You are on page 1of 20

POSEBNA IZDANJA

COPYRIGHT © 2020 Besna kobila


PREVOD SA ŠPANSKOG
Sonja Štajnfeld
REDAKTURA PREVODA
Branka Tarbuk, Maša Tomanović, Goran Kostrović
LEKTURA
Branka Tarbuk
POGOVOR
Maša Tomanović
ZA IZDAVAČA
Goran Lakićević
UREDNIK EDICIJE
Predrag Mladenović
GRAFIČKI UREDNIK
Miloš Trajković
IDEJNO REŠENJE NASLOVNE STRANE
Katarina Mladenović
ŠTAMPA
Forma B, Beograd
TIRAŽ
500
IZDAVAČ
IP Besna kobila
Branka Pešića 20, Zemun
Tel. / fax: 011 261 50 60
info@besnakobila.co.rs

Sva naša izdanja možete naručiti i putem našeg sajta


www.besnakobila.co.rs
INES AREDONDO

PODZEMNA
REKA
I D R U G E P R I Č E
IZBOR IZ DELA
Inés Arredondo
La señal (1965)
Río subterráneo (1975)
Los espejos (1988)

COPYRIGHT © Ana Segovia Camelo, Inés Segovia Camelo


& Francisco Segovia Camelo

ZA OVO IZDANJE
COPYRIGHT © Besna kobila 2020

Esta publicación se realizó con el apoyo de la Secretaría


de Cultura a través del Fondo Nacional para la Cultura
y las Artes con el estímulo del Programa de Apoyo a la
Traducción (PROTRAD).

Objavljivanje ove knjige podržao je Sekretarijat za kulturu


Meksika posredstvom Nacionalnog fonda za kulturu i umet-
nost, u okviru Programa podrške prevođenju (PROTRAD).
SADRŽAJ
ZNAK
Leto 9
Dunja 20
Olga 30
Znak 51
Drvo 55
Sunamka 58
Marijana 72

PODZEMNA REKA
Tihe reči 87
Nevini 94
Smrti 100
Podzemna reka 103
Nova godina 118
U senci 119

OGLEDALA
Ogledala 129
Ono što se ne da razumeti 162
Braća 170
Senka među senkama 172

POGOVOR 202
Znak

U
ŽARENO NEPOMIČNO SUNCE pritiskalo je svojim
prisustvom; pod njegovom beskrajnom surovošću
stvarnost je ležala kao prikovana. Vazduh je vonjao na
smrt, ognjenu, bez zadaha truleži kao i bez milosti. Bilo je tri
po podne.
Pedro, iznemogao, skoro dotučen, koračao je pod tim sun-
cem. Kroz blještavilo su se nazirali samo obrisi praznih ulica.
Toplota, suva i jeziva, oduzimala mu je dah, kao kazna za čije
izvršenje dželat nije ni potreban. To nije bilo važno: u sebi
je uvek mogao da pronađe mesto hladno, ledno, mesto koje
ubija više i od sunca, uprkos tome što je sada bilo utočište koje
mu je služilo kao neka vrsta osvete.
Došao je do trga i seo ispod velikog indijskog lovora. Tiši-
na je i samu misao zaogrtala prazninom. Morao je da ispruži
noge, pomeri ruke, ne bi li od sebe odagnao obamrlost koja je
već bila obuzela i biljke i vazduh. Ustao je i krenuo oko drveta,
kada mu se pogled zaustavi na katedrali.
Oduvek je ona na tom mestu, ali tek sad je primetio da
je u potpuno drugačijoj atmosferi, okružena svežinom, koja
joj je davala izgled devojke koja sanjari. Sličnost sa devojkom
se sama nametala, zbog smešne nesrazmere njenih proporcija:
bila je i previsoka i pretanka. Pedro je odmalena znao da te
52 P O D Z E M N A R E K A I D RU G E P R I Č E

mane imaju svoju ubogu predistoriju: u planu su bile tri lađe,


ali novca jedva da je bilo dovoljno da se završi najveća; i to
iskonsko siromaštvo se ugradilo u njene temelje i nepomuće-
no održalo u karakteru planinske kapele — odatle joj i držanje
kao u jele. Prešao je na suprotnu stranu ulice kako bi ušao u
nju, i ne misleći da ulazi u crkvu.
Unutra nije bilo nikoga osim crkvenjaka, koji je u poluta-
mi, poput senke, klizio oko oltara. Vladala je potpuna tišina.
Smestio se u sredinu lađe, pogleda uprtog ka oltaru i cveću od
papira… Pomislio je kako bi sada neko drugi, taj koji obično
sedi na ovoj klupi, izgovorio molitvu ne unoseći se previše; za
tren je poželeo da i sam može makar i tako da veruje, mlako,
ali dovoljno za život.
Prošavši kroz visoke vitraže sunce je ulazilo nežno i meko,
pa je unutra bilo sveže. Tu se moglo odmoriti od misli, od sa-
mog sebe, od očaja i od nade. Tako rasterećen, miran, ušuškan
svežinom, posmatrao je ukroćeno sunce kako klizi po razno-
bojnom staklu.
Tada je začuo stidljive korake, neko je, skoro pa krišom,
ušao. To ga nije uznemirilo, čak se nije ni pomakao; ostao je
i dalje prepušten svom ravnodušnom miru, sve dok se čovek
nije stvorio kraj njega i obratio mu se.
Prvo je pomislio da nije dobro razumeo, pa se okrenuo
da ga pogleda. Iz te blizine mogao je da vidi graške znoja koje
su mu izbijale iz pora, kao i bore oko umornih usana. Bio je
radnik. Njegovo lice, za koje će kasnije verovati da je osmo-
trio sa veće blizine nego ijedno drugo, bilo je poput hiljada,
miliona sličnih: široko, preplanulo. A onda je ugledao sive oči
uokvirene skoro prozirnim kapcima, s kratkim trepavicama, i
taj njegov pogled, bezizražajni, ogoljeni pogled.
— Dopuštate li da vam celivam stopala?
ZNAK 53

Ponovio je, odlučno. U tom glasu jeste bilo izvesne nape-


tosti, ali je zvučao čvrsto rešen; u potpunosti usredsređen na
svoju ulogu, očekivao je od njega da i on bude na visini zadat-
ka, bez suvišnog premišljanja. Ali to nije bilo u redu, čemu
taj susret, potpuno neverovatan! Sve je toliko neočekivano,
apsurdno… Sunce je i dalje ulazilo spokojno i nežno, a crkve-
njak je smireno počeo da pali sveće. Pedro promrmlja nešto
umesto izvinjenja. Čovek se okrenu da ga pogleda. Njegove
oči su mogle da primoraju, a samo su molile.
— Oprostite. I mene je sramota, ali moram to da uradim.
On je morao. Ako mu Pedro ne pomogne, ko će? Ko bi
pristao da pređe preko neljudskog poniženja onoga koji ljubi
tuđa stopala? Koliko malo milosrđa i čistote počiva u ljudskoj
duši… Smilova mu se.
— U redu.
— Hoćete li da se izujete?
To je bilo previše. Krv mu je zujala u ušima, bio je van
sebe, ipak svega svestan, toliko svestan da je već osećao odvrat-
nost dodira, sramotu ogoljenosti, a potom i kajanje i, ponav-
ljajuću, bezumnu patnju. Znao je to, ali se izuo.
Biti tako bos, razoružan i ponižen pristankom da se bude
izvor tuđeg poniženja… Niko nikada neće znati kako je to…
A bilo je nalik laganom umiranju od srama, večnoj osuđenosti
na surove muke.
Nije gledao u radnika, ali je osetio njegovo gađenje, ga-
đenje prema njemu i njegovim stopalima, prema celom čo-
večanstvu. A ipak je kleknuo, spustivši se na kolena s takvim
poštovanjem da ga je naveo na pomisao da, u tom trenutku i
za to biće, on nije bio čovek, već slika nečeg svetog.
Groznica ga je prošla i zatvorio je oči… Tople usne su ga
doticale, lepile se za njegovu kožu… Bila je to ljubav, ljubav
54 P O D Z E M N A R E K A I D RU G E P R I Č E

koju put puti izjavljuje, čovek čoveku, a opet… Gađenje se


nije moglo poreći, uzajamno gađenje. U prvom trenu, kada ga
je tek okrznuo svojim toplim usnama, pomislio je na izopače-
nost. Čak je mislio da će, u tom slučaju, muke koje slede biti
veće… Ne, ne, obojica su osećala gađenje, ali je iznad njega
bila ljubav. Trebalo je to razumeti, usuditi se na pomisao, bar
jedanput — na raspeće.
Čovek je ustao i rekao „hvala“; pogledao ga svojim bistrim
očima i otišao.
Pedro je ostao sam, sam sa bosim stopalima, do maločas
tako svojim a od sada i tako tuđim. Stopalima sa stigmom.
U meni je zauvek taj znak, ne znam da li je onaj od sveta i
njegovog greha ili onaj od praznog iskupljenja.
Zašto ja? Stopala su delovala tako obično, mogla su biti
bilo čija, ali su bila u ranama i on je to znao. Morao je da ih
pogleda jer je trebalo da navuče čarape i obuje cipele… Sada
se činilo da je to njegova najveća sramota, što ne može da hoda
bos, otvoreno, u veri. Ne zaslužujem ovo, nisam toga dostojan.
Plakao je.

Kada je izašao iz crkve, sunce je već bilo zašlo. Nikada


se neće do kraja sećati o čemu je mislio i kako je patio u tim
trenucima. Znao je samo da mora da prihvati da mu je jedan
čovek ljubio stopala i da više nikad ništa neće biti isto, da
to zauvek ostaje najvažnija i najpotresnija stvar u njegovom
životu, a da nikad neće biti u stanju da shvati, ni u najmanjoj
meri, šta je bio smisao svega toga.
Drvo

I
MA JEDNO VELIKO DRVO, samo ne mogu da ga gledam,
naredila sam da dođu sutra i poseku ga.
I sad mi je pred očima taj dan kada ga je Lukano Ar-
menta zasadio. Mlada žena, nije joj više od osamnaest godina, u
naručju drži bebu i ne skida pogled sa Lukana koji kopa, sav u
znoju. Drvo je bilo posvećeno detetu, međutim, način na koji je
žena s detetom u naručju posmatrala njegovog oca davao je tome
drugi smisao. Izgledalo je kao da čovek snažnim i ujednačenim
pokretima kopa zemlju samo da bi ga ona gledala, da bi bez
ustezanja uživala gledajući kako mu mišići igraju i zamišljajući
kapljice znoja koje klize između njegove kože i košulje. Lukano se
osmehnuo, srećan što oseća taj pogled na svojim plećima. Okrenuo
se, prišao ženi kao u nekom snu — blistav i mlad, lepi Lukano
Armenta. Snažno ju je zagrlio i poljubio u usta. Maleni dečak je
zaplakao jer su ga bili pritisli, a oni su se glasno nasmejali tom
plaču, svojoj nesmotrenosti, detetu. Gledali su se kao da je sam
pogled dovoljan da ih sjedini. Potom ju je Lukano pustio da bi
posadio drvo.

Hodnik gleda na sever; iza je vrt sa mladim amate drve-


tom, a iz vrta se ulazi u senovitu baštu koja se nizbrdo spušta
56 P O D Z E M N A R E K A I D RU G E P R I Č E

sve do reke. Sa stubova i lukova koji odvajaju baštenski plato


od vrta vise guste puzavice, anđeoske trube, poput štita od
zaslepljujućeg sunca. Na tom smo platou pre mnogo godina,
kada je Romanu bilo četiri, bdeli nad telom Lukana Armenta.

Tog dana ništa nije delovalo moguće. Nije bilo moguće


da je sunce tako visoko, da postoji vreme na koje podsećaju
kazaljke sata, prošlost, budućnost, da je Lukano ovde, nepo-
mičan. Nemoguće je da taj metak od tri santimetra, kupljen
na nečijoj tezgi, napravljen i dodirivan, metak kakvih ima na
milione na ovom svetu, da je taj metak, baš taj, morao da
potraži jedno telo, samo jedno, baš njegovo, i da ga obori.
Svi su pričali da se desila nesreća u lovu, ali to prosto nije bilo
moguće.
Njegovo telo je bilo tu, i izgledalo je kao da mu je osmeh
na usnama. Krvi nije bilo; kada su ga doneli krvi više nije bilo.
Bio je potpuno bled, jedino to, rekli su da mu je tane u gru-
dima, tu gde i mora biti. U radnoj odeći smeđe boje, strpljivo
je čekao da onaj tren kada se spotakao, a njegov prst okrznuo
obarač, bude opozvan; bio je ubeđen, čak i on, da to nije mo-
guće, zato se smešio. Kao i uvek, ja sam verovala u to u šta je
on verovao i zbog toga sam dala da iznesu naš bračni krevet,
prostran i beo, da mu bude udobno dok čeka. Čekala sam i ja,
šćućurena podno njegovih nogu. Čekala sam celo veče, celu
noć, a čekala bih i čitavu večnost, samo da ustane.
Kasnije iza ponoći, kada je ostale već hvatao san, videla
sam kako se izraz njegovog lica promenio i tad sam bila sigur-
na da je kucnuo čas. Približila sam mu se i tiho ga pozvala po
imenu, da bi znao da nije sam; ostala sam kraj njega da mu
budem od pomoći. Minuti su prolazili. Njegove trepavice su
živo zadrhtale, kao treptaj sveće, pa se ponovo umirio. Zgrčila
D RVO 57

sam sve mišiće svoga tela, trudeći se i da ne dišem. Ostala


sam tako sat-dva, ne znam ni sama koliko. Videla sam kako
mu se ispod kože razliva neko treperavo svetlo, i kako lagani
drhtaj prelazi preko njegovih usana. „Lukano, tu sam“, znala
sam da ne smem da ga dodirujem zato što ću pokvariti njegov
mukotrpni trud. Mora biti da ga je moj glas odvratio, jer mu
se lice opustilo i više nije načinio nijedan pokušaj: nešto ga je
sprečilo da skupi dovoljno snage i prekine tu nepomičnost.
Krenulo je da se razdanjuje, žamor i buka su doprli do
mene; odvojivši pogled od Lukanovog lica, u trenu mi prođe
kroz glavu misao kako će biti teško ponovo naći priliku da
ostanemo sami. Osetila sam se jako umornom, a začudila me
je njegova odeća, uredna i lepo opeglana, iako smo celu noć
proveli zajedno.
Kada se potpuno razdanilo, postalo mi je jasno da su se
svi privikli na pomisao da je umro. Ja sam im govorila da je
to nemoguće, ali oni su se već privikli i na nemoguće. Ni nje-
gov otac, ni jedan jedini prijatelj, niko nije razumeo da on
ne može tek tako da umre. Doneli su sanduk i više nije bilo
osmeha na njegovom licu, možda je mislio da sam ga napusti-
la, a nije mogao da vidi da me dvadeset ruku zadržava.

Kad sam posle mnogo vremena došla k sebi, bolje reći


onome što je od mene ostalo, nisam mogla ništa drugo nego
da čvrsto zagrlim Romana i ridam, privijajući ga grčevito uza
sebe. Nikad nisam plakala sama, jer sam se plašila da ću u
jednom trenutku zaboraviti na dete, baš u onom u kojem bih
pala u iskušenje da ga i sama napustim.
POGOVOR
Poetika Ines Aredondo

U meni je zauvek taj znak, ne znam da li je onaj od


sveta i njegovog greha ili onaj od praznog iskupljenja.

O
VO IZDANJE JE PRVI PREVOD priča Ines Aredondo
na srpski jezik. Njen opus nije veliki, i napravljen je
izbor iz njene, ukupno, tri zbirke priča: Znak (1965),
Podzemna reka (1979) i Ogledala (1988). Kako do sada nije
prevođena kod nas, korisno je dati dati čitaocima neki početni
kontekst u vidu njene biografije.
Ines Aredondo je meksička autorka rođena 1928. godine
u Kulijakanu. Za zbirku priča Podzemna reka dobila je nagra-
du Havier Viljaurutija, prestižnu meksičku književnu nagra-
du koja se dodeljuje latinoameričkim piscima. Vremenski, i
po tendencijama pripada takozvanoj Generaciji sredine veka,
grupi autora u Meksiku čija je poetika u velikoj meri bila obe-
ležena ispitavanjem identiteta, seksualnosti, razvrata, u najši-
rem smislu, ekstremnog iskustva.
Za njene priče karakteristične su, i verovatno se prve iz-
dvajaju, upadljive tabu teme. Svaka od priča bavi se nedo-
zvoljenom seksualnom željom, incestom, ludilom, nasiljem.
P O G OVO R 203

U slučajevima kada pisci za temu priče uzimaju tako šokan-


tan element, često se čini kako odlaze u banalnost i jeftin efe-
kat željom da zapanje i time privuku čitaoca, dok u slučaju
Aredondo pristup temi i formalno oblikovanje teme u tekstu
dovode do, po mom mišljenju, zanimljivog i umetnički celo-
vitog dela.
Veliki broj priča ispripovedan je kao neka vrsta ispovesti
(Leto, Drvo, Sunamka, Nevini, Smrti, Podzemna reka, Nova
godina, U senci, Braća, Senka među senkama) ili zapamćene
anegdote iz okruženja lika koji pripoveda (Marijana, Ogleda-
la). Ovakva forma ukazuje na nekoliko stvari: najpre, na to da
glavni lik oseća potrebu da se ispovedi, onda, na to da će čita-
lac, zbog ograničenja pripovedanja u prvom licu imati samo
perspektivu jednog lika. Prateći priču samo jednog lika, koji
doživljava izuzetne, najčešće zabranjene ili, za društvo, neuo-
bičajene seksualne i psihičke doživljaje, čitalac implicitno ra-
zumeva suštinsku usamljenost onih koji se prepuste porivima.
Ta usamljenost, povezana je sa onim što se ne može izgovoriti,
vidi se u naslovima priča (Ono što se ne da razumeti, Senka
među senkama) i postavlja pitanja o prirodi poretka u svetu
ovih priča, o prirodi sudbine i njenog ishoda.
Smisao događaja potencira se kroz slike prirode, najčešće
sunca, koje protagonista (ili narator) isprva ističe. Ovakve sli-
ke često otvaraju priču, pogledajmo par primera:
„Kad sam bila devojka, šetala sam kao obnevidela pod
sun­cem koje je žarilo visoko na nebu.“ (Braća)
„Užareno nepomično sunce pritiskalo je svojim prisu­
stvom; pod njegovom beskrajnom surovošću stvarnost je le­
žala kao prikovana.” (Znak)
„Ima jedno veliko drvo, samo ne mogu da ga gledam, na-
redila sam da dođu sutra i poseku ga.” (Drvo)
204 P O D Z E M N A R E K A I D RU G E P R I Č E

„Bilo je to goruće leto. Poslednje leto moje mladosti.”


(Sunamka)

Ove početne rečenice razlikuju se tonom od nastavka pri-


povedanja. Ono što one daju jeste uvodno upozorenje, sim-
boličku sliku koja u sebi u poetskom smislu sadrži problem
čitave priče. Obeznanjujuće prisustvo sunca čest je motiv,
koji naglašava nasilno izlaženje strasti na videlo, kao i surovost
onoga što bi trebalo da hrani i vodi u život kao onoga što te-
roriše i prži. U slučaju primera priče Drvo, početak („Ima jed-
no veliko drvo…“) upućuje na bajku, naglašavajući vitalnost
(drvo kao simbol života, porodice, snage), da bi se u sledećem
momentu neočekivano ton promenio („... samo ne mogu da
ga gledam, naredila sam da dođu sutra i poseku ga.“). U pita-
nju je priča koja se bavi užasom smrti voljene osobe, pa time
ova početna rečenica sažima emociju u kojoj je i samo podse-
ćanje na vitalnost nepoželjno, kao stvar koja se ne može gle-
dati. Priča je obeležena naslovom koji nosi, koji ostaje u svesti
čitaoca tokom čitavog njenog toka, tako da junakinja drvo ne
može jednostavno da ukloni. Priroda kao ona koja podržava
tok događaja ističe svet kao znakovit, pun upozorenja i slutnji.

Posmatrajući ovo, vidi se da postoji sklonost i odnos pre-


ma simbolizmu u njenoj prozi, koji se vrlo vešto i odmereno
koristi. Korišćenje simbolike donosi strah od natprirodnog,
božanskog, kao onog što je želelo da se greh desi, ili što je
postavilo mogućnost greha i mučenja. Ono što omogućava da
upliv simbola deluje kao upozorenje, jeste realističnost njenih
priča. U pitanju su realno mogući događaji, sa realističnim
razvojima. Realističnost je proizvedena uverljivošću fokusa li-
kova: njihova pažnja, ono o čemu misle i kako opažaju veoma
P O G OVO R 205

je spretno odabrano. Posebno se ističe veština Aredondo da


isprati tok procesa koji dovodi do neke odluke: predomišlja-
nje Pedra pri davanju dozvole strancu da mu celiva stopala
(Znak), dugačak pogled kojim žena gleda Lukana Armentu
dok kopa (Drvo), šetnja Manuela oko Olgine kuće sa neodre-
đenom kobnom namerom (Olga). Ovakvi procesi doprinose
utisku da se neobične stvari dešavaju upravo sporo i čudno, ali
nezaustavljivo, kao i razumevanju napora junaka u pokušaju
da delaju.
Rečenični ritam koji Aredondo održava uspostavlja pa-
ralelu sa napetim odnosom između realnog i simboličkog u
njenim pričama. Pripovedanje u perfektu, sa malo dijaloga,
i neosetnim prelazima na doživljeni govor, čini da priče po-
seduju neuobičajeno mirnu atmosferu spram onoga o čemu
govore. Takvo oblikovanje dalje izaziva dva efekta: ideju da
je u svetu priča taj događaj donekle podrazumevan, i s druge
strane, u ravni stila, efekat jednine koji vodi ka estetskom pre
nego komunikativnom cilju priča. Navedena podrazumeva-
nost, kao i estetska celovitost vode ka simbolički snažnijoj im-
presiji, dok se istovremeno, uverljivošću psihološkog razvoja
događaja održava realističnost.
U tako specifično surovo postavljenoj simboličkoj stvarno-
sti fikcionalnog sveta, povremeno se ukazuje vizija iskupljenja
ili mišljenja o njemu. U pričama Znak i Senka među senkama
junaci stupaju u dva različita odnosa spram moguće božije ka-
zne ili iskupljenja. Pedro u Znaku dozvoljava da mu neznanac
u crkvi poljubi stopala, osećajući istovremeno u tom činu i
ljubav i izopačenost. Po izlasku iz crkve on plače razmišljajući
o tome kako je njegova najveća sramota nemogućnost da hoda
bos, u veri. Pedro ne može da hoda bos, da razotkrije svoj znak
zato što ne zna šta je poreklo znaka koji je sada u njemu: da li
206 P O D Z E M N A R E K A I D RU G E P R I Č E

znak potiče od sveta i njegovog greha ili od praznog iskupljenja.


Ova dilema suštinski je značajna za poetiku Ines Aredondo:
da li je pokušaj ostvarivanja izopačene ljubavi dokaz prirode
greha ili pokušaja iskupljenja. Problem porekla izopačene sek-
sualnosti, nekonvencionalne seksualne potrebe ostaje kao su-
štinski problem ovih priča. U Senci među senkama pripoveda-
čica završava svoju ispovest rečenicom: „Dajem sve za ta topla
proleća, prepuna ljubavi, i mislim da me Bog razume, zato se
ni najmanje ne plašim smrti.” Ova idilična rečenica neobič-
na je kada se uzme u obzir da opisuje izlive nežnosti njenog
partnera nakon seksualnih perverzija i bahanalija, i kao takva
govori o filozofiji ljubavi koja izvire iz priče. Uslov za posto-
janje toplih proleća je slom, uništenje, perverzija. Samo nakon
poniranja u negativne principe seksualnosti dolazi bliskost i
nežnost, i upravo ta istina, istina o takvoj prirodi ljubavi je
„senka među senkama“.

Kritika kod Aredondo najviše ističe tematiku, kao veoma


bitan aspekt, njenu stilističku sposobnost i veštinu i, veoma
često, činjenicu da je u pitanju ženski pisac. Njene specifične
tabu teme značajne su iz više razloga. Način na koji Aredondo
prikazuje do tada prikrivanu stranu meksičkog društva i tra-
dicionalnosti, pre svega sliku porodice, funkcioniše donekle
i kao društveno osvešćujuć. S druge strane, i van društvenog
konteksta, njeno posvećeno bavljenje mračnim psihološkim
mehanizmima stvorilo je karakterističan umetnički rezultat,
u kritici nazivan i „poetikom granica“. Preciznost njenog stila
i pažljivost u kontroli tačke gledišta i toka pripovedanja, pra-
ćena zanimljivo strukturisanim pričama u direktnoj je vezi sa
temama, budući da se teme ostvaruju tek u svom obliku, koji
uvek prati logiku podsvesnog i nesvesnog. Osećaj za pripo-
P O G OVO R 207

vedni tok, glas i izbor reči primetili su kritičari poput Evodija


Eskalante Betankura, Beatriz Espeho i Klaudije Albaran, nazi-
vajući je izuzetnim stilistom.
Ipak, iako je sama Aredondo odbijala da se deklariše kao
ženski pisac, smatrajući da polno razdvajanje književnosti
samo doprinosi posmatranju ženskih autora kao navodno po-
držanih a u stvari izdvojenih i nepravedno nevrednovanih ili
prevrednovanih, uz izjavu da bi radije bila jedan od najbo-
ljih meksičkih pisaca nego najbolja meksička autorka, Sinti-
ja Stil započinje predgovor engleskom izdanju izjavom da je
Ines Aredondo najvažnija meksička spisateljica kratkih priča
dvadesetog veka. Čini se da nemogućnost da se izbegne obe-
ležavanje njenog rada kao ženskog potiče i iz činjenice da su
joj likovi i pripovedači najčešće žene, te da time tematizuje
žensko iskustvo, ženski doživljaj seksualnosti i strasti. Problem
sa takvim obeležavanjem nije u obeležavanju, koje bi bilo plo-
donosno kada bi vodilo iskrenim i otvorenim analizama, već
u automatskom zatvaranju u korektnost, koga se očigledno
bojala i sama Aredondo. Smatram da je zanimljivo posmatrati
kako ženski pisac piše o ženskom liku, kakva značenja i stil to
nosi, šta su implicitne razlike u muškom i ženskom stilu, pi-
smu, razmišljanju, isključivo ako se to čini ne kako bi se nešto
bezbedno odredilo u jednoj kategoriji, već kako bi se bolje i
stvarnije razumelo. Samim tim, kao i Aredondo, pozivam da
se njeno pisanje čita u svim aspektima kao pisanje, a ne samo
kao pisanje jedne žene.

Maša Tomanović
CIP - Каталогизација у публикацији
Народна библиотека Србије, Београд

821.134.2(72)-32

АРЕДОНДО, Инес, 1928–1989

Podzemna reka i druge priče / Ines Aredondo


Prevod sa španskog Sonja Štajnfeld
Pogovor Maša Tomanović
Zemun: Besna kobila, 2020 (Beograd: Forma B).
208 str.; 21 cm.
Edicija Posebna izdanja / Besna kobila

Antologijski izbor.
Tiraž 500.
Pogovor: str. 202–207.

ISBN 978-86-88389-31-0
COBISS.SR-ID 38507785