CGDffN 11vor IVffNJi O~OKlNJi

1 Rff~T.HNJlli
ilmsko platno pokazuje scenu na moskovskoj zeleznickoj stanici Kursk. Sunacani aprilski dan 1902. godine. Grupa prijatelja stoji na peronu pored spavacih vagona sa namerom da se oprosti od Zinaide Kruticki i njene majke, koje se spremaju da otputuju na Krim. Medu njima je i Ivan Osokin, mladic od dvadeset sest godina. Osokin je vidno uznemiren, mada to pokusava da sakrije. Zinaida razgovara sa svojim bratom Mihailom, Osokonovim prijateljem, jednim mladim oficirom i dye devojke. Mihailo nosi uniformu moskovske grenadirske cere, Zatim se Zianida okrece ka Osokinu i odvlaci ga nekoliko koraka u stranu. - Mnogo ees mi nedostajati - rece ona. - Steta sto ne mozes da krenes sa nama. Mada, meni se cini da i nisi bas narocito raspolozen za to, inace bi vee posao. To sto sada ostajes ovde, sve nase razgovore cini smesnim i besmislenim. Ali, dojadilo mi je da se svadam sa tobom. Moras da ciniS ono sto zelis. Ivan Osokin postaje sve uzbudeniji, ali pokusava da se kontrolise, sabira se i kaze - Sada ne mogu da podem sa
11

varna, ali dod eu kasnije, obecavam ti, Ne mozes ni da zamislis koliko mi tesko pada to sto ostajem ovde. - Ne, to ne mogu da zamislim, a i ne verujem ti - rece Zinaida brzo. - Ako neko nesto zeli toliko zarko, kao 5tO ti to za sebe tvrdiS, onda on to i ucini. Ubedena sam da si zaljubljen u neku od tvojih ovdasnjih ucenica, neku lepu, romanticnu devojku, koja uei macevanje, Priznaj! - Smeje se. Zinaidine reei i ton duboko su povredili Osokina. Poeinje da prica, medutim, zaustavlja se, a zatim govori ZnaS da to nije istina; znas da sam potpuno tvoj. - Otkud znam? - pita Zinaida i gleda iznenadeno. - Uvek si zaposlen. Suvise cesto odbijaS da nam dodes u posetu. Nikada nemas vremena za mene. A sada bih toliko zelela da podeS sa nama. Proveli bismo zajedno dva puna dana. Zamisli, sarno, kako bismo uzivali u putovanju. Baca kratak pogled na Osokina. - A, onda, kasnije, na Krimu, iSli bismo zajedno na jahanje i jedrili daleko po moru. Citao bi mi pesme, ali sada ce mi biti dosadno. - Skuplja obrve i okrece se. Osokin pokusava da uzvrati nesto, ali kako mu nlsta ne pada na pamet, sarno stoji i grize usne. - Doei eu kasnije za varna - ponavlja on. - Dodi, ako hoees - rece Zinaida ravnodusno - ali ova prilika je vee propustena. Bice mi dosadno da putujem sarna. jeste da je majka vrlo prijatna saputnica, ali to nije ono sto mi je sada potrebno. Hvala bogu sto sam srela coveka koga poznajem i kOji, ocigledno, takode putuje ovim vozom. Tako ce mi brze prod vreme.
1Z

Osokin ponovo zeli nesto da kaze, medutim, Zinaida nastavlja: - Interesuje me sarno sadasniost. Sta me se tiee sta ce se dogoditi u buducnosti? Ti to ne razumes. Ti mozes da ziviS u buducnosti, ali ja to ne mogu. - Potpuno to razumem - rece Osokin - to je i za mene jako tesko, medutirn, ne mogu to da promenim. Ali, hoees Ii razmisliti 0 mojoj molbi? - Da, mishcu 0 njoj i pisacu ti. Ali, ne pisem rado pis rna. Zato, ne ocekuj mnogo pisama vee, umesto toga, dodi sto pre mozes. Cekaeu te jedan mesec, da, dva meseca, posle toga vise necu cekatl Dobro, krenimo, majka vee g\eda ka meni. Odlaze ponovo do skupine pored spavaceg vagona. Osokin i Zinaidin brat idu ka izlazu zeleznlcke stanice. - Sta je Vanja? - pita Mihailo Kruticki. - Ne izgledas bas

Osokin nije raspolozen za prieu. - Dobro mi je - rece on - ali mi je dosadila Moskva. I ja bih rado negde otputovao. Izlaze na veliki asfaltirani trg ispred zeleznieke stanice. Kruticki se rukuje sa Osokinom, silazi niz stepenice, poziva kociju i odlazi. Osokin stoji dugo tu i gleda za njim. - Ponekad mi se cmi kao da se na trenutak setim neceg - rece polako sam za sebe - da bih odmah zatim imao utisak kao da sam zaboravio nesto vrlo vazno, Imam oseca] kao da se sve ovo u proslosti vee jednom dogodilo. Ali, kada? Ne znam. Kako cudno:
13

srecno.

Zatim gleda oko sebe kao covek kojt se upravo budi. - Sada je otisla, a ja sam ovde sam. Kada samo pomislim na to da sam mogao vee da budem na putu sa njom! NiStavise, u ovom trenutku, ne bih zeleo, Vozitise ka jugu, ka suncu i biti sa njom dva puna dana. A, onda, vidati je svaki dan ... i more, i planine ... Ali, umesto toga, ostajem ovde. Aona cak i ne shvata zaSto nisam posao sa njom. Ne zna da trenutno u dzepu imam tacno trideset kopejki. A i kada bi znala, to mi ne bi olaksalo stvar. Baca jos jednom pogled ka holu zeleznlcke stanice, a zatim sllazi, spustene glave, niz stepenice ka trgu.

14

11

TRI PI&;MJI
ri meseca kasnije, u stanu Ivana Osokina. Velika, uredna, iznajmljena prostorija, opremljena prilicno . siromasno. Gvozdeni krevet sa zelenim prekrivacem, lavabo, velika komoda sa fiokama, malipisac! sto, otvoreni ormar sa knjigama; na zidu portreti Sekspira i Puskina, kao i nekoliko maceva za vezbanje i maski. Osokin, koji izgleda vrIo zabrinuto i Ijutito, koraca po prostoriji. Baca stolicu koja mu se nasla na putu u stranu, Zatim odlazi do stoIa, uzima iz fioke tri pisma u duguljastim, uskim, sivim kovertama, eita jedno za drugim i vraca ih nazad. Prvo pismo: Hvala na pismima i stihovima. Divni suo Sarno, rado bih volela da znam kome je to upuceno, meni sigurno ne, mace bi bio ovde.· Drugo pismo: Secas li me se jOs? Cesto mi se stvarno Cini kao da piSes iz navike ili zbog neke cudne obaveze koju si sebi zadao. Trece pismo: Pamtim sve sto sam rekla. Dva meseca prolazi. Ne pokusavaj da se pravdas ili objasnjavas. To, da nemas novca, znam, ali mi je to uvek bilo nevazno. Ovde zive ljudi koji su mnogo siromasniji od tebe.
v

T

1))

Osokin hoda po sobl, zatim se zaustavlja pored stola i govori glasno: - I viSe mi ne pise. Poslednje pismo je stiglo pre mesec dana. A ja njoj pisern svaki dan. Neko kuca na vrata. Osokinov prijatelj Stupicin, mladi lekar, ulazi u prostoriju. Rukuje se sa Osokinom i, ne skidajuCi mantil, seda za sto . . Sta je sa tobom? IzgledaS vrlo bolesno. Dolazi do Osokina i pokusava da mu, sa odglumljenom ozbiljnoscu, izmeri puis. Osokin nasmeseno odmahu]e rukom ali, vee u sledecem trenutku, senka prelazipreko njegovog lica. - Sve je tako zalosno Volodja - rece on .. Ne mogu to dobro da ti objasnim, ali osecam se odseceno od zivota. Svi vi, ostali, idete dalje, dok ja stojim, Izgleda da sam pokusao da uredim zivot na sopstveni nacln, a da sam, na kraju, postigao sarno to da seraspadne na komadice. Vi, ostali, sledite uobicajene puteve. Ti, barem, zivis i imas buducnost pred ocima. Pokusao sam da preskocim sve ograde a, kao rezultat toga, nemam ni sadasnjost ni buducnost. Kada bih sarno mogao da pocnem jos jednom, iz pocetka: Sada znam da bi trebalo da uradim sve drugacije. Ne bi trebalo da se na ovakav nacin suprotstavliam zivotu i svemu sto mi je pruzio. Sada znam da se zivotu prvo mora prepustiti, pre nego sto se moze osvojiti. Imao sam toliko mogucnosti i toliko cesto se sve okretalo u moju korist. Ali, sada je svemu kraj. - Preterujes - rese Stupicin .. Kakva [e razlika izmedu tebe i nas ostalih? Zivot ni za koga nije izuzetno prijatan.
16

Ali, otkud ti to? Da ti se nije dogodilo nesto posebno neprijatno? - NiSta mi se nije dogodilo, samo osecam da sam iskljucen iz zivota. Ponovo neko kuea na vrata. Vlasnik Osoklnovog stana, jedan penzionisani sluzbenik, ulazi unutra, BJago je pripit, krajn]e pricljiv i veseo, ali Osokin se plas! da ce traztti kiriju i da zeli da ga izbaei. Kada je vlasnik Izasao, Osokin sa gadenjem mase u pravcu vrata, - Vidis, ceo zivot je besmislena borba sa ovakvim banalnim obavezama - rece on. - Sta ees raditi veceras? - ICi cu kod Samojlovih. Prica]u 0 tome da ce osnovati grupicu za spiritisticka, medijumska iii slicna istrazivanja, Drustvo za 1?sihicka istrazivanja u Hamovnikiju. Hoces Ii doci tamo? Cini mi se da te interesuju takve stvari. - Da, interesovale su me nekada, mada sve vise i viSe shvatam da su to sve gluposti. Osim toga, ja nisam pozvan. Vidis, rekao sam ti da sam izgubio vezu. Oni su grupiea koja je samo u blagoj povezanosti sayfakultetom, a ipak, tu povezanost stalno naglasava. Sta im [a znacim? ja sam stranae i autsajder, i tako je svuda. Dve treclne njihovih interesovanja i dye trecine njihovih razgovora mi je potpuno strano, a svi oni to osecaju. Ponekad me zovu iz uctivosti, ali ja primecujem kako provalija, dan za danom, postaje sve dubl]a, Ljudi sa mnom razgovaraju drugacije nego sto mace razgovaraju izmedu sebe. Prosle nedelje su mi tri priglupe studentkinje preporucile da citam Karla Marksa: a, cak nisu ni shvatile kada sam im rekao da bih radije
17

mlecnu supu.' Shvatas li na sta mislim? Sigurno je sve besmisleno, ali ta besmislenost pocln]« da me zamara. - Pa, ne zelim da se svadam sa tobom, ali siguran sam da sve to postoji sarno u tvojoj mastt, On ustaje, tapse Osokina po ramenu, uzima knjigu zbog koje je dosao I odlazi. Osokin se takode priprema za izlazak. Zatim, sa sesirom i u mantilu, dolazi do stoia, utonuo u misli. - Sve bi bilo drugacije - rece on - da sam mogao da otputujem na Krim. A, zasto, na kraju, ipak nisam otisao? Mogao sam bar da otputujem, a kada bih se vee nasao tamo, kakve bi jos prepreke mogle da postoje? Mozda bih pronasao neki posao. All, kako je, zaboga, moguce ziveti na jalti bez novea? Konji, camct, kafid, napojniee, sve to znad novae. A, treba se I prikladno obuci, Nisam u istoj ovoj odeci, koju sada nosim, mogao otputovati tamo. Sve te stvari su sarno sitnice, ali kada se one saberu ... A ona,ne razume da tamo ne bfh mogao da zivim. Ona misli da ne zelim da dodem iii da me ovde nesto zadrzava ... Zar danas, stvarno, ponovo necu dobiti pismo?

• U Puskinovim 'Beleskama' ispricana je prica 0 jednoj dvorskoj Iudi koja je, upltana sta viSevoli: da bude raScerecena Hi obesena, odgoVlila da bi radije mlecnu supu.

111

ill

lOVER U TffMNOPUIVOM OGRTfflU
van Osokin ide do glavne peste da se raspita da Ii su stigla pisma za njega. Zamolio je Zinaidu da mu pise na postansku adresu. Nema pisama. Dok ponovo izlazi napolje, slucaino mu pada pogled na coveka u tamnoplavom ogrtacu. Osokin staje i prati ga pogledom. - Ko je ovaj covek? Gde sam ga video? Lice mi se cini poznato. Poznat mi je taj ogrtac. Utonuo u misli, hoda dalje. Zaustavlja se na uglu ulice, tako da ispred njega moze da prode otvorena kocija. U kociji sedi jedan gospodin i dve dame ko]e je sretao u domu Krutickijevih. Osokin dize ruku da bi skinuo sesir, ali one ga ne vide. Smeiu se i idu dalje. Na sledecem cosku srece Zinidinog brata. On staje, hvata Osokina pod ruku i nastavlja sa njim setnju: -jesi li vee CUO novosti? Moja sestra ce se udati za oflcira Minskog. Svadba ce biti na jalti, zatim nameravaju da posete Konstantinopoij, a odatle da otputujuu Grcku. Putujem za nekoliko dana na Krim. Da joj porucim nesto? Osokin se smeje, rukuje se sa njim i odgovara radosnim glasom:
19

I

- Da, pozdravi je i pozeli joj srecu. Kruticki govori jos nesto, smeje se i odlazi. Osokin se nasmeseno oprasta od njega. Medutim, cim su se rastali, Osokinov izraz Iica se menja. Hoda jos neko vreme dalje, zatim staje i gleda nlz ulicu, ne prirnecujuci prolaznike. - Aha, dakle to znaCi to! - rece on samom sebi. - Sada mi je sve jasno. Sta da radim? Da odem tamo i izazovem Minskog na dvoboj? Ali, zaSto? Bilo je, ocigledno, sve vee unapred reseno, a ja sam sluzio sarno kao razonoda. Kako je dobro sto nisam otputovao tamo. Ne, to je pokvareno sa moje strane! Nemam pravo to da mislim, a i nije istina. Sve ovo se dogodilo zato sro nisam otisao tamo. Ali, sasvirn sigurno, sada necu otputovati tamo i, uopste, nista necu preduzeti. Donela je odluku. Kakvo pravo imam da budem nezadovoljan? Sta joj, na kraju krajeva, mogu ponuditi? Da li bih mogao da je povedem u Grcku? Ide dalje, ponovo staje i ponovo poCinje da razgovara sam sa sobom. - Ali, cinilo mi se kao da zaista oseca nesto prema meni. A, kako smo sarno razgovarali! Nije postojao niko, na celom svetu, sa kim sam mogao da razgovaram na takav nacin ... Ona je tako izuzetna! A, Minski je obicniak medu obicnjacima; oficir, a i ata 'Novo vreme'. Ali, nece prod jos mnogo, i on ee biti ugledan covek, a mene cak ne prepoznaju njeni prijatelji na ulici. - Ne, ne mogu ...moram da odem odavde, ili...ne mogu da ostanem ovde.

cO

Osokin je u svojoj sobi. Pise pismo Zinaidi Kruticki, medutim cepa list za listom i pocinje ponoYO. S vremena na vreme ustaje i hoda po sobi. Zatim ponovo podnje da pise. Konacno baca pero i spusta se iscrpljen u svoju stolicu. - Vise ne mogu da pisem - govori sam sebi. - Pisao sam joj citave dane i noel. Sada mi se cini da se nesto u meni slomilo. Aim joj nijedno od mojih dosadaSnjih pisama nista nije reklo, onda [o] ni ovo nista nece red. Ne mogu ... Ustaje lagano; kao slep uzima revolver i metke iz fioke stola, puni ga i stavlja u dzep. Onda uzima sesir i mantil, gasi lampu i odlazi.

v:

IV

MID ROMJIN~E

Z1

V

ROD CffROBNJIDill
van Osokin je u poseti kod jednog carobnjaka koga poznaje vee neko vreme. On je dobar carobnjak i uvek ima dobar konjak i cigare. Osokin i carobnjak sede pored vatre. Prostrana sob a, divno uredena u poluorjentalnom stilu. Pod je prekriven starim persijskim, buharskim i kineskim tepisima. Ispred visokih prozora vise anticke zavese sa upecatljivim sarama. Stolovl istolice su od rucno izrezbarene ebanovine. Bronzane figure indijskih bogova. Indijske knjige od palminih listova. U jednoj niSi dostojanstvena statua Kvan-jin u sedecem polozaju u skoro prirodno] veliCini. Velika nebeska kugla na crvenom postolju, lakirana na kineski nadn. Na malom, rucno izrezbarenom stocicu od slonovace, u blizini carobnjakove stolice, stoji pescani sat. Na naslonu stolice sedi crna sibirska macka i gleda u vatru, Sam carobnjak je povijeni starac, ostrog, prodornog pogleda, odeven say u crno, na glavi nosi malu ravnu kapu. U ruci drzi tanak persijski stap u koji su umetnuti tirkizL Osokin je melanholican. Pusi cigaru i cuti.

I

zz

Upravo kada se vrlo duboko zamislio, carobnjak progovori: - Dragi moj prijatelju, znalt ste to unapred. Osokin se trgnu i pogleda gao - Otkud znate 0 cemu razrnisljam! - Uvek znam 0 cemu razmisljate. Osokin spusta glavu. - Da, znam da se sada viSe niSta ne moze izmeniti - rece on. - Ali, kada bih mogao sarno nekoliko godina ovog bednog vremena koje cak i ne postoji, kao sto vi uvek kazete, da vratim unazad. Kada blh sarno po novo mogao da imam sve mogucnosu koje mi je zivot nudio, a koje sam protrado, Kada bih sarno mogao da uradim stvari drugacije, Starac uzima sa stela pescani sat, trese ga, obrce i gJeda pesak kako curt. - Sve se rnoze vratiti unazad - rece on - sve. Ali, cak ni to nece pomoci. Ne slusajuci, potpuno utonuo u svoje misli, Osokin nastavlja - Da sam sarno znao dokle cu dogurati, ali toliko sam verovao u sebe, verovao u svoju sopstvenu snagu. Hteo sam da idem svojim sopstvenim putem. Nije postojalo nista cega sam se plasto. Odbacivao sam sve sto ljudi cene i nikada nisam gledao unazad. Ali, sada bih dao polovinu svog zivota da se jos jednom vratim i postanem kao ostali ljudi. Ustaje i hoda po sobi. Starac sedi, posmatra ga, klima giavom i smesi se. Njegov pogled je veseo i ironkan, ali njegova ironlja nije izraz bezosecajnosri, vee saosecanja i sazaljenja, kao da bi rado zeleo da pomogne, ali ne moze. 23

- Uvek sam se svemu smejao u lice - nastavlja Osokin. I, uvek mi je bilo zabavno da unistavam svo] zivot. Osecao sam se snaznijim od drugih Ijudi. NiSta me nije moglo pokolebati, nista menije moglo prisiliti da priznam da sam porazen. I nisam porazen. Ali, ne mogu dalje da se borim. Sam sam sebe doveo u neku vrstu mocvare. Ne mogu viSe ni prstorn da maknem. Razumete li me? Prinuden sam da stojim i mirno posmatram kako propadam. Starac sedi i gleda gao - Kako je doslo do toga? - upita on. - Sta? Znate toliko mnogo 0 meni, da bi yam svi razlozi morali biti poznati. .Izleteo sam iz putanje kada sam izbacen iz skole. Vee to je promenilo ceo moj zivot. Zbog toga sam izgubio vezu sa svim. Uzmite moje skolske drugove: neki od njih su jos uvek na fakultetu; drugi su vee diplomirali, ali svako od njih ima cvrsto tlo pod nogama. Ziveo sam deset puta intenzivnije od njih, znam vise, prodtao sam i video s10 puta vise od njih, a ipak, covek sam sa kojim se ljudi ne ophode sa postovanjem, - I, da li je to sve? - pita starac. - Da, sve, ali jos ne sasvim. Imao sam i druge povoljne prilike, ali su mi isklizle, jedna za drugom. Prva je bila najvaznija, Kako je uzasno to sto potpuno, bez razumevanja i namere, mozerno da cinimo stvari koje uticu na nas zivot i menjaju nasu sudbinu dok smo jos premladi da bismo predvideJi rezultat. Ono sto sam radio u skoli bila je ogromna glupost: bilo mi je dosadno. Da sam znao i shvatao kuda ce to odvesti mislite Ii da bih to, u tom slucaju, uCinio?
Z'l

videcete,

Starac klimnu glavom potvrdno - Da, uCinili biste isto rece on. - Nikad! Starac se smeje. Osokin i dalje seta po sobi, zatim staje i nastavlja da prica. - I zasto sam se kasnije svadao sa svojim ujakom? Taj start covek mi je, u stvari, bio prilicno naklonjen, ali ja sam ga ocigledno, gotovo namerno, izazivao, time sto sam danirna nestajao sa tom devojkom, njegovom domacicom, u sumama, Tanjeska je bila izuzetno slatka, a ja sam imao tek sesnaest godina, i nast poljupci su hili tako ukusni. Ali, stari gospodin je bio smrtno uvreden kada nas je uhvatio kako se Ijubimo u trpezariji. Kako je sve to bilo glupo! Da sam znao kuda ce to odvesti, zar ne mislite da bih pres tao sa tim? Carobnjak se po novo nasmeja. - Znali ste to - rece on. Osokin stoji nasmesen, kao da vidi nesto i priseca se necega iz daleke proslosti. - Moze biti da sam to znao - rece on. - Sarno mi je tada delovalo tako uzbudljivo. Ali naravno, nije trebalo to da ucinim. A, da sam jasno prepoznao sta ce iz toga proisteci, sigurno bih se drzao podalje od Tanjeske. - Bilo yam je potpuno jasno - rece starac, - Razmislite i

- Naravno da nisam znao - rece Osokin. - Sva nevolja je u tome sto nikada sa sigurnoscu ne znamo sta ce biti. Da jasno imamo predocima rezultat nasih dela, zar mislite da bismo se, u tom slucaju, i dalje isto ponasali?

- Uvek znate - rece starac gledajaci u Osokina. - Covek mozda ne zna sta ce prouzrokovati radnje druglh ljudi iii nepoznati uzroci, ali sve moguce posledice njegovih sopstvenih dela su mu uvek poznate. Osokin tone u misli i senka se spusta preko njegovog lica. - Moze biti - rece on - da sam ponekad predvidao dogadaje. Ali to se ne moze posmatrati kao pravilo ... A, osim toga, uvek sam sasvim drugacije pristupao zivotu neg,o drugi ljudi. Carobnjak se smesi. - Do sada jos nisam sreo nikoga ko nije bio ubeden u to da drugadje pristupa zivotu nego ostali Ijudi. - Ali, ako sam ja - nastavlja Osokin ne slusajuci ga - sa sigurnoscu znao sta ce iz toga proisteci, zasto sam, onda, cimo sve te stvari? Na primer, ono sto mi se dogodilo u vojnoj akaderniji. Uvidam da mi je tamobilo tesko, posto nisam bio naviknut na disciplinu ali, uprkos svemu, bilo je apsurdno. Mogao sam da prislim sebe da izdrzim. Sve je zapocelo tako glatko i morao sam da izdrztm samo jos kratko vreme. Zatim sam, odjednom, poceo da kasnim sa povratkom sa izlazaka, i to skoro tako kao da je bilo namerno. jedne nedelje, pa jos jedne, a zatim je doslo do toga da treba da budem izbacen sa akademije ako jos jednom zakasnim. Posle toga sam se dva puta vratio na vreme a onda, one veceri kod Leontjeva, devojka u crnoj haljini, i uopste se vise nisam vratio na akademiju. Pa dobro, zasto da sve to ponovo ozivljavam? Kao posledica toga iskljucen sam sa akademije. Ali nisam znao unapred da ce se tako zavrsiti! - Znali ste - ponavlja carobnjak c6

Osokin se smeje. - Dobro, pretpostavimo da sam, U ovom slucaiu, to znao, ali sve te gluposti su rni stravicno bile dosadne a, covek se, konacno, uvek nada najboljem. Shvatite, molim vas, da ja, kada govorim 0 znanju, ne rntslim na onu vrstu znanja koja je u stvarnosti sarno naslucivanje. Kada bismo, sa apsolutnom sigurnoscu, znali sta ce se dogoditi, onda bismo, ubeden sam, drugacije pos- Dragi moj prijatelju, vi ne znate sta pricate. Kada biste nesto apsolutno sigurno znali, onda bi to znacilo da je to neizbezno. U tom slucaju nijedna od vasih radnji ne bi mogla, na bilo koji nacin, da promeni nesto, Ponekad znate odredene stvari kao, na primer, da cete se oped ako dodirnete vatru. Ali, ne mislim na to. Smatram da su yam uvek poznate posledice jedne iii druge vase radnje; ali, zacudo, vi uvek zelite da uradite nesto izolovano, medutim to uvek ima rezultat koji moze da bude sarno uzrok daljih radnji. - Nisu nam uvek poznate sve posledice koje cemo izazvati - rece Osokin. - ]esu, uvek. - Sarno tren, moJim, zar sam zaista sve znao kada sam bio vojni placenik u Turkestanu? Nisam imao nikakve sanse, A ipak, cekao sam na nesto. Carobnjak se opet nasmesi: - Vi tada niste mogli, uopste, bilo sta da ucinite - rece on - nista nije zavisilo od vas, a nista i niste ucinili, - Na kraju sam nasledio, od jedne tetke, trideset hiljada rubalja. To je bio moj spas - nastavlja Osokin. - U pocetku

tupili.

Z7

sam postupao razumno. Otisao sam u inostranstvo; putovao sam neko vreme. Zatim sam poceo da idem na predavanja na Sorboni. Sve mi je ponovo bilo otvoreno, mnogo toga je bilo cak i boJje nego ranije, a onda sam, u jednom glupom trenutku, zbog nerazumnosti i lakomislenosti, izgubio preostali novae na ruletu u drustvu bogatih engleskih i americkih studenata koji to nisu cak ni primetiil. Da Ii sam tada znao sta Cinim? Bilo kako bilo, u jednorn trenu lzgubio sam sve. Siguran sam da bismo se vrlo cesto osvestili sarno kada bismo znali u kom praveu smo krenuli. . Starae ustaje i staje, oslonjen na svoj stap, pred Osokina. - Ali, gubill ste i ranije vee pozamasne sume na koeki rece on. - To ste mi vi sami ispricali. Zasto je ostala sarno treclna vaseg nasledstva? • Oh, nisam say novae izgubio na kartama. Proveo sam cetir! godine u inostranstvu - odgovori Osokin. - I tako nisam mogao da zivim od svoje plate. A, i ostalo mi je bilo jos dosta do titule doktora i toga da, zatim, nadem posao. - Da - rece crobnjak - to moze moze biti tako, ali vi ste vaS novae vee gubili, i bilo [e jasno da cete izgubiti sve. I, znali ste da cete sve izgubiti. Sve znate, ali nikada niste svesni sebe. Osokin nestrpljivo klima glavom. - Naravno da ne! Naravno da ne! - vice on. - E, da sam samo imao pojma! Nasa nesreca je u tome sto hodamo kao slepimadci po stolu, nikada ne znajuCi gde je njegova ivica. Cinimo apsurde, zato sto nam nista od onoga sto
ZII

lezi pred nama nije poznato. Kada bismo sarno mogli da, bar malo, zavirimo u buducnost! Hoda po sobi, a zatim se zaustavlja ispred starca. - Cujte, zar vasa magija ne moze nlsta da ucini za mene? Zar ne mozete da me vratite unazad? Vee dugo razmisljam o tome, a danas, kada sam cuo za Zinaidu, shvatio sam da mi nista drugo ne preostaje. Sve sam upropastio. yratite me nazad, ako je to rnoguce. Ucinicu sve drugaci]e. Zivecu na nov nadn j bien spreman na to da sretnem Zinaidu, kada bude doslo vreme. Zeleo bih da se vratim, otprilike, deset godina unazad, u doba kada sam jos bio skolarac. Recite mi, da Ii je to mogucer Starac klima glavom. - Moguee je - rece on. Osokin se ukocio od cudenja - Mozete to da ucinite? pita on. Starac ponovo potvrduje klimajuci glavom i kaze - Mogu to da udnim, ali to vasu situaciju bas nimalo nece poboljsati. - Pa, to je moja stvar - rece Osokin - Vratite me, [ednostavno, deset, ne, dvanaest godina unazad, ali mora biti obezbedeno da cu se secati svega, svega, shvatate, ukljucujuci i najmanje pojedinosti. Sve sto sam stekao za tih dvanaest godina, mora da mi ostane, sve sto znam, sva moja znanja, moje celokupno zivotno iskustvo. Tada bi bilo moguce ucinlti sve! - Mogu da vas vratim unazad onoliko koliko zelite i svega cete se secati, ali to nista nece promeniti - rece starac. Z9

- Kako to nece nlsta promeniti? - pita Osokin uzbudeno. - UZas je upravo u tome sto ne znamo svo] put. Ali, ako mi je on poznat i ako ga se secam, uciniCu sve drugacije. Imacu cilj, bicu svestan koristU neophodnosti svih teskoea koje moram da savladam. Sta kazete? Naravno da eu izrneniti ceo svoj zivot. Pronaci ell Zinaidu jos dok budem u skol; Ona nece imati pojma, ali ja eu vee znati da cemo kasnije morati da se sretnemo i uciniCu sve u skladu sa tim. Zar mislite, zaista, da cu se sa zivotom igrati na isti nacin kao i ranije?! Sasvlm sigurno, net Starae Jagano seda i posmatra gai dalje. - Ucinite to, ako je moguce - kaze starac. - Vraticete se dvanaest godina unazad, kao sto zelite. I, secacete se svega, sve dok ne biulete pozeJe/i da zaboravite. Dali ste spremni? - Potpuno i sasvim - rece Osokin. - Ni u kom slucaju ne mogu ponovo otiC[ kuct. Osecam da je to nemoguce. Starae tri puta pljesnu dlanovima. jedan Kinez, carobnjakov sluga, ulazi necujno u sobu. Ima dugacku kiku i odeven je u svilenu 0vdecu sa umetnutim krznom i cipele sa donom od filea. Carobnjak tiho prica sa njim. Kinez besumrnm pokrettma donosi tronogu posudu za vatru sa uzarenim ugljem, kao i veliku ukrasnu ciniju ipostavlja ih ispred carobnjaka. Macka skace sa naslona carobnjakove stoliee i izlazi sa Kinezom iz sobe. Starae uranja jednu ruku u ciniju, dok drugom domahuje Osokinu da dode do fotelje. Osokin seda, Gledajuci u vatru, starac Jagano izgovara nekoliko nerazumljvih reci, zatim izvlaci ruku iz posude i baea
30

za vatru. Cela soba se puni tim dimom u kome se mogu prepoznati likovi koji se krecu, kao da je soba, odjednom, puna IjudL Dok dim nestaje, starae sedi u svojoj stolid sa pescanim satom u ruci, Od Osokina ni traga.

uzlma pescaru sat sa stoia, protresa ga, a zatim ga obrce. Intenzivan i ostar dim uzdize se 1 pravi oblak iznad posude

saku sivozelenog praha u posudu za vatru. Istovremeno

31

VI

J\lTRO
ana jutro, oktobar 1890. Spavaonica u [ednorn internatu za decake, Nizovi kreveta. Uspavani, u cebad umotani likovi. Kroz jedan luk moze se videti drugi deo spavace prostorqe. Upaljene lampe. Napolju je jos mrak Sat otkucava sest, jedan skolski pomocnik, sa nadimkom Zaba, veteran kavkaskih ratova, pojavljuje se na drugorn kra]u spavaonice i podn]e da mase velikim zvonom dok hoda sirokim hodnikom izmedu kreveta. U spavaonici odmah postaje zivo. Pokreti i sumovi. Nekoliko dec aka skace iz kreveta, istresa svoju cebad, a drugi, opet, pokusavaju da ulove jos pola minuta sna. jedan, otprilike, trinaestogodtsnji decak, skace na svoj krevet i pocinje da plese, Neko baca jastuk sa drugog kraja spavaonice na njega. Nadzornik, jedan visoki Nemac u plavoj kecelji sa dugmiCima od mesinga, ide od jednog kreveta do drugog i svlaci cebad sa decaka koji jos nisu ustali. U jednom krevetu pored zida podife se u sedeci poloza] Ivan Osokin i gleda, pun cudenja, oko sebe. Izgleda kao cetrnaestogodisn]i decak 3Z

R

- Da Ii sam sve ono sanjao i sta je sve to trebalo da znaCi? - pita se Osokin. - A, i ovo sto sada vidim, da Ii je to takode san? - Otisao sam kod carobnjaka i zamolio ga da me vrati unazad. Rekao mi je da ce me vratiti dvanaest godina. Moze Ii to biti istina? Uzeo sam pistol] i napustio kucu, Nisam mogao da ostanem kod kuce. Da Ii je, zaista, istina da ce se Zinaida Kruticki udati? Kakav cudan san! Spavaonica izgJeda apsolutno stvarna. Nisam siguran da Ii je ovo ovde realnost iii ne; u svakom slucaju, ovde je bilo bas uzasno. Ali, kako bih sarno mogao da nastavim da zivim ovde? Ovde viSe nema Zinaide za mene. To ne mogu da prihvatim; nikada, Rekao sam carobnjaku da zelim da promenim ceo svoj zivot i da moram da pocnem iznova, dosta ranije. Ali, pretpostavimo da me je zaista vratio unazad. To je nemoguce! Znam da je ovo san. Ipak, pokusacu da zamislim da sam stvarno u skol! ... Da Ii je sada bolje iii gore? Ne znam, cak, ni sta da kazem, Zasto se zbog toga osecam tako uplaseno i tuzno? Konacno, to ne moze hiti istina ...ali Zinaida ...ne, to je pogresan zakljucak, ja sam zaista skolarac; a to znad da sam sve to sanjao, Zinaidu i sve ostalo. Moze Ii to biti istina iii ne? Pa, postoji hiljadu stvari koje nisam znao i nisam mogao da ~nam dok sam bio u skoli, To eu odmah da preispitam. Cega da pokusam da se setim? Znam! Tada nisam znao engJeski. Naucio sam ga kasnije. Ako ga sada znam, to znaci da je sve bilo stvarno, da sam bio u inostranstvu i sve ostalo. Kako ono bese pocinje ona Stivensonova prica 0 kraJjevskoj kceri koja 33

nije imala moe nad sutrasnjicorn? Morrow'? Da, tako je:
11

'The Song of the

The King of Duturine had a daughter when he was old, and she was the fairest King's daughter between twoseas ..."

- ZnaCi, sve je istina. Stvarno govorim engleski. Mogu da se setim kako ide dalje:

"...her hair was like spun gold, and bel' eyes like pools in a rivet; and the King gave her a castle upon the sea beach, with a terrace, and a court 'of tile hewn stone, and four towers at the four comers.
II

- Ali, to, onda, znad da je sve ovo san ... - Osokine, Osokine - dovikuje njegov drug Memorski. ZaSto sediS tu kao soya? jesi Ii zaspao? Zar ne cujes. Nemac zapisuje imena onlh koji jos nisu obuceni, Budi se, ti vraze] - Osokin uzima jastuk i baca ga na nasmejanog Memorskog, koji se spretno izmice. U tom trenutku se pojavljuje nemacki nadzornik iza vrata, i jastuk koji prelece glavu Memorskog, pogada ga iz sve snage u lice. On se zatetura zbog neocekrvanog udarca i baca se ljutito na Osokina. Nemac ima naviku da ih 'zgrabi' i licno odvuce na neko mesto na kome, za kaznu, moraju da sto]e: 'pod satom', ill 'pod lampom', iIr'kod regal a sa knjigama' ili, jednostavno, 'kod zida'. Decaci kaznu nisu smatrali gubljenjem casti, ali 'biti zgrabljen' od Nemca, smatrali su smesnim i
pcnizavajudm. 34

Osokin u prvom trenutku gleda Nemca bespomocno i zeli da objasni sta se dogodilo, ali kada vidi njegovo besno lice i prepozna njegovu nameru, postaje bled i dize ruke da bi se odbranio. Nemac, koji je upravo u tom momentu primetio pokret i izraz na Osokinovom lieu, zaustavlja se. Nekoliko trenutaka stoje tako i gledaju se. Oko njih se brzo obrazuje krug zainteresovanih posmatraca. Nemac se skoro gusi od besa, medutim, savladava se, i odlucu]e da napravi Osokinu onoliko neprijatnosti, koliko to bude - Zasto nisi obucen? - dere se na njega. - Dokle ees vise da se ponasas tako skandalozno? 'Iuci se, kao prvo, ujutru! Sve usporavas, Nalozieu slugi da te opere ako neces da se operes sam. Pozur! i obuci se, a zatim ees stati pod sat. Neces doruckovati i, za vreme vezbi, stajaees pored regal a za knjige. Posle toga cu razgovarati sa Gustavom Lukicem. Obuci se sada! Nemac se ostro okrece i izlazi napolje. Decaci se razonode, neki se smeju, drugi pokazuju saosecanje sa Osokinom i hrabre gaoOsokin pocinje nervozno da se oblaci. - Kako je savrseno apsurdno! - prolazi mu kroz gIavu. Kakav idiotski san! Koliko je fantastic no videti ponovo to ruzno lice. Ali, zasto se oblaCim? Led cu i ostati u krevetu. Ovo je san. Medutim, u tom trenutku, pada mu na pamet carobnjak i, toliko je zacuden, da gotovo da ne moze da obuzda glasan smeh. - Mogu da zamislim sta bi carobnjak rekao. To je, zaista, predivan nacin za zapoCinjanje novog zivota. A, kako
35

moguce.

cudno, upravo ovo se vee jednom, rani]e, dogodilo. jasno se secam te seene sa jastukom. Ali, kako sa!ll mogao da znam da ce se to danas ponovo dogoditi? Carobnjak bi sigurno rekao: znali ste to. I, zaista, nesto slicno rni je proletelo kroz glavu bas kada sam hteo da bacim jastuk. Mogao sam da se zaustavim, a ipak sam ga bacio. Prokleti Nemae! Naravno da je on morao da se pojavi. Sada ee se zaliti Gustavu i to ee postati, skroz na skroz, odvratna prica, To znaci da ee mi biti zabranjen izlazak, a mozda ee i moja oeena iz vladanja biti snizena, Ali, zasto razrnisljam o tome? I ovako i onako, sve to moze da mi bude svejedno. Odmah eu se probuditi. Moram sarno da s~ potrudim; sve ovo nema nikakve veze sa stvarnoscu. Zelim da se probudim. Pa... Nemae se pojavljuje iza vrata. - Zar jos uvek nisi gotov? - vice na Osokina. - Prokofi], vodi ga pod sat. Drugi skolski sluga, Prokofl], Osokinov blizak prijatelj, takode starl vojnik, koga decaci zovu Krompir, nerado dolazi sa drugog kraja spavaonice do njega. Osokin shvata da bi od dva zla trebalo da izabere manje, uzima peskir i hitro odlazi iz spavaonice, ne gledaiuci Nemea. Stepenice izmedu spavaonica za nize i vise razrede. Simko gvozdeno stepeniste koje vodi na donji sprat. Okrugli zuti sat na zidu. Ispod sata stoji Osokin, izgleda potreseno i zbunjeno. Decaci pro laze u oba pravca pored njega. Niko ne obraca paznju na Osokina. - Da li Iudim iIi to vee jesam? - misli Osokln. - Ovakvi snovi ne postoje. Ipak, ne mogu da se probudim.
v

36

Nemoguce je da sam, zaista, ponovo u skoli. Sve ovo je preglupo. Znam da cu se probuditi... samo ako pocnem da razmisliam 0 Zinaidi, 0 svom zivotu; ali, ne mogu da prestanem da razmisljam 0 tom idiotskom Nemcu i 0 tome da u subotu necu moci da izadem! I, upravo zbog toga, spavam i dalje. Bilo bi zaista srnesno otiei ponovo u skolu pa da, kao i obicno, ne dobijem izlazak. Ne, to je apsurdno. Ako sam se stvarno vratio, onda bi, u svakom slucaju, trebalo da ucinim sa tim najbolje moguce; osim toga, moram da priznam, bilo bi interesantno videti Zinaidu kao malu devojcicu. Znam, cak, i u koju je skolu isla. Ali, moze li, zaista, biti istina da ce se udati za Minskog i postati mi sasvim strana? Zasto, onda, u tom slucaju, da je vidim? Nesto ne razumem: zbog cega se ovaj glupi san toliko oduzio? Obicno se odmah probudim, cim shvatim da sa-njam, A, sada, iz nekog razloga, to ne mogu. Znam sta cu ucmiu. SkoCieu sa ograde stepenista dole. Ako budem lebdeo u vazduhu, znacl da je ree 0 snu. Konacno, ovo ne moze biti stvarnost, i zato necu moci da padnem. Osokin odlucno, dugim koracima, prekoracuje stepeniste, Iwata se za gvozdenu ogradu i gleda dole. U istom trenutku istrcava nekoliko decaka, otprilike njegovih godina, iz spavaonice. Kada vide Osokina kako se naginje nad ogradom stepenista, pritrcavaju mu i bacaju se na njega otpozadi. Svi se smeju. Osokin pokusava da se oslobodi i udara, greskom, jednog od svojih napadaca laktom u lice. Decaka, ocigledno, to [ako boll. Dere se i drzi ruke preko lica. Krv kaplje kroz njegove prste. Ostali decaci pustaju Osokina i sa
37

znarizeljom iscekuju ono sto sledi. Nemac dolazi iz spavaonice starijih dec aka i jednim pogledom obuhvata situaciju. Osokin, koji je upravo kaznjen, u ovom slucaju tako sto je morao da stoji pod satom, i koj! bez dozvole nije smeo da se pomeri, napustio je svoje mesto, ucestvovao u [ednoj tuCi i slomio K1ementijevu nos. Osokin, koji shvata da sve govori protiv njega, pokusava nesto da kaze, ali Nemac mu ne dopusta da dode do rect. - Ponovo tuca i ponovo Osokin! - povika on. - Kao prvo, ko ti je dozvolio da se pomerts sa svog mesta? Ne, to je previse! - Nemac se sve vise uzbuduje, - Da li moramo da te vezemo iii da te zatvormo u kavez? IIi da ti obucemo ludackukosulju? Ni na trenutak ne mozes biti ostavljen sam. Dosta jel Nemam dadilju za tebe. Kada ostali odu u trpezari]u, ti ces ostati ovde pod satom i stajaces tu i za vreme vezb], sve dok ne dode Gustav Lukic. Neka on sa tobom ueini sta zeli. ja odustajem. A, ako se ponovo udaljis odavde, poslacu te u ambulantu. Osokinu je mrsko sve ovo sto se dogada i gadi mu se; istovremeno je krajnje razveseljen izgledom Nemca. Zeli nesto da kaze kako bi Nemac shvatio da on, Osokin, nije skolarac, i da je ovde rec sarno 0 snu, ali mu nista ne pada na pamet. Medutim, uprkos svemu, oseca se uznemireno Nemcevom pretnjom, kao da ga zaista ocekuju neprijatnosti. Osokin ponovo stojiispod sata. Na drugom kraju hola, iznad stepenista, decaci pocinju da se rasporedu]u po parovima: mladi napred, stariji nazad. Ima ih oko sto.
33

- Prokofij - povika Nemac - Osokin mora da ostane ispod sata. Ako se pomeri sa tog mesta, javite mi. Nemac baca ka Osokinu pogled ispunjen mrznjom, a zatirn se lagano, ispred dec aka, spusta niz stepenice. Decaci ga u parovima slede, ne obaziruci se na Osokina. - Osokine, prosvercovacu nesto za tebe - povika Memorski. Na jeziku skolaraca to znad da ce Memorski doneti hleb, odnosno bar jedan komad, za Osokina, koji ce ostati bez dorucka.

39

Vll Ml~Ll
sokin ostaje sam. I protiv njegove vol]e, u njemu se sve vise siri oseca] da postaje uplaseni skolarac koji je uCinio nesto pogresno i koji ceka na svoju kaznu, nemocan da se toga oslobodi. To sto je morao da stoji sam 'pod satom' za vreme dorucka i vezbl u spavaonici, nije obicna kazna koja se ne mora shvatiti tako ozbiljno. A, tek biti poslat u ambulantu, bila je najostrija opomena koju nadzornik rnoze da izgovori. Bolnicka soba, sarna po sebi, nije zastrasujuca. Naprotiv,ona je krajnje prijatno mesto; ali tamo smo sami, i biti poslan tamo je, stoga,znaCilo biti odvojen od ostalih, a to je, obicno, takgde, poslednji stepen pred iskljueenje iz skole. ' Skolske sluge, svi stari vojnici, eiste spavaonice. Sa ivice stepenista mogu se videti spavaonice starijih i mladih ucenika, - Kao prvo, ne verujem ni u sta od ovoga sto se ovde dogada - rece Osokin u sebi - a, kao drugo, zeUm da pusim - zakljucuje neocekivano. - Da vidim da ll imam cigarete. - Pretura po svojim dzepovima. - Ni jednu jedinu. Sat, srebrni novCie od
40

dvadeset kopejki, diepni noz, sveca, lupa, cesalj, olovka, to je sve. Osokin mora da se nasmeje sadriaju tih skoiarackih diepova. - Davo zna sta mi se sve sneva! - rece on. Zaprepascujuce je kako mi se, korak po korak, dogada jedno te isto. Sve se dogacta isto kao i ranije: pogodio sam Nemea jastukom, slomio sam Klementijevljev nos, a, cak, verujem i da sam traiio cigarete dok sam stajao pod satom. A jos juce ne bih bio u stanju se setim toga i da to ispricam sa svim detaljima. Ali, sada se secam cak i onoga sto se kasnije dogodilo. Gustav je dosao i drzao mi pridiku, moja oeena iz vladanja je sniiena, a zatim nisam smeo da izadem tri nedelje. To me [e ljutilo i uopste nisam radio. To je, znaci, pocetak eelog jednog niza neprijatnih dogactaja koji su se zavrsil! tako sto sam morao da ostanem jOs jednu godinu u cetvrtom razredu. Ako sam se vratio da sve to dovedem u red, nisam nlkakomogao da izaberem bolji trenutak, Ali sve je to glupo. Sta se mene tice skola? Probudicu se, a tada ce biti kraj svemu. Rec je sarno 0 secanju koje je, na neki neobjaSnjiv nactn, isplivalo. Bilo bi bolje da mislim na sadasnjost. Pokusava da misli na Zinaidu, ali oseca takav ubod u srcu, da klima glavom govoreci samom sebi: - Ne, sve, sarno to ne; bas od toga sam pobegao. Svejedno mi je da Ii je ovo san iii ne, ali ne mogu da izdriim da mislim na Zinaidu. Na sta, dakle, da mislim. Sve je tako prokleto lose: i ovde j tamo. Ali, tako ne moze. Moram da pronactem nesto za sta cu da vezern svoje misli,

inaee ce postati potpuno nepodnosljivo ... Ko me je jure posetio? Da, da, naravno Stupicin. Mogu da zamislim kako bi se smejao kada bih mu isprkao da me je carobnjak vratio nazad u skolu. Ne mogu ni da poverujem da postoji strasnija kazna. Inace, mora da je Stupicin takode ovde, samo medu vanrednim ucenicima. Bilo bi interesantno videti gao U svakom sluca]u, moram da pokusam da udntm nesto: bio to san iii ne. Ne zelim da stojim pod satom. Ako sam ponovo u skoli, onda slgurno nisam zbog toga. Ali ovo je krajnje cudnovat san: neb vrsta kosmara iii delirijuma. Mozda sam bolestan,' mozda imam tifus. Cudno je sto mogu da razmisliam tako povezano, a opet, kaze se da se to ponekad dogada, Ako je to tako, moram da pronadern pocetak Kada je mogla da pocne ta temperatura? Secam se da je Stupicin juee rekao da ne izgledam dobro. Zatim sam otisao u postu i sreo Krutickog. Rekao mi je za Zinaidu. Tako je pocelo ... Ali, mozda se to uopste nije dogodilo, mozda uopste nisam isao u postu, niti sreo Krutickog. Mozda sve to pripada delirijurnu, to da se Zinaida udaje. Najverovatnije sam pronaden bolestan, odmah, cim je Stupicin otisao, a sada lezim, sa temperaturom, u svojo] sobi iii u bolnici, i ne mogu da se probudim. Najverovatnije tako stoje stvari. Pa, jedno je sigurno: Cim mi bude bolje, otputovacu na Krim, ako treba, bez karte, na krovu iii bilo kako, ali cu putovati... Mozda nije tifus, vee jednostavno temperatura, sltcna onoj koju sam imao vee jednom u Iurkestanu. Prokoftj, koji se sa decactma vrlo dobro slaze, nasmejano klima Osokinu glavom, dok mu prilazi.

4Z

- Eto, dakle, Osokine! Zbog cega ste se tukli? Osokin ga prvo ne razume, a zatim mu odgovara neminovno jezkom skolaraca: - Ali nismo se tukli. Sarno sam ga slucajno pogodio laktom. Prokofij klimnu glavom. - Pa, bas si ga Jepo pogodio. Kako mu je krvario nos! Krv gotovo da nije mogla da stane. Sve vreme su mu govorili da treba da drzi 'glavu gore'. A sada mu je nos play i natekao. Gledaj! - Prokofij pokazuje koliko je porastao KlementJjevljev nos. - Ali, to je bila slucajnost - rece Osokin, prebacujuci se, pri tome, sa jedne noge na drugu. - Oh da, a isto tako, slucajno, pogodio si jastukom u glavu Vilhelma Petrovica? Saceka] sarno, Gustav Lukic ee ti vee red kako dalje! Prokofij mase rukom i odlazi u spavaonicu. Osokinov misaoni tok je prekinut. - Ne shvatam to - rece on - sta Ii sam sada: skolarac iii odrastao covek? Da, ovo je tacno ponavJjanje svega 5tO se ranije dogodilo, sve do najmanjeg detalja. Medutim, ako sam se vratio, sigurno nisam zbog toga. A ako je san, zasto traje toliko dugo? Koliko cesto sam ranje sanjao 0 skolil I uvek je bilo uzasno smesno, Secam se kako sam sanjao da sam opet u skoli, kada sam bio u Parizu. Sve je bilo isto kao sto je sada. A, secam se i da sam hteo da izadem nekud, pitao sam Gustava, ali on nije hteo da me pusti. Rekao sam mu: "Moram da posetim nekoliko ljudi, Gustave Lukicu, izuzetno [e vazno". A on mi je sa svojim smesnim akcentom odgovorio: "To me se ne tice. Kada se

upise u skolu, moraju se postovati sva pravila." Pa, dobro, to dakle, znaci, da jos jednom moram da se suocim sa Gustavom. Ali, do davola, moram da priznam da je sve to vrlo cudno: samo moram da pokusam da ne dozvolim da zaboravim ovaj san. Uvek se zaboravi najnapetiji deo. To bi mogla biti tema pesme: gde prestaje san, a gde pocinje stvarnost? To je nemoguce utvrditi. Ono sto vidimo, deluje stvarno, ali kasnije, bas to, smatramo snom. - Ali, pitam se, da li ee ovaj san dovolino dugo trajati? Kada bih sa sigurnoscu znao da ee potrajati, mogao bih ga usmeriti u svakom zeljenom praveu. Sta bih sve mogao da vidim?! Da razmislim: koga blh rado video? Majku? Osokin zastaje usred misli, uplasen, - Ali, ona je mrtva - rece on sebi - secam se njene sahrane. Kako bi sada trebalo da se ponasam prema njoj? Sve vreme cu misliti na to da sam je vee video mrtvu. Secam se kako sam cak, kasnije, u skoli, cesto mislio 0 tome da ee jednog dana umreti i pitao se sta da ucinim, Zatim je zaista umrla ...a ja nisam ucinlo msta i ziveo sam dalje. Najgore je to sto se na sve naviknemo. Ali, kako bih je rado sada video! ZaSto je ovaj san toliko glup? ZaSto sanjam Nemea i Prokofija, a ne nju? Kakav cudan osecaj! Upravo ovo se ranije u skoli stalno dogadalo. Secam se kako je, ponekad, u meni iskrsavala misao da bi majka mogla umreti, a ja sam, say ocaian, odmah zeleo da je vidim, da jOs u istom trenu budem kod kuce, sedim pored nje i pricam sa njom. A sada je ponovo isto. Ne znam sta bih dao za to da je sada vidim. Ali, najverovatnije eu u subotu biti u pritvoru. Kakva glupost! Zasto razmisljarn 0 44

tome? Ovi snovi me ne mogu spreciti da uradim ono sto hocu, Zelim da je vidim, moram! I jos jednom je bas kao i ranije. Kako mi je bilo dosadno kada sam vikendima ostajao zatvoren! Ti debelokosci ne mogu da shvate sta to znaCi, sedeti ovde cele nedelje, a onda ni u subotu ne otiCi kuci, Vee sarno to je zivot ovde cintlo nepodnosljivim, Ali sta mogu da uradim da bih video majku? Neophodno je, ali me istovremeno plasi, Kako da je gledam, da razgovaram sa njom i da istovremeno mislim na njenu sahranu? Sada mi je jasno zasto sam je uvek toliko hlio. Bio je to predoseca], Osokin stoji dugo tu, utonuo u misli. - Ne ide mi to u glavu - govori on i gleda oko sebe. Zelim da razumem: da li je ovo san iIi ne?

45

zamenika direktora Gustava Lukica, debelog Cella, koji mu ddi dugacku pridiku. Osokin pokusava da mu objasni sta se dogodilo, ali Gustav Lukic odbija da slusa i preti Osokinu svim moguCim kaznama. Na kra]u, Osokin dobija, zbog svih prestupa koje je pocinio tog jutra, zabranu izlazka sledece tri nedelie, Nastava podn]«, Osokin cak ne zna ni za sta je trebalo da se pripreme. Najgora oeena iz grckog, Dalje, tokom nastave, prolazi nedotaknut; ne biva prozvan. Osokin sedi na svakom casu kao osamucen, a za vreme pauza se tako i krece, Bolno mu je da misli na to da je odrastao covek, jer se tada sve njegove misli vrte oko Zinaide; ali u istoj meri mu je bolno da sebe posmatra kao skolarca, posto, u tom slucaju, mlsli na svoju majku i na to da ce ona uskoro umreti. Posle nastave vaspitanici presvlace svoju odecu; oblace holandske bluze i silaze niz stepenice. Ne napustaiu zgradu, jer je lose vreme. Tokom jeseni se, ponekad,
46

jutro se nastavlja. Pre nastave Osokin biva pozvaQ kod

ilmsko platno pokazuje niz slika iz skolskog zivota.

dogada da decaci tri nedelje za redom ne izlaze napolje. Kakvu bi razonodu ucitelji mogli da vide u tome da gacaju po blatu iii da se setaju po kiSi? A, posto postoji pet ucitelja, i svakog dana je neko drugi od njih dezuran, svako misli da ce ona] drugi izvesti decake. Osim toga, kakve veze, na kraju krajeva, ima, ako decaci ostanu dan iii dva u zgradi? Nikome ne pada na pamet da tako prolazi nedelja za nedeljom. A zamenik direktora i dlrektor ne zele nista 0 tome da euju. Oni dolaze tek uvece u skolu. Decaci se rasejavaju po celoj velikoj skolskoj zgradi. Mladi tree niz stepenice u sportsku halu, Osokin sedi na prozorskorn oknu na prvom spratu i pilji na ulicu. Nista se nije promenilo. Natpis 'kobasica i sir' i, pored njega, 'meso i riba'. Blato, kisa, ruzna rnoskovska pozna jesen. Kaldrma, crni konji rnokri od kise i koeije sa zatvorenim krovovima, prolaze tuda. Osokin se oseca ocajno i tuzan je, Rado bi sedeo kod kuce, pored svoje majke, citao nesto iii slusao nju kako mu eita. Takode bi bilo lepo otici negde, tumarati ulicama po kisi; ponekad je i to vrlo prijatno, Mozda bi cak video Zinaidu! Ponovo iste misli! - Alit-da Ii je ovo, u stvari, san iii je stvarnost? - pita se on. - Sta bi mogao da bude dokaz da je ree 0 snu? Engleski? Da, zato sto ga ranije nisam znao. Poceo sam da ga ueim u Petrogradu. Kako podnje legenda?

"The King of Duntrine had a daughter when he was old, and she was the fairest King s daughter between two seas ..."
47

Sve se viSe priseca red Stivensonove bajke u iscepkanim recenicama. - Ne mogu da se setim svega - rece za sebe Osokin. Motam ponovo da nabavim Stivensona. Ali, to je cudno, ako sam skolarac, odakle m! [e to onda poznato? A, i znam da sam bio u Londonu i da sam ziveo u jednom pansionu u blizini Britanskog muzeja; a u Parizu mi je poznat svaki ugao i svaki eosak na Monmartru i Riv-Gosu. Ne, zeHm da pretpostavim da ne spavam, da me je carobnjak zaista vratio nazad, kao sto sam zeleo, tako da mogu ponovo da uredim svoj zjvot. Sta, u tom slucaju, moram da udnirn? Sve mora postati drugacije. Moram da zavrsim skolu; tom cilju moram sve da podredim ida izbegavam avanture kao sto je jutrosnja, Naravno da ee mi u pocetku bit! tesko, ali za dan iii dva vee cu se navk], Sada sam u cetvrtom razredu, To znad da ell zavrsiti skolu j iei na fakultet kada budern imao osamnaest godina. U trenutku kada budem sreo Zinaidu, upravo cu doktorirati. To ee biti odlucujuca razlika. Ali, koliko dugo ce to jos trajati? A, i kako je ovde sarno dosadno, prosto smrtonosno. Da, sasvim jasno shvatam zasto nikada nisam mogao da radim izasto nikada nisam zavrsio skolu. Kako da izdrzim tu dosadu? Moram da mislim na to kako cu sa Zinaidom putovati na Krim. Kako ee to biti divno! Uveee cemo sedeti jedno do drugog 11 vozi: i gledati kako prolecu polja, zatim ce poceti stepe, pa kreenjacki brezuljci, a onda ponovo stepe. MoZda eu je upoznati ranije ... Naravno da bi, u stvari, trebalo da je vidlm sada. Ovde je, u Moskvi. Ona to nece znati, ali ja ell je videti, s vremena na vreme. Ali, kako je samo mogla da pokaze spremnost 40

da se uda za Minskog? Bila je to moja greska, Mora da je zaista mislila da necu doci zato sto sam zainteresovan za neku drugu; ali, sve to ee sada biti drugacije. Njegov prijatelj Sokolov dolazi gore do njega. Sokolov je malo mladi od Osokina i u nizem je razredu od njega, ali, iz nekog razloga, on je jedini sa kim Osokin moze da razgovara. - Sta sanjarfs Osokine? - Znas Ii, Sokolove - rece Osokin - postaces advokat? - Kakva glupost! Pohadacu Institut za masinogradnjul - NiSta slicno, studiraces prava, A, sada pogodi sta cu ja biti. - Ako budes provodio vreme kao danas, naime bacajuci Vilhelmu jastuk u lice, i dobijajuei dnevno, barem jednu Iosu ocenu, najverovatnije ees postati skitnica ili mozda nistarija. Pa, mozda cu ti, u ime naseg starog prijatljstva, obezbediti mesto skretnicara. - Dobro, videcemo - rece Osokin. - Nema tu stada se vidi, jasno je kao sunce da nikada neces zavrsit] skolu. - Zasto govoris tako sigurno? - Zato sto ne radis nista, - Ovde je strasno monotono - rece Osokin. - Ali, ipak sam odludo da radim. Ni za sta na svetu necu ostati jos godinu dana u istom razredu. Sokolov se smeje. - Koliko cesto sam to cuo: Vee se dva meseca sprernas na to da pocnes da radis, Pa, dobro, red mi, sta cemo raditi sutra iz grckog? - Streberu! - povika Osokin nasmejan. - I, znas sta, imaces crvenu bradu.

- Lepo, isprica] rni jos lazi. Zasto bih imao crvenu bradu? Moja kosa je crna. - Da, imaces crvenu bradu i bices advokat. Sanjao sam to. - Hajdemo dole - receOsokin, Odlaze zajedno. Nekoliko dana kasnije. Vecernje vezbe u skoll. Redovi ' stolova. Kroz otvorenavrata moze se videti prostorija mladih ucenika. Upaljene su lampe. Decaci se sprernaiu za nastavu. Osokin, odlucan da pocnesa radom, napravio je program za sebe i ponavlja latinsku gramatku. Nakon sto je procitao jednu stranicu, zatvara knjigu i ponavlja u sebi gledajuci pravo ispred: dupio, desidero, opto, volo, appeto ... do davola! Sta znaci appeto? Gleda u knjigu iz gramatike. - Oh, da ... dobro, a onda: volo, nolo, appeto, expecto,

posso, postulo, impetro, ulispiscor, esperior, prsestolot. ...
preesto-Iot ... ponovo sam zaboravio! Gleda u knjigu, zeva i zvera oko sebe. - Davolski je dosadno. Da, sada shvatam zasto rani]e nikada nisam mogao da ucim. Kakva apsurdna ideja, dati nam da ucimo suvoparnu gramatiku! A, ipak bi latinski mogao biti prilicno interesantan. Secam se predavanja na Sorboni. Isao sam tamo da bih studirao psihologiiu i zaljubio sam se u Iatinsku poeziju ... A, sada je ovaj skolski latinski, deset puta dosadniji nego tada. Pa, moram da kazem da sam lepo sebi zakuvao. Dakle, moram da izvucem najbolje iz toga. Ali, kako je odvratno to sto moram da
$0

sedim ovde tri nedelje! Kako hi bilo interesantno pogledati Moskvu. Cudno je sto mi nije palo na pamet koliko monotono i dosadno ce ovde biti. Izgleda da, konacno, ntsta ne mogu da promenim. I ranije je bilo isto tako monotono i dosadno ... U uciontcl rnladih ucenika, gde sedi ucitelj, siri se galarna; svi ustaju. Prve vezbe su pri kraju. Dva Osokinova prijatelja, Telehof i jedan Poljak zvani Brahovski, prilaze mu. - jesi Ii uradio domaci zadatak? - pita Brahovski nasmejano. - Da. - Lazes. Posmatrao sam te poslednjih poJa sata. Ne mogu da kazem sta si radio. Mogao bih da razumem da si nesto citao, ali ti si, jednostavno, buljio u knjigu; nlsta ne ucis, to je sasvim ocigledno. Sarno sedis tu ipiljis u jednu tacku. - SJusaj Brahovski - rece Osokin - znas Ii pricu 0 Poljaku i Hoholu? Poljak rece Hoholu: "Ti si lenjivac. Posmatrao sam te tri sata i nisi radio bas nista!" Na to Hohol odgovori: "A sta si ti radio za to vreme, panjJ?" Svi se smeju osim Osokina koji zacudeno gleda Brahovskog, dok novi talas misli prolazi kroz njegovu glavu. Ne cuje sta Brahovski kaze jos na kraju. - Secam se sasvim jasno - govori u sebi. - Stajali su ovde i ranije, bas isto kao i sada, i Brahovski je rekao isto, da ne rnoze da shvati kako sedim tu i piljim u knjigu, a ja sam mu ispricao istu pricu. To pokazu]e koliko je jednostavno
* Malorus, Ukrajinac.

31

Zaustavlja se kod tih reci. - Cini mi se - kale - da sam i tada sebi stalno ponavljao da sve mora postati drugaCije. Nekoliko dana kasnije. Ponovo vecernja priprema za nastavu. Osokinu je strasno dosadno i oseca se potpuno rascepljeno. - Moram se izvuCi odavde - kaze sebi. - Na kraju krajeva, u toku dana postoji mnogo trenutaka u kojima se jednostavno moze izad iz skole, Zasto to odmah nisam ucinio? Cela ova ideja 0 povratku je apsurdna. Ne mogu vise ostati ovde. Ne shvatam ovu situaciju i ne veruiem da je stvarna, ali, iako sam bio dovoljno glup da se vratim ovamo, sto pre nestanem odavde to bolje; aim je uopste moguca promena, onda tako sto cu, po svaku cenu, ostaviti skolu iza sebe. Jednostavno, moram da odem odavde. Medutim, dok Osokin sve ovo govori, nekako zna da to nikada nece uCiniti. - Bilo bi suvlse jednostavno kada bismo tako nesto mogli da udnimo. Postoji nesto u nama sto nas drzi tamo gde se nalazimo. Mislim da je to, u stvari, najstraSnije. Ali, on ne zeli da misli na to. Neko vreme sedi tu bez misli, zatim ulece u fantasticna sanjarenja koja su u proslostt bila odgovrna za mnoge nespremne casove i mnoge lose ocene. Ti snovi se zovu 'Putovanja u Okeaniju'. Predstavljali su njegov omiljeni nacin bezan]a od stvarnosti.
.BZ

promeni.

skliznuti ponovo u stare sine. Ne, sve to mora da se

Osokin jedrt na Pacifiku. Brod u oluji nalece na stenu i tone. Osokin biva, polumrtav od talasa, izbaeen na obalu jednog nepoznatog ostrva. Domoroci ga otkrivaju, odvode u jednu kucu i nahrane. Kada se oporavi, ti ljudi u velikoj meri bude njegovo interesovanje. Vrlo brzo shvata da se prillcno razlikuju od ostalih naroda na zemlji. Oni su vrlo kulturna i civllizovana rasa. Osnovali su idealnu drzavu u kojoj nema siromastva, zlocina, gluposti i svireposti. Svako je tamo srecan; svi uzivaju u zivotu, suncevim zracima, prirodi, umetnosti: 'Putovanja u Okeaniju' sastavljena su od pola tuceta knjiga koje je Osokin procitao, ali za njega je Okeanija nesto lieno i uzbudljivo. Iedan iii dvojica stanovnika Okeanije, ponekad je to devojka sa vedrim, srecnim licem, zaduzeni su da budu njegovi vodici, pokazuju mu razlicita drzavna uredenja i objaSnjavaju njihovu socijalnu organizaciju. Silaze u krater jednog ugasenog vulkana; penju se na vrhove prekrivene snegom; dozivljavaju mnostvo cudnovatih i neocekivanih avantura. Ponekad, kada je devojka sa vedrim licem njegov vodic, Osokin vidi sebe u vrlo komplikovanim situacijama: iii moraju da provedu noc u isto] prostoriji neke usamljene kucice; ili ih kisa i oluja prisi-ljavaju da potraze utociste u nekoj peCini; iIi se prevrce camac kojim su plovili preko jedne recice, i oni se penju na malo ostrvo i moraju da osuse odecu pored vatre. U nekim od tih situacija Osokinova saputnica se skida potpuno bez stida, a ta prirodnost i sloboda od moralnih ogranicenia mu se izuzetno dopadaju i podsticu njegovu mastu,

Dok se u Okeaniji dogada takva avantura, Osokin je nesposoban da se zanima za bilo sta drugo na zemlji. - Zasto ponovo rnastam 0 svim tim glupostima? - pita sebe neodlucno. - Zato sto ne postoji nista drugo na sta bih mogao da misllim - odgovara on. - Konacno, sve je podjednako apsurdno. Medutim, nakon nekog vremena opaza da mu se snovi menjaju. On biva podeljen. ]edan deo njega sanjari i dalje, izruislja, cak, jos neobicniie avanture i nove teme za razgovor sa stanovnicima Okeanije, dok jedan drugi deo posmatra oblikovanje snova i Izvlaci svoje sopstvene zakljucke, Sami snovi se, takode, primetno menjaju. Kao prvo, avanture sa mladim damama Okeanije gube na nevnosti i dobijaju iskusni karakter; a, kao drugo, Osokin otkriva da se njegov stav prema Okeaniji i njenim stanovnicima potpuno promenio. Na pocetku, ilikao sto govori sam sebi, onda, bio je to stay pun znatizelje i divljenja; sada je ironican, nepoverljiv i svadalacki. On shvata da nije izgubio samo svoju sposobnost da veruje u utopiju i da uzrva u njoj, vee je, odgledno, stekao neku vrstu nepoverenja, neku sumnju da se tamo namerno laZe iii da se istina, mozda sa predugtisljajem, skriva, Njegovi razgovori sa 'gostima zabava' u Svajcarskoj, Parizu i Moskvi, i neprijatna osecanja koja su stalno u njemu izazivali, sada se jasno ogledaju u svemu $10 se dogada u Okeaniji. Smesi se namesteno dok shvata da sada pokusava da dokaze stanovnicima Okeanije da oni ne mogu biti takvi kakvi se predstavljaju.

- Vi ste prevaranti - govori im on. - Vi ne postojite u stvarnosti. Cak i u masti rnozete biti zamiSljeni samo u nemogucim uslovima. - Mi samo pokazujemo ono sto je, za svaki narod, u svako] zeml]i, moguce - odgovara jedan stanovnik Okanije, sa kojim upravo, slucajno, razgovara. - Vi pokazujete, baS ono sto je za sve narode, u svim zemljama, nemoguce - rece Osokin. - Da biste postojali, potrebna yam [e bezgresna logika i vestack; uslovi kakvi u stvarnom zivotu ne mogu biti napravljeni; a svaki pokusai uspostavljanja socijalne organizacije kao sto je vasa, imace kao rezultat unistenje svega onoga sto je, vise iii manje, prihvatljivo, i opstu bedu. Odjednom se Osokin zaustavlja i njegov izraz lica se menja. - Ali, evo dokaza da sam se vratio iz jednog potpuno drugog zivota - govori sebi. - Tako ranije uopste nisam razmisljao. Bio sam sasvim ocaran utopijama. Sada znam da je sve, jednostavno, prevara, i to izuzetno jeftina prevara To je vrlo lnteresantno, Trazio sam dokaze. Ovo je jasan dokaz, Ranije uopste nisam mogao da razmisljam ovako. Vezbe se zavrsavaju. Osokin ide u jednoj bucno] gomili decaka, ispunjen novim mislima i iznenadnim otkricem; ali, ono ga cini tuznim, Okeanija vise nece biti toliko privlacna kao ranije. Najverovatnije ee nestati, kao i os tali njegovi snovi, u kojima je zamisljao sebe kao cuvenog generala, sjajnog pesnika ili velikog slikara, Nekoliko dana kasnije. Noc. Skolska spavaonica. Osokin lezi na tvrdom krevetu pod crvenirn cebetom.

Slaba svetlost poluugasene lampe svetluca iz pozadine spavaonice. - Nista ne razumem - govori Osokin sebi. - Sada sve deluje kao da je san, i sadasnjost L pros lost. Rado bih se probudio i iz jednog i iz drugog. Zeleo bih da mogu da budem negde na jugu, gde postoji more, sunceva svetlost i sloboda. Najradije ne bih mislio I!i na sta, nista ocekivao, ntcega se secao, Ali, kako cudno! Carobnjak je rekao da eu se onoliko dugo secati svega, dok ne budem ze1eo da zaboravim; a ja vee zellm da zaboravim. Cini mi se da sam tokom ovih poslednjih dana vee zaboravio prilicno mnogo. Ne mogu to da podnesem. Suvise mi je bolno da mislim na Zinaidu. Mozda je ovo samo san. Ne, ne mofe biti san; bio sam zaista tamo ... Znaci, sve sto se danas dogada, tada je bila proslost; a ono sto se tada dogadalo, sada je proslost Ono sto me najviSe iznenaduje je sto to prihvatam tako mirno, cak nisam ni posebno iznenaden, kao da je sve baS onako kako bl trebalo da bude. Ali, sta mogu da uCinim? Mozda sve sto [e neobicno prihvatamo na takav nacin. Koliko god da smo zaeudeni, nisra se ne menja, i mi podnjemo da umisljamo da nam se uopste ne cini cudnim. Kada je moja baka umrla, mislio sam: kako je neobjasnjiva i izuzetna smrt! Ali, svako je prihvata sa podrazumevanjem. A, sta im i preostaje? Secam se kako sam za vreme sahrane razmisljao: kada bi iznenada svi Jjudi nestali sa zemlje i kada bi ostao samo jedan covek, onda bi njemu to samo jedan dan del ovalo strasno i cudno, ali vee sledeceg bi najverovatnije pomislio da je to sasvim normal no i neizhezno. 56

- Kako je cudno to sto se ponovo nalazim u skoli' Secam se ovog udisanja i izdisanja, svako na svoj nacin, baS kao satovi koji kucaju u easovnicarsko] radnji. Secam se kako sam tada isto Iezao budan i osluskivao. Sta sve ovo lOaa? Voleo bih da mogu to da shvatim.

IX
8)fIN sokin sanja kako je posJe nastave, bas dok Sokolov i on silaze u fiskulturnu salu i razgovaraju 0 svemu i svacemu, neocekivano pozvan u prostoriju za primanje poseta. Njegova majka svraca ponekad u to vreme da ga poseti. Stoga se penje uz stepenice i kroz dugacke hodnike, ne ocekujuci nista neobicno, U prijemnici vidi jednu lepo odevenu mladu damu koja mu je sasvim nepoznata.Zastaje zbunjeno, potpuno svestan svoje, mastilom isflekane holandske bluze, cuperaka koji mu strce na potiljku i njegove skolaracke pojave. Ocigledno je zamenjen sa nekim drugim. Medutim, mlada dama ga gleda, smeje se i pruza mu ruku u zutoj rukavici od kozije kose. - Nebesa, koliko si porastaol - kaze ona. - I, izgleda da me ne prepoznajes. Osokin je gleda i ne zna sta da kaze. Vrlo je privlacna, velikih, sjajnih oCiju. Postaje jos zbunjeniji. Rekao bi rado nesto ljubazno, ali spreman je da se opkladi da je vidi prvi put u svom zivotu. Iz nekog razloga Cini mu se da mu se ona podsmeva dok govori kako je toliko porastao, kao da ga je ranije poznavala. Ali, on ne shvata zasto.
311

- I, zar me ne poznajes? - pita ona jasnim, devojackim i retko prijatnim glasom. - Razrnisli i settees se. - Gleda ga i srneje se. Na tren, brze od naibrze misli, kroz Osokinovu glavu prolece jedan osecaj, Da, zaista je poznaje. Zasto to odmah nije primetio? Ali, kada je mogao da je upozna? Osokin brzo preispituje secanja celog svog zivota, sve do trenutka kada je otisao kod carobnjaka, i moze sa slgurnoscu da kaze da ona pripada tom delu zivota. - All, kako si smesan' - rece ona. - Znaci, potpuno si me zaboravio. Zar me se ne secas, u Zvenigorodu? Bila sam starija od tebe; seca.~ Ii se, imala sam crvenu traku na rnarami, Zar vise ne Zl1aS kako smo se vozili do mlina i kako smo jednom isH da posetimo [oucku. Osokin se seca Zvenigoroda u kome je ziveo sa ocem i majkom dok je jOs bio malo dete; seca se mlina u surni i mirisa cveca, mirisa katrana na camcima oko skele, belog manastira na brezuljku i sume sa ledenim izvorima iznad puta; i joucke, malog crnog psa, koji je jednom nestao i dugo nije mogao biti pronaden. Ali, tamo nije postojala devojcica sa crvenom trakorn. U to je bio cvrsto uveren. Ponovo oseca da mu se podsmeva. Ali, zasto? Ko je ona? Otkud zna za Zvenigorod i joucku? On cuti, a ona se i dalje smeje svojim zaraznim smehom. Hvata ga za ruku da bi ga dovukla na stolicu pored sebe. Opaza parfem koji koristi, slab, ali cudno prodornog mirisa. Taj miris mu odmah otkriva izuzetan niz stvari. Da, naravno da je poznaje. Ali gde i kada [e video? Mozda
.39

je bila deo nekog drugog sna. Poznat mu je taj osecaj: da se seca nekog drugog sna dok sanja. - ZaSto si tako eutljiv? - pita ona. - Red nesto. Da li se radujes sto me vidis? - Radujem se - izgovara Osokin, pri cemu stidljivo crveni, ne osecajuci da je u stanju da prestane da bude skolarac. - Zasto se radujes? - Zato sto te volim - odgovara Osokin koji ne zna odakIe mu hrabrost da to kaze i istovremeno gori zbog mucnog srama sto je skolarac, dok je ona odrasla mlada dama. Sada se smeje iskreno, i njene oei se smeju, a takode i rupice na njenim obrazima. - Od kada me volis? - pita ona. - Oduvek sam te voleo - uzvraca Osokin. - Cak i tada, u Zvenigorodu - a ta laz mu nekako deluje neophodno. Brz pogled i, u istom trenutku, nesto je medu njima shvaceno i prihvaceno; kao da su se oko toga slozili. - Vrlo dobro - rece ona - ali sta da radimo sada? Dosia sam ovamo zato sto nigde drugde nisam mogla da te nadem. Osokin shvata da ga je tuno traZila, medutim, gde se to temo nalazilo, ne moze da kaze. Razume da to iz nekog razloga ne mora biti jasnije izgovoreno. - Pa onda - rece ona - hoees li ostati ovde? - Ne - odgovara Osokin na svoje sopstveno iznenadenje - sasvim sigurno ne! Pobeci cemo, ja eu pobeci sa tobom. Zajedno cemo sici niz stepenice, a dok se ti budes oblacila u dvorani, ja cu obud nedji mantil i siei niz prednje stepenice. Zatim cemo uzeti kociju i odvesti se.
60

- Dobro, hajde da krenemo - rece ona, upravo kao da je sve medu njima odluceno jos pre dugo vremena. Osokin to nekako shvata i istovremeno ne razume, a vrtlog novih oceklvanja ispunjava celo njegovo bice. Iako je izuzetno prijatno osetiti tako mnogo novih stvari u isto vreme i toliko mnogo neocekivanih promena. Ponovo se nalazi nesto novo pred njim, nesto sto se jos nikada nije desilo, nesto sto zrad sjajnim bojama Izlaze do vrha stepenista i silaze niz njih. Stepeniste je dugacko i mracno i potpuno drugacije od onog koje vodi u dvoranu. - Krenuli smo pogresrurn stepenieama - rece Osokin. - Nema veze - prosapta ona nezno, - Ovo ce nas odvesti direktno napolje. - Stavlja u mraku svoju ruku oko njegovog vrata i privlaei nezno, smeseCi se, njegovu glavu ka sebi. Osokin [e svestan dodlra njenih ruku, oseca svilu i krzno na svom lieu; svestan je njenog mirisa i mekih, toplih, neznih dodira zene. Njegove ruke je grle oklevajuci. Oseca nezne, evrste grudi pod njenom haJjinom i steznikom. Bolno, slatko drhtanje, obuzima celo njegovo telo, Njegove usne su priljubljene uz njene obraze i cuje kako ubrzano dise. Njene usne pronalaze njegove. - Da li se ovo zaista dogada? - pita jedan glas u Osokinu. - Da.naravno - odgovara drugi glas. Ispunjava ga divlja radost. Cini mu se da se, u tom trenutku, odvajaju od zemlje i da lete. Iznenada, gore na stepenistu, poCinje da zvoni prodorno i neprijamo zvono i cuju se glasovi. U istom trenu Osokinovo sree preplavljuje bolan oseca]. Ona ce sada svakog trenutka nestati.
61

- Prekasno je - govori ona brzo i oslobada se iz Osokinovih ruku. Osokin takode oseca da je izgubio, da mu izmice nesto beskrajno lepo, sjajno i radosno. - Miljeni, slusa]! Morarn da idem iii ee biti prekasno. Ali, doci cu ponovo. Cekaj me, eujes li, ne zaboravi... Govori jos nesto dok spretno strcava niz stepenice, ali Osokin ne moze da je cuje, jer zvono, koje sve glasnije i glasnije zvoni, nadjacava njen gJas. Veeje van vidika Osokin zeli da potrei za njom;trudi se da vidi gde je nestala, i otvara oei. Zabac sa svojim, ka spolja izvrnutim nogama, prolazi tik pored samog njegovog kreveta, koncentrisanim izrazorn lica, masud zvonom. [utro je. Prolazi nekoliko sekundi pre nego sto Osokin dolazi k sebi. Ispunjen je srecnim drhtajem zbog poljupca, silnim besom zbog njegovog zavrsetka i radoscu zbog toga sto se dogodilo. Ono sto je doziveo nikako se ne uklapa u atmosferu spavaonlce, viku decaka i zaslepljujucu svetlost uljanih lampi. On je jasno svestan ... mirtsa, dodira ruku na svom vratu, meke kose koja mu dodiruje lice ... Sve je to jos zivo u njemu. Njegovo srce kuca vrlo brzo. Celo njegovo telo deluje kao da je oztvelo na predivan nadn i postalo sebe svesno. - Ko je ona? - prva je jasna misao koja se budi u njemu. - Rekla je da ee dod pQ_novo.Ali, kada? Zasto nisam cuo sta mi je na kraju rekla? Sta sada da radim? Bezmerno ga zalosti to sto je izgubio svoj san. Cini mu se kao da jos uvek moze da je stigne i pita ko je, odakle dolazi i sta ta tajnovitost treba da znaci.
6Z

Ako je to bilo stvarno, onda mu sve sto se dogodilo oko njega deluje tako suvisno, besmisleno, glupo i razdrazujuce. Strasno je sto dan tako podnje i sto mora da ga pretrpi. Istovremeno, tako je dobro sto se to dogodilo, iako samo u snu. To znad da se rnoze dogoditi ponovo. Sada, U daljini, svetluca nekoliko zlatnih zraka, kao da se upravo uzdize sunce. - Ali, ko je ona, odakle dolazi? - pita se iznova. Nepoznato mi je njeno lice, a ipak mi je poznato. IIi, mozda ne? Celog dana Osokin se krece kao u nekoj izmaglici, jos uvek pod uticajem sna. ZeU da zadrzi sve u secanju i da uvek nanovo doztvljava svoj san; zeli da shvati ko je nepoznata devojka. Medutim, san splasnjava, bledi, rastvara se, ali delie Ipak ostaje. Dok se Osokin, usred dana, vraca svom snu i secanje na njega uporeduje sa utiscima zivota, iznenada spoznaje, sa cudenjem, da je Zinaidina slika postala slab a i nejasna. Sada moze da je prizove u secan]e bez ikakvog bola. Juce jos je sve bilo drugaCije, [er je tada [edna [edina pomisao na Zinaidu izazivala u njemu snazan bol. Dok to spoznaje, sevnu mu na desetohiljaditi deo sekunde, doduse ne secanje, vee senka secanja, na jednu mladu devojku sa crvenom trakom na marami, kojoj je pricao 0 Zvenigorodu ... - Eto odakle joj to - govori sebi. Medutim, u istom trenutku oseca da je ponovo sve zaboravio. Ostaje samo spoznaja da se to dogodilo u vreme kada je, sve sto je bilo povezano sa Zinaidom, vee pripadalo proslesti. Mozda je i to, takode, bio san. 63

cega? A zatim, njegov razum dolazi, potpuno neocekivano, do jednog zakljucka, i on govori sebi: - To se nije dogodilo, ali ce se dogoditi, ako budem iiveo daJje. Ne shvata sasvim taj zakljucak, ali celo njegovo biee je ispunjeno zahvalnoscu prema njoj, .zato sto ga je posetila. Nakon tog poslednjeg napora koji je preduzeo, njegov razum odbija da dalje shvata. Osokin oseca da san brzo bledi i nestaje i da uskoro vise nista od njega nece ostati. Sve do veceri se u mislima vraca snu, i u vise navrata ima utisak da, u kratkim bleskovima, razume cudne stvari. - Ne posto]i bitna razlika izmedu proslosti i buducnosti - razmiSlja on - samo ih imenujemo razlicitlm redma: bilo i bite. U stvarnosti, sve je ovo bilo i bice. CeJog dana mu se skola i njegova okolina cine krajnje nestvarnim, kao da su providne senke. Ponekad se Osokinu clnl da bi sve postalo potpuno drugacije, samo kada bi mogao da utone dovoljno duboko u svoje misli, a onda se osvrnu oko sebe: mozda bi time zapoceo nastavak I1jegovogsna.

- Da, da - govori sebi i gotovo da se boji da dise. - Znad Ii to... da Ii je moguce da se to dogodilo posJe ? Ali, posle

odredeni rnisaoni tok.

jOs jednom je njegov razum u situaciji da sagleda

64

X ~ROUIRfiC
edelja. Zima. Osokin, skolarac u sivom ogrtacu sa crnom krznenom kragnorn i srebrnirn dugmicima i tamnoplavoj kapi sa srebrnim listovima Iovora, skolskim simbolom, koraca niz sokak u blizini ulice Pokrovka. Stoji na jednom cosku i gleda oko sebe. - Da, naravno - rece on. - Ovde se nalaze sve one stare kuce, isto kao i ranije. Ali, izgledale su sasvim drugacije. Iznenaden sam koliko se moze promeniti za dvanaest godina. Pa dobro, moram malo da razgledam okolinu. Nova kuca Krutickijevih jOs ne postoji, ali oni zive negde ovde 1I blizini. Oh, kada bih samo mogao da vidim Zinaidu. Ali, kako cudno, sta bih mogao da ucinim kada bih je video? Ja sam skolarac, a ona je mala devojcica. A ono sto je cudno je to sto sam tada, takode, cesto hodao moskovskim ulicama i alejama, a ponekad bas ovuda, sa osecajem da moram nekoga da sretnem, da pronadem nekoga. Medutim, nema svrhe ocajavati unapred. Bilo bi dobro videti je, ali pre svega, moram pronaci njenog brata, upoznati ga i sprijateljiti se sa njim. On bi treabalo da bude u kadetskoj vojnoj skol], ali ne znam u kojo]. To mi je potpuno

N

nestalo iz glave. Secam se da mi je mnogo pricao 0 vojnoj skoli. Sada poclnjem sve da zaboravljam. Da, naravno, moram da ga pronadem, inace jedan drugog uopste necemo sresti. Nadam se da cu, ovog puta, iei na fakultet, a ne u vojnu skolu, A, osim toga, Zinaida je vee bila u inostranstvu kada smo mi bili u vojnoj skoh. Ovog puta se, u svakom slucaju, moramo ranije sresti, - Kako je sve ovo cudnol Ponekad mi se cini da su moj raniji zivot, carobnjak i Zinaida, svi, kao 'Putovanja u Okeaniju'. Pa, videcemo. Zastaje pred jednom kucom j, eita ime na kapiji. - Ovo je kuca I sta sada? Gleda u dvoriste. - Tamo su prednja vrata; valjda tu zive. [edan dvornisnt portir koraca preko dvorista. Osokin se povleci i odlazi dalje ulicom. - Setacu se ovde po okolini - rece sebi - rnozda ee neko izaei. Bilo bi divno kada bi Kruticki izasao; odmah bih pricao sa njim. Do davola! Iznenada mi ponovo pada na pamet da [e, u to vreme bio ili u Petrogradu Hi u nekoj provicinskoj vojnoj skoli. Prokletstvo! Ako je to tacno, kako cu onda mod da pronadem Zinaidu? Osokin se ponovo spusta niz ulicu. Prestiz\l ga sanke i zastaju kod kapije Krutickih. jedna mala devojcica i dama u krznenom ogrtacu izlaze 1Z sanki. Dok dama pregovara sa kocijasem, Osokin prolazi tuda i posmatra devojcicu. - Da 1J je to Zinaida iii ne? Ne verujem, inaee bih je sigurno prepoznao. Ali, mozda to jeste ona; u svakom slucaju, ova mala devojeica lici na nju.
66

Okrece se jos jednom iza sebe. Dama u krznenom ogrtacu ga opazi i pogleda iznenadeno; Osokin crveni i hoda brze, ne gledajuCi iza sebe, - Prokletstvo! Kako glupo! Skolarac koji bulji u malu devojcicu. A ona to uopste nije. A, zasto Ii me, sarno, ta dama gledala tako iznenadeno i upitno? Kako je to apsurdno! Ljudi uvek sve shvataju tako glupavo. Kako je mogla da zna d~ sam se okrenuo? Kalwa idiotijal Ipak se pitam ko su bile? Steta S10 nisam mogao dobro da vidim damu. Mozda je to bila Zinaidina majka, rnada ne verujem. On stoji na uglu ulice. - Pa dobro, sta sada? Do sada sam se ponasao kao obican skolarac, a i ne znam sta bi, inace, trebalo da ucnim. [ednostavno je sasavo setati se gore-dole praznom sporednom ulicom, a postaje i hladno. Uz to, bilo bi neprijatno kada bi me primetili. Kasnije hi mogli da kazu: "Videli smo vas vee ranije. Stalno ste se setali nasorn ulicom gore-dole. ZaSto?" Ne, otiCi cu. Bar znam gde stanuju. Kakva steta sto Krutickog tesko mogu da pronadem, Zamice lza ugla.

Xl

MffJIDI

N

od kuce. NedeJja uvece. Osokin i njegova majka sede za stocicem za ca]. Ona eita, a on je gleda i razmislia 0 tome da ee mozda uskoro umreti. Slike njene sahrane, jednog suncanog mrazovitog dana, iskrsavaju zivo pred njim, Pri pomisli na to oseca se hladno i ocajno, boji se i strasno mu je zao nje. Osokinova majka spusta knjigu i gleda ka njemu. - [esi Ii uradio domaci zadatak, Vania? To pitanje iznenaduje Osokina. Sasvim [e zaboravio na do mace zadatke. Njegove misli su bile toliko daleko od svega sto je vezano za skolu, Majeino pitanje mu deluje mrsko i sitnieavo i 1juti gao - Oh, majko - rece on - ti uvek prieas 0 domadm zadacirna. Ima jos toliko mnogo vremena. BaS sam razmisljao 0 necern sasvim drugom. Ona se smesi - Znam da si razmisljao 0 necem drugom, medutim bice ti neprijatno kad sutra budes otisao u skolu, a nisi uradio domad zadatak. A ako uvece ostanes budan, ujutro ees biti pospan. Osokin oseca da je ona u pravu. Ali, odbija da odustane od svojih tuznih misli. One ga nekako ocaravaju, dok ga majcine 60

reCi podsecaiu na uoblcajene, svetovne svakodnevnosti. Osim toga, zeli da zaboravi da je skolarac, da postoje udzbenict, nastava i skola. On zeli da majka moze da razume njegove misli, da shvati koliko je zali, koliko je voli, i kako mu sada deluie cudno to sto je ikada mogao da se pomiri sa njenom smrcu, Oseca da joj nista ne moze red, da je sve ovo suvise fantasticno, a cak i njemu deluje kao jedan od uobicajenih dnevnih snova. Kako da joj isprica za carobniaka, svoj raniji zivot iz koga se vratio? Kako da joj prenese zasto, vee samo njena slika, u njemu izaziva samilost i bol. Rad.o bi pronasao neki put, pa makar on bio indirektan, koji bi omogucio da joj isprica sve. Medutirn, reei njegove majke ga sprecavaju da joj govori 0 tome i navode ga da misli 0 stvarima koje zeli da zaboravi. - Oh, majko - rece on - govoris uvek jedno te isto. Pa, pretpostavimo da nisam naucio svoj zadatak, pretpostavimo da ne odem u skolu: zar je to, uopste, vredno price? On se ljuti i pocinje da gubi oseca] onog drugog zivotaiz koga je posmatrao ovaj. Postaje jos teze da isprica majci sta ga pokrece; u njemu plamti bes prema njoj i zeli da joj protivrecr, iako zbog sazaljenja oseca skoro telesni bol. - Sutra necu lei u skolu - reee on. - Zasto neces? - pita majka zacudeno i uplaseno, - Oh, ne znam; boli me glava - odgovara on, koristed karakteristlcan skolaradd izgovor. - Jednostavno, zelim da ostanem kod kuce i da razmiSljam. Ne mogu tako dugo da budem medu tim idiotima. U stvari, samo zbog tih glupih kazni bih i ostao kod kuce, Ne mogu ovako dalje. Ponovo ee me zatvoriti na dye iIi tri nedelje.
69

- Cini sta zelis - rece njegova majka - ali upozoravam te, to ee tvoju situaciju u skoli uCiniti jos gorom. Ako sutra ne odes, oni ee to smatrati izazovom, ali ti moras sam da odlucis. Znas da se nikada ne mesam u tvoje stvari. Osokin zna da je majka u pravu, a to ga cini jOs besnjim, Sva ta monotona dnevna jednolicnost i neophodnost da razmislja 0 tome, odvracaiu mu paznju od njegovih tuznfh misli, cudnovatog osecaja dva zivota, od mucnog seeanja na proslost i buducnost, Ne zeU da misli na sadasnjost, zeli da pobegne od nje. - Sutra necu iei - govori iz cistesamovolje, iako u svom srcu oseca koliko je to neprijatno za njegovu majku, shvatajud da radi suprotno svim svojim odlukama da zivot nanovo uredi. - E, pa, ovo ee biti poslednji put - kaze sebi. - Sutra eu razrnisljati 0 svervu ovome. Moram jedan dan biti sam sa sobom kod knee. Skola nece pobeci. Posle ell se opet baciti na rad. Zeli ponovo da se vrati svojim mislima. - ZnaS, maiko - rece - Cini rni se da sam vee ranije ziveo na zemlji. Bila si ista kao sto si sada, a i ja sam bio isti ovakav kakav sam, i bilo je jOs mnogo drugih stvari. Cesto mislim da mogu svega da se setim i da ti isprkam. - ... A, i tada si me voleo isto tako malo kao i sada i davao sve od sebe da mi otezas zivot - kale ona. Isprva, Osokin je ne razume i gleda je iznenadeno: koliko su samo njene red bile u neskladu sa njegovim osecanjima. Zatim shvata da je povredio time sto ne radi domad zadatak i sto ne zeli da ide u skolu. Deluje mu suvisno i opterecujuce
70

da joj protisreci On oseca da je njegova majka u ovom trenutku potpuno u ovom zivotu i ne zna kako da joj saopsu oseca] iz onog drugog, Sve vise oeajava zbog njene nesposobnosti da ga razume, - los uvek prieaS 0 svemu tome maiko - rece, - Dobro, iCl eu u skolu. To izgovara sa protivljenjem, jer u svom SITU zna da nece oUeL Pomisao da ne ode u skolu je cesto toliko snazna, da je dovoljno dopustiti je na tren, pa da sve ostalo potisne na - Naravno da zelim da odes - kate ona. - Ti znas sta misle o tvojim izostancima iz skole, Zamenik direktora mi je vee rekao da te trenutno tesko trpe. - ] esu li te zvali? - Da, naravno. Osokin euti; ne zna sta da kate na to. Sasvim je jasno da bi sledeceg dana trebalo da ide u skolu; ali on ne zeli, a takode vee zna da nece otiei. Neko vreme pokusava da pronade neko izvinjenje iii opravdanje, ali je neprijatno i dosadno misliti na sve to. Brinu ga njegove sopstvene misli koje idu u jednom sasvim drugom pravcu. Zar ne postoji nadn da ih saopstl majci? Toliko je neophodno, toliko vazno da ona razume. Osokin sedi tu i gleda maiku, dok krajnie protivrecna raspolozenja vode borbu u njemu. On oseca njenu brigu i njeno zaprepascenje: a to eini da sva njegova secan]a na zivot do trenutka kada je otisao kod carobnjaka, blede i delu]u kao da su samo umisljena Njegov zivot u inostranstvu, Zinaida, siva kuca u Arbatu u kojoj je ziveo iOs skoro do pre mesec dana, sve to je sada postalo kao san. Pre svega, ne zeU da
71

stranu.

poveruje da ee mu umreti rnajka i da se seca njene sahrane. Razmisljan]e 0 tome u njenom prisustvu deluje mu kao kosmar, lzmisljen i nestvaran. On pokusava da ne misli na proslost, pokusava da je zaboravi. U svom SITU zna da se zaista dogodila, ali razmisljanje 0 tome cini da mu zivot postane potpuno napodnosljiv Tri nedelje skolskog zivota napravile su provaliju izmedu njega i Osokina ko]i je otisao kod carobnjaka A sada se ista takva provalija nalazi izmedu njega i njegove maike, Njegove misli se vrte u krug i stalno se zaustavljaju na izuzetno bolnim tackarna. - Ne verujem da majka moze tako skoro da umre - misli on dok je gleda. - Ona je jos uvek prilicno mlada. Cak i ako se onda dogodilo, zasto bi se, po svaku cenu, sada ponovilo? Ovog puta sve treba da bude drugaCije. Ako sam se vratio, onda baS sa tim ciljem. Naravno, postoje stvari koje ne zavise od mene; rnedutim, ako promenim svoj zivot, mozda cu time promeniti i njen. Sve brige ko]e je prozivela zbog mene sigurno su ostavile traga, umrIa je od bolesnog srca. Ovog puta nece biti tako, Zeleo bi, tako rado, da kale svojoj majci da ee se promeniti, da ee zbog nje raditi i promeniti svo] zivot, tako da ona moze da zivi. Zeli da poveruje da je to moguce, da ce stvarno biti tako. Pokusava da pronade neki nadn da joj saopsti to obecanie, ali ne moze da nade reci; ne zna kako da pocne. Ponor nesporazurna, koji se nalazi izmedu njega i njegove majke, mud ga, po nor koji je tesko prebroditi! Njegove misli putuju od majke do Zinaide. Sada bez ogorcenosti moze da misli na nju. Vest da ee se udati za Minskog [e nekako izgubila na snazi iii je postala sarno pretnja.
7Z

Samo dobro ostaje: susreti sa njom, voznje rekom, njihovi razgovori, veceri tokom kojih su sedeli sami jedno do drugog, njihovi snovi, cak njihove rasp rave, sve to ee se ponovo dogoditi i bice jos bolje, bez oblaka koji su ranije mraCili. On ce se pripremiti za njihov ponovni susret; nece biti u tako bespomocno] situaciji, nece je izgubiti; a majka ce ziveti. Sasvim jednostavno, ona mora da vidi Zinaidu. Oseca da ce se [edna drugoj svideti. Ova misao Osokina izuzetno intrigira, Sasvim jasno moze da zamisli kako ce Zinaidu dovesti ovamo da upozna njegovu majku. Svestan je laganog osecaia napetosti i nelagodnosti prvih nekoliko minuta, koji zatim nestaje ostavljajuCi mesto jednom predivnom osecanju uskladenosti i sigurnosti, kao da su jedna drugu poznavale ceo zivot. Osokin podnje da zamiSlja kako ce se sve dogoditi. "Kako je ona samo ljubazna majka", rect ce Zinaida gledajuCi u njega i smeseci mu se, dok je vodi kucl. "Rekao sam ti unapred", odgovorice on i srecno i nezno pritisnuti njenu ruku, koja ce odgovoriti lagano i skoro neprimetno. - Hoces Ii jos malo caja? - pita majka. Na to pitanje Osokin reaguje plahovito, piljeCi iznenadeno u nju, Na sekundu se zastidi svojih sentimentalnih snova, a zatim shvata da ih ni Ziniada ni njegova majka nece deliti sa njim. Sledeceg trenutka ponovo se Ijuti. Ni Zinaida ni njegova majka nikada nisu razumele njega iIi njegova osecanja. Zahtevale su beznacajne stvari i povrsnosti od njega, dok se on borio za to da im da najdublje od sebe,

- Da, hvala - odgovara on mehanid«, pokusavajuCi da nastavi svoj misani tok I tako prolazi veee. Majci se eini da je Osokin na neprirodno utonuo u sanjarenje, cutljiv je i povucen u sebe. Odgovara joj kratko; cesto je ne cuje, kao da sve vreme misli na nesto drugo, Oseca se pometeno i tuzno i plasi se za njega.

74

xu
PONEDELJJlli

J

utro. Pola osam je i sluzavka zove osokin.a. On se budi sa neugodnim osecajem da mora da donese odluku. - Da li da idem u skolu iii ne? - Juee nile cak ni otvorio knjige. Nikako se ne oseca sposobnim da ode nepripremljen za nastavu. Mnogo je bolje ostati jedan iii dva dana kod knee. U svom srcu je, jos juee ujutru, odluCio da danas nece oUCi, ali mora da pronade neki razlog. Kako je neprijatno to sto je rekao majci da ee iei. Dugo ostaje u krevetu umesto da ustane. Stavlja sat pored jastuka i prati kretanje kazaljki. Sluzavka viSe puta ulazi u sobu. Konacno, u pol a devet, kada je vee trebalo da bude u skoli, on tek ustaje. Besan je na samog sebe zbog toga sto je ostao kod kuce, a ipak oseca da ga nista nije moglo pokrenuti da ode u skolu, Danas zeli da razmiSlja 0 necem prijatnom; sve sto je neprijatno, tesko i naporno, neka ostane za prekosutra. Danas ee lezati u fotelji, eitati i razrnisljati.. Ali, rini mu se kao da nesto izjeda njegovo srce; ne moze da se otarasi grize savesti i osecaia uznemirenosti. - Sve je ovo pogresno - rece sebi. - Ako sam se stvarno vratio da sve promenim, zasto, onda, cinim sve po staromr Ne,
7.~

moram nepobitno da utvrdim na koji nacin i od kog trenutka sve mora da postane drugadje, Mozda je, na kraju krajeva, dobro to sto sam ostao kod kuce, Bar mogu da razmislim 0 svemu na miru. Ali,zasto se osecam tako bedno? Sada, nakon sto sam to uclnio, trebalo bi da sam radostan, inace [e, u istoj meri, neprijatno ostati ovde kao i iei u skolu. U tom trenutku shvata da ga steze pomisao na to kako da se postavi prema majci. Najgore od svega je to sto ona nece nista reci, Bilo bi mnogo jednostavnije kada bl se dogovorili i pokusali da razumeju poziciju onog drugog. U razgovoru sa njom bi mozda pronaSao nacin da joj ucini shvatJjivim ono sto on zna i sta 0 tome misli. Na nesrecu, nece biti tako. NiSta nece reci, a to je najneprijatnije od svega. Osokin se oseca nezadovoljan sobom i ceo svet mu je odvratan. - Sada se secam jednog, bas ovakvog jutra, kada nisam otisao u skolu - rece sebi. - Secam se da je to donelo mnogo problema, tako da je na kraju moj polozaj u skol! postao potpuno nepodnosljiv. Ne, sve to se mora promeniti. Danas eu poceti da radim. Poslacu po nekoga u skolu i zamoliti da mi zapise domace zadatke. Zatim moram da se suoclm sa majkom; ne mogu da ostanem ucenlk u internatu. Ona mora da sredi to da mogu da budem redovan ucenik Snaga njegove maste brzo stvara sliku kako uvece sedi sa majkom i radi domace zadatke. Prozima ga topao, prijatan oseca] i, u tom raspolozen]u, napusta sobu. Osokin doruckuie sa majkom. Ona je povredena j cuti. On se ljuti zbog toga sto ona ne shvata da je ozbiljno odludo da pocue sa radom i zato sto jos uvek pridaje znaca] tome sto
76

danas nije otisao u skolu. Duri se i cuti, Njegova majka napusta trpezarfju ne izgovorivsi ni rec. Osokin se oseca povredeno. Zeleo je toliko mnogo da joj kale, ali ona pravi bartjeru izmedu njih. Nesrecan je. Kada pomisli na skolu uvida da njegovo danasnie izostajanje nece ostati bez posledica. Sada vise nema ni najl11anji poriv da nesto ucini, ni da cita, ni da razl11islja, a jos ponajmanje da se sprema za nastavu. Neko vreme stoji pored prozora, a zatim odlucno krece prema vratima. - Otid cu u kratku setnju - rece sebi - Zatim se vracam i krecem sa ucenjem, Izuzetno mu je uzbudljivo da gleda moskovske ulice, bas sada. Kao prvo, tokom nedelje sve izgleda, sto je neuobicajeno vreme za njega, drugaCije; a drugo, sada ga bliska mesta pcdsecaju na proslost, na dogadaje iz nekog drugog vremena. Puna su cudnovatih i zbunjujucih secanja, Osokin se vraca kuCi na rucak -]edan ucitel] iz skole je bio ovde - saopstava mu sluzavka. - Razgovarao je sa gospodaricom. Bio je vrlo besan. Osokinovo srce tone duboko. - Kako sam samo mogao da zaboravim na to? - pita se. - Mora biti da je zamenik direktora poslao nekog od udteIja. Da, naravno. A, cak me nije ni nasao kod knee. Secam se, bas ovako se vee odigralo. Sada ce puceti neprilike. Pitam se, sta mu je majka rekla? Njegova majka ulazi unutra. Izgleda uznemireno. - Vanja, jedan ucitel] iz tvoje skole je bio ovde - rece ona a ja cak nisam znala ni da si Izasao, Nisam znala sta da mu kazem. Pokusala sam da izmislim nesto, rekla sam da si celu
77

noc propatio zbog zubobolje i da si verovatno onsao kod zubara, ali sve to je zvucalo prilicno nevesto. Rekao [e da odmah dodeS u skolu, cim stignes kud i da doneses potvrdu od zubara, inace ee oni sami poslati nekoga po nju. Sve mi je to tako neprijatno. Ne umem da lazem. Taj ueitelj me je saslusavac kao detektiv, pitao me je kada si otisao u krevet, kada SI se probudio, kgd kog SI zubara otisao. ZaSto me dovodiS u takvu situaciju? Sta ees sada udniti? Osokinu je zao zbog nje; oseca kaianje i stidi se, a pre svega, plaSi se cinjenice da ee se sve odigrati ponovo isto, kao da se lagano okrece tocak neke stravicne masine, tocak za koji je okovan i koji ne rnoze da zaustavi. Da, sve ovo se ranije vee dogodi10.Seca se svake, i najmanje poiedinosti: majcinih red, njenog izraza liea, zamrznutih prozora, i ne zna sta da odgovori. - Hteo sam da razgovaram sa tobom, majko - izgovara konacno, dok mu sree, istovremeno, ohuzima jeza, zato sto zna da ponavlja svoje, ranije vee izgovorene reci. - Ne mogu vise da zivlm u internatu i danas necu tei u skolu, Mora.~ da odes j da razgovaras sa direktorom. Moraju da pristanu na to da se prebacim medu redovne ucenike, Bio sam zatvoren trl vikenda i sve to vreme nismo iZaSliiz zgrade. Ucitel]! su lenji da idu u setnju sa ucenicima internata, a lose vreme im je opravdanje. Svako misli samo na sebe, a niko ne shvata da svi cine potpuno isto. Reci to direktoru. To je sramota. Ne mogu to viSe da podnosim. - Ti znas, Vanja, i sama sam uvek zelela da stanujes kod kuce - govori njegova majka - ali ti, isto tako ZllaSda ees izgubiti pravo da se skolujes 0 vladinom trosku ako viSe ne budes ucenik internata. Kasnije na to viSe neces moci da polazes 78

pravo. Pomisli na to, sta bi bilo sa tobom kada bih iznenada umrla. Rado bih zelela da tu ostanes jos godinu iii dye, kao ucenik internata. - Ne zelfm da mislim na to da ees mozda umreti - rece Osokin. - Neees. Zasto misliti 0 tome? Mofda eu ja umreti pre tebe. Ne mogu viSe da zivim u skoli, Ne mogu to da lzdrzim. Bolje je izgubiti drzavnu stipendiju. Dugo razgovaraju, a zatim njegova majka izlazi. Osokin ostaje sam. - To je strasno - rece sebi. - Zar je moguce da je carohnjak u pravu? Zar [e istina da ja bas nisra ne mogu da promenim? Do sada se sve odigralo kao satni mehanizam. Bice strasno, ali ovako ne moze da ostane. ja nisam skolarac. [a sam odrastao covek. ZaSto onda ne umem da se nosim sa zivotom i problemima jednog skolarca? To je suviSe apsurdno, Moram da se priberem, da se prisilim na rad i mislim na buducnost. Tako ce biti najbolje. Bieu dnevni ucenik, Znam, to ee biti dogovoreno. Tada ee sve biti jednostavnije. Citaeu, crtati i pisati, Kakav je moj engleski? Dugo razmiSlja. - Ne mogu da se setim mnogih stvari. ReCi cu majci da zelim da udm engleskl; kupicu neki engleski udzbenik i pravicu se da ucim iz njega; siguran sam da jos uvek umem da citam. Ali, glavna stvar je da zasrsim svo] rad u skolt. Ni za sta na svetu necu ostati jos godinu dana u istom razredu, Ako ne hudem ponavljao, to znacl da eu zavrsiti skolu. Ako predem u peti razred, to ce biti znak da sam poceo da usmeravam stvari u nekom boljem pravcu. Secarn se da sam ranije ponavljao cetvrti razred.
79

Xlll

~IVID\NO~T1 nIDlill
odinu dana kasnije, S~olska fiskulturna sala pre rucka Osokin i Sokolov stoje pored prozora i gledaju dvoriste, Osokin je sada redovan ucenlk, ali je ostao u eetvrtom razredu i Sokolov ga je sustigao. - Kakve su to nezgode izmedu tebe i Repe? - pita Sokolov. Ne razumem 0 cemu je rec. - Ah, nista posebno. To su sve idioti. Nisi bio na Casu geograflje. Eto, odgovarao sam na jedno pitanje 0 gradovima na Volgi. Poceo sam odozgo, dosao do Ninija .i rekao da je to grad u kome se Volga uliva u Oku. - Isprva nije shvatio, zatim je poskodo i povikao na mene: "Ne znas sta prieaS. Mislis gde se Oka uliva u Volgu?" "Ne", rekoh ja, "mislim tacno ono sto sam rekao, gde se Volga uliva u Oku." On je dreknuo: "Jesi Ii Iud?" "Ne", rekao sam, "uopste nisam Iud." "Sta, onda, hoees da kazes?" "Smatram da je to greska u nasem geografskom udzbeniku, jer se ne uliva Oka u Volgu, vee se Volga uliva u Oku."
1\0

- ZnaS, jednostavno je zinuo i nista nije mogao da kale! "Otkud to znas?", pitao je konacno. "Ah", rekoh mu ja, "sam sam to video. Kada se stoji na visoko] obali Oke, vidi se da se Volga, sa njene dve rayne obale uliva u Oku, koja je na tom mestu mnogo sira od Volge, a sasvim sigurno je Oka ta koja tece dalje uz visoke obale." - Potpuno je poludeo; poslao je po Gustava, zatim po Zevsa, ali Zevs nije dosao. Mislim da je jos bio na rucku. - Mogu da te izbace. - Oh, sasvim lako moguce, Ne mozes ni da zamislis koliko mi je sve ovo dojadilo. Dosadili su mi svi ovi decaci i svi ovi idioti. Sokolov sleze ramenima. - Ne shvatam te - kale on. - Hteo si da budes redovan ucenik Sada to jesi, sta hoees viSe? Sta te, do davola, briga da Ii se Oka uliva u Volgu ili Volga u Oku? Interesnies se za sve sto te se ne tiee. Iednog dana nalaze tvoj sto pun novina. Interesujemo se za politiku! Nekog drugog dana pronalaze knjige za ko]e eak ni pedagozi ne znaju gde im je pocetak, a gde kra]. BaS si izuzetno smesan! Kod kuce mozes da einiS sta hoces, ali zasro sve donositi u skolu? Ti ne radis nista od onoga sto bi trebalo da radis. Za sarno jedno leto naucio si engleski, ali iz grckog si vee dye godine bez prekida 'nedovoljan'. - Ali, zar ne shvatas? - pita Osokin. - Dosadno mi je. Za sta mi je potreban greki? Red mi, za sta? Ako mi ikada bude potreban, naucicu ga, ali zasto sada? - Sada? Da bi mogao da zavrsiS skolu i odes na fakultet rece Sokolov. - Sve vreme razmiSljas filozofski, umesto da stvari jednostavno prihvatis,
81

- Oh, previse si saosecajan. Radovacu se kada konacno preskocis jedan razred, - Necll preskoin! razred. - To cemo jos videti, - Osokin gleda Sokol ova i srneje se. Cesto je veseo jer zna sta ce se dogodlti. Prilazi im jedan pomocni uCiteJj. - Osokine, idi u veliku dvoranu, direktor zeli da razgovara sa toborn. - ZnaCi, sada su te konacno uhvatilil Do videnja! ViSe se necemo videti - smef se Sokolov. Osokin se takode smeje, ali prilicno nervozno. Ovakvi sukobi sa skolskim organirna su uvek neprijatni, a on ima dugacak regis tar grehova. Deset min uta kasnije Osokin, na ulazu u ucionicu, slucajno srece Sokolova . .- Kako to, jos si iiv? - Da, stara, dobra Repa je izgubila. Zevs je danas bio prilicno dobro raspolozen, OCigledno je dobro jeo. Kada sam mu rekao da se Volga uliva u Oku, smejao se kao krokodil i rekao da to jos nije znao i da je uvek mislio da je to Kaspijsko more. Sve u svemu, bio je vrlo blagonaklon i prilicno veseo. - Eto, moram da ostanem do pet u skoli i, naravno, to je 'poslednji put' i sve tako; sledec! put vise 'uopste nece razgovarati sa mnom' i tako dalje. - To je rekao? - Pa, da, naravno, ta debela svinja! - Znad, moras da ostanes ovde! ZnaS, prica se da ce dod opstinski skolski inspektor, Predstavice mu te kao primernog

oZ

ucenika: zna engleski, cita Sopenhauera i, toliko je vredan, da odbija da napusti skolu pre sest sati. - Onda ce sigurno dod za vreme nastave. - Ne, kazu posle nastave. - Pa, moze da ide do davola! Zvono zvoni po drugi put. UCiteJjfraneuskog ulazi unutra. Ovo je jedan od Osokinovih omiljenih cas ova. Ima povlascen poloza], jer fran ellski zna dovoljno dobro, tako da ne mora da brine za nastavu Ne mora da pazi na to sta rade i rnose da sledi svoje sopstvene misli. Franeuz ga ne zamara i samo ga povremeno proziva, zaista vrlo retko, da dode do njegovog stoia, prica sa njim nekoliko minuta na franeuskom, a zatim mu daje najbolje oeene. Francuz je jedini ucitel] koji sa njim razgovara kao sa odraslim i Osokin prema njemu, u sebi, cesto oseca zahvalnost. Kada se sretnu na ulici, Franeuz uvek stane da bi se rukovao i popricao sa njim. - jedini prlstojan covek ovde - misli Osokin i posmatra gao Osokin otvara cuvenu 'Margot', udzbenik iz franeuskog, uz koji su mnoge generacije ruskih ucenika zaboravile i ono malo francuskog sto su znale pre nego sto su krenule u skolu, i tone duboko u svoje misli. - Sve manje mi je jasno - govori sebi. - Aim sam se vratio lz nekog drugog zivota, i ako je sve sto vidim ovde stvarno, gde [e onda Zinaida i gde su svi ostali! Neki od njih su ovde, ali znad Ii to da u isto vreme zive tamo i dalje? Ako je tako, to onda znaci da ne zivimo samo u jednom vremenu i na jednom mestu, vee da istovremeno zivimo u razlicitim vrernenima i na razlidtim mestima. Vee je sama ta ideja dovoljna da izlud! coveka. Kako se moze saznati istina? Da Ii se dogodilo
113

iii ne? Kako bih mogao cia zivim bez knjiga! To je jedini nacin cia pobegnem od svojih misli. Ispod stoia otvara jednu englesku knjigu. To su Stivensonove basne. - Da, evo bajke - kaze sebi - 'The Song of Morrow'. Kako bi se mogao prevesti naslovr Pa, ionako ne mogu da pobegnem od misli, dakle, bar cu pokusati cia pronadem neki smisao u toj bajci. Osokin dugo cita i pokusava da prodre u smisao Stivensonove cudnovate price. Konacno zatvara knjigu, sedi i pilji u prazno, gotovo slobodan od misli.U toj pripoveci postoji skriveno znacenje koga je skoro svestan. Toliko mnogo cudnih i nerazumljivih secania vezano je za nju.

XlV
RfflNJI
sti posle nastave. Prazna udonica. Osokin sedi i cita dan, knjigu za stolom pored prozora. Postaje mracno. Zatvara knjigu, neko vreme gleda ispred sebe, a zatim baca pogled na sijalicu. - OCigledno ne nameravaju da mi upaie svetlo - misli on. Vrlo dobro, moracu da sedim u mraku, boze, kako je sve ovo glupol I sta, u stvari, predstavija sam zivot ako nista ne mogu da promenim? Samo je navijen sat. A sta je, onda, smisao svega? Kakvog smisla ima za moj zivot to sto sedim ovde u skoli? Naravno da ne mogu da se prisilim da budem skolarac. Naravno da se dosadujem bez [judi, bez zivota. Vezujem se za knjige da se ne bih izgllbio 1I ovoj okolini. Osecam kako 1I drustvo ovih decaka i sam postajem decak Postajem smesan u svojim sopstvenim ocima. ja sam kao covek koji je prinuden da zivi u nekoj udaljenoj provinciji, a pokusava da odrf vezu sa giavnim gradom, da ne bi i sam postao provincijaiac: pretplacen je na novine i casopise koji su za njegov provincijski zivot, u stvari, potpuno beskorisni i, cak, smesni, i rado razmislja 0 stvarima koje bi u Moskvi ili Petrogradu mozda imale smisia, a koje su, medutim, u mestu u kome

l

zivi, sasvim beznacajne. U svakom slucaju, sve je ovo prilicno smesno, Razonodim se citajuCi novine, zato sto znam sta ce se dogoditi. Steta je samo sto sam toliko mnogo zaboravio. Ispada da je carobnjak bio u pravu. Nista ne mogu da promenim i istovrerneno pocinjem mnogo da zaboravljam. Cudno je to kako neka secanja brzo nestaju iz pamcenja, Ona se mogu sacuvati samo stalnim ponavljanjem. Ako se neprestano ne ponavljaju, nestaju, Imam pravi kaleidoskop lica i dogadaja u pamceniu, ali zaboravio sam skoro sva [mena. Pokusao sam da pronadem Zinaidu, nisam uspeo. Setatt se i dalje ispred njene kuce je srnesno. Otkrio sam devoiadtu skolll 1I kojoj bi trebalo da je sada. Cekao sam tamo dye subote, ali kako da bilo koga prepoznam? Devojcice izlaze sve zajedno u gomili. Smeju se. A ja sigurno izgledam smesno dok stojim tu kao Iicejski decak, Iako su mi se dve devojCice svidele, nijedna od njih nije mogla biti Zinaida, obe su starije nego sto bi ona trebalo da bude. Kruticki nije ni u jednoj od ovdasnjih vojnih akademija. To, dakle, znad da nije u Moskvi i da mogu samo da ga sretnem u vojnoj skoli. Medutirn, do tada ee Zinaida vee biti u inostranstvu i vratiee se tek kroz sest iii sedam godina. Pa, dobro, to je neizbezno, Motam iii da [e pronadem u inotranstvu ili da cekamovde, ali ne smem da budem u istoj bezizlaznoj situaciji kada je tada budem sreo. Do tada eu mozda zavrsiti fakultet, Neeu iCi u vojnu skolu i sve ce bili sasvim drugacije. Strasno je to sto nista ne cinim da bih postigao taj cilj ... Kako se, samo, moglo desiti da sam moran da ostanem jos godinu dana u istom razredu? Izgubiti godinu dana! Jos cetiri i po godine iza ovih zidina! Ne znam, ali Cini mi se da nikada neeu biti sposoban

to da Izdrzim. Glavni problem je u tome sto sam sada izgubio svaki cilj i 5tOmi je, prosto dosadno to sto znam sve sto znam; a naigore od svega je to sto sam se tada isto tako dosadivao, ranije, dok sam bio y skoli, jer i tada sam sve znao. To je najstrasnija misao. Cini mi se da se sve ponavlja, ne sarno jednom iii dva puta, vee beskonacno, kao 'Plavi Dunav' na verglu, A [a sve znam napamet. - A, ponekad mislim upravo suprotno, da se ranlje nista nije dogodilo, da sam sve umislio, da nije postojao carobnjak, ni Zinaida, ni neki drugi zivot. Aii, odakle mi to, i mnogo drugog, ne znam. Sarno jedno od svega toga je sasvim izvesno. Cesto zelim, iz ciste dosade, da udaram glavom 0 zid!

37

XV
DO§JIDJi
sokin ustaje i koraca polumracnom ucionicom, Ievodesno. Zatim odlazi do velikih staklenih vrata koja vode do hodnika i pritiska kvaku. Vrata nisu zakljueana. - Zaboravili su da ih zaklmcaju - govori za sebe. - Zar nista ne mogu da uradim? Tako je strasno monotono. Moram da sedim ovde, jos pun sat. Cuje sum, a zatim korake koji zure niz hodnik. - Najverovatnije upravo oeekuju uzvisenog gospodina, iii je mozda vee stigao - rece sebi Osokin. Odskrinuo je vrata i gleda napolje. - Nema nikoga. Pa dobro, hajdemo u izvidnicu. Tiho izlazi u hodnik, Sve je mirno. Osokin gleda kroz staklena vrata praznih udonica, koraeajuCi dalje. Stize do biblioteke, odnosno sobe za prijem gostiju u kojoj je, u svom snu, video nepoznatu devojku. Prostorija je obasjana svetlom. U njoj nema nikoga. - Prokletvo! - rece. - Njegovo velieanstvo ee proCi ovuda. Da napisem nesto na zidu? 'Dobro doslf, VaSeVelieanstvo', sa jednom ili dye greske? To je dobra ideja. Kakva steta sto nema krede. Razmislja,

- Ali, postoji jos nesto bolje sto bih mogao da uradim. ZavlaCi ruku u dzep i vadi plave naocare, Preko puta njega, na jednoj dasci iznad vrata koja vode u veliku salu, stoji gipsani kip Cezara. - Stavicu Cezaru plave naocare. To se neminovno mora opaziti. Osokin se sun]a na vrhovima prstiju ka drugom kraju bibIioteke, uzima stolicu, penje se na nju i stavlja Cezaru naocare. Naocare su po meri i Cezar dobija ucenjacki izraz. Osokin vraca stolicu na mesto i istrcava u hodnik. Ne ieli vise da se vraea u praznu ucionicu; ieli da smisli jos nesto, Dok seta hodnikom pokusava da otvori jedna vrata od uCionice za drugim. [edna od njih nisu zakljucana. Osokin pailjivo razgIeda oko sebe, zatim ulazi unutra i opipava oko table, sve dok ne pronade komadic krede. Vraea se nazad u biblioteku i pise po zidu, tacno ispod 'zIatnih plocica' na kojima su zapisana imena najboljih u generaciji, izmenjenim rukopisom, jasnim debelim sIovima, pri cemu je svaka rec pogresno napisana: 'dobar dsli vase velicanstvo!'. Zatim crta ruzno lice sa napucenim usrima i zacudenim octma i trci nazad u svoiu ucionicu, tresuci se od smeha. ramo seda na prozorsku dasku i gleda na ulicu, gde su vee upahene sijalice. - Sta me, do davola, navodi na to da cinim sve te gluposti? - pita se. - Sada ee pokrenuti istragu i, naravno da eu im ja prvi pasti na pamet. Najgore je to sto se detaljno secam da sam ranije udmo isto ida sam zbog toga bio izbacen iz skole. Zasto sam to sada uclnio? Naravno da [e ovde dosadno, ali zato skola j' postoji. Zar ti idioti ne umeju da shvate salu? Za
09

njih sam ja obican skolarac, Naravno da ee pogoditi da sam ja to uclmo. Kada bih sarno mogao, nekako, da se zakliucam ... Odlazi do vrata i pritiska kvaku. Onda gleda na svoj sat. Treba sacekati jos pola sata. Kadabih sarno mogao da odem odavde. Koraea leva desno. Posle pet minuta ponovo zastaie kod prozora i gleda na ulicu. - Pa, naocare ne bj bile tako strasne - rece on. - Ali, pogresno napisano 'velicanstvo' i lice na zidu mi nece oprostitL To je nepostovanje, i tako dalje. Pa, naravno da eu poricati da znam bilo sta, ''fa nisam is, i konf nije moj, a ja nisam koCijaS..", ali, na nesrecu, zamenik direktora ima neki svo] . naCin da me nanjusi. Cesto nista ne ukazuje na mene, ali on jednostavno kaze: "Zovite Osokina" i to je sve. Tako ee i sada biti, cak nije ni potrebno da me zove, kada se ispostavi da sam sedeo u udonici u blizini cela prica ce biti potpuno jasna. Prokletstvo! Mozda bi bilo bolje da se vratim i izbrisem to? Ne, ne isplati se. Tako bill mogao da upadnem u jos vece teskoee. Gleda na svoj sat. - JOs petnaest minuta. Pitam se, da Ii bih mogao da zakliucam samog sebe? Ponovo odlazi do vrata i proverava bravu. Iz hodnika su se mogli cuti koraci; Osokin odskace od vrata i vraca se ponovo ka prozoru. Vreme prolazi sporo. Svakog minuta gleda na svoj sat. Konacno dolazi BubaSvaba, skolsld domar, sa svefnjem kljuceva od vrata. Dugo ceprka dok ne pronade kljue; pokusava da otkljuca vrata, klima glavom, uzima drugi kljue; na kraiu povlad vrata i ona se otvaraju.
90

- Sta Ii je ovo? - pita on. - Zar nisu bila zakljucana? - Ne, bilasu.zakljucana - odgovara Osokin. - Ti si ih otvorio prvim kljucem, - Dobro, mozes da ides - reee Bubasvaba. - Krenic mi je rekao da te pustim napoije. - Dobro Bubasvabo - rece Osokin - ovde je dvadeset kope]ki za tebe. Bubasvaba se vrlo raduje i tapse, prijateijskim udarcem, Osokina po Iedima, - Buhasvaba ce biti na mojoj strani - rece za sebe Osokin ali, cirkus uskoro podnje, znaci vreme je da spasavam svoju kozu. Trci niz stepenice i kroz fiskulturnu salu u dvoranu koja je, u iscekivanju dolaska 'njegovog velicanstva', izuzetno svetlo obasjana.

91

ledece jutro u skoli. Od trenutka kada ulazi u skolu, Osokin oseca nesto neuobicajeno u vazduhu Svi decaci stoje u grupama i sapucu, Na vrhu stepenista Osokin slueajno srece Sokolova. - Pa brate - rece Sokolov - ako si to ti ucinio, onda si to dobro udmo! Ali, ovog puta ce zavrsiti s tobom. - Na sta mislis? - 011, ne pravi se da si nevin. ZnaS vrlo dobro. - Nemam pojma - rece Osokin. - Cim sam stigao osetio sam da se nesto dogodiJo, ali sta? - Dakle, dogodilo se sledece: juce je trebalo da dode opstinski skolski inspektor. ZnaS, priea se da je vee dugo kivan na Zevsa. Stigao je posle pet sati i izgleda da je neko stavio Cezaru naocare, znas, iznad vrata u prostori]i za prijeme, ana zidu je napisao, 'vase velicanstvo je glupan', iii nesto slicno. Pa, kladim se da ti 0 tome znas viSe nego iko od nas. Izbio je skandal. Inspektor je pobesneo. Siktao je na Zevsa, rekao mu da ne moze da odrzi red 1I skoli, okrenuo se i bez reCi otisao. Sada se istrazuje. Zevs je naredio da se otpustesvi domari sa ovog sprata: Bubasvaba, koji je bio dezuran, Vasilij i Kozak. Svi 9Z

g;

oni sumnjaju na tebe. Sedeo si za to vreme sam, u [ednoj udonici, i otisao si pre dolaska inspektora. Aha! Zovu tel - Osokine kod dlrektoral Osokine! Osokine! - cuju se glasovi iz hodnika. Osokin koraca kroz gomilu skolaraca, Svi ga posmatraju znatiielino. Ide niz hodnik kroz biblioteku u kojoj se nalazi Cezarov kip, a zatim u veliku dvoranu. Na kraju velike dvorane sa portretima careva u prirodnoj velicini u teskim zlatnim ramovima, direktor Zevs, zamenik direktora Gustav Lukic i veti broj ucitelja, sede za dugim stolom prekrivenim zelenim stolnjakom. Tri domara, dva pomocna ucitel]a i Krenic zvani Repa, ucitel] koji je prethodnog dana bio dezuran, stoje u blizini. Osokin dolazi do stoia. Direktor je besan. Osokin baca pogled na domare. Dvojica od njih, pogotovo Bubasvaba, posmatraju ga nepoverljlvo i neprijateljski. Vasili, njegov licni prijatelj, pokusava da ne gleda u njega. Isprva, direktor od besa ne moze da govori i samo uzdise. Konacno opet dolazi do daha i pocin]« da prica; izbegava da gleda Osokina u lice. Osokin oseca da je Zevs vrlo nezadovoljan sobom zato sto se juce smejao dok je slusao pricu 0 Volgi i Oki. -jest Ii juee posle nastave bio do pet sati zatvoren II jednoj lIeionici? - Da - rece Osokin. - Da li si napustao prostoriju? - Ne. - Da li si bio II biblioteci? - Ne. 93

- Lazes, bitango! - Direktorovo lice postaje potpuno erveno i on udara pesnieom 0 sto, Osokin crveni i prilazi mu za korak. Njihove oCi se srecu. Opasan izraz je sevnuo na Osokinovom lieu i direktor skrece pogled. Osokin zeli da mu dovikne nesto grubo i da ga uvredi da bi mu vratio za njegov llvredljiv govor i sve sto je pretrpeo u skoli, za svu dosadu i nerazumevanje; medutim, glas ga izdaje, donja usna mu podrhtava, i nekoliko sekundi je nesposoban da kaZe bilo sta Direktor ponovo dolazi do daha i govori Osokinu, ne gledajuCi ga: - Ko je bio u sluzbi? - Ivanov - rece zamenik direktora, i paznja se usmerava ka Bubasvabi. - Da Ii si zakljuCao vrata od udonice u kojoj je sedeo Osokin - pita direktor. - Ne mogu da kazem ko ih je zakljucao. Bio sam u basti rece Bubasvaba. - Kada sam se vratio da ih otkljucam, nisu bila zakllucana. Mora da ih je sam ctkljucao. Bubasvaba gleda Osokina sa mrznjom, Taj pogled izaziva u Osokinu neprijatan oseca], On zali Bubasvabu i druga dva coveka, ali mu se gadi pri pomisli da je ikada mogao da se sali i razg,ovara prijateljski sa njim. - Sta hoces time da kazes: 'sam ih je otkljucao? - pita direktor. - Sigurno je obio bravu, vasa preuzvisenostt Dosao sam da ih otvorim i nijedan kljue nije odgovarao. Povukao sam vrata
94

i otvorila su se.]a mu kazem: 'Nisi zakllucan Osokine?', a on odgovara: 'Da, zakljucan sam. Nemoj nista da kaies', i daje mi dvadeset kopejki. Evo! Znojed se od napetosti, Bubasvaba stavlja ruku u dzep i izvlaci novcic od dvadeset kopejki. Svako prvo gleda novicic, a zatim Osokina. Osokinu se gadi, ali mu je i zabavno. Shvata da taj novCic od dvadeset kopejki najviSe govori protiv njega. I mada on zna da se dogodilo sasvim drugad]e, oseca da bi svaki prigovor bio uzaludan. SuviSe dobro su mu poznata pravila skolaraca da bi ucinio tako nesto. Dozvoljeno je pokusati dokazati svoju nevinost sluzeci se, u tu svrhu, i lazima ukoliko je neophodno, ali sarno ako uspeh izgleda rnoguc i ako se moze postid da tuzilac ispadne glup. Ako takva mogucnost ne postoji, skolaracki kodeks casti zahteva stoicko cutanje, bez obzira da Ii [e optuzba pravedna iii nepravedna. Istovremno, Osokin oseca rastud poriv da se nasmeje, Iznenada shvata koliko je daleko od svega toga. Postaje svestan da je odrastao covek; ima utisak da se ovdasnja zhivanja ne dogadaju njemu. Njegovo uzbudenje potpuno nestaje i on sada posmatra dogadaje kao hladni posmatrac. - Da It [e brava zaista pokvarena? - pita direktor svog zamenika - Brava ne radi - rece ovaj - mora da je nesto gurnuto u nju, - Dosta! - rece direktor. Nanovo uzdise, sekundu, dye. - Pa dobra - kaze konacno Osokinu. - Mozes da vezbas svoje talente negde drugde. Mi ovde nemamo nikakav posao za obijace brava, lazove i barabe.
9.\)

- Ovi ljud! mogu da ostanu - govori sa strane zamenik direktora. - Oni ne moraju da ispaStaju zbogtoga ... - Mislim da nas je ovde dovoijno za odrZavanje sastanka saveta - govori i gleda oko sebe. Zatim se okrece ka jednom pomocnom udtelju, - Odvedite ga u sobu za prijeme i sacekajte tamo sa njim. Kada posaliem po vas, dovescete ga ovamo. Osokin odlazi sa pomocnim uciteljem koga zovu Violina u sobu za prijeme. U prolazu vidi kako Buhasvaba jos uvek stoji sa novcicem od dvadeset kopejki u otvorenoj saci, i oseca se toliko veselo da samo uz napor moze da se uzdrZi od smeha Ulaze u sobu za prijeme, sede i cekaju. Osokinov mozak je nekako osamucen, i on ne zeU da razmislja ni 0 cemu. Posle pet ili deset minuta drugi pomocni udtelj, mali covek sa crvenom bradom, poznat kao 'prorok Jlija', otvara vrata od velike dvorane i klimanjem giavom daje Violini znak Ulaze u veliku saiu. Direktor uzima sa stoia veliki komad papira koji izgleda kao zvanlcm dokument, nakaSlja se dva puta, a onda glasno prodta, ne gledaiud Osokina. - Na osnovu odluke saveta udtelja, ucenik cetvrtog razreda, Ivan Osokin, iskliucuje se iz Druge moskovske gimnazije, sa ocenom iz vladanja, trojkom. Direktor stavlja list na sto, zatim ustaje, odlazi sa vaznim izrazom do pulta i vadi svesku za izvestaje. Osokin shvata da je za njega ovde sve gotovo. Na trenutak ga ponovo obuzima bes zbog glupaka koji odlucuiu 0 njegovoj buducnosi], ali kao odgovor na to kroz njega prostruja hladan osecai da se ranije sve dogodilo na isti nadn, On osec a kako
96

u tom osecaju nestaje. On nije! On ne postoji! Nesto se dogada oko njega, ali ne u njemu; zato je sve ovo, potpuno i apsoIutno, za njega beznacajno, Ne moze ga dotad snaZnije, nego bilo koji dogadaj iz rimske istorije. Svi ti Ijudi, direktor, zamenik direktora, Bubasvaba, misle da se sve ovo, zaista, dogada sada! Ne shvataju da se sve vee dogodiIo i da stoga nfsta ne postoji. Osokin ne moze sebi da objasni zasto to znaci da sada ne postoji, ako se ranije odigralo. Oseca da je to tako i da ga se nista vise ne tice.

97

Vll ~KOl~MBOlNlOUI mmUlffNTfi
iO!ina dodiruje Osokinovo rame i oni izlaze iz sale. - Sta ce sada biti sa mnom? - pita Osokin Iskezeno. - Da Ii mogu da idem kuCi? - Ne - odgovara pornocni ucitel], - Zvacemo tvoju majku i ona ce dod po tebe. Prolazi sa Osokinom kroz sve hodnike i preko stepenista do skoiske medicinske ambulante. Medicinska ambulanta se sastoji od tri male sobe koje se nalaze u prizemlju, sa sopstvenim ulazom iz dvorista Dva decaka iz prvog razreda su tu, odeveni u plave spavacice i jedan mladic sa naocarima iz sedmog razreda koji se Osokinu ne dopada. Decaci pretpostavljaju da ima sifilis i on provodi skoro sve vreme u ambulanti. Pomocni ucitel] napusta Osokina i odlazi. Osokin sedi pored prozora i gleda na ulicu. Oseca] ravnodusnosti prema sebi i svemu ostalom na svetu, nestaje. Oseca se kao skolarac na koga se upravo izdrao direktor, skolarac koji tek sto [e tzbacen iz skole. - Sta je sa tobom Osokine? - pita decak sa naocarima 90

V

- Oh, nista posebno - odgovara Osokin i okrece se na drugu stranu. Decak ostaje stojeci neko vreme pored njega, ocigledno ne zna sta da kaze; zatim odlazi u drugu sobu. Vreme sporo prolazi. Decaci iz prvog razreda igraju domine u drugoj sobi. Osokin sedi tu i gleda kroz prozor. Osec~ se tako bedno da se cak plaSi da razmislja, - Sta to znaci? - pita sebe. - Znam da je bilo neophodno da zavrsim skolu, tako da bih mogao da radim sve sto pozelim. Ali sta je, iz svega toga, proisteklo? JOs jednom jedno te isto. Sada znam da sam tada, isto ovako, sedeo na prozoru i razmisljao isto sto misltm u ovom trenutku. Tu sam gde sam, izbacen iz skole. Dakle, to znad da se sve ponavlja, bez promene, Zastose onda vracati? To znaci da nikada, na uobicajen nadn, necu pohadati fakultet. jadna majka! Zelela je to toliko zarko. Kako je grozno uciniti joj to. Njeno srce nije toliko snazno. Sada ce je dovesti ovamo i pricati joj sve moguce strahote 0 meni; a ona ce misliti da mi je zivot unisten, U svakom slucaju, ovo ovde ce joj prilicno tesko pasti, Radicu za upis na fakultet. Ne moram po svaku cenu da idem u vojnu skolu, Ali sada, sada je tako strasno. Jadna majka, ti idioti ce je izmuciti do smrti. Ono sto ne razumem je: zasto sam ja to uciruo; jer, vrlo dobro se secam cele price sa naocarima iCezarom. Ako sam do kraja iskren prema sebi, onda je jasno da sam}nao sve, od pocetka do kraja; znao sam da cu biti uhvacen. Cak sam znao da ce me optuziti za obijanje brave, a ipak, ucimo sam potpuno isto sto i pre. Zasto sam, do davola, zeleo da se igram sa Cezarom i opstinskim inspektorom? Najcudnije je to sto sam, takode i tsnije, onog drugog puta, sve znao, i da sam kasnije sedeo tu j optuzivao
99

samog sebe zbog toga sto sam ucinio sve to, uprkos cinjenici da sam znao unapred sta ce iz toga proiziei. Sta ce se dogoditi sledecer Da li je moguce da ee se i da/je sve odigravati onako kao sto je bilo ranije? Ne, to bi bilo strasnol Ne mogu da poverujem u to. Moram da pronadem nesto za sta mogu da se uhvatim. Ovako ne moze da ide dalje. Ne smem da se prepustim ovakvim mislima. Da, sve je strasno, vrlo strasno, ali na kraju mora postojati izlaz. OCigledno u skoli niSta nisam mogao da promenim. Najverovatnije je sve vee unapred bilo pokvareno. Ovde su mi ruke bile vezane, ali sada eu biti slobodan. Radicu, studiracu, Tako je, na kraju krajeva, mnogo bolje. Kod kuce eu se mnogo brze spremiti za upis. Za dye godine mogu da budem na fakultetu. Sarno moram da ubedim majku da ne treba da bude razocarana Moram da joj objasnim da je skola za mene bila sarno prepreka, Zato je, u osnovi, sve najbolje moguce. Sarno na praznom papiru mogu da pocnem da pisem sra god pozehrn. Osokinu, koji nepomicno sedi pored prozora, pocin]e da biva hladno i da bude gladan. Iznad se mogu cuti sumovi - Druga pauza - razmislja Osokin. Zatim sumovi nestaju; odgledno je pocela nastava. Vreme se razvlacl neverovatno sporo. Najzad, u ambulantu donose rucak Trpezarijski nadzornik koji je doneo jelo caska sa strazarem ambulante. Decak sa naocanma iz sedmog razreda odlazi do njih i Osokin moze da cUje kako razgovaraju 0 njemu. Preplavljuje ga talas besa i gadenja prema svtrna njima. Dosta mu je toga da sedi tu; dosaduje se i smrzava, zeli da jede i pusi, Medutim, istovremeno zeli da ovo ovde traje sto duze, da mu majka ne bi dosla suvise skoro.
100

Rucak je zavrsen. Moze se cuti klepatanje tanjira. Odnose se posluzavnici. Gore se ponovo cuju zvuci. Velika pauza Vreme se beskonacno rasteze, Na kraju je ponovo sve mirno. Osokin pocinje da se nada da rnu majka nece dod. To ee sve uCiniti Iaksim. U tom slucaiu bi bio sa jednim pomocnlm uciteljem poslat kuci, - Ali, pokusacu da izadem posle cetvrtog casa sa redovnim ucenicima - misli on. - Vratarima je, naravno, receno da me ne puste nepolje, ali mozda eu mod da se provucem. Osokin odlazi u susednu sobu. Nadzornik nije tu. Bilo bi moguce izaCi,sarno treba sacekati neku pauzu. Ponovo seda pored prozora. Sada ne oseca ni najmanju zelju da razmislja 0 skol! i izbacivanju. Njegovemisli se okrecu drugim, mnogo prijatnijim stvarima. Osokin misli na leto, kako ee kupiti pusku i kako ee pucati. Iskrsavaju scene, jedna za drugom, pred njegovim odma; jezero okruzeno sumom, livada sa srebrnim brezama ... Zatim baca pogled oko sebe i skoro je razveseljen time sto je svoje iskliucen]« iz skole prihvatio tako mirno. - Mislim dasam zaista znao da ce se to dogoditi i zato nisam iznenaden - rece on sebi. Konacno, kada je Osokin to najmanje ocekivao, u susednoj sobi lupise vrata i jedan pomoeni ucitel] ulazi sa njegovom majkom. Decaci iz prvog razreda stoje na vratima iposmatra[u ih znatizelino. Onaj debeli internatski ucenik otvara svoja vrata i takode gleda znatizeljno, Osokin vidi da je njegova majka dubokozabrinuta i srce mu staje. Mil', koji mu je jos pros log trena godio, sada mu deluje kao bezosecajna sebicnost, Njegovplan 0 maturiranju
101

lzbaeen je iz skole, On zna sta to znad za njegovu majku. - Zbog cega sve ovo, Vanja? - pita ona. On nista ne odgovara, vee gleda sarno u pomocnog llcitelja. - Zasto me pitaS pred ovim majmunom? Sta da kaZem? pita se u sebi. Ali, u stvarnosti, izgieda kao da euti zato sto se stidi. - Haidemo - rece on giasno. - Sve eu ti Isprtcat; Sve je bilo sasvim drugacije! Napustaju ambulantu i koracaju kroz hodnik i kroz praznu fiskulturnu salu do dvorane. Osokin oseca da, uprkos svemu, volt skolu, i da mu je zao sto odlazi i sto se vise nikada nece vratiti. Glupa je i razdrazujuda spoznaja da je iskljucen. On vidi da mu je majka vrlo potistena i oseca se prilicno neprijatno. Njegova majka je nervozna. Dugo vremena ne moze da pronade svoje rukavice. Trazi novcanik i daje vrataru suvise veliku napojnicu. Osokin je jako hli i istovremeno je uznemiren zbog njenog dolaska. Bilo bi mnogo bolje da je prepustila njemu da sam izade odavde. Idu preko ulice. . - Sta radis, Vanja? - pita ona. - ZaSto me izlaZes takvom ponitenju, i sta cinis samom sebi? - Glas joj otkazuje. Osokin oseca da ce ona uskoro poceH da place. Hajdemo kud, majko - rece on. - Tamo eu ti sve ispricati. - Zcli da doda da ee sve biti u redu, medutim, nakon jednog pogleda na majdno lice, euti.
v v-

i fakulretu se raspada i ne ostaje nista osim gole j ruzne istine.

10Z

Ulaze u sanke i odlaze. Na putu do kuce Osokin nlsta ne govori i g\eda u majku samo povremeno. Ona takode cuti. Nesto bih zeleo da znam - misli Osokin. - Zasto sam postupao kao sto sam postupao, S obzttom na to da sam tacno znao sta ce se dogoditi? Zasto nisam postupio drugacije? A, ako to nisam mogao, zasto mi se, onda, tako cesto Cini da sve, u potpunosti, zavisi od mene? Razrnislja napregnuto. -Kada zmija gleda zeea, on verovatno razmislja poput mene - rece on sebi. - ZaSto ne bezi? Potpuno je slobodan i zna sta ce se dogoditi; zmija ce ga progutati ako ne pobegene, zeli da pobegne, ali umesto toga, zmija mu se sve vise i vise priblizava. U svakom trenutku, dok mu se priblihva zmijina celjust, on se, najverovatnije, pita, zasto to cini. I zaista, glavna stvar je: zasto zee to cini kada sve vreme tacno zna kako ce zavrsiti? Mozda misli da jos uvek postoji mogucnost za bekstvo. Znaci Ii sve to da moram da priznam da sam pobeden? Ne, nisam pobeden, Sada cu pokusati da pronadem Zinaidu! U meduvremenu, Osokin se navikao na to da posmatra sopstvene misli i da gleda sebe sa strane, i sumnja u to da cc 'pokusaj da pronade Zinaidu' biti samo izgovor da ne ostane kuci, a to, drugim recima, znaCi, ne raditi nista, tako da, na kraju, nece blti nista od njegovih lepih namera. Oseca duboko gadenje nad samim sobom. Da je Osokin sam, lako bi mogao da se razonodi tako sto bi sanjario 0 necern prijatnom. Medutim, majcino prisustvo je ziva opomena i zivi prekor koji ga sve vreme primorava da vidi kakav je njegov zivot zaista i kakvi su rezultati svih njegovih dobrih namera. Istovremeno je vrIo umoran od toga da
o o

103

razmisljania u tako malim razmerama kakve je sebi neminovno nametnuo, i njegove misli putuju dalje, u nekom prijatnijem pravcu ... Ne ostaje rado dugo u neprijatnom raspoloten]u,

104

XVlll RODRQCE
sokin i njegova majka stizu kuci i odlaze u njenu sobu. - Dobro, sta sve ovo znaci? - pita ona. - Kakavu si bravu obio i kakve si straSl!e stvari jos cinio? Direktor je govorio 0 tebi kao 0 zlodncu, Cak nisu hteli ni da mi dozvole da te ispisem iz skole na sopstveni zahtev kako bi imao pravo da se upises u neku drugu. Kako sada stoje stvari, to nije moguce, zato sto si iskljucen na osnovu odluke skolskog saveta. - Brise svojom maramicom oci. - Ne znam sta da ucinis. - Sve su to gluposti, majko - rece Osokin. - Ostavlien sam posle nastave u jednoj udonici; cak nije bilo ni svetla i bilo rni je uzasno dosadno. Ti, jednostavno, ne mozes da zamislis koliko je tamo bilo dosadno. Proverio sam vrata, i nisu bila zakljucana. MoZdaje brava zaista bila pokvarena, to ne znam. Krenuo sam hodnikom i dosao do cekaonice, znaS, tamo gde je velika biblioteka. Juce su ocekival! opsttnskog inspektora. Zatim ... - Osokin prekida pricu - vidis, tamo stoji Cezarov kip. Dakle, stavio sarno mu plave naocare, - Kakveplave naocare? - jednostavno, obicne naocare. jednom sam ih kupio kod Suharevka. Ne znam zasto. Dakle, stavio sam Cezaru te
10))

O

naocare, Izgledao je stravicno smesno, bas kao neki nemacki profesor. A zatim sam napisao kredom na zidu: 'Dobrodosli, vaSe velicanstvo 1', sa pet gresaka. - 1, to je sve? - To je sve. Da, i nacrtao sam ruzno lice na zidu. Osokinova majka zeli da se smeje, ali se istovremeno oseca obeshrabreno. Ono, cega se najvise plasila, dogodilo se. Vanja ce ostati bez obrazovanja. Buducnost izgleda tako mracno, A dogodilo se tako neocekivano, U poslednje vreme joj se einilo da se bolje prilagodio u skol]. Ljuti se na njega, ali je jos vise zaprepascena skolskim autoritetima. Gleda svog sina. Stalno razmislia 0 necemu, a oCigledno je da je i p.jemu vrlo tesko. Zbog njega je duboko porisrena i povredena. Zali njega i sve njihove unistene nade. Medutim, i ona zeli da veruje II svetJiju buducnost, U svakom slueaju, nije uradio niSta lose, mozda nesto glupo, ali nista zaista strasno. Za tako nesto nije sposoban, u to ie uverena. Pri toj pomisli, veliki teret pada sa nje. - Sta ces sada da radis? - pita ona. - 011, majko - rece Osokin - sve ce sada bili mnogo bolje. Prlpremacu se za upis i otiCi mnogo ranije na fakultet nego sto bih to uCinio kada bih isao u skofu, Videla si kako sam naucio engleski: sa drugim stvarima ce biti isto tako. Videces. U skoli sam samo gubio vrerne! Osokinova majka se ponovo rastuzuje, - Bice ti potreban tutor koji ce ti pomagati - reee ona. Osokin se trze. To je rekla ranije, istim glasom, sa istom nesigurnoscu i bespomocno. Taeno se seca - Radicn majko, sigurno - rece on. - Oprosti mi zbog onoga sto se dogodilo. Radicu vee, videces.
106

XlX
TJlNJE~Rff
samnaest meseci kasnije. Osokinova majka je umrla. On zivi sa ujakom, bogatim zemljoposednikom, u jednoj veliko] seoskoj kud u centralnoj Rusi]i, Veranda je okrenuta ka vrtu. Dugacak put oivicen Iipama. Osokin se seta, sa cizmama do kolena, belom kapom i kozackim bicem koji mu visi iz ruke, po verandi, cekajuci na svog konja. - Spolja posmatrano, sve ide dobro - govori sebi dok zastaje i gleda vrt - ali sve vreme sam zbog necega potisten, Ne mogu da se pornirim sa miSlju da je majka mrtva. Ne mogu i ne zeltm, Proslo je sest meseci, a meni se cini kao da je bilo juce. Znam da eu uvek osecati isto. I znam da je sve moja greska, Majka se razbolela ubrzo nakon sto sam izbacen iz skole, i posle toga se nikada nije sasvim oporavila. Znam to. A najgore je to sto sam sve znao unapred. Stoji i razmislja. - Da Ii je sve sto je povezano sa carobniakom bilo samo san iii ne, ne znam - kale sebi - ali, za mene buducnost cesto ima specifican ukus proslosti Znam da se sve sto ce se dogoditi, vee ranije odigralo, i zato nisam zainteresovan za buducnost,
107

Znam da mi nije namenila nista, osim zamki i zabiuda. Cini rni se da ih unapred sve vidim, medutim, sada, kada je majka mrtva, to ne igra viSe nikakvu ulogu. Cak viSe ni sebi ne zelim dobro. Ponovo koraca po verandi tamo-amo. - Ovde se osecam pomalo neprijatno - rece on i pogleda oko sebe. - Ujak je dobar covek i vidim da ml je naklonjen, ali nemam poverenja u buduenost Osecam da ce medu nama biti problema. Stalno sam na oprezu, stalno nesto ocekujem. Zbog tog loseg predosecaia i ko zna zbog cega jOs, msta ne radim. Pre otprilike osamnaest meseci napustio sam skolu, i jos uvek razmisljam 0 tome da pocnem da radim. Za to vreme sam prodtao mnogo knjiga; naucio italijanski da mogu da ciram Dantea, izueio sam mnogo iz matematike; latinski i grckt, rnedutim, mislirn da grcki uopste ne umem da eitam. Ne mogu da se prisilim da konacno pocnem. Moracu da polczim ispit u nekoj novojezicko] skoli. Cak je ito, zbog nekih sitnica, strasno tesko. Nastavni plan podrazumeva toliko dosadnog i suvisnog: teologiia, geograflia i drugo; a sa tim ispitom, bez iatinskog i grckog, necu mod da odem na fakultet. Meautim, ako polozlm jedan ispit, znam da ce mi ujak omoguCiti da studirarn u inostranstvu. Ali, trenutno se prema svemu odnosim tako ravnodusno, da gotovo ne znam da Ii to zelim ili ne. Ianjeska, sticenica i domadca Osokinovog ujaka iziazi na verandu. Ona je lepa, odrasla devojka, ruski tip lepotice, sa teskim kikama, ruzieastim obrazima i velikim tamnim octma. Ima nesto viSe od dvadeset godina. Bila je u nekoj devojacko] skoli u jednom provincijskom gradu, rado nosi
1011

Sign up to vote on this title
UsefulNot useful