144-145

teatron

JESEN/ZIMA 2008

Reljkovićeva 20 Tiraž: 400 primeraka Štampanje završeno decembra 2008.org. Pozorište “Boško Buha” autor fotografije: Vukica Mikača 4 TEATRON 144-145 JESEN/ZIMA 2008 .org.teatron Časopis za pozorišnu umetnost Broj 144-145 Godina XXXIII YU ISBN 0351-7500 Glavni i odgovorni urednik: Ksenija Radulović Uredništvo: Ognjenka Milićević Aleksandra Jovićević Anja Suša Ivan Medenica Slobodan Obradović (sekretar) Miloš Lolić Dizajn i prelom: Milan M.rs www. Milošević Jezička redakcija: Ljubica Marjanović Štampa i povez: Alfagraf.theatremuseum. Petrovaradin. Izdavač MUZEJ POZORIŠNE UMETNOSTI SRBIJE Beograd 11000 Gospodar Jevremova 19 e-mail: office@mpus.yu Časopis TEATRON finansira Ministarstvo kulture Vlade Srbije Fotografija na naslovnoj strani Alisa.

Tabu smrti u kazalištu za djecu i mlade 24 Valter Benjamin. Pevajuće telo u pokretu Gorica Pilipović. Pozorište − mesto komunikacije s mladima i svetom 41 ESEJI Olga Milanović. Iz perspektive deteta 12 Milivoje Mlađenović. Poreklo komičnog u dramama za decu Aleksandra Popovića 15 Volfgang Šnajder. Maratonci na evropskoj operskoj sceni 61 66 68 70 JESEN/ZIMA 2008 TEATRON 144-145 5 . Antiutopija Gorica Pilipović. Meri Podhraski. Stogodišnjica smrti Sofije Đorđević (1880−1908) Feliks Pašić. glumica 45 54 SAVREMENA SCENA — KRITIKE Bojana Janković. Nemačka lekcija Slobodan Obradović. Program za proletersko dečje pozorište 31 Ljubica BeljanskiRistić. Pozorište i mladi − model koji obećava 35 Diana KržanićTepavac. Budućnost pozorišta za decu i mlade 9 Irena Kraus.SADRŽAJ UVODNIK EDITORIAL 5 7 TEMA BROJA: BUDUĆNOST POZORIŠTA ZA DECU I MLADE Anja Suša.

Aleksandar Radovanović 72 74 76 78 85 93 109 119 121 123 127 130 6 TEATRON 144-145 JESEN/ZIMA 2008 . Sopstveni vrt Zorica Pašić. Jedna je Crvena zvezda PRIKAZI KNJIGA Jelena Kajgo. Nekorisno ali nužno (Forum evropskog teatra) DRAMA Aleksandar Popović. Priča iz vilinske šume MEĐUNARODNA SCENA Ivan Medenica. Spektakl anatomije HRONIKA MUZEJA Jelica Stevanović. Glumica za sve uloge IN MEMORIAM Jelica Stevanović. Sa starih fotografija Jelena Kajgo. Paradni trčuljak Jerg Menke-Pajcmajer . Povratak sebi Olga Dimitrijević. Ples u američkom modernizmu Feliks Pašić.SADRŽAJ Gorica Pilipović. Srećan naslov Jelena Novak.

koje vrve od prinčeva. godine. a u teatrologiji srazmerno malo obrađivana tema. Namera nam je bila da razmatramo budućnost i projekciju razvoja ovog segmenta teatarske kulture. Kako u uvodnom tekstu temata navodi Anja Suša. Svi autori tekstova su ugledni stručnjaci koji se savremenim pozorištem za decu bave ili kroz proces stvaranja predstave ili kao teoretičari i programatori manifestacija koje promovišu pomenutu vrstu teatra: pored Anje Suše. to su Irena Kraus. posle Drugog svetskog rata. Smatrali smo da je to vrlo značajna. didaktičnosti. . granice između scenske i objektivne realnosti. Došlo je do značajnih promena u zemljama nekadašnje Istočne Evrope. ali i u državama bivše Jugoslavije. U zemljama Istočne Evrope. ali i zahvaljujući međukulturnoj razmeni. Deo te tradicije.UVODNIK vaj broj Teatrona posvećen je temi pozorišta za decu i mlade. Poznato je da se reforma pozorišta za decu u Zapadnoj Evropi vremenski poklopila sa studentskim buntom 1968. a da su u nekim zapadnoevropskim zemljama mogućnosti ove vrste pozorišta odavno prepoznate kao značajne za razvoj i demokratizaciju društva. . Milivoje JESEN/ZIMA 2008 TEATRON 144-145 O 7 . ali u nešto blažem obliku. U tom kontekstu svako kritičko promišljanje realnosti bilo je nezamislivo. princeza i patuljaka u sjajnim kostimima. prihvatljivih ili neprihvatljivih tema. delom iz finansijskih razloga. što je. jeste i jugoslovensko pozorište za decu. U tematu koji smo nazvali Budućnost pozorišta za decu i mlade pokušali smo da problematizujemo neka od pitanja koja nam se čine ključnim za ovaj segment pozorišnog stvaralaštva: pitanje recepcije. Padom Berlinskog zida ovakav koncept pozorišta za decu polako je počeo da odlazi u zaborav. te se teatru za decu i mlade poklanja posebna pažnja kroz stimulativne načine finansiranja ili aktivnije integrisanje u obrazovni sistem. bilo sasvim očekivano. imajući na umu turobnu realnost. umetničke slobode. pretežno je negovan sovjetski model repertoarskog pozorišta za decu. svi nosimo u sećanju slike predstava koje smo gledali u detinjstvu. kao i u svemu ostalom. od vilinske prašine i veselih songova. koji je podrazumevao velike ansamble i gigantske produkcije i koji je pred dečja pozorišta stavljao jedini zadatak – da proizvode iluiziju.

autorke Mirjane Odavić. a koje su. O određenim pomacima i uspesima u operskoj produkciji piše Gorica Pilipović. a pomenutu rubriku. na izvestan način. Rubrika In memoriam posvećena je kolegama koji su preminuli između dva broja našeg časopisa. U rubrici Savremena scena: kritike naši dramski. Izložba je bila otvorena u Muzeju pozorišne umetnosti Sr8 TEATRON 144-145 JESEN/ZIMA 2008 bije od oktobra do decembra ove godine. kraće i najkreće drame koju je priredio Jovan Ćirilov. Valter Benjamin. Volfgang Šnajder. kao i ovogodišnju selekciju Bitefa. imale sličnu sudbinu –prerano prekinut umetnički put. zatvara Hronika pozorišnih zbivanja Zorice Pašić. knjigu koja se bavi spektaklom anatomije u savremenom pozorištu i Moderna tela Džulije Folks. objavljujemo i dve drame za decu: Paradni trčuljak Aleksandra Popovića.UVODNIK Mlađenović. na kojem su učesnici iz svih evropskih zemalja raspravljali o najurgentnijim temama savremenog pozorišta. Zadovoljstvo nam je da u Prikazima knjiga predstavimo tri nova. u prvom redu u kontekstu globalnih zbivanja. Ljubica Beljanski-Ristić i Diana Kržanić-Tepavac. kao i obično. u kojoj autorka na prepoznatljiv i osoben način prati pozorišna zbivanja u širem. U rubrici Hronika muzeja predstavljamo izložbu posvećenu glumici Tatjani Lukjanovoj. takođe. te Jedna je Crvena zvezda nemačkog autora Jerg Menke-Pajcmajera. a koje su imale jasnu političku konotaciju. tekst koji do sada nije publikovan (a Uredništvo Teatrona pronašlo ga je uz pomoć Milivoja Mlađenovića. Uredništvo . nedavno održanom u Nici. te Anatomija uživo: izvođenje i operišući teatar. U rubrici Međunarodna scena Ivan Medenica piše o Evropskom pozorišnom forumu. sociološkom kulturološkom kontekstu. Uzbekistana i Izraela koje su bile prikazane u okviru Foruma. dotiče i predstava iz Gruzije. delo koje na veoma zanimljiv način skreće pažnju na jedan od najplodnijih perioda u istoriji plesne umetnosti u Americi – period tridesetih i četrdesetih godina dvadesetog veka. tekst se. operski i baletski kritičari vrednuju nove predstave domaće produkcije. U rubrici Eseji objavljujemo tekstove Olge Milanović i Feliksa Pašića o dvema značajnim glumicama iz naše prošlosti. kojem ovom prilikom zahvaljujemo). zanimljiva izdanja iz oblasti scenske umetnosti: neobičnu antologiju Kratke. opšte finansijske krize i sve manjeg interesovanja društvenih i političkih elita za pozorišnu umetnost. To su Sofija–Coca Đorđević (sto godina od smrti) i Meri Podhraski (sto godina od rođenja). U skladu s temom broja.

seem to be crucial for this segment of theatrical creation: the issues of reception. was only to be expected. partly due to financial reasons.. and in the countries of former Yugoslavia. the Soviet model of repertoire theatre for children was mostly developed. In that context. In the section we called The Future of Theatre for Children and Youth we tried to raise some issues that. As Anja Suša writes in the introductory article to this topic. acceptable or unacceptable subject matter. and the border line between stage reality and actual reality.. JESEN/ZIMA 2008 TEATRON 144-145 T 9 . which.EDITORIAL he topic of this issue is theatre for children and youth. It is a well-known fact that in Western Europe the reform of children’s theatre coincided with the student protests of 1968. any critical conception of reality was unthinkable. and putting one sole task before children’s theatres – to manufacture illusion. the theatre for children and youth people being given special attention through stimulating ways of financing it. including large ensembles and gigantic productions. Our primary intention was to consider the future and development projections of this segment of theatre culture. with elven dust and cheerful songs. given the bleak reality. but also owing to intercultural exchange. In Eastern Europe following World War II. and that in some Western European countries this kind of theatre has long been recognized as having potential to be important for the development of a more democratic society. didacticism. to us. or being more actively integrated into the educational system. as in all other spheres of life. either through creating plays or as theoreticians or program selectors of events promoting this kind of theatre: apart from Anja Suša. and dwarves in magnificent costumes. since we are of the opinion that it is an important topic which has been relatively sparingly explored in theatrology. images bustling with princes. princesses. both in former Eastern European countries. Some significant changes happened. The Yugoslav children’s theatre was a part of this tradition. we all carry with us memories of performances we saw in our childhood. With the fall of the Berlin Wall this kind of concept of children’s theatre began to slip into oblivion. All authors writing for this section are eminent experts who are involved with contemporary children’s theatre. although in a milder form. artistic licence.

In our Essays section we carry texts by Olga Milanović and Feliks Pašić about two renowned actresses from our past whose fates were in a way very similar: namely. In our Museum Chronicle we present you the exhibition devoted to actress Tatjana Lukjanova. written about by Gorica Pilipović. Anatomy Live: Performance and Operating Theatre. We are glad to report certain improvements and successes in the operatic production. in which the author chronicles events in the theatre in her own recognizable unique manner. Shorter and The Shortest Plays) edited by Jovan Ćirilov. Ljubica Beljanski-Ristić and Diana Kržanić-Tepavac. primarily in the context of global events. Appropriately. we carry two children’s plays: Paradni trčuljak (Little Parade Runner) by Aleksandar Popović. opera and ballet critics evaluate new performances of Serbian production and this year’s selection of Bitef. Wolfgang Schneider.EDITORIAL the list includes Irena Kraus. to whom we express our gratitude). kraće i najkraće drame (Short. a book dealing with the spectacle of anatomy in contemporary theatre and Modern Bodies by Julia Foulkes. In International Scene Ivan Medenica writes about the European Theatre Forum recently held in Nice. the global financial crisis and the declining interest of social and political elites for the theatre. The In memoriam section is devoted to our colleagues who passed away since the previous issue of our magazine. In our Contemporary Scene: Reviews section our drama. It is our pleasure to present three new and interesting publications in the sphere of performing arts in Book Reviews: an unusual anthology entitled Kratke. as usual. The text also touches on the plays from Georgia. Editors . all having a clear political connotation. giving them a wider social and cultural context. by Mirjana Odavić. The exhibition was held at the Museum of Theatre Art of Serbia and was open to the public from October to December 2008. Uzbekistan and Israel which were performed during the Forum. considering the topic of this issue. closes with the Chronicle of Theatrical Events by Zorica Pašić. a work which draws attention to one of the most fruitful periods in 10 TEATRON 144-145 JESEN/ZIMA 2008 the history of dance in America – 1930s and 1940s. Walter Benjamin. their artistic careers were ended before their time. and the section. and Jedna je Crvena zvezda (There is Only One Red Star) by German author Jörg Menke-Peitzmeyer. Milivoje Mlađenović. These were Sofija Coca Đorđević (the hundredth anniversary of her death) and Meri Podhraski (the hundredth anniversary of her birth). a text which has not been published before (the editorial team of Teatron found it with the assistance of Milivoje Mlađenović. where participants from all European countries discussed the most urgent issues of contemporary theatre.

može se reći. U nekim zapadnoevropskim državama je potencijal ove vrste pozorišta odavno prepoznat kao značajan za razvoj i demokratizaciju društva. ali i u drugim zemljama.TEMA BROJA Anja Suša BUDUĆNOST POZORIŠTA ZA DECU I MLADE red čitaocima Teatrona je. ubrzo je došlo do osnivanja slobodnih trupa koje su počele da se bave pozorištem za decu na drugačiji. ili aktivnijim integrisanjem u obrazovni sistem. kao odjek šezdesetosmaške pobune na makronivou. kao u Holandiji) lakrdijaško i besmisleno zabavljačko pozorište koje je u tom trenutku bilo dominantno. Danskoj i Švedskoj. ali i internacionalnoj kulturnoj mapi. veoma značajan temat. U Holandiji. Reforma pozorišta za decu u Zapadnoj Evropi vremenski se podudara sa studentskim buntom 1968. odgovorniji i umetnički ambiciozniji način. sproveli svoju malu pobunu. pozorišni umetnici su. a ipak tako malo obrađivanoj. temi u teatrologiji danas – pozorištu za decu i mlade. bacajući paradajz na scenu posle loših predstava. Značajan zato što je jedan ugledan i autoritativan pozorišni časopis u potpunosti stavio na raspolaganje svoj prostor jednoj važnoj. čime se postiže vidljivije prisustvo i veća uloga ove vrste pozorišta na lokalnoj. i pozorištu za decu i mlade se poklanja posebna pažnja kroz stimulativne načine finansiranja. koji je naročito burno odjeknuo u sferi društvene transformacije i kao jednu od svojih glavnih tekovina ostavio svest o neophodnosti socijalno angažovanog pozorišta. tako što su počeli da kritikuju (ponekad i fizički. Nezadovoljni površnim pristupom koji je prevladavao u tradicionalnom buržoaskom shvatanju pozorišta za decu. čime je uspostavljena nova tradicija koja JESEN/ZIMA 2008 TEATRON 144-145 P 11 .

ne poštuje i ne propagira. od vilinske prašine i veselih songova. „Kazalište za djecu: aspekti diskusije. međutim. a to su: 1. što je urodilo zanimljivom promenom koju je još teško do kraja definisati. koje je tako svojstveno zapadnoevropskoj civilizaciji. reditelje. kako o samoj predstavi tako i o temi kojom se ona bavi. Što se tiče bivšeg jugoslovenskog prostora. jeste i jugoslovensko pozorište za decu. koji pozorište za decu estetski i sadržajno obogaćuju.TEMA BROJA: BUDUĆNOST POZORIŠTA ZA DECU I MLADE danas. „’Crveni obraščići’ i ’sjajne okice’ kod dece su ponekad jedini kriterijum procene pozorišta za decu“. Deo te tradicije. kritika pozorišta za decu trebalo bi da bude podsticajna za autore. 3. i taj proces se često nastavlja i onda kada je predstava završena. nije teško zaključiti da su se tokom protekle dve decenije različiti uticaji prožimali i da je pozorište koje pripada nasleđu nekadašnjeg Istočnog bloka neizbežno palo pod uticaj zapadnoevropske pozorišne prakse. bilo sasvim logično. koji je podrazumevao velike ansamble i gigantske produkcije i koji je pred dečja pozorišta stavljao jedan jedini zadatak – da proizvode iluziju. komentarišući odsustvo odgovarajućeg kritičarskog aparata u vrednovanju ove vrste teatra i sklonost kritičara da romantizuju svoj odnos prema dečjiem pozorištu. u većini istočnoevropskih zemalja je posle Drugog svetskog rata negovan sovjetski model repertoarskih pozorišta za decu. „Ono što mrzim u dečjoj kulturi jeste umanjenje osećanja. 12 TEATRON 144-145 JESEN/ZIMA 2008 . Kazalište Mala scena. pa tako i dečijeg. imajući na umu turobnu realnost. Preuzeto iz Wolfgang Schneider. Kada deca treba da povrate na pozornici. niko ih ne uzima ozbiljno. koje uvode drugačije teme i pristupe. 86– 87. jedan od vodećih nemačkih teoretičara pozorišta za decu i mlade. jedne od reformatorki švedskog pozorišta za decu. dobronamerno đubre. Koliko oštra teba da bude granica između scenske i objektivne realnosti? Na koliko umetničke slobo2 Predstavu Baby Drama Suzan Osten je mogla da vidi publika BITEF-a 2008. i dalje predstavlja primer progresivnog i inspirativnog teatra za decu i mlade. koje menjaju tradicionalnu paradigmu pozorišta za decu i mlade. Svako kritičko promišljanje stvarnosti je bilo naprosto nezamislivo. koje vrve od prinčeva. gotovo postaju tužne. i tu je došlo do zanimljivih promena. kritika pozorišta za decu prva je linija odbrane od pedagoško-građanskog potcenjivanja pozorišta za decu. Padom Berlinskog zida ovakav koncept pozorišta za decu je polako počeo da odlazi u zaborav. baš kao i pitanje didaktičnosti pozorišta za mladu publiku ili prihvatljivih i neprihvatljivih tema u pozorištu za decu i mlade. “2 Problem recepcije je ozbiljna i. pa se tako ovaj temat može smatrati jednim od prvih sveobuhvatnih pokušaja kod nas da se ova vrsta pozorišta s različitih aspekata problematizuje i analizira. Stvari gotovo postaju ljute. ta promena još nije na odgovarajući način institucionalizovana i nije dobila dovoljan stručni publicitet. situacija bila sasvim drugačija. scenografe i glumce. Nasuprot konceptu malih grupa. gotovo postaju odvratne. Šnajder dalje kaže da „u društvu koje svoju decu i njihovu kulturu ne prihvata kao ravnopravne. 2002. to se svodi na mali jecaj. Izgleda da odgovornost odraslih nameće neku vrstu čepa na dečija osećanja. Ali dobra umetnost glavački obrće vaš način razmišljanja. Naravno da je reč o nostalgiji. što zahvaljujući međukulturnoj 1 razmeni. 2. utisci iz Europe. “ Ovo su reči Suzan Osten. četrdesetak godina kasnije. što iz finansijskih razloga. odgovorna strateška uloga kod estetski još neiskusnih primalaca. večna tema svakog pozorišta. Umesto pasiviziranja (dečije) publike. ali u nešto blažoj varijanti. kao i u svemu ostalom. dramaturge. koja je sa svojim pozorištem Unga Klara iz Stokholma napravila značajan preokret u poimanju prihvatljivih granica u pozorištu za decu. nudi se koncept aktivnog uključivanja dece u predstave. kritika pozorišta za decu može preuzeti važne zadatke. pa čak i drugačiji vizuelni i estetski kod. što je. Svi nosimo u sećanju slike predstava koje smo gledali u detinjstvu. S druge strane. Postane mi tako dosadno kad vidim loše dečije pozorište. Važan princip ovakvog pozorišta je uspostavljanje onoga što Danci nazivaju kontaktom „oči u oči“ s decom i osluškivanje i prepoznavanje pravih tema koje dolaze iz realnosti u kojoj deca i mladi ljudi žive. a deci je i to potrebno. 1 U Istočnoj Evropi je. bez obzira na geografske koordinate. modeli za budućnost“. princeza i patuljaka u sjajnim kostimima. pre svega u načinu razmišljanja. kao neku vrstu kondoma. duhovito primećuje Volfgang Šnajder. kroz razgovor s publikom kojoj se daje mogućnost da postavlja pitanja. Deca nikoga stvarno ne zanimaju. Sve su češće međunarodne koprodukcije. čini se. Budući da su pozorišta za decu najčešće veoma mobilna i imaju veoma dobru internacionalnu komunikaciju.

Strašne priče braće Grim. na kraju. kao i tekst Diane Kržanić-Tepavac. Milivoje Mlađenović daje dragoceni doprinos ovom tematu svojim tekstom o dramama za decu proslavljenog dramskog autora Aleksandra Popovića. Malo pozorište “Duško Radović de pozorište za decu i mlade ima pravo? Ovo su neka od bezbrojnih pitanja na koja savremena praksa pozorišta za decu i mlade širom sveta pokušava da pronađe odgovor. Ovaj tekst prenosimo u celini. i. Mi ćemo se potruditi da tematom koji je pred čitaocima ovog broja Teatrona neka od njih približimo našoj pozorišnoj publici i stručnoj javnosti i da ih podstaknemo na dalje razmišljanje. u suštini promoviše sve vrednosti na kojima počiva savremeni progresivni teatar za decu i mlade. koji je napisan davne 1928. koja poslednjih godina privlači sve više pažnje odličnim programima Bitef Polifonije. Jedna od njih je i Irena Kraus. koja nam prenosi svoja iskustva međunarodne razmene i pomaže da lociramo srpsko pozorište za decu i mlade u odnosu na međunarodni kontekst. koja čitaoce upoznaje sa svojim dragocenim iskustvom rada na obradi dramske klasike za decu i mlade. koje potpisuju autori koji se njime bave na različite načine i kroz različite pristupe – bilo kao umetnici koji učestvuju u kreativnom procesu ili kao teoretičari i programatori manifestacija koje promovišu ovu vrstu pozorišta. tu je veoma zanimljiv i do sada našim čitaocima nedostupan programski esej Valtera Benjamina „O proleterskom pozorištu za decu“. nadajući se da će i kod nas biti podjednako podsticajan za dalje promišljanje teorije pozorišta za decu i mlade. Tu je i tekst Ljubice Beljanski-Ristić. kao što je to bio u drugim sredinama. dramskog pedagoga i jednog od najznačajnijih stručnjaka za dečju kulturu u našoj zemlji. koja je na čelu srpskog centra međunarodne mreže pozorišta za decu i mlade ASSITEJ. godine i koji. JESEN/ZIMA 2008 TEATRON 144-145 13 . dramaturškinja i dramska spisateljica koja je naročito aktivna u pozorištu Mladi Dramaten u Stokholmu. o kojoj će ovde biti više reči. Tako će se u ovom broju naći tekstovi koji iz različitih uglova prilaze temama koje su u fokusu savrmenog pozorišta za decu i mlade. a preuzeli smo i veoma zanimljiv tekst Volfganga Šnajdera o temi smrti koja je i dalje tabuizirana u pozorištu za decu i mlade. iako s današnje distance može delovati pomalo naivno zbog ideološke obojenosti.

U razgovorima smo se često vraćale jednoj zajedničkoj. pomislila sam ljutito! No. igramo za mlade i govorimo njihovim jezikom. Agneta Erensverd.TEMA BROJA: BUDUĆNOST POZORIŠTA ZA DECU I MLADE Irena Kraus IZ PERSPEKTIVE DETETA re nekoliko nedelja bila sam u Backa teatru u Geteborgu i pogledala Čehovljevog Galeba u modernoj verziji prilagođenoj mladoj publici. Pomišljam da će biti jedna od onih ulizičkih predstava: „Pogledajte. zamolila me je da napišem neku vrstu nove verzije Šekspirovog Hamleta. dok publika ulazi. Kao da se izgovaraju prvi put. Na putu do naših mesta prinuđeni smo da prolazimo tik pored njih i da ih skoro dodirujemo. poneko od njih nonšalantno udara lopticu za stoni tenis. Početak nestabilan. prašnjavom klasikom!!!” Zašto igrati Čehova ako mu se drama ne shvata ozbiljno. Igra se iznenada zgušnjava. u svim novinama se moglo pročitati da se jedan od njegovih sinova nalazio na putu kada mu je stigla vest da mu je otac ti ubi14 TEATRON 144-145 JESEN/ZIMA 2008 P . Kada je ubijen švedski premijer Ulof Palme. Nekoliko scenskih radnika šunja se po sceni. vrlo brzo sam se postidela sopstvenih strepnji. Kako je to moguće kada sam dramu toliko puta ranije i gledala i čitala? Nenaviknuta na pozorište. Svi glumci govore geteborškim dijalektom. Napolje sa dosadnom. Glumci su već prisutni u sali i. a dijalozi kao da ih nikada pre nisam čula. veoma snažnoj uspomeni. umetnički direktor i reditelj. odnosi postaju goruće interesantni. po prirodi bučna tinejdžerska publika sedi kao upaljene sveće. Pre nekoliko godina smo u Mladom Dramatenu napravili sličan pokušaj. igraju stoni tenis.

sedi i čeka na sledeći avion. Naravno da nam nije namera da se tako govori i na sceni. mada se u mojoj drami ponekad provlači sličan ton. o jednom momku koji je izgubio ćaleta na jedan ekstra brutalan način i onda je potpuno odlepio kad mu se keva odmah preudala… kao. (Maša uzima snus . kako. onda. Zatiče se na aerodromu. Semjon: A zašto ? Ne razumem? Zdrava si.IZ PERSPEKTIVE DETETA Alisa. zatičem pri silasku u foaje. Semjon: Zašto si uvek obučena u crno? Maša: Nesrećna sam. baš u trenutku kada mu javljaju tragičnu vest? I na taj način postaje deo priče.vrsta duvana za žvakanje – prim. prev. istina. dakle. koje iz ranijih postavki pamtimo kao par JESEN/ZIMA 2008 TEATRON 144-145 15 . ko su onda druge ličnosti? Ofelija. a na sceni Backa teatra upravo se tako i govori. čekajući na sledeći let. Ali ako je naš Hamlet mladić iz našeg vremena i sin je nekog ministra ili osobe na visokom položaju. ali ipak…? Godinu dana kasnije sam prisustvovala razgovoru između nekoliko tinejdžera koji su u pozorišnom foajeru razgovarali o predstavi „U senci Hamleta”. tako nekako. Mašu. Na neki način upravo taj događaj ponudio nam je polazište za ono što smo želele da uradimo. Odlučile smo da naš Hamlet bude u pubertetu. Maša i Semjon. ko je onda ona? Da li putuju zajedno? Da li ona uopšte poznaje Hamleta ili je jedna od mnogih mladih koji putuju po svetu i koja se.) Čak i kod Čehova postoji identična didaskalija (mada sam sebi dala slobode i u brzini prepričala dijalog). nije baš prebogat. Meni je mnogo gore. ali vam nije ni tako loše. Ono neobično sa predstavom Galeb Backa teatra je upravo to da se stiče utisak da je drama napisana ovde i danas. prevedene naravno. negde u svetu. tata ti. postupiti u nastavku? Da li je moguće zadržati delove iz originalnog teksta? Osavremenjene. Pa ipak se ne oblačim u crninu. slučajno zatekla tu. Pozorište „Boško Buha” jen. Nadam se da mi Šekspir ne zamera. ili…? Pitanja. obučenu u crno i prenašminkanu. slobodno korišćene u odnosu na naš koncept. na primer. dakle. prilično mlađi nego u Šekspirovom komadu. koja smo postavljale u samom početku rada: ako iz osnove stvaramo samostalnu fikciju. slušajući muziku sa svog I-poda.

užasno. izbor nam je lak. Pitanje ne dolaze sa strane već od nas samih. igramo. Postoji li u tekstu dečja prespektiva? Može li se tekst obrnuti. koji je govorio o mozgu i o emotivnom životu deteta. Sigurna sam 16 TEATRON 144-145 JESEN/ZIMA 2008 da o svemu tome deci možemo govoriti. Tumačenje. uvek ista. Zanimljivo je kako se sa vrlo malo sredstava može promeniti prespektiva. koja opet čezne za mladošču. u protivnom nastaje problem. I on se prvenstveno odnosi na pitanje za koga. Kroz sve se provlači glas mladosti. I da se radu pristupa s ozbiljnošču. okrenuti tako da osnažimo dečju perspektivu? Šta u ovoj priči verujemo da se snažno tiče današnjeg mladog čoveka? Sve što radimo protkano je time. deci Tomasa Mana. Pošto se repertoar rukovodi upravo ovim načelima.TEMA BROJA: BUDUĆNOST POZORIŠTA ZA DECU I MLADE čiji se brak raspada. Nama nastaje problem. šta je velika radost i velika tuga. Prevela sa švedskog Vesna Stanišić . Mi smo odabrali da podstičemo novonapisanu švedsku dramu. Bergstrom je tvrdio da deca već do svoje četvrte godine doživljavaju sve velike emocije. komad o neonacistima. svi prilično mladi. osavremenjen jezik i dosledno sprovedeno čitanje teksta. To je nešto što zahtevamo od naše scene. I sigurna sam da se to upravo i dešava na dečjim scenama. uvek govorimo o dečjoj prespektivi. izgledaju kao dva zalutala sedamnaestogodišnjaka koji ne znaju šta da urade od svojih života. u suštini. kako se tekst može pročitati na sasvim drugačiji način. To je ono što je postalo naš zaštitni znak. priča o majci alkoholičarki koja se tetovira i koja nije sposobna da se brine o svojoj deci. Identifikacija mora postojati. igra snova u kancelariji. Bitan je samo način na koji se to radi. Ne postoji ništa što je i suviše opasno. iako je moje ubeđenje da ne postoji priča koja se deci ne može ispričati. život i smrt. ili što je nedovoljno bitno da se mladom čoveku ne može ispričati. da skoro sve zavisi od tumačenja. S druge strane. Kada u Mladom Dramatenu raspravljamo o repertoaru. Pre nekoliko godina sam bila na predavanju Matija Bergstroma. finskog naučnika. ili je drama o Klausu i Eriki. Perspektiva je. selekcija se vrši sama od sebe. Priče i teme koje odabiramo direktno su pod uticajem ovog načina mišljenja. napuštenost. Nikakvu ulogu ne igra da li je to nova obrada neke poznate klasike. kako glumci tako i karakteri koje igraju. Dete zna šta je ljubav. Spremna sam da tvrdim da sve. drama o lezbejskoj ljubavi. Bitno je da govorimo s velikom ozbiljnošću. rat i mir. Napomena: Autorka je dramski pisac i dramaturg u Mladom Dramatenu u Stokholmu. što zahteva veliki rad jer je svaka premijera istovremeno i praizvedba komada. osim možda Arkadine. zaista. Velike stvari se maloj deci zaista mogu ispričati. I u predstavi su. bajka. s druge strane. toplinom i razumevanjem.

u stvaranju drugačije koncipiranih dramskih likova. Zato se Pepeljuga s potpunim opravdanjem smatra obrascem. zahvaljujući i dvosmernoj liniji svog književnog rada. počinju da se raspoznaju tragovi ironijski i farsično uobličenih postupaka. predstavljaju ključni momenat u razvoju srpske dramske književnosti. poetičkom paradigmom na osnovu koje je moguće opisati zakonitosti stvaranja oblika i stilsku usmerenost srpske dramske književnosti za decu u njenom dijahronijskom i sinhronijskom smeru. U delu Aleksandra Popovića. „prevođenja“ jezika bajke na jezik savremene svakodnevice. zasnovana na klasično tipiziranim likovima i zapletu. Inovativnost i stvaralačka originalnost očituje se u Popovićevom umeću dekodiranja simboličkog jezika bajke. poznat i utvrđen žanrovski obrazac. upotrebi specifičnog jezika. kao glavne karakteristike ironične scenske bajke.Milivoje Mlađenović POREKLO KOMIČNOG U DRAMAMA ZA DECU ALEKSANDRA POPOVIĆA akon predratnog perioda. dejstvuje prepoznatljivo. Suštinske i formalne inovacije dečje drame ogledaju se u posebno shvaćenom scenskom prostoru. drugačiju. koji je. dakle i u drami za odrasle i u drami za decu. a deci naročito blisku formu. neobičnom definisanju žanra. postupku parodiranja i persiflaže. S obzirom na preovladavajuće motive i dominantni humorni ton. Pisci ove razvojne etape usmeravali su svoj dramski rad ka mogućnostima transformacije bajke u novu. za bajku. u kritici književnosti za decu imenovani kao romantična i komična bajka (u delima Ljubiše Đokića i Boška Trifunovića). Navedene osobine. u kojem je preovlađivala nušićevski orijentisana drama. Pepeljuga Aleksandra Popovića izgrađena je na osnovu kanonizovanog oblika bajke. JESEN/ZIMA 2008 TEATRON 144-145 17 . koja je već kao pripovedna vrsta doživela više transformacija. izdvojila su se dva tipa. uspeo da objedini i preslika poetička načela u oba vida dramske književnosti. „U potrazi za onim bitno novim i drukčijim što je Popović uneo u dobro 1 N Termin arhetip ovde je upotrebljen u značenju uopštenog tipa lika koji se često pojavljuje u određenom razdoblju ili u književnostima svih kultura. označavajući početak modernizacije drame namenjene deci. U ovoj drami arhetip1 je očuvan. koja se pojavila šezdesetih godina u dramama Aleksandra Popovića. u književnosti za decu pojavljuje se naročito zanimanje za jedan klasičan.

Zagreb 1973. Novi Sad 2005. strpljiva djevojka nagrađuje. najsloženije dramske strukture. Zlo nije lišeno svojih privlačnosti (moć veštice. 18 TEATRON 144-145 JESEN/ZIMA 2008 . spiker. „Situacija se nešto oštrije provodi u Pepeljugi. Scena. Pozorište od sna i zbilje. Kroz sva ova traganja stremilo se poeziji i metaforama na sceni. novinar. 5 3 „Uvek sam žalio što Popović i ja nismo nastavili s radom. “2 Arhetipska matrica očuvana je i u Popovićevim dramama za decu Crvenkapa i Snežana i sedam patuljaka. 170. njene mame i bake. Drama je determinisana formom izvođenja pred publikom koju čine deca. „isplati“ fudbalskim šutevima u cevanice. poslušna. dinamiku. smeštanje dramske radnje u savremeno doba. U Crvenkapi je iz nove vizure postavljen i pokrenut život glavne junakinje. traženje novih formi. ironijski postupak čitljiv u leksici tipskih i novouvedenih likova. 157). “5 Taj iskaz o poetici nalazimo i skoro direktno inkorporiran u drami Snežana i sedam patuljaka Aleksandra Popovića. sa zanimljivim protagonistima. Ubeđenje da se zlo ne isplati je vrlo česta. Zagreb 1978. čudesnog i fantastičnog. „Popović kao i Radović gradi svijet u kome se djetetu vjeruje. kao što su dobro i zlo večno pohranjeni u svakom čoveku. Dječija književnost. britkost. kao i u njegovim delima pisanim za lutkarsko pozorište Škrti berberin.TEMA BROJA: BUDUĆNOST POZORIŠTA ZA DECU I MLADE poznatu bajku. a zadovoljština koju napokon osjetimo. dolazi po svoju nagradu – „autograme članova fudbalske reprezentacije“. drugarice Ivanke koja je njen antipod. Do kojih rezultata se može doći proučavanjem transformacije jednostavnog oblika kakav je bajka. „Školska knjiga“ . izmenila se i govorna radnja glumca i plastika glumačkog tela i stilistika mizanscena. Andre Jolles. lako ćemo utvrditi da je to samo upotreba novih simbola za dobro poznatu osećajnost. u saradnji sa svojim bratom. “3 Zajednička odlika ovih drama je inoviranje strukture bajke. svijet koji se kupa u nekakvoj posebnoj. Sva ta traženja izvirala su iz našeg dubokog osećanja da povratka na staro ne sme biti. ona rešava da ga. baš kao i vrlina. da za decu treba glumiti i režirati bolje nego za odrasle. lovca Luke i vuka. Pepeljuga je ironična scenska bajka. Izmenio se i rečnik rediteljskih uputstava na probama. gdje se jadna djevojka suprotstavlja zloj maćehi i dvjema zlim polusestrama. Književnost se samoobnavlja podražavanjem. Sve to upućuje na izrazitu autorovu sklonost inoviranju motiva i suprotstavljanju neprirodnom i lažnom modernizmu. kako sâm žanrovski određuje Pepeljugu u podnaslovu. da mali doskočljivi gledalac mrzi cilemilizaciju i da traži na sceni istinu. u složen oblik kakav je drama? Time se može utvrditi da je književnost u stalnim menama. leksički i sintaksički ispričana smesom arhaičnog i savremenog jezika. neposrednost. moderna4 „bajka za prikazivanje“. dajući im obeležja realističnog. jasna poruka bajke. Uzurpator izvesno vreme zauzima mesto koje po pravu pripada junaku (zle sestre u Pepeljugi). te i proističu jedna iz drugih. U Snežani i sedam patuljaka radnja se događa „ovde-onde. među kojima su i radio igre za decu. Novi Sad 1991. Jarac živoderac i drugim brojnim dramskim tekstovima. I dobro i zlo su otelotvoreni u vidu izvesnih likova i njihovih postupaka. danas-sutra“. 163. Sterijino pozorje. Popović na osnovu tog zahteva gradi uzbudljivu dramsku strukturu. obiluje mnoštvom aktera. Jednostavni oblici. jer bez njih nema nadahnutog stvaralaštva za decu“ (Miroslav Belović. 4–5. Kada „lovac na autograme“ koji je po nalogu zle maćehe odveo Snežanu u šumu. LOVAC (odskoči u stranu): Zar tako vi meni plaćate?! 4 2 Slobodan Selenić. neviđenih žanrova i stilova. Iz dugotrajne stvaralačke veze pisca i reditelja rađaju se značajani teatarski tandemi. Počela su da se traže suštinska obeležja različitih stilova i žanrova. Ono što je jedanput pronađeno doživelo je bezbroj varijacija. Kao unutrašnji stav i kao prava suština poetskog sveta nameće se igra rečima koja inače karakteriše i njegov dramski opus za „odrasle“. lukava carica u Snežani) i često je privremeno nadmoćno. među njima iz ovovremenog okruženja: predsednik stručnog žirija. nesentimentalnoj i neružičastoj svjetlosti djetinjstva koje treba preživjeti u svoj punini. U svim ovim delima „stvarni svet“ postepeno prodire u prostor tajne. U bajkama je zlo svuda prisutno. fantastične događaje. da dela utiču jedna na druge. Novi simboli za stara osećanja. Umetnička intencija Aleksandra Popovića je savremena. br. da u dečijem pozorištu ne treba podvaljivati i podilaziti. s trodelnom (tročinskom) organizacijom. Popović „prizemljuje“ nadrealne. Milan Crnković. koliko u tome da cijelo zbivanje odgovara očekivanju i zahtjevima koje postavljamo pravednome toku svijeta. Biblioteka. neobjašnjivog. ironijskim i drugim postupcima. opet nije toliko u tome što se marljiva. parodiranjem. u: Dramsko doba. ali se i tu manje naglašava pravo zlo rođaka nego nepravednost. razumiju se i njegove sklonosti. 169. takođe osavremenjena.

TOKI-VOKI: Hoćeš li bar jedan šut iz half-linije? LOVAC (odskoči uplašeno): Neka. U Crvenkapi su. maćeha.) Deco. Popović. nismo još ni odbranu prešli... O. Zlo se ne isplati . da nikad više ne radim zlo. na primer. ne bi trebalo tražiti nigde drugde do u samoj pozorišnoj praksi i u piščevom izuzetnom poznavanju dečje psihologije. smatra se.... (Ide na rampu. Tako je od jednog detalja preuzetog iz klasične bajke nastala scenska minijatura s prikrivenim didaktičkim značenjem. napenali se! LOVAC (odskoči uplašeno): Neka.. Snežana i sedam patuljaka i Crvenkapa. hvala! Dosta mi je i ovaj golmanski potpis za nauk .. pojavljuje s moralnim pridikama lovcu kojem je sama naložila da učini zlo. što podrazumeva da čitalačka publika – deca moraju da imaju saznanja o ovoj književnoj vrsti da bi je mogla pravilno razumeti. pa se.. Aleksandar. a gde je navala.. na onaj način kako je to izrečeno u bajci. nego da dramatizuje motive poznatih bajki. koja je otelotvorenje surovosti. cveće.Crvenkapa Aleksandra Popovića: D.. Popović zna zanat dramskog pisca i ima na umu da uprizorenje surovosti na sceni. u instrukciji reditelju i glumcu naglašava da didaktičku poruku valja saopštiti s rampe.. Odanović. balet i hor koji predstavljaju „tri lutkice.. U Snežani i sedam patuljaka JESEN/ZIMA 2008 TEATRON 144-145 19 . hvala. Časna reč! . Tri svetlice s pozornice.. travke i bube“. kako bi ona što potpunije delovala.... da dramsku bajku učini „bezbednijom“. izgrađeni i potpuno novi: Crvenkapina drugarica Ivanka. Zato on poseže za ironijskim postupkom u izgradnji svojih likova. Kad bih sad mogao da uradim nešto dobro. l986. U navedenom odlomku izražena je i težnja autora da surovost istaknutu u klasičnoj bajci snizi za jedan stepen. za sirotu Snežanu. Hajde. jeste li videli kako sam prošao?! Ali ako. već u naslovu uočavamo da pisac nije „izmislio“ građu. Pozorište „Boško Buha” TOKI-VOKI: Pa zlo si i učinio. kakvu bi ti platu hteo. bar sam stekao jedno iskustvo više! . 6 Karakteristično je da Popović u didaskaliji. osim tipskih likova bajke.. takav postupak. kod dece može izazvati strah. pa penali. 88.. Kada je reč o dramama Aleksandra Popovića za decu Pepeljuga. da mi se posle zlom isplaćuje..Vujović. Snežana i sedam patuljaka. manje opasnom.. Razloge za 6 Aleksandar Popović. „Vuk Karadžić”.

strina. prauzora preuzetog iz usmene književnosti. „Narodna knjiga“. tri mladića). nije. čija su kretanja bila usmerena u tri pravca – ka romantičnoj. Novi Sad – Beograd 1984. ali kraljević nije okusio ništa. na zakusku. pominjanje tehničkih karakteristika epohe. Popović je umeo „da bajku spusti na ulicu i da ulicu podigne na stepen bajke. ipak je nemoguće o njegovim dramama... Uvođenjem re9 Branislav Kravljanac Antologija srpske drame za decu. Pozorište „Boško Buha”.. kako za decu tako i za odrasle. Beograd 1984. Pepeljuga. da je stanje na balu redovno!. Popunjavanje motivskih situacija karakterističan je postupak u izgradnji drame na osnovu predloška. Car silazi s hoklice. ima veoma značajnu ulogu. jezik. naznake izrečene u Peroovoj bajci „kad su poslužili zakusku. „nije skidao pogled“ s Pepeljuge. kao i dvoranima. Međutim. ironičnoj vrsti. Dobrinko. Od sitnog detalja. Šarl Pero. stil. bez detaljnijih opisa i karakterističnih likova. Hor (tri devojke. Ađutant. iako predstavlja najrazvijeniji i najsloženiji dramski oblik. Beograd 2001. čime se uspostavlja odnos slušalaca prema priči. O princu takođe. ali tata. Radnja Crvenkape događa se bez prestanka. U Pepeljugi. Jedino Pepeljuga. sled događaja. da bi se docnije stvorio čitav niz varijanata i podvrsta i konstituisao veći broj drugih dramskih žanrova“9. komično-groteskne unutrašnje dramske priče o „carstvu pred likvidacijom“ koje će „uskoro pasti pod prinudnu upravu“. (Svi panično jurnu u drugi salon. prostor Balkana. radnja.. „Alfa“. U celini uzevši. ne samo u času kada se pojavljuje sa svojim ironičnim scenskim bajkama nego i ra7 „Za potpuni estetski doživljaj slušalaca uvodna formula. Bijenale jugoslovenskog lutkarstva Bugojno. oblaporni i korumpirani ađutant. blazirane dvorske dame. Zavod za udžbenike i nastavna sredstva. vaše veličanstvo. komičnoj i. večitu aktuelnost bajkovitog pripovedanja. Ostaju samo car i princ.. Aleksandar Popović.. „dobrog ukusa“ i malograđanštine. Iako je poetika Aleksandra Popovića označena kao odstupanje od tradicionalnog. među devojkama!. O kralju saznajemo. Popović je izgradio komično raskošnu scenu: CAR: Pređimo. 10 8 11 20 TEATRON 144-145 JESEN/ZIMA 2008 . u Snežani i sedam patuljaka istaknuto je i vremensko i prostorno određenje – „događa se ovde-onde. Beograd 2001. U dramatizovanim bajkama Aleksandra Popovića postoji vremensko fiksiranje zbivanja u podnaslovnom određivanju. upućuju na prostor autorovog maternjeg jezika. 74. prirodnog i izveštačenog ponašanja. dvorski kicoši. Izgiboše oko poslužavnika sa sitnim kolačima!. izlapeli general koji „gine za sitnim kolačima“. Popoviću je dvor povod za izgradnju dinamične. toliko se zauzeo oko Pepeljuge“10.. Struktura usmenih proznih oblika. Beograd 2004.. 22). ujak. Vajat. dakle. ostale kandidatkinje. plemenitosti i primitivizma. govoriti bez podsećanja na uticaj koji je imala bajka. a elementi jezika i njegove idiomatske oznake. Slavija pres. Od igre do mišljenja.. tata.. markiza Liza. „dominantni žanr u repertoarskoj orijentaciji dramskog pozorišta za decu predstavljala je bajka. Jugoslavenski festival djeteta Šibenik.. predsednik stručnog žirija za izbor lepotice. na primer. Iz tog motiva izveden je i sukob u drami: sukob dobra i zla.. tata... kuma i teča. sine tamo mesto. dobijamo malo informacija. PRINC: Znam.. nema takvo određenje. iako je bio star. nedvosmisleno ukazuju na to da je radnja vremenski i prostorno locirana u savremeno doba. osim tipičnih likova klasične bajke. Branislav Kravljanac.TEMA BROJA: BUDUĆNOST POZORIŠTA ZA DECU I MLADE Popović postojećim likovima preuzetim iz bajke pridružuju sledeće likove: TOKI-VOKI. da ‘uzvišeno’ utopi u ‘obično’ ili da to ‘obično’ uzvisi do onih vrhova sa kojih se neminovno i strmoglavo pada u ambis komičnog”8. Vikontesa Tesa do nebesa.. u kome je uvodna formula bajke7 („bilo jednom“) zamenjena simboličnim iskazom koji pretenduje na univerzalnost. ‘’11 Humor razara unutarnju logiku bajke. ja. Malo pozorište Beograd. U Pepeljugi glavna dramska priča se koncentriše oko motiva koji je preuzet direktno iz bajke: skoro bolesna opsednutost maćehe i njenih kćeri „poslednjom modom“. Još je važnije što elementi imenovani u uvodu usmeravaju očekivanja auditorijuma. Život na kraljevskom dvoru u bajci je samo naznačen. Uvodna formula nagoveštava tipsko delovanje. Pred nama je galerija likova: dementni car. Kicoš. hor i kor šumskih prikaza.. lepotica broj 168 i njena mama.. novinar. 53. 13. Ona najpre nosi određenje žanra. osobine mentaliteta. ples i neku kap!. GENERAL (dolazi pred cara iz susednog salona): Raportiram. 60. samo da. a pitanje je samo kako će se ono realizovati u konkretnom slučaju“ (Snežana Samardžija. pomodarstvom. danas-sutra“. Najlepše bajke. dvadeseti vek. dragi gosti. članovi stručne komisije. spiker televizijski. ) I tebi je. aristotelovskog narativnog koda.. kandidatkinja broj 169.. maćehin brat rođeni. nešto kasnije. General. pojavljuju se: Grofica Krofnica. iako prepoznatljiva.

. u dramskoj bajci postaje „čarobni televizijski ekran“. Bliže određenje bilo bi: farsa za decu. Njenu suprotnost oličava Ivanka „mala našepurena. poslušnoj devojčici. ovako moramo da budemo uzbudljivi. izvorište je sukoba u drami koju gradi Popović. a ja brže-bolje pružim svoje: ’Izvolite. U njoj ne samo da su očuvani činioci čudesnog (vuk koji dobija antropomorfne odlike.. Princ nije nikakav princ nego „zdrav“ momak. gde su motivi preuzeti iz bajke u drami u direktnoj. takođe. U toj opsednutosti modom i Popovićevoj kritici malograđanštine mogao bi se naći jedan od zajedničkih sadržalaca sve tri drame za decu Aleksandra Popovića. poslužite se. nadmenost i oholost koja se iz nje rađa. student druge godine medicine koji je dobio ime po tome što ima „jedan krš od kola marke princ Enesu“. jer je ispod balkona jezero’. u Snežani se oni analoški udaljavaju.. Za Crvenkapu Aleksandra Popovića karakteristično je najveće odstupanje od klasičnog obrasca u pogledu direk12 tnog preuzimanja motiva. „on će mene zaposliti iako nemam znanja: moj kum je novinar. Iako je reč o delima za decu.. familijarnosti. mita.. koristoljublju i podmitljivosti. i mi sad ne bismo morali da se izgovaramo da nam je aljkavostr hobi. pomami za gastronomskim uživanjima. u drami postaje bezazleni „lovac na autograme“. i samo čekam da nekome otkaže penkalo.. da drama ne deluje plakatski angažovano. Popović u svojim dramama suočava čitaoca/gledaoca s izvitoperenjima svojstvenim našem mentalitetu. za razliku od Pepeljuge. protekcije ili rođačkih veza. kakva čast za našu porodicu! I kakva sekiracija za naš komšiluk!“ Aleksandar Popović podsmehu izlaže i poltronstvo i ulizički mentalitet: „Muvao sam se oko žirija. Ali taj fabularni tok je inoviran i nadograđen. na balkonima vise ‘tikve i automobilske gume. Novi Sad 2003. Naime. ali ipak manje izražen. dakle govori. Na primer. Na prvom mestu to se odnosi na osudu nepotizma. može13 Branka Jakšić Provči. 45. spletena oko priprema za bal. koja ne haje za školske obaveze. O farsičnom svedoče i prerušavanja. čudesno ogledalo. naravno. nego su pridodati i novi elementi: šnajderske lutke pevaju i plešu s Crvenkapom. cveće u šumi takođe peva. Patuljci su „uvozni“ – „Made in France“. Time Snežana dobija i značajniji didaktički ton. Očuvana je okosnica radnje – „priča“ o vrednoj.. naglašeno didaktički usmerena komedija za decu. Lovac koji je trebalo da odvede Snežanu u šumu i ubije je. ja mu brže-bolje pripalim. U drugom delu saznajemo da pod ‘federira’ jer je poduprt štrufnama. Međutim. Estetska stvarnost u dramama za decu Aleksandra Popovića. plafon visi na jednoj ’rajsnedli’. Tako. Postupak pisca išao je u pravcu izgradnje jednostavne. jeste da sve nevolje koje čoveka sustižu potiču iz neznanja. u osnovi želja za vlašću stečena udajom (dramski proces). Potporučnik Kicoš treba da prevede goste ‘preko stepenica bez žrtava’. “. nego je opsednuta praćenjem modnih trendova. „Neke scene su čak lakrdijaški nadrealne. ‘. baku. isticanju prividnih životnih vrednosti u vaspitavanju mladih i razlikama u odnosu roditelja prema deci. komične. Smeštena je u dramski prostor kuće Pepeljuginog oca i „poljuljanog“ dvorca. Tim farsičnim elementima Popović je uspeo vešto da prikrije didaktički ton. on ima u novinama tri stupca kao tri kaiša užičke slanine.. koji se transformiše od maćehinog saveznika u Snežaninog pomagača. prisnijoj i prirodnijoj vezi. itd. 3–4. bajka je samo prauzor za izgradnju dramske bajke. U zapletu je moguće pratiti farsičnu strukturu – vuk je klasičan prevarant koji pokušava da obmane Crvenkapu. lovca. pevaju šansone. On će to u novinama demantovati. Aleksandar Popović je izgradio i lik koji bi predstavljao Crvenkapin antipod. ismeva primitivizam: „Za koji trenutak na malom čarobnom televizijskom ekranu će svečano proglasiti kraljicu lepote. otprilike. Detinjstvo. pred kojim maćeha proverava svoju lepotu i saznaje da li može biti nadmašena. I na planu učešća fantastičnih elemenata u novonastalom književnom obliku Crvenkapa predstavlja izuzetak. 13 Osnovna ideja drame Crvenkapa. pretvarajući se u parodične simbole. To je. koja se jednom oglušila o zapovest majke i „skrenula s pravca“. praznoglava i lakomislena ćurka“.. JESEN/ZIMA 2008 TEATRON 144-145 21 . na primer. ‘’12 Slično uporište Popović nalazi i u Snežani i sedam patuljaka. oblači se i pri tome ne predstavlja nikakvo čudo) koji su poreklom iz bajke.. Autor.. Ivanku. ‘zidovi prskaju’. Radnja je jednostavna. ali na kraju biva nasamaren. Opsednutost telesnom lepotom. praznoglavlju. a neko cigaru u usta. I u Snežani i sedam patuljaka Popović modifikuje ideju izrečenu u Pepeljugi: prirodna lepota i iskrenost je večna vrednost. Car će zaključiti: ‘Dobro je kad nije bolje.. zabune.POREKLO KOMIČNOG U DRAMAMA ZA DECU ALEKSANDRA POPOVIĆA alističkih elemenata preosmišljava se značenje bajke i Pepeljuga Aleksandra Popovića postaje farsičan dramski tekst o kaćiperstvu i pomodarstvu. savremene dramske priče.. princ u vešernici drži prst na rupi od cevi da ne bi voda poplavila.... korupcije.

. kada se ovoliko uvija? GENERAL: Sa strane na štrufnama. Oni kažu: ’Da platimo’. a vi zauzvrat svoj glas za moju sestru. 12. “ Završne replike. vrlo često su upućene publici. vaše veličanstvo. dakle.. ja častim’. Ceremonijalna strana društvenog života takođe sadrži latentnu komiku. ne zato da bi čitaoca usmerile ironičnim putem kao u njegovim „večernjim“ dramama. kafe. nije. Reč je. Takvih primera ima mnoštvo upravo u dramama Aleksandra Popovića. sposoban. predstavlja eksplicitnu književnu aluziju. Ozbiljnost s kojom se identifikuje carski dvor gubi se pred saznanjem koje dobijamo u dijalogu između cara i njegovih potčinjenih. skoro eliptično. jedan vertikalni element dekora se 15 Kad analiziramo komiku u dramama za decu.. s jedne strane. Smeh. jedan vidan mali znak pažnje s moje strane. Sterijino pozorje.. valjalo bi uvek imati na umu Geteovu misao da se ljudi razlikuju po onome što im je smešno.. 16 22 TEATRON 144-145 JESEN/ZIMA 2008 . Jednako kao lovac.. odskače): Zar to odozdo nije moglo nečim podupreti da manje federira? GENERAL (i on naiđe na sredinu. kao i replike unutar scena. Pridržavam im kapute. spretan. domislio svoju dramu do kraja. Rovac u fraku. to je konvencija. Na primer. Anri Bergson. već je pre. i takav lovac odgovara našem poimanju stvari. Takav efekat naročito stvaraju scene dvorskog života u drami Pepeljuga. o kontrastnim situacijama koje izazivaju smeh.. komična je i baka koja sluša želje slušalaca. ukažu na sadržaj. a ja kažem: ’Sve je plaćeno. Novi Sad 2005. Crvenkapin antipod – njena školska drugarica Ivanka. dosta proizvoljno išao od jednog efekta do drugog. 163). a koje Kant definiše kao nagli obrt koji vara naša očekivanja. Ovaj primer je ilustracija Bergsonove misli da „smeh kažnjava ponašanje. takav neuobičajen lovac koji izneverava sporazum izaziva smeh. neposredno ukazuje na ekvivalent u sadašnjosti. nego da jezgrovito. Uostalom. Novi simboli za stara osećanja.. sao o sporazumu. generale. To podsećanje je važno s obzirom na uzrasnu kategoriju kojoj je delo namenjeno. To se odnosi na Crvenkapu i Snežanu i sedam patuljaka. On čini da mi odmah nastojimo da izgledamo onakvi kakvi bi trebalo da budemo i kakvi ćemo. jednog dana zaista i postati“16. vođen svojim talentovanim osećanjem za scenu. Šiz.. daću vam svima po jednu finu uvoznu bombonu.. čini mi se. Smeh uvek sadrži mi14 Otud ne bi trebalo da nas iznenadi nedoumica koju ima Slobodan Selenić: „Popović. kako je? Godinama sam lovac. S druge strane. to je zlatno. ponavljanja pozorišne igre. ali je istovremeno i nagoveštaj ponavljanja. iza zavese traži vuka. Mi smo se sporazumeli. CAR: Na čemu se drži ovaj patos. vispren. Lapis. a nisam ulovio čak nijednu malu bubicu. 15 U Popovićevim dramama za decu ima više takvih i sličnih prizora. “ Prirodno. Beograd 1993. osnovno zbivanje sadržano je u naslovima dramskih slika. za koju je pisano. u: Dramsko doba. (Brzo okolo dođe na rampu i obraća se publici): Deco. kao pojačanje. sendviče. raspituje se za njegovu adresu:„Znate. pa i on odskače sa njima): Poduprli smo. made in Germani!Ali da kažete Snežani da mi otvori vrata?! To obraćanje ima i didaktičku vrednost. Medenjak za prsa. najzad.. ugovor koji imamo u našem iskustvu. hitar..TEMA BROJA: BUDUĆNOST POZORIŠTA ZA DECU I MLADE te ga i zadržati. navijam za isti klub za koji oni navijaju. naivni vuk od kojeg se očekuje da je surov i zao. A onda u Popovićevoj Crvenkapi susrećemo lovca Luku koji sumanuto uleće u Crvenkapinu kuću i pod stolom... nisam ulovio nijednu medalju. MAĆEHA: Nećeš valjda pitati za savet malu i glupu decu? Mala deca su mnogo naivna! Malu decu može svako da potkupi jednom malom bombonicom. vaše veličanstvo! AĐUTANT (“napipa” sredinu i odskače na njoj): U sredinu smo ubacili stari madrac sa tavana. ime koje Aleksandar Popović daje liku princa u drami Snežana i sedam patuljaka – Princ ENESU. Prestonica klapa-klapa. vaše veličanstvo! CAR (i sam naiđe na sredinu. nijedno odlikovanje za hrabrost.. jer ne znam da li je pravljena za odrasle ili za decu“ (Slobodan Selenić. Naslovi scenskih slika (poglavlja) kojima se objašnjava smer radnje asociraju na nove aspekte. naručujem oranžade. Griz. A Pepeljuga je u tom pogledu izuzetak i najviše po svojoj strukturi nalikuje Popovićevim dramama za odrasle14: Kviz.. ne znam treba li da procenjujemo ovu predstavu sa stanovišta odrasle publike ili dece.. a potom i ponavljanja situacije kao takve. ‘ kažem im.. partvišima i motkama za podupiranje konopaca za sušenje veša! (Spolja se čuje žagor. da je lovac hrabar. na primer. odnosno na poglavlja (podela na činove jedino je izvršena u najobimnijoj drami Pepeljuga) i u njima se nalaze osnovne orijentacione tačke sadržine komada. Popovićeve drame za decu podeljene su na slike.

karikaturalno-komično u svetu groteskne komike“ (dr Vladimir Kralj. koja je. onda kad je reč o njenom unutrašnjem životu. zne tačke.POREKLO KOMIČNOG U DRAMAMA ZA DECU ALEKSANDRA POPOVIĆA Crvenkapa Aleksandra Popovića nakreće. Valja razlikovati komiku koju govor izražava od one koju govor stvara. je l’ na nekom žuru i rođendanu. koja nas tera u smeh jedino svojim srodstvom s nekom trećom i tako dalje beskrajno. postaje jasnom samo po svojoj sličnosti s nekom drugom. na primer. Novi Sad 1966. u čemu mu pomažu general i car. ) Iz navedenog odlomka se vidi (u didaskalijama kojima je nagovešteno gestualno. Smeh. inače. Majka kaže Crvenkapi: „Zašto se igraš mojim lutkama?“ Naravno. reč je o „šnajderskim“ lutkama. Komika koju govor izražava može se prevesti s jednog jezika na drugi. ali ovde komika izvire iz govorne strane situacije. „kakva čudnovata sila koja na taj način potiskuje smešno od slike do slike. Tako. rizikujući da izgubi najveći deo svoje izražajnosti. U Crvenkapi Crvenkapina majka govori njenoj drugarici o važnosti školskog obrazovanja: „Bolje bi ti bilo da malo češće svratiš da se upoznaš s bojama. sve dok se ne raspadne i ne izgubi u beskrajno udaljenim analogijama. drugačije po svojim običaji18 Anri Bergson. 126). prelazeći u novo društvo. Slična je situacija i kada general raportira: „Stanje na balu redovno! Izgiboše oko poslužavnika sa sitnim kolačima!” Tako forma komičnog17. sve dalje od pola17 „Sve tri vrste komičnog uslovljavaju u estetskom svetu tri načina komičnog koji se javljaju i u pozorišnoj komičnoj umetnosti: Kantova teorija komičnog u svetu karakterno-komičnog. Uvod u dramaturgiju. ađutant prileće da ga pridrži i vrati se na mesto. „Kakav je to pritisak“. ja to volim!“ Komika se ovde javlja iz nesporazuma. neobjašnjiva sama po sebi. pita se Bergson. JESEN/ZIMA 2008 TEATRON 144-145 23 . Bergsonova teorija smešnog u svetu situacijsko-komičnog. kao i scenski pokret) da komičan može biti događaj koji skreće pažnju na ono što je fizičko kod jedne ličnosti. 32. Sterijino pozorje. Komičan prizor dobićemo ako obrnemo situaciju i zamenimo uloge. “18 Smešan je general koji o jednostavnim ljudskim situacijama izveštava s ozbiljnošću vojnog zapovednika i komična je predstava o ponašanju ljudi u jednostavnoj ljudskoj situaciji. “ A drugarica znatiželjno pita: „A gde se boje upoznaju. Beograd 1993. Lapis.

U njegovim dramama za decu preovlađuje jezik našeg vremena. Njima se postiže veći stepen iluzornosti predočene radnje i pojačava ritam. kremšnit. u kome se. Aleksandar Popović nalazi različite forme. ali ima medenjaka za prsa. Njihovi karakteri proističu iz drugih karaktera. vrlo rado prihvatam! Kad već nikad nisam dobio medalju. Tako u svim Popovićevim dramama za decu ima i pesama. metaforičkog. pišinger. njami. način i postupak izgradnje likova... 24 TEATRON 144-145 JESEN/ZIMA 2008 . aliteracija. ali povremeno u govor lica prodiru i reči iz starine. po specifičnoj Popovićevoj zakonitosti i logici.. Jer ko ima celu radnju igračaka. marcipan. BAKA (gleda u korpu s ponudama): Ovde nema medalje. Kada ponavlja jednu situaciju. grilijaš. kapric-damu. Njam-njam-njam. Njihova je funkcija poetska i sasvim pragmatična. Oni deluju tako da njegove komedije za decu postaju pune neočekivanog humora. komizbrot. onomatopeja – učestale su stilske figure kojima se dočaravaju i oponašaju ra- zličiti zvukova. reči. Pozorište „Boško Buha“. Popović preuzima jezik određenih socijalnih grupa. muzikalnost predstave. neka svaku vanilu. bruh-kiflicu. već zato što mu je to tačka od koje započinje novi uzlet. muškaoconu. šamrolnu. ne smemo na tome škrtariti!. lovče. PRIKAZE (igraju i pevaju): Šuma šumi. am-am-am! Tako Aleksandar Popović piše pozorišnu bajku satkanu od mikrostrukturalnih elemenata. a nekog dugmeta. situacijom koja je nastala iz igre rečima – doslovnog i prenesenog. kombinuje poeziju i prozu. 54. pa sad ako ti. puslicu. nekada iz mesta i vremena. patišpanj. jedna dosetka razvijena je u bogat i duhovit dijalog. nemaš ništa protiv takvog odlikovanja. esnafa i to nabrajanje proizvodi komičan efekat. obrazac univerzalnog iskaza. gurabiju. figaro. ali se isplati.. čuma čumi. skoro fascinantna. žele i baklavu seče napola! Jesi li razumeo?19 Popović stvara poseban jezik. londosku štanglicu. granclu. po svojoj literaturi i. Kao i u dramama za odrasle. ja ti ga dajem. MAĆEHA: Zaista!. zastupljen je govor različitih 19 Aleksandar Popović. po svojoj asocijaciji ideja. nego ga više zanima slikovitost jezika od značenja upotrebljenih reči. CAR: Hitno javite kuvaru. Beograd 2001. LOVAC: O. hvala vam lovče. Kod njega je jezik polazište i utočište: slika sredine i slika oblika. i posle ga ubije dosada! MAĆEHA: Jeftinije je otvoriti sva vrata i sve prozore.. One postaju specifična odlika njegovih drama za decu. Karakteristična je. . čokolad bombicu. lenju pitu. naročito. njemu igračke brzo dosade. Nije mu cilj da se po govoru prepoznaju lica u govornoj komunikaciji. kitnkez. asonanca. baka želi da nagradi lovca zato što je spasao nju i Crvenkapu. generale. nova neočekivana situacija. rolat. veliko vam hvala! Zaslužili ste medalju za prsa. simboličkog značenja glagola ubiti.. išler. tama tami. TOKI-VOKI: Ima na ovome svetu mnogo stvari koje ubijaju ljude. magijske radnje. njami.. Rima.. tajh-puter. šamponez. dobro je da bar dobijem medenjak. Kada Snežanina maćeha i njen brat smišljaju način kako da se oslobode suparnice. ugradnja tih jezičkih elemenata. on to ne čini zato što nije našao bolji način iskaza. nekada iz jezika. Jednu od definicija komičnog koja potiče od Aristotela – „Smešno je neka greška i rugoba koja ne donosi bol i nije pogubna“ – možemo ilustrovati primerom iz Popovićeve drame. moku. Pepeljuga. pa neka je ubije promaja! Prenebregavajući uobičajena stilska rešenja i standarde. špric-krofnu. neverovatna ekonomičnost i savršenost izraza. U jeziku je srž Popovićevih dela. MAMA: O. To je stalno „vrzino kolo“ jezika. fraze čarolijske moći.. U završnoj sceni Crvenkape. Nekoga ubijaju tesne cipele. tatliju. vrti sav svet njegovih izmaštanih junaka. nugat. brdaricu.TEMA BROJA: BUDUĆNOST POZORIŠTA ZA DECU I MLADE ma. ja sam od nekog čula da je jedan engleski lord umro zato što je na njegovom odelu bilo previše dugmeta koje je svaki dan trebalo zakopčavati i raskopčavati! TOKI-VOKI: Ili joj treba kupiti celu radnju igračaka najednom! MAĆEHA: To košta! TOKI -VOKI: Košta. Jezik njegovih likova blizak je kolokvijalnom govoru. rum-kocku. milihbrot. bundevaru.. mafiš.

pustio je da se bajka ostvari u onom najbitnijem smislu. u smislu univerzalnog uspostavljanja harmonije u svetu. novi originalni motivi i njihova komična. NIŠRO “Dnevnik”. duhovita. Nolit. Motivi koji su poreklom iz bajke. narodno stvaralaštvo upravo sadrži veoma dobar i ilustrativan materijal koji je nemoguće ignorisati’’( Vladimir Prop.POREKLO KOMIČNOG U DRAMAMA ZA DECU ALEKSANDRA POPOVIĆA društvenih slojeva. maštovita ili delimično fantazmagorična obrada u „scenskim bajkama“ s oprezno ispoljenim optimizmom. rodova. 19). “20 Humor21 je ona spona kojom se najlakše postiže istovremeno zadovoljavanje i pedagoških i estetskih ciljeva dramske književnosti za decu. pored vrlo jasnog irnijskog tona. 50. reč o stvaranju novog roda. najveći su kvaliteti dramskih dela za decu Aleksandra Popovića. Novi Sad 2003. u kome zlo ipak zaslužuje odgovarajuću kaznu. 20 Valentina Pešić-Hamović. Inovacije. zapravo. pored naglašene persiflaže svih tradicionalnih strukturnih elemenata. međutim. Problemi komike i smeha. kojim se razlikuje od humora profesionalnih pisaca. 254 ). Književna zajednica Novog Sada. Ironija i bajka u dramama za decu Aleksandra Popovića. Detinjstvo. 21 „Ponekad humor folklora ima neke specifične osobine. „Pored svega što je Aleksandar Popović doneo kao novinu. JESEN/ZIMA 2008 TEATRON 144-145 25 . lokalizmi. on je ipak u jednom domenu ostao privržen dečjem osećanju i viđenju stvari. Beograd 1985. s ublaženom surovošću. odstupanja u književnosti moguća su na različitim nivoima: u pogledu vrsta. 3–4. Novi Sad 1984. Pre svega. „Humor je stvar razumevanja za ljudske ludosti. na primer romana naspram drame ili bajke“. tvrdi Pol Riker. „Promena roda se ne događa tako često: tu je. stvarni čovek koji nije idealan” (Rečnik književnih termina. s elementima poezije. Često. provincijalizmi. setan blagonakloni smešak prema ličnim slabostima u kojima se ogleda ljudska priroda.

Smrtno je dosadno kad na zabavi (ili u kazalištu) vlada mrtvilo. U pogledu djece kao recipijenata umjetnost je po pitanju smrti prilično suzdržana. „Naš dragi suprug. ” Michi dopunjava: „Otegnuo papke! Tako kažu na televiziji. na kraju je „krepao”. Krepao. Odzvonilo mu. djed i ujak iznenadno je i neočekivano preminuo u 79. u svakome trenutku. hipermodernu robu slikama umirućega. u mojim rukama mirno ćeš snivati!” Umiranje i smrt bili su u umjetnosti za djecu i mlade tabu do sedamdesetih godina. smrt je kao tema našla svoj izraz. djede. ” religiji. I u uvijek živome kolokvijalnome jeziku. I nitko se više ne usudi reći da je netko umro. otac. U Schubertovoj pjesmi Smrt i djevojka ona umiruje prestrašenu samrtnicu: „Ne boj se. vrhunski se rezultat za nekoliko minuta postiže ubijanjem letećih i puzajućih „neprijatelja”. Reci iskreno. nisam žestoka. Očito u našem svijetu postoji zasićena ponuda neizravnog doticaja sa smrti. mrtav. sklopio oči zauvijek. u udarnome dječjem terminu. Djed obolio od raka i osuđen na smrt u knjizi za djecu Elfi Donnelly Zbogom. u vesternima. Smrt je prisutna u svim svojim zamislivim i ne26 TEATRON 144-145 JESEN/ZIMA 2008 U . ” S druge strane. Michi. prilika je „mrtva šansa”. bajka braće Grimm Gevatter Tod (Striček smrt) ili Hofmannsthalova drama Jedermann (Svatko) pokazuju posve različite slike smrti. književnosti i folkloru. Riknuo. Primjerice Dürerova Tri jahača apokalipse. drven.TEMA BROJA: BUDUĆNOST POZORIŠTA ZA DECU I MLADE Volfgang Šnajder TABU SMRTI U KAZALIŠTU ZA DJECU I MLADE „Umrijeti je onako kako je bilo prije nego što smo rođeni. ujutro i poslijepodne. a tko poslom ne ostvari „crkavicu”. glad. godini života. rekla sam tiho razgovara sa svojim unukom Michijem posve otvoreno o tom ritualu prešućivanja. filozofiji. mitologiji. umiranje i smrt pronašli su svoje mjesto: odjeća je „za riknut”. u svim mogućim varijacijama danas se susrećemo sa smrti. vlada inflacija krvoprolića i pokolja. a ne umro. atentati. Napustio nas je i zaspao. točka. a da to ne smeta nekom većem broju gledatelja. Međunarodni proizvođač odjeće na veliko reklamira svoju jarku. Vijesti nam u kuću donose smrt u lako probavljivim zalogajima. Padovi aviona. na svakome koraku. nisu li i tebi ti ljudi blesavi?” Djed se sav zajapuri: „Pogreb umjesto ukopa. parapsihologiji. u svim umjetničkim vrstama. dakle. Bog ga je pozvao k sebi. građanski ratovi. prirodne katastrofe svjetlucaju na ekranu. preminuo. Na televiziji se masovno umire. Kompjuterske tvrtke od Sege do Nintenda nude smrt u obliku igre.

Nekoliko primjera! Oma (Baka) Huberta Habiga prema Peteru Härtlingu prikazuje baku i unuka Kallea. nasmrt bolesne i umiruće. Stvara se nužda konstruiranja prihvatljive situacije poslije smrti. primjerice. danas se takozvani tugujući. Nizozemskoj i Njemačkoj nastupilo sa željom da. Krasi ga obostrano razumijevanje i povjerenje. Izgledi da ih jednom jednostavno više neće biti. Petogodišnjaci smrt ne vide kao konačni kraj. sličnu bolesti koja se može izliječiti. Bakin odgoj. u Švedskoj. Bolest i starost. pa zbog toga razvija i strah od umiranja. ozbiljno shvati i dječje strahove? Mogu odmah reći: postoje komadi. između opisanih saznanja i njihove književne obradbe zjapi dubok jaz. ali nema njihovih inscenacija. osim pojedinih iznimaka. Na tim zaključcima Ingun Spiecker-Verscharen u svojoj knjizi Djetinjstvo i smrt temelji raspravu o suočavanju sa smrti u suvremenoj književnosti za djecu i utvrđuje da. Antropološka. koje se mijenjaju tijekom dječjeg razvoja. psihološka. brzinom. Osjećajne reakcije sada su očite. nepovratna smrt ljudi od krvi i mesa. Nad svakodnevicom nadvio se strah od bakine smrti. Mnoga djeca tada počnu razmišljati o smislu života. već je promatraju kao privremenu i reverzibilnu. Komad ukida tabu temu starosti osjećajnim prikazima svakodnevnih događaja. Ne postoje ustanove za daljnje obrazovanje koje na tu temu ne bi pripremile skup. kao i diljem svijeta zapažena publikacija Elisabeth Reed iz 1972. važno i poželjno za prevladavanje boli zbog gubitka drage osobe. više se gotovo ne prakticira. Otprilike u dobi od tri do četiri godine djeca se počinju svjesno suočavati sa smrću. Devetogodišnjacima je već jasno da ona bez iznimke pogađa sve ljude. bez jasnog znanja o njegovu značenju. Na izmaku 20. već može dati daljnje podatke: mrtvi ne dišu. evo još i jednoga kazališnog festivala! Činjenica jest da su se autori posljednjih godina tako spremno odazvali zadatku da pišu o smrti kao što obrađuju sve teme što ih pedagogija označava kao tabue koje valja srušiti. razvojnopsihološka. pedagoška i vjerskopedagoška saznanja podupiru ove tvrdnje. grobove i lijesove miješa se s fascinacijom i jezom. Međutim. piše književna znanstvenica Gundel Mattenklott u svojoj povijesti književnosti za djecu i mlade nakon 1945. Dok je prije smrt još bila dijelom života. Prvi put čini se da dijete uzima u obzir mogućnost smrti za sebe. ali i djelovanje nasilja. Bez ograničenja smrt se definira kao kraj života. a time i djeca. U prvome planu riječ je o problemima skrbi o djetetu bez roditelja. samo jedna stvar događa se u ovome društvu uspješnih u stiješnjenoj. između ostaloga. nije laka stvar pa za nju valja pobuditi razumijevanje. Uviđa njenu konačnost i ne izjednačuje ju samo s nemogućnosti kretanja. čiji su roditelji poginuli u automobilskoj nesreći. No kako kazalište za djecu i mlade postupa s tabuiziranjem smrti u našem društvu? Kako dramska književnost za djecu i mlade obrađuje temu smrti? I kako stoje stvari s ambicijama kazališta za mladu publiku. postiđenoj privatnosti: stvarna. Djeca pitaju o smrti: 80% njihovih strahova odnose se na vlastitu smrt ili smrt u obitelji. Baka i unuk moraju i s time živjeti. danas kod svih koji se bave književnošću za djecu nijedna tema ne nailazi na veće zanimanje od prikazivanja smrti i umiranja. nema časopisa bez odgovarajućeg tematskog broja. Zajedničko žalovanje. Dijete je u međuvremenu steklo razlikovno poimanje smrti. Asocijacije sa smrti i umiranjem imaju jednoznačno negativni predznak. bežičnom užurbanom komunikacijom i težnjom vječnoj mladosti. Već se upotrebljava odgovarajući vokabular. Naše društvo sve više odbacuje stare. iako dijete možda sluti da je umiranje povezano s patnjom i žalosti. u vremenu obilježenu pokretljivošću. S početkom školskog uzrasta pomalo se mijenja odnos djeteta prema smrti. smatraju se uzrocima smrti. međutim. Slutnja da će i sami jednom morati umrijeti pretvara se u sigurnost. Katkad negira smrt da bi odagnalo strah. iako znamo kakvo socijalnopsihološko značenje ono može imati. Thomas Gostischa napisao je svoj komad Die Orgel von Jochens Oma (Vergl Jochenove bake) za one od šest godina JESEN/ZIMA 2008 TEATRON 144-145 27 . autorova stvarna namjera sastoji se u senzibilnu opisu odnosa starice i dječaka. stoljeća. Poznajemo dječje predodžbe o smrti. drže podalje od samrtne postelje. Pogled se s periferije smrti okreće stvarnoj biti problema: što će biti poslije smrti? S početkom puberteta na površinu ponovno izlazi u nekim razdobljima zatomljeni strah od smrti. naravno.TABU SMRTI U KAZALIŠTU ZA DJECU I MLADE zamislivim izražajima. Djeca od šest do sedam godina sve više se bave popratnim pojavama smrti. A sada. koje je. nije pristojno umirati. Svi su oni suprotstavljanja različitih preduvjeta dvoje protagonista. nepodnošljivi su im. Još uvijek izgleda da „smrt” ne potiče posebne osjećaje. Zanimanje za groblja. srce prestaje kucati. S 8–9 godina dijete ima prilično realnu predodžbu o smrti.

Schaluppe tiho prilazi. a uskoro umire i on sam. komad Het verdronken Land van Milo za djecu od sedam godina naviše. Glazba. Ili.. koja obogaćuje život svog unuka poslije škole i tako što mu pomaže kod domaće zadaće. Balderova putovanja mogla su se vidjeti na Međunarodnome kazališnome festivalu u Freiburgu. Moram za Miloa pronaći potopljenu zemlju. Ona mu izvanredno čita i još bolje ga potiče na igru. Rothschilds Geige (Rothschildova violina) dramski je ispričana Čehovljeva novela Larsa Rudolfssona i Birgit Hageby. Likovi su baka i Jochen. Na taj način bakina smrt dobiva još jednu pozitivnu perspektivu. Rekviziti su simboli. LOTTE: Ali imam još mnogo posla.. Lotte promatra krajolik. koje joj s pomoću zmija i obrednog plesa predviđaju skorašnju smrt. u svakom smo trenutku predstave svjesni prisutnosti umiruće djevojčice u mračnoj sobi. Komad barata s dvije osnovne slike kojima se želi olakšati emocionalno razumijevanje. a vergl je simbol za to da i od bake nešto može preživjeti. koja poslije njezine smrti ponovno oživi svaki put kad Jochen pokrene vergl. Ad de Bont napisao je komad pošto mu je sestra stradala u zrakoplovnoj nesreći i – kako je to prikazao u jednom interviewu – kad je razmišljao o tome što bi se dogodilo da mu smrt odnese i majku. Kao gledatelji. koji izgleda „mokro. Ona ne može bez mene. baratanje čajem i drvetom stvara slike siromaštva i štedljivosti. brežuljke.. žene uzimaju zmije i polako odlaze. koji nakon majčine smrti sve vrijeme provodi skupljajući novac za operaciju srca. Jednoga dana odvezu je u bolnicu. violina život.. nizozemski autor i umjetnički direktor We28 TEATRON 144-145 JESEN/ZIMA 2008 derzijdsa iz Amsterdama napisao je 1984.. Pripovjedač je hipohondar. Vrhunac jednostavne radnje je smrt stolarove supruge.. nestat ću isto tako nenadano kako sam se i pojavio. I dok Milo odmah shvaća što se dogodilo.. Na brodu na uzburkanome moru ili pri jurnjavi motociklom oduševljava svojom kreativnošću. Peter Rinderknecht i Simon Hostettler pjevaju i pri tom pripovijedaju o životu. ali doživljavamo prekrasnu pripovijest s lutkama i plišanim životinjama u velikome svijetu. Hoćete li možda tačke? Napravit ćemo si druge. Dugo promatra Lotte... Peć kao središnja točka života uvijek je prisutna.. mnogo stariju? Ja sam još tako mlada! A zmije! Jesu li pri sebi? Bolesne su! Morate pokušati još jedanput. Sigurno ćete doći do drukčijeg rezultata. Niste li možda mislili na neku drugu Lotte? Neku. To svojstvo izražava i jedan stari vergl. čamac i tačke drugim očima.. ili. Nakon toga Lotte susreće jednu bijelu i jednu crnu ženu. lijes simbolizira smrt. zrak. Stojimo na njoj!” Milo i Hanne odlaze dalje pošto Hanne odbaci štake. Obećala sam. molim Vas. Neću nikomu reći. A vi me nećete tražiti”. što ih je – kako kaže – izumila. Lotte. (Dok Lotte izgovara tekst. Pripovijeda o dječaku Milu i djevojčicama Lotti i Hanni u potrazi za takozvanom potopljenom zemljom. Ne biste li mogli umjesto mene uzeti nekog drugog? Recimo. Hanne se opire toj spoznaji. Prvo je predstavljena živahna starija dama s mnogo duha. a isto tako i Sofie oder was das Leben zu bieten hat (Sofija ili što život može ponuditi) Enrica Beelera i Petera Rinderknechta prema romanu Els Pelgrom.TEMA BROJA: BUDUĆNOST POZORIŠTA ZA DECU I MLADE naviše. Ona je glazbalu predala svoju dušu. Da se kladimo? Molim Vas. Schaluppea. BIJELA ŽENA: Imaš vrlo malo vremena. Tužna pripovijest o zlovoljnu stolaru koji izrađuje lijesove i optimističnu glazbeniku napisana je za sedmogodišnju i stariju publiku. Igra predstavu o smrti germanskog boga Baldera. a da dječaku ne kaže punu istinu o njezinom zdravstvenom stanju. ljigavo i zapušteno”. Još ga dugo ne mogu dovršiti.. što ga jednog dana želi Jochenu ostaviti u naslijeđe. ili Hannu! Njoj se sve gadi. Lotte ga opazi. snovima i smrti male Sofije. Taj komad trebao bi nas podsjetiti da iz svakog trenutka u životu izvučemo ono najbolje. Svoja razmišljanja rješava pozna- . čime je cijeli komad obilježen na poseban način. I moram se brinuti o Hanni. a želi im pomoći u traženju pod jednim uvjetom: „Kad je nađete. „da bih mogla ići s vama”. Milo u tačkama vozi invalidnu Hannu. Hanne i Milo otkrivaju mrtvu Lotte. Smrt i bolest vladaju i komadom Balders Reisen (Balderova putovanja) Petera Seligmana. vodu. Ad de Bont. Zastaje. Schaluppe nagovori Miloa da ostane u svome svijetu i ne upućuje se za Lotte. Još jednom Lotte ustaje sa samrtne postelje i objavljuje ostalim dvoma da su se cijelo vrijeme kretali u krugu: „Mi smo mislili da je potopljena zemlja negdje ondje – ali ona je ovdje. sestru svoje prijateljice Lotte... Nailaze na splavara Schaluppea. ) Schaluppe prati Lotte u smrt. Putovanje prikazuje umiranje kao radosnu pustolovinu.

shvaća značenje barem razmišljanja o njoj. ali i iskustvima s njom. već zato što mora umrijeti. Milo razmatra samoubojstvo. da bi na kraju izgledale poput pjesme. ipak se opredjeljuje za život iako mu on – nakon smrti prijateljice – trenutačno djeluje besmisleno. general.TABU SMRTI U KAZALIŠTU ZA DJECU I MLADE Igra. a može se igrati već za djecu od tri godine. povezuje priču o čarobnoj šumi sa stvarnosti svakodnevice kao da se to samo po sebi razumije. Hanne. I ono što baka pripovijeda o ocu. u velikoj opasnosti od samoubojstva. To je izazvano neposrednim součenjem sa sestrinom smrti. već se prema kraju. orao. hermelin. Ad de Bontov tekst na ključnim mjestima radnje predviđa glazbu u predstavi: Vier letzte Lieder (Četiri posljednje pjesme) Richarda Straussa. osim postojane uloge dječaka. odnosno divlje životinje. Dok Lotte umire bez jasna razloga. poznatih iz raznih bajki. nijema djevojčica. katkad na otvorenoj sceni: osim bake. mačka. Riječ je o drami u obliku bajke. starica. čarolijom stvara mnoštvo daljnjih uloga stalnom preobrazbom. Glavni lik. šumar. tu su njezin otac. dobra vila. već upravo živi od toga što se. slikom onoga što se događa u životu poslije smrti. sve više povlači u ispričanu bajku. Pogođena su i sama djeca. duga) i fantastične likove (bijela i crna žena koje predviđaju budućnost). motiv smrti konkretizira se na primjeru bake koja pripovijeda priče. Ne moraju umirati samo stari. Važna značajka komada je preobražaj. ali i uputama rasvjeti ski- cira slike koje tužnomu sadržaju daju lijep oblik. Uz klasični obrazac bajke o dječaku koji odlazi u potragu za srećom i pri tom sazrijeva kroz doživljaje u zlokobnome svijetu-šumi. Raj? Ad de Bont igra se maštom gledatelja tako što spaja realne mogućnosti (plovidba čamcem. Glazbom. Neusporedivom radikalnošću i jasnom kauzalnošću pripovijeda o mislima o smrti. sova. ratnome dezerteru. koja do tada nikada nije vjerovala – kako kaže – „besmislici” o potopljenoj zemlji. Med Reventberg napisala je komad Das kleine wilde Tier (Mala divlja životinja) za Narodno kazalište u Göteborgu. Ne samo da mu dostaje troje glumaca. Dječaka JESEN/ZIMA 2008 TEATRON 144-145 29 . čime se nakratko udaljava iz sfere bajke. Splavara Schaluppea uzeo je iz arsenala figura mitologije mrtvih. Pozorište „Boško Buha” tom slikom. Ne samo da komad počinje izravnim obraćanjem pripovjedačice djeci. Kindertotenlieder (Pjesme mrtvoj djeci) Gustava Mahlera. div. kad stvari postaju najdramatičnije.

Dječak ograničene mogućnosti kretanja pokušava prodrijeti u svijet umjetnom inteligencijom. scena DJEČAK: Ali. Vidiš. Zajedno s prijateljem Thomasom. tako si stara. Tunstroem pokazuje aspekte bespomoćnosti. DJEČAK: Moraju li svi umrijeti? BAKA: Da. mogućnosti ophođenja sa smrti. koja se na kraju priče ipak ponovno budi. rezultat apsurdan: „Bog je trapez od grožđica. Ondje prijeko bilo je poput odmaranja na toplom. u kojem zli likovi predstavljaju same ružne misli djeteta – a sve završava dobro. a ona mu nježno pjeva uspavanku dok ne zaspi. ide u krug i vraća se na početak. ključni su trenuci u dječakovu životu. On to zna i bori se protiv toga tako što kreće u potragu. glupo. Pokušaj je osuđen na neuspjeh. Heiko ispituje starca. ja sam tako užasno stara. To je u komadu razina svakodnevice na kojoj Tunstroem pokazuje ljudsku bespomoćnost. To je zatvoreni svijet predodžbi. ” Tunstroem dijeli ovu potragu za Bogom u kaleidoskopski slijed scena u drami s postajama. izgubila je volju za životom („Ne znam isplati li se živjeti kad život samo zadaje bol. Sve sam vidjela što sam htjela i čula što ljudi govore. davno je izgubio svoju djetinju vjeru pa često u molitvi čezne za osjećajem naivne zaštićenosti („Bilo je dobro. DJEČAK: Ali ja se uopće ne mogu sjetiti kako je bilo prije nego što sam se rodio! BAKA: Evo. Ima rak i mora umrijeti. filozofske misaone konstrukcije. glupo! Poslije ovog ispada dječak položi glavu u bakino krilo. DJEČAK: Ali bit ću tužan ako mi odeš! BAKA: Nije glupo ponekad biti tužan. jest. Ne vjerujem da mala divlja životinja izaziva ili pojačava strah. ” Predstava zahtijeva blizinu publike. metafizički fenomen Boga. te svećenika i njegovu suprugu o njihovim vjerskim predodžbama. zar nećeš uskoro umrijeti? BAKA: Da. Med Reventberg kaže da jaki efekti odgovaraju jakim osjećajima djece. Heiko je vezan uz invalidska kolica. pokazuje predstava Predodžbe o Bogu Goerana Tunstroema. hoću vjerojatno. reduciranu promjenjivu 30 TEATRON 144-145 JESEN/ZIMA 2008 scenografiju i dva do tri umjetnički vrlo vješta glumca. sposobna odgovoriti spontanim reakcijama publike. 3. Ne sviđa mi se trend da se strah izolira. a inače će sve biti kao i sada.TEMA BROJA: BUDUĆNOST POZORIŠTA ZA DECU I MLADE div pretvara u divlju životinju. u kazalištu Unga Klara u Stockholmu. ”) Liječnik izjavljuje kako nije ovlašten za duševnu brigu o smrtno bolesnu djetetu. Djeca se boje i to ne valja umanjivati. loše je! Glupo. kao i smrt djevojčice. a pri tom još umjetnički dojmljivo u kazalištu za djecu može odigrati susret sa smrti. DJEČAK: I što onda kad umreš? BAKA: Onda će stolac za ljuljanje biti prazan. promotri s distance i utvrdi da nije tako strašno. DJEČAK: Jest. intimnu atmosferu s pomoću otvorena prizorišta. znanstvenika. Tunstroem. upravo tako. S pomoću iskustveno-pozitivističke metode pokušava rasvijetliti transcendentni. a Heikova preopterećena majka reagira panično. u Švedskoj poznat pisac. Svoje računalo puni podacima o svijetu i predodžbama o Bogu što su ih razvile razne religije. Određuju fabulu što je pripovijeda autorica. u svome komadu postavlja pitanja o smislu života i održanja pred licem smrti uz pomoć vjere. Život je tako pun slika. „Pogrešno je umanjivati dječji strah od života. Svećenik se hvata za riječi iz Biblije. Thomasova majka. koji pati zbog prijateljeve bolesti i rastave roditelja. koja je nakon nesreće već jednom bila klinički mrtva. Realističnim likovima pridružuje simbolične: kardinala koji želi po- . ti također. bako. Zato je premijerna predstava održana u malenu plavome kazališnome šatoru. U prvotni ga oblik može vratiti jedino ljubav djevojčice. a umirovljenik vjeruje u najmanju točku na svijetu. nisam se svega toliko bojao. DJEČAK: Je li ružno umrijeti? BAKA: Umrijeti je onako kako je bilo prije nego što smo rođeni. Bakina smrt na početku priče. Riječ je o usamljenosti i strahu od usamljenosti kod djece. DJEČAK: A ja? Što će biti sa mnom kad budem posve sam? BAKA: Život je stalno oko tebe. Sigurno ću uskoro umrijeti. kojima se komad želi suprotstaviti vjerom u okolinu. a da na njih ne može odgovoriti. ali to nije psihološki strukturirana drama o umiranju. Koliko se iskreno surovo. znanstvenik vjeruje u jednu nedohvatnu fizičku silu. premijerno prikazana 1985. a netko me držao kao ptičje jaje. ”) Njezin sin Thomas.

Komad ne pokazuje njegovu patnju. ” Svećenikov sin Tunstroem upotrebljava potragu za smislom od raka oboljeloga Heika u svrhu žučljiva satiriziranja crkve. ali ima dijelova teksta. Komad mu je nakrcan. koji nagovješćuju postojanje perspektive: u nadi Thomasove majke u oslobođenje („Kako je lijepo. ovo nije bilo pravedno! Želio je vjerovati u Tebe. što ubuduće ne moram živjeti. zar ne? Tražio Te. Bože. U stvarnosti ni djeca nisu pošteđena. koji dijele svoju bol.Plava ptica. gotovo prekrcan postavljenim problemima i vjerskim shemama. izopćena anđela koji više nema doma u ljudskome svijetu. ”) i samoga sebe. tu su ožalošćeni (Harlekin. U kazalištu za djecu. mislila sam. ” JESEN/ZIMA 2008 TEATRON 144-145 31 . U obliku fantastične predstave želimo ponuditi publici mogućnost da prepoznaju i prerade vlastitu stvarnost. Ali odakle sam došao?. a njegova smrt olakšanje svima. teškim kamenjem. Mačka nudi rješenje samoubojstvom. To nije baš mnogo. malu pankericu. ”). Autor ne propisuje oblik pozornice. No možda si se plašio da bi mogao otkriti kakav si ti blef. ali Heiko umire u većim mukama. Velikim. ” I. Duge monologe ublažuju scenski prekidi. konačno... glasnika vjere koji više ne može prenijeti nikakvu poruku. to je odvažna izjava za javnost. Sebe bih trebao slaviti. koje inače rado nudi jasne odgovore i ohrabrujuće završetke. U prvome su planu riječ i likovi. konačno. spreman zbog vjere žrtvovati sina Izaka. ” Nedostojan završetak? Harlekinova zaključna rečenica „Još ima nade!” zvuči kao prazna izjava. ali ni ne prešućuje bol: „Netko me bombardira kamenjem. a Thomas je uzrujan: „Slušaj. ” i. u rečenici iz prologa: „Znati da ću umrijeti znači znati da živim. a kad tamo: ja. To se odražava i na dramski oblik. Thomas i mali Panker). mačku – simbol tame i Sotone – onaj mefistovski lik koji muči Heikovu savjest mišlju kako je njegova bolest teret. ali skandinavski kazalištarci ni ne žele više: „Ne vjerujemo u bijeg kao protuotrov za teške životne situacije. Heiko umire. Harlekina kojemu je dosta crkvenih poruka o spasenju pa si uzima slobodu lude da se iz svojeg ateizma oda vlastitom uvjerenju: „Nigdje ničeg. Mogao si mu mirno dopustiti da još neko vrijeme traži. u Harlekinovu prihvaćanju života („Živim bez razmišljanja. Iznutra. Pozorište „Boško Buha” stati papa i radi toga postaje otac Abraham. Tunstroem ne uljepšava smrt i ne bježi od vlastite bespomoćnosti. U to vjerujem.

sa 75 centara u svetu. Ne o smrti. O ovoj tezi o promjeni diskursa valja još raspravljati. Dok Vergl Jochenove bake i Rothschildova violina realistično razumljivo prikazuju kako smrt može razdvojiti dvoje ljudi. Autorima se daje prilika da idu do granica života ili razuma. Izdavač je biblioteke Svetska pozorišta za decu i mlade. No djecu i mlade ne može se otpremiti ni rajskom utjehom u koju sami odrasli ne vjeruju. ali ipak je nešto sasvim posebno. Bavi se istraživanjem područja kulturnog obrazovanja. Opažamo. Iz knjige: Wolfgang Schneider. Tunstroem pripovijeda o pripremama na smrt isto kao Baka. svijet koji valja živjeti. nemilosrdna. s najavom otpora smrti i plediranjem za život. jer ona je apsolutna granica naših vrijednosti i predodžbi. umetničkom direktoru Kazališta Mala scena. Kazalište za djecu. Balderova putovanja ili Sofija. Usprkos tome djeca još uvijek razmišljaju o najvišim stvarima. Pri tom je estetizacija smrti jednako upitna kao što njezina neuljepšana brutalnost izaziva gađenje i strah. a od 2002. Od 1997. lokalnih kulturnih delatnosti. dr Volfgang Šnajder (Wolfgang Schneider) direktor je Instituta za kulturnu politiku Univerziteta u Hildeisheimu. Nijedan od navedenih komada ne uljepšava činjenicu da život prestaje smrću te da smrt može biti grozna. međutim. Filozofija za djecu novi je odgovor na ta pitanja. da se pri tom sve više gubi religija. . predsednik je ASSITEJ-a Nemačke. Reventberg je utkala smrt u bajku o samoći da bi osvijetlila jedan aspekt te tematike. jer ako kazalište za djecu i mlade sebe želi shvatiti kao kazališnu umjetnost. a da se ne priklone postojećim religijama. Uredništvo Teatrona zahvaljuje Ivici Šimiću. To znači konkretan prikaz bez uljepšavanja. de Bont u svojoj Potopljenoj zemlji barata fantastičnim sredstvima i metaforama koje otvaraju mogućnost oslikavanja smrti. te obrađujemo mitove o kralju Arturu i svetome Gralu. predsednik Međunarodnog ASSITEJ-a. Kazalištu za djecu i mlade je dvostruko teško jer mora voditi računa o publici čiji strah od smrti ne valja pojačavati s pomoću neograničeno realističnih prikaza umiranja. pripremne i nepripremljene. ali iz koje perspektive? Podižemo Tolkienove i Endeove vizije propasti svijeta do statusa kultnih knjiga. doživljavamo renesansu bajki o čarobnjacima. na ustupljenom izdavačkom pravu za tekst. ali što je s nadom u život prije smrti? Smrt je važna u kazalištu za djecu i mlade kad se spomenuti komadi zaista igraju u kazalištima za djecu i mlade. a većina je ljudi izgubila konkretne predodžbe o tome kako izgleda život poslije smrti. Biblioteka Mala scena. pita Thomas H. kazališne predstave za djecu i mlade o životu i smrti.TEMA BROJA: BUDUĆNOST POZORIŠTA ZA DECU I MLADE Primjeri ilustriraju različite pristupe tabuu smrti u kazalištu za djecu i mlade. čak da je prekorače. Macho u svojoj knjizi o „metaforama smrti”. neprobojna granica šutnje. tuzi i smrti u kazalištu za djecu i mlade poslije velikih šezdesetosmaških nada u revolucionarne promjene zemaljskog života u žarište dolazi njegova prirodna granica. Smrt nikako nije „jedna od tema”. Žele da ih se shvati ozbiljno. kao i kulturom i umetnošću za decu i mlade. Ova kritika odnosi se na sve primjere osim Tunstroemova. Kazalište za djecu i mlade ne bi pri tom trebalo zaobići egzistencijalna pitanja. a ni zavaravati ga jeftinim iluzijama. „O čemu govorimo kada spominjemo smrt?”. Smrt se predstavlja kao nešto prirodno. Kako pripovijedati o njoj? Stari mrtvački obredi gotovo su nestali. 32 TEATRON 144-145 JESEN/ZIMA 2008 Valja obratiti pozornost na još nešto. Kazalište za djecu i mlade pokušava izvući smrt s odjela intenzivne njege u dječju svakodnevicu – u okviru svojih estetskih priredbi. priče u kojima se glumi svijet. a druga mogućnost je okretanje temi smrti. Takvom je prikazana u suvremenome kazalištu za djecu i mlade. mora odustati od pedagoško-didaktičkih namjera. niti slijepi užas kralja pred crvom koji napada lice mrtvog Engidua. Bavimo se krajem. Kazalište za djecu i mlade pripovijeda priče. Zagreb 2002. Napomena: Prof. kao i brojnih drugih značajnih publikacija u oblasti pozorišta za decu i mlade. Ne može pokazati ni užasno carstvo prašine. udruženja pozorišta za decu i mlade. možda i nepravedna. kojim Engidu pokušava pripremiti svog prijatelja Gilgameša na gorku istinu smrti. prevod Andy Jelčić. Pogađa stare i mlade. S pričama o odlasku. Kazalište Mala scena. o Bogu i tajnama života.

Počinjemo od četvrte godine života. da je interesovanje za „metodu” tipično buržoaski stav. Sada ćemo obrazložiti zašto je okvir za proletersko vaspitanje od četvrte do četrnaeste godine proletersko pozorište. Građansko vaspitanje mlađe dece je. zato što ta. klasne povesti. Proletersko vaspitanje mlađe dece treba. Svakako da buržoazija ima svoj sistem vaspitanja. Svakako je proleterskom vaspitanju pre svega potreban okvir. JESEN/ZIMA 2008 TEATRON 144-145 O 33 . Svugde važi. ideja u cilju koje se pristupa vaspitanju. Na taj uzrast samo ono što je istinito može delovati produktivno. retorike itd. Proletersko vaspitanje mora se zasnivati na partijskom programu. moramo ih proleterski vaspitati. Samouverenost parlamentarne tuposti posledica je toga što je to zatvoren krug odraslih. u okviru pedagodije svakih šest meseci počela primenjivati neka nova metoda s najnovijim psihološkim domišljatostima. ideologija dokoličara i lezilebovića. stručno polje u okviru kojeg se odvija vaspitni proces. po sebi krajnje bitna. neljudskost sadržaja tog sistema ogleda se u tome što je on nemoćan pred ranom dečjom dobi. Ali. novi naraštaj. Za proletarijat bilo bi sasvim nepodnošljivo kada bi se. a to nije slučaj kod odraslih. ideologija do deteta dopire samo u formi fraze. Ali. Mi s istrajnošću postavljamo jedno sasvim jednostavno pitanje: koji je to instrument za vaspitanje proleterske dece u duhu klasne svesti? Pri tome se ovde nećemo oslanjati na dostignuća metodike nastave i didaktike. kao u buržoaskim obdaništima. adekvatno samom klasnom ustrojstvu buržoazije.Valter Benjamin PROGRAM ZA PROLETERSKO DEČJE POZORIŠTE UVOD d svih sila pred kojima se odjedanput i sasvim nepripremljen nađe bilo koji proleterski pokret koji je u nekom trenutku proizašao iz sheme parlamentarne diskusije. pre svega. kao što je to slučaj kod buržoazije. ali i najopasnija. asistematično. Sistem u ovom kontekstu znači okvir. svojim sistemom da se razlikuje od buržoaskog. Ali partijski program nije instrument vaspitanja u duhu klasne svesti. tačnije rečeno na klasnoj svesti. a ne. pa tako ni pedagogija nije izuzetak. postavlja se pitanje kako da postignemo to da za deset ili dvadeset godina svi delaju po partijskom programu. Na decu fraze. Tu fraze nisu ni od kakve koristi. Za godinu dana možemo postići to da sva deca u zemlji ponavljaju te fraze. jer mnogo pre nego što decu možemo proleterski podučavati (iz oblasti tehnike. najjača je. ). nemaju nikakav uticaj.

Puna je sentimenta i sujete. ne ugrizemo za jezik pred prizorom detinjeg života. I to ne kao signal podsvesti. već kao signal iz sveta u kom deca žive i vode glavnu reč. Takav kolektiv bio bi narodni sabor. ) Time što ćemo osujetiti upravitelja kao „moralnu ličnost” otvorili smo put istinskom geniju vaspitanja: posmatranju. nimalo lucidnog vaspitnog rada koji buržoaski režiser vrši nad buržoaskim glumcem. Stoga „učenje o signalima” nije puka floskula. Zašto? Zato što u dečjem klubu ne bi opstao nijedan upravitelj koji bi se i usudio na tipično buržoaski pokušaj da neposredno utiče na decu kao „moralna ličnost”. tako je za proletersko dete proletersko pozorište dijalektički određeno mesto na kom se ono vaspitava. U dečjem pozorištu nema pozicije koju bi mogla zastupati superiorna publika. To je pozitivna dijalektika pitanja. koji je za buržoaziju nevidljiv. A opet samo radnička klasa ima nepogrešivo osećanje za bivstvovanje kolektiva. putujućih komedijaša koji su krali decu. (A upravo se na tome zasniva režija u buržoaskom pozorištu. Više je to otpor i strah koji izaziva svest o tome da upravo pozorište budi u deci najveću snagu budućnosti. Ovde nema neposrednog uticaja. kako psiholozi to vole da tumače. Pozorište savremene buržoazije određuju ekonomija i profit. kao u buržoaskom pozorištu.) Jedino što je važno jeste neposredni uticaj upravitelja na decu preko odabira tema. Ako se u devet od deset slučajeva. vojska. a sa sociološkog stanovišta ono je. Budući da se ceo život sa svom svojom nepredvidljivošću i ispunjenošću jedino u pozorištu javlja kao zaokružena celina. U ovom siste34 TEATRON 144-145 JESEN/ZIMA 2008 mu nema onog brzopletog. Upravitelj kluba ne drži mnogo do tog okončavanja. pre svega. Samo posmatranje će pak (i ovde tek počinje vaspitanje) svaki gest ili čin deteta shvatiti kao signal. proleterskom dečjem pozorištu je kao publika potreban krajnje neumoljiv kolektiv. Ovde su izvođenja sporedna. Posledica takve svesti je i to što buržoaska pedagogija prezire pozorište. (Skrećemo pažnju na poznate izložbe najnovijih dečjih crteža. Nova saznanja o deci do kojih se došlo u ruskim dečjim klubovima rezultirala su u maksimi: dete je u svom svetu diktator. usputna. Organizacija je postala središte proleterskog dečjeg pozorišta. Kako bi tek reagovali kada bi izbliza osetili vatru u kojoj se deci stvarnost i igra do te mere stapaju da bi odglumljena patnja ili odglumljeno iskušenje mogli postati stvarni? Ali izvođenje predstava u ovakvom pozorištu nije. potiskivanja i cenzure.TEMA BROJA: BUDUĆNOST POZORIŠTA ZA DECU I MLADE Za vaspitanje deteta bitno je da ono obuhvata ceo njegov život. Zadatak upravitelja je da te detinje signale oslobodi iz . Radnička klasa ima privilegiju da se s najvećom mogućom pažnjom okrene dečjem kolektivu. instrument senzacionalizma. zadocnelog. Ono predstavlja srž ljubavi bez sentimenta. Kao što su boljševici prvi pokretom podigli crvenu zastavu. fabrika. Da bi bilo delotvorno. kada bismo pametovali ili učinili nešto što je najbolje po nekog drugog a po našim merilima. Onaj ko nije sasvim zatupeo možda će se i stideti. Neminovne moralne ispravke i smernice će dečji kolektiv sâm sebi dati. poput nekog nestašluka kojim će ta deca nakratko prekinuti učenje. Ovde nema morlanog uticaja. Taj kolektiv nije nosilac samo najveće snage nego i najaktuelnije. Ali ni to nam nije od koristi. Jednom rečju: klasa. Aktuelnost s kojom deca stvaraju i delaju zaista je bez premca. Ali takav kolektiv je i samo dete. pravi cilj napetog kolektivnog rada koji se odvija u dečjim klubovima. latencije. Ovo je činjenica i kao takva je i proverljiva: za buržoaziju ništa nije tako opasno po decu kao pozorište. onda nijedna vaspitna ljubav ništa ne vredi. Tu nije u pitanju samo preživelost starog građanskog bauka. osnovni motiv boljševističkog vaspitanja. Stoga izvođenje dečje predstave na odrasle mora delovati kao istinska moralna instanca. Skoro svaki detinji gest predstavlja naredbu ili signal u svetu u koji su samo retko genijalni ljudi bili kadri da zavire. Nasuprot tome stoji proletersko dečje pozorište. Ali zato odlučno moramo istaći da to pozorište nema nikakve veze s pozorištem savremene buržoazije. zadataka i postavki. tako je njihov prvi instinkt bio da organizuju decu. Vaspitači su tačka napetosti u kolektivnom radu. SHEMA NAPETOSTI Nećemo se upuštati u raspravu da li je ili nije dečje pozorište koje ćemo ovde opisati potpuni pandan velikom pozorištu na vrhuncu njegove istorije. Njemu je bitna napetost koja se dešava u izvođenju. Za proletersko vaspitanje bitno je da se taj proces odvija u ograničenom polju. koje se inače nikada ne okončava. i ispred i iza kulisa. Pre svih Žan-Pol.

tako i nasuprot napetosti stoji rešenje. Improvizacija je dominantna: to je stanje u kom svi signali. muzike. do izrade rekvizita. rasplet naspram zapleta. Pozorište kao prolazna umetnost ujedno je i dečja umetnost. plesa. To se postiže u različitim sekcijama. Pre će biti da je slikar neko ko detaljnije opaža rukom tamo gde oko više ne može. znamo da je i za ovu delatnost gest sama suština. i samo izvođenje predstave je improvizovana sinteza ovih disciplina. Razvoj tog detinjeg gesta sve do različitih izražajnih formi. Jer nema te pedagoške učenosti kojom bi se moglo predvideti kako će deca naučene pokrete i sposobnosti uz hiljade iznenađujućih varijacija JESEN/ZIMA 2008 TEATRON 144-145 35 . Pred tim rešenjem upravitelj u potpunosti stupa u pozadinu. Prvi je Konrad Fidler u svojim Spisima o umetnosti pokazao da slikar nije neko ko vidi naturalističnije. improvizacije. Svima im je zajedničko to da središnje mesto zauzima improvizacija. isplivavaju na površinu. neko ko receptivnu inervaciju očnog mišića pretvara u stvaralačku inervaciju ruke. Ono što se iz dece izvuče kao zaokružen „rezultat” nikako se ne može po autentičnosti meriti s improvizacijom. Malo pozorište “Duško Radović” opasnog carstva puke mašte i da im dâ egzekutivnu moć nad temama. slikarstva. kako bi uspomenama iz mladosti onda mučili sopstvenu decu. i gestovi kao nosioci tih signala. poetičnije ili ekstatičnije od drugih ljudi. Svaki detinji gest predstavlja savršen spoj receptivne i stvaralačke inervacije. na kraju je tim štićenicima i ormane i sećanje napunio kršem koji će ovi čuvati s ganutošću i strahopoštovanjem. naposletku. recitacije. jer samo ta sinteza u sebi nosi jedinstvenost s kojom se detinji gest po- javljuje u sopstvenom kontekstu.PROGRAM ZA PROLETERSKO DEČJE POZORIŠTE Mali princ. Smisao svakog detinjeg rezultata nije u proizvodu namenjenom za „večnost” nego u gestu koji postoji u „trenutku”. Aristokratski diletantizam koji od svojih štićenika očekuje takve „umetniče rezultate”. zadatak je raznih sekcija. SHEMA REŠENJA Kao što nasuprot vaspitnom karakteru rada u sekciji stoji izvođenje predstave. I upravo stoga predstave i pozorište moraju biti sinteza tih gestova. Držeći se striktno likovne umetnosti.

Prevela s nemačkog Jelena Pržulj . koja tu i tamo može da podstakne na neku nerealnu akciju i koja se i izjalovi čim čovek na izlazu iz pozorišta malo trezvnije razmisli. Ono je za dečji svet ono što su karnevali bili u drevnim kultovima. Ali to i nije namera. tako ona i iz deteta mami najgenijalnije varijacije u punoj raskoši. ali ne mogu formalno ovladati detetom. To naročito važi za decu. Buržoazija od dece zahteva disciplinu i njome ih žigoše. Kada odrasli igraju za decu. Sve se okreće naglavačke. Proletarijat disciplinuje tek mlade proletere – ovde ideološko klasno vaspitanje počinje tek u pubertetu. Oni ne vuku sa sobom nikakve sladunjave uspomene na detinjstvo koje bi ih kasnije mogle omesti u nesentimentalnim aktivnostima. postavlja omladini. „Kultura omladine” nastoji da postigne bezizgledni kompromis: usisava mladalački entuzijazam preko idealističkih refleksija o sebi samoj. tako za vreme predstave deca na bini i podučavaju i vapitavaju pažljivu odraslu publiku. Frankfurt am Main. i kao što je u Rimu za vreme saturnalija gospodar služio roba. Deca koja su se na ovaj način bavila pozorištem oslobodila su se u ovim predstavama. 1969. Njihovo 36 TEATRON 144-145 JESEN/ZIMA 2008 detinjstvo ostvarilo se u glumi. Ovakvo pozorište ujedno je i za dete kao gledaoca jedino upotrebljivo. (1928) Walter Benjamin. Über Kinder. On ih postaje svestan tek u ovom divljem izlivu dečje mašte. nema istinski revolucionarno dejstvo. novi podsticaji koje često ni sâm upravitelj tokom rada nije mogao da predvidi. Neće nam više biti potrebne „liberalne” metode i „empatične” vaspitačice koje su „pune razumevanja” i „vole decu”. Proleterska pedagogija superiorna je po tome što deci ne uzima detinjstvo. Istinski revolucionaran je tajni signal nečeg nadolazećeg koji probija iz svakog detinjeg pokreta. Izvođenje predstave jeste ona velika stvaralačka pauza u procesu vaspitanja. U novije vreme buržoaska pedagogija i novi buržoaski naraštaji pokušavaju da svoju nespretnost nadomeste u pokretu koji zovu „kulturom omladine”. U formi igre sadržaji i simboli te borbe mogu – ili čak i moraju – biti uključeni u taj prostor. Izvođenje predstave odnosi se prema vaspitnom učenju kao dosledno oslobađanje igre u kojoj odrasli može jedino da bude gledalac. Propaganda ideja. Stoga prostor u kom se ono odvija ne treba izolovati od klasne borbe. Ova nova tendencija predstavlja pokušaj da se zataška sukob između zahteva koje građansko društvo. Jugend und Erziehung : mit Abbildungen aus der Sammlung Benjamin. to se svodi na lakrdiju. Suhrkamp Verlag. kao i svako drugo političko društvo. Stoga proletarijatu nisu ni potrebne one hiljade reči kojima buržoazija nastoji da u svojoj pedagogiji zamaskira klasnu borbu.TEMA BROJA: BUDUĆNOST POZORIŠTA ZA DECU I MLADE spojiti u jednu pozorišnu celinu. a ona energiju nikada ne crpe iz onog što je neposredno političko. Javljaju se nove snage. Kao što je i za profesionalnog glumca premijera često divna prilika da u uvežbanu ulogu ubaci poneku uspelu varijaciju. kako bi neprimetno formalnu ideologiju nemačkog idealizma zamenila sadržajima građanske klase. Ovakvo dečje pozorište nosi u sebi snagu koja će uništiti pseudorevolucionarno prenemaganje savremenog buržoaskog pozorišta. Proletarijat ne sme svoje klasne interese približavati omladini preko ideologije kao prljavog sredstva koje je predodređeno da minira detinju sugestibilnost.

stvaralaštvom i učenjem. adolescenti… To što se dešavalo. a društvo sve teže može da ispunjava svoju ulogu stvaranja uslova za život koji će mladim generacijama omogućiti da im vreme odrastanja bude ispunjeno pozitivnim podsticajima. od životnog je značaja pronaći prostore koji će se otvoriti za kreativno angažovanje mladih.Ljubica Beljanski–Ristić POZORIŠTE I MLADI — MODEL KOJI OBEĆAVA „Pozošte i mladi – kakva tema za razmišljanje i za umetnika. a pre svega saznanjem i osećanjem da im se budućnost gradi u miru i dobrim odnosima sa svetom koji ih okružuje. posebno oni u kriznim godinama. najviše trpe marginalizovane grupe. prolazimo kao društvo kroz brojne krize koje nije lako izdržati ni prevladati. ako u određenom periodu mladi budu lišeni pravih ljudskih i kulturnih podsticaja. i još traje. štetni učinci po njihov razvoj mogu da budu nepopravljivi. posebno kada je rad kroz poJESEN/ZIMA 2008 TEATRON 144-145 K 37 . pokazalo se da napredni modeli pozitivnog društvenog i umetničkog delovanja. ako ne i sasvim onemogućava. Ono što je zanimljivo kao svojevrstan fenomen takve vrste. Najpogođenije oblasti života su upravo one koje i u normalnim uslovima predstavljaju segmente o kojima treba da se vodi posebna društvena briga i zaštita. normalan razvoj i uključivanje u društvo. nisu uslovi koje jedno društvo treba da stvara i obezbeđuje onima koji odrastaju. i za pedagoga. Tokom devedesetih godina. ali preti i novim globalnim krizama. Jer. i na to nas upozoravaju stručnjaci. dramu i pozorište. stari i najmlađi. Iako političke i reformske promene kod nas nisu uvek išle u prilog nastojanjima da se na pozitivan i konstruktivan način prevladaju ovakva stanja. mogu da se pojave i ostvaruju na način i iz razloga koje nismo očekivali. čak ni oni koji naizgled profitiraju. Stručnjaci koji se bave društvenim krizama i uticajima takvih životnih okolnosti na odrastanje promovišu ideju da kreativno angažovanje mladih. radošću. predstavlja napredan model pozitivnog društvenog i umetničkog delovanja – model koji obećava. posebno kada je u pitanju veza „pozorište i mladi”. Jedan od osnovnih razloga jeste porast problema i situacija koje postaju nagomilani produkti prepreka za samoostvarivanje.” Žan Vilar ada se normalno uključivanje mladih u društvo dovede u pitanje. posebno rad kroz igru. Ipak. pa sve do danas. širenjem vidika i otvaranjem mogućnosti. Negativne posledice se u takvim okolnostima sve više ispoljavaju. Svi delovi društva su izloženi negativnim uticajima i niko nije pošteđen. igrom. i za čoveka od vlasti.

ali i podstakao neke nove poglede i stavove. deluje…I. ovu vrstu aktivizacije ostvarivali su upravo oni koji su inače okrenuti sopstvenoj stvaralačkoj i umetničkoj delatnosti i koji u normalnim uslovima ne pokazuju veliko interesovanje za društveno delovanje. u procesima procene u odnosu na trenutnu situaciju. pokušavali su da otkrivaju mogućnosti savladavanja tih izazova i problema kroz pozorište. veštine i osetljivost za aktivnosti koje na kreativan način. otvorenost prema stanjima i iskustvima drugih. ali i otkrivanje sopstvenog stvaralačkog i umetničkog delovanja na način koji sadrži i nov model društvenog aktivizma. već upravo obrnuto: zajedno s mladima. Ako prihvatimo stav da. najsnažnije od svih umetnosti. značaj njihovog stvaranja. a to je da su umetnici. “. Pokazalo se da je potreba za učestvovanjem u kolektivnom poslu za očuvanje smisla i ljudskih vrednosti u odbranu života na poseban način otvorila svet umetnika i svet mladih jednih ka drugima. gde se umetnost (posebno pozorište) otkrivala kao vrlo aktivan. ali čini da se uradi više od stanja u kome smo se sticajem okolnosti našli. empatijsko razumevanje drugih. posebno kroz inovativne. razumevanje i prevladavanje različitih situacija.. koji su se godinama bavili uglavnom sopstvenom umetnošću. jer progovora o realnosti. pre svega pozorište – na poseban način otvorila za mlade i izgradila uslove za vredna umetnička i životna iskustava. pokreću motivaciju i otkrivaju kreativne izazove koji vode ka izboru i koji mogu da podstaknu nalaženje i očuvanje smisla čak i u najtežim okolnostima… Živo ostvarenje ideje ovakvog angažovanja i neposredno istraživačko praktikovanje jednog takvog „modela koji obećava” desilo se krajem devedesetih godina. drama i pozorište nude učenje kroz iskustvo i istraživanje alternativnih rešenja. progovarajući jezikom umetnosti i kroz osmišljene procese preobražavanja impulsa imaginacije. niti su radili s mladima da bi ostvarivali sopstvene umetničke i rediteljske zamisli. nude specifična razjašnjenja. što je posebno važno. jer poseduju profesionalna znanja. sukoba. ali istovremeno zaštićen prostor osnaživanja. stvaraju ovakve prostore istovremeno stvaraju optimalne uslove za pružanje emocionalne podrške. pokazalo se. „. u ovakvim okolnostima osetili potrebu da svoje umetničko iskustvo podele s generacijama mladih. Jezikom i snagom umetnosti aktuelno čine vidlljivijim. Posebno je bilo značajno to što je taj projekat potvrdio činjenice koje je život u uslovima krize. pomažu u jačanju samopouzdanja i samopoštovanja. njihov zajednički angažman postao je polazište drugačijim pristupima umetnosti. novu energiju. drama i pozorište mogu na specifičan način kod mladih da pokrenu promene. postoji značajan zajednički imenitelj: emocije. kreativne i interaktivne forme rada. izražava. novu budućnost. izazvao brojne polemike. kao i u pozorištu. S velikim uvažavanjem i divljenjem postali smo svedoci takvih pokretačkih poduhvata koji su stvarali zajedničke svetove u kojima se umetnost – ponovo ističemo.. To je bio projekat koji je Evropska kulturna fondacija pokrenula pod nazivom „Umetnost za društvene promene” i koji je. Okupivši se u svojevrsnim kreativnim i umetničkim laboratorijama. sankcija i ratnog stanja na ovim prostorima doneo kao fenomen vredan istraživanja. ne može prevazići i udruženim snagama stvarati nova dela. Drama i pozorište. kreativnosti i očuvanja slobode. S tim u vezi. kako u našoj tako i u drugim sredinama. prihvatljivijim.TEMA BROJA: BUDUĆNOST POZORIŠTA ZA DECU I MLADE zorište u pitanju... podstiču izvlačenje sopstvenih snaga i pronalaženje načina da se bolje komunicira. podstiču prihvatanje drugih.. ne postoje tako čvrste granice koje snaga ljudskog uma. Nisu težili ni ka tome da pruže gotove odgovore i rešenja za izazove i probleme realnosti. upravo zbog svog naziva. Od samog početka program je bio nadahnut uvidom u posebne aktivnosti jednog broja umetničkih organizacija i umetnika širom Evrope. U situacijama krize može se reći da umetnici koji u neposrednom dramskom i pozorišnom radu s mladima. i u realnosti.. Iako ponašanje čoveka nije isto u realnim životnim situacijama ili dramskom predstavljanju tih situacija. sebe i 38 TEATRON 144-145 JESEN/ZIMA 2008 svojih mogućnosti. pored delovanja. I kao što je istakao jedan od učesnika ovakvog delovanja. osvetljavanje. Bilo je važno i to što se ovi umetnici nisu okrenuli mladima da bi stvarali komercijalno pozorište „za” mlade ili studije glume. Na sebe nisu preuzimali ulogu psihologa ili socijalnih radnika niti su umetnost koristili kao terapeutsko ili obrazovno sredstvo. okupljenog oko neke ideje. savremeni pristupi u oblasti drame i pozorišta u radu s mladima predstavljaju taj izuzetno važan prostor kulturne i društvene samosvesti. najvećim delom iz našeg okruženja. razvoja i održivosti je neprocenjiv. ekspresije i komunikacije u simboličke forme radili da se ne izgubi osećanje stvarnosti i da se sačuvaju i osnaže kapaciteti za pozitivno . pozorišnim tehnikama. prepoznatljivijim.

godine u podsticajnom okviru najznačajnijeg festivala novih pozorišnih tendencija na našim prostorima – na Bitefu u Beogradu. a za svet jednu umetničku praksu koja svojim trajanjem i uticajima otkriva jedan sasvim specifičan koncept opstajanja kroz turbulentnu realnost. istovremeno postao svojevrsna interkulturalna istorija i budućnost teatra. Malo pozorište “Duško Radović” delovanje i prevladavanje pritisaka. kada se otvoreno počinje menjati. istovremeno istupajući iz stvarnosti. i to promenu u realnosti s onom vrstom transformacije kada se zatvoreno počinje otvarati. U prostorima imaginarnog. ovaj festival neprekidno prati. stvarno desi i oseti kao jedna konkretna društvena promena. kao jedan od važnijih festivala na pozorišnoj karti sveta i jedna od najznačajnijih kulturnih institucija naše zemlje. Mogućnost da se umetnost za društvene promene. a učesnici u tim promenama znaju i mogu da osete njihov pun smisao i značenje. i na ovim našim prostorima.OD TRAGEDIJE DO PERFORMANSA Klaus i Erika. Važno je istaći da je Bitef. ali i postajući njen snažan komentar. Rastući i razvijajući se. Dokazao je da u društvu u kome je nastao predstavlja antitradicionalnu pojavu. misao jednog kulturologa da i u najtežim trenucima mladi u uslovima stvaralačkog odnosa s odraslima stvaraju bit civilizacije i u tom stvaralačkom procesu u pravom smislu revitalizuju civilizaciju koju nasleđuju. u kome je svaki član grupe ravnopravan učesnik umetničkog stvaralačkog procesa i akcije koju su osećali kao svoj iskreni društveni angažman. delujući na fiktivnom planu. u međusobnoj saradnji i razmeni i zajedničkom osnaživanju kroz proces otkrivanja. da angažuje veliku kreativnu energiju koja donosi promenu. Ovaj izuzetno značajan susret realizovan je 2000. koji se te godine održavao tridest četvrti put. Pokazalo se da ovakva vrsta procesa pokreće motivaciju i imaginaciju. a koji inače nisu bili u komunikaciji. ovakva vrsta rada otkrivala je. Bilo je važno da su svoje angažovanje videli u istinskoj interakciji s mladima. ne samo kao projekat Evropske kulturne fondacije već kao praktično ostvarenje ovih ideja. podržava i istražuje najnovije svetske pozorišne tendencije. prevazilazeći političke i kulturološke granice. realizovana je kroz neposredan susret i razmenu iskustva umetnika koji su bili okupljeni oko ovih programa u zemljama u okruženju. JESEN/ZIMA 2008 TEATRON 144-145 39 .

pod okriljem i sa značajem koji se dobija kada se desi pojavljivanje na Bitefu. Evaluacija je bila namenjena umetnicima i njihovoj ulozi u radu s mladima u uslovima krize. Hofšteter (Godel. sukoba i ratova između zemalja u okruženju. strukturirajući svoje „čudesne petlje” u koncepcijsku postavku. rata i sukoba. o primerima alternativa i lokalnih inicijativa. I nije slučajno što ovu igru od samog početka prati i potpomaže teorijska postavka koju je u svojoj knjizi Gedel. kroz edukaciju i razmenu iskustva pedagoga i umetnika. Teatrom pokreta Mimart i gostima iz Holandije i Engleske). progovorila je „Igrom za život” kroz projekat „Magične petlje. Negujući dalje koncept troglasja. reklo bi se. a završna prezentacija postavljala je pitanje „Drama za promenu – fikcija ili realnost”. Plavim pozorištem. takođe počela postojano da gradi spojeve između tri različite oblasti – pozorišne umetnosti. kao jedna velika složena kompozicijska igra. Bah – jedna beskrajna zlatna nit promovisao Daglas R.. o aktuelnim kulturološkim problemima vezanim za manjinske identitete.TEMA BROJA: BUDUĆNOST POZORIŠTA ZA DECU I MLADE Nije slučajno što se upravo na Bitefu otvorio prostor za jednu ovakvu misiju. Simbolički se vezujući za muzičku formu koja je postala i ostala njen koncepcijski znak. ali je cilj bio ponovno uspostavljanje vrednosti i značaja saradnje i razmene u regiji. realizovali u sedam zemalja jugoistočne Evrope. takođe otkrivala svoje „troglasne invencije” kao neku vrste programske metafore i.. možda i važnije od građenja spojeva između tri različite oblasti ili tri nivoa realizacije programa. Susret je imao tri programska bloka. i danas se ističe kao koncept koji se utemeljio kao specifičan izraz Bitefovih novih pozorišnih tendencija. organizovan je petodnevni program posvećen projektu „Umetnost za društvene promene” kroz niz radionica i javnih prezentacija pod nazivom „Igrom protiv nasilja”. posebno u odnosu na otvaranje i integrativne procese u evropskim okvirima. Uvodni performans pod nazivom „Polifonija igre. program se uvek gradio na tri nivoa: kroz susrete i radionice razmene između mladih. i kroz otvorene predstave. U organizaciji Centra za dramu u edukaciji i umetnosti CEDEUM (s Pozorištem odrastanja. tu su se dogodili i neki spojevi koji su još bili nezamislivi zbog tenzija izazvanih godinama krize. obrazovanja i društvenog angažovanja. U središtu pažnje našao se problem nasilja. Tri organizacije. slikarstvs i muzike. sankcija. mreže. Ešer. otkrivajući svoje troglasne invencije i snagu „čudesnih petlji” između tri. pozorišta”. mnogozvučnost. U organizaciji Centra za novo pozorište i igru (CENPI) održan je dvodnevni seminar za umetnike i kulturne menadžere s programom upoznavanja projekta „Umetnost za društvene promene” i predavanjima o umrežavanju. Escher. jedno novo poglavlje u koncipiranju programskog segmenta koji je otvoren. uvek sastavlja po principu koji pružaju višeglasje. i sa završnom diskusijom o temi „Ka novom pozorištu”. prezentacije i razmenu doživljaja s gledaocima. potpuno različite oblasti: matematike. može se reći. proširivši svoje ime u Bitef Polifonija. program Bitef Polifonije se. kao i pitanje kako se od njega zaštititi. trampe – beskonačni preplet projekata”. odnosno na pitanjima umetničke veštine. prirode i načina funkcionisanja pozorišnog prostora kao zaštićenog prostora u situacijama u kojima su se našle zemlje u okruženju. Douglas R. Omen teatrom i Erg Status plesnim teatrom) i Centra za novo pozorište i igru CENPI (sa Romskim teatrom Suno e Rromengo). Asocijacije nezavisnih teatara ANET (sa Dah teatrom. našle su se zajedno u nekim „novim harmonijama” i javno se oglasile porukama koje su duboko menjale odnose uspostavljene . Stručnjaci Evropske kulturne fondacije organizovali su izuzetno zanimljiv i podsticajan evaluativni sastanak u vidu radionice sa ciljem da se prezentuje dvadeset sedam projekata celokupnog programa „Umetnost za društvene promene” koji su se. kontrapunkt. ali koji se nije zatvorio već nastavio da se razvija tokom sledećih godina. Hofstadter) kao GEB teoriju. razmeni iskustava i pojačanoj pažnji u odnosu na ulogu i odgovornost umetnika u radu s mladima. Centar za dramski odgoj BiH. drame. video-prezentacija programa koji su se odvijali na našim 40 TEATRON 144-145 JESEN/ZIMA 2008 prostorima. Bach – an Eternal Golden Braid. desio se ovaj susret. I tako. Fokus je bio na osnaživanju kroz pozorište. uz podršku Evropske kulturne fondacije i Fonda za otvoreno društvo.. kako ga prevazići. Bitef Polifonija je. Ali.. na izazovan i podsticajan način koji je ponudila GEB teorija. Prezentacija jednog ovakvog programa u okviru Bitefa pokrenula je. Pod nazivom „Polifonija” dobio je značajan prostor u katalogu i okupio veliki broj zainteresovanih. Hrvatski centar za dramski odgoj HCDO i Centar za dramu u edukaciji i umetnosti CEDEUM.

Bitefa 2005.. I to je bio put kojim je tokom sledećih godina postojanja išla Bitef Polifonija.. ali je krenula „.. Tema 37. uklapajući se u temu 38. Negujući tradiciju koju je program „Umetnost za društvene promene” pokrenuo.OD TRAGEDIJE DO PERFORMANSA u „stvarnom” svetu. ali i izraz onih kreatanja koja u umetnosti. modeli kojima se i dalje samo teži. Bitefa 2004. godine bila je „Budućnost pozorišta je u filozofiji” (Bertolt Brecht). godine bila posvećena velikom stvaraocu i umetniku bajke Hansu Kristijanu Andersenu. Vreme će pokazati da li se i Bitef Polifonija.. Bitef Polifonija je 2005. Bitef Polifonija je prezentovala različite metode i strategije obuke kroz proces-dramu i interaktivni teatar. godine „Nove tendencije. ali i na pitanjima koja se otvaraju uvodenjem „drame i pokreta” u zvanični obrazovni sistem/kurikulum i onih tendencija u svetu i kod nas. i druge strasti” i bavila se reformskim promenama i razvojnim projektima u okviru kojih rad s mladima kroz pozorište sve više otkriva i otvara svoje prostore delovanja. odnegovala da istovremeno bude svojevrsna istorija i budućnost pozorišta za nove generacije.Bitef se 2001. godine bavio temom „Eros&Etos”.. Bitef Polifonija 2004. Tema 36. JESEN/ZIMA 2008 TEATRON 144-145 41 . posebno kada su u pitanju osetljive teme. i druge strasti”. pozabavi „globalnim pitanjima” inovativne prakse teatarskih stvaralaca u različitim oblastima umetničkog. u oblasti poznatoj pod nazivom „Drama/teatar u obrazovanju” (Drama/Theatre in Education). kao i veliki Bitef. Tema 39. obrazovanju i društvenom angažovanju označavaju nove pozorišne tendencije kada se govori o radu s mladima i za mlade. Bitef Polifonija se svojom programskom postavkom takođe našla „Na tragu bajke". a 4. procesima evaluacije pod nazivom “Stvaram − dakle. bila je podsticaj da se i 3. a 2. Postavši redovan prateći program Bitefa. Bitef Polifonija. „Novi (svetski) pozorišni poredak”. Bitef Polifonija se samoizgrađivala kroz promene koje su bile odraz društvenih kretanja u okruženju. Bitefa. Bitef Polifonija je uvek pratila izabranu glavnu temu Bitefa. onda bi se pažljivom analitičaru programa Bitef Polifonije otkrili svi oni nagoveštaji novih kretanja koja su kasnije postala željene okosnice strateških razvoja. pod nazivom „Učini da se tvoj glas čuje – Ka novoj drami i pozorištu u obrazovanju”. tragom pozorišta za velike i male lične priče“. Bitef Polifonija je u okviru ove teme imala podtemu „Ovo je stvaran svet zašto pozorište”. Bitef Polifonija je ponudila„Nove harmonije” kroz projekat trening . kako u formalnom i neformalnim oblastima obrazovanja tako i u oblastimma kao što su socijalna. obrazovnog i društvenog rada. Fokus je bio na pitanjima koja počinju da se otvaraju i koja traže odgovore kada se govori o interdisciplinarnosti i multikulturalnosti u radu s mladima u drami i pozorištu. otkrivajući svoje „troglasne invencije” i snagu „čudesnih petlji” između tri..radionica koje su se bazirale na autorskim pristupima. Bitefa 2003. metodama rada. I ako bismo želeli da napravimo pregled onih dešavanja koja bi se mogla označiti kao nove pozorišne tendencija kada se govori o pozorištu i mladima. reklo bi se. imala je naziv „Novi ugođaji.. potpuno suprotstavljene strane. i ta tema je u okviru Bitef Polifonije postajala njena „zlatna nit”. postojim”.. godine program Bitef Polifonije organizuje CEDEUM uz podršku Bitefa. a 6. nosila je višeslojan i prilično mnogoznačan naslov „Na tragu bajke i antibajke«. Od 2001. zdravstvena zaštita i slično.

Možda je to onaj pravi model koji obećava. a Bitef Polifonija je tom nazivu dodala nove teme. participatorne i interaktivne predstave. u zatvorima… Poseban programski blok bio je posvećen profesionalnim pozorištima za decu koja istražuju nove pozorišne tendencije i neguju visok umetnički kvalitet. osetljivim pitanjima i temama. istraživati i promovisati inovativno. bez obzira na to koja će biti glavna tema Bitefa. Značajno mesto imali su partnerski projekti. podstiče promene i menja ustaljenu praksu. slikarstvom i muzikom). u radu s decom i mladima i potreba za integrativnom strategijom koja će odgovoriti na kritične trenutke ljudske istorije: socijalno raslojavanje. društvene kohezije i održivog razvoja… Bitef Polifonija će i sledeće godine biti otvorena upravo za ovakvu vrstu sopstvenog angažovanja i pokušaće da odgovori aktivno na ove različite društvene i kulturne potrebe mladih danas. a to je ASSITEJ Srbije. kao i prethodnih godina. otkrivati nove „troglasne invencije”. U svetu se ističe značaj i važnost uloge umetnosti. dobivši naziv „I to je pozorište – igra. Bitef Polifonija je posebno bila posvećena aktuelnim pitanjima svakodnevnog života mladih i njihovog odrastanja. suočiti s angažovanjem koje nam tek predstoji. za predstave i akcije „prava na pozorište” koje će omogućiti veću pristupačnost pozorišta deci i mladima iz marginalizovanih grupa.. Deveta Bitef Polifonija 2008. reklo bi se. potpuno različite profesije: umetnika. integracije u društvo.. koje se bave aktuelnim ili izuzetno osetljivim temama odrastanja. Jubilarni 40. san…” Bitef Polifonija se posebno posvetila temi igre kao osnovi u pozorišnom radu s najmlađima. godine unosi nove projekte i novog programskog partnera. marginalizovani. U domaćim okvirima znamo da su to nove repertoarske orijentacije nekih od naših najznačajnijij institucionalnih pozorišta za decu i mlade koja se.. Svet prepoznaje jedinstvenu ulogu koju umetnost može da ima u ostvarivanju kulture mira. Možda će naše razmišljanje u tom pravcu da nas otkrije onakvima kakvi jesmo. inkluzivni i interkulturalni pristupi i međunarodna podrška ovakvoj vrsti delovanja. 42 TEATRON 144-145 JESEN/ZIMA 2008 otvaraju za inovativne. Inače. nosilac realizacije programa Bitef Polifonije od samog početka je Centar za dramu u edukaciji i umetnosti CEDEUM. Deseta Bitef Polifonija će. dakle. posebno kroz međunarodne partnerske projekte. nacionalni centar međunarodne asocijacije pozorišta za decu i mlade. delom zbog jubileja i svoje tradicije. pedagoga i čoveka na vlasti. kultura. kreativan i interaktivan. participativno i angažovano pozorište mladih i za mlade koje otvara aktuelne teme. podjednako tražeći odgovore u stvarnosti i realnom svetu koji ga okružuje ili u mašti i fantastičnim svetovima izmišljenih bića i pojava. umetnost. za oživljavanje ideje „porodičnog pozorišta”. Bitef pod nazivom „Pozorišna avantura 1967 – 2006” usmerio je i sedmu po redu Bitef Polifoniju da obeleži svoje delovanje tokom sedam godina postojanja „Varijacije za život. odnosima između generacija. Istakle su se grupe mladih koji se bave novim pozorištem.. posebno pozorišta. otkrivajući ga kao otvoren prostor slobode i delovanja za istraživanje najosetljivih tema i problema mladih do uključivanja onih koji su isključeni. društveno nasilje i marginalizaciju ključnih obrazovnih i kulturnih tekovina. godini nosio naziv „I to je pozorište…”.. međunarodnog razumevanja. Sledeće godine pokušaće da temu „Pozorište i mladi” istraži u „čudesnim petljama” koje će navesti na razmišljanje. reklo bi se isto tako. može nas. ali i na zajedničko delovanje (kao što je to GEB teorija uradila sa tri. obrazovanja. Bitef Polifonija će. Bitef je u 2007.. ako to uspemo. ali nas može voditi i ka nečemu kakvi tek možemo da postanemo. naroda.TEMA BROJA: BUDUĆNOST POZORIŠTA ZA DECU I MLADE Nazivi programskih blokova nosili su naslove njegovih knjiga i bili su tematski podsticaji za istraživanje univerzalnih i uvek aktuelnih pitanja o kojima čovek oduvek ima potrebu da priča i za kojima i dalje traga. getoizirani. I. dominaciju globalne kulture kompeticije. za projekte koji će ostvarivati posebnu edukativnu funkciju kao „pozorište u obrazovanju”. potpuno različite oblasti: matematikom. . Avanture pozorišta u obrazovanju za društvene promene 2000 – 2006”. ljudi. koji je inovativan. tri. nacionalni centar međunarodne asocijacije drame/pozorišta i obrazovanja IDEA.

suočava s dilemama i obučava umeću introspekcije. iskrenost. bez razlike. najčešće kod sagovornika prizovemo sliku bučnog gledališta koje. kvalitetnu umetnost za mlade. više ne nalazi uporište u savremenoj realnosti. a šarenilo i veseo ton predstave ustupi mesto crnosivom dekoru ili tumačenju komada. Kao za odrasle. da upotrebi sve svoje darove i umeća da kreira dobru. suočavanja sa sobom i izrastaJESEN/ZIMA 2008 TEATRON 144-145 K 43 .Diana Kržanić–Tepavac POZORIŠTE — MESTO KOMUNIKACIJE S MLADIMA I SVETOM Pozorište za lični i društveni razvoj ada kažemo pozorište za decu i mlade. uz obavezan vrisak kada se ugase svetla u sali i povremeno „pssst!“ iz mraka. Koliko svet odraslih uvažava decu? Da li umetnici prihvataju decu i mlade kao ozbiljnu publiku? Šta unižava mladog gledaoca? Više nego ikad mladima je potrebno veliko poštovanje i razumevanje. preko novih tehnologija i savladavanjem novih tehnoloških jezika. Pozorište deluje i podstiče lični rast i razvoj na raznim nivoima i ostavlja značajan trag u odrastanju. I da isprovocira mlade da se indetifikuju sa likovima na sceni i da kroz njihova iskušenja pokrenu put individuacije. Pozorište treba da ide u korak s onim što je stvarnost deteta. životnost sa scene. prati predstavu šarenog. Deca su danas važna ciljna grupa za posebno kreirane proizvode bez kojih se njihovo detinjstvo ne dâ zamisliti. kroz kulturne i proverene sadržaje. obogate detinjstvo u kome treba da bezbrižno uživaju i da ne budu uznemiravani. sanjajući da što pre odrastu. Deca se uče. Dva veka vladajuća podela na svet odraslih koji stvara materijalna dobra za kupovinu srećnog detinjstva i dece koja se ništa ne pitaju. Ovo se odlično uklapa u ideju odraslih kako da deci. I to ne mora obavezno da izostavi estetski doživljaj. Moguće je iskoristiti moć pozorišta i osnažiti mlade da tragaju za odgovorima iz realnog života o kojima odrasli i škola ne pričaju. Deca i mladi izloženi su. Mnogo se dece oblači i ponaša kao odrasli. postavljajući pitanja. tek treba da se suoče s novim iskustvima. uteha. da se tiče njegovog svakodnevnog života i da. daje impuls za razmišljanje. Deca su uvek na početku velikih i važnih otkrića. Umetnik je pozvan da stvara najbolje. veselog i jednostavnog sadržaja. agresivnoj takmičarskoj i konzumentskoj kulturi i izobilju nasilja i bezosećajnosti. treniraju da budu uspešni takmičari.

pozorište za mlade u Srbiji u potpunosti je u toku onoga što se događa na međunarodnoj sceni. napuštanju – odbacivanju. svetsku mrežu i osnivanje ASSITEJ Srbije (tada ASSITEJ SCG. Corona La Balance i Lampe. 2003) i početak rada na dansko-srpskoj pozorišnoj koprodukciji „Okamenjeni princ” (2003).TEMA BROJA: BUDUĆNOST POZORIŠTA ZA DECU I MLADE nje. . gde dodir s drugačijim donosi jaku podršku u prepoznavanju i oslobađanju . društvo koje je i samo u stalnom procesu promena (tranzicija). Ovaj napredak prati i priznaje domaća stručna javnost. Ali potvrda o visokim umetničkim dometima stiže i od međunarodne pozorišne zajednice u vidu učestalih poziva za gostovanja. smrti – nestanku. provere sopstvenih stanovišta. Pred pozorišne stvaraoce za mlade u našoj sredini postavljaju se višestruki izazovi. nagrada i poziva za zajedničke projekte. Aktuelizujući i ove teme. To je povratak u ASSITEJ International. ali ne mogu uticati na promenu opšte slike stanja pozorišta za decu i mlade. pohvala. pozorište može da pomogne u prvim pokušajima da se mladi snađu u društvu. formulišu zajedničke akcije. Sve veći broj pozitivnih reakcija. Među pozorišnim umetnicima. sameravanja. nametnula se ideja da pozorišna umet44 TEATRON 144-145 JESEN/ZIMA 2008 nost može i treba da odigra ulogu koja joj prirodno pripada u radu za decu i mlade i koja podrazumeva učešće u procesu šireg i dugoročnog društvenog delovanja. Protivnici međunarodnih mreža najčešće su oni koji u svemu vide pretnju i strah od gubljenja kulturnog identiteta . neodgovarajući i prevaziđen model pozorišta za decu uspostavljen u zemljama Istočnog bloka u 20. Svežim i inovativnim projektima u repertoarskoj ponudi vodećih pozorišta za decu i mlade. A svedoci smo obrnutog procesa. Tu je i stalno učešće ASSITEJ centra Srbije u transnacionalnim aktivnostima i značajnim međunarodnim događajima i stvaranje novih i učvršćivanje starih poznanstava i otvaranja puteva za saradnju. dodatno komplikuje ionako osetljiv proces odrastanja pojedinca. U samoj prirodi mladog bića je znatiželja i potreba da istražuje. oni pokazuju potrebu da se govori i o ljubavi – ljubomori. razvodu – rastanku. narastajuće potrebe dece i mladih za aktualnijim temama i savremenijim pozorišnim izrazom. uz posredovanje ASSITEJ Danske. međusobno se podržavaju. Prioriteti potreba i aktuelnosti tema brzo se smenjuju. Bez udruživanja je nemoguće raditi na ostvarivanju razvioja pozorišne umetnosti za mlade. novog impulsa. I to primaju. promoviše viši umetnički kvalitet i veću vidljivost pozorišta za mlade i podiže produkcijske standarde. sa ciljem da pomaže i prati razvoj. . Okolnosti u kojima rastu nove generacije. A mladi nepogrešivo prepoznaju najbolje. Poslednjih godina pozorište za decu i mlade u Srbiji doživljava vidljivu promenu i značajan napredak. različitim seksualnostima. . Od 2003. znatno je pojačano i vidljivo prisustvo naših profesionalnih pozorišta na međunarodnoj sceni i ostvareni veliki pomaci u razumevanju naših prilika i uvažavanju umetnika. Za to su potrebne mreže u kojima se članovi zalažu za iste ciljeve. pre svega. Pinokio. Svakako najznačajnija mreža u pozorištu za decu i mlade je ASSITEJ International. osnovan još 1965. od kada je ASSITEJ Srbije ponovo ušao u svetsku zajednicu. u kojem su. i potrebna je velika veština da se prepozna pravi trenutak da teško prihvatljiv sadržaj postane potreban i poželjan. veku i sada već bivšem sistemu i. Lične inicijative mogu se dugoročno nastaviti i svakako imaju veliki značaj. srpsko pozorište za decu i mlade ima niz pozitivnih iskustava i ostvarenih dobrobiti. učestvovali Malo pozorište „Duško Radović”. U novim realnostima i pozorišni komadi imaju drugačije dejstvo. Mreža predstavlja mesto izazova. kritika i priznanja pokazuje da se predstave srpskih pozorišta za mlade umetnički i produkcijski nalaze u samom vrhu svetskog pozorišnog stvaralaštva. učešća na inostranim festivalima . razmenjuju umetnike. Uprkos uverenju da će susret sa tabu-temama uplašiti i zbuniti mlade. Izvesno je da je na promenu percepcije slike pozorišta za decu i mlade u našoj sredini uticala slabost i manjkavost obrazovnog i nedostatak vaspitnog sistema. Svi koji imaju svoj interes da učestvuju su podjednako važni i jaki partneri. uspostavljaju kontakte. Ali od posebne važnosti za početak ubrzanog razvoja i značajnog izlaska profesionalne pozorišne scene za decu i mlade na međunarodnu scenu su svakako dva događaja koja su označila trenutak ponovnog uspostavljanja međunarodnih kontakata. iskazuje potrebu za istinskim umetničkim delovanjem i omogućuje originalne produkcije. uspostavljeni su kontakti i intezivirano učešće ASSITEJ centra Srbija u radu na važnim međunarodnim skupovima. ali i pojedinim kreatorima kulturne politike.

nastoji da zainteresuje i podrži pozorišne stvaraoce. ASSITEJ International je nevladina organizacija koja je do sada uspevala da doprinese identifikaciji brojnih problema u pozorišnom stvaralaštvu za mlade i nedostataka u oblasti kulturne politike. Mladi umetnici treba da sebi po godinama bliskoj puJESEN/ZIMA 2008 TEATRON 144-145 45 . doprinosi promeni slike o Srbiji stvorene devedesetih u svetu i skidaju deo tereta hipoteke kojima su opterećeni mladi. da prepoznaje potrebe iz oblasti svog delovanja i kreira projekte prema uočenim potrebama. reditelje. istraživačkom radu. scenografe. profesionalnog rada. ASSITEJ centar Srbije. zatim internacionalnih kolaboracijskih projekata. Pitanje je koliko će umetnici i stvaraoci u pozorištu za mlade u našoj sredini sami prepoznati potrebu i mogućnosti koje su im na raspolaganju. ASSITEJ Srbije je nevladina organizacija koja treba da predstavlja sponu između državnog aparata i civilnog društva. dramske pisce. Iskustva s međunarodnih skupova pokazuju da je ASSITEJ Srbije svojim dosadašnjim delovanjem učinio dosta i postigao dobre pozicije u međunarodnoj zajednici.MITOVI DANAŠNJICE I POZORIŠTA-SVETOVI sopstvenih snaga. nacionalnih centara i potrebna podrška u lokalnim sredinama za različite aktivnosti u čijem je središtu interes pozorišta za decu i mlade i kulturni razvoj. glumce pozorišta za decu i mlade i da se u svojim sredinama visokim umetničkim dostignućima izbore za adekvatno vrednovanje pozorišnih umetnika za mlade i time učestvuju u uklanjanju razlika između pozorišta za mlade i odrasle. ASSITEJ International podržava svoje članove u stvaranju regionalnih mreža i rešavanju specifičnih problema. Međunarodna mreža može biti ključ poboljšanja opšte mobilnosti njenih članova. kreiranju projekata koji služe razvoju kulturnog okruženja dece i razvoju dramskog pisanja i projekata koji služe daljem profesionalnom razvoju. a posebno u oblasti međunarodne saradnje. menadžere. po- država kulturnu raznolikost i dijalog među stvaraocima o svim pitanjima daljeg jačanja pozorišta za mladu publiku. iznad svega. kreiranju raznovrsnih inovativnih procesa i pristupa u radu s mladima.

2006. ASSITEJ Srbije promoviše i predstavlja srpsku pozorišnu scenu za decu i mlade na međunarodnom planu. profesionalnih pozorišta. Ostaje još pitanje kako će državne institucije umeti da prepoznaju i iskoriste stečene međunarodne pozicije ASSITEJ centra Srbije u budućim vremenima kojima preti narastajuća globalna svetska kriza i da li će podržati projekte ASSITEJ Srbije. koji deluju u oblasti profesionalnog pozorišnog stvaralaštva za decu i mlade u Srbiji. organizacija. termin pozorište za mlade odnosi se na više starosnih grupa mladih – od 12 godina-tinejdž. nastao u projektu „Budućnost“. ASSITEJ centar je osnovan da bi promovisao. Pinokio. ASSITEJ Danska. interaktivna predstava nastala na inicijativu Ljubice Beljanski-Ristić i radionice na Bitef Polifoniji 2007. „Boško Buha” (Srbija). Corona La Balance i Lampe. pod okriljem Švedskog Instituta i šireg projekta „Na granicama Evrope“. direktor Pozorišta „Boško Buha“.Association International du Theatre pour l’enfance et la jeunesse www. iako se misli na mlade završnih godina studija ASSITEJ International . saradnja Malo pozorište „Duško Radović“ i Upsalla Stadtstheater. i drugim sredstvima koja su na raspolaganju. a u cilju nastavka komunikacije s mladima. org ASSITEJ Srbija je nacionalni centar koji okuplja oko 40 članova. autorka Sara Jensen Topsoe. 2008. pokrenuto 2003. umetnicima i svetom . kao umetnički direktor Malog pozorišta „Duško Radović“ i Boško Đorđević . zajednički projekat Pozorišta 46 TEATRON 144-145 JESEN/ZIMA 2008 . Predstava je projekt Pozorišta „Boško Buha” iz Beograda. *uspešni kolaboracijski projekti Navodimo nekoliko veoma uspešnih i međunarodno priznatih i hvaljenih kolaboracijskih projekata – predstava koje su u dva najznačajnija pozorišta za decu i mlade u Srbiji pokrenuli i realizovali Anja Suša. 2007. „Miracle“ u nastajanju. profesionalnih pozorišnih grupa. osim rečima. ASSITEJ Srbija 2009. „Okamenjeni princ” pokrenut je na ličnu inicijativu Pitera Jankovića. „Okamenjeni princ“. manifestacija. „Tinejdž klub“. osnivača teatra Lampe iz Danske. theatre-epicentre.TEMA BROJA: BUDUĆNOST POZORIŠTA ZA DECU I MLADE blici ponude projekte koji će značajno uticati na promenu staromodnih predubeđenja o zabavnom i lakrdijaškom pozorištu i biti važni u procesu odrastanja mlade publike kojoj je. gornja granica nije definisana. org ). Batida (Danska). predsednika ASSITEJ Danske u 2007/8. autor Nikola Zavišić. ASSITEJ Turska. podsticao i pratio razvoj pozorišta za decu i mlade u Srbiji na najvišem umetničkom nivou. assitej. koji ima važnu ulogu u nekoliko drugih značajnih kolaboracija danskih i srpskih pozorišta koje će u daljem tekstu biti navedene. u saradnji s Pozorištem „Carte Blanche” iz Viborga u Danskoj. uz posredovanje ASSITEJ Danske. podržava međunarodne kolaboracijske projekte. podržava učešće naših predstavnika i predstava na svetskim skupovima i festivalima. jasno je. festivala i pojedinaca. umetnost i dijalog u pozorištu potreban. dramaturga i muzičara. aktivno učestvuje u stvaranju regionalne mreže EPICENTAR (www. „Igra“. pokrenuto 2005. učestvovali Malo pozorište „Duško Radović“.

uticala i na modernizaciju srpskog pozorišta. Na ovom putu Sofija Đorđević je imala neophodnu podršku napredne kulturne javnosti. Oslonila sam se na klasičnu teatrološku aparaturu sa željom da jednu legendarnu ličnost beogradskog pozorišta. Bila je agilan učesnik „istorijske avangarde”. Sva zbivanja u teatru koja su u datom momentu imala avangardni karakter bivaju podvrgnuta različitom tumačenju. koja je. bila je nesrećna za Narodno pozorište u Beogradu. Dve. na osnovu progresu sklonih kritičara. Odsustvo ukrštanja pozitivnih i negativnih stavova i vrednovanje značaja pojedinih faza za razvoj teatra i njegovo živo angažovanje u aktuelnom kolopletu vremena. Drugo nastaje u trenutku retrospekcije. Prva je bila Sofija Đorđević nazvana od milja „Coca”. vrlo često. pretočim u objektivno svedočanstvo za istoriju srpskog pozorišta. između ostalog. po mnogo čemu različite. Godina 1908. značaj i učinak u permanentnoj evoluciji glumačkog izraza i stila pozorišne umetnosti u nas. preselile su se u večnost. od koje je ostao samo trag sećanja. nastale u Evropi krajem devetnaestog veka. Jedno potiče od savremenika sklonih konzervativizmu u umetnosti i nespremnih za spoznaju složenih kulturno-umetničkih zbivanja i prožimanja svih oblika saznanja jedne epohe u kreativnom ostvarenju. koja je toga leta JESEN/ZIMA 2008 TEATRON 144-145 P 47 . osećam dužnost da podsetim na njeno delovanje. dovodi. do prenebregavanja značaja i doprinosa pojedinih predstavnika avangardnog kruga pozorišnih umetnika. Danas. sto godina posle smrti Sofije Đorđević. kako je definiše Ričard Šekner. ali izuzetno značajne dramske umetnice.ESEJI Olga Milanović STOGODIŠNJICA SMRTI SOFIJE ĐORĐEVIĆ (1880—1908) Tragom istorijske avangarde u srpskom pozorištu re četrdeset pet godina napisala sam monografsku studiju o glumačkoj delatnosti Sofije–Coce Đorđević u Narodnom pozorištu u Beogradu i objavila je u Zborniku Muzeja pozorišne umetnosti Srbije. prekratkog životnog veka. kako u repertoaru tako i u dramskom izrazu. mala primadona psihološke drame. kada se s većom objektivnošću mogu sagledati učinci prethodnih generacija.

Bogoboj Rucović. angažovan je 1893. Publika je sa zadovoljstvom primila realistički način glume. traženja i postepenog usvajanja novog. koja je svojim delovanjem obeležila prvu deceniju dvadesetog stoleća. U procesu beskompromisnog isticanja umetničkih ciljeva. eksperimenata s operetom i operom i popularnog vodvilja. je stalni član Hrvatskog zemaljskog kazališta u Zagrebu. ona je omogućila da se isti repertoar koji je prikazan u evropskim pozorišnim centrima s tradicijom. Njena majka. Od 1872. Realizam postepeno zamenjuje romantizam. posebno za kulturu scenskog govora. bila je jedna od obrazovanijih glumica. gde se razvija novi stil naturalizma i dramskog realizma pod uticajem Antoana i Linje-Poa. U ovom periodu i publika je preživljavala svojevrsni preporod. Risti Odaviću i Branislavu Nušiću. Najveći uticaj za izbor repertoara lišenog kompromisa s konzervativnom publikom imaju Janković i Grol. posebna pažnja obraća se izvođenju savremenih domaćih dramskih dela. ali nije bila dovoljno zrela da prihvati i podrži umetnost savremenog pozorišta. manje uspešnog u tragediji. nemačka i ruska pozorišta postaju privlačniji uzor od bečkog Burgteatra pretežno klasicističkih tendencija. septembra 1880. preminula je poslednjeg dana decembra. od 1881. Neposredni kontakt naših najobrazovanijih ljudi sa francuskom civilizacijom stvara od njih neumorne borce za usvajanje savremenog kulturnog obrasca. otac Cocin. pevala je u horu i igrala manje uloge. 48 TEATRON 144-145 JESEN/ZIMA 2008 Prevashodna zasluga za kvalitet predstava koje su skromnim sredstvima izvedene na našoj pozornici pripada glumcima. od ansambla koji još pati od malobrojnosti. rođen je 1858. napunivši četrdeset šest leta. Narodnog pozorišta u Beogradu. odsustva stručnih reditelja. Sava Todorović. zatim glumac i reditelj Srpskog narodnog pozorišta u Novom Sadu. Repertoar je. Iz istorijske perspektive. mada se teško odvaja od sentimentalnog stila. umetničke inscenacije i jedinstvene publike. Velja Miljković. Među brojnim agilnim članovima ove korisne ustanove izdvaja se Bogdan Popović. Francuski duh prodire preko francuske dramske literature i novih pozorišnih pravaca zastupljenih u avangardnim teatrima Pariza. uspešnog ogledanja u komediji. stilske neujednačenosti. u Beogradu kao glumačko dete. Moderna francuska. Pozorišna kritika početkom dvadesetog veka impresionistički osvetljava pozorišne događaje pretežno iz literarnog i glumačkog ugla. Pored dramaturga. francuski đak i istaknuti kulturni radnik toga vremena. Težina posla ležala je u znatnoj meri na dramaturzima. doslednost s kojom su sprovodili liniju repertoarske politike prevazilazi značaj koji su njihovoj eri davali savremenici. koji dolazi među glumce da bi tumačio tekst. profesor uporedne književnosti na Velikoj školi u Beogradu. od 1900. Ipak. Ovo je davalo rezultate samo kod mlađih. Režijom se bave naši istaknuti i obrazovaniji glumci: u prvom redu Milorad Gavrilović. Za člana Narodnog pozorišta u Beogradu.ESEJI u dvadeset osmoj godini sišla s pozorišne i životne scene. služio se primerima iz odabrane literature. Bez velikih ambicija. gde se i školovao. Sofija – Coca Miljković. ona je pružila podršku bez koje pozorištu nema opstanka. Obim praktičnog posla koji je on obavio skoro je nemoguće sagledati. Delimično je prerasla stari repertoar. godine u pogledu repertoara Beograd ide skoro uporedo s modernim scenama Evrope. Vela Nigrinova. Ovom prilikom posvetićemo pažnju Sofiji Đorđević. Narodno pozorište u Beogradu krajem devetnaestog veka nastoji da se modernizuje. skoro istovremeno prikaže i kod nas. Dragomiru Jankoviću. delimično. Ilija Stanojević i. vrlo raznovrstan. Otuda. Savka Miljković (1864–1902). do 1885. S obzirom na efemernost glumačke umetnosti ovakva pozorišna kritika dobija istorijski značaj. u ovom uzbudljivom periodu vrenja. Njihovom zaslugom na beogradskoj sceni tih godina izvođen je repertoar koji je prevazilazio tehničke mogućnosti naše pozornice. što od jednog pomalo starinskog pozorišta zahteva velike stvaralačke napore – pre svega. bila je članica Srpskog narodnog pozorišta u Novom Sadu i Narodnog pozorišta u Beogradu. Da bi pokazao koliko glume ima u samoj dikciji. tragična heroina klasičnog teatra. Tu je upoznala svog budućeg supruga. pre svega Milanu Grolu. Prema mišljenju savremeni- . godine u Beogradu. Privlačne spoljašnjosti. gde je ostao do smrti. čiji je zadatak bio da predlažu i kontrolišu umetničku politiku pozorišta. To je istovremeno doba snažnog poleta „ozbiljne” drame. Oni su se izgrađivali i usavršavali uporedo s novom dramaturgijom i omogućili da naše pozorište krene umetničkim putem. rođena je 19. dok su stariji teško napuštali stil melodrame. Druga. visoki nivo odabranih komada podržavali su članovi Književno-umetničkog odbora. Pored kritičkog izbora stranih komada.

U domu Velje Miljkovića svakodnevno su se okupljali glumci. novembra 1897. jedna sestra književnica. dva brata glumci. duhovitosti i fantazije. Coca otvorenim očima posmatra svet oko sebe. čas sa osmehom na usnama čas sa suzom u očima i te prve impresije ostaju u duši detinjoj i dete se diže i vaspitava sa uverenjem da je to život. Njenu spoljašnost ovako opisuje tada mlada glumica Zora Zlatković: „Lepotu majke nije dobila ali je lepotu dala njenom licu produhovljenost. još sigurnije postaje njeno utočište. Za stalnog člana Narodnog pozorišta angažovana je 2. čas u carskoj porfiri. počinje da igra u savremenom dramskom repertoaru. lik mlade devojke u rasponu od sreće do razočaranja. Velja Miljković bio je istaknut glumac Narodnog pozorišta. i koja sišući majčino mleko usisava i onu atmosferu koja čini pozorišni svet. i bio podjednako dobar u tragediji i komediji. o kome Janković kaže da je bio „lep kao upisan. To ne umanjuje njen naporni rad u pozorištu koje. tri zeta glumci. Prvu ulogu odigrala je SofijaCoca Đorđević u komadu Šumska ruža Milera Kenigsvintera. Obrazovan. jer je u svojoj kući”. gde je izlazila pred publiku s nepunih deset godina. za koje jedan kritičar kaže da su bile kao u veverice. Osnovna škola i tri razreda Luteranske škole. igrajući i izvodeći neprestano svoje uloge. moralna energija i skromnost osvetljavaju njen umetnički lik i izdvajaju je od drugih glumica. za vreme kratke pauze doji. sa pogledom „iz glave”. nesposobna da se potpuno veže za život onakav kakav jeste. kako su kod kuće govorili. pod vođstvom kapelnika Dragutina Pokornog. u toj veseloj porodici punoj optimizma ona izgrađuje svoju ličnost prema postavljenom idealu. da bi 1899. gde se predavalo na nemačkom i pomalo učio francuski. godine. pevajući sopran. S mudrošću nasleđenom od oba roditelja. Zamišljena. udaje se za Milana Đorđevića.” Rana smrt roditelja teško potresa mladu Cocu. Na daskama se Sofija – Coca Miljković prvi put pojavila u Novom Sadu. takvo dete već u prvim svojim godinama majku svoju opaža čas u riti. bez detinjstva u običnom smislu reči. koje. S osamnaest godina. s književnim ambicijama. između čina. sa izvesnom melanholijom”. književnici i novinari. fascinirale su svakoga koji bi ih samo jednom video na sceni ili govorio sa njom. mada ona lično ostaje udaljena od njega. pored uloga devojčica i dečaka. I ono obara sve prepreke i brane. Njeno obrazovanje je bilo dosta skromno. Krajem 1901. isključivi svet. skoro elegantan. a supruga Savka preminula je sledeće godine. nasledio je uloge Alekse Bačvanskog i Toše Jovanovića. Iz tog vremena savremenici je pamte kao devojčicu koja je svojim držanjem ulivala respekt. posle ovog događaja. Sofija Miljković je u pravom smislu reči bila pozorišno dete. oktobra 1895. dostojanstven. Samodisciplina. kako piše Nušić u „Pozorišnom listu”. ulogu Marije u komadu Gavrani Anrija Beka. JESEN/ZIMA 2008 TEATRON 144-145 49 . Coca je nagovestila glumicu novog tipa. čije će umetničko sazrevanje ići brzim tempom. „majka glumica pod pojasom nosi. pun temperamenta. otmen. U Narodno pozorište u Beogradu stupila je 30. ostvarila jednu od svojih najboljih uloga. Pogled njenih zelenih. volja. Umro je 1901. krupnih očiju. njegove tri sestre bile su glumice. Među njima je i istaknuti dramski umetnik Sava Todorović. preterano ozbiljna i zatvorena. koje majka glumica. Pridobivši interesovanje pozorišne publike i kritike prvim koracima na sceni.ka. ako bi ih naišlo i stupa na pozornicu slobodno i smelo.

već je došla u kontakt s velikom francuskom glumicom. Milana Rakića. U Varijeteu triumfuje komad Miket i njena majka De Flera i Kajavea. Iz Pariza Sofija Đorđević donosi rafiniran književno-umetnički ukus i razvijenu umetničku individualnost. čije je uloge uskoro i sama odigrala. „božanstvenom” Julijom Barte. uz malu finansijsku pomoć pozorišne Uprave. U Dositejevoj ulici broj 8 provešće ostatak života. koja je 1904. glumici koja se po stilu najviše približila pariskoj školi u duhu Antoana. koliko je Barte imala 1906. U formiranju njene ličnosti Pariz je dodao novu crtu. no još uvek skromna. venčanog kuma. blesnuo je sada življe. a sâm preuzima vođstvo u pozorištu Odeon. Voje Marinkovića i drugih. O bolesti Sofije Đorđević prvi put se piše početkom 1907. period izazovnih uloga. dugogodišnji nosilac naturalizma u teatru i predstavnik zolaizma. U braku ostaje u istom krugu značajnih ljudi koje je upoznala u roditeljskom domu: Branislava Nušića.Mala Coca sa majčinom sestrom Stanom Stefanović pisara Ministarstva finansija i novinara. članicom Komedi fransez. Naturali50 TEATRON 144-145 JESEN/ZIMA 2008 zam gubi avangardno obeležje pošto je ovladao evropskim prestonicama. razvio smisao za humor i prolepšao njen lik. uočivši darovitost i razvoj ove glumice. na gostovanju u Beogradu u komadima Platonski brak Lemetra. gorkog smeha Žorža Kurtelina i Žorža Fejdoa. Za razliku od drugih primadona. Režan Bate igra u baletu Afrodita po Pjeru Loniju. Coca iznenađuje publiku nastupom u opereti Mamzel Nituš kao Deniza. godine postigla prve uspehe kod publike. Sasvim je mogućno da je Coca baš u njoj videla uzor kom je težila. posvećujući učenju i ličnom usavršavanju sve one malobrojne časove koje je intenzivni rad u pozorištu dozvoljavao. ona je oličavala novi stil glume. kod Matirena Kolet Vili. period ljubavi koje joj okolina i publika obilato upućuju. Janka Veselinovića. Za razliku od velikog broja drugih glumica. pružao je uzbudljivu sliku došljakinji s Balkana. sputane zastarelim režijskim kadrom. duhovitih reči Tristana Bernara. s mnogobrojnim pozorištima. što se pripisuje promeni vremena i pro- . Sledeće godine. Ibzenova senka lebdi nad izvesnom prazninom nastalom u pozorištu kada se nije otišlo dalje od iskrenih akcenata Anrija Beka i Žila Renara. predstavlja svoje pantomime. obučena u fauna. inspirisanom antičkim studijama Izadore Dankan. Strah od radosti gospođe De Žiraden i Miš Pajerona. predaje upravu Slobodnog pozorišta Firmenu Žemijeu. U neposlatom pismu Matošu ona piše: „U Parizu sam naučila da i na pozornici male stvari mogu više impresionirati od velikih. spremna je da prione na brojne uloge koje čekaju sledeću sezonu. Sofija Đorđević se nije ograničila samo na gledanje pozorišnih predstava . plamičak koji je raspalio ulazak u pozorište. do 1905. koja je u to vreme bila na vrhuncu slave i predstavljala savremenicu i suparnicu Sare Bernar. U jesen 1906. ona je ravnopravna u diskusiji.” Osvežena. Sa pedeset dve godine. U Parizu posećuje brojna pozorišta i pažljivo odabira ono što želi da vidi. Najveći deo vremena provodi kod kuće uz knjigu ili ulogu. Uprava Narodnog pozorišta. učinio je veselijom u privatnom životu. Andre Antoan. Pariz 1906. produbljivala je svaku scenu i svoju obimnu osećajnu skalu podvrgavala disciplini duha. Coci su otvorena vrata beogradskih „boljih kuća”. odobrava Sofiji Đorđević četvoromesečno odsustvo radi umetničkih studija u Parizu. gospođicu Sizan Rešamber. godine pored niza poboljevanja među osobljem Narodnog pozorišta. glumačkim veličinama u toku još neokončanih borbi za novo u teatru. Ne treba zaboraviti da je Sofija Đorđević na početku svoje karijere imala priliku da gleda i slavnu glumicu Francuske komedije. Period od 1901. ali istovremeno zadržava uloge iz svog starog repertoara. Tamo je sa suprugom boravila do avgusta 1906. željna kritike i saveta. godine je period umetničke oformljenosti. Jovana Dučića.

Nešto novo. što suznih očiju upućuje poslednje zbogom pokojnici. Jadna Coca!. Preminula je 26.. objavljenom u časopisu “Delo”. Uz obilje uloga nije izostao kvalitet. I dok joj duh još teži za visinama. i video onu masu sveta. te za trenutak kao zaboravljao da je Coca svoju ulogu završila. i dalje glumi. prirodno i intimno. Iako ozbiljno bolesna. gostuje u Novom Sadu u komadima Golgota Milivoja Predića i Gospodin Alfons Aleksandra Dime Sina. Najverovatnije je i ona bila žrtva tuberkuloze. usporio sam korake i dao se u misli: šta je sve to moglo da gane našu slavnu i ravnodušnu masu te da tako žali mladu i simpatičnu Cocu. Svakodnevno je sve slabija. koja je dovela do gašenja glumačke porodice Miljković.. Beograd je priredio veličanstven pogreb svojoj ljubimici.. te je njeno prisustvo na našoj sceni umetnički i istorijski značilo korak napred u kritičnom periodu sudara dva stoleća i prosvetno-kulturnih obaveza našeg pozorišta početkom dvadesetog veka. to je bio najbolji i najsrdačniji oproštaj beogradskog sveta sa svojom Draganom. Anri Bek i njegova drama Gavrani (uloga Marije). Prilikom penzionisanja Milorada Gavrilovića priređeno je Gavrilovićevo veče u bašti “Kolarac” i izvedena tragedija Kin Aleksandra Dime Oca. ona gostuje u Nišu i Požarevcu pleneći publiku u ulozi Margarite u Dragani i potresnim umiranjem Mimi u Čergaškom životu. donosila je ona na pozornicu svojom pojavom. jula 1908. Povorka ožalošćenog sveta protezala se od Dubrovačke ulice do Pozorišta.” U toku dvadeset osam godina života i više od deset godina rada na sceni Narodnog pozorišta u Beogradu. Sofija Đorđević je ostvarila preko sto dvadeset različitih likova u stranoj i domaćoj drami. U oktobru ona je opet u postelji. Na koncertu Novinarskog udruženja izvođen je Ćorovićev komad s pevanjem On. proživevši svoj život u likovima koje je odigrala na sceni. (fotografija M. I dok ostali članovi Narodnog pozorišta koriste letnji odmor. Poslednje deliće snage ulaže u ta ostvarenja i time još jednom pokazuje da je između života i pozorišta izabrala ovo drugo. Cocu koja je bila na pozornici. Taj uzvik i tople suze u oku. fizička snaga polako nestaje. preostalu energiju ulaže u kreiranje uloga koje su stalno na repertoaru i neodoljivo privlače publiku. 1905. u prvom redu. Ežen Brije i njegov komad Dragana (uloga Margarite) JESEN/ZIMA 2008 TEATRON 144-145 51 . Februara 1908. U ime njenih kolega s balkona Narodnog pozorišta od nje se uzbudljivim govorom oprostio Milorad Gavrilović. gde je poslednji put odigrala ulogu Ane Dembijeve. To su. ali pozorištu daje sve. u kom igra Almazu. Volja za životom u njoj je uvek samo tinjala dok je volja za pozorištem gospodarila. da bi krajem novembra izašla pred beogradsku publiku kao Stana u Čučuk Stani Milorada Petrovića Seljančice. što joj donosi nove pohvale. bila omiljena kao umetnica svedoče brojni nekrolozi. piše: „Kada sam ugledao Cocin pogreb.maji na pozornici. koja je u dvadeset osmoj godini sišla s pozornice života i dramske scene. i Sofija Đorđević kao Klarisa Frelih u Sudermanovom Sodomu. O tome koliko je ova glumica Narodnog pozorišta u Beogradu. reditelj i dramski umetnik. A divna je bila njena uloga. U nekrologu Sofiji Đorđević. Svako je imao u tim trenucima jednu drugu Cocu. Ubrzo dolazi do kraja. Jovanovića) za njom je upravo žalio i u sećanju se prenosio u to doba.. Najznačajnija ostvarenja Sofije Đorđević vezana su u najvećoj meri za dela savremenih francuskih dramskih pisaca formiranih pod uticajem Antoanovog Slobodnog pozorišta.

ona telesnom pojavom nije bila predodređena za pozornicu. koju kao da inkarnira svojom prostotom.” Među dramama francuskih pisaca. Svojom pojavom. uživala je velike simpatije beogradske publike. naturalista. Mirže i Barijer. štedljivih pokreta. u kojima se istakla Sofija Đorđević. nije posedovala staturu primadone. Sodom (Klarica Frelih). Milivoja Predića Golgota (Olga Aleksićeva). ali je neprestano tražila i htela da gleda i gleda pametne oči Cocine. Posao je posao (Žermena). kao što su: Gerhard Hauptman. Henrik Suderman. Jelenom Petković i Dobricom Milutinovićem. omogućio je obnovu repertoara i čitavog načina rada na sceni. Mladost (Anica). njen repertoar čine savremene građanske drame i u ono vreme popularne sentimentalne komedije didaktičkog usmerenja. neprirodnim smehom. Kritičari su isticali gracioznost njene pojave i ljupkost pokreta. Oktav Mirbo. Ta građanska tragedija. Ašikovanje (Hristina). Stiven Filips. Udeo Sofije Đorđević u toj obnovi posebno je veliki. . sa Sofijom Miljković. na naivnu gđicu de Bri i balerinu Kamargo. izrazom na licu. Gorkog Palančani (Polja) i Na dnu (Nataša). Moris Meterlink. ona je isticala prirodnost. Svetozara Ćorovića 52 TEATRON 144-145 JESEN/ZIMA 2008 On (Almaza) i Ajiša (Ajiša). Mala rastom. Spoljnim sredstvima glume izrađivala je prostudirani reljef koji je služio što vernijem ostvarenju. Obnova komedije Miš Eduara Pajerona. Ravnoteža odnosa između forme i sadržine govori o glumici novog tipa koja je svesna da je od darovitosti do umetnosti dug put. Artur Šnicler. Žil Lemetr. zahvaljujući izvanrednoj igri Sofije Đorđević. još u prvim danima na sceni ona je bila zapažena baš fizički. koji se smeškaju kroz aristokratski. Tentažilova smrt (Tentažil). Hanela (Hanela). Angažman Sofije Miljković-Đorđević podudara se sa značajnim promenama u našem pozorištu krajem devetnaestog veka. Matoš uputio joj je ove redove: „A Marta de Moazan. Uloga Margarite u Brijeovoj Dragani je sledeće upečatljivo ostvarenje ove glumice. delikatesom čistog organa i štedljivog pokreta. gestikulacija minimalna. mršava. Čergaški život (Mimi). Iva Vojnovića Ekvinocio (Anica) i Dubrovačka trilogija (Kristina i Ida). Crvenko (Fransoa). Najbolje uloge Sofije Đorđević vezane su za savremene dramske komade značajnih evropskih autora: postibzenovaca. elegijski suton braće Gonkura i An. Pa ipak. ona je umela i mogla da u gledaocu izazove čitav splet misli i osećanja. mimika svedena na najmanju meru. već nizom suptilnih. Zapažene kreacije dala je i u ruskom repertoaru. Iako se u ulogu koju je tumačila uživljavala do te mere da ju je skoro proživljavala na sceni. Preporod koji je nastupio angažovanjem mladih darovitih glumaca. Za razliku od njenih prethodnica. Uopšte. čija je igra obilovala neprirodnim gestama. Devetnaestogodišnja Sofija Miljković je u ovom komadu ostvarila lik kojim je prešla iz faha malih naivki u likove ozbiljne drame. Ona se u izvesnom smislu identifikovala sa likom Margarite i tako ga vezala za sebe. funkcionalna i rečita. U Cocinoj spoljašnjosti najveće izražajno sredstvo bile su oči. krhkim stasom. osim gđe Todosićke. Sve to nije osiromašilo lik koji je kreirala. Nijedna naša glumica. svakodnevni govor u svakidašnjoj sredini. Publika se gotovo zamarala od napregnutosti i pažnje. na Molijerovu Magdalenu Bežar. Platonski brak (Simona). Žil Renar. a oči se širile i gorele neobičnim žarom koji je zagrevao i palio dušu i srce gledalaca. Nije glumila šarmom ženstvenosti niti u jednom registru propisanih poza za odgovarajući žanr. Miš? To je možda najbolja uloga gđe Đorđevićke jedine naše glumice koja ume prikazati nevinost. Enriko Buti. kao i nezaobilazni Molijer. Arlezijanka (Bezazleni).ESEJI i Miš Eduara Pajerona. Tom prilikom A. neprirodnom mimikom. uz ostale istaknute umetnike. sećam se na nežne figure XVIII veka. U njima se ogledao unutrašnji život njenih junakinja i čitav spektar raspoloženja. Kritičari su ocenili da malo koje pozorište ima u mladoj glumici tako savršenog tumača. Prema sećanju savremenika. Bogobojem Rucovićem. Ljiljan i omorika (Zlodušica). bez teatralnih efekata. G. Uloga Marije u Gavranima zahtevala je nov način igre. Pučanin kao vlastelin (Lucila). omogućila je njen trijumf u ovom žanru. neprirodnim plačem. bezazlenost devojačku. u scenskom smislu. de Renjie-a. Kada ju vidim na pozornici. na saske vaze i porculan iz fabrika Markize de Pompadur. ne ume da kao ona evocira francusku umetnost. „U momentima igre lice joj je plamtelo vatrom. Maks Halbe. nešto racionalno u njenom duhu formiralo je spoljašnji vid lika koji je tumačila s merom i ukusom. Takođe su upečatljiva njena ostvarenja u dramama savremenih domaćih pisaca: Branislava Nušića Običan čovek (Zorka). su: Alfons Dode. stavom i izgovorenim tekstom. Držanje joj je bilo prirodno. realista i simbolista. na Laturove i Grezove modele. Paolo i Frančeska (Frančeska da Rimini). ne baš lepa devojčica. na čelu. u delima Suhovo-Kobiljina Svadba Krečinskog (Lidija). Lucifer (Matilda).” Neka unutrašnja lepota osvetljavala je njen lik.

Umela je da zainteresuje za sudbinu svojih junakinja i ostvari impresivnu iluziju života. Iz mnogostrukog repertoara najuspešnije je ostvarila karaktere poniženih i uvređenih. radovali se i „umirali” zajedno sa njom. „Ona nas je svojom vernom igrom zavodila i gotovo prenosila u svet stvarnosti. u razvoju svoga talenta. recitovanje teksta bez razumevanja. u isti mah tačna.” Proradi teksta poklanja se veća pažnja pod uticajem dramaturga Dragomira Jankovića. Za brižljivu izradu dramskog teksta bio je potreban disciplinovan i dug rad. istakavši se neposrednošću igre i JESEN/ZIMA 2008 TEATRON 144-145 53 . Kad je Coca bila na pozornici publika je gotovo zaboravljala da gleda život na daskama. Rđavo izgovaranje.) U Sofije Đorđević koja nije imala raskošnu fantaziju Rucovićevu. Takve dramske prizore Coca je davala na realan. ona se uklapa u tradicionalni stil. pored kvarenja jezika mešavinom različitih narečja u krugu članova dramskog ansambla. Nov prilaz scenskom govoru mladi prihvataju s različitim uspehom.) To je karakterna crta Mlada Sofija Đorđević sa ćerkom glumca Jevrema Božovića njene igre. živopis dikcije mogao je doći samo punom harmonijom izražajnih sredstava. Time se ona najviše izdvajala iz obične pozorišne sredine i tim se ponajpre i zbližila sa publikom. Rečenica je tu bila sa plastičnom sadržinom. Dobar govor omogućava joj učešće u najrazličitijim komadima.” Prava emocija kojom je napajala svoje likove zarazno je delovala na gledaoce i oni su drhtali i plakali. U prvoj. pa ipak dirljiv način: tonom glasa.. zvučna i intenzivna. Da bi se sve to odabralo i smestilo na pravo mesto. I u ovom slučaju Sofija Đorđević ne žali truda da postane savesni tumač piščevih ideja. Evo šta o tome piše Grol: „Dva primera dobre dikcije u predratnoj mlađoj glumačkoj trupi bili su Bogoboj Rucović i Sofija – Coca Đorđević.(. Novo u ovom slučaju je studijski prilaz tumačenju karaktera uloge. kristalnom čistotom izgovora. Forsiranje glasa i deklamatorski ton postali su manir. to je bio napredak u odnosu na zastareli pozorišni akademizam. ta prirodnost. i kad ne dobaci najviši krik strasti uzbudljiva samom potpunošću izraza.(.Sofija Đorđević je počela da glumi u vreme kada je govor na sceni bio bolno mesto naše glumačke umetnosti. U jednom i drugom primeru to je bio impresivan crtež sa finim senčenjem koji omogućuje samo vrlo osetljiva inteligencija. ali za detalje i konačnu celinu potrebno je imati oštro oko i zapaziti bezbrojne varijante života. Poboljšanje su doneli najmlađi. istinitošću i neposrednošću naglaska. urođeni instinkt za uočavanje bitnih karakteristika lika. a zabeležen je i kao odlika u njenim nastupima u opereti. Sofija Đorđević je prošla kroz dve faze. Za formiranje dramskih uloga Sofija Đorđević je imala tri važne osobine: pre svega.. potom opštu i glumačku kulturu. a da bi lik na sceni izrazio ideju dramskog dela. odgovarajućom pojavom i verom u istinitost lika koji tumači. potrebna je opšta kultura. U sintezi ovih uslova ležala je sposobnost ove glumice za karakterizaciju. ni vatreni temperamenat Milutinovićev. dar posmatranja. bile su uobičajene mane naših predstava. U svom kratkom životu na sceni. Ona nije pripadala kategoriji glumaca koji po romantičarskom sistemu čekaju nadahnuće ili glume po slučaju. Znala je da instinkt omogućuje da se naslute konture jednog lika. potrebna je glumačka kultura.. pogođenih fizičkim i duševnim bolom. s pogrešnim rasporedom rečeničnih naglasaka. za koji naši glumci nisu imali vremena a ni mnogo volje.. Njena interpretacija osećajnih mesta u komadu razlikovala se.

Milorad Gavrilović. prirodne i istinite. te će njeno mesto dugo ostati upražnjeno. Momenat preživljavanja ostaje u okvirima uverljivosti i razumne kontrole nad logikom i ritmom teksta. Prema pozorišnoj nomenklaturi. Kako se naizmenično nalazila u ulogama kćeri ili karakternih dramskih likova. njeni partneri su bili očevi ili dragani. ona je s mnogo invencije pronalazila diskretan način da obeleži tragiku. posvetivši pažnju glumi koliko i pevanju. u ozbiljnoj dramskoj književnosti nosio pečat saradnje s piscem i individualnog poimanja njegovih ideja. napajajući svoje likove sopstvenom krvlju. Imala je još jednu odliku retku u glumačkom svetu – bila je neobično samokritična. Sofija Đorđević se uzdigla do naše „najbolje” naivke i podigla solidne temelje sopstvene glumačke veštine. ona polazi novim putem. Na oba pola ovog žanra bila je podjednako uspešna. Svaki novi umetnički zadatak rešavala je s profesionalnom predanošću. s kojim je vezuje intelektualni karakter glume. oštroumnih i duhovitih pod krinkom naivnosti ili pak ozbiljnih i stoičkih. čija srodnost nije uticala na jednoobraznost kreacije. njena ostvarenja. Coca. iako delom u zanatskom maniru još nedovoljno oštroumne „naivke”. podržavana i cenjena od pozorišne publike. kao i lektora Bogdana Popovića i Pavla Marinkovića. Ilija Stanojević i Sava Todorović. Ugled i popularnost nije stekla legendarnim heroinama velikog klasičnog repertoara. ona ulogu doživljava s mnogo iskrenosti. pre svega dramaturga Jankovića. nije imala pravu naslednicu. Diskretna u otmenosti. Bila je nepoverljiva prema sebi i svojim uspesima. Cilj njene igre nije bio efekat već nagoveštaj stvarnosti. nestašnih u radosti a bespomoćnih u nevolji. Duh Francuske komedije počeo se osećati na našoj pozornici u poslednjoj deceniji devetnaestog veka. Bez naivnosti u tumačenju i odbacivši šablon svojih prethodnica. međutim. Ona nije znala za velike i male role. prvakinja drame Narodnog pozorišta. da bi u vreme njenog razvoja i sazrevanja potpuno zamenio uticaj bečkog Burgteatra. do devojaka i mladih žena. iako je odvlače od dramskih uloga. Zanatska faza u Cocinom razvoju svodi se na najmanju meru. Taj novi duh bio je stran staroj glumačkog gardi. ova glumica predstavljala je „datum” u istoriji srpskog pozorišta. Skroman doprinos dala je i razvoju beogradske operete. Po stilu joj je najbliži bio Rucović. takođe nose pečat individualnog i savesnog ostvarenja. uzdržana u bolu. Svakoj ulozi blagim nijansiranjem dodavala je nove crte. male primadone psihološke drame. isticala je mane i slabosti u igri. od bezazlenih dečaka i devojčica. a od mladih Bogoboj Rucović i Dobrica Milutinović. bez modernije režije. glumi francuski. i mada njen repertoar nije bio sačinjen od isključivo vodećih 54 TEATRON 144-145 JESEN/ZIMA 2008 uloga. retko uspevajući da nagovesti atmosferu francuskog ambijenta. Otuda su mnoge njene kreacije upečatljiva umetnička ostvarenja. suprotstavljenih kontrastima socijalne sredine. ona se poistovetila sa životnim stradalnicama savremenih dramskih pisaca u raznovrsnoj paleti scenskog realizma i naturalizma. i van francuskih komada. Često nezadovoljna svojim ostvarenjima. godine. umesto toga. sadržajno intoniranom govoru. Prema oceni njenih kritičara i savremenika. Ni u ovim ulogama nije se ponavljala. uz urođenu senzibilnost u odnosu na ljude i život. živog duha i kreativne mašte. Odavića i Grola. Usavršavajući i dopunjavajući ličnu kulturu. tražila je stručne savete i usvajala ih. U njenoj glumi nestaju starinski maniri. koja se na našoj pozornici s prekidima javljala od 1899. svoju umetnost podiže na viši nivo interpretacije koji je. U tom napornom poduhvatu uživala je podršku naše književne i pozorišne avangarde. Sofija Đorđević na još jedan način označava novinu. težeći da ih ispravi.ESEJI ljubavlju prema dirljivim likovima koje je stvarala. Na ovaj način brzo dolazi do glumačkog vrhunca i prerasta svoju sredinu. Njene uloge se kreću u rasponu od sentimentalne komedije i intelektualne drame. Sofija Đor- . Nažalost. U drugoj fazi. čija je umetnost izbijala iz najsitnijih detalja. gde su telesne i duševne patnje opterećivale izvestan lik. sve je traženje. sve je studija. Izgradila je put koji njeni sledbenici nisu mogli zanemariti. koja je novi repertoar igrala na ustaljeni način. Ona je prva Beograđanka. precizna u gestu. Njene operetske naivke. Ona rano otkriva da talentu treba znanja. Pored toga. Partneri Sofije Đorđević na sceni bili su brojni. prva glumica odnegovana u beogradskoj kulturnoj sredini koja se vinula u više sfere glumačke umetnosti i ostavila tragove koji se ne mogu zanemariti. Ostvarila je galeriju likova obojenih vedrinom mladosti. Sofija Đorđević je imala rang primadone. Po stilu igre Sofija Đorđević pripada francuskoj školi. ova glumica pripada fahu „naivke”. do 1909. Najčešće. Operetu je svojim snagama pretežno iznela dramska trupa. Na drugoj strani ovog faha. označavaju značajnu promenu u odnosu na njene prethodnice iz prve dve generacije glumica Narodnog pozorišta.

Pozorišni list. 1952. 166. 1906. A. „Pitanje o režiji u Narodnom pozorištu”. Stanojević. Milanović. 3. 110. 544. priredile i prevele Aleksandra Jovićević i Ivana Vujić. br. Srpski književni glasnik. 1906. 173. Beograd 1939. 1957. Šekner. br. G. 234–237. br. Matoš. 353–354. br. 1903. I. Pravda. Beograd 1997. 41. 617. 7. Paris 1957. Nova Iskra. Olga. Bosanska vila. BIBLIOGRAFIJA Brankovo kolo. Srpsko pozorište u Vojvodini II. Djela. dr Olga. (1897–1909). 1902. Narodna Enciklopedija Srpsko-HrvatskoSlovenačka. Njeno delovanje na beogradskoj sceni. 59. 27. M. u čijim skamijama sede pesnici naporedo sa glumcima. Srpski književni glasnik. 79–80. 1901. br. Matoš. Beograd 1962. 1908. br. Pomenik o tridesetogodišnjici Kraljevskog Srpskog Narodnog Pozorišta od 1869–1899. Zagreb 1938. Beograd. edited by Phyllis Hartnoll and Peter Found. Nedeljni pregled. Srpski književni glasnik. Grol Milan.1. I. 1028–1031. „Pozorišni pregled”. Zbornik Muzeja pozorišne umetnosti.S. str. 25. Grol Milan. čime je obezbedila zapaženo mesto u istorijskoj avangardi srpskog pozorišta. 41. Grol Milan. 1904. knj. Delo. 1335. St(anoje). 1901. 1902. 1905. 46. 1904. 383. bila „umetnica nove škole. 6–9. Pravda. prof. Dojmovi. Narodno pozorište u Beogradu. 115–146. 634.I. Grol Milan. posvećeno je utemeljenju dramskog realizma primerenog obrascu savremenog evropskog teatra. Theatralija. 1049. IV. P. br. 220–221. Novi Sad 1954. Politika. br. 270–271. 16. 1907. 2. Ričard. Politika. „Sofija–Coca Đorđević”. Pozorišne kritike. knj. knj. 1907. 1340. 16. dr Mihovil. Tomandl. br. I. II. Pozorište. „Sofija–Coca Đorđevićka”. 3. „Sofija–Coca Đorđević (1880–1908)”. 48. br. 873. sv. 10. Iz predratne Srbije. 1934. br. 1908. br. Nouveau Larousse Universel. 75–142. Dragomir. 5. br. Iz predratne Srbije.. knj. A. prema rečima dr Božidara Nikolajevića. br. 192. 23. 146. 1907. br.. Beograd 1931. br. 1900. 1899. 480. 1899. iako ograničeno na prvu deceniju XX veka. I. Fakultet dramskih umetnosti i Institut za pozorište. „Neimari srpskog pozorišta”. sv. „Coca Đorđevićka”. br. 11–12. 31–32 The Concise Oxford Companion to the Theatre.II.. 1310. Nikolajević. Beograd 1992. „Govor na pozornici kao jedan od najbitnijih elemenata umetnosti”. Marinković Pavle. 1901. br. Muzej pozorišne umetnosti Srbije. Paris 1948. JESEN/ZIMA 2008 TEATRON 144-145 55 .STO GODINA SMRTI SOFIJE ĐORŠEVIĆ (1880-1908) đević je. Pogreb Coce Đorđević. dio I. br. Oxford University Press. Grol Milan. knj. Ugričić. 1 i 3–4. 90. Ka postmodernom pozorištu. 1908. dr Bož(idar). Zagreb Milanović. Janković. XIII. VI. Sabrana djela. a ne izveštačeno i lažno ogledalo stvarnosti”. Jefta. radio i televiziju. G. iz koje su progonjeni svako afektiranje i deklamacija i gde se uči: da pozorište treba da bude istinsko i verno. „Pozorišni pregled”. „Pozorišni pregled”. 1908. “Propast i krah (američke) avangarde”. Grol Milan. knj. Zagreb. Zvezda. 88–126. 1322.. P. Ž. Politika. 1996. 22–23. 697–702. Taletov. 2. 1902. 1908. sv. 7. Jovanović. Encyclopedie du Theatre Contemporain. film.

da je Marica (Mary) Podhraski (Podhrasky) rođena 1909.ESEJI Feliks Pašić MERI PODHRASKI. o kome zna samo toliko da se zvao Ligori i da je bio trgovac. međutim. blagovremeno se sklonio u Ameriku i mala Meri se. i tačan datum: 21. U bolnici su je 56 TEATRON 144-145 JESEN/ZIMA 2008 M . od Mare Taborske do Arsenovićke. ali takav bogomdani. Detinjstvo je nekako teklo. Jovanović navodi. konsultovao glumicu kad je sastavljao njenu kratku biografiju: „Meseca januara 1909. apsolutni glumački talenat on ne pamti. pomenuo to ime: Meri Podhraski. beleži da je Meri Podhraski „nesumnjivo jedna od najdarovitijih mlađih umetnica u zemlji”. Kao godinu njenog rođenja Stojković navodi 1908. Četvorogodišnja Meri ostala je sama na svetu. Enciklopedija Hrvatskog narodnog kazališta (1969) beleži. rodila bez oca. To ponavlja i u kasnijoj Istoriji srpskog pozorišta (1978/1979). piše Svetolik Nikačević. uz godinu (1909). Ali nesreća je išla do kraja. Nepotpisani autor je. Zoran T. slažu se svi izvori. Igrao je. Borivoje S. Jovanović precizira: ona je kći domara Hrvatskog narodnog kazališta. a otac je „neki Italijan”. Januar. Pavle Bogatinčević mi je. 1913–1941 (2005) Zoran T. očigledno. Majka joj je bila kazališna garderoberka. različiti su podaci o njenim roditeljima. majka joj se opasno razboli i bude prenesena u bolnicu na lečenje. Nikačević se iz svog skopskog perioda s posebnom nežnošću seća dvadesetogodišnje crnke alabasterskog tena. januar. s najvećim našim glumicama. pa i napominje da je podatak neproveren. koja mu je u sedam sezona bila česta partnerka. Otac. GLUMICA eri Podhraski! Prvi put sam to ime čuo (pročitao) krajem osamdesetih godina kada sam za štampu priređivao uspomene Svetolika Nikačevića na njegove međuratne pozorišne godine. Mala Meri nije imala gde da ostane: odvedu je zajedno sa majkom u bolnicu. od Žanke Stokić do Bobićeve. Ali. U ovo drugo Nikačević nije sasvim siguran. navodi i skopski „Pozorišni list” u portretu glumice Meri Podhraski (10/1940). Jedne noći njena je majka napustila i nju i bolnicu i otišla na put sa koga povratka nema. Stojković već u Istoriji srpskog pozorišta 1833–1936. Nekako baš u vreme dok sam se bavio rukopisom Nikačevićeve knjige Srećni dani. godine rođena je u Zagrebu Meri Podhratska. Pavle Bogatinčević je zapamtio da je otac Meri Podhraske bio hauzmajstor. Kada joj je bilo četiri godine. veli. kao mesec rođenja (bez datuma). U dvotomnoj knjizi Narodno pozorište Kralj Aleksandar I Skoplje. Da je rođena u Zagrebu. Može se kao pouzdan informator uzeti pomenuti članak u „Pozorišnom listu”. u razgovoru. pored živog oca. rodom odnekud iz Italije.

Enciklopedija Hrvatskog narodnog kazališta beleži u tri reda: „Završivši u Zagrebu glumačku školu. GLUMICA neko vreme zadržali. koji ih i režira – Pred ispitom zrelosti i Cvjetnoj cesti – Meri Podhraski 27. ” U januaru 1928. nastupa u ulogama Štefice i Žužice. igrala je neko vrijeme u HNK. Podhratskog. Jednoga dana kumu poseti njena prijateljica. Stana u Vučini Milana Ogrizovića. ona igra Julu u ispitnoj predstavi Mati Frana Galovića. Ligori. Lazom Lazarevićem i – Milivojem Živanovićem. posle svršenog dramskog konzervatorija u Zagrebu” – sećao se dr Branislav – Brana Vojinović. Borivoje Stojković navodi da je prvi put na njegovoj sceni nastupila 2. jula). juna) i Ljudmile u Vanjušinovoj deci Najdjonova (5. Gotovo da nema podele u kojoj nije sa Živanovićem: Anrijeta u Lafu Tristana Bernara. učenica glumačke škole. Ime joj zatim nalazimo među polaznicima Državne glumačke škole. po nekoliko godina mlađi od nje. u požaru nestaje barokna zgrada pozorišta koju je podigao Laza Dunđerski. Hamletu dvadeset sedam godina. ” Od februara 1927. Živanović – Hajduk. kao da je danas gledam. Živanović – Hamlet. Meri Podhraski putuje u Zagreb. a pored toga i nebrižljiva. Najverovatnije je da je u Novom Sadu počela da igra u jesen 1926. Jovanom Gecom. „Došla je u Novi Sad kao devojčica. (Kafana „Borov park” – sećao se fotograf ZoJESEN/ZIMA 2008 TEATRON 144-145 57 . Laurenčićem i Božidarom Drnićem mesec dana kasnije igra u Cankarevoj Lepoj Vidi (Prvi student). Jednoga dana – posle dve godine – pojavi se njen pravi otac. ali tada se pojavilo pitanje: dokle tako? Bude doneto rešenje da se ona uputi Domu da nahodčad jer. Među prvim njenim ulogama je Pirika u Antoniji Menjherta Lenđela. Ofelija u Hamletu. ministra prosvete. U februaru je ona još u Zagrebu. i sama siromašna. saznajemo iz teksta u „Pozorišnom listu”. već poslednja njena pozorišna stanica. Trogodišnje školovanje završava 1926. posle nekog vremena dolazi u Beograd i preko leta igra u pozorištu kod „Borovog parka”. U dva kratka komada Milana Begovića. februara 1926. i svojim prvim izlaskom na scenu već je bila osvojila srca svih nas. U međuvremenu. Novosadsko pozorište formalno prestaje da postoji u aprilu. u Antoniji Lenđela.” Usvojena kći nadzornika statista i pozorišnog oružara završava u Zagrebu osnovnu školu i četiri razreda gimnazije. Šesnaestog decembra 1924. njegovi članovi spajaju se s onima u Osijeku kako bi se stvorilo Novosadsko-osječko pozorište. Ligori nije dočekao kraj suđenja: poginuo je u Osijeku kuda je bio otišao nekakvim poslom. Udesi stvar sa kumom i uzme malu sebi. to se otvori spor i cela stvar dođe pred sud. Ljupka. dražesno lepa. temperamentna. Žan u Iskušenju Šarla Merea. upravnik novosadskog pozorišta. Žilijet Vernej i Marijet od Plesan u Svadbenom maršu Anrija Bataja. slabo je vodila računa o maloj. jer kuma. maja 1925. a u decembru s Ervinom Dragman u komadu Njih četvoro Gabrijele Zapoljske (Žena). a zatim nastupala u Banjaluci. između ostalih. To je jedan od najtežih perioda njenoga života. pokušao da uzme malu od njenih novih roditelja.MERI PODHRASKI. ulogama Vlasnice u Blistavoj Žila Romena (14. Živanović – Klozner. i vidi malu Meri jadnu i žalosnu. Živanović – Litar. Rešenjem Milana Grola. U Zagrebu igrala uglavnom manje uloge. Jozo Laurenčić i Vjekoslav Afrić. tamo je i bilo mesto za nju. Živanović – Vučina. Ofeliji je osamnaest. U svakom slučaju. po svima pravilima. Ni to nije tačno. U podeli su. Živanović – Luj Lanion. ide iz uloge u ulogu. žena nadzornika statista i oružara zagrebačkog kazališta. S Afrićem. Meri Podhraski je treća generacija škole (1923/1924). te godine ima još jednu ispitnu predstavu: Igru smrću Averčenka (Ariša). ona statira i igra u Hrvatskom narodnom kazalištu. koja je pri Hrvatskom narodnom kazalištu otvorena 1920. Stanoje Dušanović beleži u svojim uspomenama: „Ja se sećam. Umesto da ode u Osijek. koju režira njen profesor Joza Ivakić. valjda gonjen grižom savesti. u režiji Radoslava Vesnića. Međutim. koji se u međuvremenu vratio iz Amerike i. Lela u Duhu naših dedova Riste Odavića. Idom Pregarc. Za kratko vreme nijedan glumac nije napravio tako sjajnu karijeru kao ona. Živanović – Direktor kaznenog zavoda. Igra s Dimitrijem Spasićem. Božena Kraljeva. Kako je ovi nisu hteli dati. Piscu članka u „Pozorišnom listu” priznaje da ne može da objasni zašto je to učinila. Živanović – Ferdinand fon Mah. Ali sad se pojavljuje neka kuma koja se sažali na siroče i uzme ga k sebi. igrala je Piriku. često i u ulozi njenog reditelja. Već kao gimnazijalka. Posle završene glumačke škole Meri Podhraski dobija angažman u Srpskom narodnom pozorištu u Novom Sadu.” Podatak nije tačan: Banjaluka nije prva. Tako je Meri Podhratska stekla roditelje i svoje današnje ime. Đurđa u Božjem čovjeku Milana Begovića. „Ona se razvijala pred mojim očima i dostigla zavidnu umetničku visinu. Hildegard u Muzici Franka Vedekinda. Tek joj je sedamnaest godina. U Tolstojevoj Ani Karenjinoj igra Barbu.

petak – druga rasporedna. koji 'pali' kod publike koja sedi u bašti za stolovima. član Narodnog pozorišta. subota – proba s dekorom. utorak – premijera! Predstava može da ide najviše pet puta. konstatuje da teatru nedostaje par dobrih dramskih ljubavnika. Krvav jagluk. u sažetom izboru. ” Milena Jovanović-Nikolić. Anrijeta u Njenom kaprisu Žorža Bera/Luja Verneja. Žermina Ferio u Zaljubljenoj ženi Porto-Riša. Angelika u Gospodi Glembajevima Miroslava Krleže (Leone – Živanović). „Uloge dramskih ljubavnika je. Devojka u Pustolovu pred vratima Milana Begovića. „Pozorišni list”: „U Skoplju ostaje bez prekida sve do 1932. Sa ono malo proba ona je davala genijalna ostvarenja. Lioneta u Kneginji od Bagdada Aleksandra Dime Sina. ) Krajem sezone 1927/1928.ESEJI ran A. Meri Dagan u Suđenju Meri Dagan Bajarda Vilera. Mozentala. u kome je bila smeštena nevelika sala za slučaj rđavog vremena. Nikačević to ovako opisuje: „Sreda – čitaća proba. organu. Katarina u Pripitomljenoj zloći Šekspira. uz tromesečni izveštaj. Žena u Pucnju iz publike Petra S. Anka u Debori S. Ana Gerst u Slepoj boginji Ernsta Tolera. Sofka u Nečistoj krvi Borisava Stankovića. Tri bekrije. Za veći broj predstava istog komada – sem nacionalnih. Uz omanje zdanje. jede i pije. zaista. A bila je dugo jedina dramska heroina. On obnavlja predstavljačko osoblje. Saveta u Izbiračici Koste Trifkovića. na čijem je čelu Mihailo–Mika Ristić. angažuje je g. svega nekoliko meseci. na sceni. na mesto upravnika Narodnog pozorišta Kralja Aleksandra I u Skoplju dolazi dr Branislav Vojinović. kada joj odjednom padne na um da usvoji ponudu sarajevskog pozorišta i da ode tamo. stvarala je. komade u kojima je nastupao Ljubiša Jovanović: Stari kaplar. koja po svojoj pojavi. sestra Ljubiše Jovanovića. a u trupi su čuvena Olga Ilić i razni glumci bez angažmana. četvrtak – prva rasporedna. ponedeljak – generalna. Petrovića. Marmeladova u Zločinu i kazni Dostojevskog (Porfirije – Živanović). a među onima koje dovodi iz Novog Sada su Milivoje Živanović. uloge koje je Meri Podhraski odigrala u prvih pet skopskih sezona. samo je još isuviše mlada. „Trupa je sastavljena od odličnih beogradskih i putujućih glumaca. Vojnović za . Dezdemona u Šekspirovom Otelu (Otelo – Živanović). Žarko Kotrošanin i Meri Podhraski. Zona Zamfirova. ” Premijere izlaze kao na tekućoj traci – svake nedelje jedna. godine. godine kada joj se desio poznati maler zbog koga je prekinula angažman u Skoplju. Ivkova slava. Fib u Amerikanskoj jahti u splitskoj luci Milana Begovića. glas. Regana u Šekspirovom Kralju Liru. sa pevanjem – nema interesovanja. Tolstoja (Feđa – Živanović). igra se pretežno stari. svedoči da je njen brat na pozornici u bašti restorana igrao u toku leta 1929. Milivoje Živanović. između ostalih. Nema publike. sem ako nije nešto izuzetno. Na kraju godine Vojinović. Grofica u Automatu Momčila Miloševića. Na njoj su izvođene prave pozorišne predstave i varijetski programi: Hajduk Stanko. Pariska sirotinja. izraz. 58 TEATRON 144-145 JESEN/ZIMA 2008 pa se sav repertoarski teret svaljivao na nju. Margareta Grethen u Geteovom Faustu (Mefistofeles –Živanović). fizičkoj lepoti i stručnoj kulturi ima sve uslove za to. ali bih smeo da tvrdim da su u njima 'tezgarili' mnogi tadašnji poznati glumci. N. Posle sedam meseci teškog života bez angažmana. Ana u Periferiji Františeka Langera… To su. Meri Podhraski u Skoplju od početka preuzima glavni teret repertoara. Rođena dramska glumica. Margarita Gotje u Gospođi s kamelijama Aleksandra Dime Sina (Žorž Dival – Živanović). između ostalog. B. Opet se vratila u Skoplje i igrala do 1933. Roksana u Siranu de Beržeraku Edmona Rostana (Sirano – Milivoje Živanović). romantičarsko-sentimentalni repertoar putujućih družina. Dorćolska posla. Klara u Ledi Miroslava Krleže. Koštana. H. Meri Olivijeri. Dolora u Otadžbini Viktorijena Sardua. čiji se snažni dramski talenat sve jasnije upućuje ulogama mladog heroja (jeune heros) i koji ove uloge igra samo po nuždi. Ivana u Katinkinim snovima Todora Manojlovića. uglavnom. osećajnost. Gospođica od Bel-Ila u Gospođici od Bel-Ila Aleksandra Dime Oca. Miler – nalazila se na kraju današnje Kajmakčalanske ulice. Koštana. ” Lepša Brančić u komadu U zatišju Uroša Dojčinovića. Kiti u Mojoj bebi Margarite Mago. igrao g. sva u staklu. nedelja – kostimska proba. pred kraj sezone. Ali u Sarajevu se nije dugo zadržala. Olga Janković u drami Putem iskušenja Radoslava Vesnića. sa dva prekida. dok uloge dramske ljubavnice (la belle première) igra g-ca Meri Podhraski. ” Milena Jovanović-Nikolić navodi. izgrađena je prava pozornica sa svim potrebnim uređajima. Kafanski stolovi bili su razmešteni u pravoj borovoj šumi. „Bog i priroda su joj sve podarili: lepotu. Liza u Živom lešu L. Đido. Čučuk Stana… Miler: „Žao mi je što ne mogu navesti nijedno ime aktera predstava. ” Iako mlada. to je bila ona” – piše Svetolik Nikačević u Srećnim danima. opet s Milivojem Živanovićem kao najčešćim partnerom. „Ako se za nekog može reći da je bogom obdareni umetnik.

(…) G-ca Podhraski takođe daje ponekad snažne akcente. ” Zanimljivo je sledeće Nikačevićevo zapažanje: „Meri Podhraski živela je i disala sa svojim partnerom. krajem 1933/1934. Stanoje Dušanović svedoči da se vratila „kao bleda senka one ljupke. ako ga je mrzela. Milivoj Pavlović u „Srpskom književnom glasniku” 1930. u svakom trenutku. da je „g-ca Meri Podhraski tragične. novosadskoj i skopskoj. lektor skopskog pozorišta. ona ga je odista mrzela. kao najbolju. Podhraski dele među sobom salonske i seoske dramske uloge. Petar Mitropan u „Južnom pregledu”. ali nedovedenu do punog izražaja. kao u nekoj svetloj bračnoj zajednici koju može da raskine samo smrt. I meni se tada činilo. ali više polaže na spoljašnje efekte. sigurno podržati. U JESEN/ZIMA 2008 TEATRON 144-145 59 . umela iskreno i vrlo inteligentno proživljavati. Svetolik Nikačević se ne dvoumi kada među partnerkama koje je imao u svom glumačkom veku. takođe još neproverenih glumačkih sposobnosti.novosadsku sekciju. u kojoj je ostala nekoliko meseci i onda dobila ponovo stalni angažman u Skoplju. koja je postojala samo jednu godinu. Mestimično reljefnu i interesantnu Amitis. nažalost. Režira Anu Karenjinu. kada zna da će ga ona. ” Petar Petrović Pecija piše. ” (O „poznatom maleru” nešto kasnije. godine: „G-ca Podhraski je nositeljica teških salonskih i seoskih dramskih uloga. dva i po sata. ) Posle kratke sarajevske epizode. kao Blanš i Betina. takođe 1931. ali će upravnik pristati na jedvite jade. u Skoplje dolazi Bojan Stupica. lepe. godine: „G-ca M. ” Nije. jer mu se činilo uputnije da se kao Ana na skopskoj pozornici pojavi izvrsna tragetkinja Meri Podhraski. Meri Podhraski je napustila Skoplje. složene uloge. sa krizama duševnim i ustalasanim efektima. bila je hladna i vezana. došla u Beograd i dobila angažman u Sekciji za Dunavsku banovinu Narodnog pozorišta u Beogradu. Živojin Petrović. ali je ona sva i potpuno u psihološkim tumačenjima Meri Daganove”. vesele Merike”. zabeležena ni reč svedočenja Milivoja Živanovića o njegovoj dugogodišnjoj. Mladi. ona je umela dati realnosti i jednoj romantičarskoj kreaciji kao što je Čučuk Stana. koliko traje igra. piše. G-ca Meri Olivijeri gos- Meri Podhraski podari skopskom binom i publikom kad se daju komadi s pevanjem. naročito s obzirom na njeno slabo poznavanje jezika. njena duša odgovara njegovoj. a najjaču impresiju ostavlja u ulogama infernalnih zavodnica. kao u stvarnom životu. ona ga je stvarno volela. Ako ga je u komadu volela. izdvaja Meri Podhrasku: „Divno je osećanje glumca kada u partnerki ima sigurnog saradnika. Bojan Stupica). Podhraski bila je u svom štimungu u Amerikanskoj jahti i igrala je s oduševljenjem i finijim nijansama. ” Stupica i Severova kratko su se zadržali u Skoplju. U francuskim komadima. ” Godinu dana kasnije Mitropan se osvrće na stanje u ženskom delu skopskog anasambla: „Od 'prelaznog' i mlađeg ženskog osoblja g-ce Lj(ubica) Dragić i M. dala je u Hanibalu. ” Godine 1932. da bi za Savu Severovu bilo bolje da počne skromnije. u ovom slučaju spuštanje zavese. između ostalog. da njegove reči ne odzvanjaju u prazno već u njoj nalaze odjeka. u pregledu oktobarskih događaja 1930. ulogu Ane. o tome zapisuje: „Već pri prvoj podeli je došlo do nesporazuma upravnika i reditelja (Brana Vojnović. najprisnijoj partnerki. još neiskusni i nepotvrđeni reditelj zahtevao je za svoju suprugu (Sava Severova). da bar ta dva.

g-ca Podhraski je dala karakter izvučen iz samog života. koliko god oskudni kad je o glumcima reč. ” (Lesli Stanli u Pismu Somerseta Moma). umetnički obojenim intonacijama i psihološkim nijansiranjem. ” (Elga u Elgi Gerharta Hauptmana). ćudljive i malo histerične savremene studentkinje. dala je ulozi Ane sugestivnu igru koja se ne zaboravlja lako. ona već igra uloge u kojima otkriva „vrlo finu i složenu ustreptalost unutarnjeg života. primećuje se da „intuicija kod nje govori ubedljivošću preživljenih momenata. 'Lepa zvezda naše pozornice'. ” (Zaljubljena žena Porto Riša). Dočekana je s uzvikom: 'Dobro došla!'” Osvrti na predstave skopskog pozorišta. savršenim umetničkim nervom ulogu Roksane. godine sažima u dve rečenice: „Ona raspolaže s retkom inteligencijom. jak temperamenat i izvanrednu moć uživljavanja. Borivoje S. ” Kada Svetolik Nikačević 1929. Uživljavanje je neodvojivo od životne uverljivosti: „Zaljubljenu ženu. s vanredno prijatnom i nametljivom pojavom. darom. posle tromesečnog boravka u Sarajevu. Žerminu Ferio. neposredne u glumačkim evokacijama. Zahvaljujući mogućnosti da se saživi sa svakom rolom i da tumači preživljavajući na sceni sve momente. neposredna je.” U Istoriji srpskog pozorišta (1978/1979) Stojković proširuje ocenu: „Podhraski je bila glumica velike stvaralačke snage. sa sposobnošću da svoja umetnička preživljavanja prenese na gledaoce. osim što je raznovrsna u izrazu. g-ca Podhraski je celu ulogu nosila osećajno i ubedljivo. kako su novinari nazivali Meri Podhraski. Stojković 1936. sredinom novembra vratila se u Skoplje. Ona je u svakom trenutku potresno i samopregorno živela i nadahnuto stvarala na sceni nepogrešivim umetničkim nagonom. Objašnjavajući komplikovanu ulogu Etel. usledila je vest o neočekivanom povratku jedne bivše članice. drukčija. sugestivna i osećajna: „G-ca Meri Podhraski svojom pojavom. ” (Ana u Periferiji Františeka Langera). Ta skica je neodvojiva od lika glumice sačuvanog na nekoliko fotografija: krupne oči. ” (Devojka u Pustolovu pred vratima Milana Begovića). duboka u doživljaju. Gluma Meri Podhraski. gusta crna kosa. odnosno oživotvorila.ESEJI međuvremenu se iz Sarajeva vratila Meri Podhraski. „G-ca Meri Podhraski je imala jedan od najlepših svojih glumačkih trijumfa. najzad o raznovrsnim raspoloženjima koja su . vešta i inventivna u preobražajima. što deluje impresivno do te mere da se ima predstava istinskih životnih zbivanja”. ” Kada se kaže da je Meri Podhraski. „G-ca Podhraski je ulogu Sofke savladala sa mnogo uživljavanja. kome je umetnost jedini put da se izrazi. Svoj utisak o glumi Meri Podhraski Borivoje S. ” (Etel u Automelodiji Anđelka Štimca). ” Kritičari naročito ističu njenu sposobnost uživljavanja: „Ona se dublje uživela u dušu kapriciozne. „Izvrsna je bila g-ca Meri Podhraski. Obaveštava Živojin Petrović: „Kao uteha za gubitak bračnog para Severova–Stupica. s pravim umet60 TEATRON 144-145 JESEN/ZIMA 2008 ničkim zanosom. Podhraski je umela da bude nežna lirska ljubavnica. dala veliku umetničku kreaciju. lakim slobodnim držanjem. ali u isto vreme i inteligentne bogataške ćerke. ona je osvetlila ulogu kapriciozne i ekstravagantne. koja žudi da ispije do dna sablažnjivu čašu zadovoljstva i s očajanjem lomi i svoju i tuđu sreću. impozantna heroina klasičnog ili romantičarskog repertoara. Stojković dodaje sledeću rečenicu: „Podhraska je usto vrlo lepa glumica. upoznaje dvadesetogodišnju lepoticu alabasterskog tena. Podhraski ima finu osećajnost i živu maštu. davši joj prilično nerva. uvek nova. iskrene i tople osećajnosti. 1936). ” (Olga Janković u komadu Putem iskušenja Radoslava Vesnića). „Jedina je g-ca Meri Podhraski uspela da se otrgne od neodređenosti i da ličnost Elge obeleži životnošću. ukusom i jakim osećanjem za meru na pozornici. koja bogatu skalu svoje umetničke osećajnosti izražava iskrenošću predstavljanja i koja lirske nijanse izvlači prirodno. „G-đica Meri Podhraski podvukla je. „S urođenom sklonošću ka istinskom preživljavanju. sa razdeljkom po sredini. „S mnogo iskrenog uživljavanja i emocionalnih senčenja izvela je svoju komplikovanu ulogu g-ca Meri Podhraski. ” (Fani Brandl u Uličnim muzikantima Pula Šureka. gamenski osmeh.” (Roksana u Rostanovom Siranu). prefinjene artističke prirode. o velikoj stvaralačkoj snazi. Sve je to ubedljivo svedočilo o njenom bogatom unutarnjem životu. ali nikad nije delovala rutinerski suvoparno i stereotipno. kao Katjuša Maslova u Tolstojevom Vaskrsenju. zanimljiva i naročito prirodna u izražajnim sredstvima. Kratkom portretu u Istoriji srpskog pozorišta 1936. pri čemu je njena bogomdana darovitost bila stavljena u službu pravilne i životne interpretacije. potresna patnica sa jakim dramskim ekspresijama. o lepoti imaginacije. igrala je g-ca Meri Podhraski. pomažu da se stvori ram za skicu slike o Meri Podhraski. To je bila glumica koja je vrlo mlada svestrano zanatski savladala i ovladala tehnikom glume. ili vedro biće puno poleta i životne radosti.

nažalost. još od kada sam bio upravnik Pozorišta u Novom Sadu. Glumica priznaje da je. Za mene je bilo glavno da je ona bila vanredna glumica i takva koleginica da su je voleli svi članovi i članice Pozorišta. ništa radila na ličnom obrazovanju. Noćima ona nije mogla da spava. Jovanović) „Pravda” javlja da je Meri Podhraski dospela u jedan beogradski sanatorijum za duševno obolele i navodi imena onih koji su je smestili među umobolne. da lično razgovara sa koleginicom i izvesti da li ona zaista želi da napusti lečenje. Radenković mi je telefonirao da g-ca Podhraski neće ni po koju cenu da ostane u sanatorijumu i ja sam još iste večeri uputio telegram upravi Sanatorijuma. koji se obavezao i pred Uduruženjem glumaca i Upravom Sanatorijuma da će pod svojom punom moralnom i materijalnom odgovornošću preduzeti staranje o njenom daljem lečenju. upućena je u Beograd na dalje lečenje. što mi je ona sam priznala. po izjavi koju mi je dao dr Stojimirović. obelodanjeno da je gospođica Meri Podhraski upućena na lekarski pregled s koga se vratila s poštedom od sto dana i dijagnozom „depression nerveuse (cocainom et morphinom)”. ” Kada kaže da je. ali njen boravak u beogradskom sanatorijumu i prekid lečenja izazvao je vidno interesovanje javnosti.MERI PODHRASKI. Nije slučajno od slučaja Meri Podhraske napravljen slučaj Miroslava Golubovića. u listu oglašava upravnik Brana Vojinović: „Upravnik Narodnog pozorišta u Skoplju o slučaju primadone g-ce Meri Podhraske”. blagajnika teatra. odmah preduzela mere da potraži leka svojoj prvoj glumici. u kome sam tražio da g-cu Podhraski predadu njenom prijatelju. na koju se poslednjih dana stalno žalila. izdvajajući posebno Miroslava Golubovića. Međutim. Risto Stefanovski u knjizi Teatar u Makedoniji piše: „Od svega bilo je jasno jedno: Meri Podhraski je duže vreme uzimala narkotike. po njenoj želji. Vojinović je zamolio Dušana Radenkovića. Čuljkovića koji je prekinuo njeno lečenje i neizlečenu je vratio u Skoplje. čime su se punili senzacionalistički novinski stupci 'Pravde'. g-ca Meri Podhraski. jer on ne znači definitivno njeno ozdravljenje. Ona je. Neprestano je govorila o samoubistvu i plakala za najmanju sitnicu. nikako neće biti dobar. oslanjala samo na svoju prirodnu obdarenost. Vojinović piše: „G-ca Meri Podhraski je kod mene već devet godina. ” (Premijera AutomeloJESEN/ZIMA 2008 TEATRON 144-145 61 . Podhraska se. sem svojih uloga. generalnog sekretara Udruženja glumaca. Golubović je naveo ime skopskog trgovca M. javila da ne želi više da ostane u sanatorijumu. ja sam vrlo često prelazio preko njenog stalnog odavanja burnom životu van Pozorišta. Svetolik Nikačević želi da naglasi da se Meri Podhraski. potpaljivala vatru u svojoj furuni. usred lečenja. marta 1934. nikad nije pročitala nijednu knjigu. u zimsko doba. ” Sledi demanti Miroslava Golubovića: „Dr Andra Nikolić je izjavio da je primadona g-ca Meri Podhraski težak nervni bolesnik. A zbog svega toga. g-ca Podhraski je počela naglo da slabi i da odsustvuje sa proba. Uprava pozorišta je. ” Upravnik obaveštava da je glumica smeštena u beogradski Sanatorijum dr Stojimirovića. Davali su joj ih bogati skopski trgovci i njeni moćni zaštitnici. posle nekoliko dana. ozbiljnije je obolela. usled preterane upotrebe kokaina. (…) G-ca Podhraski sama je želela da ode iz Skoplja i da potraži leka svojoj glavobolji. ” Nekoliko dana kasnije „Pravda” nastoji da završi raspravu tekstom: „Slučaj Miroslava Golubovića. u kom komadu g-ca Podhraska igra glavnu ulogu. verovatno morati da odloži. gde se ponovo odala burnom životu koji je živela. „Još istog dana uveče g. vladala svojom lepo intoniranom i pravilnom dikcijom kao odličan muzičar svojim nenadmašnim instrumentom. a u čaršiji šuškalo. kao rođena glumica. 'Politike' i drugih listova. blagajnika Narodnog pozorišta u Skoplju”. međutim. To bi bilo katastrofalno i mora se na svaki način sprečiti. intervenisala kod Ureda za osiguranje radnika da joj se stvori mogućnost lečenja od kokainomanije. specijaliste za lečenje te vrste bolesti. „Jednostavno. ” Ono o čemu se u pozorištu znalo. oko šest meseci uzimala kokain koji joj je davao jedan poznati skopski apotekar. Ređaju se odgovori na tekst u „Pravdi”. vanredno lepo vaspitana. stoga. GLUMICA proisticala iz dubokih doživljavanja. Nije. „Pošto nije mogla da radi. Zbog toga će se i premijera Automelodije. (…) Redak talenat. ” (Zoran T. piše on. Postoji opasnost da se kod g-ce Podhraski ponovo probudi nagon za kokainom. početkom ove godine. zatim. Uprava je. Prijatelji i kolege g-ce Podhraski često je obilaze i nadaju se da će je uskoro videti zdravu i veselu. izašlo je na glas kada je 1934. a i sa njima je. sve je to činilo vrline ove mlade umetnice. Najpre se 10. ” „Skopska scena” javlja 18. (…) Taj brzi prekid lečenja. novembra 1935: „Prvakinja drame skopskog pozorišta. stvarala na sceni i s malo proba davala genijalna ostvarenja. i ne sme za izvesno vreme napuštati postelju. pre nego što se ovo desilo.

ESEJI

dije Anđelka Štimca održana je 3. decembra 1935. ) Godinu dana kasnije, 26. oktobra 1936, u „Skopskoj sceni” čitamo: „G-đica Meri Podhraska, prvakinja naše drame, dobila je, po savetu lekara, jednomesečno bolovanje usled slabog zdravlja. Ona je odmah otpočela sa lečenjem, te se za izvesno vreme neće moći pojavljivati pred našom publikom. ” Časopis u decembarskom broju obaveštava da je „prvakinja naše drame, g-đica Meri Podhraski, uspešno završila svoje lečenje”: „Sada joj je preporučena još petnaestodnevna kućna nega, nakon koje će se ponovo pojaviti na našoj sceni, i pružiti svojom igrom mnogobrojnim poštovaocima njenog talenta veliko umetničko uživanje. ” „Skopska scena” 5. aprila 1937, u 25. broju: „G-đica Meri Podhraska, prvakinja našeg pozorišta, koja je bila teže obolela, nalazi se na lečenju u Beogradu, u sanatorijumu D-r Ignjatovskog. Njeno lečenje tamo ima velikog uspeha, ali će ono ipak trajati duže vremena. ” Vraća se još jednom na scenu, kao Miki u komadu Život je lep Marsela Ašara. Kritika, još jednom, pozdravlja njen povratak: „Posle toliko dugo očekivanja javila nam se u ovom komadu kao junakinja g-ca Meri Podhraski da i ovoga puta još jednom potvrdi koliko je to naše očekivanje bilo s razlogom. Ona je lako i savršeno ubedljivo nosila svoju ulogu za sve vreme. ” Sve češće poboljeva. U maju 1939. pozlilo joj je posle premijere Šekspirove Zimske bajke, pa ju je u ulozi Pauline zamenila Mimi Predojević. Ministarstvo prosvete potvrđuje 7. septembra 1940. predlog Uprave za plate osoblja pozorišta. Plata „omiljene tragetkinje” Meri Podhraski je među najnižima u ansamblu: 1. 500 dinara. Pero Jovanović, Anđelko Štimac i Josif Srdanović imaju po 2. 800. Te godine, 1940, igra tri uloge: Ružu u Požaru strasti Josipa Kosora (3. septembra), Stanojku u Hadži Đeri Dragutina J. Ilića (17. septembra) i Anicu u Ekvinociju Ive Vojnović (12. novembra). Posle izbijanja rata napušta Skoplje i odlazi u Banjaluku. U banjalučkom pozorištu 8. novembra 1941. u Veroniki Desnićkoj Josipa Eugena Kumičića tumači ulogu Barbare Celjske, a nedelju dana kasnije oprašta se od scene kao Ogrizovićeva Hasanaginica. Umrla je 9. februara 1942. u Banjaluci. Imala je tek nešto više od trideset tri godine. 62
TEATRON 144-145 JESEN/ZIMA 2008

„Alkohol i opijum su razorili njen mladi organizam”, piše Stanoje Dušanović u svojim uspomenama. „Upropastili su je alkohol i droga”, govorio je Pavle Bogatinčević. „Suviše je volela život, a nadasve ljubav” – piše Svetolik Nikačević u Srećnim danima. „Ona je bila dete ljubavi i posvećivala joj se u svim svojim slobodnim i neslobodnim časovima. Takvu vrstu posvećenosti naučnici nazivaju nimfomanijom, ali ja nisam siguran da je to kod nje baš to. Nimfomanke se obavezno ne zaljubljuju, a Meri je bila velika zaljubljenica. Često je menjala muškarce, ali je u svakoga od njih bila zaljubljena. Dok je trajalo, volela je. Ali, nijedna ljubav, ma koliko velika i vatrena, nije uspela da je odvoji od njene najveće ljubavi – pozorišta. ” Odigrala je repertoar za nekoliko glumačkih života, a i život je ispunila emotivnim intenzitetom za nekoliko života. Meri Podhraski! Prohujala je pozorišnom scenom kao kometa i pala kao sprženi meteorit. Glumica veća od slave koju nije ni doživela. Još jednom Svetolik Nikačević: „Bila je veliki drug. Sa svojim siromašnim ljubavnicima delila je i poslednji dinar, a od bogatih nije htela da uzme ni pare. Želela je da bude slobodna, slobodna od svake obaveze. Umrla je u bedi. Ostavila je za sobom uspomenu na božanstvenu glumicu koja bi, da su bile drugačije prilike i da je ona sama bila drugačija, pod drugim podnebljem zasijala na umetničkom polju kao jedna Greta Garbo. ”

SAVREMENA SCENA: KRITIKE
Bojana Janković

NEMAČKA LEKCIJA

BITEF 2008. Štifterove stvari reditelj: Hajner Gebels Teatar Vidi (Lozana) Manjak prostora reditelj: Kristof Martaler Rote Fabrik (Cirih), GmbH (Bazel) Persijanci reditelj: Dimitri Gočev Dojčes teatar (Berlin)

ve od tri predstave reditelja s nemačkog govornog područja iz selekcije 42. Bitefa stoje s oprečnih strana čuvene rečenice Pitera Bruka da je za pozorište neophodan i dovoljan (da parafraziramo) jedan čovek koji prolazi praznim prostorom dok ga drugi posmatra. Hajner Gebels je svoju predstavu Štifterove stvari lišio glumca, moguće jedinog pozorišnog elementa koji nikada nije doveden u pitanje; Dimitri Gočev, s druge strane, odrekao se ambicioznih rediteljskih postupaka i pustio da veliki deo tereta Eshilovih Persijanaca padne na leđa četvoro glumaca. Ove dve predstave gotovo dijametralno suprotnih rediteljskih poetika i estetika tako nam možda otrkivaju šta sve potpada pod termin „nemačkog pozorišta“. Protagonista Štifterovih stvari zapravo je velika, pokretna umetnička instalacija iz koje izrastaju velike grane, sastavljena od pet otvorenih klavira, čije su „utrobe“ okrenute ka publici, zatim pravih i improvizovanih udaraljki, te mehanizama koji pokreću ovaj komplikovani instrument. Ovom glavnom glumcu Gebels pridružuje odlomke iz tekstova Adalberta Štiftera, austrijskog pisca koji je živeo sredinom devetnaestog veka. Štifterovo pripovedanje prepuno je preciznih i virtuoznih opisa pejzaža: ove, do najsitnijih detalja razrađene, slike čoveka guraju u drugi plan, dok glavna uloga u njegovim pričama pripada zemlji, flori i fauni. Stanje prirode kao da zamenjuje psihološke etide, a čovek i priroda kao da se dopunjuju. Predstava Hajnera Gebelsa započinje sličnom, gotovo savršenom simbiozom, pa pred nama iz muzike koju stvara njegov „glumac“ izrasta drveće. Ova idila, međutim,
JESEN/ZIMA 2008 TEATRON 144-145

D

63

Štifterove stvari u režiji Hajnera Gebelsa

ubrzo se urušava: prirodne pojave – nepogode, vetar, led, reke – stvaraju se veštačkim, pozorišnim specijalnim efektima, nevidljivim mehanizmima hladnih kutija od fiberglasa. Intervju s Levi-Strosom u kome poznati antropolog priznaje da ljude smatra poprilično lošim društvom, te stoga više voli da uživa u samoći, sukobljava se s ritualnom muzikom Papue Nove Gvineje, mesta gde civilizacija još nije u ratu sama sa sobom. Iz Gebelsove predstave kao da izranja filozofsko-ekološka poruka: naše nebetonsko okruženje više nije naše ogledalo, veze su fatalno narušene. Ova predstava redukuje Brukovu definiciju pozorišta; Gebelsu na sceni nisu potrebni ljudi od krvi i mesa, samo skulptura, neka vrsta mehaničke verzije Kregove supermarionete, koja će nam se na kraju, sasvim nenametljivo i poslušno, i pokloniti nekoliko puta. Sposobnost rasuđivanja, odlučivanja, maštanja, reditelj traži s druge strane rampe. Štifterove stvari su niz muzičkih, glasovnih i vizuelanih asocijacija, koje svoj smisao dobijaju tek u interakciji sa svakim gledaocem pojedinačno. Iako mu nedostaje ansambl ili bar jedan živi izvođač, ovo delo je zapravo imanentno pozo64
TEATRON 144-145 JESEN/ZIMA 2008

rišno. Pozorište je sinkretična umetnost, a Gebels uspešno sjedinjava Baha i ritualnu muziku, modernu instalaciju i sliku Paola Učela, dokumentarne radio zapise i snimljene delove Štifteroviih romana. Zato ova predstava ne pripada nekom muzeju savremene umetnosti, već sceni, publici koja neće dobiti nijedan semiološki zicer, već poziv da u ritualnoj tišini i mraku pozorišne sale spaja slagalicu Gebelsovih simbola. Napisana 472. godine pre Hrista, samo osam godina posle pobede grčke vojske kod Salamine, Eshilova drama Persijanci je jedina nama poznata antička tragedija koja se bavi događajima iz petog veka pre Hrista, a ne mitovima i davno završenim ratovima. Najstarija sačuvana drama tako je i prvi primer političkog pozorišta. Pred nama ne defiluju ponosni heroji nacije, grčke vojskovođe nigde nisu pomenute imenom, pa se pretvaraju u bezličnu masu surovih ratnika, a pred slikom do nogu potučenog naroda patriotsko likovanje nad trijumfom gotovo je zabranjeno: osionost zbog koje su Persijanci kažnjeni sutra može koštati i Grke. Dimitri Gočev nam nikada ne dopušta da zaboravimo

bivši i sadašnji vladari bore se za što više prostora na istorijskoj pozornici. malignu energiju svakog velikog vladara iz celokupne istorije. jedinim elementom scenografije (Mark Lamert). a ne braneći svoju zemlju. sabrana i suzdržana. hipnotičnog patriotizma i svesti da u ratu može da se izgubi mnogo više i konkretnije od teritorije ili ponosa. ali kroz nju provlači tanane niti arhetipskog i savremenog. svojoj naciji gotovo ponosno saopštava da je rat vođen uzalud. Margit Bendokat pušta da predstavnik hora balansira između urođenog strahopoštovanja prema Kserksu i predosećanja da je poraz neminovan. pod sve jačim i jačim svetlom reflektora. za razliku od mnogih drugih. kao da je tom jednom rečenicom izbrisana katastrofa koja se dogodila. Pred velikim pokretnim zidom. uglađen i savršeno pripremljen. ali isto tako oštro odvaja poraženi narod od poraženih vladara. Kraljica majka.Štifterove stvari u režiji Hajnera Gebelsa da su Persijanci pobeđeni u osvajačkom pohodu. u siromašnoj. iz nje eksplodira dijabolični trijumf. na primer porodica. svedenoj radnoj haljini. nervnom slomu čitave zemlje koji se pred nama odvija. uglađenim prijemima i koktelima. u sudaru s izveštajem s ratišta ostaje istrenirano mirna. čija autistična sujeta ne registruje ni na trenutak broj mrtvih. Ovoj studiji poraženih. No. savršeno spakovana u smokinge i male crne koktel haljine: o budućnosti zemlje kao da se odlučuje na svečanim. Atosa (Almut Zilcher). međutim. Kroz četiri duga monologa na koje je drama svedena. dobija zlatni sjaj i s neshvatiljivom dozom ratobornosti i samouverenosti prepričava svoj ratni debakl retorikom pobednika. otkrije da je njen sin. za obične građane nema mesta na sceni. ona se gotovo šunja po sceni u prisustvu vladarske porodice. uz gipsane osmehe. ali bez košulje. čim vesti o porazu stignu do Persije. Kada. Gočev pristupa sa ciničnom distancom. Darijev duh (Volfram Koh) paradigma je velelepne prošlosti koja je od novih generacija načinila nezajažljive. Nju preuzima kraljevska porodica. Kserks pomalo podseća i na odlazećeg predsednika SAD. već samo lične pobede ili poraze. savršena slika profesionalne plemkinje. reditelj pravi detaljnu scensku analizu konkretih likova. Hor je sveden na ženu iz naroda. JESEN/ZIMA 2008 TEATRON 144-145 65 . Dok u savršenim smoking pantalonama. Kserks Samulea Fincija ima ubitačnu. preživeo. egoistična elita. koji. bezobzirna. krvoločne osvajače.

racionalno ili emotivno. Štifterove stvari i Persijanci nude nam ono što možda najviše i očekujemo od nemačkog pozorišta: rediteljsku inovaciju. ove paradigme svih bolesti modernog društva spremne su da se podvrgnu bolnim kvazikozmetičkim intervencijama. od Eshilove tragedije napravi emotivno nabijenu. a tekst koji pacijenti „Visinsko-nizinske klinike Dr dr Blezi” izgovaraju s komičnom količinom posvećenosti i ozbiljnosti gubi na duhovitosti. izgladnjivanju i mnogim drugim vrstama torture. dva anonimna suparnika. s različitih strana zida – granice između bilo koje dve zemlje – uporno bore za svaki sentimetar scene. što duže živog tela. Za razliku od ove dvojice autora. Intelektulizmi kojim nas ove spodobe gotovo konstantno spopadaju. uz malu. ali nedovoljnu primesu moderne opsednutosti nutricionističkim pravilima i kalorijama uopšte. a završava se mahnitim. Njihov privatni rat počinje kao slučajni incident. Dimitri Gočev uspeva da. u kojoj se. međutim. uz pomoć pažljive ali ne i drastične adaptacije (Peter Vicman i Hajner Miler). besmislenim trčanjem ukrug. Hajner Gebels sebi daje slobodu da publiku istovremeno atakuje ukidanjem jedine netaknute pozorišne konvencije i zahtevom da u oblikovanju predstave. u kome više nema ni trunke racionalnosti. Apokaliptična banja okuplja crème de la crème hipohondara opsednutih idealom prelepog. Ritam predstave povremeno je nepodnošljivo razvučen: kada jedan od likova potroši gotovo pola sata da svojim . odabrao je da pliva u sigurnim vodama svog već decenijama prepoznatljivog reditelj66 TEATRON 144-145 JESEN/ZIMA 2008 skog stila. Kristof Martaler. već samo sumanute strasti da se pobedi. učestvuju onoliko koliko bi se to zahtevalo i od glumca. statičnu i minimalističku predstavu koja bi se čak mogla staviti u postdramsku fioku. mrmljajući kao La Linea. zdravog. obojene su staromodnom new age spiritualnošću. U pokušaju da dostignu svoj fizički i duhovni ideal.Manjak prostora u režiji Kristofa Martalera Predstava započinje slepstik scenom. Njegova predstava Manjak prostora povremeno deluje kao gomila već viđenih tema i scenskih rešenja. jer zvuči kao da je izvađen iz naftalina. jedna od legendi Bitefa. Ostaje utisak da na temu večnog podmlađivanja i podjednakog straha od života i smrti reditelj nije imao nijednu novu opservaciju. te tako zarade blaženstvo na ovom ali i onom svetu.

nedovoljno hrabro. u kojoj kompletan ansambl u grobnoj atmosferi izvodi Bahovu Pasiju svetog Jovana. jedan je od rektih trenutaka u kome osećamo svu manijačnu. možda i mediokritetski. sasvim sigurno. Najupečatljiviji je. U direktnom okršaju s druge dve nemačke predstave. No. međutim. dosada se širi s obe strane rampe. kad god im se učini da neko od pacijenata klone duhom. S druge strane. jezivu posvećenost s kojom se posetioci ovog modernog lečilišta ustremljuju na smrt. ali bez trunke entuzijazma. Manjak prostora deluje neoriginalno. to i dalje ne znači da Martalera treba otpisati – čak i osrednja nemačka predstava i dalje je u svim svojim segmentima bolja od gotovo svega što se može videti na srpskom govornom području. Manjak prostora ima i duhovite i dramatične trenutke. lajtmotiv predstave: pesmu Modern Talking-a You can win if you want dvojica zaposlenih na klinici izvode iznova i iznova.Persijanci u režiji Dimitri Gočeva sapatnicima prepriča svoja banalna filozofska zapažanja. JESEN/ZIMA 2008 TEATRON 144-145 67 . Jedna od završnih scena. uz savršeno falsetne glasove i prigodnu koreografiju.

Janežič proscenijum koristi kao mesto na kome će glavni junaci. a on joj zatim u čašu isprazni svu žestinu iz flaše) navikla da gleda samo na gostovanjima na Bitefu. I taj poetizovani postupak kojim se spisateljica koristi da bi prikazala svet na izdisaju usaglašen je s predstavom koju je na velikoj sceni Ateljea 212 režirao Tomi Janežič. znakovni minimalizam i statičnost (poput scene u kojoj odveć pijana Maca traži od Gazde da joj dospe još. svako na svoj način. Ili košmara. koji ne žive na društvenoj margini već. nema podrazumevanog naturalizma. između stvarnosti i jednog bujnog sna. predviđenog za zabavljanje kafanskih gostiju. Zbog tih udaljenih događaja. oblikovali su beznađe likova koji ne očekuju da im postane jasno ni zašto žive ni zbog čega pate. U potpuno ogoljenom prostoru velike scene ne postoji ništa što skreće pažnju sa likova i glumaca. te je drama tako dobila na dimenziji tragičkog. što se razaznaje preko prigušenih glasova. poput onog kada Gazda šaketa Trenera razbijajući ga o bilijarski sto. u blizini neke granice. uveden je i titl koji publika sve vreme može da prati. a i zato što se Janežič odlučio da ukine razgovetnost. moći da saopšte istine o svom pustom životu koji bi nečim (možda) želeli da ispune. Nasuprot ovom približavanju publici. Finalni proizvod ove saradnje jeste hermetična predstava koja ne želi da brine o udobnosti gledalaca. Ne bi se moglo reći da je u pitanju sentiment s kojim se Markovićeva prvi put susreće. demonima iz prošlosti i onima koji u tom ruiniranom zdanju čame u vidu zaposlenog osoblja. gotovo sasvim sakriveni od oka gledalaca. šapat i mrmljanje (opušteno i neobavezno kao što se govori u kafani). završava se pucnjem iz pištolja narednog jutra. pojedini prizori događaju se u pomoćnim scenskim prostorijama. Segment predstave koji je postojao i u prvoj saradnji Janežiča i Markovićeve (Nahod V 68 TEATRON 144-145 JESEN/ZIMA 2008 . trgovcima belim robljem. I Markovićeva i Janežič. Čini se da je Tomi Janežič. u svratištu namenjenom slučajnim prolaznicima. u njenim dramama sve se često i zbiva negde na ničijoj zemlji. a uvede duge tišine. mučne pauze. za nijansu ispod. u ovom regionu.SAVREMENA SCENA Slobodan Obradović ANTIUTOPIJA ŠUMA BLISTA Atelje 212 autorka: Milena Marković reditelj: Tomi Janežič remenski i prostorno novi komad Milene Marković Šuma blista započinje jedne večeri. a odigrava se u nekoj bestragiji. u kafani bez gostiju. s povremenim kristalno jasnim naglašavanjem pojedinih replika. pronašao svog pisca… Janežičeva režija atak je na srpske pozorišne konvencije: nema šmiranja. već i zarad prevaspitavanja publike koja je ovakav scenski. Reditelj se toga odriče ne samo zato što su u pitanju sredstva koja bi u ovom slučaju predstavljala liniju manjeg otpora. Naprotiv. uz pomoć mikrofona. koju verovatno ne bi posedovala u toj meri da se odigravala u nekoj namenski pravljenoj scenografiji. kotrljanja pravih bilijarskih kugli i Macinog uplašenog hoda na prstima zato što je svedok nasilja koje se u pozadini odvija. reklo bi se.

Sirova poezija Milene Marković. s krunicom na glavi i crvenim balonima u ruci – bez ikakve iluzije o svetu u kome živi. piše Markovićeva u jednom delu svoje drame. ona je i neostvareni san koji umrtvljeno sedi na stolici. Oni su nekada bili ljudi. prikazujući sva ustezanja čoveka koji bi hteo da bude što lojalniji: sve do trenutka kada mufljuz i trgovac belim robljem Lole (Srđan Timarov) ne pokuša da odvede Macu zajedno s ostalim prostitutkama. ali ne u drastičnim seksualnim prizorima. patetičnih i komičnih prizora. da imaju nešto da popiju. Gromove kompozicije poseduju raskošan raspon: od mračno kafanskih tonova (Macin song „Pevaljka“ koju u toku predstave čujemo dva puta. Ništa više. jednom u vidu rečitativa i drugi put uz muziku prilkom poklona). gotovo umrtvljeni ritam (baš kako odgovara sudbini likova u drami). Svakako nije u pitanju predstava koja oduševljava na prvi pogled. igrajući raspalu pevačicu Macu koja tumara kafanskim prostorom kojim je (pretpostavljamo) nekada suvereno gospodarila. koji se pojavljuje onda kada ga niko ne očekuje (bitanga koja je u međuvremenu otkrila Boga i pretvorila se u bezazlenog čičicu). ona je i ojađeno pijana (glumica gradi svoj slik ne od trezvenosti ka pijanstvu. koju na vetrometini. Lik Srećka. stvorila je potresan lik žene čije se rastrojstvo može opipljivo pratiti po etapama. Priroda je lepa. znojavog. govori o tranzicionoj promeni koja potresa i čupa ljudska bića iz korena. majke. izvode „male Mace“. žrtve sex-trafickinga (bivše sestre. čija uzdržanost ne nagoveštava ništa dobro. On otpeva završnu pesmu i otprati u ništavilo jedan svet koji. upotpunjuje egzistencijalnu prazninu junaka i. možda bolji u pojedinostima nego u celini. u maniru pankdodola. u kojima se bajkovitost prepliće sa socijalističkim realizmom. preko pesama koje su nežne i dirljive (Srećkov song „Mili moji“). gde je nekako više iskreno naivna. U jeftinom kostimu koji nepogrešivo otkriva kvalitet Macinog života (kostimograf Marina Sremac). A na nivou provokacije upućene zaparloženoj pozorišnoj sredini. značajan deo repertoara Ateljea 212 koji nije ulepljen komercijalom. kukavicu.Simeon izveden u Srpskom narodnom pozorištu) prisutan je i u predstavi Šuma blista. snažno prebacuje rampu – svaki put kada je to potrebno. a ljudi su grozni. Ta Trenerova provala gneva postaje katarzična scena oslobađanja životne nelagode. sada su samo u blatu do grla. Poslednji momenat napetosti u Janežičevoj predstavi jeste pojava poslovođe (lik koji u alternaciji tumače Lado Leskovar i Predrag – Cune Gojković). kuvano jaje i tu i tamo intimni odnosi“. supruge…). I likovi u Janežičevoj predstavi to potvrđuju. Šuma blista blista od užasavajućih. ali Janežičev pozorišni mehanizam. već od pijanstva ka potpunoj destrukciji alkoholom). dok Boris Isaković igra Trenera. ozbiljnih. ne uvek ritmički visprena. formalno postavljena u vidu songova (kompozitor Tomaž Grom). ruku na srce. da bi se zatim sve vratilo u standardni. ruši kafanu i najavljuje izgradnju hotela na njenim temeljima. zahvaljujući njima. oličen kamionom koji krči šumu. JESEN/ZIMA 2008 TEATRON 144-145 69 . Vlastimir – Đuza Stojiljković odigrao je s nekim unutrašnjim mirom. Jasna Đuričić. ova predstava o bezizlaznosti postaje silovita. Dolazak kapitalizma. pred sobom imamo teatarsku antiutopiju koja se uklapa u onaj. prljavog. zbog čega će ga Trenera prebiti do smrti. Đuričićeva prikazuje transformaciju nekada lepe. događa se prava provala emocije i energije. Njima je dovoljno „da imaju šta da stave pod zub. onako kako je prikazan možda i nije zaslužio da postoji. a danas prilično istrošene Mace. do horske pesme „Šećer za dušu“. Nenad Ćirić tumači lik Gazde s osmehom banalnog osvajača ženskih srca. Ona je i vulgarna.

oni su mladi i to se posebno poklapa s originalnim tumačenjem pre svih Don Đovanija. majice). Mocart reditelj: Bojana Cvejić BITEF 2008. tako se opera u celini maksimalno zgušnjava i sažima. jedinstvenom prostoru bez podele na scenu i gledalište. I kao što je u programskoj knjižici dat koncentrat radnje svake numere. A. za razliku od te režije. i fabula osavremenjena. koji je savremen i krajnje sveden (trenerke. u osnovnoj zamisli ostala na liniji Orfeja. su likovi s ovdašnjih splavova. povlači. i. Statičnosti. helanke. ali što je još važnije. više nema. ustaje. donelo je Bojani Cvejić učešće na glavnom takmičarskom programu BITEF-a. I ovde protagonisti proizlaze iz publike. Don Đovani. koji je. Dona Ana. odnosno galeriju sajamske hale. istrajno zalaganje za inovativni pristup u režiji muzičko-scenskih dela. D 70 TEATRON 144-145 JESEN/ZIMA 2008 . i zato je tako savremen. leži. hala III Beogradskog sajma ugogodišnje. naime. već mlad čovek koji prekoračuje sve moguće granice po cenu sopstvenog života. dva-tri podijuma i stepenište. njen najzamašniji projekat. ako ne računamo prvu minimalističku operu – Ajnštajn na plaži Filipa Glasa. ali se. Prizori se brzo smenjuju i brzo odigravaju. Don Otavio. ne oseća strah ni pred sopstvenom smrću. razdvaja. On zavodi koga stigne. prikazanog u okviru BEMUS-a 2005. Može se reći i najkonzistentniji. sada koncentrisala na jednu ideju i time ostvarila pročišćenu i zaokruženu predstavu. Cvejićeva je. ali to nije toliko važno koliko činjenica da je scenska radnja svedena na bitno – na međusobne odnose protagonista. ne samo u fizičkom smislu već i zbog kostima (Maja Mirković). seda. te u tom smislu delovale pretrpano. bez scene-kutije i gotovo bez scenografije (Zorana Petrov). pa i opere. Time je prvi put u selekciju ovog festivala ušla jedna klasična opera. tj. te noćne more operskog prikazivanja. ako ne računamo nekoliko rekvizita. godine. a pogotovo od nekih ranijih koje su prosto vrcale od maštovitih rešenja. i izvođači. potencirane do krajnosti u njihovim kretnjama. Svaka režija Cvejićeve očekivana je s velikom radoznalošću. I ovde je pokrenula opersku materiju u ogromnom. giba. usuđuje se da prekrši i taj poslednji tabu – da ubije. Gluka. naravno. To nije faustovska figura iz devetnaestovekovnih tumačenja. zahvaljujući konceptu u kojem ne samo glas već i telo pevača postaje glavno sredstvo izraza (trening tela – Fred Gis). Dona Elvira.SAVREMENA SCENA Gorica Pilipović PEVAJUĆE TELO U POKRETU DON ĐOVANI kompozitor: V. te najuspeliji. Time je. prikazanu u okviru BITEF-a polovinom sedamdesetih godina prošlog veka kao primer novih tendencija i na muzičkoj sceni. V. . pa i Don Đovani. uz Orfeja i Euridiku K. koji je u katalogu likova Mocartovog libretiste Lorenca da Pontea označen upravo tako – mladić. konačno. neopterećena pauzama. promenom dekora i scene. zajedno s publikom. . postaju masa koja se kreće.

Sveobuhvatno umetničko delo uključilo je i upotrebu videa i to vrlo spretno – za poslednju scenu večere. između ostalog poznata beogradskoj publici kao tumač glavne uloge u operi Zora D Isidore Žebeljan. Drugim rečima. takođe muzičarima mlađe generacije. scenario Ana Vujanović. duhovito odigranu na filmu (režija Marta Popivoda. bacanje i sl. tj. da li će krenuti za izvođačima ili ostati da sedi na svom jastučetu. na pravi način reagovala. U smislu tog prožimanja muzičke partiture i tretmana tela posebno je zanimljiv finalni ansambl I čina gde. težeći za svojevrsnim Gesamtkunstwerk-om. Cvejićevoj su bili potrebni izuzetni izvođači. na svojevrsnoj kulminaciji. odnosno teoretičar muzike. na primer. ali je za našu opersku scenu epohalno.Posebnu dimenziju čini koreografisani pokret upotrebljen u određenim muzičkim momentima. muzičku karakterizaciju i dinamičnost prati odgovarajući. intervenisala i na nekim naizgled sporednim stvarima. na scenu parodije pop pevača. Ali Cvejićeva je velike zahteve stavila i pred publiku. prvo zbog samog fizičkog napora. S druge strane. kao takva. Ana Vujanović i mnogi drugi“). uz još jedno zbunjivanje publike. snimatelj Maja Medić. da li će posmatrai scenu u krupnom planu ili izdaleka. a zatim i zbog sposobnosti da uporedo s tim naporom bez greške pevaju. I nju je pokrenula iz udobnog položaja gledaoca u fotelji i preobrazila u aktivnog učesnika drame. a pripremljenu efektnim ulaskom statue Komendatorea. preznačujući se u neku drugu publiku u tipičnoj fetišiziranoj tenorskoj ariji koja je zaslužila da bude parodirana. predstava je totalno demokratizovana. Dirigent Premil Petrović i sopran Katarina Jovanović su i ovaj put bili uz nju. montaža Bojan Perišić). scenski pokret kao glavno sredstvo izraza za govorno pozorište nije ništa novo. Među gostima. Bojana Cvejić. u skladu je s novom filozofijom tela u operskoj teoriji. bili su Ajle Asonji. engleski bariton. prevoda na displeju koji je sadržao umetnute besmislice (autori – „Lorenco da Ponte. dizajnom svetla (Silvi Garo). drugo se od njega i ne očekuje. Samo su mladi i uz to odlični pevači mogli da savladaju zahteve koje je Cvejićeva stavila pred njih. Markus Matais. poput teksta. nemački bariton i Mark Fauler. Ona je od početaka svog bavljenja režijom oformila određeni krug istomišljenika. australijski tenor. gledalac je u prilici da bira – da li će samo slušati (i odlično čuti s bilo kog mesta s obzirom na to da su pevači bili ozvučeni) ili i gledati i slušati. ili poput pomeranja pauze s uobičajenog mesta između činova na jedan kasniji trenutak. na primer u duetu Dona Ane (Katarina Jovanović) i Don Otavija (Mark Fauler). JESEN/ZIMA 2008 TEATRON 144-145 71 . Ovakav koncept Cvejićeve. tj. Da bi ostvarila svoj koncept. uskovitlani scenski pokret – skakanje. Gledalac ima punu kontrolu nad načinom na koji će prihvatiti ono što mu se nudi. ali se krug sada proširio učešćem i pevača iz inostranstva. takođe. koja je po obrazovanju muzikolog. uz dvoje naših mladih umetnika spremnih na nekonvencionalni pristup (Amanda Stojović i Nebojša Babić). Nekonvencionalni projekti zaslužuju svoju nekonvencionalnu (tačnije bitefovsku) publiku koja je spremna na izazov i koja je. Cvejićeva je. Igra za kojom je Bojana Cvejić težila u svom konceptu ovde je bila potpuna. Premil Petrović je. ako to želi. slobodan je da preuzme svoju meru stvari. kada njihovo muzičko saglasje prate uvežbani koraci. bez greške vodio orkestar sačinjen od muzičara Beogradske filharmonije. Ajvan Ladlou. sjajan estonski sopran.

strada tako što ga Mirko ubija pištoljem. uostalom. opera Žebeljanove je odlična. Posle mjuzikla u produkciji Pozorišta na Terazijama. Mislim da žanrovsko određenje opere Maratonci treba pomeriti s komedije na grotesku. sem kad to nije očigledna parodija na starogradsku pesmu ili sevdalinku i sl. Maratonce gledamo i u formi opere koju je komponovala Isidora Žebeljan za naručioca iz inostranstva. tim pre što je tematika morbidna i krajnje ozbiljna. pogotovo u kombinaciji s ekspresionističkim izumom tzv. odnosno romskog folklora s granice Ukrajine i Moldavije. tj. Dalje pitanje jeste – da li je uopšte moguće komponovati komičnu operu u pravom smislu te reči. vrlo problematična sa stanovišta žanra komične opere. što nije problem – postoji prevod. a koja je premijerno izvedena 20. što deluje posebno efektno. drečavih boja – sopile. nemelodičnu vokalnu liniju. avgusta na festivalu u Bregencu. što je uslovilo izbacivanje prizora s krematorijumom. zurle. Naime. odnosno fragmentarnu strukturu muzike. Poseban problem je što se komedija i na muzičkoj sceni smatra nižim žanrom. odnosno strukturnim sredstvima? Pa možda i jeste – ko je video operu Zemlja sreće Vladimira Pejkovića prošle godine na BELEF-u zna o čemu govorim. te tako izlomljenu. pevajućeg govora (Sprechgesang). ali nije komična. Prva je. Slušalac ipak ne prepoznaje folklor.SAVREMENA SCENA Gorica Pilipović MARATONCI NA EVROPSKOJ OPERSKOJ SCENI MARATONCI kompozitor: Isidora Žebeljan reditelj: Nikola Rab BEMUS 2008 − JDP a nepunih godinu dana čuveni dramski tekst Dušana Kovačevića dobio je dve potpuno različite interpretacije na muzičkoj sceni. mada Žebeljanova to ne prihvata ocenjujući takvo tumačenje pogrešnim i navodeći da se rukovodila muzičkom motivikom i harmonskim sklopovima do kojih je došla proučavanjem albanskog. međutim. Iz tog razloga učinjena je prva i osnovna intervencija na libretu (autori su Isidora i Milica Žebeljan. Druga intervencija je sasvim legitimna. apsurdna. pa i zastrašujuća. mora se priznati da je osnovni nosilac komičnog efekta uopšte u operi neminovno sâm tekst koji onda može usloviti odgovarajuća rešenja u muzici i režiji. pre čuje kao ekspresionistički zvuk zaoštren u nekim slučajevima do karikature (u orkestru su i instrumenti odgovarajućih. te su komične opere u ogromnoj manjini. Taj stil je. Jer. U ovom slučaju tekst je bio na nemačkom jeziku. te Đenka. blizak i vremenu odvijanja radnje – dvadesetim i tridesetim godinama XX Z 72 TEATRON 144-145 JESEN/ZIMA 2008 . te Boris Čičovački) – on je na nemačkom jeziku. ali problem je što srpska publika zna Maratonce napamet i ne može više da se smeje nečemu već toliko puta viđenom. a upravo na taj stil asocira muzika opere. prenapregnutu. Groteska je tipično ekspresionističko sredstvo. na primer. klarinet in Es). Sama operska forma dirigovala je i drugu intervenciju – sažimanje radnje na najbitnije scene. . postići komični efekat i muzičkim. uz poneku frazu na srpskom.

te tako one postaju najbolji primeri uspele muzičke komike: Lakijevo čitanje je u maniru karikirane sevdalinke. nezahvalne zahteve pred pevače. pre svega pevače kakvih kod nas nema. iz scenskog dešavanja na film. U tom smislu je maestralan bio Marko di Sapija u ulozi Mirka.KRITIKE veka – iz kojeg su pozajmljeni elementi slepstik komedije. na kojoj su stvari prosto nabacane jedna na drugu i gde je kuća istovremeno i groblje i bioskop. A da bi ostvarila podjednako komplikovanu orkestarsku pratnju. a gde Topalovići nisu porodica građanskog ukusa već pre staretinaristrvinari u naherenoj kući koja preti da se sruši. ali se može tumačiti i kao arhetipski sukob žena i muškaraca u otuđenom svetu zla. i to na srpskom jeziku. Na kraju se zaista i ruši. Svi su bili potpuno ujednačeni stilski i interpretativno – Valter Rafajner (Aksentije). čije su glasovne transformacije impresivne. Robert Pertl (Milutin). koji su retko u prilici da prikažu pravu lepotu svog glasa. Isidora Žebeljan je morala da oformi svoj ansambl. sažetost i fragmentarnost toka kao osnovne karakteristike predstave ilustrovane su izvanrednom scenografijom Dankana Hejlera (potpisuje i kostimografiju) na pozornici posutoj zemljom. Marsel Bekman (Laki). Isidora Žebeljan je jednostavno morala da računa na izvođače iz inostranstva. Maestralno su rešene i scene čitanja testamenta. JESEN/ZIMA 2008 TEATRON 144-145 73 . u toku bez zastoja. pretvara se u groblje. zajednički imenitelj svih zanimljivijih operskih projekata kod nas. Da bi ostvarila svoju muzički izuzetno komplikovanu partituru. tj. ne samo što su intonativno i tehnički zahtevne. Jovita Sip (Kristina). kafanske muzike itd. Što se samih likova tiče. koji će predvoditi Premil Petrović. nemog filma. gde je grob i sto i automobil. bitna razlika u odnosu na Kovačevićev tekst jeste pretvaranje Bilija Pitona u ženski lik – Ružicu – što nalazi opravdanje u nameri autorke da nadomesti manjak ženskih glasova u operi. Njihove teške deonice. Andreas Jankovič (Đenka) i Karin Golc (Ružica). zapravo da izabere najbolje beogradske muzičare za kamerni orkestar. i to pre svega muzičkim sredstvima. već od pevača traže ogromnu fizičku izdržljivost da bi se nametnuti tempo održao do kraja. čarlstona. Ubrzani pokret. dok je Aksentijevo karikatura plača s ponavljanjem tonova. Pri tome karikatura i histerija kao česta sredstva izraza postavljaju posebne. često u veoma visokom registru. U tom brzom smenjivanju scena. što je ultimativni ishod istorije jednog destruktivnog svetonazora. s pravim majstorstvom se prelazi iz prizora u prizor.

a ne književnog predloška ( kraj XVIII). tj. fabula je koncentrisana na bitno – na odnose između glavnih likova. uglavnom bez atraktivnih arija. kraj XIX veka). osmišljeno režiranu i odlično izvedenu predstavu. prefinjen i izbalansiran. maštovit. međutim. Bez suvišnih detalja. u II činu su upravni i geometrijski strogi – ona sada vodi ozbiljan život udate žene (i često govori o dužnosti). Hendikep je u tome što Verter nije među najpopularnijim operama. tj. na nesrećnu ljubavnu priču upletenu u život malograđanske porodice. uklopljeno je u preovlađujući belo-crni valer. dok su scene koje asociraju na više učesnika (crkva. te istog momenta govori o autorskom pristupu.SAVREMENA SCENA Gorica Pilipović SA STARIH FOTOGRAFIJA VERTER kompozitor: Žil Masne reditelj: Nebojša Bradić Narodno pozorište rebalo je da prođe jubilarnih 35 godina da bi se na sceni Beogradske opere ponovo pojavilo najbolje delo Žila Masnea – opera Verter. uz blagu ironiju eliminiše otužan ukus kiča. svi elementi predstave su u funkciji specifičnog ritma radnje koji se ubrzava ka kraju – činovi su sve kraći. a elegancija scene jednostavno ne dopušta lošu ocenu. scenofagrafija se sve brže menja. čekanje mu se isplatilo. naprotiv. dramatična ljubavna scena. Nebojša Bradić je to potencirao stalnim dovođenjem glavnih likova u prvi plan. Ispostavlja se da je pristup savremen. bal) samo naznačene. tj. Šarlota je ljupka devojka. jer su autori najnovije produkcije ponudili izvanredno dizajniranu. Drugim rečima. Još jedno izvanredno rediteljsko-scenografsko rešenje jeste. Scenskom lepotom odiše i III čin. a da nijednog trenutka nije doveo u pitanje svoju visoku estetiku. gde se iza Šarlote i Vertera ukazuje ogromno srce. Prema inteligentnoj zamisli reditelja da se radnja smesti u vreme nastanka opere (fin de siècle. razigrani – vlada veselost. odnosno prvi deluje na posetioca (ako ne računamo uvertiru). belo cveće је od najlona. ima jedno od najboljih književnih dela – Getеоv roman. od scene i kostima. intermeco između III i IV T 74 TEATRON 144-145 JESEN/ZIMA 2008 . na primer. Ali to srce je sivo. pošto je vizuelni utisak u operi kao pozorišnoj formi primaran. kojeg karakteriše iskorak iz crno-belog u boju: to je središte radnje. Prilično jednolična Masneova partitura. Počinjem od dizajna. leto je. Мiodrag Таbački је kreirao scenografiju koja asocira na ornamentiku secesije. Tabački je na maestralan način podvukao sentimentalnost priče. koji je vrlo vešto prilagođen. melodijski ne naročito zanimljiva. Аli to divno. boje su decentne i smirene. Kako se na vrhuncu Masneove najblaže rečeno lirske muzike. Ako ga je neko slučajno čekao. za osnovu libreta. Ramovi su u I činu iskošeni. dok zaljubljeni parovi plešu u bašti. а okvir za radnju su tri ogromna rama koja produbljuju scenu i kroz koje se protagonisti kreću. pokazuje ljubavna scena u I činu. Ali to razbuktavanje strasti nikako nije vulgarno.

Ona je uspela da ostvari krajnju raznovrsnost u dominantnom crno-belom valeru. odnosno kutiji na koju su sada svedeni ramovi. ako zanemarimo i njegovu snažnu fizičku konstituciju koja nikako ne odgovara sentimentalnom i bolešljivom Verteru. I ničeg više nema u toj završnoj sceni. iza providne zavese na kojoj je projektovana zimska slika bašte.. trebalo još malo da provežbaju svoje solističke deonice). doduše. tј. leži u svom sobičku. u skraćenoj perspektivi Mantenjinog Hrista. dok bih među još manjim ulogama izdvojila Johana Nebojše Babića. oktobra naslovnu ulogu je tumačio Hon Li. čiji snažan dramski tenor. naprotiv. da dočara lik žene koja se zaljubljuje. koji i na tako malom prostoru pokazuje sve svoje velike pevačke.. ali značajnoj ulozi Sofije. (Traganje za fizičkom podudarnošću između tumača i lika za operu. unosila je dah svežine i mladalačke razigranosti. međutim. pogotovo u završnoj sceni. odnosi i na izvanredne kostime Bojane Nikitović. gde se. uspevši da dobije od muzičara sasvim prihvatljivu interpretaciju (neki bi. JESEN/ZIMA 2008 TEATRON 144-145 75 . Liju jedino nedostaje prirodnosti i spretnosti u glumi. Na prvoj reprizi 11.KRITIKE čina. Čini se da je Beogradska opera konačno uspela da odneguje čitavu plejadu mladih umetnika. osim Alberta koji čeka Šarlotu da se oprosti od Vertera. u skladu s usmerenjem ka tragičnom završetku. Možda bi ih dobili i drugi da takvih arija ima još. iako je morala da obuče ne samo protagoniste već i dečji (muzički svež) i mešoviti (nemi) hor. jer se opšta promena kolorita od belog ka crnom. jer su za predstavu Vertera predviđene po dve. Ona je sada u crnoj haljini. Albert Predraga Milanovića je bio odmeren i dostojanstven. ne važi. kreće pogrebna povorka kao anticipacija završne tragedije. pa čak i tri. ili i sama tragedija. a naročito glumačke sposobnosti. ) U ulozi Šarlote pevala je Nataša Jović-Trivić. prevazilazi svoje malograđanske okvire. Aleksandra Stamenković u manjoj. Ona je. on je jedini dobio ovacije na otvorenoj sceni posle čuvene arije u III činu. Orkestar Narodnog pozorišta vodio je doskorašnji dirigent Beogradske filharmonije Dorijan Vilson. konačno. pati i. alternacije uloga. čisto pevanje i predanost interpretaciji nikako ne ostavljaju publiku ravnodušnom. ali ovaj puta se maksimalno trudila i povremeno uspela. pogotovo kod nas. poznata i po ukrućenosti u nastupu. ako ne i najbolji beogradski mecosopran. Verter kako ranjen. jedan od najboljih.

Stvari ponovo nadvladavaju individuu. potpuno obesmišljenim radnjama tokom kojih simuliraju kratak. da bi smanjivanjem svojih koraka nestao u svom ogrtaču i zapravo se transformisao u njega. izvedena na sceni Beogradskog plesnog centra. izuzetno samozadovoljni i arogantni. . Zatim na sceni vidimo dve igračice koje se opsesivno bave svojim asesoarima – jedna kapom. U završnoj sceni slušamo pesmu – Somewhere over the rainbow. Ali predstava se ne bavi ovakvim vidom duhovnog preobražaja. One su sasvim opsednute ispraznim i. . opsednutost samo onim što se vidi. a druga minđušama. Koreografski efektno rešena je scena u kojoj igračice oblače dugačke suknje i igraju u slivenoj plesnoj celini. omotač. s kacigama na glavi – one ovde karikiraju lažni glamur pokretima koji su spori. Jedna igračica pokušava da postigne isti efekat stavljajući svoju suknju ispod ventilatora. Zatim se smenjuju kratke glumačko–plesne sekvence – od kojih su neke vrlo duhovite – mladić prolazi preko scene u velikoj crnoj bundi. procenjuje i na kraju prihvata kao merilo ljudskog kvaliteta. s tendencijom da na kraju akteri predstave dožive određeni vid katarze i povratak suštini življenja u svom unutrašnjem biću. Isidora Stanišić ukazuje na svet mode kao na rejon gde se najeksplicitnije odslikava savremena potreba za prikazivanjem spoljašnjeg. daju mu širinu. Suknje obogaćuju pokret. zadiviti. isto tako potpuno obesmišljen razgovor. u dugotrajnom ponavljanju. osvojiti. izvođači oblače kupaće P 76 TEATRON 144-145 JESEN/ZIMA 2008 . opsednutost njima potire svaki dijalog i mogućnost komunikacije. Ljudi postaju samo stvari – one stvari kojima neumitno robuju – postaju samo ljuštura.SAVREMENA SCENA Jelena Kajgo POVRATAK SEBI PUT U DAMASK koreograf: Isidora Stanišić Beogradski plesni centar lesna inscenacija Put u Damask u koreografiji Isidore Stanišić. nakon koga i sam postaje hrišćanski vernik (zapravo priča iz života svetog Pavla). Predstava počinje zanimljivom plesnom frazom u kojoj nekoliko igračica igra u cipelama na štikle. za osnovu uzima istoimenu Strindbergovu dramu. Ona ukazuje na puku ispraznost i površnost savremenog života. u kojoj progonitelj hrišćana Savle na putu za Damask doživljava duhovno prosvetljenje. Naime. i taj efekat je ovde važniji od same igre – važno je biti eksponiran.

i time ostvario jači i upečatljiviji efekat. Naime. Međutim. sâm ambijent sale Doma kulture „Vuk Karadžić” – koji odskora nosi i ime Beogradski plesni centar. elitističkom sportu. što u nekim trenucima odgovara samoj temi komada. gesta. nego u pravcu složene dramsko-plesne celine. i. Na primer. statusa. simuliraju skokove u vodu. na prvom mestu. a ovde se ironično poigrava s idejom zloupotrebe istog za- rad poze. izlaze iz uloga koje su sami sebi nametnuli. ali u nekima bi bolje rešeno osvetljenje ili zanimljiva scenografija doprineli jačem utisku. Scena deluje sasvim ogoljeno. pa se atmosfera komada mora vrlo studiozno i promišljeno graditi. . pukog prestiža.kostime. čvršće povezana u celinu. a priču je ubedljivo pratila muzika Anje Đorđević. opuštaju se. sunčaju. ovom prostoru nedostaje pozorišna toplina. . u predstavi ostaje nedorečen. JESEN/ZIMA 2008 TEATRON 144-145 77 . Dakle. Ali ovaj zanimljivi postupak. pribeglo nekim složenijim scenskim i koreografskim rešenjima. i ispuštaju glasne uzvike. . nepomične. gega. simulirajući igru tenisa. bez mogućnosti daljeg razvoja. U domenu koreografije manjkavosti predstave ogledaju se u nedovoljno razvijenim scenama – autorka ima zanimljive ideje koje razvija više na nivou skice. Tijana Prendović i Dragana Milošević. dve simpatične epizode donele su Bojana Denić i Ana Dubljević. Predstava Put u Damask ima dobro idejno polazište. ona na zanimljiv i duhovit način tretira jednu od važnih društvenih tema. pa je šteta što neka scenska i koreografska rešenja nisu do kraja realizovana. scenski zanimljiv i šarmantan bio je Čarni Đerić. igrači su bili dobri i uigrani – na prvom mestu Milica Pisić. na praznoj sceni sede dve devojke. problem predstave Put u Damask je. kao i još nekoliko sličnih. završava se prebrzo. što se nije uronilo još dublje. autorka ukazuje na manir u jednom pomalo snobovskom. . konačno.

ukočene i nerazrađene (Goran Šušljik kao Propovednik i Martin. Nikola Đuričko je od samog Kandida napravio samo ovlašnu skicu. često sa jakom persiflažom (Nikola Simić kao Guverner. već je dao i kritiku široke lepeze društvenih pojava i institucija (crkve. što bi se reklo. Panglosa. bazirao na prethodnoj dramatizaciji troje čeških autora. imalo cilj da prenese smehotresnu crtu same knjige. u ovom Kandidu. stilizovanom glumom. suočavanje. To je dovelo do toga da su glumci manje-više igrali poze (neki po više uloga). međutim. Nju je Popovski.SAVREMENA SCENA Olga Dimitrijević SOPSTVENI VRT KANDID autor: Volter. na primer). vrlo nejasne i zbrkane. dovitljiv. Međutim. a što je sve. Žmureći na jedno oko na ove. bili samodovoljni. na prvi pogled. i na kraju eventualno pomirenje dva suprotstavljena i davno smišljena koncepta: Lajbnicovog optimizma i Volterove ambivalentne preskripcije da svako treba da „uređuje sopstveni vrt“. Volter se u Kandidu nije obračunao samo sa filozofskim neistomišljenicima i izrugivao s Lajbnicovom doktrinom optimizma. kada Kandid. postavljenom na sceni „Ljuba Tadić“ Jugoslovenskog dramskog pozorišta. sve te tematske mogućnosti ostale su. u scensku elaboraciju. oštar. Mada taj aspekt dela deluje. Kunigunda i Starica plove u novi svet u kadi). D 78 TEATRON 144-145 JESEN/ZIMA 2008 . kao najzanimljiviji za današnju pozorišnu obradu. silovanja. valjda. Problemi takve strukture romana videli su se već u dramatizaciji. na primer). stvarajući plejadu manje ili više živopisnih i grotesknih pojava (recimo. raznolikim scenskim pokretom. gde su njegovu naivnost označavala sredstva poput blentavog smeškanja i zanesenog govora. Dosadu scenskog pripovedanja Popovski je pokušao da izbegne razigravanjem pojedinačnih scena. besomučno ironičan način. a sve to na duhovit. Fransoa Mari Arme adaptacija dramatizacije i režija: Aleksandar Popovski JDP obro poznati Volterov roman Kandid napisan je još onomad (XVIII vek) kao odgovor Lajbnicu i sličnim filozofskim doktrinama o „najboljem od svih mogućih svetova“. svakodnevne teme. pljačke) i koje direktno opovrgavaju naivne optimistične izjave Kandidovog učitelja i sledbenika Lajbnicovih svetonazora. kolonijalnog diskursa). Volter u Kandidu napada Lajbnica nižući nezgodu za nezgodom koje su obrušvaju na svet i glavne junake (zemljotresi. ona deluje kao fabula Kandida preuzeta s Vikipedije – sušto pripovedanje događaja koji se smenjuju. uglavnom. bez nekog određenog odnosa prema radnji i likovima. a sâm koncept i ideja šta se zapravo htelo da uradi s ovim tekstom – krajnje neizoštrena. vladajuće klase. svi ti stilski zahvati i zaigranost su. zabavan. reditelj Aleksandar Popovski se pre upustio u razrešavanje filozofske rasprave. tako sklopljena. u saradnji s dramaturgom Milošem Krečkovićem. otmice. naglašavajući i podsmehujući se njihovoj naivnosti.

od Panglosovog bade-mantila s kravatom. da ne kažem mizogino. a izgovorene bez ikakvog ironijskog odmaka. Kunigunda (Nataša Tapušković) je označena melodramatičnom muzikom i njeni pokreti su. prenaglašeni. postavljeni. Gordana Đurđević se. koja podseća na stražarsku kulu ili kuću koja se ljulja i raspada.. Dodatno. te je sva ta sredstva. predstava postavljena kao prikaz apsurda. u pojedinim replikama. i ostavljali su utisak naivnosti. pomalo naherena drvena konstrukcija. zašto postojimo“. preko Kandidove nakostrešene kose. skoro pa poučan pristup životu. vešto kombinovala. te tako određuje i svoju poziciju: ovakav kraj miri Lajbnicove i Volterove postulate i dodatno teži ka grandioznom zaključku da se priroda života ne može odrediti samo jednom filozofijom. ova fokusiranost na životne tajne je u predstavi potpuno potisnula satirične aspekte teksta. čitati kao ljudske sudbine i puteve koji se stalno prepliću. JESEN/ZIMA 2008 TEATRON 144-145 79 .. izbegao šmiranje i odigrao luckastog učitelja s očitom simpatijom prema njemu. kao Panglos. u težnji za progresom. kontrastira vrlo „ozbiljan“. na prvu loptu. u ovakvoj tipizaciji ženskog lika bolje snašla. nažalost. funkcioniše kao opšta metafora života. tom apsurdu se. uz pokušaje ostvarivanja komičnog efekta i u momentima kada priča o silovanju. ispraznu scensku igrariju koja se nevešto dograbila u koštac s krajnje pretencioznom tematikom. tako pogodna za komički efekat kada je žena u pitanju. Ovaj defile raznolikih scenskih kreatura. Problem je samo što tako uopšteno postavljen. Kostim Lane Cvijanović takođe ne doprinosi razrešenju misterije. a trake koje vise s plafona možemo. nije nam pružio bliži uvid u to šta je bio rediteljski koncept predstave. čoveka koji ne ceni materijalne vrednosti na zapadnjački način). čak banalnosti (kao kada Kandid doživi epifaniju i počne da plače nakon jednostavnih reči jednostavnog poglavice Eldorada. ona igra tip viteške deve uz mnogo prenemaganja i neopisive bujice reči. Rečenice tipa „na kraju je isto što i na početku“ ili Kandidova zapitanost „zašto ima toliko zla. na vizuelnom planu. koju su svi zajedno napravili vezujući krpe da bi je onda predali Kandidu čije nasmejano lice spotlight-u u tom trenutku kao da zrači optimizmom. već pomenutu kritiku crkve i vladajuće klase.Ženski likovi su još problematičnije. Ti nagli prelasci iz komičnog u ozbiljno i poučno nisu uspevali. ostaje nam činjenica da je Popovski uspeo da duhoviti Volterov tekst pretvori u samodovoljnu. mogu čak da izmame i podsmeh. ceo projekat deluje još površnije i naivnije. Celu priču dodatno banalizuju i kontrastno. Bogdan Diklić je. materijala i smešnih detalja. do velikih krupnih brkova na muškim likovima. Mada je. jer predstavlja miks najrazličitijih epoha. kao Dama i Starica. Iz scenografije Svena Jonkea možemo iščitati neki aspekt apsurda i ludila „ovog sveta“: ogromna. u skladu s tim. uspevajući da na momente (kada priča životopis u kadi) podigne svoj lik iz puke persiflaže. „obrađuje svoj vrt“. Čak i da je zaključak predstave imao malo više smisla od ovoga. pronašao širi spektar sredstava u portretisanju zanesenog profesora. crno-belo postavljeni kraj i početak predstave: crni zid koji monolitno stoji i upija reči starca s početka predstave naspram uzla- zne linije. Popovski nam daje idealizovanu sliku mladog muškarca koji entuzijastično.

kupili su kokain. Sve nepogode nas zaobilaze. Bilo je para koliko ’oćeš. željne afirmacije. Svi pogubljeni su pronađeni. Bilo je toga i pre rata. Miholjsko leto se odužilo. a svaki treći nije funkcionalno pismen”. Finansijska kriza. dobili konkurenciju: i devojčice su krenule u akciju. u savremenom žargonu: biti upucan od suparničkog klana. Zlostavlja se do smrti. Savesno i svesno. ali – pametnom dosta. čiviluka i svega što se pipa i dira. Umesto kreča. novine pišu da su forenzičari prošli kroz dvestotinak osnovnih i srednjih škola i. Policija je imala posla. „Država sebi steže kaiš”. Naši stručnjaci nas uveravaju da se to nas ne tiče. Pozorje jesenje Srbije. utvrdili da se u polovini osnovnih škola troši marihuana. To su neki od novembarskih novinskih naslova. Momci to i danas rade. izmiksovali ga i prodavali. Bauk recesije kruži planetom. U dobra stara komunistička vremena tabanje je bilo muška zabava. (Namerno poginuti. „Majka i ćerka ubile. „Izbor patrijarha bez lobiranja sa strane”. ) Momci su. isekle i pored kuće zakopale zajedničkog ljubavnika”. „Umolili Pavla da ostane”. Profesori su ih. međutim. Taj cunami ne može do nas. tu i tamo. 80 TEATRON 144-145 JESEN/ZIMA 2008 M . Kad smo već kod naših sinova i kćeri. Mediji javljaju da je porodično nasilje u modi. „Učenice tukle drugaricu”. Mi i Kinezi! Đaci su na vreme pošli u škole. Za divno čudo. devojčice će brzo uzeti kriminal u svoje ruke. na osnovu uzoraka uzetih sa školskih klupa. učila. Ministarstvo prosvete oformilo je radnu grupu za prevenciju nasilja među decom. „Skuplje grejanje”. deca u Srbiji počinju da piju sa deset godina. Ili izlazi na isto? „Štednja ili propast”. a u srednjim – droga. „Vreme je za nove izbore – saopštava Vojislav Koštunica”. Ima još. Valjda je nešto ostalo i za krečenje. Kad ne navežbavaju za turbo pevačice i sponzoruše. Jesen je bila baš lepa. neki čak i namerno ginu. Sijalo sunce i grejalo siročad. „Vreme za nove izbore”. tuku svoje drugarice do teških telesnih povreda. „Četvrtina bez plate”. Bolje radna grupa nego komisija ili anketni odbor. Sve je više maloletnih alkoholičara. „Svaki četvrti čeka posao. zaboravljali po hotelima i autobuskim stanicama. ali to je tek sledeće godine! Od svetske finansijske krize možemo imati samo koristi. domanicije i ženske emancipacije. (U jednoj beogradskoj osnovnoj školi đaci su sakupili novac za krečenje škole. Đaci su išli na ekskurzije.SAVREMENA SCENA Zorica Pašić PRIČA IZ VILINSKE ŠUME Hronika pozorišnih zbivanja alo. prosvetni radnici nisu štrajkovali. „Štediše u zabludi”.) Prema podacima Instituta „Milan Jovanović Batut”. Jeste da će nas zaljuljati u aprilu. malo pa – Nova godina! Ko bi se tome nadao. Ambiciozne i sistematične. U želji da otkriju veliki svet i njegove lepote – inostranstvo – napredniji đaci su bančili i pomalo krali. ali nije bilo – transparentno.

samo još da je tu bio neko iz Ministarstva kulture. Jesenas se tražio odgovor na pitanje: ima li pozorište budućnost ili je već kapituliralo pred televizijskim serijama i sapunicama? Uz sve ostale haose. Stanje je alarmantno: valja zaštititi i spasti 39 pozorišnih kuća u zemlji Srbiji. Odbio je. Reforme su nam neohodne. ne štite ih ni zakon o kulturi. Šta to znači? Znači da se od nečega mora živeti. Plata im ionako „leže” na tekući račun. svaki savetnik će ostati na svom mestu. kultura” – kaže Stojanović. Mlade iskorišćavaju uprave pozorišta. glumačkih akademija i diplomiranih glumaca imamo na pretek. (Pozorišta ne prijavljuju koliko je takvih. reditelj. istih takvih uprava je koliko hoćeš. ) Posebna pažnja biće posvećena demetropolizaciji kulture. Nema ih. Učesnici skupa su se lepo ispričali. „Ključni zakon koji treba doneti je onaj o scensko-muzičkim delatnostima. Glumačka udruženja i sindikati su slabački. onda zatvara kulturne manifestacije. izgleda. mladi glumac dobija oko trideset. da dokaže kako je kultura jedan od strateških interesa države. ocenjuje da je jesen 2008. kultura je neupotrebljiva. zapravo. reditelj. to nije materijal za pothranjivanje iluzija. poručuje ministar. ne mogu da izađu na kraj s glumcima. (Valjda je među nacrtima i onaj o pozorištu. U prvoj kategoriji su oni koje svi hoće. a ne da ih postavlja lokalna vlast da bi joj služili. s nacionalnom mrežom koja bi obuhvatila sve potencijale Srbije. Teatri. Srpsko narodno pozorište iz Novog Sada već je uskočilo u narod: s predstavom Džandrljivi muž Jovana Sterije Popovića gostovalo je u Lebanu. Čulo se u Zaječaru da pozorišta treba zaštiti od loših uprava. poslanici će i dalje lepo ručkati u skupštinskim restoranima jeftinijim od studentske menze i naplaćivati putne troškove kao da su im izborne jedinice na Maldivima. S druge strane. onda je na arheološkom nalazištu. onomad. a to znači da će biti podržani kvalitetni projekti s prostora velike nam države. U trećoj kategoriji su oni u stalnom angažmanu koji su zaboravili kad su poslednji put izašli na scenu ili bar svratili u pozorište. ) Jesenas se u Zaječaru razgovaralo o stanju u srpskim teatrima. nezvanično ih je popriličan broj. jasna pravila i agenti. u tom projektu mu se ništa nije sviđalo. Kad ne otvara. Valjalo bi propisati da se upravnici biraju konkursom. ) Priča se da je jednom našem cenjenom glumcu za deset dana snimanja ponuđeno 20. o nacrtima zakona da se i ne govori. Izuzev honorara. Čulo se da su glumci u nezavidnom položaju. (Plata prvaka u beogradskim pozorištima je oko šezdeset hiljada dinara. „Srbija u Srbiji” je projekat čiji je cilj da programe nacionalnih ustanova kulture učini dostupnim svim građanima. Hoće li neko ili nešto stradati? „Kao i uvek. odgovornost i odgovarajuću nadoknadu za ostvarene rezultate. kao osnivači pozorišta. u Srbiji bila vreme ustanovljavanja prioriteta. ” Nebojša Bradić. nameran je. prebrojava stare i retke knjige. Rečeno je još da glumci bez završenih pozorišnih fakulteta ne bi trebalo da budu primani u stalni angažman. to ne kupuje socijalni mir. osobito za nemaštovitu vlast. kleveće i laže. Glumci u Srbiji nemaju adekvatno definisan ni minimalni standard. Da se ne priča dalje: Kosovo je Srbija! Ko drukčije kaže. kad nije u pozorištu. Stanje je haotično. filmskim producentima odgovara neorganizovan glumački JESEN/ZIMA 2008 TEATRON 144-145 81 .KRITIKE SRBIJA U SRBIJI Gorčin Stojanović. Potreban je snažan sindikat. Pet stotina ljudi bilo je na predstavi! Čupić se jedino pribojava „uslova za rad”: domovi kulture i sale za priredbe su nam mnogo zapušteni. „to nije nikom potrebno. Ministar se opredelio za kulturnu kampanju i utvrđivanje faktičkog stanje u srpskim kulturnim institucijama metodom „od vrata do vrata”. (Ljiljana Lašić je. Bilo je ladno i promajevito. Taj zakon bi predviđao angažman po ugovoru umesto rada u ansamblu. treći (u nizu) pozorišni ministar kulture (posle Branislava Lečića i Vojislava Brajovića). u pozorištima vlada i – glumački. a gladnih pozorišta – jedva sedamdesetak. ) Iskristalisan je i stav da nema neupotrebljivih glumaca. kad je već ministar bio zauzet na nekom drugom lokalitetu. uglavnom ne izvršavaju dogovorene obaveze iz budžeta. Reditelj Radoje Čupić kaže da je publika željna pozorišta. Nije krio da mu se srce cepalo. ni zakon o pozorištu. ) „Svakom čoveku je u prvom planu egzistencija” – kaže Branislav Lečić. Administracija je potrebna. (Hvala Bogu. na koje se pozorište uvek može osloniti i koji ne traže preko hleba pogače. a za dan snimanja na televiziji zaradi se pozorišna plata. 000 evrića. izvan projekta Ministarstva. pogotovo oni u unutrašnjosti. s jednom svojom predstavom gostovala u Brusu. Lokalne zajednice. Neposredni povod bilo je ukidanje zaječarskog Pozorišta „Zoran Radmilović”. Ima podosta kandidata za „gašenje”. Drugu kategoriju čine oni koje zovu „so pozorišta”. Politički. o kojem se priča poslednjih sto godina.

To i ispričam na promociji. plate mi 300 evra. ove jeseni je broj svojih godina zaokružila na 90. ali bez stalnog ansambla. Odbijena je. Samo treba biti strpljiv i – živ. To mu je već druga reinkarnacija. Eto od čega živim. kaže. Novine i televizije to. Posle premijere. S problemom „spoljnih” glumačkih angažmana susretao se i kao reditelj i kao upravnik. I pozorištnici i novinari o tom odnosu govore pažljivo. nema više nikoga. agilna predsednica Saveza dramskih umetnika Srbije. često idem i džabe. Ako je sreća. izostaje povratna informacija. bolesna je. izgleda da je. Govorim.SAVREMENA SCENA stalež i na muvačinu otimaju glumce iz pozorišta. Kultura i pozorište ne dižu tiraže novina i ne utiču na piplmetar. Leprša se po površini. preuzimaju ulogu produžene ruke pozorišnog marketinga. ” JA I BORA Sad nešto lepo: „Ludus”. pomalo – dosta. uspela da novine dovede u stanje hibernacije. Lišena svake sujete. glumac Dejan Đurović. da bi iz ovih ruku prešao u nove predsedničke i uredničke ruke Sonje Jauković i Mirjane Ojdanić. Na promociju nosim knjige koje sam platila po fabričkoj ceni i po toj ceni ih prodajem. Mediji. u tom smislu. Ne uspeva da nađe izdavača za knjigu Divlji jaganjici. List Saveza dramskih umetnika Srbije. više od deset godina nisu imale stalnog pozorišnog kritičara! Od tabloida. „Ludus” je. 000 (i slovima: sedamnaest hiljada) dinara. saopštila javnosti da je htela da skoči s Brankovog mosta. pratilac svih važnih pozorišnih događanja u gradu. da je i ove jeseni odgledala ceo Bitef. Živi od penzije. 1983. Svetlana Bojković i Pašić. a njih je i onih novina koje liče na njih ponajviše. Svetlana Bojković. Novi „Ludus” načinje ozbiljnu i opširnu temu: pozorište i mediji. Dok ne postavimo crtu dokle ćemo ići. prva asocijacija su Antigona i Fedra. sve bi bilo lakše. ” Dok se zakoni donesu i odnosi urede. među gostima „Ludusa”. Od čega i kako živi? „Pa. Lepo je znati da ne propušta beogradske pozorišne premijere. godine. spisateljica i slikarka. a penzija je 17. nigde nećemo stići!” Bivši ministar kulture očekuje da će sadašnjem ministru poći za rukom da „uradi nešto u tom smislu”. između ostalih. upisana su imena još nekoliko viđenih gostiju. Konkurisala je za nacionalnu penziju. reditelj Dejan Mijač i glumac Miodrag Krivokapić. Nije. glavni urednik. Pozorišna kritika nije u modi. Pred premijeru akteri se pred novinarima ishvale i prehvale. i uvek se trudio da ispoštuje primarnu obavezu glumca prema kući u kojoj prima platu. ovenčana svim nagradama i priznanjima. Kad bismo mogli umetnicima da ponudimo makar ono što se naziva plata poslanicima u Skupštini. a narod nema para. glumica. Savesni izveštač. nove predsednice Saveza. i uredniku Aleksandru Milosavljeviću. pre svega. Jedino rešenje je uspostavljanje novih relacije u odnosu pozorište – glumac. Onomad je Eva Ras. pokrenuo. koje uz svoje zaglavlje pišu da su list s najvećim tiražom. izostavio je samo ime glumice Ljiljane Đurić. predaju novine u ruke Tihomiru Staniću. Novi reanimatori su Ljiljana Đurić i Tatjana Nježić. u vreme ratova i protesta. Živim od poziva za promociju knjiga. Komunikacija se uspostavlja preko konferencija za štampu. Devet godina kasnije. i to onda kad se još nije ni znalo da postoje bilbordi. Pozorište i mediji žive paralelne živote. objave. Mihailu Vukobratoviću. ali jesam da glumac (s odobrenjem reditelja) odsustvuje s probe. mnogo će još vode Dunavom proteći. prepoznao ni Mariju Crnobori. Slavljena i hvaljena glumica. odbila je prigodnu rođendansku paradu i slavopojke. o eliti glumišta. nešto ne uradi. Crna maca na njenoj guzi – neponovljivo! Sama je. i ne treba mi mnogo. A dok neko. bili ministar Bradić. „Nisam doživeo da se predstava otkazuje zbog snimanja. Želim da neko čita moje knjige. predsedniku Saveza. reditelju i upravniku Pozorišta na Terazijama. uredno. sve više. Ojdanićka je. i Feliks Pašić. koji slikom i rečju registruju značajne kulturne i fancy velegradske događaje. a onda mi ljudi ostave koji dinar bakšiša preko cene. a glasi: svi napolje. Dnevni listovi. pa na tržište! U tom slučaju pozorište bi moglo da ostane repertoarsko. Kad se izgovori to ime. posle sedam godina. . beleže da su na promociji „Ludusa”. fotografisani s novinama u rukama. 82 TEATRON 144-145 JESEN/ZIMA 2008 kao bilten. Dnevne novine. uglavnom. da ozbiljno i oštro sudi o pozorištu i da je noge čvrsto drže na zemlji. ponovo. Šta se dogodilo s onom Evom koja je kao službenica PTT imala bilbord na Trgu Republike. u snažnom uređivačkom i spisateljskom zanosu. Jednog avgustovskog jutra joj je sve dojadilo. zaključila je da više nema razloga da se bori s „ovom usranom državom”. Izašlo je osam brojeva. Drugo rešenje zvuči grubo. na njegovom novom rođendanu. dižu ga iz mrtvih i urbi et orbi predstavljaju prve pozorišne novine na Balkanu.

Početkom novembra promovisana je monografija posvećena „umetniku spontanosti”. o Evropskoj nagradi za pozorište. Z. „koja (ja) već petnaestak godina imam zadovoljstvo da sa studentima delim teške dramske predmete”. ” Dalje: „To sam (ja) istražila i objavila”. ja sam tada uočila Vašu osobinu koju je teško igrati na sceni”. uglavnom. Sastavljačica monografije. posle filmskog „Pavla Vuisića” u Nišu i Statuete „Joakim Vujić” u Kragujevcu. i u nju sam (ja). Dragana Bošković. Sve se. na istoj strani: „kada (ja) pokušavam da za čitaoce ’Danasa’ opišem način na koji Vi prinosite darove na srpske scene”. u nekoliko navrata. 21. uz veliko uvažavanje lika i dela sjajnog glumca – nije šala na početku karijere igrati „eho” i stočić. istina retko. „napisala sam (ja) knjigu Uvek ispočetka”. napišem baš ja. dodeljeno je dr Ivanu Medenici. vaš Stefan Cvajg. I dalje: „Napravila sam (ja) emisiju Povratak Harolda Pintera. završava vešću da je neka knjiga izašla. strana 15: „Dragi Boro. „Ali. Strane 20. kritičar NIN-a. dobitniku nagrade za životno delo. objavljen u nedeljniku „Vreme”. za 2006. pa stići do najvećih priznanja – knjiga u ruci je sledeći korak. „Marko (Marko Misirača. pronicljivo raspravlja o promeni kroz koju prolazi današnje pozorište. ” Posle lepog promotivnog ugođaja. novinska agencija Tanjug je pre tri godine uvela nagradu baš za kritiku. piše epistolu gospodinu Bori Todoroviću. Promocija je bila u Ateljeu 212. o različitim. u svim medijima. Ona samo sumira jedan veliki život. iako pozorištnici. ” Dalje. ” (Pozorište i film kao mediji!). leta Gospodnjeg 2007… od ovog trena Vaš Stefan Cvajg”. Dušan Kovačević.KRITIKE pozorišna kritika se i ne očekuje. povodom Nagrade za životno delo ’Dobričin prsten’. „Dok prikazuje tri ključne predstave sa 42. drugo Muharem Pervić. saradnik Dragane Bošković na monografiji – prim. bila je skromna: „Moja knjiga nije velika i genijalna literatura. za tekst „Trijumf teatra bez glumaca”. ) i ja smo došli na spasonosnu ideju”. poželeo da baš ja upriličim ovu značajnu knjigu”. 31. Prvo „Zlatno pero” dobio je Vladimir Stamenković. strana 19. kritičar „Politike”. „Dobričinog prstena”. prva rečenica: „Pisala sam (ja) već. vrlo zanimljivim umetnicima. ja sam. Laureat. to jest Dragana Bošković. Priznanje 2008. JESEN/ZIMA 2008 TEATRON 144-145 83 . kao da sam pretpostavila da ću jednom biti Vaš biograf. Sledeća strana: „Tridesetak godina (ja) pratim Vaš rad. kad ih. Duška Marković. Ipak. Prva rečenica epistole. u stvari. na moje veliko ushićenje. Bitefa – Sonju Alvisa Hermanisa. Ružica Sokić. podsetio je na to da mu je „Dobričin prsten” treća nagrada za životno delo. „u istraživanje estetike stvaralaštva sam (ja) zaronila”. 33. slatka i duhovita. iako se na pozorišnu kritiku ne računa. „kao urednik TV TEATRA na RTS. piše u obrazloženju žirija kojemu je predsedavao Vladimir Stamenković. o tome šta danas jeste a šta nije produktivan teatarski eksperiment. „Na prvi dan Vaskršnjeg Časnog posta. iako je praktično bez uticaja. godinu. glumcu Bori Todoroviću. „prihvatajući složen zadatak da (ja) opišem i definišem ono o čemu je vojska kritičara i novinara pisala. 51: „da završim (ja) ovo teško delo”. „maneken beogradskog duha”. vrlo se (ja) trudim da velike pozorišne drame budu snimljene i sačuvane”. pitaju da li čitaju kritike odgovaraju da ih one ne zanimaju. O Todoroviću su nadahnuto govorili Renata Ulmanski. na nekoliko mesta. Goran Marković i Dušan Makavejev. iz Saveza dramskih umetnika me je nedavno obavestila da želite da monografiju o Vama. Persijance Dmitra Gočeva i Štifterove stvari Hajnera Gebelsa – dr Medenica. O knjigama o teatru i pozorišnim stvaraocima piše se tu i tamo. „kada je umetnik. Nagrađuje se najbolja kritika predstave (ili predstava) s prethodnog Bitefa. P. takoreći. 25. umontirala Vaše scene iz predstave”. „kada sam (ja) tu predstavu selektovala”. kakav se odgovor na to pitanje daje na beogradskom festivalu”. da „sačinim vredno delo o značajnom životu Bore Todorovića”. Poglavlje „Kako je počelo”. „tako Mira Trailović sam (ja) bila oduševljena”. samu suštinu glume”.

da njegovom temperamentu. gazda kafane. na redu su nove selekcije. ŠUMA BLISTA Kao što smo već navikli. Na početku beogradske pozorišne sezone mnogo se očekivalo od tri gostujuća reditelja – Tomija Janežiča. ŠUMA PEVA. iz mesta. izgleda nikoga potreslo. kao ni to da je rediteljski pristup Tomija Janežiča vrlo zanimljiv i značajan. I tako dalje. saopštio je pučanstvu da u teatru nema sukoba i „skandaloznog rastanka” već da je u pitanju premor. „zašto sam se (ja) setila ove epizode?”. beleži: „I tako smo dobili predstavu koja teče polako kao neki ravničarski rečni tok. s nestrpljenjem. Nema ni imena lektora. upravnik. za svoje prve predstave. ni imena korektora. O Figaru Slobodana Unkovskog sve najbolje. Verujte. bila glamurozna. (Trio od Vardara pa do Triglava. Svi festivali su završeni. dodeljuju se i uručuju nagrade. Ipak. mnogo godina rada na televiziji (urednik sam u Dramskom programu RTS. o svom ili Todorovićevom delu. ostaje nedoumica: o kome Dragana Bošković piše – o sebi ili Bori Todoroviću. da li ih se sećam”. Na sceni su kafanska pevačica smrvljena životom. monotona i nedovoljno vredna. (Kad kažeš dekonstrukcija. Predstava počinje dečjom pesmom „Šuma peva. Posle letimičnog pročitavanja ovog dela od 380 strana. ) Prvi je na crtu izašao Atelje 212 s novim komadom Milene Marković Šuma blista. Ima samo jedan mali problem: predstava traje duga tri sata. ali ima titl pa može da se pročita šta glumci kažu. „to sam (ja) u svom eseju”. precizno. nije lakše ni publici. u pogledu pomeranja granica pozorišnog izraza u Srbiji. „Posle mnogo. A odlična je. izlazi. Zato vaš kritičar nikako ne smatra da je predstava sasvim promašena. u kafani. sporno da u predstavi ima zaista dirljivih. posle Pedija Čajevskog (’Televizija je čudesni svet običnih stvari’) ovako lapidarno. zamor: „Na ovom mestu nama više treba administrator nego ’razbarušeni’ umetnik. ” Dok se. ni približno. naravno. Najzad naša predstava koja nervira publiku. bilo mišljenje dobrog dela publike koji je napustio salu tokom prvog repriznog izvođenja (neki. Govori se tiho. jedva se čuje. Ana Tasić u „Politici” ne spori da je „tekst vredan zbog poetičnog uobličenja života bez nade i vizije. međutim. u celini. objavljeno je da je novi direktor (direktorka) Drame nacionalnog teatra rediteljka Tatjana Mandić-Rigonat. Mladenović nije objasnio zašto odlazi. prostitutke. s puno glamuroznog sveta koji ne propušta glamurozna događanja koja novine potanko opisuju. Odgovorni urednik je Ljiljana Đurić. Slobodana Unkovskog i Aleksandra Popovskog. ” Jovan Ćirilov. čekalo ime administratora koji nije „razbarušeni” umetnik. (ja) pisala sam”. dublje razrade likova i razvoja događaja koji definišu tekst. Nesrećnici u periferijskoj kafani stalno vraćaju 84 TEATRON 144-145 JESEN/ZIMA 2008 prošlost i sećaju se prošlosti. pa zaključuje: „Nije. otprilike koliko i Volterov Kandid ili optimizam (Jugoslovensko . na kraju godine se premijere spopliću jedna o drugu. to jest jedne noći. „kao pozorišni kritičar ’Danasa’. gušenja u mulju ništavila”. ” To što je Kokan Mladenović napustio mesto direktora Drame Narodnog pozorišta u Beogradu netom pred premijeru predstave Figarova ženidba i razvod – kompilacija tri teksta: Bomaršeove komedije Figarova ženidba ili ludi dan. Očigledno da se Kokan Mladenović preračunao. glavni utisak je da je predstava.SAVREMENA SCENA „odlučujem se (ja) da prikažem”. a Predag Ejdus. nije. „Uopšte se ne bih (ja) iznenadila kada bi me. radu. majstora za dekonstrukciju. Radnja komada dešava se u mraku. šuma blista”. ne sećam se (ja) da je neko. čak. viče. a ima i nekoliko songova. „kada sam (ja) ustanovila”. jedan mladi nabusiti nasilnik. Izdavač monografije posvećene Bori Todoroviću je Savez dramskih umetnika Srbije. . Naslov kritike Vladimira Stamenkovića: „Predstava za poštovanje”. . Bora upitao. u režiji Tomija Janežiča. zbog nedostatka ozbiljnijih sukoba. definisao način glume u mediju koji je sve samo ne umetnički”. bivši trener lokalnog kluba. predsednica Saveza. . dakle. predajem scenario). Jedan iskusni pozorišni čovek je predstavi Šuma blista već na premijeri prorekao – veliku izlaznost! Željko Jovanović piše da se Janežiču „nije posrećilo”. što je. priviđa ti se dekontaminacija!) Premijera je. Imena recenzenta nema. predstavu kakvih nema. Ličnosti na sceni se guše i dave. Mocartove opere Figarova ženidba i drame Edena fon Horvata Figaro se razvodi – u režiji Slobodana Unkovskog. A publika na reprizama počinje da protestuje. „Dodajem (ja): i moja kći je reditelj jer je odrasla u medijima”. . vrlo ljutito). kreativnosti ne odgovara ovakav zamarajući posao. poetičnih momenata. verovatno. usamljeni starac.

dramsko pozorište, režija Aleksandra Popovskog). Kandida optimistu – optimizam je kada neko ima strast da tvrdi da je nešto dobro, a zna da nije – igra Nikola Đuričko. Stamenković odmah primećuje da „ima izvesne sličnosti sa šahovskim slepilom, s grubim previdom u šahovskoj partiji, odluka da se na repertoar pozorišta na Cvetnom trgu postavi jedna loša dramatizacija Volterovog Kandida, koju je pisalo i dorađivalo čak petoro autora uz očekivanje da će reditelj Aleksandar Popovski od građe sadržane u njoj napraviti uspelu, prestižnu pozorišnu predstavu”. Zaključak: „Kakva je dramatizacija, takva je i ova predstava. ” U Pozorištu na Terazijama nije bilo raspevano najavljivane premijere Orkestra Žana Anuja, u režiji Saše Gabrića. (Kad uprava hoće da zaposli ženski deo ansambla, a da bude malo smešno i, pride, malo tužno, na raspolaganju su joj Ženski orkestar ili Radovićevi Ženski razgovori. ) Kad će premijera? Ne zna se. Najavljena je jedanput, dvaput, pa odložena. Zašto? Došlo je, navodno, do „konceptualnog razmimoilaženja između reditelja i ansambla”. Pošto su se strasti razbuktale, čeka se da se stišaju kako bi se posao nastavio, ili stvar zauvek zaboravila. U Zvezdara teatru proba se Generalna proba samoubistva Dušana Kovačevića. Reditelj je autor. Osam uloga tumači četvoro glumaca: Branislav Lečić, Branimir Brstina, Janoš Tot i Ana Franić. Pisac se ne usteže da objavi kako je to najbolji tekst koji je do sada napisao. Žanr: trgikomedija. Priča je o tome šta se događa sa čovekom kad izgubi nadu da više bilo šta lepo može da mu se dogodi u životu. Samoubicu skidaju s mosta, to jest spasavaju ga, i tu sve počinje. Najavljuje se da će Generalna proba imati i terapeutsko dejstvo. Prvo, dakle, u pozorište, pa – na most!

Tatjana Lukjanova

OKRUGLO PA NA ĆOŠE O festivalima dve reči. Svi su, naravno, bili sjajni. Između ostalih, i drugi Repassage fest na Ubu – smotra najboljih amaterskih predstava s bivših jugoslovenskih prostora – posvećen Aleksandru Popoviću i Raši Plaoviću (dvojici čuvenih Ubljana, uz filozofe Branimira Petronijevića i Božidara Kneževića, a o Draganu Džajiću i Dušanu Saviću, takođe Ubljanima, da i ne govorimo). Četiri od osam nagrada žiri je (predsedavala glumica Ljiljana Lašić) dodelio valjevskom

Amaterskom pozorištu koje je, u režiji Miroslava Trifunovića, prikazalo Popovićev Razvojni put Bore šnajdera. Pozorišta iz bivših jugoslovenskih republika, sada samostalnih država – Srbije, Hrvatske, Bosne i Hercegovine i Crne Gore – okupila su se i u Užicu na trinaestom Jugoslovenskom pozorišnom festivalu. Žiri (međunarodni) i ovde je (predsedavala glumica Kaća Dorić) bio darežljiv prema jednoj predstavi, konkretno Snu Ivanjske noći, koja je osvojila i nepodeljenu naklonost publike. Predstava Gradskog dramskog kazališta „Gavella”, kojoj je pripalo i 500. 000 dinara (dar Ministarstva kulture Republike Srbije), dobila je pet „Ardaliona”: za predstavu, za režiju (Aleksandar Popovski), za žensku ulogu (Nataša Janjić), za mušku ulogu (ravnopravno Ozren Grabarić i Vilim Matula). U Bitef teataru renovirana je sala: nova pozornica, savremena sedišta, protivpožarna zaštita, zvučna izolacija. . . Dok je trajala adaptacija, pozorište je bilo „u pogonu”. Održano je pet premijera. Prva predstava u obnovljenom prostoru: Rozenkranc i Gildenstern su mrtvi Toma Stoparda, u režiji Jovana Grujića. Kraj je novembra, a rekonstrukcija pozorišta „Duško Radović” još nije počela. Objašnjava upravnica Anja Suša: „Stoji. Propalo je nekoliko tendera za bioskop ’Jugoslavija’ u koji je trebalo da se preselimo dok traju naši radovi. Obnova ’RaJESEN/ZIMA 2008 TEATRON 144-145

85

SAVREMENA SCENA

dovića’ ne može da počne dok se ne iselimo. Sledeća, 2009, naša je jubilarna godina, šest decenija postojanja. Nadam se da ćemo je dočekati kako dolikuje, tim pre što naše pozorište ima namenski građenu zgradu za dečji teatar. Jubilej bi bio dobar povod da se ubrzaju stvari. Ili, kao što reče jedan naš kolega: Deca nisu glasači pa je društvu najmanje unosno da u njih investira!” U Rabrovu, rodnom selu Žanke Stokić, održana je manifestacija „Žanki u čast”. Toma Kuruzović se predstavio i kao pesnik poemom „Žanki u čast”, odigrana je predstava komada Jasmin na stranputici Ljiljane Lašić. Bilo je, kažu, puno gostiju i uglednih ličnosti. Rabrovčani se nose mišlju da Žankinu svečanost unaprede u nacionalni festival posvećen glumicama koje su odigrale nezaboravne uloge. Hoće li Žanka, konačno, biti rehabilitovana? Sporna presuda, u kojoj piše da je glumica Žanka Stokić osuđena na osam godina gubitka nacionalne časti, zagubljena je, ali su pronađeni drugi dokumenti, dovoljni da se zakaže ročište u beogradskom Okružnom sudu (11. decembra 2008). Valjda će to biti kraj jedne žalosne priče. Biljana Srbljanović, dramska spisateljica, baš se iznervirala. Saopštila je da ju je Liberalno-demokratska partija, čiji je kandidat za gradonačelnika Beograda bila, marginalizovala, sklonila, izbrisala i da su se svi iz LDP-a, osim Vesne Pešić i Žarka Koraća, distancirali od nje. Nije joj ponuđen ni republički mandat, ni mesto odbornika u Beogradu, čak ni u opštini u kojoj živi. Piše, između ostalog: „U Srbiji politike nema. Postoje politička preduzeća, finansirana iz istih izvora na prljav način stečenim novcem, i postoji raspodela karata na stolu. ” Jedan od partijskih drugova Srbljanovićke primećuje da su njeni stavovi daleko od istine. Da li su daleko ili blizu, raspraviće između sebe partijski drugovi. Živa je istina da je Ana Šekularac, modna kreatorka, naše gore list koji stvara u Londonu, čije modele nose Viktorija Bekam, Rozin Marfi, bivša pevačica grupe „Moloko”, glumice Margo Stil, Emilija Foks i Kira Dir, izjavila je da bi volela da obuče Biljanu Srbljanović, pošto bi ona uspešno iznela njen model, a i lepo bi joj stajao! Da informacija bude potpuna, kreatorka bi, ali posle Biljane, oblačila Anu Sofrenović, Anicu Dobru i princezu Jelisavetu. U Centru za kulturnu dekontaminaciju, CZKD,„kod Borke” (Borka Pavićević), priređena je izložba posvećena Miri Trailović, gospođi iz velikog sveta, pod naslovom „Mira (Trailović), 86
TEATRON 144-145 JESEN/ZIMA 2008

sve što smo zaboravili i ovaj telefon”. Govorila je: „Nikada mi niko nije poslao nezarađeni novac, nikada nisam dobila na lutriji, nikada ništa nisam lako postigla. A kada godine budu prošle, ostaće anegdote i etikete koje najmanje podnosim, da sam bila snalažljiva, entuzijasta, uporna, lepršava. ” Zapravo, Mira Trailović je obeležila jednu epohu. Izložba, drukčija od onih na koje smo navikli, kratko je trajala. (Sada je na sajtu Centra. ) Uz nešto tuge, valja primetiti: na otvaranju nije bilo glumaca Ateljea 212, a ni glumaca iz drugih pozorišta. Izložbu, kao sećanje na glumicu Tatjanu Lukjanovu (savremenicu Mire Trailović), priredio je Muzej pozorišne umetnosti Srbije. Lukjanova je, što se glumačkog odziva tiče, bila bolje sreće. U prohladnom Muzeju afričke umetnosti igra se komad Marije Stojanović Pista za Šeherezadu, u režiji Dare de Luka. Ženski projekat: četiri glumice tumače sedam likova. Goran Jevtić, glumac u usponu, angažovan na sve strane, idejni tvorac i producent ove predstave, priznaje da igra u puno pozorišta, ali da zbog toga kvalitet njegovog posla (još) ne trpi. Trpi on privatno, i njegova okolina. Producentski posao mu je, izgleda, mala odstupnica za budućnost. „Nisam siguran ni za sebe, ni za druge, da ovim tempom i pod ovim stresom može dugo da se izdrži. Imamo deset ful godina, a onda petnaest, dvadeset godina zaborava i patnji. Onog trentka kada posustanemo, brzo i lako će nas zaboraviti. Nikoga neće biti iza nas, jer smo bliske ljude izgubili u onih desetak godina. ” Ima li rešenja? „Deo rešenja bi bio jasna repertoarska koncepcija jednog teatra za nekoliko sezona unapred. Kad imaš koncepciju i repertoar, znaš i koji su ti glumci potrebni. Glumci bi da rade, ali ih potreba da usput i žive gura u mnoštvo uloga i poslova. ” *** „Pozorište nema snagu da menja stvari. Skroman je broj ljudi koji dolazi u pozorište, koji čita knjige. Oni i mi sa scene smo malo društvo koje se zabavlja na temu svoga jada. ” Ko to kaže? Kandid naših dana, u najboljem od svih svetova – glumac Nikola Đuričko. Šta je na kraju godine 2008? Priča iz Vilinske šume Jelene Mijović u Pozorištancu „Puž” (kod Cace i Branka) i Meterlinkova Plava ptica u „Bošku Buhi”. Malo bajke, malo snova i pozorišnih iluzija.

MEĐUNARODNA SCENA
Ivan Medenica

NEKORISNO ALI NUŽNO

Forum evropskog teatra: „Moć i pozorište; moć pozorišta“ (Nica, 11 –14. 12. 2008)

osle nekoliko godina pauze obnovljena je institucija Foruma evropskog teatra, jednog od najznačajnijih godišnjih skupova pozorišnih stvaralaca, kritičara i teoretičara starog kontinenta. Kao i ranijih godina, idejni tvorac i glavni pokretač ovog značajnog projekta je francuski reditelj Danijel Benoa. Dok je on bio upravnik pozorišta u Sent Etjenu, Forum se odvijao u tom gradu, a sada je, otkad je Benoa direktor pozorišta u Nici, preseljen na Azurnu obalu (ove godine je održan od 11. do 14. decembra). Program Foruma sastoji se od višednevnih intenzivnih razgovora o opštim i značajnim pozorišnim, kulturnim, filozofskim i političkim temama, kao i od kraće smotre pozorišnih predstava. Kulturni i politički konteksti su veoma značajni jer je Forum – koji je nekada bio manifestacija Evropske pozorišne konvencije, jedne od vodećih asocijacija repertoarskih pozorišta na našem kontinentu – oduvek imao ambiciju da doprinese razvoju zajedničke evropske strategije u oblasti kulturne politike, konkretno – teatra. Tu ambiciju potvrđuje i podatak da se Forum ove godine – i to ne samo zbog aktuelnog predsedavanja Francuske Evropskom unijom – održavao pod visokim pokroviteljstvom predsednika Republike, Nikole Sarkozija, te da je bilo planirano da ga svečano zatvori ministar za kulturu Kristin Albanel. Dodatna potvrda intelektualnih, kulturnih i političkih ambicija Foruma pronalazi se u činjenici da je njegov počasni predsednik i tradicionalni uvodničar Horhe Semprun, veliki španski pisac, scenarista i bivši ministar za kulturu ove zemlje, a da izveštaje iz evropskih zemalja, koji se namenski pišu za publikaciju Foruma, redovno komentariše i sintetizuje francuski filozof Anri-Bernar Levi. Doduše, zbog njegove neodgovornosti, samopromovisanja i forsiranja
JESEN/ZIMA 2008 TEATRON 144-145

P

87

vrlo burno i emotivno reagovao je ugledni francuski teatrolog starije generacije Rober Abirašed. bez obzira na opravdani pesimizam i u samoj Francuskoj. čini veliku čast galskom duhu. pomenuti da – i pored opravdanih zamerki koje su se čule na račun predominacije francuskih učesnika i njihovih lokalnih tema – i u jednoj evropskoj zemlji teško može da se desi ono što je mogućno i što se desilo u kolevci savremene evropske demokratije: da se na račun visokog pokrovitelja i njegove vlade koja je ceo skup finansirala. Trebalo bi. Francuski kontekst imao je presudan značaj za uobličenje glavne teme Foruma. S druge strane. jer je malo verovatno da bi zbog njega mogao da završi u zatvoru. kulturu/pozorište koja je napada i kritikuje. elitne umetnosti. slučajno. veoma slab. i dalje moguće očekivati ono što je. postavljaju se ne manje provokativna pitanja – da li je samo pozorište svesno izazova koje otvaraju nove ekonomske i političke prilike. otvara se (neprijatna) dilema da li je i koliko politika zainteresovana za pozorište u doba opšte finansijske krize koja se uvek odražava i na budžetske izdatke – pogotovo za one oblasti koje se tradicionalno smatraju „luksuzom“. uzgred. To. Takva situacija potvrđuje da je. već njegova eksplicitna tema. poprimala i različite metaforične formulacije: Princ i Umetnik. moć pozorišta“. ali ne i ignorisati. već i da li ima volje. a i u drugim zemljama Evrope. pa čak i nipodaštavanja. koju je shvatio kao izraz opšte rezignacije i nemoći pozorišta pred savremenim društvenim izazovima. efektna. na nemali broj javnih otpora. S jedne strane. strasno i utopistički ali s tačnim osećajem za suštinu kulturne politike. Osnovne teze koje su organizatori ponudili za razgovor odnosile su se na dvosmerni odnos između vlasti/politike i pozorišta u savremenom svetu. ubojita i inspirativna formulacija te teme glasila je „Moć i pozorište. Na ovu anegdotu. intelektualne i političke moći u novim. odnosa vlasti i pozorišta. takođe već tradicionalno. a koja je. kontekst Foruma evropskog teatra. Danijel Benoa je izneo duhovitu opasku da mu je laknulo kada je ustanovio da je švedski komad o Nikoli Sarkoziju. u najboljoj tradiciji francuske polemičke misli. da li ono preispituje svoju društvenu ulogu. kao i dominacija 88 TEATRON 144-145 JESEN/ZIMA 2008 novih tehnologija. koji mu je bio ponuđen. To nije. tokom razgovora.Orestija političke korektnosti. na tom istom skupu čuje toliko javnih kritika i napada na njihov račun. te da može mirne duše da ga odbije i da ne razbija glavu dilemom da li se u pozorištu treba poduhvatati takvih trivijalnih. jer je pozorišni život u Francuskoj centralistički organizovan još od doba Luja XIV i osnivanja . dnevno-političkih tema. Levijeva opažanja nailaze. formulisao jedan učesnik Foruma: vlast mora da podržava. izneo stav da ovaj marginalizovani položaj pozorišta u pogledu njegovih društvenih moći treba prezirati. razvod itd. Odnos pozorišta i politike ove godine nije bio samo opšti okvir. spremnosti i moći da se protiv takve situacije pobuni. neprioritetnom „društvenom nadgradnjom“ – kao i apsolutne prevlasti medijske kulture i popularne zabave. finansijski i na druge načine. intelektualnom dokolicom. bez sumnje. koja je političarima mnogo značajnija od bilo koje visoke kulture. da se protiv njega treba boriti. medija i popularne zabave. objektivnim i objektivno frustrirajućim okolnostima? Ovde ne bi trebalo da bude pitanje samo to da li je pozorište sposobno da trezveno sagleda i shvati svoju realnu društvenu ulogu. naravno. kulturne. On je. opasne veze. a domaćinu skupa je poželeo da nađe dobar kritički komad o Sarkoziju.

sa celokupnom društvenom elitom koja više nije zainteresovana za kulturu. Razlog za ovakvu situaciju pronalazi se u tome što su političari jasno shvatili da im je za marketinški efekat. Iako se ovaj uvid. U novijoj francuskoj istoriji kulturna politika je i dalje artikulisana na najvišem nivou – sada ministra za kulturu i predsednika. i sâm Sarkozi izjavivši. Pristalice su isticale da je svako animiranje moguće JESEN/ZIMA 2008 TEATRON 144-145 89 . na primer) nekada mogle da imaju i ambiciju da kontrolišu ili usmeravaju pozorište. Comèdie Française. Međutim. direktan način. U ovoj zemlji je došlo do uspešnog „razvoda“ u kome je vlast prestala da se interesuje za teatar. dobro osmišljena i plasirana. kada su počeli da se otvaraju danas čuveni regionalni dramski i koreografski centri. u tom pogledu. nećemo ukidati ono što vam od nas najviše i treba: novac. a koje je u nadležnosti nekada kraljevog kabineta. nažalost. Taj gubitak društvenog značaja konstatovao je. izneto je mišljenje da nijedan ministar koji je ostvario neki veliki projekt to ne bi mogao da uradi da nije imao direktnu podršku samog predsednika. da ga stave pod svoj patronat. preoteli savremeni masovni mediji i različiti oblici popularne zabave. Glavna dilema u ovoj konfuznoj i emotivno povišenoj raspravi bila je da li TV snimci predstava pomažu ili štete pozorišnoj umetnosti. na ovom Forumu. sačuvala subvencije. demisionirala. drugim rečima. Kao primer se najčešće navodi sveobuhvatan sistem decentralizacije kulture koji je.nacionalnog pozorišta. na sebi svojstven. u javnom sektoru. s njegovim vrlo velikim državnim značajem koji se. tu društvenu moć. Zastrašujuće zvuči podatak da je čuveno parisko pozorište Odeon imalo u dvadeset pet sezona isto onoliko gledalaca koliko samo jedan televizijski prenos neke popularne predstave! Ovaj podatak bio je dobar povod za raspravu o odnosu pozorišta i televizije. Opasne veze zamenio je bespogovorni razvod uz visoku alimentaciju. on je bio. da je kulturna demokratizacija neuspeh. znači: ne zanimate nas. a danas predsedničkog (ova funkcija je na trideset i nekom mestu po značaju u celoj francuskoj administraciji!). dakle. ali vam. radi mira u kući. koji je. aktivnost. kako se iz rasprave moglo zaključiti. pedesetih godina. ipak. bez velikog uzbuđenja i. ona nije bila. njihov doživljaj teatra Orestija kao značajnog društvenog foruma. To. kultura ostaje. ali da je upravo ta ambicija pokazivala njihovo suštinsko interesovanje i interes. jednom prilikom. sproveo ministar Andre Malro. a koje su se sručile prevashodno na prisutne direktore francuskih televizijskih kanala na kojima se emituju ovakvi programi. ali mu je. kako je tačno uočio bivši direktor Avinjonskog festivala Bernar Fevr D’Arsije. potreba ili način života rezervisan za (izrazitu) manjinu. nije problem samo s političarima nego. pa je. ogleda u ozbiljnim subvencijama i načinu imenovanja upravnika. odnosi i na Francusku i na većinu drugih evropskih zemalja. uopšte. formulisan na primeru Holandije. u rasponu od televizije do interneta. društvena elita (filantropska buržoazija. Od pozorišta su taj prostor. doba tog naizgled „idiličnog odnosa“ između vlasti i pozorišta. uspeh u predizbornoj kampanji i održavanje rejtinga. sektor medija i/ili popularne zabave neuporedivo važniji od elitne kulture i pozorišta koje tu danas neminovno spada. nemate više društveni značaj. On je istakao da su vlast i. između ostalog. uvek bio izuzetno složen i protivurečan. tako da je proizvela nemušte i burne reakcije. te imao i karakter opasnih veza – ambicija države da kontroliše pozorište u pojedinim epohama i sredinama – danas je definitivno prošlo. Ali.

Cinik bi rekao. naprotiv. Pozorišni program Foruma činile su tri predstave koje su sve došle iz politički vrlo osetljivih regiona i/ ili aktuelnih situacija i koje su.. mora da ima fatalistički prizvuk. Ove godine videli smo predstave iz Izraela (i to pozorišta čije ime sve govori: Izraelsko-arapski teatar). kao i sve ostalo. pored bitnih i brojnih geografskih i istorijskih veza. prateći delikatan odnos Evropska unija-Rusija. a protivnici da snimci predstava rađenih po delima Fejdoa i Gitrija imaju samo komercijalni efekat i da ne stvaraju kulturne potrebe. razvod između države/društva i pozorišta.. nema. može se spekulisati da se oni nalaze u osećanju bespomoćnosti. pa čak i filma. Zanimljivo je i to da nijedna od ove tri zemlje. u nedostatku civilnog društva. u nekim drugim zemljama bivšeg Sovjetskog Saveza još postoji politički teatar. da je bio slobodni medij s većom ulogom od muzike. samo što to u Rusiji. turistički okupirali ruski tajkuni i njihove dražesne porodice).Orestija pozorišne publike korisno. srpskog iskustva. Poruka je.. S druge strane. povuklo u sebe.. sasvim nezainteresovana za pozorište. subvencionisani sektor (u Rusiji. teatar je nezainteresovan za društvo. sva pozorišta su na budžetu). To je sasvim razumljivo kad se zna. zapravo. veoma važnu socijalnu ulogu u Sovjetskom Savezu. Iako Davidova nije ulazila u razloge za ovakvo stanje. . dakle. ne pripada Evropi. Ono se. pre svega. Rusiji. trebalo da glasi: Evropa je i ono što nije Evropa (ili bar ne EU). sloboda umetničkog govora postoji. Danas se situacija drastično promenila: iako rusko društvo još nije suštinski demokratsko. reklo bi se da. Gruzije. pa se zato usmerila na kontrolu medija i filma. Ugledna kritičarka Marina Davidova podsetila je da je teatar imao. Uzbekistana i. i publika i umetnici vide pozorište kao prostor za bekstvo u nekakav magični svet lepote. Evropske unije. i postalo eskapističko. kreativna i neformalna debata o kulturi (teatru) i politici sa pozicija. uostalom. naravno. kao što je na početku ovog teksta naglašeno. Zapad je želeo trulu i slabu Rusiju. za razliku od Rusije. književnosti. Na osnovu predstava koje su prikazane u okviru ovogodišnjeg Foruma. pa je zato godinama podržavao režim Borisa Jeljcina. komercijalnog teatra u javni. Kada je u pitanju odnos politike i pozorišta. ona ispunjava svoje obaveze u pogledu subvencija. ali njena nezainteresovanost za pozorište dovodi do paradoksalnih posledica: do prodora jeftinog. kao i na Zapadu. da Forum evropskog teatra nikada nije krio svoj politički raison d’être – činjenicu da je on dinamična. kao što je odlično primetio Belgijanac Žak Delkuveleri. kao i u većini drugih zemalja Istočne Evrope. To je fenomen koji nam je. shodno tome. ništa bolja situacija nije ni u Istočnoj Evropi. Svoje zanimljvio i otvoreno izlaganje Davidova je završila formulom: vlast je nezainteresovana za teatar. Evropa je sistem vrednosti i standarda koji prevazilazi uske geografske i političke okvire. za razliku od sovjetske. s malim i marginalnim izuzetkom nove dramske produkcije. ali je pozorište ne koristi. da će sledeće godinu Nicu umetnički okupirati trupe i predstave iz Ukrajine (kao što su je sada. imale značajan politički impact. veoma dobro poznat i iz našeg. da je bio prostor subverzivne borbe za demokratske ideale. by the way. odgovornost ne snose samo Rusi i Putin. u svesti da je savremeno rusko društvo 90 TEATRON 144-145 JESEN/ZIMA 2008 toliko moralno korodirano da mu pomoći. jer joj od njega ne preti nikakva opasnost. Za takvu situaciju. možda. Na delu je. Kao i na Zapadu. naprotiv. aktuelna vlast je. naprotiv. doduše. Najveći problemi ili dileme prepoznaju se u najvećoj zemlji ovog dela Evrope.

upravo one predstave koja je igrana u Nici. pogotovo za jednu. ona već po izboru teksta daje građu za politički teatar. nekoliko pojedinačnih. pokreće pitanja tipična za sredinu iz koje dolazi: traženje identiteta. savremnom dobu primeren politički teatar. izokreću ga i problematizuju. nisu utvrđeni ni bilo koji drugi motivi jer istraga još nije završena). 2007). pa se tako i danas. Orestija ali uporno tvrdili da takvi motivi nisu utvrđeni (doduše. imala neki posebno veliki umetnički značaj. artikulisan i produbljen kritički stav. Na Forumu se osećala namera da se taj slučaj proglasi „političkim ubistvom“ prouzrokovanim Veilovim provokativnim i smelim stvaralaštvom. na planu scenskog izraza u njoj sve deluje kao veoma oštra provokacija. zapravo anahron apsurdističko-satirički teatar. večitim kandidatima za kandidate za članstvo u EU.. Eshilova Orestija napisana je. da se iz Uzbekistana preseli u Izrael posle raspada Sovjetskog Saveza: samo jedan dan pred premijeru njegove postavke Eshilove Orestije (07.. Grupa vrlo solidnih glumaca jevrejsko-arapskog porekla prikazuje. današnji reditelji pristupaju ovom grandioznom delu s otklonom i ironijom. Najveći adut bio je i najveće razočaranje: poznati gruzijski reditelj Robert Sturua prikazao je predstavu u kojoj je samo naslov zanimljiv – Vojnik. prevashodno u obliku pripovedanja. veoma staromodan. telohranitelj. Što se tiče same predstave. Mark Veil. nije hteo. smela i provokativna teza koja bi nama. Umetnički najznačajnija bila je predstava Nostalgija iz Jafe koja. Pominjanje pozorišnih ljudi jevrejskog porekla iz Uzbekistana koji hoće da se presele u Izrael stvara. To bi bila veoma značajna.Evropa ne zaboravlja svoje udaljene oblasti. kao pohvala demokratiji koja se u ono doba u Atini tek rađala. odnosi s precima. u Tbilisiju igra ova predstava koja je. Međutim. što se tiče scenskog jezika. trebalo da bude posebno zanimljiva. ljubav. Sa savremenim istorijskim iskustvom. To je jedan. užasavajuću analogiju. plastičnih i uverljivih sudbina u kojima se prelamaju pomenute teme: stara žena hoće da se vrati iz Izraela u rodni Kairo da bi tamo umrla. to ne znači da u ovoj predstavi nema ničeg politički provokativnog. u kontekstu ovogodišnjeg Foruma evropskog teatra. i predsednik. devojka kreće u Berlin prateći očeve uspomene. 09. konzervativnu sredinu s mešavinom sovjetske i muslimanske tradicije: od žestokog (zapadnjačkog) roka JESEN/ZIMA 2008 TEATRON 144-145 91 . ubijen je na pragu svog stana u Taškentu. U predstavi Marka Veila teško se mogao prepoznati jedan takav. kao izraz vere u pravedni i smisleni poredak u kome su božanski i ljudski principi nerazmrsivo povezani. sa svešću u šta se pretvorio poredak u koji je Eshil prometejski verovao. Društveni značaj.. naime. ima to što je gruzijsko pozorište. Nijedna od ovih predstava nije. pretpostavljam. nažalost. izbeglo manipulaciju koju nameću istorijske okolnosti. iako su njegovi saradnici i prijatelji diskretno. stvarajući tako ubojit i aktuelan. Reditelj treće prikazane predstave. koji ponajpre liči na modernu postavku Kralja Ibija. kako piše u njegovoj biografiji. reklo bi se. dvoje uzbečkih glumaca očajnički traže pasoš da bi se preselili u „obećanu zemlju“. odlasci i povraci. u vidu jednog intimističkog porodičnog rituala u koji su uključeni i gledaoci (sve sa razgledanjem fotografija i obedovanjem). ali od pre pola veka.. Naprotiv. u svom drugom delu. kao i srpsko posle bombardovanja 1999. posebno one koje se graniče s muslimanskim svetom i Rusijom. direktna satira na račun predsednika Sakašvilija i njegovog dvora. posle rata s Rusijom.

Ugledni francuski kritičar rumunskog porekla. s ambicijom Novog Sada da postane veliki festivalski centar i tako najvažnija adresa na mapi srpske kulture. kao što smo videli. objasnio je da se. „rumunski slučaj“. pa i u malim rumunskim mestima može da se vidi. zapadno tržište je nametnulo svoje norme. pored zemalja bivšeg Sovjetskog Saveza. i u Rumuniji je pozorište bilo. jer je galantnost organizatora bila vidljiva na svakom koraku. Kada su. posle nekoliko dana provedenih u zatvoru nastavio po starom i na kraju bio – ubijen. ali je zato bilo provokacije na opštijem kulturnom i društvenom planu. veliko interesovanje za kulturu. ali i dalje potencijalno plodonosna situacija: dugo očekivano osećanje slobode. jača i proces evropskih integracija koji postavlja nove ciljeve. Žorž Bani. izgleda. inače. i predsednik koji se cepa uživo. interese i ambicije i u sferi kulture kao jednog od važnih činilaca kohezije u projektu EU. kao ni njegova publika. zgodnih i polunagih glumaca muškog pola. Takav pristup se uočava i kod nas. iz zemalja EU ili onih koje su samo kandidati. ističe Bani. Naveden je i potresan slučaj jednog glumca koji. Uprkos tim opštime tendencijama. profesor sa Sorbone Emanuel Valon ukazao je na dve opšte. telohranitelj. Teza da je kultura zajednički interes regija i ujedinjene Evrope potvrđuje se i činjenicom da je skup u Nici sigurno dosta koštao. niti opšti odnos između države i teatra. još je sačuvan nukleus onog „simboličkog prestiža“ kulture i teatra iz doba komunizma. ali je zato imaju regioni. u doba komunizma. godine). kao što joj i samo ima kaže. a sada u Nici. sve složenijim odnosima političko-ekonomske moći i pozorišta na starom kontinentu. Pošto je i Evropa regija. ljubav. s jedne strane. sve s vrlo konkretnim brojkama. bogatih ili siromašnih. ismevao ga u svom radu. nije shvatao kakav se sistem uspostavlja u pedesetim godinama. bilo da smo iz Zapadne ili Istočne Evrope. neke ciljane i direktne političke kritike nije. antirežimska tribina. važna društvena. kao što smo videli. onda se regionalizacija i evropske integracije treba da posmatraju kao dve strane iste medalje. Ta dinamika se u međuvremenu izgubila. s druge. Slično kao i u Rusiji. i bila konstanta u radu Marka Veila i njegovog pozorišta Ilkhom iz Taškenta. Nisu rumunske banke jedini pozitivni primer u. To je. recimo. što daje pozitivne rezultate.. i gubitak interesovanja za kulturu. do defilea mladih.. neka Nekrošijusova predstava. ne dešava u Parizu nego prvo u Sent Etjenu. Centri državne moći nemaju više. Dakle. za koji je EU očigledno zainteresovana. posle početnog držanja po strani. stvorila 92 TEATRON 144-145 JESEN/ZIMA 2008 jedna konfuzna. jer preko nje mogu da ostvaruju prestiž. Tako se sve banke takmiče koja će da sponzoriše pozorište. jednoj od prvih nezavisnih trupa u bivšem Sovjetskom Savezu (osnovana je još 1976. U uvodnom izlaganju. osetili smo da smo na istoj . bilo u ovoj predstavi. kultura je nastavila da gubi društvenu ulogu. bio vrlo zastupljen. svi mi ostali. samo naizgled suprotne političke tendencije od kojih kultura može da ima koristi: regionalizaciju i (evro)globalizaciju. Jedna evropska sredina nema velikih problema kad su u pitanju izdaci za kulturu. nemački „delegati“ počeli da prikazuju svoju lokalnu situaciju. i po broju učesnika i po intervencijama u raspravama. Iz Istočne Evrope je. preobilate upotrebe tehnike TV prenosa i referenci na reality-show. Sâm Forum je najbolji primer: nije čudo što se ovakav projekat. zapravo projekat EU. bio uhapšen. posle pada Čaušeskua.Vojnik. Naporedo s regionalizacijom. prevashodno u smislu opšte (ne)zainteresovanosti za kulturu.

ljubav. jasno pokazuje da u ovoj zemlji društveni interes za kulturu. nije uložen dovoljan intelektualni napor da se utvrdi šta bi. Drugim rečima. Jedna značajna teza bila je nabačena na ovu temu. sa čisto pozorišnog gledišta. hladnokrvno i taksativno. briljantan stav da je pozorište postalo nekorisno. dovoljna razmatrana na Forumu. s Nacionalnom bankom Nemačke na čelu. 13% budžeta grada Berlina ide za umetnost. i to ne samo u evropskom kontekstu (o čemu u Teatron redovno pišem). naravno. jaku materijalnu bazu. značajnija tema – „moć pozorišta“ – nije bila. Upravnica Nacionalnog teatra iz Lisabona. naveo nam je. za ulazak Nemačke u novi milenijum. godine (integralno izvođenje oba dela Fausta u trajanju od dvadesetak sati) osnovan poseban konzorcijum. iako je naišla na opšte odobravanje.Vojnik. što prema njoj znači JESEN/ZIMA 2008 TEATRON 144-145 93 . ima oko 200 državnih pozorišta i 90% je na budžetu.. i predsednik strani – gubitničkoj.. za razliku od ostatka Evrope i sveta. iznela je. samo za pozorište godišnje se izdvaja dve i po milijarde evra. Taj državni interes za kulturu potvrđuje i podatak da je. Ispostavilo se da neosporna nemačka dominacija u pozorišnoj estetici. Marija-Žoao Briljante. u očito globalno izmenjenim odnosima snaga između visoke kulture i politike – da ovog puta preskočimo Nemačku – mogla da bude neka nova „moć pozorišta“.. To je zato što druga i. ima i. ali ona nije pokrenula širu raspravu.. sledeće podatke. dakle. Glavni naglasak ovog teksta bio je na prvom delu teme Foruma evropskog teatra – „moć i pozorište“. jedan od vodećih kulturnih radnika u njihovom teatru. telohranitelj. zaista. da je za potrebe finansiranja mega projekta Geteovog Fausta u postavci vodećeg reditelja starije generacije Petera Štajna 2000. To. ali da je i dalje nužno. samo Berlin ima veći budžet za kulturu od celokupne Italije i Engleske. U Nemačkoj. ironično napominjući da se u Nemačkoj izdaci za kulturu ne tretiraju kao subvencije već kao društvena potreba. tadašnji kancelar Šreder osnovao savezno ministarstvo za kulturu – dotle su kultura i umetnost bile samo u nadležnosti regionalnih vlada – iako je ova odluka bila gotovo protivustavna! Kada govorimo o ulasku u novi milenijum znam. iz drugih izvora. nažalost. marksistički rečeno. Torton Mas. nije izgubljen.

preispituje i demontira te nove principe društvene reprezentacije. Tako dolazimo do zaključka da se – kao i bezbroj puta dosad u istoriji pozorišta – svaki vapaj za novim formama. potvrđuje. o čemu svedoči i skup u Nici – i tamo izvoditi. znači da teatar svestan sebe. i iluzorno je očekivati da pozorište može da je povrati. bile spore predstave. Sofokla i Perikla. potpuno samobitnog diksursa pozorišta koji može imati moć da se suprotstavi ne samo etičkom i društvenom aspektu savremenog života već i njegovoj psihološkoj i fiziološkoj osnovi. spokoj. drugim rečima. veka – nije prostor/medij na/u kome šira zajednica samu sebe predstavlja. da razvije ili obnovi stare/nove oblike borbe i otpora savremenoj civilizaciji kojom vlada brzina. usled toga.MEĐUNARODNA SCENA sledeće. koja u Nici nisam stigao da razvijem. recimo. To. sumanute brzine i krajnje površne pažnje – koji svoju reprezentaciju ostvaruje na televiziji. ili bar ne u prvom redu. ugrožava pa i menja ne samo „vrednosti“ savremenog čoveka već i njegove perceptivne navike i bioritam. zasnovane pre na slušanju nego na gledanju. može da uznemiruje. drugim rečima. smirenost. potvrđujući. On može da bude još celishodniji i efektniji ako se. ) tela. svodi na vraćanje korenima. Spojene zajedno. dobrovoljno povući u svoje katakombe – u one u koje nas savremeni svet i inače gura.. koristeći se samo sebi svojstvenim sredstvima. potpuno suprotne principe: naglašenu sporost. . kao Rimsko carstvo nekada. moći koje proističu iz njegove strukturne samobitnosti. nelepih. spokoju i posvećenosti. kao ranohrišćanske zajednice. umesto na tematskom. snažnu interakciju između publike i izvođača. naglašeno fizičko prisustvo. u pokretanju nekih angažovanih. namenjena malom broju gledalaca/slušalaca/ primalaca i koja je.. artikuliše na nivou teatarske estetike. u miru. čulnu prisutnost stvarnih (umornih. Taj otpor ne sastoji se. pozlaćenim. nalaze se u ritualnom. a nekada i problematizujući bazične principe na kojima se zasniva. koncentraciju i spokoj. suštinski ritualna.. ontološko svojstvo. Kada nadzemni. sve ove odlike – sporost.. To bi. predstavlja. sterilno lepih tela. da se ne izletim pa ne kažem – sakralnom. a šta je drugo bila Artoova revolucija? Koreni pozorišta i. Jasno je svakom ko ne pati od optimističkog slepila da pozorište danas – za razliku od. konzumiranje. Pozorište više nije mesto opšte „društvene reprezentacije“ – ono na kome cela zajednica sebe obnavlja. marginalni društveni položaj koji teatar danas poprima gotovo svugde u svetu. Stavovi gospođe Briljante ohrabrila su me da izveštaj sa Foruma evropskog teatra završim svojim razmišljanjima o „novim moćima pozorišta“. Ono što pozorište može – kao mesto na kome se okupljamo da razmenjujemo ono što nam je bitno (slobodna parafraza Ričarda Šeknera) – jeste da deluje subverzivno. Francuske iz doba Kralja Sunca ili Andre Malroa i Žana Vilara. u završnom obrtu. savremeni svet eksplodira. Nasuprot svetu vizuelnog opa94 TEATRON 144-145 JESEN/ZIMA 2008 žanja. da problematizuje. Mejerholjdove sovjetske Rusije iz dvadesetih godina 20. preispitujući. pozorišni stvaraoci i njegovi sve malobrojniji (ali kvalitetniji) poklonici neće morati da se brinu za svoju ulogu. Kada ponovo osveste to svoje. zgrtanje. u kojima je element fizičkog prisustva izvođača posebno istaknut i maksimalno pojačana energetska razmena između njih i publike. subverzivnih društvenih tema. Grčke Eshila. trenutno naglašeno manjinska verovanja. teatar može da deluje iz kontre. razbujala kretenizacija. novom ulogom i novom snagom. Šekspirove i Elizabetine Engleske. rituale koji obnavljaju naša. starih. površnost. youtube-u i modnim časopisima – teatar svestan sebe može i treba da afirmiše. Prelazeći u underground. provokativnih. iskušenička. auditivno opažanje. Međutim. ne mora da bude i osujećujući. televizija pre svih. opsednutost mladošću i fizičkom lepotom. koreni njegove neiscrpne snage. koncentracija. kritičkih. značaj i moć u društvu. Mi ćemo se. Tu ulogu odavno su preuzeli mediji masovne komunikacije. brokatnim baroknim salama. čak i onda kada se dešava u raskošnim. onda ćemo izaći ispod zemlje i pokušati da stvorimo novi. posvećenička. srednjeg veka. prepuštajući funkciju društvene reprezentacije novim i brzim medijima. slušanje. snažna energetska razmena – prizivaju pozorišnu situaciju koja je vrlo intimna.

DRAMA Aleksandar Popović PARADNI TRČULJAK Igra za lutke u dva dela .

DRAMA LICA Pardon. paradni trčuljak Dalila. kamila s tepiha Kvocoška Sida Žaba Glava glumice Događa se tuda-svuda 96 TEATRON 144-145 JESEN/ZIMA 2008 .

kao akontacija. i evo ga stiže. u redu... Ja sam Dalila. Hoćeš li.paradni trčuljak. ko neki džabuljak.. nekih plavičastih i oranžastih treperavih osvetljenja. ko neki žapčuljak.... odvažni trčuljku.. Kroz odžake liže. Trg nekih smešnih šešira. plemeniti neznače. ti nisi još. Dalila: Pardon: (Puno.. nemoj samo da prekardašiš sa svojim zahtevima. može biti. Preko brda gmiže. U redu. Sve bliže i bliže. ) Hor glasića (uz zvončiće prihvati pesmu u bržem ritmu): Ko neki bombuljak... Ti si ništic? Ali imam plan kako ću postati neko i nešto. A šta ćemo jesti? Kolače. ko neki smotuljak . To volim.. a šta ti radiš? Ništa.. A voliš li da pevaš? Volim kad sam sita. Dalila.. Kad već imam lakovane čizme. moram ih nekako upotrebiti.. Hvala.. ah.. nego pusti glas preko trga da stakla zazveče na prozorima! (Mrak i promena dekora... da budeš moj pomoćnik? Hoću. jedna kisela bombona. Pardon: neka velika zvezda da bi sebi mogla dozvoliti luksuz da jedeš ananas dinje s kristal šećerom. Dalila. puno malih treperevih zvončića.ALEKSANDAR POPOVIĆ: PARADNI TRČULJAK PRVA SLIKA: (NA PRVOM CUGU) (Kolaž: persijski tepih – oko središnje šare ide ukrug šest kamila) Dalila: Pardon (dođe pred tepih i gleda kako kamile šetaju ukrug): Hej.... Pardon i Dalila (uglas snažno): Pardon!!! Sida: A zašto „Pardon“? Dalila: Pardon: Dalila: Pardon: Dalila: Pardon: JESEN/ZIMA 2008 TEATRON 144-145 97 .) Pardon i Dalila (nastupajući pevaju u duetu): Kroz koprive striže.. ah. Pleh muzika: pompezni marš... Evo ti.. naša će slika dospeti u novine! Ah. Svetlo lagano narasta. pa tu zastane): Ah.. Iz jednog pravca na trg dolazi Sida s đačkom torbom na leđima. Ona se osvrće i gleda levo-desno. napravićemo paradu. Nemoj samo sad da mi cvrčiš kao palačinka na usijanom tiganju.. Iz drugog pravca nastupaju u maršu Pardon i Dalila. Oko cvetova i šešira smuca se Kvocoška i proviruje. nekih veselih cvetova.. sestrice! Zar vam nije dosadno?! Dalila (izađe iz kruga i ode u ugao tepiha bliže Pardonu..... ko neki klempuljak. Niz gelender kliže. ko neki prpuljak. nekih smešnih noseva koji se sijaju kao ogledalca... Pardon: Dalila: Pardon: Dalila: Pardon: Dalila: Pardon: Ja sam trčuljak.

. sad ga više nemam.. Persido–Sido. i što si trčuljak.. ti ćeš jednoga dana postati neka velika ličnost.... ona sve po notama svira kašičicom u porcelanskoj šolji. kako ti kažeš.. molim drugarica učiteljica kaže: „Ne treba nikad kriti oči!” A kako treba? Treba svoga sagovornika uvek gledati pravo u lice.... a ja ću onda moći da se pohvalim da imam mali autogram velike ličnosti! A na čemu da ti dam autogram? Imaš li spomenar? Imao sam i spomenar... Ala si ti neka svilena Dalila! Čuvaj se samo nazeba i nemoj neprestano da gledaš u beton! A zašto? Zato što svaki slon gleda u beton. Kako se ti zoveš. moram ja da pravim parade! Pa pravi ih kad si tako srećan! A mogu li se maline sa šlagom praviti bez šlaga? Ne mogu.... I nikad ne kaže: „šta je“.. samo da potrčimo do tarabe. ) Sida: Sida: I malo ti je što si paradni.... a ti nisi slon nego si notalna Dalila. leva-desna. Sida: Dalila: (Dalila se graciozno nakloni. kako ti kažeš. jedan-dva!. Molim te. Dalila? Mooo-lim. devojčice? Ja se zovem Persida – Sida. jer već je prilično kasno.... kad si ti tako pametna. nego još imaš i tako lepo vaspitanu Dalilu! Pa kad bih ja voleo da budem mnogo omiljen i slavan.. Dalila.. ne mogu.. Nego. ali daj mi autogram na tarabi! Daću ti. daj mi tvoj mali autogram! Šta će ti? Treba mi. Dalila? Sida: Hvala.. Pa ne može se ni jedna parada napraviti s nekim ko nema diplomu malog baletskog tečaja pri Domu kulture „Braća Stamenković“. još kad bi mi izašla slika u večernjim novinama na srednjoj strani. i moja... znam ja. kniks!. To znači da Dalila nije sluhista? Ni govora! Dalila je notalna Dalila.. Cin-cin-cin! Pardon: Pardon: Sida: Dalila: Pardon: 98 I nikad ne kaže „neću“...DRAMA Pardon: Zato što sam ja izmislio da se tako fino zovem. Sida: Pardon: Dalila: Sida: Pardon: Sida: Pardon: Pardon: Sida: Pardon: Sida: Pardon: Sida: Pardon: Sida: Dalila: TEATRON 144-145 JESEN/ZIMA 2008 .. a ja moram doći u školu na vreme! Kvocoška: Živeo naš paradni Pardon s sa svojim baletskim Dalilama! Pardon: Kniks. ali ostao mi je u šupi na klaviru kad sam cepao drva... Pardon! Sida: Dalila: Nego.

ALEKSANDAR POPOVIĆ: PARADNI TRČULJAK Pardon: Ako ćemo morati da trčimo.. Am-am-am.... ali se opet plašim da ti nisi mangup?. pljujte s prozora na glave prolaznika.. ali bez kuće. Daj mi jednu kiselu bombonu! Daću ti kad se vratim. a nemam ništa ni slatko. ja sam dobra Dalila“..Kvocoško? moja najbolja Kvocoška: Najozbiljnije! Dalila: Izvini onda. Pardon: Kvocoška: Imaš lakovane čizme! Dalila: Pardonove čizme? Dalila: Kvocoška: Pojedi ih! Dalila: Zar obe?! Pardon: Kvocoška: Načni ih od leve.. (Kamila se okreće od nje.... ja sam Kvocoška! Dalila: Milo mi je... ja to neću da radim. ) A vrlo verovatno da ti i nisi neka balerina! Dalila: Jesam! Kvocoška: Ala te je majka lepo vaspitala da svoju najbolju drugaricu Kvocošku tako vređaš! Dalila: Pa jesi li ti ozbiljno drugarica. Dalila. neće da sluša. ) Kvocoška (čim odu Sida i Pardon ona dođe kod Dalile): Ja sam vam najviše pljeskala kad ste marširali!.. Dalila: Ti imaš domaće vaspitanje. nisam ih ni ja još dobio. Možda me nagovaraš na neko zlo? (Sida i Pardon brzo odu. ja sam gladna. nikako ne mogu da se setim ko bi mogao da mi ih dâ. Hajdemo. Dalila: Hvala. sklonim ih ja. ali ako pojedeš levu lakovanu čizmu! Dalila: Dobro. i gotovo. Kvocoška: Izvinjavam se. (Kamila se okreće od nje.... Dalilo. ako sam te nešto uvredila! Kovocoška: I hoćeš li da se upoznaš sa mnom ili si ti jedna mnogo uobražena Dalila? Dalila: Nisam uobražena. izgleda kao da njih dve igraju neku okretnu igru.. štedim pendžeta.. Pardon: Sida: Kvocoška: Daću ti pola.. ni slano. drugu ostavi za užinu! Dalila: Pojela bih ja.. nešto pod kišobran.. pa ako ti jedna bude sita. je l’ tebi pokisnu stvari bez kuće? Ne pokisnu.. Kako se to okretanje ponavlja..... ne mogu.... A kad padne kiša. jer ja uvek trčim bos. neće da sluša. ja nisam mangup.. da se trampimo!.. samo ne znam da li si ti mangup. Sido! Kvocoška: Nisam mangup. Sida: Kvocoška: Drago mi je što smo se upoznale. am!.. ) I ja sam tebe nazvala balerinom!. nešto u džepove.. Mora biti da imaš punu kuću stvari kad si tako čuvaran.... molim te. Imam stvari. pričuvaj mi čizme dok se ja ne vratim i nemoj da se družiš s mangupima! Reći ću im: „Plezite se vi. pa ćeš za uzvrat i ti meni nešto dati.... pričekaj da izujem čizme.... pojela sam! JESEN/ZIMA 2008 TEATRON 144-145 99 .

) Kvocoška (čim Dalila ode. (Čuju se zvončići.. (Najednom zastane i osluškuje. Kvoc-kvoc-kvoc!. Kvocoška: Onda će te najuriti iz parade i na tvoje mesto ću doći ja!.. ) Ali što sam Dalilu natociljala!.. šta to radite?!(Zvončići i komešanje raznobojnog svetla.... Ja nisam bila dobra!. (Zvončići... Ona je mangup!.. ) Dalila: Ko nam se smeje?. Šta sad da radim?.. Dalilo... 100 TEATRON 144-145 JESEN/ZIMA 2008 .. oboje utučeni i tužni):Morao sam preko trga da promarširam u vunenim čarapama.. Nagovorili su me da ti pojedem levu lakovanu čizmu!.... Kvocoška nije dobra!.. ide neko.... Nasađena na tri ćoška. eno!.. pa se smeje i krevelji.... (Prestane da igra i peva. Kvoc-kvoc-kvoc!...... Kvoc-kvoc-kvoc-kokoška. to sam ja Kvocoška!. pa će umesto nje primiti mene.. (Brzo se izgubi između šešira i cvetova. ) Dalila: Svi nam se rugaju. Kvoc-kvoc-kvoc-kokoška. glupa moja Dalilo.. zvončići.. Ja sam se družila s mangupima!. Kvocoška: Kvoc-kvoc-kvoc!.. (Zvončići. (Oko nje naizmenično raznobojna svetla iz pištolja... . ) Dalila (gleda levo-desno.. Kvocoška se sakrije): Koja? Kvocoška (opet proviruje): Kvoc-kvoc-kvoc!... vi plave i ljubičaste.DRAMA Kvocoška: Idi sad pa se pohvali Pardonu šta si uradila. ) Aha-aha.... Pardonu!. Ona igra i peva u stilu mjuzik-hola): Kvoc-kvoc-kvoc-kokoška.. ) Pardon: A oko nje igraju balet plavičaste žvrljotine i ljubičaste škrabotine!. (Zvončići i raznobojna svetla naizmenično.. pa čak i ona! Kvocoška (proviruje gore negde visoko iznad nekog cveta): Kvoc-kvoc-kvoc!. Dalila: A ako se on namrgodi? Kvocoška: Ti mu reci: „Ha-ha-ha!“.... ) Hej. ) Pardon: Dalila (sva očajna): Pardonu!. Sad će je Pardon najuriti iz parade. Muzika džez... neću nikad više! (Odjuri. (Zvončići i komešanje raznobojnog svetla... ) Pardon (spazi je): Eno je.. pa se radosno rakolji i poigrava. ) Dalila: Kvocoška: Tapiramo odžake!.. zvončići.... Pardon (čuju se zvončići): Svi..... to sam ja Kvocoška.. Oprosti mi. Kvocoška: Kvoc-kvoc-kvoc!.... sve na račun tuđeg troška. Ha-ha-ha. Kvoc-kvockvoc!.... ona izađe između cvetova i šešira. to sam ja Kvocoška!.. Dalila: A ako se on naljuti što mu se u brk podsmevam? Pardon (dolazi s Dalilom.. ) Pardon: Po glasu bih rekao kao da je to neka Kvocoška.... (Zvončići... (Brzo se sakrije između cvetova i šešira. svi nam se smeju. ) Čuješ li kako nam se smeju? (Čuju se zvončići.. Pardonu!. spremna da se ma s kim koška. kvoc-kvoc-kvoc!... (Zvončići. ) Kvoc-kvoc-kvoc!.) Popela se na okrugli ružičasti astal ispred poslastičarnice..

ALEKSANDAR POPOVIĆ: PARADNI TRČULJAK

Pardon:

Istina je... to će ovoga proleća biti moderno za male žute kuće: crveni krov s rodom na natapiranom odžaku! A šta to? Okrugle minđuše od žutog zlata... aha! Kupi mi minđuše od žutog zlata da i ja budem moderna!

Pardon:

I ti si mi zbog toga, mala i glupa Dalilo, pojela alat! Ja sam ti pojela samo čizmu, nemoj sad da preuveličavaš. Pa čizme su komandantu parade isto što su odžačaru one njegove crne okrugle četke!... Isto što su i krojačici igla i naprstak!... Lako je tebi da filozofiraš sa mnom kad sam ja mala i glupa Dalila, pa sem malog tečaja baleta pri domu kulture „Braća Stamenković“ nemam drugih kvalifikacija. Misli ti šta hoćeš, mala Dalilo, ali ja bez leve lakovane čizme ne mogu više da obavljam svoj paradni zanat! Šta će onda s nama biti? Rastaćemo se zanavek... ah! Uh, a ja? Ti se vrati na persijski tepih da se šetaš ukrug sa svojim sestricama oko cvetne šare. Biće mi dosadno... naučila sam da slušam pleh-muzike i igram male balete... nemoj me ukočiti u razvoju! Moram! Zašto moraš? Zato što ti nisi bila dobra... meni je žao, ali sama si kriva... kriva si kao na oko nakrivljena bereta... Ako sam ja kriva, nisi ti kriv... ti si bio dobar... a ako mene kazniš, ni tebi neće biti lako na srcu... Ostaćeš sâm kao stari panj... pa kad ti ostaneš
JESEN/ZIMA 2008 TEATRON 144-145

Dalila: Dalila: Pardon: Dalila:

Pardon:

Dalila: Pardon: Jeste, ali ti si neposlušna... i svako ko je neposlušan, on ima da bude demodiran... zbog toga ti ništa neću kupiti... Pojela si mi levu lakovanu čizmu!... Zašto si to učinila? Pardon: Dalila: Pardon: Dalila: Bila sam gladna... Što nisi pojela kolač ili bananu? Dalila: Tako si mi obećao... ali kad ti nemaš ni kolač, ni bananu... Nemam ja ni rukavicu... mogla si mi pojesti i neku drugu malu rukavicu koju nemam! Kad sve što nemaš ne može da me zasiti... Zar ti baš uvek moraš biti sita, mala glupa i proždrljiva, Dalilo?! Pa tako smo se dogovorili kad smo se prvi put u životu sreli na persijskom tepihu... Ti si se vrtela ukrug oko cvetne šare! A ti si rekao: „Hajde da se igramo parade, kupiću ti kolač!“ I ti si pristala. Dalila: Dalila: Ja jesam, ali ti... ti mi nisi kupio kolač... Dalila: Pardon: Dalila: Pardon: Dalila: Pardon:

Pardon:

Dalila:

Pardon: Dalila: Pardon:

Pardon: Dalila:

Pardon:

101

DRAMA

tako sâm kao što je sâm najcrnji mrak bez ijednog svica, šta ćeš?... Šta ćeš ti na ovom velikom svetu tako sâm bez tvoje Dalile? Pardon: Ne znam... još da imam dve čizme, možda bi me primili u vojnike... i možda bi mi dali naduvenu kesu da gruvam u artiljeriji... a ovako?... A ovako? Pardon: Pardon: A ovako s jednom čizmom, ko zna... jedna čizma je za jednu nogu... jednu nogu imaju suncokreti... možda bih mogao da se upišem u suncokrete... A šta rade suncokreti? Sunčaju se. Dalila: Dalila: Pardon: I imaju naočare za sunce?! Pardon: Kad bi to imali, ja se ne bih dugo premišljao, ali nemaju ni naočare za sunce, ni more za kupanje, ni lopaticu za pesak... imaju samo sunčanje i sunčanje, pa opet sunčanje. O, ne idi – ne idi, moj lepi Pardonu, u suncokrete, provreće ti mozak!... Ali opet moram negde gde primaju s jednom čizmom, samo ne znam gde... Sida: Pardon: (Pardon zamiče između smešnih šešira. ) Sida: Dalila: Pardon: Kuda ćeš, Pardonu? Pardon: Da uprtim korpu... ako ću ma gde odlaziti, moram poneti svoj špajz bez hrane. Sida: Pardon:

jem za tobom, da te zamolim da mi oprostiš što sam pogrešila, pa nisam bila dobra... neću nikad više! Ne vredi, Dalilo, ne vredi... ni ja sâm ne znam kuda ću... gde me oči vode i noge nose... Gde je to? Ne znam... možda je i u nekoj zalutaloj šumi... ili u nekom neprohodnom i izgubljenom tavanu, teško meni!... Moraću za savet da pripitam nekog đaka, oni svašta uče u školi, pa su mnogo naučeni i bistri, više znaju od mene i tebe, Dalilo!... (Školsko zvonce. ) Čuješ li, to se smeje školsko zvonce za odmor... brzo se skloni, Dalilo!... (Gura Dalilu. ) Zašto da se sklonim? Zato što nisi bila dobra, a ja od nekog đaka koji ovde protrči da kupi kiflu hoću da tražim savet... Mogu da mi kažu: „Ne damo ništa onome ko nije bio dobar“... Skloni se!... (Gura Dalilu između smešnih šešira. ) Sakrij se i ne mrdaj dok ja ne dobijem odgovor šta da radim s jednom čizmom!... (Odgura Dalilu i brzo se vraća natrag. Dotrči Sida s kiflom, on je presretne. ) Sido! Ko me to zove? Ja! Ko si ti? Doskora sam bio paradni, a sad sam samo najobičniji trčuljak bez postavljenja... takozvani Pardon... Imaš kratko i zvučno ime na kojem bi ti mogla pozavideti svaka šivaća mašina, pa čak i trkački automobil!

Dalila: Dalila:

Dalila: Pardon:

Dalila:

Pardon:

( Izlazi s korpom na leđima; nosi je kao što se nosi ranac na kajišima. ) Dalila: 102 Kuda odlaziš, Pardonu, reci mi da i ja doputu-

TEATRON 144-145 JESEN/ZIMA 2008

ALEKSANDAR POPOVIĆ: PARADNI TRČULJAK

Pardon:

A u stvari ja sam samo jedan mali i šućmurasti besposličar... Vidim ja...

Pardon: Sida:

Misliš: majica? Pa i majica. E, tu grešiš iako si đak... to je namerno! A što? To je moj izum... glavu provučem kroz rukav, a ruku kroz okovratnik... Strašno! Nije strašno nego je praktično... Zar to još niste učili u školi? Nismo! Onda ću i ja tebe nešto da naučim... kome je desnica mnogo razvijena i ima atletski mišić, čvrst i velik kao što je čvrsta i velika carigradska lubenica... taj zna da mu je desnoj ruci u rukavu tesno... kao što je meni... Znaš, ja tri puta dnevno radim fiskulturu!... To je zdravo. Jeste, samo nije najbolje što uvek radim istu fiskulturu istom rukom! Koju fiskulturu? Kojom rukom? Desnom rukom dižem i spuštam kašičicu od tanjira do usta i natrag... gore-dole... srk-srksrk!... srk-srk-srk! Pa posle? Ali ne posle, nego još mnogo pre, čak u sredu... upoznao sam se s jednom žutom Dalilom s persijskog tepiha i bilo nam je slavno... predstavljali smo parade i kreveljili smo se gde god smo stigli... ja sam cupkao, a ona je tako lepo i
JESEN/ZIMA 2008 TEATRON 144-145

Sida: Pardon: Sida:

Pardon: Šta vidiš, Sido? Sida: Ma čekaj, reci ti prvo meni, otkud znaš kako se ja zovem... Pa zar se ti ne sećaš?! Sida: Sida: Pardon: Sida: Pardon: Sida: Pardon: Čega? Pardon: Mi smo se upoznali! Kad? U jedan lepi plavičasti sumrak. Ja se ne sećam... gde je to bilo? Na prozoru sobe u kojoj ti spavaš... imala si dugačku žutu spavaćicu s oranžastim tufnicama... Sida: Sida: Pardon: Zaista, ja imam takvu spavaćicu od flanela! Pardon: Ti si ležala na belom uzglavlju... i smešila si se na mene iako su ti oči bile sklopljene... ja sam znao da ti u stvari žmuriš... marširao sam jednu uspavanku s mojom Dalilom po ramu tvog širom otvorenog prozora... paradirali smo sve ukrug oko tvoje saksije s muškatlom! Zaista, ja u svom prozoru gajim muškatlu u saksiji! Reci mi onda, stara moja poznanice Sido, šta ti vidiš na meni. Vidim da je kod tebe sve nekako naopačke. Sida: Pardon: Pardon:

Pardon:

Sida: Pardon:

Sida:

Sida: Pardon:

Pardon:

Sida:

103

. onako. Još je sreća što ne pušim! Znaš li ti još nešto da radiš sem što znaš da cupkaš u lakovanim čizmama? Šta znam: možda i znam? Znaš li da igraš na sportskoj prognozi? Nisam za to ni čuo. pa pranje stepenica.... kad ti ne znaš da deterdžent nije za jelo!To je sredstvo za snežno belo pranje rublja!... i sve je bilo cakum-pakum. Sida: Pardon: Sida: Pardon: Sida: Pardon: Sida: Pardon: Sida: Pardon: Sida: Pardon: Kvocoška (proviri.. higijena ti nije jača strana!.... kao što si i pre radila!!! Dalila (samo njen glas otpozadi): Neću!!. Sido.... a ovako... imaš lovačku korpu na leđima. mesec brzo istrči. ne... kad već novine ne čitaš? Od tih otmenijih stvari upotrebljavam samo ratluk na čačkalici. Dao sam joj za kaznu otkaz i rekao joj: „Vrati se na persijski tepih da se šetaš ukrug. Sida: Pardon: Sida: Pardon: Čizmu u slatkom kupusu?! Ne. treba platiti račun za struju. hoće li se neki zec na ražnju prevariti da uskoči u moj špajz? Sida: Pardon: Bez garnira... jer. hvala ne mogu!!! Pardon: Sida: Pardon: A ti? Očajan sam... dok mi odjutros na vrlo misteriozan način nije poručala levu čizmu. da pucaš? Znam da pucam jabukama i kestenjem u usijanoj rerni! Baš sam hteo to i da te pitam.. Ili pohovanu s pomfritom? Sida: Pardon: Čitaš li ti uopšte dnevnu štampu? Sumnjam. zvončići cikavo): Kvoc-kvoc-kvoc!. Znaš li da budeš lovac.. Ali u kutijama s deteredžentima ima nagradnih kupona. I nisam te pitala zbog toga.DRAMA notalno dizala prašinu. Pitaj me! Ako strpljivo pričekam u polju iza nekog grma. A za loto i hipo-toto? Pojma nemam... lift.... To je moj špajz bez zimnice. ne znam kako ću da sastavim kraj s krajem.... to ti je bila poslednja šansa da dođeš do neke crkavice. ne znam.. Ovaj..... 104 TEATRON 144-145 JESEN/ZIMA 2008 . a opet. vidim da si musav... ja sam ih kupio na kilo. Sida: Dalila (samo njen glas otpozadi): Am!!! Pardon: I gotovo. A upotrebljavaš li neki deterdžent.. daj me već jedanput upitaj nešto što znam! Kad si ti ko bukva cepanica..... sećam se kad su mi jednom zatrebale novine da od njih napravim molersku krunu. Znaš li da varaš na dominama? Jaoj.. trčuljku. a gde su sitni troškovi.. samo levu lakovanu čizmu. za ogrev. za stan. .. molim te. S kojeg kraja da pipnem.. probaj nešto na dominama.. Jadna li ti koža.

nekih abažura... (Svetlo lagano trne. Sad sam se setio!. ) Pardon: Kad se budeš vraćala iz školeeeeeee. Niko preko plota ne može da vidi šta se tamo s druge strane plota događa s tobooom! Kvocoška (kratko u mraku): Kvoc-kvoc-kvoc!... nekih likom opletenih flaša. zar ne čuješ da ti se zvončići smeju! Sida: Čuvaj se da ne nazebeš bez pulovera iz grmaaaaa!.. ) Zar ti nećeš sa mnoooom?! Htela bih al’ ne moguuuuu!.. nekih lepih kristalnih čaša... (Školsko zvonce... Pardon: Znam ja nju. ) udari prečicom kroz polje pored grmaaaaaaaa!.. kas.. ja ću probati da ulovim zeca na ražnju u svoj špajz. . glupi trčuljku. JESEN/ZIMA 2008 TEATRON 144-145 105 .ALEKSANDAR POPOVIĆ: PARADNI TRČULJAK Sida: Ćuti. a ko se poslednji smeje.. Pa posle? Pardon: Sida: (Školsko zvonce jenjava.... pa nauči da radiš drvorez na violini! Al’ kad nemam violinu. A šta imaš? Imam vunene čarape. Sida otrči. Zeko... Zvoni zvonce za početak časaaaaaa! Prošao je odmoooooooor! Kvocoška: Kvoc-kvoc-kvoc!..) Posle se upiši u neku nižu muzičku školu.. Ne znam samo šta da radim s ovom jednom lakovanom čizmom. trčuljku!.. U vunenim čarapama znam da preskočim plot. Reci ti meni nešto što mogu s ovim što imam.. ZAVESA Pardon: Sida: Pardon: DRUGA SLIKA (U polju nekih kišobrana. tu zajedljivu Kvocošku!... pa u korpu -đumbas!!!.) Pardon (s korpom na leđima sedi i peva): Sida: Pardon (samo njegov glas otpozadi): Sidooooo! Sida: Pardon: Sida: Pardon: Gde siiiiiiiii?! Evo me iza plotaaaaaaa! Piši mi kad stigneeeeeeeš! Zaboravio sam da ponesem plajvaz i štrikaće igleeeee! Preko polja. ) Plot je visok. pa ću se onda smejati... jesi li uskočio? Žaba (proviruje iz Pardonove korpe): Ja nisam zeka! Pardon: Žaba: Nego? Ja sam žaba. Dođi da vidiš da li mi je u špajz uskočio zec na ražnju. kas!. Pa u korpu. Pokloni je nekom muzeju... Neka se smeje.. (Skoči i odleti sa scene... on se najslađe smeje!.. Sida: Pardon: Sida: (Svetlo sasvim trne.. ooooooooooo-op!!!....

Pa hoćeš li od sada biti poslušna? Hoću! Hoćeš li svake nedelje praviti trčuljku puding sa suvim grožđem?! Bih ja. A znaš li u avanu da istučeš tučkom kocku šećera? Ne znam! A znaš li s tiganja da obrneš palačinku u vazduhu? Ne znam! Znaš li ti uopšte šta je to tiganj? Ja? Ti. Dalila? Zato što nisam bila dobra. znaš li šta je ovo? Sida: Dalila: Sida: Kvocoška (opet odnekud proviri. Ti – ga – ti!.. sedne i plače. ali se mnogo u životu kajem. cikavo zvončići.. ) Nigde ga nema. možda se s tobom rastajem zanavek. ) Sida: Dalila!.. Razumeš li? Baš ništa! Pa šta ti znaš?. na tim talasima. iz moga špajza. ) Dalila: Dalila (samo njen glas van scene): Pardooooon!. ): Kvoc-kvockvoc!.. . Gde siiiiiii?. ta sam... Pardon: Iskoči..DRAMA Kvocoška (odnegde proviri. Pardooooon!.. Smeje mi se Kvocoška što sam umesto zeca na ražnju ulovio žabu na lastišu! Dalila: Na put se krećem... Ma da nisi ti ta Dalila koja je Pardonu poručala levu lakovanu čizmu?! Aha. Kad preskočimo devet taraba.. talasi ga kreću.. Žaba: Ne slušaj ti zlobnu Kvocošku.. žabo.. kad ti kažem!...ga – ti!. cikavo zvončići): Kvockvoc-kvoc!..... (Dolazi ucveljena i plačna. Dalila: Sida: Pardon: Žaba: Dalila: Sida: (Pardon skoči s korpom i odleti sa scene. čovek zida sreću.. jer ja nisam žaba kao neka obična žaba! Dalila: Pardon: Žaba: A kakva si ti neobična žaba? Sida: Ja sam začarana žaba koja zna da skače preko tarabe! Zar je i to neko znanje? Jeste. ali kad ne znam da ulupam jaja žicom. nikad ga više neću naći. put mi je dalek.. Zašto tako tužno pevaš... neću te!.. (Veselo školsko zvonce.. Dotrči Sida i naleti na Dalilu.. iza devete tarabe naći ćemo desetu staru šupu i u šupi na ekseru visi jedanesti čarobni kaput.. Ti – ga nećeš pogoditi!.. ) Sida: Život je more.. Čekaj.. Dalila: Sida: Sida: Dalila: Dalila: Sida: 106 TEATRON 144-145 JESEN/ZIMA 2008 .. žagor dece........ ooooo-p!.... dobri moj Pardon! (Zapeva tužno uz tamburicu.

pa prošlo..ALEKSANDAR POPOVIĆ: PARADNI TRČULJAK (Violina stilizovano. da je u špajzu umesto zeca na ražnju ulovio žabu!. Kvocoška (proviruje tu i tamo.. Sida: Nije-nije!. talasi ga kreću. čeka da mu zec na ražnju uskoči u špajz. Ali on ne može bez leve lakovane čizme... spremna da se ma s kim koška. sad znaš! Znam! I nisi više tako glupa kao što si bila pre glupa kad si pojela levu lakovanu čizmu! Eh.. to nije nikakav voz.. Kad već toliko luduje za tim levim lakom! Ali gde da ga nađemo da mu damo ta leva lakovanja?...... čudnog li čuda!. Dalila: Lažeš.. ja ću sad reći trčuljku da ti sve oprosti i da te ponovo primi u društvo... nego je to samo jedan mali rajsferšlus za crvene vindjakne.. čičkovi ga zamrsili..... dobra Dalilo.. preskočite preko devet taraba..... ah. ) Život je more.. vunene čarape su mu JESEN/ZIMA 2008 TEATRON 144-145 107 .. ) Dalila: Sida: Rajsferšlus? Rajsferšlus.... Dalila: Kvocoška: Pantalonice je ukaljao. Eno ga Pardon.. Kvoc-kvoc-kvoc!. Ala si ti neka glupa Dalila kad ne znaš da je ovo rajsferšlus. Sida: Ko se to kliberi u visokoj travi? (Stilizovano... oh.. zlobna Kvocoško? Dalila: Sida: Kvocoška: Smejem se vašem bivšem paradnom trčuljku koji je preko trga promarširao u vunenim čarapama!.. Ko zna gde je on sad?... Bilo. i ulice... mila. Pardoooooooon! Pardoooooon!!! Dalila: Auuuuuuuu!. tu je iza grma. Dalila: Dalila: A kome si ti to opet smeješ.. piskutavi zvončići): Kvockvoc-kvoc!. pa igra i peva u stilu mjuzik-hola): Kvoc-kvoc-kvoc-kokoška. Kvocoška (izađe. (Zapeva tužno uz tamburicu. to sam ja Kvocoška!.. Sida povlači neki veliki stilizovani rajsferšlus. i uši... Eto.... Sida povlači veliki rajsferšlus.. Ti mnogo lažeš! Dalila: Sida: Kvocoška: Ako mi ne verujete..... skače sa žabom po barama! Sida i Dalila (uglas): Jaoooooo. pa neka preleakira sve leve stvari: i čizme. kvoc-kvockvoc.. i brkove. komarci su ga izujedali.. Nasađena na tri ćoška...... da me naučiš šta je to rajsferšlus.. Kupićemo mu u februarskoj radnji levi lakovani lak. A da li znate. ti si zlobna!.. pa ćete se i sami uveriti... to sam ja Kvocoška!... mala glupa Dalilo.... Ja znam gde je on....... ) Dalila: Sida: To je neki mali voz.. Kvoc-kvoc-kvoc-kokoška. sve na račun tuđeg troška.. I svakog čuda za tri dana dosta! Sida: Kvocoška: Kvoc-kvoc-kvoc!.. da budem pametna. Sida: To znamo!.. da smo se ranije sreli.. Ne tuguj.. uh. Možda se u očajanju bacio pod avion?. na tim talasima čovek zida sreću.... Kvoc-kvoc-kvoc!..

Ona je i mene nagovorila da pojedem levu lakovanu čizmu.. Kuvarica kratko reče..... Ti si htela drugome jamu da iskopaš. pa tako joj i treba kad je bila mnogo zla! A nama treba nešto drugo... ) Sida i Dalila (zapevaju u duetu): A kad dođe tužno veče. molim vas. Oprostite mi..... Kvocoško!.. pustite me da još malo budem pakosna..... pa što je mnogo – mnogo je!. baš hoću. Ja se plašim!.. Kvoc-kvoc-kvoc!.. Kvoc-kvoc-kvoc!.... čuće se kad dođe veče.. Sida: Ne vredi ti sad da moliš. Kvoc-kvoc-kvoc! Dalila: Sida: Dalila: Mnogo je lagala! Bila je mnogo zlobna i zavidna! Nagovorla me je da paradnom trčuljku Pardonu pojedem levu lakovanu čizmu! Kvocoška: E. Sida: Kvocoška: Jaoj... zgrabi Kvocošku i brzo je odnese sa scene. na pirinču da se peče........ opet ne bi umela biti tako pakosna i zla! Glas glumice: Šta je Kvocoška uradila? Kvocoška: Ništa-ništa!. Pa što mi odmah to ne kažeš da se Kvocoškinih zala već toliko nakupilo da ćemo s njom smesta morati na suđenje! Kvocoška: I šta će sad sa mnom biti?..... uta-ta!. Ona je kraljica kujne s krunicom od belog uštirkanog platna. Kovocoška je jedna napravila puno zala i treba joj suditi! Dalila: Sida: Dalila: E.... Kuvarica će ti suditi!. violina zakriči.. Sida: E.. Pardon (samo njegov glas iza scene): A-a-a pćiha!!! Kvocoška: Čujete li!.. Saksofon se raskokodače.. Kvoc-kvoc-kvoc!. (Sa strane uleti ruka glumice...DRAMA skroz mokre. Kvoc-kvoc-kvoc!. Iako si Kvocoška...... Šta nama treba? Treba nam da nađemo mog dobrog trčuljka.. kraljice-kuvarice! 108 TEATRON 144-145 JESEN/ZIMA 2008 . Kvoc-kvoc-kvoc!..... kad si mene nagovarala da pojedem levu lakovanu čizmu? Kvocoška: Nisam verovala da će i moje delo doći na videlo. pa ćeš sad sama u nju upasti.. Za Kvocošku kobno veče. Sido!... (Glava glumice se lagano spušta naniže... Kvoc-kvoc-kvoc!. Kvocoško... Glava glumice (peva dalje): Presuda je: na đuveče.. nazepšće. Kvoooc. Kija kao nilski konj!... nemojte. i čuće se. To je muzički uvod za pesmu.. ko me ište? Sida: Mi. Glava glumice: Zna se. ) Sida: Glava glumice (s kuvarskom dijademom od belog uštirkanog platna sa šlingerajima): Ko me zove. Glava glumice: To je strašno! Dalila: Jesi li je čula. presuda je na đuveče.. Dalila: A kako se nisi plašila. kraljico kujne naše!... Kvoc-kvockvoc!. Hej. I nek život dalje teče.

Zar ćemo se rastati?! Da. ) Svi (pevaju uz harmoniku): Kroz koprive striže.. Pardon! Nisi ti moj Pardon „. vas dvoje!.. on sakrije noge i niko ne može da zna da li on na nogama ima dve ili samo jednu lakovanu čizmu! (Jedna ruka sa strane spusti Kvocošku na scenu među prisutne i odozdo izroni glava glumice. ipak.... kao u zemlju da je propao! Svi (uglas): Odlično! Pardon: Pored toga.. ) Glava glumice: Presuda je bila da Kvocoška ode na đuveče. ali.. . Kaput je do zemlje.. neke Dalile.. Zar me ne prepoznajete?! Nešto si nam poznat po čuvenju! Ko si ti? Pa to je vaš paradni trčuljak. ) Ko neki bombuljak.. On dolazi pritiskujući rukama na dugmeta svoga kaputa. a ovaj stari čarobni kaput ima šesnaest redi dugmeta..ALEKSANDAR POPOVIĆ: PARADNI TRČULJAK Sida (pođe ukrug po sceni): Hajd’ za mnom da ga potražimo. preko brda gmiže. a ti ih nemaš?!.. “ Ja ih nemam zato što imam čarobni kaput. ) JESEN/ZIMA 2008 TEATRON 144-145 109 ... ali. pomislite. tamo mi je kuća... vi ste samo neki trčuljci. i to muzikalnih! (Dolazi Pardon u čarobnom kaputu na šesnaest redi dugmeta koja sviraju. ko neki žapčuljak.paradni trčuljak. Pardon!!! Sida: E. Asocijacija na harmoniku.... pre nego što se rastanemo. (Brži ritam. (Glava tone. ja sad moram da skrenem nalevo.. Svira harmoniku veselo i cupka po taktu. nečarobni stari kaputi su ili na jedan ili na dva reda dugmeta. ) Hej. niz gelender kliže.. neke žabe. jer čarobni je kaput čaroban zato što je dugačak! (Zasvira harmoniku i svi zaigraju i zapevaju.. Šta to kod vas tako veselo svira? Pardon: To svira moj jedanaesti čarobni kaput iz desete čarobne šupe koja se nalazi iza devete tarabe!..... Vide mu se samo ruke i glava.. nažalost. kroz odžake liže.... Za njim cupka žaba. snela nam je jaje i tako je zaslužila pomilovanje. možda se sakrio iza nekih vrata. ko neki džombuljak. ko neki smotuljak .. putevi nam se razilaze. i evo ga stiže.. Dalila: Sida: A da nije ušao u šifonjer? Nigde ga nema. a mene kod kuće čeka brdo domaćih zadataka. sve bliže i bliže. ko neki klempuljak. moj Pardon ima vunene čarape... ko neki prpuljak. Dalila: Sida: Žaba: Pardon: Dalila: Pardon: Sida: Pardon: Svi (uglas): Čak do zemlje! Sida: Žaba: Zaista?! A ko obuče takav čarobni kaput čak do zemlje.

I najozbiljnije teme čovekovog trajanja.. kako je „glavni junak’’ sâm sebe imenovao otmeno i zvučno da bi mu mogla „pozavideti svaka šivaća mašina”.. dođi kod nas u goste.. Popović često upotrebi folklorni fond – poslovice najčešće. trčuljak). društvo!. Paradni trčuljak itd. provincijalizmi.. ali ipak povezani elementi radnje. priprema i razmišljanja. žapčuljak. lokalizmi.. ja mogu da se požurim.. BELEŠKA O DRAMI PARADNI TRČULJAK* ALEKSANDRA POPOVIĆA Dramski tekstovi za decu Aleksandra Popovića (Princ žabac. odjekuje ključna misao komada. tvoreći stabilnu muzičko-ritmičku formu. paradni trčuljak izvedena je prvi put u beogradskom Malom pozorištu 1973. infantilizma i utilitarne vaspitnosti. Škrti berberin. ) jesu najava mogućnosti stvaranja novog pozorišnog oblika u lutkarstvu kod nas. Kvocoško!!! Sida: Onda je opet sve u redu.. Aleksandar Popović prilagođava strukturu svog dela prirodi lutke: oslobađa je velikih uvoda. videćeš pored vrata tamburicu umesto zvonca.DRAMA Kvocoška: Neću više nikada biti pakosna i nevaljala. da bih na vreme napisala domaće zadatke!. Paradni trčuljak je efektna. karaktera ... zabavna „igra za lutke u dva dela” i „događa se tuda-svuda”. da podseti decu na „domaće vaspitanje”. Pardon: Sida (mahne publici): Do viđenja. oko nje „igraju balet plavičaste žvrljotine i ljubičaste škrabotine”. ZAVESA 110 TEATRON 144-145 JESEN/ZIMA 2008 . SVI (mašu za Sidom i viknu uglas): Do viđenja!. samo zasviraj mi ćemo ti otvoriti. nežno. Primite me u svoju paradu! Svi (uglas): Primamo te. Kao i ostale Popovićeve drame namenjene lutkarskom izvođenju. Sido. saopštava dečjoj publici: „šta ćeš ti na ovom velikom svetu tako sâm”.. Milivoje Mlađenović *Lutka-igra Pardon. klempuljak... godine. ) Do viđenja!.. Stilska srodnost Popovićevih „večernjih” drama i pozorišnih i lutkarskih komada za decu je jasno uočljiva. U Paradnom trčuljku. odlikuju je labavi. igri kokoška Kvocoška rakolji u ritmu džez muzike.. I u Paradnom trčuljku jezik likova blizak je kolokvijalnom govoru.. zanimljivi dijalozi. (Onda se okrenu publici i poklone se. Verbalne dosetke i jezička igra imaju u Paradnom trčuljku veliki performativni potencijal – lako se pretvaraju u uzbudljivu scensku igru. Pardon – „jedan mali i šućmurasti besposličar”. Umesto do tada dominantnog lutkarskog uprizorenja koje je „imitiralo” „večernju” pozorišnu formu. Brzo ode. Mesingani konj. I dok se u toj. naizgled besciljnoj. zastupljen je govor različitih društvenih slojeva. nadmeće se u nadrealnoj igri rečima s kamilom Dalilom i devojčicom Sidom. a hor zvončića peva ritmične pesmice neobičnih deminutiva (bombuljak. A kada upotrebi poučan ton. Popović duhovito. dajem vam časnu reč!... kod nas te ništa neće podsećati na školu. Ali čim završiš.. songovi.

DRAMA Jerg Menke-Pajcmajer JEDNA JE CRVENA ZVEZDA JESEN/ZIMA 2008 TEATRON 144-145 111 .

Moguće je pak da ga igra i muškarac. nije mi važno koji je klub u pitanju. Krisi bi tako postala Kris. i u tom slučaju treba prilagoditi sve što uz to ide. Naslov se može prilagoditi imenu kluba. Adaptirao Nikola Zavišić 112 TEATRON 144-145 JESEN/ZIMA 2008 .DRAMA Napomena: Komad je napisan za glumicu. Kao što je slučaj u mom komadu „Čovek na čoveka“.

obojena u Zvezdine boje. 2:1 u Milanu.) Samo tebe volim znaj.) Samo napred! (Huk lude mase.) KRISTINA (peva): Kada Zvezdo igraš ti.) A šta ste vi? Grobari? (Peva na melodiju „Od Vardara pa do Triglava“.) Uvek ću te bodriti! (Imitira huk stadiona koji odgovara istim stihom. tačno između Zelene Gore i Poznanja! A pored ima neko selo Opaljenica. Najdalje što idem s računanjem je da gol postignut u gostima vredi dvostruko. Komšija te zlostavljao. Kosta Tomašević je bio prvi predsednik kluba. ali i strelac prvog gola u istoriji Zvezde.) Napred Zvezdo! (Imitira huk stadiona koji odgovara istim stihom. a gde bi bio. KAO. dok je Drugi svetski rat još trajao. Tog dana Zvezda je odigrala prvi fudbalski meč. U revanšu na Marakani nam je dosta i 1:0. Recimo. grupa omladinaca je osnovala Omladinsko fiskulturno društvo. Kad si bio dete malo. recimo! Gde je. koji je završen pobedom nad ekipom Prvog bataljona Druge brigade KNOJ-a od 3:0 (2:0). (Imitira huk stadiona koji odgovara istim stihom. Ime Crvena zvezda dali su zajednički prvi potpredsednici Sportskog društva Zoran Žujović i Slobodan Ćosić. znam da je nemoguće. Geografiju. kao. Keva šljaka za sto dinaraaa. ali kapiram Osmanlijska treća! A možda se ložite na basket? Ono: sto dvadeset devet – sedamdeset šest! Aman! Nema šanse.) Ćale ti u đubretarimaaa. ali je udario snažno i uhvatio OlmeJESEN/ZIMA 2008 TEATRON 144-145 113 . stadion Sveti Nikola! Darko Pančev – osvajač Zlatne kopačke gađao je blizu sredini gola. Mrzim da računam. Jasno je kō daaan. Nit’ dužeg imena nit’ tupavijeg kluba! Dobili smo ih i na Marakani i tamo u njihovoj zabiti! Ma Poljaci! Užas! A istorija? Februara 1945. Hraniš se ti iz kontejneraaa. lupam sad.) Dete kaki sad u nošu.. pa revanš u gostima. A onda velika 1991! Mesto: Bari. Selo je – ne grad! (Ako ima reakcija. obraća se svima.. (Imitira huk stadiona koji odgovara istim stihom. Znači igraš kod kuće. A ja isto to na Vošu Bedni Novi Saaad... ali samo refren. (Imitira huk stadiona koji odgovara istim stihom. Što onda shodno tome nema i recimo – Uskok ili Jatak? To bi bila liga. Zvezda izgubi. na primer.) A šta kažete za Javor iz opake Ivanjice? No comment! Bolje da se zovu Lavor! Mnogo je tačnije. to sam zapamtila! Kako to znam? Tako što je Zvezda igrala pre godinu i po dana tamo za ulazak u Ligu kupa Uefa! Basta dao onaj strava gol! Stadion im se zove Diskobolia Drodzisk Vielkopolski. koje će četvrtog marta prerasti u Crvenu zvezdu.) Ajmo...JERG MENKE-PAJCMAJER: JEDNA JE CRVENA ZVEZDA (Ulazi Kristina u „Zvezdinom” dresu. jer gol u gostima vredi kao dva u slučaju nerešenog rezultata! Jasno kao dan! Ne. Ili Hajduk! Sad više nema onog iz Splita. godine. a prvi igrač – ekonom je bio Predrag Đajić! Sve znam! Ako ideš na tekme. ne treba ti škola. A pored fudbala možeš još svašta da naučiš. spontano reaguje i komunicira s publikom.) Pobedu nam zato daj.. sreća. obraća se onima koji sede.. Voliš Partizan!!! (Pauza) Niste valjda za Vošu? (Peva na istu melodiju. Delije! Na noge! Ustajte! (Ako niko ne ustane. izgubi. A to važi samo za evropske kupove. fudbal je užasno jednostavan. a ako neko ipak ustane. ali brate – Hajduk. Grodzisk Vielkopolski? Niko ne zna? Naravno! To mi je prvo veliko gostovanje! Drodzisk Vielkopolski vam je u Poljskoj.

ali kad je Zvezda u pitanju nema problema! Ozbiljno. na primer. Gde još? U crkvi? Ko još ide u crkvu da peva? Ja mislim na pravo pevanje. Obožavala bih ga! A ovako se jedva izvučeš iz kreveta. radila Svetlana (tada) Veličković ili. Crvene beonjače mog dede. Uuuu! Zvezda je život.DRAMA tu u raskoraku. a moji – da.. Pobede dan se javlja Tutnji ceo stadion Iz naših grla pesma slavlja Jer je Zvezda – šampion. na primer. Jedna je Zvezda Na svetu jedina Zvezda! Najluđa stvar na stadionu je ta pesma! Nema veze ko kako peva. Darko. Ko. ekipa iz razreda. One neviđene makazice spreda! Deda me vodio. Zbog . Ali ne na stadionu. Ali pravi šok je usledio tek kad ga je pogledala u oči.) Ludnica. 1. čak i po dedi. Ja sam (peva: Guantanamera) Crveno-bela. bubnjeve i jedno desetak hiljada ljudi oko sebe koji isto to pevaju.. prošao je treći dan kako je umro. biologija: 80% lolium perene.. 90% gustina zasejanosti. Tako da mu je bakin gulaš bio na glavi. kuća. jače Jer svi živimo zbog nje. Kad ne znaš više gde si i ko si. gromko.9% mase organske supstance po metru kvadratnom.. a profesori ti se unose u facu i čude što nemaš domaći. A onda sam jednostavno nastavila da idem na tekme. ono iz duše. dubina korena idealnih 5 cm. Bila sam mala i nisam ništa ni videla od ljudi ispred mene. svi stisnuti kō sardine. Tada me fudbal nije zanimao nimalo. Ja pevam onako. A na televiziji se i tako sve mnogo bolje vidi.. spremanje sobe. Usmrdeo se propisno.. sve ostalo su sitnice. Robi Vilijams? Znaju njihovi fanovi. Vi kojima je Zvezda sve I zapevajte.. Kao Zvezda. njih baš boli za njega! Kad ga je baka našla.. ja sam bila kažnjena pa nisam smela da izlazim iz svoje sobe.. Glava je sito. ispod stočića na kome je stajao TV. Sedeo je tako i menjao kanale i samo umro. (Peva: Internacionala) 114 TEATRON 144-145 JESEN/ZIMA 2008 Ustajte. ispale su mu na itison. A onda je jednog dana moj deda stvarno umro. jedva se dovučeš do škole. zvezde Granda recimo. trube. Pardon. Ali to je bulja. Darko. nije se smirio. škola. srce je magnet! Ili tako nekako. Prve su mi utakmice i tako bile čisto sranje. Nego kod kuće. pranje veša. i gledamo dvadeset dva idiota koji trče za loptom! Nisam razumela to. Trava na Marakani.. gde danas uopšte može da se peva javno? Na koncertu.. zna šta je te 1991. Kasnije mi je baka opisala da se verovatno pre smrti borio za život i da su mu beonjače bile crvene. Evo. A ja sam šteknula u čarapu kutiju Drine da baba ne vidi. smrad piva... kad te pesma ponese. Deda je preživeo dva infarkta. Baka je dušu ispovraćala po sobi.. moji. recimo. Glavom se ništa ne uči – uči se srcem. Inače nisi pravi navijač. Ali ne zbog Zvezde. da ne smrdi posle.. dosadne posete rođaka sa sela. recimo. O.. Krupniković dva komada. Navijač to nauči spontano. čuvanje brata.. (Peva neki aktuelni hit.. nešto bedno pojedeš s nogu. Baka nije bila kod kuće. Moj prvi odlazak na stadion. Malo sam se zanela. Do kraja utakmice je slistio sve. Usrala sam se. 20% poa pratenzis.. garantujem vam. i dok nije usisao celu kutiju. razvela bi se od njega momentalno. A mene boli uvo za njih. Zvezda – Partizan 3:0.. Kad bi samo sve to bilo crvenobelo! Ceo život bi mi bio igra.. Nego zbog dede. i da ga je baba uhvatila da puši.. Ja uvek imam domaći. Da.. dala sam mu cigarete. čak ni da zovem dedu telefonom. a prvo bi ga dobro nalupala. Rulja koja urla i psuje. ali i kad god gledam finale iz Barija. Čekala sam da se svakog trenutka sruši mrtav tu usred gomile i već sam smišljala šta ću tačno da kažem baki... Oči mog dede. To mu dugujemo. Išla sam jer sam obožavala mog dedu. Jer deda više nije imao oči. Ispred televizora. Čim smo prišli stadionu. verni navijači. Ponela sam mu i žvake. Crvena zvezda je šampion Evrope! Najveći uspeh jugoslovenskog klupskog fudbala. Darko. ja sam crveno-bela. A zamislite onda još zastave.. cela se naježim! Ja stvarno mislim da navijač mora da zna sve o svom klubu.

ne bi znali ni koji se sport dešava dole. babe iz tramvaja koje naglas kukaju kad im ne ustaneš. Organizam mi ne podnosi alkohol. Kobaja je postala do jaja! Tu sam se zaljubila! U Zvezdu.. ali i radost. jer je to samo po sebi pijanstvo. ni ekstazi. Jedite govna. Zar nisam? (Gleda ka nebu. To mi prija. Ja ne pijem. ro- ditelji koji te maltretiraju zbog džeparca. Napred Zvezdo! Samo napred! Ranije je Komunistička partija ljudima služila da kolektivno dožive svašta..JERG MENKE-PAJCMAJER: JEDNA JE CRVENA ZVEZDA dede. okreće se i razvaljuje loptu kako samo on ume! Neviđena bomba.) I u dobru i u zlu Uvek Zvezdo mi smo tu. Glupo je da živiš i misliš da su ti svi neprijatelji – smarač-ortak iz klupe. ale – a. (Peva. A uz Zvezdu uvek imaš mnogo više lepih trenutaka nego ovih drugih. Ale. Ozbiljno. sve mi je to odjednom postalo super. ale. ali njegovi golovi. crkva. Kada inače grlite ikoga osim roditelja? Ako ih uopšte grlite? Ili dečka. Bubnjevi tutnje i pesma se ori. A onda – odjednom. posadila sam cveće dedi na grobu.. Zvezda. bar tako mi je deda pričao. Dobra utakmica je bolja od svakog pijanstva.. još ranije. to se samo tako kaže. Peva. guranje. Osim ako ne damo gol. naravno.. Kako je odvalio protiv Apoela na Marakani! Dobro. tek tako.) Subašić mu dodaje s leve strane. devojke? Kad ste poslednji put „ljubili stranca“? Ja to radim svake nedelje na utakmicama. Sve dok strahuješ šta će da se desi nije ti dobro. zabole me! A inače moram nekad nekog da zagrlim iz čista mira. i truje recimo komšijskog psa na kvarno – kad Milijaš dâ onakav gol.. neodbranjivo pored nemoćnog Morfisa. Sve se doživljava kolektivno. ale!!! Na stadionu nema usamljenih. Mislim da je tako i sa seksom. Užasno je glupo. Prošle godine.. (Pokazuje. ako mene pitate. spušta. jednostavno si čovek koji se raduje. uhvatilo. postala sam Ciganka. eto. Ale. razvalićemo se od alkohola. Ko nije bio pred samoubistvom sad kad su nas Kiprani izbacili iz Lige Uefa? 3:3 na Marakani. suicidalnih ima. padaju sve granice. ale. Divljaci. A napred Zvezdo – le. Užas. Ili. na belo-crvenom oblaku tamo gore. Bićemo svuda gde se igra I do smrti verni smo njoj. ale.. Da ih pošaljete trezne na stadion. Baš ću njih da grlim. Crvene i bele ruže.) Mi volimo Crvenu zvezdu I život joj dajemo svoj. Malo piva popijem i odmah – proliv. Ludnica! A na stadionu – haos! Tad se još činilo da idemo dalje. Zvezda. ale. Zvezda je Bog i predsednik Partije. ceo Sever gori. Kad Milijaš šutne s trideset metara. Ali ostali piju i to sve u šesnaest! Neki samo zato i dolaze – da se razbiju od pića. pre finala Kupa. Delija u ekstazi. Smrad piva pretvorio se u miris hmelja. U stvari. podivljaju. prima je na grudi. Kad uzmemo titulu. Zajedno. A sudija je i partijski sekretar i sveJESEN/ZIMA 2008 TEATRON 144-145 115 . To prlja smisao fudbala. Tu smo da te bodrimo I uz tebe stojimo. Ni pivo. ništa.) Pune tribine ludih navijača I baklje svetle. A Zvezda je zamenila i jedno i drugo.. Milijaš leđima okrenut prema golu. ale. Ale. Zvezda. Svejedno je ko je pored tebe i ko te grli kad Zvezda dâ gol. ali niko nije usamljen. I tuga. ništa ti ne treba. ojađenih. Može da bude i najpijaniji i najsmrdljiviji šljaker seljak koji kod kuće mlati ženu i sitnu decu. mi smo šampioni.. Mislila sam da će ga sigurno radovati. Urlanje. Očajnih. (Peva. Ali makar nisi u tome sâm. Svejedno je ko si. To sam mu ostala dužna. Kiprani su išli dalje. A ako izgubi njihov tim. da je makar neko u porodici nastavio tradiciju i ostao veran Zvezdi. Radije bih se našla usred stampeda podivljalih bizona nego ispred stadiona JNA posle poraza na derbiju. I onda me.

. utorak mi je jedini dan kad ne nosim crveno-belo. ili lupetaju o nekakvoj muzici koja me ne zanima uopšte. da niko ne vidi. Ponekad i ja pušim s ekipom u dvorištu utorkom. na koje ja nisam ni bila pozvana. Bez veze je što se dešava tako nešto. Uvek ću te bodriti! Samo tebe volim znaj. I kako sam se osećala. Novi Sad. Dok me dežurni ne izbaci. Ne. to jest pitam sebe. da idem u bioskop ili tako nešto. Onda to čitam na odmorima. Ali ipak. A u suštini ista stvar. U crveno-beloj posteljini. ali to ispod duksa. ali budala imaš svugde. A onda ispitujem sebe u vezi s poslednjom utakmicom. ili kenjaju o nekim besmislicama sa TV koje ja i ne gledam. A onda uveče gledam na TV preglede drugih liga. Toliko o utorku. šta je „in”. to jest meni. A zamislite kako bi tek u crkvi zvučao ovakav tekst. (Peva. smeta kad ga navijači Rada prozivaju s tribina majmunskim poklicima. Samo tebe volim znaj. Da. ali retko mi se posreći takva akcija. Grobarska svinja. Moj džeparac to nikad ne bi pokrio. Utorak služi za komunikaciju. ne smeta mi to nimalo. pa ga ja onda pitam. A šteta! Zamislite da sam došla u nekoj crkvenoj odori da vas dižem na noge. Ivanjica.. Jedino što se na tim sastancima Partije ili u crkvi ljudi baš ne grle kao mi na stadionu. Ne mora samo o fudbalu. ali ja da znam.DRAMA štenik. On kažnjava svaki faul.. Ponedeljkom posle škole najčešće spavam.. a svi pričaju o nekoj komediji u „Ster sinemas”. Predsednika volim ja. To je skuplji časopis. može i o drugim stvarima. Poslednji put smo se dogovorili da se nađemo da gledamo neki film u „Takvudu”. Pogotovo ako je Zvezda igrala van Beograda. ali nisam sigurna. I onda zaspim. a šta je „aut”. Ali isplati se. Iako mrzim cigare. I pričam o besmislenim stvarima s drugaricama koje ništa ne kapiraju. Čim me video u Zvezdinoj .. Jagodina.. ja intervjuišem samu sebe. A onaj peder od gazde u kafiću dole kod mene me pre dve nedelje otpustio.. pogledam sve novosti sa Uefa koma na netu i obavezno kupim Total Soker da saznam novosti.. da malo odmorim misli od Zvezde. i kako sam drugi dala sama. Ili u Centralnom komitetu Partije. sva ta gostovanja Zvezde koštaju para. Zrenjanin. Ili bar kod nas to tako ne može. najviše Engleze i Špance. I tako mi sve pare idu na Zvezdu. a da ne osetim. nešto moram da pojedem. ovde sada. Zamislim da sam Ibrahim Gaj. Svašta se pitam tako. O tome kako sam namestila prvi gol. horor neki. Sutra ih sretnem. da li njemu. karta za utakmicu. A nekad kad legnem da spavam. pre škole.) Kada Bože igraš ti. Kula. Za sreću. Naravno. Ali kojim? Ponedeljkom. Znam da mi je deda pominjao kako valjda negde u Egiptu može da se viče i psuje na Boga. ali ipak me malo i zanima ko se sa kim smuvao. Utorkom pokušavam da se malo zabavim i da nešto korisno radim. I ne smeš javno da psuješ predsednika ili Boga. Nekad možda samo majicu. i ja čekala pola sata. a niko od ekipe se nije pojavio. ali mi je ujedno i izvor prihoda. umesto da se molim. Bože pusti me u raj! Napred Boog! On je strog! Ili: Partija je najbolja. Ne kapiramo se. Sama u učionici. Gaj je crnac. Takav je najčešće moj ponedeljak.. U sredu izlazi Zvezdina „Revija”. Bus ili voz. To mi održava korak s ekipom iz škole. i da li je iz mene govorio instinkt ili je sve bilo predodređeno da se baš tako desi.. pa sam se umorna vratila s gostovanja. Tako štedim pare da ne bih morala da kupujem ženske časopise. Nije mi neki spektakl sve to. Često nemam ni za sok na odmoru. A ostali iz razreda puše u dvorištu i razglabaju o žurkama na kojima su se porazbijali preko vikenda. 116 TEATRON 144-145 JESEN/ZIMA 2008 (Pauza) Naravno da bi bilo bolje da stvarno imam sa kim da pričam. I da li mislim da ću zadržati mesto u reprezentaciji Gane i koliko još planiram da budem u Zvezdi. Platu meni veću daj! Predsedniče! Stadion ti kliče! Ne zvuči loše. Toliko o meni i njima. kažem sama sebi.

Kad krenu pripreme. Kao da ne postojim. U subotu uveče mi ne pomaže da intervjuišem samu sebe. pola šest. Nema veze. Ali keca kō vrata iz engleskog. Za kintu! Na primer ovaj: Delija. kažem mu ja. Dan za vic. četvrti čas. ali to slabo može da pomogne. Na svako pitanje ja odgovaram prezimenima – Kleo. A kad igramo na Marakani. I onda sam provalila da mogu da pišem viceve za Zvezdinu „Reviju”. Naravno. ne znam – Isusa Hrista. Grobar i Red Firmovac dobiju po 25 godina zatvora. Belo su me gledali. a onaj Vošin nesretnik izlazi nervozan: „Ima neko upaljač?“ A? Nije neka senzacija od vica. Kad prođe 25 godina. Pitaju tipa šta želi da ima u zatvoru. volontiranje na festivalima. Za mene je to pitanje časti! I eto me opet bez kinte. Džaja je bio najveća Zvezdina zvezda. Prošle godine sam imala četvorku iz fizike. odmah mi rekao da se pakujem i da nemam tu šta da tražim tako obučena. odmah je bolje – dolaze novi igrači. ja sedim nad fotosintezom. Jebi ga. samoinicijativno. One tri-četiri nedelje kada su igrači na odmoru. možda ću da prizovem početak sezone. u pitanju je Isak Njutn. Na Novom Beogradu ima grafit nekih vernika: Bog će stati na svačiji put. Otkrio me domar i pozvao policiju. Subašić. zaprepastio se on. Svako ima pravo na jednu želju. I tako ne bih imala vremena za bilo šta drugo. A neko je dole JESEN/ZIMA 2008 TEATRON 144-145 117 . Ne. a fizika utorkom. ulevo. Život nema smisla. samo jednu stvar. povređeni igrači. a Firmovac šleper pljuga. a subota je veliki dan – utakmica. Koroman. Navija za Voždovac. Ali nekoliko takvih i eto mi dve karte za gostovanja i burek. kao da ne bude nejasno.. Jedno jutro ustanem ja i odem u školu. Sastav. neću ni da mrdnem. Džaja. Grobar je ugojeni totalni alkos.. Nedelja je zapravo i dalje subota. Ali nisam bila baš koncentrisana. Marković. U četvrtak već na netu izlaze informacije o sledećoj tekmi. O suboti ne moram ni da vam pričam. ime sudije. A nedelja. I zabola sam keca iz fizike. Kad sam cele nedelje sa Zvezdom..) Kada se lopta okreće ulevo oko svoje ose. Obično me ludilo hvata oko četvrtog časa. uopšte nisam baš toliko loša u prirodnim naukama. Zato najčešće tada radim domaći. Šta god da me pita profesor! Ja samo odgovaram sa Zvezdom. Mislila sam da ako se budem pravila da je sve kao inače. Gaj. to je sve okej. Na svu sreću i on je bio ljubitelj fudbala. sa desne strane se zbog otpora vazduha stvara povećani pritisak. jadan čovek.. Zato su Milijaševi slobodnjaci tako nezgodni za golmane. Sve zbog Zvezde..JERG MENKE-PAJCMAJER: JEDNA JE CRVENA ZVEZDA majici... Bed lak.. Noću ne mogu da spavam. Grobar uzme tonu piva. Sve sam pokušala – kurseve jezika.. engleski je bio petkom. znam. Dan za „Reviju”. Prodala sam nekoliko autograma igrača. privlačna sila dveju masa.. F jednako K puta m1 puta m2. pomoć starijima. drugi. Možeš da me spakuješ u koverat i pošalješ negde na mesec dana – ja se neću buniti. Sedela sam u svojoj klupi. A petak? Petak je skoro pa subota. Ne bi buljili tako belo u mene ni da sam im rekla da sam nekog ubila. U završnoj fazi leta lopta skreće u smeru manjeg otpora.. a sa leve je potisak.. (Skicira sledeće na tabli. Prvo me pitao da li znam ko je Dragan Džajić. Delija izabere ženu. Ne može svako da bude Cigan. To je bio znak za moje matorce da me pošalju kod nekog psihijatra. ali ta pauza pre početka priprema je katastrofa. (Pauza) Najveća katastrofa su letnje pauze. Pogađate. Ali. mora od nečeg da se živi. sve. Prošlo leto je bilo najgore. sedimo negde zajedno do kasno. Pitali su me šta mi je. Znam. okupljaju se u sportskom centru. vratimo se i tako tek uveče. čoveče! Isto tako je mogao da me pita da li sam čula za. Prošle nedelje me pitao ko je razvio teoriju gravitacije. Milijaš. Svejedno jesmo li pobedili ili nismo. Profesor pita ko je ovo otkrio. Ako idemo negde na gostovanje. bez Zvezde je život pakao. Fizika. To mi je sreda. Ko zna kakva je tek njega muka pritisla. a ja sam im rekla da samo hoću već jednom ponovo u školu. Znate to. u stvari. mislim se ja. danju bauljam kao zombi ili samo ležim u krevetu i buljim u plafon. Delija ima sedmoro dece. Dok se drugi vraćaju sa žurke. Nema šanse da zaspim pre pet. nisam je skinula. A. Bez Zvezde sam kao paralizovana. podeljeno sa r na kvadrat. Ko. Igor Burzanović. A po ceo dan mi se samo plakalo. A ja kao iz topa – Burzanović.

. nema šanse! Kad moj tata počne da se žali kakva sam. Na nju su svi pali. Nikad. Doktor mi je rekao da se tamo ponašam normalno. napravio tatue i nije prao kosu jedno nedelju dana. a ja među njima u Zvezdinom dresu. profesor me nije prepoznao. tatui svuda. Nema ništa. mnogo je bolji od svakog pirsinga ili tetovaže. ali potrudila bih se. A kad je primetio. I kakva je pouka ove priče? Ja lično bih bila srećna kad bi moj tata šetao sa Zvezdinim dresom po kući. grču. Ali nisam otišla. sakrio tetovaže. da sam hrabra devojčica kad se tako otvoreno suočavam s tako strašnim stvarima iz svog života. Odmah krenuo da me ispituje Pitagorinu teoremu. I znate šta su mi uradili? Odvukli su me u kabinet matematike i totalno me presvukli. Na kraju je otac izgledao kao sin. Da me tata redovno bije kad god Burzanović dâ gol. Izgledala sam „normalno“. Morala bih samo da smislim nekoliko desetina viceva za „Reviju”. Suze su im orosile oči. Nikad to neće proći. Sredio se. Ako nema pare. Znam ja te fazone. duga kosa. Ako to prođe. Pa se onda slika pred Milanskom skalom ili u tom Drodzisku Vielkopolskom na onom njihovom trgu. On ne bi uradio ništa nepredviđeno ma da ima još samo danas da živi. da nije nekoliko dana ni primetio kako sam mu zalepila Vidića u dresu Mančestera iznad kreveta. I gde god Zvezda igra. da pričamo. mama mu kaže: „Pusti Dragane. povadio pirsinge. kenjao mi kao šta ja njemu kačim iznad glave neke polupismene seljake. I nikad se ne obraduje poklonu. Ja bih mu ga i kupila čak.“ A-a. Eeee. Uuu. ono. što sam se tu sita nalupetala. I sinu se smuči cela priča. prati je. da me razredna kažnjava klečanjem na kukuruzu svaki put kad Zvezda igra nerešeno s autsajderom. A onda mi je taj doktor ispričao kako je Džaja u svoje vreme okrenuo dva puta celu odbranu Grobara i petom dao gol. šta god da mu kupiš. A ne kō moj tata koji već večeras u sedam spremi sebi šta će sutra da obuče. Posle toga. A ja bih odmah posle ručka sela na bus i otišla da gledam Zvezdin trening. Mislio da sam nova u razredu. Samo neku idiotsku zbirku. (Pokazuje i to. Sin mu je bio neki padavičar. nema efekta. postane mu neprijatno od matorog. Neke marke. I još su me našminkali i sredili mi kosu. svako mi dao po jedan deo garderobe. mogao bi deda da mi bude. tata. A pljuje po Peđici. Kako se bližila pauza za ručak. Najbolje sam smislila priču o dedi. Baš smo skoro u školi čitali neku priču o matorom koji je kao moj.) Na kraju sam dobila uput za nekakvu kliniku na Bežanijskoj Kosi. Zašto ne bih i kao baba nosila Zvezdin dres? 118 TEATRON 144-145 JESEN/ZIMA 2008 Matori Peđica ima skoro sedamdeset godina. žicka pred svaki put kad igramo negde napolju. Kao da se uopšte ne raduje. Ono ništa. onda radije – neka hvala. Ja sam ustala i krenula (peva): . Matori se ubi pokušavajući da mu objasni da mora normalnije da izgleda. ali jok. Onda se svađamo jer ja ne dam da neko pljuje po njemu! Ako odrasti znači biti moj matori. tako sam postajala sve bolja i kreativnija u lupetanju. I stalno je u nekom strahu. Ujutru grupna terapija s anoreksičarkama. znači da sam umrla. proći će je to čim završi školu. silovanim devojkama i sličnim slučajevima. moći ću svako posle podne da idem da gledam Zvezdine pripreme. (Pokazuje.. a doktori su me s razumevanjem bodrili da nastavim dalje. da ne pravim frku i da učestvujem u tom nekom njihovom programu. da sam oslonac cele grupe i slične stvari. To ne može da prođe. Tako sam i rekla u učionici kad smo pričali o tome. Bio je to najbolji odmor ikada. posle nekoliko dana.) A onda sam ja njemu pričala kako sam gledala Zvezdin trening gde je onaj ludi Poljak Borovnicki prešao osmoricu i sam sebi nabacio na glavu i dao gol. Mislila sam da mu to malo osveži život. Hit! Tako je i bilo. na matematici. a sin kao otac. Izmišljala sam razne priče. On nema Zvezdu. pirsing na svaka tri centimetra. (Pauza) A onaj doktor što navija za Voždovac mi je rekao da treba opet kod njega da dođem kad prođe raspust. toliko se usro da će i njega da odjave s posla. Obukli me skroz normalno.DRAMA dopisao – osim na Džajin. a visi na Severu. I ako budem dobra. A onda se matori jedan dan ispirsovo. Sad skoro kad su delili otkaze kod njega u firmi. A u stvari nije ni čudo što je on takav kakav je. Jednom se živi. Hoće da mi uzmu Zvezdu! E. A i Zvezdin dres strava izgleda.

. da li će Antić moći u tom slučaju da računa na vas na sledećoj prijateljskoj utakmici naše reprezentacije? Pa.. na utakmici protiv Javora povredili ste zadnju ložu.. čet na netu. opomena pred ukor. „Uradiš li tako nešto još jednom. krenulo je dobro. prethodnica moje zemlje. Pobedu mi zato daj. rođen je 1966.. ali ni Engleska nije loša. koji sa mnom provodi puno vremena. studirao je dramaturgiju na Nemačkom književnom institutu u Lajpcigu. Uvek ću te bodriti! .. godine u Vestfaliji. posle škole? Kompjuter. ono. ja lično volim Španiju... JESEN/ZIMA 2008 TEATRON 144-145 119 .. momci su sjajni.. Odmah me je upisao u dnevnik. Videćemo za reprezentaciju.JERG MENKE-PAJCMAJER: JEDNA JE CRVENA ZVEZDA Kada Zvezdo igraš ti. Bio je aktivni fidbaler u pokrajinskoj ligi. Uvek ću te bodriti! Samo tebe volim znaj. uradiću sve što je do mene.. MTV Adria ili ViEjčVan? Pojma nemate? A ja uvek znam tačno šta ću! Gospodine Milijaš.“ Obrazovne ustanove. posebno zahvaljujem našem fizioterapeutu doktoru Branku.. godine autorskom nagradom Nemačkih pokrajinskih pozornica. Njegov komad Ustajte ako ste ‘Mangupi’ odlikovan je 2006. da tako kažem. do 2002.. Pored mnogih glumačkih angažmana... voleo bih da to bude neka jaka evropska liga.. Jerg Menke−Pajcmajer živi kao slobodni autor i glumac u Berlinu.. KRAJ BELEŠKA O AUTORU Jerg MenkePajcmajer... Boli me uvo. tako je rekao. nadam se angažmanu već sad u zimskom prelaznom. Srbije. (Odlazi pevajući. I radim taj domaći.) Kada Zvezdo igraš ti. posle mnogo godina svi smo ponosni što možemo da branimo naše boje i što igramo dobro. Ništa loše ne može da mi se desi dok god uredno imam domaći. lekari rade svoj posao. I ja to dobro znam.. letiš iz ove obrazovne ustanove. I. da stignem u tu Evropsku uniju kao.. moje majke. I? Šta ćete onda? Mislim. od 1998.

120 TEATRON 144-145 JESEN/ZIMA 2008 .

ili Novog Bauhausa (New Bauhaus). talas revolucionarnih promena oličen. u prevodu Ivane Ašković. bio lišen viših značenja ili društvenog angažmana. modernističkih škola poput Blek mauntin koledža (Black Mountain College). šireći svoje umetničke uticaje. u pojavi Izadore Dankan. možda među prvima. Amerika se susreće i sa trupom Sergeja Djagiljeva i čuvenim Ruskim baJESEN/ZIMA 2008 TEATRON 144-145 Džulija Folks MODERNA TELA prevela Ivana Ašković Clio. igrajući bosa u prozirnim haljinama. delo koje na veoma zanimljiv način skreće pažnju na jedan od najplodnijih perioda u istoriji plesne umetnosti u Americi – period tridesetih i četrdesetih godina dvadesetog veka. ova umetnica je. To je vreme kada ekonomska kriza i pad berze skreću pažnju američkih umetnika na goruće probleme u društvu. ali takođe i period kada će veliki broj umetnika iz Evrope emigrirati u Ameriku. 1937. Beograd 2008. kritikovala stege i artificijelnost klasičnog baleta. inspirisan antičkom Grčkom. I 121 . 1932. takođe je omogućilo prenošenje i razvijanje avangardnih umetničkih ideja u američki industrijski i mas-medijski modernizam. revolucionaran prekid sa svakom teatarskom konvencionalnošću i konzervativizmom. Iako je njen ples. I plesnu umetnost je zahvatio. godine. knjigu Moderna tela Džulije Folks. Zatim. Još na samom početku veka ova začetnica moderne igre je.PRIKAZI KNJIGA Jelena Kajgo PLES U AMERIČKOM MODERNIZMU zdavačka kuća Clio objavila je. na prvom mestu. osnivanje avangardnih. ostvarila neizmerno značajan. zahvaljujući svom genijalnom igračkom impulsu i sasvim oslobođenom pokretu. To je period kada Njujork počinje da preuzima od Pariza i drugih evropskih metropola ulogu novog svetskog umetničkog centra.

zatim Tri crnačke duhovne pesme (Three Negro Spirituals. S druge strane. poput Izadore Dankan. Rut Sent Denis. društveno kritički anagažman. Zato se on sa scene. Oni. razvija zanimljivu tezu da je ples. što je omogućilo igračima da se i dalje zalažu za umetničke eksperimente i promene. snažnih. Ali. upravo tamo pronašao plodno tle za kreativni. Nije na odmet podsetiti se da u Americi s početka dvadesetog veka afroamerički igrači nisu imali slobodu pristupa časovima plesa u plesnim studijima. inače profesor istorije na New School University u Njujorku. potisnut kao umetnička grana na same margine američkog društva. Džulija Folks. Tu ulogu preuzela je jedna druga grupa autora s Martom Grejam na čelu – Doris Hamfri. Ovi koreografski radovi. 1928) Helen Tamiris. podsetivši ih. Inovativnost ovih umetnika podsticala je razvoj modernizma u Americi. moderan ples je ostao u svom ekskluzivnom domenu. Takođe. apstraktni stil. . naginjali 122 TEATRON 144-145 JESEN/ZIMA 2008 su levičarskim idejama pravde i jednakosti.PRIKAZI KNJIGA letom. slika jedne poletne. fascinantnom estetikom. . inspirisanu jednom studijom Morisa Meterlinka o hijerarhiji među pčelama – zapravo. Takođe. pred Drugi svetski rat. koja je istovremeno težila da seksualnu privlačnost žene transormiše na sceni. udaljavajući se od vrućih društvenih tema. društveno-političkom planu. aktuelnoj društvenoj hijerarhiji. njegovi igrači su izvajane atlete kroz čiji ples on slavi snagu i lepotu muškog tela. podstaknut apstraktnim pravcima u umetnosti. ne samo na umetničkom već i na širem. na Pikasov i Brakov kubizam. avangardni. 1929) Doris Hamfri. main-stream umetničkog angažmana. sada preuzima ulogu snažne individue u pokretu. u plesnoj umetnosti. naviklu na površne vodvilje i mjuzikle. Međutim. rađa se nova estetika pokreta koja ne mora nužno biti lepa za oko – „Ružnoća može biti lepa ako progovori glasom punim snage”. homoseksualaca i žena. modernizam u plesu je najčešće napadan kao pokret pun pesimizma. američki igrač i koreograf Ted Šon bori se za prava i popularizaciju muških igrača. seli na univerzitete – poput Beningtona. Balanšin osniva trupu Američki balet i kreira potpuno apstraktnu. kao i opšta klima u umetnosti. Jevreja. Ted Šonovi fizički jaki i uigrani muški igrači bili su otelovljenje snage radničke klase. Te ideje najbolje su prikazane kroz dela – Jeretik (Heretic. neoklasičnu formu igre. u Americi se rađa i nova struja avangardnih. govorila je Marta Grejam. žena kao tradicionalno slabiji i dobrim delom obespravljeni pol. Čarls Vajdman. A za razliku od njegovog institucionalnog. I dok je modernizam u posleratnim godinama dobijao sve veću institucionalnu snagu i prihvatanje široke publike. gde radnici rade danonoćno za svoje bogate poslodavce. nisu zalazili u dublje komentarisanje društvenih i politčkih pitanja. Ketrin Danam. Inovativni stil Nižinskog sasvim je očarao američku publiku. napredne Amerike. osim nekih sporadičnih izliva poštovanja i naklonosti. Za to vreme. Helen Tamiris. Tako među prvima Marta Grejam ukazuje na pitanja roda i seksualnih sloboda. koja s uznemirujućom snagom vlada svojim telom i svojim životom. misticizma. iako s novom. koje najčešće nisu nailazile na blagonakloni prijem. istraživački. egzotike. što je odgovaralo vladajućim nomenklaturama i društvu koje je bilo u velikoj ekonomskoj krizi. Najbolji primer za to je čuveni koreograf Mers Kaningam sa svojim inovativnim eksperimentima i sasvim apstraktnim radovima. odnos prema Jevrejima i homoseksualcima nije bio nimalo blagonaklon u zemlji koja je demokratiju i jednakost propagirala kao svoje najsvetije ciljeve. za razliku od feminističkih ideja. najčešće homoseksualnih sklonosti. . proklamujući kroz radove svojih koreografa borbu za prava crnaca. Edna Gaj. pa njihova pojava na sceni ostavlja publiku bez daha. u umetnosti često tretirana kao seksualni objekat. Naime. svojim izlomnjenim formama i uglastim pokretima. što mu je iznova omogućavalo da deluje subverzivno. u njenu intelektualnu i emotivnu snagu. On insistira na muževnim pokretima. kao i probleme individue u otuđenom društvu. ostvarivši velike domete u sferi teatarske umetnosti i u periodu druge polovine dvadesetog veka. ili koreografiju Život pčele (The Life of the Bee. intelektualnih autora. rasne i klasne diskriminacije. Izvan pažnje publike klasičnog teatra. Ted Šon. različitih nivoa apstrakcije i odstupanja od stvarnosti. Balanšin i Nižinski. Jer Izadora Dankan. u svojoj knjizi Moderna tela. Takođe. Čak i pedagozi i vlasnici studija koji nisu bili rasistički nastrojeni smatrali su da će prisustvo crnih igrača odvratiti bele igrače od pohađanja nastave. igraju gotovo nagi. ali i u društvu. i dalje na margini društvenih tokova. ples na univerzitetima razvijao je ezoterični. 1929) Marte Grejam.

i drama kraćih od jedne stranice koje su pisane namenski. KRAĆE I NAJKRAĆE DRAME NA SVETU priredio: Jovan Ćirilov KOV. pesnik. Marinetija. za izvođenje. Ova antologija proširuje spisak za još 43 pisca i 55 tekstova. a u osnovi ipak nije. kraće i najkraće drame na svetu. Nikolaja Koljade. treće kao pesnički dijalozi. a 89 autora. Sve u svemu. utvrdio da ima drama kraćih od najkraćih. Nenad Prokić je tada primetio: „U tim čudnim dramama sve izgleda kao tačno shvaćeno. naravno. sasvim u duhu igre koji je uneo u ozbiljan antologičarski posao. usvojeno i izrečeno. Apolinera. “ Priređivač je pak kratko objasnio da su neke kratke drame nastale kao spisateljska igrarija. Aleksandra Popovića.Feliks Pašić SREĆAN NASLOV KRATKE. međutim. dramski pisac. Kao da je drska interpretacija velike ljudske nervoze u njima našla svoju najadekvatniju formu. pozorišni upravnik. Od doJESEN/ZIMA 2008 TEATRON 144-145 P 123 . Vršac 2008. ipak jeste. Handkea. po obimu. prevodilac. Ćirilov je. Dušana Kovačevića. Petru Krdu) Najkraće drame na svetu. reditelj. u dramska proizveo i dela koja to formalno nisu. druge kao igra žanrom. 130 drama. Beketa. našli tekstovi Gavrila Stefanovića Venclovića. u obimu: 350 strana džepnog formata. između ostalih. antologičar – kod istog izdavača i kod istog urednika (Književna opština Vršac. sastavljač rečnika. romansijer. Krleže. ali i onih koje su. Vitkjeviča. Hajnera Milera. Šopenhauera. dramaturg. Prethodna knjiga sadržavala je 75 drama 46 autora. Ima. poliglota. leksikograf. Čehova. re devet godina (1999) objavio je Jovan Ćirilov – filozof. esejista. Pogledajmo ko se pridružio piscima iz Najkraćih drama na svetu. duhovito se u predgovoru izvinjavajući što su neki njegovi uvodi u drame duži od samih drama. ili tako ne izgleda. Ljubomira Simovića. Nušića. bilo drugo ime za dramske minijature. glumac. prema Prokiću. Iz toga je nastao srećan naslov: Kratke. U antologiji su se. Joneska. putopisac. pozorišni kritičar. U međuvremenu je radoznali pronalazač i sakupljač „dramskih krhotina“. Ili. što bi. ili je među dramske pisce uveo i autore koji nisu iz tog društva. znatno duže od kraćih.

obrti se završavaju u paradoksima. izvanredan je jezgroviti antinacistički prizor Maksa Friša. Tu je i jedan skeč montipajtonaca. hrabar je primer poziva na rasnu toleranciju. Drame su kratke. Jovan Jovanović Zmaj. Dragan Aleksić. pisana ijekavicom. Vladimir Majakovski. Ljiljin „ljubavnik utroje“. Vladimir Hlebnjikov. i opet je bilo veselo. kao da je na tragu krležijanske barokne rečenice. upozorava i Jovan Ćirilov. Đakomo Leopardi. skečeve. Miloš Radović. Najkraća drama u antologiji ima tri reda: ON: Da li možda znate gde je Central park? JA: Ne. Beleška Jovana Ćirilova uz Klovnerije. ruski. “ Kratke. ON: O. ne zna ništa. recimo povodom Drame nazvane »A« Španca Alfonsa Sastre. Rajner Marija Rilke. Dejvid Mamet. otvorena duha. Hanok Levin. Groteskno-apsurdna je parabola Đordano Bruno Rusa Igora Terentjeva. italijanski. Džesika Hargrouv. uostalom. Dušan Radović. i – tako do kraja. Zoran Jovanović. Stanislav Vinaver. Ivo Andrić. nemački. i opet je bilo veselo. Sam Šepard. Armando Ljamas. ) Najoriginalniju dramu. Konac komedije. Zoran Spasojević. hrvatsku narodnu dramu. Manifest Biljane Srbljanović. ali i one koje su neki autori napisali specijalno za ovu priliku. u moje detinjstvo stizao je cirkus. ako nisu neverovatne. I tako dalje. koji je pre dva veka zabeležio Džon Smit. deco! Posebnu zanimljivost čini Radio-Oktobar. Heni Jangmen. parodije. Boro Drašković. Osim drama koje je izabrao. Bertolt Breht. i Majakovski. Elfride Jelinek. Kratke. Sanja Domazet. Heni Jangmen. čak i kada u prvom utisku deluju kao takve. Tomas Bernhard. (Za informaciju. iz 2001. Fridrih Hebel. Horhe Luis Borhes. Rođen je u Londonu 1906. Heni Jangmen je muškarac. televizijske scenarije. uzmemo li je kao kratku (najkraću) dramu. Humor je najčešće apsurdan. Slobodan Šnajder). ali ih valja čitati polako i pažljivo. na šta. Može biti da je omaškom izostavljeno njegovo ime uz tekstove gde nije naznačen prevodilac. pa scenariji Dušana Radovića za tri epizode serije Laku noć. oca su mi odvodili u zatvor kao taoca. leto 1945. Scena u Berlinu. Ivan Terentjev. godine. napisao je Fridrih Hebel: „Originalna drama: u drugoj sceni će biti ispričano ono što se u prvoj nije dogodilo. Maks Friš. proveo je u Njujorku. opet. Dragan Lukić. K. a s autorskim potpisima – dramolete. Lalinski monolog Mite Kradića. gde je i umro 1998. u državi Masačusets. dok Elfride Jelinek u Šumi pravi grotesku na temu Magbeta. Alfred Žari. a onda je dolazio cirkus u moju malu varoš. Priređivač je strane drame mahom sâm preveo. Frančesko Kanđulo. profesor u Dartmaustu. Antonen Arto. a Stanislav Vinaver neuporedive parodije operskih libreta. Ponekad nije bilo hleba ni na tačkice. a ceo život. s obzirom na vreme nastanka. pravim imenom Henri. sasvim ranopravno stoji uz bok najboljim tekstovima u antologiji: „Da. revolucionarna groteska koju su u četiri ruke napisali Osip Brik. francuski. ili kraće. Ćirilov je u antologiju uvrstio i tekstove koje je naručio. jedna od zvezda američke stand up komedije. varijetske kuplete.PRIKAZI KNJIGA maćih. jednočinke. sa šest jezika (engleski. ili najkraće drame. Edvard Gordon Kreg. komične monologe. Dragoslav Andrić. nisu tek puke vežbe pera i duha. Alfons Sastre. španski). kraće i najkraće drame na svetu obuhvataju japansku komičnu međuigru kjogen. „mikrodrame“. ne retko osećamo odjeke Joneska. Bertolt Breht prerađuje Šekspira u klasnom ključu. uključujući i dva hrvatska (Juraj Dević. to su: Laza Kostić. Beketa ili Kafke. antologičareva je uspomena na detinjstvo. dijaloške pesme. Najstariji je indijski liričar Amaru (IX vek). klovnerije. Džordž Smit. pa se Romeo u Slugama javlja kao bezočni feudalni eksploatator. vešali su patriote i moju mladu tetku – tek je napunila dvadeset godina – a onda je došao cirkus u moju malu varoš. Dijalog između Engleza i Indijanca. Italijanski futurista Frančesko Kanđulo u Trbuhu posude piše„satiru statičnog duha i mehaničke antihumanosti Nemaca“. Biljana Srbljanović. a onda je došao cirkus u moju malu varoš i ponovo je opet bilo veselo. srpske narodne igre. Iza dosetke katkad se pomoli kakva skrivena misao ili zrnce dubljeg smisla. Gustav Ernst. U belešci uz ovu dramu Ćirilov napominje da o piscu. lutkarske igre. a u trećoj ono što je ispričano u 124 TEATRON 144-145 JESEN/ZIMA 2008 drugoj. ali očigledno pretpostavlja da je reč o ženskoj osobi. dvadeset devet je na broju: Amaru. satirična je i reska moderna agitovka. Stranih autora. rana jednočinka Ive Andrića. u jednoj rečenici. dramske prizore. filozofsko-poetske dijaloge. od svog šestog meseca. Aleksandar Vampilov. Osip Brik. suprug Ljilje Brik. Onda ću ovde da vas opljačkam. za vreme okupacije. situacije su groteskne.“ .

Lajdena. Interesovanje za ovakve događaje je bilo veliko.Jelena Novak SPEKTAKL ANATOMIJE ANATOMIJA UŽIVO: IZVOĐENJE I OPERIŠUĆI TEATAR ANATOMY LIVE: PERFORMANCE AND THE OPERATING THEATRE Autor: Maaike Bleeker Amsterdam University Press. Kriminalac je tako. a usitnjavanje i dekomponovanje njegovog tela smatrano je dodatnim kažnjavanjem. ne iznenađuje činjenica da knjiga koja se bavi spektaklom anatomije u savremenom pozorištu dolazi odatle. i nakon smrti. a navodi se čak da je. Publika se zabavljala. edukacije i moralisanja u nekim od progresivnijih evropskih gradova. upravo da bi se njihovo telo učinilo dostupnim ovim spektakularnim događajima. Ženski leševi ređe su bili secirani. Ta činjenica pokazuje snažnu vezu anatomskog teatra s pravnim sistemom. Časovi anatomije držani su obično zimi (raspadanje posmrtnih ostataka tada je usporenije) u za te svrhe posebno konstruisanim pozorištima. Budući da se nekoliko ovakvih pozorišta nalazilo u Holandiji. Secirani su obično muški leševi. usled veće potražnje za njima. Čuvena Rembrantova slika Čas anatomije doktora Nikolausa Tulpa prikazuje jedan od takvih časova. a ponekad je spektakl anatomskog teatra bio dopunjavan i muzičkim izvođenjima. Urednica knjige. Između ostalog. Amsterdam 2008. Londona. ona se ovim pitanjima bavila i u analitičnoj i provokativnoj doktorskoj tezi „Lokus gledanja: seciranje vizuelnosti u pozorištu” (objavljena kao: Visuality in the Theatre: The Locus JESEN/ZIMA 2008 TEATRON 144-145 J 125 . obrazovala i bivala podučavana zakonskim normama. a kao rezultat njenog interesovanja za aspekte telesnosti u savremenom pozorištu već su se pojavili brojini tekstovi. dolazilo do težeg osuđivanja pojedinih izgrednica. poput Amsterdama. Padove. Ovim izdanjem Amsterdamskog univerziteta ujedno je pokrenuta i nova serija Media Matters. Maaike Bleeker jedna je od najperspektivnijih holandskih teatrološkinja. i gotovo uvek to su bili leševi pogubljenih kriminalaca. Doktor je pred publikom secirao leš i objašnjavao procedure svog delovanja i funkcije organa u sistemu organizma. avni čas anatomije bio je u šesnaestom i sedamnaestom veku jedan od vidova zabave. bio izložen javnoj osudi.

uz pomoć savremene tehnologije. koja se odigrava pred najviše četiri posetioca. i dodeljeno mesto „otvaranja” knjige. Holomanu. makar ovlaš. autor: Mike Tyler. autori: Copraij. Kroz proces stimulisanja i prikupljanja suza posetilaca ove instalacije Hrvatin problematizuje protokole manipulisanja emocijama u teatru.PRIKAZI KNJIGA of Looking. možda. Ovi tekstovi su nazvani „Performance documentation”.P. a ponekad i delovi dramskog teksta (ako ga ima). u savremenom pozorištu. Maaike Bleeker navodi da je njena fascinacija anatomijom u teatru započela nakon prisustvovanja ovoj predstavi. čije digitalizovane fotografije čine revolucionarni The Visible Human projekat koji. Crash (2004). ova autorka deluje i kao dramaturg sarađujući na brojnim teatarskim projektima. zasnovana na vizuelnosti Rembrantove slike Čas anatomije doktora Nikolausa Tulpa. autorka: Ivana Müller. pretpostavljam. Copraij. Palgrave Macmillan.P. ponekad i njihovi autori. Zanimljivo je što su ovi tekstovi u konačnoj dramaturgiji knjige isprepleteni s teorijskim tekstovima. Publika kroz interaktivni kompjuterski program ima uticaj na tok predstave. Marijs Boulogne je nekoliko godina bila zaokupljena izradom figure bebe. Sasha Waltz kroz plesnu predstavu stiže do bazičnih pitanja: „Šta je telo?” i „Od čega je sačinjeno?”. Jenniches. U delu Camillo – Memo 4. dok stihovi sugerišu da je i Jerniganova psiha nekako preživela neobično iskustvo. studija kulture i filozofije. De Anatomishe Les (1964). autor: Eric Joris/CREW i Körper (2000). U toku predstve umetnica izvodi simulaciju operacije/autopsije tokom koje se publika upoznaje s bebinom grotesknom ručni-rad-anatomijom.0: The Cabinet of Memories – A Tear Donor Session rekonceptualizovan je teatar memorije Giulija Camilla. kao i šefica katedre za studije pozorišta na univerzitetu u Utrehtu. Digital Cadaver započet je kao ciklus pesama (autor Mike Tyler) o fikcionalnom liku J. Tekstove koji knjigu čine moguće je podeliti u dve grupe: teorijski tekstovi koji se bave problemima savremenog anatomskog teatra i kontekstualizuju ih u polje savremenih izvođačkih umetnosti. metaforično – funkcionalnih celina organizma. posebno anatomskih procedura. Camillo – Memo 4. beleže mnoštvo detalja vezanih za pojedine „anatomske predstave”. Boulogne je od tkanina sačinila bebu u prirodnoj veličini. sensing presence no 1: performing a hyperlink system (2001). pokazuje telo plesača koje tokom započetog časa anatomije iznenada oživljava i počinje da pleše. autorka: Marijs Boulogne. Kunzmann su sensing presence no 1 izveli u istorijskom De Waag anatomskom pozorištu u Amsterdamu. Digital Cadaver (1997). autorka: Sasha Waltz. Jenniches. Jernigana nad kojim je 1993. pokazujući orgija- . Telo je zamrznuto i specijalnom tehnikom isečeno na hiljade slojeva. Na taj način potencirana je arhivska priroda prikupljenih radova i. Holoman. dajući predloške za tok živog kretanja koji podražava prethodno zadate obrasce. vođena kroz svet virtuelne realnosti u kome ima priliku da izvede i seciranje sopstvenog organizma. autor: Glen Tetley. U Under My Skin telo umetnice je predstavljeno kao instalacija/lavirint koji čini niz prostorija.0: The Cabinet of Memories – A Tear Donor Session (1998). Knjigu Anatomija uživo moguće je posmatrati i kao dnevnik o aktualizovanju telesnosti. poput operskog leksikona. poput simulatora. godine u Teksasu izvršena 126 TEATRON 144-145 JESEN/ZIMA 2008 smrtna kazna. navedeni su i svi učesnici. Under My Skin (2005). teoretisanja i kontekstualizacije u pogledu savremnog anatomskog teatra. kroz koju je vođena publika. jer su podaci dostupni preko interneta) bezgranična digitalna anatomska iskustva. Umetnici su želeli da problematizuju telo kao misleću strukturu. nakon što joj je doktor pričao o tragičnom iskustvu suočavanja sa smrću deteta. debljine lista papira. publika je. te na taj način omogućavaju čitaocima da se podrobno upoznaju s teatarskim delima kojima nisu mogli da prisustvuju. a koji je darovao telo nauci. Stoga joj je. Knjigu sam čitala najpre se informišući o arhiviranim delima koja demonstriraju spektakularni anatomski pozorišni svet. i dokumentaritički tekstovi koji. Bleeker je profesorka. uključujući i organe. Kunzmann. Mapiraću dokumentovanih osam predstava onim redom kojim su u knjizi navedene: Holoman. Excavations: Fresh but Rotten (2004). U predstavi Crash. omogućava budućim studentima medicine (a i svim radoznalcima. Sem svojih akademsih aktivnosti. 2008). čiji su život i smrt inicirani životom i smrću kriminalca i ubice J. kontekstualizuju i teoretizuju opisano delo. izvezene živopisnim bojama. koji je nadalje seciran u teorijskim tekstovima. U predstavi su digitalne slike suprotstavljene telu glumca Franka Shepparda. naglašena pionirska dimenzija ovog projekta koji će svakako dovesti do dalje produkcije. Pored detaljnog opisa predstava. Koreografija De Anatomische Les. autor: Emil Hrvatin.

mogu biti teorijski. tekstovi su pisani za konferenciju The Anatomical Theatre Revisited. podroban i provokativan doprinos savremenoj teoriji teatra. ona problematizuje status i funkciju pre svega tela na sceni danas. Massumi i Matrix. ali i podrobno izvedena kulturološka analiza javnog seciranja i pokazivanja unutrašnjosti tela. O seciranju i tehnologijama kulture u programu podučavanja glumaca – primer iz Zapadne Nemačke iz šezdesetih. Karen Ingham. Njena informativna dimenzija značajna je koliko i teorijska. Ko si bio?: Vidljivi i visceralni. Michal Kobialka. Knjiga Anatomija uživo je uzbudljiv.ANATOMY LIVE: PERFORMANCE AND THE OPERATING THEATRE stičan svet plešućih telesnih iluzija. poput teksta Maaike Bleeker Martin. JESEN/ZIMA 2008 TEATRON 144-145 127 . Anatomije žive umetnosti i Maaike Bleeker. Okularna anatomija i teatarska arhitektura kao materijalna fenomenologija u rano modernoj Evropi. i data paralela savremenog doba s renesansnim periodom u tom pogledu. Digital Cadaver. godine u Amsterdamu): Gianna Bouchard. Ili pak. Dokumentovani opisi predstava o kojima je bilo reči „prošivaju” glavno „meso” knjige otelotvoreno u teorijskim tekstovima o telu (sem jednog. nauku i teoriju i dinamizuju njihova međusobna delovanja. Massumi and the Matrix. Bojana Kunst. Rachel Fensham. Informišući nas o radikalnim ostvarenjima savremenog pozorišta koje je secirano. Teorijski tekstovi umrežavaju telo. Tekstovi mogu biti tesno povezani s prethodno dokumentovanom predstavom kao što je slučaj s tekstom Digitalni leševi i virtuelna disekcija José van Dijcka u kome je analizirana predstava Holoman. Gde si sad? Lociranje tela u savremenoj predstavi. Ian Maxwell. Delirijum mesa: „Svi mrtvi glasovi” u sadašnjem prostoru. Ne budi neveran već verujući: Iluzija i sumnja u anatomskom teatru. Pannil Camp. teatar. Čas anatomije profesora Moxama. dramatičan. Reinsceniranje Monstruoznog. bez povezanosti s predstavama o kojima je reč u knjizi. uz raznovrsne aspekte anatomije. Anja Klöck. José van Dijck. Digitalni leševi i virtuelna disekcija. Sally Jane Norman. Susan Foster. ali koristeći kao teorijski objekt rad (film Matrix) čija su svojstva iskorišćena za zaoštravanje teorijskih pozicija. održanu 2006. Operišući teatri: Delovi tela i estetika postaparthejda. Martin.

128 TEATRON 144-145 JESEN/ZIMA 2008 .

kakva je bila Tatjana Lukjanova. i termini koji pokušavaju da objasne sredstva kojima se služi autorka postavke.. kultna. pa ni spoznaje. te uloge odigrane na sceni JESEN/ZIMA 2008 TEATRON 144-145 S 129 . Zauvek. Jedna vitrina je posvećena njenim prvim koracima po scenskim daskama – kratko posleratno obučavanje u Dramskom studiju koji je oformljen pri Narodnom pozorištu. Tako i treba... Skromnim. Tu je malo eksponata. nenametljivim izborom sadržaja. besmrtna. eto. neraskidivo su vezani za Lukjanovu. bez trunke sklonosti ka ekscesima i samoreklamerstvu. put dotle bio teži. svoja saznanja i utiske jasno predoči i pretoči posetocima. U dve vitrine vidimo Lukjanovu privatno.. i da malim brojem eksponata (problem skučenih i krajnje neprimerenih uslova u kojima Muzej radi nikako da se reši). Naročito ako je to umetnica tiha i suptilna. Autorka izložbe.HRONIKA MUZEJA Jelica Stevanović GLUMICA ZA SVE ULOGE TATJANA LUKJANOVA  LJUBAV PREMA IGRANJU I NEPREKIDNOST IGRE STVARANJA Izložba Muzeja pozorišne umetnosti Srbije autorka: Mirjana Odavić vi koji se bave pozorištem znaju da je dramska literatura škrta kad su u pitanju ženski likovi. a titula značajnija. viši kustos Mirjana Odavić. Pa ipak. o petogodišnjici njene smrti. Utoliko je svakoj glumici koja se vine do epiteta velika. nenametljivim. što samo potvrđuje koliko se autorka poistovetila s glumicom. Ovo vrlo vešto postiže skromnim. jer ona nije dozvoljavala da njena intima postane predmet javne rasprave. ona je do tog pijedestala stigla i na njemu ostala. ali i formom. uspela je u nečemu što se ne događa često – da pronikne u dušu glumice čiji život i delo nam prestavlja. Stoga treba odati priznanje Muzeju pozorišne umetnosti Srbije koji je rešio da se ovoj umetnici oduži svojevrsnim omažom – izložbom i knjigom-katalogom.

sama srž njene sprege s pozorištem i njene tanane osećajnosti. opremom eksponata. ispostaviće se. do portreta koji je ovekovečio njene poslednje dane. povelje. To je neka Tanjina zavesa. smešten na unutrašnju koricu knjige. Higinsa. ostvarene tokom kratkog boravka u ovom ansamblu – do početka 1947. po nekim elementima svoje pojavnosti onovremene.. Kroz čitav svoj scenski život ova glumica se susretala sa zadacima koji su bili neprimereni njenim godinama: prvi put je staricu igrala u svojoj trideset drugoj godini. zbog kojih je plakala. poput najveštijih aforizama. već nas svojom otmenom tamnozelenom prozirnošću posutom cvetićima vodi u njegove neslućene dubine. daje misli same umetnice koje su. U prilog ovome govori i DVD (produkcija DEFINITION). Autorka postavke se odlučuje da nam ovu raznolikost karaktera dočara krupnim planom. do duboke starosti je svoj specifični glas poklanjala likovima dečaka i devojčica. tj. a kojima je ušla u istoriju teatra – pre svih Mod (Harold i Mod K. knjiga je istinski odraz Lukjanove u jednom drugom mediju. autorka Odavić i formom postavke. koji tajnoviti svet teatra ne skriva. zavesa koja uokviruje portal nije uobičajena pozorišna.HRONIKA MUZEJA teatra u okviru kojeg se školovala. modernog preloma i dizajna (grafički oblikovao Jovan Tarbuk). takođe u Mađelijevoj režiji). vazdušastog. u Muzeju pozorišne umetnosti Srbije. Svaka fotografija je pozorišna scena za sebe: okvir koji asocira na portal omogućava nam pogled na jedan pozorišni trenutak zaustavljen zauvek. igrala je sve što su joj ponuduli. U preostalim vitrinama nalazimo tragove angažmana Tatjane Lukjanove u dramskim programima radija i televizije. oktobra 2008. kojom autorka Odavić ponovo potvrđuje svoju suštinsku povezanost s umetnicom koju predstavlja. A likovno. sugeriše karakter i vodi nas ka suštini umetničkog i ljudskog trajanja Tatjane Lukjanove. . osvojene nagrade. izvanredno je igrala detinjaste bake. Knjiga nas podseća i na ovo dvojstvo mladog i starog koji su u Lukjanovoj živeli paralelno – srećnim spojem starog i novog. opredelivši se za velike formate fotografija na kojima je subjekat njene izložbe najčešće sâm ili sa partnerom. Sa zidova dve male izložbene prostorije Muzeja posmatraju nas brojni likovi kojima je Lukjanova podarila život. umesto podnaslova. za koje je mislila da nikad neće savladati. a po drugima izuzetno savremene i svevremene glumice. blagim. Hinga. Napomena: Izložba je otvorena 21. Fotografije su izložene hronološkim redom i prate glumicu od prvih nastupanja do silaska sa scene. Kao što je već pomenuto. diplome.. u teatar večno zaljubljenim očima. crno-belih 130 TEATRON 144-145 JESEN/ZIMA 2008 fotografija i jednostavnog. gotovo nestvarnog tila. Mađelija) i Berta (Bertino blago A. plišana. ali i u opremi). činove i epilog.. u režiji P. Toliko različiti likovi! Posvećena pozorištu čitavim svojim bićem. čini da ga vidimo Tanjinim setnim. a pripadajući staroj etičkoj školi glume koja nije dozvoljavala da se uloga odbije. Da bi podvukla glumičinu posvećenost teatru. Ali. tj. Izložbu prati knjiga-katalog. A baš neke od njih su joj. od nežnog. koji sasvim modernim sredstvima dočarava život ove. Opet pristup koji najviše odgovara temi.. one studentske i prve profesionalne. svojim odmerenom jednostavnošću i elegancijom (u izboru i obradi materijala. omogućile da se popne na sâm vrh teatarskog Parnasa. sadržaj deli po uzoru na dramski tekst – na prolog. kojima. I uloge koje su joj bile strane. te uloge odigrane u Beogradskom dramskom pozorištu kojem je posvetila čitav svoj plodni umetnički vek.

A nije bilo pitanja iz prošlosti našeg nacionalnog teatra na koje nije mogao da nam odgovori. i nezaobilazni je teatrografski i teatrološki izvor za sva proučavanja istorije ovog teatra. koja se tada zvala Arhiv. zahvaljujući kojem je. Četiri godine. Pronašavši pripremljen i neobjavljen Godišnjak sezone 1940/41. svoja znanja je odneo sa sobom. do 1962. proveo je na mestu rukovodioca službe stare koliko i samo Pozorište. Rođen je 29. da bi potom prerasla u Istraživačko-dokumentacioni centar. Nažalost. da bi nekoliko meseci bio saradnik Srpske književne zadruge. septembra. a jedno vreme je bio i v. koja je objavljena povodom 125-godišnjice Narodnog pozorišta i koja je sada jedan od nezamenljivih osnovnih izvora za nas koji nastavljamo tamo gde je on stao. Kada je odlazio u penziju. pozorišno i književno obrazova- N 131 . a potom i magistrirao na Filozofskom fakultetu u Beogradu. nas. Na sreću. između ostalog. u koju je otišao 1998. svoje naslednike na odgovornom mestu čuvara istorije Pozorišta. odakle je 1962. Narodno pozorište je napustio samo jednom. obratio se Muzeju pozorišne umetnosti Srbije. nesebično je uputio u posao i predao nam u amanet obnovu Godišnjaka.. Uvek nam je bio na raspolaganju za pomoć bilo koje vrste. bio je stručni saradnik za filmsko. Diplomirao je. publikacije koja je redovno objavljivana do početka Drugog svetskog rata. Jelica Stevanović JESEN/ZIMA 2008 TEATRON 144-145 ALEKSANDAR RADOVANOVIĆ (1931–2008) a samom početku sezone.d. potom šefa propagande. u Teatronu br. U to vreme je počeo da saradjuje i sa časopisom Teatron. istoričar Narodnog pozorišta u Beogradu i nekadašnji saradnik Teatrona. 107. Aca je bio hodajuća enciklopedija istorije Pozorišta. 15. pokrenuo izuzetno značajan projekat – rekonstruisanje Godišnjaka Narodnog pozorišta. u toku sezone 1974/75. posle čega su sledile rekonstrukcije nekoliko potonjih sezona. koji je shvatio značaj ovog dokumenta i zahvaljujući kojem je Godišnjak ugledao svetlo dana 1999. kratko.IN MEMORIAM nje RU „Đuro Salaj“. napustio nas je Aleksandar Radovanović. šefa Pozorišne komune. od 1958. u Simićevu kraj Požarevca. bar mali deo svojih sećanja i istraživanja pretočio je u knjigu Pregled istorije Narodnog pozorišta u Beogradu 1868–1993. decembra 1931. Poslednje godine pred penziju. prešao u Narodno pozorište – najpre na mesto lektora. ali se ubrzo vratio na svoje mesto šefa propagande u Pozorištu..

Sign up to vote on this title
UsefulNot useful