You are on page 1of 470

Mirjana Ðurðeviæ

Èas anatomije
na
Graðevinskom fakultetu
Epilog 1
E, stvarno odlično počinje. Samo što sam prošla pasošku
kontrolu i počela da se osvrćem po aerodromskoj čekaonici,
tražeći zgodno mesto da se posadim, biće iz razglasa
saopštava da je noćni let za Amsterdam odložen za jutro, iz
tehničkih razloga. Sad mi to kažeš! Mogla sam još ovu noć
da prespavam u svojoj kući, sa svojim momcima, u svom
krevetu, u svojoj spavaćici... Preterujem, ponela sam svoju
spavaćicu. Čekaj... ne, ne vredi, policajci koji su mi malopre
zapečatili pasoš već su nestali netragom, ljudi, pa mi smo
noćas ovde zarobljeni! Jedini izlaz − Amsterdam. Ali, malo
sutra. Mora prvo da svane. Kad je tako, da sednem ja.
Sednem. Da pripalim? Ili da počnem sa štednjom? Ako
želim da mi ona tri boksa sakrivena u koferu potraju mesec
dana, moram da počnem odmah. Posle − videćemo. Cigare
su, kažu, tamo jako skupe. Ono što su me zezali, da ću tamo
za svaki coffee-break na tanjiriću, uz šećer, da dobijem i po
džoint gratis, duhovito je, ali mi nije smešno. Ne sad. Tada
sam odgovorila:
− Ja pijem bez šećera. Hoće li onda meni da daju dva?
Da se javim kući, mojim momcima? Da im kažem da još
ovu noć provodimo u istom gradu (i okolini)? Mreža u
prekidu. Iz tehničkih razloga? Probaću kasnije.
Gledam ženu koja sedi preko puta. Frizura nikakva, u
stvari, frizura joj je nice try, nego, kosa joj je nikakva.
Beznadežan slučaj. Respektabilni tamni podočnjaci. Usta
opuštena, čini mi se da im to nije prirodan oblik, pre će biti
uticaj vedrog raspoloženja. Ako se sada rasplače, a blizu je −
ružna je kad plače. Figura neprovaljiva, u svakom slučaju
napunila je stolicu. Obučena kao službenica neke bolje firme
na podužem prinudnom odmoru. Solidno, ali pomalo
pohabano. I previše tamno. Pod veštačkim svetlom to joj
ističe bledilo, o crnilu oko očiju da ne govorimo. Kada je ova
poslednji put spavala? Jedino što u prizoru preko puta
deluje svetski je lap-top, pristojan model, koji ona grli
desnom rukom. Ne grli, skoro da je legla na njega. Uostalom,
otkud ja znam šta je pristojan lap-top? I kako to izgleda −
svetski? Ajde, videćemo i to. Malo sutra, u Amsterdamu.
Da me bolje poznajete, odmah biste ukapirale da je ta
žena u koju gledam − ja. Prvo, samo meni može da padne na
pamet da u polupraznoj aerodromskoj čekaonici sednem
naspram velikog ogledala na ulazu u toalet, ne bih li celu
noć provela zagledana u jedno od svojih lošijih psiho-
fizičkih izdanja. Drugo, ovo na meni je moja standardna
odeća za izlazak među ljude. Treće, lap-top. Pozajmljen.
Morala sam da obećam da ću da ga čuvam ko oči u glavi.
Inače se ne grlim sa mašinama na javnom mestu. Četvrto,
podočnjaci...
Mogućnost da odem na tri meseca u Holandiju, na neku
specijalizaciju, iskrsnula je pre samo par nedelja, pred njihov
Božić. Nisam sebi mogla da dopustim ni luksuz da se
premišljam hoću li ili neću, trebalo je obezbediti stotine
papira, napraviti hiljadu dogovora, spakovati se. Sve to da
bih se još malo školovala.
Oduvek sam mrzela školu a volela da učim. Nije dobro
rečeno. Da probamo ponovo: oduvek sam mrzela institucije,
a institucije sa kojima sam u životu, silom prilika, imala
najviše posla su upravo škole raznih vrsta. Pri tom sam
nepopravljivo radoznala. Sve me zanima, sve bih da naučim,
da probam... Mačku je ubila radoznalost.
Na stolicama pored mene se sklupčao mlađi par, ovi mi
baš deluju amsterdamski. Bili malo kod kuće, da o trošku
holandskog socijalnog obiđu roditelje za Novu godinu. I na
kraću detoksikaciju.
− Noćni let za Amsterdam se odlaže do jutra, iz tehničkih
razloga − evo je opet, ponavlja teta iz razglasa.
− Kakvi tehnički razlozi, neću da se vozim pokvarenim
avionom, ni sad ni ujutru! − devojka je baš nervozna.
Bez brige, draga, to može biti i svašta i ništa, pijani pilot
koji ne ume da ubode dugme u liftu i pojavi se na radnom
mestu. Pista u mraku, zbog restrikcije struje. Do koje je, opet,
došlo zbog katastrofalne hidrološke situacije u zemlji. Koja
je, rekla bih, prirodna pojava. A prirodne pojave su ulazni
podaci pri projektovanju elektroenergetskih sistema. Dobro,
možda si donekle u pravu, možda je i pukla guma na
avionu, a vulkanizeri noćas zatvoreni, pa sve na ovom svetu
se događa iz tehničkih razloga. Avion leti iz tehničkih
razloga, avion ne leti iz tehničkih razloga.
Evo, i ja ću sutra u tom avionu biti iz tehničkih razloga. Iz
tehničkih razloga (novogodišnji kalendari, rokovnici i slična
konfekcija) kasni i štampanje mog romana. Zato će prve
primerke umesto mene podići moja prijateljica i poslati jedan
gospodinu... Dosta filozofiranja, preda mnom je cela noć,
hajde nešto da se radi, vidiš da je bilo pametno što sam
insistirala na lap-topu. Počeću da pišem to pismo odmah:

Poštovani gospodine Ministre prosvete,


Kada budete čitali ovo pismo...

Šta sad sledi? Da Ministru prosvete najavim samoubistvo


ili da mu saopštim da sam otperjala za Holandiju? Ma ne, šta
ga briga, u oba slučaja. A slučaj je, u stvari, treći:

Poštovani gospodine Ministre prosvete,


Kada budete čitali ovo pismo, moja doktorska disertacija će već
mesecima skupljati prašinu u Arhivi Građevinskog fakulteta,
zajedno sa nekoliko uredno zavedenih dokumenata - dva izveštaja
Komisije za pregled i ocenu doktorske disertacije i mojim
“izveštajem” o jednom od ovih izveštaja. Zašto, kada je zakonska
procedura jasno vremenski determinisana? Teško mi je da Vam na
ovo pitanje jednostavno odgovorim. Mnogo je aktera ove priče
kojima razne stvari ne odgovaraju, iz čega proizilazi očekivani
logičan zaključak da im odgovara da se ne dogodi baš ništa:

• Hranislav, humanoid starije generacije, projektovan za sva


vremena kao rigidna simplifikacija intelektualca. Ne odgovara
mu aktivnost mislećih živih bića.
• Del boy, naučno-tehnički šibicer i mali privrednik. Ne
odgovara mu konkurencija na tržištu.
• Čika Lole, radikal bez ličnog stava. Nemam predstavu šta sve
takvima može da ne odgovara.
• Sofronije, gluvonemi umetnik komunikacije. Ne odgovara mu
da se ikome zamera.
• Krizni Dekan, čovek u nebranom grožđu. Ne odgovara mu
produbljivanje kriza.
Na drugoj strani je Kandidatkinja, obična žena srednjih
godina. Ne odgovara joj da ostane bez titule doktora tehničkih
nauka samo zato što svima njima po nešto besmisleno ne odgovara.
A građani Srbije, poznata sorta, nije im odgovarao režim
Slobodana Miloševića, pa baš sad našli da ga obaraju. Tek da priča
dobije na napetosti.
Pitate se zašto Vam se obraćam, šta od Vas očekujem? Pravo da
Vam kažem - ne znam. Ni šta je tačno posao, a šta ingerencije
Ministra prosvete. Nadam se samo da volite da čitate tragikomične
psihološke trilere, smeštene u Vaš resor. Zato Vam šaljem svoj prvi
roman. Ako zaključite da bih pre mogla biti pisac lake literature
nego doktor tehničkih nauka, molim Vas, prosledite moju knjigu
Ministru kulture.

S poštovanjem,

Autorka
10. januar 2001.
Èas anatomije na
Graðevinskom fakultetu
KRATKA ISTORIJA MANJE-VIŠE TRAGIČNIH
SLUČAJNOSTI KOJE PRATE MOJE PERMANENTNO
ŠKOLOVANJE

Kada je došlo vreme da me upišu u osnovnu školu


ispostavilo se da na oba ćoška naše ulice postoji po jedna.
Sklona sam da poverujem da su se slučajno opredelili za onu
levu, gledano s vrata. Nekoliko godina kasnije, na povratku
iz te leve škole, udario me je autobus, Lejland, linija 20,
Kalemegdan-Šumice, u glavu.
Upis u gimnaziju slučajno je koincidirao sa mojim
inaćenjem roditeljima. Taman se moja majka pomirila sa
sudbinom da ću postati “…novinar, pisac ili neka slična
budala.” - ja sam otišla i upisala se u Matematičku
gimnaziju.
Završivši gimnaziju zavšila sam, valjda, i sa pubertetom.
Imala sam tada sasvim ozbiljnu nameru da upišem
dramaturgiju. “ Kuku, ona hoće da postane glumica, kurva!
“ sa razumevanjem su čupali kosu moji roditelji, deda i baba,
ujak i ujna, stričevi i strine. Slučajno, baš tih meseci je moja
majka ušla u klimakterijum, pre vremena. Jedino
nekontrolisanom navalom hormona mogu da objasnim njen
poriv da prekorači ogradu na balkonu i zapreti kako će
skočiti ako se ne upišem na Građevinski fakultet. Istini za
volju, nije me ostavila bez ikakve mogućnosti izbora - vratila
bi se ona na sigurno i ako pristanem da se upišem na
Elektrotehniku “ ... a ako te baš toliko mrzi da učiš možeš i

1
na Prava ili Ekonomiju. “ Balkon je bio na drugom spratu -
stvarno nisam mogla da dopustim da slomi nogu i upisala
sam se na prokletu Građevinu. To je bio jedini put u životu
da sam pristala na neki od bezbrojnih majčinih pokušaja
ucenjivanja, valjda je zato ispao toliko tragičan po mene.
Prve dve godine fakulteta završile su se same, slučajno,
za četiri. Položene ispite uglavnom mogu da zahvalim
znanju koje sam stekla u Matematičkoj gimnaziji i činjenici
da ponekad nisam imala pametnija posla pa sam navraćala i
do škole. Te godine bile su značajne, u obrazovnom smislu,
utoliko što su mi prašnjava beogradska amaterska pozorišta
razbila iluziju da bih u pozorištu mogla da nađem zanimanje
svog života. A Građevinu sam mrzela sve više i više1.
Na trećoj godini fakulteta opredeljivali smo se za smer. Ja
sam izabrala hidrotehnički. Voda mi je bila čistija od prašine,
betona, cigala na gradilištu. Slava Graditeljima, slučajno
nisam nasledila taj gen od majke, ujaka, dede. Fakultet sam
zatim završila očas posla, tri dana pre roka, to jest tadašnjeg
sedmogodišnjeg proseka studiranja na Građevinskom
fakultetu, i to kao “viđeniji đak”, opet posredstvom nekoliko
slučajnosti. Jedna od njih bio je asistent, kasnije profesor,
Miša, zaljubljenik u numeričku hidrauliku. Oslobođen svake
sujete, gurnuo me je u svet matematičkog modeliranja.
Mislila sam da je sva nauka ovog sveta moja i čeka da je
progutam. Umro je mlad i to je jedna od najtužnijih smrti

1Evo konačno i javnog priznaja svima onima koji već dvadeset


godina sumnjičavo tvrde da ja “nekako nisam njihova”.

2
meni bliskih ljudi koju nikad nisam prebolela. Nekako u to
isto vreme slučajno sam se udala. Kažem slučajno jer je Sava,
moj momak, u šali obećao da će se oženiti sa mnom čim
položi Radiotehniku, kod Ace Pijanca. Slučajno je izvukao
neku traljavu šesticu već u sledećem ispitnom roku i venčali
smo se mesec dana kasnije. Da kucnem u drvo, ta slučajnost
traje već dvadeset godina. Brak, iako studentski i o trošku
roditelja, doneo nam je i neku novu ozbiljnost i odgovornost,
vrlo brzo smo oboje diplomirali. Pokazalo se da je balkonska
trgovina moje majke konačno urodila i to dvostrukim
plodom: umesto jednog, isposlovala je dva inženjera,
građevinca i elektroničara. Doduše, ja se i dalje nisam
osećala kao građevinac, ali šta da se radi, nobody’s perfect.
Posle diplomiranja nisam ostala na fakultetu kao asistent.
U Americi je skoro rađeno istraživanje koje je pokazalo da je
svaka četvrta generacija univerzitetskih profesora sjajna.
Objašnjenje je jednostavno - svaki profesor, po prirodi stvari,
za asistenta i naslednika bira nekog ko je gluplji i
nesposobniji od njega, valjda da bi dao na značaju
sopstvenom liku i delu. Treća generacija već toliko retardira
da ne može ni pravilno da zaključi ko bi to bio gluplji i
nesposobniji od njih, pa im nesmotreno promakne neki novi
genije. (Avaj, kod nas na Orijentu ništa ne ide tako brzo,
samo u četiri generacije. Polako bato, uvek ima neko gori.)
Ova pričica nije imala za cilj da podrži moj stav da nisam
postala asistent samo zato što u tom trenutku na
Građevinskom fakultetu slučajno nije bilo profesora od koga

3
bih ja bila gluplja. Nije bilo tako prosto, nego, ja nisam bila
formalno dovoljno dobar đak2, niko me nije hteo, a nisam ni
ja njih. End of the story, mislila sam tad o školovanju.
Sava je u tom trenutku bio u vojsci i nije ga čekao posao
kada se vrati. Osećala sam se iscrpljeno od finiša, i dalje
mrzela fakultet koji završavam i u šali pričala okolo da je sad
dosta - odlazim ko gospođa(!) da predajem u nekoj srednjoj
školi, gde ću imati veliki raspust i nikada neću videti
gradilište. Kako drugačije objasniti nego kao slučajnost
činjenicu da je nekoliko dana pre nego što ću diplomirati
izašao konkurs u čuvenoj Brodarskoj školi, za profesora
hidrotehničke grupe predmeta? U petak sam diplomirala, u
ponedeljak sam sa dnevnikom u ruci ušla u učionicu. Ta
školska 1982/83 u Brodarskoj školi na prvi pogled i nema
neke velike veze sa mojim daljim obrazovanjem. Ipak, tu
sam naučila sve o deci iz razorenih brakova, delinkventima,
narkomanima, mladim part-time prostitutkama, pretečama
današnjih sponzoruša, deci intelektualaca koja ne znaju
tablicu množenja... Pomagala sam maloletnom saučesniku u
ubistvu, u nekoj tuči u kojoj su radili kuhinjski noževi, da
pre suđenja završi treći razred srednje škole kako bi umesto
u zatvor za odrasle, gde bi izgubio svaku životnu
perspektivu, otišao samo u popravni dom i tamo mogao da
maturira. Objašnjavala majkama kako su njihove devojčice u
dokolenicama slučajno zatrudnele na velikom odmoru.
Umesto roditelja odlazila na lečenje sa šesnaestogodišnjim

2 Vidi sve prethodne slučajnosti.

4
alkoholičarom. Imala sam nadimak Bundevin Cvetak3.Volela
sam tu decu i živela sa njima u njihovim unapred uništenim
životima. Uspela sam da eskiviram gradilište ali sam upala
do guše u blato socijalne patologije, koja tada, početkom
osamdesetih, ovde zvanično nije postojala. Poslednje mrvice
nagona za samoodržanjem naterale su me da bežim, dala
sam otkaz. I to je bila neka škola, bez formalne diplome.
Sada je Sava radio, a ja sedela u kući i čitala oglase za
posao. Za oko mi je zapao konkurs u Urbanističkom zavodu
- tražili su inženjera hidrotehnike ali i programera. Ne bih to
nazvala slučajnošću, pre bi bilo da sam ja tada bila slučaj, i to
za psihijatra, pošto sam iz oglasa iskonstruisala da firma
kojoj treba i programer sigurno radi nešto ozbiljno. A nije ni
građevinska! (Kasnije se ispostavilo da sam ja bila prva
osoba u toj ustanovi koja je, teškom mukom, doprla do
kompjutera, a da je nesrećna programerka dobila da radi kao
sekretarica Lepom Ciletu, direktoru.) Elem, odlučila sam da
ja moram tu da se zaposlim. Išlo je malo teže, na kraju je
morao da interveniše i jedan bivši gradonačelnik, ali ja sam
isterala svoje. Šta sam tražila, to sam i dobila.
Zgrada na uglu Palmotićeve i 29. novembra je mesto
mračno do bola. Često bi se dešavalo da pacijenti zalutaju do
petog sprata a da ne shvate da nisu u Zavodu za mentalno
zdravlje koji se nalazi preko puta. Valjda su ih zbunjivali
naši beli mantili i atmosfera. Nažalost, nismo mogli da im
ponudimo špric smirenja. Ali je alkohola bilo u izobilju. Ja

3 Zašto Cvetak, pitam se i dan danas?

5
sam zaglavila Odeljenje za tehničku infrastrukturu - kako to
ludo zvuči! U stvari, to je bila grupa od desetak inženjera
različitih struka, hidrotehničari, električari, mašinci,
saobraćajci, čiji je posao bio da planiraju različite gradske
instalacije. Da proizvode “planske dokumente”!? Tako su mi
objasnili. Brzo sam naučila i kako se to radi - ovo nacrtaj
ovde, ono napiši tamo, izračunaj, idi na sastanak i posvađaj
se sa neprijateljima, idi na teren i pravi se da znaš zašto si
tu... Ostalo mi je, međutim, zadugo nejasno šta mi to u stvari
radimo, još manje zašto. Izgledalo mi je da to nikog drugog
sem mene i ne zanima.
Jedina svetla tačka na mom novom poslu (i ujedno
najtragičnija profesionalna slučajnost mog zivota) bio je moj
šef Kiki. Par godina stariji od mene a već Šef! Jedino sam ja
bila mlađa od njega u našem odeljenju, što i nije bilo na prvi
pogled očigledno. Naime, na Kikiju se oduvek videlo da je
imao težak život. Mislim, nije on neko ratno siroče, prosto
momak sa previše ambicija koje je ispunjavao tako što je
prolazio kroz radioaktivne zidove. Eto, nije imao sreće, niti
je a priori simpatičan, niti je posezao za onim što su drugi
mislili da mu pripada. Nema veze, živ bio svojoj majci.
Vratimo se za trenutak meni. Ja sam jedna energična
osoba koja je u isto vreme operisana od svake želje za
gazdovanjem. Od koje se može napraviti koristan a pri tom
bezopasan saradnik, ukoliko možeš da trpiš moju
svojeglavost. Kako Kiki nije glup čovek, bacio me je na
specijalan trening. Umeo je po deset puta da mi pocepa ili

6
vrati službeno pismo koje se sastoji od samo dve rečenice.
Ludela sam od toga, svađala se, ali sam i kapirala da sam na
kursu za poslovnog skota. Dobro mi je išlo, prirodan talenat.
Zatim je počeo da me gura u “ozbiljne poslove”, u sukobe i
pregovore sa nekim važnim facama, ostali su zabezeknuto
gledali “šta ta mala sve radi”. Velikom brzinom sam pekla
zanat “planera komunalne infrastrukture”, a šta je to - tada
mi je bilo jasno koliko i vama sad.
Onda je Kiki odlučio da se bavi teorijom planiranja
infrastrukture i proizveo me u svoju desnu ruku. Znajući
čime se on sve u životu “bavi”, odgovorno tvrdim da je i to
bila čista slučajnost, tako mu tad prdnulo. To je bilo mnogo
smešno i naivno, sve smo izmišljali na licu mesta. Kada se
setim naših prvih “naučnih radova” koje smo “prezentirali
stručnoj javnosti” na nekim “simpozijumina” ne znam šta je
tu bilo komičnije - sami ti radovi ili ozbiljnost i
strahopoštovanje sa kojom smo prihvatani. Taj strah od
nepoznatog nam je u stvari obezbedio prolaz, eh, da je
kojom slučajnošću tada bilo ikog ko je o tome znao više od
nas pa da nas rastera ko šumar, kako bi mi život sada bio
lakši i lepši. Podela posla u našem “istraživačkom timu” bila
je spontana: Kiki je bio zadužen za filozofiranje a ja za
matematiku.
Mislim da je bila 1984. kada se radio Dugoročni program
stambene izgradnje u Beogradu. Zvuči odvratno glupo i
dosadno, priznaćete. Jednostavno, radilo se o tome da je od
planiranih lokacija za stambenu izgradnju trebalo odabrati

7
one na kojima će se u narednih deset godina izgraditi 40.000
stanova. (Obrati pažnju, 40.000 je četiri puta više od 10.000,
smandrljanih u Direkciji za obnovu i razvoj zemlje ovih
dana. Ali mi smo imali deset godina na raspolaganju, ništa
“obnova zemlje”, navrat-nanos, nego čist lagani
“kontinualni razvoj”.) Koga je Kiki lagao i mazao, s kim se
ubeđivao? Najpre će biti da niko normalan nije hteo da se
petlja u ta ćorava posla, tek, on je ubedio tadašnju Gradsku
vladu da ćemo taj posao obaviti mi - na optimizacionom
modelu. Čuj, optimizacioni model! I ja tebi!
Da skratim priču, napravih ja “optimizacioni model”.
Čitav projekat bio je neviđeni uspeh, imali smo prezentacije
u Starom dvoru, pisalo se o nama po novinama (Stanovi iz
kompjutera, pisala je Politika ekspres, u kojoj, inače, slučajno
radi Kikijeva žena). Definitivi rezultati našeg projekta bili su
i predmet prave industrijske špijunaže. Sedim ja u pekari i
jedem burek, sedi pored mene neki debeli i zaviruje u papire
koje sam spustila na pult, onda ih slučajno obori, počne da se
izvinjava i polako da ih skuplja, sve tražeći spisak.
Nepoznati ljudi u liftu me sateruju u ćošak i pogledom
skeniraju kompjuterske listinge koje držim u ruci. Moj pisaći
sto vazdan ispreturan kad uđem u kancelariju a neki kolega,
koga jedva poznajem, istrčava jer je “pogrešio vrata”. Radilo
se, naime, o “špijunima” iz tadašnjih stambenih zadruga i
građevinskih firmi za koje je od životne važnosti bilo da baš
“njihove lokacije” budu odabrane “u kompjuteru” i da to
saznaju unapred. O ljudska gluposti, domovina ti je Srbija.

8
Na lovorikama ovog uspeha mene je nešto žuljilo.
Famozni optimizacioni model, to sam samo ja znala, bio je
neko užasno voluntarističko petljanje sa brojevima, sumama,
matricama. Meni je prosto nedostajalo znanja! Kakvog
znanja, to nisam znala. Da me tada malo više ponela sujeta,
valjda bi konačno prestala da se školujem! Stvarno sam
naopaka.
U to vreme se moja najbolja drugarica Đurđa slučajno
zabavljala sa Milanom Božićem, a Milan Božić slučajno još
nije poznavao Vuka Draškovića pa je bio u stanju da
razgovara i sa prizemnijim svetom. I tako, znajući Milana
kao čoveka nenormalne inteligencije i pripadnika tajnog
bratstva bivših učenika Matematičke gimnazije, na nekom
žuru mu se požalim na svoj problem - fali mi neko znanje, ne
znam iz čega, radi se o tome-i-tome... On me iz topa posla u
Centar za multidisciplinarne studije Univerziteta u
Beogradu.
Preporučeno, učinjeno i Planer komunalne infarstrukture
postade Magistrant u Centru za multidisciplinarne studije
na smeru za Sistemologiju i logistiku. Koliko psovki u jednoj
rečenici. Ako vam kažem da se taj smer, koji je moj muž
zvao “škola za vojskovođe” a mene “Napoleonka”, sada
zove Smer za veštačku inteligenciju, sigurno će vam sve biti
jasnije. Generalno nesrećni slučaj, da se nađem sa Milanom
Božićem u istoj kujni u isto vreme, imao je za posledicu dve
vrlo srećne godine koje sam provela sarađujući sa mentorom
Radivojem. Ne samo da me je uveo u svet operacionih

9
istraživanja (to je bilo to znanje koje mi je nedostajalo, ma šta
to bilo za vas), imala sam prilike da radim sa jednim
čovekom koji zaista “multidisciplinarno” misli. Ispostavlo se
da i meni te granične oblasti, u kojima se različite nauke
mešaju i prepliću, najviše leže. Takva sam ja, odgovor na
svako pitanje meni otvara nova pitanja koja beže na sve
strane, u neke nove prostore. Tragičan mentalni sklop za
nekoga ko se opredelio da se bavi naukom u ovoj zemlji. I,
rekla bih, opet slučajan a ne nasleđen.
Magistrirala sam za okruglo dve godine, sa temom
Višekriterijumska optimizacija lokacija za stambenu izgradnju.
Mogla sam i onda da kažem dosta, da povremeno napišem
sa Kikijem neki “naučni rad”, prošetam do nekog
simpozijuma i gledam svoja posla. Međutim, sa ovim sam
postala “stučnjak”, “kadar”. Najgore je kada te za to
proglase mediokriteti, koji onda od tebe očekuju da “stručno
oblikuješ“ njihove noćne more. Nisam više mogla da se
krijem u Kikijevoj senci, bili smo za njih - dvoje. Slatke moje,
bile su to definitivno najteže godine u mojoj karijeri, morala
sam da se borim da ne radim gluposti a nisam uspevala da
se izborim da mi se dâ da radim išta pametno.
Kiki i ja odlazimo na Kongres operacionih istraživača u
Herceg Novi sa jednim simpatičnim radom. Na pola
kongresa Kikija hitno zovu da se vrati na posao i “mala”
ostaje sama sa stotinak potpuno nepoznatih ljudi. Ipak,
privalim se na neku žurku. Pevale su se, sećam se, neke
ruske romanse, kada mi se obratio jedan gospodin. Govorio

10
je dalmatinskim narečjem sa teškim engleskim naglaskom.
Čuo je moje izlaganje (da ne poveruješ?!) i jako mu je
zanimljiva moja primena optimizacionih metoda u urbanom
planiranju. I gle, kakva slučajnost, on zna jednog jedinog
čoveka na svetu koji se teorijski bavi baš takvim primenama,
Brajana Masama sa York Univerziteta u Torontu. Ma kakva
slučajnost, to je bila Slučajnost, u kući sam imala knjigu koju
je napisao taj Masam! Uz posredovanje mog žurskog
poznanika, počela je moja prepiska sa Brajanom koja je
trajala dve godine.
Odlučujem da napustim Urbanistički zavod umorna od
preganjanja sa sitnim gradskim političarima, direktno ili
preko indiga, mog tadašnjeg direktora Lepog Cileta. Lepi
Cile je lik. Tada je već trebalo da bude u penziji, mada se to
po njegovoj imalin-crnoj ofarbanoj kosi i crvenim
džemperićima ne bi moglo reći. Gledala sam Titovu sliku u
njegovoj kancelariji, ona najgroznija, šerpa-plava uniforma a
iza njega šerpa-plavo nebo. Onda, “na prvim talasima
velikosrpskog, bla, bla, bla” zamenjuje Tita - Vukom
Karadžićem! U Urbanistički zavod u posetu dolazi kubanski
ambasador i poklanja Ciletu zastavu. Cile pomera Vuka
(Karadžića) na suprotni zid a iza leđa postavlja kubansku
zastavu! Ej, mora da je Tuđman od njega skinuo tu
scenografiju, samo mu je lenta falila. Negde pred moje
napuštanje Zavoda izduvali su ga i Vuk (Karadžić) i Kastro,
na zid se besi Sloba lično. Možete li zamisliti moju
zabezeknutost kada sam pre par godina na televiziji videla

11
Lepog Cileta kako stoji pored Vuka (sada Draškovića) na
Ravnoj gori i krsti se u teškom religioznom zanosu. Lepi
Cile, iliti Cile Feniks, trenutno je istaknuti član SPO-a i član
gradske vlade. Gde će dalje, imate pravo tri puta da
pogađate.
Tog leta, na Ohridu slučajno otvorim Politiku (koju
nikada ne čitam, prosto nije bilo drugih novina) i u njoj
nađem oglas u kome Viša tehnička škola traži profesora,
hidrotehničara sa magistraturom. Pišem molbu, šaljem za
Beograd i moja majka je sa dokumentima nosi u školu. A
tamo, slučajno radi baš Ceca, mamina mlađa koleginica koja
mi je na studijama radila grafičke radove iz statike. I to ne
bilo kako, sve mi je i krasnopisom prepisivala, moje je bilo
samo da ih odnesem na fakultet. Eto, tako sam postala
profesor u Višoj tehničkoj školi. Istini za volju, i nije bilo
drugih kandidata. Nisam se baš usrećila, ali sam makar na
posao išla jednom nedeljno i tamo provodila onih nekoliko
časova koliko sam imala. Išla bi ja i češće, ali su me upozorili
da “neće biti popularno među kolegama” ako se u školi
pojavljujem i kad nemam nastavu. Prosto, nije običaj.
Kraj osamdesetih bio je i početak masovnog pionirskog
osvajanja Kanade od strane srpske obrazovane mladeži. A ja
se slučajno već dve godine dopisujem sa jednim kanadskim
profesorom koji tvrdi da ceni moj rad! Moji i Savini razlozi
da se iselimo u Kanadu bili su potpuno isti oni koji se već
više od deset godina mogu čuti od hiljada mladih ljudi,
novokomponovanih Kanađana. (Razloge zbog kojih smo se

12
vratili teško da će iko od njih izgovoriti glasno, makar i sam,
pred ogledalom, ali to je tema za neku drugu knjigu.) Kao
“sigurnu” varijantu biramo iseljeničke vize, a ja ću pride
tražiti stipendiju od Brajana za izradu doktorata.
Tako i bi. Sava je brzo našao posao na kanadskoj
televiziji, ja sam se muvala po fakultetu. U odnosu na ostale
mlade emigrante mi smo imali sjajan početak. Sa malom
otežavajućom okolnošću - ja sam tu zemlju, ma kakvu
zemlju, kontinent, mrzela od prvog dana kada sam na njega
kročila. Zvuči iracionalno, možda i jeste iracionalno, ali mi
od toga nije bilo ništa lakše. Izdržali smo godinu dana, ja
Kanadu a Sava mene, i vratili se kući, pravo na
“bombardovanje Ljubljane”. Avion Njujork-Beograd bio je
potpuno prazan. Tih dana su svi ko ludi bežali iz zemlje a mi
smo se vraćali. Sada ćete vi reći da je za sve kriva ona prva
slučajnost, odnosno onaj autobus koji me je u detinjstvu
udario u glavu. Možda ste u pravu, šta ja sad tu mogu, bili
smo kod kuće a ratovi su tek počinjali. Boravak u zemlji
Kanadi je za moje permanentno školovanje bio od značaja
utoliko što sam prikupila mnogo literature koja mi je ovde
bila (i ostala) potpuno nepristupačna. Razgovore i saradnju
sa Brajanom ponela sam u sebi, knjige u koferima. U Kanadi
sam završila i jedan veoma važan kurs Velike životne škole,
diplomirala sam u tom avionu za kući, sa temom Svako treba
da živi u sebi prirodnoj životnoj sredini. A “prirodna životna
sredina” ne mora da znači da je ona i miroljubiva, da hrana
visi sa drveća, da nema smene godišnjih i istorijskih doba

13
već je večno proleće i spokoj, znači samo da je tebi ona
prirodna.
Rat u Hrvatskoj za mene je obeležila ponovo jedna
slučajnost. Počinjale su nestašice, narod je ko mahnit
razvlačio hranu po ulicama. Jednoga dana komšinica je
saopštila Savi da je na pijacu stiglo brašno, 10 maraka džak. I
sada, kako njen muž nije tu, da li bi Sava hteo kolima da
pođe i donese joj jedan? Sava, domaćin čovek, donese i nama
30 kila brašna. Prvo sam bila očajna kada sam ugledala tu
papirnu svinju nasred sobe a onda sam zaključila da je to
jedinstvena prilika da konačno izučim kiselo testo, znanja
nikad dosta. Tako sam ja rat u Hrvatskoj provela u suzama,
pored televizora, žvaćući svoje, prvo neuspešne, pa sve bolje
i bolje, kiflice, pogačice, lepinjice, pice, pancerote... Epilog -
“izgubili” smo rat u Hrvatskoj a ja sam dobila 30 kila! A
postala sam i ekspert za dizana testa. Pa još nek neko kaže
da nismo svi ratni profiteri.
Negde između rata u Hrvatskoj i rata u Bosni
zaključujem da moram da se čupam iz tog ludila i odlučujem
da prijavim doktorat ovde, u čisto terapeutske svrhe. Kratak
i ubitačan pokušaj. Taman započnem pregovore oko teme sa
Sofronijem, koji će kasnije postati značajan lik u ovoj knjizi, a
čovek ode na Floridu, na šest meseci. Vratio se za dve-tri
godine i našao me u dilemi da li da sa kiselih pređem na
lisnata testa ili da počnem da držim dijetu. Koji crni
doktorat, baš su u to vreme bombardovali onog vola na
ražnju u okolini Sarajeva.

14
Odlučujem se za dijetu jedne nedelje u rano proleće 1995.
Bilo je to ovako: dolazimo iz posete prijateljima (slučajno
smo navratili) gde sam u farmerkama, broj 36, sedela na
nekoj jako niskoj fotelji. Skidam farmerke i otkrivam da mi je
pojas napravio krvave tragove po stomaku. Dosta, stoko!
Gladujem tri, šest, osam meseci, godinu dana. Leto 1996.
dočekujem sa 52 kile, toliko nisam imala ni u osnovnoj školi.
Komentari se kreću od “ Koja riba postade! ” do “ Od čega si
bolesna? ” Tako sva puna sebe, prvi put u kratkim
haljinama, izlazim konačno “poslom” iz kuće posle nekoliko
godina, odlazim u Obrenovac da završim staru “tezgu”,
Generalni plan. Ulazim u kancelariju nekog opštinara i s
vrata me uhvati nesvestica sa porivom na povraćanje. Stariji
brižni kolega skače: “Lepo sam ja govorio da ne smeš toliko
da gladuješ, vidi šta si napravila, dajte šećer i vodu... ”
Razlog je bio mnogo jednostavniji: čovek je u kancelariji sa
Ktitor nameštajem imao SPS zidni sat, SPS kalendar, SPS
blokove, olovke, piksle, mahinalno sam oborila pogled i
ugledala SPS-Dijana tepih! Vuneni crveno-plavo-beli bilbord.
Bog te, šta su ovi radili dok sam se ja u samoći prvo gojila a
onda gladovala godinama! Sigurno nisu gledali televiziju.
Jedva sam se oporavila od estetsko - ideološkog šoka.
Ovu anegdotu opisujem samo zbog slučajnosti koja je
usledila na našem povratku u Beograd. Na zadnjem sedištu
auta sedela sam sa Gavrilom, jednim krvavim tipom,
profesorom na Arhitektonskom fakultetu. Ispitivao me gde
sam, što me nema, a ja njemu pošteno, eto red žderem, red se

15
žderem, teško mi padaju ratovi. On mi održa kraće
predavanje, od Bariča pa do Čukarice, o tome kako je to
glupo i nekonstruktivno bačeno vreme. On, eto, uopšte ne
gleda televiziju, zatvori se u sobu i piše. Za ovih šest godina
napisao je šest knjiga. Da li ih je i objavio, nisam pitala, bilo
me sramota. Sve u svemu, tako mršava, lepa i naduta ko
žaba, odlučim da je vreme da okrenem novi list. Prijaviću
ipak doktorat! U to ime dolazim kući, ispohujem kilo mesa i
pojedem ga skoro sama.
Prijavljivanje doktorata, koje je samo po sebi jedna
mučna i dosadna procedura, koincidira sa krađom glasova
na lokalnim izborima u oktobru 1996. Možda i nije nebitna
slučajnost, pokazaće se. Eto me na ulici, radim duplu smenu.
Na “građanskim protestima” sam sa “građanima”. Rodbina,
kumovi, prijatelji, nikad se toliko nismo družili. Malo je
komplikovanije sa “studentskim protestima”, u kojima bih
ja, kao profesor tamo nekim studentima, takođe da imam
udela - a ne mogu. Naime, moja direktorka Spasenija, od
milja Cana, je diplomatski genije - kad god je neka frka ona
proglasi raspust i razbije nam koncepciju. Mnoge moje
kolege sam viđala u šetnjama (mnoge, bogami, i nisam) ali
zajedno nismo nastupali. Tako sam se spontano priključila
građevincima, koji su nekim čudom tada imali krila (kako
naprasno izrasla, tako i otpala). Moram da priznam da su to
moje najjače emotivne veze koje sam ikada ostvarila sa
Građevinskim fakultetom. Maltene sam bila ponosna i na
njih i na sebe “što sam jedna od njih”?! Glupača.

16
Za sve to vreme natežem se sa komisijom koja treba da
mi odobri temu. Priznajem da ja nisam imala previše
vremena da se time bavim, bila sam na ulici. Nasuprot tome,
oni su imali sve vreme ovog sveta da se mojom temom
zabavljaju, stotine hiljada ljudi šetalo je mimo njih. Bilo kako
bilo, Sloba je na kraju doneo “lex specialis” a meni komisija
odobrila temu. Niti je naslov mog doktorata bio onaj koji
sam želela, niti mi je komisija bila po volji, šta da se radi, u
ovoj zemlji smo naviknuti da prihvatamo i traljave
“uspehe”.
Dakle, drage moje, pred vama je jedna planerka
komunalne infrastrukture, magistarka sistemologije i
logistike i kandidatkinja za doktorku tehničkih nauka.
Tragikomični triler pod radnim naslovom Kako nisam
doktorirala na Građevinskom fakultetu može da počne.
Uzgred, ponovo sam debela ko svinja, toliko da znate
unapred. A nisam se ni predstavila:
Scott. My name is Scott, Romi Scott. To je ime pod kojim
me znaju najbliži prijatelji i rođaci mlađe generacije, a donela
sam ga iz Kanade, gde je nastalo iz zezanja.

17
MENTORI, K’O-MENTORI I OSTALI ČLANOVI
KOMISIJE

Likove od značaja za letalni ishod mog doktorata


poznajem, sa dugim pauzama, više od dvadeset godina.
Upoznavala sam ih jednog po jednog, redom kojim sam na
fakultetu dobijala predmete koje su oni predavali. Ovde ću
ih predstaviti po hijerarhiji zločina, koji manje-više
korespondira i sa hijerarhijom koju zauzimaju na fakultetu.
Pa ipak sam ja neki sistemolog i logističar.
Hranislav. Godina 1981. početak semestra. U učionicu
uleće tip neodređenih godina, visok, piksle na očima, i ruke i
noge mu lete na sve strane, nevezano. U uniformi rezervnog
vojnog starešine! Bluza preširoka ali zato pantalone
prekratke, uprtači na “voljno sam!”.
“Zipa ga njega, Tito riknuo još lane a on tek sad dolazi
kući iz partizana! “ kaže zgranuto moj drug Mića Požarevac.
Ne možemo da verujemo očima. A tek ušima: zemljom
haraju katastrofalne poplave i dotično uniformisano lice
nalazi se na braniku otadžbine, forsira nasipe, bori se sa
stihijom, ko Zoro osvetnik jaše na džaku s peskom i mačem
skraćuje za glavu poplavni talas... i sve to crta na tabli!
Trapavo, doduše, ali mi moj neizmerni talenat za
vizuelizaciju nesebično pomaže da zamislim prizor. Ludilo,
ljudi, lu-di-lo!
Imam jednu odvratnu osobinu - u najneprikladnijim
mogućim momentima počinjem da se zacenjujem od smeha i

18
ne mogu da se zaustavim. Čista histerija. Sto puta sam u
životu zbog toga nagrabusila. Privremeno, doduše.
Hranislav nam je predavao Hidrocentrale. To su neke
mašine i turbine, dosadno dozlaboga. Kao, voda pada na
neke lopate, one se okreću i pravi se struja. Neka se pravi, od
volje joj. Nisam slušala ni manje konfuzna predavanja, tako
da gospodina nisam baš često viđala.
Ipak sam odmah ukapirala da je multipotentan - držao je
tri predmeta. Sledeći, Navodnjavanje (i odvodnjavanje),
samo je potpisivao. Ša te briga, broji se. I predavanja i vežbe
držao je zapravo oficijelni asistent, Vakuum. I to je jedan
čudesan lik, ali iz neke potpuno druge priče. Iz priče o
vakuumima.
Treći predmet, neke Optimizacije, naš je Hranislav
upravo izmislio i mi smo imali čast da mu budemo prva,
eksperimentalna generacija. Šta sam, kog đavola, baš na tim
predavanjima imala da tražim, nikad mi neće biti jasno. A
posebno šta sam tražila na tom poslednjem predavanju, dva
dana pre ispita. Možda je baš to ona kobna slučajnost za
fatalni epilog moje naučne karijere, ali završili smo sa
slučajnostima u uvodu, ostalo je sve čista namera.
Predavanje je bilo iz “teorije informacija”, tako nam je bar
bilo predstavljeno. Guši se čovek sa nekim verovatnoćama,
skraćuje razlomke uzduž i popreko i - greši. Ništa strašno,
greši u računu, čista omaška. Ja sam već bila “zrela”, bolelo
me uvo da se trtim i ispravljam ga, a tako bi i ostalo da mu
nešto nije prdnulo na njegovu pedagošku pamet pa je baš

19
mene izveo na tablu da ponovim šta je pričao. Šta ću,
ponovim, ali skratim razlomke kako treba i dobijem tačan
rezultat. Nije tako, jeste, nije, jeste evo zašto, nije, jeste, nije...
mislim, nije izgledalo napeto, više obostrano tvrdoglavo.
Završilo se “akademskim predlogom” (ne sa moje strane,
keve mi) da pozovemo nekog profesora matematike i da mu
izložimo moju “zanimljivu teoriju”. Možda se iz toga izrodi i
neki okrugli sto, kaže. O skraćivanju razlomaka, čoveče
božiji!
Položim ja taj ispit odmah, posle dva dana, sa dve ocene
manje nego što sam zaslužila i bez simpozijuma o
razlomcima. Doduše, natrljao je nos mom omiljenom
profesoru kako “njegovi puleni daju sebi za pravo...”. Jak
Hiron, što bi rekli astrolozi.
Položim i drugi njegov ispit iz prve, one mašine i turbine,
sa malo više gnjecanja na usmenom, ali položim. Ali sam
zato kod Vakuuma padala pet puta na najneverovatnije
moguće načine, osveta malog Indijanca preko još manjeg
Indijanca. (Neverovatno je kako se mali ljudi uvek kriju iza
još manjih ljudi. Mali ljudi, mala pamet, paravan misli da je
od toga veći a onaj što se krije ne kapira da izviruje na sve
strane.) Šta ćeš, primim to sportski i zakunem se sebi da više
nikada neću ispravljati profesore. A i svi su me tešili da sam
odlično prošla.
Onda sam na volšeban način izgubila posao
demonstratora na Hidromehanici. A bio je to i odličan
studentski džeparac i zabavan posao - ja sam, u stvari, sa

20
asistentom držala vežbe sledećoj generaciji. Ispostavilo se da
je Hranislav, “nevezano”, hteo da malo uredi stvari po
fakultetu, te je isposlovao “propis” po kome demonstrator
mora da ima prosek veći od osam, koji ja nisam mogla da
stvorim ni za osam hiljada godina. Ajde što sam zbog ovog
zavođenja vladavine prava ja izduvala, nego posle nisu uzeli
nikog drugog, izduvali su ga i studenti jer im je ostao samo
jedan asistent, i to čika Lole, na grupu od njih osamdeset.
Posle mog diplomiranja nismo se videli petnaestak
godina. Slušala sam kako je postao važan i opak, doktor
Moriarti Hidro-smera. A nigde Šerloka Holmsa da ga
rastera, iz avanture u avanturu.
Opet studentski protesti 1996/97. Profesori potpisuju
podršku studentima. Na moje zaprepašćenje, čitam i njegovo
ime u Našoj borbi, šta će on tu, stari partizanovac?
“Kako si ti naivna, lako će to on srediti sa svojima,
uostalom, njemu je najvažnije šta studenti misle o njemu”
kaže mi prijateljica Duca koja radi na fakultetu.
Jedne noći ga srećem kako šeta Kolarčevom, pored
gužve. Naivna, pomislim kako moja prijateljica greši, kako je
“naš”, pa ljudi se mogu menjati i nabolje, i veselo ga
pozdravim. Posle sat vremena, kada je došao na nas red da
stanemo pred kordon, njega nema. Možda je samo bio po
zadatku? Ili da ga vide studenti?
Zamislite moju sreću kada sam saznala da je izabran u
Komisiju za ocenu moje doktorske disertacije!

21
Na tim istim protestima upoznajem Milenu, prijateljicu
moje prijateljice, koja momentalno postaje moj omiljeni lik.
Milena ima prijatno lice, nosi naočari i dugu debelu
pletenicu puštenu niz leđa. Ozbiljna je, hoda malo
pogrbljeno i sa šalom i kapom izgleda kao neka bakica.
Predaje filozofiju u gimnaziji, kad nije u štrajku. Prve dve
stvari koje o Mileni saznajem jesu da obožava Antonija
Banderasa i igru “semafora”. Sa posla dođe na
demonstracije, šljapkamo po vlažnom snegu sat-dva, a onda
ona pozove sina telefonom da mu kaže kako ima Nastavno
veće i ode u bioskop da gleda Desperadosa, deseti put. Usput
naiđe na semafor i ne može da se uzdrži, zaigra se malko.
(To je ona igra koja je izmišljena kada nam je policija
zabranila da hodamo kolovozom - kad je zeleno svetlo, masa
istrči na pešački prelaz, skače i urla: “Zeleno, zeleno!” Kad se
promeni svetlo, svi se poslušno vrate na trotoar i viču:
“Crveno, crveno!”) Jedno veče je nasred Terazija zamalo
izbegla batine od pandura u civilu koji su tukli ljude dok su
se igrali.
Sledeće što o Mileni saznajem jeste da je proganja
manijak. Tip koga je upoznala na Durmitoru, dok je letos
bila sa sinom. Planinar. Stariji je, dosadan kao udav i
profesor je na Građevinkom fakultetu, zove se Hranislav!
Hvata me moje poslovično zacenjivanje od smeha:
“Šta ti, bre, radi, udvara ti se? Kako?” gušim se.
Zamišljam ga u onoj rasparenoj uniformi od pre Hrista. U
mašti mu dodajem na glavu još jedan modni detalj, Kekec-

22
šeširić sa percetom i značkama. Zamišljam njegov nežni
osmeh, tipa facijalis, dok pruža Mileni runolist. “Haj-li-li,
haj-lo! ” brani se Milena. “ Jurle-i-hi-hi! ” insistira Hranislav.
“Ma ne znam, čoveče, šta mi radi” očajnim će glasom
Milena. “Stalno šalje detetu neke pesme i opise prirode koje
piše, poštom. Onda proverava da l’ smo dobili, jesam li mu
čitala, svisnuću od muke. Ne možeš da zamisliš te užase. Ne,
ne, nije nepristojan, samo me uguši načisto. ”
Znači, ovaj nesimpatični lik i ja otkidamo na sve potpuno
iste stvari: teoriju informacija, Milenu i lepu književnost koju
samostalno proizvodimo! Ovo me momentalno navodi na
pomisao da sam i ja možda nesimpatičan lik. Stresam se od
te mogućnosti. Srećom, ja sam ravničarski tip, mrzim i
stepenice, a u nepoznate gradove ne putujem bez overene
geodetske podloge, da me ne iznenadi neka uzbrdica. Dakle,
ipak smo različiti, dobro je.
Milena mi je obećala da će mi doneti inkriminisane spise,
ali smo obe posle zaboravile. Svoju bolesnu znatiželju sam
zadovoljila na neočekivanom mestu, u uvodu knjige
Vodoprivredna računanja, koju je ovaj naš renesansni stvaralac
u međuvremenu sastavio. Na zahtev čitateljki prilažem
kopiju4, pa ko se razneži može i da plače. I suze su voda.

4Zezam se, gde da priložim kopiju. Hranislav bi me, sa svojim već


antologijskim smislom za humor, još i tužio za pirateriju. Nego, ja
sam u mladosti otkidala na Vinavera. Razumete? Inače, u
Pogovoru, Hranislav smerno poziva drage čitaoce, koji samo
njima znanim strpljenjem stigoše do kraja knjige, da mu, na njima

23
Hvala vodama

Drage vode, vode. Nevidljive i očigledne, podzemne i


površinske, u dubokim špiljama skrajnute, u potocima gorskim
raspomamljene. Vode Ohrida pozlaćene suncem na umoru i
Peričnik bučni, što vazdan drži budnim usnule šume
tutnjavom svojom. Vode, koje se na izvoru planinskom živahno
kikoću kao mlade devojke, vode zanemele u tajanstvenim
dubokim kladencima, vode iz česama i šedrvana što razigrano
hrle starim mahalama. Plava, zelena ili siva ogledala mirnih
površina voda Triglavsikih jezera, u njima vrhovi Tičarice,
usamljene macesne i snegom i vetrom oglodane stene, začuđene
jer su naglavačke postavljene. Iz pene vremena vaskrsle
vodenice, hitate da ih probudite vragolastim skakutanjem po
sedrenim pregradama, vi vode Plive. I vi vode, naslage stoleća
po prelepim zelenim zadužbinama srpskih voždova,
zapljuskujete ih žustro šapućući predanja o postojanstvu,
ljudskim patnjama i nadanjima. Vi vode od čudesnih kapi, što
nam nudite svoje odrane dlanove, čiji jedva čujni pljesak po
pobožnoj tišini osluškujemo u Ledenoj pećini, u srcu
Durmitora. Plahe vode letnje kiše spasenja, koje dočekasmo
nakon nesnosne jare skriveni u staroj naherenoj crkvi,
zagledani u maločas sažvakano vreme, iskašljano po našim
glavama iz ravnomernog zvonika. Vi vode iz kanalića u oazi
Tozer, što u samo svitanje donosiste životno osveženje

najpogodniji način, daju sugestije za poboljšanja. Hvala mu na


predlogu.

24
džinovskim palmama oblivajući im korenje, a mi opčinjeni
pratismo. A u smiraj dana, krčazi - oreoli nad glavama žena
zabačenih po selima Indije. Hitaju kući, uspravne od poštenih
misli, dubokih kao kult vode, kao kult svake nežne kapljice, a mi
ih ponovo opčinjeni posmatramo i sve nam je jasno da jasnije
ne može biti. Bronzani vojnici, za večnost uspravljeni, žubor
vode u gradskim fontanama, oni ga pažljivo prate. Opet suton,
brodimo Dolinom kraljeva, vodama Nila, dakako, razmišljamo
o trajanju ljudi i prolaznosti njihovih dela. S ribarima, ljudima
koji žive samo od svog čestitog rada, pričamo rukama i slušamo
njihove pesme, a sve na obalama lenje bratske Iravadi.
Bezbrojne reke prebrojah, moje reke. Prvo mi se u naručje
zalećete žustro, kao ptica prhnula ispred lovca, lomeći se o
stene i oblutke. Kasnije, nizvodno, podajete mi se mirno,
milujući pesak mojih pustih žala, mirite moje neodlučne misli
spokojnim žuborom svojim. Sa obale curim u vas, kap po kap,
sazreli časovi života da nečujno oteku u tajanstveno more. Od
žeđi posustala svaka čestica hlorofila, šćućurena u svakom
naboru kore posustalih biljaka, dobija nadu - da li to čuje tihi
romor jesenje kiše? I sami smo ohrabreni, ta još se može
osluškivati pod ovom kapom nebeskom veseli žubor mnogih
oluka, prelepih naših Bistrica i njihovog kotrljajućeg kamenja.
Čiste vode, i vi zaprljane, drage vode, od pranja svega što je
zemaljsko i nebesko, i svega što je čovečije. Vaskolike svete
vode, kapljice svete vode, reke svete vode, debela mora svete
vode. Ostajem vam večni dužnik što sam se ovoliko naputovao.

Vaš tekući Hranislav

25
Del boy. Del boy mi je na fakultetu bio asistent na
predmetu Sanitarije.
Slabo ga se sećam iz škole pošto je deda Miloje, profesor,
bio mnogo upečatljivija faca. I deda Miloje je jednom imao
mamu, kao i ja, koja mu nije dala da studira biologiju, pa je
on svoju strast prema bakterijama iskaljivao na nama.
Umesto projektovanja vodovoda i kanalizacije, a to je ono
čime se najveći broj hidrotehničara u praksi bavi, mi smo bar
pola godine sadili, zalivali i negovali neke bakterije iz
govana. Čujem da je tako ostalo i danas, iako je deda Miloje
odavno u zasluženoj penziji. Iako gospođa Smeška drži
njihovu laboratoriju urednom, uvek se osećam neugodno
kad u nju uđem i počinjem da njuškam. Ne bih rekla da
fekalne bakterije same po sebi smrde, ali, znate, nos je na
glavi, pa iz lude glave do nosa čoveku svakakve misli lako
promaknu.
Deda Miloje je na predavanja i vežbe dolazio u braon
odelu ispod koga je umesto košulje nosio plavi Adidas dres.
Uvek je mirisao na bugarsko ružino ulje, što mi je posebno
teško padalo jer imam zdrave sinuse. Del boya, njegovog
asistenta, pamtim jedino kao zdepastog đilkoša u jakni od
ispucalog skaja. Očigledno, bili su manekeni iste modne
kuće.
Lako sam završila s njima i nestali su iz mog života. Deda
Miloje zauvek. Iako sam mnogo puta naglas izrekla da mi se
do doktorata putevi sa Del boyem nikad nisu ukrstili,
moram da priznam da sam na neki način lagala.

26
Na primer, ja sam kod Del boya diplomirala jedno pet-
šest puta. Sa ponosom mogu da kažem da mi je uvek davao
desetke. (Naravno, ja sam moj pravi diplomski rad radila iz
numeričke hidraulike, moje neostvarene studentske ljubavi,
kod pokojnog Miše.) Počelo je slučajno, s mojim mlađim
bratom, koji je, uzgred, bio mnogo bolji đak od mene, ali eto
prosto čovek nije naročito efikasan pa sam malo htela da ga
poguram. On sedi i radi, ja čitam novine i dirigujem.
Diplomirasmo tako za nedelju dana. Fora je u tome što je Del
boy jedan mrzovoljan tip kome nije do baktanja sa
diplomcima (i uopšte ljudima od kojih nema nikakve koristi)
pa siroti studenti obično ne znaju šta zapravo treba da rade,
a nemaju koga da pitaju. Posle prvog “uspeha” počeli su da
dolaze i neki drugovi mog brata.
I tako sam ja umesto Del boya (besplatno) radila njegov
mentorski posao ali je on za uzvrat potpisivao moje projekte.
Pri tom se uopšte nismo poznavali.
Priča je malo blesava i ne baš pohvalna po mene. Del
boya bije glas da mnogo tezgari i da ne bira previše poslove.
Ja sam, doduše, uvek bila probirljiva ali sam svojevremeno
mnogo radila. Negde krajem osamdesetih bilo je toliko posla
da je došlo dotle da je malo falilo da platim porez na prihod,
seća li se neko tih srećnih vremena? Spas sam našla u kolegi
moga muža koji je imao troje dece i stoga bio daleko ispod
cenzusa za plaćanje poreza. Bio je inženjer (elektrotehnike,
ali ko te pita), pa prema tome “kompetentan” da potpisuje
moje projekte a još kompetentniji da prima moje honorare na

27
svoj žiro račun. Ironija je bila u tome što je “lažni hidraš“
imao isto ime i prezime kao naš Del boy, tada već profesor
na Građevinskom fakultetu. Nije bilo namerno, mame mi,
ove koincidencije sam se setila posle desetog projekta i jako
se razveselila. Practical joke, tezgario si, burazeru, mnogo
više nego što i sanjaš, a kintu vid’o nisi.
Najluđa priča koju sam o njemu privatno čula je ta da
svira harmoniku i peva novokomponovanu narodnu
muziku. Njegov komšiluk to baš i ne raduje, s obzirom da
voli da vežba noću i uz širom otvorene prozore. Sam mi se,
kasnije, pohvalio da uživa i u meksičkim serijama na Pinku,
pa ako ste pomislili da se radi o kontroverznom liku - eto
grešite. I njegov život je scenario s greškom i viškom likova.
Ako su lagali mene i ja lažem vas, ali prva žena ga je ostavila
zbog taksiste i on od onda vuče traumu, jednu od mnogih.
Sad, postavlja se pitanje da li je ona zbog taksiste ostavila
profesora univerziteta ili amaterskog folk-pevača? Kad zrelo
razmislim i ja bih na njenom mestu svejedno izabrala
taksistu. Najgore što od taksiste možeš da očekuješ jeste da
ima šuljeve, ali bar uvek imaš prevoz.
Što se Del boyevih političkih ubeđenja tiče, on ih
jednostavno nema. Em ih, prirodno, nema u meksičkim
serijama, em od političkih ubeđenja nikada niko nije imao
vajde. Možeš samo da nagrabusiš. Opet se prisećam
studentskih protesta, samog početka onog teatra apsurda
koji se zvao “kordonom protiv kordona”. Studenti su već ne
znam koliko dugo stajali u Kolarčevoj, na Građevinskom

28
fakultetu je trajala sednica Naučno-nastavnog veća, strasti su
se uzburkale, neko od profesora je zgrabio zastavu fakulteta
staru sto godina i bukvalno svi su krenuli pred kordon.
Atmosfera je bila takva da bi se, čini mi se, i Bane Ivković
pridružio, samo da je kojim čudom bio među svojim
kolegama. Ali ne i naš Del boy. Na Ducin poziv on odgovara
sa “Jesi li ti normalna, pa da me neko slika!” Čuj, njega da
slika, pored onako lepe stare zastave! Sa tom zastavom su
počela profesorska dežurstva u sendviču između studenata i
policije. Gde je sada ta zastava? Za profesore i da ne pitam.
Moj prvi susret sa njim oko doktorata, oči u oči, prošao je
traumatično za oboje. Ali to je već deo zapleta koji tek
predstoji.

Čika Lole. Zajeban lik, ne možeš ga opisati ni kao


karikaturu. Sa studija pamtim da je mrzeo matematiku, a
posebno kompjutere. Nevolja je bila u tome što je bio
asistent, a kasnije postao i profesor, iz osnovnog teorijskog
predmeta, Hidromehanike. Posle su zbog njega morali da
podele predmet na Numeričku hidromehaniku i, valjda,
Narativnu hidromehaniku, jer se uvek slabo snalazio sa tim
formulama. Priča se da je inženjerčina, ja to ne mogu ni da
potvrdim ni da poreknem, poznato je da sam ja nikakva
inženjerčina. Previše fantaziram za tehničko lice.
Hidromehanika je bila predmet koji sam na fakultetu
najviše volela. Ne zato što me je posebno impresioniralo
kako voda teče, curi, skače, udara, talasa... prosto zato što je

29
tu bilo puno matematike a bio je tu i Miša, mlađi asistent,
koji mi je davao da pišem programe. Na fakultetu smo imali
stari IBM, smešten u nekoliko prostorija u koje ja, kao
student, naravno nisam imala pristup. Mišu nije mrzelo da
moje žvrljotine po papiru satima buši, odnosi u računski
centar i “pušta program” (i onda se to radilo sa RUN ali je
procedura uključivala i čekanje na red, podmićivanje ljudi iz
računskog centra kafom...) i vraća mi na popravku. Pazi, a to
mu nije bilo ni u opisu radnog mesta, niti u našem školskom
programu da ja pišem te programe. To je bio profesor!
Nikada nisam postala takav profesor, ali ja sam i tako
profesor otprilike koliko sam i građevinac. Uspešno
markiram. Da skratim, Miša je bio moj ljubimac.
Ali sam ja zato bila ljubimica našeg profesora
Hidromehanike, Ozrena, ne svojom krivicom. On je
namerno negovao imidž rasejanog naučnika, koji se
uglavnom sastojao u tome što je stalno grešio u izvođenju
formula. Na samom početku semestra nas je najlepše
zamolio da ga kontrolišemo i ispravljamo, što sam ja
prihvatila kao jedini podnošljiv način da izdržim u
sopstvenoj koži na njegovim predavanjima i ne zbrišem kroz
zatvorena vrata. Sednem lepo u prvu klupu, skoncentrišemo
se oboje, on piše a ja pilotiram - ne tu, skratite te kvadrate,
pazi nije plus, minus, ne tuuuuuu!... vozimo dva časa.
Postavlja se logično pitanje zašto nisam zbrisala još dok su
vrata bila otvorena - e pa tad sam rešila da završim školu, pa
sam malo htela da se samokažnjavam. Na kraju mi je postalo

30
malo neprijatno, počeli da me gledaju ko šlihtaru, ali bilo je
kasno, postala sam ljubimica. Sve dok nije otkrio strašnu
istinu o meni, da pušim! I dok me Hranislav nije druknuo
kod njega, da prekonosiram profesorima.
Dakle, ja sam otkidala na Mišu, Ozren na mene, a čika
Lole me je gledao popreko jer sam oličavala sve ono što se
njemu u nauci gadi kod prethodne dvojice - matematičarka
sa tendencijom da sve to primeni na kompjuterima. Fuj, i sve
to u inženjerskim naukama!
Na kraju sam desetku iz Hidromehanike dobila baš kod
njega. Bila sam sva raznežena, eto, postoje ljudi koji, iako im
nisi baš simpatičan, postupaju po savesti. Bilo je to 1980.
Samo dvadeset godina mi je trebalo da ukapiram da je i
onda, kao i sada, samo postupao po naređenju, tada
Ozrenovom. A pazi, čovek nije ni vojnik ni pandur, već
dostojanstveni profesor Beogradskog univerziteta u
nevidljivoj uniformi - te su mi najdraže.
Čika Lole u stvari i nije od prevelikog značaja za ovu
priču. Kao u lošim kriminalističkim romanima, iz poglavlja u
poglavlje pratiš zaplet, kombinuješ, batler je ubica, svastika
je imala motiv, ker nema alibi... a onda se dve stranice pre
kraja pojavi neki čika Lole i razreši misteriju, i tebi i piscu.
Ruku na srce, ne mogu jedino čika Loleta da optužim za
ubistvo mog doktorata sa predumišljajem. On se samo
odjednom pojavio kao Treći čovek u delu Komisije. Tu svaka
sličnost između njega i Orsona Velsa i počinje i završava.

31
Sofronije. Moj famozni mentor. Na fakultet je stigao kao
Hranislavljev asistent iz Optimizacija, iako bi se moglo reći
da su sličnih godina. Vežbe koje je držao bile su u najmanju
ruku neobične. Uđe neki čovek, mazne kredu i počne da
žvrlja po tabli mrmljajući nešto sebi u bradu. Povremeno se
okrene, zastane i značajno nas pogleda, što je trebalo da
znači “Je l’ vam jasno?” Ma u redu je, vozi ortak, radi ti svoje
a mi ćemo svoje. Znali smo da je inženjer elektrotehnike, da
se zabavno zove i ništa više.
Kada su mi ga predložili za člana komisije za odbranu
magistarskog rada rekli su mi da je stručnjak za
višekriterijumsku optimizaciju, a to sam se spremala da
postanem i ja. Da probam da vam objasnim, drage moje, šta
je to:
Odlaziš u samoposlugu da kupiš nešto za ručak, neko
meso na primer. A kad tamo - a ima svega, i ribe! Staneš i
gledaš - ne pamtiš kad si poslednji put jela jagnjetinu, ali oni
nisu normalni da za ovolike pare prodaju pokvareno meso,
bože, pa ovde je pola namirnica pokvareno! A cene, da
kupim jedno tri pileta dok i oni ne poskupe? Ona mačka je
gladna, i njoj treba nešto, mogla bih gulaš da kuvam...
Polako, hajde da sredimo misli:

• junetina ti je prilično skupa ali ti se jede, jela bi i maca,


ali ti je boja malo sumnjiva
• svinjsko skoro isto košta, umereno ti se jede, međutim
ako je kupiš nemaš onda šta da daš mački

32
• jagnjetina je definitivno najskuplja, a jede ti se onoliko,
doduše, baš ne znaš da l’ bi je i mačka jela, čekaj, ovo
jagnje je garant u samiški od lane
• piletina još nije poskupela, ali jeli smo je i juče i prekjuče
i ja i mačka, bar je sveža
• riba umereno košta, rado bih je jela a maca bi
definitivno otkinula, samo, da se ne potrujemo, vidi na
šta liči.

Ili da sve to složimo u tabelu:

Kriterijum Cena Jede ti Voli i Boja


→ se? tvoja
Alternativa mačka?
↓ (din/kg)
Junetina 205 da jede sumnjiva
Svinjsko 187 onako ne u redu
Jagnjeće 270 jako ne znam zelenkasta
Piletina 98 ne može u redu
Riba 168 prilično obožava sumnjiv
a

Dakle, kada si razmotrila alternative (krava, svinja,


jagnje, kokoška, riba), definisala kriterijume za odlučivanje
(lova, šta ti se jede, šta se jede mački, mogućnost trovanja),
jasno zadala ocene alternativama po svim kriterijumima
(ispunila tabelu u glavi) - ti si u stvari formirala matricu

33
evaluacije. Molim da se ovaj izraz trajno zapamti i redovno
koristi u muškom društvu u cilju idenja na živce istima. I
ono sa alternativama i kriterijumima za odlučivanje pali,
naročito kada se “pravi razlika” između kvantitativnih
kriterijumima, onih sa brojevima, i kvalitativnih, to su oni sa
slovima. Međutim, matrica evaluacije definitivno deluje ko
piksla zafrljačena među njihove pametne oči.
Iz ovakve tabele jedan “stručnjak za višekriterijumsku
optimizaciju” lako će ti odgovoriti šta je najbolje da kupiš.
Trebaće mu, doduše, kompjuter, malo softvera, možda će ti
postaviti i neko dodatno glupo pitanje, na primer: “Da li ti je
važnije da se ne otruješ ili da što jeftinije prođeš?” ili: “Koga
više voliš, sebe ili mačku?” ali će ti nakon toga definitivno
rešiti problem. (Sad ću ja da ti kažem šta da radiš - kupi
mešano mleveno, mačka neće primetiti. Mislim, ovo ne
govorim kao stručnjak za višekriterijumsku optimizaciju već
kao mačkarka i domaćica od iskustva.)
Dakle, taj Sofronije je bio čovek broj dva za tu
višekriterijumsku optimizaciju u staroj Jugoslaviji, te mu je
pripala čast da bude čovek broj tri u mojoj komisiji za
odbranu magistarskog. Čovek broj jedan (po svakom
osnovu) bio je Radivoje kojeg sam već pomenula na početku.
Čovek broj dva Mišel, moj tadašnji direktor a sadašnji
profesor na arhitekturi. Sa odbrane Sofronija pamtim
uglavnom po pitanju “I, koja je po vama lokacija najbolja?”
Šta reći, zavisi gde voliš da stanuješ. I naravno sa ručka posle
odbrane, gde je moj kum Gile, svršeni vanredni đak srednje

34
turističke škole, pripit držao govore u moju čast i
objašnjavao komisiji koliko sam ja pametna. Morao je neko
da im objasni.
Sofronije je, inače, jedna introvertna audio-vizuelna
istočnosrbijanska varijanta Herkula Poaroa, mislim na onu
englesku seriju i glumca Martina Gaisforda koji ga igra.
Znam da treba dosta mašte za zamisliti taj prizor, ali šta ću,
ne umem bolje da ga iskomplimentiram.
O Sofronijevim političkim ubeđenjima Duca i ja smo
raspredale danima. Naravno, u vreme studentskih protesta,
kada nam je prebrojavanje naših i njihovih bilo “pitanje
života i smrti”. (Nadraži žene na politiku pa sedi pa plači.)
Svi su već nekako bili provaljeni, neki od ranije, neki počeli
da se ističu tih dana, ovako ili onako. Samo Sofronije u sred
sve frke svako jutro uzme aktn-tašnu i krene polako
tramvajem iz bloka 45 do fakulteta. Zatvori se u kabinet i
radi. Ljudi oko njega se pobiše, čika Lole krenuo da se
upisuje u radikale, drugi opet kreću da obese bivšeg dekana
o mesingane kandelabre po auli (on ih zeznuo pa dobio
infarkt sam), Del boy se sakriva po sterilizatoru u laboratoriji
da ga ne stignu pozivari na proteste, a moj Sofronije - reko u
Komitetu da je na demonstracijama, demonstrantima da je u
Komitetu, a on se zatvorio u kabinet i uči, uči, uči.
A onda, jednog dana - grom iz vedra neba, Duca
dotrčava u svoj svojoj visini (0,00192 km) sa šokantnom
vešću: sedeli su kod Sofronija u kabinetu i svađali se oko
potpisivanja podrške studentima jedno dva sata, kad je on u

35
jednom momentu digao pogled sa papira na kojima je radio,
tresnuo šakom o sto i dreknuo:
− Kakve su to gluposti sa tim potpisima, mi prosto treba
da stupimo u generalni štrajk!
I, normalno, vratio se svojim papirima.
Duci i meni laknu što smo konačno uspele da završimo
diferencijaciju i ostavismo ga na miru. Jedino što sam tada
zaboravila da je pitam nije li se tog trenutka po stolu šetala
neka muva, mislim, to bi moglo biti neko razumno
objašnjenje za taj dramatičan gest. Šta ćeš, čovek se uči dok je
živ. Ja sam tada, u svojoj četrdesetoj godini, još mislila da
normalan čovek uvek lupi šakom o sto kad treba da se lupi
šakom o sto. Ispostavilo se da je taj udarac bio jedinstven
hepening. Jer, nit je Sofronije stupio samostalno u generalni
štrajk, niti je ikada više lupio šakom o sto. (Možda mi je
samo muva falila pa da doktoriram na Građevinskom
fakultetu?)

Kiki. Moj bivši šef, zatim guru mog naučno-istraživačkog


rada, paralelno drugar, zatim naručilac poslova iz oblasti
nauke, tehnike i prevodilaštva, i dalje drugar, diplomatski
savetnik koga retko poslušam, kendo borac, glas razuma koji
slušam još ređe...
Najteže je pisati o ljudima koje najduže i najbolje
poznaješ. Ako sa nekim preguraš dvadeset godina, i još
guraš, tu je sigurno bilo i sranja i dobrog. U tom
“optimizacionom modelu” ja sam zadužena za

36
maksimizaciju emocija a Kiki za minimizaciju sranja. Ženski
i muški princip.
Ono što me kod Kikija kompletno izluđuje jeste njegova
korektnost. Od njega nikada ne možeš očekivati da za tebe
pogine ali ni da te gurne pod voz. Ja prijatelja zamišljam kao
nekog sa kim se uhvatiš za ruke i pogineš, pa se posle, opet
držeći se za ruke, međusobno gurnete pod voz. Šta ćeš, od
ljudi možeš da dobiješ samo ono što su spremni da ti daju. U
Kikijevom slučaju to je - korektnost.
Usvajajući ovom prilikom njegov princip, probaću da ga
koliko je god moguće mimoiđem u ovoj priči. Uostalom,
njemu sam uvek u lice i mogla da govorim šta mislim, u šali,
polušali, poluzbilji i zbilji. A i Kiki ne čita beletristiku.

37
KAKO ONI NISU ZNALI S KIM SU SE DOHVATILI

Legenda, koja se prepričavala po Građevinskom


fakultetu godinama, polako je zamrla pošto sam ja
diplomirala, zajedno sa prestankom neposredne opasnosti.
Ranije opisani likovi ili je nisu čuli ili su je zaboravili. Naime,
pričalo se da sam ja ubila čoveka. Nisam, mame mi. Istina je
da su mi se par puta u životu dogodile paranormalne stvari.
Pardon, nisu se meni dogodile. Ne znam koliko to može biti
od interesa za ovu priču, ali zarad spisateljske objektivnosti
moram malo i sebe da prikažem u ružnom svetlu. Nisam
uvek baš samo ja žrtva.
Dakle, bio jednom davno jedan profesor na
Građevinskom fakultetu i predavao jedan predmet. O
mrtvima sve najbolje. A ako to niste u stanju, onda bar
pokušajte da im ne pominjete imena. Možda je i njih neko
voleo.
Slatke moje, koliko puta ste od svojih prijatelja, dece, čuli
izgovor “mrzi ga/me profesor”. Ukoliko ste i same ikada
izgovorile tu rečenicu možda znate o čemu pričam. Ukoliko
niste, sa pozicija permanentnog đaka (“permanentna
edukacija”, od kolevke pa do groba, nalazi se i u agendi
Evropske unije za treći milenijum, pa vi vidite koje su to
ozbiljne pozicije) i trinaestogodišnjeg profesorovanja na
Višoj tehničkoj školi, odgovorno tvrdim da takve situacije
mogu da postoje. I sama sam mrzela jednog studentskog

38
kretena, da ne gustiramo ovde, položio je ispit iz drugog
puta da ga ne gledam više.
NN sa početka drugog pasusa mene je mrzeo strasno.
Kao posredan dokaz da je ta mržnja bila nepravedna i ničim
izazvana (osim možda mojim izrazom lica) navodim i
činjenicu da uopšte nisam bila jedina. Pošto ja uvek moram
da budem specijalna, popila sam i specijalan tretman. Oborio
me je, na potpuno besmislenom ispitu, ravno deset puta.
I drugi su padali. Zamislite da vam profesor na ispitu
postavi pitanje:
− Ti si šef gradilišta i radnici te mrze (a što?). Da bi ti se
osvetili (za šta, bre, čoveče?!) sipaju ti kilo šećera u svežu
betonsku masu. Šta ćeš da radiš?
Iskusni polagač već zna da su fifti-fifti šanse da on, u
stvari, očekuje jedan od dva odgovora:
Varijanta 1: Treba da izvedeš neku složenu hemijsku analizu
i njome dokažeš da ćeš, na primer, ako sipaš kilo
praška za pecivo (lupetam) u zašećereni beton
popraviti stvar.
Varijanta 2: Ispravan odgovor je “ Jebaću im majku!”
I tako deset puta! Ženo božija, jednom sam pala na
drugom pitanju:
− Kakve betone pravimo u Bengalu?
Na prvo pitanje:
− Koja je tvoja omiljena životinja? − ispravno (i iskreno)
sam odgovorila:
− Mačka!

39
− Odlično. Maca. Mačka. Veeelika mačka. Tigar!
Bengalski tigar. Dobro, kakve betone pravimo u Bengalu?
Onda ja počnem da fantaziram o monsunima (Ispravan
pristup, dalje koleginice.), vlazi (Može.), tajfunima (Ladno,
ladno...), Sandokanu... i ode sve u očin.
Posebno je uživao u maltretiranju crnaca. Pardon, kolega
sa drugačijom boje kože, kojih je u to vreme još bilo na
Beogradskom univerzitetu. Sećam se jednog jadnika koji je
dobio pitanje: “Kamerunski pucolani?” (Pucolani su inače
neke gluposti koje se dodaju u cement, zaboravila sam
zašto.) Momku, koji je NN-ove knjige prvo prevodio na
francuski, učio, a zatim naučeno prevodio na srpski,
beonjače su pozelenele od izbezumljenja. Normalno, ne
samo da je bio izbačen kroz zadnja vrata, nego je prethodno
morao da sasluša tiradu o tome kako je on “ ...došao u ovu
zemlju da nauči nešto i vrati se da gradi rodni Kamerun... pa
neće on valjda iz Srbije da vuče sutra pucolan u Kamerun...
on jednostavno mora da zna sve o kamerunskim pucolanima
da bi svoju zaostalu zemlju izgradio i doveo u red
civilizovanih država...”
Ne sećam se zašto sam pala (njegov) zadnji put. U aprilu
padam zbog zemljotresa u Crnoj Gori. Bila je nedelja, rano
jutro, ja krećem da maltene jubilarni deveti put izađem
manijaku na dvoboj. U predsoblju počinje da mi se ljulja, što
zanemarujem kao predispitnu groznicu. Sedam u maminu
peglicu (jeste li znali da Bugari peglicu zovu “sapunjerka”?)
i hitam u dvorište fakulteta. Zašto u dvorište? Pa lepo,

40
fakultet je nedeljom bio zaključan. Ne samo da rezultati
pismenog dela ispita nisu bili prethodno isticani, oni su
isticani na vratima plehane garaže u dvorištu i usmeni je
počinjao odmah, po grupama od po deset studenata. Kroz tu
garažu i odgovarajući prozor bilo je moguće i nedeljom ući u
fakultet i NN-ov kabinet. (Kad zrelo razmislim, sa ove
vremenske distance NN mi je na neki način simpatičan.
Anarhista.)
U dvorištu zatičem omanje demonstracije oko garaže.
Bolje informisani studenti koji su položili pismeni deo ispita,
a zapala im je nesreća da su sa mnom u grupi za polaganje
usmenog, pragmatično se okreću i idu kući da nastave
kuntaru. Jer, kad padam ja - pada i cela grupa. Kolektivno
počinjemo da mu idemo na živce.
I ne tražeći svoje ime na spisku (uvek sam polagala taj
pismeni, i to sa prilično visokim ocenama) rutinirano ulazim
u garažu, preskačem ragastov i zauzimam svoje mesto.
Nešto se ipak zbiva tog dana. Zvone telefoni, NN sikće, onda
on zove i sikće dalje...
− Dakle, koleginice, zašto se jutros u katastrofalnom
zemljotresu koji je pogodio Crnu Goru srušio hotel taj-i-taj,
tu-i-tu?
U, bog te, koji sad zemljotres? Ipak povezujem moju
jutarnju slabost sa pokretima tla. Idemo dalje, borim se,
cedim glavu, izmišljam, konstruišem... Eto, nisam znala da je
nekoliko godina pre toga bila nestašica cementa, pa su veseli
graditelji patos na nekoj terasi izbetonirali ekspanzivnim

41
cementom (koga je bilo u prodaji), onda se nešto raširilo,
zalepilo, kruto vezalo, zadrmusalo... to je već bilo i van
mojih imaginativnih moći. Izbaci me čovek kroz prozor jer
mu se srušio hotel. Ja, besna ko ris, iskolačim oči na njega i
dreknem:
− Sadisto!!! − upišao se od smeha.
I sad, kad dolazimo do najdramatičnijih događaja, u
junskom ispitnom roku, ja uopšte ne mogu da se setim zašto
sam pala. Kako god bilo, deseti put je ipak deseti put, što je
mnogo mnogo je. U očekivanom napadu histerije izreknem
(kobnu) rečenicu:
− Ili Vi sa ovog fakulteta ili ja!
I zalupim vratima. Sa moje strane vrata, tj. u laboratoriji,
ostade i prestravljeni asistent.
− Ti nisi normalna − reče isti i ode da kupi kartu za Južnu
Ameriku.
Ispalo je ne samo da sam normalna nego i da sam
paranormalna. Pazi sad: dva dana kasnije, subota pre podne.
Dolazim do KST-a5 nekim poslom i još sa ulice vidim crnu
zastavu na fakultetu, opet neki oladio. Ja na vrata, a na sva
tri komada spoljnih, pa na tri komada unutrašnjih, po
umrlica. Vidi ko me gleda!
E, ljudi, zamislite čoveka kome su studenti u roku od
pola sata ukrasili sve umrlice prigodnim crtežima i
komentarima. Ili mi zaista u poslednjih pedeset godina

5 Klub studenata tehnike.

42
nismo odgajani u duhu pravoslavlja ili s tim čovekom ipak
nešto nije bilo u redu. Ili oboje.
Silazim u KST, a tamo frka. Fakultet traži ozvučenje za
sahranu a Klub ne može da im izađe u susret jer šef tehnike
sprema ispit. Zaboravila sam da vam kažem da smo u to
vreme i moj momak Sava i ja radili u KST-u. Ja sam bila
organizator programa a on taj šef tehnike. Od sveg srca
predložim da odvolontiram na tom tužnom skupu, strpam
miksetu, mikrofone, pojačalo... u peglicu, pa juriš na
Zvezdaru da budim Savu koji sprema ispit.
To je bilo čudo od sahrane. Oni što drže govore nemaju
šta da kažu pa čitaju delove iz naučnih radova pokojnika.
Jedan naš čuveni prevodilac, koga prepoznajem ispred sebe,
šapuće:
− Sve, sve, ali bio je pravi gad.
Od studenata ja, svi crnci i jedan registrovani narkoman.
Sad, zašto smo ja i nesvrstani bili tamo bilo je potpuno jasno,
morali smo da se uverimo da to nije opet neka neslana šala
na naš račun. Ali ovaj izbodeni − pa šta je mislio, da će na
sarani da dele za dž. nešto za smirenje ožalošćenima? Sava
me i dan danas zavitlava što nisam imala hrabrosti da uđem
u kapelu i pogledam ga u lice.
Ispred kapele, u dubokoj crnini, saučešće prima i asistent,
onaj što je bio svedok mog ili-ti-ili-ja ekscesnog ponašanja. Ja
mu prilazim a on sve uvlači glavu u crnu rolku:

43
− Ijao, od prekjuče samo mislim na tebe. Prekjuče, kad si
ti izletela, on je završio ispit za petnaest minuta. Krenuo kući
i cap. Na ulici. Infarkt.
Nije baš da mi je bilo prijatno, ali ja sam praktična osoba,
zamolim asistenta da tu buvu pusti po fakultetu, ne bih li ja
malo brže diplomirala. Tako nekako i bi.6
Druga paranormalna pojava u kojoj sam bila učesnik
malo manje je morbidna. Nekoliko godina kasnije, u
Urbanističkom zavodu, imali smo neku šefovicu Zinku. Nije
baš bila moja šefovica ali to je nije sprečavalo da mi užasno
ide po ganglijama. Muški glupa a bezobrazna. Jednog dana,
iz čistog zezanja, ja je nacrtam, običan dečiji crtež tetka-Gliše,
zalepim je selotejpom za orman i zabodem joj čiodu u
predelu srca. Još svoje vudu-pokušaje prokomentarišem sa
Nikolom, koji je kod nas radio preko studentske zadruge.
Sutra ujutro, nema Zinke na poslu!? Dan, dva, tri, javila −
težak grip. Taman sam se uozbiljila kad eto ti nje, orne za
iživljavanje kao i obično. Kažem Nikoli:
− Auh, dobro je, taman sam mislila da mi je proradila
vradžbina, pa sam se usrala. Srećom nisam baš tolka veštica.
− Jes nisi, nego sam joj ja ugradio pejs-mejker!
Pogledam onaj crtež a Nikola na špenadlu obesio ceo
starter za neonku! Posle sam ga predstavljala strankama kao
“kardio-hirurga preko studentske zadruge”.
Na kraju, pošteno da kažem, ja i nisam nešto sujeverna.
U svoje veštičije kvalitete još manje verujem. U krajnjoj liniji,

6 Vidi Appendix I, nešto se ludo dogodilo.

44
mnogo ih je više koji su mi naudili još na ovom nego na
onom svetu. Ili samo čekam pogodan trenutak, ha, ha, ha,
ha, ha... (ovaj smeh treba zamisliti kao u crtanom filmu, sa
fijukanjem vetra i ostalim prigodnim zvučnim i svetlosnim
efektima).

45
MOJE AMBICIJE

Znam da ste nestrpljive da saznate o čemu se zapravo


radi u tom istorijskom doktoratu. Još samo malo, i on će doći
na red. Da budem iskrena, ovaj triler u suštini nema nikakav
zaplet i to mi stavara spisateljske probleme. Imamo leš,
imamo ubice, bilo je i napeto (meni), i zapleteno (opet meni),
ali nema detektivke koja bi se od početka bavila slučajem i
istančanim ž. instiktom povezivala konce i zločince dugom
vijugavom stazom kroz poglavlja romana izvela pred lice
pravde. Svesna sam da je većina ikad napisanih knjiga
rezultat obične skribomanije, pa i ova. (Kao i Izvešataj
komisije za pregled i ocenu doktorske disertacije uostalom,
da je sreće da je to bila jedina aplicirana manija, ali opet vam
otkrivam tajne pre vremena.)
Dakle, pošto nemam zaplet, kao i većina pisaca baviću se
malo sobom.
Onih nekoliko anegdota iz mog studentskog i
profesionalnog života mogle su samo da vas zavaraju. Ja
sam u stvari jedna srećna žena koja je kroz život prolazila
bez većih problema.
Izeš tužnu činjenicu da nemam decu, imam Savu, i mi se
volimo i nije nam dosadno zajedno. Bednih dvadeset dve
godine. Koliko li bi samohranih (i dohranjivanih) majki
menjale svoju izgladnelu decu za nekog muškarca koji ih
voli i koga one vole? Da se razumemo, prethodna
konstatacija je čisto statistička, nikada nisam imala (hvala

46
bogu!) priliku da budem u dilemi muškarac ili dete, pa ne
bih ni da presuđujem. Čisto posmatram i brojim. Imamo mi i
mačka Medu (znak teškog oštećenja uma). Imamo stan,
knjige, kompjuter, zarđali Yugo. Nismo ni gladni. Puno se
smejemo, na sopstveni, međusobni i tuđi račun.
Izeš pogrešan fakultet koji sam završila, do sada sam
uspevala da se bavim stvarima koje me zabavljaju. Sa
uredno popunjenom radnom knjižicom, važna stavka, reći
će optimisti koji očekuju da će ikada stići do penzije. Moj
posao u Urbanističkom zavodu nije bio samo zanimljiv, bio
je do te mere uzbudljiv da sam sa manje od trideset fasovala
svoj “infarkt”. U mom slučaju to je bila neuralgija
trigeminusa, lekarke i/ili pacijentkinje među vama znaju
koliko to boli. Pa pošto ja ipak nisam Marija na Prkosima već
“nežni ženski cvetak”7, zahvalim se lepo malim gradskim
političarima (i političarkama), privatnim preduzetnicima (s
muštiklom i ostalim priborom za pušenje), “saradnji sa
naukom i privredom”, Lepom Ciletu i ekipi i odem u Višu
tehničku školu.
Ne bih se zadržavala na svom pedagoškom radu, ni
studenti ne vole da se zadržavaju u školi pa što bih se ja
zadržavala na njoj. Recimo da obitavamo u (relativno)
miroljubivoj koegzistenciji. Imam divne koleginice i kolege
koje jako retko viđam. U tome je tajna harmoničnih odnosa u
našem kolektivu u kome caruju žene. Žene koje su u životu

7 Tako me zove moja kuma La Mar kad raspustim svoju poganu


jezičinu.

47
mogle da postignu mnogo više ali su jednostavno bile
dovoljno mudre da zbog toga ne slome vrat. Šta u našoj školi
rade muškarci (koje sve mnogo volim i ovim putem im
šaljem veliki poljubac), morate pitati njih. Možda su i njihovi
razlozi slični. Dosta o tome, s obzirom na vreme koje u školi
provodim i platu koju mi za to daju, ona spada u domen
humanitarnih aktivnosti, kojima i treba da se bavi svaka fina
dama koja drži do sebe.
Volim ujutro duže da spavam. Ustanem, nahranim
mačku, prikačim se na Internet, pijem kafu, odlazim na
pijacu, kompjuter je uključen dok kuvam, pišem, čitam,
popijem sa Savom vinjak pre ručka, ručamo dugo. Predveče
Sava i Meda zadremaju, ja čitam pored njih. Ponekad
zadremam i ja. Uveče je sve po kući popaljeno - televizor,
pegla, kompjuter, rerna, osciloskop, šivaća mašina, skener,
mikser, lemilica... Kasno iza ponoći prvo se primiri Sava, za
njim Meda, ja još malo čitam... pa ujutro iz početka.
Ja sam privremeno izdržavano lice. (Svaka emotivna
sličnost sa pojmom “privremeno raseljeno lice” potpuno je
namerna.) Ovaj privremeni status imam već desetak godina,
s obzirom da svoju profesorsku platu popušim, a ako je
tržište cigareta stabilno − uspem da kupim i koju konzervu
za mačku. Nije da se žalim (još manje bih se žalila kada bih
bila kvalitetno izdržavano lice, ali šta ćeš, ovo je Srbija, moja
dežela). U životu sam zaradila vazdan para, znam kako se to
radi u normalnim okolnostima, znam i kako se troše. Ali ovo
nisu normalne okolnosti i nije red da se jedna pristojna žena

48
eksponira u njima. Zezam se. Delimično, jer istina je da
barabe nisu što su nekad bile, a da ja nisam orna za saradnju
ni sa kim gorim od običnih bezazlenih mangupa.
E, ovo moram da vam ispričam, kako sam se jedan dan
pre izvesnog vremena po ko zna koji put zaljubila u
sopstvenog muža. Dolazi Sava kući i sve se nešto smejulji. Ja
mislim, raduje se što nas vidi. Sednemo da popijemo piće
pre ručka. Sava se i dalje smejulji i počinje da priča. Uzgred,
Sava je zaposlen u jednoj maloj privatnoj firmi. Vlasnici
firme su njegova dvojica drugara sa fakulteta, i ostali
zaposleni su takođe drugari iz škole. Razlika između njih je,
koliko ja shvatam, što neki vole da budu vlasnici (bilo čega)
a neki ne, mada i tu postoje nijanse. Svi su manje-više srećno
i manje-više oženjeni. Dakle, tog su dana momci malo
ogovarali žene − kako mnogo troše. Jedna je kupila cipele od
sto pedeset maraka, druga šumske jagode, već prema
afinitetima ali preko mogućnosti. U celoj priči Savi bezveze,
pošto ja nisam iz te džezve. U našoj kući ja sam stipsa, ipak
vučem neku manju traumu iz tog statusa privremeno
izdržavanog lica. (Poenta traume je naravno na reči
privremeno.) Kako je Sava društveno biće, uključuje se u
razgovor nekom buđavom žvakom kako sam i ja, ne-znam-
ni-ja-šta kupila, razbila, prosula... Na to će njegov ortak,
Borjan, potpuno ozbiljno:
− Pusti Savo to, mogu da mislim kako ti je. Tebi je ipak
najgore, tvoja je žena pametna.

49
I kako da se ne zaljubiš u čoveka koji dođe kući i to ti
mrtav ladan s vrata samoinicijativno ispriča? A i žene vole
hrabre momke.
I sad se vi pitate, kad mi je tako sve maltene potaman u
životu, kog ću ja đavola još i sa tim doktoratom? Pa ja neću
ništa. Ništa!!! Ama baš ništa!!! U tome je najcrnji fazon. Zašto
to niko ne može da ukapira? 8

8 Vidi Appendix II, obavezno!

50
O ČEMU SE ZAPRAVO RADI U TOM ISTORIJSKOM
DOKTORATU9

Zamisli da si primila platu10.


OK, sedi za sto, stavi lovu na levu stranu stola a na desnu
spisak svih potrepština za narednih mesec dana11. Šta ćeš
sad? Nemoj samo da mi kažeš da ćeš odmah odlučnim
pokretima da počneš da treskaš glavom o sto, u predelu
između love i spiska. Nemoj ni da mi kažeš da ćeš odmah za
sve pare da kupiš pilule za spavanje i probudiš se na nekom
mestu gde je zauvek sve za dž. a nisi ni gladna.
Postupaj analitično:
1. Zapiši pored svake stavke na spisku koliko košta.
2. Saberi.
3. Prebroj lovu i zapiši koliko imaš.
4. Uporedi ta dva broja i stvarno nemoj da iskazuješ
nikakve suicidalne nagone, smiri se.
5. Jedino razumno rešenje je da za sve pare kupiš ono
najneophodnije.

9 Važna napomena: Primeri u narednom poglavlju su strogo


ilustrativni. Ne odgovaram za svađe po kućama izazvane
primenom prezentiranih metoda.
10 Dobro počinje, je l’ da? A sad za kaznu odmah ideš na

Appendix III. Tako je to uvek kad počneš da fantaziraš.


11 Ako si levakinja, zameni mesto love i spiska.

51
E mnogo sam ti pomogla! Na spisku je sva hrana,
kalodonti i sapuni, čarape (počinje jesen), drvene bojice,
tvojoj ćerki je ovog meseca rođendan, ventilator za TA peć,
krš božiji, deset plata te ne bi izvadilo.
Pa, draga moja, moraš da uspostaviš prioritete! Sad mi ti
psuješ mater i meni i prioritetima, još da spomenem
komparativne prednosti pa da se nosim i ja i moja glupa
knjiga. Onda se setiš kako smo sa Sofronijem kupovali meso
u jednom od prethodnih poglavlja pomoću famozne matrice
evaluacije. Imamo alternative, tj. spisak potrepština,
uspostavićemo kriterijume, popuniti matricu evaluacije i
zvati Sofronija, tj. primeniti neku od matematičkih metoda
višekriterijumske evaluacije. Nije više tako prosto, u
samoposluzi si bila, sećaš se, sama. A sad ti je za vratom
ćerka koju boli uvo šta će da se jede narednih nedelja, ali
hoće svoje bojice i neku kintu pride. A i rođendan joj
jeeeeeeee, kmezi se. Stara-majka bi da se pita o hrani, a
navija i za svoje lekove. Čemu tvoj muž daje “na težini” to ti
znaš, sama si ga birala. To su ti, draga moja, interesne grupe,
koje treba da se dogovore oko relativnih važnosti
kriterijumima za odlučivanje. Neke od njih, već prema
odnosu snaga, možeš da išamaraš i pošalješ u ćošak, i time
pojednostaviš proces dogovaranja. Dobro, bar je u našim
uslovima sve jasno, hrana je najvažnija a ni za nju nemaš
dovoljno. Ipak, mogli bi se i umiti ponekad, oprati zube, a i
taj kreten treba da popravi TA peć sada, a ne da čeka da
padne sneg.

52
Da skratim gnjavažu, imaš spisak, nemaš para, znaš i koji
su vam kriterijumi za odlučivanje i koliko vam je koji važan.
Nemoj da zoveš Sofronija, na putu je, nego mene, i ja ću da ti
napravim listu, za tebe i tvoje ukućane, najvažnijih stvari sa
spiska, koje možeš da kupiš za sve pare koje imaš. Nije baš
jednostavno ko što na prvi pogled izgleda.
Hajde, veruj mi na reč da smo nekako napravili rang listu
na kojoj su stvari sa spiska poređane po (sveopštem
kućnom) redosledu važnosti i da je ta važnost ocenjena
nekim brojevima. Na primer, poenima od 1 do 100. Sad
pretpostavi da je nekim čudom prvi na toj rang listi bicikl za
tvoju ćerku. (U stvari, nema tu velikog čuda, ova “interesna
grupa” vršila je neviđeni pritisak a i vi ostali ste se raznežili,
pošlo dete u školu, sva deca već imaju bicikl, rođendan joj je.
Kad smo sve to kvantifikovali, bicikl popio maksimalnih 100
poena.) Nego, da vidimo na šta liči taj spisak.

53
Br. Alternative Broj poena Cena
1. Bicikl 100 2950
2. Hleb 30 kg. 95 240
3. Meso 10 kg 90 2050
4. Povrće 15 kg 90 300
5. Sapuni i šampon 73 120
6. Mleko i sir 70 540
7. Slanina 68 270
8. Ulošci 44 60
9. Novine 44 80
Treba ti: 6610

A ti imaš samo 3050 dinara, i ni dinara više! Jupiii, vrišti


naslednica, njen bicikl je prvi na rang listi i ima para za
njega. Tu se i otac ovog razumnog i pametnog deteta trgne i
krene da računa (površno ko i svaki muškarac) 3050 - 2950 =
100, super, od kusura ima i za njegove novine (80 dinara).
Na kusurov kusur (100 - 80 = 20 dinara) baba bacila oko, biće
za neku participaciju, kad već njene lekove niste ni stavili na
spisak, pa mora da ide u Dom zdravlja da čeka “državne
lekove”. A ti ih sad gledaš belo, sve tri interesne grupe su ti
zadovoljne, samo se pitaš šta će da bude ujutro, kad otvore
frižider.
Vidi ovako:

54
Br. Alternative Broj poena Cena
1. Bicikl 100 2950
2. Hleb 30 kg. 95 240
3. Meso 10 kg 90 2050
4. Povrće 15 kg 90 300
5. Sapuni i šampon 73 120
6. Mleko i sir 70 540
7. Slanina 68 270
8. Ulošci 44 60
9. Novine 44 80
Zbir poena 144 3030

Dakle, ako kupiš najprioritetniji bicikl i za kusur mužu


novine, za 3030 dinara si “zadovoljila” 100 + 44 = 144 poena
vaših prioriteta. A ako postupiš ovako:

55
Br. Alternative Broj poena Cena
1. Bicikl 100 2950
2. Hleb 30 kg. 95 240
3. Meso 10 kg 90 2050
4. Povrće 15 kg 90 300
5. Sapuni i šampon 73 120
6. Mleko i sir 70 540
7. Slanina 68 270
8. Ulošci 44 60
9. Novine 44 80
Zbir poena 431 3000

Prioritete si “zadovoljila” sa 431 poena, dakle skoro četiri


puta više, a babi je ostalo čak 50 dinara za participacije.
(Istini za volju, ovo sa kusurom za babu je ispalo slučajno,
poenta je na maksimalnom broju poena koje možeš da
izvučeš za sve pare, ali nemoj to da joj kažeš, iskoristi ovu
slučajnost da je privoliš za ulazak u koaliciju pri
objašnjavanju detetu zašto nije dobilo bicikl.)
OK, dete je malo plakalo, vi ste davali slabo utemeljena
obećanja da će bicikl biti kupljen već idućeg meseca,
gospodin muž i otac je između unapred izgubljene bitke na
strani jedinice i novina izabrao novine i slaninu i tako se ovaj
proces višekriterijumskog kompromisnog odlučivanja u
prisustvu ograničenih resursa priveo kraju. Kompromisno.
Sada imaš svoj mesečni program trošenja para. Oćeš
vraga, idi sad pa kupi 30 kila hleba i 10 kila mesa. Pri tome ti

56
ni zamrzivač ne radi. (Ha, ha, onom “ludaku za
informacijama” bi i trebalo kupiti deset primeraka Sportskog
žurnala od prošlog petka. Za inat.) I zašto, na primer, da
kupiš uloške sada, kad će ti trebati tek za tri nedelje, a tada
će možda biti na rasprodaji12. A ti bi malo i da muvaš sa
čekovima. Sve u svemu, tebi očigledno treba i optimalna
dinamika realizacije programa. Tu se sad sve dalje
komplikuje, kupovinu hleba vršićeš “fazno”, svaki dan,
meso svaki treći (problem zamrzivač + problem “nema za
svaki dan”). U račun ulaze i praznici u tvom mesečnom
ciklusu. Mužu daješ pare odmah, pa nek se brine sam o
svojim novinama. Povrće kupuješ jednom nedeljno, na
pijaci. Nema šanse da ti ovo nacrtam, poenta je u tome:
• da ti se ništa od klope ne pokvari
• da ti “optimalna dinamika realizacije" neće pomoći da ti
na kraju meseca ostane koja kinta više nego što si
očekivala, neću da te lažem
• ali pouzdano nećeš ostati ni kratka.
Eto, to je ukratko i veoma otprilike to. Za samu
računicu se koristi matematički model koji sam napravila.
Sad samo još zamisli da ti nisi ti nego, na primer,
gradonačelnica sa velikim ovlašćenjima. (U duši, žena
pomirenja.) Pred sobom imaš “mandat” od pet godina.
Umesto hale za ping-pong sa 100.000 sedišta, ili bicikla za
sve pare, ti bi, kao spomenik samoj sebi, htela da ostaviš

12Ovo važi samo za čitateljke koje žive u nekim normalnim


zemljama.

57
sređeno stanje u podzemlju tj. komunalnoj infrastrukturi. Na
stolu (levo) ti nije tvoja plata, nego gradski budžet. Desno ti
je spisak potrebnih objekata vodovoda i kanalizacije. Sad
zovi mene pa da počnemo da radimo. Ne brini, ti si šef, ja
samo obavljam potrebne računske operacije i ostajem
anonimna.

58
DEL BOY I JA, PRVO ISKUSTVO

Kao što rekoh ranije, moj se doktorat prijavio skoro sam,


s obzirom da sam ja u vreme procedure za usvajanje teme
imala “probleme” sa krađom glasova na lokalnim izborima.
Sve u svemu, prihvatiše oni moj predlog teme, nešto
“stručnije” obrazložen nego što sam ono čime se bavim
malopre objasnila vama. Kako su ga shvatili − to će za sve
nas ostati večita tajna. Najverovatnije nikako, imaju oni
pametniju literaturu za čitanje.
OK, čista administracija, mislim se ja nad zvaničnim
obaveštenjem da sam ponovo formalno đak. Gle, gle, ali ja
nemam jednog mentora, nego dva! I to k’o-mentora. Osim
Sofronija uvalili mi i Del boya?! Šta ću s njim? Pa valjda
ćemo morati da komuniciramo.
Obučem se pristojno, kako i priliči gospođi u godinama, i
zapucam na fakultet, u omiljenu fekalnu laboratoriju.
Predstavim se, poklonim i počnem sa objašnjavanjem šta
hoću da radim:
− Zamislite da ste gradonačelnik...
Izraz neverice na Del boyevom licu je za nezaborav.
Postavlja mi ključna pitanja od interesa za temu:
• da li sam ja sigurno završila Građevinski fakultet
• jesam li sigurna da sam jutros sela u dobar tramvaj
• ako jesam, da li bih još jednom razmotrila izbor linije
GSB-a
• hoću li kafu i vinjak

59
• gde stvarno radim
• šta me, bre, boli uvo na šta političari troše lovu, njihov
problem
• je l’ može za to da se ide u zatvor
• je l’ ima neka tezga za njega u tom mom biznisu.
Malko iznervirana, odgovaram da imam ja i rezervnu
temu, o uticaju sunčevih pega na vrenje fekalnih bakterija,
ako mu je milije i draže.
− E, nemoj da me zajebavaš, ozbiljno te pitam. I da znaš
da ću da idem u sekretarijat da vidim tvoj dosije, kakav si
bila đak − kaže. Pre skoro dvadeset godina, tek da se notira.
Nikakav, čoveče, učila sam posle. Šta mi se učilo!
Ali pazi ovo, sad smo i na jebi si mater, ti. I mean, moj
odnos prema ti-vi problemu prilično je konfuzan. Nemam
neke jasne kriterijume. Kod mene postoji i prezrivo ti, i
drugarsko ti, i prezrivo vi, i drugarsko vi, i vi s poštovanjem,
i sve ih udeljujem spontano, iz malog mozga, bez veze sa
uzrastom i statusom sagovornika. Del boy je samo šest-
sedam godina stariji od mene, prema tome ne pripada mu
obavezno vi. Sa druge strane, ovo nije i ne može biti moj
pajtos, dapače, dođe mi k’o-mentor. Ja, naime, biram
društvo. Odgovaram sa dramatičnim vi. On bi ipak ti. Kao
žena od kompromisa, odgovaram da ćemo postati ti čim
doktoriram. Prihvata, prilično bukvalno - ja sam od onda ti a
on je zauvek vi.
Da overimo ovu spontanost u komunikaciji, priča mi
anegdotu iz života: Neki naš kolega, čuveni projektant i

60
pijanac, ima problem. Mazne ribu (tim rečima je mazne),
onda mu, međutim, treba tri vinjaka da mu se digne, ali kad
popije tri, on više ne može da se uzdrži pa popije i četvrti,
peti, šesti, i - pogađate: onda mu se ne digne! Sreća u nesreći
je što u međuvremenu zaboravio šta je hteo13. I Del boy se
slatko iskida od smeha sopstvenoj duhovitosti. Treba li da
napomenem da sam tom prilikom odbila ponuđeni vinjak,
ali da sam pažljivo prebrojala koliko je Del boy popio? Samo
jedan. Ako sada očekujete neke pikanterije moram da vas
razočaram iz najmanje dva razloga:
1. Ja i nisam neka riba, za maznuti a i uopšte.
2. Kladim se da je Del boyu i jedan vinjak čist višak.
Tačnije, nije u pitanju bio nikakav sexual harassment
nego klasična balkanska frustracija.
Kuvam u sebi, hoću da kažem, nisam se identifikovala sa
tom nesrećnicom koja je ostala uskraćena za nezapamćeni
seks sa alkosom, nego kuvam zato što ćutim! Jedna od retkih
veza sa “matičnom” građevinskom strukom koju mi niko
živi ne može poreći je dirty language. Naučila sam od majke,
po gradilištima gde me je “čuvala” kad sam bila mala. Posle
sam i sama vežbala. I ja sad ćutim ko govedo i menjam farbe
pred ovim “rasnim građevincem”. Na zdravlje, Romi, sestro!
Pustim ga da svrši i pokušam da se vratim na temu.
Doktorata, naravno. Vidi čovek da sam uporna pa se uključi,
objasni mi da je njemu sve to naravno poznato, ali se ne bavi

13Uzgred, čoveka u životu nisam srela, tj. ne poznajem ga


dovoljno intimno da bih potvrdila istinitost navoda.

61
tim glupostima. Ima, doduše, malo problema sa osnovnim
pojmovima, brka mi GUP i DUP14, što je otprilike kao kad bi
pomešala pun orman sa rasparenom čarapom u donjoj fioci.
Ima i konstruktivne predloge, da zajebem to društvo tamo i
ta sranja i da dođem kod njega da radim “pravi” doktorat.
Merkam onu razlupanu laboratorijsku opremu, prava
sredina u kojoj bih se osećala ko riba u vodi. Idi bre, čoveče!
Nego, šta će meni uopšte taj doktorat, šta planiram sa njim?
Pa naravno, da ti zakucam na vrata od ovog velelepnog
zdanja i kažem marš napolje, šta drugo? Idi bre, čoveče,
begaj, još jedanput.
Odem kući i isečem vene.
Posle nekoliko nedelja poveri mi se Cana, moja
direktorka: Del boy je na studijama bio zaljubljen u nju.
Možete vi sada da mislite da se radi o nekom
prvorazrednom traču, ali grešite. U Canu su svi bili (jesu ili
će biti) zaljubljeni. I ja bih bila, samo da sam muško, volim
jake žene, što nije posledica čiste narcisoidnosti. Verovatno
Del boy još gaji kakva nežna osećanja prema njoj pa joj se
javio onomad. Da je upozori. Stvar je potpuno jasna, ja
pokvareno imam nameru da doktoriram i odmah zatim
odjurim na fakultet i zaposednem sve postojeće katedre i
dekanat. Time će, naravno, Viša tehnička ostati bez
nezamenljivih kadrova, Cana neće imati s kim da pije kafu

14GUP - Generalni urbanistički plan; DUP - Detaljni urbanistički


plan.

62
sredom, studenti će izvršiti kolektivno samoubistvo
udaranjem indeksima u glavu... opšta katastrofa.
Čoveku mnogo nije dobro, složimo se. A kad ne
možeš/nećeš da im pomogneš, zaboravi ih. Tako ja Del boya
stavim privremeno ad acta i odem da pišem svoj doktorat.

63
PRVA VERZIJA, NEKOLIKO MESECI KASNIJE, PA DO
DRUGE

Pretpostavljam da nije potrebno da ovde analiziram sva


moguća kontroverzna psihička stanja koja su se u svima
nama smenjivala poslednjih godina bez reda i vidljive
logike15. Tek, Del boy lično i profesionalno, raspad koalicije
Zajedno (“zbog koje smo, tra, la, la, la...”), “težak materijalni
položaj prosvete” koji sam doživljavala prilično lično... sve
to u miljeu koji nam je uporno heklao Sloba a štirkala Mira,
bio je verovatno razlog da ja tog proleća zapadnem u stanje
konstruktivnog autizma. Takva, za nekoliko meseci postigla
sam neviđene rezultate u Obnovi i rekonstrukciji sopstvene
biografije:
• započela pisanje svoje prve knjige
• zaradila spondilozu pored kompjutera
• spičila prvu verziju doktorata
• ugojila se ponovo pet kila.
Pred letnji raspust odnosim Sofroniju tri primerka prve
verzije doktorata16. Za njega, Del boya i Hranislava17. Posle

15 Što ni vama ne preporučujem, da ne biste zapale i u neko novo,


još nevi|eno.
16 Meki povez, 5 dinara tadašnjih, pravi okazion, htela sam posle

da ukoričim sve papire po kući i napravim red.

64
nekoliko dana Sofronije me, dok smo prelazili preko
dvorišta iza fakulteta, u predelu kapije prema Grobljanskoj,
stidljivo i u pola glasa upita:
− Je l’ te, a zašto oni vas ne vole?
Pamtim mesto ovog razgovora po tome što sam se
zagledala u pomenutu kapiju i zastala. Stvarno, zašto?
Mislim, ni oni meni nisu naročito simpatični. (Sava me
stalno grdi da se na mom licu suviše jasno vidi kad nekoga
ne mirišem. Srećom, bar sam odavno prestala da lajem.)
Zašto bih bila ja njima? Ali baš da me oni ne vole? Znam da
često đaci ne vole profesore, dešava se i obrnuto. Ali da
profesori organizovano (u grupama od dvojice) ne vole
studenta / kandidata, zvuči mi prilično blesavo. Paranoik u
meni se budi i podseća me na moje studentske nevolje sa
Hranislavom. Ne, ljudi to nije moguće, budi se i zdrav
razum. Pa to je bilo pre skoro dvadeset godina, čovek nije
toliki hidrocefalus da bi u aktivna sećanja mogao da strpa i
besmislenu raspravu o skraćivanju razlomaka sa još
besmislenijom studentkinjom. Valjda sam malo i ostarila,
promenila sam prezime, nikako nije moguće. Uostalom, šta
ja imam sa Del boyem na emotivnom planu? Odgovaram da
stvarno nemam pojma o čemu se radi.
Sofronije mi, i dalje stidljivo, dade i dopunske
informacije. Ne zna za Del boya, ali je Hranislav moj

17Hranislav mi u tom stadijumu formalno dođe ništa, međutim,


neformalno, on je njihov Sloba, nisam ni ja osoba bez “političkog
razuma”. Tako i “gazda” dobi laku literaturu za po plaži.

65
povoljno ukoričeni ponos i diku odložio na hladno i mračno
mesto, nema on sada šta tu da čita, meni je rano da
doktoriram. I šta ja u stvari sebi zamišljam? Pa njihovi
asistenti se muče godinama i jedva doktoriraju, a ja sam se
pojavila niotkuda i sad bih da doktoriram za tri meseca. Na
to potpuno podivljam, što nije lepo, al mi se povremeno
dešava. Prvo, zato što ja nisam “njihovi asistenti”, imam
četrdeset godina i petnaest godina se bavim onime što u toj
disertaciji piše. Ko onda može da prosuđuje koliko meni
vremena treba da petnaest godina pljunem iz “niotkuda” na
papir? Sofronije sa odobravanjem slegnu ramenima, nakon
što sam ovo iskazala naglas.
Drugi razlog za podivljavanje, koji sam zadržala za sebe,
bio je status “njihovih asistenata” koji se “muče”. Da nije
zato što su idioti pa ne mogu da zadovlje elementarne
kriterijume za doktorirati? A ne zato što godinama rade
poslove koji su u opisu radnog mesta njihovih profesora?
Smišljaju i pregledaju pismene zadatke, ponekad drže i
predavanja, kompletne ispite. Bave se naukom u zemlji u
kojoj je nauci i bog odavno rekao laku noć, pišu radove i
nude ih “na potpis” svojim profesorima18. Skupljaju

18 Moram da vam ispričam malu pakost koju sam napravila - na


jednom simpozijumu neki nebitni lik izlaže naučni rad koji je
pisao njegov asistent a potpisali obojica. (Za dečka naravno “nije
bilo para” da provede nedelju dana na moru.) Čovek je, potpuno
neinformisan o sadržaju “svog” rada, mucao, štucao, zapetljavao
se, znojio, i kad je na kraju pomislio da je njegovim mukama

66
najsitnije mrvice sa nekada prebogate trpeze “tezgi”, od
kojih se lepo živelo na Građevinskom fakultetu, ne bi li se
bukvalno prehranili. I to se zove - oni se muče jer moraju da
se muče?! Ne znam na koga sam više ljuta, na kreatore ove
večite univerzitetske politike ili na žrtve koje pristaju da
neko proždire najkreativnije godine njihovih života i iz njih
crpe snagu da se još malo zadrži na površini naše naučne
baruštine. Kao žabokrečina, doduše. To je igra koje ja nikada
nisam htela da se igram, niti ću. Zašto? Zato što iz čistog
snobizma neću da budem univerzitetski profesor, recimo.
This is a free country, svakavi snobizmi su OK.
Da skratim, svi odosmo na letovanje, a Sofronije zaboravi
moj doktorat kod kuće. U septembru, frke-panike oko
ispitnog roka (u tom periodu nastavno osoblje je strašno
osetljivo i neobično zauzeto), Sofronije nikako da postigne
da se bavi mnome19. Srećom, pred nama se, krajem
septembra, ispreči Kongres operacionih istraživača u
Bečićima. Cana ispravno zaključi da bi moja pojava, sa još
par kolega iz škole, koji na kongresu imaju radove, mogla
ozbiljno da naruši ugled ove više-školske ustanove. Te i ona

došao kraj, skot u obličju Romi Scotta poče da postavlja pitanja “iz
publike”. Mrcvarila sam ga sledećih petnaest minuta. Kad zrelo
razmislim, možda i njie čudo što me “organizovano” ne vole. I
možda ih nije samo dvojica. Ono što me je zaprepastilo tom
prilikom bili su izrazi lica par prisutnih asistenata. Na njima je bio
strah.
19 Neka se kiseli, Hranislav je tako naredio.

67
krenu sa nama, da izvadi stvar. I ekipa “hidraša” sa
Građevinskog fakulteta je impozantna20. Fali im, doduše,
Del boy, što mi je posebno bilo krivo, mogli smo zajedno da
mažnjavamo ribe po opustelom Crnogorskom primorju, na
primer. Ili da uz vinjak analiziramo kome se posrećio
kongresni turizam. Mislim, nemam baš pouzdane
informacije šta od to dvoje Del boy preferira.
Dakle, tu je Hranislav sa svitom, u sastavu Vakuum, čika
Lole, Sofronije, par pripuštenih asistenata, kao i pomoćna
ekipa obožavalaca iz Više tehničke. Da nije strašno smešno,
bilo bi samo komično. Mi smo se, u stvari, relativno lepo
zabavljali sami sa sobom. Uglavnom sedeli po holu i
ofucavali. Po hiljaditi put - žene su alapače amateri prema
muškarcima. Sve ti znaju i sve ih zanima. Kad se, u oblaku
ledenog vazduha, koji samostalno proizvodi i pušta na uši,
pojavi Hranislav sa svojom ukočenom facom i ostalim
vitalnim organima, svaki spontani razgovor prestaje.
Ali, on je ipak socijalan tip, da ne preterujem. Pazi
situaciju: jedno veče vidim dve poznate siluete u mraku
kako nose stolice i ređaju ih uz ogradu velike hotelske terase.
Prvi red balkona, na sceni more i nebo.
− Šta je bre ovo? − pitam Canu.

20 Kad nas čovek vidi sve zajedno, odmah da pomisli da


građevinci (na svim nivoima) ništa drugo ne rade, već samo
optimiziraju.

68
− Posle večere ćemo sa Hranislavom da gledamo zvezde
− ej, ljudi, uopšte se ne zezam! To mi je odgovorila, mrtva
ladna.
I stvarno, posle večere se nas desetak radnika u višem i
visokom obrazovanju naređa na te stolice s pogledom u
vedro nebo. Ko velim, kad se šlihtam - šlihtam se, i ludo
hrabro zauzmem poziciju do glavnog. Mrtva tišina, tek
svakih pet minuta popijemo po neko kratko objašnjenje o
poretku stvari u kosmosu. I odsjaju tog poretka po debelom
moru. Uzvraćamo nemim odobravanjem. Kad, odjednom,
shvatam da se glava, zamrznuta u položaju “napred-gore”,
obraća upravo meni, iz čista mira:
− Da li ste čitali Alhemičara, Paola Kuelja?
Ha, dočekah i ja svojih pet minuta da ga impresioniram:
− Jesam, i nije mi se naročito dopala. Sva ta fama oko te
knjige je prilično preterana. Bla, bla, bla. Čujem da je
prevedena još jedna njegova knjiga, Sedela sam pored reke i
plakala. Jeste li je čitali, je li ona bolja?
Odgovor nije tačan, popila sam minus od šest kilometara
i po. Ne samo da mi nije odgovorio, već na njegovom profilu
(obasjanom zvezdama i mesečinom) razaznajem i laku
prezrivu grimasu. Pogrešan pristup, Romi sestro, nisi ti tu
da analiziraš, iskazuješ svoje mišljenje, pitaš. Kad ne umeš
da se diviš, ćuti. (Jedino što ja ni dan danas ne znam da li je
trebalo da se divim Kuelju ili njegovom VIP čitaocu, ili
zvezdama na nebu a vezano za Kuelja i čitaoca, ili je samo
trebalo da smerno kažem “Da.“ i saslušam nastavak.) Kako

69
mi je u tom momentu nedostajala humana nota Del boyevih
priča kom-se-diže-kom-se-ne-diže!
Bečići ’97 ostaće upamćeni u mojim profesionalnim
analima po još dva momenta:
Sofronije je iskoristio dva slobodna popodneva da pročita
moj Doktorat/1. S obzirom da sam ga, radeći matematički
model, stalno konsultovala, sada na celinu nije imao šta
specijalno da mi kaže, sem da skratim sve ono čime se on u
životu ne bavi. Dakle, tri četvrtine teksta. Ono što baš
insistiram da ostavim - da ispremeštam: pola prve glave u
četvrtu, drugu i treću da spojim u prvu (i ponovo skratim),
peta postaje druga, umesto druge koja nije više u prvoj nego
je u prilogu... Trepćem kao da mi Omar Šarif meša karte pod
nosom i na kraju pita: “Gde je sedmica pik?” Čekaj da
zapišemo, u stvari bolje da nacrtamo šta Sofronije hoće.
Valjda čovek zna?
Drugi momenat, prilikom mog izlaganja na Kongresu,
bacio me je u potpunu depresiju. Moram malo u digresiju da
biste me razumele: u vreme dok sam radila u Urbanističkom
zavodu u proceduri za usvajanje planskih dokumenata
postojalo je i nešto što se zove javna rasprava. U praksi se
javna rasprava svodila na to da svaki Detaljni urbanistički
plan, ili drugi dokument, pre usvajanja moramo da
prezentiramo penzionerima i sl. koji se skupljaju po
odgovarajućim mesnim zajednicama i da nam oni daju
saglasnost. Mene su na kraju prestali da šalju na te kulturno-
zabavne priredbe, zato što “nisam imala sluha”. A šta reći

70
vremešnoj stanovnici Dedinja koja ne dâ da se grade stanovi
solidarnosti kod Sajma, dok njoj grad ne izgradi
kanalizaciju? I ona ima pravo da ne dâ, jer je ona Dedinje
oslobodila! Pa, samo sam je pitala kako se odlučila da
oslobađa baš Dedinje a ne, na primer, rodni Skender Vakuf?
(Posle me direktor otpuštao tri dana, dok se SUBNOR nije
smirio.) Drugi put neka baba na Banjici nije htela da dâ
saglasnost na budžet Beograda za narednu godinu dok joj
mi (moj nesrećni kolega i ja) ne rešimo problem koša ispod
prozora. Naime, klinci lupaju loptom pod njenim prozorom
do pola noći, zvala je sto puta miliciju i ništa, sad je došlo
njenih pet minuta da ona malo ucenjuje! U to vreme sam već
bila “rukovodeći kadar”, te, diplomatski potkovana,
pokušavam da joj objasnim da je sport dobar za zdravlje
naše omladine, bolje da igraju košarku nego da se
drogiraju...
“Ma nek idu bestraga i nek se drogiraju majci pod
prozorom, a ne meni da lupaju“ i tako ostadosmo bez
saglasnosti na gradski budžet od MZ Banjica 26, javna
rasprava moje dupe.
Na sličan način je i moj rad na Kongresu operacionih
istraživača doživeo “javnu raspravu”. Prezentirala sam im
studiju koja se bavila dinamikom realizacije više od 200
gradskih blokova uz i oko Bulevara revolucije (pardon,
Kralja Aleksandra). Sve od Glavne pošte do Velikog Mokrog
Luga. Već ste sve naučile - alternative, kriterijumi, interesne
grupe, relativne važnosti... veliki posao sa doista

71
jednostavnim, ali dokazanim, zaključkom21 - treba krenuti
uzbrdo, uz Bulevar. Na đavola, kao iskusni urbanista
pripremila sam im i lepe šarene slike. (Da toga nije bilo
sigurno bi i moje izlaganje prespavali kao i ostala.) Na još
većeg đavola, čika Lole u toj tamnoj zmiji okruženoj
raznobojnim kvadratićima - Bulevar sa okolnim blokovima -
prepoznaje Vukov spomenik i blok u kome se nalazi
Građevinski fakultet. I eksplodira! Sve su to budalaštine, zna
on te urbaniste, dolazili su oni i obećavali garažu iza
fakulteta, posle od toga nije bilo ništa, svi oni samo lažu i
zamlaćuju ljude, i kakve su to uopšte gluposti, šta tu ima da
nema struje a ima vode, kad ni grejanje ne radi, a Mirijevo
nema ni telefone. I šta je uopšte sa tom garažom, i kad će
Elektrotehnički fakultet da se iseli iz naše zgrade kad su već
deset puta polagali kamen temeljac za svoju, i gde su te pare,
kako ja uopšte mislim to da rešim. Radikalno. Moram da
priznam da sam ‘97 bila već prilično zarđala za takve žvake.
A preda mnom i nije sedela neka baba, već profesor
univerziteta, koga izuzetno cenim u njegovoj struci. Strpljivo
pokušam da mu objasnim da je promašio red veličine mog
istraživanja, tu se radi o celim gradskim blokovima a ne o
garažama. Zatim, da se Mirijevo nalazi podaleko van granice
Regulacionog plana Bulevara revolucije. Da urbanisti prave
urbanističke planove, pa su ga tako napravili i za blok u
kome će se nalaziti novi Elektrotehnički fakultet, uradili,

21U zemlji nedokazanih građana i nedokazanih političara, svaki


dokaz je neviđeni uspeh.

72
dakle, svoj posao, a posle ih niko nije zvao na polaganje
nijednog kamena temeljca.
Ovu igru pokvarenih telefona na kraju je prekinuo
predsedavajući, Hranislav, ko bi drugi bio, sa odlučnim:
− Sledeći rad, molim! − žurili smo, naime, na ručak.
Par nedelja kasnije, nagutam se bensedina22 pa skoknem i
do Del boya da vidim da nije nekim čudom on pogledao moj
Doktorat/1. Nekim čudom jeste. Normalno, prvo sam
morala ponovo da saslušam priču o tri vinjaka i maznutoj
ribi i dva-tri vica o Muji i Hasi na gomilu sa Fatom. U
(intimni) zapisnik sa ovog sastanka unosim sledeće
zaključke:
• Del boy je čovek sa najvećim koeficijentom inteligencije
koji trenutno luta hodnicima Građevinskog fakulteta. Ili
makar hidro-smerom, pošto ostale slabije poznajem.
Šokantno ali istinito. Čovek kapira u letu, impresivno
povezuje rečenice koje se nalaze u sredini, uvodu i na
kraju doktorata, na preskok, onako kako ga je i
prelistavao. Postavlja prava pitanja23.
• Del boy svoju nenormalnu inteligenciju može da obesi
mački o rep. Nikakve vajde od nje on nema, naprotiv, s
obzirom da je koristi u potpuno pogrešne svrhe. Čovek
je, naime, teško opsednut zavišću. Sve što su ljudi oko
njega postigli (ili bi da postignu) - jednostavno nije fer.

22 Još nisam bila otkrila leksilijum. Čovek se uči dok je živ.


23 Nažalost, ne čeka odgovore, ne zanimaju ga.

73
Isti ti ga, prirodno, vitalno ugrožavaju. I tako on sedi u
svojoj fekalnoj laboratoriji, konta i kombinuje, spletkari,
pokušava da se izvuče?! U svoj svojoj inteligenciji
najčešće se prekombinuje, pa ispadne, hm, rekla bih
smešno glup, da nije opasan24.
• Del boy je u svakoj komunikaciji tako bolno otvoren i
iskren. Obostrano bolno. Mora da je strašno usamljen,
mada, ruku na srce, ne čudim se zašto.
Moram da priznam da padam na hiperinteligentne
tipove, makar bili ružni ko greh25. Mogu da im oprostim i
neke sitnije karakterne nedostatke, lenjost na primer.
Odsustvo ambicije mi je čak intimno simpatično, to ume da
bude samo društveno nekorisno ali ponekad lično korisno,
mirnije se živi. Ali kad te obuzme zavist, to poništava
apsolutno svaki IQ koji poseduješ. Zato što je glupo zavideti.
Zamisli, na primer, da si infantkinja i smrtno i legitimno
zavidiš malom Marku na Bambilendu. Ali pazi, uz
Bambilend idu i odgovarajući roditelju! Znam da odustaješ

24 U svim normalnim krimi-pričama ključan je motiv. Zločinac bez


logičnog motiva je najopasniji, i za žrtvu i za detektive.
25 Streotip da su te dve stvari uzročno posledično povezane - ne

priznajem. Naprotiv, čini mi se da preterani fizički nedostaci


nepovoljno utiču na pamet. Ovo se ne odnosi na Del boya, on je,
recimo, fizički običan i njegovi problemi su znatno
komplikovaniji. Neki drugi junaci ove knjige, rekla bih, svom
neprijatnom odrazu u ogledalu (između ostalog) imaju zahvaliti
permanentna “nepametna” ponašanja.

74
od Bambilenda, primer mi je mnogo strašan. Zavidiš
zgodnim i preplaćenim foto-modelima? Prvo, uglavnom su
zgodne samo za slikanje, često imaju ogromne čukljeve i
spondilozu, što ume da boli. Drugo, stalno su na ivici
anoreksije. Hoću da kažem, šta će mi život bez sarme26! Uz
svaku stvar, koja je tebi tako nepravedno i ničim izazvano
uskraćena, a podarena po istim principima objektu tvoje
zavisti, ide i puna kofa njegovih govana koja nisu za štampu.
U brlogu u kome se ti daviš, mora da ima i svega i svačega
što baš nikom ne bi dala. Mislim, možda bi uz dijamante Liz
Tejlor i njene ljubičaste oči ti prihvatila i onog pijanca
Ričarda Bartona, i za uzvrat joj ponudila svog muža i svu
bižuteriju, ali da li bi joj dala i svog kanarinca i knjižicu sa
receptima za kolače svoje bake? Ako ipak postoji neko na
ovome svetu sa kim bi se ti menjala skroz na skroz, onda
priznajem da kenjam i zavidi mu koliko god hoćeš. (Mada je
i u tom slučaju nekonstruktivno, taj se neće menjati sa
tobom.)
Ako te i nisam sasvim ubedila, zamisli situaciju u kojoj
zavidiš svima na svemu, a tom prilikom ti se čini da svi ti
kojima zavidiš hoće da uzmu sve što imaš (a nije za
zavideti). Pri tom ti mozak radi na više GHz. Gospode, koja
li je frka u kojoj živi Del boy ?!
Sve je to lepo i krasno, sažaljevam ja njegov slučaj i ne
vidim kako mogu da mu pomognem. Ali, dođavola, on je

26Zapečene u rerni, vruća proja se podrazumeva. Sava uz to jede


još i klot beli luk i pije kiselu vodu! Odvratno! Al šta ću, moj je.

75
moj k’o-mentor, moram sa njim da “odradim”27 posao. E, to
će već teže ići, čovek se naime brani od mog doktorata svim
sredstvima. Pokušavam da zanemarim sve izjave tipa:

• Šta ti je, bre, ovo, čemu to služi?


• Šta se petljaš sa političarima, nek oni gledaju svoja posla
a mi, hidraši, ćemo svoja.
• Ovo ti je sve neka idi-mi-dođi-mi žvaka što si pokupila
od Onog28 preko puta?

i tako u beskraj, i da isteram stvar na čistinu: Šta, bre, čoveče


ti oćeš? On oće da prepozna sebe29 u mom doktoratu
“...nema tu nikakve hidrotehnike, hidraulike, šta ti ga ja
znam, daj mi tu nešto poznato. “ Nezgodan zahtev.
Odlazim kući i ponovo isečem vene.
Čim sam se oporavila od smrti, krenem da mućkam
glavom, toliko intenzivno da se u istoj ubrzo napravio
kompletan haos. Ha, haos! Entropija! Entropija -
redundansa! Redundansa - verovatnoće stanja sistema! Kojih
stanja? Kog sistema? Pouzdanost vodovodnih sistema!

27 Posebno odvratan izraz koji je u politički žargon uveo Nebojša


Čović, u vreme dok je još “odrađivao” za Gotov je!-og. Kao
istaknuti simpatizer opozicije zahtevam da se u novi Ustav unese
zabrana korišćenja ove reči, ever.
28 Misli na Sofronija. Uzgred, ništa ja tu nisam pokupila od

Sofronija.
29 Baš tim rečima.

76
Jupiii! Eto hidraulike za Del boya a pride i teorije informacija
za Hranislava. Načisto ću da ih raspametim. O čemu se ovde
radi, već mi je malo teže da objasnim na primerima iz života
i samoposluge, pa vas molim da mi verujete da je bilo
strašno uzbudljivo za izvesti.
Prvo sam pročitala dve stare ruske knjige, teškom
mukom, jer ruski “znam” jedino iz zbirki iz matematike.
Onda sam pročitala dva potpuno sveža članka na zadatu
temu iz nekog časopisa koji prima Urbanistički zavod te
dakle i ja30. Naručila sve članke koji su bili u navodu
literature u prethodna dva. Sačekala da ih Neša pošalje iz
Amerike. Sve proučila pa ponovila postupak sa novim
člancima... i tako u krug dok autori nisu počeli da se citiraju
između sebe, unakrst. Imala sam i znala, dakle, sve što mi je
potrebno za rad na projektu nazvanom Del boyev ego trip.
Kako god da se zvao, moram da priznam da je i meni prijalo
da se za promenu bavim malo nečim različitim. Na kraju
sam demontirala neki stari Mišin hidraulički model31,
potrebne delove ugradila u svoj softver, na momente je bilo i
dirljivo, kao da je Miša bio ponovo živ. A ja jedno dvadeset
godina mlađa.

30 Jedina vajda koju sam lično videla od SPO gradskih vlasti je to


što je Kiki uspeo da iskamči lovu za strane časopise za Zavod.
Hvala ti, Pajo, bio si drug.
31 Uz pomoć moga malog bate, koga nije mrzelo da stari Mišin

Fortranski program prepiše u VB.

77
Na kraju sam sela, cut-paste-delete u raznim pravcima i
napravila onu papazjaniju koju je hteo Sofronije. I, naravno,
dodala poglavlje o redundansi, u kojoj je Del boy trebalo da
“prepozna sebe”. Nisam baš očekivala da ću izmamiti
osmeh na Hranislavljevom licu, ne težim nemogućem, ali da
će bar raširiti nozdrve u znak odobravanja, toliko jesam.
Istini za volju, u mom nesrećnom doktoratu to je poglavlje
stajalo ko treće oko na kolenu, ali je, samo za sebe, to bilo
jedno vrlo lepo oko. Doktorat/2 bio je predat ovoj trojici
negde u januaru - februaru 1998.

78
SPLET PRIRODNIH I INDUKOVANIH KATASTROFA
U PROLEĆE ‘98

Negde u to vreme, moja majka odlazi u Gradsku bolnicu,


na ispitivanje. Prvih nedelju dana zdušno tj. standardno nas
je maltretirala, posebno mog oca, donesi, prinesi, raznesi... a
onda su lekari na njenom debelom crevu našli “nešto”.
Svašta ili ništa, rekoše poslovično taktični, saosećajni i
zainteresovani. Čekao se rezultat biopsije. U familiji je tih
dana vladao uobičajeni haos. Moja ujna, i sama teško
bolesna, otišla je u Nemačku, kod brata, da se odmori. Moj
ujak je to loše vario, nije imao koga da šikanira po kući pa se
preorijentisao na telefon i baku. Njihova deca, moji brat i
sestra, pokrila se jastukom po glavi, bez uspeha. Baka, već
stara i onemoćala, sve je to doživljavala jako teško, a kako
bi?
Tek, u noći koja je prethodila dobijanju rezultata biopsije,
baka je dobila težak moždani udar. U gotovo bezizlaznom
stanju preneli smo je u bolnicu “Sveti Sava”, odakle smo
otišli u Gradsku bolnicu da saznamo da je “nešto” -
pozitivno. Maligno u prevodu, ne razumem kako to može da
se zove “pozitivan nalaz”. Valjda zato što će oni imati šta da
rade? Potrebna je hitna operacija. A moja majka je dobila
grip! Moj otac ne samo da je dobio grip, nego i temperaturu
400 C, na nervnoj bazi, garantujem. Dečije familijarno veće je
odjednom bilo in charge! Mislim, svi smo mi već bili matore
konjine, između 25 i 42 godine, ali to je bio prvi put da je nas

79
neko nešto pitao o family matters. I to ne da nas je pitao,
morali smo i da odlučujemo i da radimo! Da ne gustiram
priču od koje mi, pri prisećanju, samo stane knedla u grlu, i
ostane tu nedeljama, situacija je tog dana bila komplikovana:

1. Moja majka nije znala koliko je bolesna, imala je grip i


htela je prvo kući - da se opravi i spremi “za tu glupu
operaciju polipa”.
2. Baka je ležala u “Savi” i bilo je neizvesno da li će dočekati
jutro.

Zaključak: Moja majka ne sme da sazna za baku i mora


da ostane u bolnici. Inače je u bolnicu vratiti nećemo. Posle,
videćemo. Kako se polulaži najlakše gutaju, odlučujemo da
kažemo mami da baka jeste u bolnici, ali zbog nekog
bezazlenog “lutajućeg pritiska”.
Nisam vam do sada rekla koliko smo svi mi bili vezani za
baku. Posebno moji brat i sestra, koje je ona odgajila. To
veče, u bolnici kod moje majke, nas šestoro, moj brat sa
devojkom, sestra Ana sa momkom, Sava i ja. Smejemo se,
zadirkujemo je kako je kukavica... a svako malo neko od nas
troje, bakinih, istrči iz sobe i plače.
Ono “posle − videćemo” razvuklo se danima. Posete u
“Svetom Savi” su u dva, odatle trčim u Gradsku bolnicu, u
tri, uvek je još neko sa mnom, pomažu mi u laganju o
“lutajućem pritisku”. Onda kući, kod tate. On neće da jede a
temperatura mu ne spada. Grip moje majke se ne povlači,

80
baka je nepromenjeno, zatvaraju bolnice za posete zbog
epidemije gripa. U Gradsku bolnicu ipak nekako ulazim, u
belom mantilu na kome piše ATŠ32 sa džepovima punim
sitnih maraka. Sava je zadužen za flašu za portira, a ja za
slučajne prolaznike po službenom liftu33. Onog dana kada je
mama trebalo da pređe na Hirurgiju bilo je posebno opasno.
Htela je da nam furne kući u pižami, na prelazu iz zgrade u
zgradu. Onda sam je našla spakovanu kako sedi na svom
novom krevetu − ode ona, sa mnom ili taksijem, svejedno. I
doktori su se složili, šta će im luda žena. Sat vremena sam
urlala po bolničkoj sobi, pretila, ucenjivala da je više u životu
neću videti, ne sećam se više kakve sve gadosti nisam
izgovorila. Tek, slomila sam je, a ostale bolesnice u sobi su joj
posle rekle da je rodila reinkarnaciju Gebelsa. One su, inače,
ovo prijateljsko ubeđivanje provele pokrivene preko glave a
svo bolničko osoblje se povuklo u nepoznatom pravcu,
toliko sam se drala.
Mamu su operisali jednog petka ujutro, baki je baš tog
jutra isticalo “dozvoljenih” četrnaest dana u “Savi” i
prebacili su je, u pratnji mog brata i sestre, u Slankamen.
Nama su rekli − na oporavak. Sutradan sam prvo obišla

32Arhitektonska tehnička škola. Mantil pozajmljen, još ga nisam


vratila.
33 Ništa ne pitajte, ako se ko ikada gadio na uzimanje mita,

posebno od strane “zakletih Hipokritu”, to sam ja. Pa, eto,


priznajem, delila sam i šakom i kapom, u pitanju je bila moja
majka.

81
mamu u šok sobi (ne pitajte kako, u stvari, ne pitajte ništa,
samo ću da vam kažem da je to stvarno šok soba). Odatle
smo otišli u Slankamen. I pored karantina zbog gripa,
puštaju me da vidim baku, u stvari da se oprostim od nje.
Umrla je narednog jutra.
Bilo mi je jasano da moja majka to ne sme da sazna još
koji dan. Posebno pošto sam videla onaj šav od učkura do
bijela grla, koji se, bez ikakvog zezanja, zove Muratov rez.
Ako mi tamo skoči, prosuće joj se ono malo creva što joj je
ostalo. Lekari su se složili i rekli da će da krenu da je kokaju
bensedinom kroz infuziju, unapred. Međutim, psiholog, i to
smo našli, je rekao da moramo da joj kažemo pre sahrane. To
je kao neka psihološka fora, to nam ne bi nikad oprostila. I
tako je sirota baka čekala do četvrka da je sahranimo, a ja
sam u sredu morala da saopštim mami. Najgore je bilo što
sam tada u bolnicu ulazila samo ja, zbog smrdljive
epidemije. Čitavo pozorište je palo na mene. U ponedeljak je
baki “pozlilo”, u utorak joj je već bilo “prilično loše” a u
sredu sam samo došla, stala na vrata od sobe i počela da
plačem ko provala oblaka. Mislim, nije bila nameštaljka, u
svoj toj tuzi i užasu to su bile suze olakšanja, već danima
sam se u sebi zaklinjala dragome bogu (u koga ne verujem)
da više u životu nikada neću slagati.
Sutradan smo sahranili baku, a mama je jako, jako polako
počela da se oporavlja.
Nastupio je jedan mučan period za familiju, međusobna
optuživanja, nerazumevanja tuđih osećanja, napetost...

82
nisam se ni ja baš proslavila ali ni mene niko nije shvatao. A
kao najstariji član Dečijeg familijarnog veća i dalje sam se
osećala kao Broj jedan, uloga od koje se gnušam. Moja majka
je još bila rekovalescent, posebno emotivno, a moj ujak i tako
nikad nije bio od prevelike vajde. Osećala sam se kao da svi
oni hoće nešto od mene, a ja samo hoću da se sve već jednom
završi. Trajalo je mesecima, ma kakvi, skoro godinu dana. U
maju smo ispraznili bakin stan, okrečili ga i doneli kamp-
opremu. Sava i ja smo došli da živimo tu sa mojom sestrom
od ujaka, Anom i Medom. Medina majka Živka otišla je kod
mog ujaka, tamo su joj bila i ostala deca i unuci. U tom
praznom stanu smo proslavili i Medin prvi rođendan, grlila
sam ga i ljubila, govorila mu da je on moja lepa maca, da
sam oduvek znala da će on biti moj. Živka je, naime, omacila
tri mačeta. Meda je bio najmanji i nije htela da ga oliže. Život
mu je spasla Ana i on je nekako ostao najdraži od svih
bakinih mačaka.
Prodavali smo bakin stan i nije išlo. Za to vreme u našoj
kući, na Novom Beogradu, zapatili se pauci i moljci. I u toj
promenjenoj scenografiji, dogodilo mi se ono što nikako
nisam želela − ja sam postala naša baka. Brinula o Ani i Medi
i držala svratište na koje su decenijama navučeni ostali
članovi porodice. I meni i Ani je prijalo što smo zajedno, ali
ja sam pucala po svim ostalim šavovima − više nisam imala
svoj život. Perem jednog jutra terasu i shvatim da klečim u
bakinoj staroj kućnoj haljini. Sednem u onu baru i bez glasa

83
počnem da se tresem. Tata me našao da spavam na
pločicama, sa mokrom krpom i Medom.
Možda će vam delovati da sam ovu priču ispričala
potpuno bezosećajno. Biću iskrena, ja sam je preživala na
baterije. “Plakat ću sutra“ što bi rekla Skarlet O’Hara, u
hrvatskom prevodu. Tako i jeste, i dan danas. Ispričala sam
je samo iz dva razloga: prvi je da biste znali da sam Del
boyu, sticajem ovih katastrofičnih okolnosti, dala više nego
dovoljno vremena da prouči Doktorat/2. Ako baš imate
nezadrž da saznate i drugi, skoknite na trenutak, preko reda,
u Appendix XIV i odmah se vratite .

84
OPET NEKE VEROVATNOĆE I SRANJA

Na terapiju kod Del boya zaputila sam se, ako se dobro


sećam, tek negde u oktobru ’98. Još uvek sam izgledala kao
saučešće, osećala se kao saučešće i ponašala se kao saučešće.
To je valjda bio razlog što sam na Del boyevo razdragano:
− Ej, di si? Nema te.
imala za potrebu da mu, doduše u dve rečenice, ispričam
svoju tužnu sudbinu. (Ponekad sam i ja bolno otvorena i ne
pazim ko je s druge strane.) Ko mrtav, ko mrtav bolestan, ko
mrtav pijan, a ja mrtva umorna. Kad je počeo da se valja od
smeha, samo sam opustila vilicu i izbečila se na njega.
− Ma daj, bre, koji ti je! Riknula ti baba. Gluposti. Jesi li ti
svesna kolko imaš sreće?
I poveri on meni svoju priču, sa sve životnom filozofijom.
Njemu su, naime, u kratkom vremenu umrla oba roditelja i
brat. Zbog toga je on bio neizmerno srećan kada se po drugi
put ženio − jer će dobiti taštu. I tako neće biti više prvi na
waiting listi! Brrr, naježila sam se od pomisli da bih tako
nekom mogla da budem tašta. Ili bilo šta. Hoću da kažem, ja
znam da mene uvek više boli moje dupe nego što tebe boli
moje dupe34, i obrnuto, ali pod smehom ovog čoveka ja sam

34 Ovu mudrost sam ispalila jednoj gospođi, ogrnutoj besnom


bundom, u tramvaju. Vraćala sam se posle šest časova u školi, ona
je ušla kod Sava centra, pravo iz reda za Dafiment banku i tražila
da ustanem jer nju bole noge. Gospođo, mene mnogo više bole
moje noge nego što me bole vaše noge.

85
pucala kao šoferšajbna. Krc, krc, krc, na milione sićušnih
komada. I danas ne znam gde sam u tom trenutku našla
nerava da ovog jebenog manijaka podsetim na onaj jebeni
Doktorat/2. On se smejao i smejao, trtljao dalje o taštama i
sahranama, ja sam šacovala prozor, drugi sprat, visoko je,
put do hodnika zakrčen stolicama, stolovima, pritvorenim
vratima... onda sam se okrenula i hladno upitala:
− Dobro, kako Vam se čini poglavlje o pouzdanosti
vodovodnih sistema?
Nikako mu se nije činilo: To nije vodovod. (Ma idi?) To
su neke matematike, verovatnoće i ta sranja... (Dobro je da si
prepoznao bar verovatnoće!) Mi se ni time ne bavimo. (A
čime se vi zapravo bavite?) Opet petljaš sa onima iz kabineta
preko puta. (Petljala ti se keva sa babunom.) Ja ovde ne
vidim sebe i tačka. (Kako li bi se iznenadio kad bi zaista
video sebe?) Ovo ne postoji. (A ti postojiš?) Nikad čuo...
Melje on tako u beskraj, a ja izgovaram u sebi gornje
rečenice u zagradama i buljim u orman sa knjigama. Stara
staklena vitrina, setim se kako Sava celog života želi da
imamo ormane za knjige sa staklenim vratima, a ne obične
police. Zbog prašine koju niko ne briše. Lepa mu je vitrina...
opa! Na drugoj polici jedna od one dve ruske knjige sa
kojima sam počela da “petljam” po pouzdanosti. Ponovo
sastavljena, kao da sam prošla kroz Glass servis, skačem i
počinjem ja tiradu. Od toga da knjige koje poseduješ služe za
čitanje, pa ne znam gde sam završila. Jedno mu se mora
priznati, nije mi nalupao šamare iako sam bila potpuno

86
histerična i prilično odvratna. Kavaljer čovek. (Ili se
isprepadao od ludače?)
Sofroniju se u principu dopalo to što sam uradila, ali mu
se činilo pomalo radikalno. Njemu je sve na ovom svetu
radikalno.
Na kraju me je dokusurio Hranislav. Sve je pročitao, na
svakoj stranici ostavio duhovite komentare običnom
olovkom (koje nije hteo da mi pokaže). Njemu je sve to
manje-više poznato! Vrlo neobična izjava za preko dvesta
stranica potpuno originalnog teksta na potpuno originalnu
temu35. A odakle mu je poznato? Pa iz prakse i života. Koje
prakse, crni čoveče, kad si se ti ičim sličnim bavio? Svime se
on bavio. Pa što ne reče ranije − Kiki i ja petnaest godina
izigravamo pionire na Divljem zapadu, a ti tu sediš i mudro
ćutiš da sve to već znaš?! Idi, bre, čoveče, bestraga, ne lupaj!
Ali mora da prizna da je uložen ogroman rad. Veliko hvala
na priznanju. I gde je tu taj naučni doprinos, kad je (njemu)
to poznato. Uostalom, to uopšte ne može tako da se radi sa
beogradskim postrojenjima za prečišćavanje otpadne vode.
Možda za neki DUP. Gospode bože i svi anđeli s krilima,
kakav DUP36, pa ovaj uopšte nije shvatio ni šta je predmet
mog rada!

35 Doduše, koristila sam samo trideset slova (ako ne računamo


grčki alfabet), sklopljenih u reči koje jesu manje-više uobičajene.
36 Ako se sećate kada sam vam pričala o čemu se radi u tom

doktoratu, spiska namirnica, od kojih treba da napravimo


optimalan izbor onoga što treba kupiti, za sve pare koje imamo.

87
Batalim ja objašnjavanje o doprinosu u urbanizmu, koji
mu je “manje-više poznat”, mrzi me da ovde opet vodim
javnu raspravu:
− Pa evo, ovo sa redundansom kao indikatorom...
− Ih, i to je poznato, kad sam ja još o tome pisao!
Pisao moju guzicu. U svojoj knjižurini Vodoprivredna
računanja, u kojoj fale samo od popa uši, mrtav ladan je,
legitimno, doduše, u dva-tri reda prepisao opštu standardnu
definiciju redundanse i rekao da se ona koristi i u
vodoprivredi. Pazi, ne u vodovodu, u celoj vodoprivredi,
komplet. Kad, kako, gde...? Mnogo pitam, čovek je očigledno
svojevremeno imao viziju, sad što nije imao “vremena” (i
potrebe, nije mu Del boy bio k’o-mentor) da je razrađuje kao
ja, šta ćemo. Ko prvi redundansi - njegova redundansa.
− A šta je sa matematičkim modelom? To nije doprinos?
− kažem ja.
Tu sam ga čekala, model sam te godine prezentirala u
Herceg Novom, na sledećem Kongresu operacionih
istraživača37. Sofronije je bio chairman, u publici su sem

On je otprilike izjavio da se moja metodologija može primeniti na


tehnologiju za izradu sira, koji je bio, ako se ne varam, pod rednim
brojem šest na spisku namirnica, zajedno sa mlekom. Toliko mu je
bilo manje-više poznato i kristalno jasno o čemu se radi.
37 Te ’98 u Herceg Novom nismo gledali zvezde ali se otkrila još

jedna kobna sličnost između Hranislava i mene. Oboje smo


mačkari. I šta se sad ja ovde zaprepašćujem − bolje znam
matematiku od njega, Milena me više voli, bolji sam skriboman-

88
Hranislava sedele i neke važne face sa FON-a. Mislim da je
baš zbog “sumnjičavog” Hranislava Sofronije započeo
diskusiju sa njima o mom radu. Ne mogu da kažem da su
baš popadali na teme ćelavo38, ali su se svi složili da sam to
uradila odlično, i da je to jedini mogući način za rešavanje
postavljenog problema. No, Hranislav ima kratko pamćenje,
kad mu to odgovara:
− Pa dobro, ali taj model je tanak. Mislim kao doprinos.
Uspeo je da iznervira i Sofronija, da mu se suprotstavi u
cele četiri rečenice. A šta sam ja radila? Skoro ništa. Problem
sa Hranislavom nije samo u tome što ne sluša druge ljude.
On im ne dopušta da otvore usta. Jednostavno, na svaku
tvoju reč on povišava ton, ubrzava i dodaje mu ga po
agresiji.
− U redu, dogovoriću se sa Sofronijem da ugojimo
model.
Odem kući i po treći put isečem vene.

amater, mlađa sam i pouzdano lepša (ajde da i ja od nekog budem


lepša), zajedljivija, a i mačka mi je živa i zdrava. Njegov siroma
Marko je, naime, uginuo. Pa ovaj čovek ima gomilu razloga ne da
me ne voli, nego da me mrzi ko Nemca. Naročito jer je sklon
mržnji.
38 Ipak je to njihov resor, a ne moj.

89
KLJUKANJE MODELA PRED PUT NA TAJVAN

Sofronije je pun nutricionističkih ideja po pitanju novog


matematičkog modela. Gledam ga i mislim se kako je to lepo
imati jedan predmet interesovanja. Uzmeš, pa se baviš. Ne
gledaš ni levo ni desno, ša te bole čemu to služi. Malo me
podseća na Savine pacijente, HI-FI manijake. Sećam se jedne
spiritualističke seanse na kojoj sam bila sa njim: šest
uzbuđenih tipova je dva sata sa pažnjom “preslušavalo”
neke ekstra specijalne zvučne kutije. Na repertoaru je bilo
lomljenje metala, škripa stiroporom po staklu, ispaljivanje
raketa, bzzz, pfff... šta da kažem, sedela sam u najdaljem
uglu terase, držala se za uši i proklinjala dan, čas i minut
kada mi je palo na pamet da izađem iz kuće.
− A šta od muzike inače slušaju ove dileje? − pitam Savu
kasnije.
− Ništa, verovatno ništa − reče nezainteresovano moj
profesionalac.
Eto, na to mi liči Sofronijev plan kako da se zakomplikuje
model i ostvari “naučni doprinos” po merilima lokalnog
genija opšte prakse, Hranislava. Nevolja je u tome što
nemam kome da objašnjavam zašto je stari model bolji.
Kikiju, koji se na dnevnoj bazi davi sa gradskim
političarima sve je to “tehnologija za trijesprvi vek u majčici
Srbiji”. On to zove “profesionalni pragmatizam”, po meni je
to − (njegova) depresija. Šta ću mu.

90
Sofronije moje “korisnike modela” zna uglavnom sa
televizije, kad pritegnu čvor na kravati, pljucnu pola
čačkalice koju ceo dan valjaju među zubima i ponašaju se
“kompetentno”. Kako to u životu izgleda, odlično znam.
Koliko puta sam samo Lepom Ciletu unapred odgovarala na
pitanja koja će mu predveče biti postavljena na televiziji. On
i to uvek pobrka, jednom je ozbiljnim i mirnim glasom na
kanti ispalio da metar dužni vodovodne cevi košta duplo
više u Kaluđerici nego na Slaviji39! Celu noć nisam spavala
od blamaže, da bi me ujutro na stolu dočekala čokolada u
znak zahvalnosti za “režiju” ovog estradnog nastupa. Niti
on sluša samog sebe, niti voditeljka sluša gosta, pa šta onda
očekivati od miliona Sofronija koji dremaju uz Beogradski
program?40 Kako ja mom mentoru da objasnim da je “model
sa promenljivom strategijom” u našim uslovima od koristi
koliko bi i meni bila amfibija parkirana u šumici iza kuće?
Međutim, ja bih ipak da doktoriram, te u tom cilju
odlučim da ne smaram dalje ni Sofronija pričama koje ga ne
zanimaju, ni sebe profesionalnim dilemama o primenljivosti

39 Pa što onda ne kupimo cevi u radnji na Slaviji, ne pita


voditeljka. Ne radi se ovde o “slobodnom tržištu”, radi se, naime,
o činjenici da je specifična dužina sekundarne vodovodne mreže
(na primer, metara po stanovniku) duplo veća u retko naseljenim
delovima grada nego u centralnoj zoni. Lepi Cile je problem
“malko pojednostavio” pučanstvu.
40 Uzgred, Cile je Dom kulture sa 4500 sedišta u odnosu na većinu

političara sa kojima sam imala nesreću da sarađujem.

91
novog modela u rodnoj Srbiji, veliki je svet, već da skinem
Hranislava s vrata.
Neću sad ni vas da smaram pričama o realizaciji ovog
plana, trajalo je to nekoliko meseci. Još uvek smo bili u
bakinom stanu, koji niko nije hteo da kupi. Spavali na
dušeku na podu, kuvali na plinskom rešou, odeću držali po
najlonskim kesama, jer, svakog dana će se pojaviti neko i
razrešiti nam zauvek stambene probleme. Živce lečim uz
kompjuter, i “mali debeli” mi lepo napreduje.
Krajem novembra iznenada upadoše neki ljudi i u roku
od nekoliko sati oslobodismo se nepokretne imovine. Rok za
iseljenje do 15. januara 1999, dakle, sada mi pod hitno
kupujemo stan. Ni to baš nije išlo, te se privremeno vraćamo
na Novi Beograd. Sada nas je u jednosobnom stanu troje, i
Meda je sa nama. Sa nama su i kutije i delovi bakinog
nameštaja koje sam htela da zadržim. A ja ko manita, ujutro
kad ustanem prvo preskočim dve-tri nahtkasne i osam
kutija, upalim kompjuter “da se greje”, pa tek onda perem
zube i kuvam kafu. Proizvodnja ne sme da stoji, pitaj boga
zašto, valjda je to bio beg iz haosa u kome sam živela, eto,
već godinu dana, zanemarimo ono šire. Iz popodneva u
popodne razgledamo stanove i ja zapadam u sve veći očaj,
nikada se nećemo skrasiti.
Završne radove na modelu prati vest da Sofronije odlazi
na Tajvan. Na koliko? Na šest meseci. Užžžas, tu priču
znam, tako mi je pre skoro deset godina zbrisao na Floridu i
ostao tri godine. A kad? Za nedelju dana! Najveći crnjak je to

92
što mi ovu vest ne saopštava moj dragi mentor lično, koga
viđam bar jednom nedeljno, već Cana, koja me u njegovo
ime poziva na njegovu promociju u zvanje redovnog
profesora! Pa jes, kako čovek da mi saopšti da odlazi dve
nedelje pre nego što ću završiti doktorat. Neprijatno je.
Zovem ga u panici, tek da saznam da u pitanju nije trač nego
istina, i da, naravno, ne treba ništa da se sekiram, sada, u eri
Interneta. Taman ću ja to lepo da sredim do leta i eto njega
na odbrani.
Promocija vanrednog Sofronija u redovnog Sofronija
prošla je u ružičasto-zeleno-sivim tonovima. Sofronije je bio
sav ružičast od sreće, da l’ zbog zvanja ili zbog putovanja,
vrag će ga znati. Zelen je bio Del boy, od zavisti, naravno.
Sedi sa mnom na pristupnom predavanju i iskreno, kako
samo on to zna, privija mi melem na rane:
− Eto, kolko puta sam ti govorio. Neće on tebi uopšte da
završi taj poso. Samo si mu trebala da ima i doktoranta za
izbor u zvanje i sad će da te ostavi na cedilu. Da si lepo došla
kod mene, ja te nikad ne bih tako izjebo...
Del boy, naime, Sofroniju nikako ne može da oprosti onu
Floridu. Jer, Sofronije je na Floridi, na državnom
univerzitetu, predavao vodovod i kanalizaciju! Sad vi
možete da se zapitate kako je to moguće, pa Sofronije je
elektroinženjer? Ali to je Amerika. Lepo im je čovek rekao da
ume, a oni su mu poverovali. Nije, doduše, Sofronije neki
šarlatan, i sam pošteno kaže da je to bio cirkus od fakulteta
na kome država plaća Hispano-Amerikance da se “školuju”

93
umesto da diluju drogu po ulici. Šta se uči − ništa, bitno je da
ih držiš zatvorene u učionicama do prvog mraka.
Nedopustivo, sa Del Boyevog stanovišta, Sofronije mu je
zašao u struku i oteo lebac, u konvertibilnoj valuti. Sad, što
Del boy nije kupio loz, tj. mrdnuo guzicu iz svoje laboratorije
i potražio sličan posao − ne menja na stvari. Njegov
profesionalni ponos smrtno je povređen.
Za sive tonove na ovom skupu bila sam zadužena ja. To
mi je, naime, bila boja lica. Vidim da zbog ovog putovanja
više očajavam ja nego Sofronijeva supruga, kojoj muž odlazi
u međunarodno nepriznatu zemlju sa odvratnom klimom41.
Silazimo svi u hidrauličku laboratoriju, da pojedemo i
popijemo u to ime. Del boy stalno tu negde oko mene, da mi
se nađe u ovim kriznim trenucima. Tek da nešto pitam:
− Je l’ to uvek tako?
− Šta?
− Pa to da je za doktoranta uvek manji posao sam
doktorat a veći gnjecanje sa mentorima i komisijama,
njihovim mušicama i privatnim tripovima svake vrste.
Moje rame za plakanje ponaša se nepogrešivo, kao i
uvek, počinje da mi se smeje. I ispriča mi svoju Tužnu
priču/2: deda Miloje njemu tako nije dao da doktorira
sedam godina. Svom rođenom asistentu, koga je,
pretpostavljam, sam odabrao! Na kraju se Del boy pokupio i
otišao u Zagreb. Još je i pride istom deda Miloju platio
voznu kartu i hotel, i poveo ga da mu bude član komisije za

41 Koju će nedugo zatim pogoditi i katastrofalan zemljotres.

94
odbranu rada! (Pazi, nije ga čak ni oterao u majčinu, još
manje zadavio, nego je posle uredno još godinama bio
njegov asistent i čekao da deda Miloje ode u penziju a on
nasledi katedru?!) Del boy ovu gnusnu svinjariju prepričava
sa istim veseljem kao i sticanje Tašte Broj Dva.
U sebi, uz špricer iz plastične čaše o Sofronijevom trošku,
razvijam teoriju da se ljudi koji su bili u stanju da bez reči
podnesu takva poniženja ne bi li postigli zamišljeni cilj
verovatno nakupe tolikog jeda da se posle prirodno
ponašaju isto kao njihovi mučitelji. Možda je prirodno, ali je i
odvratno. Moja averzija prema “pravljenju univerzitetske
karijere” ne može se baš tako prosto definisati kao kiselo
grožđe. Ja jednostavo nisam čovek koji bi zarad bilo kakvog
“višeg cilja”, posebno u domenu “sticanja respektabilnih
zvanja”, podnosio šikaniranje nekog frustriranog tipa. Izeš
respektabilno zvanje uz koje fasuješ i predmetnu frustraciju!
Prisećam se Savine priče iz vojske, kako je gledao običnu,
svakodnevnu, jutarnju fiskulturu Vojne policije. Momci trče
u krug i svaki mlati opasačem onoga ispred sebe! Ovi na
Univerzitetu ne trče u krug, u tome je jedina razlika. Ovo mu
dođe kao neka linijska struktura. Na čelu trči asistent
pripravnik, sa isukanim opasačem i čeka sledeći konkurs, da
i on zamahne. Na začelju kolone je valjda kakav gospodin
Akademik42.
Za to vreme Del boy, uz isti špricer iz druge plastične
čaše o Sofronijevom trošku, naglas razvija svoju teoriju da su

42 Ko njega juri? Smrt sama?

95
najveće zlo na Univerzitetu, a i u Univerzumu, ljudi koji
nemaju decu. Nemaju obavezu da bilo kome bilo šta ostave,
pa misle da će živeti i vladati sto pedeset godina. Neopisivo
su sebični. Teoriju započinje da ilustruje sa deda Milojem, pa
ide dalje ka aktuelnim childless besmrtnicima i sitnijim
anonimnim skotovima koji mu ne daju da se razmahne i
rade mu o njegovoj pametnoj glavi... e, ako trenutno ne
začepi šutnuću ga kolenom među noge. Umesto toga
promrsim:
− Hajde da sednemo i pojedemo nešto.
Sedamo sa kolegom Jocom i Del boyevim asistentima koji
pričaju viceve. Političke, a kakve bi? No, to Del boyu ne
odgovara i prelazi na omiljeni mu verbalni seks. Opet je tu i
priča o tri vinjaka. Ali zna on još takvih anegdota, koje su
samo njemu smešne. Vidim da je Joci nelagodno zbog mog
prisustva. Dakle, ipak ja nisam kreten, postoji neki problem
u načinu kako on to izgovara. Joca i ja se dobro poznajemo,
nismo baš najbolji ortaci ali nemamo ni potrebu da biramo
reči jedno pred drugim. To zvuči potpuno drugačije. U Del
boyevom načinu se oseća namera da me istera iz takta.
Uspeva mu, što da krijem. Izvinjavam se, žurim, odlazim.
U hodniku srećem mladu asistentkinju kojoj ne znam
ime. Kaže mi da ima nešto moje, našla je zaglavljeno između
fijoke i bočne stranice pisaćeg stola koji je nasledila?! Donosi
mi razglednicu s mora, avgust ’82:

96
Setio sam se: U liniji 162 glavnog programa, u
matrici M0, zamenite mesta indeksima i i j. Sigurno
je tu greška.
Pozdrav Vama i Drašku, Miša
PS. Izgoreo sam. Jedva čekam da se ovaj “odmor”
završi. Imam neke ideje oko potprograma Gauss3.

Miša, moj mentor, leto ’82, radim diplomski. Trebalo je


da se vrati sa tog mora jednog ponedeljka. U nedelju kasno
uveče, otključavam vrata Zavoda za hidrotehniku, idem da
radim, noću je računar slobodan. Malo je scarry, cela zgrada
je u mraku. U hodniku se sapletem o putne torbe i uplašim!
Krenem put upaljenog svetla, za računarom sedi Miša i sa
zanimanjem gleda šta sam radila u njegovom odsustvu.
Ali ovo nije ’82, i Miše davno nema. Ne pozdravljam se
sa Sofronijem, izlazim i na tramvajskoj stanici malo plačem.
Žurim kući da po četvrti put isečem vene. Na kraju se
predomislim − istupio mi se više žilet.

97
I KONAČNO, PRVI PUT ZA VAŠEG ŽIVOTA, U VAŠEM
GRADU NASTUPA...

Bombardovanje.
Doduše, nije počelo baš sutradan po Sofronijevom
odlasku. Sutradan po Sofronijevom odlasku ja sam odlučila
da se ne dam. Ionako mi, pošto doktoriram, sleduje
objavljivanje knjige, takav je red, ionako mi je Sofronije do te
mere masakrirao doktorat da materijala imam u izobilju
(“Izbacite sve te delove koji liče na knjigu.“ A?!), ionako
Cana trenutno ima nekih para u školi, biće valjda za
štampu... zašto da dangubim i žderem se, uradiću to odmah.
Uvek živnem kad imam neki plan, izlaz (u bilo kom
pravcu). Moja rođena knjiga, sa naslovom kakav ja hoću, sa
sadržajem kakav ja hoću, sa slikama koje se meni dopadaju,
nosite se svi. Dopisujem, kombinujem, crtam, uživam,
naručujem nove članke... radim. Milanče misli da, za svaki
slučaj, ne treba da objavim i model. Naime, na Beogradskom
univerzitetu nije jasno da li “doprinos” mora ili ne sme da
bude objavljen pre odbrane doktorata. A šta je pa u ovoj
zemlji ikada bilo jasno, naročito da li se jedna te ista stvar
mora ili ne sme?
Čak mi i razgledanje stanova lakše pada. Nije više
lapavica, dan je duži, stanovi u koje ulazimo nisu ledeni.
Krajem februara u jednoj poluruini, ispunjenoj nekim
posvađanim ljudima, prepoznajemo naš budući stan. Gleda
u gustu šumu. Meda i ja ćemo uživati a Sava dobija svoju

98
radnu sobu. Samo treba da pričekamo da se bivši vlasnici
sudski dogovore oko podele plena. Dobro.
Tih dana se naveliko priča o nastupajućem
bombardovanju. I Sava i ja imamo retku sreću da ne
provodimo dane po klasičnim kancelarijama u kojima je
histerija dostigla kulminaciju. Ja sam zatvorena u kući i
“pišem knjigu”, kod Save se, prosto, radi. Iskreno da kažem,
na pamet nam nije padalo da bi do toga zaista moglo da
dođe. Uostalom, mi se za nekoliko dana selimo, imamo
druga posla.
One večeri sam gledala neki film na televiziji, Sava je
čitao, kada je pozvala moja sestra Ana:
− Kako ste?
− Dobro, Sava je došao malo kasnije kući pa smo kasno i
ručali, Meda opet neće onu konzervu sa ribom...
− Ama, ženo, kako ste?
− Ama, pile, dobro smo, kažem ti...
− Bombardovanje, bre, kozo, jeste li silazili u sklonište?
Koje bombardovanje, saznali smo tek pola sata kasnije,
kad je završen film. Sirenu nismo čuli, a možda i jesmo al
nismo obratili pažnju. Stanje duboke rezignacije, u kome
živimo već desetak godina, ima veliku inerciju, tako da se i
nismo nešto uplašili. Još jedno sranje po našim glavama.
Kako mi se čini, većina ljudi oko nas delila je ova osećanja.
Sledeće noći Sava je radio bioskop “Kozaru”. Pošla sam
sa njim, da se ne razdvajamo u ratu i miru, i celu noć
presedela po bioskopskim stolicama. U svanuće, pošto još

99
nisu bili gotovi, sela sam u prvi autobus, otišla kući i spavala
do podne. Ko top. Bombe me ne bi probudile, ha, ovaj put
izistinski. Počela su i noćna dežurstva u Savinoj firmi, njemu
je zapadalo svako treće veče. Kako tamo postoje televizori,
sateliti, kompjuteri... a i moj muž, “dežurala” sam i ja.
Selidbu smo, logično, odložili do daljnjeg. Šta će nam dva
nepokretna cilja za NATO bombardere.
A kada ne možeš prirodno da se uzbudiš od ratnih
strahota, napravi sebi uzbuđenja sam. Oduvek sam tvrdila
da poslovi od 7 do 3 nepovoljno utiču na zdrav razum i
dobro raspoloženje. Dva dana pošto je srušen prvi
novosadski most, Sava panično zove sa posla: da
momentalno spakujem Medu u kućicu, jednu torbu
najneophodnijih stvari i da zovem oca da nas vozi kod njih,
na desnu obalu, tj. u Beograd. Jer, Sava ima pouzdanu
informaciju da su iz Avijana upravo krenuli teški
bombarderi na beogradske mostove. A onda ćemo mi ostati
odsečeni sa pogrešne strane reke. Ne delim baš njegov
entuzijazam, ipak zovem tatu, on dolazi i cvrc, sirena! Prva
dnevna od početka bombardovanja. Da baš ne čačkamo
mečku po Gazeli, tata i ja odlučimo da sačekamo da prođe,
šta god bilo. Vraga, Sava zove još pet puta, sve
izbezumljeniji, otprilike:
− Avioni su već iznad Obrenovca a vi još niste na mostu!
Ispalio ga neko ko majmuna, a ja još veća majmunica pa
ga poslušala. Preselili smo se kod mojih roditelja i rat je za
nas zaista mogao da počne. I to ne jedan, nego dva, ne

100
računajući društvo iz vazduha. Prvo, moja majka i ja se jako
volimo ali se slabije podnosimo u zatvorenom prostoru.
Drugo, u stanu su sada bila dva mačora, Meda i njegov otac
Cane. Ne-pod-noš-lji-vo! Kretali smo se po stanu ko po
podmornici. Otvoriš vrata od prazne prostorije, uđeš,
zatvoriš, proveriš da za tobom nije šmugnula neka mačka,
pa ideš dalje, iz tampon zone u tampon zonu. Nepažljiva je
bila, naravno, moja majka, te su se momci sreli i bacili jedan
na drugog. Epilog, mali je mom ocu, koji je pokušao da ih
razdvoji, tako zubima raščerečio petu da nije mogao sledećih
mesec dana da obuje cipelu. Mamu je Meda ugrizao
sutradan. Htela je samo da ga “mazi”. Što u njenoj
interpretaciji izgleda tako što mirno ležeću mačku ščepa za
zadnju nogu ko prase i digne u krilo. A onda je njoj buknula
ruka od nečega što se stručno zove “mačiji ujed”.
Uzbuna je tih dana trajala preko 36 sati bez prekida i
veselo osoblje Doma zdravlja nije htelo da radi u tako
stresnim okolnostima. Kada su ih konačno primili i shvatili
da treba da im daju tetanus usred rata jer ih je oboje ujela
mačka, i to njihovo “unuče”43, mogu samo da zamislim kako
su ih nagrdili!
Onda se pokvario jedan od dva televizora i oni su se
nagurali u (našu) dnevnu sobu. Izvor sukoba bilo je i
sklonište. Naime, svako veče se Sava, tata i ja poskidamo u
pižame i poležemo u krevete a moja majka se spakuje i krene

Onaj debeli Cane je meni brat! Tako kaže moja majka. Bakina
43

mačka Živka mi onda dođe snajka, a Meda nećak?

101
u podrum. Posle pola sata pošalje neko dete i naruči
dvadeset kafa “za dole”. Pošaljem kafe, dolazi sledeće dete −
da piški. Onda dolazi neko da vrati šoljice i traži džemper.
Na kraju, iza ponoći, kad mojoj majci dosadi da se sklanja po
skloništu i ona se vrati i legne da spava. Ujutro nas budi:
− Celu noć sam stajala na terasi i gledala preko Voždovca
jednu raketu koja je išla pravo na nas.
− Pa dobro, kad je već bilo tako opasno, što i nas nisi
probudila?
− Nije išla u vašu sobu, nego u našu.
Jedno veče je insistirala da odnesemo rakiju vojnicima
koji su na krovu susedne zgrade dežurali sa Strelama i
Iglama. Jesi li, ženo, normalna, samo im fali da popiju pa da
okrenu te raketle u naše prozore. Eto, tako smo se provodili
po kući.
Dežurstva u Savinoj firmi su bila podnošljiviji deo rata,
ako se izuzme činjenica da se njihove prostorije nalaze na
dvadesetak metara od Ulice Kneza Miloša. “Propustili” smo
Savezni SUP i jedan Generalštab, ali smo u ostalim ključnim
noćima, od interesa za redekoraciju ove lepe ulice, bili na
licu mesta. Ja sam uglavnom visila na Interenetu, pošto je
moj kompjuter ostao na Novom Beogradu.
Tako sam i upoznala Erika. Priča je malo komplikovanija
i zahteva povratak u Kanadu. Mi smo u Kanadi bili u vreme
rata u Zalivu. Tamo sam naučila šta stvarno znači medijska
manipulacija. Preparirali su one isprane američke i kanadske
mozgove, mesecima unapred, takvom gomilom budalaština

102
da posle toga i Drugi dnevnik RTS-a izgleda potpuno
razumno. (Preterujem, ne izgleda.) Pazi TV priloga:
dvadesetdvogodišnja vojna medicinska sestra, volu rep da
iščupa, odlazi u Saudijsku Arabiju, a odatle, samo ako
Sadam prdne... Kod kuće ostavlja dvomesečnu bebu, ali tako
treba, otadžbina je ugrožena, ona to upravo radi za svoje
dete... (Da raste u iračkoj slobodi and demokratiji, negde u
Arizoni, šta li?). Zig hajl! Kamera prelazi na patriotkinjinog
muža koji u rukama drži bebu, prilično nevešto, skoro
naglavačke. Beba se dere a i on samo što ne zaplače, i sam je
tek prešao dvadesetu − takvima u Srbiji još majke čitaju
bajke pred spavanje. Kaže, snaći će se sa detetom, mora,
zbog Amerike.
Sadam prdnu, tikva puče i krenu Zalivski rat. Svaki
vatreni zagovornik civilnog društva, koji verbalnim ognjem i
mačem zahteva denacifikaciju srpskog naroda zbog mahanja
tenkovima koji su krenuli na Vukovar44, morao bi prethodno
da pogleda malo TV izveštaje o ispraćaju i dočeku američkih
vojnika u i iz Zaliva. Kakav slet za Dan mladosti, kakav
rođendan Kim Il Sunga, to je malo dete. Bog te molovo, a oni
su išli na drugi kontinent! Mislim, problem je malo složeniji
od “denacifikacije” pojednih militantnih malih naroda na
brdovitom Balkanu. Elem, ne znam da li sam više popizdela
na rat u Zalivu ili na činjenicu da sam na prste jedne ruke

44 Kojima ja nisam mahala ni pijana, niti bih ikada mahala bilo


kakvom oružju. O averziji prema bilo kakvim uniformisanim
licima neću ni da pričam.

103
mogla da izbrojim ljude koji su, kao i ja, bili protiv
američkog mešanja u arapska posla. Dakle, Sava, Đurđa45, ja
i jedan irački student koji je na uglu Bloora i Yongea
skupljao potpise na peticiju protiv rata. Krenem u grad i
potpišem mu se. Prođem sutra i potpišem se ispod sebe
same...
Moj profesor Brajan dolazi na večeru. Brajan je
šezdesetosmaš i politički (tako kaže!) emigrant u Kanadu iz
rodne mu Engleske, kolevke parlamentarne demokratije. Te
‘90-te je to čovek u najboljim godinama, koji ne jede masno i
slano, pije samo po čašu crnog vina, zbog srca, i proždire
vence belog luka koji ima “čudesna terapeutska dejstva”. Ne
puši, brzim hodom prelazi kilometre dnevno, rano leže, još
ranije ustaje, ma čudo jedno. Međutim, kad dođe kod nas
“greškom” počisti sa stola sve što se na njemu nađe. “Sufle
od sira”, u prevodu masnu gibanicu, prati u razvoju preko
monitora: uzme stolicu, sedne pored šporeta i bleji u staklo
od rerne ne trepćući, ne može da dočeka. Tek kad slisti
tepsiju pihtija, pita šta je to bilo. Ja mu na namerno trapavom
engleskom objasnim da je to ohlađena supa od svinjskih
zglobova i ušiju, on se malo zgadi pa traži još. Večeras
Brajan uopšte ne pita šta ima za klopu, upalio televizor i
pomno prati oslobađanje bratskog Kuvajta. Aman čoveče,
ajde da jedemo, jok. “Naši momci su u ratu, ginu za pravu
stvar, ti to ne možeš da razumeš“, kaže. Zabrinut je za njih.
Koji, bre, crni dobri momci, koja, bre, prava stvar? Grdno

45 Tada u Lafajetu, Ilinois.

104
smo se dohvatili te večeri, on meni da ja ne razumem
demokratiju i obavezu velikih nacija da je štiti diljem
Univerzuma, a ja njemu da on ne razume baš ništa46.
Preganjali smo se na tu temu sve do spektakularne pobede
“saveznika”. Uživala sam u tim čarima demokratije: ja
kenjam ko foka, njemu se puše uši a mora da mi prizna
pravo na drugačije mišljenje. Jer on je registrovani
demokrata, a ne ja. Ako mi je i priznavao pravo na mišljenje,
nikad mi nije priznao da sam bila u pravu, čak ni kad je
pukla bruka da je “silovana Kuvajćanka” u stvari ćerka
kuvajtskog ambasadora u Vašingtonu, koji nije napuštala
godinama. I da iza celog pohoda ne stoji čak ni nafta, već
recesija u američkoj građevinskoj industriji.
Nekako sam osetila potrebu da ga na ove rasprave
podsetim e-mailom iz “bombama okupanog” Beograda. Da
li i sada sedi ispred televizora i navija za dobre momke koji
trenutno rade o glavi njegovoj prijateljici? Kladim se da sedi,
viši ciljevi. Nije mi odgovorio ali mi je posle par dana stiglo
pismo od nekakvog Erika. Ispostavilo se da je Brajanu pismo
stiglo istoga dana kada je putovao na Novi Zeland, na
godinu dana, i nije stigao da mi odgovori. Ali ga je, kao
svaki uredni anglosaksonski demokrata, prosledio gde treba
− svom prijatelju Eriku iz mirovnog pokreta kanadskih
univerziteta Science for Piece. Erika se moje pismo dojmilo, pa

46Mislim, možemo mi doveka da vičemo “Slobo-Sadame!” ili


“Sadame-Slobo!”, depending on the viewpoint, oni jadni Iračani,
obični ljudi, nagrabusiše ko Srbi.

105
kako je i sam uredni Anglosaksonac, nije hteo bez moje
autorizacije da ga prosledi ostalim članovima. Dozvolila
sam. U trećem pismu se izvinio zato što nije neki čupavi
četrdesetogodišnjak, u košulji na lišće marihuane, sa
naočarima sa tankim metalnim okvirom i indijskim
narukvicama, već sedamdeset sedmogodišnji bivši dekan
York Univerziteta na kome sam i ja boravila. Prihvatila sam
izvinjenje i javila mu šta ima novo. U petom pismu je
nabavio dva šteneta Jack-Russel terijera, koje je prozvao
Sloba i Bil, jer su se stalno međusobno glodali. U šestom ja
njemu pisala o prvoj civilnoj žrtvi u Beogradu, trogodišnjoj
devojčici ubijenoj na noši...
Već godinu i po dana moj deda Erik i ja razmenjujemo po
nekoliko dugačkih e-mailova nedeljno, knjige, slike. Deda mi
je za prošlu Novu godinu recitovao Šekspirove sonete,
snimio i poslao kasetu. Ja sam njemu onomad poslala teglu
ajvara, po majci naših prijatelja. Nikad se nismo sreli i teško
da ćemo.
Uzgred, pravnici iz Dedinog i mog47 mirovnog pokreta
su oni tipovi za Univerziteta Toronto koji su tužili NATO
sudu u Hagu. Ljudi su sasvim OK, jedno me nisu pitali da li
da se slikaju za RTS ili ne. Pa se jedan slikao.

47 Učlanili su i mene, sami. Kažu, za zasluge za specijalno


izveštavanje iz Beograda. Kad je ono puklo na Timoru, ja sam se
ponudila da me pošalju i tamo kao izveštača, ali su mislili da se
šalim.

106
Eto tako sam ja provela bombardovanje: svađala se sa
majkom i mačkama, čuvala Savinu firmu i dopisivala se sa
Erikom. Negde u maju zaključimo da bombe i dalje padaju a
nama vreme prolazi, te da bismo mogli i da se uselimo u
onaj novi stan. Koji je prethodno trebalo renovirati. Zid
između kuhinje i dnevne sobe smo rušili danju, oni su rušili
noću. Parket nam je postavljao “pošteni Albanac” koji se
kleo da je Goranac i da Slobu voli više nego oči svoje. Malo je
falilo da ga bacim s terase, iz čisto ideoloških pobuda. Šta da
vam kažem, za nas je drug Mrka pravi amater, uselili smo se
u obnovljeni objekat mnogo pre roka za Oslobođenje, koje je
došlo.
Negde u leto, nakon istorijske and katastrofalne pobede
nad NATO paktom, pojavljuje se i Sofronije. Tek da mi
saopšti da je dobio produženje još jedan semestar. Vidimo se
na zimu. E, do mojega.48

48 Idi na Appendix VIII pa se vrati.

107
JOŠ JEDNA GODINA, GONE WITH THE WIND

Moja Interenet komunikacija sa Sofronijem, na relaciji


Beograd - Tajpej, mogla je slobodno da se odvija i preko
skakavca-pismonoše. Naime, na svaki moj e-mail on
odgovara za, brat-bratu, mesec dana. Kapiram ja da čovek
odugovlači, neprijatno mu što mu kandidatkinja tako visi
zbog njegovih dalekoistočnih avantura, pa da zamažemo
ako se može. Pravo da vam kažem, nešto se i nisam
uzbuđivala. Nije da me je najednom obuzelo strpljenje49,
nego...
Kada čelnici SPS/JUL-a žele u nešto da ubede široke
narodne mase, potežu svoj najjači argument: Opšte je
poznato da... (Upravo mi pade na pamet da je to i
Hranislavljev najjači argument, ever. Svaka sličnost...?) Evo, i
ja ću u nedostatku boljeg iskoristiti isti: Opšte je poznato na
šta su ličili meseci posle bombardovanja. Svi smo bili
zblanuti i slabo sposobni da se dohvatimo realnosti. Valjda
sam zato bez veće nervoze primila vest da je Sofroniju na
Tajvanu baš krenulo.
U prve post war nadrealne momente ubrajam i ženidbu
moga brata. Bez veze, reći ćete, zašto se dvoje ljudi koji su
prešli tridesetu, završili školu, rade, žive zajedno, imaju
stan... ne bi venčali? Pa, isto smo se pitali svi, poslednjih
deset od dvadeset godina, koliko su se moj brat od ujaka i

49 Strpljenje je omiljena reč moga mentora Sofronija.

108
njegova žena prethodno zabavljali. Super, njihove tri mačke
više neće biti vanbračne, ako ništa drugo.
U događaje od opšteg značaja za leto ’99 ubrajam jedino
katastrofalno pomračenje sunca. Verujem da je to bio jedan
od testova RTS-a do koje mere mogu da idu u zaluđivanju
Srpstva. Boga mi, mogu daleko da idu, proba uspela, sve
radnje zatvorene, stao prevoz, ljudi ponovo po podrumina.
Sava doneo neke zatamnjene filmove, pa smo išli na travnjak
ispred kuće da gledamo. Sami samcijati, u krugu koliko mi
pogled dopire, samo na jednom udaljenom balkonu vidim
spodobu sa maskom za varenje. Vratimo se kući, kad posle
sat-dva javiše da se sunce “odmračilo” - poče sveopšta
pucnjava po kraju. U, bre, brate, ko je dao gol?
Sava i ja se čitave jeseni ’99 uglavnom bavimo svojim
novim domom. Tačnije, “finansijskim dubiozama” u koje
smo zapali oko svijanja novog gnezda. Što se svodi na to da
je Sava rintao kao magarac, a ja besnela što ne mogu ničim
da doprinesem ozdravljenju kućnog budžeta50. U savršenoj
organizaciji obnove zemlje nije bilo mesta i vremena za
planiranje i planere. Sve funkcioniše po sistemu ćuti i
betoniraj. Planirat ćemo posle. (A i ne brojim se u “patriotske
snage”, što da se foliramo.)
Dopisujem se sa Erikom, šijem quilt za naš prvi pravi
veliki krevet u životu, kuvam, perem, zalivam cveće... dobro,
idem i na posao. Žalosna situacija, studenti razlepljeni,

50 Tu čak ni višekriterijumska optimizacija nije bila od pomoći.

109
profesori ne primaju plate, opet nemamo nafte za grejanje a
kalorifere je neko ukrao. Kao i telefon u zbornici.
Krajem jeseni pročitam oglas u Danasu. Neka nevladina
organizacija organizuje postdiplomski program sa temom
Lokalna i javna politika, uprava i upravljanje. Pročitam pažljivo,
predavači sve važne face, meni poznate iz (nezavisnih)
medija. Teme, pa... recimo da bih mogla naučiti kako grad
politički funkcioniše u teoriji, ako je savremena praksa već
toliko zastrašujuća, everywhere. A, da prostite, sve to ima
velike veze sa mojom nesrećnom infrastrukturom i njenim
finansiranjem. Potegnem veze − bez veze, već na prvom
susretu sa budućim školskim drugovima vidim da mi nisu
ni potrebne. Naime, za obrazovno zapuštenu srpsku mladež
i starež mnogo su atraktivniji “alternativni programi” iz
ekologije, ili ženske studije, izeš lokalnu politiku. Prijavilo se
nas dvanaest, i od toga skoro pola neke bledunjave dečurlije
koja je u “školici” videla samo lak prolaz do postdiplomskih
studija negde u inostranstvu.
S vezom, bez veze, formalno je ipak trebalo imati dve
preporuke. Pišem Sofroniju da mi preporuka za to i to treba
za dva dana, hitno. Odgovara već za dve nedelje, da pita
kakva je to škola, nije čuo o njoj?! Odlazim kod Kikija, njemu
je sve jasno, ima razumevanja i za to što je meni dosadno, ali
to je ipak nevladina organizacija, nije zgodno, ne želi čovek
dosije. Sa njim, srećom, vredi “pregovarati” − posle pola sata
ubeđivanja na temu “to može biti mala mrlja u tvom dosijeu,
ali možda i čamac za spasavanje u izmenjenim

110
okolnostima”... naškraba on jednu kraću pohvalu samom
sebi na mom formularu. Zlu ne trebalo. Šta ću sad, da idem
na fakultet ne dolazi u obzir, Hranislav bi me brzom prugom
transportovao u Sibir. Da mi preporuku piše najbolja
drugarica, malo mi bljak. Drugu preporuku sam na kraju
dobila od Milančeta, momka koji na dnevnoj bazi
komunicira sa režimskim ministrima. Donesem mu papir i
kažem:
− Potpiši.
− Je l’ ovo menica?
− Ne.
− Drugi oblici krivične odgovornosti?
− Ne! − za sada, mislim se.
− Evo ti.
Opet sam đak! Kad nisi za bolje, uzmi pa se školuj.
Predavanja počinju negde posle dočeka lažnog Trećeg
milenijuma. A i Sofronije samo što opet nije stigao.
Pa stigao je, na zimski raspust. Videli smo se, uzeo je
finalnu verziju doktorata. Pogađate, da je ponese na Tajvan,
dobio je još jedan semestar. Još samo malo strpljenja, kaže.
Dva puta nedeljno odlazim u ispostavu stranih agentura,
od milja nazvanu Omladinska politička škola Ivo Lola Kenedi, na
predavanja. “Dvanaest žigosanih” (stranih plaćenika) oko
konferencijskog stola. Svaki put se na dva mesta
potpisujemo na “platni spisak”. Prvo da smo prisutni, zatim

111
da odaberemo i overimo svojeručno hoćemo li čaj ili kafu51.
Boga mi nas svašta tamo uče, između ostalog i anonimnim
dojavama. Naime, posle svakog bloka predavanja anonimno
ocenjujemo profesora. Ja im, za inat, uvek dajem sve petice,
čisto da zbunim analitičare u sedištu CIA-e za Balkan. Da
shvate da je moj komunistički duh teško slomiti.
Zezam se, u školici mi je bilo lepo. Upoznala sam
nekoliko pametnih i zanimljivih ljudi, u neke estradne
opozicionare se malo razočarala. Isprva me izbezumljuje mir
sa kojim svi objašnjavaju i analiziraju “autoritarni režim”,
koji mal nije prešao u “totalitarni” a ni “otvorena diktatura”
nije daleko?! Razumem ja njih, oni su se raznih čuda o
društvenim uređenjima u životu načitali, pa im u poređenju
sa nekim ljudožderom Sloba dođe − eto malko autoritaran, a
imamo i sve institucije, pa i zakone, doduše malko ih ne
primenjujemo. A da li vi, gospodo, živite u ovoj zemlji ili u
njoj samo čitate novine? Na kraju je njihov mir prešao i na
mene, u pravu su ljudi, uvek je nekako bilo. Bori se kako
znaš ali nemoj da se ždereš, nema vajde. Neka pitanja su se
otvorila, neka zatvorila. Pročitala nekoliko interesantnih
knjiga koje inače ne bih i desetine i desetine članaka
različitog stepena zanimljivosti. Pisala eseje! Neko je to čitao
i ocenjivao! Upoređivala se sa drugima, koji imaju
background potpuno različit od moga. Nije loše, ipak još
nisam postala zarđala sredovečna domaćica.

51Nepoćudni Srbi su uskoro uspeli da se izbore i za treću


mogućnost - običnu vodu.

112
Događaj sezone proleće-leto 2000. ipak je bila udaja moje
drugarice Đurđe. Nije mala stvar udati se po prvi put na svoj
četrdeset treći rođendan. Kada mi je najavila venčanje
prolupala sam zajedno sa njom. Nedeljama smo se zabavljale
krojevima i bojom haljine, sandalama, željenim i najavljenim
poklonima, organizacijom svečanog ručka. Buketić? Pa
naravno! Sećam se sopstvenog intimnog venčanja i “žurke
iznenađenja” za prijatelje. Ritala sam se protiv duge haljine,
insistirala na belim radama iz babine bašte, ništa nisam
htela.
− Tebi kao da je sada žao što pre dvadeset godina ti nisi
htela svadbu − komentariše Sava naše žensko naklapanje,
koje tako ne liči na nas dve.
Razmišljam, ne, onda je moglo samo onako, kao što sada
Đurđa može da se uda samo ovako. Nije to ni razlika
između mene i nje, ni “istorijska” razlika od dvadeset
godina u svakoj ponaosob, jednostavno − sve je nekako na
svom mestu.
Sa te svadbe za budućnost treba da ostane zabeležen moj
razgovor sa mladinim ocem, na večernjoj zabavi “za mlade”,
na kojoj je on, naravno, najmlađi. Zaboravila sam da vam
kažem, Đurđin tata je jedan od Osamnaestorice52. Poznajem
ga skoro trideset godina, maltene sam rasla u njegovoj kući,
on je “krivac” za moja prva dečija razmišljanja o politici.
Istini za volju, njegova ćerka i ja nismo baš spadale u ekipu
njegovih vernih obožavalaca / studenata / slušalaca. Nas su

52 Lidera DOS-a.

113
u to vreme mnogo više zanimali dečaci i gledale kako da
uhvatimo krivinu sa moralno-političke nastave. Nešto nam
se, ipak, uz put, izgleda primilo. U Đurđinom slučaju to je
bilo prirodno. Za moje sazrevanje je, valjda, bilo od
nekakvog značaja to što poznajem i nekog različitog od
sveopšte ćuti-i-kenjaj sredine. Ono što mi je kod Profesora53
uvek najviše išlo na živce je njegov nepopravljivi optimizam.
Evo ga, opet počinje:
− Pazi da ti kažem, Sloba pada do kraja godine!
− Idite molim vas, neću više da Vas slušam, to ste tvrdili i
lane i preklane, i pre deset godina... dobro, za Tita ste bili u
pravu još sedamdeset pete, ali on je umro od noge...
− Ma slušaj, stvarno, ove godine sigurno...
− Neću da slušam, nemojte da me palite.
− Ej, ima pet-šest mogućih scenarija, možda bude i neki
sedmi ili osmi, ali je ove godine gotovo s njim. Evo, gledaj,
znaš ti kad sam ja izgubio svaku nadu da će se Đurđa ikada
udati? I vidi sad. Da nam je to neko rekao pre tri meseca svi
bi mu rekli da je blesav... Vidiš da je sve moguće.
Dakle to je! Tata je i dalje ljubomoran! Ova sitna zloća je
njegov način da to pokaže:
− Znate, kad sam se ja udavala moj tata je toliko plakao
da su mu se zapalili sinusi, pa mu je to sišlo na zub i na kraju
je išao na operaciju vilice. Ali nije raspuštao Centralni
komitet zbog toga.

53 Ja ga tako nikad nisam zvala. Za inat.

114
Razumeli smo se, i manuli politike za to veče54.
U aprilu 2000. i Sofronije postaje aktivniji u prepisci sa
mnom. Vidim ja, oteraše ga Tajvanijanci. Poslao mi je spisak
od ravno 126 primedbi: smanji sliku, izbaci sliku, skrati
pasus, proveri formulu - ništa suštinski, ali me je naterao da
još jednom pažljivo pročitam tekst55. Slovne greške i dalje
izviru. Iza mene čita i Sava i pronalazi još. Dogovor je da rad
predam sredinom maja. Taman će proći sve sednice
Nastavno-naučnog veća, kada se Sofronije vrati početkom
jula i prione na pisanje izveštaja. “Čekanje” na uvidu
javnosti će proći u avgustu i ja u septembru branim rad! Ne
mogu da verujem.
U to vreme završna verzija je već više od mesec dana na
čitanju i kod Hranislava. Na čitanju, kad bi se gađali
trolejbusima. Prvo mi kaže da se javim za nedelju dana,
posle nedelju dana da dođem za dve, i tako redom.
Objašnjava mi kako je strašno zauzet u nekim komisijama,
rešavaju, valjda, neka važna državna pitanja vezana za
vodoprivredu56. Recimo, kako uneti zaštitu od cunamija i
monsuna u srpsku pozitivnu zakonsku regulativu. Svako

54 Na ovu temu ćemo se vratiti u Appendixu XVI.


55 Uzgred, sadržaj i raspored po poglavljima je ponovo isti kao i u
prvoj verziji. Izgleda da je “mešanje karata” iz verzije u verziju
bilo samo u funkciji što boljeg i dužeg “kišeljenja”.
56 Sve ostale privredne grane nam naprosto cvetaju, samo još tu da

se poradi na nekim detaljima.

115
odlaganje primam sa najljubaznijim osmehom, neću sada da
napravim sranje.
Prisećam se dramatičnih okolnosti pod kojima zamalo
nije diplomirao moj drug Buda, pre skoro dvadeset godina.
Buda i Maca su se venčali pred kraj studija, i dobili bebu.
Požurio tata-Buda sa školovanjem, i uzeo “siguran”
diplomski kod Hranislava. Zaboravila sam da vam kažem,
kod Hranislava su diplomirali gotovo svi iz moje generacije.
Izuzimajući mene, naravno, i još par ludaka. U to vreme je
on imao zadatak (“odozgo” ?) da “sredi” sliv Tare. Genijalna
ideja bila je u tome da se reka ispregrađuje na osamdeset
osam mesta57 i izgradi isto toliko hidrocentrala. (Zezam se,
ne znam koliko je hidrocentrala Hranislav hteo da ostavi iza
sebe, ali sigurno previše čak i za stručnjaka takvog formata
kao što je on.) Sliv su, naravno, “sređivali” diplomci, za dž.
Sasvim zgodno, tipski posao, koji se pod Hranislavljevom
dirigentskom palicom mogao obaviti brzo. Jer, žurilo se i
njemu koliko i diplomcima, proizvodnja ne sme da stoji. U
stvari, sećanje me nešto izdaje (a nije me to nikad ni
preterano zanimalo), možda i nije bila baš Tara. Tek,
megalomanski projekat je najverovatnije propao jer
Hranislav nije uspeo da navata osamdeset osam diplomaca.
Da skratim, Maca je posle porođaja dugo bila kenjkava
pa je Buda radio diplomski i čuvao bebu. Svaki put kad dođe
kod Hransilava na konsultacije, u dogovoreno vreme, čeka,

57Za druga Tita, tih godina još su svi bili u žalosti i broj 88 bio je
nezaobilazan u svim malim i velikim projektima.

116
petnaest minuta, sat, dva. Uvek se ispreči neki važan
sastanak na još važnijem mestu, umesto izvinjenja Hranislav
uvek iskoristi priliku da se i sam malo pravi važan. Budimir
se kune da uopšte nije bio neprijatan, a nemam razloga da
mu ne verujem, znam čoveka. Kaže, najljubaznije je izložio
svoju situaciju, da zbog bolesne žene i premale bebe ne može
da sedi po hodniku satima i čeka. Da moli da Hranislav
konsultacije zakaže kad god hoće, ali da onda bude tu u
dogovoreno vreme. Pričaju ljudi da su stakla pucala koliko je
Hranislav urlao na ovaj bezobrazuluk. A Buda ne samo da je
saslušao sve moguće uvrede na sopstveni račun već je malo
falilo da ostane i bez diplome inženjera58.
Ova pričica, koju Buda sa neskrivenim besom i dan
danas često prepričava, bila je jedan od razloga što sam
iskazivala iskreno saosećanje sa Hranislavljevom
poslovičnom zauzetošću i nisam ga požurivala da pročita
izmene u doktoratu koji je jednom već pročitao. Take your
time, ta nećemo valjda da nam i u vodoprivredi zariba zbog
jednog doktorata. Na kraju se i njemu smučilo da me gleda
pa kaže:
− Ja trenutno stvarno nemam vremena to da čitam...
(Tirada/1 o tekućim neodložnim poslovima), ako se
Sofronije slaže da je to gotovo slažem se i ja.
− Sofronije se slaže.

58 Koristim ovu priliku da pozdravim drage prijatelje Macu, Budu


i njihovog sina Baneta, studenta, u dalekoj Kanadi. Uzgred, Buda
u Kanadi ne gradi hidrocentrale, prodaje kompjutere.

117
− Moram da mu pošaljem e-mail i pitam ga. Ali (ni) to ne
mogu odmah... (Tirada/2, nastupajući neodložni poslovi),
dođi za desetak dana − kao, ja sad valjda njega lažem, šta li?
Eto mene i za desetak dana, da čujem da su se e-mailovi
napisali i da nisam izmislila da je rad gotov i po
Sofronijevom mišljenju. I što se Hranislava tiče, mogu da
predam doktorat. Uh, ovo je bila teška stepenica, hajde da
navratim i do Del boya, da vidim da li diše.
− O, gde si ti? Baš sam neki dan pričao sa nekim o tebi −
ne sumnjam da jeste.
− Sa kim, jeste me opet ogovarali ili je za promenu nešto
pohvalno? − Del Boy se smeje, valjda je pohvalno.
− Sa Markom, iz Kanalizacije.
Marko je moj stariji kolega i mlađi kolega moje majke.
Jedan od nekolicine koje sam dobila u nasleđe, jer je moja
majka otišla u penziju baš kada sam ja počela da radim.
Mislim, nas dve nikada nismo radile ni u istoj firmi, ni slične
poslove, prosto su se neki ljudi preklopili. Kada sam počela
da se povremeno srećem sa njima na sastancima, isprva su
mi “davali popust”. U našoj struci ima mnogo “dece”,
moram da priznam često smotane dece uspešnih roditelja.
Nisam od tih59, to je brzo postalo jasno, i ovi ljudi su to umeli
da cene. U nekoj normalnoj zemlji Marko i ja bismo, po

59 Niti je moja majka, građevinski tehničar u penziji, bar po


ustaljenim merilima, bila žena od karijere.

118
prirodi posla, sarađivali60. U “domaćim okolnostima”,
Marko i ja bi, “po prirodi posla”, bili najljući neprijatelji. A
Marko i ja smo ipak uvek sjajno sarađivali. Između ostalog,
zato ja mnogo volim Marka.
− Nego, znaš gde idem? Kod Branka u firmu. Nove
prostorije su mu tu, iza fakulteta − nastavlja Del boy.
Branko je isto stariji kolega, njega sam upoznala sama.
− Jao, je l’ mogu i ja? Nisam videla Branka deset godina.
Neću da smetam, samo da ga pozdravim.
− Ma naravo, ajdemo! − i Del boy i ja se zaputismo preko
Bulevara.
Negde na tramvajskim šinama, ko o čemu - Del boy o
Sofroniju na Floridi, o tome kako se ja ne bavim “našim
poslom”, šta mi je sve to trebalo... prosto mu se izvinjavam
što sam sticajem okolnosti upala među urbaniste, ali sada je
malo kasno da menjam struku, posle osamnaest godina.
Opet on o Sofronijevoj nekompetentnosti za
vodosnabdevanje Majamija, malo i ja dokačim njegovu za
pljuvanje urbanizma, slatko se napričasmo.
Ulazimo u jedan stan, Brankovu firmu. S vrata, u kafe-
kujni, vidim svoju koleginicu sa studija, kuva kafu za goste.
Lepa perspektiva za pamenu i sposobnu inženjerku na
polovini radnog veka. A “gosti”, niko drugi nego Marko i
čika Velja61. Branko se prvo strašno iznenadio, pa onda još

60 Urbanistički zavod i Gradski vodovod i kanalizacija imaju


mnogo zajedničkog posla.
61 Jao, što je ostario! I njega znam iz detinjstva. Mog.

119
strašnije raznežio što me vidi. Grlimo se, ljubimo. Izljubim i
drugu dvojicu, što mi nije baš običaj jer ih češće viđam, ali
ajde, dirljiv momenat. Del boy gleda scenu, poprilično
zbunjeno. Njemu, naime, već tri godine, koliko traje ovo
mrcvarenje sa doktoratom, nikako ne polazi za rukom da
dokuči ko sam ja. Kakva je to ta moja “karijera”, koje sam ja
to “ime”, kako sam mu promakla? A možda sam mu i neku
tezgu maznula ispred nosa? Mislim se, ma čoveče, nikakva
mi je karijera, nikakvo sam ime, živim, raduckam, gledam
svoja posla. Gledaj i ti svoja62. Zato se on tako zdušno
raspituje okolo, pokušava da poveže konce. Ne uspeva mu
najbolje, a sad još prisustvuje i sceni kako se ljubim sa tri
njegova bliska poslovna partnera. Grozno! Njega, naime,
nisu izljubili. Podnosi to muški, mada vidno nervozan -
možda radim za UDB-u, ili još gore, možda spavam na lovi
(koja je mogla biti njegova).
Aha, evo ga stiže i vinjak, eto prilike za Del Boya da
preuzme kontrolu:
− Da vam ispričam, kad smo na vinjaku, taj-i-taj mazne
ribu, onda mu, međutim, treba tri vinjaka da mu se digne,
ali... − znate nastavak.
Ovaj put je stvarno izuzetno izabrao mesto za ovu žvaku:
čika Velja pocrveni do poslednje bore na licu, Branku se

62A za po neku tezgu ne znam, svakako nije mogla biti njegova,


potpuno različite poslove radimo. Kad se setim Sofronija u
Majamiju, možda Del boy ima drugačiji pogled na ovaj
“problem”.

120
trenutno zgrče prsti oko čaše a Marko, kao najvitalniji i
najprisebniji, zavapi:
− Aman, čoveče, šta to pričaš, pred devojkom!
Znam da mora da svrši (sa pošalicom), te ova devojka
pred klimakterijumom nezainteresovano sleže ramenima i
okreće se da priča sa nekim Brankovim rođakom,
psihijatrom iz Trebinja.
Naime, ovo je radni sastanak i neću da smetam.
Takozvano projektovanje našte srca, vade neku malu
podlogu, čini mi se da je razmera 1:50.000, loša kopija. Imaju
i lenjir i flomaster. Mrdaju neki rezervoar sa brda na brdo
oko gradića na granici sa Sandžakom, lenjirom “mere”
odgovarajući dovod vode, našao se tu i digitron... Tolko
stotina metara puta tolko stotina maraka, plus za rezervoar
milion maraka, neka bude dva, da se nađemo na milion i po,
dete, je l’ pišeš? (To se obraćaju starijem tridesetogodišnjaku,
po zanimanju mlađem inženjeru u firmi, zaduženom za
“kompjuterizaciju poslovanja”, koji stoji pored stola i lupa
po digitronu. Piše dete, piše.) A pazi, ako u prvoj fazi
ponudimo... hop, rezervoar skoči na susedno brdo i idemo
ispočetka.
Kako psihijatar, sa kojim razgovaram, nije naporan kao
raznorazni ludaci sa kojima inače komuniciram, uspevam da
delujem na svim frontovima - sa njim razmatram pravilnu
ishranu, pratim kretanje rezervoara po izohipsama i pride se
mislim: A koji će andrak ovoj trojici Del boy? Svaki od njih
može žmurećki levom nogom da šutne onaj rezervoar na

121
ispravno brdo, a posle, ono-puta-ono, možda bi mogli i
“dečka” da angažuju da obavi ceo posao. Oni bi mogli mirno
da se prepuste vinjaku i strategiji kako da za “posao” obrlate
predsednika predmetne opštine. Ali niko ovde nije naivan,
sa potpisom profesora univerziteta ova “ponuda” ima
mnogo više šanse za uspeh. Vidiš kako reketiranje može da
se izvodi i na drugarskoj osnovi, a ja uvek mislila da je to
neki prljav poso. Ipak ostajem sumnjičava prema uspehu
ove logističke operacije, moje iskustvo sa političarima je da
oni padaju na te Dr-Mr-Fr fore samo do trenutka dok se ne
pomene lova. A i situacija u društvu je sve složenija,
poizbacivani sa fakulteta i državnih instituta, mnogi su se
okrenuli politici, pa je sva prilika da je predsednik opštine na
kojeg natrčiš i sam neki Dr-Mr-Fr. Kud ćemo ovako pametni
i školovani?63
Del boy žuri na predavanja, Marko na redovan posao, te
nas troje napuštamo face of the place. Na ulici se pohvalim
Del boyu da pakujem doktorat, Sofronije dao zeleno svetlo,
kod Hranislava sam htela da prođem na žuto ali je insistirao
da sačekamo zeleno, i to je u redu... E, zabole ga đoka, to je
otprilike bila Del boyeva reakcija (pogledom, bez reči).
Srdačno se rastajemo na autobuskoj stanici preko puta
fakulteta.
Odlazim kući, bez ikakve namere da i ovaj put isečem
vene. Naime, ceo dan sam srećna. Ne samo zato što sam
srela svoje stare starije drugare, posle toliko vremena. Već

63 Ravno u dupe, što bi otpevao Džoni Štulić.

122
upravo zato što ih dugo nisam sretala na redovnoj bazi.
Mislim, oko posla. Znate, tokom ovih deset godina, kako
sam se “povukla” u školu, povremeno sam zapadala u
ozbiljne dileme da li sam pogrešila ili nisam. Najčešće kad
smo švorc. Ili kad počnem da razmišljam koliko je moje
“bavljenje naukom”, sada i ovde, čist larpurlartizam. Ali ja
sam ove ljude danas zatekla na istom mestu gde sam ih
ostavila pre deset godina, kada sam “dirigovanje politikom
građenja” ovoga grada prepustila drugima64. Ista mala loše
kopirana podloga, izgrebani lenjir, digitron sa četiri
računske operacije, flomaster valjda kupuju na redovnoj
bazi, kao i vinjak. Drugi gradić (na granici sa...), druga brda i
doline, “naš posao”. Jedan je u penziji i radi za mlađeg,
mlađi (šezdesetogodišnjak) je stekao svoju firmu u
iznajmljenom stanu, treći juri između državnog i privatnog
posla da nahrani familiju, a četvrtog neću ni da pominjem,
da ne kvarim dobro raspoloženje. Možda meni ipak nisu
sasvim ukrali prethodnih deset godina? Ako je tako, to
mogu da zahvalim samo sebi i (ipak) ispravnoj odluci da se
manem “našeg posla”. I imam pravo da budem
samozadovoljna ceo dan, na stranu što Del boya, naučno-
tehničkog šibicara i malog privrednika svetske klase, bole...
šta god ga već bole.

64 Šipak, ako se dobro sećam, posle mog odlaska opet je bila neka
reorganizacija u Zavodu i to su odeljenje ukinuli ili pripojili
nekom drugom. Toliko ikome treba “politika građenja”, sa mnom
i bez mene.

123
U SOROSOVOM KUMROVCU

Predala sam doktorat u maju 2000, tačno po dogovoru.


Krajem juna sam “diplomirala” Javnu i lokalnu politiku,
upravu i upravljanje, u NGO školici. Sve ko pravo, radila sam
i završni rad. Već znate o alternativama, kriterijumima,
interesnim grupama i finansijskim ograničenjima, pa ne bih
da gnjavim. Ne bih ovo ni pominjala da u maloj školi nisam
dobila i malog mentora, koji je ispao mentorčina i po. Ajde
što ima skoro dva metra, to je nevažno.
Napišem jedne večeri potpuno nepoznatom čoveku e-
mail, ja sam ta-i-ta, sa programa tog-i-tog, radila bih završni
rad sa temom tom-i-tom, u njemu bih dala to-i-to. Pazi sad:
• Igor mi odgovori odmah ujutru!
• Obeća da će mi se javiti telefonom sledećeg ponedeljka,
kad dođe s puta, između šest i osam.
• Javi mi se tog sledećeg ponedeljka, u sedam-nula-nula,
što je, rekla bih, tačno između šest i osam.
• Zakaže mi sudar, sutra u podne u Irish pubu.
• Dođe u zakazano vreme,
izvadi naočari i moj predlog teme, uredno ispodvlačen (dok
je bio na putu) zelenim mastilom i sa komentarima ispisanim
po marginama. Dogovorimo se uz dve cigare, treću
popušimo onako, da dovršimo kafu i fucnemo malo stanje u
komunalnoj delatnosti. Rad ću mu predati za dve nedelje,
njemu zatim treba još nedelju dana da ga pročita. Između
ostalog kaže:

124
− Ja se u višekriterijumsku optimizaciju uopšte ne
razumem. Onoliko malo koliko sam o tome čitao, čini mi se...
I ispali nekoliko pasusa potpuno ispravnih teorijskih
principa “mojih” metoda, odlično opaža slaba mesta u
primenama, diskutuje kako bi se ona mogla izbeći. Ovaj
čovek, koji se u sve to, po sopstvenim rečima, ne razume, ne
samo da je savršeno informisan i vlada terminologijom već
kapira filozofiju višekriterijumske evaluacije! Dobro, on
zaista ne poznaje odgovarajuće matematičke metode, i ne
mora da ih poznaje. Moj Sofronije, koji metode ne samo da
poznaje nego ih i izmišlja, nema taj redak dar koji se zove
širokougaoni pogled na svet. Koliko je samo sati i sati
razgovora gluvih između nas dvoje zbog toga protraćeno. A
tek Hranislav, koga ama baš nikako ne bih mogla nazvati
mojim, na stranu teorija informacija, Milena, mačke i ostale
redundanse, koji je do perfekcije izreklamirao sopstvenu
rigidnu simplifikaciju širine. Dokle će prodavanje muda za
bubrege biti najuspešnija trgovina na Beogradskom
univerzitetu? Za Igora, naime, u našem visokoškolskom
obrazovanju, po važećem Zakonu o univerzitetu, mesta
nema.
Rečeno-učinjeno, sve po unapred utvrđenoj “dinamici”.
Da budem iskrena, taj završni rad je bio poprilična reciklaža
mojih starih radova, i pri tom nisam bila baš preterano
pedantna, kao što, uostalom, nikad i nisam. Ali ima ko jeste:
Igor je bez frke rasporedio sva nedostajuća slova, skratio par
podnaslova, pronašao neku rečenicu bez glave i repa,

125
izmenio ime jednom kriterijumu u preciznije, preporučio mi
Klajnov Rečnik jezičkih nedoumica da proučim pravila o
upotrebi zareza, dao mi dve-tri zanimljive Internet adrese na
kojima mogu naći ono čime se ja bavim, saopštio da ćemo od
jeseni zajedno raditi na jednom projektu... Ostajem zahvalna
stranim donatorima školice i odgovorno tvrdim da nisu
bacili ni jednu jedinu kintu, bar što se tiče Igorovog
angažmana i mog povratka u verujuće65. No, najveći šok sam
doživela na odbrani rada, kada mi je, popunjavajući
zapisnik, rekao:
− Znate, ja se uopšte ne slažem sa višekriterijumskim
pristupom ovom problemu, ali ovo je izvrsno urađen rad.
Naravno da se ne slaže, Igor je urbo-ekonomista, pri tom
ljuti zagovornik tržišne ekonomije. Danima sam okolo
prepričavala ovu SF izjavu, u životu ništa slično nisam
doživela uključujući i demokratu Brajana. Evo, ne slažem se
ni ja uopšte sa njegovim jednokriterijumskim, ekonomskim,
pogledom na svet, ali bih sa ovakvim profesionalcem
pristala da radim uvek, pa čak i po cenu pristajanja na
njegov perfekcionizam, što mi nije baš najjača karakterna
osobina66. Šta sve alternativno raste po ovoj varoši dok ja
sedim u kući! E, promrdaćeš sestro, kažem sebi.
Ne mogu da se uzdržim i da vam ne ispričam nešto što
nema baš nikakve veze sa ovom pričom ali mi je osvežilo bar

65Mislim na veru u profesionalizam, koju sam davno izgubila.


66Proučila Klajna, pomirila se sa sopstvenim nedoumicama oko
zareza.

126
jedno nedelju od tih dana kada sam upoznala Igora. U stvari,
i ima veze, jer ovo je i knjiga o muškarcima. Ja Igorovo ime
znam već nekoliko godina, čula sam ga od Kikija. Izgleda da
smo Igor i ja jednom čak i radili na istom projektu ali se
nikad nismo sreli. Rekla sam vam, u Kikijevom i mom timu
on je zadužen za filozofiranje a ja za računanje. A kako je
računanje jedna skaredna intimna radnja, koja se ne obavlja
na javnim mestima, na sastanke je išao Kiki. Elem, prisetim
se ja da mi je ime poznato, te temeljna kao i uvek okrenem
Kikija pre prvog sastanka sa Igorom:
− Onako. Frajer je OK, ali ima problem − kaže moj naučni
guru kroz nos.
− Ima kraću nogu?
− Nema. Nego, on je onako, XL, ali zamišlja da je XXXL.
− I još? − ispitujem dalje.
− Nema dalje.
− Ako nema dalje onda nema ni frke. Bar sam se nadutih
tipova u životu nagledala.
Na tom prvom viđenju sa Igorom, spomenem Kikija.
Objašnjavam sa kim ja to u životu radim.
− Da, znam ga − da li sad ovaj malo pušta paru na uši?
− Uvek smo lepo sarađivali, uspevamo da podelimo
posao... − to sam ja uporna da iščačkam nešto.
− Šta ja znam, zavisi od ukusa, ja sa takvim ljudima ne
umem da radim − vidim da je bolje da umuknem, a nije ni
red, čoveka prvi put u životu vidim.

127
E, sad, u čemu je poenta? U tome što je Igor stvarno
XXXL. Doduše, nije ni Kiki baš bez osećaja, Igor se ponaša
kao da je XXXXXL. Sve je samo pomereno za red veličine,
naviše. Tolerišem, prvo zato što je dečko, to im je u prirodi,
drugo, ja još nisam upoznala nekog ko je stvrano XXXL u
svojoj struci. Hoću da kažem, ovaj čovek nije folirant baz
pokrića. A i Kiki je sujetan do bola, obično to uspešno krije,
ali ovaj put se odao. Da na pravdi boga ukine čoveku dva X-
a na intelektualnom planu! Mora malo u mašinu:
− Alo, Kiki, ljuta sam. Ko je tvoja najbolja drugarica? −
tajac.
− Samo mi lepo reci ko je tvoja najbolja drugarica? −
frkćem.
− Dobro, ti, ako baš mora.
− I na šta to liči da mi takve stvari radiš? Da me dovedeš
u tako neprijatnu situaciju. Ajde da te ništa nisam pitala,
nego ti vadim reči prstima iz usta pola sata a ti mi ne kažeš
osnovno.
− O čemu ti uopšte pričaš, šta histerišeš?
− Juče sam upoznala Igora.
− Pa šta?
− Pa ništa, samo mi nisi rekao koliko je dobar frajer −
pauza od jedno trideset sekundi, kad će već da uvedu te
video-telefone, propade mi provod.
− Ne znam, meni se on ne sviđa, nisam peder − Kiki
Samurajac štekće na japanskom.

128
− Ne moraš da budeš peder da bi znao šta je dobar frajer.
Čoveče, u životu mi nije bilo neprijatnije. Da si mi samo
rekao, da se malo uljudim, isfeniram kosu, našminkam se,
ma, da se bar pristojno obučem, a ne ko za pijacu. Kad je
ušao u onu kafanu mal nisam skliznula sa stolice.
− U kakvu kafanu? − ovo je kanda bilo previše. Čujem
kako guta knedlu, kunem vam se.
− U Irish pub, tamo mi je zakazao. Je l’ shvataš ti u kakvu
si ti mene situaciju doveo, da napravim budalu od sebe? Ja
nisam mogla pola sata da se sastavim. Ja, ja! Čovek mi pali
cigaru a meni drhti ruka. Ne mogu prostu rečenicu da
složim. Povlačim suknju. Mucam. Mislim, stvarno, uopšte
nije bilo fer od tebe.
Sledeća pauza je trajala oko minut i po, a rolling stones
po Kikijevom grlu se baš glasno kotrljalo.
− Dobro, a šta je bilo oko tog rada? Jeste se dogovorili? −
hini istočnjački mir, neuspešno.
− Otkud znam, nešto smo se valjda dogovorili, ma ne
znam ni šta smo pričali. Otfurala sam kući ko besna da
držim dijetu. Kunem ti se, usta više ništa staviti neću,
doživotno.
− Ako je tako, dobro. I srećno. Iznenađen sam da padaš
na te fore, sa snobovskim kafanama, ali ako je tako... Srećno.
I tebi. Ubila sam ga. Dokusurila. Pazi, ni reči o
intelektualnim XXXL kvalitetima! Garant se samospalio!
Vama mogu da odam tajnu, Igor jeste zgodan čovek, po
svim standardnim merilima. Ali nije moj tip. I mean, kako

129
može da bude moj tip neko kome bi najbolje pristajala
Barbikina keva? Ja sam, sa svojih sedamdeset kila, žena
dobro fundirana u realnosti. Bez veze, posle smo mi sujetne.
A popiće i Igor od mene što mi ne voli Kikija, samo da mu
nađem slabu tačku. Iz čistog sporta.
Nedugo nakon završetka školice, stiže mi poziv za
međunarodnu letnju školu Modernizacija lokalne samouprave u
jugoistočnoj Evropi, u avgustu, na Paliću. Tri nedelje?! Mora
da vam zvuči sjajno. Meni je zvučalo napola sjajno a napola
strašno. Sjajno je bilo to što je moja čvrsta namera da se
aktiviram očigledno podržana i sa druge strane. Eto, zvali su
me, valjda su znali šta ću im tamo. Strašno u ovom pozivu je
bilo to što se Sava i ja nismo razdvajali na duže od nekoliko
dana već skoro dvadeset godina, od kada je on došao iz
vojske. Možete da se smejete koliko hoćete, ali tako je. Ja ne
umem da spavam sama, ja ne umem da jedem sama, ja
moram da pričam sa njim. Osim Save i Mede (koji jede,
spava i priča sa nama) tu su i zidovi. Moja kuća. Iz koje ja
tako retko izlazim poslednjih deset godina i u kojoj se jedino
dobro osećam. Opet smo pred dvokriterijumskim
problemom odlučivanja, ma kako to kretenski zvučalo. A
kako je višekriterijumsko odlučivanje kompromisno,
pronalazimo ga: Sava će srednju od one tri nedelje provesti
sa mnom, na Paliću. Penzionerski odmor će mu dobro doći.
Nikad dva bez tri, nikad tri bez četiri, nikad... kriterijuma
za odlučivanje. Sranja počinju nedelju dana pred moj put.
Vratio se Sofronije, pokupio doktorat i sastav Komisije za

130
pregled i ocenu doktorata (osim njega tu su i Kiki, Hranislav,
Del boy i čika Lole, koji će on tu?). Kaže, sad će da sedne da
piše izveštaj, samo da razreši neke manje nesuglasice sa
članovima komisije. Kakve crne nesuglasice?
− Pa, Hranislav kaže, što se njega tiče u redu, ali ne može
da se pređe preko toga što profesor matičnog predmeta, ima
neke primedbe.
− Molim? Kojeg matičnog predmeta?
− Del boy ima primedbe.
− Na šta, moliću, on ima primedbe? I po kom osnovu su
Sanitarije postale matične za programiranje realizacije
gradskih investicija?
− Jako ste ih naljutili prvom rečenicom, stvarno, zašto ste
morali tako radikalno... − kao što rekoh, za Sofronija je sve
na ovom svetu radikalno. − Ja sam im rekao, dobro,
izbacićemo prvu rečenicu...
Dok pričam sa njim, a pritisak mi skače, listam doktorat.
Počinje:

Ovaj rad se bavi planiranjem komunalne hidrotehničke


infrastrukture.

− Je l’ vidite Vi šta tu piše? Da zamenimo sa Ovaj rad se ne


bavi planiranjem komunalne hidrotehničke infrastrukture, ili je i
to radikalno? Možda je najumerenije ne bavi se ničim?
− Polako, smirite se, nije to, nego ste tamo nešto napisali
da se to ne uči, pa ispada da Del boy to ne zna...

131
− A on, inače, zna?! − uzgred, ja sam u prvom pasusu
napisala da se planiranje ne izučava na dodiplomskoj
nastavi na tehničkim fakultetima. Uzgred još jednom, a zašto
bih ja uopšte radila taj doktorat da se sve to negde već uči?
− Ma znam da ne zna, nego, ne zvuči lepo, kao Vi tu
njima nešto zamerate.
− Šta im koji moj zameram − već sam kompletno
prolupala − pa to se ne uči nigde, a ne kod Del boya, ni u
Americi se ne uči, grrrrr...
− Nemojte da se nervirate, sve će biti u redu, prepustite
sve meni, samo mirno, rekao sam im, ako treba izbacićemo
prvu stranu i gotovo.
Vidim ja da im je skresao, u svom tradicionalnom
maniru. A vidim i koliko je sati. Del boy bi malo njega da
drka i zbog Floride i zbog Tajvana. Hranislav, “pravedan i
strog”, takođe neće propustiti priliku da malo “arbitrira”.
Ma nek se nose, svi zajedno. Sad ću ja još zbog njihovih
gluposti da zamazujem moj lepi doktorat belilom. O,
bezobrazluka, o, gluposti! Ja se usuđujem da njima zameram
što ne uče decu planiranje! A ne zameram im to što ni sami o
tome pojma nemaju? Pa i ne zameram im, samo nek me
ostave na miru i neka se preganjaju preko nekog drugog.
Uostalom, boli me uvo, tu je sad Sofronije, pa nek on
ispravlja svoje krive Drine sa njima, nisam ja išla u Majami.
Moja nervoza prelazi i na Medu. Šetamo ko zveri po kući,
sudaramo se, ja kuvam i pušim se, njemu rep ko u veverice.
Nekako skuvam i kafu, ali poslednjim tračkom razuma

132
odlučujem da je ne pijem − srce mi lupa kao ludo a stomak
mi je zgrčen, od besa. Zvono na vratima, super, ubiću
poštara i smiriću se. Ulaze moji roditelji, tata plače a mama je
siva u licu. Kod nas u familiji je sve naopačke, to ste već
ukapirali. Sedaju, malo ćute, mama pretura po svojoj fascikli
koja se zove Dokumentacija, pruža mi jedan papirić sa
prikačenim snimkom:
− Imam metastaze na jetri. Moram hitno na operaciju.
Tata istrčava na terasu, meni srce prestaje da lupa
potpuno, ali se zato stomak zgrči još jače. Nije istina! Meda
joj skače u krilo, ja ga nervozno oteram, pojma nemam zašto,
i mama počinje da plače. Moram da priznam da ovo nije bio
baš grom iz vedra neba. Serem, uvek je grom iz vedra neba.
Mami su posle bombardovanja počele da se povećavaju
vrednosti kancer markera u krvi. Stres, osiromašeni
uranijum, bolest sama, nikad nećemo saznati. Već više od
šest meseci živimo u jednoj svojevrsnoj rašomonijadi:
markeri skaču, na ultra zvuku jetre postoji senka, na skeneru
je, međutim, nema. Senka se pri tome, ne povećava u
vremenu. Sve, apsolutno sve lekare koje poznajem, ili sam ih
slučajno srela, ispitujem, molim ih da razmisle: šta može da
se vidi na ultra zvuku a ne može na skeneru? Ne znaju,
ljubim ih u pametnu glavu, sa sve njihovom prosečnom
ocenom deset, sve su oni tamo lepo napamet naučili, a
posebno famoznu rečenicu:
− To može da bude svašta i ništa, od slučaja do slučaja.
Šta kaže njen doktor? − njen doktor ne kaže ništa, to je jedna

133
mlada žena, onkolog, koja se posvetila nauci. U prevodu,
statistici. Kolko ćeš da izdržiš borbu sa tom životinjom, po
proceduri za lečenje. Moju majku je jednom utešila rečima
da je i njena umrla od raka. Leba ti?
Ne umem da prepričam osećanja koja su mi se tog dana
pomešala u stomaku. Fizički mi je nemoguće da ih
rekonstruišem a još manje artikulišem rečima. Od interesa za
priču o doktoratu jedino je to da te večeri nije dolazilo u
obzir da ja bilo gde putujem, a posebno ne na tri nedelje:
• Ne mogu da ostavim mamu da čeka nož sama.
• Ne mogu ja da sedim negde sama i čekam šta će biti sa
njom.
• Ne mogu da ostavim Sofronija i komisiju bez kontrole,
zasraće se nešto.
Počinje ubeđivanje, prvo Sava, pa prijatelji, Sofronije... svi
tvrde da, naprotiv, moram da otputujem. Da se smirim,
odmorim, pripremim, opustim...
♦ Od čega da se odmorim kad deset godina ništa ne radim,
bar po sopstvenim merilima?
♦ Za šta da se pripremim, ako boga znate, u stvari bolje da
mi na ovo pitanje niko ne odgovara.
♦ Kako, bre, da se opustim?
Na kraju presuđuje mama. Ona putuje. Na dve nedelje,
na planinu, kod prijateljice. Kaže, lekari su joj preporučili

134
planinski vazduh67. Ima i ona svoje svetle trenutke, razložno
je objasnila da svi sada treba da budemo malo sami i
razmislimo. Ništa joj nisam verovala, naravno, ali je prosto
bilo besmisleno da ostanem da sedim u Beogradu, a ona nije
tu. I krenem na Palić.
Vesna, tehnički sekretar letnje škole, još ranije mi je
dopustila da biram sa kim ću deliti sobu. Odabrala sam
Pavlinu, Bugarku, jednokriterijumski. Bila je skoro mojih
godina. Mislim, šta da radim u sobi sa nekom mladom
devojkom koja je pošla u zezanje? U autobusu razgledam
ekipu: sve devojke izgledaju mi kao da su ih navatali na
radnom mestu, na štajgi. Ispostaviće se da je u pitanju samo
međugeneracijski jaz. I moje desetogodišnje sedenje u kući,
pa ja uopšte ne znam “šta se nosi” po letnjim školama. I gde
je ta Pavlina? Ovde niko sem mene nema četrdeset (i kusur)
godina, a i ja sam stavila naočari za sunce. Mladići su,
nasuprot devojkama, ozbiljni. A i samo ih je trojica68. Jedan
od njih je Boban, jedini koga znam od ranije. On je, kao i
obično, zabrinut. Kao i obično, ne kapiram zašto je zabrinut,
iako provodimo tri sata u autobusu ćaskajući.
Dočekuje nas Vesna. Ona nije zabrinuta, ljuta je ko ris.
Opet ne kapiram zašto, jedino razumno objašnjenje je da
sam ja ovde pala s Marsa, pa zato ništa ne kapiram. Vesna
nešto smuva na recepciji i ja dobijam sobu sama. Kao što

67 “Planina” je u stvari neko selo iznad Čačka, gde se ona penjala


po drveću i brala šljive! Pripremala se za operaciju!
68 Ostali dolaze direktno na Palić.

135
rekoh, u mom rečniku je sama ružna reč, ali ja sam se malo
prepala od ove zoološke bašte. Ipak bih da sam sama, hvala
ti buduća prijateljice.
Na svečanom otvaranju govori i Profesor, Đurđin otac.
Šta će on ovde? Zatim idemo na “koktel”, pa na večeru.
Sačekuju nas na vratima zadnje terase restorana, gde ćemo
se, inače, hraniti sledeće tri nedelje, sa zaleđenim čašicama sa
kajsijevačom i dunjevačom. Lepo piće. Oba. Svi stojimo,
osim Profesora i još dvoje-troje predebelih, mogli su vala i
meni jednu stolicu da ostave. Stajem pored njega, Vesna je
zauzeta, Boban je u nekom ćošku i dalje zabrinut, a ja nikog
drugog ovde ne poznajem.
− Da nas sad vidi neki nemački radnik na traci, koji svoju
teško stečenu dnevnicu izdvaja za razvoj demokratije u
jugoistočnoj Evropi! Nazdravlje! − smeje se Profesor.
− Nazdravlje! − održavam konverzaciju. − I nema
razloga za brigu, sve je na svom mestu. Mi smo ovako
navikli i glupo bi bilo da je drugačije.
− Nego, izvini ako sam te ja uvukao u sve ovo.
− Ma jok, taman posla, može da vam zvuči kako god
hoće, ali mene ovo stvarno zanima.
Zvuči mu kao da ga zavitlavam, vidim mu na licu. I
okreće se Debelom pored sebe, koji je, sva je prilika, čovek za
vezu između onog nemačkog radnika i jugoistočne Evrope.
Predstavnik donatora.
Uzgred, sledeću zaleđenu čašicu pića popili smo na
svečanom zatvaranju. Ipak je to gospodin Nemac, za njegove

136
pare ima da se šljaka. Predavanja, work-shopovi,
fakultativne posete... trajali su bukvalno po ceo dan. A šta
smo tamo učili, pa to nije zanimalo skoro polovinu
polaznika, ne verujem da bi zanimalo vas. Meni je, lično, bilo
interesantno, uključujući i neka predavanja koja sam već
slušala u “školici” nekoliko meseci pre toga. Naime, nastava
se, kao i diskusije, odvijala na engleskom. Hoću reći, taj
engleski je povremeno umeo da bude jako interesantan.
Vannastavne aktivnosti su se odvijale na bugarskom,
ispostavilo se da je to jezik koji svi najbolje znamo. Dobro,
pokušaću da sredim misli i ispričam vam par crtica iz života
naše letnje škole, sistematizovanih u tri “kratka eseja”, kako
su nas tamo učili69:

Velikosrpski nacionalizam i njegov uticaj na zagađenje


odnosa u jugoistočnoj Evropi

Pretpostavljate da smo svi tamo bili na neki način


odabrani. Ljudi skloni globalizaciji ili makar regionalizaciji,
otvoreni za otvoreno društvo, govorimo bar tri svetska
jezika (svoj, engleski, i naravno bugarski), demokrate u duši
i telu... Da mi je da znam na šta li liče oni koji nisu odabrani?
Rumunka je moja imenjakinja, otac Srbin, majka Mađarica,
jedna baba Nemica. Jedna Moldavka ima ruske roditelje,
druga moldavske. Na prvom work-shopu se njih tri načisto
počupaše oko najvećeg pesnika na svetu, ne znam kog, te

69 U stvari, uopšte nas nisu tako učili, šeguvam se, na bugarskom.

137
rođen je u Rumuniji, te pisao je na moldavskom, nije nego je
rođen u Moldaviji i pisao na rumunskom, ma sve se
dešavalo u Rumuniji na rumunskom, jok nego u Moldaviji
na moldavskom, zapenile žene pa zaboravile na nas i prešle
na taj jezik, koji je da je. Kad su se osvestile, stanu da se
izvinjavaju − mi to ne razumemo. Mislim se, drage moje, kad
bi vi znale koliko vas dobro razumemo.
Bugarska delegacija ide i korak dalje u mirenju
nepomirljivog: njihova predstavnica Tanja objašnjava da im
je diskusija bezvezna, jer je sve to, ta Rumunija sa
Moldavijom, u stvari Velika Bugarska, a ostale dve Bugarke
sa razumevanjem klimaju glavom, na engleskom. Nesrećni
direktor škole se izbezumio, pa sve zvera levo-desno da se u
žbunju ne krije neki Donator i hvata beleške. Ali to nije sve,
Velika Bugarska u dve reči objašnjenja proguta i Crnu Goru,
to je bar logično, Crno more, Crna Gora, isti koren istog
geografskog pojma. Naš siroma predstavnik Crne Gore, po
zanimanju Kandidat za predsednika Mladih liberala, ne
može da veruje ušima: pa nije valjda džaba trošio juče
onolike engleske riječi da nas uputi u autohtonost
crnogorskog jezika. Ipak se ne da, poteže zadnji adut,
Kraljevića Marka, Crnogorca, a šta bi bio. Mala Bugarka
vrišti, oće da se bije! Ne mogu da se uzdržim:
− Pozdravili vas Makedonci! Marko je Makedonac − i
žrtvujem najjačeg Srbina svih vremena, od kojeg mi je,
intimno, mnogo draži Šarac, za nastavak ove uzbudljive
diskusije. Uspelo je.

138
Mi Srbi, isprva smo se držali dostojanstveno. Ko da bude
tolerantan ako ne domaćini? A bilo nam je i zabavno da
registrujemo nova potencijalna žarišta sukoba. Naravno, dok
nije stigao i naš pacijent: nekoliko predavanja o
regionalizaciji trebalo je da održi neki čuveni hrvatski
mirovnjak, a od kad im je predsednik FK Partizan riknuo, i
saborski zastupnik. Da vidimo i to čudo. Stiže pravo na kafu,
u bašti kuće na čijem su se tremu održavala predavanja. Tu
mi, dva puta dnevno, stojimo oko stola petnaestak minuta i
uglavnom izboljšavamo “stranu donaciju” kesicama nes kafe
koje smo kupili u samoposluzi. Novi razgovara sa hrvatskim
predstavnikom, Ivanom, znaju se odavno, ne slušamo baš
pažljivo jer je neko opet popio svo mleko i raspravljamo na
koga je demokratski red da skokne do kuće, do frižidera. U
jednom momentu čujem:
− A slušaj stari, kaj ti vrijedi Srbima pričat o kulturi! − bar
pet pari ušiju je čulo što i ja, i isto toliko očiju se okrenulo u
njihovom pravcu. Novi se smije, bila je šala, tek da se razbije
led.
Razbio je. Prvo predavanje o regionalizaciji počinje
historijskim dokazima da Herceg Novi pripada Hrvatskoj i
nikome drugome. Bugarke dremaju, hrvatski student
histerično pokušava da novinom ubije muvu koja šeta po
stolu. Muva polako, peške, odlazi i smešta se na svesku
Kandidata za predsednika Mladih liberala.
− Ako, mala, sedi tu, tu si sigurna − kažem joj ja glasno, s
obzirom da je i Kandidat u stanju blaženog dremeža, iako su

139
granice njegove domovine direktno ugrožene od strane
mlade hrvatske demokracije.
− Ne, no ću je ja mučit! − odgovara liberal letargično.
Već na sledećem času saznajemo da bi Hrvatska i Bosna
lako nekim bilateralnim sporazumom rešile nesmetani
prolazak hrvatskih turista kroz Neum, ali je nezgodno to što
bi onda i Srbiji i Republici srpskoj moglo nešto slično da
padne na pamet. Stvarno nezgodno. I dalje niko ne reaguje.
Na kraju je ipak preterao, za jednog mirovnjaka, I mean:
saznajemo da Hrvatska, krivicom Srba, postaje ekološka
država. Nakon što su Srbi (sami) otišli iz Krajine, Krajina je
potpuno opustela, žive duše nema:
− Tamo sad samo rastu šume i ostalo rastinje, caruju
medvedi, silaze i do Knina, potoci puni ribe...
− Pa naselite Krajinu Kinezima, to kod nas ima uspeha −
savetujem ja, pošto mi je već prešlo preko nosa.
− Ma ne, nije važno, Krajina je i tako u nacionalnom
dohotku Hrvatske i ranije učestvovala sa tričavih pet posto!
− nije ni ovaj mutav, uteši me u dve reči.
− A možete i Irancima − čujem Bobanov glas, prvi put od
kada su diskusije počele. Vrag je odnio šalu, čak i on reaguje.
− Sjajna ideja, oni su stočari, u Krajini ima pašnjaka,
možda bismo ipak tom praznom prostoru mogli nać neku
namenu i pomoći gospodarstvo Hrvatske − ovaj je od
zajebanijih tipova u tom njihovom Saboru.
− Ili amebama − dodaje Boban, ustaje i odlazi. Boli ga
noga, na bugarskom “krakata”, i ne može više da sedi.

140
Uticaj tranzicije and regionalnih sukoba na društveni život
mladeži u jugoistočnoj Evropi

Glavni društveni život odvija se tokom ručka i večere.


Imamo par slobodnih sati posle ručka, tačnije sat i po. Neki
odu na plažu, većina da dremne. Tek posle nedelju dana
navikavamo se na ritam i ostaje nam snage da posle večere
odemo na kafu. Nekoliko puta smo sedeli i malo duže,
jednom pravili party (bugarska reč za žurku), uglavnom
sedeli na obali sa flašom vina i pričali političke viceve (opet
na bugarskom70). Toliko rano, pre ponoći, nisam odlazila u
krevet vekovima. Fine with me, almost with everybody, but
not i za bugarsku delegaciju, odnosno njen mlađi deo. Dve
dvadesetpetogodišnje devojke, advokati u nekim
nevladinim organizacijama. Lepe, pametne, sposobne i
mlade. Leto je, one su u inostranstvu (makar to bio i Palić),
hajde da se provodimo. Na raspolaganju imaju četiri zgodna
momka. U stvari samo jednog: Lajoš je iz Subotice i svake
večeri ide kući. Boban i Boris su potpuno nezainteresovani,
njih dvojica više vole da posle večere piju kafu sa mnom i
Vesnom, koje možemo da im budemo mame. Ja maltene
bukvalno, Vesna mentalno. Da ne pomislite da drnjkam

70Uzgred, svi ti vicevi, pričani na različitim jezicima, su identični,


pojavljuje se jedino raličit treći lik, “Voze se avionom Klinton,
Putin i...”. Treći je Sloba, Delčo, Franjo... Toliko o “otuđenim
centrima moći” i njihovoj moći da nas zasmejavaju.

141
gluposti71, uglavnom vodimo ozbiljne, polumračne
razgovore, umereno ogovaramo i posle ture pića se
razilazimo. Vesna radi, umorna je. Bobana boli noga, mora
da leži. Boris bi da čita. Nemam baš neke pametne ideje šta
bih radila, pa se povlačim i ja.
Na raspolaganju je dakle naš Mladi liberal. Čuj na
raspolaganju, više je nego raspoložen. To devojke odbija,
normalno. Interesne sfere su se iskristalisale u drugom
pravcu, prema Bobanu i Borisu. Ljudi moji, to u životu
nisam videla, dubile su na glavi, presvlačile se po pet puta
dnevno72, dolazile kompletno našminkane na jutarnja
predavanja, zabacivale kosu, prekrštale noge oko vrata,
upadale im u sobe u po noći da traže nešto bezveze, divlje

71 Drnjkanje gluposti je lupanje gluposti, na bugarskom. Drnjkanje


nije nikakav prostakluk, ali gluposti mogu da budu, zavisi od
smisla rečenice.
72 Svi eksponati sa sofijskog buvljaka su doputovali na Palić.

Stotine nevidljivih bretela, zatezača, potezača, koji ti pomžu da


hodaš okolo gola, sa minijaturnim krpicama (užasnih boja)
prilepljenim na najintimnijim delovima tela. Na jednom ručku
komentarišem najnoviju kolekciju, koju još nismo imali prilike da
vidimo:
− Gospode, kako će se ove spakovati?
− Ta nema da brigaš − kaže Lajoš u tradicionalnom dramatičnom
panonskom maniru − sve te njine aljine mogu da se spakuju na,
ovako, zapreminu ovih mojih bermuda, u malo veći šlajpik.

142
igrale u kafiću u kome niko ne igra, a ova dvojica ko seoske
mlade. Na kraju su počeli direktno da ih izbegavaju.
− Batali bre ti srbski smotanci − ljuti se na njih najstarija,
Pavlina, u pola glasa, misli, ne znam ja bugarski dovoljno
dobro i ne razumem se u smotanci.
Naljutila je ona mene. Odaću vam jednu tajnu. U stvari
tri73:
• Lajoš, Subotičanin, bio je vojnik JNA u Sloveniji 1991.
Povlačio se s vojskom gotovo osam meseci, prvo iz
Slovenije, zatim iz Hrvatske. Neće da priča.
• Boban, Beograđanin, malo je mlađi. Taman toliko da
redovni vojni rok, kao osamnaestogodišnjak, odsluži
negde u Slavoniji. Dve i po ratne godine. Neće da priča, a
i boli ga noga.
• Boris nije bio u ratu, samo ga je proveo u Banja Luci. Tri
godine, udaljen desetak kilometara od prve linije fronta.
Neće da priča.
Eto drage moje zašto je regionalna saradnja, makar na
planu neobaveznog seksa, propala. Dok su se one radovale
prvim kontingentima jeftine šarene kineske i turske robe
koja je pristizala u njihovu zemlju u tranziciji, neko je ovde
našu mladež motao po šumama, gorama i ostalom blatu.
Toliko da smo svi postali “smotanci”, da nam nije ni do čega.
Nadam se privremeno, makar za generaciju ovih divnih,

73Mladi liberal bio je suviše mlad za vojsku, uostalom njega


zanima politika a ne ratovanje.

143
pametnih momaka i njihovih domaćih devojaka, koje, koliko
sam videla, još nose crno, sivo i dronjavo, i usred leta.

Posledice života u totalitarnim režimima po zdravlje ljudi


srednjih godina u jugoistočnoj Evropi

Ivan, naš Hrvat. Znali smo da na Palić dolazi i


predsednik najveće hrvatske mirovne nevladine
organizacije, iz Osijeka. Ivan je najstariji polazinik škole, ima
preko pedeset godina, profesor je na Ekonomskom fakultetu,
planinar... Na prvim predavanjima, svaku malo oštriju
diskusiju smiruje rečima:
− Ma ljudi, lakše, Hrvati smo, dogovorit ćemo se! −
gledamo ga prigodno izrečenom. Nepatvoreni hrvatski
mirovnjak!
Za ručkom saznajem da je Srbin iz Smedereva, otac
military face, pa je tako na kraju u životu zaglavio Osijek.
Majka mu je Hrvatica, ali su, izgleda, i on i otac raskrstili sa
njom još pre Maspoka. Ivan je veliko pedesetogodišnje dete.
Šali se, organizuje nas, sa njim ova letnja škola počinje da liči
na stajaću ekskurziju, a on na pionirskog rukovodioca.
Razveden je, ima odraslu ćerku pred udajom, upravo je u
potrazi za majkom za svoje drugo, buduće, dete74, sina.
Moja i Savina ideja o njegovoj nedelji na Paliću propala je
zbog maminog odlaska na planinu. Nema ko da čuva Medu.

74Time su pale u vodu ideje koje smo imale Lili, Moldavka, i ja da


udamo svoje vremešne drugarice u Osijek. Šteta.

144
Zato ja za prvi vikend idem u Beograd, da vidim moje
mačore i brata koji dolazi iz Francuske na odmor. Ivan će isti
vikend provesti u Novom Sadu. Hoće da iskoristi teško
stečenu vizu i obiđe prijatelje. Čekamo autobus na +400 C,
sat vremena. Svi koji su me ubeđivali da treba da putujem
bili su, izgleda, u pravu. Sranja koja sam u Beogradu ostavila
mi se u svom punom obliku vraćaju u svest tek na toj
autobuskoj stanici. Pričam Ivanu o (svim) ratnim godinama,
gnjavaži sa doktoratom, koja, eto, nikako da prestane,
maminoj bolesti, operaciji.
Ima i Ivan pun kufer: sa dolaskom predsednika FK
Partizan na vlast svi Srbi − intelektualci u Osijeku su izgubili
posao. Manje-više izgubili. U njegovom slučaju to je bilo
manje, samo “isključenje iz nastavnog procesa”. Ostao mu je
minimalc i kabinet u kome je morao da provodi, zatvoren,
osam sati dnevno. Zarad narečenog minimalca. Nije smeo da
kontaktira sa studentima. I tako već deset godina.
− I onda si ti našao smisao života među decom cveća? −
sa razumevanjem ću ja malo da ironišem.
Smisao njegovo dupe. Objašnjava da je njihova
mirovnjačka NGO u suštini humanitarna organizacija za
osiječke Srbe koji su ostali bez posla u lijepoj njihovoj. Dobiju
stranu donaciju, onda smišljaju “akcije” − dele sugrađanima
cveće, pevaju po ulici, crtaju po pločnicima, pozivaju na mir.
Kada imaju “projekat” svi su prijavljeni u “redovan radni
odnos”, plaćaju socijalno i penziono osiguranje, država
reketira belosvetske zadribande koje nemaju druga posla

145
nego da ulažu lovu u te peace-brother-peace gluposti.
Njihova NGO nema nijednog stalno zaposlenog. Kad
potroše donaciju, solidarno svi pokupe svoje radne knjižice,
idu na biro rada i čekaju sledeći. Ne bi li makar na taj način
ovi sredovečni lekari, profesori, inženjeri, advokati... nekako
dočekali državnu penziju. Kad već za njih, kao Srbe,
normalnog posla nema.
− Pa dobro, ti bar imaš nešto što se zove posao. Makar
bio i minimalac.
− Ih, za popušit! − tu ga već odlično razumem.
− Od čega živiš75, kad nemate projekat?
− Snalazim se. Vozim taksi na divlje.
− Bog te, ti ko da živiš u Americi, brzo napredujete vi
Hrvati.
Po povratku iz Novog Sada mi kaže:
− E, stvarno sam u Novom Sadu bio ko Amerikanac u
Parizu. Vozikao sam se taksijem od ćoška do ćoška i vodio
društvo u odličan francuski restoran! − onda nastavlja u pola
glasa: − U poverenju, osećao sam se kao poslednja svinja.
Meni sve jeftino, a ovi moji, kruha u kući nemaju. Ma nema
veze, u Hrvatskoj ja često nemam kruha.
Pa i nema veze. Nema veze s mozgom sve to što nam se
dešava.
Ako i pođemo od optimističkog stanovišta da će mladi
jugoistočne Evrope kad-tad doći na normalu76, moja

75 Doktore ekonomskih znanosti i umjetnosti.

146
generacija ga je trajno izduvala. Ne mislim samo na Ivana,
nego... Pavlina, moja nesuđena sobna koleginica. Lepa žena,
uredna, doterana. Na svoj način, koji nije moj način, ali ja
nikada nisam živela iza gvozdene zavese, pa nešto i ne
žudim za slobodnim bojama.
Pavlina se udala rano, u osamnaestoj, i rodila ćerku. Ona
i muž su studirali u Sofiji i podizali dete. Pavlina je hemičar,
šta će ona ovde? E, duga je to priča. Posle završenih studija
oboje su dobili posao u Sofiji. Njen muž lako, njegov otac je
bio načelnik neke južne bugarske oblasti, koliko shvatam −
mnogo važna faca. Sa snajkom je išlo malo teže, Pavlinin
deda je bio Rus, belogardejac. Pa iako Pavlina nikada nije
upoznala dedu, koji je umro u nekom zatvoru odmah posle
drugog svetskog rata i dolaska crvenih Rusa, svekar nikako
nije uspevao da očisti ovu fleku na njenom poreklu. Zaposlio
ju je jedva, na “održavanju laboratorijske opreme”, pranju
flašica i epruveta u nekom institutu. Da je Pavlina pametna i
sposobna žena, shvatili su ubrzo i njeni šefovi: radila je kao
istraživač ali je zvanično i dalje bila zadužena za higijenu. I
primala odgovarajuću platu. Stanovali su u predgrađu,
vraćali se kući po mraku, dete je raslo po jaslicama i
obdaništima, a oni su želeli još jedno. Vraćaju se u rodni
grad, tamo su babe i dede, pomoći će. Ali u rodnom gradu je
njen davno olađeni deda još veća smetnja − nikakvog posla
za nju nema. Rađa i drugo dete, uči jezike, kaže, ne zna kako

76Uključujući i moje drage “srbske smotance” i preveselu


bugarsku delegaciju.

147
je preživela te godine, misli na svoju glavu, ne na stomak.
Sedi u parku, devojčica se igra, a ona se u sebi preslišava
organsku hemiju, ne sme ništa da zaboravi. Onda i kod njih
stiže demokratija. Njen svekar pada u nemilost, sada i muž
gubi posao. Ispostavlja se da Pavlina sve te godine nije
uzalud radila na sebi, ona dobija posao u nekoj bugarsko-
američkoj agenciji za pomoć maloj privredi. Izdržava muža i
decu, pomaže muževljeve roditelje. Nekadašnji važni čovek
ima penziju 40 maraka. Imaju veliki stan, ostao iz starih
vremena, otkupljen za dž. kao i ovde, koji nemaju čime da
greju. Babu i dedu su iselili u vikendicu, da kopaju neki
vinograd.
− Ma, sad mi je najveći problem da u septembru
diplomiram.
− Šta bre da diplomiraš?
− Pa ekonomiju. Pre četiri godine, kad sam počela da
radim za Amerikance, upisala sam ekonomiju. Znaš, u našoj
zemlji ništa drugo više nije potrebno sem pravnika i
ekonomista. Treba mi ta diploma zbog posla.
− Kad si učila, crna ženo?
− Usput, ma nije to ništa, običan ekonomski fakultet. Luk
i voda.
− Ti si potpuno luda! − gledam je onako lepu, mirnu. −
Nego, mnogo ti je lepa kosa. Uvek sam želela tu crvenu boju,
ali to izgleda može samo prirodno, i tako dugačku. Nikada
nisam imala dugačku kosu, slaba mi je.

148
− Koj moj prirodan, kana − smeje se. − Daj, ja sam bela ko
ovca, od dvadesete godine.
I ova iskusna hemičarka mi dade neki komplikovani
recept za stavljanje kane, sa jajima, pikavcima, kafom,
petrolejom, limunom, sto bogova, nema šanse da zapamtim.
Napisaće mi. Odosmo na piće, ja na vinjak, ona na
Ballantine’s, samo to pije, ipak su oni u tranziciji. Lažem, pije
i rakiju, kad je dobra, kaže. Stomaklija joj se sviđa.
Poslednjih dana na Paliću svi smo se već unervozili, malo
nam je dosta. I lokalne samouprave, a i jednih drugima.
Mene dodatno hvata panika od svega što me čeka. U
međuvremenu se ispostavilo da hirurg, koji treba da operiše
moju majku, dolazi iz Italije, sa neke konferencije, tek
sredinom septembra. Specijalan neki hirurg, reći ćete. Pa da
znate da i jeste, s obzirom da u desetomilionskoj zemlji
jedini radi operacije jetre77. Dakle, hitna operacija će malo
pričekati, baš se svi radujemo daljoj neizvesnosti! Ali ima i
boljih vesti: Savi posle više godina isplaćuju dug za neki
posao, od koga smo davno digli ruke. Odlučujemo da ovaj
novac pametno spiskamo, i odemo na letovanje, posle tri
godine. U Tursku. Pošto se vratim sa Palića, ostaje mi deset
dana da operem i ispeglam sve po kući, pa na more!
Samo da znate da sam na kraju dobila knjigu, kao najbolji
đak. Profesionalac.

77 O procentu alkoholičara i prigodnom broju obolelih od ciroze


da ne govorimo. A možda i po neko trezan ima žešće probleme sa
jetrom?

149
DESET DANA KOJI SU PROMENILI SVET78

Znam da vam naslov ovog poglavlja zvuči pretenciozno,


ali meni se stvarno nebo sručilo na glavu a tlo izmaklo ispod
nogu. I tom prilikom se napravila tolika zbrka da, na nesreću
po ovu priču, nema šanse da sačinim suvislu rekonstrukciju
događaja koji su usledili. Pošteno, nit su bili suvisli, nit su
bili događaji, ako mi je to neko opravdanje. Tek, po povratku
sa Palića, pravo s vrata zovem Sofronija:
− Dobar dan, profesore, ja stigla. Lepo sam se provela,
bili ste u pravu, promena mi je... − to ja godinama
pokušavam sa njim da uspostavim prijateljski kontakt. Ne
očekujem prigodan respond, zašto bi meni pošlo za rukom
nešto što nikome nije? Prelazim na stvar: − Nego, jeste li
napisali izveštaj, šta je novo?
− Pa nisam još, ima nekih komplikacija − počinje da
zamuckuje − nešto mi se oni tu, ne znam kako da kažem...
Sofronije nije baš tip viđen za portparola, ali ovaj put
stvarno previše secka reči.
− Šta je bilo?
− Još ništa, znate oni mnogo nešto zatežu...
− Ko zateže, šta zateže, o čemu se uopšte radi, šta
pričate? − sad već i ja počinjem da mucam i levom rukom
tražim iza sebe stolicu da sednem.
− Hidrotehničari.

78 Moj svet, da ne preterujemo.

150
− Koji hidrotehničari, mi pričamo o izveštaju komisije? −
njemu je izgleda udarila vrućina u glavu.
− Znam, Hranislav, Del boy i Lole, u stvari ne Lole, on je
nekako neutralan, ali je hidrotehničar.
− Poznato mi je da je Lole hidrotehničar, kao i ostali, ali
hoćete mi napokon reći to što imate da mi kažete!
− U stvari nemam ništa da Vam kažem, oni se mnogo
ljute.
− Na koga?
− Pa na Vas.
− Zašto, zbog prve rečenice? − već počinjem da besnim i
po peti put objašnjavam Sofroniju sav besmisao ove situacije.
On nije čovek sa kojim bi se moglo tračariti, sada me
najednom i za to zabole. − Znate, meni se sve čini da svo to
zamešateljstvo uopšte nema nikakve veze ni sa mnom ni sa
mojim radom. Da su to tamo neka vaša fakultetska
neraščišćena posla.
− Pa jeste, dešava se i to ponekad da kandidat nastrada
zbog... šta ja znam.
− Znate li ili ne znate?
− Ja takve stvari uopšte ne slušam i ne volim njima da se
bavim. Neću da znam... − a ja baš volim da se bavim takvim
stvarima, naročito tuđim, po svojim leđima, ma daj čoveče! −
Koleginice, mene politika uopšte ne zanima i neću u nju da
se petljam!
Koja politika? Kakva politika? Fakultetska kadrovska
politika? Pa ovaj čovek je redovni profesor, on je završio sa

151
“kadrovskim politikama” na fakultetu, mogu da mu ga
duvaju, sa Del boyem na čelu! Ništa mi nije jasno. Mora da
sam od silnog “demokratisanja” po Paliću naglo postala
naivna, pa najednom slabo kapiram šta to rade “otuđeni
centri moći” po Građevinskom fakultetu.
− Dobro, pokušajte sada polako da mi kažete šta se
desilo.
− Ništa, Hranislav je na putu, kada se vrati ponudiću im
kompromis, da se uvaže neke od njihovih primedbi...
− Kakvih primedbi?
− Ma to nije važno, važno je da pristanu.
− Kako nije važno, kakve primedbe oni mogu da daju,
kad pojma nemaju o čemu se radi? Jeste li se uopšte
konsultovali sa Kikijem? Ako Vi ne umete da branite
planerski deo rada, on će Vam pomoći. Naravno da je važno
kakve su primedbe, ako su besmislice, što se od Del boya
može očekivati, onda je lako...
− Samo se Vi ništa ne sekirajte, prepustite sve meni − kao
da sam ovu rečenicu već čula, pre skoro mesec dana? Jedino
što su onda imali samo manje nesuglasice, a sada su već na
kompromisima. E, na zdravlje!
Panično zovem Kikija. Nas dvoje se nismo čuli duže od
dva meseca. Prvo je on otišao na odmor, pa ja na letnju
školu.
− Ćao, čujem da te veseli Sofronije nije zvao oko
doktorata, a da li si bar ti pročitao poslednju verziju? Je l’ ti
se sviđaju korice?

152
− Kog doktorata?
− Pa mog.
− Znam da je tvog, ali otkud meni tvoj doktorat?
− Kako otkud, ti si član Komisije za pregled i ocenu.
− Od kad?
− Od pre dva meseca.
− Prvi put čujem.
− Ma daj, ne izvodi, prave probleme, a ti sad našao da
treniraš duhovitost.
− Ko izvodi, ozbiljno. Niti sam dobio rešenje, niti sam
dobio rad, a za probleme sam čuo, tražio te Marko. Nije
imao tvoj novi broj telefona pa sam mu dao.
− Marko?
− Marko.
− I šta kaže Marko o problemima sa mojim doktoratom?
− ovo već ozbiljno počinje da liči na šetala ti se keva po krovu.
− Ništa, u stvari hteo je da priča ali sam ja rekao da
razgovara sa tobom. Nisam hteo da se mešam, reći ćeš mi ti
ako hoćeš. Ne zezaš se to za komisiju? Zvaću odmah fakultet
da proverim i javljam ti se.
Sva isprepadana zovem Marka:
− Halo, Romi je, kaže mi Kiki da ste me nešto tražili? −
sad se ja pravim luda, kao, tako ću čuti nešto lepo.
− Jeste, znate, nije za telefon, možete li da dođete sutra
do mene?

153
− Naravno, a o čemu se radi? − sad već ne mogu više da
se foliram da sam nezainteresovana. − Oko doktorata?
Toliko mi je Kiki rekao. Je l’ neka katastrofa u pitanju?
− Ali Romi, pa ništa na ovom svetu nije katastrofa. U
stvari i jeste i nije, nemojte da se sekirate, ništa nije vredno
toga.
E, stvarno si diplomata, a ja u kući nemam ni tabletu
leksilijuma. U to zvoni i Kiki, tek da me potpuno dotuče za
danas. Zvao je sekretarijat Građevinskog fakulteta, gde mu
je rečeno da se oni ne sećaju da li je on u Komisiji za pregled
tog problematičnog doktorata. Tim rečima. Kikija je teško
iznervirati, ali je plavuša uspela:
− Da li biste ipak proverili. Jer ako je doktorat
problematičan, a ja član komisije, možda bih da se upoznam
sa problematikom. Nakon dva meseca.
Proverili su, jeste član, i rešenje i rad su mu poslati tad-i-
tad. O, gle čuda, o, gle zabave - nikada nije stiglo. Potpuno
pomahnitam, ovo više nije nikakvo zezanje. Mogu samo da
zamislim Del boya kako u Hranislavljevom odsustvu obilazi
kabinete, sekretarijat, računovodstvo, foto-kopirnicu, i melje.
O problematičnim redovnim profesorima na Floridi and
Tajvanu, koji su elektroinženjeri (sramne li profesije) i
njihovim problematičnim kandidatima koji se bave
glupostima i sad njemu daju da se na to potpisuje. Ne bih se
čudila i da je ovaj neobični gubitak pošte njegovo maslo.
Samo ga je činjenica da je bilo već popodne, tj. laboratorija
verovatno zaključana, spasila da mu ne odem tamo i

154
razlupam sve one pelcere sa bakterijama o glavu. Smiri se,
budalo, ideš prvo ujutro kod Marka. Smiriću se kad se
izvrnem, zauvek.
Ujutro se zaputim u Beogradsku kanalizaciju, pravo
mesto za klozetske priče o mom doktoratu. Marko se sav
smotao, pita za mamino zdravlje, ja pričam, hoću kafu, neću
sok...
− Putovao sam neki dan sa Del boyem, u stvari bio je
ovde, nije nego smo se slučajno videli − ajde čoveče počinji,
šlogiraću ti se ovde na sred stola, boli me uvo gde vi
putujete − pa smo pričali, u stvari on je pričao...
− Šta je bilo, šta vam je svima?
− Oni su se dogovorili da je najbolje da Vi povučete
doktorat i odnesete ga negde drugde, gde se to uči!
− Čekajte, polako, šta je rekao? Ko se dogovorio? −
potpuno, ali potpuno sam se oladila u trenutku.
− Hranislav, Del boy i Lole su seli, kao hidrotehničari...
− Kao šta su seli?
− Pa kao hidrotehničari, i analizirali, da ste Vi to nešto
radili što nije iz naše struke, i da bi najbezbolnije bilo da tiho
povučete doktorat.
Mogu da zamislim Del boya, kako brižno, ortački,
poverava Marku kako su se oni dogovorili. Za moje dobro,
naravno. Eto, ja tiho povučem doktorat, a oni mi, za uzvrat,
valjda onda neće ništa! Bezobrazluka li! U mojoj viziji Del
boy je u onoj ispucaloj jakni od skaja, od pre dvadeset
godina, jedino “ne vidim” gde sedi. U kolima, na putu za

155
Tezgu? Ovde? Kod Branka u firmi, u nekoj kafani? Što,
naravno, i nije važno. Važno je da se ništa oni nisu
dogovorili, ovo sam ja na probi?! Uvlači i Marka, pa zna li taj
čovek za granice?
− Prvo, recite Vašem prijatelju da ja ništa ne povlačim.
Neka stave primedbe, ako umeju da ih stave. Drugo, da
znate, ja sam u doktoratu radila... − i obavestim Marka šta
sam ja to radila.
Budala, mislim na Del boya, baš je našao kome da dođe
sa ovom žvakom. Marko i ja smo zajedno radili bar na pet
različitih programa razvoja beogradske kanalizacije, on
ispred svoje firme, ja ispred svoje. On zna kako se to ovde
radi. Na moju priču Marko počinje nervozno da se smeje:
− To je on meni rekao da ja već trideset godina ne radim
u struci?!
− Jeste, ni Vi, ni ja, toliko on zna šta je njegova struka.
− Pa to je stvarno originalna tema, i stvarno se niko do
sada njome nije teorijski bavio, a trebalo je... I čiji je to posao
ako nije naš?
− Hvala na podršci, ali ovo je stvarno svinjarija.
− Nego, jeste li se Vi konsultovali oko teme sa Kikijem,
zašto niste radili doktorat kod njega?
− Šta imam kog đavola da se konsultujem sa Kikijem oko
teme, pa mi to radimo zajedno već petnaest godina!?
Uzgred, ja jesam htela da radim doktorat kod Kikija. Ali
Kiki predaje na Prostornom planiranju, koje je smer-
podstanar na Geografskom fakultetu. Kiki je još pre pet

156
godina otišao sa predlogom moje teme kod tamošnjeg
dekana, obazriv čovek, da pita je l’ može. Može, što se
dekana tiče, ukoliko Kiki ima moć da izlobira za temu na
matičnoj Geografiji. A matična Geografija obično osporava
sve teme smeru za Prostorno planiranje, ispali dekan celog
fakulteta, bez blama?! Je l’ čujete vi njih, ko da si došao da im
tražiš stambeni kredit bez učešća, treba ti veza, kakva veza,
ceo lobi, da prijaviš temu za doktorat! Ko da se prijavljuješ
na konkurs za Velikog majstora masonske lože! Ne pitajte
zašto, pojma nemam, nema ni Kiki, a, znajući ga, nije ni
pitao. Ako ste sada načisto zbunjeni − prostorno planiranje,
kanalizacija, geografija, stambeni krediti, optimizacija,
građevinarstvo i ostali slobodni zidari, manje ili više matični
smerovi, eto i vama dokaza da se ja očigledno bavim nekim
potpuno nebuloznim stvarima. A čime se bavi Beogradski
univerzitet, to je već za čisto strahopoštovanje, bez dodatnih
pitanja. Bilo kako bilo, nismo imali moć za lobiranje na
fakultetu M. Marković, bogu hvala. Eto, tako sam ja
napravila profesionalno logičniji izbor da doktorat radim na
svom fakultetu. A ne kod mentora koji bi, eto, slučajno, znao
čime ću se ja to baviti. Glupo mi je da sve ovo objašnjavam
Marku. Neverovatno je kakve mistifikacije oko tih
magistarskih i doktorskih diploma postoje u glavama ljudi,
pa makar bili i vrsni stručnjaci kao Marko. Ubiće nas
negativna selekcija, za te mistifikacije imamo zahvaliti onima
koji su titule stekli prešavši preko svojih objektivnih
mogućnosti. Sećam se nekog malog gradskog oca, više kao

157
gradskog teče, bog da mu dušu prosti, po osnovnom
zanimanju molera, koji je posle završio dopisni Ekonomski
fakultet na Rijeci79 i postao “budža”. Ulazio je kod Kikija i
mene u kancelariju sa rečima:
− Gde ste, moji doktori i magistri? − a tu smo, radimo za
tebe.
Napisali mu posle magistarski, pa sam ja ispala iz
konkurencije za jutarnju smotru. Počeli da mu pišu i
doktorat, ali ga izdalo srce. To je bilo u davna vremena, kad
su naši političari još umirali od viška holesterola, a ne od
metka ili teške mehanizacije.
No, vratimo se Marku, on je drugar, hoće da pomogne:
− Razgovarao sam sa Del boyem dugo. Sve sam mu
rekao. Podsetio ga i ko je sve doktorirao − e, divno, tu priču
najviše volim − i kako je njega deda Miloje oterao u Zagreb,
pa neće valjda on sad da bude takav idiot.... − nemoj više da
me braniš, molim te!
− Kad smo već kod toga, Zagreb više nije u Jugoslaviji,
pa ja ne mogu tamo da idem da doktoriram. Ali ću vašeg
prijatelja, zbog ovog bezobrazluka, transportovati tamo bez
vize. On se tamo očigledno dobro snalazi, za njegovo dobro,
koliko i on za moje preporučuje da ja povlačim doktorat zato

79To je ono - platiš, pošalju ti pitanja, ti odgovoriš, zakuneš se nad


brojem svoje osobne karte da nisi prepisivao, i vratiš poštom na
Rijeku. Pre petnaestak godina bilo je vazdan gradskih funkcionera
sa baš tom diplomom.

158
što on o tome ne zna ništa! A i zato da bi malo drkao
Sofronija.
Ruku na srce, ova tirada mi je bila potpuno bezvezna,
mislim, pun Zagreb, smrdi na kilometre, sve od onih koje
sam ja tamo deportovala. Oprostite, bivša braćo, ovaj nije ni
za bolje ni za gore od onoga gde već jeste, da fermentira u
svojoj laboratoriji. Vidim, Marko se uznemirio od moje
burne reakcije, pa spuštam loptu. Doneću mu za neki dan
jednu kratku verziju doktorata, čisto da vidi čime se mi to ne
bavimo. Kaže, zvaće Del boya, razgovaraće s njim opet.
− Bolje ne − zamolim ja, bojim se da ga nisam ubedila, on
je moja dušica.
Na izlazu iz Markove kancelarije sretnem u hodniku
jednog kolegu, koga baš ne mirišem najviše:
− O, de si lutko? Imaš cigaru? Šta pušiš? − od grebatora
su mi najmiliji oni što biraju.
− Classic − i vadim pljuge.
− Ja sam mislio da vas tamo kod Sorosa bolje plaćaju, bar
marlboro − ipak uzima.
− Jok, službena pljuga nam je Lucky Strike. Al sam
trenutno undercover − i krenem prema izlazu, čekaj, čekaj,
šta bre ovaj sere? − Je li, bre, šta pričaš ti?
− Ne pričam ja, ceo grad priča da si se privalila kod
Sorosa. Da si celo leto predavala na nekom kursu za strane
plaćenike. Ha, ha, ha. Nešto oko izbora sigurno? Je l’ ima
nešto i za mene? Ko bi reko, sve mala naivna...

159
− Ej, ne pričaj gluposti, nego reci ko šta tačno priča. Malo
mi je problema na fakultetu.
− Pa to, na fakultetu, neki treskaju vratima i preporučuju
da ti Soros potpisuje pozitivne izveštaje na doktorat.
− Ko to treska vratima?
− He, mnogo me pitaš, sve i da znam, nije zgodno da
prenosim takve stvari...
− Ma nosi se u pizdu materinu! − i ja tresnem vratima,
koja uopšte ne tresnu jer imaju hidrauliku.
Kući sam stigla ko furija. Zovem Sofronija, nigde ga
nema. A šta uopšte da mu kažem, zvučaću ko ludak? Mirna
sestro, kako smo učili, hajde prvo da razložimo problem na
alternative:
Alternativa 1: Hranislav je Sofroniju rekao da ne može da se
pređe preko Del boyevih primedbi80, eto, jedan
mali kolegijalni flić i sa njegove strane, ništa
strašno, i otputovao da osvaja kakve planinske
visove. A Del boya onda poneo žar: baš bi bilo
lepo da se Sofroniju kandidat povuče! Mala
ćuška za Sofronija, a za mene, ko te pita. Što
jes-jes, ja se sve vreme ponašam tunjavo,
verovatno mu delujem zastrašljivo. Da su se
oni nešto stvarno dogovorili, valjda bi to rekli
Sofroniju. Ili bi zvali mene, pa rekli meni? A ne
ovi pokvareni telefoni preko Marka. Uostalom,

80 Čitaj, sitnog zvocanja koje slušamo svi već tri godine.

160
Hranislav i Marko se jedva poznaju, ako se
uopšte poznaju.
Alternativa 2: Ko to tamo lupa vratima, i o Sorosu? Možda
sam onog soma pre vremena poslala na ono
mesto, možda bih iščačkala nešto više? Iz ovog
ugla Sofronijevo pominjanje sopstvene
rezolutne apolitičnosti može da ima sasvim
drugačiji smisao.
Znate, ja uopšte nisam paranoik, makar ne koliki bih
mogla biti, živeći u ovoj zemlji. Ovo mi se ipak ne sviđa.
Zovem Đurđu, prepričavam joj razgovor u hodniku. Razne
mi stvari nisu jasne:
• Niko na fakultetu nije znao da idem na Palić. Sem
Sofronija, ali on je to, zarad lične sigurnosti, momentalno
zaboravio, garant. Nema šanse da je o tome glasno
govorio, posebno ne u onoj twilight zoni od njihovog
kabineta. Oni, naime, tamo skoro da ne otvaraju usta.
• Ja nešto i nisam krila gde idem i šta radim. Pričala sam sa
prijateljima, ali su svi pouzdano znali da idem kao
student, a ne kao predavač. Uzgred, ne vidim nikakvu
vezu između mojih prijatelja i Građevinskog fakulteta.
Sofronije iz gornje stavke, takođe je bio pravilno
informisan.
• Ako smestimo lupanje vratima u realno vreme − neko
lupa dok sam ja još na Paliću?!
Moja draga drugarica, kojoj sam se ja još od davne
sedamdeset treće smejala kad počne da psuje majku

161
prisluškivačku na svako krckanje u telefonskoj slušalici, sada
se smeje meni. Đurđa, naime, ima značajno iskustvo sa
Sorosovim Kumrovcem, gde predaje svakog leta na nekoj
drugoj školi, a i šire, sa krckanjima svake vrste.
− Koja si ti ćurka, otkud znaju, pa šta misliš šta radi šest
miliona policajaca zemlje Srbije?!
− Ajd ne seri, keve ti.
− Prvo i prvo, da li ti misliš da na Paliću, gde se održava
po dvadeset sličnih skupova godišnje, niko ne radi za
policiju?
− Pa, verovatno neko i radi, ali... − ne dam se ja da me
ubaci u tripčinu.
− Za početak, radi onaj mali plavi kelner, koji voli da
melje s gostima... − pazi, pazi, može biti, mali je mnogo glup
za kelnera, može biti da je tajni agent, sad se i Romi češka po
glavi.
− Onda velika, krupna recepcionerka, što obično radi
noćnu smenu.
− A ona zgodna?
− Ma jok, ona je prirodna plavuša. Onda onaj njihov šef, i
on mi je sumnjiv. Pa vlasnik kafića...
− A kad si tako pametna, otkud njima ideja da sam ja
predavač a ne student?
− Lepo, tu onda otpada turistička agencija, koja mi je isto
bila sumnjiva, oni su znali − kako je počela sad ću joj još i ja
biti sumnjiva!
− Prvo, bila si sama u sobi, sve vreme.

162
− Jesam, pa šta?
− Pa ništa, profesori su imali jednokrevetne sobe. Onda,
jesi li se vucarala okolo sa mojim ocem?
− Ne bih rekla da smo se baš vucarali, više smo, kao, par
puta sedeli u holu i restoranu...
− Je l’ vidiš!
− Ali, tu su bili i drugi!
− Profesori!
− U stvari, jeste, ne misliš valjda da sam jurila sojke sa
Bugarkama.
− Onda je sve jasno.
− Šta je bre jasno?
− Bila si u jednokrevetnoj sobi, vidno starija od ostalih
riba − hvala na komplimentu, draga − sedela sa matorcima
koji su stalno pod prismotrom, šta ćeš više?
− Slušaj, ja stvarno nemam ništa protiv da mi neko pravi
policijski dosije, ako baš nema druga posla. Ali me strašno
ljute dezinformacije. Oću da mi ga daju da ispravim sve što
nije tačno, a reći ću im jasno i glasno mnogo više nego što...
− Donesi i meni moj, kad već ideš u kancelariju − smeje
se.
Đurđa baš ume da uteši čoveka. Sedim i zamišljam
ogromnu recepcionerku i malog plavog kelnera, u
uniformama saobraćajaca, imaju ono belo na rukavima.
Dolaze na fakultet, pitaju portira gde sedi moja komisija.
Vode ih kod Hranislava, on u omiljenoj uniformi rezervnog
vojnog starešine. Dolazi čika Lole u uniformi Vojvode od

163
Karlovca, Karlobaga i Virovitice (preterujem), Del boy čuo
za frku pa visi sa simsa u svetlarnik, da ga ne umešaju. On je
u uniformi od skaja, naravno. Dugo, tiho i ozbiljno
razgovaraju, ne znam šta, mnogo gledam filmove, ali ne
toliko. Ne, ona je luda, onaj som iz kanalizacije je lud, ovo
nije istina.
Te noći sam, u snu, na glavi imala beretku, na nogama
bele čarapice. Sva tako doterana, kao u Alo, alo, satima sam
se skrivala po polumračnim amfiteatrima onog američkog
univerziteta gde su snimali O jagodama i krvi. Ujutro sam
zaključila da je sve to bezveze, i da samo treba da skratim
Del boya za glavu. I tako mu je čist višak. Akcija, idemo kod
Cane da časkom završimo sa njim. Cana će lepo da pozove
Peru, dekana81, on će da kaže Hranislavu da veže kuče, i
gotovo. Gotovo, malo manjana.
Cana će prvo da se dogovori sa Milančetom, onda će
Milanče da se dogovori sa njom oko strategije, onda će njih
dvoje da naprave simpozijum na temu kako obraditi Peru...
važno je da se ja ništa ne sekiram. Cana mi otkriva i tajnu
Del boyevog ponašanja:
− Znaš, on tebe tretira kao konkurenciju.
− Izvini, a kakva ja njemu mogu da budem konkurencija?
− Pa, kad doktoriraš.

81Cani, naravno, ne pominjem Sorosa, ako već nije zavirivala u taj


moj dosije - ostavimo joj nešto za lektiru. Zezam se. Jeste da ona
nije član nijedne partije, ali ona sinoćnja priča sa Đurđom nije mi
baš potpuno izvetrila.

164
− Pa šta kad doktoriram?
− Ali on svakoga vidi kao konkurenciju, ako dođeš na
fakultet.
− Ma jebo vas sve Građevinski fakultet, ženo, bre, mrzim
tu zgradu od septembra 1975. Nesmanjenom žestinom.
− Znam, al znaš i kakav je on...
I poveri mi po šesti put kako je Del boy još onomad, pre
tri-četiri godine zvao da je upozori...
Ispostavilo se da imam zašto da se sekiram, i da Canino i
Milančetovo ispitivanje terena nije bilo baš bez smisla.
Naime, izokola saznaju da se Pera, dekan, posvađao sa
Hranislavom. Zvuči malo neverovatno, pre će biti da se
Hranislav posvađao sa njim. Zašto, moliću fino? Kompletno
ludilo: zato što je dekan Elektrotehničkog fakulteta na ulaz
postavio bilmeze koji pretresaju studente i ne dozvoljavaju
odstranjenim, tj. amputiranim, profesorima da uđu u ovaj
javni objekat. A to je, ako niste znali, isti ulaz za tri fakulteta.
Da ne bi mnogo talasao međ radikalskim dekanima, Pera se
dogovori sa dekanom Arhitekture da za njihove studente i
slučajne prolaznike otvore bočni ulaz. To je strašno
zasmetalo Hranislavu?! Tolerantan je do bola. I tako, sad njih
dvojica ili ne govore ili jedva govore, nema šanse da Pera
smiri Del boya preko Hranislava. Pa dobro, zašto Pera to ne
uradi izravno, on je dekan? Šipak, di sme! Zna se kome Del
boy pripada. Ništa vam nije jasno? Nije ni meni, osim zašto
mrzim ovu visokoškolsku instituciju. Niko se ne leči.

165
Da se ja ipak javim Sofroniju? To što on ne voli da sluša
šta se okolo priča je njegov problem, ovo je definitivno moj.
Opet, ako počnem da mu pričam Janko, Marko, Cana, Pera,
Žika... kakva sam sva razlepljena, ništa mu neće biti jasno.
Kao što ni meni nije. Napisaću mu e-mail! Evo, sad sam htela
da ga priložim u originalu, ali ću imati milosti. Ja sam
definitivno nepopravljiva skribomanka. Ukratko, izložila
sam mu Del boyev pakleni plan da me isprepada preko
trećih lica da povučem doktorat. Kao i da to ne dolazi u
obzir. Podsetila ga da postoji i peti član komisije, Kiki. I da,
za promenu, jedini poznaje problematiku iz mog rada. Pa
neka to iskoristi, u moju korist, ako mu nije teško. Posle
malo i pričamo telefonom, spominje mi da postoji nekakva
skica nekog njihovog negativnog izveštaja, ali već pogađate,
samo da se ja ništa ne sekiram, da ne dižem galamu. Samo
da ja mirno odem u Tursku, već će on njima ponuditi
kompromisni izveštaj i sve će biti u redu.
− Kakav sad kompromisni izveštaj, pobogu profesore?
− Pa, staviću u izveštaj nešto od onoga što oni tu hoće, pa
ćete Vi to da uradite.
− A šta oni tu hoće?
− Ništa.
− Pa onda je sve u redu. Ne moram ništa da uradim − to
sam ja malo zajedljiva.
− Nije − ne prima se Sofronije na šalu.
− Ozbiljno, šta tu piše?
− Ništa, nije važno, prepustite sve meni.

166
A da odem ja da se prijavim u Hag sama, dok je još
vreme? Možda mi priznaju kao olakšavajuću okolnost što
sam do sada sve prepuštala Sofroniju? Bar mi je obećao da će
se konsultovati sa Kikijem.
Ali mojih deset dana je isteklo, sutra putujemo u Tursku.
Ne samo da se nisam spakovala, ništa nije bilo ni ispeglano.
Mami, ne bih li joj prekratila vreme pred odlazak u bolnicu,
zadajem gomilu besmislenih domaćih zadataka. Uglavnom
vezanih za zimnicu.
A u Turskoj žive Turci, turskim načinom života. I prilično
ih ima. Hotel je bio praktično na auto-putu, kojim su po celu
noć fijukali kamioni, avioni i ostala sredstva za proizvodnju
buke. U onoj panici nisam ponela ama baš ništa za čitanje.
Srećom, trećeg dana sam se tako strašno otrovala nekom
ribom, pa sam narednih par dana imala šta da radim -
crkavala sam. Bili smo u Efesu i Smirni, celo putovanje je
zbog toga dobilo smisao. Umrla je moja ujna. Pokušali su to
da sakriju od mene, na naš tradicionalni familijarni način, ne
bih li momentalno ukapirala da nešto strašno nije u redu i
sledećih pet sati provela istražujući istinu. Sve iz turske
telefonske govornice, postavljene u pustom prašnjavom
turskom sokaku, negde oko ponoći. Divno jedno letovanje,
provela sam ga u groznici − stotine malih Sorosa lupaju
nekim ogromnim vratima od operacionih sala, žure na
nečiju sahranu; Del boy u dvorištu fakulteta meša katran u
velikom kazanu, a čika Lole čerupa još živu gusku; Sofronije
na moje oči počeo da se smanjuje, do veličine mrava, na

167
kraju mi nestao iz vidnog polja. Na javi, Sava ljut što sam
neraspoložena, toliko sam želela na odmor i jedva smo
skupili lovu. Šta predlaže ? Da tražim nadoknadu
materijalne štete od Građevinskog fakulteta? Ili bolje od
Sorosa, on ima više love?

168
TRAGEDIJA ZABUNE - NASTAVAK

Po povratku kući saznajem da je Hranislav još na putu,


da je na putu sada i Sofronije, kraćem od par godina, iskreno
se nadam. Sve ovo saznajem od Kikija:
− Dakle, ništa se u međuvremenu nije dogodilo? Mogla
sam mirno da ostanem u Turskoj još jedno petsto godina?
− I jeste i nije. Upoznao sam se sa Sofronijem.
− Keve ti, je l’ ti se đajsvi? − uzgred, upoznali su se
odavno, na mojoj odbrani magistarskog, al su obojica
očigledno posenilili.
− Vodi ga kući. Poslao mi je taj njihov izveštaj i svoj
predlog kompromisa.
− Na šta to liči?
− Smrdi.
− Pa verovatno smrdi, čim je njihov.
− Mislim na kompromis.
− Ma koji će mi kompromis, daj šalji mi taj njihov
izveštaj.
− Ne mogu, obećao sam Sofroniju. A i bolje da ti ne skače
šećer bez potrebe, u pravu je čovek, džabe ćeš da se nerviraš,
a i ovako ćeš da se nerviraš.
− E, ne trabunjaj, govori šta piše...
− Kako da ti kažem, ja u životu nešto odvratnije nisam
pročitao.
− Uh, dobro je, ti stvarno umeš da zadovoljiš čoveku
radoznalost, jesi bre normalan, šta piše?

169
− To ti je, ovako... − pauza − dugačko.
− Ne zezaj me, ko boga te molim, nego pričaj!
− Ma ne zezam te, nego ne znam kako da ti kažem, na
prvi pogled to su neke ozbiljne primedbe, tako, napisane...
− Šta su primedbe?
− E, luda ženo, nije važno šta su primedbe nego ko ih je
napisao.
− Pa ko ih je napisao?
− Tri člana komisije.
− Je li bre, koji ti je? Mani me se danas. Nosi se.
− Otkud ja znam ko je pisao. Napisano je, ali još nije
potpisano, to je važno. Kao, tu nema nikakve hidraulike, pa
se stavlja pod znak pitanja koncept višekriterijumske
optimizacije...
− Del boy, magarčina.
− Pazi, to su sve budalaštine, kao zavijene u neke stručne
oblande, međutim to tako odiše jednom netrpeljivošću,
patološkom mržnjom, šta ja znam, je li, bre, ti, koga si ti, bre,
njima ubila?
− Mržnjom, kažeš?
− Pa znaš, ja još nikad nisam pročitao da je kandidat
iskompleksiran a doktorat mu pri tom subverzivan, na
primer. Makar ne u zvaničnom izveštaju komisije, možda
piše u nekim policijsko-psihijatrijskim spisima... − i tu mi
Kiki izdeklemova jednu rečenicu koju sam posle danima
naglas ponavljala, ne bih li je dobro zapamtila. Od silnog

170
ponavljanja sam je zaboravila, toliko je bila suvisla i
melodična.
− Subverzivan? A da se ne pominju i strane agenture?
− Ne baš tim rečima.
− A kojim se rečima pominju?
− Ostavi me, obećao sam čoveku da neću da pričam sa
kandidatom − pazi, sad sam ja Kikiju kandidat − i dosta.
Nemoj da se ždereš unapred. A da se malo i ti nosiš, sa sve
svojim nevladinim organizacijama, šta si koji moj njih imala
da trpaš?
Šta da vam kažem, ponekad i ja ostanem speechless.
Naime, nemam pojma o čemu ovaj govori. Vidim da od
Kikija više ništa neću saznati, pa skratismo priču. Sofronije s
puta dolazi kod njega da porade na kompromisnom
izveštaju. Postavim razumno pitanje:
− Izvini, a ako već postoji negativan izveštaj, zašto vi ne
izađete sa pozitivnim, đonom? Meni to zvuči logično,
naročito ako kažeš da ti taj kompromis smrdi.
− To nemoj mene da pitaš, nisam ti ja mentor. Valjda on
bolje zna te ljude, ja ih u životu nisam video. Valjda zna
kako s njima treba.
− Valjda − rekoh naglas, više da sebe ubedim.
Prvo što sam posle ovog razgovora uradila bilo je da
nađem nevladine organizacije u doktoratu. Pogađajte triput
gde su bile: Nigde! I šta sad Kiki lupeta? Da nisu i do njega
stigle priče o Sorosu? Mislim, znao je on gde ja idem i šta
radim, ali ne i da se od toga pravi frka. Taman posla, pa da

171
mi još jedan član komisije zbriše u apolitični mikro-kosmos.
No, bar sam ovu misteriju ubrzo razrešila, zahvaljujući
svojoj upornosti (čitaj histeriji). Panično sam ispreturala sve
papire koje imam i našla nesrećne nevladine organizacije, na
jednoj šemi, u kućici 3x1 cm. Pod rednim brojem dva.
Inicijatori višekriterijumske evaluacije mogu biti:
1. Državne institucije;
2. Nevladine organizacije;
3. Građani.
Eto, to je bilo nacrtano. Najveći crnjak je što dotična šema
postoji u prethodnim verzijama doktorata, ali ne u
definitivnoj. Ko to tamo luduje nad nevladinim
organizacijama u nevažećim verzijama rada? Pa ja sam taj
crtež izbacila, kao višak, mnogo pre nego što su nevladine
organizacije postale registrovane ispostave stranih
agentura?! Ovo je već za kompletnu paranoju! Neko se
mnome bavi mnogo detaljnije nego što se ja bavim samom
sobom82.
Druga, i mnogo važnija, nedoumica bila je ko je autor tog
nesrećnog izveštaja. Od toga zavisi rasplet ove drame.
(Treba li uopšte da vam kažem, drage moje, da smo već u
sredini septembra 2000, duboko zašli u drugi mesec od kada
ne spavam; manijačim po kući i šire; vodim unutrašnje
dijaloge sa komisijom, ponaosob i grupno; ne kuvam, ali

82Uzgred, nikada nisam saznala kome su tačno zasmetale NGO.


Moraću da pitam Kikija, kad se skine embargo sa ove priče. Za
jedno dvesta godina?

172
zato prekomerno žderem; sikćem na sve što mrda,
uključujući i mačku... je l’ treba još da nabrajam?) Dakle, da
vidimo šta su ključne reči iz izveštaja koje sam od Kikija
izvukla:
• mržnja
• subverzivno
• nema hidraulike
• sporan koncept višekriterijumske evaluacije.
Ajde što je kretenski, nego je i kontradiktorno:
Prvo otkačim čika Loleta, on nikoga ne mrzi, subverzivno
je za njega komplikovana reč, a ostale dve keywords već
zalaze u domen sadržaja doktorata, sa kojim on nema baš
ništa. Pošteno, nisam sasvim sigurna ni da je pismen, s
obzirom na to koliko je usmen.
Hranislav ume da mrzi. Subverzivne reči liče na njega.
Čini mi se da mu se za hidrauliku, generalno, jebe u životu,
time se on ne bavi. On je višekriterijumsku optimizaciju, u
Sofronijevom obličju, doveo na Građevinski fakultet, da nije
sada u sporu sa samim sobom? Zvuči mi blesavo.
Del boy? On već tri godine tandrče kako njega u mom
doktoratu nema, doduše ne znam po kom osnovu je sebe
poistovetio sa hidraulikom, ali ajde, kad kaže. Koncept VE
mu jeste sporan. U stvari, sporan mu je Sofronije, kao živo
biće s pravom na vazduh i rad, ali Sofronije je za njega isto
što i VE. Pošto već sebe vezuje s hidraulikom, tek ovo zvuči
(njemu) logično. Međutim, upotreba reči subverzivno u Del
boyevom rečniku više je nego subverzivna. Onda ona

173
mržnja: Del boy nije hladan, mržnja je hladna, ma to je Kiki
malo preterao u interpretaciji.
Da vidimo šta nam je još poznato: Hranislav je sve vreme
na putu, Del boy se bavi zastrašivanjem preko Marka. Na
osnovu skromnih informacija, koje sam i vama prenela, i
ovog genijalnog samostalnog rasuđivanja dolazim do
glavnog osumnjičenog za ubistvo mog doktorata, za sada u
pokušaju - to je Del boy i niko drugi.
Potvrde ove teze pljušte jedna za drugom:

Posredna potvrda 1:
Odlazim u školu i čujem da sam se za svega nekoliko
dana mimoišla sa Del boyem. Šta je njega poteralo da se
zaputi u zvezdarske šume, da nije mene lično tražio? Jok,
upisuje neko dete u srednju zidarsku školu u našoj ulici, pa
svratio do Cane da pita da l’ zna komšije, i to:
− Da nije opet nekog zapošljavao na moje mesto? To dete
na primer? − ja bih bila malo maliciozna, ako nemate ništa
protiv.
− Nije, ali mi se žalio. Ima problem. On − kaže Cana,
vidim da se i njoj više smučio.
− Ma keve ti? Jesi ga ponudila vinjakom, dobar je za
probleme te vrste?
− Jok, on ima problem sa tvojim doktoratom.
− Pa je l’ mu pretežak problem? Može lako da ga reši,
žilet, pilule, kanap, vatreno oružje, nameštena saobraćajka...

174
bistar je on dečko, smisliće već sam kako će − meni je, naime,
sasvim svejedno.
− Izgleda da on tu ništa nije kriv. Tako kaže. On se ne bi
u to mešao ali mora. Kaže, Hranislav ne dâ da doktoriraš.
− Prvo, on se meša još od prvog vagona, i to zdušno, a ne
pod moranje. Drugo, Hranislav je Sofroniju rekao potpuno
obrnuto. I, molim te, koje moranje da drkaš nekog u zdrav
mozak!
− Zbog zvanja.
− Kog sad zvanja? Da nije sad i Hranislav u tripu da ću,
kad doktoriram, da tražim da predajem i Hidrocentrale,
zajedno sa Sanitarijama, a ujedno ću im se useliti i u stanove,
vikendice, tucati njihove žene, konfiskovati pokretnu
imovinu, sahraniti se u grobove njihovih predaka...
− Ma jok, zbog njegovog zvanja. Za nekoliko godina
treba da dobije zvanje redovnog profesora, pa ne bi dotle da
se zamera Hranislavu, znaš ga kakav je.
− Jeste, pa će i narednih nekoliko godina, kao i nekoliko
prethodnih decenija, morati da glumi Hranislavljevog
majmuna. Zvuči logično, ispravno i dostojanstveno. Sere,
bre. Tvrdi pazar. Pošto mu je propao pokušaj da me, preko
Marka, poplaši da povučem rad, sad pravi odstupnicu. Kao,
on to samo izvršava naređenja, pušta plin.
− Ne znam baš, insistirao je da Hranislavu nipošto ne
kažemo da nam je rekao ko stoji iza svega.
− Što je znak više da sam u pravu za sve što ti pričam, i
da Hranislav to obavezno mora da sazna.

175
− Kako?
− Ja ću da mu kažem kad poludim, ako Sofronije neće. A
mora, ovo je sve ipak spletka protiv njega, a ne protiv mene.
− Nemoj samo mene da mešaš, obećala sam mu.
− Nemaš brige sestro, ja sam tu priču od njega lično čula
bar deset puta za ove tri godine. Ne poverava se on samo
tebi. To mi je, doduše, pričao mnogo pre nego što je počeo da
pravi ovolika sranja, ej, da piše falš izveštaje i cenka se sa
isprepadanim Sofronijem! Ali poslužiće.

Posredna potvrda 2:
Dolazi moj brat sa snajkom na večeru, dan ili dva pošto
mi je Cana prenela Del boyevu ispovest da mu je redovna
profesorska glava ucenjena od strane zlog Hranislava.
Mislim, ovo je nažalost čista istina, Del boyeva tužna
sudbina, koju je, uzgred, sam odabrao. Što, na primer, nije
otišao da bude redovni profesor negde drugde, gde su
pitomiji, gde nema nikakvih Hranislava83? Ali da će
Hranislav da se smara oko jednog pišljivog doktorata, to mi
je prilično neverovatno. Njegove su igre veće. Nego, dođe
moj bata i prepričava mi nebulozan razgovor koji je tog dana
vodio sa svojim direktorom. Uzgred, nemam pojma ko je taj
čovek, taj njegov direktor.
− Je li, kako se zove ona tvoja sestra?

83Ovo sam ja opet maliciozna. Koliko sam samo puta od njih čula
pitanje zašto ja nisam otišla sa svojim doktoratom negde drugde,
“negde gde se to uči”.

176
− Romi Scott.
− Je l’ ona ono beše doktorirala na našem fakultetu84?
− Nije, ali sad će.
− Zamisli šta mi se danas desilo. Odem nekim poslom
kod Loleta na fakultet i na stolu vidim jednu knjigu, sa super
koricama. Njen doktorat. Nećeš mi verovati, u trenutku
pomislim na tebe, nešto tako lepo, te korice, samo si ti
mogao da napraviš. Ali ti nisi bio tu...
− Pa rod smo, šta da vam kažem, mala je talentovana na
mene − zeza se moj osam godina mlađi brat od ujaka.
− Pitam Loleta šta je to, a on mi kaže da je to doktorat
jedne njihove kandidatkinje, Ducine drugarice85. I sad, on je
tu, kao, pao s Marsa, to je ona radila nešto sa onim
Sofronijem, pitaj boga šta, a baš ga i briga. Nego, imaju
problem, Del boy se zainatio ko junac, ne zna Lole koji mu je
đavo.
− Oko čega?
“ Ne zna Lole to, a i više ga zanima zašto − eh, da je bar
Sofronije takva tračara, on bi ukapirao zašto i svima bi nam
bilo lakše.
Sad još samo da krenem po pijaci, da oslušnem šta
nakupci i dileri znaju o mom doktoratu, a ja ne znam, pa da
budem kompletno informisana.

84 Očigledno, taj fakultet je svačiji, samo ne moj!


85 Pazi tek ovu referencu za doktorirati!

177
Posredna potvrda 3:
Javlja se i Marko. Pročitao je moju kratku verziju
doktorata i sviđa mu se. Prava reč za jedan naučni rad, sviđa
ti se ili ti se ne sviđa. Ali dobro, Marko je na mojoj strani, šta
sad i ja cepidlačim. Kao, to je novo, korisno, zanimljivo,
originalno... i sve je on to objasnio Del boyu. Jao, pa jesam li
mu rekla da ga ne zove! Ali ima još, i Del boy je, po Marku,
malo pažljivije pogledao doktorat, i u principu ga je Marko
ubedio. Trt. Menja stav. Trt, trt. Ali ima jedan mnogo veći
problem. Hranislav, pogađate. Trt, trt, trt. Del boy
preporučuje da se nađe neka veza za Hranislava, ali da mu
nipošto ne kažemo da je on to preporučio. Jer... redovna
profesura, i znate već. Mali se opet prekombinovao. Ima,
međutim, Marko i jednu malu primedbu na moj rad, skoro
stidljivu:
− Znate, ali ja se bojim da to kod nas trenutno ne bi
moglo da se primeni.
− Znate, potpuno ste u pravu. A, hajde, nabrojte mi tri
stara, dobra, poznata pronalaska koja trenutno ovde mogu
da se primene. Uzmimo na primer, stari dobri motor sa
unutrašnjim sagorevanjem86, ovde nema goriva za njega.
Da ne gušim, na sve strane Del boyevi tragovi, i svi
smrde nečovještvom. Voleo − ne voleo Sofronije tračeve,

86Da ne pomislite da ja poredim moj “izum” sa pronalaskom


motora sa unutrašnjim sagorevanjem, samo sam nešto to jutro bila
nadrndana jer je moj otac proveo u redu za benzin pet sati, a za to
vreme majka iskaljivala nervni slom na meni.

178
moraće da čuje i sam smisli kako i koliko da kaže glavnom
gazdi. Da mu ja ne bih rekla. Sofronije me sluša i na kraju
dolazi do samostalne ingeniozne konstatacije:
− Pa da, možda je sve to zato što Cana nije htela da
otpusti Vas i zaposli tu njegovu prijateljicu, hm, to nisam
znao! − e, stvarno je nikakva tračara, a tek što je poznavalac
ljudskih duša. Koja, bre, crna prijateljica, to je Del boy samo
probao, ispitivao teren, da mi snimi pozicije. Mislim, on je to
stvarno pokušao, čak su mi i pokazali tu ribu. Uzgred,
običan dreš.
No, ja naravno ne treba ništa da se brinem, on i Kiki
samo što nisu sredili taj kompromisni izveštaj i postigli isti.
Kompromis.
Ujutro zovem Kikija:
− Ćao devojčice, baš mi je tu tvoj mentor, radimo na
tekstu... − to moj drugar hini neku veselost. Koja baš nije
primerena situaciji.
− Slušaj i ti, a reci i njemu, zajebite te kopromise, sedite i
napišite pošten izveštaj, pa tras oni, tras vi. Dosta, bre, tog
zavitlavanja...
− Hmfmfhrfr..
− Šta kažeš?
− I ona je dobro, pre neki dan je došla sa odmora.
− Ehej!
− Važi, čućemo se, ćao!
Sedim na balkonu i buljim u slušalicu. Da l’ da odem
pravo da se bacim pod prevoz ili da prvo skoknem do

179
Zavoda da ih podavim obojicu? Kiki je korektan, Kiki je
korektan, Kiki je korektan... ponavljam ko mantru. A šta mi
to vredi? Javlja se posle pola sata:
− Napravili smo te pomije − više nije onako razdragan,
pre rezigniran.
− Dobro, bar mi objasni šta je taj kopromis, samo vešanje,
bez dodatnih sto godina robije?
− Otprilike. Kao, mi smo tu napisali kako je to OK, bez
neke veće euforije, ali da njih trojica imaju neku primedbu,
pa da onda nas dvojica predlažemo da ti se da rok od
godinu dana da ispraviš tu primedbu.
− Kakvu bre primedbu?
− Ma nešto bez veze.
− I kako ja to da ispravim ako je bez veze?
− Teško.
− I kako vi mislite da ja još godinu dana gledam Del boya
posle svega što je napravio i postupam po njegovoj
bezveznoj primedbi?
− Nemam pojma.
− Pa šta je onda tu kompromis?
− Da dobiješ na vremenu.
− Jeste, samo mi vreme u životu fali, malo su me kinjili,
malo su mi vremena pojeli, pa ajde još malo. Prvo mi je bilo
rano da doktoriram, brže od njihovih asistenata, jedna
godina čekanja; posle smo malko putovali na Tajvan, godina
i po čekanja; sad imamo šatro primedbu, još godina čekanja;
šta će onda da izmisle? Ne sviđaju im se fontovi? Ma dosta

180
mi je, bre, neću više očima da ih vidim, a ne da im postupam
po bezveznim primedbama na nešto o čemu pojma nemaju!
Ajde, zamisli optimističku varijantu, naduvaju se sva trojica
noćas smejavca, dođu sutra svi veseli i potpišete pozitivan
izveštaj. Koji, uzgred, vas dvojica niste ni napisali. Kako
zamišljaš da ja branim taj rad pred tim tipovima? Možda
treba da mi čestitaju?
− Što se mene tiče možeš još, ako ti je lakše. Ti si sve u
pravu, ali je ovo najviše što se može postići.
− Misliš najviše što vas dvojica pokušavate?
− Ne misliš valjda da ja preko tvog mentora mogu da
pokušam nešto više. Da uzmem sutra katanu i posečem
glave trojici ljudi koje prvi put u životu vidim?
− Da si neki samuraj...
− Nikakav sam samuraj.
− I to znam − i onda smo se još malo svađali, krajnje
privatno, pustio me da sikćem dok se ne prizovem razumu.
− Nego, je l’ tamo sigurno piše da je ta glupost njihova
primedba, a ne vaša?
− Sigurno, toliko sam uspeo, kod tvog mentora, ti-i-ti
imaju primedbu, citirano, u italiku.
− I kažeš to je sutra, ti pregovori?
− U deset.
− Javi mi se posle odmah, molim te.
− Nema frke, drži se, ćaos.
− Bolje se drži ti, to je važnije. Ćaos i ja tebi.

181
SURPRISE PARTY

Cele noći se prevrćem i molim se svim đavolima na


nebesima da izvrše jednu malu, malecku, privremenu
korekciju Sofronijevog nepokolebljivog, antispletkaroškog
karaktera. Na pet minuta, samo da Hranislavu natukne da
sve to Del boy radi njemu, a da sam ja indigo. I da uvlači i
Hranislava. Da se krije iza njega. Zgaziće ga Zli Hrane kao
buba švabu. Neće moći, Sofronije je anđeo, a anđeli se ne
daju đavolima. Osim toga su i bića bez polnih organa,
glavnih i pomoćnih. Da ludilo bude kompletno, ujutro je
sreda, 20. septembar 2000, imam ispit. Umesto da to
odsudno pre podne provedem pokrivena preko glave, ispod
kreveta, skembana u ormanu, veš mašini, na tri leksilijuma...
ja moram da smestim sto dvadeset studenata u amfiteatar
koji ima sto stolica, da im podelim zadatke i tri sata gledam
u njih, kao, da ne prepisuju. Gore je to što će oni gledati
mene. A ja se osećam ko puž golać na pločniku, usred dobro
posećenog mitinga ujedinjene opozicije.
Ispostavilo se da mi je taj ispit dobro došao, uključila sam
automatskog pilota i tako prefurala jutro. Istini za volju, ja
sam već nekoliko dana unazad osećala da od tog buđavog
dogovora neće biti ništa. Tog jutra sam znala da neće biti
ništa. Ono što nisam znala bilo je da li ja uopšte želim da se
oni dogovore. Mislim, šta posle? Dalje mrcvarenje? Ne želim
i tačka. Sa druge strane, a šta ako se ne dogovore? Tu već
nemam nikakve ideje, a kad nemam ideje ja sam u panici.

182
Vraćam se kući iz škole i zovem Kikija da mi kaže da su
pregovori propali. Kiki se, međutim, još nije vratio. Telefon
zvoni posle pola sata:
− Ćao devojčice, je l’ sediš? − ne volim kad me zove
devojčice, tako me zove samo prilikom prirodnih i
protivprirodnih katastrofa, no, ja sam već velika devojčica,
velike devojčice ne plaču.
− Samo momenat da siđem sa dvovisinskog razboja,
naravno da sedim. Slušam.
− Shit! Nije bilo šanse.
− Znala sam. Ajde sad polako, iz početka.
− Pa ništa, kažem ti, nije bilo šanse. Onaj stariji je samo
par puta nešto pitao, onako neutralno, da se informiše.
− Lole.
− Jeste, mislim da je taj. Onaj mlađi je Del boy, on je kao
nešto prikenjavao, onako mušičavo, ali nije bitno. Nego
ledeni. On nije bio spreman ni na kakav razgovor. Održao je
jedno dva monologa, on je zapravo nas tu doveo da mi
potpišemo njegov negativni izveštaj. Zvučalo je kao da preti.
Mislim, mene boli uvo, može da mi ga duva, ali... Ja sam
nešto pokušao...
− Ti ili vas dvojica?
− Pa, dobro, kao nas dvojica, nemoj ništa da me pitaš.
Čoveče, ti mu nešto pričaš, a on gleda kroz tebe, ukočen, ne
trepće, grozno, ti znaš da sam ja u životu mnogo neprijatnih
razgovora vodio − jeste, Kiki ima tapiju na sve neprijatnosti
na kugli zemaljskoj. I ume sa njima da se nosi. − Ali ovo

183
nisam doživeo. Kao u zid. I onda je, na kraju, kad je postalo
jasno da mi nećemo da se potpišemo na njegov papir,
pogledao na sat, rekao nam da neće više da troši naše
dragoceno vreme i otpustio nas!
− I šta ste onda uradili? Šta je Sofronije uradio?
− Ništa, izašli smo napolje.
− Pa šta kaže? − osećam se... ne znam kako se osećam.
− On ništa, ja mu kažem da ti se javi, da čekaš. A on da ti
javim ja! Ja njemu da bi ipak bio red da ti on saopšti. Kaže,
ne može, sramota ga je. Kao, ja sam ti bliži, lakše ćeš podneti.
Za razliku od Sofronija, Kiki isto nije sklon ogovaranju.
Mogu da se kladim da me je poštedeo bar dve trećine
bljuvotina koje je su se tamo dogodile ili izrekle. To što mi je
ispričao o Sofronijevoj dostojanstvenoj reakciji samo znači da
je zgađen do bola. A njega je baš teško zgaditi. Pa i mene nije
lako, ako ćemo pravo. Elem, pošto više stvarno ne treba da
brinem za taj kompromis, pošto je sve odigrano baš kako
treba, Kiki će mi sutra dati tekstove izveštaja. Ne znam
zašto, pitam unapred:
− Dakle, doktorat mi je subverzivan.
− Ne, samo je opasan − dakle taj “kompromis” jeste
postignut. U čiju korist?
− Ispostave stranih agentura?
− Nema.
− Je l’ mi neko pominjao kevu i Sorosa, pojedinačno ili
kombinovano?

184
− Jok, bre. Uostalom, videćeš sutra. E, umoran sam,
isceđen sam ko opirača, pričaćemo. Opusti se, ništa ne
možeš da uradiš.
Jeste − da! Krajnje sam opuštena. Ništa ne mogu da
uradim. Dakle, Hranislav je prvi put u životu preuzeo ulogu
egzekutora, javno? Nešto se čudno događa, progresivno
čudno. Ako on toliko stoji iza Del boya da je čak stao ispred
njega, pa Del boy je na konju! Srediće mu Zli i mesto
akademika, promptno i prekoredno87. A Sofronije? Pući ću
od muke. Sramota ga je. Zašto? Zato što je pogrešio u
proceni ili zato što me je svo vreme zavlačio? To će za nas
ostati večita tajna, budući da isti ne voli da se bavi takvim
stvarima kao što su izgovaranje reči na usta. U cilju
iznošenja istine, mislim.
Iskulirala sam ostatak dana. Do te mere da sam mirno
otišla na predizborni miting DOS-a, pred Skupštinu, i urlala
Gotov je!, Gotov je!, Gotov je!, kao da na taj način mogu da
zgotovim i mog bolesnika, a ne samo našeg, koji sam’ što
nije Puko je! Išli smo u kumovsko-kumašijskoj varijanti.
Usput pričam Janji šta se dogodilo:
− Čoveče, ne mogu da verujem! − zgražava se moja
prijateljica, koja radi u gorepomenutoj SANU, i smatra da je
tamo videla i doživela baš sve. Što su stariji - to su gori,

87 Neće moći! Ni sebi nije uspeo da sredi. Pa se, čujem, upisao u


neku paralelnu Akademiju, koju su izmislili oni što imaju jaku
želju al nemaju prolaz u SANU. Svako ti u ovoj zemlji ima
alternativu, pa i besmrtnici.

185
njeno omiljeno objašnjenje. Pa nisu ni moji ludaci baš u prvoj
mladosti. Mislim, kako koji, neki su mi, prosto, prerano
sazreli.
Kod JAT-a naiđemo na mog učitelja Jovu. Stvarno,
učitelja-učitelja, iz osnovne škole. Stoji sav nešto izgubljen,
sa mojom školskom drugaricom Gocom. Pomislim kako je to
tužno, njegova rođena deca, moji vršnjaci i drugari, odavno
su u inostranstvu. A on, eto, uličari sa svojim bivšim đacima,
sam. Prilazim, Goca mu kaže, kao detetu:
− Vidite ko je ovo, Romi − kao da se boji da me on neće
prepoznati.
− Mila moja, već tri dana mislim na tebe − grlimo se, da li
moj učitelj to ima suzu u oku a ovi još nisu ni bacili suzavac?
Jova i ja se mnogo volimo. Retko se viđamo, ponekad
prođu godine. Ako me krene sa ovim pisanjem, on će dobiti
bar jedan roman, iako Jove ima za sabrana dela. Ja u ovom
susretu vidim znak. Drugi po redu. Prekjuče sam, naime, na
studentskim demonstracijama srela ginekologa koji me je
rodio. Ja to tako volim da kažem, čika Željko je porodio moju
mamu, nije mi on tata. A kad sretnete prvo ginekologa koji je
porodio vašu mamu, pa zatim svog jedinog učitelja, i sve to
na demonstracijama, čini mi se da se neprijatelju ne piše
dobro.
Dobro, bio je to veličanstven skup, mene su posle
veličanstveno bolele noge, osećala sam se veličanstveno
prazno, uključujući i naredno jutro, kada sam krenula kod
Kikija po inkriminisani tekst. Bolid na ulazu u Zavod me

186
pita gde sam pošla! Ko zna kako sam ga pogledala, samo je
trepnuo:
− Izvolite!
Ulazim kod sekretarice, pre nego što sam joj poželela
dobar dan:
− Izvolite − na šta li im ličim?
Ako mi sad i Kiki kaže da izvolim, idem pravo preko
puta da se prijavim sama. Preko puta je Zavod za mentalno
zdravlje, ako ste zaboravile. No, moj bosonogi psihoterapeut
mi bez reči daje nekoliko listova papira i izlazi, ima neka
posla, vratiće se za petnaestak minuta. Šta da vam kažem,
Kiki je pametan momak, to ste već ukapirale, sa zdravim
nagonom za samoodržanje. Da je nesmotreno ostao u
prostoriji, garant bi mu već posle par prvih pročitanih
rečenica skočila u krilo, u svoj svojoj tonaži, čvrsto ga
zagrlila i počela da vrištim.
Jer, preda mnom je stajao, drage moje, tekst koji je
napisao Hanibal Lektor lično! Manite se vizualizacije,
Hranislav88 liči na Entoni Hopkinsa koliko i ja na Džodi
Foster, nije u tome stvar, nego, opasan manijak je after me! A
ja sama u sobi. Dobro, tu je kerber ispred vrata, sad će i Kiki,
ali ja ne smem sama kući! Smiri se budalo, ovo nije istina,
ovo ne piše ovde, ti sanjaš, uštini se, polako, šta bi Džodi
Foster uradila na tvom mestu... E, to je problem: ja mrzim

88Kapirate? Koji sam ja kreten! Del boy je sve vreme bio


Hranislavljev mentalni veselin! Da me izmori i pripremi za
Hranislavljev završni udarac. Glupača, koja sam ja glupača!

187
trilere! Od početka do kraja svakog trilera koji gledam ja se
samo nerviram. Ono što mi posebno ide na živce su ženske
troublemakerke koje, umesto da pozovu policiju, odlaze
same u mrak da ganjaju manijaka. A pri tom su sve vreme
načisto isprepadane. U svakom filmu glavni muški lik više
vremena potroši spasavajući kokošku od njene
samoinicijative nego na regularni detektivski posao. Nego,
koju, bre, policiju ja ovde da zovem? A ne držim ni da sam
kokoška.
Moram da skratim ovaj opis svog psihološkog stanja,
evo, opet sam se uznemirila. Tek, kući sam otišla taksijem, za
poslednju lovu u novčaniku, uredno sedela na zadnjem
sedištu i nisam dražila taksistu na žvaku, izašla na ćošku,
proverila da li me neko prati, uz stepenice se popela sa
klinkom iz komšiluka, uskočila u gajbu, zaključala obe
brave, navukla trokrilni orman na vrata, u dve reči − ponela
sam se pametno i odgovorno. Dobro, sad smo na sigurnom,
hajde da polako vidimo šta tu tačno piše. Tu je i čaša ladne
vode, zlu ne trebalo.
Da li zbog promene scenografije (ja sam, naime, sada u
svom toplom domu), da li zbog ponovnog čitanja socalled
izveštaja, zapadam u sledeći film. Ne, ovo nije Kad jaganjci
utihnu, ovo nije Hanibal Lektor, ovo je Fatalna privlačnost. Ja
mu dođem kao ona prevarena žena koju proganja
muževljeva luda bivša švalerka! Hranislav kao Glen Klouz.
Uh, dobro je, lude švalerke su bar gluplje od Hanibala
Lektora, ali čekaj, ko meni ovde dođe muž koji je “skrivio”

188
sranje? Sofronije? Ali lude švalerke su ipak lude, jao, gde mi
je Meda! Evo ga, spava na monitoru, ma da odem ja ipak do
kupatila da vidim da nema tamo nešto zaklano?
Zajebi filmove, kažem sebi, razloži problem, ti to umeš:
E, pa nema šta da se razlaže. Pred sobom imam pet
stranica teksta koje su zavedene u Arhivi Građevinskog
fakulteta pod brojem89 02 441/8 - 96, sa datumom 21.
septembar 2000. koji je, dakle, od danas na uvidu javnosti, a
ja od njegovog sadržaja hoću da dobijem nervni slom. I šta
se onda radi? Pa ukloni se razlog nervnog sloma! Kako? Da
bacim papir u đubre? Neće ići, on je na uvidu javnosti. Da
zapalim fakultet? Možda to i nije bilo loše rešenje, ali mi u
tom trenutku, je l’ te, još nismo imali nikakva iskustva sa
potpaljivanjem javnih objekata, pa sam olako prešla preko
ove alternative. Jedino legitimno, iako ne baš sasvim legalno,
rešenje učinilo mi se da pokušam da smuvam nešto kroz
institucije sistema. Jedina institucija koja mi pada na pamet
jeste Pera, dekan.
Zovem Spaseniju − Canu, objašnjavam joj situaciju,
verovatno potpuno razluđeno, s obzirom da mi momentalno
odaje broj Milančetovog mobilnog telefona, jednu od
čuvanijih tajni. Zatim zovem i njega, očigledno i na njega
uspevam da prenesem frku jer me posle deset minuta
obaveštava:

89 Broj sam saznala kasnije, ali što da vas sad držim u neizvesnosti
i oko toga.

189
− Imaš zakazano kod Pere u ponedeljak, između osam i
devet ujutro. I da si se pristojno obukla, uz vrat90, da se
ponašaš smerno i da slučajno nisi upalila cigaru.
− Dobro, neću, hvala što si mi rekao.
− Nemoj ti meni dobro, znam te, i tebe i onu moju ženu,
samo zaglabate tu cigaru gde god smestite guzicu. I nemoj
tamo da prekrštaš noge.
− A kad ja to, inače, prekrštam noge?
− Otkud znam, al nemoj. Ćao, žurim, čujemo se.
Interesantno u ovom dogovoru je to što ja kod Pere treba
da idem, ako ste pratile datume, 25. septembra, dan posle
izbora. Hoće li u ponedeljak uopšte postojati fakultet, o Peri
da ne govorimo? Jer, ako se sećate, već se osećalo u vazduhu.
Na svu muku, ova mi je pomisao bila zabavna. Samo meni
tako nešto može da se desi, da u ovaj horor upadnem baš
sada. Mislim, biti toliki baksuz zapravo je strašno zabavno!
Znam da ste znatiželjne šta zapravo piše u dokumentu 02
441/8 - 96, šta je tu toliko strašno. Polako, doći će na red.
Uzgred, ni ja tih dana nisam znala šta zapravo piše, moja
reakcija je bila kao kad ti se očišćen šaran, bez glave, još trza
u tiganju sa vrelim uljem. Glavu sam uključila kasnije.
Subotu, 23. septembar, provela sam prilično unezvereno.
Bilo je i veselih trenutaka, ali zakratko91. Sava stalno sklanja
onaj papir sa stola, on ne može očima da ga vidi. Papir opet
nekako izranja. A ja? Pa ne znam, ponedeljak mi se činio

90 Slušaj njega, uz vrat! A ja obično po dekanatima šetam bez leđa.


91 Čitali ste Appendix I?

190
vekovima daleko, sad, kao, preko vikenda, otegao se red, tri
kruga oko fakulteta, svi došli da čitaju onu gomilu gadosti.
Moram nešto da preduzmem odmah. Uveče zovem
Sofronija, da vidim da l’ se još stidi. Javlja se mlađi muški
glas, sad će (tata?), kratka stanka pa neko muvanje i onda na
kraju, gotovo kao devojčica:
− Dobro veče, koleginice − stidi se.
− Dobro veče, profesore. Kako ste? − i s ove strane žice je
devojčica, najrazdraganija verzija koju sam uspela da
odglumim.
− Eto, gledam ove vesti, oko ovih izbora... − osećam
vidno olakšanje u glasu, čak je i dublji, muškiji.
− Šta se to desilo prekjuče?
− Ne znam, pravo da Vam kažem. Uopšte mi nije jasno
šta ih je spopalo. Potpuno sam iznenađen − izgovara tonom
kao da, na primer, priča kako je Saša Đorđević promašio
trojku u poslednjoj sekundi utakmice i mi izgubili. Na
dobrotvornom turniru.
− Dobro, nećemo o tome, nego, dao mi je Kiki onaj
izveštaj, tek juče.
− Jeste, sad može, ja sam ga zamolio da Vam ne daje
ranije, znate, nije bilo kolegijalno prema Hranislavu... − ovaj
je dakle sve vreme znao da je u pitanju Hranislav!? Nije
istina! Ipak je, izgleda, istina.
− Lepo je čuti kako ste vi svi kolegijalni jedni prema
drugima. Međuljudski odnosi za svaku pohvalu. Ali, zar
Vam se ne čini da je taj tekst odvratan?

191
− Pa jeste.
− Zato Vas zovem, u ponedeljak idem kod Pere, dekana,
tražiću da oni povuku taj izveštaj a ja ću povući doktorat. To
je skaredno!
− Pa jeste.
− Super što se sve sa mnom slažete! Ali ja nemam živaca
da čekam do ponedeljka. Insistiram da odmah zovete
Hranislava i tražite to od njega.
− Neće ići.
− A što? Da nije opet otišao da planinari? Svratio samo na
par dana da kolegijalno učestvuje u radu komisije...
− Ma ne, već sam ga pitao.
− Molim? Kad ste ga pitali, ko Vas je ovlastio! − tu se sad
ludača budi u meni.
− Nije važno, važno je da se slažemo − ko se bre, keve ti,
slaže, i u čemu? − Ali neće. Kaže, kada ste predali rad, sve
ima da ide po proceduri.
− Pa meni je taj manijak odobrio da predam rad!
− Nemojte tako, tim rečima − a kojim ću rečima? −
Svejedno, što se njega tiče to ne dolazi u obzir. Ali pokušajte,
možda nešto uradite sa Perom.
Jok, nego ćeš ti da mi postižeš kompromise! Ipak
povremeno imam dobre živce, ako uopšte imam još koji:
− Hoću. I hvala vam. Čućemo se. Laku noć − izgovaram
opet najslađim glasom.
− Laku noć. I čuvajte se, nemojte da se sekirate.

192
Ma neću. A što bih? Lepo spavajte, dragi profesore, jer,
sutra je novi dan. Izbori. Izbori, a ja venem. Je l’ to iz one
pesme Kad mlidijah umreti?

193
DREMKA NA KANABETU

Izbore smo odradili sportski. O tome kako smo narednu


noć proveli na Terazijama već ste čitale u Appendixu III.
Ako ste čitale92. Ono što vam nisam pričala je kako smo
proveli veče. Na svadbi! U stvari, na žurci povodom
venčanja Savine sekretarice. Cela firma sa familijama, plus
mladoženja, plus mama-tašta, plus baba-tašta. To je bio
provod! Da sam imala padobran, skočila bih sa
sedamnaestog sprata. Toliko mi se te večeri 24. septembra
2000. sedelo za svečano postavljenim stolom, uz krkanluke, i
pričalo o promaji. (Uzgred, mene je ta promaja tukla u leđa a
oni su raspredali: daj, zatvori ovo, otvori ono, jao izluftiraj.)
O izborima - ni reči. Savina firma je jedna zdrava sredina,
mislim na odnos prema našoj veseloj stvarnosti, ali su razni,
eto, iznad politike! Pušenje, kao, ja sam gospodin čovek, ne
priliči mi da zviždim po ulici, ili, kao, rado bih malo
protestvovala sa vama ali imam zakazano kod kozmetičarke.
Dalje, imali smo tu mladence, namerne da odrade pošteno

92 Čisto sumnjam. Ni ja nikad ne uvažavam preporuke pisca, ono,


čitaj knjigu malo spreda, malo straga, muška knjiga, ženska
knjiga. Meni uopšte nije bila namera, kao tim piscima, da vas
zbunjujem. Ja sam zaista, pišući ovu priču, živela paralelno u
skorašnjem prošlom vremenu i prezentu, i to nisam umela baš
najbolje da regulišem. Ni privatno, ni umetnički. Snaći ćete se vi,
ne sekiram se ja. Uostalom, uskoro će prošlost da se sastavi sa
sadašnjošću, i vreme će leći na svoje mesto. I hope so.

194
još jednu turu gostiju. Onda, šuška se da je baba “banda
crvena”, izgleda ne bez osnova. Baka je, naime, sa Vladišom,
najvećim detetom iz “naše” firme (40), kao hipnotisana
gledala trke Formule I u svojoj sobi i, kao, nije se mešala sa
“mladima”. Sumnjivo. Sve u svemu, trudili smo se da se
ponašamo pristojno, a ne navijački, od čega sam ja dobila
gliste. Pola večere sam provela na terasi, na pomenutom
sedamnaestom spratu, primajući preko mobilnog izveštaje.
Đurđa zove iz Tajnog Izbornog Štaba - Dejan se javljao iz
Kruševca, posle prebrojanih 10% glasova Koštunica vodi sa
3:1. Pih, 10%, jak mi pa uzorak, reći ćete vi, kao što sam i ja
rekla, ali Đurđa je čula nešto što mi ne znamo: šta se dogodi
u Kruševcu na 10%, to je uvek konačan rezultat za celu
Srbiju! Istraživali statističari, znaju! Eto meni razloga za
euforiju. Posle pola sata javlja da na jednom glasačkom
mestu u Bačkoj imamo spektakularni rezultat 953:11. Za
Slobu? E, oš šipak, Sloboda-neee! Kad nisam dobila upalu
pluća na toj terasi, nikad neću. Da skratim, sasuh svadbenu
tortu za vrat, šutnuh i namignuh ženi Savinog kolege, te
žene narediše poletanje (liftom, bezbednije je) i nas četvoro
ostavismo žurku da se zabavlja sama sa sobom. Koristim
ovu priliku da razjasnim kolegama demonstrantima, koji su
se te noći našli u popriličnoj zabuni, da smo bili svečano
obučeni zato što nam se udala sekretarica, a ne zbog toga što
smo nešto znali unapred. The rest is history.

195
A meni ranom zorom sleduje poseta Perinom kanabetu.
Na kome treba da ne pušim, budem uz vrat, neprekrštena93,
rečju da se ponašam audio-vizuelno pristojno. Dok me Sava
sprovodi zombiranu put vrata, usput ćapim jednu pilulu-za-
li-lu-lu, zlu ne trebalo, da mi ne skoči žila ludača, ako ne daj
bože, na primer, sretnem Hranislava na stepeništu. A i da
smirim sopstveni “rečnik žargona”. U kolima sam bistra,
kako samo čovek može da bude bistar posle potpuno
neprospavane noći, dakle, potpuno. U dekanatu se tek bude,
tu je i Milanče, kao, slučajno, pozdravlja me ko da me treći
put u životu vidi. I Pera hini surprise, ja sam, kao, slučajno
naišla, a on se, kao, prijatno iznenadio, pa normalno je da me
primi odmah, služimo narodu i kandidatima. Da li je to bila
igranka za sekretarice ili je Pera kompletan Marsovac,
nikada nećemo saznati. Ulazim u kancelariju. Ili je kanabe
jedna obična tesna fotelja ili sam se ja stvarno u
međuvremenu nagojila, sedam i nema šanse da prekrstim
noge, sve i da nisam sasvim prisebna. Pera nema pojma o
čemu se radi, verovali ili ne. Ja ne, al’ to mu je to divansko
pregovaranje. Blago i razložno, pričam svoju tužnu priču.
Odjednom me prekida:
− Da li ste za nešto? − jesam, za to da se Hranislav obesi
na Terazijama, uzdržavam se od odgovora. − Čaj, kafa,
sokovi? − Može kese za povraćanje, mislim se ja.
− Ne, hvala Vam − on ipak poziva kafe kuvaricu, tek da
mi razbije koncepciju.

93 U predelu nogu.

196
Neće moći. Nema je. Nešto ipak nije u redu sa tim
stručnim službama, Pera izlazi da traži kafe kuvaricu i kafu.
Ja odlutam negde između praznog i ništa. Odjednom,
zuuum! − otvoriše se vrata, i na njima se, kao čupavac iz
kutije, pojavi Milančetova glava:
− Nemoj da pušiš!
− Ma puši ti, neću da pušim, ajde, beži odatle − mislim,
hvala mu na brizi, ali zar mu delujem toliko raspamećeno da
ne mogu da zapamtim gde se puši a gde se ne puši.
Vraća se i Pera, stiže i kafa, nes, s mlekom, kisela voda,
mala flaša, domaćinska kuća. Opuštena atmosfera. Jedno
lenjo jutro koje provodim u lakoj konverzaciji s dekanom.
Jesam li poludela? Ma jok, vi znate da celu noć nisam
spavala. Ono što vam nisam rekla jeste da je Pera retko
trezan čovek. I ta retka situacija mu ovog jutra prija,
relaksira se uz kafu i kiselu, u smernom ženskom društvu.
Lagano stižemo i do zaključaka, rado bi mi izašao u susret,
ali je procedura − procedura. A on je tu samo da bi poštovao
proceduru. Ja ću, nažalost, na taj neprijatni tekst onda morati
da reagujem, jer se osećam nelagodno. Pa naravno, i to je u
skladu sa procedurom. I važećim Zakonom o univerzitetu,
Biblijom ovog Hrama nauke i tehnike. Pa, lepo, hvala mu na
razumevanju i pažnji, ja sam i tako samo želela da zaštitim
dotični Hram od potencijalnih neprijatnosti, koje će biti
prouzrokovane privatnim nesimpatijama nekih profesora
prema meni, sa kojima ja moram da se nosim. Šta ćete, Hram

197
je već umešan, srećom, imamo proceduru. Nosićemo se
zajedno. Hvala. Hvala Vama. Doviđenja. Prijatno.
Izlazim u prohladno, sunčano jutro. Idem Molerovom do
trolejbusa. U piljarnici kupim Danas od noćas, sa bajatim
prvim izbornim rezultatima. Vidi, kafić u Molerovoj! Ovo
nije ulica za kafiće, ne priliče?! Momak ređa piksle po
stolovima. Ovde se i puši. A da izvedemo sami sebe na
jutarnju kafu i prelistamo novine? Kafić u Molerovoj, bože
me oprosti, to bi bilo kao da sedim u nekom potpuno
nepoznatom gradu, zemlji, gospođa je na proputovanju.
Mislim da je to sasvim u redu. Prvo, već vekovima nisam
sedela u kafani, posebno ne sama, turistički. Drugo, zaslužila
sam. Isterala sam stvar na čistinu. Sedam, naručujem kafu,
ne otvaram novine. Stavljam naočari za sunce, tek da bih
mogla da žmurim. Ne prekrštam noge, naprotiv, pružam ih,
upola ležim u stolici. Sunčam se na zubatom suncu. Ovo nije
sunce, ovo je sâmo svetlo. I šta si to isterala na čistinu, pitam
ovu lenju spodobu. Pa to, da me je Hranislav saterao u
ćošak. I šta ćeš sad, lepotice? Ništa, skočiću mu u oči.
Kafa je bila dobra, produženi espresso, ne pamtim dobro
put do kuće. Ni kako sam se strpala u krevet. Probudila sam
se rano popodne, istuširala, izeš ručak, skoknuću posle do
samiške, gde je taj pakleni papir? Preturam po drangulijama
na stolu i odjednom se smrznem: ja sam jutros umesto svog
dečijeg leksilijuma od 1.5 mg progutala demetrin od 5 mg,
koji sam nabavila za majku! Mislim, obe kutije su kupljene
juče, a demetrin je sada otvoren i fali jedna pilula! Koliko

198
znam, mi u kući drugih tabletomana sem mene nemamo.
Gledam Medu sumnjičavo, spava, deluje prirodno,
uobičajeno. Bog te mazo, koji sam ja šlogirani bolid, pa mene
je sam usud spasao da onom čoveku ne zahrčem u fotelji!
Milanče će biti zadovoljan mojim nastupom, I mean, ja sam
izgleda tamo bila zaista smirena.

199
IZVEŠTAJ O IZVEŠTAJU KOMISIJE ZA PREGLED I
OCENU DOKTORSKE DISERTACIJE

Osećam se preporođeno. Imam zadatak. Ono, da mu


skočim u oči, rekla sam vam. Mislim, to nije bio nekakav
dobro razrađeni plan iskusnog planera podzemne
infrastrukture, za kakvog se izdajem. Dakle, mrcinjala sam
na tom suncu, svetlu, žmurila skrivena naočarima za sunce i
sanjivo se zapitala: gde sad, sa leđima prilepljenim za ćoravi
kraj ćorsokaka. Pa i nije bio težak odgovor. Dakle, akcija,
draga.
Ima neki glupi vic, šumski, koji sam odavno zaboravila,
samo se sećam da na kraju zeka kaže: − Ja kad se jurim -
jurim se, a kad se kupam - kupam se. − Kažem, ne sećam se
šta je zeku nagnalo da ispali ovu mudrost, ali i ja uvek tako
nekako funkcionišem. Kad sam u akciji, ja sam u pet akcija
odjednom. I fantastično mi uspeva. Kad nisam u akciji -
nisam ni u jednoj, pa i to mi uspeva. U pravcu bedaka,
doduše.
U narednim danima vredno radim na tri fronta:
1. Građanka Scott brani svoju izbornu volju po trgovima
i ulicama.
2. Umetnica Scott stvara svoj drugi roman, koji će biti
objavljen prvi.
3. Kandidatkinja Scott oštri nokte.
A u ovom poglavlju bavimo se stavkom pod tri.

200
Pravo da vam kažem, najteže mi je pao, kao i uvek,
početak. U planerskim terminima Analiza postojećeg stanja.
Morala sam, naime, prethodno da se mazohistički
familijarizujem sa onom strahotom od zvaničnog
dokumenta. Što da krijem, bilo je još malo grčeva u želucu,
nisam se ja, prosto, najednom okamenila.
Zatim se, obično, prelazi na Projektovano stanje.
Razrađujem dve varijante:
Varijanta 1: U Biblioteku Građevinskog fakulteta dolazi
horda žena, sve doktorki raznoraznih nauka.
Javnost dolazi da izvrši uvid u izloženu
dokumentaciju. Svaka od njih piše Izveštaj o
izveštaju komisije... iz sopstvene struke. Da
vidimo šta imamo na raspolaganju: Đurđa
obrađuje politički aspekt sukoba; Janja masakrira
pismenost komisije94; La Mar se bavi infantilijom
u izveštaju95; Ivana, doktor Sinologije, može, na
primer, da napiše samo jednu haiku recitaciju, na
srpskom ali obavezno i na kineskom, nešto u
fazonu - kad nemaš ništa suvislo da kažeš, drži
jezik za zubima; Eva, doktor Meteorologije,
obradiće jonizaciona zračenja u periodu kada je
Hranislav pisao izveštaj i izvesti stručan
zaključak da je tada zasigurno imao meteopatske
tegobe; fali mi dramaturg da sve ovo uobliči,

94 Čuj, komisije! A pisac je tu još najpismeniji, Hrane, nesreća!


95 La Mar je pedijatar, to vam nisam rekla.

201
čekaj, da li neko poznaje Borku Pavićević?; Vera
još sigurno dobro vlada Marksovom političkom
ekonomijom, žena je u godinama; mogla bi i
mojoj majci nešto da poturim da potpiše, ona,
doduše, nije doktor ničega, ali valjda i materinsko
srce ima neka građanska prava na odbrani čeda
od zlotvora... Tu je naravno i moj odgovor, red je
da se tu pomene i moja struka, ako je komisiji
nebitna - meni nešto i nije.
Varijanta 2: Idem sama.
Jedno dva dana sam se zabavljala scenarijem za ovaj
kalambur iz Varijante 1. Da budem iskrena, ideju mi je dao
niko drugi nego Sofronije. U našem poslednjem razgovoru
rekao mi je sledeće, keve mi, ljudi, ne zezam se, ovo je
potpuno autobiografski:
− Možda ne bi bilo loše ako bi neko mogao da napiše
neku lepu reč o Vašem radu, pa da se i to pojavi na sednici,
možda bi to pomoglo da se eventualno usvoji moj i Kikijev
izveštaj. A onda biste dobili šansu da posle mirno povučete
rad i odnesete ga negde drugde − ej, on to meni bez blama!
Verovatno bi to bilo čemu pomoglo, pošto već moj mentor
nije imao petlje da skreše neku lepu reč.
A što, na primer, ne bi Hranislav popio neku ružnu reč o
svom radu, za promenu? Onako, višekriterijumski, sa
različitih aspekata. Ne vidim, doduše, da će to ičemu da
pomogne, osim ozdravljenju moje džigerice. Ja se, naime,
najbolje lečim smehom.

202
Pravim spiskove, kombinujem, nekih nauka imam u
višku, neke mi doktorke fale. Ne poznajem, na primer,
dovoljno blesavog ženskog psihijatra96, a ta bi bila zvezda
ove predstave. Za glavnu epizodu trebalo bi pronaći neku
babu, redovnu članicu SANU, dovoljno podetinjilu da bi se
igrala sa nama. Janja nema ideje, tamo su, naime, uglavnom
posenilile dede. Zamišljam izraz lica nesrećnog Pere koji
treba da vodi tu sednicu, po proceduri, garant bi se
preventivno patosirao, pa bi ludilo bilo kompletno. Pune
ruke dokumenata, uredno zavedenih u Arhivi, proceduralno
čisto. Da l’ da se prvo maši za haiku, ili za psihološki profil
lika? Ili procedura nalaže da se drži delovodnih brojeva iz
Arhive?
Kad sam se tako lepo izigrala sama sa sobom, najednom
shvatim strašnu istinu - pa kruti tehnički umovi uopšte ne bi
shvatili! Pomislili bi da sam luda, a ne da se zajebavam.
Istini za volju, ovo nije ništa između mene i fakulteta, već
između mene i Hranislava, a on bi shvatio. Sa druge strane,
prisećam se Ducine teorije, koja se u praksi više puta
potvrdila: Hranislavu je najvažnije šta drugi misle o njemu97.
Prema tome, to, što bi samo on shvatio, bio bi čist promašaj. I
tako propade vesela Varijanta 1, baš mi je žao što mi ne
osporavaju doktorat na nekom lepršavijem fakultetu, koji bi
to bio provod!

96A možda bi bilo i kažnjivo, zbog odavanja profesionalne tajne.


97Šta li tek taj misli sam o sebi, onako stvarno, podsvesno, da mi je
znati? Mora da je bolno.

203
Dakle, draga, moraćeš sama. A i ne ide da se upisuješ u
feministkinje onda kad to tebi treba. I još da vrbuješ poštene
žene. Slušaj, poštene žene, pa sve ne samo da su pristale,
nego su se ispalile i još bi i da kreairaju. Bilo kako bilo,
usvajam Varijantu 2.
Nikakav sam ja planer. Znate šta sam zaboravila da
uradim? Tehno-ekonomsku analizu. Najvažniju stvar u svakom
projektu. Lažem, uopšte nisam zaboravila. Nego, furija,
nisam htela time da se bavim.
Da vas ne zamaram kako sam ja taj odgovor pisala, išlo je
tečno. Pre nego što vam prezentiram dokument zaveden u
Arhivi Građevinskog fakulteta 9. oktobra 2000. pod brojem
02 441/9-96 moram ipak da vam dam izvesna uputstva za
čitanje. Opet postoje dve alternative, zavisno od toga da li
moj roman doživljavate isključivo kao zabavno štivo, ili
biste, iz samo vama znanih mazohističkih razloga, želele da
se dublje identifikujete sa mojim osećanjima:
Alternativa 1: Za lake čitaoce lake literature - lakši postupak.
Čitaj dalje, i ne okreći se sine. Trči prema kraju.
Alternativa 2: Ozbiljnost se ne isplati. Em će duže da traje, em
ti neće biti toliko smešno. Jedini način da se,
makar mestimično i privremeno, naseliš u moju
kožu jeste da postupiš na sledeći način: Prvo iz
Izveštaja o izveštaju pročitaj redom samo one
delove koji su ispisani sa uvučenim marginama,
kurzivom. To je, naime, integralni tekst
originalnog Hranislavljevog Izveštaja,

204
dokumenta 02 441/8 - 96 od 21. septembra 2000.
Nemoj da ga čitaš ni previše brzo, ni previše
polako, čitaj sa uobičajenom pažnjom. Važno je
da budeš disciplinovana i da preskačeš moj tekst
bez da viriš. Ako na kraju osetiš slabost,
mučninu ili slične psihofizičke tegobe, ne brini,
seti se, to je on meni napisao, a ne tebi. I evo me,
živa sam. Sada se malo opusti, pa se vrati na
početak, i pročitaj sve što piše. Sa jednakom
pažnjom za novo i za ono što si već čitala.

Evo ga, 02 441/9 -96:

205
VAZNO OBAVEŠTENJE, OBJAŠNJENJE I
IZVINJENJE!

Po preporuci recenzenta, urednika i mnogobrojnih pilot


čitalaca moj Izveštaj o izveštaju je odleteo na kraj knjige, u
prilog.
Kao, to prekida nit priče, davi, guši, smara. Kao,
previše je stručno za širu čitalačku publiku. Jes stučno, do
mačijega, koliko i Hranislavljev dopis meni! A i oni bi što
pre da saznaju kako smo završili sa Gotov je!-im. Kao da
ne znaju. I kao da ne znaju da sa Gotov je!-im nikada
nećemo završiti ako usput ne završimo i sa svim
Hranislavima i njihovim družinama zemlje Srbije. Ova
gospoda i gospođe nikako da se uozbilje.
Pa pošto ja nisam tvrdoglava, ili bar to ne želim da
budem, ja sam ih ovom prilikom poslušala.
Izvinjavam vam se, dragi moji čitaoci, bez obzira na
sex, i najlepše vas molim da sad stvarno skoknete na kraj
knjige. Uostalom, kako hoćete.
Romi Scott

206
KO NE UME D’ ‘EDE GOVNA - NE TREBA DA SE BAVI S
POLITIKU!

Dajem tekst Savi na čitanje. Zgrozio se. Kaže, ta gospoda


izgleda imaju veoma ograničena iskustva sa ženama.
Naročito sa rospijetinama, to je, kao, bilo na moj račun.
Vidim, sve mu nešto fali sa mnom. Poziva se na svoju
prerano osedelu kosu. Makar ima kosu, a to što je sed − to
mu je nasledno, da se ne foliramo. A nije ni on cica-maca,
život je večna borba.
− Slušaj, ako je meni zapalo u istorijski zadatak da
Hranislavu skinem mrak, po različitim osnovama, šta ću? − i
dalje besnim, kapirate.
− Neću da se svađam, ne vredi. Ja bih te samo zamolio da
se prethodno sa nekim konsultuješ − polupomirljivo će moj
muž.
A ja sam, je l’ te, jedna žena koja, osim što dobro kuva,
šije, mesi, štrika, veze98... − sluša muža.
− Ne bežim. Ali postavlja se pitanje sa kim ja to da se
konsultujem. Naročito pošto sam ja ovako već rešila. Da ga
dam bilo kome na fakultetu i pitam za savet? Ma daj, ne
postoji niko ko bi podržao ovako radikalan potez. Ha, ha, ha,
najbolje da se oko teksta konsultujem sa Sofronijem i

98Slaba sam sa heklicom. Mislim, može teorijski, s navijutkom, bez


navijutkom. Naučiću, ima vremena.

207
smestim ga tom prilikom na koronarnu jedinicu? Nisam baš
toliko ljuta na njega. A i treba mi živ.
− Naravno, ti bi da se konsultuješ, ali sa nekim ko će da ti
duva pod rep. Gluposti, zaboravi da sam bilo šta rekao.
− Ozbiljno, s kim da se konsultujem?
− Sa Kikijem − pa da, jedina stvar oko koje Kiki i Sava u
životu mogu da se slože jeste kako da meni smrse konce.
− Dobro, i još?
− S Erikom.
− Erik je u Engleskoj, a osim toga sa njim sam se već
konsultovala.
− I šta kaže?
− Stick to it.
− Možeš da odeš i do Centra − to je, ako niste znale, moja
NGO. Ja sam tamo, doduše, u funkciji slučajnog prolaznika,
ali razni vole da me predstavljaju kao Romi Scott iz Centra, pa
ajde, da ne kvarim sebi imidž.
− To može, i tako su mi oni skrivili onog Sorosa.
Idemo unatraške, sutradan svraćam u Centar. Tu je izbor
sagovornika poveliki, razni imaju iskustva sa Zakonom o
univerzitetu, ako ne sa gorim stvarima. Pričam sa bivšim
profesorom Fakulteta političkih nauka. Kaže, imam dve
alternative, he, izgleda da sam i njih tu zarazila:

Alternativa 1: Prijavi doktorat odmah na drugom mestu i pod


drugim naslovom. Na primer u Crnoj Gori.
Doktoriraćeš uz pompu i slavu (valjda i uz

208
gusle) u ekspresnom roku. Ili ga prevodi na
engleski, pa da vidimo gde bi.

Alternativa 2: Bori se. Trebaju ti živci ko konopci a izgledi za


uspeh su nikakvi.

Šta da kažem sem da pri pomisli na gusle gubim i


poslednje mrvice životne radosti koje su mi još preostale.
Živaca odavno nemam, al šta ću? Idemo dalje. Moja pričao o
Sorosu i lupanju vratima nije ga se naročito dojmila. Lako
smo se složili da je na ovim prostorima petljanje politike u
sve i svašta99 samo jedan uobičajeni simptom, nuspojava,
veoma opasna, doduše, i da je nama nepsihijatrima
nemoguće da postavimo pravu dijagnozu. Sem toga, čovek
je minut pre mog dolaska ispratio finansijske inspektore.
Uzgred, ovi finansijski stručnjaci su bili malo neobično
obučeni i nafrizirani − crne kožne jakne i gotovo obrijane
glave. A i hteli su pajserom da vade hard disk iz računara,
da prekontrolišu poslovanje. Stvarno su pred takvim
problemima moji negativni izveštaji dečije radosti. Neću da
gnjavim dalje, sve ovo se događa par dana pred 5. oktobar i
svi su u potpunom beznađu. Odlazim da se nađem sa
Đurđom na Platou. Mi smo, kao, studentkinje.
Što se Erika tiče, on je podrobno informisan o mojim
problemima. Sad, delimično zbog mog engleskog, koji zariba
kad se uzbudim, a ja sam već dva meseca ne uzbuđena nego

99 Kao i petljanje u politiku raznoraznih, uostalom.

209
razluđena, delimično zbog kulturoloških razlika, nisam
sigurna da Erik uopšte razume suštinu sukoba. On se u
životu sit načitao Kundere, Škvoreckog i ostalih budalaština,
što i nije najbolja pomoćna literatura za razumevanje
trenutne srpske stvarnosti. Sa jedne strane, mi mu delujemo
onako romantično (ono, čim čujem za neku tuču, sednem u
taksi, pa na demonstracije), sa druge blesavo (a što ne
glasamo na izborima protiv tih idiota koji nas bukvalno
ubijaju poslednjih deset godina?). Pa kao da je meni jasno?
Kad se ta zbrka iz njegove glave prenese na univerzitetski
milje, jedan penzionisani dekan Univerziteta York, koji
izgleda otprilike kao Muzej savremene umetnosti na Ušću
(mir, tišina, profesori obešeni ko slike na zidu - na
raspolaganju studentima, zelene livade okolo i na njima
kljuca po neka divlja guska), ostaje potpuno bez teksta. Od
sve frke njemu je najjasniji problem Del boyeva priča o tri
vinjaka. Jak mi problem. Kao, profesor koji bi se usudio da
pred studentom (bez obzira na pol, sexual equities) izgovori
i jednu jedinu reč koja bi imala seksualnu konotaciju za pet
minuta bi mogao samo da pokupi svoje stvari. I samo da
sanja da bi ikada igde ponovo mogao da dobije posao u
nastavi. E, moj deda, kako sad ja njemu da objasnim da meni
tu ne smeta seksualna konotacija, serem mu se u konotaciju,
nego prostakluk. A da mi ne smeta toliko ni prostakluk, na
to smo navikli, nego što njega ne mrzi da se tri godine
prostači sa mnom, i to sve u nameri da mi ide na živce, a
mrzi ga da se bavi mojim radom. To da mentor ne radi

210
profesionalno sa kandidatom Eriku već zvuči potpuno
nestvarno: pa kako mu nisu odbili od plate? Pa zašto sam
mu potpisivala zapisnike o obavljenim konsultacijama? Koje,
bre, zapisnike? Ja njemu? Kako je Hranislav mogao da mi
kaže da predam rad a da ga prethodno nije pročitao? Zašto
sam njemu potpisala papir da je obavio svoj posao, umesto
da odmah odem u studentsku službu i tužim ga? Cyber
šašavilo, kad vam kažem, na relaciji Erik i ja, a po pitanju
kako se to tamo a kako ovde radi. No, Erik je ipak moj dobri
deda. I zato mi savetuje − stick to it. Ne predaj se. Ima nešto i
u tom protestantskom duhu, prema kome, inače, obično
imam averziju.
Nije mi padalo na pamet da Kikiju dajem u ruke pismo
Nastavno-naučnom veću na čitanje pre nego što ga
zasigurno uvalim u Arhivu Građevinskog fakulteta. Zašto?
Zato što bismo se gušili šest sati i što bi na kraju možda
uspeo da me pokoleba. Teško. Ali bi uspeo da mi ubaci crva
u glavu, da pismo predam ali nastavim da se žderem da li je
to bilo pametno. Ovako, informisala sam ga da sam
odgovorila i da sam tražila to-i-to. Normalno, tvrdi da sam
pogrešila, da ne može šut sa rogatim, da vrana vrani oči ne
vadi i ostale narodne mudrosti...
− Devojčice, uopšte nije pitanje da li si ti u pravu ili ne.
Mi znamo da si ti u pravu...
− Koji vi?
− Ma, ne. Ja i ti.

211
− Uteši me onoliko, pa da mi onda meni napišemo jednu
diplomu i zalepimo na nju pečat kućnog saveta?
− E, ne majmuniši se, i nemaš ništa od toga da ti sad, kao,
njima dokazuješ da nisu u pravu...
− Pa i ne dokazujem njima, zabole me, bre, više za njih,
nego fakultetu.
− To su ti sve oni − evo ga, znala sam, što me podseća?
− Ako su svi isti, neka, neka to potvrde. Demokratski.
Glasanjem. Tolko-i-tolko nas, al više od pola, glasa za to da
je Hranislav jedan fini gospodin od naučnog i moralnog
integriteta i teritorijalnog suvereniteta na Građevinskom
fakultetu, a gospođa Scott je jedna obična frustrirana žaba.
− I šta ti imaš od toga?
− Da znam.
− Pa znaš i ovako. Nije u tome poenta. Poenta je da
vidimo šta sad da radiš sa tim radom i gde da doktoriraš. U
tom cilju je najbolje da ne talasaš, da te što manje zapamte,
ali ludoj ženi ne vredi govoriti, ti moraš da isteruješ svoje.
Protiv nekoga protiv koga nemaš apsolutno nikakve šanse.
Osim da praviš samo gore.
− E, pa moram. A ti mi, onako, najviše ličiš na Danila Ž.
Markovića.
− Što?
− Ma nije važno, ajde čućemo se kad bude nešto novo.
Evo, vama ću da kažem: Da li se sećate vremena kada je
veliki sociolog, i mentor još većeg sociologa, Danilo Ž. bio
Ministar prosvete? Sredina devedesetih, ako se dobro sećam.

212
Tek, maturanti su pravili neke demonstracije, ekskurzije,
matura, tako nešto, traže ostavku ili ništa. A on ne dâ pa ne
dâ. Zagradili Nemanjinu, stoje tramvaji, pridružili se i
roditelji. Trajalo je par dana. I jednog od tih dana, ukeba
kamera Studija B ministra Danila Ž, bezobzirna novinarka
pita:
− Gospodine Ministre, da li Vam je imalo neprijatno što
zbog Vas, eto, stoje i deca i tramvaji i roditelji...?
− Devojko, ko ne ume d’ ‘ede govna, ne treba da se bavi s
politiku − šeretski odgovori Danilo Ž. i produži svojim
putem.
Keve mi rođene, videla svojim očima na kanti! Bilo u
Vestima u 5 i posle više nikad. Nakon izvesnog vremena,
verovatno zbog ovog pragmatičnog pristupa, Danilo Ž. ode
za ambasadora u Moskvu. E, pa nešto i ne umem d’ ‘edem
govna, još manje da se posle toga oblizujem, jednom rečju −
izgubljena sam za politiku.
Dakle, Građanka Scott je predala svoj papir, u tri
primerka, u ponedeljak, 9. oktobra 2000. Prvi radni dan za
institucije sistema posle Gotov je!-og. I otišla da mirno živi
svoj život. Sad, da li baš mirno, manje-više je poznato, što bi
rekao Hranislav. Ukoliko ste igrale po pravilima, sada idete
na Appendix IX i zajedno čekamo da vidimo kako se stvari
dalje odvijaju. Ako niste, nego volite da čitate knjige redom,
kao i ja uostalom, nastavite, na redu su Appendixi, pobrkaće
vam se jedno dve nedelje mog života, šta ima veze, ja sam
sva pobrkana već mesecima - pa šta mi fali?

213
Appendix
Appendix 1

APPENDIX I

Nešto se šašavo dogodilo. Danas je 23. septembar 2000,


crveno slovo, Sveta Predizborna Ćutnja. A kako je meni
najlakše da ćutim dok spavam, ja spavam. Subota je, Sava je
u kući, on i Meda nešto rade. Čujem telefon i neku halabuku
i smejanje, te ustajem da se pridružim, šta god bilo.
Zove Anđa, tašta mog brata i gazdarica Debele Duce sa
Banovog Brda, vrišti od radosti. Meda izašao u novinama, u
rubrici INFOUDAR dvobroja Danasa za 23.-24. septembar
2000 !!!
Što da krijem, imam i ja u tome udela. Malu tajnu znao je
samo moj gorepomenuti bata, koji nije u Jugoslaviji, a ja
nisam mogla da se uzdržim i morala sam nekome da se
poverim...
Bilo je to ovako: Odlazimo na koncert koji organizuje
G17+, usput iz autobusa s pažnjom pratim duhovitosti i
pismenost narodne milicije, prezentiranu po bilbordima ne-
levaka. Na Slaviji novost levog marketinga1 - male nalepnice,
crvene i plave, na kojima piše “Šic!”. Koštunica istapetiran
nalepnicama od čela do nosa, u svoj svojoj veličini - pa ti
mladi socijalisti su visoki najmanje pet metara, koji će u

1 Iz pouzdanih izvora, bliskih čitaocima lista Danas, kasnije

saznajemo da je ovo bilo maslo mladih Vukovaca! Bljak.


Appendix 2

kampanji, što nisu na Olimpijadi? Podivljam! Ko svaka


poštena mačkarka. Držalo me do iza ponoći, dok nisam
presavila Word i poslala e-mail u INFOUDAR.
Kupovala sam Danas do četvrtka - ništa. U petak
propustim. A kad ono, a oni Medenog sačuvali za ćutnju! Šta
da vam kažem, ispravna odluka, tiraž im je planuo. Samo
sam ja kupila tri komada. O ostalim Medinim obožavaocima
da i ne pričamo. Moju lepu i pametnu mačku možete
upoznati u slici i reči:

Zovem se Meda, imam tri godine, živim u Beogradu i po


zanimanju sam obična domaća mačka. Volim sve što vole
mačke, a u slobodno vreme se zanimam za kompjutere.
Imam zdrave i lepo vaspitane roditelje, Živku i Caneta. Od
rodbine imam još Bisu, Senku i Cigu, Debelu Ducu sa
Banovog brda, a u familiju ubrajam i psa Tutu iz Pančeva -
tek da se zna da mi mačke i nismo neki nacionalisti. O nama
se brine jedanaest divnih ljudi sa pravom glasa koji su
takođe međusobno u rodu. Da vam nešto objasnim: ljudi koji
vole mačke su smireni i svoji, odgovorni prema drugima.
Ne dotrče kad ih pozoveš sa “mac” niti ih možeš uplašiti
običnim “šic”. Što je najvažnije - ne vole da vladaju
drugima niti je njima moguće vladati.
Appendix 3

E, da je moj deda živ! U četvrtom osnovne, pokaže mu


mama moj pismeni zadatak sa temom Lenjin je živeo, Lenjin je
živ i živ će Lenjin biti, koji je dobio neke grdne nagrade,
opštinske, a i šire. Deda pažljivo pročita pa kaže:
− Fuj, ni nos još ne ume da obriše, a ovoliki demagog.

APPENDIX II

Lažem da neću baš ništa, hoću da padne Sloba. Što i ima i


nema veze sa ovom pričom. Ovo pišem 24. septembra 2000.
u 18:44, upravo su objavili da je odziv na izborima
nenormalnih 60%. Da li će mi se želja ispuniti, saznaćemo za
nekoliko sati, a možda i nikad.
Appendix 4

APPENDIX III

Danas je 25. septembar leta gospodnjeg dvehiljaditog.


Neđe pre podne. Vratila sam se kući sa razgovora sa
dekanom Građevinskog fakulteta, ali o tome ćete čitati (ili
ste čitali) u main stream-u ove priče. Za Appendix je od
značaja to što sam sva izbečena i u polusvesnom stanju od
blejanja po Terazijama do pred zoru, što mi je opet pomoglo
da pred gosn Perom izgledam smerno i utučeno. Odoh da
spavam.
Pa se i probudih. U vreme kada sam bila najdeblja često
sam se uspavljivala sledećim sanjarenjem: sada ću ja lepo da
zaspim, sanjam tulipane, a ujutro kad se probudim -
HOROR!!! Pipnem svoju debelu stomačinu - rupa! Maznem
se za dupe, kad ono koske. Pipnem krevet a on šljapka. Sve
oko mene lepljivo i grozno, nešto kaplje po podu. Laka kao
pero zauzimam sedeći položaj, širim oči (dobro je da još
imam oči!) i shvatam da ležim u bari od 30 litara svog
sopstvenog zejtina. Krevet svinjac, soba svinjac, samo ja više
nisam svinja! Sad će se svaka od vas, koja je ikada imala
probleme sa težinom i sanjala slične snove, zapitati čemu još
odozgo i sve te gadosti u jednom tako legitimnom malom
ženskom snu. Pa lepo, kao svaka žena imam pravo da
Appendix 5

sanjam, ali kao hidrauličarka od integriteta ja i u snu živim u


skladu sa zakonom o održanju mase. Kud bi sav taj zejtin
nestao preko noći? Zvuči logično, zar ne?
Tako nekako se osećam i danas, kada su rezultati
predsedničkih izbora potpuno jasni. Jer, češće i duže nego
što sanjarim o ničim izazvanoj vitkoj liniji, ja sanjarim o
buđenju u kome nema Slobodana Miloševića. Seo u
ogroman avion, leteći tanjir, u šta bilo, samo da je što veće da
ih više stane, i da odu što dalje. Pod okriljem noći, dok sam
ja sa ekipom od 10.000.000 sapatnika kuntala - nestao u
nepoznatom pravcu. (Pazi momenat realnosti i u ovom snu,
ne sanjam da nikad nije postojao, kako, tolika sranja oko nas
morao je neko da napravi. Pa nisu se valjda sama napravila?
Možda sam ih ja napravila?) I, eto, danas ga odjednom
nema. Mislim, još nije seo u avion, a da l’ će, pisaćemo i čitati
u Appendixu IV, V, VI... Bitno je da ga nema. Iz prostog
razloga: da je car go svi znamo odavno. Možda i on sam. Ali
mu od juče svi prstom upiremo u onu (malu, golu) stvar.
Eto, tako ga nema. Umorna hidrauličarka u meni sada se
pita ko će da iscedi čaršave, baci i njih i dušek (ma i krevet,
ako treba), prebriše patos, pozove ekipe za odnošenje
kabastog đubreta i polako počne da uživa u svojoj novoj,
čistoj kući. Tolko sam svesna da znam da će da bude
naporno i da će trajati. Spadam u one žene koje nikad nisu
“uzimale ženu” da im sprema kuću. Nije da sam ja neka
Appendix 6

bolesna higijeničarka, naprotiv, prosto ne volim da iko


pretura po mojim stvarima, pa i po cenu kohabitacije sa
malo prašine i neopranih sudova. (A nikad nisam ni imala
para za tako nešto, da se ne foliramo.) Zato glasam da kuću
sada pospremimo sami. Sve drugo je i skupo i glupo.
Ipak, mnogo sam dobre volje od jutros (uključujući i
razgovor sa dekanom). Malopre sam napravila kraću pauzu
u svom spisateljskom radu da odem do samiške po hleb.
Usput se setim lude scene sa komšinicom moje majke,
Rosom. Bila je negde sredina devedesetih, svraćam kod
mame i zatičem komišinicu u suzama. Razvodi se od muža
posle trideset godina braka. Muž joj je kreten, to znamo, ne
mora mnogo da objašnjava, ali red je da saslušamo. Ronza li
Rosa, ronza, te ovakav je, onakav je, mi klimamo glavom
saosećajno, kad će ona:
− Je l’ znaš, bre, ti da je on mene poslednji put poljubio
kad je Tito umro?
Opet moje neprikladno zacenjivanje od smeha, istrčavam
na terasu i ne stižem da pitam da li je poljubac bio posledica
neizmerne tuge ili radosti.
Isto sam se tako zacenila malopre, sama sa sobom, na
sred ulice, tu negde oko kontejnera, kad sam se setila tog
događaja. (Mislim Rose, ne Titove smrti.) U to ime kupujem
Savi u samiški čokoladne napolitanke. Danas častim. Jer,
Sava i ja se ljubimo svaki dan ali mu ja nikada ne kupujem
Appendix 7

slatkiše. Nije da neću (što bi moglo voditi i razvodu braka),


prosto uvek zaboravim. On će za uzvrat mene voditi večeras
na ulicu, gde bi drugde. Ajde da se nadamo da nećemo još
dugo, možda uskoro u grad za promenu pođem u cipelama i
suknji, sednemo u kafanu i ne moramo da se deremo ko
ludaci “Spasi Srbiju i ubij se!!!”. Idi pravo na Appendix IV i
ne vraćaj se u knjigu dok se ne skoncentrišem.

APPENDIX IV

Jebem ti Appendixe i zemlju u kojoj ne možeš s mirom ni


knjige da pišeš. Sreda, 26. septembar, Dan treći.
Počelo je sasvim dobro. Sinoć rešim da častim i studente,
svi će, kao, da polože. Prilična lumperajka, preko stotinu ih
je “ušlo u drugi krug” na testu, a šac-metodom procenjujem
da bi drugi deo ispita realno položilo njih deset-petnaest. I to
kad sam ekstremno dobre volje. Daleko od toga da sam
trenutno uopšte dobre volje, al red je da bar deca vide neku
vajdicu od “istorijske pobede” - odmah. (A mrzelo me i da
pregledam te škrabotine.) Dakle, prepišem ja njihove ocene
sa testova u Zapisnik (pozdravila me Savezna izborna
komisija, pa i ja sam neko dete komunizma), fotokopiram
isti, probijem se kroz gužvu i zalepim ga na “glasačkom
mestu”, tj. u moju vitrinu. I sva zadovoljna sobom odem u
Appendix 8

kabinet da sačekam da oni svi zadovoljni mnome dođu da


im upišem ocene. E, al ovo je Srbija! Prvo troje koje je upalo
u kabinet htelo je da vidi zadatke - mala im ocena! Sad ćete
vi reći “ Tako ti i treba! “ da je to ta nova, demokratska
Srbija, sve pošteno i po zakonu, da će nas “mladost Srbije”
naučiti da se ponašamo ko civilizovani i odgovorni ljudi. Jok
sestro, niko od njih stotinu nije ni primetio da su svi položili.
Niko od onih koji su predali prazan papir nije došao da pita
kako je to moguće − on meni prazno a ja njemu šest.
Nego, nešto me je drugo zabavilo u školi. Lili Radikalka
priznala nam je pobedu u prvom krugu i čestitala. Kaže: “
Ma ne verujem ja njima ništa2, onom nemačkom špijunu još
manje, al kad su moji Radikali rekli da ste pobedili −
pobedili ste i čestitam “ i ode da gleda serije na televiziji.
Sima Komunista, jedini autohtoni primerak koga sam u
životu upoznala, zatvorio se u kabinet i ne prima izjave
saučešća. Ulazim kod Cane, “jedinog Direktora makar čega
koja nije Član bilo čega”, citiram istu. E, nju je zahvatila
potpuna euforija, majku, oca, koji crni drugi krug “ ...sad
ćemo mi svi patike na noge pa na ulicuuuuuuuu!!! ” Toša i
ja, registrovani uličari, u narečenim patikama, cipelama,
nanulama, čizmama, bosi, u kaljačama, na rukama, mokri,
promrzli, znojavi, s vetrom u kosi... gledamo je s

2 Ona nije ni ulazila u koaliciju.


Appendix 9

dostojanstvenim razumevanjem − stvarno je sranje kad ti


neko otme glas! (I to njen, apolitični.) OK sestro, povešćemo i
tebe. Važi, ali mora prvo da skokne do Ministarstva da im se
zahvali što su nam uplatili aprilsku platu. Kaže, treba usput
da kupi cveće pomoćnici ministra tim povodom. Lepo joj
kažem da zaboravi cveće danas, ženo, bre, pomisliće da ih
zajebavaš kad se pojaviš danas sa buketom u Ministarstvu!
Jok, tvrdoglavo žensko. Ja se grebem za taksi o trošku škole,
do Slavije. Sedam na zadnje sedište, gazdarica napred, i sa
taksistom započinje aktuelnu javnu raspravu - da l’ je Gotov
je! il’ je Puk’o je ko zvečka! je. Ja pozadi, ćutim, ko poraženi
kandidat JUL-a na lokalnim izborima. Kod Cvetka dobijemo
saputnika - cveće. Ogromnu suzu od precvetalih belih ruža
sa još većom ljubičastom mašnom. (Možda ta žena ima više
smisla za humor nego što sam ikada pretpostavljala.)
Gledam onu mašnu i sve me draži da izvadim flomaster i
napravim diverziju: Poslednji pozdrav od VTŠ! Uzdržavam se,
ruku na srce, Cana mi nikad nije pravila probleme, što bih ja
njoj?
Odlazim u NGO gde se još slavi. Pozdravljaju me sa:
− Gotov je!
− Vaistinu Gotov je! − odgovaram u tradicionalnom
maniru.
Zatim svraćam do Akademije nauka (tamo sam privatno,
da ne pomisli opet neko da imam pretenzije), stanje redovno,
Appendix 10

pije se kafa i grickaju integralni štapići − za zdravlje, ako oni


ne povedu računa o sopstvenom zdravlju, ko će?
Na povratku kući kupujem opet Savi napolitanke. Ovaj
put je to čist mito, večeras opet moramo na ulicu, opet
“slavimo”. Kad sam čula da su nepoznata lica, po naređenju
još nepoznatijih lica, demontirala binu ispred Skupštine,
kapiram da će se na pomoćnoj proslavi na Trgu pojaviti
premalo ljudi. I da zato mora da se ide.
Kad mi tamo − a ono Nova godina. Previše ljudi
pomislilo da će biti premalo ljudi. Petsto miliona hiljada
Beograđana hini radost, peva, viče, zviždi, njače, vršimo
pritisak. Peva se “Spasi Srbiju i ubij seee...” a jedna gospođa
pored mene, mrtva ozbiljna kaže mužu:
− Znaš, zvuči blesavo, al stvarno bi bilo najbolje da se on
sad obesi.
Opet me hvata histerična smejavica, zamišljam Slobu kao
u onoj reklami za Kosmodisk. Popeo se na hoklicu, namiče
omču oko vrata i u stilu onih pomoćnih glumaca iz EPP-a
ravno u kameru izgovori onim svojim ozbiljnim glasom:
− Izgleda blesavo, ali mene više glava ne boli.
Ni nas.
27. septembar 2000. Bilo kako bilo, vraćamo se kući i
palimo radio. Uspevam i da se okačim na Internet, da malo
smirim dijasporične. (E, stvarno mi se više smučilo, celo
bombardovanje sam provela na Internetu tešeći ja njih.
Appendix 11

Stvarno i nisu bili za ovde kad imaju tako slabe živce.) Oko
keca jave da je Savezna izborna komisija sačekala da se
raziđemo pa objavila da je Koštunici dodala još koji glas
(logično), Slobi skinula neki (takođe logično, jednačina
kontinuiteta), ukinula nekoliko stotina miliona hiljada birača
(mrtvih, živih, vitalno ugroženih, nepravedno raseljenih,
duplih i multipliciranih), i eto ti drugog kruga! (Tu već ni
psihoanaliza ne pomaže, a ne jednačina kontinuiteta.) Ma
nema veze, ubiće ga Bili ko zeca. Nipošto ne mislim na Bilija
Saksofonistu, tek da se razumemo.
Odoh ja sad da kupim Savi napolitanke, treće za redom.
Nema mi druge.

P.S. Odlučujem da Savi povećam dozu: sklanjam fen za


kosu koji već danima leži na stolu i nervira mi muža.
A baciću i pocepane zelene mokasine - to me Sava
moli već mesec dana, svaki put kad ih obujem.
Pothranjujući sopstvenu iluziju da još uvek pripadam
(nekom) srednjem staležu, nežno spuštam svoje
zelene ljubimice pored kontejnera, možda će ih još
malo neko voleti kao ja. Ispred samoposluge besni
građanski rat. Penzioneri neće da nas puste u
samoposlugu da im ne bismo oteli ono-što-već-čekaju.
Što, uzgred, nije ni stiglo. “E, dabogda ti Toni
Montano pevao na zlatnoj svadbi!“ kažem jednoj
Appendix 12

posebno agresivnoj skojevki i prelazim u bakalnicu


preko puta. Na povratku vidim da moje mokasine još
leže pored kontejnera. Da li je to ovom narodu
krenulo već za ova tri dana ili su stvarno bile zrele za
otpis? Mal ih nisam pokupila i vratila kući. Idi pravo
na Appendix V, ovde se zakuvava.

APPENDIX V

Evo samo kratko da vam se odjavim za danas, 28.


septembar, petak (2x13+2). Moram da idem da blokiram
Beograd. To smo saznali sinoć. Baš me zanima na šta će to da
liči. Da ne bude kao obično - “evo, sad ću odmah da
blokiram, čekaj samo da skoknem u red za šećer”.
Sinoć smo debatovali sa mamom šta će ona da blokira.
Sava i ona su se dvoglasno složili da to mora da bude
Mostarska petlja, objekat koji je gradila. (Ja, doduše, mislim
da bi trebalo da blokira KBC “Dedinje”, zbog svog ovog
cirkusa hirurzima se tresu ruke i njena operacija čeka da se
Gotov je! ubije.) Ostalo je da se smisli šta Sava i ja da
blokiramo. Nismo ništa izgradili. Možda neku kafanu, tu
smo se dobro (i davno) ugradili. Jedino što nam je izbor
preveliki. A biće i gužva.
Dobro, neću unapred da defetiziram. A kako, opet, da ne
defetiziram, juče ispali košarkaši iz borbe za medalju na
Appendix 13

Olimpijadi. Tako je propao moj optimistički scenario -


košarkaši maznu srebro (da ne preterujemo) a u isto vreme
Gotov je! prizna da je gotov. Onda mi izađemo na ulice i od
sreće srušimo Beograd gore nego NATO.
Moram sad da idem, da uhvatim prevoz dok još radi i
stignem na blokadu na vreme.
Idi odmah na Appendix VI

APPENDIX VI

Petak + 1 = subota, (2x13 + 3) = 29. septembar 2000. Juče


smo blokirali:
• Depandans picerije “Mama Mia”, na pet minuta, dva
parčeta pice (2 x 24 = 48 din.). Akcija pristalica
demokratske opozicije (u sastavu Sava i ja) potpuno
promašila, pica bila hladna i prazna.
• “Pekabetu” u Srpskih vladara, na kratko, dve male kisele
“Vrnjci” (2 x 13 = 26 din.), mlake, fuj.
• Terazije, dok smo prošli od RK “Beograd” do “Albanije”.
• Ulaz u “Buhu”, nebitno, to radimo od ’96, tu smo
verzirani, a i niko ne prolazi.
• Kad smo se vratili pred Savinu firmu ustanovili da nam
je neki majmun sa džipom blokirao kola. I otišao u kafić
Appendix 14

na piće. Malo trubili pa se sklonio, dakle, izvršili i jednu


uspešnu deblokadu.
• Sava predveče blokirao krevet i nije bilo šanse da ga
ubedim da idemo na novi “radni dogovor” na Trg.
• Ja kao kontra meru blokirala kompjuter i pišem protestno
pismo Naučno-nastavnom veću Građevinskog fakulteta.
To radim i danas, ceo dan. Dobro istrenirana za sve
stresne situacije u poslednjih deset godina, ne dam se
omesti. Ako smo u sred bombardovanja mogli da
renoviramo stan, mogu sad da pišem jednu običnu protestnu
notu između obavljanja građanskih dužnosti. Naročito kad
je građanska dužnost − građanska neposlušnost, to mi
obaška leži. Pazi situaciju, ja pišem, Sava usisava a meni ne
smeta usisivač!!! (Najtopliji pozdravi svim radnicama fabrike
“Alkaloid”, Skoplje, posebno onima na traci gde se pakuju
moje li-lu-le.)
Uveče smo bili na Trgu, generacija ‘96/97 se spontano
okuplja ispred “Buhe”. Gospode, što su neke žene ostarile! (I
posenilile, moja kuma La Mar i Janjina drugarica Biljka se
upoznaju ponovo, uredno, već četiri godine.) Nije ni
muškarcima bolje, Janjin ortak Aca me pozdravlja sa:
“Zdravo Milena!“ (Mileni i meni je jedina dodirna tačka
Janja i to što se međusobno obožavamo. Inače se ne viđamo.
Da, i Hranislav, zaboravila sam. Pa ja njega počinjem da
Appendix 15

zaboravljam?! Triput ura za mene - ura!, ura!, ura!) Strašno,


ovi iz opozicije očito ne znaju šta će, ni sa pobedom ni sa
zapisnicima.
Pred ponoć zovem Đurđu i teramo politiku čuku
vremena. Ona smestila Crnu Goru gde joj je mesto, ukinula
im 80% mandata u Saveznoj skupštini, sve u inat Vidi
Ognjenović?! Tako kaže. Sandžaku dala potpunu
nezavisnost, boli je uvo, ne nosi farmerke. Vojvođanima
porušila sve novoizgrađene mostove, kaže, oni su sad za
drugi krug a ona ne zna koji im je. Ja joj nežno, genetska
autonomašica, objašnjavam o čemu se radi, iako je spoljna
politika njen resor nisam ja džabe provela mesece na
treningu u ispostavama stranih agentura. Poznajem izborna
pravila bolje i od takmičara. Ja, opet, šizim u svom resoru,
Sistemologije i logistike. Uglavnom na blokadu. Boli onog
Gotov je! sve i da svi blokiramo sami sebi oba plućna krila, a
ne Ibarsku magistralu. Ja sam za radikalne metode, od
zatvaranja vode po (određenim) šahtovima do spuštanja
lopti na naduvavanje u (određene) kanalizacione cevi. (Pazi
što sam praktična, to se posle, kad se Puko je! i izduva, lako
probuši i takoće izduva. I otekne niz vodu.) Sad Đurđa mene
ladi “zakonskim minimumom rada komunalnih službi”.
Mojim resorom! Stvarno me nervira, luda krava.
Podseća me na gosn Goatija, čija sam predavanja o
izbornim zakonima i prevarama slušala proletos.
Appendix 16

Najljubaznije ga pitam, kad se tako lepo razume, da mi


objasni kako ja da glasam tri puta. Za koga hoću. I da mi
objasni šta rade hakeri u opozicionim redovima. Pa ne može
da me ubedi da oni koji uspevaju da skenjaju sajt NATO
pakta u sred bombardovanja ne mogu da uđu u bazu
podataka o građanima MUP-a Srbije i da dobijemo tačne
biračke spiskove?! Čovek me belo gleda, izbori još nisu ni
raspisani a luda žena ima ideje... (Eto šta će nas dotući,
strategiju nemamo a taktički smo u čabru.)
− Ali to nisu legalne metode! − kaže.
Idi, majke ti, oni nama sasvim legalno krv piju na slamke
raznih debljina već deset godina a mi ćemo na njima da
treniramo finoću. Sve to pričam Đurđi i obavestim je da je
DOS naredio da prvo sutra ujuto ima da idemo u crkvu a
posle u blokadu. I tako nam diskusija pređe u religiozne
vode, tj. splasne, pošto Sava, naš Ministar za saradnju sa
SPC, nije zainteresovan, igra kineski šah s kompjuterom.
Odoh da spavam, a vi pravo na Appendix VII, kako da se
vratim u prošlost kad mi sadašnjost krade priču.

APPENDIX VII

Vest dana, 30. septembra 2000, jeste da su odbojkaši


osvojili zlato na Olimpijadi u Sidneju. Uspavane lepotice
Appendix 17

koje su postale zveri, kaže onaj moron u televizoru. Trojni


blok ko Petrovaradinska tvrđava, šta dodati? Aha, evo ga
ipak, dodaje da će svaka kuća u Srbiji pljuštati od šampanjca,
vina i rakije. Posle priprema na Kopaoniku. A znate ko je, po
RTS-u, doneo zlato? Smena generacija! Tako čovek kaže.
Ja sam tu utakmicu prespavala, inače volim da ih
gledam, i njih i košarkaše. Sava jutros zaboravio da mi kaže
za zlato. Da mi ćale nije rekao da mama spava jer je gledala
odbojku sabajle, bila bih u neznanju do podne. Malo je falilo
da pre čujem da ih je Gotov je! odlikovao nego zašto ih je
odlikovao. Ajde, videćemo, koliko se ja sećam, njemu je
Vanja Grbić jednom već skresao u brk. (O tome možete čitati
u mom prethodnom romanu koji će biti objavljen
naknadno.)
Išli smo na pijacu da kupimo malo mesa, zamrzivač mi
pun bele džigerice za mačku i pečenih paprika. Oćeš đavola,
kasapnice prazne ko tramvajske šupe. (U špicu.) Na kraju
pitam jednu kasirku jesu li meso razvukli od jutros ili ga nije
ni bilo. Ona škrguće zubima:
− Nisu ga razvukli.
Vrati se u glavnu priču.
Appendix 18

APPENDIX VIII

2. oktobar 2000. Juče sam se ceo dan bavila prečitavanjem


Izveštaja o izveštaju. Ne znam samo kako da ga predam,
fakultet zaključan iznutra. A ja zakasnila da sa studentima,
naoružanim petardama, upadnem kroz prozor. No, šta će s
tim pisanijem biti, to ćemo videti u nastavku, koji se još nije
dogodio.
Sava isto ceo dan proveo u Generalnom štrajku, zavlačio
se u svoju sobu, donosio papire u kuhinju, pet puta pitao
hoću li kafu, vidim da se mota bez veze pa rešim da ga
nahranim i pošaljem na popodnevno spavanje. Tek što smo
seli da ručamo, zove moja majka. (Ona obavezno zove uvek
kad sednemo da ručamo.) Ovaj put se za promenu cereka ko
blesava i pita hoću li ja da budem njen prevodilac. Ništa ne
kapiram, pa mi objasni da se Gotov je! pojavio u maniru
Saksofoniste, onako za govornicom sa grbom, zastave svih
federalnih jedinica, tj. obe, i fudbalskih klubova savezne lige
iza njega, i objasnio podmetnutom narodu da je podmetnut i
da će ga to koštati ubrzanog učenja engleskog. (Lukavo, zna
se šta Srbi najviše mrze - školu, ma kakva bila.) Objasnim
onda ja njoj da imam želudačne probleme koji mi ne
Appendix 19

dopuštaju da slušam njeno prepričavanje, a još manje


integralni tekst obraćanja, i prekratim priču.
Malo posle, Sava već uredno spava u regularnom
krevetu, a ja okrenem TV Studio B da vidim “ko to tamo
štrajkuje”. Niko. Ja tamo, a tamo Gotov je! Inače nisam
sklona mazohizmu, al reko ajde da čujem to za taj engleski,
možda bude neka tezga za mene, i ovako od doktorata nema
ništa. Ja pod ćebencetom, on stojećki, ja slušam, on čita. I tu
se desi nešto potpuno sumanuto - zaspim u pola njegove
govorancije! Mislim, obično se iznerviram, i u najboljem
slučaju samo ugasim televizor, zato što je moj. Televizor.
Kad sam srednje iznervirana gađam ga nezavisnom
štampom. A kad se jako iznerviram potežem i papuču.
Čoveče, koji sam ja kreten, znala sam da u odsudnim
trenucima počinjem da se kliberim, ali da zaspim! I time
propustim šansu da aktivno učestvujem u telefonskoj
diskusiji koja je posle trajala celo veče.
Izgleda da je od tog govora zavladala kolektivna
šizofrenija. Svako je čuo i video nešto drugo. Zove La Mar i
kaže da u mračnoj budućnosti možemo da se pozdravimo sa
emancipacijom. Miki je svojim očima video da Gotov je! iza
one govornice u stvari stoji na hoklici i da senka u gornjem
delu ekrana ima oblik omče a ne pecaljke za mikrofon. Moja
majka zapela s onim engleskim, dok nisam obećala da ću da
prevodim čak i njihovim glasačima. Pakosnici javljaju da sa
Appendix 20

doktoratom mogu da se pozdravim trajno, jer će Ameri


(lično) ograničiti stvaralačke domete mog naučno-
istraživačkog rada (takođe lično). Nervozni tvrde da je on to
objavio vanredno stanje. Čuju se i teorije da se on nije ni
obraćao podmetnutom narodu, nego je dovedenom narodu
objašnjavao da su oni drugi podvedeni. Svi se slažu samo u
jednom - taj pismeni sastav sastavila je žena njegovog života
i u tom trenutku joj je drhtala ruka, jer se drukčije ne mogu
objasniti onolike poteškoće pri čitanju.
Kad sam to čula, objavila sam Savi da će on javno čitati
moj odgovor Komisiji za pregled i ocenu doktorata, sve
sedeći u krilu Tesli ispred fakulteta. Kad može njen njoj,
može i meni moj - da čita govore! Sava me poslao u majčinu.
Na kraju me dokusurila Janja, neđe iza ponoći. Ona je u
govoru čula o nekim kalodontima koji će nositi imena
kosovskih junaka. Idite bre ljudi bestraga, i vi i Gotov je! Ne
znam ni šta ću sa svojom paranojom, još mi i vaša i njegova
fali.
Jutros se Janja opet javlja, pragmatično je isukala osam
dinara i kupila Politiku. Hoće sve da mi čita, ja se ritam, i na
kraju se nagodimo da mi rastumači samo one kalodonte.
Dakle, dogodiće nam se potpuno poništavanje identiteta,
preostaće nam samo nekoliko “nacionalnih jela, poneka
pesma i kolo i imena nacionalnih heroja nadenuta
Appendix 21

prehrambenim proizvodima i kozmetičkim sredstvima”.


Pokajnički zamišljam:
• dimljene ukljeve marke Gorica
• losion za rast i negu kose Heroj Šaja
• griz za bebe M.Milutinović - Mlekce
• hrana za kućne ljubimce, rinfuz, Savezna izborna
komisija
• bordo imalin Kurir Ivica (pa ko se prepozna -
prepozna se) itd.
a sve to tolerantno, kao što i treba u otvorenom društvu,
proizvodi, pod zaštićenim imenima, multinacionalni Proctor
& Gamble. Jebi ga, Gotov je!-si, kasno si se setio da nam
otvoriš oči.
Danas nisam išla da šetam sa studentima. Sava odbio, on
to zove “čuvamo snagu za odlučujuće trenutke”, ja sam
prosto nervozna. Uvek se iznerviram kad počnemo da
delujemo po sekcijama, radnici, seljaci i poštena inteligencija.
Što se oni nikad ne podele na divlje i pitome pandure? Strah
je očigledno jače koheziono sredstvo nego odvažnost. E, sad
sam nešto mnogo pametno rekla. Oću da kažem, to me
nervira! Sećam se, prošle godine, Savez za promene
mitinguje na Trgu, studenti “nevezano” šetaju, povod
abitan, a ja, u potpuno istom raspoloženju kao danas,
ostanem kod kuće. Čujem na radiju da kod Markove crkve
Appendix 22

panduri mlate decu i podivljam, istrčim iz kuće i uletim u


prvi taksi:
− Vozite me na demonstracije!
− Na koje ćete, gospođo? Na dečije ili za odrasle? − mrtav
ozbiljan (i dobro obavešten) će taksista.
Ama, ne znam ni ja više čoveče. Tamo gde se biju.
Jedino što sam pametno danas uradila je što sam se malo
svađala sa Spasenijom. (Canu zovem pravim imenom samo
kad sam ljuta ili kad hoću nju da naljutim.) Posle one tirade
o patikama, pre neki dan, ona je juče držala ispit! Kaže, došla
deca, šta će, ne može da ih ošteti. (Malo li su oštećeni,
ometeni u razvoju, retarditali, podebilili... zajedno sa nama u
poslednjih deset godina.) I, normalno, počne mene da
ubeđuje da moram zbog dece da držim ispit u petak. Ako
oni neće štrajk - nema štrajka. Ja sam bre, ženo, u štrajku, ja,
ja sam zaposlena u toj školi, o mom neizvršavanju radnih
obaveza se radi! Dokle će više “đaci da uče profesore” i
ostala sranja iza kojih se skrivamo već godinama. Mi malo
šetamo sa onima koji nas “uče”, a malo sedimo u učionicama
sa onima koji bi da “uče” (školu). Kapiram ja šta je njen
najveći problem, briga nju da l‘ ću ja da držim ispit ili ne, ko
je u štrajku, ko nije, čija keva nema uslov za peti semestar,
njoj je samo frka da ona mora to nekome glasno da saopšti.
OK, sva sam za kompromis ko i uvek, dolazim u petak i
pišem deci šestice ispred škole. Ispita nema i tačka! Uh,
Appendix 23

vidim laknulo joj: radi kako hoćeš, ali dođi. Ma dolazim


sestro, zabole me toranj na Avali za diferencijaciju funkcija
tipa ex, objasniću deci sama. Posle mi beše malo krivo, svi mi
pored nje uvek možemo da držimo nastavu i na banderi, uz
gusle, u majcama Otpor!-a, učlanjujemo studente u Jehovine
svedoke... šta sam imala da je secam. Malo joj njene muke,
ma šta to bilo. Evo, ovim putem pozivam pobednike
saveznih i lokalnih izbora, a i buduće pobednike svih
budućih republičkih izbora da Samospaseniju − Canu drže
na mestu direktora doživotno, kad voli. Samo nemoj da joj to
neko kaže, da ne shvati mnogo bukvalno.

APPENDIX IX

Da me neko pita šta sam radila poslednja tri dana, do


danas, 5. oktobra - pojma nemam. Jedan sam pouzdano
provela sa Đurđom na ulici, udarnički, 11 sati.
Nismo forsirale baš Studentski grad ali smo bile na
Platou, a onda u Demokra..., jednoj od osamnaest, i odatle
malo “koordinirale” kreativni haos. Pazi, prvi put u životu
ulazim u sedište jedne političke partije i to u trenutku kad se
bar šest kolona demonstranata sudara po ulicama, sva sreća
da su na istoj strani, i ovako hoće da se poubijaju zbog
krkljanca koji prave. Na Terazijama se igra utakmica, Otpor!
Appendix 24

protiv Otpor!-a, u timu jednog Otpor!-a sve same poznate


ličnosti3. Dinkićevi obožavaoci, na čelu sa istim, obilaze ih na
putu za Tužilaštvo. Studenti u suprotnom pravcu krenuli
put Brankovog mosta. Psi lutalice prate kolone ali tu i tamo
zastanu da malo preturaju po brdima đubreta u
novoosvojenoj pešačkoj zoni.
− Beograd je konačno javno priznao da je svinjac! − kaže
jedan momak i zafrljači konzervu od piva na sred
fudbalskog terena.
Dakle, u sedištu jednog od koalicionih partnera doživim
kompletan šok. Sekretarica, naoružana maritimnim
strpljenjem, prebrojava bedževe, jedan potpredsednik se
vajka:
− Kad će već da pohapse ove lidere, da i mi malo dajemo
izjave za štampu?
Drugom, malko mnogo starijem, bezuspešno pokušavaju
da objasne ko ga je pozdravio. On, doduše, zna zašto su ga
pozdravili, ali mu je slabo šta drugo jasno. Kafu i sokove
dobijamo promptno i svi se vraćaju u blaženi mir. Ja pala u
fras, pa ovi treba da su u opsadnom stanju?! Pokušavam da
suzbijem moju večitu idiotsku potrebu da organizujem i
umesto toga se posvetim kafi. Sava mi javlja da je majstor

3Inteligentniji primerci koji su shvatili da je Gotov je! gotov i pre


nego što je bio gotov.
Appendix 25

Dale ispred “Energoprojekta” natrčao na horde SPS-ovaca


(uključujući i autobuse) i logističarka urbanističke
provinijencije u meni kapira da će doći do bliskog susreta sa
studentima u predelu Bulevara Nikole Tesle. Dojavljujem
isto aktivistima a oni me gledaju sa uzbuđenjem ko da sam
im rekla da je upravo poskupeo benzin za dinar. Lu-di-lo!!!
Sva sreća, bila je patka. Dale je njih stvarno video, ali su oni
otišli u Sava centar, valjda da im saopšte da su pukli. Dobro,
nema veze, to veče sam malo plakala, sve mi je delovalo
potpuno beznadno. Entropija bliska kecu!
Fora je u tome da se ja sad ne sećam ni kog je to dana
bilo. Juče ili prekjuče? Slušam Index, čekam da krenem kod
Save u firmu, pa na demonstracije. Čujem kako se po Srbiji
probijaju blokade, prvi i pristižu u Beograd, pred Skupštinu,
kad ono pljas! - tear gas. Užžžas, odoh ja na lice mesta.

APPENDIX X

Subota, 7. oktobar, drugi dan kako ne izlazim iz kuće.


Ratnici su umorni, a moraju i da vežbaju da rade sa
daljincem. Odvikla sam se poslednjih godina. Upravo nam
se zakleo novi predsednik. Prethodno smo imali prilike da
uživamo sa poslanicima u njihovom prvom bliskom susretu
pred kamerama posle dužeg vremena − “Kušuj stoko,
Appendix 26

zapamtiću te dobro.”, “Jok, nego će s tebe da se


dogovaramo.”, “Ajde mali, lani jednu rečenicu kad baš
moraš.”... Na kraju smo se Sava i ja kladili da će Šešelj da
mjauče dok Koštunica bude polagao zakletvu. Pa, il su ga
držali ili se Nova RTS Srbije uspešno konsolidovala i našla
trake za “pokrivanje” aplauzom. Evo, sad puštaju onoga
Gotov je!-og kako drži govore na Kosovu pre trinaest
godina. Auh, što je propao od onda, pa nije ni čudo što je
Puk’o je! (ko zvečka).
Dobro, vratimo se na prekjuče, kad sam izletela iz kuće.
Znam da ste u međuvremenu pročitale vazdan memoarske
literature na temu Kako sam lično sjebo Slobu 5.oktobra 2000. i
da vam je više bljak, ali moram i ja da se pridružim.
Prinudna radnja.
Dakle, istrčim iz kuće, krenem da se bacakam pod kola,
koja na moje stopiranje odgovaraju trubljenjem i veselim
mahanjem sa tri prsta. I odlaze. Pa gde si krenuo dilejo
smederevska, bolje da me povezeš da ti pokažem put. Na
kraju navatam neki taksi koji me Nebojšinom doveze do
Hrama − ne može da pređe Bulevar JNA, isprečila se kolona.
Čuj, kolonica, smrzla sam se. Nekako se provučem do Savine
firme, tamo pokupim specijalne jedinice pa krenemo i mi. U
životu nisam videla toliko ljudi, mada Sava tvrdi da ih je bilo
slično na Uhapsite Vlasija! Mi, doduše, nismo bili tamo, ali
smo gledali na kanti. Ajde da ne davim sad ja, kao što smo
Appendix 27

se davili u gužvi do prvog suzavca. Sve u svemu počne


bežanija, izgubismo vojsku a Sava i ja zauzesmo rezervne
položaje kod turske ambasade. Ko velim, ako stvar
propadne ima da tražim azil na eksteritoriji, bolje još petsto
godina pod Turcima nego još pola sata pod ovim. A kako mi
ni Turci nisu po volji, pridružim se Savi u samoinicijativi da
organizuje demonstrante: “Gde ćeš, bre, stoko, stani, šta sad,
šta smo dolazili ako sad odemo kući!“ Po mojoj proceni ipak
je bar dve trećine demonstranata završilo sa učešćem u
revoluciji već sa prvim patronama suzavca. Tada sam bila
besna, kasnije sam shvatila da je to bilo više nego korisno,
inače bismo se polomili jedni o druge u gužvi. U to stiže iz
Miloša Velikog nova kolona, Duvanska industrija Niš, ovi još
nemaju suzne oči. Predvodi ih kordon od jedno osam tipova
visokih po tri metra i teških po petsto kila, svaki od njih drži
po dršku od lopate. A drška od lopate mu “ćuti” u ruci ko
penkalo. Kuku!!! Odoše pravo u onaj oblak suzavca (već u
“rasejanju”), kad ono opet bum-bum!!! Narod u pratnji
međeda (u najpozitivnijem smislu, moliću lepo) poče da beži
unazad, ali ne i oni. Na to se i mi ohrabrimo pa za njima.
Da skratim, taktika nam je bila − potrči napred, nagutaj
se suzavca, beži nazad. I tako bezbroj puta. Bili smo, dakle,
od neviđene koristi, naročito po sopstvene disajne organe i
oči. Vidimo, (savezna) kuhinjica gori, malo spreda, malo
straga, klinci razvlače delove nameštaja, bacaju se papiri
Appendix 28

kroz prozore, sa Gradske skupštine viču da idemo do


televizije jer policija potiskuje demonstrante. Trč tamo, dok
smo stigli više niko nikog nije potiskivao a i lepa televizija je
lepo gorela. Znam da kao jedna civilizovana građanka treba
da se gadim na ovaj vandalski čin, ali ne mogu!!! Kad bi
mene neko pitao, ja bih to zgarište ostavila takvim, zauvek, i
mlade novinare dovodila tu da polažu zakletvu pre stupanja
na prvi posao. Ne bi bilo baš dostojanstveno, al bi bilo
vaspitno.
A sad ću drage moje da vam odam tajnu: televiziju je
zapalila žena! (Da izvine Čačani, Delije i Bager.) R.
prizemljena stjuardesa JAT-a. Mislim, nije ona bacala
Molotovljeve koktele, ta ipak je to jedna dama, nego je
skoknula kući i donela pet litara petroleja, flaše i krpe. A šta
radi jedna dama sa tolikim petrolejom u kući, to je već jedna
od priča koje živimo deset godina. JAT je švercovao neke
kineske grejalice na petrolej i u istima isplaćivao radnike u
posebno kriznim vremenima. Kad ti je grejalica plata, valjda
ti je onda petrolej topli obrok. Naša drugarica je još bila sva
izbezumljena kad smo se sreli. I žurila je ponovo kući, u
komšiluk, po još avionskih vlažnih maramica za
demonstrante. Kaže da su one efikasnije i od luka protiv
suzavca. Daj bože da polako zaboravimo sve gluposti koje
smo morali da naučimo u ovoj kretenskoj zemlji, pred sam
Appendix 29

kraj drugog milenijuma. Crni luk protiv suzavca! A nije kora


od limuna u šne-nokle? To smo zaboravili.
Posle smo se još muvali tamo-vamo ali više niko ništa
nije bacao na nas. Stacionirali se kod Gradske skupštine i
čekali da čujemo šta je bilo. Potpuno bezvezna situacija, tri
sata smo se jurili, oplakivali ga pod moranje, palili javne
kuće (nisam ja, mame mi, al se i zato kajem) i šta sad? Pred
mrak je na bojnom polju bilo možda tek deset posto naših i
nijedan njihov. Oni sa skupštine urlaju:
− Još nije gotovo, budite oprezni!
Pa pobogu morončino, znam i ja da nije gotovo. Oprezna
sam odavno. Ali šta ti znači to još? Šta je uopšte bilo? Po
izrazima lica ljudi okolo, vidim da dele moju zbunjenost. U
neka doba počinje da govori i Koštunica, koji sad moj drži
politički govor, nek nam kaže šta se zbiva. Ljudi skandiraju:
“Vojo, Vojo!“ što mi ekstremno ide na živce. Razmišljam o
tome kako ne postoje harizmatske ličnosti, kako i noga od
stola dobija harizmu kad je proglasiš za cara. Mislim, nije
Koštunica noga od stola, on je moj predsednik, koji može da
me pogleda u oči, samo ako hoće, i obrnuto, tako sam bar
pročitala na bilbordu, ali koji mu andrak sad uvaljuju
harizmu? Nije im dosta? Dok sam to (pametno) mislila,
ukapiram da mi se užasno piški. Šta je partizanka Mara
radila kad joj se pripiški usred bitke za ranjenike?
Appendix 30

− Ajdemo, Savo, do firme, moram u WC odmah!


Telefoniraćemo, videti šta se zbiva i vratiti se.
Tamo nađemo našu rasturenu vojsku i flašu neke užasno
smrdljive rakije, Sava kaže da se već tri dana vuče po
kancelariji i niko nije hteo da je pogleda do sada. Što ne piju
vodu, budale, posle onolikog suzavca, nego rakiju? Kad sam
shvatila zašto, i ja otmem flašu - oni gledaju televiziju!!!
Menjaju kanale, na svima makljaža, dim, vatra, jurnjava, mi
pobedili!!! Kako bre?
Zovem milu majku, pretpostavljam da je u
predinfarktnom stanju od brige “za decu”, tj. nas. Šipak,
gospođa je u komšiluku, gleda ceo dan preko satelita
direktan prenos na CNN-u, piju metaksu a ćale im pravi
kiflice sa sirom. Neko im na televiziji javio da bi i mi nešto
pregrizli, pa su podmesili novi kvasac za još jednu turu.
Komšija Toša se odrekao poslednje dve kiflice “za borce”. A
mi?
− Jaki ste mi vi, kad niste uspeli da se slikate za CNN −
jebala ih globalizacija.
Prihvatim zbunjujuću istinu da smo pobedili (“al ne još“)
i ubedim Savu da odemo kući, nahranimo mačku, popalimo
i frižider od viška klope (kad smo već u revolucionarnom
zaletu), malo se odmorimo pa da se vraćamo. I bez
domunđavanja sa onim nemačkim špijunom znamo i sami
da noćas mora da se džedži ispred Skupštine. Ako su oni
Appendix 31

unutra upola umorni kao ja, može lako na legalu da ih


prikolje pet šalterskih službenica iz bilo koje opštinske
panduracije. Posebno što ama ič ne verujem u ono ljubljenje
sa policijom, za slikanje i spasavanje žive (uniformisane)
glave.
Rečeno-učinjeno. Usput svratili do mojih po famozne
kiflice za demonstrante. Nisu se pretrgli sa količinom. (Tamo
se diže i treći kvasac, treća tura je za “poražene komišije”.)
Našli se i sa oba kuma i jednim kumašinom i onda je, posle
najluđeg dana, počela najduža noć. U gradu cirkus, ko da su
košarkaši retroaktivno osvojili nešto na Olimpijadi. Kinezi u
majcama Otpor!-a priključili se rejvu na kraju Knez
Mihajlove. (Kad omašiš Tjen Anmen, a zatim i Marksa i
Engelsa, ukapiraš da imaš sreće iako si Kinez. Pa onda, udri
kume zezanje.) “Moskva” puna ko oko a nijednog
Crnogorca?! Opšta zbrka i gungula, jedino mi ona ekipa u
parku ispred Skupštine grada deluje malo ozbiljnije.
Vucaramo se okolo, gledamo decu kako skaču, pitam se
na čemu li su, mogli bi da daju i nama malo. I onda
odjednom, iza trojke, Knez Mihajlova i Vasina potpuno
prazne. Ne baš potpuno. Potpuno je prazna prodavnica
“Soko Štarka”, prijelo se nekom nešto slatko. Radnja s
farmerkama, na izvolte. Ostali samo mali brojevi. Iz malog
“Centrotekstila” izneli i police. Dva pitomca vaspitno-
popravnog doma “Vasa Stajić” pokušavaju da izvuku iz
Appendix 32

izloga neku pomadu od strogo prirodnih preparata. Još nisu


izgubljeni za naše novo demokratsko društvo, kad smo
naišli ispravljaju se i prave se da nisu odatle. Tri klinca,
cenim ih na šesti razred, razvlače crnu plastičnu lutku iz
izloga, teraju je da pije vode na Delijskoj česmi. Kažu,
nagutala se suzavca. Nazdravlje, deco, imali ste stvarno
uspešnu noć, skenjali ste Slobu a maznuli ste i ribu. I to
egzotičnu. Zanemeli se vraćamo pred Skupštinu grada,
među nekoliko stotina zombija sličnih nama. Od umora,
mislim. Sledećih par sati se ne sećam najbolje, neki su nešto
govorili, bodrili nas da ne odemo kući, dočepao se
mikrofona i neki ludak koji je do pre neki dan rasterivao
đavole po Tasmaniji, pa došao da pripomogne, otkud znam
šta je bilo, tako je rekao. Onima unutra je, pretpostavljam,
bila veća frka nego nama. Što se mene tiče, ja bih u tom
momentu pristala i da me pregazi tenk, samo da me malo
ugreje. Odvukli smo se u svitanje, kada smo videli da su
počeli da stižu neki novi, ispavani ratnici.
Nismo odmah legli, popili smo po vinjak, doručkovali uz
“oslobođeni” televizor koji je prenosio kako Velja Ilić ide
lajkovačkom prugom (sa više nego jednim drugom). Bacaju
avione i kamione na sve strane, čupaju drveće golim
rukama, a panduri bi malko da se biju a malko da se ljube.
Prosto jedan strastan odnos između organa javnog reda i
naroda.
Appendix 33

Nismo spavali ni dva sata kad Sava skoči, sanjao je


pucnje, uplašio se da je počelo. Ništa drugo nismo mogli
nego da blejimo u ekran i sa zebnjom gledamo na sat, kako
prolazi vreme a oni tamo još “slave pobedu”. Oko podne, u
kadi, otkrijem da sam sva u modricama po nogama. Ništa mi
nije jasno, niti me je neko udario, niti sam se saplitala. Upalu
mišića imamo oboje, a nemamo aspirina.
Nismo išli na moleban ispred Hrama, em ja nisam
religiozna, em me bole noge, em neću da kvarim kulturno-
umetnički program za otmeno društvo svojom
revolucionarnom (nadrkanom) pojavom. Gledam onog
Đinđića, ozbiljan i lep ko da je živ, tik uz Patrijarha, samo što
se nije prihvatio da pridrži svećnjake. Čoveče, pa ne bi
mogao da me nateraš da se bavim politikom za sva blaga
ovog sveta. Zamisli šta on mora da radi, pet sati posle
onakvog dana i noći!
U šest popodne mi otac javlja da se Ustavni sud oglasio i
u pismenoj formi i da je objašnjenje malo drukčije od onoga
što je juče ujutro rečeno. Ma idi, čim im zapališ Saveznu
izbornu komisiju odmah sve priznaju. I dalje ne znamo
hoćemo li i noćas morati da čuvamo Skupštinu grada, zato
se slabo pomeramo, skupljamo snagu. Onda Koštunica
provali da se video sa Gotov je!-im i da mu je ovaj čestitao.
Nedugo zatim i sam Gotov je! prijavi da je gotov i da ide
malo da ljulja Marka. Između njih dvojice opet puštaju Velju
Appendix 34

sa ekipom. (Je l’ znate kako se zove onaj ogromni Veljin


“čovek u crnom”? Mačak. Rekao nam jedan deda iz Čačka,
dok nas je pred zoru bodrio da izdržimo još malo.) Čoveče,
meni ovo sve nešto smrdi. Opraštam im za večeras, srećna
što mogu da idem da legnem.
Opraštam im i danas, 7. oktobra, ceo dan. Mogli su
makar, kao osobi od poverenja, da mi kažu da ću da statiram
u tom filmu, bar bih se malo našminkala.

APPENDIX XI

Nedelja, 8. oktobar, drugi krug u Vojvodini, mi spavamo


do 11, s obzirom da smo danas slobodni. Spavali bismo i
duže, ali Meda kaže da on ništa nije potpisao sa Udruženjem
učesnika oktobarske revolucije 2000, te da ima i dalje da ga
hranimo kad god mjauče, čupa krevet, obara budilnike... i
sve ostalo što je na njegovom mačijem repertoaru za buđenje
neodgovornih gazda.
Sava i moja sestra Ana bi izvoljevali da pojedu nešto
kašikom za ručak, pa idemo i na pijacu. Marka 20 dinara, ne
znam da li to dileri prave practical joke ili šta je, tek, dok se
ne informišem, gospoda farmeri mogu da dobiju samo
dinare od mene. Ja se, za uzvrat, vratim kući sa kesama
Appendix 35

punim razne trave i korenja. I jednom koskom za supu, pa


nek jedu kašikom. Pogađate, kratki smo s dinarima.
Ana i ja smo se pre ručka oblačile u gradsku gerilu, ona
stavljala svoju maskirnu maramu preko lica, ja moju
kaubojsku, pokazivale jedna drugoj na šta smo nakjuče ličile.
Složile se da protiv suzavca najbolje rade plivačke naočari
(koje nemamo), smejale se i jurile po kući ko deca.
Komentarisale kako je u toj demokratiji sve moguće − moj
ujak (a Anin otac) bio juče kod svoje sestre (a moje majke) na
ručku i nisu se posvađali “zauvek”, što redovno rade?! I još
joj priznao da je njen Cane (Medin otac, 7.5 kg.) najveći
mačor u familiji, veći čak i od njegovog pokojnog Matorog
Ljube, Canetovog oca. Posle smo klopali, preživali, Sava
otišao da spava, Ana kući, a ja evo me ovde.
Bože što je dosadno u ovoj slobodi! Al prija kostima.
Nego, jesam li vam ja uopšte rekla da imam skoro 44
godine?
Danas konačno uspevam i da se prikačim na Internet, da
skinem poštu. A tamo svašta, namnožilo se za ova tri dana,
čestitke, slavlja, ludila... Sve me to manje zanima, stigla su
mi i dva pisma od Erika. Moj kanadski deda se vratio kući i
piše mi. Mislim, malo mi je glupo da kažem da se vratio
kući, jer je prošle dve nedelje proveo kod kuće. U majčici
Engleskoj. A sad se vratio kući, u Kanadu. Mnogo mi je
nedostajao. Po datumu vidim da je prvo pismo pisao onog
Appendix 36

dana dok smo se mi jurcali po Trgu Marksa i Engelsa, suznih


očiju. Dakle, u njemu mi neće čestitati? Čitam, Erik i ja se
stalno zezamo na račun različitosti svetova u kojima živimo.
Ovo pismo nije stiglo iz drugog sveta, ovo pismo je stiglo iz
druge galaksije:

My dear,

I’m back. A great visit to the UK and not an hour


wasted. What is surprising to all is that I have brought back
all the clothing that I took away. I usually leave it strewn
about marking the progress of my journey. I also took all my
pills though Dorothy suspects that I threw them away on
the airplane before I disembarked.
You won’t be interested in my perambulations but I
must tell you that the poetry festival in Kings Lynn was in
itself worth the trip. I was able to hear the best of English
poetry read by its authors in the company of a critical
audience. It is something that I do not get here. I can’t easily
say why but I am not moved by Canadian poets and I don’t
go out of my way to hear them. Listening as part of a
audience is so much more valuable than reading a book
alone and, I confess, often falling asleep over it. It’s my first
significant encounter with English poetry for many years.
Appendix 37

They have a high standard and I was pleased to measure my


own work against it. I would have fitted in quite well.
I didn’t read anything myself. It’s very clubby and they
all know one another. I was the only one from overseas and I
preferred to keep to myself. I was asked a couple of times
what I did and my reply was that I had a small publishing
company (common enough among poets) and that I
published classical Chinese poems. All of that is true though
it is smaller than even my modest claims would suggest.
That had the effect of preventing further questioning and I
was left pretty much alone. I came back ready to write and
find that there are several chores awaiting me. I am the only
one among my friends that is really comfortable with the
computer and they all need little jobs doing - programs for
plays, invitations for shows and such. Simple enough but
quite diverting.
I met my old school friend and spent a couple of days in
Oxford, drinking and eating with him. I helped my sister
find a new appartment and I saw a production of
Shakespeare’s Henry IV part II at Stratford. There is no
better place to see his plays than Stratford. The acting is so
convincing it brings the play right to the audience making
the experience effortlessly enjoyable. From time to time I
heard news or read the paper and so caught a few snatches of
the events in Jugoslavia.
Appendix 38

Now that I’m back the events in your country are


eclipsed to some degree by events in Israel and to a far
greater degree by the death and funeral of Pierre Trudeau.
He was an outstanding politician - dandy, intellectual,
womanizer but above all a statesman with a will far greater
that the ordinary run of politicians. He managed to change
the course of Canadian politics away from the almost
complete separateness of two nations ‘warring in the bosom
of a single state’ to a general condition of tolerance, a fair
degree of acceptance of what we call multiculturalism and a
bilingual federal civil service. The funeral, which was held
today, is well covered by the CBC and will clearly be one of
the canonical events of the decade.
As I write I can hear the news of the general strike in
your country and a commentator saying the best thing
would be for the Russians to send a plane and spirit him
away. Maybe they will. In the meantime keep yourself safe.

Love Eric

Ukratko, za neupućene, proveo je nekoliko dana u


Oksfordu, sa prijateljem iz mladosti. Jeli, pili i razgovarali,
po pravim engleskim muškim klubovima, pretpostavljam.
Ova dvojica Professors Emeriti su kao dečaci, u Hallu, sanjali
da postanu mornari, da oplove svet. Eriku se želja i ostvarila,
Appendix 39

na neki apsurdan način − Drugi svetski rat je proveo na


brodu. Izgubio je nogu. Ali to je neka druga priča, iz nekog
drugog pisma. Bio na festivalu poezije. Svratio do Stratforda,
da pogleda Henrija IV. Jer, Šekspir nije Šekspir, sem u
Stratfordu. Moguće. Mislim, ovo je jedno legitimno englesko
pismo. Ali pokušajmo da uporedimo naše prethodne dane:
• Dva uvažena profesora u penziji sede u klubu uz čašu
dobrog vina i, recimo, jokrširski puding4, pričaju o svojim
mornarskim maštarijama i Erikovoj poemi The Last
Captain, posvećenoj prijatelju. Za to vreme, Sava i ja kao
razbojnici upadamo u piceriju, na po parče s nogu,
žurimo u blokadu.
• Erik na festivalu poezije u Kings Lynnu. Polulažno se
predstavlja kao mali izdavač savremene kineske poezije.
Sava nervozno razvlači neke žice i aluminijumske folije
po kući, ne bismo li uspeli da uhvatimo vesti na
Slobodnoj Evropi.
• Erik u Sratfordu, uživeo se u Henrija IV. Sava i ja na
stepenicama Narodnog muzeja, zveramo Konju pod rep i

4 Uopšte ne mogu da zamislim uživanje u jorkširskom pudingu,


iako mi je Erik poslao bar tri prava, starinska recepta. Kad
pročitam recept, mene odmah želja mine da pokušam da ga
napravim.
Appendix 40

pevamo “Spasi Srbiju i ubij seee...”, ne bi li nas čuo i


poslušao.
• Erik ponovo u svojoj staroj fotelji, sa prekrivačem od
cvetnog kretona, koju su izgrizli njegovi terijeri. Gleda na
CBC-u sahranu Pjera Tridoa5. On gleda sahranu a mi
plačemo u Pionirskom parku.
Ova je zemlja prokleta.
Drugo Erikovo pismo je već bliže pameti. Kratko. U
(engleskoj) panici je jer se ne javljam. Kako smo prošli?
Jesam li u komadu? Čestita pobedu.

APPENDIX XII

Utorak, 10. oktobar. Već danima pokušavam da povežem


konce i otkrijem ko je zaista skenjao Slobu. Izgleda da je
Cana potegla svoje veze u vojnom vrhu i poslala neke
generale da mu prislone ono metalno uz ono što pulsira. I to
je jedna od verzija u opticaju. Po drugim verzijama, iako sa
rukavima zavezanim na leđima, nije hteo da se smiri dok ga
Koštunica nije pogladio po glavi i staloženo mu izdiktirao

5 By the way, posle sam danima ispitivala ljude da li iko zna da je


Pjer Trido umro. Svi su odrečno odgovorili. Većina i ne zna ko je
to. Pa bivši švaler Bjanke Džeger, tada zaposlen kao kanadski
premijer.
Appendix 41

govor koji je posle trebalo da pročita. (U ovu verziju slabije


verujem, mislim, gde bi Koštunici palo na pamet ono za
ljuljanje Marka, pre bi mu rekao da ide malo da mazi
mačora.) Treća verzija je da je njega svojim ubojitim perom
proburazio Aleksandar Tijanić. (U ovu verziju ne veruje
niko, uključujući i Tijanića, ali ga to ne sprečava da se ljuti
zbog sveopšte neverice.) Ima i četvrta, Vuk je u svom
skromnom stanu u Budvi uz gusle opevavao kuršume koji
su ga skoro lišili njegovog života. Pa kakve to veze ima? Jao
što ste glupe, pa nadaleko se čulo! Do bunkera, slomio ga je
psihički, kad je već Gotov je! njega hteo fizički. Itd.
Evo, ja javno priznajem da je moj angažman bio veliki
(fizički) napor za mene ali mali doprinos za opštu stvar.
Nisam član nijedne članice DOS-a, niti sam član bilo čega,
uključujući i Klub obožavateljki Sergija Trifunovića, mada je
mali zgodan do bola, i ovu ekscentričnost imam nameru da i
dalje negujem. Kao “partijski nepovezana”, dakle, nisam
delila letke6, vrbovala novo članstvo, nosila zastave, nisam ni
hapšena tučena i mučena, niko nije prisluškivao mene7...
Jedino što sam ikada (samo) organizovano radila bilo je da
me ima uvek i na svakom mestu gde se urla, govori,

6Možda tek poneki, odabranim komšijama u sanduče, za inat.


7Pa, sad, kad pomislim na ono lupanje vratima po fakultetu, u
ovo se više ne bih zaklela. Potražiću ja taj dosije, kad-tad.
Appendix 42

šapuće... − Bando crvena! − Ni to ne doživljavam kao


političko delovanje, više kao individualni javni otpor8
izostanku elementarnog zdravog razuma u zemlji u kojoj
živimo. Prilično benigno po bilo koji režim, priznaćete.
Pored mene same, Gotov je! je mogao da ne bude gotov još
sto godina. Pa čak i to je mnogim ljudima oko mene
izgledalo kao luda hrabrost, što nikada nisam mogla da
razumem: naravno da realan strah9 postoji, ali nikakav strah
ne sme da te spreči da se ponašaš normalno. (Da ne
koristimo patetične reči.)
Što sad sve ovo pišem? Zato što mi je muka od onih koji
su se pre pet dana oslobodili, pa sad slobodno kenjaju ko
foke po vasceli dan po svim oslobođenim televizijama,
oslobođenim kuhinjama i kancelarijama uz kafu... Da smo
mi (koji mi?) samo znali kakvu podršku imamo, zapalili
bismo bre tu Skupštinu još četres pete. Kaže jedna pevaljka −
ona je još pre tri meseca, kad su je pitali, rekla da je za
promene. A to je verovatno mislila i pre četiri meseca, samo
je nisu pitali.

8 Svaka sličnost sa organizacijom Otpor! je obična koincidencija.


9 Na primer da će te ubiti. Strah da ćeš izgubiti posao je realan
jedino ako ništa pod milim bogom ne znaš da radiš, uključujući i
taj bedni posao na kome te ko zna zašto drže i udeljuju ti socijalu.
Za to baš i nemam razumevanja.
Appendix 43

I opet meni ispade bolje, ja sad ne moram ni da pričam,


ni da objašnjavam, ni da se osećam oslobođeno10, ama baš
ništa ne moram da radim, samo da ih gledam i slušam. Tako
iznenada i ničim izazvano slobodne, sudije, lekare,
penzionere, šalterske službenike, umetnike, profesore...
Meni je samo malo muka, a oni se i dalje nekog andraka
plaše. Nije im lako, zove me danas jedan oslobođeni da me
pita hoćemo li da osnivamo Krizni štab i rušimo Canu. (Uz
moju “poslovičnu hrabrost” i njegovu genijalnu ideju, pukla
bi ko zvečka.) Beži, bre, majmune. Drugi oslobođeni pra-pra
kolega bi pažljivo da se raspita da li će mene da im dovedu
za direktora, pa da se preporuči da zadrži radno mesto.
Zezam se, mrtva ozbiljna:
− Jok, odbila sam, znaš da ne trpim te poslove od 7 do 3.
Ja ostajem samo part-time savetnik. Ipak, imam neke
informacije za tebe − dovešće vam najstrašniju taštu u
gradu11. Nije još rešeno, ali mi to izgleda najverovatnije. Ne
znam šta će s tobom biti, iskoristiću sav uticaj. Znaš,
profesionalci su uvek potrebni. Sestro slatka, moron bi
ukapirao da se zavitlavam, a ovaj mi odgovara da smatra da

10 Od čega da se oslobodim? Ja sam uvek i bila slobodna. Sad sam


se samo ratosiljala. Dobro, priznajem, i to je neko olakšanje.
11 Tu sam somnabulnu buvu pustila na sve strane. Razbiće me

taštin zet ko kengura, kad mu budem rekla.


Appendix 44

mi je odluka ispravna. Sada, u demokratiji, gradske vlasti će


se menjati svaki čas, pa mi je pametno da se ne eksponiram i
tako zadržim svoj uticaj iz senke. Kunem se, tim rečima je
rekao, a ja zaglabala jastuče da ne čuje kako se valjam od
smeja. Moj “uticaj iz senke” na lokalnom nivou, o kome on
govori, zaista “postoji” i zasniva se na otprilike ukupno 150
godina manje-više površnog druženja sa pojedinim
(pretpostavljenim) budućim članovima gradske vlade. Ne
mogu da se pravdam, ja u ovom gradu živim. Oduvek12.
Imam ja i “uticaj na saveznom nivou”, “uticaj u nevladinom
sektoru”, jedino mi se trenutno uticaj na republičkom nivou
nešto slabije drži. Ali i to ćemo da sredimo, raspisaćemo
prevremene izbore za republičku skupštinu i popuniti i ovu
zonu uticaja. Šta sad ja ovde lupetam? Ma ne lupetam ja
ništa, lupetaju oslobođeni. Mora da je gadna frka kad ceo
život živiš u mišjoj rupi a onda dođe neko i izvrne ti sobu
up-side-down. Ti i dalje u rupi, a rupa na plafonu. (Ovo ja
mislim na urušavanje starog paralelno sa gradnjom novog
sistema, ako me niste razumele.)

12A šta ja zapravo mislim o njihovim sposobnostima da vode ovaj


grad - znate, i papir ima svoje granice izdržljivosti. Samo bi im još
ja falila. Ajde, neću da budem negativna unapred, dobri su to
momci i želim im svaku sreću.
Appendix 45

APPENDIX XIII

Sreda, 11. oktobar. Pravim grdne probleme, samoj sebi.


Imaću milion studenata u petom semestru, sopstvenom
krivicom. Onaj ispit, koji je trebalo da držim 6. oktobra i koji
sam dramatično otkazala Cani, jer sam generalno u štrajku,
na kraju nisam održala jer sam spavala, posle cupkanja pred
Gradskom skupštinom cele prethodne noći. A kako su u
ovoj zemlji studenti relevantna politička snaga, bivše vlasti
im se vazdan ulizuju izmišljanjem bezbrojnih ispitnih
rokova, i škola je postala ko narodna lutrija. (Očekujem da će
nove vlasti otići i korak dalje, te će umesto uobičajenih
Oktobra I, II i III, uvesti i IV, V i VI, pa ćemo svi veseli
polagati ispite u cilju sticanja uslova za narednu godinu
svaki dan, negde do Božića. A onda zna se - raspust. Letnji,
naravno.) Kako sam ja uvek bila avangarda, odlučim da
“pomognem napaćenim studentima” i da svi koji su u taj
veseli petak, 6. oktobra, došli na ispit mogu da biraju između
šestice i Oktobra II. Računam, od pre neki dan je “Đinđić -
Pošteno!” pa će se prijaviti jedno dva manijaka kojima je
uopšte palo na pamet da se tog “istorijskog jutra” zapute na
Zvezdaru. Malo manjana, kao, svih pedeset upisanih u
“birački spisak” ih je “dolazilo” u petak. (Potrir se kune da je
tog jutra u školi bio samo Sima Komunista a i on zaključan u
Appendix 46

kabinetu.) Napraviše klinci red za namirnice iz robnih


rezervi, guraju indekse preko veze, svađaju se, da
pošandrcaš. Al je najluđi bio jedan, koji nije ni prijavio ispit
za petak, čuo da se deli nešto džabe pa skoknuo i prijavio ga
danas! Gura indeks i prijavu, samo da ga dopišem na spisak
od prošlog petka. Pa dobro, brate, što nisi zvao i rođake i
komšije, i društvo iz kraja, mogu ja šestice s autogramom da
pišem i po vanrednom izdanju Politike od 6. oktobra, ako je
to narodna volja. A on me gleda, što sam pokvarena, kaže,
propašće mu ovako ispitni rok. E, mali, briši mi s očiju.
Izlazim iz učionice sva raščerupana, a jedan momak pita:
− Je l’ te, hoće sad ovako svi profesori?
− Ne znam, boga mi.
− A Dule?
− To moraš njega da pitaš, stvarno ne bih znala.
− Ma, znate, mi smo i za njega čuli. Mislim ono, kako da
kažem, da je fleksibilan.
Dakle, klinci su moj gest skapirali kao “DOS časti!”. I oni
su mi se oslobodili, kao i matorci, polovično. Nije deco, ja
častim, al vam je zadnji put.
Zaputim se pravo kod Cane, a tamo, i firma časti, dobili
smo Predsednika, ispoštovana volja građana. Cana i njen
pomoćnik Milanče piju viski. S ledom! Kad je s ledom − nije
zezanje. Nazdravimo u to ime, kad naiđe i Boba, koja je
davno i sama bila direktorka ali se takođe davno i (pravilno)
Appendix 47

izdiferencirala. Čantramo nešto bez veze, kao, ko je šta čuo,


suzavac i zagušljivac, državna bezbednost i te gluposti. Kad
će Cana iz čista mira, ko je sve od školskih “opozicionara”
dolazio da joj iskaže lojalnost sa podrškom. Toša rekao da će
on, ako treba, dan i noć da sedi u njenoj kancelariji da joj
brani fotelju. (Dogod ima tog viskija, mislim se ja.) Neko
drugi joj rekao da mu je kum prvi čovek do Koštunice, nema
da brine. Od trećeg sam se već zagrcnula, to je onaj što je
juče zvao mene! Ćuti, bre, ženo, ko te šta pita! Jok,
tvrdoglavo nastavlja.
− Spasenija, da se nisi nešto zabunila, je l’ ti ne kapiraš da
upravo sediš sa Kriznim štabom i piješ svoje poslednje piće u
ovoj kancelariji sa te strane stola? − krenem ja da se zezam ne
bi li prekinula ovu buđavu žvaku.
− Vidiš, bre, da smo doveli i bivšu direktorku, da te
zameni − i Milanče mi brzo kapira.
Na to će Boba, u ulozi Mikija Savićevića:
− Nemojte deco, nismo se tako dogovorili, ja ću to samo
formalno, vi preuzimate stvar.
Izdržali smo bez vazduha jedno deset sekundi, pa počeli
da se kliberimo. Ona je bez vazduha bila malo duže, al se
pridružila. Dobra je za direktora, voli šalu na svoj račun,
neće da je menjamo.
Prepričavam ja popodne Savi veseli događaj, a on ima još
luđu priču:
Appendix 48

Jedan naš drugar, civilno lice na službi u JA, kreće u


četvrtak, 5. oktobra, na demonstracije. Napunio kola
klincima, njegov sin sa tri drugara, svi
osamnaestogodišnjaci, lepo izrasli. Tek što su odmakli od
kuće, zvrči mobilni, zove ga dežurni pukovnik u ustanovi u
kojoj radi, da dođe da im namesti satelitsku antenu, da
gledaju CNN, ne znaju ljudi šta se zbiva a nešto se očigledno
zbiva. Stiže on na radno mesto, vidi da je nestrpljivi
pukovnik na vratima pa kaže ekipi:
− Ajde sa mnom! − i svi napuste prevozno sredstvo.
Prilaze pukovniku, koji već pruža ruku, a naš će ortak:
− Gospodine pukovniče, došao sam sa momcima iz
Otpor!-a da preuzmemo ustanovu! Ovo je istorijski trenutak,
čestitam Vam.
Kaže da je čovek bio u takvom zabezeku, levom rukom
vraća desnu, koja je već u vazduhu, dvoumi se da l’ trenutno
da dobije infarkt ili da se šlogira. Morao je odmah da ga
potapše po ramenu, prizna da se šalio i odvede ga da
nameštaju antenu. Ali najluđe dolazi sutra: stiže ortak na
posao a zastavnik, koji je posmatrao celu scenu i, verovatno,
momentalno zalegao u zaklon, ozbiljno ga pita:
− Je li, od kad si, bre, u Otpor!-u, nisam znao. Mogu li i
ja?
Sledeća priča je ipak najveselija: EPS, u Kumodražu, par
dana posle oslobođenja. Čovek srednjih godina, po
Appendix 49

zanimanju elektroinženjer, a po vokaciji mangup beogradski,


upada kod svog Šefa pravne službe (došao from the jungles
of Central Bosnia pre nekoliko godina i još nije skinuo zečiji
rep sa antene na kolima). Prvo mu ozbiljno naredi da
crvenim voskom momentalno zapečati sve metalne ormane
sa dokumentacijom i fijoke (što ovaj, unezveren, i započinje).
Zatim da sutradan hoće da vidi sva službena kola, oko
trideset komada, priča se donacije Brace Kertesa, oprana i na
parkingu uredno poređana po rastućim brojevima
registarskih tablica i sa svim papirima o nabavci i
saobraćajnim dozvolama na prednjim desnim sedištima.
Kad sve zapečati da ode do direktora, saopšti mu da je
smenjen, isprati ga, zaključa za njim i dostavi ključeve
kabineta. Na kraju da ode i kupi našem poznaniku
pljeskavicu. Tek tu je isprepadani progovorio. Znate šta mu
je rekao?
− Joj, imam samo pedeset dinara!!!
Kompletno šizenje na sve strane, kad vam kažem.

APPENDIX XIV

Petak, 13. (oktobar). Koje li će nebo danas da mi se sruči


na glavu? Neša mi je iz Amerike poslao e-mail sledeće
sadržine:
Appendix 50

Ljudi apsurdno umiru i u revolucionarnim vremenima. Brat


Vladan iz Jagodine je u Grčkoj pregažen na pešačkom prelazu,
sutra mu je sahrana.

Ne pamtim dobro Nešinog brata od tetke, Vladana, znam


da je par godina stariji od nas. Da je radio kao šofer (eto još
jednog apsurda u ovoj kratkoj poruci bez potpisa, koja tako
liči na mog druga Nešu). Šta je radio u Grčkoj? Sedim i
buljim u ekran. Odgovaram na isti način:

Sedim i buljim u ekran, ne mogu da smislim ni jednu jedinu


utešnu reč.

Ono što vam do sada nisam rekla, u Appendixima a i


šire, jeste da moja majka u ponedeljak konačno ide na
operaciju jetre. Teši me da su lekari sami predložili
operaciju, oni ne vole da rade ćorava posla. To, ovako, spada
u domen logičkog rasuđivanja. U svim ostalim domenima
smo svi na ivici nervnog rasula. Sutra je mojoj ujni četrdeset
dana, izlazi se na groblje, mama sprema žito, mesi neku
pogaču, zašto u ovoj jebenoj familiji sve mora da bude
morbidno da morbidnije ne može biti?
Poučena iskustvima iz ’98, pažljivo posmatram ostale
članove porodice, proveravam da li svi redovno mere
Appendix 51

pritisak, temperaturu (uzgred, moj otac opet ima grip). A ni


ja se nešto ne osećam najbolje. Neću sutra na groblje, moram
da čuvam snagu. Petak, trinaesti − kad Sava dođe kući
definitivno isključujem telefon za danas.

APPENDIX XV

Utorak, 18. oktobar 2000, počeo pre sat i po. Mama je u


bolnici, Sava je u Skoplju, Meda je na TA peći a ja pijem kafu
u pola dva ujutro. Da l’ ću noćas da perem prozore ili da
letim na metli oko lustera, još ćemo videti.
Danas sam bila kod mame u poseti, u famoznoj Klinici za
kardio-vaskularne bolesti “Dedinje”. Svašta sam slušala o
ovoj ustanovi, njen (bivši) direktor Bojić mi je opasno drag
čovek13, otprilike koliko i virusi ili crevni paraziti, ali ovo je
prevazišlo sva moja očekivanja. Livrejisani portir, lift od
rostfraja, trpezarija ratan dizajn, u svakoj sobi televizor i
bežični telefon, direktna linija. Osoblje u raznobojnim
uniformama, prema “činovima”. Ljubazno me zamole da
izađem da bi presvukli pacijentkinju. Izlazim i izvinjavam se
što smetam. Ne, oni se meni izvinjavaju što me ometaju pri

13Da li se, po još važećem Zakonu o informisanju, može


odgovarati za iskazivanje osećanja?
Appendix 52

poseti?! Čekaj, polako, gde sam ja ovo upala, ovo smrdi na


neku tešku prevaru! Ajmo kevo odavde, ovo nije bolnica,
ovo nije pravo osoblje, ili je ludara ili se ovde snima neki
film. Mamine cimer koleginice su impresionirane mnogo
prizemnijim stvarima, jedna mlada žena mi se hvali da je za
ručak dobila krmenadlu!
− Pa jeste, to je izvanredno − odgovaram − kada je mama
bila u Gradskoj bolnici nosili smo joj i doručak i ručak i
večeru. Čujem da i sad nije bolje, uopšte nemaju šta da daju
pacijentima za jelo...
− Ma ne razumeš, ja ne pamtim kad sam kod kuće pojela
krmenadlu.
Sramota me što lupam.
Posle sam se u bambus trpezariji malo posvađala sa
majkom, tek da se oseti prirodno. Zagovarala je, naime,
teoriju po kojoj svi koji tvrde da u toj bolnici nešto nije u
redu − seru. A ja, opet, da bih se složila sa njom kada bi sve
bolnice ovako izgledale. I da bolnice nisu igračke koje se
daju partijskim drugovima da se zabavljaju. Makar iskazivali
i ovako zavidnu kreativnost. Hoću da kažem da bih i ja, sa
konačnom količinom love, očas posla od Više tehničke
napravila engleski koledž. Obukla devojke u karo suknjice i
teget blejzere sa grbom, ako treba. A moje bi kolege za
englesku platu držale predavanja na tečnom engleskom ko
bele lale, kunem se. Jedino što meni niko ne daje tu lovu, i ne
Appendix 53

treba da mi je dâ, i niko nikom ne treba da dâ, ma sve je to


kretenizam. Da su imali malo mozga u glavi, ovako bi sredili
sami sebi apartmane u “Lazi”, odavno otišli i prijavili se na
tretman. A ne da se lečimo Molotovljevim koktelima.

APPENDIX XVI

Kad zrelo razmislim, možda je Sloba stvarno pukao zato


što se Đurđa udala. Od svih nebuloznih teorija meni ova
najveselije zvuči.
U našem bližem kumovsko-prijateljskom okruženju u
opticaju je još jedna zanimljiva mogućnost: Gotov je! je puko
zato što je naš drug Žuki odlučio da u middle četrdesetim po
prvi put u životu glasa. (Zajedno sa starijim sinom, kome je
isto bilo “prvi put”.) Da ne shvatite pogrešno, Žuki
karakterno uopšte ne pripada “mrtvom moru” koje nas je
tako puno koštalo na raznim izborima u proteklih deset
godina. On je prosto baksuz14. A kad se baksuz za trenutak

14 Iskreno, za po kući češće koristimo lepu srpsku reč drkadžija.


Kad god počnem da analiziram “ko je veći drkadžija, kum Vanja
ili kumašin Dragoslav”, Sava me upozori da ja ubedljivo vodim u
ženskoj konkurenciji, a da me u generalnom plasmanu zaista malo
deli od borbe za medalju. Onda mu ja pomenem Žukija, na šta
Appendix 54

odrekne svoga baksuzluka, onda je to ogroman korak i za


njega i za Srbiju. Žuki je svoju istorijsku odluku shvatio
onako kako joj i dolikuje i nije hteo da se igra sa sopstvenim
glasom − noć između 24. i 25. septembra proveo je na
Terazijama, dok nije proverio da su ispravno prebrojali
njegov listić. Mnoga padanja u nesvest, te noći na
Terazijama, uopšte nisu bila posledica popijenog piva, kako
se isprva mislilo, već šokova poznanika i prijatelja kada su u
gužvi ugledali i Žukija. Posle je branio svoj glas toliko
zdušno da su se svi demonstranti već navikli na njega.
Promenu svesti srpskog biračkog tela ja sam prvo
zapazila na sopstvenom ocu. Tata je i na nekoliko
prethodnih izbora glasao za opoziciju, što je, istini za volju,
bila posledica težih povreda tajnosti glasanja koje je
sprovodila moja majka.
− Stajala sam mu nad glavom i zadavila bi ga ko pile na
licu mesta, samo da je pokušao nešto pogrešno da zaokruži!
− hvalila se posle tašta, četnički Vojvoda, kako Sava voli da
je zove kad se odgovarajuće krvoločno ponaša.
Za razliku od Žukija, moj otac jeste pripadao mrtvom
moru. Kad god u okviru nekog “okruglog stola” počnemo
da se svađamo sa televizorom, on samo kaže:

Sava odbija svaku dalju diskusiju o “ljudima koji su van


konkurencije”.
Appendix 55

− Maco, nemoj da se nerviraš! − meni ili mami, koja mu je


bliža, i prebaci na neki kanal na kome je fudbal. (Ne bismo li
se nervirale još žešće.)
Da ipak nije bio potpuno “apolitičan”, mogli su da
primete samo oni koji ga dobro poznaju i sa kojima uopšte
hoće ponekad da komunicira. Moj otac u životu ima tri
strasti - sport, kuvanje i kartanje. Ovu treću mu je Vojvoda
(ko piletu) odavno uskratio. Retko, sasvim retko, ona izbije
na površinu tako što tata počne da nam objašnjava svoje
viđenje zakulisnih političkih igara kao da su neka jako
komplikovana partija preferansa. Kako iver ne pada daleko
od klade, te i mi pomalo igramo preferans i poker15,
uspevamo da primetimo kako maše repom. Loše blefira,
ipak taj navija za Vlast?!
Nekoliko nedelja pre izbora zove Vojvoda u panici:
− Tvoj otac!
− Šta moj otac?
− Malopre je neko zvonio na vratima, on je otvorio, posle
nekoliko trenutaka je strašno opsovao i zalupio vratima... −
postaje stvarno ozbiljno, za mog oca je najlepši zvuk tišina a
zezanje nedopustivo nepristojna reč.

15Sava i ja. Vojvoda je kockarski pismena na nivou igre


“Magaraca”, isto kao i politički, uostalom.
Appendix 56

− Bio je to neki komšija iz susedne zgrade − nastavlja


preplašeni četnički Vojvoda − skuplja potpise za Slobinu
kandidaturu i kaže da se, eto, malo prebrojavaju.
− Odlično! − kažem i shvatam da je vrag odneo šalu. Za
Slobu, mislim.
Na dan izbora, oko podne opet zove Vojvoda, urla:
− Ja sam spavala a on mi je šmugnuo sam na glasanje!
Zaklaću ga kad se vrati, tebe mi.
− Ma nek ide bestraga. I ti sa njim − besno spuštam
slušalicu i odlazim u krpice, da kunjam još malo. A i zašto
uvek mene-mi?
Kad eto ti i njega, posle desetak minuta:
− Maco, hteo je tata samo da ti kaže, bio sam i sve sam
zaokružio one, zbog tebe. Znaš, ni za koga ja ne bih glasao,
dobro, možda za Koštunicu, zbog mačaka, ali ostale, ni jedne
ni druge, al ko velim, kad moja ćerka kaže... − vidim ja da se
na Dedinju sprema kataklizma! Čujem kako Vojvoda u
pozadini rida od sreće i juri mačku da je ljubi.
Mog oca ovih dana čovek ne može da prepozna: zdušno
kibicuje ovu veliku partiju mešovitih igara sa nepoznatim
pravilima, komentariše i navija za Đinđića! On mu, kao
kolega gambler, najviše imponuje! Juče mi, dok se vozimo
kod mame u bolnicu, objašnjava zašto je dobar blef to što je
Svilanović dao ostavku na mesto u Kriznom štabu! A onda
pita je l’ Svilanović iz one Pešićkine partije. Ne znam da l’ da
Appendix 57

plačem il da se smejem, to je ono što se u ovoj zemlji nikada


ne menja.

APPENDIX XVII

Danas je 23. oktobar, rođendan moga brata. 11 i 30, što


znači da je moja majka trenutno na operacionom stolu.
Usrala sam se. Metaforički i bukvalno. Od svih
psihosomatskih reakcija, kojima sam ponekad sklona, ovu
doživljavam prvi put. Od juče pre podne ja sam non-stop na
putu ili u kupatilo ili iz kupatila. Dešavanja između ovih
putovanja bih vas poštedela.
Nešto duže, dva-tri dana, traje, kako sam definisala Savi,
“površinska zima”. Hladno mi je samo po površini kože i
nema načina da se ugrejem. Oblačim na sebe trista čuda,
peglam, punim kadu vrelom vodom i - ježim se. Možda bi
ipak mogli da puste grejanje? Sumnjam. Meda leži na
monitoru i gleda me, ozbiljan je. Nisam vam rekla da je
Meda jedina mačka koja se smeje? Hoću da kažem, ne cereka
se, ne hihoće se, ne zacenjuje se, prosto ponekad ima
nasmejan izraz lica. Sada je ozbiljan i neće ni da zadrema (i
spusti šapu ili rep preko ekrana).
SF bolnica ili ne, ovo je Srbija. Nema sobe u kojoj bismo
mi sedeli i čekali da izađe hirurg i kaže nam... Previše
Appendix 58

gledam Chicago Hope. Dobili smo broj telefona na koji


možemo da zovemo, ali ne pre jedan. Kada sam rekla da
bismo mi ipak došli, mlada lekarka me pogledala sa
čuđenjem:
− A što? Udobnije vam je da sedite i čekate kod kuće.
Tati je juče, na povratku iz bolnice, pukao kaiš na kolima.
Onda je mama sinoć zvala jedno pet puta, pokušavala da nas
organizuje, sva potpuno pobrkana. Bilo je od životne
važnosti da dođemo i pokupimo njene stvari, da joj neko ne
ukrade NIN, ostalo joj je još pola nepročitano! Svaki put se
opraštala, tešila me da ne brinem, da ona hoće da živi za
mene. Aman, može li jednom neko od njih da nešto ne radi
za mene nego za sebe? Kao što i ne radi, samo da to prestane
da priča. Moj otac se priključio histeriji ispalama da će u pet
ujutro da ode da kupi kaiš i popravi kola do sedam... Dragi
moji ludaci.
Na kraju sam uspela da im zadam domaće zadatke,
tačnije tati. Po kaiš ide u osam, kada se otvore radnje,
popravlja kola i ide po taj dragoceni NIN. Onda dolazi kod
mene. Mislila sam da mi sedi ovde, pod kontrolom. Bio je
poslušan, delimično kao i uvek. Međutim, dok je on
popravljao kola, javljala se mama u komšiluk, s infuzijom u
ruci, zove ga da hitno dođe u bolnicu. Odjurio je, tek da čuje
da su je u međuvremenu odveli u operacionu salu. Da ne
brinete, doneo je i NIN. Došao je ovde u deset, sav
Appendix 59

usplahiren - zašto ga je zvala da dođe hitno? Pobogu čoveče,


pa živiš sa njom 46 godina i još se primaš! I šta uostalom
sada može da bude hitno? Toliko me je izbacio iz ravnoteže
(u kojoj, uzgred, nisam ni bila) da sam ga na kraju pustila
kući. Jer, nisam ni ja sva svoja.
Sad sam zvala bolnicu, sat ranije nego što su kazali.
Mama je pre pet minuta izašla iz operacione sale. Na
aparatima je, tako mora jer je to velika operacija, za sada je
sve u redu. Trenutno su mi oduzeti laktovi.
Za razliku i od Save i od ostatka familije, ja se u kriznim
situacijama ponašam racionalno i hladno. Zgodna sam,
dakle, za Krizne štabove. Prema jednačini kontinuiteta,
kolko ušlo - tolko izašlo, tek kada frka prođe postajem
nesnosna, sebi i okolini. Sećam se, pre nekoliko godina,
sedimo Sava i ja na splavu i ručamo. Primetimo malu
komšinicu, sa splava pored našeg, kako nešto viče, kleči na
daskama, maše rukama. Njen šestogodišnji brat se davi.
Počinjemo da dozivamo odgovorne roditelje, koji u šumi na
obali igraju karte. Otac, vaterpolista, skače u vodu. Sa njim i
dečakov stric. Hoće da skače i Sava, ja ne dam, samo im još
on fali ispod splava u onoj kaljavoj vodi. Umesto toga
dozivamo doktor Duleta16, nekoliko splavova nizvodno.

16Umro je od raka prostate, godinu dana kasnije. Nije hteo da se


leči.
Appendix 60

Dule nas prvo nezainteresovano gleda, na reci stalno neko


urla, kažem Savi da trči po njega, uto i Dule shvati da se
nešto dešava, izvadiše modro dete, trči i on. Ja opet
zaustavljam Savu, hoće da ide tamo, da ne pravi gužvu.
Sava se sav trese, promenio mu se glas, sipam mu rakiju i
pomažem mu da potrefi usta. Gledamo šta Dule radi,
uzgred, nikada nemojte da pokušate da povratite davljenika
onako kako ste naučili u Čuvarima plaže, ubićete ga
zasigurno. Treba da sednete, sa savijenim kolenima,
davljenika grudima presamitite preko svojih kolena i
pesnicom udarate po leđima. Valjda u nekom ritmu, valjda
se tu pluća nađu u sendviču između kolena i pesnice... ma
otkud znam, pitajte nekog ko stvarno zna, ja sam ovo samo
gledala, mrtva ladna. Tek, dečak je preživeo, odveli su ga
kolima u bolnicu, a moj muž je počeo da se smiruje. Na
povratku kući razmišljam da sam sigurno neviđena skotina
(kao što i moje prezime lepo kaže) kad mogu da iskuliram
davljenje deteta. Ali ne zadugo, Savu je te noći iz blaženog
sna, koji je nastupio posle opuštanja, probudilo moje ječanje,
bila sam u groznici, bunilu, nisam se smirila do zore.
Uzgred, ja još ne osećam da je frka prošla. Dogovorila
sam se sa Savom da u tri, u vreme posete, pokušamo da
prodremo u bolnicu i ulovimo nekog doktora ili kakav drugi
živi jezik.
Appendix 61

APPENDIX XVIII

24. oktobar, još jedan Dan posle u mom životu. Iako smo
se lepo dogovorili da sedi kod kuće, juče u tri sata na
parkingu bolnice nalazimo mog oca kako plače i maše
rukama.
− Šta se desilo?
− Dobro je!
Aman čoveče, šta mi radiš! Ja ću im na kraju prekratiti
muke! Nisam vam rekla da je moj otac u mladosti bio
bokser, i to dobar? To da mu suze krenu očas posla, već ste
shvatile. Mislim, on je prilično nekomunikativan, osim sa
mnom, pa i tu ne pretruje, svojeglav, ali eto, ima problem sa
tim suznim žlezdama. Moja pokojna baka, njegova tašta,
imala je običaj da ovu neobičnu pojavu17 objašnjava sa: − Šta
ćeš, previše su ga udarali u glavu. − On je, doduše, u životu
popio samo jedan nokaut, juče je malo falilo da popije još
jedan, od mene. Precrkla sam kad sam ga videla onakvog.
Dokle ćete, bre, da me secate?!
On je, kao što rekoh, iako smo se lepo dogovorili da sedi
kod kuće, upao u šok sobu pre nego što smo Sava i ja stigli u

17I još neke, vezane sa njim. Na primer, to što je prekjuče, usred


sveopšte predoperativne frke, kuvao sebi škembiće u saftu.
Appendix 62

bolnicu. A on je poslednja osoba kojoj je mesto u šok sobi,


sem ako bi i sam bio dobro uspavan. Dakle, mama još spava,
kažu probudiće se za par sati, sve je normalno. Meni se to
uopšte ne sviđa.
Vraćamo se u sedam, ja u svom čuvenom ATŠ belom
mantilu. Tata je dobio zeleni, on je, kao, hirurg. Da ne
sladim, iz majke mi viri jedno deset cevi i cevčica, još toliko
žica. Dve cevi (za usta i nos) su joj prilepljene preko lica, za
kosu! Najsvetliji prizor u šok sobi je medicinski brat, bata,
klinac. Sasvim dobro bi mu stajao neki moćni džip, kratko je
ošišan, prigodno nabildovan, ima i par debelih zlatnih
lanaca. Kad vidim kako nežno miluje moju majku po licu,
pažljivo odlepljuje one flastere (i psuje mater kozi koja ih je
tako zalepila), budi je, sva se raspilavim. Mama je malo
kombrljila očima, prepoznala nas je, suvislo je mrdala ustima
ali nikakav glas nije izlazio, valjda ne može “na suvo”. Bata
kaže da je sve u redu, a meni nekako lakše što će on noćas da
mi čuva mamu, razbiće svakog ko pokuša da je dirne.
− Joj, što je strašno − kaže tata na izlazu − noćas ću ovo da
sanjam.
Ma sanjaj, bre, šta hoćeš, samo nemoj još ti da mi staješ na
muku.
Razilazimo se po kućama, ja posle čitam onaj famozni
NIN, u kome, uzgred, nema ništa. Noćas sam i spavala, dva
leksilijuma su ovaj put uradila posao, a i mrtva sam ko kuče.
Appendix 63

Jutros zovem da vidim kako je protekla noć. Sestra se


smeje i pita da li hoću mamu na telefon. Ma hoću ja, al tek
što ona hoće, ne znaš ti, ženo, s kim imaš posla. Mama ne
zna da smo sinoć dolazili, glas joj škripi, ali već u trećoj
rečenici izdaje naređenja. Proverava i da li smo uzeli njene
stvari. Smatra da ona sutra ide u normalnu sobu i odbija da
nas danas vidi. Sutra će biti - zašto juče niste dolazili, znam.
Ipak ću je “poslušati”, mislim da je stvarno nepristojno da se
šetamo po šok sobama, hvala im i za ono juče. Ovo, doduše,
ne znači da moj otac predveče neće da se spusti nekim
olukom i zakuca joj na prozor, čisto da bi i noćas imao šta da
sanja, ali ja tu ne mogu ništa, oni definitivno nisu pod
mojom kontrolom, džabe se samo nerviram.
Meni je bolje. To zaključujem iz činjenice da sam malopre
čula vesti na radiju (koji je, inače, stalno upaljen, ali mi se
prosto nisu primale reči na uši). Skupština nema kvorum!
SPO se nešto dogovara! Radikali napustili objekat! JUL se
razbežao. Tamo su izgleda samo ovi što su im svi organi u
procepu, Baki Anđelković i ekipa.
Jao, kad smo već kod Bakija, moram da vam ispričam
jedan bajat trač. Moja kuma La Mar, koja je popriličan
Marsovac, do pre neki dan uopšte nije znala ko je Baki.
Notirala ga je tek kad je postao Gorica i počela da se valja od
smeha. U stvari, zna čoveka već vekovima! Na njenom
spratu postoji neka garsonjera, koja je bila Bakijev prvi
Appendix 64

kadrovski stan, kada je, ko zna odakle, zapucao za Beograd.


U komšiluku je bio poznat po tome što je sve vreme uredno
ostavljao cipele ispred vrata, u hodniku.
− Pa bio mu mali stan, i ti si pokvarena − kažem ja La
Mari.
− Verovatno − slaže se ova žena i humanistkinja. − Stalno
je išao kod komšinice Ranke da gleda televiziju. Jednom su,
kaže, gledali Love story i on je plakao ko kiša.
Šta reći, ili je čovek osećajniji nego što se da zaključiti na
prvi pogled, ili je i on boksovao u mladosti, ko moj otac.

APPENDIX XIX

27. oktobar, mrtva sam bolesna od utorka. Curim na nos,


oči, uši, krljam, kašljem, škripim. Čas mi je hladno, čas vruće.
Ona moja majka, koju izgleda još drže na nečem jačem,
smatra da sam se razbolela namerno. I da ja to u stvari neću
da je obilazim. Lepo bi bilo da i meni neko dâ malo, pa da
bulaznim.

APPENDIX XX

Kako je nastupio 28. oktobar, odmah iza ponoći, nestade


struje. Upalimo sveću, šteta što smo već klopali pa ne
Appendix 65

možemo da organizujemo romantiku komplet. Možemo bar


da popijemo piće pred spavanje. Komentarišem kako to nije
u redu, taman nam je oboma bilo malo bolje, imali smo
razne ideje šta da radimo noćas, svako svoje.
− Tako ti je to kad Sveta Petka padne na Halloween −
kaže Sava, a ja se kao i obično zamislim: kako to da mu glava
nije ko bundeva za pomenutu Noć veštica, kad u njoj drži
tolike gluposti? A nisam ni sigurna da je u pravu. Nema
veze, dobro zvuči.
Veštice ili svetice, završismo na sakralnim temama.
Krajnje privremeno. Ceo dan premišljam kako da se
postavim u vezi sa događajima kojima se bavi ova knjiga.
Pod okriljem mraka, glasno zaključujem:
− Ma nisam ja sa njima uopšte završila, niti ću skoro. Kad
može Biljana Srbljanović da ispali kako će ona lično da se
bavi Ivicom Dačićem personalno, ja stvarno imam mnogo
više razloga da se bavim svojom komisijom.
Sava se sa mnom dramatično ne slaže. Treba da oprostim
ali ne i da zaboravim, ili da zaboravim ali ne i oprostim, tako
nešto, što mi zvuči podjednako idiotski. Planem u sred
mraka (kao zvezda petokraka), te kako on mene ne
podržava, te da mu nije stalo, te da on baš voli što su oni
meni to napravili... naravno da lupam gluposti, ali je čoveku
zaista ponekad neophodno govoriti da je u pravu i kad se ne
slažeš potpuno, čisto da mu pokažeš da ga voliš, da se oseti
Appendix 66

sigurnijim. Žene to rade uvek, iz malog mozga, i jedne


drugima, i svojim muškarcima. Zašto muškarci nikada ne
uključe makar veliki mozak, ako im je mali - mali?18 Dobro,
nije Sava najgori, vadi se, kao, duhovit je:
− Predsednik je rekao da revanšizma neće biti.
− A jeste li ti i tvoj predsednik ikada čitali Zločin i kaznu?
Ili makar gledali krajnje legalistički film Gasna komora? Sećaš
se ono, Džinu Hekmanu sude jedno dvajes godina jer je
skenjao neke grdne Crnce u Luizijani, a onda mu na kraju
filma ipak malko puste plin19. Je l’ znaš ti onu staru
američku - nice twice? Bila sam ja sa njima nice mnogo više
puta nego twice i vidiš šta je ispalo. E, pa nema više nice!

18 Meni je ovo, u stvari, trauma iz detinjstva. Znate ono, kad se


deca počupaju, ni oko čega. Pa odu da zovu mamu da “pokaže”
drugoj deci. Sećam se tako nekih kretenki sa papilotnama, koje su
istrčavale na ulicu da zaštite svoje piliće. Par puta sam i ja, u
bezizlazu, pokušala nešto slično, sa mamom ili dedom. Završilo se
tako što ja u kući dobijem po guzici. Jer, sigurno sam bila nešto
kriva, kad sam se posvađala sa drugom decom. Eto, tako su me
vaspitavali. Zato sam tako osetljiva kad i Sava krene da od mene
“pravi čoveka”.
19 Ruku na srce, ovo je bio film protiv smrtne kazne. Kad zrelo

razmislim, ipak, višenamenski. Zavisi da l’ se osećaš kao crnac ili


kao belac dok ga gledaš.
Appendix 67

− Nisi me razumela, ja to više posmatram kao Patrijarh


Pavle...
− E, pa pošto si ti Patrijarh Pavle, ja sam Atanasije Jeftić, i
tačka.
− Što ne budeš bar Amfilohije Radović?
− Atanasije!
Kako se sa Atanasijem nije zezati, a posebno ne u mraku,
dok ti grupa ima isključenje, menja temu. Pričamo šta ćemo
raditi u boljoj budućnosti koju nam donose demokratske
promene, kao da nas neko pita šta ćemo mi raditi. Atanasije
ženski bi se ipak malo svađao:
− Ja hoću da postanem pisac. A kako ja da postanem
pisac kad nemam podršku, mislim, svi vi mnogo volite da
čitate moje skriboreje, ali ko meni pruža podršku? Šta, ja kao
pišem da bih zabavljala šačicu obožavalaca po službenoj
prijateljskoj dužnosti? Žene stvaraoci... − tu sad ja počinjem
da se zavitlavam, nastavak nebitan20.

20Đavola nebitan, pazi, sedim i stvaram ove redove, u isto vreme


kuvam ručak i prostirem veš, odgovaram na telefonske pozive za
Savu, dok on baca Medi loptice od staniola! Mali jurca po celoj
kući, uključujući i tastaturu, a Sava se nervira: − Jebem te glupog,
samo voliš da zašamutiš tu lopticu pod krevet, kako sad da je
izvadim − sreća da se mačka brzo umori, baciću ih s balkona u
Appendix 68

− Ti nikada ne možeš da postaneš pisac.


− Pošto si ti tako naprasno postao profesionalni književni
kritičar, uzgred, šta si poslednje čitao, možda i za mene ima
malo nade.
− Hoću da kažem, ti si uvek živela lepo, nikada nisi
spoznala svu dubinu ljudske nesreće, pa ne možeš ni da
pišeš o tome, da budeš pravi pisac.
− Otkud tebi ideja da ja hoću da pišem nesrećne knjige?
− Kod tebe je sve zajebancija.
− A je l’ nije? Sve na ovom svetu je čista zajebancija!
Pitanje samo kako je podnosiš. I stvarno izvini što nisam
siroče, mada mi ni to ne gine, kad-tad. Tek onda ću da pišem
Olivera Tvista II. A Jadnike II neću baš nikad, za inat.
− Prave knjige... − znate, moj muž čita samo prave knjige,
kojih je, naravno, malo. Ja čitam svakakve, jedino od čega
sam digla ruke su knjige koje gnjave, makar bile i prave21.
− Ja hoću da budem laki pisac, pošto mi je život s tobom
lak, za lake čitaoce, kojima je takođe sve lako. Pokušaj da to
ne shvatiš olako − ton mi je već preteći.

šumu, mame mi, nek se igraju s vevericom, samo meni da se


skinu.
21 A da probam sa poezijom, vidi kako ispaljujem rime iz čista

mira? Ne, tržišna ekonomija nam ne gine, možda je isplatljivije da


to budu tekstovi na muziku abitnog žanra.
Appendix 69

− E, to može, ako si tako rešila, to ti priznajem da možeš i


umeš.
S olakšanjem, obostranim, pošto smo se na kraju
razumeli, odosmo na spavanje. Ujutro me budi moja majka,
zove iz bolnice. Čujem joj po glasu da je od jutros devojčica:
− Mamica doručkovala!
− Lepo, a šta je mamica doručkovala?
− Dve viršlice sa senfom i parče hleba.
Momentalno podivljam:
− Znaš, pošto su ti pre pet dana odfikarili pola jetre, zar
ne misliš da je bilo malo pametnije da si za početak pojela
jednu viršilcu, bez senfa? Ili da uopšte nisi jela viršlice?
− Ali ja sam prvo pitala − mazi se moja devojčica od 68
godina.
− Koga si, bre, pitala?
− Glavnu sestru sam pitala, i rekla mi je da jedem šta god
hoću.
Da ne ispadne da sam neopravdano zadavila bolesnu
majku, za svaki slučaj zovem La Mar, da pitam šta će ona
zapravo u buduće smeti da jede. Tu i La Mar, potpuno
nekolegijalno, podivlja i izjavi da su svi ti bolnički lekari i
osoblje kretenčine.
− To se podrazumeva, ali ona je kretenka kad joj je tako
nešto uopšte palo na pamet. Skinu je s infuzije, a ona se baci
Appendix 70

pravo na viršle! − to sad ja sprovodim iste vaspitne metode


kojima i mene podvrgavaju.
− Ne, ona je tvoja − lakonski će La Mar.
Sa neviđenom lakoćom prepustih se još jednom veselom
danu svog lepog života. Razmišljam šta ću čuti popodne: da
je mamica ručala pohovane teleće nogice, a ujkica joj je u
bolnicu prošvercovao i pivce, da zaliju što se uspešno
oporavlja. Oni će mene dokusuriti!

APPENDIX XXI

Uzbuna na Brodu ludaka prenosi se i na moj topli dom.


Slušaj pažljivo: Poverljivi izvori22 za danas, isti onaj 28.
oktobar iz prethodnog Appendixa, samo kasnije popodne,
javljaju da je do narečene uzbune došlo prekjuče, na
Građevinskom fakultetu. Samo dan nakon što je moje (i
njihovo) vreme isteklo, tj. svi spisi se sa uvida javnosti vratili
u proceduru, zakazano je Nastavno-naučno veće. Sa bezbroj
tačaka dnevnog reda, od kojih mnoge mogu voditi aktere i
put bajboka23. Nažalost, ne i aktere moje tačke dnevnog reda,
koja se takođe nalazi na programu. Mislim, tu će od aktera

22 Koji će iz razumljivih razloga ostati poverljivi zauvek.


23 Fakultet krizira, kao i sve unaokolo, kapirate, imate kalendar.
Appendix 71

neko zaglaviti “Lazu”, garantujem, sad da li po sekcijama, ili


će nas strpati zajedno, time will tell. Ali baš bajbok,
sumnjam, ne budimo toliko agresivni.
Pak, međutim, na put slave mu se iznenada ispreči
Veliko veće, sa tačkom dnevnog reda Manijakalni Hrane
Protiv Razjarene Ženetine and Vice Versa. Moj izvor ne zna baš
kako je do toga tačno došlo, međutim Hranislav je uleteo u
dekanat i krenuo da zapomaže, urla i moli (cvili, klekne,
legne, malo gmiže, previja se po podu, čupa ćelu, guta
veštačku vilicu zub po zub... mogu valjda nešto i da dodam
za sopstveni plezir, ipak je ovo moja knjiga, pri tom fiction)
da se ova tačka nipošto ne pojavi na sednici. Što? Pa kako
što, sem one njegove splačine i moj se odgovor na 1500
stranica (30 stranica x 50 članova veća=1500 stranica
članovima veća) onda tamo deli i raspravlja o njemu.
Hranislav sad ima nešto protiv toga? Protiv procedure? Ili
protiv mog viđenja problema? Joj, da mi je da sam nešto bila
prašina u tom dekanatu, pa da to vidim i sva se nadignem
od zadovoljstva. Dobro, nije bilo na sednici, one thing at a
time, imaju valjda ljudi sad važnija posla, prvo apsana, onda
ludara. Nešto je počelo da se dešava. I to nešto što Hraneta
dovodi do besnila. A meni se opet zavezala creva,
uznemirila sam se ponovo.
Elem, prvo je bilo Malo veće, na Hidro smeru, gde je
Krizni štab smenjivao Hranislava sa šefovskog mesta.
Appendix 72

Protivkandidat je bio jedan Gospodin, što izgleda nije


poželjna moralno-politička referenca ni za krizna, kao ni za
stabilna (Slobina) vremena. Ma ovde − never! Smena je
obavljana po proceduri. A procedura kaže da smenjivač
treba da dobije apsolutnu većinu. Njih je tamo 20, Gospodin
je dobio 10 glasova, 6 uzdžanih24 i 4 za Hranislava. Od toga
jedan njegov sopstveni, onda Del boy, Lole i − e, otkud
znam, najverovatnije je od njih trojice jedan glasao sa dve
ruke, to mi je jedino logično objašnjenje za četvrti glas.
Mislim, moj izvor nije hidraš, nije bio prisutan, ali zna čovek
sve abrove, ipak taj četvrti glas ostaje misterija. Manje je
misteriozno kako je Hranislav ostao Šef katedre. Pa, po ovoj
demokratskoj proceduri, koja nema druga posla nego da
poštuje volju apsolutne većine. Ovenčan ovom
proceduralnom slavom, u četiri ruke, Hranislav sada vitla
hodnicima fakulteta i lažno se predstavlja kao Novi Krizni
Šef, koji će zaštiti intelektualnu i ostalu pokretnu i
nepokretnu imovinu Hidro-smera od ostataka prošlosti, sa
kojima naše mlado, demokratsko društvo treba da raskrsti

24 Ljubim ih uzdržane! Od čega se uzdržavaju? Čekaju


decembarske izbore da steknu mišljenje o Hranislavu? Trećina
Univerziteta nam uzdržana! E, jeste intelektualna elita, da jebe
oca.
Appendix 73

po kratkom postupku. On koji tamo vlada decenijama,


kompletna šizofrenija. Ne znaš da li da plačeš ili da ridaš25.

APPENDIX XXII

Želela bih ovim putem, javno, da pozovem Jovicu


Stanišića da se upozna sa mnom. Makar i tajno. Ja sam,
naime, fascinirana ovim tipom. Ne znam, doduše, da li sam
pozitivno ili negativno fascinirana, zato i želim da se
upoznam sa njim. Šta mi je naspelo? Da nisam prolupala?
Ma jok, kud bih. Nego, gledali smo sinoć na kanti Kapetana
Dragana u gostima kod Vanje Bulića. Kakve veze to sad ima
sa Jovicom? Ama baš nikakve, besmislena asocijacija.
Dakle, Kapetan Dragan nam je poverio kako je oslobodio
Beograd. Ako niste gledale BK TV, vezni čovek između
DOS-a i Kapetana bio je Milan Stevanović, Šef službe
marketinga Demokratske stranke. Pa šta? Ništa, Sava i ja
poznajemo dva Milančeta Stevanovića. Jedan Milanče ide u
drugi razred osnovne škole, ćale mu je pandur, i zgazio bi ga
ko vašku da je samo pokušao da se učlani makar u Pionirsku

25Tako je samo još Gotov je! uspevao da vlada, uz podršku 20%


prebrojanih ruku. Ne bih se čudila da se Gotov je! kandiduje za
predsednika Srbije, na listi DOS-a. Kao, SPS je bio boljševički,
najednom je shvatio.
Appendix 74

organizaciju DS-a, da ne govorimo o prihvatanju nekih


odgovornih funkcija u Službi marketinga. Drugi je naš kum
Milanče, vočić od trideset osam godina, malo manje od dva
metra, malo više od sto kila. Ovo luče kumino smo
registrovali u Sabornoj crkvi i sa nevestom spakovali za San
Francisko još sredinom jula. Prema tome, nije ni kum
Milanče. Znači, postoji i Milan Stevanović/3. Slušam
Dragančeta, koji, pod komandom Milančeta, razdružuje
pandure od oružja; sprovodi ih kroz grupe Delija, sve bez
frke i nasilja; zatim preko noći 5. na 6. oktobra čuva
Skupštinu grada, s heklerima, iznutra (što nije reko, da ne
moram ja da se smrzavam, nenaoružana, spolja); oko
sedmice (kad smo i Sava i ja polegali, vidiš, imamo nos za
prestanak neposredne građanskoratne opasnosti) razdruži
od heklera i sebe sama, sa prijateljima, i ode na kuntaru.
Kad, nije ga ni prvi dremež uvatio, evo ga opet Milanče, iz
Marketinga, sa novim zadatkom: svesni demonstranti se
spremaju da spasu Carinu od Brace Kertesa! Al bi, možda,
eto, bili malo nasilni, nedopustivo, pa... (Lupeta, ozbiljniji
demonstranti u to vreme spavaju ko topovi, a otmeniji
modeli se spremaju na moleban, ispred Hrama.) Ništa od
zasluženog odmora, budućnost je u opasnosti. Action,
Kapetane!
Ajde, da ne tupim. Nego, mene danas, 29. oktobra 2000,
muči nerešiv logički problem. Kako da elegantno eliminišem
Appendix 75

Ludog Hraneta iz svog života, a da pri tom ostavim i jednu


jedinu mogućnost da sa Beogradskim univerzitetom
razmenim doktorat za odgovarajuću diplomu? Neće se taj
skinuti sa mene, ever.
Razglabam sa Savom staru Kikijevu samurajsku teoriju,
da neprijatelja ne smeš samo da raniš, moraš da ga ubiješ.
− Jebi ga, kad nemamo keša.
− Da izdamo plaćenom ubici gajbu na Novom Beogradu
unapred, ono, nek sedi dok ne otplatimo manijaka.
− Važi. Daj oglas u novine.
− Jok, setila sam se, zvaću Milančeta Stevanovića, Služba
marketinga DS-a, i naručiću Kapetana Dragana na čuku
vremena, da sa ortacima neutrališe Hranislava, bez nasilja.
Mislim, ima elemenata: I meni su kao i našoj državi, vitalne
funkcije ugrožene, od bivšeg štetočinskog režima i njegovih
još prisutnih eksponenata, kao što je mentalna štetočina
Hranislav. Da li ti zvuči kao dovoljno dobro argumentovan
zahtev za Marketing DS-a?
I tako se mi zezamo od muke. A meni jeste muka. Ima li
ovome kraja? Nemam novih informacija sa fakulteta.
Appendix 76

APPENDIX XXIII

1. novembar 2000. Drage moje, izgleda da ću vam uraditi


ono najgore što jedan pisac može da uradi čitaocu: svisnuću
pre kraja knjige. Iz veoma raznolikih razloga. Najgluplji
mogući kraj romana - sahranili pisca.
Po treći put ove nedelje idem u školu. Sramno, reći ćete.
Jeste. Prvo sam u ponedeljak imala svoje normalne časove,
zatim sam u utorak držala Tošine, s obzirom da je on
prošlog ponedeljka držao moje, za vreme mamine operacije.
Danas je bio Dan škole.
Juče ujutro, Sava me budi i luduje. Standardna situacija
kada je potrebno probuditi mene. Za petnaest minuta mi
počinju časovi, on je potpuno obučen a ja odbijam da
otvorim oči. I tako u beskraj.
− Ustaj iz tog kreveta momentalno! Upozoravam te!
Nemam neko logično objašnjenje za svoje postupke, prvo
sanjiva sam, a i generalno. Sedam u krevetu, spuštam noge
na pod i počinjem neutešno da plačem. Ustajem i grcajući
krenem u kupatilo. Sava, prvo zbunjen, pa onda uplašen,
presretne me na vratima, zagrli, pokušava da me smiri. Tek
delimično uspeva. Umivam se, oblačim, ulazim u sobu, još
pomalo ronzam...
Appendix 77

− Šta ti je bilo, jesi ružno sanjala? “ pita Sava.


− Ti-si-meni-pretio! Ne-moj-da-mi pretiš-ni-kad-za-da-
viću-te!
− Ko ti je, bre, pretio, šta ti je ženo?
− Rekao-si-upo-zo-ravam-te!
“ Ko ti je rekao da te upozorava, šta lupaš? Možda sam ti
rekao nešto drugo, obaveštavam te? Informišem te?
− Dobro, bre, ko sad lupa, je l’ čuješ ti sebe šta pričaš? −
dolazim ja k sebi. − Informišeš me da treba da ustanem, daj,
obaveštavaš me, nisam luda ako su mi živci na ivici...
− Ma otkud znam šta sam ti rekao, budim te pola sata, ali,
nemoj, molim te, šta ti je, ti me stvarno brineš.
− Nije važno, izvini.
Bez komentara.
U školi saznajem da danas imamo tu proslavu. Mnogo
mi je do proslave, ali dvoje mojih kolega, koji su mi jako
dragi, odlaze u penziju, red je. Roštilj će praviti Zoki domar,
na spratu, nezavršenoj kompenzacionoj aktivnosti starih
vlasti. Omeo ih NATO.
− Super, najbolje obožavam prašnjave ćevape. Sloba je
bio bolji! − ja moram da budem u nekoj opoziciji, najčešće
sebi samoj. − Seća li se neko Danova škole u “Hajduku”,
“Simonidi”, “Tihoj noći”, a sada ni pečenje iz “Zabludelog
jagnjeta”, na kilo, piće vaše - ribe naše, nego će Zoki na
Appendix 78

zarđaloj mreži za armaturu da nam dimi po školi.


Raspustite, bre, bar studente. Ili im ostavite moču.
− E, leba ti, ne počinji opet − kaže Cana, i potpuno je u
pravu − otkud mi pare za kafanu, a i oćemo ljudima da
kupimo pristojne poklone.
− Drnjkam gluposti, ne obaziri se, šta ste mislili?
− Minja će da dobije trenerku i patike... − dobro, to je OK,
Minja već godinama drži vežbe Joge za ženski deo kolektiva,
u Caninoj kancelariji zaključanoj iznutra, dva puta nedeljno.
Uzgred, Minja je predavala fiziku, a ne fizičko, al to je slično.
− Kupiću joj Reebok parike i Ellesse trenerku − kaže naša
mala šefovica računovodstva, zadužena za ovu novčanu
transakciju.
− Daj mala, to ti je glupo, ako joj kupiš tako nešto,
maznuće joj unuke iz taka.
− Ma nemoj, nego da joj kupim na buvljaku? − uzvraća
devojka, jedan od najvernijih članova Jogi-letača naše škole.
Zezam se, nisu letele, samo su se teglile, za zdravlje, što bi
rekle moje bugarske prijateljice26.
− A šta ćete Radetu? − brinem i za budućeg muškog
penzionera.

26 − Moram da kupim maratonjke, da trčim za zdravlje − tako moja


prijateljica Pavlina, Bugarka, objašnjava da treba da kupi patike jer
hoće da džogira.
Appendix 79

− Kofere.
− Budi bog s nama. Pa da bude da smo ga izbacili iz škole
ko kufer! − to sam ja juče baš čangrizava.
− Ne, putuje kod sina u Kanadu, u decembru. Mislili smo
da bi bilo praktično, ko zna kad je čovek poslednji put
putovao, da l’ ima kofere... − u tolerantnoj, demokratskoj
atmosferi mi objašnjava Cana.
− Znam ja kad je putovao. Pre Hrista je putovao. Ko i svi.
Raznežim se na Radeta i kofere. Radetov sin je bio
student generacije na Elektrotehničkom fakultetu, zatim
asistent pripravnik na istom, a već par godina je odlično
plaćeni službenik neke kanadske kompanije za
telekomunikacije ili tako nešto. Nema ni trideset godina.
Lepo je što će častiti oca viđenjem, za odlazak u penziju.
Uzgred, ja imam jednu malo drugačiju teoriju o odlivenim
mozgovima, od uobičajene. Iz sopstvenog kanadskog
iskustva. Prvo, da su ti odliveni mozgovi stvarno bili
mozgovi komplet, I mean, s karakterom, ne bismo mi stigli
gde smo. Trebalo je ovde upotrebiti te mozgove − za borbu
protiv bezumnika koji su kreirali naše sudbine. Većina
iseljenih je, u stvari, odlila svoje guzice, a ko je od njih imao i
mozak, poneo je i njega. Dakle, mi govorimo o velikom broju
odlivenih dupeta, sa nešto manjim brojem odlivenih
mozgova. Od tog broja mozgova jedan veliki deo sada su
već zarđali mozgovi, s obzirom da njihovi vlasnici tamo
Appendix 80

hrane svoja dupeta radeći poslove za koje im mozak i ne


treba. Prema tome, za prosutim mlekom ne treba žaliti, nego
ajdemo da muzemo kravu ispočetka. (A da je prethodno
malo nahranimo?) Koliko znam Radetovog sina, on je jedan
od retkih, onih najređih, koji su zaista previše dobri za ovde.
Ever, sa Slobom i bez njega. Takvi i treba da budu tamo gde
imaju najbolje uslove za rad, čisto, u cilju razvoja nauke i
tehnike, što ja, izvinićete, i dalje smatram za legitiman
planetarni cilj, a ne srpski.
I tako, krenem ja danas na Dan škole, spremam se da
Radetu izdam kraća uputstva za upotrebu zemlje Kanade u
turističke svrhe, mislim, sin ide na posao, pa da preporučim
ocu kako da prekrati penzionersku dokolicu... Prvo
upadnem kod Cane u kancelariju, da je pitam da li je
slučajnost ili nameštaljka to što nam Dan škole pada na
katolički Dan mrtvih i ujedno na Svetski dan
homoseksualaca. Kad ja tamo, a sapletem se na gomilu
kofera nasred sobe.
− Vi ste stvarno nezajažljivi! Ili su to i studenti dali
doprinos ekspedovanju Radeta preko okeana? − nisam vam
rekla, Rade je jedan od najstrožih profesora u školi.
− Jok, oni su mu kupili kartu − prihvata Milanče.
− Pa trebaju im koferi. Znaš koliko imaju stvari − tu je i
Cana.
Appendix 81

− Koliko imaju stvari? − preganjala bih se ja, ali usput


skapiram da Cana govori u množini. − Koji oni? Ide sa
ženom? Ide i detetova mama? Divno, a što sad idu, u
zimu...?
− Idu svi. I ćerka. Iseljavaju se − začujem drhtavi glas iza
leđa. Sima Komunista, Radetov venčani kum i najbolji
prijatelj, eto, već pedesetak godina. I otrči da se zaključa u
kabinet.
Ovo nije istina! Ovo mene neko zeza! Ipak ne. Imam
neviđeni poriv da zalupam Simi na vrata, da me primi da
plačemo zajedno. Niste razumele, Rade nije moj najbolji
prijatelj, eto, samo drag kolega kojeg izuzetno poštujem. Ne
znam da li smo za ovih trinaest godina deset kafa zajedno
popili i isto toliko puta pričali. Ali...
Rade je arhitekta i zaljubljenik u predmet koji predaje.
Nacrtnu geometriju!!! Lično ne mogu da shvatim strasti
prema lepoti prodora zarubljene kupe kroz pentagonalni
dodekaedar, ali pustite mene, ja ni svoje strasti ne kapiram
najbolje. Radetova strast je ogromna. Tolika da je njoj
potpuno podredio karijeru arhitekte i završio u našoj školi.
Nikada nije doktorirao, nije imao kod koga, mislim, toliko je
predmet njegovog obožavanja ekskluzivan. Njegov posao u
školi materijalno je pogađao porodicu, ženu i dvoje dece,
prvo đake, pa studente... Zato je Rade održao milione
Appendix 82

privatnih časova u životu27. Vaspitao i othranio jednog đaka


generacije Elektrotehničkog fakulteta. I mlađu ćerku, koja je
žarko želela da studira arhitekturu. Ne poznajem je, ali, ako
je imalo ćerka svoga oca, žarko je bleda reč. Nisu je primili
na Arhitektonski fakultet, one godine kada je tamo na
volšeban način primljeno pola maturanata neke abitne
srednjotehničke škole iz provincije, povoljno i softverski.
Ojađena je otišla na Šumarski, na pejzažnu arhitekturu.
Završava ga, prosek deset, blago kanadskim šumama.
I sad će on, u šezdeset petoj godini, pošto je odradio svoje
za zemlju Srbiju, da se spakuje u Canine poklon-kofere,
uzme za ruku ženu i ćerku, i iseli se u Kanadu? Rade i žena
ne govore engleski. Pobogu, da li se seća da sam mu pričala
da u Kanadi ne može da se kupi trougao, šestar? Kako će da

27Privatni časovi jesu jedan dobar, pristojno plaćen honorarni


posao, uvek bili i uvek će biti, ali ne za svakoga. To može da se
radi samo bez emocija, i prema sopstvenoj profesiji, i prema
“pacijentu”. Probala sam i priznajem da ja to nisam u stanju. Od
poriva da zadavim odgovorne roditelje, vaspitno zapuštenog
mališu, sebe. Kako li je bilo Radetu, sa svim njegovim
idolopoklonstvom prema NJ.V. Nacrtnoj Geometriji? Valjda, kao
da tri puta dnevno odlazi u Zavod za transfuziju, da
“dobrovoljno” dâ krv, ne bi li ga “nagradili” sendvičima sa
parizerom i sokom na razblaživanje?
Appendix 83

crta svoje kupe i piramide u samoći, zatvoren na


dvadesetom spratu nekog solitera u Misisagi? Ili je, beše,
spominjao Skarboro? Strašno, to je ono što je strašno. Ne to
što su njegova deca otišla tamo da žive, nego što on odlazi za
decom, da pored njih živ umre. Ova porodica je odlučila da
bude zajedno, da tako svi budu malo manje nesrećni. A šta
će kumovi Sima Komunista i Rade, monarhista po ubeđenju,
jedan bez drugog? Posle pedeset godina. I Sima ide u
penziju za koji mesec. Da sam hrani golubove po
Kalimegdanu? O tome mi moramo da govorimo, o
stotinama hiljada nesrećnih, razdvojenih ljudi, a ne o
jebenom odlivu mozgova. O nesreći koju su nam ti idioti
napravili, a ne o nazadovanju srpske nauke i tehnike. Koja,
bre, nauka? Nebeski narod je, valjda, imao nebesku nauku?
Zlo mi je. Toliko mi je zlo da sam se danas izvukla sa
proslave a da se nisam pozdravila sa Radetom.
Kod kuće zatičem pismo od Erika. Već danima se kanim
da mu pišem, da tražim savet od njega kako da se postavim
u odnosu na nastavak ove zbrke. On međutim traži savet od
mene. Ponovo putuje u Englesku. Bratičina, koju jedva
poznaje, javila je da je Erikov brat u bolnici, ima masivni
tumor na mozgu. Trenutno je svestan i pita za njega. Stanje
je stabilno, ali lekari ne veruju da će još dugo. I sada, moj
sedamdesetsedmogodišnji prijatelj pita mene: Da li da sedne
u prvi avion; da li da putuje za tri dana, čarterom i tako plati
Appendix 84

kartu četiri puta jeftinije; da li da prvo sačeka nedelju i


otvaranje Dorotine izložbe. Doroti je Erikova žena, njen
artritis se pogoršava i ovo je najverovatnije njena poslednja
izložba, neće više moći da šije svoje slike od krpica. Otkud ja
znam šta da radi? Ja nemam bratičine koje ne poznajem. To
nije moj brat, jezik pregrizla, to je engleski brat. Gde se ja
razumem u engleske bratske relacije? Posavetovala sam ga
kako najbolje znam, da posluša svoj stomak. Ja uvek tako
radim, a grešim, pa, fifti-fifti. Setim se Radeta, budućeg
Kanađanina. Ima li brata? Emigrantski život ti je proklet.
Uvek, u svakoj kombinaciji.

APPENDIX XXIV

2. novembar, četvrtak. Ovo postaje ozbiljno, pa ja ovo


pišem dnevnik? Ja više nikoga nemam na fakultetu, svi moji
su negde otišli. Umrli, penzionisani, raseljeni. Raseljenih je
najviše. Reći će − ne svojom krivicom. Nisu mogli da se nose
s uzdržanima. Pa otišli, da im dignu procenat? Koga da
pitam šta se zbiva?
U utorak ujutro, posle onih scena sa pretnjama i
plakanjem, Sava me vozi u školu. Izlazim iz zgrade, preko
travnjaka vidim da ulicom prolazi Del boyev kovrdžavi
asistent!? Šta će on u ovoj zabačenoj uličici u osam ujutro?
Appendix 85

Bolje je pitanje šta ću ja na ulici u osam ujutro, hoću da


kažem, možda čovek stanuje u susednoj kući. I mogao bi
tako sto godina, a da ja to ne saznam. S obzirom da ja retko
izlazim iz kuće ranom zorom, a i uopšte. Spazi i on mene,
osmeh od uva do uva, maše. Koja neobična srdačnost od
momka koga sam pet puta u životu videla i ne znam mu
ime. Ili on to meni rukom pokazuje da sam luda? Preti? Kezi
se?
Milanče mi je juče rekao da je od jednog asistenta
pripravnika sa Konstruktivnog smera, na kome ja, uzgred,
ne poznajem nijednog profesora, a kamoli asistente
pripravnike, čuo da imam odličnu čitanost. Nazdravlje! Ne
sme mnogo da se raspituje, kaže, opšta situacija je smutna,
mislim, ne zbog “mog slučaja”, nego zato što kriziraju.
− Javi sve što čuješ. Odmah.
− Hoću “ nisam sasvim sigurna da hoće. Niko mi ništa ne
govori.
Na izlazu iz škole srećem dvojicu kolega, geodeta.
− Uh, što si mu ga dala! − kaže jedan.
− Kome sam mu ga dala? Nego, vas dvojica kasnite, sve
smo pojeli.
− Nema veze, ići ćemo posle da se dohranimo, po
principu samofinan-siranja. Mislio sam na Memorandum.
− Koji Memorandum?
− Pa tvoj.
Appendix 86

− Ko ti reko?
− Ko mi reko, pa moji geodeti sa fakulteta, dali mi kopiju.
− Kuku! E, ajde zdravo. Bolje da ćutim.
Geodetski odsek je sastavni deo Građevinskog fakulteta,
onako, ko Kosovo-je-deo-Srbije at the moment. Ako sam i
tamo čitana, onda... Pravo da vam kažem, ne znam da li su
ovo dobre ili loše vesti. Uznemirujuće u svakom slučaju.

APPENDIX XXV

5. novembar, mesec dana od popaljivanja Gotov je!-og.


Velja Ilić se ne skida s kante celo veče. A ja? Pa, drage moje,
moram vas izvestiti da je preda mnom izgleda, velika
internacionalna karijera28. Počela da stižu pisma podrške. Za
sada samo iz Škotske i Kanade. Pazi formulaciju:

Ti si prvorazredan trač u Edinburgu. Drži se, uz tebe smo.

E baš mi je drago što sam prvorazredan trač u


Edinburgu, dragi moji bivši asistenti i docenti na Hidro-
smeru Građevinskog fakulteta Univerziteta u Beogradu.
Ništa mi drugo i nije bila namera nego da vas zabavim, da

28 Ne znam, doduše, u kojoj oblasti?


Appendix 87

vam prekratim vlažne škotske noći. Bolje da čitate moje


protestne note nego da duvate u gajde. Right? Nego,
pokušala sam i ja da uživam u dotičnom traču, pa sam ih
pitala šta se zapravo zbiva. Internet je jedno čudo od
mogućnosti, da se, na primer, preko Škotske informišeš o
tome šta ti se sprema tri trolejbuske stanice od kuće. Avaj, ne
znaju ništa29, truba im da pitaju, a nemaju ni kad,
Univerzitet u Edinburgu radi ko dragstor, non-stop. Ma
nema veze, i hvala na podršci. Držite se i vi tamo, nisu
Hranislavi srpska izmišljotina, da ne ispadne na kraju da ste
džaba ostavljali stare roditelje po beogradskim naseljima.
Zbrišeš pred domaćim Hranislavima a sačekaju te škotski
Hranislavi. By the way, kako se na engleskom kaže
Hranislav? Fed by the Glory?
A tek moji znani i neznani beogradski Kanađani,
nekadašnje kolege s fakulteta! Oni ne pripadaju
“univerzitetskom miljeu”, to su pošteni kanadski trudbenici,
znaju svoja sindikalna prava: ljuti na mene! Kako sam mogla
da im pošaljem dokument bez fajla sa YU-fontovima? Morali
da prepravljaju i dodaju č-ove, š-ove i ostala slova iz starog
kraja. U slobodno vreme. Najveći crnjak je to što im ja taj
dokument uopšte nisam poslala. Ko je? A milo mi je što se
slažu s navodima iz istog. Vidim, trebalo je da napravim i

29 Sem prvorazrednog trača.


Appendix 88

englesku verziju, pa da imaju da pokažu svojim prijateljima,


orginalnim Kanađanima (ako ih imaju), u kakvom su oni
totalitarnom režimu živeli. Jedva živu glavu izvukoše pred
Hranislavima. A ako se dobro organizuju, možda mogu da
isposluju sebi i neku penzijcu, za pretrpljenu torturu. Ono, iz
fonda za razvoj demokratije u jugoistočnoj Evropi,
oporezovanu, dakako.
Uopšte, danas sam, valjda zbog proslave prvog meseca
slobode, načisto u bager-raspoloženju. Šeguvam se, nije to,
nego me ubi ova neizvesnost, pa se kurčim da je rasteram.
Pijem kafu sa La Mar, telefonom:
− Šta ćeš sad, kad se ne oglašavaju? − pita moj lični
pedijatar brižnim glasom.
− E, upaliću bager, mame mi. Ja ću lično da ga smestim u
kašiku od bagera i odnesem u Palmotićevu30. A ovi s
fakulteta, ma zabole me, ili će da mi ga izvedu ispred
zgrade, ili će sami biti krivi za oštećenje zidova − a, al sam
opasna? − Možda sam ja, u stvari, oduvek bila skandal
majstor, samo mi nije odgovarala klima. Publika. Bila mi
preplašena publika. Sad mi se potencijalni navijači
oslobodili, pa imam za koga da pravim performanse.

30Pazi ko je sad ovde šizofreničar, nikako da odlučim sama sa


sobom gde ću s njim, u “Lazu” ili u Palmotićevu. Može on i na oba
mesta odjedanput, što se mene tiče.
Appendix 89

− Lako je tebi, kad možeš da se zazaš na svoj račun, a ja...


− naravno, uvek je meni lako, a njoj je najteže. Mislim,
ponekad pokušavam da joj olakšam život, zezajući se i na
njen račun. Ali u takvim prigodama La Mar ima sasvim
drugu logiku. Zezam je da bi joj bilo teže.
− ... poludeću na poslu. Znaš kako su me SPS-
belomantijašice po Domu zdravlja godinama kinjile? Ali ovo
što mi sad rade, nije za ljude! Juče nam uplatili platu, a ona,
došla i maše mi odsečkom ‘Vidi, stigla demokratska platica,
vidi kolicka je.’ Došlo mi da je...
− Zvekneš slušalicama snažno. Ali La Mar, nemoj tako,
pa ti si humanitarni radnik!
− Ne znam, jesam ti ja pričala kad smo nas dve dežurale
6. oktobra − pričala mi je bar šest puta − a ona meni u šest
popodne, kad smo čule na radiju da je Ustavni sud priznao,
‘Ništa to ne znači, videćemo u nedelju, posle drugog kruga’,
kog drugog kruga, idiotkinja, grozno, ne mogu više.
− Ne brini draga, čim isporučim Hraneta na odmor od
intelektualnog rada u ustanovu zatvorenog tipa, okrećem
bager, i, pardon, redom, vozim prvo kod mojih roditelja. Je l’
znaš ti, bre, šta ta žena meni radi? ‘Oće da jede pečurke, oće
jogurt na točenje, iz one smrdljive prčvarnice, samo taj joj
nije, kao, kiseo, jede joj se kačkavalj, a ni iz narkoze se još
nije probudila kako treba. Ma bagerom ću dijetu da joj
uteram kunem ti se... − ova tirada na račun moje majke, koja
Appendix 90

će me u groblje oterati jer ne može ama baš ništa da posluša,


nešto je potrajala, ali sam se na kraju ipak prizvala temi. −
Budi spokojna, La Mar, samo još i nju da sredim i stižem
bagerom u tvoj Dom zdravlja.
− A posle ćeš da ga parkiraš ovde, u dnevnoj sobi −
umeša se i Sava, koji strašno voli da priča sa mnom dok ja
pričam sa svojim drugaricama telefonom.
Bilo je, doduše, danas i sadržajnijih razgovora. Zove
Đurđa i, bez ćao da kaže, pita:
− Šta trenutno čitaš?
− Theories of Urban Politics. Što pitaš?
− Umobolnice. Mislila sam na nešto normalno. Imam
jednu knjigu, odlična je, bla, bla, bla, ali treba da je vratim za
tri-četiri dana, pa ako hoćeš, dok sam u Banji, na brzaka.
− Rado, ali sada ne mogu da čitam knjigu, sada moram
da pišem knjigu.31

31 Ovo i nije moja originalna duhovitost. Pre desetak godina je


jedna moja poznanica predavala filozofiju u 13. gimnaziji, na
novinarskom smeru. Zadala je đacima da pročitaju neki članak iz
NIN-a, pa da popričaju o njemu. Niko ga nije pročitao, dve
nedelje. Na kraju je iznervirana pitala - kakvi će to oni novinari
biti, kada ni novine ne čitaju. − Ali profesorka, mi se školujemo za
novinare da pišemo, a ne da čitamo − odgovorila je jedna devojka
ozbiljno. Danas je novinar.
Appendix 91

− Kakvu knjigu?
− Pa onu knjigu.
− A, da, zaboravila sam, Kiš pa ti.
− Što Kiš pa ja?
− Pišete Čas anatomije.
− Ijao, jeste, vidiš, nikad mi ne bi palo na pamet − istina,
kad neko pomene Kiša ja odmah pomislim na Rane jade.
Knjigu za decu i preosetljive. Šta ja pišem? Knjigu za
gadljive, da se zgade još više?
Eto, tako smo danas dobili i naslov. A Đurđa otputovala
na neki kongres filozofa u Niškoj Banji. Nego, kakva je,
mogla je ona i da kaže: − Krleža pa ti − pa da posle knjiga
treba da mi se zove Moj obračun sa njima na Građevinskom
fakultetu. Više nego bljak. Jadni mrtvi pisci, jadni živi čitaoci,
kad zrelo razmislim, jedini pošteđeni su oni koji ništa nit
čitaju nit pišu.
Posle opet zovem La Mar, oko neke surutke i kozjeg sira,
dijeta za bolesti jetre, pogađate, još kad bi samo znala kako
da to mojoj majci strpam u usta. Jao, pa to vam nisam kazala
− Đurđa mu dođe, kao, svekrva La Mari. Preko mog druga iz
detinjstva, Gileta, Đurđinog prvog momka a La Marinog
drugog muža. Bivšeg u oba slučaja. U prvoj vezi ja sam bila
nevenčana kuma, u drugoj venčani kum, a obe sam ih
upozoravala, samo da se notira. Šta da im radim, kad vole
anonimne harizmatične likove. Bilo kako bilo, Gile se
Appendix 92

odavno izgubio iz naših života, u pravcu Sremčice, preko


Austrije i Kipra, a zatim iz Sremčice put Dominikanske
republike. Tako se bar priča, kao što se pričalo da je, in the
meantime, malo ordinirao i po Konjarniku, sa jednom
udatom gospođom. A moje su prijateljice trajno ostale u
ovim nezgodnim relacijama. Ništa strašno, La Mar je malko
ljubomorna a Đurđa malko zajedljiva, svaka prema
karakteru. Elem, razglabamo nas dve o toj surutki, a mene
najednom stiže umor:
− Ej, ženo, ne mogu više. Ja sam zrela za banju.
− Nema sad ti šta da ne možeš, navij se i furaj. Sve to
mora da se pregura... − to je La Mar laka na ugrađivanju
kugl-lagera meni, što ih sebi ne ugradi? − Neću da čujem te
gluposti, kakve banje, kakvi bakrači.
− Što, trebalo je lepo da odem sa Đurđom u Nišku Banju,
da se lepo odmorim, tri dana - tri dana.
− Ne pričaj, molim te, da ostaviš bolesnu majku... − prima
se iz odma.
− A šta bi mi falilo, da putujem Mercedesom, u hotel sa
podnim grejanjem32, da šetam tri dana i ne mislim ni na šta?
− Jesi, bre, ti normalna, kakvo podno grejanje, pa da ti
oteknu noge. To je najgore što možeš sebi da uradiš. I slušaj,

32 Gde mi podno grejanje pade na pamet?


Appendix 93

ako ikada budeš sela u bilo kakav Mercedes, neću više da


čujem za tebe! Ni za tebe ni za tvoju Đurđu.
Da sam je palila još malo čula bih i čuveno ‘Jesmo mi zato
šetali?’, mislim, da li se La Mar šetala da bi se ja sad vozala
Mercedesima, kabriolet, po Niškoj banji, sa Đurđom,
naravno.
− U pravu si, neću da se trpam, naročito ne o trošku
poreskih obveznika − ipak moram još malo.
− Za čije pare te zvala?
− Za tvoje, od demokratske ti platice − ne bih da
ponavljam šta sam tek na ovo čula, znate, ti lekari jako drže
do pristojnog rečnika, pa ne bih da ih raskrinkavam.
− E, pa kad sa mnom ne možeš ni u bioskop da odeš, ne
dozvoljavam da ideš sa Đurđom nigde! Ni za čije pare.
Ljudi moji, koja je ona paljevina, ni kad sam prestala da
se kliberim nisam uspela da je ubedim da nit me je Đurđa
zvala u Nišku Banju, nit je otišla kolima, nit hotel ima podno
grejanje, nit bih ja u bilo kojoj varijanti imala šta da tražim na
kongresu filozofa. Blesava. Posle, što joj se muževi ne drže.
I kakve sad sve ovo ima veze sa našom pričom? Skoro
nikakve. La Marina sitna ženska ljubomora me vraća na
misli koje me muče od dana kada sam shvatila da je
Hranislav taj koji je sve vreme držao konce u svojim rukama.
Povlačio ih obazrivo, tako da mi pažnja stalno bude skrenuta
Appendix 94

na Del boyevo zamajavanje33. Doveo na scenu čika Loleta, za


koga nikada ne bih pomislila da bi mi ma šta nažao učinio,
što bi, a i za čiji račun? Zamlaćivao onog nesrećnika,
Sofronija. Posle ga načisto isprepadao mojom političkom
nepodobnošću. Da bi iz potaje seo i uskladbio svoju smrtnu
presudu mom doktoratu, a meni javnu sramotu. Pazi, dok
nisam videla taj papir svojim očima meni ništa nije bilo
jasno34. Zašto? Biće da su u pitanju neke strašne strasti. Jebi
ga, Hranislave, od strasti se izgori. Posebno od
destruktivnih. Zato ja tebe ne mrzim strasno, šta više, uopšte
te ne mrzim. Samo primenjujem jedinu u praksi potvrđenu
odbranu od egzibicioniste koji je razgrnuo mantil. Ne bežiš,
staneš i smeješ se. Ne plašiš se prikazanog mizernog čvarka.
Nije ti, iskreno, ni smešan, jadan ti je, ali ti hoćeš da manijak
pobegne. Kažu da uvek pobegne, ajde, videćemo.

33 E, moj Del boy, možda je tebi uloga veselina delovala veselo, ali
veselin je ipak konj. Konju jedan!
34 Sva sreća što sam prethodno imala prilike da se sretnem sa

njegovim “esejom” o vodama, inače mi ni tada ne bi postalo jasno.


Stil čini čoveka, to hoću da kažem. Šeguvam se, again.
Appendix 95

APPENDIX XXVI

Čoveče, koji je ovo Svilajinac! Iz izvora bliskih Rudarsko


geološkom fakultetu saznajemo još jedan prvorazredan trač
o sebi. Odsek za skamenjene bube, dinosauruse i šta-ti-ga-ja-
znam, smešten u zgradi Ekonomskog fakulteta, informaciju
je dobio iz centralne zgrade, u Đušinoj. Putem kurirke, koja
je prenosila lovu za topli obrok. Slušaj pažljivo:
Ja imam tajnu saveznicu, na veoma odgovornom
položaju. A da pri tom ženu uopšte ne poznajem, dapače,
prvi put čujem! Izvor kaže da je dekanu Građevinskog
fakulteta zaprećeno da ništa više čorbasto kašikom pojesti
neće, ever, ukoliko se ne ponese viteški, tj. ne zaštiti moj lik i
delo od Hranislava35. Šašavilo! Kurirka, doduše, nije znala
kakav je bio odgovor na ultimatum, iako se moj izvor pomno
raspitivao. Proveriće.
Sad vi mislite da ste povezale konce, da se nadigla Perina
gospođa, ali grešite. Iz najmanje dva razloga − prvi je taj što
Peri žena vekovima nije skuvala ručak, a drugi, i važniji, što
Pera više nije dekan.

Sad, za lik ću se snaći i sama, ali ovo za delo, dobro bi mi došlo


35

malo fer-pleja od strane institucija sistema.


Appendix 96

Usred krize, Perino kanabe, što mu ga je deda ostavio,


čuva Krizni dekan! Koji je u stvari Stari dekan, Protestni
dekan, iz 96/97. Po teoriji, pozitivan lik. Al znam ja mnoge
na fakultetu koji se nisu plašili od Gotov je!-og, ali su
itekako cvikali od Hranislava. Prosto, neposrednija opasnost
je u pitanju. Otkud znam, ne znam čoveka. Ne znam ni
koliko je navučen na čorbasto. Jedino što znam jeste da se
dobro oženio, mislim, da je dobro odabrao. Hvala, draga
nepoznata prijateljice, imaš od mene recepte po izboru.

APPENDIX XXVII

7. novembar 2000. U nedostatku novih prvorazrednih


tračeva na sopstveni račun, od jutros me najbolje zabavljaju
vesti o pobunama po zatvorima. KPD “Mitrovica”, svestan
svoje večite istorijske uloge, pobunio se protiv otuđenih
centara moći u vidu bivšeg upravnika i njegove ekipe, koja
iz senke i dalje muči, glađu i batinama, a sa komunjarskih
pozicija. Zapalili celo krilo, ako ne i više − snimanje
zabranjeno.
Pravo da vam kažem, paranoik kakav sam postala
poslednjih meseci, ja i u ovom njušim dalekovidu ujdurmu
naslednika najslavnijih mitrovičkih robijaša. “Vidim” SPS-
JUL-ovce kako pale Mitrovicu, da nemaju posle gde da leže.
Appendix 97

Zatim se pridružio i niški zatvor. I oni malo palili-gasili,


bez većih materijalnih šteta36, ali i proširili zahteve − hoće
pomilovanje i za nepolitičke zatvorenike. Što su oni gori od
nekih kvazi-terorista? Na neki način se slažem, doduše, ne
na gornji. Mislim, šta su oni gori od ovih što još šetaju
slobodno, a kako vidim i šetaće malo duže, sve da Srbi ne bi
stekli još jednu negativnu karakternu crtu, revanšizam.
Po teoriji zavere, sad bi ta pobuna u niškom zatvoru
mogla da bude tajni kontraudar novih demokratskih vlasti.
Kao, ono, vi zapaleli “Mitrovicu” da nema de da ve
zatvaramo, a mi će vi izpraznimo Niš. Eve vi ga!
Danas se javlja i “Zabela”. Umereno, bez paljevine.
Podržali kolege robije u oba nadignuta KPD-a, sve zahteve i
predsednika Koštunicu.
Zaključak iz personalnog ludila − iza treće pobune stoji
predsednik lično, da smiri loptu, da pomiri. U mekšoj
varijanti šašavila, to je ideja šefovice njegovog kabineta, žene
nesklone senzacionalizmu37, šta sad ima pobunjenici da se

36Zapalili biblioteku, ne sviđa im se lektira?


37 Vidi tekst iz Danasa u kome se ona ljuti zbog objavljivanja
senzacionalističkih vesti da je Koštunica nasledio Slobine kerove
iz obezbeđenja. Kao, sad imamo važnija posla nego da se bavimo
time ko nam čuva predsednika koga smo teškom mukom
izvojevali.
Appendix 98

veru po krovovima zatvora, da se deru i mašu kašikama,


kad u demokratiji mogu tiho i mirno da sednu za kompjuter
i pišu pisma podrške − kome god hoće. Najbolje svima.
E, šipak, propade mi teorija − sad gori i “Zabela”, i to
poprilično, javlja B92. Ili se zatvorio krug? Ili je zbrka
kompletna − Zabelijanci sad traže da im se obrati Đinđić i
niko drugi. Sukobi u DOS-u?
Ovako načisto zabavljena odem u školu. Kod Cane u
kancelariji sedi Bo-Bo, stariji prijateljski muški primerak.
Teraju kadrovsku politiku na Građevinskom fakultetu. Te
Pera je bio čovek pomirenja, te sad će revanšisti − neće
revanšisti, bravar je bio bolji, zaposleni moraju da shvate
zasluge prethodne uprave na renoviranju svečane sale... ne
kapiram poentu, mislim Bo-Boovu, pošto je Canina jasna:
ženama kad zadaš zadatak one ga obavljaju temeljno i
odgovorno i onda nema šta tu ko da ih smenjuje. Mislim, u
to nas sve ubeđuje već nedeljama, pojedinačno i po
grupama, što bi eventualno imalo neke logike da iko
pokušava da je smenjuje. Ali to sam vam već pričala. Danas
me iznervirao Bo-Bo. Upoznat je sa “mojim slučajem”, i želi
da pomogne − savetom. Sad, sa Bo-Boom postoji manji
problem, teško zatvara usta, pa ću morati ukratko da
prepričam ovaj savet: da sada nekako gledam da postignem
kompromis sa Hranislavom, da me pusti da povučem
doktorat a da on povuče izveštaj. I onda da tiho uradim ono
Appendix 99

što je najbolje za mene, da doktoriram, na nekom drugom


mestu. A zatim da se na mala vrata ušunjam na Građevinski
fakultet. Jer, takvi ljudi kao ja su im sada potrebni. (A-ha-ha-
ha-ha!!! Ikada su im potrebni.) Izgleda da svi muškarci koje
poznajem imaju slične karijerističke maštarije i sprovode ih
na identičan način, ja sam ovu priču već čula. Ali svaki
pojedinačan ima i originalne provale, Bo-Bo:
− Ja shvatam da si ti sad ojađena, povređena, uvređena,
ali moraš da misliš šta je najracionalnije za tebe. Ne možeš ti
protiv njih...
− Znaš šta, to što sam ja uvređena, povređena, kako god
to zoveš, to je nešto sa čim ja moram i mogu sama da izađem
na kraj. Izvređala sam i ja njega, mnogo gore, s obzirom da
su moje uvrede bile suvisle, pa mirna Bačka. Ali ja ostajem
oštećena u celoj toj priči. To je ono što ne mogu da dopustim
bez borbe.
− Veruj mi, ti si klinka, stariji sam mnogo od tebe, šta sam
sve prošao... − Bo-Bo je mlađi pedesetogodišnjak, da li to
znači da ću u narednih deset godina od klinke da izrastem u
pomirljivu babu?
− Ti si pogrešila na početku. Sofronije nije jak na
fakultetu. Trebalo je da odeš kod Hranislava, da radiš
doktorat kod njega. Evo, ja sam sad prijavio doktorat,
dogovorio sam ga.
Appendix 100

− Je l’ čuješ ti sebe šta pričaš? Sofronije je jak u


višekriterijumskoj optimizaciji, nije li ti logičnije da je to
važnije za izbor mentora, a ne njegova jačina na fakultetu?
Šta ti je uopšte to - jačina na fakultetu?
− Nije logičnije, nažalost, šta se praviš blesava?
− Misliš običajna logika je logičnija od zdrave logike?
− Moraš da se ohladiš i postupaš racionalno. Za svoje
dobro. Što se ne konsultuješ sa Savom?
− Mogu i sa mojim Medom da se konsultujem, i on je
muško, dakle zna šta je za mene bolje.
− Hranislav je autoritet, ime, šta ti možeš protiv njega?
− Da mu kažem glasno da je kurac od ovce od autoriteta
− tu Bo-Bo pocrveni u svoj svojoj zrelosti, nije lepo da se
klinke tako izražavaju.
− Ne smeš tako da pričaš, nigde, evo ovde smo naši...
− Kako, bre, ne razumeš? Evo, zamisli da idem mračnom
ulicom, iz nekog ulaza iskoči manijak i mazne me za sisu −
ovo bih ja sad njega malo namerno sablažnjavala. − Ja se
prvo izbezumim, međutim saberem se i šutnem ga u muda.
Šta je po tebi naredni potez? Da bežim?
− Da bežiš. Nego šta.
− Vidim da te nikad niko nije drpio za sisu. Iz mraka.
I odem na ispit. Jeste, opet smo imali ispit. Dosta je
spisateljskog rada za danas.
Appendix 101

Ipak ne. Večeras saznajem da sam ja najgore obaveštena


osoba u ovom gradu. Od koga? Pa od zidova. Koji imaju uši:
I Hranislav se konsolidovao, prestrojio je svoje jedinice,
održao im brifing i danas ih odmarširao kod dekana.
Komisija u punom sastavu38, bez Kikija, doduše.

• Održao kraću tiradu na temu kako se slaže sam sa sobom


u pogledu mog doktorata i naveo ključni argument, koji
je do sada držao u štekari: u doktoratu nema dovoljno
formula!39 Pa ljubim te u oko moronsko, je l’ znaš ti
koliko ja formula znam? Mogu da ti ih deklamujem,
napamet, do smrti. Tvoje, naravno, računajmo sa
optimističkom varijantom da ćemo bogu na istinu redom.
• Kao dodatni argument naveo tragikomičnu izmišljotinu
kako je Del boy tražio da nešto ispravim, a ja ga nisam
poslušala. Je l’ tako, kaži čika-Dekanu. Jeste, tražio sam

38 Eto nama, možda, i razrešenja tajne četvrtog glasa koji je


Hranislava održao na funkciji Šefa katedre. Sofronije? Vadi fleke
kod gazde, zato što se usudio da se ne potpiše na negativan
izveštaj, svom kandidatu?
39 Ovo moj izvor prepričava zacenjujući se od zmeha. Kad se

pribrao, kaže: − Izvini, ne smejem se tebi, znaš. − Ma znam. Važno


je da je smešno.
Appendix 102

nešto. To je bio Del boyev doprinos ovoj sadržajnoj


diskusiji.
• Lole, suspected as Radical, oštro izjavio da je on već bio u
komisijama koje su pisale negativne izveštaje, pa šta, šta
mu fali? Ostao je živ. I da se njega sve to ne tiče. E,
stvarno je radikalno glup.
• Sofronije ćuti.

Dekan im izloži svoje mišljenje kako je sve to:

♦ Jako neprijatno (Stvarno?)


♦ Ružno (Sa čije strane?)
♦ Da njemu moj odgovor deluje vrlo argumentovano
(S ovim se slažem.)
♦ Da je sramota da se to nađe na Nastavno-naučnom
veću (A nije sramota što ovakvi tipovi dišu vazduh
po Građevinskom fakultetu, a i uopšte?)
♦ Da je po njemu za sve kriv mentor, Sofronije (Sa
ovim se baš ne bih složila, za sve je kriv sistem, oni
su samo isprdci tog sistema.)
♦ Da je posao mentora da brani kandidata, a ne da
mora da se brani sam (E, kad bi u ovoj zemlji svako
radio svoj posao.)
• Sofronije ćuti i dalje.
Appendix 103

I, dobro, što su oni sada došli? Šta predlažu? Pa predlažu


da se moje pismo ne iznosi na sednicu Nastavno-naučnog
veća. Nemoj da pričaš! Ne znam da li pod pretnjom
kuhinjske ucene, ili je i Krizni dekan u stvari Čovek od
Procedure, tek, on odlučno reče:
− Ako ide na sednicu - ide u kompletu!
Na to se Del boy, kao najinteligentniji, sećate da sam vam
pričala da je on stvarno vispren momak, namah doseti:
− A da ona povuče doktorat a mi izveštaj? Evo, mi bi se i
sa tim složili − leba ti?
Sećate se, to je ono isto što sam ja, očajna, 22. septembra
predložila i Peri i Hranislavu, preko Sofronija, pre nego što
sam presavila tabak. I pre nego što su poslali izveštaj na
uvid javnosti. I za šta Hranislav nije hteo ni da čuje. On kad
nekome zvanično napiše da je iskompleksiran, površan i
dosadan, javnost sa tim obavezno mora da bude upoznata.
Kad njemu neko zvanično dokaže da je nekompetentan,
nepismen i zao, time javnost, je l’ te, ne bismo smarali.
Makar mu propale i stilske figure o mnogokrakim hidrama.
Zidovi kažu da će mi ovaj džentlmenski predlog biti upućen
narednih dana zvanično, od strane dekana. Ono što zidovi
ne znaju jeste da sam ja ovo rešenje, doduše, u formi
neobaveznih saveta kako da se postavim u hipotetičnoj
situaciji, poslednjih dana čula više puta. Da li sam samo ja
luda u ovoj priči?
Appendix 104

Ništa, moraću zaista da se smirim, razložim problem, da


vidim šta su mi alternative... otkud znam, ako treba da
performiram višekriterijumsku optimizaciju i na sopstveni
život − to mi je. Samo prvo da se smirim. Kako da se smirim
kad mi je Sava već rešio problem odlučivanja, napamet.
Kaže:
− Sva tri moguća ishoda su grozna − pri tome je i sam
uznemiren kao leptir.

APPENDIX XXVIII

8. novembar 2000. Stigli rezultati biopsije. Ipak je bila


metastaza.

APPENDIX XXIX

9. novembar 2000. Još nisam ni počela da razmišljam šta


ću. Sinoć sam na trikove mamu izvlačila iz depresije.
Delimično mi je uspelo − prešla na mene. Pokušavala da
okupiram njenu pažnju mojim problemima na fakultetu, za
koje ona ima samo feeling za osećaj40, ali ga suštinski ne

40Izraz koji sam naučila od jedne narodne pevaljke i mnogo mi se


đajsvi.
Appendix 105

razume. A i kako bi, ona je prema profesorima univerziteta


postala sumnjičava tek kad su i Šešelja proizveli u to zvanje.
Na stranu ona uobičajena roditeljska vaspitna crta − oni su
profesori, ja sam đak, mora da sam ja negde pogrešila. Ali
ona je, rekoh vam, povremeno i četnički Vojvoda, poslaćemo
tatu (70 godina, perolaka) da ih nokautira, ona to ozbiljno.
Ideološki sukob? Pa da ih tužim DOS-u. Ali ja nisam u DOS-
u, uostalom pre će se Hranislav prišljamčiti DOS-u nego ja,
to mu je karakteno, šlihtanje višim organima, a meni i nije.
Na kraju Trodon u krvi dolazi na spasonosnu ideju:
− Slušaj, ti njih treba da tužiš sudu časti.
− Kome, bre?
− Sudu časti, imaju valjda sud časti. Pa šusteri imaju sud
časti, valjda i profesori imaju sud časti.
− Greška, njima to ne treba, oni su genetski časni ljudi.
Njima se to podrazumeva. Posisali s majčinim mlekom svu
čast ovog sveta, ni za koga drugog nije ostalo. Evo, uzmi
Sofronija, časno je ćutati kad nemaš šta da kažeš u svoju
odbranu. Nećeš valjda da lažeš da se ne stidiš?
− Ne zajebavaj me − od mame sam naučila da psujem,
sećate se − boli me rana.
− Ko te zajebava, mene boli mozak.
− A mene boli duša, zbog tebe − ne opet zbog mene,
please!
− Bezvezna nam je žvaka, idem kući, moram da radim.
Appendix 106

− Pa da, idi, idi radi. Kao što si i poslednjih pet godina


radila taj glupi doktorat. Samo ti radi.
− Izvini, a šta je trebalo da radim poslednjih pet godina?
− Da uživaš.
− Dobro, važi, idem da uživam.
I evo me, uživam još od sinoć, slušam mamu. Do mojega.
Prvo me jutros Sava odvezao do pošte na Dušanovcu, da
platim zaostale račune za kiriju, najnovijim gradskim
vlastima, red je, konačno. U pošti sam uživala u činjenici da
je na šalteru radila moja komšinica Tijana, pa je naglas
insistirala da mi naplati račune i dâ malo para preko reda
(od jedno dvadeset ljudi). Ja sam se gicala da nema frke,
sačekaću, ali je ona bila uporna, objašnjavajući strankama da
mi je majka teško bolesna. I da zato baš ja treba da dobijem
poslednju kintu iz fijoke. Ustala, došla do kraja reda i otela
mi priznanice. Pred nosom svim onim ljudima, koji ćute.
Uživanje, radost prava, najbolje uživam kad mi je neprijatno.
Onda sam ušla u novootvorenu robnu kuću za cipele.
Mislim, nije da mi ne trebaju cipele, ali ovde se prodaju
isključivo italijanske. Mnoge moje prijateljice uživaju u tome
da ulaze u “Jugoeksporte”, “Benetone”, butike... i
isprobavaju haljine za koje u šašavilu nemaju para. Ajde da
probam i ja, možda mi se dopadne. Da li ste snimile onaj
momenat kada u radnji probaš novu cipelu a pored nje stoji
izuvena tvoja stara i razglavljena. Uporedni pogled na te dve
Appendix 107

cipele uvek učini da se osećam bedno41. Makar i kupila te


nove cipele. E, pa pošto sam danas tri puta izvršila spontanu
uporednu analizu nekih modela svojih snova sa nosećom
izobličenom teget mokasinom, italijanskom doduše, ali četiri
godine starom i više puta pendžetiranom, bilo mi je nešto
dosta ove uživancije. Kidnula sam iz radnje kad je
prodavačica otišla da donese četvrti par.
Idem, brate, na pijacu, tamo povremeno stvarno uživam.
Oćeš đavola: jedan ljakse se posvađao sa nekom babom,
valjda oko nekog kusura, cene, šta ja znam, pa je ona njega
gađala sa dva dinara “da se najede”, a on nju sa dve vezice
peršuna “da se ona najede”. Otišla u ribarnicu, kupila pola
kile girica, videćemo za koga, i filete oslića. Ne znam da li ću
tri ili četiri. Razgledam. Dobro, dosta je tri. 210 gr. Ajde, daj i
četvrti. Jeste, gospođo, ova tri su dovoljna za jednu osobu. Ja
znam jednu osobu koja može da pojede mnogo više. Jeste,
najvažnije je koliko ko od ukućana voli da jede ribu. Ma jok
dečko, nije to najvažnije. Sa osobitim uživanjem na pijaci
odaberem crni “Fa” dezodorans, koji Sava i ja možemo da
koristimo oboje.
Jedino stvarno uživanje bilo je to što je Meda pojeo šest
girica. Dobiće skorbut od kuvane bele džigerice, kreten

41Od ovoga mi je grozniji jedino osećaj kad u tesnoj kabini


probam kupaći kostim, ovolika.
Appendix 108

razmaženi. Moje srce mačkine mame je uzbuđeno zakucalo


jer je pristao na ovu malu promenu jelovnika. Znam, džabe
se radujem, ovo mi je učinio sad, pa ko zna kad.
Ipak ima još nešto. Odaću vam tajnu, ja sam izgleda
trajno otrovana politikom, ono, ko muškarci fudbalom, pa
gledaju sve prenose šeste španske lige na BK TV. Zato, ne
mogu da kažem da baš strašno uživam, ali me iskreno
zabavlja ovo treće prebrojavanje glasova na američkim
predsedničkim izborima, na Floridi. Pa oni su u frci, idi-
begaj-beži! Imam ja i rešenje, uvek. Da im izvezemo malo
Džoa bageristu, ako ne može da potera i svoju mašinu, ne
brinem, snašao bi se on i sa nekim njihovim modelom,
“Caterpillar” automatik? Naravno i par Delija, i R. u ulozi
nosilice petroleja. Što, kao iz Bele kuće nema šta da se iznese
za uspomenu? A zamisli i vizuelnog momenta - Bela kuća, a
sva garava. Sve za očuvanje američke demokratije and
demokrata. Velju Ilića im ne bih slala, planeta je sigurnija
dok je on u Čačku. Čekaj, kako to sad ide, to bi sad
Svilanović trebalo da ponudi Medlin Olbrajt? Može, može,
jedino ne znam da li je i Svilanoviću danas do uživanja i
šegačenja kao meni.
Šeguvanje za šeguvanje, ali kako ja da dezintegrišem
Hranislava iz svog života? Laserom?
Appendix 109

APPENDIX XXX

10. novembar, petak. Otkud znam? Pa, rekla mi moja


majka, koja je u ozbiljnoj depresiji (izistinski). Uglavnom leži
i bulji u prazno, odmahuje rukom kad joj se obratiš. Danas
sam donela ručak, insistirala da ga pojede za stolom i
gledala je u oči dok nije ispraznila dve trećine tanjira. Onda
sam malo glumila majmuna, pričala joj pričice iz detinjstva
kojih se ona više ne seća, smišljala koju tortu hoću da mi
pravi za rođendan, raspravljala sama sa sobom na temu koji
TV kanal vredi gledati42. Ona ćuti. U jednom trenutku
kažem:
− Sutra... šta je sutra? Koji je danas uopšte dan?
− Petak, 10. novembar − reče ona i vrati se u ništa.
Nećemo o tome, inače ću sad i ja ovde da počnem da vam
odmahujem rukom, umesto da pišem. Drugo sam nešto
htela da vam kažem:
Za ovu zemlju nema šanse dokle god ne počnu da se
koriste stvarni ljudski potencijali, bez obzira na stranačku
pripadnost. Uzmimo moj slučaj: sećate se mojih ideja o tome

42Lepo bi bilo da sad stvarno sve postane “Đinđić - Pošteno!”, ali


da baš i TV program mora da bude “Koštunica - Dosadno!”, malo
mi previše od te demokratije.
Appendix 110

ko/šta stoji iza pobuna po zatvorima. Čuj, sećate se, malopre


ste o njima čitale. To je bilo pre tri dana, taman kad su
zapalili “Zabelu”. Kad danas, na sve strane, što papirni što
elektronski mediji, drndaju to isto. Javljaju se razni stručnjaci
koji, zavisno od sopstvene političke opcije, za pobune
optužuju one druge, sve unakrst. U čemu je fora? Pa u tome
što sam ja sve varijante sagledala još pre tri dana. I još ih
dovela u logičke veze, što, kao što vidim i čujem, još niko
nije. Prema tome, u jednoj ozbiljnoj, sređenoj državi ja bi
trebalo da nosim zvanje Službenog Državnog Paranoika,
nezavisnog, dakako. U cilju smanjenja obima javne
administracije, kao i bolje kontrole rada državnih organa,
bila bih odgovorna i Službi državne bezbednosti i
Ministarstvu za informacije, odnosno resornim ministrima.
Ovakav državni činovnik, tj. ja, bio bi od neviđenog interesa
za Službu države bezbednosti zarad prevremenog do
pravovremenog otkrivanja potencijalnih zavera raznih vrsta,
dok bi mojim angažmanom Ministarstvo za informacije
uštedelo neviđene količine novinske hartije, sa kojom naša
zemlja, poznato je, kuburi. Kao i minutaže na radio i TV
programima, koja u tržišnim ekonomijama, kakva će naša
kad-tad biti, ima vrednost suvoga zlata. Pazi, ostvarila bi se i
transparentnost rada javnih službi, o kojoj i mnogo
razvijenije demokratije mogu samo da sanjaju, pošto ja,
kakva sam, u životu ništa ne bih uspela da sakrijem
Appendix 111

pomenutim medijima i špijunima. Trtljam preko mere, to ste


već skapirale. Pa sad vi vidite šta sve ova država propušta,
puštajući me da zaludna lupam po ovom kompjuteru.
Da budem iskrena, kada bih dobila ovo zaposlenje i
odgovarajuću platicu, imala bih je zahvaliti jedino
Hranislavu. On me navukao na paranoju. Ajde da mi i on u
nečemu bude profesor. (Hm, više kondicioni trener.)

APPENDIX XXXI

Ako je prekjuče bio petak, onda je valjda danas nedelja,


12. novembar. Kako zidovi dekanata imaju ne samo uši nego
i jezik, poslali su mi najnoviji aber. Krizni dekan odlučio da
Sofroniju čuje glas, što mu nije pošlo za rukom pre neki dan
pri onoj masovki s Hranislavom na čelu. Ko velim, u redu je,
čovek-dekan postupa odgovorno u odnosu na svoju
novonastalu funkciju. Šta ako se Sofronije na Tajvanu
priključio nekoj verskoj sekti i položio zavet ćutanja? Ili ako
ga je Hrane za kaznu naterao da počupa sopstvene glasne
žice prljavim prstima? Šta će dekanu onda profesor koji ne
može da drži predavanja, bilo iz principa, bilo zbog fizičkog
hendikepa? Glupa mi je teorija, kad je pa bilo važno da l’
profesori mogu da drže predavanja, i ja imam prevelika
očekivanja od ove demokratije. Kad međutim, nije nastava
Appendix 112

bila u pitanju nego ja. Hteo čovek-dekan da sazna da l’ ja još


imam mentora, tj. da li Sofronije još uvek stoji na
sopstvenom (kompromisnom, ljubio sam sebe u
kompromisni, dabogda) stanovištu ili je i on naprasno
postao hidrotehničar. Nije saznao, ovaj ćuti ko zaliven.
Zamišljam:
− Da li Vi, Sofronije, i dalje smatrate sebe za mentora
doktorata kandidatkinje Scott? − tišina.
− Da li Vi, Sofronije, imate nameru da na bilo kakav način
stanete iza Vaše kandidatkinje na sednici? − ništa.
− Da li Vi, Sofronije, ostajete pri sopstvenom potpisu na
onom buđavom kompromisnom izveštaju? − niks.
− Da li Vi, Sofronije, premeštate svoj potpis ispod
Hranislavljevog pamfleta? − dead silence.
− Da li Vi, Sofronije, imate možda nameru da napišete
sopstveni pamflet u korist Hranislavljevog pamfleta? −
bzzzzz, čuje se se samo dekanatski komarac u letu.
− Da li Vi, Sofronije, imate jezik ili Vam ga je pojela
maca? − kanda ga je pojela.
− Da li Vi, Sofronije, uopšte čujete šta ja Vama govorim,
klimnite glavom ako čujete? − ne klima.
− Sofronije, kažite AAAAA! − dekan vadi spatulu za
pregled grla iz emajlirane posude na stolu, na kojoj piše
Čisto, pa i dekan je neki doktor i ima opremu. Rezignirano je
baca natrag u Čisto, s obzirom da Sofronije ne otvara usta.
Appendix 113

− Lupiću Vam šamar, Sofronije! − ma možeš i klince pod


nokte da mu zabijaš, i Hajkunu đevojku da dovedeš.
E, ovo je stvarno kao u onom vicu u kome Mujo donosi
naučni zaključak: Kad muvi otkineš sve noge, muva više ništa ne
ćuje.
Mislim, mogu ja da se zezam ovde sa vama koliko hoću,
ali ovo je mnogo gadno. Ne po mene, za mene je, uglavnom,
sve svejedno. Odavno je meni jasno da ja od Sofronija od
samog početka imam više štete nego koristi, tako da mi je i
bolje što je onemeo. Šta misliš, progovori, i u moje ime se
izvini Hranislavu? Za moje dobro. Gospode bože! Puj, puj,
pomeri se s mesta.
Ej, žene, šta ja da radim, izeš Sofronija, neka ga, neka
odgmiže niz hodnik, pa ispod vrata onog njihovog Sabirnog
centra od kabineta, uz nogu od stola, na dlan, uz podlakticu,
nadlakticu, pa polako u džepić na Hranislavljevoj košulji. Da
mu bude bliže srcu, koje je Hranetu uvek na pravoj strani,
kod džepića, da im obojici bude toplije, sad kad su se
pomirili. Crni Sofronije, koji si ti naivac, skoro će ti Hranislav
oprostiti, kad i meni što ne grešim dok skraćujem razlomke.
Kako li ćeš se samo iznenaditi, opustiš se a ono... Nema veze,
podnesi i to muški, ćutke. Ko zna zašto je dobro ćutati.
Nego, ima još. Saznajem danas, iz nezavisnih izvora, koji
iz razumljivih razloga insistiraju da ostanu anonimni, da
čika Lole ne samo da je Treći čovek u delu komisije, nego i
Appendix 114

da je na to mesto došao kao Treći kandidat za člana. To


mesto je, po običajnom pravu, pripadalo Petom članu
Komisije za ocenu teme. Jednom osvedočenom uličaru,
poput mene, mislim na demonstracije, razumete. E, pa njega
je neko, naprosto, iz komisije izbrisao. Zatim se za člana
ponudio jedan koji, za razliku od Del boya, nema averziju
prema “matematikama, verovatnoćama i tim sranjima”, al
nije sanitarac. A nije ni iz ekipe. Njega je neko ladno odbio.
A ko je taj neko ko je napravio onaj fenomenalni izbor zvani
3:2? Ne znam. A vi? A kako su brisanje i odbijanje gornja
dvojica primila? Zbunjeno. Baš su se iznenadili. Sad tako
kažu.
I još: Hranislav se na nekoj slavi43 žalio kako nikako nije
mogao da se potpiše na pozitivan izveštaj. Pa je, valjda, zato
morao da napiše ono i onako. Pravdao se čovek da je, prosto,
principijelan. Znam i ja da je principijelan, jedino su mu
principi malo neobični. Kad vidiš nekog da slobodno diše,

43 Jeste, odavno taj ide i po slavama. Ja da sam nešto SPC, ja bih


slavljenje slava zabranila preventivno. Još će nam se tu zapatiti
neki novi JUL. Skoro sam bila na jednoj gde su gosti imali, u zbiru,
jedno osam maršalskih činova. I na kraju zapevali “Druže Tito,
naše rosno cvijeće...”. Pesmu je poveo domaćin, kako i dolikuje.
Slava je bila posna, ali im je zato prase bilo užasno masno, posle
me boleo stomak celu noć.
Appendix 115

prvo mu prdni pod nos. Ako se već od toga ne uguši, ščepaj


ga i za nos i za usta i ne puštaj. Kad vidiš da neko misli, udri
ga mnogokrakom hidrom u glavu, dok mu lobanja ne prsne
na tri polovine. Neće oni nama tu da misle, zna se ko je za to
zadužen, zauvek, kao i za principe, uostalom.
Nisam vam rekla, kad god se bavimo politikom u kućnoj
radinosti ja sam zagovornik pragmatizma. Ono, finta telom,
varka mišićima, pa pljas među oči čornije. Zato me Đurđa
stalno optužuje da sam u potaji član DS-a. Ma nisam. Kad
god u životu treba da postupim pragmatično ja, naprotiv,
dovatim pa izigravam ono: Pucajte ja i sad držim čas!
Budaletina Scott.
Evo, na primer, ja znam da je trenutno jedino
pragmatično rešenje da povučem taj doktorat. I ja sam,
onako pola-pola, sklona da to i učinim. Iz pragmatizma? Ma
jok, nego muka mi je više da se njima bavim. Hoću da
završim ovu knjigu pa da nešto radim, da je objavljujem, na
primer, to je posao. Ona druga polovina, koja me vuče da
teram do kraja, opet nije kvazi-razumna, ja se, kao, nadam
da bi oni mogli glasati protiv svojih, u korist ženskog Scotta
sa ulice, ni za sedamsto godina “demokratije”, no chance at
all. Ili iz principa? Nije ni to, ja nisam principijelna, nego
čista radoznalost, drage moje, Sava kaže bolesna
radoznalost. Šta će tamo da se desi? Koliko će Hranislav da
cvrči? Na koje principe će da se pozove on a na koje ostali?
Appendix 116

Da će se drati, to znam. Mislim, da postoje bilo kakve šanse


da i ja budem prisutna, da vidim i čujem, makar mi i ne dali
da govorim, nikakve dileme ne bi bilo. Ovako, morala bih da
čekam prepričavanja, a nije to − to.

APPENDIX XXXII

Utorak, 14. novembar. Sedele smo sinoć kod Đurđe, ona,


Kaća i ja, do neka doba. Sveži muž je na (kraćem, pravom)
službenom putu, a za mog i Kaćinog, bajate, ko te pita.
Umotale se u ćebiće, nakuvale pun lonac kafe i čekale da
nestane struje. Nije nestala. Pretponoćna jadikovka se
pretvorila u osnivačku sednicu Kluba zajebanih žena ili nečeg
još goreg. Moje kuknjave vam je sigurno već pun kufer, pa
da pređemo i na ostale:
Đurđa je usred oštre elektronske svađe sa v.d.
direktorom Instituta za južni vetar i teoriju u kome radi. Ona
više neće da organizuje i vodi neku tribinu, u prevodu − da
iz nedelje u nedelju vuče za nogavice sve ljude koje poznaje,
ili poznaje nekog ko ih poznaje, a za koje postoji opravdana
sumnja da su dovoljno blesavi da bi došli u njen Institut da
zabavljaju gospodu naučnike pričama na potpuno abitne
teme. Možete misliti, čak je i mene navlačila, kao, što, pa to
posle pišem u reference, kako držim predavanja po
Appendix 117

institutima za južni vetar. Idi-begaj, i ovako me svi gledaju


ko bolesnog majmuna. Kaća joj je učinila, ona je jedna
pitoma žena, i to je bio complete disaster. Kaća je u Americi
doktorirala španski jezik i književnost, malo tamo predavala
i pre pet godina se vratila kući. Dakle, tako sva pitoma, ali i
ozbiljna i odgovorna prema prijateljici i Tribini, pripremila je
predavanje izistinski, na primer Uticaj levih pokreta na
hispano-američku književnost (izmišljam, ne znam tačno44),
ispričala šta je htela i očekivala u nastavku ono zbog čega se
tribina, valjda, i zove tribina, a ne monodrama - diskusiju.
Umesto toga, onih nekoliko filozofa koji su tog dana
navratili na posao da vide da nije stigla lova za markice, pa
tako uhvaćeni u klopku, ladno su napustili prostoriju bez
zbogom da kažu. Ostale su samo Kaća, Đurđa i jedna starija
naučnica i društveno-politička radnica. Gospođa je prišla
stolu i stidljivo upitala:
− Izvinite, hoćete molim Vas da mi kažete šta će biti sa
Ljovisnom na kraju? Kada će se konačno udati za Hoze...?
Trebalo bi samo da vidite kako Đurđa imitira Kaćin izraz
lica kada prepričava ovu veselu zgodu. Kaže, inače bleda,
Kaća je u trenutku postala potpuno providna ko čovečija
ribica. Da, nisam vam rekla, Kaćina plata na fakultetu je ista

44Šta bi bila moja tema, da sam i ja pitoma? Uticaj levo-desnih


pokreta na divlju gradnju?
Appendix 118

kao i moja i Đurđina, ali za razliku od nas dve ovo je “njeno


vreme”: prevodi meksičke serije na kilo, od toga zapravo
živi. Anonimno, naravno.
− Ne znam da li sam se više uplašila ili me je više bilo
sramota − kaže. − Otkud baba zna?
− Kako otkud zna, pa u ovom gradu svi rade za UDB-u −
uteši je očas posla Đurđa kojoj je ovo smešno.
− Znaš šta je najgore? Uopšte nisam mogla ženi da
odgovorim. Nemam pojma za koga bi uopšte ta Ljovisna
trebalo da se uda.
− Za Rosu Salvahe − to sam ja obaveštena. − Nego, što ne
napraviš kulturnu diverziju? Znaš ono, u Ljosinoj Tetka
Huliji, kad se svi likovi i događaji iz deset radio-sapunjara
pomešaju, i konačno nastane pravi zaplet.
− Uopšte ne moram da pravim diverzije, to će uskoro da
mi se desi spontano.
Ovaj razgovor vodile smo davno, još dok se Ljovisna nije
udala. Hoću da kažem, Đurđa je nastavila da organizuje
tribinu, ali je posle ovoga izbegavala da zove bar najbliže
prijatelje. A sad joj se, eto, baš smučilo, pa je u poslednjem e-
mailu poručila v.d.-u:

Predlažem ti da me otpustiš. Grdno bi me zajebo!

A on njoj, pošto nije prostak i ne psuje pred ženama:


Appendix 119

Nemam komentara.

Kaćin akutni problem od pre neki dan više uopšte nije


problem. Rešen je. Imala je reizbor. Dakle, oni su priznali da
je Kaća u prethodnih pet godina objavila (više nego)
dovoljan broj naučnih radova, da je objavila knjigu, doduše
nisu sigurni da li je to stvarno udžbenik (a kako da budu
sigurni kad ne znaju španski?45), i da je sa te strane sve u
redu, međutim ona je mlada (40) da postane vanredni
profesor. Uostalom, da ne brine, ne moraju oni da čekaju
sledeći reizbor (45), mogu oni da je unaprede za godinu-dve
(41-42), prekoredno, ako se pokaže. Da prekoredno brzo
stari? Meni se čini da je, otkad sam je poslednji put videla,
pre par meseci, ostarila jedno deset godina, s te tačke
gledišta mogla bi pravo i u redovne profesore.
Usred ovog neobaveznog, veselog žeskog ćeretanja −
zvono na vratima. I zvono je veselo, optimistično. Pogađam
da je to gospodin otac, jer čujem Đurđu dok otvara vrata:
− Oho, dobro došao u Klub zajebanih žena, nepozvan.

45Možda je i njima sve to manje-više poznato, ko Hranislavu u


mom doktoratu. Kad svi ili gledaju meksičke serije pa manje-više
znaju španski, ili rade za UDB-u, pa sve znaju, ili i jedno i drugo.
Appendix 120

− Prvo, nemoj da psuješ, ko te ja tako vaspitao −


energičan kao i uvek, večiti opozicionar, a odskora visoka
savezna vlast, već je na vratima sobe. − A vas tri ste, vidim,
baš životno ugrožene. Nema ko da vam opere šoljice a pije
vam se još neka kafa. A ne umete ni peć da upalite.
Smrzavate se. Gde su vam muževi?
− Ne, nego štedimo struju. Mi smo svesne građanke.
Pomažemo novoj vlasti da se malo nosi sa opstrukcijama u
EPS-u − to ja opet prelazim u opoziciju, najnovijem režimu, i
pomeram jedno ćebe da čovek sedne.
− Jezičaro, kako te onaj čovek trpi? Ajde, šta je bilo? −
ovaj ton se na engleskom zove patronizing.
− Ako baš hoćeš da znaš šta je bilo, a nisam htela da ti
kažem... − njegova bi se jedinica svađala − ... i onda sam ja
tom kretenu rekla da mi da otkaz, i baš me briga, ti me sad
izdržavaj, i nek me muž izdržava, kad je hteo da ima ženu,
neću, bre, više da se nerviram, ništa više neću, neću. I na šta
ovo liči, ceo dan te jurim, isključio si mobilni, nisi dostupan,
šta bi bilo da mi stvarno nešto treba? A sad upadaš u ponoć
ko vampir, malo si mi se krvi napio, jesi li danas popio sve
lekove koje si dobio? Ja, za razliku od tebe, brinem, zato te
tražim.
Osnovni Đurđin problem je to što, kad padne u vatru,
počne previše brzo da priča pa preskače argumente. Tata ne
Appendix 121

odgovara ali mu je sad izraz lica patronizing. Okreće se


meni:
− A ti?
Ja sam, kao, staložena, počinjem ispočetka, blago i
razložno... Đurđa i ne bi opet da sluša moje Stilske vežbe,
skuplja šoljice da ih opere i odlazi da skuva ocu kafu. Može i
nama još po jedna. Ako niste znale, moja tužna priča može
da se ispriča i za deset minuta.
− Kaća? − to bi vlast da rešava žensko pitanje u paketu.
Kaći se, izgleda, sav ovaj nepotizam kosi sa moralnim
načelima, pa bi radije da ćuti zavijena u ćebe. (Da, papa nam
je upalio kvarcnu peć, šta bismo mi bez njih.) Ali se zato
Đurđa vratila sa kafom i zastupa prijateljicu. Malo se, kao,
smirila u kujni.
− Hajdemo redom − pogodila sam, idemo u paketu − ti
ćeš njih najbolje da pređeš ako sad nastaviš da vodiš tu
tribinu kao da ništa nje bilo. Ja ću da ti šaljem goste, ako ti je
i to toliko teško da radiš. Videćeš, svisnuće od muke.
Vidim ja, svisnuće Đurđa. Ona ostala bez teksta.
− Tebi moram da postavim neka pitanja − znala sam ja da
je moj slučaj najkomplikovaniji! − Je l’ ima na tom fakultetu
uopšte naših?
− Ima, naravno. Sad ih ima svuda.
− Koliko? − prelazi preko male malicioznosti.
Appendix 122

− Realno, mnogo manje od pola. A ako ih neko pita,


jedno osamdeset posto. Uključujući, verovatno, i ove
manijake o kojima sam vam pričala.
− Kakva si ti sa njima?
− Kako kakva sam? I sa kim, sa pravima ili sa onima za
prebrojavanje?
− Nije važno, jesi li njihova?
− Šta ja imam da budem njihova? Ja uopšte ne radim
tamo. OK, simpatičniji su mi, oni iz manje od pola.
Uostalom, otkud Vam ideja da slična, šatro, politička
ubeđenja neke grupe ljudi znače da svi oni imaju i slične
karakterne osobine? Da među njima nema stoke,
pokvarenjaka... kao ceo DOS pošten i principijelan u pizdu
materinu, do poslednjeg glasača? − to sad ja, kao, njemu
treba nešto da objašnjavam.
− Ne psuj, od tebe je naučila da psuje! − njegova mala
devojčica. − Ne pitam te da l’ su oni tebi simpatični, to nije
važno, nego da li si njihova?
− Ako je to pitanje, onda nisam njihova.
− Onda nema šanse, pogrešila si na početku. Kako ti je
uopšte palo na pamet da možeš nešto da uradiš sama?
Neorganizovano. Trebalo je da se udružiš sa drugom
stranom. Sad je kasno. Uradi šta ti dekan kaže.
− A posle?
Appendix 123

− Posle polako razmisli − evo, odma ću da počnem


polako da razmišljam. Sa kim da se udružujem a sa kim da
se razdružujem. Hvala na savetu. Stvarno si ortak. Vama
trebalo samo deset godina da ukapirate da morate da se
udružite, pa sad prodajete tu foru i šakom i kapom, na sve
strane. Za dž.
− Šta Kaća da radi? − javlja se i Đurđa, šišti. − Da počne
da piše tekstove za pesme Nikoli Karoviću, na španskom, i
da ih potpisuje? To će se, izgleda, opet rado slušati. Vaskrso
Tito!? Pa da joj to bude glavni adut za prekoredni reizbor?
− Jao, bre, na koga si takva?
− Na poštara − uzgred, nije na poštara, užasno liče.
− Kaća, ti si, za razliku od ove dve, fina devojka. Stvarno
si mlada − okruglo četiri banke, rekla sam vam. − Biti
vanredni profesor je velika odgovornost. Moraš da sazriš, da
ojačaš, da naučiš da se nosiš s mangupima. Vidiš da ni ove
dve alapače ne znaju šta rade − to izgovara kao da alapače
nisu tu. − Sačekaj, šta ti fali, imaš vremena za sve.
− Možeš, na primer, da počneš da uživaš, to je opšta
preporuka moje majke − moje, sećate se.
− Ali ne i moje, ja bi, po mojoj, trebalo da počnem nešto
da radim − Đurđina majka ima raketne motore u guzici, to
vam nisam pričala.
− Moja majka misli da sam ja nedovoljno posvećena
mužu − konačno da čujemo i Kaćin glas.
Appendix 124

− Eto, žene su u pravu, sve tri treba da poslušate sve tri


majke. Ne vidim razlog za toliku sekiraciju ni oko čega − da
izvršimo sintezu: da se sa uživanjem posvetimo radu na
sopstvenim muževima.
− Ti stvarno nemaš baš nikakav razlog za sekiraciju. Jesi
li gledao, reci mi samo jesi li gledao, sastanak Pakta za
stabilnost jugoistočne Evrope koji je bio večeras na
televiziji...
− Nije na televiziji nego u Sava Centru. Prenosila ga je
televizija. Precizno se izražavaj − kaže vaspitač.
− Ne prekidaj me!
− Ono, Koštunica drži govor iz buketa cveća? Srbija se
opet saginjati neće? Gledala ja pre nego što sam krenula kod
tebe − i ja sam informisana.
− Ni ti me ne prekidaj. Hoću da kažem, puna sala ružnih
tipova sa slušalicama i nijedna žena.
− Lažeš, bila jedna, izvirivala i ona iz onog cveća dok je
Koštunica govorio, pridržavala gajtan. I to, pazi, doterana do
jaja, frizura, šminka... − ja sam baš pratila Dnevnik Novog
RTS-a.
− Ćuti, s njim razgovaram. Je l’ znaš ti da si ti meni
glavna kočnica u životu. Šta god uradim, uradila je tvoja
ćerka. Šta ne uradim - tvoja ćerka nije uradila. Uzmi sam pa
drži tribinu na mom poslu, možda im dođu i novinari. Ja,
Appendix 125

bre, zbog tebe ne mogu ni politički da se angažujem, da se


tvoja ćerka ne bi angažovala!
− Zašto nisi promenila prezime kad si se udala?46
Uostalom, osnuj svoju partiju, ko ti brani. Prijem u DOS je
završen pa ne moraš da se brineš, ni ti, ni Nikola Milošević,
da će vam neko pokupiti kajmak − oni su stvarno otac i
ćerka.
− Da znaš i da hoću, Partiju zajebanih žena − Kaća i ja
nemamo ovakvih porodičnih problema, pa smo se, moram
da priznam, prilično zabavljale.
− Ako već mora tako ružno da se zove, od volje ti.
− Zato mi je tata izborio demokratiju, da može da se zove
ružno koliko ja hoću.
− Tačno, ali moram nešto da te upozorim, kao iskusniji
političar. Članstvo, biće ga, ali pridružiće ti se stotine hiljada
žena koje su zajebali, kako ti to ljupko kažeš, muževi,
svekrve, švaleri... odnosno u startu će doći do
nerazumevanja između rukovodstva i baze oko osnovnih
ciljeva, što nije dobar početak. Pretpostavljam da ja ovde
sedim sa Glavnim zajebanim odborom? Hoću da kažem da ti
ne poznaješ srpsko biračko telo − šalu na stranu, potpuno je

46Ovo je bilo nisko! Uzgred, Đurđin muž sasvim slučajno ima isto
prezime kao jedan drugi Opozicionar, sa kojim tek ona ne bi da
bude dovedena u vezu, ni greškom.
Appendix 126

u pravu, evo, La Mar bi se odmah privalila, pošto je nju, po


sopstvenom ubeđenju, zajebao život.
− Odlično poznajem srpsko biračko telo. I svaka
zajebancija je zajebancija, a ovo što ti meni radiš je najgora
moguća. I da znaš imaćemo ogroman Glavni odbor. A nas tri
ćemo da budemo kopredsednice!
− Ne možeš sa mnom tim rečima da razgovaraš!
− Kako hoćeš? Lepo? Dobro, sad lepo, pošto je prošla
ponoć, tatica, koji je stariji čovek, ide kući, da popije lek za
pritisak. I da se naspava jer ga sutra čekaju važni državnički
poslovi.
− I idem, umoran sam, mrzi me da se svađam, samo
moram nešto ozbiljno da ti kažem. Kao što znaš, u mojoj
stranci ima trideset posto žena i sve te žene izuzetno
poštujem. A to sam i potpisao. Nemoj mene da trpaš u
muške šoviniste, to ne dopuštam.
− Samo nemoj da se pređeš i primiš još neku, pa da ti
slučajno pređu zacrtanih trideset posto, muški feministo.
− Ne vredi, devojke, idem ja i prijatno, srećan rad. I
pazite da vam ćebe ne padne na peć, zapalićete kuću. Laku
noć − i ode iznenada kako je i stigao.
Đurđa se vraća, nakon što je dvaput zaključala vrata i
kaže:
− Ubio me bog ako on sad ode kući. Ni lek neće popiti a i
grozno izgleda. Užasno se žderem zbog njega, ne spava, jede
Appendix 127

sve što mu dođe pod ruku, ne pazi, ne pije lekove... A i


nervira me!
Eto, drage moje, tako je propala i naša iznenadna i ničim
izazvana konsultativna sednica sa rukovodstvom DOS-a.
Odbile smo Đurđinu ponudu da prespavamo kod nje. Došla
sam kući posle tri, Sava je spavao na kauču u dnevnoj sobi,
obučen, uz upaljen televizor u kome su se neki klali i vrištali,
Meda na televizoru jer greje.
− Kako je prošao ženski žur? − pita Sava sanjivo i seli se u
krevet.
− Prošao bi tužno, ko i svaki ženski žur, da nismo privele
jednog frajera.
− I šta ste mu radile?
− Valjda treba da pitaš šta je on nama radio − nema veze,
zaspao je tu negde oko mog valjda.
Razrešenje svih mojih problema stiglo je iznenada,
malopre, dok sam, pišući ove redove, kreativno provodila
vreme47. Nećete verovati odakle: iz Pinka, hiljaduosamstota
epizoda neke Palomite ili tako nečega. Kreativni vrat mi se

47 Ovo je današnja Savina provala, za vreme ručka. Ja sam srećna


jer uvek kreativno provodim vreme. Šta ću kad sam rođena pod
srećnom zvezdom? Blago si ga meni!
Appendix 128

ukočio pa sam okrenula glavu ka televizoru48. Tamo, u


krupnom planu, jedna doterana i uplakana starija gospođa
informiše stotine miliona Meksikanaca, Srba i Bugara49 da joj
je ćerka izgubila pamćenje:

La perdida de la memoria!

Eto šta mi treba, jedan selektivni la perdida de la


memoria. Radiću na tome, kreativno.

APPENDIX XXXIII

Ništa od mog la perdida de la memoria, nemam vremena


ni glavom o zid da lupam u tom cilju. Posle trodnevnog
izleta u normalu, majka mi se vratila u depresiju. Ništa me
ne pitajte, jako je infektivno i na sve načine pokušavam da se
zaštitim. Ne bi li bar neko u familiji ostao u voznom stanju i
realnom vremenu. U to ime, mislim na realno vreme, kupila
sam danas Danas, tek da saznam da je 16. novembar 2000.

48 Kod nas je uvek sve uključeno a niko ništa nit gleda, nit sluša,
nit menja kanale, onako, šta se zateklo, drnda. Pa šta ti se usput
zakači. Ako imaš sreće kao ja...
49 Kažu moje Bugarke da su meksičke sapunjare tek tamo manija.

Tranzicijo, i bogu si teška.


Appendix 129

U to ime sam juče učinila i znatno više, isfenirala kosu,


aplicirala maskaru i minđuše, iskombinovala novu suknju sa
prastarim blejzerom, cipele ću ipak morati da pribavim pod
hitno, ove nisu za prostorije sa jakim osvetljenjem, i otišla da
primim diplomu alternativne škole koju sam završila
proletos. Kad ja tamo, a tamo Srbija, moja domovina.
Diplome se štampale tri godine, pa ih primaju sve tri
generacije odjednom, nas stotinak. U pozdravnom govoru
saznajemo sledeće:
• Uprava se nada da će nam novi Zakon o univerzitetu iste
diplome nostrifikovati kao magistarske. Sa mojom
pravom i onom koju mi je tako milostivo dodelio
Hranislav u svom negativnom izveštaju, to bih ja bila
trostruki magistar. Čudo od žene. Ma, pušenje.
• Dalje, ovo je elitna škola, zato što smo mi elita.
Razgledam i osluškujem elitne polaznike. Mlađe
predstavnice elite jedva furnule sa Sajma nameštaja, gde
kuvaju kafu i dele prospekte po štandovima, da dođu da
prime elitne, maltene magistarske, diplome. Starija elita
je, nalik meni, učinila nadčovečanske napore da se
prizove u pristojno stanje − ja se našminkala a jedan moj
poznanik je oprao kosu, raspustio svoj prosedi konjski
rep i stavio rajf. Picnuli smo se, elitno.
Appendix 130

• Za polaznike je, ove godine, obezbeđena i skromna


stipendija, od 150 maraka mesečno50, što nije dovoljno za
život, ali eto, sitnica... Težak uzdah u publici. Šta je to
prema mojih 100 maraka plate? Ko me šiša kad uvek
trčim pred rudu, oslobađam se pre vremena. Mogla sam
bar ponavljač da budem. Usput čujem da neki polaznici
mog programa, koji ga, uzgred, nisu završili, ove godine
studiraju nešto drugo alternativno. Pa još nek neko kaže
da nam je mladež nesnalažljiva.
• A, da, na kraju, izvinjenjce. Diplome je potpisala samo
škola ali ne i mentori završnih radova - diplome su stigle
sa popunjavanja jutros, just in time! Pa sad elita nek se
snađe i potraži svoje mentore negde po gradu or planeti.
Počinje prozivka, svaki peti nije tu, ili su ga zadržali na
Sajmu, prekovremeno, ili je već negde u inostranstvu, pile
mamino. To traje, pa koristim priliku da osmotrim i
predavački kadar. Bog te mazo, u proseku imaju po sto
sedamdeset godina! Mi smo predavanja imali u Centru, a ne
u Centrali, tako da dosad nisam stekla opštu sliku. Kad zrelo
razmislim, i od mojih deset predavača samo se dvoje ne
uklapaju u prosek. Igor i jedna mlada žena. Ali njih,
naravno, ne vidim. Podeliše i poslednju diplomu, konačno

50 I donatori se oslobodili?
Appendix 131

koktel51! Stariji navališe na korpice52, mlađi u hodnik da


puše. Šetam okolo, zagledam ljudima u lica, tražim jednog
daljeg rođaka koga nisam videla vekovima, nadam se da on
sada liči na svoju babu koliko i ja na svoju, pa ćemo se
prepoznati.
Čujem da neko viče moje ime. Igor?! Utrčava, prilično
unezvereno, što i ne liči na njega.
− Šta je, opet ste u frci? − klima glavom. To je već
tradicionalna mala šala sa elementima zbilje i ironije između
nas, on, kao, nikada nema vremena, a sve stiže, a ja sam, kao,
mrtva umorna od toga što imam previše vremena.
Saznajem da jeste u frci, radi za Saveznu vladu,
pregovara sa međunarodnim bankama sa obnove i razvoje
ovakvih kao mi, sinoć je stigao kući u dva, ustao u šest... i
evo, malopre su mu javili da treba da dođe i potpiše meni
diplomu, žuri, ajde, imamo vremena za po jedne cigaru... Uz
tu cigaru, kažem:
− Nadala sam se da ćemo se uskoro videti.
− Sumnjam, projekat će se verovatno raditi, ali ne vidim
da ću imati kad da učestvujem u njemu. Ne znam ko će me
zameniti. Ali biće sledećih, kad prođe ova gužva. Vidimo se,

51To da nas obeštete što smo ispušili stipendije.


52Zejtin se u potpunosti idejno razišao sa ostatkom ruske salate,
tužno za pogledati. Za staviti u usta - potencijalno smrtonosno.
Appendix 132

ako ne pre, ono kad se Crna Gora ocepi pa ukinu Saveznu


vladu − i ode u oblaku poslednjeg dima iz te jedne cigare.
Drage moje, da li da idem pred Saveznu vladu,
organizujem demonstracije i vičem: − Dole vlada! − ne bi li
mi vratili Igora na projekat, ili da odem da studiram, ko
moja Bugarka Pavlina, sad tu makro-ekonomiju, šta li je, pa
da probam da se infiltriram? Užas, rekla sam vam, ja bih da
radim, da obrišem Hranislava iz mozga, a taj šantavi
projekat je bio nešto čemu sam se zaista radovala. Mislim, ne
samom projektu, već da radim sa nekim ko radi. Ne mlati
ale.
Vraćam se na koktel, prisluškujem šta gospoda profesori
pričaju − između sebe, naravno. Nove vlasti ih uopšte ne
konsultuju, moraće da pozovu te političare da dođu, da im
sede glave objasne šta im je činiti, gde greše, i da ne može to
tako, da njih niko ništa ne pita. Pijuckaju donaciju i na pamet
im ne pada da se razilaze. Za to vreme Igor je verovatno
stigao na sledeći sastanak ili bar pripalio kompjuter. Prilazi
mi “školski drug”, advokat, uspeo da nam se izbori za po
piće:
− Je l’ ti potpisao mentor diplomu? − pitam.
− Jok.
− Što, pa sad je bio ovde? Zašto nisi tražio? − ko velim,
bar je on odrastao, advokat čovek, sme da pita, ako se već
ovi klinci snebivaju.
Appendix 133

− Jesam. Prvo je otišao da priča sa onima tamo, onda sa


nekima otišao u neku kancelariju na piće − pravo piće, ovde
su samo sokići − a malopre sam ga video kod lifta, u kaputu.
Eto, drage moje, od svih elitnih studenata validnu
diplomu danas imam samo ja! Niko nikome ništa nije
potpisao, ima vremena. Znam ja da smo svi mi deca
komunizma, i ja, naravno, i da će mnogo vremena proći pre
nego što se oslobodimo ružnih navika. Ali, bojim se da su
manji problem deca komunizma, mnogo su veći problem
braća i sestre komunizma, tetke i ujke komunizma... makar
sa tim komunizmom i ceo vek bili u svađi, a nisu baš uvek
bili. Ipak su te rođačke veze jače, te po generacijskoj osnovi.
Gerontokratija je najgora od svih kratija. Sad bi, kao, oni bili
jedini pravi specijalni savetnici novih vlasti, kao da njihovih
malo drčnijih ispisnika u toj vlasti nema već previše, a ne
mogu ni ovaj slatki, alternativni, penzionerski, honorarni
poslić da završe kako treba. Da budu makar praktični. Da
izvade olovku i potpišu se klincima na diplome, na primer.
Uzgred, po strogim pravilima stranog donatora, svaki od
njih ima najviše dva kandidata. Pa i nije neki posao, a? Dr
Taj-i-Taj, Dr Taj-i-Taj. Gotovo.
Meni je ovo njihovo pozno koprcanje intimno
simpatično, jako je važno da stari ljudi nešto rade, posebno
glavom, duže će živeti svojim unucima. Ali što ne počnu da
pišu pesme, ko moj deda Erik, da uče mandarinski, uključe
Appendix 134

se u Pokret za zaštitu malih foka, pa valjda postoji nešto što


su u životu želeli da rade a nisu imali vremena? Nek pišu
memoare, ako već moraju da ostanu “u struci”. Aman ljudi,
sa četrdeset četiri ja znam da je moj vrhunac prošao.
Nažalost, prošao mi je uz televizor, pun zbegova, krvi... ko
mi je kriv što sam se rodila baš ovde, ali je prošao. Moje
koprcanje nije posledica puštanja filmova da ću ja sada da
nastavim da gradim karijeru tamo gde su mi je ludaci
zaustavili pre deset godina. Prošao voz. Ja bih samo
narednih dvadeset godina, koliko još moram da radim, da
budem elementarno korisna, i sebi i drugima. Zato se ja
koprcam. Pričam ovo Savi a on me zeza:
− Šta hoćeš, sve je na svom mestu. Pošto su im đaci
četrdesetogodišnjaci, normalno je da oni imaju po dvesta.
− Čoveče, pa za njih je i Hranislav, koji ima najviše par
godina do penzije, dete Grujica. Mislim na energiju koju
ulaže u otpor mlađima koji mogu da ga ugroze, po
njegovom. Na primer, šta ja njemu smetam? − ko o čemu,
baba o uštipcima.
− Grešiš, otpor raste sa godinama.
− Otkud ti znaš?
− Pa eto, sve me više nervira što si tako nepristojno dve
godine mlađa od mene. I što se bolje ne daš. Pa povećavaš
razliku.
− Ofarbaj kosu.
Appendix 135

− A ti jedi govna.
Posle zovem Đurđu da joj kažem da sam na koktelu
videla i njenu omiljenu koleginicu s posla, koja se od
pozivara u penziju krije ko đavo od krsta, već vekovima.
− Pusti, molim te, znaš li šta je bilo?
− Otkud znam šta je bilo.
− Znaš ono dopisivanje sa v.d. kretenom?
Naravno da sve znam ali ne i ovo: Dakle, Đurđa je u
svojoj elektronsko-epistolarnoj svađi sa v.d.-om između
ostalog naglasila kako ona više ne može da sluša trućanje
pomenute simpatične bakice na temu Mogućnosti veštačkog
osemenjivanja demokratije u Srba, ili čime se već oni tamo bave.
V.d. dovatio pa pokazao bakuti pismo! A ona dovatila pa
tužila Đurđu tati!
− A on joj onda za kaznu nije dao kintu za doručak! Žu-
žu i to što već tamani − evo ga i Sava, koji po običaju aktivno
učestvuje u mojim telefonskim razgovorima.
− Reci svom mužu da je bezobrazan koliko je težak, ja
uopšte ne jedem žu-žu.
− Trpa, trpa, nemoj da se folira. U najboljem slučaju
puter-kifle − ne dâ se Sava, a ja prenosim tamo-vamo.
− Je li, stvarno, jesi klečala posle na kukuruzu?
− Ne, trebalo je da se izrazim biranim rečima. Ne moram
njemu da pravim neprijatelje, ako već ona truća.
Appendix 136

Uzgred, Erik se vratio iz Engleske, gde je pomogao


bratičini da objasni ocu da on sad, sa svojim tumorom na
mozgu, s obzirom da bolnica neće više da ga drži, ide u
starački dom sa posebnom negom. I Erik i Doroti,
pretpostavljam, svako za sebe, boga mole da umru prvi, jer
će preživeli promptno popiti starački dom. Kad je umeo
bratu, koji više ne kapira skoro ništa, da objasni some facts of
life, valjda je i njemu jasno. I meni je poslao koristan savet
vezan za doktorat:

Dear,
First things first: Drop the thesis. I say that knowing
from the inside how there is a tightening of the bonds
among members of an institution when there are threats
from without. None of the people there will be free of
obligations to the others, often they are debts of long
standing or simply anxieties about the consequences of
conflict. People simply cannot work together without that
happening. It is a natural thing for them to pull together
and it is very probable that much of their action has
motives which even they do not fully recognize. These are
situations where reason only deepens the divisions. Reason
too often offends against dignity and arguments too often
lead to infinite regress....
Appendix 137

Dalje vas ne zanima.

APPENDIX XXXIV

Dragi dnevniče, danas je 20. novembar 2000. a ja sam već


sama sebi smešna i sa ovim pisanijem, i sa Hranislavom, i sa
doktoratom. Mislim, ne baš smešna − smešna, nego, brate,
kretenišem se. Đurđa mi je još pre mesec dana rekla:
− Slušaj, ako si ti tom ludaku iz ko zna kojih razloga
fiksacija, ne smeš da dopustiš da postane i on tvoja. Ludilo
udvoje je mnogo opasnije.
Za divno čudo, saglasila sam se. Kako da se ne saglasim
kad mi to kaže jedina osoba koju znam a koja je još
impulsivnija od mene. Šta ta žena radi kad joj padne mrak
na oči, to nije ni za ovu knjigu, a kamoli za ljude. Dakle,
složila sam se i trudila da živim saglasno sa tim: Hranislav je
prosto jedna ružna i bolesna priča, koja se, na nesreću,
dogodila baš meni. Pa, sad, ako je i za priču, dosta je. Da
probamo da privodimo kraju.
Ono što vam nisam rekla je da me je pre neki dan zvao
dekan. Nisam vam rekla jer mi je bilo bez veze. Onako,
official žvaka, bez spektakularnih novosti. Slatko smo se
ispričali, odnosno, on je uglavnom ponovio ono što sam već
saznala od zidova sa ušima. Doduše, biranim rečima, što bi
Appendix 138

preporučio i Đurđin tata: Sofronije nije ćutao kao mulac


nego je bio uzdržan, čika Lole se nije ponašao radikalno
moronski nego nezainteresovano, Del boy nije pokušavao da
se iskobelja nego je imao konstruktivne predloge. Sve
dopuštam, budući da je Hranislav bio jako nervozan. Po
dekanu, nagodbu koju nude bi trebalo da prihvatim zbog...
Ha, imate pravo tri puta da pogađate. Zbog uzdržanih. Kao,
kad dođe do glasanja, većina će biti uzdržana. Takvi su ljudi.
− Ali to ne može, po proceduri − kobeljam se ja.
− Nema veze, sredićemo. Ništa Vi za to ne brinite − eto
vidiš kako je to super kad si pristalica (nove) vlasti. Nema
šta da brineš, ne moraš ni da apliciraš, sami ti srede. Da
povučeš doktorat! A da ti srede, budući da tu očigledno ima
nešto sporno, recimo, ljudsku komisiju, koja će, na daj bože,
malo da se bavi i tvojim radom, a i radom prethodne
komisije, e to ne može. Na pamet nam ne pada. Pa Srbi smo,
nismo revanšisti! A ni radikalne metode nisu više u modi.
− Ma nemojte Vi sad zbog mene tu da kršite propise. Za
mene je i tako svejedno, a vi tamo i tako trenutno imate
mnogo važnije probleme.
− Kako Vam je sve jedno? Pa zar hoćete da ceo fakultet
stane iza onog izveštaja? Ovako, ako povučete, to ostaje
jedan njihov privatan tekst, kao da ga nije ni bilo − aha,
uopšte ga nije bilo. Kao ni mog doktorata, uostalom.
Appendix 139

− I Vi stvarno mislite da će ceo fakultet da stane iza toga?


− to ja dajem još jednu šansu moralnom preporodu našeg
društva sa Univerzitetom na čelu.
− Neće, biće i galame, ali će onda presuditi uzdržani. Oni
koji sada sve u šesnaest kopiraju Vaš odgovor, slade se i
smeju Hranislavu iza leđa. Ti će na sednici biti uzdržani,
verujte, znam te ljude, ceo vek sa njima radim. I onda ćete,
za glas ili dva, uz osamdeset posto uzdržanih izgubiti − nije
mi baš jasno šta ja tu imam da izgubim?
− Sa moje tačke gledišta, u tom slučaju ne gubim ja nego
fakultet.
− Kako god hoćete, ja sam Vam rekao svoje mišljenje, a
verujte da sam na Vašoj strani. Na Vama je da odlučite.
Vidim ja, i dekan bi se rado rešio bede. Sad, po mom
mišljenju, ako i želi da se reši bede, ne vidim da sam ta beda
baš ja. A ove tri bede i nisu jedina beda sa kojom on tamo
ima posla. Tako i on ide u transformaciju univerziteta −
lakšim putem. Da pokupimo i bacimo polupane lončiće i
boga molimo da će nosioci lončića sledeći put malo paziti.
Ma uživajte, braćo. Tako vam i treba. Dabogda zajedno
trunuli i u SANU. Ipak, kažem mu da ću razmisliti i da ću
javiti šta sam odlučila. Odlučila sam da mi je već dosadno i
danas sam ga pozvala:
− Dobar dan, ta-i-ta.
− O, dobar dan. Kako ste?
Appendix 140

− Odlično, koliko se može biti. Ima li nečeg novog?


− I da i ne. U stvari, ne. Obavestio sam Hranislava da sam
Vas kontaktirao i da je odluka na Vama da li prihvatate
predlog ili ne. Zaista ne želim da vršim pritisak na Vas, ali
sednica je u četvrtak. Jeste li razmišljali?
− Evo, ja sam udavila pola grada pitajući za savet šta da
učinim. Nažalost, svi se slažu sa Vama. Valjda je ljudima
lakše da odustaju od tuđe borbe.
− Pa, jeste, obično je tako. Nevolja je što za Vas nema
pozitivnog rešenja. Oba su loša. Pitanje je jedino šta je manje
zlo, verujte...
− Verujem. Za kraj sam ostavila jednog profesora
pravnog fakulteta, koji, na sopstvenu žalost, ima prilike da
vodi nekoliko sudskih sporova po Zakonu o univerzitetu.
− Nećete valjda...
− Neću. Čak i on misli da je to gubitak vremena i živaca.
Od njega to nisam očekivala, da znate samo sa kakvim tek
on ludacima ima posla − dekan mi bar ne zamera na
čašćavanju njegovih kolega, gospode univerzitetskih
profesora, ko Sofronije.
− Naravno, u pravu je čovek. Zalud trošite energiju.
− Ne znam, kad sam već ovoliko potrošila. Tek, ima
jedna druga stvar na koju mi je on skrenuo pažnju. A to je
činjenica da moj eventualni dopis fakultetu, kojim bih
odustala od izrade doktorata, ne bi imao nikakvu pravnu
Appendix 141

važnost. Što znači da, ako bi se takav dopis našao na sednici


Nastavno-naučnog veća, svako ko je upućen u problem
može da postavi pitanje. Vi znate da ipak ima dovoljno ljudi
koji bi želeli da se o Hranislavu malo razgovara naglas. I da
Vam onda propadne projekat zataškavanja.
− Neće niko, ne brinite − otkud zna?
− Ne brinem ja zbog toga. Ja brinem zbog nečeg drugog.
Zbog Hranislava, isto tako može i on za tri meseca, kada se
ja pojavim sa tim doktoratom na drugom mestu, da izvadi
svoj izveštaj i da tvrdi da je on pravno validan.
− Taman posla, neće. Tražiću da mi obeća − a on će da ti
obeća. I da ti ispuni obećanje.
− Znate, meni se ovo uopšte ne bi desilo da sam bila
dovoljan paranoik. A sad jesam. I znam sa kim imam posla.
Nego, evo šta kaže profesor: da bi ja legalno mogla da
povučem rad, moraju da se povuku svi dopisi unazad,
obrnutim redom kojim su podnošeni u Arhivu. Prvo da oni
povuku izveštaje, pa da ja povučem rad sa pregleda, pa je
tek onda moj rad u istom statusu u kom je bio početkom
maja. Kao, radi se, nije predat, i onda može da se povuče.
− Kako to mislite?
− Lepo, profesor je rekao da će se tačno konsultovati i sa
svojim advokatom, koji ga zastupa u tim sporovima. To je
bilo u četvrtak, juče smo se ponovo čuli. Advokat kaže da je
ta procedura u redu, ostaje samo sporno što je Nastavno-
Appendix 142

naučno veće formiralo komisiju. Da bi sve bilo pravno


valjano i Veće bi trebalo da povuče komisiju, između
povlačenja izveštaja i povlačenja rada sa pregleda.
− Ne, ne, ne, kakvo Veće. Nećemo Veće, nipošto.
− To i advokat kaže, mislim, on ne kaže nipošto, nego da
bi to bilo cepanje dlake, misli da sam ovako dovoljno
zaštićena.
− Aha, dobro, evo, Vi meni donesite dopis da povlačite
rad, bez datuma − prevede me žednu i blesavu preko vode −
a ja ću ga zavesti u Arhivi pošto oni povuku izveštaj.
− Nema žurbe, kad oni povuku izveštaj, javite se, i
doneću dopis odmah sutradan.
− Zašto se brinete, pa Vaš će dopis biti kod mene u fijoci?
“ Pa onda nema nikakve razlike, da li je kod Vas u fijoci
ili kod mene u fijoci. Razmenićemo lepo papire, Vi meni
njihov, sa ranijim datumom, a ja Vama moj.
− Dobro, neka bude tako. Javiću Vam se.
Čekamo da se javi. Vama je ovaj razgovor garantovano
bio dosadan. Nije. Evo šta ja hoću: Hoću da se Hranislav
povuče prvi i da toga bude svestan. Hoću da sam napiše da
ona splačina više ne postoji. I da sačeka da ja onda povučem
rad. Nemojte sad da puštate filmove da onda ja neću odneti
svoje pismo dekanu, mislim, moglo bi i to, ali rekla sam vam
da su mi se već svi smučili i neću više njima da se bavim,
zarad ličnog vedrog raspoloženja.
Appendix 143

Nije ni dekan mutav, hteo moje pismo, da ga pokaže


Hranislavu, da ga ohrabri, da mu bude lakše da odustane od
mnogokrakih hidri. Sorry boys, hoću da mu bude najteže. I
još hoću da mi donese u dekanat svih deset primeraka rada.
Uključujući i onaj koji je Del boy proneverio, da ga Kiki ne bi
dobio. Još će i Sofronije morati da prošeta do Kikija da mu
ovaj potpiše odustajanje od kompromisa, ljubim ih u
diplomatiju, obojicu.
Moram da vam odam jednu malu tajnu. Poznajem jednog
profesora Pravnog fakulteta koji se sudi po Zakonu o
univerzitetu. Verovatno uz pomoć advokata. Videla sam ga
u četvrtak. Razgovarali smo. Ispričala sam mu da je naša
mala Bugarka sa Palića u drugom stanju. Malo smo opleli i
zajedničke poznanike. Šta on kaže o ovom zamešateljstvu?
Ništa, doktorat mu nisam ni spominjala. Sve sam izmislila.

APPENDIX XXXV

Nedelja, 27. novembar. Ako pratite datume, može vam se


učiniti da se skidam i sa pisanja. C! Nego je Meda sredio
monitor. Odkad je onomad, 23. septembra, postao slavan, tj.
izašla mu slika u novini, mali se instalirao na monitor i nije
se skinuo dok ga nije pregrejao i napunio dlakama. U prošli
ponedeljak uveče, dolazi jedan drugar da štampamo nešto
Appendix 144

strašno važno, kad monitor - ge-crk! Cela se slika sastavila u


jednu tanku belu liniju. OK, uspeli smo da završimo posao,
na udaranje, ali je Sava zabranio upotrebu računara do
daljeg. Da mi monitor ne implodira u krilo, dok ga mlatim.
Juče je sa posla doneo naš stari, crno-beli, i eto mene opet.
U iščekivanju vesti od dekana, prošle nedelje sam se
aktivno uključila u feministički pokret i ostala u njemu dan i
po. Đurđa je odavno bila recenzent nekih feminističkih
svezaka, koje su konačno odštampane, i pozvala me da joj
budem šaperona na promociji, u petak, a zatim i juče na
odgovarajućem jednodnevnom simpozijumu u Novom
Sadu. U petak popodne sam bila na ivici da je ispalim, ko će
sad da se oblači i izlazi iz kuće, al valjda je poenta baš u
tome da se obučem i izađem, pa ko velim, kad je poenta − da
je se držimo. U prostoriji prepunoj autorki i njihovih
prijateljica, meni su prvo u oči pali muškarci. Par privedenih,
par po službenoj dužnosti i par slučajnih prolaznika.
Privedeni su se ponašali privedeno, službeni službeno, dok
se jedan od slučajnih glasno zgražavao nad primerima
omalovažavanja žena i krstio! Onda mu je zazvonio mobilni
pa nas je napustio. Prisutne pripadnice moga pola vizuelno
je bilo moguće podeliti u dve kategorije. One koje su se
dobro potrudile da izgledaju što muškobanjastije i one koje
su takođe mnogo energije utrošile da deluju što ženstvenije.
Kako njihovi napori uglavnom ne korespondiraju sa
Appendix 145

prirodnim hormonalnim statusima, meni je, da prostite,


malko ličilo da sam upala na maskenbal. Dobro, ljudska
potreba da budu nešto drugo, a ne ono što jesu, ako i jeste
blesava, toliko je uobičajena da i ne zaslužuje neko posebno
iščuđavanje. Prosto, možda to može i malo suptilnije nego
visećim loknama i muškim cipelama. Iskreno, jedino su me
malo brinule one sa visećim loknama obogaćenim ukrasima
od štrasa, a u muškim cipelama. No, ako su se tako sa sobom
dogovorile, fine with me.
O korespodenciji outfita sa unutrašnjim životom ne bih
vam mogla govoriti. Ja, naime, sedeći u desetom redu, i sa
svojih 1.62 m, prosto nisam videla koja je od njih šta
govorila. OK, trajalo je kraće od sata, a sveske sam listala te
noći, u krevetu. Uzgred, ima se šta i pročitati.
Na putu kući, taman zinem da slažem Đurđu kako sutra
imam neka važna posla, a ona me preduhitri informacijom
da su karte za autobus već kupljene. Te ja, iz poštovanja
prema dobrim namerama švedskih časnih sestara, tj.
donatora, ipak juče odoh u Novi Sad.
Od nas šest, samo jedna nije uspela da ubode beogradsku
autobusku stanicu, u autobusu je, dakle, pet žena. Jednoj je
muka, drugu boli glava, treća drema, četvrtoj autobus smrdi,
peta (ja) pažljivo analizira pojavu, na nervnoj bazi. Srećom,
Novi Sad je blizu. Stižemo gotovo dva sata pre vremena i
odlučujemo (4:1, Đurđa je mudro insistirala da odmah
Appendix 146

sednemo u taksi, zna ih od ranije) da prošetamo do centra i


popijemo kafu. Ali avaj, gde je centar? Od tri moguće ulice
šacnem najširu, iz koje dolazi najveći broj gradskih autobusa
koji tu okreću. Centar je, dakle, tamo. Idemo. Na razumnoj
razdaljini vidim i zvonik katedrale, možemo peške, brat-
bratu dvadeset minuta. Trajalo je sat i po: prvo je jedna, ne
rekavši nikom ništa, ušla u pekaru da kupi pogačice s
čvarcima, tražili smo je petnaest minuta; onda su, sve dve po
dve, i u svim kombinacijama, zaostajale na semaforima.
Zapričaju se na crveno, pa propuste dva-tri zelena, okreneš
se i dvesta metara iza sebe vidiš dve spodobe koje mašu
rukama u konstruktivnoj diskusiji i ne primećuju svet oko
sebe. Vratimo se po njih, pa krenemo dalje. I tako u beskraj.
Na kraju sam potpuno popizdela i počela da se derem i
prestrojavam ih u hodu. Jedna mi zgranuto objasni da su one
žene, da ne može sa njima tako da se razgovara, da one
hodaju ulicama ženski i niko nema prava da im to uskrati.
Ma je l’, a ja mislila da hodate kretenski! Uostalom, i ja sam
popizdela kompletno ženski. Da ne dužim, zamalo nismo
zakasnile, a kafu popile nismo. Opšti zaključak − bole ih
noge zbog loše organizacije.
U sali gde se održava simpozijum, prvo se
predstavljamo. Sve imaju ozbiljne funkcije u ženskim
organizacijama, malo mi bi neprijatno kad je na mene došao
red. Da izmislim da sam mali izdavač savremene kineske
Appendix 147

feminističke poezije, ko Erik na festivalu u Engleskoj? Ma


jok, žene ne lažu, bar ne mnogo:
− Romi Scott, Beograd, profesor u Višoj tehničkoj školi,
ovde sam sa prijateljicama − osmesi koji su propratili moje
predstavljanje bili su u najmanju ruku blagonakloni.
Čekaj, polako, gde su muškarci? Ovde nije bilo
privedenih, ipak je subota pre podne. Po službenoj dužnosti
bio je predstavnik Otpor!-a, jedan zet... U slučajne prolaznike
mogao bi se ubrojati jedan deda, model VI lička. Verovatno
nije ni on sasvim slučajan, mislim, subota je, veliko
spremanje po kući, isterali ga, a napolju vetar... On se
predstavio kao neko ko pruža podršku ženama. Ludilo, neko
je ovde more desperate than me.
Ajde sad da ne zanovetam, ja se sa koleginicama
feministkinjama u opštim crtama slažem. Istini za volju, bilo
je tu i sasvim ozbiljnih radova koje sam sa zanimanjem
slušala. Na primer, o feminizmu u Vojvodini u XIX veku53.
Da vidimo šta smo još naučili:
• Kad psuješ nekom majku ti vređaš svoj pol u celini. Ili ga
vređaju oni, ako nam oni psuju majku. Kad popizdim ja
sam izdajica roda svoga, kao i kad se kurčim − negativna
i pozitivna identifikacija s felerom. Ja ovo ne doživljavam
baš tako. Mislim, ja samo mnogo psujem. A da li mi

53 Evo je opet autonomašica u meni. Ta genetika ti je čudo.


Appendix 148

psuješ oca ili mater, potpuno mi je svejedno. Obraćam


pažnju na ton, a ne na vrstu roditelja.
• Toliko-i-toliko žena su žrtve kućnog nasilja. I onda im mi
napravimo safe houses, gde će prespavati dok se idiot ne
smiri!? A u safe houses im brišemo suze, umesto da tamo
izučavaju borilačke veštine? Umesto da se borimo (i
lopatom, jer ne vozimo bager) za zakone koji će skota
strpati u bajbok, gde stanuju još hrabriji skotovi koji bi se
rado iživljavali i na muškarčinama? Umesto da one među
nama u muškim cipelama odu i ugaze ga istima, kad već
vole da nose gojzerice?54
• Pazi, ovo je ozbiljna računica: od sve zaposlene svetske
populacije 3/5 su žene. 60%, ako tako više volite. Za to
dobijaju 10% iz belosvetskog platnog fonda. Ako
gospoda/đe istraživači/ce ove pojave poznaju procentni
račun do tančina, to bi onda, prema iznetim tvrdnjama,
prosečna svetska muška plata bila 13.5 puta veća od
ženske.
• Na zapadu poslovne žene troše 1/4 prihoda na beauty
work. Odeću, šminku, masere, estetske hirurge... Pošto
one meni na kanti, sve tako montirane i sa četvrt plate
uložene u lepotu, deluju idi-mi-dođi-mi, biće da su u

54 Nisam ja rođena za pravnu državu, pa to ti je.


Appendix 149

prirodi neopisivi gabori. Hvala bogu da mi je mala plata,


a njena četvrtina još manja (oko četiri puta, ili 25% ako su
vam draži procenti), inače bi moglo da se desi da
prevarim okolinu da sam nepojamno dobra riba. Koja je
ovo self-mizoginija! Bljak, samostidim se.
Do pauze sam se još uzdržavala. Nisam odavde, pa bolje
da ćutim, mogu nekog slučajno opet da izvređam po polnoj
osnovi, a nije mi namera. U pauzi naklapam nešto bez veze
sa Đurđom, etnički radio programi u Torontu. U nekoj
abitnoj rečenici izgovorim “kursevi heklanja za devojčice”,
ama ljudi, bez ikakve veze sa bilo čime. Prosto, slikovito se
izražavam, što bi rekao Hranislav. Na to će jedna filozofkinja
i borkinja za ženska prava55:
− Ah, nemoj, molim te. Za to se borimo, da nikada više ne
bude kurseva heklanja za devojčice. Moramo pobediti! −
gledam je belo, o čemu ona to?
Sad, ja i kad gledam belo ipak gledam. Imam šta i da
vidim: žena ispod strogog, muškog svetlo-sivog odela nosi
neki ukrasno-odevni predmet56 sačinjen od miliona

55Ne ironišem, nego brzo učim novu terminologiju.


56Rekla bih ipak samo ukrasni. Odevni momenat na njemu čine
samo dugački rukavi, ako su to rukavi a ne narukvice, od ramena
do članaka.
Appendix 150

najsitnijih perlica inkorporiranih u gustu, ljubičastu,


svilenkastu, heklanu čipku!
− Je li, sestro, a to na tebi je verovatno heklalo stotinu
Crnaca, seksualnih manijaka, na izdržavanju kazne u Sing-
Singu, jedno tri godine društveno-korisnog rada? − pardon,
skapiram da sam preterala, nismo ovde da se pljujemo po
bilo kojoj manjinskoj osnovi. − Pardon, ne Crnaca, nego
Belaca, Anglosaksonaca, takođe seksualnih manijaka?
Pobeže žena zgranuto, glavom bez obzira. Đurđa se
iskidala od smeha:
− Misliš da je uopšte razumela šta joj govoriš?
− Kako? Sing-Sing je odavno zatvoren. A i ja, dovodim
ljude u zabunu da sam neobaveštena, pa se posle čudim što
me izbegavaju.
− Nego, hoće li biti nešto od moje teget šustikle?
− Hoće, odnela sam mami konac. Samo da je još
poteramo iz depresije, a i ti si mi kooperativna po tom
pitanju, onoliko, mogla si, vala, i neku veseliju boju da kupiš
− rekoh vam već, štrikam, vezem al ne heklam, nisam ni ja
savršena.
Na popodnevnoj sesiji saznajem i za najperfidniji oblik
mizoginije, osmišljen specijalno da bi srpskoj lezbejskoj
populaciji sjebo život:
− Nama je 90% žena nepristupačno! − zbog njihove
heteroseksualnosti, ako niste ukapirale o kakvom se obliku
Appendix 151

terora tu radi. Pazi, same žene protiv žena! Pa gde je tu


solidarnost?
− Stvarno grozno! Slažem se! − stvarno se slažem i
odjednom dolazim u centar pažnje. − Ne samo da se slažem,
nego se i zalažem da procenti budu potpuno obrnuti. Tebi
90% žena na raspolaganje, a meni sve ono viška muškaraca
što ostane da visi u toj preraspodeli žena. Vidiš, nije sve u
pukoj ženskoj solidarnosti, moramo da nađemo i zajedničke
interese. Da nismo bile na javnom mestu predviđenom za
tolerantnu atmosferu, ja bi još ovde i batina dobila od
gorepomenute govornice. Ne bih da me pogrešno shvatite,
vas 10%, žive mi, zdrave i vesele bile. Nego, nisam na
raspolaganju za prepadanje ni nepoznatim tipovima po
prevozu, ulici i plaži, šefovima, profesorima, kolegama... pa
ni vama drage moje. Generalno sam nepristupačna za
prepadanje, pa sad ako vam to svima kvari procentni račun,
šta ću? A pazi, keve ti, meni je, kao, 90% muškaraca
pristupačno! Na čelu sa Borisom Tadićem, na primer. Sve se
svaki dan vozimo liftom zajedno, pa ako nestane struje na
raspolaganju mi je da ga startujem u mraku57.

57Šeguvam se, on bi sa mnom u liftu bio potpuno bezbedan.


Nego, ajde da ga pomenem, da učinim nekim prijateljicama.
Appendix 152

Ako ste sad pomislile da je meni u životu najveći


problem58 da se otresem hordi napadnih udvarača i
udvaračica - nije. Niti su horde ikada bile u pitanju, niti sam
ja ikada bila bespomoćna. Dakle, mene gornja ispala nije
previše pogodila lično. Više me nervira zloupotreba
procentnog računa u društvenim naukama, pravo da vam
kažem. Kad se dogovore prvo šta je 100%, šta je jedno celo,
nek ga posle slobodno dele na procente.
Elem, Đurđa i ja smo furnule kući glavačke, odbile smo i
onu kafu od pre podne da popijemo popodne, kao i čekanje
voza do devet uveče (sećate se, autobus smrdi, voz
neizostavno miriše).
− Bojim se da će te sledeći put zamoliti da ne dovodiš
uljeze − kažem kad smo odmakle na sigurno.
− Bojim se da će i mene slabije da nagovore da im opet
dođem.
− Što jes - jes, pametnije su dok pišu.
− A tek i da ne pišu!
− Preteruješ, ima tu i pametnog sveta, mislim u
sveskama.
− Ima, a i isplati se.
Biti feministkinja u praksi, mislim se ja. Hoću da kažem,
meni je Sava, kada sam došla kući, izgladnela i umorna,

58 Ili makar bio, dok sam bila mlađa, i čemu.


Appendix 153

skuvao viršle i sipao jogurt. Zezam se, naravno, iako sam


stvarno dobila viršle. A, da, i još jednom je ustvrdio da ja
kreativno provodim vreme.

APPENDIX XXXVI

13. decembar 2000, od dekana nit e-maila nit razglednice,


evo, već tri nedelje. Od Cane čujem da tamo nikakvog
Nastavno-naučnog veća nije bilo i da niko ne zna kada će ga
biti. Uzgred, imali su pre neki dan proslavu godišnjice
fakulteta, na kojoj je Krizni dekan, kaže Cana, držao politički
govor. Nije mi nešto oduševljena:
− Nije trebalo, ko da su oni, pribogu, Pravni, Filozofski,
ili tako nešto političko, a ne zdrava inženjerska sredina. Pera
je sve to ipak bio odradio kako treba, svi su bili potpisali
ugovore, niko nije otpušten... Vidim, ni našima nije bilo
prijatno, a kamoli bivšima.
− Samo su neki, eto, malo rasterani, ali nema veze,
uzmimo da su se rasterali sami, nego, jesi li tamo videla one?
I jesu li oni sada naši ili bivši?
− Jesam, Sofronije je sedeo baš tu dva reda ispred mene −
aha, sad se i foliramo, ako Sofronije nije sedeo tik pored nje,
onda nije ni sedeo − a Hranislav ti dobro izgleda. Prošli put
Appendix 154

kada sam ga videla sav je bio ubledeo i nervozan, sad puca


od zdravlja.
− Oće to tako tri dana pred smrt. Ili tri dana pošto si se
uvalio u Komisiju za vodoprivredu i čudoređe najnovije
vlasti. I, šta kažu?
− Ništa − laže, pretpostavimo za moje dobro, da se ne
uzbuđujem.
Dame i gospođe, drage čitateljke i zaludni muškarci, tu
kraja nema! Za pročitati, a i uopšte. Da sad počnem da vam
pišem celo Zlatno runo na Građevinskom fakultetu, da vodim
beskrajnu simeonovsku parnicu s njima, niti sam toliko
neskromna, niti su zaslužili.
Nisam ja ko Đurđa, sinoć je insistirala da nju u filmskoj
verziji ove knjige igra ni manje ni više nego Žilijet Binoš.
Neka joj bude. Hranislava će igrati Stevo Žigon, bez
alternative, a Del boya Aca Berček. Savi smo nudile da ga
glumi Gaga Nikolić - odbio, mator mu je!? Kaže, može Segi-
Gegi, u prevodu Sergije Trifunović. Na ovu nekritičnost
mogla sam samo da zaključim da ću onda ja igrati sebe, ali
tek pošto dodam i nekoliko nezapamćenih erotskih scena sa
sopstvenim mužem u knjigu snimanja. Nismo dalje dogurali
u raspodeli uloga, za sada. A film će biti realizovan, da ne
brinete. Čim zaposednemo i Ministarstvo kulture.
Dosta zezanja, stvarno, šta sad? Zaglavljen u procepu
između sopstvene tvrdoglavosti (on baš neće da “odustane”
Appendix 155

od svog “mišljenja” o meni) i sujete (on nikako ne bi da se o


mojem mišljenju o njegovom mišljenju javno razglaba),
Hranislav je pribegao staroj univerzitetskoj taktici za krizne
situacije - umudrio se, pritajio i čeka da prođe voz.
Šta više, svi su oni izgleda sa mnom završili. Prošao voz.
Izgleda da sam i ja sa njima završila: grč u želucu pri
pomisli na njih je popustio. Ostao je samo blagi, bezazleni
ukus gađenja. Poznat ukus, kao kad popušim paklo loših
cigara našte srca. Što mi se u poslednje vreme često dešava.
I ko je onda na kraju ostao zajeban u ovoj priči? Moje
čitateljke? E, pa ne može to tako! Ne znam kakva sam
spisateljica, ali moram da budem odgovorna prema
čitateljkama. Prevrni list, mora nekako da se završi.
Epilog 2
TREĆI MILENIJUM, DOBAR POČETAK

Tra-la-la-la-la-la! Tra-la-la-la-la-la! Zamislite muziku iz


serije Grlom u jagode1. Zamišljajte tako sve do kraja, tra-la-la-
la-la-la:
Od Hranislava su se oprostili jednog januarskog jutra
2001. Po pokojnikovoj poslednjoj želji, trebalo je da njegov
pepeo prospu u vode Dunava, negde u predelu Ritopeka.
Međutim:

• Nikome nije bilo do klackanja smederevskim drumom


usred zime, pa su kao optimalnu varijantu odabrali,
svima najbliže, u stručnom i fizičkom smislu, regulisano
korito Topčiderske reke.
• Zbog nepovoljne hidrološke situacije u zemlji, u ovom
značajnom vodoprivrednom objektu nije bilo vode.
Ceremonijal majstoru je u odsudnom trenutku zadrhtala
ruka, pa se urna-komplet strmopizdila u neku staru,
plavu plastičnu kofu, nakrivo zaglavljenu u blatu. Tako
je naš Hranislav, ne svojom krivicom, ostao jedinstven i u
večnosti.

Meni su, da budem iskrena, ovo samo prepričali. Ja


nisam bila tamo. Prvo, pepeo nije nikakav dokaz ni za šta,

1Bez brige, ovaj vid citiranja muzike Z. Simjanovića nije kažnjiv ni


po kakvim zakonima. Proverila ja.
drugo, fizički sam bila isuviše daleko. Ni kako je tačno
skončao Hranislav ne znam sasvim pouzdano. U opticaju su
dva abera, od kojih nijedan nije baš bez zdravog rezona:

Varijanta 1: Januar 2001. je bio strašno vlažan. A Hranislav


kobno nepažljiv i samopouzdan, te je nekoliko
dana za redom propustio da aplicira WD 40
intravenozno, što mu je odavno prepisano kao
redovna terapija na Katedri za robotiku
Mašinskog fakulteta. Nije se opasuljio čak ni
kada je pri kretanju počeo da škripi, a zatim i
da iskašljava sitne čestice rđe. Pogađate, drage
moje, Hranislav je jednostavno nepovratno
zarđao.

Varijanta 2: Na opšti užas novih gradskih vlasti zaduženih


za daljinsko grejanje glasačkog tela, januar
2001. je bio leden2. A neobazrivi Hranislav nije
otišao u Servis da mu stave antifriz! Ovog
obožavaoca prirode (i društva) ni debeli minus
nije mogao da zadrži u kući, izašao je u svoju,
već antologijsku, šetnju pored reke. Abitno
koje. Zastao je na obali, duboko se zamislio,
kao što samo on zna, sa pogledom nizvodno. I

2Sad, da l’ je bio vlažan ili leden ili i jedno i drugo, vrag će ga


znati. Ali nije valjalo.
zaledio se! A nikome nije palo na pamet da je
on to u stvari prirodno hiberniran, te da bi ga
mogli spakovati za buduća pokoljenja, već su
ga olako proglasili gotovim.

Šta god bilo, evidentno je da izvesnu krivicu za ovu


tragediju, sem samog Hranislava, snose i katedre za
Robotiku i Termodinamiku Mašinskog fakulteta. Kog su
đavola imali da se prihvataju tekućeg održavanja ovog
kiborga, kad ne drže korak sa svetskom naukom?
Voluntarizam će nam na kraju svima doći glave. Da nisam u
poslu, rado bih potegla istragu preko Službe za uterivanje
istine Otpor!-a i isterala krivce pred lice pravde. Naše mlado
demokratsko društvo ne može više sebi olako da dopušta
ovakve štete. Al sam u poslu, šta ću.
Del boy takođe tog januarskog dana nije bio na
obaloutvrdi Topčiderske reke. Iz sasvim opravdanih razloga.
Bio je na promociji svog prvog nosača zvuka, u izdanju kuće
Town Records.3 Udarna numera na ovom CD-u, koji se,
čujem, prodaje ko blesav, nosi naziv Zašto si me ostavila zbog

3 Po nekim naklapanjima, na ubacivanju Hranislavljeve urne u


kofu nije bilo nikakvih govora jer su ožalošćeni žurili na tu
promociju, koja em je bila na zatvorenom, em su najavljeni džabe
piće i ribe. Pod pitanje se stavlja čak i to da li je ceremonijal
majstoru stvarno zadrhtala ruka ili je samo bio nestrpljiv.
nje4. Sada vama skače pritisak, drage moje, gde je tu pravda,
zar posle svega što je učinio jadnoj spisateljici... Pa nije baš
tako. Priča je malo komplikovana, kao i sve priče vezane sa
njim, sećate se:
Oko novogodišnjih praznika vladao je uobičajeni haos u
javnom prevozu. Del boyeva žena/2, ćerka ranije pominjane
tašte/2, cupka nervozno po Slaviji, trolejbusa niotkuda, a na
taksi ne sme ni da pomisli, najstrože joj je zabranjeno. Možda
sme da stopira? Stvarno žuri, opravdano je. Istrčava na
kolovoz, diže ruku, i, kao u petparačkim filmovima, prvo
vozilo koje elegantno ulazi u kružni tok pažljivo se
zaustavlja, bez da je isprska bljuzgom sa beogradskih ulica.
Ogroman crni džip sa tamnim staklima, oladi se stoperka.
Ali ovo nije petparački film, ovo je sâm život, odahnu netom,
vrata joj otvara jedna lepo negovana pedesetogodišnja
gospođa u jako dlakavoj i jako skupoj bundi:
− Izvolite, draga, ako idete prema Crvenom krstu. Čak i
ako ne idete, nema veze, biće mi usput.
− Samo proviđenje vas je poslalo − najednom relaksirana
cvrkuće mlada žena penjući se na prednje sedište − moram
do tri da podignem muževljeve pantalone sa hemijskog
čišćenja, za doček, sav se izmastio, fleka do fleke,...
Vozačica se osmehuje sadržajno, sa dubokim
razumevanjem za sve masne fleke ovog sveta, i njih dve se

4A dalje tekst ide: ...i odnela iz kuće stvari sveeeeee!!!! Samo toliko
sam uspela da zapamtim.
odvezoše uz Makenzijevu ulicu. Ravno u sreću.
Nećete mi verovati, ali ove dve su se jedna u drugu ludo
zaljubile, ko zna kako i zašto! Sad žive zajedno u duplexu,
vlasništvu starije, u Bloku 12 na Novom Beogradu, a Del
boyeva, još malo pa bivša, supruga je već za Božić na poklon
dobila mali crveni auto, mazdu miatu, da ne stopira više.
Tako je i Del boyeva fol(k)-kuknjava kako mu je preljubnica
odnela iz kuće stvari sveeee!!! opet bez osnova. Ako i dalje niste
zadovoljne time što se, naizgled, Del boy lako i lepo
oporavlja od još jednog ničim izazvanog udarca sudbine,
čula sam ja još:
Zaštitnica njegove žene, pokazalo se, nije niko drugi do
glavna producentkinja kuće Town Records! Kao poslovna
žena od integriteta, ona je odlučila da svoju novu ljubavnicu
otkupi, samo nije znala kako. Ideja joj je sinula dok joj je
brisala suze na jastuku, slušajući priče o ponoćnim
solističkim koncertima siroma Del boya. Eto, narezaćemo
mu nosač zvuka! Budimo iskreni, nije to bilo samo puko
pitanje (ženskog) poslovnog morala, bilo joj ga je pomalo i
žao. Kažu, lako je pristao na ponudu, po sistemu daj-šta-daš.
Kažu, međutim, da se producentkinja kune i da mu je to
poslednje. Pre neku noć im je, naoružan harmonikom,
gostovao pod prozorom!
Ova priča malo je bolje proverena nego ona rašomonijada
sa uzrocima Hranislavljevog tragičnog kraja. Sa dve strane.
Prvo, Del boy je opet svraćao do Spasenije. Drugo, poznato
je da ja imam veze i u feminističkim krugovima. A vesela
producentkinja je poznata po tome što za sobom ostavlja
ucveljene mlade devojke, pa se pretposlednja požalila jednoj,
koja zna jednu drugu, koja poznaje Đurđinu poznanicu, koja
opet... pa i feministkinje su samo ljudi, dođavola. Vole da
ogovaraju.
Čika Loletu se nije dogodilo ništa uzbudljivo. Ostao živ,
kako on to voli da kaže. Jedina posledica tračeva o “mom
slučaju” po njega je to što studenti od pre izvesnog vremena
odbijaju da od njega uzimaju potpis za overu semestra, iako
im on više ne traži ni paraf od asistenta. Prvo je jedan naučio
da falsifikuje njegov potpis, iz principa, pa je uslugu
naplaćivao deset dinara, veoma povoljno, rekla bih. Onda su
naučili još neki, pa je pala cena. Na kraju su svi ukapirali da
u studentskoj službi, pri overi semestra, kao čika Loletov
potpis prihvataju baš sve, ćirilicu, latinicu, štampano,
pisano, od volje ti. Možeš i da se ne potpišeš, to se valjda
onda tretira kao nevidljivo mastilo.
Sofronije, lutka moja stidljiva. Nije sedeo skrštenih ruku,
nego je sad isposlovao jedan semestar kao visiting professor
na nekom univerzitetu u South Dakoti. Pošto se meni Del
Boy više ne žali, ne bih vam znala kasti šta će on ovaj put
tamo predavati. Ispalio se preko okeana još početkom
januara 2001, tako da je i on propustio p(r)osipanje (s)
pepelom.
Ispostaviće se kasnije, neće predavati ništa. Evo kako:
sedi Sofronije u nekoj američkoj univerzitetskoj vukojebini,
kojoj je i Divlji Bil Hikok davno rekao laku noć, i čita časopis
koji je neko zaboravio. Pažnju mu privuče ništa drugo nego
turistički oglas nekog zen manastira, u kome se za sasvim
pristupačnu svotu nudi - zen vikend! Dvodnevna ubrzana
meditacija sa relaksacijom i dalekoistočnjačkim pedikirom.
Sad, da li je oglas nečim zračio, ili je u Sofroniju spontano
puklo, to ne znam. Tek, on je u trenutku odlučio da mu je
dosta kompromisa svake vrste, makar preko vikenda, i
uplatio jedan. Ne lezi vraže, kad jednom odustaneš od
kompromisa − nema natrag!
Samo što je stigao, saznaje da je sveštenstvo manastira u
kompletnoj panici, na njihov način, naravno. Koji ja, uz
najbolju volju, ne mogu ni da zamislim. Dakle, od presudne
važnosti za svaki regularan zen budistički manastir jeste da
ima pogled na vodu. A ovim nesrećnicima je, dok su
meditirali, u predelu između manastira i obližnjeg jezera
izrasla gusta šuma. I zaklonila im view! Šta sad, ako
promptno ne obezbede propisani vidik, ode sve u Budinu
mater. Da seku drveće ne ide, a izgleda da je i kažnjivo. Tu
na scenu stupa novopečeni zen turista, Sofronije, i nudi im
višekriterijumski optimalan projekat multinamenskog5
akumulacionog jezera, na travnjaku ispred manastirskog
zdanja. Kao prvu fazu predlaže da se iz onog oglasa izbriše

5Možeš da ga gledaš, možeš u njemu da kvasiš noge, a možeš da


pustiš i (ukrasnu) patku da pliva. Ako te to smiruje.
pedikir, a umesto njega stavi kopanje rupe. Njemu se,
pogađate, ovde jako dopalo i beskompromisno je odlučio da
tu provede ostatak života. Jedinstveno mesto na kome
možeš da ćutiš do mile volje i ujedno gradiš karijericu,
doduše budističku. Bez da se stidiš, s obzirom da se tu
ćutanje podrazumeva.
Ovo sa Sofronijem je živa istina, bez ikakve sumnje. Jezik
mi se sparušio ako lažem: ne bih sad da se hvalim i svojim
vezama među zen budistima, ali jedan moj dragi prijatelj još
iz srednjoškolskih dana je, čudne li koincidencije, već
godinama vikend sveštenik u istom manastiru. Ne samo da
je Sofronija tamo video svojim očima, već je odabran i u
Upravni odbor za kopanje rupe, odnosno potpuno je
upoznat sa detaljima projekta. E-mail, u kome mi je rasvetlio
tajnu Sofronijevog naglog nestanka iz svetskih
univerzitetskih krugova, poslao mi je jednog radnog dana,
naravno. Sa Internet adrese američke Uprave prihoda, u
kojoj radi kad ne meditira, ne kopa rupe i ne nadgleda
Sofronija.
Kiki Samurajac nije otišao ni u kakav zen manastir.
Odaću vam tajnu, iako je Samurajac, Kiki je više naklonjen
pravoslavlju. Dalekovid kao i uvek, on je Hilandar pohodio
još lane, s nekim tipovima iz Elektrodistribucije, muška
sindikalna ekskurzija. Tako da sad ne mora nigde da ide,
navrat-nanos. Naprotiv, zadržao je sve svoje funkcije i
zvanja, budući da ga i najnovije vlasti drže za korektnog.
A ja? Ja sam 10. januara te 2001. godine otišla u
Holandiju, da se još malo školujem. Dobila sam stipendiju
tulipanske vlade, ovaj put je na programu Rehabilitacija
centralnog gradskog jezgra u ekonomijama u tranziciji. Obećali
su mi još jednu magistarsku diplomu, četvrtu po redu, ako
umem da brojim, samo ako budem dobar đak. Samo to? E,
onda nema frke. Tra-la-la-la-la-la!
Izveštaj o izveštaju
Izveštaj o izveštaju 1

NASTAVNO NAUČNOM VEĆU


GRAĐEVINSKOG FAKULTETA
UNIVERZITETA U BEOGRADU

Predmet: Izveštaj o izveštaju o pregledu i oceni doktorske


disertacije mr. Romi Scott Prilog metodologiji
planiranja komunalne hidrotehničke
infrastrukture dela Komisije za pregled i ocenu u
sastavu Prof. dr. Hranislav dipl.inž.građ. i Ostali1.

1 Ne bih želela da se reč Ostali shvati kao nepoštovanje sa moje


strane. Radi se, naime, o odsustvu elementarnog samopoštovanja
ostalih članova Komisije. Svoj problem prof. Del boy jasno
artikuliše u brojnim javnim izjavama da on “sa svim tim nema
ništa, ali da mora da radi kako prof. Hranislav kaže jer mu
predstoji izbor za zvanje Redovnog profesora, a onda − zna se od
koga to zavisi”. Sjajna etička referenca za zvanje Redovnog
profesora Beogradskog univerziteta. Pitanje je šta je sve ovo
trebalo prof. Loletu, pa on je već redovni profesor? Potpuno sam
svesna da se on nikada problematikom koju tretira moj rad nije
bavio i da je za očekivanje njegovo “poverenje” u sud kolega
“hidrotehničara”. Ali, dragi Profesore, zar Vam makar ton ovog
Izveštaj o izveštaju 2

Koristeći svoje građansko pravo koje mi (važeći) Zakon o


univerzitetu nudi, izvršila sam uvid u izveštaje Komisije za
pregled i ocenu doktorske disertacije Prilog metodologiji
planiranja komunalne hidrotehničke infrastrukture mr.
Romi Scott dipl.inž.građ. Uvid u sam tekst disertacije nisam
vršila, s obzirom da je Građanka Romi Scott ujedno i Autor
predmetne disertacije, pa sam sa sadržajem iste intimno
upoznata, te ne moram to da činim i javno, u Biblioteci
Građevinskog fakulteta. U nadi da ćete Izveštaju o izveštaju
Građanke Scott pristupiti sa malo većom pažnjom nego što
su pojedini članovi Komisije pristupili profesionalnom radu
sa Kandidatkinjom Scott u protekle tri godine, upućujem
Nastavno-naučnom veću sledeći

IZVEŠTAJ O IZVEŠTAJU

koji će biti organizovan u tri dela. U prvom će biti date


Opšte napomene o izveštaju; u drugom Odgovor na
primedbe date u izveštaju; u trećem Zaključak.

izveštaja nije izgledao u najmanju ruku neuljudan da biste se


ispod njega potpisali?
Izveštaj o izveštaju 3

Opšte napomene

Predmetni izveštaj ima ukupno 5 (pet) stranica, ne sadrži


ilustracije, tabele i računske primere. Ne sadrži navod
literature, osim ako se potpisi članova Komisije ne smatraju
bibliografskim jedinicama per se. Izveštaj, međutim, sadrži
bezbroj indicija da autor2 uopšte nije pažljivo pročitao
disertaciju, nije shvatio šta je tačno tema disertacije, ne
poznaje pravopis, ne poznaje pravila pristojnog ponašanja i
elementarne akademske uljudnosti.
Izveštaj je podeljen na osam odeljaka različite dužine,
dubine i težine, a sadrži i Zaključak. Na kraju su priloženi i
pomenuti potpisi Prof.dr. Hranislava, Prof.dr. Loleta i
Prof.dr Del boya.

Odgovor na primedbe

S obzirom da konfuziju koja karakteriše predmetni


izveštaj (dela) Komisije ne bih želela da narušavam, a kako ja
nisam sklona da se služim manipulacijom citatima
istrgnutim iz konteksta, Odgovor na primedbe pratiće
integralni tekst predmetnog izveštaja. Kako autoru ovog
izveštaja, Prof.dr. Hranislavu, niko na ovom svetu ne sme da

2 prof. Hranislav
Izveštaj o izveštaju 4

protivureči, unapred se izvinjavam što uzimam za sebe


nečuvenu slobodu da mu ovim putem, makar to bilo samo u
pisanoj formi, čak i “uskačem u reč”.

1. Podneta doktorska disertacija ima ukupno 165


stranica, zajedno sa ilustracijama, tabelama i
računskim primerom. Navod literature sadrži 129
bibliografskih jedinica. Disertacija je organizovana
u tri poglavlja, u kojima se tretira materija
disertacije, dok je u četvrtom poglavlju dat
računski primer.

Uglavnom se slažem sa navodima datim u Odeljku 1.


izveštaja. Disertacija zaista ima 165 stranica i organizovana je
u četiri poglavlja. Sa posebnom radošću prihvatam stav da
su primeri (dva, a ne jedan) prezentirani u četvrtom
poglavlju okarakterisani kao računski, s obzirom da time
sami dajete ključni dokaz da su odeljci 6 i 7 Vašeg izveštaja
besmisleni3. Ko bi se još ozbiljan bavio ulaznim podacima u
jednom običnom računskom primeru?

2. U uvodu je uglavnom najavljen metodološki


problem...

3 Izraz preuzet iz Odeljka 7. Izveštaja, strana 4.


Izveštaj o izveštaju 5

Zašto “uglavnom”? No, nećemo previše u detalje

...planiranja komunalne hidrotehničke


infrastrukture, organizacija disertacije i prikazana
je sistematizacija materije u predatoj disertaciji.

Dobro, ako ste Vi to tako doživeli.

Tu se, odmah na početku, srećemo sa jednim


iznenađujućim stavom kandidatkinje.

Znam da se Vi lako iznenadite, naročito kada se neko


usudi da misli makar malo drugačije od Vas.

Nakon sistematizacije u kojoj zaključuje da


rešavanje zadatka planiranja hidrotehničke
infrastrukture podrazumeva odgovore na pitanja
kakav objekat projektujemo, kome će služiti, gde će
se nalaziti, kandidatkinja kaže:

Ovo već počinje da biva ozbiljna manipulacija


originalnim tekstom. A nešto ste i pobrkali. U prvom pasusu
Uvoda nema baš nikakve sistematizacije a još manje
zaključivanja šta je planiranje komunalne hidrotehničke
Izveštaj o izveštaju 6

infrastrukture. Pitanjima kakav, kome, gde, objekat


planiramo bavićemo se ozbiljnije u Odeljku 1.2.1 Zadatak
planiranja komunalne infarstrukture (a ne komunalne
hidrotehničke infrastrukture), koji počinje tek na strani 24
disertacije. Nego, da ne zamaramo čitaoce time šta ste Vi
mislili da sam ja mislila. U prvom pasusu Uvoda
jednostavno i nedvosmisleno piše da se planiranje
infrastrukturnih sistema, kao posebna disciplina ili u okviru
drugih predmeta, ne izučava na odgovarajućim tehničkim
fakultetima (planiranje sistema daljinskog grejanja na
Mašinskom fakultetu, na primer) i da to mladim inženjerima
koji se (nekom nesrećom) zaposle na poslovima planiranja
stvara teškoće na početku karijere. Zaista ne razumem kako
ovu činjenicu možete da shvatite kao ličnu uvredu, pa ona se
ne odnosi samo na predmet Sanitarije (ili ne znam ko se već
našao uvređen) na Građevinskom fakultetu, ne odnosi se
čak ni na Beogradski Univerzitet. Ovo je jedna notorna
činjenica u koju sam se uverila tokom osamnaest godina
detaljne potrage i pretrage literature iz oblasti planiranja
komunalne infrastrukture. Zašto se Vi lično za to osećate
odgovornim?

“Ovo hidrograđevinskog inženjera koji se u praksi


nađe pred problemom planiranja komunalne
hidrotehničke infrastrukture stavlja u situaciju da
Izveštaj o izveštaju 7

niti zna šta su problemi koji se pred njega


postavljaju, a još manje kako se oni rešavaju.”
(?!?)

To sad Vi mene citirate, praćeno ovim neobičnim znakom


interpunkcije. Već u nastavku saznajemo da je to znak
interpunkcije za šok. A očigledna namena citata jeste da
posluži kao uvod u kraću psihoanalizu kojoj podvrgavate
mene lično:

Taj početni stav kandidatkinje ne samo da je


šokantan i netačan (ili možda samo odražava njen
subjektivan osećaj vlastite kompetentnosti za
rešavanje hidrotehničkih problema?),

Jednog psihoanalitičara, pa čak i amatera, teško da nešto


može šokirati, a još teže bi dopustio da to iskaže. Nemojte se
Vi brinuti za moje komplekse inferiornosti ili superiornosti.
Moj osećaj samopouzdanja je potpuno normalan. Toliko
normalan da sasvim slobodno mogu da kažem da se ja u
fudbal, fekalne bakterije, motore sa unutrašnjim
sagorevanjem... i bezbroj drugih stvari uopšte ne razumem,
te da zbog toga o njima ne mogu ni da sudim. I isto toliko
normalan da nekima koji su za sve “kompetentni” mogu
slobodno da kažem da nisu u pravu kada arogantno i
Izveštaj o izveštaju 8

površno “dele lekcije” o nečemu o čemu i ja ponešto znam.


Znate, ja nemam strah od “autoriteta”, još manje od
autoritarnih ličnosti. Ali neću sad ja da se bavim
amaterskom psihoanalizom.

nego definiše i njen stav koji se kasnije provlači


kroz celu tezu.

Koji stav? Da se osećam inferiorno pred hidrotehničkim


problemima ili da se planiranje komunalne infrastrukture ne
izučava u dodiplomskoj nastavi? Šta god da ste mislili, na to
sam već odgovorila.

Naime, u disertaciji zaista nema ni reči o bilo


kakvom, čak i elementarnom hidrauličkom
proračunu, bez koga se zadatak definisan
naslovom teze ne može ni zamisliti. Sažeto rečeno,
odmah na početku ovog izveštaja mora se reći, da
je ovo disertacija iz hidrotehnike, u kojoj prave
hidrotehnike praktično i nema - osim u naslovu.
Izveštaj o izveštaju 9

Dakle, ipak Vi o mojoj inferiornosti4. Istini za volju, u


disertaciji zaista nema nikakvog hidrauličkog proračuna, ni
“elementarnog” ni “naprednog”. A da li se bez toga “zadatak
definisan naslovom teze” može zamisliti ili ne, to je već pitanje
za diskusiju. “Sažeto rečeno, odmah na početku”, pošto ćemo se
na ovo nažalost vraćati bezbroj puta, odakle Vam ideja da je
disertacija pod naslovom Prilog metodologiji planiranja
komunalne hidrotehničke infrastrukture - disertacija iz
hidrotehnike (sa elementima hidraulike)? A ne na primer iz
planiranja, što je, ruku na srce, mnogo bliže pameti. Možda
je ovo disertacija iz (klasične) hidrotehnike zato što je neko
sastavio Komisiju od tri (klasična) hidrotehničara? Pa valjda
Komisija treba da se odredi prema sadržaju (a ne naslovu)
teze, a ne da se teze pišu za određene članove Komisije? Šta
se uopšte unapred može reći o sadržaju jedne disertacije koja
ima ovako uošten naslov? Uzgred, taj naslov nije bio moja
ideja. Ali je zato sadržaj dat u predlogu teme moj i on se u
potpunosti poklapa sa sadržajem same disertacije. Gde ste Vi

4Dragi moj profesore Lole, pa mogli ste bar ovde da prozborite


koju. Valjda se bar Vi sećate da sam ja poslednja osoba koja bi se
mogla “optužiti” za zaziranje od bilo kakvih hidrauličkih
proračuna. Ako ništa “žešće”, ono bar da ovakve “optužbe” na
moj račun “mogu zvučati malo neuverljivo”.
Izveštaj o izveštaju 10

onda videli hidrotehniku (kako je Vi doživljavate5) ili


hidrauličke proračune? Podsećam Vas da je predlog teme
prihvaćen jednoglasno. U tom “jednoglasju” učestvovala su
dva od tri potpisnika ovog izveštaja. Možda niste pročitali
ono što potpisujete? Možda niste razumeli to što čitate?
Možda ste očekivali nešto drugo od onoga što je napisano?
Možda posle niste umeli da pročitate disertaciju? Možda...
bilo kako bilo, Vi ste trenutno u koliziji sa samim sobom -
usvojili ste sadržaj rada a sada se sa njim sporite.

Sugestije koje je kandidatkinji davao podpisani


mentor prof. dr. Del boy o neophodnosti korišćenja
hidrauličkih metoda pri analizi stanja
hidrotehničke infrastrukture - nisu uvaženi, tako
da je teza predata bez saglasnosti mentora koji
pokriva hidrotehnički deo disertacije.

I u ovom kratkom stavu ima mnogo netačnih detalja.


Krenimo od najlakšeg:

5 Ja intimno mislim da bavljenje fekalnim bakterijama nije posao


za hidrograđevinskog inženjera već za bakteriologa. Ali mi zbog
toga nikad ne bi palo na pamet da budem agresivna prema prof.
Del boy i tvrdim da se on “ne bavi našim poslom”, još manje da se
“bavi glupostima”.
Izveštaj o izveštaju 11

• Prof. Del boy nije podpisani mentor. On može biti samo


potpisani ko-mentor, pravopis gospodine profesore
Beogradskog Univerziteta, nemojte sad Vi mene da
šokirate, ta Vi ste intelektualac širokog spektra!
• Neophodnost korišćenja hidrauličkih metoda pri analizi
stanja hidrotehničke infrastrukture nije sporna. O tome
možete čitati u mojoj tezi na stranama 63 i 64, doduše ja
koristim izraze kao što su matematički modeli,
simulacioni modeli... na jednom mestu se čak spominje i
“hidraulički”, te se izvinjavam ako se prosto nismo
razumeli. Dakle, Vaša primedba formalno ne stoji.
Napominjem da prof. Del boy ničim nije odgovoran za
pominjanje ovih modelskih analiza pri oceni stanja
sistema na stranama 63 i 64, s obzirom da se on nije toliko
duboko upuštao u problematiku kojom se bavim.
• U Vašem stavu sporno je i to što se ovaj rad ne bavi
analizama stanja komunalnih infrastrukturnih sistema.
Analiza stanja je veoma značajan ali samo jedan od
koraka u proceduri izrade strateških programa razvoja
sistema i stoga mu je u radu posvećena izvesna pažnja
(strane 59-66). Centralna tema moga rada je nešto sasvim
drugo, ali o tome kasnije.
Izveštaj o izveštaju 12

• Na kraju imamo i neposlušnog kandidata naspram


požrtvovanog ko-mentora. Idemo u fusnotu6.
• Istina je da saglasnost za predaju teze od prof. Del boya
nisam tražila. Istina je da sam ga obavestila. Istina je da je
za to pokazao interes kao da sam mu rekla da sam
upravo krenula da kupim novine.

6 E, to je već priča za sebe. Istina je da mi je prof. Del boy više puta


davao “hidrauličke sugestije”, uglavnom izražene kao “ja ovde ne
vidim nikakvu hidrotehniku”, i tu se sav njegov interes za moj rad
završavao. Ali zato prof. Del boy pokazuje veliki interes za mene
lično, pre svega za moje dobro raspoloženje. Ni jedne
“konsultacije” sa prof. Del boyem nisu prošle a da nisam čula bar
nekoliko (bajatih) lascivnih viceva ili (takođe više puta
ponovljenih) prostačkih anegdota na račun “muških kvaliteta”
meni znanih i neznanih kolega. “Zabavljao” me i svojim
rasističkim teorijama o ljudima koji nemaju decu. Tračevima o
tome “ko je koga doveo na fakultet” a “ko će koga oterati”, “ko iza
koga stoji” i zašto... Radi prof. Del boy svoj ko-mentorski posao i
prekovremeno - poziva školu u kojoj radim i “savetuje” da za njih
nije dobro da ja doktoriram, s obzirom da ću ih nakon toga
“ostaviti i otići na fakultet”. Zatim pokušava da na moje radno
mesto zaposli neku svoju prijateljicu, i to u periodu između dva
reizbora! I tako tri godine!
Izveštaj o izveštaju 13

3. U prvoj glavi razmatra se višekriterijumska


evaluacija u planiranju komunalne infrastrukture.
Nekoliko karakterističnih poglavlja: Osnove i
metode višekriterijumske (VK) evaluacije u
urbanom planiranju, Osnovni principi VK
evaluacije, elementi VK evaluacije, Matematičke
metode VK evaluacije, Preporuke za primenu. Taj
deo je vrlo uopšten i predstavlja kompilaciju
radova više autora koji se odnose na opšte aspekte
urbanog planiranja,

Ne odnose se na “opšte aspekte urbanog planiranja” već na


opšte aspekte mogućnosti primene VK evaluacije u urbanom
planiranju. To je prilično različito. A odnekud se i moralo
početi, zar ne?

i to autora koji se nisu susretali sa izuzetno


složenim problemima planiranja hidrotehničkih
sistema u naseljima, koji zahtevaju primenu
veoma složenih matematičkih hidrauličkih modela
raznih tipova.

Potpuno tačno. Radi se, naime, o svetski priznatim


autorima koji se bave primenom VK evaluacije u urbanom
Izveštaj o izveštaju 14

planiranju, što ste mogli zaključiti da ste bar pogledali


naslove njihovih radova priloženih u Literaturi. Sa jednim
od tih autora, prof. Massamom, sarađivala sam tokom
1990/91 na York Univerzitetu, Toronto, Kanada. On je, kao
potpuno odgovoran naučnik, svestan činjenice da ne poznaje
specifičnosti planiranja komunalne infrastrukture (a
pogotovu ne “složene matematičke hidrauličke modele raznih
tipova”) uložio mnogo napora da pronađe kompetentnog
kolegu koji bi “pokrivao” ovaj deo problematike. Te davne
1990. “najbliži” takav stručnjak predavao je u Dalasu,
Teksas! Srećom, ova situacija se polako menja, i teorijom
planiranja komunalne infrastrukture počinje da se bavi sve
veći broj naučnika u svetu. Samo na Građevinskom fakultetu
u Beogradu7 niko nema nameru da počne time da se bavi.
Zašto da počinju kad tu već sede ljudi prirodno kompetentni
za sve?

U delu disertacije koji se odnosi na matematičke


modele daju se na najvišem nivou opštosti poznati
modeli za višekriterijumsko vrednovanje sistema.

7Ovo nije izrečeno na račun Fakulteta, već nekih, bogom danih,


na Hidrotehničkom odseku.
Izveštaj o izveštaju 15

Pretpostavljam da ste hteli da kažete: “U odeljku koji se


odnosi na matematičke metode višekriterijumske evaluacije
daju se poznate metode višekriterijumske optimizacije na
najvišem nivou opštosti.” Kakvi sad sistemi, modeli...? Ako
sam dobro shvatila šta ste želeli da kažete, u načelu se
slažem sa Vama. “Opštost” ovog odeljka “dozvolila” sam
sebi s obzirom da se radi o poznatim metodama. Ovaj
odeljak našao se u disertaciji samo zato da bi obezbedio
kontinuitet pri praćenju osnovne ideje disertacije nekom
iskreno zainteresovanom čitaocu. Naivno sam se nadala da
bi i takvih moglo biti.

Drugi deo te glave naslovljen je kao “Planiranje


komunalnih hidrotehničkih sistema”.

Ma nije, niste pažljivo pročitali ni naslov: 1.2 Planiranje


komunalnih infrastrukturnih sistema, strane 22-38, još
nismo stigli do hidrotehničkih sistema, moram prvo da
objasnim čime se bavi planer komunalne infrastrukture.

No, i tu se ponavlja stvar iz predhodnog dela:


slede stranice i stranice vrlo uopštene tekstualne
kompilacije manje-više poznatih problema
tretmana infrastruktura u urbanističkim
planovima i programima razvoja.
Izveštaj o izveštaju 16

Opet taj pravopis, iz prethodnog dela, a ne iz


predhodnog dela, gospodine Profesore.
Šta uopšte znači izraz “vrlo uopštena tekstualna
kompilacija”? Ako ste ovom “tekstualnom akrobacijom” hteli
da navedete nepažljivog čitaoca Vašeg izveštaja na pomisao
da se tu radi o kompilaciji tuđih radova, ja ovde moram da
ih upozorim da se radi o potpuno originalnom tekstu. Ako je
neko dosadan u odeljku 1.2 to sam ja, preuzimam svu
odgovornost.
I da li su “problemi” tretmana infrastrukture (a ne
infrastruktura) u urbanističkim planovima poznati manje ili
više? Ja mislim da su poznati manje, zbog toga je odeljak 1.2
i napisan. A da sam u pravu, pokazuje i nastavak Vašeg
izveštaja.

Na hidrotehničke sisteme u toj priči se odnosi


samo par popularnih sličica tretmana vodovoda u
okviru GUP-a, sličica koje bi bile pogodne možda
samo za edukaciju najšire javnosti na tu temu.

Moji “dečiji crteži” već su postali i popularni u “najširoj


javnosti”, zadovoljna sam zbog toga! U pravu ste, namera mi
je i bila da “edukujem” široke narodne mase. Nažalost,
nisam uspela ni sa univerzitetskim profesorima. Naime,
Izveštaj o izveštaju 17

sličice koje pominjete ilustruju hijerarhiju urbanističkih


planova i tretmana infrastrukture u njima. Ne sasvim
slučajno, odabran je vodovodni sistem. Htela sam samo da
ilustrujem da se u okviru Generalnog urbanističkog plana
(GUP-a) tretiraju primarni infrastrukturni objekti, da
Detaljni i/ili Regulacioni planovi tretiraju sekundarnu
mrežu, dok se u Uslovima za uređenje prostora (urbanistički
dokument najnižeg hijerarhijskog nivoa) tretiraju kućni
priključci. Za Vas je sve to “neki tamo GUP”?! Ovo i nije
preveliko iznenađenje, s obzirom da nikada niste radili na
izradi urbanističke dokumentacije pa mešate pojmove. Mogli
ste bar pažljivo da pročitate šta sam “poručila najširoj
javnosti”.

Zbunjuje i obeshrabruje...

A šta mislite koliko sam ja tek zbunjena i obeshrabrena?

...odsustvo stvarnog poimanja sve složenosti


planiranja hidrotehničke infrastrukture...

Ja poimam svu složenost planiranja hidrotehničke


infrastrukture, mnogo bolje nego što to možete zamisliti.
Mene međutim “zbunjuje i obeshrabruje” što članovi moje
komisije ne vladaju ni elementarnim pojmovima koji se tiču
Izveštaj o izveštaju 18

sadržaja i tehnologije izrade planskih dokumenata. Ja jesam


napisala odeljak 1.2 potpuno jednostavnim jezikom znajući
kolika zbrka u glavama “najšire javnosti” postoji. To je ono
oko čega se sporimo još od prvog pasusa disertacije −
planiranje infrastrukture se nigde ne uči. Sa druge strane,
“najšira javnost” (uključujući i ortodoksne hidrotehničare)
bombardovana je izrazima GUP, DUP, UUP, urbanistička
dokumentacija, planska dokumentacija... u medijima ili ko
zna gde, te vremenom sve to počinje da im se čini “manje-
više poznatim”. Dobro ste zapazili da se ja ovde na sasvim
jednostavan način bavim tumačenjem osnovnih planerskih
pojmova. Odmah zatim mi i pokazujete kako to zapravo
treba raditi u visokoumnim naučnim spisima:

...složenosti upravo sa stanovišta čitave lepeze


čvrsto spregnutih hidrotehničkih problema koji se
moraju egzaktno dijagnostifikovati hidrauličkim i
drugim matematičkim modelima i takođe,
egzaktno rešavati. I čije rešavanje ima veoma
izraženu tehnološku i faznu logiku.

Ovo se, jednostavnim jezikom, zove “zasenjivanje


prostote”. Umem ja i tako, ali mislim da to nije dobro. Ovo
praznoslovije ničemu ne služi sem samopromociji pred
drugima, istim takvima. Samo da Vas još jednom podsetim -
Izveštaj o izveštaju 19

odeljak 1.2 ne odnosi se na hidrotehničku infrastrukturu.


Dakle, prethodni pasus je i po tom osnovu besmislen.

4. Druga glava je naslovljena kao “Metodologija za


programiranje razvoja komunalnih hidrotehničkih
infrastrukturnih sistema”.

Bravo, bar ste ovaj naslov ispravno pročitali!

Pročitavši naslov čitalac živne: sada će tu biti ono


što je bitno za planiranje komunalnih
hidrotehničkih sistema.

Da sumiramo na trenutak Vaša emotivna stanja: prvo


Vas šokiram, zatim Vam smrtno dosađujem a onda Vas na
trenutak (pozitivno) uzbudim. Pa Vaše emotivne reakcije na
moju disertaciju su kompleksnije čak i od mojih, prilikom
prvog čitanja Vašeg izveštaja. Ja sam, da budem iskrena,
čitajući Vaš izveštaj sve vreme bila prestravljena da ćete mi
već na sledećoj strani zadaviti mačku. Naravno, Vi nikada ne
biste naudili životinji, međutim žene, kojima još pri tom
pada na pamet da nešto misle − bojim se da su u životnoj
opasnosti!
Ja sam, međutim, kao jedna (u svakom pogledu) temeljna
žena, Vaš izveštaj pročitala još nekoliko puta. Iz čitanja u
Izveštaj o izveštaju 20

čitanje taj horor je sve više i više postajao komedija apsurda.


Apsurd (da mi Vi budete u Komisiji za pregled i ocenu
disertacije) ne ide baš na ruku mojoj nameri da doktoriram.
Ali možemo se makar smejati komediji. Smeh je dobar za
zdravlje, pokušajte ponekad.
No, da se vratimo disertaciji: u poglavlju koje se zove
Metodologija za programiranje razvoja komunalnih
hidrotehničkih infrastrukturnih sistema ne možete očekivati
“ono što je bitno za planiranje komunalnih hidrotehničkih
sistema” već samo da se poglavlje bavi onim što stoji u
naslovu - programiranjem razvoja. A to je nešto sasvim
određeno. Ja se u ovom poglavlju bavim procedurom za
izradu jednog specifičnog planskog dokumenta koji se zove
Srednjoročni program razvoja vodovodnog sistema, ili
kanalizacionog. Da vam nije bilo toliko dosadno dok ste
čitali “manje-više poznate tekstualne kompilacije” u odeljku
1.2, do sada bi vam bar to bilo jasno.

Međutim, priča iz predhodne glave se ponavlja.

I Vi mi opet zapadate u letargiju. A pravopis i dalje slabo


poznajete - ovo je već sistematska greška. Piše se prethodni a
ne predhodni.
Izveštaj o izveštaju 21

Promiču stranice i stranice i čitalac se stalno sreće


sa istim tipom uopštenog deskriptivnog
prepričavanja radova i raznih sistematizacija
Cucity-a, O’Day-a, Brevarda i drugih autora, koji
se odnose na neke opšte probleme politike razvoja
prostora.

Da obavestim čitaoce, ovde se radi o odeljku 2.1 Pregled


savremene teorije u kome je prezentirano i komentarisano
nekoliko metodologija za izradu programa razvoja
infrastrukturnih sistema navedenih autora. Dakle nekih
metodologija kojima ja suprotstavljam svoju u odeljku 2.3. U
odeljku 2.1 nipošto se ne radi o “nekim uopštenim
problemima politike razvoja prostora” što se može lako
proveriti već iz naslova analiziranih radova, sam tekst i da
ne pominjemo, već upravo pokazuje gde je savremena
teorija izrade programa razvoja infrastrukturnih sistema
danas. Međutim, kada vam je sve na ovom svetu “manje-
više poznato” a pri tome i smrtno dosadno, lako vam se desi
da i ono novo što pročitate smestite u “opšte probleme
politike razvoja prostora” (ma šta to bilo).
Inače, “autor Cucity” je žena, zove se Pegy Cucity i
svetski je priznati stručnjak za oblast urbane ekonomije.
Izveštaj o izveštaju 22

U prva dva poglavlja te glave (“Pregled


savremene teorije” i “Granični uslovi za programe
razvoja hidrotehničkih infrastrukturnih
sistema”)...

Opet nepažnja - odeljak 2.2 ima naslov Granični uslovi


za izradu programa razvoja komunalnog hidrotehničkog
sistema! Naizgled mala ali suštinski veoma bitna razlika.

...razmatraju se najopštija načela o razvoju


infrastrukturnih sistema (informacione osnove,
predviđanja budućih oblika razvoja, identifikacija
mogućih prihoda, prostorne granice, vremenska
dimenzija plana, itd). U tim delovima
hidrotehničkih sistema uopšte nema.

Šta reći sem priznati da ih zaista nema. A i konstatovati


da je Vama i dalje očigledno jako dosadno te niste primetili
da su reči koje ste naveli u zagradi sklopljene sa naslovom
odeljka 2.2 u neku logičku celinu.
Dopustite mi slobodu da postavim pitanje: da li
beskrajno ponavljanje reči “opšte”, “uopšteno”,
“najopštiji”... u Vašem izveštaju ima za cilj
• da ja steknem paranoju;
• da čitaoci izveštaja steknu utisak o mojoj “površnosti” ili
Izveštaj o izveštaju 23

• da i ja i čitaoci steknemo utisak da je Vama sve to


“manje-više poznato”?
Ne znam za čitaoce, ali mene niste ubedili nu u šta od
toga.

Tek u trećem delu te glava (“Procedura za izradu


programa razvoja komunalnih hidrotehničkih
infrastrukturnih sistema”)...

Naslov ispravan, ali padež?!

...počinju da se razmatraju i neki problemi


hidrotehničkih sistema...

Uh, konačno!

...ali na jedan veoma elementaran, uopšten način...

Evo je opet!

...bez ulaženja u stvarne, egzaktne probleme


njihovog razvoja.

Evo, ponavljam, ja se ne bavim “stvarnim egzaktnim


problemima razvoja” hidrotehničkih sistema, time se bave
Izveštaj o izveštaju 24

naučnici većeg formata. “Stvarni egzaktni problemima razvoja”


spadaju u frazeologiju Komiteta, Komisija, Radnih timova,
Studijskih grupa, u koje ja nisam uključena. U mojoj
disertaciji tretira se samo jedna konkretna planerska
procedura za izradu jednog konkretnog planskog
dokumenta.
Istina je i da se tretira na “pojednostavljen i uopšten”
način. Kako biste u jednoj disertaciji detaljno razradili
proceduru za čiju je realizaciju u stvarnosti zaduženo bar pet
različitih gradskih institucija, sa bar dvadeset različitih
timova u koje su opet uključeni stručnjaci za bar pedeset
usko specifičnih oblasti (uključujući i ponekog hidrauličara).
Ja sam u ovom radu dala sebi zadatak da pokušam da
organizujem opštu proceduru. Ako bi ova procedura bila
prihvaćena (nisam toliko nadobudna da kažem “kada bude
prihvaćena”, najsrećnija bih bila da na nju dobijem
konkretne primedbe i popravim je, ili da je popravi neko
drugi, svejedno) iz nje bi moglo proizići desetine veoma
različitih doktorskih disertacija, a neke od njih bi
mogle/morale sadržati i “složene hidrauličke modele”.
Evo da pokušam da Vam objasnim prostije: zamislite da
je u Komisiju za pregled i ocenu disertacije odabran i
geodeta. Kako ja na više mesta spominjem potrebu da se
realizuje jedinstvena informaciona osnova o prostoru i
infrastrukturnim sistemima koji ga opslužuju, geodeta se s
Izveštaj o izveštaju 25

pravom može zapitati gde je u ovoj disertaciji (“makar i


nejelementarniji”) GIS? Ako bi to pitanje u svom izveštaju
ponovio stotinak puta, dobili bismo potpuno isti izveštaj kao
što je Vaš.
No, idemo dalje.

...Definiše se blok šema opšte metodologije za


strateško odlučivanje o razvoju komunalnih
hidrotehničkih sistema (šema je opšta - potpuno ista
za sve infrastrukturne sisteme)...

Biću toliko slobodna da se obradujem da ste bar to čuli (i


zapamtili) od mene tokom poslednje tri godine. Ja sam,
naime, neizmerno ponosna što sam predložila univerzalnu
metodologiju. Vama (hidrauličarima) ostavljam da
ispoštujete do tančina specifičnosti sopstvene struke, u
nekim drugim radovima koji se bave nekim drugim
delovima ove procedure. Ja uopšte ne shvatam šta je moja
najveća krivica po Vama? Izgleda to što sam pre skoro
dvadeset godina diplomirala baš na hidrotehničkom odseku.
Osamnaest godina rada u jednoj specifičnoj delatnosti za Vas
ne postoje. Niti ta delatnost postoji.

...a zatim na najopštiji način ponavljaju opšte


poznate činjenice...
Izveštaj o izveštaju 26

Opšte uzevši, ponavljate se na najuopšteniji način.

...o politici razvoja prostora, politici razvoja


sistema (opet u tom delu nema ni reči o sistemima
na koje se teza odnosi), ocena stanja (iz tog
deskriptivnog prikaza moglo bi se zaključiti da u
hidrotehničkom planiranju...

Uvodite potpuno novi pojam za mene − hidrotehničko


planiranje. Javno molim da mi se taj termin definiše, a ne
“deskriptivno prikaže” kao:

...ne postoje veoma ozbiljna hidrološka, hidraulička


i vodoprivredna računanja, koja su osnova za
ocenu stanja sistema.).

Slažem se sa Vama da hidrološke i hidrauličke analize (a


ne računanja) jesu osnova ali za kvantifikaciju nekih od
kriterijuma za ocenu stanja pojedinačnih komunalnih
hidrotehničkih objekata (o tome nešto detaljnije možete
pročitati u tezi, strane 62-64). Stvar je, dakle, malo
kompleksnija nego što pokušavate da je predstavite, i ja to
naravno znam. Podsećam da ocena stanja nije centralna tema
moga rada. To je sasvim jedan drugi korak procedure o kojoj
Izveštaj o izveštaju 27

sada govorimo. U “vodoprivredna računanja”, ma šta ste pod


tim podrazumevali, ne bih da se mešam. To je Vaš fah, a ne
moj.

Sve to je vrlo uopštena deskripcija...

Poglavlje o kome govorite sadrži 33 strane “uopštene


deskripcije”! Možda ste Vi očekivali da Vam dostavim
“sabrana dela”?

...koja se odnosi na sve infrastrukturne sisteme,


bez pokušaja da se bar neki od...

Konačno dolazimo do suštinskih reči - bar neki od. Ja to


odlično shvatam, ali ne znam da li su to do sada shvatili i
čitaoci ovog mog odgovora: Vama se u stvari ne dopada
tema koju sam odabrala za svoju disertaciju. I kojom se,
uzgred, praktično i teorijski bavim već skoro dvadeset
godina. Izvinite, ali i taj posao mora neko da radi.

...veoma ozbiljnih problema razvoja hidrotehničkih


sistema egzaktno definišu i bar stave na egzaktni
kolosek hidrotehničkih analiza.
Izveštaj o izveštaju 28

Da li Vi to kažete da je izbor komunalnih hidrotehničkih


objekata koje će gradska zajednica realizovati u određenom
planskom periodu neozbiljan problem?
Šta znači izraz “egzaktni kolosek hidrotehničkih analiza”? Šta
tačno podrazumevate pod hidrotehničkim analizama8? Ali,
eto, Vi mi već odgovarate na postavljeno pitanje:

Samo kao primer: nigde se i ne pominje ni potreba


ni mogućnost da se stanja...

Kakva stanja?

...i “uska grla” u jednom postojećem vodovodnom


sistemu determinišu odgovarajućim hidrauličkim
modelima (a bez determinisanja tih “uskih grla”
besmislena su sva kasnija razmatranja programa
razvoja...

Recite sad Vi meni egzaktno šta su to “uska grla” u


vodovodnom sistemu. Taman toliko hidraulike znam da ste
me potpuno zbunili, ovaj izraz može da znači i svašta i ništa,
možda je pogodan za ubeđivanje sa malim gradskim

8Da su sve ostale “nehidrotehničke analize” čiste “gluposti”, to


sam već više puta čula od prof. Del boya.
Izveštaj o izveštaju 29

političarima i/ili projektovanje uz vinjak, ali nikako ne stoji


uz izraze “determinisanje”, “hidraulički modeli”, i to u
zvaničnom Izveštaju o pregledu i oceni doktorske disertacije.
Sad Vi vređate sopstvenu struku9.

...niti da se problem pouzdanosti funkcionisanja


takvih sistema mora da razmatra egzaktnim
metodama teorije pouzdanosti.

Ovde govorite neistinu a i direktno ste bezobrazni.


Modeli za određivanje pouzdanosti pominju se na strani 78 i
strani 151, a zašto se spominju u tako skromnom obimu to
odlično znate. Podsetila bih Vas da sam po “nalogu” ko-
mentora iz fusnote10 da u disertaciju moram “da ubacim
neku, bilo kakvu hidrauliku”11 pola godine izučavala teoriju
pouzdanosti vodovodnih sistema, da sam konstruisala
stohastički hidraulički model za određivanje pouzdanosti i

9 Da se kojim slučajem i prof. Del boy aktivno umešao u pisanje


ovog Izveštaja našlo bi se ovde zasigurno i neko “duboko grlo” a
čitaoci bi valjda pretpostavili da se radi o kakvom kanalizacionom
šahtu čija dubina “ozbiljno ugrožava egzaktno determinisanje
hidrotehničkih razvojnih programa” (red reči nebitan).
10 prof. Del boy
11 Toliko o ozbiljnom pristupu ko-mentorskom poslu.
Izveštaj o izveštaju 30

redundanse vodovodnog sistema i napisala poglavlje u


kome tretiram jedan novi indikator povećanja sigurnosti
rada vodovodnog sistema. Sav ovaj rad prokomentarisan je
sa “ni to nije hidrotehnika, već opet neke verovatnoće i
matematike kojima se bave oni u kabinetu preko puta” (!).
Na moje zaprepašćenje u ormanu istog ko mentora na
vidnom mestu stoji vrlo stara knjiga, Abramov N.N.,
Nadežnost sistem vodosnabženia, Moskva, 1984. Ja sam bar sve
knjige koje u kući imam pročitala. A da li profesor Sanitarija
treba, mora, hoće, da zna nešto o pouzdanosti vodovodnih
sistema − u to stvarno neću da se mešam.
Na kraju da Vam se malo pohvalim − na članak koji se
bavi promenom pouzdanosti vodovodnog sistema kao
indikatorom pri odlučivanju o ugradnji novog elementa
dobila sam pozitivnu recenziju časopisa ASCE “Journal of
Infrastructure Systems”.

Bez takvog egzaktnog pristupa je i tačka “Razvoj


alternativnih programa”. Aternative se definišu
kao prostorne celine...

Gde ste to pročitali da se alternative definišu kao


prostorne celine?! Aha...
Izveštaj o izveštaju 31

...tj. “skup objekata koji opremaju odgovarajuće


prostorne i funkcionalne celine”...

... ovo je već nešto malo drugačije. Da jednostavno


objasnimo i čitaocima: dešavalo se da gradske vlasti donesu,
na primer, odluku o izgradnji rezervoara za vodu a da
(nekim čudom) zaborave dovod vode do njega. U odeljku
2.3.6 Razvoj alternativnih programa između ostalog
alternativni program (koji je najjednostavnije objasniti kao
“kandidata” za ulazak u Srednjoročni program razvoja
sistema) razmatram i sa tog aspekta. Iako su dovod vode i
rezervoar različiti objekti, oni mogu biti samo jedan
alternativni program (koji oprema jednu prostornu i
funkcionalnu celinu), jer izgradnja jednog objekta bez
drugog nema nikakvog smisla.
Ne znam zašto je ovo ostalo tako nejasno za Vas da bi
zaslužilo

...(slikovit komentar potpisanih: da li razvoj


usmeriti prema Mirijevu ili Kumodražu)...

ovako slikovit komentar. Naime, lako mi je da zamislim i


potpisane i Mirijevo i Kumodraž, pa čak i svu trojicu kako
sede oko stola i zajedno smišljaju ovu duhovitost - ali šta je
Izveštaj o izveštaju 32

autor imao na umu, to je van mojih moći rasuđivanja. A tek


nastavak rečenice:

...a ne varijantne akcije u sistemu koje proističu iz


jedne sveobuhvatne i valjane egzaktne analize
stanja u hidrotehničkim sistemima.

Da Vam nije bilo dosadno dok ste čitali odeljke 1.2, 2.1 i
2.2 još onda bi Vam bilo jasno da u trenutku kada počinje da
se radi Srednjoročni program razvoja vodovodnog sistema
već postoji važeće Generalno rešenje vodovodnog sistema,
dakle sve “varijantne akcije u sistemu koje proističu iz jedne
valjane...” su odavno razrešene. Šta više, najčešće postoje i
glavni projekti svih objekata koji su kandidati da uđu u
program razvoja.
U praksi sam često sretala ljude poput Vas, za koje
nikada nijedan problem nije do kraja “varijantno, egzaktno
izanaliziran” i po kojima nijedan posao nikada ne bi izašao
iz faze studije. (Evo, sad sam konačno shvatila, to Vaše
“hidrotehničko planiranje” je izgleda − izrada različitih
studija! Pokušajte da shvatite, studije prethode mojoj
proceduri za izradu programa razvoja!) Ponekad smo, mi
planeri, bili u situaciji da takve ljude i pomalo
zloupotrebljavamo. Sećam se, na primer, kada se od nas
tražilo da uradimo urbanističku dokumentaciju za groblje na
Izveštaj o izveštaju 33

levoj obali Dunava. Mi smo odbijali pomisao da se na levoj


obali Dunava napravi groblje zbog visokog nivoa podzemne
vode. Međutim, građani su vršili pritisak na političare a
političari na nas. I onda smo pribegli “starom planerskom
triku” - objasnili smo političarima da mora da se naruči
studija o uticaju nivoa podzemne vode na buduće groblje.
Studija je i naručena, pre više od deset godina. Srećom, niti je
završena (kao što smo i očekivali), niti je napravljeno groblje
na levoj obali Dunava. Nemojte samo pomisliti da ja imam
nešto protiv studija, ponajmanje hidrauličkih. Naprotiv,
najsrećnija bih bila da svoj posao mogu da radim na osnovu
kvalitetnih ali završenih studija.
Prelazimo na sledeće potpoglavlje (a ne podpoglavlje, Vi
zaista imate probleme sa pravopisom):

Podpoglavlja koja se odnose na politiku


finansiranja razvoja sistema, finansijska
ograničenja i mehanizme finansiranja su veoma
uopštena, bez hidrotehničke problematike (ne samo
da se u njima ne pominje voda kao ekonomska
kategorija, već se ne pominje na bilo koji način?!) i
iznenađujuće naivne.

Odeljci 2.3.7 i 2.3.8 su kratki, jasni i tačni. U njima je


naglašeno i da se politikom finansiranja i mehanizmima
Izveštaj o izveštaju 34

finansiranja izgradnje vodovodnih i kanalizacionih objekata


bave ekonomski planeri. Ovi odeljci su informativnog
karaktera, ja se u tuđ posao ne mešam. Zašto se u njima ne
pominje voda - pa valjda zato što se tu radi o novcu. Zašto
nema hidrauličkih proračuna - valjda zato što sam ja
neverovatno tvrdoglava. Naivna nisam, a Vi još manje.

Suštinsko pitanje, da se voda dovedena do slavine


potrošača mora tretitrati kao proizvod koji ima
svoju cenu, cenu koja mora da pokrije sve troškove
proste i deo troškova proširene reprodukcije -
kandidatkinja ni ne pominje.

Moram da Vam javim jednu tužnu vest - Marks je davno


umro, a ni Marksove ekonomske teorije se ne osećaju
najbolje. Znate, nije dovoljno da, pišući ovakve izveštaje,
“obnavljate” svoja znanja o svemu u šta se petljate, morate
povremeno i da ih inovirate.

Tačka “Definisanje kriterijuma” je, takođe, veoma


uopštena i unosi brojne nedoumice. Očekivalo bi
se da disertacija razmatra i predloži egzaktne
metode za definisanje kriterijuma iz raznih
kategorija kriterijumskog skupa.
Izveštaj o izveštaju 35

Opšte uzevši, imate višak reči u prethodnoj rečenici.

Sem kriterijuma “troškovi/broj ekvivalent


stanovnika” i “troškovi/građevinska površina koja
se oprema”, sve je ostalo priča, koja se kasnije,
kada se budu uvodili stvarni kriterijumi u dva
razmatrana primera, svodi na potpuno subjektivne
ocene.

Da poglavlje o indikatoru povećanja pouzdanosti sistema


ugradnjom novog elementa nije okarakterisano kao “neke
tamo verovatnoće i matematike” od strane ko mentora iz
fusnote12, u disertaciji bi se našao i jedan “pravi
hidrotehnički kriterijum”.

Istakavši na početku ovog poglavlja “da i izbor


kriterijuma za višekriterijumsko rangiranje mora
u određenoj meri da sledi, ali i da koriguje,
intuitivni način na koji se u određenoj sredini
odluke donose” kandidatkinja je sve do kraja dosta
bukvalno sprovodila tu logiku, što je i dovelo do
toga da se kasnije sve performanse sistema
subjektivno ocenjuju (npr. ocene od 1 do 4 0 ili 1,

12 prof. Del boy


Izveštaj o izveštaju 36

itd), tako da višekriterijumsko vrednovanje postaje


dekor, kojim se samo daje (kvazi) naučna potpora
potpuno subjektivnim ocenama.

Kandidatkinja se slaže sama sa sobom i sa gornjim


citatom iz disertacije. Da Vama nije bilo dosadno, do sada
biste znali da su u proceduri za izradu programa razvoja
sistema donosioci odluka zapravo gradski organi vlasti. Da
budem jasnija, gradski političari, a ne hidrotehničari, niti
urbani planeri, niti finansijski planeri, niti ostale stručne
službe koje u izradi programa učestvuju. Pošto ste se i sami
bavili (?) primenama višekriterijumske evaluacije, sigurno
znate da kriterijumi koje predloži analitičar a koji se (makar i
sasvim subjektivno) ne dopadnu donosocima odluka mogu
da dovedu čitavu aplikaciju u pitanje. Donosioci odluka su
ono što im naziv govori, ljudi koji su izabrani (na ovaj ili
onaj način) da odlučuju umesto nas građana (pa makar svi
mi građani bili hidrotehničari). Između ostalog i o tome da li
će uopšte primeniti VE u odlučivanju, ili će se po običaju
“posao završiti” uz špricer i prasetinu.
Ja sebe u ovoj proceduri ne postavljam u ulogu donosioca
odluke, niti mi ta uloga profesionalno pripada, niti mi je to u
karakteru. Možda Vama jeste, ali u mom modelu nismo ni Vi
ni ja oni koji se pitaju o kriterijumima. Možemo da ih
ponudimo, možemo da ubeđujemo, možemo da korigujemo
Izveštaj o izveštaju 37

ali moramo da prihvatimo kriterijume donosilaca odluka. Jer


njihova je odluka kada će koji most izgraditi ili srušiti i oni
za nju odgovaraju, a ne analitičari. Višekriterijumska
evaluacija treba da dovede u eksplicitnu vezu objektivna
saznanja o razmatranom problemu i subjektivne stavove
donosilaca odluka o ovim saznanjima. Ništa manje i
ništa više od toga.
Stoga u mom modelu pitanje kriterijuma ostaje
otvoreno za svaku pojedinačnu aplikaciju. Zvuči
logično?
Uzgred, i objektivna saznanja o nekom problemu,
nažalost, ponekad se mogu izraziti samo binarnim
zapisom ili ordinalnim ocenama (šta bi, na primer,
značila “egzaktna ocena” da je “projektna
dokumentacija realizovana 73%”?). No, o tome će biti
više reči u nastavku.

5. Treća glava “Matematički model za optimizaciju


programa razvoja komunalnog hidrotehničkog
sistema i optimizaciju njegove realizacije” bavi se
sa dva zadatka.

Nije baš tako jednostavno. Taman smo došli do suštine


mog rada a sad Vi počinjete da pojednostavljujete. Ne radi se
o dva odvojena zadatka, drugi proizlazi iz prvog.
Izveštaj o izveštaju 38

Prvi je izrada rang liste objekata, kojim će se,


prema zadatim finansijskim ograničenjima
formirati program razvoja.

Recimo da je ovo približno ali vrlo neprecizno


objašnjenje. Pošto u Vaše loše namere nemam razloga da
sumnjam, sva je prilika da sad namerno i Vaša terminologija
postaje više nego jednostavna.

Za njegovo rešavanje je urađen programski paket


OP, koji kao module koristi poznati i uhodani
program višekriterijunskog rangiranja VIKOR i
program GILB (primena metode Gilbertovih
lanaca) za rešavanje kombinatorne optimizacije.
Radi se o poznatim i korišćenim metodama, a
njihovo spajane u jednu celinu, predstavlja
izvestan razvojni doprinos.

Ovako kako ste Vi napisali ja sam uzela, zaista poznati i


uhodani, VIKOR od prof. Sofronija, zatim od sebe (manje
poznati) GILB i povezala ih da rade zajedno. A šta da rade?
Svako ko ima elementarno znanje iz operacionih
istraživanja, pa samim tim zna makar postavku zadatka
višekriterijumske optimizacije i postavku zadatka
Izveštaj o izveštaju 39

kombinatorne optimizacije, zapitaće se odmah kako su ova


dva zadatka povezana u celinu? Odnosno, tek kad
definišemo novi zadatak višekriterijumske kombinatorne
optimizacije možemo da počnemo da ga rešavamo. Makar
koristili i “poznate i uhodane module”. Ovde je reč o
matematičkom modelovanju, realizacija programskog
paketa je uzgredna.
Da objasnimo čitaocima što jednostavnije: Sa jedne strane
se formira višekriterijumska rang lista objekata i za svaki od
njih sintetička mera prioritetnosti za gradnju, dobijena
modulom VIKOR. Ja ove sintetičke mere prioritetnosti
postavljam u ciljnu funkciju zadatka kombinatornog
programiranja i njega rešavam modulom GILB. Time
dobijam (višekriterijumski) optimalam program razvoja
koga je zadatim sredstvima i moguće realizovati u planskom
periodu. Bila bih slobodna da dodam da je u postojećoj
teoriji i praksi izrade programa razvoja sistema ovo prvi put
da se finansijska ograničenja egzaktno uzimaju u obzir
prilikom donošenja programa. Znači, u programu će se naći
najprioritetniji objekti, a pri tom će zasigurno biti i novca za
njihovu realizaciju.
Da ste, kao ja, iz godine u godinu gledali kako se usvajaju
programi, sastavljeni od objekata za koje samo dobri
poznavaoci gradskih političkih prilika znaju čemu/kome
služe, koji po nekoliko puta premašuju realne finansijske
Izveštaj o izveštaju 40

mogućnosti grada, programi u koje nisu verovali ni oni koji


ih predlažu, ni oni koji ih usvajaju, možda biste razumeli
moje skromno samozadovoljstvo ovim modelom.
Neka to bude i samo “izvestan razvojni doprinos”, i onako
u ovom izveštaju ne možemo da se oslobodimo Vaše
subjektivnosti. Znate, nije “doprinos” u tome koliko ste
komplikovanu metodu primenili, nego u tome da rešite
problem koji dotle niko nije rešavao/rešio.

Za rešavanje drugog problema - određivanje


dinamike realizacije usvojenog programa
(odlučivanje o realizaciji dela sistema čije se faze
izdvajaju kao posebne celine, čija se jednom
započeta izgradnja iz funkcionalnih razloga ne
treba prekidati)...

Kao što rekoh, ovo nije “drugi problem”. Naime, kada se


formira program razvoja prvim modelom (a to je onda
dokument koji predstavlja zakonsku obavezu za gradske
vlasti) postavlja se niz pitanja:
• Da li je moguće očekivati da vrednosti kriterijuma i
njihove relativne važnosti mogu ostati iste tokom 5 ili 10
godina (vremenski horizont za koji se program radi)?
• Kakvi su tokovi finansijskih sredstava tokom planskog
perioda, jer i od njih zavisi kojim redosledom će
Izveštaj o izveštaju 41

započinjati objekti. (Kako Vi kažete, slikovita opaska


kandidata: čak iako je PP Veliko Selo najprioritetniji
objekat, kako da započnemo da ga gradimo u prvoj
godini planskog perioda ako za to u prvoj godini
nemamo dovoljno novca? Da presečemo vrpcu na
televiziji i svi odemo kući? Tog filma smo se već siti
nagledali.)
• Mogu li se neki alternativni programi, koji su ušli u
program razvoja korišćenjem prvog modela, razdvojiti
na faze realizacije? (Na primer, nizvodna i uzvodna faza
nekog kolektora.) Hajde da omogućimo i diskontinuitet
u gradnji između faza ako je to tehnološki moguće a
(višekriterijumski) optimalnije. Tom prilikom moramo
poštovati logičan redosled faza (nizvodna deonica, koja
može da se priključi na postojeći sistem, pa tek onda
uzvodna, koja može da se priključi tek pošto je prva faza
- nizvodna deonica puštena u rad).
Odgovori na sva ova pitanja (koja meni deluju razumno)
stavljaju nas pred problem optimalne dinamike realizacije
programa. Dakle, korišćenje ova dva modela jednog bez
drugog prilično je besmisleno. U terminima operacionih
istraživanja sada se nalazimo pred problemom dinamičke
višekriterijumske kombinatorne optimizacije. Ko god malo
poznaje operaciona istraživanja neće se složiti sa Vama da je
Izveštaj o izveštaju 42

i ovo “manje-više poznat problem”, naprotiv, više je nego


originalan, posebno zato što uvodi i faze realizacije i
redosled između njih. To u zadatak uvodi i problem
sekvencioniranja, koji je i sam po sebi izuzetno složen (i to
Vam može potvrditi svako ko makar malo poznaje
operaciona istraživanja), a ovde se pojavljuje tek kao deo
postavljenog zadatka.
Dakle, kako god Vaš (mrzovoljni) izraz “dinamika
realizacije programa” zvučao jednostavno, i koliko je, ruku
na srce, tačan, radi se o više nego komplikovanom
matematičkom modelu koji sam konstruisala.
Znate, počinjem iskreno da sumnjam da ste Vi ikada u
životu nešto realizovali. Na stranu Vaša averzija i prema
mojoj disertaciji i prema meni lično, iz Vašeg teksta se meni
čini da ste Vi u životu samo mnogo čitali, toliko mnogo da
Vam se sve pobrkalo i postalo “manje-više poznato”.
Pretpostavljam da bi se u Vašem širokom opusu mogla naći
i po neka reč ili izraz koji bi, izvučen iz konteksta, mogao da
predstavi da ste se u životu bavili i svemirskim
tehnologijama. Moram da priznam da ste i mene prevarili:
čitajući Vašu knjigu “Vodoprivredna računanja” pomislila
sam da iza te “kompilacije manje-više poznatih tekstova”
(izraz nalik na one koje Vi volite da upotreblajvate, samo
nešto precizniji) stoji autor koji se svime time (manje-više)
bavio. Zbog toga sam očekivala da bar moji matematički
Izveštaj o izveštaju 43

modeli naiđu na “topliji prijem” kod Vas nego delovi rada


koji se tiču Vama potpuno nepoznate problematike.

...razvijen je programski paket DOP...

Kao što rekoh, razvoju programskog paketa prethodilo je


matematičko modelovanje, a zatim razvoj algoritma (što je,
ako ste čitali, u kombinatornoj optimizaciji osnovni
“zaplet”). Znate, za mene u (klasičnom) programiranji ima
malo tajni. Prvi put sam za računar sela 1973. godine, kao
srednjoškolka, u vreme kada ste Vi o računarima
najverovatnije tek čitali. Zbog toga za mene Vaše “isticanje”
razvoja programskog paketa zvuči pomalo uvredljivo. To je
za mene bio najlakši deo posla.

... koji se najpreglednije može predstaviti kao


zadatak pretraživanja (0-1) matrica, kako bi se
došlo redosleda i faznosti gradnje određenih
alternativa.

Svaki zadatak kombinatorne (0-1) optimizacije svodi se


(“najpreglednije”) na pretraživanje (0-1) matrica. Ali njegovo
rešavanje nije bilo kakvo pretraživanje, tu sad na scenu
dolaze različiti algoritmi. Još manje je ovo pretraživanje
vršeno “da bi se došlo redosleda i faznosti gradnje određenih
Izveštaj o izveštaju 44

alternativa”. Šta Vam uopšte znači izraz “faznosti gradnje”?


Nemojte se ljutiti, ja bih samo malo preciznosti u
izražavanju.

I taj deo se može tretirati kao izvestan razvojni


doprinos.

E, baš Vam hvala!

Radi se o iterativnom procesu, jer se za svako


slučajno odabrano moguće rešenje ispituje da li je
dopustivo sa stanovišta zadatih finansijskih
ograničenja po godinama planskog perioda, pa ako
jeste, ostaje u skupu neinferiornih rešenja sa
kojima će se obaviti višekriterijumsko
kompromisno rangiranje, i tako iteratrivno sve dok
se dođe do suboptimalnog rešenja.

Prekratiste Vi meni algoritam, ali na moju sreću i u ovoj


kratkoj i ubitačnoj interpretaciji ima toliko (rekla bih
namernih) previda i (nenamernih) gluposti da bi to bilo
tužno da nije smešno.
• Prvo da se zabavimo izrazom “odabrano moguće
rešenje” preko koga odjednom brzo pređoste u ovom
Vašem tako iscrpnom izveštaju. Da bi se neko rešenje
Izveštaj o izveštaju 45

okarakterisalo kao moguće, valjda postoje i neka


nemoguća? To je bio i ključni korak algoritma. Naime,
kako bi pretraživanje punog skupa (0-1) matrica u
realnim situacijama (30 alternativa, planski period od
10 godina) moglo značiti pretraživanje 2300 (0-1)
matrica dimenzija (30x10), što bi bilo nemoguće
realizovati postojećom računarskom tehnikom u
razumnom vremenu, u prvom koraku algoritma se
izdvajaju samo mogući tokovi realizacije alternativa u
pogledu faza realizacije i njihovih redosleda. Time se
oblast pretraživanja sužava, prema izvršenim
eksperimentima, sa 2 IxJ na reda veličine 2 IxJ .
Prilično, priznaćete. Bilo je vrlo komplikovano za
realizaciju, ali se isplatilo.
• Slučajno moguće rešenje formira se slučajnim
izborom po jednog od svih mogućih tokova realizacije
za svaku alternativu koji su prethodno “zapamćeni”.
• Sada se proverava da li je to slučajno moguće rešenje i
dopustivo sa aspekta finansijskih ograničenja. Dosad
se moglo i reći da ste ispravno “pretrčali” preko
prvog dela algoritma za (obično) “pretraživanje (0-1)
matrica”, što se moglo objasniti Vašim lošim
namerama. Ali ne verujem da Vam je namera bila da
pokažete kolika ste neznalica izjavom da je svako
Izveštaj o izveštaju 46

dopustivo rešenje neinferiorno!!! Ovo stvarno ne


zaslužuje komentar, kako Vi volite da kažete. Ali
zaslužuje da Vam se svi slatko nasmejemo. Kad ste
već ovaj deo izveštaja prepisivali iz izveštaja prof.
Sofronija trebalo je da to uradite doslovce. Tamo piše
“ako je rešenje dopustivo i neinferiorno”. (Vama je
naravno, bilo mnogo značajnije da dodate Vaše
opštepoznate stavove o tome da je sve to “opšte
poznato”. Nekima i jeste poznato, ali očigledno ne i
Vama.)
• Naravno da se radi o iterativnom procesu, a kakav bi
bio? Kažete “i tako iterativno, sve dok se ne dođe do
suboptimalnog rešenja”, kao da je i taj proces neka
neopisiva gnjavaža, kao i moj rad uostalom. Znate, tu
je bitno da moj proces konvergira, i to dosta brzo.

Radi se, znači, u oba slučaja, o primeni poznatih


metoda operacionih istraživanja koje su razvojno
unapređene utoliko što su spojene u odgovarajuće
programske pakete.

Opet Vi da sam se ja bavila programiarnjem! I to Vi koji


ni algoritam niste uspeli da ”pročitate” korektno iako je u
disertaciji data i vrlo jasna i velika slika.
Izveštaj o izveštaju 47

U tom delu pod alternativama se podrazumevaju


potpuno izdvojeni delovi (podsistemi), kojim se
neki infrastrukturni sistem širi u nekom pravcu
(npr. alternativa A1 je krak novog vodovoda
prema naselju A, alternativa A2 krak koji ide ka
naselju B itd.).

Nije baš tako jednostavno, što biste i Vi znali da Vam nije


bilo dosadno dok ste čitali odeljak 2.3.6, ali neka Vam bude.

U suštini, sa hidrotehničkog stanovišta, to i nisu


alternative, već se radi o delovima projekta -
podsistemima koji se moraju realizovati kad tad,
samo se radi o tome kada i kako te delove uskladiti
sa novčanim resursima.

Možda ste Vi, sa hidrotehničkog stanovišta, i u pravu.


Jedini je problem u tom stanovištu što se program razvoja
sistema ne usvaja sa “hidrotehničkog stanovišta”, već sa
stanovišta (višekriterijumskih) prioriteta koje ima gradska
zajednica i njenih finansijskih resursa. Dakle, za
hidrotehničare ovo “kad-tad” pitanje uopšte ne mora biti od
značaja. “Alternative” koje Vi pominjete su alternative koje
hidrotehničari razmatraju prilikom izrade Generalnog
rešenja sistema, studija, projekata. Po treći put Vam
Izveštaj o izveštaju 48

ponavljam da je taj deo posla završen pre nego što se


pristupi izradi programa razvoja sistema. (Ako ne verujete
meni, razmislite sami - koji bi normalan političar uopšte
razmatrao mogućnost da u program, a podsećam Vas,
realizacija tog programa je onda obaveza za gradske vlasti,
stavi neki objekat za koji hidrotehničari još “studiraju
alternative”.)

Hidrotehnički je mnogo esencijalniji problem koji


kandidatkinja uopšte ne pominje:

Taman sam mislila da sa rezignacijom pređem preko


Vašeg ponavljanja toga šta ste Vi zamišljali da je
programiranje razvoja komunalnih hidrotehničkih sistema,
kad me iznenada razveseliste još jednom metaforom:

kako tu “mnogokraku hidru”...

Moje skromno poznavanje vodovodnih sistema navodi


me na pomisao da bi ispravnije bilo da ste rekli “više
višestruko isprepletanih mnogokrakih hidri”, hoću da
kažem - jedan vodovodni sistem može imati više izvorišta
(to su valjda po Vama “tela” hidri ?), ima tu i nekih
prstenova... ne razumem se dovoljno u anatomiju hidre pa
da mogu da “prepoznam” rezervoare, crpne stanice... Sa
Izveštaj o izveštaju 49

medicinske tačke gledišta mnogo je interesantnije pitanje


zašto ste kao metaforu odabrali hidru, a ne na primer
hobotnicu?

... novih podsistema koji se postepeno širi na sve


strane nekog postojećeg sistema obezbediti novim
elementima konfiguracije i novim delovima
sistema, da bi bila ostvarena zahtevana
funkcionalnost i zahtevana obezbeđenost. Ako se
zadatak tako postavi, sve postaje drukčije i mnogo
složenije no što to predpostavlja...

Pravilno je pretpostavlja a ne predpostavlja. Pravopis!

...kandidatkinja: moraju se primeniti veoma


složene hidrotehničke metode da bi se analiziralo
stvarno stanje sistema, otkrila uska grla u pogledu
pritiska i protočnosti (u slučaju vodovodnih i
kanalizacionih sistema), determinisati razlozi
nedovoljne pouzdanosti sistema. U tako realno
postavljenom hidrotehničkom zadatku logika
definisanja varijanti je sasvim drukčija: kako od
velike game mogućih hidrotehničkih rešenja,
rešenja kojima se ostvaruju zahtevani ciljevi -
odabrati onu varijantu koja je suboptimalna po
Izveštaj o izveštaju 50

kibernetski korektnom definisanju zadatka (sub)


optimalnosti. Znači, nije pravi varijantni problem
odrediti koji deo nekog planiranog kolektora u
nekom novom naselju treba odabrati za I fazu
realizacije (kako to postavlja kandidatkinja i
analitikom i na sl.22), već kako ustanoviti šta se u
mreži dešava nakon neke faze izgradnje novih
stambenih blokova, gde su neophodne intervencije,
koje su varijante kojima se takav problem može
rešiti i koja je varijanta i po kojoj dinamici
najbolja, po više egzaktno definisanih kriterijuma.
A za tako postavljen problem se koristi sasvim
dručiji analitički pristup planiranju, koji se
zasniva na modeliranju hidroloških i hidrauličkih
procesa u sistemu, što kandidatkinja čak ni u nekoj
fusnoti ne pominje.

Na ovaj hidrotehnički ep mogu samo jednostavno da


Vam odgovorim - pa uradite sve to što tu piše i dajte mi
ulazne podatke za moju proceduru za izradu programa
razvoja sistema. Valjda smo dosad svi shvatili da bavimo
različitim poslovima. Uzgred, nije tačno da se to za šta me
optužujete baš nigde u disertaciji ne pominje.
Izveštaj o izveštaju 51

Međutim, meni je iz ovog epa postalo jasno nešto drugo.


Ko-mentor iz fusnote13 me je više puta upozoravao da za
mene nije dobro što sam za mentora izabrala “stranca”,
“električara” i to na “našem fakultetu” (a ja, jadna, sve do
sada mislila da je sva nauka jedno). Tek sada shvatam da je
bio u pravu, velika je nevolja za mene što ni prof. Sofronije
ni prof. Kiki nisu hidrotehničari, te ste lepo uspeli da ih
isprepadate ovom bombastičnom hidro-logorejom, pa su i u
svoj izveštaj prepisali ponešto od nje. Sreća, bar sam ja (neki)
hidrotehničar. Pa pošto Vi sebi dopuštate da ovako
nadobudno, nekompetentno i zlonamerno ocenjujete moju
profesiju (planera komunalne infrastrukture) o kojoj ne
znate ništa, evo da i ja Vama (“stručnjaku za hidrotehničko
planiranje”, ma šta to bilo) postavim nekoliko pitanja i dam
nekoliko sugestija − kao hidrotehničar hidrotehničaru:
• U gornjoj metateoriji “hidrotehničkog planiranja”
zaboravljate da spomenete rekonstrukciju i/ili zamenu
dotrajalih objekata. Naime, problem “mnogokrakih
hidri” koje se “na sve strane šire” trenutno je problem
Afrike i Južne Amerike (od kojih smo mi poprilično
daleko), odnosno gradova koji trpe značajnu prostornu
ekspanziju. Evropski gradovi i gradovi Severne Amerike
u kojima su postojeći vodovodni i kanalizacioni sistemi

13 prof. Del boy


Izveštaj o izveštaju 52

stari i preko sto godina imaju sasvim drugi problem −


moraju svojim “hidrama” da zamenjuju, upliću i/ili
dodaju “krake”, revitalizuju “tela”... Najnoviji radovi iz
onoga što Vi nazivate “hidrotehničkim planiranjem” u
svetu najčešće se bave upravo rekonstrukcijom i
revitalizacijom sistema. Pa Vi ste passe i u
“hidrotehničkom planiranju”?!
• Kako definišete pojmove “zahtevana funkcionalnost” i
“zahtevana obezbeđenost” vodovodnog sistema?
Posebno bih volela da mi na ovo pitanje odgovori ko-
mentor iz fusnote14. Meni, pravo da Vam kažem, oba
izraza zvuče kao prazne fraze.
• Koje “složene hidrotehničke metode” predlažete za
analizu “stvarnog stanja sistema” a posebno kako
definišete “stvarno stanje sistema”? Ja bar u disertaciji
dadoh neke grupe kriterijuma za ocenu stanja sistema, a
Vi ništa - prosto “stvarno stanje sistema”?! Ko je ovde
uopšten i površan?
• Izraz “uska grla u pogledu pritiska i protočnosti (u slučaju
vodovodnih i kanalizacionih sistema)” zvuči, u najmanju
ruku, “hidrotehnički konfuzno”.

14 prof. Del boy


Izveštaj o izveštaju 53

• Koje “složene hidrotehničke metode” predlažete za


“determinisanje nedovoljne pouzdanosti sistema”? Opet bih
to volela da čujem od ko mentora iz fusnote15. Pošto je on
za moj simulacioni model za određivanje pouzdanosti
rekao da su to “neke tamo verovatnoće i matematike”,
mora da krije nešto originalno i “hidrotehnički složeno” u
svetskim razmerama na ovu temu.
• Uopšte ne vidim “realno postavljen hidrotehnički zadatak” u
Vašem epu. Obezbediti “zahtevanu funkcionalnost” i
“zahtevanu obezbeđenost”? Nemojte, molim Vas, tako
“definisan zadatak” možete da “prodate” nekom
“naručiocu studije” koji oseća strahopoštovanje pred
profesorima univerziteta. Ali nijednom hidrotehničaru!
• Bojim se da “varijantu koja je suboptimalna po kibernetski
korektnom definisanju zadatka (sub) optimalnosti” ne možete
prodati baš nikome. Ovako “učene” konstrukcije
preplašiće Vašeg malog naručioca studije i potražiće
“izvršioca naučnih radova” na nekom malo prizemnijem
mestu. Sa druge strane, svako ko zna značenje reči u
gornjem izrazu, reći će Vam da je Viner klasika, i kao
svaka klasika zgodan za čitanje uveče pred spavanje.
Terminologija Vam je, rečju, out-moded. Zar Vi zaista sve

15 prof. Del boy


Izveštaj o izveštaju 54

nas obične smrtnike (uključujući i Vaše kolege koje sede


u Nastavno-naučnom veću i koje treba da odlučuju o
Vašem izveštaju) držite za “prostotu” koju je tako lako
moguće zaseniti?
• Ne postoje “pravi varijantni problemi” i oni koji nisu pravi.
I sam izraz “varijantni problem” je vrlo nezgrapan. Dakle,
ne postoje “prave” analize varijantnih rešenja i
“neprave”, postoje različite analize. To što Vi to ne
možete da shvatite da se ja bavim analizama različitim
od Vaših izgleda da nije pitanje Vaše inteligencije, već
karaktera.

A sad konačno idemo na nesrećne primere.

6. Zadnji, četvrti deo disertacije je posvećen primeni


predložene metodike.

Metodologije. Metodika je nešto drugo.

Data su dva primera: (a) razvoj beogradskog


kanalizacionog sistema, (b) optimizacija programa
nekih primarnih objekata beogradskog vodovoda.

Vrlo ste neprecizni, čini mi se tendenciozno. Dakle,


primeri se zovu:
Izveštaj o izveštaju 55

1. Jedan program razvoja beogradskog kanalizacionog


sistema
2. Optimizacija programa realizacije nekih primarnih
objekata beogradskog vodovoda.

Prvi primer je tako banalno postavljen...

Ovo je sve odavno bljutavo, ali hajde da nastavimo.

...da je začuđujuće da ga je mogao postaviti


hidrotehnički inženjer.

Pa i ne postavlja ga u realnosti hidrograđevinski inženjer,


nego zajedno Urbanistički zavod, Služba razvoja beogradske
kanalizacije, Direkcija za gradsko građevinsko zemljište... a
sve “pod komandom” donosilaca odluka odnosno gradskih
vlasti. Ja u ovom primeru, kao predlagač procedure za
programiranje razvoja sistema, po zanimanju planer
komunalne infrastrukture, ilustrujem predloženu proceduru
jednim mogućim sinopsisom kako bi neke hipotetične
gradske vlasti sa svojim stručnim službama mogle da
postave problem. Verujte mi na reč, u praksi ga postavljaju
mnogo banalnije od mene.
Izveštaj o izveštaju 56

Naime, izuzetno složen problem beogradske


kanalizacije, sa nizom uskih grla koja se raznim
hidrotehničkim modelima moraju determinisati,
kako bi se stvorio prostor za traženje varijantnih
rešenja...

Čast mi je da Vas izvestim da je Generalno rešenje


beogradske kanalizacije usvojeno 1977. godine i da je još
uvek na snazi. Ne sporim ni “složene probleme” ni “uska
grla”, šta god to bilo, pa ni potrebu da se uradi novo
Generalno rešenje. Čak sve formalne i neformalne studije za
koje ja znam da su u međuvremenu rađene ili se rade
pominjem, doduše u fusnotama. Međutim, moram da
ponovim po ko zna koji put - za proceduru koju predlažem
važeća planska dokumentacija je ulazni podatak. Da niste
očekivali da u doktorskoj disertaciji, uz put, uradim i novo
Generalno rešenje beogradske kanalizacije? Toliko
nadobudna hidrotehničarka nisam.

...kandidatkinja je svela na dve alternative:


A1:kanalisanje nekanalisanih ulica, A2: umesto
toga, izrada postrojenja za prečišćavanje otpadne
vode.
Izveštaj o izveštaju 57

Kandidatkinja je u ovom primeru pokušala da ilustruje


kompletnu proceduru izrade programa razvoja. Krenula je
preko politike razvoja prostora (iz važećeg GUP-a), i iz nje
izvela dve alternativne politike razvoja sistema A1:
kanalisanje nekanalisanih ulica i A2: izgradnja postrojenja za
prečišćavanje otpadne vode. Pri tom je jasno i glasno
napisala da (kao hidrotehničarka) smatra da bi (po njoj kao
hidrotehničarki) jedina ispravna politika razvoja sistema bila
A3: izgradnja postrojenja za prečišćavanje i kanalisanje
nekanalisanih ulica, ali kako se radi o ilustrativnom primeru
namerno “zaboravlja” tu moguću politiku razvoja, da bi se u
nastavku bavila sa pet postrojenja za prečišćavanje i
pripadajućom primarnom mrežom a ne još i stotinama
nekanalisanih ulica (o kojima, uzgred, ne postoji
odgovarajuća informaciona osnova, pa ne znam ni kako bih
se njima bavila, sve i da sam htela). Zamislite koliko bi takav
primer bio ilustrativan?

Uvedena su četiri kriterijuma: K1: Obim problema


koji se rešava(!?!) sa kvalitativnim ocenama 1-4,
K2: Uticaj na zaštitu životne sredine (kvalitativna
ocena 1-4), K3: Realni izvori finansiranja (takođe
subjektivne ocene 1-4) i K4 Politički prioritet (!?!)
sa kvalitativnom ocenom 0-1. Izdelivši od oka
ocene varijantama (najviše ocene alternativi A2 po
Izveštaj o izveštaju 58

K1, K2 i K3, prednost A1 samo po političkom


prioritetu), primenom predložene metodike začas
bi dobijena strategija: treba graditi postrojenje za
PPOV.

Evo, konačno i ja sa Vama u nečemu da se složim. Niti


sam (samo) zadovoljna kriterijumima koje sam predložila,
niti ocenama koje sam zadala, niti “brzinom” kojom sam
došla do rešenja do kojeg sam imala nameru da dođem da
bih ilustrativni primer svela na pet alternativa, tj. pet PPOV-
a, kako ih Vi zovete. Da je bilo dobre volje, možda je neki
hidrotehničar iz moje Komisije za pregled i ocenu disertacije
tokom poslednje tri godine, koliko su upoznati sa ovim
primerom, mogao da mi da neki pametniji predlog koji je
bilo moguće realizovati sa postojećom informacionom
osnovom.
Uzgred, mislite li Vi da gradski političari uopšte
razmišljaju o politici razvoja sistema? I da pri tom u svojim
glavama imaju razgraničene bilo kakve kriterijume pa makar
ocenjene i najsubjektivnijim mogućim ocenama? Nemaju,
sem onog jednog, političkog, iza koga ste Vi opet stavili svoj
genijalni znak interpunkcije za šok - (!?!). I šta je taj šok
trebalo da znači? Da političari nemaju političke prioritete, da
se ti prioriteti ne smeju uzeti u obzir pri odlučivanju, da je
šokantno što se tako opasna reč nalazi u jednoj disertaciji na
Izveštaj o izveštaju 59

Građevinskom fakultetu ili nešto četvrto? Ja mislim da ste


znak za šok stavili − za svaki slučaj. Opreznost sa takvim
stvarima nikad nije na odmet.

Nakon toga slede stranice prepričavanja


dispozicija pet beogradskih (i prigradskih)
kanalizacionih sistema koji gravitiraju ka po
jednom od predviđenih PPOV...

Vidim da opet počinjete da se dosađujete, ali šta Vam,


molim Vas, znači to “(i prigradskih)”? Svih pet postrojenja i
pripadajuća mreža nalaze se na administrativnoj teritoriji
grada Beograda i to je ono što je važno. Realizacija svih
postrojenja i mreže je u nadležnosti gradskih vlasti.

...ti podsistemi se proglašavaju za alternative...

Pa naravno da se “proglašavaju” za alternative, gradske


vlasti razmatraju koja će od pet planiranih postrojenja
graditi u narednih deset godina (za njih to jesu alternative) a
zatim i dinamiku njihove realizacije.

...zatim opet sledi usvajanje kriterijuma koji se


zasnivaju na subjektivnim ocenama (osim
K1:vrednost investicija/ broj korisnika)...
Izveštaj o izveštaju 60

Ja mislim da Vi hitno treba da pokušate (otvoreno) da se


bavite politikom bar iz dva razloga. Prvo, bez problema
govorite (i čak stavljate na papir) neistine. U ovom primeru
samo jedan kriterijum je ocenjen ordinalnom ocenom i to
vrlo razumnom ordinalnom ocenom. Drugo, gde bi nam bio
kraj kad bismo imali na primer predsednika gradske vlade
koji bi tako vladao (egzaktnim) kriterijumima za svaki
problem kao Vi.

...da bi nakon 50.000 iteracija (!) ceo problem


doveo do zaključka: ne započinjati alternativu A1
(centralno PPOV) “dogod se ne sakupe dovoljna
inicijalna sredstva”.

Sve i da je ovo jedini zaključak iz rada mog


optimizacionog modela (a dobro znate da nije, već on daje
dinamiku realizacije svih pet postrojenja iz koje se mogu
izvesti razni zaključci), moram da Vam priznam da ja ne bih
žalila ni milione iteracija da dokažem gradskim političarima
i mnogo prostije stvari nego što je “nemoj da započinješ
objekte za koje nemaš para”.
Izveštaj o izveštaju 61

7. Drugi razmatrani primer je optimizacija


programa realizacije nekih primarnih objekata
beogradskog vodovoda.

U redu.

Kandidatkinja je odabrala 17 lokacija beogradskih


naselja,

Eto, vidite kako ne vladate ni osnovnim pojmovima, to


uopšte nisu “lokacije beogradskih naselja”, što ne znači
ništa, već planirane lokacije za masovnu stambenu
izgradnju.

sa odgovarajućim razvojnim planovima preduzeća


BVK.

Ne postoji dokument koji se zove “razvojni plan” JKP


BVK. Još manje bilo kakav planski dokument ovog
preduzeća u kojem povezuje svoje objekte za planiranom
stambenom izgradnjom. JKP BVK je samo jedan od učesnika
u izradi programa razvoja, važan (ali ne jedini) predlagač
objekata koji bi trebalo da uđu u program. Uzgred, Službe
razvoja JKP BVK su te koje bi trebalo da se bave svim onim
“hidrotehničkim planiranjem”, tj. studijama, analizama... te
Izveštaj o izveštaju 62

da nakon što ih usvoje, daju saglasnosti na urbanističku i


projektnu dokumentaciju, mogu i da ih predlože (kao
alternative) za ulazak u program razvoja. Program razvoja
donosi Skupština grada, to je gradski dokument, s obzirom
da grad i finansira njegovu realizaciju. Zvuči logično, zar ne?
Poslednji put ću da ponovim, ja u ovoj disertaciji nisam
(napredni) inženjer u Službi razvoja JKP BVK, ja sam
predlagač celokupne procedure za izradu programa razvoja
i predlagač optimizacionog modela, gde je optimizacija
programa samo jedan korak u celoj proceduri. Možda je
Vama neki drugi korak procedure interesantniji, ali ja sam
odabrala baš ovaj. I da Vas podsetim po ko zna koji put, to
sam jasno napisala i u predlogu teme.

Usvojeno je šest kriterijuma sa ocenama (egzaktan


je samo kriterijum K1:vrednost investicija/broj
novih stanova...

Šta je neegzaktno u kriterijumu K6 koji tretira interes JKP


BVK da izgradnjom objekata obezbedi kvalitetnije i sigurnije
vodosnabdevanje i koji je kvantifikovan preko relativnog
povećanja pouzdanosti sistema nakon realizacije
odgovarajuće alternative? Upravo na onaj način za koji me
bar tri puta u prethodnom tekstu optužujete da ga ne
koristim. Ponovo pišete neistine, gospodine Profesore.
Izveštaj o izveštaju 63

Istine radi, podaci koji su u model uneti kao ocene po


ovom kriterijumu su izmišljeni, s obzirom da JKP BVK ne
radi analize pouzdanosti svog sistema. I to je u disertaciji
naglašeno.

...ali nije uopšte jasno da li su te investicije


neophodne baš za te stanove!).

Čemu znak uzvika, ako Vam nije jasno polako otvorite


ponovo disertaciju, strane 145-146, i tu ćete videti Tabelu 28,
sada otvorite Generalno rešenje beogradskog vodovoda (ono
je doduše menjano, ali ne u pogledu objekata koji se u mom
primeru tretiraju) i uporedite tabelu sa kartom. Možda Vam
bude jasnije. Zatim nađite moj rad iz 1987. na koji se
pozivam na strani 146, tu ćete pročitati šta je “matrica veze
između stambenih lokacija i primarnih objekata vodovoda”,
pa će Vam možda postati jasno kako je nastala Tabela 29 tj.
alternative. Verujte mi da nije komplikovano, samo nemojte
da se nervirate unapred. Opet samo jedna obična (0-1)
matrica.

Uvodi se i besmislen kriterijum, “širi društveni


interes”, koji se svodi na to da li “postoji pritisak
stanovništva” da im se izgradi vodovod, što ne
zaslužuje komentar.
Izveštaj o izveštaju 64

Bravo! Znala sam da nećete uspeti da se uzdržite i do


kraja sve predstavite kao čist “hidraulički udar” po mojoj
disertaciji. Naravno da je za Vas potpuno besmisleno da bi
građanima u nekom naselju moglo da padne na pamet da se
usude da od gradskih vlasti traže da im se izgradi vodovod.
Još besmislenije da bi se neki političar mogao obazirati na to
ili mu pridavati značaj “šireg društvenog interesa”. Ali tako
stvari stoje samo u Vašoj autoritarnoj glavi i u zemlji u kojoj
Vi živite i izigravate autoritet. To ne znači da ste ovom
pakošću sa ovim negativnim izveštajem Vi mene oterali iz
moje zemlje, nemojte se previše radovati.
U mojoj zemlji građani će tražiti šta god hoće, a za
političre će to morati da bude širi društveni interes. A ja ću
praviti modele u kojima će se sve uzimati u obzir, i
subjektivno i egzaktno, jer to je realnost. Znate, život jednog
grada mnogo je komplikovaniji od “složenih hidrauličkih
modela”, a Vaše “mnogokrake hidre” su tu samo da
građanima obezbede vodu, ni manje ni više od toga.
Uostalom, ne vredi da Vam objašnjavam stvari koje ne
možete da shvatite. Najbolje je da Vi i Vama slični odete u
penziju u toj Vašoj zemlji u kojoj su širi društveni interesi
besmisleni, gde postoje samo pojedinačni interesi odabranih.
To Vam jedino i preostaje, s obzirom da u mojoj zemlji neće
biti Komiteta, Komisija, Studijskih grupa... u kojima će se
Izveštaj o izveštaju 65

prodavati “suboptimalne po kibernetski korektnom


definisanju zadatka (sub) optimalnosti” magle. I od njih
praviti velike naučne karijere.
Pretpostavljam da se sada kao jedan pragmatičan čovek
(za sva vremena) pomalo i kajete što ste napisali ovu
rečenicu mesec dana pre “istorijskih izbora”, nije bilo
neophodno, pa već ste moju disertaciju “udavili” u svoj onoj
vodi. A kako sada da se preobratite u autohtonog
demokratu, makar spolja? Nikako. Morali biste mnogo,
mnogo da čitate da biste promenili terminologiju, a za to
nemate vremena. A i znaju Vas ljudi. Da niste celog života
gazili sve oko sebe i ispod sebe, a bili toliko ponizni prema
onima iznad sebe, možda biste se i provukli. Nažalost, bili
ste previše upadljivi.

8. Može se postaviti pitanje: kako je moglo doći do


ovakvih metodoloških promašaja?

Da li je moja disertacija “metodološki promašaj” ili ste Vi


i ljudi poput Vas “metodološki doprinos” autoritarnih
režima razvoju ljudske civilizacije, to je sasvim drugo
pitanje.

Odlukom o prihvatanju teme određena su dva


mentora, prof. dr. Sofronije i prof. dr. Del boy.
Izveštaj o izveštaju 66

Blagovremene sugestije mentora prof.dr. Del


boya...

O kojima ste već čitali u mom odgovoru i njegovim


fusnotama.

...koje su se odnosile na hidrotehnički deo problema


(neophodnost unošenje hidrotehničkih kategorija...

Greška u padežu, unošenja a ne unošenje.

...u analizu, modeliranje, itd)...

Treba da stoji modeliranje itd.) a ne modeliranje, itd).


Dakle, ispred itd se ne stavlja zarez, ali se iza njega stavlja
tačka. Ako već ne znate pravopis makar razmislite - itd je
skraćenica za i tako dalje. Na kraju nabrajanja, ispred
veznika i, ne stavlja se zarez. A iza svake skraćenice treba da
stoji tačka.

...kandidatkinja nije uzela u obzir, te je kasnije


prestala da se tom mentoru i obraća za sugestije.

Tačno, nakon što je zaključila da on ama baš ništa ne


razume (i ne želi da razume) i nakon što se eksperimentalno,
Izveštaj o izveštaju 67

što ju je koštalo pola godine rada, uverila da ko-mentor iz


fusnote16 ne zna ni šta je pouzdanost vodovodnih sistema.

Prof.dr. Sofronije je bio dosta dugo otsutan...

Nije, nego je bio odsutan. Pravopis.

... van zemlje, prateći rad koji se odnosi na softvere


OP i DOP, ali nije mogao da prati aspekte
primene, računajući da će kandidatkinja to
usaglasiti sa mentorom za hidrotehničku oblast.

Istine radi, programski paketi OP i DOP bili su završeni


pre nego što je prof. Sofronije otputovao. Istine radi, niko mi
nije pomagao pri matematičkom modelovanju, prof.
Sofronije mi je puno pomogao oko algoritma, i uopšte se nije
mešao u izradu softvera. “Praćenje rada” na daljinu koje
pominjete odnosilo se na testiranje rezultata. Prof. Sofronije
je, naime, rešio isti zadatak i drugim algoritmom, pa smo
samo upoređivali rezultate. Na kraju mi je, pre tehničke
obrade, poslao i listu od preko sto primedbi na integralni
tekst disertacije, koje su išle do najsitnijih detalja. Nikako nije
mogao računati na moje “usaglašavanje stavova” sa ko-

16 prof. Del boy


Izveštaj o izveštaju 68

mentorom iz fusnote17, s obzirom da mu je jako dobro


poznat “tretman” koji sam doživela kod istog. Vi
jednostavno opet pište (i potpisujete) neistine, i to znate.
Uostalom, pretpostavimo da Vi govorite istinu. Onda ja
mogu da postavim pitanje Nastavno-naučnom veću: kakav
su oni “mentorski tim” kada je moglo doći do takvih
“metodoloških promašaja” da ja sa jednim od njih uspešno
preko tri godine radim na temi koju sam i prijavila, a drugi
sve vreme želi da se ja bavim nečim sasvim trećim. I da se ta
“metodološka zbrka” otkrije tek pošto predam disertaciju.
Ako je već bilo nekakvih problema u “komunikaciji”
mentorskog tima, zašto ih nije razrešio prof. Hranislav, po
funkciji ono (sve) što jeste.

Kandidatkinja je u jednom trenutku samostalno


zaključila da je disertacija završena i predala je, te
je posledica svega toga ovakav nezadovoljavajući
rezultat.

Najdirektnije lažete, prof. Hranislave. Finalni tekst


disertacije bio je kod Vas na čitanju preko dva meseca. Bar tri
puta sam lično dolazila da čujem Vaše primedbe. (Pa i ja
znam “ko se pita” na Hidrotehničkom odseku.) Na kraju ste

17 prof. Del boy


Izveštaj o izveštaju 69

mi rekli da Vi nemate vremena to da čitate, da ćete poslati e-


mail prof. Sofroniju i pitati da “da li je to u redu” i da sud o
disertaciji prepuštate njemu. Sačekala sam i taj famozni e-
mail pre nego što sam predala rad. Kada su Vas na ovo
podsetili, Vi onda počinjete da obmanjujete, kažete da ja
“nisam dobro čula”, da ste rekli “mentori a ne mentor”.
Možda sam nagluva i mogu da prečujem jedno slovo, ali se
Vi onda najblaže rečeno neobično ponašate ako se sa ko-
mentorom iz fusnote18 dopisujete elektronskom poštom oko
moje disertacije, a sedite na nekoliko metara jedan od
drugog. Mi smo se, naime, slatko ispričali o e-mailovima,
ako se toliko sećate. Podsećam Vas da sam ja ponovo došla
da proverim da li je “odobrenje” prof. Sofronija stiglo. Zašto
tada niste spomenuli drugog ko-mentora već ste rekli “Što se
mene tiče, u redu.”.

ZAKLJUČAK

Imajući sve gore navedeno u vidu, sa žaljenjem

Potrudiću se da iskreno zažalite. Potrudiću se da jedna


mala “hidrotehničarska spletka” sa elementima
egocentrizma, kojima tako volite da se bavite, i ostajete

18 prof. Del boy


Izveštaj o izveštaju 70

nekažnjeni jer ih uvek sprovodite nad ljudima koji na ovaj ili


onaj način od Vas zavise, postane Vaša velika profesionalna i
ljudska blamaža. Ja srećom nemam problema koje imaju
ljudi koji imaju nesreću da rade sa Vama. Nikome u životu
nisam bila nadređena niti podređena, to je prosto pitanje
stanja svesti. Mogu sa ovim izveštajem, koji ste potpisali, da
radim šta hoću. Mogu, na primer, da Vas tužim sudu za
nanesenu materijanu i nematerijalnu štetu, pa da pred
sudskim veštacima objašnjavate šta je “hidrotehničko
planiranje mnogokrake hidre” po Vama. Mogu sa ovim
izveštajem da se sprdam svuda i na svakom mestu, jer on je
Vaša sramota, a ne moja. Zamislite naslove u štampi
“Kandidat tužio Komisiju”? Ja sam uvek orna za šalu,
podjednako na svoj račun koliko i na tuđ, a Vi?

...moramo da konstatujemo da kandidatkinja nije


dala naučne doprinose metodici planiranja
hidrotehničkih infrastrukturnih sistema, koji bi
kvalifikovali disertaciju kao rad na osnovu koga bi
se mogao steći naučni stepen doktora tehničkih
nauka.

Za razliku od ovog izveštaja koji je dao ogroman naučni


doprinos “metodici” bezčašća i gluposti. Nažalost, za
Izveštaj o izveštaju 71

ovakve “doprinose” ne postoje odgovarajuća naučna zvanja.


Možemo samo slatko da Vam se smejemo.

Potpuno su izostalo bilo kave hidrotehničke


analize, bez kojih se ne može utvrditi ni stvarno
stanje sistema, ni valjanost rešenja problema.

Pošto smo dosad više puta apsolvirali činjenicu da Vi ne


shvatate ni šta je problem kojim se tačno bavim u svom
radu, besmisleno je da razmatramo nedefinisane pojmove
“stvarno stanje sistema”, a još manje “valjanost rešenja”.
Uzgred, opet greška, izostale a ne izostalo.

Kriterijumi koje je kandidatkinja uvela u


razmatranje u dva razmatrana primera svode se
na subjektivne ocene, koje vulgarizuju odlučivanje
i prevodi ga u sferu opasnog posla, jer se vrlo
ogoljeni subjektivizam fiktivno obavija u veo
naučnih metoda. Na taj način se svako rešenje
može “naučno” nametnuti kao najbolje, što pruža
prostor za neverovatne manipulacije u procesu
planiranja i odlučivanja.

Prevode ga, a ne prevodi ga. Ali to je najmanje, u Vašu


pismenost smo se već uverili. Znate, Vi ste potpuno u pravu,
Izveštaj o izveštaju 72

metode VE unose u modele odlučivanja i vrlo ogoljeni


subjektivizam. I u tome je njihova prednost u odnosu na
klasične metode planiranja. Upravo u toj ogoljenosti. Time
obezbeđujemo transparentnost odlučivanja. Subjektivnost
pri donošenju političkih odluka (a odluke o tome koje će
investicije u objekte vodovoda i kanalizacije biti realizovane
u određenom planskom periodu jesu političke odluke)
nećemo pobediti tako što ćemo je sakriti pod tepih, jer će ona
odlučivati i ispod tepiha, bez obzira na sve “hidrotehničke
analize” (čiju nužnost ne sporim, ali se ovde ja njima ne
bavim). Protiv subjektivnosti, odnosno samo onog lošeg što
ona nosi, možemo da se borimo samo tako što ovakvim
modelima odlučivanja nateramo donosioce odluka da jasno
iskažu sve svoje subjektivne stavove u matrici evaluacije i
matrici prioriteta. Onda će oni biti vidljivi i samim tim
donosiocima odluka i javnosti. Javnosti koja tim istim
donosiocima odluka sutra opet treba da izglasa poverenje.
Time ih učimo odgovornosti pri donošenju odluka.
Ja znam da ste Vi, i takvi kao Vi, za klasiku. U kojoj Vi
napravite “izuzetno složenu hidrotehničku studiju” u kojoj
sve vrvi od “varijanti koje su suboptimalne po kibernetski
korektnom definisanju zadatka (sub) optimalnosti” (ja Vama ne
sporim da takvim studijama i treba da se bavite i nisam
kompetentna da o njihovim vrednostima sudim), onda neki
mali politički moćnik, ne otvorivši je, tresne njome po stolu,
Izveštaj o izveštaju 73

pozove se na autoritete koji su studiju potpisali i mirno ode


da položi kamen temeljac za spomenik Osmom putniku na
Cvetnom trgu ili neku sličnu budalaštinu koje uopšte nema
u Vašoj “izuzetno složenoj hidro...”. I vuk sit i koze na broju.
Moja disertacija je doprinos protiv takvog načina
odlučivanja.

Prilikom usvajanja teme disertacije, već je u


samom naslovu, na insistiranje katedra za
hidrotehniku, naglašen je izrazit hidrotehnički
karakter istraživanja i naglašen smer potrebnih
naučnih doprinosa.

U ovoj rečenici imate jedno je viška i treba katedre


umesto katedra. “Prilikom usvajanja teme disertacije” − usvojili
ste je jednoglasno i bez primedbi na sadržaj koji sam u
predlogu teme dala. Šta ste Vi tada mislili da stoji iza mojih
reči − ja ne znam. Znam da sam u disertaciji dala upravo ono
što sam i predložila.

Nažalost, u razrađenoj metodici planiranja


hidrotehnike i njenih metoda uopšte nema, a
primeri na kraju disertacije dati iz oblasti
hidrotehnike - krajnje nespretno su formulisani,
analizirani i interpretirani.
Izveštaj o izveštaju 74

Na opštu žalost.

Sumirajući ocenu podnete doktorske disertacije


potpisani članovi Komisije zaključuju:

• da disertacija nije dala naučne doprinose,

U kojoj naučnoj disciplini?

• da su razvojni doprinosi na nivou koji bi bio


na nivou magistarske teze prema
kriterijumima koji su već uobičajeni na
Odseku za hidrotehniku Građevinskog
fakulteta u Beogradu,

Bez namere da se upuštam i sporim sa “uobičajenim


kriterijumima”, najtoplije Vam se zahvaljujem i odbijam
ponudu za još jednu magistarsku diplomu od Vas. Ja sam,
naime, diplomu magistra Sistemologije i logistike dobila još
1986. godine, posle izuzetne saradnje sa prof. Radivijem
Petrovićem, koji ne samo da je u oblasti operacionih
istraživanja mnogo veće ime nego što ste Vi ikada bili u svim
nebrojenim oblasima kojima se “bavite”, već je i čovek koji
zaista ume multidisciplinarno da misli. Njemu, na primer,
Izveštaj o izveštaju 75

nije bio nikakav problem da shvati šta je to Srednjoročni


program stambene izgradnje, iako mu nisam pisala onolika
dosadna uvodna objašnjenja.

• da je prezentirana metodologija neupotrebljiva


za iole ozbiljnija hidrotehnička planiranja
hidrotehničke infrastrukture,

Potpuno se slažem, s obzirom da je definicija pojma


“hidrotehnička planiranja hidrotehničke infrastrukture”
nepoznata u savremenoj teoriji planiranja.

• da bi primena definisane metodologije mogla


biti čak i vrlo opasna, jer sasvim subjektivne
ocene i kriterijume vrednovanja hidrotehničkih
sistema, zaklanja iza netransparentnog
matematičkog aparata, koji može da odvede na
stratešku stranputicu, i koji može da bude
zloupotrebljavan za nametanje rešenja.

Naravno da je opasno, pa i subverzivno, sve što nas


može skrenuti sa strateški ispravnog puta kojim već
decenijama hrlimo u bolju budućnost. Moram ipak da
podsetim da ste u ovom izveštaju pokazali da je predloženi
matematički aparat samo Vama veoma netransparentan.
Izveštaj o izveštaju 76

(Dopustivo rešenje je “proglašeno” za neinferiorno rešenje?!)


Red bi bio da posle ovoga prestanete da se predstavljate kao
“stučnjak” bar za višekriterijumsku optimizaciju − pa Vi čak
osnovnu filozofiju višekriterijumske evaluacije niti shvatate
niti prihvatate (što uostalom i ne bi bilo u skladu sa Vašim
autoritarnim karakterom).

Zato predlažemo Nastavno naučnom veću: (a) da


ne prihvati doktorsku disertaciju mr Romi Scott,
dipl.inž.građ. pod naslovom “Prilog
metodologiji planiranja komunalne
hidrotehničke infrastrukture”,

I stavi Vas u zaštitu, ne biste li nastavili da ih zauvek


sramotite i dovodite u neprijatne situacije svojim spletkama,
podmetanjima, politikantstvom, arogancijom... Uostalom, to
Vaše kolege znaju mnogo bolje nego ja, moja disertacija je
tek mrvica onoga čime se Vi inače zaista bavite. Žao mi je što
je baš meni pripala čast da moram da Vam saopštim šta ljudi
zaista misle o Vama. Jer, ja uopšte nisam konfliktna osoba i
ovo je prvi ozbiljan sukob u životu u koji sam uvučena. Bez
svoje krivice.

(b) da u skladu sa praksom i zakonskim obavezama


obavesti o toj svojoj odluci sve građevinske
Izveštaj o izveštaju 77

fakultete u SRJ, kao i građevinske fakultete u


Banja Luci, kao i Skoplju, koji nam šalju
informacije o doktorskim disertacijama na svojim
fakultetima.

Ja bih otišla i korak dalje i zahtevala da se svi primerci


ove subverzivne disertacije javno spale, i da se, kada se vatra
dobro razgori, u plamen baci i sama kandidatkinja. To bi bila
dobra prigoda i da sami povedete kozaračko kolo oko
logorske vatrice. Pa ko se pridruži - pridruži se. Em bi se u
sreći i opštenarodnom veselju rešili i nje i njenog rada, em bi
smrdelo do neba.

ČLANOVI KOMISIJE ZA
PREGLED I OCENU:

Prof.dr. Hranislav, dipl. inž. građ.


Prof.dr. Lole, dipl. inž. građ.
Prof.dr. Del boy, dipl. inž. građ.

Beograd, avgust 2000. godine

Svaka čast, bilo je naporno. Sami rekoste da Vam je bilo


dosadno da čitate disertaciju. Mora biti da ste se grdno
(samo) zabavljali bar dok ste ovaj izveštaj pisali.
Izveštaj o izveštaju 78

Zaključak

Nakon pažljivog uvida u izveštaj (dela) Komisije za


pregled i ocenu doktorske disertacije izvodim sledeće
zaključke:

1. “Profesionalni sukob” ovog izveštaja sa predmetnom


disertacijom je prost ko pasulj. Zamislite, naime, da je
kandidatkinja prijavila da će u disertaciji dati jedan nov
recept za pasulj sa suvim rebarcima, a da će poseban
doprinos dati u oblasti zaprške. U Komisiju za pregled i
ocenu tog pasulja biva, međutim, izabrano tri kasapina,
od kojih najagresivniji trči okolo sa isukanim nožem i
besni zašto kandidatkinja nije prvo zaklala svinju. Od
koje se nesporno, postupkom iz njegove ingerencije,
prave suva rebarca. A kandidatkinja, kao i svaka
normalna domaćica, suva rebarca kupuje u radnji.19
2. Ovaj rad je autorsko delo prvopotpisanog člana Komisije
Prof.dr. Hranislava dipl.inž.građ., na šta navodi
neviđena arogancija sa kojom svoju nekompetentnost
javno iskazuje. Ovoliki “hidrotehnički galimatijas” ko-

19Iako joj, istini za volju, ni “klanje svinja” nije potpuno nepoznata


problematika. Naime, i sama je “diplomirani kasapin” a već skoro
dve decenije radi i kao “kasapin” i kao “profesionalna kuvarica”.
Izveštaj o izveštaju 79

mentor prof. Del boy ne bi umeo ni da sroči a prof. Lole


ne bi ni pokušavao, prvo zato što nije zao, a drugo jer se
ne meša u stvari u koje se ne razume20. Nešto mi miriše
da su za “specijalne efekte” u izveštaju, vezane za
zloupotrebe i manipulacije originalnim tekstom
disertacije, konsultovane i informativne redakcije
domaćih medija.
3. Autor ovog izveštaja je krajnje površno pročitao (ako je i
pročitao celu) disertaciju te nije uspeo da shvati ni čime
se tačno ona bavi. On, dakako, odlično zna čime se
disertacija ne bavi i nikako se ne slaže sa temom koju je
sam usvojio, tj. sa samim sobom. Mada i ova pojava ima
svoje ime u medicini, za koju nisam kompetentna,
naglasila bih nešto drugo. Ovde se naime radi i o
ozbiljnom obliku hidrolalije21. Ovu “dijagnozu” baziram
na činjenici da je u izveštaju izraz hidro upotrebljen
ravno 60 (šezdeset) puta, uključujiući i indikativnu
metaforu o “mnogokrakoj hidri”. Zbog toga ovaj izveštaj
smatram direktno opasnim po široke narodne mase jer
može izazvati opšti osećaj hidrofobije. Eto, na primer, od

20Doduše, tu i tamo se ponegde potpiše.


21 lalija - nekontrolisana potreba za ponavljanjem reči određenog
tipa. Vidi kod Vujaklije koprolalija.
Izveštaj o izveštaju 80

kad su pročitali ovaj izveštaj moji rođaci i prijatelji


odbijaju da se okupaju.
4. Mizoginiju kojom odiše ovaj tekst ne bih želela da
analiziram jer je “manje-više” irelevantna za suštinu
problema. Pominjem je jedino zbog toga što i od “viška
muških hormona” u ovom izveštaju počinje da se širi
karakterističan miris.

Na osnovu ovih zaključaka predlažem Nastavno-


naučnom veću sledeće:

• Da se zaduži neko iz Nastavno-naučnog veća da prof.


Hranislavu dobro opere usta sapunom i da se procedura
ponovi svaki put kad opet nešto slaže ili kaže nekom
nešto ružno. Posle pranja, usta mu obavezno obrisati
listovima iz knjige “Vodoprivredna računanja”, i to iz
onih poglavlja koje je napisao ali se intimno ne slaže niti
dela u skladu sa njima. Predlažem da odabrani član Veća
za izvršenje vaspitno-popravne mere bude žena, s
obzirom da mi žene i nismo za drugo nego da peremo i
brišemo.
• Da se prof. Hranislavu od sindikalnih para kupi Pravopis
srpskog jezika i da se pošalje u Banju Koviljaču da se
dobro odmori. Svesna sam da će njemu i tamo, i uz
Izveštaj o izveštaju 81

Pravopis, biti dosadno, ali šta ćemo, dosada je u ljudima


a ne oko njih.
• Da se posle toga trajno uputi u Grocku, u Jasnu Poljanu,
da stvara šta god hoće (i nadalje objavljuje o sopstvenom
trošku).
• Sa kandidatkinjom i njenom disertacijom radite šta god
vam je volja.
• Sve fakultete, naučne i javne ustanove od posebnog
značaja, i koga već nađem za shodno, obavestiću o
svojim zaključcima sama, u redovnoj i manje-više
poznatoj proceduri, te time ne morate da se zamarate.

Sa poštovanjem,
Građanka,
Romi Scott
Beograd, 30. septembar 2000.