић  и 
основну школу, уз срдачне односе са политичким хегемонима ‐ косовским Албанцима, 
Католичка црква има намеру да крене у делатност невићену од краја XIX века, када је, за 
време отоманских господара, почело масовно подизање храмова.
Поред  демографске  динамике,  изазване  одласком  Срба  и  великом  плодношћу 
католика, поједини верују да he Католичка црква расти просто зато што је привлачнија.
„Католицизам  је  цивилизованији,  и  народ  Косова  се  у  то  увериоʺ,  вели  Пол 
Кукели, 55‐годишњи католички сељак, који је изашао да попуши цигарету у току мисе 
на којој је обављано посвећење за свећеника, у престоници Косова, Приштини. „Ми се 
окрећемо Европи. Несумњиво је да ћe Католичка црква растиʺ.
Бахтир  Хамза,  други  католик  који  је  изашао  да  предахне  за  време  двочасовне 
службе, у којој је учествовало на десетине свећеника и три католичка бискупа са Балкана, 
рекао је да је он сам био реткост на Косову: муслиман који је постао католик. 
Када  се  обраћао,  Хамза,  44‐годишњи  књижевник,  наишао  је  противљење  својих 
суграћана ‐ муслимана јер је решио да свој дом претвори у римокатоличку цркву. Хамза 
каже:  „Ја  верујем  да  је  сваки  Албанац  у  суштини  католик.  Они  су  били  принуђени  да 
постану муслимани због Турака. To је била катастрофа која је снашла албански народʺ. 
80

Без обзира на непријатељство суседа, Хамза се заклео: „Од свог дома направићу цркву да 
бих се борио против примитивизма исламаʺ.
He  би  се  могло  рећи  да  његове  погледе  дели  окружење.  Бискуп  Coпи  наглашава 
како  се  мучно  одвијао  његов  покушај  да  после  рата  уприличи  мећурелигијски  сусрет 
измећу  великог  муфтије  Реџепа  Боје,  србског  православног  епископа  Артемија 
(Радосављевића) и њега.
По  речима  Андреаса  Шолгимија,  косовског  саветника  за  религијска  питања  при 
Организацији  за  европску  безбедност  и  сарадњу,  католици  и  муслимани  су  одавно 
успоставили пријатељске односе у региону. Он се позива на лично искуство, причајући о 
свом присуству на два верска празника у косовској престоници Приштини.
„На  полноћки  у  католичкој  цркви  за  Божић  било  је  око  2‐3  хиљада  муслиманаʺ, 
рекао је Шолгими, додајући да су му касније, када се око 100 хиљада муслимана сабрало 
да обележе крај Рамазана, „рекли да је тамо било око 500‐600 католикаʺ.
 
Година 2000.
ФРЕНК БАУМ
www.pravoslavie.ru/analit/sobytia/kosovopravacath.htm
 
Превео: 
Владимир Димитријевић 
________________________________________________________________________________________________________

Две полемике 
Увод
 
Поводом  мог  текста  „Треба  ли  да  се  Срби  поклоне  папи?ʺ,  ревносни 
представници  „грађанске  опцијеʺ  и  писци  „Републикеʺ,  часописа  који  уређује  г. 
Небојша Попов, нису могли а да се не огласе. Први је реаговао г. Драган Мишковић, који 
ме је оптужио да својим чланком браним „ратне злочинеʺ. Одмах му се придружио и г. 
Мирко Ђорђевић, горљиви папин пропагандиста на нашем простору. Ја сам одговорио 
и  Мишковићу  и  Ђорђевићу,  али  „Републикаʺ  је  одговор  Ђорђевићу  одбила  да  објави. 
Сада читаоцима на увид нудимо ставове ове полемике, која одлично  илуструје  време  у 
коме  живимо  и  начин  на  који  „демократске  снагеʺ  воде  борбу  против  „мрачних 
националистаʺ.
Други  текст  је  реаговање  низа  угледних  грчких  теолога  и  духовника,  поводом 
догађаја који је 2002. потресао Грчку, када је цариградски патријарх Вартоломеј служио 
Литургију  у  римокатоличкој  цркви  у  Равени,  и  кад  је  његов  ђакон  дао  Св.  Причешће 
некима од присутних папских јеретика. Овај глас православне савести потиче из истог 
извора као и глас аутора ове књиге.
 
_________________________________________________________________________________

 
81

Треба ли Срби да се поклоне папи? 
Владимир Димитријевић
 
О коме је реч?
 
Реч  је  о  владики  Лаврентију  (Трифуновићу),  оном  дивном  Лаврентију  јеромонаху 
који је путовао по босанским планинама и писао пуне побожности текстове о „цвећу са 
босанских  планинаʺ,  о  душама  православних  из  србске  Босне;  реч  је  о  владики 
Лаврентију,  који  је,  са  толико  мере  и  укуса,  уређивао  новине  србске  Патријаршије, 
„Православљеʺ, у доба најжешћег титоизма хранећи гладне душе речју Божјом; реч је о 
оном  владики  који  је  кад  је  отишао  у  Немачку,  све  своје  силе  уложио  да  организује 
црквени живот тамошњих Срба; и, наравно, наравно, наравно ‐ реч је о оном човеку који, 
са  свом  љубављу  и  са  свом  хришћанском  и  отаџбинском  одговорношћу,  припрема 
сабрана  дела  Светог  Николаја  Жичког,  и  у  свом  Химелстиру  их,  скупљајући  марку  по 
марку, довијајући се како је знао и умео, штампа у дивном издању које се илегално уноси у 
Србију и чита (не чита: гута) међу Србима који стењу под Титовом тиранијом. 
Због  тога  и  владика  Лаврентије  трпи  прогоне,  али  не  посустаје,  спреман  и  да 
пострада да би се србски Златоуст вратио своме роду. Да, о таквом човеку је реч ‐ добром 
по  души,  драгом  свом  народу,  кога  и  његови  свештеници  воле;  и  зато  овај  текст,  текст 
који следи, тре бало би да буде плач о владики Лаврентију. И свако ко га тако чита, Heћe 
погрешити;  и  свако  ко  пролије  сузу,  молећи  се  Господу  за  владику  Лаврентија,  неће 
погрешити.
 
А  зашто  плакати?
 
Зато што је владика шабачко‐ваљевски, од свог доласка на катедру оног краја у коме 
почивају два највећа светилника србска, Владика Николај и Отац Јустин, по свему судећи 
настављајући праксу коју је започео док се у Химелстиру дружио са римокатолицима и 
протестанстима, све више губио православну ревност и трезвеност, да би данас, на крају 
20. века и почетку трећег миленијума, постао човек који се најискреније обраћа римском 
папи  као  добротвору  србског  народа.  Обраћа  се  тако  оном  римском  папи  који  је 
канонизовао Степинца, папи који је тиме пљунуо на све србске жртве усташког ножа и 
прекрштавања.
Како је до свега тога дошло? Којим је редом све ово кренуло?
 
Хронологија несреће
 
Деведесетих година, владика Лаврентије је редовно ишао на „молитве за мирʺ, које 
папа организује у Асизију, не само са представницима разних хришћанских конфесија, 
него  и  са  представницима  ислама  и  јудаизма,  па  чак  и  многобошцима‐индуистима, 
будистима, индијанским шаманима. 
А  Отац  Јустин,  велики  ћелијски  исповедник,  наводећи  45.  апостолско  правило, 
које  забрањује  епископу,  свештенику  и  ђакону  молитву  с  јеретицима,  под  претњом 
одлучења од Цркве, каже да је оно „јасно и за комарачку савестʺ („Православна Црква и 
екуменизамʺ). Али, очито, владика Лаврентије те речи није сматрао обавезнима за себе, 
82

па је хитао и хита у Асизи, код „светогʺ Фрање Асишког. После једног од таквих скупова, 
1994., он је радио Ватикану исказао своју „заветну жељуʺ. Рекао је (а пренела „Јавностʺ од 
24. септембра 1994.) да је „и Београд спреман да пружи добродошлицу Јовану Павлу II, 
али  не  сад,  док  траје  ембаргоʺ.  У  својој  епархији,  владика  се  редовно  дружио  са 
надбискупом  Франце  Перком,  и  присуствовао  мисама  које  је  дотични  служио  у 
католичкој цркви у Ваљеву. За своју задужбину, Сокоград, примао је, без икаквих дилема, 
прилоге римокатолика, а намерио је да овај манастир буде седиште екуменских сусрета.
Али, владика се није дружио само са римокатолицима. Он је отишао тако далеко 
да  је  успоставио  добре  односе  и  са  секташима  ‐  пентекосталцима  и  другима,  који  су  у 
Србију дошли да би наше људе одвојили од светоотачке православне вере, и привели их 
себи, на тај начин их заувек отуђујући од спасења и вечног живота. У пролеће 1998., док су 
се  поједини  представници  Србске  Цркве  али  и  других  институција,  трудили  да  јавност 
упозоре на опасност од секташког разарања нашег духовног бића, владика Лаврентије је 
дао  благослов  за  штампање  пентекосталне  брошуре  „Књига  животаʺ,  у  којој  се,  по 
протестантском обрасцу, препричава Христов живот. 
Владика је и одраслима и деци књигу препоручио  „топло и од срцаʺ, а истакао да 
иста  „може  идеално  да  послужи  и  као  уџбеник  за  ученике  веронаукеʺ.  На  питање 
новинара „Данасʺ‐а (25. мај 1998.) зашто је то учинио, с обзиром да је јавност ову књигу 
прогласила  секташком  и  да  су  неки  који  су  је  делили  због  ње  добили  и  батине  од 
незадовољних грађана, владика је одговорио: 
„Књигу животаʺ прочитао сам од А до Ш и у њој нема ничега „неправославногʺ, нити 
секташког. У њој су на популаран начин описани догађаји из живота Исуса Христа и ја је 
ОД СРЦА ПРЕПОРУЧУЈЕМ (подвлачење наше, В. Д.)... Није важно ко штампа књиге и 
публикације, већ шта у њима пишеʺ. Да ли је баш тако? 
Пре  свега,  у  књизи  се  не  налази  само  препричавање  еванђелског  штива,  него  и 
читав  низ  убогих  новопротестантских  молитава  типа:  „Драги  Боже,  схватам  да  има 
много  ствари  везаних  за  моју  будућност  које  не  могу  да  контролишем.  Помози  ми  да 
дневно  живим  са  сазнањем  да  ћe  то  како  живим  данас  утицати  на  моју  будућност. 
Верујем  да  ћеш  се  бринути  за  моје  сутра  и  своје  поуздање  полажем  у  твоје  рукеʺ;  или: 
„Боже,  потребан  ми  је  пријатељ  на  кога  увек  могу  да  рачунам.  У  Библији  си  рекао  да 
ћеш увек бити наш пријатељ и да нас никад нећеш напустити. Хоћеш ли да будеш онај 
пријатељ који ми је очајнички потребан.ʹ Хвала ти, Исусе, за сигурност тога обећањаʺ. 
Да  ли  то  треба  да  наша  деца  уче  на  веронауци,  уместо  „Царе  Небескиʺ, 
„Богородице Дјевоʺ, Исусове молитве, тропара и кондака? Уз то, чак и да у књизи нема 
ничег  секташког  (а  има),  уопште  није  свеједно  од  кога  сведочење  долази.  Господ  Исус 
Христос  није  дозвољавао  демонима  да  Га  називају  Сином  Божјим,  јер,  како  веле  Оци, 
није хтео да се истина проповеда нечистим устима злог духа (Лк. 4,41). Апостол Павле је 
из  жене  гатаре  истерао  погаћачког  духа,  иако  је  он  апостоле  називао  слугама  Бога 
вишњега  и  позивао  људе  да  их  слушају  (Д.  Ап.  16,16‐18).  To  не  значи,  наравно,  да  су 
пентекосталци  „демониʺ  ‐  они  су  људи  у  духовној  заблуди,  људи  за  чије  се  обраћање 
треба  молити  Богу  и  проповедати  им  реч  истине;  истовремено,  они  раде  посао  зла  ‐ 
наводе многе да на‐пуштају Православну Цркву, и тако их одводе са пута спасења.
Његова  сарадња  са  разним  верским  групацијама  (читај:  сектама)  наставила  се. 
Половином јуна 1998. (пишу о томе „Политика експресʺ и „Републикаʺ 192‐193/1998.), са 
благословом епископа Лаврентија, у Богатићу је одржан скуп у организацији Центра за 
83

стратегијске и интернационалне студије из Вашингтона, са темом „Међувјерски дијалог и 
обу‐ка за рјешавање сукобаʺ. Скуп је био затворен за јавност. 
Поред  два  представника  СПЦ,  римокатолика  и  муслимана,  били  су  ту  и  ПЕНТЕ‐
КОСТАЛЦИ  и  КРИШНАИСТИ  (следбеници  секте  „Харе  Кришнаʺ,  која  је  у  свету 
позната  по  својим  скандалима).  Скуп  је  водио  извесни  пастор  Дејвид  Стил,  чији  је  циљ 
био да толеранцији поучи „нетолерантнеʹ Балканце. (Најтолерантнији су на скупу испали 
‐  пентекосталци.  Наравно.  Они  су  „Мејд  ин  Ју‐Ес‐Ејʺ).  Хајде  да  човек  разуме  дијалог  са 
римокатолицима,  лутеранима,  јудаистима,  муслиманима  ‐  они  су  традиционално 
присутни на нашем простору, и са њима има о чему да се прича кад су основне вредности 
културе у питању. Али са кришнаистима, и то са благословом православног владике? 
У  априлу  2000.  године  владика  Лаврен‐тије  је  постао  покровитељ  извесног 
Међурелигијског  центра,  у  коме  су,  поред  римокатолика  и  муслимана, 
ПЕНТЕКОСТАЛЦИ  и  СУБОТАРИ  (АДВЕНТИСТИ)!  Почетком  коловоза  (пише  лист 
београдских римокатолика „Благовестʺ) 2000. године у манастиру Светог Николе ‐ Соко 
код  Љубовије  владика  Лавентије  је  „благословиоʺ  скуп  под  насловом  „Бог  је  једанʺ,  на 
коме  је  реферат  поднео  и  вођа  домаћих  суботара  ‐  Радиша  Антић,  декан  њиховог 
Теолошког факултета у Београду. Суботаре као традиционалну протестантску конфесију 
не  признају  ни  немачки  лутерани,  али  су  зато  добродошли  у  задужбину  владике 
Лаврентија.
Наравно,  ипак  је  најважнија  сарадња  са  римокатолицима.  На  почетку  прославе 
„свете  Ане,  заштитнице  шабачке  жупеʺ,  године  2000.  учествовао  је,  пише  октобарски 
број  „Благовестиʺ,  и  „шабачко‐ваљевски  епископ  Лаврентије  у  пратњи  особног 
тајника/.../  На  слављу  је  судјеловао  и  шабачки  православни  црквени  збор  „Свети  Јован 
Богословʺ,  ко‐ји  је  отпевао  „Оче  нашʺ,  и  на  крају  мисе  и  „многолетствијеʺ,  те  на 
латинском  складбу  „  Аве  Маријаʺ,  што  је  било  примљено  са  великим  задовољствомʺ. 
Владика Лаврентије „похвалио рад шабачког жупника Ђиролама Јакобучијаʺ за кога је 
рекао да је „ОМИЉЕНИЈИ КОД МОЈИХ ВЈЕРНИКА, НЕГО ЈАʺ (ако је заиста тако, то 
је страшно!).
Но,  најстрашније  од  свега,  нешто  због  чега  је  духовно  уздрхтала  Небеска  Србија  је 
поклонење римском папи, које је епископ Лаврентије организовао за своје свештенике 19. и 
20.  августа  2000.  године  (усред  Великогоспојинског  поста),  а  за  време  римокатоличког 
Јубилеја  младих  који  су  из  целог  света  дошли  да  се  са  папом  састану.  Октобарски  и 
децембарски број „Благовестиʺ, београдског католичког листа, за 2000. донео је подробан 
опис догађаја, па се наслањамо на тај опис, ништа не препричавајући. Жупник Драго из 
Ваљева у „Благовестиʺ за октобар пише следеће: 
„Исто тако не могу да не споменем да је било унутар тога јубилејног сусрета младих 
са Папом и ходочашће 36 православних свештеника из шабачко‐ваљевске епархије којима 
су  се  у  Риму  придружили  и  монсињор  Станислав  Хочевар  и  владика  Лаврентије 
Трифуновић. По моме мишљењу, био је то један од највећих екуменских догађаја у нашој 
над‐бискупији у задње време./.../ Док смо чекали у недељу преподне на дола‐зак Папе да 
би  започели  св.  Мису  на  пољима  Top  Вергате,  један  је  италијански  свештеник  рекао 
некима од православних свештеника: 
„Зашто  не  чинимо  једну  Цркву?ʺ  А  један  од  њих  је  одговорио:  „Зато  смо  и  туʺ. 
Осећала  се  је  дубока  жеља  да  будемо  једно,  сватко  чувајући  своју  традицијуʺ.  На 
„ходочашћуʺ је било и младих Срба (вероватно преведених у римокатолицизам!). Један 
84

од њих, Мирољуб, у „Благовестиʺ за децембар 2000. каже: „Био сам сведок како је Исус 
преко Светог Петра (Папе) у овом тешком тренутку за човечанство младима дао једну 
реч која се коси са катехезом овога света./.../ Један сјај више овом прелепом ходочашћу 
дали  су  владика  Лаврентије  и  свештеници  из  наше  епархије,  који  су  на  позив  дон 
Ђиролама  били  на  сусрету  са  Папом.ʺ  (А  причало  се,  пре  но  што  су  свештеници 
отишли,  да  се  иде  само  на  „туристичкоʺ  путовање  по  Италији.  У  ствари,  папа  је  хтео 
свим младим римокатолицима света да покаже како му се клањају и Срби, и то србски 
свештеници,  да  би  доказао  како  његова  „благодат  и  сила  намесника  Христовог  на 
земљиʺ  и  „незаблудивост  по  питањима  вереʺ  привлачи  и  те  упорне  Србе,  који  стално 
остају у својој „источној шизмиʺ.) 
Свештеници  шабачко‐ваљевске  епархије  имали  су  низ  „плодоноснихʺ  екуменских 
сусрета  ‐  у  Трсту  су  срели  бискупа  Равињанија,  у  Фиренци  (тамо  где  је  Свети  Марко 
Ефески  својим  животом  бранио  Православље  против  уније)  кардинала  Пјованелија,  а 
затим,  на  крају,  као  круну  свог  „ходочашчћаʺ  видели  су  и  римског  папу,  у  његовој 
резиденцији у Кастел Гандолфу. Тада му се владика Лаврентије обратио речима: 
„Ваша  светости,  ја  и  свештеници  из  моје  дијецезе  из  Србије  дубоко  смо 
благодарни  на  части  коју  сте  нам  указали  ДА  НАС  ПРИМИТЕ  И  БЛАГОСЛОВИТЕ 
(подвлачење наше, В. Д. ‐ дакле, ишло се по ПАПИН БЛАГОСЛОВ). Долазимо Вам са 
четири жеље. Прво, да што боље упознамо живот сестринске Римокато‐личке Цркве и 
њених пастира и да заједно са Вама учествујемо у просла‐ви овог великог Јубилеја Цркве 
Христове.  Долазимо  да  братском  народу,  хришћанима  суседне  Италије,  од  срца 
захвалимо  на  несебичној  хуманитарној  помоћи  коју  су  нам  указивали  и  указују  у  овим 
најтежим дани‐ма србским, у ратним и послератним трагедијама нашим. Захваљујемо 
Вам што у нашој дијецези имамо Ваша два свештеника, дон Ђиролама и оца Драгу, људе 
великог  хришћанског  срца  који  пуно  доприносе  нашем  међусобном  разумевању  и 
зближењу. И најзад, ХВАЛА ВАМ ДО НЕБА (подвлачење наше, нап. аут.) што сте нам у 
Београд  послали  биску‐па  у  лицу  монсињора  Станислава  Хочевара  који  достојно 
наставља мисију свог претходника монсињора Франца Перка. И најзад, моји свештеници 
желе  да  Вам  од  срца  подаре  један  мали,  скроман  поклон,  икону  Спаситеља  нашег 
Господа Исуса Христа, на успомену на овај велики дан у нашем животуʺ. 
Папа није остао дужан кад је видео усрдно поклонење србских свештеника. Он им се 
обратио  директно  на  србском,  па  тек  онда  на  италијанском,  да  га  разуме  и  остала 
паства.  Папа  је  рекао:  „Моју  реч  сада  управљам  вама,  драги  свештеници  Српске 
Православне  Цркве  из  Шабачко‐ваљевске  епархије.  Са  љубављу  поздрављам  Вас  и 
вашег  владику,  преосвештеног  Лаврентија  Трифуновића,  заједно  са  београдским 
католичким  надбискупом  коађутором  монсињором  Станиславом  Хочеваром.  Преко 
вас  желим  да  пошаљем  братски  поздрав  са  изразом  мог  великог  поштовања  вашем 
Патријарху, Његову Блаженству Павлу. 
Моја  мисао  у  овом  тренутку  лети  ка  васцелом  српском  народу  који  се  у  овом 
тренутку налази у нарочито тешком искушењу. Вашем драгом народу желим да остане 
веран свом хришћанском предању, захваљујући такође и вашем душебрижничком делу. 
Зато призивам изобилан Божији благослов на вас и на заједнице ваших верника у 
којима живите и делујете као саслужитељи у Јеванђељу Христовом. Да Христос Господ 
наш  подари  плодове  вашем  свештеничком  труду  за  Царство  Божије.  Вашој  отаџбини 
Србији желим да успе у савладавању проблема који је муче, и да може спокојно да гледа 
85

на  будућност  мира  и  развијања  коју  ће  да  обележава  сарадња  и  узајамно  уважење  са 
суседним  земљамаʺ.  После  ове  беседе,  папа  је  сваком  свештенику  даровао  по  бронзану 
медаљу свог јубилеја.
Овај  папа  је  заиста  имао  разлога  да  ликује.  Он  је  папа  који  је  разбио  бившу 
Југославију, као што је, по признању Михаила Горбачова, радио и на рушењу Совјетског 
Савеза, то јест ‐ велике и јаке Русије. (А Југославија је, под својим рушевинама, сакрила, 
можда  заувек,  наду  да  he  Срби  на  Балкану  живети  у  једној  држави,  а  не  у  крвавим, 
Титовом  руком  цртаним,  авнојевским  границама.)  Како каже  наш  познати  историчар 
геноцида,  Милан  Булајић:  „Одлуку  о  коначном  разбијању  југословенске  државе 
покренуо је Ватикан ‐ Света Столица, меморандумом државама КЕБС‐а 26. новембра 
1991.;  договорена  је  на  састанку  папе  Јована  Павла  II  са  немачким  министром  X.  Д. 
Геншером  29.  новембра  у  Ватикану  ‐  да  се  оствари  прије  католичког  Божића,  23. 
децембра  1991.ʺ  Папин  претходник  Пио  XII,  примио  је  у  аудијенцију  поглавника 
Ендехазије,  др  Анту  Павелића,  18.  маја  1941.;  а  Иван  Павао  II  је  примио  врховника 
Хрватске, др Фрању Туђмана, 25. мај 1991. 
У  јануару  1992.  патријарх  Павле  је  папи  писао  да  је,  тиме  што  је  први  признао 
сецесију  Хрватске  и  Словеније,  као  шеф  цркве  и  државе,  „двоструко  одговоран  пред 
Богом  и  пред  историјомʺ.  Тада  је  патријарх  Павле  папи  рекао  да  је  признавањем 
сецесије  „преузео  и  одговорност  за  сваку  сузу  српског  и  хрватског  детета  које  је  у 
трагичном  рату  у  дојучерашњој  Југославији  остало  без  дома,  без  детињства,  а  веома 
често и без оба родитељаʺ... У јесен 1995. кад је требало бомбардовати Србе у Босни, папа 
се ставио на Клинтонову страну, и затражио да се објави „рат ратуʺ (то јест, босанским 
Србима).  Коначно,  у  јесен  1998.,  папа  долази  у  Хрватску  и  на  свечаној  миси,  којој 
присуствује  и  Фрањо  Тућман  (који  је,  захваљујући  Милошевићевој  политици, 
организовао  изгон  Срба  из  Крајине,  Лике,  Кордуна,  са  Баније,  из  Западне  Славоније), 
проглашава  Алојзија  Степинца,  војног  викара  усташке  војске,  за  „блаженикаʺ  и 
„мученика вјереʺ, чиме Степинац постаје државотворни светац Хрватске ‐ оно што је 
Свети Сава за Србе. Таквом папи је отишао владика Лаврентије, са својим свештеницима, 
да тражи благослов. (Касније, 25. јануара 2001. ишао је опет у Рим, на „молитву за мирʺ)
Дрхтала  је  од  тога  Небеска  Србија.  Задрхтао  је  Свети  Симеон,  кога  је  отац  Завида 
крстио  по  православном  чину,  не  признајући  прво,  римокатоличко  крштење  над 
Немањом  обављено;  задрхтао  је  Свети  Сава,  који  је  папине  следбенике  звао 
„богумилимаʺ,  и  трудио  се  да  од  њих  огради  србску  земљу,  уврштавајући  у  своје 
Законоправило спис о латинској јереси; задрхтао је Свети краљ Милутин, који се против 
паписта  и  унијате  Михаила  Палеолога  борио;  задрхтао  је  Свети  Висарион  Сарај,  од 
паписта умучен у Румунији; задрхтали су новомученици владике  Петар,  Платон,  Сава  и 
Доситеј,  свештеномонах  Рафаило  Шишатовачки,  свештеници  Ђорђе  и  Бранко  са 
старцем  Вукашином  Јасеновачким,  које  је  архијерејски  сабор  СПЦ  канонизовао  2000. 
године као побијене од усташа због вере православне и имена србског; задрхтали су они 
други, неизбројни, пострадали од Степинчевог духовног сина Анте Павелића; задрхтали 
су и свети светлосници шабачко‐ваљевске епархије, Владика Николај и Отац Јустин; да, 
Владика Николај, који је написао службу „Ђердан од мерџанаʺ у славу Срба од папиних 
крижара побијених у II светском рату, службу у којој каже да су усташе за своју „ревност 
у злу, добро знану свима, /похвале добили из пакла и Римаʺ; да, задрхтао је и отац Јустин 
Ћелијски, који је у својој књизи „Православна Црква и екуменизамʺ напчисао да су три 
86

највећа  пада  у  историји  рода  људског  били  пад  Адамов  (отпадање  од  Бога),  пад  Јудин 
(издаја  Бога)  и  пад  папин  (проглашавање  себе,  на  I  ватиканском  концилу,  богом  ‐ 
„непогрешивим по питањима вереʺ). Да ли је неко осетио тај дрхтај Небеске Србије? Да 
ли је неко заплакао због тог ужаса и јада? 
Тешко. Мало је данас срца која плачу Бога ради.
 
Шта да се ради?
 
Заиста, шта? Има ли наде да се сва та несрећа заустави? Има. Сваки православни 
верник дужан је да у борби за Православље учествује свим својим бићем, јер је то 
основа  нашег  спасења.  Према  томе,  сваки  верник  (пре  свега  из  шабачко‐ваљевске 
епархије)  треба  да  се  моли  Христу  да  владику  Лаврентија,  доброг  и  драгог  владику 
Лаврентија,  призове  Себи,  Љубави  Која  је  Истина,  да  би  владика  видео  да  Христос  на 
земљи  не  може  имати  намеснике,  и  да  је  страшно  да  се  епископ  Светосавске  Цркве  са 
својим свештенством клања „намеснику Христовом на земљиʺ. 
Сваки верник треба да се моли Богу и за свештенике који су се папи поклонили, да 
им  Господ  дарује  покајања  пред  Њим  и  пред  Небеском  Србијом.  И  свако,  свако,  свако 
треба и може да пише епископу Лаврентију, и да га моли, преклиње, да куми и богоради, 
да он престане са својим „екуменизмомʺ, који није ништа друго до гажење светих канона 
Цркве  Православне.  He  значи  то  да  ми  не  треба  добросуседски  да  живимо  са 
римокатолицима или да, не дај Боже, треба да их мрзимо због њихове вере; не значи то 
да с њима не можемо да разговарамо. Али, мо лити се с њима, клањати се папи ‐ зар је 
то достојно православног Србина? Зар је то пут ка спасењу, и нашем и њиховом?  Зар 
папи  који  је  Степинца  у  светачник  увео  да  се  поклоне  Срби,  и  то  владика  са 
свештеницима? 
Осим тога, зар са суботарима и пентекосталцима водити „дијалогеʺ и практично их 
сматрати  духовно  равноправнима  са  православцима?  О,  треба  молити  владику 
Лаврентија, треба кумити и богорадити ‐ да се врати Владики Николају и Оцу Јустину, да 
се  врати  себи  и  својој  младости,  да  му  се  опет  радујемо  као  када  је  брао  „цвеће  са 
босанских планинаʺ. Надамо се да ћe му у томе помоћи и његова сабраћа ‐ архијереји, 
који ћe га такоће умолити за тај повратак.
Читаоче,  опрости  писцу  ових  редова  ‐  од  срца  и  срцем  је  писао,  и,  пред  Богом 
сведочи ‐ са једном једином жељом:  да  останемо  на  путу  Христа,  Бога  нашег,  и  Светог 
Саве, сина Његовог по благодати! 
__________________________________________________________________________________
 

„Треба ли Срби да се поклоне папи?“
 
Памфлет  са  овим  насловом  о  владици  Лаврентију,  који  кружи  Београдом,  још 
један  је  од  фрагмената  мозаика  апокалипсе  о  изабраном  народу.  Ово  штиво,  чији  је 
аутор  Владимир  Димитријевић,  замишљено  као  ламент  над  судбином  „драгог  и 
добродушногʺ  владике  шабачко‐ва‐љевске  епархије  Лаврентија,  у  ствари  је  плач  и 
ридање над злом и неправедном судбином српства. 
Прича  почиње  доста  лаким  и  живахним  стилом;  описује  се  млади  владика  који 
путује  по  босанским  планинама  „миришући  цвеће  и  хранећи  гладне  душе 
87

православљем у доба најжешћег титоизмаʺ. Али, како прича иде даље гомилају се све 
тамнији  и  мрачнији  тонови.  Владика  Лаврентије  одлази  на  молитве  за  мир  у  Асизију 
где  се  не  окупљају  само  хришћани  различитих  конфесија  већ  и  представници 
ислама и јудаизма и, да саблазан буде већа, чак и многобошци, будисти и индијански 
шамани. 
Затим се ратне, 1994, залаже да „Београд пружи добродошлицу папи Јовану Павлу 
IIʺ,  a  y  пролеће  1998.  даје  благослов  за  штампање  Књиге  живота  у  којој  се  Христов 
живот  препричава  по  протестантском  обрасцу.  Ту  се  наводе  и  други  греси  као  што  је 
сарадња са сектама (пентакосталци, суботари), али најстрашније од свега је, како наш 
аутор  каже,  поклоњење  римском  папи  које  је  владика  организовао  са  свештеницима 
своје  епархије  у  августу  2000.  Ту  је  он  изговорио  богохулне  речи  „примите  нас  и 
благословитеʺ и „хвала вам до небаʺ на шта је папа на чистом српском језику изразио 
велико  поштовање  према  српском  народу  и  упутио  братски  поздрав  српском 
патријарху Павлу. 
Од  поклоњења  овом  папи  „који  је  са  Геншером  разбијао  Југославију  и  који  је 
прогласио за мученика вере Степинца, викара усташке војске, задрхтала је сва Небеска 
Србија. Задрхтали су и свети Симеон и свети Сава, свети мученици српски и свети краљ 
Милутин, задрхтали су и владика Николај који није примао похвале из пакла и Рима и 
отац Јустин Ћелијски који је говорио да постоје три велика пада у историји људског рода, 
Адамов,  Јудин  и  папин,  када  се  овај  проглашава  за  непогрешивог,  за  Бога,  на  I 
Ватиканском концилуʺ.
Ламент  над  изабраним  народом  уз  призивање  пада  цивилизације  у 
апокалиптичним визијама провинцијалног писца памфлета није случајност ‐ и духовни 
отац  нације  и  светионик  српства  Добрица  Ћосић  такође  је  скоро  говорио  на  једном 
скупу  о  смаку  света.  Владајућа  метафора  о  трулом  западу  појачава  се  призивањем 
његовог потпуног слома. Биће да није у питању слом запада већ слом Милошевићевог 
режима и страх од суочавања са злочинима. Изједначава се сопствена кривица за злочине 
према  другим  народима  са  смаком  света.  Зато  у  овом  мрачном  памфлету  маска 
хришћанске љубави и бриге за заблуделог владику Лаврентија служи да скрене пажњу 
са  сопствене  на  туђу  кривицу,  да  се  под  сваку  цену  избегне  суочавање  са  злочинима  и 
усмери национална енергија на мржњу према окружењу.
 
Драган Мишковић 
„Републикаʺ, 259/2001.
________________________________________________________________________________

Записи испод етикете 
 (поводом текста Г. Драгана Мишковића објављеног у„Републициʺ бр. 259/2001)
 
Уважени г. Мишковићу,
 
Пишем  Вам  ово  отворено  писмо  као  сараднику  листа  чије  Уредништво  „није, 
наравно, као лист у чијем заглављу стоји мото ,против стихије страха, мржње и насиљаʹ, 
против  слободног  и  демократског  сучељавања  мишљењаʺ,  али  које  је  „недвосмислено 
88

против  неаргументова‐ног  опањкавања,  блаћења  и  етикетирања  људи,  изношења 
неистина,  полуистина  и  разних  мистификацијаʺ  („Ко  песника  назива  ,пискараломʹ?ʺ, 
Република,  259/2001).  Пишем  Вам  пошто  сте  своје  критичарске  пажње  удостојили  мој 
чланак  „Треба  ли  да  се  Срби  поклоне  папи?ʺ  на  начин  за  који  ми  се  чини  да  не 
доприноси  развијању  атмосфере  часног  и  озбиљног  дијалога  о  питањима  која  муче 
нашу јавност ‐ између осталог, и о црквеним питањима. Кренимо редом.
1. Мој текст сте назвали  „памфлетомʺ, чиме сте га, по дефиницији, прогласили за 
злонамеран  и  клеветнички.  Код  читаоца  који  са  њим  није  упознат,  то  унапред  ствара 
став  ‐  дакле,  опет  неки  памфлетиста,  из  редова  оних  који  су  нас  годинама  тровали 
мржњом према Другом.
2.  Тај текст је, кажете, „фрагменат мозаика апокалипсе о изабраном народуʺ. Код 
читаоца  опет  ради  условни  рефлекс:  још  један  који  пише  о  „Србима,  народу 
најстаријемʺ,  „небеском  народуʺ,  још  један  у  низу  ликова  попут  Миље  Вујановић, 
покојног Милића од Мачве, и слично.  (Додуше,  ја  сматрам  да  је  србски  народ  изабран, 
али  у  смислу  у  коме  су  сви  народи  који  су  призвани  у  Цркву  ‐  народи  изабрани,  као 
сведоци Васкрслог Христа, по речи Његовој: „Идите и научите све народе крстећи их у 
Име Оца и Сина и Светога Духа, учећи их да држе све што сам вам заповједиоʺ /Мт. 28,19‐
20/.)
3.   Мој  текст  је,  тврдите,  само  привидно  ламент  над  судбином  владике  шабачко‐
ваљевског Лаврентија, a y ствари је „плач и ридање над злом и неправедном судбином 
српстваʺ. Опет ми се приписује двомисао: пишем једно, мислим друго (а ко зна шта сам, 
овако мрачан и фанатичан, спреман да урадим?).
4.   Већ  од  треће  реченице  Вашег  текста  почиње  метод  који  ћете  у  истом 
користити  и  касније:  фалсификовања  мог  чланка,  и  писања  под  наводницима  (као 
тобожњих мојих речи) онога што  ја нисам написао. Тако Ви кажете  да  сам ја написао 
како  је  Владика  Лаврентије  путовао  по  босанским  планинама  „миришући  цвеће  и 
хранећи  гладне  душе  православљем  у  доба  најжешћег  титоизмаʺ.  Ја  сам  написао  да  је 
„дивни  Лаврентије  јеромонах  путовао  по  босанским  планинама  и  писао  пуне 
побожности текстове о  ,цвећу са босанских планинаʹ, о душама православних  из  србске 
Боснеʺ  и  да  је  „са  толико  мере  и  укуса,  уређивао  новине  србске  Патријаршије, 
Православље, у доба најжешћег титоизма хранећи гладне душе речју Божјомʺ. Текстови 
јеромонаха Лаврентија су се управо  тако  звали  ‐  „Цвеће  са  босанских  планинаʺ,  и  то 
нема везе са планинарским „мирисањем цвећаʺ.
5. У свом тексту ја сам писао о низу неканонских поступака епископа Лаврентија  из 
перспективе  догматско‐канонског  предања  Цркве  од  Истока.  A  то  предање  забрањује 
молитве са иновернима не због мржње, Heго  због  Истине  Која  је  Љубав.  (Бог  је  Истина 
/Јов.  7,28/  и  Бог  је  Љубав  /JOB.  4,8/.) Ево два канона: „Епископ, или презвитер, или ђакон, 
који  се  са  јеретицима  само  и  молио  буде,  нека  се  одлучи;  ако  ли  пак  допусти,  као 
клирицима,  да  што  раде,  нека  се  свргнеʺ  (Правило  45.  Светих  Апостола).  Правило  64. 
Светих  Апостола:  „Клирик  или  световњак  који  пође  у  синагогу  јудеја  или  јеретика  да  се 
моли, нека буде свргнут и одлученʺ. Јерес је реч  која  потиче  од  грчке  речи  „ајреоʺ  која 
значи „бирати, изабратиʺ. 
Иноверни су изабрали другачију веру него православни, и православни се са њима не 
могу  молити  ‐  понављам,  не  из  мржње,  него  због  Истине  Која  је  Љубав.  Овим  својим 
ставом  ја  нисам  ни  свргавао  ни  одлучивао  од  Цркве  владику  Лаврентија,  нити  на  то 
89

имам право, нити то желим, него сам хтео да укажем на велику опасност од површног и 
плитког  екумени‐зма  који  се  одриче  Истине  Откривења  зарад  сентименталистички 
схваћене  Љубави.  To  што  је  владика  Лаврентије  писао  предговор  за  брошуру 
пентекосталаца у којој се фалсификују речи Еванђеља, и даје им се сасвим други смисао 
од  смисла  у  изворном  тексту  Светог  Писма,  то  што  је  сарађивао  са  адвентистима  које  и 
традиционални протестанти (лутерани Немачке, на пример) сматрају сектом, заиста није 
у складу са Предањем Цркве од Истока, чији је господин Лаврентије епископ.
6.      Посета папи римском Ивану Павлу  II и тражење благослова од њега је нешто 
нечувено  у  историји  Србске  Цркве.  Свети  Сава  се  такође  обраћао  римском  папи,  али 
као  „папи  велике  римске  државеʺ  (дакле,  као  световном  поглавару),  не  тражећи  од 
њега  благослов.  У  Светом  Писму  се  каже:  „Веће  благосиља  мањеʺ.  Тражењем 
благослова од папе, владика Лаврентије је признао да су он и његови свештеници мањи 
од  папе  римског,  који  није  православни  патријарх,  и  из  канонске  перспективе  нема 
епископску  благодат,  за  коју  је  услов  исповедање  православне  вере.  Тражењем 
благослова од папе, признато је да је „тачанʺ догмат I ватиканског концила који каже 
да је римски бискуп непогрешив (или „незаблудивʺ) екс катедра по питањима вере, 
поседујући  власт  коју  је,  наводно,  Христос  дао  апостолу  Петру.  Или,  како  то  каже 
званични „Катекизам Римокатоличке Црквеʺ (Кршћанска садашњост, 1994): 
7.       „Римски  бискуп,  као  глава  бискупског  збора,  има  НЕЗАБЛУДИВОСТ  снагом 
своје службе, када, као врховни пастир и учитељ свих вјерника, који своју браћу утврђује 
у  вјери,  дефинитивно  проглашује  наук  вјере  и  моралаʺ.  Владика  Лаврентије  је  папи 
захвалио због хуманитарне помоћи из Италије, због два католичка свештеника која је 
папа послао у шабачко‐ваљевску епархију, и што је у Београд, после надбискупа Перка, 
одаслао  надбискупа  Хочевара,  а не због  „великог  поштовања према српском народу и 
братског поздрава српском патријархуʺ.
8.       Римски  папа  Иван  Павао  II  јесте  разбијао  бившу  Југославију,  и  то  без  икаквих 
обзира.  Одлуку  о  коначном  разбијању  југословенске  државе  покренуо  је  Ватикан  ‐ 
Света  Столица,  меморандумом  државама  КЕБС‐а  од  26.  новембра  1991.  Ватикан  је 
први  признао  Словенију,  Хрватску  и  Босну  и  Херцеговину  као  независне  државе  у 
авнојевским  границама.  Тим  поводом,  у  јануару  1992.  патријарх  Павле  се,  после  Светог 
Срхијерејског Сабора, огласио писмом папи Ивану Павлу II у коме га подсећа на то да 
је први признао независност Словеније и Хрватске (патријарх то није оспорио, али не на 
начин  на  који  се  та  независност  у  Хрватској  остваривала),  и  да  је  за  тај  чин,  као  шеф 
цркве и државе, двоструко одговоран „пред Богом и историјомʺ.
Папа  Иван  Павао  II  је  у  римокатолички  светачник  увео  „блаженог  Алојзија 
Степинцаʺ као „мученика вјереʺ. To је исти онај Степинац који је, „sine tituloʺ, био војни 
викар  усташке  војске,  члан  усташког  државног  Сабора,  благословитељ  молитвеника 
„Хрватски  војникʺ  (1944)  у  коме  се  као  узор  ‐  јунак  истиче  Јуре  Францетић,  командант 
„Црне  легијеʺ  и  у  коме  се  налази  молитва  за  др  Анту  Павелића.  Блажени  Алојзије  је 
„благословиоʺ прелазак србских „шизматикаʺ на римокатолич ку веру. 
Поклонити  се  папи  који  је  канонизовао  Степинца,  ако  си  Србин,  за  мене  је,  у 
најмању  руку,  нечувени  мазохизам;  колико  је  то  у  складу  са  православним  Предањем, 
свако  може  сам  да  закључи.  (Недавно  се  пракса  наставила:  архијерејски  намесник 
владике  Лаврентија,  свештеник  Владимир  Станимировић,  одвео  је  хор  шабачке 
90

православне  цркве  у  Загреб,  где  су  сви  посетили  „катедралу  и  гроб  блаженог  Алојзија 
Степинцаʺ, „побожно га обишавшиʺ (Глас концила, 28. сијечња 2001/.)
9.   Ја заиста сматрам да су због оваквих поступака у Царству Божјем уздрхтали сви 
наши  свети  преци.  To  имам  право  да  мислим,  јер  верујем  да  су  на  небесима  „душе 
закланих за ријеч Божију, и свједочанство Јагњетовоʺ (Отк. 6,8).           
10.      Ја  нисам  „призивао  пад  цивилизацијеʺ  у  свом  тексту.  To  сте  Ви,  г.  Мишковићу, 
измислили. Тамо нема ниједне речи о „паду цивилизацијеʺ.
11.      Назвали  сте  ме  „провинцијалним  писцем  памфлетаʺ  ‐  вероватно  да  бисте  се 
борили против „страха, мржње и насиљаʺ који, дакако, и увек, и свагда, долазе из, како 
би  г.  Радомир  Константиновић  рекао,  „тамног  вилајета  светосављаʺ  и  зато  што  у 
провинцији буја „филозофија паланкеʺ.
12.    Повезали сте ме са г. Добрицом Ћосићем који је недавно „говорио о смаку светаʺ, 
а  „духовни  је  отац  нацијеʺ  и  „светионик  српстваʺ.  Са  г.  Ћосићем,  партизанским 
комесаром и атеистом, немам никакве духовне и родбинске везе, мада знам да се учланио 
у Народни покрет „Отпорʺ.
13. После свега, испада да ја „владајућу метафору о трулом Западуʺ користим да бих 
призвао  „његов  потпуни  сломʺ.  Али,  није  сломљен  Запад,  вели  г.  Мишковић,  него 
Милошевићев  режим,  због  чега  постоји  „страх  од  суочавања  са  својим  злочинимаʺ. 
„Изједначава се сопствена кривица за злочине према другим народима са смаком светаʺ, 
а  „национална  енергија  се  усмерава  на  мржњу  према  окружењуʺ  (што  је,  по  Вама, 
главни  циљ  мог  „мрачног  памфлета  маскираног  хришћанском  љубављуʺ).  О  томе  у 
мом тексту нигде не пише, и начин на који сте учитали Вама потребна значења је веома 
симптоматичан. Његове симптоме описује др Богољуб Шиљаковић, философ, у свом 
тексту  „Плакати,  етикете,  моћʺ:  „Етикета  служи  за  жигосање.  Као  и  код  жигосања 
стоке, етикетирање је овјера власништва, знак власти. Њиме моћ успоставља идентитет 
оних над којима влада; или: етикетирањем неко над неким успоставља власништво. И 
као  што  жигосана  стока  теже  може  да  буде  предмет  краће,  тако  и  онај  који  је  под 
етикетом теже може сам да одреди свој идентитет и да се тако ослободи туће власти над 
собом.  (...)  Етикета  ‐  клевета  је  перформативни  исказ:  она  има  интенције  не  само  да 
некоме  припише  извјесно  друштвено  непожељно  својство,  већ  да  га  принуди  да  се  у 
складу  с  њим  влада  да  би  потврдио  своју  дисквалификацију.  (...)  Онај  ко  има  моћ  да 
етикетира хоће да етикету учини стварном. Он једну жељену форму перцепције другог 
претвара  у  реалност  другогʺ.  Или,  како  је  говорио  покојни  Виб:  лепљење  етикета  је 
простопљунеш човека, па залепиш етикету. Из вашег текста, г. Мишковићу, испада да 
је  Владимир  Димитријевић  „провинцијални  писац  мрачних  памфлетаʺ  који 
„националну енергију усмерава на мржњу према окру‐жењуʺ, уместо на  „суочавање са 
својим злочинимаʺ.
14.  Хвала  Богу,  православни  сам  Хришћанин,  и  никад  нисам  мрзео  никог,  а 
поготову не читаве народе (што не значи да немам слабости и падова у грех и грешку, 
али мржњу никад нисам проповедао). Напротив, у својој књизи Папа у Србији ‐ да или не, 
која је изашла у марту 2000, док је ширитељ мржње Милошевић био на власти, написао 
сам да су рат на просторима бивше Југославије, „без обзира на верске елементе у њему, 
покренули  безбожници  и  са  србске  и  са  хрватске  стране,  који  су  се  често  маскирали 
,борбом  за  веруʹ  да  би  пљачкали  и  чинили  злочинеʺ.  Записао  сам  да  „рушење  тућих 
богомоља у име ,Србстваʹ није било Богу угодно, јер они који су рушили туђе богомоље 
91

без  икаквих  дилема  би,  по  задатку  свог  безбожног  воће,  рушили  и  православне 
храмове и олтареʺ... 
Текст о епископу Лаврентију нема никакве везе са србским ратним злочинима, него 
говори о Светом Предању Цркве од Истока и начинима на који се то Предање нарушава. 
А као што је Аљоша Карамазов рекао за оног спахију који је хртове пустио на дечака, да га 
растргну пред мајком, тако кажем и ја: ко је клао и убијао тућу нејач, и злочинио у име 
„Србстваʺ  ‐  ДА  СЕ  СТРЕЉА.  Да  на  власти  нису  били  национал  ‐  бољшевици  који  су 
патриотску 
реторику 
користили 
због 
свог 
опстанка 
на 
истој, 
ратни  злочинци  би,  углавном,  већ  одавно  били  похватани  и  кажњени,  у  складу  са 
србском православном војничком етиком.
15.    Но,  наравно,  неће  ми  помоћи  оправдања.  Крив  сам,  претпостављам, д  ваљало 
би  ме  денунцирати  некој  идеолошкој  инквизицији  пред  којом  бих  морао  да  признам 
своју  кривицу.  (Некад  је  инквизицију  стварао  титоизам,  а  сад  се  оснивачка  идеологија 
зове,  рецимо,  идеологијом  „људских  праваʺ;  некад  сам  могао  да  се  огрешим  о 
„братство‐јединствоʺ,  а  сад  чиним  злодело  „говора  мржњеʺ.)  Шта  је,  ту  је.  Пробаћемо 
да дишемо макар и под етикетом.
16. Надам се да ћe уважена „Републикаʺ објавити овако дугачак одговор, који није 
писан толико из личних, колико из начелних разлога. (Да су лични разлози у питању, 
већ бих одговорио на текст „Рок‐музика и православљеʺ, објављен средином 2000, у коме 
сам  такође  био  проглашен  за  неку  врсту  мрачног  памфлетисте.)  Објавите,  уважена 
господо,  макар  најситнијим  словима,  макар  због  читалаца  који  нису  читали  мој 
„мрачни  памфлетʺ,  макар  због  г.  Мишковића,  који  ће  и  даље  (надам  се,  одговорније) 
сарађивати са вама у борби против „страха, мржње и насиљаʺ.
17.  За крај: заиста, шта мислите ‐ треба ли да се Срби поклоне папи?
 
Владимир Димитријевић
„Републикаʺ бр. 268/2001. 
______________________________________________________________________________________

Реплика без коментара 
 
Није  много  умесно  улазити  у  спор  који  људи  воде,  а  посебно  не  ако  неко  није 
прозван  и  позван.  Али  ако  је  чућење  пред  неким  ставовима  јасно  ‐  и  о  томе  he  и  бити 
речи  ‐  онда  постоји  и  неко  право  на  чућење  које  би  ваљало  искористити.  Г. 
Димитријевић  помиње  питања  „која  муче  нашу  јавностʺ  и  ради  те  јавности  ‐  посебно 
хришћанске јавности ‐ нужне су неке реплике. 
У  његовом  се  тексту  помиње  владика  Лаврентије  који  је  ишао  наводно  у  Рим  на 
поклоњење  папи  Јовану  Павлу  II,  говори  се  о  Цркви  и  канонима,  о  кардиналу  А. 
Степинцу  над  чијим  недавно  посвећеним  ликом  оправдано  стоји  сенка  због  подршке 
Павелићевом  режиму,  те  посебно  о  распаду  бивше  Југославије.  Много  онога  од  тог 
„декораʺ уз текст и не заслужује неки коментар јер је свак слободан да мисли тако како 
мисли. Сликао се загребачки кардинал са Павелићем, a сликали су се наши јерарси и са 
Младићем и Караџићем, који су крвавим трагом обележили простор Балкана. 
Нема  доказа  ни  за  то  да  смо  ми  Срби  били  посебно  заљубљени  у  Југославију,  и 
наши  су  националисти  викали  „сваку  Југославију  у  мутну  Марицуʺ  и  када  је  Марица 
92

мутна и крвава однела што је однела заиста нема смисла мудровати о томе. „Није нама 
папа  кривʺ  ‐  тако  је  записао  својевремено  владика  А.  Јевтић  ‐  и  много  смисла  нема  и 
даље  о  томе  расправљати.  Десет  пуних  година  су  Милошевићеви  идеолози  и  ратни 
пропагандисти о томе пробијали главу јавности и свету.
Ипак  има  у  овом  спору  неких  ствари  које  нису  неважне  и  заслужују  макар  неку 
реплику.
Чак  и  у  овим  нашим  слућеним  временима  има  места  чућењу  и  реплици  око 
важних проблема. Није преосвећени г. Лаврентије ишао у Рим на некакво поклоњење, 
већ  у  обилазак  вечног  града  и  срео  се  са  папом  као  хришћанин  са  хришћанином. 
Симболику  и  вредност  тог  екуменског  чина  нико  није  довео  у  питање.  To  да  ми  Срби 
хришћани не треба да општимо са другима је познат став школске теологије, али не и 
званичан став и учење наше Цркве, која у канонском јединству са другим православним 
црквама не пристаје на духовну изолацију. 
Вековима  постоји  једно  неписано  правило  ‐  заблуда  које  се  најчешће  овако 
формулише  ‐  „Ми  се,  православни,  молимо  за  све,  али  не  са  свимаʺ.  Службено  никада 
није речено да је то и став савремене СПЦ и наши јерарси и сам патријарх стално опште 
и моле са другима. Ову заблуду данас препознајемо у оном „православљуʺ које заступају 
Зјуганов,  Лимонов  и  бројни  други  који  као  свог  духовног  учитеља  признају  недавно 
преминулог  митрополита  Санкт‐Петербурга  и  Ладоге  Јована  који  је  код  нас  посебно 
популаран.  У  данашњој  Русији  он  не  ужива  такву  част.  У  једној  својој  књизи  Тријумф 
православља,  он  говори  о  „сумраку  Европеʺ,  a  немачки  фашизам  објашњава  као 
„реакцијуʺ на Француску револуцију „која је највећа катастрофа са својим рушилачким 
политичким и религијским масонским модернизмомʺ. 
Ово и овакво „православљеʺ знамо и из аката фамознога „карловачког синодаʺ који 
је упутио био поздравну адресу А. Хитлеру, а усташком поглавнику Павелићу позајмио 
епископа  Гермогена  за  поглавара  фамозне  Хрватске  православне  цркве.  Није  то 
непознато,  али  колико  се  зна  наша  Црква  службено  не  следи  једно  такво 
„православљеʺ, иако је доста и оних којима је нешто слично блиско. Још једна невоља ‐ 
никако мала ‐ изазива чуђење, онако како је у тексту г. Димитријевића то дато.
Једно је цитирати Свето писмо и каноне, а друго је подизати зид до неба измећу нас 
и света. He постоји Црква ради канона већ канони Цркве ради и тога се СПЦ  углавном 
придржава службено и то је њено учење. Са канонима дакле не треба бацати прашину у 
очи.  И  64.  правило  Петог  васељенског  сабора  и  19.  Халкидонског  изричито  бане  да 
световњаци  „уче  пред  народомʺ,  то  се  забрањује  свима  „осим  клирицима  највишег 
рангаʺ  па  сада  ‐  то  је  актуелан  пример  ‐  ћe  и  г.  Ђинћићу  бити  дозвољено  да 
„рукополажеʺ вероучитеље за потребе лаичких школа. Има у канонима много тога што 
је важеће, али и оног што је мртво слово. Бране канони узимање оружја у руке, али је 
епископ милешевски који седи на престолу св. Саве запрепастио свет са калашњиковом 
у  рукама.  Зла  су  ово  времена  и  опака,  и  није  свеједно  за  које  ћемо  се  православље 
определити.  Може  неком  бити  близак  и  Д.  Љотић  ‐  као  г.  Коштуници  ‐али  нам 
Љотићево православље неће бити на спасење у овим временима пуним зла и неспокоја. 
На  улицама  већ  имамо  праве  црностотинаше,  али  срећом  нема  доказа  да  их  СПЦ  и 
службено подржава. 
 
93

Коментари  нису  ни  потребни,  али  би  нека  реплика  верујемо  имала  смисла  ‐ 
реплика уз чуђење.
 
Мирко Ђорђевић 
Република, 269/2001.
_________________________________________________________________________________

О прикривању злочина 
 
Поводом текста Владимира Димитријевића, 
„Записи испод етикетеʺ, „Републикаʺ бр. 268
 
Текст В. Димитријевића „Треба ли Срби да се поклоне папиʺ о којем сам направио 
приказ у Републици (бр. 259) био је за мене повод да говорим о тадашњем друштвеном 
контексту после петог октобра у Србији, који је карактерисала тежња националиста да 
избегну одговорност за злочине пребацујући ђубре у туђе двориште. Међутим, господин 
Димитријевић у свом писму наводи да то није у питању, да је он још у марту 2000. писао о 
„ширитељу  мржњеʺ  Милошевићу,  да  су  злочини  често  маскирани  борбом  за  веру 
чињени са обе стране и да се он залаже за кажњавање свих злочина и „ко је клао и убијао 
туђу  нејач  у  име  Србства,  да  се  стрељаʺ.  Ако  је  то  стварна  и  искрена  оријентација  В. 
Димитријевића  ја  сам  спреман  у  свакој  прилици  да  му  се  извиним  за  довођење  у 
контекст његовог јавног деловања са прикривањем злочина.
А  мислим  да  нема  потребе  да  буде  забринут  због  могућности  да  му  суди  „нова 
посттитоистичка инквизиција људских праваʺ због „злодела говора мржњеʺ јер они који 
владају у Србији у име „легализмаʺ и свете нације и државе не показују баш нарочиту 
вољу да се тиме баве. На основу тога читалац сам може да закључи да ли би садашња 
владајућа  структура била  више  склона  да  суди  ономе што  објаљују новине које се боре 
против стихије страха, мржње и насиља или тексту „Треба ли Срби да се поклоне папиʺ.
Ми у „Републициʺ се залажемо да не суди никаква политичка власт, већ да то буде 
ствар  судских  органа,  да  постепено настаје  друштво  законитости и да ниједан појединац 
због својих слободно изражених уверења не буде прогоњен од политичких или било којих 
других центара моћи.
Драган Мишковић 
Република, 269/2001. 
______________________________________________________________________________________

Одговор на реплику уз чуђење
(Одговор на текст Г. Мирка Ђорђевића
„Реплика без коментараʺ, „Републикаʺ бр. 269/2001.) 
 Уважени  г.  Ђорђевићу, јављам  Вам  се  са  неколико  одговора  упућених  поводом 
ваше „Реплике без коментараʺ. С обзиром да сте се добровољно придружили полемици 
између  г.  Мишковића  (коме  хвала,  макар  и  на  условном,  извињењу  због  погрешне 

94

контекстуализације  мог  чланка)  и  мене,  дужан  сам  да  Вам  се  обратим,  бар  кад  су  у 
питању најважније тезе Ваше реплике. 
Са  Вама  није  једноставно  полемисати,  јер  Ваша  историографска  и  историософска 
метода каткад спадају у домен који више припада сфери поезије, а не рационалистичке 
есејистике. Пошто сте у свом тексту „Више од православљаʺ својевремено „доказалиʺ да 
је Ђурађ Бранковић сличан Слободану Милошевићу кад је изолационистичка политика 
према  Западу  у  питању,  и  то  само  зато  што  несрећни  деспот  није  хтео  да  учествује  у 
фарси званој Флорентинска унија (када је папа Еуген IV, node две године шиканирања и 
претњи,  успео  да  примора  делегацију  Цариградске  цркве  да  га  призна  за  „Главу  свих 
хришћанаʺ,  што  је  одбио  да  потпише  Свети  Марко  Ефески,  a  y  томе  га  је,  касније, 
следила  сва  православна  васелена)  ‐  дакле,  пошто  сте  већ  доказали  тако  нешто, 
упоредивши  побожног  и  мудрог  србског  деспота  са  Титовим  духовним  чедом  и 
безбожником, ја заиста не знам како ћe мој одговор бити схваћен. 
Бунећи  се  против  „школскеʺ  теологије,  Ви,  по  свему  судећи,  нудите  некакву  нову, 
условно да је назовем ‐ „суматраистичку теологијуʺ (по којој је, као код Црњанског, све у 
вези ‐ и наша безбрижност, и црвени корали, и далеки снежни врхови Урала.) Зато ми 
допустите да, по методу Богдана Поповића („ред по редʺ), одговорим на „Реплику без 
коментараʺ  (да  бисте  Ви,  можда,  понудили  своје  „Објашњење  „Суматреʺ  ʺ,  то  јест 
довођења мог текста о посети владике Лаврентија папи са  „православљемʺ  Зјуганова  и 
Лимонова, као и са Димитријем Љотићем).
1.  „Сликао се загребачки кардинал са Павелићем, а сликали су се и наши јерарси и 
са Младићем и Караџићем који су крвавим трагом обележили простор Балканаʺ.
Уопште  није  реч  о  Степинчевом  „сликањуʺ  са  Павелићем,  него  о  чињеници  да  је 
овај  прелат  био  војни  викар  усташке  војске,  члан  усташког  Државног  сабора,  и,  што  је 
најважније,  да  је  са  његовим  знањем  и  одобрењем  вршено  масовно  прекрштавање 
православних  Срба  у  Хрватској.  Докажите  ми  да  су  србски  епископи  благосиљали 
масовно  насилно  прекрштавање  Хрвата  и  муслимана  Босне,  и  превођење  истих  у 
православље! Сликање је једно, а инквизиторски рад нешто сасвим друго. 
Данас  је  Степинац  државотворни  светац  Хрвата.  Загебачки  надби  Бозанић  је 
председнику Хрватске Месићу избор на ту дужност честитао  молитвом  и  жељом  да  га 
прати  „заговор  блаженог  Алојзаʺ  (Срби  би  рекли:  заступништво.)  Сваке  године, 
Ватикан и Каптол свечано славе празник који се зове „Степинчевоʺ. Уз то, садашњи папа 
је  спреман  на  беатификацију  Пија  XII,  Степинчевог  духовног  оца  и  човека  који  се  баш 
није  много  истакао  својим  „антифашизмомʺ.  Нађите неког србског свеца који личи на 
Степинца!
2.  To  да  су  наши  националисти  викали  „сваку  Југославију  у  мутну  Марицуʺ  нема 
никакве  везе  са  чињеницом  да  је  садашњи  папа  први  признао  сецесију  Словеније, 
Хрватске, Босне и Херцеговине у авнојевским границама, чиме је допринео трагедији на 
просторима  бивше  Југославије  више  него  многи  други  светски  насилници  (које  нежно 
називамо „међународна заједницаʺ.) 
Да  не  би  било  да  измишљам,  цитирам  др  Навара  Валса,  портпарола  државе 
Ватикан,  који  вели:  „Света  Столица  од  почетка  кризе  радила  је  на  два  начина: 
дипломатским  путем,  и  честим  интервентима  папиним:  дипломатским  је  путем  Света 
Столица  предлагала  рјешење  кризе  МЕЂУНАРОДНИМ  ПРИЗНАЊЕМ 
ОДНОСНИХ РЕПУБЛИКА, а папа је стално и са боли излагао разлог и увјете по којима 
95

се  настали  проблем  може  ријешити  тако  да  се  поштују  све  стране  и  право  на 
самоодређењеʺ („Глас концилаʺ, 53/1991.) 
У свом предавању о „црквеној дипломацијиʺ надбискуп дувањски др Ратко Перић, 
каже  да  је  папа  „6.  XI1991.  позвао  представнике  држава  КЕБС‐а  и  том  приликом  им 
уручио меморандум у којем је затражио да те земље признају Хрватску, а кад је уочио да 
се  оне  колебају,  онда  је  учинио  ис  корак  и  13.  сијечња  1992.  на  темељу  јавно  изнесених 
увјета  признао  Републику  Хрватску  и  касније  20.  коловоза  Републику  Босну  и 
Херцеговинуʺ („Глас Концилаʺ, 7/1994.) 
Ако  нам  је,  г.  Ђорђевићу,  свима  циљ  истина  и  помирење,  онда  прво  треба  да 
саопштимо пуну истину, а не да једни другима бацамо прашину у очи. Патријарх Павле 
је у свом писму папи те, 1992, истакао да признавање Хрватске у онаквим условима (дакле, 
не  признавање  независности  само  по  себи)  посредно  доказује  нетачност  догмата  I 
ватиканског концила о папској непогрешивости. О томе је говорио и епископ бачки г. 
Иринеј у свом интервјуу НИН‐у 20. јуна 1997.
3. „Симболику и вредностʺ  чина епископа ‐ шабачко ваљевског г. Лаврентија код 
нас  људи  нису  доводили  у  питање  зато  што  донедавно  скоро  ништа  нису  ни  знали  о 
овом  „симболички  вредномʺ  чину.  Али,  распитајте  се  мало  по  шабачко  ‐  ваљевској 
епархији шта његова паства, васпитана на делима Владике Николаја и Оца Јустина и на 
њиховом  жи‐вом  примеру,  мисли  о  томе.  Наравно,  епископ  Лаврентије  је  епископ,  и 
његова  власт  свакако  спречава  подређене  му  клирике  да  се  отворено  изјасне  шта 
мисле о томе што им је архијереј ишао да га, скупа са свештеницима, папа „прими и 
благословиʺ. Владика Лаврентије је озбиљан, вредан и способан човек, па се многи још 
увек чуде свему што се десило, јер не могу да схвате како је он, који је објавио сабрана 
дела Владике Николаја, главног борца против конкордата с Ватиканом, оти‐шао папи на 
ноге, и то са „захвалношћу до небаʺ.
4.  Ја  уопште  нисам  против  општења  са  инославнима,  него  сам,  као  и  сваки 
православни  Хришћанин  који  поштује  Свето  Предање,  против  МОЛИТВЕНОГ 
ОПШТЕЊА  са  инославнима.  Сарадња  мора  и  треба  да  постоји.  Она  је  2001.  била  на 
делу кад су Србска Црква и све традиционалне верске заједнице овог простора заједно 
наступиле  тражећи  повратак  веронауке  у  школе;  она  је  била  на  делу  кад  је  епископ 
рашко ‐ призренски г. Артемије са представницима римокатолика и муслимана Косова 
тражио обуставу сваког насиља и злоупотребу вере у политичке сврхе. Зар ја не могу, 
слободно  и  без  зазора,  да  читам  велике  римокатоличке  писце  попут  Мунијеа, 
Марсела, Честертона, Анрија де Либака, Данијелуа, Харингтона? Зар мени не може да 
буде драга Јованка Орлеанка и Луј XVI? 
Наравно  да  може,  али  то  уопште  не  значи  да  ја  треба  да  се  молим  са 
римокатолицима или хитам у загрљај папи.
5. „Ми се молимо за све, али не са свимаʺ не зато што инославне мрзимо, и туђимо се 
од њих због тога, него зато што они и ми немамо јединство вере. To што има епископа 
који  крше  каноне  не  укида  каноне.  Свети  Марко  Ефески  је,  на  самрти,  поручио  да  не 
жели никог од унијата да види на свом погребу управо зато што није хтео да се отуђује 
од  Светог Предања за које је ЈЕРЕС грех над гресима.  (При чему ми не судимо људима 
друге вере, нити их осуђујемо на пакао, него знамо да ћемо, ако изгубимо чистоту своје 
вере, отпасти од Христа. Свети Теодосије Печерски је рекао да је дужност православних 
96

исповедање Истине Христове само у Цркви коју је Христос основао ‐ Православној, а да 
се милосрђе може и мора показивати према људима свих вера.) 
Ако неки епископ поступа насупрот Светим Оцима, то не обавезује његову паству 
да га у томе следи. Ми немамо учење о „незаблудивости намесника Христовогʺ, него нам 
Посланица  Источних  Патријараха  из  1848,  упу‐ћена  као  одговор  на  оновремене  папине 
претензије, вели да у Православљу ни један епископ сам собом, ни сабор епископа сам 
собом,  није  чувар  Предања,  него  Предање  Господње  чува  цео  народ  Божји. 
Православни  епископи  нису  папе.  Наш  папа  је,  како  је  говорио  Владика  Николај,  Дух 
Свети.
6.       Зјуганов  и  Лимонов  немају  везе  с  православљем  ‐  први  је  комуниста,  који 
православну реторику користи величајући сатанисту Лењина, а други је хомосексуалац 
и „национал ‐ бољшевикʺ (сам то вели).
7.       Митрополит  санкт  ‐  петербуршки  и  Ладошки  Јован  има  чланак  „Тријумф 
Православљаʺ, али не и књигу с таквим насловом. У дотичном чланку не пише ништа о 
Француској  револуцији  и  фашизму.  О  фашизму  је  у  својој  књизи  „Царственост  духаʺ 
митрополит Јован писао као о паганском безбожништву и антихришћанству.
8.       О  Француској  револуцији  у  негативном  контексту  није  писао  само  митрополит 
Јован, него и париски кардинал, крштени Јеврејин Листиже. У књизи разговара с њим, 
која  се,  као  што  знате,  зове  „Божји  изборʺ,  монсињор  Листиже  вели:  „Истинске 
декларације  о  људским  правима  заснивају  свој  неуништиви  карактер  на  афирмацији 
коју  добијају  од  свог  Створитеља.  Хуманизам  је  теистичан.  Он  је  то  остао  у  САД,  док 
га Француска револуција прекида код нас. У Француској су у једном антирелигиозном и 
полемичком контексту права човека била супростављена праву Богаʺ.
9.       „Карловачки  синодʺ  је  Руска  Загранична  Црква,  која  није  „православљеʺ,  него 
Православље, и која људском роду даје свеце (најновији пример: Свети Јован Шангајски 
чудотворац,  чије  нетрулежне  мошти  почивају  у  Сан  Франциску.)  Она  није  слала 
„поздравне адресе Хитлеруʺ, него му је поглавар Руске Зграничне Цркве  1938. (док су 
Велика Британија и савезници „флертовалиʺ с фирером) упутио куртоазну захвалност, 
због помоћи у изградњи руског храма у Берлину. Што се тиче епископа Гермогена, који 
се  ставио  у  службу  Павелићу,  синод  Руске  Заграничне  Цркве  га  је  због  тога  одмах 
искључио  из  својих  редова  и  СТАВИО  ПОД  ЗАБРАНУ  СВЕШЕТНОСЛУЖЕЊА 
(видети: Вељко Ђурић, „Голгота Српске Православне Црквеʺ, стр. 333 ‐ 334.)
10. Канони постоје због Цркве, а Црква је Тело Христа, Бога Који је Истина. 
Зато  канони  чувају  истину  вере.  Канони  који  забрањују  молитвено  општење  са 
инославнима  имају  ОНТОЛОШКИ,  а  не  ПРИВРЕМЕНИ  карактер.  To  никад  не  може 
бити  мртво  слово.  Што  се  тиче  вероучитеља  ‐  лаика,  њих  је  било  и  раније,  а  Свети 
Кирило  је,  као  Константин,  са  благословом  Светог  Фотија,  држао  наставу  још  пре 
монашења.
11.    Што се тиче епископа милешевског и његове слике с оружјем у рукама, треба о томе 
да питате њега. У сваком случају, он из тог оружја никад није пуцао.
12.     Где  сте  нашли  да  је  председник  СРЈ  Коштуница  близак  идејама  Димитрија 
Љотића,  који  је  био  изразито  против  парламентарне  демократије  засноване  на 
принципима Француске револуције? Колико ја знам, г. Коштуница је демократа свим 
својим бићем.
97

13.  Димитрије  Љотић  је  конфесионално  био  православне  вере,  али  је духом био 
ближи римокатолицима. Његова омиљена лектира: Фрањо Салешки, Тома Кемпијски, 
Паскал. Својој супрузи није дозвољавао да пређе у православље (била је римокатоличке 
вере.) Његово југословенство се, између осталог, заснивало и на екуменистичкој идеји о 
јединственом хришћанском духу православља и римокатолицизма.
14.     На  улицама  имамо  свашта  ‐  и  удбаше,  и  црностотинаше,  и  рекеташе,  али  то 
нема никакве везе са мојим текстом о епископу Лаврентију.
15.     Уважени  г.  Ђорђевићу,  папу  сте  бранили  као  да  сте,  не  дај  Боже,  у  неком 
понитификалном савету. Ја, заиста, сматрам да је то Ваше право, као и право на реплику, 
и право на чуђење, али је и моје право да кажем: волим своју веру онакву какву су нам је 
оставили  Свети  Оци.  He  мрзим  ни  папу,  ни  римокатолике,  али  сматрам  крајње 
неумесним  да  се  човеку  који  је  толико  пута  показао  да  није  пријатељ  православних 
народа  (недавна  посета  Украјини,  упркос  изричитом  противљењу  Руске  Цркве, 
најновији је пример) иде на поклонење.
 
Срдачно, Владимир Димитријевић
 
P.S. Кад већ одбацујете православне каноне који забрањују молитвено општење са 
инославнима,  зашто  онда  не  тражите  укидање  четири  канонска  анатематизма  I 
ватиканског  концила,  упућених  против  оних  који  не  признају  „незаблудивостʺ 
„намесника  Христовогʺ?  Папа,  овај  садашњи,  је  папу  Пија  IX  који  је  те  анатематизме 
прогласио, такође произвео у „блаженикаʺ. 
__________________________________________________________________________________

Сведочење или Апостасија? 
Сведочење или апостасија?
Проглас свештенства и монаштва 
 
Мисли и процене након Равене
 
Двадесети  век,  који  тек  што  се  завршио,  могао  би  се  окарактерисати  као  век 
Екуменског  Покрета.  Овај  покрет,  у  основи  протестантског  надахнућа,  тежио  је 
приближавању и сједињењу расцепканог протестантског света. Брзо се развио у покушај 
сједињења углавном хришћанског света. 
Покрет  је  на  жалост  усвојен  и  од  Православне  Цркве  која  је  на  тај начин ставила 
под  сумњу  своју  самосвест  као  Једне,  Свете,  Саборне  и  Апостолске  Цркве,  са  којом  би 
требало  да  се  уједини  остатак  хришћанског  света,  и  претворила  се  у  једну  од  стотина 
хришћанских  конфесија  или  „цркаваʺ,  које  су  у  својој  подељености  нецеловите  и 
проблематичне; треба да се уједине, да би се достигла визија јединства свих, по изреци 
Господњој „да сви једно будуʺ. Као да је престала да постоји у историји Црква као тело 
Христово, као евхаристијска заједница, и сада се тражи као непостојећа стварност, која 
делимично или непотпуно постоји у многим „црквамаʺ.
 
98

Изједначавање Цркве и јереси
 
Сједињење се не схвата више као сједињење са Црквом, као сједињење отцепљених 
са  нама,  „са  Црквомʺ,  „са  намаʺ,  као  што  је  схватано  увек,  него  као  „сједињење 
цркаваʺ, као што је овај термин наметнут и у богословској науци, након дугогодишњег 
екуменистичког  ропства  и  отуђења.  На  жалост  нисмо  избегли  изједначавање 
хришћанских конфесија; навучени смо да у пракси, и поред супротних изјава, схватамо 
сједињење као свеконфесионално припајање.
Папизам,  захтевајући  за  себе  и  до  данас  еклисиолошку  искључивост,  иако  је 
одговоран  и  уводитељ  је  поделе,  није  начинио  грешку  да  учествује  као  члан  Светског 
Савета  Цркава  и  да  се  претвори  у  једну  од  многих  „цркаваʺ.  На  речима,  међутим,  и 
лицемерно  хвали  Екуменски  Покрет,  који  благосиља  као  припрему  за  сједињење  са 
Петровим  Римом  и  са  папом.  Особито  се  радује  и  весели  због  учешћа  Православне 
Цркве, која је у пракси укинула саму себе као јединствено оваплоћење  и наставак Једне 
Свете,  уступајући  свој  простор,  свој  идентитет,  шизма‐тичком  и  јеретичком  Риму,  Риму 
filioque‐a,  папског  примата,  бесквасних  хлебова,  очистилачког  огња,  тварне  благодати  и 
свих других новачења и одступања.
 
Екуменисти умирују савести
 
Протагонисти  од  Православних  овог  досад  невиђеног  отпадништва,  као  што  се  у 
пракси  потврдило,  умиривали  су  и  умирују  своје  савести,  али  и  оправдано  страховање 
црквене  пуноте,  тврдећи  да  учешће  Православних  у  Екуменском  Покрету  има  за  циљ 
сведочење  Православне  Вере,  да  бисмо  помогли  остале  цркве  „да  виде  истину,  да  им 
просветимо  мисао на братски начин, упознавајући  их  са  учењем  једне, свете, саборне  и 
апостолске  Цркве,  која  је  Православна  Црква,  непромењена  од  апостолске  епохеʺ,  као 
што  пише  у  Декларацији  православне  делегације  пред  Конференцијом  у  Лунду  (1952) 
искључили  су  и  одбацују  на  речима  „заједничарење  у  тајнамаʺ,  пре  него  што  се 
васпостави јединство у вери. Предлажу такоће и избегавање заједничких молитава.
Тако, у Декларацији православне делегације на Другој Скупштини Светског Савета 
Цркава у Еванстону (1954) пише: „када испитујемо проблем јединства Цркве, не можемо 
га  сучелити  на  други  начин,  него  као  пуно  васпостављање  целине  вере  и  епископског 
устројства Цркве, што је основа за њен тајински животʺ. 
И ниже: „Верујемо да he сам повратак свих Конфесија у веру првобитне јединствене 
и  недељиве  Цркве  седам  Васељенских  Сабора,  или  у  целовито  и  непромењено  и 
заједничко наслеће предака свих (данас) подељених хришћана, донети жељено поновно 
сједињење  свих  подељених  Хришћана.  Зато  што  he  само  једин‐ство  и  заједница  свих 
Хришћана  у  једној  заједничкој  вери  имати  као  неизоставан  исход  и  њихову  заједницу  у 
светим  тајнама  и  њихово  нераздељиво  јединство  у  љубави  као  чланова  једнога  и  истога 
тела  једне  Цркве  Христовеʺ.  И  да  не  би  постојала  никаква  сумња  и  еклисиолошка 
недовршеност и нејасноћа где постоји Црква, говоре на крају: „Закључујући дужни смо 
да  изразимо  наше  дубоко  убећење,  да  је  само  света  Православна Црква сачувала  ,веру 
једном предату светимаʹ у свој њеној пуноћи и целовитостиʺ.
У  енциклики  Васељенске  Патријаршије  „Свим  аутокефалним  Православним 
Црквамаʺ  из  1952,  која  је  потписана  од  патријарха  Атинагоре,  након  што  се  усваја  и 
99

истиче дело Светског Савета Цркава као „богоугодан трудʺ, изражава се препорука да се 
избегавају заједничке мо‐литве са инославнима: 
„Потребно  је  да  православни  клирици  претставници  буду  колико  је  могуће 
обазриви  у  богослужбеним  окупљањима  са  инославнима  као  противним  свештеним 
канонима  и  јер  отупљују  конфесионалну  осетљивост  Православних,  тежећи  увек  да 
врше,  ако  је  могуће,  чисто  православна  богослужења  и  чинодејства,  да  би  се  тако 
показао сјај и величанство православног богослужења пред очима ино‐славнихʺ.
He  сумњамо  у  намере  и  мотиве  свих  оних  који  су  узели  учешћа  у  почетку  у 
екуменским  конференцијама.  Бог  „испитује  срца  и  утробеʺ.  Треба  чак  да  похвалимо 
добру  битку  и  смелост  коју  су  имали  да  изузетним  изјавама  истакну  православну 
самосвест и сведочење, што није случај данас. Шта је међутим произашло из свега тога? 
Зар  се  не  укида  све  ово  изједначавањем  у  пракси  заједничарења  Цркве  са  јересима  и 
расколима,  истине  за  заблудом?  Једноставно  помажу  данашње  екуменисте  од  стране 
православних да их наводе као алиби потпуног и бескрупулозног одступања од Предања 
и  да  се  показују  двоједушни  и  двојезични,  понекад  строги  Православци  и  верни 
Предању, а понекад отворени за све компромисе.
 
Двојезичје и двоједушје
 
Данас  заиста  постоји  опасно  двојезичје  и  двоједушје,  један  коле‐.  бљиви  став 
православних  воћа,  који  појачава  смућење  и  гори  је  од  јавне,  отворене  заблуде.  Више 
бисмо  волели  да  постоји  поклапање  дела  и  речи,  вере  и  дела.  Ако  неко  слуша 
патријархе,  архиепископе  и  епископе  кад  говоре  о  православној  вери  и  предању,  о 
наслеђу  Отаца,  о  многоценом  и  јединственом  нашем  благу,  о  величини  наших 
Светитеља  и  њиховом  доприносу,  о  потреби  да  држимо  све  оно  што  су  нам  праоци 
оставили у наслеђе, диви се преданости и привржености ономе што је од Отаца, почиње 
да верује да има пред собом отачке величине. Шта ти вреде међутим речи и призивање 
отаца, када одмах затим дела и понашање то поричу? „Двоједушан човек, непостојан 
је у свима путевима својимʺ (Јак. 1,8). Бог суди не по речима, него по делима.
Шта  да  радимо  са  Декларацијама  Православних  представника  сада,  и  са 
препорукама да се избегавају заједничке молитве, јер се противе свештеним канонима? 
Шта да радимо са одговором васељенског патријарха у Волосу (јуни 2002) на питање 
новинара,  да  важи  забрана  давања  светог  Причешћа  инославнима,  када  пре  неколико 
дана у Равени, пред очима хиљада телевизијских гледалаца, у току савршавања страшне 
тај‐не  Божанске  Евхаристије,  и  док  је  ћакон  говорио  „двери,  двери  с  премудрошћу 
пазимоʺ, и патријарх произносио „светиње светимаʺ, не само да нису затворене двери за 
непосвећене,  за  неправославне,  него  је  и  давано  Божанско  Причешће  јеретицима  и 
шизматицима, римокатоличким вер‐ницима, као што се видело из начина на који су се 
крстили? Да ли је дакле крив ђакон за сву екуменистичку апостасију и отуђење које се 
већ годинама негује, за отупљење православне осетљивости и самосвести?
Ко је позвао и ко је дозволио папским клирицима и муслиманима да стоје, и то пред 
Царским  Дверима,  током  савршавања  Божанске  Евхаристије?  Ко  дозвољава  већ 
годинама заједничке молитве са инославнима, не само у Европи и Америци, него сада и у 
Јелади,  у  току  недеље  заједничке  молитве  која  се  организује  сваке  године?  Зар  није 
заједничка  молитва  узајамно  учешће  представника  током  престоних  празника  Рима  и 
100

Константинопоља  у  богослужбеним  сабрањима  и  благосиљање  православне  пуноте  од 
тамо присутног кардинала?
 
Очекивано сведочење претворило  се у апостасију
 
Није нам циљ овде да побројимо све манифестације које потврђују да се очекивано 
сведочење  православне  вере  претворило  у  одступништво  и  у  отуђење.  Дочек  папе  у 
Атини  и  у  другим  православним  земљама,  и  на  тај  начин  његово  признавање  као 
канонског  епископа  Рима,  ме‐ђурелигијски  синкретистички  сабори,  узајамно 
признавање  светих  тајни  и  заједничко  причешћивање  које  је  дозволила  Антиохијска 
Патријаршија  са  Монофизитима,  а  свету  тајну  брака  и  Александријска  Патријаршија, 
повећан  број  захтева  за  учествовање  паписта  у  православ‐ној  Божанској  Евхаристији  и 
православних у папској, на основу онога што је договорено у неприхвтљивом унијатском 
тексту  из  Баламанда,  невероватно  одобрење  од  стране  одсека  Теологије  Богословског 
Факултета  Универзитета  у  Солуну  две  докторске  дисертације  које  представљају 
Монофизите Диоскора и Севира као православне, узнемириле су и саблазниле у великој 
мери  православну  пуноту.  Да  ли  је  на  крају  остало  ишта  усправно  од  међаша  које  су 
поставили оци наши?
Питање  заједничарења  са  јеретицима,  као  и  следствено  томе  заједничарења  са 
онима који су у заједници са њима, који овом праксом постају недостојни заједничарења 
са  Православнима,  највеће  је  и  најхитније  питање  у  данашњем  црквеном  животу. 
Црквено  тело  опасно  болује;  одговорни  за  то  смо  сви,  не  само  они  који  заједничаре  са 
инославни‐ма,  него  и  сви  који  заједничаримо  са  онима  који  то  чине;  одступање  и 
преступање личе на спојене судове, на загађење животне средине, које се не ограничава 
само  на  онога  који  проузрокује  загађење.  Помињући  патријархе,  архиепископе  и 
епископе на богослужењу, учествујемо у екуменистичком отпадништву.
He намеравамо, наравно, да одемо из Цркве, да проузрокујемо раскол. Црква није 
лична  својина  ниједног  патријарха  и  ниједног  архиепископа  и  епископа.  Из  Цркве 
одлазе они који заједничаре са заблудом, они који обмањују и који су обманути. Црква 
је основана и развила се часном крвљу Господа нашег Исуса Христа, кретала се и креће 
се  кроз  историју  благодаћу  и  дејством  Пресветога  Духа,  који  је  показао  Апостоле, 
мученике,  преподобне,  јерархе,  исповеднике  и  учитеље  непорочног  Православља. 
Заједница  са  њима  је  гаранција  и  критеријум  Православља  а  не  оно  што  из  утробе 
износе екуменисти.
Предањски  израз  „са  свима  светимаʺ  и  „следујући  светим  оцимаʺ  је  правило  и 
образац. Молимо се само да у овим кризним временима просвети најпре Пресвети Дух 
да  остану  при  својој  одлуци  о  неучешћу  у  Светском  Савету  Цркава  све  православне 
Цркве  које  су  иступиле,  а  нај‐пре  древна  и  прворођена  Јерусалимска  Патријаршија, 
мајка Цркава. Затим да уздигне и покаже из реда епископа, да пројави снажне и до‐
стојне времена пастире, достојне не световних и световномислећих, Него достојне Цркве 
и  достојне  пуноте  Цркве,  која  се  нада  и  чека.  Да  нас  просвети  све  да  ходимо  правим 
путем Светитеља и Отаца.
Белешка:  Сви  клирици,  монаси  и  монахиње  који  желе  да  учествују  у  овој  малој 
представци  православног  исповедања  могу  да  то  изјаве  пишући:  „Слажем  се  са 
101

Прогласом  о  Равени  и  потписујемʺ.  Нека  пошаљу  своју  изјаву  са  својим  именом  и 
свештеничким или монашким чином на адресу:
 
Часопис  ,,ΘΕΟΔΡΟΜΙΑʺ, Τ. Θ. 1602,54124 ΘΕΣΣΑΛΟΝΙΚΗ 
Факс: 9920‐310‐996663 
Тел.: 9930‐310‐996660 
___________________________________________________________________________________________________________

 
Потписници;
 
Архим. Јосиф, Игуман манастира Ксиропотама, Света Гора
Протој. Теодор Зисис, Професор Теолошког Факултета у Солуну
Протој. Георгије Металинос, Професор Теолошког Факултета у Атини
Архим. Атанасије Анастасиу, Игуман манастира Велики Метеори
Архим. Максим Кирицис, Игуман манастира светог Дионисија Олимпијског
Архим. Максим Каравас, Игуман манастира свете Параскеве Милохориу
Архим. Севастијан Асмантидис, Игуман манастира свете Параскеве, Касторија
Архим. Теоклит Болкас, Игуман манастира преп. Арсенија, Халкидики
Архим. Кирило Кехајоглу, Игуман манастира Пантократора, Мелисохори
Архим. Тимотеј Цотрас, Игуман манстира преп. Јована Руског, Касандрија
Архим. Хрисостом Пихос, Игуман манастира Лонговарда
Архим.  Теофил  Зисопулос,  Духовник  православног  хришћанског  сестринства 
„ЛИДИЈАʺ
Архим. Лаврентије Грациас, Митрополија Флоринис, Преспон и Еордеас
Архим. Пајсије Пападопулос, Митрополија Флоринис, Преспон и Еордеас
Архим. Лука Циуцикас, Митрополија Лангада
Архим. Павле Дурос, Митрополија Китрус, Катеринис и Платамонос
Јером. Илија Захаракис, Митрополија Карпенисиу
Јером. Јеротеј Скиадас, Митрополија Етолиас и Акарнаниас
Јером. Хрисостом Карцонас
Протој. Сарантис Сарантос, Професор Богословије Ризариу 
Протој. Георгије Кујумзоглу, Митрополија Сидирокастру 
Протој. Лампрос Фотопулос, Митрополија Атикис 
Протој. Јоанис Фотопулос, Атинска Архиепископија 
Презв. Атанасије Минас, Атинска Архиепископија 
Презв. Василије Коколакис, Атинска Архиепископија 
Монах Дамаскин Каракалинос
 
Из Српске Цркве;
 
Артемије  (Радосављевић),  Епископ  рашкопризренски  и  косовско‐
метохијски, са својим целокупним свештенством и монаштвом.
_________________________________________________________________________________

102

Претпоследња вест 
 
Претпоследња вест везана за тему којом се ова књига бави објављена је у „Политициʺ 
од 12. новембра 2002. и потписана је иницијалима М. К. Она гласи: „Делегација Српске 
православне цркве, у којој ћe бити чланови Светог архијерејског синода СПЦ, архијереји 
Амфилохије,  митрополит  црногорско‐приморски  и  Иринеј,  епископ  бачки,  као  и 
новоизабрани  декан  Богословског  факултета  СПЦ  јереј  Владан  Перишић  и  јеромонах 
Андреј  Ћилерџић,  отпутоваће  почетком  фебруара  наредне  године  у званичну посету 
Ватикану, сазнаје „Политикаʺ из извора блиских Патријаршији и Римокатоличкој цркви. 
Писмо  које  је  ових  дана,  с  потписом  патријарха  Павла,  стигло  у  Ватикан  у  ствари  је 
званичан  одговор  СПЦ  на  позив  који  је  у  мају  ове  године,  за  време  посете  Београду, 
уручио  кардинал  Валтер  Каспер,  председник  Папског  већа  за  унапређење  јединства 
мећу хришћанимаʺ.
Наравно да сваки православни Србин жели да верује да је ова вест лажна; наравно 
да  сваки  православни  Србин  верује  да  ћe  стварност  ову  вест  демантовати;  наравно  да 
сваки православни Србин сумња да је позив Валтера Каспера, оног истог Каспера који је 
изјављивао како папска црква има право да „мисионариʺ у Русији, био „позив на дијалогʺ 
(то  је,  у  ствари,  дипломатски  потез  чији  је  циљ  припрема  папиног  доласка  у  Србију); 
наравно да се сваки православни Србин, поготову ако је са територија које су вековима 
биле на удару крижарских папских похода, плаши последица дипломатског заноса и 
екстазе  „суживотаʺ  и  „толеранцијеʺ  која  би  Степинчевог  „беатификатораʺ  довела  у 
земљу Светог Саве... Остаје нам да будно и опрезно пратимо развој догаћаја, молећи се 
свим  светим  новомученицима  србским,  побијеним  од  усташа  (Степинчеве  духовне 
деце која су, како рече Владика Николај, за „ревност у злу, добро знану свима /похвале 
добили из пакла и Римаʺ) да умоле Свевишњега да не дозволи да папа крочи на свету и 
мученичку  земљу  Србинову  ‐  и  то  не  земаљску  земљу  („Чија  лʹније  била,  чија  лʹбити 
нeћe?ʺ, како би опет рекао Владика Николај), него Небеску Земљу ‐ Светосавску Цркву 
Христову, наше једино вечно благо, једину отаџбину и очевину.
_________________________________________________________________________________

Последња вест
Сусрет са Јованом Павлом Другим
М. Радетић
Београдски надбискуп Станислав Хочевар потврдио је у петак да делегација Српске 
православне цркве, коју је оформио Свети архијерејски синод, путује почетком фебруара 
у Ватикан, где ћe се срести са папом Јованом Павлом Другим. Предвићен је и низ сусрета 
са другим личностима Свете столице.
На  конференцији  за  штампу  поводом  католичког  Божића,  са  које  је  упутио 
традиционалне  божићне  честитке  верницима  и  свим  људима  добре  воље,  Хочевар  је 
изразио  радост  што  he  до  ових  сусрета  доћи,  „јер  само  боље  мећусобно  упознавање 
може помоћи да се више поштујемоʺ.
Испратићемо  их  великом  молитвом  у  божју  славу  ‐  рекао  је  између  осталог, 
надбискуп, саопштавајући да је Света столица дала Српској цркви свој програм посете, и 
сада  се  очекује  одговор.  Чланови  делегације  (у  којој  су  митрополит  црногорско 
103

приморски  Амфилохије,  владика  бачки  Иринеј,  декан  Богословског  факултета  Владан 
Перишић  и  јеромонах  Андреј  Ћилерџић)  требало  би  да  посете пет базилика  у  Риму, 
Асизи ‐ место  у коме се одржава  традиционална Молитва за мир  и  још нека места  по 
својој жељи, већ је одрећен дан кад ћe се срести с папом, а домаћин сусрета је кардинал 
Валтер  Каспор,  који  је  позив  за  посету  уручио  Синоду  током  боравка  у  Београду, 
прошлог маја. 
На  питање  шта  је  у  Римокатоличкој  цркви  за  њега  био  догађај  године,  поглавар 
југословенских католика издвојио је два: сусрет у Асизију „који овде, нажалост није имао 
пуо одјекаʺ и у земљи још један корак на унапрећењу односа цркве и државе. Министар 
вера,  Војислав  Миловановић,  прогласио  је  представнике  традиционалних  цркава  који 
улазе у Комисију за унапређење верске наставе, за своје саветнике, па се на том плану, 
како је рекао, убудуће ништа не може битно мењати без њихове сагласности.
 
„Вечерње новостиʺ, 20. XII 2002. 
___________________________________________________________________________________

Post scriptum последње вести
 
Испоставило  се  да  је  новинар  Политике  М.К.  добро  информисан:  сви  медији 
Србије  пренели  су  тријумфалистичку  поруку  надбискупа  Хочевара,  коју  је  читалац 
управо  имао  пред  собом.  У  интервјуу  незаобила‐зном  Данас‐у,  папски  нунције  у 
Београду,  монсињор  Еуђенио  Сбарбаро,  понудио  је  низ  размишљања  на  тему  односа 
православних  и  римокатолика,  устврдивши,  пре  свега,  да  је  „Светом  оцуʺ  најважнији 
„дијалогʺ (А шта би друго? Од Средњег века њему је увек најважнији дијалог ‐питајте 
Зографске  мученике,  Светог  Марка  Ефеског,  Светог  Атанасија  Брестског,  Светог 
Платона Бањалучког, итд.) 
Што  се  тиче  Ватикана  и Русије, монсињор Сбарбаро нас је утешио: „У Русији има 
само 500 хи‐љада католика верника, што није велики број, али Света столица мора да 
води рачуна о њиховим духовним потребама. Можда је тај чин био погрешно схваћен 
и  помислило  се  да  Католичка  црква  има  експанзионистичке  и  прозелитистичке 
намере. 
Уверавам  Вас  да  то  није  била  намера  ни  Светог  оца,  нити  Свете  столицеʺ. 
(Наравно,  верујемо,  верујемо!  Никад  „Света  столицаʺ  није  имала  такве  намере  према 
Русији... Пи‐тајте Светог Александра Невског, или Светог патријарха Гермогена, који 
је, утамничен и касније отрован, „дијалогизираоʺ с Пољацима у доба Смутног времена.) 
И  сазнајемо  да  је  монсињор  већ  предузео  низ  корака  ради  бољег  упознавања  Срба  са 
Ватиканом: овде ћe бити отворен ватикански културни центар, који he издавати књиге 
и филмове о самом себи и својој жељи за дијалогом. И радост монсињора Сбарбара је 
јавна:  „С  радошћу  поздрављам  посету  делегације  СПЦ  Риму, почетком  фебруара  2003. 
године.  Сигуран  сам  да  ћe  се  појавити  нове  иницијативе  везане  за  дијалог,  како  на 
добробит обе цркве, тако и ове земље, којој је неопходна морална, духовна, економска 
и политичка обноваʺ. 
Нашим  делегатима,  вели  монсињор  Сбарбаро,  „отворена  су  сва  ватиканска 
вратаʺ.  Пошто  су  и  досада  епископи  СПЦ  ишли  у  Ватикан,  а  ово  је  прва  „званична 
посетаʺ, реч је о „квалитативном скокуʺ у односима СПЦ и Ватикана.
104

А  ево  како  је  изгледао  разговор  измећу  новинарке  Јелене  Тасић  и  монсињора 
Сбарбара поводом папиног доласка у Србију:
 
Делегација СПЦ иде у Ватикан, после које се очекује долазак надбискупа Турана 
у  Београд.  Имајући  у  виду  овогодишње  посете  и  чињеницу  да  папа  идуће  године 
поново долази у Хрватску и Босну, да ли то значи да би, ипак, могао да посети и нашу 
земљу?
 
‐ Долазак надбискупа Турана у Београд и одлазак делегације СПЦ  у Рим немају 
никакве везе. Позив Светом синоду СПЦ да посети Свету столицу упутио је кардинак 
Каспер у мају током посете Београду. Позив надбискупу Жан Луј Турану, секретару за 
односе  са  државама  Папског  државног  секретаријата,  упутила  је  Савезна  влада  преко 
новог  ам‐басадора  СРЈ  у  Ватикану,  у  јуну,  одмах  по  предаји  акредитива.  Ове  посете 
договорене  су  са  две  различите  институције.  Што  се  тиче  евентуалне  папине  посете 
Југославији, морам да поновим да свети отац има жарку жељу да допринесе учвршћењу 
мира,  јединства,  заједништва  на  Балкану.  С  тим  циљем  он  је  већ  посетио  Словенију, 
Хрватску и Босну. Зато ћe и идуће године поново обићи Хрватску. Нормално да би био 
пресрећан  ако  би  му  могућности  дозволиле  да  дође  и  у  Југославију,  с  циљем  да 
допринесе развоју ове напаћене земље. Надајмо се да he ce створити клима потребна да 
доће до папине посете.
 
Пошто  многи  мисле  да  само  новинари  позивају  папу  у  Београд,  колико  су  тачне 
приче да су републичка и савезна власт већ званично позвале папу, и да ће се потрудити 
да се СПЦ бар изјасни да нема ништа против његове посете?
 
‐ To питање треба да се упути властима ове земље. О доласку папе разговарао сам 
само  са  бившим  председником  Милошевићем,  кад  сам  му  предао  акредитиве,  у 
септембру 2000. године. Он ми је тада рекао да је његова жеља да овде види папу и да је 
чак о томе причао са патријархом Павлом, али ми није рекао детаље тог разговора. Пре 
неколико  година  у  име  католичке  заједнице  надбискуп  Перко  је  као  председник 
Бискупске конференције Југославије упутио захтев Светој столици да папа доће и посети 
Југославију. Тај позив и даље стоји и када буду постојали услови, он he бити услишен.
 
Какав„дипломатски сигналʺ очекујете из СПЦ?
 
‐ Света столица нема проблема са модалитетима. Довољно је да се оствари клима 
потребна за папину посету.
***
Шта се, дакле, може очекивати?
Нови притисци ДОСманлија на врх СПЦ (у стилу: „Ми вама храм Св. Саве, ви нама 
папину посетуʺ; а боље би било да храм на Врачару буде потлеушица него да они  који 
растурају  државу  Св.  Саве  скупљају  новац  за  мермерни  двор  у  који  би,  ако  се  овако 
настави, могао да крочи и прославитељ „блаженог Алојзијаʺ.)
Шта православни Србин да ради?
105

Да се моли  Богу  и  Св. Сави и свој Небеској Србији и да верује да ћe нас Господња 
милост, иако незаслужена, спасти од „дијалогаʺ са папом римским.
        Господе,  смилуј  се  на  нас  не  због  нас,  него  због  предака  наших,  који  су  ти  крвљу 
својом  верност  посведочили!  Господе,  дај  народу  свом  да  прогледа  и  да  зна  да  нас  не 
чекају „европске интеграцијеʺ, него нова окупација Запада! 
     Господе, дај народу да схвати да папа неће Србију приближити Европској Унији, него 
пропасти,  како  се  десило  и  са  Византијом  кад  је  прихватила  Флорентинску  унију! 
Господе,  дај  архијерејима  нашим  оно  мужанство  које  си  дао  Светим  новомученицима 
Петру Доситеју, Платону и Сави и снагу да не позову папу римског, упркос притисцима 
државних власти!
Господе, дај нам мудрости и снаге да останемо Твоји, не због нас грешних, него  бог 
свих светих предака и отаца наших!
Господе сила, с нама буди.
Господе сила, помилуј нас!
_________________________________________________________________________________
  

Конац дела и Богу слава!

106

Sign up to vote on this title
UsefulNot useful