You are on page 1of 3

::. KORENI .

:: - Običaji kod Srba

      30. March, 2011.  

::. Navigacija
Običaji kod Srba

Kafana kao druga kuća

Retki su oni, naročito pripadnici starije generacije, koji nisu iskusili čari kafanskog života. Kafane su
tokom gotovo dva veka bile jedno od važnih poprišta društvenih događanja u Srbiji, a najpoznatije i
najbrojnije kafane bile su beogradske.

Beograd-meka za kafane

Srbi, kako je zabeležio dr Vidoje Golubović u knjizi "Mehane i kafane starog Beograda", imaju najdužu kafansku
tradiciju u Evropi, jer je prva kafana otvorena na Dorćolu, 1522. godine.Turci su naime, u toku 16. veka, pored
karavan-saraja i džamija, otvarali i kafane ili kuće u kojima se pila samo kafa. Kafane u Beogradu pominje i
putopisac Keper, koji je pišući o Beogradu 1740. godine detaljno opisao kafanu "Crni orao", koja je imala
minderluke prekrivene ćilimom, bez stolova i stolica, a njena tavanica je bila tako niska da čovek nije mogao da se
uspravi.
::. Obaveštenje!
Ipak, kafane u današnjem smislu, gde su se služili piće, meso i druga jela u Beogradu, otvarane su tek od vremena
ustoličenja Miloša Obrenovića 20 –tih godina 19. veka. Mreža kafana i mehana brzo se širila, pa je vlast uvela 
Svake srede novi
tekstovi... obaveze za vlasnika, koji je morao da pribavi specijanu dozvolu od kneza lično i da plaća porez od 12 groša. U
mehanama su se sastajali trgovci radi kalkulisanja i špekulisanja, a u kafanicama u Sava-mali i Bukureš – mali,
kako kažu svedočanstva,  od 20-tih godina 19. veka se uživalo u jelu, piću i gurmanlucima, starogradskim
::. Pravo na mišljenje pesmama, ali i bludu. Tih godina je za Sava-malu izdato 15 dozvola za legalno držanje mehana, a bilo je i onih
koje su se otvarale na "divlje". S obzirom da nije postojao jasno definisan propis za izgled, veličinu i namenu
mehana i kafana, ne zna se sa sigurnošću koliko ih je u to vreme zaista bilo. Po jednom popisu iz 1820. godine u
Sava-mali je bilo između 50 i 60 kuća, a samo jedna mahana. Međutim, već 1827. godine bilo je 178 domova i
nekoliko veoma poznatih kafana: kod "Paje Kantardžije"i "Ećim Tome", kao i "Zasina" i "Gušančeva kafana"blizu
Kalemegdana.

::. Dokumenti Međutim, kafanski život u glavnom gradu Srbije toga vremena imao je i svoje tamne strane. Odmah po formiranju
beogradskog suda 1826. godine i prvog izveštaja napisanog knezu, navodi se hapšenje nekih "bećara koji zaludniče
Klanje Srba u Sarajevu i pijanče po kafanama", pa su jedni kažnjeni batinama, a drugi su proterani iz Beograda. U izveštaju iz 1838. godine
spominju i učestali neredi na tadašnjim "krompir balovima" priređivanim u kafanama za "običnu raju". Da bi goste 
sprečio da izazivaju nerede, knez Miloš Obrenović je uveo porez za sve posetioce balova u iznosu od "deset groša
za bolničku kasu i jedan cvancik za pandura". Takođe se u jednoj preporuci kneza tadašnjem šefu beogradske
policije iz 1837. godine kaže, da prati rad kafana  sa  "četvore oči "i da posebno motri na spletkaroše i besposlene
koji se povlače u mehane, ružno govore o Praviteljstvu i prave "špionluke". Sledeće godine usledila je i 
"Publikacija"o zabrani igranja karata u novac, pijančenja i larmanja u mehanama i kafanama, kao i naredba da se u
njima ne sme služiti piće pijanim gostima, moraju biti otvorene samo do određenog vremena.

Ali, ljubitelji lumperajki, lakih dama i ljute kapljice oduvek su bili "žilavi"i lako su zaobilazili naredbe. Česte nerede
pokušao je da suzbije tadašnji beogradski gradonačelnik Nikola Hristić, koji je 1860. godine naredio da se
stanovništvo može zadržati u kafani do 23 sata i da posle tog vremena niko na ulici ne sme biti bez
fenjera.Tadašnja policija poslala je i protestno pismo komandantnu beogradske varoši Jevremu Obrenoviću, u kome
se kaže da su mehane otvorene na neurednim mestima i da se u njima kojekakva bezakonja čine. U to vreme
došlo je i do jasnog razgraničenja šta su kafane, a šta mehane.

Jedan od razloga što su kafane zadavale sve veću glavobolju predstavnicima reda i zakona je u tome što je
Beograd bio prava meka za kafedžije. Naime, već 1858. godine u prestonici je, prema popisu, bilo 271 kafana i
mehana, dve godine kasnije ih je bilo 307, dok je samo 1867. godine  otvoreno 139 kafedžijskuh i 186
mehandžijskih radnji, koje su pripadale utvrđenim  kvartovima na Paliluli, Terazijama, Vračaru, Dorćolu , Sava- mali i
Varoš kapiji.

Do 1900. godine u Beogradu je radilo 672 trgovca i mehandžija, što je bilo gotovo 15, 8 odsto od ukupnog broja
gradske populacije. U popisu iz 1913. godine u glavnom gradu je bilo otvoreno 212 ugostiteljskih objekata, kafana i
hotela, a 1937. godine u Beogradu sa Zemunom, pored 23 hotela, 33 restorana, 433 gostionice, 427 kafana i 197
bifea, radilo je i više stotina  narodnih kuhinja, i takozvanih "zdravljaka", u kojima su se služili mleko i mlečni
prozvodi. Koliko se kafančilo u Beogradu krajem 19. i početkom 20. veka najbolje govore podaci koje je izneo dr
Golubović u svojoj knjizi. On kaže, kako je    na prostoru današnjeg Trga Republike bilo 16 kafana, a da su samo
Poenkareovoj ulici, današnjoj Makedonskoj, od ukupno 40 kuća, 17 bile kafane.

http://www.koreni.net/modules.php?name=News&file=article&sid=2402[3/30/2011 4:52:33 PM]


::. KORENI .:: - Običaji kod Srba

Mnogi znani i neznani autori pisali su o gradu na ušću dveju reka, a stare kafane, kao deo života čaršije, imale su
poseban, neobičan i specifičan duh. U njima je pulsirao kulturni, zabavni, privredni i društveni život Beograda,
protkan politikom, ali kako kažu, i nemoralom.U njima su prikazivane pozorišne predstave, održavani koncerti i
balovi, sastanci sportskih društava, političkih stranaka, esnafa, organizovane zabave. U kafanama su uređivane i
novine, pisale se pesme i učili muzički akordi. Naravno, tu se i jelo i pilo, pa i noćivalo.

Svaka kafana ima svoje goste


 
Svaka kafana starog Beograda  imala je svoj "imidž". Znalo se kakvi gosti u nju dolaze, kakvo se piće služi i o
čemu se raspravlja. Tako je kafana "Dardaneli", koja se nalazila na Trgu Republike, kod današnjeg Narodnog
muzeja, bila prvo stecište boema. Kada je 1901. godine doneta odluka o njenom rušenju, organizovani su pravi
protesti u gradu.

Najstarija do danas sačuvana beogradska kafana je "Znak pitanja", podignuta 1823. godine. Bila je svojina  kneza
Miloša Obrenovića, koji ju je poklonio svom trgovačkom konzulu, Naumu Ičku,. Gradili su je "majstori iz Grčke"u
balkanskom stilu. U prizemlju je već 1826. godine Ećim-Toma Kostić, zet Nauma Ička i čuveni vidar iz Drugog
srpskog ustanka, koji je izlečio i samog kneza Miloša, otvorio tzv. "Ećim-Tominu kafanu. Od 1878. godine, kada su
je naslednici prodali, menjala je vlasnike i nazive. Nosila je prvo naziv "Kod pastira", a zatim je 1892. godine dobila
ime  "Kod Saborne crkve". Međutim, od ovog imena se brzo odustalo, jer nije odgovaralo ni uredbi o mehanama, ni
crkvenim vlastima. Kao privremeno rešenje, vlasnik je stavio samo znak pitanja, koji je ostao do danas. Poznato je
da je u kafanu "Znak pitanja" između 1830. i 1831. godine često navraćao i Vuk Karadžić. Prvi bilijarski sto u
prestonici unet je upravo u ovu kafanu 1834. godine, a iste godine tu je bilo prvo čitalište "Srpskih novina".

I druge kafane u Beogradu imale su neobično poreklo i zanimljivu istoriju. Tako je u zgradi u kojoj se nalazila
poznata kafana "Tri Lista duvana", na uglu Bulevara kralja Aleksandra i Ulice kneza Miloša, sagrađenoj 80-tih
godina 19. veka, instalirana prva telefonska linija u Beogradu. U kafani "Proleće", kasnije nazvanoj "Hamburg"u
Masarikovoj ulici, zasijala prva sijalica u Beogradu. Zanimljivo je, da se danas, na mestu te kafane nalazi zgrada
Elekrodistribucije.

Da su kafane imale kulturni i politički značaj svedoči i podatak da je prvi sajam knjiga održan 1893. godine u kafani
"Kolarac"koja se nalazila na Trgu Republike, a da je u kafani "Kasina"na Terazijama, posle Prvog svetskog rata,
zasedala jedno vreme Narodna skupština.

U beogradskim kafanama su se između dva svetska rata vodile politike i donosile važne odluke. Pripadnici različitih
stranaka imali su svoje mesto gde su se okupljali. Demokrate su bili viđeni gosti u kafani "Barajevo", Slovenska
ljudska stranka se okupljala u kafani "Ljubljana", a ministri Cvetkovićeve vlade posećivali su kafanu "Madera".

Od sredine prošlog veka kafane su dobile status kuturnih ustanova.U njima su se okupljali pripadnici različitih
profesija, a ponajviše glumci, pisci, muzičari, novinari i slikari. Veoma popularne tri kafane u centru Beograda "Pod
lipom", "Šumatovac" i "Grmeč"dobile  su duhovit naziv "Bermudski trougao". Legenda kaže da je naziv potekao od
boema, koji su za goste tih kafana govorili da kada pođu u neku od njih, često se izgube i ne vrate kući po više
dana.

Poznata "Srpska kafana",  pored pozorišta "Ateljea  212",  bila je omiljeno mesto poštovalaca starih kafanskih
običaja pijenja kafe sa ratlukom i malom časom kisele vode. Njeni gosti još uvek dolaze da se zagreju vrućom
rakijom i zameze pihtije, posute alevom paprikom. Ovde se danas okupljaju i mladi ljudi, kojima prija atmosfera i
izgled kafane bez pomodnih detalja novog vremena. A koliko "Srpska kafana"drži do svojih gostiju, bilo da su tu ili
ih odavno nema, svedoče cipele glumca Zorana Radmilovića pričvršćene za pod ispod stola u jednom ćošku. One
su tu, da podsećaju na čuvenog glumca koji je nekada, posle predstave, umeo toliko da se opusti u svojoj omiljenoj
kafani, da je u njoj zaboravljao i cipele, pa je bos odlazio kući.

Priča o kafanama Beograda ne može biti potpuna bez Skadarlije i njene i danas čuvene boemske
atmosfere.Najstarija kafana "Tri šešira", otvorena je na ovom mestu 1864. godine, a dobila je naziv po radnji za
izradu šešira na istom ulazu. Kada je 1901. godine srušena najpoznatija gradska kafana "Dardaneli"na Trgu
Republike, u novoj kafani na Dorćolu nastavili su da se okupljaju gradski boemi, Đura Jakšić, Bora Stanković,
Dobrica Milutinović, Branislav Nušić i drugi.

Romantični tragaoci za prošlim vremenima mogu, za trenutak, naći utočište i u drugim skadarlijskim kafanama ,,Dva
jelena", "Zlatni bokal", "Ima dana", gde se uz  živu  svirku i dobro jelo sačuvalo ponešto i od boemske atmosfere.

U šetnji po beogradskim četvrtima u kojima se odvijao živ kafanski život, zaustavićemo se i na Čuburi, koja je svoje
zlatno boemsko doba imala naročito između dva svetska rata. Ali, Čuburom nisu vladali slikari, pisci ili politički
disidenti, već majstori. Čuburci su svoje vreme i novac voleli da troše u kafanama "Kikevac", "Toplice", "Čubura",
"Trandafilović", "Kalenić", od kojih su samo neke uspele da odole naletu modernog vremena. Kako reče jedan od
starih posetilaca čuburskih kafana, one su bile kao druga kuća. "Tamo nismo išli da se napijemo, već da se
družimo, saznamo šta se događa, ispratimo ili dočekamo prijatelje, proslavimo veridbe ili ožalimo umrle", kaže stari
Čuburac.

Tako su kafane bile i ostale nezamenljivo, nezaobilazno i neodoljivo mesto za provod, slavlje i razbibrigu, za
pevanje i plakanje, rastanke, polemike i pridike. One su, od pamtiveka bile sabirni centar i gospode i hulja, onih sa
pedigreom, kao i onih koji ne znaju šta ta reč znači. Ali, kafane su, kako reče čuveni beogradski kafanski bard Mile

http://www.koreni.net/modules.php?name=News&file=article&sid=2402[3/30/2011 4:52:33 PM]


::. KORENI .:: - Običaji kod Srba

Bogdanović i "sentimentalno utočište"boema, bekrija, badavadžija, slučajnih ili namernih prolaznilka. To je


najverovatniji razlog zašto se  gradovi i sela, varošice i mesta kojih i nema na geografskim kartama, oduvek pamte i
traju, ne samo po ljudima, već i kafanama koje su u njima postojale.

Olivera Milovanović
29.3.2011.

Postavite na Prilagođeno za štampanje

http://www.koreni.net/modules.php?name=News&file=article&sid=2402[3/30/2011 4:52:33 PM]