Učesnici: Aleksandar Bošković, Sanja Krsmanović Tasić, Igor Koruga, Virgilio Sijeni (s leva na desno na fotografiji) MILENA BOGAVAC

: Mada je običaj da na početku ovih razgovora govori autor predstave, čini mi se da je tema takva da ovoga puta možemo da napravimo izuzetak i počnemo pitanjem upućenim gospodinu Aleksandru Boškoviću koji će nam reći: šta mi kao publika treba da znamo o Klod Levi Strosu i njegovom delu “Tužni tropi”? ALEKSANDAR BOŠKOVIĆ: Klod Levi Stros je rođen 1908., a umro 2009 godine. Bio je verovatno najuticajniji antropolog dvadesetog veka. Autor je puno zanimljivih studija i knjiga koje su prevođene i kod nas, ali svoju svetsku slavu je postigao sa objavljivanjem “Tužnih tropa” 1955. To delo je kombinacija etnografske, putopisne i autobiografske knjige koja je izazvala veliku pažnju čim se pojavila. Čak je i bila u najužem izboru za nagradu Prix Goncourt, ali je nije dobila jer je ocenjeno da je knjiga previše naučna. Zanimljivo je pomenuti njegovu ideju ljudske kreativnosti. Takođe i njegova ideja univerzalnih kategorija ljudskoga uma i univerzalnih sposobnosti koje se ne mogu ograničavati u zavisnosti od rase, pola i različitih drugih kategorija. To je nešto što je svojstveno svima. Ovo je Levi Stros razvijao posebno kroz proučavanje mitova gde je pokazivao da se određeni mitovi pojavljuju na sličan način u određenim kulturama. Njegovo delo obeležava jedan određeni univerzalizam i humanizam. Po tome je on izuzetno značajan. Sarađivao je sa Uneskom. Autor je jedne knjige koja prestavlja prvi antropološki pokušaj da se obesmisli pojam rase. To je uradio putem jedne argumentovane i naučne kritike. MILENA BOGAVAC: Kakve su estetske karateristike dela “Tužni tropi”? ALEKSANDAR BOŠKOVIĆ: To je jedna lepa knjiga koja je i pitka za čitanje. Pored svega je dosta kritikovana od drugih antropologa. Govorili su da nije dovoljno antropološka. Najviše zbog toga što ima mnogo ličnih opservacija. Mada su antropolozi i ranije pisali u tom ličnom stilu, ali nijedno takvo delo nije imalo takvu popularnost. “Tužni tropi” su napisani lepim stilom i laka je za čitanje. Što se ne može reći za većinu njegovih drugih dela.

Interesantno je to da je on bio njihov prvi član koji je napunio sto godina. I pored toga što je bio član francuske akademije nauka. Sa njim se moglo razgovarati. VIRĐILIO SIJENI: U celoj knjizi Klod Levi-Strosa. Na audio snimku se ogorčeno pitao: “Kuda vodi ovaj svet?” Njegova odluka da se više ne druži sa ljudima. Na sredini te predstave je pušten audio snimak intervjua Kloda Levi-Strosa koja je odjedanput promenila suštinu te predstave koja nije imala glumce. kada se preselio u jednu kuću na selu. ALEKSANDAR BOŠKOVIĆ: Klod Levi-Stros je bio sve do svojih poznih godina. Ta njegova izjava je učinila da predstava postane bliska. bio dostupan. na način na koji je činio i Žan Žak Ruso. Za mene je ples konstantna transfiguracija ovih znakova. on poziva da se hoda četvoronoške da bi se uspostavio put koji može biti najpribližniji lutanju. Kod njega se moglo otići na kafu. u vašim beleškam o radu na ovoj predstavi napisali ste da vas je delo Klod Levi-Strosa inspirisalo znakovim i odnosima između njih. MILENA BOGAVAC: Gospodine Sijeni.SANJA KRSMANOVIĆ TASIĆ: Pre dve godine je na Bitefu je izvedena predstava “Štihterove stvari” od Gebelsa. . humana. već da bude u društvu neke mačke uz pucketanje vatre. I uspela je da nas sve uvuče i potrese. Kada Levi-Stros sreće plemena on u njima prepoznaje znakove koji su kao neki odraz konstrukcije budućih civilizacija. emotivna i ljudska. Voleli bismo da čujemo nešto više o prirodi tih znakova i načinima koji se oni transponuju u jedan apstraktni jezik plesa. To je bio moj bliski i iskreni kontakt sa tim velikim čovekom.

Možete li nam bliže objasniti šta ste time hteli da kažete? VIRĐILIO SIJENI: Ako radite sa telom i ako ga osluškujete ono vam ukazuje na pravi put ka demokratičnosti tela. Pažnja na malim delovima tela. Suština ISTE je da se traga za zajedničkim principima izvođačke umetnosti koji se nalaze u svim kulturama i u svim vremenima. nego i drugih. 1979. Levi-Stros poziva na ovo osluškivanje. Ko se kreće samo pomoću velikih mišića on se ukruti. To su mali nukleusi pozorišnih trupa. On je tu naveo pojam plutajućih ostrva (floating islands). Interesuje me da li postoji razlika između antropološkog pozorišta i pozorišta koje je zasnovano na izvesnom antropološkom naučnom radu? SANJA KRSMANOVIĆ TASIĆ: Još sedamdesete godine je na Bitefu Eugenio Barba doneo neku vrstu manifesta trećeg teatra. Demokratičnost tela nam dolazi kroz razvijanje malih mišića. IGOR KORUGA: . Na primer. a onda dolazi i smrt. da li je kažiprst ispred palca.MILENA BOGAVAC: U intervjuu koji ste dali za list “Politika” pomenuli ste pojam demokratičnosti tela. koji su negovali jednu posebnu vrstu pozorišnog izraza i pozorišnog istraživanja. Takvo osluškivanje tela je škola demokratičnosti. Ne samo sebe. tada uglavnom razvijali u Latinskoj Americi i Evropi. U nju dolaze i stručnjaci i ljudi koji se bave teatrom iz celoga sveta. godine je Barba formirao svoju poznatu školu ISTA (International School of Theatre Anthropology). MILENA BOGAVAC: Odnos pozorišta i antropologije je ključan za pozorište u dvadesetom veku. jer nijedna nauka nije tako snažno uticala na teoriju pozorišta i drame.

I to traje već nekih pedeset godina. Neki na radionici su bili time iznervirani. MILENA BOGAVAC: U delu “Tužni tropi” se proučava nešto što je strano i egzotično. a neki oduševljeni. Bitno je ući u trag da svi . MILENA BOGAVAC: Na šta zapravo mislite. Nego u savremenom kontekstu. Ona je dugo radila sa Grotovskim. ali ne više iz ugla rituala ili tradicionalnih plesova. u našem društvu. Pogotovo kada Levi-Stros kaže da je zapad izgubio priliku da postane žena. Kada sam došao na radionicu bio sam uzbuđen. ali je gospodin Sijeni napravio predstavu u kojoj se mnogo više govori o nama ili o nekoj univerzalnosti ljudskog ponašanja. VIRGILIJO SIJENI: Delo “Tužni tropi” otvara veoma savremena pitanja. jer je trebalo da dođem u kontakt sa pozorištem antropologije. kada kažete da su u savremenom kontekstu? IGOR KORUGA: 2006 godine je na Bitefu radionica Rene Mirecke. Iz ugla savremene antropologije usmerenost više ne pada samo na nešto što je staro ili izvorno. Više nije usmerena ka stranom i egzotičnom. i on se tiče plesa. Tada sam video koliko je njen rad bio ritualistički usmeren i definisan. Osećam da savremeno pozorište ide ka savremenim izvorima. Antropologija je dosta usmerena na sve što se dešava sada. a drugi se tiče koncepta brilkolaž.U savremenom teatru je teorija savremene antropologije dosta prisutna.

Interesuje me da li je to očajanje on zaista želeo da prenese nama da nas probudi? VIRĐILIO SIJENI: Plotin je uvek govorio da ipak postoji nešto što može da se učini. Izuzetno je dragocena i ima atmosferu nestalih naroda i jezika. Zašto ste to odštampali? Da li ste imali neko negativno iskustvo? VIRĐILIO SIJENI: Slažem se sa vašim stavom. Kada radimo u manjim prostorima nije potrebno ovakvo obaveštenje. Da svake dve nedelje umre jedan jezik u svetu. To je snaga teatra. zašto ste štampali ovaj papir koji nam je dat na ulazu. ali ne da bi se ponavljali izvorni kodovi već da bi ih elaborirali. Ali ne zaboravite da uvek postoji to ipak. Naše iskustvo je da ako ne postoji svest da je izvođač slep da se teško može shvatiti kakav je njegov odnos . SANJA KRSMANOVIĆ TASIĆ: Interesuje me. O agoniji zapada koji nestaje i o agoniji naroda koji nestaju najviše krivicom zapada. da sačuva zrnce nečega što nestaje. SANJA KRSMANOVIĆ TASIĆ: Predstava “Tužni tropi” odvela me u jedan daleki svet kojeg treba da postanemo svesni. Ona nema nijedan kliše. Po mišljenju nekih ljudi “Tužni tropi” i jesu knjiga o agoniji. jer sam sve vreme očekivala tog slepog plesača. a sačuvala je njihov duh. Pre par godina kada smo radili istraživanje za našu predstavu u “Dah teatru” smo otkrili da devedeset posto svetskih jezika ne postoji na internetu. (Sanja Krsmanović Tasić pokazuje papir na kome piše da je jedna od osoba koja nastupa u predstavi slepa) SANJA KRSMANOVIĆ TASIĆ: Moram reći da mi je ova cedulja malo pokvarila iluziju. pošto i sama imam iskustva sa slepim igračima. To je svet koji isčezava ispred naših očiju. Ova predstava je rađena iz unutrašnje potrebe. Barba je govorio da je bitno raditi utvrđeno.kodovi tradicionalnog plesa nestaju i mrve se u nečemu što je aktuelno sada. Predstava isijava očajanjem. snaga plesa i snaga scene da nas vrati u davne prostore.

već i u smislu proučavanja aktuelnih tema u društvu u odnosu na izvorno. kako je istaknuto. poput traka. Zato su Tužni tropi provokativni u smislu upoređivanja i proučavanja odnosa munulog i savremenog. Scenografija je minimalistička. “oca savremene antropologije”. Postoji jedna scena u predstavi koju nismo izveli. krugova ili životinja se mogu videti u ovom jednočasovnom spektaklu. Zato je antropološki pristup ovoj temi značajan – kao pripadnici savremenog društva ne smemo da zaboravimo svetove i jezike koji svakodnevno umiru pred našim očima. zvuk i svetlost. čime se dozvoljavaju nove mogućnosti tela. Antropološki pristup pozorištu. tj.prema prostoru. italijanski koreograf i plesač Virđilio Sijeni je sa istoimenom trupom predstavio svoj doživljaj i poimanje poznatog dela Kloda Levija-Strosa. prednost malih mišića i pokreta u odnosu na velike. Ono što sledi su siluete i prilike ljudi kroz maglu (početak civilizacije). Ali je upravo na takav način ostvaren i pravi efekat neophodan za ovo izvođenje. predivna i izrazito vešta igra plesača. kolektivnog nesvesnog. što dokazuje da oči mogu da služe za ravnotežu ili noge za koncentraciju. rekao je Virđilio Sijeni. praiskonsko. Igra u predstavi je propraćena muzičkim elementima (kompozitor i majstor zvuka Frančesko Điomi) koji se pre podvode pod fon ili efekte. je zanimljiv ne samo u smislu minulih vremena. nego pod muziku. Zato odiše tugom i očajem. Ona pronalazi skakavca i stavlja ga na ruku. po rečima autora koga smo imali prilike da slušamo na tribini nakon predstave. Jedan od predmeta proučavanja Levi-Strosa na svom putešestviju po brazilskoj Amazoniji je bila iznenađujuća sličnost mitova u različitim kulturama. kako Virđilio Sijeni kaže. Njom dominiraju pokret. Ova predstava nas podseća da zapadna “anti-kultura” kolonizuje i briše stare kulture. Samo par rekvizita. Predstava nema tekst. Scena traje negde oko pet minuta. Ali u prostoru Teatra na Terazijama to nismo mogli izvesti pošto gledaoci sa balkona ništa ne bi videli. Imali smo priliku da vidimo veoma specifične ritualske pokrete koji predstavljaju. demokratičnost tela. Ova eksplicitna kritika zapadne eksploatatorske ideologije i njene destruktivne dehumanizacije ima subverzivan odjek. Izvedbom Tužnih tropa u Pozorištu na Terazijama. On je smatrao da univerzalni zakoni vladaju ljudskim umom i stoga stvaraju slične konceptualne strukture na raznim podnebljima. Ono što smo sinoć gledali svakako nosi utisak mitske priče. . Ono što je fascinantno u delu je i učestvovanje slepe plesačice. “Zapad nije uspeo da postane žena”. Uloga životinja je da ukaže na odnos plemenskog života i smrti. Prva scena pauna je naglašena mističnim šaputanjem koje liči na eho ili neku vrstu mantre. davnih plemena. glavne junake ili fabulu. jer tada slepa plesačica ulazi u publiku i traži nešto ispod stolica.

Sign up to vote on this title
UsefulNot useful