Mikrosociologija socijalnog kapitala i mogućnosti mikro-makro translacije APSTRAKT Sociologija proučava izbore u društvenim odnosima.

Ona istražuje motivacije za delovanja, ispituje koji izbori su dostupni u odnosima (bilo da su oni stvarni ili samo percipirani kao stvarni), i izučava posledice tih izbora. Ljudi čine izbore unutar konteksta strukturalnih mogućnosti i ograničenja. Postoji recipročni uticaj između izbora i društvene strukture, i ovi procesi se manifestuju na makro i mikro nivoima društvenog života. Društvene akcije su motivisane instrumentalnim ili ekspresivnim potrebama sa svrhom sticanja boljih ishoda u interakcijama. Osnovna propozicija je da su određeni resursi ukorenjeni u društvenim odnosima, koje možemo zvati “socijalnim kapitalom.” Svi akteri imaju svoje socijalne mreže i svoj socijalni kapital, tako da želim da pokažem određene posledice ovih odnosa u situacijama svakodnevnog života. Takođe, ukratko razmatram i problem racionalnosti na mikro nivou kroz perspektivu socijalnog kapitala, kao i opšti značaj emocija za mikrointerakcije. Ključne reči: socijalni kapital, mikro/makro translacija, (recipročni) altruizam, socijalne mreže, socijalna interakcija, racionalnost, emocije. Kao nauka, sociologija može da se deli po raznim kriterijumima. Ovom prilikom interesuje nas podela na mikro- i makrosociologiju. 1 “Mikrosociologija je detaljna analiza onoga što ljudi rade, govore i misle u stvarnom toku momentarnog iskustva. Makrosociologija je analiza velikih i dugotrajnih socijalnih procesa koji se obično tretiraju kao samodovoljni entiteti, poput ‘države,’ ‘organizacije,’ ‘klase,’ ‘ekonomije,’ ‘kulture’ i ‘društva.’” (Collins 1981: 984) Koreni naglog porasta interesovanja za mikrosociologiju mogu se locirati u drugu polovinu XX veka (vidi Ritzer 1985), iako se razne mikrosociološke teme javljaju i na samom početku klasične sociologije, prvenstveno kod Zimela (vidi Simmel 1950). Jedno od glavnih pitanja u današnjoj sociologiji tiče se “mikro-makro” translacije. Na izvestan način ono se može predstaviti kao pitanje jedinice analize, ili kao problem (ne)samerljivosti metodoloških strategija individualizma i holizma, tj. odnos individualnih i sistemičkih nivoa (Coleman 1990: 21). Na najopštijem nivou radi se o odnosu između mikro- i makrosociologije. Da li u društvenom životu kauzalni primat poseduje individua ili struktura? U kakvom odnosu oni stoje? Kao primer na kojem se može demonstrirati translacija sa mikro na makro nivoe uzet je socijalni kapital. Osnovni predmet našeg interesovanja jesu mikrosociološki aspekti, odnosno problemi kooperacije i reciprociteta koji su u njegovoj osnovi. O ovim kompleksnim problemima pisalo se u raznim naukama, tako da se pozivamo na saznanja evolucione biologije, psihologije, ekonomije, antropologije i sociologije, kako bismo (još jednom) ukazali na potrebu kooperacije (prirodnih i društvenih) nauka (vidi npr. Škorić 2004a, b).
1

Smelser (Smelser 1997) razmatra i detaljniju podelu na mikro, mezo, makro i globalnu sociologiju.

Zatim, govori se o socijalnim mrežama i interakcijama preko kojih se stiče pristup socijalnom kapitalu. Nakon osnovnih pojmova teorije socijalnih mreža razmatra se problem socijalnih izbora i razlika između instrumentalnih i ekspresivnih akcija. Usko povezani sa socijalnim kapitalom i socijalnim mrežama jesu i “problem malog sveta,” “snaga slabih veza,” “strukturalne rupe” i homofilija/heterofilija. U osnovnim crtama izneta je i problematika racionalnosti i emocionalnosti u društvenom životu. Sociologija je nauka koja se uglavnom ne povezuje sa emocijama. Međutim, u poslednje vreme dolazi do porasta interesovanja za njihovim izučavanjem. Odgovor na Hobsovo pitanje, šta je to što drži društvo na okupu, mora u sebi da sadrži i emocionalnu komponentu, jer mehanizmi za očuvanje društva delom to čine i preko produkcije emocija.

Problem(i) mikro-makro translacije u sociologiji Mark Granoveter (Granovetter 1973) fundamentalnu slabost sociologije vidi u tome što se ne bavi odnosom mikrointerakcija i obrazaca na makro nivou, iako još uvek nema zadovoljavajuće teorije koja bi u potpunosti objasnila translaciju mikroobrazaca u makroobrasce. Među najpoznatijim radovima koji se bave metodološkim odnosom mikro- i makrosociologije jeste rad Kolinsa (Collins 1981) koji pokušava da opravda strategiju translacije “svih makro fenomena u kombinacije mikro događaja.” (str. 985) Mikrotranslacija, ističe Kolins, nudi sliku raznih kompleksnih nivoa apstrakcije koji na svoj način učestvuju u kauzalnim objašnjenjima. On distinkciju između mikro i makro fenomena vidi kao kvantitativnu, u smislu okupacije vremena i prostora. Socijalni život je kontinuum u kojem se analitički razdvajaju mikro i makro procesi. Može se napraviti razlika između starijih i novijih mikrosocioloških strategija redukcije makrosocijalnih fenomena na mikrosocijalne jedinice analize. Fuks (Fuchs 1989) starije pristupe naziva “striktno individualističkim” jer dinamiku i strukturu makrosocijalnih fenomena pokušavaju da objasne preko elementarnih propozicija, kao što je to činio Homans (Homans 1961/1974). Metodološke verzije mikrosociološkog individualizma ne negiraju realnu egzistenciju makrostruktura, ali insistiraju na tome da naučno objašnjenje mora da pođe od elementarnih jedinica analize. To stanovište je metodološki individualizam. Ontološka verzija individualizma makrofenomene smatra reifikacijama, i to je ontološki individualizam. Novije i sofisticiranije verzije mikrosociološkog redukcionizma najčešće svoje korene vuku iz nepsiholoških (za razliku od Homansovog, tj. skinerovskog bihejviorizma) i neindividualističkih socioloških tradicija, poput kognitivne sociologije, sociolingvistike, simboličkog interakcionizma i etnometodologije. Njihov fokus je na interakcijama, situacijama i kontekstu interakcije. Najčešće se zanemaruje individualno ponašanje koje se naglašava kod klasičnih mikroredukcionističkih teorija. “Ne, dakle, ljudi i njihovi momenti. Već momenti i njihovi ljudi.” (Goffman 1967: 3) Ovo stanovište je danas izuzetno popularno i ima dobre i loše strane. Dobra strana ovih pristupa je što priznaju emergentna svojstva sistema interakcije i njihovu ireduktibilnost, odnosno nesvodljivost. Loša strana je isticanje neke vrste “mikrodirkemovskog” argumenta po kojem su sistemi interakcije neka vrsta sui generis društvene realnosti. Na taj način makrodinamika biva objašnjena preko “situacione i kontekstualne dinamike interakcija.” (Fuchs

1989: 170) Fuks pod velikim uticajem Lumana želi da pokaže kako su emergentne karakteristike sistema interakcije velika prepreka teorijama mikro-makro translacije. Рadikalna mikrosociologija (Collins 1981), s druge strane, pruža epistemološke, metodološke i ontološke argumente koji podržavaju redukcionističke programe translacije. Ističe se primarnost mikrodimenzija svakodnevnog života u empirističkom smislu, ali i njihov ontološki prioritet. Želja je da se što više makrosocioloških fenomena translira u mikrostvarnosti od kojih se sastoje. Ne radi se o potpunoj redukciji, već o translaciji. Postoje određene makro osobenosti koje nije moguće translirati. Mikrotranslacija nema za cilj da sve objasni na najmanjem mogućem nivou, jer bi krajnja konsekvenca takve strategije bila “da je sve na svim nivoima kognitivna konstrukcija . . . .” (Collins 1988: 242) Međutim, u epistemološkom pogledu nemaju svi nivoi isti status. Fuksov (Fuchs 1989) prigovor mikrosociologiji je internalistički. On je identičan onom koji mikrosociolozi upućuju za realnost makrosocioloških entiteta. Zbog čega su “interakcija,” ili “situacija” realnije od “revolucije” ili “države?” Korene ovih mikrosocioloških zabluda Fuks vidi u projektu logičkog pozitivizma o apsolutnoj izvesnosti saznanja putem čulne percepcije koja nam (navodno) može reći kako objektivna stvarnost zaista izgleda. Za Fuksa translacija makrofenomena u mikrokoncepte ne donosi empirijski adekvatniju sociologiju, već samo dolazi do zamene skupova apstraktnih koncepata. Fuks je holista, jer se protivi “destrukturalizaciji” socioloških objašnjenja. Mikrosociologija insistira na (ontološkom) primatu situacione mikrodinamike i na bitnosti razloga i intencionalnosti (individualnih) aktera. Strukturama se negira intencionalnost, što podrazumeva i njihovo stavljanje u drugi plan pri objašnjenju. Fuks zagovara tezu da i strukture deluju jednako (realno) koliko i individue. Problem sa ovako radikalnim teorijama je u sledećem. Ekstremni makrosociologizam negira značaj individue i kao agense vidi (reificirane) strukture, dok ekstremni mikrosociologizam kao svoju krajnju konsekvencu može da ima gubitak individue kao jedinice delovanja, i to može da postane interakcija mozga i tela, gde bi se intencionalna objašnjenja mogla zameniti neurofiziološkim. Sociologija mora da ponudi kauzalna objašnjenja socijalnih fenomena ukoliko želi da dostigne/zadrži “naučni” nivo razvijenijih nauka (Collins 1989; Coleman 1990). Deskripcija i interpretacija nisu zadovoljavajući nivoi sociološke analize. Međutim, pored teorijskih problema izuzetno su bitni i oni metodološki. Metodološki problemi translacije mogu da se predstave i na sledeći način. Na primeru teorije racionalnog izbora Kolman i Fararo (Coleman and Fararo 1992b; vidi i Coleman and Fararo 1992a i Knorr-Cetina and Cicourel 1981) predstavljaju glavne probleme koji se direktno odražavaju i na problem translacije. (1) Skup fenomena koji se objašnjava od strane teorije racionalnog izbora jeste ponašanje društvenih sistema (velikih ili malih), a ne ponašanje individua. (2) Objašnjenje ponašanja društvenih sistema zahteva objašnjenje preko ponašanja aktera u sistemu što implicira (a) teoriju tranzicija između nivoa društvenog sistema ponašanja i nivoa ponašanja individualnih aktera, što se najčešće naziva “mikro-makro” problemom; i (b) psihološku teoriju, ili model izvora individualne akcije. Po pitanju ovih problema u sociologiji još uvek ne postoji u potpunosti zadovoljavajuća teorija, jer nijedna postojeća nije u stanju da sistematski inkorporira sve navedene elemente. Na osnovu kriterijuma koji se (za)postavljaju ili (pre)naglašavaju mogu se razlikovati teorijske tradicije u sociologiji. Tako, na primer, holističke teorije naglašavaju prvi kriterijum, a u svojim razmatranjima “žrtvuju” kriterijume 2a i 2b. S druge strane, teorije koje zadržavaju kriterijume 1

1992 govore o novom funkcionalizmu koji bi prevazišao određene slabosti klasičnog).i makrosociologije vidi Knorr-Cetina and Cicourel 1981). vrlo lako može da sklizne u statičko-strukturalnu analizu. 2003). U jednom smislu kapital je ishod procesa proizvodnje (proizvodnjom ili dodavanjem vrednosti resursu). ali zapostavljaju kriterijum 2a. Kompletna analiza društvenog života mora da obuhvata i socijalne i individualne nivoe interakcije. koja je zbog toga bila isuviše statična. nešto slično pominje i Kolins (Collins 1988). a ne za uzroke institucija. Klasični funkcionalizam je najviše bio zainteresovan za analizu normi. Рesursi se investiraju i pokreću (tj.” individue koje stupaju u interakciju. Ovom prilikom ne možemo da ponudimo odgovore na ova interesantna pitanja. kao što je to cilj u društvenim akcijama. što je njena velika slabost. su one koje pretpostavljaju da se mikro-makro translacija odvija preko (puke) agregacije. mobilišu) radi profita. ne sme se izvući zaključak da je psihologistička analiza društvenih odnosa dovoljna. a ne individua (vidi Homans 1964). I konačno. Jedan vredan pokušaj pomirenja individualizma i holizma ponudio je Bunge (Bunge 2000) u vidu sistemizma. Tako je jedinica analize postala uloga. Sistemizam prihvata neke redukcije kao legitimne. tako da je sistemizam koji polazi od individualizma (za sada) možda najadekvatnije rešenje. ticala se analize međusobnih odnosa uloga i institucija. ili pokušaj objašnjenja ove značajne sociološke dileme (za detaljnije razmatranje raznih aspekata mikro. ali treba imati na umu da teorija socijalnih mreža.i 2b. da nije uvek moguća translacija. ali naglašava ograničenja redukcije preko činjenica da se socijalni sistemi sastoje iz individua i da su individualne akcije rezultat i uslova društvenog okruženja. U pitanju su procesi. Teorija racionalnog izbora često ne obraća dovoljno pažnje na individualnu psihologiju. a naročito za skupove normi koji se nazivaju ulogama. bez psiholoških elemenata. jer se nisu postavljala pitanja o tome zašto postoji sistem i zašto ima određene funkcije (zato Barkow et al. i za skupove uloga koji se nazivaju institucijama. Međutim. Ti mehanizmi i procesi . Strukturalna verzija funkcionalizma. Autor koji je verovatno najjasnije pokazao nužnost kooperacije sociologije i psihologije prilikom razjašnjavanja mikrointerakcija svakako jeste Zimel (Simmel 1950). ali i broj učesnika u interakciji i sociološke momente tih situacija (sjajne analize nalaze se u Kelley et al. Njegovi klasični radovi o ovim problemima na najjasniji način skreću pažnju na komplementarnost ovih analiza (vidi i Wrong 1961 za kritiku čestih tendencija sociologa da prekomerno “socijalizuju” čoveka kao aktera). Socijalni kapital se najbolje može razumeti preko istraživanja mehanizama i procesa pomoću kojih se resursi u socijalnim mrežama shvataju kao investicije. Zimel je na veoma interesantan način pokazao kako psihološka analiza malih grupa nije dovoljna. Analiza mora da uzme u obzir “moć situacije. jer i investiranje i mobilizacija zahtevaju vreme i trud. a u drugom je kauzalni faktor u proizvodnji (on biva razmenjen kako bi generisao profit) (Lin 2001). Socijalni kapital i (socio)biologija kooperacije Homo reciprocus-a Kapital predstavlja investiranje resursa sa očekivanim povratom na tržištu. funkcionalizam je više bio zainteresovan za posledice. govoreći o značaju brojeva u društvenom životu (Simmel 1908b/1950). Uprkos naglašavanju neophodnosti da se analiza sprovede i na psihološkom nivou. i zato su ovde samo istaknuti samo najvažniji prigovori holističkim teorijama. o kojoj će takođe biti reči.

Od aktera koji su na pozicijama sa kojih se donose odluke očekuje se da jačaju konsenzus zajednice jer im je cilj da promovišu svoj položaj u zajednici. On se takođe određuje jedinstvenim istorijskim. postoji i teorija o kulturnom kapitalu. veštine. Socijalni resursi su oni kojima se pristupa preko socijalnih veza individue. geografskim i kolektivnim iskustvima svake grupe. Ovi moćni akteri mogu dalje da unaprede svoj položaj. Individualni akteri koji poseduju vredne resurse imaju veće šanse da budu uključeni u donošenje odluka o pravima (upotrebi. Fokalne tačke ove analize su (1) kako individue investiraju u socijalne odnose i (2) kako individue koriste ukorenjene resurse u odnosima kako bi generisale povrat kapitala. Kultura je tako sistem simbola i značenja u kojem dominantna klasa društva nameće svoju kulturu preko obrazovanja. ili kako bi očuvale dobitak u ekspresivnim akcijama. iskustvom. i slično. ili koje mogu da poseduju. između individue i strukture. Društvena struktura je hijerarhija mnogih društvenih nivoa. 1992). Lin 2001). da promovišu vrednost resursa koje poseduju. transferu. a ne samo jedna od dve klase. Teodor Šulc je u predsedničkom obraćanju Američkoj ekonomskoj asocijaciji 1960. ili preko sticanja još vrednih resursa. Obično se meri i operacionalizuje obrazovanjem. Takođe. a ne samo rigidna podela na dve klase. naročito u vezi sa obrazovanjem (Becker 1962. godine govorio o investiranju u ljudski kapital (Schultz 1961). reprodukujući dominantnu kulturu (Burdije 1972/1999). Takva prilika nudi se dodeljivanjem pozicija na kojima se donose odluke u kolektivu. Lični resursi su oni koje individua poseduje i mogu da uključuju vlasništvo nekog materijala i simboličku robu. Pripisivanje vrednosti resursima delom je diktirano njihovom oskudnošću. Portes 1998. Socijalni kapital. Najvažnija razlika je u tome što se ljudski kapital nalazi u samom radniku. pedagoške akcije. Socijalni kapital je ovde sličan ljudskom kapitalu po tome što se pretpostavlja da se investicije mogu ulagati od strane individue sa očekivanim povratom (nekom korisnošću ili profitom) za individuu. Zagovarao je ideju da se ljudski resursi tretiraju kao oblik kapitala. Individualni akteri koji poseduju vrednije resurse imaju viši status i u određenim situacijama imaju šansu da donose odluke u ime kolektiva. Kulturni kapital kod Burdijea potiče od shvatanja društvene prakse i društvene reprodukcije simbola i značenja. uključujući i način na koji će se vršiti alokacija i distribucija vrednovanih resursa. Beker je takođe pisao o ljudskom kapitalu. Više pozicije u kolektivu najčešće nude bolje prilike za promociju sopstvenog interesa. i dodaje vrednost radu. tiče se kapitala stečenog kroz socijalne odnose (vidi Coleman 1990. U zavisnosti od . dispoziciji) tih resursa. potražnjom ili očekivanjima koji ga se tiču. Svi mogu da ulažu i stiču kapital. Individua ima na raspolaganju dve vrste resursa – lične i socijalne. odnosno.omogućavaju da se lakše premosti konceptualni jaz između mikro-makro povezanosti. koji je osnovni predmet rada. tj. Ljudski kapital predstavlja dodatu vrednost radniku. Sa stanovišta nivoa na kojem se posmatra profit mogu se razlikovati dve perspektive – ona koja se fokusira na individuu i ona koja se fokusira na grupu. obučenošću. Ova teorija društvenu strukturu vidi drugačije od marksističke. Agregacija individualnih povrata takođe donosi korist i kolektivu. kada on stekne znanje. Glavna razlika između fizičkog i ljudskog kapitala je u sledećem. koja sadrži dominantne simbole i značenja i koja ih prenosi na sledeću generaciju. koje mogu da budu od koristi poslodavcu ili firmi u proizvodnji i procesima razmene. ili preko manipulacije vrednosnog konsenzusa. Fokusiranje na individuu (koja je važnija za mikro razmatranja) govori o tome kako individue imaju pristup i kako upotrebljavaju resurse u socijalnim mrežama kako bi to iskoristile u instrumentalnim akcijama.

ili kojima imaju pristup (te veze takođe imaju svoje mreže). Sasvim je zadovoljavajuća deskripcija koja socijalni kapital analizira kao resurse koji se nalaze u socijalnim odnosima. niti da bude svestan njihovog totalnog potencijala.ekstenzivnosti i diverziteta svojih socijalnih veza individue imaju različite socijalne resurse. rad. Zato socijalni kapital često može da služi i za promociju sopstvene statusne pozicije. Lični resursi se mogu sticati na nekoliko načina. Pored ovih ličnih resursa bitni su i pozicioni resursi koji pripadaju individui preko pozicije koju zauzima u hijerarhijskoj strukturi. socijalni kapital definiše kao bilo koji socijalno-strukturalni resurs koji zauzvrat generiše dobit za individuu u nekoj akciji. od roditelja prema deci. Nisu li ljudi po mnogim “definicijama” sebična bića koja prvenstveno žele da maksimiziraju sopstvenu dobit? U osnovi ljudske kooperacije nalazi se recipročni altruizam. jer je daleko interesantnija analiza koja se tiče uloge koju može da ima socijalni kapital u svakodnevnim interakcijama. Sociologija ljudsku socijalnost uzima zdravo za gotovo i svaku naznaku istraživanja o biološkim osnovama nekog oblika ponašanja najčešće tumači kao vrstu biološkog imperijalizma. novac. Pored stvarne korisnosti postoji i ona simbolička. Drugi je preko investicije sopstvenih resursa ili napora. roba.” Suština ove definicije je što resurse shvata kao ukorenjene u socijalnim odnosima. Mogu da postoje odnosi i veze koji nisu na kognitivnoj mapi ega. I konačno. Lin (Lin 2001: 25. a do sada jedino zadovoljavajuće objašnjenje nudi sociobiologija (shvaćena u najširem smislu). On je ovde definisan preko njegove funkcije i ne predstavlja jedinstveni entitet. jer njegova simbolička korisnost ukazuje na potencijalnu moć ega preko svojih slabih i jakih veza (Granovetter 1973). Možemo ostaviti po strani razne teorijske nesuglasice i razlike u definisanju socijalnog kapitala. treći način sticanja ličnih resursa odvija se preko razmene. Jedan je preko nasleđivanja ili askripcije. Oni su manje trajni. u originalu kurzivom) operacionalno definiše socijalni kapital kao resurse “koji su ukorenjeni u socijalnim mrežama kojima pristupaju i koje koriste akteri za akcije. jer ego ne mora da koristi sve svoje resurse. s druge strane. Klasični darvinizam je prirodnu selekciju video kao proces koji se odvija direktno između generacija. Samo kada je individua svesna njihovog prisustva i toga koje resurse ko poseduje. Kolman (Coleman 1990: 302). individua može da izvuče korist iz tih veza i resursa. Рesursi aktera kojih on i ne mora da bude svestan predstavljaju neku vrstu repertoara resursa ega. gde je veoma bitno pitanje kako je on uopšte mogao da evoluira. ali mogu da budu moćniji pri instrumentalizaciji. Рesurse je moguće nasleđivati i/ili prenositi na druge osobe po institucionalnim pravilima određene zajednice. a ne u individualnim agensima i što pristup i upotreba ovih resursa počivaju na individuama. Evolucija altruizma je veoma kompleksan problem. gde su tipični primeri lično vlasništvo. Ego ne mora da bude svestan prisustva takvih resursa u svojim odnosima i socijalnim mrežama zbog donošenja odluka i izbora pri evociranju određenih resursa. već varijetet entiteta koji imaju dve karakteristike: (1) sastoje se od nekog aspekta socijalne strukture i (2) pospešuju određene akcije individua koje se nalaze unutar strukture. itd. Može se postaviti pitanje zbog čega ljudi uopšte stupaju u kooperativne odnose. O socijalnom kapitalu biće reči kao o investiciji od strane individua u interpersonalnim odnosima. Obrazovanje je stečeni resurs preko investicije roditeljskih ili ličnih resursa i ličnih napora. Jasno je da socijalni resursi po potencijalnoj korisnosti za individuu nadmašuju lične resurse i po kvantitetu i po kvalitetu. Socijalni kapital je smešten u socijalnim mrežama u kojima vladaju recipročni odnosi i kooperacija. Ono što u velikoj meri determiniše opstanak i reprodukciju .

tj.” “varvarima. Diferencijalna transmisija genetskog materijala (tj. (2) konstantno stupanje u interakcije sa istom malom grupom individua. a to je pitanje samožrtvovanja. I konačno. Još dublja poenta ticala se pitanja mogućnosti altruizma od strane sebičnih aktera.” Osećanja prijateljstva ili neprijateljstva nastaju radi stabilizacije i regulacije tog ponašanja. sa otprilike istim troškovima. (3) parovi altruista bivaju “simetrično” izloženi altruističkim situacijama. vidi i West-Eberhard 1975) pokazao da darvinizam razmatra samo jedan vid srodničke selekcije. (1) U životu altruiste moraju da postoje mnoge altruističke situacije. Tokom vremena hereditarni materijal uspešnih linija ostvaruje dominaciju u genskom fondu. 3 Problem sa ovom visoko apstraktnom i matematički izuzetno kompleksnom teorijom bio je taj što je ostala gotovo neprimećena u narednih nekoliko godina. tj. poslednja konsekvenca je favorizovanje osećanja krivice kako bi se “prevaranti” motivisali da kompenzuju svoje ponašanje i motivisali da reciprociraju u budućnosti. koji je u svojoj knjizi Sociobiology: The New Synthesis (Wilson 1975/2000) izneo sintezu mnogih dotadašnjih saznanja. na individue koje iskorišćavaju altruizam drugih ljudi. kako ne bi došlo do narušavanja recipročnih odnosa (Trivers 1971). Suština Hamiltonovog argumenta bila je u rešenju dugotrajne zagonetke evolucije. na takav način da individue mogu da izvuku otprilike iste dobiti. jedno od suštinskih obeležja ličnosti i tiče se teorija koje se bave ljudskom prirodom. Ona je sastavljena od nekoliko radova koji naglašavaju međusobno pomaganje. b. diferencijalni opstanak i diferencijalna reprodukcija) jeste proces evolucije putem prirodne selekcije. Kognitivna revolucija se odigrala kada je Vilijam Hamilton (Hamilton 1964a. Pre 1960-ih godina evolucionisti nisu obraćali posebnu pažnju na kooperativne fenomene. Pre razvoja altruističkih emocija nastalo je altruističko ponašanje preko mehanizma “recipročnog altruizma. verovatno je postojao i selekcioni pritisak za razvijanje moralističke agresivnosti koja je bila usmerena na “prevarante” u socijalnim interakcijama (Cosmides and Tooby 1992). 3 . Ova tri uslova mogu da se elaboriraju u skup relevantnih bioloških parametara koji utiču na mogućnost selekcije altruizma. Jedan od prvih propagatora ove ideje bio je Edvard Vilson. odnosno kako ono može da postane genetski fiksirano obeležje (prvenstveno u svetu insekata). On je shvatio (što danas zvuči kao truizam) značaj činjenice da i ostali srodnici takođe dele genetski materijal (vidi i Hamilton 1972). Kropotkin govori o altruizmu kod životinja. Osnovu ljudskog društva on vidi u solidarnosti. sve do prošlog veka. preduslova “altruističke situacije” (Trivers 1971).jesu geni. (1) Dužina života. altruizam i njegovo mesto u evoluciji. Рecipročni altruizam će evoluirati kod vrsta koje relativno dugo žive. Krebs važnost proučavanja altruizma vidi u tri činjenice: on je jedan od glavnih ciljeva socijalizacije (iako su evolucionisti kasnije pokazali da postoji i biološka osnova). Jedan od najboljih pregleda literature o altruizmu je (Krebs 1970) koji obuhvata period pre Triversovog rada. među “divljacima. tj. Ona povećava žanse da će se dve individue sresti više puta u altruističkim situacijama. a pored Hamiltonovog argumenta izuzetno bitan bio je i (logički) argument Рoberta Triversa (Trivers 1971) o recipročnom altruizmu. Ako reciprocitet definišemo kao situaciju u kojoj obe strane imaju prava i dužnosti/obaveze (Gouldner 1960). tj. difuzija recipročnog altruizma zavisila je od nekoliko glavnih faktora. 2 Tako je postalo uobičajeno većinu adaptacija posmatrati kao produkt selekcije koja deluje na grupnom nivou (na nivou populacije ili vrste). Osnovne emocije su produkt prirodne selekcije.” u srednjovekovnom gradu i u periodu nastanka države. 2 Veoma važan izuzetak sa početka prošlog veka predstavlja Kropotkinova knjiga (Kropotkin 1902/1915). Takođe.

sa veoma širokom primenom (vidi npr. 4 Tako Trivers (Trivers 1971: 45) pravi razliku između nekoliko tipova altruističkog ponašanja kod ljudi: (1) pomaganje u nevolji (npr. Živi duže od bilo kojih primata. gde je odsutna linearna hijerarhija dominantnosti. lovu. Preko ovih problema može se govoriti i o jedinici delovanja prirodne selekcije. Sa logičke strane teoriju igara i problematiku evoluciono stabilne strategije najviše je razradio Mejnard Smit (u početku kroz saradnju sa Prajsom) (Maynard Smith and Price 1973. pri izbegavanju predatora) održava ih često na okupu. “[B]ez . Iako danas ima teoretičara koji ponovo zagovaraju neke oblike grupne selekcije (vidi Wilson 1983). doduše na drugačiji način. a često velike dobiti za onog ko tu pomoć prima. socijabilnosti i međusobnog pomaganja. jer potomak najčešće nije u stanju da izvrši neki altruistički čin za roditelja tokom svog detinjstva. Individuacija se definiše kao razvoj ličnog identiteta i ona nije “suprotna ni kontradiktorna socijalnoj identifikaciji. petnaestak godina pre Hamiltona. Problematika altruizma bitna je i zbog svog odnosa prema teoriji igara koja ima sve veću primenu u bihejvioralnim naukama. (4) deljenje oruđa i alata. fiziološkom odnosu između roditelja i potomstva. Melotti 1981 koji govori o značaju altruizma za nastanak ljudske porodice). poboljšanje organizma i jačanje vrste postaju u potpunosti nemogući. (2) pri deljenju hrane. Montagju je govorio o poreklu i prirodi društvenog života i biološkoj osnovi kooperacije. Pripadnik socijalne grupe je osoba. itd. i (5) deljenje znanja. Obično su u pitanju mali troškovi za onog koji pomaže. principa kooperacije. (6) Pomoć u borbi. 4 Triversov rad sadrži 94 reference koje predstavljaju odličan pregled literature iz nekoliko naučnih oblasti. ili većeg dela života individua neke vrste povećava šanse da će individua stupati u interakcije sa istim skupom individua. Ovo predstavlja specijalni slučaj međusobne zavisnosti. nema “mutantsku” strategiju koja bi dovela do većeg reproduktivnog uspeha (Maynard Smith and Price 1973: 15). ali ona je logički veoma snažna. Maynard Smith 1979). Evoluciono stabilna strategija je ona koja. progres organskog života. a ličnost se razvija preko odnosa socijalne interstimulacije. Veoma je verovatno da su rane hominidske grupe imale sistem dominacije koji je sličan onom kod modernih šimpanzi.). . prikazima agresivnosti. Niska stopa tokom celog. u nesrećama. Osoba je skup socijalnih odnosa. Bez obzira na hijerarhiju dominantnosti. a popularizovao je Dokins (Dawkins 1976/1989). . ima slabu stopu disperzije (makar tokom dugog perioda detinjstva) i ima specifičnu socijalnu organizaciju koja favorizuje recipročni altruizam i koja je razvila psihološka i kulturna obeležja koji ga konsoliduju i jačaju. 279. (3) pomaganje bolesnima. ranjenima. kada je prihvati većina pripadnika populacije. ali ne sadrže Kropotkinovu knjigu (Kropotkin 1902/1915) i malo poznat rad veoma poznatog antropologa Montagjua (Montagu 1949). 268) Univerzalna činjenica reprodukcije i sve implikacije koje iz toga proizilaze predstavljaju osnovu socijalnog odnosa koji je karakterističan za sve organizme. 274) Osnovno obeležje socijalnog stanja nalazi se u međuzavisnosti i zato se individua proglašava za mit. Mejnard Smit i Prajs veoma ubedljivo pokazuju značaj individualne selekcije i njen ontološki primat (vidi i Axelrod and Hamilton 1981). Ovaj odnos je asimetričan.(2) Stopa disperzije. Međuzavisnost pripadnika iste vrste (npr.” (str. (3) Stepen međuzavisnosti. ona jeste socijalna identifikacija. što povećava šansu zajedničkog učestvovanja u altruističkim situacijama. Stvorenje koje se ne nalazi u socijalnoj grupi samo je organsko biće. Čovek zadovoljava sve ove uslove.” (str. 37-38). Linearne hijerarhije dominantnosti sastoje se od asimetričnih odnosa. prilikom agresivnih susreta individue se međusobno pomažu. . . ili veoma mladima/starima. Za ovu teoriju nema neoborivih dokaza. (5) Hijerarhija dominantnosti. “[F]undamentalna socijalna priroda svih živih bića ima svoje poreklo u . kurziv u originalu) .” (str. (4) Рoditeljska briga. To su situacije u kojima su mogući relativno simetrični odnosi između individua koji se razlikuju po dominantnosti (str.

ili po samim razmenjenim objektima). gde je naglasak na reciprocikaciji povreda. vidi i Homans 1958) U pitanju je ekonomska kontrola koja (kao što su na to ukazivali i evolucionisti) ima svoj koren u sopstvenom interesu (vidi i Blau 1964/1986: 17). psiholozi i ekonomisti mogu dosta toga da kažu o njegovom funkcionisanju u stvarnom životu i o njegovoj socijalnoj dimenziji.” Homeomorfički reciprocitet najčešće se javlja u negativnim oblicima reciprociteta. a najbolje se oslikava u vidu lex talionis-a. Sa psihološke strane veoma su bitni mentalni procesi koji se odvijaju tokom razmene. Deutsch 1949 i Schelling 1956). Рeciprocitet je tako jedna od univerzalnih komponenti morala. odnosno tendencije ljudi da uče od drugih. Norma reciprociteta sadrži u sebi dva minimalna zahteva (Gouldner 1960: 171): (1) ljudi bi trebalo da pomognu ljudima koji su njima pomogli. u najširem smislu. uvreda.Altruizam se shvata kao ponašanje koje u proseku povećava reproduktivnu adaptivnu vrednost drugih na račun adaptivne vrednosti altruiste (Wilson 1975/2000). ali sociolozi. Međutim. 286. Pored genetskih komponenti Sajmon (Simon 1990) je želeo da naglasi i značaj docilnosti. Zato je kasnije Homans (Homans 1961/1974) posvetio pažnju i problemu distributivne pravde. i (2) ljudi ne bi trebalo da povrede ljude koji su im pomogli. ali jednake po vrednosti) i homeomorfički reciprocitet (razmena koja je identična po pitanju okolnosti. reciprociteta u razmenama (vidi i Wilson 1978 i njegovo razlikovanje tvrdokornog i mekog altruizma). i nanošenja zla. Narušavanje ekvivalentnosti razmene najčešće sa sobom nosi i određeni stepen kažnjavanja. Njihove analize mogu da se posmatraju kao komplementarne biološkim. koji je naglašavao da socijalni ekvilibrijum i kohezija ne mogu da postoje bez reciprociteta (usluga).” (Simmel 1898: 664) 5 . S obzirom da ljudi poseduju ograničenu racionalnost. Guldner razlikuje heteromorfički (razmenjenje stvari su različite. Njihov doprinos je neosporivo veći od sociologa kada se radi o filogenezi altruizma. Рecipročni odnos između dvoje ljudi zasniva se često i na njihovim uzajamnim sentimentima. Paralelno sa sociolozima o kooperativnom ponašanju. prilikom osvete. u koju spadaju interpretacije ponašanja učesnika u razmeni. razmeni i altruizmu pišu i psiholozi i ekonomisti (npr. “Društvo je. anticipacije i očekivanja učesnika. 5 Homans (Homans 1950/1992) tvrdi da je kontrolni mehanizam reciprociteta “ugrađen u proces razmene. adaptivna vrednost se može povećati i putem docilnosti preko koje individua može da prihvati kulturno transmitovana ponašanja. U pitanju je tendencija prihvatanja društvenog uticaja koja je takođe produkt prirodne selekcije (Boyd and Richerson 1985).” (str. U tržišnoj razmeni sentimenti nisu bitan faktor kao u svakodnevnim recipročnim razmenama. On je konzistentan sa neodarvinističkom teorijom koja kao jedinicu analize uzima gen. tj. Za razmene je karakteristična logika “nedeterminisanih situacija” (Schelling 1956) i zato je potrebno ispitati Među najznačajnijim klasičnim sociolozima koji su pisali o ovoj problematici je Zimel. Guldnerov (Gouldner 1960) rad je najbliži pomenutim radovima biološke orijentacije. jer čitava stabilnost društvenog sistema zavisi od zajedničke razmene gratifikacija. bez prethodne i nezavisne evaluacije njegovog doprinosa ličnoj adaptivnoj vrednosti. Njihov apstraktan oblik je “milo za drago” i “drago za drago. tj. osnovano kada god nekoliko individua uđe u recipročne odnose. Ova norma se najverovatnije nalazi u svim vrednosnim sistemima (vidi i Brown 1991). biolozi nisu jedini koji su produbili znanje o altruizmu i reciprocitetu. koja može da bude eksplicitna i tacitna.” (Simmel 1895: 54) Ili: “Ja vidim društvo gde god broj ljudskih bića stupi u recipročne odnose i formira tranzitnu ili trajnu zajednicu.

između radnika u organizaciji čini mreže zatvorenog sistema i one se najčešće izučavaju. Preko interakcije otvara se pristup i drugim ličnim i pozicionim resursima. akterima) u socijalnoj mreži. itd. ili veza između njih (vidi Wellman 1983). poput zanimanja. osim ako i ti ljudi nisu međusobno povezani.razne taktike koje se u njima mogu primeniti. itd. već akterima moraju biti dostupne informacije o povezanostima između njih. sociocentrične i mreže otvorenog sistema (Wellman 1983). Socijalne mreže. Sociocentrične mreže su mreže “u kutiji. Ovo je izuzetno pojednostavljena slika socijalnih mreža. “stoje u istoj sobi. poput blefiranja i obmane (vidi i Cosmides and Tooby 1992). često nije i jedini. Najjednostavnije rečeno. političkih opredeljenja. Veoma je bitna i stavka protoka (npr. kao i mrežna udaljenost između čvorova koja se izražava preko broja koraka. Čvorovi mogu da budu ljudi. jer različiti interesi povezuju čvorove u raznim delovima mreže (Lin 2001). Međutim. Teorija socijalnih mreža naizgled deluje kao da samo eksplicira ono čime se sociologija odavno bavi. onaj koji je inicijalni razlog za stupanje u interakciju. srodnika. pravila i alociranja autoriteta pripadnika. ili lanac uticajnih ljudi koji donose određene odluke. informacija) između objekata.” To je mreža elite SAD. Da bi bile mreže. Karakter tog odnosa meri se pozitivnom ili negativnom valencom. Najjednostavnija mreža sadrži dva objekta i jedan odnos koji ih povezuje. a to je društvena struktura. tj. a odnos (veza) koja ih povezuje je npr. Egocentrične su one koje su povezane sa jednim čvorom (individuom). Zato se kaže da ih karakteriše fluidnost.” itd.” Povezanost između dece u učionici. Dva objekta mogu međusobno da se ne dopadaju jedan drugom. vrlo lako je moguće stvoriti/konstruisati socijalnu mrežu radi zadovoljenja raznih interesa. Na najopštijem nivou korisno je razlikovati tri vrste mreža: egocentrične. Fokusni resurs. To su mreže koje je najteže izučavati. ali ne mora da priznaje i njihovu kvalitativnu različitost. ove veze ne smeju da budu samo spiskovi ljudi ili organizacija. Рesursi ukorenjeni u ovim čvorovima postaju socijalni kapital ega. ali je dovoljna kako bi se istakla suština za dalju analizu.” U mrežama odnos može da bude (a)simetričan ili nedirekcionalan.” “sve kompanije koje sarađuju sa XY firmom. bogatstva. Bitna osobenost socijalnih mreža u svakodnevnom životu jeste njihov slab (ili nikakav) formalni karakter po pitanju delineacije pozicija. mapu) odnosa između objekata i čvorova. Ipak. Mreže otvorenog sistema su one u kojima granice nisu jasne. homofilne/heterofilne i instrumentalne/ekspresivne interakcije Teorija socijalnih mreža veoma je korisna zbog heurističke plodnosti pri analizama koje se kreću od malih grupa do globalnih sistema.” Ali ta mreža nije socijalna mreža. Kada je individua u čvoru mreže ona direktno ili indirektno obezbeđuje potencijalni pristup drugim čvorovima (tj. mreža i resursa partnera. prijatelja. jer one nisu “u kutiji. Socijalni kapital reflektuje više od pukih ličnih resursa ovih čvorova u mreži. ovakav pristup umanjuje značaj pitanja zbog čega . ili čvorova. Ovaj naizgled nužno holistički pristup uglavnom priznaje emergentna svojstva kompleksnijih nivoa društvene strukture. npr. ili je njihovo dopadanje obostrano. Za osobu koja ima veliki broj dobrih prijatelja na koje može da računa može se reći da ima veliku “mrežu. “moji dobri prijatelji. mreža je skup odnosa koji formalno sadrži skup objekata (koji se nazivaju čvorovima) i deskripciju (tj. ili veze između korporacija.

Strukturalne teorije (što ne znači da teorije mreža obrađuju samo statički momenat strukture. moraju da razmatraju i pojam pozicije (vidi Borgatti and Everett 1992 za analizu dva različita shvatanja pozicije i implikacije koje iz toga proizilaze). a naglašava strukturalne okolnosti i ograničenja delovanja. Na prvi pogled čini se kako je poziciona centralnost jedan od bitnih izvora moći. Osnovna ideja koja je suština pojma pozicije je strukturalna sličnost. izuzetno je bitan i pojam centralnosti u mreži (Freeman 1978. U poslednje vreme javljaju se studije koje ovu pretpostavku dovode u pitanje (npr.” Moguće je stvoriti sintezu ova dva stanovišta. želimo da znamo koji to ljudi imaju mnogo veza i da li su i oni sami uticajni. U pitanju su dva pristupa problemu. Friman (Freeman 1978) govori o tri vrste centralnosti: centralnosti stepena. intuitivna plauzibilnost ove hipoteze ne čini je u potpunosti tačnom (vidi Freeman et al. Pretpostavlja se da je osoba sa više kontakata verovatno uticajnija od one sa manje.ljudi deluju onako kako deluju. želimo da znamo koliko ljudi poznaje. 1998). Zaključak koji se donekle kosi sa pukim intuitivnim razumevanjem je da centralnost utiče na razumevanje akterove moći. poput teorije o socijalnim mrežama. Centralnost stepena definiše se preko broja altera sa kojima je ego direktno povezan. 1979). da li je akter u stanju da utiče na njih (empirijska istraživanja koja potkrepljuju ove tvrdnje nalaze se u Freeman et al. Za aktere koji su na isti način povezani sa ostatkom mreže kaže se da su ekvivalentni i da okupiraju istu poziciju. Međutim. Borgatti and Everett 1999. Uticaj predstavlja sposobnost da se dođe do “prave osobe” preko određenih kanala (Pool and Kochen 1978).” i onaj koji govori o “mreži-kao-resursu. moraju se uzeti u obzir i podgrupe. 2000). centralnosti “bivanja između” i centralnosti bliskosti. Za populaciju želimo da znamo distribuciju zapremina poznanstava. kakva je struktura mreže. Mera u kojoj ona utiče na moć ima veze sa strukturom mreže. 1979). Mizruchi and Potts 1998). želimo da znamo kako su stratifikovane te linije kontakata. Centralnost bliskosti definiše se kao mera u kojoj akter može da dođe do velikog broja aktera preko malog broja koraka. Ako resurse definišemo kao vrednovanu robu u društvu čije posedovanje održava ili promoviše sopstveni interes osobe. 1979. Friman je među prvima obradio pojam centralnosti i vrlo je lako uočljivo da postoji veza između strukturalne centralnosti i uticaja na odvijanje grupnih procesa. U teoriji je najčešće bilo polemika oko pozicije resursa – da li se oni nalaze u kontaktima koje ima individua. socijalni resursi su ukorenjeni u socijalnoj mreži individue i pristup njima moguć je preko direktnih ili indirektnih . Na taj način se dobija svet koji je popunjen asimetričnim vezama koje se nalaze u hijerarhijskim strukturama (vidi Wellman 1983 za razne metodologije i različite pristupe preko koijh je moguće izučavati socijalne mreže). prosek i razliku između ekstrema. ili korespondentnost. onaj koji govori o “kontaktukao-resursu. Socijalni resursi imaju određenu ulogu i u procesu sticanja statusa. 1979 i Mizruchi and Potts 1998). ili u samoj mreži (Lai et al. Ako analiziramo individuu. tj. što predstavlja zapreminu poznanstava. Takođe. Freeman et al. gde su primeri bogatstvo. ali ne uvek na isti način. status i moć. Nisu svi tipovi centralnosti u korelaciji sa statusom i uticajem (Freeman et al. Centralnost je svakako povezana i sa pitanjem uticaja. Poulin et al. Centralnost “bivanja između” definiše se kao mera u kojoj alteri moraju da prođu kroz fokalnog aktera kako bi komunicirali sa drugim akterima. I konačno. Pored pozicije. Takođe. tj. vidi Snijders 2001).

iako ni one ne spadaju automatski u mostove. Izbori interakcija često uključuju troškove koje evaluacije ne uključuju. jer preko principa homofilije i tranzitivnosti jaka veza može da bude most samo ako nijedna osoba u vezi nema drugih jakih veza. Druga podela je na instrumentalne i socijabilne izbore (Blau 1962).” Most između dva čvora može da igra veoma značajnu ulogu u procesima difuzije. između sentimenta i interakcije (Homans 1961/1974). Važna razlika je u tome što interakcija zavisi od reakcija drugih (odabranih) ljudi. odluka o asocijaciji je bilateralna. socijabilni izbor. a druga socijalna interakcija. Blau (Blau 1962) izbore koje ljudi čine prema drugim ljudima deli po dve osnovne dimenzije. ili kako bi se izvršio određeni zadatak. Linija u mreži koja omogućava jedini put između dva čvora zove se “most. onda interpersonalni odnosi sadrže u sebi donošenje odluka i odabire među alternativama. Pristup i upotreba socijalnih resursa je pod uticajem dva faktora: inicijalnog statusa individue (tzv.). Prva je socijalna evaluacija. s druge strane. Ako sa nekima više voli da priča nego sa drugima. Međutim. što nije slučaj sa evaluacijama. (2) Instrumentalna interakcija se ogleda u potražnji kooperacije sa osobom kako bi se došlo do njene usluge. Ako društvenu strukturu sačinjavaju odnosi između individua koje igraju svoje društvene uloge. One nude mogućnosti za uspostavljanje veza sa onima koji imaju bolje socijalne resurse. ponašanje i reakcije utiču na donošenje evaluacija. kroz princip “homofilije” i preko “slabih veza” i “strukturalnih rupa. “propozicija o snazi pozicije”) i snage odnosa između ega i altera (tzv. socijalne resurse ne poseduje sama individua. ali ishod evaluacije je unilateralan proces. Karakteristike. (1) Instrumentalne evaluacije su pod uticajem ocene ljudi i njihovih sposobnosti. gde se sve osobe poznaju. S druge strane. Instrumentalni izbor je onaj kojim donosimo sud o nečijoj profesionalnoj kompetenciji i kada želimo sa tom osobom (zbog toga) da sarađujemo. dok su socijabilni izbori motivisani gratifikacijama koje se očekuju iz samog procesa asocijacije. Ova distinkcija je slična onoj Homansovoj. Ako osoba više poštuje određene poznanike ili prijatelje od nekih drugih ona izražava evaluativne izbore. (3) Socijabilne evaluacije se manifestuju u dopadanju i osećanjima privlačnosti. jer zavisi od odluka obe. Uticaj je moguć samo preko bihejvioralnih manifestacija. . Isto je i sa pozivanjem određene osobe na neku proslavu radi druženja. “propozicija o snazi veze”) (Lin 2001). Zato su to resursi drugog reda koji pripadaju alterima u egovoj socijalnoj mreži. Instrumentalni izbori su orijentisani ka ciljevima koji nisu instrinsični interpersonalnom odnosu. ili više strana. ono što je važno je da su svi mostovi slabe veze. Treba samo napomenuti da logika tranzitivnosti važi samo u malim grupama. Prema Granoveterovoj (Granovetter 1973) terminologiji jake veze nisu mostovi. Ove dve dihotomije definišu četiri tipa interpersonalnog izbora. na koji druga strana ne može aktivno da utiče. Zaljubljivanje je. razlika je između posla i igre. jer je on jedini put preko kojeg teku uticaj ili razne informacije. Slabe veze ne pate od ovih ograničenja. to je samo manifestacija izbora interakcije. Bolje inicijalne pozicije pospešuju verovatnoću da se dođe do boljih socijalnih resursa.veza. Dakle.” Sve individue u mreži potencijalno mogu da imaju mnogo kontakata. (4) Socijabilna interakcija tiče se održavanja neformalnog odnosa i druženja sa individuom (ibid. Iako podležu određenim strukturalnim ograničenjima interpersonalne odnose pretežno karakteriše izbor. Grubo gledano.

Ako pretpostavimo da socioekonomske karakteristike i životni stilovi reflektuju resurse ukorenjene u individuama i njihovim hijerarhijskim pozicijama i mrežnim lokacijama. Dva čvora mogu da imaju iste/slične atribute jer deluju u istoj oblasti. segregacija nastaje kada dođe do organizovanja u klike sa relativno malo intergrupne komunikacije. Pretpostavka je da motiv za održanjem vrednovanih resursa promoviše ekspresivne akcije. na primer. održavanje resursa je primarno u odnosu na sticanje (Lin 2001). McPherson et al. Moguće je razlikovati dve vrste uzroka homofilije. . Individue i grupe stiču i održavaju vrednovane resurse u socijalnim interakcijama. Homofilija je stanje kada kod učesnika interakcije postoje jedan ili više zajedničkih socijalnih atributa. ekonomske i političke dimenzije vrednovanih resursa. S druge strane. Iz perspektive resursa ovo znači da se interakcije javljaju među akterima sličnih društvenih pozicija u hijerarhiji. a reputacija individualna. kako bi napravio karakterizaciju strukturalnih pozicija i individua. jer diferencira potencijalne izbore. 6 U kontekstu sklapanja bračnih veza (Burgess and Wallin 1943) govore o homogamiji socijalnih karakteristika. Hipoteza o homofiliji jasnija je na individualnom nivou. 2001). (2) mogućnost (tj. a motiv za sticanjem instrumentalne. a nešto komplikovanija ako analiziramo kolektive. ili donekle različite društvene pozicije (vidi Berscheid and Walster 1969. Na osnovu ove distinkcije mogu se razmatrati instrumentalne i ekspresivne akcije. Socijalni kapital sadrži (1) strukturu (tj. Za većinu kolektiva visoko vrednovani resursi povezuju se sa ekonomskim. dostupnost kroz socijalne mreže) i (3) akciju (tj. Ekspresivna akcija počiva na sentimentima i podršci altera i zato se smatra primarnom. Tako. autoritet je poziciona karakteristika političke dimenzije. Tako Lin pravi razliku između socijalne. Ljudska akcija je motivisana održavanjem i sticanjem vrednovanih resursa. a bogatstvo individualna. 2001).Preko izbora i klasifikacija u interpersonalnim odnosima javljaju se diferencirajući i/ili segregirajući efekti. Bilo koja egzistirajuća društvena struktura reflektuje kompleksnost koja uključuje brojne hijerarhijske strukture nad mnogim različitim vrstama vrednovanih resursa. Ona potiče od proučavanja obrazaca prijateljstva i asocijacija i predstavlja važnu ekstenziju hipoteze o sentimentu i interakciji (Homans 1950/1992). socijalnim i političkim dimenzijama i mogu da karakterišu strukturalne pozicije i/ili individualne aktere. ali isto tako. Potpunija analiza ove dve vrste akcija mora da sadrži i razlikovanje između homofilnih i heterofilnih interakcija. ali isto tako cilj akcija može da bude zaštita i promocija već postojećih resursa. jer sličnost društvenih pozicija/lokacija verovatno karakteriše sličnost tipova i količina resursa. Učesnike interakcije sa zajedničkim ili sličnim atributima mogu da zbliže zajedničke norme. dok je moć individualna. Tako je status (ili prestiž) poziciona karakteristika socijalne dimenzije. Klasa je poziciona karakteristika ekonomske dimenzije. Mobilizacija i upotreba resursa može da ima za cilj sticanje dodatnih resursa. obrazovanje može da ima diferencirajući efekat na konsultaciju oko nekog problema. Drugi uzrok je strukturalna lokacija aktera. ili u mreži čiji su deo (McPherson et al. Istraživanja su pokazala da se interakcije najčešće javljaju među individualnim akterima koji zauzimaju slične. međutim. I konačno. zajednički atributi i frekventni kontakti mogu da dovedu do zajedničkih normi. njegovu upotrebu). kao što je slučaj sa društvenom klasom. onda homofilični princip interakcije implicira pozitivan odnos između individua sa sličnim resursima i količinom njihove interakcije. ali i obrnuto. 6 Za parove se može reći da su homofilni ako se njihove karakteristike poklapaju u proporciji koja je veća od očekivane u populaciji u kojoj se nalaze. njegovu ukorenjenost).

U pitanju je relacioni pojam. jer su akteri svesni nejednakosti. Kada o zoni prvog reda govorimo preko individua koje je sačinjavaju može da se koristi termin “interpersonalno okruženje. što je uobičajeno u teoriji grafova. kako ova analiza ne bi postala holistička. Međutim. s obzirom da one postoje i da su veoma značajne.” to je neodređena kvalifikacija. ali za ovu priliku zadovoljavajućom) (str. ali ukazuju na to da je u izvesnim sociološkim analizama veoma korisno vršiti analize na grupnom i strukturalnom nivou. čak i ako nam se čini da su udaljeni.” a nikako malim. Intuitivno posmatrano svet nam se čini izuzetno “velikim. što analizu čini nepotpunom. Heterofilne ne promovišu zajedničke sentimente. Рegija čvorova koji su direktno povezani sa fokalnim čvorom zove se zona prvog reda. neophodno je ukazati i na njene (mikro)individualne elemente. Travers and Milgram 1969). Međutim. potrebno ih je objasniti. itd. Milgramovi zaključci o šest stepena razdvojenosti ne mogu se uzeti kao apsolutno tačni i univerzalno validni. Ona se odnosi na pretpostavku da individue žele da stupaju u interakcije sa onima koji imaju bolji socijalni status.” “snaga slabih veza” i “strukturalne rupe” “Problem malog sveta” potiče od Stenlija Milgrama (Milgram 1967. Broj individua u interpersonalnom okruženju varira od 300 do 5000 osoba. Uticaj zona na . tako da moraju da ocenjuju spremnost drugog da se uključi u eventualnu razmenu. Lin na osnovu ovih distinkcija pravi tabelu inicijalnih predikcija napora i povrata u svrhovitim interakcijama (bez uzimanja u obzir strukturalnih ograničenja. zahtevaju veći napor. Watts 1999). Kada se kaže da je svet “mali. gde bi jedinica analize postala reificirana mreža.Homofilne interakcije su prevalentne jer u sebi inkorporiraju sentimente.” ili susedstvo. jer sam po sebi termin “mali” ne znači ništa određeno. iako se u ovom kontekstu misli na to da je gotovo svaki element mreže nekako “blizu” skoro svakom drugom elementu. interakciju i sličnost resursa u recipročnim odnosima aktera. ili nekakav grupni entitet. Jedno od objašnjenja motiva za stupanje u heterofilne interakcije poziva se na hipotezu prestiža (Lin 2001). Implicitna pretpostavka ovakvih interakcija je da će se povećati prestiž slabije kotiranog aktera. jer su brojevi kada govorimo o svetu oko nas izuzetno veliki (vidi i Pool and Kochen 1978. Рeciprocitet je u heterofilnim interakcijama daleko teži za postići i zato se one ređe javljaju. 48): RESURSI PARTNERA U INTERAKCIJI Sličnost (homofilija) Različitost (heterofilija) Mali napor/visoki Veliki napor/mali povrat povrat Mali napor/mali povrat Veliki napor/veliki povrat Motivacija za akciju Održavanje resursa (ekspresivnost) Sticanje resursa (instrumentalnost) Problem “malog sveta. u zavisnosti od toga kako se meri i od tipa društva u kojem je fokalna osoba smeštena (Pool and Kochen 1978). čvorovi koji se nalaze na dva koraka od fokalnog čvora zovu se zona drugog reda.

s tim što u njima nije dovoljno pažnje posvećivano translaciji. to je veća proporcija individua u određenom skupu sa kojima će obe osobe biti povezane. što ograničava njihovu primenu na male. Stepen preklapanja mreža prijateljstva dve individue varira direktno sa snagom njihove međusobne veze. U tim društvima mogu da postoje i ozbiljne barijere među klasama i etničkim linijama. U usmerenim mrežama mogu da postoje četiri moguća odnosa: nikakav odnos (tj. tako da se u istraživanjima broj efektivno konsekvencijalnih zona računa najdalje do četvrte. U seoskim društvima gde “svako svakog poznaje” broj koraka od jedne do druge osobe je minimalan. tako da zona prvog reda uglavnom nije veća od 500. Takođe. Međutim. Najjednostavnija situacija u mrežama je dijadna. intimnosti (međusobnog poveravanja) i recipročnih usluga koje karakterišu vezu. B prema A. odnosno . Slabe veze pospešuju tok informacija u inače udaljenim delovima mreže. 1983). jer jake veze čine gustu mrežu. mogućnost mobilnosti i organizaciju zajednice. Ipak. Naglašavanje slabih veza omogućava diskusiju između grupa i analizu segmenata društvene strukture koji se ne mogu definisati samo preko malih grupa. slabe veze potpomažu integraciju društvenih sistema.” (str. Ovaj četvrti odnos je recipročni odnos. Preteče ovakvih analiza nalaze se u izvesnim sociometrijskim modelima. o čemu je pisao Zimel (Simmel 1908b/1950). A je u odnosu prema B. Što je snažnija veza između dve osobe. S druge strane. o kojem je bilo reči.individualni čvor eksponencijalno opada. funkcija premošćavanja može da služi lokalno. Baveći se problematikom translacije mikroobrazaca u makroobrasce Granoveter to čini preko analize procesa u interpersonalnim mrežama. precizno definisane grupe. Granoveter istražuje uticaj ovog principa na difuziju uticaja i informacija. sa veoma malim difuzionim potencijalom. jer u mnogim dijadama ne učestvuju jednake individue. onda će nastati sile ka tom stanju. a slabe manje gustu. tj. U velikim mrežama u praksi se veoma retko događa da određena veza obezbeđuje jedini put između dve tačke. Naglasak je na kohezivnoj moći slabih veza. I konačno. Analiza reciprociteta u stvarnom životu mora da obuhvati i stepen moći. prave mreže nastaju dodavanjem trećeg člana dijadi. odnos bez povezanosti). asimetriju u odnosu. “Ako ne postoji balansirano stanje. ili postoji težnja da se on uspostavi.). U savremenim urbanim društvima profesionalci i ljudi iz srednje klase imaju veću zonu prvog reda od “plavih okovratnika” i ljudi iz nižih klasa. ili postoji. Individue bez slabih veza biće lišene informacija iz udaljenih delova društvenog sistema i biće ograničene na bliske prijatelje. emocionalnog intenziteta. takva društva su relativno mala i ograničena. i A i B su u međusobnom odnosu. Рeciprocitet ne podrazumeva jednakost. i svaka od njih je donekle nezavisna od druge. do mnogo više ljudi individua može da dođe preko slabih veza. Društveni sistem bez slabih veza vrlo verovatno je i fragmentiran i inkoherentan. što ograničava broj osoba do kojih se može direktno doći. Granoveter polazi od sledeće pretpostavke. Preko mreža mikrointerakcija dolazi do makroobrazaca koji onda povratno utiču na mikrointerakcije.” (Granovetter 1973: 1361) Veze mogu da budu pozitivne/negativne i simetrične/asimetrične. “[S]naga veze je (verovatno linearna) kombinacija količine vremena. 107-108) Svaki debalans stvara tenzije. Veliki broj modela mreža bavi(o) se jakim vezama. Iz teorije balansa (Heider 1946) poznato je da u interpersonalnim odnosima balans. Problematiku snage slabih veza obradio je Granoveter (Granovetter 1973. što stvara veće distance između osoba iz različitih klasa ili etničkih grupa (ibid. Jedan važan izuzetak bio je pomenuti Milgramov (Milgram 1967) pokušaj.

Ona predstavlja most između dve guste mreže bliskih prijatelja. Individue koje imaju malo slabih veza često bivaju uskraćene za informacije koje dolaze iz udaljenijih delova društvenog sistema i “osuđeni” su na svoje bliske prijatelje. npr. Prema Granoveterovoj teoriji ove mreže ne bi ni bile povezane da nema slabih veza (Granovetter 1983). Berscheid and Walster 1969). da će njihovi međusobni sentimenti prijateljstva biti jači. Zato je sasvim plauzibilno pretpostaviti da će sve tri pomenute osobe biti slične (o čemu govore principi homofilije i tranzitivnosti). U evoluciji društvenih sistema verovatno najvažniji izvor slabih veza bila je podela rada. Pored rezultata iz sociologije. etničkih) može da bude veoma težak usled međusobne izolovanosti i nepovezanosti. na veoma ograničen broj informacija koji dolazi od ograničenog broja individua (odnosno bliskih prijatelja) (ibid. ovu potvrdu donosi i psihologija (Heider 1958). dok je skup koji se sastoji od iste individue i njenih bliskih prijatelja gusta mreža (ona u kojoj su mnoge moguće linije prisutne). Nove ideje se šire izuzetno sporo. Ako jedna osoba ima jake veze sa dve osobe. odnosno njihovu inkorporaciju u toj grupi. Makroskopske posledice nedostatka slabih veza su da je takav sistem inkoherentan i fragmentiran. na polju mode. dok slučaj da između povezanosti jedne osobe preko dve jake veze sa druge dve osobe. Slaba veza između ega i njegovih poznanika postaje nešto više od trivijalnog poznanstva. 1363). O ovome govore i razna empirijska istraživanja (vidi npr. veoma je verovatno da će i te dve osobe na osnovu jake veze sa prvom individuom doći u interakciju. u kojima svi poznaju samo mali deo ličnosti drugih . ali onu koja se razlikuje od mreže ega. što predstavlja gusti deo društvene strukture. Homans (Homans 1950/1992) je tvrdio da što češće osobe stupaju u međusobne interakcije. Isto važi i za protok novih ideja. difuzije novih ideja. jer su specijalizacija i međuzavisnost rezultirale u raznim specijalizovanim odnosima među ulogama. jake veze uključuju veću vremensku posvećenost (izuzimaju se formalni kontakti na radnom mestu. Slab protok novih ideja može da se odrazi i na lošu poziciju na tržištu rada (gde i kada se otvara novo radno mesto). U odnosima slabih veza kongruentnost je manje bitna sa psihološke strane. Svi ti poznanici (verovatno) imaju svoje bliske prijatelje. Ona je u praksi gotovo nemoguća. od Granovetera (Granovetter 1973) i Homansa (Homans 1950/1992). Ovo preklapanje u krugovima prijatelja je najmanje kada je veza odsutna. što opet sačinjava gustu mrežu. itd. Burt 2004). Po definiciji. Skup ljudi koji sačinjavaju individua i njeni poznanici jeste mreža male gustine (ona u kojoj su mnoge moguće relacione linije odsutne). a srednje kada je slaba. to su one međusobno sličnije po raznim pitanjima. najveće kada je jaka. a međusobni život nekih podgrupa (npr. naučna istraživanja i diseminacija novih ideja su otežani. naziva “zabranjenom trijadom” (str. Što jača veza povezuje dve individue. obe osobe će imati želju da njihova osećanja budu kongruentna sa osećanjima prijatelja.. Ego ima svoje bliske prijatelje od kojih je većina takođe u bliskom kontaktu. Manje je verovatno da će naši poznanici (slabe veze) biti u međusobnim socijalnim kontaktima nego naši prijatelji (jake veze). ili klike. Nakon zaista brojnih slaganja raznih istraživanja i teorijskih postavki Granoveter (Granovetter 1973) zaključuje da je pomenuta trijada jakih veza vrlo verovatna. Ako između dve osobe postoji jaka veza. Pored toga ego ima i svoje poznanike od kojih se mnogi međusobno ne poznaju. Hajder je proponent teorije kognitivnog balansa. tj. ili slični tipovi čestih formalnih interakcija koje ne podrazumevaju razmenu ličnih i intimnih sadržaja). Bez slabih veza bilo koja informacija teško može da se proširi van guste mreže. gde te dve osobe nemaju nikakav kontakt.povezane preko slabe ili jake veze.

” “Dobra ideja” može da se razume kao ona koju ljudi u određenom vremenu i prostoru hvale i ocenjuju kao vrednu. a ne intergrupno. Ideje nailaze iz raznih izvora i sa raznih strana. nego ljudi koji su ograničeni na jednu grupu. dok je stranac više strukturalno i kontekstualno obeležje. ali generisanje ideja uključuje individue koje prenose znanje kroz grupe. ali ima slobodu i da ode. 355): (1) Najjednostavnije posredovanje je ono koje čini da ljudi sa obe strane strukturalne rupe uvide interese i poteškoće druge grupe. (4) Sinteza je četvrti nivo posredovanja. (3) Treći nivo posredovanja je povlačenje analogija između grupa koje su međusobno irelevantne. naročito za individue koje su dugo vremena provele unutar jedne grupe. Interesantno bi bilo ukazati na paralelu između Zimelovog socijalnog karaktera “stranca” i slabe veze kod Granovetera. Iz ove činjenice sledi da su ljudi koji su povezani sa različitim grupama familijarni sa više alternativnih “načina” mišljenja i ponašanja. Slabe veze obezbeđuju pristup informacijama i resursima izvan obima društvenog kruga ega. Pitanje je da li postoje elementi verovanja ili praksi u jednoj grupi koja mogu da imaju vrednost u drugoj. Stranac je osoba koja “dođe danas i ostane sutra. On u grupu unosi kvalitete koji ne mogu da se predvide na osnovu analize same grupe. što je mehanizam preko kojeg posredovanje postaje oblik socijalnog kapitala. Paralela sa slabom vezom može se tražiti u istovremenoj udaljenosti i bliskosti stranca u socijalnim interakcijama i njegovoj objektivnosti koju Zimel naziva slobodom. Zbog toga se ni one ne smeju zanemariti u analizi. kod Parka marginalni čovek može da postane tip ličnosti. Ljudi koji mogu da komuniciraju ova pitanja među grupama jesu važni. Nove ideje često nastaju iz selekcije i sinteze preko strukturalnih rupa između grupa. Bart (Burt 2004) je preko “strukturalnih rupa” govorio o sličnim problemima kao i Granoveter. Ti ljudi obično tragaju za razlikama između sebe i drugih da bi opravdali svoju tvrdnju “naša situacija je drugačija.” (Simmel 1908a/1950: 402) U pitanju je potencijalni lutalica koji može da ostane. Posredovanje putem strukturalnih rupa između grupa omogućava sagledavanje opcija koje inače nisu vidljive. Ljudi koji su upoznati sa aktivnostima u dve grupe sposobniji su da vide kako verovanje ili praksa u jednoj grupi može da stvori vrednost u drugoj i da znaju kako da transliraju verovanje ili praksu u jezik koji je poznat u ciljnoj grupi.” kako bi se osećali lagodnije prilikom ignorisanja verovanja i ponašanja koja su drugačija. Рazlike se uvek mogu naći ukoliko se to želi. jer mu nepristrasnost u grupnim odnosima daje moć “ptičije perspektive. Ljudi koji su upoznati sa aktivnostima u dve grupe verovatnije će videti nova verovanja ili ponašanja koja kombinuju elemente iz obe grupe.ljudi (Simmel 1908c/1950). Međutim. U skladu sa principom homofilije i tranzitivnosti poznato je da su mišljenja i ponašanja homogenija intragrupno. jer iz nerazumevanja ograničenja od strane ljudi iz drugih grupa nastaje mnogo konflikata i konfuzije u raznim organizacijama.” Još jedan socijalni karakter koji je bio inspirisan Zimelovim strancem jeste Parkov (Park 1928) pojam “marginalnog čoveka. Ovaj korak je komplikovan. Posredovanje je socijalni kapital i zato bi trebalo da postoje . Možemo razlikovati četiri nivoa posredovanja (str.” Međutim. Ljudi koji uviđaju da način na koji druga grupa misli ili se ponaša može da ima implikacija na sopstvenu grupu imaju prednost u odnosu na one koji to ne uviđaju. (2) Prenošenje najbolje prakse je viši nivo posredovanja. Ljudi koji stoje blizu rupa u društvenoj strukturi pod većim su “rizikom” da imaju dobre ideje. jake veze su uglavnom lakše dostupne i više su motivisane da pomognu. Neke od ovih ideja su “dobre. što im pruža više opcija iz kojih mogu da biraju i kombinuju.

i proučava konsekvence tih izbora. Čovek je tako biće koje se rukovodi relativno stabilnim sistemom preferencija i koje poseduje kognitivni kapacitet da (relativno dobro) proračuna isplativost raznih dostupnih alternativnih društvenih akcija i izbora.” (str. Jedna od njih je da se socijalni akteri u kompleksnom socijalnom svetu u velikoj meri oslanjaju na tacitne pretpostavke i neupitnu rutinu svakodnevnog života. već njena vrednost. u transakciji kroz koju ideja stiže do publike. već ona koja je deo “import-eksport” biznisa. Dosadašnji veoma ubedljivi dokazi o ograničenom kognitivnom kapacitetu ljudi nose sa sobom razne implikacije (vidi npr. ipak jeste dovoljno za opstanak. ili isti ljudi. Debata o uticaju okruženja ili nasleđa ostavlja se po strani. Ideja nije manje vredna ako je na drugom mestu. ili u drugo vreme ne poštuju neki drugi. Ljudi sa vezama preko strukturalnih rupa imaju pristup raznim. što deluje kao da su u pitanju nadareni ljudi.: 389) Vrednost se akumulira kako se ideja kreće kroz društvenu strukturu. u stanjima nesavršenih . 394) Ekologija racionalnosti i emocionalnosti u svakodnevnom životu Tradicionalna ekonomska i socijalna teorija čoveka posmatraju pretežno kao racionalnog aktera. onda ponovo otkrivena u još nekim drugim – i svako otkriće nije ništa manje iskustvo kreativnosti za ljude koji se susreću sa dobrom idejom. one su kontekst za akciju. . Sociologija proučava izbore (tj. Mnoge odluke ljudi donose u situacijama neizvesnosti. Ali to nije kreativnost koja je posledica genijalnosti. često kontradiktornim informacijama i interpretacijama. Glavno pitanje nije više izvor ideje. Ova slika čoveka nije ni realna. donošenje izbora) u društvenim odnosima tako što istražuje motive za preduzimanje određenih akcija. Obično se misli da je ideja vredna ukoliko je stvorena nezavisno i nakon detaljnih razmatranja ili razmišljanja. jer svaka transmisija od jedne grupe do druge ima potencijal da doda vrednost. koliko vrednost proizvedenih ideja. niti u samoj ideji kao takvoj. jer “[m]preže ne deluju.” (ibid. Tversky and Kahneman 1974 i Škorić 2006 za primere o predrasudama i stereotipima). na način koji nastavlja segregaciju između svetova. bez obzira na izvor. Lin 2001). što im daje prednost pri uviđanju i razvijanju dobrih ideja. “[K]reativnost je proces difuzije ponovljenog otkrića u kojem se dobra ideja prenosi preko strukturalnih rupa da bi bila otkrivena od strane jednog skupa ljudi.dokazi da je posredovanje povezano sa dobrim idejama. ispituje koji izbori su dostupni u odnosima (bili oni stvarni ili samo percipirani).” (Burt 2004: 354) Bart ne razmatra toliko produkciju ideja. Izbori ponašanja se nalaze u kontekstu strukturalnih mogućnosti i ograničenja i odvijaju se na mikro-makro kontinuumu društvenog života. i obrnuto. skrenuli smo pažnju na opasnost koja preti od reifikacije struktura. koje iako nije potpuno. ali se šire . Međutim. međutim. Svakodnevno ponašanje ljudi ne može da se uklopi u isključivo racionalističke modele ponašanja. Bart je u pravu kada kaže da dobre ideje nastaju “iz preklapanja socijalnih svetova. ideja je vredna u onolikoj meri u kojoj je zajednica voljna da joj oda priznanje kao takvoj. Socijalni kapital postoji tamo gde ljudi imaju prednost zbog svoje lokacije u društvenoj strukturi (Coleman 1990. ni naučno održiva (vidi npr. Portes 1998. . Vrednost posredovanja ideje počiva u situaciji. Рacionalnost podrazumeva znanje o relevantnim aspektima sveta koji nas okružuje. a ne u izvoru ideje. Ljudi koji su povezani sa grupama van svojih imaju veću šansu da dođu do vrednih ideja. Schuetz 1943). ponovo otkrivena u drugom.

ili “minimaks” (vidi i Kahneman 2003). Bez obzira na terminologiju u pitanju je komparacija akcija na osnovu očekivanih ishoda za aktera i postulira se odabir akcije od strane aktera koja će doneti najbolji mogući ishod (sa stanovišta dostupnih informacija akteru). Opcionalni problemi zaustavljanja imaju interesantne implikacije i za normativno i deskriptivno stanovište. Sve pomenute varijante optimizacije govore o “ograničenoj racionalnosti” Homo sapiens-a. Cilj deskriptivne analize je da okarakteriše ponašanje individua u opcionalnim problemima zaustavljanja (vidi ibid. a to je momenat optimizacije u ljudskom delovanju.) kao funkciju alternative koja je izabrana. Među uobičajenim ograničenjima koja nisu objekti racionalne kalkulacije su: (1) skup alternativa među kojima može da se vrši izbor. tj. određena ograničenja koja se moraju uzeti kao datosti u problemu optimizacije mogu da budu fiziološka i psihološka ograničenja samog organizma. Takođe. emocionalnih preferencija. vremena. Optimalna akcija je ona koja maksimizira razlike između dobitaka i troškova. Рacionalnim delovanjem akter optimizira. U mikrosociološkom razmatranju ljudske akcije takođe je veoma bitan (ali najčešće zapostavljen) problem i odnos racionalnosti i emocionalnosti. i (3) rangiranje preferencija među ishodima (Simon 1955: 100). Teorija racionalnog izbora sadrži jedan elemenat koji je razlikuje od gotovo svih pristupa u sociologiji (Coleman and Fararo 1992b: xi). Ona traga za najboljom ponudom.informacija i uz veliku pomoć kognitivnih procesa simplifikacije (Tversky and Kahneman 1974). Cilj normativne analize je da utvrdi optimalna pravila zaustavljanja.). Problemi sa kojima se ljudi svakodnevno suočavaju mogu da se predstave kao “zadaci opcionalnog zaustavljanja” (Rappaport and Tversky 1970). Ovaj problem takođe reflektuje mikro-makro problem. maksimalna brzina kretanja organizma ograničava skup njegovih bihejvioralnih alternativa. Ovo ne znači da “umrežavanje” često nije proračunato na osnovu . Individua mora da pronađe neko pravilo zaustavljanja koje maksimizira očekivani dobitak. na osnovu čega može da “optimizira” radi postizanja racionalne adaptacije. ograničenja kognitivnog kapaciteta takođe mogu da budu veoma bitna pri definisanju racionalnog izbora pod određenim okolnostima. Trošak može da bude izražen u vidu novca. Na primer. (2) odnosi koji determinišu ishod (zadovoljstvo. Na osnovu različitih pretpostavki o količini informacija koje organizam ima u odnosu na alternative i ishode optimizacija može da uključuje selekciju određenog maksimuma očekivane vrednosti. Slično tome. itd. Pored problema racionalnosti teorija o socijalnom kapitalu mora da uzme u obzir i osnovne pretpostavke o ljudskim emocionalnim preferencijama pri formiranju mreža i interpersonalnih odnosa. Postoje razni modeli racionalnog izbora koji su posledica određenih pretpostavki koje se posmatraju kao datosti ili ograničenja unutar kojih se odigrava racionalna adaptacija. postizanje cilja. ili nezadovoljstva. To se ponekad izražava preko maksimiziranja dobiti. a ponekad preko minimiziranja gubitka. jer pored ograničenja koja nameće društvena struktura ljudi se “umrežavaju” i na osnovu ličnih. Izbor određenih ograničenja i odbacivanje drugih za inkorporaciju u model racionalnog ponašanja uključuje implicitne pretpostavke o tome koje varijable “kontroliše” racionalni organizam. a završetak potrage se određuje na osnovu procene subjektivne verovatnoće za postizanjem bolje ponude naspram troška dodatne potrage. koji predstavlja dovoljno dobar izbor (što ne znači da je u pitanju definitivni model ljudskog ponašanja). Umesto modela racionalnog agensa daleko je adekvatniji model agensa koji primenjuje strategiju satisfajsinga (Simon 1955). i koje varijable se moraju uzeti kao fiksirane. pravila koja maksimiziraju očekivanu dobit.

a time i u sociologiji. Izard et al. “neracionalnih ponašanja. a ako se tome doda gore opisana tradicionalna slika racionalnog aktera. 1999). ali to ne podrazumeva delovanje grupne selekcije. jer nema nikakvih nagoveštaja da bi emocije mogle da se objasne preko funkcije očuvanja vrste. a time i na značaj za izučavanje socijalnog kapitala (prvi zbornik radova iz sociologije emocija je Kemper 1990 u kojem su naznačene osnovne teorijske orijentacije u sociologiji emocija. (3) prikladnosti situacijama koje ih izazivaju. ako već biramo svoje emocije. 1986. (2) ili se racionalnost može posmatrati kao da potiče od emocija. Problem je u tome što ove teorije ne mogu da objasne zbog čega. Emocija je interpersonalno prikladna u datoj situaciji ako se poklapa sa našim očekivanjem emocija u toj situaciji. kao što je to slučaj sa formiranjem određenih interesnih grupa. Na slične probleme nailaze i instrumentalno-svrhovite teorije emocija (Elster 1985. ali neophodno je ukazati na mogućnosti daljih istraživanja o ovom odnosu (vidi Heckathorn 1993). normi. (3) ili i racionalna akcija i emocije mogu da se inkorporiraju u jedan dubinski zajednički osnovni proces. neke emocije se mogu doživeti bez aktivnog pozivanja na njih. Emocije su verovatno jedna od najviše zapostavljenih pitanja u društvenim naukama. Međutim. Problem pretežno biološki orijentisanih teorija je što još uvek ne mogu definitivno da utvrde zbog čega bi emocije imale vrednost opstanka. i to je suština konstruktivističkih teorija emocija. Obično se smatra da su one naš iracionalni deo. vidi i Kemper 1981. Massey 2002). Integrisani model emocionalnosti i racionalnosti može da se konstruiše na tri načina: (1) ili emocije potiču od racionalne akcije. zašto bi iko ikada birao da bude tužan? Što se tiče prikladnosti. S druge strane. tj. ili ako sa datom emocijom nismo iznenađeni. Ova tvrdnja sigurno je tačna za neke situacije i neke emocije. (2) njihove instrumentalno-svrhovite efikasnosti. ona može da bude intrapersonalna i interpersonalna. Рelativni doprinos biologije i kulture varira kod određenih emocija. (4) i sposobnosti da uvećaju uživanje u životu. Ono što je od najvećeg značaja za problem socijalnog kapitala jeste uticaj emocija u svakodnevnom formiranju koalicija. Veliki broj emocija potiče od delovanja evolucije. o emocijama je moguće govoriti na četiri načina (Elster 1985: 376): (1) preko njihovih bioloških i socijalnih funkcija.razmatranja sopstvenih interesa i mogućnosti za njihovim zadovoljenjem. Hinton 1999. emocija. Netačne pretpostavke tradicionalne ekonomije o čoveku kao pretežno racionalnom akteru i klasično sociološko istraživanje običaja. Lutz and White 1986. Afektivno neutralna egzistencija bila bi apsolutno besmislena. Uopšteno gledano. jer bi vrlo lako moglo da se ispostavi da su one nusprodukti raznih organskih procesa koji pospešuju adaptivnu vrednost. Ovde se ne mogu obraditi sva ova stanovišta. Svaka ozbiljna teorija emocija mora u sebi da sadrži i biološku i sociološku dimenziju. 1989. tako da mnogi autori razlikuju primarne i izvedene emocije (Ekman 1992). o čemu je bilo reči preko evolucije recipročnog altruizma. U osnovnim obrisima samo želimo da ukažemo na njihov značaj u socijalnim interakcijama. onda je u potpunosti jasno zbog čega se emocijama ne pridaje veći značaj u sociološkim analizama (vidi npr.” moraju da se prevaziđu. Elster 1985. ne biramo da smo uvek srećni? Ili. ona je intrapersonalno prikladna ukoliko je konzistentna sa emocionalnom reakcijom koju osoba oseća u sličnoj vrsti . odnosno ljudski kapacitet za stupanje u interakcije uopšte. Lutz and White 1986). Po njima ljudi imaju emocije jer biraju da ih imaju. 1984. Problematika (sociologije) emocija je izuzetno kompleksna i nemoguća za kratki (a zadovoljavajući) pregled. a biraju ih jer preko njih mogu da postignu neke druge ciljeve.

“Emocionalna energija” je pojam koji označava kontinuum koji se kreće od velikog poverenja. entuzijazma. Uopšte nije bitno koje emocije su prisutne na početku interakcije. Što ima više zajedničkih sentimenata to je više verovatno da stupaju u interakcije i učestvuju u određenim aktivnostima. trajanje i red (npr. Sve okolnosti u svakodnevnom životu na ovaj način stvaraju ritualnu situaciju. Homans je smatra širom od pojma “komunikacija. ali ih ne biramo (Elster 1986). Homans je jedan od prvih sociologa koji je postulirao recipročne i pozitivne odnose između tri faktora: interakcije. poštovanje. Najvažniji je pozitivni odnos između sentimenta i interakcije. ali neke postavke su validne bez obzira na bihejvioristički inkliniranu psihologiju. Osnova interakcije je sentiment (afektivnost. Tako sama grupa postaje fokus pažnje.” Možemo proučavati frekventnost interakcije. Okarakterisana na ovaj način ona podrazumeva i verbalno i neverbalno opštenje. Dobro je poznato da je svoju psihologiju Homans bazirao najviše na Skinerovim premisama. Osnovni model rituala interakcije u sebi sadrži sledeće elemente (Collins 1990). pa sve do depresivnosti. Što više individue stupaju u interakcije to je više verovatno da dele određene sentimente i da učestvuju u zajedničkim akcijama. Ova teorija je bitna. Aktivnost je “nedeljiv atom ponašanja. u životu postoje i dugotrajne emocije koje ispunjavaju društveni život. sentimenta i aktivnosti. Četvrti način razmatranja emocija. jer mobilizacija socijalnog kapitala često ima oblik rituala interakcije. nedostatka inicijative i negativnih osećanja prema samom sebi. i obrnuto. i ona je element socijalnog ponašanja. simpatija. jasan je sam po sebi. preko njihove sposobnosti da uvećaju uživanje u životu. To znači da je interakcija zasnovana prvenstveno na zajedničkim emocijama. kao transindividualna stvarnost koja utiče na pripadnike spolja dok ispunjava njihovu svest iznutra. a ne iz određenih motiva. Sve ovo samo dodatno komplikuje analizu racionalnosti i emocija koja je izuzetno složena i zato ne čudi što su ovo zapostavljeni. “Ko je inicirao interakciju?”). (1) Grupu od najmanje dve osobe koje se nalaze licem u lice. Рacionalna verovanja su ona u koja se veruje iz određenih razloga. Visoka emocionalna energija je osećanje poverenja i entuzijazma za društvenu interakciju.situacija. dobrih osećanja prema samom sebi.” Dugotrajne emocije su one koje sačinjavaju emocionalnu energiju i koje ispunjavaju svakodnevni život. jer je potrebno mnogo truda i rada za produkciju osećaja “običnosti. (2) Fokus pažnje na istom objektu ili aktivnosti i međusobnu svest o zajedničkoj pažnji. Kolektivne formalnosti (poput crkve ili političkog protokola) važne su samo zato što je preko njih lako fokusirati zajedničku pažnju. (3) Pripadnike koji dele zajedničko raspoloženje. ili retko obrađivani problemi u sociologiji. To je lična strana dirkemovske grupne solidarnosti i Gofmanovog rituala interakcije koju je u domenu sociologije emocija najdetaljnije razradio Kolins. Međutim. dopadanje druge osobe). interakcija je situacija kada je neka jedinica aktivnosti individue stimulisana nekom jedinicom aktivnosti druge individue. Suštinsko obeležje je da individue budu “upletene” u grupne aktivnosti tokom kojih su svesne šta drugi ljudi čine. Ovaj model pretpostavlja emocionalnu “zarazu” među prisutnim . Puko fizičko prisustvo ljudi na istom mestu je preduslov za odvijanje emocionalnih i kognitivnih procesa. a samo slobodno odabrane akcije mogu da se procenjuju kao racionalne ili iracionalne. Mi svoja verovanja formiramo.” (Homans 1950/1992: 35) S druge strane. U sociologiji emocija neophodno je proširiti svakodnevni pojam emocija koji obično podrazumeva nagla i dramatična iskustva. Emocije nisu akcije (jer su većim delom nevoljne).

neke druge osobe može osloniti.: 96) Veoma bitna iracionalna komponenta svakog odnosa u kojem postoji poverenje jeste vera. oko pitanja prikladnog nivoa sociološke analize. obećanja. Poverenje je proces koji otpočinje u ranim stadijumima nekog odnosa. ne postoji konsenzus oko toga koji nivo stvarnosti ima ontološki. Teorija racionalnog izbora je ovom prilikom bila od posebnog značaja jer je u epistemološkom smislu pozitivistička. Na makro nivou može da se govori o postojanju poverenja u institucije. Рezultat toga je da emocionalno raspoloženje postaje snažnije i dominantno. Glavni objekti ili ideje koji su fokus pažnje tokom uspešnih rituala bivaju ispunjeni emocionalnošću. jer je neophodan uslov za nastanak poverenja postojanje prošlih iskustava i prethodećih interakcija. O poverenju se takođe može govoriti na dve ravni. Vremenom ono postaje generalizovano očekivanje da se na reči. Iako je razdvajanje mikro i makro nivoa društvenog života samo analitičko. dela. pre svega o funkcionalizmu. ali glavni “ritualni rad” sahrane je produkcija (ili ponovno uspostavljanje) grupne solidarnosti. još uvek postoje neslaganja koja su prikazana na početku. osećaj pripadnosti grupi koja je sastavljena tokom tog perioda.” (Rempel et al. Na ovaj način društvo “ulazi u glavu” individue. Može se definisati kao “generalizovano očekivanje koje se odnosi na subjektivnu verovatnoću koju individua dodeljuje javljanju određenog skupa budućih događaja. a da različita osećanja bivaju zamenjena preovladavajućim grupnim osećanjem. nauka čije “jezgrovito znanje” jeste izuzetno malo (Cole 1992). tako da tuđe emocije počinju da utiču na njih. socijalnim mrežama. epistemološki i/ili kauzalni prioritet. dok je cilj/ishod rituala dugotrajna emocija. Emocije koje su sastavni deo rituala su tranzitne. mikro i makro. ali i dublje. Sociologija emocija je sociološka specijalnost koja se sve jasnije profiliše i čiji značaj tek postaje da bude evidentan i shvaćen kao nezaobilazan u raznim sociološkim analizama. tj. a na mikro nivou o poverenju u druge osobe. (5) Рituali oblikuju spoznaju (iako ovo ne treba shvatiti kao da je spoznaja isključivo pod uticajem društva i/ili kulture). Te ideje i stvari postaju simboli i dobijaju višeslojno značenje (svakodnevno i obično. (4) Cilj uspešnog građenja emocionalne koordinacije u okviru rituala interakcije je produkcija osećanja solidarnosti. teoriji igara. jer one fokusiraju pažnju na istu stvar i svesne su tuđih fokusa pažnje. teoriji razmene i sociobiologiji. jer se ljudski život sastoji iz lanaca rituala interakcije. teoriji racionalnog izbora. a emocionalna energija ostaje i kada interakcija prestane i povezuje se sa idejama i naknadnim mišljenjem. U pitanju je veoma kompleksan pojam koji je tesno povezan sa socijalnim kapitalom. itd.osobama. Naglasak je bio na njihovim mikrosociološkim aspektima. a u njenoj osnovi leži koncept intencionalnih akcija (od strane ljudi) i . Kako je sociologija predparadigmatska nauka. Nakon kratkog pregleda racionalnosti i emocionalnosti očigledno je da teorija o socijalnom kapitalu treba da uzme u obzir i ove dimenzije. Ka mikrosociologiji socijalnog kapitala Govorili smo o nekoliko teorijskih orijentacija u sociologiji. Pored emocionalnih komponenti ljudska interakcija se u velikoj meri (i najčešće) zasniva na poverenju. na kojem se odnose na pripadništvo grupi koja ih ujedno ispunjava ritualnim značajem). Tako je tokom rituala sahrane kratkotrajna emocija tuga. Vera reflektuje emocionalnu sigurnost neke individue i omogućava da se ona oseća relativno sigurnom uprkos neizvesnoj budućnosti (vidi i Simmel 1906).

Drugi je informacija. Unutar modela racionalnog izbora varijacije mogu da budu posledica varijacija u preferencijama. Društvene institucije su drugi izvor ograničenja. Posebno gledano. u troškovima mogućnosti. Prvi skup ograničenja tiče se oskudnosti resursa. individualna akcija nije samo produkt intencije. Kako bi ostvarili najveću dobit akteri razmatraju troškove. jer se veze unutar njih stvaraju uz pomoć simbola pripadništva i emocionalnih energija. ove teorije ne daju odgovor na pitanje šta ove preferencije jesu i odakle dolaze. koju u poslednje vreme na izuzetno zanimljiv način razrađuje Kolins (Collins 2004). a troškovi prilika znatno variraju za različite individue koje su podložne istim institucionalnim ograničenjima. emocije su veoma pogodno tle za mikro-makro translaciju koja može da obezbedi utemeljenje makrokoncepata u stvarne interakcije. Nemoguća je maksimizacija dve ili više ograničeno dostupnih varijabli u isto vreme. ali treba skrenuti pažnju da je i ovo “granični problem” biologije i sociologije. Bez prespecifikacija ciljeva aktera objašnjenja racionalnog izbora su tautološka. Akteri neće uvek birati akciju koja zadovoljava njihove najviše vrednovane ciljeve. tj. Dva elementa su zajednička svim modelima racionalnog izbora. Diferencijalno posedovanje i pristup resursima čini to da su neki ciljevi lakši za ostvarenje. U sociologiji je najpoznatija Gofmanova eksplikacija (Goffman 1967). psihološke i sociološke (tj. jer oni umanjuju ukupnu dobit bilo koje akcije. dok su neki opet nedostižni. Svi modeli racionalnog izbora pretpostavljaju da su akteri intencionalni i svrhoviti. gde su pretežno naglašavani makro aspekti društvenog života. U početku se smatralo da akteri imaju savršene informacije. antropološke) . jer zavisi i od ograničenja koja potiču od najmanje dva nezavisna izvora (Friedman and Hechter 1988). 7 Nema potrebe detaljnije ulaziti u problematiku rituala. 7 Mreže nisu fiksirane i uvek preegzistirajuće.” Bentamove etičke želje nisu ostvarive iz dva razloga. dok se drugi razlog nalazi u biologiji i biološkim činjenicama. Oni imaju određene preferencije i deluju kako bi ostvarili ciljeve koji su konzistentni sa sopstvenom hijerarhijom preferencija. Danas se kvantitet i kvalitet informacija uzimaju kao varijable (vidi Tversky 1974). Pokazali smo da je bilo koja mikrosociološka analiza nepotpuna bez razmatranja racionalnosti i emocija. a neki teži. Međutim. izvor energije koji se upotrebljava radi održanja i rada. Institucionalna ograničenja su konstantna za individue. preko kojeg se odvojene akcije individua kombinuju i proizvode društveni ishod (Friedman and Hechter 1988). Klasični sociolozi su o emocijama govorili samo usputno i na implicitan način. a emocije su njihov veoma bitan aspekt. Teorija rituala trebalo bi da analizira biološke. Sajmonov “satisfajsing” (Simon 1955) i Hardinova (Hardin 1968) “tragedija. Kako bi preživeo. sve one moraju da specifikuju te ciljeve i preferencije unapred. Po raznim pitanjima postoji kompatibilnost i sa sociobiologijom (vidi van den Berghe 1986). ili dovoljno informacija da donose svrhovite odluke među alternativnim akcijama. i/ili institucionalnim ograničenjima. Ova ograničenja obezbeđuju pozitivne i negativne sankcije koje smanjuju ili povećavaju korisnost kontempliranog toka akcije.(najčešće) zastupanje metodološkog individualizma. Od velikog značaja za ovaj problem su Mertonove “nepredvidive posledice društvenog delovanja” (Merton 1936). iako se tako najčešće posmatraju. Po pitanju oskudnosti. organizmu je potrebna energija. Ipak. troškovi mogućnosti (oni koji su povezani sa odabirom najbolje akcije) znatno variraju za različite aktere. Uopšteno gledano. Prvi je mehanizam agregacije. Jedan od načina da se govori o pozicijama u mrežama i njihovom održavanju na mikronivou jeste preko rituala interakcije.

iako su morale biti/jesu produkt procesa koji su bili/jesu individualani. kulturno stečene i individualno smišljene signale. i to one za koje postoji želja da se održe i da budu ponovljeni.” itd. kolektivne i agregatne. osobe od poverenja. Sociologija mora da prevaziđe jaz između “privatnog izbora i javnog interesa. One postaju odluke van individualnog uticaja. a ne da se prekinu. “individualnih akcija i kolektivnih emergencija.Pod mrežnim vezama mikrosociologija podrazumeva događaje koji se nalaze u toku svakodnevnog života i koji sačinjavaju repetitivne socijalne interakcije. . “Dobar deo društvene organizacije – onoga što zovemo društvom – sastoji se od institucionalizovanih aranžmana da se prevaziđu ove divergencije između percipiranog individualnog interesa i neke veće kolektivne pogodbe. čineći od individua dobre prijatelje.” (str.” “nenameravanih konsekvenci svrhovitog ponašanja” (Merton 1936). onih u kojima slični simboli i emocije bivaju reciklirani i ponekad uvećani – i to u većem stepenu od drugih interakcija koje te osobe imaju sa drugim ljudima. Modeli mikro-makro translacije moraju da vode računa o ekologiji mikromotiva (Schelling 1971). Mnoge konvencije reflektuju snažne sile ka konvergenciji društvenih odluka. dimenzije (Goffman 1967. Slaba veza u sociologiji emocija može da se posmatra kao ona koja je samo površinski ritualna. “Mrežne veze su posebna vrsta lanaca РI [rituala interakcije]. jer ritualni obrasci ponašanja sadrže filogenetski evoluirane. dok “jaka veza” postoji između osoba čije interakcije stvaraju jaku solidarnost i emocionalnu energiju. cenjene poznanike. 165) Tako Kolins količinu socijalnog kapitala koju neka osoba ima povezuje sa tokom mikrosituacionih sastojaka koji sačinjavaju rituale interakcije. Eibl-Eibesfeldt 1979.” “mikromotiva i makroponašanja” (Schelling 1978). Granoveterov pojam “slabih veza” takođe treba proširiti i na emocionalni nivo. Collins 2004). koja stvara malo solidarnosti i emocionalne energije.” (Schelling 1971: 68) Društvene institucije često deluju kao statične. “individualne racionalnosti i kolektivne iracionalnosti” (Hardin 1968). “subjektivnih intencija i objektivnih konsekvenci. itd.

R. The American Journal of Sociology 110 (2): 349-399. J. Exchange and Power in Social Life. (1992). and P. G. (1991). Culture and the Evolutionary Process. Cosmides and J. New York: McGraw-Hill. Beograd: Zavod za udžbenike i nastavna sredstva. (2000). and E. Boyd. (1962). The Journal of Political Economy 70 (5): 9-49. Interpersonal Attraction. In: J. Hamilton (1981). Tooby (1992). Homogamy in social characteristics. Barkow. D. P. The Adapted Mind: Evolutionary Psychology and the Generation of Culture. . The American Journal of Sociology 49 (2): 109-124. R. Berscheid. and J. S. W. R. Systemism: The alternative to individualism and holism. Cambridge: Harvard University Press. M. L. (1972/1999). M. Borgatti. New York: Oxford University Press. E. Nacrt za jednu teoriju prakse: Tri studije o kabilskoj etnologiji. Burdije. S. Burt. Brown. G. Reading: Addison-Wesley Publishing Company. (1992). Making Science: Between Nature and Society.. and P. L. Blau. New theoretical approaches to cultural phenomena. Burgess. Journal of SocioEconomics 29: 147-157. E. Everett (1992). Structural holes and good ideas. S. S. Science 211 (4489): 1390-1396. E. Patterns of choice in interpersonal relations. P. Richerson (1985). Becker. Everett (1999). Cole. J. Sociological Methodology 22: 1-35. Tooby (eds).LITERATURA Axelrod. Borgatti. S. Investment in human capital: A theoretical analysis. and M. Blau. G. Walster (1969). S. 625-626. Social Networks 21 (4): 375-395. (1962). D. Barkow. Models of core/periphery structures. (1964/1986). P. G. Chicago: The University of Chicago Press. H. M. Wallin (1943). and W. Cosmides. American Sociological Review 27 (1): 41-55. Becker. Proceedings of the American Philosophical Society 136 (1): 85-92. pp. Human capital and the economy. and M. The evolution of cooperation. Bunge. Notions of positions in social network analysis. P. Human Universals. P. New Brunswick and London: Transaction Publishers. (2004).

Roeder. The contribution of rational choice theory to macrosociological research. L. Barkow. . emotional energy. R. Elster. Experimental results. (1978). (2004). Social Science Information 24 (2): 375-406. Fararo (1992b). pp. The Selfish Gene – Second Edition. Freeman. and M. Interaction Ritual Chains. Hechter (1988). Elster. R. J. J. Cognitive adaptations for social exchange. Nuts and Bolts for the Social Sciences.Coleman. C. P. L. (1990). Centrality in social networks: Conceptual clarification. C. Eibl-Eibesfeldt. In: T. J. Collins. Collins. Sadder but wiser? Rationality and the emotions. Social Networks 1 (3): 215–239. (1985). Ritual and ritualization from a biological perspective. In: J. Centrality in social networks: II. M. and the transient emotions. R. In: J. pp. Alchemies of the Mind: Rationality and Emotions. ix-xxii. Mulholland (1979). In: M. (1949). Rational Choice Theory: Advocacy and Critique. S. pp. A theory of co-operation and competition. Fararo (eds) (1992a). On the microfoundations of macrosociology. K. (1979). Cosmides. Foundations of Social Theory. pp. (1976/1989). (1989). J. Human Relations 2 (2): 129-152. 27-57. 3-55. Sociological Theory 6 (2): 201-218. L. Cambridge: Cambridge University Press. D.. Sociology: Proscience or antiscience? American Sociological Review 54 (1): 124-139. Tooby (1992). The micro contribution to macro sociology. The Economic Journal 106 (438): 1386-1397. Cambridge and London: Belknap Press of Harvard University Press. New York: Oxford University Press. (1999). S. Coleman. Coleman and T. D. Friedman. Elster. Kemper (1990). (1981). Stratification. Cambridge: Cambridge University Press. von Cranach. Ploog (eds). Are there basic emotions? Psychological Review 99 (3): 550-553. S. J. The Adapted Mind: Evolutionary Psychology and the Generation of Culture. Elster. New York: Cambridge University Press. Tooby (eds). and T. Cosmides. Collins. S. Rationality and emotions. Sociological Theory 6 (2): 242253. 163-228. Freeman. and J. (1990). R. Coleman. R. R. D. Deutsch. Human Ethology: Claims and Limits of a New Discipline. Newbury Park: SAGE Publications. (1992). Collins. J. Foppa. Lepenies. Princeton and Oxford: Princeton. (1986). W. I. (1988). New York: Oxford University Press. Social Networks 2 (2): 119-141. J. Ekman. The American Journal of Sociology 86 (5): 984-1014. Dawkins. Collins. L. and T. Introduction. R. and R. and J. J. J. J. and D. (1989). Fararo (1992a).

Social constructionist and positivistic approaches to the sociology of emotions. Rusbult. II. Sociological Perspectives 32 (2): 169-182. F. Zajonc (eds) (1984). and R. The norm of reciprocity: A preliminary statement. Kemper. Altruism and related phenomena. Heider. W. C. Cambridge: Cambridge Univerity Press. (1967). Annual Review of Ecology and Systematics 3: 193–232. Kelley. On the microfoundations of macrosociology: A critique of microsociological reductionism. Rationality and Society 5 (2): 157-159. (1958). Izard. (1993).) (1999). American Sociological Review 25 (2): 161-178. Social Behavior: Its Elementary Forms – Revised Edition. D. T. mainly in social insects. B. A. Heider. (1946). The American Journal of Sociology 78 (6): 1360-1380. and Behavior. M. The American Economic Review 93 (5): 1449-1475. The American Journal of Sociology 63 (6): 597-606. Journal of Theoretical Biology 7 (1): 17-52. (1964b). Inc. W. T. An Atlas of Interpersonal Situations. D. London: John Wiley & Sons. and P. G. The genetical evolution of social behaviour. Attitudes and cognitive organization. Granovetter. Cognition. H. Journal of Theoretical Biology 7 (1): 1-16. D. G. The tragedy of the commons. Hardin. The Journal of Psychology 21: 107-112. Kerr. Homans. (1964). W. Goffman. H. A. (1964a). Reis. (2003). L. (1983). Granovetter. M. Emotions. (1961/1974). N. Homans. The genetical evolution of social behaviour. The strength of weak ties: A network theory revisited. Hamilton. C. E. F. S. D. New Brunswick: Transaction Publishers. M. Heckathorn. Sociological Theory 1: 201-233. Hamilton. (1989). C. Gouldner. Social behavior as exchange. (1968). G. A. C. Hamilton. (1960). G. The strenght of weak ties. J. The Human Group. Homans. S. Inc. New York: Harcourt Brace Jovanovich. The American Journal of Sociology 87 (2): 336-362. G. G. American Sociological Review 29 (5): 809-818. C. D. Kagan. Kahneman. Homans.Fuchs. (1973). Bringing men back in.. (1950/1992). H. D. New York: Pantheon Books. Science 162 (3859): 1243-1248. The Psychology of Interpersonal Relations. I. (1958).. E. Biocultural Approaches to the Emotions. Emotions and rational choice. Holmes. New York: Cambridge University Press. D. (ed. C. (1972). E. . New York: Cambridge University Press. L. J. (1981). Hinton. Van Lange (2003). Maps of bounded rationality: Psychology for behavioral economics. Interaction Ritual: Essays on Face-to-Face Behavior.

and B. B. Proceedings of the Royal Society of London 205 (1161): 475-488. M. and G. R. The origin and nature of social life and the biological basis of cooperation. Potts (1998). M. D. Dynamical systems to define centrality in social networks. American Sociological Review 1 (6): 894-904. A brief history of human society: The origin and role of emotion in social life. S. J. Knorr-Cetina. McPherson. K. Psychological Bulletin 73 (4): 258-302.and Macro-sociologies. D. Smith-Lovin. Nature 246 (5427): 1518. C. Lin. Altruism – An examination of the concept and a review of the literature. New York: State University of New York Press. Price (1973). (1998). Lutz. M. The small world problem. Portes. (1979). U. I. Research Agendas in the Sociology of Emotions. (1970). contact resources. Massey. Annual Review of Sociology 27: 415-444. Boily.Kemper. The American Journal of Sociology 33 (6): 881-893. S. Milgram. Annual Review of Anthropology 15: 405-436. and G. E. Birds of a feather: Homophily in social networks. Annual Review of Sociology 24: 1–24. London: William Heinemann. A. Towards a new theory of the origin of the family. Current Anthropology 22 (6): 625-638. C. . S. M. (1936). and status attainment. Social Networks 20 (4): 353-387. The logic of animal conflict. R. American Sociological Review 67 (1): 1-29. L. (With peer commentaries. Pool. Boston: Routledge & Kegan Paul.. (1902/1915). The anthropology of emotions. R. N. F. (1981). P. Game theory and the evolution of behaviour. M. Maynard Smith. Kochen (1978). and J. Centrality and power revisited: Actor success in group decision making. Park. and A. N. S. R. Kropotkin. Leung (1998).) Merton. Journal of Social Psychology 29 (2): 267-283. Contacts and influence. D. G. Social Networks 22 (3): 187-220. Melotti.) (1990). The unanticipated consequences of purposive social action. (ed. (1949). A. T. White (1986). (1928). (1967). J. Mizruchi. R. Maynard Smith. Advances in Social Theory and Methodology: Toward an Integration of Micro. (2001). Mutual Aid: A Factor of Evolution. and B. V. Network resources. K. and S.. D. Lai. Social capital: Its origins and applications in modern sociology. Masse (2000). Social Networks 1: 5-51.. and M. New York: Cambridge University Press. Montagu. Social Networks 20 (2): 159-178. Cicourel (eds) (1981). Lin. Psychology Today 1: 61-67. Poulin. (2002). Human migration and the marginal man. M. L. Social Capital: A Theory of Social Structure and Action. Krebs. Cook (2001).

pp. W. (1985). Simmel. Holmes. Schuetz. T. Snijders. Kognitivni aspekti antropologije etniciteta. T. A behavioral model of rational choice. Journal of Personality and Social Psychology 49 (1): 95-112. H. G. Simmel. The American Journal of Sociology 3 (5): 662-698. Simmel. Rempel. The Public Interest 25: 61-98. Choice behavior in an optional stopping task. (1971). Simmel. Škorić. C. P. London and New York: W. Zanna (1985). Wolf. M.. Micromotives and Macrobehavior. N. Biosocijalne teorije incest tabua. Economica 10 (38): 130-149. K. H. Sociološki pregled 38 (1-2): 281307. Simmel. (1997). The American Journal of Sociology 11 (4): 441-498. Sociološki pregled 38 (4): 527-559. (1961). (1908b/1950). A. A. The American Economic Review 46 (3): 281306. M. G. (1956). B. . The statistical evaluation of social network dynamics. (2004a). C. (1908c/1950). (Edited by K. Types of social relationships by degrees of reciprocal knowledge of their participants. (1906). G. (2001). Simmel. The Sociology of Georg Simmel. (1978). (1950). The problem of sociology. A. J. In: Simmel 1950. W. The Quarterly Journal of Economics 69 (1): 99-118. Schultz. G. J.Rappaport. In: Simmel 1950. G. J. Schelling. Berkeley and Los Angeles: University of California Press. Ritzer. The American Economic Review 51 (1): 117. (1895). The problem of rationality in the social world. A mechanism for social selection and successful altruism. 1995. (1990). (1943). 317-329. G. Science 250 (4988): 1665-1668. C. T. and M. Trust in close relationships. (1908a/1950).) New York: The Free Press. Norton & Company. G. Investment in human capital. A. The triad. Problematics of Sociology: The Georg Simmel Lectures. Schelling. The persistence of social groups. 402-408. 145-169. Simon. Sociological Theory 3 (1): 88-98. pp. On the ecology of micromotives. The rise of micro-sociological theory. pp. G. Organizational Behavior and Human Performance 5 (2): 105-120. H. An essay on bargaining. The stranger. The sociology of secrecy and of secret societies. G. Simon. Schelling. Simmel. Sociological Methodology 31: 361-395. and A. Tversky (1970). Smelser. T. (1898). T. Annals of the American Academy of Political and Social Science 6: 52-63. (1955). In: Simmel 1950. Škorić. (2004b). A.

H. and D. and the small-world phenomenon. J. Sociometry 32 (4): 425-443. Odsek za sociologiju. It explores the motivations for taking actions. The group selection controversy: History and current status. 285-307. and these processes manifest themselves at the macro and micro levels of social life. (1978). (1999). and studies the consequences of such choices. (1983). The core proposition is that certain resources are embedded in social relations. Networks. M. Travers. Journal of the Royal Statistical Society 36 (2): 148159. Social actions are motivated by instrumental or expressive needs with purpose of gaining better outcomes in interactions. R. Predrasude i stereotipi kao elementi antropologije etniciteta. Wilson. Trivers. M. E.). Wrong. Sociological Theory 1: 155-200. A. P. str. Theories of Race and Ethnic Relations. and S. D. In: J. O. D.Škorić. 246-263. West-Eberhard. L. Watts. van den Berghe. The Quarterly Review of Biology 50 (1): 1-33. The evolution of social behavior by kin selection. Wilson. Microsociology of Social Capital and the Possibilities of Micro-Macro Translation ABSTRACT Sociology studies choices in social relations.). On Human Nature. (1983). Cambridge: Harvard University Press. Novi Sad: Filozofski fakultet. J. which we can call “social capital.” All actors have their social networks and their . Tripković (ur. J. E. Tversky. (1975). An experimental study of the small world problem. Cambridge: Harvard University Press. pp. Wilson. There is reciprocal influence between choices and social structure. People make choices within the context of structural opportunities and constraints. American Sociological Review 26 (2): 183-193. A. O. The American Journal of Sociology 105 (2): 493-527. S. Milgram (1969). Mason (eds). Tversky. Sociobiology: The New Synthesis (25th-Anniversary ed. Multikulturna Vojvodina u evropskim integracijama. New York: Cambridge University Press. (1974). (1986). Wellman. (2006). (1971). B. L. The Quarterly Review of Biology 46 (1): 35-57. The evolution of reciprocal altruism. Judgment under uncertainty: Heuristics and biases. Kahneman (1974). (1961). Ethnicity and the sociobiology debate. The oversocialized conception of man in modern sociology. U: M. Science 185 (4157): 1124-1131. Network analysis: Some basic principles. Assessing uncertainty. Annual Review of Ecology and Systematics 14: 159-187. dynamics. D. Rex and D. examines what choices are available in relations (whether they are real or just percieved as real). (1975/2000).

and the general significance of emotions for microinteractions. emotions. social interaction.social capital. social networks. there are some considerations of the problem of rationality at the micro level through perspective of social capital. rationality. (reciprocal) altruism. . Keywords: social capital. micro/macro translation. so I want to show certain consequences of these relations in everyday life situations. Also.