You are on page 1of 27

RAZNOVRSNOST ŽIVOT SVETA I KLASIFIKACIJA ORGANIZAMA

Raznovrsnost živog sveta na našoj planeti je zapanjujuća. Biolozi pretpostavljaju da na
Zemlji danas živi između 3 i 10 (po nekima čak i 80) miliona različitih vrsta organizama. Pri
tome je do sada opisano samo oko 2 miliona vrsta, od toga oko 1,4 milion životinjskih i oko
0,5 miliona biljnih. Broj ižčezlih vrsta je 50-100 puta veći od broja onih koje danas žive.
Ako ovome dodamo činjenicu da svaka vrsta može egzistirati u brojnim međusobno
različitim morfološkim formama (polovi, starosne klase, sezonske forme, kaste i dr.)
diverzitet, odnosno raznovrsnost postaje još veća.
Stepen poznavanja pojedinih grupa živih organizama veoma je različit: ptice, sisari i
gmizavci spadaju u najbolje izučene grupe sa opisanih 99, odnosno 90% svih živećih vrsta,
dok su krpelji, valjkasti crvi, protisti, bakterije među najslabije izučenim grupama sa manje
od 10% opisanih vrsta. I danas smo svedoci svakodnevnog opisivanja novih vrsta, pogotovu
sa teško pristupačnih, a time i slabo istraženih područja poput morskih dubima i prašuma.
Možemo reći da su se Evropljani sa sagledavanjem velikog diverziteta živih organizama
sreli pre oko 500 godina, zapravo u vreme Kolumba i Magelana, odnosno kada su počeli da
dospevaju u najudaljenije predele i da se tu sreću sa velikim brojem za njih do tada
nepoznatih egzotičnih vrsta biljaka i životinja. Sagledavanju velike raznovrsnosti živog sveta
osim tih putovanja, kasnije tokom 17. i 18. veka posebno doprinosi pronalazak i usavršavanje
mikroskopske tehnike. Na taj način, tadašnji biolozi počinju sa upoznavanjem i ogromne
raznovrsnosti mikroorganizama prisutnih praktično svuda oko nas. U tom smislu javlja se,
gotovo kao nužna, potreba za naučnom obradom, odnosno uređenjem − klasifikovanjem te
velike raznovrsnosti živog sveta.
Taksonomija je grana biologije koja se bavi klasifikovanjem organizama. Pod
klasifikacijom se podrazumeva svrstavanje organizama u određene grupe na osnovu njihove
međusobne sličnosti/srodnosti. Klasifikacioni sistem se zasniva na hijerarhiji sistematskih
kategorija. Najšira sistematska kategorija je carstvo, dok su ostale osnovne kategorije u
descedentnom (opadajućem) redosledu: phylum (kolo ili tip), classis (klasa), ordo (red),
familia (porodica), genus (rod) i species (vrsta).
Sistematska kategorija predstavlja rang, odnosno nivo u hijerarhijskoj klasifikaciji.
Sistematska kategorija je apstraktan pojam, dok su taksoni uvršteni u te kategorije konkretni
organizmi. Takson predstavlja grupu realnih organizama definisanih klasifikacionom
shemom. Da bi nam razlika između sistematske kategorije i taksona bila jasnija pokušajmo se
poslužiti analogijom. Poznato nam je da na fakultetima postoji hijerarhija univerzitetskih
zvanja (asistent pripravnik, asistent, docent, vanredni profesor, redovni profesor). Ova zvanja
bi se mogla uporediti sa sistematskim kategorijama. Sa druge strane Marko Marković, Petar
Popović, Aleksandar Todorović su konkretne realne osobe koje se mogu nalaziti u nekom od
navedenih zvanja. U tom smislu ove konkretne osobe bile bi uporedive sa onim što mi u
taksonomiji podrazumevamo pod taksonom − realan organizam, odnosno grupa organizama.
U tom smislu takson je i medonosna pčela i crvendać i ljutić, ali taksoni su i pčele, mravi,
četinari, rakovi, školjke. Tako na primer, porodica Apidae (pčele) predstavlja takson koji
uključuje sve vrste u okviru roda Apis, ali isto tako i vrste koje su uključene u druge srodne
rodove, kao na primer vrste iz roda Bombus, Psitirus, Melipona i drugih. Međutim neki tzv.
monotipski taksoni obuhvataju samo jednu grupu sledećeg nižeg nivoa. Tako su, na primer,
prisutne brojne porodice koje sadrže samo jedan rod i jednu vrstu.
Švedski botaničar Karl Line se polovinom 18. veka prihvata posla na izradi prvog
kompletnog sistema klasifikovanja živih organizama na našoj planeti. Line je svoju
klasifikaciju zasnivao pre svega na morfologiji, odnosno odlikama spoljašnje i unutrašnje
građe; tako je dve biljne vrste sa sličnom građom lista i sličnom strukturom kore klasifikovao
blisko jednu uz drugu.
Sa širim naučnim prihvatanjem Darvinove teorije i u klasifikaciji organizama dolazi do
promena. Biolozi naime počinju da pristupaju klasifikovanju organizama u skladu sa
njihovom filogenetskom srodnošću, što se pokazuje kao daleko ispravnije. Međutim, bez
obzira na ovakav nov teorijski pristup sistemu klasifikovanja, potrebno je naglasiti da su
biolozi bili u situaciji da zadrže većinu imena i klasifikacija iz Lineovog veoma preciznog
sistema. Odgovor na pitanje zašto je to tako leži u činjenici da se u velikom broju slučajeva
morfološka sličnost različitih grupa organizama (osnova Lineovog sistema klasifikacije)
poklapa sa njihovim evolutivnim srodničkim odnosima (osnova evolutivne sistematike), tako
da kao rezultat jednog, odnosno drugog teorijskog prilaza, klasifikacije mogu biti veoma
slične, a nekada čak i identične.
Osnovna jedinica u klasifikaciji je vrsta (lat. species). Line je predložio da ime svake
vrste bude sastavljeno iz dve reči (dvoimena nomenklatura). Prva reč u okviru ovog imena
označava ime roda kojem data vrsta pripada. Rod je sistematska kategorija koja obuhvata
jednu vrstu ili grupu srodnih vrsta. Druga reč u okviru imena označava samu vrstu. Na
primer, naučno ime za grizli medveda je Ursus horribilis (užasan, strašan medved). Ovo ime
pokazuje da je grizli uključen u rod Ursus i u okviru ovog roda mu je dat specijski epitet
horribilis. Upotrebom dvoimene nomenklature postiže se da istovremeno ukažemo i na
specifičnost i posebnost grizli medveda u odnosu na druge medvede u okviru roda Ursus, kao
što je recimo Ursus arctos (mrki medved) ili Ursus americanus (baribal ili crni medved).
Dvoimenom nomenklaturom pored isticanja različitosti i specifičnosti mi istovremeno
ukazujemo i na sličnost, odnosno srodstvo, pri čemu nam druga reč u okviru imena ukazuje
na različitost, a prva reč na sličnost (srodnost). Međutim, da bi ime jedne vrste bilo i naučno,
uz njega se pridodaje i ime autora koji je prvi tu vrstu opisao i godina originalnog opisa, kao
na primer Apis mellifera Linne, 1758 (naučno ime za medonosnu pčelu).
Jedno isto ime za rod može se koristiti samo jednom, odnosno samo za jednu vrstu ili
grupu srodnih vrsta. Međutim, imena vrsta su pridevi i jedno te isto ime, odnosno isti pridev,
može biti korišćeno i kombinovano sa različitim imenima rodova za sasvim nesrodne
organizme. Tako se, na primer, pridevi serbicus, dalmatinus, montenegrensis ili americanus
mogu naći u različitim kombinacijama kao: Erythronium americanum (jedna vrsta ljiljana),
Ursus americanus (baribal, crni medved), Hepatica americana (jedna vrsta ljutića),
Coccyzus americanus (žutokljuna kukavica).
Nešto ranije istakli smo da najširu sistematsku kategoriju predstavlja carstvo. Line je u
okviru svoje klasifikacije živog sveta razlikovao dva carstva: carstvo biljaka (Plantae) i
carstvo životinja (Animalia). Ovakav Lineov pogled na raznovrsnost živog sveta bio je
sasvim opravdan ako imamo u vidu stepen tadašnjeg razvoja biologije, jer su
“makroskopske“ biljke i životinje praktično i bile jedini poznati živi organizmi. Osim toga,
ovi organizmi su se mogli međusobno lako i jasno razlikovati i prepoznavati. Biljke su
nepokretne, ne hrane se drugim organizmima i smatralo se da im je potrebna samo voda da bi
se razvijale i rasle. Sa druge strane, životinje su pokretni organizmi koji se hrane drugim
vrstama životinja ili biljaka da bi preživeli. Razvojem mikroskopske tehnike bilo je
omogućeno sagledavanje još jedne razlike između biljaka i životinja. Naime, bilo je moguće
konstatovati da biljne ćelije imaju ćelijski zid, a da ova struktura nije prisutna kod ćelija
životinjskih organizama. Kakav je pogled bio u odnosu na gljive? Gljive su smatrane za
jednu aberantnu grupu biljaka jer njihove ćelije poseduju ćelijski zid, a osim toga kod gljiva
je moguće konstatovati jednu vrstu “korenolikih struktura“pomoću kojih su ovi organizmi u
stanju da apsorbuju hranu iz živih ili uginulih biljnih ili životinjskih organizama. Međutim,
za razliku od biljaka, gljive ne poseduju zelene pigmente.
Interesantno je da se ovakav pogled na makroklasifikaciju živog sveta zadržao veoma
dugo. Međutim, sa sve obuhvatnijim otkrivanjem i proučavanjem širokog varijabiliteta
mikroorganizama naučnici su došli do zaključaka o postojanju takvih organizama koji se ne
mogu uključiti niti u carstvo biljaka niti u carstvo životinja. Za neke organizme, kakva je na
primer verovatno svima poznata Euglena, u pojedinim momentima bilo bi ispravno
klasifikovanje unutar jednog, a u drugim momentima unutar drugog carstva. Euglena
poseduje prilično dobro razvijen ćelijski zid, možda ne tako debeo kao što je to slučaj kod
"tipičnih biljnih vrsta“, ali u svakom slučaju jednu strukturu koja pruža daleko veću zaštitu
ćeliji u odnosu na membranu životinjskih ćelija. Euglena je organizam koji poseduje ćelijske
organele hloroplaste i u uslovima dovoljne količine Sunčeve svetlosti može da obavlja
fotosintezu. Sa druge strane, Euglena takođe poseduje bič pomoću koga može da pliva, što
predstavlja jednu od “tipičnih“ životinjskih karakteristika (mobilnost). Zatim, Euglena u
određenim uslovima, bez dovoljne količine svetlosti, može preći na heterotrofni način
ishrane, odnosno progutati neki drugi organizam i svariti ga, koristeći ga kao hranu, upravo
kao i neka ”prava životinja“.
Veoma brojna i raznovrsna grupa Bacteria takođe sa svoje strane predstavlja skupinu koja
se teško ili nikako uklapa u jedno od dva carstava. Bakterije poseduju ćelijski zid, ali isto
tako bakterije često mogu posedovati i lokomotorne organele (bičeve i cilije) koje ih čine
pokretljivim. Određene vrste bakterija opet imaju sposobnost obavljanja fotosinteze.
Nakon svega ovoga mogli bismo zaključiti da je procesom otkrivanja i proučavanja sve
većeg broja organizama na našoj planeti podela na carstvo biljaka i carstvo životinja delovala
sve više kao veštačka i neprirodna, a granica između ova dva carstva sve više i više
problematična. Iz tog razloga u zadnjih 150 godina srećemo se sa većim brojem revizija
klasifikacije živih organizama na nivou carstava. Tako Ernst Hekel 1866 godine pored
biljaka i životinja uvodi i treće carsto − carstvo Protista, a Copeland 1956 u zasebno carstvo
pod imenom Monera izdvaja bakterije. Od 1969 godine većina biologa prihvata klasifikaciju
predloženu od strane američkog ekologa Roberta Vitekera koji razlikuje 5 carstava živih
organizama: Monera (bakterije), Protista, Animalia (životinje), Fungi (gljive) i Plantae
(biljke), a u okviru njih oko 100 različitih filuma.
Prvobitni živi organizmi na našoj planeti verovatno bi se mogli klasifikovati unutar
carstva Monera; to su bili oblici sa prokariotskim tipom ćelije, odnosno takvim tipom ćelije
kod koje nema jedarnih membrana koje odvajaju dezoksiribonukleinsku kiselinu (DNK) od
citoplazme, a takođe nema ni drugih membranom okruženih ćelijskih organela. Ostala četiri
carstva čine organizmi sa eukariotskim tipom ćelije, sa jedarnim membranama koje okružuje
genetski materijal u ćeliji i odvajaju ga od citoplazme, kao i sa drugim membranom
ograničenim organelama u citoplazmi. Osnovni kriterijum za razlikovanje četiri carstva
eukariotskih organizama jesu stepen složenosti građe (broj ćelija) i način ishrane. Carstvo
Protista obuhvata unicelularne ili jednoćelijske eukariotske organizme. Ostala tri carstva
eukariotskih oblika predstavljaju multicelularne, odnosno višećelijke organizme: carstvo
biljaka Plantae, gljiva Fungi i životinja Animalia. Osnovni kriterijum koji se koristi za
klasifikaciju jednog višećelijskog eukariotskog organizma u jedno od ova tri carstva je način
ishrane. Najveći broj predstavnika carstva biljaka odlikuje se mogućnošću obavljanja procesa
fotosinteze, odnosno odlikuje se autotrofnim načinom ishrane. Biljke istovremeno
predstavljaju sekundarno apsorptivne organizme koji primaju i uzimaju vodu i minerale
apsorbujući ih iz zemljišta koje ih okružuje. Najveći broj predstavnika carstva Animalia
predstavlja ingestivne organizme koji unose, odnosno gutaju hranu i vare je u unutrašnjosti
svoga tela. Carstvu gljiva pripadaju organizmi koji se odlikuju apsorptivnim načinom
ishrane. Ovi oblici apsorbuju organske molekule iz spoljašnje sredine direktno kroz svoju
spoljašnju ćelijsku membranu.
U poslednje vreme (zadnjih dvadesetak godina) makroklasifikacija živih organizama trpi
značajne promene pre svega zahvaljujuči intenzivnim molekularno-biološkim istraživanjima.
Dobijeni podaci ukazuju na postojanje tri velike skupine organizama − domene od kojih dve
(Archaea i Bacteria) uključuju samo prokariotske organizme, dok treća skupina (Eukarya)
uključuje sve (i jednoćelijske i višećelijske) eukariote, a u okviru ove tri domene izdvaja se
20-ak carstava.

PROTISTI

Telo protista sagrađeno je od jedne jedine ćelije koja se sastoji, kao i ćelija višećelijskih
organizama, od citoplazme i jedra. Sa ovim osnovnim komponentama ćelije protista vezani
su i svi elementarni procesi koji karakterišu živa bića. Osim citoplazme i jedra, u telu protista
se diferenciraju razne subcelularne strukture (organele ili organoidi) koje vrše različite
funkcije i u tom smislu su analogne organima višećelijskih organizama.
U citoplazmi se nalaze razna organska jedinjenja (ugljeni hidrati, belančevine, masti),
zatim neorganske soli, voda. U citoplazmi protista obično se nalaze znatne količine
rezervnih hranljivih materija − ugljenih hidrata u obliku glikogena ili paraglikogena, kao i
masti i lipida u vidu raznih inkluzija.
Citoplazma. Citoplazma protista nije jednorodna; ona je obično diferencirana na različite
slojeve. U izvesnom slučajevima ova diiferencijacija je nepostojana tako da slojevi lako
prelaze jedan u drugi u toku životne aktivnosti, a kod drugih ovo diferenciranje ima više
postojani karakter. Na primer, kod amebe je telo spolja pokriveno tankom, elastičnom opnom
(plazmalema), ispod nje se nalazi sloj gušće citoplazme − plazmagel (označavan i kao
ektoplazma) i najzad unutar tela nalazi se centralni, žitki sloj citoplazme − plazmasol
(endoplazma). Ovo diferenciranje je reverzibilno − plazmagel i plazmasol neprekidno prelaze
jedan u drugi u procesu obrazovanja pseudopodija. Kod drugih protista (Mastogophora i
Ciliata i Sporozoa) na površini tela se diferencira, kao rezultat zgušnjavanja citoplazme, opna
− pelikula. Nekad je ona vrlo tanka i elastična i ne sprečava promenu oblika tela (mnoge
Mastogophora menjaju oblik). Međutim, kod većine, ona je čvrsta i određuje postojani oblik
tela. Kod izvesnih Mastigophora pelikukula je struktuirana − može da nosi male papile,
zubiće itd. Ona ustvari predstavlja spoljašnji zadebljali sloj ektoplazme koja se nalazi ispod
pelikule i koja se odlikuje većom gustinom u odnosu na unutrašnji sloj endoplazme. Na
živim objektima ektoplazma izgleda svetlija od endoplazme.
Bez obzira na veliku složenost i relativnu stabilnost diferenciranja citoplazme kod nekih
protista, u procesu životne aktivnosti i razvića, njeni pojedini delovi mogu da prelaze jedan u
drugi zahvaljujući koloidno-hemijskim promenama belančevina citoplazme. Tako, npr., pri
obrazovanju cista, koje se javlja kod mnogih Ciliata, diferenciranje citoplazme na slojeve
iščezava, a izlučuje se zaštitna opna; pri izlasku iz cista, ponovo se javlja diferenciranje
citoplazme. Trakvi procesi se ponekad javljaju pri deljenju ili pri konjugaciji.
Jedro. Za razliku od životinja, kod kojih je organizacija jedra prilično uniformna, kod
protista postoji dosta velika raznoobraznost jedarnog aparata kao i načina deobe. U većini
slučajeva postoji jedno jedro, ali postoje vrste, skoro u svim grupama, koje imaju više,
ponekad veliki broj, jedara. Položaj i forma jedra su takvi da jedro, kao regulatorni aparat,
najravnomernije opslužuje citoplazmatičnu teritoriju; kada je telo okruglo, onda je ono
smešteno centralno, ako je telo jako izduženo, onda je jedro, takođe, izduženo i pruža se po
uzdužnoj osi tela. Ako su organele za kretanje polarno raspoređene jedro ima tendenciju da
se smesti bliže tom kraju (Mastgophora).
Jedra protista su mehurasta − vaskularna ili kompaktna − masivna. Vaskularna jedra imaju
npr. Sarcodina, Mastigophora i Sporozoa, a u ovaj tip jedara spada i mikronukleus
Ciliophora, dok su makronukleusi Ciliophora masivna. Kod mnogih, mnogojedarnost je
stalna pojava, dok je kod nekih ona privremena (obično prethodi bespolnom razmnožavanju).
Prisustvo jedra je neophodno za opstanak jedinke; ukoliko se telo protista preseče na dva dela
preživeće samo deo sa jedrom.
Skelet i kontraktilni elementi. Kod protista postoje razne skeletne i fibrilarne
kontraktilne trevine koje se javljaju kao produkt aktivnosti citoplazme. U pogledu hemijskog
sastava skelet može biti organski (izgrađen od tektina, odnosno pseudohitina) ili neorganski
(najčešće od CaCO3 i SiO2) , a po položaju spoljašnji (kao kod Foraminifera) i unutrašnji
(npr. kod Radiolaria). Pored jedinstvenog skeletal prisutne si i razne fibrilarne potporne
strukture − morfoneme končastog ili štapolikog izgleda, organske prirode. Morfoneme mogu
biti raspoređene u vidu fine, guste potporne mreže (epiplazma), u vidu snažnijeg korseta,
da se pružaju duž pseudopodija (aksopodne mikrotubule) ili da budu diferencirane u vidu
jednog elastičnog aksijalnog organa (aksostil).
U ektoplazmi protista postoji sistem uzdužnih i kružnih fibrilarnih tvorevina (mioneme)
zahvaljujući kojima telo može da menja oblik. Mioneme postoje i oko peristomalnog polja, u
delu tela koji služi za pričvršćivanje za podlogu kod sesilnih vrsta ili u na mestu gde skeletne
igale izlaze iz citoplazme.
Organele za kretanje. Postoje tri tipa organela za kretanje: bičevi, treplje i
pseudopodije. Pseudopodije se javljaju kod protista koje nemaju diferenciranu pelikulu
(Sarcodina). Pseudopodije se ponekad javljaju i kod Mastigophora i to ili zajedno sa
bičevima, ili na pojedinim stupnjevima životnog ciklusa. Interesantno je da se sličan način
kretanja sreće i kod leukocita i drugih ameboidnih ćelija metazoa. Pseudopodije mogu biti
različitog oblika: široke sa tupim vrhom − lobopodije, zatim, tanke u vidu niti − filopode,
tanke, razgranate koje anastomoziraju obrazujući splet − retikulopodije i, najzad, tanke,
radijalno raspoređene koje ne anastomoziraju i od kojih svaka sadrži jednu potpornu osu koja
se sastoji od fibrila − aksopodije. Bičevi su karakteristični za Mastigophora, mada se nekada
javljaju i kod vrsta koje se kreću pseudopodijama. Obično ih ima od 1 do 8. Samo ih kod
nekih Hypermastigina ima više. Kod nekih Mastigophora (Trypanosoma) bičevi se pružaju
duž tela i stapaju sa pelikulom čineći jedan nabor (undulentna membrana) koja ovim
organizmima omogućava da se efikacnije kreću − plivaju. Treplje su karakteristični za
Ciliata kod kojih se javljaju u toku celog života, dok kod Suctoria postoje samo na izvesnom
stupnju razvića. Treplje su karakteristično raspoređene, mogu pokrivati celu površinu tela ili
biti ograničene sa određene oblasti. Razlikuju se somatične (smeštenena površini tela) i
oralne treplje (lokalizovane oko citostoma). U mnogim slučajevima treplje se spajaju i
formiraju složenije strukture, npr. cire nastaju spajanjem nekoliko trepalja, dok se spajanjem
nizova cilija formiraju membrane i membranele raspoređene obično oko citostoma (svojim
treperenjem upravljaju hranu u pravcu ćelijskih usta).
Ishrana. Neki protisti su autotrofni (sposobni da sami sintetišu organske materije) a neki
heterotrofni (nemaju sposobnost sintetisanja organskih molekula već u svoj organizam
moraju da unose organske molekule sintetisane od strane autotrofnih organizama − moraju da
se hrane). Heterotrofni protisti mogu biti saprobni, odnosno da hranu uzimaju u rastvorenom
stanju preko površine svoga tela. Na ovaj način se hrani većina parazitskih vrsta, ali i
mnogobrojne neparazitske, slobodnoživeće Flagellata. Za ovaj način ishrane nisu potrebne
specijalne organele. Mnogi protisti se hrane holozojski; oni imaju mehanizme za hvatanje
hrane, varenje i izbacivanje nesvarenih delova. Uzimaju hranu biljnog ili životinjskog
porekla ili i jednu i drugu.
Sarcodina se uglavnom hrane holozojski. Način zahvatanja hranljivih čestica zavisi od
građe pseudopodija i prisustva ili odsustva, odnosno karaktera skeleta. Prisustvo skeleta
ograničava i određuje, odnosno lokalizuje površinu za primanje hrane i egestiju. Tipičnu
formu ameboidnog načina ishrane nalazimo kod ameba. Pošto je telo bez pelikule, mogu lako
menjati oblik svoga tela i obrazovati pseudopodije na bilo kom mestu, pa se i zahvatanje
hrane vrši, takođe, na bilo kom mestu, prosto tako što amebe zaokružuju hranljivu česticu
svojim telom. One mogu da zahvataju čak i brzo pokretne organizma, kao npr.
paramecijuma. Kod Foraminifera i Radiolaria koje imaju duge, tanke i anastomozirajuće
pseudopodije, kada neki živi organizam − potencijalni plen dodirne pseudopodije, on se
prilepi za njih, a moguće je da se izlučuju supstance koje ga paralizuju. Varenje hrane odvija
se u hranljivoj vakuoli. Kod Foraminifera, zbog malog otvora ljušturice, plen se ne može
uvući u citoplazmu, pa se u vezi sa tim često javlja varenje van ljušturice u samim
pseudopodijama. Izbacivanje nesvarenih ostataka vrši se na bilo kom mestu na telu.
Kod holozojskih Mastigophora zahvatanje čestica hrane vrši se pomoću bičeva. S
obzirom da je telo kod njih pokriveno manje ili više čvrstom pelikulom, na površini tela
postoji deo ređe citoplazme na kome bi hranljive čestice mogle da prodru u telo. Najprostiji
stupanj organizacije u tom smislu nalazimo kod bičara kao što je npr. Bodo. Pri osnovi biča
nalazi se mesto citoplazme bez pelikule, koje je čak malo izdignuto; dejstvom biča hranljive
čestice se upravljaju u pravcu ovog (prednjeg) dela tela, a u susret se obrazuje hranljiva
vakuola. Ponekad, kod nekih vrsta, mesto ulaska hrane pomera se dalje od biča, čak na
sredinu tela. Nekad se pri osnovi biča stvara malo udubljenje u nivou usta − usno udubljenje
(vestibulum). Pri njegovom daljem udubljivanju obrazuje se kanalić određene i postojane
forme, tako da se može govoriti o prisustvu ćelijskih usta (citostom) i ždrela (citopharynx).
Interesantna diferencijacija se javlja kod Chanoflagellida; oko osnove biča nalazi se
citoplazmatični izraštaj u vidu kragne po kome hranljive čestice klize sa spoljašnje strane do
malog udubljenja pri osnovi ovog izraštaja gde se prima hrana. Specijalizovan i strogo
lokalizovan otvor za izbacivanje nestavrenih produkata ne postoji kod Mastigophora.
Građa struktura za varenje kod Ciliata je još složenija. Hrana se uzima na određenom
mestu, diferencirana su ćelijska usta − citostom. U najprostijem slučaju ona su smeštena
polarno, u centru prednje polovine tela, ali se kod nekih pomeraju na bok. U najprimitivnijem
vidu leže u istom nivou sa površinom tela. Prvo usložnjavanje se sastoji u tome što se
ćelijska usta spuštaju dublje, tako da se formira malo udubljenje (vestibulum), a osim toga,
diferencira se cevasto ćelijsko ždrelo. Dalje diferenciranje ide u raznim pravcima. Kod nekih
dolazi do znatnijeg udubljivanja ćelijskih usta i formiranja predusnog polja − peristoma.
Obrazovanje peristoma ima značaja u regulisanju pravilnijeg toka vode sa hranljivim
česticama u pravcu ćelijskih usta. Kod nekih vrsta peristom je pokriven istim trepljama kao i
ostalo telo. Kod drugih, u blizini usta javlja se niz ili spiralni red jačih trepalja koje vode
prema ćelijskim ustima, a kod nekih vrsta je deo tih okousnih trepalja slepljen u membranu
(mogu da se jave 1, 2 ili 3, čak i više). Najzad, kod mnogih vrsta, okolousne treplje mogu da
se sliju u spiralno raspoređene membranele koje još energičnije upravljaju tok vode prema
ćelijskim ustima. Na dnu ždrela obrazuje se hranljiva vakuola. Izbacivanje nesvarenih
ostataka vrši se tako što se hranljiva vakuola približava ćelijskom analnom otvoru (citopyg)
koji je strogo lokalizovan.
Neke protiste odlikuje filtracioni način ishrane (npr. trepljari koji žive sedentarno i koje
spiralno raspoređenim membranelama usmeravaju hranljive čestice ka ustima), a neki su
grabljivi (npr. Suctoria koje poseduju posebne organele u vidu pipaka, cevaste građe sa
jednim otvorom na slobodnom kraju. Pomoću njih se hvata plen i usisava njegov sadržaj.
Nekad postoji diferencijacija pipaka na one koji služe samo za hvatanje i na one koji služe
samo za usisavanje. Izgleda da pipci deluju paralizujući na žrtvu i da luče otrov u njeno telo.
Prema tome, s morfološke tačke gledišta, Suctoria imaju više ćelijskih usta).
Mnogi protisti žive u telu drugih organizama i dobijaju hranu od njih (endozoični
organizmi) ili na površini tela drugih organizama i pri tome su obično nezavisni u ishrani od
njih (epizoični ogranizmi). Neki ne čine nikakvu štetu domaćinu (komensali), drugi
izazivaju manju ili veću štetu na njima (paraziti), dok manji broj razvija uzajamno koristan
odnos sa domaćinom (simbionti).
Ekskrecija i osmoregulacija. Kod protista koji žive u hiperosmotskim ili izoosmotskim
sredinama (morski i endoparazitski protisti) ne postoje posebne strukture za osmoregulaciju i
ekskreciju. Naime, oni i nemaju potrebu za specijalnim izlučivanjem vode, a ekskrecija se
vrši osmotskim putem preko površine tela. Kod slatkovodnih protista razvijen je specijalan,
manje-više strogo lokalizovan i manje-više složen ekskretorni aparat u vidu kontraktilne
vakuole. Broj vakuola je različit; od 1 do blizu 100. Često broj ovih vakuola služi kao
karakter za određivanje vrsta. Razmere vakuola su proporcionalne razmerama tela a obrnuto
proporcionalne broju vakuola. Kod Sarcodina i Mastigophora, kontraktilna vakuola
izgrađena je od jednog meška (centralni rezervoar) koji preko odvodnog kanalića
komunicira sa spoljašnjom sredinom. Kod Ciliata, osim meška koji je centralno postavljen,
postoji jedan ili više dovodnih kanala koji pulsiraju. Ekskretorni aparat je lokalizovan u
endoplazmi i ne menja svoj položaj. Vakuole rade ritmički, povremeno se šire (stupanj
diastole), zatim se kontrahuju (stupanj sistole) i izbacuju svoj sadržaj napolje kroz izvodni
kanal preko pore koja ima određeni položaj. Tamo gde postoje dovodni kanali rad aparata
se usložnjava; prvo nastaje dijastola kanalića koja se vrši onda kada se vakuola nalazi u
sistoli, zatim nastupa sistola kanalića. Oni se izlivaju u vakuolu što izaziva njenu dijastolu,
zatim nastupa njena sistola dok se u to vreme kanalići ponovo pune. Tempo pulsacije varira
kod raznih vrsta, a i kod jedne iste vrste u zavisnosti od faktora spoljašnje sredine, od
temperature, od osmotskih uslova sredine.
Respiracija Protisti ne poseduju posebne organele za respiraciju, već se ona vrši putem
difuzije preko površine tela. Intenzivan promet i kretanje citoplazme zadovoljavaju potrebe
protista u smislu snabdevanja kiseonikom. Verovatno i kontraktilne vakuole uzimaju učešća
u razmeni gasova.
Nadražljivost. Kao i sva živa bića, protisti imaju sposobnopst da registruju promene u
spoljašnoj sredini i da na njih reaguju. Reakcije protista se izražavaju u promeni karaktera
kretanja i označavaju se kao taksisi. Oni mogu biti pozitivni ili negativni, zavisno od toga da
li draž deluje privlačno ili odbojno. Prekomerno razdraženje ima za posledicu reakciju
“šoka”, odnosno, depresiju životnih funkcija.
Protista reaguju pre svega na hemijske draži (hemijski faktori ne samo da izazivaju
promenu kretanja, već utiču na sve životne aktivnosti: na brzinu rada trepalja, na intenzitet
ekskrecije, na tempo obrazovanja hranljivih vakuola i egestiju i dr.), zatim na svetlost
(specijalne organele za svetlosne draži u vidu pigmentske mrlje ili stigme postoje samo kod
nekih bičara, npr. euglena), temperaturu (sa porastom temperature raste intenzitet
metabolizma i pokretljivost, ali samo do određenog temperaturnog optimuma), mehaničke
draži (kod nekih protista diferencirali su se posebni receptorni organoidi npr. kod nekih
Dinoflagellida − kod Noctiluca, postoji jedan citoplazmatični nastavak u vidu pipka koji
deluje kao mechanoreceptor, a kod drugih, bičevi ili treplje funkcionišu kao organoidi za
dodir). Kod nekih trepljara susreću se organoidi za ravnotežu u vidu malih mehurića u čijoj
unutrašnjosti se mogu konstatovati čvrste konkrecije.
Razmnožavanje i rasejavanje. Protisti se mogu razmnožavati bespolno (binernom
deobom, multipnom deobom i pupljenjem) i polno. Bespolna i polna generacija mogu se
pravilno ili nepravilno smenjivati, ili se životni ciklus može sastoji i samo iz jedne od tih
generacija. Kod protista postoje i procesi koji nisu praćeni uvećanjem broja jedinki, kao pri
razmnožavanju, već dovode do reorganizacije jedrovog aparata (što se inače dešava pri
polnom razmnožavanju). Takav je npr. proces konjugacije.
Obrazovanje kolonija je rezultat bespolnog razmnožavanja koje nije dovedeno do kraja.
Kolonije se javljaju u svim grupama protista izuzev Sporozoa. Mogu biti privremene ili
stalne. Ove poslednje mogu imati različitu srukturu: u vidu drveta, lopte, elipse, ploče.
Jedan od osnovnih razloga uspešnosti protista je svakako u tome da mnogi imaju
mogućnost obrazovanja cista, odnosno sposobnost incistiranja (samozatvaranja) za vreme
nepovoljnih uslova. Ovo im omogućava preživljavanje dok se ponovo u spoljašnjoj sredini
ne uspostave takvi uslovi koji im odgovaraju. Ciste su otporne i na desikaciju (isušivanje) i
na visoke temperaturne promene. Tako, neke vrste protista koje žive u pustinjskim uslovima
izlaze iz svojih cista da bi se hranile i razmnožavale samo u toku nekoliko časova u toku cele
godine, odnosno u periodu kada su spoljašnji uslovi povoljni i kada imaju dovoljno vode na
raspolaganju. Osim uloge u zaštiti organizma od dejstva nepovoljnih uslova, ciste imaju
ulogu i u disperziji i naseljavanju novih staništa. Tako, neka incistirana ćelija može biti
preneta čak sa jednog kontinenta na drugi, na primer u sasušenom blatu koje se nalazi
slepljeno uz stopalo neke od migratornih vrsta ptica, u krznu pacova koji žive na brodovima
ili u ljudskom odelu na primer.
Raznovrsnost. U okviru grupe protista razlikuju se, pre svega na osnovu građe organela
za kretanje i načina razmnožavanja, četiri velike grupe: protisti ameboidnog izgleda
(Sarcodina), protisti sa bičevima (Mastigophora, Zoomastigina ili Zooflagellata), protisti
sa cilijama (Ciliophora) i protisti koji poseduju stupanj spore (Sporozoa).
Sarcodina karakteriše prisustvo pseudopodija koje imaju funkciju u lokomociji i
uzimanju hrane. Kod nekih se na izvesnim stupnjevima razvića javljaju i bičevi. Nemaju
diferenciranu pelikulu tako da mogu da menjaju oblik tela. Mnoge obrazuju skelet, spoljašnji
ili unutrašnji. Hrane se holozojski. Razmnožavaju se binernom deobom. Kod nekih postoji i
polni proces. Po izgledu tela najčešće su asimetrične ili sferične. Žive u slanim i slatkim
vodama a neke čak i na vlažnim mestima; mnoge su paraziti različitih životinja. Najčešće
žive solitarno, ali ima i kolonijalnih vrsta. U okviru Sarcodina moguće je razlikovati 5 velikih
skupina: Amoebina (veoma rasprostranjene, ima ih u slatkoj i morskoj vodi, barama, u
mulju, šumskoj stelji,.ima i parazita i to veoma patogenih), Testacea (slatkovodni organizmi,
žive u jezerima, barama i tresavama), Foraminifera (većina vrsta živi u toplim morima i
okeanima gde se razvijaju u velikom broju, većina su bentosne, žive na dnu), Radiolaria
(žive isključivo u morima, uglavnom planktonski; naročito su rasprostranjeni u toplim
morima) i Heliozoa (uglavnom su slatkovodne, ali ima i morskih; mogu voditi slobodan,
plivajući način života ili pomoću drške mogu biti pričvršćene za predmete u vodi).
Mastigophora predstavlja najveću grupu protista. Veoma su raznovrsni kako po izgledu
tako i po životnom ciklusu i načinu života. Karakterišu se prisustvom bičeva kao
lokomotornih organela. Najčešće imaju jedan ili dva biča, ali ih može biti i više, nekada vrlo
mnogo. Kod nekih se mogu konstatovati i pseudopodije koje postoje ili stalno ili se javljaju
samo povremeno. Ovo ukazuje na blisku vezu sa grupom Sarcodina. Imaju diferenciranu
pelikulu koja može biti manje-više čvrsta tako da je oblik tela definisan i zavisno od čvrstine
pelikule, može biti manje-više postojan. Ishrana je vrlo heterogena, neki su heterotrofi (sa
holozojskim ili saprozojskim načinom ishrane) a neki su miksotrofni. Razmnožavaju se
deobom uzdužno, a kod nekih se javlja polni proces. Obrazovanje cisti je česta pojava.
Široko su rasprostranjeni, naseljavaju slatke vode i mora; ima parazita, komensala i simbionti
raznih organizama. Za parazitske vrste najčešće je karakterističan složen životni ciklus koji
uključuje smenu dva domaćina. Među simbiontskim zoomastiginama sigurno su interesantni
oni koji žive kao simbionti u crevu termita ili bubašvaba. Simbionti imaju mogućnost
unošenja u svoje telo i varenja drvene mase kojom se inače ovi insekti hrane. Kako ovi
insekti nemaju svoje sopstvene digestivne enzime kojima bi mogli variti drvo, odnosno
celulozu, oni su u svojoj ishrani potpuno zavisni od simbiontskih Zoomastigina. Među
parazitskim zoomastiginama ističu se neke vrste koje imaju veliki značaj sa aspekta humane i
veterinarske medicine. Jedan od takvih svakako je i rod Trypanosoma koja živi u krvi
kičmenjaka, pre svega sisara; kod čoveka tripanozoma izaziva dva teška oboljenja, npr :
bolest spavanja I Šagasovu bolest. U grupu Mastigophora spadaju: Choanoflagellida,
Rhizomastigida, Kinetoplastida, Trichomonadina, Hypermastigida i brojne dgrupe
skupine.
Sporozoa su endoparaziti beskičmenjaka i kičmenjaka. Karakteristično je za njih da u
toku svog razvojnog ciklusa obrazuju naročite stupnjeve koji su u većini slučajeva zaštićeni
čvrstom opnom i koji sadrže zametke novih jedinki. Ovi stupnjevi su označeni kao spore. To
su infektivni stupnjevi pomoću kojih se paraziti prenose i rasprostranjuju. U poređenju sa
drugim protistima, Sporozoa su veoma izmenjeni pod uticajem parazitskog načina života.
Oni nemaju organela za kretanje i varenje. Hrane se saprozojski; najveći broj vrsta sporozoa
hrani se apsorbovanjem malih organskih molekula iz tela svog domaćina. Većina se
razmnožava smenom bespolne i polne generacije. Za čoveka su najznačajniji krvni paraziti –
Haemosporodia u koje spada izazivač malarije rod Plasmodium.
Ciliophora imaju treplje kao lokomotorne organe. Kod većine treplje postoje celog
života, ali kod nekih (Suctoria) one se javljaju samo u određenim etapama životnog ciklusa.
Treplje pokrivaju telo ili u potpunosti ili su grupisane u snopove na pojedinim mestima, ili
su, pak, poređane u nizove, trake. Pokriveni su čvrstom pelikulom. Zahvaljujući prisustvu
diferencirane čvrste pelikule, a često i prisustvu potpornih elemenata, forma tela je uvek
određena. Organele za varenje i osmoregulaciju/ekskreciju su najsloženiji u okviru protista.
Vrlo značajna karakteristika trepljara je jedrov dimorfizam (postoje dva jedra; veće −
makronukleus i manje – mikronukleus). Razmnožavaju se bespolnim putem, a postoji i polni
proces tipa konjugacije. Neki trepljari su sesilni, odnosno žive pričvršćeni za podlogu, a ima i
vrsta koji jedan period života aktivno plivaju a u drugom su pričvršćeni za podlogu. Kod
sesilnih cilije izazivaju karakteristična strujanja vode kojima se hrana usmerava ka citostomu.
U okviru trepljara se, prvenstveno na osnovu rasporeda trepalja može razlikovati više
skupina: Holotrichia (odlikuje se najčešće ravnomerno raspoređenim, relativno kratkim
trepljama uniformnog tipa), Spirotrichia (imaju zonu membranela koja ide od prednjeg kraja
tela prema ćelijskim ustima i savija u desno), Peritrichia (takođe postoji zona membranela
na prednjem kraju tela ali je ona uvijena u levo) i Suctoria (pokriveni trepljama samo na
ranim stupnjevima razvića; većina vrsta se pomoću drške pričvršćuje za podvodni supstrat,
podvodne biljke i životinje. Za njih je veoma karakteristično prisustvo pipaka na površini tela
pomoću kojih hvataju i usisavaju plen).

POREKLO ŽIVOTINJA

Pretke višećelijskih heterotrofnih eukariotskih organizama − životinja nesporno treba
tražiti među jednoćelijskih heterotrofnim eukariotama − protistama. Kod mnogih
heterotrofnih protista zapaža se pojava kolonijalnosti, a s druge strane, kod nekih se zapaža i
tendencija ka multicelularnosti (javlja se polimerizacija jedara npr. kod Radiolaria i
Hypermastigida i drugih organela npr. za kretanje kod Hypermastigida, a kod nekih se
javljaju i višećelijska obrazovanja npr. spore Myxosporidia).
Međutim, što se tiče načina postanka životinja, evolutivnog puta koji je doveo do razvića
složenih višećelijskih organizama, definitivan odgovor još ne postoji. Ima više teorija o
postanku životinja, ali ovo pitanje je još diskutabilno. U naučnim krugovima danas su
prisutne dve priznate teorije koje objašnjavaju nastanak životinja.
Godine 1874., Hekel je postavio tzv. kolonijalnu teoriju ili teoriju “gastree”.
Bazirajući se na principu da “ontogenija predstavlja rekapitulaciju filogenije”, odnosno da
individualni razvitak ponavlja istorijski razvitak organizma, ovaj autor je smatrao da su preci
životinja najpre bili slični blastuli i da je sledeći korak u evolutivnom razvitku bio stupanj po
izgledu sličan gastruli u embrionalnom razviću životinja.
Prema ovoj teoriji, životinje vode poreklo od loptaste kolonije Mastigophora, kao što je
npr. Volvox. Po ovoj teoriji pojedinačne ćelije, odnosno jedinke unutar jedne kolonije,
postepeno su kao rezultat ćelijske diferencijacije i specijalizacije postajale međusobno sve
više i više zavisne, i na taj način je od jednog kolonijalnog oblika nastao najprimitivniji
višećelijski životinjski organizam.
Podaci embriologije idu u korist ovoj teoriji. Kod mnogih organizama se u ontogeniji
javlja stupanj u vidu šuplje, jednoslojne lopte (blastula), koja se u daljem toku razvića
transformiše u dvoslojni stupanj − gastrula. Prema ovoj teoriji, savremene Coelenterata
(dupljari i rebronoše) bile bi na ovom nivou organizacije.
Ova teorija je imala široku krug pristalica. Najnovija ultrastrukturalna istraživanja,
međutim, pokazuju da je mnogo verovatnije da su preci životinja ne kolonijalne Volvocidae,
već Choanoflagellata; one imaju mitohondrije i osnovu bičeva veoma slične istim kod ćelija
životinja, a osim toga ovakve ćelije sa kragnom nalaze se i kod nekih životinja (sunđera).
Naš poznati biolog Jovan Hadži je postavio tzv. sinsicijelnu teoriju ili teoriju
celularizacije. Po ovoj teoriji životinje vode poreklo od multinuklearnih protista − Ciliata.
Ova grupa protista se odlikuje vrlo složenom telesnom organizacijom (pelikula, ekto- i
endoplazma, usta, ždrelo, citopig, razne fibrilarne strukture, složeno građene kontraktilne
vakuole, jedrov dimorfizam, a često i povećan broj jedana). Hadži smatra da su organele
cilijata homologe organima životinja. Po njegovom mišljenju višećelijski organizmi su
postali putem celularizacije, tj. putem obrazovanja ćelijskih granica oko pojedinih jedara;
tako su od višejedarnih jednoćelijskih organizama nastali višećelijski organizmi.
Najprimitivniji višećelijski organizmi po Hadžiju su pljosnati crvi, i to trepljasti crvi
(Turbellaria), a među njima grupa Acoella. Od ovih organizama vodila je s jedne strane
evolucija u pravcu aktivnog načina života (većina filuma životinja), dok su Cnidaria
evoluirali u drugom pravcu − ka slabo pokretnom ili sesilnom načinu života, što je dovelo do
uprošćavanja njihove telesne organizacije.
Treba priznati da kolonijalistička teorija ima više pobornika. Naime, suština Hadžijeve
teorije svodi se na upoređivanje sličnosti između odraslih − adultnih jedinki višejedarnih
cilijata sa jedne, i pljosnatih crva acela sa druge strane. Ono što ne ide u prilog Hadžijeve
teorije je činjenica da se stadijum sincicijuma ne sreće u toku embrionalnog razvića ni kod
jedne grupe primitivnijih životinja.
U prilog mišljenju da kolonijalne flagelata predstavljaju predačku grupu za životinje
govore sledeće činjenice: (1) muške polne ćelije − spermatozoidi poseduju bičeve i skoro su
univerzalno prisutni kod svih životinja, (2) među primitivnijim životinjama, kod sunđera i
kod dupljara, se srećemo sa somatskim ćelijama koje poseduju bičeve, (3) neke danas živeće
kolonijalne flagelate − Volvox na primer podsećaju na višećelijske organizme i imaju izraženu
podelu rada između jedinki − ćelija, (4) stadijum šuplje blastule u embrionalnim razviću
životinja je sasvim nalik na sferičnu, šuplju koloniju flagelata (Volvox na primer).
Ipak na osnovu svih do sada raspoloživih podataka ni sincicijalna ni kolonijalistička
teorija o poreklu životinja ne može sa sigurnošću biti niti prihvaćena niti odbačena.

PHYLUM SPONGIA − sunđeri (Porifera)

Sunđeri su najprimitivniji višećelijski organizmi (dvoslojni, na ćelijskom nivou
organizacije). Primitivnost njihove organizacija se ogleda i u tome što kod njih nema stabilne
diferencijacije ćelija; ćelije njihovog tela se mogu dediferencirati do ameboidnog stanja, a
zatim mogu ponovo da se specijalizuju. Iako su primitivne vrste među sunđerima radijalno
simetrične, ipak većina sunđera su asimetrični organizmi.
To su sesilne životinje. Žive pričvršćeni za stene, ljušture ili neke druge objekte u vodi,
pojedinačno ili kolonijalno. Sreću se uglavnom u morima. Manji broj živi u slatkim vodama
(Spongillidae). Zbog njihove sesilnosti stari Grci su sunđere smatrali biljkama. Tek u 18.
veku kada je uočena njihova unutrašnja građa (prisustvo irigacionih kanala) sunđeri su
reklasifikovani u carstvo životinja.
Oblik tela ovih organizama je različit. Mogu imati izgled bokala, cilindra, levka, čaše,
lopte, mogu biti razgranati u vidu grma, ili su, pak, neodređenog oblika i obrastaju podlogu
kao kora. Odlikuju se različitom obojenošću. Neki su neobojeni (Calcarea), dok drugi imaju
različitu boju (sivu, crnu, crvenu, žutu, oranž, plavu, violet, zelenu). Zelena boja sunđera
dolazi od prisustva simbiotičkih algi koje žive u ćelijama (arheocitama). Boja sunđera zavisi i
od pigmentskih ćelija u mezogleji. Smisao obojenosti nije sasvim jasan; verovatno ima ulogu
zaštite od sunčevog zračenja ili od neprijatelja.
Veličina sunđera veoma varira od 10-15 mm, pa do 1,5 m u visinu i do 1-2 m u širinu
(npr. Poterion neptuni - neptunov pehar).
Telo sunđera je donjim krajem pričvršćeno za podlogu, a na delu tela okrenutom ka
spoljašnjoj sredini nalaze se mnogobrojne sitne pore (otuda ime Porifera) kroz koje voda
ulazi i jedan veći otvor – oskulum kroz koji se voda izbacuje iz tela.
Spoljašnji telesni sloj čine pljosnate, poligonalne ćelije (pinakociite) među kojima se
nalaze ćelije sa porama i intracelularnim kanalićima (porocite), kontraktilne ćelije - miocite
(na vrlo su niskom stupnju diferencijacije, one obrazuju sfinktere oskuluma, dovodnih i
odvodnih kanala, njihova kontrakcija se vrši jako sporo. Otvaranje i zatvaranje pora porocita
uslovjeno je kontraktilnošću same citoplazme porocita) i žlezdane ćelije.
Unutrašnji sloj čine specijalne ćelije sa citoplazmatičnim izraštajem u vidu kragne i sa
jednim dugim bičem − hoanocite. Ove ćelije oblažu unutrašnju duplju spongocel. ili su,
češće, lokalizovane samo u komoricama irigacionog sistema. One pokazuju veliku sličnost sa
predstavnicima Choanoflagellida (Mastigophora) među jednoćelijskim organizmima.
Između ova dva pomenuta sloja ćelija nalazi se sloj pihtijaste materije − mezogleja u
kojoj se nalaze ćelije raznog tipa i u kojoj je smešten i skelet. Kod mnogih sunđera,
mezogleja jako zadeblja. To je želatinozni proteinski matriks u kome su smešteni razni
ćelijski elementi: sklerocite luče mineralni skelet, spongocite produkuju organsku materiju
spongin, koja kod nekih sunđera učestvuje u izgradnji skeleta, kolencite − vezivne ćelije
zvezdaste forme koje su vezane međusobno svojim nastavcima i koje luče kolagenu
supstancu mezogleje, pokretne ameboidne ćelije − amebocite raznih tipova od kojih neke
imaju funkciju varenja hrane koju primaju od hoanocita, a neke (arheocite) predstavljaju
nediferencirane ćelije na čiji račun mogu da se obrazuju svi ćelijski elementi sunđera.
Ameboidne ćelije koje daju boju sunđeru i koje su pune pigmenta označene su kao
hromocite, a one u kojima se nagomilava hrana kao dezocite.
Kod malog broja sunđera telo je meko zbog odsustva skeleta. Kod većine se u mezogleji
obrazuje skelet koji može biti mineralni (od kalcijum karbonata ili silicijum dioksida) ili
organski (od rožne materije spongina). Karakter skeleta je tesno vezan za uslove života.
Osnovni kriterijum u klasifikaciji sunđera u stvari i predstavlja građa njihovog skeleta,
odnosno njegov hemijski sastav i struktura.
Mezogleja, sa svim elementima koji se u njoj nalaze (skelet i razni tipovi ćelija),
predstavlja glavnu masu tela. Veoma je karakteristična za sunđere i ima funkciju mehaničke
potpore, zatim mehaničke i hemijske veze, isto tako i zaštite. Naime, ona je kod mnogih vrsta
neprijatnog mirisa i ukusa, sadrži toksine. Evolucija sunđera je tesno vezana za razviće i
diferencijaciju mezogleje.
Za sunđere je veoma karakterističan filtracioni sistem koji može biti različite morfološke
složenosti: može biti askon, sikon ili leukon tipa. Poslednji tip se javlja kod gotovo 98%
vrsta. Najprostiji tip irigacionog system je tip askon koji se javlja kod malog broja sunđera.
Međutim, svi sunđeri su izgrađeni po ovom tipu u najmlađim stupnjevima razvoja, dok se u
odraslom stanju njihova građa usložnjava i prelazi u tip sikon, odnosno leukon. Askon tip se
karakteriše time što se pore na površini nastavljaju u kanale koji se otvorima izlivaju u
centralnu duplju (spongocel) obloženu slojem hoanocita. Ovaj tip određuje male dimenzije
sunđera. Naime, relativno veliki spongocel kod ovog tipa sadrži mnogo vode koju treba
izbaciti, a površina obložena hoanocitama, čijim radom se ova voda izbacuje, je relativno
mala. Brzina strujanja vode, prema tome, nije velika, a od strujanja vode zavisi ishrana i
disanje. Ukoliko sunđer raste, problem cirkulacije vode je još intenzivniji i zato su
askonoidni sunđeri malih dimenzija. Kod tipa sikon mezogleja je deblja a invaginacijom zida
centralne duplje obrazuju se radijalno raspoređena udubljenja u vidu cilindričnih džepova,
koji sa okolnom sredinom komuniciraju preko dovodnih kanala. Samo ovi džepovi su
obloženi hoanocitama, dok su delovi zida centralne duplje između njih obloženi pljosnatim
poligonalnim ćelijama kakve se nalaze i na površini tela. Kod tipa leukon građa filtracionog
sistema se komplikuje pojavom komorica koje u osnovi predstavljaju dalje usložnjavanje,
nabiranje površine radijalno raspoređenih cilindričnh džepova. Komorice s jedne strane stoje
u vezi sa spoljašnjom sredinom preko sistema dovodnih kanala, a sa centralnom dupljom
sistemom odvodnih kanala. One su obložene hoanocitama koje su ograničene samo na
površinu komorica. Broj komorica je veoma veliki (i do 10.000 na cm3).
Voda stalno cirkuliše kroz telo sunđera zahvaljujući radu hoanocita. Treperenjem
njihovih bičeva voda koja ulazi kroz mnogobrojne pore potiskuje se u pravcu centralne
duplje i odatle kroz oskulum u spoljašnju sredinu. Količina vode koja se filtrira kroz telo je
znatna, npr., kod Leucandra aspera, za 24 časa, irigacioni sistem propusti oko 22,5 l vode što
predstavlja veliku količinu, ako se uzme u obzir da ovaj sunđer doseže samo 7 cm u visinu i
1 cm u širinu. Pri prolazu vode, hoanocitne ćelije zahvataju hranljive čestice i vare je
intracelularno. Kod mnogih sunđera ćelije koje uzimaju hranu iz vode ne vare je već je
odmah predaju naročitim amebocitama u kojima se obavlja varenje, a ove zatim hranljive
sastojke predaju drugim amebocitama koje je prenose do drugih ćelija u telu.
Sunđeri se hrane vrlo sitnim česticama. Kao hrana služe jednoćelijski organizmi - alge,
Ciliata, Mastigophora, bakterije ili delići detritusa. Najmanje 20% njihove hrane
predstavljeno je bakterijama, dinoflagelatama i drugim jednoćelijskim organizmima koji žive
u planktonu. Posebno je u toplim tropskim morima konstatovano da veliku količinu hrane
sunđera predstavljaju sitne organske čestice poreklom od uginulih organizama (detritus).
Veličina ovih čestica je i manja od 400 mikrona. Najverovatnije da dugu i uspešnu
evolutivnu istoriju sunđeri u velikoj meri duguju i svojoj sposobnosti da se hrane ovako
sitnim hranljivim česticama, koje najveći broj drugih životinja ne može hvatati i koristiti kao
hranu.
Cirkulacija vode omogućava disanje koje je aerobno. Ekskrecija kao i izbacivanje
nesvarenih materija vrše se takođe vodenim tokom. Sunđeri su karakteristični za čiste vode,
bez čestica koje bi mogle zatrpati ili zapušiti njihove pore, a pošto su aerobi, žive u vodama
dobro snabdevenim kiseonikom.
Sunđeri se razmnožavaju bespolnim i polnim putem. Bespolno razmnožavanje vrši se
pupljenjem, spoljašnjim ili unutrašnjim. Spoljašnje pupljenje dovodi do obrazovanja
kolonija. Unutrašnje pupljenje se vrši obrazovanjem tzv. gemula. Kod slatkovodnih sunđera
se gemule obrazuju na kraju života što predstavlja adaptaciju u smislu preživljavanja
nepovoljnih uslova zimi u umerenom pojasu ili sunčanog perioda u tropima. Sunđeri mogu
biti razdvojenih polova, ali su češće hermafroditi. Oplođenje se vrši tako što spermatozoidi
izlaze preko oskuluma u spoljašnju sredinu i ulaze u druge jedinke i oplođavaju njihova jaja.
Kod nekih se oplođenje odvija u vodi. Samooplođenje je sprečeno različitim vremenom
sazrevanja jajnih ćelija i spermatozoida.
Do danas je opisano oko 5000 vrsta. Ovaj tip obuhvata tri klase: Calcarea, Hexactinellida
i Demospongia. Calcarea se odlikuju krečnjačkim skeletom sastavljenim iz krečnih igala i
žive isključivo u morima. Hexactinellida imaju silicijski skelet sastavljen od troosnih igala
koje su isprepletene gradeći rešetkasti skelet staklenog izgleda i žive uglavnom u većim
dubinama. Demospongia obuhvataju većinu savremenih sunđera. Kod nekih je skelet
sagrađen samo od silicijskih spikula (Tetractinellida), zatim kod nekih je silicijski
kombinovan sa sponginom i najzad, ovde spadaju i vrste sa čisto rožnim skeletom, kao i oni
bez skeleta.
Sunđeri nemaju većeg praktičnog značaja. Euspongia officinalis (grčki sunđer) koji živi
na malim dubinama u toplim morima i koji ima rožni skelet koristi se kao toaletni sunđer i u
tehničke svrhe. Lovi se u Sredozemnom moru, Indijskom okeanu.

PHYLUM CNIDARIA − dupljari, žarnjaci

Dupljari imaju primitivnu organizaciju, ali stoje na višem stupnju razvoja u odnosu na
sunđere; to su troslojni organizmi na ćelijsko-tkivnom nivou organizacije. Odlikuju se
radijalnom simetrijom. Postoji jedna uzdužna osa tela oko koje su organi zračno raspoređeni,
tako da se može postaviti nekoliko ravni simetrije, ali ne manje od dve (4,6, 8 ili više).
Razviće radijalne simetrije je u vezi sa sedećim načinom života kod sesilnih i pelaškim kod
slobodnih oblika. Kod izvesnih predstavnika, kao kod korala, radijalna simetrija trpi izvesne
promene. Kod mnogih unutrašnja organizacija pokazuje crte bilateralne simetrije.
Kod dupljara su spoljašnji sloj ektodermis i unutrašnji sloj endodermis dobro
diferencirani, ali središnji sloj ili mezogleja može biti predstavljen ili samo nećelijskom
membranom (baznom laminom) ili zadebljalom aćelijskom masom koja se javlja kao produkt
lučenja ćelija epidermisa i gastrodermisa i sadrži kolagena vlakna i slobodne amebocite.
U sastav spoljašnjeg sloja ulazi nekoliko tipova ćelija od kojih su najmnogobrojnije i
najtipičnije epitelo-mišićne ćelije. Pored njih, u epidermisu se nalaze i žlezdane, žarne čulne,
nervne i intersticijalne ćelije. Žlezdane ćelije raspoređene su uglavnom na pipcima i stopalu
i njihov sekret služi za pričvršćivanje za podlogu. Prisustvo ovih ćelija na pipcima ima
takođe značaja u premeštanju tela koje je karakteristično. Telo se savija, pipcima prianja za
podlogu a odiže se donji deo, a zatim se ovaj savija i pričvrsti za podlogu, tako da izgleda da
u pojedinim momentima hidra dubi na glavi. U osnovi epitelo-mišićnih ćelija nalaze se
grupice sitnih intersticijalnih ćelija koje predstavljaju nediferencirane ćelije na čiji račun se
obrazuju žarne, epitelo-mišićne, polne i nervne ćelije, tako da se na njihov račun vrši rast,
regeneracija i razmnnožavanje. Za dupljare su veoma karakteristične žarne ćelije. Najveći
broj ovih ćelija nalazi se na tentakulama koje okružuju usni otvor ili na tentakulama duž
oboda zvona kod meduza. Do sada je opisano više tipova žarnih ćelija - blizu 20, što se često
koristi u klasifikaciji dupljara. Ubodi žarnih ćelija su otrovni i deluju paralitički na male
životinje. Osim u pribavljanju hrane, ove ćelije imaju funkciju zaštite od neprijatelja. Dejstvo
žarnih ćelija kod dupljara (krupnih sifonofora, scifomeduza, aktinija, čak i nekih manjih
hidromeduza) mogu biti za čoveka krajnje bolni, pa i opasni po život
Unutrašnji sloj, gastrodermis, se sastoji, pre svega, iz krupnih epitelo-mišićnih ćelija sa
bičevima, koje su sposobne da formiraju pseudopodije (pseudopodijama zahvataju nesvarene
deliće hrane iz gastrovaskularne duplje) i sitnijih žljezdanih ćelija.
Neki dupljari su bez skeleta, ali se mnogi odlikuju skeletom koji može biti spoljašnji ili
unutrašnji. Po prirodi može biti krečnjački ili rožni.
Najveći broj vrsta su karnivori; ipak za dupljare se ne može reći da u pravom smislu love
svoj plen. Pre bi se moglo reći da se radi o “lovcima koji sede i čekaju“. Naime, dupljari
hvataju plen pripremajući mu neku vrstu klopke. Hrane se larvama i jajima raznih životinja,
raznim sitnim životinjama, račićima, mekušcima, crvima, uključujući i male ribe. Nakon
hvatanja ili paralisanja plena pomoću žarnih ćelija plen se pomoću tentakula pomera ka
usnom otvoru. Dupljari imaju sposobnost gutanja relativno krupnog plena koji nekoliko puta
može da prelazi dijametar njihovog tela. Varenje počinje u gastrovaskularnoj duplji
(ekstracelularno varenje) a zatim sitne čestice bivaju zahvaćene pseudopodijama ćelija
gastrodermisa unutar kojih se varenje završava i iz kojih se hrana putem difuzije distribuira
do drugih ćelija. Svi nesvareni delovi plena, kao i produkti ćelijskog metabolizma se kroz
usni otvor izbacuju u spoljašnju sredinu.
Disanje i ekskrecija se vrše difuzijom preko površine tela ali i gastrovaskularne duplje.
Kod dupljara prvi put dolazi do diferenciranja nervnih ćelija koje su difuzno
raspoređene − nadražaj se prenosi u svim pravcima. Kod meduza se javljaju i receptori za
primanje svetlosnih draži kao i organi čula ravnoteže (statocisti).
Postoje dva osnovna plana telesne organizacije dupljara: polip i meduza. Polipi su
cilindričnog oblika, zadnjim krajem su pričvršćeni za podlogu, dok se na suprotnom kraju, na
vrhu malog konusa, nalazi usni otvor oivičen vencem pipaka. Polipi se razmnožavaju
bespolno − pupljenjem ili binernom deobom. Građa meduza je slična građi polipa s tom
razlikom što su meduze spljoštene u ravni upravnoj na glavnu osu tela. Osim toga, za razliku
od polipa, mezogleja je veoma razvijena i prožeta vodom usled čega je telo prozračno.
Providnost je zaštitna osobina planktonskih organizama. Meduze po izgledu podsećaju na
zvono. Jedna strana je ispupčena (eksumbrela), a druga udubljena (subumbrela). Od
sredine izdubljene strane izdvaja se usno stabaoce (manubrium) na čijem se kraju nalaze
usta. Usni otvor vodi u gastrovaskularnu duplju koja se sastoji iz centralnog želuca od koga
se radijalno prema krajevima zvona razilaze radijalni kanali čiji broj može biti različit. Ovi
kanali su na obodu zvona povezani jednim kružnim kanalom. Po obodu zvona nalaze se
raspoređeni pipci. Meduze, koje vode slobodni način života, pokazuju koncentraciju nernih
ćelija u vidu prstena duž oboda zvona, kao i pojavu čula za primanje svetlosnih draži i čula
ravnoteže. Meduze se razmnožavaju polno. Polovi su razdvojeni. Polne žlezde se nalaze
najčešće između ektoderma i mezogleje na donjoj strani zvona, ispod radijalnih kanala. Polne
ćelije dospevaju u spoljašnju sredinu kroz pukotine na zidu. Oplođenje i razviće se odvijaju
van tela majke. Iz oplođenog jaja zarvija se larva planula.
Dupljari su vodeni organizmi, pretežno morski, ređe slatkovodni. Jedni žive sesilno,
drugi slobodno plivaju. Većinom su to pojedinačne jedinke, ali takođe ima i onih vrsta koje
se odlikuju obrazovanjem kolonija. Vrlo su različiti po svojoj veličini. Npr., neke vrste hidri
dostižu veličinu od svega 1-1,5 cm, dok hidroid Branchiocerianthus imperator može biti do
2,5 m veličine, scifomeduza Cyanea polaria do 2 m u prečniku (sa pipcima do 30 m dužine),
sifonofora Apolemia može da ima do 3 m dužine, a kolonijalni koralski polip Cirripathea
dostiže 6 m u visinu.
Boja tela je, takođe, vrlo različita. Neki hidroidni polipi, sifonofore, Octocorallia
(Alcyonacea, Gorgonacea, Penatulacea), Hexacoralia (Actinaria), zatim deo scifomeduza,
mogu biti obojeni veoma živo u svim bojama spektra: crveno, oranž, plavo, golubije plavo,
ljubičasto, crno-ljubičasto, crno, zeleno. Neke od njih ne mogu da menjaju boju. Mnoge
hidromeduze i scifomeduze su sasvim prozračne. Neki hidropolipi i sifonofora luminisciraju.
Do danas je opisano oko 9000 vrsta. Cnidaria obuhvataju tri velike skupine: Hydrozoa,
Scyphozoa, Anthozoa.
Grupa Hydrozoa obuhvata najprimitivnije dupljare; neki među njima su usamljeni i
imaju samo polipoidni oblik (kao npr. hidra), drugi imaju i polipoidni (koji obično stvara
kolonije) i meduzoidni oblik koji se smenjuju kao dve generacije, a neki, najzad, imaju samo
meduzoidni oblik bez smene generacija. Obično polipoidni stadijumi žive u okviru kolonija.
Na koloniji moguće je razlikovati veći broj polipa, pri čemu su pojedini specijalizovani za
obavljanje određenih funkcija. Tako određeni polipi imaju funkciju u ishrani, neki imaju
odbrambenu funkciju, a neki opet funkciju u razmnožavanju. Reproduktivni polipi bespolnim
putem (pupljenjem određene embrionalne zone označene kao blastostil) obrazuju meduze,
koje se otkidaju od kolonije i slobodno plivaju u vodi. Meduze su oblici koji poseduju polne
žlezde u kojima dolazi do obrazovanja polnih ćelija. Fertilizacija se odigrava u spoljašnjoj
sredini (polne ćelije se oslobađaju prskanjem zidova gonada). Zigot ubrzo prelazi u trepljastu
larvu planulu koja određeni period vremena pliva, zatim pada na dno i razvija se u novu
polipoidnu generaciju. Na taj način, meduza predstavlja polnu, a polip bespolnu generaciju u
okviru životnog ciklusa. Ovakav životni ciklus karakterističan je i za vrlo čest rod Obelia
koji živi i kod nas u Jadranu.
Grupa Scyphozoa obuhvata dupljare kod kojih dominira meduzoidni oblik dok je
polipoidna forma svedena na mali polipoidni oblik − scyphostom koji nizom poprečnih deoba
(strobilacija) formira mlade meduze, tzv. efire. U odnosu na hidromeduze, scifoidne
meduze su krupnije (najčešće od 2-40 cm u prečniku, ali ima vrsta koje dostižu dijametar od
2 m sa pipcima dužine 10-15 m), često upadljivo obojene. Scifoidne meduze se odlikuju
izvesnim specifičnostima: krajevi manubriuma su izduženi u vidu naboranih režnjeva koji
funkcionišu kao usne ručice (pomažu u hvatanju hrane), sistem radijalnih kanala
gastrovaskularne duplje je veoma složen, mišići su naročito dobro razvijeni na obodu zvona
gde su organizovani u vidu jedne trake kružnih vlakana, osim nervnog prstena na ivici zvona
javljaju se koncentracije nevnih ćelija, odnosno dolazi do formiranja ganglija, poseduju
posebne organe − ropalije koje sadrže obično jedan statocist, nekoliko očiju različitog tipa i
po jednu “mirisnu” jamu.
Grupa Anthozoa odlikuju se polipoidnom organizacijom. Po izgledu podsećaju na
hidroidne polipe, ali im je organizacija složenija, naročito u smislu diferencijacije
gastrovaskularne duplje i muskulature. Gastrovaskularna duplja je radijalno raspoređenim
septama podeljena na jedan centralni deo i izvestan broj perifernih komora. Slobodne ivice
septi su pokrivene žlezdanim i žarnim ćelijama (označene su kao mezenterijalne niti); ove
tvorevine produkuju enzime za ekstracelularno varenje. Broj pregrada u gastrovaskularnoj
duplji kao i broj pipaka oko usnog otvora je različit kod raznih vrsta što ima sistematski
karakter (kod potklase Octocorallia postoji 8 pipaka i 8 pregrada, a kod potklase Zoantharia
ima više pipaka čiji je broj umnožen sa 6n a isto tako i 6n pregrada koje su raspoređene na
osoben način). U odnosu na hidroidne polipe, ovi polipi se odlikuju specijalnom
diferencijacijom muskulature (postoje dva mišićna sloja, uzdužni i kružni, kao i sistem
uzdužnih mišića u vidu traka koje se pružaju duž septi). Većina Anthozoa obrazuje skelet
koji pokazuje veliku razliku u građi kod predstavnika dve potklase. Većina Zoantharia
obrazuje kolonije, svaki polip u donjoj polovini tela izlučuje oko sebe skelet od kalcium-
karbonata u vidu čašice u kojoj je nepokretno fiksiran (spoljašnji skelet). Izgled skeleta
kolonije može biti vrlo različit zavisno od rasporeda polipa i načina rasta kolonije. Ovi korali
imaju značajnu ulogu u formiranju sprudotvornih grebena i otoka, posebno u toplim morima
(zbog toga se ovi oblici reljefa i označavaju kao koralski grebeni). Kod Octocorallia polipi
kolonije su međusobno povezani slojem mezogleje koja luči skelet koji može biti
predstavljen pojedinačnim ili spojenim krečnjačkim spikulama ili je, pak, sastavljen od
rožnog materijala (unutrašnji skelet).

PHYLUM PLATYHELMINTHES − pljosnati crvi

Telo ovih organizama je spljošteno u dorzoventralnom pravcu i ima izgled lista, pločice
ili trake, po čemu su i dobili svoje ime (gr. platy=ravan, pljosnat; helminthes=crvi).
Pljosnati crvi čine najprimitivniju grupu životinja sa bilateralnom simetrijom tela. Kod
ovih organizama takođe po prvi put u okviru carstva životinja konstatujemo proces
cefalizacije, a po prvi put možemo govoriti i o tkivno-organskom nivou telesne
organizacije (umesto ćelijskog, odnosno ćelijsko-tkivnog nivoa kod sunđera i dupljara). Za
pljosnate crve karakteristično je prisustvo dobro razvijenog središnjeg sloja (produkta
mezoderma) unutar koga se razvijaju gonade, ekskretorni organi i međusobno odvojeni
slojevi muskulature. Pljosnati crvi su acelomatni organizmi, odnosno oni ne poseduju
telesnu duplju, već je kod odraslih jedinki prostor između telesnog zida i organa ispunjen
parenhimom koji ima mezodermalno poreklo. Parenhim ima potpornu ulogu, zatim služi kao
rezervoar rezervnih hranljivih materija i, najzad, ima udela u procesima metabolizma.
Plosnati crvi imaju i neke primitivne karakteristike: usta kod njih predstavljaju jedini
otvor digestivnog trakta (analni otvor odsustvuje), nema specijalizovanog cirkulacionog
sistema ili tečnosti koja bi prenosila sastojke unutar celog tela. Na taj način, njihovi organi za
varenje su po svojoj građi i funkciji sasvim nalik na gastrovaskularnu duplju kod dupljara.
Vrlo značajna karakteristika ovih organizama je prisustvo kožno-mišićnog sloja koji se
sastoji iz epidermisa ispod koga leži sistem mišićnih vlakana (diferenciran na slojeve kružnih
i uzdužnih mišića), ali koji u celosti oblaže telo. Na površini tela se nalazi trepljivi epitel, koji
kod parazitiskih vrsta odsustvuje.
Ekskretorni organi su veoma razgranati unutar tela. Osnovnu ekskterornu jedincu čine
protonefridije, tanke uzane cevčice slepo zadnivene na svom kraju. Kanali protonefridija
međusobno se spajaju u šire kanale, a ovi u još šire zajedničke, koji se najčešće spajaju u dva
uzdužna kanala koji su preko ekskretorne pore (nefridiopore) u vezi sa spoljašnjom
sredinom. Kao osnovni produkt razlaganja proteina kod pljosnatih crva je prisutan amonijak.
Dorzoventralno spljošteno telo (povoljan odnos površina/zapremina), nizak nivo
metabolizma i telesne dimenzije kao takve, omogućavaju plosnatim crvima da razmenu
gasova obavljaju difuzijom preko celokupne površine tela.
Slobodnoživeće vrste među plosnatim crvima − planarije imaju dobro razvijene čulne
organe, dok su čulni organi redukovani kod parazitskih vrsta kakvi su metilji i pantljičare.
Kod evolutivno najprimitivnijih pljosnatih crva nervne ćelije su istovetno raspoređene
kao i kod dupljara (mrežasto, odnosno difuzno). Kod ostalih, u vezi sa cefalizacijom i
bilateralnom simetrijom, dolazi do koncentracije nervnih ćelija u vidu moždanih ganglija
postavljenih u prednjem, glavenom delu tela i (po pravilu) 5 pari nervnih vrpci koje se
pružaju duž tela. Nervne vrpce kod evolutivno naprednijih vrsta bivaju redukovane na samo
jedan par.
Polni organi su veoma složeni, visoko diferencirani, obično hermafroditni, sa nizom
dopunskih žlezda, sa sistemom odvoda i pojavom organa za unutrašnje oplođenje.
Razmnožavanje je ili direktno ili praćeno obrazovanjem larvenih stupnjeva, često sa smenom
generacija i smenom domaćina.
Pljosnati crvi su vrlo različiti po načinu života. Žive u moru, slatkim vodama i vlažnoj
zemlji. Neki slobodno plivaju pomoću trepalja i dorzoventralnim izvijanjem tela, dok drugi
puze kontrakcijama kožno-mišićnog sloja. Neki su grabljivi, neki žive kao komensali, a
mnogi su paraziti.
Pljosnati crvi pokazuju veliku raznovrsnost u pogledu veličine tela, dimenzije im se kreću
od svega nekoliko milimetara, pa do onih sa telom dužine do 12 m (neke pantljičare).
Filum Platyhelminthes obuhvata oko 18.500 vrsta U okviru filuma Platyhelminthes mogu
se razlikovati tri velike skupine: Turbelaria (trepljasti crvi, planarije), Trematodes (metilji) i
Cestodes (pantljičare). Poslednje dve obuhvataju isključivo parazitske organizme, od kojih
mnogi parazitiraju kod čoveka i domaćih životinja, izazivajući ponekad vrlo teška obolenja i
smrt. U vezi sa specifičnim, paraziitskim načinom života, odlikuju se nizom strukturalnih i
fiziolkoških modifikacija. Naročito ekstremne promene se javljaju u grupi Cestodes.
Grupa Turbelaria obuhvata slobodnoživeće pljosnate crve. Na površini tela nalaze se
cilije (otuda naziv trepljasti crvi) koje imaju funkciju u lokomociji. Pored običnih
epitelijalnih ćelija u pokožici, karakteristično je i prisustvo mnogobrojnih žlezdanih ćelija
(obilno luče sluzni sekreta koji služi kao neka vrsta podloge preko koje organizam klizi, ili
pak ima specijalnu funkciju npr. osmoregulacija, pričvršavanje za supstrat ili odbrana,
ukoliko je sekret otrovan). Poseban tip žlezdanih ćelija su ćelije sa rabditima, naročitim
štapićastim elementima koji se pri razdraženju izbacuju u spoljašnju sredinu, jako nabubre u
vodi i obrazuju sloj sluzi koja igra zaštitnu ulogu.
Turbelarija su karnivorni organizmi; hrane se ili sitnim životinjama ili organskim
materijama uginulih životinja. U vezi sa zahvatanjem hranljivih čestica sa podloge, usta se
uvek nalaze na ventralnoj strani (kod nekih smeštena bliže prednjem kraju, kod drugih na
sredini tela ili bliže zadnjem kraju). Usta se produžuju u ektodermalno, muskulozno ždrelo,
koje može da se izbaci kroz usta i da zahvati plen. Duplja za varenje je različitog oblika kod
raznih grupa. Kod sitnih oblika ima izgled jednostavnog, slepo završenog meška, a kod
krupnijih je razgranato i to na razne načine. kod Tricladida postoje tri grane, jedna upravljena
napred, a druge dve pozadi, a kod Polycladida se od srednjeg dela ka periferiji odvajaju
mnogobrojne grane. Najzad, kod nekih turbelarija (Acoela), duplja za varenje u pravom
smislu ne postoji; ždrelo se nastavlja u deo parenhima u kome se vrši varenje.
Raspored nervnih ćelija takođe je raznolik. Kod primitivnih vrsta (Acoela) je vrlo sličan
istom kod dupljara (smešten na površini, sa slabo izraženim glavenim ganglijama, gotovo
difuzan, sa nekoliko stabala). Evolutivni razvoj je išao u smislu “uređivanja” postojećeg
difuznog spleta, u smislu koncentracije kao i jačeg diferenciranja stabala i formiranja
poprečnih kružnih veza. Zatim dolazi do povećanja glavenih ganglija koje postaju glavni
koordinacioni centar, i najzad dolazi do spuštanja nervnog sistema dublje u parenhim što ima
svakako smisao zaštite ovog sistema. Osim toga, u toku evolucije, dolazi do smanjenja broja
stabala. Kod primitivnijih ima 5-6 pari stabala, dok kod progresivnijih postoji samo dva para
ili čak samo jedan par stabala pri čemu se zapaža tendencija jačeg razvića dva ventralna
stabla.
Čula su relativno dobro razvijena. U tom smislu funkcioniše koža, a kod nekih su
diferencirani pipci. Postoje receptori za mehaničke i hemijske draži u vidu dlačica.
Raspoređene su po celoj površini tela. Kod nekih postoji statocist iznad moždanih ganglija.
Kod svih turbelarija su razvijene oči i to jedan ili više pari na prednjem kraju tela. Oči su
inverzne.
Organi za disanje i cirkulaciju ne postoje. Kod primitivnih planarija (Acoela) ne postoje
ni ekskretorni organi, već se izbacivanje ekskretornih produkata vrši pomoću pokretnih
amebocita koje, kada se ispune produktima metabolizma, izlaze napolje kroz telesni zid.
I polni organi pokazuje veliku raznoobraznost: kod nekoliko vrsta (Acoela) nisu
diferencirane posebne žlezde, već se polne ćelije razvijaju u parenhimu, a ne postoje ni polni
odvodi, već polne ćelije izlaze kroz pukotinu na telesnom zidu, ili kroz usta kao što je to
slučaj kod dupljara. Oplođenje je unutrašnje i unakrsno. Velika raznoobraznost polnih organa
govori o tome da su se oni kod planarija prvi put pojavili, pa je problem uvođenja odnosno
izvođenja polnih produkata različito rešen kod raznih grupa.
Mnoge turbelarije razmnožavaju se bespolno, pupljenjem ili poprečnim deobama tela.
Turbelarije poseduju i visok stepen sposobnosti regeneracije (jedan otkinuti deo tela može
regenerisati preostale delove, odnosno ponovo obrazovati ceo organizam). Neke vrste
turbelarija ponekad pokazuju sposobnost partenogeneze, odnosno produkcije novih jedinki iz
neoplođenih jaja.
Najveći broj vrsta je karakterističan za morsku vodu, ali ih ima i u slatkoj vodi, a neke
vrste žive i na kopnu. Međutim, terestrične vrste zahtevaju veoma vlažna staništa i mogu se
naći u šumskoj stelji, među opalim lišćem na primer. Slatkovodne planarije žive u stajaćim i
tekućim čistim vodama sa dosta kiseonika, ispod kamenja, pričvršćene za njegovu donju
stranu svojim pljosnatim telom.
Veličina tela planarija varira od nekoliko milimetara do nekoliko santimetara (60 cm).
Trematodes ili metilji predstavljaju vrstama najbrojniju grupu među pljosnatim crvima.
Metilji predstavljaju ekto- ili endoparazite raznih kičmenjaka i beskičmenjaka. Veličina im
varira, najčešće od milimemtarskih dimenzija do oko 5 cm, ali neki metilji riba dostižu i do
1,5 m dužine. Oblik tela je najčešće listolik. U vezi sa parazitzmom kod njih se razvija
specijalan aparat za pričvršćivanje u vidu pijavki. Kod endoparazita postoje dve pijavke,
jedna na prednjem kraju, sa ustima u centru i druga na trbušnoj strani, a kod ektoparazita je
na zadnjem kraju tela diferenciran jedan disk na kome su smešteni organi za pričvršćivanje,
kukice ili pijavke ili, pak, i jedne i druge.
Pokožica pokazuje izvesne specifičnosti: sincicijelne je građe, bez trepalja (što svakako
stoji u vezi sa parazitizmom), ponekad snadbevena kutikularnim bodljama koje služe kao
dopunski organi za pričvršćivanje.
Usta se nalaze na prednjem kraju, u centru prednje pijavke. Diferencirano je ždrelo, a
često i jednjak. Duplja za varenje je kod nekih u vidu jednostavnog meška, a kod većine se
sastoji iz dve grane koje polaze unazad, slepo se završavaju, a često i granaju, što olakšava
distribuciju hranljivih materija.
Metilji poseduju tri para nervnih stabala. Čulni organi su kod ektoparazita, kao i larava
koje vode slobodan način života, bolje razvijeni nego kod endoparazita. Kod prvih su
razvijene oči po istom tipu kao i kod turbelarija. Postoje i čulni završeci u koži. Kod
endoparazita su čula znatno redukovana (oči ne postoje) i postoje samo čulni završeci u koži.
Kao ekskretorni organi funkcionišu protonefridije u vidu jednog ili dva bočna kanala koji
su razgranati i koji se kod nekih izlivaju u zajednički rezervoar na zadnjem kraju tela
(mokraćnu bešiku), a koji se zatim jednim otvorom izliva u spoljašnju sredinu ili se
(Monogenea) svaki kanal otvara posebnom porom na prednjem kraju tela.
Najveći broj vrsta metilja su hermafroditi i većinu unutrašnjosti njihovog tela zauzimaju
reproduktivni organi. Odlikuju se velikom produktivnošću što je odlika svih parazita i
predstavlja poseban vid njihove adaptacije na parazitski načion života. Neke vrste metilja
imaju sposobnost produkcije i do 1/2 miliona jaja u toku svog života. Mnogi metilji imaju
složeni životni ciklus, koji uključuje nekoliko domaćina. Domaćin u kome parazitira adultna
odrasla jedinka metilja označava se kao primarni ili definitivni domaćin, dok se domaćin u
kome parazitira larvalni stadijum označava kao intermedijerni ili prelazni domaćin. Razviće
je sa metamorfozom i obično uključuje prisustvo većeg broja larvalnih stupnjeva.
Sa aspekta humane medicine veoma je interesantna jedna vrsta roda Schistosoma koja
parazitira kod čoveka; smatra se da trenutno inficira oko 200 miliona osoba u preko 70
zemalja u tropskim predelima. Ovaj metilj izaziva oboljenje označeno kao šizostomijazis (ili
bilharzija) čiji su simptomi uvećanje (otok) jetre i slezine, oboljenje urinarnog trakta,
nadutost abdomena i slabljenje pokretljivosti ruku i nogu. U nekim afričkim plemenima
bolest je na neki način postala sasvim uobičajena. Tako se na primer, na prisustvo krvi u
mokraći (koja inače predstavlja simptom oboljenja) kod mladića gleda kao na fenomen koji
označava njihov pubertet, odnosno polno sazrevanje.
Još jedan metilj je veoma opasan parazit čoveka. To je tzv. orijentalni metilj Opisthorchis
(=Clonorchis) sinensis koji je posebno karakterističan za predele Dalekog Istoka, naročito
Kine. Vrlo često se upravo ovaj metilj uzima kao primer veoma kompleksnog životnog
ciklusa koji, osim čoveka kao krajnjeg domaćina, uključuje još i određene vrste puževa i riba
kao prelazne domaćine. Kod nas su najčešće vrste: goveđi metilj (Fasciola hepatica) i ovčiji
metilj (Dicrocoelium lanceolatum).
Cestodes su endoparaziti koji u odraslom stanju najčešće parazitiraju u crevu, ređe u
žučnim kanalima i telesnoj duplji raznih životinja, a na larvalnim stupnjevima žive u raznim
unutrašnjim organima (jetri, mišićima i dr.) i telesnoj duplji.
Pantljičare su mnogo dublje i potpunije prilagođeni na parazitski način života u odnosu
na metilje. Pre svega odlikuju se odsustvom organa za varenje, tako da se hranljive
materije apsorbuju čitavom površinom tela, čija je struktura podešena tako da omogućava
maksimalno korišćenje hrane. U vezi sa parazitskim načinom života čula odsustvuju. S
obzirom da većina živi u crevu koje stalno izvodi pokrete, kod ovih parazita je došlo do
obrazovanja aparata za pričvršavanje. Njihov način disanja je anaerobni. Polni aparat je
izuzetno jako razvijen i odlikuje se ogromnom plodnošću. Taeniarhynchus saginatus
(=Taenia saginata), npr. produkuje tokom svog života (18-20 godina) oko 11 milijardi jaja.
To je veoma veliki potencijal razmnožavanja. Međutim, jasno je da samo mali broj jedinki
nove generacije preživljava. Razmnožavaju se van domaćina i njihovo razviće je praćeno
smenom domaćina što je, takođe, adaptacija na parazitski način života. Naime, parazit
nanosi štete domaćinu, izaziva povrede organa kao i intoksikaciju produktima razmene
materija. Uvećanje broja parazita u samom domaćinu izazivalo bi njegovu brzu smrt i zato je
smena domaćina daleko povoljnijja za parazita. Međutim, migracija od jednog do drugog
domaćina je vezana za mnoge opasnosti i rizik uključujući i prebivanje u spoljašnjoj sredini,
što se kompenzuje ogromnom plodnošću. Prema tome, velika plodnost, razmnožavanje van
domaćina i smena domaćina su biološki najpovoljnije forme razmnožavanja i egzistencije
parazita.
Kod većine Cestoda telo je izduženo u vidu pantljike i segmentisano. Dužina im može
biti od nekoliko milimetara do 10 m. Broj segmenata (proglotisa) može biti, takođe, različit;
od 3-6 pa do preko 1000. Bele su ili žućkaste boje što je karakteristično za unutrašnje
parazite. Prednji članak je modifikovan u tzv. skoleks (scolex) na kome se nalaze organi za
pričvršćavanje u vidu pijavki (najčešće 4), kukica ili žljebova. Kukice su ponekad
raspoređene na naročitom ispupčenju u vidu surlice koja može da se uvlači. Neposredno iza
skoleksa nalazi se uzana embrionalna ili vratna zona u kojoj se vrši neprekidno obrazovanje
novih segmenata − proglotisa. Odrasla pantljičara može u svom telu imati nekoliko hiljada
proglotisa. Ovaj niz proglotisa označava se kao lanac ili strobila. Novi segmenti se
produkuju u toku celog života.
Pokožica je, slično metiljima, sincicijelna i bez trepalja. Pokožica pantljičara poseduje
mnogobrojne, fine izraštaje na svojoj površini čime je apsorbciona površina jako uvećana.
Muskulatura je snažno razvijena čime je ostvarena velika pokretljivost članaka;
članci.odvojeni od strobile zahvaljujući mišićima mogu da izađu iz creva domaćina.
Pantljičare su hermafroditni organizmi sa složenim strukturama za razmnožavanje; osim
polnih žlezda i odvoda, imaju i razne dopunske organe. Svaki zreli proglotis ima svoj
komplet polnih organa. Ukoliko u crevu domaćina ima više jedinki, oplođenje se vrši između
raznih jedinki. Međutim, ukoliko postoji samo jedna jedinka, tada se ono vrši između raznih
proglotisa, ili, čak, u nivou istog proglotisa. Razviće je praćeno metamorfozom i smenom
domaćina. Kod pantljičara postoji nekoliko tipova larvi (cisticerk ili bobica, cisticerkoid,
pleurocerkoid, cenur, ehinokok); određeni larvalni stupnjevi karakteristični su za pojedine
vrste. Ponekad u razvojnom ciklusu učestvuje više prelaznih domaćina. Kao prelazni
domaćini mogu služiti razni beskičmenjaci (crvi, pijavice, puževi, račići, insekti) kao i
kičmenjaci.
Svakako da su Taenia saginata (goveđa) i Taenia solium (svinjska) najčešće pantljičare
koje inficiraju čoveka. Zapravo, čovek se u životnom ciklusu ovih pantljičara pojavljuje kao
definitivni domaćin, a goveče, odnosno svinja predstavljaju prelaznog domaćina. Čovek se
inficira larvama ovih vrsta kada u svojoj ishrani koristi nedovoljno kuvano ili pečeno meso
(larve se nalaze u mišićnom tkivu inficiranih goveda, odnosno svinja). Kao prelazni
domaćini mnogih vrsta pantljičara javljaju se ribe; infekcije ovim pantljičarama su naročito
česte na Dalekom Istoku gde je upotreba sveže (nepečene ili kuvane ribe) veoma česta u
ishrani lokalnog stanovništva. Vrlo često i psi i mačke mogu biti domaćini određenih vrsta
pantljičara. Tako u slučaju pseće pantljičare Echinococcus granulosus, čovek može biti
uključen u njen životni ciklus kao prelazni domaćin, a njene ciste u telu čoveka mogu
izazvati teške, nekada smrtonosne posledice.

PHYLUM NEMATODA − obli, valjkasti crvi

Filum Nematoda (gr. nematos=konac, nit) ili kako se još obično nazivaju obli ili valjkasti
crvi predstavljaju bilateralno simetrične, pseudocelomatne, nesegmentisane organizme na
organsko-sistemskom nivou organizacije. Telo je okruglo na poprečnom preseku (otuda i
ime) i kod većine vrsta zašiljeno na oba kraja.
Na površini tela valjkastih crva nalazi se snažno razvijena kutikula, a ispod kutikule
epidermis koji je sincicijelne strukture. On obrazuje četiri uzdužna zadebljanja, od kojih su
dva raspoređena bočno, jedan mediodorzalno, a drugi medioventralno. Muskulatura je
predstavljena samo uzdužnim mišićimaa. Zadebljanjima epidermisa mišićni sloj je podeljen
na četiri uzdužne trake, dve dorzalne i dve ventralne, koje deluju kao antagonisti tako da se
valjkasti crvi kreću na boku. Kretanje je dosta ograničeno, savijaju se u dorzoventralnom
pravcu. Građa mišićnih ćelija je vrlo interesantna. One se sastoje iz: 1) jednog proširenog
meškolikog dela u kome se nalazi jedro i u kome se vrši skladištenje glikogena, 2) jednog
izduženog kontraktilnog dela koji naleže na epidermis i 3) citoplazmatičnih nastavaka koji se
pružaju ka nervnom stablu i koji na svom kraju kontaktiraju sa neuronom. Mišićne ćelije
većine ostalih životinja nemaju ovakvih nastavaka, već su nervi ti koji šalju svoje ogranke ka
mišićima.
Pseudocelom (zaostala primarna telesna duplja) ispunjava prostor između telesnog zida i
unutrašnjih organa. Interesantno je da tečnost telesne duplje kod nekih vrsta sadrži izvesne
kiseline koje se javljaju kao produkti metabolizma. Tako npr., kod Ascarida se sreće
vlerijanska kiselina koja je otrovna i nagriza sluzokožu. Kod drugih se sreće mlečna kiselina.
Crevni sistem se u vidu cevi pruža duž tela. Usta se nalaze terminalno na prednjem kraju
tela i obično su okružena malim ispupčenjima − usnama kojih ima, najčešće, tri. Usna duplja
je različito modifikovana shodno načinu ishrane koji je različit: neke grizu, druge sisaju,
neke gutaju. U usnoj duplji su, često, prisutni zubići ili stilet, a kod parazita usni aparat može
biti diferenciran u pijavku pomoću koje se pričvršćavaju za domaćina. Ždrelo je obloženo
kutikulom i ima mišićne zidove. Njegova šupljina je trouglastog izgleda. U zidu ždrela
nalaze se žlezdane ćelije koje luče fermente za varenje. Srednje crevo je endodermalnog
porekla, a zadnje crevo, rektum, je, kao i prednje, obloženo kutikulom. Analni otvor se nalazi
na trbušnoj strani. Varenje je ekstracelularno, za razliku od Platyhelminthes, kod kojih je
intracelularno.
Disanje se obavlja preko površine tela. Kod slobodnoživećih ono je aerobno, a kod
parazita, anaerobno, putem glikoze, odnosno razlaganjem glikogena. U vezi s tim, ovi oblici
nagomilavaju velike količine glikogena. Ascaris ga, npr., nagomilava u ćelijama creva.
Nevni sistem je vrpčast, sa 6 nervnih stabala. Međutim, dva od njih koji su raspoređeni
mediodorzalno i medioventralno su jače razvijeni od ostalih. Ova dva stabla prolaze
odgovarajućim zadebljanjima epidermisa. Tesna povezanost sa kožom i površinski raspored
(subepitelijalni položaj) nervnog sistema je odraz primitivnosti organizacije.
Čulni organi su slabo razvijeni; kod slobodnoìvećih vrsta znatno bolje nego kod
parazitskih. Razvijeno je čulo dodira (tangoreceptori) u vidu finih papila ili čekinja
uglavnom oko usnog otvora, na usnama, a kod mužjaka i na zadnjem kraju tela, što je u vezi
sa polnom funkcijom. Hemijskla čula (hemoreceptori) − amfide, su smešteni na bokovima
glave i na bočnim usnama. To su mala ulegnuća u kutikuli u vidu džepa ili pukotine koja su
inervirana posebnim nervima. Ova čula su naročito razvijena kod mužjaka kao i kod
parazitskih vrsta. Kod nekih morskih nematoda postoje i organi za primanje svetlosnih draži
(fotoreceptori) u vidu pigmentne mrlje ili pigmentnog pehara sa sočivom.
Ekskretorni sistem je veoma specifičan, složeniji u odnosu na ostale grupe i, svakako, je
sekundarno nastao. Naime, protonefridije su iščezle, a ekskretorni sistem se javlja kao
produkt ektoderma i predstavljen je izmenjenim kožnim žlezdama. Kod nekih je
predstavljen serijalno raspoređenim mnogobrojnim jednoćelijskim kožnim žlezdama koje
leže u bočnim zadebljanjima hipoderma. Kod drugih postoji jedna krupna hipodermalna
ćelija − vratna žlezda koja leži u nivou ispod ždrela a izliva se kratkim kanalom napolje i tri
jednoćelijske repne žlezde. Ovakav tip ekskretornog sistema javlja se kod primitivnih
slobodnih nematoda. Kod drugih, npr. kod parazita i onih koji žive u uslovima siromašnim
kiseonikom, kod kojih je metabolizam intenzivniji, ovaj aparat je oligomerizovan i
predstavljen samo vratnom žlezdom, jednom razgranatom ćelijom koja obrazuje duge,
intracelularne kanale i izliva se jednom porom na prednjem kraju tela. Raspored kanala može
biti različit. Kod nekih postoje dva kanala od kojih je jedan upravljen napred, a drugi pozadi;
kod drugih postoje tri kanala, jedan napred i dva pozadi, ili postoje dva prednja i dva zadnja
kanala. Kanali prolaze kroz bočna zadebljanja hipoderma. Kod mnogih vrsta, naročito
parazita, u telesnoj duplji na bočnim zadebljanjima hipoderma, nalaze se 1-6 krupnih
zvezdastih ćelija; to su fagocitarne ćelije koje zahvataju čvrste produkte metabolizma ili
strane čestice unete u telo i na taj način bivaju odstranjene iz metabolizma.
Polovi su razdvojeni. Jajnici su tanki, končasti u vidu ispunjenih cevčica i bez jasne
granice se nastavljaju u šuplje jajovode, a ovi prelaze u šire cevaste uteruse u kojima se
nalaze oplođena jaja na raznim stupnjevima razvića. Oba uterusa se spajaju u neparni kanal −
vaginu koja se otvorom izlizva na trbušnoj strani tela. Oplođenje se vrši u uterusu. Muški
polni sistem može biti paran (kod slobodnih) ili neparan (kod paraziitskih). Semenici su,
takođe, končastog izgleda i nastavljaju se u semevod koji se izliva u zadnje crevo pre
analnog otvora. Zadnji kraj semevoda je vezan za posebni kopulatorni aparat koji se,
obično, sastoji od para spikula koje se pri kopulaciji izbacuju u vaginu ženke, olakšavajući
prodiranje sperme. Oplođenje je unutrašnje. Razviće je različito kod raznih vrsta. Kod nekih
je direktno, a kod većine je sa metamorfozom. Kod slobodnih je jednostavnije, a kod parazita
je složenije. U spoljašnju sredinu dospevaju kao larve ili jaja. Larve su slične odraslim
jedinkama. Njihov rast i razviće praćeno je presvlačenjem. Prazitske vrste se razvijaju
većinom bez smene domaćina, ali kod nekih postoji smena domaćina. Kod mnogih parazita,
larve se razvijaju u spoljašnjoj sredini, vodi, blatu ili mulju.
Većina nematoda su sitni organizmi tako da zbog svoje veličine ne privlače veliku pažnju
čoveka. Broj opisanih vrsta se danas procenjuje na oko 100.000, ali ima mišljenja da je
njihov broj daleko veći. Tako na primer H. Hajman procenjuje broj njihovih vrsta na
500.000, tako da bi po ovakvom shvatanju nematode predstavljale nakon insekata najbrojniju
i najraznovrsniju grupu životinja.
Nematode, osim velike raznovrsnosti u pogledu broja vrsta, takođe predstavljaju i
životinje koje su se prilagodile vrlo različitom načinu života. Mnogi žive slobodno. Sreću se
na dnu mora, reka i drugih voda, u najrazličitijim vodenim sredinama. Neke žive u toplim
izvorima gde temperatura vode može da dostigne i do 40oC. Neke žive u zemlji. Sreću se u
podlogama različite prirode, u pesku, blatu, mahovini. Osim u čistim podlogama mnoge žive
u sredini koja je bogata organskim materijama koje trunu i na taj način su biološki vezane sa
bakterijama koje razlažu organske materije i čije produkte razlaganja koriste. Naime, neke
vrste žive na leševima (saprobionti), neke u fekalijama, stajskom đubrivu. Ima Nematoda
koje žive i u sirćetu. Brojnost njihovih populacija je takođe veoma velika; šaka plodnog
zemljišta može sadržati na hiljade sitnih, beličastih ili prozračnih nematoda. Nematode se
mogu hraniti bakterijama, mogu se ubušivati u korenje biljaka ili sisati njihove sokove sa
površine (ne ubušivši se u tkivo), mogu loviti sitne životinje, mogu se hraniti sokovima iz
hifa gljiva. Mnogi žive kao paraziti u biljkama, čoveku i životinjama. Sreću se u raznim
organima kako beskičmenjaka (anelida, račića, insekata, mekušaca), tako i kičmenjaka
(amfiba, reptila, ptica i sisara). Parazitske nematode pokazuju niz prilagođenosti na takav
način života. Životinjski paraziti se odlikuju prisustvom specifičnih organa za razaranje
organa domaćina (npr. zubići), sposobnošću anaerobnog disanja, odsustvom čula, razvićem
sa smenom domaćina, povećanjem plodnosti. Kod njih se, u odnosu na biljne parazite, može
konstatovati smanjenje razmera jaja a uvećanje razmera tela.
Kod fitoparazita u usnoj duplji postoji stilet − igla kroz koju prolazi tanki kanal. Stilet se
može izbaciti napolje, tako da se razara tkivo a istovremeno se kroz njega, kao kroz iglu
medicinskog šprica, ubacuju fermenti koji razlažu tkivo biljke. Kod biljnih parazita jaja su
veća, a njihov broj je manji. Razvijaju se bez smene domaćina. Oni se umnožavaju na
domaćinu i obrazujući viće pokolenja, izazivaju smrt domaćina.
Slobodnoživeće nematode su obično duge između 0.1-1.0 mm, dok neke parazitske vrste
dostižu dužinu i do 2m.
Pedesetak vrsta predstavljaju parazite čoveka, pri čemu su neki izazivači veoma ozbiljnih
obolenja, koja se često završavaju i smrću. Među vrstama koje parazitiraju u telu čoveka
svakako je najznačajnija Trichinella spiralis koja izaziva trihinozu. Oboljenje biva izazvano
jedenjem zaraženog svinjskog mesa i u poslednje vreme je sve češće u našoj zemlji. Pored
toga, za čoveka su značjne i vrste: Enterobius vermicularis (dečija glista ili pundravac) koja
parazitira kod dece širom sveta, ali nije toliko opasna, zatim Ascaris lumbricoides koji je
čest crevni parazit čoveka, vrlo neprijatan ali retko fatalan za domaćina, kao i Filaria
bacrofti, koja parazitira u limfnim žlezdama i u ekstremnim slučajevima izaziva ozbiljno
oboljenje elefantijazis.
PHYLUM ANNELIDA − prsrtenasti, člankoviti crvi

Osim izvesnih osobina koje postoje i kod crva sa primarnom telesnom dupljom
(Nematoda) kao što je bilateralna simetrija, cefalizacija, organsko-sistemski nivo
organizacije, prisustvo mezoderma, kožno-mišićnog sloja i crevnog kanala, kod Annelida
se javljaju nove karakteristike koje su izdigle opšti nivo organizacije ovih organizama. Pored
celoma, i sa njim vezanog transportnog sistema, za anelida je veoma karakteristična
člankovitost (segmentiranost, metamerija) na osnovu koje su ovi organizmi dobili naučno
ime (lat. annulus = prsten), odnosno narodno ime prstenasti ili člankoviti crvi, kao i pojava
naročitih bočnih izraštaja na telu − parapodija koje služe za kretanje.
Segmentacija anelida je spoljašnja i homonomna; ponekad segmentacija može biti
redukovana u vezi sa načinom života. Na prednjem delu tela, ispred usnog otvora,
diferenciran je glaveni deo − prostomium, iza njega je − peristomium na kome se nalazi usni
otvor, a na zadnjem kraju tela je deo sa analnim otvorom − pigidium. Svaki telesni segment
nosi po jedan par nastavaka − parapodija koji služe za kretanje.
Celom anelida je šizocelan. Transportni sistem je zatvoren i sastoji se od sudova od kojih
neki imaju kontraktilne zidove što omogućava cirkulaciju. Kod mnogih se u krvoj tečnosti
nalaze krvni pigmenti, hemoglobin ili drugi. Disanje se kod nekih obavlja preko kože, a kod
nekih su diferencirani specijalni organi, škrge. Nervni sistem je lestvičast; u okviru grupe
može se konstatovati veoma izražena tendencija koncentracije ovog sistema koja se sastoji u
približavanju stabala i ganglija, što može dovesti do njihovog slivanja. Ekskretorni sistem je
predstavljen metamerno raspoređenim metanefridijama.
Razmnožavanje se vrši polnim i bespolnim putem, pupljenjem. Kod nekih su polovi
odvojeni, a kod nekih je polni sistem hermafroditan. Kod nekih postoji složeni sistem polnih
organa, a kod nekih uopšte ne postoje specijalni organi, već se polni elementi obrazuju na
račun epitela celoma, a izvode se metanefridijama u spoljašnju sredinu. Razviće je ili
direktno, ili sa metamorfozom, tj., praćeno je obrazovanjem larve koja je označena kao
trohofora.
Kod anelida se srećemo u proseku sa najvećom veličinom tela među svim crvolikim
životinjama. Tako neke džinovske kišne gliste u Australiji dostižu dužinu od 3m, pri čemu
prečnik tela iznosi oko 2.5 cm. Annelida žive u slatakim i slanim vodama, na vlažnoj zemlji,
a ima i parazita.
U okviru filuma Annnelida opisano je prekeo 12.000 vrsta. Unutar ovoga filuma
zudvajaju se tri velike grupe: Polychaeta, Oligochaeta i Hirudinea.
Grupa Polychaeta obuhvata pretežno morske životinje od kojih neke slobodno plivaju,
dok su druge trajno ili privremeno sesilne. Sesilne obrazuju kućice u vidu cevčica u koje se
uvlače i koje su pričvršćene za podlogu. Veličina im varira od jednog milimetra do 3 m.
Prostomium nosi jedan par ili više manjih nastavaka koji su označeni kao antene i koji
imaju funkciju čula dodira, kao i jedan par krupnijih nastavaka koji su označeni kao palpi.
Palpi imaju takođe čulnu funkciju, ali mogu imati i druge funkcije i mogu da služe za lov, za
disanje. Na prostomiumu se nalaze, takođe, oči i mirisne jamice. Peristomium nosi usta i
posebne nastavke − cirri koji su kod nekih mnogobrojni i pokretljivi kao pipci i služe za lov
hrane, a kod drugih mogu da funkcionišu kao škrge.
Parapodije mogu da služe i za disanje. U tom slučaju one su znatno izmenjene. Njihova
velika površina i dobra snabdevenost krvlju čini ih pogodnim za razmenu gasova. Pri osnovi
dorzalne i ventralne grane parapodija nalazi se jedan nastavak − cirrus. Cirusi imaju funkciju
čula pipanja i čula mirisa, ali mogu biti modifikovani i za plivanje ili razmenu gasova. U
prvom slučaju, obično su prošireni kao vesla, a u drugom, razgranati i pretvoreni u škrge.
Ponekad, u vezi sa sesilnim načinom života, parapodije mogu da odsustvuju. Kod nekih
postoje na prednjim segmentima, koji vire izvan cevčice, a odsustvuju kod zadnjih, koji se
nalaze u cevčici.
Telesni zid čini epidermis koji je bogat žlezdanim ćelijama. Njihovi sekreti služe za
izgradnju kućice. One se sastoje od organske osnove koja je često prožeta stranim česticama.
Celom je ispunjen celomskom tečnošću u kojoj se nalaze raznolike ćelije: neke
funkcionišu kao nosioci rezervnih hranljivih elemanta, a neke imaju značaja za ekskreciju (u
njima se nagomilavaju ekskretorne materije). Ove materije mogu da se akumuliraju i u
izmenjenim ćelijama celomskog zida u tzv. hloragogenim ćelijama. Ovi produkti se kasnije
izbacuju nefridijama.
Muskulozno ždrelo može se izvratiti u spoljašnju sredinu. Ono na zidovima nosi oštre,
unazad okrenute zube, ili naročite pločice koje funkcionišu kao čeljusti i služe za hvatanje
plena. Plivajuće vrste su, obično, grabljivice, a sesilne se hrane organskim česticama ili
sitnim životinjama. U vezi sa tim, palpi, su kod ovih poliheta jako razvijeni i modifikovani za
upućivanje vode prema prednjem kraju tela (filtracioni način ishrane).
Škrge su, obično, smeštene na dorzalnim granama parapodija, u njihovoj osnovi. Škrge
prestavljaju izmenjene dorzalne ciruse. Kod vrsta koje imaju kućice, škrge su smeštene samo
na prednjim segmentima.
Kod ovih organizama su razvijene oči, jedan do dva para, koje su smeštene na prednjem
kraju tela. Kod sesilnih vrsta, međutim, postoje mnogobrojne oči koje su smeštene na
palpama. Antene, leđni cirusi i senzitivne ćelije u koži parapodija, imaju ulogu taktilnih
organa. Palpi, specijalne trepljive jame koje se nalaze iza očiju, kao i ćelije u koži, imaju
značaj hemijskog čula. Kod aktivno pokretnih postoji i statocist koji je smešten, obično, na
prednjem kraju tela.
Kod primitivnijh u svakom telesnom segmentu postoji po jedan par protonefridija koje
počinju u jednom segmentu, prolaze kroz disepiment i u sledećem segmentu se izlivaju
porom u spoljašnju sredinu. Za razliku od Platyhelminthes, gde protonefridije počinju
terminalnom ćelijom (ćelijom sa trepljivim pramenom), kod Poliheta postoji grupa ćelija, tzv.
solenocita, koje se u vidu buketa nalaze na vrhu protonefridija. Kod mnogih poliheta kao
ekskretorni organi.funkcionišu metanefridije. Čvrsti produklti ekskrecije se nagomilavaju u
ćelijama celomskog epitela, najčešće, na zidovima krvnih sudova i takve ćelije su označene
kao hloragogene. One odumiru, padaju u celom i nefridijama se izbacuju u spoljašnju
sredinu. Posebno je interesantno to što kod poliheta dolazi do kombinacije ekskretornih
odvoda sa polnim odvodima.
Polne ćelije postaju na račun celomskog epitela. U tipičnim slučajevima, ovaj sistem je
predstavljen metamerno raspoređenim parnim polnim žlezdama, ispod celomskog epitela.
Ponekad se njihov broj smanjuje. Kod nekih se one nalaze samo u prednjem delu tela (kod
sedentarnih), a kod drugih u zadnjem delu tela. Polne ćelije dospevaju u celomsku duplju gde
sazrevaju. Njihovo izbacivanje se vrši na razne načine. Kod nekih polni odvodi ne postoje,
već se izbacivanje vrši prskanjem telesnog zida. U tipičnom slučaju postoje odvodi koji
počinju levkastim otvorom koji se nastavlja u kratak kanalić odvoda. Međutim, kod većine,
polni odvodi se kombinuju sa ekskretornim odvodima, protonefridijama ili metanefridijama,
obrazujući tzv. nefromiksije. Naime, kod nekih vrsta levak polnog odvoda srasta sa kanalom
protonefridija. Kod onih kod kojih postoje metanefridije, polni odvodi mogu ostati odvojeni
dok kod nekih polni levak srasta sa početnim otvorom metanefridije. Kod sesilnih poliheta,
može doći do diferencijacije nefromiksija na polne i ekskretorne.
Polovi su razdvojeni. Ponekad segmenti koji sadrže polne žlezde se morfološki razlikuju
od ostalih segmenata i ta je pojava označena kao epitokija (grčka reč epitokus znači
rađanje). Naime, segmenti u kojima se nalaze polne žlezde se menjaju, dolazi do jačeg
razvića parapodija i čekinja, dolazi do rudimentacije creva i promene boje, ostali organi
degenerišu, telesni zid se istanjuje, a prisustvo polnih elemenata daje izvesnu obojenost ovim
segmentima. Epitokni segmenti su, obično, zadnji segmenti. U vreme razmnožavanja,
jedinke koje žive na dnu, podižu se u gornje slojeve vode i vode pelaški način života, što
omogućava bolje rasprostranjenje polnih elemenata. Kod nekih vrsta, samo epitokni segmenti
se odvajaju od ostalog dela tela i isplivavaju na površinu, dok jedinka ostaje na dnu i
regeneriše deo koji se odvojio. Ovakav slučaj se javlja kod onih kod kojih ne postoje polni
odvodi. Kod drugih, zreli epitokni stupnjevi se podižu sa dna pomoću snažnih parapodija kao
npr. “palolo” crv (Eunice viridis) koji živi u Tihom okeanu oko ostrva Fidži i Samoa i koji se
u vreme razmnožavanja pojavljuje u ogromnom broju i služi kao hrana domorocima.
Međutim, često pre odvajanja epitoknih segmenata, ovi segmenti regenerišu prednji deo tela,
a prednji deo regeneriše zadnji deo, tako da se dobije lanac od dve ili više jedinki koje se
kasnije razdvajaju. Epitokne jedinke posle odlaganja polnih produkata, ginu.
Grupa Oligochaeta obuhvata pretežno slatkovodne i terestrične vrste, ali ima i morskih.
U okviru karakterističnih staništa oligoheta se obično ubušuju u mulj ili vlažnu podlogu.
Terestrični oblici među oligohetama poznati su pod imenom kišne gliste. Veličina im varira
od milimetarskih dimenzija (od 0,5 mm) do 3 m (brazilske vrste).
Njihova organizacija nosi izvesne crte uprošćavanja. Kod njih, pri uslovima života u
zemlji, odsustvuju nastavci na prostomijumi, kao i parapodije, a čekinje su se zadržale, ali u
znatno manjem broju, i izlaze direktno iz telesnog zida. Škrge su, takođe, redukovane. Za sve
je karakterističan organ telesnog pokrova − clitellum, koji ima značaja u oplođenju i koji luči
sekret iz koga se obrazuju kokoni. U epidermis se nalaze mnogobrojne sluzne žlezde, što
predstavlja adaptaciju na život u zemlji. Sluz olakšava probijanje kroz zemlju i sprečava
ranjavanje. Osim toga vlaži kožu i omogućava disanje. Celomska tečnost se može izbacivati
preko naročitih pora koje se nalaze na dorzalnoj strani tela u slučaju da je zemlja suva, što
predstavlja reakciju na nedostatak vlage. Kružna i uzdužna muskulatura su dobro razvijene i
omogućavaju ubušivanje u podlogu. Sistem za disanje nije diferenciran i disanje se obavlja
kroz kožu. Čulni organi su slabije razvijeni nego kod Polychaeta. U koži se nalaze receptorne
ćelije (slobodni nervni završeci) koji imaju funkciju taktilnih čula, hemoreceptori i
fotoreceptori. Npr., kišna glista jako reaguje na svetlost i pokazuje negativni fototaksis, a
reaguje i na temperaturu. Kod nekih vodenih Oligochaeta postoje oči, mirisne jamice i
statocisti. Razviće je direktno, bez obrazovanja larvenog stupnja.
S obzirom na način života i ishrane Oligochaeta imaju znatan ekološki značaj. One
predstavljaju važan sastavni deo faune dna saltkovodnih basena i služe kao hrana ribama.
Osim toga one preoravaju dno propuštajući ga kroz crevo. Tako, npr. crv Tubifex koji je čest
stanovnik dna slatkovodnih basena, na 1m2 dna basena iznese na površinu oko 12,5 kg suve
mase. Od kopnenih vrsta najčešća je kišna glista − Lumbricus terrestris. Lumbricidae takođe
utiču na podlogu i poboljšavaju srukturu zemljišta. One uvlače u svoje hodnike biljne delove,
pa na taj način đubre zemlju, doprinose razlaganju materija, mineralizaciji i nitrifikaciji
podloge. Stvarajući hodnike u zemlji, one doprinose aeraciji podloge i prodiranju vlage što se
odražava na povećanju plodnosti zemljišta. Lumbricidae gutaju zemlju u kojoj se nalaze
biljni delovi a ekskremente iznose na površinu pa na taj način preoravaju podlogu.
Ustanovljeno je da smanjuju količinu bakterija koje su štetne za biljke. S obzirom na njihovu
brojnost, njihov uticaj na podlogu nije zanemarljiv. Tako je izračunato da ako npr., na 1 m2
ima prosečno 30 crva; 6 meseci oni propuste kroz crevo oko 1000 kg /ha.
Hirudinea žive većinom u slatkim vodama, ali ih ima i u morima, a isto tako ima i
kopnenih vrsta. Veličina im varira od oko 1 cm do 20 cm. Većinom žive kao paraziti ili
poluparaziti. To su ektoparazitski organizmi koji se hrane krvlju kičmenjaka. Međutim, neke
među njima su grabljivice.
Opšti plan njihove organizacije je modifikovan i specijalizovan, adaptiran na parazitski
način života. Njihova organizacija pokazuje konvergentnu sličnost sa pljosnatim crvima.
Oblik tela je karakterističan, izdužen i spljošten u dorzoventralnom pravcu kao što je slučaj
kod Platyhelminthes. Telo je segmentisano, ali spoljašnja segmentacija ne odgovara
unutrašnjoj. Broj segmenata pokrova je veći od unutrašnjih, tako da 3-5 spljašnja segmenta
odgovara jednom pravom. Broj segmenata je stalan, najčešće, iznosi 33.
Za Hirudinea je karakteristično prisustvo pijavki, jedne ili dve, od kojih se jedna nalazi na
prednjem kraju i u njenom centru su smeštena usta, a druga se nalazi na zadnjem kraju tela.
Karakteristično je, takođe, da su parapodije i čekinje redukovane. Iščezli su i dodaci na glavi,
kao i škrge.
Telesna duplja − celom, je kod mnogih redukovana i svodi se na sistem lakuna između
organa. Redukcija je prouzrokovana razvićem muskulature i parenhima. Kod mnogih, lakune
imaju mišićne zidove i funkcionišu kao krvni sistem dok je krvni sistem redukovan.
Kod nekih se u ustima nalaze tri čeljusti, nazubljena zadebljanja kojima pijavke probijaju
kožu domaćina tako da se stvara karakteristična rana. Kod drugih, ždrelo se može izbaciti u
vidu rilice koja probija kožu domaćina. U ždrelo se ulivaju pljuvačne žlezde koje luče
materiju hirudin koja sprečava koagulaciju krvi tako da rana koju stvaraju dugo krvari, a krv
koja se akumulira u velikim količinama ostaje vrlo dugo (nekoliko memseci) u
neizmenjenom, nekoagulisanom stanju. Crevo koje se odlikuje prisustvom bočnih
evaginacija u vidu džepova; u njemu se akumulira velika količina krvi tako da pijavice mogu
dugo da izdrže bez uzimanja hrane što predstavlja adaptaciju na parazitski način života.
Disanje se odvija preko kože.
Od čula kod pijavica su zastupljene oči, jedan ili više pari, na prednjem kraju tela. U koži
su zastupljeni tzv. bokalasti organi koji imaju karakter hemijskih čula. Oni su predstavljeni
grupicama senzitivnih ćelija a raspoređeni su u poprečnom nizu na svakom segmentu.
Za čoveka svakako najinteresantniji oblik među pijavicama je Hirudo medicinalis. U toku
prošlog veka lekari su uvek sa sobom nosili mali akvarijum sa većim brojem medicinskih
pijavica prilikom kućnih poseta obolelim licima. Smatralo se da stavljanje pijavica na vrat
obolelog može pomoć}i ne samo u slučajevima visokog krvnog pritiska, već su se pijavice
koristile gotovo univerzalno pri najrazličitijim simptomima bolesti. U savremenoj medicini
pijavice se koriste posle hiruških intervencija radi bržeg smanjenja otoka.