Антологија

СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ

Антологија
СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ

Светолик П. Ранковић

СЕОСКА УЧИТЕЉИЦА

„Антологија српске књижевности“ је пројекат дигитализације класичних дела српске
књижевности Учитељског факултета Универзитета у Београду и компаније Microsoft®
Није дозвољено комерцијално копирање и дистрибуирање овог издања дела. Носиоци пројекта не
преузимају одговорност за могуће грешке.
Ово дигитално издање дозвољава уписивање коментара, додавање или брисање делова текста.
Носиоци пројекта не одговарају за преправке и дистрибуцију измењених дела. Оригинално издање
дела налази се на Веб сајту www.ask.rs.
2009.

Антологија
СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ

Светолик П. Ранковић

СЕОСКА УЧИТЕЉИЦА
Садржај
I......................................................................................................................................................3
II......................................................................................................................................................9
III...................................................................................................................................................12
IV..................................................................................................................................................18
V...................................................................................................................................................24
VI..................................................................................................................................................32
VII.................................................................................................................................................44
VIII................................................................................................................................................51
IX..................................................................................................................................................57
Х...................................................................................................................................................62
XI..................................................................................................................................................68
XII.................................................................................................................................................76
XIII................................................................................................................................................83
XIV................................................................................................................................................87
XV.................................................................................................................................................96
XVI..............................................................................................................................................103
XVII.............................................................................................................................................112
XVIII............................................................................................................................................116
XIX..............................................................................................................................................120
XX...............................................................................................................................................125
XXI..............................................................................................................................................137
XXII.............................................................................................................................................141
XXIII............................................................................................................................................147

АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ СЕОСКА УЧИТЕЉИЦА СЕОСКА УЧИТЕЉИЦА 1 .

АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ СЕОСКА УЧИТЕЉИЦА 2 .

цео му стас беше неприродно накривљен у страну. но већином стоје под обореним капцима.. допираху до колена. Сав је ваздух њом испуњен. извади из џепа прљаву мараму и обриса њоме ознојено чело. па онда баци на земљу неку вунену струку са својих леђа и седе на њу. панталоне и капут. Овако уморан. под којим ћеш наћи довољно хладовине и одмора. али пришавши близу. па из ње бије и трепери она врела измаглица. Тек тада опази чобане. По брезама. Чобанчад. која живи више маштом но разумом. стајаше он посматрајући село. које се. дуго гоњене. прхнуше и попадаше на оближње дрвеће. Још из далека. Путник се још једаред обазре на село. које ретко. Тело му беше несразмерно развијено : руке дугачке.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ I P рижегло јесење сунце. па само дахћу. гледају човека право. дави и гуши својом врелом невидљивом прашином.. Трава се осушила. скиде с главе прашњави шешир с опуштеним ободом. Цело лице му имађаше израз заплашене. окићено воћњацима. понамештале се дугорепе свраке и по нека врана. познаћете да је то нешто необично. изгледаће вам његова необичност веома чудновата. дугих спљоштених образа. видевши путника у варошком оделу. затворене боје. са кога падаху крупне капље зноја. пружило по другој коси. ну ипак се окреће око себе бојажљиво. уморене звери. стадоше. И они се зачудише необичну изгледу његову. што води од железничке станице к општини орловичкој. што се виђа обично усред лета. опустиле крила. висока и отегнута чела. стаде у хлад под једном брезом. Путом. отвориле кљунове. црне густо обрасле браде. врло ретко. улазећи у плућа. и она вас. Путник стаде. Он подиже главу и махну руком на њих: СЕОСКА УЧИТЕЉИЦА 3 . Беше то човек од својих двадесет и пет и шест година. Једва чекаш да у гледаш на ливади какав моћни грм с разбацаним далеко у страну гранама. креће се тромо и уморно један путник. обучен у неке прљаве. Свраке закрешташе. са црним широким пругама озго на ниже. црножутих страшљивих очију. а својом ширином допире до ливада. која се од половине на ниже преливаше у затвореножуту боју. што су крај пута отомбољиле своје танке и необично дуге прутасте гранчице. Ено га. а кад вам се приближи. ноге кратке са наврнутим стопалама унутра. по целој његовој фигури. која се одједном нашла међу својима. који га пажљиво посматраху. пођоше к њему. Пажљив посматрач опазиће из очију му праву сањалачку душу.

па се бојажљиво уклонише на ливаду. — Је ли ово Орловица? — Јесте. Путник распита дечка још о многим другим стварима. — Има ли који ђак међу вама? — Еве.. путник се диже и пожури к школи. пружише деца прст на једнога. да одређују учитељици квартирину. кад би и учитељица становала у школи. ђаче. рече он ђаку. корачајући лагано и несигурно својим кратким ногама.. да би застао школски одбор на окупу. Деца се зачудише. »Учитељица нема стана у школској згради«. Опет се неки засмејаше.. Чувши то.. које су га интересовале. овамо. а један довикну: — Бијеш ли ти ђаке? — Бијем неваљалце.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ — Еј. а добру децу волим. да су одборници са кметом данас код школе. криви путник приказати као учитељ. — Жив био. понављаше он детиње речи. али тек осећаше. — Да ли је школа далеко одавде? Дете се обрте к селу. — Оди. незгодно: сами обоје !« После стаде да мисли о школском одбору И осети да га обу зима његова обична бојажљивост. да ће им се овај прљави.. господине. Његов озбиљан одговор увери децу да је то доиста учитељ. понеко се засмеја гласно. пошто она нема стана у школској згради. Би му то непријатно. Видело се да су све друго очекивала. ви’ш она. одговори учитељ и скрену очи на ђака. он не помишљаше ни на шта друго. пружи руку на једну од ближих зграда и рече: — Ено је. море... да би му много пријатније било. само не то. он се намршти и убрза кораке. одите овамо! Деца се згледаше. »Овако. ја сам учитељ. оди. овај. с високим оџаком. СЕОСКА УЧИТЕЉИЦА 4 . који му прилажаше. Он и сам не зна зашто му баш ма мисао застаде у глави. тако сазнаде да је новопостављена учитељица већ приспела.. заклонивши главу за леђа другарева. који му приђе руци.

.. Учитељ се окрете и прелетевши оком сва лица климну главом и промрмља: — Како сте?. Њему заклецаше ноге..АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ »Кад ће ме то једном проћи! уздахну он. отеже и збуни се изненађена девојка. Срећом наиђе на њега неко момче. — Шко. учитељ.. — Школа! рече момче као чудећи се што овакав путник пита за школу. дакле...... И ја сам овде постављена.. Знате ми смо председник. Али знам да ћу задрхтати кад их угледам. Љубица Петровићева.. Беше већ ушао у село. која се. скиде шешир и не гледећи је промрмља врло брзо: — Гојко Савић. Одједаред залаја једно псето и искочи из дворишта. али они ћутаху док им се путник не приближи. с којим дочекујемо сваког непознатог намерника. они испред школе поиздизаше главе. па добро нам дош’жо.. — А. »Какво ли је ово чудо ?« као да се питаху њихова лица. господине. стаде да баца погледе у страну и. њихова лица постајаху све зачуђенија. издизаше мало у страну од сеоског пута. ни сам не зна како.... неколико сељака и мало подаље.. — Ене. чим опази радознала женска лица која га посматраху.. Ви сте. које растера псе и приђе му с оним обичним изразом лица. једно лепо одевено женско чељаде. Он. Сад право из школе« помисли он и подиже напред своје велике сањиве очи. и што им се овај више примицаше.. Учитељ промрмља нешто у себи. Ево је. сиромах. док се мало свикнем на људе. Шта су они. па гледаше да не изгуби из вида школу. осврћући се око себе бојажљиво. Путник га не саслуша даље. па треће и око уморна учитеља подиже се читав урнебес. прилазећи учитељу и пружајући му руку.. школа где је? промуца учитељ оборених очију. на једној клупи. а сад већ заборави и на своју главу. Шта имам да се ту. право на ову капију. а ово нам је школски одбор. на високој столици. — Е. за њим појури друго. што је личило на звук: СЕОСКА УЧИТЕЉИЦА 5 .. зар то нови учитељ! викну неко иза њихових леђа. но окрете право вратницама и отворивши их уђе у школско двориште. приђе лепој младој девојци. рече један крупан дежмекаст сељак. Само да не буде она ту. па после ћемо лако . Пред школом сеђаху..« »Рекоше да је много лепа и млада. брате. Чим се гост појави на вратницама.. обични сељаци!. и онако беше збуњен.. са својим високим димњаком.

простићете. Вазда је одевен као да ће на сабор. а то је већ значило да ће се ћутање прекинути. Ћата прихвати. посади се на њу уморно и стаде брисати знојаво лице. тек нек се штогод каже. Он је господин-Драгољубу. развуче му се брк у страну и он зачуђено махне главом и у себи прошапће: »Часни је СЕОСКА УЧИТЕЉИЦА 6 . сама видиш да нас околности зближују«. коју он није ни сакривао.. Његов поглед као да говораше: »Ето ти. који држаше високу столицу и чекаше ред да се поздрави са учитељем. веселије. спреман за ове појаве. онако из учтивости. Учитељ се рукова са одборницима и таман да се измакне. све готовио. Прилазећи учитељу. ја. који се жели што боље препоручити. Само.. над којима је накривљен црн мекан шешир. Ћата опет хтеде нешто рећи. жутих завијених брчића. Прво се усуди да је погледа. привремени учитељ и управитељ школе орловичке. али се некако при руковању запетља. јер мало пре то није смео учинити. разви и прочита гласно објаву. на лицу овога сељака опазила се жива радост. којом се Гојко Савић. знате — ћата. — Ово ви је вамилијаз. беху то црне сјајне очи. Најзад се кмет почеша иза уха. јесте понели какву објавицу са собом? рече кмет и лице му доби неки полузваничан. носи чешће ципеле и куповни штап. Онаких очију он још не виде... који не ради теже послове. Кмет се искашља. ове живе очи говоре друкчије. намршти се и пружи руку. а живи боље од сељака. И кад цело лице добије притворан скроман израз. пуши дуван господски на муштиклу »од пене«.. Опет се продужи разговор. као сваки нови познаник. извади из капута једну хартију и пружи је кмету. што оде сад од нас. За председником се диже један танак сувоњав младић. па се ћутећи врати на своје место. зелених очију.. ђаволастије. пола учтив израз. да би ма шта радио. Сви гледаху учитеља. продужи брисати се и онамо где је све било суво. Чим се Гојко представио као учитељ.. он претходно скрену учитељичин поглед на себе.. осмехну се на њу весело и учтиво. Учитељ баци струку на столицу.. из којих вечито бије живи огањ. Сви опет поседаше и настаде кратко ћутање. Учитељ. — Ехе.. а председник му сврну пажњу на једног сувоњавог чичицу. Затим пружи руку учитељу и таман да проговори (беше већ развукао усне у ироничан осмех). И кад какав свенуо старац погледа у ове чудне очи. дођосте и ви.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ — А-а-а. које се другима врло ретко дешавају.. а може ви и кувати. Учитељ још више обори главу. упућује на своју дужност. Подиже очи на њу и — прође га пријатна језа свега. Цело његово држање одаваше обичног сеоског левенту. па стаде мислити како би јој проговорио коју реч. а председник продужи: — Ово је општинско зло. да се не ћути. а он. а одборници му понајлак помагаху. Учитељ опази да му другарица непрестано ћути..

Дације су велике. а ми нити смо те тражили нити нам требаш. Грехота је да она глоби наше село. па се врати са одлучним захтевом: да се њему одреди накнада у десет. подавише нас. а лице веома развијено. стаде кмет извијати слатко и речито.. па зар онда и ви да ми не платите ништа? Ја имам по закону право на добро озидане две собе. Гојко се сусрете са њеним јасним светлим погледом и обори очи. што је подигнут у дворишту школском. због чега не силажаше са њега сталан израз грубости. господине. — Нека те плаћа. одбор удари у претњу. претње. Али свему има краја. па кад то не поможе. рече му она. Стас јој беше лепо развијен.. Отпоче се право вашарско погађање. најпре молбом и лепим. те свега шест. Она је погодила собу код овог Јанка за четири динара месечно. све се то просу пред ово двоје јадника. кујну. али сад заборави све. Глава јој беше обрасла густом црном косом. — Ама чекај.. Нема се откуд. продужи један одборник. примао накнаду у десет динара месечно за стан и башту. Е али ревизор летос договори се са пређашњим одбором — а ми смо.. Клетве.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ убио!«. ми почели да се погађамо са учитељицом за квартирину. подрум и дан орања земље . Настаде прави лом. кад ми и ’нако нисмо тражили два учитеља. Како нам је досад могао један отаљавати !. али је она сама кварила његов изглед својим вечито погуреним леђима. Пређашњи је учитељ. од скора изабрани — па тако. саопшти Гојку да ни он нема стана. која је дошла пре три дана и упознала се са главним околностима.. што му се дала прилика да јој ма шта рекне.. господине. — Молим вас. знаш. а учитељици двадесет динара месечно. Ви ми то набавите. који дођоше да заложе сву своју снагу за добро и напредак орловичке омладине. — Тако је.. прекиде га учитељица. господине. Баш је био у памети склопио целу реченицу којом је мислио да јој се обрати. договорише се да се сутра изврши СЕОСКА УЧИТЕЉИЦА 7 . али он ипак не уништаваше општи утисак примамљивости. па богме по мало и псовке. онако кроз зубе. узвикну један одборник. кошчато. Чудим се како ћемо и толико спечалити. Гојко оде те разгледа свој нови стан... убрза обрадован учитељ.. — Сиротиња смо. па ја вам не тражим ни паре. Председник прекиде ћутање: — Па ето. Наредише да учитељица прима дванаест динара месечно а учитељ четрдесет динара одсеком на годину. а ми јој дајемо још по два динара. Заведоше решења у протокол. брате. тако је. могла сам ја може бити наћи стан и џабе. ко те је тражио и поставио. Тада учитељица. па и овој погодби. него ће морати становати у једном собичку. па се стаде нервозно окретати око себе.

. Зубе ти лолама! А гле. објашњаваше нешто учитељу: — Немој ти њима. али се он сувише ревносно занео око својих ствари. па се одборници разиђоше. братићу мој !. братићу!. низ длаку: они ће тебе ома’ зубима. Него ти њима први покажи зубе.. да заспиш к’о јање.. СЕОСКА УЧИТЕЉИЦА 8 .. немаш душека! Ништа. наћи ће чича Стојан сенца... Чича Стојан. Баш тада уђоше у двориште кола са учитељевим стварима. скидајући ствари с кола. братићу. Јес’. Учитељица застаде у недоумици: ваљало је прозборити још коју реч са новим другом. мирише кâ душа. Је с’ вид’о нашу учитељку како је жустра!. Тако је то. те и она оде.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ упис нових ученика у први разред.. школски послужитељ..

Али он. Али опет ваљда ће Бог помоћи. — Не могу сви људи бити фини и углађени: неком је Бог дао памет... што их је она усрећила својим доласком.. гле: умало је не одјурише. мислила да ће и њу та судбина стићи одмах прве године. и људи су били меки. па онај криви... а богме и да потражи своју срећу. а неком.. послушни. ето. те му одговори доста опоро: — Не знам шта ви говорите.. како се је то све сјајно замишљало!. све се то радовало. па још привремени !. да га пусти на таку близину к себи. али види се није суђено. рече она иронично. управо све у целом срезу. ни звали«. Ваш нови учитељ. које је сновала још у школској клупи. Нисам ја ни прва ни последња на овом путу... зализану главу.. све су за учитељима. како је она замишљала свога нежењена колегу. ново друство. доставе. враћајући се своме стану. па сад дошла овде. ух. све је сматрало за највећу срећу на кога се она осмехне. место памети. да не буде оцу на терету... имаћу муке. »Нисмо те. Та она је одрасла у сиротињи: отац јој у једном оближњем селу шпекулише. »Ако ми се још и овај наврзе на главу.. Буд је такав. он јој бар неће бити на сметњи... добри. само да је он друкчији« Тако мислећи стиже у свој стан. воће и све друго што има доста муштерија у вароши а не захтева велики капитал. Тако се с муком школовала у Београду. али се сетила очевих савета: да је ћата велика сила у општини и да треба увек са њим лепо поступати. викну неко иза њених леђа. А оно. Ту ми нико не поможе: одмах ће појурити у министарство тужбе. веле.. — Честитам.. Хај-хај да горка хлеба!. све би друго лако. Беше СЕОСКА УЧИТЕЉИЦА 9 ... А. све се то пред њом угибало. а још више јој паде тешко. Она је сад разумела о коме ћата говори. Толике учитељице удате. не прикривајући своју мисао. што се овај простак подсмева њеном другу. види се да ће бити мекши од воска: она ће моћи поступати по својој вољи. — Ехе.. Па како лепо живе! И она је. али одмах помисли: неће ли бити и незгодно и опасно.... па убрза кораке те ћата поче изостајати. купује од њих коже јагњеће.. продаје сељанима со и опанке. жестока посла ! Младић и по! Она се осврте и спази ћату где јој се примиче..АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ II »А како сам га ја замишљала !« говораше учитељица у себи. И село јој је у тим сновима изгледало друкчије. Боже мој. не би јој тешко падале остале незгоде. светлије. вуну. Али не мари. Знате већ шта може мислити здраво и весело шеснаестогодишње девојче.. госпођице. Разочарана је у свима својим претпоставкама и надама. Би јој врло непријатно: она је већ опазила неке његове значајне погледе и хтела је одмах удаљити га сасвим од себе. »Па он бар да је друкчији!«.... да је онакав.

. — Ја имам хлеба. И овде смањују додатке. — Хм. онако би се липсало од глади.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ то проста сеоска кућа са једном великом собом и »кућом«. Чича изиђе весео. Даће ваљад’ и сад тако. а по неки пут баци оштру »примедбу« на данашњи догађај... па се клацка. побојте се Бога !« Те ти они. па изиђе да справи себи што за вечеру. братићу мој.. исти посао. сто.. Четири банке за целу годину! И то су људи. па треба лепо да се одмори.. Тако је то. наћи ћу те ја.. па обуче једну шарену сеоску сукњу. А ви’ш ова се даска извитоперила. досад смо куповали од Смиљке. . да живи човек са дванаест динара месечно. по седам за грош. Али ето и она зло прође.. лолчине једне. чича једнако објашњава сваки свој покрет. Знам да ће од народа покупити свих дванаест. Па шта ћемо кад ти ноћас. тако је то. коју су укућани звали оџаклија. да ми ноћас жуљиш господина. братићу. простро преко њега поњаву. уме добро да говори. девојка се скиде. Сад кад би ти умео. Како ће. наћи ће чича иверчицу. трнићу.. Само не знам шта би. А Гојко посматраше како се чича Стојан превија око његове постеље. а према великој соби беше преграђена једна мања. како је лепо разредио меко миришљаво сено. — Можеш ли спремити што за вечеру ? прекиде му учитељ дуги монолог. Чек-чек... једна плетена столица. каже.. па ће подметнути.. Хе мој братићу.. Чим уђе у собу. а Гојко се спусти и леже на своју нову постељу. Јок! Уморан човек. боцнеш тако мога господина. и ако у њој не беше оџака. ако чича Стојан не види добро. »И овде оно исто! Иста запрега. па ћемо вечерати. на леђа метну јелече. па исти и људи. братићу. Срећа те држава даје плату. вели им он.. Радећи то. мора тако да иде. па купи и спреми. штогод хоћеш. али им он није дао ни опепелити: зубат беше. ти си се ту згунторила. Ову оџаклију заузела је Љубица и већ уредила у њој свој скромни намештај : ногаре са новом сеоском постељом — шареницама и губером. а ти набави које јаје. — Ево ти грош. »Шта ви ту. — Е. може он рукама да те напипа... нећемо тако. чим опазе да је човек мекши. — За вечеру? Како не. а није баш тако мека. да не жуљи ноћу господина... па сад тапка рукама озго и гледа неће ли се наћи какав трн или дебља стабљика. братићу!. мучите овог јадног старца.« СЕОСКА УЧИТЕЉИЦА 10 . ковчег са рубинама. Не мари. нећемо тако.. као за господин Драгољуба. братићу мој!... кад смо бачени на милост овим безјацима!.. путовао цео дан. на прозору беле платнене завесе. Бадава. Е... могло би се још пô рубље искамчити.. па одмах за очи.. донео сам са стварима. Хе. лепо мени попеше на четири рубље.. братићу мој !. на дувару обешена цела гардероба и покривена чистим застирачем.

положио практични испит. Ето.. Па за прво време ја не бих што друго ни очекивао . Ал’ опет.. како ћу рећи. док једва даде још једно. у другом.. Он беше сав. у сјајнијем положају.... бре.. са целом својом душом. А овако. и само још да ми би издржати учитељски испит. тако учисмо у психологији. али . па дивота! Ал’ ето !. Врата шкрипнуше. а ја — четири гимназије.« »А после. кад она и не мисли на мене... луда жено. нервозно трзаше. заједно с брком. као да привлаче кога. веома далеко. знам ја: да ја нисам само привремени. кад би се залегла љубав. братићу мој. баш ми је тешко.. Како ме је гледала. шта ја све око ње.. ни колико имам ђака.. то сам баш добро видео. и држи. ћорав или сакат. што сав свет о њој говори.. свршио сам више од ње: она из основне школе право у инштитут. Да ли је спремљено све што треба за отварање првог разреда ?.. па ја и она — муж и жена!. она права љубав. Море.. па гледам ко је срећнији од мене! Хе.. зар не би баш она могла навикнути на мене! Навика је велика чињеница.« И мисли његове одоше далеко. као да сам.... — Ехе... каже она. вели она.. да ви’ш како би облетала. целу учитељску школу. Дуго је времена прошло тако. Тако добисмо осам за грош!.. руке се расклапаху и склапаху. па за шест година готова.. лепшем свету. па да си још толики.. очи му се засвет лише радосним сјајем. СЕОСКА УЧИТЕЉИЦА 11 . Море даћеш ми.. Како ли ће она. Смркло се одавно. ни какве су учионице.. Смиљка! Јок.. и повуци и потегни. Ах. Гојко скочи. Разуме се већ: ја сам постао сталан.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ »Још ништа не видех. горња усна се. кажем ја њој: даћеш ти мени. који потпуно одговараше његовим најтајнијим жељама и помислима. Боже мој.. што је песници певају.... па макар се сву ноћ вукли по кући. Не дам ти. Он поче да се смеши.

. — Види се да ми нисмо за село: треба са њима бити друкчији. Ко се не сећа с каквим је осећањем ишао први пут на своју нову дужност! .... кипи и тражи где да излије своју сувишну снагу.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ III Учитељица се журно приближаваше школи. а ти у себи узвикујеш: Камо рад? Дај да се ради!. у школи немају ништа: у првом разреду ни табле... Гојко се усуди да је погледа. Улазећи у школско двориште. — Цртајте на табли. као да је у неком послу. ни метарских мера. — То већ и онако морам. што огреја благом подмлађеном светлошћу. — Код мене ни мапе. пун силе и одушевљења.. Учинило јој се да се одоцнила. почео је немирно тумарати. душа оживе новим животом. рече она и зацену се од смеха.. и тек кад је ну спазио. Колико је ту помешано милине са неком полусмешном збиљом и важношћу.. одједном постајеш господин.. кад није боље. Отуд толика воља за радом. Друкчије и не бива: право из школске клупе. Бујна младост ври. испод родитељског и школског туторства. Срце јој беше препуно милине и неке јаке младачке жудње за радом. Међутим Гојко је досад спокојно шетао по трави. и ако тек беше сунце огрејало. срце куца јаче и веселије. настави она.. без целе — Ми ћемо замислити да смо међу дивљацима. као и ово сунце. поједине округе.. мапе. ни рачунаљке. Тхе. јер осети на себи њен ватрени поглед. и смешећи се поздрави га: — Добро јутро! Како у новом стану? — Добро јутро желим. па ћемо се домишљати од сваке руке. живот. Она помисли да се то и он жури за послом.. као да су стари познаници. Љубица опази како се Гојко нешто устумарао пред својом кућицом. ни стола. са оним истим сјајним идеалним мислима. али се одмах трже и обори очи. који има под својим туторством многе младе душе. али опет не иде то тако. Она му приђе слободно. просто ништа. — Видећете. ни слика. којима се највише бавила у школи. Нестаде јучерањих себичних мисли. Груди се надимају од жудње. Али ми је најгоре за мапу: не знам како ћу без ње. СЕОСКА УЧИТЕЉИЦА 12 ... Данас је ишла са чистом и ведром душом..

— Ха-ха-ха. До године ћу имати право да се јавим на практични испит. ово је сад четврта. а кметови спремили педесет ђака. болест ме смела. раскламитала. СЕОСКА УЧИТЕЉИЦА 13 . свака се искривила. не одговара захтевима хигијене ни науке. те сте још привремени? Гојко поцрвене и најволео би да могаше тог часа у земљу пропасти.. Љубица седе на предњу клупу и одмах се разлеже шкрипање.. — Нисте ваљад’ испит положили. Ух. те не допираше унутра довољно светлости. Оде да купи што за ручак. па ми ћемо овде лепо и весело живети !« помисли он. али рђаво окренута. мрачно. кад почнемо рад.. али ипак одговори: — Три године. а и по осталим селима.. рече она и диже се са клупе. — Охо. Скамије старе. па и он развуче уста у широк весео смех. — Јесте ли одавно учитељ? запита она и погледа га некако ђаволасто жмиркајући. као да свали с плећа велики терет. — Ваша је много светлија и веселија. може и више. хајдемо сад тамо. Соба беше пространа. незгодно!. прво у Гојкову учионицу... — Где вам је чича Стојан? обрте она разговор. због кога је и иначе трпео доста. имаћете добру музику на предавању. — Знам. Неће моћи сви стати. одговори он и предахну. — Јесте. Уђоше у школу.... после неће моћи... Како вам се чини? — Смешан чича. У такој соби не мили ми се никакав рад. Треба власт да их научи. — Стаће. Без силе не иде. Погледа је и би му веома по вољи њено весело насмејано лице... Не знам само да ли ће моћи радити. видевши да му то пада тешко. али то не ваља . рађене још пре двадесет пет година. насмеја се Гојко гласно. — Јесте ли гледали учионице? Колицна је моја... — Јест. — Ширет велики.. у Орловици. Он смотри тај поглед па се још више збуни.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ Гојка обузе пријатна топлина: Мило му што она сама везује своју судбину за његову. али не смеде исказати своју мисао гласно. још немају ни појма о хигијени. »О.. одговори он и насмеја се.. Сад му беше најтегобнији тај положај. пуцкање суве даске.

кмете Ћиро. намршти се и превуче руком преко дуга чела. уздахну дубоко. старом кмету. Љубица иђаше напред поскакујући. поред прозора промакне по неки старији ђак. погрбљен. уђоше у мању. Тек по неки слободнији одвојио се уз старе ђаке и слуша шта они говоре о новом учитељу. одговори му председник.. Свако се приљубило уз оца или мајку. Људи почеше долазити. па да ми њега узмете. Пред школом се зачу разговор. и ви људи! Прошлог љета пустисте ми ово дете да ме надгледа овако старог и да ме што послуша. уведе једног вижљастог заплашеног дечка. Ево учитељице. После пола часа заседе цео школски одбор у школи и поче да уписује нове ђаке. па кроз плач прошушка: — Ово ми је унуче једина потпора. а сад га опет тражите. он запише у уписницу име и презиме детиње и друго што треба. рече кмет и махну руком на Стојана. који звераше по соби као дивљаче. — Помаже ви Бог! поздрави се старац. — Дете нек остане. Не грешите се. те нам натоварио на врат два учитеља. као да му откидају парчета жива тела. Шта је то. рече један одборник. Кад кмет сврши преговоре с родитељем дечјим. Старац се узврпољи. светлу. разгледа потписе разних ревизора и кад наиђе на по неку слабу оцену. а сад нам треба нових педесет. досад се уписивало сваке године само по десетину нових ђака. Гојко непрестано преврће уписницу. који му допираше до саме браде. видим. један одборник уписа своје дете и затим чича Стојан стаде да позива једног по једног родитеља унутра. лепо окречену собицу. а кад отвори врата од своје учионице насмеја се весело и стаде певуцкати неку песмицу. Љубица приђе к столу и наже се Гојку: СЕОСКА УЧИТЕЉИЦА 14 . замагљених очију. — Носи ти. Уђе један сед старац. па она тражи ђаке.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ Изиђоше обоје и прошавши кроз велики простран ходник. У ходнику и дворишту пуно људи и жена и свако држи за руку по једног малишана.. а ти чича иди кући. као да се плаше какве велике напасти. за то пешкеш твом синовцу. као да одгони какву напаст од себе. Председник прво уписа свога сина и једног синовца. безуб. тако мора да буде. Он је то запео да просвети наше село. па ни мрднути даље. људи ! — Таки је закон. па опет стане да преврће. која ће бити предмет њена рада и старања. чича Вуксане. па се нису ни узимала деца из инокосних кућа. то су ми и очи и руке. А Љубица се наслопила на прозор па посматра децу. Вуксане. скинувши капу и наслонивши се обема рукама на дугачак штап.

кад нас је водио у поље. Беше јој жао ових глупих ширета — жена. гледајући је право у очи. шапну му она. СЕОСКА УЧИТЕЉИЦА 15 .. опколише је жене са децом.. — Ето. она ипак плане и испољи јасно своју простачку грубост. Гледаћемо. да заметне шалу и смех. шта хоће ове жене ?. јер она не познаваше њихово стање ни намере. Толико се кидала због те своје зле особине. која јој сметаше и као девојци. али осети да јој њена урођена грубост неће то допустити. Пролазећи кроз ходник. пријатељски. Хтеде се понашати са њима другарски. али ето.. а већ у толико више као васпитачици. Знала је начин којим се то најбоље постиже и идући међу децу мислила је одмах почети игру. Неке се заклињу да им је то дете једина мушка глава и свечар у кући. Она им одговори пријатељски: — Ваши људи тамо уписују. одговори јој он.. јер су инокосне... а ви гледајте ту: ако наиђе какво кретенасто. вина и тако. који оставише игру и окупише се око ње. а није нас нарочито учио. — Што лажеш. он само у школи. Да ли ја то добро чујем! Па овде готово сви доводе децу под морање. да се зближи са њима... »Шта је то. желела је да се упозна са том дечицом.. пријатне речи. — Играте се. да их окупи око себе... смишљала је како ће да викне децу. децо!.. Љубица је мислила да почне са њима коју игру. о чему се тако лепо говори у народним пословицама ?. кад смо оно ишли ? — То је ’нако.. видите како то иде. Је ли то та српска жудња ва просветом. одговори један смелији дечак — Зар не знате лончића? — То је за оне из првог разреда. Она ступи међу гомилицу ђака.... за »другим очима«. Јаднице !«. Она поцрвене и збуни се. прекиде овога други малишан: зар нисмо са њим сиграли мете на Вилиној Коси.. Она изиђе у двориште. јарца.. бре. — Је ли вас учио пређашњи господин коју игру? — Јок.. немојте га уписивати.. Шта сте се то играли? — Крпигуза. крпигуза. они вас знају најбоље... на милостиве. па им нема ко помагати у раду..АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ — Ја изиђох мало међу децу... а жене почеше запевати: стадоше богорадити да им испише дете.. Паштила се да се навикне на лепо опхођење. али чим стаде у дворишту. а ми ’вако... па њих и молите. јер она разгледаше уписницу. али при најмањој неповољности.

она би их све одједном изгрлила и ижљубила.. па прво лизну прст језиком и превуче њим преко табле. »Кудгод се окренеш... Нека. где беше гомилица новоуписаних малишана. Она се опет врати женама. која су пре две године требала бити уписана. потом се насмеши и гле дајући опет у таблу. тек да имају и први разред. Таман рекох: да ми буде од помоћи. Али ипак мораде себи признати. она сама не зна откуд то дође: тек одједном је подузе хладовина и учини јој се да нема смисла сад то почињати. која је некад била сва црна. Ако си сањао да те буве пецају. »Међутим има доста места где сами сељани моле за нова одељења и сами радо доводе децу у школу. стојећи пред прљавом испрскалом школском таблом. запита је: — Како вам се допадају нови ђаци? — Дивљаци. а она продужи гледати на прозор. Па што је овде овако ?« Приђе јој Гојко. па се свет научио тако.. СЕОСКА УЧИТЕЉИЦА 16 . стаде га правдати његова мати. има времена и за то. Одједном је обузе милина гледајући ову нејаку децу. Рећи ће јој се да хоће нарочито да се покаже пред људима. мокрим крпама. — Дивљачно је. а не за онолике ђаке. која се поверавају њеној бризи.. па је таман стигао за послугу. свуд се школа сматра као некаква робија или војачина.. Кмет зовну Гојка. Она се намршти и грубо проговори: — Што бежиш? Нећу те појести. да је највише охлади одговор оног дечка. али су је деца. братићу? рече узгред једном малишану. јер то му је најстарији. — Шта ли си сањао ноћас. биће батина. вичући узгред на несташну децу. Али шта је ово те нико не доводи децу од своје воље ? — Научени су. која му пореметише досадањи мир и усамљеност. који рече да су лончићи за малу децу. тако изрибала. госпођо. Она помилова по глави неке слободније ђачиће. Није ни излазило међу људе.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ нешто јој охлади намеру. До сад су учитељи уписивали само по десетину нових. тако јој постадоше блиски и драги ови мали дивљачићи. за којим се врши упис и слушајући преклињања једног млађег човека и молбе да му се дете не узима у школу. а сад уписујемо и ону децу. много. Тако је то. кад она остане сама са својим малишанима. Као да нису досад видели човека. у току дуго година. »Све једно исто«. то сам слушала.. До године ће бити лакше. Љубица се окрете и разгледавши по дворишту уђе у школу. да се црнило ви ђаше само по крајевима. а оно. братићу мој !. један се измаче испод нене руке и стаде се плашљиво прибијати уз матер.. помисли она пролалазећи поред стола. И ту се ти надај повољном успеху у раду !« мишљаше она. Чича Стојан нешто тумараше по дворишту.

АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ Упис се већ завршује. деци се наређује да сутра дођу сви у школу. које се морају одмах набавити. СЕОСКА УЧИТЕЉИЦА 17 . Гојко и Љубица се договорише да после подне прегледају са кметом учионице и да саставе списак свију потребних ствари.

кад се њега школске ствари нимало не тичу. да и не гледа у њему каквог конкурента пред Љубицом. мука је са тим прирезом: свет нема а овамо треба. а у самој ствари: да мало напари очи на лепој учитељици. па рачунај са њима колико год хоћеш. као бајати зачуђен. кмета. а неки остају цели. па треба прегледати и записати све што је потребно да се набави. — Зашто нисте израдили сто и таблу. — Код ње је нова школа. Тако ће бити и с вашом квартирином. Боже! Лако ћемо. обузело га некакво нерасположење. а зна да школски одбор има деловођу — њега. Гојко иђаше напред. — Прво запишите рачунаљку. сек’о прутиће. чим је угледао Богосава. Знате. кад сте радили скамије? запита Љубица — Израђено је то све. рече кмет.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ IV — Прво ћемо код госпођице. гледајући окречене дуварове. па их пуно наређа по асталу. — Прирез није био покупљен. без ње не могу ништа радити. а шта му је то ? пита је кмет. Са њима је он једнако рачунао. али тек му је криво кадгод га види. — Здравља. — Богме ја хоћу да ми се тачно квартирина издаје.. који је дошао с кметом да му помогне саставити списак. — Бог с тобом. Гојка. како он рече.. рече ћата Богосав. а ви набављајте откуд знате. Нисмо могли све одједном да дигнемо. — Рачунаља.. намрштен и узнемирен. уплете се Богосав. — Господин Драгољуб је. Љубица му објасни. а требаће ми кроз месец дана. рече Љубица одсечно и мало поцрвене од љутње. СЕОСКА УЧИТЕЉИЦА 18 . допуни га Богосав. што ће нам то! Кажи ти ђацима нек ти донесу по торбицу ораја (сад се баш крљуштају и много су лепи за јело). рече и колико ће коштати.. Он га чак сматра за толико проста и неотесана. рече кмет. Неки му се ломе. сутра ће се донети. а нарочито кад стане да се увија око учитељице. Чуди му се: шта ће он овде. лако ћемо за то. госпођо.

смејући се у себи и чудећи се смелости овог девојчета. — Сиротиња смо. велиш. Беше поцрвенео од срамоте.. списак потребних ства. па пређоше код Гојка. Гојко превалио своје велике сањиве очи. Зашто се плећете у оно што не разумете и што није ваш посао!. — А ви затворите школу... ко би онда смео жив изићи капетану пред очи! Тако редом разгледаше све шта би као требало набавити за први разред. — Ја. шта ћете ви овде.. па не зна куд ће очи. ал’ она плану и прекиде га: — Молим вас. а какве то? — Курјака. ко сте ви ?. За његову мапу опет беше доста говора... Јок... лисице.. Море довије се човек у нужди. Ипак он покушаваше не би ли се То Могло и ове године проћи без мапе. Хо. настави кмет и засмеја се слатко.. знаш ли онога ономлањског. госпођо. А у ону највећу учитељка купи павлаку од козе... мој брате. Шта ће ти контраве! . знамо ми шта школи треба. знате. а шта је сувишно.. стаде кмет увијати полуиронично.. Највише га је у том уверењу држала ова околност: — Како је господин Драгољуб целе године радио без мапе. па нек вам затвори обадве школе. допуни га ћата. то ми нећемо!. да му је »левизор« због мапе начинио »премедбу« и да му је капетан строго наредио да још летос мапу набави. па к’о живо звере!. обрте се он учитељици и заусти нешто да каже. Узе од мене велике кромпире (а беху ми родили и раскрупњали се за причу) па наређа на штап ко врапце. »’Натема је.. и ако кмет признаде. још како! — Мени није невоља да се тако довијам. па испушта једну по једну у извор и тамо пропадну. дао сам му пун џак. одсече се Љубица.. а ви’ш овај не уме ни да обели !« Не може народ да издржи оволике терете.. Светислава. шта ће ти онолика цимента ? Гледам у брезовичкој школи вамилијаз све са њима за’ита воду са извора. — Та није код нас школа од јуче. замуца изненађен и застиђен кицош.. ствари да саставим. Јавите министру да не можете издржавати школски прирез. па опет добио петицу! И за децималне мере он нађе згодан одговор: — Море.. да ти донесем каквих хоћеш кожа.. — Слике. па не може да се начуди.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ — Море. Знате. помисли он... — Е.. Од мене ће на испиту да се захтева сто чуда. а ја од вас захтевам све школске потребе. а Љубица оштро одговори : СЕОСКА УЧИТЕЉИЦА 19 . моја госпођо..

прâво мушко ! Она ће и за чичу извући још пô рубље.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ — Школски одбор има свога деловођу. Једва изиђоше и дахнуше слободно. Кажем ја вама: по зубима лоле. — Ух. па да ви’ш како ће да врте репом. рече весео Гојко. тако! Јес’ видео. Кмет и ћата одоше. по стаблу и трави испод њега. који се приближаваше шетачима. Јуче вас у мало не исцепаше.. чим учитељица изиђе из школе. братићу. — Молим опростите. господине?. свуда. Јадно његово рањено срце!. по коме лежаше ситна. огромним облаком прашине. кад пси салетеше јадника са свију страна. Али тамо далеко пред њима виђаше се други. дебеле прашине. — Хе.... стаде се увлачити у нос. Гојку се разведри лице. дочека је весело и са живим одобравањем: — Тако. која се према сунцу преливаше у неко црвенило. Осећа се задах прашине. Наједаред сокак се прегради густим. помешан са сточним изметом. која је у густим слојевима попадала по лишћу. — Хајдемо да се прођемо мало.. стаде муцати пренеражен ћато.... ’нако. уши им заглухнуше од блејања оваца. Море.. Они прођоше кроз сеоски сокак. Па као прави каваљер фијукну прутом кроз ваздух и смешећи се рече: — Да понесемо оружје.. братићу. знате. одговори му она и зацену се од смеха. Хоће. по лицу. Чича Стојан.. био сам збуњен. Ја. Бог ти дао. што стајаше прислоњен уз дувар. погнутих глава до земље. а поред њихових ногу сноваху ошишане. Густа сура прашина.. по зрелу воћу. а мене сама зове у друштво«. стаде падати за врат. јер се уверио да га мрзе орловички пси.. сите и добре овце. проћи ћемо. а ви у школи немате никаква посла.. а он се само обрће и баца ногама у страну. Још ми глава ври од данашњих догађаја. истуцана.. Одједном их поклопи облак. — Ништа. а учитељи остадоше још у школи. оно је било изненада. Ја гледам кроз тарабу како не умете да се браните. и ако носи штап у руци.. СЕОСКА УЧИТЕЉИЦА 20 ... сећајући се јучерашњег призора. — Јесте. у коју упадаху ноге до чланака.. са највећим задовољством узе он један лесковак. славе ми!. који је био на десетом небу од радости: »изгрдила је ћату. на главу. обрте се Љубица Гојку. лака прашина. чудећи се белају што их снађе. непровидним.. На првом љубавном кораку мораде наићи на овако унижење. стаде их штипати за очи. Около дрвеће бели се и тамни од суре. у уши. како ћемо сад? викну Љубица. Зли су им пси.

сија се и прелива под јасним небесним сводом. као оно свемоћни дух. наднео над овим китњастим пространством. — О. И све то што се пружа пред очима наших до шљака обасјало је румено сунце последњим зрацима свога заласка. па се испеше на хум.. оној бескрајној вечној истини. да. петлова и друге живине која се спрема за легало. па тежи некуд даље и више.. Поглед са хума на село и околину беше чаробан. прснула је ватрена светлост по том недогледном пространству и обојила га чудним. или се извио танахни јаблан.. те све трепери. И кроз то једноставно зеленило црвене се кровови кућа. па га. који су умотани у све гушћу таму. беле се на њима димњаци. подигла танка пробојна измаглица. све се то спојило у један самобитни. трепери шаренило по градинама са поврћем.. а из те сниске зелене густине издвојио се поносно у висину по неки брест.. зачуђени пред овим ретким призором.. што су се понегде подигли. задише својом величанственом бескрајном вечношћу. па се према сунцу преливају и светле неком љубичастом бојом. како је дивно! узвикну Љубица после дужег ћутања и посматрања. сребрнаста уска речица. вију се чардаклије по некој усамљеној дуњи или шљиви. разним бојама. чак тамо до краја потеса.. иза потеса. тамо у недоглед. Под њима се зелене густи зрели воћњаци..АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ још већи облак. Љубица и Гојко стајаху неми. А тамо даље. — Овде треба често да излазимо са децом. — носи се тај вечерњи звук и бруји далеко ширином.. паса и деце која их дочекују. који им се нагло приближаваше. док се на великој висини не растуре и разиђу по ваздуху.. који се на овом вечерњем затишју само љуљушкаху. продире кроз густе облаке прашине. Обоје осећаху како им се дух отреса овог свакодневног ситничарства. а по лицу се разлило усхићено чуђење. Набраше зрелих.. очи им лутаху с једног краја на други.. пружила се час таласаста час равна поља. у густој магли. сочних. СЕОСКА УЧИТЕЉИЦА 21 . делећи се у све више и све даље кругове. док се тако у тој непровидној тами сасвим не изгубе из очију. зеленом долином. или се црне преоране и засејане њиве. Они сврнуше у једно сокаче и мало затим нађоше се под једним хумом. или се зелене подотављене ливаде по сниским лукама. Изнад села се. тамо у даљини.. нарочито је мени за земљопис. који се. По потесима се жуте пожњевене стрњике. заносан.. докле ти год око допире. набреклих од једрине шљива. а из њих се извили далеко и право у висину беличастосребрни стубови дима.. нарочити звук који се носи преко воћњака и кућа.. а тамо још даље се. гордо и величанствено дижу моћне огромне планине.. — Јесте. што се поносно издигао над косом. Над селом се носе гласови стоке која се враћа с паше.. по којој се пружило село. по којима су наизменце разасути потеси. и тако све до краја видокруга.. и сâм осветљен жарком руменом светлошћу. куда вијуга. села и шуме..

али знате: нас новаке све интересује.. како ли нежни они једри пуначки дланови!.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ — Хоћете шљива? рече она после дугог ћутања и гледања. у коме нема пи мало хвалисавости. Треба радити непрестано и о вољом. одговори он. и ако је и сам доста набрао и носио их у џепу. Ну Гојко нађе да треба и њему што рећи. Љубица га погледа са немим поштовањем. ви сте Моравац? — Да. хвала! . одговори он оним благим тоном. рече он. СЕОСКА УЧИТЕЉИЦА 22 . Али зар да се не користи овом приликом и не узме право из њене руке зреле плодове ? О. — Гледаћемо да добијете. а из очију му нестало оне сањивости.... — Какве сте оцене добили до сад? — Све одличне. како су меки.. требало би. што му овако лепо испадоше ово неколико речи. Ми ове године нисмо ни практиковали школски рад: наставник нам имао неке многе хонораре. тамо хеј. — Хвала вам унапред. — А. обрте му се она.... Он беше веома задовољан. видите..« — Извините. јер и њих има свакојаких.. То није много тешко. Ја ћу вам бити на услузи свакад. — А... »Та он је красан човек. па се обрте сапутници: — Видите тамо далеко.. Љубица га погледа пажљиво. али шта ћеш му кад је овакав. па није ни имао кад да нас води у вежбаоницу.. — Да ли је много тешко постићи такав успех? — Па није лако. молим вас. смешећи се и гледајући у далеке планинске венце.. добричина. А са самим првим разредом треба свакад постићи одличан успех.. па узе шљиве. од тих венаца дижу се ближе овамо сниска брда и хумови. рече он.. И то он осети само за један миг. гледајући у земљу. да је незгодно ово дуго ћутање. у густој магли дугачке планинске венце. Под њима тече моја шумна Морава. па бије из њих живи јасни огањ. јадник. бар ћу са те стране бити мирна. — То значи да ја до године на испиту треба да добијем петицу? — Па. какву топлоту осети у њеној руци. Но ништа. где се савија свод небесни. па му пружи из руке неколико комада. док узе шљиве са њене руке. рече она у себи. кад ви зажелите.

. настави он готово више у себи и на лицу му заигра љутња. па ми ћемо да омркнемо овде.. Вежбање последње године вредило би вам више од све шестогодишње теорије. Они се упутише низ брдо. видевши да је сунце зашло. СЕОСКА УЧИТЕЉИЦА 23 . !. Пустити децу тако у свет. говорећи о послу који их сутра очекује. рече он мрштећи се. узвикну она.. врло незгодно!.. — Ха.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ — То је рђаво..

а видиш. биће да је то који други штогод погрешио. а неки беху поумили и да изиђу напоље. ово што се непрекидно мора мислити. пусти их да се протрче а сама се стаде брисати СЕОСКА УЧИТЕЉИЦА 24 . викну она оштро. па се окупише око прозора. распитиваху их о њиховим кућама. налагали снопље. а међу Гојковим било их је који су и копали. ОН одмах треба да устане. стадоше бојажљиво погледати час на њу час једно на друго. гледа је право у очи и не трепће.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ V Тек је сунце изгрејало.. Одреди место сваком детету. како се седи и понаша у њој. (а она то хтеде постићи одмах првог дана).« Деца поискакаше из клупа као јарићи. који је сео у средини кола.. које јој паде у очи као несташно. о родитељима. почеше разговор са њима. ти. Деца се уплашише од њеног строгог израза и тона. кад их пре научи песми! помисли Љубица. мали. а напољу се разлеже песма: »Паун пасе. пауне. Љубица се разговараше.. каза им како се зову њихова седишта и таман поче да им казује како се улази у школу. ту на дворишту. Љубичини ђаци већином су досад чували овце и говеда. па одмах. достојанственији. али се чешће мрштила: по неки малишан окрене главу и гледа шта раде они у другој гомили. Обоје се само упознаваху са децом. Љубици се учини да се овде не могу деца навићи реду. Сва деца из тога круга. « — Устани!. у који је она гледала. Његов поглед као да хтеде рећи: »ама вараш се ти. што се једнако обрћеш? запита она једно ђаче. Она виде да је погрешила.. ти ! пружи она руку на опаженог несташка и гледаше га строгим јасним погледом. — Како се зовеш ти. па се одмах затим трже и узе благ тон. пајо. Неки се окренуо сав к тој гомили. Затим се окрете својим несташцима и строгим тоном врати их на своја места. чудећи се коме се то она обрнула.. пошто ће до подне учинити још неколико. Гојко и Љубица одвојише свако своју децу. — Ти. можда и већих. а у средини стоји Гојко сасвим друкчији.. па се свако укрутило. па их уведе у школу. завук’о прстић у нос. трава расте. мали. ја седим миран кâ светац... — Кад год ја што кажем коме ђаку. па показује нешто једном дечку. »Бог га видео. али осети да не вреди сад исправљати погрешку. о томе како су провели лето. — она то зна. а двориште се напуни ђацима. Досади јој се ова напрегнутост мозга . па да ми стојећи одговара. па гледа зачуђено ове нове и необичне за њега призоре. пластили. — Је л’ ја ? рече малишан седећи и даље и гледајући зачуђеним погледом час десно час лево око себе. — Види се да је нису знали досад: ено још их учи како се то игра«. Она изведе децу на двориште. У прво време и Љубица стаде зачуђена и посматраше како се вије и таласа велико дечје коло.

И Гојко пусти своје ђаке. Ја га опомињем што је немирно.. — Замахни на псето. — Али.. окретан младић. То већ не сме никако да вас љути. исправљене главе а погнутих леђа унапред. а некмо ли дете. остао »младâ«.. само знам да слушам моју господу и да им будем веран. братићу мој! — Оно види да ја нећу да га ударим. молим вас.. настави Стојан са кућњег прага. оно ће се крити да га не удариш. к’о што је и у школи био. На вратнице уђе висок.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ марамом и дувати уснама. За то време Гојко весело узвикну: СЕОСКА УЧИТЕЉИЦА 25 . — Мора. смешећи се: — Шта.. мало изненађени а и збуњени : у селу су посете врло ретке.. Иђаше кицошки.. Кад бих знала да ће овако ићи целе године. а уђе Стојан и јави с прага: — Ево иде учитељ брезовички. А за мене што велиш. Одмах се могло опазити да је то отресит. братићу мој.. бацила бих све још сад. ако се може. као да је неки велики терет носила. а мени неће бити рђаво од њихове стране. братићу.. Изиђоше обоје. Ја. плав... — грешиш се много: ја сам ти једна пука простачина и не знам ти за политику баш ни мало. жив. сувоњав младић у кратку капутићу и накривљеном меком шеширу на глави.. братићу мој. Велимир Крстић.. Гојко и Љубица се згледаше и насмејаше. јер ће вам се понављати онолико пута колико имате часова рада у школи. не иде вам све као подмазано? — Ман’те се. као да и оно тражи ко је то немиран. па што се крије ! — Хе. а препредено и ширет к’о и чича Стојан.. Сваки је почетак тежак. Тако је. братићу!. Него оно к’о вели: дај да бацим кривицу на другог. Дакле нове колеге! Част ми је. Тако је то. — Ха-ха-ха. а нисте још ништа ни почели. кад би оно знало шта ти мислиш. па јој приђе. госпођо. на коју се човек навикао... Још с половине дворишга он проговори: — Кажем ја: није се он могао променити — Гојко као Гојко. — Хе. па зато оне вазда изазивају неку нервозну бојазан што се ремети ова стална тишина. некако подигравајући у ходу. и он се учтиво рукова са Љубицом.. Полако!. боље нека бриде туђа леђа него моја. ко може да се не љути кад види овако мало дете. а оно се осврће на другове. Па то су најобичније појаве у школи .. После подне таман почеше рад.

— зло! — Шта ћемо сад.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ — Веља. Само ми необично што ме сад не преместише: научио сам већ да радим сваке године у другој школи. — Како вам се свиди прво место. дед’ причај: где си био. — Ја сам ти бећар. Полако. ви сте тек изишли из школске клупе. Они се обојица загрлише и пољубише. Бога ми!.. кад си био у Подрињу ? Кад се пре ожени и чак стече козу! — Знаш. госпођице. па ми то изгледа као правило. коју је Стојан изнео. Ено га. шта си радио? обрте се Веља Гојку.. за то вам јамчим. насмеја се гост..... — Е. брате. и умиремо. А кад сам се оженио? — Успут. наша посла ! И мени је ово треће место... То би било страшно зло. — Гле ти паксијана како ми опорочава моју очигледну наставу. додаде он гледајући Љубицу преко очију.. па се обрте Љубици.... све онако узгред. Љубица га уплашено погледа. — Море. зацрвенео се па обара очи. — Па где си. што брезовичка учитељка скупља скоруп у највећу цименту. и кућимо. Ја гледам. — Али за Бога. чиме да те частимо? рече Гојко нудећи га у исто време столицом. а ми знамо како се у скамијама идеалише. јер се све неког белаја стиди. па чисто не верујем. успут. досад. биће времена да све видите и да се у свему разочарате. а са мањима фамулус захвата воду. него откуд ти овде. — Није ваљада тако свуда?. ваљ’да нико не дира оне који се не мешају у политику? СЕОСКА УЧИТЕЉИЦА 26 . је л’ прво ? — Да. и раскућавамо... уграбих једно девојче. сад почињем. — А што гледаш госпођицу. насмеја се гост. шта ја! Ово ми је треће место. болан.. и сарањујемо децу.. а ово сад изузетак... — Ја се чудим јуче о коме то мој кмет говори : неће да ми купи десетне мере зато. видите. кад ти она не може злу помоћи. Још да му није ове густе брадурине. — Колегу ћете имати доброг. Ми смо га у школи звали млâдом.. бродећи с Дрине на Тимок. Сви троје се насмејаше и ућуташе. Наша учитељска посла! Све радимо узгред: и женимо се..

Забринути и оптерећени злом људи не смеју се тако весело. Реч му беше течна. Је ли. (она поуми да каже: дорасла) навикнута на тај посао. А ти сигурно ниси постао мирнији? — Ја — још луђи! Кога ће да умири ово вечито чергарење. Зар ја да не прођем добро.. кад је свет тако леп.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ — А зар мислите да се овај грешни колега мешао.« — Па не хвалите се. Збиља. — рече гост и лукаво погледа на нове колеге. Велимир јој стаде говорити о том почетном послу. ја морам бити срећна !« И пред њеним очима пролећу сјајне. он је миран човек. па озго уседнем са женом и дететом. слатко је живети !.. срце у грудима тако живо куца и све.. удајте се за Гојка. — Љутила сам се много. »Какво зло.. и она задрхта. сунце тако топло и весело греје. изненађена овом смелошћу. она се смеши тим слатким санцима и у исто време чује како јој се другови громко и весело смеју. Та ја сам млада. почетком у раду.« помисли он и погледа крадом Вељу. Говорио је таком сигурношћу и разумевањем. поцрвене. над ким се они смеју и ако су њиме прожмани и запојени.... и то све с великом пажњом поднесе госту. славан је живот. обори очи. шта ту !. жива и одушевљена још приличном дозом идеализма. СЕОСКА УЧИТЕЉИЦА 27 . па ипак му је ово треће место за три године. дивне слике замишљене будућности.. »Ето. али не смеде показати знака љутње да не увреди овако отресита госта. Море. видевши ово нагло црвенило на Љубичину лицу. А вама се. Љубицу одједном. не допада такво уживање? Ништа. пуна бистре хладне воде на рапавој. обузе нека плашња. лепа. прљавој и сувој руци фамулусовој.. Нисам још. све је удешено за лепо пријатно живљење!... као резултат преговора. који се код почетника дуго задржава. За то време Гојко нешто живо преговараше са Стојаном у својој собици и после краћег времена јави се. а њему смех не силази са уста. Гојко ? — Па ти ме знаш: какав сам био у школи. у другој држаше међу прстима парче шећера.. и моја будућност зар да не буде сјајна?. мисли она даље : само тек да се тако каже. па терај!. како иде ? Данас сте почели. а Гојко. ово терање без кривице и реда!.. госпођице... видим.. али му лице засија великом радошћу. па ко зна шта још може бити !. велика чаша. у душу се увуче нека суморност. Море. па опазивши на себи његов поглед. Љубица. »Шта ово они говоре само о злу. а за душему привежемо козу. махну му главом као претећи.. као да је десетине година провео на том раду. кажем ја: само полако. поспе ових злослутих речи Вељиних о тешком учитељском животу.. такав сам и остао. ваљда ће се овде станити стално. Знаш ли да чак осећам неко задовољство кад потрпам у канате своје прње.

а то ти је кâ да речеш моја. допуни га учитељ. Нас смо троје ту. и бар да ме том приликом испратите. — А кад пре добави ту чашу и шећер из комшилука? За воду те не питам с тога.. братићу.. Што је дао Бог. што је весело живети и што је смех најлепши украс младости... братићу.. Љубица се смејаше с тога што је млада.. Гојко се тврдо одлучи да добро прочасти Стојана. Тако је то. смешећи се... јер је већ увидео куд овај смера.. Велимир се смејаше и ради себе.. тако. школска. — Е сад ако хоћете да се мало прођемо. — А. Сви прснуше у смех и поскакаше са столица. чим прими плату. братићу.. — Наша. и ако смо сиротиња. који се још лупаше длановима по колену од силна смеха. чуда! рече му Велимир. узвикну Веља. као..... знаш бећари и сиротиња.. И Љубица се зачуди кад пре нађоше ову згоду за послужење.. рече гост. што знам да је имаш бесплатно. — Е. — Зар нећете да нам видите школу ? запита Љубица као чудећи се. Ми смо ти. немој баш тако. — Је л’ ти ово комшијска чаша ? обрте се гост Гојку. а главу окренуо у страну. што бејаше веома расположен и нарочито ради Гојка: да му помогне намеру. — Као једна породица. молим те. — Гле. одговори Стојан за свога господина. Гојко развукао уста у широк сладак смех. а на Вељино питање и она се слатко насмеја. — Био сам у њој и летос о испиту и опет пре месец дана кад смо мерили вашу учионицу и поручивали скамије. — Е.. који је благословио наш састанак. Наша. СЕОСКА УЧИТЕЉИЦА 28 . братићу. — Тако. Имамо и Ми по нешто. зар већ!?.. хвала је Господу Богу. па то смо вама обавезни за онако лепе скамије и друге потребе ? рече Љубица.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ — Извол’те и прошћавајте. Будите задовољни!. господинова и госпођина.

— Истина. Гојко и Љубица враћаху се. несрећниче!. Гојку засветлеше очи.« А Велимир се нагнуо Гојку па му шапће: — Камо ти нове..АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ — Ни најмање. лепе хаљине. — А. И деца хоће човека лако да наљуте. Веља им објасни куда ће проћи. весели и задовољни. па одговори другу шапућући: — Баш сам то јуче и сам мислио. руковаше и растадоше. Гледајте да дођете још ове недеље.. отворен. поткреши ту брадурину. Велимир обећа да ће доћи к њима са целом својом школом. подшишај се. Гледаћу. Он баци поглед на Љубицу.. — весео. — Баш красан човек. Ја сам учествовао због друштва. Веља је и у школи био веома отресит. дужан сам мало. Они се кренуше кроза село. Што се брукаш у тим дроњцима! Дотерај се мало... СЕОСКА УЧИТЕЉИЦА 29 . разговараћемо насамо о томе. Отвори очи.. не сметају младости да плива у срећним сновима. Дај да се живи !. Знаш. и тако лепо говори о нашем послу. Нема никакве бојазни !... из кога се увери да и Гојко располаже добрим и не малим искуством у школском раду.. свиде јој се и овај позив Велимиров и ова лепа шетња преко равна пожњевена поља. Љубици се веома свидео и овај паметан разговор.. док је лепо време. као што се обично враћамо кад испратимо кога госта.. па се потом. па ће тако заједнички држати угледна предавања. незгодна је та вечита борба са кметовима и одбором. — Па кад дођете к мени. која иђаше напред путањом. а и због ручка... Путом се водио говор само о раду у школи. чим примим плату. с ким смо пријатно провели неколико часова. рече Љубица и стаде. »Шта они говоре о злу кад је тако пријатно и занимљиво проводити време у раду са малом децом!. проговоривши још неколико речи. али претходно захтева да обоје оду к њему у госте и да проведу заједно цео недељни дан. помисли она. које не трују човечји живот. пуна срца... да се весели животом и сунцем. ако хоћеш да поиграмо уз месојеђе. — Е сад нам можете показати како ћемо наћи пут за вашу школу. рече Љубица. Знам да ћемо код њега наћи читаву библиотеку... али су све то ситне ствари.. за који сам знао да ће се давати после прегледа школе.

као да ће ме један поглед њихов сатрти. Некакав ђаволаст. што ?. јест. за које држаше да могу јако утицати на девојку.... опазила сам то.... Мислим баш да бих могао. шта ово ја мислим и чиним ? Зар то ја чиним од истине. И он се скоро гласно насмеја. врти се на столици.. повученог. Али не иде. који му одједном постаде тако пластичан и жив.... Али шта?. није вајде.. за оваког хм. с којим се код младежи вазда јавља нека жудња за нечим веома светлим и магловитим. а час се разведре и развуку у весео блажен израз. А Гојко се погнуо. »Шта је ово.. то се сад нешто почиње.. Тешко је нерадницима и онима који би хтели само да заповедају.. шта има да ми буде тешко... од којих му се густе веђе час навуку и натмуре као илински облак. »Ала би то био живот. па ништа.. Ова лепа вечерња шетња освежила их и упила нову снагу у груди им.. одличан. баш одличан учитељ.. зар је то тешко : врд. Беше им жао да остану свако за себе сами. па иђаху заједно не знајући куд ће. које потицаху отуд од некуд од срца. Него није то. дигнувши главу. Гојко се трже и готово одскочи корак натраг. Туњав сам... Сваки има по неког старијег. стаде замишљати неке нарочите манире. детињи осмех пређе јој преко усана и она баци поглед на Гојка... кога слуша. и што је најглавније одговараше потпуно — како он мишљаше — његовом стању. аналишући са зебњом своја осећања. кад бих се одлучио. ућуташе и свако мишљаше за себе. Бежах од њих као од ђавола. мора бити. Није то за мене. врд тамо амо. он се трже. Зар се мене што тичу његове ствари ?« — запита се она бојажљиво. па тако и ја. И одједном. ма шта било. али је већ мрак. па мери очима сваки свој корак. није тако страшно.. па осетише да им се разлива нека пријатна веселост у срцу. Да је раније па да свратите.. како да кажем.. А што ?. а друге старије морам слушати. што досад није било.. Шта је ово ?!. Морам му говорити нек се јави за испит.... о чему неће да говоре преда мном. а мени. чини ми се.. усред тих сањарија..АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ Тако идући к селу претресаху полако добре стране свога новог друга и пријатеља. И он се дао у неке мисли.. кад би одједном стао облетати око Љубице и удварати јој се као какав окретан каваљер. поред своје смешне стране. то каже и господин Веља... Што. Мојој деци ја заповедам. И он као са неком злурадом жестином понављаше овај израз. ја... јер представи себе како би изгледао. Ова му се мисао. »И откуд је баш тако тежак живот? стаде Љубица мислити. А што. Али шта ?« И њега опет стадоше потресати некакве топле. Свеједно. као Веља? Не може да се смири на једном месту.... сваки мишић на телу. Тек понеки пут скрене око у страну.. осетише оно познато задовољство од здравља. али ко сме о томе мислити. узвикну Љубица. игра му.. СЕОСКА УЧИТЕЉИЦА 30 . зар ја не бих могао бити онако окретан и живахан. који досад не смедох погледати у женско!. то је нешто ново. пријатне струје. — А. те више осети но угледа танахну фигуру девојачку уза се. није вајде«. Боже!... Хм. јест баш туњавог. онако у косо..... Опет они мисле о нечем другом.. бадава.. знам ја себе«. А овај Гојко баш је добар човек и.. не осврћући главе к њему. ипак свиде и он већ замисли себе обучена у најфиније одело... али се одмах умири. ево мог стана. »Туњав! заиста јесам.

.... рече он за њом. молим. уздахну он и окрете лагано корачајући к своме самохраном и невеселом СЕОСКА УЧИТЕЉИЦА 31 ..АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ — Како. други пут. Има времена. — Ех. стану. — Е онда до виђења. — Лаку ноћ. не. која се удаљаваше од њега Испод пуних китњастих шљивових дрвета. па се обрте и уђе кроз вратнице у своје двориште. Лаку ноћ! рече она и климну главом кокетно. не. прихватајући се шешира и гледајући кроз сутон необичну силуету..

АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ

VI
Протекоше још три дана. Љубица све више улази у посао и све се више
одушевљава радом. Истина опа почиње уједно и сама опажати, а то је и Гојко
напоменуо, да јој деца почињу бивати све више утегнута и повучена, нестаје са
њихових лица оне обичне дечје живости и она почињу личити на војнике у фронту.
Она зна шта је узрок томе и осећа да не може ништа учинити да нестане ове појаве.
Узрок лежи у њој самој, и он је тако тесно спојен са њеним бићем, да се већ више не
може отклонити.
»Како то, мисли она, гледајући на Гојкову децу : бар од њега сам живља и
окретнија, а гле како су наша деца!... Зар он са оном његовом пипавом мирноћом
може да створи овакав живот... гле како се живо и весело разговарају ! А ја... са
овако живом природом, стварам војнике. Чудно !... Али знам, то је све она проклета
моја суровост. Шта ћу, не могу друкчије !« И она склони своју дечицу за школу, рече
им да се ту играју, па се онда полако приближи Гојку. Он стајаше међу децом, па им
говораше нешто живо машући рукама. Она са чуђењем посматраше како онај
сплетени Гојко стоји пред децом, како им живо и весело, прича, са уста му никако
осмех не силази. А дечје очи, управљене на њега, горе, горе, као жеравице...
»Боже, како је ово лепо! Што и ја не бих могла овако. Баш ћу да огледам... не,
не да огледам, него да и ја окренем овако, сасвим да окренем... Што, гле само како
то он полако, смешећи се.... Зар ја не бих могла тако ?...«
по дечјим погледима осети да она стоји иза њега, па одједном прекиде рад и
приђе јој, гледајући преда се збуњено, али му још у очима играше она весела ватра,
која га грејаше у послу.
— Ви, одмор... да. Хе, ваши су мали, не треба се са њима много журити.
— И не журим се. Него гледам вас једнако, па баш дођох нарочито да чујем...
како то ви... Некако то ви радите друкчије, живље.
— Хм... кажем вам... поче он отезати, па у говору баци поглед на сокак и
прекиде, занеми. Угледа сеоског писара, а уз њега учини му се да промиче поред
прошћа црвена полицијска капа. Увек су му полицајци били одвратни, а сад му се
овај што долази учини као јастреб, који се залеће у мирну и безбрижну пилеж. И
Гојко, као са неким предосећајем, стаде се нервозно окретати око себе, као квочка
кад осети опасност, па скупља око себе пилиће.
Љубица погледа за његовим очима, па видевши ко долази, намргоди се и
заузе неки одсудан, само њој својствен положај ишчекивања. После јој се учини
веома незгодно да баш тако отворено покаже, како је раније опазила госте, па их сад
ишчекује. С тога се обрте Гојковој деци, па их стаде нешто запиткивати, али тако

СЕОСКА УЧИТЕЉИЦА

32

АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ

неумешно, да деца одмах опазише због чега се она обраћа к њима, па сваки час
погледаху у страну, откуд се приближаваху гости.
У двориште уђе срески писар у новој полицијској униформи, која тек беше
прописана. Нову официрску капу накривио на десно ухо, а сјајну никловану сабљу
пустио те се вуче по земљи и звецка кад удари о какав камичак. Лице му младолико,
сасвим бело, нос погрбљен, дугачак, а бркови танки жућкасти; по образима и бради
израсле ретке жућкасте длаке, које се и не опажају на први поглед. Очи му плаве,
мале, па необично светлуцају испод меснатих капака; са стране око очију кожа се
почела брчкати, те даје целом лицу израз скривеног лукавства. Са лица му бије она
позната надувена тупост, која је својствена многим нешколованим представницима
власти. Он се приближаваше слободно, готово дрско, и на Гојков учтив поздрав
једва климну главом; застаде и саслуша Гојка, који му се представи, па као прави
генерал кад саслуша рапорт, климну главом и окрете се учитељици. Сеоски ћата се
задовољно и пакосно осмејкиваше, гледајући то у збуњена Гојка, који се одједном
некако необично најежи, увуче главу у рамена, па нервозно звера очима, час у
Љубицу, којој се образи одједном зацрвенеше, као да ће сад из њих крв бризнути.
Љубица подиже главу и погледа писара право у очи, али се овај ни мало не
збуни од тог погледа, већ јој приђе слободно и оним полицијско породичним тоном
рече јој, прилазећи :
— Хе-хе... јесмо ли се наместили ?... Пера Илић, писар овог среза и
платодавац учитељски... Хм... да... чујемо ми тамо у срезу, дођоше нам после и акта
о вашем постављењу... А ја овде од општине, купим порезу, па ми Богосав рече да
сте дошли... Дај, велим, да се упознамо.
Љубица се осврташе, збуњена, погледајући чешће на Гојка, који се смрзнуо ту
на месту, па ни да мрдне.
— О, молим.. извол’те, рече она са неким малим изразом кокетерије. — Ама
немамо где да вас уведемо. Децо, дајте коју столицу.
»Хм, па то је он !... знам ... И гле сад шта је !« рече Гојко у себи. Он познаде
писара. Сећа га се добро кад је ступио у први разред гимназије, заједно са њим, па
видевши да не може ни из једног предмета да истера већу оцену од јединице,
нестаде га. После се виђао да служи код једног адвоката, потом код секретара у
начелству окружном и одједном се обрте као преписивач у истом надлештву. Од
тада му Гојко изгуби траг, и ево сад му би суђено да га види у пуном сјају господства,
у положају од кога и сам по мало зависи.
Деца изнеше столице ; одједном се ту нађе и Стојан, који ћутећи намести
столице у хлад па се измаче, гледајући писара онако исто необично, најежено, као и
Гојко.
— Извол’те, немамо све удобности као код куће, рече Љубица седајући и
смешећи се. Она је већ ухватила на себи два значајна погледа писарева, па је одмах

СЕОСКА УЧИТЕЉИЦА

33

АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ

обузе она женска жудња за допадањем. Уједно опази Гојкову натмурену, згрчену
фигуру. па одмах помисли да њега сад гризе љубомора, те се са осмехом обрте,
писару, погледајући лукаво испод очију, на Гојка.
— А већ младе учитељице и у својим кућама имају велике удобностиl.... Ха-хаха.... насмеја се писар. Знамо се добро колико смо тешки. А, Богосаве, седи, рече он
ћати, који се слатко смејао одговору његову.
— Голаверија смо, брате, сви па то ти је, при дружи им се ћата овим
фамилијарним тоном.
Љубица плану и намршти се. Писар то опази, па се обрте ћати :
— Баш си права гејачка цепаница; нећеш се никад истесати.
Ћата се стаде врпољити и чудити шта је то погрешио, а писар се окрете Гојку:
— Извол’те, господин учитељу, у друштво!
— Захваљујем, морам на посао. Децо, у школу! скомандова он, па се опет
згрчи и, онако намрштен, оборене главе, уђе са децом у школу.
Писар погледа за њим иронично, као што обично гледамо какве полуумнике,
насмеши се и махну главом, па се обрте учитељици:
— Шта је ово... хе-хе-хе ?... Какав вам је ово колега?
— Одличан учитељ и веома добар друг, одговори Љубица озбиљно и одлучно,
па видевши да се писар спрема да избаци неку пошалицу на Гојков рачун, престиже
га и сама рече : истина, није углађен ни... дотеран, као што би требало, али је добар
човек.
Писар за то време непрестано погледаше ћату, Док се овај једва сети, па се
одједном диже.
— А нама остаде онај дневник онако... Да идем да га закључим, рече он
смешећи се.
— Иди молим те, али немој сумирати без мене. Причекајте ме и спремите
ручак.
— Ха, то се већ разуме. Како!... рече он и удали се са неким значајним
осмехом на устима.
Стојан, који стајаше више учитељице, исто онако најежен и згрчен као и
Гојко, обрте се и оде у школу машући главом неповерљиво и шапућући у себи : »Ја,
братићу, тако је то; видим ја!...«

СЕОСКА УЧИТЕЉИЦА

34

попустише по мало од оне првашње збиље. узвикну он. смешећи се.. Ама Бога ми. ја бих баш волео да учим код вас. Овај креса оком. махну руком по ваздуху и насмеја се гласно. — За вас је слатко и на смрт поћи... Све да вам спремим. — рече он. Него знате шта: упишите и мене у први разред. братићу. Ту је важна практика..... Не знаш ти каква је ово сила у срезу .. Реците само колика нам сума треба да безбрижно проживимо... знате.. креса. господине. једнаке су : и ове ваше учевне и оне наше конђаре. који је водио само циљу.. па да идете на робију. Међутим на пољу писар отпочео напад. разговор је веома пријатан. Ехејхеј!. па онда поче поиздаље добацивати похвале њеној лепоти. што ти је женска глава!. понови он . одговори она смешећи се. а већ онако. од зла... Моје осудно решење не обара се тако лако! А правници шта ми знају ? Не знају рад на једном обичном регистру. па н сам да се поучиш чему. И ја се склоних. док се Богосав сети па оде. о школовању. по свима правилима дон-жуанске тактике. док се тако мало упознаше и зближише.. Али треба зарађивати хлеб. него.. Без тога не може да се ради ваш посао како ваља. О чему год хоћеш. да се тако брзо обогатите ! Нека.. добро сте рекли. Је ли њој дуга коса!. СЕОСКА УЧИТЕЉИЦА 35 . о свему.. саже главу и погледа га онако испод очију. намрштен. па се стаде и она упуштати у разговор. — Јест. све те разуме.. па онда настави : — А ви. памети.. вама требају многе школе... а из очију му се читало питање : »Шта је ?« — Остадоше њих двоје сами. Тако да седим у скамији. молим вас : тако млади. А ни ми вам нисмо баш тако велике школе учили. — Кад не би требало да се једе и живи. тхи! .. — Хлеб ?. коју све више обузимаше женска сујета. Љубица поцрвене изненада. лепом положају који заузима. тако је то.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ Гојко га дочека на вратима своје учионице.. то је већ друго. — За ваш посао и нису потребна велика знања. братићу мој.. Хеј.. Љубица. тако са образованом женском. — Допада ми се. света практика! Нисам ја узалуд практиковао дванаест година. окрете Љубица у шалу... Кога ли сте наумили заклати. А она не зна.. па зато се сад не бојим ниједног правника. па само вас да гледам и слушам. Најпре се већ обавестио о њеним родитељима. Практика.. какав хлеб ! Зар још и о томе да се бринемо. — Ха-ха-ха. и капетан га се боји .

. оставила сам их онако. сети се да је још давно децу оставила иза школе. знам га. братићу.. Она се нервозно диже и рукова са писарем.. капетана не верма ни оволико. Не знам сад ни где су. Да пустиш децу кући. врло неуредно издаје.. као.. С нарочитом намером он прекиде разговор баш на овом месту. па хтеде сад одједном да угуши сећање на њега. правдајући се узгред: — Ах. па о њима нико не води рачуна....АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ То већ беше много На тако отворен разговор Љу бица не беше навикла. Ко ће разумети женску душу!. шта он може учитељима! Гледај ти само свој посао.. дижући се. све ће олакшице он њој чинити. оде онамо где је децу оставила. не осврћући се више. ко је ово. Затим се вешто наведе разговор на неке учитеље и једну учитељицу.. живо. почеше се бунити. Она опази да је Стојан гледа некако укосо.. братићу. Шта ћеш му — сила је велика. А зао је. госпођица Љубица. да је он већ учинио што треба. какав је овај писар ? — Хе... Нарочито је пренерази свршетак разговора са писарем. После овог саопштења.. — Прети ја. — Питам те онако. па се не бој никога. Он нађе да је ово ва први мах као почетак. Тако је то.. — Камо вам онај колега. као. извините. И то јој паде тешко. и ако је добро знала да су то само речи. Ипак осећаше неку пријатност од ових смелих речи. не мора се за то бринути. ићи ће све својим редом. С тога се одмах. Хо-хо- Љубица се сад тек сети посла. Шта ту. па господин Пера. која се улевају у душу још мајчином храном. некако необично. Господин Пера отворено изјави. с неком грозничавом журбом предаде послу. па застаде пред чичом и погледа га слободно. како се плата врло. љутито. али она... Јадна моја деца. какав је човек ? Он нешто много прети учитељима. братићу мој. СЕОСКА УЧИТЕЉИЦА 36 . После пређе разговор на плату.... да двојица учитеља буду премештени а учитељица отпуштена. право у очи. хо. како учитељи морају по неколико пута долазити к нему узалуд. Отпусти децу кућама.. писар се диже. да се то говори у другом смислу. Он ти је прави газда у срезу. Баш ће сит да се наради. али их постепено ућутка и заглуши женска таштина. Он ће њој сам доносити плату. а после већ. Али је одмах прекиде глас Стојанов: — Господин казао скоро ће подне. рече он. молим вас. Она чедна детиња осећања..... И она брзо. Писар с неком нарочитом интонацијом исприча. — Бога ти. доста..

. куда пролажаху ђаци.. Сад ће и он изићи. Шта ће.. овакав предлог није очекивао. па увиде да је то незгодно. ну чиме би?. Кажем ти ја.. да се склони од зла. — Добро одговори он. — Зар и ви пуштате. Љубица пође за њим. И шта ми ко може ! Она се упути у школу. Она се хвата мислима за поједине речи Стојанове. што их ворта с платом. што се тиче. тако је то. али тако ти је свуд. Лажи га полако док не ухватиш за врат. Свеједно. Не може ништа.. али у глави опет ври. али обоје беху суморни. па јој потреса сваки живац. а он. А ти се не бој. гледајући час у земљу час на вратнице. гледајући пред ноге. и све јој се чини да ту има доста и пријатнога. Гојко се изненади . него онако низ длаку. а срце се све више стеже од неког нејасног злослутног страха. забринути.. а знају да се не могу ћутећи мимоићи... Љубица стајаше у ходнику док деца полако изиђоше из школе. он се обрте деци. па да идемо.. Врата на Гојковој учионици беху отворена.. ври као у котлу. Шта је то. не сме да мисли о томе. Управо она не може још да одреди у коликој је мери то страшно и је ли баш страшно. онако исто намрштен. па онда о земљу. Обома беше незгодно да се погледају. кога имам да се бојим. само раније.. ходаше живо преко школе. па их пусти кући. Њему баш немој зубе показивати. братићу. Можемо. То је без сумње и Љубица увидела. не бој се ти. — Шта ради господин учитељ? — Са децом. — Море шта ти је. А Љубица само осећа како јој нешто јако бије у темену и у глави ври. кад ти кажем. и онако ће дознати од Стојана колико му треба да зна. једно поред другог. по свима срезовима. ономе знаш. нареди им да се спреме. Иђаху ћутећи. па се опет полако крену. После подне иђаху низ потес. али обоје управили очи у неодређену СЕОСКА УЧИТЕЉИЦА 37 . То једно. онако како су и јутрос разговарали.. Хтеде да се упусти у разговор и да је пита што за писара.. — Хоћете ли да идемо после подне у Брезовац? Да пустимо деду рано. Али засад она је узбуђена јако и рада би ма чиме забавити се. учитељ и учитељица.. За децом изиђе Гојко. па му приђе.. Кад опази њу.. Ја. одговори он.. боље му је... Гојко осећа како га издаје присебност. не сме да зна. али јој се то извило пред очима.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ ја. — Подне је. од чега се плаши. А он учитељима ништа не може. рече му она отворено. братићу. и он већ увиђа да ће проћи овако ако га она не заустави. веселник.. а би му по вољи.

.. И ове су ти женскиње баш.. чекају ме деца. премишља Гојко десети пут једну исту мисао. што је седела кад јој то није било по вољи ? Чудновато !... него са њим тамо амо. цела душа.. који је и њен. па се дали у дубоке мисли. баш!.. па чак и дужност да то учини. А овамо сад гледај је! иде као убијена. Како сам ја ! А она јок..« и он махну руком по ваздуху. Па добро.. жудну пажњу. ех !.. шали се и све онако. не мари. А он ради живо.. »Шта он хоће ? размишља Љубица о целом догађају. и одмах сам познао да јој није било по вољи.. Сва је утеха у томе. или већ тамо. Сва малопрешња брига одједном се скиде...АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ даљину. Она се преобрази: очи се весело засветлеше. а њу обузе пламен жудње за радом.. нисам бивала у друштву. Деца одговарају : по неко већ СЕОСКА УЧИТЕЉИЦА 38 .. Шта хоће он.. мори их без престанка. осећам да ће се то другом или трећом приликом све исказати. Нека тешка слутња обладала је њима од јутрос. Љубица готово не дише . Па онда?.. Радио је са првим разредом. И шта су имали толико да говоре? — Лудорије !. Замолише га да не прекида посао. притисла им душу. Учитељ се с доста вештине али и муке стараше. И Стојан тако вели... украсу..« Она се стресе од те магловите зебње... — Овамо седи са њим цело јутро.. сва мука моја!. стегла срце.. па се и сама опет занесе мислима. шта му то остаде неисказано. зашто?. Ах... дубоко занесен у мисли. Није ми тешко ићи у срез. па их тако држи. па цело јутро. образи се заруменеше. други писаше.. нестаде је. Таман се дошло до мете. поиздаље. него ја нисам научила на такав разговор. зар не може она устати и рећи : извините. Али после шта оно говораше о некаквом накиту. Али.. јасним. што дави.. »И зар све одједном да пропадне. што он сазнаје. Оставила децу саму. она се сва предала томе послу.... него све онако.. који иђаше гледајући пред ноге. Управо. што не ваља. увиђајући и сам да он никад не би имао смелости да то учини. лепим словима. умешно. испија полако. »Чудновата је... иза ђака.« Љубици се стеже срце од неке зебње и опет је притиште онај тешки магловити сумор. да навикне дечје ухо разликовању ова два гласа.. шта ли? Па о плати. Може бити да је то баш у реду. да би имао право. Нисам га добро ни разумела..« Он опет махну руком.. а трећи и четврти рачунају на таблицама. па се опет замисли. разгледа пред собом. Час говори некакве одвећ необичне комплименте... он ми није још ништа ни казао. На табли стајаше великим. »И нико је не присиљава да седи са њим.. за то бих је могао узети на одговор. Па о оним учитељима. Што. морам на рад. сва се претворила у трајну. таман да одморим родитеље.. Да јој је да не пропусти ни један покрет учитељев. Али се то све заврши оним стереотипним и малодушним узвиком: ех!. Тек ипак види се да не ради без напрезања. Ту су јој све мисли... написано со. а они се наместише на дну школе.. биће отпуштена.. погледа на Гојка. недовршено ? А знам. О... То већ није ништа.. смеје се. А она учитељица. С вољом... Зар то може бити ! Зар би Бог допустио ? И зашто. Веља беше на раду кад они стигоше. да се одморим и сама од оног сиротовања и гле!. вели... Љубица се веома зачуди кад виде да учитељ већ предаје о словима... Хајде већ то.. и то већ није ништа. та ваљда и Бог гледа са неба на сиротињу !.. Видиш.

АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ схватило добро целу мајсторију и одговара правилно. славно иде! одговори Гојко одлучно. столица. И то им учини по вољи: узе други разред и поче познавање природе. СЕОСКА УЧИТЕЉИЦА 39 .. Зар ви већ радите са словима ? упита га Љубица зачуђено. Веља се смешка неприметно. ја сам то са њима наредио све за четири — пет дана: сто. нама су предавали.. дивља. И јесте ли видели како иде славно : половина већ знају да разликују оба гласа! А тек смо почели. јер и наша врховна управа ради већином против методике. знате.. Него изволите мени.. и сам прави зачуђено лице. не једу се лубенице. као да је све у реду. па баш нарочито бира такву децу. па се упути к својим гостима. Изиђите сад мало напоље..... управо врхом ноге о под. Е богме овамо ћете морати много што шта против методике... Узе да прегледа израђене задатке на таблицама. Љубица све више светли очима. док се копач добро не озноји. — Како. У томе му помогоше и гости. прекиде је учитељ. Шта. — — Ха-ха-ха. Љубица и Гојко изјавише жељу да слушају даље рад. одговара он наивно. као да је то и очекивао. а шта ће за то време да ми раде остали разреди ?. Јок... Обавештава их. лупне ногом.... у наш дом. па не може све да иде као по лоју. па по свршетку посла да пређу у стан. Он опажа како се Љубица мршти и мучи. па нарочито бирам неразвијенију децу. рече Веља деци. те још како! Питајте Гојка како он мисли. Веља позва децу. од јуче.. као да га не увреди питањем. поче она збуњено: припрема траје најмање месец до.. У једно време помислих сад ћете скочити. па све наопачке. — Дакле ви сте задовољни данашњим одговорима ? упита она бојажљиво.. зар ја да изгубим два месеца са овом дерладијом узалуд. д. — Да. А Веља се смеши весело. па морамо и ми. — Е доста.. — Видим ја како се ви мрштите. — Ха. помаже им. клупа. Љубица се мршти. Ко зна шта би му урадила од срџбе!. управо учи их да мисле. — Зашто се ви као чудите ? — Па. Е. те није могло друкчије ни бити.. А сад је већ време да се почне радити. Али по неко устане.. али су то деца неука. као бајаги чуди се питању.. После зажелеше да он држи једно предавање.. па настави рад... методика. табла и т. друже драги.. види се радо би скочила и притрчала детету. — Јуче сам почео...

далеко од себе. мораде га прекинути. а још ако му не пође жена. гости се дигоше да иду. Али сад јој је веома незгодно да почиње разговор пред учитељком. тешко дишући. — Ех. на коме стајаше послужавник са водом и слатким од трешања. Кад се мало прибра. ситна плавуша. Ако ли она пође. рече она. Љубица је нарочито дошла да чује коју реч о писару. Веља се још од првих речи њених уозбиљи... Љубица.. Стаде се хвалити својим другим разредом. поздрави се врло усрдно. А ми да ћутимо као рибе. Дакле и то он зна. што није потребно да они знају. сад кад пођемо. а учитељка мора остати код детета. дали су нас на милост и немилост несавесним. — Шта мислите. Веља иђаше необично весело. намрштени. Сирота. он плану гневом и узвикну: — Животиња!. У раду проведоше још цео час. са Гојком заједно. Савет!. нигде никог нема.. или ће јој и Веља казати оно исто што и Стојан. Разговор се води само о школском раду. Па ето. да нам бешчасте породице. па сад не може довољно да се наговори.. и причати с каквим ће уживањем да ради ове године са њима. Веља пусти децу. да се не смемо мрднути. Веља опет проговори : СЕОСКА УЧИТЕЉИЦА 40 .. другове. а врло лепа. ваљда се то не ломи баш тако лако !.. — Е сад ви нама да дате један савет. јер то су само његови ђаци. Зна она жене. да ли ће заиста бити отпуштена? Ту је и Просветни Савет.. бесним људима. обузело га оно пријатно расположење. јер зато смо управо и дошли. помисли она. Веља се спреми да их испрати. па онако у љутини хитну гранчицу. која га врло радо слушаше.. па ето.. да говорим са њим у повратку. узвикну он са тешким болом. које је данас нешто у ватри.« Кад сиђе сунце близу брега.. лако и живо. морам се издвојити са Вељом. па иђаху бледи.. Дочека их једна слабуњава.. па одмах оде к столу. а кад саслуша шта је писар спремио оним друговима. и Гојку се засветлеше очи. одговори Веља са неком горчином у гласу.. можемо говорити гласно. Знам да ће нас испратити далеко. па се кроз простран ходник упути са гостима у свој стан. Чуо сам ја још пролетос да он облеће око ње. па нека им је најсветији израз на лицу. кад радимо посао ваљано. Ућуташе за часак сви троје. забога. коју ношаше у рукама.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ Предавао је врло лепо. изостављајући наравно све оно. па им исприча свој јутрошњи разговор с писарем. које наступа после дуга успешна рада... да види шта је то: треба ли да се боји чега. Пре две године свршила је школу. запита Љубица узбуђеним уздрхталим гласом. А каква је то красна девојка и одлична учитељица. »најбоље ће бити. Тешко нама! Одузели су нам и тај једини заклон: да нам је бар хлеб обезбеђен.

а о другом чему нису хтели говорити. А за писара. по којој су већ почеле да се купе росне капљице. успављујући брижну главу пријатним заносним сновима.. а ваздух постаје гушћи. као да се и она. па бирајте : то зависи од вас.. тако је најбоље.... ту вам ми не можемо дати никаква савета. и то још без узрока! Јер шта бисте могли навести за разлог?. вере ми! Тако. — И мени се свиди тај савет.. чини јој се да са тим злослутим жубором отичу и њени мајмилији снови младости.. — Нема ни недеља дана како сте дошли на ово место. без шума. осмехнув се малко. — А како би било да ја тражим премештај у други срез? Да то учиним сад одмах. па.... поседаше на њу. водени кос.. Беше им незгодно настављати досадашњи разговор..АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ — Отпустиће је. То не може бити. Другог излаза нема. али му са лица не силажаше она љута горчина и бол. Ето и вама одговора на питање. проговори Гојко. Па ако видимо да ће и вас овако да брука. тамнији. зашапућу капљице што се слевају с камења. зелене траве. па се опет насмеја: беше му незгодно поновити израз Стојанов »низ длаку«. Пролети слепи миш и запара танахним крилима поред самих њихових очију. запе он. Задахну их мирис свеже. па слушајући жубор и шапат бистре воде. одговори Веља. као последњи уздах пред тешким сном. пројури тихо. њени најдражи идеали . Наши путници наиђоше на оборену кладу на самој обали. па се само још осећа њено гигантско дрхтање. Њу. Цела се природа умирила. што је тако СЕОСКА УЧИТЕЉИЦА 41 .. док још нема опасности. Сиђоше у речицу. Затим Веља стаде причати о оној двојици што им се спрема премештај. онда ћете дати оставку. поред које се зелене подотављене ливаде. опрости се са гостима. а сутон се њиха и навлачи све више. што тече из самог срца. ви имате паметног фамулуса. Љубица и Гојко продужише пут ћутећи. како оно. па већ да тражите премештај. Море. уморна. враћајући се ноћишту. Све. једну од најпоштенијих учитељица!. Беше веома узбуђен. — Он јој вели да ради свој посао. тајанствено. Сад видите шта вас чека. Сутон се приближава. Но Љубица не сања пријатне снове. Тужно је оборила главу над реком. дабогме!. Све то навлачи жива човека на бескрајне сањарије. верујте ми. па то он преприча другим речима. да се не плаши ничега... готово не споразумевајући се. те једва изговори ово мало речи. — Готово мени се највише свиди савет нашег Стојана. Чуо сам ја како је он био окупио председника да је оптуже због неморалног владања. па дошавши тако у разговору до орловичког потеса. обећа да ће их скоро походити и врати се. зажубори речица.. Вода се тихо слеваше преко камичака. спрема на починак. жуборећи лагано..

— Добро.. гледајући за њом. Прилазећи својим вратницама.. — Нека.. одговори она одлучно. промукао глас. — Ха.. ти ли си то ? Марш с пута. жубор. јер му данас и у оваким околностима није место. Гојко се понуди да отпрати Љубицу до њена стана. па гурну пијана Богосава из све снаге. па се поздрави са њим и окрете својим правцем. јецање. јавља се ћук. али се он стара да га засад угуши. Он се поведе. све лакше и лакше. Само тихи. молим вас. тежак бол. И она види да ће нестати свега и да ће после наступити црно и горко разочарање.. дрекну она. тихим лахором. гледа у ову погнуту фигуру. смрзао се. срце јој СЕОСКА УЧИТЕЉИЦА 42 ... Љубица познаде ћатин глас. помеша се болно.. па трепери својом нежном сребрнастом светлошћу. Тамо на врбама.. — Аха. са тихим жубором реке.. тако ли је! У ово доба. несрећне девојке. тужно јецање. пијанице једна. Ходи код бате. Рибице.. па не дише. и још некакво осећање.. али незнанко беше ближи па подупре леђима улазак. немојте. сурова јава... а она протрча кроз вратнице и одмах закачи кључаоницу... почиње се ружити. А око њега све једно исто: сутон. — Стој. нејасно.. па брзо појури вратницама. плаховитом срџбом. Молићемо за мецко изјасњења. Долази ноћ. од кога му и срце живље куца. Дрхташе као у страховитој грозници.. па и цела околина бруји од њихове монотоне песме. кратким и суморним гласом. Зрикавци отпочели свој посао. а на души му оставља тихо. веома пријатно и драго.. А из села се носи. да ће нестати снова и наступити оштра. растурати. која се у сутону нејасно оцртава. Одједном се обоје тргоше.. да мрдне ма чиме. Кад већ уђоше у село.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ дуго стварала у сновима....... Он се крену према њој поводећи се. И кроз неми сутон. поведе и сроза се у прашину. Осећа само како му се груди стежу. па плану својом одважном. а из груди му се разлеже храпав. Близу је. тихо брујање. Не сме да се покрене. Лаку ноћ ! одговори Гајко мало увређеним гласом и остаде дуго на том месту. који се држаше једном руком за плот. сама ћу. лагани уздаси по кадшто одају његово немо присуство. Љубица одмах виде да је то пијан човек.... овај тужни двопев танахне бистре реке и младе. која улева у душу неку сањиву зебњу. Месец изгрејао. И она почиње осећати велики.. И оде низ воду. чиме је најрадије душу младу напајала. Љубица опази човека. устадоше и пођоше даље. а срце лупа бурно. пријатељско саучешће у тузи свога друга. јер губи највеће благо младости — лепе заносне снове. А Гојко занемео.. Само гледа. и чини му се да сваки њен уздах односи собом по један део његова тешког бола. живо.

закључа се у својој соби.. јер је стаде нешто гушити у грудима. »Боже. стаде се дизати из прашине. кâ погачу од белије. — Чекни де ти Перу писара. чек!. све око руке. Закашља се.. Он ће тебе ’нако знаш..АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ лупаше живо. мој удео ? Зар се овако почиње ? Зар је овакав цео живот !.. једва се стаде прибирати.. махнито.« СЕОСКА УЧИТЕЉИЦА 43 .... Љубица побеже у кућу. чувши кашаљ.. шта је ово ? Је ли ово моја служба. паде на своју девојачку постељу и горко зајеца .. Богосав.

. да се бар сита нарадим са својом децом ? Сад видим како велико задовољство и утеху човек налази у раду.. Часком. Само да имам добра друга.. Богосав. који ће тај злочин извршити. И ако су непрестано о таме говорили и мислили. или јаког узбуђења. и кад нам затреба одмора. из очију јој сија задовољство. Стојан уђе у школу блед. Та то су тако мале. лупкају камџијом по својим дугим чизмама. па донео тај глас. сваки покрет. Погледа на прозор. а ја сам тако мало желела!. да неће бити тако покварених људи. Обоје се запрепастише.. својој деци. но јој загорчавају сваки тренутак. и чича изиђе покуњене главе. ове. Беше веома задовољна својим радом . Љубица осећа да неће моћи данас ништа урадити. То је велики дар Божји. И опет се преда раду грозничаво. помаже је саветима и напослетку поче да држи предавања њеној деци. као у грозници. па стаде разгледати зреле шљиве и бирати једну по једну. увећавајући још више црву слутњу. мисли она. Не знаш ти. ниско чело. Неко закуца на вратима тихо. »Што ми не дâ Бог мира. само кад је човек и с друге стране задовољан.. не знајући ни сама да ли је то из страха. О. па овако у тишини да радимо обоје са овим малишанима. а из очију јој севнуше необичне муње. А оно гле!. па одоше у своје учионице и почеше рад. која јој обузела душу. вели. баш као да је сабља. али СЕОСКА УЧИТЕЉИЦА 44 . ипак им се чинило. усред рада. заморном раду тражила је утехе. синоћ дошао из среза. кад год изиђе са децом на одмор.. о којој су раније говорили. Она не одговори. Обоје се ћутећи погледаше.. да га нађемо у нашем гнезду... — Зове те господин Пера. збуњен. који дође пред њега.. неуморно. учини јој се да чује са дворишта необично звецкање. у коме се чујаше молба. да радимо много. одговори она одлучно. те црне мисли никако да је оставе. или љутње.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ VII Љубица се сва предала школи. настави чича веома тихим гласом. са неком чудном одлучношћу. жудно. Ради се озбиљно и својски. у послу је угушивала онај стални страх од некакве несреће. — Кроз пола часа изићи ћу на одмор. но само пролећу. Гојко је обилази на раду по неколико пута дневно. Мисли не могу да се зауставе на једном предмету. а тамо стоји Пера писар. Одједном. Једно јутро рече им Стојан да је отпуштена она учитељица. Мисли. вели. тако ништавне жеље. али се брзо навуку облаци на њено равно. — Баш би боље било да изиђеш. У непрекидном.. шапну он Љубици уплашеним гласом... љутито. па и то се не дâ !«.... Она дрхташе сва... лагано.. — Кажи да не могу сад прекидати посао. Рече нешто Стојану.. братићу. Љубица махну главом одлучно. који је обузе ових дана.

где врата не мирују ни пет минута.. знате. која владаше у школи. Она само посматра ово учтиво и озбиљно лице. Ово је све друго. Али се стаде прибирати. смањио се. није. просто и једино због нене самоће и сиротиње. моли за допуштење да поседи мало у школи. шта је радио и кажу чак вам претио мојим именом. која је у вашем положају.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ обрте главу и посматраше како се врата лагано отварају и кроз њих пролази она позната страшна фигура. молим вас. — Чуо сам. Поносно подигнуте главе. а преко лица прелете му облачак љутње.. које се од ономад тако изменило. одмах сам решио да морам ићи овамо. бришући марамом ознојено и зажарено лице.. учитељица. као и ви. — Опростите. Он поћута мало. и она с највећим чуђењем стаде посматрати госта Шта је ово. онај лудак. Љубица раширила очи.. јер напреже вољу. Седе и стаде разгледати децу. Љубица приђе ближе деци. о томе како је он готов на све услуге.. тих. о мени рђаво мисли. Са неким учтивим. Ја. па врло пријатељским гласом настави: — Баш ми је много тешко било што сте ме погрешно разумели. Чуо сам да сте се и ви уплашили од нашег ономадашњег разговора и да сте се саветовали са колегама шта да радите. гледа и не разуме шта ово он говори.. Гост се намести врло опрезно. Изиђоше обоје напоље и седоше у хлад. рекао бих чак понизан. мало отежући речи и застајући на неким изразима.. па поче рад.. нарочито таква женскиња. те се сва предаде послу... нешто промрмља. мило му посматрати овај занимљиви рад. је ли ово онај исти. извињава се. Нестало и страха и зебње.. није.. Одједном се стаде разбијати магла.. Чим сам чуо синоћ. и сад настаде дуг.. Богосав. приђе к писару. ну он то вешто сакри.. речит монолог. научио на нашу канцеларију. старајући се да не поремети ову тишину. Ја сам човек осетљив.. и она се већ почиње чудити чега се то досада плашила. па постао некако смирен. да се обавестим са вама и да се извиним. управо што ме нисте разумели. рече им да гледају само на њу. поче писар врло учтиво. Заборавио сам да се ваш посао не сме прекидати. други израз. који се. у коме се излише најодсуднија уверавања о поштовању. улазећи у школу. тон говора. Госпођице. некако необично превио. понашање. јер зна да тако исто чами и његова СЕОСКА УЧИТЕЉИЦА 45 . настави: — Ја сам дошао од куће нарочито због вас. пређашњи човек ? Не. После пола часа пусти децу и. који већ беше устао и врло учтиво прихвати њен поздрав. ја имам рођену сестру.. што сам вас звао мало пре. Постајаше све расположенија и рад иђаше све боље и живље. па одједном. која се беше ухватила око Љубице. да овај човек изгледа сад сасвим други. Она климну главом. Осећаше како јој се образи час зажаре час охладе. пружа руку. и тешко ми је кад ко. о братској искреној симпатији. све. о којечему.. као да премишља о нечему. Он обори очи. и више очима но говором показа му место где ће сести. финим смешењем прилази он столу. власно и смело посматраше она посетиоца. све друго.

рече писар смејући се. Да ли могу бити људи толико дволични ?«. што се нахватао за ово неколико дана .. Како је само учтив. Писар скочи и утрча у школу. а ја одмах помислила богзна шта.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ сестра. не сме — дићи ће прашину. »Збиља. И баш може бити да сам га ономад рђаво разумела. Да ли је тако ?«. СЕОСКА УЧИТЕЉИЦА 46 . држим. да би ми сад одмор био пријатнији од јела. Они знају да ја немам жене ни друге послуге. Стојан се враћаше с бисагама. »А ко зна?. па јој се сад цео разговор учини друкчији. Него ћу сад вас. — Зар ваш колега не ради данас? запита он осврћући се.. учтивим.. То је неваљала женскиња. — Овај би и заспао у школи. »Најбоље нек стоји овако. гледао мало да ме занима. и она је морала бити кажњена.. онако суморан. стоји све као у свињцу. па не мисли престати. Пошљите вашег послужитеља нек донесе моје бисаге из суднице и примите нас у ваш стан да се мало заложимо и разговоримо. али сам тако уморна. наређује Стојану да трчи за бисаге. « Потом намести мало своју постељу. господине учитељу. Пренерази се кад виде да соба опет није почишћена. погледавши у часовник.. најбољи друг.. а за њима покуњен. Да узме сад да он почисти. И она понови у памети његов пређашњи разговор. а он се даде на посао: да мало уреди и дотера свој жалосни стан. красан човек. клетве.... Човек. снуждена погледа.. Прави. Чуди се како је рђаво протумачила његово саопштење о оној учитељици. осећаше како је обузима некакво пријатно расположење према свему. чекајући да ја одем. не знајући већ шта да мисли: осећаше само како јој се крави лед око срца. размисли се о неким изразима.. Па опет уверавања. скроман. Љубица гледаше.. — Ради. помисли она са неком сумњом на души: можда је ово претварање. те сви уђоше у собу. Има времена и за одмор. привуче сточић ближе прозору. нешто да молим.. ваљда. И то остаде за њу неразрешена загонетка. неће отказати ? — Захваљујем.. протежући се целом снагом. Госпођица. помисли он. трже се. пријатељским гласом који чак у извесним приликама задрхће. Много лепих мисли и уверавања изнесе пред Љубицу и одједном. па чак и према овом писару. изиђе и Гојко са писарем. — Нећете нам. па ваљда ће се наћи добра душа да и њој помогне. Одмах потом ста доше излазити уморна деца. па ето. и све то неким нежним. не знам што већ не излази. пријатан. сасвим друкчији. без сумње. покварити Друштво. па ћаскао свашта. Већ пети дан је како наређује Стојану да бар мало смахне оно сено са пода. па то вам је. опазиће га.. Гојко. па изиђе.. А писар се тек сад одушевио својом речитошћу.

. Ви сте ми тако познати. што ће рећи.. док се било младо. Али је то њега мрзело. молим вас.. Њега је вазда побеђивала Стојанова речитост. па и сад он немаде шта одговорити. — Па ти си то мене... онда ниси више за службу. Стојану заигра обријана и обрасла кратком чекињавом косом брада. у полицију. У његовој кондујити стајаше да је свршио основну школу.. рече писар. А он је. настави он. па што се не кажеш. ти? Откад ја теби вичем свако јутро да собу чистиш и ветриш.. узвикну он у љутини... и опет си ћутао! СЕОСКА УЧИТЕЉИЦА 47 . брате!. умало не запуши нос руком.. — Учили смо гимназију заједно.. морамо признати.. раније познавали.. што се у овој прилици нашао сведок његовог гимназиског школовања. само да није овако изненадних посета. Гојко обори главу па ућута. старост је. — Шта ћу... пријатељу.. — Десет година сам овде. братићу !. који се повијаше на све четири стране.. знајући унапред да ће соба бити све гора и све нечистија. или смо се негде виђали.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ Љубица се намршти кад уђе. познао одмах.. и кад не можеш да радиш.. настави писар. Другови из гимназије. па поседаше за сто. да умрем овде. кога младића. јес’. а нечистоћу је могао мирно сносити. — Ама као да смо се ја и ви... — Ха.. он затрепта очима и одједном рукну у плач. заструг са сиром и кајмаком. Не може се више као некад. — Него да кажем ја да узму другог човека. довлет чиним. А ја опет моју господу слушам кâ неке богове и сваки им.. Ви после одосте некуд. ја. Гојко то опази... па запе и одједном прекиде. одговори писар. али тек беше му необично драго. а ти си ми направио овде читав свињац!. братићу. непостижно. — Оставите га.. ако се он сам не прихвати метле. Љубица и писар тако исто изгрдише чичу.. ка нека права вамилија. нудећи Гојка пивом. Ја. веће од свега. кад госпођица за тебе моли. — Добро. Ми се слажемо лијепо. вадећи хладно печење. па стаде нудити нове пријатеље јелом и пићем. и он сам вазда се исказивао против школе и школованих људи. Немам куд. рече Љубица. — Је ли море.. управо о већим школама није смео ни мислити.. у дубини душе сматрао гимназију као нешто веома велико. слатки братићу. лук и неколико бутеља пива. — Кад си стар. Господин Пера с нарочитим задовољством и чак неком важношћу удари гласом на речи »из гимназије«. па се обрте Стојану. господин учо. која се веома узбуди од старчева плача. па се чине да се не познају.

Не. шта ћу? Знам да ме не познајете. Баш ће бити да се њему смеју. промрља збуњен Гојко крећући очима живо.. онога у дугачким кошуљама.. који је у по нечем подсети на њену младост. што удари директору шамар.. јест. Љубици опет понови неколика извињења. ни знао за њу.. Љубица слуша са интересом овај разговор.. одговори Гојко гледајући у земљу. ја нисам живео у младости. а са Гојком се куцну другарски.. Гојко испи па одмах виде да се и Пера и Љубица нешто смеше и гледају њега. — Аха. рече он смешећи се. Поглед му беше управљен у једну тачку и укочен. Није га познао по ноћи. »Ха. не знајући шта би још могао рећи. Ту се разговарало пријатељски. кад треба да сам нај.. додирујући узгред..АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ — Тхе. па чим стадоше на пољу запита га: — Ви сте јамачно лепо провели детињство и младост? Видим да се радо сећате младости. сасвим другарски претресале се успомене из младости. — Ја.. Љубица се досети овом смеху.. То га опет збуни. мрштећи се.. болан. писар — Какав си то друг. сањиво... — Сећате ли се онога. Нећеш са колегиницом да се куцнеш! рече му — Заборавих. но као да сања. најслободнији !«. опрости се врло пријатељски са Љубицом и Гојком.. Познао сам вас одмах.. рече јој да буде потпуно безбрижна. Љубичину чашу.. Трпковића. па допуни разговор по неким својим сећањем. за срећна познанства! подиже писар чашу. Најзад се писар диже. управо ређали се несташни поступци у школи и ван ње. чини ми се да га истерају. настави он. нити знам шта је то.. Сад је поручник. понови Гојко и замисли се. па му директор опрости. не. — Е па деде. као да гледаше где би се могао сакрити После ручка полицајац одседе у разговору још читав час. врло лагано... хтедоше. занесено. Куд баш сад да ми дође... цело лице некако необично измењено.. ова несрећна збуњеност рече он у себи. па оде весело. Гојко се још смешио задовољно. И Гојко се чак расположио. па се накашља.... — Младости ?. Љубица га погледа зачуђено: учини јој се да он ово не говори будан... Ја је нисам имао. сећајући се неких ситница из ђачког живота.. СЕОСКА УЧИТЕЉИЦА 48 .

. она их је и неговала. пука сиротиња. такав ми је био и последњи: све једно исто. И све тако лепо беше.. Родитељи им. до касапнице. Прегледају од синоћ запете вршке и намештене кошаре.. Него. разуме се. другог чега нису имали.. Ето. одговори Гојко с неким болом. прала их. »Много вас је. Какав ми је био први дан школовања. само сам тада и живео. рече му отац. вода. а благо сунце повијало их и сушило свој зрацима.. више никад.. забаве ?.. пери се и учи. то су најлепша сећања. журе се на рад. његова браћа и сестре. одмах се доноси угарак. око Мораве хранитељке. са чијег се прага виде шумни вали дивотне Мораве? Чим сване. — Ваљда сте бар као дете проживели. ништа желео.. то јест нисам управо живео....АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ — Како то? рече она тихим гласом. са децом?. без краја!. Сећам се многих ситница. па му душу обузме слатка топлина.... Па оне безазлене.. готово са очајањем. а они по цео дан око воде... па дубоко уздахну и обриса руком чело. Од основне школе па до краја школовања одвојио сам се из родитељске куће и бринуо се сам о себи. надничење.. него онако. а онда није било ништа. тек сад је друго.. Све тако. живео сам. па ако има лова.. то сам ја само посматрао. Сваки ко је преживео младост. голотрби и босоноги малишани. — Зар баш никад нисте знали за игру са друговима.... па се опет загледа некуд у даљину. шалу. у облику једне мале накривљене непокривене сиротињске дашчарице. — Јест. судови. — А ја вам кажем да не знам за младост. опет сад бар има нечега. понови Гојко. Ја нисам за еве то време ништа осећао. и ви се сећате неких ситница. — како то нисте живели? — Како ?. Зар да се не сећа онога гнезда. Али из мог живота нема ништа. они сви. сећати се појединих тренутака и.. — А детињство ? стаде га запиткивати заинтересована Љубица.. а ноћу крпи се. па не могу све да исхраним. а пред очима стадоше му пролетати сећања из безазлена детињства.. али то је туђи живот. које се тада осећало. даће те у школу. као што ни сада не живим.. док га једног дана отац не узе за руку и одведе у окружну варош. И сад се живо сећа тога осећања. поискачу испод прљавих... на реку. — Ја то не разумем. као добра мати. јер ја нисам живео.. ложи се ватра ту па обали и спрема се доручак. јест. трчкарање до бакалнице. по коме се накупиле капље зноја. Немаш се СЕОСКА УЧИТЕЉИЦА 49 . срећне дечје игре! Па нарочито оно задовољство. тражећи згодан израз. чега би се имао сећати да није тога лепог доба. чистила. као да се боји да га не пробуди. — Никад. мора знати за њу. дивна. у родитељској кући... изговори он то. а ти да га слушаш као Бога. па трчи на ниже. јер она их је и хранила и појила. шумна српска Мораво!. Како да се не сећа! Зар би се могло то заборавити? Па шта би му остало за утеху из целог живота... Узеће те господин Младен. ципеле.. рече Љубица. О.. не знам како. детињства. поцепаних поњава.

која се појаве уз њене обале. Он ће чекати да се то некако само собом удеси. браћа се растурила по белу свету и он сад замишља како изгледа оно рајско место. где је познао једине дане среће. Родитељи помрли. не осврћући се на опустело гнездо. хуји и шуми пенушећи се. не мичу се. Учини му се да се из саме душе његове појављује нека сила. а она ће исто овако пенити се и шумити. милоште. Све ће проћи. уништено. хиљаде ће још проћи. очи се сјаје. а Морава ће се још поносито и величанствено носити преко равна српска поља. или се предала каквом новом осећају.. у који затварана једина коза шута. Скрену оком у страну. И кад би имао мало више смелости. а усне по кадшто грчевито заиграју. осећа да га нешто снажно привлачи к њој. Гојко се обрте к њој. пренела у прошлост. јамачно је однесен или је струлио ту на месту. СЕОСКА УЧИТЕЉИЦА 50 . осећајући немоћ и неодлучност. Деца већ почеше долазити у школу. све срушено. а Морава оздо ваљајући своје мутне таласе.. И она се. ваљада. Кућица се већ давно срушила. задовољства. засут. која га снажно гони у наручја тој девојци.. вир. почео је претурати дан за даном. а они обоје сањаху. по дворишту израсло трње и коров. Гојку кану суза из очију.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ куд враћати. па ветар преко те пусте гудуре звижди и шиба. док се једном не нађе са листом хартије у рукама. Овако пак само уздахне и снуждено обори главу. па је стаде посматрати. код кога су се намештале справе за лов. не осврћући се на човечја гнезда. па снује пријатне заносне снове. плетар. свега ће нестати.« И он је остао. А за то време његово се мило гнездашце растурило. па опази да се и Љубица некуд далеко загледала. сестре се разудале и свака за себе савила гнездо. Хиљадама година она се таласа овом долином. ко зна какве би се изјаве одједном разлиле из груди.. па их одједном нестане.. који му је могао дати хлеба. стазица до реке обрасла травом. али он не смеде подићи руку да се убрише..

. али како ће сад? Гојка не сме вређати. Баш ћу за инат да га једим. преговара преко Стојана. а то само због оног безразложног женског ината. уз њу је писар. уверавајући како су то необично јевтине ствари у Београду. никаквих захтева не чу се више од њега. Никакве претње. Чича беше на великој муци: од пре. но тек беше са њим потпуно слободна. па оде. поседи са Љубицом. поразговара се. као да има какво право нада мном. још више ћу да се смејем са писарем. како је он казао. које се обично зове »учитељска свађа«. Напротив. Сутрадан деси му се прилика да чује смелу изјаву писареву и шаљив одговор Љубичин. доста измењен. Она и сама добациваше Пери двосмислене одговоре. Љубица се све више навикаваше на писареве љубазности.. разуме се све у шали. У овој сеоској самоћи човек се радује кад добије прилику да с ким измења мисли. јер је управитељ — може га одјурити. Пре недељу дана донео им је сам писар обома плату. већ више од месец дана човек долази. Са Љубицом. Ово његово стално и одлучно држање беше јој теже од свега : писар дође за часак два.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ VIII Полицајац веома учестао са својим походама.. Гојко чак узе и нешто пара унапред. док се слагаху сви. и од тог дана није се ни видео ни проговорио са њима. Сад се већ Љубица одистине наљути. Али она ни прстом не мрдну да то спречи. да се хладноћа међу њима увећа. кад има што пословно. надајући се на моћну заштиту писареву. И Љубица је са своје стране много допринела. па стане на врата и слуша хоће ли чича онако исто оштро изговорити. избегаваше сваку прилику да се не сретне са њом. Љубицу још горе. и осим задовољства и пријатељства она не осети ништа друго пред њим... па га после нема по неколико дана. А овамо Гојко му једнако издаје некакве оштре поруке за Љубицу. нашали се и насмеје. Сваки други трећи дан сврне на часак у школу. постале су јој чак пријатне. Гојко остаде озбиљан. Његове наде добише још више маха. Сад се и сама смејала својој пређашњој бојазни и страху. реши се на отворен инат. Али у колико Љубица и писар постајаху интимнији.. па одмах оде до Београда. у толико се Гојко све више стаде повлачити. беше му лако задовољити обоје. али се одмах и пресекоше. Тешко!. Љубица се већ тако навикла на његове походе. вечно намрштен и повучен. док други учитељи још нису ни мислили о томе. У последње време писар поче доносити по неку лепу понуду: кутицу финих шећерлема. о чем је много рђавога слушала. »Шта ми се он ту љути. и сад јој беху сасвим обични доста смели изрази. наравно у своју корист. док се сасвим не издвоји из њихова друштва. одену се лепо и врати се истога дана. Она увиђаше да се међу њима почиње отворено непријатељство. Ето и сада СЕОСКА УЧИТЕЉИЦА 51 . нек пуца од једа«. и питала се : чега се имала бојати? Ето. а она ни с ким ни речи проговорити. да их у извесне дане и сама очекује. Једне суботе у вече уђе Стојан у Љубичин разред. куда он иде често те носи порезу. Гојко се следи. јужнога воћа.

АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ

чича зна поуздано да Гојко слуша на вратима... нарочито му је казао да остави врата
мало одшкринута...
Чича се, ставши пред Љубицу, уозбиљи, мало се накашља па изговори
наредбу.
— Казао господин управитељ да ће сутра сви ђаци ићи у цркву. И ви да се
спремите да идете са вашом децом.
»Хвала Богу, чини ми се овако рече, одахну чича, јер га је Гојко три пута
слишао, док није добро научио целу наредбу напамет. — Казао сам, братићу, и оно
господин управитељ; виђу да он тако баш хоће«.
— Кажи господину да учитељице не морају ићи у цркву, кад је она удаљена.
деца ће већ доћи, па нека их он води; и онако није досад био у цркви, одговори она
жучно, а образи пламте, црвене се као крв...
Кад Стојан оде пред Гојка, овај већ писаше нешто љутито. Руке му дрхтаху, а
перо га никако не слушаше, но извијаше пуно непотребних црта.
— Чекај, рече он, не дижући главе и не слушајући одговор Стојанов. Извади
из стола деловодник, забележи тамо нешто, стави нумеру на ону исписану хартију,
па је даде Стојану.
— Носи. Нека прочита и нек се потпише да јој је саопштена наредба.
Кад Љубица узе хартију и прочита све, па спази чак и нумеру, она се охлади.
Одједном осети над собом сву тежину силе старијега, а необичан јој беше овај
оштар, званичан тон, који се јасно распознаваше у наредби. »Наређује се
учитељици првог разреда школе орловичке, поред усмене наредбе, да сутра«... и
тако даље — стајаше написано на тој хартији. Доле потпис: »Управитељ школе
орловичке «... а горе на врху великим словима: »Краљевско-српска основна школа
орловичка. Бр. 34.« Баш звони!... Љубици нарочито одузеше смелост и управо
уплашише је ови необични и, како она мишљаше, важни државни изрази:
Краљевскосрпска... Па није хтео да скрати: Кр. срп., како се то понекад ради, него
баш отегао целом ширином.
Љубица погну главу, па веома послушно и усрдно узе перо и потписа како јој
је речено.
— Шта каже? запита Гојко шапћући, кад му Стојан предаде хартију.
— Шта ће рећи... Саже главу кô јагњенце, па потписа. Хе, братићу, сила је
влас’!... рече чича и некако лукаво засветли очима.
Гојко се насмеши задовољно, победоносно. Распусти децу, па се и сам упути
кроз село, право ка брезовачкој школи. Од скорог времена он се о свему саветоваше

СЕОСКА УЧИТЕЉИЦА

52

АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ

са Вељом, јер увиде да овај не само паметно мисли, но многе ствари унапред
предвиђа.
— О, безнадежни јуноша, узвикну Веља, видевши га где му долази. Шта је,
пишти ли рањено, изневерено срце ? ... Знам, знам, дикане мој : тешки су то боли. И
ја сам ти тако нешто некад боловао, па ништа... прође, к’о ћуреће бобице. Сад се
смејем кад се тога сетим. Него шта ја... хајде седи, молим те. Шта је ново код вас?
Гојко се намести на столицу, хтеде се осмехнути, онако ради учтивости, али
му се из груди оте тежак уздах. Суморно погледа око себе, махну руком преко чела,
па туробно одговори:
— Мани се, молим те... Живот ми је загорчао; и онако нисам никад среће
видео. И свака несрећа мора да се разбије о моју главу !...
— Море ћути, то је добро ако још може да се разбије...
— Шта да радим, научи ме, настави Гојко очајним гласом, па му исприча
догађаје последњих дана. Ја видим, рече он, да ми се спрема велика несрећа... неће
проћи ни две недеље, а ја ћу бити отпуштен. Па куд ћу после и шта ћу ?...
— Отпуштен... хе, мој дикане, не иде то тако. Обезбеђен си ти од премештаја и
отпуштања боље него и један од нас. Ја ти јамчим да нећеш бити ни премештен ни
отпуштен, докле год устраје тај роман Љубичин... требаш ти њима.
— Шта ти говориш... као да не знаш оног зликовца!
— Зато и говорим што га знам... Мене и сваког другог он би одјурио, а тебе
неће, јер си му ти потребан... да му не сметаш.
— Како то мислиш ?... Не знам.
— Он ће ти правити друге пакости, нема сумње, настави Веља, избегавајући
одговорити на Гојково питање. Јаком иду твоје муке и невоље, а помоћи ти се не
може. Једино ти остаје: да зажмуриш па ништа да не видиш и да те се ништа не
тиче. Онда и она тебе оставити на миру... чак ће ти писар и услуге чинити. Видиш,
дао ти и аконто за овај месец, а ми још нисмо за прошли примили.... Само ако то
можеш... допуни он после кратког ћутања.
— А шта велиш за ово вечерас, јесам ли погрешио ?
— Како ?... Напротив! то ти је дужност.
Било је већ доцкан кад се Гојко диже и упути к своме селу.
Сутрадан Љубица дође рано у школу; и деца се брзо окупише. Свако се лепо
обукло па се беле чисте кошуљице; на ногама већином алеве чарапе а на леђима

СЕОСКА УЧИТЕЉИЦА

53

АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ

јелечићи. Љубица се загледала у децу. па се тако и замислила... стоји лепо обучена,
са шеширом на глави, и гледа, гледа без циља.
— Госпоја, прекиде јој мисли један малишан: овај пио воде јутрос, па... је л’ да
не сме узети навору?
— Не сме... одговара она механички, више понављајући детиње речи, не
знајући ни сама шта је рекла.
Појави се на прагу и Гојко, али друкчији, сасвим друкчији. На њему лепо
ново одело, нов црн шешир, коса ошишана, брада »штуцована«, па ни налик на
пређашњег Гојка. Истина, и сад се јасно опажа његова карактеристична несразмера,
али ко се већ навикао гледати га таквог, њему он сад изгледа сасвим отресит, прави
младожења.
Љубица подиже главу и погледа га за часак. Ироничан осмех, помешан са
презирањем, заигра на њеним уснама. Дохвати мараму, као да се брише, па га опет
погледа и насмеја се још јаче. А Гојко, озбиљан и намрштен, са неким прутићем у
руци, разгледаше децу по дворишту. Неколико његових ђака приђоше к њему.
— Јесу ли сви дошли ? запита децу.
— Дошли су. Само нису они што не долазе никако, одговорише ђаци.
— Уређујте се, скомандова он, па сиђе на други крај, подаље од Љубице, и
стаде уређивати децу.
И Љубица одмах уреди своје малишане. Сад је одједном опет обузе нека
милина, врати се пређашња љубав према овој деци, и њој је необично мило што
стоји са овако чистом и упарађеном децом. Толико пута је са завишћу гледала кад
варошке учитељице иду са децом у цркву, па је тада у себи помишљала, да ће и она
дочекати тај срећни дан, кад ће овако исто са својим ђацима ићи. Па ето, дође и тај
дан! Истина, она је сад нерасположена због овог Гојка, а можда и због другог чега,
не зна ни сама... јест има још нешто, јамачно има... Али један поглед на ове
малишане довољан је да раскрави залеђено срце и душу да развесели
Школа се крену. Напред иђаше Љубица са својом децом, весело гледајући
пред собом, а напослетку, завршујући ред, натмурен и покуњен, ступаше Гојко. По
потесу блиста се бистра роса, мирише свеж ју трењи ваздух, прелећу велика јата
грлица, спремна за одлазак, а доле у трњаку, јасним И звонким гласом, чика кос...
Милина, не може човек сит да се надише!...
После дуга путовања, стигоше цркви. Служба већ почета, те они и не
одморише децу, него их уведоше у цркву и наредише у једном крају. За певницом
певаше месни учитељ, а око вега стајаху и одговараху на јектенија десетина
одраслијих ђака. Гојко стаде за певницу, али пошто не имађаше гласа, мораде
ћутати.

СЕОСКА УЧИТЕЉИЦА

54

. а осећа да јој то у овом тренутку не иде од руке. не слушајући шта се ради око ње. ту одмах до цркве. стоје читави бокори зрела и зелена босиљка. И Љубица оборила главу.. И гле. свршио сам Учитељску Школу.. Учини им се веома чудновата и необична оволика збуњеност код одрасла човека..АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ Љубица је пазила на децу И крстила се побожно. — Јесте ли богослов или преперанд ? запита га попа кад седоше у соби — Преп. — Да. Шта ће он тамо. Учитељ отегао неку дугачку песму. не размишљајући нимало ради чега то чини. мирис од њега простире се по свој цркви. Изиђе свештеник. И сад одједном стаде јој наликовати овај тренутак на један часак из вена детињства. Мати се крсти. Јест. са млађом сестрицом. и ако би волели да се крену одмах са децом. а она гледа у пламичак кандила. да. кад се састаје с непознатим људима. промуца Гојко оборених очију. кад зна да неће умети ни проговорити... симпатична изгледа. извол’те. и они. и ако је привремени. Стоје оне тако у једном крају и ћуте. одоше.. види се. узвикујући на неким местима страховито. ово су неки добри људи. који се теку постепено у животу и сматрају се као велики украс човеков. обузе га сад у великој мери... осмех. За чудо и он беше исти учитељ. па не зна како да удеси лице: хтела би да изгледа пријатна. И дечица треба да се одморе добро. говораше попа. лаганим и одмереним манирима.. Онако исто говори. идући уз њих. онако женски: знајући само да се тако ваља. ону заплетену туђу реч. што трепери пред распећем на врху иконостаса. СЕОСКА УЧИТЕЉИЦА 55 .. тих са неким нарочитим. Све се надамо да дођете. пријатна. онаки исти покрети. избегавајући. Кад изиђоше у порту. И попа и учитељ згледаше се после његова одговора. око иконе. јест.. да се видимо.. Истина.. да.... И његове прве речи беху скоро исте као и учитељеве. — Извол’те. Месни учитељ је старији човек. другови се упознаше.. Она се занесе. и учитељева херувика са онаким истим сецањем и узвикивањем. чули смо. На средини цркве. а и ви. али тек.. и она помишља да то мирише божја душа. сећа се тако живо. А и згодније му беше да се овако изрази: нека знају да је свршио целу Учитељску Школу.. одавно смо чули.. Па да се упознамо. и гомиле босиљка.. Учитељ позва другове к себи у стан.. не смејући одрећи. Гојко се једва осмели да изговори оправдање: — Далеко много. дуг је пут. И посао велики у почетку. мирис и оне исте мисли.. већ у годинама. у цркву.... па све сеца гласом. ама баш све исто. довела је мати. Његова обична збуњеност.. Ко зна кад ћете нам опет доћи. И пламичак пред распећем. то исто сада!. па све разговарамо са господинсвештеником. по свршетку службе. Скроман. Гојко иђаше као на шибу.

поменуше и једно зло: кад је више учитеља у месту. А чусте ли како кликће наш господин Аксо?. Гојко при том бацаше из очију муње. а Љубица се лукаво осмехиваше. па опет окренуше низ потес. није због школе. иному луна. видим ја: нисте добар пјевчик. Љубица погледа на Гојка. није због тога што. те ови морадоше ступити у разговор. Није Бог дао свакому све дарове. У место да су они сложни. »Видим ја.. Таман да се лепо путује. Уредише децу. пошто их послужи. — Иному солнце.. јест. Истина. Отвори се читава дебата. СЕОСКА УЧИТЕЉИЦА 56 . Затим обоје стадоше запиткивати час Гојка час Љубицу. рече попа. Сунце по мало греје. велико зло. а то је кметовима добро дошло.. Има и богослова који рђаво певају — Има. па да се удруженим силама бране. али он је богослов. моја господо.« Најзад гости се кретоше.. нема ту мирног рада! помисли она. како ли оно беше. иному звјезди. доиста има.. Седе са њима и учитељка. — Та оно није баш због тога. они ударе свако на своју страну.. па се међу њима отвори кавга. али се осећа оштрина у ваздуху. Поведе се разговор о учитељима. Јест.. јест. обарајући очи. као да се тај разговор њега ништа не тиче. али он гледаше оштро и озбиљно. Мораће једно од нас двоје путовати.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ — Тако.. господин-свештениче. — То је зло. одговори поп. а то је врло отресита и разговорна жена. о њиховим патњама. јер и сам је веома слаб певач. те чак и наше зараћене стране морадоше попустити и проговорити по неку међу собом.

Она се загледа у даљину и стаде у мислима претурати дан за даном. Она се стресе. рече он тихим гласом.. — Шта. и што више мишљаше. да би добро било кад би он био премештен. да вам саопштим. ја ћу њему поклонити деветорицу. како се у њој почињу рађати неке нове мисли. Није ово манастир. па онда да имамо обоје по педесет ђака. и шта ти није за то време претурила преко главе ! И сад јој одједном дође на памет да се запита: да ли су њени поступци за то време вазда били умесни ?. да има и он први разред. рече он Љубици. И она гледаше њега весело и безазлено. па онако у шали помену. и смејући се рече: »Ништа. сад ћу да му саопштим. не знајући ни сама зашто: да ли због ове самоће и непрекиднога ћутања. Трже је из тих мисли звецкање сабље. све што је у школи преживела . као оно после прве походе писареве . Писар се поздрави са њом врло интимно.. Већ се навршују два месеца како она дође у ову школу. Она се обрадова његову доласку. Млада сам. осећајући унапред њихову непријатност и ако се оне још не беху јасно испољиле. Ала ће да зине! Љубица збиља зину од чуда. какав акт ? запита Љубица уплашено. задржа њену руку подуже у својој и гледаше је ватреним... и одједном прекиде те мисли. избегаваше их. па очекиваше да проговори.. Рече јој да сваког дана очекује некакав акт.. гледајући је значајно..(( Она је још и тада сазнавала да би то било нешто веома необично. што она и од саме себе крије.. него се тек наговестиле.. весела лица. понови она опет и одједном осети. — Да узме ваших девет ђака. Видела је да има нешто повољно да јој каже. »Нек види шта ми можемо«. СЕОСКА УЧИТЕЉИЦА 57 . супротне овима.. здрава па зар да се не смем ни с ким нашалити. с једва приметним руменилом. Да живим!«. Хајдемо у школу. Срце јој опет поче зепсти. значајним погледом. које јој се разли по лицу. »Шта ја радим.. него свет. — Дошао је акт.. како Гојко има мање деце од ње... нерасположене и сумор обладаше њоме. готово шапатом. а последњи пут доста отворено изјави. Или је ту нешто друго. Писар јој приђе. све веће је црвенило по лицу обузимаше. али о премештају не рече ништа. јер јој је сама реч »акт« улевала некакав нејасан страх. живот. којешта!. који ће показати Гојку с ким има посла. Писар јој много наобећава. Али она силом угушиваше те нове мисли...АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ IX Љубица се већ неколико пута жалила писару на Гојка. Још пре две недеље она се нешто разговарала са њим о броју ђака.. гледајући га радознало. а ја хоћу да живим !..

Готово да не улазим ја тамо. проговори писар службеним полициским тоном. Љубицом облада зебња . преврташе хартију. стаде је нешто гушити у грудима... у томе кратком. Одоше обоје у празну учионицу. Страшан је био тај поглед: шинуо је Љубицу преко срца страшније од гујина уједа. — Молим вас. Зар да пропустите овако занимљив призор! одговори писар. да не шиљемо нарочитом поштом. па сад да нас саслушају обоје. — Изволите један акт из Министарства. Она стаде жалити овога немог јадника. Кад угледа њих двоје. Гојко стајаше тако непомичан. И још да му се сад дода и први разред.. Беше у њему. Кроз главу му пролетеше неколика нагађања муњевитом брзином.. саучешће према Гојку.. Одједном пребледе сав. Али шта ће она овде. кажњен платом. отвореном погледу читав бездан прекора.. као у страху. Гојко не диже главе за њима.. премештен (камо среће!). отвори деловодник и метну је унутра. Ту су у последње време седели и проводили разговор. он се трже и задрхта: осети да му не долазе ни са каквим добром. па је одједном сави. беше он речитији од свакога говора. који је без икакве заштите. стаде се окретати немирно. погледа у Љубицу. једно неоправдано насиље над слабим човеком. отворено. да она прва уђе. руке му се затресоше. СЕОСКА УЧИТЕЉИЦА 58 . чуђења. настави: Понео сам га узгред. — Зашто ?.. Сиромах!.. као да никога другог у школи нема Писар се промешкољи. а ђаци му нешто писаху.. рече она бледећи. Гојко прими хартију. разви је и стаде читати.. — Јадник. час црвене. Сутра се то може и њој десити... то исто што и она. не гледајући никога.. па се обрте ђацима и стаде прегледати њихове радове. подиже очи и погледа Љубицу право. а над свим осећајима истаче се јасно један: жалост.. сажаљења. То ће и бити! Али зашто ?«. као са своје стране.. немом. која је одједном обузе. а образи јој час бледе... па са њом полако изиђе из школе. који не зна ни за какав протест. које мало пре она сама угушиваше. жао ми га опет! рече Љубица... па је пусти напред.. — Добро. »Отпуштен. она осећа да се овога часа извршује једна нечувена неправда. Та он јој је ипак друг. рече он јасно. па онда. очи у очи. него да сагне главу и слуша. а учитељица иначе нема велики број ђака!. Опет се у њој подигоше они осећаји.. Љубица се стресе од неке хладноће.... а она само један разред са три предмета!.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ нешто што се нигде и никад не догађа: Гојко у три разреда има преко двадесет предмета. каква посла има она? Биће то друго: јамачно ме она тужила. коме ништа друго не остаје.. ко зна!. Гојко иђаше по школи замишљен.

изненађен. нек види да и ја нисам баш«. које почеше стезати. Он. а он ништа. скаменила се.. врелим мутним погледом. и тек сад ћу да ти чиним. нешто је загушило у грудима... Очекивао је потпуну послушност. хоћеш... Он се једва докотура до прве клупе. И Љубица осећа да се две руке све више савијају око ње. она се изви из тих руку и скочи. усне се искривише и затресоше.. трзају се мишићи.. Не. удесио је све како ваља. жуто лишће. А њима. које одједном поче бледети.. а над њим се ношаху густо загасити и беличасти облаци. Она не доврши мисао : осети да јој падоше две тешке руке на рамена... а она нема снаге да се томе одупре. То неко дише уз њу. као да се буди из дубока сна... она не разумеваше шта се то са њом збива.... хладан ветар. Ватра јој плану из груди. муњевите јурнуше јој по целом телу. наслони главу на руке и горко. »Нека га.. стаде га шибати по лицу. И као кроз сан чује познати глас: — Болан.. цело му тело задрхта.. што ?.. све ти чиним. ето га кроз два три дана са златним часовником... среће ми ! Хоћеш ?. женама. изви је у страну и спремаше се да пљесне њоме из све снаге по том туђем образу. помешан са влажном измаглицом. па убио — кера. Али шта је ово ?...... Просто не може да се мрдне... хеј СЕОСКА УЧИТЕЉИЦА 59 . паде на њу и дубоко предахну.. а под ногама му шушти опало. Љубица се радо ухвати за ту мисао.. Погледа око себе.. »Евине су то кћери.. вреле усне са оштрим брковима падоше на њен усијан образ и тако остадоше.. у ногама... које дрхтаху необично. нарочиту слабост стаде осећати у коленима. изабрао је незгодан тренутак. као човек који је гађао зеца. Томе се није надао. Па толике друге ваше тужбе на њега. Ономад сам га купио за тебе. Дисање нечије све ближе и топлије и одједном. и чини му се да је већ крајње време за напад.. очајно зајеца. па нећеш да ми кажеш ни хвала. А она гледа несвесно.. Нека га.. Први тренутак беше страховит. то је извесно. осећа да је то дисање и врло топло. вреле. Као муња шину је нешто уз груди. па дрхћу као у грозници. Обузела је нека студен. беше занесена.. Он протрља очи и махну главом у страну. не. па ни мрднути се.. Ја за тебе толико. тако понекад дођу лутке у главу.. нек осети ко је јачи. она подиже десну руку. Оштар. И он се стаде прибирати. Хоћеш сутра да ти донесем златан часовник. збуњен.. А-а-а!. плаче !. усне јој осушене. па одједном.. Чекај.. а оно. паклени гнев загрме и заклокота у њој. »Што је то легла на сто ? Гле.. Стаде ходати тамо-амо. знам !«... збиља! Колико сам се ја онда уплашила и наједила.. двадесет дуката сам га платио..АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ — А је ли он вас жалио. При тој мисли обузе је гнев. Али од тог места полазе све јаче струје низ тело. у темену опет стаде ударати необично. оно пре. стари лисац.... Писар се измаче. Па сад ти разумеј женско срце! И шта је она могла досад мислити?.. кад вам је послао наредбу. Јамачно се још у себи смејао како сам морала брзо послушати«.. као посечена. пливајући тихо преко небеснога свода... »Јест.. осети да јој се поврати сва снага... ето!.. подиже зажарено лице... струје многобројне. Некаква топлина око десног образа.. преплашен. Одједном скочи и изиђе у двориште. зна он шта ће радити.. Сву ћу те окитити златом и брилијантима.. клону на столицу.. Бога ми.. ни проговорити.... не може једне речи проговорити.

— Па то је читав атентат на твој живот. Стаде на прагу и дубоко удахну свеж ваздух. — Откуд ти знаш ? упита.. Стојан му са прага од стана махну руком. поглед јој мутан. Кад се сврши школски рад. опет притрчава. Љубица се тресе од плача... кад сазнаде за данашње догађаје. Кад угледа злато.. помисли он... нек чује она да он одлази. — Стој. ова наша хеј. она још лежи. Сад нека је. идући кроз потес. нејасан. Море. то већ хоћу. шта мислим ? Седи. Обрте се око себе.« И он оде... братићу ? Они се нешто поџевељаше. него шта мислиш? — Хм. седе и рече Стојану да прича шта је видео. шта ће бити ? СЕОСКА УЧИТЕЉИЦА 60 .АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ море!. Лице јој се изменило. а после. почеше деца долазити у школу.. — писар натмуренији од густих облака корача нервозно и понеки пут махне главом значајно. — Море махни се шале. као да нешто тражи. А Гојко брзо распусти децу и оде журно у Брезовац. Ћути и чини се невешт свему. »Шта ли је то ? пита се он десети пут у чуду. и види се само како јој широка леђа нагло одскачу од дубока дисања. — Виде ли.. хм. и не могући се досетити ничему.. ћути и гледај своја посла. Оте му се баш из руку! Гојко уђе у собу. — Ија. затим корачи и упути се за децом к своме стану. Срећа још те је опазио писара да излази на двориште... стојао нодекана. звецкајући сабљом нарочито. то ти је засад... Љубица изиђе за децом. Погледа у учионицу.. рече му Веља. Гојко. пара вреди. као да је спавала цео дан.. — Добро. упамти добро.. нема размишљања. пропиње се уз прозор и гледа. па ти после дође. зачуђен.. погледа на двориште. леђа грчевито одскачу . Али шта мислиш о њима.. »Бар ћу добро навићи на овај пут«. Засад. пусти ђаке.. Гојко само трчи с прозора на прозор. Прође подне. бунован. видећемо. на џаму.. Љубица још лежи на столу. иначе би га овај затекао баш како виси на прозору и гледа зачуђено.. нек се прибере. па стаде ходати по дворишту. стресајући се од хладноће. Гојко се врати у школу. да ниси ни прстом мрднуо. могу. знаш.

јер сад могу најгоре страдати.. све веће зло.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ — Хе... Гојко уздахну... видећи пред собом све црне дане. А ти чувај своја леђа... која их има. толики рад. биће грмљавине и свега.. нисам ја пророк. мрштећи се и мислећи. СЕОСКА УЧИТЕЉИЦА 61 .. да би се олакшало залудној учитељици! Досад се то није дешавало никоме.. И њима тако нешто. на пример. Гојко га погледа плашљиво. Три разреда.. скрушен. Ту се сад нешто крупно ломи. соколе. макар оне тамо у Министарству!. шта?. И како их не би срамота. и ево ти сад још један разред. а он ходаше по соби.. без наде.. али Веља настави љутито: — Најбоље још нек нам нареде да им чувамо децу. да им чистимо ципеле. Гојко се накашља... хтеде нешто рећи. — Ђавола посла! настави Веља.. а девојкама.

или нек дође овамо. »Шта хоће они. иде у школу и ради. — А морају ли се они засебно уписивати ? запита Љубица. гледајући полусвесно око себе. као обично.. црвенећи. И сама видим. да њена душа не учествује у раду. — Разуме се.. Старац се стресе од тога погледа и измиче се журно испред ње. оздо.. али се јасно чита на њему и горко сажаљење.. а она буновно диже главу и гледа га чудно. И опет рекао би да и његово лице вели: »Шта ћемо. — С краја ћемо. — Ево вам списка. то је од онога« и са тим сећањем на деветорицу ђака појави се у њој сећање и на све оно. Стојан је нешто запита или саопшти. размислила. Гојко преписа имена на чисту хартију и таман да почне прозивати децу гласно.. На лицу му исписана жива радозналост. накашља се мало и проговори као истрке: — Треба да се изврши наредба Министрова... Шта ће. ја нисам.. гледајући га некако чудно и тужно.. Љубица диже главу и погледа га зачуђено. рече она тихим гласом. Мало је размишљала о последњим догађајима: обузела је некаква апатија према свему.. па узмите озго или оздо редом. Мало постаја. што је у вези са тим. запе она. Какви ђаци. то јој је право. СЕОСКА УЧИТЕЉИЦА 62 .. — Нека деце код мене. али кад стаде пред њу. само за један тренутак. па иде на рад као и досада. — Кажи господину нек изиђе у ходник.. гледајући у земљу. прекор.... Устане ћутећи... Дође једно јутро и стаде пред њу: — Казао господин управитељ да му пошљете оних девет ђака. коме они требају ?..АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ Х Љубица се већ прибрала. који јасно казује. о чему то говоре?. кад нам је таква судбина !« Он уђе. сањивим погледом..... Тако је најбоље. умирила се.. може пропасти цео свет и она са њим. подиже очи и погледа је за часак. Аха. Свеједно... необично. то није било по мојој жељи. Љубица га заустави. све са неким чудним.. у моју уписницу. Али је она већ навикла да угушује мисли о томе.. па уђе Гојко у разред. знам. кад јој је таква судбина! Погнула главу. одвојте ми деветорицу. па опет их обори. које ви хоћете. па нити је што љути ни весели. ја и онако радим само то.. Ви можда мислите. па ради за оно злехудо парче хлеба.

треба уговор испунити. али кад опази да је Љубица сама. — А квартирина? — Нисам још ништа примила. али одједном јој засветли у очима жива радост... — Знаш да због прве плате примам оба ова месеца по пола.. Још да није ових кожа. не би се имало шта јести. Откуд ти по оваком времену?!... — Здрави су. не знајући како да се склони од тих изјава.. — Мика пише. Зато сам и дошао.. чим се врата отворише. тата !. замисли се. па сад ето. и сад се стадоше ређати поруке од мајке. обосило. Отац јој одговараше на сва питања. Дете пише: исцепало се.. а то се Љубици сад учини веома грубо и сурово.. сви су здрави.. Па онда осу прекоре што су је овако оставили.. она скочи весело. доста је чекања. с којима се погађа и цењка за коже. и ако она не зна за друкчији разговор очев.. Кажу. Већ су два месеца. Тек што деца изиђоше и она.. Ја ћу ове уписати код мене.. због њега сам ти и дошао. пише ли брат из Београда. узвикнуши: — Гле.. пусти их на одмор. ни да јој пишу. Ако хоћеш да одемо заједно до суднице... а она чами овде у туђини. — Како не. како не!. као да се бојао пореметити кога у раду.... шљиве и друго. Шта ради мати. а зима — ето је!.. одговараше газда Цветко. СЕОСКА УЧИТЕЉИЦА 63 . и ваздан других ствари. о ружама и олеандеру које је донела из Београда. с великим. па га пољуби у руку и понуди да седне. оставши сама у соби. Мајка ти рекла. често пише.. окрећући главу десно и лево. — Онда тако.. убрза Гојко. Љубица поведе очима. али оним истим својим изразима. као и до сада. говорећи и питајући брзо. а ја не могу више да дајем. па питања о крави Зорки. сама без игде икога свога. остави врата и приђе јој слободно. и у прво време гледаше исто онако буновно.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ — Добро.. добро.. које га узбуђују.. њеној љубимици. сестре. здрави су. који тамо учи гимназију. Ове цене да те Бог сачува: данас једна.. Нема више никакве зараде. рече он и изиђе брзо. Он улажаше пажљиво. па кад опази да су јој деца заморена. ни да је обиђу. како га зваху сељаци. не знајући о чем ће пре. Љубица настави рад. Стотинама питања и прекора управи она оцу. а врата се отворише лагано. да немају. Ти му сама рече да остави послуживање. Сви су те поздравили.. о неким суседима. Нема шта ни да једе. усуканим црним брковима. а ви како хоћете са њима. сестара и дође говор на брата. полусвесно. у школу уђе средовечан човек. сутра — друга. да видимо. обријана лица.

али се одмах трже. даћу јој пара извесно... — Ево ти динар да купиш Станки опанке одмах. уздишући. стисла главу обема рукама као клештима. Мајка нек дође сад у недељу. поцрвене и збуни се. па гледа бесмислено кроз мутан прозор.. Он је. узвикну она. он је извесно то и очекивао. Љубица подиже очи на њега.... Шта ово би?. одважно. а грло јој се стеже. док покупи школски прирез за ову годину. то је оно лице.. она лако преноси све незгоде.. ломећи велика парчета погаче и залажући то са по мало сира.. показујући јасно да је душа успавана. Ја сам мислио чак и за нас штогод да одвојиш. Вајдица је и то: зарадиће на њима три — четири гроша.. мучи се.. Само мутан поглед блуђаше по далеку недогледу. притиснута неким тешким. — Зар ти не знаш наше стање. с СЕОСКА УЧИТЕЉИЦА 64 . усне јој задрхташе. управо у двоумици. без мисли. зло ! рече газда Цветко. Јест. сломљена.. али се вратише у стан Љубичин без успеха. о скромном гнезду и тихој срећи? да ли се то све одједном угаси под првом навалом громовите буре живота. али је опет живо интересовао очев говор о томе. па да дође у школу.. нити јој се у души рађаху какви осећаји.. Љубица остаде скрушена. Љубица задрхта. одговори Цветко прекорно. не знајући да ли да иде напред или да мало застане.. И он беше збуњен. са самопрегоревањем. казао једаред да ће дати учитељима нешто пара тамо о Божићу. па опет ништа!. Младост је силна. јер нема шта јести. Кмет их одби одлучно. И она је добила од њега писма.. пажљиво. Уђе у школу опрезно.. Одоше у судницу. Ради. Куд оде онолика љубав ка животу ? Како нестаде оних лепих и заносних идеала о раду. да је срце обузето тврдом леденом кором. чим духне лагани поветарац?... доврши она загушеним гласом. вели. После два дана дође писар. мој брате. грозничавим заносом.. у којима моли за помоћ. шта радите ?. кад се млада снага носила са недаћама и борила се живо.. За Бога. чудећи се што му досађују у невреме. као да је то све ново за њу. купивши узгред ту у једној кући две овчје коже. али Љубица обрати нарочиту пажњу на саопштења о брату. Нити јој срце за чим жуђаше. тата.. Опет јој у очима блесну онај апатични израз и брзо га нестаде. а сад купи само државну порезу. по овакој лапавици. Удесићу ја то. бојећи се да ни ваздух не узмути више него што мора. сто закрпа. а на опанцима десет подлога. Станка још иде боса. Налактила се тако на сто.. која ће планути још јачим жаром. То јој је најмлађа и најмилија сестрица. Оде јој отац. — Боса !. — Погледај мене. а ја макар и не јела за дандва. или се само нахватао пухор по живој жеравици.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ То већ беху обични Цветкови разговори. Деца беху изишла на одмор .. а у старости је најмилије сећање на ове дане борбе. Она се диже и опет га погледа. можда целу тромесечну квартирину. — Зло. видиш.

јер не би лепо било да му се не захвали на услузи. па се осмехну левим брком.. — Па. и оно јој се чини тако обично. — Знате шта! узвикну он : урачунајте све до краја године. што сте допустили да се тако мучите без невоље ! Изволите. Али се нешто мораде рећи. па не могосмо да добијемо квартирину из општине. — Знам... па онда извади из стола чисту хартију. да напишем признаницу. вас ће послушати. казаше ми сад у судници. с тога Љубица одмах пређе на ствар. са изразом необичне среће на лицу и као мало стидећи се. да се не мучите са овим лудацима. на колико је гласила признаница. да. а Љубици изброја и даде колико је требало. неким малим послом. А ја био у Београду. па немарно забаци хартију у џеп. сазнавајући своју кривицу. Све се то изврши неким полупословним тоном. не треба речи да трошите. Ја ћу то са њима за час наредити.. познатије. — Имам да примим за два месеца и још сам мислила да узмем унапред и за овај. И он извади велики новчаник са гомилом наслаганих банкнота. а њему дође да заигра од узбуђења... — Зар?. рече он. рече он. настави она. — Молим вас. У овакву стању било је тешко говорити ма о чем. — Био ми ономад отац.. не знајући да ли да му све каже: незгодно јој помињати сиротовање своје родбине.... сад је опет друкчије : много обичније. и зачуди се сам зашто је морао то слагати. Љубица му пружи руку. да. као да издаје обичну плату. одговори он гледајући само цифру.. врло добро. треба за општину.. ако ћете ми дати за три месеца. као да се сад тек јасно испољила свака црта на њему. Ишчекујем вас од јуче једнако. као да је многе године провела гледајући у њега... — Врло добро.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ којим су везани они осећаји. — Баш вам хвала! Не знате како сте ми добро овим учинили. Па сам хтела вас молити да им ви кажете. Ах. брате. и гле. па одједном застаде... а они не даду. Он јој притрча весело. Кад год вам што треба. Љубица израчуна и написа признаницу. И као да га сад тек добро познаје. О. трже се одједном полицајац. колико вам треба новаца.. — Ја ћу с кметовима то сад регулисати. СЕОСКА УЧИТЕЉИЦА 65 . прекиде је он. само кажите.... — Баш добро што дођосте. — Шта ће приз.. па му показа: — Да ли ће бити добро овако ? запита она бојажљиво. Љубица стаде рачунати.. проговори Љубица. гледајући у страну.

Љубица се расположи. а десна све више дрхће у његовим рукама. па стаде празна соба звонити од њенога веселог. Све. Он се беше спремио да иде. али досадашње узбуђење беше веће. Љубица се унезвери.. — Ето.. Разговор постајаше све живљи и занимљивији. Да дођем сутра да донесем. Љубица га гледаше све зачуђеније и збуњеније. па обема својим рукама стеже ту мекану. СЕОСКА УЧИТЕЉИЦА 66 . Љубица дигла главу. притисло мозак. хоћете ли ?.. — Ви не знате и не верујете.... Извади је. Усне му пребледеше. па опет занос. дође јој то врло смешно и она већ хтеде да се насмеје гласно. поцрвене и стаде дисати убрзано. Он је узе за руку. замуцкујући: — Па немој.. а груди се подизаху и спуштаху бурно. јасног смеха. полушаптати. Глас му веома задрхта и он застаде. болан.. из кога звони најжуднија молба и покорност. тако више да се мучите.. стаде вадити из џепа неку малу кутицу. У глави нема да се јави ниједна мисао: као да је прогутала велику дозу опијума. стидљиво и плашљиво. Писар се одједном промени у лицу.. а главу стидљиво оборила. Љубица подиже главу и захвали му се пријатним осмехом. Он већ једва владаше језиком. и душу моју и будућност и све. Руке му врдају. све бих вам дао. понео сам га. да би заглушио њену зебњу. И писар. Само осећа неку пријатну топлину. врелу ручицу. свега што вам душа зажели... па се мало измаче.. ево!. настави он у још већем узбуђењу и дрхтавици. те надвлада.. купио сам часовник.. све јаче и јаче. све.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ На тако пријатељске речи. види се да се спрема за некакву изјаву.. а Пера отвори капак.. хоћете ?. опет је стаде обузимати зебња.. и она пада у све веће бунило. све. какав ниједна девојка у Београду није понела.. — Аха. шалећи се њеном неумесношћу и смејући се њеној плашњи у службеним пословима... па јој то стегло. — само да ви нисте онаки. а у прсту нема ни толико снаге.. да је отвори. али не може да притисне дугме. па гледа бесмислено како се тресе кутица у писаревим рукама и како се он мучи да је отвори. он поче неким промењеним гласом. све ћете имати.. Сву ћу вас обасути брилијантима. бунило и топлина. — Ја бих све за вас.. коју по некад смени лака зебња. задрхташе. положи драгоценост пред њу на сто. и она опет обори главу. па слободну леву руку само преноси преко чела. Он се пожури говором. па га почело обузимати велико узбуђење. Љубица се већ почела трзати нервозно... Свега. али погледавши Љубицу.. Љубица дисаше све јаче.. а ја бих за вас. одједном седе уз њу и стаде јој говорити разне бесмислице. Обузе и њу узбуђење. дрхћући рукама и тресући вилицама... па као да прогута нешто што му дође уз груди до грла.

АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ

Она погледа и одједном, као електрисана, рашири очи, а у њима засветли
најпре чуђење и страх... Као да се пита: шта је ово, чије је ? Ко сме ово узети у своју
руку ?... Па одједном као да сазнаде шта је то, у очима јој засја дивља, неописана
радост, она неким необичним покретом зграби кутицу обема рукама, а очи јој
стадоше на украсу као приковане...
Беше то збиља необично уметнички израђен златан часовник, посут ситним
љускама брилијантским, са малим, кратким и танким ланчићем укусне израде. Она
га извади из кутије, па стаде обртати и разгледати, а очи јој не трепћу, и чини се она
сама не дише. Изгледаше као дете, кад добије тако ретку и неочекивану играчку, о
којој дотле није могло ни сањати. Сва се предала радости, коју не умеде ни
прикрити, нити се труђаше за то. Писар постаја само два-три тренутка, прибра се од
узбуђења, али га сад обузе радост. Он се приближи Љубици, наже се мало к њој и
прошапта јој:
— Сутра ћу вам донети брилијантску грану... Сва гори као ватра. Хоћете ?... Да
дођем, а?... Али нећу, ако ме ви не зовете...
Љубица се насмеши усиљено, усне јој се укочиле, па не може ни да проговори
ни да се насмеје, а хтела би да каже бар једну реч, да захвали.
— У десет часова тачно пустите децу кући; часовник вам добро ради, па ћу ја
доћи... а ?... Она климну главом и опет се неодређено насмеши. Пера дохвати њену
руку, подржа је мало, па се саже и пољуби је... Њу опет прођоше трнци, а писар брзо
узе капу и, поздравивши је у ходу, изиђе из собе.
Она скочи са столице, држећи украс у рукама, притрча прозору, па видевши
да писар изиђе из дворишта, врати се на пређашње место и загледа се у свој
часовник...
Толико пута је, док свршаваше школу, идући главним улицама београдским,
застајала пред златарским излозима и остајала тако као прикована по пола часа и
више. И сада, ево, стоји као опчарана и једнако обрће и посматра часовник зажарен
очима. Прикачи га на груди да види како стоји, али мука : нема у школи огледала!...
Отвори га и гледа како ради, па опет затвори и гледа. Нарочито јој се свиди ланац,
са лепим украсом на крају, налик на звезду, па га разгледаше пажљиво. И опет она
ни о чем другом не мисли: нема више ни бриге ни зебње: осећа да је све у реду и
добро, али не мисли о том; зна да у џепу има доста банкнота, да ће тај новац
обрадовати и помоћи брата, оца, све... али су јој сад и они далеки. Сад има нешто
прече, ближе... ово сјајно, лепо злато, које јој угушује све бриге, отклања ону
досадну зебњу и ствара у души расположење, срећу...

СЕОСКА УЧИТЕЉИЦА

67

АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ

XI
Љубица се толико измучила, толику борбу душевну издржала за ово кратко
време, да већ беше малаксала, у њој и не беше више снаге за даљу борбу, за отпор.
Она се грозничаво хватала за ма какав повод или случај, који би је могао мало
расположити и угушити јој у души оне страшне црне мисли, од којих се живо срце
леди, а снага се млада топи и вене... Да се само побегне од тих страшних дана и још
страшнијих ноћи, кад се само гомилају мисли за мислима, све црње и страшније, а
она се претура у живом пламену, који јој обузео тело, стеже рукама врелу главу, а
мисли се само роје, роје... Да се све то угуши, заборави, па да се живи кô и досад!...
Устала је весела, спремила се, прикачила часовник на груди, пошто га је прво
дуго обртала и посматрала; већ му је проучила и разгледала сваку шару, запазила
сваку особину, али јој још није почео постајати обичан, као што то бива кад дуго
разгледамо какву ствар, нарочито украс. Кренула се у школу. Време бејаше оштро,
хладно... По целом небесном своду навучен је суморан покривач загасите тамне
боје, из кога непрестано сипи она ситна, влажна, досадна измаглица, која укваси
човека горе од пљуска, а траје данима, недељама... Сокак се раскаљао, па нигде не
можеш ногом згазити од блата. Дохватиш се руком за плот да би прекорачио бару, а
рука клизи по мокром и хладном дрвету ; стресеш се од те незгоде, а за врат ти
падне читав пљусак са какве отомбољене шљивове гране, која се пресамитила преко
прошћа. Од невоље удариш средином, па посред блата...
Кад изиђе Љубица из каљава сокака и ступи у пространо школско двориште,
обузе је некаква слутња, и она застаде. Предахну од уморна хода и загледа се у
даљину... Осети да је обузима страх, баш прави страх; али то од чега долази страх
далеко је, оно се не види, не појављује се... И снага је издаде... Она стаде узверено
гледати око себе... »Да ли да иде у школу ?«... То је сад фаталан корак, јер тамо ће
бити све свршено. Може се и вратити. Зашто не!... Написаће Гојку да је болесна, и
онда ништа... Нема ничега! Онда ће се и оно страшно, непознато, уклонити...
Али истога часа она као у сну осети, да се тај фатални дан не може више
избегавати, не знајући ни сама зашто... Она се осети као да се нагнула над
провалијом, нагла се и већ губи равнотежу .. оздо из црна бездана вуче је нека сила
и она не може да јој се одупре, она и не покушава да се врати, јер осећа да то не
може бити, и њу обузима очајање, ужас. али ипак она се креће напред и улази у
школу.
Кад отпоче рад, прибра се мало и врати јој се обична њена смелост. Само јој
једна мисао о том дође у главу: ваљда ће се и сад умети извући... како је до сад!.. Она
се истина расположи од те мисли и поче радити лепо, без великога узбуђења, али
тек око ње облеташе сав досадашњи страх и зебња, она га јасно осећаше у својој
близини, али се стараше да радом угуши све те мисли, да се отресе тога бунила и да
буде присебна. То јој најзад пође за руком...

СЕОСКА УЧИТЕЉИЦА

68

АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ

Кад Гојко, око десет часова, опази да је Љубица пустила своју децу кући и он
пусти своје ђаке, па се завуче у своје прљаво сопче, у коме беше сена и ђубрета
довољно. Он и Стојан слагаху се добро, а последица те слоге беше нечистота, која се
морала трпети, и јевтине намирнице, које су још више учврстиле њихово
пријатељство. Они су сад врло интимни, међу њима нема никакве засебне тајне,
договарају се озбиљно и поверљиво о свему. Јуче су, на пример, чим је Стојан
саопштио Гојку новост о часовнику, одлучили да ово дана припазе на Љубицу боље.
— Ниси могао да дознаш од ћате, онако... да га превариш: хоће ли данас
долазити? Гојко никога не помену, али се знало о ком говори.
— Не зна, братићу, ништа не зна. Смрзао се и он кâ жаба на леду, па не зна у
кога ће да гледа. Нешто и код њих има, устумарали се кâ говеда пред олујом.
— Е?... зачуди се Гојко, и подиже главу.
У том се отворише вратнице на дворишту. Стојан приђе прозору, па одмах
одскочи.
— Ето га!
Гојко скочи с кревета, обрте се збуњено по соби, па видевши да га не очекује
никакав посао, врати се и леже на место. Он не хтеде ни погледати кроз прозор,
поред кога прође весео писар, подигнувши главу високо и погледајући жудно на
један прозор од учионице. Чим полицајац уђе у школу, Стојан истрча напоље. Гојко
остаде сам у топлој загушљивој соби, гледајући несвесно у дугачке пукотине, које су
се отегле по тавану и преврташе своје старе, непретурене мисли...
„Да ли је толико лакомислена, да је могу занети златне ствари ?... Или ће се
опет одупрети бесној сили ? А он!... Ух!...« У Гојку закипи и загрми читав пакао
гнева; кроз цело му тело пројури нека снажна струја, која га преобрази: он постаде
одлучан, жив... Ко би га сад видео, не би познао у њему онога збуњеног, плашљивог
јадника. »Да га искасапим свега!... Лепо онако да узмем нож, па право у груди —
нећу у леву страну, нек се дуже мучи. Па онда мазнем преко носа: фик ! а нос у
траву... Он вришти, кука... Стој, господине Перо, да знаш како је бешчастити
учитељске породице!... Па онда једно уво, па друго, па гледај га онако чуљава како
се превија, а крв шикља... Па онда забоди једном у трбух и реци: ово ти је,
господине писаре, за онај први разред...«
»Не, не... то не ваља. Друго... Стоји он онако... наслонио руку на Љубичино
раме, а ја уђем па га зграбим обема рукама, подигнем у вис, па буп о под!... Ти ли се
нађе, црвенкапићу, да бешчастиш ово свето место, у које ниси достојан ни да уђеш!
узвикнем му ја, а Љубица дрхће, дрхће... па ми приђе и моли да је изведем из
школе, а ја се тек онда наљутим, па скочим ономе на леђа... па гази, гази, удри
штиклом у главу, туци, гњави«... И Гојко се опет мало прибере од гнева.

СЕОСКА УЧИТЕЉИЦА

69

намрштено. па пројури преко дворишта. Он се хвата ње још усрдније. Речено је све.. разрогачених очију. па дај рачуне... — Шта је.. обуче га веома брзо. СЕОСКА УЧИТЕЉИЦА 70 .. Он се већ сав охладио. па кроз неколико дана господин писар у затвор. занесен.. брате. Нешто га у грудима дави.. а можда. јављају се капетану. за Бога. страшних.. задуван. Он откачи свој кратак зимски капутић. гневан.. јест. Брзо стиже у Брезовац.. два. намршти се и као да и њега обузе лако дрхтање. па«. тамо умре... која га досад гледаше као право чудо.. какав ручак!.. на пример. лице му помодрело од дуга стајања на зими. далеком прошлошћу. али макар поштовања — онда ће ти. ноге му клецају.. после већ буде осуђен на робију и тако. али се он прибра брзо и погледа се са Гојком право у очи.. А с тобом што буде: од премештаја неће ништа горе. Ах дај прво тањире. а Гојко хода преко школе и застане.. Хе-хе... министар полиције.. домаћице. у глави читав хаос. После већ добијемо боље место... док се венчамо.. а можда и са другога узрока. Старцу цвокоћу зуби.. запита га учитељка. па му се одједном одсеку ноге од страха.. набаци капу на очи. осећајући да је п ту претерао.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ »Што то нема Стојана ? Одавно је. Ако они горе имају најмање образа и љубави према школи.. али ће ова мисао најбољ да му ублажи гнев. Држи се она.« И Гојко мрдну брком у страну. али се у очима чита нека јака мисао. не.. и писар и твоја слачајша прва љубав охладити... По уплашену и необична изгледа лицу Веља се досети јаду. држи..... Дај кључеве!. удри. Стојан утрча ... са стотину осећаја... узвикну Гојко љутито и стаде скидати капут.. Он погледа унезверена Гојка са оним простим искреним саучешћем и махну главом ка вратима. макар не имали праве љубави. не марећи хоће ли га ко опазити са прозора.. Гојко истрча. Хм.... али се после неколико секунада врати. А ја око Љубице.. Веља таман седа за ручак.. тамо-овамо. Сипај.. викну Веља. — Јеси ли ручао ? — Море... шта ћеш више!. Дрхће и чека дан.... стеже и пење се на више. Ово се нигде у свету не дешава.. А ја постанем.. већ тамо. брате.. — Шта је... Удри. искривљених вилица. Запечате касу. Седи овде. После ручка вођаше се међу друговима жив разговор у учионици. где нико не долази. а Гојко упаде у собу. — Ето ти.. уморио се човек.. депеша. »Чује он за ту промену.. нешто од зиме. Трећи дан долазе три човека у срез. Комисија! Дајте овамо Петра писара. Веља седи крај стола.. која га занела и која ће без сумње стајати у вези са давном. држећи умочено перо над хартијом. кад га Веља што упита.... неко лепо усамљено село...

Напољу се смрачило. по дрвећу и зградама. па роси по мокрој. Силазећи низ камене степенице. и ако беше у густом мраку. не дижући очију. од кога се највеселије лице намршти. гледајући је са оним простосрдачним женским саучешћем. На последњем камену стаде и погледа пред собом тупо. — Ништа.. па оде журно. па журним кораком пређе двориште и оде у свој стан. Чим дође. остави ме ! Боли ме глава. влажан ветар. расветли и показа велики светао круг из кога потом изиђе глава са исплаженим језиком. скапала си од глади. затварајући врата. Дуваше оштар. Глава стаде прелетати по соби прилазећи јој по некад тако близу као да ће је закачити. и она подиже обе руке. око ње владаше црн. код које се хранила. несвесно. цеди се са лишћа и кровова у ситним капљицама и навлачи на луде онај тешки сумор и зловољу. субота је. промрмља Љубица. прође у своју собу. А ко већ иначе има довољно узрока за тешко расположење. затвори се у учионицу и стаде преписивати ону хартију. извади часовник и метну га на сто. одговори Љубица. и њој се учини да је то глава њене газдарице из Београда. — Море. исцеђена снага Кад се смрче сасвим. али га сад очекује важнији посао. које она лепо распознаваше. која је одједном обузе. Скиде са себе неку горњу хаљиницу. густ мрак. Најпре се стадоше мотати некакви црни котурови. стресе се од хладноће. па да ноћи тамо. Одједном се на зиду. до мркла мрака.. она се тако повођаше у страну као да ће сад пасти. — Разуме се.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ — Да ли да заведем у деловодник? запита Гојко.. непомична. Затим се пружи по кревету и остаде на њему.... саломљен живот. који је уништио сваку мисао. дане оде прво ономе доле. и онако буновна. па се једва креће. Да ти начиним часком кајгану ? — Не треба. Љубица изиђе из школе тачно у подне. издала је снага. затим се котурови стадоше растезати у дужину. Љубица посматраше пажљиво сваки покрет. па махну њима преко лица. веселнице. савијајући исписану хартију и остављајући је у капут. Али на адреси напиши у руке. извуче из џепа некакву црну високу кутију од украса и отури је од себе са одвратношћу. свако осећање. не могу. Мислио је да иде вечерас цркви. није ништа мислила.. као што гледа болесник у врућици. што је донесе од Веље. Пред очима се непрестано ређаху некакве необичне слике. она се исправи и седе на кревет. не СЕОСКА УЧИТЕЉИЦА 71 . он мора очајавати на овакову времену. ти си болесна ? отвори за њом врата и провири у собу ова жена. Навукла се по околини густа магла. раскаљаној земљи. Шта је чинила за то време — ни сама не зна: није спавала. па стаде гледати у мрак. ништа није осећала. право пред њеним очима. разноврсне слике. стварајући све веће. само остаде пуст. и ако је још доста рано. На вратима је дочека домаћица: — Еј.. изнурена. Он њега и држи. као да се умива овом влажном измаглицом. Гојко се поздрави.

.. — Како ћу ? Немам венчане хаљине. устаде и угледа пред собом Драгутина. а он је притискиваше на груди све јаче и јаче. а он је полако обгрли.. »То је љубав. море. и ако има живу жену. савила се у клупче. који је становао у истој кући и редовно је пратио у школу до абаџиске чесме. насмеја се весело. Она обори главу стидљиво. кад се нађу са предметом своје љубави. — Куда ћемо ? пита она. братићу. стежући његове ледене руке и гледајући га оним ђаволастим погледом којим обично гледају заљубљене шипарице. са венцем на глави а поред ње покуњио се њен будући муж. Кад би око поноћи она одјеном склопи очи. једног лепушкастог ђака Учитељске Школе.. У цркву... а око њих обавила обе руке па гледа... али то сад није она соба у којој заспа. Кад дођоше до прага... бесно. а иза њихових леђа викну Стојан: — Не може... а она му враћаше пољупце. Али Драгутин не чека.. Она се диже са кревета. — Хвала Богу. Ти си образована учитељица! — Добро.. он се осврте и погледа је онако ђачки. мени је обећала! СЕОСКА УЧИТЕЉИЦА 72 .. а пред њу стаде Веља учитељ. наслонила главу на уздигнута колена. Тако некако дођоше цркви. него је узима за руке и води... па је запита: — Докле ћеш ти.. уверавајући је пламеним речима о вечној љубави... Гојко учитељ. Ту се опет некако смрачи и неки људи стадоше лупати на школским вратницама.. па је одједном стаде љубити тако страсно. ми се љубимо.. него она у Београду. Згурила се. венчање. — Којешта! Још те нису оставиле београдске предрасуде. и таман да му изјави сад пристанак.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ осећајући ништа и не мислећи ни о чем. зар ниси обећала! И она зна да му је обећала венчати се са њим. — Да се венчамо. је ли ?« тепаше му она. у железничкој улици. топећи се од милине. па звера око себе. да ме вараш тако ? Знаш ли ти шта је љубав!. чекај да се обучем. спусти главу на јастук и заспа.. — Зар још питаш ?. — Шта ћете ? пита га она у чуду.. и она види себе у белој сјајној хаљини...... кад те нађох! Хајде!. Она провири на врата и таман да викне Стојана.. Она се зачуди његовој појави. Одједном се расветли цела соба. а он пружи руке радосно.

Око подне дође јој мати. меко женско срце не могаше СЕОСКА УЧИТЕЉИЦА 73 .. а глава све јаче стеже и заноси. Смиљка. а усне се осушиле. Изјутра се пробуди с јаком несвестицом и главобољом. па ме нешто глава боли. устаде те се уми. засија скупоцена златна грана. стаде причати о себи.. па оде к столу и опет стаде разгледати грану. — Зар још ниси устајала од спавања ? ослови је мати. ослабела. ту је опет обузе мрак и она продужи спавање. али чујући ово очајно јецање. да би је задовољила. да види како стоји у коси. Из црнога плиша. па хтеде склонити оне украсе са стола.. да јој она не казује све како је. а Љубица.. Снаша Смиљка... мајко моја!. Љубица поцрвене. мајко !.. одмах опази да у говору Љубичину има нешто нејасно. јеси ли се намучила у путу?. на материн захтев. чиме је обложена кутија изнутра. очајно. коса у велико почела седети. превила се онако исто као и Љубица. па приђе огледалу. Научила је она давно. уозбиљи се и већ беше готова да проспе читаву ватру горких прекора. Она подиже главу. Застадоше јој очи на њему дуго. изнурене груди. Изнурена.. прича јој понешто о писару. ако је још има. право у очи. па се одједном баци на мајчине груди и заплака горко. За сад не говори са њим.. Мати јој. па опет леже. — како то већ умеју вешто младе девојке. наразговараше се и за ручком и после о свему. јер држаше да још нема ничега озбиљнога . задрхта. А ти. Као да је боловала читаву недељу. како све иде лепо. Намршти се. о »том учитељу« што је са њом рече да је мало онако. Само се још није могла досетити свему јаду. посута крупним камењем. Мати. с тешким јецањем. скочи с кревета и обисну мајци око врата.. за Бога! Тебе сам једнако погледала. а неки пут је добар човек. па онда Љубица. па благо али озбиљно погледа Љубицу.. Она спусти очи и погледа у своје лице. — Устала сам. видећи је необучену. избегавајући многе ствари а понешто измишљајући.. рада је сазнати узрок тога непријатељства. очи јој светле живље.. знајући да само на њима може наћи утехе.. Изврсно!. па побеже у школу. да је посаветује како да се спасе од зла. Сад је већ прошло. изгледаше старија од оца јој. поцрнеле од ватре. па одједном застаде и отвори је.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ Она виде да Веља хоће да убије Стојана. лице се већ доста збрчкало. о раду у школи.. а она се погрбила. као и свака жена. То беше доиста редак и величанствен накит. Остави часовник у фијоку и понесе тамо и ону другу кутију.... као луд. да из очију своје деце чита њихове мисли. — Мај. Она га придену у косу. бистра и паметна жена. Камо вас досад.. Смиљка се најпре пренерази.. врисну девојка и приљуби се уз те слабе.. Она се сва промени. Остави ствари. кад угледа то мило јој лице. само у много већој мери.. Ручаше заједно. тако се изменила. И сад је обузима дрхтање.

стежући њену ручицу. Чудне ли лепоте и радости: приљубити се тако уз мајчине груди. па је стезала срце и ишла своју »тужионицу«... ретке среће!. многобројне другаре и другарице и стала се са њима играти мушких игара: ораха. а сад се ограничила само на кратка извешћа о своме здрављу и раду и тражењу новаца. После се већ навикла. — Јаднице!. искрзаним и дроњавим губером.. Увече.. па лежаху овако исто уз мајку.. ћутати. Љубица се склупча и ућута док јој заспа уморна мати. О. ћутати дуго. а има се на чем. О. отхраниле и подигле!. Иду тако.. Сад се баца око на многе стране. красна младости. заноси те.. Срећно детињство.. али је знала шта је тамо чека.. а у вишим разредима беше веома занимљивих ствари.. Прво сећање из живота јој јесте сеоба. легоше заједно на Љубичин кревет. отац носи неке поњаве на леђима. али је утицај њихов благотворан: залеђено. Па сеоба у своју кућу. као да је тим покретом заклања од свију страдања и недаћа. а они иду страном.. она се завуче у жбуње. она и брат. Одатле се опет настављају светлији дани. нећете се никад вратити! СЕОСКА УЧИТЕЉИЦА 74 . што су је опколиле. кад беху само њих двоје деце. Па после оно заносно играње у аптовини иза куће: тада је мислила да ће се исто тако играти И кад буде велика као мати. Тада се заче прва и права ђачка љубав. па ћемо до године у нашу кућу« одговори мати.. лијући сузе на ту густу црну као гак косу што се немарно разбацала по њеним усахнулим грудима.. а пашчад залајаше. слатко ли је сетити се мајчиних груди. која је трајала и свршила се исто онако. а топлина од мајчиних груди бије на тебе.. Цео дан проведоше две сиротице у разговору. као што је чула своје сељанке да жале за покојником. Горке су и тешке ове сузе јадованке... Ћутати.. као што се све сличне »ђачке болести« свршују. »Као цигани !« рече отац и насмеја се. под старим. Лежећи уз њене топле груди. И чудила јој се што се и она не игра. вечно. више сеоских кућа.. окамењено срце почиње се кравити. о суседима и вршњакињама. Неколико пута је покушавала да побегне кући. Док не дође на ред Драгутин. притеже још јаче на груди своју љубимицу... мајка носи малога брата.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ одолети и њој грунуше сузе. кад је стекла нове. па стане нарицати исто онако. ћутати и сећати се срећнога и безазленог детињства. а њу води за руку.. »Даће Бог. Склупчати се тако под топлим покривачем уз то мило сухо тело и ћутати. да дивне. зауставити и забавити. некад једре и здраве. крпигуза. које су те. она се сети срећнога детињства. ћутати. беше баштица са неколико густих жбунића... До сад се редовно у писмима извештавала о стоци. Под њима само меко сено.. јадно моје дете! Мученице!. На дну дворишта. кад је то тако слатко и весело!. сакрити главу у мраку на тим свенулим прсима. лопова и много других!. па ипак беше тако слатко ту заспати! Нису имали ни своје куће. јер га греје блага топлина мајчина саучешћа.. где је становала.. шапуташе она. после скромне вечере. Колико се само ту преживело срећних дана. у пространом Београду. кад човек претура тешку борбу преко главе!... па полазак у школу. покривено шареницом. После наступа мучно и тешко школовање у Београду... Као да је јуче било: смркло се. Кад год јој наиђе њена обична туга за кућом. Ту се ређају многи »предмети уздисаја«.

натушти се небо и просу се страшна бура... Хтеде ређати још друге промене на себи. ништавнији. ослањајући се на дугачак штап.. као што беше у детињству. ижљубише се. Изјутра усташе обе рано.. што га узе од писара. удаљаваше све више и више.. па се расташе. и ако је још исто онако мила. И како то тако одједном? Тек само налетеше облаци. па је испрати далеко иза села.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ Сад се све променило.. Она предаде мајци сав новац. СЕОСКА УЧИТЕЉИЦА 75 . а некад је мислила да од њега нема важнијег лица у селу. Сад је и она сама сасвим друга: до јуче бедно ништавно ђаче. а сад државни чиновник!. Стајала је дуго на отворену пољу. али се одједном стресе и навуче покривач на главу.. Сад јој је и мајка дошла некако проста. Старала се да више не мисли. простији. убога. која се. исплакаше се опет. гледајући тужно за погрбљеном старицом.. Сад јој је и отац друкчији. док се сасвим не изгуби из очију. док је не превари сан.

Мало затим дојурише у бесној трци два добра коња са санкама. Гојко се обрте деци. јер се могао домислити. који постајаше све јаснији и одређенији — беху то звонца и прапорци на коњима. у Гојкову школу. да му он не би узалуд овакову походу чинио. носећи собом нов дар Перин — скупоцен брош за груди. Час га видиш да се једва вуче преко дворишта.. тражећи хране под овим густим белим покривачем. он поцрвене. Мисао му се прекиде сама. па с чуђењем и немим питањем погледа писара. Гојко довршиваше предавање. — Кажите деци нек излазе! заповеди писар с таквом оштрином. па коракну брже и упаде изненада. нешто распитује. уморним гласом. И ако је дан. па одмах затим пребледе. Стојан истрча да отвори вратнице и види те изненадне госте.. бели се сав видокруг. али овај гледаше само како се деца унезверила. на коју ће страну да гледа.. Из потеса долеташе некакав необичан за село звук.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ XII Прва писарева похода потом не учини на Љубицу такав утисак као последња. дрва се превила до земље од југовнога снега што их је притискао. притискујући руком врело чело: — Идите. па видевши овога неучтива госта. скоро свакога дана. и таман се стаде домишљати шта ће сад да ради. кући. идите кућама. брзо! Журите се! Гојко се осврну. договара се са Стојаном.. једнако некуд трчи. Тако се учесташе походе. а по целом лицу разлила се она суморна меланхолија.. па им рече благим. Она изиђе из учионице са обичним изразом на лицу. која придаје необичан израз човеку. или гракне врана. очи гледају невесело. А други пут видиш како му се очи запламтеле. Гојко изгледаше тешко болестан. главу тужно оборио. цело лице обузето неком нервозном живошћу. збуни се и уплаши. а у Љубичину столу гомилаху се оне црне кутије с накитима. Пролазећи ходником школским. владаше велика тишина у целом селу.. Једнога дана вејаше снег. увијен у неку влажну измаглицу. и стадоше пред школским вратницама. После подне раније. кад из саоница искочи писар и прође поред уплашенога чиче. да се није могло ни помишљати на отпор. децо. па чекају шта ће им Гојко рећи и ниједно се још не спрема за излазак. тек по негде залаје беспослен пас. писар виде да се отварају врата на Љубичиној учионици. страдалнички. Цела се околина бели. машући својом плетеном камџијом. без куцања. шта ће са децом. а иза њега загрме оштар заповеднички глас: — Децо. СЕОСКА УЧИТЕЉИЦА 76 .

јасно чита пређашњи израз тешкога умора и горкога страдања.. оно се одједном претури и јаукну. па и њу сву иситни на парчад.. и кад писар подиже руку с камџијом. а он се сети да је то био Стојан. и он несвесно подиже обе руке према очима. поред преплашености.. — Стој. зграби га руком за раме и привуче к столу.. Гојку се обрте свест.. па трећа преко леђа. разрогачених очију од страха.. Гојко само гледа тупо и несвесно заплашеним очима. па га онда поцепа на ситна парчета. Умеш да чиниш пакости. обузе га смртно бледило.. — Ево. тамо о Љубици. на лицу му још јаче запечаћено горко страдање. И он доиста показа акт с потписом министра просвете.. а ?. — Ја.. а на лицу му се.. кад га прво тане погоди. Јеси видео ко је Пера писар!. Он стајаше. лице се одједаред као изненади. ја сам писао.. Гојко појури к вратима. ко је ово. тужбу министру просвете. ти ли си?! Врисну полицајац и замахну камџијом.. пренеражен. Само му унезверене очи прелетаху са писарева лица на акте..... Министров потпис.. али га писар дочепа за раме.. Ево и твоје тужбе... разви их и обрте се Гојку. Гојко стајаше.. — А. па се опет издиже над његовом главом. нешто се смрачи око њега. којом располаже.. зачуди... све ово. усне му се трзају и скупљају грчевито.. ево гле. ево гле. дрекну још јаче у необузданој јарости.. а?!. ево гледај.. ошину га по глави и плећима. И ти. Писар му приђе. смрдибубо!. само се из мрака помаља црвено зверско лице и више ништа..... смраду један. баци те комадиће на под.. Стојан се дизаше. — Ово. стењући: СЕОСКА УЧИТЕЉИЦА 77 .. меко.. — Јесте ли ви ово писали? узвикну он. дрекну он грозно и лупи дршком од камџије по актима. писар приђе к столу и метну на њ неке акте. па га прескочи и истрча из школе..АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ Кад остадоше сами у школи. не могући ни речи прозборити.. Беше сав поцрвенео од љутине. показујући прстом на Гојков потпис.. а после бежиш као стрина. сва пренеражена. па их стаде бесно газити. Ево како се бојим твога шарабатања. животињо!. ништа се не види. Камџија фијукну кроз ваздух... али Гојко једним брзим скоком истрча из школе и удари се из све снаге о нешто црно.. промуца Гојко. прислушкивао.. ноге и руке му дрхћу... — Ово.. на камџију и на под. као да му је тај жалосни покрет сва одбрана. Камџија га опет ошину преко лица. Он изгледа као осуђен на смрт... чудећи се чији је то глас којим он говори — тако се изменио. Љубица стајаше на вратима учионице дрхћући.. И опет се издиже камџија. зелен и блед..

. не брини. ти се плашиш?. Најпре је дотрчао овамо као суманут. — Смрдибуба једна !. Љубица се стресе. братићу јадни. Послаћу одговор министру у име капетаново.. Он се нашао да се брине о моралу и светињи школској!..АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ — Еј. па одмах узе да јој објасни целу ствар...... да нам нико ништа не може.. истрча у ходник и видевши Љубицу..... сливајући се са горким јецањем и тешким уздасима. — Ха-ха. — Шта си радио?! Викну пренеражена Љубица. оволико страдање!... измењен.. а вилице се тресаху од страха. Кад се увери да га онај више не гони. бескрајна. Разумеш!.. и онда ће онај смрад бити кажњен за лажну доставу. па стаде плашљиво ослушкивати трчи ли ко за њим. — Зашто. видевши га таква. — Ено.. страшан као звер. без оправдања«.. он разгледа по соби несвесно. Ама рекох ли ја теби.. Она се намршти.... Мисли лете. пребледе и дохвати се руком за врата. дивља. са вечитим жигом срама. мајко моја !... узвикиваше јадник гласно. који би све уништили и претворили у прах...... мржња осветничка. Да му закука једномесечна плата!. Саве. И тог тренутка постаде јој Гојко црњи од ђавола... У њој се породици страшна... издиже се и заклокота у њему... Нико!.. — Оди да видиш. Писар.. Опа је и заборавила да старешине воде оштра рачуна о владању државних службеника. »Гле. на свагда. зашто?!... — Па. улете у собу и закључа се. ту је и тужба и акт министров.. — Зашто?!... Написао човек министру шта ми радимо у школи. Зашто?!. обојица страдасмо!... он скочи. сад?... Кад се исплака.. зашто ?!. све горча за горчом.. смртна жудња за осветом запенуши... страсна... што се не измаче оку његову. нечувена мржња према овом јаднику.. Бесна.. Све у парчета!.. стаде као да се нешто мисли и одједном пљуснуше сузе из очију као киша... страшнији од пакла. да отпусте. Кажем ти: док ти је жив Пера писар... Све ово... па шта ће сад бити ?. А Гојко сеђаше на свом убогом кревету и плакаше горко... И он изиђе брзо из школе. како се био залетео за Гојком. одјекиваше очајно питање стоти пут по празној соби. Шта ћемо?. опет се замисли и остаде дуго тако као окамењен. он се загрцну од јецања. под иконом Св.. — Боже. искривљених СЕОСКА УЧИТЕЉИЦА 78 .... а на души се слажу неки страшни осећаји.... Писар је доведе до врата Гојкове учионице и показа парчета хартије... Ја зле напасти. дрхћући сав од љутине. стаде пред њом. без повратка.

. Беше га срамота.. без размишљања. да тешка срама! Па још ако је и она све то слушала. то је извесно пруга. затим се зачу глас: — Није овде. — Пхи. Да. осврте се по соби и духну носем. страшно му гори десни образ.. Што се такав родио? Зар би са другима онај смео тако поступати ?. И он још јаче осећа своју безмоћност и увиђа јасно да никоме ништа не може учинити. и у души му још јаче закипе и гнев и злоба на себе сама.. Беспомоћно детињско страдање и нека дивљина беху исписани на његову лицу. ако наиђу ?. Свеједно. О. После стадоше мисли прелетати и заустављати се на разним другим средствима освете. у мислима проверено.. осећа да не може. масница преко целога образа.. очајнички и паде на узглавље.. да је рођен само за то.. Али се осећаше усамљен.. код њега покушао. па приђе к прозорима те их отвори.... и право за камџију. ризикујући да и његова жена угледа масницу. осећа сва места којима се бол и ватра пружају. Како ће сад у школу. Али он поима да се с ножем треба приближити баш уз њега. А видиш. покушавајући да их отвори. збуњен. зна га да је безмоћан као дете.. Не би ни покушао.. газити.. зна да нема толико смелости. до уништаја. Гори му...... И све због ње!.. та га мисао још више разјари. СЕОСКА УЧИТЕЉИЦА 79 ... Све беше испитано. оштар ваздух... као Стојан.. па још ако је модра... онако дужином.. само ако му то савест допушта. који стајаше снужден. Какав ће изгледати пред овим искреним другом овако са масницом на образу!... Гојко признаде сам себи да није у стану извршити ниједну од тих мисли....... гледати право очи у очи и забости хладно гвожђе у месо.. али он то не може извршити. соба прегрејана. Опет је бољи револвер. тешка га срамота обузе.. без помоћи и саучешћа. јамачно јесте..... Дуго газити. О.. који он не имађаше.. јер нема ко то извести. он зна да би се и сам пред вече кренуо Вељи.. братићу. заплака се горко.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ вилица и разрогачених крвавих очију. и све се показа непоуздано. ништавно. лепо само као мисао. па кад падне и стане издисати. Груни у њега из прикрајка.. Осећајући то све јаче и јаче.. јер зна шта би га снашло. Прва му мисао застаде на револверу.. дошао је као наручен. И он притрча к вратима и отвори их. А после газити. приђи му нек те види. гледајући тупо како Друг отвара прозоре и како споља јурну хладан. Гојко познаде Вељин глас одмах. нек сазна откуд дође тане и нек се још више мучи и страда. видиш. како можеш у овом смраду ?. Веља уђе ћутећи. да страда и трпи и да сваки има право причинити му страдање. — Куцни.. погледајући узгред Гојка. а нарочито пред људе... без игде икога. да нема довољно смелости и одлучности за то. али неостварљиво. затворено је. Неко груну врата.. а он гле!. јадник!. нек те чује. па одједном застаде у некаквој двоумици. Овако је боље.. како ће изићи пред децу. Скочи и пође к вратима. да теши онога који страда.. добар је и нож!.

допао овакве беде. Чуј ти само мене. који у овакову расположењу не би имао краја. — Шта је то.. а?.. шта ту !. — Јеси ли луд?. грешниче!. не бригај ти. једва ме пусти да ручам. Краљу. Па ти њему лепо ту масницу пред очи: је л’ тако ти менека. Глас му задрхта од узбуђења... те на тај начин сазнаде како је текла цела ствар и ради чега се све започело.. Нису те хтели чути.. и туку као стоку. братићу!. Плачеш као дете.. послушавши његов савет..АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ — Шта радиш ово. Ваљда нећеш гледати равнодушно толика чуда у школи и звати се управитељ.. Беше му тешко одмах прећи на главну ствар. Ништа!. зашто оногај ти тако једнога тако рећи свога чиновника и подајника.. затресоше му се вилице и опет се заплака.. овај. Јутрос нас газе..« Па онда настави гласно: — Ништа друго ниси могао радити.. Коме је сад до тога!. па му баш дође овај случај као наручен. Кад се Гојко стиша. као два мученика.. а ти опет: што ме уби и осрамоти. Па кад се он сит начуди... разгледајућу дугу. — Ти ћеш се напослетку сав распасти.. Баш му реци и за мене.. нека зна. Господару.. чекај само док смислим... А ми ћемо већ нему. — Море. а зовемо се учитељи и радимо у тој школи. Ја како. Па лепо. па се заплачи. и мене и мог вамилијаза?.. господине.. Осећаше ту много своје кривице. јецајући као дете. страдао си за свету ствар.... — А ти.. Беше му нарочито криво. црвену масницу.. Па кад се он зачуди и запита како и шта је. и како ћу рећи. добро!. братићу. прекиде Веља његов монолог. што је Гојко. остави то. иструнућеш у овом смраду и ђубрету. Веља га стаде запиткивати. — Добро... како те није срамота да се човек овако мучи код тебе жива!. Ваздан ми избрбља којечега. одједном затрепта очима. »Шта смо знали друго радити ? размишљаше он у себи... Ми страдамо.. Је ли ово доиста од камџије? запита он? пришавши ближе Гојку. кад те други бију. Их... какав си момак! обрте се потом Стојану... који се спремаше да га заустави. Гојко махну руком. за име Бога! викну Веља чудећи се. било ? Стојан дотрча к мени као луд.. па га својски нападе за ову нечистоћу. а ти онда окрени: што посла онога паксијана да ме убије. као овај. сети се Хуса и других.. Иди ти сад мало у школу... право ти Краљу! обрте се он Гојку.. па ћемо те звати кад нам устребаш. греј се. Еј. братићу. што ? викну чича и погледа Вељу.. СЕОСКА УЧИТЕЉИЦА 80 . оногај. Зар да гледамо мирно како се светина школска бешчасти. Господару? рекни му... море. Веља се намршти и прође преко собе..

радићемо озбиљније.. колико се испребијах. па се спреми за одлазак.. рече он Гојку.. — Добро. разумеш? Не смеш јој казати од кога је. Још ми бриде и глава и леђа..... па се врати унутра.. апатично... чекај. па ми да де динар и замоли ме да вам ово предам. док год ти то не прође. одговори Веља. а после већ. он сави једно писмо и даде га Стојану. Скоро ћемо имати збор за избор управе. како знате.. — Како не бих разумео. — Добро. рече он... Хајде сад пожури. Реци прође железницом један господин. богме. Одједном стаде и као да се нечем домислио.. — Никуд немој из собе излазити.. братићу. Засад је и ово добро. а Веља стаде опет ходати. — Мене остави. Ако се и вратио.. јеси ли се ти уписао у Учитељско Удружење? — Не знам коме ћу овде да се обратим. како је не би знао. оставићемо те на миру. А ви тамо ако хоћете.. па ћу тада. Збиља. па држи тако непрестано. Ми смо ти. узвикну: — Ха.. Веља виде да овде нема више никаква посла. који му долажаху у главу. ако га не може истући. онога. Па одмах треба да шмугнеш овамо. чекај. па се прво извести је ли се вратио кући онај. Разумеш ли ?. Кад се старац помоли из школе. бесмислено. то је добро што те она не зна.. док се договорим са нашима. Да идеш сад одмах у срез. овај.. па отвори врата и викну Стојана.. — Писареву... Стојан оде. присети се он СЕОСКА УЧИТЕЉИЦА 81 . као изгубљен. — Метни мокру крпу. и њега ће други макар изгрепсти. његову жену ти познајеш ? — Знам је кâ тебе.. да те нико не опази. Ха. биће у канцеларији. посматраше све око себе суморно. — Не бој се. лијепи братићу... Ха. ја ћу те уписати..АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ — Ја му ништа више нећу.. па да ми је когођ и њему да што учини. После пола часа. — А зна ли она тебе ? — Мучно. премишљајући о разним плановима. нек извуче. Са Гојком се већ није могло ништа говорити. прекиде га Гојко живо. Ако то извршиш како ваља... — Е не бригај. он беше непрестано занесен. не гледајући га и мислећи о нечем упорно.. А ти треба вешто да се прикрадеш и предаш ово писмо његовој госпођи.. он му нареди да донесе мастило и хартију.. а досад сам био.

..АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ нечему па застаде.. махну он главом. — Јеси ли ти баш видео да је акт из министарства. добро. и своју тужбу познао сам. — Хм. пасе поздрави са Гојком и оде.. добро. Министров потпис? — Разуме се. СЕОСКА УЧИТЕЉИЦА 82 ...

Хи-хи-хи. О. да је не веже за њега љубав. врисну и осу грдње на њега. кад се мушкарац закити по образу!.. Подиже главу и погледа је оштро. узвишеније. Сећа се својих осећаја за време познанства са Драгутином. А Љубица? Ни сама она не зна шта је осећала. али Гојку прекипе.. Она хтеде још нешто рећи. срећни часови. па улази с коњем право у школско двориште. Та она је толико читала. Другом приликом опет увреба и ако се овај непрестано крио од ње.. она се бајаги обрне Стојану. да се овај већ није смео појавити пред њом. па ће му узвикнути: — Свака ти се мука брине о светињи школској!.. Знала је да јој носи какав накит. туробног дана полицајац дође необично весео. Одговори јој врло лагано и хладно. Изговоривши то. Он се збиљски за њу привезао. да је љубав нешто много светлије. помишљао је озбиљно да бежи са њом у Америку. а и Љубица изишла до степеница у дочек. али он затвори врата за собом и настави рад. и да му не беше деце. јер она не осећаше љубави. па с тога беше веома предусетљива према њему. како лепо изгледа... не осврћући се на заједања. а што старији помажу неваљалцима — њихов је грех. неки пут весела а неки пут нерасположена.. она се топила само од једнога погледа. где га Љубица очекује. А Гојко само иде... погнуте главе и намрштена чела. па иде весело у школу. Знала је само толико. осећала се срећном. а писар уживаше само.. као да га то неколико речи стају велика напора: — Моја је дужност да гоним разврат и неваљалство из школе. Већ га срамота свраћати судници тако често. била је блажена кад се руковала са њим. заволео је како никад досад није волео. опет погну главу. то беху неки светли дани. она се веома расположи. то јој је јуче наговестио. Љубица плану. Једнога хладног. Писар долази на коњу свакога дана. много СЕОСКА УЧИТЕЉИЦА 83 . и ако чиче ту нема: — Ју. Донесе јој лепу и скупоцену гривну. Чим га опази. гледајући је тако веселу. веже га негде у заклон. па прође поред ње у школу.. чудећи се својој присебности и захваљујући случају што му се језик тако одреши.. на лицу му исписано горко страдање и умор. или у Турску.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ XIII Љубица је сад непрестано правила такав инат Гојку.

а у то време дојурише сокаком једна кола и зауставише се далеко од школских вратница. па одмах за њим детињи. шта чека ваздан!«. угледа је одмах и само рашири очи. Паланачки речник је за СЕОСКА УЧИТЕЉИЦА 84 .. чини јој се и да не дише. притиште браву и гурну. Писар и Љубица весело прижељкују у топлој соби. опијени страшћу.. Јест. она хтеде вриснути. револвер. оне сухе руке падоше на Љубичине јабучице и за тренутак обли јој крв цело лице. како јој гледа право у очи страшним. Она промоли главу. ни главом. А онај пише да се не закључавају свакад«. она не мрдну ни руком. хтео би да проговори. па јој само севају некакви котурови пред очима.. чак јој и глава остала још мало затурена. загрљени... с подигнутим рукама. И на јачи звук мучно да би овога тренутка сврнули пажњу. па у мене. а она само гледа то увијено чудовиште. али жена му опет врисну па осу читав пљусак грдње на обоје... Полако. и слух се још више повинује раздраженој женској уобразиљи.. пољупци!.. прође брзо преко дворишта и уђе у ходник.. Писар се обрће. Њих двоје седе на столицама једно уз друго. »И што не пуца.. и док се он обрте да види какво је то чудо. Не чује се ништа.. одједном пусти њене руке и стаде се освртати око себе. нешто муца. као да је нешто изгубио. али познавши је.. нарочито на Љубицу.. моја младост !«. то би најволела... еј незгоде!. Кад разгледа боље. »Сад ће да плане. приљубљени. шапућући једно другому о љубави и срећи. она се најпре трже и устукну.. гледа...АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ срећном! И данас јој срце јаче закуца кад се сети тих дана.. ама баш ништа!.. Стаде да се прибере. Ено га.. иђаше као махнита.. Станка. Стој... Прво ће њега у леђа.. »То је учитељ. јест. а душа се занесе у слатким сновима. па најпре не разгледа добро. и опет не може да се одвоји од њених очију... као да она све То очима гледа. врата се лагано покренуше.... Мати.... и она већ претпостављаше револвер у њеним рукама. како јој беше слободна затурена глава. па јој ствара тако јасну представу... гледа.. лагано и опрезно школске вратнице. неки покрет и звук. као сенка. Изиђе из њих једна слабуњава. Севну јој у глави да је то његова жена. ничим... отвори. Приђе к вратима и ослушну... Срце јој стало. зверским погледом.. беше узбуђена. Он превио Љубицу преко наслона.. Писар скочи и дохвати разјарену жену за руке.. па припао пуначком врату и љуби. и најбоље би било кад би сад одједанпут умрла. Писар се изви. само гледа бесмислено како ова замотана прилика прилази све ближе. него гледа. Љубица. Љубица седи на столици као окамењена.... ево...... Чује се мушки глас.. као да се љубе ?... које јој је овога тренутка страшније од свега на свету. глава јој затурена..... некакав страшан бол стеже јој срце. вели жена у себи и прилази другим вратима. онда ће ово бити«. суха жена у варошком оделу. »Још ако буду закључали врата ?. Разлеже се врисак по соби. али се прибра и опет провири.. Али у место револвера падоше на писареве образе две сухе коштуњаве руке са оштрим ноктима и забодоше се дубоко у месо.. Страх јој одузе снагу. отац. тек што није.. Беше се веома уморила и узбудила.. Жена јурну кроз врата и ступајући на прстима.

склопи и метну у џеп. док се у том наступу не уплетоше њене руке у косу свога мужа. Деца иду боса. И куд ме ђаво наведе да је дирам! СЕОСКА УЧИТЕЉИЦА 85 .. Срећом. па погледавши Љубицу презриво. па цикну помамно: — Ха... — А онај оде. дај ми воде да се оперем.. Писар се прену: види да овако неће никад бити краја скандалу. рече Гојко. па онда њен хистеричан врисак.. унезверено.. смешећи се. Љубица плану. косе разбарушене. али она не беше у стању да разуме све што се око ње збива. зачуђено.. Писарка угледа отворену кутију са гривном. висе читави бичеви ишчупани из корена. плашећи се. исцепана. дочепа је. као да се тај говор ње не тиче.. па се огрте и оде преко дворишта. али она ипак гледа тако. па дохвати жену за рамена и изгура је напоље. Неке страшне речи уједају је за само срце и изазивају црвенило на лицу.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ овакве разговоре веома богат. ината.... осећајући неку дивљу радост н задовољство. блед.. да јој помути задовољство ? И шта је то те се писар тако сплео. тако ти!.. добаци јој: — Сад и сами јамачно увиђате. те се не понови ономадашњи случај. И Гојко изиђе у ходник. Чим се отворише врата и на њима се појави писарка. рече он.. Зачу се само јаук Љубичин од бола. заборави да се умије. а она кидиса на Љубицу. Гојко стајаше на вратима. још чупавији и гори. Писар се одбрани. Лице све крваво. Сврши се трагедија!. Платићете !. Стојан се раније уклони у страну. гледа преплашено.. видевши Стојана како је гледа немарно. ваше масло !. братићу. а он купује својој... Љубица изиђе на врата и стаде. збунио ?. Беше страшно погледати је. — Ето нам сад нове беде. па се закључа. а не смејући то ничим показати. — Стојане. те се и Љубици даде прилика да чује што ново и необично. он шмугну у свој разред. да сам имао права бринути се о светињи школе. и опет се просу пљусак грдње. У таквој несрећи и страдању нађе се још снаге за терање — И ово је. знам. питајући се у себи: како то одједанпут улети беда у њену школу. које се већ све обојило крвљу. не видећи ништа око себе.. почупане. прошапта она. рече она.

склањај се испред њих. и он већ претура у глави разне комбинације. братићу мој!.. Сети се Веље са захвалношћу. СЕОСКА УЧИТЕЉИЦА 86 . па само ускочи на коња и оде. која га може снаћи. не виде писара? — Не. Гојку опет засија радост на лицу. чини ми се. Што? — Више је окрвављен од ње.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ — Није требало. — Нека. одговори му Стојан. да сачуваш своју главу. — А ти. доста сам и ја патио. Тако је то. Кад год се анатеме туку. Заборавио на то у забуни. Истина.. срце му опет зебе од какве нове беде. али му не долази на памет ништа тако страшно. па да гледам једаред и њено страдање.

пред промену. Слушаоци изгледају веома брижни. — Јок. Богосаве. — Коме ?.. Селу је свеједно: био му на врату ја или онај Ђокић. Кмет обори главу нерасположено.. СЕОСКА УЧИТЕЉИЦА 87 . па заседну. па се дао у објашњавање ситуације присутнима.. и Ката именова неке главније политичке раднике. и по селу су се растрчали. па да сведемо рачун. и то сад баш.. — Море. јер кад дођу они. Ови двоје нису примили квартирине ни паре. празни гласови. Све ће то да иде по закону. видим.. Оне летошње оправке и набавке. па ми одсеците уши.. ни крива ни дужна човека. министри су весели.. Познајем ја по овима овде: чим се они устумарају сваки час у Београд.. не брини ти — Добро. А ћата се распричао у велико: — Истина.. одсече председник. Ти већ знаш како му то иде. Ја знам што знам: од данас за две недеље биће промене. па се отуд враћају весели. — Њему сви рекоше да су то само тек ’нако. — Истина јест.. ћата и тројица одборника... одсече председник. видећемо. Не сме се дуље чекати. вазда главно лице. као кривац кад се ухвати на делу... Богосав је у разговору. то ти је сав издатак. — А ’нако вели. нико и не сања о промени. неће ме минути бувара.. Могу и одговарати. село. и Николче синоћ дође из Београда. прихвати писар.. а већ и иначе. прихвати одборник. море.. отеже председник. па само гледај да не буде после валинке. ако то не буде. — Шта ћемо са школским прирезом ? рече писар мало тишим гласом... шта село !. рече један одборник. па нешто веома живо и поверљиво претресају.. одмах знам шта ће бити.. Него ти. почешу затиљак и опет ћуте и слушају.. и он је обишао неке. — То ћемо већ ја и ти на само. погнули главе. — Надлагује се свет. Баш ме ту Пера навлачи на зло.. пожури са оним завођењем наплата и расхода. па само махну њима понекад у страну.. А деде да видимо то са учитељем. Ено два сведока чекају. Да апсим.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ XIV У судници седе председник. настави ћата.

укршта средином. кад се разиђоше кметови и сељани. После удари у запиткивање. Ноге.. кроз коју продире светлост. па ништа.. Доведоше два сведока и испиташе их.. А ако ме оставе да преноћим. а овакова ведрина !«. преко недогледне пучине и растури се тако у висини.. После подне. Пандур га најпре стаде тешити и причати му како је свака сила за времена.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ После једнога часа отпоче суђење. али кад пружи корак. узвикује јадник очајнички. али зна да не би могао ништа у уста метнути. Гојко се осврташе око себе унезверено. Докле ће ова страдања и муке ?. му дрхћу. Не може још да се прибере од страха. али му то не поможе. него само тврде да је то било ономад. има ли те!«. очекујући какво ново. гледајући и мислећи. исечено у брвну... наслони главу на дланове и остаде тако као укочен до мрклога мрака. Чак не поможе ни то. као да не чује и не осећа шта се око њега ради. који је ваљада нарочито ради тога и намештен уз брвна. они се ређају један за другим и пролазе.. веома хладно.. а он са својом сакатом руком полако врши посао.. стаде нешто муцати. јер да је вечна — зло! И каквих ти власти и кметова он није променио. И он је готов да викне из свега гласа. нечујно.. Али је ипак хладно. пронесе се тихо. али се још уздржава. као да је мртав. Он и ћата не мењају се.. што сведоци никако не могу да се тачно сете дана. Има ли у свету правде и истине!.. Ноге му веома зебу. преместише га у судницу. али Гојко и не мрдну главом. Ноге му упадаху у нешто меко. и он се занесе. Осећа и глад. Боже. Озго са крова зјапи широка баџа. ових дана. таман има простора да корачи четири пута.. јер га је срамота од сељана. Смрзнућу се. не знајући ни сам шта говори.. нити куд погледа. само да се згреје... ослања се леђима уз дрво и подиже главу. Устаде. обасјано благим зрацима.. Тамо. Оптужују га за »опорочавање власти«. — Јеси ли гладан. још горе зло. ни проговори.. После пола часа за Гојком се затворише апсанска врата и зарђала реза шкрипну оштро. Иде унаоколо. »Шта је ово ?.. Прелети по неки сребрнаст облачак.. Гојко виде да нема шале. који су се окупили пред судницом. ну осим ње има и једно окно. некако тако. па се прибра и стаде се бранити.. глад у желуцу. он погледа око себе. нити се осврте. ситно. и он се једнако осврће око себе. »Ваљда ме неће дуго држати ?. те у његовој тамници беше довољно светлости.. са општинским пандуром седе он уз топлу пећ.. гледајући кроз баџу плаво слободно небо. СЕОСКА УЧИТЕЉИЦА 88 ... кад је Гојко грдио власт. одговарати. — а то је велика срећа. а ни брвна не беху добро шљубљена..... господине ? Да идем да кажем Стојану нек донесе штогод за јело ?. Гојко се још више збуни. па седа на један велики камен. Снег се бели по околини и оштра студен бије по лицу. па опет над баџом затрепери чисто небо.. Уведоше уплашена Гојка и ћата му стаде постављати питања. по поду беше само сточно ђубре. Очи му се приковаше уз то чисто плаветнило. дрхћући од страха и узбуђења... па поче брзо ходати.

. Пандур махну главом. јер му нестаде онога што му је испуњавало животом срце и душу. и ја таман да пођем. Кâ да му је сестра. Мишљах и он ће се претурити од жалости . — Пусти тога човека.. Ко је умро ?. О. браћо? пита се чича у себи. нешто је на тебе много љутит. дође до свога стана. Запљескаше баре од каљавих ногу. кажем ја !.. свете ми Петке!. али он полако. и без свеће и без исповести. — Шта говориш ти !. молим те. прође поред кмета и оде у школу.. Беше јака помрчина. по Богу. он осети бол у срцу. он осети да му је Љубица. Гојко устаде... и небо. часни га. Као да му неко ишчупа срце и однесе. поред свију чуда и страдања... причувај се . Печени смо и ја и он.... само се пожали нани да јој мркне свес’.. па пљус!. псујући мртву учитељицу и чудећи се лудом Гојку.. а ти уђе. братићу. и све.. гледајући зажареним очима у његово лице.. касајући за Гојком и дишући тешко.. учитељка. братићу.. Кâ свака стока. Шта му би одједном!. и те жене !«.. да се ћата што не љути? промуца пандур бојажљиво..АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ Опет ћутање.. Сад дотрча Стојино дете. које падаху у њих као камење . и машући живо рукама. Укратко. она. Умрла!. а споља га зовну оштар глас... Стојан испаде пред њега. склањај се од онога Пере за ово који дан.... дрекну Гојко разрогачених очију.. Кмет опсова крупно и ћату и пандура.. остаде на том месту само пуста празнина. осврте се око себе и погледа на прозор..... знаш. не бој се. па знаш онога. а за њим се спотиче и пада Стојан... Он осети да је остао усамљен за вечита времена. стаде викати: — Има Бога. Неће ти он дуго ту вршљати.. одједном... Беше мрак. Претури се. »Шта му је. па се одједном окрете И викну Стојану: — Потрчи!. ћутећи. Само му сину та мисао кроз главу као електрика.. стегнувши старца за раме. нек иде кући.. који беше осветљен. Гојко само осети како се на њега сруши цела кућа. него знаш... пипајући око плотова и спотичући се.. викну кмет љутито. не види се ништа.... Полуде. СЕОСКА УЧИТЕЉИЦА 89 . јер познаде председника. да би отуд још пре одговора прочитао страшну вест. иди кући сад.. — Она. дража и милија од свега на свету. — Учитељу... па се одједном надвири у мрачну зграду. Он изиђе брзо. Таман он смишљаше да се крене до председника. Нећу да га узимам на своју душу. Него. или ти жена. вели.. Гојко зинуо па трчи из све снаге. — Добро..

.... »Шта ово.. Па то је Љубица. проклете ноге. Даде им чиме ће се занимати. ено вратница. деца беху на окупу. била јој мркла свес’ . баш сад... Ево га унутра у кући.. била несвестица.. издају.... За то време чини му се да чује дете где говори: — Повратила се. Звера око себе и види насред куће пламен... Радио је цео дан... ах. ето.. И баш ће јамачно доћи! Па шта да ради он? Ништа.. Стојан стајаше уз пламен... Ех.. То се лице смеши и смеши се баш на њега. који би му прошао на миру. Гојко затресе плећима и изиђе из собе. — Где је. СЕОСКА УЧИТЕЉИЦА 90 . и сад ме глава помало боли. и то није ништа. погледајући кад ће се појавити Љубица.. Изређаше се толики догађаји а њега још нема.. осети да ће сад заплакати. Гле и лице се види. жива !.. У таким мислима оде у школу.. то су она два ока. Види се и покривач и под њим нека нејасна маса... брже.... Гојко седе на кревет и замисли се. Од ономадашњега боја Љубица не долази никако у школу. он обрте главу. која су се упила у њега. и осећаје. »Све изгубих. па се најпре зачуди. грдећи онога дечка што их намучи узалуд. или друго штогод непријатно. Синоћ мало несвестице. ћутаће и гледаће свој посао. која је покрила собом све. Сутрадан Гојко устаде туробан . шта ли ради. Шта је то?.. Срећом. Љубица? Викну Гојко и одмах спази једна врата и јурну тамо. отварајући врата на соби. не рекавши никоме ни речи. па не трепћу.. а Стојан гледаше све чудније.. Добро јој..АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ А Гојко само трчи и у глави му само једна црна мисао. намршти се још више. Он стаде. велики. А оно синоћ?.. светао......... вуче. све.. али му се чини да мили као бубица.. ко се повратио ?«. Ноге му се одсекле он трчи преко дворишта. али се он живо бојао да не дође данас. па не може да замисли дан. окрете се око себе и одједном осети како се пењу ваљци уз грло. Но гле... топал. Брже. устаде.... као и до сад. над којим се наднела стара суха жена... још се црвене и кваре изглед лица. Не чује се кукање . женскапосла!. Један дечко стоји и гледа га. оне огреботине још се истина црвене. а затим се опет насмеши и проговори му тихо: — Није ништа. и живот. ено оне огреботине...... соба. Прво сврну у Љубичин разред.. бацајући зраке на кревет у једном углу.. Вратише се одмах кући.... Види ли добро?.. Као да и Љубица то опази. Јес.. па оде у своју школу. Ћутање. Пламичак лојанице слабо осветљава малу чисту собицу. није никад до сад одлазио у њен стан.. пита он. што год сам имао !«. вртећи главом. Неко се паче. што их само он зна и нико други.. право каже Веља: плаче кô стрина!.. па нешто трља.. данас се ништа не догоди.. јест... Он прилази и одједном јасно разликује два црна ока. Већ се навикао на страдање.. али то не мари. Ево овога плота. све . чим се сети синоћне патње.. Увече се договори са Стојаном да сутра рано позову Вељу. као да би рекао: »Ово нису чиста посла!«. шта је ово?.

али доцкан.. СЕОСКА УЧИТЕЉИЦА 91 . Волела би да изиђе до своје деце. постаде равнодушна према свему. промуца: — Извините. што сте радили с мојом децом.. гледајући у страну... гнушала се сама себе и свега. али опет. сва увијена. коме се још није снага повратила.. Иде по соби и мисли о свему. као болесник. Хвала вам и на посети. Чуди се шта јој би... куд оде памет.. и најзад стаде руком требити густу браду. и нешто је јако вуче. тргне се. Сад вас молим да ми опростите све.. кад стаде жива жена између ње и њега и с правом положи руку на његово раме. опила.. После је наступила одвратност према свему. занела се. Ни сама нисам знала шта сам радила.. опростите ми !. онај бесни и разуздани полицајац оборио главу. што јој пређе преко главе последњих недеља. Знала је за његов положај и домаће околности. па то сад зарашћује..... прекиде је Гојко оштро.. ништа је није привлачило к њему. само она незгода новчана.. Иђаше полако. мрдну очима лево и десно.. али чим стане пред огледало. Молим вас... и тога тренутка у ној се створи стална одлука: да се све кида. да се слажемо.. по цену живота. Сад знам и разумем.. мислили су да сам умрла. па опет врати на десну. али је лице још грдно.. После. А Љубица настави: — Било ми је врло рђаво. Проклети нокти! . Хвала вам много. али му и лице и цело понашање беше сувише службено. Тек гледаћу да одсад буде све друкчије. било јој је свеједно. промени тежиште с десне ноге на леву.... одмах посла дете к Гојку. Чим уђе у разред и виде шта су деца радила за време њеног одсуствовања. његово лице као да пита: »Шта жели госпођица учитељица ?« Љубица му одмах приђе и. да се живи пређашњим животом. Гојко се сасвим збуни.. што нисам ја к вама дошла. и пала у пропаст. или седи по цео дан. да се избегавају. овакви поступци...АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ А Љубица лежи. кад се довољно настрадала. Цело јој лице избраздано. али ваљада није то ? Она се замисли и не дође ни до каква решења. климнувши главом... а он. да вас слушам — она нарочито удари гласом на ову реч — и.. једва се креће.. Од синоћње несвестице осећа се веома слаба. Зна само да је некако зажмурила. Све је одвратно. Гојко одмах дође. Други дан Гојко таман изиђе из Љубичина разреда.. погурена и оборене главе. па ни прословити. мрзи ме пред вашом децом.... па су и вама тако казали. Али јој се ономад отворише очи. а вратнице се отворише и на њима се показа. Љубица. поцрвене као да је ухваћен у каквој великој кривици. неприродно... страшно. — Знам. јер види да се мора још седети.. — То ми је дужност. Тада Љубица виде шта је урадила. што сам вам учинила... Али је прошло све. молећи га да дође њој. запе Љубица и погледа га са неприметним осмехом. Она пружи руку и корачи унапред. увиде како је далеко зашла.

збуни се и стаде се вртети.. голубане мој. као год јутрос пред Љубицом. мени је горе. и Стојан уђе. Само не могаше ништа проговорити: стегло га нешто у грлу. држећи коња за узду. стаде слушати заплетено и нејасно Гојково причање.. Веља се поче крстити и смејати... кад би она пристала да буде твоја жена. Кад овај стаде причати о јутрошњем разговору са Љубицом. — Знаш.... Збиља романтично!. брате. — Учитељ Гојко да иде сад одмах са мном у срез. зову га .. Не може да разуме ове необичне и неочекиване речи. рођаче ? запита Веља пандура... мучи га... па кад се уверила да његово срце куца само за њу. Изиђоше обојица. Да терам даље. па ми је баш тешка ова свађа. и он само гледа прилику и згодан тренутак да што пре излети из разреда. И Веља га погледа тако. погледајући се значајно. па једнако голица....АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ А Гојко сања. Разли му се по лицу руменило. У том се врата отворише нагло. Промуца нешто.. Ха-ха-ха..... промуца Гојко. Ево и позива. И ти јуче цвокоћеш у затвору од зиме.. баца га у тамницу. пошто изиђоше деца. у једној смо згради.. Прелесна дјева куша постојанство заљубљенога јуноше.. Доиста.. пружа му руку!.... који стајаше пред степеницама. Гојко поцрвене... а?.. — Ево пандура из среза.. Ха-ха-ха. па се одједном брзо обрте и изиђе из школе. као да би хтео наћи потврду својим речима на његову лицу. али га Веља престиже: — Хе. — Шта ћу ?! . да се не осрамоти пред децом. Не зна се које је луђе од вас двоје. Веља их затече на послу . Није то. никако да дође к себи. шмокљан. а данас јој пружаш руку!. уђе у Гојкову школу и. Љубица погледа ва њим.. не разбирајући ни сам шта говори. па се осврте деци весело. која му је толико страдања и мука причинила... — Шта је. Хтеде нешто рећи. — Море..... верујем. и отпоче рад.. Гле како се постидео кô невеста ! Ха-ха-ха. СЕОСКА УЧИТЕЉИЦА 92 . — Којешта!. видим ја све: ти би се и сад сматрао за најсрећнијега. но лаки. пројури кроз њега нека пријатна топлина. — Лудаци! ... и све мисли да то није јава. варљиви сан. А он. и он весело стеже ону руку. прави лудаци! и ти и она.. — Верујем. дикане мој. Зове те да изиђеш. кажем ја!.. па се још више заплете.

. него удари преко Јасеновца.. мало послом.. До вас. дакле стражарно! Кажи ти господину Пери да овај човек није скитница. па се онда окренуше сваки својим путом. пребледеше обојица и опет се згледаше. — Јок... — Не мешај се ти. он се потписао. А немој тамо да се збуниш. Кад Гојко стиже у срез. брате. Веља се први прибра. Испричај му све.. који стајаше блед. не бој се 1Љ! Изиђоше обојица заједно из дворишта. него државни чиновник. — Добро. али разумеш — све. него напред! викну пандур оштро. намршти се и проговори: — Овај ће начинити вашар! Него ти сад одмах иди у срез. — Доћи ћу сам.. док нисам и тебе.. ко зна шта може бити!. — А.. дрхћући као прут. Оба учитеља зинуше од чуда... па се јави само капетану. — Зар он још ту дроби! викну Веља... шапну Веља. Кажи. иди ти сад. капетан га ослови: — Ко сте ви ? Шта тражите ?. али немој насипом. И ја одох до куће... господину. — А. не знајући да ли да му приђе или да се уклони. Доћи ће господин.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ — Хм.. Врло нужно. Гојко Савић. Капетан је добричина. идући к њима са батином.. капетан таман излази из канцеларије.. савијајући и гужвајући шешир у рукама. — Учитељ орловички. у туђ посао.. ускочи на коња. Комуна !!. — Нема ту сам... и реци му. мени је речено да га допратим. стаде муцати Гојко. земљаче. учитељу ? осврте се пандур Гојку. оногај. Бунт!. Само гледај да те онај зликовац не опази.. СЕОСКА УЧИТЕЉИЦА 93 .. безобразна животињо! дрекну Веља и стаде се освртати да нађе своју батину.... па као стрела одлете у среско место. — Марш одатле. Видевши збуњена Гојка како се осврће у неприлици.... — Хоћеш ли да идеш ти. дрекну пандур.. показујући му место пред коњем. тако ли се дочекује влâс’!...

Шта ли ће бити ? Куд оде сад? Да ли ће га затворити..... Дотерао бих до капетана. зови Вељу учитеља из БреЗовца«.. каже. саже главу. колико могаше у оном страху. и све се љути на онога.. хм. кад Веља уђе и види га као капетана. који такође беше устао. што је се могло поменути.. — Хм.. кад се вратила госпођа Зорка отуд из села.. причала. Како је лепо овде.. Гојко поцрвене... од кад је почео тамо долазити господин Пера. Зваћу га.. — Кажи господину Пери да не излази још... Зови ми.. Али неће. којешта !. Овај намештај. Скиде му се читав терет с главе. И Гојко развукао уста дужином целе вилице. исприча шта је било. улети жандарм. па седнем онако у ону дубоку наслоњачу. враћајући се у канцеларију и пуштајући ва собом преплашена Гојка. Видиш ти како је оштра! Не жали мужа... рече он благо. неће.. седите ви ту. »Јамачно оде ономе.. па промуца: — Сви кажу да је он сила у срезу.. Госпођа Зорка им. Што ја не одох у полицију ?. притиснем дугме. тамо у затвору туку!. — Зашто нисте дошли к мени раније ? Што сте трпели толико зло без невоље ?. видим ја како капетан слуша моје причање.. да му нико ништа не може.. очекујући радозналим погледом да Гојко почне причати. муцао. СЕОСКА УЧИТЕЉИЦА 94 .. као кад се много наслушамо о некоме. па разне ситнице. и зашто ?. и капетан се осмехну.... хм. Може ме напасти онај пандур. да и њега пита... — Изволите ! рече он....АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ — А.. па нам се дâ прилика да се упознамо. јест.. после онога боја.. — Шта је то било код вас с пандуром? Седите. кога ћу . док се ја не вратим. Капетан зазвони... Сад дође ред на капетана да поцрвени и обори главу.. али му се после раздреши језик и он доста живо исприча готово све...... уђе жандарм. — Е. Гојко му. изиђе и затвори врата лагано. учитељке. А шта сам ја овде ?! викну он. Жандарм се обрте војнички. гледај !. рече он Гојку. па изиђе из собе. Ми смо овде тек ономад сазнали. звонце. него га сама брука. Гојко се у почетку сплетао.. дижући се. код те ваше. смејући се призору.. — Седите. зврр. а капетан се окрете Гојку. Гојку мало одлакну кад остаде сам. после ће ме ваљда затворити. па после ?.. показујући Гојку место.... али га ипак не остављаше страх... сад вас молим да ми опширно испричате све догађаје.. ви сте то! узвикну капетан са очигледним интересовањем. а. са којим је дошао овамо..

. — Сад ће радити озбиљно.. СЕОСКА УЧИТЕЉИЦА 95 . — капетан затеже овде.. А учитељица. добро. сасвим се тргла. Нећу ни да вас питам да ли сте доиста говорили против владе.... — јер сам уверен.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ Уђе капетан. Оном вашем другу из Брезовца реците да се чува од пандура. па гледајте свој посао.. Збогом! и капетан га пропусти пред собом.. хоће да наплете свашта... верујем... господине. изненађен. тргла се? — Да.. да.. — Е добро. велите. љут. очекујући Гојкову реч. Гојко скочи. — О. он опет застаде. никад и не сањам.. јер се беше сав занео у мислима. дахну слободно.. Капетан му онако с ногу рече благо и пријатељски : — Идите.... да се капетан мораде осмехнути.. господине Гојко. кући. Кад се Гојко нађе на улици... знате.. То је. па окрете журно. право ка Брезовцу. и умало не дрекну.. — Добро. добро. сасвим !.. чудан народ . а и чуо да сте миран човек. потврди Гојко тако живо..

. ту је се добро накрмило. и он се осети слободан срећан. Ја морам да радим.. задуван и уморан. Што сте ви јуче ишли у Београд. па задиркује председника и шали се са сељанима.. као пре.. нестаде га. — Е. У Орловици постоји леп и мирољубив обичај: часништво општинско кад одступа. дошао к суд ници. толико ћемо сад и ми вама. па ма ко био горе. не можемо тако.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ XV Пала влада ! захори се по варошима и паланкама. Часништво орловичке општине дало се на посао — оне обичне ствари које се врше пред сеобом. Знаш колико сам ја тебе чекао на рачунима. откупљује се новом часништву добром гозбом.. Кад не радим. Ми смо владали само девет месеци. Дођоше ови гласови и у школу.. бре. које га беше притисло као тешки камен. жури Ђокић председника. Гојко досад није никад обраћао пажњу на промену владе. рече да иде из среза. »Шта имам да се плашим или веселим. Море. и количина трошка на гозби одређује се дужином времена.. весео. одједном спаде. а ви по више од године! . чекај. Али сад осети како му спада велики. море. примети Ђокић.. ком га везеш? одговара му председник. њему се то знало. проведена »на влади«. рече он. — Шта се будиш.. па ће бити повише и за откуп. па после да те гоне полицајци. зна се шта ме чека. Ђокић. Према томе.. Све зло.. а они горе морају да воде надзор над нама. Та млађи смо. немој да оставиш коју наплату незаведену. кад ће пре ! Тек је трећи дан од промене. зарађено је. одговара председник. море. Дође још један од Ђокићевих пријатеља . веле извесно. огроман терет с главе. па лагано дође одјек тога гласа и у села.. мислио је раније. са неколико својих пријатеља. — Отпуштен Пера писар депешом . Ђавоља посла ови рачуни! — А хоће ли бити што на јашанцију? — Колико си ти нама дао пре.. па се мора слушати !«.. Сви у срезу то говоре.. Мој рођо. Ћата погледа масним очима Ћокића и спрема се за дворбу. нема више СЕОСКА УЧИТЕЉИЦА 96 . — Гледај. смешећи се. да не буде »мало пројахано«. — Полако. него за то. првак противничке групе. — Е..

за колику суму ?.. Нема ту сад ни цвоњка... да затварамо учитеља своје деце. слобода!. и упути се к њему. па шмугну у собу... — Оди овамо. А за колико сам ја тебе чекао. очекујући с нестрпљењем да она прва проговори. а Гојко већ мало подигао главу и гледа председника право у очи. само да не мора одговарати на њена питања.. кажу ми кметови. оде до суднице. па се затим диже и прође кроз село. док ниси измирио мањак. нисте ни ви бољи. зликовци. нема досадањих мука. Гојко остаде још мало да чује разговоре о новој влади. А колико ће сад бити ?. као кривац.... нешто из радозналости а нешто због оскудице.. по туђој поруци. али се ипак задржа. Да се живи !... Нисмо ми. Код нас ти је. све су браћа оглодала. а и да чује шта се говори о промени. — За прирез што велиш. молим вас.. — Био. причекајте. чинећи се да не чује Љубицу. био сам ..АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ страдања. али би он ипак радо продужио пут. напротив. — Господине Гојко. мој учитељу.. јест. Даћу све рачуне новом кмету.. Ја нисам ни послушао све како ми је речено. — Сто ти чуда. господине учо.. па изиђе на вратнице и стаде пред њега... Кад беше поред познатога плота. да се живи !. па не знам куд ћу пре.. који одговара другарском разговору. брате. зовну га Љубица с прага... седећи у прочељу. Гојко. Председник се мало збуни.. — Јесте ли били до суднице? Шта има ново? запита га она обичним тоном. кад му тражи квартирину. Није му непријатан овај састанак. СЕОСКА УЧИТЕЉИЦА 97 . због квартирине. викну га Ђокић. Чекао сам те годину и по. онако рећи. хтеде погледати у десно. да није школскога приреза? Него ви очекните док ми дођемо.. — Шта си ме чекао. ’нако без кривице. а ?. раздвајајући неке хартије.. А за оно затварање имаш право. Председник га дочека збуњено. да покуша пречистити рачуне са досадањим председником. као кад гране јарко сунце и разагна густу маглу .... али му се учини да неко стоји на отвореним вратима. море..... па ти гледај после са њим. имам сад па глави. па ћемо вас лепо намирити. али опет сам погрешио.. Председник промоли главу из заседања..... Он се збуни и готово хтеде проћи. па погну главу и хтеде проћи. Ни ви нисте још ништа примили. све оде. Чиме би се кметови трошкарили.

гледајући за њим. којима беше окована. проговори Љубица.... али се уздржа. И Љубица осећа да јој се све више враћа старо расположење. ваздан тако !. — Говоре ли што за капетана.. »И она би се наљутила. Баш би јој радо сам саопштио ко је отпуштен... И он се стаде предомишљати. А Гојко јој не рече то с нарочитом намером: да види хоће ли одмах сама запитати и шта ће радити кад чује. хтеде му рећи да је примила скоро за целу годину. незгодно !... спали јој ланци с ногу и руку. осећа се у некој већој слободи.. морам до Веље. већ онако.. а и она избегаваше сваки разговор. знајући да ће то бити непријатно. а и познала је по Гојкову изразу лица. па стаде прстима чешљати браду. баш да видим шта ће радити. а други. и одједном јој дође да запева.. — Имам посла... А овако. као да га ко гони. али није могла одмах да се обрне с позивом. јер је нагађала... — Да скувам кафу.. — Кажу.. боље да је не дирам«. Још далеко виђаху се његове дугачке руке.. чудећи се овом позиву. много добар. управо уплаши се... рече у себи. као да му поскакаше много мрави за врат. — А новости. обрадован што се досети како да се извуче из неприлике.. али одмах СЕОСКА УЧИТЕЉИЦА 98 . Љубица се насмеја. да потрчи некуд. Ха. не мислећи без сумње о том куда иде и шта ради. о чем сад да говори?. а ?«. овај. прво ваља припремити земљиште околишним разговором. рече Љубица. Веља!. — Свратите мало к мени. узвикну он. — Ето. Гојко се изненади. свима је у вољи. и оде низ сокак журно. би му незгодно : шта да ради ?.. јест... кад Љубица ућута. Видело се да је због тога и зауставила Гојка.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ Љубица се зачуди.. мрштећи се... Отвори очи. па одједном.. настави она да се не би ћутало. да неће и њега ?.. како гази посред бара. па се одједном обрте. ако хоћете. Љубица не запита о ком се то говори да је отпуштен. Прича свет свашта.. сад и ми почели да распитујемо ва политику. »Нека. биће премештен. не знам... — Ја морам. па тек после на главну ствар.. црвенећи. Добар је човек.. па онда се спусте и млатају поред кратких кукова. у ком би се морало поменути име писарево. стаде се отресати рукама и нешто муцати. смешећи се. отресајући рукама браду и даље. како се дижу к лицу. одговори Гојко и збуњено погледа у земљу.. те овај ће бити пенсионован ... али. не може се свему веровати : те не знам онај отпуштен депешом.. опазила би да се радујем. Па што ?.

... али још ради неуморно... И њих сам убила.. Пробуди се и наставља на јави такве исте покрете. О. мора бити. Да ли је требало коме моје страдање... муке !.. а ја сам мислила да страдам за њих.. ала то прође !. Пера је већ затворен. кад знам да се не могу остварити !. у овој истој постељи. а и писар некако чудно гледа. живота хоћу !!«. али га жигне љути бол. сада ту уз њих. прикупљајући разне податке. јури некога или подиже огромне терете. видиш да и он бежи од мене. И најтеже је сазнавати да је то све било онако. Нашто ми сад такви снови.... да приносим себе на жртву. већ четири месеца не примате плату ? Потписали сте списак само за ово мало дана у августу и за септембар. Али зашто.. госпођице.. и ако је она редовно издавала уредне признанице..... које јој помути цело расположење... За кога сам сад? — За овога Гојка?... сама сам се гнушала.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ наиђе неко горко сећање. сенка.. спремајући се да спроведе кривца суду.... одоше у срез..... али сам узимала на признанице. Онако како сам некад сањала. Тамо квартирина. а оно није. он је ту пред комисијом. да му је само да СЕОСКА УЧИТЕЉИЦА 99 . Љубица зину од чуда. ниједне. или не знам шта... И Љубици и Гојку беше необично сазнавати. и писар показа руком на врата која вођаху у другу собу. Шта је то ? Да ли није стигао да заведе признанице или...... рушевина која труне. као што сам још јесенас могла. Гојко је гледа не дишући... младост... брату. и она се опет осећа као у ланцима.. Крајем месеца. да је тај човек. Ту су оне. само пропадох. да стоји као тешки кривац и очекује казну за своја недела. Ах.. Сваки је новчани издатак записан.. мајци.. нити ме је што вукло тамо. О. Депозитар одмах запита Љубицу.. Тек онако. не зна шта да каже. Тамо се већ многи догађаји изређали и наступиле разне промене. још да није тих суза!. — Нема. Не. »Живот.. комисија. Шта ће сад? О. нити је мене ко могао приморати. који им је причинио толики бол. А сад бих тек хтела живети !..... чекајте да запитам господина Перу. Не. помућене душе враћа се невољница у своју ћелијицу и угушује бол тешким уздасима и врелим сузама. О. а овде то исто са платом. не. живота. постао је развалина. — Ја не знам. али Гојко. која му је одређена за извиђање злоупотреба. јесу ли они сад срећнији ?... тешко мени !. гледајући је са интересовањем: — Зашто ви.. пронашла је велике новчане недостатке. Тако и болесник гледа у сну себе здрава и весела. Љубица осећаше само гнушање и бол.... отреса се као од отрова. па затвори касу и оде кроз та врата... и он одмах сазнаје своју горку невољу: нема више здравља. Тек она је сад на живој муци.. нисам ни долазила да потписујем спискове.. зашто све то мораде бити ?... управо овај. госпођице. унесрећила. Гојко и Љубица. Оборене главе. оцу..... трчи. ни весеља. Право има !. на позив новог депозитара.. И шта сам сад? Не смем ни да сањам онако.. У осталом.

Јамачно капетан није... све се сад испуњава.. играју му котурови пред очима. Гојко погледа преко свију лица.. Испричајте то како је било и зашто ? нам Капетан се диже... како је он желео. како ће он пред свима људима причати о својој бруци ?. учитељ ? звони отуд са врха озбиљан. сагињући се да потпише платни списак. па изволите тамо у собу... али што је мислио о писару. заплаши га и збуни.. само за тренутак да га погледа како стоји пред страшном државном контролом и дрхће због својих недела. врата се крећу... крупан глас. да вам издам часком плату. као да му се тешко сетити презимена писарева. оно понижење и сва страдања. онда би заборавио оне ударце камџијом. него ’нако седи..... — Јесте ли ви Гојко Савић. па превуче дланом преко бркова.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ провири једнимоком. Истина... СЕОСКА УЧИТЕЉИЦА 100 . — вели нам господин капетан. Да ли су страшни ?. »Један није у комисији... Гле. и председник опет запе....... да га одовуд гледају! !.. То га је вукло напред. достојанствен. те иђаше с вољом. приђе Гојку и метну му руку на раме. у магли. рече писар улазећи.. узвикује он у себи. А онај на врху. с дугом раздељеном брадом. — Чујемо да вас је тукао камџијом... и та жеља !.. принесе руку устима. ала је необичан !. Али да и он зна. и то се испуња.. зове вас председник комисије. »Сад ћу да се сплетем.. сам он није постао министар полиције. Седе неки људи. али помисао на оне људе што су тамо засели. Гојко угледа капетана и би му мало слободније.. обрће главу унезверено и нешто муца.. Али не ваља тако.... он се полако упути оним необичним вратима. господина Перу. да и ви имате некакве жалбе на пређашњега писара овога среза. И он притискује браву. . О. кроз која ће одмах угледати онога страшног зликовца. Узевши новац. чим погледам у те људе... И Гојко се одједном сети својих ранијих снова и би му чудно како се то све редом испуњава баш онако. И он кашљуцну.. А њега нема !.. како да почнем ?!«. али се досећа шта одговара.. сед.. А како ли је њему ?«... — Господине Гојко.. Узалуд радост!.. »Божја правда !«. зна човека. као да је под утицајем електрике. зелени сто. Председник га не чује.... па наставља: — Господине. капетан нам вели — и председник показа руком десно до себе.. А шта да одговорим. досети се он. Гојко се тресе.. а беше их четворица.

а Љубица гледаше зачуђено у гомилу банкнота и стаде их купити и слагати једну на другу.. — И ја ово не разумем.. који је могао и Гојко чути.. Испричајте све лепо. Него то је јасно: он је поцепао ваше признанице и сматра то као поклон. отираше лице марамом и спремаше се да изиђе.. и врати се кроз иста врата у благајницу.. одговори депозитар отегнуто.. одговори други глас одлучно. — Немам ја ниједне њене признанице. Онда ја да издам за све месеце ? — Разуме се. да нису тамо моје признанице. па стаде ћутећи корачати поред њега. Још да наредимо само са општином... А ово сад. Гојко беше сав црвен. уђе депозитар и зађе некуд иза Гојкових леђа.... Гојко познаде овај глас. Писар бројаше паре. па онда јаснији одговор. чини ми се.. Кад год помене односе Љубичине и писареве.. али кад виде колико новаца Љубица узе. ни моје... и поче полако причати догађај за догађајем.. не читајући га. обори главу. а Гојко иђаше весео.. и задрхта. рече он.. Зачу се отуд најпре шапутање. Кад изиђоше у ходник. — Добро. јер је данас добио потпуну освету за сва тешка страдања СЕОСКА УЧИТЕЉИЦА 101 . Како га нисам опазио !«.. — Нема општина ниједне ваше признанице.. ни ваше. то је новац! узвикну он. Ви ми рекосте. приђе те потписа свој исказ. спремајући се да изиђе и клањајући се писару. Гојко исприча још и онај догађај с пандуром.. »Шта ли је то иза мене ? Да није пандур ?. Нисам јој ништа издавао. као што сте мени причали.. Љубица уздахну.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ — Будите слободни. рече она.. ви сте примили своју заслужену плату од државе.. Како да ви не примите плату за четири месеца !. збуњен. и он се зачуди: — Охо .. кажем вам. да је изненада упао у вашу учионицу? — Јесте ! одговори Гојко. задовољан. бришући се. погледавши је радознало у лице. она настави: — Да видимо како је у општини. он опази да председник диже десну руку и даје њоме знак некоме иза његових леђа да се умири ... При крају причања отворише се позната врата.

АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ своја. Победио је и њега и њу.. СЕОСКА УЧИТЕЉИЦА 102 . али он ипак осећа неку празнину у веселу срцу своме. оборили су пред њим главу.

да.. што цеди из сваког предмета? — Онда. она остане сама и плаче на свом сточићу по читав час. А неки предмет. И ови измирени другови... О малом испиту дођоше им Веља и Аксо. видевши колико су заостали.. што је у току зимушњих непогода пропуштено.. Радило се марљиво и журно пуна два месеца. И то је. Ја то радим после подне. прихвати Веља живо. марљиво. управо огромна већина. Па због Гојка је дошао и учитељ Аксо.. опростите на замерци... Нарочито јој мило што се Веља одобровољио. у мају. гутајући сваку реч. понови он. као рачун. прегоше на посао из све снаге. врло много. смејући се. Љубица слуша.. узвикну Веља. убијена!. мирно. треба оставити на понављање и утврђивање тежих ствари. учтивим и мелодичним гласом. или хода немирно по школи. — Истина јест.. али су јој деца добро усвојила оно што им је казивано.. познавање природе. Некакво СЕОСКА УЧИТЕЉИЦА 103 . за то време деца заборављају теже ствари. После дужега пропитивања нађоше..... изненадним злом. »То је паметан учитељ. са ломљена некаквим црним. Такав му је српски језик у свима разредима. И ја тако радим и многи. мишљаше Љубица. оставимо цео предмет недирнут.. да је Љубица врло мало прешла. крави.. трљајући лагано руке једну о другу. — Погрешили сте много. А мај. Па још кад дознамо раније ко је ревизор.. Ови природњаци из гимназија не маре за веронауку.. прешли су све важније радове. — Много сте погрешили.. певање. а неки није још ни дирнут. што сте веронауку оставили за мај. знате. да!. ради се озбиљно. Дотле су урадили врло.. јер за дуго време није јој се хтео никако јављати... слушајући.. деца не дишу.. коњу. а ја онда. кад опет нестаде мира у срцима њиховим и настадоше друкчији дани. наставници се журе да наврстају оно. знате.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ XVI У орловичкој школи све се вратило на стари поредак.. а филолози се мрште на разговоре о сумпору. Овако док ви радите веронауку. У школу долази плачна. видиш како он то о свему зрело мисли«. ударим у приче. а кад дознате да иде који од педагога.. било свршити те лаке ствари зимус. кршећи руке и уздишући тешко.. Гојкова заслуга. нарочито рачуна.. рече му Аксо својим тихим. без сумње. Хе-хе.. обрађен је слабо.. које се лако забораве.. Тек за нас згода! — Е. не знате како се то згодно усвоји у зимском полумраку.. кад пусти децу кући. е онда беремо кожу на шиљак!. Код Гојка беше шаренила: неки му предмет обрађен добро и прешао га таман колико је требало.. Гојко опази да се у последње време Љубица одједаред измени: постаде необично преплашена. док се већ не приближише ускршњи празници. Боље је.. кад се не види ништа писати ни друго што радити. знате..

ватра је обузимаше све више.. Он сам то увиђа и обузме га велики бол у срцу. Гледа је само.. махнувши му руком. Нека се само овако продужи једнако. Нема.. — Седите... усне осушене. најбоље је да она опет остане сама.. И Гојко се већ наже оној страни до врата.. постаде светлије.. ко је може прекинути у мислима и тргнути из заноса ! Баш не може да нађе ниједну мисао да почне разговор. Опет се појави онај грозничави сјај у очима. Она застаде.. промени јој се лице. мучних мисли. Гојко се осмели. нарочито у последње време. Поглед јој нејасан. не осећа. дакле. он скочи.. Гојко се већ престао чудити. те уђе к њој у школу.. али му се чини да ништа не жели. па на прстима изиђе из собе. па је опет нестане. ступила у тако пријатељство и поверљивост.. Увиђа да треба проговорити. да овај сад стаде премишљати: како би било да је питам за узрок ове промене.. а све више га обузимаше жалост. па ништа друго не жели. као и Љубица. па ако је штогод онако. оде. А она само мисли и мисли. Прође пола часа. које личи на врућицу. али ко може сад реч прозборити. Одједном се код Љубице појави нека одлучност на лицу . кад помисли на такав растанак. врати се.. само нека се врати потпун мир. да ли осећа према њој још што осим жалости... као да не предвиђа никаква изласка из овога целог стања. Гојку се досади седети. нек се ништа не мења. мати јој одлази и долази забринута..... расветљујући неку нову и важну мисао. рече она Гојку. Једаред. онда да скочимо. веома је забринута.. Ни сам не зна. кад пусти децу кући и стаде тако у највећем очајању по школи корачати и кршити руке.. гледајући ову јадницу како се мучи. О озбиљнијем чему према Љубици престао је и да мисли.. пробави неколико часова код Љубице. а понекад искривљене у страну од тешких. па се обрте и стаде лагано ходати по школи.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ велико зло спустило се на њену главу.. не. Неко их је зло снашло. па чим она у ходању обрте леђа.. а у душу уђе тешко нерасположење. управо преплашена.. СЕОСКА УЧИТЕЉИЦА 104 ... Али докле ће се тако ? Не може се то продужити вечито. Срце му једнако некако пусто... Кад излази из куће. Са Гојком је. два дана по том дође јој мати. само јој је она у глави. и она се опет приближаваше стању. и она тако очајно изгледа. загледа се у њега. да јој ми можемо помоћи.. запечене од ватре. па и он почне уздисати и навуче му се жалост на срце. ништа од разговора. Стојан извести Гојка да је сад тамо у кући још већа ужурбаност : баба Смиљка непрестано иде некуд по селима. неко ће од њих бити премештен. па само њом живи. Не. али се Љубица зауставила на једној мисли. и као да јој одједном сину нова мисао у глави.. али се нико не досети правом јаду.

Идући у школу изјутра.... да се надише овога мирисног. опет она удари у смех. нисам живела.... — Ама шта ви !. знате ли. Љубица га опет изведе из забуне. а мирис од ње пружа се далеко унаоколо.. и њој потекоше из очију крупне сузе. па ви не знате. миришљавом завесом трепере светли сунчеви зраци и виси осветљен свод чистога небесног плаветнила. па је милина зауставити око на том зеленилу. ја сам баш хтео сам да вам.. — Него напротив ?. као кад нас ко увреди незгодном претпоставком... рашири очи.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ . мисао такву не допуштам !. да вас. али не зна ипак како да назове своје осећање према њој. противни.. поцрвене и хтеде да прође.. СЕОСКА УЧИТЕЉИЦА 105 . Густа зелена трава покрила је воћњаке. Понегде је ова чиста.. па се цело село заогрнуло некаквом свечаном.. куд бежите!.. то беше неко други у мени.. па му довикну: — Станите. жалосним гласом проговори: — А ја сам мислила да не можете да ме гледате од мржње. Напротив!. па како је угледа... Синуло пролеће. чистог ваздуха. Шта сад да јој каже ?. па опет у белу као снег. Не допуштам.. И над том белом. тесног сокака испаде пред њу Гојко... Зар сам вам још непрестано тако страшна и одвратна.. узвикну он усред два окићена воћњака. а ја сам за то време спавала.. о.. па немоћним. смешећи се весело и гледајући га лукаво... Шљиве цветале. ви не видите!. Она се насмеши неким болним осмехом. Гојко се баш збуни.. Опростите. Знате ли ви. те се боје лепо преливају.. Зар ја?.. нисте ми.. заборавите све што је било... ђаволасто. Љубица застаде између два воћњака. белом одећом... Доиста му није ни противна ни одвратна... те ме вечито избегавате ? Гојко се унезвери. од чисто беле у црвенкасту. из другога. — Шта напротив ? запита она.. јер сам вас доиста тешко увредила... Али рекла сам вам већ: ја за она два месеца нисам ништа знала за себе.... Одједном... шта говорите!. обори главу.. па јој живо одговори: — Како... — Не бежим. бела одећа прошарана црвенкастим јабуковим или крушковим цветом.. Овај.

и иде. Беху обоје веома узбуђени. молим вас!. пријатељу мој.. сухе гране на понеким шљивама.... И Гојко одједном. него настави очајним гласом: — Не знате ви ко је пред вама. она дисаше брзо. али он. да ја... блед од потреса.. па уздахну као од велика умора и превуче шаку преко ознојенога чела. Никога... узвикну Гојко таквим вриском. ја сам ваш. грцаше од некаквог необична и јака узбуђења.. да се приближује остварене његових најтајнијих и најскривенијих жеља. Гојко је уведе у своју собу. СЕОСКА УЧИТЕЉИЦА 106 . као што бисте ви желели. она му сама пружи руку. присуством и сузама ове девојке. кад год устребам.... — Знам.... — Ах. да. — Не. па вуче и јури напред. кад се попео и надвирио се на прозор. — О. не бисте ме ни погледали... Видео сам!..... само да не мисли о њима. о. Овај тешки бол изазвало је сећање на онај тренутак. Она опажа само како јој пролећу испред очију расцветале воћке. Јест... корача брзо и узбуђено. дохвати нену меку врелу руку и повуче је за собом. ваш!.... дрхташе целим телом. задуван и узнемирен.. накривљено прошће. Она као да то не осећаше.... али опет. хајдемо у нашу школу. поче он замуцкивати... и она покри лице врелим рукама и горко зајеца. коју он плаховито стегну. а он.. не мислећи ни о чем. Она пође за њим без устезања.. кршећи руке од муке што не уме или не сме јасније да се изрази. па насе саже и пољуби је. не. А ја?. осим нејасних узвика. тешко мени!. А не знате. Истина нисам ’нако. ви... идући и гледајући сумануто..... ваш.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ опијен мирисом цвећа.. далеко. ни друга ни пријатеља. које је скривао и од себе сама. Тамо ћу све казати. плаховито.. и друже!. Јест.. ви не видите шта је у мени. очекујући да слети с његових усана кобна реч.. ја сам несрећна!. ви кажете тамо.... да не страда. не поимајући шта ради.. О. подржа је. знам. Она га гледаше кроза сузе са отвореним устима. коју је Гојко стегао као клештима... све знам !. — Хајдемо. као да неко одсеца парчета жива меса са њега. нигде никога на свету немам. не покушавајући да ослободи своју руку..... осећајући да ће сад да се сврши нешто страшно и необично важно. Сад видим.... овај... А кад бисте знали каква сам ја тешка грешница.... гонио их далеко... — Ви.. И сам нисам знао. намести је да седне на столицу... не умеде ништа рећи..

. Гојко одједном пребледе. Од чега?.. није то... Као да га нешто вуче натраг. искривише му се вилице од страшна бола.. сваки је мора отурити !. великим. Ви сте сувише добри. и ако у дубини душе осећа неко хладно вејање. примаче му се још ближе.. црним застором покривених дана. полушапатом.. јецаше она... Нека паклена одлучност севаше у тим широко отвореним. Љубица гледаше. заборавите сасвим!. Он само гледаше. о чем дотле никад није ни сањао. сад не видите шта се збива. реците ми.. Зашто то!. хоће напред и све напред.. СЕОСКА УЧИТЕЉИЦА 107 . осим зла и страдања. узвикну Гојко. тако изненада!... црним очима и она се упи. узе његову руку и стеже је. трљајући руком бледо чело.. Као ножем прободен. Како може бити!. јекну она очајно и подиже главу.. то је страшно! — Кажем ја. јекну она загушеним гласом..... Други се само гнушају. а очи се широко. — Али ма шта било.. Као кад неко добије тешку рану изненада.... Али оволики бол. Бог ме је проклео још на самом рођењу!. Од чега?. прибравши се мало..... врло близу... И Гојко.. притеже га снажно и не дâ му пасти у зло.. зачуђен. Она скочи. изненађен. — Нико не може грешници опростити. знајте да не одступам од своје речи.. зачуђено отворише.. не.. — Ваша су страдања неизмерна... — Знам да вас неко тешко зло мори.. али вам ја ништа друго не могу дати. а другима није ништа. Она се приближи још више... из којих севаше нека дивља одлучност.. Али сад. рече Гојко..... тако да осети његово дисање... па се одмаче и стаде га посматрати.... — Не. хајде да се приберемо.. Мислила је : то је зло само за њу. оставите ме..... Али вам опет кажем: ја остајем на речи. Није никад по мислила. Она се диже са столице. раширених очију и бледа лица. да ће то такав утисак учинити.. да оставимо разговор за сутра.. гледа јући га право у очи. Она се стресе. пренеражена.... О. читајући у његовим очима и дивљу одлучност и ту кобну слутњу. да радимо. само се питаше: Откуд то?. шта се то догађа и очекиваше нешто страшно.. Чекајте мало да дођем к себи.. — Не.. Вечна правда!.. Хајдемо. загледа се у Гојка... До вас све стоји. па се само чуди у прво време: Што је ово овде крваво? Откуд?. неку злу и кобну слутњу.. ала ме је Бог тешко казнио!. ваше је срце меко... Тако сам несрећна рођена!.. јер иначе ме не бисте ни погледали. који јаком наступају. Али сад.. ви се то откупљујете....АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ — Видели сте.. али се он отима од тога невидљивог саветника.. не дижући главе.. неку зебњу од тих непознатих. погледа га и прошапта му неколико речи. Зашто?. поверите се другу. оставите ! .

. — Пазите само.. На мене скочише у школи два најодраслија ђака. оставио ми по смрти мој добротвор. како сам тада страдао!. и њега сам откупио својим страдањем!.. наставља он.. те одмах будем примљен у школу. Па ево и сад.. нисам нимало страдао.. Бој и грдње што сам извукао. и. Обукох се.. — Не верујте !... и подигнувши поцрвенело лице од узбуђења.. носећи књигу у руци. Пред моје ступање у Учитељску Школу.... Видите... Он застаде. Истукоше ме пред друговима. Зар ја нисам много страдао ?.. Он се осврте. осрамотише. стотину пута се потврдило. У основној школи.. па се наслони на крај кревета. А она га гледа.. па умре и отац.. О. због неке увреде. као да се одмара од великога напора мисли. видите ли. ако умре да немам куд.. умре ми брат.... гледајући где би сео. Хоћу да вам испричам. а никад живом човеку нисам то поверио. ту уза саму Љубицу. други ме нико не би тако милостиво примио... ја у то тврдо верујем.. знао сам да ћу пропасти. откупи ме јадница... гледајући је живо. али што сам страдао !.. нарочито јадне. но добити књигу. умре ми мати....АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ — Оставити!. и сад верујем... која су без заштите!... Знао сам. шта је преда мном! Кажем вам.. стекох многа познанства.. и добијем благодејање...... трљајући руком чело.. то је моја плата за вас. Али мој добротвор оздрави!. СЕОСКА УЧИТЕЉИЦА 108 . гледа и чуди се тој изненадној живости његовој. деце..... Шта велите сад?!.. У другој години затекоше нас професори у кафани за картама.. И чим ступих на испит. сиромашне.... прекиде је Гојко одједном. Никад!. и ступих у гимназију!. Тиме сам вас откупио.. гле сад. Зар су оно мале муке биле!. али се смиловаше и казнише нас мањом. баш ћу вама да испричам... Па опет. Да знате како су тешка дечја страдања. И пропао сам... Чујте само! Пред учитељски испит добих већу суму новаца. јер није било страдања... тамо још нешто. севајући ватреним очима и говорећи брзо.. У четвртом разреду. пропао бих... тврдо верујем!. сад ми је мило и то страдање н све. — Чекајте!. Ви сте страдали због доброга срца свога. И за то страдање добио сам одмах две кондиције и. Гојко запе у говору и поцрвене.. Директор наиђе и оштро ме казни за неред. са испита. али оштром казном. после оволикога страдања. а Љубица се болно осмехну.. Кад на два дана пред испит потегнем те разбијем скупоцену лампу газдину. кад га већ сврших... запазио сам добро. Мислио сам да нема веће среће на свету... која су ми ласкала... И после два дана дођох. узбуђено: у другој гимназији разболи ми се газда.. оденух се. хтедоше нас отпустити. уверио сам се! А ви опет... али ја положих испит.. а то је мени још из детињства.. Пазите само. само сам сањао о књизи... то је ништа. весео.. пред испит.. Све друго сад да прескочим... тим чудним причама.... стаде живо говорити: — Ви не знате.. па последње из школе.. стадох се проводити весело..

. а Гојко није ни тренуо... Гојко се трже... па ја нисам ни стоти део испричао. Боље је мусти две овчице но једну... само је Љубица јасно увиђала да нема никаква друга изласка из тешке неприлике.. Обоје су претурали по глави најразноврсније мисли. Ето. разуме се. Тако је морало бити !. гледајући га тужно и иронично. о часни је !. Хм... али се он прену и стаде се отимати од тога новога расположења. па зар има веће среће !. То је код мене непрестано. Љубица није могла готово нимало спавати.. ’натема је !. опет.. да јој је Гојко једино уздање.. пријатељски. Она се диже и пође к вратима. гледајући замишљено. весело. рече она.. — О. изненађен. и њену и његову... знам да ћу се до мрака чему било обрадовати. да се мало приберемо.. где се беше прикрио. Али опет.... Зар и то није страдање !.. што сад овако са мном разговарате!. сад знате и ви зашто сам зимус страдао. За велику добит мора се много страдати. Он гледа за њом.. она му опет узе једну руку и стеже је силно... па отвори врата и изиђе.. па се стаде окретати по кујни и крстити. нек се сматра то као свршено.. братићу. Па баш то и јесте оно што вам кажем... Освану дан туробан. наступи изненада нешто пријатно. деца нас одавно чекају.. — А зар вам је ово каква срећа. и мени је понекад тако бивало: после каквог једа и мука. СЕОСКА УЧИТЕЉИЦА 109 .. Ја сам казао. видите. — Страдање.... — Добро сте мало пре казали: да оставимо разговор за сутра.. Стојан изиђе иза оџака... много. је ли? запита она. поче опет да му наилази облачак на чело. — Јест... Нисте ли пре неколико минута били као убијени. иначе не би било свега овога. Ако сам сад што нерасположен.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ Љубица га гледаше са неким одушевљењем. за њом ка слеп. истина за мене то није рђаво: саставићемо обадве плате. вичући: — Само немојте да се промените до сутра. много! — То сам ја велика добит.. Како га обанђија онако!.. братићу мој !... и у ситницама тако мора бити. Часни је не убио!.. Ја сам најсрећнији данас!. — О.. па ће и за мене боље бити.. рече она. — О.. Иначе.. Иде.. Тако је то..... Гојко се пожури за њом. И кад он доврши свој дуги монолог и стаде брисати руком лице.. ветровит. Хајдемо на рад...

. Дајте да заједно страдамо.. па га опет пажљиво погледа својим великим очима. казао сам вам. а она дише нагло... али он одгони од себе све те мисли само једном. која сад беше лепо проветрена... којом се сви слаби карактери служе. очекујући са страхом и зебњом њен одговор... одајући велики бол што је притискао душу. Гојко се прибираше и спремаше за разговор. Нека!. кроз десетину дана.. дрхћући од њена блиска присуства...... јесу ли ово њене руке савијене око његова врата?. ја. мислећи да је то све варљиви сан. па одједном обави своју руку око њена стаса и приђе јој тако близу. претурао се по кревету целе ноћи... то је!. почишћена и намештена. узвикну Гојко. приђе му и метну једну своју руку на његово раме. убијена. овако осрамоћена.. у срце и наведе му неку зебњу и страх на душу. Гледаше је некад као полубога.. И то се мора одмах наређивати... кад заслужимо. А сад.. Гојко је погледа..... па опет легао и мислио. као ножем. Та зар она да буде његова.. фаталном речју. и мишљаше који ли ће смртни бити срећан да је назове својом. милија и дража.. чим дође Ускрс. — Ја.. има времена за то...... као да јој је мало ваздуха. запита Љубица.. Гојко стајаше пренеражен. не верујући ничему томе што сад бива.. — Да презирем?.. Дочека је на дворишту и уведе у своју собу.. Можда ће се Бог и нама окренути. па одједном отвори уста и каза јасно оно. дижући главу као из сна. Да ли СЕОСКА УЧИТЕЉИЦА 110 . — Лако ћемо. осећао је оно исто што и јуче: она му беше милија од свега на свету. затеже он опет... прошапта она и покуша да развуче усне у осмех. Ето.... — Ја сам сву ноћ мислио... избегавајући да каже јасно своју мисао... она!.. отвореним устима. поцрвене као рак. не гнушате се мене?. Шта ?.. Она седе уморно и уздахну.. и то одмах. Она устаде. идући по соби и трљајући чело. ви сте ми све!. као да је спао с другог света... Она му паде око врата и горко заплака. Па најпосле што ?. кад опази да ја ништа.......АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ А он је мислио много и дуго... устајао и ходао по соби читаве часове.... И он стаде жудно гледати у њено лиде.. одмах. И ништа ново није смислио.. Уснице јој се трзаху грчевито. То ће нас зближити.. — Како наређивати ?.. по лицу се осуло смртно бледило. Само га једна мисао вазда жигне. што досад није смео отворено рећи: — Да се венчамо.. као да је досад какав тежак посао вршила.. што пре. али се оне искривише и задрхташе.. — И ви баш хоћете. Не презирете ме ?. да се нису могли гледати у лице.

.. Он притрча и узе је за раме.. опазивши да се она окреће вратима.. — Да будеш моја!... који стајаше уз њу. али се Гојко саже. Хоћеш ?.... викну Гојко живо. Па после... зачуђен овом изненадном срећом. Данас-сутра. — Треба се договорити. поправљајући разбарушену косу рукама и гледајући болно.. нека буде! Ја ћу вас слушати.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ то њене груди тако бурно дишу на његовим грудима ?. и уздахнувши одговори: — Како хоћете..... припаде к њеном лицу и стаде је љубити Дуго. Она задрхта.. и уздишући за изгубљеном срећом и младошћу.. који се ношаху висином.. и тресући се сав. ових дана морамо ићи на испит. и не осећаше према њему ни жалости. сумануто.. требаће твоја крштеница... СЕОСКА УЧИТЕЉИЦА 111 ... стани. очајно. бурно. је ли?... Он се наже њеном уху и прошапта: — Хоћемо ли по Ускрсу одмах... — Све то ти сам смисли и спреми шта треба.... узнемирен.. Она се хтеде исправити. Она гледаше Гојка.. Ја ништа не знам и не могу да мислим. ни мржње. са својим болом. као у бунилу.. И она изиђе из собе. моја!. је ли?. као да је осуђена на вечито заточење.. гледајући у тамне облаке. — Ето...... као да је сад тек изгубила младост и све. — Сад да идемо у школу.. да радимо.... Довека! — Твоја!. извијајући се полагано из његових руку. мишљаше само о себи и свему ономе што сад губи. настави она. Она сама. — Чекај. прошапта Љубица и уздахну горко. бејаше сад преча себи од свега. као да је овога часа сахранила све наде и снове своје. моја!.. мене немој питати ни за што. Је ли се то збиља већ свршило ?. али се приви још више уз њега. којима је беше обавио и стегао као клештима. за Бога!.. Па тек сад имамо да разговарамо. ни расположења.

.. једва чекају да чују што за другога. Али се нешто обе учитељке у почетку опираху. И дан венчања је одређен — четвртак по Томиној недељи. па одлучно изјави да ће и она ићи.. али је сад морао бити одлучан.. смешећи се.. Мука!. СЕОСКА УЧИТЕЉИЦА 112 ... Бога ми.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ XVII Трећега дана Ускрса чланови Учитељског Удружења беху позвани на срески збор.. да би себе оправдао. Хтеде се вратити. али је некакав урођени инат тераше напред. Она је прочитала његове мисли. провели су цео дан код Аксе.. само јој на грудима остаде скупоцени брош.. он се унезвери. Гојко и Љубица се премишљаху да ли да иду и они на збор. који је обећао дати им синчића у деверство.... Како ће то изгледати?. Кад би време поласку. шта ли. — Не знаш каква је она његова жена!. Они су испитани још велике недеље. али он не сме да јој каже ништа. Гојку би милије било да Љубица не иде. осим часника. а сам се примио да буде старојко. без сватова. тихо.. она плану и стаде као да ће изазвати кога на двобој. сакривајући оне ствари у свој зимски капут.. стаде врдати очима и окретати лице од ње. и она одједном поскида сав накит и даде га Гојку да остави. којима би по вољи било увредити Љубицу. зверајући очима. него за мишљење... промрмља Гојко. обучена и накићена свима својим драгоценим адиђарима.. Љубица дође...... само нека све прође у тишини.. да ће се то све свршити мирно. не знам.. Ако ти рекнеш. нећу ни ја ићи. молим те... Најзад победи женско упорство. Како год ти кажеш !... Да ли има смисла ?. зна он да ће тамо бити доста учитељица. Вељи се већ знало кумство и без договора. Како ће тамо бити ?. — Раструбила је по целом срезу и свима показује некакву гривну.. настави он збуњено. — Хм. — Скини и то. — Ама не питам те ја за одобрење да идем. рече она. и замоли је да то све скине и остави код њега. па се још сама двоумљаше.. Нити је смео рећи јој да не иде: бојао се увредиће је тим. па јој напомену да ће имати великих непријатности због тих украса. боље ће бити. — Како хоћеш. Ја не знам. што је отела онда. како год ти хоћеш. Љубица пребледе и готово се уплаши. рече Гојко.. Гојко се пренерази од чуда. нити би му мило било да пође и она. А наше учитељице су веома зла језика... док њихови мужеви не изјавише. Кад га она запита за савет.

. Љубица стајаше уз њих. као да је тамо неколико стотина жена.. председник пододбора.. Она промуца нешто у одговор. — Видели су нас. Љубица дође до врата.. — Лаза Петровић.. Изиђе пред њу средовечан човек. али осећа да је тако. и опет јој не измакоше оку презриви погледи. где је био одређен збор у месној школи. Из друштва се издвоји један младић.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ — Нека. Гле. удешавајући још унапред шта ће радити са очима и рукама. криће их. Хајдемо.. Ах. шта ту !... Кад они ступише на врата.. Гојко беше већ позеленео од страха. па као да се премишља куда ће сад. које јој упућиваху другарице њене. И они одоше железничкој станици. остале учитељице. прошапта Љубица страшљиво. и ноге му клецају! То је већ обична ствар код њега. веома леп и отресит. јер су се чули већином женски гласови.. Још из дворишта опазише да је дошло доста чланова: из школе се чула таква врева.... а сад је рада да плати сав улог од почетка године. корача одважно... Љубица претрну и застаде.. па му објасни долазак Љубичин: — Госпођица није имала коме досад да се обрати ради уписа.. Све се очи обртоше к њима... подигнуте главе И на лицу јој игра руменило. не мислећи и корачи напред. збуњена и преплашена.. као јутрос у селу. да се вратимо! одговори Гојко неодлучно. као да је скоро лежао врућицу. црвенећи још јаче и гледајући пркосно. Драгољуб Илић. — Баш смо погрешили!. увиђајући и сам да је то немогућно. али руке. изговори он оштро. рукова се са њим механички.. у школи настаде тајац. не иде. па се одлучно крену.. Он не види. замуцкујући на првој речи. гле. Опази она СЕОСКА УЧИТЕЉИЦА 113 .. кад улази у непознато друштво. па кад виде толике очи управљене на себе. застаде. И Гојко приђе к Драгољубу. Ако ће ме ко вређати — биће и без тога... — Па. овдашњи учитељ. рукова се са њим.. шиљате браде.... као да некога изазива на бој... А она. као што она при својој забуни опази. обрћући главу изласку.. Већ са очима је лакше.. одговори она... и представи јој се учтиво.. плану она одједном.. баш не зна шта ће са њима. погледајући у страну.. — Хајдемо! Гојко пође за њом. — Пре. суха лица и опале косе.

к столу. Најпре се посвршаваше неке дружинске ствари. Гојко га зна. И оне обртаху од ње главу презриво.. ја нисам ништа сањао. и одмах опази. а председник оде за сто и отвори скуп. чини ми се. Са Вељом стајаху неколико млађих учитеља и две девојке. Гојко. него смо дошли да чујемо од господина Љубе!. још више се ушепртља од овога узвика. голубане ?. — Е брате. — Шта сањаш ових дана. бришући лице и посматрајући измењено Гојково лице. па да му приличи! одговори јој другарица. Учитељице посматраху Гојка иронично. одговори он намрштено. Љубица посматраше само учитељице. рећи ће једна полугласно. Биле су кратке летње ноћи. оборене главе. па после један учитељ поче држати предавање. Говорио је и лепо и стручно и занимљиво. — Јесте. да сврши упис и наплату улога. скрећући поглед чешће на ону страну. не знајући ни шта да ради ни куд да се дене. Гојко то опази. па чим виде да је Љубица свршила посао. окрећући се боком према говорнику. Напред настаде покрет. купећи усне и пречајући очима. приђе јој и одведе је на дно собе у последњи ред клупа... прекиде Веља живахан разговор. јер је тема стајала у вези са најбитнијим питањима из школскога рада.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ и неколико познатих јој девојачких лица. Веља ? запита она. А он стоји тако сплетен. само обрће очима десно и лево. Велика већина учитеља узе учешће у дебати. да се ниједна не интересује оним што се ради на збору. — А. гледајући у страну. збуњен. не скривајући подсмеха. пропраћајући по неке изразе шаљивим напоменама. — Тамо је. Председник одведе Љубицу у један крај. а Гојко угледа Вељу у првом реду. После се разви жива дебата о говору.. која га с чуђењем гледаху. баш то нисмо знали.. Један од оних учитеља. — Е. он се опет окрете учитељицама и стаде их нешто задиркивати. рече Веља. виђао га је на благајни. Вељи као да беше мало незгодно њихово присуство. то су јој другарице. док СЕОСКА УЧИТЕЉИЦА 114 . и рукова се с Гојком. па му се одмах упути. — Бар да је нежењен. гости поседаше у клупе. метну му пријатељски руку на раме. где стајаше Љубица. па одговори: — Реците му : сањам оно што си и ти сањао пред свадбу своју. ево нам младожење. онако збуњен.. па стаде само зверати по лицима. али учитељице често набираху устанца. старије годину дана.

. одржава везе са неколико учитеља... рече он. а очи се овлажише сузама.. Па нас чак и Веља избегава!.. да сам. чак и онда. заробљена са овим јадником!«. И она погледа на Гојка... па као да их ко гони. друштво не прашта лако непажњу према себи. ала је то друштво неправедно!.... Зашто. Чим се сврши збор...... О...... и мрштећи се. — После овога рада биће заједнички ручак... и председник стајаше са њом кад уђосмо. Хоће.. сад бар знам да сам... хоће.. У току разговора Веља изазва Гојка у страну. отежући и кријући очи.. и то сам видела! . Али ако се она узинати.... Гојко и Љубица изиђоше. не могу јој ништа. машући по неки пут руком. а осећам да не треба ићи. тешко мени!. не буни се као ја.. — Еј. »Ето.. сви га презиру... неће да чује.. мој грешниче!.. сви је уважавају!. одговори му Веља.. — Знам.. Па да ли ће ме довека презирати. О. По неки и не скрива шта мисли.. ено баш она Даница. И Вела не одмиче од ње.... Вуче ме нека невоља напред. А по неке.. суморна и брижна лица. Одбачена!... готово неопажени. Свеједно. имаћете незгода.... Кад ко овако јавно пропадне.. Јутрос сам је молио да не идемо. као да ћу га својом руком окужити!. потегоше брзим корацима натраг у своје село. И они ме сви гледају са презирањем! На учитељице већ и не гледам. и сви је знају. кад улази у друштво. одговори Гојко. и одједном јој заигра обла округласта брадица.. избегавају. презрена!. који корачаше поред ње. Није се ни руковао са мном.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ учитељице не скриваху своје нестрпљење вртећи се на месту и бацајући неумесне досетке на рачун кога говорника. знам.. ако ја постанем узорита жена и учитељица ?!. јасно му се чита на лицу. СЕОСКА УЧИТЕЉИЦА 115 . али они!. али ви немојте остати. као да се брани од кога. А сад видим да се каје.. — да сам избачена из свога друштва!... Јер се она крије и слободно гледа свакоме у очи. и оде напред. зашто ?.

.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ XVIII Сврши се и свадба тихо. Тако су они првих недеља. ха-хаха. али то се.... сви се муче са тим. СЕОСКА УЧИТЕЉИЦА 116 .. да би се сутра рано могао наставити редован посао.. Ја сам прве године оплакао. сносећи свако за себе своје болове.. љубазнији тон. да њих двоје издржавају њена брата.. — Да ли да пошљемо на станицу за месо ? запитала би га она јутром. Она га после ове речи погледа захвално. ко пази на те ствари. како се замишљало ранијих дана. Живели су скромно.. или о кући. лука. Међу њима непрестано стајаше некакво страшило. Гојко је сам изјавио жељу. — Ама. у њихову положају. које их раздвајаше и не допушташе никакво веће зближење. и она смрадна. шта ћу да радим са молитвом: никако деца не могу да изговоре неке словенске речи. шта ћеш више. Разговори се вођаху или о школском послу. Истина. озбиљан живот. Нек остане која крајцара за брата. срећнији од цела света. ни досад нису њихови односи наликовали меденом месецу.. о чем је Гојко толико слушао и понешто читао. јаја. Љубица сања само о оном што је изгубљено. Оно »насуштни« !... није могло ни очекивати. До подне ће сви знати. док је у школи.... јесте. почистила.. И младенци и часници — цела свадба — поседаше сви у једна кола и одоше на ручак Љубичину оцу.. а Гојко се првих неколико недеља осећаше сав блажен. одједном он стаде опажати како се Љубица све више мења према њему. па промени разговор узе веселији. Следи се од страха и стаде пажљиво мотрити. имамо млада сира. Љубица је пренела оно мало сиротиње у Гојкову собу. о чем се некада сневало. Ну. али се сад све почиње мењати. Само не онакво. и међу њима је све мање предмета за разговор. мирно. целе зиме се мучим.. свако се од њих све више повлачи за себе... сакривајући их једно од другога. — Како хоћеш. наступа полагано некаква хладноћа. — Е.. уредила све. Право гнездо !. С тога су се они ограничили на тих. А може доћи неко. па ради читање. наместила. Ја ћу ти данас то уредити. ни о чем другом... досада.. а пред вече се сви вратише.. А ти иди у моју школу.. одвратна соба доби сасвим други изглед. молим те. старајући се обоје да се покажу што веселији. мирно : мало ко и сврну пажњу на тај догађај. али готово .

па јој дође да врисне од бола. без наде.... јер се о њему говорило да се бави самим ситницама из школскога рада.. ту се мора изгубити памет! И ја сам првих дана била чак расположена према њему«. Протрља очи. Тако настадоше горки дани у овоме ново савијеном гнезду.. јер им је предавао школски рад.. — Нађи коња. У души јој беше и бола.. трчећи по соби и чешући се руком по једном рамену. он сам зна то. зајаука она и стаде се претурати по кревету.. Љубица се плашила ревизора. одвратног.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ Гојко све више зебе. и Гојко и Љубица.. Мучно да ће ту зацвркутати млади птичићи и раширити крила домаћа срећа!. пробуди га некакво необично стењање.. О. баш и кад би хтела.. болесног.. севну очима и дохвати се обема рукама за главу. Почетком јуна настаде велика журба у школи : одређен је ревизор.. Мора га избегавати. чупајући себи косе и плачући.. дуго. На цео век. Ни сама она не може ту ништа помоћи. ако јој он постане сасвим одвратан!. А Љубица је доиста страдала много. вечно.. Прионуше обоје на посао.. то је она... и ако га ту није ни мало сврбело... Шкргутну зубима.. без иједнога срећног дана. Тога истога дана дознали су и за Перу писара. После неколико недеља они не имађаху више о чем говорити.. јер је почео с другога краја среза. Побегне у школу и стане ходати... кад му је изјављивала нешто налик милоште.. која наступа изненадно... »О. а тешко му већ беше гледати оно вечито болно лице. и срџбе.. Шта може радити..... гнушај се !. без утехе. и она се сети неких тренутака.. шта ми би!.. трчи мајци што брже можеш. које граничи са лудилом. Гојко упали свећу и устаде. и стида. И онда настаје дуго.... на коме су исписане велике муке и тешко страдање. Око поноћи Гојко се трже. гледају да побегну једно од другога у школу. О.. али у њену погледу он опази такву досаду. све у трку!. Гојко је избегаваше да јој не постане још досаднији. а цео је живот пред њима! И најгоре је што ту нема никакве помоћи. он се не би нимало плашио. где су проводили целе дане.. презирање. шта сам радила!. Само ће у Орловицу доћи тек крајем месеца. Да је то она обична хладноћа.. Довољно узрока за узбуђење и журбу... И све тако бежи од њега. па тако и прође. — Шта је? запита он преплашено. да је осуђен на дугогодишње заточење... налазећи у раду олакшице своме страдању. Како сам могла. па чини му се баш и гнушање и одвратност!... одвратан !. страшан. знали су га обоје. па као махнита стаде јурити по школи. послуша. и гнушања страшнога. Она нек дође на коњу.. до смрти. Гојкова се зебња испуни. Понекад јој се отме из груди и загушен јаук. Одједном се загледа у Гојка дуго. јест. СЕОСКА УЧИТЕЉИЦА 117 .. Чим устану. кршећи руке и уздишући тешко. Па ја га нисам пре ни гледала.... а он је ужасан. бескрајно страдање. ако јој је већ постао одвратан. Ааај-ах-ах!.

. али се то њега не тиче. него усвојити ту црну мисао. Он претрну.. смеши се.... Не може бити ништа страшније од овога што је сад.... Ни сам не зна. и гледао би зачуђено. хтеде јаукнути.. хтеде утрчати унутра.. Он сад зна само да хода овако по дворишту и да гледа овога уплашеног фамулуса како стоји с мотиком уз врата и гледа у кујну. Гојко стиже с баба-Смиљком пред школу. Одједном поче да се смеши у себи. онако необучен.. може се закључити по Стојану.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ Гојко отрча.. који онако испод покривача испаде и прескочи све степенице на вратима.. јест. смрвљен догађајима.. Поред толикога страдања.... И њему се чини да хода тако по дворишту пуних 4—5 часова.. маше рукама и види како се баба-Смиљка помолила на вратима и некоме такође маше руком.. Гојко побеже од прозора и више не приђе тамо. према скоковима коњским а он не види и не осећа ништа.... Шта је то... СЕОСКА УЧИТЕЉИЦА 118 . Шта је ово. Он не зна. Можда је то њему. Наравно. Стојан доведе оседлана коња. не види се... даље. само се шарени и бели некаква маса на кревету и разлеже се врисак за вриском..... млатајући рукама уплашено. кад она није више жива... и ако је тек мало јаче од пола часа како су стигли. Док се Гојко обуче и спреми.. Ветар фијуче на махове. нек се нађе. неће да мисли о правом узроку.. Чим би чуо врисак. да је дошло време кад ће та црна мисао да се претвори у грозну јаву. онако постарију.. Тако дуго!.. А она. преплашено. да буде врхунац муке и патње... Разлеже се врисак ужасан... страховит. Ташта му одмах утрча у собу. морају њу закопати.... а он предаде коње Стојану. Кад свану. па се одједном издиже на прстима и погледа на прозор. Претучен је.. осети само како му ветар шиба и фијуче поред ушију.. само јури напред и понекад се намршти од нове навале мисли.. али то сад није тако важна ствар.. управо неће да зна. Ах.. Он је не жали.. у школу.. још и то.. он није у стању овога часа да осећа ма што. И он осећа да се приближило.. је ли смрт ?.. он би бежао даље... Приђе опрезно к прозору и послуша. Гојко ободе коња и кад пролете кроз вратнице и отиште се низ сокаке... — Не бригај. И њега ће некад закопати.. мати јој се сагла. — Ако не дођем до сванућа. Како ли је изгледао Гојко тада и како му је дрхтао глас.. Трчи! одговори му Стојан. хтеде много.. трчи по соби тражећи нешто.. јер му је лакше забости нож у груди. Ништа !. Гојко ускочи на седло.. разбуди Стојана и посла га за коња.. па иде двориштем као суманут . па као муња одјури суседовој кући. Ако умре ?... кад ко умре. Што ће му мотика ?.. мирну. Шта је то. нађи коју жену. не питајући га ништа и не гледајући га. зашто он иде ?. нешто се осврће.. њега закопају. Ништа. докле ће тако ? Зар још није умрла?. Страшно!.. па се обрте Стојану....

. његово право страдање. пређоше у отворено сјајно зеленило....... замеће мотику и журно излази из дворишта..АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ Него шта ова баба једнако провирује из кујне !. паде на сто и остаде тако. крије оно под гуњ.. узвереним очима. запита се он бојажљиво и погледа око себе усијаним. помолио се иза брешчића зажарен. Па то се више неће страдати ?.. зелени се и живи снажном младошћу... И шта оно вели: »Нашло се мртво !« И зашто баш сад мора. И Стојан се огрће неким дугачким гуњем. А не плаче и не жали кћер..... а над њим трепере и прште по плаву своду руменосјајни зраци.. усијан котур.. да Стојан однесе собом највећи његов страх. На истоку се небо зацрвенело. СЕОСКА УЧИТЕЉИЦА 119 .. Он могаше схватити одмах. загњурио главу међу руке. Стаде разумевати догађаје.. узвикну Гојко и поче долазити к себи. тражећи одговора на ово животно питање... као да спава... онако кришом. Гојко се откотура до учионице. Ха!. да му предаје онај велики замотуљак у крпама ?. А око њега све ћути.. Врхови дрвећа засветлише се..

што ће их морати провести са њим. то знам. Истина.. Сврши се та необична школска година!. што их претури за годину дана... тако настави и на испиту: стаде викати па децу.. па оде. покоран судбини спреми се за даља страдања. он зна да су деца ваљано спремљена. како причају.. али се ипак плаши... биће најсрећнији. Ревизор отпусти децу кућама. него просто онако.. годину дана старији по школи. Много плаши. Веља доби премештај на железничку станицу.. Тражио је премештај за обоје у други округ. Али се боји ревизора.. о путу он није ни мислио. А ове ћу јесени тешко страдати. држећи да то тако мора бити... да целе године туку децу душмански. кад ће се наћи сам. то му јавише другови.. шта буде!«. са својим верним Стојаном. Љубица се показа на испиту необично пргава. да се у таквој школи целе године разлеже јаук и плач јадне... да је се и родио за то: да страда. док је боловала.. да се пати вечно. Богме страшно!. па живети. али њему не покварише одличну оцену. Не могу још да се приберем од страха«. Боже ?. па се он другога дана врати.. немоћне дечице !.. рече у себи.... Још истога дана Гојко је одвезе њену оцу. Ко би помислио. не бојати се ничијега хладна погледа. СЕОСКА УЧИТЕЉИЦА 120 .. рекавши да ће предузети неки већи пут. рече им да дођу у школу на Петров-дан... смеше се на учитеља. оставити еве на страну. мишљаше Љубица потом. Љубица се тек опоравила од болести.. умало не почеше страдати детињи чуперци. А Гојко се не боји испита. где је оно држан збор.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ XIX Дође испит. гледају га слободно. па живети тако безбрижно цело лето. што се онако нетактична показа. Поче нова година. јер сам летос благовао.. боји се оних неколико часова. Љубица за ту вештину није ни знала.... лежати на кревету и мислити. па сад само седи и чека. а знали су га добро и Гојко и Веља... не страховати од изненадних догађаја.. па само трепће и милује децу по глави.. Међутим.. него је жељно очекивао тај дан. љутити се. Шта ли ће бити. Он слеже раменима и поче уписивати децу у први разред. па жива премрла од страха. то је испит !. Свеједно. те тако он имађаше жалити само Љубицу. А после... а на испиту деца весела.... Гојко је радио и са њеном децом. који су се бавили у Београду... у оној чистој собици... рекавши да је иначе цео рад одличан. То се мора платити!. јер ће остати сам. »Да се трпи!. и неће се бојати никаквих мука ни страдања. а на његово место одмах дође један њихов друг из Учитељске Школе. Она још није стекла ону необичну вештину многих старих учитеља. живети славно !. и не због оцене. она сама види како је много он урадио. Како је радила преко године. Гојко није добио премештај... Он никада никога не запита за Љубицу ни где је ни шта ради.. И Гојко доиста проживе школски распуст у задовољству и одмори се од оноликога страдања и патњи.. па зато јој ревизор смањи оцену и даде четворку.. а он се упреподобио. боји га се као човека оштра и озбиљна. И он. Дође време да се опет страда!. није баш тако обично. И Гојко се много сплете са питањима из рачуна. и то му није првина. »Дакле.

осврћући се око себе. Кад се распреми од пута. понављаше она већ стоти пут једну исту мисао. О.... једнострано. — А премештаја нема? — Нема.. Него.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ Дође и Љубица.. ала се грдно преварих!«. заробих се. мрштећи се. — Је ли ожењен ? — Пре две године није био. са својим оригиналним особинама. улетех.. а сад осећа да му је она ипак најмилија. и депозитар крајем свакога месеца И све.. али она дошла некако сасвим друкчија... и његови кад страшљиви кад намрштени погледи.. досадно!«.. Веља добио.. И њему није нимало чудно.. кад знам да је ту«. стаде се освртати по дворишту. — Овде.... Са Гојком се поздрави обично. »О. Све ће се понављати једно исто. како је досадно!.. све исто. и ова најпре заплашена па потом ослобођена и раскалашна сеоска деца... и не разбира за мене... Онако је некако. са његовим одвратним чичом. А и ја. Нека страдам.. А ово.. Он лежи ту цело лето. најдража. што се летос крио од ње.. чак и професори. Уозбиљила се још више.. где Гојко спремаше своју уписницу. он је то радио без бојазни. тако исто. а њега су се многи бојали. То није кућа!. зар је ово гнездо!.. Какав је то Влајко Пецић. не знајући шта да ради.. СЕОСКА УЧИТЕЉИЦА 121 .. кад год је што требало протестовати.. Сад не знам. само кад је она моја. што нисам знала да ће се онако свршити !. не мари.... што долази на Вељино место ? — Наш Друг. отеже она и оде у собу. у коме бих душу одморила и познала праву срећу..... »О. да припада само мени и никоме другоме. А Гојко ради. уздахну Љубица дубоко... нек се мучим.. могла сам савити гнездо.. прекиде га она. па као и да не очекиваше одговора. — Чула сам све.. — Где си ти летос био ? запита га само.. равнодушна према свему. И кметови са вечним немањем новаца.. У школи. Здравље је поправила. и упропастих живот. У свему је оштар и одсечан.. иде и мисли: »Доста ми је само што знам да је моја. — А!. чудан... — Ах. као да су се пре два часа растали. врати се у школу. одговори Гојко. али је некако постала. уплашена. И овај несносни Гојко. Могли су се остварити сви они лепи снови. А како је то све могло бити друкчије !. Изменила се..

па осиротео. испод њих оштро гледају и секу два плава ока. Кад прездрави и поче се љуштити. насмеја се он. па се на ниже спушта... — Остао удовац.. са сенком подсмеха на уснама. напротив све му црте беху у хармониској слози. — И то је била женидба из љубави! рече Веља. Поседаше и почеше разговор. настави он. Скућио... брате. Поглед му остаде на њој подуже. видим да је шарлах. те изазиваху симпатију од првога погледа. — Хо. Кад у пролеће удари некакав шарлах на децу. после већ и доктор рече. и загледа се у Љубицу. у наше друштво? запита га Гојко. па свратише да се виде са Гојком и да се Пецић упозна са његовом домаћицом.. и повуче дим од цигаре.. обријано . Чим наступише у двориште. — Знаш га сам. — Оженио сам се прошле зиме. смешећи се.. без сумње.. уздигнуте и оштро превијене на средини. одговори им Веља и насмеја се. скоро бели . Хо. превијен И мало затубаст. да видим нашу »млâду« како изгледа као муж. окусио домаће среће. брада му обријана. Беху пошли Вељиној школи.. почешће осврће на њу. Ко може Влајка натерати да игра по туђој свирали!. Као на електрици !.. вељу. па ово је баш згода жива!.. брате. Гојко се мало ушепртљао.. обрве танке. — А ово је. младићу. море... говори Влајко. необично развијена и истурена напред. раскућио.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ После два дана дођоше Веља и нови им сусед Влајко. ја сам то све преживео.. звера очима и гледа прекорно Вељу. твоја драга половина и глава куће.. и на лицу његову беше јасно исписана мисао: »Хо... удари је у срце... СЕОСКА УЧИТЕЉИЦА 122 . па за два секунда готова!. лице му доста развијено. те распустих школу. Гледај га само!. Овај ми шврћа вели: оженио се наш Гојко и прича ваздан тамо. — јер ти пријатељу. Права лепотица!«.. одговора му Веља. брчићи танки. Док ја то наредих.. — Како то!? повикаше Гојко и Љубица. жућкасти. крупан и веома отресита држања. а на његову лицу не беше ниједне цртице која би одбијала и изазивала нерасположење. рукујући се са Љубицом. Цело му је држање одсечно. То је човек Гојкових година. нос. не можеш бити глава куће. развијен. а и он се. Љубица не скида очију са госта. жена се разболи... — А кад ћеш ти једном да. — Да се женим?.. зачуђени. Љубица одмах опази.. одговори Влајко... да нови колега целом својом појавом и држањем одговара њеним ранијим сновима.. смешећи се. у разговору. али они обоје гледаху Влајка и чекаху његов одговор. здравећи се са Гојком и гледајући га озго са висине. Дај.. држећи да је он крив овако незгодну понашању Влајкову..

но и после десет година.... — Жалите јамачно и сад? — Е. но сакри очи. бришући се убрусом.. а кад погледаш. молим те. а сад хоће и на конак.. сатрвен тугом.... настави: и ви то поуздано не можете заборавити никад?. Не би јој по вољи одговор.. мисли у себи: »Гледај ти. да се тако брзо заборави!. очас се учини позајмица. постави совру у хладу. сећа се неких смешних сцена из ђачкога доба.... и насмеја се. и позва госте да заседну. Љубица задржа госте на ручку. Кад нестане такве љубави. и чисто. Е. оно све лепо и ваљано.. рече Веља у себи.. и тако умешно води разговор. Љубица поцрвене и обори главу. Ја сад морам да вам се сам натурам.. узвикну Влајко... А Влајко. Мислите ли да би вас овај ширет жалио ?. која је спремила ручак.. као што мала деца распитују за непознате им ствари. људи.. »Хм. није ово Пера писар!«. чак и чист бео покривач на столу.. свему има краја. брате!. али га не погледа. Беше све лепо. јадан си ти муж за оваку жену !« Љубица. — Збиља?.. убијен.. тако радознало.. спреми леп ручак.. Да живимо. пошто се он решио да ноћи код Веље. Гојко не може да се начуди откуд се појавише толике ствари.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ — Ех. он треба не само сада. Јутрос сам га једва натерао да ми дође на ручак... да тај спремљени ручак они могу и довече појести. људи.. нашто ми онда живот?. Еј. Еј.. — хо... негова жена. посматрајући замишљена Гојка. него сте извесно жалили?.. кићане. По њену мишљењу. Управо не треба ни да преживи праву љубав. само да би могао ручати код Гојка.. и ако се Веља томе веома опирао.. брате.. какву је он згоду пронашао!. Чекаће их. да се Љубици и Гојку чини. нешто се дотера привремено само за тај мах. какви сте ви!. али му Влајко напомену. Влајко се о ручку расположио.. шта ту дробиш!. како могу заборавити да сам био ожењен!... запита Љубица живо. задиркује Гојка. вели.. људи... па видевши да Влајко нарочито ћути... — Знам. Каква је то љубав. а смеје се. Хо.. одсече се Влајко. ово је ваљано. као да је он већ годинама међу њима.. настави Љубица запиткивати. мој Гојко.. Говори о њеној смрти. одговори Влајко.. и ако не имађаше у кући скоро никаквих судова.. СЕОСКА УЧИТЕЉИЦА 123 . не могу довека жалити.. држи се сад добро.. Али је женска глава за те ствари вешта. па ћу лепо код једнога четвртком а код другога недељом. да буде скрушен. удовачка посла! . овако са старим друговима провести који часак за трпезом.

и још да вам дам приде. Све баш онако. и стаде руком гладити браду. насмеја се Веља.. А и иначе. кад год имате времена. прихвати Љубица живо. СЕОСКА УЧИТЕЉИЦА 124 . — Ето вам га вала и за четвртке и за све празнике. као код правих кућевних људи! И он извесно сад представља правога домаћина! И њему се то чини и смешно и у исто време чини му задовољство. Влајко и Веља насмејаше се оволикој наивности...АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ — Нама изволите свакад недељом. А Гојко се само смеши и гледа како ти и он сад има кућу и жену и њему долазе другови на ручак.. Он развуче усне још јаче...

она љуби!. занесе. она осети да се у њој ствара некакво ново. А Љубица и Влајко друкчије мишљаху. шебојем.. чистом љубављу исплетено. Љубица осети да се одједном све у њој и цела она поче мењати.. И шта би је упућивало на тај корак? — Дужност.. Али кад виде да га она сама увек позива и да се радује сваком његову доласку. И она осећаше бескрајну неизмерну сласт у овом новом чаробном стању душе..... А после јој свану пред очима. прожет овим заносним сећањем. и само се бојао да то не буде Љубици по вољи. чаробно. много живље закуца и она се сама некако збуни. а она већ изгуби памет и предаде се сва срцу. заносно... заклетва верности мужу. кад је по неки пут Влајко пресече оштрим и чудним погледом.. љуби безумно. чим угледа Влајка... Он га може и у заштиту узети.. посула је ружом. нешто сасвим светло. целом душом својом.. И ко би се опет могао врнути оној СЕОСКА УЧИТЕЉИЦА 125 .. тајне знаке и изразе кад се разговарају пред Гојком. да је оно води. срце јој јаче. необично осећање. љубављу очарану душу. И љуби првом.. Она већ осећа лако дрхтање у свему телу. не боји се никаква зла . имају неке своје нарочите. да јој је сваки делић тела. ни за људе..... Зар да разори сама ово. правила морала. како он сиромах мишљаше. тако срећна!. Скоро свакога празника и четвртка ручао је код Гојка... страсном. рутвицом и другим миришљавим цвећем.. разорљиво осећање и предаде му се сва. са највећим самоодрицањем. Љубица већ не може више да сакрива узбуђење и руменило. не знајући ништа више ни за свет. ружичасто гнездо љубави !... Она скакуташе весело с места на место.. Та она је тако срећна. предаде му се. Гојко се најпре изненади толикој пажњи и. муком озидану зграду своје среће!.. све интимнији.. девојачком љубављу . а пред очима јој тако светло..... Она првипут осети у себи ово силно. само да се поживи на миру!.. како то може само њена страсна и плаховита природа. Они се већ одавно значајно погледају. јер није ово полицајац. љубави свога друга.. и кад би нестало њега. заборављајући на све што га окружује.. Па зар она сама да сруши ову.. па у њој љушка и успављује занесену. него његов добар друг.. од чега јој сав свет изгледа прекрасан и цео живот сјајан.. он се умири. као што се фанатик-богомољац предаје молитви и небесном свету. и она се не смири док не осети.. ни за небо. они постају све ближи... О. Како који дан. Та она је цео живот спојила и уплела са овим осећањем. као и душа.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ XX Влајко учеста са посетама. стаде по неку песмицу да пева.. Да. нестало би и свака смисла за живот.. кад устреба. Прво се појавише неки тамни и нејасни осећаји и са њима у вези наиђе на њу некаква необична нервоза.. О... ко би само покушао помутити јој срећу.. зна он: сила је Влајко! И што је главно: сви су изгледи да више неће бити страдања. тако лепо. давно очекивану !. Невидљива вила оплела је мрежу од самих љубавних конаца. тешком муком стечену.. Овако му је и гнездо безбедније. осећајући само сласт и блаженство од умнога додира са анђелима и светитељима. блажен. тешко оном.. и све му постаде обично и пријатно.. Не прође ни месец дана.

па још ако си се раније са женом што споречкао. видела би ти. не задржавајући га да још мало поседи.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ бесциљној... у потесу по необраној кукурузовини. Даље. даље грозни и страховити призори!... и таман они седају за ручак.... и уозбиљила.. он избегава. И видиш. грешник. црне одвратне сенке!. као што би био ред. »Шта је ово сад?. голубице.. проведеш са њим слатко неколико часова у шали и смеху. прекрасна ствар !.... па се одједном промени. свуда их виђаху сељани усамљене. што му је у кући све весело и мирно. сви се смеју. Ништа!. Овамо је живот. а наиђе Влајко. Не био ја на његову месту... а груди се мало брже стану дизати и спуштати.. Дочекаш добра друга и пријатеља. Гојко Једва дочека што му се пружа прилика. Глава јој се затури. питаћу Вељу насамо. довека. да са њим остане на само. И Љубица се нешто ућутала. где кључа и кипи врела крв.. Овакав весељак. он ти лепо забави и развесели жену. Ко зна шта им је. А Гојко. очи се помутише. јер се мора вратити кући раније.... праве шалу на рачун Гојков.. батали. Љубица му се баци на груди. Ово је страшно мучење. страшној.. узвикну: — Не могу. срећан што се једаред смирио... Гојко не може да дође себи од чуда. кад се мало прибра од прве навале осећања. дрхћући сва и тресући се од узбуђења. тобом располаже. много он. па весела цела кућа!. Гледаш цео живот унапред. да се живи !. хоћу да сам с тобом.. и ако је дотле био веома расположен.... — Ехе. Овамо.. онесвесла. па се опет уозбиљи и ћути упорно.. кад не можеш овако ? — Само да нисам више овде ... као да рећи: »Ех. Једаред му дође Веља. Дивна. Веља се намршти. Веља се одмах по ручку диже и позва Гојка да га прати.... да се живи !.. њих двојица не говоре један другоме ништа. Доцније... И то све Веља.... Чим изиђоше њих двојица из дворишта. и она остаде на његовим грудима као полумртва... па се одмах диже.. Тек по неки пут одговорио би Гојку на питање.... бескрајном празнином. обгрли га и стеже грчевито. Влајко и Љубица остадоше сами у соби.. само нек је мир у кући!«.... Али на тој мисли Гојко обично свакад поцрвени. па наскоро затим махне руком по ваздуху. само се смеши и помишља у себи како је то красна ствар бити муж и домаћин. После неколико недела цело је село знало за односе Љубичине и Влајкове. и у шумици. и нешто се као наљути. не могу више овако!. Него шта би ти хтела.... што га добри друг тако јако воли.« И опет Гојко сумњиво махну главом и стаде са неком зебњом погледати час једнога час другога госта. Још кад би Бог дао деце!. — образи јој се оспу лаким руменилом.. сам од себе... гледати га свакога часа уза се и знати да је у праву располагати тобом као. пустој празнини ?!... а оно све пусто и одјекује вечном.... суморној. Да окушам ја завести разговор међу њима ?... одједном заћута и не проговори ни с Влајком ни с Љубицом ни речи. Даље. крије очи и не гледа никога... Тек кад јој се учини да Влајко обрне главу к ној... обично пред вече: и на реци. СЕОСКА УЧИТЕЉИЦА 126 .. једнако.

који се лукаво иза плота осмехиваше. Гојко се подиже испод прозора. а у осталом можда никуд и не гледа. Тако им прође читав час.... гледа некуд у даљину кроз прозор.. или дављеникову кркљању.. некакав страшан мрак.. Гојко се трже. па стаде тако обрнут сунцу. Занела се тако.. хоћеш да ме узмеш?!.. муке!.. нека тамо до лета. само нек знам да ћеш некад бити мој. А сусед Глиша даће коња. Он се обрте и оде низа сокак. Очајан.. брижно. као да је тек из воде изишао....АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ — Хо. а он само обрташе главу. ослушкујући шта се то чује са прозора. погледа сумануто око себе и очи му застадоше на неком човеку. па ни ћату . па се осу и разлеже грмљава преко поцрнела неба. угушен јаук.. па се само смеши. Одмакне се од прозора. испе се на хум... Одједном наиђе густ. за њима друге... И она га опет стеже врелим уздрхталим рукама. па се одједном завитла олуја... То беше ћата. заклони сунце. говорећи гласно сам са собом и машући рукама. гледаше и даље онако исто са заљубљеним осмехом на устима. а Љубица седи према њему за столом. Одједном на прозору.. непровидан. — Хоћеш. Она као да не осети ништа.. и све. очи му прескакаху несвесно с предмета на предмет.... осећајући само да га све више опкољава. чекаћу.. не видећи ништа око себе. Гојко подиже главу. црн облак. трпећу докле год хоћеш. И све му се чини да чује пролетошњи врисак и јаукање... Хајде да се тражи коњ!. И Гојко корача журно.. Пирну хладан поветарац. а под њим измени боју и дрвеће. баш онај исти врисак. Најпре се само занесе.. седи на столици испод кревета.. очи му беху необично СЕОСКА УЧИТЕЉИЦА 127 . И опет иде улицом. Припи се уза стакло и стаде гутати погледом овај загрљени пар. онако мокар.. Па ти би мало до конзисторије?. стаде се помаљати црна чупава глава с разрогаченим очима. Сад си се уверио«. погледа и зачуди се откуд он сад у својој соби.. па ћемо гледати. црн. а ?.... Кану неколико крупних капи. разлеже се споља. па после све више и више. Гојко не виде ништа више око себе.. Груну гром... који се топио у заносу љубавном И сневао најсрећније снове.. али га у соби нико не чу. као да вели: »Јесам ли те преварио.. мили !. као да је мртва.. пљусну киша. далеко од овога призора. Тако дође до хума над селом.. а напољу пирну поветарац к однесе га на лаким крилима далеко. а очи јој се стакле и стоје некако необично. где је одмах по ручку прешла са Влајком.. Тамо је ваљада и њена мати....... клекну пред њом на земљу и наслони своје уздрхтале руке на њена колена.. сличан самртном ропцу.. као кад се добро напије вина.. и трава. сав мокар.. за њим дође још јачи ветар.. Гојко јој приђе. А?. навлачи се црн застор око њега. просуше се читави потоци из неба. чује се још боље. па ће доћи и Стојан с мотиком. пропада некуд и не види ништа... седи сама... споља... снујући даље планове. чешће. О.... он се губи. Добро.

... све да трчим.. Као да никад није ничега ни било. И онда ћу и ја бити срећан.. што ће нам!. са онога прозора.. А ја ћу.. стеже колена. ти реци! И он јој. све ја то могу поправити.. Тражићу негде па граници.. гледајући је у очи.. ја ћу тебе да окитим!.. готово!..АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ замућене. ништа не ради.... Гојко се хвата за врелу главу... како ја знам! Сутра ћу у Београд... Слушај ! Ја већ то кријем од свију..... а по некад се грчевито трзаху... у бео свет. куда ?... Скочи са столице.. или се то њему само чини ?.. а ја.. пријатно је. А ја ћу радити. Шта ће нам гости! И зар баш ми морамо имати каквих веза са оближњим школама?. па у вече кад ја дођем с рада. Хоћеш? А дворац ће нам бити сав од драгог камења... далеко.... да знаш како ми је тешко што ми те отимају. само теби... па цап преко средине и... Али да знаш само шта сам измислио. Бога ми. Кажи да хоћеш. цео му изглед беше неприродан. Ја ћу тебе као мало детенце. Само се ти не плаши... нешто му много у темену кљуца... Ти мислиш сваки те воли.. Али ја ништа. и гледајући кроз прозор уздахну: СЕОСКА УЧИТЕЉИЦА 128 ..... све ради тебе... Онако ћу ја тебе. Љубица обрнула очи к њему..... — Загледала се. Па ти ћеш ми живети тамо као у рају. Видиш... суманут. Само гледам нашу пропаст и страдам... Али се ти не брини. свет је покварен. Тамо има много пећина. онде.. ја сам видео... Нека ово све нек остане... какво најгоре. или само тако да је гледа. кажи само једну реч... а ти ми се љушкај и буди задовољна. Јеси читала Монте-Христо?.. ето баш овако. Ми ћемо бити сами..... хоћеш ?.. дај да бежимо.. А оно није .. А.. и онда нам неће ништа требати.. јест. па да се кренемо одмах. копа се злато... заборави.. ни Вељи нећу казати. Знам ја да ниси крива... само седи.. како ти се чини?. душице... узвикну он. ко год те љубазно погледа.. Тек само онако: »како сме он да буде срећан ?«. као онај гроф.. ништа. те како срећан!.. Само ти реци да хоћеш... ма немао сам никакве користи отуда.. ситнице. где не долази често полиција. окружена стотином лепотица. Душице. Па баш ако хоћеш и онакав дворац у земљи ?. Кажи само. не бој се... које ти служе и клањају се твојој лепоти. па се смеши на њега као и мало пре. све ћу поправити. сваки хоће да уништи туђу срећу. само да није овога кљуцања. најусамљеније место.. ја ћу теби.. чујеш ли ме. тамо-амо... где нема друге школе ближе од четири часа и. Остави све.. намршти се кад опази Гојка уза се. еве исто онако.. да скупљам где год има што за тебе пријатно. као да је досад спавала дубоким уморним сном. овако узбуђен и занесен.. далеко.. наравно... не плаши се.. само да ти будеш задовољна... гледа и ћути ?...... Да се сакријемо од овога дволичнога народа. ја ћу се мучити..... Шта ти знаш. и то ће бити свршено... само ти реци да хоћеш... Ово није ништа што имаш... и све више га заноси. Па после. Сутра. ја не умем да те сачувам.. И ја ћу копати злато и све теби.. А гле. Љубица се трже као из правог сна.. где беше наслонио руке. Да се не уплаши! — Душице. у Америку.. обучем се у скупоцено одело... То не мари.. Ха... је ли ?.. све сам видео... усне грозничаво дрхтаху... А ја ћу теби.. О. Да ли да јој говори још. ето сутра ћу тражити премештај за нас двоје. а ти ме чекаш.. као мало детенце !. горко страдам. далеко.. море биће свега.. све ћу те овако на рукама..

треба за сутра.. хоће да ми те уморе паксијани. Стојан се зачуди кад га угледа оваква. братићу!. па се опет намршти и изиђе из собе... ја куда ће ! . и ноћити. — глава му тешка. опет прошапта Гојко... да закопају жива човека!. Гле. Има нешто јаче што га вуче напред.. Нема ’наке врачаре и траваре у целом округу. па за врат. гледајући у — За сутра? Па ја ћу доћи кроз један сат. А ти опет иди те праштај и моли. јадниче ојађени ?!. па да видиш чуда!. кâ да је сад из воде извађен. Одједном стаде гледати свесније. право у Брезовац. Ха. не мисли више о паксијанима. Нађе му чисте преобуке.. и руке вреле. Ја како. Опчинила је она тебе. па да видиш. Него ти сад лези. разговарали смо ми.. рекла ми је. братићу.. — Тако.. промрмља она кроз стегнута уста. па с највећом грозничавом журбом стаде се облачити. вуче га земљи.. но оде низ потес кâ луда. Тресла га је права грозница и све га нешто вуче да легне. гледајући некуд по зиду: — Отишла ономе лоли... свакога ти ђавола зна!.. Еј што нисам ја млађи.. таван.. што му је обузело целу памет.. па га намести на кревет. Гојко се подиже и погледа по соби несвесно..... напреже памет.... А она те не чује. Тамо ће. А ја знам шта ћу сад.. Еј. Кад је човек болестан.. треба да лежи. Чекај... Шта је то?. па мора само о томе мислити.. Скочи с кревета... не мрда ничим... — Куд је отишла? прошапта Гојко као из гроба. Гле како му гори глава.... кучку једну.... него му одговори онако. изиђе из куће и пожури низ сокаке право потесу. — Нађи ми старо одело. неће ни да те види. а ја ћу да понесем твој белег и један динар.. СЕОСКА УЧИТЕЉИЦА 129 ... видиш... као пре. А ти.. а све га заноси и опет хоће да наиђе оно црно. Погледа по соби. сетио се!. обучен и обувен. боји се да не падне на под. И Стојан га узе за раме... И чича му сложи друго одело на столицу. кукавче мој. као руком!.. Гојко лежи сам већ читав час. гледајући и сад несвесно и дрхћући делим телом све јаче..АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ — Ах.. тресући се од грознице. бој се.... Добро најпосле.. него лези тако. па се полако обрте и изиђе на врата. братићу.. братићу!..... а оно мокро покупи и однесе да га осуши.... као мртвац. не покрете се. као да се нечему досећа... иначе би се јамачно уплашио од његова изгледа. па га уведе у собу и намести на столицу... напреже се. а баба Мара има траве и за то... Стојан га и не погледа. Па ти си слаб.. Осврте се по соби. И он. каже цео свет. Али се он отима. пресвуче га.. гледајући зар шта би радила. па се одмаче. сад ћу ја тебе намирити. Мучи се. Све би је ’вако песницом. као мало дете.. — Што си таки. И ти је опет молиш..

Често заборави ради чега је пошао.. И она пати !.. док се не сети. скупе се у веће групе.. Јест. па он је. — Ко си ти ? оте се Гојку загушљив глас.. Па што је долазила овамо. разделе и запливају усамљени. него она пројури сама кâ луда. ви учитељи.. откуд се чуо глас..... Како то да је не познаје. Она се трже на столици... код последњих кућа.. Ја сам Милица Обрадова . нити јој што рећи.. тамо на крају свода. али оне двокрилне. мисли се и напреже памћење. О. ако је из овога села!. пронесу се тако заједнички над селом. — Врати се. скочи и погледа на прозор.. — Што ти је... седи на столици и плаче. Али је лепотица.. Увуче се лагано у двориште. — Шта сте се... СЕОСКА УЧИТЕЉИЦА 130 . узвикну она.. те се између њих може видети.. како то гледаш ?.. Баш тада Влајко затвори за собом врата.. права лепотица!. Сад је већ добро знао ради чега је дошао овамо. то је жена. навлачи се мрак. па одмах зађе под прозоре са источне стране.. на улици.. данас проскитали! Што ниси са женом отишао у Брезовац. каква се веома ретко виђа. болестан!... Пропе се на прсте и погледа унутра. Он се загледа у њу.. Једна соба беше осветљена. Гојко отрча на северну страну.... Гојко куцну на прозор и доста јасно викну: — Љубице!.. болан. па груну песницом у врата.. и поуми да му приђе... па се обрте и оде улицом. Почиње шибати хладан ветар.. али не може отворити уста... — Зар ме не познајеш !. да.. али такве лепоте. а он хода по соби и мршти се. Гојко је погледа уплашено. море. јадник...... Гојко је гледа и само слуша онај звучни глас. па стане на путу. који иде из самих груди.. по небу снују густи облаци. па опет жури напред. врло млада жена.. изиђе пред њега нешто шарено и необично лепо.. тада је слушао многе разговоре и задиркивања. па она страда!. загледавши му се у очи. затим се брзо врати на прозор и погледа унутра. свуд навучене завесе. што је дошла?. а сад ти за њом ?.. па се опет.. Стаде разгледати прозоре.. смрче се сасвим. изиђе да види ко лупа. Гојко се стаде прибирати.. Ене.. Ено је. Кад дође у Брезовац. он је нешто чуо да говори млађи свет о некаквој Милици.. Само је гледа и чуди се тој необичној лепоти.. али се сад не сећа ничега. Сунце је село.. хоћеш да те одведем до куће ? рече она. Гојко се грчи и тресе.. чуо си ваљда?. или се ваљда сети ради чега је пошао.. Љубице!.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ Одједном..

Она се изненади од тога гласа и стаде насред собе. Казао сам ти већ.. да је у некакву бунилу.. А ти... СЕОСКА УЧИТЕЉИЦА 131 .... чекам те. да га је оставила... који нам не да живети у миру и срећи. Гојко брзо притрча врозору. је ли?... и он почиње говорити брзо.... Беше сав у јакој ватри. навуче неку велику мараму на главу и пође изласку. а он се чуди и гледа на прозоре.. хајдемо.. Знаш. једнако га нешто вуче земљи. а Влајков крупан глас загрме кроз помрчину: — Ко то лупа ноћас ?.. па кад га познаде. и он се дохвати обема рукама за главу. она му нешто живо говори.. и само се бојаше да не падне... Јамачно га опазише у мраку.. И сама жудиш за миром. али се он очајнички отима.. копаћемо злато. да чује боље. а они: »Одбегла!«. ми ћемо бити велика господа. После он стаде њој нешто доказивати. Гојко истрча из дворишта и стаде пред вратницама.... закључа врата и оде у собу. није требало сама.. а она сама пређе двориште.. дише некако врло брзо.. Она изиђе и застаде на степенима. нећемо се мешати ни са учитељима. Отишла мало послом. па после краћега ћутања настави: — Ја тебе лепо зовем у Америку. Гојко се сакри у један крај... Ја ћу одмах закупити рудник.. обрте право низ пут. јер држаше да је одбегла сасвим. па се уплаши. ти си болестан?. голубице!. са честим и тешким предисањем. што ће нам!. па као Монте-Христо!... Отвори вратнице и загледа се у Гојка. много мути. Постаја мало на прагу. Љубице.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ — Хајде.. Само да види њу опет поред себе. шта ћеш боље ?.. Покуша да га мало расвести. нешто да припита за школу. Али он иђаше. Истина.. друже !. па кад не чу ништа. Ми смо сасвим друго.. али се баш тада отворише спољна врата и Влајко викну гласно: — Ко је то?.. чему се она испрва стаде опирати а после се спреми.. А после тога. и ми смо били учитељи. Па хајдемо.. Ах!.. Гојко једва стизаше за њом. приђе му близу и проговори: — Шта ти је.. ако падне где у путу. не знајући шта ће са њим.... упирући се свима силама... па нам неће ни доликовати да се мешамо са таквом ситнуријом. Љубица опази да је он помућен. не марећи ни за болест ни за шта. — Кажем ја: каки одбегла!... и да не треба тако брзо каљати човека.. Да побегнемо од овога света. не може већ да се држи на ногама.. те Влајко застаде на вратима..... Е нека виде да није.. Осећа да му се у глави много.. Само да се чувамо од пријатеља и полиције!... али то је друго.. душице. Види се. Којешта!.

Ну она јој не даде развити се. и она се сва стресе од пријатне и необичне дрхтавице. »Умире!. — Па видиш да човек умире. одговори он и стаде се окретати око себе. па после она крива. умори ’ваку добру душу!. рече му. нејасно. као да некога зове..... — Ја. братићу.. Зашто јој се пронесе у памети одједном сјајна мисао: слободна !.. — Можеш ли да идеш? — А?... укваси убрус и метну му на чело.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ — Кажем ти..... Стеже јој се срце од нова страха. као да се увери. Не знаш да ћемо у Америку... кад овај паћеник умире.. уплашена. не знајући још шта да мисли и не разумевајући потпуно свој положај. чињаше јој се незгодна сад. ухвативши га под руку са отвореном одвратношћу. али из далека... да нас не опази... — Хајдемо брже. Најзад се досети. још у зачетку.. и уз ту мисао указа се одмах и друга.. старајући се да му разгледа лице. Зашто она одједном осети неку пријатну зебњу у души?. може те отети. на смрти је !. Стојан га скиде и намести на кревет... ах. тамо ћемо царски живети. Љубицу удари ова реч као муња. Како би било да. — Хајде. Доктор га још може и излечити !.. каква смрт!. на ставља он своју мисао... Гојко већ ништа не зна за се. Ко ће се још ње сећати у раној младости!. Шта да му каже ?.. као да се буди иза сна. али се бојала да му што не буде у путу. не знајући шта би му могла радити... Шта то вели он ?« Та она никад није ни помишљала на то... Али шта је ово. Љубица се дуго осврташе... шта ја радим!. шта ће ово да буде ?. Мисао беше о Влајку. — Трчи. да доиста нема свеће. па га стаде сама журити. слободна!.. А овај Стојан чека одговор.. коју угуши одмах.. Ни свеће немаш. Љубица га ухвати за раме и заустави га.. кљуца.... Све ме вуче да паднем... Хоћеш ли да зовемо доктора? — Зашто ? зачуди се она.. а оно у глави кљуца... па се исправи и погледа Љубицу прекорно.. Зашто поврвеше из душе читава јата наде и заносних снова?.... да те поведем... Али да се чувамо њега... која је одједном обузе. СЕОСКА УЧИТЕЉИЦА 132 . одговори он мислећи нешто. али после опет стаде бунцати. шта чекаш!. То га за часак умири. Одједном Гојко отвори очи и стаде махати шаком... Она се сама згрози од ове ужасне мисли. Једва стигоше кући.. трчи за доктора ! одговори Стојану. Чича изиђе а она остаде са болесником.

... али се брзо прибра. лице. а он је доста слаб и иначе...... вала.. Уосталом. младић. А лудо си га. шта је радио ?. А Стојан седе са Вељом и настави причати о последњим догађајима.. опипа му чело. да ли ће доћи сутра рано. а млади издрже лако... Јак потрес.... Лекар се загледа у црте Гојкова лица и опазивши неке оштре неправилности. СЕОСКА УЧИТЕЉИЦА 133 . непријатна. узвикну он. и свијао!. окретан и жив. не бој се. Веља је то већ све знао. У неко доба он леже на други кревет и заспа. Ово је нека јака грозница. — О чем је бунцао ?. прегледавши га. — Еј мој кукавче. какву ли она дужност сад врши?.. не погледав ши Љубицу.. свуд ватра као жеравица.. смејући се. па још с прага удари шалу: он је научио са учитељима.. груди.. — Чудна грозница!. који гледаше тупо.. али ко зна шта може из ње изићи!. па лагано изиђе из собе. — А после?. оде право болеснику. ноћнога дежурања Веља се зачуди овој шали... Како уђе. рече он Вељи. — Хм. поздрави се са лекарем и одговори му: — Она извесно врши какав мушки посао. Љубица се диже.. држећи да то има везе са болешћу. укоченим очима и дисаше тешко.. Веља му исприча неке раније и све јучерање догађаје. Лекар приђе болеснику.. После стаде мислити о Гојковој болести. па стаде мислити о лекару.. то су му једини другови у срезу.. то не ваља!. Па то не ваља ? — Старци од тога страдају. весељак. Узе Гојкову руку и подржа је.. Изјутра дође лекар.. — Кад ти заступаш жену.. Испричајте ми све какав је тада изгледао... уздахнувши. — А-а. за сад само то.. Гојко опет поче о Америци..АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ Око поноћи дође Веља. и уплашен и љут као отрован.. не би је целе ноћи. бојим се да не пређе у запаљење плућа. рече лекар. намршти се... не помаже ти сад ни Америка.. После усамљена. кад си растурио своје гнездо!. као што је обећао... — Видећемо.

викну она. ослободи се одједном свију мука. — Хм. како би то све лепо било. живот је већ био постао тежак... да и мене огреје сунце среће... сваки је потрес за њега право убиство... неће ваљда умрети!?.. да не ваља......... рече лекар.. па мотрећи на непрестану промену израза на лицу јој...АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ Веља таман каза шта је видео и знао.. опет ја оно!. за оно. Веља се таман почео спремати за одлазак. и без тога мора бити. и напослетку јадник..... одговори лекар и пође. и пође за лекарем. узвикну Веља уплашено. Јер доста се страдало. пренеражена. саломљен и смрвљен под тешким и дуготрајним ударцима судбине. а Љубица уђе у собу... куд ме срце вуче. Тамо је сва моја срећа. погледавши још једаред Гојка. Живот сам свој заложила да га добијем свега. Љубица опет остаде сама са болесником.. Лекар оде.. је ли опасно ? запита она. изиђе из собе и оде. није се имало ради чега живети«. али код њега може да се излеже веће зло. може да буде и истина!. — Какво ?. Треба му пажљива женска нега. да буде само мој. али што ћу кад само срце игра у мени... ја знам да је то безбожно. па изиђе. СЕОСКА УЧИТЕЉИЦА 134 .. Свеједно. Може бити свашта.. па.. — Како. — За сад је обично бунило. И свега овога не би било. Младић се осврте и погледа је пажљиво и дуго. Али ево шта ми срећу мути.. Боже. збаци са себе страдање и патњу и оде са овога света. Нека он живи. тако нешто. да ли је то грехота што се радујем? Ја не бих.. намучен.... »Дакле то није само мисао. госпођо. потпуно срећна.. господине. Не. Пред вратима га сачека Љубица. гледајући уплашено. само да сам знала. Па зар да ја то све изгубим олако ?. досадан. разгледа је добро... сама ми се душа весели. Понови јој све лекареве наредбе односно лекова и неговања болесника. како бих ја била срећна. Лекар каже. А зар сад нисам? Јесам. мој живот. Лекар записа шта треба да се набави болеснику. и он пружи руку на чело.. Али ко је то могао знати! О.... — Врло озбиљна болест... одговори: — Смртни смо сви. није никакво чудо ако и он умре..... Гојкова се болест одуљи читава два месеца.. све благо моје. и овај се јадник не би намучио. који беше у дубоку заносу...... Да није ?. јесам.. У опште. уз грозницу. — Шта је. те како!. а ја ћу да идем својим путем... а Гојко стаде махати руком и опет удари у бунило.. измучен и тешком болешћу и Љубичиним нехатом. не!. о. озлојеђен на цео свет.

... Гле.... горкога прекора. очајнога. отрован.. — Јадни мој братићу!... поћута. Јест она добро познаје то лице. И она се таман спремаше да побегне из собе. Образи се окаменили. и она оде за њим. Изређао је тај поглед све... Само се одвојише усне са брковима од браде и он брзо. затвори уста..... Он се убриса широким рукавом од кошуље... и нек ти је просто све од мене. ништа.. Стојане!. СЕОСКА УЧИТЕЉИЦА 135 . Чичи задрхташе вилице и пођоше му сузе на очи.. необично. Свршено је!. други. разрогачиле се и не могу никако да се одвоје од онога страшна погледа. Узе јој се цело тело.... па опет повуче ваздух . у помоћ. одједном опази да му се очи крећу и заустављају се на њој. Стакло!.. Како ово гледа?. камени под тим страшним самртничким погледом.. и ево сад види... лакше би јој било.. како стајаше испод Гојкових ногу. који сажиже душу као огњем....... с којом се он опрема на далеки. Случајно ушла у собу да нешто узме. шта је ово.. паде јој поглед на Гојка и она се одједном сва стресе. — Стојане!.. мртав!.. Знала је шта би сад требало да учини. очи јој стале.. па брзо дохвати воштаницу. куд год се макне.. Шта је ово. и ниједна сенка захвалности да засија у нему.... а говори !...... Љубица опет уђе у собу и стаде близу мртваца. Опрости. ово је мртво стакло. на пречац.. мртав!.. И непрестано се после Љубици. јасно види. као последња слабачка жртва самртникова. само прекор чемеран. Ово нису обичне живе очи... ни туге за растанком. потрчи!.. један.. научила је читати сваки израз на њему.. излете из собе и стаде трчати по дворишту. право стакло !. опет слабачак самртни ропац... стоји тако укочено... па се само сјаји. без покрета...АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ При издисају беше сама Љубица. врисну Љубица из свега гласа.. Стојан утрча у собу.... ништа друго. А Гојкове очи гледају.. што њих двоје заједнички преживеше. види се јасно. ено. па се онда стаде тихо лелујати.. Да су десет пушака наперене на њу. упали је и стави на Гојкове груди. он пије крв очима!... тужнога. и овога и онога света.. Беше у том погледу читав бездан прекора. Љубица. а Гојко уздахну тешко. док пламен не обухвати целу свећу. неповратни пут. али јој то беше одвратно.. мртво лице. Опет се отворише усне самртникове. Јест. гледају преко уздрхтала пламичка воштанице и чини јој се да говоре. И она осећа како јој се крв леди. прекрсти се побожно... је ли жив ?. Само се вилице понекад затресу и опет се окамене.... Она се само приближи још више и одједном се загледа у оно мртво лице. и очи се сасвим променише. привиђаше овај прекоран поглед.. Прођоше јој трнци кроз цело тело.. повуче у себе ваздух.. мртво.. па и лице говори !.... задрхта и хтеде вриснути од страха....... Воштаница најпре запрска.. Кад опремише и наместише на кревет мртва Гојка. не може ничим мрднути. Приђе му још ближе. без икаква знака живота..

што изгубисте образ и поштење. ни прекора. Ни туге. те са ње лелуја сенка осмеха и још јаче истиче онај јединствени израз на окамењеном.. ала ми је добро ! «.. и само једна усна малко.. »О. ничега!. дубоки. непокретном лицу: »О. са лицима онакаженим страдањима и патњом.... ни жалости. ала ми је добро !. врло малко повукла се у страну. и ви са намрштеним челима. ни жудње. ничега. удварајући се силнима. ала ми је добро !«. Само вечни. станите ви вечни трудбеници. СЕОСКА УЧИТЕЉИЦА 136 .. ала ми је добро!«.. вели ово. смежурано и испијено тешком болешћу. јадници. и ви.. ни патње и страдања. лице. О.... што не знате ни за један час одмора .. и сви ви забринути и намучени ходите и станите овде уз ову велику и непроменљиву истину.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ »О.. прочитајте вечну реч на овом окамењеном лицу и умирите срца своја.. Хеј. ни радости.. непроменљиви мир исписан је на њему.

даље црна прошлости !. само то!. Него ја њега лепо онако. Здраво лепи. Седи тако. а не као. заносна. јер је избегавала свако сећање на прошлост.. пред истим свештеником и старојком заверише се нови супрузи на верност. баш све се испунило! Он је онакав. ко зна како би било. онаква.. као да је усиљена. Срамота је да наш човек и друг лута по селима и тражи часнике. Устала је рано после свадбене ноћи.. успављујући се најсјајнијим надама и најслађим сновима. засебну кућу. Веља још горко прекори Аксу што се примио часништва. да је онај отресити. у којој се пре девет месеца венчала са Гојком. Оно до душе признајем. и смеши се задовољно. Све нешто отеже и одуговлачи: те чекај испит. И ето заједно су и у школи.... — њене ствари. Истина.. и преселио се на сам дан свадбе. И све је тако некако испало. Како је имао много ствари. веома скромни... спремила све што треба да је готово... Нени идеали нису били недостижни. само из оних јасних плавих очију сија љубав и доброта.. кад јој нови господар устане. као СЕОСКА УЧИТЕЉИЦА 137 .. важно. венчаше се Влајко и Љубица. а другови су му ту пред очима.... да су све ове згодне и лепе ствари у собама. неумешна. како је она желела. као да сам што изгубио..АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ XXI У трећем месецу по смрти Гојковој.... Само се Веља нипошто није хтео примити кумства. прави живот!.. како се то описује у романима. то и доликује мужевима. морали су узети другу.. па сад. али је и та нежност некако груба. па она је то и желела. Још није могла веровати да је то све у истини свршено.. велика. цео дан сам био онако.. да је то њено гнездо ! Боже. некако.. он није онако нежан и пажљив према њој. А после већ свакад је исти: озбиљан. не уме. да се то сврши. онако драговољно. озбиљно. У истој цркви. И господин попа вели то исто. чека да се он пробуди. весела и срећна. одмах по новој години.. те бар полугодишњи парастос.. Даље. А ово се досад лутало некуд по мраку.. И ево. те окумише председника Ђокића. права љубав.. Само неколико пута. сва блажена и занесена у срећи својој.. помилова је и беше нежан према њој.. Све. чисто. незгодно било. каквог је она замишљала још у школи.. подаље од школе. знате.. оштар поглед.. срећни животе!. Којешта! А мати ме лепо саветова. и ту Љубица стаде свијати своје ново гнездо. А он је љуби. него све некако онако. у почетку њихове везе. и она се одједном трже од ове нове мисли. јамачно је љуби.. како се у романима пише. Така му је нарав.. њих је саставила необично јака. Влајко је добио премештај на Гојково место. некако ми је. знате!. ни чути за ту свадбу.. опремила се лепо.. силна љубав. — Шта ћу. Ако ће. паметни и лепи човек њен муж. него скромни... Сад настаје живот. или неће да дели милошту као други људи. па претура преко главе последње догађаје. иначе је не би узео за жену.. »А он баш не хтеде одмах... да не би ње..

па за час готово... чисту собу. Шта могу учинити за два часа? — Хо... онако. голубице. СЕОСКА УЧИТЕЉИЦА 138 . Али он може уједно и жалити и — чупати кокошке.. а већ после. Сам вели да је потпуно задовољан. брате..... Алал ти вера!.. добро је!.. покривен белим као снег застирачем .. Влајко је пљесну руком по рамену.. досадиће се обома. ово сам ти волео свако јутро овако... брате. — Зна он добро. добро је... хм. — Хо.. — Па шта ћемо данас? Немамо ништа за кување. пресече је погледом оздо до на врх главе... она га уведе у другу. она сва задрхта од неке милине и баци се Влајку на груди. бистре као кристал. И шта му сад недостаје?. Ко вели: право је да се промази прво јутро по свадби. да ту покажеш мајсторију: да стигнеш и у школу и у кујну. Не може да заборави онога.. красота!. а са наше две плате то ће ићи као подмазано. људи!. па то није ништа! Добар слуга жали добра господара. Одвоји мало сира. а?. — Знаш да морам бити у школи до десет.. А сад.. Кад се Влајко уми и опреми.. — Е положила си испит за домаћицу.... где на средини стајаше сто. Па ту ће бити без сумње и добра кајмаклија. А сад памет у главу... Стојан ће ти и набавити и уредити..АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ конац око прста. то му беше израз велике нежности и милоште. А ја ти. — Хо. Једнако ме гледа душмански. али не рече ништа. Још да видим како ћеш се показати на ручку. ја хоћу свакад кувано. Него ми се онако нешто не мили да га гледам у овој кући. — А зар је мало живине по селу. па га можеш научити и да ти помогне око ручка. не волим онај сељачки обичај: да се руча ма шта. па седе уз њега и узе да се послужи.. Љубица донесе две шоље црне кафе.. Љубици одједном наиђе наступ љубавних осећаја.. па то и хоћу баш.. Јок. а чаша с водом дрмну се у Љубичиној руци и попрска сто. како се човек одучи од свега! Ето... Њему ово не би по вољи.. — Што? — Та.. Љубица наточи лепе ракије и поднесе му. па купуј... на њему послужавник са слатким и чаша воде. па после нема ко да спреми. Шта ће више!. — Хо. Сваке недеље му иде на гроб... па чувај своју срећу!«.. које јаје па готов ручак. те се одучих.

рекла бих да је много добро. — Ја све чиним. радосна. једина и прва љубав. или ће благовати. А по теби гледајући.. Љубица не зна шта ће пре од радости.. — Он је.. како ти се чини. па уздахне и погледа млађу кћер.. Влајко и Љубица одоше на рад.. Али црн и непровидан застор будућности све то скрива од људских очију. а још веселија што их у овакву стању може дочекати. Да ли ће се намучити.. Треба да видим тамо у школи све. љубављу свијеном..АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ — Само тебе кад имам. Мајка.. распоређеном по соби. гнезду.. избегавајући њен поглед. је ли добро сад? прилази она матери и грли је нежно. Само то треба сачувати.. Ти си ми једина срећа моја.. После два дана дођоше им у походе Љубичина мати и сестра. нисам ништа још прегледао. гнездо остаде само. И боље!. нада му је драгоцено благо.. што јој дете тако срећно. Слатко је надање живу човеку. — Зар је време да идемо? — Да идемо. па устаде. — Хајдемо у друге собе. помисливши какве ли ће судбине она бити ?.. О. обаспе пољупцима милу сеју. загрли мајку. тебе. Скакуће по кујни као шипарица од четрнаест година. док му садашњост не отме делић по делић сакривене тајне. исприча им све што је знала о првој жени Влајковој.. сам нудио старцу. не требају ми ни дроњци«. — Мајчице. Весела је што види своју милу родбину. гледајући по стварима и намештају. Доста је било! узвикну она и погледа мајку. ваљада ме неће Бог више мучити ?. грлећи га. — Ти најбоље знаш... — Баш си дивно наместила! рече јој сестра. — Чудо му нису одузели ствари ? запита је мати. вели. И Љубица проведе своје госте по целој кући. као што ова сад благује ?.. узвикну она. Знаш како се вели: лакше је стећи но сачувати.. као што се ова жалосница намучила прошле године. и лагано уклони њене руке од себе.. па долети у собу. СЕОСКА УЧИТЕЉИЦА 139 . Тако се поче нов живот и нов радни дан у овом новом.. али му он одговорио: »Кад немам кћери.. која брижно прелеташе погледом преко зидова. да видите.. При последњој речи он се некако иронично осмехну. дете моје.

она остави кћер и зета са тврдом вером: да је то срећан пар и да ће веома сложно живети. И онако ништа ниси имала. шалио се са њима и. Заговарао их. СЕОСКА УЧИТЕЉИЦА 140 . А сад пуна кућа. само нека свастика порасте. веселнице. И Влајко се показа веома предусретљив према ташти и свастици. знајући о чем мајке одраслих кћери најрадије говоре. Добро је. кад изрече ову мисао. обећа да ће кроз годину дана сам наћи пашенога. Кад сутра дан Смиљка пође својој кући са дететом. »Помози Боже !« прекрсти се она.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ — Ћути.

.. жив и непрестано је тражио рада. Само та судница проклета!. која владаше до скора међу њима!. не сија више срећа и задовољство на домаћичину лицу. употребио је на послове задругине. жено. Није ни чудо што је долазио кући уморан. Шта је ово ?.... Све се променило у новом учитељском гнезду. Уосталом сад јој и не беше до испита. — Јеси ли чула. која не доликују озбиљним људима. школа. Није му се видела љутња на лицу.. који Љубицу свакад пресече преко срца. Она осећа како се почињу враћати стари дани мука и страдања.. Друге бриге. Кад га каква нова ствар заинтересује.. Никад јој није тако подвикнуо. и све време што му остаде слободно ван школе. рада и мишљења.. али сад у мало не прође зло. одморна... Нису се разумели. прекорно.. свакога дана обиђе судницу. Он је њу волео. скоро ћеш и заборавити да имаш кућу.. не воли је више. упамти једном за свагда: нисам те ја узео да ми будеш тутор.. чини се да ће свакога часа да загрми гром у овом гнезду. заборављајући на све друго. — Тако. да те овде неко чека и брине се о теби. него жена!. није разбијала главу цео дан сељачким потребама и невољама. друге муке обузеше је и зауставише на себи сву њену пажњу. кад је овде питање о смрти и животу !. зашто ? Не може бити да ће јој ко отети ону љубав.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ XXII Љубица пребрину и други испит. Доста јој је што је ту уз њега.. Али зашто. срећан му пут!. без оне обичне женске нежности. Смедерева.. Тако су га и сада заузеле земљорадничке задруге.. али тек нема више онога топлог погледа. Да ме слушаш.. Најпре Љубица опази да се Влајко стално уозбиљио. па је тражио само одмора. Влајко се сав предао тој установи. једва се спасе слабе оцене.. не чује се љубавни шапат и не разлежу се веселе песме кад она ради у кујни. Жена је. ишли су по селима. Све је озбиљно и суморно. Љубица се пренерази од овако оштрих речи. где су већ основане овакве задруге. а друго су све бапска посла. Он је охладнео према њој. СЕОСКА УЧИТЕЉИЦА 141 . мишљаше он. која влада међу мужем и женом прве године.. он јој се преда сав. Али докле ће се вечно страдати ?. Напослетку једнога дана освану и код њих установљена задруга. али некако на свој начин. а кад се врне кући на одмор. Он је био вазда озбиљан. И он мишљаше да је само такво поступање у реду. а не да ми туторишеш! Коме се не свиди. она га сачека дурновито.. Она се не досећа да је настало време озбиљном раду... Какав испит. Непрестано је трчао са Ђокићем до Београда.. и онако сама. не види да Влајко има још и других брига осим школе: почешће иде у срез.

фина жена: мало једеш а лепо се носиш.. Хо-хо-хо.. Не можеш ти сама све појести. закључа се тамо и леже. — Чорба је данас ваљана. — Море. кад ти дођеш као да ти је све поклано. а мој међу људима. паметна си ти женица и красна домаћица.. тражећи и у овом случају похвалу.. Она се трже и опет поцрвене. она узе чинију са врелом чорбом и понесе је на постављен сто за ручавање. Поглед на пријатан дим вреле чорбе и ово весело женино цвркутање развесели га. — Хо.. да носи на сто.. па нека раде сами. али зна да би то изазвало читаву буру. Пре венчања је по неки пут и отрпео. Како би било да окрене други начин? Да се огледа! Једне недеље дође он на ручак суморан. али сад.. у мало ти нисам преврнула тањир. дрекну он из свег гласа. и она би се радо дигла од стола. узвикну она весело. Љубица је дуго премишљала шта да ради. куд идеш толико и какав је то непрекидни рад? Задругу сте. Обузе је некаква студен око срца.. а неки пут те нема по три дана. готово љут. а ја рекох биће добра за чорбу. Она се склони. намештајући чинију на сто. бре!.. — Хе. рече она. — Јест. па готово истрча у другу собу. — Не волим то кад ми се жена меша у моје послове. па стаде из кујне певати неку веселу песмицу и сипати јело.. па човек да бежи у свет. младићу. видећи како она црвени од његове шале.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ Влајко се спремаше да легне.. хватајући га за руку и вукући к столу. кад треба озбиљно живети и радити. Стојан ми набавио неку дебелу кокошку.. — Истина. отворили. Остаде седећи. Ала би то био муж. па да ти цео дан пиљим у очи?.. одговори Влајко одсечно.. оне су га веома дражиле. Кад чу да је он већ ушао у собу. кад она одједном иза његових леђа зајеца. остало би доста чорбе. па шта сад имаш тамо ?... Твој је посао у школи и у кући. Ти си ми.. СЕОСКА УЧИТЕЉИЦА 142 . људи!.. јогунаста даска. Није могао трпети женске сузе. чујем.. Предај им сад... само те то не држи за дуго. Проскитао си се много. Хохо-хо!. па и не долазиш кући на ручак. насмеја се он весело. него наиђе нека луда.. брате. Он се осврте и намах га обузе дивља срџба.. одговарајући жени: — Знам ја. — А шта би хтела: да се ухватим за сукњу.. Одмах стаде сипати чорбу. обрте она разговор. не даду ми одмора ни у мојој кући!..

— Ви сами. а он им је управо и био повод.. Ћата се највише дао на посао. пакост и јогунство женино. пристане уз кметовске шале. а свет поче зуцкати о везама Влајковим са Милицом Обрадовом. није вајде... иду страдања. те му се не распознаје лице. »Иду. па се по цео дан вођаху разговори о љубавним аферама и ноћним шетњама. сваки дан.... Сумрак се већ ухватио. јер он никад не долази узалуд. По испиту наступи још већа промена. видим ја. Зашто не могу бар у душу да му завирим.. да видим шта има тамо. Па ипак се свакога часа нада добру. Осећа по ћатину гласу. он је спремио све. Али зашто не могу да видим све унапред... Она одмах познаде Богосава. А на душу пада све већи терет. а не зна откуд ће оно доћи и какво ће бити.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ узимајући мрвице хлеба у уста. А ја баш то гледам оногај.... жао ми.. чекате учитеља ?... СЕОСКА УЧИТЕЉИЦА 143 ... Обузе је страх.. све му се могло на лицу прочитати.. Тхе. да не би тим указала велику пажњу Богосаву.. па. Љубица се већ бацила у најцрње мисли. и ако то нико не би веровао судећи по његовој озбиљности. — Добро ви вече! рече он. Влајку већ догрдила она вечна туробност. а залудни људи најрадије измишљају каква занимљива предузећа.. да се ти гласови раструбе. па дошао да је води на муке... и ако он у последње време и ручава и вечерава негде на другом месту. иначе велики женскарош. Једне вечери седи она у дворишту и чека мужа на вечеру... овај. Шта ли ће сад бити.. шта осећа он. Тек настаде распуст. он је дошао нарочито.. Беше као мало дете!«. Влајко... све љући бол. једнако очекује неко зло.. да ће све ићи старим путем. нада се да ће се то све окренути на боље. па се ту ћаска о свему и свачему.. па ми баш. а ретко кад да дође с добром вешћу и са чистом намером. пришавши Љубици. шта ли ће јој рећи ?. Ето га. и следи се. Влајко. Љубица почиње зверати очима.. да видим крај!. залудан.. тек само осећа да је оно све ближе и да ће се њена срећа разлетети као прах... На овим дугим лепим данима окупљаше се ово интимно друштво сеоских залудника.. шта ћете.. мора се!.. иде оно страшно. па бежи од куће и тражи где би се могао расположити и развеселити.. проводи по цео дан у судници. Одједном шкрипнуше вратнице и кроз њих уђе сељак у белим кошуљама.. Нека.. али не учини то. боље је да чува кућу. јер је он саставио Влајка са чувеном лепотицом. хтеде устати. само да се види да она још руча.. Зато не оде родитељима. А ономе јаднику знала сам душу као своју. и ако се спремала досад.

која је одједном обузе..... оногај. — Кажи ми само. Нити се што види ни осећа. да ли се то развиђа. То је... Љубица гледа и отвара уста да нешто каже. не мучи ме!. па дохвати рукама наслон и стаде чекати да ћата продужи. ошину је некаква оштра. одвлачи од те мисли и вуче напред... СЕОСКА УЧИТЕЉИЦА 144 ... под оном крушком на средини. ни сама не зна шта. све боље се види. — Где је учитељ ?!. да не буде доцне.. Врисну она и пође пре ма њему. убиствена струја по срцу.. Научило. дрхташе она од зиме.. брате..... а он је човек прек. да мења... Па ово још није мрак. Она застаде..... А њему се не жури.. ужива унапред.... он то згодно отеже и намешта с нарочитим циљем: да што више раздражи Љубицу. не да се рећи. Нико не воли да му се други меша у таке послове.. Знаш њиву Ђокићеву.. идући за њом.. Он развлачи и отеже.. осим мене. расвањује. па то одмах у скитњу.. Нисам рад да ја будем крив. прилазећи све ближе њему. Она се диже са столице. Не. и око ње и у души самој. Што ближе прилази кобном месту... брате. — Немој само да зна ко за мене! викну ћата. па нашавши се сама у мрачном сокаку. брже.. чим се изиђе из села.. појури напред. Она као у сну изиђе на вратнице. али је стегло нешто у грлу... као да је неко гони. Нико неће знати. кâ рђав слуга газде.. не. или са њене душе нестаје мрака?. — Код таке фајн-жене. Говори. то су тугаљиве ствари... знаш. двоумећи. јесу и ови удовци ђаволи. ево га!..... свуда вечни непробојни мрак. те јој се одједном сасвим смрче. Чинило јој се да треба нешто понети. и она се поведе.. — Ено их у Ђокићевом кукурузу.... брже. коју би требало сад узети.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ Богосав види да се она ућутала као окамењена.. Мрак!. тако ти Бога!. и она као кроз сан види ону ствар. па не може ни гласа да пусти.. — Па знаш како је. викну она узбуђено. и предвиђа резултат овога разговора. — Знам. — И што ћу ви рећи. знам. као што се очекује гром после севања муње.. кад се ожене!... тражити сељанке и вући се са њима ноћу по потоцима!.... види се!. али је нешто. Љубицу удари нешто по глави... па чека његову реч........ па се одвоји од столице и пође. треба стајати треба издржати до краја.... одмах десно.. само трчи напред. мрак!... Оно је већ дошло. Кунем ти се срећом и здрављем!.

... додирну друга стабла. А шта оно необично светло игра у кукурузу ?. али до њена слуха долази читава грмљавина... Гојко!!.. вуци се као змија међу бурумцима и зеленим перјем кукурузним. Пст!.. машу и зову... али њени узбуђени осећаји сада све увећавају. намиловали се. Не. О... Гледа и слуша.. Она страсна. пропаст?.. што се још по мало у помрчини беласа?. где би канула кап отрова!. Никад га не чу она да тако њој говори.. дрхће и гледа. тихо као сенка.. много је погрешила!.. Хм. познаје добро његов глас.. чини се да им чује и само дихање... О. Даље се не сме. откуд је кукуруз до саме крушке.. Очи укочене. ала ми је добро !«.... Шапуће.... погрешила је. нека им поквари.... СЕОСКА УЧИТЕЉИЦА 145 .. нек пресече ово љубавно гугутање!. сваки јој тај отровни звук просеца и прожиже живо срце.. да уништи све ово. мушки глас.. Брже... али само нека груне тресак пред њиховим очима. Љубица се прену. само главу мало подигла. Они испод крушке поскакаше и нестаде их у помрчини. Свеједно. помоћи ће им слух. А они отишли.. снага је остави. Кукуруз се пови. а одовуд је пољана. Што очи не могу да постигну. тако умиљат.. пера се сплетоше и зашушташе..... Гле како дрхће и трепери тај познати јој. још.... Опет је обузима зима.. О.. већ су ту пред њом.. али се чуди шта јој би да то не узме. само дрхће... која само о злу мисли.... тако пун љубавне жудње ?. Исто онако миран.. наљубили се... Љубица седе на земљу. маше јој руком. Шта. па хајде напред опрезно лагано. па и то љубавно гукање. као лахор...... Полако само.... но само бира место... зове је к себи...АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ Ха.. треба обићи са друге стране. која не размишља много.. крупан..... још ближе.. Само се раширене зенице упрле кроз мрак у неке нејасне предмете... све више је издаје снага. Је ли то изгубљена љубав. као змија кроз честу. чује се јасно. исто онако кад је бунцао. што се белуцају ту крај дебла крушкова. да не шуште. је ово. Ено крушке.. да ли је не варају очи и слух?!.. као кад лежаше на кревету. не дишући.. бескрајна.... сама?!. Чудо је само како је не опазе.. не дишући.. најстраснијом жудњом за осветом.. Полако још напред.. као да су од самога ваздуха..... опрезније!. тихо и нечујно. а из њега веје тако нежна. Расклањај руком пера кукурузна. Ево га ближе... Јест.. Да ли је то истина. нек плане ватра. И опет му исто онако исписано на лицу: »О. Је ли могућно да је то његов глас... није могућно да је то он. Ужасна ли је женска суревњивост!. слепа. како је страшно ово што доноси слух!.. не. Од предане и заљубљене жене ствара демонску душу. па отишли свако своме гнезду... она премре. Али је она полегла по земљи. да смрви. ево њиве!. поче се каменити. Или управо јесте он. но пође овако празних руку. Ноге је издадоше.. глава јој клону на једно окопано стабло. Стаде. нек прозвижди тане. љубе се.. Гле... Сад зна шта је хтела понети. тако ватрена И жива љубавна чежња!. или је какав дух са онога света дошао да гледа њено страдање... уста се само малко смеше. Да ли да их убије... макар их не погодила.. Чујеш ли?... да боље види И чује.. још. сваки јој чупа из срца делић по делић досадашње љубави И пуни празно место у срцу најљућим чемером. Боже. а слух напрегнуто лови сваки звук и покрет.... ала ми је добро... а руке као да нису од меса.

. Слабим гласом одговори му. у којој је. уплашио се. Влајко скочи.... Неко је вриснуо.... као да би хтела завирити му у саму душу. дође јој одвратно и гнусно ово лице. који је још овде у дворишту обузе.. Слеже раменима. Кад она уђе. као да се чуди беди невидовној. па.. Он се осетно трже и одједном му се промени лице... људи!. Али се одједном трже. Она подиже главу и погледа га тако. не скидајући очију са ње. од чега ?. одговори она тихо. кад не чуше ништа више. са оном Обрадовом.. досад? запита Влајко. Или је то она вриснула ?. — Каквој њиви ?!. Љубица ослушну... Врисак. Гледала шта мој муж ради са.. оштро. али јој срде лупаше да искочи из груди. али му глас дрхташе од љутине. Али откуд. море. брзо као да се гуши.. Подиже очи и погледа је..АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ Разлеже се очајан. Она дође до кревета и седе. Она се једва диже. и лагано пође селом кроз мрачне и криве сокаке. прибра се. а дихаше брзо. самртнички врисак и одјекну далеко потесом кроз глуху ноћ.. гледећи га право у очи: — У Ђокићевој њиви!. па се окрете к вратима друге собе. рече пролазећи покрај ње.. учини некакав нејасан покрет... само пси од крајњих сеоских кућа залајаше. — Где си ти... у глави се све више мути. ућуташе се. Она једва иђаше. обрте кључ у брави и леже да спава. узвикну он зачуђено.... Шта се то чуло?. али га нико од људи не чу. а на срцу стоји онај ледени камен.. сам спавао. Да ли је то био њен глас?.. тешко уздахнувши...... као да се чуди шта то она бунца. намршти се. па се одједном трже.. али кроз један тренут стаде га полагано обузимати срџба. ноге јој клецаху.. Влајко сеђаше у соби према упаљеној свећи и преврташе неку књигу.. СЕОСКА УЧИТЕЉИЦА 146 . — Шта си тамо радила? — Под крушком онде. лагано. панички.. по обичају... и опет настаде гробна тишина. па уђе у собу. — Хо.. лице јој се искриви од некаква болна трзања. у последње време.

. Женска душа не тражи смисла ни логике у догађајима и жељама. Променила се много. СЕОСКА УЧИТЕЉИЦА 147 .. постаде јој пуст. младе. дочека је мати са сузама и зачуђеним погледом. што си ми таква !?. ко хоће да навикне жену. Седим тако по цео дан и мислим. Љубица је причала тешко.. и ако није знала како би се то могло окренути. с муком.. ти опет страдаш?. После настаде објашњење и разговор.. Јаднице моја. а очи. бесциљан. па по неки пут и да врдне. И снови црни.. никако да избијем мисао из главе. омотан кожом.. Он држи да тако мора поступити сваки. из дана у дан. И нашто овако живети?... ни руменила на лицу.. а у новом учитељском гнезду не поврати се пређашња слога и срећа.. Од лепе. Нема више оне ватре и живости у очима.. а он уза ме. тако је сад са мном!... о оној искреној. тамно. Жена је зато да слуша и ради. па ме Бог зато казнио и сад други гази моју љубав. и ако је знала да њено срце никада више не може припадати ономе. од кога човек мора задрхтати. као да је се ништа више не тиче овај свет и уздахну дубоко. Љубица омрзе живот. отпоче горка исповест. ама баш све.. Али она се још надала. а кад дође. који је тако лако погазио ногама њене најсветлије осећаје... непрестано је у њима некакав безумни израз.. неизмерној љубави. знала сам.. код ње је све то некако проткано нејасним осећајима. да се не меша у негове »послове«. Све је нешто до сада очекивала.. али јој Смиљка помагаше згодним питањима. који се наругао њеној љубави и пљунуо на њену ропску преданост. без сумње. уморно. Почетком августа. оне живе очи. Зар је ово живот!. ноћи. још онога кобног вечера. — И све ми се ових дана врзе једно по памети.. кад се мати и кћи склонише у собу и остадоше саме. здраве жене. Љубица оде својим родитељима. Гојко ми јадни једнако пред очима.. постао је костур. тупо. И све. Она би. и то само у вече.... он може што хоће. — Осећало је срце моје да ти велику муку мучиш.. учинила какво зло или себи или другоме. Љубица само крену очима бесмислено. а муж је господар. коју сам ја погазила. Влајко ретко кад и дође кући...... гледају уморно.. вођена својом плаховитом нарављу.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ XXIII Прође цео месец јул.. добило самртнички изглед. — Кукавице сиња.. Све се променило. Пред вече.. Мислила је да се то може некако окренути... па да се полуди од бриге. и чим сване опет оде. закључа се у своју собу.. И све премишљам о његовој доброти. како је било са Гојком. у којима се ни она сама не може разабрати. Једва би је ко могао познати.. али се уверила да су наде варљиве и узалудне..

... Ућуташе обе.. оборише главе и предадоше се тешким мислима..... Живи с другом! Па нека га. оно је ишчупано.. и гледајући замишљено. чека мене отпадницу... и мати и кћи... од тога дана не диже... као да је и својом смрћу хтео да ми учини услугу.. Да нисам познала праву љубав. — Здравље!. проговори: — И све ме зове к себи!.. али се то све поправи. јадник. А што ће ми сад здравље.. Шта ћу ти ја!.. Знаш ли ти да сам ја бежала од њега.. Мало. онака душа!.. јадника. и ожалио.. јадник. чека као псето што чека милост од газде...... узех га као мало дете и доведох кући. Стојан му побусао гроб великим зеленим бусењем... — О. закипела је у мени некаква страшна мржња. Зато ти се и јавља што једнако мислиш. а летос јесам. Њему. ех!... било би ми свеједно.. нема га више. Тада сам видела да на њега никад не бих могла руке дићи. Он га је.. Оде.... јаднику? — Нисам у почетку никако. Али ти си гледала на лепоту. коме оно треба?.. — Поправити?. који се виђаше с прозора. одједном се следих..... често.. — Идеш ли му бар на гроб. гледајући замишљено у далеки венац планина... тешко мени !.... што?... је ли ?. јадник.... зарасти исечено срце. Не може. да ме задовољи потпуно... А ја.... Али ти не знаш шта сам ја изгубила. Међу младим лудима има тога.. кад му се то свиди. — Бог с тобом.. — Онакав човек!.. дојурио за мном.. Шта нисам тада мислила. тако досадан. стао пред прозор и чека... Лепо га видим. Био ми је тако одвратан. — Што бар не дође одмах по распусту... Говорила сам ја теби онда. Могла би продужити и овакав живот.. А и њему. како то све прима к срцу и не уме да се задовољи малим.... у грозници и бунилу.. А ја сам тада скочила и пошла са њим по ноћи. о Боже!. мајко. Јесте. ништа... Него тако.. синко..... и нама.. и ја сам се спремала да га убијем.. Нека он не заборавља кућу...... маше руком. Све. Све ће се то поправити. Немој да мислиш о нему више. синко.. дијете. мислила сам полудећу.. помисли на нас.. јесте. И он се. СЕОСКА УЧИТЕЉИЦА 148 .... Једна се чуди новом нараштају.. те кавге... рече јој мати.... Побегла сам овоме несрећнику. — Теби. Све!..... а он. да не бих могла убити никога.. прекрсти се Смиљка. Љубица подиже главу као иза сна. Ја претрнух од страха. да седиш с нама овде ?.. наједаред клону. а онако... изгуби здравље. па ми се опет јави и зове.. А он.... И тако до саме смрти... ако још дуже са њим поживим. посрну и хтеде пасти. што ?.. одмах после венчања. И сама се чудим како то одједном наиђе..АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ — Е..

АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ

— Како могу да не мислим! Како могу!... Шта ћу да радим ?...
Ноћ се полагано навлачи, а оне још седе, шапућу и уздишу...
Трећега дана по доласку, Љубица се врати кући. Не хтеде се ни осврнути на
молбе материне, братове и сестрине, да остане још са њима, да се мало прибере од
тога бунила, да дође к себи.
— Не могу, не могу... Све ме нешто вуче тамо, као да ме чека нека важна
ствар. Са вама говорим и гледам вас, а мислим о другоме... Не могу, не задржавајте
ме!...
И она оде.
Путује потесом, шумом, прелази бистре планинске поточиће, а не види и не
чује ништа... Од синоћ јој се нешто преокренуло. мислила је дуго, па одједном осети
како јој се увуче у душу некакво ново страшно осећање... Оно само трује око себе,
баца горчину и јед, сажиже, ништи... И једнако се само оно јавља и трепери у души,
заклањајући собом све: и мисао, и суђење, и друге осећаје... Гледа сумануто, иде
механички, а кроз главу јој само пролећу некакве испрекидане мисли...
»И Зорка остарела... Кажу не даје више млека, не тели се... А онај пут
зарастао, куд смо пре ишли на реку... Чудно зацело : ревизор се љути што деца знају
трећину читанчице на памет, а друге две трећине не могу ни да сричу... За колико
бих могла истрчати уз онај голи Космај ?... Гојко ме онда звао да се пењемо...
Његова Америка!«...
Лете, лете, мењају се као у калејдоскопу нејасне, испрекидане мисли, које
немају никакве везе ни са њеним стањем ни са последњим догађајима... Све се
испретурало, ускомешало у њеној помућеној врелој глави, читав хаос!...
Скоро је подне ; сунце бије озго, у теме.
Кад стиже пред вратнице, опази Богосава, који таман хтеде ући у двориште,
па кад виде њу, изненади се и застаде...
— Баш ниси потревила, рече јој он, смешећи се демонски. Они сад тамо
ручају, па да им поквариш весеље...
Љубица подиже главу и стаде се домишљати овим речима. Није их у почетку
разумела. Одједном се прену и погледа свесно.
— Ко... ко руча ?!... запита она загушеним гласом, готово шапатом.
— Знаш ко... учитељ и Милица, одговори Богосав, и некако ђаволски кресну
оком и насмеја се.

СЕОСКА УЧИТЕЉИЦА

149

АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ

»Милица... откуд она ту ?... Па у мојој кући!... Он је доводи у кућу, весели се са
њом... А-а-а !«... отеже она гласно и ухвати се руком за груди.
— И ноћили су заједно... ту у соби, настави ћата, бирајући речи, и дајући им
нарочит смисао при изговарању.
— И ти си пошао к њима?
— Нас двојица ћемо сад да путујемо... у смедеревску Јасеницу. Па ја да га
зовем...
— Чекај, молим те ту... Заклони се у хлад под трешњу, па чекај... сад ћу ја.
Она одјури преко дворишта, заклањајући се дрвећем, па не уђе на врата, но
обиђе и стаде под један прозор.
Јест, они су... По столу разбацане пилеће оглодане кости, коре и мрве од
хлеба, тањири у нереду побацани по столу, или наслагани један на други... Ено и
чашице ракиске, жути се на дну ракија... Тамо даље оно округло стакло, у њему
игра, искри се чисто бело вино... По соби неред... Са њеног кревета разбацани
јастуци, згужван ћилим... А-а-а!... Као да је нарочито гледао како би је што јаче
увредио!... А њих двоје седе, загрљени, једно уз друго, и гледају се мутним, пијаним
очима...
Љубици смрче пред очима... дође јој онај мушки лик црњи од пакла,
одвратнији од ђавола. О, кад би га само могло нестати!... Она опет стаде, двоумећи:
нешто је снажно вукло тамо у собу... Али што ће тамо ?... Да изнесе на видик и њој
своја страдања, свој пораз... да јој да прилике да ликује над њом !... Не, не... Не
тамо!... Али куд ће?...
Одједном се нечему досети, претрча двориште и изиђе пред вратнице, где је
очекиваше радознао Богосав.
— Хоћете ли путовати кроз шуму ? запита га она, гледајући неким светлим,
необичним погледом, из кога бије смрт и вечна мржња. Лице јој беше све нагрђено
и онакажено од неке унутрашње муке.
— Хоћемо ... или управо не знам ни ја. Тамо је све равница, нема планина. А
што питаш ?
— Хоћеш ли да га убијеш ?!... прошапта она неким пискавим, загушеним
гласом, отварајући очи све више и гледајући пренеражена сељака право у очи, као
да га сугестује.
— Хоћеш?... Пропусти га напред... па онако с леђа... ножем, пирни га... Само
да те нико не види. Па ћу бити твоја!... Твоја, разумеш ли ? Хоћеш ?...

СЕОСКА УЧИТЕЉИЦА

150

АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ

Богосав, пребледео од страха, дрхће, трзају му се вилице, а очи не може да
одвоји од оних сјајних и суманутих очију, које пију, пију... и успављују..
— Како ?... А што ?!... једва промуца.
— Говори брже... сад, сад... Да га не оставиш жива!... Па чим дођеш... право у
ону собу... Па ћемо онда нас двоје наставити весеље. Хоћеш?...
Богосав, готово занесен чудом, само да би се отресао ове изненадне страхоте,
отвори уста и проговори брзо:
— Добро... учинићу, не бригај... А велиш после... сигурно ? Немој да ме
превариш!... осмехну се он усиљено.
— Знаш да сам после у твојим рукама. Можеш што хоћеш са мном...
— Добро, иди ти сад, склони се где, док ја њега изведем. До мрака ћу се
вратити.
— Имаш ли нож ?
— Не бригај, кажем ти, одговори он, прибирајући се полако и долазећи к
себи.
Она се сакри у башту за неко густо ружино жбуње, а Богосав оде преко
дворишта, машући главом.
— ’Натема је !... Луд сам ја да идем на робију, или још да изгубим и главу због
њених враних очију!... Ехе-хе!... Биће, вели, моја... А докле ? Док нас не спетљају
обоје, па... пхи! и он духну преко руке, па уђе у кућу.
Брзо изиђе отуд сама Милица, подигнуте главе, весела лица. Осврташе се
бојажљиво, гледајући да нема кога ко би је видео. Потом обори главу и, замишљена
погледа, пређе преко дворишта.
Љубица је сад први пут виде изблиза. Пролети јој кроз главу све, што је знала
о њој : муж јој у војсци, ожењен још од осамнаесте године... свекар нека
добричина... она доведена из сиротињске куће... Љубица је гута, гута погледом,
сажиже врелим очима... Шта је ово ?!... Је ли могућно да овака жена има овако
невин, овако детињи израз лица?... О, то су јој лице морали набавити сви демони из
пакла!...
Млада, лепих црних очију, танких повијених обрва, нежна, чиста лица...
неописана лепотица!... Иде брзо преко дворишта, а на лицу јој исписано некако
невино, чисто детиње задовољство... И цело јој лице детиње, нежно... мала устанца
скупљена, румене се танке уснице, мислиш сад ће да заишту лутку. И гледа наивно,

СЕОСКА УЧИТЕЉИЦА

151

.. Баш ништа не знам. мути се све пред очима. А дечко подвикну за њим. зрелих крушака... животињским погледом... капља и готово! А Гојко се мучио много:.. О-о-о !. Не знам. Не.... дечко пролази сокаком. Ах. Образи јој сасвим упали међу вилице. Да ли?... лакше ми је.. шта оно беше друго.. навалише неки бурни осећаји.. Дечко махну руком и скоро истога тренутка скикну кер.. још одвратнија... Ах... није то..... јабучице искочиле. Одједном је завитла и удари о крушкову грану. отворила уста. да седнем у ово жбуње... Скикну. бесвесно. зачуди се јамачно шта га то буди из дубока размишљања... и не могу да мислим.... усне само понекад задрхћу..... па махну репом живо. Гле.. он треба и да страда. гледа.... док не замаче за врљике.. гледајући преда се. Развратник. Вратнице се давно затворише и пријатељи замакоше у сокаке. него се чуди шта то бива у њој.... па се беле полутине и преливају се на сунцу. окреће се сокаку и гледа. тргну се и опет се скупе. Али се опет мути у глави.... Стеже.. па не дише.. звиждуће и маше одељаном палицом. Докле ће да траје ?. не види га.. Иде тако замишљена и смешка се задовољно. глади танке брчиће... који пролази. иде.. — Није то.. трза се и осврће уплашено око себе.. и таман да баци огризак. једна се распрсла на двоје... очи се увукле далеко унутра у своје станиште. Или да није смрт?. па гледају отуд страшно. Паде неколико жутих. Смешкају му се уста. па она ће да плаче!. све више стеже!.... кад би то било!.. припију се... па не зна ништа. па.. сад тек разуме Љубица шта је привукло Влајка..... који је до овога часа пливао у задовољству. О.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ као да је мало у свету живела. а оним чудним очима сече као ножем.... густо ?. Уф!. а поред њега протрча велики кер. детињски. тупим. Ах. весео.. Како се опремио! На њему је сеоско одело.. као човек. Љубица се шћућурила уза жбуње.. па да је сву. пратећи га очима и веселим погледом... и она сад не мисли о оном. Да није то капља ?. Шта је ово ?. на вратима се појавише Богосав и Влајко... а она се још мучи... један удар.. окорамио двоцевку па иде весело. поред ње. Али нашто то ? Он. ужасни развратник!..... он је ту једини узрок свему. Не види се ништа!. плива.. Гле.. — И што ја не бих могла сад умрети обичном смрћу ?... Чим се затвори двориште за Милицом.. све ближе... Ах. трже се и стругну низа сокак... Иде... која се пресамитила преко плота. дави је нешто у грудима страшно.. што не може сад да скочи из заседе !. црно. А дечко поједе крушку... — Шта се то навлачи. Ето.. важније ?... добро је. Баш као наручен!. и с тога је његова кривица још страшнија. СЕОСКА УЧИТЕЉИЦА 152 . Ево и њега!... И она се спушта на земљу..

Заранци.. обузела је дрхтавица.... и она се претури. али јој се чини да се не креће с места.. Видиш.. Кад је он дошао ?. не куца нимало...се уплаши. Чекај !. Вуче.. Она се спреми да повуче јаче... Соба није закључана ... дунуше снажно у прашину и покупише лишће и крушке. нечувено.. И опет мисли... одељане витке или очишћену лозу да продуже рад.. мртав!. и тако редом.. није ништа лепо. Пријатно је ово осећање.... Али брже !. никлована цев.. Ах. Где је она?. решила се!.............. Полако.. те не види ништа. отворена!.... Ено ормана! Ту је!. срце се следило. Она обори главу и замисли се... гледај. Она. Обарач се покрену и чини јој се застаде.... А шта сам оно мислила ?... ужасно.. где ли. она . али је страшно. — Ах... прашина трепери према сунцу и прелива се од пепељаве и беличасте у љубичасту боју . Не зна ни шта је ни о чем је.. Казао је до мрака.. дрхће.. Деца носе започете корпе...... Сети се сад да има нешто страшно.. гурну је некуда снажно. не може да намести кажипрст на обарач...... Не знам!... па сад спавао ?.. рикну протегнуто.. Или је био овде од јутрос... Он?!. Не могу ноге да се покрену... стало. се трже... Сад јој стадоше ноге одскакати од земље. Не знам. Рука дрхће.. Он... треба бежати. мало нежнијега срца. дај да се бежи!. она подмеће и другу. сплеће се и опет трчи.. гледај... Па он је већ мртав. Ужас!. То ће бити четврти!.. Запрашио се сокак. нема ли још која зрела жутица. застаде... ништа не знам..... на прстима. Или није?... јамачно првешка. Ха... И то је оно што јој је омотало очи и ум црним застором.. али истога тренутка нешто необично груну.... Брже.. а у глави се само мути и комеша....... Брже. Ужас... па продужи пут за друштвом...... не зна ни она. И он ће тражити награду!. усне се трзаху јаче и јаче...... то је Стојан. сећа се!... СЕОСКА УЧИТЕЉИЦА 153 . Није то... Прогнаше деца чопор говеда на пашњак... Ах. Или није лепше. Олакшала је чежњу материнскога срца.. убијен!. мали као каква играчка...... Али шта је. страшније од свега до сада.. брже да не буде доцкан!. ево !... одједном се сети онога страшног. извесно је од вина.. Она зину. Које је доба ?. некаква катастрофа !. Прсти се заплели .... Само да извуче ону горњу фијоку... А онај ће сад доћи.. и опет пролазници. подиже руку и осети хладан челик на врелим уснама.. није то... тек што није дошао. Гурну врата.. И она се сва окаменила.. ћути и гледај... Јест. задими се..... Опружише вратове.. врели зраци... Једна младица.... У кујни нешто клопара. Гле како се сија челична... смркнуће се!. Шта је ово ?. И она трчи..... Краве наиђоше под крушку.. где је опало мало лишћа и остала која зелена крушка. А она се већ решила. гле. час за часом..АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ па онда дохвати палицу и стаде разгледати крушкову грану...... А револвер кратак... стоји велика мрља на застирачу од ормана. али она нема кад. шта је ?. па ја га знам ! То је од оних првих Гојкових четвртака.. нешто лепше.... Коса јој се стаде одвајати од главе..... Одједном је обасјаше коси. ту је око ње. Чује се кашаљ...

румене се веселом чаробном светлошћу његови зраци.. слабо лице.. вичући по селу из свега гласа.... ослушну. и одједном му дође пред очи цела ужасна истина.. оно се спушта величанствено и мирно.. А сунце трепери и блиста се.. — Братићу!.. дрекну он и истрча на сокак. Помоћ!. СЕОСКА УЧИТЕЉИЦА 154 .... А доле на поду бели се онакажено. Задахну га дим од барута. Браћо!...АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ Стојан се трже. појури преко кујне и отвори собна врата. као да нигде у свету нема бола ни чемера. Диже му се коса на глави. из уста тече крв. као да оставља цео свет у срећи.....

Related Interests