Rudolf Til - Život velikih simfoničara

PISMO KAO UVODNA REČ Draga, poštovana gospođo Reger, ponovo me pitate kako napreduje knjiga o kompozitorima. Evo, mogu konačno da Vam odgovorim da sam na kraju svog osmogodišnjeg rada napisao "finis". Učestvovali ste u tome i vise nego što, mozda, i slutite. Doduše, od muzičkoteoretskih studija koje ste u ono najteze doba tako revnosno podrzavali, ostao je saaio osnovni ton ovih biografija, ali on je ostao upravo zato što sam se neprestano prisećao Vašeg tako toplog priznanja koje ste odavali delima Vašeg muza - kako ste ih dozivljavali samo svojim osećanjem, bez pravog racionalnog odnosa prema umetnosti, i upravo ste zato postali njegov najbolji slušalac, njegov najbolji kritičar. Pisao sam za one prijatelje muzike koji su takvi kao i Vi. Potrošio sam gotovo isto onoliko snage da svoje znanje zaboravim, koliko mi je trebalo da ga steknem. Ovo kolo muzičara činiće Vam se iz dana u dan sve ljudskije, sve zivotnije, sve sličnije nekom romanu. Znam da istorijske romane primate s nepoverenjem, ali Vas uveravam da mozete bezrezervno da se uzdate u svaku pojediiost. Staviše, i u dijalozima skoro da je svaka reč autentična, komponovao sam ih sluzeći se pismima ili memoarima. Stalna upotreba originalnih reči mojih junaka uticala je i na if il mog pisanja: gotovo ni o jednom zivotu nisam govorio u istom tonu; jedanput bih istieao dramatičan momenat, drugi put idiličan, onda bi se pojavili tragični akcenti, a nakon toga i humoristički ton - koji posle kratkih anegdota prelazi u široku formu opisivanja. Kada bih govorio o jednom jedinom kompozitoru, a ne o čitavom nizu zivotnih sudbina, shema neshvaćenog genija ubrzo bi postala dosadna; vise nas zanimaju razlike nego zajedničke erte i umesto da damo jedinstvenu idealnu sliku muzičara, radije slikamo pojedine karaktere. Uostalom, već sam materijal utiče na to da se svaki pojedinac prikaze u drukčijem svetlu: istrazivaču koji vrši uporedivanja sve se jasnije otkriva boja svakog pojedinog karaktera. Tako nas anegdote o Betovenu i o Bramsu, koje su same po sebi slične, vode u praveu dvaju suprotnih polova, u prvom slučaju do tragične usamljenosti, u drugom do zajednice koja zrači ljubavlju. Konačno, različitos. materijala odredila je čak i spoljnu strukturu ovih biografija: kod Šuberta tok njegovog zivota ne poklapa se s njegovim muzičkim razvojem; Grigovo poglavlje zahtevalo je

sa svoje strane formu novele; razbacani detalji iz Šopenovog zivota, koji oskudeva u spoljnim dozivljajima, grupisali su se prema tonskim rodovima; neobični Berliozovi pustolovni dozivljaji upućuju nas, međutim, na tri interesne sfere od kojih se jedna još dalje cepa na tri koncentrična kruga ljubavnog zivota. Svoje delo oblikovao sam osluškujući duh koji struji iz samih izvora, pa se nadam da ću time da zadovoljim i Vaš poseban interes da delo, s jedne strane, bude prikaz, kako promenljivosti i mode muzičkih ideja, tako i ocena vrednosti tih ideja; taj zadatak sam, mozda, bolje obavio na ovaj način nego što bi mi to pošlo za rukom u knjizi "Kulturna istorija muzike", koju ste zeleli. Kratke marginalne beleške koje su uzete iz pisama, zatim dozivljaji i nevolje mladih kompozitora dočaravaju nam, naime, kolorit vremena bolje nego opšti opisi. Kao neki snimci uz magnezijsko svetlo, te beleške dočaravaju duhovnu situaeiju prošlih epoha koje, inače, poznajemo samo po građevinama, nameštaju i odevanju. Međutim, upravo je "duh vremena" ono što u istoriji najteze shvatamo, a da i ne govorimo o silama koje pokreću duše velikih ljudi. Zadovoljite se, sada, ovim što sam iz svega uspeo da dokučim i što sam nastojao da saopštim i dozvolite mi, draga moja prija-teljiee, da pod Betovenovu sliku, koju ste jednom posvetili svojom suzom, stavim Vase ime. Sa zahvalnosc'u i poštovanjem Rudolf Til

I BAHOVI SINOVI I MUZIčKA REVOLUCIJA

Muzikologu Transibilosu G. Georgiadisu

To što na samom početku ove knjige umesto o Bahu govorimo o njegovim sinovima, nije samo zbog činjenice što o zivotu Johana Sebastijana Baha (Johann Sebastian Bach) gotovo da i nema šta da se kaze. Osim toga, svojim stvaranjem on i ne pripada epohi simfonije, već jednoj sasvim drugačijoj umetnosti: on je do savršenstva doterao polifonu muziku Zapada. Betoven je jednom mudro rekao: "Trebalo bi da se zove More, a ne Potok."* Bahovo delo je sabirni bazen ogromnog sliva u koji je razvoj od osam stotina godina dolivao svoje vode; njime je postignut konačan cilj koji bi pre-ma ljudskom predviđanju morao da znači i kraj tog razvitka. Da se i pored toga započelo nešto novo, i da je ono moglo da se razvije u nešto veliko, spada u čuda naše kulture. Johan Sebastijan je, doduše, i sam doprineo da dođe do tog čuda, ali teško da mozemo da govorimo o moru kao o nekom izvoru. To i jeste razlog što knjiga počinje s njegovim sinovima, iako danas jedva da ponekad i čujemo za njihova dela: sudbinom svojih zivota oni su ilustraeija moćne muzičke revolueije koja se tada bila rasplamsala, a na koju se s početka gledalo kao na neko strahovito nazadovanje. Međutim, iz tog "pada" fantastičnom brzinom je iznikla nova muzika simfonijske epohe, koja nam se po svojoj suštini čini utoliko zagonetnijom što je dublje i preciznije istrazujemo. Najveći deo izvanredno bogatih erta njene sadrzajnosti pojavio se već u ono doba revolueije. Pa ako Bahovi sinovi i nisu bUi ni njeni začetniei niti predvodnici, ipak su je najdublje u sebi doziveli i najviše zbog nje prepatili. U senci očevog imena, tri Bahova sina stoje kao spomenik na prekretnici najuzvišenije umetnosti Zapada. Vilhelm. Frideman (Wilhelm Friedemann) "Fridemane", rekao je Johan Sebastijan Bah svom najstarijem sinu, "zar ne bi bilo lepo da jednom opet odemo u opera da slu šamo one zgodne drezdenske pesmice?" "Bach" na nemačkora znači potok - prim. prev. 9

"U operu! U operu!" uzviknuo je mladić. "Kada ćemo tamo, gospodine oče?" Poštanskom kočijom trebalo je od Lajpciga do Drezdena sedam sati. Bilo je to dovoljno vremena da se mladiću objasni kako italijanska opera, pored sve svoje velike raskoši, nije dorasla običnoj fugi za orgulje, kao ni višeglasnom madrigalu; štaviše, ni običnom kvodlibetu, koji bi uveče obično zapevali kod kuće. Frideman kao da je to i sam znao, ali i pored toga nikako nije mogao da zaboravi prošlogodišnji dozivljaj kojim je i dalje bio obuzet. Sećao se velelepne pozorišne zgrade, čudesno lepih zena u krinolinama, s visokim frizurama, kralja u velikoj lozi, čarobno opremljene pozornice, ogromnog orkestra, uzbudljive radnje, Faustininih koloratura i anđeoskih glasova kastrata... Na povratku kući nije uspeo da izusti nijednu reč. Otac Bah je zaključio da sinu treba dati dobar protivlek. Poveo ga je u svoj radni kabinet. S police je skinuo beleznicu s predgovorom doktora Martina Lutera. Luter je u kantorovoj kući vazie za najveći autoritet. Frideman ga je posebno poštovao i oduševljajao se jedrim nemačkim jezikom ovog reformatora. Bah otvori knjigu i upre prstom na jedno mesto. "Pročitaj mi ovo!" Frideman je počeo da čita: "Ali tek tada kad se prirodno pevanje umetnički dotera i ispolira, spoznajemo veliku mudrost bozju u Njegovom čudesnom delu, u muzici. Pri tome naročito moramo da se divimo kako se oko osnovne pesme savijaju i igraju i drugi glasovi: tri, četiri ili pet glasova, 1 kako ga raznolikim zvucima ukrašavaju. Kao da su zaigrali u nekom uebeskom kolu, glasovi se nezno susreću, miluju se i grl'e. Na svetu, mozda, nema većeg čuda nego što je takvo pevanje, isprepleteno mnogobrojnim glasovima. Ko uz ovakvo čudesno delo ne oseća ni radost, ni ljubav, niti uzbuđujenje, mora da je zaista tvrd kao klada i nije vredan da sluša pravu muziku, nego razuzdanu i divlju magareću dreku korala ili zavijanje pasa." Frideman zastade i reče tišim glasom: "Zar Luter ovako napada koral? Pa, on je mnoge korale ispevao i komponovao!" "I načinio od korala jezgro sluzbe bozje." "Kako se onda usuđuje da ga naziva magarećom drekom!?" 10 i j

"Zato što jednoglasno pevanje nije umetnost, pa makar se oglašava i u sluzbi bozjoj. Šta misliš šta bi on tek rekao za drezdenske pesmice?" Frideman nije zaboravio ovu lekciju do kraja svog zivota. Otada je bio imun na dreku pomodarske muzike. Nije se radilo samo o operi. "Svaka muzika mora da bude pevljiva. I instrumenti moraju da pevaju. Melodija je najlepši, najotmeniji i najbolji deo umetnosti." Da bi se ova zapadnjačka polifonija od nemoćnih pokušaja uzdigla do svog vrhunca, bilo je potrebno osam stotina godina. I sada, kada je bila u stanju da opravdano zahteva da je poštuju kao čudo bozje, ljudima kao da je odjednom dosadila. Svet koji se zanimao za muziku kao da je bio ponesen nekim primitivističkim zanosom. A oni dubokoumni Nemci, koje zamršeno mudrovanje nije moglo da zadovolji, iznenada otkrivaju neku draz u prostim, najjednostavnijim melodijama. Kao da su se povratili u doba nekakvog detinjstva. I ovo vraćanje unazad slavilo se kao nekakav trijumf, a nazadovanje je proglašeno napretkom. Poštene duše su u početku priznavale: "Treba nam drugačija muzika od dosadašnje: pristojna, naivna, laka. Druzeljubivi smo, sastajemo se zato da bismo zaboravili zivotne probleme. Visoku umetnost moramo da bacimo u drugi plan, ili u najmanju ruku, ne treba da se pretvaramo da se u nju razumemo." AH, javljali su se i drugi, manje skromni glasovi: "Napokon smo otkrili dobar ukus kome je domovina Italija. Nećemo vise ni da čujemo za zbrkano tkivo glasova. Nećemo vise da budemo varvari!" Frideman je bio student univerziteta. čuo je mnogo ovakvih diskusija. Razume se: besno se suprotstavljao tome da se očeva umetnost proglasi varvarstvom. Ali ipak: i on je pripadao mladoj generaciji. I on je zaplivao strujom nove mode, a da nije ni slutio kuda ih ta struja nosi. Svojim jednoglasnim i senzibilnim melodijama, italijanska opera zagolieala je i njegov sluh. To nije nika kvo čudo ako znamo da je čak i stari Bah rado slušao te pesmice. Frideman je izjavio svom oeu: "Zeleo bih da studiram svetovnu muziku. Hteo bih da jednom pišem sonate, simfonije, kon I

certe. Obećavam da neću od toga da napravim magareću dreku. Pokazaću ljudima da se lepa melodija i umetnost mogu ujediniti." "Učini to, sine moj", rekao je Johan Sebastijan. Šest godina je, kao dvorski horovođa u Ketenu (Kothen) i sam tako radio. Komponovao je sonate za flautu, za gambu, za vi olinu, klavirske koncerte i orkestarske svite, po uzoru na Italijane i Francuze. Nadmašio je sve. Kompozicijama za orkestar dao je strogi stil nemačke polifonije. Njegovi brandenburški koncerti bili su uzorna ostvarenja ove ponosne vrste svetovne muzike. Ostao bi tu gde je bio, da se njegov mladi knez nije ozenio zenom kojoj je večito muziciranje bilo strahovito dosadno. Zato je Bah konkurisao za mesto kantora Tomasove škole u Lajpeigu. "Radovaće me ako nastaviš ono što sam ja u Ketenu bio započeo", rekao je Fridemanu. "I zato, da bi se temeljno upoznao sa svojim toliko voljenim pesmicama, poslaću te kod Grauna u Drezden - neka ti on bude učitelj." Frideman je odrzao reč. Nije se izgubio u italijanskim igrarijama. Njegova prva sonata za klavir toliko se dopala starom da ju je sopstvenom rukom prepisao i ispravio sitne greške. Pošto je Frideman dovršio studiranje kod Grauna, počeo je kod svoga oca d a uči orgulje i umetnost fuge. Sa 23 godine dobio je mesto orguljaša u erkvi Svete Sofije u Drezdenu, pobedivši na konkursu šest konkurenata. Tamo, u kuli moderne muzike posvetio se realizaeiji velikog zadatka. U potpunom miru. Nije posedovao ni polovinu stvaralačke snage starog. Osim toga, bio je ponesen i teznjom da u svakom delu pomalo i eksperimentiše, bilo u pogledu forme, bilo u pogle du sadrzaja. Njegove sonate i koncerti isto tako su raznoliki kao Betovenovi. Među njima, sonata u D-duru odlikuje se gotovo betovenskom patetikom. Sonatu je dugi niz godina drzao po fijokama pre nego što ju je objavio. Kao da je verovao da će to delo da izazove nekakvu revolueiju. Najavio je nova dela i pozivao ljude na pretplatu. Niko se nije odazvao. Muzička revolueija izbila je, naime, na drugoj strani. Izbila je tako divljački i radikalno, da su Fridemanu navrle suze na oči. Bilo je to gore nego kad magarci njaču, gore nego kad psi laju. Nije se vise radilo o tome da li će instrumenti da zapevaju, ljudima se dopalo nekakvo mucanje i tepanje! Melodijska fraza prekidala bi se posle samo nekoliko taktova, da bi iza nje usledila neka pot puno nova i strana, kao da počinje nov komad. Bilo je teatralnih efekata, koje su savremenici pohvalno krstili stručnim nazivima kao što su: "valjak", "drhtaj", "uzdah", "zastor", "ptičica", "raketa". Nastao je sasvim nov muzički govor. Do tada su se ovakva iznenađenja i uzbuđenja dozivljavala samo u italijanskoj buffo 12

operi. Odsečeni stil, ono: amo-tamo, nije vise bio odlučujući, već nešto dotad nepoznato: gore-dole, tj. nova muzička dinamika. U dotadašnjoj instrumentalnoj muzici kompozicija bi se razvijala na jednom te istom nivou, brzo ili polagano, tiho ili glasno. Kao jeka, usred piana pojavio bi se, tu i tamo, poneki fort e, ili obrnuto. Zato je sve delovalo kao magija kada je prvi put zazvučao crescendo, kad su se instrumenti sve vise i vise uzbuđivali, pa bi se iz vedrog neba prolomila zvučna oluja. Slušaoci bi se najpre uplašili, a onda bi poskakali sa svojih stolica, kl ičući od radosti. Ovo se događalo na obali Rajne, u Manhajmu, u Meki modernih muzičara. Njihov Muhamed zvao se Johan Štamic (Johann Stamitz). Došao je bio iz česke, gde se mešaju germanske i slovenske emocije i bio je sudbinski predodreden da naglo zablista kao meteor. Usplamteo je, osvetlio ravnicu svojim sjajem i sa četrdeset godina već se ugasio. On je dao prvi zamah i bio je preteča novog veka evropske muzike. Započela je era muzike koja slušaoca podstiče na sarad nju, koja mu oduzima volju i ukida svest o sopstvenoj ličnosti i šalje ga u istrazivački pohod u sfere nesvesnog, otkrivajući mu nove, neslućene mogućnosti duševnog zivota. Prva i najznačajnija poslediea ovog sastojala se u tome što je, u pogledu popularnosti, instrumentalna muzika najedared mogla da se takmiči sa operom. Simfonija, do tada samo ime za orkestarsku predigru uoči podizanja pozorišne zavese, postaje pojam za jedan sasvim nov umetnički dozivljaj. Slušaoci su se toliko polakomili za dm uzivanjem, da obično prepisivanje nota vise nije bilo dovoljno; partiture i orkestarske deonice morale su da se umnozavaju kod bakrorezaea. Počele su da se osnivaju muzičke izdavačke kuće, čiji posao je sjajno evetao. Slavu te nove ere poznjeli su Nemci. Za nespomi italijan ski monopol, operu, pojavio se konkurent, U Parizu je objavljena prva zbirka simfonija sa karakterističnim naslovom "Melodia germanica". Fridemanove sonate niko nije ni trazio, niti štampao. One nisu zaplovile strujom vremena. Pripadale su prezivelom dobu; te zvuke niko vise nije hteo da sluša. Uz svoju neborbenu narav, Frideman taj neuspeh nikada nije preboleo. Njegova vedra cud se prelomila. Gotovo je prestao da komponuje. Veoma retko, samo nekim izuzetnim povodom, znao bi još ponešto da stvori, ali i to sa nesigurnošću i bez volje. Rad mu vise nije polazio za rukom kao ranije. Jedno vreme nameravao je da napiše teoretsku knjigu, ali je nikada nije dovršio. Obuzela ga je neizreciva ozlojeđenost. Cenili su ga još samo kao orguljaša; štaviše, u torn umeću priznavali su ga i za prvaka eele Nemačke; kao orguljaš bio mu je ravan jedino njegov otae. 13

Međutim, po svom značaju nije bio dorastao starom. Ra zočaran u svoje ambicije, postao je neskroman i ohol. Dok se kod crkvenih vlasti stari Bah probijao uz pomoć svog čednog dosto janstva, sin je smatrao da će bolje da prođe sa prepotencijom. Ozenio se bogatašicom i ziveo u veoma dobrim uslovima, boIjim nego njegova braća i boljim nego što je ikada ziveo njegov otac. Međutim, njegova duša, uprkos zivotnom blagostanju, bila je nemirna i nezadovoljna. Neprestano je trazio promene, kako bi se oslobodio mučnog saznanja da kao umetnik nije uspeo. Pod tuđim imenom konkurisao je za mesto orguljaša u Citauu (Zittau), ali na probnom ispitu su ga prepoznali i onda dali mesto drugom takmičaru. Ovo ga je strahovito uvredilo. Posle toga zeleo je da postane dirigent kapele u Darmštatu (Darmstadt), kako bi mogao da dirigu je opere, simfonije i kamernu muziku. Trazio je, međutim, da se ugovor potpiše bez prethodnog predstavljanja ili probnog dirigentskeg nastupa. Pokrajinski grof ipak mu je dodelio mesto darmštatskog kapelnika i pola godine čekao na njegov dolazak. Frideman je prkosio i prkosio tako dugo, dok stvar nije propala. U šezdesetoj godini prepustio se skitničkom zivotu. Izgleda da se zenino bogatstvo na ovaj ili onaj način istopilo. Tri godine boravio je u Braunšvajgu (Braunschweig), trazio tamo posao, ali ga nije nalazio. Zatim se uputio u Berlin, gde je zalozio divnu zbirku mu zičkih rariteta radi prodaje na aukeiji. Sadrzavala je gotovo sva dela njegovog oca u originalnom rukopisu. Nije se našao intere sent ni za ovu zbirku. Tek nakon pet godina dobio je za njj neko liko talira. U Berlinu je na jednom koncertu postigao ogroman uspeh na orguljama. U novinama je tada čak objavljena i jedna njemu posvećena pesma. Princeza Amalija, sestra Starog Frica, pozvala ga je u goste. Otmena gospoda počela su da se otimaju za njega, trazeći da im bude učitelj muzike. "Ne podučavam", odgovorio je otresi to. Jedino je nekoj lepoj Jevrejki zapala cast da bude njegova učenica. Kasnije je o tome pričala svom unuku Feliksu Mendelsonu i pokazala mu niz neobjavljenih Fridemanovih kompozicija. Mučen glađu, umro je u sedamdeset četvrtoj godini zvota od tuberkuloze. Za sobom je u krajnjoj bedi ostavio zenu i kćerku jedinicu. Filip Emanuel (Philipp Emanuel) Oko 1770. godine izvesni engleski bogataš je na svom dvogodišnjem putovanju obišao Nemačku i Italiju, a jedini njegov eilj bio je da istrazuje muzičke prilike u tim zemljama. Posetio je sve operske kuće i sve kompozitore. U Veneciji je video dom u kome 14

I su devojke do svoje udaje bile u toj meri angazovane muzikom da su svake nedelje mogle da prirede nov orkestrarski nastup; dirigo vala je mlada opatica odevena u belo, okićena kiticom evetova nara. Lično se osvedočio da u češkoj svako seosko dete, osim čitanja i pisanja, uči i po jedan instrument. U jednoj maloj kantorskoj sobi otkrio je četiri klavira i za svakim je vezbao po jedan dečak. Prošao je Švecingom (Schwetzing), malim mestom pokraj Manhajma, i čuo u nekoj kući odličnu violinu, u drugoj virtuoznu flautu, u trećoj dobrog oboistu. Osvedočio se da su svi ti muzičari ujedno i kompozitori i zaključio da je manhajmski orkestar armija sastavljena od samih generala. U berlinskoj operi video je Fridriha Velikog, ali ne kako sedi u lozi, već kako stoji iza dirigenta, gleda u partituru i muzičarima broji greške. Od svih kompozitora najviše mu je imponovao Bahov drugi sin, Filip Emanuel, koga je sreo u Hamburgu. O njemu kaze: "Sada mu je 59 godina, niskog je rasta, kosa i oči su mu erne boje, a zagasito lice, veoma produhovljenog izraza, odslikava veselu i zivahnu cud. Smatram ga ne samo najvećim kompozitorom za klavir, već i najboljim izvođačem na klaviru. Mislim da je još učeniji od svog oca. Veliki je majstor u svakom stilu. Kako je oblikovao svoj sopstveni stil, teško je reći. Od oca, koji je bio njegov jedini uči telj, nije ga nasledio. Nadmašio ga je u pogledu umetnosti melo dioznog pisanja, a takođe i u modulaciji, kao i izrazu." Ušavši u sobu Filipa Emanuela, Englez je primetio da su njeni zidovi prekriveni slikama; bilo je tu 150 portreta velikih muzičara, što slika u boji, što bakroreza. U sobi su bila dva klavira, od kojih je Bahu Silbermanov (Silbermann) bio miliji. Na torn klaviru je pred gostom svirao eelo popodne, sve do jedanaest sati uveče i sve se vise zanosio. Očima nije ni trepnuo, donja usna mu se oklembesila, zaboravio je na sve oko sebe. Izuzetno mu se dopalo kad je Filip Emanuel, u laganim stavovima, iz svog instrumenta izvlačio jedan tuzan ton, kakav Englez do tada još nije bio čuo. Kada je napokon prestao da svira, uzdahnuo je: "Kada bih češće morao ovako da se bacim na posao, podmladio bih se. Nazalost, Hamburzani nisu tako veliki stručnjaci kakve bismo i vi i ja zeleli da vidimo, ali dobroćudni su i pristupačni i prijatno je ziveti s njima. Veoma sam zadovoljan svojim polozajem." "Primetio sam da Nemci svoje muzičko znanje ne zahvaljuju prirodi, već učenju." "Potpuno ste u pravu. U Nemačkoj se i na umetnost gleda kao na nešto što pripada naučnicima. Kako se samo dice kanonom, torn suvoparnom pedantnom tričarijom. Ovde, naime, vlada pravilo da je dobar poznavalac samo onaj koji je u stanju da sastavi pravil nu fugu. Boga mi, dobar kompozitor, ipak, mora da zna i mnogo vise od toga." 15

"Naravno, ni u muzici ne valja brbljanje mnoštva glasova; to je besmislica, i samo buka. Vaš otac je smatrao da kompozitor treba obema rukama da sakupi onoliko harmonije koliko god mu je to moguće, i u ime tog principa zrtvovao je melodiju i izraz." "Ko to bolje zna od mene? Tokom eelog mog dečaštva mučili su me time. Mučili su me nemilosrdno. Bio sam srećan kad sam se izvukao iz tog ropskog učenja." Bez sumnje, i Johan Sebastijan naslućivao je mladićev otpor prema njegovoj umetnosti. Naime, on za njega nije planirao da bude muzičar, već mu je odredio da studira pravo. Filip Emanuel se slozio s tim, iako je zadrzao pravo da na svoj način ostane veran umetnosti. Usput je svirao klavir - "koliko god je moguće melodiozno" - i ponekad komponovao po-neku svečanu muziku za univerzitet. Kada je posle ispita stigao u Berlins način na koji je svirao na klaviru pobudio je paznju u društvu. Jednog dana pozvali su ga kod pruskog prestolonaslednika, koji je bio otprilike istih godina, a svirao je flautu. "Potreban mi je pratilae, čembalista", rekao je. Sporazumeli su se. Filip Emanuel pomisli: "Izvukao sam glavni zgoditak." Posle dvadeset pet godina koje je proveo kao korepetitor presvetlog flautiste na čembalu, nije vise tako visoko cenio svoj "zgoditak". Princ Fridrih postao je kralj, dok je Filip Emanuel ostao muzički lakej, upotrebljiv subjekt i ništa vise. Drugi lakeji, izvesni Kane (Quantz) i braća Graun pretekli su ga u sticanju naklonosti Njegovog veličanstva. Bili su puni hvale za vladarev italijanski ukus koji je bio tako ekstreman da nije imao milosti ni prema jednom nemačkom pevaču ili pevačici, jer je Fridrih tvrdio da bi "pre slušao konja kako rze neku ariju". Kralj se ipak očaravajuće ljubazno poneo prema oeu Bahu prilikom njegovog dolaska iz Lajpciga u posetu svom sinu. On se, štaviše, za taj dolazak baš i pripremao. Za improvizaciju na čembalu predlozio mu je temu zapanjujuće "bahovskog" tipa - Filip Emanuel znao je kako je do te teme došlo. Tu "Thema regium" obradio je Johan Sebastijan kao "muzičku zrtvu" i načinio kasnije od njega jezgro svog poslednjeg i najvećeg dela, poznatog kao "Umetnost fuge". Dok je kralj često odlazio u rat, kako bi stekao nadimak "Veliki", njegov dvorski čembalista je za to vreme stvarao: komponovao je sonate za cembalo i pisao knjigu o pravilnom sviranju na klaviru. Tako je u potpunoj tišini i on postao veliki čovek, što njegov vladar, doduše, nikada nije shvatio, ali su shvatili muzički pisei tog doba. Da postoje pisei koji pišu o muzici, bilo je takođe nešto novo. Oni su slavili veliki preokret u umetnosti, tvrdeći da se ona uzdigla vise nego bilo kad ranije, a za njenog najvećeg predstavnika smatrali su Filipa Emanuela Baha. 16

Naime, on je zadovoljio njihov osnovni teoretski zahtev - da muzika sada treba da postane govor. "Svako muzičko delo", govorili su, "mora da ima neki određeni karakter i mora u osećajnom svetu da izaziva odredene emocije. Muzika koja ništa ne izrazava, ništa i ne vredi. Umesto allegro Hi adagio, treba kompozicije tač nije označiti, kao npr.: prkosno, besno, otuzno, ljupko, odvratno, neobično, oporo i šturo." Filip Emanuel bio je ponosan što je njegova muzika bila izrazajna. Pred svaki sonatni stav najradije bi napisao iscrpan sadrzaj. Bavio se mišlju da komponuje klavirski sadrzaj na temu biblijskih citata. Naslađivao se slobodnim improvizacijama i svakog časa je menjao takt, kako bi što jasnije izrazio promene osećanja. U svo jim trio-sonatama odvazio se da pojedinim instrumentima odredi različite karaktere, pa je jednom u torn smislu čak načinio pravi praveati dijalog između kolerika i sangvinika. Teoretičari su trijumfovali i tvrdili da još nikada nisu čuli nešto tako raznoliko i posebno. Ideja da je muzika govor, došla je iz Francuske i potiče od Zan-Zak Rusoa. Filip Emanuel se nije s njim u potpunosti slozio, jer je Ruso ostavio muzici samo melodiju. Harmoniju je smatrao ostatkom varvarstva iz doba mračne gotike. Bahov sin se tome, ipak, snazno usprotivio: "Ruso je filozof, koji o umetnosti nema pojma. Harmonija značajno povećava izrazajne mogućnosti i neophodna je za preciznije određivanje afekta." Filip Emanuel se rado vraćao višeglasnom stavu svog oca, vodeći pritom računa da udovolji i zahtevu teoretičara: "Neka se svi glasovi međusobno tako povezuju i prepliću kako bi se čula samo jedna jedina melodija." Bio je umetnik i kao takav on je novoj suštini muzike izuo dečije eipeliee i od nje načinio pravu praveatu umetnost. To mu je pošlo za rukom zahvaljujući sveobuhvatnom pristupu u svom muzičkom razvoju. Njegove melodije nisu bile simpatične pesmice, nego kratke floskule nanizane jedna do druge. Prozvane su "motivima", tj. pokretačkim elementima, jer zaista pokreću eelu kompoziciju. Izvode se u neprekidno novim obrtima, skaču, igraju, penju se i spuštaju, stalno se preudešavaju, pojavljujući se u novim tonalitetima, menjaju se i ritmički i melodijski, ukratko u njima se odvija sve ono što sačinjava pravi zivot muzike. Filipa Emanuela njegovi savremenici poštovali su kao čoveka koji je ostvario njihovu teznju za izrazajnom umetnošću, pa se to njihovo poštovanje odrazavalo i u rečima: "Kada ne bismo imali nikoga drugog osim njega, mogli bismo smelo da tvrdimo da je nemačka muzika od svih najinteresantnija." Sinovljeva afirmacija potisnula je starog Baha u zaborav. Kada se govorilo o velik om 17 r ■

Bahu, mislilo se na Filipa Emanuela. Sam Mocart je rekao: "On je otac, a mi smo dečaci." Međutim, njemu lično bilo je u dnu duše jasno da starom nije ni izdaleka ravan. Izveštaj onog Engleza o razgovoru u Hamburgu razljutio ga je zbog nepovoljnih primedbi o njegovomi oeu: "Šta taj zna o njemu! U poređenju s njim, ipak smo svi mi još deea!" Johan Kristijan (Johann Christian) Bio je najmlađi Bahov sin i njegov ljubimac. Otac mu je umro kada su mu na bradi izbile prve malje. Poslali su ga u Berlin kod Filipa Emanuela. Tamo ga je najviše zainteresovala opera. Jednog dana je nestao. Ustanovilo se da je u isti mah nestala i najdrazesnija italijanska sopranistkinja. Tek posle vise meseci Emanuel je dobio vesti iz Bolonje. Kristijanu, a isto tako i njegovoj zeni, bilo je dobro. Pomoć nije bila potrebna. Zanosno je u pismu govorio o muzičkoj biblioteei Padre Martinija: "Sedamnaest stotina tomova! Zastupljeni su svi vekovi! On je divan čovek, neverovatno blag, jednostavan i čovekoljubiv. Nazalost, slabog je zdravlja, noge mu otiču i neprestano kašlje. Iskreno me je zavoleo i otvoriće mi put u Društvo filharmoničara, prvu umetničku akademiju na svetu." Johan Kristijan je osam godina bio njegov đak. Nije čudo što se zato potpuno poitalijančio. Prozvao se Đovani Baki (Giovanni Bacchi). Otišao je u Napulj da bi komponovao opere koje bi najviše odgovarale italijanskom ukusu i proslavio se tamo kao jedan od prvih maestra. Kao popularna pevačica, njegova zena zarađivala je još vise nego on. Napulj je u ono doba bio muzičko sree sveta, u koje su dolazili predstavnici iz svih zemalja sa zadatkom da biraju muzičare, dirigente, soprane i kastrate za operske kuće širom Evrope. U torn gradu nalazila su se četiri konzervatorijuma, u kojima su se besplatno školovala siromašna deea; u jednom od njih i vise stotina. Predavali su najpoznatiji kompozitori. Po svim ulicama se pevalo i to nisu bile samo narodne pesme, nego i operske arije i dueti. Publika je slušala koncerte bez daha i skrštenih ruku. Ponekad bi se začulo i glasno jecanje. Poneka bi devojka uskliknula: "Boze, gde li sam? Umirem od ushićenja!" U operama (u Napulju ih je bilo pet) atmosfera je bila manje svečana. Tu se brbljalo, smejalo, jelo i koekalo za vreme trajanja predstave. Posetioci nisu marili za radnju opere. Ali, na mestima gde je kroz muziku progovarala strast, publiei nije promakla nijedna nijansa. Tada bi se pljeskalo, vikalo i dobovalo štapovima. Pri tome se strogo pazilo na razliku između onoga što je pruzio pevač 18

1I I i onoga što je stvorio kompozitor. Dešavalo se da pevače izvizde, dok su kompozitora u trijumfu iznosili na pozornicu. Pojedine opere izvodile bi se samo jedared. Stalno se trazilo nešto novo. Ustvari napuljski muzički zivot se već tada bio izopačio. Maestri su se nadmetali po bizarnostima i nervozi. Arije su morale da sadrze iznenađenja, da im se neprestano menja tempo, dinamika i visina glasa. Pevači nisu imali kultivisan nastup, dopuštali su sebi svakakve slobode i pribegavali ekstravagantnostima, za koje su bili nagrađivani beskrajnim povlađivanjem. Kristijan Bah ipak nije bio dovoljno poitalijančen a da bi trajno mogao da igra tu igru. Pobegao je u Milano i tamo postao orguljaš. Orguljaš pri katoličkom bogosluzenju - sin protestantskog kantora! Nije se tu radilo ni o kakvoj juznjačkoj širokogrudnosti. Kristijan se, naime, već pre toga odrekao očeve vere. Evo slike koja nam jasno kao munja odslikava veličinu revolucije u muzici: Bahov najmiliji sin izvodi "pesmice" na orguljama u jednoj katoličkoj erkvi za vreme bogosluzenja i zove se Đovani Baki... Samo po sebi je razumljivo da nije izvodio fuge. U ono doba u erkvi su se izvodile čak i operske melodije. Međutim, ni to nije bilo Kristijanovo poslednje prebivalište. Brzo je potom otišao u London i tamo postao najbolje plaćeni proizvođač opera. Iz Italije poneo je sa sobom ono, što je ovde na severu bilo zasigurno novo: slatku, raspevanu, zaista raspevanu instrumentalnu melodiju. Prvobitni eilj nove ere: "mora da se peva i na instrumentima" postigao je u pravom smislu reči tek Kristijan Bah. Sve mu je to uspevalo bez naročitog napora. Operske arije jednostavno je prenosio na sonate ili simfonije, a sve ostalo ostavljao samo kao pratnju. Pošlo mu je za rukom čak i ono što većini Italijana nije uspevalo - pevao je i u brzom stavu. Njegov brat toliko je malo cenio ovaj način kompovanja da mu je, kako neki tvrde, jednom napisao: "Ne pretvaraj se u dete!" Kristijan je na to odgovorio tako smerno da je bilo očigledno da se svojim dostignućima malo ponosi: "Treba da mucam ovako, kako bi deea mogla da me razumeju." Međutim, on baš nije mucao, kao što su to radili manhajmovei, nego je gradio kantilene lepog zamaha, tako da nam se čini kao da u njegovim simfonijama razaznajemo Mocartov glas. Uostalom, Mocart ga je u Parizu posetio i visoko ga cenio. čak je ponovo komponovao i jednu njegovu ariju - "jer tu Bahovu ariju tako dobro poznajem, a i toliko mi se dopada i neprestano mi zvoni u uši ma, da sam hteo da vidim da li na ovaj tekst mogu da napravim sasvim drukčiju muziku." Najmlađem Bahovom sinu nešto je nedostajalo - umetnički doterana muzička fraza, ispredanje motiva. Zato se Filip Emanuel 19

jednom prezrivo izrazio: "U Kristijanovoj muzici nema ničega. Njega je pokvarila italijanska opera. Muzika ima vise ideale nego što je lepa melodija. I ja nastojim da pišem što je moguće melodioznije. AH, to nije lako ukoliko zelimo da s jedne strane uho ne ostavimo praznim, a da s druge plemenitu jednostavnost pevanja ne pokvarimo sa previse buke." Vremenom, Filip Emanuel postao je popustljiviji. Jednom je nekom tnladom kompozitoru savetovao sledeće: "Onome što ste namenili za štampu dodajte vise šećera! Slušaoce moramo da oslobodimo predrasude da ispravna muzička fraza isključuje ono što je ugodno." Kao da je naslutio da slatka melodija njegovog brata ipak nije čista detinjarija. Ustvari, ona je jedan od glavnih principa simfonijske epohe, koja i od najvanzemaljskije umetnosti trazi da bude, u prvom redu, uzivanje za sluh. Teoretičari onog doba postupali su sa londonskim Bahom krajnje nemilosrdno. Zato što je izneverio nemačku tradiciju, svetili bi mu se ovakvim pakosnim izjavama: "Zacelo se još nijedan muzičar nije osmelio da pokaze takvu savitljivost duha, da se toliko prilagodi savremenoj modi i da teori ju u tolikoj meri potčini prolaznoj melodici. On moze da bude šta god hoće, pravi Prometej umetnosti. čas izvire iz njega voda, čas bukti vatra. Visoku teoriju, koju je izvukao iz očevih rebara, on ukrašava čipkastim tričarijama modernog ukusa, uzvišenu zenu obavija blještavilom koještarija. Klizava lakoća njegove muzičke fraze potiče, bez sumnje, od njegove prekomerne ljubavi prema zenskom polu. Kao da je utuvio sebi u glavu da svomu bratu u Hamburgu dokaze kako čovek moze da bude veliki umetnik, a u isti mah da se prilagođava bezvrednom narodnom duhu. Priča se, uostalom, da ni on sam nije svojim komadima uvek zadovoljan." Kristijanu Bahu ovi tračevi nisu smetali. Bio je priznat u Engleskoj i u Francuskoj, zarađivao je mnogo novaca i ziveo je dobro. Bio je od svih,Bah0vih sinova najsrećniji i borio se s naj manje teškoća. Nije mu značilo ništa da sopstveni manir zrtvuje za londonski ukus i komponuje u hendlovom stilu. Napisao je i jednu simfoniju u g-molu, čiji sadrzaj delimično ispunjava i divlji bes. Za njega muzika nije bila zvanje koje iziskuje teške napore, nije mu značila borbu za najviše ideale. Hladno i nadmoćno, kao svetski čovek, on je svoj odnos prema starijem bratu izrazio sledećom jezgrovitom rečenicom: "Filip Emanuel zivi da bi komponovao, ja komponujem da bih ziveo." 20

p

Posvećeno kompozitoru Vilhelmu Petersenu

i Stvaralačka nevolja Tamo - bogu iza leđa - u Gradišću, u nekom selu, ziveo je sredinom 18. veka kovač koji je voleo muziku. Imao je običaj da nakon završenog radnog dana prati na harfi pesmice svoje zenske čeljadi. Njegov Joška, koji je još bio premlad za pevanje, revnosno je prisustvovao ovim muzičkim večerima. Sedeći u košuljici na maloj klupici, svirao bi violinu onako kako je video da to radi učitelj prilikom bogosluzenja. Jednim prutem potezao bi nečujno po komadu drveta, ali odvazno i u taktu, s mnogo osećaja. Nemi poriv deteta u košuljici da se preda toj igri bio je od simboličkog značaja. I docnije je on isto tako umeo da preobličava način muziciranja koji bi zapazio kod drugih. Pretvarao je to u umetnost kod koje nije bilo baš najvaznije ono što se sluša ušima. Osluskuje se ono što se događa u našoj unutrasnjosti, osluskuje se ono čudesno uzbuđenje kakvo se nikada ranije nije izrazilo kroz bilo koji vid umetnosti. S obzirom da se tek u ovom duševnom uzbuđenju ispoljava pravi smisao simfonijske muzike, Hajdn je pravi tvorae simfonije i pored toga što je i pre njega napisano na stotine simfonija. Bio je to dug ali i dosledan put. Zahvaljujuc'i vrednoći, dečaka su već u njegovoj petoj godini predali rođaku koji je u obliznjem mestašcu bio školski upravnik. Tu je trebalo da dobije temelje svog kasnijeg zanata "uz sve ostalo šta je potrebno mladezi". Kako je Hajdn kasnije sam govorio, uz to su naročito isle batine, barem jednom nedeljno. Nije ih se sećao s mrznjom, jer je na taj način - kako je to sam zapazio - naučio da neumorno radi. Ali, tlo u koje je volja za rad na takav način usađena, mora da je bilo - zaključujući po zetvi - izvanredno plodno. Zetva se, naime, sastoji od 15 misa, 18 opera, 39 klavirskih sonata, 47 trija, 78 gudačkih kvarteta, 170 gudačkih trija i 150 simfonija. Nemoguće je i danas ustanoviti tačan broj serenada, divertismana, koncerata, uvertira, arija i pesama, ofertorija i moteta. Jozef Hajdn (Joseph Haydn) bio je još jedan od onih grandioznih ljudi stvaralaea baroknog doba koji nam se cine kao divovi 23 1I

iz price, kao goleme matice, određene jedino za stvaranje. I zato što nije, kao drugi majstori starih vremena, u niskom startu proju rio široko utrtom stazom, nego je preorao ledinu koju je tek načela nekolicina neodlučnih orača, mogao je da se svojom radnom snagom s punim pravom i ponosi. Sudbina kao da ga je izazivala i uporno od njega zahtevala da u svom poslednjem delu, u oratorijumu "Godišnje doba", komponuje "hor marljivaca". To mu se, ipak, činilo preteranim. "Uvek sam bio marljiv", uzdahnuo je, "ali se nikada nisam setio da marljivost izrazim muzikom." Ipak je i to učinio, a to je značajno. Iz doba njegove dečačke muzičke aktivnosti predanje nam je sačuvalo dva karakteristična događaja. Desilo se jednom da je u predvečerje Telova preminuo bubnjar koji je trebalo da prati procesiju.Posto nije imao zamenika, mali Jozef se odvazio da ga zameni, ali je morao da savlada instrument u kratkom roku, od večeri do jutra. Ve2bao je udarajući u naćve, tako da je brašno letelo po celoj sobi. U proeesiji stupao je dostojanstveno i vazno iza malog grbavea koji mu je nosio instrument. Divljenje koje je pobudio nesumnjivo ga je kasnije podstaklo da u simfonijski orkestar uvrsti i udaraljke, a karakterističan udarae udaraljkama, kojim uspeva da u mirnom adagiu jedne od svojih simfonija probudi koncertne spavače, zaeelo potiče upravo iz sećanja na spomenuti rani muzički trijumf. Drugi jedan događaj bio je odlučujući za njegov dalji zivotni put. Kao pevač u crkvenom horu svojim neznim glasom skrenuo je na sebe paznju čoveka koji se u torn mestu našao na proputo vanju. Taj čovek bio je kapelnik bečke katedrale Sv. Stefana i upravo je trazio novo lice za svoj hor dečaka. Pozvao je dečaka, saslušao ga i upitao da li bi znao da otpeva toiler. Mali ga je začuđeno pogledao: "Triler? Ne! To ne bi znao ni gospodin škol ski upravnik!" Probali su tu majstoriju i nakon nekoliko pokušaja toliko je uspela da je dirigent katedralske kapele izjavio: "Kad budeš dve godine stariji, doći ćeš kod mene!" Kao osmogodišnji dečak primljen je u školu pevanja Sv. Stefana u earskoj prestonici - bila je to ogromna sreća za siromašnog seljačkog sina! Ovu sreću, ipak, ne bi trebalo zamišljati u posebno ruzičastom svetlu. Bilo je to bezobzirno iskorišćavanje dečjih snaga. Svakog dana svečana sluzba bozja, zatim večernje mise uz nebrojene manje obrede, pa onda probe za nedeljne koncerte u kojima su dečaci učestvovali i kao instrumentalisti, usput još pro eesije, pogrebi, svetovni koncerti na dvoru i u plemićkim kućama. Ovde su nastupali na gozbama čak i kao mali kelneri, što im od svih njihovih zaduzenja i nije bilo najmrskije. Dok su to obavljali, desilo bi se, naime, da katkada poneka mrvica utoli njihov nezajazljiv, nerazmazeni apetit. 24

I A što je najvaznije: kapelnik katedrale bio je ujedno i dvors ki kompozitor njegovog veličanstva! Mladog Hajdna obuzela je zelja da pođe Njegovim stopama. Na svakoj cedulji zapisivao bi note i mislio kako je pritom najvaznije da se papir što vise ispuni. Jedared su ga zatekli dok je pisao jednu Salve-Regina za dvanaest glasova. ZIobno su ga ismejali: "Ludo, zar ti nisu dosta dva glasa?" No, dečak je ostao uporan. Ispisao je još strahovito mnogo stranica i uveo još vise od dvanaest glasova. Ređali su se jedan za drugim, svaki u svom posebnom, petolinijskom sistemu. Ispred svakog sistema bio je naznačen i naziv dotičnog instrumenta. Tako ispisane tabake nazivamo partiturom. Posebnost Hajdnovih partitura sastojala se u tome, što instrumenti kod njega ne zvuče kao glasovi, a ne treba da budu ni prosti propratni akordi, već da teze za tim da se sliju u jedinstven tok koji će neprestano da menja boju. Ovim novim načinom pisanja postao je otae "simfonijske" muzike, a to znači muzike "koja daje zajednički zvuk." Ni horovođa ni kantor, koji je dečacima-pevačima obezbeđivao stan i hranu, nisu smatrali da dečaku, zeljnom učenja, treba dati podršku. Štaviše, i sviranje na violini i klaviru podučavali su bez ikakvog sistema. Sve je to podsećalo na učenje kod nekog zanatlije, gde se stiealo samouko obrazovanje, samo kroz gledanje i pomaganje, a u Hajdnovom slučaju kroz slušanje i puko sviranje. Hajdn je to smatrao jedinim ispravnim metodom predavanja. "Pazio sam i nastojao da prihvatim ono što je na mene delovalo. čuo sam sve najlepše i najbolje što se u moje vreme moglo čuti." Da se na ovaj primitivan način moze mnogo toga vrednog naučiti, ustanovio je lično nekoliko godina docnije, kada se silom prilika bavio predavanjem, te proučio tadašnju muzičku gramatiku, Fuksov (Fux) "Gradus ad Pamassum". "Tu nisam ništa našao" rekao je - "što bi moglo da proširi moje znanje." Uistinu, veo ma ponosno i dan-danas gotovo neverovatno. Stari muzičari su u torn pogledu, sve do Suberta bili većinom isti: osnovne pojmove svoje umetnosti imali su u malom prstu. Kao i njihovi knezevi ono što jesu bili, bili su milošću bozjom. Trebalo je samo da otvo re uši. Kada je, kratko uoči svoje smrti, Hajdn slučajno uzeo u ruke svoju prvu misu, video je da u njoj ipak ima mnogo propusta. Oduševila ga je svojim mladalačkim zanosom kojim je bila napisana, tako da joj je naknadno dodao duvače, udaraljke i trube, ali je greške, s puno pijeteta, ostavio netaknute. Uopšte uzev, zabavljalo ga je sve što je prkosilo pravilima i voleo je da gospodi recenzentima podmetne po koji klip, uzivajući kada bi oni zamahali svojim perikama. "Zbog svog zajedljivog i dosetljivog pera smatraju sebe, svakako, veoma mudrim. Oh, kako bi bilo da i ja odrzim poneku lekeiju!" Kao i svakom stvaralačkom duhu, podu -

čavanje mu je bilo mrsko. Razlog da je time ipak morao da se bavi neko vreme, lezi u činjenici da je iznenada prestao da peva u dečačkom horu. Da će njegovom pevanju doći kraj, to se ionako moralo predvideti, jer su se Jozefova brada i grlo neminovno promenil-, tako da je i njeno carsko veličanstvo Marija Terezija izjavila da je Hajdnov brat Mihael dobra zamena za tog kreštavca. Povod da ga bezobzirno izbaee na ulieu dao je on sam svojom zeljom da "iskuša snagu i delovanje svih instrumenata". Tako je, na primer, dok su drugi dečaci smišljali kojekakve nestašluke, znao da iz muzičke dvorane iznese klavirče na potkrovlje, da bi tamo mogao slobodno da ga maltretira. Klavirić u ono doba nije bio nešto što se smatralo mnogo boljim od eitre, tako da i taj prestup nije bio baš naročito velik. Jednom se taj eksperimentator dočepao makaza za hartiju i njihovo delovanje isprobao na periei mladića koji je sedeo u redu pred njim. Ta vezba toliko je uspela da se još iste večeri našao na uliei i jedino što je u torn času posedovao bilo je odelo koje je imao na sebi. Bio je novembar. Izjutra ga je na jednoj klupi u Prateru, na pola smrznutog i izgladnelog, našao neki siromašan crkveni pevač koji ga je poznavao. Dao mu je preko zime utočište pod svojim krovom. Time započinje njegov zivot slobodnog muzičara. On je bir toliko siromašan da se beskućnik skoro odlučio da se skloni u neki samostan, kako bi barem jednom mogao čestito da se najede. Ako je vazilo pravilo da veliki umetnik mora da se razvija tako što podnosi glad i drhrti od zime, ili da mora da razapinje kišobran nad krevetom kako bi se zaštitio od kiše, onda je Jozef Hajdn ziveo prema ovom pravilu. Njegova sobiea bila je bez peći i "punih osam godina je bedno zivotario podučavajući mladez", te se kasnije i sam čudio kako ga sav taj jad nije upropastio. Sam sebe je navodio kao primer kako čovek ni iz čega ipak moze da postane nešto. Dodao bi: "Ovo što sam postao jeste rezultat najljuće nevolje." Kako nevolja ipak nije nikakav stvaralački element, već u najboljem slučaju samo podstrekač skrivenih stvaralačkih snaga, ostaje i dalje pitanje - kako je moglo ono vredno Hajdnovo Nešto, odnosno, klasična simfonija, da nastane ni iz čega. Od davanja časova jedva da je mogao da prezivi. Uglavnom je kao muzičar-prosjak svirao po lokalima gde se igralo, kao i u muzičkim salonima, na svadbama i krštenjima, a najviše je svirao pri uličnim serenadama, torn speeijalitetu bečkog rokokoa. To nisu bile ljubavne serenade uz gitaru ili mandolinu, nego pravi koncerti koje su u dobrom sastavu izvodili gudački i duvački orkestri i ono što su oni pruzali nije bilo primereno skromnom tanjiriću koji bi obično potom kruzio u publiei da bi se prikupila neka para. Bila je to, naime, veoma dobra, ustvari najbolja savremena 26

I muzika. U toj srećnoj epohi nije bilo nikakve razlike između ozbiljne umetnosti i lake razonode, isti su kompozitori pisali komade s pevanjem i opere, plesove i mise, divertismane i simfonije, a ista publika uzivala bi i u jednom i u drugom. "Beč nam se čini kao kakva kolonija muzičara", priča jedan tadašnji putnik, "sve peva, gudi, zvizduće i svira. Bečka muzika je i duboka i ljupka, ona ima razumevanje za duvačke instrumente, svojstven joj je i večno nasmejani kolorit, sve u svemu - mozda je, ipak, isuviše vedra." Očito da je taj putnik time hteo da okarakteriše i bečke simfonije koje su takoreći u gomilama nicale kao pečurke posle kiše i bile su kao neko normalno potrošno dobro za dnevnu upotrebu. S tim osobinama se susrećemo, dakle, i kod Hajdna, ali on je u svoja dela već od samog početka unosio i italijansku melodiku. Tu melodiku nije preuzeo od Kristijana Baha, nego ju je crpeo iz neposrednog izvora, od italijanskog učitelja pevanja koji je stanovao u istoj zgradi i kod koga bi znao češće da zalazi kako bi zagrejao svoje prste i dobio volju za komponovanjem. Naravno, on se ogledao i u komponovanju dela za ulične koneerte. To još nisu bile simfonije, nego manji komadi koje bi ka snije unosio u svoje simfonije, tj. menueti, skerea, rondoi. Dogodilo se jednom da je, slušajući serenadu, neki veoma uticajan čovek zastao i zapitao se čija je ta tako dirljiva muzika. Nije mogao da veruje kada mu se kao autor te muzike predstavio mladi, izgladneli gudač . "Ako je to istina", obratio mu se, "onda ćete vi da komponujete muziku za moj naredni 'Singspiel'." Bio je to direktor bečke komedije, pesnik i lakrdijaš u svom pozorištu, sve u istoj ličnosti. Odmah je odveo Hajdna u svoju kuću i zatrazio da se bez oklevanja uradi proba. Smestio ga je za klavir cembalo, a sam je legao potrbuške na neku klupieu i počeo da mlatara i rukama i nogama, "zahtevajući" od Hajdna da to izrazi kroz muziku. Kako je Hajdn oklevao, nestrpljivo je dreknuo na njega: "Ne vidite li da plivam, da se davim?" A, tako! Hajdn je sada takođe zaplivao i potonuo u zvucima. Direktor je skočio na noge, zagrlio ga i poljubio u oba obraza. Rezultat toga bila je prva Hajdnova opera i honorar - boze dragi, od tog honorara mogao je da zivi pola godine. Ono što su tadašnji muzički pisei u prvom redu trazili, tj. snagu izrazaja, kod Hajdna je bilo urođeno. Nema sumnje da ga je upravo ta unutrašnja srodnost tako silno privukla onom Nemcu sa severa, čija se pretenciozna, ali umiljata umetnost i nije baš naro čito dopala Bečlijama; privukao ga je Filip Emanuel Bah. "Kad sam naišao na njegove 'Pruske sonate', priča on, "nisam mogao da se rastavim od klavira dok nisam odsvirao eelu svesku do kraja. Kasnije sam ih uzimao u rake još nebrojeno puta, naročito kada bih se osećao potišteno i klonulo. Svaki put kada sam ih svirao one bi me razvedrile i ja bih dobro raspolozen ustajao od klavira." 27

Nema sumnje da je ustajući od klavira poneo sa sobom i vise nego samo dobro raspolozenje. A to je i rekao: "Ko me dobro poznaje, znaće da Emanuelu Bahu veoma mnogo dugujem, da sam ga temeljito prostudirao i shvatio." Ono što je od njega naučio bila je, naravno, igra sa motivima, koju je već u svom prvom gudačkom kvartetu majstorski savladao. Filip Emanuel ga je naučio šta treba da bude nemačko muziciranje. On ga je sa nivoa dečje igre, koja se sastojala od ljupkih pesmica i od večito nasmejanog kolorita, uzdigao u sferu stroge umetnosti. Pa i pored svega toga, još dugo neće biti razjašnjen fenomen Hajdnove simfonije koja predstavlja nešto mnogo, mnogo vise nego prostu sintezu dostignuća njegovih prethodnika. Na koji način se ovo 'vise' ostvarilo i dalje ostaje zagonet ka. Već nas i to košta mnogo truda da pojmovno shvatimo šta je, zapravo, posredi. Najbolje bi bilo kada bismo se komparativno izrazili, kako je to učinio jedini nemački pesnik koj i je u svoje vreme, pa i uopšte, shvatio suštinu klasične muzike, muzikalni pesnik romana Zan Pol (Jean Paul). Jednom je iskazao utiske koje je na njega ostavila jedna od Hajdnovih simfonija. "Olujni su se vihori sukobljavali. Iznenada su ih razdvojili topli, vlazni sunčevi zraci. Nebom su ponovo počeli da se provlače teški oblaei, ali majstor ih je iznenada razgrnuo kao koprenu i je dan jedini ton je zaplakao u proleću kao neka lepa pojava." Nijedna muzika pređašnjih vremena ne bi mogla da se opiše na ovaj način: kao slikanje u pokretu. Hajdnovo delo slično je pronalasku kinematografa. Stamicova uzbuđena dinamika pretvara se u njegovim rukama u umetnost neprestanog preobrazaja divnih boja. Nad artizmom motiva Filipa Emanueia Baha razapeo je divan šator čudesnog emotivnog dozivljavanja. Najdublji smisao ove nove igre shvatio je već tada, mladić prepun slutnji, Hajnrih Vakenroder (Heinrich Wackenroder), pokretač romantike. "Nema umetnosti", govorio je, "koja bi tako potresno kao ova muzika, tako tajanstveno, usred strašne tame, slično dvosmislenim proročanstvima, izvela misteriju koja u duši ujedinjuje radost i bol, prirodu i prinudu, nevinost i divljinu, šalu i stravičnost." Oni koji su ovu misteriju slušali kasnije, bili su privučeni njome. Mogli su je u svako doba dozivljavati na koncertu, pa je zato i nisu vise ocenjivali sa takvim zanosom i strahopoštovanjem. Na taj način i tim rečima dat je jedini egzaktan opis onoga od čega se sastoji delo velikog Hajdna u drugoj muzičkoj eri. Svoje delo nije, dakle, stvorio u vreme onih osam godina koje je proveo u bedi, zaista nije! Trebalo mu je za to još narednih trideset godina. 28

Radosno sluzbovanje Kada su mu prijatelji obezbedili mesto kapelnika u jednoj grofovskoj kući, verovao je da je našao svoju sreću i ubrzo se ozenio. Koliko mu je to bilo potrebno, primetila je gospođa grofica po njegovoj zbunjenosti kad joj je jednom slučajno s grudi pala marama. To što je Hajdn našao zenu o kojoj je, još nakon srebrne svadbe, mislio da mora da je zove "bestia infernale", ima svoj razlog u tipično muškoj potrebi da prema onoj: "klin se klinom izbija", jednu ranu, koja mu je naneta, leči novom. Bilo je to ovako. Njegova prava ljubav ga je ostavila, dajući prednost nebeskom zaručniku, pa je postala opatiea. Njen otae smatrao je da time još nije sve izgubljeno, kada ima, eto, još jednu kćer. Nije bila tako prijatna kao ona prva, osim toga bila je i tri godine starija od prispelog muzičara - ali šta onda; gorko razočaran prihvatio je ono što mu se nudilo. Pričalo se da je ona od njegovih partitura ponekad pravila uvijače za kosu, ili ih je upotrebljavala kao podmetač za paštete. To ga je nateralo da svoje rukopise isto tako brizljivo sakriva kao i novčane transakcije, a uobičavao je i da uz pomoć bučne klavirske pratnje nadjača svadljive pridike svoje drage zenice. Uostalom - duševna ravnoteza uskoro mu se povratila, pa je s hrišćanskom strpljivošću nosio svoj krst i tešio se manje s hrišćanskom nadom: "Jednom će i toj nevolji doći kraj." Nije bio čovek od duševnih patriji i kajanja. Pošto je od grofovskog dirigenta crkvene kapele napredovao do knezevskog dirigenta, govorio je svakome ko je hteo da ga sluša - da je zivot nešto dragoceno. Za tog rođenog muzičara mora da je uistinu bilo dragoceno ono dugo stvaralačko doba koje je započelo kada ga je u sluzbu primio knez Esterhazi (Esterhazy). Da Hajdn ima da zahvali torn dobu razabiremo iz posredne izjave njegovog brata Mihaela koji je pre starijeg brata dobio posao kod salcburškog nadbiskupa. I on se razvio u vrednog ko mpozitora, iako skromnijeg značaja. Osećajući to i sam, uzviknuo je: "Dajte mi ruku kakva sokoli i bdije nad mojim bratom, pa neću nimalo za njim zaostajati!" čini se da je i Jozef tako shvatao prednost svog polozaja, jer je jednom rekao da za sve što je u zivotu stvorio, zasluga pripada njegovom nameštenju. "Moj knez je svim mojim radovima bio zadovoljan. Ja sam imao podršku, a kao dirigent orkestra mogao sam da eksperimentišem, da komentarišem šta ostavlja jači utisak a šta slabiji, mogao sam da ispravljam, dodajem, odbacujem, mogao sam koješta da se usudim. Bio sam izolovan od sveta i zato niko nije mogao da me zbuni, pa da posumnjam u sebe, niko me nije mučio - pa sam, eto, morao da postanem originalan." 29

Ako ovu izjavu poblize ispitamo, uverićemo se da Hajdn, u suštini, nema mnogo šta da zahvali ovim okolnostima, dok svojoj urođenoj originalnosti duguje gotovo sve. Njegova isuviše skromna priroda nije trazila ništa drugo, nego da mu gospodar i nalogodavac bude zadovoljan i da mu šačica znalaca da za pravo - taj neumomi radiša neprestano se menjao, ispravljao, a u samoći se nije ukiselio i pretvorio u rutinera i pedanta. Ponesen radošću stvaranja zaboravio je, svoga dela radi, na tezinu nepromenljive bračne nevolje. Valja još dodati i ovo: njegova detinje vedra cud, kakva se retko sreće, pomogla mu je da svoju zavisnost, koja je trajala tri deset godina, gotovo nikada ne uzima s gorčinom. Kao što je visoko plemstvo toga doba drzalo svoje galerije slika, kabinete kurioziteta i pozorišta, tako je ono zelelo da i ovu najizrazajniju umetnost prisajedini svom privatnom vlasništvu, pa je gajilo muziku pomoću sopstvenih kapela i upošljavalo kućne kompozitore, Taj luksuz ih je ipak došao nešto jeftinije, jer je ve ćina muzičara istovremeno obavljala i poslove sobara, sekretara, konjušara i baštovana. Jedino je horovođi bio priznat polozaj kuć nog oficira, što dokazuje i Hajdnov ugovor o zaposlenju. "Zato će da izbegava svaku preteranu familijarnost, zajedni čku konzumaciju hrane i pica i drugo druzenje s podređenima, kako ne bi izgubio na ugledu koji mu dolikuje. Pre i posle podne dolaziće u predsoblje i najaviće se. Pričekaće ovde na naredbu knezevskog visočanstva da li će tog dana da bude kućne muzike. Na kon primljene zapovesti, saopštiće ga ostalim muzičarima i biće na mestu tačno u određeno vreme, svakog puta odeven u uniformu i vodiće računa o tome da ne bude uredan samo on, već i svi njemu podredeni koji treba da se pojave u belim čarapama, u belom vešu, napuderisani, s pletenicom ili s drugom odgovarajućom perikom, ali svi uvek jednako." Hajdnova lična uniforma sastojala se od svetloplavog fraka sa srebrnim pojasem i izvezenom naboranom kragnom, zatim od kraćih pantalona, eipela s kopčama i od mača. Periku bi povukao du boko na snazno čelo; u odelu se još vise istieala nesrazmera između njegovih kratkih nogu i predugog trupa. Budući da mu je nos zbog polipa - bio natečen, donja usna - kao u Habsburgovca - istaknuta, brada čvrsta, da bi njome mogao da se podiči svaki Jenki, svojim energičnim izrazom liea i blagim pogledom odavao je čudnu mešavinu privlačnosti i odbojnosti, autoriteta i potčinjenosti. Uostalom, on se nimalo nije ponašao kao genije, nego vise kao marljiv majstor zanata koji vrši svoju duznost muzičara i kompozitora. Uglavnom je i komponovao isto tako, odnosno, po nalogu. Paragraf 4. "Na svaku zapovest njegove knezevske svetlosti obavezno će da komponuje muzička dela koja će njegova svetlost da zatrazi. Svoje nove kompozicije neće smeti nikome da otkrije, I 30

I nikome da dopusti da ih prepiše, nego će ih zadrzati jedino i isključivo za njegovu svetlost, bez čijeg znanja i milostivog dopuštenja neće ni za kog drugog da komponuje." Za takve sporedne poslove jedva da bi se i našlo vreme, jer ju svakog dana bili naručeni koncerti i za to su i svakog jutra bile potrebne probe koje su trajale satima. Prema probama se odnosio veoma ozbiljno i trazio je da se pojedina mesta beskonačno ponavljaju, strpljiv kao jagnje i uvek miran. Prepodnevni i poslepodnevni sati bili su, dakle, ispunjeni. A Hajdn je voleo i trpezu s dobrim jelom i pićem, iako se nije tako dugo zadrzavao za trpezom kao stari Fric, koji bi najmanje tri sata ostajao za stolom. AH, rado se kuglao i išao na pecanje što mu je - i jedno i drugo oduzimalo dosta vremena. S pravom se stoga pitamo, kad je taj čovek uspeo da stvori toliko stotina opusa? Evo odgovora: u rumeno praskozorje, i to tako redovno i s jednakom i detinje čistom poboznošću i predanošću kao što pop čita svoje rane mise. Dizao bi se čim petlovi zakukuriču - "i čim bih se obukao, kleknuo bih i pomolio se Bogu i blazenoj Devici kako bi i toga dana ponovo mogao uspešno da radim. Posle doručka seo bih za klavir i počeo da trazim. Kad bi mi sinula ideja, zdušno bih nastojao da je prilagodim pravilima umetnosti i da je zadrzim." Preko dana je razmišljao o tim idejama, a naveče, gotovo bez predaha, pisao bi bez ispravljanja svoje partiture. "To je bilo moguće jer nikada ništa nisam zapisao dok u to nisam bio sigu ran." Medutim, događalo se i to da su mu se sklapale oči dok bi posle obavljenog dnevnog posla zapisivao note. "Napisane u snu" zabelezio je kao opravdanje u jednom od svojih rukopisa. Takvi su bili dani ovog genija marljivosti, dani u kojima su nastajali nepregledni nizovi simfonija, kvarteta, trija itd. Nisu to bila nikakva prosečna zanatska dela, već ostvarenja koja su se usavršavala neprestanim razvojem; i nikada u njima nisu presahnule ni melodijska svezina, ni vedre i krepke dosetke, niti naivna radost muziciranja. Moglo bi se reći da je u trideset godina, koliko je bio u sluzbi kneza Esterhazija, svake nedelje nastajalo barem jedno delo u vise stavova, a da male radove i ne spominjemo. Uprkos tome, jednom je dobio, da čovek ne poveruje, pismeni ukor: - "Neka marljivije, nego do sada, prione na komponovanje!" Bilo je to ovako: od svih instrumenata knez je najviše voleo bariton, preteču čela, koji je zbog svoje komplikovane tehnike ispao iz savremenog orkestra. Presvetli je savršeno na njemu svirao, ali samo u jednom tonalitetu. Hajdn je hteo da dokaze da ni ovaj nedostatak nije nesavladiv. Pola godine potajno je uvezbavao kako bi ponosno mogao da nastupi sa svojim umećem. Učinak je bio neočekivan. Knez nije ni okom trepnuo, nego je rekao hladno i prekorno: "Hajdn, da, On to svakako mora bolje znati." 31

"Shvatio sam kneza", završava Hajdn svoj kasniji izveštaj o torn događaju, "pa ako me je u prvi mah i zabolela njegova ravnodušnost, ipak moram da zahvalim njegovoj kratkoj primedbi što sam istog časa digao ruke od ideje da postanem dobar izvođač na baritonu. Setio sam se da sam kao kapelnik i virtuozizvođač već bio donekle na glasu i prebacio sam sebi što već pola godine zanemarujem komponovanje. Prionuo sam tada s novim zarom na kompozitorski rad." Tu neprijatnu opomenu anulirao je tako što je u roku od dvadeset meseci napisao 175 koncerata za bariton u istom tonalitetu. Patrijarhalni odnosi! Hajdnovu pokornost ipak ne treba da tumačimo kao sluganstvo. Starog kneza poštovao je i kao čoveka. Kada je i sam postao stariji i kad mu je mladi knez jednom prišao s nekom preteranom kritikom, Hajdn je kratko odgovorio: "Vaša svetlosti, moja je stvar kako ću to da razumem!" Odonda nije vise dopuštao ni da ga oslovljavaju sa "On". Postigao je to da mu se obraćaju sa "gospodin Hajdn" i "blagorodni". Usled dugogodišnjeg sluzbovanja, tu i tamo se ipak osećao nekako potišteno. Nikada nije prezalio što mu nije bilo omogućeno da poseti Italiju. Na izmaku tridesetogodišnjeg sluzbovanja pozalio se: "Ipak je tuzno što si uvek rob; ali sudbina tako hoće. Bedno sam stvorenje. Stalno se mučim radom i retki su časovi mog odmora." Takva njegova raspolozenja bila su retka i gotovo uvek ih je savladavao uz pomoć svog smisla za humor, o čemu govore i reči koje je uputio nekoj svojoj bečkoj poštovateljki u čijoj kući je jed nom bio gost. "Sedim ovde u svojoj samoći - napušten kao siroče - gotovo bez ljudskog društva zalostan, sećajući se proteklih lepih dana - da, nazalost prošlih, i ko zna kada će opet da se vrate? - onih prijatnih društava, u kojima je čitav jedan krug jedno jedino sree, jedna duša. Kad će da se vrate lepe muzičke večeri koje se mogu samo zamisliti, ali ne i opisati. Gde su sva ona oduševljenja? Prošla su, prošla su zanavek. Neka se Vaša milost ne čudi što Vam tek sada zahvaljujem! Kod kuće sam našao sve u neredu. Tri dana nisam znao da li sam dirigent ili sluga neke kapele. Ništa me nije moglo utešiti. Ceo stan bio mi je u neredu, moj fortepiano, koji sam inače toliko voleo, bio je nepouzdan, neposlušan, vise me je uznemiravao nego smirivao. Slabo sam spavao, pa su me čak i snovi proganjali. Dok sam mislio da slušam operu "Figarova zenidba", probudio me je kobni severnjak i gotovo da mi je odneo noćnu kapu. Za tri dana izgubio sam na tezini dvadeset funti. Dobri bečki zalogajčići, naime, nestali su još dok sam bio na putu. Da, da! pomislih, dok sam u kući u kojoj se hranim umesto slatke govedine gutao komad pedesetogodišnje krave, umesto ragua sa sitnim valjušcima jeo pustu ovčetinu sa zutim krastavcima, umesto češkog 32

I fazana tvrdu przolicu, umesto tako dobrih i delikatnih pomorandzi - nekakvu odvratnu salatu, umesto peeiva suve nareske od jabuka i lešnika! Da - pozeleo sam da mi je sada ovde poneki komadić onoga što u Beču vise ne bih mogao ni da okusim! Ovde u Estorasu me niko ne pita: 'Zelite li čokoladu s mlekom ili bez mleka? Hoćete li crnu kafu, ili kafu sa šlagom? čime mogu da vas posluzim, dragi gospodine Hajdne? Da li biste hteli sladoled s vanilom ili sa ananasom?' - Da mi je sada da imam barem parče dobrog parmezana! Pomoglo bi mi, pogotovo sada u vreme posta, da pojedem cme knedlice i rezance! Upravo sam dao našem vratara nalog da mi pošalje dole pola funte..." Covek koji je znao na ovakav način da uziva i da samog sebe na prijatan način ismejava, zaeelo je lako savlađivao i zivotne tegobe. Nekadasnji seoski dečak spretno se snalazio u svim situaeijama svog "ropstva" i iz svake stvari umeo je za sebe da izmami ono što je najbolje, dok je sitne, neugodne stvari savladavao svo jim duhom i svojom ćudi. Knezevi Esterhazi ziveli su preko leta u svom letnjikovcu u kome se nalazilo i pozorište. U torn pozorištu neka italijanska grupa je naizmenično izvodila igrokaze, marionetske igre i opere. Kapelniku je bilo svejedno hoće li da piše muziku za zive ljude ili za marionete, za opere serie ili za opere buffe. U svakom slučaju davao je sve od sebe, te je zato i bivao bogato nagrađen putem priznanja. Sama eariea je izjavila: "Zazelim li se dobre opere, odlazim u Esterhaz." Kada bi kompozitora nakon predstave pohvalila, znao je veoma učtivo da joj odgovori, a bio je štaviše u stanju da je podseti na stara vremena: kada su se u Šenbrunu (Schonbrunn), uprkos njenoj zabrani, dečaci-pevači na njene oči penjali po skelama i kad je ona lično za kaznu naredila da se uhvati kolovođa, neki plavokosi tvrdoglavae - "taj tvrdoglavae, poprilično izrastae, stoji pred Varna." Hajdnovi muzičari nisu bili toliko oduševljeni letovanjem u Esterhazu. Dodelili su im hladne i vlazne stanove, a svoje zene morali su da ostave kod kuće. Kada se jednom prilikom letovanje bilo oteglo do u jesen, zamolili su maestra da podnese njegovoj svetlosti poniznu molbu. Bila je to riskantna stvar, ali Hajdn je obećao da će o tome razmisliti. Na sledećem večemjem koncertu izvodila se nova simfonija. Zvučala je čeznjivo, a to je u Hajdnovoj muzici bila retkost. Iznenada, usred izvođenja, ustao je prvi oboista i drugi duvač roga, obojiea su poneli svoje instrumente, ugasili sveće na svojim notnim stalcima i nečujno napustili dvoranu. Knez se trgao i namrštio čelo, ali i fagotista je već uzeo put pod noge, a za njim i poslednja dva duvača. Hajdn se pravio kao da se ništa nije dogodilo i nastavio je koncert s gudačima, dok se i oni jedan za drugim nisu 33

podigli i nestali. U polumračnoj prostoriji ostala su još samo dvo jica violinista koja su koncert privela kraju. Kada je dirigent ostao sam, knezevo čuđenje pretvorilo se u blagu ganutost. Prišao je Hajdnu i rekao: "Shvatio sam vašu poruku. Muzičari zele kući. Neka bude! Sutra putujemo." Bila je to "Simfonija rastanka". I dan-danas je rado izvode, iako ceremonija u koncertnoj dvorani ostaje bez pravog učinka. Postoji još niz ovakvih dogodovština koje je ovaj dovitljivi čovek uneo u svoja dela. Orač iz Hajdnovih "Godišnjih doba" koncipiran je tako da zvizduće pesmicu koja je u stvari andante iz jedne Hajdnove simfonije. Za zapovest "Ne ukradi!" posluzio se nekom ukradenom melodijom. U jednom gudačkom kvartet'u čujemo violinski razgovor udvoje koji nam se pričinjava kao scena iz Hajdnovog bračnog zivota: prva violina cvrkuće melodiju u diskantu, dok druga na snizenoj G-zici brunda kao gajde. Dragom jednom prilikom nalaze gudačima da sviraju okrenutim gudalima, pa to zvuči kao da po nečemu struzu. Svoje najvedrije raspolozenje iskazao je, pak, u "Dečjoj simfoniji" za koju je opljačkao čitavo jedno bogatstvo: svaki clan orkestra dobio je po neki dečji instrument, tako da su od smeha jedva mogli na njima da sviraju - bilo je tu zvizdaljki, koka koje kokodaču, kukaviea, čegrtaljki, triangla, dečjih bubnjeva i trubiea. Bila je to slatka šala detinje vedre ćudi. U "horu lovaea" u "Godišnjim dobima" i poslednjom notom verno imitira lovačke signale, ujedinjujući ih u skladnu zvučnu sliku; tu se nadmoćni poznavalac poigrava s teškoćama koje je sam sebi nametnuo. Znao je da se našali i sa svojim muzičarima, tako što bi u njihovim deonicama podmetnuo pakosne vragolije, a svoje muzički obrazovane slušaoce zbunjivao bi toboznjim nastupom reprize, da bi onda kasniji, pravi nastup reprize nastojao da što bolje maskira. Jedna dama je svoje izuzetno poznavanje muzike htela da dokaze tako što se digla i počela da tapše čim se oglasio pretposlednji takt. Sledeće večeri postavio joj je klopku pomoću kvarteta u ko me se četiri puta zaredom ponavlja prividni završetak, da bi se on da, kao nekim kratkim spojem, delo iznenada i sasvim neočekivano okončalo. Osnovni, vedri element prisutan je i u njegovim crkvenim kompozicijama, pa se i onim manje poboznim savremenicima činilo kao da njegovim misama nedostaje ozbiljnost koja dolikuje takvim delima. Ovaj nedostatak je i sam priznavao. No, majstor se branio od prigovora da je to zato što u njemu nema prave poboznosti i strahopoštovanja. Nije li on na svaku svoju partituru ispisao reči "U ime bozje" i završio je, zahvaljujući se svim svecima, iskrenim i dirljivim rečima: "Bolje to ne umem da napravim. Ono što imam, to i dajem. Kada mislim na Boga, moje sree se ispuni radošću, tako da mi 34

note teku kao s kalema. I budući da mi je Bog dao radosno srce, oprostiće mi ako radosno sluzim." Skromna slava Hajdn je začuđujućom brzinom osvojio srea svojih savremenika. Proteklo je bilo svega pet godina otkako je stupio u sluzbu kneza Esterhazija, a neki bečki list već je govorio o "miljeniku našeg naroda". Knez nije bio tako sitničav da bi dela svog dvorskog kompozitora zadrzao sam za sebe, kako je prema ugovoru imao pravo. Kao što bi u specijalnim prilikama znao da pozajmi svoju čuvenu kapelu drugima, tako je i o Hajdnovim najnovijim kompozitorskim ostvarenjima obaveštavao interesente, dopuštao da se dela štampaju i, štaviše, dozvoljavao je stvaraoeu da radi i za druge naručioce. Tako su Hajdnove simfonije došle do Pariza. Postigle su veći i trajniji uspeh nego Stamicove simfonije jednu generaciju ranije. Morao je da ih šalje tamo jednu za drugom. Bile su vedre i svima razumljive. Odslikavale su raspolozenja i bile označene čak i u podnaslovima, tako da niko, što se njihovog smisla tiče, ne bi do šao u sumnju: kokoška, medved, lov, učitelj, kraljiea. Razume se, vrednost tih sirnfonija nije se sastojala u torn toboznjem sadrzaju. Mozda mu je knez preporučio da se posluzi torn doskočicom da bi tako zainteresovao francusku publiku. Ali, po svoj priliei i sam kompozitor se zabavljao pokazujući istovremeno kako je svojom umetnošću u stanju da odslika i sasvim konkretne stvari. Nemački muzički pisei, međutim, nisu trazili muzičku izrazajnost ove vrste, nego muziku koja ispoljava ljudska osećanja, bez spoljašnjeg tonskog odslikavanja. Osim toga, oni su još uvek nekako potajno gledali unatrag i pomišljali na visoku crkvenu umetnost, na kanon i fugu. Tu - u Hajdnovim programskim simfonijama kao da su stručnjaci i poznavaoci otkrili još jedan dokaz da tog čoveka ne treba shvatiti sasvim ozbiljno. Car Josif, duhoviti sin Marije Terezije, rekao je jednom prilikom u dvorskom krugu: "Naš dobri Hajdn zapravo je samo zabavljač." Neki pošteni muzičar odgovorio mu je bez ustezanja: "Veličanstvo, pred ovim zabavljačem ja padam ničice i obozavam ga!" Komponujući zatim čitav niz simfonija i kvarteta u koje je uvrstio duze višeglasne umetke, Hajdn je pokazao kako njemu nije nimalo teško da, po uzoru na već odavno zaboravljene stare majstore, demonstrira visoku školu jahanja po propisima najstrozije etikeeije. Događalo se, kad bi takvu jednu majstoriju priveo kraju, da su ga spopale sumnje, pa je - precrtavši prvobitni tekst - ispod njega ispisao jednostavniju verziju i dodao belešku: "Ovo je samo za izuzetno učene uši!" 35

I Višeglasne umetke kasnije je zamenio do tančina analiziranim motivima. Ova takozvana "razrada motiva" vredi otada kao pravilo za sve simfoničare. Trebalo mu je, dakle, zaista trideset godina da, nakon stotine eksperimenata i lutanja stranputicama, stvori konačan oblik simfonije. Naime, Hajdn je morao baš sve da uradi temeljno. Za to je imao dovoljno vremena, sudbina mu je odredila da pozivi dugo. I ovo beskonačno traganje urodilo je, na kraju krajeva, nešto većim plodom nego što bi bilo jednostavno prenošenje klavirskog stila Filipa Emanuela na orkestar i kvartet. U njegovim poznim delima dolazi do izrazaja ono što je, na kraju krajeva, imalo da označava odstupanje od polifonije i vraćanje na jednolinijsku melodiju: - značilo je, naime, slobodniju harmoniju. Akordi vise nisu nastajali kao po nekoj prinudi, ukrštanjem melodijskih linija, nego su mogli da se oblikuju prema osećanju i u zavisnosti od pravila koja su ih tek neznatno sputavala. Akordima su mogli da se postignu dozivljaji kakvi pre nisu mogli ni da se zamisle, ugođaji koji su se brzo menjali i bili puni čara. Umetnost linije ustupila je mesto umetnosti boje. Najveći uzitak slušanja muzike biće ubuduće uzivanje u mešavini zvukova, što će kasnije da dovede i do toga da će pred njom ustuknuti čak i melodija, koja će postati nevazna. Slobodne harmonije izrazavaju, naime, duševna stanja, tako da se i najneznije nijanse tog stanja mogu odslikati bolje nego i najlepšom melodijom. Bilo je i ranije razdoblja u kojima se sazvučje glasova smatralo vaznijim od lepog toka pojedinog glasa. U Veneciji su oko 1550. godine ispevane akordske nizove Holanđanina Vilerta (Willaert) nazivali "pitkim" zlatom, dok su oba Gabrielija stekla slavu na primitivno vođenim, ali čudesno zdruzenim glasovima, čime su grčki san o sfernim harmonijama pretvarali u zbilju. Akordska instmmentalna muzika uvek se iznova pojavljivala, ali tek je Hajdn učinio da se u njoj razvije sva njena snaga koja osvaja ljudske duše. Ništa za nju vise nije bilo nemoguće, njome se moglo baš sve izraziti; no, njeno čudo sastojalo se u tome što je svoj izraz mogla neprestano da menja, te je među svim umetnostima jedina koja duševna zbivanja moze i da odslikava i da ih izaziva, te da u nekoliko minuta sabije dozivljaje koji se u normalnom ljudskom zivotu događaju danima, nedeljama, mesecima. U svojim simfonijama Hajdn je, većom raznolikošću nego bilo koji od njegovih naslednika, razvio sve registre bojama bogate palete instrumentalne muzike. Intimni kontrast tome dao je svojim kvartetima, umetnošću koja svojim formalnim drazima ne zaostaje ni za najfinijim ostvarenjima polifoničara. U njoj je sve prozirno kao staklo. Uho se ne naslađuje samo kolorističkim čarima akorda, ono u isti mah uziva i u načinu na koji se to postize. Kao usred belog dana razvija se pred nama stvaralačka tajna stvaraoca. 36

Da li je Hajdn bio svestan činjenice da je, kao neki bog, u suštini stvorio novu muziku koja je mogla da se odrzi uz ono što je stvoreno u prethodnih osam vekova? Verovatno nije. Nikada se nije rečima izjasnio o suštini svoje umetnosti, koja se u njegovim nebrojenim ostvarenjima sve vise kristalizovala. Malo je verovatno da se din gent hora kneza Esterhazija sa svojom umetnošću smatrao pionirom jedne epohe od svetskog istorijskog značaja, pre će biti da se smatrao za njenog vernog sluzbenika koji povereni mu kapital pošteno unapređuje. I kao što to često biva, vise se ponosio onim delima koja spadaju među njegova lošija ostvarenja. U svojim operama ostao je veran ukusu vremena, imitirao je Italijane. Bio je uveren da bi na torn polju mogao posebno da se istakne da je mogao da ode u Italiju. Tek je kasnije shvatio da su ga na torn planu drugi pretekli. Kada su ga u njegovoj pedesetoj godini pozvali da u Pragu izvede jednu od svojih opera, odbio je poziv, ukazajući na nedavni tri jumf opere "Don Đovani" ("Don Giovanni"). "S velikim Mocartom ne mogu da se takmičim", napisao je. Veliki Mocart! Nije li se u Hajdnovom srcu pojavila ljubomora kada je video kako taj mlađi čovek bez napora postize ono što je on postigao tek putem dugotrajnog višegodišnjeg rada. Ni najmanje, jer on u svom pismu Prazanima nastavlja: "O, kada bih mogao da svakom ljubitelju muzike utisnem u dušu nedostizna Mocartova dela, tako duboko kao što ih ja poimam i osećam, onda bi se narodi takmičili da taj biser osvoje i zaštite unutar svojih zidova. Zaista se ljutim što se ovaj Mocart, koji je jedan medu jedinima, već nije angazovao na nekom carskom ili kraljevskom dvoru! Oprostite mi što izlazim iz kolotečine, toliko volim tog čoveka!" Da li se ikada desilo da neko stariji sa ovakvim nesebičnim divljenjem govori o svom nasledniku, znajući da taj, pre ili kasni je, moze lako da mu skine krunu s glave? Kako je zavist bila strana ovom vedrom duhu! Kad god se izvodilo neko Mocartovo delo, nije propuštao priliku da prisustvuje njegovom izvođenju i svaki put bi priznao da je opet nešto naučio. Govorio je istinu, jer za sjajnu melodičnost svojih kasnijih kompozicija zaista moze da zahvali Mocartovoj umiljatoj kantileni. Obojica su jedan drugome posvetili po pola tueeta svojih gudačkih kvarteta, i činilo se kao da je tata Hajdn - kako su ga sada zvali - otkrio prestolonaslednika kome će mirne duše moći da prepusti presto. Kada je saznao za Mocartovu preranu smrt, plakao je kao dete, nije mogao da se smiri i neprestano je ponavljao: "Bio je visoko iznad mene!" Ova prekomerna skromnost je utoliko dirljivija ako se zna da se baš u to doba nalazio na najvišem stepeniku sopstvene slave. Bio je u Londonu, gde su ga slavili kao što 37

pre njega nisu slavili nijednog muzičara. Novine su svakog dana donosile izveštaje o njegovom zdravlju, oksfordski univerzitet imenovao ga je za svog počasnog doktora, dvor i plemstvo su se nadmetali ko će mu ukazati veću počast, pomišljalo se čak i na to da mu se za zivota podigne spomenik. Već na domaku šezdesete godine, čitavu godinu dana izdrzao je u torn metezu, a zatim se još dvaput vraćao, s očitom namerom da zaradi imetak. Poslovni ljudi odlično su organizovali njegovo gostovanje, ali je i on morao da se obaveze da će da napiše određen broj novih kompozicija. Da bi udovljio svojoj obavezi, komponovao je u časovima između nebrojenih poseta i prijema, raznih proslava i razgledanja, napaćen zbog bolesti očiju i zbog nesanice, oporavljajući se na svojim jutarnjim šetnjama uz učenje engleske gramatike. A kakva je samo dela tada stvorio! Dela puna svezine i invencije, pa među njima i one simfonije' koje se danas najčešće izvode. Ta dela delimično su nastala i u javnom nadmetanju s jednim od njegovih učenika kojeg je pridobila konkurentska izdavačka kuća, pošto joj nije uspelo da velikog majstora veze za sebe. Izbio je pravi praveati novinski rat, s obeju strana su se koncerti pretvorili u bitke za osvajanje publike i izrodili bi se u skandale, da dobroćudni starae svojim drzanjem nije dokrajčio ovu naelektrisanu situaeiju. "Gospoda su htela da se sa mnom poigraju, jer nisam prešao u njihov tabor. Ali, publika je pravedna. Prošle godine sam poznjeo mnogo priznanja, a letos još i vise. Kad sam se vratio u London, moj učenik Plejel (Pleyel) pokazao se tako skromnim, da sam ga ponovno zavoleo. Puno vremena provodimo zajedno, to mu sluzi na cast i on poštuje svog oca. Mnogi su se okomili na njega zbog njegove smelosti da se sa mnom takmiči, ali mi je ipak drag, prisu tan sam na svakom njegovom koncertu i prvi sam koji mu tapše. Slavu ćemo međusobno da podelimo i svaki će zadovoljan da se vrati kući." Hajdn se vratio, svakako veoma zadovoljan, sa 24.000 forinti čiste dobiti, pa je tako jesen svog zivota uzivao slobodno i vedro u glavnom gradu Austrije. Dugo doba njegovog sluzbovanja bilo je završeno. Stari knez je umro, a njegov naslednik raspustio je kapelu. Sada je Hajdn smogao hrabrosti da dokrajči i svoje dugo bračno robovanje. Potrazio je za svoju zenu boravište u nekom drugom mestu. Skromnoj sreći ovog velikog radnika nije ništa nedostajalo do sreće u ljubavi. Jednom ga je, naime, i ljubav bila dohvatila i to ne baš tako bezazleno. U zivotnom dobu kada se muške strasti rasplamsavaju silnije nego u prolećno doba zivota, u svojoj četrdeset i petoj godi ni, zaljubio se u jednu Italijanku koja je pevala u njegovim operama. Bila je to mlada supruga nekog večito bolešljivog violiniste u Esterhazijevoj kapeli. Strast kojom je tu zenu voleo nije, doduše, 38

u njegovom stvaralačkom radu ostavila nikakve tragove, ali je tog, inače zadovoljnog uzivaoca zivota, ipak dovela tako daleko da je ozbiljno i nestrpljivo prizeljkivao dan "kada će dvoje ljudi da sklope svoje oči" - jezovita zelja bogobojazljivog tate Hajdna. Okajao ju je tako što se odrekao najveće sreće kojom se ljudi daruju. Kad su se, naime, zaista sklopile oči njegove zene, nosio je na svojim pognutim plećima već sedam decenija. Za Luiđiju Polceli (Luigia Polzelli) nije mogao da učini ništa vise nego da joj odredi rentu i da joj pismeno obeća da se neće ozeniti ni sa kojom drugom zenom, ukoliko se još jednom bude zenio. Medutim, i sam je shvatio da je za takav podvig odveć kasno. Ali, nije smatrao da je kasno da pomislja na stvaranje novog velikog dela. "čovek bi rekao da gotovo onako kako popuštaju moje duhovne snage, tako jača moja stvaralačka radost i potreba za stvaranjem. Boze, koliko još posla zadaje ova divna umetnost, čak i čoveku kakav sam ja nekada bio! Svet me, doduše, svakog dana hvali i izrazava mi svoje divljenje, ushićuje se plamenim poletom mojih poslednjih dela, ali niko mi neće verovati sa ko likim trudom i naporom ja taj plamen odrzavam. Moje pamćenje je oslabilo, popustili su mi i zivei, pa ima dana kad sam zbog sve ga toga toliko potišten, da osećam da sam upravo u jadnoj situaei ji. Posle takvih dana treba mi puno vremena da se oporavim, da mi ponovo nadođu nove ideje. Konačno, proviđenje Svevišnjeg mi ipak pomaze da se u moje sree vraća radost i ja opet mogu da sedam i prebiram po klaviru. Tada se, hvala Bogu, javljaju i ideje!" Između ostalog, u to doba je svake godine napisao i po jednu misu, oko tuee pesama, trija, sonata i kvarteta. Među kvartetima tu su i varijaeije na temu "Boze zivi, Boze spasi", koje je smatrao svojim testamentom namenjenim austrijskom narodu. Svoj testament muzičkom svetu napisao je u 65. i 68. godini zivota. To su oratorijumi: "Stvaranje sveta" i "Godišnja doba". Oba ova dela predstavljaju iznenađenje i otkrivaju kako se stari Hajdn nije prepustio starosti. Strogo uzevši, ta dela podsećaju na neku vrstu školskog rada, u kojima se oseća utieaj jednog novog uzora i novog učitelja. Majstor koga je Hajdn tako kasno otkrio zvao se Hendl i u svojoj nemačkoj domovini bio je gotovo zaboravljen. Kada je u Londonu, na svečanostima koje su u Hendlovu cast trajale četiri dana, Hajdn uzastopee čuo šest njegovih velikih i snaznih horova, gotovo da nije mogao da poveruje svojim ušima. To što je ovde čuo, bilo je neuporedivo veće nego svi muzički uziei kojih se sećao još iz doba kada je u Beču bio clan hora dečaka. Pa, kad se u gotskom Vestminsteru za vreme izvođenja oratorijuma "Mesija" oglasila pesma "Aleluja" i kada je čitav sjajni skup ustao sa svojih sedišta, kako bi odao počast Bogu i onome ko ga hvali, Hajdnu su navrle suze na oči, te je jecajući ponavljao: "Ovo je majstor nad svima nama!" 39

Valjalo se, dakle, ugledati na takvog majstora. Nije to bio mali zadatak za tog vedrog stvaraoca koji je bozanstvo uvek simbolizovao "ljubavlju i dobrotom", a nije ga prikazivao kao uzvišenog tvorea neba i zemlje. Međutim, upravo takvo prikazivanje bozanske uzvišenosti bila je tema njegovog prvog oratorijuma, za koji bi se moglo reći da je kao stvoren za Hendla. I kao čudom, vedrom stareu uspelo je da uverljivo prikaze praiskonski haos, da efektno opiše uzajamnu borbu prirodnih sila, da nam tonskom paletom predstavi zivotinjski svet, da svečano pozdravi pojavljivanje Adama i da, uz sve to, uzornom pesmom slavi samoga Boga. Značajno mesto "Neka bude svetlo" iskomponovao je tako veličanstveno da ga ni sam Hendl u tome ne bi nadmašio, a pri svemu tome nije se uopšte koristio nekim specijalnim efektima, već samo običnim prelazom iz pianissima u forte, sa gudačkih na duvačke instramente, te iz mola u blistavi C-dur. Sveukupno, to naravno nije bio samo prikaz samog čina stvaranja sveta, već pre odraz tog stvaranja odslikan u zahvalnom detinjem sreu. I sam Hajdn je rekao da nikada nije bio toliko pobozan kao onda kada je komponovao ovo delo. "Godišnja doba", koja bi svojim mirnim opisom prirode morala da budu bliza njegovoj naravi, zadavala su mu mnogo vise truda. Taj ponešto manjkav tekst nije mu davao dovoljno poleta i, naposletku, taj dru gi ogroman rad ipak se pokazao kao preveliki teret. Iako je ovo delo, vise nego koje drugo, proslavilo Hajdnovo ime i u činilo ga sve do dvadesetog veka popularnim, on nikada nije zaboravio da je kroz njega istrošio i poslednju kap svoje stvaralačke snage. Teško se mirio s mišlju da će biti prinuđen da sve manje radi, da će da zivi još samo radi toga da bi ga drugi negovali i da svetu vise neće biti od koristi. Poštovan od svih, stari tata Hajdn ziveo je u svojoj kućici u Gumpendorfu, prisećajući se mnogih nevolja i mnogih pobeda; s radošću je dočekivao svakog stranca koji bi ga posetio, a ponajviše se radovao onima koji su dolazili da mu iskazu svoju zahvalnost kao učitelju, uzoru i preteči. Došavši iz Pariza, posetio ga je i slavni kompozitor Kerubini (Cherubini) i uveravao ga da je odmah, čim je čuo jednu jedinu njegovu simfoniju, smesta postao njegov sledbenik i obozavalae. Zagrlivši ga, duboko ganuti Hajdn rekao mu je: "Dopustite da se nazovem vašim muzičkim ocem, a vas da nazovem svojim sinom!" Način kako se bez zavisti ophodio prema mladim talentima, kako je u sebi dobrotu i brizljivost spajao sa zdravim ljudskim razumom i iskustvom, te kako je bio u stanju da proročanski posmatra i gleda oko sebe, dokazao je i u pismu, koje je u interesu jednog siromašnog muzičara, svog učenika, napisao jednom izbornom knezu: "Vaša Presvetlost sigurno je imala opravdanih razloga da ga pošalje u veliki svet sa tako malo novaca. Pretpostavljajući da je 40

tako, pa i zato što nisam zeleo da mladić padne u rake špekula nata, delimično sam preuzeo za njega garanciju, a delimično sam mu u gotovom novcu pozajmio toliko da mi sada duguje 500 forinti. Napominjem da nije nijedan novčić potrosio bez potrebe i mo lim da mu navedeni iznos doznačite ovamo. S obzirom da rad uz pozajmljen novae povećava kamate, što je za umetnika uvek nepodnošljivo, mislim da bi Vaša Presvetlost uistinu u potpunosti dokazala svoju milost, te istovremeno izbavila čoveka iz nevolje, ako bi mu za iduću godinu doznačila hiljadu forinti. Uveren sam da mogu za njega da jamčim, jer sam imao stotine prilika da se osvedočim kako je spreman da, bez ikakvog primoravanja, za svoju umetnost zrtvuje sve. Ako uzmemo u obzir sva primamljiva iskušenja i prilike koje mu se ovde pruzaju, ne preostaje nam ništa drugo nego da mu se divimo i da se nadamo da će milost koju mu Vaša Presvetlost ukazuje, biti u punoj meri opravdana. Stručnjaci, isto tako kao i nestručnjaci, moraće nepristrasno da prizna ju da će taj čovek u dogledno vreme da postane jedan od najvećih evropskih kompozitora, a ja ću da budem ponosan što ću smeti da se nazovem Betovenovim učiteljem i majstorom." Takva je bila slava za kojom je zudelo njegovo staračko sree: ziveti dalje u onima koji dolaze, stvarati dalje u delima mladih. Ova skromna slava mu je i bila dosuđena. Iako su simfonijski stvaraoei posle njega postigli veću izrazajnu snagu i nadmašili ga strastvenom i čarobnom lepotom zvuka, ipak su svi oni govorili jezikom koji je on stvorio. Ako su i otišli mnogo dalje i dospeli do visina koje on još nije mogao ni da nasluti, od njega su ipak nasledili ono najglavnije: duhovnu uzbu đenost. A onaj mladić Vakenroder bio je u pravu kada je Hajdnovu umetnost slavio kao anonimnu umetnost,. jer je za nju, na kraju krajeva, svejedno ko je kompozitor i kakav je njegov lični izraz; naime, simfonika, koja dolazi od Hajdna, je "pravo bozansko otkrovenje naše duše". 41

Polozeno na grob gospođi Elzi Reger

I »PATHETIQUE« 1 U vreme kada su prvi talasi revolucije zapljuskivali Pariz, Beč je bio hram muzike. U torn hramu sluzbu nadbiskupa vršio je stari tata Hajdn, dok su Mocarta slavili kao sveea; kvartete su izvodili kao da vrše svečano bogosluzenje. Uz večernje mise svirale su se Bahove fuge i preludijumi, pijanisti su bili kao neka vrsta kućnih kapelana. Najelegantniji među njima zaista je bio opat. Zvao se Gelinek i jedva je čekao na trenutak kada će se u palati kneza Lihnovskog (Lichnovski) takmičiti sa nekim nepoznatim konkurentom. "Taj će da zapamti ovaj dan!" hvalisao se. Narednog jutra pitali su ga kako je ispao dvoboj. Iskreno mu se otelo: "O, jučerašnji dan ću da zapamtim! U torn mladiću krije se sotona. Nikada još nisam čuo da neko tako svira. Na temu koju sam mu zadao improvizovao je na način kakav nisam doziveo ni kod Mocarta. Nakon toga izvodio je sopstvene kompozicije, bizarno, uzbudljivo, čudesno. Iz klavira je izvlačio efekte o kakvima nikada nismo ni sanjali." "Gle, gle, a ko je taj čovek?" "Onizak, ruzan, crn i po izgledu tvrdoglav momak, koga je tata Hajdn doveo sa sobom iz Poranja. Zove se Betoven." Još davno pre nego što je objavljeno njegovo prvo delo, proslavio se kao virtuoz na klaviru. U to vreme od pijaniste se oeekivalo mnogo vise nego samo puko interpetiranje tuđih kompozieija. Samo po sebi se podrazumevalo da pijanista pred publikom treba da izvodi i sopstvena dela. Ali, za vrhunac majstorstva smatrala se improvizacija. Slušati improvizacije istaknutih izvođača značilo je prisustvovati nastajanju umetnosti, značilo je doziveti stvaralački čin zajedno sa umetnikom. Bez sumnje, bio je to vrhun ski, najveći od svih čoveku dodeljenih umetničkih uzitaka. Danas 45

to ne mozemo ni da zamislimo otkako su - još pre sto godina s Mendelsonom - veliki improvizatori izumrli. Savremenici Ludviga Betovena (Ludwig Beethoven) bili su saglasni u tome da je on kao improvizator bio od svih najveći. Još dok mu je bilo dvadeset godina neki znalac izdigao ga je iznad svih ostalih, ističući da je njegovo sviranje "izrazajnije, rečitije, značajnije, ukratko - da je to vise govor upućen srcu." Sviranje drugih vise je bilo namenjeno sladokuscima. Sladokusni rokoko trazio je eleganciju, delikatnost, duhovite nijanse. Kao da je imao šesto čulo za uzivanje u čistoj formi, dozivljavao je muziku kao ornament u pokretu, kao neku igru porcelana. Oseća nja? Da, ali u pazevom kostimu od plave, srebrom izvezene svile. Betoven se našao u estetskim salonima kao sankilot. Doneo je uzbuđenja, neočekivane efekte, oštre suprotnosti, nasilne prekide dozivljaja. I sama njegova tehnika temeljila se na kontrastima. Njegov poznati legato, pevljiv, vezan ton, stalnom upotrebom pedala bivao bi još mekši, osećajniji. Kod fortissima razvio bi takvu snagu da bi obično pokidao nekoliko ziea. I niko mu nije bio ravan u brzini skokova, lestviea, dvostrukih trilera. Već sa prvim taktovima stvarao je neku zagonetnu tenziju. Slušaocima bi načisto zastajao dah, pa čak i u laganim stavovima. Ljudi su gubili svest o sopstvenoj ličnosti i zapadali u neku neizdrzivu zbrku emocija. Vedri presto znao je iznenada da pokrene mračne nagone - kiša vulkanskog pepela počela bi da pada iz vedrog neba - mukla zalopojka pretvarala bi se u bučno klicanje slatki adagio zario bi rumenilom demonstva - to nije bio pijanista, bio je to čarobnjak, jedan od palih anđela! Bilo je momenata kada se tek jedva moglo govoriti o muziei, bilo je to još samo neko kucanje, preklinjanje, mucanje. Otkrivali su se najdublji ponori, oslobođena duša izbijala bi iz njih na površinu. Nije svako podnosio takvu muziku. "Betoven muči svoj instrument. Preteranom upotrebom pedala stvara konfuznu buku. On uopšte ne zna čisto da svira. Njegove improvizacije su neprirodne, bez melodije i bez pravila." U najmanju ruku taj poslednji prigovor je bio neopravdan. Betovenove improvizacije su mozda i bile nemelodične, ali su uvek bile tako logički izgrađene da je smesta mogao da ih ponovi a da ne izmeni ni jedan jedini ton. Svaki pojedini takt pripadao je ee lini, svaki takt pokoravao se određenom pravilu. Ponajviše je improvizovao prave sonatne stavove. To što su drugi nazivali komponovanjem, on je to stvarao u hodu, predavajući se trenutnom nadahnuću. U formalnom i tehničkom smislu, uvek se mogao naći pijanista virtuoz koji bi mogao da mu stane uz bok. Jednom su 46

takvog jednog majstora pozvali čak iz Pariza; bio je to mnogo slavljeni Stajbelt (Steibelt). Svi su napeto iščekivali taj susret. Betoven se prve večeri predstavio svojim klarinetskim trijom, kamernim komadom uobičajenog stila, ne naročito uzbudljivim, ali s pravim, betovenski neznim adagiom. Klavir tu nije mogao da briljira i sve se činilo kao da je egzaltirani slobodoumnik baš sada, kada je sve od toga zavisilo, zaigrao na pogrešnu kartu. Št ajbelta je to prenerazilo i razočaralo. Svirao je jednu blistavu fantaziju, te je svojim novim tremolom postigao silan efekat. Betoven mu je pljeskom odao priznanje, ali uprkos svim nagovaranjima nije hteo vise da svira. Njegovi prijatelji odmahivali su glavom. Strancu su, bez pogovora, priznali gotpunu pobedu. Nakon osam dana Stajbelt je započeo koncert sopstvenim kvintetom. Ovo delo bilo je neuporedivo elegantnije od trija njegovog protivnika. Zatim je odsvirao glavnu temu Betovenovog trija i na tu temu improvizovao. Veoma vešto. No, stručnjaci su primetili da je tu improvizaciju marljivo pripremao i naučio je i to je izazva lo negodovanje. Betoven se ozlojeđen i kao silom nateran priblizio instrumentu, usput je dograbio deonicu čela iz Stajbeltovog kvin teta, stavio je na pult naopako, i iz njenih početnih taktova prstom iščeprkao kao neku temu. Počeo je mrzovoljno da je varira, i malo pomalo se zanoseći - uskoro je zaboravio na sve oko sebe i poleteo u blistave visine. Dame su počele da vade svoje maramice. Svirao je ceo sat. Niko nije aplaudirao. Svi su osećali da se atmosfera promenila. Niko vise nije pomišljao na tehničke finese. Veliki Stajbelt je pobegao. Nije mu vise nikada palo na pamet da se takmiči sa Betovenom. Pobeda srca. Taj mali, crnpurasti, ruzni momak mogao se u doba veštačkih mladeza, krinolina i kitnjastih ukrasnih stoliea nametnuti svetu samo svojim srcem. Njegova pobeda bila je potpuna. Takvo bespogovorno poštovanje, takvo obozavanje postigao je još samo Franc List. Betoven nije bio nikakav dobroćudni svirač. Osećao se kao sveštenik svoje umetnosti. Dozivljavao je trenutke kada nije hteo ili nije mogao da joj sluzi. Njegovo sviranje je, uopšte uzev, bilo neujednačeno, pokatkad načisto jadno. Ali, sve mu se to opraštalo. Poštovali su njegove hirove. A onda, kad bi ga opseo stvaralački duh, oduzio bi se svojim poštovaocima kao bog. Prozela bi ih do tad nepoznata sveta groznica, osetili bi ono što je čitavoj jednoj generaciji bilo uskraćeno: potresno ushićenje. Franc List je fascinirao osetljivo građanstvo bidermajera - Betoven je kritičke znalce poslednje aristokratije okrenuo ka novoj muzičkoj suštini. 47

Karakterne osobine ovog titana naslućuju se već u anegdotama iz njegovog detinjstva u Bonu. Van Betovenovi su bili flamanskog porekla i već dve generacije unazad sluzbovali su u Bonu kao dvorski muzičari. I Ludvig je trebalo da postane muzičar; svoje prve klavirske vezbe za prste započeo je stojeći na klupiei. U svojoj sedmoj godini već je javno nastupao. Kada bi od njega trazili da svira pred posetiocima, morali bi dugo da ga mole, a njihove pohvale ostavljale bi ga hladnim i ravnodušnim. Pošto bi gosti otišli, znao je čitave sate da provodi unoseći se u sopstvene melodije. Njegovom oeu to se nije dopadalo. "A šta ti to opet sviraš iz glave? Nisi za to pozvan!" Pa i kada bi mu otae zapretio ćuškom, Ludvig bi nastavljao da improvizuje: "Zar ovo nije divno?" Već kao dečak bio je neprijemciv za tuđe utieaje. Neodstupno je sledio sopstvene unutrašnje porive. Počeo je veoma rano da komponuje, oblikovao je zvučne i snazne akordne nizove, prevelike za njegove male prstiće. "Ludi dečače, pa to još nisi u stanju da sviraš!" "Moći ću kad budem stariji", odgovorio je mirno. Plemićka gordost ga nikada nije napuštala. Kada su malog prljavka opominjali da bude uredniji, drsko je odgovarao: "Zar je to vazno? Kad jednom budem gospodin, niko vise neće da spomi nje kakav sam bio ranije." U školi je bio bojazljiv, ćutljiv, zamišljen, učio je preko volje i bio je loš đak. U računu nije savladao ni mnoze nje. Do kraja svog zivota potpisivao je jednake brojeve jedan pod drugim i sa birao ih. A i pored toga je, štaviše, išao u gimnaziju. Inače, nije bio nikakvo jednostrano čudo od deteta. Zajedno sa svoja dva brata jednom je skinuo petla s krova, a pljačkao je i gazdaričin kokošinjac. Kada ga je uhvatila, pravdao se: "Ušao sam samo da dohvatim maramče koje je Karl baeio među kokoške." Gospođa Fišer će na to: "Sada znam i zašto kokoške u po slednje vreme tako slabo nose." Ludvig je bezobrazno nastavio: "Kazu da ima lisiea koje kradu i jaja." "Cini se da si ti ta prevejana lisiea." "Zasada lisičarim samo oko nota." Vragolan se nasmejao i odmaglio. Bilo je i slučajeva kada je bio pun dostojanstva. Gazdaričina kćerkica, s kojom je voleo da se igra, primetila ga je jednom na prozoru i dobaeila mu pozdrav, ali on nije otpozdravio. Nakon toga se pravdao: "Bio sam se zadubio u neku misao i nisam mogao da dopustim da budem ometen." 48 I

I Sa petnaest godina postao je dragi dvorski orguljaš i povećao je očeve prihode za polovinu. Kada je napunio sedamnaestu, njegov zaštitinik, grof Valdštajn (Waldstein) poveo ga je u Beč i odveo kod velikog Mocarta. Ovaj nije bio oduševljen njegovim sviranjem, jer je smatrao da se radi o nekom naucenom paradnom komadu. Betoven je to osetio i zamolio ga da mu zada temu, na koju će da improvizuje. Mocart je tada rekao Valdštajnu: "Pripazite na ovoga, o njemu će svet jednom da govori." AH mladić je već kritikovao i majstora, njegovo sviranje činilo mu se nekako rascepkano i odlučio je da on to sam bolje čini. I zaista, Mocartov stil nije bio prikladan za novoizmišljenu klavirsku mehaniku, gde se zice nisu vise trzale perom, nego su o njih udarali batići. I upravo je Betoven bio prvi koji je za takav klavir stvorio posebnu tehniku sviranja, svoj čuveni pevljivi legato. Mocart mu nije bio dugo učitelj. Ludviga su pozvali kući, jer mu je majka bila na samrti. Posle njene smrti otae se sasvim zapustio, retko je dolazio kući i sasvim se odao piću. Jedne noći izazvao je pravi skandal i Ludvig se borio da ga spasi iz ruku zandarma. "Tako nešto ne sme nikada vise da se ponovi!" zakJeo se. I doneo je nemilosrdnu odluku. Na njegovu molbu otae je dobio otkaz na poslu i isterali su ga iz grada. Polovinu očeve penzije pri mao je devetnaestogodišnji sin da bi mogao da prehrani svoju braću. Ovaj postupak odgovarao bi nekom budućem drzavniku ili moralnom fanatiku. Betoven je imao ponešto i od jednog i drugog. Svoje poslove i proeese vodio je kasnije s odlučnom bezobzir nošću, a moralni kodeks pun naglašene strogosti utieao je na njegov zivot i, na kraju, i na njegovu umetnost. Tek tada je preduzeo korake da vlastitim snagama nadoknadi zanemareno obrazovanje. Slušao je predavanja na univerzitetu. Upoznao je i izabrao dela koja su mu bila duševna hrana do kraja zivota: Homer, Plutarh, Šekspir, Klopštok, Gete, Šiler, a bilo je tu još i moralnih traktata iz kojih je u svoje dnevnike prepisivao najvaznije sentencije sve do svoje starosti. Zanimljivo je da se isprva najviše zagrejao za oporog Klopštoka. "Jao, nisam mogao uvek da ga shvatim. On skače čas ovamo, čas onamo. Osim toga, uvek počinje s prevelike visine. Uvek maestoso. Des-dur, zar ne? Ali, velik je i uzdize dušu." Velika i uzvišena morala je da bude i muzika koja ga je privlačila. Dok je svirao u pozorišnom orkestru, italijanska opera nije ga oduševila. Dopadali su mu se moderni Francuzi: Meil (Mehul), Gretri (Gretry), Krojcer (Kreutzer), Kerubini (Cherubini) - ta revolucionarna muzika sa svojim "Elan terrible" i "Eclat triomphal", svojim uzbudljivim ritmovima, impresivnim kratkim temama, efek49

tno harmonizovanim i rafinirano razvijanim, koje su nezadrziv nadirale u dušu, pleneći i poslednje treptaje čula. Nešto od toga prešlo je i u patos njegovih najvećih dela. Ono "tititita" (početna tema) njegove Pete simfonije pojavljuje se još u jednom Kerubinijevom maršu. A što se drastičnih efekata tiče, Ludvig je oslušnuo Francu ze i jedan od takvih rezultata je i zvuk trumpete (trube) iza scene koji se javlja u najuzbudljivijem momentu opere "Fidelio" Na isti način na koji ga je zaokupila francuska muzika, tako ga je osvojio i francuski duh. Revolucionarni ideali postali su moto celokupnog njegovog zivota, ali preneti s političkog na etičko područje. Nije pomišljao na spoljnu jednakost - pa, svojim "van" i sam se svrstavao u plemstvo - nego na jednakost ljudskog dostojanstva; nije mu bilo do bratimljenja s narodom - ponekad je bio veoma prepotentan i gospodstven - nego do zajedničkih, bratskih nastojanja i teznji za višim; nije priznavao slobode u javnom zivotu - za to nije imao razumevanja - ali je trazio slobodu za nesmetano stvaranje. Što je bio svesniji svoje posebnosti i lične snage, svoje odgovornosti i svoje teznje za obrazovanjem, tim je vise, čini se, sticao i neku unutarnju ravnotezu. Kada se jednom prilikom bonska dvorska kapela nalazila na koncertnoj turneji, neki stranac se divio Betovenovom sviranju na klavira, a on sam učinio mu se kao skromna ličnost, bez prohteva i opisao ga je kao milog, tihog čo veka. Inače, to se baš nije moglo reći za tog mladog lava. Mozda je to bio utieaj one gospođe koju je nazvao svojom drugom majkom, tj. supruge dvorskog savetnika fon Brojninga (Breuning). Ona je prijatelja svojih sinova pozvala u kuću, otkrila mu skladan porodični zivot, upoznavala ga sa školovanim devojkama, i oprezno pokušavala da utiče na tog emotivnog mladića. Međutim, osvedočila se da je to nemoguće. Retki, veoma retki su bili časovi njegovog mirnog nastupa. Mnogo češće spopadali bi ga njegovi izlivi. Tada niko nije mogao da utiče na njega. Ako bi ga u takve dane s velikom mukom nagovorila da, ipak, ode kod nekog od svojih mrskih učenika kome je davao časove klavira, deš avalo se da se pred samim kućnim vratima okrene. "Danas to zaista ne mogu. Sutra ću, zato, da mu odrzim dva časa!" Uprkos svojoj visoko etičkoj prirodi, Betoven je ostao rob svog neobuzdanog temperamenta. Plemenita ili ruzna osećanja spopadala bi ga tako iznenada, da je stalno lebdeo između najekstremnijih raspolozenja. Danas bi se posvađao sa svojim najboljim prijateljem, strahovito ga uvredio, prekinuo s njim za večna vremena, da bi se već sutradan sasvim izmenjen, duboko potišten, kajao do suza, optuzujući sebe. Evo samo jednog svedočanstva: 50

"Najmiliji, najbolji! U takvom si me svetlu prikazao da sam sam sebi odvratan! Priznajem da nisam vredan tvog prijateljstva! Ti si tako plemenit, tvoje su misli tako dobre i prvi put se dogodi lo da nisam tebi ravan; posrnuo sam i nalazim se duboko pod tobom. O, kako se stidim i pred tobom i pred samim sobom, goto vo da se vise i ne usuđujem da te zamolim da ponovo budemo prijatelji - no ipak, dopusti mi da sam o sebi kazem kako sam, zapravo, uvek bio dobar i kako su mi uvek na umu bile pravičnost i čestitost. Kako bi inače mogao da me voliš? Zar sam se zaista tako iznenada i strahovito promenio nije moguće, zar su osećanja za sve veliko i dobro uistinu u meni najednom nestala? Zaista, dragi, najbolji, pokušaj još jednom i uzdaj se u dobre osobine koje si ranije u meni otkrio. Tvrdim ti da će novi hram svetog prijateljstva, koji ćeš na taj način da podigneš, biti čvrst i večan Oprosti mi - Zaboravi! Ne odbijaj ovu ruku pomirenja, stavi svoju ruku u moju - o, Boze! Ali, dosta je; sam ću da dođem do tebe, zagrliću te i zamoliću te da mi se vrati izgubljeni prijatelj i ti ćeš opet da priđeš pokajanom Betovenu koji te voli i koji te nikada neće zaboraviti." Prvi put je dečak Ludvig svratio na sebe paznju sledećom svojom čudesnom majstorijom koju je morao neprestano da ponavlja: naveli bi mu bilo koju poznatu osobu i on bi, svirajući na klaviru, oertao njen karakter sa takvom jasnocom da se sve orilo od smeha. Podsticaj za to dao mu je njegov bonski učitelj Nefe (Neefe). Bio je to fanatik umetničke izrazajnosti, a bio je i autor neke mu zičke estetike koja je od kompozitora trazila "vatrenu fantaziju, razumevanje za sve moguće strasti, njihove nijanse i prelaze, tačno poznavanje različitih karaktera, njihovih telesnih i duševnih odlika". Ličilo je to na nekakav priručnik za glumce. Betoven je, očigledno, ispunio ove uslove. U svakom slučaju odrastao je u ubeđenju da muzika mora nešto da izrazava i ovo svoje uverenje prenosio je na svoje učenike. Velikodušno im je opraštao tehničke greške, ali one u izrazu nikada. "Moze da se dogodi da se promaši poneki udarae", govorio je, "ali greška u izrazajnosti odaje nedostatak osećanja." On nikada nije dozvoljavao da se njegove kompozicije tumače drukčije nego što ih je on sam shvatao. Neki njegov učenik morao je jednu varijaeiju da ponovi sedamnaest puta zaredom, dok izvesno mesto nije ispalo onako kako ga je on bio zamislio. Verovao je da je njegova muzika sasvim jasna i očekivao je da će i publi 51

ka svakako da spozna karakter nekog dela. U starosti se zalio da je ova sposobnost publike nazadovala. Tada je razmišljao o tome da svaku frazu svojih kompozicija pojasni natpisima. 0 largu svoje Sonate u D-duru, opus 10, kaze da je imao nameru da prikaze suštinu melanholika u svim fazama bolesti. Ova formulacija značajna je za ono što je na kraju stvorio, polazeći od Nefeovih podsticaja. Melanholika nije vise opisivao onako kako je pre za klavirom odslikavao neku damu, pa je svako morao odmah da poviče: "To je ona!" On nije komponovao karakternu sliku "melanholije", već muziku koja izvire iz melanholične duše, prozete strašću i radošću, ponosom i srećom; govorio je o iskonskoj biti melanholije, koja tinja u dnu svake ljudske duše. Mocart je sigurno naslutio nešto od tog metafizičkog karaktera muzičkog govora kada je slušao improvizacije tog sedamnaestogodišnjeg mladića. Verovatno je i Hajdn imao takav utisak kad je, vraćajuci se iz Londona, došao u Bon i odmah se odlučio da mladića uzme pod svoje okrilje. Uspelo mu je da nagovori izbor nog kneza da mu na neodređeno vreme odobri odmor, pa mu je dao i stipendiju da uči kod Hajdna. Da je od strane najvećeg majstora epohe već kod prvog su sreta bio izabran — kako mora da se ponosio time! AH, došlo je do teškog razočarenja za obojieu. Doduše, Betoven je Hajdnu po svetio svoj opus broj 2, ali je odlučno odbio da se na naslovnoj strani predstavi publiei kao Hajdnov učenik. Pravdao je to rečima: "Od njega nisam ništa naučio!« Opatu Gelineku je o svom učitelju opširnije pričao. "Već pola godine drzi me na početnim vezbama i neće čak ni greške da mi podvlači!" Opat Gelinek mu je našao nekog novog. Nije bio zlo pamtilo. često je posećivao tog mladog đavola, pa je čak dezurao pod njegovim prozorima kako bi odstranio one koji bi mogli da mu zasmetaju, a pomalo i zato da bi zapamtio ovaj ili onaj efekat... Učitelj je dolazio i pronalazio u svakoj, pa i najkraćoj, vezbi poneku grešku. Zatim je doneo onu odavno dokazanu Fuksovu muzičku gramatiku za početnike, pa je čitavih godinu dana ispravljao Betovenove sastave, ali samo pod uslovom da veliki Hajdn za to ne sazna. 1 zaista ništa nije primetio. Već je izgubio nadu da bi taj učenik mogao da postane njegov naslednik. Nije ga poveo sa sobom ni na svoju dragu londonsku turneju. Neka se sam snađe kako najbolje zna i ume, taj nedokazivi čovek, taj "veliki mogul"! Teško da moze da se shvati kako je taj veliki mogul, verzi ran u svim muzičkim dijalektima, taj koji je sve svoje konkurente savladao, koga su kao pesnika na klaviru upravo obozavali, mogao da posme na početnim vezbama u kontrapunktu. Bilo je to kao nekada u gimnaziji u Bonu: pravopis mu je zadavao muke. 52

Uvideo je to i sam pa je prešao od Hajdna kod najstrozeg bečkog teoretičara, gospodina Albrehtsbergera (Albrechtsberger). Dve godine propisno se namučio s dosadnim vezbama dok nije ovladao troglasnim i četvoroglasnim fugama. U svoje beleznice unosio je jogunaste primedbe. "Zar stav u molu baš mora da se završi u molu? Poričem! Baš obrnuto! Nalazim da velika terea na završetku molskog stava deluje upravo veličanstveno i smireno. To je kao kad upreš pogled prema neznom srebrnom sjaju treptave zvezde večernjače!" Za takva konfliktna pravila jednog muzičkog govora duše Albrehtsberger jedva da je imao razumevanja. Smatrao je svog učenika svojeglavim i prorieao mu: "Ono što nećete da prihvatite sada, moraćete da naučite kasnije, ali preko teških iskustava." I kad je Betoven nekoliko godina docnije svoju uvertiru "Prometej" otpočeo zabranjenim sekundakordom, njegov učitelj za njega vise nije hteo ni da čuje. "Ne spominjite mi ga! Ništa nije naučio i nikada neće napisati ništa čestito." Njegov treći bečki ueitelj, dvorski kapelnik Salijeri (Salieri) mislio je da izopačenost muzike počinje s Mocartom. Da li je mogao da ga obraduje taj mladi čovek koga je trebalo naučiti kako se komponuju vokalna dela? Ako je imao smisla za humor, onda je barem morao da se nasmeje plakatu koji je zatekao na povratku kući i na kome je ogromnim slovima bilo ispisano: "Učenik Be toven bio je ovdeH!" Verovatno se učenik Betoven dovezao kočijom, čija vrata je krasila kruna, pa je, sedajući ponovo u nju, doviknuo livrejisanom kočijašu: "Do palate Lihnovski !" Tamo je on, naime, stanovao. Vreme za koje je morao da zivi od bonske stipendije potrajalo je samo godinu dana, I dobro da je tako ispalo; naime, sav sjaj izbornog knezevstva na Rajni pregazila je jakobinska čizma. Novi Betovenov zaštitnik, knez Lihnovski, postupao je sa svojim štićenikom kao sa gospodinom visokog porekla. Na koncertima koji su se svakog petka odrzavali u maloj dvorani, zauzeo je, kao kućni prijatelj, mesto uz trojieu plaćenih kamernih muzičara. Kretao se nemarno u pantalonama koje su na njemu visile i landarale i ličio je na nekog sankilota; raščupana kosa štrčala mu je na sve strane, a zvanice, kao što su bili tata Hajdn i dvorski horovođa Salijeri, brizljivo i svečano doterani u pantalonama do kolena, svilenim čarapama i s perčinom, sedeli su na sofi. 53

Na javnim večernjim sedeljkama (soarejama) u plavoj dvo rani, gde su se između teških svilenih draperija i u sjaju stotine sveća blistali zlatni ramovi uljanih slika, on je bio glavna ličnost kao dirigent, kao kompozitor i kao mnogo cenjeni improvizator na klaviru. Ponekad je i knez lično izvodio poneku Betovenovu sonatu. Uvezbao bi je s mnogo napora kako bi dokazao da nije neizvodiva, kako su to mnogi mislili. Ostale duznosti kućnog prijatelja sastojale su se u tome da se prepuštao mazenju. Njegova soba nalazila se pored knezeve, pa je tako jednog dana čuo kako je knez davao uputstva svom sobaru da se najpre javi gospodinu van Betovenu, a tek posle toga njemu, ukoliko bi obojica pozvonili u isti čas. Betoven je smesta, čim je to čuo, zatrazio da ima svog sopstvenog sobara. Nije hteo da do zvoli da ga neko nadmaši u plemičkom osećanju. Ako bi u pogledu mazenja gospodar kuće slučajno nešto propusiio, njegova supruga bi to odmah ispravila. Nije prigovarala ni ako bi za trpezu dolazio sa zakašnjenjem i neobrijan. No, ubrzo je napustila svoje dobronamerne pokušaje da ukroti mladog lava. Preostalo je da potajno bdi nad njim, vodeći računa s kim se druzi i da ne zapadne u lose društvo. "Nije mnogo trebalo pa da me pokrije staklenim zvonom kako me niko nedostojan ne bi dotakao." Kao što vidimo, umeo je da prostre ugodan lezaj. San malog derana iz bonske uliee: "kad jednom postanem gospodin", obistinio se. Iako se to teško moze zamisliti, ipak mora da je u ono doba delovao kao kicoš. Na primer, kada se obukao u svetloplavi frak i s cilindrom od zute svile na glavi dobaeio sluzi uzde i sjahao sa svog sopstvenog konja (na koga je posle kratkog uzivanja sasvim zaboravio i prodao ga, isplativši na taj način račun za krmu). Hi kada je u carskom gradu dočekao svoja dva začuđena brata - za taj svečani trenutak zaeelo se bio otmeno doterao, kad je dinasti ju van Betovenovih udomio u mestu svojih trijumfa. Takav uspon morao je, razume se, da izaziva zavist. Betoven je činio sve da ta zavist bude još veća. Svojom kritikom nemilosrdno je udarao po ostalim pijanistima. Zajedljivo je ocenjivao nove kompozicije; pri tome se sluzio svojom sposobnošću da samo letimičnim prelistavanjem rukopisa otkrije njegova najsuptilnija mesta. I dok bi ga obična mačja dernjava u predgrađu silno uveseljavala, dotle mu je na osrednjim koncertima bilo stalo do toga da otme nom društvu imponuje isticanjem svoje nepaznje, trčkarajući tamoamo, ili čitajući neku knjigu. Kada su ga drugi napadali, nije bio ni borben niti snalazljiv. U takvim slučajevima nije nalazio pravu reč, već je ćutke i duboko uvređen napuštao bojno polje. Njegovi prijatelji uvek su se čudili kako taj bespomoćni čovek sebi dozvoljava tolika prava. 54

Zapravo, u njemu je sve vrvelo i kiptelo, a nije znao kako da tome da oduška. Njegova još mlada gospodstvenost bila je, u suštini, još veoma meka, nesigurna i silno ranjiva. Bio mu je poznat uzvik Silerovog Don Karlosa: "Dvadeset tri godine i još ništa nije urađeno za besmrtnost!" Nešto drukčiju izreku napisao je na svojoj dzepnoj maramici. Ona je glasila: "Dvadeset pet godina! Ova godina neka odluči o celom čoveku. Neka od dosadašnjeg ne ostane ništa!" Te godine izdao je svoj opus broj 1. Dosta kasno za vatrenog mladića koji je već u trinaestoj godini drsko pronalazio novotarije u pogledu forme, pa ih je čak drzao naštampane u svojim rakama. No, one sonate koje su bile posvećene izbornom knezu, nije vise priznavao. Valjalo se obračunati sa svim onim što nije odgovaralo muzevnoj zrelosti. Tako se odrekao i fantazija s kojima je bio osvojio Beč. Nisu sadrzavale ono što je smatrao osnovnim u umetni čkom delu — nedostajala im je kompaktnost, zgusnutost, čvrstina. Upravo je toj zgusnutosti posvetio mnogo paznje u svojih prvih deset klavirskih sonata kojima započinje njegovo stvaranje. Njihova tri ili četiri stava cine uvek umetničku celinu. Za "Patetičnu"sonatu nije mu bila potrebna formalna povezanost. Jedinstvenost je tu postigao pomoću sadrzaja. Stavovi proizilaze jedan iz drugog, kao što se nizu slike nekakve svete legende. Prvi stav predstavlja dramu mladalačke volje koja se prvi put u zivotu suočava sa nesavladivim preprekama. Srednji stav je tuzna majčinska pesma, ali on sam je taj kome je potrebna uteha, a njegova pređašnja potresna stanja i dalje neprestano izbijaju, pojavljujući se sve tiše. Finale - to je ponovo stečena smela mladalačka vera u zivot koji se osmehuje kroz suze. Ovo je prva muzička poema simfonijske epohe, izlivena iz jednog odlivka. 'QUASI UNA FANTASIA" 1 Sledeće godine - tada je imao dvadeset osam godina - nastala je Prva simfonija. Očekivalo bi se da će kompozitor "Patetične" da pruzi nešto originalnije. Simfonija je delovala kao neki zaka55

sneli Hajdn, a isto tako i Klavirski koncert u C-duru. Koncert u Bduru podsećao je na Mocarta. Da bi naučio kako se piše za orkestar, Betoven se povodio za tim polubogovima. Nije se sramio tog šegrtskog posla, iako je na drugoj strani svog zanata već dao majstorsko delo. Bio je talenat koji postepeno sazreva i prepuštao se vremenu. Strpljivo i sistematski zaoravao je na toj njivi brazdu po brazdu. U svojoj umetnosti postao je primer razboritosti. Retko koji mladi zanesenjak, pod kojim je već lezao čitav jedan grad, mogao bi tako da se obuzdava. Od Betovena se očekivalo da konačno napiše i gudački kvartet. Godinama je oklevao. Bio je svestan da de taj kvartet svi dočekati kao njegov examen rigorosum. Pripremao se veoma dugo i savesno. Najpre je napisao šest trija. Tu je bio i klavir, uz njega se osećao sigurnijim. Zatim se okušao s duvačkim i gudačkim instrumentima. Tek onda su na red došli samo gudački instrumenti, ali najpre u tereetu: violina, viola i čelo, bez drage violine. Ove uvodne vezbe smatrao je svojim najboljim delima, čak boljim od "Patetične". Svoje umeće doterivao je pišući i violinske sonate, a za kvartete trebale su mu još pune dve godine. A onda ih je napisao pola tueeta - kao neko takmičenje sa slavnim šestorkama, koje su Hajdn i Mocart posvetili jedan drugom. No, ma koliko da se trudio, on nije uspeo da u potpunosti postigne savršenost forme svojih uzora. Uprkos tome, ova dela donela su mu konačno i priznanje bečkih estetičara. U svom oduševljenju knez Lihnovski (iako je kompozieija bila posvećena drugome) dao mu je veličanstven poklon: kvartet starih italijanskih instrumenata, među njima i jednu Gvarnerijevu violinu. Ono što je značajno: ovaj aristokrata nije svojim knezevskim poklonom nagradio onu, u pravom smislu betovensku "Patetičnu" koja je na naslovnoj strani, štaviše, nosila i posvetu s njegovim imenom, nego dela koja su nastala uzivljavanjem u duh preteča. Sudbina se pobrinula da njen izabranik - bilo usled prevelikog uspeha, bilo usled prevelikog strahopoštovanja - ne postane zatočenik u zlatnom kavezu imitatora. Dala mu je stravičan signal da vise ne osluškuje druge, već isključivo sebe samog. Kada je imao trideset godina, svom prjatelju u Bonu napisao je: "Zeliš li da ti pričam nešto o svom polozaju? Ne mogu da kazem da je suviše loš. Lihnovski, koji mi je uvek bio najbolji pri56

I jatelj i uprkos neznatnim nesaglasnostima to i ostao, obezbedio mi je svotu od 600 forinti. Moje kompozicije mnogo mi donose i priznajem da primam vise porudzbina nego što mogu da izvršim. Osim toga, svako delo štampa mi po šest, sedatn izdavača. Sa mnom se vise i ne pogađaju; ja trazim, a oni plaćaju. Vidiš, dakle, da se radi o sasvim ugodnom zivotu - pa ako, na primer, vidim da je jedan od mojih prijatelja u nevolji, a u mojoj kesi nema toliko da bih tog istog časa mogao da mu priskočim u pomoć, potrebno je samo da sednem i za kratko vreme biće mu pomognuto. Međutim, zavidni demon dobacio mi je lošu kartu, jer mi, naime, već tri godine slabi sluh, a u mojim ušima neprestano šumi i buči i danju i noću. Bolje ću da ti opišem ovu svoju čudnu glu-voću, ako ti kazem da u pozorištu moram da se pribijem uz sam orkestar ukoliko zelim da razumem glumca. Odmaknem li se malo, ne čujem ni visoke tonove instrumenata, ni pevanje. Događa mi se da jedva čujem ako mi se neko obrati tihim glasom; razabirem zvuke, ali ne i reči. Pa ipak, ne podnosim ako neko vice. Mogu da kazem da zivot bedno provodim. Već ima dve godine otkako izbegavam društvo, jer nemam snage da ljudima kazem: gluv sam. Da mi je zvanje neko drugo, još bih to nekako i mogao, ali u mom pozivu to je zastrašujuće. Osim toga, tu su i moji nepri-jatelji kojih nema malo. Šta bi oni rekli! Šta će od svega toga da ispadne, to samo nebesa znaju. Već sam često prokleo i svoj zivot i Stvoritelja. Plutarh mi je pokazao put u rezignaciju. Rezignacija o, kakvo bedno utočište, ali gotovo jedino koje mi preostaje, iako znam da ću da dozivim trenutke kada ću biti najnesrećnije stvore nje bozje. O, hteo bih da zagrlim ceo svet, samo da nije ove moje nevolje! Moja mladost, osećam to, ona tek sada počinje. Zar nisam uvek bio bolešljiv? Od nedavno moje telesne snage jačaju, a tako i snaga mog duha. Zivim samo za svoje note i tek što jednu za vršim započinjem drugu. često radim u isti čas i po tri, po četiri stvari. Svakim danom sve vise se priblizavam eilju, to o sećam, ali ne znam da opišem. Jedino tako moze tvoj Betoven da zivi. Nema govora o odmoru! Moj jedini odmor jeste u snu i zao mi je što sada moram da mu poklanjam vise vremena nego inače. Zelim samo to da vam kazem - kada me opet budete videli, hoću da budem velik i to ne samo kao umetnik, već treba da me , vidite savršenijeg i kao čoveka. Kada u našoj domovini bude vise blagostanja, tada neka moja umetnost posluzi siromašnima. O, srecnog li časa! Zelim da me ponovo vidite srecnog onoliko koliko mi je na ovom svetu suđeno. Zgrabiću sudbinu za gušu. Sigurno me neće sasvim slomiti. O, kako je lepo ziveti hiljadu puta!" U ovom pismu pojavljuju se svi dobri duhovi koji su najvećem muzicaru na ovom svetu pomogli da podnese zlu kob svog 57

zivota: visoki etos, titanski prkos, bezrezervni stvaralački poriv, smisao za praktičnost - samo jedno nedostaje; očigledno je to nizi duh, ali mozda najkorisniji: jedra, vesela cud. Nešto u njemu pod sećalo je na iskonsku snagu seljaka. Gunđavi humor. Tevtonsko uzivanje u grubim šalama. I otkako je svojoj sudbini pogledao u oči, dao je ovom svom nagonu punu sldbodu. "Njegovom visokorodnom, blagorodnom gospodinu pi. Zmeskalu (Zmeskall), carskokraljevskom, a i kraljevskocarskom dvorskom sekretaru! Njegovo blagorodstvo, gospodina pi. Zmeskala zmeskaltovština obično određuje gde će moći sutra da se s njom razgovara. Neobično i prokleto smo Vam odani. Betoven." S druge strane, tek će ovako: "Najmiliji Conte di musical Dobro spavajte i za danas Vam zelimo dobar apetit i dobro varen je; to je sve što je čoveku potrebno da zivi, pa ipak moramo to tako skupo da plaćamo. Da, dragi Conte, prisni amico, vremena su loša, naša riznica je prazna, prihodi su veoma umereni i mi, najmilo stiviji gospodine, moramo da se ponizavamo pred Varna da V as zamolimo da nam pozajmite 5 forinti, koje ćemo za nekoliko dana opet da Vam vratimo. Vaš blagonaklonjeni L. van Betoven. Pre dato u našem kompozitorskom kabinetu." Kao što se vidi, premilostivi gospodin vise nije boravio u palati Lihnovskog, jer u torn slučaju ne bi morao da trazi tako visoku pozajmicu. Samo nekoliko meseci izdrzao je pod staklenim zvo nom i osetio je neobično olakšanje kad je utekao svoj onoj raskoši i otmenosti. Sada je zadovoljno jeo za stolom obične gostionice, gde je mogao da se pojavi bez ikakvih slozenih priprema i gde je sebi mogao da dopusti da zilavo, masno pečenje baci šefu restorana u glavu. Napadi besa, iza kojih bi usledeli časovi skrušenosti, poprimali su sada još furioznije forme. O tome jasno svedoče dva li stića, upućena konkurentu Humelu (Hummel). "Nemojte vise da mi dolazite! Dvolično ste pseto, a s dvo ličnim psima neka se obračunaju šinteri! Betoven." Sledećeg jutra: "Drago sree! Poštenjačina si i bio si u pravu, to sada priznajem. Dođi, dakle, danas popodne kod mene. Biće ovde i Šupancig (Schuppanzigh), pa ćemo obojiea da te prekorava mo, izdrmusamo i udesimo tako da ćeš iskreno da uzivaš. Tvoj Betoven. S nadimkom knedla od brašna." Šupancig je bio prvi violinista Lihnovskog, svirao je na odreda svim premijerama kvarteta i u svom gojaznom telu krio je toliko dobroćudnosti da se smejao čak i onda kada mu je prijatelj ukrasio košulju za frak mastilom. Sa Betovenovim časnim nadimkom "knedla od brašna" (neko jelo od brašna i jaja), koji je trajao kratko, bila je obele zena i isto tako kratkotrajna epizoda kad je, naime, Betovenu dosadila kafan 58

ska hrana, pa se kod kuće sam dao na kuvanje. Tada je svojim gostima znao da servira zagorele supe, kao đon tvrde odreske i bajate kolače. Potom se odlučio za domaćice, ali ih je često menjao. Svakog četvrtka morale su da mu naprave gustu poparu i uz to deset jaja, koja je onda on svojom rukom razbijao, onjušio i bacao u supu, a za to vreme svaka od tih domaćica morala bi po njegovoj koman di mirno da stoji i da sluzi kao meta za svako jaje koje ne bi bilo sasvim sveze. Nije odustajao od ludih šala čak ni onda kada se radilo o njegovoj umetnosti. U društvu prijatelja voleo je da sa detinjastim besmislicama započne izvođenje svojih klavirskih kompozicija. Prstom bi prešao po klavijaturi, udario bi o nju šakom i smejući se prepuštao se svakakvim obestima. A onda bi se iznenada, kao na udarae čarobnim štapićem, uozbiljio i zabacivši lavovsku glavu, odsutnim pogledom počeo tako veličanstveno i divno da improvizuje da bi svima navrle suze na oči. Kada bi završio i utvrdio učinak, dao bi se u sulud i podrugljiv smeh i povikao: "O, budale jedne!" U to doba osetljivost je za njega bila nešto što je teško podnosio. Pruski kralj pozvao ga je u Berlin, a on je taj poziv odbio samo zato što je njegova improvizacija izazvala suze kod visokog gospodina. "Ko moze da zivi među takvom razmazenom decom?" On je i sam još bio dete osamnaestog veka, kada je umetnost samo odrazavala stimulans zivotne snage. "Muzika ne sme da gane do suza: ona mora da bude kremen koji će u čoveku da raspali duhovni plamen." 3 U to vreme komponovao je svoju najnezniju muziku, osam violinskih sonata zaredom. Violinska muzika tokom poslednjeg veka razvila se do rafinirane tehnike. I Mocart je od violinista trazio svakojake skale, trilere i hvatove. Betoven je u svojim violinskim sonatama išao isključivo ka poetskom eilju. Zelju koja mu je već dugo lezala na sreu nazvao je "sukobom dvaju principa". Muški klavir je u tim sonatama govorio ravnopravnim glasom, obično je čak tezio da ima prvu reč. Violina je predstavljala zenski princip, razvijala je svu svoju povodljivost i neznost, umesto da se virtuozno odvazi i po tisne pijanistu u polozaj vladarkinog supruga. Violina je govorila sasvim drukčijim jezikom nego dotada. Kratke fraze, uzbuđene upadiee, nezan šapat. Izgledalo je kao da joj Betoven ne dopušta da se naširoko raspeva. 59

I Za ovo nije bio kriv samo princip dijaloga. Bila je to posledica Betovenovog govora uopšte. Tu se on najrazgovetnije otkriva u svoj svojoj osobenosti. Za teme nije birao potpune melodije, nego samo početke napeva, kojima je nedostajao pravi završetak. Nizao je, takoreći, pitanja bez odgovora i muzicirao dalje u širinu, baratajući samim elementima napetosti i često na taj način stizao do kode koja bi konačno donela rešenje. Moglo bi da se pomisli da će violina da se pobuni protiv te stalne unutrašnje napetosti, protiv tih raskidanih melodija. Ali, ona to nije učinila. Kada bi bila prisiljena da govori uzbuđenim Betovenovim jezikom, ona to nije osećala kao nasilje, nego kao da se vratila u svoju domovinu. Bilo je to, naime, vraćanje muzici osećajnosti. Mogla je da kliče, jeea, muca, da se šali, da se predaje i uskraćuje neznost - ukratko, sukob dvaju principa u Betovenovim violinskim sonatama pretvorio se u ljubavnu prepirku. To vazi čak i za njegove violinske romanse s orkestrom. U romansi u F-duru posegao je, doduše, za novim efektom, ali taj je bio sve drugo samo ne virtuozan. Bio je to efekat koji je izazivao suze. Još jedino u delima Šuberta i čajkovskog dešava se da muzičar od silne neznosti nije vise u stanju da se obuzda, da se nabuja la radost srea preliva i probija put koji joj je bio određen melodijom i ritmom - violina kliče, zvonkim glasom likuje, diiući se iz orke-stra i iz svoje sopstvene melodije - kao da se razlio sladak, blazen devojački osmeh, koji kao da ne zna za granice. U to vreme stvaralae ovih neznosti povukao se u samoću. Stanovao je negde na trećem spratu. Strogom čuvaru na kapiji je naredio da ne sme nikome da dozvoli d a ga poseti u vreme dok radi. Stvaralačka jazbina imala je gole zidove, u njoj se nalazio samo klavir, običan sto, tri klimave stoliee, na jednoj od njih umivaonik, a pod njim obično i bara, koju su, na svoju veliku radost, ponekad mogli da osete i stanari drugog sprata. Betoven, koji je u svom zagasitosivom lovačkom odelu unekoliko podsećao na Robinsona Krusoa, bio je, naime, navikao da na svakih nekoliko sati pod vodenim mlazom okupa glavu i grudi, da bi tako njegov genij bio neprestano upozoravan na vršenje svojih duznosti. Onda je satima s vlaznom kosom sedeo kraj otvorenog prozora - pa je sasvim moguće da je ta njegova ponešto divljačka terapija i urodila gluvoćom. 60

Uprkos svemu tome, kao po nekom večitom prirodnom zakonu, otmeno društvo baš tada počelo je svom snagom da mu se udvara i nameće. Pošto se teško mogao nagovoriti da sedne za klavir, čeznja za retkim uzivanjem da se s njim poleti kroz nebo i pakao bila je sve veća. Mlade dame su po svaku cenu htele da se nazovu njegovim učenicama. Ali, morale su da obezbede odlične preporuke za prijemni ispit: u najmanju ruku majku-ekselenciju, koja je lično morala da se uspne vijugavim stepenicama na treći sprat, da bi time dokazala majstoru svoje strahopoštovanje; a bilo je pozeljno da priloze i pismo koje je u dobroj nameri napisao neko ko zna kako valja prići duši tog Robinsona - a, naravno, bilo je najbolje ako bi se radilo o pravom talentu koji se ne bi odmah zaplašio i ne bi ustuknuo pred grubim primedbama i osim toga posedovao zgodno, izrazajno i nezno lice. "Betoven nikada nije ostao bez neke svoje ljubavi", tvrdi jedan od njegovih najboljih prijatelja, "i ta bi ga uvek čvrsto drzala, ali u većini slučajeva na kratko. Kad sam ga jednom zadirkivao spomenuvši mu određenu lepu zenu, priznao mi je da ga je baš ta najjače i najdublje vezala - čitavih sedam meseci. Kako sam doznao, sve njegove ljubavi bile su iz viših krugova. Neke od njih bile su toliko osvojene da bi to teško uspelo i nekom Adonisu." On je, zapravo, trazio budućeg bračnog druga, a ne ljubavnicu. Sa zenidbenom ponudom prilično se zurio i bio je tri puta odbijen. Najpre ga je odbila neka pevačica kada je imao dvadeset i pet godina; u tridesetoj godini odbila ga je neka grofica zbog koje je neko vreme ponovo zalazio u društvo. Tvrdio je da je "čarobna" devojka zudela za njim isto ono liko koliko i on za njom - ali se ipak udala za drugog. Bio je to, svakako, neki grof i loš nazovikompozitor. Da li je mnogo patio zbog ovog razočarenja? Ne bi se reklo, jer je mnogo kasnije sam izjavio da je tada bio još premlad da bi se za nekoga vezao, i da je ustvari imao sreću što se nije tako zapustio. Ali, činjenica da se posle toliko vremena uopšte još i sećao te devojke i da je pribegavao dokazivanju i omalovazavanju te veze, odaje nam da je istina koju je u sebi skrivao, bila drugačija. Ovoj Đulijeti Gvićardi (Giulietta Guieeiardi) posvećeno je delo koje poznajemo pod naslovom "Mondschein-Sonate, ili Mesečeva sonata. To nije ljubavno udvaranje, već naknadna zahvalnost. Zahvaljuje se čovek koji je preboleo. Adagio odiše spokojstvom. Ne odaje ni bol ni sreću. Iznad svih vrhova jeste mir. Ništa se ne događa, mozda se javlja tek neka setna jeza. Melodija izvire bez većeg na 61 f

prezanja. To je beskonačna melodija bez početka i kraja koja ne ističe ni volju za formom. Jedva da bi se moglo go-voriti o kompoziciji u Betovenovom stilu. Nema u njoj.nicega što bi trazilo da se izračuna, spoji, sprovede i napregne. Nije razmišljao ni o čemu, samo je osluškivao bujice u sebi i zapisivao note, zakriljen rukom nepoznatog genija poezije. Ako je na njega utieala devojka koja ga je volela, ili mu se barem činilo da ga voli, onda je taj njen utieaj bio zaista čaroban. Nikada se vise nije ponovio ovaj način stvaranja, način koji bi od njega najmanje mogao da se očekuje. Adagio ove sonate jeste čista lirika raspolozenja, prva romantična muzička pesma. Da je Betoven ostao na torn putu, muzička romantika započela bi jednu generaci ju ranije. Svojom višestranošću unapred bi od Šuberta, Šumana, Mendelsona i Šopena oteo njihovo najbolje, kao što je Gete unapred oteo kasnijim nemačkim liricima ono najbolje. Kakva šteta što se nije odvazio da na neko vreme piše "impromptue"! Imali bismo zbirku divnih minijatura, ovako nam je ostao samo njihov bledi odsjaj u nekoliko "bagatela". Ali, on ovakve male komade nije uzimao ozbiljno. Punovazan opus morao je da ima vise stavova i morao je da prolazi kroz razna duhovna područja. Bio mu je to, takoreći, moralni zakon. Zato je lirskom adagiu dodao još dva stava: svoj dotad najstrastveniji finale i, kao intermezzo, jedan od najdrazesnijih i umetnički najstilizovanijih allegretta. On sam sumnjao je u jedinstvenost ovog umetničkog dela. Zato je u naslovu stavio "Quasi una fantasia" (mesečinu je dodao neko drugi). "U neku ruku fantazija" - to zvuči kao molba da mu oproste što se prepustio takvom problematičnom eksperimentu. Betoven se nalazio u krizi. Njegova izrazajna snaga spremala se da razbije tradicionalne forme. Neobična, nečuvena raspolozenja iziskivala su od njega da ih uobliči. Nije znao kako da ih smesti u nasleđene seme. Najsnazniji i najsmeliji eksperiment: sonata, opus broj 31 u Dmolu. Posle duzeg vremena ponovo je dao dramu, ali ne sa šilerovskim mladalačkim likovima, ne patetičnu, nego demonsku. Kada su ga zapitali za značenje ove sonate, promrmljao je: "čitajte Šekspira!" Ovo delo monumentalno je i po formi: umesto dve teme uveo je četiri, i to kakve teme! Ali, najvaznije od svega je što teme nisu statične u sebi, već se smenjuju i rastu. Struktura stava kao da se razlila i potekla. Umesto da osnovni nacrt popuni odredenim veličinama, Betoven je zivim stvorenjima omogućio da se razvijaju. Mozda je njegov najgenijalniji pronalazak melodija koja nastaje. Ali, i to otkriće ostalo je samo kao eksperimenat. Iz nje 62

ga nije stvorio nov umetnički princip, štaviše, veoma retko ga je primenjivao. Betoven uistinu nije bio revolucionar. čini se kao da su svi ti njegovi eksperimenti bili propraćeni izvesnim osećanjem krivice. "Nisam baš previse zadovoljan svojim dosadašnjim radovima", obratio se jednom svom prijatelju. "Od danas hoću da pođem novim stazama." "EROIKA" 1 Klonuo je već nakon prvih koraka na novom putu. U godi nama koje su bile iza njega previse toga mu se bilo nakupilo. Stvaralačke snage silno je bio napregnuo, duša mu je bila sva izranjavana mocartski stadijum, nezna violinska muzika, eksperimentisanje formom i sada bez predaha na novom putu koji bi trebalo da pokaze kako je sav dotadašnji rad bio tek priprema, za metak. Koja bi ljudska priroda mogla to da izdrzi? Betoven - da, on bi sve to i mogao, da mu njegov mračni demon, nezadrzivo slabljenje njegovog sluha, nije oduzimao snagu, da ga nije raspolućivao i uništavao mu zivee. "O, ljudi, vi koji me smatrate tvrdoglavim ili čovekomrscem, kako ste prema meni nepravedni! Vi i ne znate koji je tajni uzrok što vam se pričinjavam u takvom svetlu. Moje sree je još od detinjstva sklono neznim osećanjima i bio sam uvek raspolozen za velika dela. Ali, razmislite o tome da ima već šest godina kako me je zadesila opaka bolest; nerazumni lekari još su i pogoršali moje stanje. Iz godine u godinu varali su me, ulivajući mi nadu da će mi biti bolje, dok na kraju nisam uvideo da je moja nevo lja trajna. I pored svog urođenog vatrenog temperamenta i pored svoje sklonosti za druzenjem, već sam vrlo rano morao da se po vučem i da zivim u samoći. Ako sam ponekad pokušao da se iznad svega toga uzdignem, kako li sam samo bio nemilosrdno odbačen novim zalosnim iskustvima. A ipak, još uvek nisam mogao da kazem ljudima: "Govorite glasnije! Vičite! Ja sam gluv!" Međutim, bolest je već uveliko poodmakla. Nije vise bilo moguće nikakvo zavaravanje, niti sakrivanje. Morao je da se pomiri s tim da mu je oteto čulo čijom finoćom se toliko bio ponosio. Morao je ljudima da prizna ono što bi oni ionako mogli svakog časa sami da otkriju. Video je pastira kako svira frulu, a nije čuo nijedan zvuk. Odgovarao je nesuvislo jer nije shvatao pitanja. 63

"Moram da zivim kao izgnanik. Priblizim li se ljudima, spopada me strahovita bojazan da ću morati pred njima da otkrijem šta mi je - oh, ne mogu to!" "Nije mnogo trebalo pa da sam sebi presudim." AH, čovek Betovenovog kova ne oduzima sebi zivot. "Spasla me je umetnost. Oh, mislim da ovaj svet ne smem da ostavim dok ne postignem sve što osećam da moram da učinim. Verujem u postojanost svoje odluke da moram da izdrzim. No, to nije lako, a umetniku je to još teze nego bilo kome drugome. Već od svoje dvadeset osme godine prisiljen sam da budem filozof..." Tako je došlo do toga da je jednog dana sve to napisao u testamentu koji je namenio svojoj braći i u kome ih zavetuje da se slazu, da jedan drugome pomazu i da se vole. Molio ih je da ga sačuvaju u čistoj uspomeni u svetu koji je o njemu pogrešno sudio. Otvoreno je ispovedao svoj očaj, svoje samoubilačke misli. Neizrecivo dirljivo je njegovo priznanje kako se strahovito kolebao između neobuzdane zelje za svršetkom i silnom voljom za zivo tom. "Neka, dakle, bude tako. S radošću idem ususret smrti. Zadesi li me ona pre nego što uspem da razvijem sve svoje sposobnosti, ona će da dođe prerano - i pored moje teške sudbine. No, i u torn slučaju ću biti zadovoljan: neće li me osloboditi beskrajnih muka?" I čudnom nekom mešavinom poniznosti i prkosa zaviknuo je u tamu: "Dođi kad hoćeš! Hrabro ti idem ususret!" Međutim, u kojoj meri je sve to bilo teško i kako se osećao tako blizu kraja, govori njegov vapaj upućen Bogu i čovečanstvu. "Boze, ti vidiš moje sree, poznaješ ga i znaš da u njemu prebiva čovekoljublje i da je sklono dobročinstvu. O ljudi, budete li jednom to čitali, pomislite tada da ste bili nepravedni prema meni. A nesrećnik neka se teši da je otkrio nekog sebi ravnog koji je uprkos svim prirodnim preprekama učinio sve što je bilo u nje govoj moći da uđe u red dostojnih umetnika i ljudi." Nakon toga izrazio je svoju poslednju volju, da se napiše istorija njegove bolesti i dodao testamentarnu zelju " - da se svet, barem posle moje smrti i koliko je god to moguće, sa mnom izmiri." "Da se svet koliko je god moguće izmiri" s jednim Betovenom - da li je ikada postojala skromnija ispovest? Nezna kao evet devojačke mladosti bila je duša ovog čoveka nezgrapnih šala i titanske stvaralačke snage - bila je sveta i čista zrtva na oltaru njegove okrutne pasije... Ispovest ga je oslobodila, iseelila. Spalio je samog sebe, da bi se iz pepela nanovo radio kao feniks-ptica. Betoven je komponovao "Eroiku". 64

I U svojoj treeoj po redu simfoniji razvio je vlastiti orkestralni stil i to baš na jedinoj svojoj grešci, na najosetljivijoj slaboj tački svog talenta. Ta slabost pogađala je iskonski dar muzičara - pronalazenje novih melodija. One mu nisu pritieale u izobilju. U torn pogledu on ne moze da se uporedi s Hajdnom, Mocartom ili Šubertom, koji nisu znali kako da se odbrane od svojih melodijskih nadahnuća. Zato je Betoven sa svojim melodijama i postupao štedljivo. Jednu je upotrebio u četiri svoja dela; bila su to dela tako različita po karakteru da niko ne bi mogao ni da pomisli da su skrojena iz istog materijala. Prvi put se ta melodija pojavila u nekoj baletskoj muzici, drugi put u jednom valeeru, zatim u veličanstvenim klavirskim varijacijama i ne smatrajući je istrošenom, već naprotiv sve milijom i značajnijom, na kraju joj je dao glavnu ulogu u finalu "Eroike". Prošla je bila svoj put kao seljački momak u priči u ko joj se momak na kraju zeni s kraljevom kćerkom. Betovenu nije bio potreban skupocen materijal pa da stvori nešto dragoceno. Znao je da se uhvati za bilo kakvu otrcanu pesmu bečkih uličnih pevača i da je pretvori u muzičku oluju. U glavnom stavu "Eroike" trozvuk dugo vlada čitavim poljem. Pri tome se su više i ne menja, jedino što teče u različitom tempu, sad napred, sad nazad, ponekad i pomalo iskrivljen najčešće čak u jednom te istom premetu, u Es-duru. Veća koncentracija i nije moguća! To podseća na naučni rad. Prvi stav "Eroike" jeste plod marljivosti, koja daleko nadmašuje čak i srednjevekovno umetničko poigravanje u kojem se ispreplitalo po dvadeset, a i vise glasova. Jednom je u vezi s jednim mestom pokušao sa deset melodija, da bi se najzad vratio glavnom motivu. Ono što naivan slušalac sma tra erupcijom neobuzdane strasti, nakon istrazivačke analize ispoljava se kao neka vrsta vise matematike. Nije to vidljiva geometrija linija, kao u umetnosti Bahovih fuga, nego diferencijalni račun s najmanjim neograničenim jedinicama. Cela "Eroika" prozeta je ne samo novim stilom, već i novim karakterom koji se tokom dela nameće svojom pretencioznošću. To se najbolje vidi u seherzu. Prvi put mu je ovde pridao značenje koje je jedino on povezao s pojmom seherza: uzbuđena protivigra, a ne uzbuđenje pauze. Ako u torn seherzu i moze da se pronađe nešto što bi još moglo da bude veselo, onda je to demon sko veselje. Tu sve plamti, nadrazuje, buši i udara. Satirska igra nakon tragedije. Scherzo se nadovezuje na takozvani posmrtni mars, čiji naziv :e opravdan samo utoliko ukoliko se odnosi na takt, a ustvari radi Nč o misteriji tonova. 65

Iz Hajdnove četvorostavne seme Betoven je stvorio etički proces. Proces duhovnog pročišćenja u četiri etape. Svaki pojedini stepen je jedan od velikih kultnih potresa, kakve samo poznaje istorija čoveka. U prvom stavu probija se poriv, nagon i strast kao u grčkoj tragediji. U drugom stavu oslobođena duša uzdize se u nadzemaljske visine kao u hrišćanskoj misteriji. Scherzo je silazak u podzemni svet, satirska igra, kultni pies primitivaca. A u finalu se ostvaruje nešto čega još nikada ranije nije bilo: slavljenje čovečanstva, a ne podljudskih i nadljudskih sila, bezuslovni trijumfalni "da" zivotu. Ova muzika naznačila je novi kult, koji predstavlja ujedinjenje svih ostalih, pa i vise od toga: kult koji jedini u potpunosti odgovara duši zapadnjaka, kult čina. Bio je to eilj koji je dugo osećao, ali nije znao da ga opiše. čovek Betoven ostvario je svoj san: da postane sveštenik svoje umetnosti. Svojim klasičnim kompozicijama objavio je da umetnost nema vise da sluzi bilo kakvim svrhama. Nije vise bila ukras zivota, već sam zivot i to čak potencirani zivot, esencija svečovečnosti, od zivotinje pa do boga u čoveku. Nije vise značila uzivanje za poznavaoce. Time je Betoven pruzao manje nego drugi kompozitori. Ali, ko god je zeleo da dozivi proces katarze, bio je dobrodošao. Umetnost nije trebalo da sluzi ni religioznom kultu, s obzirom da je i sama bila kult i to kult lišen svih zemaljskih ostataka vise nego bilo koji drugi, a pri tome mnogo širi, spremniji da primi svaki sadrzaj, kult koji nikada nije mogao da se istroši, a jedva da bi mogao da bude oštećen dodirom neposvećenih ruku. Od tog časa, Betoven je iza sebe, jednom zauvek, ostavio salone rokokoa. Za njegovu muziku bio je potreban i nov prostor i nova kultna zgrada u nepoznatom stilu. Jer, ta umetnost nije vise spadala ni u gotske ni u barokne erkve. Za to je bila preširoka, suviše slobodna i previse lična. Ali, prošlo je doba velike arhitekture. Betovenova dela upućena su na koncertne dvorane, kojima nedostaje svako dostojanstvo. No, on je bio dovoljno jak da savlada i ove nedostatke. Nad svojim slušaocima sagradio je nevidljivi hram. "Eroiku" je prvobitno posvetio Napoleonu, prvom konzulu francuske republike. Video je u njemu otelovljenje ideje o slobodi. Jednog dana čuo je da se Napoleon proglasio za eara. Betoven se strahovito razbesneo. Bacio se na uredno prepisanu partituru koja je lezala na stolu, istrgnuo naslovnu stranicu i bacivši je na pod povikao: "Zar je i on samo običan čovek? Pretvoriće se u tiranina i pogaziće sva ljudska prava!" 66

Od tog časa njegova treća simfonija dobila je naziv "Eroika". Jedan od knezeva Lobkovie platio je visok honorar za posvetu i za pravo da u trajanju od dve godine dobije isključivo pravo na izvođenje plemenit način za kupovinu muzike. Prilikom takvog jednog izvođenja pruski princ Luis (Louis) Ferdinan d trazio je da se delo smesta ponovi, od početka do kraja - jedini ispravan način za iskazivanje poštovanja prema velikom delu genija. Taj princ bio je prisutan i onda kada je Betoven nagrdio neku grofieu i pobegao iz njene kuće, a da se nije ni oprostio. Dobio je, naime, poziv na večeru i dotična plemkinja odredila mu je me sto za nekim sporednim stolom. Nedelju dana docnije pozvao ga je princ u goste: s jedne strane sedela mu je grofiea, a s druge kompozitor. Betoven je blistao od zadovoljstva. Postao je bio veoma ponosan i veoma osetljiv. Lose kritike su ga uzrujavale, a pohvalne je prihvatao. Posetiocima je znao da pokazuje duvankesu koju je dobio od pruskog kralja: "Nije obična, već ona koja se poklanja poslanicima!" Uskoro ga je zapala cast da bude učitelj cetrnaestogodisnjem nadvojvodi Rudolfu, Ostali vaspitači uzasavali su se kada su videli kako postupa s carevim sinom. Pošto se uzalud trudio da shvati komplikovane dvorske ceremonije, poslao je etikeeiju do đavola: "Ne dam da me uče pameti!" Mladi princ dao je dvoranima znak da se povuku: "Takav je i nije drukčiji." Njegova knezevska krv ipak bi se pobunila kada su mu po prstima padali grubi udarei. Betoven mu je jednim citatom iz Getea dokazao da je to sasvim pravilan postupak. "Druziti se s plemstvom - dobro je", mrmljao je. "Treba samo znati da mu imponuješ." U tome se ipak prevario. Tome što su ga njegovi visoki zaštitnici prihvatali, uprkos razmiricama do kojih je dolazilo, sigurno nije doprineo svojim ponosnim drzanjem i očevidnom neučtivošću i takvo njegovo ponašanje bilo je sve drugo nego imponovanje. Jedino svojoj detinjoj naravi moze da zahvali što su mu opraštali, kao što se oprašta razmazenom detetu. Profinjeno društvo umiruće epohe bilo je ushićeno kada je u najdrskijem umetniku svog doba otkrivalo originalnog Rusoovog neotesanca, a u divu koji potresa srea i duše, krajnje bezazlenu cud. Betovenova mnogo kritikovana sujeta bila je u većini slučajeva samo bezazlenost čoveka koji ne poznaje zivot i koji nije u stanju da unapred oceni učinak svojih reči i dela. Tako je, zaeelo, bio ubeđen da je princa Luisa Ferdinanda mnogo obradovao pohvalom koja je, kao dobra šala, obišla ceo Beč: "Vi zaista ne svirate kao princ, već kao pristojni pijanista." 67

Međutim, širokoj publici "Eroika" se učinila stranom. Jednom, usred njenog izvođenja na javnom koncertu, čuo se usklik sa galerije: "Dajem groš, samo da prestanete!" Uprkos svojoj gluvoći Betoven ga je čuo sa svog dirigentskog pulta. Izveo je delo do kraja, a nakon toga se naglo udaljio, ne smatrajući za vredno ni da se jednim poklonom zahvali za oskudan aplauz. 3 Betoven je nakon "Eroike" komponovao "Fidelija" - jedinu svoju operu. Njena istorija jeste prava betovenska tragikomedija. Počela je s jednom od njegovih suludih šala. U Beču se izvodila opera "Leonora" koju je komponovao kompozitor po imenu Paer. Nakon premijere Betoven mu se obratio: "Vaša opera mi se sviđa. Voleo bih da je pretvorim u muziku.« Tekst ga je silno oduševio - prvo, zato što se u njemu radilo o visokomoralnoj radnji, a zatim i zbog toga što se taj dogadaj, kako se govorilo, dogodio tek nedavno, za vreme Francuske revolueije. Neka odvazna zena na najpustolovniji način spašava svog muza iz zatvora. To je bilo nešto sasvim različito od tekstova o ispraznom zivotu kakvima se sluzio Mocart! Ovde je postojao dramski zaplet, bilo je i strasti, burnih osećanja i prilika za himnu vernosti, himnu zeni! Nije mu nimalo smetalo ako je tu stvar već komponovao gospodin Paer, pa osim Paera čak još i neko treći. Betoven nije imao suparnika. Pevači su se na probama bunili: "On ne ume da piše za glasove! Zahteva od nas nemoguće!" Leonora je trazila da pojednostavi nekoliko pasaza u njenoj velikoj ariji. Zlikovac Pizaro (Pizzaro) otkrio je još vazniji razlog za svoje negodovanje. Betoven je u glasu toga pevača, koji je voleo da se hvali kako je Mocartov šurak, zbog čega je bio posebno uobrazen, postavio zamku. Na jednom mestu orkestar svaki ton melodije uvodi pola tona nizim predu darom. S obzirom da su prethodno upućeni izvođači ovaj predudar još i naglasili, Pizaro se zaista sapleo. Povikao je na to besno: "Ovakve proklete gluposti moj šurak ne bi nikada napisao!" Imao je i pravo: ni kao veseo dečak Mocart ne bi zbog ovakve detinja rije izlozio opasnosti svoj operski prvenac. "Fidelio" je prilikom prvog izvođenja potpuno propao. Ugledao je svetlost dana u najnezgodnijem času: Napoleonova garda bila je ušla u Beč, dvor i plemstvo su se razbezali i u gledalištu su uglav 68

I nom sedeli francuski oficiri. Betovenovi prijatelji pripisivali su krivieu samom delu. Svi su bili istog mišljenja da opera mora temeljno da se preradi. U palati Lihnovskog odrzan je buran sastanak. Trajao je od sedam sati uveče pa sve do ponoći. Pevao se odlomak za odlomkom, za klavirom je sedela sama kneginja, a porotnici su redom donosili svoj sud. Betoven se pobunio protiv takvog postupka: prihvatio bi predloge, ali ne ovaj visoki sud! Koliko se samo bio namučio sa svakim pojedinin fragmentorn. U njegovim skicama nalazilo se deset nacrta za završni hor, za Florestanovu ariju čak osamnaest! A sada se od njega trazilo da jednostavno crvenom olovkom pređe preko te tako voljene partiture, da izbaei čitave arije i duete? Strahovito se uzrujao i uzviknuo: "Ni jednu jedinu notu!" Zgrabio je partituru s namerom da pobegne. Ali tada je kneginja nadvila svoje ruke nad njim i pogledala ga s anđeoskim osmehom: "Zar da vase veliko delo bude osuđeno na neuspeh?" Betoven diplomatski odgovori: "Nagrađeno je vašim priznanjem!" I poljubio joj ruku. "Vase delo ne sme da propadne! Bog koji vam je te zvuke u sree polozio neće to da dozvoli. Popustite, preklinjem vas uspomenom na vašu majku!" Suznih očiju Betoven je promucao: "Hoću - za svoju majku - za vas." U dva sata po ponoći seli su za trpezu. Jeo je za dvojieu, razvedrio se, postao obestan i pravio nezgrapne sale... Malo po malo činilo se da će s tim skraćivanjem doterana opera da uspe. Međutim, kompozitor je tada sam sebi baeio kli pove pod noge. Učinilo mu se da je za svoje honorare prevaren i započeo je oko toga svađu sa direktorom. Taj mu je dokazao da su jevtinija mesta, koja inače pune blagajnu, ostala nerasprodata. "Ja ne pišem za galeriju!" "Šteta, jer baš ona donosi pare! Mocart, koji je oduševljavao svu publiku, s vašim udelom bi se obogatio." Ovo upoređenje toliko ga je razbesnelo da je povukao svoju partituru, koja je otada neizvođena lezala deset godina. "PASTORALE" 1 Napunio je trideset pet godina. Podne zivota. Bio je u zenitu svojih stvaralačkih i zivotnih snaga. Imao je plemenitiju ljubav ne69

go što je njegovo slavoljublje moglo da pozeli: njegova bivša učenica, grofica Brunsvik (Brunswick), sada je kao mlada udoviea bila spremna da se njemu za ljubav odrekne svega, "Peperl"... sunce je obasjavalo ovu blagoslovenu godinu. Sedam savršenih dela sazrelo je te godine. Uporedimo li ovaj broj s plodnošću starih majstora, onda i ne ispada tako velik. Hajdn je u proseku svake nedelje stvarao po jedno veliko delo. Betoven, medutim, svoj sadašnji rekord nikada vise nije postigao. Kao da ga nikada nije uznemirivala činjenica što je Hajdn napisao oko 150, a Mocart oko 40 simfonija. Znao je da njega valja meriti drugim aršinom. Njegova plodnost, naime, nije bila ništa manja. Jer tamo gde su njegove preteče negovale cvetne stabljike, on je zasadio stabla. Te godine stvorio je sledećih sedam dela: violinski koncert, četvrti klavirski koncert i Petu simfoniju, tri kvarteta po narudzbini grofa Razumovskog i "Apasionatu" - sonatu nad sonatama. Njen finale nastao je kada je jednom sa svojim učenikom Rizom (Ries) zalutao u šumi. Tokom čitavog puta gunđao je i zavijao neartikulisanim glasom. Riz se konačno nasmeja i zapita ga šta mu je. "Oh, upravo mi je pala na pamet tema za allegro sonate." I dalje je gunđao, stenjao i zavijao. Kada su stigli kući Betoven nije našao ni toliko vremena da skine šešir, nestrpljivim pokretom otvorio je klavir i onda besneo čitav jedan sat. Tako je Rizu ipak uspelo da još jednom čuje svog maestra kako svira. Kada je završio, pogledao je svog učenika tako zapanjeno, kao da je neka retka zver. "Zar ste još tu? Šta hoćete? A, znam - ali, danas ne mogu da vam dajem časove, treba još da radim." Kako je taj rad izgledao znamo iz njegovih beleznica. Prva skiea obično je već sadrzavala potpun, eelovit koncept dela. Tada je to ulepšao brojnim latinskim slovima "V", što je značilo "vide", a ti znakovi upućivali su na zamišljena preinačenja dotičnih tekstova. Ali i ove varijante je još menjao i potrošio za to dosta hartije. Prvih 150 taktova "Eroike", koji bi lako mogli da stanu na jednu stranicu, obuhvataju trideset stranica u njegovoj knjizi skiea. Da je Hajdn ovako radio, bila bi mu potrebna sop stvena fabrika papira. Kada bi Betoven u prvobitnim skicama svo to testo izmesio, baeio bi se na ponovno skiciranje celine. Medutim, i torn novom konceptu moglo je da se desi da se, kao i prvi, rastoči u varijantama. Konačno je usledio treći i definitivni koncept. Ali, prilikom zapisivanja u partituru, redovno mu se događalo da i onda preinačuje temeljne misli. Tako od 150 taktova ekspozieije u "Eroici" ni jedan nije ostao nepromenjen. I mnogima od njih promena je zaista bila potrebna, 70

jer je Betovenov prvobitni koncept često zvučao sivo, pa čak i banalno. Put do konačne forme bio je neizrecivo mukotrpan - da bi na kraju ispala po mogućnosti napadno slična prvobitnom konceptu. Takvo trazenje značajno je za konflikt između razuma i instinkta u Betovenovom stvaranju. Direktno je prezirao nadahnuća svoje fantazije i povremeno bi je sasvim odbacivao. Verovao je da razum to moze bolje da učini, pa se onda, tek nakon dugog luta nja, uverio da je instinkt ipak bio u pravu. Uprkos svemu tome, ove stranputice nisu bile uzaludno trošenje snage. Eksperimenti intelekta probudili su i zgusnuli ono što je stvorila podsvest. Prema onome što je konačno stvorila volja, prvobitna ideja odnosila se kao slutnja prema otkrovenju. Da bismo mogli pravilno da ocenimo snagu kojom je ovaj poseban radnik savladavao samog sebe, potrebno je da se setimo kako je rad na svojim delima započinjao kada je eela zamisao već bila go tova. Pre nego što bi se dao na pisanje i pre nego što je na klaviru zazvučao i jedan jedini ton, stvar je u suštini već bila gotova. Ideju je nosio u sebi, kao finale "Apasionate", lutajući po ulicama i šumama. Dakle, ono što je nazivao svojim idejama, nisu bile puke melodijske misli, nego predstave o sveukupnom muzičkom razvoju. Bile su to prave kliee zivog organizma koji će tek da izraste, predstave koje su sadrzavale temelje za sve mogućnosti budućeg razvoja. "Sve šumi, bukti i zvuči u meni, dok mi se konačno ne iskristališe u vidu notne forme. Moje muzičke misli izgledaju mi kao da su opipljive. Nosim ill u sebi dugo, veoma dugo pre nego što ih stavim na papir. Mnogo toga menjam, odbacujem i pokušavam tako dugo dok nisam sasvim zadovoljan. U mojoj glavi, zatim, počinje obrada: muzičke zamisli se sire i suzavaju, idu u visinu i u dubinu i s obzirom da znam šta hodu, temeljna ideja nikada me ne napušta. Uspinje se i raste, vidim i čujem sliku kako stoji preda mnom, kao da je nastala iz jednog kalupa, tako da mi preostaje još samo posao pisanja." A već smo imali priliku da vidimo kako je izgledao taj uzgredan posao. Sada znamo da je to zaista bio samo posao, a ne i istinsko stvaranje. Pravog stvaraoea mozemo da prepoznamo u zamišljenom putniku koji luta noću ulicama i za rosnih jutara šu mama. Tu vidimo genija na delu, čoveka koji među smrtnicima nema sebi ravnog. Taj čovek koji stenje, gunda i uzdiše bio je otelotvorenje iskonske snage muzike. U jesen te za Betovena blagoslovene 1806. godine Napoleon je umarširao u Beč. Neki francuski drzavni savetni k hteo je da 71

poseti slavnog kompozitora. Savetovali su mu da od toga odustane. "Taj neotesanac nikoga ne prima. Ostaviće vas da satima stojite pred vratima. Uostalom, on mrzi sve što ima veze s carem. On je besni jakobinac." Međutim, drzavni savetnik ipak se odvazio. Lose raspolozen, Betoven ga je primio: "Ne govork francuski!" Ipak, nakon zivahnog razgovora koji je potrajao čitav sat, zamolio je posetioca da opet dođe. Betoven nije bio šovinista. Svetske razmirice nisu ga se tieale. Verovatno je prezirao nemačke vojnike zbog toga što su sasvim zatajili, isto kao i price o nekakvoj Napoleonovoj nepobedivosti. "Da sam tako vest u ratovanju kao što sam u muzici, brzo bih se ja s njim obračunao!" Ta nemirna vremena ipak su utieala i na njegovo stvaranje. Mnoga dela koja je tada komponovao bila su namenjena širokoj javnosti. Kao da se naposletku ipak odlučio da piše za galeriju. Mozda je hteo da pokaze Fran^uzima da nisu jedini koji se razu meju u "elan terrible" i "eclat triompfca!". Dovršio je simfoniju koja mu je godinama lebdela pred očima - zemaljsku suprotnost produhovljenoj "Eroici". To je "Peta" s motivom kucanja, na kome gradi ceo prvi stav. Jednom je taj motiv i sam protumačio rečima: "Tako kuea sudbi na na vratima." Ovim svojim delom hteo je da prikaze uzbuđenja koja dozi^ljava svaki čovek u vreme kada oko njega besne poli tičke oluje. Zato je njegova "Peta" i najpopularnija, svakom najrazumljivija muzika. Njenu snagu jedva da je iko ikada nadmašio. Nije to uspelo ni Berliozu, koga su u karikaturama predstavljali kao komandanta topovskih baterija, ni raznim drugim epigonima, uprkos ogromnim orkestrima, i bučnim instrumentima i disharmonijama kojima su se sluzili. Betovenova tajna sastojala se u objedinjavanju suprotnosti, koje kao da jedna drugu isključuju: to je uzbuđenje bez popuštanja, u klasično oblikovanom stilu. Iz seherza izbijaju mukle, maglovite i nelagodne podzemne snage, ali postoji u njima i neka nezgrapna radost, kakvu vidimo u svakom buđenju masa. Iz toga se onda polagano, uz neprestani porast i prodorno bujanje, razvija jedan od najveličanstvenijih Betovenovih prelaza. Pa kada posle napetosti koja oduzima dah, upravo u poslednjem času provali trijumfalni finale, razumećemo francuskog grenadira koji je prilikom premijere uzviknuo: "Ah, e'est l'empereur!" Betovenov ulazak u politički svet bio je samo početni takt jednog perioda u kome je svoju umetnost, najoduhovljeniju među umetnostima, neprestano nastojao da ispočetka ispuni objektivnim sadrzajem. Ali, nije samo na planu istorije osetio poriv da svoju zrelu stvaralačku moć posveti objektivnom sadrzaju. Našao je za to mogućnosti i na izrazito miroljubivom opšteljudskom planu. 72 I

Svakog proleća, kada bi stabla prolistala, Betovena je obuzimao neki nemir. Kroz sneg, bljuzgavicu i kišu pešačio bi do okolnih izletišta. Kao prvi letnji gost koji je uranio dva meseca, tamo bi potrazio stan. Bio je kao ptiea seliea i imao je dva prebivališta. U gradu je stanovao samo zbog poslova, pravi njegov dom bio je na selu. Za takvim domom neprestano je čeznuo, stalno se u njega vraćao. "Tek kada sam na selu, osećam da se svemu radujem." "Kako ste srećni što već tako rano mozete na selo! Ja ću tek 8. modi da uzivam u torn blazenstvu!" Brojao je dane, kao dete. I kao o izgubljenom dečjem raju sanjario je o kraju odakle je otišao pre nepuna dva meseca: "Kad stignete do starih ruševina, mislite na to da je tu boravio Betoven! Budete li lutali tajanstvenim jelovim šumama, mislite kako je Betoven tamo pevao, ili kako se ono kaze - komponovao!" česte selidbe nisu mu mnogo smetale. Ionako je usled raznih nesporazuma svakih nekoliko meseci menjao stan. No, razlog za to bilo je i njegovo duševno nespokojstvo. Neko vreme imao je istovremeno četiri stana: u Doblingu, neko utočište u pozorištu koje je gledalo na dvorište zbog čega je jedva dolazilo u obzir, azil kod nekog prijatelja s kojim se posvađao, pa je zato potrazio i četvrti stan. Kao stanara nisu ga baš mnogo voleli. Ako ni zbog čega drugog a ono zbog njegovog običaja da se u sobi poliva vodom, nijedan domaćin ne bi ga primio po drugi put, pri čemu je jedini izuzetak bio plemeniti baron Paskvalati (Pasqualati). Za svaki slučaj stavio mu je svoje odaje na raspolaganje: "O, Betoven će ponovo da se vrati ovamo!" Inače, njegovom povratku radovao bi se i poneki seljak: "Gospodin će morati da napravi nove prozorske kapke." Stare je, naime, za velike pare kupio neki Englez. Oni su odozgo nanize bili prekriveni dragocenim autogramima... Tako bi se, dakle, svakog proleća iz grada pokretala četvoroprezna seljačka zaprega, natovarena celokupnom Betovenovom imovinom, osim velikog klavira koji je uvek mogao da uzima u najam. Kućna oprema predstavljala je manji deo tovara. Najtezi su bili sanduci puni muzičkog pribora i knjiga. Od ovih vrednih pred meta dešavalo se da poneki i nestane. Jednom su mu u takvoj selidbi nestala sva poslovna dokumenta. Drugi put dogodilo se da je, sav obuzet radošću proleća, to kom same selidbe potpuno zaboravio na seobu, pa je do kasne večeri lutao gajevima i livadama. Gladan, zedan i umoran stigao je konačno do novog stana. Stan je bio prazan. Nigde kola ni kočijaša. Domaćin mu je saopštio da ih uopšte nije ni video. Uzbuđen, počeo je potragu i konačno je na trgu pronašao svoju imovinu. Brizljivo istovarena, nalazila se na trotoaru, a gomila dečaka napravila je od nje zamišljenu razbojničku pećinu. Kočijaša je unapred bio isplatio, ali nije mu rekao ni svoje ime, ni broj kude 73

do koje je trebalo da preveze stvari. Tako je kočijaš čekao satima da se pojavi vlasnik, a onda je ne dočekavši ga, istovario stvari, kako bi barem do ponoći stigao kući. Betoven se najpre strahovi to naljutio, ali onda mu se stvar učinila smešnom. Najpre se okre pio u gostionici, a onda je upregnuo seljačke momke u posao i tako se uselio u nov stan pod sjajem mesečine. Leti je gotovo ceo dan, a pokatkad i noć, znao da provede u prirodi. Njegovi prijatelji savetovali su druge ljude da mu se ne obraćaju ukoliko ga sretnu u šetnji. čak i usred belog dana ličio je na mesečara. Onako gologlav i preplanuo, u prolazu se ni na koga nije osvrtao, nikoga nije prepoznavao. Gundao je svoje melodije i mašući rukama taktirao. Događalo se da ga zamene za opasnu skitnicu, a seljaci su se kuekali po čelu. Viđali su ga i da, kao neki patuljak, čuči pod stablorn omorike, zapisujući svoje ideje i dobujući prstima u beleznicu. Ako bi ga ko i pozdravio i ukoliko bi uopšte reagovao, otpozdravio bi - sav odsutan, jedva klimnuvši glavom. Ako bi se prolaznik izvinio što smeta, Betoven bi zarezao: "Put je za svakoga!" i začas bi na njega zaboravio. Kada je počeo da izbegava društvo ljudi, osećao je prijateljstvo prema svemu što se nalazilo u prirodi: "Sume, drveće i pećine daju mi ono što mi je potrebno." U prvom redu voleo je stabla i opet samo stabla. Deo "Fidelija" nastao je pod granama jednog hrasta. Jednom je odbio da uđe u stan koji su mu prijatelji našli, jer je bašta bila bez drveća: "Gde su stabla? Drveće mi je potrebnije od ljudi." Milovao ih je pogledom i rukama, otkrivao im svoje sree, prisluškivao njihove odgovore. Za njih nije bio gluv. "U šumi me moj nesrećan sluh ne muči. čini mi se kao da mi svako stablo šapuće: posvećen, posvećen!" Šuma mu je bila katedrala. Tu je bio oslobođen i greha i ma na. Ovde se njegova prkosna cud pretvarala u blagost. I bio je siguran da ovde neće ni sa čim da se sudari ili išta da razlupa. Poput isprekidanih reči vernika koji se klečeći moli pred oltarom i kao iz davnih vekova prodiru do nas reči iz njegovog dnevnika: "Svemogući u šumi - srećan sam - ti si me učinio srećnim - o Boze, kakva veličanstvenost - ushićenje, ko bi sve to mogao da izrazi blaga šumska tišina - mir, mir, sluziti Njemu - " I ne bi to bio Betoven, kada za ovo veliko dobročinstvo ne bi izrazio svoju zahvalnost. Njegova zahvalnost zove se "Pasto rale", pastirska simfonija, sećanje na zivot u prirodi. Betoven je "Pastoralnu" i Petu simfoniju prvi put javno izveo na jednom od onih koncerata kakve je uobičavao da priređuje 74

svake godine u sopstvenoj reziji. Osim obeju simfonija, na programu je bio i Klavirski koncert u Gduru, zatim jedna fantazija za klavir i veliko horsko delo s klavirom, arijama i himnama iz jedne mise. Danas bi to bilo dovoljno za tri koncertne večeri. Izvođenje je, bez sumnje, trajalo nekih pet sati i to usred zime, u nezagreja nom pozorištu. Zaista - bilo je potrebno da i izvođači i publika ponesu sa sobom dobru dozu entuzijazma. Što se izvođača tiče, nisu stradali od prevelikog broja probi. Bilo je, štaviše, i komada koje pre izvođenja nisu prosvirali nijed nom do kraja. Betoven je bio neobično širokogrud diligent. Ako se dogodilo da je orkestar zbog neočekivane promene takta u scherzu podbaeio, Betoven bi se dlanovima udarao po butinama i grohotom se smejao: "Ha-ha! Ovo sam očekivao! Kakve li sam to odlične jahače, kakve sam to vitezove izbaeio iz sedla! Hahahaha!" I nije trazio da se to mesto ponovi. "Biće bolje sledeći put!" Mora da su u to vreme orkestri zaista bili odlični, jer je i ovaj, 0 kome je reč, uspeo besprekorno da izvede svih osam tačaka sve do hora, kada je pred sam njegov zavrsetak klarinetista nepaznjom ponovio jedno te isto mesto i time zbunio ceo orkestar. Betoven, koji je sedeo za klavirom, skočio je na noge, glasno izgrdio izvođača 1 uzviknuo: "Ponovo!" Vitezovi orkestra poslušali su ga. Posle kon eerta izjavili su: "Nećemo vise da sviramo pod vođstvom takvog dirigenta!" Betoven je bio veoma začuđen: "Publika ima pravo da za svoj novae čuje sve onako kako treba!" Nije shvatio koliko ih je svojim ponašanjem uvredio. Sledećeg puta orkestar je bio isuviše radoznao o kakvom se to novom delu radi i zaboravio je na uvredu. čini se da je publika delila Betovenovo mišljenje, jer nije bila ozlojeđena zbog produzavanja programa. Očito da je taj incident razbudio od zime ukočene duhove, a dirigent se, osim toga, pobrinuo da publiku ne uhvati san. Upravljao je koncertom veoma temperamentno; mnogo toga moglo je da se čuje, ali i vidi. "Sve je na njemu ispoljavalo najzivahniju aktivnost, nijedan deo tela nije ostao miran; čovek je izgledao kao da je perpetuum mobile. Diminuendo je obično tako obelezio da je postajao sve manji, a pri pianissimu gotovo da se sakrio pod pult. Kada su zvučne mase ponovo počele da bujaju i rastu, rastao je i on iz svoje šćućurenosti, postajao je sve viši, pa kad je zagrmeo forte, stajao je na vrhovima svojih prstiju i na kraju je izgledalo kao da talasastim zamahivanjem ruku zeli da se uzdigne do plafona." Koncert u Gduru morao je, kao i kod horskog dela, da diriguje sa svog mesta za klavirom. Jasno je da je to sputavalo nje gov dirigentski zanos. Dogodilo se, međutim, da je vreme kratke klavirske pauze iskoristio za široki pokret - i tras - oba svećnjaka odletela su s klavira. Kako je, dakle, bečka publika mogla da odoli dvostrukoj dinamici ove premijere? 75

Betoven joj je ovaj veliki koncert namenio kao oproštajni poklon. Bilo mu je, naime, ponuđeno da prihvati drugo lepo mesto: polozaj dvorskog kapelnika vestfalskog kralja! Napoleonov brat hteo je da svoj mladi presto ukrasi najslavnijim muzičarem Evrope! Kada je izgledalo da će zaista da ga izgube, u poslednjem trenutku trgli su se njegovi visoki zaštitnici i privezali ga zlatnim lan cima o carski presto. Nadvojvoda Rudolf, te knezevi Lobkovic i Kinski (Kinsky), osigurali su mu dozivotnu rentu - 4000 forinti godišnje. Betoven je sam sastavio ugovor i uneo u njega tako smele klauzule, na koje drugi umetnici nisu smeli ni da pomišljaju. "Plata mora da je zajamčena sve dok se iste ne odreknem sopstvenom slobodnom voljom... moraju da je isplaćuju i nasled nici... Zbog te plate, isti ne mogu da mu zadaju nikakve druge du znosti; naime, glavna svrha njegove umetnosti jeste pronalazenje novih dela, a druga zaduzenja bi toj svrsi išla na štetu... Pomisle li gospoda da postanu koautori mojih novih dela, tada zelim da mi se u torn smislu prizna prvo mesto, kako ne bi izgledalo da pri mam platu nizašta..." Ispred svega toga stavljen je poseban naslov: "Nacrt muzičke konstitucije". "SERIOSO" 1 Betoven jednoj nepoznatoj devojei: "Mila moja Emilijo! čuvaću Tvoj novčanik među ostalim znacima poštovanja koje mi iskazuju mnogi ljudi, iako ga ja još ni izdaleka nisam zasluzio. Nastavi s radom na umetnosti, nastoj da prodreš u njenu suštinu! Jedino se pomoću umetnosti i nauke čovek uzdize do bozanstva. Ne otimaj Hendlu, Hajdnu, Mocartu lovorov venae. Njima pripada lovor, meni još ne. Ukoliko, draga Emilijo, imaš nekih zelja, piši mi s pouzdanjem!" Dvostruki "još ne" u ovom pismu ne znači preteranu skromnost, već svest da se još uvek nalazi u razvoju, da još veće po štovanje tek treba da zasluzi i da će najlepšim vencem biti krunisan tek u dalekoj budućnosti. Opet je dozivljavao promenu. Ovog puta to nije išlo nasumi ee, nije ga terala sila na novi put, nego se on, kao reka koja se pri svom ušću izliva u deltu, blizio račvanju puteva, nečemu što će sada da postane neka druga era u njegovom stvaralaštvu. Tezio je sada za sasvim intimnim učincima. Njegova paznja bila je usmerena na iznalazenje najtananijih prelaza, a ne na poten76

FI ciranje zivopisnih kontrasta. Kamerna muzika stupila je sada umesto orkestra - u prvi plan. Nestao je sveštenički patos. Nije vise bio izvestilac, već stvaralae uronjen u misli. Prvo delo iz ovog stvaralačkog razdoblja bilo je largo iz "Trija duhova". Dočarava nam srednjevekovnu viziju: gotske prilike pruzaju svoje ruke u noć, jeeaju i plaše se jauka nevidljivih, nedokučivih sila. Sada je postigao ono što je stvarajući "Fidelija" sam sebi bio zadao: "Što jednostavnije!" Znao je da su njegove formalne slabosti preduslov za njegove vise eiljeve. Melodijska oskudnost po stala je vrlina: kratkim rečenicama koje bi mu redovno dolazile na um gradio je sada i polagan, melodijski stav. Nije ga vise zanima la melodija koja bi imala vrednost sopstvenog dozivljaja. Sada je iskorišćavao muzičke sitnice, beznačajne slogove da bi iz njih oblikovao govor neizrecivog. čitavim ovim beskonačnim largom vlada jedan jedini gest, kao tezak dah. I oni koji ga slušaju nikada ga se neće naslušati. Betoven je, zaeelo, docnije pronašao još jednostavnije motive; u svojoj poslednjoj klavirskoj sonati još samo "tintata" i ništa vise. Prvi put da je taj "titan" čuo u sebi jeku mistike. Njegova duša skidala je sa sebe koprenu. Prezasićen diktatom stvarnosti, vraćao se i probijao prema dubinama sopstvene unutrašnjosti. Pru zio je belom danu ono šta mu pripada. Sada, kada mu se pribli zavala četrdeseta, sve vise se predavao raspolozenjima u kojima bi osluškivao svoje tiho, tiho unutarnje zuborenje, časovi kakve je malo prozivljavao dok mu je bilo dvadeset godina. O tome govori i izveštaj nekog stranca koji je u najuzem krugu prisustvovao izvođenju "Trija duhova". Potresen, jecajući, zagrlio je kompozitora posle izvođenja - i začudo, ovaj je bio time zadovoljan. Nije to vise bio čovek koji bi zagrmeo: "O, budale jedne!" Davno je prošlo vreme kada je odbijao zahvalnost izrazenu putem ovlazenog oka. Jednog dana baronica Ertman (Ertmann) isprobavala je nov klavir u prodavnici muzičkih instrumenata, izvodeći na njemu jednu od Betovenovih sonata. Udubila se u svoja osećanja i nije ni primetila da se u uglu iste prostorije nalazi jedan slušalac. Pošto je odjeknuo poslednji akord, slušalac joj pristupi, nakloni se i reče: "Madam, zahvaljujem vam! Vi ste shvatili moje namere!" Kad ga je začuđeno pogledala, predstavio joj se i poljubio raku. Ona je postala njegov najomiljeniji interpretator. Zvao ju je svetom Cecilijom. Prilikom premijernog izvođenja njegovog muzičkog dela "Egmont" uloga Klare bila je poverena nekom sasvim mladom stvorenju za koje je komponovao nekoliko pesama. "Znate li da pevate?" zapitao je. "Ne znam. Nekada sam učila pevanje, ali sam ga napustila zbog promuklosti." 77

"Mozemo, dakle, svašta da očekujemo!" Uzeo je svoje note izvukao opštepoznatu ariju: "Pevajte!" I gle, pojavio se veoma izrazajan glasić. Betovenov pogled postade blag. Pogladio je devojku po čelu i rekao: "E da, sad mi je jasno." Kad bi s njom uvezbao sve pesme, otpustio bi je rečima: "Sad je u redu. Ovako pevajte i nemojte da slušate bilo čije savete." S dirigentskog pulta u pozorištu često bi joj klimnuo glavom i neprestano bi joj se osmehivao. Njegovo komponovanje, koje je do tada bilo sasvim nezavisno od spoljnih događanja, poprimalo je biografski karakter. Nastala su dela koja su predstavljala očigledna ispovedanja, koja su bila plodovi njegovih ličnih dozivljaja. Dva kvarteta. Prvi - takozvani "Harfenquartet" - raste oko adagia. S beskrajnom neznošću četiri instrumenta stapaju se u zajedničku melodiju, što je pravo razlivanje ljubavi. Zatim, jedno jedino delo u toku cele godine - Kvartet u Fmolu. Dao mu je naslov "Serioso". Grozomorna muzika. Vapaji, jeeaji, preklinjanje, neartikulisani glasovi. Prikaz bola u četiri stava. Anatomija bola, od sete do muke, od plemenite patnje do ruzne izobličenosti. I uprkos svemu - čista umetnost, oblikovana rukom zrelog majstora. Betovenova samodisciplina ovde deluje tako da nas gotovo spopada jeza. Kada u poslednjem delu, nakon isprekidanog mucanja koje se graniči s ludilom, započne nekakav pies, lepršanje neke bolesne duše koja nigde vise ne nalazi izlaz, i kad zatim - sasvim pri kraju - sve zamre i omlitavi, a nekakva sablasna vizija odleprša uz prizvuk stravične radosti, tada čoveku dođe kao kada se vraća iz čistilišta na svetlost dana, srećan što je još uopšte u stanju da diše. Kakvo je to prozivljavanje koje je dalo sadrzaj i oblik ovim kvartetima? Svakako neka ljubav. AH, ne radi se vise o prekidu od sedam meseci kao nekada. četrdesetogodišnji muškarac trazi svoje mesto u ljudskoj sreći, a ona mu biva uskraćena. Hteo je da ima zenu i zagledao se u "nestalnu Terezu koja je u zivotu svemu pristupala površno". Tako, naime, on sam opisuje njen karakter u jedinom sačuvanom pismu. San o zenidbi ugasio se u trzajima finala. "Tvoja vest opet me je baeila iz sveta sreće u ponor. Molim te da me umiriš ako sam bio lično kriv za jučerašnji dan. Hi, ako to ne mozeš, kazi mi istinu! Još je vreme, još istina moze da mi 78

bude od koristi. Šta ima da znači onaj dodatak, da si htela da me pitas kada ćete opet da imate muziku? Jesam li ja išta drugo sem vaš muzičar? Zaista, meni prijateljstvo i slična osećanja zadaju samo rane - pa neka tako bude! Za tebe, bedni Betovene, neraa sreće koja bi ti dolazila spolja, sve moraš sam da stvoriš. Samo u idealnom svetu ćeš da nađeš prijatelja!" Nakon takvih ponizenja postajao bi sve plašljiviji i povlačio bi se sve dublje u sebe. Trazio je utehu u svojoj knjizi poslovica i u etičkim razmišljanjima, koja su se od kategoričkog imperative duznosti postepeno preobraćala u uzvišeno stradalaštvo. "S čovekom nije drukčije. I u patnjama neka se iskuša njegova snaga. To znači - treba izdrzati, a da i ne znaš za to, znači osetiti svoju ništavnost i onda ponovo postići savršenstvo zbog kojeg će Najviši da nas drzi vrednim. Mi - smrtna bića s besmrtnim duhom, rođeni smo da patimo i da se radujemo i gotovo bi se moglo reći da oni najbolji putem patnje dolaze do radosti." Ove reči uputio je grofiei Erdodi (Erdody) koja je za njega bila vezana sličnom okrutnošću sudbine i koju je zato izabrao za svog ispovednika. Posle prvog porodaja bila je oduzeta i gotovo stalno vezana za krevet. Tek uz veliki napor, opirući se o dva štapa, vukla bi se kroz odaje i odvajala pola sata za klavir. I ona je umela da pretvori patnju u radost. Svojim trima voljenim mališanima bila je najdivniji drug u igri i još je nalazila vremena da se posveti brigama svog četvrtog deteta, koje bi joj se pozalilo u svakoj svojoj tragikomičnoj zivotnoj neprilici. Najzad, nije vise mogla da gleda kako zivotari bez kućnog ognjišta i primila ga je ponovo u svoj stan. Ali i taj anđeo je jednom izgubio svoje strpljenje. Zatim je čula jednu od najponiznijih Betovenovih molbi za oprostaj: "Istina je, pogrešio sam. Tek od sinoć mi je čitava stvar p ostala jasna i veoma mi je zao što sam tako postupio. Oprostite mi! Ni;e bila nikakva namerna pakost. Pročitajte hladne glave pismo i prosudite sami niste li mi njime šestostruko vratili milo za drago. Patim neizmerno. Javite mi samo jednom rečju da ste mi opet skloni. Očekujem Vaš oprostaj." Betoven nije ni slutio da mu je bilo suđeno da pod ruku s nekom drugom damom prođe kroz svoje stoleće. Nije mogao ni da se seti toga da se, kako to ona tvrdi, s njom ispod ruke pojavio u nekom bečkom salonu. Da je mogao da pročita pisma u kojima joj je davao najčudnija priznanja o svojoj umetnosti (napr. da je muzika visa nego sva filozofija, i da su njegova sopstvena muzička dela lek protiv opšte ljudske bede, da mu usred uzbuđenja melodije beze i da mora neprestano da ih sustize, da umetniku nije stalo do suza nego do aplauza), zasigurno bi zagunđao: "To sam rekao? Sigurno me je spopao neki bes!" 79

Ta dama zaista je bila dovoljno duhovita pa da mu da povo da za takve izjave. Zvala se Betina (Bettina) fon Armin, devojačko Brentano, i mogla bi da se smatra majkom reporterskog novinarstva. Kao svaki pronalazač nove veštine, razumela se u taj posao bo lje nego njeni naslednici: intervjuisala je velike ljude a da ovi nisu ni morali da budu prisutni. Ne samo što je posle Betovenove smrti uputila na sebe tri njegova pisma, već je čak nakon Geteove smrti sastavila opseznu prepisku koju je, toboze, vodila s njim još kao šiparica. Svi su tada bili ushićeni nazovi iznenadnim otkrićem da je pesnik nad pesnicima bio ljubitelj dece, kao i neočekivanim estetskim ispovestima kneza muzičke umetnosti. Prošle su dve generacije pre nego što je njena izvanredna sposobnost osećajnog uzivljavanja u jezik Getea bila pravilno ocenjena i moralo je da prođe vreme od tri generacije kada su naučnici mogli da joj vrate njena zanimljiva "Betovenova" pisma. Nema sumnje, i Gete bi se veoma začudio da je iz svoje prepiske s nekim detetom saznao kako je upravo čeznuo za razmenom misli s Betovenom i kako je, štaviše, otkrio i unutrašnju vezu iz medu njegove i svoje prirode. Kada su se obojiea sreli u Teplicu (Teplitz), njegovo mišljenje, naime, bilo je drugačije. "Njegovom talentu morao sam da se divim, ali on sam je, na zalost, sasvim neobuzdana ličnost koja se, doduše, ne vara ako smatra svet veoma opakim, ali ga time ni za sebe ni za druge neće učiniti boljim." Nasuprot tome, Betoven je mislio: "Geteu isuviše prija dvorski vazduh, vise nego što to dolikuje pesniku." Iz ove oprečnosti izmedu moraliste i čoveka koji ume da uziva u zivotu, reporterka Betina stvorila je grubu karikaturu: s rukama u dzepovima pantalona Betoven prolazi kroz grupu predstavnika visokog društva, dok Gete, sa skinutim šeširom i klanjajući se ponizno, stoji na iviei puta. - Inače, taj prizor sam po sebi i ne bi bio toliko nemoguć, ali tu nije uzeto u obzir strahopoštovanje koje je Betoven osećao, ali ne prema aristokratiji, već prema pesniku. Prosto je nemoguće da bi se usred promenade odvojio od njega i ostavio ga da stoji sam pored puta. Ne, on nikada nije osećao da bi mogao da bude ravnopravan sa genijem kojeg je obozavao još od mladih dana. Bio je presrećan što mu uopšte poklanja paznju: "Kako je taj veliki čovek na mene utieao! Kako je sa mnom bio strpljiv! Kako sam se osećao srećnim, sedeći onako pred njim u zaru svog oduševljenja! Dao bih svoj zivot za njega!" A Gete je, u najmanju ruku, bio u stanju da oceni Betovenov moralni karakter. "Nisam još sreo sazetijeg, energičnijeg i dubljeg umetnika", pisao je svojoj zeni. Ako uzmemo u obzir da je u pogledu izricanja suda uvek bio oprezan, radilo se, zaeelo, o neobičnoj pohvali. 80

Kako to da ova dva čoveka, kojima ništa što je ljudsko nije bilo strano, nisu jedan drugome imali vise da pruze? Njihova sazvezđa doticala su se tek periferno, kretala su se neizmerno udaljenim putanjama i u obrnutom praveu. Gete je period mladalačke nesređenosti već odavno ostavio iza sebe, dok je Betoven upravo sada, nakon kraćeg razdoblja objektivizma, zapao u neki stadijum verterovskog raspolozenja. Gete je upravo nameravao da se povede za formama persijske poezije, kada je Betoven već odavno bio napustio pokušaje da se takmiči sa svojim prethodnicima u pogle du savršenstva forme. Gete se sve vise ograđivao od romantičar skih nastojanja, odrekao se svog nekadašnjeg oduševljenja za srednji vek, povukao se u estetski klasicizam i zavoleo je alegorične igrarije. Nasuprot tome, u Betovenu se tek nedavno prvi put oglasila gotska mistika; on se rešio poslednjeg ostatka osamnaestog veka. Bilo mu je stalo još jedino do oblikovanja onog što je najintimnije i najličnije. I konačno: Gete se eelog svog veka borio da savlada demona u sebi i da od svog zivota načini umetnost, dok je Betovenu bilo suđeno da svoju egzistenciju zrtvuje za umetnost. Morao je da podnosi da ga udaraju talasi demonskih nago na, nosea ga s dna strahovitih lomova do vrhova uzvišenih ekstaza. Osvmuli bismo se sada na jedan njegov trio, na poslednji od šest koliko ih je napisao. Ovaj je u B-duru i mogli bismo da ga nazovemo triom blazenstva. Ko ne poznaje ovo njegovo delo, taj još ne poznaje Betovena. "Trio u B-duru" sadrzi najjednostavniji i najlepši Betovenov adagio. Tako zanosno iz njega struji sreća izbavljenja, da se zaboravlja na umetnost i na kompoziciju. Ni sam stvaralae ih se vise ne seća; i on boravi daleko, izvan sfere ovog sveta. Velika je šteta što je ovo svoje delo posvetio nadvojvodi, a ne Geteu! Takav govor bi taj div ljubavi, konačno, ipak morao da razume. Naravno, Sedma simfonija nije bila muzika za Geteove uši. Bio bi razočaran takvom umetnošću, pa skoro i kulturom. I do-ziveo bi takvu Valpurgijsku noć kakvu nikada nije stvorio u svojoj mašti. Da je izdrzao - ali, on bi verovatno s najvećim negodovanjem pobegao: Kako moze jedan umetnik da stvori takvo varvarsko delo? Kako to sme da učini? Iz atomski malih motiva "Eroike" koji su u neprestanom to ku, razvija se lanac - u Sedmoj sve se trza i plamti. Nešto isprekidano preleće vazduhom. Kada se pojavi melodija, ona izaziva napetost i uzbuđenje, umesto da peva. Jedino što se oseća jeste ne81

kakvo neshvatljivo dizanje i spuštanje, uspinjanje i propinjanje. Ustvari, tu ritam znači sve. Iskonska bit takta, ono bubnjanje koje svojom neodoljivom snagom baca urođenika u trans igre, to je ovde dovedeno do najvišeg stepena muzičke kulture i postavljeno kao princip i to tako savršeno u umetničkom pogledu, uz toliko boja i tako mnogostruko razvijeno, da to odmah znači i apsolutni kon trast: praljudsko uzdignuto je do nadljudskog. Iste godine počeo je da komponuje Osmu simfoniju, koju je završio nakon susreta sa Geteom. Ta simfonija prava je posestri ma Sedme: podjednako je kompaktna, svi delovi su jednake fakture. No, i pored toga ona je, ipak, njena sušta suprotnost: tu nema ni traga zanosa, već samo svesno vedrog raspolozenja, nema predavanja haosu, već je sve energetski naboj. Prozvao ju je "malom" i činila mu se ponekad i "boljom" od velike, zato što u suštini svog bića on nije bio tip haotičnog pračoveka kakvim su ga, na osnovu njegovih najpoznatijih dela, generalno i nenamerno smatrali, nego je bio onakav kakvim ga je Gete video: "Sazetiji, energičniji i dublji" od bilo kog drugog umetnika. Osma simfonija upravo ilustruje ovo mišljenje. Ovome još treba dodati i jednu violinsku sonatu, desetu po redu i poslednju. Daleko je od ostalih, daleko i od impozantne "Krojcerove sonate". Mogli bismo da je uporedimo sa mirnim subotnjim odmorom nakon stvaralačke sedmice, uoči samog praznika. Taj je potrajao i duze nego što je stvaralae slutio. On se tada još uvek nalazio u punoj snazi, lična sreća mu je obasjavala zivot, ali se u njoj već nazire večernje rumenilo. Da Betoven nije napisao ništa drugo već samo ova četiri dela, nastala u te dve godine, bio bi još uvek najsveobuhvatniji i najsnazniji među kompozitorima. I ova četiri dela su plodovi ličnih dozivljaja. Začeti su u zano su sreće, jedinom koji mu je bio dosuđen. Betoven je bio zaljubljen! I bio je ljubljen, i kao čovek i kao muškarac! To doznajemo iz pisama koja je napisao u vreme dok je s Geteom boravio u banji Teplic. "Dana 6. jula, ujutro. Anđele moj, moje sve, moje ja. Danas samo nekoliko reči olovkom (i to tvojom). Moje sree je puno i htelo bi mnogo da ti kaze - oh, ima trenutaka kada osećam da su reči sasvim nemoćne. čemu ta duboka zalost kad je posredi samo nuznost? Kako da se naša ljubav odrzi bez zrtava, bez toga da zahteva sve? Mozeš li da učiniš da bude drugačije, da ne budeš sasvim moja i da ja ne budem sasvim tvoj? O boze, skreni svoj pogled na lepote prirode i pomiri se s onim što mora da bude razvedri se, ostaj moje verno, jedino blago kao što sam ja tvoje -i sve ostalo dace nam bogovi." "Veče. Ti patiš, najmilije moje biće - patiš. O, kakav zivot!!! Ovako!!! Bez tebe, a Ijudi me ponekad progone svojom dobrotom, J 82

koju ne zelim da zasluzim, niti je zasluzujem - Boli me poniznost čoveka pred čovekom, pa ipak i u tome se nazire ono što je bo zansko u čoveku. Koliko god da me voliš, ipak te volim vise - ali nemoj da se od mene kriješ - Laku noć - o, boze, tako blizu! Tako daleko! Nije li naša ljubav pravo delo nebesa? I čvrsta je kao nebeska tvrđava." "Dobro jutro 7. jula. Besmrtna moja draga, još sam u krevetu i već te moje misli traze, čas su vesele, pa onda tuzne i čekaju hoće li sudbina da nas usliši - ziveti mogu ili s tobom ili nikako - od tvoje ljubavi sam u isti mah i najsrećniji i najnesrećniji. Budi mirna, jedino mirnim razmatranjem našeg zivljenja modi ćemo da postignemo naš cilj, da zivimo zajedno - budi mirna, voli me! Danas - juče - kako čeznem suznih očiju za tobom, tobom, tobom, zivote moj, moje sve! Zbogom - oh, voli me neprestano - nikada ne tumači pogrešno najvernije sree svog voljenog Ludviga. Doveka tvoj - doveka moja - doveka svoji." U to vreme, dakle, postojalo je zensko sree koje je htelo da se zdruzi s njegovim. Zašto je oklevao? Crna briga oduzimala mu je snagu, briga za budućnost, za svakidašnji hleb. S njegovom knezevskom platom ubrzo je pošlo nizbrdo. Godinu dana pre toga stupio je na snagu "finansijski patent", austrijska valutna reforma, a malo potom došlo je i do inflaeije. Gledao je kako njegovi prihodi spadaju na trećinu. Iako su gospoda i dalje u eelosti priznavala svoj dug kao dug časti, ovo priznavanje uskoro se pokazalo iluzornim. Knez Lobkovic pao je pod stečaj. Grof Kinski je umro, a njegova udoviea je uskratila plaćanje. "O nesrećnog li dekreta, zavodljivog kao sirena! Trebalo je da kao Odisej zatrazim da mi voskom začepe uši i da me čvrsto privezu kako ga ne bih potpisao!" Ne, pod takvim uslovima nije mogao da izdrzava zenu. Zavidljivi demon ponovo se poigrao njime. Bilo je opet potrebno da zgrabi sudbinu za grkljan. Jedino je neka velika odluka mogla sada da mu pomogne, mozda koncertna turneja po Engleskoj gde su njegova dela cenili, gde je vladala sloboda i odakle mu se smeškalo bogatstvo. Gluvoća u tome ne bi smela da mu zasmeta. Bilo mu je strahovito teško da se odluči da započne karijeru virtuoza. čeznuo je samo za mirom, za zatišjem i za domaćom sredinom. I sada, uoči bračne sreće na koju je tako dugo čekao, treba da ide na put, gluvi muzičar, koji vise i ne čuje ono što svira?? Ali, izbora nije bilo: "Predanost, najdublja predanost svojoj sudbini! Jedino ona moze da ti da snagu da se zrtvuješ nuznim poslovima. O, mučne li borbe! Valja uloziti sav trad i učiniti sve što je potrebno da bi se daleko putovanje moglo pripremiti! Moras iznaći sve za čime tvoja najblazenija čeznja zudi, prkosom moraš to izvojevati. Valja apsolutno sačuvati čvrstu odlučnost!" 83

Šta je to što je osujetilo njegov plan, postaće nam jasno osvr. nemo li se na godinu 1812. Napoleon kreće na Rusiju. I onda počinje dvogodišnji oslobodilački rat evropskih naroda. Ali, mora da su tu bile i neke tajne, jer već te iste godine Betovenu se oteo uzvik: "Ne smeš biti čovek, za sebe ne, jedino za druge. Tvoja sreća lezi jedino u tebi samom, u tvojoj umetnosti. O Boze, daj mi snage da savladam sebe samoga! Mene ne sme ništa da vezuje za zivot. Ionako je sve propalo što se A. tiče." Ovde je naznačio ime voljene zene. Da li se radilo o Amaliji Sebald kojoj je u Teplicu napisao nekoliko prilično bezličnih dopisnica? Ne bismo mogli to sa sigurnošću da zaključimo, pa onda neka to i ostane tajna. I neka je nije uzalud nazvao besmrtnom dragom. Ona je besmrtna kao nepoznato biće koje se darovalo glu vom muzičaru, njemu, koga su druge zene htele samo da obozavaju kao genija ili da se kite njegovom slavom. Besmrtna je kao evet izmirenja koji je iznikao na iviei jednog zivota, zato da ljudima koji veraju u bozju pravdu ne bi bilo preteško da taj zivot sagledaju. Ono pismo nije nikada poslao. Pronađeno je tek posle njegove smrti u tajnoj pregradi njegovog pisaćeg stola pored Hajligenštatskog testamenta dokumenti njegove najveće sreće i najteze patnje. "NADI" 1 Oslobodilački ratovi u Betovenu nisu pobudili uzvišene motive. Upravo obrnuto. Sveštenik umetnosti sada se takmičio da uspe. čovek koji je pre odbijao svaku koncesiju, pisao je sada za novae. Dogodilo se nešto što je pre mogao da smatra vraški us pelom šalom: ponizio se i obavezao ugovorom da će da napiše je dnu bučnu kompoziciju za nekakav mehanicki muzički aparat! Porudzbina je stigla od poslovnog gospodina Melcela (Malzel). Taj čovek pronašao je metronom koji je kompozitorima omogućavao da tačno odrede tempo muzičkog dela. Betoven mu je dugovao zahvalnost za usavršavanje slušnih eevi. Sa svojim "mehaničkim trubačem" Melcel se pripremao za svetsku turneju i na um mu je pala sjajna ideja - naime, da Betovena povede sa sobom. Potresna misao: "Trara" mehaničkog trubača, a kao dodatak - Betoven koji improvizuje... Razmišljao je ozbiljno o tome da učestvuje na turneji. Koza mu se jezila pri pomisli da bi morao ubuduće da radi za obućare, kasapine, kuvariee i bolničarke. Ovog puta pristao je misled da to 84

učini sada i nikada vise. Prihvatio je i porudzbinu da napiše kompoziciju za taj aparat, neku ratničku muziku povodom Velingtonove pobede u Španiji. Komad je dovršio nakon bitke naroda kod Lajpciga. Izvođenje ove kompozicije bio je njegov najveći uspeh u zivotu. U orkestru su učestvovale redom sve bečke muzičke veličine. Dali su tri reprize, poslednjoj je prisustvovalo 5000 slušalaca. Postao je popularan. Predlozili su mu da preradi "Fidelija". Neki pozorišni sekretar vešto mu je preuredio tekst; Betoven ga je zagrlio: "Vi mi omogućavate da na opustošenim ruševinama starog dvorea podignem novi." I zaista je delo temeljno preradio. Vise nije nastojao da sačuva lepe pojedinosti - bez pogovora brisao je čitave scene, duete, tereete. Trud se isplatio. Prerađeni "Fidelio" postao je unosan komad, doziveo je 29 repriza i bio glavna atrakeija za vreme Bećkog kongresa. Osim toga, torn kongresu posvetio je i Patriotsku kantatu, a ruskoj eariei Polonezu. Obasipali su ga počastima i otmenim poklonima. Postao je najviše slavljeni kompozitor na svetu. Novčani rezultat: 8000 forinti. U isto vreme dobio je i parnicu protiv udoviee Kinski i upravnika stečajne mase kneza Lobkoviea, pa je tako ponovo došao do svoje rente, koja je ipak od 4000 forinti spala na 1350. Tek toliko da s njom pokrije troškove svakodnevnog zivota; mali deo svoje imovino mogao je da prištedi za slučaj nuzde. AH tada, u najproduktivnije muško doba, između 45. i 52. godine kao da ga je snašla obamrlost. Tek po jedno veće delo go dišnje, a bilo je godina kada i ništa nije napisao. Razmazeni, lakomisleni Beč lansirao je vest: "Istrošio se!" Jasno je da se radilo o glupim nagađanjima. Stvaralac Betovenovog kova nije stvarao dela proračunata na jevtin uspeh. Da je zaista bio iserpeo svoje stvaralačke mogućnosti i da nije pred sobom video nikakav novi put, brzo bi propao. On nije bio umetnik koji se ponavlja, a niti takav koji zeli da se odmara. Iza njegovog ćutan ja tokom tih sedam godina mora da su se krile strahovite tajne. Među računima koji su se odnosili na domaćinstvo, u beleškama iz tog vremena nailazimo na jedva čitljive, ispisane iskrivljenim slovima i u najvećem uzbuđenju nabačene kratke ispovesti, bespomoćna zapomaganja. To jedva da moze da se čita mime sa vesti i čoveku se čini kao da pred vratima prisluškuje nekog ko se moli svome bogu, otkrivajući mu najtajnije krajičke svoje duše. Da, to su molitve, ispovesti, vapaji iz dubine srea. 85

"Pusti me da zivim! Pa ako to mora da bude uz pomoćna sredstva, samo da se nađu! Ako je ikako moguće, trebalo bi usavršiti aparat, a onda na put! Jedino tako ćeš još jednom moći da razviješ sve ono što inače mora da ostane zatvoreno u tebi! To duguješ sebi, ljudima i njemu - Svevišnjem. A onda malo seljačko imanje, mala kapela, u njoj pesma napisana u cast Svemogućeg, večnog, beskrajnog! I budućeg čovečanstva! Tako neka prođu tvoji poslednji dani." Osećati jezu smrti i u isti čas čeznuti za zivotom koji mu ne znači ništa do pravo da sme da stvara - tako je zivotario u torn periodu svoje iznemoglosti. Zašto nije vise bio u stanju da komponuje? Zašto je još uvek pomišljao na putovanja? Zašto se nije povukao u samoću o kojoj je toliko sanjao i zašto nije tamo ispevao pesmu u cast Boga i budućeg čovečanstva? To je kao priča o okovanom Prometeju. Posvuda je nailazio na nepremostive prepreke. činilo mu se kao da se nalazi u kavezu. Sve njegove zelje razbijale su se o stene. Svaki muškarac prozivljava trenutak kada pozeli svoj sopstveni dom i kad zeli da nađe oblik zivota koji mu odgovara. Beto ven nije trazio mnogo: miran dom, malo nege i nekoliko prijatelja. I baš sve to mu je sada bilo uskraćeno. Propalo mu je, štaviše, i ono šta je od toga već imao. Niko se vise nije starao o njemu. Grofica Erdodi, njegov dobri anđeo, odselila se bila u Italiju. Brat Karlo bio je bolestan, brat Johan uobrazeni malograđanin. U jednom pismu potpisao se kao "vlasnik imanja". "Vlasnik mozga" odgovorio mu je Ludvig. Sa šuracima se nije slagao. Prepušten samom sebi, bio je pored sve svoje slave bespomoćan gluv čovek, upućen na poslugu koja se stalno menjala, mučila ga i varala. Kao što to biva kod gluvih osoba, postao je nepoverljiv, u dušu mu se uvlačila sumnja i njegov karakter postao je tmuran. Iz usta čoveka koji se nekada toliko pono sio time što niko ne moze da mu prebaei da je neplemenit, čule su se sada neobične maksime: "Nikada ne budi poverljiv u društvu podlog čoveka! Iako neko s pravom zasluzuje tvoj prezir, nemoj to da mu pokazeš, jer ne mozeš da znaš kada će ti još biti potreban!" Olovni tegovi povlačili su ga sa visina. "Gotovo je sa plemenitim, uzvišenim osnovama! Beskonačna su naša pregnuća, a' podlost čini sve konačnim!" Ono što je u njegovoj prirodi nagi njalo običnom, mizerija svakidašnjice naglašavala je do krajnosti. Kako je u takvim uslovima mogao da stvori svetilište dostojno pesme Svemogućem? "Treba otići odavde. To je jedini način da se spasiš! Samo tako ćeš ponovo da se vines u visoke sfere umetnosti, umesto da ovde propadaš u prostakluku!" Tezio je za lepotom. Nije li imao pravo na to - on, koji je toliko lepote poklonio ljudima? Zeleo je da u društvu nekolicine umetnika proputuje Italiju i Siciliju. 86

"Samo još jednu simfoniju i onda odavde, odavde, odavde! Dotle ću da uzmem akontaciju na ime svoje rente, mozda i za vise go-dina unapred!" Spremao se da odmagli kao kakav lopov sa blagajnom. AH, nije se odvazio na to. Pa, ova renta bila mu je odobrena uz uslov da ostane u Austriji. "Seljačko imanje, ono će da te izvuče iz te bede! Nesrećni tvoj sluh neće tamo da te muči. Blazenstvo šumske tišine!" Ali, i to mu je bilo uskraćeno. U gradu su ga zadrzavali poslovi, izda vači, a i nekoliko dobrih ljudi koje bi kompromitovao kada bi njegovo domaćinstvo dozivelo slom. "Samoća je otrov za tebe koji si gluv!" Gluvoća, taj grozni "menetekel" koji se svakog dana pojavljivao na zidu njegove tamnice, bila je toliko uznapredovala da je jedva još mogao da se sporazumeva. Slušne cevi nisu vise mogle da mu pomognu. Poznanici su od razgovora s njim zazirali isto toliko koliko i on sam. Između njega i sveta spuštala se crna zavesa. Grčevito naprezući volju, hteo je da zaboravi svoje stanje: "Na svoju nevolju najmanje ćeš da misliš ukoliko budeš uposlen." Međutim, kad bi se bavio poslom za koji se rodio, javljalo mu se uvek nanovo - plameno upozorenje. Nije vise čuo ni ono što je sam svirao. Od kakve mu je koristi divan klavir koji mu je poslao njegov londonski izdavač? Bilo je uzaludno što je na njemu dao da se montira ogroman zvučnik. "Gotovo je! Nikada vise nećeš da improvizuješ za klavirom kao nekada!" doviknuo je samom sebi kada ga je jednom sluh bio jezivo izdao... Duševne patnje počele su da uništavaju snagu ovog titana. Covek koji je u svojoj umetnosti uspeo da objedini ono što je inače nespojivo, bio je kao paralisan saznanjem da u svom ličnom zivotu ne moze da ostvari nijednu zelju svog srea. Ostalo mu je samo ono što je bilo najteze za tog prirodnog eoveka zednog zivota, za čoveka silne energije, za titana; "Strpljenje — predanost - predanost! To čak i u najtezoj bedi znači dobitak, znači ppstati do stojan da nam Bog oprosti naše grehe." U to vreme je po drugi put komponovao pesmu koju je prvi put muzički uobličio kada se bio uverio da je gluv: »O nado, neka paćenik tvojom moći nasluti, suze kada toči, da nebo zna za njihov broj!" Betovenove pesme bile su u neku ruku njegov drugi dnevnik. Njima je poveravao svoja lična osećanja, koja su se inače je dva i 87

veoma retko pretakala u njegova dela. Već i sami njihovi naslovi otkrivaju njegovu biografiju u malom. Iz početnog bečkog razdoblja: "U boji vatre", "Dizite čašu!, "Ko je Slobodan čovek?", "Zdravica", "Lepa obućarka", "Adelaida." Iz doba "Eroike": "Pokornička pesma", "O smrti", "Slava bozja u prirodi", "Moć i providnost bozja", "Nadi." Iz doba njegove borbe za ličnu sreću: "Samo ko čeznju poznaje", "Mislim na tebe", "Poznaješ li kraj", "Pesma iz daljine", "Glasna tuzbaliea", "čudesnog li zivota", "Procvalo je proleće." Borba za uspeh i rezignacija: "Slavni trenutak", "Kuca čas", "Germanija" "Duh barda", "Gotovo je", "Nadi", "Ugasi moje svetlo", "Kad sunce zalazi" "Dalekoj dragoj." Pod naslovom "Dalekoj dragoj" napisao je šest međusobno povezanih pesama, pa je to u muzičkoj literaturi prvi i najzaokruzeniji eiklus. Bez pauze jedna pesma prelazi u drugu na najjednostavniji način, pri čemu su prelazi toliko jednostavni da jednostavniji ne mogu biti. I u pesmi Betoven se razvijao prema izreei: "Sto jednostavnije!" Započeo je pesmom po uzoru na operske arije kod kojih je klavirska pratnja u odnosu na raskoš glasa samo kulisa. Završio je, međutim, pesmom koja svojom jednostavnom melodijom podseća na narodnu pesmu i kojoj tek pratilae na klaviru treb a da doda finese. Kao poslediea sedmogodišnjeg pauziranja, u kompozicijama za klavir pojavile su se nove tekovine - novi stil fuge i harmonija koja se, oslobođena forme, gotovo odriče melodije. Ponovno ozivljavanje fuge za Betovena nije značilo vraćanje u prošlost, kao što je to bilo za kasniji kompozitorski naraštaj. "Komponovati fugu nije nikakva umetnost; dok sam još studirao napisao sam ih na tuee. Danas tu staru formu treba obogatiti novim elementom, elementom poezije." Ovaj zahtev, na koji se posle njega niko vise nije odvazio, sproveo je upravo veličanstveno. Fugu je olabavio, prozeo je jednoglasnim partijama, oslobodio statičke jednoličnosti. Ispod njego vih ruku fuga je izlazila kao nešto čega ni pre ni kasnije nije bilo: toliko nabijena energijom izrazajnosti da je dostizala upravo neprijatan napon; još se jedva i slušala kao fuga. U Betovenovoj muzičkoj dramaturgiji preuzela je ulogu koju je pre bio poveravao razradama motiva. Stvorio je od nje najjaču motoriku zbivanja. Od četiri njegove fuge prva je finale jednog dela koje u Betovenovom razvoju ponovo otvara novu epohu, kao svojevremeno "Eroika". Zovu je: "Sonata za 'Hammerklavier'". U ono vreme znao je da germanizuje italijanske pojmove, pa je umesto pianoforte na naslovnoj strani napisao Hammerklavier. Naziv izaziva pogrešne predstave, jer on u torn delu ne razvija nikakve spoljne snage. Ovim delom oprašta se od sveta. Bio je to ulaz u svetilište njegove religije.

U uvodnom stavu borio se kao Jakov s anđelom Gospodnjim: "Neću da te pustim dok me ne blagosloviš." Sledi kratko, tiho upinjanje zivih nagona kao poslednje oklevanje čoveka koji se odlučio za manastir. Onda dolazi adagio koji je, uprkos završnoj fugi, glavni deo sonate. U njemu je ostvario program: "Stvoriti stav sazdan na samoj harmoniji." Akordi lebde i iščezavaju, pevljive melodije jedva da se još naslućuju, postaju sporedne, a harmonija izbija u prvi plan. Nestaju granice, oblaci idu i putuju, boje se neprimetno i stal no prelivaju - a kroz sve to prolazi ljudska duša, sve čišća i čišća, ususret svom preobrazenju. Tako nekako moralo je da zvuči ono što je Betoven izveo svojoj svetoj Ceciliji, baronici Ertman, kada je izgubila svoju kćerkieu. Strahovito ga je bolelo što joj nije izrazio svo je saučešće i činilo se kao da je na nju zaboravio. Nakon nekoliko nedelja došao je, stisnuo joj ruku, a da pritom ni reč nije progovorio, seo za klavir i improvizovao čitav jedan sat. "činilo mi se da čujem kako horovi anđela pozdravljaju moje dete koje ulazi u raj." Kada je Betoven završio, ustao je, poljubio ruku ucveljene zene i udaljio se bez reči. "MISSA SOLEMNIS" 1 Kada je u svoje vreme septet mladog Betovena bio veoma hvaljen, svoje priznanje izrazio mu je i tata Hajdn. Na ovu pohvalu Betoven je mrzovoljno odgovorio: "Nije ni pomena vredno. To nije stvaranje." Smisao te dosetke bio je u tome što je Hajdn upravo tada bio poznjeo svetski uspeh svojim oratorijumom "Stvaranje sveta". Krajnje ozbiljno, odgovorio je Betovenu: "Stvaranje Vam nikada neće uspeti, jer Vam za to nedostaje religija." Jedino je u toj priliei, taj nesebični čovek pokazao koliko ga je u dubini duše zaprepastio učenik koji je trebalo da postane njegov na>lednik. Hajdna njegov osećaj nije varao. Detinjski čista poboznost -> kojom je Hajdn u svakoj svojoj partituri belezio "U ime bozje" nije mogla da bude i Betovenova religija. Kad je Betoven jednom na kraju neke tuđe partiture pročitao pobozni uzdah: "Dovršio s bozjom pomoći!" dopisao je: "čoveče, pomozi samome sebi!" Jednako odsečnim rečima prekinuo je i jednog moralistu: "Moral, to je snaga onih koji se ističu u odnosu na druge; to vredi i za mene."

Pet godina docnije, kada je već izgradio svoj sopstveni stil, zeleo je da pokaze kako bi zvučala misa komponovana u torn stilu. "Uveren sam da sam s tekstom postupio kao još niko do sada", pohvalio se svom izdavaču. I zaista - nikada tekst još nije bio pretočen u zvuke s toliko veličanstvene patetike i lične strasti. Beto ven je katoličkoj misterioznosti, takoreći, udahnuo luteranski du h, iako je i sam bio katolik. Posle protestanta Baha, dakle, nakon dve generacije, bio je prvi koji je u znaku najvišeg zadatka hrišćanske muzičke umetnosti postupio ponovo onako kako to njoj dolikuje. Zaista - obuhvatio je čitav jedan svet. Deset godina nakon toga, Titan je ogluveo, bio je nemoćan. Prometej prikovan za stene; jastrebovi podlosti prozdirali su mu utrobu. Kao što jelen čezne za izvorom, tako je i njegova duša vapila za Bogom. Nije vise razmišljao o tome da osvoji nebo na juris. Predao se sudbini, naučio se poniznosti. Vise se nije prsio, poisto-većujući moral sa snagom, postao je zaista religlozan. I dok je pisao svoju drugu misu, ispovedao je svoju veru. Uz reči "Et incarnatus est" Betoven ispunjava jednu svoju davnašnju zelju. Mnogo godina ranije u jednoj knjizi o kompoziciji fuge zabelezio je: "U starim crkvenim napevima poboznost je sveta — neka mi Bog omogući da to jednom ostvarim!" Kroz svetu poboznost, kojoj je i Bah s najdubljim strahopoštovanjem dao muzički izraz, i Betoven je uspeo da ostvari svoju zelju. Protkavši te prastare harmonije, od kojih se moderno uho bilo odviklo - sasvim tihim, mistično drhtavim figurama - načinio je temelj za jedno od svojih najlepših nadahnuća, ostvarivši tako jedno od svojih najuzvišenijih umetničkih dela. Vise od trideset puta prerađivao je to mesto, dok ga nije uobličio onako kako je to bio zamislio: "...da i anđelima zadrhti glas i da čitav svemir uzdrhti..." U fugi Creda vinuo se do granice onoga što se muzikom još moze izraziti i sluhom primiti. Njome je Betoven dao metafiziku hrišćanstva kroz zvuk. Ova fuga vise je nego vera u otkrovenje ona jeste otkrovenje. Onaj koji moze tako da stvara stoji iznad svih religija sveta. Nad njegovim pisaćim stolom visio je uokviren natpis iz jednog hrama Izide: "Ja sam ono što jeste, što je bilo i što će biti. Niko od smrtnika nije još skinuo moju koprenu." Kada bi ga upitali za njegovu veru, odgovarao bi kratko i nevoljno: "O veri i o generalbasu nema šta da se diskutuje." Nije mu bila namera da svojom misom veliča neku određenu religiju. "Neka iz srea ide sreu!" - obelezio ju je tim natpisom. Ovo njegovo najveće delo nastalo je na neobičan način. Rodilo se, naime, dvaput uzastopno. Prvi put - pošto ga je nosio devet meseci. Trazio je već i izdavača koji je trebalo da ga izda. Do toga nije došlo. Betoven se još jedared latio posla, kao da uopšte 90

ništa nije bilo urađeno i trebalo mu je čitave tri godine da ga do vrši, tj. četiri puta vise nego za prvu verziju. Prva verzija bila je mrtvorođenče. Teško je poverovati da bi takav stvaralac mogao toliko da se prevari i da tako kasno uvidi da ono što je uradio ne zadovoljava. On nije bio čovek koji bi iz svo jih ruku dao nešto što ne bi izdrzalo njegove sopstvene kritike. Ono što mu je oduzelo snagu da majstorskom rukom do kraja uobliči svoje umetničko delo, što ga je odvratilo i sputavalo da shvati svoju trenutnu nemoć, bio je susret s primitivizmom. Vodio se proees u kome se odlučivalo o njegovoj poslednjoj sreći, o njegovoj poslednjoj ovozemaljskoj duznosti. Bilo je to ujedno i iskušenje njegovog karaktera, teze od svih koje je ikada morao da izdrzi. Radilo se o njegovom sinovcu Karlu. Njemu, četrdesetpetogodišnjaku sudbina je dodelila dar koji se kasnije pokazao kao danaj ski poklon. Podarila mu je jedno biće da bude sasvim njegovo, njemu, neozenjenom čoveku dala je sina. Njegov brat Karlo umro je, a za staratelje svog devetogo dišnjeg sina testamentom je odredio njega i majku deteta. Betoven se ovoj poslednjoj volji svog brata predao sa dvostrukim zarom onim vezanim za moralno osećanje odgovornosti i onim koji je proizilazio iz visoko razvijenog smisla za porodični zivot. Mali sinovac, slika i prilika preminulog brata, trebalo je tako je mislio Betoven - da bude odgojen kao neki kraljević, morao je da ima najbolje učitelje i da imenu Betoven sluzi na najveću cast. Zato je, i protiv pokojnikove izričite zelje, bilo potrebno da se dečak rastane od svoje majke. Betoven je, naime, na tu zenu gledao sa izvesnim podozrenjem i umeo je o njoj prezrivo da se izrazava, nazivajući je kraljicom noći. U prvi mah nije bio baš mnogo odusevljen teretom kojim ga je opteretio bratovljev testament. Kako će on sa dečakom, on kome je i samome još potrebna majka? Odlučio je, zato, da ga smesti u jedan vaspitni zavod, u najskuplji i najbolji koji je postojao, pa da na taj način od njega postane ne samo pristojan mladić, već i visokoobrazovan i plemenit čovek. "Neću se valjda izlagati tolikom trošku, samo da bih svetu dao običnog čoveka!" Prema dečakovoj majci odnosio se onako kako se ponaša rastavljeni bračni drug kome je dosuđeno dete. Dozvolio je da majka s vremena na vreme vidi dečaka, ali samo s njegovim znanjem i pod njegovim nadzorom. Uskoro je od hirova zgodnog i bistrog dečka zavisilo i dobro, odnosno lose raspolozenje gluvog kompozitora. Ako bi se na malog naljutio, posle toga vise nije mogao da piše. Najviše ga je bolelo to što nije mogao stalno da zivi s njim. Ali, još veću bol zadao mu je vaspitač. Pozalio mu se kako sinovac veoma malo mari za svog striea i kako čak i zjavljuje da 91

baš i ne voli da ga posećuje. Mozda bi bilo bolje kada bi se prepustio majci? Betoven se strahovito uzrujao: "Bedne li ideje tog pedagoškog jadnika! A kad bi i bilo tako, zar ćemo da dopustimo da dečak nastavi na ovaj način? Neka pokuša da se zapita voli li vise svoju majku-nemajku ili mene. Kunem i proklinjem taj bedni ljudski izmet!" Od tog časa zabranio je "kraljici noći" da viđa svog sina. Ona je zauzela odbrambeni stav. Zaziranje od svog slavnog šuraka, pretočila je u mrznju. Zar nije i ona staratelj? Zar i ona ne učestvuje u pokrivanju troškova za njegovo školovanje? Za svoje pravo borila se kao zena - ogovaranjem i spletkama i putem tuzbe trazila je da joj se preda dete. Njena tuzba bila je odbijena, pa je ulozila zalbu. Betoven je odlučio da predmet preda plemićkom sudu. Međutim, sud je od njega zatrazio dokaze da je plemićkog porekla, pošto holandski "van" nije u torn pogledu predstavljao nikakav dokaz. Betoven se naljutio i pokazao na svoje čelo i na sree: "Evo! Evo!" Ali, s takvim dokazom nije ništa postigao i predmet je prosleđen magistratu. Građani na magistratu poradovali su se što im se pruza prili ka da ponize bahatog kompozitora. Zatrazili su detaljne podatke o novčanim iznosima za dečakovo obrazovanje, o Betovenovim porodičnim prilikama i o njegovom načinu zivota, s obzirom da je Karlova majka na tu temu iznela teške optuzbe. Kakva je to muka morala da bude za čoveka koji je iznalazio zvuke za pesmu "Osana na nebesima, svet, svet, svet je Gospod Savaot!" Kakvog li ponizenja za ponosnog samotnjaka koji je morao da se brani i sam sebe hvali! Ipak je tako postupio. Nije štedeo sa samopohvalama: "Osećam da sam vise nego iko drugi pozvan da sopstvenim primerom usmerim svog sinovca na vrlinu i marljivost. Nikada nisam postu pio dobronamernije i plemenitije nego tada kada sam ga primio kod sebe. Mnogi grofovi i baroni ne bi se postideli kada bi u po gledu vaspitanja postupali kao što ja postupam, i mnogo je takvih koji ne bi ni hteli niti bi mogli da toliko uloze u tu svrhu..." Građanima kakvi su bili, ništa nezgodnije nije mogao da izjavi. Karla su dodelili majci. Očajno je zavapio: "Boze, pomozi! Vidiš kako me je ceo svet ostaviol Usliši moju skromnu molbu i daj da barem u budućnosti zivim zajedno sa svojim Karlom, kad zasada za to nema izgleda. Oh, teške li sudbine! O, zla kobi! Nikada, nikada da prestanu moje nesreće!" Odrekao se starateljstva. Umesto njega postavljen je drugi staratelj, ali taj nije dugo izdrzao. Betoven je onda ponovo obnovio svoj zahtev. Tada dolazi do najtezeg udarea. Odbili su mu starateljstvo. Ruglo i sramota! 92

Betoven je predmet poverio advokatu, pa je ovaj poveo apelacioni postupak. Tek sada se srozao sa svog svetilišta. Postao je prostak raeđu prostacima. I dobio je igru. Na poslednjem stepenu sud mu je priznao pravo i dodelio mu dete. Njegov bes se, uglavnom, pretvorio u sazaljenje: "Da je barem to sve bilo moguće, a da udovica ne bude povređena. Ali, to nije bilo moguće. Samo ti, Svemogući, vidiš moje sree i znaš da sam zbog dragog Karla sve zapostavio. Blagoslovi moje delo, blagoslovi udovieu!" Kada je saznao da ona zivi u oskudiei i da su njeni dugovi veći nego što je njegov imetak, onda je pogotovo osetio grizu savesti: "Zašto ne mogu da joj pomognem? Zašto ne mogu da radim onako kako bi moje sree zelelo i zašto ne mogu da pomognem udoviei? Boze! Boze! Ti si moje utočište, moja pećina, moje sve! Ti znaš kako mi je teško ako neko pati zato što činim dobro delo starajući se oko odgoja dragog Karla!!! O, čuj me Ti koga rečima nikada ne mozemo da izrazimo, slušaj svog nesrećnika, najnesrećnijeg među smrtnicima!" Tako je slavio pobedu posle bitke, zbog koje je njegovo najveće delo bilo mrtvorođenče. Ali, onda je u obeščašc'enom svetilištu ponovo postavio ploče zakona. "Zvezdano nebo nad nama i moralni zakon u nama! Kant!!!" I smerno se pripremao za rad, da naporima koji su trajali tri godine prinese zrtvu pomirenja i stvori svoju drugu i to pravu "Missu solemnis". Misu s pobedničkim kliktajima Glorije, s bron zanim Credom, s mistikom Benedictusa i s potresnim vapajima za spoljnim i unutrašnjim mirom. Varaju se oni koji misle da je u godinama stvaranja "Mise solemnis" čuo još samo glasove sa onog sveta. Upravo je bilo obr nuto; doziveo je veoma srećan dan kada je u gostionici u Modlingu jasno razabrao melodiju koja se izdvajala iz buke i tutnjave seoske kapele. Svirao se pies "Deutscher", kako su tada zvali valeer. Ovog puta nije bilo potrebno da ga notu po notu čita s uzarenih liea devojaka koje su igrale, mogao je da čuje svaki pojedini zvuk! činilo mu se kao da je vaskrsnuo iz mrtvih, kao da se vratio u puni zivot koji je toliko voleo. I pozurio je kući da zabelezi ovaj val eer, pre nego što se suze spuste niz njegovo neobrijano lice. Dodao mu je još i druge - onako kako su mu tekli iz pera. Tako su nastale "Modlinške igre". 93

Sa zahvalnošću ih je doneo muzičarima - čak je napisao i deonice za pojedine instrumente - i uz komičan duboki naklon predao ih u njihove ruke. Tako je izgledao odmor koji mu je sudbina ponekad darivala. Osim toga komponovao je i klavirske sonate, svake godine po jednu. Opus 109., 110. i 111. tri svoje poslednje. Svaka od njih bila je put u drugu oblast njegovog carstva. U finalu 111. opusa podigao je sebi katedralu čije su lađe pune tamjana i gde se čovek, ulazeći u nju u povorei, oseća malim i poniznim; katedralu u kojoj prostor peva zajedno sa muzikom orgulja i gde poboznost ne dopušta čak ni da se podigne pogled, dogod se sveti sumrak ne pretvori u svetlost. Tada se kroz šarene prozore probijaju sunčevi zraei, zlatni ukrasi blješte, čudesne rezbarije pokazuju svoje lice - i duh kao da lebdi, uzdizući se sve vise, ostavljajući duboko pod sobom erkvene krovove, ukrštena rebra gotskog svoda, pa se uspinje tamo odakle zvone zvona, u crkveni toranj koji sa hiljadu čula upija plavičasti eter i svojim šiljatim vrhom pruza u beskraj svoj poljubae. I gle - nebo se otvara; razabiru se nadzemaljski glasovi da li su to horovi anđela ili harmonije sfera, ko to zna? - svetlost biva sve jača - nastupa olakšanje, sve postaje lakše - i nosi nas sa sobom do svojih visina . Bila je to ipak samo vizija. Duša se još uvek nije rastala od tela, morala je da mu se vrati. Pa i u ovoj sonati, u kojoj je Betoven po prvi i poslednji put zanemario svoje staro pravilo da čaroliju prekine uz pomoć finala, čak ni tu nije pustio slušaoca da istraje u dozivljavanju vizije. Dovoljno mu je bilo samo nekoliko taktova: mogli bismo da ih uporedimo sa strmoglavim letom; iz triju nota još jedared zazvučala je tema - i zemlja je ponovo bila tu pod nogama. Njegova zemaljska konačišta izgledala su u to vreme očajno. Odela, note, rukopisi, novae, sve je to lezalo razbacano po podu. Na stolu su bile polupane šolje od kafe, posuđe, ostaei jela... krevet nenamešten, najčešće prljav, na njemu gomile veša. Klavir otvoren, prašnjav, mnoge ziee pokidane, isprepletane kao granje u šikari, najviša oktava bila je bez tona... Njegov spoljni izgled poprimio je one erte koje su svakom Bečliji ondašnje generacije ostale u trajnom sećanju. Zustrog koraka lutao bi ulicama, mumlajući u bradu i mašući rukama; na raskrsnicama se često sudarao sa prolaznicima. Oblačio se nemarno. Puštao je da mu vetar s leđa preko ruku, kojima kao da je veslao, prebaeuje krajeve otkopčanog kaputa. Bela marama koju je nosio oko vrata odmotavala bi se i lepršala svojim dugačkim kracima. Izguzvan i znojem natopljen šešir voleo je 94

da zabaci daleko na potiljak dok bi mu vetar mrsio sedu kosu. Međutim, njegovo od sunca preplanulo lice oporih erta ozivljavao je oštar, nadmoćan i uman pogled. Ulični derani odvazili bi se da viču i galame kada bi pokraj njih prošao. Gledajući za njim videli su kako se na dugoj, crnoj pantljici klati njegov lornjet i kako mu iz prenatrpanih dzepova na kaputu vire velika notna sveska i mala beleznica kojom se sluzio u razgovoru s ljudima, uz to još i slušna eev i tesarska olovka, a i dzepna maramica ... No, znalo je ponekad da se desi da Betoven sve iznenadi svojom elegancijom. Imao je na sebi besprekomo bele pantalone, nov novcati plavi frak sa zlatnom dugmadi, zuti prsluk, a na potiljku nov šešir. Kako je došao do toga? Ni on sam to ne bi znao da objasni. Izjutra bi jednostavno obukao ono što bi mu prvo došlo pod ruku, i mozda se podsvesno čak i sam čudio, kako se to stari Adam nekako prerušio. Događalo se, naime, da neki trgovae sa štofovima, koji mu se divio, s vremena na vreme potajno i uz pomoć posluge obnovi njegovu garderobu... S obzirom da ga duhovitost još uvek nije bila napustila, uspevao je da u muziku pretoči čak i jednu od svojih svakidašnjih nevolja. Malu kompoziciju nazvao je "Bes zbog izgubljenog groša". Ta mala kompozicija, međutim, nije nekakva buka bez forme, već duhovita kombinacija ronda i varijaeija. Varijacije su mu u torn periodu bile veoma bliske. Davale su mu priliku da se oslobodi preobilja novih ideja. Naime, njegov unutrašnji svet se u samoći nije suzavao, nego se čak širio. Pa tako ni je smatrao ispod svog dostojanstva da učestvuje u reklami izdavača Dijabelija, koji je pedesetoriei kompozitora poslao jedan svoj valeer, s molbom da za isti napišu po jednu varijaeiju. Betoven mu je poslao 33 - "mikrokosmos svoje duše, minijaturnu sliku svekolikog sveta muzike, neiscrpnu hranu za generacije". Bio je to oprostaj od instrumenta kojim je bio zapoeeo svoj let i koji ga je nosio putem njegovog razvoja stepenicu po stepenicu. U torn trogodišnjem periodu nastala je njegova Deveta simfonija koju je stvorio u novom stilu, s novom instrumentalnom tehnikom i dao joj nov sadrzaj. Već u uvodnom stavu primećujemo Betovenovu novu paletu. Sve se nalazi u neopisivo bledom svetlu. Izvođenje zvuči kao da su instrumenti hrapavi, stučeni, zgnječeni. Betoven nam već u prvim taktovima daje na znanje da u vezi sa harmonijskim elementom vise ne mari za stara pravila. Praznim kvintama, što se inače izbegavalo, započinje stav i te prazne kvinte postaju osnovni motiv čitavog stava. Promene premeta izvodi brzo i gotovo bezobzirno, kao da neko svaki čas preplavljuje pozornicu mlazevima svet la različitih boja. Pored toga nagomilava premete jedne uz druge, pa i one međusobno najudaljenije. Disonance se ne pojavljuju samo kod 95

dramatičnih konflikata, nego se u dugom nizu ređaju i na vrhun cu melodije; zabijaju se u uho, postaju jezgro i sup stanca stvari. Ono što se oko tog jezgra događa stvara utisak nove dinami ke. Tu se drama vise ne razvija; ništa tu ne ide prema određenom eilju. Pored sve neizmeme uzbune elemenata, celina ostaje na me stu kao ukočen, strahovit, silni okean. Glavna tema odbija se od hridi na hrid - i već u pianu nalikuje gorostasu koji svakim svojim nastupom sve zešće preti - i tako stize do 36 taktova fortissima, dok neprekidno tutnje udaraljke, a "fis" se prebaeuje od oktave do oktave. Tek pred kraj ustaju i basovi poput oluje na moru, gonjeni u hromatskim tremolima koji se dizu i spuštaju i neprekidno rastu. Ali, tajfuna nema. Po poslednji put pojavljuje se tema u svoj svo joj natprirodnoj veličini - neizbezna kao sudbina. Ako je ikada postojala sudbinska muzika, onda je to ova. U poređenju s njom dramatično kucanje u Petoj simfoniji deluje sasvim ljudski. Betoven je uvek prepuštao čovekovoj duši da progo vori i u svojim objektivnim delima muzički je izrazavao osećanja, a ne ono što ih izaziva. Ovde u Devetoj on zaista objektivno stvara. Oblikuje ono vanljudsko. Srce vise ne drhti pred silama sudbine. One su same postale muzika. Jahači apokalipse neobuzdano jure oblacima. Drugi stav otkriva najdublje ponore betovenskog seherza. Isprazna zivahnost, koja kao da je gonjena furijama - gola demonija zivotnog nagona. Zivot ljudskog roda posmatran kao vreva insekata. Da li je to scherzo? Pakao Danteove "Bozanske komedije". Sledi raj - izgubljeni raj. čeznja, kakva se od tog titana još nije čula. Finale započinje oporim disonancama koje paraju srce. Ovako neposredno nije do sada govorila ni Betovenova muzika. Ne obazirući se na uobličavanje muzičke forme, otima mu se krik, kojim pokazuje svu nepodnošljivost apokaliptičke vizije. I poziva ljude, zive ljude; zeli da mu oni budu u blizini i da s njima zajedno i on sam opet postane samo čovek! Zato je u Devetu uveo i hor. Staro pravilo da muzika mora na završetku publiku ponovo da povrati na čvrsto tlo, dobilo je u torn slučaju lično značenje. Duša, koja se već našla na onom svetu, vraća se još jedared na zemlju i zeli da ponovo, zajedno sa ostali ma, bude od krvi i mesa. On ljudskim glasovima peva himnu zivo tu koji je toliko voleo. To je pravo radosno klicanje koje obuhvata raspon od vašara do himne u katedrali. Njime grli milione i proriče gotovo mističnim anđeoskim glasom: "Svi će ljudi braća biti." Nikada do tada niko nije tako, kao on, zapevao, pa ni u najvišoj umetnosti. Jedan jedini put se dogodilo da se duh, koji se već bio uzdigao do poslednje samoće i kome se nebo bilo otvorilo, zbunjen iz kruga bozjeg otkrovenja, vratio među ljude da ih prigrli. 96

Zagledan uvek u čoveka, on je i u ovoj najtranscedentalnijoj simfoniji prigrlio široke mase i čovečanstvo koji će mu sezati do članaka dok god bude muzike na svetu. "ZAHVALNOST" 1 Kada je završio Devetu simfonija, ona je bila ubrzo nakon toga izvedena, zajedno sa odlomcima iz velike mise. Za bečke ljubitelje muzike bio je to veliki dozivljaj, iako su se u ono vreme zanosili Rosinijem (Rossini). Niko nije očekivao da će Betoven ponovo da se pojavi s novim delom. Mnogi čak nisu znali ni da li je još ziv. Bilo je onih koji su se sećali njegovog poslednjeg javnog nastupa od pre nekoliko godina. Hteo je tada da diriguje "Fidelija", ali iz orkestra nije čuo ni jedan jedini ton. Opreznosti radi, iza njegovih leđa postavio se drugi dirigent koji je orkestru davao znake za upadanje i već je, praktično, za vreme uvertire preuzeo vođstvo. Betoven je, napokon, po kretnjama muzičara shvatio da taktira samo za sebe. Prestao je da diriguje i pobegao iz dvorane. Danas je stajao pokraj dirigenta da bi sviranje pratio barem pogledom. Među publikom širio se šapat: "Tamo je! Kako je star i rastuzen. Mora da je uzasan osećaj da jedino on u dvorani ne čuje ništa od svoje sopstvene muzike." To je umnogome doprinelo opštem strahopoštovanju. I oni koji se u muziku nisuništa razumeli bili su potreseni. Horski finale Devete simfonije postigao je vrhunski efekat. Prolomila se bura oduševljenja. Betoven to nije čuo, njegov pogled još uvek je bio uperen u orkestar. Jedna pevačica smilovala se; uhvatila je umetnika za lakat i okrenula ga prema publici. Video je, nekoliko puta se naklonio, na oči su mu navrle suze. Već narednih dana Beč je bio pun anegdota o njemu. Jedni drugima prepričavali su raznorazne price. Govorilo se da mrzi ljude, da je hirovt, nepodnošljiv. Takve glasine pokolebale su čak i njegove prijatelje. Pijanista Mošele (Moscheles) ostavio je svog brata pred kućom i najpre se oprezno obratio Betovenu s pitanjem sme li da mu ga predstavi. "Ta, gde je? Zar dole na uliei?" Betoven je pojurio niz stepenice i uveo ga u kuću. Zatim je prekorno pogledao Mošelea: "Zar izgledam stvarno kao surov varvarin i zar sam toliko nepristupačan?" 97

Ustvari, bio je samo bojazljiv, tuzan i nepoverljiv, jer su ga takvim načinila bolna iskustva. A šta je većina ljudi očekivala od njega? Da moze iz prikrajka posmatrati njegov jad. Da zadovoljava svoju radoznalost i da se neumesno šali na njegov račin. Desilo se tako da su ga na nedosto jan način namamili da zasvira klavir. Dogodilo se to u kući nekog bankara s kojim se viđao. Društvo je, toboze, počelo da se razi lazi, a s njim je u sobi ostao još samo domaćin. Govorio mu je o akcijama, a usput je kao slučajno dodirnuo otvoren klavir. Seo je i počeo da svira jednu Betovenovu sonatu, međutim kompozitor je s njegovih ruku razabrao da pravi grešku za greškom. Nije mu preostalo ništa drugo nego da mu pokaze kako se to izvodi. Uskoro je izašao i bankar i ostavio ga samog. Betoven je sedeo za instrumentom, zahvatio nekoliko puta u klavijaturu, zapao u sanjarenje i improvizovao čitav jedan sat. Improvizovao je kako to već moze gluv čovek - s početka gotovo nečujno, zatim strahovito glasno, hvatajući i pogrešne akorde. Za sve to vreme društvo je pritajeno sedelo u susednoj sobi i uzivalo u uzasnoj senzaciji... "Sve Bečlije su ništarije, od grofa do čistača cipela!" Imao je pravo kada je to rekao, jer se nebrojano puta uverio da s njim postupaju kao sa oglednim kunićem, ispitujući zanimljivosti njegovih reakeija? Zar nije i on bio čovek? Zar nije još uvek bio ziv, dok su se oni prema njemu ponašali kao da zivi još samo u njihovim pričama. Nisu li ga gledali začuđeno, kao sliku nekog pretka koja je usred belog dana izašla iz rama kao sablast? U kojoj meri se na kraju zaista otezano sporazumevao sa nepoznatim ljudima najrečitije govori izveštaj izvesnog muzičkog pisea iz Lajpciga. "Savetovali su mi da ga ne posetim na selu, iako je poseta već bila najavljena. Nikada se nije znalo da li će usled iznenadnog napada lošeg raspolozenja jednostavno da pobegne. Iz tog razloga trebalo je da se s njim sastanem kod Haslingera, gde je jedanput nedeljno preuzimao poštu, a kazu da je nakon toga bio uvek dobre volje. Našao sam ga tamo u subotu naveče. Isprekidanim rečenicama obratio mi se s nekoliko učtivih reči. Podigao sam glas i govorio polagano, odsečno i naglašeno kako sam oduševljen njegovim delima i kako se sve njegove simfonije redovno izvode u Lajpeigu za vreme zimske sezone. Stajao je tik preda mnom, gledao napeto u moje lice, čas bi pomerao glavu, a čas uz osmeh odlutao u svoje misli. Nekoliko puta je ljubazno klimnuo glavom, ali ni reč nije progovorio. Konačno sam ipak morao da prekinem svoj govor. čvrsto mi je stisnuo ruku: "Moram da obavim još neke hitne poslove, a mi ćemo se još videti." - Kad se Haslinger, koji ga je ispratio, vratio, pitao sam ga: "Je li me razumeo?" Haslinger je odmahnuo glavom: "Ni reči. Bio je veoma ozalošćen." 98

Tog pisca stvarrio je još jednom primio. "Danas sam raspolozen", rekao mu je čim su se pozdravili. Zatim je bez prestanka prosto prosipao svoje opore sale i zapanjio posetioea poverljivošću i dobroćudnim, da - velikodušnim manirom. Zajedno su ručali poparu od hleba, njegovo najomiljenije jelo četvrtkom. Iz druge so be, koja je do plafona bila prenatrpana notama, doneo je pet buteljki vina. Jednu je stavio pred Šindlera (Schindler), jednu pred sebe, a tri je namenio gostu. Onda je insistirao da ga kočijama otprati kući. Izišavši iz kočije, ostavio je na sedištu parče papira. Zvali su ga natrag domahivanjem, ali on je samo odmahnuo glavom i glasno se nasmejao, kao da je izveo najuspeliju smicalicu. Na sedištu je, naime, ostavio novae za kočijaša. Kada je Karl Marija fon Veber (Carl Maria von Weber) preko noći postao slavan, zahvaljujući svome "Freischutz" saznao je da se "staro gunđalo" povoljno izrazilo o njemu. Zamolio je jednog prijatelja da ga upozna sa Betovenom. Još pre nego što je ovaj sti gao da ga predstavi, Betoven je zagrlio Vebera i uskliknuo: "Pa to si ti, junače! Vraško si mi ti momče! Dobar dan!" Nakon toga udvarao mu se kao da se radilo o nekom mladom princu. Za stolom je za njega birao najbolje komade, nudio ga i dvorio, kao da pred sobom ima damu. Zatim mu je uz flašu vina izrazio svoje iskreno priznanje: "Ranije nisam mnogo cenio tvoje kompozicije. Ali ovo ovde" - i udario nekoliko puta rakom o partituru "Freischutza" - " zbog ovoga sam se predomislio. Divno, divno si to uradio. Neman Kaspar stoji tu kao da je isklesan iz kamena. Cega god da se dohvati svojim prljavim šapama, tu ga i osećaš. Nezno momče jedno, nikada od tebe nisam tako nešto očekivao. A na kraju, u drugom finalu, tu si đavolski ispreplitao stvari. Kad čitam - na primer ono mesto kad se u "Vučijoj jami" prizivaju demoni - moram da se nasmejem. A izgleda da je to ipak ono pravo. Ovako nešto treba čuti, samo čuti. Ja, međutim..." Na rastanku obratio mu se rečima: "Veber mora sada da piše opere, upravo opere, jednu za drugom i neka ih mnogo ne doteruje!" Nije imao nameru da mu postane konkurent. "Ja vise neću da pišem opere. Postoji jedno jedino delo koje bi moglo da me podstakne na rad. To je delo koje je i za mene i za umetnost ono najviše - 'Faust'". Nikada nije bio tako blizu Geteovom duhu kao tada. "Pored njega svi ostali pesnici su za mene mrtvi. Ničija dela ne mogu tako dobro da se komponuju kao njegova. Jedino - vidite, unazad izvesno vreme veoma se teško prihvatam pisanja. Sedim i povazdan samo razmišljam. Imam ideje, ali ništa neće na papir. 99

Hvata me jeza i od same pomisli na to da treba da započnem veliko delo." Bio je umoran. Sagoreo je u nebrojenim strastvenim ekstazama. Iscrple su ga svakidašnje nevolje u borbi za opstanak. I kraj svega toga bio je tek u svojoj 56. godini, u zivotnom dobu koje je za Hajdna značilo tek početak stvaranja velikih dela. U tri naredne godine, koliko mu je još bilo suđeno da zivi, dovršio je ipak nešto, što bismo mogli da nazovemo faustovskom muzikom. Radi se o poslednjih pet kvarteta. Nad jednim stavom je zapisao: "Pesma zahvalnica bozanstvu od strane jednog isceljenog." Sve su to pesme zahvalnice. Posle velike mise, poslednjih dela za klavir i Devete simfonije, duša se bila uzdigla još za jedan ste penik. Iscelio se i od svojih čeznji za onim svetom. Postao je sav lični "ja". Objedinio je sve što je sačinjavalo njegov zivot. Ti kvarteti predstavljaju njegov muzički testament. Najličnija muzika kakva je ikada postojala. Tako Stvoritelj sveta slavi sedmi dan. Svetilište muzičke umetnosti, onakvo kako to zapadnjačka duša, ta neobuzdana duša, trazi i treba: kosmos i haos predočeni zivim bojama - slutnja sjedinjena sa iskustvom - svestan umetnički rad koji tone u bezdan mistike - očita ljubav za sve što je zemaljsko, koja, međutim, prelazi u svet nedostupnih tajni. Ovaj govor ne moze da se opiše. Ova muzika je zivopisnija od orkestra, pa čak i Vagnerovog (Wagner). Ovo je igra zivih boja koje se pretaču jedna u drugu, mešaju i opet razdvajaju, igra u ko joj one zamućene postaju bistre, pa opet iščezavaju. Polusvetla, sutonske harmonije. To je muzika lakoće, prozirnosti i još neslućenih finoća, ali i snage i tvrdoće, pa i Betovenovog patosa. Ima u njoj previse toga odjednom. Ne postoji nepristupačnija muzika. Mora se slušati pet, deset puta da bi se "shvatila". Mora se prethodno naučiti napamet da bi se u njoj moglo uzivati. To je muzika koja ukida zakon o jedinstvu umetničkog dela. Broj stavova ne moze se uvsk tačno ustanoviti; pored nadugačko raspoređenih segmenata nalaze se sitne impresije. Sve je otvoreno, kao da ima nameru i dalje da raste i nema pravog završetka - Fo spoljnoj formi, i to je simbol njegove prirode, nordijske prirode, koja se napaja u večnom nastajanju. Zapanjuje sadrzajno bogatstvo ovih dela. Kratak uvod i veli ki stav s varijacijama deluje kao prostrani pejsaz od koga se opraštamo s bolom u sreu. Slušanje ovog dela trazi od slušaoca sposobnost da neprestano menja svoja duševna stanja, za takvu muziku treba isto toliko snage koliko, mozda, i za slušanje nekog moderno koncipiranog koncertnog programa, koji bi obuhvatio muziku od Baha do Stravinskog. 100

Šuman je za te kvartete rekao nešto što je zaista s njima u skladu. O varijacijama Es-dur kvarteta: "čini ti se da tu nisi proveo četvrt sata, već godine." 3 Dok je stvarao ova svoja poslednja dela, snašla ga je i njegova poslednja nevolja - nova boljka, vodena bolest - koja je došla kao poslediea podmuklog oboljenja jetre. Imao je i novog dru ga, zvanog "Mefisto" i "Prijatelj Popilica". Ovaj ga je baeio u kandze poroka nasleđenih od oca. Ali, najviše ga je uništavao "sin", opaki Karlo, taj zloćudni čir koji mu je prozdirao biće. Jeste da je ono bilo čvrsto, ali i previse strastveno. Karlo je bio zgodan mladić, zene su jurile za njim mada je imao tek devetnaest godina. Inače, bilijar ga je, uglavnom, najviše interesovao, muvao se po krčmama u društvu "kočijaša i ko jekakvih probisveta", kartao se i pravio dugove umesto da polaze ispite na politehnici. U kući svog striea osećao se kao na robiji. Neprestano ga je lagao. Setnja s njim postala je za njega prava mora, pogotovo otkad je čuo kako za njim viču derani. Ako je mogao da dobije nešto na veresiju, nestajao bi na nekoliko dana, pa i nedelja. Za to vreme stanovao bi kod svoje majke, što je starog već skoro počelo da ostavlja ravnodušnim - bilo mu je vazno samo da se vrati! Samo da ostane zdrav! Da samo sačuva cast! Bilo je to, ipak, jedino biće koje je on na ovom svetu mogao da nazove svojim, jedino koje je voleo. Evo jednog pisma: "Dragi moj sine! Samo ne dalje! Dođi da te zagrlim! Nećeš da čuješ nijednu oštru reč! O, boze, nemoj da nastaviš putem bede! Primiću te toplog srea kao i uvek. S mnogo ljubavi razgovaraćemo o svemu i razmislićemo šta treba uraditi za tvoju budućnost. časnu ti reč dajem, neće biti nikakvih prebaeivanja, što, uostalom, sada vise i ne bi koristilo. Očekuj od mene samo najnezniju brigu i pomoć. Dođi! Dođi na verno sree svog oca! Si vous ne viendrez pa, vous me tuerez surement. Vrati se još danas kući, za ime bozje! Ko zna kakve ti opasnosti prete. Po zuri, pozuri!" U grčevima tako napaćenog srea rodio se Kvartet u cis-molu. Strah za sudbinu tog nestalnog mladića bio je vise nego opravdan. Nekoliko meseci docnije Betovenov sinovac je u Helenentalu blizu Badena pokušao samoubistvo. Zena Brojninga, Betovenovog prijatelja još iz bonskih dana koji se, u međuvremenu, bio preselio u Beč, srela je kompozitora na zidinama tvrđave. Primetila je da je potpuno oronuo i rastrojen. "Znate li šta mi se dogodilo? Moj Karlo je pueao na sebe." 101

"Za ime bozje, da li je mrtav?" "Nije. Metak ga je samo okrznuo. Ziv je. Ima nade da ćemo da ga spasemo. Ali, sramota! Sramota! Kako je samo ovako nešto mogao da mi učini... a toliko sam ga voleo..." Od ovog udarca nije se vise oporavio. Kvartet u cis-molu morao je da posveti nekom visokom ofieiru da bi njegovim posredovanjem Karla primili u jednu jedini eu. Kako bi svom izlečenom sinovcu omogućio da se pre odlaska u vojsku nekoliko nedelja oporavlja, premestio se s njim kod svog brata Johana, kod "vlastelina". Bila je to za njega velika zrtva, jer već dugo nije bio sa bratom u prijateljstvu. Sumnjao je da spe kuliše sa njegovim akcijama i kompozicijama i čak je mislio da je maltene sposoban da izvrši krađu. Snaju je smatrao prostom, a mozda čak i nemoralnom zenom. Bilo je to najneprijatnije zimovanje u njegovom zivotu. U kući je bila ili svađa ili je vladala neprijateljska tišina. On je eelog dana trčao po poljima i komponovao svoje poslednje delo, Kvartet u F-duru. Završna scena Betovenovog poslednjeg zimovanja deluje neprijatno. Decembar... padala je kiša. Mlekadzijska kola kloparala su putem koji vodi u Beč. Pod tankim ogrtačem, dršćući od zime, ču čao je zgrbljen pored seljaka. Pobegao je nakon jedne svađe, a Johan mu je uskratio kočiju. Noć je proveo u nezagrejanoj seoskoj krčmi, spopao ga je kašalj, osetio je groznicu. Idućeg jutra umotali su ga na seljačkim kolima u slamu i pokrili konjskim gunjem. Stigao je kući gotovo bez svesti, s početkom upale pluća. Niko se nije brinuo za njega čitava dva dana. Kada se konačno poja vio sinovac Karlo zatekao ga je u polusnu. Ipak je primetio da starom nije dobro. Otišao je u kafanu i zaigrao bilijar. Preko konobara koji je slučajno išao na kliniku, zamolio je p rofesora da dode i da pogleda njegovog striea. Lekar se odazvao pozivu. Akutna opasnost bila je savladana. Ali, počela je da se razvija vodena bolest. Morao je nedeljama da ostane u krevetu. S nećakom se stalno svađao. Jednog dana iscrpljeni bolesnik mu j e napisao: "O, ne vređaj me vise! Smrt će ionako uskoro da me pokosi." Laknulo mu je kada se Karlo priključio svojoj regimenti. Razvedrio se i počeo da kuje planove za budućnost. Međutim, već sledećeg dana pozvao je javnog beleznika i izdiktirao svoj testament. Posedovao je sedam akeija i svih sedam ostavio je upravo onome koji je i uzrokovao njegov prerani kraj. Iz Engleske su mu poslali sabrana Hendlova dela u novom izdanju. Svakog dana bi ih čitao. "Od njega mogu i ja još koješta da naučim. On je najveći muzičar koji je ikada ziveo. Skinuo bih še102

sir i kleknuo na njegov grob." Neko je spomenuo Mocarta, ali je Betoven samo odmahnuo glavom: "U monarhiji se zna ko je kralj." Sebe nije upoređivao s dragima. Kada je doznao da publika nije dobro primila jedan od njegovih poslednjih kvarteta, reagovao je sasvim smireno: "Znam da sam umetnik." Ipak, nije verovao da mu je poslednji čas tako blizu. Govorio je pokatkad o svojoj muzici "Fausta", nameravao je da napiše klavirski udzbenik i jedan rekvijem, a onda je iznenada izgovorio uzvišene i grozne reči: "Tako se osećam kao da još nisam ništa napisao." Njegovoj sahrani prisustvovalo je dvadeset hiljada ljudi. Na ulicama je nastala guzva i bila je pozvana vojska da drzi red. Na pitanje jednog stranca šta se to dešava, debela cvećarka je odgovorila: "Zar ne znate? Sahranjuju generala svih muzičara." 103

BOZANSKA ŠEVA

Istoričaru muzike Hansu Joahimu Mozeru

"Šubertijade " Prilikom ulaska u nisku sobu, kamerni pevač Mihael Fogl (Michael Vogl) morao je da se sagne. To nije nimalo poboljšalo njegovo raspolozenje. Bio je ljut na sebe što je uopšte dozvolio da ga nagovore. Slava mu je već odavno bila samo teret. Pevanje mu je dozlogrdilo. U garderobi, za vreme pauze između jednog i dru gog nastupa, čitao bi Eshila u originalu - na taj način gubio je kontakt sa okruzenjem. Toboznji genije, kojeg je trebalo da "opipa", već na prvi pogled nije mu se dopao. Ugledao je pred sobom onizeg učitelja koji je bojazljivo zmirkao kroz naočare; pošto se nespretno poklonio, promucao nešto o velikoj časti koja mu se ukazuje, zapeo je za nogu od stola dok je gostu nudio stolicu. "Koliko imate godina?" upitao je kamerni pevač, bacivši sumnjičav pogled na mlado gojazno telo. "Tako, tako, tek dvadeset?" Samo da to obavimo što brze! - pomislio je dok je prilazio klaviru i uvezbanim pokretom operskog junaka uzeo u ruke jedan notni list. "E, pa, dakle, šta to imate ovde?" Zatvorenim ustima pevušio je melodiju. "Hm, hm, nije lose. Priđite i pratite me!" Pesmu nije pevao, nego je samo gunđao. Mali učitelj jedva je dotieao dirke kako bi se prilagodio muklom glasu. I sledeći opus bio je izveden na isti način, vise pantomimom nego akustički. Izraz Foglovog liea postao je, međutim, vedriji. Mali debeljko, čije sree je zestoko udaralo, pošto je čuo u ovoj neobičnoj interpretaciji oko pola tueeta svojih najomiljenijih pesama, prepustio se sudbini i sedeći i dalje za klavirom razmišljao je hoće li ga glas, koji je za ovu vrstu pesmica očigledno bio isu više dragocen, uopšte još udostojiti ljudske reči. Iznenada se trgnuo. Pre nego što je pevač bilo šta rekao, potapšao ga je očinski po ramenu. Mladic se sav zarumeneo i u isti čas čuo reči: "Ha! - nešto se krije u vama. Ali, vi ste premalo komedijaš, presnalo šarlatan. Razbaeujete se svojim idejama, umesto da ih iskoristite." 107

I pošto se bio ovako tajanstveno izrazio, stasiti operski pevač uze pod mišku čitav jedan svezanj nota, zgrabi šešir i iščeznu kroz vrata pre nego što je zbunjeni mladić stigao da mu ih otvori. Iz druge sobe uletelo je nekoliko mladih ljudi. "Da li je zagrizao? Zašto nije pevao? Sta je rekao?" Mali učitelj počeo je da im objašnjava, a da ni sam nije tačno znao šta se, zapravo, dogodilo. Mada su događaj analizirali nekoliko puta zaredom, ni ostali nisu b i l i načisto šta se, ustvari, krilo iza te tajanstvene izjave. Bili su se izjalovili već brojni dotadašnji pokušaji. Neki poznati bečki muzički izdavač, već nakon površnog pogleda na naslovnu stranu gudačkih kvarteta: "Posvcćeno gospodinu dvorskom horo vođi Antonu Salieriju, njegov zahvalni učcnik Franc Subert", vratio je autoru njegove kompozicije rekavši mu: "Zao mi je, ali ne primam učeničke radove." Geteu je poslao sedamnaest pesama koje je komponovao na njegove tekstove, ali nikada nije dobio odgovor. Niko nije znao šta se dogodilo s njcgovom baladom "Erlkonig" koju su njegovi prijatelji poslali u Lajpcig jednoj svetskoj firmi. A evo šta se dogodilo: ta svetska firma - zeleći da vrati rukopis autoru - poslala ga je greškom na adresu crkvenog kompozito ra saskog kraljevstva, Franca Šuberta (Franz Schubert) u Drezden. Bio je to stari gospodin vredan poštovanja koji nije mogao da prezali što je napudcrisana perika izašla iz mode. 1 ovaj gospodin je "corpus delicti" zadrzao partituru - »...jer bi zeleo da sazna ko je poslao to đubre i da otkrije koje je to spadalo na ovakav način zloupotrebi lo njegovo ime." Docnije je neka druga firma zaradila na "Erlkonigu" 27.000 forinti u roku od samo jednog ljudskog veka. Lep iznos za đubre koje je nastalo u jednom jedinom jutarn jem satu. Oni koji su prisustvovali torn posvećenon času, uvek su ga opisivali kasnije s velikim odušcvljenjem. Kada su jednog jutra ušli kod Francla (tada nije imao još osamnaest godina), našli su ga kako, obučen u kućni mantil, korača mračnom, vlaznom i nezagrejanom sobom sa knjigom u ruei. Nije im dopustio ni da dođu do reči, već je uzbuđeno i glasno počeo da deklamuje: "Ko mi kroz. noć jaše s vetrom tim? Gle, to je otae i dete s njim." Završivši, odsutno ih je odmerio, prešao rukom preko čela i rekao: "Smestite se udobno tamo na moj krevet, ali jedan sat da mi niste ni pisnuli!" Skinuo je sa stola domaće zadatke svojih osnovaca, umočio pero i počeo da piše, dok su mu se prsti leve ruke povremeno pomicali u taktu nečujne melodije. Zaista nije potrajalo duze od jednoga sata. S obzirom da u sobi nije bilo klavira, prisilili su ga da se odene, a zatim su svi 108

zajedno potrčali duz nekoliko ulica do zavoda sa dečacima-pevačima iz kojeg su nedavno i sami bili izašli. Tamo im je Franc u muzičkoj dvorani nekoliko puta zaredom odsvirao pesmu; za njim su je pevali jedan po jedan, a naposletku svi zajedno u horu, sve vise i vise padajući u oduševljenje. Stari učitelj orgulja iz konvikta ušao je tada u dvoranu da vidi kakav je to nered. Sa zadovoljstvom ih je slušao, seo je i sam za klavir, veoma predano odsvirao klavirsku pratnju i na kraju duboko ganut rekao: "Francl, mnogo sam te cenio još i onda kada si bio u našem konviktu. Ali da si u stanju da tako duboko i plemenito osećaš, to ipak ne bih nikada poverovao." Zapevali su još jedared. Neko je primetio: "čini mi se da je disonanca na mestu dečijeg krika: - Oče, moj oče, sad hvata me već! - isuviše jeziva." Slušajući "Erlkoniga" i ostali njegovi savremenici osećali su kako ih podilazi jeza. Kada su na kraju došle reči: - Iz ruku sina mu ote smrt - kamerni pevač Fogl uopšte vise nije pevao, već je slabašnim glasom još samo jeeao... Kamerni pevač opet se bio pojavio, ali ne u Subertovom društvu, već u širokom krugu svojih visokih pokrovitelja. Oni su već odavno bili navikli na to da je pristajao da peva tek na njihovo uporno moljakanje. Međutim, ovoga puta je pevao bez ikakvog nagovaranja i sve to samo radi tih novih pesama koje su - čini se - pobedile njegovu odbojnost koju je osećao prema vazdan jedno ličnom pevanju. Osećao je kako ga, posle svake pesme, sve jače osvaja genij debeljuškastog učitelja koji ga je tako plašljivo gledao kroz svoje naočare. "Jednostavno ne mogu da razumem kako je moguće da se u torn malom momku nakupilo toliko dubokih osećanja!" čudio se uvek iznova, pa je tako nagovestio slavu bozanskoj ševi, pre nego što je i ona sama znala da je otkrivena. Uostalom, Fogl je u svojoj propagandi postupao veoma diplomatski. Najpre je pokušao da dozna kako na probrane poznavaoce deluju ona dela koja su njemu najviše imponovala: "Vilinski kralj" i "Putnik". Potonjoj pesmi uvek je dodavao po jedan od svojih omiljenih blistavih pasaza, što uostalom nije bilo ni potrebno, jer su pesme već same po sebi bile senzacija. Tek tada je potrazio kompozitora i ujedno otkrio da on ume odlično i s puno osećanja da prati pevača. Od tada ga je vodio sa sobom u sva svoja društva. Niko vise nije smeo da ga pozove, a da poziv ne uputi i Šubertu. A ovaj je bio tako skroman da nikome nije smetao. Smatrao je samo po sebi razumljivim što aplaudiraju slavnom Foglu, koga bi dame na kraju uvek povele ka stolu, dok se na njega niko nije ni osvrtao. Obično bi se domaćica tek naknadno setila da je i on tu, pa bi ga pozvala za poseban sto u pokrajnjoj sobi. 109

Ovakvo stanje nije dugo potrajalo. Naime, veliki Fogl sve se vise priblizavao građanskim krugovima, jer je u njima nailazio na topliji prijem. Osim toga, sve češće je mladića kome je mogao da zahvali za novu slavu u svojoj karijeri, uprkos njegovoj nespretnosti i detinjoj bespomoćnosti, predstavljao kao ravnopravno, pa čak i kao glavno lice večeri. Njih dvojica - gledano sa strane podsećali su na Don Kihota i Sanča Pansu, pa je njihovo pojavlji vanje u prvi mah izazivalo čak i smeh. Pomalo grubo, Fogl je tome ubrzo stao na put. Redovno je dobijao svoju zadovoljštinu, tako da bi prigušeni smeh ubrzo prelazio u duboku tišinu, zatim bi se čuli pojedini uzdasi, a onda bi nastajalo opšte jecanje, šmrcanje i brisanje suznih očiju. Dešavalo se da iz redova slušalaca duboko udubIjenih u muziku, iznenada provali opšti jeeaj. Tada bi se izvođenje moralo prekinuti. Zavladao bi, naime, opšti plač od koga nije mo gao da se odbrani ni sam pevač, Malo pomalo, takve muzičke priredbe počeli su da zovu "šubertijadama", pri čemu se ponosni Fogl uopšte nije vređao zbog toga. Ako bi ljudi osetili potrebu da se pošteno isplaču, priredili bi, eto, šubertijadu. A to je u dobrim godinama bilo potrebno barem jednom svake nedelje. U salonu bi se okupilo po četrdeset do pedeset ljudi koji su za jedno veče mogli da čuju otprilike isti toliki broj Šubertovih pesama, a da se na licima prisutnih ne oseti ni dosada ni premo renost. Usput se sluzila i neka zakuska, jer uzbuđeno sree izaziva i glad. Uostalom, program se nije uvek ograničivao samo na kon eert. Povremeno bi se i plesalo, priređivale bi se i vesele igre s presvlačenjem, kao i druge društvene igre, na primer rešavanje zagonetki, itd. Ali, jezgro i vrhunac tih sastanaka bilo je uz ivanje u osećanjima, što je znalo da potraje i po nekoliko sati, za koje vreme su slušaoci raznezeno, očarano, blazeno i nezasitno slušali taj čudesan par koji je postao pojam same pesme: slušali su slavnog, impozantnog umetnika-pevača i malog bezazlenog debeljka koji ga je pratio na klaviru i koji je, zapravo, i stvorio sva ta ču desa, a da ih lično uopšte nije smatrao čudesima. Događalo se da Šubert ne dođe u tačno zakazano vreme. Morali su onda da ga traze i obično su ga nalazili u nekoj krčmi, kako udobno sedi uz čašu mladog vina. Pojedini novi članovi društva znali bi u takvim slučajevima da prigovaraju i došaptavaju jedan drugome kako je bezobziran, ali tada bi nastupio Fogl, koji je i inače vazio za drskog čoveka: "Subertu svi treba da se kla njamo, i kada se desi da ne dođe kod nas, svi mi morali bismo da dođemo kod njega, puzeći na kolenima!" Šubert, dakle, nije bio previse pouzdan. Ono što mu nije bilo baš od zivotne vaznosti lako je zaboravljao. A ove kućne koncerte nije ubrajao među stvari koje su mu bile od zivotne vaznosti iz 110

dva jasna razloga. U prvom redu, veoma nerado je zbog njih ski dao svoj udobni kućni ogrtač i oblačio tesan frak, a onda i zato što njemu nije bio potreban nikakav trening osećajnosti; celo njegovo biće bilo je u neprestanoj šubertijadi. O takvom zivotu mozemo da govorimo samo kao da pričamo neku bajku. Zivelo jednom jedno dete koje ceo bogovetni dan ništa drugo nije radilo nego muziku. Ujutro je muziku izmišljalo, poslepodne je muziku čitalo, o njoj govorilo i slušalo je, naveče je muziku izvodilo, a noću - umesto da spava - noću je muziku sanjalo. Da bi detetu san bio što jasniji, legalo je i u krevet s naočarama. Pošto bi se izjutra pridigao, Franc bi jedva našao vremena da popije kafu, a još manje je imao vremena da se počešlja ili da opere zube. Onda je često u kućnom haljetku, ali uvek okruzen zagušljivim dimom jeftinog duvana, od šest sati do jedan sedeo za stolom i pisao. Ovom svojom redovnošću i zdepastim telom ličio je na poštenog zanatliju. Kudrava glava zarila mu se kao peć, njc gove velike, prozirne oči sijale su kao svetiljke, dok su se not nizale na papiru kao šavovi iz mašine za šivenje; samo što se nije čulo štektanje. Brzina kojom je Šubert komponovao, postala je poslovična. U sobi jednog prijatelja koji nije bio kod kuće, našao je zbirku pesama. Veoma su mu se dopale, pa je zato sveščicu strpao u dzep i poneo sa sobom. Kad je, vrativši se kući, prijatelj primetio da je zbirka nestala, rekao je: "On je i niko drugi!" Odjurio je kod Fran ca i pozvao ga na odgovornost. U torn času već tri pesme bile su komponovane, tri od poznatih dvadeset, koje sačinjavaju eiklus "Lepa mlinarica". Za drugu jednu zbirku popevki izdavaču je obećao još i do datak, ali je na ovo svoje obećanje zaboravio. Covek je došao kod Suberta i upitao ga kada bi mogao da oeekuje ono što mu je obećano. "Sačekajte trenutak, mozete to odmah da uzmete sa sobom!" odgovorio mu je majstorčić mirno, povukao dim i dao se na posao. Usput se još i zabavljao, kao obućar koji priča sa svojom mušterijom dok joj na eipelu zabija novi blokej, i nakon pola sata izdavač je otišao sa delom koje je bilo spremno za štampu. Vrlo verovatno je da je ta melodija već danima zvonila u Subertovom uhu, ali to nipošto ne vazi za jedan drugi slučaj. Svakog četvrtka sastajao se, naime, s trojicom muzičara da bi zajedno svirali kvartete. Svaki od njih morao je svakog puta do donese i jedan nov kvartet, pa makar se radilo i o sasvim kratkom delu. Najpre bi ga uvezbavali, a onda o njemu diskutovali. Jednog dana Franc je zakasnio na taj sastanak, jer je zaboravio na dogovor, a isto tako i na svoj obavezni kompozitorski doprinos. Zbog kršenja dogovora hteli su da mu odrede nekakvu kaznu. "Ej, nismo se tako dogo 111

vorili!" nasmešio se, seo, zatrazio guščje pero i notni papir i počeo da sipa kvartet kao iz rukava, istovremeno zapisujući sve četiri deonice jednu ispod druge, kao da mu ih neko diktira. Prijatelji su se našli u čudu. Kad je delo bilo gotovo odsvirali su su ga i pri znali da među njegovim kvartetima to i nije bio najlošiji. To što je brzinom mašine u isti čas ispisivao glasove za četiri instrumenta bila je prava dečija igra u poređenju s načinom na koji je pisao svoje simfonije. Ništa ne bi prethodno skicirao, nego bi bodro i veselo započeo s pisanjem partiture, dajući joj odmah konačan oblik, tako da se, takt po takt, odvijala eela orkestralna muzika, onako kako bi trebalo da zvuči u koncertnoj dvorani; nizao se istovremeno notni tekst i prvih i drugih violina i kontraviolona i basa, uz drvene duvače od pikoloflaute do fagota, a zatim i šumskih rogova, truba, pozauna kao i bubnja, svaki instrument postavljen na svoje mesto - bilo je to takvo majstorstvo kao kada bi siikar započeo stvaranje svoje slike u njenom gornjem levom uglu, nanoseći istovremeno sve potrebne boje sa svim njihovim nijansama i prelazima, te nastavljao santimetar po santimetar, dok ne bi završio u donjem desnom uglu, a slika bi, eto, potpuno do vrsena stajala pred nama. Šubert kao da je u svom mozgu drzao kompletno uređenu fabriku nota sa svim potrebnim radionicama koje su prema tajanstvenom, nikada utvrđenom, planu istovremeno izrađivale svoje specijalne delove, koje je montazno odeljenje sastavljalo u celinu, još pre nego što su ostali delovi bili gotovi i na kraju - eto besprekornog vozila, sposobnog da smesta krene. Niko ga u tome nikada nije dostigao. Pa, to i nije vise bilo komponovanje; bio je to vodoskok sa dve hiljade mlazeva koji je snabdevao muzički genije lično. Betoven, arhitekta koji bi najpre izradio nacrt građevine, a zatim svaku pojedinost vrlo pomno brusio i to tako dugo dok se ne bi sasvim uklopila u celinu, jednostavno ne bi bio verovao u Šubertov način rada, čak i kada bi ovaj stvarao pred njegovim očima; proglasio bi to čarobnjaštvom ili prevarom. Pored svega toga, Šubert nije bio ni najmanje uobrazen zbog brzine kojom je stvarao svoja dela. Pa, išlo je to samo od sebe i gde je tu neka zasluga? Kao igrom zaokupljeno dete radovao se svemu što bi dovršio i odmah bi započeo nešto novo. Znao je uzarenih obraza kao u nekakvog dečaka da dotrči, i da mašući listom notnog papira objavi: "Nešto sam danas uradio, verujem da mi je stvar uspela!" A za nekoliko dana sve to bi već zaboravio. Dogodilo se da je Fogl jednu Subertovu pesmu transponovao kako bi bila prikladnija njegovom glasu. Subert ga je pratio na klaviru, odmahivao glavom i na kraju zapitao: "Pesmica je sasvim uspela. čija je?" Ana Frolih (Anna Frohlich), jedna od 'triju devojčica' naru čila je serenadu za zenske glasove. "Hm, da, samo da mi nešto 112

padne na pamet!" "Pobrinite se za to! Neka vam nešto padne na pamet! Evo teksta." "Pokazite!" Za koji tren: "Ah, kako je to lepo! To je zaista lepo!" Opet je prošao neki tren i on je zadovoljno progovorio: "Evo! Gotovo je! Već imam!" Za dva dana delo je bilo napisano. AH, nije došao na izvođenje, previse drugih stvari motalo mu se po glavi. Uskoro je serenada izvedena i u jednoj gostionici gde se točilo pivo. Na to izvođenje ipak je došao, sasvim mirno je odslušao i na kraju rekao ganut: "Zaista, nisam verovao da je to tako lepo." Kada bi neko društvo zaselo i satima uzivalo slušajući njegove pesame, a nije pokazivalo znake da misli da se raziđe, događalo se da Subert iznenada skoči iza klavira, zalupi poklopac i kaze: "Sad je dosta; ne mogu vise ovo da slušam". Tuđim delima znao je mnogo vise da se divi nego svojim. S rukama sklopljenim ispred ustiju mogao je satima da sedi negde u uglu, klateći se od miline. "Molim vas, pevajte to još jednom", šapnuo je posle velike arije iz Mocartove "Otmice". "Kazem vam, mogao bih satima da čučim u uglu i da slušam to bez prestanka." Pošto je čuo odlomke iz "Carobne frule", poskočio je uzviknuvši: "Oh, kakvo je to uzivanje! I sada znam šta ću da uradim!" Pozurio je kući i za nekoliko dana napisao Dvadeset treći psalam za kvartet zenskih glasova. Sviranjem na klaviru ponosio se vise nego svojim kompozicijama. Kada bi neko pohvalio njegovu pijanističku umetnost, eelo njegovo dobroćudno lice pretvorilo bi se u osmeh. Nijedno pri znanje nije mu imponovalo toliko kao reči one dame koja je tvrdila da se dirke pod njegovim prstima pretvaraju u glasove koji peva ju. "Samo ako je istina", dodao je obešenjački. Ali i kao pijanista znao je da bude ironičan prema sebi. Kada se jedared zbunio svirajući treći stav Putnikove fantazije, počeo je da psuje kao razgoropađena primadona: "Neka đavo svira ovu glupost!" Kad je u jednoj kritiei na račun "Erlkoniga" pročitao predlog kako bi radi lakšeg izvođenja triole pratnje mogao da prenese na levu ruku, on je kod sledećeg izvođenja umesto triola svirao osmine. Fogl se najpre zbunio, a zatim pobunio. Subert je spustio rake i uzdahnuo: "Pa kad su mi triole preteške!" Uostalom "Erlkoniga" je u kišovite dane svirao u češalj, a to što su ovu pesmu zloupotrebljavali za kafanske potpurije, korač nice, pa čak i za jedan valeer, silno ga je zabavljalo. Genijalno dete. A osim toga vazdan vedre, sunčane naravi. Nije mu bilo ispod časti da satima svira za igru. Isto tako u jed noj krčmi u Prateru bez protivljenja seo je za neki istrošen klavir i izvukao iz njega svoju najnoviju sonatu. Nije pravio razliku između sale i dostojañstva, između prizemnosti i dubine; čega god se dotakao pretvarao je u zlato. Komponovao je tri stotine valeera; 113

i dan-danas ih smatraju preozbiljnim za pies. Nasuprot tome njegove vojničke koračnice ispale su tako malo vojničke da bi mozda još najbolje pristajale austrijskom landsturmu, koji uz gajde i sa šunkama na bajonetima stupa u krčmu. U društvu u kome bi se Šubert pojavio, svi prisutni ubrzo su postajali braća i sestre - utvrdio je neko ko ga je već godinama poznavao. Naravno, zato je vazdan i bio okruzen prjateljima i što je samo po sebi razumljivo - svi su se oni vrteli oko jedine stvari koja ga je interesovala, oko muzike. Zanimljivo je da muzičara u torn društvu i nije bilo mnogo. Tu je, na primer, bio jedan slikar po imenu Svind (Schwind) koji je voleo da ilustruje price, a naslikao je i kudravu glavu Franca Suberta s njegovim zaobljenim čelom i bidermajer ogrlicom, kao i jednu kompletnu šubertijadu. Drugi pripadnik ovog društva bio je neki bivši fratar. Pobegao je iz samostana pa su ga onda zaposlili kao knjizevnog cenzora sa zadatkom da u knjigama podvuče sve što miriše na slobodoumlje. On je tu duznost lose obavljao, jer je i sam bio slobodouman čovek, a osim toga i pesnik. On je Franclu donosio lepe tekstove za još lepšu muziku i kada bi pesme bile gotove, pevao ih je i zvizdukao celog dana. Treći je bio činovnik. Uvek bi Šubertove najnovije pesme nosio sa sobom u kancelariju, satima bi tamo sam za sebe pevušio, a kada bi neko ušao u prostoriju, brze-bolje bi note prekrio nekim dokumentom i pravio se kao da ga čita. četvr ti je stvorio veliku zbirku Šubertovih dela tako što je krao note od drugih. Subert je, naime, svakome dozvoljavao da ponese ono što mu se najviše dopada. Jedan od njegovih prijatelja odneo je sa sobom kući čitavo brdo pesama, a sledećeg dana kukao je kako je gazdariea zabunom s njima nalozila vatru. Franc ga je tešio: "Nije to tako velika nesreća, među njima su bile samo dve dobre!" A primao je i porudzbine i komponovao šta god su mu trazili: muški kvartet, klavirski komad za prijateljieu, jubilarnu ili svadbenu pesmu. Ponekad bi takve stvari napisao odmah u kafani, pod uslovom da su mu doneli i odgovarajući, lep tekst. S obzirom da je stalno oskudevao u notnoj hartiji, desilo se da je, na primer, svoju "Serenadu" komponovao na komadu papi ra za pakovanje na kome je sam na brzinu isertao linijski sistem. Kojom brzinom i koliko mnogo je komponovao, često nije imao dovoljno novca za kupovinu tog materijala. Novae, novae! On zaeelo nije imao velike prohteve, ali već puka nabavka i onog što je najnuznije, dovodila ga je u nepriliku. No vac je toliko prezirao da nije smatrao potrebnim da za njega zrtvuje makar i jedan sat u toku dana. Zato je i vršenje nastavničke duznosti bilo za njega nešto strašno, iako je taj problem rešio tako što je istovremeno mogao i da drzi nastavu i da komponuje. Zadao bi dečacima toliko računskih i pismenih zadataka da ih je u prstima 114

hvatao grč, a on bi dotle za katedrom pisao notu po notu, ne osvrćući se uopše na razred. Uzalud su deca dizala ruku, on to nije video. Ako bi se, pak, dogodilo da neki mali osnovac nije znao da uradi svoj zadatak, pa se zbog toga bojazljivim glasicem obratio strogom učitelju, ovaj bi se na njega bezobzirno izdrao. A ako bi drskiji pojedinci počeli da galame, zgrabio bi svoju palieu i mlatio po njima dok ne pomodre i pozelene. Ali, i pored svega toga nije dugo izdrzao za katedrom. Jednog dana rekao je svom oeu: "Dosta mi je!" Otac mu odgovori: "Odrekneš li se zvanja koje sam ti odredio, onda mozeš smesta i da napustiš moju kuću." Tako je i postupio, mada teška srea, jer je voleo svog oca i braću, pa i maćehu. Ona se na njega nije ljutila, štaviše, kasnije mu je čak davala i ključ od svog ormana za veš, kako bi mogao da zaviri među njene čarape i mozda pronade poneki skriveni groš, koji će mu dobro doći da prijatnije provede veče. Ova predusretljivost bila mu je potrebna do kraja zivota, jer je do kraja zivota stalno preturao po svojim čarapama, ne zbo g novca, već zbog samih čarapa, trazeći one na kojima nije bilo prevelikih rupa. "Cini mi se kao da danas vise i ne pletu eele čarape", rekao je prijatelju koji je spavao s njim u istoj sobi. Obično je delio stan s prijateljem koji je kao i on oskudevao i u hrani i u odeći. U toj zajednici sve je bilo zajedničko: šešir, kabanica, pa katkada i košulja. I dok bi jedan od njih izlazio, drugi bi grejao krevet. Međutim, već dve godine posle tako lakoumnog napuštanja učiteljskog posla i roditeljskog doma mogao je sebi da obezbedi sasvim udoban zovot samo da je iole imao smisla za novčana pi tanja. Pošto su, naime, izdavači odbili njegove pesme, prijatelji su mu o sopstvenom trošku štampali "Vilinskog kralja" i nekoliko drugih pesama. čim se kamerni pevač Fogl pobrinuo za reklamu, nastala je jagma i grabez za primerke tog izdanja. A kako se poneo Franc? Razbacivao se neočekivano stečenim novcem, nabavio je nova, otmena odela za sebe i sve svoje prijatelje, i za nekoliko nedelja opet se našao u stisei. Tada mu se priblizio jedan od izdavača koji je nanjušio masnu zaradu i ponudio da odštampa sve njegove pe sme za lepu svotieu od pet stotina forinti. Franc je bez razmišlja nja oduševljeno prihvatio ponudu. Tih pet stotina forinti ubrzo je nestalo. Izdavaču je ovaj posao za nekoliko godina doneo pet hiljada posto samo na kamatama. Šuberta su prijatelji zbog toga prekorevali, ali on nije mnogo mario zbog toga. "Pa, naći će se opet neka para, napisaću nove pesme." I zaista, za jednu jedinu, za "Gospođicu s jezera" primio je na ruke isto onoliko koliko je onomad dobio za sve svoje pesme. A jedan koncert doneo mu je čak osam stotina forinti. Taj novae je izuzetno razborito potrošio - kupio je novi klavir. 115

Ali, uprskos svemu tome ziveo je tako bedno da su njegovo' najlepše kamerno delo morali budzašto da prodaju - za samo sedam forinti - da bi se nabavio lek koji mu je lekar prepisao. Uvidevši sve to, setno se nasmešio i rekao: "Mene bi trebala da izdrzava drzava da bih mogao slobodno i bez briga da kompo nujem." U send titana Kada je Subertu bilo trideset godina odrzana je poslednja šubertijada. Slušajući njegove pesme bečke devojke site su se naplakale. Nastalo je novo vreme, svuda su se pevušile vedre arije iz Rosinijevih opera. Šubert im to nije zamerao, jer za pesme ni sam nije vise hteo da čuje. Zanimala ga je još samo visoka umetnost, razmišljao je o simfonijama i kamernoj muzici. Jedne večeri izvodilo se jedno takvo delo - njegov Trio u B-duru. Kada je izvođenje bilo gotovo, jedan od prisutnih se podigao, uzeo je Šubertovu ruku, polju bio je i rekao: "Bečlije nemaju pojma kakvo se blago krije u t ebi!" Zbunjen, povukao je ruku. Ali, njegovoj duši ipak su godile takve reči, osećao ih je kao melem na svezoj rani koju mu je nanelo ono što je pre toga doziveo. Kandidovao se za mesto drugog dvorskog kapelnika. Vratio se kući veoma potišten: "Zaista nisam mnogo uobrazen, ali sam ipak pretpostavljao da je prvi dvorski dirigent hora čuo barem jednu moju kompoziciju." Pa ni oni koji su mu kao prijatelji bili najblizi nisu imali pravu predstavu o njemu. Jedan od njih, koji je i sam bio kompozitor, rekao je kad mu je bilo osamdeset godina, dakle u doba kada je Subertovo poprsje već odavno zauzimalo počasno mesto u koncertnim dvoranama: "Šteta za njega, bio je veoma talentovan! Da je čestito učio, postao bi veliki kompozitor." Ni njegove pesme nisu bile primljene onako kako su to zasluzile svojim kvalitetom. U jednoj pesmi iz ciklusa "Lepa mlinariea" prepoznali su melodiju koja se u to vreme izvodila po krčmama. "Franc, to ipak ne moze tako, izvrgavaš se ruglu!" Pogledao ih je iskosa preko svojih naočara i rekao: "Šta vi o tome znate? To je tako i tako treba da bude!" Teško razočarenje doziveo je i sa svojim poslednjim ciklusom pesama, koji je - i protiv svoje odluke da će ubuduće da piše samo instrumentalna dela - stvorio u jednom iznenadnom zamahu strasti. "Dođite večeras svi kod mene!", povikao je uzbuđeno i ponosno. "Imam nešto što bih hteo da vam zapevam, nešto strašno. Potreslo me je vise nego sve što sam do sada napisao. Veoma sam rado znao kako ćete to da primite." 116

Došli su i čuli njegovo "Zimsko putovanje". Bili su zbunjeni. "Nismo te još videli u ovakvom svetlu - to je veoma zanimljivo i veoma neobično - Bilo je naprosto strašno - Da, strašno, ali ne prijatno jezivo kao "Vilinski kralj", ovo me je potpuno izmozdilo - Meni se dopada samo "Lipa"! - Isto kazem i ja, u "Lipi" još i dolazi do izrazaja tvoj stari, dobar stil..." Franc je na to odvazno odgovorio: "Meni se ove pesme sviđaju vise nego sve moje ostale, a i vama će se jednog dana dopadati." "Da među njima ima barem jedna, barem jedna jedina vesela!" čuo se uzdah. "Vesela? Znaš li ti za veselu muziku? Ja ne znam." Dvanaest meseci nakon toga Šubert je umro. Preminuo je u svojoj trideset drugoj godini od tifusa. I niko nije znao kakvo blago je svet u njemu imao. Prvi koji je to shvatio bio je Robert Šuman. Stalno je uveravao čitaoce svog časopisa "Novi časopis za muziku" da je Šubert bio genije, a ako je plodnost znak genijalnosti, onda je Šubert me đu genijima jedan od najvećih. Šuman je u to doba poznavao, u najboljem slučaju, tek jednu trećinu od 600-700 pesama, od kamerne muzike gotovo ništa, a od simfonija samo njegova mladalačka dela. Jednog dana posetio je Ferdinanda, Šubertovog brata u Beču. Ovaj mu je pokazao rukopis jedne simfonije u C-duru: "Ovu je Franc napisao u poslednjoj godini svog zivota i poslao je Društvu prijatelja muzike. Oni je nisu izveli, jer im se činila preteškom i prenatrpanom." Šuman je počeo da čita s lista. Bio je oduševljen. Otkrio je kompoziciju kakvu od Suberta ne bi nikada mogao da očekuje - remek delo najvišeg stepena. Ovo delo moglo je da opstane čak i uz Betovena! Prenatrpano? Prenatrpano? Naravno! Bilo je tu beskrajnih duzina (Šuman je u torn pogledu bio veoma osetljiv, zahtevao je brze promene raspolozenja, najveću pregnantnost) - ali bile su to tako oprostive duzine, bile su sve drugo nego dosadne ili nametljive. Šuman je posle toga propagirao Sumanove duzine, pa je ovu prenatrpanost i duzine nazvao bozanskim duzinama. Slično je bilo i sa Jozefom Joahimom (Joseph Joachim), prvim violinskim virtuozom tog vremena. Radilo se o jednom Šumanovom gudačkom kvintetu koji je pronađen deset godina ka snije. U početku mu se učmilo da u njemu nije postignuta mera i xinisao za lepotu ravnoteze. Ali, kada ga je nekoliko puta odsvi rao nije vise mogao da se rastane od njega i počeo je da ga izvodi na svim svojim koncertima, priblizivši njegove zvuke koncert nim posetiocima svih zemalja. Tek tada je svet počeo da upoznaje Šuberta, kao stvaraoea kamernih dela, kao kompozitora dvaju trija, okteta, kvinteta; 'forele' i nekih dvadesetak gudačkih kvarteta. Od svih ovih kompozicija 117

samo su tri - najverovatnije samo tri, javno izvedene za vreme Šubertovog zivota. Tek u sledećoj generaciji pojavio se jedan istrazivač koji je putujući kroz Austriju nameravao da sačini katalog Subertovih dela i sakupi uspomene koje se na njega odnose, kao i celokupnu nje govu muzičku zaostavštinu. Stigao je i u Grac i tu posetio jednog starog Subertovog prijatelja. Bio je to onaj koji je uspeo da sakupi veliku zbirku njegovih muzičkih rukopisa. Sedeo je kao zmaj na svom blagu i s početka besno posmatrao lovea na senzacije. AH, kasnije se ipak primirio i sasvim prijatno pričao o starim vreme nima: kako je Franc na početku bio prema njemu nepoverljiv i ka ko je mislio da ima posla s pukim radoznalcem, zatim - kako je on od njega iskamčio onaj Betovenov rukopis koji je Franc nepaznjom zloupotrebio za đačke vezbe, kako je njegovog "Vilinskog kralja" preradio u poletan valeer i kako je to i samog Suberta zabavljalo... Prepredeni istrazivač zamolio ga je da mu ipak pokaze taj valeer, koji je onda - pretvarajući se - veoma pohvalio. Zmaj je onda počeo da uvlači svoje kandze i počeo da iznosi - jednu po jednu - sve svoje dragocenosti na videlo. Na kraju se čak izlanuo: "Imam i jednu Franclovu nepoznatu simfoniju koju je poslao našem Društvu kada sam ga predlozio za počasnog člana. No, nismo je izveli. Zapravo, ne bi se ni isplatilo jer nije bila dovršena." Bila je to "Nedovršena". Treća velika Šubertova simfonija, zvana "Gastajnska" ili "Gmundska", koju je takođe ustupio Bečkom muzičkom društvu, zauvek je nestala. Ipak, svet danas zna ko je bio Šubert. Ima nešto što ovo zakasnelo otkriće donekle opravdava. Naime, i sam Šubert nije bio svestan ko je i šta je. Ovo večito dete kretalo se stazom svog kratkog zivota, a da nije ni naslućivalo svoje vrednosti i bilo je isuviše skromno da bi sebe upoređivalo sa majstorima svog zanata. Podizao je svoj pogled ka njima, kao što ga svetae, dolazeći na nebo, podize ka arhanđelima pred prestolom bozjim. Jednom su svirali Hendla u četiri ruke. Franc je bio toliko ushićen da nije mogao ni da se pomakne, ni reč da progovori. Sav opijen uspeo je jedino da izusti: "Kakve su to modulacije! Ovako nešto ne bismo ni u snu mogli da otkrijemo!" Modulacija je razvijanje akorda iz prethodnih; to je najsuptilniji deo kompozitorskog zanata i tek se po tome prepoznaje pravi majstor. Postoje za to određena pravila, neka vrsta gramatike koju je vise nego jedan veliki umetnik učio u znoju liea svog, između ostalih, na primer, i Betoven. 118

Šubertu je ova gramatika bila urođena. Učitelj, koji je treba lo da ga podučava u tome kada je Šubertu bilo osam godina, priznao je njegovom ocu: "Uopšte ga nisam učio. Kad god sam hteo da ga naučim nečem novom, utvrdio sam da je on to već znao. Samo sam razgovarao s njim i potajno mu se čudio." Drugi jedan učitelj rekao je: "Dečak ima harmoniju u malom prstu!" Treći je otvoreno priznao: "Nemam čemu da ga naučim, njega je svemu već naučio dragi Bog." Već tada Subert je počeo da se poigrava modulacionom gramatikom, kako to samo ume bogomdani umetnik: šaleći se, nadmoćno, rafinirano, kao da pravila nisu pravila, već cvećem okićeni put u raj slobode. Propisanu kadencu obilazio je raznim putevima, harmoniju koja bi mu se svidela produzio bi u drugu. Ostavio je akorde da lebde u neodređenosti - ni u duru ni u molu. Unosio je jedinstvene, sasvim kratke obrte koji su bili fantastični, a ipak dosledni. Sipao je kao iz rukava iznenadne preokrete, treptava odzvanjanja, drske varljive završetke, smela pomicanja akorda do granice podnošljivosti. Izgledalo je kao da se izruguje pravilima a da ih ipak ne prekoračuje, kao što to sada cine atonalni muzićari dvadesetog veka. U dvadesetom veku jedan stručnjak osetio se pozvanim da objasni: "Svojom spoznajom umetnosti nismo dalje stigli ni mi. Subert je skinuo veo sa poslednje zagonetke o harmoniji." Postojao je i dublji razlog što nikada nije postao svestan svog sopstvenog značaja. Nije se radilo samo o pukoj skromnosti. Bila je to senka koja je zakrivala tog miljenika bogova, od njegovih dečačkih dana do njegove rane smrti - senka titana. Dok je još nosio svoju sivkastu uniformu bečkih dečaka-pevača, njegov najbolji drug prorekao mu je jednom sjajnu budućnost. Franc se zacrveneo i rekao: "I sam se tajno nadam da će od mene da postane nešto valjano - ali, ko još moze posle Betovena da stvori nešto?" I tako je već od malih nogu osećao teško breme dara koji su mu bogovi polozili u kolevku. Nisu mu otkrili bit muzike zato da bi, blazen kao Mocart, crvenim jedrima uplovio plavom pučinom u zoru simfonijske epohe. Bio je pozvan da osvezi umorne poljane koje je vrelina Betovenovog sunca bila sprzila. Izgledalo je kao da je titan već bio iserpeo sve mogućnosti u muzičkom stvaralaštvu - šta je, dakle, naslednicima preostajalo osim da ga imitiraju, da njegovim mikelanđelovskim likovima dodaju prikladne male siluete? Hi da ga spoljnim formama natkrile, da taj stil pojačavaju do bezmernosti i nakaznosti i da na taj način zaključe istoriju muzike rugobom i nakaznošću? 119

Onaj koji je došao iza njega preuzeo je na sebe teret odgovomosti za čitavo jedno stoleće. I sudbina je za iscelitelja ove krize odabrala jedno dete, dete koje je vezanih očiju pošlo da bere cveće, kome je namenila da, i ne sluteći, ubere lekovitu biljku. Kada mu je bilo sedamnaest godina Franc je otkrio jedino polje koje je Betovenov plug ostavio još prilično netaknutim, a sa osamnaest godina već je ubrao zetvu koja bi nekom drugom bila dovoljna za ceo zivot. Bila je to njegova najplodnija godina, a plo dovi su bili: četiri igrokaza s pevanjem, dve simfonije, dve mise, dve klavirske sonate, jedan kvartet i - 144 pesme! Ta nova muzika bila je puna zrelosti i najneznijih nijansi; bila je sasvim intimna vrsta umetnosti i predstavljala je konačno ispunjenje večite potrebe čoveka da očara sopstvenim glasom. Ali, tome je morala da priskoči u pomoć sva rafiniranost harmonije kako bi car muzike postala još prisnija, iskričavija, još sjajnija i iskrenija. Nije bilo vise tog osećanja koje se nije moglo jednom i zauvek sasvim jasno uobličiti. Snaga reči bila je nadaleko nadmašena. Slušaocima Subertovih dela činilo se da je bit pesme koju su i rani je voleli, tek sada do kraja protumačena, kao da je sada umesto pesnika progovorilo ono pravo, praiskonsko što ga je nekada potresalo i pre nego što je za to bio pronašao ma i jednu jedinu reč. Šubert je posedovao neverovatnu sposobnost da bez velikog napora, pomoću zvuka prikaze ono što se krije iza izgovorene reči, ustvari ono što je već i pre nje postojalo. Što se osećajnost i tiče bio je čudo od deteta. Ne samo što je znao kako je u duši dečaka koga u groznici progoni vilinski kralj, nego je umeo da pomoću tonova izrazi i srednjevekovnu usrdnost koju sadrze "Himne noći", za šta se Brams odvazio tek u svojoj starosti. Neutešnu usamljenost starog verglaša naslikao je stravičnom okrutnošću koja podseća na Goju. Ali, podjednako bliska bila mu je i slatka nevolja Margarete u Faustu - dok slušamo zujanje kolovrata, čini nam se da kroz basove čujemo otkueaje srea. Pošto je na taj način otkrio šta se još moglo učiniti posle Betovena, osetio je, razume se, veliko olakšanje, a bio je i veoma ponosan. I onda se dogodilo po prvi i jedini put da se pobunio 120

protiv titana. Sasvim tiho i potajno to je učinio u svom dnevniku, koji nikada nikome nije pokazao, a u kome je ipak prećutao ime obozavanog diva - kojeg se plašio - kojeg je mrzeo. Grmeo je protiv bizarnosti u muzici - "ove bizamosti koje spajaju i zamenjuju tragično s komičnim, prijatno s odvratnim, herojstvo s kukavičlukom, najsvetije sa harlekinstvom, ove bizamosti, koje teraju ljude u bes umesto da ih smiruju u ljubavi, bizarnosti koje izazivaju smeh umesto da uzdizu ka Bogu - bizarnosti koje potiču prakticno samo od jednog medu našim najvecim nemackim kompozitorima!" Kako je taj mladi učitelj postao elokventan! Kako je dobro ušao u ton monaha koji se ljuti zbog prekratkih zenskih suknji! Nema sumnje da je ova njegova srdzba bila veoma ozbiljna. Duboko u sebi osećao je odvratnost prema Betovenovoj siJovitosti, prema njegovim oštrim promenama raspolozenja, prema njegovim neobuzdanim strastima i torn svom osećaju dao je oduška. Liričar se pobunio protiv dramatičara, ljubazno dete protiv čoveka sa zahtevima, fina duša ustala je protiv uzvišene duše. Šubertov ideal nije bio Betoven, već njegovoj ćudi toliko srodan Mocart. "O, Mocarte, besmrtni Mocarte! Kako mnogo, kako neizrecivo mnogo puta si nam u dušu utisnuo, kao melem blage, otiske jednog boljeg zivota! Tiho, kao izdaleka dopire još uvek do mene odjek čarobnih zvukova iz tvog kvinteta. Kako su se snazno, a u isto vreme nezno, utisnuli u moje srce za sva vrernena. Ovaj dan ostaće mi svetao, vedar i lep dokle god budem ziv!" Šubert je obozavao Mocarta, dok je Betovena samo poštovao; Betovena je dozivljavao kao nepristupačnog Jupitera koji baea strele, kome se uz strah i trepet prinose zrtve i pred čijim se gromkim glasom čovek oseća neizmerno malim i neznatnim, da bi najrađe pobegao u neku rupu. Naravno, onda kada se u oholosti svojih devetnaest godina bio usudio da ga tako oštro napadne, imao je i hrabrosti da mu prkosi i sa muzičke strane. Komponovao je simfoniju koju je nazvao "tragičnom" i napisao je u cmolu, kao signal da je s njom bio spreman da se upusti u nadmetanje protiv Betovenove "Pete" u cmolu, koja je i dečaka Suberta uzbuđivala i ovladala njime svojim nespokojnim "tititita". Na taj način okušao je svoje snage, nastojeći da se svojim delom u velikom stilu afirmiše uz titana. AH, taj pokušaj nije uspeo. Ova simfonija - kao i ostale dve koje je napisao ranije - ostala je samo mladalački pokušaj, pesma puna nezne rezignacije, bez traga tragičnog patosa. Zapravo, u duši nije osećao ni tragiku ni patetiku. Postojala je samo rezignacija. Potajno je sahranjivao svoju prvu ljubav. Devojka se zvala Tereza, Tereza Grab, i nije bila lepa - kako je sam 121

priznao - "ali dobra". Bila je istog kova kao i on. Imala je mimo, bubuljičavo lice i nezan sitan glasić koji je prilikom izvođenja njegove prve mise našao put do njegovog srca. Cekali su ravno tri godine. Pošto nije bilo nikakvih izgleda da on nađe neki pristojan građanski posao, udala se za drugog. Franc je nikada nije zaboravio. "Samo sam jednu ljubio i ljubim je još uvek, iako je pošla za drugog. Šta ćemo, nije mi bila suđena." Tako je bio smeran, tako prepušten sudbini. A sudbina mu je bila odredila da se on, koji je eelog zivota čeznuo za Mocartovom blistavom vedrinom, u senci titana dozivotno bori sa glavnim problemom buduće muzičke istorije: da li je posle Betovena još moguća neka nova velika forma muziciranja. Proteklo je šest godina. Rastao je i sazrevao. U pesmi je postigao apsolutno majstorstvo. Otrcane operske tekstove odevao je u divno - iako ne dramatično - ruho muzike. Stvorio je svoja prva značajna klavirska dela, Sonatu u a-molu, fantaziju "Putnik". I onda, kada je sreo novu ljubav koja je zapravo bila samo beznadezno sanjarenje, jer se nikada nije usudio da devojei prozbori i jednu reč, napisao je "Nedovršenu", besmrtnu pesmu o nemačkoj čeznji. Šubertova simfonika pojavila se iznenada. Kao da je pala s neba. Nije nagoveštavala nove principe ni u pogledu stila ni u po gledu forme, ali se po načinu muziciranja ipak razlikovala od Hajdna, Mocarta, Betovena. U njoj nije bilo ničeg drugog do slobodnog toka melodija prozetih harmonijom. Hajdnova forma simfonije postala je nešto sporedno, praktično suvišno. Razrada motiva, jezgro Betovenovog komponovanja, jednostavno je otpala. Šubert je osećao i to da se u njegov stil uopšte ne uklapa ono što se trazi od razvoja motiva. Bilo bi to strano telo u njegovoj lirskoj pesmi - stoga bi već posle nekoliko taktova odustajao od razrade i naivno se prepuštao sopstvenoj prirodi kojoj se pevalo i opet samo pevalo. Nije bio arhitekta, nije gradio, nego je stvarao kao neka bilj ka: granu po granu, list po list. Melodije su bujale, na jednom te istom stablu neprestano su se otvarali novi pupoljei sve šarenijih latiea. Zaljubljeno je uzivao u stalno novim kombinacijama svojih melodija, iserpljivao bi ih do poslednje kapi, varirao bi impresije, uvodio sve finije nijanse - blazen duh, kome nema kraja. Nije eksperimentisao sa motivima već sa modulacijama, umesto tematskih kontrasta okretao je teme ovamo i onamo, osvetljavao ih čas jed nim čas drugim svetlom, tumačio njihove najtananije pojedinosti i ponavljao ih toliko puta da mora u tome da postoji prava magija, jer to ponavljanje ne zamara slušaoca, ne moze da ga zasiti, već ga ostavlja da zajedno s njim uziva - da capo in infinitum. Kakve li pobede! Subert je dokazao da i čisti liričar moze stvarati velika muzička dela. Još za zivota titana dokazao je da 122

čovek moze sebi da dozvoli da se odrekne njegovih gigantskih dostignuća, a da pri tome njegovo stvaralaštvo ne izgubi ni na vred nosti ni na dubini. Pa kada bi u ono vreme u nekoj zadimljenoj krčmi ugledao nekog sedog, gluvog čoveka kako sedi i kako posle dugotrajnog zurenja uzima ogromnu tesarsku olovku da bi nešto zapisao u veliku beleznicu, Subert bi znao neupućenom susedu da došapne: "Sada komponuje." - "Ali, ne belezi note, već reči!" - "Takav je njegov način. Označava samo tok ideja i uz to pokoju notu. Njemu je umetnost postala nauka. Zna šta hoće i fantazija se pokorava njegovom nedokučivom umu." O Betovenovoj posebnosti niko nikada nije izrekao pametni je reči od upravo tog mladića koji je u svemu bio njegova najekstremnija suprotnost i koji nije ni slutio da će njegovo sop stveno, ni u kom slučaju na razumu zasnovano, a još manje naučno komponovanje da opstane za sva vremena, uz ono drugo. Godinu dana docnije Šubert je oboleo. Bila je to neugodna bolest koja ga je strahovito izmučila. Kosa mu je opadala. Morao je u bolnicu. Dugotrajno i bolno lečenje izgleda kao da nije pomagalo. Osećao se kao najnesrećnije i najbednije stvorenje na svetu. "Zamisli čoveka čije zdravlje nikada vise neće da bude kao nekada, čije su najlepše nade propale, kome ljubav i prijateljstvo ne pruzaju ništa do boli, čije oduševljenje za lepotom kao da će nestati!" To je opasnost koja vreba miljenike bozje koji sa čarobnim naočarama jure po svetu: ako se zlatni veo na bilo kom mestu pokida, ako su jednom prisiljeni da pogledaju u oči neizbeznim nedaćama, onda očajavaju i gube veru u smisao zivota. Ono što je toliko ljudi prebolelo bilo je za Šuberta katastrofa, gotovo podjednako jeziva kao Betovenova nesreća koja je od svih muzičara bila dosuđena jedino njemu. Sada se pokazalo da je bozanska ševa, koja je do tada sve postigla bez borbe, ipak nešto vise od naivnog deteta koje samo pevuši, ispostavilo se da i u njoj ima moraine snage i energije. U pismu upućenom svom bratu u kojem opisuje svoj očaj, nastavlja sasvim trezveno: "Što se tiče pesama, nisam napravio skoro ništa novo, ali se okušavam u nekoliko instrumentalnih stvari, posebno u kvartetima - uopšte uzevši, hoću da na taj način utrem sebi put do velike simfonije." "Nezavršenu" nije ni brojao. Hteo je da uči, da ukroti samo ga sebe, da pobedi ono što se toliko protivilo njegovoj prirodi matematičku stranu umetnosti. Koliko je sada imao malo razu mevanja za onih petnaest pevljivih gudačkih kvarteta koje je bio istresao kao iz rukava! "Biće bolje", pisao je svom bratu, "ako se umesto mojih drzite drugih kvarteta, jer moji ne znače mnogo." 123

Hteo da piše bolje, oslanjajući se na neki priznati uzor. AH, koji? Samo jedan je mogao da dođe u obzir. Komponovao je oktet, takmičeći se tako s Betovenovim najsavršenijim kamerno-muzičkim delom, sa čuvenim septetom. Teško da je mogao da pretpostavi kako je Betoven upravo u torn svom delu samog sebe izneverio iskazavši cast Mocartovom duhu. No, nešto ga je od velikog uzora instinktivno vuklo u svetlija blazena prostranstva. Nije mogao da se makne iz sopstvene koze. Njegova zahvalna priroda nije dozvolila da se zbuni strogim odlukama. Tako je i njegovo naredno delo, Kvartet u a-molu, postalo nešto sasvim drukčije od vezbi u strogom stilu. I opet i. trijumfovao car melodije; nije bio u stanju da rasloji temu i da lzmišlja razradu motiva. Takvim načinom rada njegovo raspolozenje bi izvetrilo, sadrzaj bi se rasplinuo. Voleo je - eto - idilu, stvarao je zanr-slike. Za jedan drugi kvartet upotrebio je, štaviše, sopstvenu pesmu "Smrt i devojka" i od nje stvorio nezne i setne varijacije. Ovaj kvartet poneo je kod najboljeg bečkog violiniste Zupančiča (Schuppanzigh) koji se upravo spremao da prostudira posled nje Betovenove kvartete. Zavirio je u Šubertove note, nasmešio se i rek£o: "Veoma prijatno, dragi prijatelju - ali znate šta? Drzite se vi, ijak, rađe svojih pesmica." U Šubertovom dnevniku iz tog doba nalaze se izrazi koje mu nijedan od njegovih prijatelja i poznanika ne bi bio pripisao: "Iz dna duše mrzim svaku jednostranost zbog koje mnogi misle kako je dobro samo ono što oni cine, a da sve ostalo ništa ne vredi." "Nema onog koji bi shvatio tuđu bol, nema onog koji bi shvatio tuđu radost. Cini nam se da idemo jedni drugima u susret, a kad tamo, samo prolazimo jedni pokraj drugih. O, koliko pati onaj koji to shvati!" "Moja muzika jeste proizvod razuma i bola. Izgleda da ljude najviše zabavlja ono što je stvorila samo bol." "Nerone, čovek mora da ti pozavidi što si bio tako jak, pa si udarajući u ziee i pevajući uništio odvratnu svetinu." Uzbuđen borbom za savršenstvo u sopstvenoj umetnosti, napisao je čak i jednu pesmu u začuđujuće savršenim stihovima: ...Jer s nerada me lome dani ovi, izvršiti kad ne smeš velju stvar... svet ide tromo ko bolesnik star, za delo mladih veli - to su snovi... Franc Subert je sazreo, postao je muškarac. Pukotina u zlatnom velu njegovog detinjstva oslobodila je njegove najbolje stvaralačke snage. Iz svih izvora je pokuljalo: pet klavirskih sonata, mahinalno poigravanje gramatikom modulacija - velika simfonija "Gastajn124

ska" koja je nestala - između toga nove pesme, gomila plesne muzike, Trio u B-duru, udubljivanje u harmoniju - uz sveze vetrove jedrio je ka otvorenoj pučini i bezrezervno se prepustio svom geniju koji je znao da nađe pravi put bolje nego njegovo umovanje. Tada je umro Betoven. Među desetinama hiljada ljudi koji su ispratili pokojnika nikome nije srce drhtalo jače nego malom debeljku s naočarama. Uputio se u kapelu i po prvi put stao pred lice čoveka kome se nikada za zivota nije usudio da priblizi. Betovenov prijatelj, suvoparni Šindler, pravio se vazan i nije se ni setio da mu saopšti kako je Betoven u poslednjim nedeljama svog zivota čitao njegove pesme, kako je onda spustio svesku na pokrivač, podigao prst i izjavio: "'U ovom Šubertu zivi bozanska iskra." Šta bi to značilo za bozansku ševu, koja je nameravala da se vine do visina velike simfonije! Da li bi to značilo išta manje nego da je primio viteški udarae, išta manje od plemićke titule iz ruke diva koga je obozavao i oko koga je bojazljivo pleo svoje misli. Bilo je to najviše priznanje koje je Betoven ikada odao zivom umetniku - maltene izjava kojom ga određuje za svog naslednika. Posle sahrane Franc je u društvu nekolicine svojih prijatelja svratio u jednu tihu krčmu. Podigli su case i nazdravili nasledniku - ali ne nasledniku na presto (ni izdaleka nisu bili toliko drski), nazdravili su onome koji će prvi da pođe za titanom u grob. Posle ove uzvišeno-detinjaste pogrebne svečanosti nekako se promenio. Uozbiljio se, postao je samosvesniji, veći. Kao da je provaljen poslednji nasip, kao da je tajnim putevima ipak bio sa znao šta je titan o njemu kazao. Upravo onda su mu, u stilu po znate austrijske dobroćudnosti, nadenuli ime "Schwammerl" ("Pečurkica"). Ali, ta Pečurkica pisala je svoj "Noćni pev u šumi" u kojem muzika vise i nema nameru da odslikava bilo kakve spoljne mo mente. Zvezdano nebo, mesečina, jeka i car šume već su sami po sebi sadrzani u snazi melodije i modulacija. Pečurkica je komponovala eiklus pesama: "Zimsko putovanje" u kome oblikuje duševne patnje od blage sete do rastrojstava koja graniče s ludilom, stvorila je "Impromptue" i "Moments musicaux", prve pesme bez reči, jasno shvatljiva osećanja koja kao igrom preface u muziku, ali sa takvom snagom kakvu nije postigao ni jedan romantičar. Pečurkica je u jednoj misi savladala stari oblik fuge kao da se time bavila od vajkada, Pečurkica je ispevala svoj Trio u Esduru, čiji stavovi bi trebalo da glase "Usrdno", "Još usrdnije", "Najusrdnije". Pečurkica je najedanput uspela da ostvari i ono što je izgledalo da joj je Bog uskratio - uspela je da stvori dramatičnu muziku i to u jednoj vrsti koja se ponajčešće opire efektima - u Gudačkom kvartetu u G-duru, kao i u Gudačkom 125 t

kvintetu. Kao vrhunac svega, Šubert je napisao i svoju veliku Simfoniju u C-duru, stvorivši je isto tako lake ruke kao i one ranije bezazlene i detinjske, ali sada svestan svoje zrele ličnosti: "Neću vise ni da čujem za pesme, sav sam obuzet svojom simfonijom!" Ali, - i ona je pesma, posestrima "Nedovršenoj", visoka pesma snage, trijumfalna pesma lepote zivota. četiri silovita stava, koji kao da neće da se završe. Već se prvi razvija takvom snagom da je teško shvatljivo kako muzika uopšte moze biti snaznija; ali ipak ona teče kao reka, buja, širi se i postaje sve divnija - usred brzaka čuje se valeer, koji se leluja kao breg Muhamedu - dok se napokon u poslednjem stavu ne uskomeša maskarada zivota. U njoj se teškim korakom priblizava gorostas, urlajući gromoglasno, nadljudski, divlje i snazno. Šubert se tu vise nije osvrtao na ustaljena pravila, bez ikakvih ograda prepustio se raspevanosti svoje muzičke prirode i postigao ono u šta je uvek sumnjao i zbog čega je očajavao: veliku formu. Ovo delo, oprečno i strano betovenskom duhu, stajaće trajno uz Betovenove titanske likove. Ali, kada ga je stvorio, skromnost mu se ponovo - po poslednji put - narugala. Još nije poverovao da je stigao na eilj. Smatrao je za pripremu ono što je, ustvari, već bila realizaeija. Verovao je da je ono što je do tada stvorio samo eksperimentisanje i zato je odlučio da se napokon posveti temeljitom izučavanju kompozicije. Obratio se nekom poznatom teoretičaru i zamolio ga za obuku "u strogom stilu". Pre nego što je stigao na prvi čas nastave, spopala ga je groznica i morao je da legne. Lekar je konstatovao tifus. I u poslednjim grozničavim snovidenjima borio se sa senkom titana. Kao da je još jednom htela da ga iz svetlih visina sunovrati u dubinu tame: "Odlazi! - Odlazi odavde! Neću da ostanem pod zemljom!" Prijatelj ga je umirivao: "Nalaziš se u svojoj sobi!" Zajaukao je uznemireno: "Ne, ovde nema Betovena!" 126

IDILA MENDELSON

Posveceno pijanisti Vilhelmu Kemfu

Geteov miljenik "Vajmar, 6. novembra 1821. Poslušajte sada, slušaj-te svi. U nedelju posle crkve otišao sam do "Slona" gde sam ertao kuću Luke Kranaha. Nakon dva sata stigao je profesor Celter: 'Gete je tu, stari gospodin je tu!' Začas smo se spustili niz stepenice i našli u Geteovoj kući. Bio je u bašti i upravo se bio pojavio nakon obilaska ziviee. Veoma je prijatan, ali čini mi se drugačiji nego što ga prikazuju svekolike njegove slike. Ne bih rekao da je njegova pojava impozantna, nije baš mnogo viši od oca. Ali njegovo drzanje, njegov govor, njegovo ime - to je impozantno. Ima strašan glas i moze da poviče kao 10.000 ratnika. Njegova kosa još nije seda, ima siguran korak, govor mu je nezan. Ne izgleda kao da mu je sedamdeset i tri godine, već pre kao pedeset. Razgledao je svoju zbirku minerala, koju mu je sredio sin i neprestano je govorio: 'Hm, hm, veoma sam zadovoljan.' Ne mo zete da zamislite koliko je bogatstvo u njegovim mineralima, po prsjima, bakrorezima, malim statuama, velikim originalnim crtezima, itd. Nakon toga sam još pola sata šetao s njim i s profesorom Celterom, onda smo seli za sto. Gospođica Ulrika, sestra Geteove zene, izmolila je poljubae, pa sam to učinio i ja. Poslepodne sam mu svirao vise od dva sata. Uveče smo igrali vist i profesor Celter je kazao: 'Vist znači da moraš da drziš jezik za zubima!' Malo prejak izraz! Večerali smo svi zajedno za istim stolom s Geteom koji inače naveče nikada ne jede. Ovde sviram mnogo vise nego kod kuće, retko kada manje od četiri sata, katkada po šest, pa i po osam sati. Svakog popodneva Gete otvara Strajherov (Streieher) instrument i kaze mi: 'Dana s te još nisam čuo, hajde, pokazi mi malo kako umeš da galamiš!' Onda obično sedne kraj mene i kada završim obično izmamim od njega poljubae ili ga i sam otmem. Ako mi Gete kaze: 'Mali moj, sutra u 11 sati imaćemo društvo, moraćeš nešto da nam sviraš!' onda stvarno ne mogu da kazem ne, zar ne? Svakog jutra dobijam 129

od autora Fausta i Vertera poljubac, a svakog poslepodneva od oca i prijatelja Getea dva poljupea. Zamislite!!" Ovo je bilo porodično pismo jedanaestogodišnjeg dečaka po imenu Feliks (Felix), kome je veoma lepo pristajalo bidermajersko odelo - dugačke, nad tesnim haljetkom zakopčane pantalone. Njegov deda bio je osnivač i branilac nemačkog jevrejstva Mojzes (Mendelson Moses Mendelssohn), poznatiji pod imenom 'Mudri (Nathan)'. Njegov prijatelj Lesing ovekovečio ga je igrokazom koji nosi taj naslov i propoveda versku toleranciju. Feliksov otae Abraham usvojio je dvostruko prezime Mendelson-Bartoldi (Bartholdy) i pokrstio deeu po evangelističkom obredu. Bio je bogat, obrazovan i duhovit svetski čovek. Kada je njegov dečak postao kompozitor svetskog glasa, imao je običaj da kaze: "Ranije sam bio sin svoga oca, sada sam otae svoga sina." To što je taj jedanaestogodišnji dečak smeo da zagrli i polju bi velikog Getea - to je bila zasluga njegovog učitelja, profesora Celtera. Taj je bio pravo-praveato gunđalo, poznat po svojoj krutosti. Uzdigao se od zidarskog majstora do osnivača berlinske Akademije za pevanje i Geteovog muzičkog dopisnika. Pisao mu je: "Pre nego što ću da se oprostim od ovog sveta, voleo bih da svog najmilijeg daka dovedem pred tvoje lice." I Gete se obradovao što će njegov klavir, koji je već godinama bio nem, opet da se ogiasi. Do prvog sviranja došlo je u jedno predvečerje. Na klaviru su gorele dve sveće. Celter je preludirao ukočenim prstima zahva-ćnim kostoboljom; bila je to prosta, sasvim jednostavna melodija u G-duru, sa svega šesnaest taktova. Zatim je pozvao Feliksa da na tu temu improvizuje. Feliks je ponovio temu, zatim vise puta odsvirao triole pratnje, izvodeći ih naizmenično čas jednom čas drugom rukom da bi se najednom pojavio zivahni allegro. Nezna melodija postajala je sve drskija, sve gospodstvenija, prenosila se sad u bas sad u visoki ton, mogla je da se čuje i u obrtu, menja la je tonalitet, vođena je kroz lepe kontraste, nakon kojih su usledili biserni pasazi, a između toga fugirane epizode; od prvobitne teme jedva da je nešto ostalo. Nakon energičnog zaključnog akorda zavladala je tišina. Celter je sada prvi zagunđao: "To je bila prava hajka preko drvlja i kamenja. Mora da si sanjao đavolčiće i zmajeve!" Gete se pridi gao, obema rukama zagrlio kudravu glavu malog umetnika, pogladio ga i rekao: "AH, to nije dosta! Moras još da nam sviraš, dok te sasvim ne priznamo." Trazili su od njega da izvede jednu Bahovu fugu koju je znao napamet. Gete se nije pomerio od klavira: "Sada još jedan menuet!" "Da odsviram najlepši koji postoji?" "A koji bi to bio?" 130

Feliks nije ništa odgovorio, već je zasvirao menuet iz "Don Zuana". Gete je zatrazio još i uvertiru. "Ne!" odgovorio je mali drsko, "ta na klavira ne moze da se izvede onako kako je napisana, a menjati se ne sme ništa. Radije bih da sviram uvertiru iz 'Figara'." To je zvučalo kao da je izvodi orkestar. Gete je prikrio svoje divljenje. "Do sada si svirao", rekao je, "samo dela koja poznaješ. Videčemo kako ćeš da savladaš i ono što ne poznaješ". Izađe i vrati se za nekoliko minuta sa vise tomova nota. "Doneo sam nešto iz svoje zbirke rukopisa, Sada ćemo da te propitamo." Najpre je pred malog svirača stavio list sa sitnim, čitkim notama. "Ovo je od Mocarta." Feliks se zarumeneo od radosti i uzbuđenja; svirao je bez teškoća i bez grešaka. "To još nije ništa, to mogu i drugi. A sada ću da ti dam nešto gde ćeš da zapneš. Pripazi!" "Kako je to napisano? Kako se to čita?" "Pogodi čiji je to rukopis!" Celter ustade i glasno se nasmeja: "Pa to mozeš da vidiš na milju daleko. Postoji samo jedan koji piše kao drškom od metle i još vlazne note briše rakavom!" Betoven. Feliks stade pobozno da studira rukopis. "Vidiš li", smeškao se Gete, "zar ti nisam rekao da to nećeš mod da odsviraš? Ipak, pokušaj i pokazi šta znaš!" Feliks je zaista zapeo, smešeći se prstom je pokazao na pravu notu koja je stajala na sasvim drugom mestu i vise puta je samog sebe ispravljao: "Ne, ovo mora da je ovako!" i najedared uzviknu: "Ovo je Betoven, po ovome bih ga uvek prepoznao!" Mucanju dođe kraj: "Sada ću ovo da vam odsviram!" Izveo je kompoziciju bez ijedne greške. U Vajmaru je mogao da ostane deset dana, a onda je lično Gete izdejstvovao produzenje tog roka, o čemu je presrećni Feliks pisao kući: "Profesora Celtera su dovukli u sobu i onda je Gete svojim gromkim glasom počeo da ga grdi zato što je hteo da me povede u ono staro gnezdo, u Jenu. Naredio mu je da ćuti i da nas ostavi tu, a u Jenu neka putuje sam. Morao je u svemu da se podredi Geteovoj volji. Tada smo svi navalili na Getea, ljubili ga u usta i ruke i ko tako nije uspeo da ga se domogne, milovao ga je i ljubio u leđa." Feliks nije bio jedinac; uz mlađu sestru Rebeku i brata Paula imao je i stariju sestru Fani (Fanny), koju su od milja zvali Fenhel (Fenchel) i koja je bila isto toliko muzikalna kao i on. U berlin skoj Akademiji za pevanje sedela je za klavirom uz profesora Celtera i pevala je svakog petka na muzičkim nastupima za odabrane. Tu su se izvodili stari majstori, ponajviše Bah. Bila je prisna sa Bahovom muzikom gotovo još iz vremena kada je bila u pelena 131

ma. Po mišljenju njene majke rodila se s prstima kao stvorenim za Bahove fuge, a kao trinaestogodišnja devojčica već je znala napamet polovinu njegovih kompozicija pod nazivom "Das Wohltemperierte Klavier". Njen otac smatrao je da bi trebalo donekle prigušiti njenu preveliku zanesenost muzikom i u torn smislu stavio joj je do znanja: "Feliksu će mozda muzika jednog dana da postane poziv, tebi moze da bude samo ukras, ali nikada osnovni smisao tvog zivota. Moras marljivije, nego do sada, da se pripremaš za jedino devojačko zvanje, za domaćicu!" Mendelson je svoju deeu odgajao strogo. Komadić hleba s puterom bio je za Feliksa povod da dozvoli sebi mali odmor. Ako bi se pak u sobi za primanje zadrzao malo duze nego što je bilo potrebno, majka bi mu smesta kratko i oštro dobaeila: "Felikse, zar ništa ne radiš?" Tada bi se naklonio i odmah ponovo vratio svo jim zadacima iz grčkog, koji nije mnogo voleo, a u čemu ga je verno podrzavala mala Rebeka. Ta devojčica nije bila toliko muzikalna kao njen stariji brat i sestra, ali ipak dovoljno da se do suza nasmeje greškama koje je Feliks u svojim klavirskim vezbama ponekad namerno pravio. U takvim situacijama ozbiljno lice bi zadrzao jedino mali poletarae Paul. On se još uvek bavio samo crtanjem malih slova s ogromnim trbusima koji su predstavljali utehu za oca i debeljuškastu Fani kada bi baeili pogled na sop stvene stomake. Oko Feliksa stvarala se atmosfera divljenja i pored toga što se pazilo da do toga ne dođe. Svaki gost bi se laskavo izrazavao o torn čudu od deteta i divio se njegovim brzim i prostodušnim odgovorima. Dečak bi odgovarao malko zapinjući jezikom, drzeći rake duboko u dzepovima pantalona, nagnuvši pri tome svoju čupavu glavieu. Bio je naviknut na to da ga prijatno dočekuju. Izvesnog doktora Franka nije podnosio, jer je otvoreno izjavio da mu se Feliksove kompozicije ne dopadaju. Kada mu je neki muzičar jednom u pozorištu dobaeio: "Zar ti, mladiću, ne mozeš da drziš noge na mi ni?" pitao se otkuda i čemu to neprijateljsko drzanje prema njemu. Ipak, Feliks nije bio ni najmanje uobrazen, pre mozda starmalo mudar i za svoje godine suviše dostojanstven. Nije mu se činilo nimalo neobičnim kad bi, na primer, sedeći za klavirom u salonu na visokom jastuku, dirigovao svoje igre s pevanjem, dajući pri tome uputstva odraslim ljudima. Osećao je jednostavno da se tada nalazi u sluzbi muza koje su ga gledale sa zida iz bakroreza Rafaelovog "Parnasa". Medutim, ako bi se našao pred pravim majstorom, sav bi se rastočio od smernog drzanja. Nikako, na primer, nisu mogli da ga nagovore da sedne u kočiju do Karla Marije Vebera koji se posle jedne probe "Freischutza" odvezao do Mendelsonovih. Odjurio je, tresući svojim kovrdzama i stigao do kuće baš u pravi čas da svom polubogu otvori vrata od kočije... 132

Kad je hteo, znao je da bude neodoljiv. Prijateljima, koji su skoro svi bili znatno stariji od njega, redovno je nametao sve svoje zelje, bilo tako što im se, preskočivši nekoliko stolica baeao oko vrata, bilo da se posluzi prepredenim metodama, kao što je, na primer, ova: "....ako hoćeš. AM, ubiću te ako ne budeš hteo. Zato verovatno hoćeš!" Svojim sestrama, koje je zajedničkim imenom nazivao vidrama, čestitao bi rođendan sumnjivim komplimentom: "Mnogo ti zahvaljujem što si pre toliko i toliko godina došla na svet!" Fani je bukvalno bila zaljubljena u njega. Preuzela je ulogu njegovog muzičkog staratelja, pa nijednu notu nije smeo da napiše bez njenog odobrenja. Već je bila započela i pisanje njegove bio grafije. U njoj se navode sledeće kompozicije tog trinaestogo dišnjeg dečaka: jedan koncert za klavir, jedan koncert za violinu, četiri kvarteta, fuge, horovi, pesme i jedan čin opere. Na ovaj čin ostali su se nadovezivali veoma lagano, tako da je delo u celini moglo da bude izvedeno tek za njegov petnaesti rođendan. Uz dirigentski pult postavili su mu stočić i svako se zabavljao gledajući kako mirno, nagnute glave i zatvorenih očiju daje takt članovima orkestra drzavnog teatra. U ime Mocarta, Hajdna i starog Baha, profesor Celter svečano ga je unapredio od zvanja šegrta u čin kalfe. Betovena nije spomenuo on je, naime, u to doba još bio ziv i smatrali su ga za problematičnog čudaka. Zbog toga otae Mendelson, kada je hteo da čuje definitivni sud o Feliksovoj sposobnosti, nije sina poslao kod njega, već kod Kerubinija u Pariz. Ovaj se pohvalno izrazio, ali je kompozicije koje su mu bile predočene podvrgnuo veoma strogom ispitivanju. Dvostruko zaostajanje kvarte nije nipošto hteo da prizna. Feliks mu se rugao, ali je u kasnijim godinama o tome drukčije razmišljao: "Stari je ipak bio u pravu. To ne treba pisati!" Na povratku ponovo su svratili u Vajmar. Gete se veoma obradovao, čestitao je majci Lei na tako divnom, vrednom dečaku, s ocem Abrahamom pričao je o Feliksovoj budućnosti, a Feliksu je zahvalio na njegovom sviranju i dodao dosta laskavo priznanje: "Ja sam Saul, ti si David. Kada budem setan i turoban, dođi da me razveseliš!" Na ovako oplemenjen način, dete sreće razvilo se u čudesan evet. Sticajem okolnosti i mogao je rano da se razvije. U novoj kući, u neku ruku palati, sa ogromnom muzičkom dvoranom i prostranim parkom, gostovala je gotovo sva berlinska duhovna elita. Mogli su tu da se sretnu Humbolt i Hegel, poznata Rahela fon Famhagen (Rachela von Vamhagen), blazirani Hajnrih Hajne, kao i originalni ljudi kao što je bio neuljudni profesor Gans koji je svoja liberalna razmišljanja izrazavao bezobzirno i bučno, zatim muzički esteta Marks (Marx), koji je zbog svojih večito prekrat 133

kih pantalona i eipele koje su podsećale na čamce na Labi bio poznat svima u gradu. Marks se klanjao Betovenu kao pravom idolu i na veliko nezadovoljstvo oca Abrahama povukao je za sobom i Feliksa. Betovenov utieaj na mladića ipak nije bio velik. Baš kao što se na koncima koje uranjamo u zasićen šećerni rastvor odmah stvaraju kristali, tako je Feliks odmah našao svoj izraz. Preskočivši Betovena, on je iz Mocartove melodijske radosti zakoračio u svoje, kao iz vilinskog earstva proizašlo - prozirno graciozno i nezno harmonizovanje - u tipičnu Mendelsonovu romantiku. Preteča tome bio je skereo jednog okteta, kojim je hteo da izrazi sadrzaj odlomka iz Valpurgijske noći "Fausta": Oblaci u letu, magleni veo osvetljeni su s visina Od vetra drhti HSće, šušti šaš I začas svane vedrina. Fani je odmah shvatila da je ovo, u poređenju s prethodnim bratovljevim pokušajima, bilo nešto sasvim novo, nešto sasvim drugačije. činilo joj se stranim, a ipak prijatnim, novim, i uprkos tome nečim što je odmah postalo blisko: "Jezovitost tremoland a, laki odbljesei kratkih trilera, sve staccato i pianissimo - čovek se oseća kao da je ponesen u eter i tako blizu earstvu duhova da bi najrađe i sam zajahao metlu i poleteo tragom laganog jata... tada se prva violina, lagana kao pero, uzvine i već je sve nestalo." Kada mu je bilo sedamnaest godina, stvorio je jedno apsolutno remek delo koje bi samo po sebi bilo dovoljno da ga učini besmrtnim: uvertiru "San letnje noći". Ona je bila plod jednog leta iz bajke, koje je proveo u bezazlenim igrama, prerušavanjima, zajedničkom čitanju pred okupljenim društvom, oduševljavanju za Zana Pola, pravljenju zidnih novina u koje je svako unosio svoje dosetke, i konačno, u improvizovanom izvodenju Šekspirove komedije, koju su tada čak i ozbiljniji poznavaoci Šekspira s matrali samo neozbiljnim hirom velikog pesnika. Utoliko vise fascinira činjenica da je mladi Mendelson, još napola dete, stvorio muziku koja se savršeno uklapa u najkapricioznije dosetke zrelog Sekspi ra, muziku punu ironije i superiornosti, muziku koja je duboka uprkos svojoj lepršavosti. lgra vila - prizori neotesanosti dvorska raskoš - čarobnjaštvo - ljubavni jadi - herojska romantika - sve se to privlačno i uverljivo sjedinjuje i kovitla u nizu slika. Ovako kako to zvuči, leprša, prepliće se u prozračnosti boja pokazuje upravo blistav kolorit podsećajući na akvarele jednog Tarnera, sve to mladić nije ni od koga mogao da nauči, već je sve to poteklo iz dubine njegove sopstvene intuicije. Od tada su sa Feliksom postupali kao sa mladim gospodinom. Učio je da jaše i pohađao je univerzitetska predavanja: filozofiju, 134

istoriju, geografiju, literaturu. Pošto ga je do tada podučavao pri vatni učitelj, morao je za imatrikulaciju da prilozi jedan svoj rad. Preveo je jednu latinsku komediju. Otac Abraham dao je da se rad odštampa, a jedan luksuzan primerak poslao je Geteu koji je ovaj "dokaz ozbiljnih estetskih studija" namenio čitalačkim večerima vajmarskih ljubitelja umetnosti. Feliks je svojim sveukupnim ponašanjem dokazivao do koje mere je ozbiljno shvatio svoju novu muškost. Usvojio je drzanje čoveka od duha koji ne moze ni časa da bude dokon. Između jednog i drugog univerzitetskog predavanja sedeo bi kod svojih poznanika za klavirom i doterivao svoju uvertiru. Svako ćaskanje smatrao je za gubitak vremena. Ako bi ga koji drug i uvukao u razgovor, neprestano bi baeao pogled na sat, ili bi na komadiću hartije pisao neke beleške. Njegovoj tek iznikloj sujeti u pravi čas zadat je osetljiv udarae. Njegovu poslednju operu, rad iz dečačkog doba, primio je na ocenjivanje Spontini, tiranin muzičkog Berlina. Dugo je analizirao delo, a zatim pozvao autora, priveo ga prozoru i pokazao mu na zelenu kupolu katedrale: "Dragi prijatelju, ono što je vama potrebno to su velike ideje, velike kao ova kupola!" Spontini nije sasvim pogrešio, jer "Kamašova svadba" zaeelo nije mogla da se smatra za naročiti dokaz talenta. Ali, u njemu je ipak sadrzana jedna genijalna ideja: kad god se na sceni pojavio Don Kihot, pozdravio ga je uvek isti zov pozaune - bio je to prvi provodni motiv... Prilikom izvođenja u kraljevskom teatru, dobronamerna publika, koja je ispunila salu, delo je pozdravila gromkim aplauzom. Kada je trazila da se pojavi autor, ovaj se već bio udaljio. Osetio je i sam da njegovom malom, problematičnom delu ovde nije mesto. Ali, naravno, kada je neki zlobni kritičar rasturio delo u paramparčad, autor je ipak poskočio: "Tako lose ipak nije!" Nikada nije mogao da preboli taj javni poraz. Od tada pa nadalje, njegove operske ambicije uvek su bile praćene zebnjom. Nasuprot tome, Spontinijev zahtev da traga za velikim idejama nije ga previse uzbuđivao. Kao i dotada, tako je i dalje za svoje vidre komponovao drazesne minijature za koje je iznašao naziv "pesme bez reči". Ovim nazivom je, uopšte, pogodio bit muzičke romantike, koja je najviše volela da se izrazava u takvim primerenim zanr-slikama prepunim dozivljaja. Na veliko nezadovoljstvo svoje častoljubive majke, nije činio baš ništa da postane slavan. Komponovao je neizvodljive studije u starom stilu i trebalo je do sta trada dok ga nisu nagovorili da napiše kantatu povodom jedne Direrove proslave, a i taj zadatak shvatio je prilično olako. Svoju savest je, nakon toga, pokušao da umiri jednom gracioznom uvertirom za Geteovu pesmu "Morska tišina i srećna plovidba". Feliks nikada nije video more, ali onaj ko je slušao ovu kompoziciju imao 135

je osećaj da gleda na morsku pučinu - bio je to opet jedan od njegovih fantastičnih, neverovatnih uspeha, pogotovo ako se uzme u obzir da je istu pesmu još pre njega komponovao jed an velikan: sam Betoven. Mora se priznati da ga je taj devetnaestogodišnjak nadmašio kako u pogledu uzivljavanja tako i u pogledu muzičkih finesa. Tema koja u "Srećnoj plovidbi" izvodi čelo, postala je pozdravni motiv njegovih prijatelja. Jedan od njih postao je njegov intimni prijatelj. Bio je to glumac i operski pevač Devrijen (Devrient). Taj mu je mnogo pomogao prilikom ostvarenja jednog poduhvata kojem Feliks sam ne bi bio dorastao uprkos svom muškom ponosu. Odlučili su da izvedu "Muke po Mateju", to remek delo starog Baha, koje je svet još pre punih sto godina predao zaboravu. Partituru je ljubomorno čuvao profesor Celter, i tek posle velikog ubedivanje uspeli su da ga namole da, kao poklon najdrazem učeniku Feliksu, dopusti da je prepišu. Celter je grmeo: "Takvu ideju bi morali da realizuju sasvim drugačiji ljudi, a sad, eto ti dvojiee balavaea kojima se sve to čini kao nekakva dečja igra!" Feliks je već stajao kraj vrata i uhvati se za kvaku, kad je Devrijen počeo laskavo da podilazi Celteru rekavši mu kako je on bio taj koji im je otkrio čudesnu lepotu Bahove muzike, što sigurno ne moze da porekne, a da bi za njegove odlično školovane pevače ovo bila najbolja prilika da mu pokazu svoju zahvalnost! Nepoverljivim glasom Celter je progunđao: "Vi ni o čemu ne razmišljate. Tu je potreban i pristanak predsedništva; tu ima mnogo ljudi, mnogo c'udi, a ima među njima i zenskih." "Njih smo već pridobili!" uzviknuo je Feliks, stojeći još uvek kraj vrata. "One pevaju u našoj kući, kao i mnogi vaši pevaći..." "Da, pevači! Tu i lezi sva nevolja. Jednom na probu eiode njih deset, drugi put izostane dvadeset." Sva trojiea se nasmejaše, led je bio probijen. Vraćajući se kući Feliks je od radosti poskakivao: "Najzabavnije u svemu tome je to što su upravo jedan jevrejski mladić i jedan komedijaš hrišćanstvu ponovo otkrili njegovog najvećeg muzičkog genija!" Tako je i bilo. Ovim izvodenjem "Muka po Mateju" pod vođstvom Feliksa Mendelsona započinje priznavanje Baha u svetu. Kada je Feliksu bilo osamnaest godina, obrazovanja radi pošao je na daleko putovanje. Tako je odlučio otae Mcndelson, kako bi svog izuzetno talentovanog sina donekle udaljio od previse udobne domaće atmosfere i da bi mu pruzio mogućnost da stekne poncšto od svetskog iskustva. Pre putovanja morao je da se oprosti i od Getea. Osamdesetogodišnji Gete bio je već zabrinjavajuće nemoćan. Kada se dru 136

štvo okupilo delovao je potpuno apatično. Ali, kad su se u razgovoru dotakli jednog novog zenskog lista, počeo je da zadirkuje, najpre dame, a onda gosta: "Vi mladi ljudi i danas ste veoma melanholični. Zar se plašite da će vas lepuškaste devojke unesrećiti?" Posle obeda ponovo je pokušavao da se našali, ali sve je ispalo kao nekakvo mrmljanje: "Zgodna deca - dobra deea - samo veselo - oh, lude li mladezi ". Uz sve to zmirkao je poput starog lava kome se spava. Onda je Feliks ipak morao da sedne za klavir. Snaja je pokušala da opomene Getea da će to mozda da bude prenaporno za njega, pogotovo što je istog dana trebalo da dođe i Ekerman. Gete je progunđao: "Deci si oprostila čas iz latinskog da bi mogla da čuju Feliksa; mogla bi i meni jedanput da dopustiš predah od posla. Koliko dugo već nisam slušao muziku. Mladi muzičari toliko su uznapredovali, a ja o tome ništa ne znam." U toku nedelje odrzan je čitav kurs iz istorije muzike počev od Baha, preko Hajdna do Mocarta i Vebera. Feliks je morao da izveštava "kako su stvari napredovale". Gete je sedeo u jednom mračnom uglu, a oči su mu sevale kao da je stari Jupiter tonans. Za Betovena nije mogao naročito da se zagreje. "Ja tu ne mogu da vam pomognem", rekao je Feliks i odsvirao prvi stav iz Pete simfonije. Gete je mahao glavom: "Ovo uopšte ne izaziva ganuće, ali svakako izaziva čuđenje." časak zatim: "To je grandiozno." Onda je dugo gunđao i napokon ponovo progovorio: "To je veoma veliko i sasvim suludo. Skoro da se uplašiš da će kuća da se sraši. Kako je tek onda kada to svi zajedno sviraju!" Kako su Feliksa svaki dan pozivali na ručak, zapitao je snaju ne dolazi li, ipak, prečesto. Ona mu otkri Geteov o dgovor da je on zapravo tek počeo s njim čestito da razgovara i da mora od njega još mnogo toga da nauči! Narednog dana izlio je pred njim more svojih sećanja: sećanja na opere, pričao je o Valteru Skotu, 0 vajmarskim devojkama, o studentskim vreme-nima, o Šilerovim "Razbojnicima", o Šilerovom zivotu, o duhovnom proleću Nemač ke koje niko nije znao da opiše tako lepo kao on. "Ali svim tim stvarima jednostavno ne stizeš da se baviš kad imaš tu i botaniku 1 meteorologiju i onda još stotinu drugih gluposti zbog kojih ti nijedna ziva duša neće zahvaliti!" Kada mu se Feliks zahvalio za to veče, odbio je da primi zahvalnost: "Pa, sve je to samo slučajno, bio je to spontan razgovor izazvan tvojom milom prisutnošću." Poklonio mu je arak iz rukopisa svog "Fausta", dao je da se izradi mladićev portret za galeriju svojih prijatelja, pobrinuo se da ima društvo, napominjući da mora da zivi u krugu mladih ljudi, terajući ga pritom od sebe: "Treba da potraziš i zensko društvo i treba da im se mnogo umiljavaš!" Kada je jednog dana Feliks za stolom rekao da sledećeg dana mora da ode i nastavi svoje putovanje, Gete mu najpre nije rekao 137

I ništa. Docnije je povukao svoju snaju u ćošak kraj prozora: "Udesićeš tako da ostane!" S obzirom da ona nije ništa postigla, posredovao je lično. "čemu ta zurba? Moram još mnogo toga da ti ipričam i ti moraš još da mi sviraš, a ono što govoriš o svrsi svog putovanja, to nije ništa. Sada je, zapravo, Vajmar postao tvoj cilj i ne vidim šta ti ovde nedostaje, a što misliš da ćeš naći za svojim table-d'hotes. Dosta ćeš se još nagledati gostionica." Kada je, na kraju, došlo do rastanka, Feliks ga je zatekao pred geografskom kartom. "Da, da, odlaziš dakle. Nadam se da ću da dočekam tvoj povratak. Ali, nećemo se rastati bez poboznosti, pa je zato potrebno da još jednom pogledamo ovu molitvu." Mislio je na Ostadeovu sliku koja prikazuje seljačku porodieu okupljenu u molitvi. Pre devet godina ova slika se dečaku Feliksu naročito bila dopala... Posle ovog malog poboznog čina poljubio ga je i poručio da mu piše. Kada se Mendelson nakon dve godine vratio u domovinu, Gete je već bio mrtav. Putovanje - 1830. "To je strašno! Suludo! Smeten sam i zbunjen! London je najveća i najkomplikovanija neman na svetu. Kako da strpam u jedno pismo sve što sam u tri dana doziveo? Jedva se sećam najvaznijih stvari, a ne smem da vodim dnevnik, jer onda bi mi ostalo manje vremena za dozivljaje." Moglo bi se pretpostaviti da je kompozitor "Sna letnje noći" pojurio u veliki svet naivno, polakomljen dozivljajima, spr eman da ga utisei savladaju. Međutim, nije bilo tako. Bilo je tu mnogo toga što je zeleo da otkrije roditeljima i bratu, a u velikoj meri i obesne volje da iskaze i svoj urođeni knjizevni talenat. Pisma s putova nja Feliksa Mendelsona spadaju u bisere nemačke knjizevnosti. Prilikom polaska na put odlučio je da neće dozvoliti da ga svet zbuni, da će posvuda da drzi stvari čvrsto u svojim rukama i da će nastojati da postane čovek iz velikog sveta. Osnovnu svrhu svog puta u Englesku, da se predstavi kao kompozitor, postigao je s velikom sigurnošću i s mnogo uspeha. Kada je prve večeri nastupio kao pijanista, na početku ga je uhvati la trema. Da bi tu tremu savladao, prisilio je sebe da pogledom pređe preko lepotiea među zenskim delom publike i da, izvodeći jedan svoj blistavi pasaz, posmatra kako se talasaju zenski šeširi. Kada je na prvoj orkestarskoj probi iz dzepa svog kaputa izvukao dirigentski štapić (presvukao ga je belom kozom), muzičari su prasnuli u smeh. U konzervativnoj Engleskoj još uvek su bili navikli na dirigovanje pomoću gudala, a dirigent je morao da bude 138

dostojanstven čovek čiju glavu je pokrivala napuderisana perika. Feliks je protresao svoju plavu svilenkastu kosu, pokucao štapićem po pultu dok se smeh nije umirio i počeo da diriguje; nakon trećeg takta dao je znak za prekid: "Od početka, molim, malo preciznije, malo brze!" Muzičari u orkestru začuđeno su se pogledali. Posle probe udariše u pljesak. Na kraju sezone hteo je svakako da priredi dobrotvorni koneert u korist stanovnika Slezije postradalih u poplavi. Odgovarali su ga od toga, jer je, navodno, za to prekasno. "Već ću ja da sakupim publiku", izjavio je Feliks. Otišao je do poznatih zvezda i zamolio ih za učešće. Pismo u kome ga strie izveštava o nesreći dao je da se odštampa u dnevnim novinama, lansirao je vest da je pruski kralj nagovorio slavnu pevačicu Zontagovu (Sonntag) da sudeluje, a čuvenog pijanistu Mošelea nagovorio je da izvedu klavirski koncert za četiri ruke. "Morao je nolens volens da komponuje veliku kadencu, a ja sam obećao da ću da doprinesem jednim tuttijem, čije trajanje smo proračunali uz hiljadu ludih šala, doslovee smo uzeli meru, šili, okretali i vatom oblagali, umetali rukave, te na takav krojački na čin stvorili zaista brilijantan koncert. Ne mozete ni da za mislite kako smo se obojiea zabavljali, kako smo jedan drugog stalno imitirali i kako smo bili slatki." Dame iz društva smatrale su da je drazestan. Kao za inat, morao je nakon jedne nesreće nedeljama da lezi u krevetu. Posete su se samo smenjivale, dobijao je korpiee pune slatkiša i cveća, gospođice su se samo smenjivale kraj njegovog kreveta. Lezeći u raskošnom bolesničkom krevetu, razbijao je glavu pitanjem moze li se naći opravdanje za ovako dugo putovanje koje zapravo i nije imalo određenu svrhu, već je sluzilo samo za zabavu, a gutalo je toliko vremena i novca. Neprestano je trazio razloge kojima bi se ovo moglo opravdati, pa je postigao da mu je otae Mendelson dao oproštaj. Otac je jedino zahtevao da ne zanemari komponovanje. Na zalost, baš je tu stvar zapinjala. Nekoliko manjih klavirskih kompozieija bilo je sve što je mogao da pokaze. Napisao ih je za kćer ke nekog lorda koji ga je pozvao na svoje škotsko imanje i zadrzao ga tamo tri nedelje. Ali, zato je poneo sa sobom škotske motive; nije ih bio uhvatio ušima, već očima. Sa svojim crnim stubovima od bazalta, koji su podsećali na katedralu u kojoj stoje orgulje do orgulja, Fingalo va pećina bila je nadahnuće za prve taktove uvertire "Hebridi". A edinburške ruševine i njihov kamenit i bršljanom obrastao oltar, sa kojeg je Marija Stjuart primila svoju krvavu krunu, dali su mu nadahnuće za njegovu "Škotsku simfoniju". 139

Nije bilo mnogo kompozitora koji su svoje melodije primali očima. Ali, isto tako nije bilo mnogo ni onih koji su imali tako zlatne slikarske oči kao što ih je imao Feliks Mendelson. I te oči sasvim mu je otvorilo sunce obećane zemlje svih ljudi sa severa sunce Italije. Sta god da prikazuje iz ove zemlje čeznje - bilo da se radi 0 kišnom danu u Rimu ili o neizmernosti Petrove cr kve, bilo da opisuje galeriju slika ili prepirku s nekim kočijašem fijakera - uvek sve kipti od osećajnosti i sve sija od čudesno zapazenih pojedi nosti, iz svega izbija svezina i humor. Ko je od onih koji su pre njega hodočastili u Rim, za samo nekoliko nedelja upoznao sve samostane i njihove monaške redove, 1 znao svakog pojedinog kardinala po imenu ako bi samo s leda ugledao njegovu repatu kapu? Koji je to ljubitelj umetnosti svakog dana po nekoliko sati sedeo pred jednom te istom slikom i bio po sle ioga još i toliko drzak da o njoj priča stvari koje su i za same slikare bile novina? Kada je u Galerijama Ufici u Firenci posmatrao trista autoportreta koje je najpre razgledao kao puke kuriozitete, počela je postepeno da mu se otkriva čudesna istina: "Svaki umetnik izgle da baš kao ono što je stvorio!" Na Rafaelovom lieu otkrio je, čak, čitav njegov zivot: "kako još ne moze da izrekne sve što vidi i oseća, kako je prisiljen da ide sve dalje i dalje i kako će morati da umre mlad" - baš kao da je dvadesetogodišnji Mendelson imao slutnju o sopstvenoj sudbini. Kao da ih i nisu delili vekovi, dva miljenika bogova pruzila su jedan drugome ruku... A onda iznenada, zbaeio je Rafaela s prestola. Feliks nije mogao da veruje sopstvenim očima. Bio je odrastao u ubeđenju da iznad Rafaela ne postoji niko drugi u slikarstvu. Ali, mnogo slavljena Fornarina najednom mu se učinila sasvim običnom, dok mu je Ticijanova "Gola Venera" delovala tako otmeno da je u njenoj lepoti osetio poboznost. Ticijan je, osim toga, umeo da stvori i štošta drugo osim otmenosti i lepote: "On poznaje i najdublju bol, to dokazuje njego vo 'Polaganje u grob', a zna i kako izgleda u raju, o čemu svedoči njegovo 'Uspenje' u Veneciji. Tu Marija lebdi na oblaku i čitavom slikom ovladava čudan lahor, koji već na prvi pogled odaje njeno disanje, njenu teskobu i poboznost, ukratko hiljadu osećanja - pa zato ne verujem da u Italiji ima išta d'ugo što bi toliko moglo da me potrese." U Rimu, u Kvirinalu, nalazila se slika, rad njegovog novog idola Ticijana, o kojoj su se svi učenici i studenti slikarstva izrazavali nepovoljno: da je nejedinstvena, lose komponovana, uopšte, da spada u manje vredna dela koja je uradio po porudzbini. Feliks 140

f je odgovorio: "Da li je sliku radio po porudzbini ili ne, to je svejedno. No, on je bez sumnje majstor koji se tako dugo bavio svojom slikom i bio je u najmanju ruku toliko vidovit koliko i vi sa svojim šarenim naočarama!" Da bi se umirio, čitao je Geteovo "Putovanje po Italiji". Nije verovao svojim očima - u knjizi je naišao na gotovo identično negativno mišljenje: slika je prikladno grupisana, ali nema dubljeg značenja. Feliks se zaprepastio. Odlučio je da sam otkrije njeno dublje značenje. To mu je i uspelo i ponosno se suprotstavio Geteu s jednim dotada nepoznatim temeljnim načelom kritike: "U pravu je onaj ko otkrije dublje značenje jednog umetničkog dela." U njegovoj putnoj agendi sve vise mesta je zauzimala neka posebna svest o zaduzenjima. Rim mu se učinio kao ogroman "zadatak izimanja". Postavio je sebi kao pravilo da svakog dana primi samo po jedan utisak i da između utisaka unosi pauze "kako se sve ne bi pobrkalo". Glavni ispit svoje savesnosti polozio je u Sikstinskoj kapeli za vreme Velike nedelje. Prisustvovao je svim crkvenim obredima s litanijama koje su trajale satima, i o njima je izveštavao profe sora Celtera u Berlinu, prilazući i notne primere. Pevanje psalama činilo mu se surovim: "to zvuči kao kada se mnogo ljudi svađa, te kao da jedni drugima neprestano tvrdoglavo dovikuju jedno te isto!" U čuvenom "Miserere" nije otkrio ničeg nadzemaljskog, već je delovanje tih vrlo jednostavnih harmonija protumacio kao posledieu prethodne dvočasovne dosade. Palestrinine "Improperije", koje su toliko snazno utieale na Getea, znatno manje su mu imponovale od samog obreda, u kome svi dostojanstvenici padaju bosonogi ni čice pred raspećem i ljube ga. Nameravao je da stvari posmatra hladne glave, ali ga je i po red toga već na početku savladalo savršeno jedinstvo koje posto ji između muzike i ostalih zbivanja. I na kraju je svoju kritiku sasvim ućutkao. "Ono što je vekovima tako moćno delovalo i što još uvek dejstvuje, uliva mi strahopoštovanje kao i sve šta je zaista savršeno." Ako bi se dogodilo da mu neki papski maestro odabere naročito uvrnutu temu za improvizaciju, pa ga posle toga nazove neizbeznim "profesore", reagovao bi na takvo laskanje otvorenom kritikom rimskih muzičkih prilika. "Mislim", pisao je kući, "da ljudima mozeš da se pribliziš samo ako nemaš dlake na jeziku." Medutim, njegovom oeu se ova maksima nije dopadala. Oduvek mu je prigovarao da prema drugim ljudima nije dovoljno uljudan i da mu nedostaje skromnost. Zbog toga je napisao "profesoru" da ga je u svet poslao da se odvikne od svojih ustaljenih obi čaja i navika i da prestane da bude podrugljiv, a kamoli da postane još i oholiji. 141 II

Ova opomena nije Feliksu dala mira i on se zivo branio. I svoje sestre je upućivao kako da leče očevo lose raspolozenje: "Hvalite ono što mu je drago i nemojte da kudite ono što mu je srcu priraslo, prećutite što ga ljuti, govorite 'neugodno' umesto 'sramotno', 'podnošljivo' umesto 'divno' - ukratko privueite oca u svoj krug, igrajte oko njega i mislite na to da nisam - iako sam čovek koji je video mnogo sveta - nigde do sada sreo porodieu koja bi - ako uzmemo u obzir i sve naše slabosti i sva neraspo lozenja - bila tako srećna kao što smo to mi. Nemojte da mi na ovo pismo odgovarate, jer bih ga primio tek za četiri nedelje, a do tada biće i novih stvari. Uopšte uzev - ako sam bio glup, onda ne prihvatam od vas nikakve duhovne batine, ako sam pak lepo govorio, slušajte moje dobre pouke." Ipak, nije osećao da je već bio prerastao očevu odgojiteljsku ruku, iako se mozda tako čini. Naprotiv, on je za svog oca osećao pravo srednjevekovno poštovanje, trazio u svemu njegov savet i uvek postupao po njegovim uputstvima. I kada mu otae nije dozvo lio da otputuje na Siciliju - koju je toliko zeleo da vidi i koju mu je čak i sam Gete bio preporučio - pomirio sa sa sudbinom, pa je na dirljiv način odgovorio: "Tvoje odluke uvek su se do sada savršeno siagale s mojim zeljama, zato ne bih sada zeleo da propu stim prvu priliku da te slušam, iako se moje trenutne zelje ne slazu sa tvojom odlukom." Kada je konačno s Parizom završio svoje dvogodišnje putovanje, poslao je svom oeu iscrpan izveštaj u odnosu na tri eilja koja mu je bio postavio: da u svetu postane poznat, da sve pripremi za svoj kasniji uspeh i da izabere mesto svog budućeg rada. Što se poslednje odredbe tiče, odlučio je da ostane u domovini. "Vidim, naravno, da čoveka drugde bolje plaćaju i vise slave, vidim kako se tamo slobodnije i radosnije zivi, dok u Nemačkoj moraš neprestano da ideš dalje i da radiš bez odmora." Pritom se potajno nadao kako će se kod kuće opet udomiti u toplom gnezdu u kome će moći da priča, erta, da se ruga i da uz malu Rebeku, koja je uvek na njegovoj strani, piše uvertire za baj ke, kao na primer onu o lepoj Melusini, čija su vilinska draz i vi linski bol očarali njegovo sree... Ali, napravio je račun bez oca Abrahama. Ovaj je izrazito energično zahtevao da Feliks i javnom afirmacijom dokaze opravdanost svog unutarnjeg poziva. Zeleo je da ga zaštiti od domaće razmazenosti, a da njegovu ponešto pretencioznu cud izbrusi kroz samostalno ispunjavanje građanskih duznosti. Zato je Feliks Mendelson u svojoj dvadeset četvrtoj godini, s ciljem da se zaposli, počeo da diriguje muzičkim svečanostima u Diseldorfu. Otac Abraham ipak se bio zabezeknuo uvidevši kako je njegov mladić prišao svom zadatku. Video je kako je u organi142

zacionom odboru postigao da se na program stavi Betovenova "Pastoralna simfonija", kako ju je na probi dirigovao napamet, kako je sam otpevao deonice instrumenata kojih u orkestru nije bilo, - video je kako je članovima orkestra zabranio večito štimovanje instrumenata i ćaskanje, kako je oboisti doviknuo da u c-molu nema tona e, a violinistima da se triole ne sastoje od jedne osmine i dve šesnaestine, - kako je u zenskom horu između dvesta pevačica odmah otkrio baš onu koja je umesto fis pevala f, kako je ironično zapitao zašto je na osmini potrebno odmaranje, kako je bolnim glasom molio da se izvede piano, zatim još nezniji pia no, dok taj silni broj glasova nije konačno zamro kao dah, i kako je onda vragolasto i sa smeškom dodao: "Zaista, moje dame, to je veoma dobro, za prvi put veoma dobro - pa ćemo zbog toga sve još jedanput da ponovimo!" Tata Abraham sa smeškom je pratio kako su se gradani Diseldorfa, sa nekom mešavinom dobroćudnosti i poštovanja, obraćali "gospodinu Feliksu" i začudio se kada je video kako je gospodin Feliks promenio svoj izgled: njegovo lice poprimilo je izrazito oštre crte, ali oči su mu i dalje ostale blage, detinje - "nikada još nisam video takvo lice." Na kraju sjajne svečanosti ovenčali su dirigenta lovorovirn vencem koji je on četiri puta skidao, a kada se po peti put sagnuo da bi ga izbegao, pridrzali su ga dok je orkestar tušem pozdravio prisilno lovorovo krunisanje mladića koji se bio sav zacrveneo. Tata Mendelson drzao se za stomak, a iz očiju su mu potekle suze radosnice. "Kod ovih ljudi mogu mirne duše da ga ostavim", pomislio je. I zaista je izgledalo da će sve biti u redu, uključujući i katoličku crkvenu muziku kojoj je taj protestantski Jevrejin već nameravao da da svoj doprinos komponovanjem jedne mise, jer su mu sve mise, od Pergolezija do Hajdna, koliko god ih je bilo, bile nepodno šljive sa onim svojim trilerima i operskim finalima. On je u tu muziku trpao i koračnice za telovske proeesije, čime je osujećivao dalju delatnost nekim drugim, starim muzičarima, zbog čega mu je kasnije bilo od srea zao: "Pomislio sam kako bi meni bilo da me jednom u mojoj pedesetoj godini pozovu u gradsku većnicu, gde bi se na mene ustremili neki zutokljunci, a ja bih tamo stajao u otrcanom kaputu, ne shvatajući zašto sada najednom sve mora da zvuči drugačije i bolje nego što je bilo u moje vreme - i postalo mi je teško pri duši." Međutim, uskoro je njegovom oeu postalo teško pri duši, a sve to u vezi s njegovim razvojnim planovima. Morao je, doduše, da prizna da se Feliks junački drzao kada su meštani Diseldorfa "uzorno izvođenje" Don Zuana ocenili kao drskost, te s tim u vezi inscenirali pravi teatarski skandal. Stvar je primio s komičnog aspekta, a svojom mirnoćom i odlučnošću dobio je satisfakeiju. Posle 143

ovog događaja potpuno iznenada se odrekao polozaja direktora opere, duznosti koju je bio prihvatio i vrlo marljivo izvršavao. Tada je iz Berlina primio ovu, ne baš prijatnu, opomenu: "Tvoj raskid s operom, kao takav, odobrio sam, ali ne i način na koji si to izveo. Umesto da si se tiho povlačio i postepeno oslobađao svojih sluzbenih duznosti, ti si najednom iskočio i tako sada očevidno ispadaš kao čovek nestalne i nepouzdane prirode, a ozlojedio si i odbor koji ti zbog toga neće postati bolji prijatelj. Ukoliko pogrešno gledam na stvar, uveri me u suprotno." Feliks je svom ocu ostao duzan da ga uveri u suprotno, a otae je još počesto smatrao za potrebno da ga svojim pismima upućuje i ozbiljno opominje. Uplitao se čak i u muzička pitanja, iako je i sam priznao da o tome ništa ne zna. "Tvoj 'Ave Marija' moduliran je na suviše sitničav i tendenciozan način!" rekao mu je nakon jednog kućnog koncerta. "To se tako čini, jer je izvedba nesavršena", objasnila je mala Rebeka. "To dokazuje da sam ja laik, ali završetak, u kontekstu jednostavnog poboznog stila celine, ipak, deluje izveštačeno." Rebeka se namrštila. Feliks je, međutim, začuđeno pogledao starog: "Ustvari, morao bih i da se ljutim, jer si ti slušajući delo samo jednom - otkrio baš ono što mi je oduvek u njemu smetalo, a što nisam mogao sebi da protumačim i otkrijem u čemu je zapravo stvar." Posle toga je još savesnije slušao njegove opomene i uputstva. Kada je stari izjavio da je već sit nimfi i valpurgijsih noći, Feliks je odlučio da se odmah baei na veći i ozbiljniji posao, pa se onda godinama bavio oratorijumom "Paulus". Ustvari, šteta. Taj ni svet nimfi i duhova bio je za njega kao stvoren, i upravo mu je to osiguralo besmrtnost kod budućih pokoljenja. Otac Abraham se, zapravo, nadao operi. Ali osetljivi Feliks nije nikada preboleo neuspeh koji je u mladosti doziveo sa "Kamašovom svadbom". Osim toga, njegov istančani literarni ukus odbijao je sva libreta koja su mu bila ponuđena. "Zbog tvog večito preteranog nezadovoljstva", govorio je otac, "nikada nećeš napisati opera, a nećeš sebi naći ni zenu." Bidermajer Međutim, ovo njegovo drugo proročanstvo nije se obistinilo. Dotada Feliks kao da je nekim čarima bio zaštićen od zavodljivih drazi svojih obozavateljki. Slabo je reagovao i nisu ga privlačila ni londonska pastelna liea, ni idealni rimski profili, ni linije pari skih kukova. A onda odjednom, opčinile su ga zarke oči kojima 144

ga je sanjalački gledala najmirnija, najskromnija i najpovučenija devojka Frankfurta. Bio je do krajnosti zbunjen zbog stanja u kome se našao posle susreta sa Sesil Zanreno (Cecile Jeanrenaud). Svoje namere sprovodio je krajnje oprezno, tako da njegova izabranica nije ne-deljama mogla ni da pomisli da su njegove svakodnevne posete namenjene njoj. I na kraju, pošto se toliko bio zaljubio da vise nije mogao ni da komponuje, ni da svira klavir, pa čak ni da pomalo slika, spasao se bekstvom, upravo u trenutku kada su se frankfurtske alapače spremale da zaskoče lasieu koja je provalila u njihov kokošinjac. Otputovao je u Holandiju, u morsko kupalište Ševeningen, da bi u samoći preispitao veličinu svog opredeljenja. Rezultat je već od prvog dana bio jasan. Kidao se zbog svega: i zbog raspuštenih kosa gospođica koje su čekale na njegovo udvaranje - i zbog razmazenog sinčića nekih poznanika kome je mazao puter na hleb, zarezivao mu pera, odučio ga od straha od vode i s njim čitao Komelija Nepota - i zbog neutešnih sprudova, pa čak i zbog mora koje je inače voleo vise od planine; i ono mu se sada činilo prozaičnim, neprijatne boje i neprivlačnim - "Da si na mom mestu, ti bi se već deset puta spremio na put, okrenuo leđa toj zemlji sira, saputnicama bi doviknuo nekoliko nerazgovetnih reči i vratio bi se kući. I ja bih rado tako učinio, ali nekakvo filistarstvo, koje je bez sumnje u meni, odvraća me od toga." Ovog puta zaista je bilo jasno da se njegovo dobro vaspitanje graniči sa filistarstvom. Naime - ne samo što je izdrzao propisano dvadeset i jedno kupanje, već je od svoje majke, koja je očekivala veridbu, već unapred iznudio blagoslov koji mu je bezuslovno bio potreban da bi umirio svoju dušu. "Sve je još neizvesno. Za sada je, zapravo, samo slabo poznajem, a ne poznaje ni ona mene dovoljno; zato ne mogu da ti mnogo o njoj pišem kako bi ti to zelela. Ne budi zbog mene uznemirena, jer bi me time samo uplašila, a ja zelim u tome da ostanem vedro raspolozen i hteo bih da budem onako hladnokrvan kao i uvek kad sam u zivotu morao da donosim brze odluke. Hteo bih još da ti zahvalim na tvojim dragim, dobrim rečima u kojima gotovo već sada nazirem tvoje odobrenje da postupim onako kako to trazi moja sreća. Uprkos svemu tome hteo bih da imam tvoj blagoslov kako me s te strane vise ne bi mučile nikakve sumnje. Reci mi, dakle, da mi i sada ukazuješ i poverenje i daješ potrebnu slobodu, s čim si već i ranijih godina toliko puta znala da me obradu ješ. Time ćeš mnogo da me usrećiš. Molim te, reci mi to, draga majko!" Kakvog li stila zivota pre sto godina, kao iz price... Na dan veridbe bio je nesposoban da pročita čestitku iz Berlina. Samo je provirio u pismo da vidi jesu li svi dobro. Zatim je 145

sa svojom nevestom obavio u Frankfurtu 163 posete. Ona se njegovoj porodici predstavila jednim crtezom; bila je, naime, napola slikarka, tako da je njen brak predstavljao "dvostruki kontrapunkt" Faninom braku sa slikarem Henselom. Nije mogla mesecima da se predstavi, jer je bilo mnogo jurnjave oko lajpciških koncerata. Bilo mu je dvadeset i šest godina i spremao se da preuzme mesto dirigenta u Gevandhauzu (Gewandhaus). "Feliks je bio zgodan za pultom, zar ne?" zapitala je mala Rebeka. "Obozavam da ga gledam kad se nečemu doseti, pa zadovoljno zatrese glavom kao da nema nikog u dvorani, a uz to isturi i donju usnu. Ali, uopšte: nema ni čeg divnijeg od muzičara." Fani je, međutim, bila ljubomorna i nije znala drugo nego da se izjada izabranici svog voljenog brata: "Vi ste zapravo Feliksovi zli ljudi! Hoće li njegov koncert uskoro da bude odštampan pa da se i mi s njim upoznamo? Ne mogu, a da se sa bolnom setom ne prisetim vremena kada sam njegova dela upoznavala odmah čim bi ih stvorio. Od sada će sve biti drugačije, jer ima zenu. Moram da ti priznam da se istresam na svakog ko dođe do nas pa mi priča o tvojoj lepoti i o tvojim očima! Dosta sam se toga naslušala, a lepe oči ne mogu da se slušaju ..." Na kraju se sama odvezla u Lajpcig i tamo zatekla det injsko, prostodušno i uvek vedro raspolozeno stvorenje koje ni svog Feliksa nije preterano mazilo, već se prema njegovim hirovima odnosilo prilično ravnodušno i time pobuđivalo nadu da će ga čak i izlečiti od njih. Sada se i Fani sasvim zaljubila u nju: "U tebi je nešto što nas podseća na svezinu lakog, čistog vazduha i ako jednom kao stara baka budeš tresla svojom glavicom, i to će ti lepo pristajati kao što ti pristaje sve što činiš!" Nakon venčanja mladi par vodio je dnevnik o svojim meden im mesecima i zajednički ga je ilustrovao. Feliks se čudio što nije toliko zanesen kako je to ranije zamišljao i što mu se čini da se sve to samo po sebi podrazumeva i kao da mora upravo tako da bude. Tih dana komponovao je Gudački kvartet u emolu, tri preludijuma za orgulje i psalam: "Kao što jelen zudi za svezom vodorn..." "Sada radim zaista lepo i s radošću!" I nakon toga otpočeo je zivot svakidašnjice. S početka sve je bilo veoma skromno, u poređenju s visokim zivotnim stilom u očevoj kući. Lajpciški stan sastojao se od pred soblja, dnevnog boravka, radne sobe i salona koji je ujedno sluzio gostima za noćenje i nije bio baš naročito elegantan. Razume se, u njemu se nalazio klavir (poklon Sesil od Gevandhauza) - veliki pianoforte, međutim, nalazio se u radnoj sobi. Hranili su se gra đanski, skromno. Za doručkom domaćin ne bi mazao puter, već je kao neki školarac mrvio hleb u šolju. Obed bi bio brzo okončan, 146

ali su zato naveče znali da sede i po nekoliko sati, čavrljajući ili čitajući naglas. Mendelson je voleo da mu dan bude podeljen u slatke male poslastice: koji sat bi komponovao, onda bi mozda dovršio neki akvarel, zatim je za klavirom putovao od Baha do Sumana, a posle toga bi eventualno napisao poneko pismo, precizno ga presavio i sa uzivanjem zapečatio - popodne je prelistavao ztan Pola ili čitao odlomke iz Geteove građanske idile "Herman i Doroteja", čiju je lzvanrednu lepotu upijao nezasitno kao konjak. Ponekad bi se ogrešio o poeziju i sam napisao neku pesmu, ali sem Sesil nikome to nije pokazivao. Naveče, na četvrt sata pre početka koncerta, sedeo je često za pisaćim stolom odeven u frak... Ova neverovatna raznolikost nije bila poslediea njegove višestrane obrazovanosti, već je u prvom redu imala koren u njegovoj bolešljivoj prirodi koja nije podnosila napetost dugih radnih sati. Katkada bi već i prepodne zaspao na sofi, te odmah posle obeda ponovo zalegao. S obzirom da je znao da mora da štedi svoju snagu izbegavao je da se prihvati vise od jednog većeg posla, ograničio je i svoja putovanja i sve je vise praktikovao jednostavno građansko domaćinstvo. Isto tako za njega je bilo karakteristično što se ljutio na svoje đake, jer su svi hteli da komponuju i teoretišu. Smatrao je da im je potrebna jednostavna i praktična obuka: "Treba valjano svirati i čvrsto drzati takt, a potrebno je i temeljito poznavanje svih dobrih muzičkih dela! To je izvor i osnov svake dalje nauke i znanja koje onda dolazi samo od sebe. A sve ostalo nije stvar učenja, već urođenog dara bozjeg." Kao pravi pedagog najviše je polagao na marljivost. Umesto ocenjivanja koje su đaci očekivali, obično bi se čuo samo njegov savef. treba raditi dalje! Mendelson nije verovao ni u kakvo čudo pomoću koga bi se postigla besmrtnost. Hteo je da vidi niz rado va koji idu ka istom eilju: "Vaš talenat nameće vam i duznosti. Izvršite ih, u tome je sva zivotna sreća!" Od sebe samog, svakako, zahtevao je drugo, nešto što zapravo nije odgovaralo njegovoj prerano dozreloj prirodi - hteo je da bude svestan svog neprestanog i stalnog napredovanja. "Dok to osećam, znam da sam ziv." Njegovoj neznoj konstituciji vise su odgovarale male prigodne kompozicije, pesme s rečima i bez njih. Velike kompozicije iziski147

vale su od njega prevelik napor. Voleo je zato da radi po porudzbini, kao zanatlija koji smatra pitanjem časti da zadovolji i najpretencioznijeg naručioca. Posvuda je nastojao da iznađe siguran i srednji put. I u umetnosti izbegavao je stranputice i ekstreme. Pesme sa politickom konotacijom nije podnosio. Stihove "Sie sollen ihn nicht haben, den freien deutschen Rhein" ("Ne, nećemo im dati slobodnu nemačku Rajnu"), koji su veoma brzo postali slavni, nije hteo da komponuje. "Tako viču bukači, golobradi mladići i strašljivi ljudi. Pravi mu škarci ne razmeću se s onim što imaju, jer oni to imaju i gotovo. Sa tim stihovima ne mogu da zamislim poetsku, uverljivu muziku." Uostalom, za kompoziciju jedne pesme nije trazio stihove od najveće vrednosti. Previse je cenio muziku pesnikove reči da bi joj dodao još jedno novo, muzičko ruho. "Geteove pesme ne traze da budu komponovane" - jedva da je još neki kompozitor mogao da se pohvali takvim literarnim senzibilitetom. Nije ga se ticala ni galama oko programske muzike Hektora Berlioza, koju nije podnosio, niti je mario za salonske razgovore o muzičkoj revolueiji romantizma, iako su ga svečano proglasili za njenog predstavnika. Fani i Rebeka bile su time veoma polaskane. Bunile su se što njihov brat za tu počast nije hteo ni da čuje i između njih je na tu temu dolazilo do zestokih diskusija. "Ja sam uvek za reforme", smeškao se, "i u pogledu ulične rasvete i što se tiče muzike. No, ne vidim u čemu bi trebalo da se sastoji to novo koje sam ja toboze doneo, a ne vidim ni zašto bi uvek moralo da se radi o nečem novom. Ako se danas nekome makar i malo tapše, taj će odmah da poviče: evo revolueii umetnosti. Ono što je novo, to je zapravo ono dobro staro." S takvim načelima bio je daleko izvan prodornog razvoja svog veka. Nije postao inovator. On je bio kao neki lepi intermezzo, trenutak mira u muzičkoj istoriji, koja je upravo u torn času sa zastrašujućom brzinom postavljala svoje poslednje velike dileme pred stvaralaštvo jakih i znamenitih ličnosti. Nasuprot njima, Mendelson je bio klasieista, potomak velikana, koji je u njihovom duhu finim i gracioznim rukama stvorio nezna, najneznija dela. Njima će večno da se dive oni koji zele da kroz umetnost tonova dozive delić savršenstva, koga nema u izobilju u faustovskoj kulturi. Zbog ovih odlika on je u svojoj epohi bio omiljen od svih. Pruski kralj ga je trazio i pozivao skoro deset godina. U inostranstvu su ga smatrali najizrazitijim predstavnikom nemačke umetnosti i nemačke kulture koju svet nikada nije tako visoko cenio kao upravo u to vreme. I tako se on - koji je svojim darom za jezike, svojim svetskim iskustvom, svojom voljom za putova nja i svojom univerzalnošću, bio kao retko ko predestiniran da postane građanin sveta - dobrovoljno ograničio na usko područje nemačkih 148

građanskih vrlina: porodični zivot, štedljivost, miran i istrajan rad, osećajnost. Neposredno pre svoje prerane smrti i tek nešto pre nego što je njegova epoha bila na izmaku, kao posvetu onom dobu u kome su pomenute vrline bile u zenitu, napisao je skromni hvalospev u jednom svom pismu sa letovanja: "Soden kraj Frankfurta, 17. jula 1844. Sedim ovde kraj otvorenog prozora, gledam u baštu i posmatram decu kako se igraju s dragim Johanom, našim slugom - kraj je pun voćki: krušaka i jabuka, koje su poduprte zbog obilja teških plodova, u pozadini je plavo gorje i vijugava traka reka Majne i Rajne - vidi se zdenac broj 18 koji nazivaju zdencem šampanjca; tu je gospodin medi-cinski savetnik Tilenius, na raspolaganju ti je popis banjskih gosti-ju koji izlazi svake subote uveče - ko god moze nosi u rupiei traku i pušta da ga oslovljavaju sa "gospodine tajni savetniče" - svi go-vore o Pruskoj i psuju je, ali se ipak ne govori ni o čemu drugom - postoji i kurir koji mi se redovno javlja pre svog polaska u Frankfurt, a dan kasnije donosi mi odatle moj veš - tu je, zatim, i poslastičar koji moze da te posluzi i koncem i dugmadi za ko-šulju, i prodavačice trešanja s kojima se moj četvorogodišnji Paul pogađa za cenu - za doručak, osim kafe, dobijamo i šumske jago-de, kao i čist, svez vazduh - sve su to dobro poznate stvari i ja ih zovem Nemačka." Danas za to kazemo bidermajer i to nam izaziva smešak na usnama ili potcenjivanje. Ipak, to je mozda bila najsrećnija epo ha u nesrećnoj istoñji nemačkog naroda, a u svakom slučaju bila je to najprijatnija epoha. Među njene najblagorodnije predstav-nike ubraja se i najobrazovaniji muzičar, Geteov ljubimac Feliks Mendelson. i 149 f

SOPEN - PRELUDES

Pijanistkinji Eli Nej

C-dur. Poziv U priblizno trideset taktova sadrzan je čitav Šopenov stil: otmen melodijski luk, blago opadanje melodije nakon gracioznog uspona, aromatična harmonija koja osvaja i čiji miris kao da osećamo još i iz treperenja poslednjih sedam jednostavnih tonova epiloga - a ono što se inače naziva pratnja vođeno je tako samostalno, izrazajno i rečito da deluje kao da se radi o drugom glasu. Kada je u manastiru Valdemoza na Majorci sastavljao svoja 24 preludijuma u svim tonalitetima, na njegovom pisaćem stolu nalazili su se preludijumi Johana Sebastijana Baha. Note mu nisu ni bile potrebne, jer ih je znao napamet. Kada je jednoj svojoj učenici odsvirao njih oko dvanaest, zadivilo ju je njegovo pamćenje. "To je nešto što se ne zaboravlja", odgovorio je Sopen. Ta konstatacija vazi i za njegove preludijume, iako oni, u poređenju s Bahovim, predstavljaju najudaljeniji suprotan pol. Nije ih stvorio u zelji da se s njim takmiči, već kao svesnu suprotnost. To su tonski aforizmi, trenuci najkraćeg uzitka, rasuti evetovi orhideje, a ponekad samo cvetne latiee. Svaki od njih je potpuno samostalan lik i međusobno nisu povezani ni sa kakvom tajanstvenom niti. Rasporedio ih je jednostavno prema kvintnom krugu, naizmenično dur i mol. Njegov strastveni obozavalae Fridrih Nice bio je spreman da za Šopenove preludijume da svu ostalu muziku, i oni odista predvtavljaju ekstrakt čitavog njegovog bića. H-mol. Pogrebna svečanost Izvodili su to prerađeno za orgulje na njegovoj posmrtnoj svečanosti u pariskoj erkvi Sen Madlen (St. Madeleine). Najpre su prema njegovoj zelji - izveli Mocartov "Rekvijem (Requiem)" kao poslednji pozdrav njegovog najomiljenijeg majstora, a zatim je 153

orkestar intonirao njegovu sopstvenu pogrebnu koračnicu iz Sonate u h-molu. Kovčeg sa njegovim posmrtnim ostacima je bio smešten u centralnom delu, na preseku brodova crkve, ispod visoke erne draperije. Sahrani je prisustvovala sva društvena elita: diplomatski kor, predstavmci finansijske aristokratije, nauke, literature i umetnosti. Dame su bile u većini - kneginje, grofiee, evet najelegantnijih i najlepših zena. Mnoge su doputovale izdaleka: iz Berlina, Londona, iz Nice i Varšave. Ulazak u erkvu bio je dozvoljen samo onima koji su bili pozvani. Nekolicina značajnih umetnika, koji su omaškom ostali bez pozivnice, uzalud je pokušavala da mimoiđe redare na ulazu. Portal je bio zastrt crnim suknom na kome su svetlueali srebrom izvezeni inicijali F. C. Iz gomile, koja se gurala između kočija i lakeja, čulo se pitanje: "Ko je bio taj veliki gospodin kome se ukazuju tolike počasti?" Odgovor bi trebalo da glasi: bolešljivi Poljak koji je ziveo ovde dvadeset godina od davanja časova, pijanista koji je u tih dvadeset godina u javnosti nastupio jedva desetak puta, kompozi tor čija su se dela slabo prodavala i o kojima je francuska kritika jedva nešto zabelezila, uostalom - sin siromašne poljske plemkinje i francuskog iseljenika, učitelja jezika u Varšavi. A ipak je bio veliki gospodin. Kada bi čovek prvi put s njim došao u kontakt, stekao bi utisak kao da je predstavljen nekom knezu. Odevao se veoma elegantno, drzanje mu je bilo dostojanstveno. Do brade zakopčan kaput davao je njegovom prozirnom tenu još otmeniji izgled. Uprkos svojoj neobičnoj učtivosti uvek je drzao između sebe i drugih izvesnu distancu, govorio je tihim, pokatkada jedva čujnim glasom. U razgovoru je izbegavao sva lična pitanja. U salonu niko od njega nikada nije mogao da čuje intimne izrjave, niti reči koje bi odavale uzbuđenje ili gorčinu. Posećivao je aristokratske salone i bio njihov tihi i veoma poštovani gost. Dame, koje su sada dupke zauzele mesta u crkvenim klupama, bile su ponosne što su mu bile učenice, ponosne na posvetu u vidu nekog malog valeera, ponosne na sećanje na jedno veče kada su ga čule da svira. Ostavio ih je tiho, posle umiranja dugog deset godina, iserpljen, nalik na senku. Bitisao je kao zivi simbol duhovne snage, koja do poslednjeg daha prisiljava krhko telo na dela, dela najplemenitije morbidne lepote. Frederik Šopen (Frederik Chopin) - pojam muzičke romantike, Frederik Šopen - grandseigneur. Kada su u nizu kočija, kome se nije video kraj, vozili kovčeg prema groblju Per Lašez (Pere Lachaise), ivieu pogrebne prostirke drzali su kompozitor Majerber (Meyerbeer), pesnik Gotje, slikar 154

Delakroa i dva kneza čartorski (Czartoryski), njegovi zemljaci iz Poljske. Jedan od njih je iz srebrne posude usuo u grob nekoliko grumena poljske zemlje. Bile su to one iste grudve koje su bili dali Šopenu da ponese sa sobom kada je s devetnaest godina napuštao svoju doraovinu. E-mol. Oproštaj Već je onda naslutio da vise nikada neće videti domovinu. 'Predosećam sada, ostavljajući za sobom Varšavu, da se vise nikada neću vratiti. Uveren sam da svojim dragima porucujem zbogom zauvek. Oh, kako mora da je tuzno umreti u tuđoj zemlji! Kako će mi biti strašno kad kraj svoje samrtne postelje umesto svojih milih ugledam ravnodušnog lekara i slugu!" Tezak, uzasno tezak bio je rastanak sa Poljskom. Od momen ta kada je bio odlučio da potrazi slavu u tuđini, protekla je čitava godina dok nije ostvario tu zamisao. Dvaput je uzimao kartu za mesto u poštanskim kolima i dvaput ju je vraćao. Nakon njego vog poslednjeg koncerta "bez ikakve milosti i bez obzira na jadikovanje, suze i Most" kao rok za polazak bila je odredena iduća nedelja - ali, njegovi prijatelji su ga ponovo vrlo lako nagovorili da u sledećoj nedelji doda još jedno, poslednje veče. Njegovo predosećanje obistinilo se. Već godinu dana nakon toga Varšavu su okupirali Rusi. Šopena su smatrali za emigranta i nikada nije dobio pasoš za Poljsku. Ceo svoj vek, od rastanka sa domovinom pa sve do smrti, patio je od nostalgije. Male uspomene na Varšavu smatrao je za svetinje; nije dopuštao dragima ni da ih dodirnu. Svakog zemljaka primao je kao brata, pozivao ga na ručak i davao mu, po potrebi, l sav novae koji je u torn času posedovao. čak i sasvim nepoznati ljudi smeli su da ga za vreme rada ometaju ukoliko su dolazili iz domovine, što inače nije nikome dopuštao. Vodio ih je u šetnje, njima za volju posećivao je i po dvadeseti put pariske znamenito sti i bio neumoran u svojoj ulozi vodiča. U njihovom društvu sasvim bi iščezla njegova rezervisanost, razgovarao je s njima, smejao se i plakao, i u tim časovima bio je izgnano dete koje umire od čeznje za podjarmljenom domovinom. B-mol. Uzbuđenje Tek što je bio stigao u Beč, u Varšavi su izbili nemiri. Seo je u ekspresna poštanska kola u nameri da se vrati u domovinu, ali ■e nakon nekoliko sati odustao od daljeg puta. 155

Svojoj porodici pisao je vedra pisma, a sasvim drugačija svom prijatelju: "Sve je u meni sumorno i turobno. Sit sam svih poziva, koncerata i plesnih zabava. Nemam nikoga kome bih mogao da se izjadam. Prema svima moram da budem uljudan, moram da se češljam, doterujem, u salonu moram da sam svetski čovek - zato onda kod kuće grmim za klavirom. Doduše, ima mnogo onih koji me vole i koji aastoje da budu što prijatniji sa mnom, čak je ura đen i moj portret - no, čemu sve to koristi kada nigde ne nalazim mir, osim u časovima kad čitam pisma iz domovine ili kad posmatram sliku Varšave i prsten. Proklinjem čas kada sam otputovao." Za prsten su bile vezane uspomene zbog kojih se tako teško rastao. Razlog za tako tezak rastanak zvao se Konstanca. Konstanea Gladkovska (Gladkowska) bila je mlada pevačica kojoj se stidljivo udvarao. "Reci joj da do svoje smrti neću prestati da je ljubim, a posle smrti posuću zemlju po kojoj ona korača svojim pepelom. Sve svoje dzepne maramice i sve note obelezio sam njenim imenom. Ovde rado boravim u društvu jedne dame samo zato što se zove Konstanca. Kosa mi se na glavi dize od pomisli da bi mogla da me zaboravi. Gresser, Bezobrazow, Pisarzewskij, proklef ruski ofieiri - danas sam pravi Otelo!" Konstanci je u Varšavi posvetio dva koncerta za klavir i Valeer u Des-duru, opus 70. I sada je pisao jedan valeer da bi zaradio novae, jer pošiljke iz Varšave već duze vreme nisu pristizale. AH, taj valeer nijedan izdavač nije hteo da primi, jer nije bio ni dovoljno vragolast ni zgodan, te uopšte uzevši nije bio za pies. Sam Šopen nije naučio da igra kako valja ni Štrausove (Strauss) valeere, ono "bečko" nije mu lezalo. Dao je u štampu Polonezu u fismolu i ne zatrazivši honorar, a onda je otputovao preko Minhe-na i Štutgarta u Pariz. U Štutgartu je napisao dva preludijuma. D-mol. Varšava je pala! "Predgrađe je razoreno, spaljeno! Jas i Vilus sigurno su pali na barikadama, Marcel je u zarobljeništvu. Verni Sovinski pao je u ruke onih nemani! O Boze, postojiš li ti? Postojiš i ne osvećuješ se? Zar ti još nisu dozlogrdila moskovska nedela? Ili - da nisi mozda i sain Moskovljanin? Uboga moja bolesna majka! Zar si zato nadzivela Emiliju, da moraš da gledaš kako preko njezinih kostiju besno jure podivljale horde? Je li njen grob pošteđen? A mozda vise i nemam majku? - Moje sestre da budu zrtve razularene soldateske? - Sta je sa Konstancom? Gde je? Jao, Moskovljani je obešćašćuju, guše je! A ja se odavde ne mičem, jadikujem, očajavam za klavirom. O Boze, potresi zemlju, da proguta sav ljudski rod!" 156

A-mol. Fantazija smrti "Na tornjevima štutgartskh crkava satovi su upravo otkueavali ponoć. Koliko je onih koji u ovom času umiru? Kolikoj deei ovaj čas otima njihove majke? Koliko je već bilo mrtvaca u ovom krevetu u koji ću sada da legnem? Dobri i zli, vrli i poročni pred zakonom smrti, svi su braća. Odatle proizlazi da je smrt najbolje delo čovekovo. A koje je onda najveće zlo? Biti rođen. čemu ovaj bedni zivot koji postoji samo zato da jednom umremo? S pravom sam ogorčen što sam došao na svet. Tako ništa nije na putu mom matematičkom bratimljenju sa-smrću. O, suze! Koliko dugo nisu tekle dugo, dugo nisam mogao da plačem. A kako mi je sada lako. Kakve li čeznje, a u isti ćas i kakvog li olakšanja, osećam se zaista neobično. Ovako mora da se osećaju oni koji umiru. Prelaze u srećniji zivot, pa ipak teze za pređašnjim. Verovatno im je u duši kao i meni. Srce mi je načas zastalo, momentalno, kao da su obamrla sva moja čula - oh, zašto nije zauvek tako? Mozda bi bilo bolje. Nisam sposoban za zivot, nemam rumene obraze ni čvrste listove. Usamljen i sam! Moj je jad neopisiv." t B-dur. Pod zaStitom Pariz, godine 1831. u vreme kralja-građanina Luja Filipa (Louis Philipp) s glavom nalik na krušku, romantični Pariz pesnika, slikara i muzičara kao da je baš čekao na Šopena. Za nekoli ko sedmica postao je veoma popularan. Evo izveštaja o njegovom prvom koncertu: "Ovde je jedan mlad čovek koji se prepušta svojoj najličnijoj prirodi i koji je, uopšte se ne povodeći ni za kakvim uzorom, otkrio sasvim novu vrstu klavirske muzike; ta muzika imaće ogroman utieaj na razvoj." Pola godine kasnije: "Od prvog časa, tek što se pojavio, zauzeo je tako visok polozaj da mu se društvo divi kao fenomenu koji ne moze da se objasni. Svi već poznaju njegova dela. Jedni ih osu đuju, drugi ih bezmerno hvale, ali do sada još niko nije objasnio u čemu je, zapravo, njihov karakter, šta je to što ih to liko razlikuje od drugih i što ih uzdize na višu lestvieu." Najčešće ga upoređuju sa Dzonom Fildom (John Field), Ircem koji je otkrio nokturno. Kada ga je ovaj čuo, rekao je prezrivo: "Talenat bolesničke sobe!" To mu se osvetilo, pa su njega samog pro glasili za Falstafa klavira i pored mladog Poljaka njegova zvezda je potpuno potamnela. Pošto ga je čuo, doajen pariskih pijanista Kalkbrener (Kalkbrenner) ponudio mu se da ga tri godine podučava i priprema za 157

svog naslednika. "Na dobrom ste putu, ali nemate metodiku. Vi ste čovek koji kao da je stvoren da nastavi veliku školu koja će sa mnom da izumre." Ali, Šopena su savetovali da se ne prihvata te velike počasti. U svoj krug privukli su ga mladi pobornici nove muzike - List, Hiler (Hiller) i Piksis (Pixis). A kako je njihove teorije o romantičarskoj muzici osecanja već ostvario svojim delima. za koja je svako iako mozda nisu bila po njegovom ukusu - morao da prizna da predstavljaju nešto novo i dotad neslušano, mladi došljak iz Poljske ubrzo je po svom dolasku bio u zarištu interesovanja i smatran za predvodnika nove škole. čini se da je i po svom spoljnjem izgledu bio za to kao stvoren: "Njegovo dostojanstveno drzanje, njegova izuzetna učtivost, njegova promišljena i donekle afektirana otmenost u svakoj prilici, ućinili su to da prvenstveno postane trazen učitelj elegantnog društva. Zene su za njim ludovale, muškarci su bili ljubomorni. Otmen svet će uskoro da nosi rukaviee a la Sopen." F-mol. Zavidna snaga "Pišem ti i neznajući šta moje pero drlja, jer baš u ovom trenutku List svira moje etide, tako ih svira da sam sav zbunjen. Naj više bih voleo kad bih mogao da mu ukradem način na koji on izvodi moje sopstvene etide." "Danas sam davao časove čitavih pet sati. Mislićeš da ću uskoro da zaradim čitav imetak. A kad ono, gotovo sve ide na kabrio let i bele rukaviee, a bez till stvari društvo mi ne bi priznalo dobar ukus." "Krećem se u najvišem društvu diplomata, knezeva i ministara i ni sam ne znam kako sam dospeo dovde; nametao se nisam. Međutim, u ovom momentu to mi je apsolutno potrebno, jer ako su te čuli na soareji engleskog ili austrijskog poslanika, odmah vrediš vise. Tvoje sviranje postaje finije ako te protezira kneginja Vodemon. Ustvari, ne bi se moglo reći "protezira", jer je ta dobra stara dama umrla pre nedelju dana. Podsećala me je na pokojnu Kaštelanovu Polanecki. U svojoj kući primala je čitav dvor i bila je neprekidno okruzena gomilom crnih i belih psića, kanarinaca i papagaja. Imala je i majmunče koje je čak smelo da ujeda grofiee i princeze." "Iako sarn ovde tek godinu dana, mogu da se pohvalim op štom paznjom i prijateljstvom kojim me obasipaju pariski umetnici. Dokaz za to je, na primer, i činjenica da mi tako poznata ličnost kao što je Piksis posvećuje svoje varijaeije, a da ja pre toga msam ni stigao da prema njemu budem tako pazljiv. Kalkbrener je improvizovao na temu moje mazurke. Đaci konzervatorijuma, pa čak i privatni učenici Mošelea, Herca (Herz) i Kalkbrenera dolaze kod mene 158

na časove i cene me podjednako visoko kao i Filda. Ukratko - da sam još gluplji nego što jesam, uobrazio bih da sam već postigao savršenstvo. AH, opšteći sa umetnicima primećujem koliko još treba da učim, tim pre što primećujem i njihove greške." "Jedno je sigumo: ništa me neće odvratiti od namere koja je smela, ali i otmena: da sebi stvorim jedan nov svet." D-dur. Odbrana Njegov stari varšavski učitelj zazeleo je da što pre vidi parče tog njegovog novog sveta: jedno veliko delo. Molio ga je da ne rasipa svoj bogomdani talenat pisanjem beznačajnih minijatura. Taj učitelj bio je poreklom Nemac. Nadao se da će njegov dragi Frederiko postati drugi Betoven. "Ostavite me u svetu mojih poloneza i mazurki!" odgovara mu Šopen. "U Parizu me cene upravo zbog toga što otkrivam dosada nepoznatu poljsku narodnu muziku." "Oprosti mi što sam iskren", odgovara mu stari, "ali mislim da ono što si do sada stvorio nije dovoljno. Draz tvog muzičkog jezika doći će potpuno do izrazaja tek kada napišeš operu. Operu iz poljske istorije. Duzan si to prema svojoj domovini." "Ne, opere neću da pišem. Za komponovanje orkestarske muzike nemam dovoljno znanja. Moram da se ograničim na klavir." Tako je dvadeset četvorogodišnji umetnik jasno sagledao granice svog dara i bio nepristupačan za slavoljubive sugestije. Nikada vise nije napisao neki klavirski koncert, iako su prva dva u Beču, Minhenu i Parizu bila primljena sa oduševljenjem. Komponovao je samo nekoliko pesama, jednu sonatu za čelo i jedan trio - i to su sva njegova skretanja. Umeo je da sam sebi postavi granice. I znao je da mora da ih ispoštuje, znao je da su mu dani odbrojani. I uspeo je da u toku dve decenije koje mu je sudbina bila odredila, i pored toga što se ograničio na klavir i na male forme, stvori je dan zaista novi svet. C-mol. Svečani čas Šopen se još nečega odrekao brzo i zauvek. Napustio je široku koncertnu delatnost. "Ja nisam za to", rekao je Listu, "skup od mnogo ljudi me plaši, njihovo disanje me guši, nepoznata lica i radoznali pogledi me zbunjuju." Uskoro se pokazalo da on nije u stanju da fascinira veliku publiku. Svojim sviranjem postavljao je prevelike zahteve pred ši-roki auditorijum, ono je bilo previse diferencirano i intimno, i pre-159

vise - tiho. U poslednjim redovima jedva su mogli da ga čuju, pa se događalo da su se ozlojeđeni pojedinci zbog toga dizali i napuštali dvoranu, trazeći da im se vrati novae za ulaznicu. Zbog toga je sada drzao predstave još samo u uzem krugu, na soarejama. Ako bi se svakih nekoliko godina iz materijalnih razloga ipak nagovorio da nastupi na javnom koncertu, takva priredba pretvorila bi se u izvesnom smislu u pravi svecani drzavni čin i bila je organizovana samo za zvanice čija su se imena nalazila na posebnom spisku. Njegov nastup za parisku haute-volee uvek je bio senzacija. Pred dvoranom Plejel nizale bi se kočije, stepenište je do uliee bilo pokriveno tepisima, a po njima posuto cveće. Tu su se onda okupljale najelegantnije zene, dolazila je literama, umetnička i naučnička elita, ljudi sa finansijskih i političkih vrho va, kao da se radi o premijeri u Velikoj operi. Za ove retke koncerte pripremao se tako što je osam dana svirao isključivo Baha. Nikada nije uvezbavao sopstvene kompozieije. Za njih nije trebalo ništa drugo sem pravog ambijenta i pravog instrumenta. Bio je to Plejelov klavir sa svojim srebrnim, prigušenim zvukom, koji iziskuje neobično lak udarae. Katkada je taj klavir prebaeivao i na pojedine soareje. Klaviri drugih proizvođača, naime, nisu omogućavali da oblikuje ton na svoj način. Taj njegov ton - bilo da je izvodio nokturna ili etide, mazurke ili valeere - imao je u sebi nešto nematerijalno i kao da je neposredno ulazio u dušu, bez posredstva sluha. U njemu su se osećala treperenja koja kao da su oklevala, kao kada izmučeni čo vek nije u stanju da iznađe pravu reč koja bi ga oslobo dila. Bila je tu i baršunasta finoća modulacija, slična tananoj membrani na krilima leptira. Šopen je stalno upotrebljavao obe pedale i na taj način postizao neverovatne prelive boja što je podsećalo na difuziju tečnosti. Od upotrebe pedala stvorio je čitavu nauku i tvrdio je da bi to moglo da se studira eelog zivota. Franc List, koji je inače osećao da daleko nadmašuje sve ostale pijaniste, priznao je da Šopena moze da izvodi samo Šopen, "tako da čovek ima osećaj blizine natprirodnih bića, čiju tajnu ne mozeš da odgonetneš i za koja ne znaš ni kako da ih prihvatiš ni kako da ih zadrziš." Pošto ga je jednom slušao u Lajpcigu, Suman takođe opisuje Sopenov način sviranja. "Zamislite kada bi se na eolovoj harfi izmešale sve moguće lestviee i to uz svakojake fantastične ukrase, ali tako da se stalno čuje osnovni dublji ton, a nad njim neprestano i meki, pevljiv, viši glas - onda ćete priblizno moći da predočite ka-ko on svira." 160

Es-dur. Tempo rubato Ono što je Sopenovim savremenicima bilo posebno upadljivo bila je njegova prividna ritmička samovolja. "On ne ume da odr zava takt", rekao je Berlioz ogorčeno. Jednom prilikom Majerber je bio prisutan kada je neki Sopenov učenik vezbao mazurku. Slušao ga je i primetio: "Pa ovaj uopšte ne svira u tročetvrtinskom taktu!" Sopen je odmahnuo glavom, naredio učeniku da ponovi i počeo olovkom da kuca po poklopeu klavira. "Dve četvrtine", nasmeja se Majerber. Šopen se zajapurio i podviknuo: "To su tri četvrtine!" Odgurnuo je učenika i počeo da svira. Brojao je glasno i nogom udarao po taktu - ali, Majerber se i dalje smeškao: "Ipak su to dve četvrtine!" Šopen se bio toliko razbesneo da je odjurio iz sobe i nije se vise pojavio. Bes ga je obuzeo zato što je on u pogledu takta zaista bio veoma strog. Dok bi drzao nastavu, metronom na klaviru se uopšte ne bi zaustavljao. Zato su u pogledu takta njegovi učenici morali da budu upravo prekaljeni, jer je njihov zadatak bio da na osnovni ritam kompozicije kasnije nadograde još jedan, slobodniji, u kome ee, naime, desnom rukom da vode melodiju. Kada bi već toliko uznapredovali, tada im je objašnjavao: "Vaša leva ruka mora da ostane dirigent i da stalno odrzava takt! Samo desna peva!" Ovu zanimljivu kombinaciju dvaju različitih ritmova nazvao je tempo rubato, tj. ukradeni tempo i List ga je nekome slikovitoopisao ovim rečima: "Pogledaj onaj jablan tamo! Vetar se poigrava s njegovim lišćem i budi u njemu nekakav sopstveni zivot, dok stablo stoji na miru. To ti je Sopenov tempo rubato - pojedinačni takt istovremeno odsečan, ali i pored toga elastičan i lepršav kao plamen koji je pod uticajem nećijeg ravnomernog disanja." Pitanje je da je li osim Sopena ikada nekome uspelo da ovaj dvostruki ritam dovede do izrazaja kako treba. Ako je Sopena svirao List, to vise nije bio Šopen. Za Rubinštajnovu (Rubinstein) interpretaciju Šopenovih mazurki, valeera i poloneza pariski poznavaoei govorili su: "Ce n'est pas ea!" Međutim, njegovi savremenici su taj suptilni sistem nadogradnje ritmova smatrali za samovolju. Uz slobodno vođenu melodiju nisu mogli da osete stalno jednaki ritam leve ruke. Odrasli su naviknuvši se na melodiju koju su podupirali akordi. Šopenova priroda bila je isuviše fino izdiferencirana, a da je mogla da se time zadovolji. On je propratne akorde tako podešavao da se činilo kao da su u suprotnosti s melodijom i kao da se radi o drugom, samostalnom glasu. Ovaj utisak trebalo je, nadalje, da pojača još i njegov tempo rubato, koji, međutim, nije bezuslovno potreban. Tajanstveni dvostruki glas Šopenovog klavirskog govora, ta njegova jedinstvena 161

draz kakvom ne moze da se pohvali nijedan drugi muzički govor. ne gubi se, naime, ni pod prstima onih pijanista kojima ne uspe va da dovedu taj dvostruki ritam do izrazaja. F-mol. Etida Nekako nehotice, zaboravljamo da su Šopenovih 27 etida, osim što su visoka škola klavirske tehnike, upravo i prava škola klavir ske poezije.. A začuđujuće je što ih je, većim delom, stvorio u svo joj mladosti, namenivši ih ličnom usavršavanju. Prvoj, u C-duru, zadatak je bio da poveća širinu raspona njegove male ruke; svojim učenicima je etidu preporučivao za istu svrhu. Svoje kolege uvek bi iznova fascinirao kako svojim malim rukama uspeva da zahvati trećinu klavijature. Njegova tajna sastojala se u posebnoj izvezbanosti ručnog zgloba. Izgledalo je kao da u njemu postoji kuglični lezaj. Lestvice i pasaze svirao je vise valjanjem nego prstima. Akordne nizove najšireg raspona mogao je da svira vezano zahvaljujući neverovatnoj okretnosti srednjeg dela ruke koji kao da je bio bez kostiju. Primarni eilj njegovih lekeija bio je savlađivanje ukočenosti. "Mekano, mekano", opominjao bi učenika tokom eelog časa. Svaki ton morao je da bude izveden jednako jakim udarcem i sa metronomskom tačnošću. Zato je moralo da se vezba sasvim polagano i nikada mehanički. Kalkbrenerov savet da se uz vezbanje čita neka knjiga smatraO je svetogrđem. Sedeti vise od tri sata dnevno za klavirom smatrao je zavaravanjem samoga sebe. Njegove lekeije obično nisu obuhvatale vise od nekoliko taktova. S beskrajnom strpljivošću slušao bi ponavljanja i nebrojeno ih je puta svom đaku sam odsvirao, sve dok ovaj ne bi postigao da svira ujednačeno i vezano. Sam je sedeo za drugim instrumen tom dok je đacima prepuštao Plejelov pianoforte. Preporučivao im je da uvek upotrebljavaju samo najbolje instrumente. Veoma je mnogo trazio na planu marljivosti i koncentracije. Za vreme časova često je znalo da dođe i do "bure", jer Šopen prilikom podučavanja nije imao drzanje velikog gospodina. Pri ruei moralo je da mu se nađe vise olovaka, koje bi lomio ako ga uhvati bes. Oči mnogih lepotiea bile su prepune suza prilikom napuštanja svetilišta u Ru Senlazar (Rue St. Lazare), pa ipak je svaka od njih dolazila na sledeći eas, koji je opet mogao da postane buran. Većina njegovih đaka bila je zenskog pola, uglavnom iz plemićkih porodiea. Drzao je časove po četiri do pet sati dnevno i za svaki zaračunavo po 20 franaka. Do svoje smrti ziveo je od podučavanja. 162

G-dur. Salon Ostali deo zivota provodio je u krevetu i u salonu. Njegov organizam zahtevao je veoma mnogo sna. Ustajao bi veoma kasno i za doručak bi pojeo tanjirić supe, obično još u krevetu. Posle toga trebalo mu je dva sata za toaletu. Njegov sluga (retkost u Francuskoj!) svakog dana ondulirao mu je svilenkastu kosu. U po gledu svog spoljnjeg izgleda bio je sujetan poput zene, a naročito je pazio na to da njegova mala noga bude obuvena u što kvalitet niju cipelu. Ako je onda još malo i komponovao, već bi prošlo prepodne. Celo popodne bi se bavio lekcijama, a veče je pripadalo društvu. Ovakav dnevni raspored onemogućavao mu je da čita, dok je pisma veoma nerado pisao. Pisma rođacima i prijateljima u Poljskoj sastavljao je u etapama i često bi te sastave prekidao po čitave nedelje. Drugi ljudi nisu iz njegovih ruku primali ni najskromnija pismena obaveštenja, baš kao da se zakleo da stranim Ijudima neće nikada ništa da napiše. Ako je hteo da odbije neki poziv, radije bi pretrčao pola Pariza nego da uruči pismeno izvinjenje. "Svirali smo pred kraljem. Na veoma duhovit način saopštio nam je da jednog od nas ne zeli vise da vidi. Primio sam od njega na poklon iglu za kravatu, a Mošele predivan putni kofer." "List će izvestiti o mom koncertu? Dodeliće mi malo kraljevstvo u svojoj imperiji." Prijateljska osećanja za Lista veoma su >e ohladila otkako je taj raskalašnik dopustio sebi da iskoristi Šopenov stan za jednu svoju pustolovinu. Sopen mu to nikada nije oprostio. Kada ga je na jednoj soareji domaćin odmah posle večere poveo u praveu klavira, praveći se da ne primećuje njegovo negodovanje, Šopen mu je uputio pogled ponizne grešne duše i rekao tiho ali razgovetno: "Ali, dragi gospodine, ja sam zaista samo ma lo jeo..." Ako bi razgovor u društvu postao uzbuđen, on bi se obično ćutke šetao salonom kao da je obuzet drugim mislima. Ali na svaki pogrešan argument i na svaku tezu reč koja bi mu doprla do uva, njegvo lice reagovalo je trzajem kao da mu je nanesen telesni bol. 163

Nije posećivao salone da bi tamo debatovao i briljirao. Jedno stavno, bili su mu zivotna potreba. U njima nije bio ništa drago do običan čovek koji se tu bez većih prohteva odmara od teškog dnevnog rada. Neupućeni je mogao da ga smatra za domaćina koji se raduje što se gosti zabavljaju. Neka stara poljska grofica rekla mu je posle jedne takve večeri: "Da sam mlada i zgodna, izabrala bih Lista za ljubavnika, Hilera za prijatelja, a vas za supruga." Nije potrajalo dugo, kad se zbilja pojavila mlada, zgodna dama koja mu je dodelila ovu ne baš laskavu ulogu. A-dur. Mazurka Ima samo šesnaest taktova i najkraće je Šopenovo delo. Isto tako kratka bila je u njegovom zivotu i epizodna mazurka s poljskom kontesom Marjom Vodzinskom (Wodzinsky), njegovom verenicom. Mazurka se ne igra samo telom, već i glavom, što se u najmanju ruku odnosi na muškog partnera. čas je ponosno dize, čas tuzno privija na grudi, čas je nezno oslanja na rame - na taj način izrazava osećanja koja ih u njemu budi devojka koju hoće da osvo ji. Ona pred njim uzmiče, ali ipak ne moze da izmakne njegovim rukama, za koje vreme joj dragi daje znak okom i - sporazumevši se tako s njom - preotima je. Ona se naposletku ipak vraća prvom i pada mu u naručje. Devojka koju je, neposredno nakon kraćeg susreta, s roditeIjirna, upoznao u jednoj banji bila je sestra njegovog prijatelja iz dečačkih dana. Još kao dete igrao se s njom. Razvila se u ponosnu i svojeglavu devojku; bila je muzikalna i imala talenat za ertanje. Njeno sree i nije bilo slobodno. Osvojio je jedan mlad poljski pesnik Šopenovih godina koji mu je bio toliko sličan da ih je sva ko smatrao za blizance. Slavni muzičar istisnuo je suparnika, došlo je do ponovnog susreta i do veridbe. Sopen se vratio u Pariz sa čvrstom odlukom da sve ostavi i da zamoli omrazene Ruse da mu dozvole povratak u domovinu. U svojoj ljubavnoj zanesenosti stvorio je svoja najlepša i potpuno uravnotezena dela. Ali začudo, njen portret (ona je njegov nacrtala vernije nego neki umetnik) stvorio je u f-molu, u tmurnom tonalitetu Betovenove "Apassionate". Pa koliko god da se ova etida ljup ko kreće, ona ipak završava upitnikom... Uskoro potom primio je vest da de kontesa Marja da postane grofica Sorbek (Sorbeck). Od tog časa njegova dela su vise nego ikada poprimila onaj poseban karakter koji Poljaci nazivaju "zal" - "potajna bolna strast". 164

Pisma njegove neverne verenice nađena su u njegovom pisaćem stolu. Bila su povezana u svezanj na kome je stajalo: "Moj jad". Marja Vodzinska nije ostala vema ni svom muzu; oba njena predašnja Ijubavnika umrla su iste godine i od iste bolesti - od tuberkuloze. H-dur. Mackica Meka, podatna i koketna, sve je kod nje zaobljeno, a svaka, i najmanja, kretnja prepuna čulnosti, baršunasta šapica u kojoj se skrivaju Jcandze - to je biJa Zorz Sand (George Sand), knjizevnica i borae za zenska prava, najproduktivnije zensko stvorenje svih vremena. Uspela je da u toku svog zivota objavi sto dvadeset sitno štampanih tomova. Uz to je njen zivot bio ispunjen zivahnim društvenim zivotom, spretnim upravljanjem imovinom i novcem, majčinskim radostima, majčinskim brigama, putovanjima i toliko širokim interesovanjima koja bi i nekom bogatom osobenjaku potpuno rasterala dosadu. Volela je da se oblači kao muško i pušila je eigare - i jedno i drugo smatralo se za nezapamćen porok. No, niko nije mogao da kaze da bi inače bilo šta na njoj moglo da podseća na prepo znatljiv stereotip pobornice zenskih prava. Sopen je bio zapanjen kada je uvideo u kojoj meri je ova zena-knjizevnik (a zeneknjizevnice toliko je mrzeo da nije dao da ga s njima upoznaju) bila sušta suprotnost njegovim predrasudama. Imala je okruglo lice maslinaste boje s bronzanim tonom, kestenjastu kosu i krupne blage tamnosmeđe oči kao u Indijke. Sa svojim tihim i ugodnim glasom nije se nametala u društvu ni duhovitošću ni šaljivošću, njeno drzanje bilo je vise pasivne prirode, a ona sama bila je odličan slušalac za vreme dok su drugi pričali. Imala je vitalnosti za čitavo tuee muškaraca i bila je sposobna da i usred najveće buke piše svoje psiholoske romane, iako je, po pravilu, pisala noću. Ovo pravilo vredelo je, naravno, samo onda ako u torn času nije imala Ijubavnika koji joj je, kad bi se povukao, obično davao građu za nov psihološki roman. A bilo je dovoljno razloga za predrasude. Još godinu dana pre toga pariska štampa se bavila njenim skandaloznim brakorazvodnim procesom. Iako je, koliko god je to moguće, bilo jasno da je počinila preljubu, naklonjene sudije dodelile su joj oba deteta. Postigla je i pravo na ponovno uzivanje svoje imovine koja je iznosi la oko pola miliona. Bila je praunuka saskog maršala, najvećeg francuskog stratega u vreme rokokoa i drugog po redu ljubavnog stratega svog doba. Zvala se, ustvari, Aurora Dudevant, ali svi su 165

je oslovljavali njenim pseudonimom koji je stajao na naslovnim stranicama njenih uzbudljivih knjiga. Te knjige pisane su kitnjastim, pokatkada nedostojnim jezikom i gotovo bez izuzetka sve govore o sudbini plemenitih zena okruzenih sebičnim muškarcima, kao i o konfliktu strasti sa društvenim predrasudama. Ali, nakon afere sa pesnikom Alfredom de Miseom, o kojoj se mnogo pričalo, za nju je započela nova era. Njena veoma real na knjiga "Pisma jednog putnika", koju je sastavila iz odlomaka svojih originalnih pisama upućenih značajnim ličnostima, sadrzavala je iskren poziv gospodarima sveta, iskren po entuzijazmu te večito mlade devojačke duše: "Treba li kome od vas sada ili ubuduće moj zivot? Ako mi obećate da ću s vama da sluzim jed noj ideji, a ne strastima, onda ću s radoćšću poslušati vase poruke. No, unapred vam kazem: sposobna sam samo da verno i hrabro izvršavam naređenja. Umem da radim, ali ne i da razmišljam, jer sam u svemu nevešta i jer ni u šta nisam upućena. Mogu da budem pokorna jedino ako zatvorim oči i uši, da ne čujem ništa što bi moglo da me učini nesigurnom. Sposobna sam samo za vojnika, a nisam ni pet stopa visoka. Ali, uprkos tome - ovaj patuljak pripada vama, sinovi Prometeja, ljubitelji istine i piavednosti. Povedite me sa sobom, povedite me!" Kako ovaj čeznjiv poziv nije imao nikakav odjek, od nuzde se predala pisanju kratkih, nepretencioznih pripovetki u kojima se uzdigla do pravog pesništva. Tada - upravo kada se spremala da se bad na politiku, priklanjajući se verskim i socijalnim reformatorima tog vremena, kada je slušala Leroksa (Leroux), Lamenea (Lammenais) i Sen Simona (Saint-Simon) - najednom je čula i videla Sopena. Melanholična lepota njegove muzike i njegovog bića ostavila je na nju najdublji utisak. Na jednoj soareji poslala mu je pisamce: "On vous adore. George" Ubrzo je osvojila čoveka koga je bila izneverila verenica, čoveka koji je bio sedam godina mlađi od nje. U prvoj godini njihove ljubavi Šopen je otišao na nekoliko nedelja u Noantu (Nohant) gde je posedovala divno imanje. Sledeće zime pratio ju je sa njeno dvoje dece na jug, u špansku Majorku. E-dur. Samostanska proeesija "Dragi prijatelju, nalazim se u Palmi, pod palmama, kedrovima, kaktusima, alojama i maslinama, podno stabala pomorandzi, limuna, smokava i narova. Nebo je kao tirkiz, more kao lapis lazuli, brda kao smaragd. Vazduh? Vazduh je kao u raju, po ceo dan sunčano, pa su zato svi ljudi u letnjim odelima iako je novembar. 166

Noću odasvuda čuješ - iz svake kuće - pesmu i gitaru. Vidiš ogromne balkone obrasle lozom, mavarske zgrade... Grad gleda prema Africi... jednom rečju - divan zivot." Nekoliko nedelja docnije otpočela je kišna sezona. Tanki kućni zidovi od ilovače naduli su se kao spuzva. Nije bilo hladno, ali je vlaga kao ledeni plašt obavijala goste iz Pariza. Sopen je počeo da kašlje i vlasnik kuće je vikao da u svojoj kući neće da trpi tuberkulozne ljude, pa neka se zato što pre pokupe. "Poslednje dve nedelje bio sam bolestan kao pas i pored toga što temperatura pokazuje 22 stepena, a raze evetaju i smokve sazrevaju. Bio sam jako nazebao. Konsultovao sam tri najbolja lekara koja se nalaze na ostrvu. Prvi me je osluškivao, dragi kuekao, treći me je onjušio. Prvi je rekao da ću umreti; dragi da umirem, treći da sam već umro. I pored puštanja krvi i posipanja puderom ostao sam ziv. Zahvaljujući bozjoj volji sada je opet sve u redu. Za nekoliko dana preselićemo se u samostan i zivećemo na najlepšem mestu na ovom svetu..." Taj samostan bio je toliko velik da bi u njega mogla da se smesti čitava armija i sa svojim brojnim objektima izgledao je kao grad za sebe, napušten, u raspadanju. U njemu su jedino stanovali nadzomik i domaćica. Zorz Sand je kupila nameštaj i njime opre mila tri ogromne prostorije kao ciganski logor. Bilo je tu s toliea od slame, drvenih klupa, naslonjača rezbarenih u gotskom stilu i teških stolova od hrastovine, raštimovani klavir, kreveti na sklapanje, vuneni jastuei, ovčija krzna s kojima su prekrili pod u mozaiku, vise nego primitivna livena peć sa sulundarom koji je odvodio dim kroz prozor. Prozori su bili mali, ali su se zato na dragoj strani u zidu nalazile divno isklesane rozete kroz koje je slobodno strajao vazduh. Zidovi debeli tri stope, a vrata visoka kao dvorski portali. Pogledom si mogao da obuhvatiš strme gole vrleti i široko more. Niz padinu su vijugali drvoredi čempresa, a jarkovi su bili oivičeni zbunjem mirte. Između zgrada baste i grobovi monaha. S početka je lepota ove idile ostavila na njih utisak. Međutim, kišo vito vreme je potrajalo, a s tim se mutilo i raspolozenje, jer je Šopenu bilo sve lošije. Kroz kamine je zavijao vetar, kiša je bubnjala o prozore, grmljavina prodirala kroz debele zidove, magla zatvarala vidike, na potkrovnim gredama kreštali su orlovi i jastrebovi, more se penilo - obuzeo ih je osećaj kao da su zatočenici. Šopenu je nedostajala udobnost na koju je bio na vikao, osim toga nije podnosio prostu hranu, a pravi uzas nastupio je - deeu je to neizmerno zabavilo kada je ispod svinjskog pečenja izleteo roj muva. Pored ovakvih uslova čitave dane najčešće je provodio u krevetu. Zorz Sand čitala je sa svojim sinčićem Tukidida i slušala kćerkicu koja je napamet učila pravila gramatike. Pomagala je i devojei u kuhinji, preostalo 167

vreme presedela bi uz Šopena, tako da je tek noću bilo moguće da radi na svojim delima. "Šopenu se činilo da je samostan pun strašila i aveti. Nije mi to rekao, morala sam sama da pogodim. Kada bih se sa decom vraćala sa svojih noćnih istrazivačkih obilazaka po ruševinama, našla bih ga kako bledog lica sedi za klavirom, smetenog pogleda i nakostrešene kese. Prepoznao bi nas tek nakon nekoliko sekundi, silom bi se nasmešio i onda počeo da svira pod utiskom demon skih vizija koje su ga u samoći i u strahu bile spopadale. Radilo se o onim najlepšim kratkim stranicama koje je bio nazvao preludijumima. Mnogi od njih prepuni su Ijupke melanholije, to su plodovi sunčanih sati kada je pod prozorima čuo dečiji smeh ili zvuk dalekih gitara, ili kada je ugledao kako iz snega izbi jaju sitne, blede ruze. No, većina njih odaje duboku tugu i dok deluju čarobno na sluh, u isti mah paraju sree. često puta učinili su mi se kao pev duhova pokojnih monaha koji nastupaju u proeesiji." Des-dur. Kišne kapi "Jedan od preludijuma nastao je za vreme strahovite kišne oluje. Moris i ja bili smo se odvezli u Palmu po najlepšem vre menu. Prilikom povratka kući, nigde vise nismo mogli da vidimo oranice, puteve, kiša ih je sve pretvorila u bujiee. Svi su se gorski brzaei razlili iz korita, samo su nam još kolone stabala pokazivale pravae. Konji nisu hteli dalje, morali smo da se izujemo i da po tami gazimo uzbrdo. U torn opštem potopu trebalo nam je šest sati da prevalimo put od tri milje. Stigli smo kući kasno noću, pokisli do koze. čuli smo Šopena kako svira taj divan preludijum i kada smo mu prišli sedeo je za klavirom, a iz očiju su mu tekle suze. Iznenada je tada skočio i kriknuo tuđim, sasvim izgubljenim gla som: "Oh, znao sam da ste poginuli!" Kada je potom došao k sebi i video kako izgledamo, gotovo da se onesvestio. Kasnije mi je ispričao kako je sve naše opasnosti prozivljavao zajedno s nama, kako je pokušavao da se smiri uz pomoć klavira i kako je usput sanjao da se utopio u jezeru, a da su mu na grudi neprestano, ravnomerno padale ledene kapi vode. Kada sam ga upozorila na kišne kapi koje su jednolično udarale o krov tvrdio je da ih uopšte nije čuo, pa mi je zestoko protivrečio kada sam mu spomenula da je monotone udaree kišnih kapi oblikovao na klaviru. Imao je pravo što se ogradio od mog detinjastog tuma čenja. Kišne kapi pretvorile su se u suze koje su s neba kapale u njegovo sree..." Ovaj veoma romantičan izveštaj bio je podvrgnut kritiei nakon naknadnog preciznog proveravanja pojedinosti kojom prilikom 168

se ustanovilo da je Šopen poslao u Pariz već gotove preludijume tačno nedelju dana pre toga. Mnogo se raspravljalo i o preludijumu koji je, navodno, nastao one noći. List je kišne kapi čuo u fis-molu, drugi u h-molu. U Des-duru jedva da bismo mogli da prepoznamo od straha izobličene vizije polusmetenog duha, a u svakom slučaju Sopen je svoje muzičke ideje oblikovao bistre glave i sa veoma zdravom umetničkom intuicijom, pa i onda kada bi mu se one prvi put javile dok je besnela oluja. To je na sopstveno svoje nezadovoljstvo i čuđenje utvrdila i sama njegova fantazijom obdarena prijateljica. Es-mol. Zagonetka Evo kako jedna knjizevnica gleda na to kako stvara jedan muzičar: "Stvarao je spontano, bilo je to kao neko čudo. Melodije bi mu se javljale same, nije bilo potrebno da ih trazi i nije ih unapred ni naslućivao. Savršene i uzvišene pale bi mu na um iznenada dok je sedeo za klavirom ili bi mu simile dok je šetao, pa bi onda jedva dočekao da ih sam sebi odsvira na klaviru. Posle toga započeo je najmukotrpniji rad koji sam ikada videla. Naprezao se, kolebao i uzbuđivao, zeleći ponovo da uhvati određene pojedino sti teme koju je u sebi jednom već čuo. Ako ih ne bi našao onako jasno kao što ih je u sebi zamišljao, njegov bes pretvarao se u očaj. Zatvarao se danima u svoju sobu, plakao je, trčao gore dole, lomio pera, napisao bi jedan takt, brisao ga i opet ga napisao, za tim ga menjao sto puta, a sledećeg dana nastavljao je s radom ulazeći s neviđenom istrajnošću u detalje. Ono što je koncipirao kao celinu previse je analizirao tokom zapisivanja. Jednom jedinom stranicom bavio bi se katkada i po šest nedelja, da bi na kraju odlučio da je napiše onako kako je bio zabelezio prvi put." Ovo nije bio Betovenov proees stvaranja, kolikogod da se čini sličnim, već je to neophodno potrebna harmonijska obrada prvo bitne ideje. Sopen je spadao u onu vrstu umetnika koji sam pred sebe postavlja najveće zahteve. Svoje delikatne, trazene i neobične harmonije nije mogao da tek tako sipa iz rukava. Njegov tajanstveni dvostruki kolosek, koji predstavlja osnovnu karakteristiku njegovog stila, nije bio takav da bi mogao bilo kome da samo "padne na um" zajedno s melodijom. Zorz Sand nije bila toliko muzikalna da bi mogla da prepozna razliku između prvog zapisa i poslednjeg doterivanja. Ona uopšte nije imala pravu predstavu u pogledu umetnickog stvaranja. Roman sam po sebi nije visoka umetnička vrsta, a ona je svojih sto romana takoreći "isplela" kao što se pletu čarape. Njen prijatelj Alfred de Mise bio je, doduše, osetljiv, zagrizeni umetnik 169

i pravi poeta za koga je ono što je danas napisao sutradan bilo odvratno i koji je svoje pero često mrzeo kao što galioti mrze vesla, ali ni on nije posedovao ru samodisciplinu da bi mogao da sve ponovo napiše. Kako je, dakle, ona mogla da pojmi veličinu napo ra koji od svojih sveštenika zahteva suptilna umetnost kao što ie muzika? Cis-mol. Caprice U Parizu su stanovali u dva susedna stana, dok bi leta redovno provodili zajedno u Noantu. Tu bi često dolazili i drugi go sti, umetnici, kao njihov zajednički prijatelj Delakroa, zatim glumci. knjizevnici i političari. U dvorcu se nalazilo malo pozorište, bilo je tu svakakvih kostima. Izvodili su razne šarade, a onda pantomime uz Šopenovu improvizovanu muzičku pratnju. On je to vese lo društvo na pozornici drzao kao na uziei i vodio ga od vedre igre do ostrašćenih pokreta, od svečanih koraka do burlesknog poskakivanja. Postepeno se iz svega toga razvila prava "commedia dell' arte": u osnovnim crtama utvrdili bi radnju, podelili uloge, a Šopen bi za klavirom vodio reziju. Upravo fantastičnim, adekvatnim preludiranjem, on bi osobi koja se nalazila na sceni odredio karakter nastupa, a zatim te zivahne melodrame pratio tako savršeno da izvođači, što od uzbuđenja, što od smeha, ponekad jednostavno ne bi bili u stanju da nastave. Nastala bi vika: "Dosta! Dosta! To je već previse!" Sam Šopen posedovao je neverovatan talenat za imitiranje. Ukoliko nije bio raspolozen da svira, zamolili bi ga da i sam improvizuje neku glumu. Tada bi se povukao u pomoćnu sobu i ubrzo se zatim vratio p r erušen u Fridriha Velikog ili u flegmatičnog Engleza, ili bi se pojavio kao komična stara baba ili jevrejski domaćin. Katkada se nije ni kostimirao. Dovoljno je bilo da rukom razbaraši kosu i malo drugačije zaveze kravatu. Pariske modne veličine do te mere je savršeno imitirao samo uz pomoć pokreta da je svako mogao da ih prepozna. Jednom prilikom imitirao je pijanistu Piksisa. Sledećeg dana je sa jednim prijateljem, koji je dan ranije video tu njegovu imitaciju, posetio operu. U pauzi Šopen je izašao iz loze. Nekoliko trenutaka kasnije taj poznanik primeti da u lozi iza njega sedi Piksis. Tada ga je lupio po bedru i rekao mu smejući se! "Ta, mani se ovde tog imitiranja!" Ovaj se trgao - bio je to pravi praveati gospodin Piksis! "Zahvaljujući svom šarmu, dostojanstvu, a i bizarnostima, Šopen je postao duša društva. Za njega su se bukvalno otimali. Njegovo otmeno drzanje, istančan ukus i savršeno ponašanje, zatim 170

njegova nesebičnost, pravičnost i finoća u ophođenju učinili su da je bio idealan sagovornik." Gis-moi. Bolešljivi galop Ta idealna slika imala je i svoje naličje. "Svojom osetljivošću reagovao je i na najmanji dodir, srce bi mu se steglo kad bi, na primer, ugledao polomljenu stabljiku raze. Hteo-ne hteo, morao si da ga iritiraš. U načelu bio je skroman i neznih navika, ali isto tako bio je i vlastoljubiv po instinktu, a njegov ponos kao da nije imao granica. Neprijatnosti i ludorije za njega sasvim ravnodušnih ljudi rnogle su da ga danima uznemiravaju. Nikada nije prihvatio ljudsku prirodu onakvu kakva jeste, nikada nije shvatio realnost zivota. Umirao je za idealom koji nije dopuštao toleranciju." "Ako sam svojom naklonošću postigla čudo da ga barem donekle umirim i usrećim, ipak je iz godine u godinu sve vise propadao. Nisam vise znala koje sredstvo da upotrebim protiv te sve veće razdrazenosti njegovih zivaea. Smrt njegovog prijatelja iz mlađih dana, a posle toga još i očeva smrt, bili su za njega strahoviti udarei. Imao je stravične vizije i mnoge sam noći probdela pokraj njega, dizući se po sto puta od svog rada, da mu oteram sablasti." Zorz Sand je, dakle, u svom dugogodišnjem odnosu sa kompozitorom bila takav partner koji je onom drugom preko potreban. Svoj slabašni plamen pothranjivao je njenom zivahnom snagom. To što je ovo dvoie uzajamno privlačilo mogla je zaista jedino da bude orivlačnost suprotnosti. Nikada nije bilo sličnog primera takve neobične gravitaeije. On korektan, hladan, nastojeći da izbegne sve što bi ga s njegovom osetljivošću moglo uznemiriti - ona strastveno predana svakoj pustolovini, uvek zeljna novih uzbuđenja. On katolički pobozan - ona ubeđeni protivnik erkve. On rođeni aristokrata - ona po svojim pogledima sve demokratskija i demokratskija. On je mrzeo sve što je iole podsećalo na politiku - ona je, naprotiv, učestvovala u osnivanju jednog republikanskog stranačkog lista, i društvene večeri koje je priređivala sve vise su poprimale karakter debatnog kluba. On nezainteresovan za literaturu, tako da nije hteo da čita ni njene knjige - ona opet nesposobna da shvati njegovu borbu za sopstvenu umetnost obelezenu najvrhunskijim zahtevima. Dok je on komponovao sonatu u H-duru i fantaziju-polonezu, svoje muzičke testamente, slobodne u pogledu forme i sa misao nom dubinom ravnom kasnim delima najvećih majstora, koje je drzao podalje od publike, pa i od one intimne koja je posećivala 171

salone - dotle je ona pisala romane na temu radničkog zivota, prepune socijalne patetike i hvale za jačinu i muzevnost proleterskog bića. Uskoro nakon njegove smrti ona je počela da piše i proklamacije revolucionarne vlasti. On osetljiv kao školjka i krhke grade kao mimoza - ona slična divljoj mački sa prefinjenim instinktom zveri. Kako je ovaj neprirodni odnos mogao da potraje osam godina? As-dur, Ljubav na izdisaju Trajnost veze između Šopena i Zorz Sand moze se jedino objasniti natprosečnom dozom vrline koja je bila njihova zajed nička osobina a koja se zvala - vernost. Na svoj način bila je verna i madam Didevan (Dudevant) koju je do kraja iskreno opisala u "Lukreciji Floriani", svom romanu na temu Šopen -Sand. "Po svojoj prirodi Lukrecija Floriani bila je nevina poput malog deteta. Verovatno da to neobično zvuči pogotovo kada se ovako nešto tvrdi za zenu koja je tako mnogo volela i toliko njih ljubila. Verovatno se ova njena osobina zasnivala na krajnje čvrstoj organizaciji njene čulnosti. U retkim pauzama kada bi njeno sree bilo slobodno, nije znala za zudnju, i da je kojim slučajem neko mogao trajno da je sačuva od pogleda muškaraca, mogla je da bude uzorna, mirna i netaknuta monahinja. Kada je bila sama, nije bilo ničeg čistijeg od njenih misli. A kada je ljubila, sve je za nju - osim njenog Ijubavnika - bila praznina. Takvim prirodama poslednja ljubav uvek izgleda kao da je prva. Jedno je sigurno, ako stepen osećanja moze da se meri po stepenu oduševljenja, onda ona još nikada nikoga nije toliko volela. Oduševljenje koje bi osetila za druge muškarce bilo je kratkotrajno. Njima je nedostajala sposobnost da to oduševljenje saču vaju ili obnove. Jedno vreme ljubav je znala da nadzivi razočarenja i tada je sledila faza velikodušnosti, briznosti, samilosti, pozrtvovanosti, ukratko - stadijum majčinskih osećanja. I moglo bi se smatrati gotovo čudom što su strasti, koje bi nastale tako ludo, mogle tako dugo da ostanu zive, iako se nasuprot tome svet, koji sudi samo po spoljnim manifestacijama, sablaznjavao što su te veze tako brzo i radikalno nestajale. Jedva da je osam dana bila srećna u svim tim vezama iz strasti. I kada je nakon takve ljubavi, čiju je ništavnost već odavno spoznala, izdrzala još godinu-dve u potpunoj predanosti, zar to onda nije bila veća zrtva, nego dar eelog jed nog zivota biću koje je to zasluzilo?" U vreme kada je Zorz Sand ovo pisala, njena poslednja ljubav je već odavno bila prešla u fazu majčinskih osećanja. Već prilikom svog povratka sa Majorke ova zanimljiva zena je odlučno i ja 172

sno - to su joj bile odlike - sama odredila karakter njihovog budućeg odnosa: "Nisam se predala nikakvim iluzijama o strasnoj ljubavi. Poštovala sam u njemu umetnika vise kao majka, veoma toplo, veo ma iskreno, ali ni jednog jedinog časa to osećanje nije moglo da se uporedi sa jedinom čistom strašću, s majčinskom ljubavi. Odlučila sam da ne popustim ni pred čijim uticajem koji bi mogo da me udalji od moje dece. Shvatila sam mogućnost izvesne opasnosti u neznosti prijateljskih osecanja koje je Sopen u meni izazivao. Bila sam, naime, još dosta mlada da stupim u borbu sa pravom strašću i ljubavlju. Osim toga, bilo je tu i moje pesničko zvanje - hvatao me je strah pred novim duznostima koje sam pred sebe postavila. Ali gle, kad sam o svemu dobro razmislila, nestala je opasnost i ona je poprimila upravo suprotan vid: karakter sredstva koje me štiti od uzbuđenja koje vise nisam prizeljkivala. Jedna duznost vise, u mom tako ispunjenom i radom opterećenom zivotu, činila mi se kao prilika da izdrzim asketizam koji me je privlačio nekom vrstom religioznog entuzijazma." U tome se sastojala tajna odnosa između Zorz Sand i Šopena, odnos o kome se toliko govorilo i zbog koga su se ljudi toliko sablaznjavali. Bila je to zrtva koju je polozila ta punokrvna zena čvrste volje. Te godine kada je pisala svoju "Lukreciju Floriani" priznala je jednom svom prijatelju: "Već sedam godina zivim s njim kao deviea. Ljudi me okrivljuju da ga moja divlja narav upropašćava - on se, međutim, zali da ga ja upropaštavam jer mu uskraćujem milovanja. No, ja sam aspolutno uverena da bih ga, da sam drugačija, apsolutno ubila." U pismima koja je pisala Šopenu potpisivala se obično sa "Tvoja stara", a njega je katkada zvala "Mon eadavre". C-mol. Svađa U romanu "Lukrecija Floriani" izvesni knez Karol predsta-vlja onog neizbeznog, samoljubivog protivnika. Njegov egoizam je suptilnijeg karaktera nego samoljublje liea iz pređašnjih romana, zaklonjen je iza otmenog drzanja a opravdava se knezevom bolešljivom nervozom. Ceo Pariz je u torn odslikavanju smesta prepoznao Šo pena i njegovi prijatelji su bili strahovito ogorčeni. Zorz Sand se docnije branila: "Knez Karol nije umetnik i nema privilegiju jednog genija. Kroz njegov lik odslikala sam jedan odlučan karakter, ekskluzivan u pogledu njegovih osecanja i potreba. Šopen nije bio takav. On je bio sušta suprotnost kakvu samo Bog ume da stvori. Pesnik idealizuje originalni model, a i pesniku 173

i modelu činimo nepravdu ako lice romana shvatimo kao portret. Uostalom, Šopen je svakog dana čitao moj rukopis koji je lezao na mom pisaćem stolu, pa koliko go d da je bio sumnjičav, ništa ga ni izdaleka nije podstaklo da u torn liku prepozna samog sebe." Ta odbrana bila je slaba i pored sve njene otvorenosti. Zorz Sand priznaje da knez Karol predstavlja Sopenovu karikatura u kojoj nije bilo ni njegovih kontradiktornosti ni njegovog genija. Pitamo se zbog čega je onda osećala potrebu da stvori tu karikaturu i zašto je za Šopena, koji inače nije čitao njena dela, rekla da je proučavao baš tu sliku u njenom svakodnevnom stvaralačkom razvoju. Nije li mozda njena pozrtvovanost u sebi, ipak, nosila tajnu zelju za osvetom? Jedno je sigurno: ljubav koju je osećala kao majka prema svojoj deci, sve češće se sukobljavala s njenim majčinskim prijateljstvom i taj sukob je to prijateljstvo na kraju i razorio. Šopen se s njenom decom dobro slagao i izigravao prijatnog, darezljivog striea. Vremenom se Moris razvio u mladića, a Solanz u đrazesnu devojku i - kako se čini - Sopenova osećanja prema njoj nisu ostala baš sasvim u granicama stričevske uloge. Tada se u kući zatekla još i neka zgodna rođaka. Šopen je smatrao da nije u redu što se slama stavlja uz vatru i neočekivano je prema omiljenom i razmazenom Morisu postupio sa učiteljskom strogošću. Mladic se pobunio, a majka se umešala: "Nisam ni mogla, ni smela drukčije. Ali, Šopen to nije trpeo i nije priznao ni potrebu ni opravdanost moje intervencije. Pognuo je glavu i rekao da ga vise ne volim. Kakve li sramote nakon osam godina majčinske odanosti! Ali, to ubogo ranjeno sree nije bilo svesno svog delirijiima. Nadala sam se da će nekoliko meseci rastavljenog zivota i ćutanja da ga izleče i ponovo opamete..." Nakon nekoliko uzbuđenih pisama i s jedne i s druge strane, između Šopena i Zorz Sand zavladalo je ćutanje. Sreli su se još jednom sledećeg marta na jednoj soareji. "Stisnula sam njegovu drhtavu, ledenu ruku. Htela sam da razgovaram s njim, no on je to izbegao." F-dur. Poslednje putovanje Pismo iz Škotske: "Oh, ta magla! Sa mog prozora pruza se najlepši vidik sa Sterling Kastla, istog onog s kojim se oduševio Robert Brus; divan park, jezera i bregovi, vidik poznat u čitavoj Škotskoj - a ja ne vidim ništa, osim u časovima kada se magla povlači pred suncem. Vlasnik ove kuće je strie moje škotske lady, glava porodiee, bogati nezenja i veoma inteligentan čovek. Poseduje predivnu galeriju 174

I slika, uglavnom španske majstore, mnogo je putovao, bio je i na Istoku i napisao je nekoliko knjiga. Posećuju ga svi oni koji u Engleskoj nose značajno ime. Za njegovim stolom svakodnevno se nađe do trideset gostiju, pa tako mozeš da upoznaš najrazličitije lepotice. Maternji poljski jezik gotovo da sam zaboravio, govorim francuski kao Englez, a engleski kao Škotlanđanin, ukratko mucam na pet jezika. Primam mnoštvo poziva, svake nedelje sam na drugom mestu, jer mi moje škotske dame ne daju mira. U najboljoj named upoznavaju me sa svim svojim poznanicima i svojom dobrotom će na kraju da me unište. AH, šta da radim? Barem ću nešto da prištedim za zimu. Svakog dana mi je sve lošije. čitavo pre podne nesposoban sam za bilo kakav posao. Tek što se obučem, osećam se tako iscrpljeno da moram da prilegnem. Posle večere moram po dva sata da odsedim u društvu dzentlmena, da gledam kako pričaju i slušam kako piju. Svaki razgovor bezuslovno dotiče l genealogiju, pa me podseća na Sveto pismo po kojem je ovaj rodio ovog, taj onog, a onaj opet nekog trećeg i tako redom kroz dve stranice sve do Isusa. Posle toga moram da prikupim svu snagu da bih ponovo zivnuo, jer je jasno da svako hoće da me čuje. Kada i to obavim, moj dobri Daniel me odnese gore u moju spavaću sobu, svuče me i polozi u krevet, ostavi sveću da gori i tada mogu opet slobodno da stenjem i sanjam do jutra kada će da započne nov dan koji ću da provedem tačno onako kako sam proveo i dan pre toga." Pismo iz Londona: "Danas opet lezim skoro ceo dan, ali ću u utorak da napu stim ovaj nesnosni grad. Ostanem li ovde još samo jedan dan duze, poludeću ili ću da umrem. Moje škotske dame tako su mi se obesile o vrat da skoro ne mogu da ih se otresem. Dobre su, ali me jako zamaraju - jedino me kneginja Cartorska odrzava u zivotu. čudnovato kako mi nestaje svest - gubim se - kud se denula moja umetnost? Kud se delo moje sree? Jedva se još sećam kako pevaju u mojoj domovini... Pobrini se da u svim prostorijama mog stana bude zalozeno i sve isprašeno. Madam Etjen neka kupi jelove šišarke i neka ni na čemu ne štedi kako bi me ugrejala kada se vratim. Pisao sam Drozevskom da nabavi tepihe i zavese. Tapetaru ću se sam javiti. Reci Plejelu da mi u utorok pošalje klavir. Zaključaj ga i kupi korpieu ljubičica da u salonu mirišu. I nastoj da jastuei i posteljina budu potpuno suvi!" Fis-dur. Nokturno Vratio se kao čovek koji umire. Ali, bolest se još godinu dana otegla. Lekari su se neprestano izmenjivali, a lekove koje bi mu 175

V prepisivali bacao je u kofieu, Jedini u koga je imao poverenja umro je od kolere. Bio je to lekar za dečije bolesti. "Pa i ja sam dete", rezignirano bi se smeškao Šopen. Svojim učenicima drzao je časove iz lezećeg polozaja. Otoman je bio smešten pokraj klavira i Šopen bi se s mukom uspravljao kako bi ispravljao učenike i pokazivao im kako treba da sviraju. Morao je da zarađuje, jer je sve što je u Engleskoj bio prištedeo potrošio na skupo stanovanje. Jednog dana odrzao je sedam uzastopnih lekeija. Posle toga je bio toliko slab, da su prijatelji morali da otkazu ostalim učenicima. Sopen je zeleo da mu čitaju Voltera, očevog omiljenog pisea. Već je govorio uz veliki napor i uglavnom se sporazumevao pomoću znakova. Mnogi su ga posećivali i on bi se upinjao da bude vedar i uljudan. Bolelo ga je odsustvo voljene negovateljice Zorz Sand. Poslednjih dana došapnuo je jeđnom svom prijatelju: "Uvek mi je govorila kako ću da izdahnem na njenim rukama." Ona je zelela da odrzi svoje obećanje. Pisala je njegovoj sestri, koja se bila dovezla iz Varšave, ali nije dobila odgovor. Zorz Sand bila je za njegovu porodieu kao crvena marama. Poljska kolonija u Parizu svima je zabranila pristup umirućem umetniku i brinula se sama za spas njegove duše. On se brinuo za druge stvari: da ga ne sahrane zivog i da njegovo sree prenesu u domovinu - da mu u raku baee pregršt poljske zemlje - da se spale sve kompozicije koje se nađu u ostavštini, kako do narednih pokoljenja ne bi stiglo ništa što nije do voljno vredno njegovog imena. Kad je već zapao u polusvest, zazeleo se muzike. Jedna njegova nekadašnja ljubavnica - grofiea Potocka - koja je iz Nice pozurila do njegove samrtne postelje, morala je da mu otpeva jed nu Belinijevu (Bellini) ariju. Njegova nekadašnja učenica, kneginja Cartorska i njegov prijatelj Frankom (Franchomme) morali su da mu sviraju četvororučno. "Tvoju sonatu", predlozila je kneginja. "Ne", prošaptao je Sopen, "ne to... pravu muziku... Mocarta ..." Kada je doktor još jednom hteo da mu opipa puls, promrmljao je: "Ne vous fatiguez pas, Monsieur... je vous debarasserai bientot ..." Njegove poslednje reči bile su na poljskom: "Majko... jadna moja majko..." 176

SUMAN - PAPILLONS I

Kompozitoru Lotaru Penclinu

Prizivanje duhova Ponoć. U kući tišina. Dečak se u noćnoj košulji i u papučama odšunjao niz stepenice, pritisnuo kvaku na vratima očeve biblioteke i ušao. Mesecina koja je ulazila u prostoriju bila je tako sjajna da su naslovi na ivicama knjiga mogli da se pročitaju. Robert je seo za klavir, na stolicu s pokretnim okruglim sedištem, podigao poklopae nad klavijaturom, i pianissimo, s podignutim prigušivačem odsvirao As-dur akord. Harmonija se polagano rasplamsavala. I tada se razvila zivahna, šarena melodrama koja je jedva primetno klizila s bledih usana, praćena sve osobenijim akordima, akordima kakve još niko nije čuo i koji nisu bili predviđeni nikakvim pravilima bilo je to fantastično prelivanje boja bez određenog smisla, šarenilo, koje se neprestano menjalo, kao slučajne konstelacije u kaleidoskopu... Postepeno su počele da preovlađuju disonance i što je njihov zvuk bio tiši, utoliko su bile uzbudljivije. Prodirale su u mozak kao ubodi tananih igala, bušile su, trzale se, kidale zivee. Vizije su iz časa u čas bivale nemirnije. Dečak je drhtao celim telom i široko otvorenih očiju zagledao se u ugao sobe: "Gle kako vreba bleda sablast - crveno svetlueaju njene oči - iz plašta pruza koštane pesnice - na njenoj goloj lobanji šušti slamnata kruna - to je ludilo - svojim kandzama htela bi da mi 179

dograbi srce - Ostavi me! Poštedi me! - Da li je nestala? Ej, ej, pakosnice, sve si mi cveće izgazila - nema vise nijedne zelene biljke - strahovita pustinja - sve mrtvo, mrtvo, mrtvo..." Dečak je svom tezinom spustio glavu na dirke i zajeeao, zajeeao kao da mu se srce para. Potrajalo je to nekih četvrt sata, a on da je stalo da se smiruje i napokon se potpuno smirilo. Uskoro posle toga smireno je ustao, pogledao bistrih očiju po sobi, pazljivo zatvorio instrument, prišao ormaru s knjigama, izvadio tanku knjizicu, otišao s njom do prozora na mesečinu, otvorio naslovnu stranicu i stao da čita: "Kreisleriana. Svetli časovi jednog poludelog muzičara. Napisao Ernst Teodor Amadeus Hofman." Jednu scenu iz ove zanimljive knjige upravo je bio improvizovao i doziveo na svoj način. Duboko je uzdahnuo, rukom pomilovao koriee i zatim stavio knjizicu na njeno mesto u ormanu. Nečujno se zatim uspeo stepenicama i legao u krevet. Dečak Robert bio je razmazeno mezimče porodiee Šuman (Schumann). Došao je na svet kada je njegovoj majci bilo četrdeset godina i kada su njegova braća već nosila dugačke pantalone. Taj porodični mezimac bio je ljubazan i usluzan prema ostalim članovima porodiee, jedno milo i umiljato dete. Ocu bi donosio duvankesu, svojim veselim brbljanjem trudio se da majci s čela ukloni bore izazvane brigama, a dve mlade rođake često je znao da zagrli. Kada je hteo da se nekome dopadne, to mu je uvek po lazilo za rukom. Katkada bi se u svom nestašluku sporečkao s nekim drugom i to samo zato, da bi se uverio u svoju mod da se s njim za tren oka moze ponovo pomiriti. Posedovao je šesto čulo za duševne finese. "Danas zračl zora iz tvoje duše«, rekao je jednom prilikom svojoj majci koja se pre toga dugo vremena molila Bogu. Posle jednog mučnog pregovaranja, u kući je svima laknulo kada se na vratima pojavio mali Robert, nabrao čelo i rekao: »Sa vaših liea kao da će sad udariti munje.« Dečak je posmatrao ljude kao kakav profesor psihologije. Jednom je dugo gledao svoga brata Julija i odmahnuvši glavom rekao: »Otkrio sam kod tebe jednu novu, nepoznatu ertu koju dosad nisam primetio. Da li je to mozda zbog toga što se i ja menjam? Danas sam tako zadovoljan, a ne vidim neki poseban razlog za to.« Zatvorenih očiju znao je satima da sedi na svojoj stoličici, izmišljajući nastavak price koju je upravo bio pročitao. U mislima se vraćao i po petnaet dana unatrag, painted svaku i najmanju pojedinost. Sećao se svake reči, svakog izraza liea. Kopirao je potpise i uzivljavae se u karaktere ljudi na osnovu njihovih poteza perom. Sakupljao je slike slavnih ljudi. Poređao bi ih u krug oko sebe i upoređivao n jihove noseve, čela, oči. Pri180

ređivao diskusije između njih, izmedu Cezara i Napoleona, Mikelanđela i Rafaela. Za Rafaela nije previse mario. Za njegov ukus bio je isuviše lep. I Robert je bio lepuškast, ali je uspevao da svoje lice tako promeni, da je izgledao gotovo kao Betoven. Njegovi snovi uglavnom su bili veseli, ali ponekad je sanjao i stravične price. Predosetio je smrt svoje sestre. Takve tajanstvene sposobnosti nisu ga zaprepašćivale, naprotiv poigravao se s njima kao što se deea igraju s vatrom. Voleo je sebe da zamišlja ne kao Roberta Šumana, nego kao nekog sasvim stranog čoveka. To nije morao biti neki junak, mogla je to biti i devojčica ili neki grbavae. Mada o tome nije nigde ništa pročitao, povremeno bi mu sinulo: »Ja imam dvojnika.« To biće, koje mu se tako iznenada javljalo, nije likom podsećalo na Roberta, ali je bilo njegovo drugo ja, koje je bilo tako prisno uz njega kao da se pripilo uz njegovo telo. Razgovarao je s njim, svađa se s njim, bezao pred njim, nešto ga je privlačilo njemu kao rođenom bratu. Rascep svesti, naginjanje šizofreniji. U takvom stanju često je osećao strah. Bilo mu je lakše i čak je bio i ushićen, kada je jednog dana saznao da su i drugi poznavali takve pojave. E. T. A. Hofman, autor sablasnih priča, jasno je opisao tu pojavu. Njegovom kapelniku Kreisleru, njegovo drugo ja hitalo je u susret ulicom usred bela dana. Tako nešto Robert nikada nije doziveo. Ali zato mu se činilo sasvim prirodnim, kada je Kreisler sam sebi izdao potvrdu o stručnoj osposobljenosti, koju je potpisao: »Ja kao ti.« Stoga, nije čudno što je ponoćno oprobavanje Kreislerove sablasne muzičke fantazije, za Roberta, predstavljalo posebnu draz. Kada je dečak Suman na klaviru trazio akorde, nije to radio kao Betoven, da bi pronašao patetični zvučni niz. On se samo radovao mešanju tonova, disonancama koje su kao svrdlo prodirale u mozak, harmonijama koje su polako iščezavale. Uzivao je u muziei čarobnih boja, kao da njen element nije pokret, nego slika koja do naše svesti dolazi putem sluha. Njegov svet bio je ispunjen nekakvim zvučnim fluidom, čiji se sastav menjao u zavisnosti od mesta, doba dana ili godišnjeg doba. Za svaki mesec imao je posebnu oznaku tonaliteta: Des-dur bio je jul, Es-dur august, maj se završavao u A-molu, da bi se u junu razrešio u C-duru. Zvuci su nesvesno izvirali iz svake duše, bili su najtananija duševna građa, najveći bozji dar čovečanstvu. Veoma dugo i sa entuzijazmom trudio se da pronađe muzički govor cveća. Izvesni zvuci za njega su predstavljali suze, drugi vernost. Uzbuđenim ritmovima nastojao je da izrazi istrajnost molbe, sa nekoliko dur-akorda njeno ispunjenje. Kao i Betoven, on je za klavirom slikao karakterne slike. Njegovo sviranje bilo je nekorektno, tehnički mizerno. Nikada nije dobio solidno muzičko obrazovanje, a o teoriji gotovo da ništa 181

nije znao. I baš zbog toga obuzimale su ga najoriginalnije muzičke ideje. Otac je svakog dana, posle ručka, zeleo da sluša improvizacije svog trinaestogodišnjeg sina na klaviru. U to vreme muzika je za njega bila kao bolest. Za vreme školskih praznika svako prepodne provodio je uz dirke. Silom su ga terali na svez vazduh. U sumrak bi se opet došunjao do klavi ra. »Sada se najlepše muzicira«, govorio je, »i to zato što duša u sumrak zatvara svoju cvetnu čašicu i miriše još jače, a i zato što se tada u sobi otvara bezbroj serafinskih očiju.« Kada se Suman kasnije sećao svojih dečjih dana, činilo mu se da su ti dani bili kao pesma, kao molitva. U petnaestoj godini sve je iznenadio svojom neočekivanom vrednoćom. Od onog sanjara u školskoj klupi, uspeo je da postane odličan đak, a u poznavanju nemačkog jezika nadmašio je sve ostale. Njegove pismene sastave čitali su pred celim razredom, a usko ro su mu poverili i ulogu svečanog govornika gimnazije u Cvikauu. Svojom snaznom voljom uspeo je da se nametne i školskim drugovima. Kada je govorio o svojoj velikoj budućnosti, u početku su ga nazivali uobrazenim majmunom. Međutim, postepeno su se predavali njegovom vođstvu. Osnovao je tajni bratski savez sa svim mogućim zakletvama, ali i jedno normalno literarno društvo s pravim pravcatim pravilima i paragrafima. Ovo društvo bavilo se u prvom redu dramskom literaturom i Robertove krvave tragedije nisu pro šle nezapazeno. Sam se probijao kroz svet klasika. Očeva kuća bila je prepuna takve literature, jer je otac bio knjizar i izdavač, a Ro bert je oštećene primerke mogao da poklanja svojim prijateljima. Bilo je očigledno da će postati pisae. Za očevo izdanje »Galerija slavnih ljudi svih vremena« napisao je svoje priloge. Započeo je i dva romana. Stihovima je ispunio dve debele sveske pod lepim naslovom »Razno iz pera Roberta Doljanina." Još vise je voleo svoj dnevnik "Junske večeri i julski dani«. Bilo je tu veoma vrednih pesničkih priloga, ali i veoma oštrih kritičkih zapazanj a. »Šta sam ja zapravo, to nije jasno ni meni samome. Mislim da imam fantaziju, ali nisam duboki mislilac. Nikada ne mogu lo gično da nastavim s raspredanjem fabule koju sam, mozda, i dobro započeo. Da li sam pesnik - jer se pesnikom ne moze tek tako postati - o tome neka sudi potomstvo.« »čudnovato: upravo tamo gde moja osećanja najjače progovaraju, prestajem da budem pesnik.« »Šta je dnevnik drugo do mutno ogledalo taštine? To mi je već odvratno. Ne bih nastavio s pisanjem da me ne vezuje zakletva.« I tako se iz zamišljenog sanjara, koji je odjednom postao napadno radan i vredan, razvio moralista. To je posebno došlo do 182

izrazaja kada mu je godinu dana kasnije umro otac. Tada se sam podvrgao najstrozoj disciplini, često je sebi uskraćivao muziciranje i mnogo se trudio oko školskih zadataka. Smatrao je svojom duznošću da svako delo rimskog ili grčkog klasika, koje su u školi počeli da čitaju, pročita do kraja. Tako je pročitao eelu »Ilijadu«, sve Horacijeve ode i sve Sofoklove tragedije. Međutim, pred Platonom je polozio oruzje, ali tek onda kad je za to pronašao opravdanje: »Delimično ga ne shvatam, a i tačno je i to da nikako ne mogu da ga zavolim. Platon je hrana za heroje.« Njegova radna upomost na torn planu utoliko vise iznenađuje, ako se uzme u obzir da ga klasični jeziei uopšte nisu privlačili. Cak je i sam bio iznenađen svojim uspehom. U poslednjem razredu gimnazije, direktor ga je, visoko ceneći njegove sposobnosti, pozvao da sarađuje na novom izdanju velikog latinskog leksikona i za tu saradnju plaćao mu je jedan talir po štamparskom arku. Ovakva cast, kao gimnazijalacu, nije bila ukazana ni samom Ničeu. Na muzičkom planu u njemu su se, takođe, dešavale mnoge stvari. Nekako u to vreme domogao se klavirskih izvoda svih Moeartovih opera. Sanjario je o vlastitim, ali neobičnim operama: »O operama bez teksta! To bi tek bilo dramatično!« Najverovatnije da je stvar zamišljao tako, da bi pevači pevali samo »lalala«. Ako je mislio da na taj način postigne dramatičnost, morao je u glavi imati odista čudesnu muziku. Na papir ona nikada nije došla. čak nije pokušao ni da je prosvira na klaviru. Bilo mu je mnogo lepše da je osluškuje kako se preliva i odzvanja u njegovoj mašti. Katkada bi pozeleo da nema prste, već jedan poseban organ kojim bi mogao svoje muzičke sanjarije prenositi neposredno u duše drugih ljudi. Što se tiče muzike koja se sluša, o teoriji još uvijek nije imao pojma. I dalje je radio na oblikovanju svog govora cveća i utvr dio je da se u njemu krije pravi eilj novog razvoja. Do tog zapanjujućeg saznanja došao je na osnovu sledećih zapazanja: »Muzika je umetnost koja se najkasnije razvila. U početku su postojali samo dur i mol, radost i bol. Sada smo prodrli dublje u tajne harmonije i izvezbali se u slikanju finijih emocionalnih nijan si: besa i kajanja, prijatnih i neprijatnih osećanja. Betoven i Šubert mogu u muzički govor da prenesu bilo koje zivotno stanje. Nad pojedinim Šubertovim moments musicaux lebdi takva sitna, malograđanska mrzovolja, da u njima mogu, čini mi se, da vidim, čak i krojačke račune koje nije mogao da plati.« U potaji svoje duše, gimnazijalac Šuman verovao je u svoju sposobnost da muzičkim jezikom moze izraziti još tananije i po mogućstvu još jasnije nijanse emocija. Mozda je, ipak, bio predo dređen za muzičara, za pesnika tonova umesto za pesnika reči? Jednog dana doneo je odluku, zbog koje je bio srećan: »čim polo zim maturu, odlazim u Beč i postaću Šubertov učenik!« 183

Ushićen od radosti napisao je pismo - smerno, kratko i puno nade. U njega je polozio svu svoju dušu. Nosio ga je nedeljama uza se i kada se konačno odvazio da ga pošalje, u novinama je pročitao vest o Šubertovoj smrti. Toga dana nije ni dotakao svoju večeru, zatvorio se u sobu i plakao, gorko plakao dok ga nije savladao san. Idućeg jutra zapisao je u dnevnik tek nekoliko reči u koje je uneo čitavo svoje srce: »O prerano preminuli nebeski Šuberte, duše nadzemaljskog stremljenja, koji se kriješ pod prolećnim cvećem! Kad bi sablasti i dvojnici imali reč, govorili bi kao ti!« Mladog Roberta su, dakle, i dalje pratile sablasti i dvojnici. Štaviše, sedeli su mu, puni pretnje, na potiljku. Katkada je zivo osećao kako vrebaju priliku da ga sunovrate u svoj vrtlog, u dubinu svoje noći. O ovoj bojazni govorio je u svom novom dnevniku, kome je u nekom grčevitom humoru dao naslov »Hotentotiana«. Dnevnik vise nije bio ogledalo taštine. U tim sveskama, koje su u toku tri godina narasle na 147 stranica, odigravala se teška borba, pa ako je bilo čoveka koji je vodio dnevnik zato što je na to bio prisiljen i zato što mu je to bila zivotna nuznost, onda je to sigurno bio Šuman. O tezini sudbinske borbe koju je vodio sa samim sobom, najbolje svedoče njegove reči: »Kad bih barem mogao plakati ne misleći da to činim - to je strašno!« Katkada je tumarao samom ivicom ponora: »Prekjuče sam bio veoma uzbuđen, ne znam zbog čega. Osećam kao da ću jednog dana poludeti. Već sam i bio lud. Bio sam pri zdravoj pameti, a ipak sam mislio da sam je izgubio.» Robert se branio. Nije pokušavao da pobegne, da zaboravi ili zavarava samoga sebe; to mu ionako ne bi pomoglo. Trebalo je đavola isterati na čistinu, odagnati strah od duhova analizirajući samog sebe. Sa naučničkom tačnošću i objektivnošću seeirao je samoga sebe, pokušavajući da dopre do dna svoga bića, da obuzda svoju neukrotivu fantaziju, i da raseep svesti premostiti razumom. Bilo je vise načina da zagospodari svojim dvojnikom. Mogao je od njega načiniti dobroćudnog đavolčića iz price, ili duha zatvorenog u boei, o kome bi govorio drugim ljudima, najbolje deei, koja su u to verovala. Ali to je mogao učiniti tek pošto bi dopustio da duh izađe iz boee, onda kada bi uspeo da ga sagleda u nje govoj pravoj veličini. Ovog prizivanja duhova latio se najpre na oprobani pesnički način, i to u jednom autobiografskom romanu. Međutim, nije mu pošlo za rukom da oslika duševne fizionomije. Opet ga je izdala njegova pesnička snaga, i to baš onda kada je trebalo da progo vori o svojim najskrivenijim dozivljajima. 184

Jedino što mu je još preostalo, bio je onaj najodvazniji korak - da se lice u lice suoči s pojavom, da spozna njenu pravu bit i lzvede na čistac njeno metafizičko značenje. Trebalo mu je mno go, mnogo vremena da to učini i na posljednjoj stranici svog dnevnika govori o torn istrazivanju i o toj borbi: »D. je mladić koga sam dugo voleo i posmatrao. Zeleo bih da naslikam njegovu dušu, ali je još uvek nisam spoznao do kraja. Uvijena je u guste velove, kroz koje pogled moze proniknuti tek u zrelim godinama. Mladic D. privlačio me je od prvog časa, cenio sam ga i majčinski brinuo za njega. Uticao je na mene ogromnom snagom, otkrio mi je plemenitiju stranu zivota, usadio u moje sree ljubav za umetnost, ali me je često vraćao i natrag u stvarnost.« Iz ovih reči najbolje se vidi, kako je svog dvojnika znao da prilagodi sebi: svoje drugo »ja« učinio je boljim »ja«, nekim višim bićem i, konačno, nekakvim duhomčuvarom, koga je ponekad nazivao imenom koje mu je sasvim pristajalo: svojim genrjem. To svoje dugo biće je s pravom mogao odvojiti od Roberta Sumana, mogao mu je ukazivati poštovanje i neprestano povećavati razmak između njega i sebe, dizati ga iznad sebe do earstva duhova, do samoga boga. Dozivao ga je i molio mu se, i gotovo da ga je zame nio s bogom: »čuvaj me, boze, moj genije, i nemoj me zavaravati!« Tako je izbegao opasnost, tako je svoju duševnu rascepljenost mogao da podnosi bez uzasa, štaviše, mogao je i priznati svoje stanje. Onaj koji mu se javljao, nije bio niko drugi do njegov geni je koji, katkada, nije mogao izdrzati vezu s primitivnim i nipošto genijalnim Robertom. Krajnje hladno i bez ličnoga učešća, taj Robert je sam sebi napisao karakteristiku, koja izgleda kao lekarski sekcioni nalaz po> matran sa stanovišta njegovog dvojnika: »Ne pokušavajući da utvrdim dokle sezu granice ljudske veličine, Sumana ne bih svrstao među sasvim obične ljude. Po prirodi je zatvoren i skok u zivot na genijalan način stran je njegovoj prirodi. Za njega bi se moglo reći da je pre čovek osećanja nego razuma. Poseduje oštroumnost, ali nije dovitljiv, ima smisla za umetnost, ali nije muzički genije. Veoma je načitan i dobar je poznavalac literature u svim oblastima. Ima takta, a u ophođenju s drugim ljudima je neposredan i ljubazan. Prema jačima od sebe je oštar, slabijima od sebe voli da se naruga, ali ih brzo opet osva ja. Nije umišljen, samo je ponosan, jer sa svetom komunicira iz viših regija. Religiozan je, no bez religije, Voli čisto i sveto. Svestan je da se dopada devojkama.« Da se dopada devojkama, postalo mu je jasno dosta rano. Zaljubljivao se već kao gimnazijalac i narednih godina u tome se do bro izvezbao, a kao maturant doziveo je već i pravi preobrazaj. 185

»Prijatelju, tek sada osećam čistu, najvišu ljubav, koja ne pije iz omamljujuće case uzitaka, nego sreću nalazi samo u neznom posmatranju, u obozavanju! Oh, prijatelju! Da sam osmeh, zeleo bih da lebdim oko njenih očiju, da sam radost, hteo bih nečujno da prozmem njeno bilo i zile, da sam suza, zeleo bih da umrem na njenim veđama!« Objekat njegovog ushićenja bila je vesela domaćica jednog lekara, koji se u slobodno vreme bavio Subertovim pesmama i kvartetima i nastojao da za to pridobije i paznju mladog udvarača. To mu nije teško padalo, jer je uprkos okretanju ka čistoj ljubavi, svesrdno trazio nekadašnju omamljujuću čašu uzitka, kad mu se za to pruzila prilika. »Jasno je, da su moji prvi koraci u Drezdenu bili usmereni prema uličici u kojoj je stanovala Nani. Da samo znaš koliko sam za njom čeznuo, kako sam dozivao u sećanje sve one časove koje sam prosanjao u njenom naručju! Trazio sam njene erte liea pod svakim lepršavim velom koji sam video. Svaki put kada bih već iz daljine ugledao neko lepo lice, povikao sam: To je ona! To mora biti ona! - Nazalost, nisam je našao. To je teško. Jedino je muzika, moja nebeska uteha mogla da me uzdigne iznad ovog teskobnog zivota; kada se kao bozji grom oglasila Betovenova peta simfonija, u raskošnom svetu zvukova moje sree se pomirilo sa hladnom svakodnevicom.« Nekoliko dana posle toga već je mislio na drugu: »U Toplicama skoro da sam dozvolio da budem zaveden i nije mnogo trebalo pa da se ponovo zaboravim i to opet s Lidi (Liddy). Bila je tu i ljubazno me presretala, neprestano mi nešto izjavljujući. Dan uoči mog odlaska, pozvali su me na zajednički izlet kolima. Sedeo sam pored nje i tada me je zamolila da se nas dvoje sami popnemo na Rozenburg.« Na Rozenburgu su se njihova tela i duše opasno priblizile, sve dok grom, ovoga puta pravi, nije uplašio par i probudio Rober to vog dvojnika. Vraćajući se kući, doneo je jasan sud o njoj, i to veoma oštar: »Lidi je uskogruda duša, ograničena devojka koja zivi u naivnim utopijama, osoba koja nije kadra da shvati ni jednu veliku misao - ako samo pomislim šta je govorila o Zan Polu!« Nesrećnica, dotakla se Zan Pola, Šumanovog idola, pesnika koji je ispunio njegov zivot, čija dela je doslovee gutao i koji mu je bio veliki uzor dok je mislio, govorio, pisao i čak kada je muzieirao. »Od njega sam o kontrapunktu naučio mnogo vise nego od svoga učitelja«, rekao je, misleći pritom na dve stvari: prvo na to - kako je Zan Pol mogao u isti mah jednim okom da place, a drugim da namiguje, i drugo - kako je sve stvari posmatrao kroz prizmu poređenja, koja su ponekad bila i do krajnosti hirovita, ali su uvek na neki način pogađala samu suštinu stvari. U nekoliko 186

reči, koje nisu bile ni u kakvoj vezi s predmetom, uspevao je da prikaze neopisiva osećanja, kao na primer neprestano kretanje osećanja u simfonijskoj muzici, to dostignuče staroga Hajđna, dostignuće koje je pokrenulo svetove. Mladi Robert je ovu muziku reči prosto upijao u sebe i čak ju je nesvesno i kopirao. O Betovenu je u svoj dnevnik zapisao: »Blagi, meki zvuci prolazili su velikom prostorijom kao dašak duhova, iz dubina i iz visina odgovarali su udaljeni glasovi, šapćući o onom svetu - iznenada su se širom otvorile velike dveri i sve je podrhtavalo, sve se treslo i uzdizalo, grmelo i ječalo, munje su jarko ^e-vale i sree se usred ove ogromne borbe osećalo posve majušnim - tada su nezni glasovi zapevali molitvu gospodnju i nadvladali ^rmljavinu, iz tamnog haosa, kao divna zora, isplovili su zvuci, spuštajući se toplo i umirujuće na prestravljeno sree, i gle čuda! Na mladu zemlju palo je zlatno jutro.« »Papillons« Nekako tako Robert je zamišljao svoj muzički govor cveća; zeleo je zvucima da izazove tako snazna i jasna osjecanja, kao Zan Pol svojim poređenjima. Iza njegovog prvog pokušaja te vrste, stoji upravo delo Zan Pola. Kao mladić od dvadeset godina ponovo je pročitao njegov roman »Nestašne godine« (»Flegeljahre«), koji se zavšava tako iznenada kao kada bi se jedno scensko delo završilo a da se zavesa nije spustila. Uvek iznova, prelistavao je poslednje stranice, uzivljavao se u bal pod maskama u pretposlednjem poglavlju - i nesvesno sedao za klavir i improvizovao. Tako je nastalo tuee minijatura, prva prava Šumanova kompozicija, op. 2, pod naslovom »Papillons«. Kada ih je uredivao, i sam je bio iznenađen shvativši da je u stvari komponovao poglavlje romana, sliku za slikom. »Pa to je čitava opera!« uskliknuo je, »opera bez teksta!« Danas se takva dela nazivaju programskom muzikom. Neizmerno se zabavljao podvlačenjem onih mesta u romanu koja je prepričao u svojim »Papillons«. Doveo je prijatelja, gurnuo mu u ruke knjigu i dok mu je svirao svoje minijature uzvikivao je brojke pojedinih scena. »Dakle? Zar muzika ne odrazava tačno bal pod maskama?« Prijatelj je delo ipak morao da čuje vise puta. Na kraju je bio potpuno ponesen novim načinom muziciranja. »Ipak ne mogu da poverujem da si to uradio potpuno nesvesno, « »Istina je!« viknuo je Robert. »Tekst pojedinih prizora umetnuo sam naknadno. Inače to i ne bi bilo pravo komponovanje.« Ove male kompozicije nisu bile nezne, naivne pesme bez reči, nekakvi moments musicaux istreseni iz rukava. Bile su to do 187

kraja kondenzovane muzičke esencije. Ovim kompozicijama muzička umetnost obogaćena je darovima lirike nemalih pretenizija. Eminentni artizam uzivao je u mnogostrukosti, razigranoj dubini i formalnoj superiornosti tih krajnje koncentrisanih stavova. U nekoliko taktova sabijen je emocionalni sadrzaj čitavih pesama i roman si. To vise nije bilo delo punoće, tu se izbegavala svaka figura pratnje, svaka uobičajena fraza. Jedna harmonska finesa nadovezivala se na drugu. Ritam se menja svakog časa, na mnogim mesti ma se vise i ne moze taktirati. Svi stilovi su izmešani, melodije se međusobno čudesno prepliću. Nijedna od njih ne donosi se dvaput na isti način, sitnim promenama, novim prelivima boja, promenama ritma Šuman im je dodavao uvek nove, sveze i neočekivane nijanse. Ovu novu, veoma zrelu i rafiniranu umetnost stvorio je dvadesetogodišnji čovek bez ičije pomoći i uputstava, bez sistematskog učenja, bez teoretskog znanja. Postigao je to jedino obrazovanjem duha - »Moj duh je uvek bio za šest godina isperd svake teorije.« Kako se ova muzika teško primala, uverio se i sam njen stvaralac: čim se nekoliko dana nije bavio »Papillonima«, morao ih je opet uvezbavati i uzivljavati se u njih, kako bi mogao uzivati u njihovim finesama. »Specifičnija osećanja«, govorio je Šuman rezignirano, većlnom ostaju neshvaćena, a vrlo često su i prezrena.» S ponosom se tešio uverenjem da »koliko je muzika specifičnija, toliko će ona slušaocu na kraju dad vise i za njega ostati uvek nova i puna drazi.« U trenutku kada je tako smelo zakoračio u muzičku istoriju bio je još student. Student prava i to ne od onih suviše obesnih i raspojasanih, mada je pohađao vezbe mačevanja. Studentski način zivota, uz koji je išlo bančenje i pijančenje, bio mu je odvratan. Predavanja na fakultetu bila su mu dosadna, a dosađivao se i na časovima klavira kod priznatog majstora Fridriha Vika (Friedrich Wieck). »Bacen sam u zivot i stojim tu bez oca, bez učitelja i bez čoveka koji bi me vodio. Ko mi moze reći šta da učinim?!« Profesorima u Lajpeigu nije pošlo za rukom da ga oduševe za buduće zvanje. Zato je otišao u Hajdelberg, gde je u to vreme predavao neki čuveni pravni naučnik. Nesreća je htela da je taj naučnik bio strastan poklonik muzičke umetnosti. Već u prvom semestru, privukao je mladića na svoje koncerte u kući i kada je čuo njegovu prvu improvizaciju za klavirom rekao mu je: »Vi niste rođeni za činovnika!« Nakon toga, Robert je napisao majci: »Ceo moj zivot nije bio ništa drugo nego dvadesetogodišnja borba između poezije i proze, ili - tačnije - između muzike i prava. Sada stojim na raskršću zastrašen pitanjem: Kojim putem da krenem? Da li za svojim geni jem, koji me upućuje u svet umetnosti? Uvek sam osećao da mi 188

Ti taj put zaklanjaš i da bih njime mogao poći samo protiv Tvoje volje.« Dokazivao joj je, dalje, da bi njegova pravnička karijera bila bedna, a da je pijanistička puna nade. Zamolio je majku da se obrati njegovom učitelju klavira u Lajpcigu, gospodinu Viku i da njega pita za mišljenje. Na kraju je napisao: »Majko, Ti sada uviđaš da je ovo o čemu Ti danas pišem za mene vaznije od svega što sam Ti do sada pisao, stoga ispuni moju molbu i odgovori mi uskoro. Nemam vise vremena za gubljenje.« Majka je bila zaprepašćena; nije joj vise pomogla ni molitva Bogu. Umesto da svog izuzetno nadarenoga sina ljubimca vidi u togi drzavnog advokata, videla ga je kako u otrcanom salonskom kaputu ide od kuće do kuće, kako bi razmazenim građanskim sinovima tumačio i pokazivao kako se sviraju lestviee. Vise nego teška srea pisala je gospodinu Viku. Odgovorio joj je prvom poštom: »Preuzimam na sebe obavezu da u naredne tri godine od Vašeg sina načinim velikog pijanistu, duhovitijeg od Mošelea i veličanstvenijeg od Himela (Hummel). AH, pod 1. - jednu eelu godinu mora da dolazi kod mene gotovo svakoga dana na časove. Međutim, silom prilika, ja često moram da putujem. Neće li ga za to vreme Robertov tzv. drugi ja skrenu ti s koloseka? Već je i dosad često znao da izostaje s časova. Pod 2. Najviše poteškoća zadavaće mu tehnička strana. Bitću otvoren: nije bilo nimalo lako ubediti ga, kako je čisto, precizno i jasno sviranje najvaznija stvar; njegova neobuzdana fantazija uvek se tome suprotstavljala i bunila se, pa je zbog toga vodio tešku borbu sa samim sobom. Hoće li naš dragi Robert sada biti razboritiji, manje kolebljiv, da li će biti muzevniji? Pod 3. Do sada nije pokazao volju da nauči ono malo teorije, koliko ja trazim. Da li će sada biti u stanju da dve godine, svakog dana po nekoliko sati, piše po školskoj tabli? Ako ne bude smogao snage da se svemu ovome podredi, pitam se: kakve će tada puteve traziti njegova fantazija?« Ovo mišljenje, kome je dodala i izraze svojih briga za budućnost, majka je poslala hajdelberškom ljubimcu publike. Ali on se nije dao pokolebati: »Zar nije sasvim jasno: kuda me je uvek, i bez prestanka, vodio moj genije? Seti se našeg dobrog oca, koji me je-Tano upoznao i predodredio me za umetnost! Zar svima vama (i braća su tu dala svoj glas nepoverenja) ne bi bilo draze da me vidite kao siromašnog i srećnog umetnika, nego kao siro mašnog i nesrećnog pravnika. Ne sprečavajte prirodu. Budućnost je velika stvar.« Sa svojom braćom uspeo je da utanači svoj udeo u trgovini. Prihvatili su njegovu molbu da mu ubuduće ne šalju ni groša vise od onoga što je iznosila njegova kamata, jer glavnicu nije zeleo da dira. Rešio je da zivi sasvim skromno I zaista, odmah je započeo sa skromnim zivotom. Vratio se u Lajpcig i dok nije isplatio sv e 189

svoje studentske dugove, jeo je meso samo jednom nedeljno. Uostalom, ni kasnije tokom zivota nikada se vise nije zaduzivao. Ponovo je postao učenik gospodina Vika i ispunjavao je uslove iz tačaka 1. i 2. kako je najbolje znao i umeo. Obaveze iz treće tačke, koje su se odnosile na teoretsku nastavu, ispunio je tako što je postao redovan učenik priznatog učitelja harmonije. »Nekoliko vedara prave, hladne teorije neće mi naškoditi. I to ću izdrzati bez ikakvog roptanja.« Tada se dogodila nesreća. Šuman, čovek fantazije, izmislio je napravu za koju je mislio da će mu pomoći da brze savlada omrazenu tehniku. Bila je to sprava koja je automatski podizala četvrti prst. Sa polugama, točkićima i konopcima podsedala je na starorimski katapult. Ovom spravom nedeljama je tvrdoglavo natezao svoj četvrti prst koji je pruzao otpor, i stvar se završila tako, što mu se prst trajno ukočio. Neko vreme još se predavao varljivim nadama, da bi na kraju uvideo da je sam zapečatio svoju pijanističku karijeru. Usledili su dani teške potištenosti i strahovitih depresija. I budući da nesreća nikada ne dolazi sama, nekako u to vreme umro mu je, najpre, najmiliji brat, a ubrzo posle toga i najdraza rođaka - u oba slučaja u jezivim snovima naslutio je njihovu skoru smrt. Sve to ga je slomilo. »Najednom me je uhvatila strašna pomisao: poludeću! Svaka uteha, svaka molitva zanemela je na mojim usnama. Ništa mi nije pomoglo: ni prebacivanje sebi, ni ironija. Gubio sam dah od straha koji me je sasvim obuzeo. U ovoj neprestanoj i strahovitoj uznemirenosti otišao sam kod lekara, ispričao sam mu sve, pozalio se kako često gubim svest i kako nisam siguran da jednoga dana, u takvom stanju, neću na sebe dići ruku.« Lekar je smatrao da mu ne moze pomoći nikakav lek, već da bi tu mogla pomoći jedino zena. Ona bi mogla veoma brzo da ga izleči. To mu je izgledalo dosta razumno. Priblizio se nekoj učenici gospodina Vika, gospođici Ernestini Friken (Fricken) iz češkog gradića As. »Pomislio sam tada— ona, ona će me spasiti.« I zaista Robert je ozdravio. Predstavio se njenim roditeljima i postao njen verenik. Bio je prepun muzičkih ideja i pisao dela klavirske poezije, koja su fascinirala. Od jedne melodije svoga budućeg tasta stvorio je »Simfbnij ske etide«, neku sasvim novu vrstu varijacija. Temu je tako preobrazio, da se vise nije mogla čuti, već samo naslutiti. Bila je kao platno »kanevas«, koje potpuno nestaje pod bogatim šarama veza. Takvim eksperimentima hteo je da pokaze kako se iz svake melodije mogu stvarati najrazličitiji ugođaji. I njegov »KarnevaI« se temelji na jednom osnovnom motivu, ali ono što je tu stvorio, vise nisu samo varijaeije, to je pravo 190

čarobnjaštvo. četiri note - koje poskakuju, plešu, igraju, koje se uzdizu u predele zalosti, čeznu, koketiraju, čas dostojanstveno, čas kovitlajući se - predstavljaju u suštini temeljnu supstancu svakog dela ove čudesne zbirke uzoraka estetskih finesa, harmonskih drazi, ritmičkih rafinmana. A pri torn se čak i ne radi o pravom muzičkom motivu, nego o slučajnim notama a, es, c, h, koje se kao slova nalaze u imenu Šuman, a isto tako i u imenu rodnog mesta njegove verenice (nem. transkr. Asch). Kakve li obesti! Kao kada bi neko za osnovu erteza upotrebio mrlje mastila, i to ne za osnovu jednog, već dvadeset erteza najrazličnijih predmeta, i onda od toga stvorio umetničko delo koje će i nakon sto godina oduševljavati ljude i najrazmazenijeg ukusa. Uostalom, mnoge epizode »Karnevala« postale su simboli, muzički simboli, odnosno portreti ljudi bliskih njegovom sreu. Stvorio je kabinet minijatura najprivatnijeg karaktera, oplemenjen i zaštićen od razornog utieaja vremena. U njemu blistaju portreti verenice Ernestine i male Klare Vik, Šopena i Paganinija, zatim izvesnog Eusebiusa i izvesnog Florestana, članova tzv. »Davidovog saveza«, čiji članovi na fcraju ujecfinjeni stupaju u borbu protiv fflistara. »Davidovi saveznici« su u javnom zivotu svoje mačeve brusili u »Novom časopisu za muziku«. Posle brodoloma pijanističke karijere, Suman je u torn časopisu našao svoje ostrvo spasa. Tu je zablistao u punom sjaju svojih sposobnosti, stekao ime i kroz energičnu zaposlenost preboleo svoje poraze i svoje duševne sukobe. Novi časopis bio je toliko originalan i zabavan, da ga Nemci uopšte ne bi smatrali ozbiljnim da nije tako oštro udarao po tadašnjim miljenicima publike. Njihove najnovije kompozicije dolazile su redom pred preki sud i bile su gotovo bez izuzetka osuđivane na smrt. O opusu 302 gospodina černija (Czerny): »Uz svu brzinu kritike, černija je nemoguće stići. Da imam neprijatelje, osudio bi ih da slušaju samo tu muziku. Sve psovke, koliko ih ima u svim Šekspirovim delima, dolaze mi na pamet kad se samo setim tog opusa.« »Što se tiče gospodina Depea (Deppe), on je, takođe, na najboljem putu da od njegove muzike baš ništa ne preostane budućim generacijama. Prazno imitiranje černija.« »Što se tiče gospodina Cimermana (Zimmermann), promašiće čak i dosetka o testeri ili o nečem sličnom. Uklješten između dve daske stojiš na kraju sveta i ne mozeš ni napred ni natrag.« »Ako postoji neko ko je ljudima iskreno zeleo dobro, onda je to naš slavni pariski zemljak Henri Here (Henry Herz): šta bi on drugo mogao da pozeli, nego da zabavlja i da se usput obogati. 191

Da mu nisu kritičari svojom vikom dali izvesni značaj, na koji ni sam nije pomišljao, ova muzička kijavica bila bi već odavno savladana.« »O Talbergovim (Thalberg) kompozicijama smo na stranicama ovog lista uvek raspravljali s posebnom strogošću i paznjom. verujući u njegov talent, kome je pretila jedna jedina opasnost taština virtuoza koja bi ga mogla upropastiti. Ovog puta nas je sasvim razoruzao. Njegov komad ne dostize čak ni onaj nivo koji nam je potreban da bismo zauzeli stanovište i doneli sud o delu.« Takve kritike bile su česta pojava u napisima Davidovih saveznika, posebno u prilozima koje je pisao clan redakeiije Eusebius. Ponekad mu je polazilo za rukom da čak i u korovu pronađe kap meda, a ako se radilo o nekoj kompozitorki, znao je vrlo galantno da je izvede pred foram suda! »Priblizi nam se samo, nezna umetnice, i ne boj se! Svojim kritičarskim štapom zamahnuću nad tvojom glavom kao da si nezna ljiljanova stabljika. Zar misliš da mi nije poznat čas kad bismo zeleli da govorimo ali ne mozemo jer smo previse srećni? Zaista, u sonati se krije mladalaštvo tvojih osamnaest godina: iskrena je, prijatna i bezbrizna - da sam barem bio u blizini dok ju je ruka zapisivala. Sve bih joj oprostio, pogrešne kvinte, harmonske greške, ukratko sve, jer je u njoj muzika, najzenstvenija muzika. koja se moze zamisliti... « Na to je odmah odgovorio drugi kritičar (glavna draz ovog časopisa sastojala se u tome, što su njegovi saradnici međusobno diskutovali): »Uveren sam da je naš ljubazni Eusebius u sonati otkrio mnogo toga čega u njoj i nema. U vezi sa sonatom gospo dina Levea (Lowe), mogu da kazem jedino to da u njoj ima svega previse. Odmah na početku pomislio sam: kako moze četiri puta uzastopee da ponovi, da nema baš ništa novo da saopšti? Setio sam se onda Betovena, pomislio na njegove banalne teme, na to kako ih vešto uzdize, kako ih oplemenjuje, kako običnu, prostu reč znalački oblikuje u univerzalnu izreku.« Ovaj vatreni kritičar zvao se Florestan. Imao je na duši najveći broj smaknuća, a proslavio se i time što je izrekao smrtnu presudu najvećem operskom delu bidermajerskoga doba - operi »Hugenoti«. Doduše, nije mogao zaustaviti Majerberov slavni pohod, ali novi časopis je od tog časa, čak i u inostranstvu, postao priznat kao vrhovni sud u stvarima muzike. Naše divljenje za ovaj časopis moze bid samo još veće, kada uzmemo u obzir da je čitav Davidov savez, sa Florestanom, Eusebiusom i ostalima, bio samo proizvod urednikove mašte, koji je na taj način prikrivao istinu o tome da je zapravo on autor većine članaka u listu. Da bi varka bila potpuna, samo poneki prilog potpisao je svojim pravim ime nom: Robert Šuman. 192

Ljubavna pisma Šumanova majka bila je ushićena njegovim literarnim uspeslma, ali mnogo manje je bila zadovoljna njegovom verenicom. Za svog sina zelela je jednu drugu devojku, malu Klaru Vik. Uprkos očevoj tvrdoći i razlici u godinama koja je iznosila devet godina i uprkos taštini zbog laskanja publike, mala Klara, sa svojim divnim, sjajnim očima, zanesenošću, umiljatošću i dobrotom, imala je upravo sve preduslove da postane onakva zena kakva je bila potrebna torn uredniku i kompozitoru. Kakva šteta, mislila je majka, što Robert, taj njen sin koji joj je zadavao najviše briga, nije pričekao još dve, tri godine! Mala Klara bila je bez sumnje zaljubljena u njega, iako sa svojih petnaest godina toga još i nije bila svesna... Nije bila ljubomorna na Ernestinu, ustvari najviše ju je bolelo što joj Robert vise nije posvećivao nikakvu paznju. Prošlo je ono vreme kada joj je pomagao u pisanju školskih zadataka, prošlo je vreme .šarada, zagonetki i priča. A te njegove lepe, strahovito lepe price o razbojnicima i sablastima! Verovala je u njegove price, videla je dvojnika kako trči i ozbiljno se bavila pitanjem ko joj je miliji, Eusebius ili Florestan. Bila je neizmerno ponosna kada je postala clan tajanstvenog Davidovog saveza. Pojavila se čak i u Robertovom časopisu kao umetnica Chiara, a ušla je i u njegov »Karneval« kao muzički portret pa zar svemu mora doći kraj, zar sve to mora zauvek da nestane? Verenik Robelrt izbegavao ju je i vise nego što je trebalo. Nakon njene hamburške turneje izgledala mu je, naime, kao neko sasvim novo, drazesno i strano biće, koje vise nije bilo dete - nije se usudio da joj pogleda u oči. O njenim pijanističkim sposobno sti napisao je: »Ovo dete podiglo je Izidin veo i mirno posmatra istinu - stariji čovjek bi od tokvog sjaja oslepeo.« Za verenika ovo je bila opasna meditacija. Konačno se dogodilo ono što se moralo dogoditi. Ernestina je vratila prsten. Njen otae je bio saglasan da se veza raskine, jer je umetnik i pored svoje otmenosti, zanesenosti i neospornog talenta, bio isuvise kapriciozan, samovoljan i siromašan. Šuman je tada komponovao sonatu u fis-molu: »jedan jedini vapaj srea za Klarom«. Za rođendan joj je u ime «Davidovih saveznika» poklonio zlatni sat u korpiei od porculana - i kad je sklopio prijateljstvo s Mendelsonom i Šopenom, koje je Klara svojim sviranjem takođe oduševila, jedne večeri na stepenicama Vikove 193

kuće, dok mu je Klara na odlsaku osvetljavala put, došlo je do prvog poljupca. Njoj se pred očima zamaglilo, nje-mu je sinulo svetlo: »Ti si, Klaro, moja prva, moja najstarija lju-bav. Morala je doc'i Ernestina, da bi nas spojila.« četrnaest dana kasnije u Cvikauu ponovo su se poljubili: »Nikada neću zaboraviti one poljupee. Te si večeri bila otelotvo renje drazesnosti. A posle na koncertu nisi imala snage ni da me pogledaš... Vidim te još i sada u onoj tvojoj plavoj haljini.« Za vreme probe u drezdenskoj open, dok su na sceni Papageno i Pamina izvodili svoj evrkut, pred garderoberkom evrkutao je drugi par. Na Klarinom mestu u parteru nalazio se doduše njen krzneni ogrtač, ali na nešto oblijim, takođe šesnaestogodišnjim ramenima... Tada je za tu tajnu saznao Vik, otae. Besneo je kao goropadnik iz nekog pozorišnog komada. Zar je on, koji je svojim dugogodišnjim radom od svoje kćeri stvarao prvu umetnicu Nemačke, zasluzio da dozivi takav ušas da vidi svoju kćer o vratu tog propalog pijaniste, zanesenjaka i siromaška? »Pasja stvar, izdajstvo! Gajio sam guju u nedrima! A tebi, licemerni stvore, tebi ću već isterati mušice iz glave! Dobijaš li od njega pisma? Jasno je da imaš pisma. Ovamo s njima! Ne boi se, neću pročitati ni jednu jedinu reč, ne zanimaju me duševni izlivi gospodina urednika! Ta pisma ću mu zapakovati i vratiti, a ti ćeš mu svojom rukom na pisati adresu!« Preplašenu devojku odveo je na novu turneju, koju je namerno još i produzio, tako da je godinu dana sprečavao svako dopisi vanje, svaki susret, a pobrinuo se i za to da joj doušnici pune uši pričama o Šumanovoj nepostojanosti. Maloj Klari sinula je sjajna misao. Pobrinula se da nađe vlastitog doušnika i to nije bio niko drugi nego Erne^tina, koja se u meduvremenu već bila verila s drugim i koja je dobroćudno odigrala ulogu koja joj je bila poverena i koja je potpuno raspršila price o Šumanovoj prevrtljivosti. Sad je vreme - mislila je Klara - da ga ponovo osvojim. Na jednom matineu, znajući da je on prisutan, svirala je »Simfonijske etide« - ali kako! Svako drugi bi to shvatio, ali ne i tvrdoglavi Robert koji je potpuno pogrešno zaklju čio: »Ako je u stanju da savlada ove varijaeije, koje su i za muške pijaniste, što oni i sami priznaju, strah i trepet, onda te ona sasvim sigurno ne voli!« Kući je stigao slomljen. Tu ga je dočekao prijatelj i u Klarino ime zamolio ga za pisma koja mu je pre godinu dana bila vratila na zahtev svog oca. Skočio je. »Moja pisma? Oh, spaljena su! Ali mogu joj napisati nova, napisaću joj koliko god zeli novih pisama!« I budući da ta nova pisma nije zadesila slična sudbina, dalji tok ove osetljive price moze se pratiti iz samih izvora. 194

Robert: »Jeste li još verni i nepokolebljivi? I najveća odvaznost pada u zabunu ako ne čuje ništa o onome što joj je najmili je na svetu. A to ste meni Vi. Napišite mi samo običnu rečcu »da«, ako svome ocu nameravate da predate moje pismo, i to baš na svoj rođendan. Ovo treba da znam, da bih mogao misliti na ono, što je potrebno.« Na ovaj ultimatum Klara je reagovala jedinim pravilnim tonom u tim pregovorima. »Zahtevate od mene samo taj jednostavni »da«? Tako mala rečca, a toliko vazna! Zar je moguće da je sree, kao što je moje, ne bi moglo izgovoriti? Ja je, evo, izgovaram. Iz dubine svoje duše Vam je šapućem i još dodajem »večno«. Vaša namera čini mi se smelom. No ljubav se nimalo ne obazire na opasnost. Evo, ponovo Vam kazem »da«.« Na omotu: »Otvorite, ali mi onda vratite ove retke! Učinite to zbog mog mira!« »Takve nebeske reči se ne vraćaju. I sada neka bude svršeno s prošlošću! Zakuni mi se, ljubljena devojko, na svoju dušu, da ćeš imati hrabrosti da savladaš sva buduća iskušnja.« »Sumnjate li još u mene? Opraštam Vam, jer sam ipak samo slaba devojka - da, slaba, ali s jakom dušom, nepromenljivom i čvrstom - čvrstom, čvrstom, čvrstom. Međutim, ako se Vi jedno ga dana budete pokolebali, slomićete sree koje samo jednom ljubi.« »Nikad Te neću ostaviti, moja Klaro. Nešto bih te zamolio: oslovljavaj me sa »ti«. Ono dublje i iskrenije povezuje! Znaš da si moja nevesta koju tako zarko volim.« Otac Vik primio je njegovo pismo i pozvao ga na razgovor. Sastali su se jednog utorka noću u Rajhlovom vrtu. Bilo je Durnih reči i mnogo suza, a istovremeno bio je to i rastanak. Naime, Klara je opet morala na put: u Prag i Beč. U lajpciškom »Ge wandhausu« dala je svoj oprostajrii koncert. Do instrumenta ju je dopratio Mendelson, Robert je sedeo pozadi u parteru. «Mislio sam - ova umetnica je tvoja, ona je tvoja! Ali, ti joj Ne ne mozeš ni pribliziti, ne mozeš joj čak ni ruku stisnuti. 1 mrtav Nam i blazen u isti čas. Rušim se od umora, a svaka kap moje krvi ■e grozničavi talas. Kako će se sve ovo završiti? Dok sedim za <lavirom, moje improvizacije su korali. Kada pišem nedostaju mi rnisli. Jednu jedinu misao bih svuda zeleo da nacrtam velikim slo »ima i akordima: Klara! Klara!« 195

Pre nego što je otputovala, poslao joj je još dva pisma: »Da li bi trebalo, s vremena na vreme, da pišem Tebi i Tvome ocu? Ni sam ne znam kako da se postavim. Kad bih mogao računati da ćeš mi pisati makar svaka dva meseca, bio bih mirniji. Da H trazim previse ?« »Odgovaram Ti teška srea: ne mogu Ti pisati tajno. Ukoliko mi se ukaze neka sigurna prilika, naravno da ću je iskoristiti, ali ništa pouzadno ne mogu da Ti obećam.« Suman je shvatio da iz daljine nije lako naučiti uplašenu ptičicu kako da odleti od zdeliee koju joj daje njen strogi otae. Učinio je najpametnije što se moglo učiniti: pustio ju je da u neizvesnos ti čeka. To je urodilo plodom, jer je Klara već u Pragu našla onu »neverovatno sigurnu priliku«, da bi ga pozvala u pomoć. »Zašto ćutiš, Roberte? Već tri nedelje od Tebe nema ni glasa. Piši mi, molim te, pa makar samo jedan jedini redak!« »Ustvari, morao bih ozbiljno da se naljutim na Tebe. Ko bi mogao i pomisliti da ćeš tako dugo izdrzati. Uvek pronalaziš neku mogućnost i Tvoja pisma stizu do mene, dok sam ja u torn pogle du daleko nespretniji. O tome, koliko sam ovih nedelja propatio, neću ni da govorim. Molio sam Te za šest pisama godišnje. Tu si mi molbu odbila. Sada Te molim za dvanaest i Ti ćeš mi ih si gurno poslati, pošto je jučerašnje pismo srećno stiglo do mene. Već i dosad sam dobijao po jedno pismo svakih mesec dana.« »Dragi Roberte, kada mi je Nani predala tvoje pismo, uzdrhtala sam čitavim telom. Ono me je neizmerno obradovalo. A sada mi dopusti da se najpre malo svađamo i da ti kazem kako si neumeren i ničim zadovoljan čovek. Prvo si zeleo jedno pismo na 8 nedelja, onda na 4 nedelje, a prošli put sam ti pisala već posle tri nedelje, a ti si se svejedno zalio! Izgleda mi kao da zeliš da već unapred osetim muzevljevu vlast. Dobro, dobro! Ipak mislim da ćemo se slagati. Otae misli da ću Te zaboraviti? Koje li strašne reči!« »Ako nisi uverena da ćeš biti najsrećnija zena pod svodom nebeskim - raskini, bolje raskini tu vezu već sada. Seti se mojih grešaka, mojih loših navika i toga da ti ja malo šta mogu da pru zim! To, svakako, nisu ni biseri ni dijamanti!« »To je - razume se sumnjivo. Kada bih bila zaslepljena dijamantima, ti bi u novinama pročitao: gospođica Klara Vik ve#" la se s gospodinom Bisernikom! Ali sada ozbiljno - da li sam ja malo dete, koje vode pred oltar kao u školu? Ako me nazivaš detetom, to je veoma umiljato, ali ako misliš da sam dete, onda se dizem i kazem: Ti se varaš!« »Tako si puna strasti, a istovremeno i toliko razborita, tako si nepoverljiva, ali i dobra, voliš zarko, a uz to mozeš i da se ljutiš ukratko: ti si ono veče za jedno s mesečinom, gorkim rečima, suzama i predanošću. Sto bi bilo da tvoj otae sazna za naša pisma? 196

Šta bi u torn slučaju učinila? Da li bi dozvolila da te ponovo uplaši, kao onda pre godinu dana? Ne, Klaro, drugi put Te ne bih trazio!« Nije se uopšte setila da je ona trazila njega, a ne on nju. Vređa10 ju je jedino to, što je imao tako malo poverenja u nju: »Svesrdno Te molim, ne spominji mi vise sumnje, jer me to duboko pogada.« Postigao je, dakle, ono što je zeleo - ona se vise nije dala zastrašiti. AM pojavila se nova opasnost. U Beču, gde su je prekomerno mazili, lirska strana njene duše povukla se u pozadinu, a praktična zenska razboritost izbila je u prvi plan, tim pre što je tu praktičnu stranu zenske razboritosti njen otac namerno uporno podstieao. »Ipak, moram da Ti kazem, da neću biti tvoja dok se prilike sasvim ne promene. Ne zelim ni bisere ni dijamante, i srećna sam pri pomisli da pripadam samo Tebi, ali hoću da zivimo bez brige. Meni treba mnogo i vidim da mnogo treba i za pristojan zi-vot. Dakle razmisli, Roberte, mozeš li mi osigurati bezbrizan zi -vot.« P. S.: »Ne ljutiš se na mene, zar ne? Boze, ni sama ne znam šta hoću. Osećam se kao da sam ti nanela neko zlo.« »Draga Klaro, tvoje me je pismo vratilo na čvrsto tlo i najradije bih sve malograđane obuhvatio svojim zagrljajem. Kao da je duh tvoga oca stajao iza tvojih leđa i diktirao ti sta da napišeš hladnoća onih redaka krije nešto ubistveno i svaka reč, kojom mo ram na to odgovoriti, teško mi pada. Moja situaeija nije sjajana, ali je ipak takva da bi je mnoge devojka, i lepe i dobre, prihvatile, pruzile mi ruku i rekle: moraćemo da se stisnemo, ali biću Ti dobra domaćica. I ti si, mozda, jednom tako mislila, ali sada misliš drugačije - uopšte, nastaju trenuci kad mislim da ću izgubiti pamet. Ova opomena nije delovala onako kako bi trebalo. Mnogo hvaljeno, razmazeno dete osetilo je samo uvredu: »Zar je to Robert? Da li je mogude da on ima tako pogrešno mišljenje? Zar je mojim rečima stvarno mogao da pripiše tako ruzan smisao? Jesam 1 ja to zasluzila? Znam, ima mnogo lepih devojaka koje bi te htele 1 i koje su mozda isto tako dobre kao ja, a koje su sigurno i bolje domaćice nego što jedna umetnica moze da bude. Misliš li da se - ja u svojoj ljubavi ne predajem sanjarenju? O, i ja sanjarim, ali ;o sanjarenje prestaje kada naiđu brige. Tek onda osećaš kako si jvrsto seo na zemlju ...« 197

nje običnog stakla. Ne smatraj me oholim zbog ovog poređenja - u sebi nosim još nekoliko simfonija, kojima se ponosim... Dakle, car je s tobom razgovarao? Zar te nije upitao: Poznajete li gospodina Šumana? I zar mu nisi odgovorila: Vase veličanstvo, površno ga poznajem? Ipak, voleo bih da sam mogao da te vidim. Pa sviraj poneki put i put malo lošije, da ih sve potpuno ne zaludiš - posle svake bure odobravanja, tvoj otac me potiskuje korak dalje od Tebe.« Njegova devojka-umetnica je, medutim, primila i počast koja je nadmašila i razgovor sa carem. Nakon izvođenja Betovenove Apassionate, stari joj je Grilparcer (Grillparzer) odao počast svo jom najplemenitijom pesmom: 0 kakav malih ljudi beše trud! Uzalud! Brava drzi još 1 čari sniju k'o i njihov majstor. Pastirica mala, pokraj mora posmatrala tek je ovaj divlji lov. Nasumce, k'o devojke što cine, Tad bele prste uroni u val i hvata, dize, gle - u ruei ključ joj! Već leti, njeno sree brie kuea, ko da joj zmirka sanduk se svetluea. Ključ pristaje. Paklopac skoči. Dusi se dizu, spustaju se sluzeć njoj, nevinoj, miloj gospodariei, što igrajući njima upravlja. Ne treba se čuditi što je ova nevina devojka postala pomalo i ohola. »Zamisli, u restoranima nude torte a la Wieck i svi moji obozavaoei idu tamo i jedu tu tortu. Zar to nije smešno? Ti ne mozeš razumeti taj entuzijazam, jer ne znaš šta su a šta nisu moje sposob nosti, budući da me kao umetnicu uopšte nedovolnjo poznaješ. Ali nemoj misliti da se zbog toga ljutim, baš naprotiv - bila sam na primer srećna, kad si mi jednom prilikom poslao eeduljieu na koju si napisao: ne volim te zbog toga što si velika umetnica, volim Te zato što si tako dobra. To me je neizrecivo obradovalo i to nikada nisam zaboravila.« »Divna si devojka i ja imam mnogo vise razloga da se s tobom ponosim, nego ti sa mnom. I način na koji govoriš - i time me potpuno zasenjuješ.« »Nešto ću te pitati, ali nemoj se ljutiti, dragi Roberte. Poznajem te do tančina, ali jedna stvar me čudi - zašto izbegavaš svaku 198

priliku da spomeneš moje ime u svom časopisu? Otac ne veruje da bih s tobom mogla biti srećna i govori: »Šuman za Klaru ne čini ništa ni u ovoj situaeiji, iako ima toliko prilika...« »Da se branim? Uvek mi je neprijatno kad spomenem tvoje ime u časopisu i najrađe bih svaki put još dodao: to je moja draga, o kojoj se ne moze ništa reći, i koja se vas baš ništa ne tiče! Mo ram Ti još nešto priznati: posle svega što se zna o tome kako se Tvoj otac poneo prema meni, čini mi se da ne bi bilo zgodno, ne go naprotiv nametljivo i sluganski, ako bih sada, učestalim spominjanjem tvoga imena, nastojao da pridobijem njegovu naklonost.« Posle ovog objašnjenja iščezla je svaka Klarina neodlučnost: »Tvoj me lepi ponos duboko dira: Ti si čovek, čovek u naj iepšem smislu te rieči.« O prstenu, nevestinom vencu i muzeju Robert je to i dokazao, priznavši svojoj verenici da ne drzi mnogo do njenog klavirskog koncerta koji je sama komponovala, i s kojim je u Beču trijumfovla - a ona je bila dovoljno hrabra da bez protivljenja prihvati takav njegov sud. »Volela bih da mogu bolje da komponujem, ali mi zene kao da nismo za to rođene. Osim toga, ovde vise nemam ni jednan jedini Slobodan minut. Ako nema oca kod kuće, dolazi knez, čiji sluga po ceo dan sedi kod prozora i pazi na mene kad sam sama.« »Da li si u Beču već došla u situaciju da koga odbiješ? Mozda će knez biti taj? Uzdam se u prsten. Uostalom, primio sam pismo od Lajdlove (Laidlaw). Mislim, da me voli. Na rastanku mi je dala svoju kovrdzu, samo toliko da znaš. Kazeš da nisi ljubo morna? Zeleo bih, ipak, da te bolje upoznam.« »Zalim jadnu Lajdlovu - šta drugo da ti odgovorim? Ako kazem: ljubomorna sam, lagala bih ti, a ako kazem: nisam ljubo morna, onda bi mislio da lazem. Dakle, zeliš da me još bolje upoznaš? Za to ćeš morati još malo da se strpiš. Htela bih još na nešto da ti ukazem. Pouzdavaš se u svoj prsten? Boze dragi, pa to je sa mo spoljna povezanost. Zar nije i Ernestina imala tvoj prsten - pa si ipak raskinuo vezu. Vidiš dakle, da prsten ništa ne pomaze.« Ovom šalom promašila je eilj, izazvala bum u Šumanovom sreu koje je zbog borbe za dušu ove devojke-umetnice ionako bilo veoma uznemireno. »Zar ti je tako malo stalo do moga prstena? Od juče ni ja vise ne volim tvoj i ne nosim ga. - Sanjao sam da prolazim pored duboke vode, nešto me je zgrabilo za sree i baeio sam prsten u nju. Zatim sam osetio neizdrzivu zelju da skočim za njim. Sutra ću ti pisati vise. Krv, kao vatra, besni u mojoj glavi i toliko sam ljut na tebe, da su mi oči od toga mutne...« 199

Opis tog strahovitog uznemirenja nije bio nimalo preteran. Bio je to vise nego samo san, bio je to bljesak njegove vidovitosti - jer jednog dana sve to se pretvorilo u strašnu zbilju. »Dragi, dragi moj Roberte! Iz sveg srca te tako nazivam, a zelela bih da te neprestano nazivam još i svim drugim maznim rečima. Zameram sebi, što sam ti u jednom tmurnom času, kad je razum nadvladao moje sree, napisala tako prozaične reči. Ti mi zbog toga vise nećeš prigovarati, zar ne? Nijednog časa nisam došla u iskušenje da li da svoju sudbinu predam u tvoje ruk e. Nastojaću da što pre odem odavde, jer mi je ovo dodvoravanje već dozlogrdilo. Razumljivo mi je da me ti voliš, jer i ja tebe silno volim, ali ne shvatam zašto drugi čeznu za mnom. Ja sam hladna, nisam lepa (znam to dobro), a moja umetnost takođe nije razlog za to, jer većina mojih obozavalaea nisu poznavaoci umetnosti. Zamisli, na poslednjem koncertu hteli su da me ovenčaju vencem, no odustali su od toga da ne bi previse izazivali gospodu iz protivničkog tabora. Uostalom to bi i za mene bilo fatalno. Najlepšim vencem ćeš me ti ovenčati, vencem od mirte... Sve bih lovorove vence dala za mirtu... Ovo pismo ispalo je predugačko, a ja se od njega još uvek ne mogu rastati; zelela bih da ti pišem sve dok ne klonem od umora.« »Ne znam šta bi me moglo sprečiti da ti napišem pismo koje bi bilo još jednom duze od tvog. Najrađe bih to učinio muzikom. O Klaro, koliko je muzike sada u meni i kako su to divne melodi je! Zamisli, posle tvog poslednjeg pisma ispunio sam njima opet čitavu jednu svesku, koju ću nazvati »Kreisleriana«. Sadrzaj sveske čini jedna zaista neobuzdana ljubav, tvoj i moj zivot, i mnogo, mnogo tvojih pogleda. Pored sve jednostavnosti moja muzika mi se sada čini čudesno isprepletena, pravi govor srca. Upravo tako i deluje na svakoga kome je sviram, a to činim često. Sada mislim da komponujem kvartete...« »Ti si toliko marljiv, da to čoveka upravo zbunjuje. Nameravaš da pišeš kvartete? Pitaću te nešto, ali nemoj da se smeješ: da li ti dobro poznaješ te instrumente? Kvartetima se već sada veoma radujem, ali molim te, budi što jasniji, ne mogu Ti reći kako me boli kad Te ljudi omalovazavaju.« »Zaboga, Klaro, šta se to s tobom događa? Govoriš kao neka drezdenska gospođica! Naravno da ću biti jasan - toliko jasan, da ćeš se čuditi! I onda pitanje: poznaješ li dobro instrumente? Pa jasno, moja gospođice, da ih poznajem! Došao sam uostalom do saznanja da nema stvari koja fantaziji moze dati toliko poleta kao čeznja. Dok sam posljednjih dana čekao tvoje pismo, ispunio sam kompozicijama čitave knjige, stvorio sam stvari čudne, lude, prijatne, bićeš zadivljena - sada sam često prepun muzike.« »Danas su bili kod nas neki poznavaoci muzike da bi čuli tvoja dela. Sve im se sviđalo i ponovo sam čeznula za tobom. 200

.Jši Jedan od njih je rekao da neki delovi u tvojoj sonati izazivaju strah - ja se ne bojim. Ali jedno: učini prvi stav tehnički lakšim, jer je stvarno pretezak. Ja ga, doduše, savladavam za nuzdu, ali Ti pišeš za ljubitelje i poznavaoce.« »Sada pišem mnogo lakše, jasnije i - mislim - lepše. Ranije sam lepio komad na komad, pa je tako, mozda, nastalo štošta što je čudno i neobično - ali i zablude umetnika pripadaju svetu. Protekle četiri nedelje bavio sam se gotovo isključivo komponovanjem, ideje su mi prosto navirale, a ja sam uz to i pevušio - s formama se naprosto igram. Uopše, imam osjećaj kao da sam već pre godinu i po dana postao gospodarom tajne.« »Kako su bila draga tvoja poslednja pisma, vedra kao najlepše proleće. Takvog te uopšte nisam poznavala! Ali koliko god si ti veseo, toliko sam ja uznemirena. Kad uveče čujem oca kako psuje i kad me njegovo proklinjanje budi iz sna, i kad razaberem da se te ruzne reči odnose na tebe, najdrazi moj, onda se strahovito uzrujavam. Oh, ne volim ga vise kao što sam ga volela, prema njemu vise nisam onako od srca nezna kakva sam nekada bila, mada bih to tako zelela.« »Kad pomislim na tvoga oca, ipak me ponekad hvata strava. On je tvrd i nemilosrdan karakter, on će ti zapretiti svojim proklet stvom - hoćeš li i tada ostati nepokolebljiva? Video sam sada tvoje tamno oko bilo je puno ljubavi. Bićeš moja, osećam to. Cuj, Klaro! Za Uskrs ću od brace dobiti nekoliko hiljada talira - onda ću moći da sagradim mali muzej, gore tri sobe i dole takođe - imam već gotov plan u glavi Hertelova kuća nije ništa u poređenju s ovom, ništa prema udobnosti naše kuće: u jednoj sobi sanjarski polumrak i cveće na prozoru - u drugoj, svetlo modroj, biće klavir i bakrorezi - često ćemo svirati u četiri ruke - ti ćeš u meni voleti Baha, ja u Tebi Belinija (Bellini) - u sumraku predvečerja ja ću fantazirati, a Ti ćeš katkada tiho pevati - i onda ćeš se presrećna priviti uz moje sree i reći: nisam mislila da će biti tako lepo.« Klara je nastojala da mu se u svemu prilagodi. »Znaš li, dragi Roberte, da imam i računsku knjizicu u koju svako veče, pre spavanja, upisujem svoje izdatke? Kako se radujem tvome smislu za urednost, uopšte ne znam kako da te dovoljno nahvalim - u prvom redu zato što si odabrao mene, a ne neku drugu. To je sigurno najbolje delo.« Da bi se postepeno medusobno što vise priblizili i u pogledu umetničkog ukusa, počeo je oprezno, diplomatski, veoma spretno da joj sugeriše drugu vrstu muzičkog uzivanja. »Ponekad mislim da u muzici premalo ceniš baš ono što kao devojka sama nosiš u sebi, tj. srdačnost, blagost, neizveštačenost. Romantika se ne sastoji iz figura i formi, postoje stara i večna osećanja koja preovlađuju u nama. Sve to ću ti još jasnije prikazati u 201

svojim »Dečjim prizorima«. Ovi mili komadi sigurno će te obradovati, ali moraćeš pri torn da zaboraviš na svoju virtuoznost, jer su tako laki, kao perca.« Bila je to njegova prva velika pobeda nad verenicom, čije je muzičko obrazovanje bilo usmereno prema spoljnoj virtuoznosti. »Kako su neopisivo lepi ovi komadi - kada bih mogla da te poljubim! Da li je moguće i da li je istina da će pesnik koji tu govori biti moj čovek? Zar to nije i previse sreće? Oh, ne mogu sve to shvatim. Svaki put kad ponovo sviram tvoje »Dećje prizo re«, moje divljenje je veće. Potpuno shvatam svaku misao i od svega bih najviše zelela da utonem u tebe i tvoje zvuke. čoveku se otkriva sva tvoja duša; kroz dirljivu jednostavnost, na primer u komadu «Dete koje se moli« - kao da vidim kako sklapa ručice onda »Dete u polusnu« - u torn komadu postoji nešto sasvim posebno, uvek za to trazim prave reči - u »Sanjarenju« kao da vidim tebe za klavirom i kod prelaza na F-dur u »Dosta sreće« rastapam se u blazenstvu. Piši mi, ako stigneš, o tim scenama, piši mi kako zeliš da se interpretiraju, saopšti mi svoje misli, da vidim da li su jednake s mojima, piši mi - piši mi konačno i o tome, da li me još uvek voliš?« »Saljem ti dva spisa, jedan za tvog oca, drugi za apelacioni sud i taj ćemo - ukoliko nam otac uskrati svoje »da« - odmah predati sudu. Razmotri dobro sadrzaj tih pisama, najvaznijih u tvome zivotu. Neka te prati hrabrost i imaj poverenja!« «Potpisala sam ih čvrstom rukom i odlučno i bila sam neizmerno srećna«. »Devojko, devojko, uskoro ću poverovati da me ozbiljno vo liš. Da sam barem bio prisutan kad si ih potpisivala! Citavo Tvoje telo je drhtalo, samo je ruka kojom si potpisivala bila čvrsta, zar ne? Divna si ti devojka, Klaro. U tebi ima tako mnogo lepih i tako različitih osobina, da naprosto ne znam gde, kada i kako si uspela da ih stekneš za to kratko doba svoga zivota. Da li si i ti tako zadovoljna sa mnom, kao što sam ja s tobom? Svestan sam da mi još mnogo štošta nedostaje da budem potpun ćovek, čovek kome nema prigovora. Još sam previse nemiran, često sam i suviše detinjast, suviše osetljiv. Znam samo to da sam blagošću svoje prirode dosta rano utieao na tebe i mislim: ti bi postala sasvim drugačija da nisi upoznala mene. Ostavi me u torn uverenju, ono me usrećuje. Tvoj te je otac naučio mrznji - moramo znati i mrzeti - ja sam te naučio ljubavi. I tako sam konačno od tebe stvorio svoju nevestu, nevestu kakva mi je lebdela pred očima kao ideal, a kao nagradu za to, ti si mi rekla: uzmi me!« Ali Klara je morala snositi poslediee svoga potpisa i time je na sebe preuzela i glavni teret borbe. Posle veoma mučnih razračunavanja čekao ju je tezak put. Morala je na sud na ročište. I 202

tada - kao što joj je Robert proricao - udario ju je grom očeve kletve: »Daj boze, da se jednog dana pojaviš sa svojom decom kao prosjak pred mojim pragoml« Predsednik suda oduzeo je reč pobesnelom oeu. Klara je sedela skamenjena na stolid, ukočena od uzasa. »Taj dan zauvek nas je rastavio.« Posle toga, otae Vik nije prezao od toga da svojoj kćeri napakosti gde god je stigao: u gradovima u kojima je priređivala koncerte objavljivao je pogrdne napise o njoj, a slao joj je i anonimna pisma. Ali poslednje iskušenje tek je čekalo mladoga čoveka i bilo je teze od svih dotadašnjih. Protiv rešenja apelacionog suda, koji je dosudio u korist verenika, otae Vik je ulozio zalbu u kojoj je naveo da je Šuman pijanica. Robert se sledio od takvog ponizenja. »Klaro, ako misliš da ću se jednog dana ipak pomiriti s tvojim ocem, varaš se i nemoj se tome nadati! Najmanja tvoja zelja te vrste bila bi za mene teška uvreda. Ispitaj samu sebe! Postoje zakoni časti, koji su jednako vredni kao i zakoni ljubavi. Bolje je da ne raspravljamo o torn pitanju, jer bi ono moglo postati opasno po našu sreću!« »Evo ti moje ruke, ni reč vise neću reći o tome.« Pa i ako su - ili uprkos tome što su - sa svih strana stizali dokazi koji su govorili o suprotnom, Robert nije nikada mogao da preboli ovu tešku uvredu. »Ugrozen sam u osnovi svoga zivota. Usred stvaralačkog zanosa uništava se moja snaga» U to vreme prezivljavao je krizu svog umetničkog razrvoja. »Klavir mi postaje preuzak, dok komponujem, čujem sijaset stvari koje jedva mogu da nagovestim.« Kao svojevremeno Subert, tako je i on hteo da savlada veliku formu, poput Šuberta i on se za taj eilj pripremao pišući kvartete: »Mogu ti reći da su dobri bar toliko kao i Hajdnovi! Ipak, još uvek mi nedostaje unutrašnji mir...« U to vreme pala je i teška Vikova kletva. Ali i to je pre brodio. I kada mu je Klara na kraju i konačno bila dosuđena, nije mogao drugačije nego da svoju borbu za osvajanje velike forme prekine i odlozi za neko drugo vreme, jer je u torn raspolozenju u sebi osetio novo mlado proleće, kdje je dalo svog oduška u stvaranju pesama, pesama, pesama! Još u medenim danima komponovao je oko pedeset pesama, ponekad je pisao čak i po dve i tri dnevno. U poređenju sa takvim stvaralačkim zanosom, čak i je Šubertova stvaralačka radost izgleda kao miran tok. Dok bi Šubert komponovao jednu pesmu, Šuman je stvorio čitave eikluse. Komponovao je na tekstove Ejhendorfa (Eichendorff), Rikerta (Ri -ickert), Gajbela (Geibel), Kernera, Hajnea. Jedan takav eiklus, posvećen Klari, sastavio je na stihove sedam pesnika i nazvao ga »Mirtin venac«. 203

Šumanovu liriku, izrazenu u pesmama, karakteriše istančana osećajnost. Tu nalazimo nijanse koje su bile strane i samom Šubertu. Njegove izrazajne mogućnosti znale su i za dosetku i za satira, kao i za ironiju, poznavale su najsuptilnije detalje zenske osećajnosti, i izrazavale su sva duševna stanja. Iako su njegova čeznuća bila daleko od trubadurske ljubavne poezije, ipak je u njima uspevao na majstorski način da dočara i to preterano viteško udvorištvo ove poezije. Međutim, i u tome je u suštini bio potpuno svoj i superioran. Dok je, na primer, neku od onih jednostavnih pesama iz zbirke »Des Knaben Wunderhorn« (Dečakov čarobni rog) komponovao u naivnom narodnom duhu, pri čemu je to je bila naivnost iz druge ruke - uspevao je da još istoga dana napiše i vilinsku priču sa suptilnim tkanjem mesečeve noći. Sledeća stvaralačka erupeija dogodila se pola godine posle ven-čanja i ona je iznenađila i njega samog. Klara je bila zbunjena i sreć-na: »Simfonija završena za četiri dana! Moram priznati, nikada ne bih poverovala da je to moguće. Sve vise izazivaš moje divljenje.« Tu je simfoniju nazvao »Simfonijom proleća«. Noćima je na njoj radio. »Kad bismo imali bar odmah orkestar pri ruci!« Orkestraciju još nije imao do kraja razrađenu. Ono što je bilo na papiru bila je tek nekakva klavirska verzija. Za kompletnu par-tituru trebalo mu je još tri nedelje. Ovaj njegov rad takode zapa-njuje, čak još vise nego idejna osnova napisana za tri dana. U te tri nedelje Robert Šuman je savladao umetnost instramentalizacije bez neke prethodne vezbe i učenja u torn praveu. Jedva da bi se u istori-ji muzike mogao naći sličan slučaj. Betoven se problemima instrumentalizaeije bavio godinama, Šubert je pre svojih velikih simfonijskih dela napisao već šest mladalačkih simfonija, nekoliko misa i brojne kvartete. Osim toga, ova dvojiea su se oslanjala i na tradieiju - dok je Šuman ziveo na ostrvu snova. Do tada je komponovao tako reći polusvesno, a onda je odjednom trebalo stvoriti plan, srediti građu i - graditi. Kad se ovako u jednom zamahu kompozitorski preo brazio, bio je iscrpljen, ali i srećan kao mlada zena posle porođaja. Posle toga komponovao je »Simfonijetu« u kojoj je flautama, oboama i harfama naslikao Klarin lik. Onda je zamislio jedno veliko svečano muzičko delo, zeleći time da da svoj doprinos otkrivanju spomenika Zan Polu. Rezultat toga bio je klavirski koncert. Nekoliko nedelja kasnije, iz njegove radne sobe do Klare su doprli strašni, haotični tonovi. čula je d-mol, njegov najomiljeniji tonalitet, i time kao da je izazivao Hofmanove duhove, taj sabla sni svet koji ga je privlačio još u doba njegovog dečaštva. »često govore da brak ubija duh. Moj Robert je najjasniji dokaz upravo o suprotnom: za godinu dana stvorio je tri sinfonije i preko sto pesama!« 204

Klavirski koncert nije spomenula. Tada je bio gotov samo pr•• i stav i oboje su ga smatrali više-manje delom od sporednog zna..ija. Međutim, upravo je taj klavirski koncert genijalno ostvarenje. To vise nije bio turnir virtuoznosti i raskošnog sjaja. Sve u njemu ?ilo je tek miris, treperenje, svetlucanje. Instrumentalizacija kao da ; rađena u pastelu. Uspeo je da ostvari neviđenu stvar - i to samo ,:da i nikada vise - da orkestarski ostvari govor cveća. «Plavi cvet« simbol koji je bio san romantičarskih poeta, tajna srca te epohe 4ećajnosti - postao je muzika. Svoju drugu godinu braka Suman je odredio za to da u njoj iz\juje pobedu na području kamerne muzike. I to je postigao doslovno •. juris. Rezultati su bili sledeći: za osam nedelja napisao je tri gu :.ička kvarteta, klavirski kvintet, klavirski kvartet, trio - fantazije. U trećoj godini postavio je sebi samo jedan zadatak, najveći : i tada: »Znate li za moju svakodnevnu jutarnju i večernju molit• u? To je nemačka opera. Na tome treba raditi!« Pročitao je veliki broj operskih tekstova, među njima i »Tri :ana i Izoldu«. Odlučio se za oratorijum - »za oratorijum koji se -.; bi izvodio u bogomolji, nego za oratorijum za vedre ljude, i • islim da sam čak otkrio i novi zanr.« Trebalo je reći: oratorijum \i osećajne ljude. Nikada u muzici nije napisano ništa toliko romantično kao što :• delo, koje je nazvao »Raj i Peri«. Nadahnuće je našao u tekstu _:igleskog pesnika Tomasa Mora. Spev govori o Peri, indijskom .:uhu vazduha, koji čezne za izgubljenim rajem i koji, da bi se is • jpio mora doneti tri najdragocenije stvari koje postoje na zemlji: -načku krv, ljubavni uzdisaj i pokajničku suzu. Šumanova muzi • _•. oslikava suze i kapi krvi i uzdisaje i sve to, kao prozirnim tka. em, prekriva dahom duhova. Dah duhova - koliko li se puta taj ah dotakao Šumanovog zivota? Njegova zena bila je toliko zadivljena njegovim delom, da ga .■ obozavala kao neko tajanstveno čudo: »Odakle mu sva ta vatra, : J . originalnost? Kakav mora da je uzitak kad te neiscrpna fantazija nosi u sve vise i vise sfere. Kakav je on srećan izabranik« Klara se svim svojim bićem podredila njegovim potrebama i postala je oličenje usluznosti, skromnosti i obazrivosti. Uklanjala j ispred njega sve neugodnosti zivota i potpuno se podredila njegovim interesima. Kada neko njegovo delo nije bilo dovoljno do bro prihvaćeno i po njenom mišljenju nije naišlo na odobravanje kakvo zasluzuje, uzbuđivala se do te mere da je čak i on morao da je teši: »Za deset godina biće sve drugačije.« Vremenom je postala zavisna i od njegovog raspolozenja. Kada se on nije dobro osećao, ceo dan bi joj prošao a da ništa s uspehom nije mogla da uradi Uskoro ju je napustilo i njeno vlastito umetničko slavoljublje. 205

On nikada nije ni pokušao da se zapita da li njoj mozda nešto nedostaje i samo je zadovoljno konstatovao: »Klara studira Betovena i Šumana s pravom ljubavlju, a mnogo mi je pomogla u sređivanju moje simfonije, uz to čita o Geteovom zivotu, a ako je potrebno čisti i pasulj...« Već u drugoj nedelji njihovog braka započeo je s njenim muzičkim prevaspitavajem. Počeli su s Bahovim fugama. Označavao joj je mesto gde nastupa tema i njoj se to iz dana u dan činilo sve interesantnijim. S visine je počela da gleda na ljude koji nisu bili sposobni da osete lepotu ovog preplitanja glasova. Njeni pijanistički prsti nisu se mogli uzdrzati, a da sasvim bezazleno ne pojačaju deonicu oktavom, kako bi zvuk bio puniji. Robert bi tada uzviknuo: »Šta to radiš!? Pa to bi u četvoroglasnom stavu bio peti glas!" Pocrvenela bi i rekla - »pa da, trebalo je da to i sama osetim«. Klara je morala da zrtvuje i poslednje ostatke svoje sujete virtuoza, ako je htela da ga prati u svim njegovim regionima. U stvari, njeno muzičko obrazovanje bilo je prilično oskudno, kao i njena literarna erudicija. Kvarteti su joj bili dosadni - tek su joj dela njenog muza otvorila oči za ovu najčistiju umetničku vrstu. Bahovu hromatsku fantaziju primala je kao nekakav haos pasaza. »O komipoziciji se sud ne donosi posle prvog slušanja!« govorio je Šuman. »Ono što ti se u prvi mah sviđa, nije uvek i najbo Ije. Majstori traze da njihova dela proučimo. Mnogo toga postaje jasno tek u poznoj starosti.« Da bi je odvikao od uaivnog, jednostavnog primanja sluhom, trazio je da svira klavirske izvode orkestarskih dela i da pogađa instrumente. Zajednički su čitali partiture. »Moraš dospeti do toga da muziku razumeš na papiru čitajući note. I dok slušaš simfoni ju, moraš u svom untarašnjem uhu imati i predstavu njene notn; slike. Ako orkestarsko delo, dok ga prvi put slušaš, vidiš pred sobom i na partituri, postigla si najviše što se moze postići.« 206

Jednog dana posetio ga je izvesni strani kompozitor: »Zeleo sam lično da stegnem ruku čoveku koji me je u svojim raspravama u »Novom muzičkom časopisu« hrabrio i podsticao. Neću vam reći svoje ime. Dovoljno mi je što me poznajete po mojim delima.« Šuman je napućio usne, kao da će zazvizdati: »Da li biste mi na klaviru nešto odsvirali? Improvizujte nešto, mozda jednu običnu romansu.« Stranac je seo za klavir, a Šuman se naslonio na prozor. Posle dvadesetak takova koje je čuo, prišao je kompozitoru, potapšao ga po ramenu i izgovorio njegovo ime. »Kako to znate?« »Prepoznao sam vas po karakteru melodije i po harmonskim pokretima. Po stilu se ne prepoznaju samo knjizevnici, već i kompozitori.« U trideset petoj godini je zbog potpune premorenosti doziveo tezak napad svoje nervne bolesti, srećom bez dubljih duševnih potresa. Tada je napustio redakeiju muzičkog časopisa i iz Lajpciga, tog grada muzike, prešao u mirniji Drezden. Tamo ga je uhvatila nova muzička strast. Ovoga puta nije se radilo samo o osvajanju i savlađivanju većih klasičnih oblika — bilo je to kao da se na njegovu razrovanu prirodu srušilo brdo. Ta nova strast bila je pasija za fugu. Cetiri fuge za klavir i šest za orgulje na temu B-A-C-H zaokupljale su ga skoro godinu dana. Smatrao ih je trajnim delima, koja će ga najduze nadziveti. »Ni na jednoj od svojih kompozicija nisam tako dugo radio, nijednu nisam toliko brusio i doterivao kao fugu, samo da bi bila dostojna svoga naziva.« Ono što je za druge romantičare, za Mendelsona na primer, bila igra i osvezenje, čin poštovanja prema velikanima prethodnicima, za Šumana je bila sudbina. činilo mu se kao da prolazi kroz vrata koja iz običnih sfera novije muzike vode do večnih prostranstava muzike. Svečano se odrekao nastojanja iz svojih mladih dana. »Oslobodite se subjektivnosti na klaviru!« savetovao je mladog kompozitora. U svojim »Muzičkim kućnim i zivotnim pravilima« upozoravao je na opasnosti koje donose ushićenja kojima je u doba dečaštva i sam podlegao: »Ako te je nebo obdarilo zivom fantazijom, u trenucima samoće često ćeš, kao prikovan, sedeti za klavirom i osećati zelju da ono što nosiš u duši izraziš harmonijama. Koliko ti svet harmonija bude nejasniji, toliko će te on sve tajanstvenije privlačiti u svoje čarobne krugove. To su najsrećniji časovi mladosti. Ali ne smeš se prečesto predavati toj igri, jer ona čoveka zavodi da uzaluđ troši i snagu i vreme na utvare!« 207

Ovoj tuznoj smrtnoj osudi vlastitih mladenačkih harmon: dodao je i nadmenu osudu svojih melodija iz mladih dana: »M. lodija je bojni poklič diletanata.« Kako su tu onda mogli opstati »Papilloni«? O njima je rek.: »Previše su mali i previse rapsodični, da bi se čovek zbog r. uzrujavao.» Na kraju se odrekao i svoje predivne klavirske poezije: »Najvećim delom te kompozicije su odraz mog nekadašn . .. neobuzdanog zivota i već sam ih odavno prerastao. Uspeo sam . savladam sebe i da vladam svojom umetnošću. Zbog neobuzdanc^ svoje prirode nekada sam, nazalost, često upropašćavao svoje ko" pozicije. I čovek i muzičar su uvek istovremeno zeleli da k t -.. : svoje. Ako se u stvaranju sluzimo slobodnim formama, mo rair pre svega, savladati ustaljene forme, one koje vrede za sva vrerr.. na. Samo oduševljenje nije dovoljno. Zivot nije šala. Ipak, i u un;c nosti, iako se to ne primećuje, s godinama se postaje pametniji Za nas je potresno kada vidimo kako vođa romantike, n > : najdublji teoretičar, najgenijalnija glava i najodvazniji kreator r.. pušta brod. Duboko, najdublje u svojoj duši Šuman je drhtao, bojeći ~ uvek svoje fantazije. Kad je u četrdesetoj godini prihvatio dir gentsko mjesto u Dizeldorfu, u poslednjem trenutku ga nije pri: vatio, jer je saznao da se u torn gradu nalazi ludnica. Klara se do posljednjeg dana nadala poboljšanju. Ponovo ^ posvetila klaviru i u narednim teškim decenijima na taj način zan-.đivala hleb za četu svoje deee. »Kad sviram Robertove stvari, čini mi se kao da neko natprirodno biće upravlja mojim prstima, uopšte ih vise ne osećam, kao da se moje «ja» pretvara u muziku.« 208 I

LUDORIJE HEKTORA BERLIOZA

U spomen na dirigenta Viljema Mangelberga

O delovanju muzike Kad je Hektor Berlioz (Hector Berlioz) četrdesetih godina putovao Evropom, već je bio poznat kao muzičar monumentalnosti. Knez Meternih ga je upitao: »Zar ne, vi ste taj kompozitor kome za izvođenje svoje simfonije treba 500 izvođača?« Berlioz mu je na to zajedljivo odgovorio: »Ne uvek, vaša vetlosti, ponekad samo 450.« :-<.rderoba improvizuje na samoj bini, pa su u tu svrhu odlično po -uzile harfe, koje su već bile u svojim presvlakama. Uostalom, na torn koncertu Berlioz je imao i sedam pomoćnih ■irigenata, koji su iz izvođačkoga mnoštva izvirivali kao nekakve ^razarske kule. Za takva izvođenja, u kojima je učestvovala masa .-vođača, Berlioz je, kasnije, konstruisao poseban metronom. Bez .kvog metronoma teško se moglo izbeći da taktiranje na najuda Nema sumnje: taj je monstre muzičar znao da upravlja i kon- jrtima manjih dimenzija. U jednom mestašcu u Svarcvaldu uspeo j da izvede svoje najduze delo sa samo petnaest muzičara. Ali za ravilno izvođenje njegovog "Rekvijema" bila su potrebna, osim vrmalnog, još i četiri posebna duvačka orkestra. Pevači su prezivjvali prave muke i iskušenje zivaea zbog uzastopnog prolamanja 211

zvukova fanfara koji su dolazili iz sva četiri ugla dvorane, dok su oni, sa svoje strane, nagoveštavanje sudnjeg dana morali da otpe vaju vičući iz petnih zila, kako bi svojim glasovima nadjačali ovu paklenu buku. Karikaturisti su prikazivali Berliozov orkestar kao skup parnih mašina ili kao baterije topova. Jedan hamburški dirigent, koji je prisustvovao njegovim probama, rekao mu je otvoreno i iskren o: »Vaša će muzika sigurno proći čitavom Nemačkom. To će biti velika nesreća. Muzički stil će se izopačiti na najuzasniji način. Za umetnost bi bilo bolje da se nikada niste ni rodili.« Ova muzika kolosalnosti bila je neprijatna i za uši podrugljivog Hajnriha Hajnea. Rekao je da ga ona vraća u prepotopska vremena, da ga primorava da misli na izumrle ihtiosauruse ili na legendarna kraljevstva divova puna teških poroka. Hektor Berlioz se bunio protiv takvih ocena koje su bile izricane na račun njegove muzike. Tvrdio je da samo četiri njegova dela imaju monumentalan karakter, a da on lično nije prijatelj buke. Bučnu instrumentaciju treba pripisati Rosiniju ili Majerberu, ne njemu. Isticao je da on svuda trazi savršenstvo izraza, pa i tamo gde se radi o najnjeznijim osećanjima. Posle adagia iz »Romea i Julije« muzičari su mu upravo ljubili skute. Da bi se narugao svojim kritičarima, izveo je hor pastira iz oratorijuma »Hristovo detinjstvo« i predstavio ga kao delo nekog majstora iz 17. veka. Kritika je odmah nasela: »Kakva jednostavna, nezna i naivna muzika! Ovako bi morao pisati Berlioz!« Ova priča je muzički pandan onoj priči koja govori, kako je Mikelanđelo jednoj svojoj statui odlomio ruku i zakopao je u zemlju da bi istrazivači starina, kad je iskopaju, mislili da je to delo antike. Uopšte, Berlioza su njegovi obozavaoei rado poredili s Mikelanđelom, a on je odista bio veoma ponosan na svoj monumentalizam: »koji sam« - kako je rekao - »mozda jedino ja shvatao među modernim kompozitorima i čije domete nisu naslućivali ni stari majstori.« O starima se nije izrazavao sa preteranim strahopoštovanjem. Od Hajdnovog »Stvaranja sveta« zaboleo ga je stomak, jer pliva u masti kao engleski plumpudding. Na račun Johana Sebastijana Baha i nemačkih protestantskih muzičara izrekao je mnoge podrugljive reči, jer su svi oni, po njegovom mišljenju, otkrivali mistične ideje tamo gde ostalo čovečanistvo ne nalazi ništa drugo osim pukog varvarstva. Fugu je smatrao starom, dosadnom brbljivicom, a to što joj je povremeno i sam Betoven prinosio zrtvu, podsećalo ga je na onog bogataša koji je, posle luksuznih uzitaka, ponekad za doručak pozeleo i haringu. Višeglasnom a-a-a-amenu u misama rugao se već kao dak, a kao zreo čovek zlobno se narugao i u svom »Faustu«, gde u Auer 212

bahovom podrumu četvorica pijanica, opraštajući se od jednog uginulog pacova, krešte »requiescat in pacem«, te u odlično izvedenoj fugi završavaju frazom a-a-a-amen. Ne moze se, dakle, tvrditi da se Berlioz rugao stvarima o kojima nije imao pojma. Priznavao je starim kompozitorima da su bili majstori forme, ali se zestoko suprotstavljao svakome ko bi se usudio da njihovo matematičko umeće upoređuje s ekstatičkim uzicima moderne muzike. Jednom zagovorniku fuge čak je i podviknuo: »Mislite li vi, da ja muziku slušam zato što me to zabavlja? Ona me mora baei ti u groznicu i potresti mi zivce.« Ovakav efekat postigao je već prilikom izvođenja svog prvenea, uvertire »Sudije tajnog narodnoga suda«. Timpanista ga je uhvatio za ruku i uzviknuo: »Veličanstveno! Jezivo! Da poludiš! Nikada u zivotu nisam čuo ovako ludu stvar.« »Ni od Betovena?« »Ni od njega!« Mladi Berlioz bio je srećan. Kasnije su za njega takvi efekti bili nešto što se samo po sebi podrazumeva. Na premijeri njego vog »Requiema« jedan pevač u horu se onesvestio. Sveštenik je plakao još jedan dan posle izvođenja. Kada je povodom julske revolueije izvedena »Simfonija tuge i trijumfa«, studenti su izmislili novi način odobravanja: razbili su sve stoliee u sali. Kako je po prirodi bio veoma iskren čovek, morao je i sam biti potresen da bi mogao stvoriti takva dela. Mars hodočasnika u simfoniji »Harold u Italiji« napisao je za samo dva sata koja je proveo u groznici stvaralačkog zanosa. Kolosalni »Requiem« izlio se iz njega, kao da se prolomio oblak. Bio je čak prinuđen da izmisli neku vrstu notne stenografije, da bi nekako sustizao svoje misli. Posle takvih zestokih napada stvaralačkog besa, nailazili su beskonačni periodi malaksalosti, u kojima mu na um nisu dolazile nikakve, pa ni najmanje muzičke ideje. Za jednu horsku pesmu, nedeljama i mesecima uzalud je trazio refren. Kada je već izgubio svaku nadu, šetajući se jednog dana, veoma lose raspolozen, uz obalu Sene, odjednom se našao u vodi. Izvukavši se iz reke iznenada je čuo kako mu u uhu odzvanja refren. Njegov veliki uzor bio je Betoven. Kada se upoznao s njegovim delima, odmah je postao glavni protagonista njegove muzike u Francuskoj. Kao kasnije i s njegovim vlastitim delima, svi su u Betovenu silom hteli da vide samo goropadnost, uzbudljivost, neumerenost. Protiv takvog shvatanja, među prvima, pobunio se upravo Berlioz. »Slušajte adagio iz njegovog trija u B-duru! Nećete biti samo uzbuđeni, nego ćete se iz mizerije svoga zivota uzdići u nadzemaljske visine. Osetićete intenzivnu, duboku slast. Zatim će vas 213

polako obuzimati duševni nemir kakav još nikada niste ose; konačno, posle trećeg ponavljanja te strastvene teme, zaplakaoe* zestoko, divlje, eksplozivno. To vam je dejstvo muzike!« Nadzemaljski adagio je, na kraju krajeva, ipak, morao da be luje kao i mnoge druge uzbudljive kompozicije. Nikakvo drugo de lovanje, naime, za njega nije dolazilo u obzir. Otišao je čak i*kdaleko da je takvo uzbuđenje proglasio pravim smislom i jedinoc svrhom zivota. Poput onog nemačkg filozofa koji je porieao posfc> janje sveta i jedino pojmove priznavao kao stvarnost, tako je i Belioz tvrdio: »Nema ničeg stvarnog, osim osećanja i strasti.« Uporedimo ovu provalu besa s hvalospevom ariji Agate s »Strelcu vi!enjaku«! »Sve je uzalud, ovo se mora reći: lepša arije od ove, jednostavno ne postoji. Flauta u dubokom polozaju, figure viola i čela u seksti, u basovima ritam koji oduzima dah, crescendo koji stal no raste da bi na vrhuncu eksplodirao u punom sjaju, pauze u koji ma strast kao da prikuplja snagu, da bi na kraju trijumfovala S < J još većom zestinom - zaista, na ovom svetu ne poistoji ništa što bi moglo s ovim da se uporedi. To je umetnost, to je poezija! To je ljubav sama. Onoga dana kada je čuo svoju ariju, izvedenu onako kako je to sam bio zamislio, Veber je mirne duše mogao i da umre. Šta će ti zivot posle takve radosti?« Zašto i dalje ziveti posle takvih radosti? Berlioz je znao odgovor na ovo pitanje: treba ziveti za novu radost. Ono što nikada nije mogao da razume je to da postoje ljudi kojima je takva radost bila nedostupna. To nikako nije mogao da shvati. »Strašno je kad čovek sebi mora da prizna: ono što mene oduševljava, što mi izmamljuje suze, to, mozda, kod mog najboljeg prijatelja izazva samo nestrpljenje. Kako to Bog moze da dozvoli?« Sa svoje strane učinio je sve što je mogao kako bi u poretku sveta ispravio ovu grešku. Njegovo celokupno stvaralaštvo i nije imalo drugu svrhu nego da se zavodnički obraća osećanjima i deluje na strasti. Za postizanje tog eilja svako sredstvo bilo je do brodošlo. I pronašao je jedno, koje je bilo bolje nego kolosalnost. bolje nego korišćenje stotine pevačkih grla i stotine muzičara. 214 I

Pronašao je zarki kolorizam svoga orkestralnog stila. Berlioz je otac moderne instrumentacije. Muzika je za Berlioza postala harmonija, ništa drugo nego harmonija. Ono što su Šuman i Šopen postigli klavirom: slikovito korišćenje akorda, Berlioz je pretvorio u bogatu raskoš, primmom svih mogućih instrumentalnih efekata. Svojim sluhom otkrio je tajne svakog pojedinačnog muzičkog instrumenta i izmamio njegove najosobenije i najsugestivnije zvučne učinke. Iz svega toga skuvao je ručak za sladokusee, zestoko začinio jela, rafinirano ih uskladio, i nudeći ih redom, pobuđivao sve veće iznenađenje i drazio apetit. Za to je već od prirode imao sve preduslove: imao je nepogrešivi sluh, koji mu je omogućavao da svaku zvučnu kombinaci ju odmah analizira, kao i selektivno pamćenje za svaki pojedini instrument. Dokazao je to već kao đak konzervatorijuma. Bio je tada i samozvani prvosveštenik sekte Glukovih (Gluck) obozavala-.d. Njeni pripadnici, bez izuzetka, morali su biti u sali jedan sat pre >vakog izvođenja »Orfeja«, »Alkeste« i »Ifigenije«. Izostanci se nisu mogli opravdati, a ulaznice su u krajnjoj nuzdi plaćali iz •. lastitog dzepa. O svakom delu koje se izvodilo, najpre se disku:ovalo, ukazivalo se na pojedina mesta i onda je svaki muzičar koji j u orkestru zauzeo svoje mesto, bio predstavljen po imenu, a sponenute su i njegove osobenosti. Novajlije su čak dobijale i tekst pere. Odmah nakon pojavljivanja dirigenta, Berlioz je preuzimao *voju duznost muzičkog polieajea, bdijući nad kvalitetom i čistotom izvođenja. Clanovi sekte motrili su na publiku oko sebe i slušaoce koji su brbljali lagano bi upozoravali laktom, a katkada im i tiho pripretili. Dirigent se nalazio pod posebnom prismotrom. Jao si ga njemu, ako se na bilo kom mestu ogrešio o svetinju Glukove partiture! Tada bi se iz gledališta prolomio glas: »Nema tu činela! Ko se usuđuje da ispravlja Gluka?« Zami slite uznemirenost publike i zastrašenost dirigenta. Situacija je postala još mučnija kada se u narednom činu ponovo javio duh: »Pozaune nisu upale! Nečuveno!« Međutim, na sledećoj predstavi činele se nisu oglasile, a pozaune su blagovremeno upale... Kada je ubrzo nakon toga postao clan hora pariske opere, svoje kolege iz orkestra navodio je na svakojake eksperimente. Na taj način je pronalazio nove, rafinirane zvučne kombinacije i stekao je sigurno znanje o obimu i mogućnostima svakoga instrumenta. Sa zaljenjem je kanstatovao da su čak i slavni kompozitori izbegavali najviše i najnize polozaje, i tada je odlučio da će svetu pokazati, koliko se vise boja moze uneti u partituru i koliko ona moze biti interesantnija ako kompozitor ima znanja o stvarnom obimu i mogućnostima instrumenata. Kasnije je orkestar obogatio i novim instrumentima: bas-tubom, ofiklejdom, celestom i saksofonom. Sa svakim muzičarom je 215

Kompozitoru-dirigentu posvetio je pravi hvalospev: »Kako u svojim rukama drzi ogroman instrument, kako ga obuhvata i ukroćuje u svoj njegovoj eelovitosti! Njegovo oko bdi nad svima, pevačima i instrumentima pogledom daje znak upadanja, gore, dole, desno, levo, svojim rukama ubaeuje strahovite akorde koji se u daIjini razbijaju kao bombe harmonija, pa onda jednim jedinim zamahom zaustavlja zahuktalo kretanje, omogućavajući svakoj ruei i svakom dahu potrebnu pauzu, a onda opet dopđšta da ukroćeni orkan ponovo krene svojim putanjama. Kakvog li uzitka - ljuljati se na torn moru tonova koje si sam izmislio, čuti sebe i suditi o svom delu, zaprepastiti se pri dodiru sa svojom vlastitom poezijom, a zatim opet osećati kako te podilazi zar topline koja dolazi i raste iz dubine duše, Tada je eilj postignut, nebo se otvorilo i šta će ti on da zemlja!« Jedini koji se mogao s njim meriti kao dirigent i kompozitor. bio je Feliks Mendelson u Lajpcigu. Naravno, Mendelsonov način dirigovanja potpuno se razlikovao od Berliozovog - toliko, kao nemački pejsaz iz price od prašuma Orinoka. Kada su se sreli, bili su veoma učtivi jedan prema drugome, uzajamno su razmenili laskave komplimente o kompozicijama, kao i svoje dirigentske paliee. Ovaj čin imao je simboličko značenje. Nemački klasieista predao je Berliozu belom kozom presvučenu dirigentsku palieu, a galski revolucionar poklonio je Mendelsonu veliku lipovu palieu s koje ni kora nije bila oljuštena. »Samo skvo i bledoliki vole ukrašene tomahavke«, smejao se Berlioz, zauzevši pozu kao neki indijanski pogaviea. Njegova put doduše nije bila crvena, ali je to u najmanju ruku bio njegov razbarušeni skalp. Bilo je i vise nego opravdano što se ovako šalio na račun svoga konkurenta. Njihovo poznanstvo datiralo je još iz vremena 216

kad su se kao mladići upoznali u Rimu. Dvadeset dvogodišnji Feliks ponašao se tada prema dvadeset devetogodišnjem Hektoru sa tako mučnom nadmenošću, kao, na primer, nekakav britanski pomorski ofieir iz Kuperovog doba prema pensilvanijskom divljaku. Prilikom prvog susreta pokazalo se da divljak nije bio u stanju na klaviru da odsvira, kako treba, čak ni svoje vlastito delo. »Predstavnik kulture« probio se sam kroz gustiš Berliozovog notnog teksta; vrteći glavom ostao je za klavirom kao omamljen. Berlioz je nakon toga pozurio da izjavi kako se ni njemu to delo vise ne sviđa. »Cestitam vam na dobrom ukusu!« prošaputao je Mendelson. »Mislio sam već da se njime ponosite.« Zatim je Berlioz krenuo da hvali metronom kao divan izum. »Metronom? čemu to? Ko unapred nije u stanju da pogodi tempo jednog dela, taj je budala.« Berlioz je torn prilikom oduševljeno hvalio i starog Gluka. Mendelson se pravio kao da ga nije čuo. »Vi volite Gluka? Pa zar je to moguće?« Sve ovo vapilo je za osvetom. Na Hektorovom klaviru, (uvek je imao klavir u sobi da bi na njemu s vremena na vreme mogao da udari po nekoliko akorda) nalazila se jedna italijanska arija. Ime autora nije bilo navedeno. Mendelson je došao i mršteći se prosvirao je stvar oponašajući ujedno nekog italijanskog pomodnog pevača. Prividno prenerazen Berlioz ga prekide: »Kako? Rekli ste da ne volite Gluka? E, dragi moj, to što svirate nije nikakva Belinijeva arija, kao što najverovatnije mislite, nego je to arija Glukovog »Telemaha«. Evo vidite, ja Gluka volim vise nego vi, jer ga i bolje poznajem.« Svesno izigravajući divljaka napredovao je i stigao do prvih borbenih redova. Zabavljao se kad se fini mladić snebivao slušajući njegove bogohulnosti. Kad je otkrio da se Mendelson oduševljava Bahom, pozdravljao ga je prekrštenih ruku: »Bah je Bach, a Mendelson je njegov prorok.« Kada je čuo kako je Mendelson zanesen Palestrinom, jetko se nasmejao: »Vi se varate ako mislite da je taj dobri čovek imao snage da izrazi religiozna osećanja. Verovatno ne poznajete njegove madrigale. Oni sadrze istu muziku, ali na lakomislene tek«ove. On naime nije bio sposoban da stvori drugačiju muzik u.« Mendelson je svojima kući pisao: »Ne mogu da podnesem ovu genijalnost polomljenih udova, ovu sujetu kojoj nema granica. Tap ka po tami, smatra sebe stvaraocem jednog novog sveta i piše naj l i j e stvari. Izobličeni nevaljalac, bez trunke talenta. Bio bih u .. da ga ubijem.« Ali taj izobličeni nevaljalac zaista je postao stvaralae jednog lovog sveta, u kome se proslavio jednom od svojih najuzasnijih tompozicija. 217

Bila je to »Fantastična simfonija«. Mogli bismo je nazvati kriminalnim romanom pretočenim u zvuke, a taj roman je sam izmislio. Simfonija se završava «vrzinim kolom» u kome se prastari svečani napev »Dies irae« povezuje s orgijastičnim fugatom. Ovom napevu prethodi krvnička scena, kazna za ubistvo. I jedno i drugo je, kako se misli, samo vizija iz sna izazvana opijumom, ali ovoopijenosti prethodio je pokušaj samoubistva. Taj mračni zaple: mora se muzički doziveti od drhtavog stupanja na gubilište. do urlika svetine i štropota giljotine, pa ako neko hoće, moze u tr. pizzieata naslutiti još i kotrljanje odrabljene osuđenikove glave. Moze li se takvo delo još zvati simfonijoni? Moze, i te kako moze! čak je i strogi Šuman bio oduševljen. Ukazao je je na to da su stavovi simfonije građeni propisno i da ih je sazdao bogorr. dani muzičar. Kriminalna priča? »Mi Nemci, koliko god nas ima. nimalo ne marimo za taj kriminalni svet. Ovakvi putokazi sadrze uvek nešto nedolično. Glavno je da muzika sama po sebi vredi. Berlioz je u svojoj radosti i sam priznao da roman moze slobodno da otpadne. Ali zeleo je da ostanu barem naslovi stavova. Utvrdio je, naime, da su ovakvi putokazi potrebni širokoj publiei »Pariski kritičari bi o Betovenovoj sedmoj simfoniji napisali mnogo manje gluposti da je nad njenim prvim stavom stajao naskv. »Seljačka igra«. Tačno je da ovakvo shvatanje nije bilo razlog da Berlioz svoju originalnu i vrednu muziku objasni odvratnom kriminalnorr. pričom. Njegova mašta bila je jednostavno takva da je videla samo ^iio što je stvarno. Muzičke ideje su mu mu mnogo zivahnije navirale, ako su mu misli istovremeno pratile rasplet nekoliko događaja. Dok mu je za scenu, koja se u njegovoj simfoniji događa n; -. selu i za koju mu je preč očima lebdela samo uopštena slika priro de, trebalo tri nedelje - put na gubilište bio je plod jedne jedine noći. Ideja da se kao osnov za muzičko delo upotrebi literarni size, bila je potpuno nova. Postojalo je, doduše, već i ranije muzičko slikanje, tonsko opisivanje oluja itd., ali niko pre njega nije pomoću tonova pokušao da prikaze detaljno, korak po korak. razvoj izvesnih događaja. Berlioz je pronašao »programsku muziku«. Time je 19. veku učinio vaznu uslugu. Uveo je jedan potpuno nov formalni princip za velika muzička dela. Klasični sonatni stil vise nije mogao da odgovori novom duhu vremena. Davši kompozitorima program, dao im je pokretniju šemu, a publiei Arijad ninu nit na putu kroz lavirint muzičkog osećanja. Što se njega lično tiče, taj novi stvaralački postupak nije smatrao baš naročito va znim. Bio je to samo njegov umetnički hir. Mada je dosta često pisao programsku muziku, na primer na temu Geteovog «Fausta». Bajronovog »čajld Harolda«, Šekspirovog »Romea i Julije«, to je 218

činio iz zahvalnosti koju je osećao prema ovim pesnicima, zbog uzitaka koje su mu prazili. Ti uzici bili su slićni onima koje su mu pruzili Betoven i Gluck, s tim što su, mozda, po svom dejstvu bili još snazniji. »Šekspir me je u potpunosti savladao. Upoznao sam pravu veličinu, pravu lepotu, pravu istinu. Izgubio sam san, radost da se bavim stvarima koje su mi bile drage, izgubio sam sposobnost za rad. Lutao sam besciljno ulicama i okolinom Pariza. Sećam se da sam za vreme ove patnje, koja je trajala nedeljama, spavao samo četiri puta: jedne noći na stogu sena, jednog dana na livadi, jedanput u snegu i jednom za kafanskim stolom, na zaprepaštenje konobara koji su mislili da sam umro. Pošto sam gledao »Hamleta«, zakleo sam se da se vise nikada neću izlagati plamenu Šekspirove dramatike. Kad sam sledećeg dana vidio plakat koji je najavljivao »Romea i Juliju«, pozurio sam na blagajnu da rezervišem ulaznicu, iako sam imao Slobodan ulaz u pozorište. I gle, posle tmurnih zbivanja, tamnih oblaka i studenih vetrova Danske, prikazala mi se ljubav pod italijanskim nebom, brza kao misao, zarka kao lava, čista kao anđeoski osmeh, neodoljiva kao sudbina! Prisustvovao sam prikazu nadljudskih duševnih grčeva, očajnoj borbi između ljubavi i smrti! To me je do kraja potreslo. U mukama, kao da me steze gvozdena šaka, stenjao sam: ja sam izgubljen.« Mogli bismo pomisliti da se dozivljaji koje izaziva muzika ne mogu uporediti sa ovim dramskim potresima. Ipak, Berlioz je osetio da u velikom nadmetanju izmedu raznih umetnosti na putu osvajanja čovekovog duha, lovor pripada muzici. »§akrijte svoja liea, ubogi veliki pesnici prošlosti! Slavno ste u boju podlegli, ali ipak - podlegli. Koliko god je vaš govor čisf harmoničan i uverljiv, on se ne moze ni pribliziti niti se uporedi ti s izrazajnim mogućnostima govora u tonovima. Vi ne poznajete ono što danas nazivamo harmonijama, ne znate za zajedničko delo-vanje različitih boja zvukova, za instrumentalni kolorit, modulacije, za duhovite suprotnosti između tonova koji se ne podnose i koji se uzajamno bore, ali se na kraju ipak zagrle. Nisu vam poznata ona iznenađenja za uho, oni neobični akcenti, koji odjekuju u neistrazenim dubinama naših duša. Ova osobita, potpuno samosvojna umetnost nastaJa je fek juče. Ona nas osvaja, ona je svemoguća. N'joj dugujemo zahvalnost za more osećanja koja vi niste mogli da v.razite. Da, vi veliki, obozavani pesnici, vi ste po dlegli!« O zantkama zivota Zemaljski zivot najveceg kompozitora Francuske odvijao se u jprestanoj borbi s neprijateljskim snagama koje, kao da su se 219

zarekle da će ovaj korov na polju muzičke umetnosti iz korena istrebiti i, ako je moguće, uništiti ga već u zametku. Ova borba započela je već pričom o takmičenju za »Prix de Rome« Akademitr lepih umetnosti. Prvi put je doziveo neuspeh već na predispitima za kandidatPosle toga, otac ga je pozvao da se vrati kući. Zeleo je da njego. potomak poveća »zlokobnu gomilu loših lekara za još jednu opskurnu jedinicu«. Profesor harmonije pariskoga konzervatorijuma uzalud ga je uveravao da muzika upravo izbija iz svih Heoktorovih pora; na ovakve izjave Berliozov otac ostao je potpuno hladan. Sa mo ga je tupa letargija u koju je, taj inače vrlo zivahni dečak. za pao malo smekšala. »Skupi svoje stvari i gledaj da ispraviš sramotu! Ovo je posljednja prilika koju ti dajem!" Biblijska priča o majčinom prokletstvu, koje i kuće ruši, biće potvrđivana tokom čitavog njegovog zivota. Hector se tvrdoglavo zainatio da mora da odrzi koncert, na čijem programu bi stajalo: »Smrt Orfeja — lirska scena od H. B. - delo koje je Akademija lepih umetnosti proglasila neizvedivim«. Ovai protestni koncert hteo je da odrzi u dvorani konzervatorijuma, i to je trebalo da bude lekeija gospodinu Kerubiniju, direktoru konzervatorijuma. Zahvaljujiući smeloj spletki, Berlioz je stvarno uspeo da dobije odobrenje za koncert. Ali ta njegova zluradost osvetila mu se u poslednjem trenutku. Naime, razboleo se pevač koji je pevao Orfeja, i kantata je bila skinuta s programa. Kerubini je mogao ponovo da konstatuje, kako je delo stvarno neizvedivo. Kerubini nije voleo tog veoma talentovanog mladića. Berlioz mu se zamerio već na samom početku, jer je prkosio njegovoj 220

I naredbi po kojoj učenici nisu smeli da koriste isti ulaz u konzervatorijum kao učenice. Kad je jednom prilikom direktor od njega zatrazio lične podatke, Hekotor mu je drsko odgovorio: ^Moje ime će vam jednog dana postati poznato samo po sebi.« I odista je postalo. Bio je uvek prisutan u svim đačkim nestašlucima, štaviše prednjačio je u tome. Osim drugih nepodobnosti, isuviše glasno je izrazavao svoje, upravo detinje, oduševljenje za nastranog stranca Betovena. Postigao je i da su na konzervatorijumu izvođene njegove simfonije. Profesori nisu prisustvovali tim izvođenjima. Berlioz je uspeo da namami samo jednog profesora, i to onog koji je svojevremeno bio izjavio da muzika izbija iz svih Hektorovih pora. Ali kad se prolomila Betovenova oluja u c-molu, starog gospodina oblio je hladan znoj iz njegovih vlastitih pora; za vreme pauze dao se u bekstvo, zaboravivši u sali svoj šešir; na izlazu je naleteo na svog radoznalog učenika i na jedvite jade promucao: »Neshvatljivo - sav sam izvan sebe - do viđenja do sutra!« Sutradan se već pomalo smirio. »Kako bilo da bilo - ali takva muzika se ne bi smeia pisati.« »Umirite se, gospodine profesore«, primetio je Berlioz maliciozno, »takva se muzika i neće baš tako često pisati.« Na sledećem takmičenju konstatovano je da je, učeniku Berliozu, Betoven potpuno zavrteo glavu. Bio je predlozen za prvu nagradu, ali na plenarnoj sednici akademika, na kojoj je osim šest muzičara glasalo i trideset slikara, vajara, arhitekata, drvorezaca i gravera, čuo se prigovor: »Gospodo, nemojte glasati za tog mladog čoveka. On je izgubljen! Ima razumevanja još jedino za nastranosti onog Betovena i nikada se neće vratiti na pravi put.« Plenum nije mogao da ne uvazi ove vazne argumente muzickog zirija. Berliozu su sporazumno, ipak, dodelili drugu nagradu, medalju, koja je ujedno davala pravo na besplatnan ulaz za sve operske i druge pred stava u pariskim teatrima. Naredne godine svi su već unapred očekivali pobedu riđokosog revolucionara. Smrt njegove »Kleopatre« je - bez sumnje muzički impresivno izrazena: ima tu ritmičkih silovitosti, enharmoničkih mena; izrzito polagani crescendo, čiji vrhunac se ni ne naslućuje, na kraju se prolama u fortissimo i deluje tako da slušalac oseća potrebu da se grčevito uhvati za sedište. Međutim, takmičenje se zavrzilo tako, što te godine nagrade uopšte nisu bile dodeljene. Po završetku takmičenja jedan od članova zirija rekao je Berliozu: »Boze moj, šta ste učinili? Imali ste nagradu već u rukama, a onda ste je odbacili.« »Vjerujte mi, dao sam ono najbolje što sam mogao.« »Upravo to vam i prebacujemo. Nemojte davati ono što vi smatrate najboljim. Kako mozete očekivati od mene, koji iz 221

nad svega volim milozvučnu muziku, da imam razumevanja za takve stvari?« »Veoma teško je pisati milozvučnu muziku za duševne i telesne muke jedne kraljice na umoru koju grize savest i otrovana je ujedom zmije.« »Oh, ne sumnjam u to da Vi ne znate da se branite. Do viđenja i neka vam ovo iskustvo bude nauk za sledeći put!« I zbilja, Berlioz je sledeći put postupio opreznije; na konkur> je poslao svoju kompoziciju »Posljednja Sardanapalova noć« iz ko je je izostavio onaj glavni deo u kome slika pozar u palati. Ovaj raskalašeni deo umetnut je u kompletnu orkestrsku verziju tek onda kada je nagrada bila u Berliozovim rukama i tek nakon toga javno je izveden. Naime, dela nagrađenih autora uvek su bila izvođena s kompletnim orkestrom, jer je Akademija, prema Berliozovom zajedljivoir. epigramu, ipak »zelela da upozna dela koja je odlikovala«. Ovoga puta verovatno se našla u čudu, videći kakvo delo je krunisala nagradom. Odmah posle generalne probe po celom gradu se pročulo za taj snazni simfonijski pozar i na dan svečane premijere pariska publika ispunila je dvoranu konzervatorija do posljednjeg mesta. Ali kakve zle sreće! U momentu, kada je Sardanapal oko sebe okupio svoj harem i kad su upućeni slušaoci svojim susedima šapatom već najavljivali pozar: »Sada, sada dolazi propast palate, grandiozno, neobično, jezivo!« - rog jednostavno nije upao, timpani su uzalud čekali na signal roga, zbog toga su izostale i činele i na kraju se zbog svega toga nije oglasio ni veliki bubanj - ništa se nije dogodilo. Kontrabasi i violine nastavili su nemoćno i bez smisla svoj tremolo... »Oteo mi se krik uzasa. Gubeći dah baeio sam partituru u orkestar, skočio i srušio dva stalka. Malibranova (poznata pevačica). koja je sedela blizu mene, spasila se skokom, kao da joj je pred nogama prasnula mina. Pet stotina hiljada puta neka su prokleti muzičari koji ne broje pauze! Svi su se uzrujali - orkestar, akademici, publika. Pozar se ugasio i pre nego što je izbio! Bučno nagoveštena senzacija, nije se ni dogodila! Bila je to najteza mu zička katastrofa koju sam doziveo. Da je barem bila i poslednjaNAli to nije bila poslednja katastrofa, jer su se, kao i do tada. sve tamne sile zaredom - počevši od boga koji stvara oluje, preko olimpijaca teatarskih pozornica, polubogova za dirigentskim pultovima, pa konačno do članova orkestra - zaverile protiv njega i kao da su odlučile da neobuzdanom simfoničaru podmeću nogu kad god im se za to ukaze prilika. Jedne večeri u okviru divertismana, Velika opera stavila je na program fantaziju na temu Šekspirove «Bure» Tog istog dana. Pariz je doziveo oluju, kakvu ljudi nisu pamtili unatrag pedeset godina. Broj posetilaea nije bio veći od broja muzičara u orkestru. 222 j

Da bi premijeru »Fantastične simfonije« u jednom osrednjem pozorištu učinio što je moguće sjajnijom, Berlioz je uz pedesetoricu teatarskih muzičara o svom trošku angazovao još dodatnih osamdeset. Pred sam početak generalne probe, dok je dodatnih osamdeset muzičara pokusavalo da zauzme svoja mjesta na pozornici, direktor pozorišta uplašio se buke i guzve koju je video. »Ne znam zašto bi zbog izvođenja jedne simfonije bile potrebne tolike kerefeke!« Naljutio se i povukao svoj pristanak. Kada je Berlioz to isto delo prvi put sam dirigirao, nije znao da članovi orkestra posle ponoći vise nisu obvezani da sviraju. Kako se njegov koncert iz raznih razloga otegao i iza ponoći, odjednom se našao pred polupraznim orkestrom. Trazenje... šapat... pitanja... Velika pauza. »Put na gubilište!« trazila je galerija urlajući. »Hoćemo da čujemo 'Put na gubilište'!« Sav erven u lieu, erven kao što je bila i njegova kosa, stao je pred publiku i promueao: »'Put na gubilište' ne mogu da izvedem sa pet violina. Nije moja kriviea. Moj se orkestar raspao...« Tih dana francuskim glavnim gradom kruzila je zlobna dosetka: Berliozova muzika rastjeruje miuzičare! Njegov »Requiem« je o drzavnom trošaku izveden u Domu invalida. Mnogi su mu na tome zavideli. I stvarno, torn prilikom dogodilo se nešto neverovatno. U momentu kada su fanfare iz sve četiri grupe limenih instrumenata trebale uzastopee da zatutnje, dakle na najkritičnijem mestu čitave partiture, dirigent je spustio palieu, izvadio tabakeru i počeo da stavlja burmut među prste! Berlioz, koji je posle tolikih gorkih iskustava postao krajnje nepoverljiv, stajao je neposredno pored dirigentskog pulta, zeleći da motri na timpanistu. Kada je jednim pogledom shvatio svu opasnost, skočio je za pult, raširio ruke i svom sagom dao znak fanfarama, a zatim je ostao za pultom, dirigirajući sam orkestrom do kraja dela. Nakon toga dirigent mu je sasvim mirno rekao: »Oblio me je hladan znoj. Bez vas bismo prop ali.« Krivicu, što je stalno morao da se bori sa gadnim intrigama, delimično je snosio i sam. Osim što je bio jako bezobzirnog temperamenta, imao je i krajnje oštar jezik. Na premijeri jedne od opera omrazenog Kerubinija, glasno je viknuo za vreme prvog čina: »Dajem dvadeset franaka za jednu jedinu ideju.« Za vreme drugog čina: »četrdeset franaka za ideju!« Kao za odmazdu, njegova opera »Benvenuto Cellini« sjajno je propala. Svi su bili kivni na njega, Direktor pozorišta je već unapred izjavio da je opera prihvatio samo zbog dobrog libreta, a muziku je smatrao otrcanom i zamršenom. Vezbajući saltarello dirigent je polomio pedeset violinskih gudala, jer nikako nije mogao da pqstigne tempo koji je Berlioz zahtevao. Svoje nezadovoljstvo. pokazivao je tako jasno i neprikriveno, da su se izvođači ponašali 223

prema njemu kao mangupi. Umesto propisanih deonica svirali *» kojekakve gluposti, nadjačavali su horove i štipali igračice. Pubbtje »vrlo bučno i jednodušno« izvizdala čin po čin - dok je uver tiru, kako se činilo Berliozu, pozdravila čak i preteranim pljeskon Uvertira je i u budućnosti jedina nadzivela operu, koja je pe -.: govu mišljenju, s obzirom na zanosni polet, blistavi kolorit i r . stvo ideja, bila njegovo najbolje delo. »Đavo zna«, pozalio se zlopatnik, »šta je dragi Bog mislio kad me je predodredio da na svet dođem u ovoj šaljivoj zemlji Francuskoj!« Njegov prijatelj, poštovalac i branilac Franc List savetovao mu je da sa svojim simfonijama upozna Nemce. Oni će znati da procene njihovu vrednost. »Pravi zavičaj simfoničara je Nemačka. Ona je tvoj zavičaj.« Berlioz je poslušao ovaj savet i zaista bio je veoma dobro prihvaćen u Nemačkoj. Ipak, nikada se nije odlučio da u Nemačkoj preuzme neko stalno mesto. Uvek, do kraja svog zivota, borio se i nadao da će zadobiti naklonost hirovitog Pariza, »gde Boga i svet kidaju lepo manikiranim noktima i zgodnim, belim zubićima. Kako se ljudi tamo smeju, kako se zabavljaju, kako jedni drugima lazu! Kako samo zongliraju frazama! Kako se razbaeuju idejama! Koliko tamo ima šupljoglavaca!« Bez svega toga nije mogao da zivi. U nizu razočaranja, nijedno ga nije teze pogodilo od onoga koje je doziveo posle svog dugotrajnog puta po Nemačkoj. U svoju domovinu se vratio kao čovek ovenčan evropskom slavom. Sa sobom je doneo jedno novo grandiozno delo - »Faustovo prokletstvo« Uz veliki trošak delo je bilo izvedeno u Parizu - ali je dvorana bila prazna! Ušteda, koja je bila plod njegovog dugogodišnjeg rada, odjednom se istopila. Bio je prinuđen da se obrati brojnim poznanicima da mu pozajme novae za put u Petrograd, gde je naišao na veće razumevanje i na zahvalniji auditorijum. Bez obzira na to što su mu putovanja pričinjavala radost i bez obzira na svu slavu koju je stieao na njima, njegovo sree potajno 224

je prizeljkivalo samo jednu jedinu stvar: mirno, skromno ognji-šte u domovini. U svojim memoarima je debelim slovima podvu-kao sve momente - a bilo ih je mnogo - kada su ga raznorazni ljudi izneverili i prekršili obećanje, ostavljajući ga bez obećanog stalnog nameštenja. Krivicu za to pripisivao je čas zlobnom Kerubiniju ili nekom drzavnom ministru, čas nekom direktoru pozorista ili nekom nevidljivom suparniku. U isti mah, krajnje naivno, u svojim memoarima govori i o zgodnim vragolijama, duhovitim epigramima, bezobzimim i otvorenim kritikama kojima je izazvao bes tih ljudi od ieojih je zavisio. Nikada se nije odrekao niti porekao bilo koju dosetku koju je izreJcao na račun drugih, tako da je uz svu svoju duhovnu zivost i uz svu mušku energiju, eelog zivota bio i ostao nestašno dete, koje ie samo sebi kvariJo uspehe i nije bilo kadro da sačuva ono što je .teklo. Posledice takvog stava u zivotu snosio je i u najdubljoj stavosti, jer je, hteo ne hteo, morao da se izdrzava pisanjem kritika, Doslom koji mu je bio odvratan i za koji je smatrao da ga poni>ava. Mrzeo je već i to što je obavezno morao da sluša brojne lose opere. I sama najava nekog novog komada izazivala bi u njemu neraspolozenje. A tek pisanje članaka! Kako je to mrzeo! Još pre nego što bi napisao i jedan jedini red, obično bi već slomio tuee guščjih pera. Jednom prilikom je sam sebi nametnuo tri dana kućnog zatvora, da bi napisao feljton o jednoj komičnoj open. Trećeg dana potpuno su ga izdali zivei, slomio je svoju omiljenu gitaru i satima zurio u eev pištolja na noćnom stočiću, a svoju nesposobnu glavu lupao je pesnicama i čupao razbarušenu riđu kosu, da bi na kraju s razbijenom gitarom u krilu plakao kao đače koje ne moze da savlada školski zadatak. Smatrao je ponizenjem što je morao da gazi po kalju gama pariske podlosti, da se bavi kojekakvim tričarijama i da podnosi ulagivanja ljudi koji su smatrali da će im mozda jednom zatrebati. U suštini bio je čovjek od savesti i vrlo dobroćudna duša. »Zeleo bih tog nesrećnog X-a, koji je opet doziveo neuspeh, nekako da izvučem, ali njegova partitura je tako prazna, doslovee potpuno prazna! Pi tarn se, kako da postavim na noge čoveka koji nema ni kosti ni mišiće? Posle toga bi, vrlo često, takav svat, za koga je uzdrzanim i donekle uvijenim rečenicama nastojao da pronađe reči hvale, počeo da ga vređa i da mu prebaeuje kako ga je kao prijatelj izneverio. Ako je, odan svojoj duznosti, čestito poh/alio i priznao sposob nosti svoga protivnika, onda se taj ljutio na njega prebacujući mu njegovu toboznju nadljudsku pravičnost. »Kazu da sam naprasit, pakostan, da sam naduven od prezira prema drugima - oh, vi prostaei, kad bih vam ja otkrio svu dubinu svoje duše, videli biste 225

U takvoj situaciji bila je jalova svaka nada da bi kokoš kritike, kompozitoru Berliozu, mogla nositi zlatna jaja. Bojali su _se — to je sigumo - čak su ga potojno i visoko poštovali, deša se da je dobijao i javne pohvale, u kojima je isticana njegova ginalnost i monumentalnost - ali ostaje činjenica da niko ::: •. čeznuo za tim da se suviše često prepušta uzbudljivim uzicima njcgove muze. Bono se kao heroj iz Glukovih dela. Posle fijaska njego \." operskih poduhvata u Londonu, osnovao je u Parizu, i to ba^ . pravi čas, društvo filharmoničara. U to vreme Napoleon III posti je predsednik republike; obnovio se sjaj, forsiralo se preduzetmštvo, podstieao se napredak. Berlioz je razaslao 3000 prospekatz napisao je 300 pisama, posetio je oko 30 Ijudi. Prvi koncert ill harmoničara bio je uspešan, ali ne i sa finansijske strane. Drugi nie doneo ni toliko da bi se pokrili troškovi. »Previše je tog Berliozagovorili su Parizani. Pola godine kasnije, napisao je poslednji z . r snik sa sednice svoga društva: »Prisutni članovi odbora napu^ su sednicu, pošto su tri četvrt sata uzalud čekali svoje kolege Berlioz se blizio pedesetoj godini zivota. Izgledao je kao sta: zapušten boem, kao kostur, odeven u cm, otrcan i do vrata za kopčan kaput. Na upalom lieu vidno se istieao koščati nos, kae kljun ptiee grabljiyiee, a na glavi su mu lepršali zagasito riđi pramenovi kose. Imao je teško bolesnu, oduzetu zenu, s kojom nijs ziveo, a uz nju i neobrazovanu, dosadnu ljubavnicu koja se prilepi la uz njega kao pijaviea. Imao je i slabunjavog sina koga je volee vise nego nju, a koji je zeleo da postane pomorac. Patio je od kolika, tako da je posle svakog većeg napora ili uzbuđenja morao da lezi, ponekad i nedeljama. Svake godine je putovao u London, pokušavajući tamo da realizuje neki od svojih fantastičnih pro jekata. Pokušaj da predsednika pridobije za svoje najnovije delo. za gigantski »Tedeum«, nije urodio plodom. Sa velikim uspehom je obelodanio zbirku duhovitih svaštarija, ali je i pritom ostao take praznog dzepa, da je partituru »Fausta« morao da proda za samo 600 franaka - pomorac je od toga dobio 100 franaka. Tada je učinio najluđu stvar u svom zivotu: ni manje ni vise, nego ubistvo. Opisao ga je upravo s uzivanjem medicinara, analizirajući egzaktno komplikovane činjenice. Priča se, naime, kako je noću u snu komponovao novu simfoniju - u 2/4 taktu, u a-mollu. Kada se probudio u sećanju mu je ostao kompletan prvi stav sa svim detaljima. Skočio je iz kreve ta i u noćnoj košulji pojurio do pisaćeg stola - i tada mu je zapelo pero. »Ako napišeš taj stav bićeš prinuden da komponuješ dalje. 226

Delo će se - kao što je bivalo uvek do sada - razviti u idejama i poprimiće grandiozne razmere. Progutaće ti sedam meseci i za to vreme nećeš moći da pišeš kritike. Ostaćeš duzan kopisti 1000 franaka, odrzaćeš koncert, čiji prihod neće pokriti ni polovinu troško va, tvoj sin neće moći da polozi kapetanski ispit, jer ćeš morati da mu uskratiš svoj dopñnos!« Berlioz je govorio, da se branio od takvih misli i da je sam ^be hrabrio: »Kukavice! Budi odvazan! Nemaš pravo da ne stvo riš umetničko delo. Ono te preklinje da mu pokloniš zivot! Upropa<ti sebe!« »Da, i svojoj jadnoj zeni uskrati lekara i negovatejicu! Zrt vuj sve svoje drage Molohu umetnosti, za koju se niko ziv ne interesuje!« Obuzet uzasom, bacio je pero i prostenjao: »Okani se! Okani -; tog posla! Već sutra, simfonija će biti zaboravljena!« Iduće noći ponovo je čuo i svojim očima video njen allegro ispisan ognjenim pismom. Budeći se iz sna, pevušio je njenu divnu nelodiju - tada se setio svega i čvrsto je odlučio da mora da ugu ovu muziku u sebi. Nakon toga ponovo je pao u san i tada je o delo bilo potpuno izbrisano iz njegovog pamćenja. Nekoliko godina kasnije, napokon se pojavio i jedan saveznik. ^ledalo je da će se ratna sreća okrenuti u Berliozovu korist. anc List je napisao klavirske izvode njegovih simfonija, zalagao NJ za svog prijatelja pišući pozitivne članke o njegovoj muzici, a u Vajmaru je izveo i njegovu operu i »Rekvijem«. Ruska kneginja, koja je zivjela s Listom, pisala mu je duga ohrabrujuća pisma i u svakom od njih bodrila ga je da završi svoju novu operu »Trojanci«. Najzad je i List postao stegonoša programske muzike, komponovao je simfonijske poeme, jednu za drugom; zajedno sa svo jim učenicima, perom se borio za Berliozovo umetničko načelo, nazivajući ga načelom budućnosti. Berliozovo reagovanje bilo je vrlo čudno. Njemu je bilo mrsko, što mu je ta grupa ljudi prisko čila u pomoć: »Ona besmislena škola, koju u Nemačkoj nazivaju muzikom budućnosti, hoće po svaku cenu da ja budem njihova glava i barjaktar. Nemam šta da kazem na sve to - oni razboriti znaće sami da prosude o čemu se radi.« Kakve li ludosti! Zašto nije prihvatio Listovu podšku u pobedi vlastitih ideja? Odgovor je veoma jednostavan: on jednostavno nije podnosio muziku svog prijatelja Lista. Nikako nije mogao da podnese Listovu harmoniju: "Ove nepripremljene i nerazrešene trostruke disonance, ovi beskonačni nizovi snizenih septakorda koji se uzajamno razdiru, povijajući se i sikćući kao zmije, ove strašne modulacije, gde jedan deo orkestra uvodi novi tonalitet pre nego što drugi deo završava onaj prethodni tonalitet!« Tako nešto njegovo uho nije moglo izdrzati. »I ja sam od krvi i mesa, kao i drugi 227

ljudi i zato zahtevam da se o mojim čulima povede računa i da se s mojim jadnim uhom postupa obazrivo!" Očigledno je da Berlioz nije uviđao da se posluzio gotovo istim rečima, kao nekada njegov profesor na konzervatorijumu, kad mu je Berlioz predlozio svoju kantatu »Umiruća Kleopatra". I List je mogao da mu odgovori, da kozačkog atamana Mazepu, vezanog za konjski rep, ne moze vući stepom uz muziku, koja će biti obazriva i koja će štediti uši slušalaca. Ovo uostalom jasno dokazuje da mahniti Hector Berlioz i nije bio takav revolucionar kakvim se zeleo prikazivati. U suštini, još uvek je bio poklonik klasičnih formi, koje je uzdigao do monumentalnosti. Nije mu bila namera da stvara istoriju, samo je zeleo da stvara muziku. Ako je to činio na nešto luđi način od drugih. to treba pripisati njegovom vrelom, neobuzdanom temperamentu. U veseloj igri (prema Sekspiru) »Beatrisa i Benedikt« jasno se prikazao kao majstor staroga kova, bez uzbuđenja, bez preterivanja, bez divljih trzaja. Predstavio se kao uravnotezeni, zreo filo zof i, pre svega, kao pobednik mahnitih mladalačkih poriva. Ovo njegovo delo vrlo dobro je primljeno u Baden-Badenu, što je godilo njegovom namučenom srcu. Ono što mu je preostalo bila je skromna slava koju nije zeleo: smatrali su ga pretečom muzike budućnosti. »Zivot je rat«, zapisao je u svojim memoarima. »U torn ratu pao sam u zasedu.« O krilima duse Najintimniji zivot francuskog romantičara kretao se oko jedne te iste ose, u krugu čiji se prečnik postepeno širio, tj. oko »Prix de Rome«, nagrade koju je uspeo da osvoji tek nakon petog juriša. Kao dobitnik te nagrade, Berlioz je kao stipendista morao odmah da otputuje u Italiju na dve godine, naravno, bez obzira na to da li su torn putovanju, mozda, na putu stajale i nekakve veze srea. U Berliozovu slučaju, dama koja se zaklela na vernost, raskinula je vezu i po svojoj majci mu poručila da se verila s nekim starijim čovekom. Hektor je odmah odlučio da program svoje »Fantastične simfonije«, koji je tada već bio koncipirao, pretvori u delo. Razlika je bila jedino u tome što je sada, osim verenice, to morala da oseti i majka, pa i novi verenik. U tu svrhu je još istoga dana nabavio kostim sobariee i šeširić sa zelenim velom. Uobrazavao je, naime. da mu se njegove krvave namere čitaju sa čela, a bilo mu je svakako stalo da polieiji ne olakša posao na putu prema gubilištu. Ne mareći za stipendijske propozieije, zaboravivši čak i na hranu, jurio je kočijom kroz Italiju. 228

Prilikom promene kola u Đenovi, nestala mu je kutija u kojoj je bio smešten kostim sobarice, tako da je morao da naruči šive nje novog kostima. čekajući da kostim bude gotov, šetao je gra dom kao panter u kavezu. U Nici je - budući da tri dana nije ništa okusio - osetio silnu glad. Kada se dobro najeo, shvatio je da se iz pantera pretvorio u šakala koji zavija. Sazalio se sam nad sobom i svojim mladim zivotom, nad teško stečenom rimskom nagradom, sazalio se i na starijeg verenika koji, mučenik ništa nije sutio, na kraju, čak i na svoju bivšu draganu. Jedino je još jednom zarezao na izdajničku starieu. Ukratko, smatrajući sebe posebno plemenitim čovekom, koji ume da se savlada i koji se svojom velikodušnošću ne razmeće pred drugim ljudima, jer ih se to i ne tiče, odustao je od daljeg puta. Umesto osvete, proveo je na rivijeri, na obali najplavetnije ga mora i pod najvedrijim nebom, dvadeset najlepših dana u svom zivotu - sve dok ga polieija jednog dana nije zamolila da svoje šetnje nastavi na nekom drugom mestu. Vrativši se u Rim naišao je u Vili Medici na skup dobro raspolozenih zemljaka, takođe dobitnika rimske nagrade, među kojima je bilo slikara, arhitekata, gravera, i sve njih zeleo je da upozna s osnovnim pojmovima muzike. Na mesečini su izvodili arije iz »Strelca vilenjaka« i čitave činove iz Glukovih opera. Kada je bOo oblačno vezbali su kanone i svaki učesnik je morao da uskoči sa nekim drugim napevom, a sve to izvodili su uz stalni crescendo. Ovu mačju dreku na zivali su »engleskim koncertima«. Za Italijane to je bila »musica francese«. Što se muzičkog napredovanja tiče, treba reći da je pariska akademija, na kraju prve studijske godine koju je proveo u Italiji, u kompoziciji koju je Berlioz prema propozicijama morao predati, otkrila - tako joj se barem činilo - blagotvorni utieaj italijanske atmosfere na mladoga kompozitora, koji je digao ruke od svojih predašnjih nastranih tendencija. Svojim drugovima je s ponosom saopštio taj rezultat i objasnio im da se u stvari radi o jednom mladalačkom grehu, o delu koje je napisao pre upisa na konzervatorijum, koje je bilo čak i javno izvedeno. Posle bučnog aplauza, koji je usledio, završio je rečima »Uzdajte se samo u sud besmrtnika!« Svoju sujetnu teznju za besmrtnošću bio je pokopao i prepustio se boemskm zivotu. Sa slamnatim šeširom, odenut u platneni prsluk, sa puškom u ruei lutao je nedeljma po Abruzzima i lovio sitnu divljač ili zmije. Popeo se na planinu do napuštene pećine pustinjaka Sv. Lovre i tu u toj samoći dao sebi oduška, pevajući o ništavilu ovog sveta. U seoskim gostionicama pratio je na gitari saltarello crnokosih devojaka i tukao se onda s ljubomornim karabinjerima. Malo pomalo primirio se. Bio je u stanju da po čitave noći sedi na mermernim gromadama i sluša glasove sova, čekajući da sunce grane. Posle toga spavao bi po ceo dan. 229

U to vreme čitao je ponovo Bajronove luciferske fantazije. proklinjući čovečanstvo i samoga sebe. Odlučio je da osnuje filozofsko društvo. To draštvo, kako je zamišljao, ne bi trebalo da proučava ni Dekarta ni Kanta, nego bi se, prema vlastitom metodu, bavilo otkrivanjem sistema apsolutne ravnodušnosti. Bilo bi pogrešno kada bi se uzročnik ovog posebnog duševnog stanja u kome se tada nalazio 27-godišnji rimski stipendista, trazio samo u samo spomenutoj verolomnici. Pravi krivae za ovakvo stanje bio je jedan nedovršeni Berliozov intimni roman. Nadao se da će mu baš novi dozivljaj srea pomoći da zaboravi na staru ljubav. Ova nada nije se nikada ispunila, jer njegov karakter imao je retku osobinu - nikada nije mogao da se odrekne neispunjenih ljubavnih snova. Taj prvi, nedovršeni, roman prozvao je »najvećom dramom svoga zivota«. Tu dramu pevao je sam Šekspir, a izvela ju je jed na engleska pozorišna trupa. Trupa je gostovala u Parizu gde je izvela »Hamleta« a gospođica Harijet Smitson (Harriett Smitson) igrala je Ofeliju. O tome kako je »Hamlet« delovao na mladog Hektora, već smo govorili. Trebalo bi još dodati kako je na njega delovala Ofelija. Kako je Ofelija delovala na Berlioza najbolje se videlo na onom koncertu koji je, još kao đak konzervatorijuma, pripremao s toliko problema i prepreka. Zeleo je da se o njemu govori, da preko noći postane slavan i da na sebe skrene paznju svoje bogi nje. Nije ni pomislio da ona neće pro čitati čak ni oglas. Posle toga poslao joj je pismo, ali od nje nije stigao nikakav odgovor. Usledilo je pravo bombardovanje pismima, ali rezultat je i dalje bio negativan. Nije se predavao očaju, nego je prkosio: » Po svaku cenu, ona mora čuti moju muziku. Prirediću koncert u njenom pozorištu.« Nakon gotovo suludih manipulacija, uspeo je da to i ostvari. Kad je stigao u pozorište na prvu probu, gospođica Smitson upravo je uvezbavala jednu scenu iz »Romea i Julije«. Videći kako Romeo grli Juliju, očajnički je zaurlao i pojurio iz zamračene sale na binu. Preplašena gospođica je zamolila nekoliko svojih kolega da je zaštite od tog ridokosog đavola koji joj očito radi o glavi. Od Berliozove muzike nije u svojoj garderobi čula ni jednog jedinog tona. Posle koncerta, kompozitor je iscrpljen od uzbuđenja i ljubomore legao u krevet. Krevet je stajao u sobi čiji prozor je gledao prema hotelu u kojemu su odseli Englezi. Kad se Hektor trećeg dana u podne digao i baeio pogled na hotel, vidio je kako ona, o kojoj njegova duša sanja, upravo ulazi u putnička kola. Od vratara je saznao da je engleska trupa upravo završila svoje gostovanje i da je otputovala u Amsterdam. Posle ovog događaja desio se intermeco s lepom verolomnicom, o kojoj smo govorili na početku poglavlja. A do nje je došao 230

zbog neoprezne izjave njenog tadašnjeg ljubavnika: »Moj prijatelj Berlioz nije pogledao nijednu zenu otkako je nestala Smitsonova,« A ova je, ne oklevarjući mnogo, naumila da raskravi Berliozovo duboko zaleđeno srce i u tome je i uspela nakon nekoliko pokušaja. Posle njenog verolomstva, lik njegove Ofelije ponovo je oziveo. U senci pinija i čempresa, Hektor ga je pune dve godine pritiski vao na svoje ojađeno srce. Konačno, prošle su dve godine njegovog zivota u Rimu, godine njegovog progonstva. Mogao je ponovo da se vrati u Pariz. Prvo što je video bio je plakat za »Hamleta«. Engleska trupa opet je gostovala u Parizu. Gospođica Smitson bila je sada direktor te trupe, ali je i dalje igrala Ofeliju. Međutim, s finansijske strane gostovanje nije bilo uspešno, tako da su joj pretili znatni novčani gubiei. Da bi se do nekle razvedrila i rešila svog tmurnog raspolozenja, jedne večeri otišla je na koncert. Iznenada je, pored dirigenta, videla onog istog čoveka ride kose, koji ju je proganjao za vreme prethodnog gostovanja. U programu je naišla na ime Berlioz. To ime joj je bilo poznato iz pisama na koja nije odgovorila. čula je krajnje fantastično delo - »Fantastičnu simfoniju«, koja je nastojala da naslika teške scene uzasa. Sledeća tačka bila je luda mešavina nesuvislih muzičkih komada i literamih predavanja o Bogu i svetu, i pre svega mu zička interpretacija Sekspirovih drama. Odjednom je pretrnula od straha, jer glumac je sasvim razgovetno govorio: »Oh, kad bih otkrio Juliju, Ofeliju, za kojima moje srce čezne! Kada bih se mogao opijati slatko-gorkom radošću prave ljubavi! Kad bih jedne jesenje večeri na pustoj ledini, uljuljkan pesmom severnog vetra, mogao konačno u njenom zagrljaju naći san, poslednji duboki san!« Boze moj, prepala se, pa nema sumnje, Julija, Ofelija, o meni se radi! čitava dvorana se oko nje okrenula, osetila je slabost. Odveli su je u hotel. Idućeg je dana dopustila da joj se uporni obozavalae predstavi. Stvar se dalje razvijala onako kako bi se moglo i očekivati, ali uz razne dramske akcente. Gospođica Smitson izgubila je svoj imetak, a da nesreća bude još veća - slomila je i nogu i morala se odreći i glumačke profesije. Porodice, i njegova i njena, svim silama su nastojale da spreče njihovu vezu, ali su na kraju, ipak, popustile. Kada je dobio blagospov, Hektor je uskliknuo: »Sutra su svatovi!« »Not yet, darling, not yet. Noga me još jako boli.« Odjurio je do svog prijatelja i zavapio: »Propalo je sve, ona me ne voli!« Prijatelj mu je odgovorio: »Voli te, ali na drugi način nego što ti nju voliš, i to je dobro. Da ste jednaki - boze sačuvaj!« 231

Hektor mu je muklim glasom odgovorio: »Nije ni pomislila. da bih je mogao odmah zadaviti.« Prijatelju je bilo dosta sale i dobro ga je izgrdio, a on se, posle toga, bacio na pod i udario u plač. »Nisi ništa drugo, nego divljak i varvarin i uopšte ne zaslu zuješ ovakvu sreću.« »Tako misliš?« nasmešio se sav srećan. Onda je pevao lude operske arije i kovao bezumne planove za budućnost, zadrzavši se kod prijatelja do četiri sata ujutro. Nakon toga bila je svadba. Ono što je Berlioz nazivao najvećom dramom svoga zivota nije time bilo završeno. Brak se razvio u tragediju. Spomenućemo samo neke prizore iz njihovog zajedničkoga zivota, koji je trajao vise od dve decenije: zenin neuspeli pokušaj da se ponovo vrati na pozornicu - neuspeli koncertni poduhvati njenog muza - dva umetnika koja se stalno bore s novčanim neprilikama i koji se povre meno zanose nadama - njegov kolerični temperament vezan uz njen melanholični - ona iz dana u dan sve religioznija, on iz dana u dan revolucionarniji - njoj je potreban mir, njemu buka - ona se topi u ljubavi prema sinu, muz putuje - ljubomora i preljuba bekstvo i povratak, uzajamno mučenje - i na kraju konačno razvod. Uz njega se prilepila neka pevačica koja je nastupala na njegovim koncertirma, pratila ga je na svakom putovanju, javno ga blamirala svojom neobrazovanošću, ali ipak, znala je da ga obuz da i da ga drzi na uziei. U Rusiji ju je zlurado ostavio na eedilu. ludo se nadajući da e'e je kao francusku špijunku prebaeiti u Sibir. Nije ni pomislio kako će već samo njen uzvik »Berlioz« biti dovoljan da je besplatno, hitnom poštom pošalju za njim. Sustigla ga je u Drezdenu i od tada nadalje nije ga puštala s lanca. Harijet nije nikada pristala na razvod. On je, takođe, ludo voleo svoga sina i brinuo se za oboje, koliko god je to bilo moguće. Ona se razbolela, bila je oduzeta, na kraju je izgubila i moć govora. Njena patnja trajala je osam godina. Posle njene smrti ozenio se pevačicom »morao sam« - i tada je i za njega započela osmogodišnja patnja. Epilog je stravično groteskan: budući da je groblje na Monmartru bilo napušteno i uklonjeno, bio je prisiljen da Harijetine posmrtne ostatke ekshumira. Truli kovčeg već se pot puno raspao i grobar je pred njegovim očima na ivieu rake polozio njenu lobanju. Ono što je još ostalo bila je samo neka smolasta masa. Hektor se uhvatio za jedno stablo, ali nije mogao da odvrati pogled. Sirota Harijet bila je po drugi put pokopana, ovoga puta bila je polozena u grob svoje suparnice. Berlioz nije smogao sredstava da joj plati zasebno počivalište. Berliozu nije bilo suđeno da se melodrama njegovog ljubavnog zivota završi ovom stravičnom disonancom. Pošto su tmurni 232

oblaci već prekrili zarko podnevno sunce njegovog zrelog muškog doba, odjednom je zatreptla blaga zvezda večernjača, ona ista koja se bila pojavila već u ranu zoru njegovog zivota. Dvanaestogodišnji dečak Berlioz provodio je letnje raspuste na imanju svoga dede, u selu Meylan na savojskoj granici. Na strmom obronku, na čijem su se vrhu nalazile ruševine stare kule, postojala je među vinogradima i vrtovima mala, bela kuća, u kojoj je zivela osamnaestogodišnja devojka, velikih, borbenih, ali uvek radosnih očiju i divne bujne kose. Estela - zvezda - zvezda u gori - jutarnja zvezda. »Kad god bill je video, bilo je kao da me je grom ošinuo. Voleo sam je. Ničemu se nisam nadao, ništa nisam znao, samo sam osećao duboki bol. Noćima sam očajavao. Po danu sam se sakrivao po kukuruzištima kao ranjena ptiea. Bio sam ljubomoran na svakoga ko bi se rečima obratio ili pokušao da se priblizi mom idolu. Još se i sada sećam, kako me je podilazila jeza kad sam čuo zveckanje ostruga na čizmama moga striea dok je s njim igrala. Svi su mi se rugali. Jedne večeri skupilo se društvo u kući njene tetke. Igralo se, a za tu vrstu igre svaki igrač morao je unapred da izabere svoju damu. Pustili su me namerno da najpre ja biram. Srce mi je uda ralo, oborio sam pogled i ćutao. Počeli su me boekati, a onda me je Estela uhvatila za ruku i rekla: »Dakle, ja biram gospodina Hektora!« Nemilosrdno je uzivala u mojoj teškoj smetenosti.« Kada se sedamnaest godina kasnije vraćao iz Italije, prolazio je opet kroz Meylan i ponovo video belu kućicu. Na oči su mu navrle suze. Nekoliko dana se zadrzao kod svoje majke. Jednog jutra majka ga je zamolila da ode na stanicu i da jednoj dami, koja se nalazi na proputovanju, gospodi Furnije, preda njeno pismo. Ne sluteći ništa, čekao je poštanska kola. Trgnuo se kada je ugledao neznanku. Ta kosa - drzanje glave - zanosni smešak! Uzela je pismo i zahvalila mu svojim krupnim, na borbu spremnim očima. Kola su pošla. Vratio se kući dršćući od uzbuđenja, a majka se nasmejala: »Cini se da svoju Estelu još uvek nisi zaboravio.« Ne, nikada je nije zaboravio. I veliko podnevno sunce njegove zivotne drame samo je pokatkada znalo da umanji sjaj te jutarnje zvezde. Petnaest godina kasnije opet je otputovao u Meylan. Gospođi Furnije, koja je zivela u Lionu uputio je pismo, koje je nosilo potpis »Prezrena ljubav«, ali to nije bilo opravdano. Pošto je napisao to pismo morao ga je prepisati, jer su reči u prvom pokušaju zbog silnog uzbuđenja, bile nečitke. Kada je prošlo narednih petnaest godina, posetila ga je iznenada jedna nepoznata mlada devojka. Najpre uopšte nije zeleo da je primi; toga dana nije se osećao baš najbolje. Međutim, ona nije 233

htela da ode. Primio ju je i prepao se, videći kako izgleda. Gutala je suze, zamuckivala, crvenela i uhvativši ga za rake prislonila ih je na svoje usne. »Umirite se, dete moje!« »Maestro, zavolela sam vas čim sam čula prvi ton jednog va^ šeg dela. Volim vas i voleću vas dok zivim.« »Boze dragi, šta očekujete od mene? Ja sam star čovek.« »Na ovom svetu imam samo jedan cilj pred očima - da zado bijem vašu naklonost.« »Drago dete, pomislite da je pred vama čovek star šezdese: godina, čovek usahla srea, izmoren od patnje. Prekinuo sam svak: odnos sa svetom otkako sam izgubio svoju dragu zenu. Sve ono štc bi moglo poremetiti uravnotezenost mog zivota, osećao bih kao teret»Neću vam smetati. 2elim samo da sedim pored vaših nogu i da svoj pogled podiiem do vas.« Berlioza je to ganulo. Morao je izreći mnogo reči da malu opameti. Uskoro posle toga odvezao se u Lion i posetio gospodu Furmje. Najprije nije zelela da ga primi, ali on nije hteo da ode s njenih vrata. Stara gospođa se na smrt preplašila videći ga kako izgleda. Gutao je suze, zamuckivao je, crveneo je i prislanjao njene rake na svoje usne. »Umirite se, gospodine moj!« »Gospođo, volim vas, još od doba kada sam vas kao dvanaestogodišnji dečak prvi put video. Volim vas i voleću vas dok zivim.« »Boze dragi, šta zelite od mene? Ja sam stara zena.« "Na ovom svetu imam pred očima jedan jedini cilj - da zadobijem vašu naklonost.« »Pomislite, da je pred vama zena stara šezdeset jednu godinu. usahla srea, iscrpljena od patnje. Prekihula sam svaki odnos sa svetom otkako sam izgubila svog muza i zivim samo za svoju deeu i unučad. Sve ono što bi moglo poremetiti uravnotezenost mog zivota, osećala bih kao teret.« »Neću vam smetati. Zelim samo da sedim pored vaših nogu i da svoj pogled podizem do vas.« »Veoma poštovani gospodine, mislim da vam moram reći da čovek treba da se odrekne svojih iluzija kad mu kosa posedi.« »Gospođo, najlepše vas molim, nemojte me odbiti! Time biste moju bedu, umesto da mi je ublazite, doterali do krajnosti.« »Vaše sree je još mlado, moje nije.«. »Dopustite mi samo tri stvari koje mi jedine mogu povratiti duševni mir: da vam ponekad pišem, a vi da mi odgovorite.« »Moram vam odmah priznati da sam, što se pisanja tiče, strahovito lenja. Duhom sam postala troma, a takvi su i moji prsti.« 234

»Pisaću što ređe, a vi mi odgovarajte po svojoj volji. Da li mem da se nadam da ćete barem jednom godišnje prihvatiti mo -u posetu?« "čemu dragi gospodine? Osim toga, smatrala bih nepristojn i m ako vas primim drugačije nego u prisustvu svog sina, »Hvala, hiljadu puta hvala!« »Vi me zbunjujete, nisam vam još ništa obećala. Mogu vam edino posvetiti jedan deo svojih uspomena. O vašim uspesima -\ek ću sa zadovoljstvom slušati.« Hektor Berlioz se odvezao kući i čitavim putem sebi preba.ivao kako nije kazao ni četvrtinu onoga što je nameravao da joj Kdie. Nadoknadio je to pismenim putem. Stara gospođa pokazala c sinu i snaji njegove pismene izlive i u neprilici uzdahnula: »Kai . i da odgovorim na ovakva pisma?« Sin i snaha posetili su kompozitora u Parizu. Osećao se do • oljno zdravim da se kao maitre de plaisir pobrine za njihovu za ■v.vu, ali sve vreme govorio je samo o »njoj« Mlada zena, njena snaha, reče mu: »Vi je pla šite svojom ^Ju. Pomislite i na to da vas ona jedva poznaje, i da je već u ...nama. Budite mirniiji i onda će nam vase posete u našoj kući -• >>iati veoma drage.« Otada joj je Berlioz pisao umerenija pisma. Pričao joj je o • ■om sinu, o operi, o pozorištima, o izvođenjima svojih dela i o -ykama koje se protiv njega kuju. Citirao joj je Sekspira i _ i l i j a . Poslao joj je libreio »Trojanaca« i stavio u drugi čin lišće - Jelju, 18. decembra, u pola tri popodne, jer će u to vrijeme ■ rrojanci« biti izvedeni u dvorani Konzervatorijuma, u cast njegoBerlioz je bio presrećan. U novu knjigu svojih memoara za-4'i je istoriju svoje najstarije i najdugotrajnije ljubavi i kada je, :mena na vreme, sa suzama u očima pogledao sliku srebrokose :zde Danice, učinilo mu se kao da mu se smeška. Svoju knjigu je završio pitanjem: »Koja sila dize čoveka u I pkmenitije visine ljubav ili muzika?« 1 odgovorio je: »Zašto odvajati jednu od druge? To su dva rila jedne duše.« 235

METAMORFOZE FRANCA LISTA

Posvećeno pijanisti Valteru Gizekingu

Glavni niotivi 239

Francoisa de Paulea sa Sen-Simonom i jurio je na razne skupštine odlazio u bolnice, ludnice, kockarnice i zatvore. Posećivao je na s~_~ osuđene i vraćao se kući iscrpljen od saosećanja i od grozota koje c video. »Ne znam zašto odmah ne zavr-šim sa samim sobom.« Da bi ga odvratila ovog preteranog uzivljavanja u stvanw majka je mislila da bi bilo najbolje da ga ozeni. Odabranica e pristala na venčanje, a i on se, pod pritiskom majke, neko vre~: nije suprotstavljao toj vezi, ali se onda trgao i rekao: »Ostavi rr.* Ostavi me ako imaš samilosti prema sebi samoj! Ja moram pa;:' sam!« Da se ne bi zamerio majci, u jednom trenutku gotovo da i. i pristao, ali kada je ona počela da se sluzi pretnjama, odjedru: se oslobodio. Nije vise hteo ni da čuje za zene, utuvio je seb; glavu da su mu fizički odvratne i sve vise se predavao svo;;~ asketskiin idejama, sanjao je o radničkim koncertima, o nekak\ < ■muzičkosvešteničkom pozivu. Da bi se ponovo vratio umetno>"~ nedostajao mu je samo pravi uzor - i našao ga je u Paganinin. »Kakav čovek, kakva violina, kakav umetnik! O boze, kakve li painje i bede, kakve li muke u ove četiri ziee! Pa onda njegov izraz način na koji frazira i, konačno, njegova duša! Već četrnaest dan* moji prsti rade kao da su ukleti. Vezbam po četiri, po pet sati dnevno. Ako ne poludim, svet će u meni dobiti onakvog umetni ka kakav on danas treba da bude! Sa dvadeset godina, odjednom postaje prava moda u Parizu Sva se duhovna elita vrtela oko njega: Šopen, Berlioz, Balzak. pi i sam Viktor Igo, taj polubog pun zajedljivosti. A tek zene! Bile su očarane njegovim bledim licom, melanholijom i skrivenorr. vatrom neistrošenih strasti. Svi su videli da je drugačiji od dekadentnih modnih veličina: da je naivan, iskren, neizveštačen, ski or. nemačkom načinu mišljenja i pun prave poboznosti. Brzo se navikao na slavu, postao je zivahan i društven, uzivao u duhovitim do~ setkama i zajedljivoj ispraznosti. U punoj sezoni prihvatio je pozi\ jedne mlade grofiee da je poseti u njenom dvoreu. Kad se vratio u Pariz, otkrio je u sebi drugu stranu svog karaktera. Trazio je samoću i govorio kao blazirani starae koji je vee sve iskusio u zivotu: »Uspesi pred publikom i razočaranje u umetnosti - ulagivanje i preterivanje kritike - zevanje i oduševljeno klicanje u salonima - brbljarije i gluposti na čajankama - egoistična radost na balovima, besmislena vreva - elegantno koketiranje po budoarima i zagušljiva atmosfera u klubovima - stid i prekoravanje samoga sebe sledećeg jutra - sve to sam doziveo, uzivao u tome i prokleo, osećao i oplakivao.« To su glavni motivi grandiozne simfonije jednog zivota. Koliko puta je do svoje dvadeset druge godine promenio kozu pre negc što je kročio na put sudbine, koja se ispunila kroz četiri metamorfoze? Gde je bio najdublji i pravi temelj ovog osobenog karaktera ? 240

Nijedan čovek na svetu nije doziveo da ga toliko puta portre■ : > u , vajaju, fotografišu kao Franc List (Franz Liszt). I pored toga, anas je teško stvoriti pravu predstavu o njemu. Ono što svakako Tiozemo da učinimo je da saopštimo šta je prozivljavao, za čim je :zio i šta je stvorio. Reve d''amour »Visokog je rasta i veoma vitak, bledog lica i velikih, kao ore zelenih očiju u kojima mogu iznenada sinuti svetla, kao kad _nčev zrak pada na talas. Njegov hod nije energičan, pre bi se _\<lo da vise klizi nego što korača. Izraz njegovog lica odaje ras .-senog i nemiranog čoveka, koji kao nekakav fantom moze akog časa da iščezne u tami.« Ovako je Lista - otelovljenje duha romantike - u jednom pakom salonu 1833. godine dozivela grofiea Mari d'Agoult - zena ■ ] u će on otrgnuti od muza i dvoje deee, oteti joj svu sigurnost :nir zivota i predati je vihoru strasti. Kada su joj ga predstavili, odmah je počeo s njom da ćaska da su stari poznanici. Njegove reči nisu bile ni komplimenti fraze - iznosio joj je svoje ideje, koje bi joj, mozda, izgledale ^urdne i neprihvatljive da joj njegov osmeh i glas nisu oduzeli u snagu. Ono što još nije time postigao, postigao je svojim ume ;em za klavirom. Za klavirom, njegova lepota pretvarala se u doeojanstvenost. Lice mu je bilo još bleđe, nozdrve su mu se širile, on je vladao i zapovedao... I .... _ republikanca, koji je iz dna duše prezirao nepravedno uvazamje čoveka isključivo prema njegom polozaju i poreklu. Vise je 241

cenio vrlinu od bogatstva, genijalnost od plemićke krvi! Bilo je razumljivo da je pokušala da se odbrani. Trazila je zaštitu iza bedema religije, ali se i on odmah predavo religioznim kontemplacijama. Privlačila ga je jednostavnost prvobitnog hrišćanstva i bunio se protiv davanja milostinje u vidu zdelice supe. Spasiteljeva nauka bila je socijalizam, a ne dogma ćutanja i podjarmljivanja! »Boze moj, pa vi propovedate kao opat Lamene (Abbe Lammenais). Nisam ultramontanista, ali učenje tog Lamanea ne bi me moglo privući ništa vise nego Luterova ili Kalvinova nauka«. »Da li ću biti indiskretan, ako vas upitam u šta vi uopšte verujete?« »Verujem u napredak, u oslobođenje sveta...« »Zašto mi onda protivrečite, ako verujete u ideale u koje i ja verujem? Da li shvatate da me ta vaša zadirkivanja vređaju? Molim vas, odbaeite ironiju! Stvari su teške i ozbiljne.« Pred njegovim pogledom punim dostojanstva i tuge oborila je oči. Pred ovim čednim mladićem zatajila je sva njena arogancija. s kojom je do tada svuda i uvek pobeđivala. No, ipak, nije se odmah predala. Bilo je još okršaja i uzbuđenja su rasla i na jed noj i na drugoj strani. Da bi mogao da parira njenom nadmoćnom obrazovanju, energično se prihvatio vlastitog usavršavanja, čitao je istoriju, filozofiju, nemačke istoričare, latinske i grčke pisee, Baylea, La Harpea, Lacretellea, Sismondija i Sveto pismo, nadajući se da će za tri godine biti manje neobrazovan. Ona se uz njega osećala, kao čovek koji se tek probudio i koji tek sada počinje da zivi punim zivotom. Poveravala mu je svoja najintimnija osećanja, govorila mu o svojim razočarenjima u braku, o neispunjenim devojačkim snovima, o uništenoj veri, o sreu koje umire od zalosti. Ali kad je svojim oštrim intelektom pokušavala da pronikne do njegovih tajni, osetila je kako on plašljivo uzmiče. Zbunjena takvim ponašanjem, zamerala mu je na nedostatku poverenja: »Istinska sreća sastoji se u tome, da jedan drugome vise ništa ne skrivamo«. »Pogrešno! S as vim pogrešno! Ljudi koji nemaju šta da kriju, ne znaju ništa i ostaće glupani i deea. Ono što je u čoveku sveto, ne moze se izgovoriti. A šta bismo i mogli red, boze moj, šta bismo mogli reći? Sve na ovom svetu ide u susret svršetku koji je nedokučiv.« Malo pomalo ona je počinjala da shvata svu dubinu njegove duše. Dopustila je da je vaspitava mladić koji je na svet došao šest godina posle nje. Počela je da poštuje učenje sveštenika Lamenea. Usvojila je Listove najdraze stihove »Ko hleb svoj nije suzama kvasio...« Dala mu je nadimak »Thoughtfull«, što znači »bogat mislima«. 242

Za novu godinu poslao joj je prvo ljubavno pismo: »Postojalo je vreme kada sam prizeljkivao da me neki nazeb liši zivota. Međutim, sada bih bio očajan kada bill morao da umrem. Zašto? Volim Vas. Hoću još da gledam Vašu zlatnu kosu i plave oči, zelim da slušam Vaš glas i da čitam Vaša pisma. Hoću da zivim! Volim Vas!« Posetio ju je na njenom imanju, gde je upoznao i njene dve devojčice. Tada je počeo da uzmiče pred zločinom koji samo što nije počinio. Izbegavao je svaku priliku da s njom govori nasamo. Kad su bili zajedno, pokazivao je čudno raspolozenje, podrugivao se ukočenog lica, izigravao zadovoljstvo; glumio je ravnodušnog čoveka koji prezire svet, hvalio bezbrizan zivot bez odgovornosti, čestitao je grofiei na porodičnoj sreći, na bogatstvu, na polozaju. Odjednom je osetila kako se na njeno čelo spušta tamni pogled njegove mrznje. Sve to vise nije mogla da podnese. Jednoga dana, u njegovom prisustvu, uhvatio ju je grčeviti plač. List je poleteo do nje, klekao na kolena i počeo da joj govori nesuvisle reči. Tada su priznali jedno drugom da su svesni da vise ne mogu da zive razdvojeno. Nedelje koje su usledile bile su dani zanesenosti. List joj je otkrio kakve se suprotnosti u njemu sukobljavaju: svetska sujeta i asketska poboznost, neobuzdana pozuda i stalno prisutna misao na samoubistvo, nagonsko posezanje za onim što je zabranjeno i strahoviti trenuci pokajanja. »Ali sada sam oplemenjen. Hoću da budem dostojan tebe. Misleći na tebe, osećam da ću doziveti još nekoliko časova neizmerne sreće. Bog neka nam bude milostiv!« Taj ljubavni san potrajao je nekoliko nedelja. Onda se Franc vratio u Pariz i odande joj slao pisma u kojima joj je govorio o tome šta prezivljava u najskrovitijem delu svoga srea. »Pišem »Mazepu«, koji bezeći jaše u divljem galopu. Moje pero propinje se kao pomahnitali konj... Video sam svoju nekadašnju verenicu. Oči su joj bile pune suza: Da li vaš zivot potpuno pripada toj zeni? - Da: njoj - Bogu - grobu... Karolina me sma(ra glupim detetom, Adela bednom kukavicom. Jedino sa tobom osećam da sam mlad, da sam pravi muškarac. Ne prikrivam ti baš ništa od svoga pređašnjeg zivota, ma koliko me to ponizavalo. Ništa! Hoću da zena koju ljubim, bude srećna što moze da mi prašta... Ne znam, kakvo me to kajanje obuzima da mi mozak staje. Ti i ja stalno smo izgovarali reč - rastanak. Koliko god da su \rline dama iz visokoga društva bedne i kukavne, one su ipak je ciine koje ti pristaju. Gospođo, Vi imate dve kćeri!« U samoći, sve to imala je na umu i Marija. I ona je prozivljavala svoju grizu savesti, svoje nemire i strahove. Tada se dogodilo nešto strašno. Njena mala devojčica se razbolela. Majka se nije 243

odvajala od njene postelje, nesposobna za molitvu, patila je u pokajničkim mukama. Kao čudom, jednog dana devojčica je osvanula bez groznice. Marija se sabrala, zavjetujući se - ali avaj, uveče je klečala pred mrtvim detetom. List joj je uputio krajnje hladno pismo, jer nije verovao da bi njegove reči mogle da joj donesu utehu. Ona je smatrala da je takav njegov stav potpuno ispravan. Predala se potpunoj apatiji. Prolazili su meseci u beznadeznom sumraku duše. List je ćutao. Posle pola godine saopstio joj je da zauvek odlazi iz Francuske. Tada je potpuno klonula. Zelela je još jednom da ga vidi. Sreli su se u Parizu u stanu njegove majke. Potpuno bledu odveo ju je do stolice. »Mora da ste mnogo propatili!« Dok su je gušile suze on joj je govorio blagim glasom: »Brinuo sam zbog tebe - ali mozda ne dovoljno.« Napokon je smogla snage da mu sve ispriča. On je slušao mirno, duboko zamišljen. »A ti, Franc, šta si odlučio? Zar putuješ?« »Putujemo.« »Sta govoriš?« »Ne smemo nastaviti ovakav zivot. Kako si samo propala! Sta je ostalo od tebe dok si bila daleko od mene! Ne, nemoj mi reći ni jednu jedinu reč, jer sve što bi mogla da kazeš, već sam i sam promislio. Ne mogu dozvoliti da propadneš. Mladi smo, odvazni, pošteni smo i ponosni. Svoju svetu ljubav moramo da priznamo pred svetom i pred Bogom« »Veliki Boze!« »Ti ne poznaješ Boga. On je bog ljubavi.« List je otputovao u Švarcarsku. Za njim je došla i Marija. U Bazelu su svi mislili da su brat i sestra, toliko su ličili jedno na drugo. Sledeće tri godine zivota bile su za ovo dvoje ljudi godine dostojne samih bogova. Ziveli su na obalama Valenštatskog, Zenevskog i Komskog jezera, bili su u Milanu, Rimu, Veneciji, Đenovi, okruzeni prirodnim divotama. Interesovala su ih velika dela svih umetnosti. Zivot im je bio ispunjen ljubavlju i muzikom. U to vreme Franc je pisao klavirske kompozicije, zahvalan daru kojim ga je sudbina obdarila mnogo izdašnije nego sve ostale smrtnke. Tonovima je pokušavao da izrazi ono što je stvarno: pejsaze, slike, Petrarkine sonete, svoj vlastiti ljubavni san. Verovao je da je pozvan da klavirsku muziku ispuni poetskim sadrzajem. Marija je proučavala istoriju, umetnost i dok je šetala kroz galerije sa svojim ljubljenim, drzeći ga pod ruku, pričala mu je o mnogo čemu što je bilo vredno da se zna; on je razmišljao i donosio zaključke koje je ona prihvatala. Susretali su otmene, pametne i vesele ljude. Svi su ih primali s poštovanjem, svakako sa izvesnom dozom radoznalosti, ali bez predra244

suda, konačno to je bila Švajcarska, stari, poštovanja vredan azil svih svetskih izbeglica, i Italija, gde se slobodna ljubav oduvek poštovala i cenila. Rodila su se nova prijateljsitva s knezovima, pesnicima, umetnicima, profesorima, pre svega sa Zorz Sandovom, koja je umela da pleni ljude svojom gracioznošću i duhovitošću, i uz to imala razumevanja za sve što je ljudsko. Uprkos svemu, sreća ostvarena tokom ovih triju godina, stečena je kroz teške duševne borbe. Junakinja ovih borbi bila je Marija, ponosna, melanholična grofiea koja se, prolazeći kroz iskušenja puna teških patnji, od dame iz visokog društva postepeno pretvarala u privrzenu zenu koja ljubi. U početku je bila sva zauzeta sama sobom, svojim posrnu ćem, opterećena nezgodnim polozajem u društvu. Odrekla se svih privilegija svog staleza, postala je izopštenica i kao takva zelela je da zivi što dalje od ljudi, bila je nepristupačna i zive la je jedino za svoju ljubav prema svom geniju, prema čoveku svog zivota. Naivno je očekivala da će i on, zbog koga je zrtvovala porodieu, cast i imetak, isto tako pripadati samo njoj, da će ziveti jedino i samo za nju. Bila je ljubomorna čak i na njegovo muziciranje. U velikim kompozicijama kojima se bavio ili koje je imao u svojim planovima, naslućivala je neprijateljske sile. Kada je javno nastupao, smatrala je to blasfemijom. Trebalo joj je vremena da se prilago di njegovim ćudima. Uspela je da se osiobodi čak i ljubomore koju ie osećala prema njegovoj umetnosti. Radovala se projektima opera i simfonija, oduševljavala se njegovim etidama i presretna sedela uz njega dok je on »ispravljao« Šubertove melodije. Prestala je da bezi od ljudi, shvativši da takvog čoveka ne moze da zatvori u ljubavno gnezdo. I kada mu je podarila i drugu kćer, s radošću se pnhvatila svih majčinskih duznosti koje je u aristokratskom razdoblju svoga zivota smatrala tek malograđanskim vrlinama. Konačno bila je spremna i na najveću zrtvu. Uviđajući da Francu, kao virtuozu, sprečava put do karijere, pristala je da se privremeno rastanu. 245

Dragi događaj koji se desio ubrzo nakon toga, dodatno ga je motivisao. U njegovoj domovini, Mađarskoj, stršna poplava uni štila je hiljadama ljudi sve što su imali. Nije oklevao ni časa da svojim zemljacima pritekne u pomoć! Marija je shvatila da se njena italijanska idila priblizava kraju. Trebalo je pronaći nov način zivota. Teška srca odlučila je da će svog dragog ubuduće deliti sa svetom. Rešila je da se vrati u Pariz. gde je nameravala da zivi krajnje povučeno, čekajući ga da se vrati sa svojih putovanja, da bi onda jedanput godišnje, zajedno sa decom otišli negde i ziveli sami nekoliko meseci samo za sebe. Decu je nameravala da ostavi u kući Francove majke, gde bi mogla potajno da ih posećuje kad god bi pozelela. Da li je naslućivala da je to i mnogo vise nego samo oproštaj od Italije? Upravo u momentu kada je verovala da je svojim plemenitim drzanjem uspela da okaje svoje stare grehe, sudbina joj je spremala odmazdu. A ta odmazda stigla je baš od njega, od njenog najvoljenijeg. Kao što se ona menjala, menjao se i on, taj mladi čovek kraj nje, ali menjao se u suprotnom praveu. Njeno izrugi vanje na račun njegovih molitvi nije ostalo bez poslediea. Izgubivši pijetet prema Bogu, izgubio ga je i prema dragoj. Sve ono što je ona postepeno iščupala iz svoje duše, proklijalo je i buknulo u njegovoj. Postao je ono, što je ona bila na početku: dete sveta, nadmoćan, podrugljiv, samodopadljiv, s darom za prodorno rasuđivanje i s prezirom za ljude, leden u svom ponosu i samouverenosti. Ljubavni san bio je odsanjan. Svi njihovi pokušaji u nared nim godinama da taj san produze, bilo pismima iz kojih govori patnja, bilo kratkim sastancima, koji traju tek nekolika nedelja u Parizu ili na nekom ostrvu na Rajni, gde su boravili zajedno sa decom: Blandinom, Kozimom i Danijelom - dali su oštroumnoj Zorz Sandovoj povoda da ih prikaze kao dva roba prikovana na galiji. Mađarska rapsodija »Publika očekuje povratak svog miljenika, ali videće da ima posla sa zrelim čovekom. Nameravam svetu silom da nametnem lepotu i uzvišenost!« Ovim rečima započeo je ovaj dvadesetosmogodišnji čovek najblistaviju umetničku karijeru koja je ikada zabeleiena u istoriji kulture. Kada je čula šest njegovih koncerata u Beču, jedna pijanistkinja nije se vise usudila da nastupi u torn gradu. On ju je podsti eao i bodrio da ne odustane, a ona ga je zamolila da joj bude zaštitnik. »Uzevši je ispod ruke, doveo sam je na podijum. Publika 246

nije mogla da se načudi mom kavaljerskom gestu. Bio sam obučen u prekrasno prepodnevno odelo sa zlatnim dugmetima, imao sam lakirane cipele i fantastično lep prsluk. Sasvim iskreno i bez samodopadajućeg preterivanja mogu slobodno da kazem: samo sam ja bio kadar da Pleyelovoj osiguram tri četvrtine uspeha.« Posle toga on trijumfalno nastupa u svojoj domovini, gde postize neverovatane i nezaboravne uspehe. Zbog njegovog prvog koncerta odgođena je sednica parlamenta - »postalo mi je jasno da mi se nameću duznosti. Moju sujetu, ukoliko je još imam, to veoma malo dira.« Na koncertima svira sve što god se trazi: »s takvom se publikom ne mozeš cenjkati«. Najotmeniji magnati otimaju se za njega, od poziva ne moze da nađe Slobodan termin za javni nastup eelu jednu nedelju. Priredili su mu banket »na kome je izrečeno tuee zdraviea isključivo meni i damama«. U međuvremenu skupljaju se potpisi - »hoće da izrade moje poprsje; preporučio sam im jednog italijanskog va jara«. Na jednom balu, koji je priređen u njegovu cast, u dvoranu je ušao u pratnji šesnaest devojaka. Revanširao se priredivši dve večere za koje je potrošio 1500 frs. »Moja pisma izgledaju kao obračuni u knjizi prihoda i izdataka, ali to je najbolji način na koji mogu da ti ispričam ove stvari.« Na kraju glavnog koncerta na pozornicu se popela delegaeija od šest magnata i predala mu počasnu sablju sa srebrnim koriea ma, optočenu draguljima. Na potpuno bledom lieu rumenile su se jedino njegove usne; obema rukama pritisnuo je sablju na svoje grudi i prisutnima se obratio na francuskom jeziku, jer svoj maternji jezik nije dobro znao. »Bez onog nečeg izvesnog što sam uneo u svoj govor, on bi nesumnjivo delovao smešno». Do kuće ga je ispratila ogromna povorka ljudi s bakljama, tako da muzuka koja se čula na početku povorke nije smetala pesmi koja se orila na kraju povorke. Kada su hteli da ispregnu konje koji su vukli njegovu kočiju, studenti su počeli da viču: »Ne, to smo učinili za razne igračice, njega treba slaviti na drugačiji način!« On je zatim brzo iskočio iz kočije, a uzviei »eljen!« prolamali su se do ludi la. Izašao je iz kočije i dalje pošao pešice obučen u narodnu no šnju koju je, sluteći sve to unapred, sašio za tu priliku - »usput da napomenem, za šivenje sam platio 1000 frs, ali to je bio po treban izdatak.« Kada su ga u operi pozdravljali glasnim klicanjem, on se iz svoje loze klanjao publiei »na kraljevski način triput, ni vise ni manje«. Jednom knezu poklonio je svoj portret s posvetom: »Grand seigneuru i umetniku Fricu Švarcenbergu umetnik i grand seigneur Franc List u znak odane naklonosti.« Pišući o tome aristokratkinji Mariji dodao je: »Ti ćeš to, mozda, smatrati neučtivim gestom, ali meni se činilo da baš tako treba da bude.« 247

Došao je i hladan tuš, koji mu je bio i te kako potreban posle takve obesti. Za to nije trebala da se pobrine Marija, otreznjenje su mu priredili građani Lajpciga, buneći se s pravom što su za kartu u Gewandhausu, koja je još od Mocartovih vremena koštala 16 groša, odjednom morali da plate jedan talir, a na večernjoj blagajni čak i dva talira! A oni koji su imali svoja stalna mesta u prednjim redovima, našli su neočekivno na njima oznaku »rezervisano« i morali su za svoja mesta da doplate još dodatnih 12 groša. Mnoge dame nisu kod sebe imale dovoljno novca, t ako da su morale ceo koncert da stoje. Zbog svega toga, lepotan svilene kose dočekan je zvizducima. On je pocrveneo, trgao se i okrećući se polagano pogledom trazio prestupnike. Postepeno dvorana se umirila. Na kraju koncerta gotovo da i nije čuo aplauz, već ponovo samo zvizdanje... Te noći legao je besan u krevet. Sledećeg puta otkazao je učešće dva sata pre početka koncerta Stvar je nekako uspeo da izgladi dirigent Mendelson prilikom koncertne večeri koja se priređivala za specijalne zvanice. Posle ovog neprijatnog iskustva, naučio je da neuspehe podnosi s humorom. Desilo se da je na njegov koncert u jednom engleskom provincijskom gradu došlo samo dvadesetak slušalaca. Posle koncerta, dobro raspolozen, sve ih je pozvao na večeru. Afera, kakva je bila lajpciška, nikada se vise nije ponovila. Uskoro je, naime, svima u svetu postalo jasno da je on, doduše. najskuplji pijanista, ali i veliki dobrotvor, posebno velikodušan čovek i neobično široke ruke. Dešavalo se da prilikom putovanja u neko mesto čuje kako su članovi tamošnjeg orkestra mizerno plaćeni. Kada bi stigao tamo, odmah bi objavio: »Svoj prvi prihod prepu štam njima!» Posle velikog pozara u Hamburgu poslao je iz Rusije 50.000 frs. U Berlinu je za manje od šezdeset dana priredio dvadeset i jedan javni koncert, od toga tri u korist studenata, tri za javne ustanove, tri za osiromašene umetnike. Kada su u njegovu cast priređivali bakljade, povlačio bi se s hotelskog balkona i već sledećeg trenutka se pojavljivao pred vratima hotela okruzen četom konob ara koji su nosili boee sampanjea i posluzivali ljude okupljene na uliei. Najviše je uzivao u ulozi dobre vile. Desilo se jednom da se čovek u gostionici za susednim stolom zalio na loš kvalitet eiga ra; kao čudom, uveče je u svojoj sobi zatekao dva sanduka prvoklasnih uvoznih eigara. Mladi čelista zalio se da nije zadovoljan svojim instrumentom. Sledećeg jutra doneli su mu u kuću čelo Stradivari. Pred odlazak iz Tuluza posetila ga je radnička depu taeija i zahvalila mu, što je radnicima poklonio prihod sa jednog koncerta. Jedan od radnika, clan deputaeije, rekao je u neprilici: »I ja sam zeleo da vas čujem, ali kako da čovek za to smogne para.« Kada je to čuo, List je glatko saopštio svome sluzi: »Ne putujem! 248

Moram odrzati još jedan koncert!« Radnicima je za koncert dostavio 600 besplatnih ulaznica. U Kaselu je, u veoma teškim uslovima, zivela Humboltova ^tara priateljaca. Umesto da joj pošalje besplatnu ulaznicu za koju ga je zamolila, on je samo za nju priredio koncert na njenom rasidimanom klavira, svirajući joj sve ono što je ona pozelela. »Zivite kao da ste besmrtni!« rekla mu je kneginja Belgiojoso. On se na to samo nasmejao: »Ovaj metod mi do sada nije doneo ašta manje sreće nego onima koji zive sasvim drugačije od mene. N: brinem za budućnost. Jednog lepog dana pomoći će mi bozje :: -iđenje.« Do tada je uspevao da sam sebi bude genijalni menadzer, Tjenadzer vlastite slave. Zeleo je da bude vise nego puki izvođač tođih dela, i sam sebe svrstavao je u posebnu umetničku klasu, jroglasivši se »virtuozom-stvaraocem«, koji kompozicije dragih jlobodno i suvereno upotrebljava u vlastite svrhe, odnoseći se pre■.ma, parafraze klasičnih melodija, kao i klavirske transkripcije • >tarskih dela. Obično je List za svaki auditorijum imao poseb ~Dremljeno delo, kojim je zeleo da baš toj publiei ukaze posebm čait. Po pravilu to je najčešće bila neka impozantna fantazija 249

na opšte poznatu i omiljenu temu. Znao je kako treba da odobro volji i najtvrdokornije klike estetičara, izvodeći im upravo ona dela koja su ih posebno interesovala, dokazujući im time kako te kompozicije razume, u najmanju ruku, isto tako dobro kao i oni. Onima koji su imali posebno visoke zahteve, interpretirao je one Betovenove sonate za koje se smatralo da su neizvodive, studentima je parafrazirao pesmu »Gaudeamus igitur«, teoretičare je pridobijae svojim produhovljenim izvođenjem fuga, salonsku publiku uveseljavao je time što je gotovo bez predaha svirao muziku za igru. radujući se kao dete kada bi parove usred hromatskog galopa dovodio do vrtoglaviee, pa su posrćući jedva stizali do svojih mesta hvatajući se za naslone stoliea. Njegova muzika delovala je na svakog slušaoca na drugačiji način. Izvesni romantični slikar je za vreme njegovog muziciranja video atmosferu punu duhova. Skeptična Klara Šuman je prilikom izvođenja »Pesme šampanjca« imala osećaj kao da je zavodi ovaploćeni Don Zuan. Njegova muzika je za nevestu jednog mladog pesnika nalikovala duši koja se oprašta od zivota i svojim krilima već dodiruje vrata nebesa. U prvi mah, svojom pojavom delovao je nelagodno na mnoge ljude. Onako mršav, odeven u uski crni kaput podsećao je na fi gure iz Hofmanovih priča. Bujna kosa lepršala je na sve strane. njegov način izrazavanja bio je specifičan, jer nikada do kraja nije savladao nijedan jezik. Njegove kratke rečenice, koje kao da su jurile za odbeglim mislima, bile su isprekidane dugim pauzama. Naborana čela mahao je glavom, kao da nešto osluškuje, njegove kretnje bile su preterane, mimika grčevita, pogled zanesen. Svom instrumentu prilazio je šunjajući se oprezno, kao divlja mačka. Izgledalo je kao da ga tek mora umiriti, pomilovati rukom, jer ga se plaši. Tek onda bi se usudio da prstima dodirne dirke. Prianjajući, zatim, telom uz njegov korpus, počeo bi da ga podređuje, obuhvata, obrađuje svojim dugačim prstima, a klavir, kao da bi zeleo da mu pobegne, mahnito se svojim tonovima propinjao u vazduh. Onda, bi odjednom počeo da mu šapuće duboko nagnut nad njim, ziee bi mu odgovarale strastvenim drhtajima pokoravajući se svim hirovima pobednika. A onda iznenada, izgledalo bi kao da je izgubio vlast nad istrumentom, da ga klavir, kao Mazepu neobuzdana zivotinja, vuče u neizmeme da-ljine. Kada bi ziee napokon utihnule, izgledalo je kao da klavir, drščući, iserpljen, zadihan, zadovoljno dize svoj pogled prema svom majstoru i gospodaru. Stoga ne čudi, što su zene upravo obozavale ovog čoveka. Razvile su oko njega pravi fetišistički kult. Krale su mu dzepne maramice, odseeale sitne krpiee od njegovog kaputa, sakupljale opuške njegovih eigara, čuvale ostatke čaja iz njegove šolje u kri250

Pruski kralj nije propustio nijedan njegov koncert i stajao je ~a svojim kćerima na balkonu dok se List kočijom vozio pored ivorske palate. Povorka kočija koja ga je pratila bila je toliko du^ačka da se nije video kraj. Drugi velikaši dodeljivali su mu lično .'-•- njega izrađena unikatna odlikovanja. Jedino je earski par poku-,;o da odrzi distancu, ali nije uspeo u tome. Na jednom koncertu j Carskom Selu ziee klavira nisu izdrzale Listo v temperament. Jarica je zbog toga negodovala i na čajanci pred čitavim društvom .amerno ga je izbegavala. Time je podstakla njegovu sujetu. Seo e za klavir i svirao »Ave Maria«, delo koje je posvetio svojoj ne-rećnoj ljubavi prema Mariji D'Agu (d'Agoult). Svirajući zaboravio o na sve oko sebe - eariea je plakala. Na jednom matine koncertu, car je poluglasno razgovarao. U>t je prestao da svira, sedeći mirno za klavirom. Prisutini su se prenerazili. Car je poslao jednoga generala da zatrazi objašnjenje, a List mu je glasno, tako da su svi mogli da čuju objasnio: »Kad eličanstva govore, podanici treba da ćute.« Njegovo veličanstvo [ wile se nije odvazilo da razgovara za vreme koncerta. List, međutim, nikada nije uspeo da očara nepodmitljivog Jumana, mada su mnoge dane proveli zajedno i mada je Šuman rremenom ipak počeo da pokazuje sve veći respekt u odnosu na Li^tovu virtuoznost. »Sve to isuviše je prozeto laznim sjajem. Poied njega ne bih mogao dugo da izdrzim. Naša lepa udobnost vise wredi nego sva njegova raskoš!« »Ovako nešto ne bih mogao da podnesem ni od kog drugog, •>im od vašeg muza.« 251

Ovaj događaj ozbiljno je uzdrmao njegovo samopouzdanje. U njegovom srcu počela je da tinja mrznja prema prijateljima kompozitorima, koji su ga cenili samo kao pijanistu. Spas za svoju ljubomoru našao je u isforsiranoj oholosti. Zar se List zaista nije mogao osećati jačim od njih, koji su bili, ipak, samo kompozitori. I on je bio kompozitor. Nije komponovao ništa manje nego oni. To nisu bile samo površne romanse, već produbljene nemačke pesme koje su imale sasvim nov način pratnje i bile obogaćene raskošnim koloritom; i konačno - on je svojim muzičkim govorom uveličao jednu Ijudsku rasu prema kojoj je osećao duboku naklonost i srodnost, rasu Cigana! To je posao koji sigurno zasluzuje priznanje. Na svojim putovanjima uvek je tragao za Ciganima, sakupljao i zapisivao njihove napeve. Prikupio je ogromnu gradu koju je, kao naučnik, pomno obrađivao. »Morao sam sve to uporediti, sistematizovati, brisati, i konačno u sve to uneti malo svetla! I dok sam ovo radio, iz dana u dan postajao sam uvereniji da su ove razbacane, raskidane melodije zapravo delovi jedne velike celine, nekog ciganskog epa.« Nastojao je da ovaj izgubljeni ep na svoj način restaurira. Tako je nastalo njegovih dvanaest rapsodija. U to vreme rađaju se i nacrti za klavirske koncerte: za senzibilni koncert u A-duru i onaj neuništivi u Es-duru, koji je svojim zanosnim zvučnim nabojem, raskoši svih boja i blistavim sjajem postao najlepši autoportret mladog Lista. AH sve to što je do tada radio, osećao je samo kao pripremu, kao obećanje da će mu sudbina dodeliti mnogo značajniju misiju i u to je verovao čvršće nego ikada. »Sa trideset pet godina, na sredini svog zivotnog puta, priblizavam se času kad ću iz čaure virtuoza da se pretvorim u leptira koji će nesputano i slobodno da poleti put svojih ideja.« Muzika budućnosti Nijedna zena koja je volela Lista, nije se mogla nikada potpuno otrgnuti od njega. Španjolku Lolu Montez morao je da zaključa u hotelsku sobu, da bi joj lakše pobegao; za svaki slučaj unapred je platio eventualnu štetu koju bi ona u besu mogla da pričini. Kada su otvorili kavez, gotovo sve u njemu bilo je porazbijano. Nekoliko godina kasnije, ona mu je, kao metresa jednog kralja, uručila najviše kraljevsko odlikovanje. Jedna nemačka glumica, s kojom je u Berlinu doziveo kratku i slatku romansu, napisala mu je posle sedam godina: »Za sve druge ljude sam izgubljena. Niko se s Varna ne moze uporediti, svako, pa i najmanje poređenje je potpuno izlišno. Vi jeste i ostaćete jedinstveni.« I kada je List, 252

I posle šesnaest godina, ponovo susreo svoju mladalačku ljubav, neznu Karolinu, čuo je od nje dirljivo priznanje, kako je on jedina zvezda vodilja u njenom zivotu: »Svaki tvoj gest, i onaj najznačajniji i onaj najsporedniji, dragoceno je blago za moju dušu i čuvam ga kao što sveta Bogorodica čuva reči svog bozanskog sina.« U torn trenutku postalo mu je jasno da je u svim svojim dozivljajima uvek trazio samo njenu sliku. I budući da je tu sliku jednoga dana otkrio u jednoj mirnoj devojei, koja je pozrtvovano negovala starog Lamartina, brzo se odlučio i ponudio joj brak. Tada se dogodila najneverovatnija stvar: ljubimac svih evropskilh zena bio je odbijen. Valentini Cesiat (Cessiat) bilo je draze da ostane dobri anđeo starog pesnika, nego da postane zena najsjajnijeg pijaniste stoleća. Pošto je nekoliko dana bio njen gost, pisao joj je iz Cari ^rada: "Mogu jedino da idem Varna u susret i s Vama. Sva moja • era, sva moja nadanja i sva moja ljubav posvećeni su Vama i ^smereni ka Vama - sada i zauvek.« Bio je to najburniji susret dveju duša u zivotu ovog strastvenog čoveka. »Otkrili ste mi najdublju tajnu za koju ne nalazim rcči, i mirno ću umreti, blagosiljajući Vase ime.« Zena kojoj se ovaj mnogo voljeni čovek tako bezrezervno predao, nije nosila samo knezevsku titulu, već je imala i knezevku cud. Kao dete bila je pomoćnik svoga oca u studijama latinskog, u knjigovodstvu i u poljoprivredi - kao devojka pratila je svoju majku po aajotmenijim salonima evropskih metropola i banja, da bi u svojoj sedamnaestoj godini, pošto ga je triput odbila, postala zena zgodnog, ali beznačajnog i nevernog lovea na miraz. Njegova rodbina posta ls joj je smrtni neprijatelj. Kao zrela, iskusna ličnost sigurnog nastu-oa, susrela se sa umetnikom koji će postati njena sudbina. Proučavala ;a je mirno i tačno. U početku u njemu nije videla ništa drugo osim ■nuzičara. Pazljivo je saslušala izvođenje etide »Mazepa«. Prisusivujući jednoj misi veoma je bila dirnuta »Očenašem«. Kada je saznala da je to Listova kompozicija, samo je rekla: »To je genije.« i 253

Na njenom imanju svirao joj je motive iz simfonije na size Danteove »Bozanske komedije«. Velika ljubav se rasplamsala. Posle njegovog odlaska satima je klečala pred kućnim oltarom moleći se Bogu; tada je donela odluku, zavetovavši se: »Hoću da budem njegova muza, hoću da ga podstičem na rad i molitvu.« Ubrzo po dolasku u Vajmar, List je primio veoma čudno pismo: »Vrli prijatelju! Rekli ste mi, nedavno, da ste za izvesno vreme zatvorili svoj klavir. Pretpostavljam, stoga, da ste privremeno postali bankar. U lošim sam prilikama, i kao munja sinula mi je misao da biste mi mogli pomoći. Radi se o 5000 talira: mozete li mi taj novae pribaviti? Zar ne bi bilo interesantno da postanete vlasnik izdanja mojih opera? Dragi List, ovim novcem spasli biste me robije! Ne čini li Vam se da sam Vam kao kmet vredan tolike otkupmne?« Autor ovog pisma bio je saski kapelnik Rihard Vagner. List se s njim upoznao nekoliko godina ranije. Njegovo dobro sree bilo je odmah spremno da na to pismo pozitivno odgovori. Kneginja ga je, međutim, nagovorila da tu molbu odbije - šala s bankarem nije joj se sviđala. List je, medutim, svoju dobru volju dokazao time, što je, kao dirigent u Vajmaru, među prvim operama izveo Vagnerovog »Tannhausera«. Kompozitor mu je zbog toga bio duboko zahvalan. Nekoliko nedelja kasnije Vagner se iznenada lično pojavio u Vajmaru - ali kao begunac. Njegovo oduševljenje za demokratske ideje dovelo ga je na barikade revolueije i zbog progona polieije morao je da bezi. Kneginja je iskreno saosećala sa Vagnerom, a List i Vagner postaju pobratimi. Na oproštaju List je odrzao probu za »Tannhausera«. Suznih očiju, stezući Karolini ruku, Vagner je rekao: »Ono što sam ja osećao stvarajući ovu muziku, on sada oseća izvodeći je. Oh, najvredniji među prijateljima! U času kad sam izgubio domovinu, njegova mi ljubav poklanja ono za čim sam neprestano čeznuo - domovinu moje umetnosti!« Iz Vajmara Vagner je pobegao u Pariz. U Vajmaru je ostavio partituru »Lohengrina«, koja je već četiri godine čekala na scen sko izvođenje. List je smatrao da je Vajmarski teatar isuviše skučen za izvođenje jednog ovakvog dela. Orkestar se sastojao od ukupno 35 muzičara, nije bilo duvača za trube, nedostajao je pozaunist, sviračica harfe i još devet instrumentalista, koje je List, bez 254

uspeha, već poodavno trazio. »Reći ćeš da sam malograđanin, ali ja se, eto, bojim tog izvođenja, jer bi mogao propasti idealni kolorit dela.« »Glavno je da se izvođenjem postigne izjednačenost boje! Tu valja reskirati!« Bio je to apel savesti. List vise nije oklevao. »Divljenje s kojim se klanjam tvome geniju, ne podnosi odugovlačenje. Međutim, nije lako sluziti takvom prijatelju kao što si ti. To treba činiti s razumom i dostojanstvom." S razumom i dostojanstvom izmamio je od dvorskog mar šalata 2000 talira.U Vajmaru se od pamtiveka ništa slično nije dogodilo. Orkestar je bio pojačan sa sedam novih muzičara. Probe su trajale beskonačno: prve nedelje po četiri sata na dan, sledeće dvostruko duze, gudači i duvači imali su odvojene probe i tek na kra ju, poslednjih četrnaest dana, odrzavane su probe s pevačima. Delo koje traje četiri sata, List je zeleo malo da skrati i zatrazio je od Vagnera dozvolu. Ovaj mu je uzrujano odgovorio: »Kakva bi to bila pobeda, ako bi se upustio u paktiranje s lenjom publikom. Neprijatelj se mora predati!« List je progutao prekor i nije izostavio ni jednu jedinu notu. »Posle tvog pisma bilo bi od mene zlobno da skraćujem delo.«, Na premijeru je pozvao korifeje iz celog sveta: dva kritičara iz Pariza, jednoga iz Londona, jednog iz Brisla, a uz njih i tuee nemačkih. Usprkos ogromnom trudu koji je bio ulozen u pripreme, odmah na početku zatajilo je nekoliko pevača. Nekom mladiću, koji je kao Vagnerov izaslanik prisustvovao premijeri i koji se drzao kao nekakav arogantni sudija, List se na kraju predstave čak izvinjavao, kao propali dak na ispitu: »Nemojte me previse ocrniti u očima maestra!« Ovim izvođenjem započela je Vagnerova evropska slava. Za Lista ona je značila tešku i bolnu rezignaciju. Studirajući partituru »Lohengrina« došao je do spoznaje da pred sobom ima jedinstveno čudo. Kao što pobozni sveštenik u »Jevanđelju Hristovom« podvlači reč po reč, tako je i on u Vagnerovoj partituri zeleo da podvuče vaznost svake pojedinačne note. Uz Vagnerovu partituru, skiea njegove vlastite opere »Sardanapala« izgledala mu je iz dana u dan sve praznija i ništavija. Malo pomalo počeo je da shvata, da ga je neko daleko nadrastao. Lepi snovi kojima se posljednjih godina predavao, odjednom su nestali. Raspršile su se i iluzije o operskoj eri Franca Lista! 255

Za deset godina izveo je čak 44 opere, od toga 28 su bile potpuno nove opere. Za takav rad dobio je male ili nikakve po hvale. Građani Vajmara nisu bili skloni eksperimentalnim novotarijama, tako da su dela koja je postavljao dozivljavala samo neko liko repriza, a često su bivala osuđena i na samo jedno jedino izvođenje. Za izvođenje »Benvenuta Cellinija«, tog neuspelog prven ca prijatelja Berlioza, morao je prethodno dobiti Vagnerovo slatkogorko odobrenje. Biti kapelnik u malom nemačkom gradiću nije bilo ništa dru go nego donkihotski posao! Morao je uloziti velike napore da bi osigurao najnuznije potrebe za provincijski teatar. Radilo se zbilja o malom provincijskom pozorištu u pravom smislu te reči, o čemu najbolje svedoče pojedinosti o »idealnom koloritu« koji List spominje u vezi sa slavnom premijerom »Lohengrina«: dotrajale dekoraeije, presto sklepan od četiri daske, kostimi glumaca načinjeni od tkanine za zavese, za pratnju grofiee od Brabanta angazovane su četiri seljanke, svadbena koračnica je izvedena bez svatova, horovi bez horskih pevača, raskoš muzike s minijaturnim orkestrom. Zbog ovakvog stanja, List je predlozio reformu vajmarskog teatra, a njegova predstavka završila je negde među aktima. Dve godine kasnije, dan posle premijere »Holanđanina lutalice«. List je zatrazio da bude razrešen svojih duznosti. »Smatram nemogućim da i dalje delujem u ovakvim uslovima, u kojima je muzička umetnost podvrgnuta krajnjoj štednji.« Veliki vojvoda mu je zahvalio na iskrenosti i zamolio ga da ne gubi strpljenje. Dodelio mu je umetničkog direktora i taj je postigao čudo kod pevača solista i članova hora, a ubrzo i kod publi ke. Naime, nastojeći da nade protivtezu operskim eksperimentima, on je priređivao razne stvari: veče čarolija profesora Bilsa iz Atine! - Gostovanje slavnog patuljka Toma Poucea, koji je bio visok 26 palaea, a imao je 21 godinu! - Na scenu je postavio egipatsku palatu čuda sa 300 srebnih i zlatnih aparata! - Na jedan Listov koneert nadovezao je vodoskoke earskog letnjikovca u Peterhofu, a Betovenova osma simfoniija bila je izvedena u međučinu nekakve lakrdije s pevanjem. Na takvim izgubljenim pozicijama List je vodio borbu koju je propustio kada se nalazio na vrhuncu svoje slave, u trenutku kada je svet pred njim padao ničice. Protestovao je protiv prikazi vanja koještaiija, kojih se prava umetnost morala stideti. Trazio je ozbiljnost, dostojanstvo i osjećaj odgovomosti. Vajmar je bio indigniran. Svi su se pitali šta ustvari hoće taj kapelnik koji ima dobru sluzbu - godišnje ih košta hiljadu talira. a osim toga prima i posebne honorare, jer njenom carskom veličanstvu, velikoj vojvotkinji, pomaze u njenim muzičkim studijama? Zar je on taj koji će Geteov grad učiti šta je kultura, taj mađarski 256

Ciganin koji sa svojom poljskom ljubavnicom govori samo francuski? Moze li čovek, koji zivi tako sablaznjivo, da drugima propoveda o moralu? U to doba Vajmar je imao 13.000 stanovnika; bilo je tu i osam paradnih dvorskih kočija, bile su i tri kočije za iznajmlji vanje, kao i ustanova za iznajmljivanje nosiljki... Poljakinja, koja je za ovaj mandarinski gradić bila večiti kamen smutnje, postala je za Lista pojmom večne zenstvenosti, zena koja muškarca dize do nebesa njegovih najviših zelja. Ona je udovoljavala njegovoj potrebi za svim oblicima ljubavi - »za onom koja uzbuđuje čula i pokreće osećanja, kao i za onom koja se izivljava u askezi i mistici". Vraćala mu je ono što je bio izgubio uz skeptičnu Mariju: »Od svih dobročinstava, zbog kojih ti dugujem zahvalnost, najviše je ono kojim si mi vratila veru moje mladosti.« Karolina ga je ponovo vratila molitvi. U jednoj maloj izbi pored njegove radne sobe oboje su satima klečali, moled se pred raspećem i ikonom. Kneginja se molila čas sa naivnom verom deteta, čas kao fanatićan vernik, kao zaneseni vizionar i kao izgubljena duša. Svojim molitvama ubrzo je uništila svu Listovu slobodoumnost. Od tada pa nadalje, njoj pripadaju sve njegove najskrovitije misli, od tada je postao njen duhovni rob. Uprkos tome, poneka ćelija njegove slozene prirode ostala je ipak rezervisana za majku njegove deee. Njoj je u trenucima ekstaze upućivao ono francusko »Ti«, koje je, inače, upućivao samo Bogu. To «Ti» nije nikada izrekao Karolini, iako ga je ona za to molila. Ona se upravo razbludno razbaeivala ovim «Ti», jer su njena oscćanja prema njemu neprestano kulminirala u ekstazu, na koje nije utieao ni tok vremena. Evo kako daje oduška svom sreu u sed moj godini njihovog slobodnog braka: »Ah, comme j'ai besoin de te revoir! Je suis a tes pieds eheris, je les baise, je me roule sous tes semelles et je les pose, sur ma nuque - je balaye de mes eheveux les lieux ou tu dois marcher et je me prosterne sur les tro us de te pas - tu sais que tout eela ne sont pas des hyperboles ori entales mais bien des faits accomplis - tu sais comme je t'adore, 0 eher chef d'oeuvre de Dieu! Et comment n'adoreraisje pas le bon Dieu, qui t'a eree, si beau, so bon, si parfait, si fait pour etre eheri, adore et aime a la mort et a la follie!" Svojom upravo nezasitom pohlepom za njegovim ljubavnim rečima, ponekad mu je postajala čak i dosadna. »Ako baš svakog časa i svakom prilikom ne mogu da ti ka/.em koliko te volim, onda tu moju pogrešku pripiši mojim zivcima. Inače bi bila ne samo ncpravedna prema meni, ncgo i zla prema sebi, a to bi ujedno bila 1 jedina zla stvar za koju bi ti b i l a sposobna. Odmah je moraš popraviri, jer bi mi to, inačc. zadavalo teški jad.« 257

Bila je to čudna mešavina opravdavanja i optuzbe, laskanja i izazivanja saosećanja - on je majstorski znao da se igra zenskim srcem. Najčudniji odjek, koji je iz nje izmamio, prava je varijaci ja osnovne teme njegove druge velike simfonije Ijubavi - teme zahvalnosti. Kao neko vise otkrovenje, ona je jednoga dana spoznala u čemu je bit tajanstvenog magnetizma koji je takvom silinom privlači torn vatrenom i blagom, ponosnom i popustljivom, razuzdanom i poboznom čoveku. »Dragi moj, ne usuđujem se vise reći da je ono što u mom sreu zivi ljubav: ti si je utopio u osećanje zahvalnosti. Mislila sam da naslućujem eterično plamsanje bozanske Ijubavi, ali sam tek danas dokučila svu dubinu neznosti, kojom mora da su ispunjene duše svetaea kada osećaju kako umiru u čeznji za Bogom. Postoje sfere prekomerne radosti koje se maštom ne mogu ni naslutiti i tamo nas moze povesti samo ruka uzvišenosti. Ti si je meni pruzio i omogućio mi da okusim slasti nadzemaljskih plodova. Ulio si u moje sree mir i čeznju, rajsku blazenu klonulost koja dolazi posle drhtave sreće, i koja kao da nam svojim neizrecivim slastima već unapred daje deo onoga što nam je na nebu obećano.« Zasita, njih dvoje bili su duše blizanci, kako je on često voleo da naglašava. To se ogledalo i u njihovim greškama, u njihovom donekle preteranom patosu govora, kao i u njihovom superiornom, zairišenom stilu pismenog izrazavanja. Karolina se pisanjem bavilo upravo strastveno. Bila je puna neobičnih ideja, uzivala je u moralističko-filozofskim diskusijama i kao iz rukava sipala je istorijska i literarna poređenja, uporno nastojeći da svom načinu izrazavanja da što je moguće uzvišeniji ton. S posebnim zadovoljstvom bavi la se »obrađivanjem« Listovih članaka o muzici, muzičarima i Ciganima. Posle njenih obrada, ti članci postajali su i dvostruko duzi, ali njene «obrade» nisu nimalo doprinele tome da materija o kojoj je List pisao čitaocima postane jasnija. Njena nastojanja svodila su se na to da sve bude duboko utemeljeno i do srzi analizirano. Njemu je to veoma imponovalo. Kako je svakim danom postajao sve razmazeniji, na kraju je na papir ispisivao samo odgovore na pitanja, a ona ih je zatim »obrađivala«, vrlo pomno i sa velikim oduševljenjem. Kuća u kojoj su stanovali zvala se »Altenburg«. Bilo je to dvostruko svetilište tih dvaju bozanstava. Jedno od tih bozanstava bio je sam domaćin. Na svakom spratu nalazio se po jedan kabinet, koji je bio posvećen njegovoj slavi. U prizemlju je bila smeštena zbirka oruzja i lula iz doba kada je kao virtuoz putovao svetom. Na sledećem spratu, na zidu tamno plave sobe na uglu, bila su izlozena dva njegova portreta - jedan koji ga je prikazivao u prirodnoj veličini i drugi na kome mu sa svake 258

U jednom ovakvom ambijentu posetilae se osećao kao da je ušao u hram Polyhymnije. Klaviri, svuda su bili klaviri. Dole je bio salon za kamernu muziku s jednim bečkim instrumentom, i stalei za kvartet. U biblioteei na spratu nalazio se pariski instru ment, a pored njega je bio i poslednji Betovenov klavir poklon jednoga zahvalnog izdavača. Ali pravo muzičko svetilište nalazilo se na sledećem spratu; tu su bila četiri oltara: dva pariska instrumenta i u uglu Mocartov spinet, koji se doslovee gubio pod teretom ogromnog Listovog instrumenta - taj klavir, napola pijanino napola harmonijum, bio je njegov vlastiti pronalazak. U središtu tog muzičkog hrama, u kome je List za jednim od dva pisaća stalka stojeći pisao note, nalazio se samo jedan marseljski klavir izrađen od brezovog drveta, koji se savršeno slagao sa ostalim nameštajem, sa cvećem iskićenom bidermajer garniturom. Sve u svemu tu je bilo sedam klavijatura pomoću kojih se taj čarobnjak, koji je prezirao veliki svet, dizao u svoje lično nebesko earstvo. Nije se vise udubljivao u tehničke probleme intrepretacije - »za to sam prestar, a i previse trom« - posvetio se novom izazovu: »trazim formu za plimu i oseku osećanja, za misli, molitvu, tugu i najveću nadu. Svakog dana osećam, koliko mnogo toga mi još nedostaje.« Najvjše od svega nedostajao mu je, zasigurno, onaj duhovni odjek koji je usred bučnih trijumfa, čitavog svog zivota uvek prizeljkivao saosećanje izazvano ljubavlju u sestrinskomu sreu. Niko, ali baš niko nije mogao da mu zameni prvu Karolinu, najbolju zenu. Koliko god se druga Karolina trudila oko njega, ona nikada nije uspela, dok bi zajedno slušali muziku, da odgovori odjekom u duši; i dok je on od ushićenja drhtao, ona nije bila kadra da ga sledi, da se s njim zajedno vine u prostranstva najvišeg i neiz reeivog - ona je, ipak, bila samo čovek reči, čovek jasnog, linearnog govora bez sutonskih raspolozenja - ukratko, bila je potpuno nemuzikalna. Nekako u to vreme, u njegov zivot iznenada je ušla gospođa Agneza Strit, vodeći za ruku dva mila dečačića. Stigla je u Vajmar kao hodočasnik, s jedinom jedinom zeljom da postane Listova učenica. Kako se ovaj čovek večite čeznje mogao odbraniti? I evo opet nove romanse - novih trzaviea, nadanja, opasnosti. Ne, on 259

jednostavno nije bio kadar da pobegne od svoje sudbine koja mu je, umesto jedne, namenila stotinu zena. Agneza postaje Listova Cecilija, ličnost kojoj poverava tajnu svojih umetničkih misli, Atina, koja drzi štit na ulazu u arenu u kojoj se on bori za svoje kompozitorske lovorike. No, čak i da je tako, zahvalnost za svoje kompozitorske uspehe ipak ne duguje njoj, nego upravo antimuzikalnoj kneginji. Ona, i jedino ona, učinila ga je stvaraocem. Samo je ona uspela da ovog čoveka, koji je iznad svega voleo lak zivot, da tog ekstazama predanog strasnika i razmazenog prijatelja ljudi, navikne na veliku vrlinu - na istrajnost u radu. Ako ni od koga nije imao pomoći, on nije mogao da radi, a kada je osećao da neće moći da radi, pri begavao je veštačkim podsticajnim sredstvima. Da bi mogao da izdrzi u radu, neko je uvek morao da sedi uz njega, neko je morao da bdi nad njegovim radom. Bez takvog tihog, stalnog, blagog, neznog i predanog zenskog društva ne bi mogao da stvori ništa veliko, mogao bi jedino da brusi, doteruje i da se bavi sitnicama. Pošto se odrekao opere, posvetio se simfonijskim oblicima. Kao probni instrument za njegove originalne instrumentalne ideje posluzila mu je dvorska kapela. Ništa mu nije nedostajalo, osim poznavanja muzičke gramatike - naime, List nije nikada temeljito proučio teoriju muzike. I budući da mu je rad na školski način bio mrzak, a bio je i prestar za to, odabrao je veoma udoban i veoma gospodstven gradus ad parnassum: instrumentalizaciju svojih mu zičkih ideja jednostavno je prepustio drugome, tačnije, jednom kompozitoru opereta! Karolina je smatrala da to nije dostojno njegove veličine. Go dinama ga je bodrila, kudila, molila, upozoravala, i konačno uspela da slomi njegovu teznju za udobnošću, tako da se List na kraju ipak latio omrazenog zanatskog posla, kojim je, uostalom, već odavno i vladao. To je bio period Listovog stvaralačkog zanosa: »Ako nekoliko dana zivim bez notnog papira, osećam kao da mi duša kopni. Da bih odrzao ravnotezu, moram da pišem note, inače će mi mozak prestati da radi. Muzika je dah moje duše.« U svojoj četrdeset petoj godini objavljuje čak šest simfonij skih poema, medu njima i najkarakterističniju: »Les Preludes« To vise nisu bila dela u nekoliko stavova. Vise se nije osvrtao na pravila prema kojima se grade simfonije. Unutrašnju poveza nost gradio je tako, što je sve melodije oblikovao na jednoj osnovi - iz istog izvornog motiva, uzbudljivog ritmičkog nagoveštaja u uvodu. Jedva da postoji i jedan jedini takt u kome ne nailazimo na ovaj ritam ili redosled tonova, pa makar to bilo samo u pratnji. Time je postigao najvazniju stvar: takt se oslobodio svoje krutosti. Umesto vešto isprepletenih stihova, dao je slobodni ritam bez rime i strofa. Dao je ditiramb, stalno uzbuđenje visoke napetosti čak 260

i u Hrskim partijama. Pojavljuju se dotad nečuvene tonske mešavine, instrumenti sviraju uporedo u najvišim i najnizim registrima i različitom dinamikom. Opsednut je disharmonijama koje prete, ponekad upotrebljava i šumove koji do tada nisu smatrani muzikom. Ono na što se nije odvazio ni neukrotivi Berlioz, uradio je List: razbio je i poslednju veliku muzičku formu, puštajući svojim osećanjima da se do kraja izraze, tragao je za prostorima neslućene slobode. Sa Listom počinje moderna. Da bi inovator postao prorok, za to treba da se pobrinu njegovi sledbenici. Listovi sledbenici bili su mladi ljudi puni svezine i poleta, koji su svetu glasno dovikivali: »Muzika budućnosti! Novonemačka škola! Vajmar je glavni grad sveta, tu je sveti grob pesnika, a muzički zivot u torn gradu cveta kao nigde drugde - ovde zelimo da zivimo i umremo!« Ti sledbenici regrutovali su se uglavnom iz grape njegovih učenika klavira. Kada se Listovi »rapidni prsti« nisu vise pobednički pojavljivali u koncertnitn dvoranama, mnogi mladi pijanisti, puni nade i očekivanja, dolazili su čak iz Engleske i Amerike na hodočašće u Vajmar. U početku mu je sve to bilo dosadno: »Prisiljen sam da najveći deo vremena provodim nameštajući im prste kojih nemaju. Do sada nisam naišao ni na jednog koji bi imao glavu i sree u skladu s mojim zeljama. Ali, šta se moze, tim mladićima sam potreban.« Malo pomalo, počela je da ga zabavlja ideja kako ipak ne bi bilo bilo lose ubaeiti u svet četu Listovih sledbenika, da bi se tako ostvario program koji je formulisala Karolina: »da muzičar devetnaestog veka, pre svega, mora da obrazuje svoj duh, kako bi ziee svoje lire mogao usaglasiti sa potrebama svog vremena«. List nije drzao časove u običnom smislu te reči, nije naplaćivao ni honorar. Pruzao je mladićima mogućnost da sviraju, da slušaju i da udišu atmosferu »Altenburga«. Pozivao ih je na čaj, gde je s njima vodio rasprave o Bogu i ljudima, izvrgavao ruglu nemačku tromost. Karolina je sedela uz njih, pušeći teške erne eigare i unoseći u razgovor »najfiniji pariski salonski ton«. S germanskom zdrebadi demonstrirali su visoku školu jahanja. S pojedincima koji su mu se posebno dopadali, ubrzo bi se zbratimio. Između ostalih, sa petnaestogodišnjim Karlom Tauzigom, nestašnim dečakom, koji je ubrzo posle toga umro; sa sedamnaestogodišnjim Dionizijem Bruknerom, ozbiljnim i revnosnim mladićem; devetnaestogodišnjim Jozefom Joahimom, violinskom dušicom, koga je uzdignuo do polozaja koncert majstora i intimnog prijatelja; dvadesetogodišnjim Hans fon Bilovom, operskim dirigentom i slavnim pijanistom, koji je sve ostavio da bi mogao da sedi pored maestrovih nogu i da propagira muziku budućnosti. 261

List je zahtevao samo to da pričeka godinu dana. U toku te godine taj budući zet, koji je mnogo obećavao, doveo ga je do prvog poraza. Bilov je zeleo da Berlinu predstavi Lista simfoničara. Izabrao je sledeća njegova dela: »Tasso - zalba i trijumf«, »Les preludes«, jedan »Ave Maria« i klavirski koncert u Es-duru. Sjajan uspeh - porazne kritike u štampi. U to doba List priređuje muzičke svečanosti, stavljajući na repertoar isključivo svoja dela. »Dok diriguje, on ne radi ništa osim što dirigentski štapić naizmenično premešta, čas u desnu čas u levu ruku, ponekad ga i sasvim odlaze, te jednom ili obema rukama daje nekakve znakove. Prethodno je izvođače zamolio da se prestrogo ne drze takta.« I odista, List je uobičajeno udaranje takta smatrao brutalnim i besmislenim. »Tu, kao i svuda, slovo ubija duh. Mi smo kormilari, nikako veslači.« Njegovu muziku caste nazivima kao što su: disonantno urlikanje, grozničava izobličenost do nakaradnosti, muzički galimatijas. List, od ranije nenaviknut na ovako potcenjivanje u štampi. bio je prenerazen i uzasnut. Međutim, rešio je da se neće osvrtati i da neće odgovarati na ovu čudovišnu recenzentsku komediju. Zbog toga su mu prebaeivali da je do te mere nesposoban da nije u stanju čak ni da se uveri u svoju vlastitu nesposobnost. Te brojne sitne zaoke zadavale su mu mnogo muke. Po priro di nije bio borbena ličnost i takva ponizavanja ubijala su njegovu samosvest, pa čak i njegov stvaralački zanos. AH svoju sujetnu zelju za simfonijskim uspehom preboleo je čim se pojavio novi izazov koji je došao potpuno neočekivano. Osećao ga je upravo kao poziv, koji je prihvatio sa ushićenjem i potrešenošću. Taj poziv dolazio je od erkve. Ugarski primas poverio mu je da napiše svečanu misu, koja je trebalo da bude izvedena pri osvećenju bazilike u Granu. Prva njegova misao bila je: »Gospode, nisam dostojan!« Zatim se baeio na posao, koji je vise ličio na molitvu nego na komponovanje. Do tada nikada nije napisao delo koje bi mu ovako uspelo u jednom jedinom dahu. 262

I tako je nastalo delo koje se slobodno moze uporediti s delom jednog Betovena: kao i Betoven u »Missi solemnis« tako je i List u »Granskoj misi« smelo iskoristio sva simfonijska dostignuća svog stvaralaštva. Iskoristio ih je do te mere odvazno, da se već unapred pripremio na viku i galamu kritičara koji su mu već i ranije prebacivali da bi i »Venerin breg« najrađe uneo u katoličku erkvu! čak su i njegovi najbolji mađarski prijatelji smatrali svojom duznošću da mu baeaju klipove pod noge. Kardinalu su objašnjavali, kako je karakter muzike budučnosti sumnjiv i problematičan, tako da je ovaj pokušao da opozove narudzbinu. Listov odgovor, uz svo poštovanje, bio je do te mere odlučan, da je posebna konferencija bila primorana da odobri izvođenje njegovog dela. čak je i posle toga došlo do odugovlašenja i novih izgovoranja. Kompozitor se zalio: »To je javno potcenjivanje mojih umetničkih sposobnosti«. Na kraju se ipak pokazalo da se ljubimac Mađarske ne mo ze u nedogled odbijati bez opasnosti od izbijanja javnog skandala. Na dan izvođenja mise odrzana je velika narodna svečanost. Budimpeštanski franjevci imenovali su Lista svojim konfratrom i ta ga je počast obradovala vise nego sva ostala odlikovanja. Naime, za njega to je bio dokaz da svoju umetnost moze posvetiti poslednjem i najplemenitijem delu svoga stvaranja, potvrda da moze biti kompozitor duhovne muzike novoga stila. O tome je sanjao još u ranoj mladosti: »Kada se oltar trese i uzdrmava, a crkvene ceremonije postaju ruglo i uzročnik sumnje, muzika mora da ostavi unutrašnjost hrama i da u spoljnom svetu potrazi poprište svojih manifestacija. Ona treba da bude uzvišena, jaka i delotvorna, mirna i burna. U grandioznim razmerama ona treba da ujedini teatar i crkvu.« Ovaj stav, koji mu je još od mladosti bio na sreu, pravi je pandan posvećenoj scenskoj glumi Riharda Vagnera. Sada je poverovao da će imati snage za njegovo ostvarenje. Postupao je smišljeno i sistematski. Kao pripremu, komponovao je najpre psalam za hor, a zatim mu je trebalo pet dugih godina za stvaranje velikog oratorijuma »Sv. Elizabeta«. U svom drugom oratorijumu »Hrist« dao je sve što je mogao da da. Ovo delo predstavlja pravi dokument Listove poboznosti: njegova poboznost je ekstatična, strastvena, bez traga bilo kakve asketske uskogrudosti. U delu se smenjuju sve muzičke forme, starocrkveni metod i novonemački obliei, harmonska čuda u fugama, jednoglasne litanije i instrumentalizacija prepuna kolorita. Odvazio se na najsmelije preplitanje osećanja: u strogu gregorijansku himnu utkao je glas blještavog tenora, koji uz harfu i gudače peva »glorija« kao u operi! Stvaralae ovih velikih dela nije nikada bio siguran u njihovu stvarnu vrednost. Kada je posle jednog koncerta doziveo burni aplauz publike, sličan aplauzima iz doba mladosti, suznih očiju re263

kao je jednom prijatelju: »Verujte mi, odrekao bih se rado ovog odobravanja, samo kada bih mogao da napišem delo prave stvaralačke vrednosti.« Tako duboka je bila rana koju mu je zadalo prezirno potcenjivanje «muzike budućnosti». Okrutnom ironijom, sudbina se narugala sviraču koji se drznuo da ispruzi ruku da bi dohvatio lovor besmrtnosti: nije znao da uziva u slasti stvaranja ni da s mirnim pouzdanjem sačeka sud budućnosti. Njegov instinkt bio je i ostao instinkt svirača kome dobaeuju novčić. Legende svetog Franje U predvečerje svog pedesetog rođendana, komornik fon List stigao je iz Vajmara u Rim. Oko vrata imao je šest viteških krsto va, a ostalih dvadeset krstića nosio je na lancu za ordenje. Dao je ostavku na svoje mesto kapelnika. Na pomolu je bila njegova najsjajnija metamorfoza: venčanje sa Karolinom. Oboje su se godinama borili, što novcem što diplomatijom i protekcijom, dok konačno nisu dočekali da jedna kardinalska konferencija Karolini odobri razvod braka. Dan uoči venčanja, ljubavnici su razgledali erkvu u kojoj je trebalo da se venčaju. Crkva je bila pretvorena u pravi cvetni gaj. Sasvim slučajno, u erkvu je ušao jedan Karolinin rođak i, saznavši kakva se svečanost sprema, smesta je otišao u Vatikan. Kasno uveče stigla je papska naredba da se venčanje mora odloziti i da se ruski procesni spisi moraju dostaviti na uvid. Ono što se do tada s mnogo spretnosti izbegavalo, u posljednji čas se moralo dogoditi. Karolina to nije htela da prihvati. Napustila je borbu. List je bio zaprepašćen. Glavno poglavlje njegovog zivota za kojim je čeznuo svim srcem, odjednom se izjalovilo. A zrtvovao je svoj polozaj, svoje prihode. Strahovao je da bi u starosti mogao dospeti čak i u sirotinjsdki dom. »Sudbina koju niko ne moze izbeći, tera me u zasenak.« Karolina je odlučila da Listov genije privede erkvi: neka on bude novi Palestrina; papa neka mu poveri rukovođenje Sikstin skom kapelom, da jednom zauvek izbegne sve zasede i zamke ovog sveta, neka se zaredi, neka postane sveštenik! Ovaj svoj plan Karolina nije razvijala bez skrupula: »Ne ulepšavam li mozda, na kraju krajeva, samo sebične zelje svoje starosti tim nemogućim laznim nadama i opsenama? činim li time nešto lepo ili podlo? O boze, nisam li ja njegov izdajnik i ne zrtvujem li njega zato što se ja dobro osećam tu gde moje teološke fantazije nailaze na uvazavanje? Da li ispunjavam jednu višu zapovest? Ne znam...« 264

Zrtva njenih ideja nije stavljala prigovore. »Ako je monah u meni već sazreo, zašto mu ne bismo dali i spoljno lice?« Krajnje skromno, i kao da je to samo po sebi razumljivo, došlo je do njegove poslednje metamorfoze, koja deluje još senzacionalnije nego sve prethodne, i koja je bila povod za najsmešnije glasine. Nije postao monah, zadovoljio se samo mantijom i nizim redovima. Abbe List čitao je brevijar i svakog dana slušao misu, glasno izgovarajući reč po reč čitavu latinsku liturgiju na svoj pobozni, katkada strastven i uzbuden način. To je bila prava hrana za njego vu dušu. Morao je, takođe, i da se ispoveda. Do tada to nije činio, mada ga je Karolina često molila. I pored najstrozeg ispitivanja vlastite savesti, nije u sebi našao nijednu nepodobnost koju bi morao da okajava. Jedino što je morao da prizna bilo je da je sav njegov zivot bio dugačka stranputica ljubavnih osjećanja. Tim stranputicama se još uvek nije nazirao kraj. Mantija ne čuva srce, a za zene ona predstavlja samo još veću draz. Razvi kanog, sedokosog pokajnika sa velikim mladezom na olimpijskom lieu i dalje su obletale predstavnice neznijeg pola, isto kao i pre dvadeset godina mladog klavirskog lava. Jedna Amerikanka stavila je u okvir presvlaku stoliee na kojoj je on sedeo i obesila je na zid kao najveću relikviju. Ne moze se poreći da sa svojom novom odećom nije pomalo i koketirao, kao da se zbog nje osećao slobodnijim. Na neki način i bio je slobodniji: nije polozio zavet, a zena koju je hteo da odvede pred oltar, odustala je od toga. Ako je Karolina mislila da će ga vezati crnom rizom, onda se prevarila. Nije ga mogla prikovati ni za Rim. Ideja o novom Palestrini ostala je samo fantomska ideja. Velike evropske prestonice trazile su Lista. Njegova dela bila su svu da izvođena, i često ih mora baš on dirigovati. Osim toga, bio je rukovodilae mnogih muzičkih svečaniosti i morao je dopustiti da ga slave. Godišnje je i po nekoliko meseci bio na putu. Imao je tri rezidencije koje je menjao u redovnim turnusima: Rim, Budimpeštu i Vajmar. Mada nije postao suprug kneginje, ipak je mogao da se oseća knezom, imao je svoje knezevstvo duha, kakvim nije mogao da se ponosi nijedan plemić njegovog stoleća. Tokom zime boravio je uglavnom u Italiji. Tu je stanovao u Villi d'Este, čije kaskade je ovekovečio u divnoj muzičkoj sliei. Njegov način zivota tada se zbilja priblizio samostanskom idealu. U običnoj gostionici naručivao je veoma skromno jelo. Njegova večera sastojala se od usoljenog sleđa, neoljuštenog kuvanog krompira, evekle i maslina, pio je lagano crno vino i pušio najjevtinije 265

virdzinija cigare (fine eigare, koje je primao na poklon, čuvao je za svoje goste). Karolina je s uzasom primećivala da je počeo da bude nemaran u pogledu odevanja: »Ne izgleda vise kao čovek iz velikog sveta, pre liči na nekog starog orguljaša. Mada mu je stal no hladno, iz godine u godinu nosi isti lagani ogrtač, a kada mu ukradu skupoceno krzno, koje nije ni upotrebljavao, raduje se krađi. Postao je i deblji, a kako se drzi pognuto, izgleda prilično ni zak. Kreće se pomalo vukudi noge. često zadrema dok radi, a i dok piše pisma. Velika svakodnevna korespondencija, na koju veo ma savesno odgovara, zadaje mu mnogo muke. Ne vidi vise dobro i njegovi najdrazi učenici često moraju da mu obavljaju sekretarske poslove. Osim toga, svaki od njih mora da nauči i vist, jer uveče voli da učini nekoliko »robbera«. Uveče je veoma često osećao laku groznicu. Kada su mu dovodiJi lekara, uvek se smejao, a na pitanje kako se oseća, otresito je odgovarao: »Ne bavim se Francom Listom!« Njegova energija još uvek je bila nesalomiva. Brojna i dugotrajna putovanja nisu ga zamarala. Bio je zadovoljan svakim prenoćištem. Ujutru je redovno ustajao u pet sati, u sedam je odlazio na misu, posle podne se odmarao jedan sat, a posle toga je bio u pokretu do devet sati uveče. Nekoliko puta nedeljno posećivao je kneginju, i kao i svi ostali njeni posetioei, i on se u predsoblju morao zadrzavati bar deset minuta, da bi se tu »provetrio«, jer ona je podnosila još samo zadimljenu atmosferu svog mračnog, pokućstvom prenatrpanog budoara. Uvijena u šalove napadnih boja, čučala je tu među svo jim folijantama, pušila za nju posebno izrađene dvostruko duze havane i obavijena njihovim plavičastim dimom lebdela u nedokučivim prostranstvima. U njenom društvu List je morao da pokazuje prezir prema svetu, morao je s njom da raspravlja o spasu erkve i čovečanstva, a često ga je terala da zajedno osluškuju i glasove anđela. Mučila ga je svojim opisima čistilišta, svojom opsednutošću za neprestanom molitvom, posle čega je padala u sve veći verski zanos i postajala sve svadljivija. Njen smerni, strasno pobozni i najodaniji prijatelj sve je to strpljivo podnosio. »Nisi pravedna prema meni ako misliš da bi me bilo kakva razonoda mogla odvratiti od toga da tvoj glas ne slušam s puno ljubavi i poštovanja. Različitost naših gledišta neće nikada dovesti do razdora među nama, jer smo nepokolebljivo sjedinjeni.« Uprkos tome, on je mladenački raspolozen svakog proleća putovao u Vajmar. Prilikom svečanosti na Vartburgu, gde je sa svo jom »Sv. Elizabetom« postigao ogroman uspeh, veliki vojvoda ga je, sa suzama u očima preklinjao da se vrati. Iako je Karolina besnela, prebacujući mu da će ponovo podleći čarima te »političke kurtizane«, njje se mogao odupreti. 266

Domu bolnih sećanja - Altenburgu - nije se ni priblizio. Stanovao je u dvorskoj kući u vrtu koju su za njega s »vagnerskim :uksuzom« uredile sve princeze odreda. Pridrzavao se svoje stare dluke - da u Vajmaru neće nikada vise javno nastupati - s tim ;to je svake nedelje priređivao marine za odabrane. Na tim koncertima svirali su, uglavnom, njegovi učenici koji su *e okupljali oko njega češće i u većem broju nego ikada ranije. Za taj period vezane su svakojake romanticne novele s lepim :nladim damama - »sve one u meni vole same sebe« - a i veliki etnji roman u redovnim nastavcima. Radi se o baronici Majendorf, Dozavateljki iz Rima. Posle smrti muza nastanila se u malom nelačkom gradu pod izgovorom da tu zeli da odgaja svoja četiri sina. Zelja joj je, međutim, bila da se lićno posveti svome muškom idedlu, i da ga iz blizine obozava. Uskoro je List gotovo svako veče provodio u društvu svoje »crne mačke«. Vajmar je opet imao svoj ikandal, a on novo ropstvo na pognutim leđima. Ova nova Ijubavnica bila je, naime, vlastoljubiva i imala je daleko veće zahteve nego bilo koja od pređašnjih. Pratila ga je na putovanjima, pojavljivala >e na koncertima, oslanjajući se o njegovu ruku, pravila mu scene zbog njegovih učenica, i o svemu trazila opširnija pisma i izveštaje nego gospodariea njegovih zimskih meseci. Da li je znala za svoju zamenicu u Vajmaru? Svakako da je :i i da je bila detaljno upućena u sve što se događalo. Postarala iiaime, da na put sa abbeom, koji naprosto nije mogao da zivi Dez zena, krene i njena pouzdana prijateljiea, kako bi ga negovala nadzirala. Stanovala je nasuprot dvora i njegova vrata bila su joj jvek otvorena. Kada je videla šta se događa, počela je da šalje za-nute izveštaje u Rim, ali je, ipak, uskoro bila savladana ljubaz ". diplomatskom umešnošću tog neuništivog čoveka. Nazivao ju ojom »providnošću« i uspeo je do te mere da je pridobije da .. svim bitnim stvarima bila puna obzira prema njemu. Još jedno zensko biće bdelo je nad njim u to večernje doba .-:ovog zivota. Bila je to čestita Lina Raman, kolekcionar umet .-.ih dela i dokumenata o pustolovinama virtuoza, nesebična ne;iAateljica momka Lista na trećem poprištu njegovog rad a - u H.jimpesti. Pripremala mu je jela koja je najviše voleo: kajganu vama, zablje batake, seckane puzeve, mozak s mnogo crvenog . i svojom vedrom naravi i brigom obavezivala ga je na za lost. List je bio prisiljen da pored sve ostale, ionako već obimx Korespondencije koja ga je zamarala, natovari sebi na vrat još edno novo dopisivanje. Svakogodišnji intermezzo u Budimpešti nije mu baš prijao, ali X> je bila njegova duznost. U domovini kojoj je podario još jednu ^№>u - »Krunidbenu« - imenovan je za kraljevskog savetnika s tcntom od 4000 forinti, a za njega je osnovana i muzička akademi267

ja. Na akademiji je drzao predavanja četiri puta nedeljno ocl 6 popodne, i to u jednom svetlopalvom salonu, u kome s. predmete koji su se tu nalazili, ukrasile, izrezbarile, izradile i zle dame iz društva. Jedino mu učenici nisu bili po volji. Irru -osećaj kao da se nasukao na nekakav muzički sprud i svaki pu: " mu laknulo kada se opraštao od te sluzbe. Ipak, rad s drugom generacijom učenika ostaće kao n :: najlepši oproštajni dar ovome svetu. Predano i s ljubavlju. mišljenom nevezanošću za sistem, bez školskog teranja na IK . ovaj najveći virwoz svih vremena, taj svetski čovek u crnoj :.. prenosio je svojim učenicima esenciju svog neizmernog iskust \* Dao im je ono što im niko drugi nije mogao dati - dah genija : duh ličnosti, koji je prodro u sve visine i sve dubine ljudske duše. U Rimu, u Budimpešti i, pre svega, u Vajmaru posejao je svo -je seme. Dvadeset do četrdeset ljudi oba pola i razne dobi čekalo je svakoga dana oko četiri sata poslepodne da se maestro ispava i da sluga otključa muzički salon. Svaki od njih stavljao je na sto note iz kojih je zeleo da svira. List je pregledao note, birao. Ako bi naišao na neku svoju kompoziciju, pitao je: »Ko zeli da odsvira ovu glupost?« Laskavca bi malo potegao za uši i rekao: »Hajde dakle. da čujemo!« Svi su stajali unaokolo i čekali reči proroka. Njegove primedbe bile su uvek kratke i tačno su pogađale suštinu. Ponekad je znao i da prekine svirača rečima: »Ne brljajte! To ostavite konzervatorijumu!« Katkada bi i sam odsvirao nekoliko taktova i to su bili izuzetni trenuci koji se ne zaboravljaju. Bilo je i takvih koji nisu bili pozvani, a koji su iz sujete po svaku cenu sebe hteli da svrstaju među Listove učenike. Nekolicini pravih lupeza pošlo je za rukom da se drsko uguraju u taj krug. Kada je nailazio na takve, dolazilo je do prave grmljavine: »S takvom stvari ne dolazite mi na oči! Nisam tu da bih glačao vase prljavo rublje!« Najgore od svih ipak su prolazili oni bezosec'ajni talenti koji su ga zbog puke spretnosti svojili prstiju upravo terali da prema njima bude zlobno sarkastičan. Bilo je i takvih koji su mislili da su dobi li pohvalu ako bi im škrgućući zubima dobaeio: »Vi zavređujete dobru recenziju!« U svom odnosu prema grešnicama zenskoga pola on je, svakako, uvek bio kavaljer, čak i onda kada su one stvar terale do apsurda. Kada se jednom izvesna učenica teško ogrešila o Šo pena, maestro se, prizivajući u sebi sve sveee, nervozno šetao gore dole po salonu. Svi su sa strepnjom očekivali šta će se desiti kada se završi ovaj muzički uzitak. Maestro je polozio svoje fine ruke na kovrdzavu glavu mlade gospođice, poljubio ju je u čelo i rekao joj sveštenički blagim glasom: »Drago dete, udajte se što pre! Afera koju je izazvala grofiea Zanin (Jannin), bila je nedeljama glavna senzacija za čitavu Evropu. 268

Ova je mlada dama svirala Listove rapsodije najpre u rimkim salonima, a posle toga vršila je i korekturu njegovih rukopisa. Pred njom je pobegao u Villu d'Este, ali je ona došla za njim prerušena u baštovana. Uskoro posle toga kompromitovala ga je i u Vajmaru — naočigled »Crne mačke« i »Proviđenja«!, a na kraju mu je u Pešti pistoljem uperenim u prsa zapretila ubistvom i samoubistvom. Bio je sasvim miran: »Madam, ono što nameravate da učinite je zlo. Ne mogu vas, doduše, u tome sprečiti, ali vas molim da od toga odustanete,« Usledio je histeričan napad, zena je progutala otrovnu pilulu. Iskusni čovek nije ni tada izgubio glavu, nego se raspitao gde moze da nabavi protivotrov. Brizljivo joj ga je dao, čemu se una nije opirala. Posle ovog incidenta Zanin je bila proterana u Pariz, gde je objavila »Memoare jedne Kazakinje« i poslala ih svim Listovim prijateljima, čak i papi. Time je postigla zeljeni svetski skandal, koji je Abbea obavio upravo fantastičnom aurom. Duboko ga je potreslo kada je njegova kći Kozima, prava grana njegovog stabla, zanesena genijem Richarda Vagnera ostavila svoga muza Hansa Bilova, i pošla za obozavanim čovekoiTi. List je tada otputovao u Minhen i u Tribšen, da bi s njima oboma razgovarao, a zatim je povukao konsekvence koje mu je nalagalo saosećanje s Bilovom. Godinama je ostao nem i nedostizan za njih. Nije im se javio ni kada su se venčali. Kada je primio poziv u kome su ga svesrdno molili da prisustvuje polaganju kamena temeljca za hram u Bajrojtu, u svetom uzbudenju ipak im je obećao da će doći. Ali i Rihard Vagner je znao kako da nagradi tog najverni jeg među vernima. Na završnoj proslavi svečanih igara, pred oči ma 700 gostiju, uhvatio ga je za ruku i rekao: »Ovo je čovek koji mi je prvi rekao da veruje u mene i moju muziku. Učinio je to onda, kada za mene još niko nije ni čuo ni znao, a da nije to uči nio, ne biste, mozda, još ni danas čuli ni jedan jedini ton moje muzike.«. List se jedva pribrao i promucao: »Zahvaljujem svom prijatelju na ovom fasnom priznanju i ostajem mu odan s dubokim strahopoštovanjem. Kao što se klanjam geniju Dantea, Mikelanđela, Šekspira i Betovena, tako se klanjam i pred njegovim genijem.« Kako su godine prolazile List je bivao sve strpljiviji, tananiji i dobrodušniji, postajao je savršeni hrišćanin i niko ga vise nije mogao uvrediti. Kada je njegov sluga uhvatio u krađi siromaha koji je u kući dobijao hranu, List mu je krajnje uverljivo doviknuo: »Ali Miška, šta vam pada na um! Pustite odmah gospodina! Ja sam mu dao ključ pisaćeg stola i zamolio ga da mi nešto donese!« 269

Da bi siromašnog kompozitora pesama Roberta Franca poštedeo ponizenja, osnovao je - uglavnom vlastitim sredstvima - fondaciju za osiromašene muzičare. Antonu Rubinštajnu, koji nikada nije mogao da prihvati »muziku budućnosti«, priredio je večeru na koju je pozvao 40 gostiju. Johanesu Bramsu koji je njegovog »Hrista« nazvao glupom smicalicom, poslao je povodom izvođenja Bram-sovog koncerta u Bduru, doduše, uzdrzanu pohvalu, bez obzira na to što je delo u biti bilo sasvim strano njegovom shvatanju. Svađe koje su se dugi niz godina vodile oko muzike bu dućnosti vremenom su prestale. Svet se okrenuo i polemisao u vezi s mnogo smelijim pokušajima muzičkih inovatora. Ono što su mu već za zivota svi priznavali jeste da je bio pionir i veliki majstor. Poslednja godina zivota bila je jedinstveni slavni pohod kroz Evro pu. Listove svečanosti ređale su se jedna za drugom. Zaustavio se u gradovima: Karlsrue, Strasbur, Antverpen, Ahen, Minhen, Insbruk. Firenca, Venecija, Budimpešta, Liez, Pariz, London, Sondershauzen, Luksemburg i Vajmar. U tim gradovima slušao je svoja dela. ponekad je i sam svirao, svuda su ga slavili i ukazivali mu najveće počasti. Sa svih strana su ga saletali i dosađivali mu, gotovo isto kao u godinama kada je bio na vrhuncu pijanističke karijere. Dok se u Vajmaru, teško prehlađen i već napola slep, odmarao od tih trijumfa, posetila ga je Kozima, Vagnerova udoviea. i kršeći ruke preklinjala ga da svoje veliko ime zalozi kako bi se očuvalo Vagnerovo zivotno delo koje je prolazilo kroz tešku krizu. List se odazvao i otputovao u Bajrojt, ali je već na putu dobio zestoku groznicu. Potpuno iscrpljen, drzeći na ustima maramicu da ne bi kašljanjem ometao predstavu, prisustvovao je izvođenju »Parsifala« i »Tristana«. Na kraju svakog čina pridizao se i naslanjao na ogradu loze, otpozdravljajući publiei. Na kraju je pao u krevet. teško oboleo od up ale pluća. Kozima je postavila strazu pred vrata njegove sobe s namerom da njegovim prijateljicama onemogući pristup ali sama nije nalazila vremena da bi ga negovala. Za vreme jedne popodnevne predstave u Listovu sobu ušunjala se Lina Raman i oprostila se od njega. Kada se pojavila baronica Majendorf, List je već bio mrtav. U vezi sa njegovom sahranom vodili su se dugi pregovori između Budimpešte i Vajmara. Kozima je postavljala uslove: trazila je sahranu o drzavnom trošku Mađarske i knezevsku grobnicu u Vajmaru. Njeni uslovi su bili odbijeni. Istovremeno je Karolina, koja je bila izvršilac Listovog testamenta, stala u odbranu prava franjevaca na telo njihovog umrloga redovničkog brata, ali je i ona umrla pre nego što se taj spor okončao. Na kraju, List je sahra njen u Bajrojtu. 270

Dva kod njega pronađena pisma, prava pravcata ljubavna pisma, upućena čoveku starom sedamdeset pet godina, najdirljivije su nadgrobno slovo. Jedno pismo je stiglo iz Bratislave: »Monsignore, ovog časa napušta moj brat sobu. Hvala, mnogo Vam hvala na Vašoj ljubaznoj uspomeni! Moj muz otputovao je u Dalmaciju, tako da sam potpuno slobodna i mogu da radim šta god pozelim - dakle! Pitam Vas, slobodno i bez okolišenja: da li biste pristali da me uzmete kao svoju pratilju u London? Po Vašoj zelji mogu da budem ve lika dama, vaša sekretariea ili obična sobariea - jer imam samo jednu zelju - da Vas pratim i da Vam budem od koristi; srećom govorim engleski. Putne troškove snosila bih sama, jer ne zelim da iko pomisli kako na tuđ račun putujem svetom. Veoma dobro znate zašto zeliin da budem s Varna. Učtivo i najsvesrdnije Vas molim, ne ostavljajte predugo bez odgovora Vašu večno odanu Sorellu.« Drugo pismo je stiglo iz Pariza i glasi: »Maestro moj! Osiana poklanja svaki minut svoga zivota Varna i voli Vas vise nego svi ostali stanovnici Pariza. To opravdava i moje poslednje, veoma indiskretno pismo. Maestro, volim Vas silno, jer ostali se zadovoljavaju već time da misle ono što ja izgovaram. Volim Vas iznad svega, oprostite mi što sam toliko slobodna da Vam ovako pišem - ah, volela bih Vam doviknuti svim svojim snagama: Dođite! Dođite! Dodite!« Ali Franc List bio je nešto mnogo vise nego Ninon de Len elos u muškom izdanju, vise nego najveći virtuoz svih vremena, vise nego začetnik moderne muzičke ere. Bio je biće simboličkog značaja. Sa svim suprotnostima svog nedokučivog karaktera - sa svojom strašću i dobrotom, sujetom i smernošću, suptilnošću i mistikom, ohološću i pozrtvovanošću, društvenošću i radnim zanosom, površnošću i rezignacijom, zudnjom za uspehom i svesnim mučeništvom, prepuštanjem samoga sebe slučaju i izgaranjem u čeznji za idealom, hrabrim priznavanjem svojih slabosti i sumnjom u svoje poslanstvo, nestrpljivošću i neotpornošću - sa svekolikim ovim malim i uzvišenim ljudskim osobinama - Franc List bio je otelovljeni pojam devetnaestog, najčovečanskijeg veka. 271

DVA ORGULJASA

7a gospođu Lizel Bitrolf

»Pater Seraphicus« Gospodin Nikola Frank (Franck) iz Lijeza bio je čovek po malo problematične egzistencije. U njegovom venčanom listu na / i l a se napomena »bez zanata«, u popisu stanovištva iz 1824. . Jine označsn je kao »knjizevnik«, posle toga kao »bankar«, a kxaju »impresario svoga sina Cezara, čuda od deteta«. Kad je :aku bilo clvanaest godina, predstavio ga je u Parizu kao budu - .■_: drugog Lista. Bio je, bez sumnje, uveren da mu se vise isplati novae ulaze u obrazovanje svog sina nego u banke, jer je na jga potrošio sve do poslednje pare. Ostao je praznih dzepova Ji njegovog završenog ispita i jedva je smogao nešto novaca za vtansku kočiju do Brisla. Tamo je svoje čudo od deteta, zajeds njegovim opusom br. 1, predstavio kralju Leopoldu. To mu ; donelo neke posebne rezultate, a isto je tako bez većeg rezul .-. ostala i dvogodišnja turneja po Belgiji. U Pariz se vratio ogor:. i tu je čekao na kompozicije svo ga deteta, koje je u međuvre.-nu moralo izdrzavati porodieu dajući časove klavira. Sa satom u put od poslednjeg učenika do kuće potrošio deset minuta vise nego Sto je njegov otae isplanirao. »Gde si se skitao, derane, razbojniče, ubieo svog cca?« Jednoga dana Cezar je zatekao svog oca baš u času kad je aj provalie u ladieu njegovog radnog stola. »Izgleda da ti deset sati poučavanja dnevno nije dovoljno!« izderao se otae. »Tu nalazim samo ludorije: vezbe fuga, kompozicije u starom stilu. Misliš li da će nam pekar za to dati jednu jedinu zemičku? Gle, tu je i pesma: ,Anđeo i dete' - zaista poetično.« Bacio mu je note u glavu: »Piši romanse i operske parafraze, stvari koje se traze! Dovoljno si učio. Dokazi konačno da nisam zbog tebe uzalud osiromašio!« Učio je dovoljno, o tome je posedovao i dokumente. Na kon zervatorijumu u Lijezu dobio je prvu nagradu za klavir. Pariski kon275

Sve to nije upućivalo na zaključak da u njemu sazreva drug: List. Cezar je bio čvrsto odlučio da svoga oca razočara. Nije mu bilo stalo ni do pijanističke karijere, ni do slave, ni do novca. Bio je srećan jedino ako je mogao da svira ozbiljno, strogo, klasično U glavi mu se vrzmala simfonijska pesma. Započeo je i komponovanje biblijskog oratorijuma. Sakrio ga je tako dobro, da n; otae nije mogao da ga pronađe kod majke jedne od svojih učenica. Ta majka plaćala mu je dvostruke časove, samo zato da bi mladi čovek na taj način dobio vreme za svoj stvaralački rad. Kao slavna glumica mogla je to da učini. Uz posredovanje Franca Lista taj oratorijum je izveden. Zvao se »Ruth«, ali se iza tog imena skrivala Felisita, ćerka slavne glumice. Pošto majka nije zelela da se njeno dete posveti pozorišru. dopustila je ćerki da se odmah posle izvodenja oratorijuma uda za tog dvadeset četvorogodišnjeg kompozitora. Put do oltara nije bio bez prepreka. Naime, u Parizu je u te vreme opet bila revolueija. Kočija sa mladencima se zaustavila pred jednom uličnom barikadom. Mladozenja se popeo na barikadu i doviknuo majci i nevesti: »Proći ćemo nekako, samo se popnite!« Dva radnika podigla su neznu nevestu na ruke i kavaljerski je prenela s jedne grede na drugu. Otac Frank nije se pojavio na venčanju. Nije vise hteo ni da čuje za sina koji se nije razvijao u skladu s njegovim zeljama i koji se zadovoljio skromnom sluzbom orguljaša. Narednih dvadeset pet godina vukao je svoje razočaranje i ogorčenost s jednoga kraja na drugi i pred kraj zivota skrasio se u Ahenu (Aachen) u dvosobnom stanu. Tamo je umro usamljen, baš u vreme kada je njegov sin od orguljaša napredovao do mesta profesora na konzervatorijumu i započeo svoj put u besmrtnost. Mladom suprugu nešto je nedostajalo - očev precizni vremenski raspored na koji se navikao. Njegova zena se ponudila da mu ona organizuje vreme, a osim toga obavezala se i da će mu svakog dana bezuslovno osigurati dva sata apsolutne samoće, bilo to rano ujutro, bilo u pola noći. Bilo je to Cezar Frankovo sveto »vreme za razmišljanje« i toga se pridrzavao čitavog zivota. Tom vremenu je mogao zahvaliti za sve što je postao i što je stvorio. 276

Bio je, naime, nezna ljudska biljka. Već i njegov miran posao i zvanje bili su za njega vise nego dovoljan razlog za uzruja vanje. Po prirodi on uopšte nije bio predodređen za stvaralačke uzitke i napore koji čoveka iscrpljuju. čak i obična pozorišna predstave za njega je bila zamorna. Dešavalo se da zaspe usred ćina. Kad je u svojoj tridesetoj godini komponovao operu, trebalo mu je za to četrnaest meseci dnevnoga »vremena za razmišljanje«, a po sle toga se pola godine teturao baš kao čovek koji je preboleo tešku bolest. Bio je zadovoljan svojom sudbinom. Slavoljubivost je bila potpuno strana njegovom karakteru. U svemu što je radio dosled no je primenjivao hrišćanske vrline: strpljivost i smemost, i sve to bez naprezanja volje, pa čak bez ikakvog dubljeg umovanja; postupao je tako jer je to jednostavno bilo u njegovoj prirodi. Teško da bi se mogao pronaći čovek koji je s takvim duševnim mirom pratio svoj vlastiti razvoj, čovek koji je bio do te mere neopterećen spoljnim sjajem uspeha, i koji je s takvom bezbriznošću zadrzao znake početne faze svoga razvoja. U pravom smislu reči počeo je da stvara kada je imao već pedeset godina. Violinsku sonatu koju je Hansu Bilovu nagovestio u svojoj 37. godini, završio je 27 godina kasnije! Svoje gla vno delo »Beatitudes« pisao je eelu šestu deceniju svog zivota. Ovaj oratorijum je na kxaju ispao toliko dugačak da su mu učenici, posle zatvorenog izvođenja, savetovali da u javnosti izvede samo poje dine njegove delove. Na privatnu audieiju u svom stanu, Frank je, u svojoj naivnosti, pozvao kritičare glavnih novina, direktora konzervatorijuma, operskog intendanta i ministra lepih umetnosti. Ministar je poslao izvinjenje da nema vremena, kritičari su baš te večeri morali da prisustvuju premijeri jedne operete, operski intendant je ostao do trećega dela, a direktor konzervatorijuma do četvrtog. Osmom delu su prisustvovala još samo dva slušaoca. Povodom njegove sezdesetpetogodisnjice njegovi učenici priredili su koncert, kako bi profesor jednom ipak čuo svoja orkestarska dela. Orkestar je svirao jadno i potpuno upropastio »Simfonij ske varijacije». Jedini koji se zbog toga nije ljutio, bio je Frank: »Ne deeo, nemojte tako! Vi suviše trazite. Što se mene tiče - ja sam zadovoljan.« Kasnije je doziveo još i izvođenje svoje simfonije i gudačkog kvarteta. Po završetku simfonije, publika je ostala potpuno indiferentna. On je to pripisao ganuću, jer je dirigentu čestitao: »Kakvo divno reprodukovanje! I kako je delo dobro primljeno!« Kad su posle gudačkog kvarteta slušaoci zaista aplaudirali, rekao je ponosno: »Vidite, sada već počinju da me shvataju.« U torn momentu imao je već 68 godina, a pola godine ka snije je i umro. 277

Imao je karakternu osobinu koja je njegovoj hrišćanskoj strpIjivosti davala obelezje superiornosti: znao je bez ikakvih obzira i do kraja da izrazi svoje ja. U istoj notnoj svesci posle himnične arije, dostojne jednog Bramsa, zabelezio je najplitkiju salonsku muziku - i to za orgulje! Kao da je hteo da kaze - šta mogu, taka\ sam i takvog me morate prihvatiti. Bio je Qno što Rusi nazivaib širokom dušom, mozda i širom nego što je bila Betovenova. Njegov opus obuhvatao je sve: od crkvenih misa do komičnih open -. Ta širina mu je omogućavala da s nekoliko taktova probudi duho ve staronordijskih priča, i to snaznije od Edvarda Griga, da bi vee u sledećem delu oziveo divove - arapske demone iz »Hiljadu i jedne noći«. Njegov gudački kvartet je kamernomuzička apassionata, koia je potresla i samoga Lista: »To je upravo ubistvo!« Debisijev (Debussy) kvartet se smatrao delom trajnoga paroksizma, i to je razumIjivo. Odrekavši se harmonske logike, Frank je tu bio Debisije \ vodič i preteča. U poslednjem stavu simfonije, hromatskim akord nim pomacima postigao je takav efekat kao Debisi u svojim »Oblacima«, tu je dakle rani impresionista. Bio je mnogo napredniji od generacije koja je došla posle njega, tj. generacija oko Bramsa. »Kakva je to simfonija u d-molu«. prigovarao je neki operski kompozitor, »u kojoj prva tema u devetom taktu modulira u des, u desetom u ees, u dvadeset prvom u fis, u dvadeset petom u e, u trideset devetom u es i u četrdeset petom u f ?« Frank je odgovorio: »Prvi stav treba shvatiti kao da je u isti mah pisan u d-molu i u f-molu.« Svaka usiljenost i sve predrasude bile su mu strane. Bio je Slobodan duh, bio je vedar i nadmoćan čovek. Pripadao je onom malom broju Francuza koji su čitali Kanta. U pojedinim trenuci ma, ovaj njegov omiljeni autor silno ga je zabavljao. Neko ga je jednom prekinuo u čitanju: »Stvar koju čitate, mora da je jako šaljiva, jer vidim da se neprestano smejuljite.« »Odista«, odgovo rio je Frank, »odlično se zabavljam. Ova knjiga zove se 'Kritika čistog uma'.« Francuska muzika dvadesetog veka počinje delima ovog originalnog čoveka. Mnogima je uzor postala, pre svega, njegova »ciklična« forma, tj. ponavljanje istih tema u gotovo svim stavovima. Pronašao je to već kao mladić od devetnaest godina, dok je pisao svoj prvi opus. Ali još mnogo smeliji bio je način na koji je usko povezao različite forme. U gudačkom kvartetu je sjedinio pesmu. fugu i sonatu. U jednom klavirskom delu, između preludijuma i fuge umetnuo je koral. Taj koral prozima čitavo delo i ne pojavlju je se odmah u gotovom obliku, nego nastaje postepeno, raste. dz bi se na kraju, izliven iz niza šesnaestinki, i kao ponovo roden. L silnoj gradaeiji pojavio kao kontrapunkt temi fuge. 278

Betovenov metod razvijanja melodije razradio je na najveličanstveniji mogući način. Teme violinske sonate takođe se samo postepeno rađaju; one u »Simfonijskim varijacijama« neprestano se razvijaju u stalnim i beskonačnim promenama. O svom koraiu za orgulje u Eduru izjasnio se sam pred svojim učenicima: »Videćete, taj koral uopšte nije pravi koral, on nastaje tek u toku kompozicije.« Svoj posao orguljaša Frank je obavljao s predanošću kao retponovanje. »Kada biste samo znali koliko ja volim te orgulje«, rekao je zupniku crkve Sv. Klotilde, kada je tamo prihvatio sluzbu. ■>Toliko su gipke pod mojim rukama i tako se krotko pokoravaju mojim nalozima. Moje orgulje — one su moj orkestar.« Postupao ■ :n levu ruku na pročelje, a desnom, sasvim lagano - kao da se . ,.io da bi se instrument mogao uplašiti - izvlačio je registre. Dok je sedeo za orguljama, izgledao je svojim učenicima kao vvetae. Ponekad su ga nazivali »Pater seraphicus«. Anđeoska je bila i njegova posebna sklonost prema tonalitetima s mnogo povisiliea: h-dur, cis-mol, i posebno fis-dur. Sopen je ove tonalitete zaogrnuo blistavom elegancijom, Frank je učinio da zrače svetlošću hrišćanskog spasenja. Bio je anđeosko biće. Parizani koji su ga viđali kako zuri ulicama laganim, gotovo nečujnim korakom, odeven u preširoki kaput i prekratke pantalone, s večitom grimasom na lieu, spotičući se i sudarajući se s prolazicima, nisu znali ništa o toj njegovoj anđeoskoj prirodi. Ali znali su za nju njegovi učenici, posebno kada su mu pokazivali svoje prve radove. »Ovo mesto - hoće li mi ovde staviti neku primedbu? Iznenada se zaustavlja; svira baš to mesto, svira ga još jednom, razmišlja, a onda ga svira i po treći put. P o izrazu njegovog liea moglo bi se zaključiti da nije zadovoljan. S tim istim izrazom gleda čitavih pet minuta jedan jedini takt, dva akorda, muči se kao da radi neki posebno tezak posao. A onda iznenada, lice mu se razvedri i čuje se njegov blagi, očinski glas: Sada mi se to sviđa. U početku mi se nije dopadalo, ali sada sada mi se baš dopada.« 279

Plašljivi Kiklop Na traci malog lovorovog venaca, koji je hor saborne erkve u Lincu predao svom orguljašu posle izvođenja nove mise bile sa izvezene reči: Neka iz bozanskog vre/a umetnost k bozanstx'it vodi. Delo je bilo do te mere teško, da hor zamalo što nije počeo da štrajkuje usred proba. Ljubitelji muzičke umetnosti gomjeaustrijskog glavnog grada nisu poznavali Listovu »Gransku misu«, koja je nekoliko godina pre toga veoma uzbudila svet, ali su bili isto tako uzbuđeni kao i međunarodrna publika u ono vreme. Ovakvi zvu ei nisu nikada ranije odzvanjali u njihovoj katedrali. U eredu, torn ispovedanju vere, koje je teško zaodenuti u muzičko ruho, nalazilo se mesto gde je slušalac dozivljavao pravi muzikom izrazeni potres. Neposredno, mnogo mnogo oštrije nego kod Betovena dašak pianissima prelazio je u strahoviti prolom eelog orkestra. Najsmelija i neobična harmonska mesta smenjivala su se sa savremeno oblikovanim stavovima fuga. Bilo je to delo visokih muzičkih htenja. Publika je trazila da se misa ponovo izvede i repriza je odrzana u koncertnoj dvorani. Najveći poznavalac muzike u gradu, okruzni komesar, koji je i sam komponovao, pisao je o tome u novina ma: »Sva inteligencija grada Linca poklonila se velikom duhu koji se, kao Betoven i Šubert, zaogrnuo plaštom kojim se odvaja od običnog, površnog umetnika. Reči nekog budućeg biografa orguljaša naše stone erkve, mogle bi glasiti otprilike ovako: Dana 18. decembra 1864. godine pojavila se na horizontu Bruknerova (Bruckner) zvezda - prvi put u punom sjaju. Otada je sledilo (nadamo se da će moći nastaviti) delo za delom, i svako je značilo dalji napredak na smelo započetom putu.« Proročanstvo se ispunilo. Na Duhove iduće godine, odrzana je u Lincu pevačka svečanost na kojoj je Bruknerova »Seoba Germana« zasenila sve ostale kompozicije. Austrijski muzički papa. univerzitetski profesor Hanslik (Hanslich), poklonio mu je svoju fotografiju s potpisom i rekao mu: »Dođite u Beč! Vi morate da krenete u veliki svet.« Orguljaš je izgledao sasvim preplašeno: »Ali, Vase gospod stvo, ja sam tek počeo da komponujem.« Hanslik ga je potapšao po ramenu i rekao: »Ne brinite. Bićetc moj štićenik. Šta to znači, sigurno vam je poznato!« Budući da se po Bruknerovom izrazu liea videlo da nije znao šta bi to moglo da znači, veliki čovek mu je poblize objasnio: »Ako zelim da neko uspe, on je već uspeo. Ako zelim da propadne, onda je već propao.« 280

Orguljašu su od strahopoštovanja zaklecala kolena. Na svom širokom gornjeaustrijskom dijalektu uspeo je jedino da promuca: »Najponizniji sluga Vašeg gospodstva. Najponizniji sluga.« Tada je imao četrdeset godina. Svojim spoljnim izgledom podsećao je na gostioničara, bio je jak, dobro uhranjen, ramenih obraza, kratko ošišane smeđe kose; na okruglom smirenom lieu igrao mu je dobrocudni osmeh koji je odavao čoveka koji je uvek spreman da svakome učini uslugu i da svakoga oslovljava počasnim titulama. Uvek je nosio široko, pomalo zguzvano crno odelo, proizvod solidnog seoskog krojača, sašiveno potpuno nezavisno od bilo kakve mode. Iz dzepa kaputa virio mu je kraj ogromne plave maramice. Sluzio se često kutijom za duvan, a s velikim uzivanjem jeo je u »Bavarskom dvoru«. Pojeo bi po tri poreije supe, tri poreije jagnjeće dzigeriee s valjušcima i uz to pio vino ili plzensko pivo. Uvek je ima mnogo posla. Svakog bozjega dana je u zoru orguljao na misi u zupnoj erkvi, a zatim je drzao časove klavira. Uveče je drzao probe crkvenom horu ili pevačkom društvu. Svake nedelje morao je da obavlja dve duznosti - pre podne je svirao na misi u zupnoj erkvi, a i po podne na nekom drugom crkvenom obredu. U slobodno vreme, mnoge sate provodio je za orguljama iza zaključanih crkvenih vrata. Biskup ga je tamo često zatieao i slušao njegovo muziciranje. Svog orguljaša uvek je pozdravljao kao čoveka ravnog sebi. Najviše vremena posvećivao je svojim studijama kod kuće. Uvezbavao je polifoni stil, komplikovane stavove fuge. Predsoblje njegovog momačkog stana bilo je prekriveno notama - lezale su na klavira, po stolicama, čak i po podu, u hrpama visine od pola metra. To predsoblje, sa svojim uskim prolazima, izgledalo je kao teren koji su razrovali arheolozi. Iznad molionice, ispod zelene zavese bila je prikrivena posmrtna slika njegove majke. Kada bi u kuhinji svoje susetke čuo zveckanje posuđa, ono mu je toliko smetalo da je znao da bane kod nje i da je ispsuje. Inače je sasvim lako podnosio galamu koja je dolazila s obliznjeg vojničkog poligona, gde su odjekivale zapovesti podoñeira. Cak je i voleo da čuje uobičajne vojničke signale, nalazimo ih kasnije i u njego voj šestoj simfoniji - jer su potieali od Hajdnovog brata Mihaela. Radi postizanja ravnoteze, od horista pevačkoga društva nije ništa tako strogo zahtevao kao dašak pianissima. Uvek iznova kršio je ruke i stalno ponavljao: »Tiše! Još mnogo tiše! To još uvek zvu či kao da su trompete!« Poslednju strofu Šumanovog »Ritornela» nikako nisu mogli da izvedu dovoljno tiho, da bi on bio zadovo ljan. Horisti su se onda dogovorili da na sledećoj probi samo nečujno miču usnama, da pevaju bez glasa. Kad se Brukner na sledećoj probi spustio gotovo do poda, da bi izvukao što finiji ppp, do 281

njegovih ušiju vise nije dopirao nikakav zvuk. Tada je sav ushićen prošaptao: »Sada je dobro, sada je dobro!« Na probe je uvek dolazio noseći sa sobom još jednu garnitu ru rublja. Iako je dirigovao bez kaputa, na kraju probe bio je od silne revnosti i uzbuđenja sav u znoju. A i inače je često bio oznojan. Zato mu je njegova velika plava dzepna maramica bila neophodan rekvizit. Videlo se to, na primer, svaki put kada bi udubljen u svoj rad zaboravio da mora na ručak. Onda je - setivši se toga iznenada sav erven u lieu i dahćući jurio ulicom, ne prepoznajući i ne pozdravljajući nikoga. »Opet se zaradio!« smejali su se stanovnici Linca. Zabavljali su ih razgovori o tome, zašto je čoveku sa dobrim nameštenjem, koji je uz to bio i blizu četrdesete godine zivota, bilo toliko stalo do ispitnih svedočanstava i školskih zadataka? Dvaput godišnje - u vreme pre Bozića i pred Uskrs, Brukner je odlazio u Beč po svedočanstvo koje je dobijao od profesora Zehtera. Ispiti su svaki put trajali oko sedam do osam nedelja. Za te ispite pripremao se s takvom revnošću, da se dešavalo da je od umora znao i da zadrema usred privatnih časova koje je drzao po građanskim kućama, a jednom je čak i pao sa stoliee. Profesor Zehter povremeno mu je pisao: »Radite polako, pazite na svoje zdravlje! Stedite svoje snage, odmarajte se!« Nikada nije imao tako marljivog učenika. I nikada mu niko nije zadao toliko posla s korigovanjem. Dogodilo se jednom da je poštom pri mio sedamnaest svezaka. To je trajalo pet godina, a onda se Brukner prijavio na javni ispit na bečkom konzervatorijumu. Profesori su pregledali njegove radne sveske i one su na njih ostavile tako dubok utisak, da mu niko nije postavio nijedno dodat no pitanje. Dvorski kapelnik Herbek je torn prilikom izjavio: »Kad bih znao samo deseti deo onoga što zna ovaj čovek, bio bih najsrećniji na svetu.« Konačno su zaključili da će mu bez daljnjeg dati posebno priznanje, ako na orguljama improvizuje fugu na zadatu temu, onako kako su to znali barokni majstori. Temu mu je zadao profesor Zehter, a Herbek je istu produzio za još četiri takta. »Grozni ste!« primetio je direktor konzervatorijuma. Brukner je dugo posmatrao temu, tako da su profesori već počeli da razmenjuju upitne poglede. Zatim je započeo s intrddukcijom, poigravao se s pojedinim motivima, a da još uvek nije doneo temu u celini. Prava fuga bila je grandiozna i veoma teška. Kod »orgelpunkta« dao je smele i slobodne gradaeije. Kad je kandidat završio, Herbek je uzviknuo: »On bi nas morao da ispituje, a ne mi njega!« Brukner se samo klanjao i klanjao. Onda je primio svoje svedočanstvo. 282

»Sada«, rekao je, »sada zelim da se posvetim komponovanju.« Izgovorio je to na nemačkom knjizevnom jeziku, što mu je ponekad u svečanim prilikama i polazilo za rukom. Svoja svedocanstva prosto je obozavao. Ona su ublazavala njegov strah od zivota koji je još od detinjstva nosio u krvi. Sa trinaest godina, majka ga je odvela u zavod Sv. Floriana, i tu se od njega oprostila rečima: »Najstariji si. Sada, kad je tvoj otac mrtav, moraš mi pomoći da tvoja braća ne budu prosjaci.« Nije mogao da studira muziku, ali se njom usput bavio s takvom strašću da su mu, osim polozaja pomoćnog učitelja u Sv. Florianu, poverili i mesto orguljaša. Na taj način je zarađivao trostruku platu, tačnije 116 forinti godišnje. »Osećao sam se kao nekakav knez«. Ali ljudi zavide knezovima. Zato je od zupnika, od dekana i od školskog nadzornika zatrazio da mu izdaju potvrdu da je svoje nastavničke duznosti uvek obavljao besprekomo. Nakon deset godina ovo knezovanje mu je ipak dozlogrdilo. »Za njihove svečane gozbe morao sam uvek da komponujem kantate i kakve koještarije, a pritom su me veoma malo uvazavali, ta ko da sam, recimo, morao da jedem za stolom sa poslugom. Zbog toga sam i postao krajnje melanholičan.« Sve godine ovog knezovanja revnosno je skupljao svedocanstva. Najpre je studirao latinski i fiziku, te je u Lincu u realnoj gimnaziji polozio maturu. Zatim se setio da bi mu, mozda, najbo lje odgovaralo zvanje činovnika, jer bi imao pravo na penziju. Zbog toga je dve godine, potajno i bez naknade, radio u sreskom sudu. Zatim je zatrazio svedočanstvo i na osnovu njega podneo molbu e. kr. organizacionoj komisiji trazeći posao kod javnih vlasti. Pošto je molba bila odbijena, polozio je ispit za glavnog učitelja. Na torn ispitu ocenjen je ocenom »vrlo dobar« iz svili predmeta. Nameštenje, međutim, ipak nije dobio. U međuvremenu je bio dvaput u Beču i tu je dvorskom kapelniku dostavio na uvid svoje kompozieije, zamolivši ga za stručno mišljenje. Dobio je potvrdu o veštini i temeljitosti svojih radova, ali i objašnjenje da s pokušajima na svoju ruku neće daleko dogurati. Jednom je u zavod Sv. Florian došao neki prosjak. Kad je saznao da se radi o bivšem orguljašu, Brukner je i njega zamolio za svedočanstvo. Jednoga dana iznenadio je prelata svojim priznanjem koje je izrekao zamuckujući: »Moram nešto da Vam priznam - ili će mi sree pući.« Otkrio mu je da se prijavio za mesto orguljaša stone erkve u Olomoucu. "Šta? Zeliš da odes? I to česima? To je ipak - « »Vaša milosti, rekli ste mi onomad i sami, da ćete mi oprostiti.« »Da, jer si bio tako malodušan. Ali posle sam ti rekao da te volim. A ti, međutim, ovako sve potajno... Dobro, dobro, a sada mi smesta izuj cipele!« .->,»». «»,, 283

Brukner je kleknuo i izuo mu cipele. Bio je to u isto vreme i čin pokoravanja i dokaz milosti. Dok je još bio dečak-pevač, smatrao je ovu sluzbu najvećom počasti koja ga je mogla zadesi ti. Ali sada mu je, naravno, bilo trideset godina. Kada je ustao, prelat ga je upitao: »Dakle, da li ćeš i u bu duće preduzimati nešto potajno i mimo moga znanja?« »Neću, Vaša milosti, sigurno neću nikada više.« Njegova molba za Olomouc bila je odbijena. Neverovatno, ali samo nekoliko nedelja kasnije, Brukner je opet stajao pred istim prelatom i priznao mu isti greh! Ispričao mu je kako se sve to dogodilo. Kako ga je profesor Dirnberger pozvao u Linz i rekao mu da mora odmah da svira na orguljama u stonoj erkvi i kako je to u vezi s konkursom za mesto orguljaša u katedrali itd. Rekao je da se branio: »Sta Vam pada na pamet? Šta bi u Florijanu mislili o meni, kada bih se takmičio ovako iza njihovih leđa.«. Sve to ništa nije pomoglo, tako da je morao u erkvu. I dok su ostala dvojiea kandidata svirala - "oh, toliko lose, Vaša milosti, a i pogrešili su nekoliko puta« - on je klečao na ogradi kora i molio se Bogu. Molio se da ga mimoiđe zlo, a i za drugi slučaj - ako stvar uspe a zlo ga ne mimoiđe - da njegovo sviranje i uspeh budu jedino u slavu bozju i slavu Sv. Floriana. I onda se još jedanput branio, ali ga je gospodin profesor jednostavno posadio za orgulje. »Moraš!« rekao je. »Eto, tako se sve to dogodilo«, objasnio je prelatu, dodavši kako su mu druga dvojiea kan didata rekla da je njegovo sviranje propast za sve ostale orguljaše. i da po svemu izgleda da će mu dati mesto orguljaša u Lincu. »Orguljaš kod biskupa u stonoj erkvi? To je nešto drugo, tu ništa ne kazem. To moraš, svakako, prihvatiti i ja te ne mogu zadrzati. Pođi, dakle u ime bozje, u Linc.« I tako je stupio na svoju novu duznost - u kaljačama, s maramom oko vrata; na kaputu mu je nedostajalo jedno dugme... Šest godina bio je Zehterov učenik kontrapunkta i godišnje je polagao po dva ispita. Ali kad je konačno zeleo da počne s komponovanjem, ubrzo je shvatio da još nije dovoljno spreman za to. Prostudirao je matematiku tonova, ali o instramentalnom slikanju nije još imao nikakvih znanja. Našao se čovek koji se ponudio da mu to objasni. Bio je čelista gradskog pozorišta koji se školovao na konzervatorijumu u Brislu. Za Bruknera, mladić je bio »gospo din profesor«. Zajedno su analizirali Betovenove sonate, i Brukner se kao nekakvim sportom bavio pronalazenjem onih mesta gde Zehterova pravila nisu bila uvazavana. Posle toga baeio se na izučavanje nauke o instrumentaciji, detaljno proučivši »Eroiku« i »Devetu simfoniju«. Na kraju je napisao oglednu simfoniju, koju mu je korigo vao mladi čelista. U delu nije našao mnogo grešaka, ali ga nije ni 284

pohvalio. Brukner je bio uvređen i sigurno je zbog toga učinio neverovatan propust - ovoga puta nije trazio nikakvo svedočanstvo! Po starom običaju trazio je samo potvrdu o završenom školovanju. Završetak školovanja svečano je proslavio u jednoj dobroj krčmi. Pošto je za studiranje instrumentacije utrošio još dve godine, Brukner je imao već 39 godina kada je počeo da komponuje.. Napisao je najpre tri mise. »N*a komponovanje simfonije naterao me je Majfeld (Mayfeld).« Bio je to onaj isti okruzni ko mesar koji je povodom prvog Bruknerovog koncerta napisao one proročanske reči. Jednom prilikom Majfeld je upitao svoga štićenika, da li svoja odela naručuje kod stolara. »Zašto me to pitate? Odevam se jednostavno, ali elegantno. Za orguljanje mi trebaju pantalone koje mi ne sputavaju noge«. Mnogo manje je bio samouveren u muzičkim stvarima. Njegova druga simfonija podsećala je na Šubertova mladalačka dela. Treća, koju je, kasnije prozvao prvom, i njemu samom činila se suviše smelom. Dao joj je naziv »Jogunica« i nije bio sasvim ubeđen u njenu vrednost. Nekoliko puta doveo je u svoj stan nekog prijatelja, pozorišnog violinistu: »Dođi i pogledaj malo ovu stvar! Da li se moze ovako pisati?« »Ti mozeš. Slušaj samo šta ti kazem; ti ćeš jednom biti veliki čovek.« Bilo je tu zvukova koji su podsećali na Vagnera. U prvom stavu, kao da je odjekivalo jahanje Kundry iz »Parsifala«, iz adagia je izbijala tristanovska atmosfera, u finalu se osećalo kao da mu je pred očima lebdeo »Lohengrin«. U stvari »Parsifal» tada nije ni postojao, a »Tristana« je čuo tek u Minhenu, i to onda kada je nje2ova treća, odnosno prva simfonija, već odavno bila završena. U Minhenu je svoju partituru pokazao Antonu Rubinštajnu i Hansu Bilovu. Obojica su bila vise zatečena nego obradovana. Brukner \ iše nije bio načisto šta da misli o torn svom delu. Uskoro posle toga pisao je novom dvorskom kapelniku Herbeku (Herbeck) u Beč: »Znam da ste mi naklonjeni. Znate koje sam sve zrtve morao da podnesem radi umetnosti, poznata Vam je i moja upomost i moje nastojanje. U Vase ruke stasvljam svoju sudbihu. Molim Vas, spasite me, jer inače ću propasti.« I Pregovori su se, međutim, veoma otegli. U međuvremenu zapao je i u nekakvu depresiju i sklonio se u jedan zavod za lečenje 285

hladnom vodom. Tamo su ga upropastili, počeo je da bulazni 1 spopadale su ga svakojake lude ideje. Postojao je još jedan razlog za njegovu duševnu smetenost. Bila mu je potrebna zena. On je bio čovek pun zivotne snage, a nikada u zivotu nije imao zenu. Imao je mnogo razumevanja za devojke, a nije pred njima bio ni plašljiv. Bio je dobar plesač i voleo je da igra. Išao je gotovo za svakom lepoticom, a znao je često i da zastane pred ogledalom i zadovoljno promumla: »Vraško sam momče — baš sam vraško momče.« Njegova prva izabranica udala se za apotekara, drugoj je izgledao komičan, a treća, rekli su mu njeni roditelji, bila je premlada za njega. Pred grubljim i prostijim uzivanjima sa zenama isprečila se njegova poboznost, a pred prostotom uzmicao je kao pred paklom. Ako se u nekom lokalu poveo razgovor takve vrste. brzo bi izašao. Jednom je sa svog stalnog mesta u gostionici očijukao s nekim zgodnim devojčicama koje su gledale kroz prozor s druge strane ulice. Bocnuli su ga: »Nisu to nikakve naivke, nego lake devojke.« Odmah se povukao, pocrvenevši do ušiju. Jednom su u njegovu momačku sobu poslali jednu od takve lake fele. Predstavila mu se kao poštovalac umetnosti. Kad je malo jasnije pokazala svoje namere, on se trgao i otišao na drugi kraj sobe gde je kleknuo pred raspeće i stao da doziva Boga. Devojka je shvatila da je najpametnije da se pokupi i ode. Bruknerove bolesne fantazije ubrzo su nestale kada je, upr kos lekarskoj zabrani, počeo opet da komponuje. Kada je napokon stigao u Beč, na konzervatorijumu se ubrzo proslavio svojom originalnošću. Svoje prvo predavanje započeo je ovako: naslikao je na tabli notu: »Bog je najpre stvorio Adama« - dodao je kvintu: »i uskoro mu je dao Evu« - onda je pripisao tereu: »ovo dvoje nisu dugo ostali sami.« Dominantni septakord bio je veća porodiea: osnovni ton - »otac, koji sebi moze najviše da dopusti«, septima »njegova zena«, terea - »kćerkica ili razvojni ton, koji mora da napreduje i da bude pod nadzorom«, kvinta - »gospodin sin, kome je dopušteno da se malo slobodnije kreće«. Leti, za vreme predavanja, nije izdrzavao u kaputu, a s vremena na vreme trčao bi na hodnik i tu pod česmom hladio svoju glavu. U početku je učenike oslovljavao sa »gospodo«, a kasnije je svako me od njih davao poseban nadimak. Ko nije pratio nastavu kako treba, brzo se našao pred vratima. Na časovima orgulja sedeo je kraj prozora i odande dovikivao svoje zapovesti i primedbe. Posle treće greške je već stajao iza grešnika i odgurnuo bi ga od instrument a. Na kraju časa voleo je da sedne za klavir i da mladim ljudima tumači svoja dela. Puštao ih je da s njim razgovaraju o svemu što se na njega odnosilo. Kad je primio poziv iz Londona, saopštio im je to ovako: »Englezima neću dugo utuvljavati Baha. To nek a 286

cine drugi, koji nemaju dovoljno fantazije. Ja ću svirati na slobod nu temu.« Pitali su ga da li govori engleski, na šta im je odgovo rio: »Neka engleske ladies nauče nemački ako zele da razgovaraju sa mnom«. Nedelju dana pre svojih koncerata bio je uvek tako nervozan da je vikao na svoje učenike i zbog najmanje greške. Onda im je govorio o probama: da su se filharmoničari ponašali kao balavci, da su za jedan pasus tvrdili kako se ne moze odsvirati, da su ga pitali čemu tolike pauze, itd. »Šta ste im odgovorili?« »Kad moram da kazem nešto vazno, najpre moram da dođem do daha. - Oni su se, naravno, zbog toga smejali, magarci jedni.« A smejali su se i njegovi učenici. Kolege su ga mnogo manje volele. Omalovazavali su bivšeg pomoćnog učitelja, tim pre što su slutili da se radi o genijalnom čoveku. Zato su i bili osvetoljubivi, šikanirali su ga i pravili mu neprilike gde god su mogli i stigli. Glavni sekretar je za vreme Bruknerovih časova, u susednoj sobi, redovno vezbao svoje »sirene«. Kada mu se Brukner u svojoj naivnosti poverio, iznoseći mu svoje novčane brige, drsko mu je savetovao: »Zaradite nešto pisanjem klavirskih izvoda a to svoje simfonijsko smeće pošaljite do vraga!« Ali na drugim mestima, to Bruknerovo »smeće« pobuđivalo je sve veću paznju. Njegova misa bila je veoma lepo primljena i dobila dobru kritiku i od strogog Hanslika. Dirigent Herbek se u kolosalnom eredu toliko zaneo, da je dirigentsku palieu predao Brukneru, a zatim ga zagrlio: »Za mene postoje još samo dve mise — Betovenova i vaša.« U jednom velikom buketu cveća koje je dobio bilo je pismo: »Spasili ste moju dušu. Izgubio sam svoju veru - ali onda me je preobratila Vaša muzika...« Izvođenje druge simfonije finansirao je jedan od knezova Lihtenštajn (Lichtenstein). Filharmoničari su na probu došli protiv volje i puni predrasuda. Brukner ih je ljubazno pozdravio reči ma: »Gospodo, moći ćemo da vezbamo do mile volje. Našao sam nekoga koji dobro plaća.« Gospoda su mislila da se šali. Govorili su još samo o »simfoniji pauza«. Posle pete probe napokon su se uozbiljili. Publika je bila oduševljena. I tada se desilo nešto neobično: muzičari su ostali na svojim mestima dok se dvorana nije isprazni la. Onda mu je orkestar burno aplaudirao. Štampa, i posebno Hanslik, veoma su se dobro izrazili o delu. »Od sveg srea se radujemo neobičnom uspehu ovog skromnog kompozitora energičnih nastojanja.« A prijatelj Herbek rekao mu je: »Da je ovo vase delo napisao Brams, aplauz bi razneo dvoranu.« A onda je Brukner učinio kobnu grešku - pristupio je društvu obozavalaea Riharda Vagnera. 287

Otkako je u Minhenu čuo njegovog »Tristana«, osećao je pravo divljenje za tog velikog čoveka. »Uskoro me je zavoleo i hvalio, bio jako Ijubazan i prijatan prema meni; hteo je i da vidi moju simfoniju, ali ja nisam smogao hrabrosti da mu je pokazem.« Kad je Vagner jednom kasnije doputovao u Beč, primetio je, dok su ga na zelezničkoj stanici pozdravljali uvazeni i poznati umetnici, da sa strane stoji jedan njegov bojazljivi obozavalae. Probijajući se do njega, doviknuo mu je: »Ovamo, Brukneru, dođite blize!« Uzeo ga je pod ruku i nasmejao se iznenađenoj gospodi: »On spada uz nas!« Sledeće godine Brukner je napisao svoju »Wagnera simfoniju*. nagomilao ju je citatima i odneo je, zajedno s još jednom dru gom, u Bajrojt. »Sada ne mogu da Vam pregledam partituru, gradnja pozo rišta mi oduzima sve moje vreme, morao sam čak da prekinem i rad na »Nibelunzima«. »Maestro, zaboga, nemam nameru da vam oduzmem ni četvrt sata! Uveren sam, naime, da je Vašem oštrom oku dovoljan već i samo jedan pogled na teme da biste utvrdili da li moje simfonije vrede ili ne vrede.« »Dodite ipak!« Potapšao je plašljivca po ramenu, poveo ga u salon i pregledao partiture. »Stvarno, ovo je stvarno dobro!« bile su njegove prve reči. Kad je pregledao simfoniju koja je nosila njegovo ime, njegovi su uskliei bili već sasvim drugačiji: »Gle — šta je ovo - ovde trompeta — gle — gle!« Brukner se osećao kao dak kome učitelj pregleda domaći zadatak. Svako »gle, gle« shvatio je kao potez crvenom olovkom i bio je stoga sav snuzden kada je na kraju čuo maestrov glas: »Ostavite mi ovo delo, posle ručka bih zeleo da ga pazljivije pregledam, a uveče ćemo o tome porazgovarati. Posetite me u pet sati!« Brukner je krajnje uzbuđen lutao Bajrojtom i stigao je i do gradilišta pozorišta. Tamo je s interesovanjem sve razgledao, penjao se i na skele i gadno uprljao odelo. Sat je vee' odavno bio otkueao pet sati, kada je po njega došao sluga. Brukner je bio sav izvan sebe. »Očisti me, čoveče, očisti me! Ne mogu ovakav da se pojavim pred maestrom!« Vagner, međutim, nije ni primetio kako izgleda, samo ga je zagrlio i izljubio. Onda je razgovor potrajao satima ... Kad je Brukner kasnije dolazio u Bajrojt, trčao je tamo uvek noseći preko ruke frak, kako bi se svakog časa pred maestro m mogao pojaviti pristojno odeven. Znao je satima da se šunja oko Vagnerove vile i bio je zadovoljan ako je velikog čoveka mogao da vidi makar izdaleka, ako je mogao samo da ga posmatra. 288

U međuvremenu, njegov polozaj u Beču postao je drugačiji. Taj kao dete čedan čovek morao je da iskusi svu zlobu ovog sveta i da je podnosi neprekidno do svog poslednjeg dana. Da bi poboljšao svoju fmansijsku situaciju, poverili su mu časove muzicke nastave u zenskoj učiteijskoj školi. Taj posao mu se veoma dopadao. Pre nego što bi ušao u razred, nikada nije propuštao da baei makar letimičan pogled u ogledalo. Kad se jednom vratio iz inostranstva, gde je kao orguljaš stekao svetsku slavu i priznanja, posebno se radovao ponovnom susretu sa svojim mladim učenicama. Blistajući od zadovoljstva pošao je u školu. Dočekao ga je direktor, isprečio se ispred njega i saopštio mu ledenim glasom: »Ovde vise ne mozete da predajete. Protiv vas je pokrenuta diseiplinska istraga.« »Šta je, zaboga? Šta sam uradio?« »Saznaćete.« Brukner je uskoro saznao. Jedna učenica ga je prijavila da je njenoj koleginici za vreme časa rekao: »Moja draga!« Ministarstvo se uverilo u njegovu nevinost, ali je on posle toga izgubio volju da mladim devojkama tumači osnovne muzicke pojmove. »Draze mi je da godišnje imam 500 forinti manje.« Ali gubitak od 500 forinti godišnje i te kako je osetio. Zatrazio je stipendiju, ali je njegova molba bila odbijena. Morao je da se zaduzi. Nije imao čak ni toliko novca da bi mogao da plati prepisivanje partirure svoje četvrte simfonije. Teške brige potpuno su pomračile njegovu vedru cud. »Mozda mi je suđeno da skončam u zatvoru, da zbog dugova tamo uzivam plodove svog truda i da tamo pesmom slavim ludost svog preseljenja u Beč.« Da bi to predupredio, obratio se univerzitetu s donekle smelom molbom; trazio je, naime, da za njega otvore katedru teorije muzike. Jednom je to već bio pokušao, još dok je bio u Lincu. Tada je njegova molba bila odbijena uz napomenu: »Nije u skladu s duhom vremena«. Tu napomenu je U svom nepopravljivom naivnom optimizmu protumačio tako, kao da će njegov predlog biti prihvaćen posle izvesnog vremena, kada njegova molba dođe u sklad s duhom vremena. Zbog toga je ovoga puta čvrsto verovao da će uspeti. «Kako i ne bi», pomislio je, «kada je nadlezni referent za ta pitanja niko drugi nego profesor Hanslik.» Isti onaj koji mu je jednom rekao: «Ako zelim da neko uspe, već je uspeo!« Ponosno i u čvrstoj veri, u molbi se pozvao i na svog velikog zaštitnika Riharda Vagnera! Svaki đak konzervatorijuma mogao je, međutim, da mu objasni da to ime papi bečke muzicke kritike zaudara kao đavolu tamjan. Pročitavši molbu, Hanslik je pozeleneo od besa. Njegov 289

mali štićenik - taj »najponizniji sluga« - usudio se da prebegne na stranu neprijatelja i čak se usudio da mu tu pred nosom, u njegovoj vlastitoj tvrdavi, podize barjak krivoverja i jeresi. Njegovo mišljenje je glasilo: »Zbog posebno upadljivog nedostatka naučne spreme, potpuno nepodesan.« Profesorska konferencija je sa 21 prema 13 glasova donela odluku da se njegova molba ne prihvati. Ipak, postignuta je barem manjina od dve petine. Taj Brukner bio je, međutim, čak i opasan. Imao je dobre veze s ministrom za kulturu. Te veze bile su toliko jake, da je sledeće godine ponovo podneo molbu, i uspeo da dobije mesto. Hanslik je, štaviše, bio napadan u štampi i morao je, hteo-nehteo, da popusti. Zakleo se da će mu se strahovito osvetiti. Novi lektor za nauku o harmoniji i kontrapunktu nije ni slu tio koliko će ga ta pobeda skupo koštati. Bio je ponosan kao kralj. Prilikom preuzimanja dušnosti, odrzao je vatreni govor i obećao da će predavati slobodno, da će očiglednim primerima pokazati kako se muzički izrazavaju misli i osećanja i time unapređuje visoko razvijeni duševni zivot stoleća. Na njegova predavanja prijavio se znatan broj studenata - njih sedamnaest. Studentima su njegova predavanja bila vrlo zanimljiva. Potpuno ih je osvojio svojim zgodnim dijalektom, nepopravljivom naivnošću i silnom predanošću i tako ih drzao na uzici. Za najteze pojmove uvek je pronalazio jasna poređenja, svakog časa je sedao za klavir i svaki student mogao je sluhom da proven smisao njegovih reči. »Gaudeamusi« (tako je uvek nazivao svoje studente) »slušaju moja predavanja, a za vreme školskih praznika pričaju o tome svojim starima. Tako postajem poznat.« Zivotne brige su popustile i njegov vedri duh opet je došao do izrazaja. Ali, s druge strane, imao je nepomirljivog protivnika. U početku uopšte nije mogao da shvati u čemu je zapravo problem. U svojoj bezazlenosti čak je nekoliko puta pokušao da poseti profesora Hanslika. Ali ovaj bi ga svaki put izbegao. Njegova osveta sustizala ga je gotovo s matematičkom preciznošću prilikom svakog izvođenja bilo kog novog dela. Ma koliko publika bila oduševljena, Hanslik je svako novo Bruknerovo delo prikazivao kao potpuni poraz. To je činio otmeno, kao što je i dolikovalo njegovom polozaju, ali vrlo sarkastično i zajedljivo. Posle njegovih napisa, kojekakve kreature bi još i začinile kritike na Bruknerov račun. Prenerazeni Brukner je u novinama nailazio na članke koji su o njegovoj muzici pisali u stilu: »Neprirodno, bez forme, nezdravo, mešavina megalomanije i bede, napo la ludak, suvo meso s valjušcima!« Ove kritike je najpre osećao kao gorki lek, a kasnije je zbog njih neizmerno patio. 290

»Vidite, u novinama neprestano i strahovito udaraju po meni. To me boli. Ništa im nisam skrivio, i zašto me stalno napadaju? Zašto me me ne ostave da u mira pišem?« Doduše, nisu mu smetali u pisanju, ali nisu zeleli ni da čuju ono što je napisao. Uskoro je na svojoj kozi osetio svu tezinu posledica koje su izazvale lose kritike. Nijedan izdavač nije hteo da štampa njegove partiture. Kada se izvodila njegova simfonija posvećena Vagneru, publika je bezala iz dvorane, i na kraju je ostalo još samo desetoro slušalaca. Repriza njegove Druge simfonije, koju je publika svojevremeno dobro prihvatila, bila je pravi fijasko. Filharmoničari su njegovu četvrtu simfoniju proglasili neizvodivom. Dirigent, izraziti vagnerovac, tešio ga je lepim rečima, u jednom trenutku čak je bio i oduševljen delom, ali se na kraju i on okrenuo protiv njega. Brukner je bio doslovee izopšten. Posle smrti prijatei j a Herbeka, jedan svoj gudački kvintet posvetio je novom dvor skom kapelniku. Taj je nekoliko godina pre toga naručio od njega jedan takav kvintet, ali sada ni on nije imao hrabrosti da ga izvede. Stvar je otišla toliko daleko da je Brukner sam zabranio izvođenje jednog svog dela iz čistog straha pred Hanslikom. Za Bruknera, Hanslik je bio prava noćna mora, uzas. Jednom prilikom, kada su od njega zatrazili podatke za novinski članak, udovoljio je zelji, ali pod uslovom da novinar izostavi bilo kakvu kritiku na račun Hanslika. »Njegov bes je uzasan. S njim se ne treba upuštati u borbu. Sposoban je da čoveka potpuno uništi.« Ta zavera prećutkivanja potrajala je punih deset godina. Brukner je napisao Petu, Šestu i Sedmu simfoniju, ali one nisu mogle da budu izvedene. Nije bilo izdavača koji bi se usudio da štam pa bilo koje Bruknerovo delo. Koncert u Budimpešti nije odrzan samo zbog toga, što Brukner nije imao sredstava da plati prepisivanje partiture. Franc List je zaboravio da jedno njegovo delo ponese sa sobom. Pretpostavlja se da je to bilo delo koje je Brukner upra vo njemu posvetio. Uostalom, ko je bio taj učitelj konzervatorijuma? Za njegov šezdeseti rođendan novine o njemu nisu napisale nijednu reč. Brukner se osećao napuštenim od svih i potpuno bespomoćan. »Dok taj muzički papa ne ukine moje izopštenje, nema mi spasa. To je teška ali sigurna sudbina.« Rihard Vagner pokušao je sa svoje strane da nagovori neke strane dirigente da izvedu neko njegovo delo. Brukner mu je pisao pisma u kojima je gotovo prosjačio: »Molim Vas najusrdnije za milost i naklonost... Vi ste jedini koji mi mozete pomoći... Inače nemam nikoga na ovom svetu...« Ali i strani dirigenti su oklevali. Niko nije bio spreman da se bavi problematicnim eksperimentima, pored toliko drugih uspešnih kompozicija i opšteprihvaćene muzike najbolje vfste. 291

Bruknerove simfonije bile su isuviše samosvojne. Bile su stivhovito teške, kako za orkestar, tako i za dirigenta. Da bi se shvat: la konstrukcija divovskih stavova, trebalo je utrošiti nedelje i ned: lje samo za čitanje partiture. Svaki stav je obično imao tri feme svaka je od njih bila je punopravna, a najčešće su sve bile upotreb Ijene u razradi. Te razrade su bile čudo komplikovane kontra punktike, teške za reproduktivno savlađivanje, i još teze za on, koji bi da sluhom prate njihov trag. Bruknerove muzičke erupeije nastaju, takođe, kao prirodnc pojave - neočekivano, neshvatljivo i preteći. Njegove disonance ne deluju mučno kao kod Vagnera, zvuče kao da prirodno pripadaju samoj stvari. Deluju kao pustoš posle orkana. Ono što se u toj mu ziei događa, moze pripadati svakom drugom svetu, osim ljudskom. U stvari, tu se ništa i ne događa, isto kao što se ništa ne događa u uvodnom stavu Betovenove Devete. Ništa tu ne tezi određenom eilju, sve postoji već od početka i dize se kao kiklopska gromada stremeći u daleke visine. Brukner je često i rado oblikovao svoje melodije tako što ih je puštao da nastaju i rastu, ali ne u smislu betovenskih dramatskih razvojnih ideja, ne u smislu napetosti i razrešenja, nego načinom epske širine kao Homer. One su kao reka koja nosi svoje vode u more. Taj čovek i nije spadao u devetnaesti vek. Onaj ko zeli da oseti gotiku, moze je snaznije otkriti u njegovoj muzici nego u kakvoj katedrali. U baroknoj erkvi Sv. Floriana doziveo je veru kao nekakav srednjovekovni čovek, i to svoje otktiće objavio je svetu u svojim simfonijama. Zbog toga su njegove sinfonije pristupačne jedino ljudima koji u sebi nose kosmičko religiozno strahopoštovanje. Na njih zaista ništa ne moze delovati takvom snagom kao njegova muzi ka. Verovatno da nema kompozitora kome su se Ijudi tako iskreno ispovedali kao Brukneru. Jedan knjizevnik mu je pisao da veruje da on spada među one pobozne ljude koji znaju da otvore uši i dušu, kada veliki sveštenik muzike objavljuje ono Jedino što treba da se objavi. Jedan profesor univerziteta mu je napisao: »Vratili ste mi dušu, dušu koja u sebi sjedinjuje ono što je ljudsko i ono što je bozje. Vaša E-dur simfonija učinila je da postanem novi čovek.« Adagio iz njegovog gudačkog kvarteta potpuno je opčinio čak i jednog bečkog kritičara koji ga je, inače, zasipao klevetama 292

i pogrdno se izrazavao o njegovoj muzici: »Iz ovoga adagia zrači čisto svetlo, svetlo u hiljadama boja i nijansi, to je odsjaj zanosa i jedne vizije sedmog neba.« On lično, shvatao je svoje stvaralaštvo mnogo prostije i naivnije. Jasno je da je bio svestan njegovih dubina, ali o tome nije govorio. Jedno mesto u svojoj Devetoj simfoniji nazvao je svojim oproštajem od zivota, ali, inače, nije bio patetičan prema svojim delima. Ziveo je s njima kao što zanatlija zivi sa svojim delima. Jednom prilikom, dok se vozio zeleznicom, pevušio je jedno od najinventivnijih mesta svoje Osme simfonije - temu adagia. Kada je završio, zadovoljno je upitao svog suputnika: »Nije lose, zar ne?« U vezi sa smelim obrtima koji se pojavljuju u scherzu njegove Devete simfonije, rekao je: »Kad to čuju, opet će pobesneti, ali ja o tome ništa neću znati; onda ću već biti u grobu.« O Petoj simfoniji, koju je smatrao »svojim kontrapunktskim majstorstvorri», kasnije je rekao: »Ovako nešto ne bih ponovo napisao ni za hiljadu forinti.« Sadrzaj svoje četvrte simfonije objasnio je veoma originalno: »Prvi stav je srednjovjekovni grad, s bedema odjekuju jutarnje trube, vitezovi jašu kroz šumu. Drugi stav - zaljubljeni momak zeli da kroz prozor uđe kod svoje drage, ali mu ona to ne dopušta. Scherzoo - lov na zečeve. A finale? Tu ni sam ne znam šta sam mislio dok sam stvarao.« Scherzo Osme simfonije prozvan je šaljivim imenom »Nemački Mihel (Michel)«. »Mihel sanjari, Mihel bi hteo da spava, Mihela su povukli za uho.« Naravno, ovakvo tumačenje nije smatrao ozbiljnim. Ponekad se čak veoma ljutio zbog načina na koji su tumačena njegova dela. Povodom premijere njegove Sedme simfonije, uz program su bili prilozeni i stihovi jednog njegovog poklonika. Ti stihovi su toboze tumačili sadrzaj kompozicije. Brukner se naljutio: »Zbog čega je ova prišipetlja za svoje stihoklepanje morala da izabere baš moju simfoniju? Reći ću vam šta mi je lebdelo pred očima dok sam stvarao: nekoliko stotina forinti od izdavača!« Ali, ovoga puta mu je odista nešto lebdelo pred očima: slutio je smrt Riharda Vagnera. Ove slutnje su ga inspirisale za ada gio. U trenutku kada ga je završavao, dobio je vest o Vagnerovoj smrti. »Tada sam plakao, o kako sam plakao - i u eodi sam napisao tuzbalieu za maestrom.« Tvrdio je da glavna tema uvodnog stava uopšte nije njegova, nego da mu je temu u snu diktirao jedan stari prijatelj iz Linca, koji mu je na kraju čak rekao: »Pazi, imaćeš sreće s ovom muzikom!« I stvarno je imao sreće, naravno, u granicama koje su mu bile suđene. Simfonija je u Lajpcigu postigla znatan uspeh, a u Minhenu je izvođenje dozivelo pravi trijumf. Delo je bilo izvedeno i u Beču. Od besa i zlobe, kakvu muzička istorija ne pamti, Hanslik je poze293 i

leneo; nikada se još, naime, nije desilo da je publika trazila da se kompozitor pojavi na bini posle svakog stava i to po četiri, pet puta. Posle koncerta dirigent je javno izjavio da je u pogledu Bruknera, među filharmoničarima došlo do radikalnog preokreta i da će ubuduće u Beču biti premijera svake njegove simfonije. Naredne godine bila je izvedena Cetvrta simfonija i grandiozni »Te Deum«. Publika je bila ushićena, bučno manifestujući svoje oduševljenje. Kritika je ćutala. Dirigent je shvatio da se zaleteo. Pokajao se i priznao da ovom novom praveu nema mesta u koncertnoj dvorani. Posle toga, u Beču vise nije bilo izvedeno ni jedno Bruknerovo delo. Taktika prećutkivanja postala je neodrziva. Njegova Sedma simfonija bila je jako clobro primljena u inostranstvu i pobudila je veliku paznju kako publike tako i kritike: »Adagio se moze uporediti jedino s Betovenovim najboljim ostvarenjima, taj stav već sam po sebi određuje Bruknerovo mesto među besmrtnim velikanima. Sve nas je tako potresao, da smo se u čudu pitali: kako je moguće da nam je tako dugo bio nepoznat? Ta muzička duša zeli da obuhvati svemir... Napokon se opet pojavio neko ko obiluje idejama. Neko ko poseduje ono što nedostaje njegovim savremenicima snagu! Sve je tu odlučno, nemačko, betovensko, muško.« Odjednom Brukner je u očima javnosti postao isto toliko ugledan kao Brams. Brams je bio devet godina mlađi, ali je, kao predsednik muzičkog udruzenja koje je izdrzavalo konzervatorijum, bio i Bruknerov najviši pretpostavljeni. »Najodaniji vaš sluga, gospodine predsed niče!« klanjao se Brukner, kad god bi ga sreo. Brams ga je smatrao samo nameštenikom, čijim nastavničkim spospbnostima uopšte nije bio zadovoljan: »Takvom neodgovornošću iz osnova i nepopravljivo ruinira se talenat nekolicine talentovanih mladih ljudi.« O Bruknerovom kompozitorskom radu imao je takođe lose mišljenje. »Zabluda, koje će za nekoliko godina nestati.« No »zabluda« se pokazala postojanom i poprimila je divovske razmere. Došlo je čak do neprijatnog poređenja. »Smatrao sam Bramsa odličnim simfoničarem«, uzviknuo je jedan poznati knjizevnik. »Sto mu gromova, kako je taj doktorčić postao sitan u poređenju sa ovim gorostasom!« Brams je do tada govorio o Bruknerovim dugačkim simfonijskim zmijama, a Brukner je na to odgovarao: »Miliji mi je svaki Štrausov valeer nego Bramsova simfonija.« Njihovi zajednički poštovaoci pokušali da priblize ova dva antipoda, pa su ih obojieu pozvali u jednu gostionicu. Ali njihova namera potpuno se izjalovila. Sve vreme ukočeno i nemo sedeli su jedan naspram drugog. Brams je proučavao jelovnik: »Ej, moje najmilije jelo! Konobaru, donesite mi suvo meso s valjušcima!« 294

Tada se Bruknerovo lice razvedrilo: »Vidite, gospodine predsedniče, suvo meso s valjušcima! U toj stvari nas dvojica se potpuno slazemo.« Brams je kasnije priznao: »Nemojte mi zameriti, ali ja se nikako ne snalazim u vašim kompozicijama.« »Ali molim vas, gospodine doktore, ništa zato. I meni je tako s vašim delima.« I pored svoje poniznosti, plašljivi Kiklop znao je katkada da bude i zajedljiv. Kada je u Parizu Aubertovo psetance zarezalo na njega, rekao je kompozitoru: »Neka, neka, pustite ga, Francuz ionako uvek laje na Nemca.« Kada su u najvećoj muzičkoj izavačkoj kući u Lajpcigu, uz izvinjenje i zaljenje, odbili njegovu partituru koju im je doneo, Brukner im je odlazeći s praga doviknuo: »Molim vas, kad već štampate toliko govana, mogli biste uzeti još i ovo smeće.« Poznati slikar Fric Ude (Fritz Uhde) zamolio je svog prija telja da se raspita kod Bruknera, da li bi on pristao da ga naslika kao jednog od dvanaest apostola na velikoj slid poslednje večere. Kad je Brukner shvatio o čemu se radi, planuo je: »Zar sam ja Jevrejin?« Onda je stvar razmotrio s druge strane: »Pa nisam ni dostojan da sedim u društvu s apostolima.« Na kraju je dodao: »Ako mu je moja glava stvarno toliko neophoda, neka uzme moju fotografiju, ima ih tamo preko kod Hanfštengla.« I Ude je morao da se zadovolji njegovom fotografijom. Njegova je samosvest nestajala je samo pred dvojicom ljudi. Prvi se zvao Betoven. Njegovu Devetu, pramajku svojih vlastitih simfonija, slušao je uvek iznova i svaki put posle slušanja bio je sasvim slomljen: »Kakvo delo! Gde sam tu ja?« »I vi spadate među velikane«, tešio ga je jedan prijatelj. Brukner ga je ljutito pogledao: »Tako - velik - osećam se kao psetance koje trči uz gospodara.« Drugi nesavladivi div bio je i te kako ziv i sa svojih sedamdeset godina bio je i dalje strah i trepet za Bruknera, kome su se noge tresle ako bi ga i iz daleka primetio. Kada je posle trogodi šnje pauze došlo do izvođenja Osme simfonije, Brukner je jednom od svojih učenika naredio da Hanslika ne pušta s oka i da pomno prati njegove reakeije. Taj učenik ga je sav zadovoljan obavestio, da je kritičarski papa slušao tri stava, a da pritom nije ni okom trepnuo, ali da se pre finala demonstrativno povukao, dok su mu sa studenti u parteru ironično pljeskali. Brukneru se sve to nije ni malo sviđalo i kršeći ruke samo je kukao: »O boze, o boze, sad će se još vise naljutiti!« 295 I

Posle toga odrzana je svečana akademija kojoj je prisusfk valo 3.000 zvanica. Rektor je rekao: »Klanjam se pred b' ■ " pomoćnim učiteljem iz Ansfelda.« Bruknera su na rukama iz dvorane. Bio je potpuno zbunjen i mucao je: »Previše, o \o u previse!« Ali sve to nije bilo dovoljno da bi se oslobodio straha k. ga je progonio. Bio je kao dete koje je pretrpelo preoštre ka/-: koje zbog toga vise nije imalo poverenja ni u sebe ni u un. r : Strepeo je i dalje za sudbinu svojih dela. Poslednje godine zivc proveo je i razjedan sumnjama da li je bio na pravom putu. Njegova iskustva sa Osmom sinfonijom bila su, naime, veoir teška. Odmah pošto je završio partituru, predao ju je minhenskoir. dirigentu i to onom koji se bio prvi odvazio da izvede jedno nje govo delo, i koga je nazivao svojim »staraocem«. Dirigent je bio razočaran. Nije mogao da se uzivi. Instrumentacija je bila nemoguća, poslednji stav - zatvorena knjiga. Brukneru su veoma oprezno objasnili kako stoje stvari. Pao je na stolieu, kao da ga je tane pogodilo. četrnaest dana lutao je naokolo kao da je mesečar. Onda je odlučio da delo u celini prepravi. Ovo prepravljanje trajalo je pune tri godine... Tri godine, koje su mu kasnije nedostajale da bi mogao da završi svoju »Devetu«. Uostalom prepravio je još i »Simfoniju Wagnera« i »Jogunicu«. Našlo se još nekoliko »staralaca«, koji su stareu bili pri ruei svojim dobrim savetima i oduzimali mu vreme. Kad je 50 stranica ispravljene »Simfonije Wagnera« bilo već na pločama, posetio ga je kapelnik Maler (Mahler) i rekao: »Prerada? Cemu? Prva verzija je pravo majstorsko delo!« Bruckner ga je zagrlio. Ploče, već pripremljene za štampu bile su rastopljene. Ali nekoliko meseci kasnije opet se bavio istom stvari, toliko je već bio postao nesiguran. »Prvu« mu je neki oduševljeni dirigent naprosto oteo iz ruku. Trčao je za njim gotovo plačući: »Ali tu »Jogunicu« moram ipak najpre malo da preradim!« U takvim okolnostima, njegovi učenici su iz dana u dan postajali sve samovoljniji. Prilikom izvođenja dopuštali su sebi goto vo sve, brisali su čak i po polo vine pojedinih stavova, menjali su ako im se nešto nije sviđalo i dodavali svoje. Ponekad je i protestvovao, a najčeše nije ni znao šta rade. Njegova dela su prepravljali čak i pre odlaska u štampu, što uvek i nije bilo na. uštrb njihovog kvaliteta - ali kada su konačno, ipak, proučene originalne 296

verzije, bilo je to kao da je vaskrsnuo novi kompozitor. Tek tada je njegov govor postao do kraja jasan. Tek tada su se njegove simfonije prikazale onakvima, kakve su istinski bile: u osnovi gigantska dela za orgulje, slikana orkestarskim bojama. Bio je apsolutna suprotnost Vagneru, čijim su ga sledbenikom tako dugo smatrali. Umesto igre bojama koje se smenjuju i teku, Brukner stvara oštro omeđene velike plohe, suprotstavljene u svim registrima, kao u kompozicijama za orgulje. Odatle i one direktne suprotnosti, odatle i mnoge pauze. Osim toga, posle otkrića pravog Bruknera, došla je jasno do izrazaja i osnovna struktura njegovih dela: snazna, opora, monumentalna zvučna slika s malo senčenja i slabo stopljena - tehnika drvoreza. Tek nakon toga počelo se uviđati koliko je Brukner bio usamljen u svojim umetničkim dostignućima, koliko je bio daleko od devetnaestog veka. Nema sumnje — on je gotovo sva dostignuća svog vremena prisvojio kao dzinovsku igračku, koju je vratio natrag u svoju baroknu pećinu, odakle je i došao. Tamo je obrađivao ogromne grede kao Kiklop - zabavljen igrom - i naivno i rafinirano stvorio od njih instrument nalik na orgulje. Ovaj se fenomen moze veoma jednostavno objasniti činjeni com da je čitavu svoju mladost proveo u St. Florianu. Tamo je još uvek cvetao netaknuti barok u svom punom sjaju. Zastajao mu je dah kad god je mogao da uđe u mermernu dvoranu ili čak u earsku dvoranu s velikim ogledalima i goblenima. Tamo je mogao da se divi i galeriji slika, prirodnonaućnoj zbirei, zbirei starina, biblioteei, koja je imala preko 100.000 knjiga, i sve se to nalazilo u svetlom obasjanoj, upravo raskošnoj palati. Pod crkvom se nalazio lavirint katakombi, gde su između debelih stubova bili smešteni kovčezi prelata, dok su kanonici spavali u zidovima, a tu se nalazila i hrpa lobanja, ostaei bitke koja se odigrala pre mnogo vekova. Sama erkva kao da je bila puna pokreta koje oko nikada nije moglo da savlada: u spirali su stajali zavijeni stubovi, lepršava odela anđela, mermer, srebro, zlato. Tu su se nalazile i troje orgulje, najveće među njima bile su pravi kolos sa 5000 svirala - najduza od njih imala je 32 stope - i 74 registara. On je sve to pretvorio u muziku i prozeo je svojom dubokom srednjevekovnom poboznošću. Njegova čeznja za St. Florianom nikada nije usahnula. Tamo je provodio gotovo svaki svoj odmor. Zeleo je da ga sahrane u kanoničkoj grobnici pod velikim orguljama. AM pre nego što je do toga došlo, zustro se osvrtao za devoj kama - »vraško momče« - sve do poslednje godine svog zivota. U Oberamergauu (Oberammergau), u pasionskim igrama, sviđala mu se jedna kći Jerusalima. Posle predstave stao je kod izlaza 297

i motrio na glumce koji su prolazili pored njega. Kad se pojavila devojka, uzviknuo je: »Napokoni« i jurnuo joj u susret. Otpratio ju je do kuće njene tetke i zadrzao se tamo još iste večeri puna četiri sata. Iz Beča joj je slao svoje fotografije i zenidbene ponude jednu za drugom. Njemu je tada bilo 56, a njoj samo 17 godina. Sa 67 godina smogao je još hrabrosti da se iznenada pojavi kod jedne trgovačke porodice i da zaprosi ruku kćeri. Obukao je salonski kaput i tako odeven putovao vozom prilično daleko. Kad se vratio, na zelezničkoj stanici sreo je nekog poznanika. Videvši ga tako odevenog, poznanik ga je upitao: »Zar smo se opet zenili?« Gotovo svake godine neizbezno se zaljubljivao. Dok je, sklonivši se u jedno selo, komponovao svoju Osmu simfoniju, nije mu bilo baš lako, jer je njegovo sree u isti mah plamtelo dvostrukim plamenom. Prvoj od dveju devojaka poklanjao je svakoga dana po buket cveća, a drugu je zvao - »biseru moj«. Jednom je u dvorskoj operi, gore na četvrtoj galeriji, primetio mlado stvorenje koje se topilo slušajući Vagnerovu muziku. Odmah joj se predstavio, odveo je malu u foaje, počastio je kolači ma i dogovorio se da će je sledećeg dana posetiti u roditeljskoj kući. Zatim je došlo do niza porodičnih izleta u Prater, gde su svi mogli videti kako se slavni kompozitor, pevušeći ariju šegrta iz «Majstora pevača» vrti oko obozavane devojke. Jednoga dana posetio je neku svoju ljubav iz mladosti. Zena je imala gostionicu i bila je majka četrnaestogodišnje kćeri od koje se kompozitor nije micao čitavoga dana. Nezno joj je tepao - »dragi moj surogatu«. U 70. godini napokon je doziveo da je jedna devojka prihvatila njegovu zenidbenu ponudu. Bila je konobarica u Kaizerkofu (Kaiserhof) u Berlinu. Odmah je posetio njene roditelje i pobrinuo se da devojku prime u hrišćansko konačište. četiri godine pisao joj je pisma, sve do pred kraj svog zivota. Uprkos prigovorima prijatelja, bio je spreman da je ozeni, samo da je pristala da pređe u katoličku veru. U poslednjim danima zivota zatrazio je još jednu potvrdu, ovoga puta sam je diktirao njen sadrzaj. Bio je ved teško bolestan i s vremena na vreme već je gubio svest. Zbog lošeg zdravstvenog stanja nisu mu dozvoljavali da nedeljom ide u erkvu. Kada ga je posetio lekar, Brukner mu se pozalio. Lekar ga je tešio, uverava jući ga da niko ne zeli da mu ograničava slobodu. Brukner je to zatrazio i napismeno. Lekar je udovoljio njegovoj zelji i pročitao mu ono što je napisao: »Budući da je gospodin profesor dr Anton Brukner, baveći se do u svoju duboku starost umetnošću postao za nju toliko zasluzan, nek uvek ima svoju potpunu slobodu i uopšte - nek uziva u zivotu.« »Potpuno i u eelosti uziva«, ispravio ga je starae. Lekar je u potvrdu uneo ispravku: »...nek potpuno i u eelosti uziva u zivotu.« 298

DRUZENJE S BRAMSOM

Bramsorom poštovaocu Vaidemaru Txitleru

Uvod Postojala su dva sasvim različita Johanesa Bramsa: onaj do trideset treće godine zivota i onaj od četrdesete nadalje. Za vreme sedmogodišnjeg intermeca izmedu ovih dvaju razdoblja, kompozitor se gotovo sasvim ućutao. »Iscrpeo sam se«, govorio je očajno. Ta beskrajna fermata u njegovom stvaralačkom zivotu veoma podseća na isto tako dugačku Betovenovu stvaralačku pauzu. Kao i kod Betovena, i ovde ona znači duboki unutrašnji preobrazaj, beznadeznu rezignaciju, odricanje od sreće i pravog zivota. U ovom dugotrajnom periodu nemog razmišljanja ceznjivi romanticar pretvorio se u mrzovoljnog samotnjaka, u oporog čudaka pred kojim su strepile domaćice u kućama u koje je bio pozivan, u čoveka koji je svemu i svakome protivrečio i koji se nikada u zivotu nije nikome izvinio, koji je pušio na sahrani svoga prijatelja Bilrota. U krajnjoj liniji, ovaj period od sudbonosnih sedam godina bio je posledica preuranjene slave - poslediea heroldskog zova kojim je Robert Suman još 1853.godine muzičkom svetu najavio no vog genija: »Uvek sam verovao da će se veliki majstor pojaviti iznenada, a ne postepeno. Da će doći kao Minerva, koja će već potpuno naoruzana iskočiti iz glave Jupitera. čovek koji je pozvan da na idealan način stvori najviši izraz našeg vremena. Mlada krv nad čijom kolevkom su bdile dobre vile i junaci! Takav čovek se napokon pojavio! Ukoliko bude svoje čarobnjaštvo primenio na simfonijsko stvaralaštvo, onda mozemo očekivati da će nam jednom otkriti divne tajne earstva duhova. Taj čovek se zove Johanes Brams (Johannes Brahms).« Ovaj ditiramb izazvao je veliku paznju. Bio je uzrok preteranih očekivanja koje opori, samovoljni i teško razumljivi muzički govor ovog mladog čoveka nije ispunio, a koji je svakog poznavaoea muzike podstieao da bude posebno kritičan i nepoverljiv. Posledica toga bila je da je Bramsov simfonijski prvenac - Klavirski koncert u d-molu - u lajpciškom Gewandhausu pretrpeo veliki neuspeh, tako veliki, kao nijedna nova kompozicija do tada. 301

U njegovom slučaju ovaj neuspeh imao je katastrofalne posledice . »Dok sam imao volju da se zenim, nisam zeni mogao da pruzim ništa od onoga što bi trebalo da joj obezbedim. U ono vreme publika je u koncertnim dvoranama sa zvizdanjem propratila svako izvođenje mojih dela, tada nisam mogao da dobijem nikakvo stalno nameštenje. U tim momentima neuspeha nisam imao snage da se pojavim pred zenom i da na njen bojazljiv upitni po gled odgovorim: «opet nisam uspeo»! Ne bih mogao da podnesem ni njene reči utehe. Zena koja saoseća s muzem zbog njegovih neuspeha - ne, na to nikada nisam mogao ni da pomislim.« Korene ovog preterano izrazenog ponosa treba traziti u Bramsovom proleterskom detinjstvu. Poticao je iz ozloglašene hamburške četvrti, odrastao je izmedu Kuća čija su vrata osvetijavaie crvene svetiljke, a u svojoj osmoj godini morao je da muzicira po mornarskim krčmama St. Paulija. Njegova majka bila je siromašna švalja. Učila je napamet Šilerove drame i svake nedelje slala svom sinu-umetniku po tri stranice dugačka pisma. Njena teznja za višim i boljim ugušila se u strahovitoj bedi. Brams nikada nije mogao da zaboravi ovu sliku. Zbog toga je Agati, devojei koju je voleo, pisao: »Ne mogu još da se zenim. Stalno me uznemirava misao da još uvek nisam pravi muzičar. Ne bih mogao da podnesem da moja zena misli da ne dajem sve od sebe i ne stvaram ono što je najbolje.« Kada su mu dali do znanja da konačno mora da se izjasni, on se povukao. »Kako mrzim ljude koji su mi onemogućili zenidbu! Kakav je to zivot - zivot samca? Jedina prava besmrtnost su deca!« To se vise puta ponovilo. Došlo je dotle da je osećao pravo olakšanje kada bi primio obaveštenje o veridbama svojih odabranica. Osim ovog proleterskog ponosa, postojala je još jedna prepreka koja mu je oduzimala volju za zenidbom: bila je to vrlo izraze na nesposobnost da rečima izrazi ono što mu sree oseća. Sumanovu kćer Juliju obozavao je godinama, a da joj nikada, ni jednom jedinom rečju, nije odao svoja osećanja. Kada se udala za nekog grofa, komponovao joj je svadbenu pesmu koja je gospođu Klaru duboko potresla: »Da je barem jednom to izrekao rečima!« Duboku ljubav osećao je i prema gospođi Klari. Kada je Šuman smešten u sanatorium, Brams je hitno doputovao iz Hamburga i u tim teškim nedeljama bio joj je od velike pomoći; brinuo je da njena deea u teškim časovima ne budu blizu bolesnog oca, a vodio je brigu i o njenim poslovima. Hteo je čak da nauči da svira flautu, da bi mogao da je prati na njenim koncertnim turnejama. Klara je za njega postala otelotvorenje zenskog ideala. Pred njom je čak znao da razveze svoj inače svezani jezik: »Mislio sam da takvi ljudi i takvi brakovi postoje jedino u mašti najboljih muških 302

karaktera... Šta ste mi učinili?... Zar me ne biste mogli osloboditi toga čara?... Smatrajte, molim vas, moja pisma kao najneznija milovanja moje duše... Kajem se za svaku reč koju Vam nisam napisao i koja ne govori o mojoj ljubavi...« Posle Šumanove smrti oprostio se od nje i dugo je nije posetio. To nikako nije mogla da shvati. On se, međutim, povukao i posvetio komponovanju klavirskog kvarteta koji je zadm sakrivao punih dvadeset godina. Kada je najzad odlučio da ga objavi, predlozio je izdavaču da na naslovnu stranu stavi sliku glave u koju je uperen pistolj... Svemu tome doprinelo je i najteze opterećenje - abnormal nost u telesnom razvoju. Gotovo do tridesete godine imao je sasvim dečački glas i nije mu bila potrebna britva. Vratar kockarnice u Baden-Badenu zadrzao ga je na vratima rečima: »Maloletnicima nije dozvoljen pristup!« Iz toga se mogao razviti kompleks infantilnosti koji bi ga izjedao, da nije bio tako zdrav, veseo, tako ispu njen svojim umetničkim teznjama, siguran da će postići svoj cilj, da nije imao tako jaku volju. Svi koji su ga poznavali tvrdili su da on dobro zna šta hoće i da nema te sile koja bi ga mogla odvratiti od njegovih namera. Uprkos tome što ga je Šuman preuranjeno ovenčao slavom, njegova najvaznija odluka bila je: iznuditi od sveta priznanje da je »pravi muzičar«. AH ovo priznanje došlo je prekasno, tek sa »Nemačkim rekvijumom«, onda kada je već nastupila kriza, tačnije sedmogodišnje ćutanje. U to vreme bio je već potpuno pokopao svoj san o zenidbi, oslobodio se Rajne i romantike, rastao se i od Klare i od Roberta Šumana i u potpunosti izgradio svoj muzički stil, svoj opori umetnički komplikovani kontrapunkt. Sa njim se odista ispunilo Sumanovo prorocanstvo o »Onome, koji će doći«. Još od Sumanove »godine fuge« jedina Sumanova zelja bila je da simfonijsku muziku ponovo oplodi starom polifonijom. On sam za to nije vise imao snage. Bramsu je kontra punkt, još od mladih dana, bio tako reći maternji jezik. Jedan njegov prijatelj, s kojim je godinama zajedno prolazio stroge školske vezbe, već mu je onda rekao: »Tvoje je uho tako podešeno na polifoniju da o sukobu deonica i ne razmišljaš, jer odmah vidiš i nji hov dalji razvoj. Od slušaoca, čak i onog najmuzikalnijeg, to ne mozeš očekivati. Dok slušam tvoje stvari, tvoja opora harmonija često mi umanjuje uzitak. Budući da je konačna svrha celokupne umetnosti da nas usrećuje, molim te da o tome razmisliš.« Rezultat njegovog sedmogodišnjeg razmišlianja bila je još oporija harmonija, još zešći sukobi deonica, a njihovo dalje razvijanje pokazalo se kao jedino vazno. Brams je pokrete akorda pono vo rastvorio u samostalne linije, a inače »lenje basove« učinio je 303

pokretnima. Na svoja široka leđa natovario je breme koje je iz gledalo preteško za jednog čoveka: simfonijsku dinamiku s izrazajnim sredstvima statičke polifonije, Sa komponovanjem simfonija započeo je veoma oprezno. U mladosti je dva puta pokušao da ide u torn praveu, oba pokušaja bi la su neuspešna. Jedna sonata za dva klavira, koja je vapila za orkestrom, pretvorila se - posle niza uzaludnih pokušaja koji su išli u praveu stvaranja simfonije - u Koncert za klavir u d-molu. Od prvog stava Simfonije u c-molu ostao je samo fragment - jer se nije usudio ni da pomisli na adagio, koji je uvek smatrao najtezim. Nakon dugog perioda neme koncentracije, trebalo mu je još pune četiri godine da od fragmenta stvori punovredno delo. Kao pripremni rad napisao je veličanstvene »Varijacije na Hajdnovu temu.« Majstorstvo koje je postigao u torn delu, potpuno je zasenilo koncertnu muziku toga doba. Tek posle toga, kao plod dvadeset jednogodišnjih napora, poklonio je svetu dugo iščekivanu Prvu simfoniju, koju je Hans Bilov odmah proglasio »Desetom«, aludirajući time laskavo na desetu simfoniju Betovena. Pored Betovena, Brams se svojim simfonijama afirmisao kao nijedan drugi nemački kompozitor. Ipak pohvala koju je izrekao Bilov smetala mu je kao da mu je bačena »so u oči«. Naprosto nije hteo da ga uporeduju sa Betovenom. Osećao je da između njegove i Betovenove muzike postoji isuviše velika razlika. O svojoj »Prvoj« sam je napisao ovakav sud: »Ne bih baš rekao da ona nije nešto vise nego samo puko zanatstvo i prazno egzerciranje, ali večito ću zaliti što nisam ostvario nešto bolje.« U muzičkom svetu zasigurno niko nije imao toliko principijelan odnos prema svojim delima kao Brams; bio je pun iskrene, duboke skromnosti i u toj skromnosti osećao se kao posmrče u svetu u kome su stvaralačke snage, uopšte uzev, popustile. To se moglo videti već i po spoljnim znacima: u proseku je godišnje komponovao samo jedno delo u vise stavova. »Neke poštovane kolege«, govorio je, »Bah, Hajdn, Mocart, Subert, razmazili su svet. Ali, ako ne mozemo da ih dostignemo lepotom, ne treba s njima da se nadmećemo ni u brzini.« Kad je pronađen još jodan Hajdnov kvartet, za koji se nije znalo, rekao je: »Sramota je što je ovako nešto ostalo tako dugo nepoznato. Ali, time i na taj način momci našeg kova zarađuju svoj nasušni hleb.« Zalio je što mu nikada nije pošlo za ru kom da komponuje lepe melodije koje teku i zavidio je na toj sposobnosti čak i mnogo lošijim kompozitorima. Gospođi Straus je na lepezu napisao početne note valeera »Na lepom, plavom Dunavu«, i uz to dopisao: »Nazalost autor nije J. B.« Bila je to sigurno samo uspela dosetka, ali posle izvođenja 304

jedne Šubertove pesme uzdahnuo je i vrlo ozbiljno rekao: »Zeleo bih makar jednom u zivotu da osetim blazenstvo koje je on, si gurno, osećao kada je bio nadahnut takvom melodijom!« Ako se desilo da je čuo da neko zvizduće neki njegov andante, prosto je blistao od sreće, smatrajući to dokazom da je njegova kompozicija pevljiva. U taskvim prilikama uvek bi uzdah nuo: »Kako su se tek osećali bogovi kao što su Mocart, Betoven i Šubert kojima su takvi dozivljaji bili bio kao hleb svakidašnji! Ne razumem kako momak našega kova moze i sme da bude umi šljen. Kao što stojimo mi visoko nad zivotinjama, tako visoko ti bogovi stoje nad nama.« lako nije bio bog, ipak se izborio za jednu bozansku osobinu - za trajnost. čovek ni sa kim ne moze biti u kontaktu tako trajno kao sa Bramsom, čak ni s Betovenom, koji stalno trazi da se s njim nekuda poleti. Bramsova muzika se voli onako kao što se voli divno izrezbaren nameštaj od hrastovine s kojim čovek vremenom sraste i koji čak moze da izdrzi i udarce. To, međutim, nikako ne znači da se s Bramsom ne moze vinuti i u visine. Do duše, retko se dešava da njegova muzika potresa iz dubine, ali dobri poznavaoci znaju da je on istvovremeno i skriveni himnopo jae koliko i zamršeni filozof. Kad se jednom priviknemo na oporost, mudrovanje, na oštri ton, njegov govor nam nikada vise ne moze dosaditi. Ostaje nov i uvek svez, pun podstieaja, inicirajući u nama posebnu prijemčivost za romantiku koja u torn isprepletenom granju retko eveta, ali koja nas, baš zbog toga, još vise dira. činjenica je da za njegovim sramezljivim zanosom valja najpre tragati, ali kada ga jednom otkrijemo, taj skriveni zanos deluje poput blazenstva. Sa godinama i zrelošću sve je smišljenije i superiornije savlađivao tezak zadatak koji je sam sebi postavio. Iz oporih harmoni ja izvirala je sve vedrija, sve prozirnija i neznija muzika. Uspevao je da osvezi romantiku svog mladalačkog doba, a da pri tome ni za dlaku nije odstupio od svoje strogosti i visokih merila koje je sam sebi postavio. Iznašao je neku vrstu posebne, vlastite kamerne muzike: u sonatama - u triju i kvintetu za klarinet - kamernu muziku koja već zbog tog instrumenta nije mogla postati popularna. Bio je pesnik malih klavirskih formi, koje je obično na tipično bramsovski način označavao »intermezzima«. To su bile »međuigre« njegovog čistog i preobrazenog duha. Izvodio ih je veoma polako, ne vodeći računa o publiei, slušajući još jedino samoga sebe. O njima je, u svojoj neuništivoj skromnosti jednog »mo mka našeg kova«, govorio kao o »uspavankama svojih boli«. 305

Medved iz Karlove ulice U svojoj 36. godini Brams se definitivmo nastanio u Beču, gde su mu Stan iznajmile stare gospođe u Karlovoj uliei 4. Tamo je ostao do kraja zivota. Gospođe s njim nisu imale mnogo posla. Kafu za doručak kuvao je sam, obično rano, već s prvim petlovima; novi dan najviše je voleo da dočeka tumarajući u samo praskozorje Praterom. Godinama je ručavao u gostionici »Kod crvenog jeza«, tako da se taj lokal bez njega vise nije mogao ni zamisliti. Dan za danom ostavljao je tamo po 80 novčića, u taj iznos bili su uračunati i izdaei za crno vino ili plzenjsko pivo. Odavao se samo jednom luksuzu: pušio je eigare. U pogledu ostalih prohteva bio je upravo škrt. Štedljivost mu je bila u krvi još iz mladosti, iz dana bede, i ponekad je njegovo škrtarenje poprimalo čak i groteskne oblike. Odela su mu trajala decenijama. Obično je imao samo po jedne pantalone i dva kaputa. Zimi je, osim toga, nosio staru, olinjalu kabanicu od čupave vune, a leti su ga viđali u otrcanom haljetku od alpake, po kome su ga svi poznavali. Pantalone su mu, po pravilu, dopirale samo do gleznjeva. Jednom prilikom krojač mu je sašio pantalone normalne duzine, ali ih je on odmah isekao makazama i skratio po svojoj meri, i to tako da je jedna nogavica ispala znatno kraća od druge. Neki šaljivdzija mu je poslao komad vunene tkanine i uputstvo kako to da prišije na svoje pantalo ne. čarape je uvek krpio pečatnim voskom, zaleći se da »zakrpa« ne moze da izdrzi vrudinu. U kišne dane nosio je sivosmeđu pelerinu od lodena koja je spadala u fosilne primerke, i spreda je zakopčavao sigurnosnom iglom. Jednom je nekom svom poznaniku rekao: »Nisam ni tako siromašan ni tako prljav kao što bi se dalo suditi po mom kaputu. Ako nemaš dovoljno novca, ja ti ga mogu pozajmiti.« Što se novca tiče, bio je upravo velikodušan, što je najbolji dokaz da njegova preterana štedljivost nije imala veze sa škrtošću. Udovici aranzera njegovih klavirskih izvoda plaćao je penziju. S Klarom Šuman vodio je neprestanu borbu da mu dopusti da joj bude od pomoći u njenim večitim novčanim neprilikaima. Da bi je u toj borbi nadvladao, izmišljao je stalno nova lukavstva. Pretio joj je da će doputovati prvom klasom, da će unajmiti najskuplji Stan i doneti joj najskupocjenije poklone - samo da bi joj dokazao koliko malo mu je stalo do novaca. Na ovaj ultimatuin Klara je po lozila oruzje. Znao je, na primer, da priredi i dobrotvorni kon-eert u njenu korist, a uz glavni ulog bi upisivao »anonimni«. Jednom joj je, posle duzeg međusobnog prepiranja, umesto ponuđenih 10.000 doznačio 15.000, a kao zahvalnost primio je njeno uvera-vanje da mu prihvatanjem novca ukazuje poverenje kao nikom dru-gom na ovome svetu. 306

Legat izvesne engleske obozavateljke, koji je iznosio 1000 funti, upotrebio je u dobrotvorne svrhe. Izvesna gospođa iz Beča koja je bila nesretna u braku, ostavila mu je muzikalije, a medu njima i kovertu s hartijama od vrednosti. Te hartije je odmah vratio njenom muzu, naglasivši da se sigumo radi o grešci. Kada je umro Bilov, poslao je na njegov grob samo skroman venae, ali je zato potpornom fondu za osiromašene muzičare doznačio 10.000 maraka. Kada je upravnik forda to objavio, Brams se strahovito uzrujao: »Sada ispadam kao najobičniji, prosti dobrotvor!« Troškovi oko frankiranja pisama, međutim, toliko su ga ljutili da su adresanti vrlo često bili primorani da doplaćuju kaznenu taksu. Njegova strast bila je krijumcarenje smešnih sitnica i kad je jednom zbog toga morao da platiti 70 forinti globe, nedeljama nije mogao da preboli taj gubitak. Putovao je mnogo. Svoj prtljag pakovao je vrlo jednostavno: sadrzaj ladiea istresao bi na sto i sve to samo prebaeio u veliki kofer. U Italiji se hranio vrlo jednostavno; uglavnom je jeo na rodna jela - sir, voće, lignje przene na ulju. Hteo je da vidi svaku znamenitost i njegovi saputnici su uveče bili potpuno iscrpljeni. Njemu nije bilo nimalo teško da tumara od rane zore do mraka, a kad bi se popeli na neko brdo, svukao bi svoj haljetak i puštao da znoj izvetri na svezem vazduhu. Nikada u zivotu nije bio bolestan. Umro je od raka na jetri. Tu jedinu i smrtnu bolest su mu prećutali. U vezi s tim govorio je: »Moja bolest mora da je posebno interesantna, jer se doktori prosto otimaju za mene.« Inače je tačno znao kako stvari stoje. »Blizi mi se kraj«, rekao je svom prijatelju i kada je ovaj pokušao da mu protivreči, dobaeio mu je: »Ne brbljaj, nisam ja nikakva stara baba!« Njegove stanodavke bile su stare zene i umrle su jedna za drugom, tako da je jednog dana ostao sam u praznom stanu. Nije voleo da se seli, zato je sam zakupio taj veliki stan, ali je i dalje zi veo samo u svojoj sobi, a sve ostale prostorije bile su prazne. Bu dući da su iz stana odneli sav nameštaj, uključujući i onaj koji se nalazio u njegovoj sobi, od prijatelja je pozajmio drugi. Nije voleo nov nameštaj, a nije znao ni šta bi radio sa onim koji je dobio. Njegovi prijatelji smatrali su da zivi u nesnosnim prilikama (on lično nije imao ništa protiv toga da mu zena kueepazitelja sprema samo krevet, a svaku drugu uslugu smatrao je nepotrebnom). Stoga su mu jednog dana poslali gospođu Truksa (Truxa), koja je trazila stan, ali su joj prethodno dali uputstvo da nikako ne pokaze da zna da je on slavni umetnik i da ne pokaze da ima nameru da se brine o njemu. Gospođa mu je stoga rekla: »čujem da se ovde iznajmljuje >tan. zelela bih da ga vidim.« Brams se ukočio i veoma energično 307

to porekao. »Ali stan je ipak prazan.« — »Ja stanujem u njemu.»Ako je tako, onda se radi o zabuni. A bio bi i prevelik za mene. Morala bih da uzmem podstanara.« Brams joj na to nije ništa odgovorio, ali je ipak zapisao njenu adresu. Posle nedelju dana, zakucao je na njena vrata. Devojka gospođe Truksa pustila ga je da uđe, a onda je uletela u sobu svoje poslodavke: »Ne znam šta da mislim - nekakav čudak seta gore dole po dnevnoj sobi i premerava nameštaj!« Kada ga je gospođa Truksa pozdravila, on joj je rekao: »Mislim da bi vase stvari mogle sasvim lepo da se smeste u Karlovoj ulici.« Posle toga su se njegove prazne sobe opet napunile. Njegovi gosti su najpre ulazili u njegovu spavaću sobu, jer je Brams taka\ raspored soba smatrao najprikladnijim. Kroz zavesu na staklenim vratima mogao je naime da vidi ko dolazi. Ako bi posetilae bila zena, skočio bi brzo u poslednju prostoriju da obuče kućni kaput i da naočare zameni elegantnijim cvikerom. Kod kuće je, naime. uvek sedeo u vunenoj košulji i u papučama. Kada bi gosta uveo u dnevnu sobu, ponudio bi da sedne na stolicu-ljuljašku. Ta stoliea prevrtala se unatraške. Ako je gost skromno seo na prednju ivieu, naslon stoliee bi ga udario po zatiljku. Ovako ili onako gost je vrlo lako mogao da završi na podu. Dame su toga bile poštedene, ali su zato vrata, koja su vodila u stan gospođe Truksa, uvek bila otvorena. Tako im se pruzala jedinstvena prilika da se dive vezovima. »To je ručni rad moje majke. a i mustre su njena kreacija!« govorio je s oduševljenjem. Bilo je tu i slika. Kerubinijevu je delimično prekrio baršunom, jer Polihimniju, koja je visila nad slikom ovog majstora, nije nikako mogao da svari. Bizmarkova slika bila je uvek okićena Bramsovim lovorovim vencima. Kada bi neko ušao u sobu, Brams je zatvarao svoj pisaći sto. Nije hteo da njegovi rukopisi budu izlozoni rado znalim pogledima. Njegove obozavateljke često su mu donosile sitne poklone koje je zatim dalje poklanjao. Cveće je redovno baeao u korpu za papir. Poklopac te korpe morao je biti uvek podignut, kako bi u nju moglo da uleti sve što je baeao sa pisaćeg stola. A toga je uvek bilo mnogo. Jednog dana, sluzavka gospođe Truksa plačući se pozalila da Brams, očigledno, ne zeli vise da je vidi, da joj ne otpozdravlja, a da ona pritom uopšte ne zna što je skrivila. Gospo đa Truksa je posle toga izvršila pregled sobe. Sve je bilo u redu. osim što je iz jedne ladiee pisae'eg stola visila čarapa. Međutim, to nije bilo ništa neobično. Napokon je baeila pogled i na korpu za papir i videla da je zatvorena; korpu je odmah otvorila, a devojka joj je uveče blistajući od zadovoljstva saopštila: »Gospodin Brams me opet pozdravlja!« On sam nije bio u stanju ni da upozori na tu nepriliku, niti da je sam otkloni. 308

Prema sustanarima bio je krajnje pazljiv. Ako bi noću kasno došao kući, uvek bi već u predsoblju skinuo cipele i skoro do kraja utrnuo petrolejku. Retko je svirao klavir, a i kad je svirao, činio je to sasvim tiho, a prethodno bi kiavir još i pokrio gunjem. Kad mu je gospođa Truksa jednoga dana saopštila: »Sutra putujem u posetu svojoj sestri, ostaću kod nje četrnaest dana«, Brams je odju rio u grad i vratio se s potpunom opremom za put — s koferima, koznim torbama, cipelama oblozenim krznom i dvema izdrzljivim kišnim kabanicama, kakva je bila i njegova. Gospođa Truksa nije se usudila da mu kaze da ona sve to već ima, tako da su sve te lepe i nove stvari završile na tavanu. Dok je ona bila odsutna, devojei je dopuštao jedino da mu na brzinu spremi krevet, a zatim bi je brzo otpuštao, kako njena dva dečaka ne bi bila predugo sama i kako im se, mozda, ne bi nešto desilo. Sam je dvaput na dan dolazio da proveri da li imaju dovoljno hrane i da li su dobro pokriveni. Za svaki Badnji dan darivao je oba mališana i u svojoj sobi za njih kitio veliko bozićno drvo. Prvi put napravio je jedan fauxpas. Naime, veče pre toga rekao je dečacima mrzovoljno: »Deco, imam da vam kazem nešto zalosno. Mali Bozić bata se prehladio i ove godine neće vam ništa doneti.« Ova vest bila je povod za neviđeni plač, tako da nersrećne dečake nije mogao da uteši čak ni bombonama. Sav očajan otišao je njihovoj majci u kuhinju i zamolio je da mališanima kaze da će se mali Bozić bata do sutra ipak oporaviti. Srećni izdavač 309

Govorio je to krajnje iskreno, jer je zaista verovao da će njegova dela pasti u zaborav već posle jedne generacije. Smatrao je da će njegovo mesto u muzičkoj istoriji biti negde uz Kerubinija. O svojoj poslednjoj simfoniji Simroku je napisao: »Ni sam ne znam da li da ovu stvar objavim ili ne. Ti bi bio lud, kad bi za to dao i jedan jedini groš.« A kada se štampanje oduzilo, ljutio se i zalio da će delo izaći kad već bude gotovo s njegovom besmrtnošću. Tu simfoniju nazvao je »Nekoliko međučinova«. Inače je govorio o svojim lakrdijama, o tricama, o svojim poskočicama, umesto 0 svojim pesmama. »Ako ti se ove stvarčice cine isuviše bezna čajnim«, pisao je u pismu kojim je propratio pošiljku svojih najlepših pesama, mozeš mi ih, bez uvrede, vratiti.« Kad je ugledao luksuzno izdanje svoje »Pesme parki«, bilo mu je skoro neprijat no. »Nisam dovoljno sujetan da bih mogao svoja dela da gledam u tako blistavim uniformama - ali opet ne mogu biti ni grub ako se našao čovek koji zeli da me na taj način razveseli.« Jako se ljutio zbog visokih cena koje je izdavač određivao za njegova dela. Predlozio mu je, na primer, da njegovu »Sapfičku odu« odštampa dva puta i da to opravda time, što publika uvek trazi novi tiraz - a što se cene tiče, moći će, eto, za to da trazi i 3.50 maraka. Od izdavača je u isto vreme zahtevao i kojekakve skupe eksperimente. Da ne bi uvredio Bramsa, izdavač je morao da štampa 1 dela potpuno nepoznatih kompozitora - Rentgena (Rontgena), Fuksa (Fuchs), Knora (Knorr), Novaka, Dvrorzaka pa čak i dela oči gledno nesposobnih, koji su mu dolazili i sa ovakvim Bramsovim preporukama: »Ako uzmem u obzir njegovu mladu i zgodnu zenu. onda mi se njegove pesme veoma sviđaju.« Pošto je izdavača naterao da štampa nokturno jedne njegove prijateljiee, izdavaču je naknadno ispostavio još i poseban račun za sebe: nova modulacija C - Es - F — B, za svaku modulaciju po 3 pf. novi has uz melodiju sentimentalni zavrsetak u četiri takta srednji deo preradio napisao potpuno nov srednji deo 12 1 1/2 5 3 1/2 15 pfeniga groša groša groša groša Kad mu je onda Simrok, dosta neoprezno, napomenuo da sa ovakvim stvarima ne treba da traći svoj dobar glas, primio je po štom od Bramsa sledeći odgovor: »Ono čega nemamo, ne mozemo ni izgubiti.« Izaći na kraj s Bramsom u poslovnim odnosima, nije bilo ni malo jednostavno. Te odnose je veoma retko shvatao ozbiljno De310

silo se jednom da je na urgiranje izdavača odgovorio ovako: »Deonice kvinteta u G-duru mogu se poslati u Budimpeštu i bez korekture, svetska istorija se zbog toga neće zaustaviti.« Drugi put je napisao ovakvu potvrdu: »Korekture su odlične, kao što je odlično i sve ostalo što uradi Keler (Keller). Zar ga ne bi mogao ubediti da preuzme i komponovanje?« Kada je trebalo da iznese svoje predloge za propagandne arke, njegov predlog bio je: uspavanka neka se - za nepristojnu decu - izvodi u molu. Brams je bio neiscrpan u varijacijama na temu: gladni kompozitor i siti izdavač. »Jedva se odrzavam u zivotu i to zahvaljujući novcu koji uzimam na zajam od prijatelja. Ljudi će jako lose govoriti o tebi.« »Pošalji mi opet jegulja. Ovde se ne mogu naći one debele koje su kompozitori oduvek voleli da jedu.« »Da li smem da te zamolim za 100 talira honorara? - Bio bih zadovoljan i sa 1000.« »Hiljadarka je bila najlošije vrste, odmah je splasnula na polovinu.« - »Zrtveni dim zahvalnosti dize se sve vise. Moze biti popraćen samo pevanjem psalama, napismeno je to nemoguće — ni Biblija nigde ne kaze da su Izraelci u takvim slučajevima pisali.« - »Reći ću bez uvijanja: kapi na uzareni kamen. Sve se odmah pretvorilo u paru. Zar ne bi zeleo da spustiš još jednu kap?« Za gudački kvartet u B-duru Brains je trazio 5000 talira honorara i uz račun je odmah dodao i odbitak koji bi Simrok mogao da obračuna: urođena skrtost odugovlačenje čekanje aranzmana za četiri ruke samo dva »B« kao predznaci eigare, kolonjska voda, jegulje zbog računskih grešaka izgubljeno jaš pozajtnica Ostaje 1.000 500 500 250 750 1.000 200 800 talira talira talira talira talira talira talira talira Na zajedljivo ruganje druga strana je odgovorila neverovat nom širokogrudošću, koja bi mogla da sluzi na cast i nekom grandseigneuru iz osamnaestog veka. Simrok je jednom pogrešio u obračunu za 1000 maraka. »Svakako da sam to primetio, ali zbog bednoga novca nisam hteo da pravim galamu.« Ni zbog gubitka od 20.000 maraka koji je nastao zbog neke pogrešne špekulacije izdavača, Brams se nije mnogo uzrujao: »Ne pričaj gluposti o nekakvom bankrotu. Smešno je da uopšte i govorimo o tome kako ćeš mi to nadoknaditi. Znaš da imam dovoljno za zivot. Jasno je da o toj stvari nisam ni časa razmišljao.« 311

Budući kompozitor Desilo se da je jedan mladi kompozitor Simroku ponudio svoje pesme, a on je ih je poslao u Beč, trazeći Bramsovo stručno mišljenje: »Ne isplati se da to štampaš«, glasio je odgovor, »ali jednom prilikom bih svakako zeleo da upoznam tog budućeg kompozitora.« Mladog kompozitora predstavili su mu u Lajpeigu na dočeku Nove godine koji se oduzio do tri sata ujutro. Pomalo se teturajući, Brams mu je na rastanku rekao: »Posetite me u mojoj hotel skoj sobi sutra ujutru u sedam sati i ponesite sa sobom svoj trio 1Mladic se zaista potrudio da se posle samo četiri sata spavanja po javi u zakazano vreme; zatekao je Bramsa baš kada je završavao doručak i spremao se da zapali eigaru. Iz nezgrapne, slamnate kutije ponudio je eigaru i gostu, ali je ovaj bio još suviše mamuran da bi mu pušenje prijalo. Brams mu se vise puta sa zapaljenom šibicom u ruei obratio, a onda je progunđao: »Izgleda da baš niste vredni jedne uvozne cigare.« Taj sud je onda među njima ostao na snazi za čitavo vreme njihovog poznanstva. Onda je započeo sa procenjivanjem partitura. »Uopšte uze\. vase kompozicije su na mene učinile prijatan utisak. Pojedine pesmice daju izvesnu nadu. Ovaj zenski hor - šteta za tu malu pesmu. Da, takvu stvar je teško napisati.« O prvom stavu trija detaljno su razgovarali. Kompozitor je video kako se delo pred njegovim očima lomi u paramparčad. Na mestima koja je napisao krvlju svog srea, maestro mu je ukazao na neprimereni bas, na trome modulacije. Za sekvence koje je smatrao posebnt uspešnim, čuo je Bramsov sud: »Ovo bi se isto tako moglo napisat: i drugačije. Vi se uporno drzite uzgrednih stvari. Nije dovoljno da se s vremena na vreme nečeg dobrog dosetiš, pa da nekoliko takvih dosetki povezeš; to još ne predstavlja komponovanje.« Od razvučenog adagia, koji je mladi kompozitor pisao s velikom ljubavlju, ostalo je veoma malo. »Nije teško ispuniti notrr. papir, ali baeiti u koš suvišne note to je prava umetnost. Ovaka \ dugačak adagio, to je najteza stvar.« Kada su stigli do skerea, koji su kompozitorovi prijatelji oeenili kao veoma originalan stav, Brams je, kratko preletevši pogledom partituru, očinskim glasom rekao: »Obećajte mi, da ovako nešto vise nikada nećete komponovati.« Mladi kompozitor, koji je bio već potpuno utučen, doziveo je prijatno iznenađenje dok su pregledali finale. Na nekoliko mesta. kojima ni sam autor nije posvetio mnogo paznje, lice iskusnog sudije se ozarilo: »Vidite, ovo su dobri znaci.« Na kraju se Brams zavalio u fotelju i upitao: »Cime se zapravo sada bavite?« 312

»Učim instrumentalizaciju.« «Nisaim znao da to treba da se uči, ako čovek ima zdrave pameti. Pravo da vam kazem, dosad niste još ništa valjano naučili. Svi ti vaši kompozitorski pokušaji koje ste mi pokazali i sve što mi govorite o instrumentaciji ne vredi vam mnogo. Potrazite učitelja koji će vas naučiti strogom kontrapunktu. Najbolje mozete naći među starim kantorima po selima. Neophodno je da izvesno vreme svet gledate kroz tu prizmu. U narednih nekoliko godina imaćete puno posla. A onda mi pišite!« Ovako otpušten, s odlozenim i neizvesnim rokom za sticanje priznanja, mladi kompozitor se kao pijan probijao kroz gomilu novogodišnjih veselih lica, zureći na stanicu, gde je kupio kartu do Kila (Kiel) mesta svoga stalnog boravka. Tamo je nedelju dana kasnije izveden njegov trio koji je postigao veliki uspeh. Premišljao se da ga povuče s repertoara poslednjeg dana pre izvođenja. Bilo ga je beskrajno stid dok je posle koncerta primao čestitke prijatelja i rođaka. Ubrzo posle toga upoznao je čajkovskog i pokazao mu taj trio, i nekoliko pesama. »To je lepo!« rekao je čajkovski, »koliko tu ima invencije i kako je sve to melodiozno. U adagiu ima veoma lepih dozivljaja.« Posle kratkog razgovora stavio mu je ruku na rame i rekao: »Da li biste pošli sa mnom u Petrograd? Pobrinuću se za vas.« »Veoma, veoma ljubazno«, promucao je mladić. »Vašim dobrim mišljenjem veoma sam počastvovan. Ali, shvatite, i oprostite mi - nekoliko narednih godina zeleo bih da posvetim učenju kontrapunkta.« »Da, to ćete svakako bolje obaviti u Nemačkoj. Zelim vam svako dobro.« čovek je seo i napisao Bramsu pismo. Javio mu je da bi hteo da dođe u Beč i da će mu otae skromnimmesečnim iznosom pokrivati troškove izdrzavanja. Pitao ga je da li bi, mozda, pristao iako zna da Brams ne daje časove - da ga ipak primi kao učenika, pošto nije našao seoskog kantora? Brams je odbio njegovu molbu, ali mu je preporučio izvesnog mladog bečkog teoretičara. »Sve što biste inače mogli pozeleti, a ja mogu učiniti, biće vam na raspolaganju.« Mladic iz Kila jednoga dana pojavio se u Beču. Brams mu se obradovao: »Odmah ćemo Vas instalirati u Meki svih muzičara!« Lično ga je predstavio njegovom budućem učitelju i zatim ga odveo na ručak u gostionicu »Kod crvenog jeza«, gde je toga dana za dva ručka potrošio dvaput po 80 novčića, uključivši i izdatak za pola litre crvenog vina. Onda su pošli da potraze stan. Dok su usput prolazili pored jedne zgrade, upozorio je mladića: »Skinite šešir! U toj kući napisan je »Figaro«. Trazeći sobu za mladog kom313

pozitora, Brams se najpre raspitao za cenu, a onda rekao: »Moze li ovaj mladi čovek ovde da čuje i neku muziku, sviranje na klaviru, pevanje ili nešto slično?« »Ej«, odgovorila je prva gazdarica sva srećna, »ne brinite za to. Gospođica ispod nas sedi po čitav dan za klavirom, a moja kći studira operete. Jedan naš sused vezba hornu, a u naše dvorište često dolaze i ulični verglaši.« »Divno«, rekao je Brams, »sutra ćemo opet navratiti.« četvrta gazdarica po redu, veoma je zalila što ne moze udovoljiti torn zahtevu. »Ništa zato. Mislim da će to biti prava soba za moga prijatelja.« Poveo ga je onda sa sobom kući i tamo izvadio iz ormara tanjire, zdeliee, nozeve,viljuške, kašike i jedan mlinčić za kafu: »Ova oprema će vam za prvi momenat biti dovoljna. Moja biblioteka i moja blagajna stoje vam na raspolaganju. Ako uz svoje studije uzmognete da napišete i poneku vlastitu kompoziciju, donesite mi je!« Tako je, dakle, ipak postao njegov učenik. Odvazio se veoma brzo da ga poseti. Prvi čas pretvorio se u uzas. Pesme s kojima je u Lajpcigu dosta dobro prošao, bile su predmet oštre kritike i do kraja su bile uništene. »Ova kadenca nije motivisana. Kad im ponestane stvaralačke snage, loši kompozitori se uvek sluze kadencama. Kvart-sekstakord, jasno. Kad se pre vremena umori, mašti je uvek potrebna tapacirana stoliea. Podvucite svaki kvart-sekstakord i tačno istrazite, da li se nalazi na pravom mestu!« - »Ova stvar je dosta zgodna. Napišite za to dragi tekst!« - »Ali to je u Lajpcigu izgledalo drugačije. Obrade su obično lošije.« Kao uzor, maestro je stavio na pult jednu Šumanovu pesmu i otpevao je svojim promuklim glasom, ali vlaznih očiju. »Da«, rekao je ustavši, »ovo je Suman napisao kada mu je bilo osamnaest godina. Treba imati talenta, sve drugo ne vredi.« Onda je grešniku vratio rukopis i otpustio ga ohrabru jući ga rečima: »Mladi čoveče, zabavljajte se ovako i dalje!« Ovu rečenicu morao još mnogo puta da proguta, a da pritom nije doziveo ni najmanju pohvalu. Kad je bila prošla već puna godina, Brams je jednom prilikom primetio: »Ja vas nikada neću pohvaliti. Mlade ljude ne treba maziti. Ako vam to teško pada, onda ono što se u vama nalazi ne zavređuje ništa drugo nego da propadne.« Učenik je ziveo u trajnom očajanju. Vise puta je već bio odlučio da se vrati kući. Kada mu je Brams jednom iz očiju pro čitao te sumnje, rekao mu je: »Vama je sigurno jako teško? Ali tako teško kao što je bilo meni, valjda nije bilo nikome.« Pričao mu je o svojim počecima u Hamburgu, o tome kako je još kao dete sam izmislio svoje notno pismo i to pre nego što je znao da ono uopšte postoji. Kako je, od prve do posljednje stranice, komponovao abeeedar za hor u četiri glasa — »bilo mi je onda četrnaest godina«. Govorio mu je kako su njegovu strast za samostalnim 314

r muzičkim stvaranjem prozvali ludorijom, kako su ga mučili beskonačnim klavirskim vezbama, kako je bio u opasnosti da ga, kao čudo od deteta, odvedu u Ameriku, o tome koliko se njegova majka već unapred radovala, verujući da će tamo stanovati u hotelima i da vise neće morati mukotrpno da radi, kako ga je konačno dobri, suvoparni Marksen (Marxsen) dresirao na časovima kontrapunkta, dok mu ovo umeće nije ušlo u krv - kako je onda bacio u peć pet violinskih sonata, dvadeset kvarteta i oko sto pesama. »Komponovao sam eelog Ejhendorfa (Eichendorffa) i Hajnea. Posle toga sam svojim neuspelim pokušajima tapaeirao zidove i plafon svoje sobe, da bi mi ti promašaji, kao stalna opomena, bili uvek pred očima. Zapamtite ovo pravilo: pero postoji da njime brišemo. Svakako, njime treba i pisati, veoma mnogo pisati i to svakog da na, ali ne uobrazavajte i ne nadajte se da rezultati mogu doći od mah. Neke stvari neću ni da pogledam, njima je mesto u peći.« Savetovao mu je da piše varijaeije. »U njima je bas mnogo vazniji nego melodija, u basu se tok modulacije mnogo vise menja. Uopšte, ako zelite da utvrdite koliko ko zna, prekrijte srednje glasove rukom i pratite samo melodiju basa. Tako ja uvek radim.« Morao je zatim detaljno da analizira jednu Betovenovu sonatu i nakon toga da napiše paralelnu sonatu sa potpuno istim modulacijama i svim pojedinostima, ali sa vlastitim temama. Brams nika da nije naveo kao primer nijedno svoje delo. Kao da njegova dela nisu ni postojala. Na pitanje, kako da se snađe u pogledu prosuđivanja vrednosti vlastitih ideja, Brams mu je odgovorio: »Šetajte i nosite ih satima sa sobom. Uskoro će vam postati jasno da su vase ideje bil e tek prvi zalet u modulaciju.« Brams je smatrao da budući kompozitor treba da sredi i svoje zivotne prilike. »Valjda nameravate uskoro i da se ozenite?« - »Mislim na zenidbu, imam već i devojku.« - »Dobro!« - Nekoliko nedelja kasnije ponudio mu je mesto gradskog muzičkog direktora. Mladi čovek se za trenutak zamislio. Onda je rekao: »Nisam još sve naučio, jednu ili dve godine moram još da studiram kontrapunkt.« Brams mu je na to mirno odvratio: »Ako je tako, onda samo junački napred!« Veliki i mcdi ljudi Mladic koga smo upravo opisali, nije ni slutio kako je Brams s njim dobro postupao. Gotovo svi ostali toboznji kompozitori imali su s njim mnogo neugodnija iskustva. 315

Ako bi mu neko pokazao neku kompoziciju, reagovao je obično opaskama, kao na primer: »Kakav lep notni papir imate! - Oh, kako dobro svirate! - To je nešto što biste morali komponovati!« Kad bi neki takav kompozitor sav smeten počeo da se pravda da piše samo od prilike do prilike, Brams bi na to znao da primeti: »Ne pišete, znači, nikada od neprilike do neprilike?« Jedan Bramsov prijatelj, studirajući s njim svoju novu violinsku sonatu, bio mu se pozalio: »Sviraš tako glasno, da se uopšte ne čujem.« Brams je duboko uzdahnuo: »Srećniče!« Najgore od svega bilo je kada se preterano divio. Onda su prijatelji znali da je nesrećnik, koga je tako hvalio i koji je blistajući od sreće odlazio, osuđen na smrt. Starog Hilera, poznatog još iz vremena Mendelsona i Šopena, koji je i dalje neumorno komponovao, usrećio je na jednom ban ketu Udruzenja muzičara sledećom zdravicom: »Pošto smo pili u zdravlje mnogih zivih kompozitora, nazdravićemo i jednom mrtvom. Dizem ovu čašu u zdravlje Ferdinanda Hilera.« Prema malim, skromnim muzičarima uvek je bio pazljiv. Kad je povodom izvođenja Šumanovog klavirskog koncerta jedan oboIsta umesto e odsvirao fis, Brams je odmah ovu grešku ponovio na klaviru. Kad su njegov kvintet za klarinet - dva puta uzastopce - izveli, prvi put jedan poznati, a drugi put nepoznati klarinetista, obojieu je pozvao na večeru i sa onim drugim, nepoznatim bio je daleko ljubazniji nego s prvim. Ipak, nije mogao da odoli iskušenju da se sa kolegama skromnijeg ranga i znanja malo ne našali. Na nekom dvorskom koncer tu, svirajući s jednim violinistom koji uopšte nije slutio šta mu se sprema, započeo je jednu Mocartovu sonatu za violinu u drugom tonalitetu, tako da se taj dobri čovek krvavo oznojio i jedva izvu kao iz te neprilike. Jednu bojazljivu violinistkinju hteo je da čuje po svaku cenu. Ona se uvek izgovarala da je samo početnica. »A kad bih ja nešto komponovao za vas?« - »Ah, maestro, sviram tek drugu violinu.« - »Komponovaću, dakle, jednu stvar za drugu violinu, to do sada još nikada nisam radio.« Kapelnik orkestra u jednoj banji ponosno mu je tvrdio da poznaje sva Bramsova dela. «Pst!», šapnuo mu je Brams, »vojna kapela upravo svira jednu moju kompoziciju!« čovek je krajnje iznenađen oslušnuo, i sav ukočen od poštovanja slušao muziku, dok mu na kraju nije postalo jasno da je Baden weiler mars, ipak stari jeg datuma. Jedan ugledni dirigent predstavio je društvu svoju verenicu koja se jako obradovala što je upoznala kompozitora svojih najmi lijih pesama. »Veličanstveno«, rekao je Brams, »s vama, dakle, ulazi u brak muzički element.« 316

Brams je, između ostalog, godinu dana bio i aktivni dirigent Bečke pevačke akademije, ne baš na radost pevača. Dok je obavIjao tu funkciju, tu poslovičnoj bečkoj komotnosti nije bilo mesta. Tekst prve Bahove kantate »Ah, što sam bio zabrinut«, bio je uzdignut na nivo pevačkog pozdrava. Kad se uz Kerubinijev rekvijem na programu našla još i jedna Bramsova tuzna kompozicija, ljudima se učinilo da se ipak preteralo sa tim katoličkim i protestantskim zalopojkama. Zato su ga zamolili da se na program uvrsti jedan Hajdnov oratorijum. Brams je na to primetio: »Gle, kakvo iznenađenje! Svake sezone postavlja se pitanje: koju novu stvar ćemo ovoga pu ta izvesti - »Stvaranje« ili »Godišnje doba«?« Oba dela bila su stara već dobrih sedamdeset godina. Kasnije, kada soprani — sve sa starijih semestara — na probama nisu drzali tempo, Brams im je doviknuo: »Ali drage moje, odakle ova vaša sporost? Pod Hajdnovom direigentskom palicom to ste sigurno pevale mnogo brze.« Horu iz Elberfelda, koji je na svoj program koncerta uvrstio samo Bramsova dela, izrekao je ovakvo priznanje: »Ja to uopšte nisam tako lepo komponovao«. Postojao je, medutim, i jedan kolega pred kojim je i Bramsov pogani jezik ostajao nem. I baš taj mu je stao čvrsto na noge, tako da je u redovima njegovih sledbenika skovan zloban izraz »melanholija nemoći« - koja se odnosila na Bramsovu muziku. Tim fanaticima usijanih glava Brams je odgovorio hladno: »Stariji sam vagnerovac nego svi vi zajedno.» Kada se jedan kritičar začudio, kako Brams o svom suparniku govori u superlativu, okomio se na njega rečima: »Smatrate li me toliko ograničenim, da bih mogao a da se ne oduševim »Majstorima pevačima«, ili toliko nepoštenim da bih mogao prećutati činjenicu da samo nekoliko taktova te partiture vredi vise nego sveukupno opersko buncanje koje je napisano posle toga?« Zaista, taj čovek koji je znao tako zajedljivo da se naruga i da s prezirom odgovori na gluposti, samog sebe je svrstao na me sto iza Vagnera: »On je prvi i iza njega dugo nema nikoga.« Brams se čak posvađao sa Klarom Šuman koja je Vagnera mrzela videći u njemu zlog duha, smatrajući da nije objektivna u svojim izjavama. To, međutim, nije isključivalo njegovu unutrašnju sklonost da joj da za pravo, kad je tvrdila da je čarobnjak koji je stvorio »Tristana«, zao duh, zavodnik i upropastitelj. »Srušio je katedralu«, bilo je njegovo mišljenje. Izvesnom mladom čoveku, koji se oduševljavao »Parsifalom«, besno je rekao: »Ako hočeš otrov, a ne zeliš od njega da umreš, onda moraš u dzepu imati protivotrov - a ti ga još nemaš!« Vagner nije bio jedini kompozitor kome se nije rugao, štedeo je i neke druge, naime takve koji su bili knezevske kivi. Razlog 317

je otkrio jednom kritičaru: »S knezevskim kompozicijama uvek treba biti krajnje oprezan; nikada, ustvari, ne znaš ko ih je napisao. Samo po sebi je razumljivo da je Bramsov duh koji je volet da protivreči svima i svemu, bio posebno naoštren protiv privilegija koje su uzivali neki ljudi i to samo na osnovu svog slučajno viso kog porekla. Vrlo često je svoje bodlje neuglađenosti okretao baš prema plemenitoj gospodi. Svog poštovaoca princa Rojsa (Reuss) ismejavao je kad goc bi mu se za to ukazala prilika, a jednom ga je čak osumnjičio i kao kradljivea. Naime, jednom prilikom je članovima nekog kamernog ansambla zavereničkim tonom saopštio: »Pripazite na svoje kutije s cigarama! Dolazi Rojs!« Nema sumnje da je on - što se finih eigara tiče - popušio mnogo vise prinčevih nego obratno, jer je veliku vaznost pridavao tome da ga visoka gospoda uvek ponude cigarom, tim jedinim luksuzom u njegovom zivotu. Vojvodi od Kamberlanda (Cumberland) nikada nije oprostio, što je u njegovom prisustvu zapalio cigaru, a da i njega nije ponudio. Kad ga je narednog dana sreo na promenadi, Brams se demonstrativno okrenuo na drugu stranu. Njegov poziv na večeru odbio je pod providnim izgovorom da nema pristojno odelo. Poručili su mu, da dođe u odelu kakvo ima. Pojavio se u svom najotrcanijem alpaka kaputiću, čiji su rakavi bili potpuno izbledeli, tako da je njihova tamnosiva boja prelazila u zućkastu, a ispod je obukao flanelsku košulju bez okovratnika. Jedna lady bila je potpuno šokirana, tako da mu je poslala da izabere nekoliko okovratnika i kravata. Njoj za ljubav, Brams je pristao da stavi okovratnik i kravatu, ali na flanelsku košulju. Kada je ceremonijalna večera bila završena, pozvao je sve goste u najblizu gostionicu: »Sad ćemo se lepo odmoriti od vojvodske uštogljenosti!« Naručio je pivo, skinuo stolnjak sa stola, baeio je za njim još okovratnik i kravatu i klieao od zadovoljstva. U odnosu na ovakve burne ispade, njegov odnos prema malim ljudima bio je potpuno drugačiji. Njima je prilazio obazrivo, uljud no, čak nezno. U pismima koja je pisao svojim prijateljima i poznanicima, uvek je slao i pozdrave njihovim kućnim pomoćnicama. U konačištima je noću uvek hodao sasvim tiho, da ne bi smetao gostima koji spavaju. Jednom je nekom otmenom gospodinu rekao: »Kofere ćemo sami poneti u hotel. Hotelski sluga svakog dana mora da ustane već u pet sati ujutru da bi očistio gostima čizme.« Uvek je putovao trećom klasom i nikada nije propustio da saputnike upita, ne smeta li im njegovo pušenje. Udovicu svoga oca, priprostu zenu, pozvao je jednom prili kom u najotmeniji hamburški hotel, da bi i ona, makar jednom, mogla da se oseti gospođom. S poštovanjem ju je nazivao majkom i neprestano je uveravao: »Veruj mi da imam vise novca nego što mogu da ga potrošim i najviše ćeš me obradovati ako se njime posluziš.« 318

Kad mu je jednom nestao zlatni sat, nije se nimalo potresao: »Mozda ga je uzeo neki jadnik, kome će bolje da posluzi nego meni.« Zadivljujući dokaz o visini svoje socijalne svesti, kakvu do tada nije pokazao nijedan drugi umetnik, dao je Brams prilikom pozara na selu gde je letovao. Bio je jedan od prvih i najpredani jih ljudi koji su se prihvatili gašenja pozara. Jedan njegov prijatelj dotrčao je do njega i uzviknuo: »Vatra se širi prema kući u kojoj si odseo!« Brams se za momenat zaustavio, a onda je nastavio gašenje. »Pomisli na svoju simfoniju!« Radilo se o Cetvrtoj, koju je upravo završavao. Brams mu je odvratio: «Svejedno mi je. Jadnim ljudima je pomoć potrebnija nego meni!« Prijatelj je u kaputu, koji je Brams bio skinuo, našao ključ njegovog stana i odjurio da spasi partituru. Tu je, svakako, veliku ulogu mogla da igra i kompozitoreva strast prema vatri. S oduševljenjem se sećao velikog hamburškog pozara.Vatromet je uvek posmatrao otvorenih usta i svaku uspelu tačku pozdravljao je glasnim »ah!« Uopšte uzev, ta velika rugaliea od čoveka, zadrzala je do duboke starosti dobru meru detinje ćudi. Kao star čovek još uvek se igrao svojim olovnim vojnicima, toboze zato jer su mu na taj način nadolazile muzičke ideje. »Robinsona« je čitao u svojoj pedesetoj godini pedeseti put i oduševljavao se romanom vise nego ikada ranije. Na Rigenu se jedno čitavo popodne zabavljao dresiranjem zaba. Na gradskom jezeru priredio je takmicenje u gađanju začepljenih boea chiantija, koje su se njihale na talasima. Kao malo dete, skakao je od zadovoljstva posle svakog pogotka. Kada je zimi prolazio pored devojačke škole, nije mogao odoleti svom dečačkom nagonu da devojke okupljene ispred vrata škole ne izbombarduje grudvama snega. Devojke bi najpre vikale, a onda bi i one navalile, tako da se među njima znala razviti prava bitka iz koje se, do koze mokar, zadihan i zadovoljan, vraćao na svoj dnevni posao. Jednom je ušao u sobu svojih prijatelja, a da to niko nije ni primetio. Na klavirskom pultu našao je černija (Czerny), seo je za klavir i počeo da svira. Iz susedne sobe neko je doviknuo: »Pogrešno, Hans! — eis! - opet sviraš e umesto eis! - A zašto to uopšte radiš? Juče si... Ah, pa to ste vi, maestro!« Brams je odgovorio: »Ono što nisam naučio kao Hans u mladosti, neću naučiti ni kao Johanes u starosti.« Kad je sa malom Agnezom svirao četvororučno, voleo je da poremeti takt, samo zato da bi čuo njen glasić: » Ali, čika Brams, pa ti sviraš sasvim pogrešno!« Naziv »čika« bio mu je najmiliji od svih. Taj čovek detinje dudi ludo je voleo deeu. Kad je izlazio, uvek je pogledom trazio 319

mališane. Ako bi neki dečkić čeznjivo gledao u izlog poslastičamice, uzivao je časak dva posmatrajući ga, i samo je čekao da deran s uzdahom okrene leđa izlozenim đakonijama. Tada bi ga uhvatio za kosu i odvukao u dućan. Tamo gde su ga deea poznavala, pravio se kao da ih ne vidi, pa bi dostojanstvenim korakom, s podignutom glavom, prolazio ukočeno pored njih, drzeći ruke na leđima. Ako se krišom uverio da gledaju za njim, spustio bi iz dubokih dzepova kaputa nekoliko bombona ili nešto sitnog novca. Tada bi se čuli uzviei. On bi za stao, okrenuo se i zablistao od zadovoljstva. Predstava se obično završavala tako, što bi seo na prvi stepenik, a čitavo dečje društvo popelo bi mu se u krilo. Sto se bombona tiče, uvek je birao one koje su ličile na kamenčiće. Voleo je da ih gurne u dečja ustašca; deea u prvi mah ne bi poverovala da su to bombone, a što ih je duze morao nagovarati i ubedivati, to je sala bila veća. Jednoj devojčici koja je išla da kupi pivo za svoga oca, uzeo je vrč iz ruke i pravio se kao da pije. Pretvarao se da je zao čovek tako dugo, dok nije primetio da maloj suze naviru na oči. Tada ju je poljubio, pomilovao po kosi i oprostio se od nje. Od Ciganke koja je po kućama prodavala igračke, kupio je eelu njenu zalihu igračaka zajedno sa velikom korpom. Dogodilo se to na selu, gde je letovao, a igračke je namenio gostioničarevoj deei. Da bi bilo i sale, počeo je da vice i kad su deea dohrlila, rekao im je: »Sirota stariea, zaboravila je da ponese svoju robu. Trčite brzo za njom i vratite joj to!« Kada su ga sledeće godine ta ista deea opkolila i kada je čak i najmanji među njima radosno uskliknuo: »čika Brams nam se vratio!« bilo mu je tako neugodno, da je sav pocrveneo. Naime, te godine je sebi našao lepšu sobu i došao je samo zato, da gostio ničaru saopšti da tog leta neće odsesti kod njih. Umesto toga otkazao je novu sobu i vratio se mališanima. Sekta bramsovaca Nema sumnje da je Brams bio jedan od najsrećnijih nezenja. Imao je bar pola tueeta prijateljiea koje su mu bile odane, majčin ski se za njega brinule i činile ga učesnikom porodičnih radosti. U svakom kraju Austrije i Nemačke, u Holandiji, pa i u Italiji čekala ga je poneka prijateljska kuća, čija vrata su mu uvek bila širom otvorena i gde su svi zeleli da zauvek ostane s njima. Za Bozić, taj dan kajanja za sve nezenje, nametala mu se duznost da učini poklone na četiri strane: kod kuće, u svojoj sobi - dečacima gospođe Truksa, deei svog biografa Kalbeka (Kahlbeck), zatim deei 320

svoje davne ljubavi Berte Faber, i konačno dečacima svoje fotografkinje, gospođe Felinger, supruge generalnoga direktora. Ta zena bila je toliko muzikalna, da je na njezin poziv da dođe na gozbu, odgovorio dopisnicom, na kojoj je zabelezio sedam nota: eeeefcc; to je menuet iz 'Don Zuana'; »Ko se tome moze odupreti?« Bio je nepresušan u takvim aluzijama. Gospođa Miler iz Aiholca (Aichholz) primila je početne note jedne Šubertove pesme: »Dobro jutro, lepa mlinarice!« Hansu Bilovu poslao je pošto su se neko vreme bili udaljili - melodiju iz »čarobne frule«: »Zar da te, dragi, vise ne vidim?« Kada se izvesni pijanista ozenio jednom pevačicom, Brams je odmah primetio da se početna slova njihovlh imena podudaraju s imenima ziea na violini. Nacrtao je violinski ključ i dodao E-A-D-G. Ligaturom je duhovito natuknuo da će gospođica E. G. sigurno smotati gospodina A. D. Za sve takve i slične stvari upotrebljavao je dopisnice, koje je zbog njihovog ograničenog prostora za pisanje smatrao idealnim sredstvom za pismenu razmenu misli. Strogo uzev one su bile i jevtiniji način za komuniciranje sa njegovim bezbrojnim poštovaocima - bramsovcima. Svoje poruke na dopisnicama znao je tako vešto da kamufli ra, tako da su bile zaštićene od radoznalih pogleda poštara i sluzinčadi. Dečaci gospođe Felinger primili su iz Italije dve dopisnice; morali su da stave jednu pored druge, samo tako su pojedini prekinuti redovi sa prve dopisnice, koji su se nastavljali na dru goj, postali jasni. Voleo je da se izrazava i citatima iz Biblije: »I ponudili su ih jelom s njegovog stola. AH Benjaminu su dali pet puta vise nego ostalima. Onda su pili i napili se zajedno s njim.« Ovako se zahvalio za jedno veče, gde se mnogo i dobro popilo. Prihvatajući poziv na jedno drugo veselo veče, kao znak radosti nacrtao je na dopisnici bubašvabu »radujem se neizrecivo, jer nemam pojma kako se takva zivotinjica raduje.« Na jednoj dopisnici napisao je izvinjenje: »Sliku sam sigurno primio. Kako sam ja nezahvalan! J. B.« Jedna njegova preporuka na običnoj eeduljiei glasila je: »Donosioca ovoga pisma iskreno Vam preporučujem za prvih pola sata - za ostale sate preporučiće se on sam bolje nego što bih ja to mogao učiniti.« Opširna pisma bila su prava, retka dragocenost. Jedno takvo primila je zena profesora hemije Engelmana u Utrehtu, kad je njen suprug pomoću bakterija pronašao dokaz za prisutnost kiseonika. Pismo je glasilo: »Nazalost, ja sam protiv izlučivanja toga O, a osim toga ne trpim ni besne napade na rojeve bakterija ni na zenski svet. Ako dopustimo da gospoda ovako nastave sa svojim radom, uskoro će biti ugrozena i svekolika muzička umetnost, jer šta je ona drugo nego jedan veliki O i ah? Prenagljeno sam napisao 321

jedan klavirski koncert, koji se u najčistijem B-duru vezuje s bakterijama, i eto me sada s tim detetom na krilu, ali nikoga nema da ga podoji, da se s njim poigra. Osim toga on sadrzi i jedan scherzo, koji je sama neznost, sam miris, zapravo čiti O, ako zelim da to izrazim jednim jedinim slovom! Imao sam nameru da pri kazem kako je bubanj nepotreban orkestru i kako ga klavir u po gledu pevnosti daleko nadmašuje. Oh, O, šta sve ne čini čovek stvarajući poeziju, i zena kad svira klavir - ali ta surova gomila, ti profesori!« U izrugivanju svojih muških poštovalaca, znao je ponekad i da pretera. često su za to bile potrebne komplikovane pripreme. Betovenov biograf Nottebohm, siromašan, bolešljiv čovek, kome je Brams platio troškove za jedno putovanje u Ttaliju kao i troškove za štampanje njegovih knjiga, ziveo je od sendviča koje je kupovao u Prateru. Jedne večeri dobio je takav sendvič zamotan u notni papir. Gledajući taj papir pod uličnom svetiljkom, bio je uveren da se radi o Betovenovom rukopisu i strpao ga je - na Bramsovo nezadovoljstvo bez i jedne reči rukom u dzep. Kod kuće je onda taj sveti rukopis bolje pogledao i vidio da je pred njim najnoviji bečki ulični šlager. Brahmsov prijateij Kalbek pisao je o Betovenovin poslednjim kvartetima. Brams mu je za rođendan poklonio zavezljaj nekakvih nota. Na prvi pogled prijateij je video da se radi o jevtinoj robi, o nekakvom salonskom komadu, pa je uvređen povikao: »Kako ti je moglo pasti na pamet, da mi baš to pokloniš?« »Otvori«, rekao je Brams pomirljivo, kompozicija nije tako loša da bi zbog toga morao da vices na mene. Ima i nekoliko dobrih ideja.« »Dobro, zađrzaću to, jer je poklon od tebe.« »Ali pogledaj već jednom!« Kalbek je u svitku našao originalni rukopis Betovenovog kvarteta u cis-molu. Najistrajniji bramsovac, papa muzičke kritike Hanslik, javno se rugao: Naš ćutljivi Brams, taj ozbiljni Sumanov učenik, German sa severa, protestant i - kao što znamo - povučen čovek, namerava da piše valcere!« Brams mu je posalo svojih šesnaest valcera s posvetom. Osim toga, vratio mu je milo za drago čim mu se u jednom zajedničkom društvu za to pruzila prilika: »Naš veliki Hanslik je pravi znalac. Naravno, Bah mu je miliji u sazetom obliku - kao Ofenbah (Offenbach).« Jedan od gostiju u Hanslikovoj kući pitao je jednom, šta je ustvari kamen mudrosti. Brams se nasmejao i odgovorio: »To je mineral kojim će kompozitori, posle Hanslikove smrti, kamenovati njegovu udovicu.« Kad je dobra gospođa Hanslik pozivala Bramsa u goste, ona je, kao uostalom i drugi iz sekte bramsovaca, uvek imala zle slut 322

Kada je zeleo da bude enfant terrible, znao je da bude i jako nezgodan. Jednu damu, koja se preterano našminkala, verovatno zeleći da izgleda mlađa, drsko je upitao: »Koliko vam je zapravo godina?« Gospođi koja je na nekom ručku sedela pored njega izjavio da liči na jednu opštepoznatu lepotieu: »Naprosto ne mogu jednu od druge da odvojim. Kad sedim uz jednu, zeleo bill da to bude ona druga.« Posle jedne večere izvinjavao se rečima: »Kako da budem uljudan, kada mi dama s desna govori u eduru, a dama s leva u emolu.« Klin se klinom izbija. Brams se u potpunosti slagao s ovim pravilom. Najviše se zabavljao kada bi mu neko s kamatama uzvratio na njegove drskosti. »Dobro jutro, Baruh!«. pozdravio je svoga prijatelja Maksa Bruka (Bruch). »A kako si mi ti, Abrahame?« odgovorio mu je prijatelj i Brams ga je u znak priznanja za njegov uspeli odgovor, prijateljski potapšao po ramenu. Pred Šubertovim spomenikom u bečkoin gradskom parku jedan njegov poznanik mu je rekao: »Za sto godina gradani će se diviti, tamo preko, tvom spomeniku.« »Ostavi se te glupe šale!« »Kazem ti, ljudi će stajati, zuriti u spomenik i pitati jedani druge: Johanes Brams. Ko to beše?« Brams je uzivao i gušio se od smeha na takve sale, lsto tako je sa zadovoljstvom slušao jednu šiparicu, koja ga je zamolila da joj pomogne u paranju nekakve haljine, a koja se zatim zestoko okomila na njega: »Evo, sad ste svojim nespretnim prstima zarezali u to lepo sukno. Sednite bolje za klavir i svirajte mi nešto!« Jedna druga devojčica donela mu je da na klavirsku stolieu stavi podmetač, koji je odbio da primi: »Nisam dostojan, da sedim na Betovenu.« Brzo je umesto Betovenove sveske na stolieu stavila svesku Bramsovih dela: »Na to mozete mime duše da sednete.« Celo veče nije joj dopustio da se makne od njega. Voleo je da preprieava i sledeei dozivljaj: »Nedavno sam bio u Burgteatru i čuo sam kako iza mojih leđa šapuću dve zgodne devojke. Ko je taj genije ispred nas?» — »Zar ga ne poznaješ? Pa to je Brams.« - »Ko? Brams? A šta je on?« - »Pa, to prelazi već sve granice! Kako da još nikada nisi čula za Bramsovo delo 'Zivot zivotinja'?« 323

It »Strašan uspeh«, uzviknuo je oduševljeno, kada je posle izvođenja njegove najnovije violinske sonate jedna dama ustala i rekla domaćici: »Sada stvarno moram da vas napustim.« Pošto je preboleo teške poraze koje je doziveo u mladosti, kasnije gotovo i nije znao za umetničku sujetu. Na jednoj pijanističkoj priredbi obratio mu se čovek koji je sedeo do njega i upitao ga: »Šta sada svira taj čovjek? Zvuči mi nekako poznato.« Brams se nasmejao i odgovorio: »Da, tu ima toliko mendelsonovskog, da bi moglo biti od Rajnekea (Reinecke), a ustvari, to je moj intermezzo.* često je znao da kaze: »Uvek se čudim kako ljudi mogu da podnesu taj moj komad.« Kada su ga molili da ponovi neku stoju kompoziciju, prvo se kratko nećkao, a onda je rekao: »Nemojte samo na mene da svalite odgovornost za ovo mučenje zivotinja!« Ono što nikada nije mogao da podnese bile su oficijelne počasti. Jedan novinar, ukazujući mu veliko poštovanje, obratio mu se radi intervjua, a Brams ga je prekinuo: »Sigumo zelite da govorite s mojim bratom, kompozitorom? Eno ga, upravo dolazi!« Onaj, koji je dolazio, bio je njegov brat Fric, učitelj klavira. Novinar mu se poklonio, a Johanes je dotle na sigumoj udaljenosti zadovoljno trljao ruke. Kada su ga pozvali u Kembridz, da bi mu na svečanosti uručili doktorski baret, odbio je poziv i nije se pojavio. Za zva nje počasnog doktora univerziteta u Breslauu zahvalio se običnom dopisnicom. Kada je primio diplomu, u čijem tekstu se govorilo o knezu ozbiljne muzike, odlučio je da će u znak zahvalnosti napisati - »potpourri studentskih pesama a la Suppe«. Kalbek se ironično raspitao, hoće li tu uvrstiti i poznatu pesmu o liji. »Već je uvrštena«, nasmejao se Brams. Taj šaljivi potpuri nazvao je »Akademska svečana uvertira. Počast koja ga je sigurno najviše obradovala, bili su stihovi koje mu je povodom premijere Cetvrte simfonije posvetio jedan šaljivdzija: Preda innom delo naraslo do klasične je velčine: u svakom stavu Bramsov duh a nijedne njegove psine. Sveštenice Bramsovog kulta To su bile pevačice koje su profesionalno ili privatno izvodile njegove pesme, i u svaku od njih se bio zaljubio. To gunđalo od čoveka nikada nije moglo da odoli osećajnom zenskom glasu. 324

Nekoliko takvih glasova čak je i sam otkrio i očinski ih je zatim pratio tokom čitave njihove karijere. S malom Anom Vencel (Wenzel) nije imao sreće. Već od početka bila je jako prkosna. Jedne večeri imao je prilike da je čuje kako zajedno s momcima peva jodlere. Kad je hteo da ispita njen glas, Ana mu se nasmejala. Kad je nestao u tami, čuo je pesmu koju je ona zapevala. Toliko mu se sviđala, da je otišao kod njeno g oca gostioničara i zatrazao da mu je - milom ili silom - dovedu. Nije se nećkala: »Od Subertovih pesama znam samo jednu - 'Ti si mir'.« »Dobro, onda mi otpevaj tu pesmu.« Brams je preludi rao, ali ne na temu te pesme. Izazivao je devojku jednom dramatičnom improvizacijom. Stresla je glavom: »Ne, ne ide to tako!« i udarila ga po prstima. Devojku je poslao u Beč kod jednog učitelja pevanja. Taj je od nje hteo da napravi pevačicu vagnerijanku. Zato je Brams školovanje njenog glasa poverio drugom učitelju. Cesto je i on na klaviru pratio njene vezbe. Na kraju je prešla u operetu. Ostao joj je sklon sve dok se nije udala. Jednu drugu pevačicu često je izvlačio iz blata u koje je znala da se zaglibi. Sa trinaest godina upustila se u pustolovine i sav njen uspeh bio je u tome, što se umetnošću koju je naučiia u Hamburgu kao Bramsova učenica, bavila u jednom sumnjivom lokalu za zabavu. Napisala mu je pokajničko pismo i njegovi stari roditelji odmah su došli po nju i odveli je. U Hamburgu joj je čak našao i učitelja i sam plaćao njene časove. Nekoliko godina kasnije ponovo je natrapao na nju kraj Rajne i našao je u očajnom stanju. Pridigao ju je, priredio s njom koncert i ponovo je postavio na noge. Što se jedne druge njegove učenice tiče, i to baš one koja je s njegovim pesmama postigla najveći uspeh, pitanje je, nije li upravo on, na kraju krajeva, bio uzrok njene nesreće. Roman je zapoeeo iz njegovih najplemenitijih pobuda. Upoznali su se na rajnskim muzičkim svečanostima. Dvadeset četvorogodišnja Hermina Spis (Spiess), tada je teška srea pevala jednu Hendlovu ariju, jer joj je otae bio na umoru. Već nakon prvih taktova orkestar je zatajio, a dirigent van sebe od besa prekinuo je izvođenje i okomio se, ne samo na grešnike u orkestru, nego, sasvim neopravdano, i na altistkinju. Ova je briznula u plač i pobegla sa podijuma. Publika je stala na njenu stranu i nagrnula u njenu so bu. »Šta je maloj?« pitao je dubok glas. Prepoznali su Bramsa i pustili ga da uđe. Maramicom joj je obrisao suze i ona mu se izjadala. Kada se smirila, on je upitao: »Ariju Orfeja sigurno biste mogli da otpevate?« Klimnula je glavom, a on je uhvatio njenu ruku i poveo je natrag na podijum. Dok ih je publika pozdravljala aplauzom, Brams se šapćući dogovarao s dirigentom. Posle toga odjeknulo je devičansko čisto i dirljivo: »Ah, izgubih nju, izgubih...« 325

Hermini Spis je otac umro, a svoje sree dala je Bramsu. Naučila je napamet sve njegove pesme i postala najslavnija pevačica njegovih pesama. Kada je nastupala pod njegovim vođstvom, osećala je kako je prozima uzvišenost trenutka, a u isti čas bila je sasvim sigurna u sebe, jer je iz njega zračio mir; stajao je za dirigentskim pultom kao kip, kao nekakav bozanski lik. »On je zaista bog među novijim kompozitorima, besmrtnik. Kada se on pojavi, bogatstvo zivota se udvostručuje. Koliko vazna i lepa je svaka reč pohvale koja dolazi iz njegovih usta! Kad bih barem mogla da mu kazem koliko me njegova dobrota usrećuje - ali šta mogu, nikada nemam hrabrosti da to učinim.« Zbog preteranog poštovanja koje je gajila prema njemu, u njegovom prisustvu nikada nije izgovorila nijednu ozbiljnu reč, ponašala se frivolno i prkosno i uvek bila sklona šali. To mu se veoma sviđalo. Uprkos razliei od 24 godine, izgledali su kao ljubavni par i uskoro je prevladalo mišljenje da oni to zaista i jesu. Predstavio ju je svim svojim prijateljicama i one su verovale da u torn govorkanju, ipak, ima istine. Na jednu aluziju gospođe Felinger, mlada pevačica, koja se tako našla u neprilici, odgovorila je: »Kad bih u ovom času sedela uz vas, bila bih sigurno veoma zbunjena i crvena u lieu, jer to što pišete o Bramsu je zabluda, draga, mila gospođo. Da, bez sumnje, to je zabluda. On me voli jer njegove pesme ne pevam ništa lošije od drugih pevačica - ali da on pripada meni, to moram da poreknem. Moja 'Pasija po Jovanu' je sasvim jednostrana.« Kada je shvatila da je njen idol za nju nedostizan, predala se pravoj trei od koncerta do koncerta, pevala je sve površnije i sve hladnije. Njena velika ljubav bila je i njen umetnički temelj i samo uz nju ona je uspevala da se u svojoj umetnosti uzdigne iznad prosečnosti - od svega toga ostala joj je na kraju samo još rutina. Široka publika joj je klieala, ali ne i sekta bramsovaca. Brams joj je diskretno i uvijeno ali ipak dovoljn o jasno saopštio svoje nezadovoljstvo: »Nedavno sam sanjao da ste se zabunili za pola takta pauze, da ste umesto osmina pevali četvrtine - moja mašta je, kao što vidite, neverovatna.« Hermina mu je zalosno odgovorila: »Veoma ste ljubazni što samo sanjate da sam nemuzikalna. Sama to već odavno znam i to ne samo iz snova.« Sasvim na kraju zivota, u svojoj šezdesetoj godini, sreo je jednu pevačicu koju je »zaista zeleo da ima«. Bila je to Italijanka Alis Barbi (Alice Barbi). Posle njenog prvog nastupa u Beč u, Brams je prosto uleteo u sobu za umetnike i uskliknuo: »Nisam znao da su moje pesme tako lepe! Da sam mlad, pisao bih samo ljubavne pesme!« Pevačica je skromno odgovorila da ne zna dovoljno jezik i da je sigurno u mnogočemu pogrešila. 326

»Ah šta, ovako kako ste pevali sasvim je dobro. Vi mozete da učinite šta god vam je volja; što se mene tiče, menjajte sve! Vama dopuštam sve!« Sav u ekstazi utrčao je u kudu Felingerovih koji su to veče imali goste. Ne pozdravljajući se ni sa kim, uzbuđenim glasom po čeo je da govori: »Danas, upravo maločas, čuo sam svoje pesme prvi put u pravom izvođenju!« Među gostima se slučajno našao i jedan kamerni pevač koga su Bramsove reči povredile, pa je zbog toga hteo da napusti društvo. Kada su Bramsa upozorili na to, on je, brze bolje, digao svoju času i nazdravio najboljem muškom interpretatoru svojih pesama. Za Alisom Barbi trčao je i dalje i tog leta je čak odlozio svoje uobičajeno putovanje, samo da bi još jednom mogao da je čuje. Uloga velike sveštenice Bramsovog kulta pripadala je gospođi Hercogenberg (Herzogenberg) iz Lajpciga. Bila je to jedna od onih dama u koje se Brams u mladosti zestoko zaljubio, ali u ovom slučaju plamen ljubavi bio je do te mere opasan, da je tridesetogo dišnji učitelj klavira, već posle nekoliko časova koje je odrzao mladoj dami, otišao kod oca barona i zamolio ga da bude razrešen duznosti učitelja. Kao razlog je naveo da ne zeli da uvredi svog prethodnika. »Pa taj je toliko preopterećen, da se veoma rado odrekao podučavanja moje kćeri.« Brams je, međutim, ostao pri svojoj odluei, jer drugačije nije mogao. Nikakvo nagovaranje nije urodiIo plodom i taj čudnovati svetae ukočeno se povukao, dok su se zelenkasto zlatne oči šesnaestogodišnje Elizabete crvenele od plača. Uprkos ovom uvredljivom otkazivanju časova, ona je svoje muzičke talente razvila do te mere visoko da je bila u stanju da jednu Bramsovu simfoniju, posle samo dva slušanja, savršeno odsvira na klaviru. Klara Šuman smatrala je da je njena interpetaci ja vise nego upotrebljiv klavirski izvod. Bilo je zgodno što su Bramsove obozavateljke, jedna s dru gom, sklapale poznanstva i što su se međusobno dopisivale - njihov kult je zaista podsećao na religiju. Kad se Elizabeta, posle je danaest godina, s njim opet sastala, njena prva reakeija bila je da se pismom javi «njegovoj drugoj dragoj» - Berti Faber: »Moram ti saopštiti da nam se vaš Johanes jako dopada i da smo se ovoga puta neizmerno radovali i Bramsu kao čoveku. Za većinu ljudi slava je brodolom karaktera - on je, medutim, postao dobronamerniji, miliji, ljubazniji. Njegova slava nije ga okruzila oreolom nepogrešivosti a la Rihard Vagner, nego atmosferom koja odaje zadovoljnog čoveka koji je postigao svoj eilj. Svi mu poručujemo da zeljno očekujemo njegov opus 60.« Posle ovog susreta Brams se redovno dopisivao sa Elizabetom i ta mu je korespondencija bila toliko draga da posle Elizabetine 327

smrti nije hteo ni da čuje da njena pisma obelodani, niti da ih preda njenom suprugu. U svojim pismima najviše je bila zaokupljena njegovim novim delima i njena zapazanja bila su veoma stručna. O pesmi »Samoća u polju« pisala mu je: »Vaša duša mora da se silno radovala, dok ste pisali prvi redak ove pesme; i kakav Vam je uzitak morala doneti nezna modulacija u Des-duru na mestu »duboJci sni«, ili vraćanje na C, koje dolazi tako naglo, a ipak tako blago i nezno. Verujem da taJcva majstorstva u Vama pobuđuju oseeaj radosti.« Pisao joj je kako je ta radost nastala tek sada: »Nećete verovati kako čocek moze biti zadovoljan i vlastitim ništavnostima, kad čita kako ih Vi opisujete.« Trio u c-molu, op. 101, opisala mu je kao najbolji Bramsov portret, ističući da je verniji od svih fotografija - kako odaje i strast i uzdrzanost, škrtost i rečitost, veličinu i umiljatost... Priznao joj je, kako i on svoja dela generalno vidi prijatnijim neto što je to Brams čovek, a da bi ona svoje mišljenje promeni la, poslao joj je nekoliko oporih komada: »Ako Vam se ne sviđaju, nemojte se ustručavati da mi to kazete.« »Budući da od mene trazite da govorim otvoreno, priznaću Vam da pojedine delove ovih pesama nikako ne mogu da shvatim. Kako sam bezobzirna, o njima sam se nadugo i naširoko bila raspisala, ali sam na kraju naravno - sve to uništila...« Usrdno ju je molio, da se razmahne u svojoj bezobzirnosti: »Mozda će Vas sitnice koje vam šaljem u prilogu, podstaći da mi, u par reči, kazete šta Vam se u njima sviđa, a šta ne sviđa...« Odgovor je bio: »Nejaku snagu svoje umetnosti isprobala sam na vašoj »Staroj pesmi o kiši«, ali sam u sebi zakazala, jer su mi navrle suze. Među pesmama koje ste mi poslali ne sviđa mi se »Pesma o bubnjaru«, a još manje »Hoćeš li da pođem« - takvi tekstovi mogli bi da prođu samo ako su obrađeni kao narodna pesma.« Poslao joj je i svoj vokalni kvartet »O lepa noći«. Na mestu gde se momak krišom prikrada svojoj dragoj, uz notni tekst je dopisao komentar: »Stoj, dragi Johanes, šta to radiš! O takvim stvarima moze se govoriti jedino u pučkom duhu, a ti si to, nazalost, opet zaboravio! Nemoj da rastuziš to milo lice puno zlatne lepote, budi kratak i jednostavno još jednom, kazi: o lepa noći...« »Molim Vas nemojte me zadirkivati zbog mojih bednih pisama, inače ću izgubiti hrabrost da Vam i dalje pišem, a to bi mi bilo zao.« O Sonati za violinu op. 78 napisala je: »Dok sviram poslednju stranicu adagia i kad usporim tempo da bi to što duze trajalo, onda mislim kako, ipak, ne mozete biti ništa drugo nego jako dobar čovek.« Bila je to sonata za koju je on sam smatrao da ne veruje da bi mogla da zadobije simpatije i jednog jedinog slušaoca. Ganuto 328

joj je odgovorio: »Ipak je prijatno kada te neko miluje. Srećan sam kada čujem da drugi imaju mnogo bolje misljenje o mojim delima nego ja. Posle takvog obodravanja uvek sam iznova spreman na borbu sa samim sobom. Nemojte mi ni ubuduće uskraćivati vase reči, pogotovu ako budete imali nešto prijatno da kazete o mojoj muzici«. Mnogo lepih reči izrekla je o njegovoj Sonati za čelo opus 99: »Kako je prvi stav moćno zgusnut, kako teče, kako je uzbud ljiv kratak razvojni deo, kako iznenađuje povratak prve teme u povećanom obliku. Volela bih da čujem scherzo u Vašoj vlastitoj interpretaciji uz oblilje šala i doskočica. Kako ga ja zamišljam, teško da bi ga neko drugi mogao zamisili - za mene on je energičan, bez zurbe, legato, a svejedno hrli napred.« Posle ovakvih reči u duši mu se pojavila sumnja: »Zar se zaista desilo da ste zbog svoje dobrote previse zašećerili svoje po slednje pismo? Molim Vas, pošaljite mi naknadno i malo bibera. Vaš zahvalni J. B.« Ona mu je zabiberila njegov opus 111, Kvintet u G-duru: »Molim Vas, nemojte se ljutiti ako sam jezičava, ali osim velikog ushićenja koje su u meni izazvali od zlata i srebra istkani srednji stavovi, na pojedinim mestima osetila sam i razočarenje. U finalu ste svakako hteli da budete oštri, duhoviti i čađavi, kao da ste očistili dimnjak, no u prvom stavu onaj visoki uspon u f-molu na kraju razvojenog dela deluje krajnje zamorno. Pustite da i blagost malko progovori! Prevucite otiračem neznosti preko nekoliko mesta, zadremajte malo!« On je zaista prihvatao mnoge njene savete; tako je na početku scherza u svojoj poslednjoj sonati za violinu promenio određene »apstraktne« zahvate, tako da budu svirani trzanjem, a ne gudalom. Izgleda da je i u seherzu svoje Cetvrte simfonije ponešto ublazio vraćanje u C-dur, jer se ona dosta uzbuđeno zalila na to mesto. »Vidite, to je tako kao da ste nekome na klaviru odsvirali nešto zaista veličanstveno, a onda ste, da ne biste izazivali ganu tost, počeli da mrmljate: šta, pa to su same trice, zaista samo trice! Ovaj nasilni Cdur prosto izaziva bol, to je vise operaeija nego modulaeija! Nisam mogla drugačije, pa nek mi bog bude u pomoći! Toliko volim Vas i Vašu muziku, da ne mogu da se pretvaram, pa mi stoga ne preostaje ništa drugo nego da kazem što mi je na srcu.« Treću simfoniju dobila je od Klare Šuman u klavirskoj verziji, zajedno s njenom iscrpnom ocenom; u vezi s njom odgovo riJa joj je: »Vaše zlatno pismo nije obradovalo samo mene, nego čoveka o kome se radi. Sigurno nije od Vas očekivao tako visoko pnznanje, jer je pocrveneo kao nekakvo đače, a sjaj sreće i zadovoljstva razlio mu se preko čitavog liea. Klavirski izvod stigao je ^ u pravi čas, tako da je Brams uspeo da ga prosvira, a ja sam 329

svirala tekst za drugi klavir, koji srećom nije tezak. Dotle sam tu veličanstvenu simfoniju, posle tri pokušaja i jednog izvođenja i uz malo zavirivanja u partituru, ipak bila već dobro upoznala, i poznati su mi svi njeni putevi i putelijci. I tamo, gde ste stavili crvene uskličnike, bili su već i moji nevidljivi, na primer, kod Es-dura u prvom stavu, na sredini razvojnog dela, tako da sam već iz dale ka pazila i mislila: hoće li draga gospođa i tu da ima isto mišlje nje kao i ja?« Da li je ikada postojao i jedan kompozitor koji je bio toliko mazen od strane svojih bivših ljubavi, kao Brams? Njegove bivše ljubavi bile su spremne da svako njegovo delo prosviraju, da ga stručno ocene i da od tačke do tačke ispišu svoje komentare i da ga, kao što su one činile, u svakoj priliei uveravaju, kako je njegova muzika njihova zivotna potreba, isto toliko kao vazduh, svetlo i toplota. Ali nisu samo ove dve zene bile tako usko povezane s njegovom umetnošću. I njegov prvi bračni san, ostavljena Agata. naučila je napamet svaku njegovu novu pesmu i svojim zvonkim sopranom pevala je njegove kompozicije svom suprugu i svojoj deei. Svojoj snahi priznala je, kao već stara zena: »2ivim još samo u sećanju na njega, kao da je sve ostalo za mene potonulo.« 330

NARODNA MUZIčKA UMETNOST

Posveceno prijatelju muzike Ludvigu Mangu

Peseta Grigu (Grieg) Bio sam mladić - kazivao je moj stric - kada sam u draštvu jednog studenta muzike pošao na putovanje po Severu, kako se to još i danas kaze. U Bergenu smo, mimo plana, morali da se za drzimo dva dana. Moj prijatelj je predlozio da posetimo Griga. »Svadba na Troldhaugenu«, rekao sam, sećajući se svojih klavirskih eksperimenata. »Valjda time ne misliš da kazeš da ne poznajes nijedno drugo njegovo delo?« «Poznajem i tuee njegovih pesama.« »Oh boze, kako onda imaš hrabrosti da mu izađeš na oči? Nije moguće da još nikada nisi čuo njegov koncert za klavir, koji se toliko često izvodi. A njegove »Lirske komade«? Pa Gudački kvartet i Sonatu za violinu u G-duru? Zaista, ako o svemu tome ništa ne znaš, onda je bolje da sedneš u kafanu i sačekaš me tamo slu šajući kafansku muziku za igru.« Ipak sam s njim otišao u putnički ured i gotovo trijumfo vao kada su nas uputili u »Vilu Troldhaugen«. Put zeleznicom do Nordasa bio je kratak. Uprkos kiši, mi smo ipak odlučili da tamo odemo pešice. Bila nam je zelja da što bolje upoznamo norveške krajeve. Zalutali smo nadomak eilja. Kiša je lila kao iz kabla. Ko načno smo primetili da nam u susret dolazi dvoje deee. Devojčica i dečak drzali su se ispod ruke; odeća im je bila potpuno poprskana blatom. Deca su pevala iz sveg glasa. Kada su nam prišla blize, videli smo da ta deca imaju sedu kosu. Casak ili dva gledali smo za njima. »Sramota je za stare ljude da budu tako pijani, da padaju u jarak«, rekao je moj drug. »U svakom slučaju, ovo su neki ljudi vesele ćudi«, zaključio sam. Pet minuta kasnije nađosmo na iviei puta prevrnutu kočiju. Kočijaš nas je zamolio da mu pomognemo da kola izvuče iz blata. 333

Bio je sav nesrećan. »Gotovo da sam ubio našeg velikog Griga!«, vikao je. Tada nam je sve objasnio. »Da li je s njim bila i jedna stara gospođa?« - »Naravno, njegova zena. Nadam se da su prošli bez unutrašnjih povreda.« Umirili smo kočijaša. On nam je pokazao put prema Troldhaugenu. Odlučili smo da se tamo najavimo tek posle podne, tako da smo se njegovim kolima odvezli do susednog mesta i tamo ručali. Gostioničar koji nas je ugostio bio je jako ponosan što zivi u susedstvu s narodnim junakom - kompozitorom. »Trebalo je da budete ovde prošle godine, kada je slavio svoj šezdeseti rođendan. To je bilo pravo slavlje! I ja sam, takođe, pomagao. Bilo je to ovako. U Troldhaugenu su očekivali i spremili se za pedeset gostiju, a došlo ih je preko sto. Grig ih je sve poz vao na večeru. Svi gostioničari u okolini bili su alarmirani. Tako sam i ja otišao tamo. Da ste samo videli koliko je bilo cveća; tamo su bili svi naši velikani: Ibzen (Ibsen), Bjernson (Bjornson). On je govorio - o, kako taj čovek zna da govori! Počeo je ovako: »Na zelezničkoj stanici sam video plakat na kome je pisalo: "Ne pljuj na pod!" Ovu rečenicu uzimam kao moto dana, jer mi ovde u Norveškoj zaista znamo da pljujemo i znamo daleko da pljunemo. Ne pljuj na pod, ne pljuj na umetnost, na nauku, ni na one koji misle drugačije od tebe, kao ni na one koji su drugačiji od tebe! Onda je govorio o tome, kako našeg Griga poštuju u celom svetu i kako je Grig svetu pokazao da i mi Norvezani nešto znamo i mozemo. Da, bila je to velika svečanost. U bašti su bili postavljeni dugački stolovi, napravljeni od običnih dasaka, a posluzivale su samo otmene gospode. Na proslavi je pevao i hor od dvesta pevača koji je izvodio Grigove pesme. Na okolnim ostrvima grmeli su topovi. gorele su bengalske vatre koje su se ogledale u moru, u fjordu je sve vrvelo od čamaca, a ljudi su se okupili na svim okolnim brezuljcima. Tog dana, vozom je doputovalo oko 5000 ljudi.« Oduševljeni, ali i pomalo uplašeni, osvanuli smo popodne na Troldhaugenu. Zaustavili smo se pred drazesnom drvenom kućicom sa verandom i malim tornjićem koja se nalazila na divnom polo zaju, usred bujnog zelenila. Sa tri strane pogled se pruzao na more. Dragi stari ljudi ubrzo su nas oslobodili naše zbunjenosti. Kakav se samo smeh začuo, kada su u nama prepoznali mladiće koji su ih sreli posle one nezgode na drumu! »Bili smo srec'ni, što smo tako jeftino prošli!« rekla je ljubazna, punačka gospođa sitnih očiju. A on je dodao: »Nama, koji zivimo ovde u Bergenu, ni najmanje ne smeta ovo kišovito vreme. Ovde uvek pada kiša. Kao dečak, znao sam to čak i da iskoristim. Školu nikada nisam mnogo voleo. Jednostavno nisam shvatao zbog čega bi decu trebalo maltretirati svim tim pustim gnjavazama. Jednog dana, na mom 334

dugačkom putu do škole, uhvatio me je jak pljusak i kad sam sa zakašnjenjem ušao u razred, sve se cedilo s mene. Učitelj me je poslao kući. Ubrzo posle toga dosetio sam se da bi to mogao da bude odličan način da opravdano izostajem iz škole. Od tada sam svakog kišnog dana pre ulaska u učionicu stajao ispod školskog oluka puštajući da kišnica dobro nakvasi moju kosu i odeću. Stvar je nekoliko puta sasvim dobro uspela, a onda sam jednog dana, i to prekrasnog sunčanog dana, preterao i pojavio se u razredu do koze mokar. Moj trik je onda bio povod za teške batine.« Domaćini su nam pokazali eelu kuću, pa i gostinsku sobieu u tornju. Odatle se pruzao čaroban vidik. Uzivajući u našem zadovoljstvu Grig je rekao: »Putujete, dakle, na Spitzberge. Ja nikada nisam išao tako daleko na sever. Moram da vam priznam da, zapravo, slabo pozna jem svoju domovinu. Vezan sam za svoje rodno mesto i njegovu okolinu. Tu sam se, naravno, popeo na svako brdo, ali nikako ne mogu da ostavim ovaj kraj, iako dosta teško podnosim ovu klimu. Teško se odlučujem čak i na koncertne turneje. Javni nastupi mi strašno teško padaju. Ali, kad se sprema neko dobro orkestarsko izvođenje ovog ili onog mog dela, onda ne mogu a da se tamo ne pojavim. S vremena na vreme čovek, ipak, pozeli i da čuje uzivo ono što je komponovao. A ljudi me svuda tako lepo prihvataju. U Holandiji su me u prodavnicama zapitkivali: "Zar zaista imamo cast da usluzimo gospodina Griga?" - a na ulicama; "Mozda gospodin Grig zeli da mu pokazemo put?" I obe kraljiee su bile na mom koncertu i odli kovale me oficirskim krstom ordena Oran Nassau. Imam mnogo ordenja i uvek ih nosim sa sobom na putovanja. Naime, carinski činovnici na granicama jako su ljubazni kad, pregledajući kofere u njima, sasvim na vrhu, naiđu na ovako nešto.« Uz priču, stigli smo na kraju i u njegovu radnu sobu. Ponudio nas je vinom i kolačima, ali ne i cigaretama. Ta prostorija podsećala je na radnu sobu Riharda Vagnera: tu su bile teške zavese od pliša, stoliee ukrašene goblenima, biste, slike, uspomene; ipak, sve je bilo manje raskošno, osećao sam se mnogo lagodnije nego svojevremeno u Bajrojtu. A i sam domaćin nije delovao tako impo-zantno i svečano kao gospođa Kozima. Grig je s nama razgovarao krajnje srdačno i poverljivo, kao da se već odavno poznajemo. Govoreći nam o svojoj poseti kraljiei Viktoriji, rekao je da je to zena koja je osvojila njegovo sree. »Nije ni čudo«, bocnula ga je zivahna gospođa Grig, »kad ti je odmah, čim su te predstavili, rekla da tvoju muziku voli iznad svega. Engleskoj kraljiei i eariei Indije baš i ne dolikuje da odmah padne oko vrata jednom norveškom seljaku. Ali, ja sam i pored svega uverena da nikada nisam pevala tako lepo, kao onda u Vinsdoru.« 335

»Moja zena ima pravo da trazi da joj se priznaju tri četrvr tine zasluga za moje uspehe«, protumačio nam je Grig: »Niko tako ne peva moje pesme kao ona. To su mi priznali i najbolji pevači. Suština moje umetnosti je u njenoj narodnoj obojenosti. Tu suštinu moze uhvatiti samo Norvezanka. Ako je ona, osim toga, još i kompozitorova zena koja je pratila rađanje svake note i svake melodije...« - »i ako uz to, mozda, kompozitora čak malko i voli«, dodala je gđa Grig, »i ako je sasvim podređena njegovom egoizmu...« »Gospodo, čujete li, šta ova stara gospođa ovde bunca? Najnesebičnije stanje čoveka, potpuno sagorevanje u idejama, ona naziva egoizmom! Zapamtite, mladići, to vam govorim kao star i iskusan čovek: tako je i nikada neće biti drugačije - zene u svakoj stvari, pa i u najvišoj, vide samo igračku. One nikada neće biti u stanju da shvate neograničeni svet umetnika.« Izgovorio je to skoro ljutito, a nama se učinilo da se njego va lepršava kosa malo nakostrešila. Bilo nam je čak i neprijatno, jer nismo znali da li u torn trenutku treba da budemo ozbiljni; u nedoumici smo se samo bespomoćno smeškali. Tada nam je stara gospođa namignula: »To što on naziva neograničenim svetom, u vašoj domovini nazivate neobuzdanim maštanjem. Morate, naime, zn ati da su severnjaci po prirodi lenji ljudi. Najveći deo dana provode u sanjarenju. Moj muz je čak i do muzike došao sanjarenjem.« Grig je duboko udahnuo, zeleći da protestuje, ali nije došao do reči. »Ako smatraš da u nečemu nisam u pravu nastavi gđa Grig - mozeš me kasnije ispraviti. Sve što je u vezi s njegovim pozivom, desilo se kao u priči. Slavni norveški violinista Ole Bui (Bull) bio je njegova dobra vila. Mozda ste i vi čuli za Olea Bula. S Grigovima je bio i u dalekom srodstvu.« »Moja majka mi je često pričala o njemu dok sam marljivo vezbao klavir«, dodao je Grig. »U svojoj mašti smatrao sam ga polubogom. Noću sam o njemu ...« »...sanjao«, nasmejala se gospođa. »Zar nisam to već rekla? A kad Vas je posetio, bio si razočaran, jer se ponašao kao sasvim običan čovek.« »Kad mi je stegao ruku, osetio sam kao da mi je telom prošao trzaj.« »I obećao ti je da će te povesti sa sobom u Ameriku, i da će te odvesti Indijancima. Kad si mu, međutim, izveo svoje dečačke kompozicije, rekao je da obavezno moraš u Lajpcig na konzervatorijum.« »Dugo sam se tome protivio, jer sam u školi lose prošao sa svojim opusom. Dok sam ga ispod klupe pokazivao jednom svom drugu, iznenadio me je nastavnik nemačkog jezika, koji me i inače nije baš mnogo voleo. Iz susednog razreda pozvao je našeg nastavnika matematike i pokazao mu svezanj mojih kompozicija i 336 i

ironično rekao: »Imate tu šta i da vidite, ovaj obešenjak komponuje«. Okretali su stranice, ceo razred se gurao da vidi moje delo i malo pomalo moje samopuzdanje je raslo. Iznenada, nastavnik nemačkog jezika je sklopio stranice, zgrabio me za kosu, tako da sam zaječao od bola, i osorno rekao: »Ubuduće te gluposti osta vljaj kod kuće, a umesto toga ponesi sa sobom svoj rečnik.« »Ali, Ole Bui je vrlo ozbiljno slušao njegovo muziciranje. Njegovi roditelji nisu imali ništa protiv predloga da im sin postane muzičar. Kao da je bilo samo po sebi razumljivo da tako treba da bude. Posle toga je sve vreme, dok nije pošao na put, trčao amo tamo kao začaran. Samo putovanje u Lajpcig potpuno mu je izbledelo u sećanju. U taj grad stigao je kao nekakav paket, pun snova i iščekivanja velikih čuda.« »Kako sam se oslobodio te začaranosti, najbolje je da vam sam ispričam. Mozda će vas interesovati da vam ponešto kazem i o tome kakve su u ono vreme bile prilike na torn poznatom nemačkom konzervatorijumu.« Zeljni njegovih priča, samo smo klimnuli glavom. Gospođa Grig nas je ponudila sitnim kolačima, a njen suprug, udobno se zavalivši u plišom presvučeni naslonjač, počeo je da nam pripoveda: Pored takvog učitelja strašno sam se ulenjio. Jednog dana, baeio mi je note s pulta, tresnuo ih u najudaljeniji ugao sobe i izdrao se na mene: »Idite kući i vezbajte!« Umesto toga otišao sam kod direktora i zamolio ga da me oslobodi časova kod tog učitelj a. Još se danas ponosim time, što sam to onda i postigao. Dobio sam novog učitelja. Taj nije Mendelsonove eaprieeie tumačio svirajući introdukeije, ier on uopšte i nije svirao. Prilikom javnog nastupa 'izđalo ga 337

je pamćenje i posle toga vise nikada nije seo za klavir. AH moram da kazem da je svojim učenicima znao da objasni kako treba da sviraju. A onda sam doziveo cast, da dođem u ruke starom Mošeleu. Svoje je učenike stalno podsećao: »Svirajte marljivo stare majstore: Hajdna, Mocarta, Betovena i mene!« Betovena je lično poznavao i trazio je od mene da prođem gotovo sve njegove sonate. Kada sam hteo pred njim da ih sviram, obično nisam dolazio dalje od četvrtog takta. Polozio bi svoje ruke nezno na moje, prekinuo bi me i rekao: »Slušajte sada, kako to ja sviram« Ovo slušanje se uvek isplatilo. Imao sam na taj način priliku da naučim mnoge sitne tajne interpretacije. Posle Betovena savetovao mi je da vez bam njegove vlastite etide. U početku sam se rugao tim njegovim skalama, ali kasnije sam Mošeleove etide čak i zavoleo, a to se i starome dopadalo. Iz časa u čas bio je prema meni sve ljubazniji i jednog dana, na moje najveće iznenađenje, uopšte me nije prekinuo. Kad sam završio, okrenuo se prema ostalim đacima i rekao: »Vidite, gospodo, to za mene znači - svirati muzikalno.« Sa svojih petnaest godina uzivao sam u tome daleko vise nego kada su mi kao šezdesetogodišnjaku aplaudirale hiljade ljudi.« Njegova zena je dodala: »Sa šezdeset godina uspeo si i to, da prvi put u zivotu budeš izvizdan. Dogodilo mu se to u Parizu. Za to je bio kriv Drajfusov proces. Edvard je bio otkazao svoj kon eert navodeci kao razlog da ne moze traziti razumevanje od šovinističke publike. Zamerali su mu to još dve godine kasnije, kada je tamo ponovo odrzao koncert.« Grig se zadovoljno smeškao. »Radi moje bezbednosti, polieija je oko mojih kola postavila trostruki kordon. Sam sebi sam izgledao kao nekakav Kromvel. Štampa je posle tog koncerta besnela, kako nijedan francuski kompozitor godinama nije dobio toliko priznanja kao taj »compositeur de musique juive.« »Iznenadila sam se kada sam saznala da je moj suprug pisao jevrejsku muziku. Bio je to svakako dokaz vise o neograničenosti njegove umetničke prirode. Međutim, shvatanja ljudi veoma su različita. Nemački car mi je rekao da se u Grigovoj muzici otelotvoruje duh starih Germana.« »Kako? Vi ste bili i kod našeg cara?« upitali smo Griga. Grig se nasmejao i rekao: »Nisam hteo da mu se namećem. Moram vam reći da nemam dvorske sposobnosti, i čekao sam da me i drugi put pozove pre nego što sam prihvatio njegov poziv. Srećom, Viljem II nije bio nikakav polubog, nego čovek. čitav sat je razgovarao sa mnom. Razgovarali smo o svemu i svačemu: šta postoji između neba i zemlje, o slikarstvu i religiji, o navigaciji i socijalizmu itd, Začudo, naša su se gledišta u mnogo čemu podudarala. Onda je na red došla muzika. Pozvao je orkestar koji je 338

brojio 40 ljudi i sakupio sjajno društvo. Ispred orkestra bile su postavljene dve stolice. On je seo na jednu i pokazao rukom na drugu: »Izvolite, prvi red«. A onda sam čuo moje kompozicije: »Peer Gynt« svitu, severnjačke napeve, »Jorsalfar« svitu. Bilo je predviđeno da sedeći i dirigujem, ali način na koji je car izrazavao svoja osećanja, pruzio mi je toliko zadovoljstva, da sam na svoju duznost sasvim zaboravio. Izvrsno je naime ilustrovao moju muziku pokretima glave i tela. Nikada neću zaboraviti njegove pokrete dok je orkestar svirao »Anitrin ples«. »A meni će dok zivim ostati u sećanju veče na brodu "Hohenzollern«. Bila je mesečina, na palubi je svirao orkestar. Bili smo okruzeni hiljadama čamaca na vesla i malim parobrodima. Kad se pojavio car, svi su mu klieali. S nama je postupao kao s bolesnicima, lično je otišao po nekakav pokrivač, a meni je ogr nuo leđa svojim plaštom.« »Najviše mi se, ipak, sviđao zato što je lepo govorio o deei i o zivotinjama.« Kada je Grig to izgovorio, primetio sam da je licem stare gospođe prošla nekakva senka. Rekla je: »Pričaj i o tome, kako ti je u Lajpcigu, u Bahovom stanu, Bahov duh otkrio tajnu nauke o harmoniji.« Iskolačili smo oči: »Duh Johana Sebastijana Baha lično?« »Nisam to drugačije mogao da shvatim««, smeškao se Grig, »ali moram da se vratim na početak. Mozda vam je poznato, da su u Nemačkoj upravo neugodno istieali moje harmonske nedoslednosti.» Znali smo da je Grigova muzika postala slavna zbog izvanrednih boja njegovih akorada, pa smo nešto slično i promucali. Smešeći se priznao nam je, da je tek naknadno shvatio nauku o harmoniji. »Dok sam bio na konzervatorijumu, nikako nisam mogao da shvatim pravila generalbasa. Na zadati bas stavljao sam akorde koji su se meni sviđali, a onda sam bio ozlojeđen kada se profesor zaustavio kraj mene i moj rad išarao olovkom. Kada sam ustao da odbranim svoj rad, nije mi dao da dođem do reči i odlučno mi je rekao: U nauci o harmoniji nema pitanja zašto. Posle toga postao sam još tvrdoglaviji, a bio bih i nadalje takav, da se u to nije upleo Bahov duh. Sedeo je u Bahovom kantorskom stanu na divanu, odeven u kućni haljetak i s kapicom na glavi. Kroz svoje naočari gledao je pazljivo u moju svesku, na stolu se nalazila burmutica, u ruei je drzao kao stoljnjak veliku mararnicu, koja ipak nije bila dovoljna da moj rukopis na kraju nije bio sav isprskan. Zvao se Moris Hauptman (Moritz Hauptmann) i bio je već u poodmaklim godinama, tako da je časove drzao samo kod kuće. Striktna pravila har339

monije prikazao mi je kao neku vrstu prirodnih zakona, ali tako da ona ne isključuju ni izuzetke. Veoma dugo je proučavao jednu moju fugu s kojom sam potpuno propao kod drugih učitelja. Napokon je rekao: 'Ovo sigurno zvuči veoma dobro'. U torn čoveku još i danas poštujem duh starog Baha, i uopšte. duh nemačke muzike. Uz njegovu pomoć, već na samom prijemnom ispitu bio sam primljen u njihovu svetlu zajednicu. Ustavši od svog profesorskog stola, stavio mi je ruku na rame i rekao: 'Dobro nam došao, norveški mladiću! Postaćemo dobri prijatelji!' činilo mi se, kao da sam dobio priliku da izvedem viteški udarac ili bolje - kao da sam postao štitonoša. Tom suptilnom stareu dugujem večitu zahvalnost što je sprečio javno izvođenje mog prvog gudačkog kvarteta. Moji školski drugovi su to delo s oduševlje njem svirali, čak ga je i direktor odredio za završni koncet na konzervatorijumu. Ali kada je Moris Hauptman mahnuo glavom, ja sam delo smesta povukao. Moje studije kompozicije odvijale su se, naime, krajnje neplanski: učitelj bi posle dva tri časa dosadnog tumačenja forme jednostavno rekao: 'A sad nam napišite jednu uvertiru!' Tada ni sam imao pojma ni o instrumentaciji niti o instrumentima. S prezrenjem prema smrti, koje je tako svojstveno sedamnaestogodišnjacima, baeio sam se na posao i, naravno - zapeo. Njega to ni malo nije potreslo, nego je zahtevao da napišem gudački kvartet. Uzeo sam kao uzor jedan Mocartov kvartet, a šta je nastalo, to znate. U ono vreme, na torn konzervatorijumu nije se moglo dobiti ni najelementarnije znanje o takvim stvarima. Da u Lajpcigu nisam imao prilike da čujem tako dobru muziku, odande bill najverovatnije otišao ništa vise pametan nego što sam bio kada sam tamo došao. U to vreme nisam imao nikakav osećaj sigurnosti i naprosto nisam verovao da sam već izučeni muzičar. Još uvek sam lebdeo u nekakvom snu. Naime, za nas Norvezane poznato je da se veoma polako razvijamo. Pre dvadesete godine retki su oni koji već pokazuju šta zapravo mogu. Istinski sam progledao tek u Danskoj. Covek koji mi je pomogao da nađem sebe, bio je genijalni Nordrak (Nordraak). Da li ste čuli neko njegovo delo? Sigurno niste. Umro je tako mlad da je upravo strašno na to i pomisliti. Kakav je to bio izvor svetlosti! Bio je mnogo, mnogo genijalniji od mene. Kad je svirao svoje pesme, u isti mah ih je i pevao, kazivao i tumačio. Svaka njegova misao bila je posvećena budućnosti Norveške - norveškom karakteru, norveškim narodnim pesmama, norveškim pričama, norveškim operama, norveškim simfonijama. Kako sam ja malo od svega toga ostvario! Ali upoznavajući njega, upoznavao sam i sebe. Bilo mi je, kao da sam iznenada progledao. Njegova me je duša prosto prigrlila. O mojim humoreskama je govorio: 'Pa, one su kao 340

da sam ih ja napisao!' Urotili smo se protiv men -delsonovske mekoće. Osnovali smo društvo Euterpe, čiji je zadatak bio da izvodi isključivo nordijska dela. Tada sam napisao svoju prvu sonatu za violinu, kao i Sonatu za klavir u e-molu«. »A onda sam ja iznenada banula u vašu sredinu, i omela visoki let vaših duhova«, ubacila je sa smeškom gospoda Grig. »Moja majka bila je zaprepašćena. Kao da je i danas čujem, kako jadiku je: "Ali on nije niko i ništa, nema nikakv imetak i piše m uziku koju niko neće da sluša!" - Da stvar bude još gora, na svedbenoj svečanosti odjednom smo utvrdili da je prisutno trinaest gostiju, tačno trinaest. Zamolili smo Stenberga (Steenberga) da sa sobom povede i svoju četvogodišnju devojčicu. Detetu je utuvi o u glavu i posebnu rečenicu koja je bila namenjena mojoj majci. Nasmejali smo se do suza, kad je devojčica prijatnim dečjim glasom izgovorila: Neka se nevestina majka ne brine, Grig će, jednog dana, postati čovek svetskoga glasa.« »Nordrakova prerana smrt«, nastavio je Grig, »otela je Norveškoj veliku simfoniju i veliku opera - to se onda očekivalo da ja uradim. Ali meni je oduvek nedostajala snaga za tako velika dela. Vidite da me priroda nije odredila za junaka. čovek koji izgleda kao ja i koji je tako bolešljiv kao ja, mora se zadovoljiti manjim delima. Njegova smrt je iz osnove promenila moj zivotni plan. Zeleo sam da postanem pesnik, hteo sam da pišem drame za koje bi on pisao muziku. U mojoj glavi je vrvelo od mnoštva islandskih borbenih pesama i od priča iz staronordijske mitologije. Tako je, mladi moji prijatelji, nameravali smo da napišemo ono što je kasnije Vagner ostvario u svom »Nibelunškom prstenu«. Bez sumnje, njegovo ostvarenje je daleko jače i grandioznije nego što bi moglo da bude naše - ali nešto, ipak, moram da istaknem: Vagner je u germansku mitologiju uneo čulnu sentimentalnost koja je sasvim strana germanskom duhu. To nas dvojiea sigurno ne bismo učinili. Ali ono što se ne učini u pravo vreme, nikada vise se ne moze učiniti.« »Pa ipak, Edvarde, zamalo da u tome uspeš. Staronordijsku dramu sigurno bi komponovao, da te pisae teksta nije ostavio na cedilu.« Grigovo lice se iznenada smrklo: »Molim te, ne diraj u stare rane! Bjernson se već odavno iskupio. U svečanom govoru, koji je odrzao na moj šezdeseti rođendan, javno je priznao da je njegova kriviea što Norveška nije dobila svoju operu.« »Prvi čin već je bio gotov«, objasnila nam je gospođa Grig. »Kad je Bjernson odustao od svog plana, moj suprug je postojeću muziku iskoristio za jedno horsko delo. Zove se 'Sigurd Jorsalfar'.« Pitao sam ga: »Niste li mogli sami da završite taj libreto?« 341

»Moram da priznam da sam posle svega sasvim izgubio volju za to delo. U takvim stvarima sam, naime, kao mimoza. Moj poslednji oratorijum ostao je nedovršen, jer je Bjernson svoj tekst objavio pre nego što je muzika bila gotova. čim su stihovi bili odštampani, oni su za mene zauvek izgubili svoj miris - ne znam da li me razumete?« Klimnuli smo glavom, ali stara gospoda je po našim licima očigledno zaključila da u potpunosti ne shvatamo šta je kompozitor hteo da nam kaze, pa je dodala: »Vidite, Bjernson je tu poemu napisao na izričitu molbu moga muza i on je stoga te stihove osećao kao svoje lično vlasništvo, kao posvojče. Kada je poema bila objavljena, postala je samo običan libreto.« Iznenada se nečeg dosetila i sedeći na stolici okretala se uznemireno čas ovamo, čas onamo, dok na kraju nije progovorila: »Da li bise hteli da čujete neki fragment iz tog dela? Preostala je samo jedna jedina pesmica!« Naravno da smo hteli. Grig se prvo nećkao, ali ona nije popuštala i napokon ga je odvukla do klavira. Da samo znate, kakav je to bio dozivljaj! To nije bio običan koncert, to se čak i ne moze uporediti s koncertom. Stara gospođa gotovo da vise i nije imala glasa i teško je objasniti kako nas je ono što nam je pevala, mo glo tako duboko prozeti, kako je u nama i u našim srcima proklijalo i onda raslo kao nekakva strana biljka puzaviea koja nas je na kraju sasvim obuhvatila i obuzela, tako da vise nismo osećali vlastito ja. I da znate, to nikako nije bila jednostavna i pristupačna muzika, kao na primer, »Labud« ili »Ljubim te«, ili »Solvejgina pesma«, nego prava pesma keltskih bardova, opora i duboko elegična. Mala gospođa izgledala je stvarno kao staronordijska proročica i vratila nas je unatrag za čitavih hiljadu godina. Reći ćete da sam zanesen. Ali da ste videli ono dvoje dragih sedokosih ljudi, i vi biste bili poneseni i vas bi napustila trezvenost dvadesetog veka. Tamo na Troldhaugenu sve je bilo kao u nekakvoj bajei. Tamo sam doziveo preobrazaj, osetio sam se kao da sam ponovo mali gimnazijalac, da se nalazim u kolibi Baucide i Filemona. Uzmite u obzir da sam se neposredno pre toga, prvi put u zivotu, vozio automobilom. Gospoda nam je otpevala još nekoliko kompozicija. Zamolili smo je da otpeva nešto iz »Peer Gynta«. Grig je to odbio. »Prošlo je mnogo vremena otkako sam komponovao Ibzenove pesme i napisao muziku «Peer Gynt«. To je bilo tako davno, da te kompozicije vise uopšte ne osećam kao svoja vlastita dela. Hteo sam da krenem putem razvoja. To sam i učinio. Danas osećam i mislim sasvim drugačije nego u mladosti. Moja bolest je jedini krivae što ono do čega sam dopro svojim duhom, danas ne mogu da izrazim tonovima.» 342

Primetili smo da se iznenada uzbudio. »Stajati na ivici puta, i gledati kako vreme ide napred - čini mi se da je to najgora sudbina koja moze da zadesi čoveka. I šta ja tu mogu, ako danas moju muziku sviraju šiparice i ako je izvode orkestri u trećerazrednim lokalima!« »Diminuendo!« šapnula je njegova zena. »Da, crescendo i fortissimo su prošli. Ali i diminuendo moze biti lep.« Pomislili smo da je vreme da se oprostimo. Grig i njegova supruga ispratili su nas putem kroz vrt i onda niz obronak koji je bio obrastao divnim starim stablima. Na ivici fjorda stajala je mala koliba, Grigov radni kutak. »Dok je stvarao, uvek mu je bio potreban jedan ovakav samotnjački, pustinjački stan«, napomenula je gospođa. »Još dok sam bio kod kuće, majka mi je dopustila da sagradim jednu takvu izbu. U Danskoj, zajedno s Nordrakom, provodio sam dane i noći u jednoj ribarskoj kolibi. Svoje najlepše stvari napisao sam u Hardangerfjordu u maloj brvnari na kamenitom kršu, nasuprot glečera Folgefonden. Nedeljama nisam video nikoga osim seljaka. To su, ustvari, istorijski seljaei! Mnogi od njih, po zenskoj liniji, potiču od prastare norveške kraljevske kuće. Tako crpim snagu iz svog domaćeg tla. To mi je i te kako potrebno, jer u samom sebi nemam dovoljno snage.« Koliba je bila prepuna muzikalija i moj prijatelj muzike otkrio je među njima kompletna dela Vagnera, a i pregršt Verdijevih partitura. Kada smo slučajno spomenuli Verdija, Grig je prosto zivnuo: »On mora da je poznavao nordijsku narodnu pesmu. To mi govori predigra iz posljednjeg čina njegovog »Otela«. Bio je, eto, narodni muzičar kao i ja, ali imao je mogućnosti da se dalje razvija.« Moj prijatelj nije mogao a da ne primed, kako je na kasnija Verdijeva dela presudni utieaj izvršio i Vagner. Grig se blago nasmejao: »Isto tako kao što je utieao i na mene. Vagnera poštujem, mozda vise nego bilo ko drugi. »Tannhausera« sam jednom slušao četmaest puta zaredom. Ali, uprkos tome, ja ne pripadam krugu vagnerovaca. Nikada im nisam oprostio hajku koju su vodili protiv Sumana.Nedavno mi je jedan dirigen t Vagnerovih dela rekao da vise ne moze da podnese Mocarta. Time je izrekao osudu protiv samog sebe i protiv vremena u kome zivi mo. Dnevno pomodarstvo moze samo privremeno baeiti u zasenak jednog Mocarta. Ali zakoni lepote su postojani.« Moj prijatelj ga je pitao da li voli Bramsa, koji je tako često znao da se ogreši o zakone lepote. »Mislite? Kako se uzme. Ja sam potpuno načisto što se Bramsa tiče: pejzaz isprekidan oblacima i maglom - u njemu nazirem obrise porušenih starih erkava, pa i ruševine paganskih hramova.« 343

»Zaista?« pitao je moj prijatelj iznenađeno. »Da, tako to osećam. Brams, Betoven i Bah grade crkve i hramove na visovima. To rade umetnici koji stoje u prvim redovima i zbog toga ih Nemci i najviše poštuju. Mozda su u pravu. Ja sam romantičar Sumanove škole. Nama romantičarima je stalo da ljudima sagradimo domove u kojima bi mogli da osete sreću. Zato sam i zapisivao narodnu muziku svoje domovine i nastojao da od toga stvorim nacionalnu umetnost.« Stigli smo do baštenske kapije, zahvalili na toplom prijemu i oprostili se. Oboje staraea mahalo nam je za pozdrav. Na putu prema zelezničkoj stanici osvrnuli smo se još jednom niz drum gde smo sreli stari par sav zaprljan ilovačom, kako usred pljuska peva i kliče kao dvoje blazene deee. Dvorzak u Americi Gospođi Tarner (Thurner) nikako nije bilo jasno, zašto ne bi mogla da razume reči svojih najmilijih opera. Kao obrazovana Njujorčanka devetnaestog veka, govorila je francuski i nemački. Ali najlepše opere bile su, ipak, one od Verdija. Naučiti još jedan strani jezik, samo zbog opere, bilo je, ipak, previse. U drugim zemljama su se opere za koje je publika bila zainteresovana, izvodile mahom na jezieima tih zemalja. Zašto tako ne bi bilo i u Sjedinjenim Drzavama? Da bi to ostvarila, gospođa Tarner osnovala je vlastitu opersku kuću. Bila je dovoljno bogata, da je mogla udovoljiti torn svom him. Ali vek te opere bio je kratkotrajan, jer pored Metropoliten opere neka druga operska kuća nije mogla da opstane. U Metropolitenu su nastupali najistaknutiji evropski dirigenti i najbolji svetski pevači. Osim toga, za potrebe tadašnjeg Njujorka, koji tada još nije bio grad oblakodera, bila je dovoljna jedna opera, a i ta je postojala tek nekoliko godina. Ništa bolje nije prošao ni pokušaj stvaranja novog »Symphony Society* orkestra koji je, na veliku zalost gospođe Tarner, morao da ustukne pred starom i uglednom Filharmonijom. Konačno, i poznati nemački muzički gradovi imali su samo po jednu operu i po jedno udruzenje koncertnih muzičara. U svom entuzijazmu gospođa Tarner, ipak, nije odustala od toga da u svojoj domovini učini nešto za unapređenje vrhunske umetnosti. Osnovala je muzičku akademiju, na kojoj je nastava za siromašne studente bila besplatna, a postigla je i to da je odlukom Kongresa ova ustanova dobila naziv »Nacionalni konzervatorijum«. Ono što joj je još nedostajalo bilo je jedno veliko, svetski pozna to ime na mestu direktora te nove ustanove. Gospođa Tarner imala je smelosti da pomišlja i na najveća imena iz muzičkog sveta. Ali Nemac Br ams nije se bavio peda344

goškim radom, Francuz Sen Sans ziveo je kao pustinjak u Alziru, Norvezanin Grig bio je bolestan na plućima, Rus čajkovski je upravo u to vreme vrlo odlučno odbio ponudu za svoje drugo gostovanje u Americi. Preostao je jedino čeh Dvorzak. Pričalo se, da sa svojom mnogobrojnom porodicom ne zivi u najboljim finansijskim prilikama. Odvazna gospođa koja se upravo tada nalazila u Parizu, poslala mu je telegram. Budući da nije znala njegovu tačnu adresu, zamolila je jednog svog bečkog poznanika da posreduje u vezi sa dostavom. Ovaj joj je odgovorio da Dvorzak nije posebno zaineresovan za njenu ponudu. Zatim se pismom obratila direktno kompozitoru. Njena ponuda bila je tako sjajna da je Dvorzak goto vo zaplakao od sreće. Muzički svet je u Antoninu Dvorzaku video, pre svega, robusnu seljačku prirodu. Hans fon Bilov nazivao ga je genijalnim »loncokrpom«. Razvio se vlastitim snagama, prešavši put od skromnog muzičara do simfoničara. Prošle su decenije pre nego što su mu priznali njegovu stvarnu vrednost, tako da su dugi niz godina izvođena samo njegova manja, češkim folklorom obojena dela. Oduševljen i podstaknut Vagnerovim delom kao uzorom, nastojao je najpre da polozi kamen temeljac češkoj operi, ali ga je u tome pretekao Smetana svojom »Prodanam nevestom». Posle toga se za kraće vreme okrenuo programskoj muzici, ali njegova uro dena muzikalnost kao da ga je terala da se okrene velikim umetničkim formama. Potvrdu za takvu svoju orijentaciju dobio je i od Bramsa, koji ga je odmah jako zavoleo i s njim postupao kao ni sa jednim drugim kolegom, smatrajući ga odmah sebi ravnim. Svom izdavaču preporučio je mladog Dvorzaka o kome je pisao: »Taj momak ima vise ideja nego svi mi zajedno. Samo od nje govih otpadaka neko drugi bi mogao da nakupi brdo glavnih tema.« Brains mu je isposlovao austrijsku drzavnu stipendiju i imao je nameru da ga, kao Bruknerovog konkurenta, postavi na bečki konzervatorijum. Dvorzak je tu ponudu odbio iz patriotskih razloga, a i zato jer nije mogao da podnese vrevu velikih gradova. Vrlo rado i s velikom paznjom slušao je savete velikog čoveka, pa je zato i spalio veći deo svojih kompozicijskih pokušaja, da bi se onda neverovatnom brzinom razvio do pune veličine simfoničara koji vlada formom. Izdavač Simrok postarao se za to da novo ime, tako reći, preko noći, postane poznato u muzičkom svetu. »Slovenske igre« bile su rasprodate za osam nedelja. Joahim (Joachim), kralj violinista, po preporuci Bramsa naručio je i rezervisao za sebe premijerno izvođenje prvog Dvorzakovog narednog dela, bez obzira na to kakvo će to delo biti. Simrok mu je objavio sekstet i jednu serenadu, ali je od njega trazio, pre svega, mala popularna dela - od teško shvatljivih simfoničara bio mu je, naime, dovoljan samo jedan, 345

Simfoniju u d-molu prihvatio je samo pod uslovom, da mu Dvorzak donese i nove slovenske igre. Dvorzak time nije bio zadovo ljan. Osim toga, među njima nazirao se i sukob druge vrste. Dvorzak je bio rodoljub i zahtevao je da naslovi i tekstovi na izdanjima njegovih dela budu i na češkom jeziku. Sto se njegovog ličnog imena tiče, trazio je da se štampa Antonin, a ne Anton. Brams mu se zbog toga rugao i pisao njegovo prezime sa svim mogućim akcentima, dok mu je Simrok preporučio da takvim tricama ne dovodi u pitanje svoju karijeru. »Oprostite mi«. pisao mu je Dvorzak, »ali moram da vam kazem da svaki umetnik ima i svoju domovinu u koju treba duboko da veruje i za koju treba da ima toplo srce.« Budući da Simrok nije udovoljo njegovim zeljama, među njima je došlo do raskida. Dvorzak je to sebi mogao da dozvoli, jer je veliki svet već znao za njega. Pozvali su ga u Englesku da tamo izvodi svoja de la, a onda su se pozivi iz te zemlje ređali iz godine u godinu. Od mah posle prve londonske tumeje uspeo je da realizuje svoj zi votni san, da kupi kućicu na selu. Bio je to, doduše, samo nekakav ambar u Visokoj (Vysoka), rudarskom selu blizu Praga, ali usred šu me. Mada je zgrada bila krajnje jednostavna, u njoj je, ipak, mogao da se uredi veoma prostran stan za brojnu decu, čiji se broj stalno uvećavao. Sa decom nije imao sreće. Dve devojčice su rano umrle, jedan sinčić je stradao u nesreći - njima je postavio nadgrobne spomenike svojim ozbiljnim kvartetima i jednim »Stabat mater«. Ali bioj potomaka je opet narastao i na dobrom šumskom vazduhu svi su ostali zdravi. Ziveo je bez velikih prohteva, oduševljavao se prirodom, gajio je golubove i neumorno komponovao jedno delo za drugim. Bila su to zdrava, sveza i samonikla dela, sa mirisom rodne grade, s kojom su bila u uskoj vezi. Kada je dobio ponudu gospođe Tamer, nije se mnogo obradovao. Osećao je da će morati da je prihvati, da to duguje svojoj deei, ali se nije mogao rastati ni od porodiee ni od doma. Na putovanjima koja su trajala i po samo nekoliko dana uvek ga je obuzimala čeznja za domom. Putovanje u Englesku smatrao je već pravom zrtvom. Kako da onda izdrzi s one stane okeana pune dve godine? To je, naime, gospođa Tamer, u prvoj tački svoga ugo-vora predvidela kao minimalnu obavezu. Zamolio je za savet svoja dva najbolja prijatelja. Prvi, Brams - zivo ga je od toga odvraćao, smatrajući da će tamo, u onoj muzičkoj pustinji, zakrzljati, a mozda čak i podleći duhu dolara. Ako mu je potreban novae, sam će mu veoma rado pomoći, jer on je stari momak koji ima deset puta vise nego što mu je potrebno. 346

Dvorzak je bio duboko ganut, ali se u isti čas veoma zabrin uo zbog Bramsa. Saznao je, naime, nešto uzasno o njemu: »Takav umetnik - takva duša - a ne veruje ni u šta!« Međutim - bilo kako bilo Dvorzak je smatrao potpuno neprihvatljivim da se posluzi njegovom dobrotom. Drugi prijatelj, jedan njegov zemljak, koji je svaku Dvor zakovu kompoziciju dobijao dok se još ni mastilo nije osušilo, i koji bi mu se revanširao korisnim poklonima za domaćinstvo, silno ga je nagovarao i preporučivao mu da prihvati poziv. Dvorzak je teška srca, ipak, počeo da pregovara s bogatom Amerikankom oprezno se cenkajući, kao seljak. Umesto ponuđenog direktorskog mesta predlozio joj je koncertnu turneju. Gospođa Tarner se time nije mogla zadovoljiti. Poslala mu je gotov nacrt ugovora, nudeći mu godišnje 15.000 frs i deset koncerata s njegovim delima. Dvorzak je trazio, da mu se tokom ugovorenih sluzbenih godina odobri i odmor, kako bi mogao da poseti svoju domovinu. Gospođa Tarner je pristala na četiri meseea odmora godišnje. Zatim je Dvorzak izjavio da ne moze na put bez zene i deee. Gospođa Tarner se tome odradovala i ponudila mu besplatan prevoz za sve. Obećala mu je i da će mu polovinu godišnjih prinadleznosti isplatiti unapred. Posle svih tih pregovora konačno je doneo odluku. Porodica je počela da se priprema za put preko mora. Gospođa Dvorzak je uspela da ubedi svog muza da od šestoro njihove deee četvoro mlađih mora da ostane kod kuće. Tvrdila je da deeu u dobu od dve do sedam godina nema smisla vući u Ameriku i da će se o njima, u njihovom odsustvu, starati njihova tetka. Pre puta u Ameriku, stigla je i naradzbina od gospođe Tarner - za svečanu kantatu povodom proslave 400-godišnjice otkrića Amerike. Tu kantatu trebalo je da donese sa sobom u Ame riku. Budući da nije na vreme dobio tekst, komponovao je »Te Deum«. Tada je imao pedeset godina i bio je u naponu stvaralačke snage. Nekoliko nedelja pre njegovog odlaska stigao je i tekst: »Američka zastava» J. R. Drejka (Drake), koji se kasnije mogao naći u svim školskim udzbenicima u Sjedinjenim Americkim Drzavama. Bila je to veličanstvena himna slobodi, koja mu se veoma dopadala. Pošto nije patio od morske bolesti, tokom putovanja komponovano je muziku za taj tekst, ali kompoziciju nije uspeo da završi do velike proslave Kolumba! »Te Deum« je takođe stigao prekasno. Bio je izveden nekoliko dana kasnije, zajedno s njegove tri nove uvertire »Priroda-Zi vot-Ljubav«. Njujorška štampa pozdravila ga je s oauševljenjem. Prema fotografijama i glasinama koje su o njemu kruzile, očekivali su nekog divljaka; kada su ga videli svi su bili iznenađeni njegovom skromnom uljudnošću, kao i odličnim poznavanjem engleskog jezi347

Na konzervatorijumu je tri puta nedeljno drzao predavanja iz kompozicije, a dva puta nedeljno drzao je probe sa orkestrom. Sto se orkestra tiče, situacija je bila loša. članovi orkestra su često izostajali s proba, jer su morali da zarađuju za zivot. Školski rad nije se odvijao redovno. Oni koji su zeleli, mogli su da pohađaju pojedine kurseve, već prema tome kako je kome odgovaralo. Rad se odvijao bez nekog sistema, polaznici nisu dobijali svedočanstva i svi Dvorzakovi pokušaji da sprovede temeljitu reformu, ostali su bez rezultata. Inače mu se dopadao američki liberalizam i slobodno shvatanje zivota. Imponovalo mu je, takođe, što su za radnike priređivane reprize svakpg koncerta uz nisku cenu ulaznica. Da bi sa svoje strane doprineo demokratskom raspolozenju, na konzervatorijumu se s puno ljubavi zauzeo za crnce koji, inače, nigde nisu imali pristup u društvo belaea. Uverio se u njihovu izvanrednu muzikalnost i veoma često ih je, putem novina, pozivao na svoja besplatna predavanja i časove. Bio je vrlo iznenađen kada je video da Novi svet ni u mu zičkom pogledu nije nikakva pustinja i da, kao i njegova češka domovina, ima svoj praizvor muzike, onaj nepresušni izvor sa koga se on kod kuće tako izdašno napajao: anonimnu narodnu pesmu. Njegovi učenici crnci izvodili su mu pesme, kojima se istinski divio. Nazivali su ih »spiritualima« i tvrdili su da su ih crnci u doba ropstva pevali svuda na plantazama, a pogotovu na verskim sastancima. Dvorzak je pokušao da odgonetne izvor tih pesama. Njegovo umetničko uho odmah je utvrdilo da se u njima prepliću škotski i irski elementi: sinkope, molovi sa snizenom septimom, pentatonici. Veoma je bio začuđen što se obrazovana Amerika nije ponosila crnačkim pesmama, koje su u pogledu iskrenosti, osećajnosti i dubine bile ravne pesmama svake druge nacije. O tome je često govorio novinarima. Njegove izjave pobudile su veliku paznju i silno oduševljenje. Dvorzak je u novinama objavio članak i saopštio svetu, da po stoji autohtona američka narodna muzika. Gospođa Tarner bila je zadovoljna svojim direktorom konzervatorijuma. Ispunio je sva njena, čak i najsmelija, očekivanja, mada 348

drugačije nego što je ona bila zamislila kada je pozelela da u svo joj domovini doprinese razvoju domaće nnuzičke kulture. Njeni pokušaji da ga uvede u javni zivot nisu urodili plodom. Pre svega, on je zajedno s porodicom napustio otmeni hotel, jer se gospođi Dvorzak činiu isuviše bučan i skup. Potrazili su stan u bli zini konzervatorijuma a jedina njegova mana bila je što se nalazio daleko od svih zelezničkih stanica. Naime, jedan od razloga što se odlučio za putovanje u Ameriku bila je Dvorzakova zelja da upozna potpuno drugačiji tip zeleznica. Posmatranje lokomotiva bila je njegova strast. Ove nemani smatrao je najvišim dostignućem ljudskog duha. »Dao bih sve svoje simfonije, samo da sam ja mogao da postanem pronalazač lokomotive.« Ova njegova izjava nije mala stvar, jer napisati osam simfonija - od kojih prve četiri nisu bile numerisane, tako da je sluzbeno priznavao samo ostale četiri predstavlja svakako veliki stvaralački napor. Ali, eto, lokomotive su mu bile milije od svega. U Pragu ne samo što je poznavao sve tipove mašina, nego je po imenu po znavao i sve mašinovođe. Kad njegov najmiliji učenik i budući zet nije imao baš previse posla na konzervatorijumu, znao je da ga pošalje na zelezničku stanicu, da utvrdi broj lokomotive brzog voza koji je tog dana saobraćao. Prvi put se nesrećnik vratio kući s brojem tendera, a ne s brojem lokomotive. Ljut i razočaran, Dvorzak je uveče rekao svojoj najstarijoj kćeri: »I za takvog čoveka misliš da se udaš!« Prve sumnje u Novi svet pojavile su se kad su mu inače vrlo širokogrudi Jenkiji zabranili da razgleda i obilazi zelezničke stanice. Nisu bile u pitanju neke drzavne stanice, nego privatne. Ali eto, branili su mu pristup i na peron, puštali su samo ljude ko -ji su imali vozne karte. Zar je to sloboda? Zar je to demokratija? Klimao je glavom i onda konačno našao lep vidik sa 155. aveni je, odakle je mogao da posmatra vozove koji su vozili prema čikagu i prema Bostonu. Na svoju osmatračnicu odlazio je redovno dva puta nedeljno tramvajem sa konjskom zapregom. Svaki put mu je za to trebalo puna tri sata. Ali za utehu, u neposrednoj blizini njegovog stana nalazila se luka. U luei je postupak bio mnogo demokratičniji. Svaki brod mogao je da se razgleda pre isplovljavanja. Dvorzak nije izostavio ni jedan jedini brod. Na svakom brodu prošao je kroz sve njegove hodnike, bio je na svim palubama, razgledao je sve - od kuhinje do mašina, stručno raspravljao s brodskim oficirima, inzenjerima i kapetanom, i brod je uvek napuštao u posljednjem času. Dešavalo se da je ponekad pozurio i sa svojim predavanjima, samo da bi mogao da prisustvuje isplovljavanju nekog broda. Onda bi, obično uveče, preko trpezarijskog stola razgmuo pomorsku kartu i poveo diskusiju o tome do koje tačke je u torn trenutku brod st igao, uzi349

majući u obzir brzinu kretanja. Znao je napamet tačno vreme polazaka i dolazaka svih brodova. Na svako pismo koje je slao u Evropu, pored adrese, ponosno je upisivao i ime parobroda koji ga prenosi. Pisma koja je slao u Evropu bila su uglavnom upućena četvorici mališana koji su ostali kod kuće i sadrzavala su detaljna pita nja i brizljive opomene. Ta pisma je deei čitala njihova tetka. Ostalim poznanicima pisao je uglavnom zato da bi preko njih sa znao kako teče zivot u kućici. Svog jednostavnog načina zivota nije se odrekao ni dok je ziveo u velegradu. Ustajao je rano. čim bi granulo sunce polazio bi u jutarnju šetnju prema luei - nazalost tamo nije mogao da sluša evrkut ptiea, jer se čulo samo kreštanje galebova. Svoje svakodnevne duznosti obavljao je veoma savesno i tačno. U isto vreme svakog dana odlazio je u kafanu na popodnevno čitanje no vina, posebno onih dana kada su stizale češke novine. Na počinak je odlazio u devet sati. Budući da su se koncerti, pozorišne pred stave i društvene priredbe odrzavali najčešće uveče, on ih je gotovo redovno izbegavao. Jednom nije prihvatio da diriguje čak ni vlastitu uvertiru, jer je koncert bio zakazan u vreme kada bi on inače već uveliko bio u krevetu. Posle jednog koncerta, u Filharmoniji je u njegovu cast organizovana i priredba. Sav zaprepašćen uskliknuo je: »Ali već je jedanaest sati!«, i niko nije uspeo da ga zadrzi. Posle večere voleo je da igra karte. Ako bi se desilo da nekoliko puta zaredom izgubi igru, znao je da se razljuti i pobaea karte koje bi se razletele na sve strane po sobi. Kad bi se porodiea dogovorila da će sve dobitke od kartanja skupljati, kako bi se za taj novae kupila lutka najmlađoj kćeri, onda je mnogo lakše pod nosio gubitke u igri. Njegova čeznja za njegovo četvoro deee koja su ostala u Visokoj bivala je iz dana u dan sve veća. Priblizavalo se vreme odmora i posete domovini. Onda je jednog dana svoju zenu iznenadio izjavom: »Ne idemo kući. Na Divljem zapadu, zeleznicom na dve hiljade kilometara odavde, nalazi se selo čeških iseljenika koje ja moram da posetim. Pozvali su me i ne mogu a da se ne odazovem pozivu svojih zemljaka.« »To je nemoguće! Moramo konačno da vidimo decu!« »Da, moramo!« nasmejao se. »O tome sam već pisao tetki. Deca dolaze ovamo. Ne bih mogao još jednu godinu da izdrzim bez svojih mališana.« Sva strahovanja majke nisu pomogla. Mališani su se zajedno s tetkom ukreali na brod i krenili u Ameriku. Dvorzak je upravo bio dovršio svoju petu simfoniju. Na kraju partiture zabelezio je: »Hvala Bogu«, kao i na svaku svoju partituru, ali odmah za ovom 350

beleškom napisao je: »Deca su stigla u Sautempton, u 1 sat 33 minuta sam primio telegram!!!« Od uzbuđenja koje ga je potpuno savladalo, zaboravio je da u poslednje taktove unese pozaune. Ovim delom ispunio je i pravu zelju gospođe koja je dala toliko mnogo novca da bi ga pridobila - zelju da stvori američku simfonijsku muziku. U svoju petu simfoniju uneo je melodije čiji kolorit je do tada bio potpuno nepoznat koncertnoj publici. Nadahnuli su ga spirituali i naročito pesme Indijanaca. Karakteristika tog novog zvuka je pentatoničko kruzenje oko polazne tačke, snizena vođica i primitivni kvintni basovi. Dvorzak nije citirao gotove melodije, već je svoje vlastite teme oblikovao u torn stranom du hu. Majstorski je obrađivao narodno blago davši mu oblik visoke umetnosti. Delo je nazvao ^Iz Novog sveta«. Premijera u decembru 1893. postala je prekretnica u severnoameričkoj istoriji kulture. Hladni Jenkiji bili su toliko oduševljeni, da su se ponašali kao egzaltirani Italijani. Uvertira »San letnje noći« koja je izvedena na početku programa, prošla je gotovo nezapazeno. Svi su upravo grozničavo čekali simfoniju, udubivši se u objašnjenje koje je bilo naštampano u programu. Tamo je stajalo: «Gospodin Dvorzak je u melodijama Crnaća i Inidijanaca otkrio pravu narodnu muziku Amerike, pro našao je kako je ta muzika puna karakterističnih osobina i u nju se potpuno uziveo, ali ne zato da bi je oponašao, već da svu njenu osobenost protumači sredstvima svoje zrele umetnosti». Dvorzaku je zaista pošlo za rukom da u seherzu sjedini indijanske igre s duhom valeera. Largo je, pak, u svemu programska muzika Novog sveta i prikazuje pogreb indijanske junakinje Minehaha, na osnovu čuvenog »Song of Hiawatha« od Longfelova (Longfellowa). Njujorškoj publici činilo se da u toj muzici čuje glasove šuma dalekog Zapada i da oseća miris beskrajne prerije koju Dvorzak, uostalom, nije ni video. Kad je utihnuo finale pun zivotne energije, jedan kritičar je oduševljeno uzviknuo: »Ako u toj simfoniji odista zivi duh urođenika naše zemlje, budućnost muzike je muzika crvenog čoveka!« Ubrzo posle toga, kompozitor je preriju video i vlastitim očima. Dvodnevna voznja zeleznicom uzbudila ga je mnogo vise nego dolazak njegove deee. Gospođa Dvorzak imala je pune rake posla brinući za sedmoro deee, tako da je odahnula kada su stigli na eilj. Ali njemu je voznja izgledala prekratka, a smetao mu je i preve liki broj stanica. Posle voznje zeleznicom morao je još da podnese lepu voznju kolima. Seoce Spilvil nije bilo na zelezničkoj prazi. Došavši tamo, odmah se osetio kao da je kod kuće. Selo je imalo 350 stanovnika, gotovo svi su bili česi. Sve ga je podsećalo na Visoku - udobne, veoma čiste kuće i mala erkva Sv. Vaclava. Tu je napokon opet čuo evrkut ptiea! Prvog jutra probudio se već 351

u četiri i odmah se trkom uputio u šetnju oko sela i u obliznju šumu. U sedam se već pojavio u crkvi da bi za vreme mise svi rao na orguljama. Njegovi američki zemljaci bili su veoma ponosni na njega. lako su bili slobodni republikanci, oslovljavali su ga naročitim titulama, kako bi mu odali počast, a i zato da bi istakli razliku između njega i gospodina Dvorzaka, mesnog kasapina. Već tokom prve nedelje komponovao je kvartet u F-duru na indijanske teme. Ovoga puta teme je nalazio na samom izvoru. Pravi praveati crvenokošci dolazili su u selo prodajući čudotvorne lekove. Uveče ih je slušao dok su pevali svoje melanholične pesme. Zatim je došao kvintet s ritmom urođeničkih bubnjeva i melodijom »American flag« u andante-u. Oba ova dela bila su odmah izvedena. Dvorzak je na premijeri sam svirao prvu violinu umesto viole, koja je inače bila njegov instrument u orkestru. Zadovoljno se nasmejao kada je iz Evrope primio pismo od Simroka. Izdavač mu je pisao da je napokon od gospod ina Hanslika saznao njegovu adresu i molio ga da zakopaju ratne sekire, te da mu prepusti štampanje svih svojih dela iz Novog sveta. Dodao je i to da sve njegove zahteve već unapred prihvata. Dvorzak mu je odgovorio: »Sada komponujem za svoju dušu i, hvala Bogu, prilično sam nezavisan. Mogu, dakle, malo i da sačekam sa objavljivanjem svojih dela.« Onda je, ipak, naveo i zatrazio veoma visoku cenu, koju je izdavač odmah prihvatio. Porodica se vratila u Njujork preko slapova Nijagare. Kada je video njene slapove Dvorzak je uzviknuo: »Ovo će biti jedna simfonija u h-molu!« Ali, tu simfoniju nije nikada napisao. lako je bio okruzen svojom porodicom, i mada su svi njegovi dragi bili na okupu, neodoljiva čeznja vukla ga je u domovinu. Uzalud je pokušavao da je priguši; jedan od tih pokušaja je i izrazito američka svita u A-duru, intimno i tiho delo. U sebi je već nosio i svoj stoti opus. Hteo je da to, svakako, bude nešto izuzetno. Kao rezultat tih njegovih velikih planova bila je skromna violinska sonata za dvoje najstarije deee. Bio je jako srećan kad je video da su deea savladala ovo delo, uprkos maj storskim finesama koje je utkao u delo. To ga je mnogo vise usrećilo nego uspeh pete simfonije. Kada je došlo vreme za drugi odmor, Dvorzakov karavan ukreao se na jedan evropski parobrod. Bio je izuzetno zadovoljan plovidbom: »za šest dana i nekoliko minuta savladali smo 3100 nautičkih milja!« U domovini je dao oduška radosti koja ga je obuzela: komponovao je niz od osam humoreski, sluzeći se skicama koje je uradio još u Americi. Izdvojio je iz njih motiv Hijavate koji je bio zapisao, noseći se mišlju da ga upotrebi za opera, pa temu Niagare i motive nju 352

jorške bozićne pesme. Za te male kompozicije Simrok mu je platio 4000 maraka. U Visokoj je svako veče sedeo sa rudarima u seoskoj gostionici, pripovedajući im o Novom svetu. Kako se blizio čas rastanka, njemu je bilo sve teze. Gospođa Tamer je u jednom, po njega lošem trenutku, uspela da produzi ugovor i na treću godinu. Njegova zena ovoga puta nije htela ni da čuje da deca pođu s njima na put. Posle dugih pregovora uspeo je da se izbori da sa sobom povede najstarijeg sina. Slušajući njegovo uzdisanje i jadikovke, shvatila je da, bar što se nje tiče, ona mora da pođe s njim. Ovoga puta Novi svet nikako nije hteo da se raspeva u njegovim delima. U motivima u uvodnom delu koncerta za čelo mogu se još naslutiti indijanski izvori, koji se onda brzo pretvaraju u elegičnu pesmu ljubavi prema domovini. U adagiu je, umesto pesme kojom se Minehaha oprašta od zivota, odjeknula pesma grofiee Kaunitc, inače opus 82. Ta gospođa se svojevremeno nadala da će nositi ime gospođe Dvorzak, ali ga je onda ustupila svojoj sestri. U svakom slučaju, ovaj koncert spada u najveličanstvenije kompozicije za čelo napisane u devetnaestom veku, a mozda je to i najlepše delo koje je napisao ovaj plodni umetnik. Njegova dva kvarteta, onaj u G-duru i onaj u As-duru, koji predstavljaju krunu njegove jedre kamerne muzike, u njujorškoj atmosferi nisu nadišli stadijum početnih skiea. Nakon povratka kući trebalo mu je osam meseci da bi se oporavio i ponovo našao samoga sebe. Ali Novi svet, uprkos čeznji za domom i uprkos strahovanju prijatelja Bramsa, bio je za Dvorzaka plodno polje koje mu je do nelo pravu, bogatu, zivotnu zetvu. Ali i njegova zahvalnost Novom svetu bila je velika, da veća ne bi mogla biti. Obema stranama, preduzimljivost gospođe Tarner donela je bogate plodove. O Dvorzakovim danima starosti nema mnogo toga da se kaze, osim mozda to da je, iznad svega mrzeo lovorike. Kada je bio imenovan za pocasnog člana gornjeg doma austrijskog parlamenta, jedva su ga namolili da prisustvuje svečanoj sednici. Na čestitke koje je dobijao progunđao bi poneku reč, a fino zaoštrene olovke uvek je nosio kući govoreći: »Mora da je divno pisati note s takvim olovkama.« Prilikom dodele zlatnog znaka odlikovanja, koji osim Bramsa nije dobio nijedan drugi muzičar, bez respekta je upitao: »Šta da radim s tim tanjirom?« Došavši u Beč da se zahvali, s velikim olakšanjem je primio vest da je car bolestan i trljao je ruke od zadovoljstva što je otkazana audijencija. U vezi s programom za proslavu njegove šezdesetogodišnjice, stalno je zapitkivao: »Zar to baš mora da se odrzi?« Na ofieijel 353

nom delu proslave nije se ni pojavio. Kada je svečana povorka prolazila pored njegove kuće, napokon se pokazao narodu i s balkona, ganut do suza, viknuo: »Sto mu gromova, recite ljudima da već jednom prestanu s torn galamom!« Dvorzakov govor na banketu, na koji su ga silom odvukli, bio je vrlo kratak i glasio j e: »Kada sam saznao da nešto pripremate, strahovito sam se uplašio. Ali on da sam pomislio: i to ću preziveti.« Dirigentu seoskog hora koji se pred njim duboko klanjao, odbrusio je: »Šta to radite, zar mislite da govorite s polubogom? Ja sam običan čovek, običan češki muzičar, isti kao i vi!« Ono što je stvorio ima trajnu vrednost, ne samo zato što je Americi dao nacionalnu simfoniju, nego zato što je bio najzdraviji, muzevan muzičar, iskonski povezan sa svojom zemljom. 354

SVETI RAT CAJKOVSKOG

In memoriam Rudolfu Abermetu

Staklena dusica Jedan sused spremao se da utopi mače. Mali Petar je za to saznao baš u pravi čas, odjurio je tamo, razgovarao sa čovekom i od njega zahtevao da se zakune da se zivotinjici neće ništa lose desiti ni danas, ni sutra, ni nikada. Posle toga je uleteo u očevu radnu sobu, u koju mu je inače pristup bio dozvoljen samo uz po sebno dopuštenje. Tamo su sedeli otae i tri nepoznata čoveka. Uzviknuo je: »Spasao sam je!» Sa šest godina dobro je govorio francuski i nemački. Bio je najmarljiviji, najrazumniji i najposlušniji od sve brace. Bio je po slušan čak i onda kada bi mu gospođica Fani zatvorila klavir i poslala ga u vrt. U svakom pogledu bio je uzorno dete. To dete bilo je i vesele ćudi. Stalno je smišljao zgodne nestašluke. U igre je uvodio nova pravila, mnogo zabavnija od starih. Izmislio je i igru, u kojoj je sam predstavljao proroka, dok su mu svi ostali mališani u svetilište donosili zaplenjene zrtvene darove: krastavee, pasulj, mrkvu. Sveti obred se odvijao pred zrtvenikom iskićenim cvećem, a asistent mu je bila sestra Saša. Ramena su mu bila zaodenuta crvenim plaštom, na glavi je imao majčin muf od hermelina. Njegova usta izgovarala su paganske molitve. Sa devet godina njegova porodiea se sa azijske granice preselila u Moskvu. Iz Moskve je pisao: »Draga gospođice Fani! Molim Vas, oprostite mi što tako dugo nisam pisao. Vi znate da nikada ne lazem i zato Vam priznajem da je za ovo kasnjenje kriva samo moja lenjost, a ne zaboravnost, jer ja Vas volim još uvek, kao što sam Vas i ranije voleo. Ovde kod nas je veoma tuzno, čovek ne sme ni da se seti zivota u Votkinsku. Kad na to pomislim, najrađe 357

bih zaplakao. Da li se još sedate, kako sam svake srede voleo da učim? Pa i svakog petka, sedate li se?« Staklena dušica, koja nikada nije lagala, poslušna i osećajna, obdarena maštom i vedrinom, puna iskrenog milosrđa i zarkog rodoljublja, ona, koja je izmislila igru proroka koji prinosi zrtve, ta staklena dušica kao da je imala sve preduslove da postane ruski svetae. Umesto toga iz nje se razvio nezan, kolebljiv mladić. U osamnaestoj godini završio je pravne nauke i kao mlađi titularni savetnik stupio u sluzbu ministarstva pravosuđa u Petrogradu. Svi su ga voleli - mali blizanci kod kuće, otmene stare gospođe, mladići s kojima je bančio, lake devojke, pa čak i pretpostavljeni na poslu, mada je svojom rastresenošću nadmašio čak i one koji su na poslu po ceo dan zevali. Njegova navika da zvaće papir ušla mu je do te mere u krv da je za vreme jednog nesluzbenog razgo vora sazvakao sluzbeni spis koji je trebalo da reši. Kad se vratio s puta po inostranstvu, na koji je pošao kao društveni pratilae, bio je još vise blaziran nego ranije, i sve što je imao da kaze o svo jim utiscima s puta bilo je da je Berlin gnezdo, da je Brisel smrtno dosadan grad, da je Pariz zanimljiv, a London nepodnošljiv. Moto dana bio mu je: »U dzepu oseka, u sluzbi odvratnost, u lju bavi baksuzluk. Sa strahom mislim na svoju budućnost. Pre ili kasnije čeka me propast, ali dotle neka zivi uzivanje.« Prava ruska priroda! Široka ruska priroda! Neka zivot ide bestraga, jer u čamotinji svakidašnjice čovek ne moze naći nikakav smisao! Noću, sve do zore, voleo je da diskutuje o ispraznosti zivota i ljudskog roda; u tim raspravama je dokazivao besmislenost društvenog i svetskog poretka, i one su mu sluzile samo za to da uziva u vlastitom oštroumlju, poštenju i superiornosti. Smatrao je da je to jedini način da čovek, bar na nekoliko sati, zaboravi koliko je u suštini jadno stvorenje! A onda se dogodilo nešto, što njegova porodiea ni u snu nije očekivala - odvazio se. »Upisao sam se na novootvoreni konzervatorijum, pa ću pre ili kasnije ostaviti sluzbu. Svejedno mi je da li ću postati slavni kompozitor ili skromni učitelj muzike. U svakom slučaju moja će savest biti mirna i vise neću moći da se zalim na svoju sudbinu.« Sestra Saša je na te planove svoga brata Petra gledala s velikim nepoverenjem. I kada se posle dve godine zaista odrekao svoje sluzbe u ministarstvu, prorieala mu je: »Sada ćeš stalno biti u dugovima; već te vidim kako u svom baršunastom kaputu potpuno propadaš na konzervatorijumu!« »To se neće dogoditi: Prvo, nadam se da ću dobiti skromno nameštenje, kao pomoćnik svog profesora teorije, drugo - čini se da ću imati i nekoliko privatnih časova, a treće, i najvaznije - od358

rckao sam se svake zabave. lako da HI *ada rooji troškovi neuporedivo manji.« Na konzervatorijumu su predavali isključivo nemački učitelji, izuzetak je bio jedino direktor. Zvao se Anton Rubinštajn, bio je evropska muzićka zvezda prvoga reda, a uz to i carski dvorski kapelnik i caričin lični pijanista. List ga je javno proglasio svojim nasiednikom. Odrastao je u Nemačkoj, a eilj koji je sebi postavio bio je da uzore rusku muzičku ledinu. Njegovo dostojanstveno drzanje bilo je potpuno u skladu sa polozajem koji je zauzimao i u svoju klasu klavira primao je godišnje samo tri odabrana mladića, ali zato je broj mladih dama bio mnogo veći. U nastavi kompozicije dosledno je poštovao individualnost svakog svog učenika, ali je zauzvrat trazio veoma mnogo marljivog rada. čajkovski je veoma često radio po čitave noći, samo da bi ga zadovoljio. Rubinštajn mu je često govorio: »Marljivi ste, ali ste isuviše nezni i previse korektni. Samo ljudi demonske prirode mogu postati veliki muzičari.« U to doba čajkovski je kao uzor uzeo stil tadašnjeg vremena, tj. nervoznu, prenatrpanu instrumentaciju Majerbera, Berlioza i Lista. Kada se takvom instrumentacijom prvi put posluzio u jednom svom školskom zadatku i kada je komponujući »Oluju» Ostrovskog u instrumentaciju uneo harfu, trubu, engleski rog i druge tekovine moderne, veliki Anton ni time nije bio zadovoljan. »Morali biste znati da ja o tim dekadentnim novotarijama, doduše, raspravljam u školi, jer to spada u moj delokrug rada, ali od svojih učenika - to se samo po sebi podrazumeva - očekujem da na te ludorije gledaju s jednakim prezirom kao i ja!« Pošto se tako prevario, prestao je da ističe svoj demonizam i povukao se, radeći predano i marljivo kao prosečni muzičar. Na usmenom delu ispita uopšte se nije pojavio. Direktor se ljutio na njega i u prvi mah odbio je da mu izda svedočanstvo. Međutim, njegovi pismeni zadaei bili su toliko dobri da je primio čak i srebrnu medalju. I onda ga je veliki Anton poslao svome bratu Nikolaju u Moskvu. Naime, njegov brat je tamo, takođe, osnovao jedan konzervatorijum i bio mu je neophodan učitelj teorije muzike. »Uzmi čajkovskog«, rekao mu je Anton, »on je jedini koga mogu da ti preporučim. Neobično je marljiv, apsolutno pouzdan, neverovatno plašljiv. Bavi se i komponovanjem. Njegova dela su uredna i korektna, ali na zalost moderna i bez trunke genijalnosti». Nikolaj Rubinštajn je svog novog nastavnika sačekao na zelezničkoj stanici. Osmotrio je Petra od glave do pete, onda ga je zagrlio svojim snaznim rukama, poljubio ga u obraze i rekao mu: »Stanovaćete kod mene. Ne prigovarajte, stvar je već uređena.« čajkovski se podredio njegovoj volji kao psetance. 359

Nikolaj je po svemu bio sušta suprotnost svoga brata. Bio je zivahan, nagao, veseljak. Poznavao je celu Moskvu. U engleskom klubu bančio je s trgovcima, imponovao je ekselencijama, a od milionerke gospođe fon Mek znao je da izmami dobre svote rubalja za svoj institut. Svoj novi konzervatorijum smestio je na dosta neprirodno mesto, usred moskovske muzičke pustinje. Videći marljivost čajkovskog, zatresao je najpre glavom, ali je ubrzo shvatio da mu takav čovek moze biti od velike koristi i počeo je da mu daje zadatke. Prvo mu je nalozio da sastavi statut konzervatoriju ma, pa onda — da napiše svečanu svadbenu uvertiru za carevića, zatim — da ponovo napiše instrumentaciju za jedno svoje delo petrogradski školski rad. Posle izvođenja takvih stvari, redovno su priređivane večere uz mnogo zdraviea, nakon čega je čajkovskog po nekoliko dana bolela glava. Nikolaj ga je svuda vukao sa sobom i svima ga je predstavljao kao veliku nadu majčice Rusije. Retko kada su dolazili kući pre ponoći. Njegovu prvu mesečnu platu zadrzao je da bi mu kupio odelo. Kako bi ga izlečio od nervoze, svaki dan bi ga po nekoli ko puta dobro uplašio. U zelji da savlada njegovu bojazljivost, jednom ga je gurnuo prema jednoj gospođici koja se dopadala Petru. Glasno se pritom nasmejao i rekao: »Hej, Mufko, evo ti nekoga ko bi hteo da te zove Mufka.« Petar se kolebao između zahvalnosti i nevoljkosti. »Tako me neguje kao da mi je dadilja, i neće s tim da prestane i da me ostavi na miru. Danas mi je silotn poklonio šest košulja, sutra će me odvesti kod svog krojača. Stanujem u jednoj prostoriji koja je od njegove spavaće sobe odeljena samo polu visokom pregradom i stalno sam u strahu da ga noću ne probudi škripanje moga pera.« Toj zabrinutosti nije bilo mesta, jer tih nekoliko sati koliko je preostajalo do jutra, Rubinštajn bi spavao kao klada, ali se zato čajkovski u besanici prevrtao u krevetu, mučen večitom glavoboljom. Preko dana ometalo ga je vezbanje lestviea u susednoj učionici. Momački stan u kome je ziveo sa Nikolajem bio je sastajalište ko lega i raznih drugova koji su pušili, pili čaj i do kasno u noć rešava li svetske probleme. čajkovski je ubrzo pronašao svoj radni kutak u jednoj krčmi. Tamo je pomno i strpljivo radio na »Zimskim snovima«, svojoj prvoj simfoniji - ali bez pravog zadovoljstva: ništa mu nije polazilo za rukom. Mučen osećanjem straha, počeo je i da halucinira. Lekar mu je najstroze zabranio svaki noćni rad. Petar ga je odmah poslušao i do kraja zivota pridrzavao se tog uputstva, ne napisavši vise ni jednu jedinu notu posle večere. Takav rezim zahtevao je veliku samokontrolu. Od njegovog radnog dana preostajalo mu je jako malo vremena za komponovanje Direktor mu je natovario 26 časova nedeljno, po 4 do 6 časova 360

svakog dana. Podučavanje mu nije pričinjavalo zadovoljstvo i nije voleo sluzbu u kojoj je »zaostalim mladićima morao da utuvi u glavu veliku istinu da je pomak u paralelnim kvintama greh! Kod mladića koji zele da postanu muzičari, imaš barem osećaj da ćeš im dati potrebno znanje. A, tek zenski razredi! Boze moj! Od 60 do 70 gospođica kojima predajem nauku o harmoniji, ima najviše 5 talentovanih. Sve ostale dolaze samo zbog toga što je to moda. Ipak, ne moze se red da su gluplje ili da su vise lenje od muških. Pre bih rekao da je obrnuto; pravila savlađuju mnogo brze od mladića. Ali kada prestane mehanička primena pravila, stvar postaje nemoguća. Tada gubim strpljenje, pa čak i razum, ne čujem i ne vidim ništa i uzasno se ljutim. Ono zbog čega očajavam je sa zanje da je sve to uzaludno, da je sve samo pusta komedija.« I ta komedija je potrajala punih dvanaest godina. »Dvanaest godina mrzeo sam svoje razrede, svoje đake, svoj udzbenik i sebe samog.« Svoj udzbenik je mrzeo, jer je pišući ga došao do saznanja da te teorije ne zadovoljavaju, a on sam nije mogao da pronađe bo Ije. Zato svoje kompozicije nikada nije pisao na način na koji se pišu udzbenici, nego u pravom stvaralačkom zanosu, u »onom natprirodnom, nedokučivom uzbuđenju, koje nazivamo inspiracijom.« »čovek zaboravlja sve oko sebe, omamljen je. Duša podrhtava u nepojmljivom, neizrecivom blazenom uzbuđenju i jedva da mogu da je sledim na njenom putu u nepoznato. Vreme prolazi upravo neprimetno. On ne s'entend pas viver. Rad napreduje neshvatljivo lako. Misli naviru jedna za drugom takvom brzinom da jedva uspevam da ih zadrzim i stavim na papir. Rekao bih da je to stanje slično stanju mesečara.« Ovako je stvarao Šubert. čajkovski je pravi Šubertov potomak: kao i kod Šuberta, i kod njega preovladava blazenstvo melodija, koje teku bez zaustavljanja i večnom »dacapo« pesmom prodiru u srca slušlaca. Obojica su jednaki i u pogledu brzine kompono vanja, jednako im se uz ideje javljaju i boje (zajedno s melodijom čuju i orkestraeiju) - i konačno, jednaki su i po svojoj nesklonosti tehničkom radu, betovenskom načinu izgradnje dela. Ipak, čajkovski nije onaj genijalni svirač koji, igrajući se kao bezazleno dete i ne sluteći ništa, stvara svoja divna dela. Put do svoje muzike našao je preko teorije, koju je tri do četiri sata dnevno predavao na konzervatorijumu. Znao je ono što je tridesetogo dišnji Šubert, neposredno pre svoje smrti, tek nameravao da nauči. Takođe, znao je i šta se posle Bethovena trazi od pravog kompozitora i bio je isuviše korektan da bi se protiv toga pobunio. čim bi mu ponestalo inspiracije vraeao se omrazenoj tehnici i teoriji konstrukcijama razrade, ugradnji fuga, i to odličnih fuga koje imaju samo jednu manu: prekidaju tok melodije. Ukratko - prisiljavao je sebe da razvija one veštine koje nisu pristajale uz ono što je izvi 361

ralo iz njegovog nadahnuća, a onda je očajavajući, pokušavao sve to nekako da zaokruzi. Kada je bio već slavan priznao je: »Za formu uopšte nemam dara, mnogo sam se borio protiv ovog organ skog nedostatka i s priličnim ponosom danas mogu da kazem da sam postigao čak i značajne rezultate. No uprkos tome, pre ću leći u grob nego uspeti da napišem nešto što je u formalnom pogledu savrseno.Vesto oko uvek će otkriti ovu moju slabu tačku i ja to ne mogu da sprečim.« Odjednom se našao pomoćnik. Bio je to Balakirev, duhovna glava »petrogradske moćne gomilice«, koja je bila u zavadi s velikim Antonom. Nazivali su ga muzičkim internacionalistom, njegova dela prozvali su lajpciškim svaštarijama, a njegov konzervatorijum fabrikom konzervi. Ta grupa je zastupala stvaralački diletantizam i kompozitorski kolektivizam. Kolektivni proizvod ove grupe bila je opera »Mlada«. Pojedine činove ove opere napisali su: hemičar Borodin, graditelj utvrđenja Kjui, bivši oficiri Musorgski i Rimski-Korsakov. Stvarali su i na taj način, što bi jedan od njih dao melodiju, a drugi instrumentaciju, Balakirev je vršio korekturu svih kompozicija dodajući i vlastite deonice. Stalno im je ponavljao da je nauka o harmoniji upravo urođena pravim kompozitorima, da teorija ubija inspiraciju i kreativni duh, da su stare forme prezivele, da se prava ruska muzika mora napajati na praizvorima ruske narodne pesme i da eilj ruske muzike mora biti ruska narodna opera. Kao učenik Antona Rubinštajna, čajkovski se na pomen ove grupe prvo krstio od čuda. Kada su se, zatim, Balakirev i on jed nog dana slučajno sreli, na iznenađenje obojiee, dopali su se jedan drugome. Cajkovskom su se čak dopale pojedine kompozicije tog petrogradskog kruga, tako da je jednom prilikom javno ustao u odbranu mladog RimskogKorsakova, koga je kritika bila zlobno napala. Pošto se Balakirev preselio u Moskvu, čajkovski se odmah zauzeo za novog prijatelja. Nikolaj Rubinštajn se tada slučajno nalazio na koncertnoj turneji. Da je bio kod kuće, sigurno bi sve uči nio da spreči priijateljsku vezu izmedu svoga profesora harmonije i tog zakletog dušmanina. Lezernost kojom je Balakirev okupirao njegove dane, počela je da smeta Cajkovskom. Uzdisao je i zbog njegovih radikalnih stavova, a i zbog oštrine njegovog tona. Ali zavodništvu tog slo bodnog, drskog i zapovedničkog revolucionara nije mogao da odo li. Kad mu je čajkovski poverio svoje jade i n evolje, Balakirev mu je odmah pronašao lek: »Prograrnska muzika— to je ono pravo za vas. Eto vam odmah i organske veze s vašim inspiracijama.« Savetovao je čajkovskog da komponuje uvertiru »Romeo i Julija«, sam mu je opširno razradio tok misli, i odmah nabacio čak i početne taktove. 362

»Sada izgradite plan! Obucite kaljače i sa štapom u raei tumarajte ulicama i pustite da vas taj plan potpuno prozme! Uveren sam da ćete već na bulvaru Sretenskoga imati u glavi završenu čitavu tednu epizodu.« Cajkovski je napravio plan, komponovao epizode, pa ih prema programu nanizao jednu za drugom. Balakirev mu je iskritikovao taj koncept: »Sve u svemu, to je vaša prva kompozicija koju bi čovek bez ustezanja mogao smatrati dobrom. Ali prva tema je i suviše blizu Hajdnovoj malograđanskoj muzici, ona izaziva jaku zelju za pivom. Tema u h-molu bila bi zapravo samo uvod u pravu temu i ja pretpostavljam da je iz lenjosti niste dalje razvili. Melo dija u des-duru je veoma lepa, ali malo uvela. Za drugu melodiju u des-duru voleo bih da vas izljubim! U njoj ima ljubavnog zara, strastvene osetljivosti i čeznje, ali nedovoljno usrdnosti. Romeo i Julija nisu bili persijski ljubavnici, zar ne, nego Evropljani!« Cajkovski je preradio svoju kompoziciju prema navedenim smernicama. Rezultat je bio ovaj: »Uvodom sam zadovoljan, u srednjem delu napravili ste nešto dobro, naime sled akorda na orgelpunktu. Prema kraju stvar prelazi u šablon i čini mi se kao da je na silu istisnuta iz mozga. Moja zena je preertala grube zaključne akorde, koji nikako ne pristaju drami i predlaze da delo zaključite jednim pianissimom. Ne znam da li se s tim slazete?« Cajkovski je prihvatio sve sugestije. Pošto je tako prerađena uvertira već bila odštampana, Balakirev se naknadno još nečega dosetio, pa je trazio da se kompletno izdanje uništi. Cajkovski na to nije pristao. Uprkos prijemčivosti i povodljivosti, Cajkovski je sačuvao svoj duh, samostalnost i hladan razum. Osetio je pravo olakšanje kada se odnos između njega i Balakireva sam po sebi razrešio: »Balakirev, koji je uvek javno istieao svoj ateizam, postao je iznenada bogomoljac. Po eele dane provodio je u erkvi, postio je, molio se svakojakim relikvijama - i ništa drugo nije radio. On je sigurno dobar čovek, ali prignječio me je kao tezak kamen.« Sa povlačenjem Balakireva koji je bio glava »moćne gomilice« druzina je počela da se raspada. Za njen potpuni raspad kriv je bio upravo Cajkovski. Nedelju dana u Petrogradu se vodila rasprava o lepom u muzici. Musorgski je govorio: »Lepa muzika je detinjarija i pripada dobu kada se umetnost nalazila još u povoju. Pravo poslanstvo umetnika je proučavanje ljudske prirode i ljudskih masa. Potrebna nam je zdravija hrana od one koju smo do sada imali, moramo probati jaku neisprobanu hranu. U susret novim obalama!« »Poznajete li Mocarta?« pitao je Cajkovski. »Mocart neće nikada biti prevaziđen i nikada zastareo. Njega ne nagriza refleksi ja, on ne trči za zgodnim pikantnim efektima kao mi. On je stvarao, 363

a mi trazimo i izmišljamo. Savremena muzika je duhovita, ali hladna. Kakva je korist od tog spoljnjeg napretka, pikantne harmo nizacije, orkestralne kombinatorike? Dajte mi muzičku lepotu, ništa drugo osim lepote!« Cajkovski je na svoju stranu pridobio mladog Rimskog-Korsakova. Putem pisama počeo je da ga podučava kontrapuktu. »Moćna gomilica« bila je za njega prošlost. Smatrao ju je još jedino dokazom kako ruska priroda u sebi krije i opasne sklono sti. »Rus je u osnovi lenj, po prirodi je nadaren, ali mu nedostaje istrajnost i čvrsta volja. čim se pojave prve poteškoće, on se povlači u pasivnost, prepušta se, odgađa stvari. To je i razlog zbog čega su ovi ljudi tako malo dali, zbog čega su uprkos svome talentu pisali tako diletantski. Covek ne sme da popušta, ne sme da sedi i da čeka da mu se javi nadahnuće. Taj gost ne dolazi uvek na prvi poziv. Vrlo često ga moramo prvo sami podstaći i savladati svoje neraspolozenje, nevoljnost. Nadahnućem je obdaren samo onaj ko zna da vlada sobom.«. Nikolaj Rubinštajn je ćutke posmatrao ispade i nestašluke svoga profesora harmonije. Međutim, u sreu mu nikada nije oprostio dragovanje s onim zakletim neprijateljem. Kad je za slikara Rjepina sastavljao popis kompozitora za grapnu sliku, izostavio je ne samo petrogradsku petorkif, nego i svoga ukućanina čajkovskog... Napokon je došao i kraj šestogodišnjem zajedničkom stanovanju. Cajkovski je bio presrećan što se konačno rešio svoje dadilje, uzeo je slugu i prepustio mu da on uredi njegov nov momački stan. Budući da je u to vreme već sasvim pristojno zaradivao, mogao je drzati i slugu, Njegova nova dela pojavljivala su se u pravilnim razmacima, ne prenaglo, ali je svake godine, ipak, nastajalo bar po jedno veliko delo, kao: Drugi gudački kvartet, Druga simfonija, već četvrta opera po redu, jedan balet. Najnovije delo koje je u to vreme napisao bio je Koncert za klavir, koji je odneo Rubinštajnu i dao mu ga, u neku ruku kao ot•kupninu za oslobođenje od ropstva. »Neka bude Tebi posvećeno. Ti si prvi virtuoz u Moskvi, jedan od prvih virtuoza uopšte i molim te za tvoj sud o delu. Budi strog sudija i upozori me na eventualne tehničke nedostatke, a i na mesta koja nisu dovoljno dobra.« Bio je to prvi put da je od njega trazio ocenu nekog svog dela. »U torn slučaju nisam mogao da ga mimoiđem; teško bih ga povredio.« Cajkovski nije ni slutio kako je Rubinštajn samo čekao priliku da mu se osveti za izdajničko uskakanje u neprijateljski tabor. Cajkovski mu je odsvirao prvi stav. Glavna tema bila je pesma koju je čuo od slepog prosjaka. Rubinštajn nije progovorio ni reči. Zbunjen i nervozan kompozitor je odsvirao delo do kraja. Opet ćutanje. »Ustao sam i upitao: Dakle?« Tada je iz Ru 364

rW binštajnovih usta izletela prava bujica reči. Njegov, u početku go tovo nečujan glas, postepeno se dizao da bi na kraju prešao u ton gromovnika Jupitera. Pokazalo se da moj koncert ništa ne vredi, da se ne moze svirati, da su teme otrcane, nezgrapne, proste i tako nespretne, da se na njima ništa ne moze ispraviti, da sam nešto ukrao od ovoga, drugo od onoga, i da bi od svega mogle ostati samo tri stranice, a da bi sve ostalo trebalo uništiti. 'Na primer ovo, šta je to?' - pokazao je na jedno mesto i iskrivljeno ga reprodukovao. 'A ovo? Zar čovek moze ovako nešto da na piše?' - i tako dalje, i tako dalje. Najgore od svega bilo je to, š to je izabrao ton, kao da pred njim stoji netalentovano piskaralo koga je obuzelo muzičko besnilo, pa sad svojim koještarijama dosađuje i uznemirava slavnu muzičku veličinu. Bio sam toliko uzbuđen i besan, da nisam mogao da izustim ni jednu jedinu reč. Izašao sam iz sobe. Rubinštajn je pošao za mnom, sustigao me je i ponovio mi svoju tvrdnju, da je koncert nemoguć. Dodao je, medutim, da će mi ukazati cast i odsvirati moj koncert ukoliko temeljito pre pravim sva mesta koja mi je označio. Odgovorio sam mu: 'N eću promeniti ni jednu jedinu notu, objaviću ga baš ovakvog kakav je sada!' Tako je i bilo. Na naslovnoj strani bilo je odštampano: »Posvećeno Hansu Bilovu.« Tako je u 35. godini konačno postao samostalan. Koleginica koja je na konzervatorijumu predavala pevanje, podrzala ga je u tome. Njoj se, između ostalog, pozalio, kako nikako ne moze da nađe prikladan libreto koji bi ga podstakao da napiše operu. »Šta zapravo trazite od operskog libreta?« »Evo šta! Ne interesuju me nikakvi kraljevi ni gomila naroda, neću ni bogove ni koračanje četa, ukratko, ne trazim nikakve atribute »velike opere«. Trazim intimnu dramu, u kojoj ima zapleta i konflikata, kakve sam i sam doziveo i koji me diraju.« »Onda«, rekla je profesorka, »zašto ne biste pokušali sa ,Evgenijem Onjeginom"?« Pogledao ju je začuđeno. To je daleko prevazilazilo čak i njegove vlastite ideje: opera u fraku? U ruskoj kući? U ambijentu svakodnevnog zivota? Nije joj odgovorio, samo je naglo otišao, dok se koleginica smeškala gledajući za njim. Za tri nedelje napisao je gotovo eelu operu. I našao u njoj samog sebe. Dao joj je oznaku: »lirske scene« i smejao se kada je Rubinštajn napomenuo da sumnja u njen uspjeh na pozornici: »Ne marim i ne zanima me kakav će utisak proizvesti na sceni. Već odavno znam da u sebi nemam scensku zieu i na to vise neću ni da mis lim. Ovu operu sam napisao zato, da bih našao muzički izraz za ono što se u »Onjeginu« događa. Napisao sam je, jer sam osećao 365

nesavladiv unutrašnji poriv i mogu reći da se delo doslovce izl ilo iz mene.« S neskrivenim zanosom govorio je o ovoj svojoj operi koja će ziveti sve dok njeni zvuei budu dirali ljudska srea. Zajedno s operom uspeo je da napiše i delo za orkestar o kome je neprestano sanjao, naime delo u »kome ne bi postojao ni jedan takt koji nije produbljen do kraja i u kome bi odjekivali unutrašnji dozivljaji«. To je četvrta simfonija, ona sa fanfarom, ko ja preti: ta - taratata - ta... Tu je iznenada bio načisto i s formalnim principom, koji nijedan učitelj nije znao da mu rastumači, jer teoretski u suštini on nikome i nije bio poznat. Komponovao je u skladu sa svojom osnovnom idejom. Nije vise trazio da mu nadah nuće diktira čitavo delo od prvog do posljednjeg takta; bilo je dovoljno da mu inspiracija pokloni glavne melodije i osnovnu ideju. A temeljna ideja se sastojala od muzičkog toka uzbuđenja koje nije moguće definisati rečima. čajkovski je to, doduše, pokušavao, ali nije u tome uspeo. A to je - ako se izuzme koncentrisanost ništa drugo nego Betovenov način rada, primenjen na Šubertovu melodiku. Što se toka uzbuđenja tiče, on svojom divljom strašću, naglim preokretima, dramskim patosom i duševnom širinom koja se pro teze od uzvišenosti do banalnosti, mnogo vise podseća na Betovena nego na Šuberta. S obzirom na to da mu nije p ošlo za rukom da - kao Betoven - savlada banalnost teme, time što će je preobraziti i oplemeniti, u njegovim delima osećaju se tragovi trivijalnosti i muzičke mrlje. On je Rus, koji se u svakom svom delu ispove da s nesputanom otvorenošću. Koncert za violinu, koji je napisao te iste godine, jedno je od njegovih najstrastvenijih dela. Slavni Hanslik toliko se uzrujao kada ga je čuo da je izjavio: »Videli smo divljačka, odurna liea, čuli smo grube kletve i osetili zadah proste rakije. Došao sam do stravičnog saznanja da postoji muzika koju čuješ kako zaudara.« Tu kritiku čajkovski je naučio napamet. Smatrao ju je pokajničkom molitvom s kojom je ispaštao zbog svog ponosa. Svojoj prijateljiei se jednom sasvim spontano ispovedio: »Moja prividna skromnost nije ništa drugo nego pritajeno i silno slavoljublje. Nema među zivim muzičarima nijednog pred kojim bih od svoje volje sagnuo glavu.« Postojao je, međutim, jedan drugi uzrok koji ga je terao da saginje glavu. Naime, za vreme svog sedmogodišnjeg boravka u školi za pravne nauke bio je u dodiru s ljudima koji su ga pokvarili; kasnije je zbog tog tajnog poroka mnogo propatio i junački se protiv njega borio. Da bi se izlečio, odlučio je da se ozeni. Desilo se da mu je jedna učenica na konzervatorijumu otkrila da ga strasno voli. Prenagljeni brak doziveo je potpuni slom. Posle stra 366 il

hovitih kriza, uspeo je da se razvede, ali vise nije hteo da se poja vi pred očima sveta. Srećom, dobročiniteljka konzervatorijuma gospoda Mek dodelila mu je penziju, koja mu je omogućila da se oslobodi učiteljskog zvanja i da se svim svojim bićem posveti komponovanju. Nastanio se u Klinu, seocetu između Petrograda i Moskve, jer je tamo našao dobre uslove: mogao je uzeti u najam kućicu s malim vrtom, u kome je bilo starog drveća; u blizini nije bilo nikakve fabrike, samo reka i bogata šuma. Na baštemku kapiju stavio je pločicu: »Petar čajkovski. Nisam kod kuće. Molim, ne zvonite.« Dnevni red tog pustinjaka bio je ovakav: ustajao je u 7 sati, zatim je pio čaj, čitao Sveto pismo i učio englesku gramatiku. Zatim je jedan sat šetao. Od 9,30 do 13 sati bavio se komponova njem. Tačno u 13 sati sedao je za sto i ručavao. Njegovi zahtevi u torn pogledu bill su minimalni i posle svakog ručka sluga je morao, u njegovo ime, da se zahvali kuvariei. Posle ručka, bez obzira na vreme, dva sata je pešačio. I u tome je bio tačan u minut. Za to vreme su mu se rađale nove melodije i ideje za nova dela. Posle toga je dolazilo na red čitanje dnevnih novina i istorijskih časopisa. Od 5 do 7 opet se vraćao radu: instrumentalizaciji i pisanju pisama. Tačno u 8 sati bila je večera. Posle večere svirao je klavir ili čitao knjigu, a ponekad je odlazio i u šetnju. Legao je u 11 sati. Moze se slobodno red da je u šetnji provodio isto toliko vremena, koliko i u radu. To je trazila njegova neutoljiva čeznja za prirodom. Sam u prirodi, dozivljavao bi one retke trenutke kad čo vek zadrhti od osećanja potpune sreće, trenutke slasti koji se ni sa čim ne mogu uporediti i koji se ne daju opisati, a svaki od tih t renutaka dozivljavao je kao neki svadbeni let duše. Mlado granje koje se u šumi tek zazelenelo i kroz koje se sunce probijalo svo jim zlatnim zracima, izazivalo je u njemu dozivljaj takve sreće, dozivljaj, koji zapravo proizlazi iz jedne konstelacije koje nismo svesni. Tada bi i po dva sata sedeo na panju i sav se predavao ekstazi. Jednako se osećao gledajući preko reke na selo, posmatrajući na desnoj strani zalazak krvavo crvenog sunca, a na levoj izlazak bledog meseca. Cuo bi i blejanje ovaea, dečju viku, riku goveda koja su se vraćala s pašnjaka. Dešavalo se da je usred njive na kojoj se talasala pšenica, padao ničice na zemlju i zahvaljivao Bogu na torn času toliko čistog uzitka. Ponekad je satima posmatrao mravinjak, drugi put bi njegovu paznju privukao insekt koji je nosio svoj plen. U prirodu je uvek odlazio sam. Na svoje popodnevne posvećene šetnje nikada nije zvao nikoga od gostiju, čak ni psa nije vodio sa sobom. Gosti su mu, inače, često dolazili. Strancima bi, doduše, najčešće vrlo brzo zazeleo srećan put, ali braća i prijatelji mogli su 367

kod njega da ostanu nedeljama. Njegov kućni red bio je svima poznat i znali su da ako pustinjak ujutru popije čaj ćuteći, toga dana svi moraju da ga ostave na miru. Inače bilo je i razgovora i smeha, sviralo se na klaviru u četiri ruke, kartalo se, a voleli su i glasno da čitaju. Za čitanje bi obično upregao svog školskog druga, kompozitora koji se bio sasvim zapustio. čajkovski mu je odredio sat kada ujutru treba da ustane, budio ga je i terao da mu diktira svoja dela. »Naravno, nije lako biti dadilja jednom tako lenjom i srozanom četrdesetogodišnjem detetu, ali ipak, trebalo je pokušati da se jedan tako talentovan čovek probudi i vrati u zivot.« Imao je i čitavu klijentelu ljudi bez zivotne volje i novca. Za njih je tiho odrađivao skup samarićanski posao. Nekolicini je redovno slao novčanu pomoć. često je potajno kupovao čitave seri je ulaznica za koncerte kompozitora koji se nisu mogli nadati velikom odzivu publike. A događalo se i to da od dirigenta t razi da promeni program i da umesto njegovog dela izvede delo nekog nepoznatog ruskog kompozitora. Izdavaču Jirgensonu (Jurgenson) uvek je toplo preporučivao tuđe kompozicije: »Troškove snosim ja.« Jednom mu je pravo u kudu poslao jednog mladog čoveka: »Dragi prijatelju, uzmi ga k sebi. Mozda ćeš moći da ga upotre biš u svojoj štampariji. Ovde na selu propada. Cujem da je pošten i marljiv, i da ima pojma i o vođenju knjiga. Ne znam šta bih drugo za njega mogao da učinim?« Jirgenson ga je primio i ustanovio da njegovo poštenje baš i nije tako savršeno. Neki Belorus ponudio se čajkovskom za slugu, a za uzvrat je zamolio da ga maestro podučava. čajkovski se preko pisama uverio da taj dvadesettrogodišnji čovek nema ni najosnovnija znanja o muzici. Jednog dana primio je od njega oproštajno pismo: »Ubiću se.« Pročitavši pismo, odmah je policiji u Voronjez poslao telegram i polieija je stigla na vreme. Cajkovski mu je na moskovskom konzervatorijumu obezbedio mesto i mesečno mu je davao pedeset forinti. Posle godinu dana, mladić je otkrio da ima vise smisla i sposobnosti za literaturu. Cajkovski ga je zamolio da mu dozvoli da ga i dalje pomaze. »Manje me interesujete kao budući muzičar, a vise kao čovek koji ima glavu i srce». U Ahenu (Aachen) je četrnaest dana negovao svog smrtno bolesnog prijatelja. Tek ga je uzas pied smrću naterao da pobegne. Svoju nećaku Tatjanu otpratio je lično u Pariz, gde je rodila dete koje je brat Nikolaj kasnije usvojio. Tatjana je Cajkovskog oslovljavala: »Dragi, dobri i ćutljivi striče Petja!« Njegova prepiska bila je obimna kao korespondencija starog Lista. Kad bi se vratio s nekog putovanja, dnevno bi slao i po trideset pisama. Sa beskrajnim strpljenjem je studirao rukopise koje su mu slali, da bi o njima mogao da napiše svoje mišljenje. Njegova kritika bila je neumoljiva, ali se uvek izvinjavao zbog svoje 368

strogosti i uvek je rado isticao sve ono dobro što je našao u delu. često je njegov prvi odgovor bio samo priblizna slika njegovog mišljenja, pa je u pismu obećavao iscrpnu analizu pošto delo bolje prouči. Svoga slugu Alekseja toliko je razmazio da je samo zbog njega, kome je i jedan pas u kući bio mnogo, odustao od odluke da uzme i drugog psa. Kada je Aleksej morao da ode na odsluzenje vojske, čajkovski godinu dana nije uzeo drugog slugu »da ne bi uvredio Alekseja«. Za njegovu zenu uredio je stan u prizemlju svo je kućice, ali je bio stalno zabrinut da stan, mozda, ipak nije vlazan za njihovo dete. Taj pustinjak, koji je prezirao novae, bio je zbog novca u večitim neprilikama. Najpre ga je rasipao, deleći ga kapom i šakom, a onda se čudio kad bi mu dzepovi ostali prazni. Osim 6.000 rubalja penzije, koju mu je osigurala gospođa Mek, primao je go dišnje najmanje 10.000 od svog izdavača, ali uprkos tome morao je jednom da se obrati cam za pomoć, a jednom drugom prilikom (nazivajuci sebe besramnikom) posluzio se blagajnom za siromašne muzičare. Kada su ga pitali gde ulaze svoj novae, počeo je da se smeje: »Posljednju rublju sam ostavio u hotelu Kokorev, a gde ću idući put uloziti svoj kapital, moći ću da vam kazem tek kad budu gotovi moji planovi za putovanja.« Od svih sećanja vezanih za putovanja najdraze su mu bile usrxtmene sa putovanja po Volgi. Saputnici su mu pričali anegdote o čajkovskorn za koje on još nije čuo. Jedna mlada gospođica tumačila mu je kako traba pratiti pesme Cajkovskog i hvalila se da je to naučila od svoje učiteljice, a ona lično od kompozitora. Pošto je gospođica odlučno odbila njegove bojazljive primedbe, priklonic se poslušno i zadovoljno devojčinom autoritetu. Deset godina proveo je u samoći. Jednog dana spopala ga je luda zelja da se vrati među ljude. U Moskvi je sve bilo spremno za raskošno izvođenje jedne od njegovih prvih opera. U posljednjem času razboleo se dirigent. čajkovskom su saopštili da se za dirigenta ponudio jedan mladi muzičar, a na njemu je bilo da kaze da li se sa tim slaze ili ne. Ne, nije pristao. Zar je »čerevičke« s toliko ljubavi preradio i ukrasio ih no vim vezovima, da sada nekakvo dirigentsko derište iskušava na njima svoje prve nesigurne korake?! »Junački sam odlućio, da sam dirigujem svoju operu.« Teško da bi se u potpunosti mogao sagledati značaj ove njegove odluke. Bilo je prošlo već dvadeset godina otkako se prvi put odvazio da stane pred orkestar. Onda je ušao u dvoranu sav zbunjen, kao da ga vuku na lomaču, a rezultat je zaista bio porazan. Bled kao smrt drhtao je kao prut, nije video ni jednu jedinu notu 369 I

i u mislima je stalno ponavljao samo jednu rečenicu; »Tvoja će glava pasti, tvoja će glava pasti!« Muzičari se uopšte nisu vise obazirali na lutku, koja se za pultom kreveljila, desnom rukom besmisleno kruzila vazduhom, a levom grčevito pritiskala lice kao da je boli zub. Doveli su stvar bez većih potresa do kraja, ali kad je zatini u sobi za umetnike očajan pao Rubinštajnu oko vrata, zakleo se: »Nikad više!« Njegova odluka da ponovo stane za dirigentski pult iznenadila je i njega samoga. Šta se dogodilo sa »staklenom dušicom?« To nije uspeo ni sam sebi da objasni, čak ni onda kad je srećno prebrodio tu pustolovinu. Ostalo mu je jedino da zadovoljno konstatuje: »Iako nemam pravog dirigentskog talenta, ipak sam dokazao da mogu svoja dela i sam da izvodim.« Tek pošto je nastupio i u Petrogradu, gde je sam Kjuj izjavio da čajkovski kao kompozitor sve manje vredi, ali da je odličan dirigent, tek se onda sav začuđen probudio, protrljao oči i zapitao se, ne sanja li. I morao je i nakon najstrozeg ispitivanja da prizna činjenicu: da se vise ne boji da stane pred javnost, da vise nema agorafobiju, da ne zazire vise od ljudi; naprotiv - činilo mu se da ga sve vise privlači da pokaze svoju vrednost pred velikim svetom! Kao da je po volji neke vise sile ovu pobedu trebalo iskori stiti za veliku ofanzivu, pozvali su ga da odrzi koncert u Hamburgu. Iz tog poziva nastala je prava turneja, koja ga je vodila kroz Lajpcig i Berlin, u Prag, Pariz i London. Tri meseca svakog dana nastupao je pred sasvim stranim ljudima, pregovarao, organizovao, zapovedao, ukratko bio sa ljudima, dopuštao da ga slave i u svojim se govorima zahvaljivao - prepoznaje li se u torn čoveku još onaj čajkovski koji je bezao od zivota i sakrio se u osamu udaljenog sela? Ovaj skok u ledenu vodu ga je sasvim osvezio. Povremeno se još uvek borio sa teskobama srea, osećao strah i čeznuo za do mom i u besanim noćima u hotelskim sobama pomišljao da pobegne postavljajući sam sebi pitanje: čemu sve to? Zar se to isplati? Što se toliko mučiš radi malo slave? - No ipak, mnogo jače nego ova pitanja uzbudilo ga je i usrećilo saznanje da se tako veliki broj ljudi interesuje za njegova dela i da se svi ljudi tako ljubazno ophode prema njemu. U Pragu su ga slavili kao kulturnog heroja slovenskog sveta. Posle izvođenja »Evgenija Onjegina« Antonin Dvorzak je rekao: »Osećao sam kao da sam ušao u jedan drugi svet. To je mu zika koju nikada ne zaboravljaš.« U Parizu je najotmenije društvo zahvatila prava rusomanija. Izašao je tamo i jedan roman čiji se sadrzaj temelji na jednoj pesmi čajkovskog. U Lajpeigu je za vreme izvođenja njegovog koncerta za vio linu morao da sedi na podijumu, pred očima svekolike publike. 370

Pored njega je sedeo ljupki bračni par: Grig i njegova zena koje je odmah, na prvi pogled, zavoleo. Oboje su bili blizu svoje pedesete godine, ali jedna kratkovidna gospođa u publici šapnula je svojoj kćeri: »Vidiš li tamo čajkovskog i njegovo dvoje dece?« U Lajpcigu je sreo i Brahmsa. Ne jednom zamišljao je kakav bi strašan mogao da bude njegov susret s ovim polubogom, u kome je oduvek nazirao svog pravog protivnika i ledeni pol muzičkog globusa: »Kao poštenom čoveku bila bi mi duznost da mu kazem: smatram vas netalentovanim i pretencioznim kompozitorom, koji uopšte nema stvaralačke snage. Gledam na vas ponosno i s visine i dolazim do vas isključivo zato, jer mi je kao nepoznatom Rusu u Nemačkoj potrebna vaša protekcija.« Kad tamo, gle, taj strašni germanski Jupiter izgledao je kao nekakav pop! Nosio je dugu, retku kosu i gustu, punu bradu, imao je dobroćudne sive oči, meke erte liea i simpatični trbuščić. U poredenju s njim čajkovski je sam sebi izgledao kao pariski kicoš. Njih dvojiea su ubrzo otkrila da se jedan drugome čak i sviđaju, te su zajedno proveli nekoliko prijatnih sati. Svi ti događaji bili su gotovo spasonosni za čajkovskog, oslobodili su ga i ojačali nje gov duh. Kao preporođen vratio se u domovinu i u pismu jednom prijatelju, koji mu se u pismu pozalio da svakim danom sve vise prezire ljude, napisao je: »Tvoje me je pismo veoma zabavilo. Ako te još jednom spopadne ovakva apatija, preslikaj sa ogledala svoju sliku i pošalji mi svoj autoportret. Teško mogu tvoju simpatičnu fizionomiju da povezem sa licem čovekomrsca. Znaš li šta moraš da uradiš? Moras stieati nova poznanstva, i ja ti jemčim da će tvoje nepoverenje za čas da nestane. Ja sam se sam godinama teško mučio strahujući od ljudi, i iz svog iskustva znam kakvu sreću čovek oseća kada uspe da pobedi taj strah.« Neobični ljubavni roman Gospođa Nadezda Filaretovna Mekova svoje milione nije nasledila, već ih je stekla pomazuci svom rano umrlom suprugu. On je najpre bio drzavni činovnik i zarađivao je godišnje 1500 rubalja, a ona, iako je potieala iz porodiee sjajnih i raskošnih Potemkina, bila je i dadilja i negovateljica, učiteljica i krojačica - kao majka petoro deee. Pošto je uspela da nagovori svog muza da ostavi drzavnu sluzbu i da radi kao privatni inzinjer, njihov zivotni standard je ponekad padao i na 20 kopejki dnevno. »Bio je to mučan zivot, ali se nikada nisam pokajala zbog toga. činovnik je automat koji mora da zaboravi da ima razum, volju i ljudski ponos.« Privatni inzinjer, međutim, nije smeo da zaboravi da, osim što je stručnjak, mora da bude i trgovae, a njen suprug je to često za 371

boravljao. Kad je gradio prvu zeleznicu, napravio je tako lošu kalkulaciju da je na torn poslu izgubio svu svoju ušteđevinu zajedno s mirazom svoje zene. Posle tog kraha počela je, osim svojih maj-činskih duznosti, da obavlja i posao sekretara ili bolje rečeno po-slovnog direktora njihovog preduzeća, koje se naglo uvećavalo i napredovalo. Zeleznička pruga produzila se do Volge i do Urala, a broj deee narastao je do dvanaestoro - rodila je šest sinova i šest kćeri. Svega čega se Potemkinova potomkinja latila, imalo je stila. Kad je njen muz umro, postala je vlasnica jedine ruske privatne zeleznice i u upravu je postavila svoje sinove. Svojom je velikom porodicom upravljala kao nekakav patrijarh. Deci koja su se poudavala i pozenila, kupila je kuće i opremila im stanove. Njih sedmoro, koji u to vreme još nisu bili uplovili u bračnu iuku, stanovali su u njenoj kući od pedeset dve sobe, to liko je naime bila ogromna njena moskovska palata. Tu je svoju deeu čuvala kao piliće, bila su okruzena čitavom vojskom slugu, nemačkim, francuskim i engleskim guvernantama i u prvom prvom redu učiteljima muzike. U babuškine sobe niko bez najave nije smeo da ulazi. Bila je visokog stasa, govorila je dubokim glasom i hodala je kao da pliva. Njeno zdravlje bilo je narušeno početnim stadijumom tuberkuloze i zbog toga je za vreme oštrih zima boravila po banjama u inostranstvu. Neobično je zazirala od ljudi. Ignorisala je porodiee svojih snaja, u trgovinama i hotelima se pretvarala kao da ne razume jezik, u pozorištima je uvek sedela duboko u pozadini loze, a u društvu se uopšte nije pojavljivala. Jedina njena velika strast bila je muzika. Sama je svirala klavir i redovno je u kući imala muzičara, a često i pj vise njih u isti mah koji su se neprestano menjali. Retki su bili oni koji su u njenoj sluzbi ostajali duze vreme. Tri leta uzastopee dolazio je jedan mali, dvadesetogodišnji Francuz, koji je izgledao kao neki šesnaestogodišnji dečak. Njegova je tehnika bila sjajna, ali hladna. Gospođa Nadezda jako se začudila kada ga je videla kako na rastanku gorko place. Trećeg se leta ispostavilo da je pravi razlog tim suzama bila mala Sonja, njena najmilija kći. Smogao je hrabro sti da zatrazi njenu ruku. Gospođa Mek ga je brzo isplatila i kupila mu voznu kartu do Pariza. To je, dakle, bio uzrok što je sviranje malog Busika postalo tako vatrenoi Nikako nije mogla da shvati kako njene oči nisu ništa primetile. U svakom slučaju njen e kćeri nisu bile predodređene za ljubakanje s putujućim muzičarima. Ona im je sama birala muzeve, prilazeći torn pitanju sa sasvim drugačijeg stanovišta nego one. Ustvari, smatrala je da bi bilo najbolje da se uopšte i ne udaju. »Udaja je potrebna, ali zalosna stvar. Šteta što ljudi ne dolaze na svet veštačkim putem«. Mali Busik je, dakle, gorko plačući otputovao u svoju domovinu, i pod svojim pravim imenom Debisi (Debussy) postao je zna372

čajan i poznat kompozitor. Ta se epizoda desila mnogo kasnije nego što je jedan drugi njen kućni muzičar ukazao gospođi Na dezdi na kompozicije Cajkovskog. Spomenuo joj je, takođe, da se taj kompozitor zbog svoje darezljivosti neprestano nalazi u finasij skim neprilikama. Budući da su joj se njegove kompozicije veoma sviđale, odlučila je da ga oslobodi njegovih novčanih poteškoća. Počela je kod njega da naručuje kraće kompozicije i za svaku bi plaćala neobično visok honorar. Pošto su pismeno izmenjali nekoli ko uljudnih reči, ona mu je pomalo zbunjeno priznala: »Prvo Vase delo koje sam čula, bila je »Oluja«. Danima posle toga drhtala sam kao u nekakvoj groznici. Kad sam se oporavila, najpre sam pomislila da moram da saznam kakav je čovek koji je mogao da stvori ovakvo delo. Pazljivo sam saslušala sve izjave i htela sam da čujem svaki sud koji se odnosio na Vas, a često sam bila oduševljena upravo stvarima zbog kojih su Vas drugi preko revali. Toliko sam se pomno potrudila da saznam sve o Varna, da sada mogu gotovo uvek da navedem gde se u izvesnom trenutku nalazite i šta otprilike radite. Bilo je dana kad sam jako zelela da se s Varna lično sretnem i upoznam. AH koliko se vise oduševIjavam Varna, toliko se vise bojim našeg susreta. Za sada mi je mnogo draze da na Vas mislim izdaleka, da slušam Vašu muziku i da s Varna saosećam...« Cajkovski je priznao da se i on o njoj raspitao. »Već okol nost da oboje bolujemo od iste bolesti, zblizava nas. Ta bolest zove se čeznja za idealom i strah od razočaranja. Uopšte se ne čudim što ne trazite da se i lično upoznamo. Teško da biste u meni otkrili onu harmoniju između umetnika i čoveka o kome sanjate.« Gospođa Mek mu je odgovorila kako ne sumnja u to da je on otelotvorenje njenog ideala, da je kompozitor koji stvara iz unu trašnjeg poriva i iz čistog nadahnuća, kako bi volela da je dnom ima priliku da ga čuje kako svira. »Za ime bozje!« viknuo je zaprepašćeno, kada je to pročitao. Ona - tako mu je saopštila - boji se poznanstva iz sasvim drugih razloga. Slegnuo je ramenima i zatresao glavom. Pisala je nadalje, kako u sebi nosi ludu zelju: »U Vašoj operi »Vakula« ima nekoliko mesta koja bih htela da čujem kada budem umirala. Da li biste hteli - molila ga je - iz njih da sastavite posmrtni marš?« U prilogu mu je poslala partituru s naznačenim mestima. Za nedelju dana Cajkovski je završio mars. »Ne znam da li sam uspeo da stvorim ono što ste Vi zeleli. Ako nisam, onda će mi, mozda, jednom kasnije poći za rukom da napišem i nešto bolje.« 373

bih volela da se nikada ne probudim... O boze, kako velik je čo vek koji drugima moze podariti takve časove!« Počeli su jedno drugome da poklanjaju fotografije, ne samo svoje vlastite, nego svih članova svojih porodica, sve do baka i nećaka. Onda ga je gospođa Mek zamolila za kompoziciju s neobičnim naslovom »Prekor«, koja bi trebalo da prikaze: slomljeno sree, pogazenu vernost, izgubljenu sreću, očaj, iscrpljenost, smrt. To mu je ipak bilo previse. Odgovorio joj je pismom, veoma iskreno i odvazno. »Odmah, čim ste od mene počeli da naručujete muzička dela, pomislio sam da ste na taj način zeleli da mi pomognete u mojoj novčanoj krizi. Sada sam u to potpuno uveren. Iz tog razloga ni sam mogao da obuzdam svoje neraspolozenje koje me je sprečilo da započnem s radom na kompoziciji koju ste mi naručili. Ne bih hteo da se u naš odnos uvuče neiskrenost. Međutim, do toga bi neizbezno došlo kad bih pokušao da na brzinu nešto skrpim, i to samo zato, da bih na taj način došao do nezasluzeno visokog honorara. Za stvaralački posao kakav Vi zelite, potrebno je određeno duševno raspolozenje, ono što nazivamo nadahnućem. Postupio bih nečasno kada bih Vam lazni metal ponudio kao zlato, zloupotrebljavajući svoje tehničko znanje za to da njime popravim svoj materijalni polozaj. Uprkos tome, taj prezira vredan novae baš mi je ovog časa nuzno potreban. Išao bih predaleko kada bih počeo da Vam objašnjavam kako je moguće da čovek koji ima vise nego dovolj ne prihode, moze do te mere da se upetlja u dugove da mu bez tuđe pomoći nema izlaza. Odlučio sam stoga da Vas zamolim za pomoć. Vi ste jedini čovek pred kojim to mogu d a učinim bez stida.» Odgovorila mu je odmah: »Zahvaljujem Vam na poverenju i na prijateljstvu koje mi iskazujete obraćajući se u toj stvari meni. Što se vraćanja tiče, molim Vas, da vas zbog toga ne muče nika kve brige. Ja ću sama za to već naći pravi put. Niste mi još odgovorili na moju molbu, da li smem da Vam pišem i da Vam se obraćam uvek kada za to osetim potrebu, a ne samo u poslovnim stvarima. Poboznim ljudima potrebni su apostoli, a ja trebam Vas, apostola uzvišene umetnosti koju toliko volim.« Njen je apostol uskoro zatim doziveo svoju nesrećnu bračnu pustolovinu i ona, kolikogod je mogla, bila mu je u toj neprilici od pomoći. Zatim mu je osigurala i 600 rubalja mesečne rente. Sa tim iznosom moglo se pristojno ziveti. čim su ove spoljne neprijatnosti bile eliminisane, ovo dvoje ljudi koji su se plašili sveta, počeli su da proučavaju jedno drugo. Pri torn se pokazalo da su po svom unutrašnjem zivotu ipak veoma različiti. Ponosna milionerka bila je nepokolebljiva u svom ateizmu, dok je nezna kompozitorova duša čeznula za religijom. Ona je smatrala Mocarta dosadnim. On joj je zatim napisao hvalospev o 374

njemu, na osam stranica, na šta je ona samo konstatovala da je takav kult u suprotnosti s njegovom vlastitom muzikom. čajkovski joj je odgovorio da se radi o privlačnoj snazi suprotnosti, jednako tako kao što se na primer jak muškarac zaljubljuje u neznu zenu - i obratno. Privlačna snaga suprotnosti. Kada joj je čajkovski iz Italije poslao osušeni đurđevak, cvet koji je voleo vise od svakog drugog cveća, cvet koji mu je vraeao zivotni optimizam čim bi ga i pogledao, ona mu je odgovorila da ona, mnogo vise nego cveće, voli drveće, pre svega hrast, koji je simbol snage. Popevši se u Pizi na kosi toranj, najviše se obradovao tome, što je sve što je mogao da vidi bilo tako nalik na ono što se vidi u Rusiji: nepopločani trg, mali provincijski gradid u prostranoj zelenoj ravnici, nigde mora (»iako more volim«) dok je ona istog dana u Moskvi sanjarila 0 inostranim kockarnicama i o svom nepogrešivom raletnom sistemu, po kome je se sa sigurnošću dobijala. On je proučavao Sopenhauera, strpljivo, kritički i protiv volje, 1 nalazio da mislilac koji razmišljanje smatra samo psihološkom funkcijom zivotnih nagona, ne bi smeo sebi da dopusti da svoj vlastiti proees umovanja smatra nepogrešivim. Konačan sud o tome »doneće kada završi proučavanje«. Gospoda Nadezda koja je o Šopenhaueru znala jedva ono što joj je o njemu pisao njen prijatelj, proglasila ga je odmah šarlatanom: »Druge navoditi da se klone zivota, a sam u njemu uzivati - eto to je tipična nemačka logika!« I tipično ruskom logikom svodi razgovor o opštim zivotnim nagonima na pitanje o jednom jedinom, koje joj se čini vaznim: »Jeste li, Petre Iljiču, ikada voleli? Ne verujem. Previse volite muziku, da biste mogli voleti zenu. Znam za jednu platonsku ljubav u Vašem zivotu, ali takva je ljubav samo polovična, nije to onaj osećaj koji prozima eelo telo i krv i bez kojeg čoveku nema vise zivota.« čajkovski, koji je inače uvek odgovarao na svako njeno pitanje, ovog puta izrazio se pomalo uvijeno: »Da li poznajem ljubav koja nije platonska? Poznajem i ne poznajem. Sreću uzvraćene i ispunjene ljubavi ne poznajem i mislim da Vam to govori i moja muzika. A moć, beskrajna snaga ljubavi mi je poznata - i često sam pokušavao da je izrazim svojom muzikom. Mislite li da su ovde potrebne reči? Nisu. Baš u toj stvari reči nemaju snage, pot puno su nemoćne, jedino muzika moze da izrazi sve ono što se rečima ne moze kazati.« Pisala mu je: »Bila sam na jednom koncertu i čula sam Vaš »Slovenski marš«. Ne mogu rečima da izrazim šta sam osećala. Od same sreće bila sam izbezumljena. Stapala sam se s Varna u jedno biće i bila sam neizmerno srećna što je kompozitor moj, što pri pada meni i što niko nema prava da mi ga otme. Oprostite mi zbog ove mahnitosti - Vas ionako ni na šta ne obavezuje. Od Vas ne 375

trazim ništa, osim onoga što već imam - samo jednu sitnu formalnu promenu: zelela bih da me oslovljavate sa ti, kao što je to i običaj među prijateljima. Mislim da u nasoj pismenoj komunikaciji to ne bi bilo teško. No, ako imate neku primedu na ovaj moj predlog, znajte da sam ja već i ovako srećna. Ovog časa zelela bih da Vas zagrlim. Mozda Vam se to čini neobičnim. Zato Vam prosto kazem kao i obično: do viđenja: Od sveg srca Vaša N. M.« »P. S. Ako vam se sve ovo čini nezgodnim, molim Vas, smatraj te ovo moje pismo grozničavim bulaznjenjem bolesne, muzikom zbunjene fantazije.« »Vaše me je pismo duboko ganulo«, odgovorio joj je čajkovski. »Bez razloga se bojite da bi mi neznosti, izrazene s Vase strane, mogle izgledati neobične. Ja sam jedino u neprilici jer Vas nisam dostojan. Sto se tiče prelaska na ti, na to jednostavno ne mogu da se odlučim. Takvo bi me poverljivo oslovljavanje zbuni lo, i time bi se stvorile izvesne mogućnosti koje bih zeleo da izbegnem u našim odnosima. Neizmerno Vas voli Vaš P. č.« »Ne mogu Vam reći koliko cenim baš Vašu iskrenost. Kad sam Vam pisala, nalazila sam se u tako neobičnom stanju da vise nisam znala na kojoj planeti zivim, i u torn stanju sam osetila rečcu Vi, i u vezi s njom preterani osećaj pristojnosti i uljudno sti, kao nešto neprijatno. Odmah sam se, već sledećeg dana zbog tog pisma pokajala. Smatraćemo, dakle, ovu stvar rešenom i nećemo se vise njome baviti.« U međuvremenu on je razgledao njenu kuću u Moskvi. Kućepazitelj ga je proveo kroz sve 52 prostorije, pokazao mu je njenu spavaću sobu i luksuzno kupatilo, svirao je na njenom "Bechsteinu", na "Steinwayu", na orguljama. Jedan pejsaz nad njenim krevetom 376

činio mu se kao ilustracija njegove prve simfonije »Zimski snovi«, a kad je ona za to saznala, slika joj je postala još milija. Za vreme ove njihove neobične igre s posećivanjem, koja se odigravala kao po pravilu »Menjajte drvee - jedan, dva, tri!«, dogodilo se jednom čak i to da je oko ponoći na jednoj zelezničkoj stanici iznenada primetio kako na susednom koloseku stoje salonska kola gospođe Mek. Skočio je iz svog kupea, te je četvrt sata - koliko se voz tu zadrzavao - šetao tamo amo ispod njenih prozora, na kojima su bile spuštene zavese. Trljao je ruke od zadovoljstva, misled kako će je iznenaditi njegova vest o tome, vest koju će ona primiti tek kada opet budu udaljeni jedno od drugoga 2000 kilometara. Ona je, naime, putovala u Pariz na svetsku izlozbu, da bi tamo mogla da sluša Rubinštajnove ruske koncerte. Opet se najviše oduševila »Olujom« Petra Iljiča i - vise nego sve ostalo u torn delu — oduševio ju je jedan akord na kraju jednog velikog dekrešenda. Naknadno je, doduše, saznala da se baš na torn mestu trumpeta za pola tona prenisko intonirala, te dopuštajući da je zaista tako, izjavila je: »Kako bilo da bilo, mene je taj akord oduševio.« Jednog dana primio je od nje pismo pisano uzbudenim srcem. Ushićeno mu je opisala Firencu, taj čarobni grad Medičija, a na pose i divni Viale dei Colli, gde je gospođa Mek iznajmila vilu Oppenheim i uselila se u nju sa svom svojom decom, unučadi, kućepaziteljem, privatnim muzičarima, učiteljicom, sobaricom, sa tri- siuzavke, pet slugu, dva kočijaša, te dva kuvara i njihovim pomoćnicima. Bila je to prava idila usred vrtova, kestenovih gajeva, brezuljaka i terasa s tihim i trošnin kipovima. Opisujući sve to, dodala je i to kako postoji još jedna kuća, pola kilometra udalje na od njene, pred kojom čuva strazu arkanđel Mihajlo. Rado bi je unajmila - za nega! Divno bi bilo, da je on u njenoj blizini, ali pri torn sasvim Slobodan. Njegovom putovanju u Firencu, dodala je između ostalog, ne stoje na putu baš nikakve prepreke. Mogao bi da stanuje i u samom gradu, ako bi mu to vise odgovaralo , a ona ima i za taj slučaj u vidu jedan udoban smeštaj za njega. Ne bi morao ni za šta da brine i mogao bi da se posveti isključivo svom radu. »Molim, molim Vas, dođite, moj dragi!« »Doći ću i na kraj sveta, ako to zelite», odgovorio joj je. Ali za vreme dugog putovanja sree mu se postepeno ipak ispunjavalo teskobom: tako blizu Nadezde? Hoće li se sada taj njegov dobri duh pretvoriti u zenu? On to nije zeleo, hteo je da sve ostane kao što je bilo! Nije zeleo da se sretnu, nije zeleo uzbuđenja, nije hteo neprilike! Boze, u šta se upustio! Neće mod ni da se makne iz ku će, a šetnje su mu neophodno potrebne za zdravlje i za stvaranje! U Firencu je stigao veoma lose raspolozen. Vila koja je bila iznajmljena za njega bila je prava palata. U njoj je sve bilo pri 377

premljeno kao za nekakvog kneza. Svuda je bilo cveće. Divan klavir. Nije bila zaboravljena ni najmanja sitnica: na pisaćem stolu bile su zašiljene olovke, pera, pisaći i notni papir, na mastionici se nalazilo pismo: »Dobrodošli, najdrazi prijatelju! Kako se radujem, Boze, kako se radujem što ste tu! Kakvo me veselje prozima, dok osećam da boravite u mojoj blizini, što poznajem sobe u kojima stanujete, što uzivate u lepotama istog kraja kao i ja, što zajedno sa mnom ose ćate istu toplotu! Sada ste napokon moj gost. Molim Vas, obratite se vili Oppenheim kad god Vam nešto zatreba: za knjige, čaj iz Moskve, za kočiju. Sto se šetnja tiče, preporučila bih Vam kratku šetnju do Campo Santa i do Piazze San Miniato. Mi šetamo svakog dana bez obzira na vreme. Izlazimo oko jedanaest sati i idemo tako, da iza nas ostaje vila Bonciani, vila u kojoj Vi sada boravite, dragi prijatelju. Vraćamo se istim putem. Oko dvanaest stizemo kući, baš na vreme za ručak. Stavila sam Vam na sto novine i časopise. U dva ćete naći članke o Varna. Volim Vas iz dna duše. N. M.« čajkovskom je laknulo. Osetila je njegovu zabrinutost. Pogodila je čega se on potajno bojao i uklonila je kamen smutnje. Izašao je na balkon, koji se protezao duz čitavog zadnjeg fronta vile i uzivao posmatrajući svetla duboko u daljini. Satima je šetao gore dole. Topla novembarska noć bila je savršeno tiha, nad njim je bilo kao baršun crno nebo okićeno zvezdama. Bio je ushićen, i u torn ushićenju činilo mu se kao da ipak čuje jedan ton, duboki bas, zujanje globusa na putu kroz svemir - »glupost!« Sledećeg jutra pismom joj je zahvalio. Pismo joj je odneo Aleksej. Ruske novine, zamolio je, neka mu se šalju nedeljom. Ko čiju je odbio, jer je bio strastveni pešak. Dodao je da će se tog da na još odmarati, jedino što će napraviti raspored dana za vreme dok ovde boravi. Pitala ga je da li je u njegovom stanu dovoljno toplo, napomenuvši mu da se kod nje već lozi. Interesovala se za njegov dnevni raspored i saopštila mu, da je malo pre odsvirala »Canzonettu« iz violinskog koncerta, kao i da je dobila klavirski izvod »Evgenija Onjegina«. Na ručak je otišao u obliznju gostionicu i dogovorio se da mu večeru šalju kući. Potom je tumarao gradom sve do večeri. Kada je stigao kući pobesneo je, jer je zaboravio da nabavi cigare. Iznenada se oglasilo zvonce. »Šta je to?« Aleksej mu je predao paketić - u njemu su bile turske eigarete i eeduljiea: »Hoćete mi li dopu stiti da Vas snabdevam duvanom? Morate pušiti samo najbolji turski duvan, jer taj godi zivcima. Da li ste za več eru imali i voća?« Saopštio joj je svoj dnevni red. Šetnje je planirao od 12 do 2 ili do 3, a uveče će, mozda, ponekad otići u pozorište. Pisao je 378

da radi na instrumentalizaciji jedne nove svite. »Pišući ovo delo pitao sam se na pojedinim mestima, da li će Vam se sviđati, kako će na Vas delovati. Ne mogu ga stoga nazivati drugačije nego našom svitom.« »Ne znam kako da Vam zahvalim zbog radosti koju se u meni izazvale ove Vase reči. Kakva je to sreća imati s Varna nešto zajedničko! A sada već imamo toliko toga. Dok šetate, osvrnite se nekada na moju vilu. Ovog je časa puna stanovnika. Stigla je moja kći Lidija sa svoje dvoje dece, a nije dovela nijednu rusku negovateljicu, nego dve nemačke i jednu dadilju, koja je poreklom čehinja.« čajkovski je učitelju klavira Mekove dece, dva puta nedeljno, davao časove iz harmonije. Od njega je uvek trazio da mu priča kako zive u vili Oppenheim. Gospođu Nadezdu je to njegovo interesovanje dirnulo i predlozila mu je da pogleda njen dom, onda kada ona ne bude kod kuće. Dodala je i to da će se pobrinuti da se tamo ne sretne s drugim Ijudima. »Oprostite čudaku, zasada se još ne bih odazvao Vašem po zivu. Bilo bi mi neugodno kada bih video da su zbog mene svi morali da se posakrivaju. Radije bih Vašu kuću razgledao kad otputujete. Moj osećaj duševne veze biće onda isti onakav kakav je bio svojevremeno u Moskvi. Molim Vas, da mi ne zamerite na ovom izbegavanju.« Odmah je poslala svoje izvinjenje, rekavši da uviđa kako mu je obećala nešto što je nemoguće, jer je kuća puna male dece pa niko ne moze garantovati da se baš nijedno ne bi pojavilo. Pitala ga je takođe i zašto uvek tako brzo vraća časopise i knjige koje mu ona pozajmljuje. Odgovorio je da uvek sve radi strahovito brzo, kao da mu neko stoji nad glavom i hoće da mu istrgne knjige, papir i note iz ruku. Zalio se da sve što pročita, veoma brzo zabor^vlja, tako da mu opsezna lektira slabo koristi. O Zoli je rekao, da je odvratan lazljivi nitkov, da tričarije i uzvičnici Viktora Igoa u njemu izazivaju bes, a da mu se, za razliku od njih, neobično dopadaju Floberova pisma: »To je junak i mučenik umetnosti, a uz to i veoma uman čovek. U njegovim sam delima otkrio najčudesnije odgovore na svoje verske sumnje.« Onda joj je saopštio, da je tog dana započeo jedno novo delo i da mu je ona dok je radio bila stalno pred očima. Tada se iznenada dogodilo da ju je zaista i ugledao. Bio se divio panorami Firence, kad ga je u njegovoj šetnji stigla i provezla se pored njega otvorena kočija. Kad se okrenuo, prepoznao je gospođu Mek i njenu kćer prema fotografijama. Potpuno zbunjen klimnuo je glavom. Gospođe su otpozdravile lagano klimnuvši glavom. »Bilo je tako novo i tako neočekivano. Naviknut sam da Vas gledam samo očima svoje duše. Jedva mogu da poverujem da mi 379

se nevidljiva, dobra vila pojavila kao zivo biće. Pomislio sam da vidim čudo.« Odgovorila mu je da ga nazalost nije prepoznala, jer je kratkovida. AH nekoliko dana kasnije imala je u pozorištu priliku da ga dvogledom minutima i minutima posmatra. »Boze, kako Vas volim i kako sam srećna što sam Vas otkrila. Vaša blizina je za mene neiscrpan izvor blazenstva. Kada ujutro ustanem, Vi ste moja prva misao. I onda osećam čitav dan kao da je vazduh ispunjen Vašim bićem. Dragi moj, Vi nećete otputovati pre nego ja, zar ne?« Led je bio probijen. Svakog prepodneva u pola dvanaest on je iza zavese čekao na mali karavan koji je prolazio pored njegove kuće: ispred svih trčao je crni pas, onda je išla Miločka, najmlađa kći gospođe Nadezde i s njom dva mala nećaka, za njima vaspitačica i s njom ona - njegova prijateljica, visoka i otmena, odevena u tešku crnu svilu. Nikada nije pogledala na njegove prozore. »Miločka je mali nestaško. Juče me je pitala: ,Da li je isti na, da ti ujka Petra uopšte ne poznaješ?' Rekla sam joj: ,Nije istina. Poznajem ga, veoma dobro ga poznajem i mnogo ga volim.' Time se zadovoljila.« Miločka, međutim, time nije bila zadovoljna. Pomerila je sat unazad i tako je uspela u svojoj named da šetajući susretne ujka Petju. Pogledali su jedno drugom u oči sasvim izbliza! čajkovski je pomislio da se on zabunio u vremenu i pismeno se izvinio. Gospoda Nadezda nije mogla da sakrije svoju radost. »Ushićena sam našim današnjim susretom. Miločka je svakome u kući govorila: Videli smo ga! Ne zelim s Vama nikakav lični kontakt, ali nalaziti se s Vama pod istim krovom kao onda u pozorištu, ili sresti Vas, kao što se dogodilo danas, ne osećati Vas kao mitsko biće nego Vas doziveti kao zivog čoveka, to je za mene vrhunac sreće.« U vili Oppenheim nalazila se na počasnom mestu velika slika Petra Iljiča Cajkovskog ukrašena đurđevkom. Kada je Miločka smela da dođe u majčinu sobu, nikada nije propuštala priliku da na staklo utisne svoj poljubae. Kad je to Miločka jednom prilikom opet uradila, gospođi Nadezdi je sinula ideja kako bi se mogla svom prijatelju i realno pribliziti, a da time ne poremeti draz njihove odeljenosti. »Koliko je godina Nataši, Vašoj zgodnoj nećaki, Petre Iljiču? Pogodite zbog čega bih to htela da znam!« On je odmah shvatio. Odgovorio joj je, kako mu ništa ne bi bilo draze od njene zamisli da se njihove dve porodiee međusob no povezu jednom bračnom vezom: »čudite se, zar ne«, pitala ga je, »što sam izneverila svoja osnovna načela? Vi znate da do brakova mnogo ne drzim, ali moja su se starija deea uprkos mojim opomenama pozenila odnosno poudavala. Zelela bih stoga barem ostale sačuvati od prolaznih strasti i za njih izabrati prema razumu.« 380

»Ako se Nataša ne zaljubi u Vašega Kolju?« »Upravo od te bračne nevolje htela bih oboje da sačuvam. Muza i zenu treba da vezu neke uzvišenije osobine.« »Deca će sigurno zajedno postati srećna. Ali sačekajmo još, nemojmo nagliti, draga prijateljice« »Da, nazalost, treba čekati. Ukoliko bih ja pre umrla, ovu ću svoju zamisao ostaviti u amanet svojoj kćeri Juliji i Vama.« »Kakve su to brige, draga prijateljice! Misao da bih ja mogao da Vas nadzivim potpuno mi je neprihvatljiva. U obrnutom slučaju, znači, ako ja prvi od nas dvoje umrem molim Vas da budete nakloni prema mom sluzi Alekseju. Bilo bi mi teško da ga ostavim na brizi stranim ljudima.« »Kako sam Vam zahvalna za ove reči. Deset puta sam ih pročitala i pritiskala Vase pismo na svoje grudi. Kad biste znali koliko Vas volim! To je vise nego samo ljubav, to je poštovanje, bozansko poštovanje, obozavanje.« Priblizavao se Bozić. Gospoda Mek je morala da se vrati u Moskvu. »Moj mili, hvala Vam na svemu što ste mi ovde dali. Uvek ću se s ushićenjem sećati ovih nedelja. Boli me do suza što je sada kraj ovoj sreći.« Prilozila je u pismu 200 lira i 2000 frana ka uz napomenu: »...za štampanje 'naše' svite.«. čajkovski joj je novae odmah vratio i zamolio je da se zbog toga ne ljuti. U pismu ju je uveravao da ima dovoljno novca, da ni on ne namerava da produzava svoj boravak u Firenci i da, pošto je odande iščezao njen duh, neće čak razgledati ni vilu Oppenheim. Dodao je, takođe, da svitu štampa njegov izdavač, koji sam snosi sve troškove. Usamljen, pisao je svojoj braći blizancima: »Osećam u sebi ogromnu prazninu. Suznih očiju prolazim pored njene vile, Viale dei Colli postao je tmuran i dosadan. Navikao sam se na to da je vidim svakog jutra, da je gledam kako sa svojom pratnjom prolazi ispod mojih prozora. Za onim što me u početku uznemirivalo, sada bolno čeznem. Boze, kako je to čudesna i krasna zena!« A ona je kod kuće na stolu za poklone našla klavirski izvod četvrte simfonije. Počela je da svira - svirajudi nije mogla da shvati kako je moguće da već mnogo ranije nije u ovim bozanstvenim tonovima prepoznala odraz onoga što je sama dozivela. Dve noći su je progonile grozničave halucinacije. Budila se u pet ujutro i prva njena zelja bila je da opet što pre sedne za klavir. »Kad bih morala da umrem zato da bih čula ovu simfoniju, rado bih umrla, ali bih je mrtva i dalje slušala. Petre Iljiču, osećam da sam do stojna toga što ste mi posvetili ovo delo. Niko ga ne moze doziveti tako kao ja. Vi i ne slutite, kako mi je pri duši kad Vam mogu pisati i u isti čas u duhu osluškivati Vase delo.« I onda je nastavila: »Znate li da sam na Vas ljubomorna, i to onako kako bih to najmanje smela da budem. Ljubomorna sam kao 381

u svojim vlastitim delima. Nije vise posećivala ni koncerte. Pre stala je i sa onim tajanstvenim, divnim slavljenjem čajkovskog kada je pariski simfonijski orkestar pod upravom svog najboljeg dirigenta u zamračenom teatru izvodio Petrova dela samo za dve osobe, za ekstravagantnu rusku milionerku i za njenog unuka-ljubimca Voličku. Osećala je da je sustizu godine. Njena deset godina potiskivana tuberkuloza počela je sumnjivo da napreduje. I onda je došao dan kad je dozivela svoje preobraćenje, ali sasvim drugačije nego čajkovski - burno i porazno - koje je iz osnova preobrazilo celu njenu egzistenciju. Njen nastariji sin, lepi i rasipni Vladimir, teško je oboleo i nije mu bilo spasa. Kraj njegove samrtne postelje raspao se filozofski sistem te ponosne majke. Okrutno se obistinila tvrdnja Cajkovskog da njena filozofija ne moze biti zamena za pravu veru. I gospođa Mek, koja nije znala ni za kakva uzmicanja, već je priznavala jedino borbu i energiju, našla se sada prvi put u zivotu pred nečim nesavladivim. Počela se kajati, udarala se o svoja bolesna prsa, stalno postavljajući sebi pitanje u čemu je njena kriviea. I pronašla je krivieu: u svojoj ljubavi prema Cajkovskom. Zbog njega je zanemarila svoga sina. Umetniku, kome je, na kraju krajeva, bila ipak samo bogata zaštitnica, čoveku koji je voleo jedino svoju muziku, a nijednog čoveka, njemu, njegovoj muzici, njegovoj dobroti posvećivala je svaku svoju misao. Bila je to neplodna, lazna, zločinačka ljubav. Bilo je to idolopoklonstvo, kojem je zrtvovala svoje najvaznije duznosti, duznosti majke, bake i glave porodiee. Zbog toga je sada izgubila sina. Tako misled, sama sebi je nametnula kaznu - odrekla se muzike. Prisilila je sebe da Cajkovskom napiše oproštajno pismo u kome mu je saopštila da je njena imovina propala i da zbog toga vise neće moći da mu pomaze kao što je to ranije činila. Na kraju je, oklevajući, dodala: »Nemojte me zaboraviti i setite me se ponekad.« I ranije mu je ponekad govorila o svojim gubicima u poslu, ali je pri tome uvek istieala kako to neće utieati na njegovu rentu. čajkovski joj je odmah odgovorio: molio je da pored svih svojih briga ne brine za njega. Uveravao ju je da ne treba da brine što će ubuduće morati malo da se stisne. Bio je zabrinut jedino zbog nje. Nije mogao da je zamisli bez njenog bogatstva i bolelo ga je što će ubuduće morati da zivi skromnije. Zeleo je da o tome sazna neke pojedinosti: »Poslednje reči Vašeg pisma« nastavio je, »malo su me povredile, ali se ipak nadam da to niste ozbiljno mislili - da ću ja sada, kada ste osiromašili samo ponekad misliti na Vas. Radostan sam što sada, kad vise niste u situaeiji da sa mnom delite svoje bogatstvo, mogu bez ustezanja da kazem, koliko sam Vam neizmer384

no zahvalan. Moram da Vam kazem, bez ikakvog preterivanja, da nikada neću moći da Vas zaboravim, da kad god mislim na sebe, moje se misli neizbezno dotiču i Vas.« Nijednom rečju joj nije kazao da je ona ono tlo u kome njegova vera nalazi svoj koren, mislio je valjda da to ne spada u odgovor na saopstenje o stvarima poslovne prirode. Osim toga, bio je zbilja teško i ozbiljno povređen. Vise joj nikada nije poslao ni jedan jedini redak. Baš kad se spremao na put u Ameriku, saznao je da nema ni govora o nekakvoj propasti imetka porodice Mek i da je milionerka pretrpela samo neke manje gubitke koji nisu bili vredni ni spomena. Veoma zbunjen, ukreao se u Le Havreu na brod i u poslednjem času sasznao još i to da je umrla njegova sestra Saša. Utisci u Novom svetu pomogli su mu da, bar u prvi m ah, lakše podnese oba udarea. Kad se nakon tri meseca vratio kući, dočekalo ga je i pismo muzičkog učitelja porodice Mek, koji mu uljudno saopštava da gospođa Nadezda, zbog svoje nervne bolesti vise neće moći da piše pisma niti će primati njegovu poštu. To nije mogao da shvati. Nije hteo da poveruje da to moze da bude istina. Ta su ga uzbudenja gotovo ugušila. Njemu je bio potreban čovek kome bi mogao da kaze neku reč, osećao je da će mu sree pući. Nije imao nikoga i pismom se obratio onom muzičaru gospođe Mek od koga je primio pismo. Dok je pisao sve se vise uzbuđivao: »Zar nije, dakle, baš nijednom naredila ni Varna ni svo joj kćeri Juliji da se raspitate kako mi je, šta radim... Ako sama ne moze da piše, to ipak ne znači da ne moze da prima moja pi sma... Moja nastojanja da sačuvam bar senku prošlosti, uljudno su odbijena. Jasno je, dakle, da vise ne gaji nikakva osećanja prema meni. Otkako od nje vise ne primam novae, za nju vise i ne po stojim. To me duboko vreda i ponizava. Pomisao da sam u prošlosti prihvatao njenu pomoć postaje mi iz dana u dan sve nepodnosljivija. Naši odnosi, upravo zato što od nje vise ne primam novae, nikako ne bi trebalo da se promene... Pre bih poverovao da će propasti svet nego da će Nadezda Filaterovna promeniti svoj odnos pre ma meni. Njen postupak je krajnje okrutan. Nikada do sa-da niko nije tako grubo povredio moj ponos.« Bilo je to mnogo gore nego ponizenje, bilo je to nešto što je ugrozavalo korene njegovog postojanja. »To je otrovalo ono malo sreće koja mi je bila dosuđena; to iz osnova preobraća moje mišljenje o ljudima, uništava moju veru, potkopava moj duševni mir.« Nije to bio jednokratan šok. To se polako zavlačilo u njega, nagrizalo ga kao rđa. Nikako nije mogao da reši zagonetku kako je došlo do tog strahovitog izdajstva. Zašto? Zašto? Zašto? Sabrao je sve svoje snage. U pravi čas su mu stigle dve narudzbine: trazili su od njega jedan balet i jednu opera. Tako je 385

nastao balet »Ščelkunčik« i opera »Jolanta«. Skicu baleta napravio je za četrnaest dana, a onda se posve predao novoj operi, tako da je u radu zaboravljao na sve. Radilo se o intimnoj, ljudskoj drami, kao u »Evgeniju Onjeginu«; jedna slepa devojka, koja nikad nije znala šta znači videti, saznala je to od jednog stranca; od sveg srea zelela je da progleda i njena zelja bila je uslišena. čajkovski je od ove grade stvorio jednu od najneznijih opera, i u- radu na njoj nije ga omeo čak ni jedan novi neprijatni događaj koji ga je u to vreme zadesio. Tek nekoliko nedelja pošto je završio delo, shvatio je pravo značenje ovog događaja. Naime, ukraden mu je sat, jedini poklon koji je ikada prihvatio od go-spođe Nadezde. Sat je već sam po sebi predstavljao veliku vrednost, a bio je posebno izrađen baš za njega, kao uspomena na dane provedene u Firenci. čuvao ga je kao amajliju, drhtao je nad njim kada bi morao da ga da časovničaru da ga očisti. Sa nestankom sata prekinuta je i poslednja veza među njima, baš kao što je i moralo da bude. Policiji je uspelo da otkrije kradljivea. Priznao je krađu, ali nije hteo da oda gde je sakrio sat. Lopova su odveli kod čajkovskog. Lopov je i pred njim jjonovio svoje priznanje, rekao je da je sat sakrio i obećao da će Cajkovskom nasamo ispričati eelu priču. Kad su se izdvojili u drugu sobu, baeio se pred njim na kolena i molio ga za oproštaj. Ali kad mu je čajkovski rekao da mu oprašta, kradljivae je hladno izjavio da sat nikada nije ni video ni ukrao. Vise od toga nije se moglo iz njega izvući. Bio je to koban predznak. čajkovski je sasvim jasno shvatio značenje tog predznak a. Seo je i napisao testament. Uredno je slozio sva svoja dela. Izvršio je korekturu stotina i stotina štamparskih ploča. Njegov rukopis, koji je nekada bio veoma lep, postao je neuredan, rukopisi nečitki i nepregledni. Njegova narav se promenila, postao j e usiljen kao da je stavio masku na lice. Još nikada nije toliko putovao kao tada, jurio je kao da neko vitla bičem nad njegovom glavom. Ponekad bi započinjao i razgovor o smrti, ali se nije predavao tmurnim mislima. čak je znao da kaze da će smrt jaš dugo čekati na njega. Nije ga hvatao uzas od same smrti, već od pomisli da vise neće postojati, da neće stvarati. Ali u dubini svoga srea, ipak je čuo glas koji mu je govorio da se kraj priblizava. Bio je srećan što je još uvek mogao da stvara. Ali pojavljivali su se i zlokobni znaci. Jednu simfoniju morao je potpuno da odbaei, jedna simfonijska balada učinila mu se toliko lošom dok ju je dirigovao, da je odmah posle koncerta, već u sobi za umetnike, poeepao partituru. Kad mu je Jirgenson poručio da su njegove štamparske mašine slobodne, Cajkovski mu je za samo četrnaest dana poslao osamnaest komada za klavir, najduhovitijih od svega što je ikada stvorio. Taj svoj rad nazvao je »pečenjem muzičkih kolača«. 386 1

Tada mu se usred jednog putovanja pojavila ideja Šeste simfonije: »Njen program, koji zelim da svima ostane zagonetka, prozet je u celini mojom suštinom. Dok sam je na putu u mislima kompo vao, često su mi i samom navirale gorke suze na oči. Finale neće biti nikakav bučni alegro, nego veoma, veoma širo ki adagio. Srećan sam što još mogu da radim, srećan sam što sa mnom još nije svršeno.« Veliki knez Konstantin naručio je »Requiem« i molio kompozitora da komponuje na reći jednog pokojnog pesnika. čajkovski je pročitao delo i osetio da ga ono strahovito odbija. Tekst je bio krajnje pesimistički i govorio je o bogu sudiji. bogu osvetniku. »Oprostite, Visočanstvo, bojim se da ću povrediti Vaša verske osećanja, ali usuđujem se da Vam napomenem da ja u takvog boga ne verujem. Osim toga me zbunjuje i to, što je moja nova simfonija po svom izrazu veoma bliska rekvijemu, i kad bih prihvatio da komponujem delo koje zelite, morao bih da se ponavljam.« Mirnije i promišljenije nego ikada ranije radio je na instrumentaciji, pa ako je bilo potrebno potrošio bi i po čitav dan samo na dve stranice, zadrzavajući se na njima sve dok ne bi bio pot puno zadovoljan. Bio je, napokon, svestan činjenice da stvara svoje najbolje delo. »Ja volim ovu simfoniju, kao što nisam nijedno svo je dete. Od svih mojih dela, ovo je najiskrenije.« Najiskrenije. Oni koji ga slušaju, neka sami protumače njegov sadrzaj. To je i umetnički najkompletnije delo, jer je u njemu na veličanstven način primenio Betovenov melodijski postupak, i to tako kristalno čisto i tako pregledno, kao nijedan drugi kompozitor. Strast (valja znati da je ova simfonija daleko strastvenija nego njegova četvrta) se pretočila u umetnost, i sva se umetnost slila u osnovnu ideju koja je u ovom delu pronašla čak i formu, formu za koju se čajkovski celog veka borio, smatrajući je nedostiznom. Dopustio je sebi samo jednu slobodu - da poslednji stav napiše kao adagio lamentoso. To je jedina simfonija koja se završava tragičnim finalom. Nekoliko dana posle premijere dvaput je popio neprokuvanu vodu, iako je harala kolera. Znao je da je njegova majka umrla od kolere. Da li je posle svoje tragične simfonije prizeljkivao smrt? Mozda je samo zeleo da iskuša sudbinu, mozda je zeleo bozji sud? Da će umreti zato što je ispio dve case vode, bilo je isto tako malo verovatno, kao ono kada se petnaest godina ranije okupao u hladnoj vodi reke Moskve. Ovoga puta se dogodilo. četiri dana kasnije čajkovski je bio mrtav. U svom samrtnom bunilu ljutito i prekorno je ponavljao ono ime koje je dve godine uporno nastojao da zaboravi. Nadezda Filaretovna Mekova nadzivela ga je za samo tri meseca. 387

1700 IJohan Muzička revolueija 1750 1800 1850 1900 Sebastiian Bah 1685-1750J f i Vilhelm Frideman Eah 1710-1784 i I I I Stamic 1717-1757 | 1 I Filip Emanuel Bah 1714-1788 I J.K. Bkh 1735-1782 i ■ 1730-1809 I I Mocart 1756-1791 770-1827 | _getoven ] Romantika iSubert 1797-1828 i Mendel 7 son 1809-184 |_Sopen 1809-1848 i 1 Suman 1810-1856 | V [ I Berlioz 1803-1869 i List 1811-1886 i , Vajmer 1813-1883 i i Frank 1822-1890 i Brukner 1824-1896 Novija simfonika 1 Brams 1833-1897 1 Cajkovski 1840-1894 i Dvorzak 1841-1904 i Gri« 1843-1907 3 ra I oo oo CO iii ( | , 1900 1700 1800 1850 11 111111111 1750 11111 11

Sign up to vote on this title
UsefulNot useful