1.

Pojam,bitna svojstva i klasifikacija naučnih istraživanja
Naučno istraživanje – složen organizovan, sistematski, svrsishodan proces sticanja naučnog saznanja o strogo definisanom predmetu istraživanja verifikovanom važećom naučnom procedurom, odnosno odgovornom primenom naučnih metoda. Svojstva naučnog mišljenja neophodna za naučno istraživanje: 1. određena predmetnost 2. naučna osnovanost 3. logičnost i smislenost 4. kritičnost 5. konzistentnost i koherentnost 6. prodornost 7. realističnost 8. celovitost 9. sistematičnost Po kriterijumu opštosti razlikujemo: 1. opšta istraživanja – obuhvataju celinu političkog procesa i celinu prostora i vremena u kojima se politički procesi i pojave odigravaju 2. posebna istraživanja – obuhvataju samo jedan segment političkih procesa i pojava, a odnosi se samo na jedan segment prostora i vremena 3. pojedinačna istraživanja – obuhvataju samo jednu komponentu političkog procesa ili samo jednu političku pojavu u strogo određenoj jedinici prostora i vremena Po kriterijumu prirode predmeta razlikujemo: 1. empirijska israživanja 2. teorijska istraživanja S obzirom da čisto empirijskih i čisto teorijskih istraživanja nema zbog povezanosti teorije i prakse, ovu klasifikaciju možemo predstaviti i na drugačiji način: 1. pretežno teorijska 2. pretežno empirijska 3. kompleksna Po kriterijumu masovnosti razlikujemo: 1. masovna istraživanja 2. nemasovna istraživanja Po kriterijumu vremena razlikujemo 1. longitudinalna – obuhvataju više vremenskih intervala jedne pojave ili procesa 2. transverzalna – bave se presekom pojava procesa u jednom vremenskom odsečku 3. panel istraživanja – bave se ili slojevima ili istim pitanjima u različitim vremenskim intervalima istog predmeta istraživanja na istim ili sličnim uzorcima Po kriterijumu pripadnosti nauci razlikujemo: 1. multidisciplinarna – predmet istraživanja spada u više disciplina koje pripadaju dvema i li većem broju nauka 2. interdisciplinarna – predmet istraživanja spada u više disciplina jedne nauke 3. intradisciplinarna – predmet istraživanja pripada jednoj disciplini jedne nauke Prema aktuelnosti predmeta istraživanja razlikujemo: 1. rekonstruktivna

2. akutelna 3. prognostička Prema odnosu subjekta i objekta razlikujemo: 1. entrospektivna 2. introspektivna Prema svrsi istraživanja razlikujemo: 1. heuristička – usperena na sticanj novih znanja o dotad nepoznatim dimenzijama, formama, strukturama, svojstvima i odnosima predmeta istraživanja 2. verifikatorna – usmerena na proveru postojećeg naučnog saznanja Prema naučnim ciljevima razlikujemo: 1. orijentaciona – njihov naučni cilj je izgrađivanja naučnih osnova za izradu projekta istraživanja o čijem predmetu nema dovoljno saznanja 2. deskriptivna – njihov naučni cilj je da naučno opišu jedan proces ili pojavu 3. klasifikatorska – njihov naučni cilj je klasifikacija ili tipologizacija predmeta istraživanja 4. inovatorsko-heuristička – njihov naučni cilj je otkrivanja nepoznatih činilaca, svojstva i odnosa predmeta ili momenta i etapa njegovih promena i oblika ispoljavanja 5. eksplikativna – njihov naučni cilj je naučno objašnjenje 6. prognostička – njihov naučni cilj je naučno predviđanje kretanja razvoja pojava i procesa u bližoj ili daljoj budućnosti Prema funkciji istraživanja razlikujemo: 1. fundamentalna istraživanja – usmerena su na osnovna naučna saznanja 2. primenjena istraživanja – nastoje da sistematizovano znanje fundamentalnih istraživanja obrade tako da utvrde mogućnosti njihove praktična primene 3. razvojna istraživanja – praktična rešenja primenjenih istraživanja dalje razvijaju i usavršavaju 4. akciona istraživanja – imaju za cilj rešavanje konkretnog političkog problema Prema kriterijumu obuhvata materije razlikujemo: 1. generalna istraživanja 2. detaljistička istraživanja Prema primenjenom broju metoda razlikujemo: 1. monometodska istraživanja 2. polimetodska istraživanja Prema kriterijumu trajanja istraživanja razlikujemo: 1. blic istraživanja 2. kratkoročna istraživanja 3. srednjeročna istraživanja 4. dugoročna istraživanja 5. permanentna istraživanja Specifičnosti istraživanja u politikologiji Problematiku svojstva istraživanja kao društvenog odnosa možemo razmatrati na relacijama: 1. istraživanje – druga istraživanja 2. istraživanje – društvena realnost 3. odnosi unutar istraživanja Tri uzroka odbijanja saradnje (kod političke populacije): 1. strah od mogućih političkih posledica

2. strah od nekompetentnosi i gubljenja ugleda 3. strh od besmislenosti istraživanja Tri osnovna tipa društvenih i političkih odnosa: 1. odnos podrške i učešća 2. odnos saradnje i kritike 3. odnos odbijanja i sukoba

2.Opšti (tipski) predmet politikoloških istraživanja
Da bi se jedna pojava kvalifikovala kao predmet politikoloških istraživanja, koriste se kriterijumi: 1. rasprostranjenost pojave 2. trajnost pojave 3. aktuelnost pojave 4. intenzitet i oblik delovanja i ispoljavanja pojave 5. razvojna faza pojave 6. nosici pojave 7. lokacija i koncentrisanost pojave 8. originalnost pojave Politički procesi si odvijaju o određenim uslovima. Te uslove možemo podeliti na: (a) prirodne (b) psihičke (c) društvene (opštedruštvene, društveno – ekonomske, društveno – političke i društvenu svest) Dve su osnovne uloge u kojima se učesnici u političkom procesu nalaze: 1. uloga saradnika 2. uloga protivnika Unutar istosmerno orijentisanih učesnika razlikujemo: (a) akciono jezgro (b) aktiviste (c) sledbenike (d) korisnike Cilj – racionalno definisan i artikulisan interes u datom vremenu i na datom prosotru za čije ostvarenje se razvija odgovarajuća politička aktivnost, koriste politička sredstva, a postoji verovatnoća i da će taj interes biti ostvaren. Po kriterijumu opštosti, političke ciljeve možemo klasifikovati u: (a) opšte (b) posebne (c) pojedinačne Sa stanovišta usmerenosti ciljeva prema stvarnom predmetu akcije razlikujemo: (a) pozitivnu – konstruktivnu usmerenost (b) negativnu – destruktivnu usmerenost (c) neutralnu usmerenost Po kriterijumu vremenske udaljenosti razlikujemo: (a) istorijske ciljeva (b) dugoročne ciljeve (c) srednjeročne ciljeve (d) kratkoročne ciljeve

(e) trenutne ciljeve Po kriterijumu značaja razlikujemo: (a) strategijske ciljeve (b) taktičke ciljeve (c) operativne ciljeve Prema kriterijumu složenosti razlikujemo: (a) osnovne ciljeve (b) etapne ciljeve (podciljeve) (c) instrumentalne ciljeve Prema kriterijumu slobode izbora razlikujemo: (a) slobodno odabran politički cilj (b) nametnut cilj – situacija je nametnula potrebu za određenim rešenjem iako nije bilo nosilaca akcije suprotnog opredeljenja (c) dirigovan cilj – akcija nosilaca suprtnog opredeljenja nije ostavila prostor za izbor, već je dirigovala cilj U političkom procesu razlikujemo osnovne, opšte i operativne funkcije. Osnovne funkcije u političkom procesu su: 1. identifikacija interesa, ciljeva subjekata i situacije 2. vrednovanje interesa, ciljeva, subjekata i situacije 3. ostvarivanje interesa i ciljeva Opšte funkcije: 1. integracija političkih snaga radi ostvarivanja interesa i ciljeva 2. usmeravanje procesa 3. zaštita određenih interesa i subjekata Operativne funkcije: 1. inspirativne 2. artikulaciona 3. mobilizaciona 4. organizaciona 5. informativno – komunikaciona 6. selkciona 7. ideološka 8. vaspitno – obrazovna 9. razvojna Politička aktivnost se odvija kao interna i eksterna. Interna politička delatnost – delatnost unutar političkog procesa čijim se neposrednim aktiviranjem ostvaruju politički proces i njegovo dejstvo na ostale nepolitičke procese. Eksterna politička delatnost – delatnost koja se ostvaruje izvan neposrednih tokova političkog procesa, u nepolitičkim procesima koje politički proces usmerava. Osnovni podsistemi političke delatnosti su: 1. podsistem informisanja 2. podsistem odlučivanja 3. podsistem organizovanja 4. podsistem komuniciranja

5. vrednosni podsistem Metod rada tj. političke aktivnosti – celina ideja, vrednosti, saznanja, obaveštenja i sredstava u ponašanju nosioca aktivnosti, međusobno funkcionalno i svrsishodno povezanih i u praksi primenjenih saglasno cilju i situaciji u kojoj se aktivnost ostvaruje. Metod rada ima tri osnovna dela: 1. idejno – ideološki deo 2. saznajni deo 3. subjekti, sredstva i postupci koji se koriste radi ostavarivanja političkog cilja Metod političke aktivnosti ima sledeće osnovne komponente: 1. saradnja 2. sukob – borba Ove komponente se ostvaruju kroz: (a) pridobijanje (b) kompromis (c) prinudu (d) nasiljem Opredeljenja i ponašanja učesnika u političkim aktivnostima se izazivaju i obezbeđuju primenom različitih sredstava. Ta sredstva su: 1. materijalno – tehnička (organizacija, institucije, ustanove, norme) 2. sredstva za delovanje na svest i psihu (obrazovanje, informisanje, agitacija i propaganda) Ciljevi, a samim tim i rezultati političkih akcija mogu biti: (a) konstrukcija novog kvaliteta (b) destrukcija postojećeg kvaliteta (c) konzervacija postojećeg kvaliteta Kriterijumi za klasifikaciju rezultata akcija Stepen ostvarljivost cilja: (a) pozitivni rezultati: maksimalni, optimalni, minimalni (b) negativni rezultati: nezadovoljavajući, nesaglasni cilju, suprotni cilju Neposrednost vez sa ciljem: (a) neposredni osnovni rezultati (b) paralelni rezultati (c) nezavisni rezultati Obuhvatnost sadržine cilja akcije: (I) ukupni, fazni i parcijalni rezultati (II) suštinski, formalni (III) realani, prividni Društvena sredina u kojoj deluju rezultati: (a) spoljni (b) unutrašnji Domet (značajnost) akcije: (a) bitni (b) značajni (c) sporedni (d) beznačajni (e) instrumentalni

3. projektovanje naučnog istraživanja(izrada nacrta naucne zamisli)
Projektovanje naučnog istraživanja je smisaona aktivnost na izradi projekta istraživanja, sistem međusobno povezanih, uslovljenih i koordinisanih delatnosti. Projektovanje je smisaono, jer se prilikom tog procesa konstatuje pojava koja je predmet istraživanja, utvrđuju i odabiraju postojeća saznanja o toj pojavi i na osnovu toga oformljuju određeni stavovi i pretpostavke o toj pojavi. Projektovanje je sistem međusobno povezanih, uslovljenih i koordinisanih delatnosti jer sve delatnosti su međusobno povezane i saglasne i podređene istom cilju, pri čemu svaka od tih delatnosti ima svoje mesto i ulogu u procesu izrađivanja projekta, a nijedna se ne može obaviti na odgovarajući način bez obavljanja drugih. Delatnosti projektovanja su raznovrsne – kreativne, stručne i rutinske. Kreativne delatnosti podrazumevaju kretanje od postojećeg znanja o istraživanoj pojavi do stvaranja novog, pri čemu je izuzetno bitna uloga imaginacije i intuicije. Stručne delatnosti podrazumevaju delatnosti za koje već postoje proverena rešenja, koja se primenjuju prema određenim normama i pravilima struke. Rutinske delatnosti su delatnosti koje se na manje ili više uobičajen način ponavljaju – to su tipična rešenja za tipične situacije. Učešće kreativnih, stručnih i rutinskih delatnosti u različitim fazama projektovanja istraživanja nije uvek isto. Ipak, u svakom procesu je primaran kreativan rad, dok stručne i rutinske delatnosti imaju funkciju pomoćnih radova. Projektovanje nužno sadrži sledeće aktivnosti: 1. opažanje i shvatanje predmeta i problema istraživanja 2. preliminarnu identifikaciju – izdvajanje (čega?) iz ukupne društvene stvarnosti 3. preliminarnu definiciju i klasifikaciju analogijom – po značaju, srodnosti, sličnosti i različitosti sa drugim pojavama i problemima 4. analizu izdvojene i definisane pojave i problema 5. koncipiranje modela problema

4. Konceptualizacija istraživanja
Konceptualizacija istraživanja je izgrađivanje najopštije zamisli predstojećeg istraživanja. Teorijsko i paradigmatsko zasnivanje istraživanja. Teorijsko zasnivanje istraživanja podrazumeva otkrivanje postojećih teorijskih znanja o pojavi i problemu koji želimo da istražimo, kao i o postojećim načinima rešavanja problema. Na taj način se predmet istraživanja bliže identifikuje i određuje se njegovo mesto u okviru nauke, naučne discipline i prakse. Paradigmatsko zasnivanje istraživanja podrazumeva prihvatanje određene paradigme. Paradigmatska artikulacija predmeta istraživanja se ne može izbeći ni kada je istraživač neparadigmatski opredeljen, jer će u tom slučaju, ako ne želi da prihvati već postojeća stanovišta, istraživač morati da oformi i obrazloži svoja polazišta.

Izbor teme za istraživanje. Bitni činilac konceptualizacije istraživanja je izbor teme istraživanja. Izbor teme se vršti po određenim pravilima. Pre svega, tema mora biti naučno zasnovana. Drugo, tema mora biti pogodna za istraživanje u okviru određenog paradigmatsko – teorijskog tj. naučnog sistema. Treće, tema mora biti pogodna za istraživanje i upotrebu u datim društvenim okolnosima. Projektni zadat ak. Projektni zadatak je prvi naučnooperativni dokument kojim se dovoljno određeno i sistematski iskazuju najbitnije tačke koncepcije predmeta i problema istraživanja i mogućnosti istraživanja. Istovremeno, on okvirno određuje potrebna sredstva za sprovođenje israživanja. Na osnovu stava nastalog iz razmatranja projektnog zadatka pristupa se izdradi idejnog projekta. Idejni projekat . Idejni projekat je već znatno razrađenija koncepcija istraživanja. To je dokument koji prethodi projektu istraživanja i sadrži: (1) preliminarno određenje predmeta istraživanja (2) moguće ciljeve istraživanja (3) osnovne hipoteze (4) značaj i opravdanost istraživanja (5) osnovne metode i tehnike istraživanja (6) potrebno vreme, kadrovi i sredstva za istraživanje Funkcija idejnog projekta je dvostruka. Pre svega, on služi kao ponuda mogućem naručiocu istraživanja, koji podstaknut idejnim projektom treba bliže da odredi svoje potrebe za istraživanjem, preciznije definiše problem i da istovremeno ima uvid u sredstva i vreme koji su potrebni za izradu istraživanja. Sa druge stranje, idejni projekat ima orijentacionu funkciju, jer, selekcijom pitanja po značaju i opravdanosti, istraživač skreće pažnju naručioca na zaista bitna pitanja i probleme.
Izrada nacrta naucne zamisli Projekat istraživanja je: a. zamišljeni model naučnog saznanja o predmetu istraživanja, b. on je zamišljeni, ciljni, svrsishodni, racionalni, funkcionalni sistem, c. to je naučni dokument, i d. projekat istraživanja je operativno – organizacioni dokument. Za projekat istraživanja može se konstatovati da je zamišljeni, teorijsko – praktični model sticanja naučnog saznanja o problemu i predmetu istraživanja. Iskazan je znacima i simbolima, najčešće pismeno i grafički, u obliku dokumenta koji nazivamo projektom istraživanja. On je ciljan i svrsishodan jer je u službi cilja naučnog saznanja, a racionalan jer se zasniva na saznanjima razuma. Projekat istraživanja je dokument zasnovan na činjenicama predstavljenim kroz naučne stavove, sudove, zaključke i hipoteze. I operatvino – organizacioni, tehnički dokument jer se njime planiraju i potrebna sredstva, postupci, subjekti, njihove uloge, funkcije, ovlašćenja, nadležnosti... Svoju ulogu projekat istraživanja ostvaruje kroz sledeće funkcije: 1. funkciju povezivanja teorije istraživačke prakse. U svim slučajevima naučnog istraživanja polazi se od postojećeg saznanja, ma kako ona nastala, koja se direktno ili indirektno odnose

na problem i predmet istraživanja. Projekat istraživanja povezuje ranija, tekuća i buduća naučna saznanja, i povezuje teoriju i metodologiju, teoriju i stvarnost. 2. funkciju usmeravanja istraživanja – prikupljanja, obrade i tumačenja podataka, opisivanje i objašnjavanje pojave odn. problema i predmeta istraživanja. 3. sinhronizirajuću funkciju – što podrazumeva obezbeđivanje određenog dinamičkog jedinstva i saglasnosti u okvirima jedinica vremena svih činilaca istraživanja. Pravovremenost je problem koji se rešava ovom funkcijom. Projekat istraživanja je strukturirani sistem. Sastavljen je iz tri osnovna dela: nacrta naučne zamisli, planova istraživanja i instrumentarija, uključujući i plan obrade. Svaki od ovih delova ima svoje činioce, i svaki je i sam struktura. Nacrt naučne zamisli je deo projekta koji se istražuje. Nacrt naučne zamisli se sastoji od šest osnovnih delova: formulacije problema, određenja predmeta istraživanja,ciljeva istraživanja, hipotetičkog okvira – hipoteza,

načina istraživanja,

naučne i društvene opravdanosti istraživanja

6. Formulacija problema: pojam, funkcije, struktura Formulacija problema je početni deo nacrta naučne zamisli. Njom se uspostavlja odnos između realne društvene pojave, problema koji se javlja u vezi sa tom pojavom, naučnog i drugog saznanja o toj pojavi.

Osnovne funkcije formulacije problema u nacrtu naučne zamisli jesu: a. izdvajanje delova, dimenzija i svojstava pojave, koji se mogu odrediti kao problem koji treba rešavati, b. utvrđivanje osnovnih hipotetičkih stavova o problemu na osnovu postojećih saznanja, c. rangiranje po stepenu značajnosti izdvojenog problema i njegovih delova, d. usmeravanje na postojeće rezultate prethodnih istraživanja, koji se u razmatranju ovog problema mogu koristiti sa većim ili manjim stepenom neposrednosti. Istraživanja nikada ne obuhvataju pojavu u celini – sve činioce njene strukture, funkcija, veza i odnosa. Jedan od bitnih principa naučnog saznanja je princip daljeg i dubljeg saznanja. Saglasno tome svaka pojava saznaje se postepeno. Osnovne funkcije formulacije problema ostvaruje se kroz tri osnovna dela, to su:    hipotetički stavovi o problemu, značaj istraživanja, i rezultati prethodnih istraživanja.

7.odredjivanje predmeta istrazivanja
Predmetom istraživanja konkretno određujemo šta istražujemo i tako dimenzioniramo sadržaj našeg istraživanja. Dimenzioniranje istraživanja ostvaruje se višestruko: smisaono i pojmovno, sadržajno, vršeći strogu selekciju između onog što ćemo obuhvatiti iz okvira problema na koji se predmet istraživanja odnosi, - predmetom istraživanja, istraživanje se dimenzionira vremenski, prostorno i naučno – disciplinarno. Pre svega treba napraviti odnos između preliminarnog određenja predmeta i predmeta istraživanja a potom odnos između formulacije problema i predmeta istraživanja. Preliminarno određenje predmeta ima tri funkcije: 1. iz mnoštva opštih i konkretnih pitanja u vezi sa predmetnom pojavom, izdvaja jedno pitanje ili kompleks pitanja, kojim će se ovo istraživanje konkretno baviti; 2. ograničava širinu zahvata – sadržaja predmeta istraživanja, i 3. definiše opšti stav, a time i pristup, polazno stanovište. Preliminarno određenje predmeta izvedeno je iz aktuelnih potreba nauke, potreba društvene i pol. prakse, uključujući i potrebe ideologije i dovoljno uticajnih interesnih grupa. Potrebe nauke javljaju se u obliku zahteva za temom, i u tom smislu odabrane teme mogu da budu: a. o predmetu nauke kao odruštvenom realitetu; b. o predmetnoj nauci i njenim stvaraocima; c. o metodima istraživanja, i d. kombinovana. Na izbor teme (preliminarno određenje predmeta) deluju i činioci kao što su: - opšti društveni uslovi i raspoloženja prema naučno – istarživačkom radu; - izvori podataka i njihove karakteristike; - razvijenost nauke i njeni potencijali, itd Bitni kriterijumi za izbor tema mogli bi se odrediti kao:  naučna i društvena aktuelnost,  naučna i društvena značajnost,  naučna i društvena korisnost,  naučna i društvena produktivnost  realističnost teme. Određenje predmeta istraživanja ima dva osnovna dela: I.teorijsko određenje II. operacionalno određenje Teorijsko određenje predmeta Između naučnog saznanja i konkretnog predmeta istraživanja čijim se određenjem bavimo u nacrtu naučne zamisli, ostvarujemo nužnu vezu između dva dela formulacije problema i teorijskog određenja predmeta. To se ostvaruje izdvajanjem određenog hipotetičkog stava iz formulacije problema i analizom tog stava. -

Ostvarivši uvid u sadržaj, strukturu, svojstva itd. analiziranog stava, uspostavlja se veza između njega i rezultata dotadašnjih istraživanja. Na taj način se formiraju dve celine: prva, koja razmatra postojeće saznanje; druga, koja operacionalizuje zahteve sa novim saznanjima. Ova celina se sastoji od četiri dela: 1. provereno naučno saznanje o predmetu istraživanja u okvirima nauke odn. naučne disicpline u koju spada dati predmet, ali i u okvirima drugih srodnih nauka odn. naučnih disciplina. Izgrađivanje ovog dela teorijskog određenja osnov je daljeg razvijanja predmeta, dedukovanja i analogije svih delova predmeta istraživanja koji nemaju karakteristike naučnog saznanja, kritrijum selekcije određenih činilaca predmeta i osnov izgradnje kategorijalnog i pojmovnog sistema. 2. bavi se još neverifikovanim, ali ipak naučnim saznanjem o predmetu istraživanja. Npr. U pol. naukama je, zbog njihove dinamičnosti obim naučno saznatog ali još neverifikovanog veći nego u drugim naukama i po sadržaju promenljiviji. Stoga saopštavanje bitnih naučnih stavova o predmetu istraživanja podrazumeva i određeno rangiranje po stepenu proverenosti. 3. teorjiskog određenja predmeta istraživanja sadrži empirijsko, iskustveno nenaučno saznanje. Ovaj deo se bavi pojedinačnim, nesistematizovanim, ponekad stihijski i spontano stečenim saznanjima. Zadatak ovog dela je upravo da indukcijom i generalizacijom, sistematizacijom, klasifikacijom i analogijom, oslanjajući se na prethodna dva dela, formira jednu verovatnu, sistematizovanu saznajnu celinu, koja je istinski predmet istraživanja. 4. obuhvata ¨nepostojeće¨ saznanje o predmetu istraživanja. Njime se ne obuhvata ni naučno ni nenaučno saznanje, već oslanjajući se na prethodna tri dela, aktivnom imaginacijom, uz korišćenje posebnih metoda i naučnih principa, konstruiše ono što nedostaje, ali što je verovatno i što prethodni delovi impliciraju. Drugu bitnu celinu teorijskog određenja predmeta istraživanja čini kategorijalni – pojmovni sistem. Prilikom izrade kategorijalnog sistema polazimo od teorijskog, naučno verifikovanog saznanja i kategorija i pojmova koji se u njemu smatraju prihvaćenim i dovoljnim, pa iz njih, ukoliko je to moguće, izvodimo pojmove koji nam nedostaju ili ih konstruišemo. Možemo konstatovati javljanje sledećih osnovnih vrsti pojmova: a. pojmove koje preuzimamo u celini, prihvatajući njihovo dato značenje i sadržaj, mesto u sistemu, odnose sa drguim pojmovima, njihovu naučnu i saznajnu funkciju i termine kojima su označeni; b. pojmove koji sadržajno preuzimamo, ali čije termine selekcionišemo i preciziramo; c. pojmove koje prerađujemo; d. pojmove koje konstruišemo iz dva ili više pojmova, i e. nove pojmove koje stvaramo za potrebe istraživanja Izgrađivanje kategorijalnog – pojmovnog terminološkog sistema podrazumeva: izbor postojećih definicija i odabiranje trajnog značenja za svaku od njih u svim kontekstima u kojima se u toku istraživanja mogu naći; selekciju termina isključivanjem sinonima i homonima, utvrđivanje hijerarhije kategorija i pojmova (osnovni pojmovi, izvedeni, pomoćni)

Operacionalno određenje predmeta

Operacionalno određenje predmeta istraživanja je konkretizacija i specijalizacija, preciziranje onog što će se konkretno istraživati. Sastoji se od četiri osnovna dela: 1) se naziva ¨Činioci sadržaja predmeta istraživanja¨, i u njemu se taksativno nabrajaju, po utvrđenom redosledu, komponente i činioci koji će biti neposredno istraženi. Oni se organizuju u segmente – složene celine srodnih elementarnih činilaca i predstavljaju organizacioni okvir hipoteza. 2) Vremensko određenje predmeta istraživanja, što znači određenje vremena koje ćemo obuhvatiti istraživanjem. To je period postojanja predmeta koji obuhvatamo istraživanjem. 3) Prostorno određenje predmeta istraživanja, znači utvrđuje prostor koji će istraživanjem biti obuhvaćen. 4) Disciplinarno određenje predmeta istraživanja što znači opredeljenje za jednu (intradisciplinarnu) ili za više (interdisciplinarnu) naučnih disciplina u okviru kojih će se predmet istraživati. Funkcije operacionalnog određenja predmeta istraživanja prvenstveno su: selekcioniranje činilaca sadržaja predmeta istraživanja, vremensko dimenzioniranje, prostorno dimenzioniranje, disciplinarno opredeljivanje, uslovljavanje ciljeva istraživanja, usmeravanje hipoteza na određene sadržaje, uslovljavanje indikatora, i uslovljavanje metoda i tehnika prikupljanja i obrade podataka.

8. Ciljevi istraživanja
Opšti stav je da su ciljevi istraživanja sticanje odgovarajućih, prvenstveno naučnih saznanja. Ovako stanovište ne uzmia u obzir raznovrsnost naučnih disciplina i njihove potrebe. U okviru političkih nauka ciljeve istraživanja možemo odrediti kao naučne i društvene ciljeve. Naučni ciljevi podrazumevaju njihovo mesto i ulogu u naučnom, a samim tim i teorijskom saznanju. Društveni ciljevi su ciljvi koji su aktuelno ili potencijalno praktični.

Naučni ciljevi
Naučni ciljevi podrazumevaju njihovo mesto i ulogu u naučnom, a samim tim i teorijskom saznanju. Naučni ciljevi mogu biti: naučna deskripcija, naučna klasifikacija i tipologija, naučno otkriće, naučno objašnjenje i naučna prognoza. Najnižiim nivoom naučnog saznanja se smatra naučna deskripcija, a najvišim naučna prognoza. Naučna deskripcija u političkim naukama podrazumeva opis ponašanja, situacije, događaja ili procesa u uslovima donamičkog društvenog razvoja u okviru koga se brzo javljaju nova svojstva ili pojave. Ona je od izuzetnog značaja u politikologiji. Naučna klasifikacija ili tipologija je je neizostavan deo naučne deskripcije. Da bi se utvrdilo da određena svojstva, činioci ili veze postoje ili ne, neophodno je utvrditi kriterijume razlikovanja, odnosno određivanja odnosa istovetnosti, sličnosti ili razlika čime se stvaraju dihotomije ili klasifikacije. Naučno otkriće kao naučni cilj usmerava istraživanja na saznanja o tada nepoznatim svojstvima

predmeta istraživanja bez obzira na postojeća naučna saznanja o drugim delovima predmeta. Naučna prognoza kao naučni cilj podrazumeva predviđanje događanja i cituacija na osnovu saznanja tendencija, njihovog vrednosvanja i rangiranja. Naučno objašnjenje kao naučni cilj podrazumeva otkrivanje naučnih zakona. Kako je naučni zakon osnova objašnjenja, očekivanja objašnjenja mogu biti statistička, funkcionalna i teleološka. Naučno objašnjenje postavlja znatno više zahteva u odnosu na naučno otkriće – ono podrazumeva naučno saznanje od mestu, ulozi, odnosima, redosledima, uslovljenosti i uzročnosti, pravilnosti i zakonitostima.

Ciljevi istraživanja u politikoloskim istrazivanjima
Ciljevi istraživanja su uslovljeni formulacijom problema i predmetom istraživanja – oni se odnose na sadržaj hipotetičkih stavova formulacije problema koji su konkretizovani i razrađeni predmetom istraživanja, a da su uslovljeni već postojećim naučnoteorijskim saznanjem o njima. Cilj istraživanja je nužno niži ukoliko jre prethodno naučno saznanje o predmetu oskudnije. Kada je reč o sasvim novim pojavama, moguće je zahtevati samo deskripciju kao naučni cilj. Kada je predmet istraživanja već istraživana pojava, po pravilu, naučni ciljevi istraživanja moraju biti viši od naučne deskripcije – bar klasifikacija i tipologija. Treba prihvatiti kao pravilo da se rezultatima ne sme ostvariti niži nivo saznanja od onog koji je utvrđen ciljem istraživanja, ali da su dozvoljena odstupanja u pravcu ostvarenja višeg nivoa saznanja. Nivo prethodnog naučnog saznanja o predmetu istraživanja determiniše i društvene ciljeve istraživanja, kojij takođe mogu biti višestruki. Praktična upotrebljivost istraživanja je utoliko veća ukoliko je prethodno saznanje veće, a predmet uži i konkretniji. Politikološka istraživanja su, po pravilu, više od ostalih orijentisana na udovoljavanje praktičnim potrebama. Fundamentalna politikološka istraživanja po pravilu služe indirektno i direkno za izgrađivanje istorijskih ili strateških zahvata. Politikološka istraživanja imaju još jednu značajnu specifičnost vezanu za društveni cilj istraživanja – dok se u drugim naukama društveni cilj svodi u osnovi na drušvene ciljeve za čije ostvarivanje će biti korišćen rezultati istraživanja, društveni cilj politikoloških istraživanja može biti i usmeravanje pažnje društvenih subjekata političkih procesa na određena pitanja, uticanjem na njihove stavove, odnosno ponašanje. Uspostavljanje društvenog odnosa povodom bilo kog pitanja izaziva reagovanja različitog sadržaja i intenziteta svih subjekata u dodiru sa istraživanjem. Osnovne funkcije ciljeva istraživanja su bliže izgrađivanje osnova za hipoteze i kvalitativno preciziranje predmeta istraživanja. Predmetom istraživanja se utvrđuje u čemu i u kom obimu, kom prostornom vremenskom i disciplinarnom okviru će se postavljati hipoteze. Ciljevima

istraživanja se određuju usmerenost hipoteza

9. utvrdjivanje Hipoteza: pojam, svojstva i funkcije
Hipoteze su osnovne misaone pretpostavke o predmetu istraživanje, njegovim činiocima, svojstvima, odnosima i vezama, dimenzijama, suštini, sadržini, obliku i formi. Postoji par pravila o hipotezama. Pre svega, hipoteze ne treba da budu ni uže ni šire od predmeta istraživanja. Drugo, hipoteze moraju biti razvijene na svakom nivou opštosti na kojem je razvijeno i operacionalno određenje predmeta istraživanja. Treće, hipoteze moraju biti saglasne sa naučnim i društvenim ciljevima. Saglasnost sa naučnim ciljevima se izražava tako što su one usmerene na sticanje naučnog saznanja koje je predviđeno ciljevima istraživanja. Saglasnost sa društvenim ciljevima se ostvaruje odgovarajućim bavljenjem činiocima predmeta istraživanja bitnim za omogućavanje korišćenja rezultat istraživanja u određene svrhe. Četvrto, hipoteza mora biti teorijski ili empirijski proverljiva. Iskaz hipoteze mora biti: (1) smislen – mora sadržati odgovarajući stav o predmetu na koji se odnosi (2) logički i teorijsko – empirijski zasnovan (3) predmetno – konkretan, tj. strogo određen (4) dovoljno sadržajan i obuhvatan (5) precizan i jasan Hipoteza je stav o nepoznatom, zasnovan i izveden iz postojećeg naučnog saznanja. Taj stav treba da bude iskazan u skladu sa normama čiji su bitni zahtevi da je: (1) saznajno – naučno smisaon i značajan (2) naučno – problemski (3) izražava razlike, suprotnosti i protivurečnosti (4) bude ostvaren jezikom svojstvenim dotičnoj nauci Četiri su osnovna naučna razloga nastanka hipoteza: (a) sticanje novog naučnog saznanja o novim pojavama (b) proširivanje i produbljivanje postojećeg saznanja o pojavama (c) provera postojećeg naučno saznanja (d) obrada, sistematizacija, verifikacija i pretvaranje svakodnevnog iskustva u naučno Shodno tome, opštenaučna funkcija hipoteza je: (1) otklanjanje praznina u postojećem naučnom saznanju (2) prevazilaženje protivurečnosti pojedinih delova naučnog saznanja (3) ostvarivanje višeg nivoa istinitosti naučnog saznanja

9. Hipoteze: kriterijumi podele, klasifikacija, uloga
Postoje mnogobrojne klasifikacije hipoteza. Tri najvažnija kriterijuma za klasifikaciju hipoteza su: obim hipoteza, logički proces nastanka hipoteze, saznajna uloga hipoteza. Prema kriterijumu obima hipoteze razlikujemo: (1) opšte (2) posebne

(3) pojedinačne Opšta ili generalna hipoteza je hipoteza koja svojim sadržajem pokriva ceo predmet istraživanja i iskazuje se kao stav ili pitanje o preliminarnom određenju predmeta istraživanja. Ona je saglasna sa naučnim i društvenim ciljevima istraživanja. Opšta hipoteza istovremeno mora biti dovoljno opšta – da se iz njenog sadržaja mogu izvesti posebne hipoteze, ali i dovoljno konkretna, tako da ne može biti shvaćena kao hipoteza bilo kog drugog sličnog predmeta istraživanja. U složenim istraživanjima, postoji zajednička generalna hipoteza za ceo projekat, a za svaki potprojekat je korisno razviti generalnou hipotezu tog podprojekta. Tada govorimo o sistemu generalnih hipoteza. Posebne hipoteze su konkretizovan deo generalne hipoteze i posebna celina koja iskazuje hipotetički stav o jednom posebnom delu operacionalnog određenja predmeta istraživanja. One moraju biti saglasne sa generalnom hipotezom. Za svaki segmentirani deo operacionalnog određenja predmeta istraživanje je neophodno postaviti bar jednu posebnu hipotezu. Kumulativna posebna hipoteza je hipoteza koja se konstruiše kada je u predmetu istraživanja posebno naglašen jedan aspekt, funkcija, odnos ili svojstvo. Specifikovane hipoteze obrađuju pojedine bitne ravnopravne apsekte operacionalnog određenja predmeta istraživanja. Pojedinačne hipoteze su najjednostavnije i najkonkretnije hipoteze, one su razrada konkretizacija odgovarajućih posebnih hipoteza, a iskazuju stav o elementarnim činiocima operacinalnog određenja predmeta istraživanja. Za svaki elementarni činilac je neophodno konstruisati najmanje jednu pojedinačnu hipotezu. One moraju biti dovoljno specifikovane, konkretne i jednostavne, da bi se preko njih moglo stići do indikatora. Prema kriterijumu saznajne uloge razlikujemo: (1) deskriptivne – izvedeni iskazi o ispoljenim činiocima, oblicima i svojstvima predmeta istraživanja (2) klasifikatorsko – tipološke – izvedeni iskazi o srodnosti, sličnosti i rezultatima svojstava predmeta istraživanja (3) heurističko – konstatujuće – iskazi o postojanju jo neotkrivenih svojstava predmeta istraživanja (4) kauzalne – izvedeni iskazi o uzročnoposledičnim odnosima, pravilnostima i zakonitostima predmeta istraživanja (5) prognostičke – iskazi o razvojnim tendencijama, predstojećim stanjima i situacijama predmeta istraživanja Prema kriterijumu logičnog procesa nastanka hipoteze razlikujemo: (1) prostoimplikativne – netipične za politikološka istraživanja, one su opravdane samo u nacrtu naučne zamisli u slučajevima potpuno novih pojava čiji razvoj nije odgovarajući ukupnom društvenom sistemu i izraženim tendencijama razvoja političkog procesa (2) induktivne – nastale indukcijom (3) reduktivne (4) deduktivne – izvedene iz prethodnog opšteg saznanja

9. Indikatori: pojam, vrste i funkcije
Suština hipoteza jeste da se njihovi iskazi proveravaju, tj. dokazuju i opovrgavaju. Dokazivanje i opovrgavanje hipoteze se manifestuje preko indikatora, zbog čega je za uspešno istraživanje navažnije precizno definisati precizan stav hipoteze i indikatore. Indikatori su spoljašnje

manifestacije unutrašnje suštine, podaci o predmetu istraživanja, varijablama i stavovima hipoteza preko kojih ostvarujemo odgovarajuće naučno saznanje. Treba definisati šta se “manifestovanje”. Naime, “manifestovanje” se ne mora odnositi samo na ispoljavanje, već i na neispoljavanje određenih indikatora. Odsustvo indikatora su posredni indikatori izvesnih pojava. Takođe, izvesni delovi procesa nemaju svoje neposredne manifestacije. Samim tim, indikatori mogu biti i posredne manifestacije. Sve manifestacije pod određenim uslovima mogu da postanu indikatori ako su izraz bitnih odredbi pojave, ako o njima možemo steći istinito saznanje i oblikovati ih u podatak, ako se mogu neposredno staviti u funkcionalan odnos sa hipotezom, predmetom i naučnim ciljevima istraživanja Indikatori se utvrđuju odmah posle formulisanja svake hipoteze. Oni su veza između stavova hipoteza i instrumentarija kojima će se skupljati podaci. Izbor indikatora je uslovljen: (a) karakteristikama predmeta i cijeva istraživanja (b) karakteristikama hipoteze (c) prethodnim naučnim saznanjem o predmetu istraživanja O indikatorima u teorijskim istraživanjima se ne može raspravljati bez tačno određenog pojma i predmeta istraživanja. Ako se predmetom istraživanja smatra teorija, javljaju se dva osnovna slučaja – kada je teorija izražena u pisanom obliku (tada su indikatori pisani iskazi), ili kada je izražena usmeno, npr. u načnoj raspravi (tada su indikatori usmeni izrazi o toj teoriji). Međutim, indikatori se mogu javiti i kao empirijski, tj. iskustveni. U tom slučaju, iskazi se odnose na iskustva o važenju, mogućnosti i efektima primene teorije. Druga varijanta je da je predmet teorije relativno artikulisan, ali teorija nije konstituisana niti pisano izražena. U tom slučaju indikatori su teorijsko – empirijski pokazatelji. Sve indikatore mozemo podeliti na: (1) ekspresivne – indikatore stavova (2) predikativne – indikatore realnih svojstava (1) kvantitativne – indikatore veličina, količina, učestalosti… (2) kvalitativne – indikatore kakvoće svojstva i osobina (1) objektivne – indikatori koji su realne objektivne činice i koji se mogu iskustveno opaziti (2) subjektivne – indikatori koji su manifestacija subjektivnog suda

10. utvrdjivanje načina istraživanja: pojam, funkcije, struktura
Priroda predmeta istraživanja, naučni ciljevi, hipoteze i indikatori zahtevaju određene metode i tehnike istraživanja. Utvrđivanjem načina istraživanja mi samo bliže preciziramo i taksativno navodimo koje ćemo metode i tehnike koristiti u prikupljanju, obradi i interpretaciji podataka i saznajnih činjenica. U istraživanju političkih pojava se započinje osnovnim metodama. Po pravilu, u određenim fazama

izrade i ostvarivanja projekta istraživanja se koriste gotovo sve vrste osnovnih metoda i njihovi postupci. No, neke se koriste samostalno i neposrednije od drugih – analiza, analogija, klasifikacija, indukcija. Sve opštenaučne metode su upotrebljive u istraživanju političkih pojava, ali za različite sadržaje različito. Može se reći da su za istraživanje realnih političkih procesa hipotetičko – deduktivna metoda, statistička metoda i metoda modelovanja nezamenljive i da se prožimaju. Osim opštenaučnih metoda treba saopštiti i durge metode društvenih nauka koje će biti korišćene – po pravilu, to su komparativna metoda, biografska metoda, metoda idealnih tipova, strukturalno – funkcionalna analiza i druge. Na kraju treba precizirati i način (tehnike, instrumente i postupke) koji će biti korišćen u prikupljanju podataka, kao i plan obrade podataka. Najčešće su ovde pobrojane samo osnovne tehnike sakupljanja podataka, a posebno se izrađuje uputstvo za njihovo korišćenje. slično se postupa i sa planom obrade, kojičesto dobija oblik podebnog uputstva u prilogu nacrta naučne zamisli.

11. Naučna i društvena opravdanost istraživanja
Naučna opravdanost istraživanja povezana je sa doprinosom istraživanja nauci. Ovaj doprinos se ostvaruje u dva vida, kao heuristički rezultat i kao verifikatorni rezultat. Ukoliko istraživanje ne doprinosi otkrivanju novog ili verifikovanju naučno nedovoljno proverenog, ono nije naučno opravdano. Doprinos istraživanja može biti u oblasti spoznaje same pojave i u oblasti metodologije. Naučni doprinos ne mora biti istovrstan u obe oblasti – moguće je da u oblasti spoznaje pojave bude heuristički, a sa u oblasti metodologije sasvim izostane, i obrnuto. U projektu se saopštava doprinos u saznajnoj oblasti i doprinos u oblasti logike, metodologije i metoda. Društvena opravdanost istraživanja je uslovljena doprinosom istraživanja u rešavanju društvenih problema. Između naučne i društvene opravdanosti postoji povezanost. Naučno opravdano istraživanje je po pravilu i društveno opravdano. Međutim, moguća su istraživanja koja su naučno neopravdana, ali mogu biti društveno opravdana.

12. organizovanje realizacije istrazivanja
Planiranje istraživanja je naučno – kreativni i stručno – rutinski rad na sinhronizaciji svih delatnosti, učesnika i sredstava u određenom prostoru i vremenu. Planovi istraživanja su determinisani vremenskim i prostornim određenjem predmeta, načinom istraživanja, društveno – političkom situacijom, raspoloživim sredstvima i kadrovima, geografskim i drugim uslovima. Planiranje politikoloških istraživanja je donekle složenije u odnosu na planiranje drugih istraživanja u društvenim naukama – na to utiče dinamičnost, višeslojnost, višedimenzijalnost i višeznačnost političkih pojava, ali i nestabilnost ispoljenog političkog ponašanja i zatvorenost učesnika političkih procesa. Rezultat procesa planiranja je operativni plan istraživanja. Zadatak tog plana je da odgovori na pitanja: ko, šta, kada, gde, kako, čime i sa kojim rezultatom. Uže, operativni plan možemo definisati kao plan koji obuhvata dimenzioniranje vremena trajanja istraživanja, konkretno utvrđuje saradnike i njihove zadatke u istraživanju i utvrđuje materijalna i finansijska sredstva

potrebna za realizaciju istraživanja. Polazeći od kriterijuma sadržaja, možemo govoriti od tri plana istraživanja: terminskom planu, planu kadrova i planu sredstava. Terminski plan sadrži precizno određenje vremena trajanja istraživanja, od početka rada na projektu do prezentacije rezultata istraživanja. Terminski plan određuje trajanje određenih faza i poslova straživanja. Terminski plan ne sadrži samo vreme, već i popis svih funkcija, delatnosti, radnji, postupaka koji će se obavljati u određenim rokovima i u određenom trajanju. Plan kadrova je plan u kome se preciziraju zadaci nadležnositi i odgovornosti kadrova – ostvaruje se misaono povezivanju kadrova, vremena, prosotra, njihove aktivnosti i ukupnih poslova pod kojima će se aktivnost obavljati. Plan sredstava sadrži odredbe o materijalno – tehničkim sredstvima i o potrebnom iznosu novca. S obzirom na učesnike u poslovima, mestu, vremenu, sredstvima i bitnim funkcijama poslova, posebne celine čine: (1) pripremanje realizacije istraživanja (2) prikupljanje podataka (3) obrada podataka Postupak planiranja je potrebno sprovesti u skladu sa odgovarajućim principima i pravilima. Može se smatrati da su bitni sledeći principi: (1) potpunost plana - obuhvatanje svih bitnih činlaca postupka realizacije (2) realističnost plana – objektivnost procene stvarnih mogućnosi i potreba u ostvarivanju istraživanja u postojećoj situaciji (3) koherentnost i konzistentnost plana – saglasnost zahteva istraživanja, ličnih i timskih sposobnosti istraživača i sredstava istraživanja (4) elastičnost plana – predviđanje mogućih svrsishodnih alternativna predviđenih osnovnih rešenje u izmenjenim situacijama (5) pravovremenost – poštovanje vremenskih rokova u kojima je pojava najpodesnija za istraživanje, uslovi rada najpovoljniji, a rezultati najupotrebljiviji (6) ekonomičnost i rentabilnost – planiranje najjeftinijih rešenja koja će obezbediti ostvarivanje naučnih i društvenih ciljeva. Ovde postoje neka pravila: (a) najekonomičnije je da sva potrebna sredstva budu na računu projekta pre početka realizacije (b) niskim naknadama se ne postiže ekonomčnost istraživanja (c) ekonomičnost se pre svega ostvaruje pravilnim sastavom istraživačkog tima, tj. pravilnim izborom kadrova i organizacijom rada u procesu realizacije istraživanja. Unutar jedinstvenog projekta treba da se formira tim sledećeg sastava: (1) nosilac (2) metodolog (3) naučni saradnici istraživači (4) stručni saradnici istraživači (5) stručno tehnički saradnici (6) tehnički radnici Nosilac projekta istraživanja je odgovoran za teorijsku koncepciju i teorijska rešenja u projektu i za izveštaj o realizaciji istraživanja. Naučni saradnici – istraživači rade pod njegovim neposrednim rukovodsvom.

Metodolog je odgovoran za izbor metoda i tehnika istraživanja, njihovu primenu i izbor i obuku stučnog i tehničkog osoblja, kao i za razradu okvirno datog plana istraživanja. On usmerava, koordiniše i sinhronizuje rad stručnih saradnilka. Nosilac istraživanja i metodolog treba o svemu da odlučuju zajednički i saglasno. Stručni saradnici se anagažuju u zavisnosti od karakteristika istraživanja. Po pravilu, u politikološkim istraživanjima je potreba organizaciono – tehnički sekretar koji se bavi organizaciono administrativno finansijskim poslovima. On rukovodi radom tehničkih saradnika. Statističar je neophodan u empiijskom istraživanju većeg obuhvata, naročito ako se planira kompjuterska obrada. Zavisno os predmeta istraživanja, situacije, načina sakupljanja podataka i odabranih instrumenata se otvrđuje potreban stručni profil drugih saradnika. Saradnici na prikupljanju podataka su: analitičari, posmatrači, intervjueri, anketari, saradnici, evidentičari, instruktori – konktrolori i radni kontrolori. Analitičari su oni koji obavljaju analizu različitih dokumenata u kojima su sadržani potrebni podaci. Posmatrači su oni koji neposredno posmatraju pojavu koja je predmet istraživanja po unapred utvrđenim pravilima i evidentiraju manifestacije pojave unošenjem zapažanja u za to unapred pripremljen obrazac. Intervjueri su oni koji neposredno stupaju u konktakt sa ispitancima i svojim pitanjima izazivaju odgovore ispitanika. Anketari su saradnici čija je obaveza a uspostave kontakt sa ispitanicima i da, strogo se pridržavajući upitnika, evidentiraju njihove odgovore. Saradnici – mediji su oni koji u eksperimentu imaju specijalnu ulogu pokretača eksperimentalnog činioca sa ciljem stvaranja eksperimentalne situacije. Evidentičari toka eksperimenta služe kao posmatrači eksperimenta. Instruktori – kontrolori su ovlašćeni da vrše nadzor nad istraživanjem. Često je potrebno formirati i grupu radnih kontrolora koji kontrolišu pouzdanost prikupljenih podataka na taj način što dobijaju istu strukturu ispitanika u koju ulazi i nekoliko onih koji su već bili ispitivani od strane drugih. Ispitivanje koji oni vrše ima logu kontrolnog, a u isto vreme se kontroliše i rad ostalih saradnika. Saradnici na obradi podataka su: klasifikatori, šifranti i brojači. Klasifikatori vrše logičku kontrolu, klasifikaciju i preliminarnu ocenu podataka. Šifranti šifriraju podatke i prenose ih u šifrantske listiće. Brojači vrše razna brojanja, izračunavanja, tabeliranja i iskazivanja po unapred datom uputstvu. Stručno – tehnički saradnici su i razna druga tehnička lica: daktilografi, rukovaoci raznim aparatima, vozači, itd.

13.Realizacija istrazivanja
Realizacija istraživanja ima svoje faze: planiranje istraživanja, preduzimanje prakitičnih mera, organizovanje i izvođenje istraživanja. Planiranje istraživanja je strogo umni rad kojim se povezuje naučna zamisao sa praktičnim delatnostima u istraživanju. Rad na planiranju može se klasifikovati kao naučno – kreativni i

stručno – rutinski. U heurističkim istraživanjima preovlađuje kreativni rad, dok u verifikatornim istraživanjima pretežno stručno – rutinski. Osnovna funkcija planiranja istraživanja je sinhronizacija svih delatnosti, učesnika i sredstava u određenom prostoru i vremenu. Rezultat procesa planiranja je operativni plan istraživanja. U širem smislu, operativni plan istraživanja obuhvatio bi: prvo, deo nacrta naučne zamisli ¨način istraživanja¨ a u nekim slučajevima kada istražujemo aktuelne pojave i vremensko i prostorno određenje predmeta istraživanja; drugo, terminski, kadrovski i plan sredstava; i treće, instrumentarij sakupljanja i obrade podataka. U užem smislu, operativni plan istraživanja obuhvata dimenzioniranje vremena trajanja istraživanja, konkretno utvrđuje učesnike – saradnike i njihove zadatke u istraživanju, i najzad, utvrđuje materijalna i finansijska sredstva potrebna za realizaciju istraživanja. Uobičajeno je da se u literaturi govori o tri plana istraživanja:  terminski plan – sadrži precizno određenje vremena trajanja istraživanja - od početka rada na projektu do prezentacije rezultata istraživanja. Sadrži popis svih funkcija, delatnosti, radnji, postupaka, činova i operacija, koje će se obavljati u određenim rokovima i trajanju;  plan kadrova – ostvaruje misaono povezivanje ljudi, vremena, prostora, njihove aktivnosti i ukupnih uslova pod kojima će se aktivnost obavljati;  plan sredstava – sadrži odredbe o materijalno – tehničkim sredstvima i o potrebnom iznosu novca. Plan istraživanja, kao jedan celoviti i sistematski deo projekta istraživanja sadrži: a. pripreme za realizaciju istraživanja; b. prikupljanje podataka, c. obradu podataka, izradu izveštaja i prezentaciju rezultata istraživanja. Stoga je postupak planiranja potrebno sprovesti u skladu sa odgovarajućim principima i pravilima. Bitni su sledeći principi: 1. potpunost plana – obuhavtanje svih bitnih činilaca postupka realizacije; 2. realističnost plana – objektivnost procene stvarnih mogućnosti i potreba u ostvarivanju istraživanja u postojećoj situaciji; 3. koherentnost i konzistentnost plana – podrazumevajući saglasnost zahteva istraživanja, ličnih i tipskih sposobnosti istraživača i najzad, sredstva istraživanja; 4. elastičnost plana – predviđanje alternativnih rešenja u izmenjenim situacijama; 5. pravovremenost – poštovanje osnovnih rokova; 6. ekonomičnost i rentabilnost – planiranje najjeftinijih rešenja. Unutar jedinstvenog projekta treba da se formira tim sledećeg sastava: - nosilac (rukovodilac projekta), koji je odgovoran za teorijsku koncepciju i teorijska rešenja u projektu i izveštaj realizaciji istraživanja; - metodolog, koji je odgovoran za izbor metoda i tehnika istraživanja, njihovu primenu u prikupljanju i obradi podataka, i izbor obuku stručnog i tehničkog osoblja, kao i za razradu okvirno datog plana istraživanja, - naučni saradnici (istraživači) - stručni saradnici (istraživači), ... statističar, matematičar, - stručno – tehnički saradnici, - tehnički saradnici.

Saradnici na prikupljanju podataka: analitičar (analiza raznih dokumenata), posmatrači (neposredno opažaju pojavu koja je predmet istraživanja), intervjueri (neposredno stupaju u kontakt sa ispitanicima), anketari, saradnici – mediji (oni koji u eksperimentu imaju ulogu pokretača eksperimentalnog činioca sa ciljem stvaranja eksperimentalne situacije, i mogu biti bilo kog nivoa obrazovanja, zavisno od zadataka), evidentičari toka ekspeirmenta (saradnici visoke ili srednje stručne spreme i sličnih osobina kao posmatrači), instruktori – kontrolori (saradnici VSS, bogatog iskustva). Saradnici na obradi podataka: klasifikatori, šifranti, brojači.

14.Prikupljanje podataka
U dnevnom opštenju često se pogrešno poistovećuju značenja pojmova: podatak, činjenica, informacija – obaveštenje. U ljudskom životu objektivno postoje i na različite načine se manifestuju mnogobrojne činjenice. Prirodni predmeti, bića, prirodni, psihički i društveni procesi, aktivnosti, odnosi, itd. i njihovi delovi, okružuju čoveka, odigravaju se uz njegovo učešće ili bez njega, pri čemu su neki od njih ugrađeni u sadržaj njegove svesti, a neki ostaju van nje. Opravdano je, sa stanovišta potreba istraživanja, to nazvati realnim činjenicama. Osim realnih postoje i idealne činjenice, one su duhovne, koje su oteletvorene u stvarima. Sve što se posredstvom realnih manifestacija može opaziti, pa prema tome i naučnim metodama, iskustveno, saznavati i proveravati smatramo realnim činjenicama. Naša opažanja i saznavanja realnih činjenica, čak i elementarnih, nisu u datom trenutku potpuna, kompleksna, produbljena. Po pravilu u kontaktu sa njima, mi ih opažamo i saznajemo jednostrano, delimično, manje – više površno, uz znatnu udaljenost od njihove suštine. Takva naša pojedinačna opažanja, koja možemo da evidentiramo, nazivamo podacima. Pod obaveštenjima treba podrazumevati smisleno organizovane podatke u poruku određenog značenja. Naime, u okviru istraživanja, podatak je konstatovanje postojanja – nepostojanja određenog indikatora. Obaveštenje već govori o kvantitativno – kvalitativnim svojstvima indikatora. Takođe, u literaturi su poznate naučne činjenice koje, uz odgovarajuće pojednostavljivanje, možemo definisati kao naučno utvrđeno saznanje o realnim činjenicama. Ali ovde izraženo shvatanje naučne činjenice podrazumeva veliku logičku i misaonu udaljenost od podataka i obaveštenja. Stoga je korisno uvesti pojam saznajna činjenica. Pod nju bismo podveli smisleno organizovane i povezane podatke i obaveštenja u celoviti deo saznanja do kojeg se došlo u toku istraživanja, ali koje još nije donilo vrednost verifikovane naučne činjenice. Sakupljanje podataka bi bilo sistem unapred organizovanih aktivnosti, usmerenih na opažanje evidentiranje odabranih spoljnih manifestacija, određene suštine, korišćenjem odgovarajućih naučno verifikovanih metoda, tehnika, instrumenata i postupaka, koji odgovaraju svojstvima pojave, predmetu i ciljevima istraživanja i izvorima podataka i obaveštenja.

15. Izvori podataka u politikološkim istraživanjima: pojam i vrste
Za istraživanja u polikologiji najznačajniji izvor podataka je tekuća, živa pol. praksa. To znači pol. ponašanje učesnika u pol. akcijama. Međutim, to nisu jedini izvori podataka. Tu su pre svega i pol. dokumenti u kojim su zabeležena ranija i nameravana pol. ponašanja, rezultati ranijih istraživanja, materijalni spomenici, itd. Pol. ponašanje je istovremeno najdirektniji, najaktuelniji, najpotpuniji, najvalidniji i najverodostojniji izvor podataka, ali ujedno i najsloženiji. Kada je u pitanju istraživanje pol. aktivnosti, populaciju mogu sačinjavati svi žitelji zemaljske kugle određenog nivoa mentalne zrelosti i sposobnosti, kao i veoma uske grupe malobrojnog i jedinstvenog sastava. To zavisi od predmeta istraživanja. Populaciju iz koje se mogu formirati osnovna statistička masa i uzorak za istraživanje pol. ponašanja i aktivnosti mogu činiti: stanovnici ili samo državljani jedne pol. – teritorijalne jedinice; pol. i društvene organizacije raznih vrsta; institucije države, nauke, obrazovanja, kulture i razne poslovne organizacije; razne socijalne grupe, kao što su klase, slojevi, nacije, elite, starosne i polne grupe... koncentracija stanovništva na određenim geografskim područjima prema raznim geografsko – klimatskim i drugim bitnim prirodnim, kulturnim i društvenim obeležjima tog područja; - delovi socijalnog sastava stanovništva – klase, slojevi, nacije i narodnosti i grupe po raznim obeležjima: polu, starosti, obrazovanju, zanimanju, itd. Osnovni problem formiranja uzorka u politikološkim istraživanjima vezan je za obezbeđenje reprezentativnosti. Složenost i teškoće formiranja uzorka imaju tri osnovna izvora: a. to su svojstva politike i pol. aktivnosti kao predmeta istraživanja: složenost, uslovna konkretnost, visok stepen prisustva mnogobrojnih parcijalnih protivurečnosti itd, b. to je totalitet svake ličnosti i svake skupine, c. to je nužno uključivanje u uzorak antropološke, istorijske, ekonomske, socijalne i drugih dimenzija. Sve u svemu, svi činioci društvene realnosti izvori su podataka o društvenim i pol. pojavama. Spomenici kulture, građevine i razni drugi građevinski objekti, umetnička dela, oruđa i oružja, društveno – pol. ponašanje društva, grupa, slojeva, klasa, pokreta, organizacija, itd. Sa stanovišta istraživača nisu sve klasifikacije izvora podjednako značajne. Za početak svakog rada na istraživačkom projektu bitna je podela na:   iskustvene izvore (iskustvo subjekta) naučne izvore podataka: - teorijske – one koje čine fond verifikovanih naučnih saznanja o pol. pojavama, - hipotetičke – empirijske – u fazi hipoteza koje se istražuju ali još nisu postali sastavni deo teorije. Izvori se takođe mogu razvrstati i po sledećim kriterijumima: -

1. PRIRODI GRAĐE - tvorevine materijalne kulture (umetničke, rekreativne i delatno – operativne - tvorevine duhovne kulture - neposredno ponašanje društvenih subjekata koji čine društvo 2. PREDMETNOSTI SADRŽAJA - izvori potpunog pol. sadržaja (pol. programi, statuti pol. organizacija, planovi, objave...) - izvori kombinovane i srodne sadržine (ne bave se prvenstveno pol. pojavama, ali je srodna; ustav, zakoni..) - izvori čija je sadržina nepolitička (ali mogu biti prisutni podaci za istraživanje pol. pojava; statistički izvori o razvoju privrede, tehnologije,stanovništvu) 3. SUBJEKTU – AUTORU - kompetentne (koji su situaciji da ostvare uvid u istraživanu pol. pojavu) - nekompetentne (koji nisu bili u situaciji da ostvare odgovarajući uvid) 4. OBLIKU ISKAZIVANJA SADRŽAJA ili načinu korišćenja izvora - auditivne (koji se mogu koristiti aktiviranjem čula sluha) - vizuelne (aktiviranjem čula vida) - audio-vizuelne (koji se koriste kombinacijom čula) - ostale (kombinacija čula i na druge načine) 5. JAVNOSTI – determiniše mogućnost korišćenja izvora a. - društvene (ono što je u znatnoj meri opšte i javno; sistem osnovnih društvenih vrednosti, društveni moral) - privatne (ono što je u znatnoj meri lično i uslovno tajno) b. c. - legalne izovre (koji su zakonom i propisima dozvoljeni za korišćenje) - ilegalne (koji nisu u skladu sa važećim propisima, normama, itd) - javne izvore (publikacije, sredstva javnog masovnog informisanja i sl.) - interne izvore (koji su usmereni na zadovoljavanje potreba jednog ograničenog kruga korisnika, ali ni drugi korisnici nisu u svim slučajevima isključeni; interni bilteni, listovi radnih organizacija, interne publikacije) - poverljive izvore (koji su namenjeni samo uskom krugu upućenih u čiju nadležnost spada predmetni sadržaj) - tajne, strogo poverljive izvore (ovi izvori sadrže vojne, poslovne, profesionalne i pol. (državne tajne) 6. DOSTUPNOST - dostupnim izvorima smatramo svaki izvor koji istraživač pod prosečno normalnim okolnostima u određenoj društveno-istorijskoj situaciji može koristiti - nedostupni izvori su svi ostali izvori, oni mogu biti nedostupni iz sledećih razloga: 1. obrazovno – kulturni (nepoznavanje jezika i pisma) 2. ekonomsko – finansijski 3. tehnički (nedostatak odgovarajuće tehničke opreme) 4. organizacione, prostorne i vremenske smetnje 5. retkost izvora 6. informisanost, odn. neinformisanost o postojanju izvora itd. 7. SLUŽBENOST I OFICIJELNOST – bitno je da su to izvori čiju sadržinu garantuju ovlašćenje i odgovornost - službene – oficijelne

- neslužbene – neoficijelne 8. IZVORNOST IZVORA – usko je povezana sa istinitošću ili uopšte vrednošću izvora - izvorne (čija je autentičnost najveća zbog kompetentnosti tvorca i načina nastanka izvora) - interpretirane – autentične (nastale od kompetentnih tvoraca kojine moraju biti učesnici u zbivanju, ali je sadržaj u najvećoj meri istinit) - interpretirane neautentične

-

proizvoljne

16.Klasifikacije izvora podataka
2. Osnovna podela: iskustveni i naučni izvori. 3. Druga osnovna podela: teorijski i hipotetičko – empirijski (još uvek u fazi hipoteza) izvori. 4. Prema prirodi građe: 5. (1) tvorevine materijalne kulture (umetničke, rekreativne, delatno – operativne) 6. (2) tvorevine duhovne kulture 7. (3) neposredno ponašanje društva 8. Prema predmetnosti sadržaja: 9. (1) izvori potpunog političkog sadržaja 10. (2) izvori kombinovane i srodne sadržine 11. (3) izvori čija je sadržina nepolitička, ali u čijoj osnnoj sadržini mogu biti prisutni mnogobrojni 12. podaci koji se mogu koristiti za istraživanje političkih pojava 13. Prema autoru: 14. (1) kompetentni 15. (2) nekompetentni 16. Oblik iskazivanja sadržaja: 17. (1) auditivni 18. (2) vizuelni 19. (3) audio – vizuelni 20. (4) ostali 21. Prema kriterijumu javnosti: 22. 1 klas: društveni i privatni 23. 2 klas: legalni i ilegalni 24. 3 klas: javni, interni, poverljivi, tajni 25. Dostupnost: 26. (1) dostupni 27. (2) nedostupni 28. Službenost i oficijelnost: 29. (1) službeni – oficijelni 30. (2) neslužbeni – neoficijelni 31. Izvornost izvora: 32. (1) izvorni
33.(2) interpretira

17. Dokumenti kao izvori podataka u politikološkim istraživanjima
Pojmom dokument označavamo sve izvore podataka koji nisu aktuelno ponašanje (verbalno ili stvarno) subjekata. Dokumente razvrstavamo na: 1. 2. 3. 4. 5. 6. 7. 8. naučne – naučna dela publicističke – u koje ubrajamo i umetnička dela informativne – sredstva javnog informisanja akcione – programi i planovi, i sl. propagandne – sve oblike i sredstva propagandnih oblika evidencijske – sve vrste evidencija, knjigovodstva normativne – propisi i sl., kao i proceduralne radno – poslovne – ugovori, protokoli itd.

Svi dokumenti nastali u pol. procesu čiji sadržaj čine obaveštenja o predmetu i procesu politike su politički. Uže određenje pojma pol. dokumenta bilo bi da su to dokumenta čiji je tvorac oficijelni pol. subjekt koji njime utvrđuje svoju politiku, njeno sprovođenje i kontrolu i ocenjuje – vrednuje ukupnu politiku, a nastao je određenom procedurom. Mogući su mnogi kriterijumi za klasifikaciju pol. dokumenata. Sa stanovišta istraživača najvažniji su: a. subjekti koji izrađuju i donose dokument – generalno možemo da razlikujemo: - državna dokumenta (ustav, ustavni zakoni, zakoni, podzakonska akta i rezolucije itd.) - dokumenti pol. stranaka, pokreta, udruženja i pol. grupa - dokumenti interesnih organizacija i udruženja - razni drugi pol. dokumenti b. uloga dokumenata u pol. procesu – upućuje na dve osnovne dihotomije i jednu klasifikaciju A. Dihotomija po osnovnosti podrazumeva postojanje - osnovnih dokumenata (u kojima su sadržane osnove organizacije i politike, kao što su ustav, status, pol. programi) - izvedenih dokumenata (koji su razrada, konkretizacija osnovnih i proističu iz osnovnih) B. Dihotomija po opštosti podrazumeva razlikovanje - opštih dokumenata (koja izražavaju stanovišta o opštim pitanjima i sadrže poruke namenjene svim pol. subjektima i tiču se najopštijih pitanja politike) - posebnih dokumenata (koji se tiču određenih segmenata politike ili dela pol. subjekata) Prema ulogama možemo razlikovati: 1. programska dokumenta (njihov osnovni sadržaj je utvrđivanje ciljeva, sadržaja, oblika i metoda aktivnosti, radi postizanja ciljeva. U ovu klasu dokumenata spadaju pol. platforme, programi i planovi raznih nivoa istepena konkretnosti) 2. normativna dokumenta (državni propisi, statuti, statutne odluke, poslovnici, itd) 3. analitički dokumenti (razne pol. analize, razne vrste izveštaja i informacija) 4. evidenciona dokumenta (delovodni protokoli koji sadrže popise celokupne prepiske i popis svih dkumenata pol. subjekata, popisi svojine, registri članov, finansijske evidencije itd.) 5. operativna dokumenta (tj. dokumenta koja su neposredno u funkciji organizovanja realizacije i kontrole tekućih akcija ikonkretnih aktivnosti):

o akciono – operativna (odluke, zključci, nalozi, uputstva, smernice itd) o operativno – informativna (od medija javnog informisanja do internih biltena, saopštenja, informacija, namenskih izveštaja itd.) c. mesto u pol. procesu - inicijalni dokumenti (tj. dokumenti kojima započinje određena pol. akcija, u njih ubrajamo poziv na skup od sednice jednog pol. tela do pol. izbora, manifestacija i demonstracija) - radni dokumenti (koji su u funkciji donošenja pol. odluka i zaključaka odn. u funkciji pripremanja pol. akcija. Tako su svi analitički dokumenti radni.) - izvršni dokumenti (oni koji se neposredno praktikuju, putni nalog, rešenje itd.) - mešoviti dokument (koji imaju komponente karakteristične za prethodne vrste ili im je izrazito svojstvo da menjaju mesta u pol. procesu, takav dokument je pol. plakat.) d. opšti adresat odn. subjekt kome se dokument obraća

17. Dokumenti kao izvori podataka
Pojmom dokument označavamo sve izvore podataka koji nisu aktuelno ponašanje subjekata. Razvrstavamo ih na: (1) naučne – naučna dela (2) publicističke (3) informativne (4) akcione (5) propagandne (6) evidencijske (7) normativne (8) radno – poslovne Svi dokumenti nastali u političkom procesu čiji sadržaj čine obaveštenja o predmetu i procesu politike su, u najširem smislu, politički. Uži pojam političkog dokumenta bi se mogao odrediti na sledeći način – to su dokumenta čiji je tvorac oficijelni politički subjekt koji njime utvrđuje svoju politiku, njeno sprovođenje i kontrolu i vrednuje ukupnu politiku, a nastao je određenom procedurom. Pod oficijelnim subjektima se podrazumevaju, pre svega, političke oranizacija, njihovi organi i predstavnici čija ovlašćenja, dužnosti i odgovornosti zahtevaju odgovarajuću političku ulogu u političkom sistemu. Takođe, preba definisati šta je to politička procedura po kojoj je akt donet. Treba razlikovati dokumenta koja se donose procedurom utvrđenom propisom, te imaju osobine službenosti i oficijelnosti i akte koji nastaju u skladu sa običajnim normama u toku nekog oblika organizovanog političkog delovanja. Obe procedure su valjan kriterijum za razlikovanje političkih od drugih dokumenata. Posebnu vrstu dokumenta čine naučna dokumenta. Njih ne treba mešati sa političkim dokumentima, mada izvesna naučna dela mogu sadržati i izvorne političke dokumente- Vrstu prelaznih dokumenata čine i glasila. glasila određenih sranaka i država mogu se ubrajati u izvorne političke dokumente, dok se ostala glasila mogu smatrati prelaznim.

Klasifikacija dokumenata
Prema kriterijumu subjekta koji donosi dokument raazlikujemo: (1) državna dokumenta (2) dokumenta političkih stranaka

(3) dokumenta interesnih organizacija (4) razni drugi politički dokumenti Prema kriterijumu uloge dokumenta u političkom procesu razlikujemo: 1. klasifikacija: dihotomija po osnovnosti: (a) osnovni dokumenti – dokumenti u kojima sadržane osnove organizacije i politike, npr. ustav, statut, politički program, itd. (b) izvedeni dokumenti – oni koji su razrada osnovnih dokumenata i koji iz njih proističu 2. klasifikacija: dihotomija po opštosti: (a) opšti dokumenti – sadrže poruke namenjene svim političkim subjektima (b) posebni dokumenti – sadrže poruke koje se tiču određenih segmenata politike ili dela političkih subjekata Prema ulozi dokumenata u političkom procesu razlikujemo: (1) programska dokumenta – utvrđivanje ciljeva, sadržaja, oblika i metoda aktivnosti radi postizanja ciljeva. U ovu klasu dokumenata spadaju političke platforme, prog rami i planovi raznih nivoa i stepena konkretnosti (2) normativna dokumenta – sadrže zahteve za određenim ponašanjem – svi državni propisi, statuti, statutarne odluke, poslovnici, itd. (3) analitički dokumenti – politička analiza i razne vrste izveštaja i informacija (4) evidenciona dokumenta – protokoli, popisi svojine i imovine, registri članova – evidencija članova jasno pokazuje socijalnu osnovu stranke, pokreta i drugih organizacija, njihov prostorni, socijalni i funkcionalni raspored, tid. (5) operativna dokumenta – dokumenta koja su neposredno u funkciji organizovanja realizacije i kontrole tekućih akcija i konkretnih aktivnosti: • akciono – operativna dokumenta: odluke, zaključci, nalozi, uputstva, smernice • operativno – informativna: sredstva u funkciji internog i eksternog informisanja,a gitacije i propagande Prema mestu i funkciji razlikujemo: (1) inicijalna dokumenta – dokumenta kojima započinje određena politička akcija koja može da bude i izrada određenog političkog dokumenta. Sadržaj inicijalnih dokumenata je bogat podacima koje karakteriše visok stepen pouzdanosti. (2) radni dokumenti – dokumenti koji su u funkciji donošenja političkih odluka i zaključaka, tj. u funkciji obrazovanja i pripremanja političkih akcija (3) izvršni dokumenti – oni koji se neposredno praktikuju. Moguća su dva shvatanja: (a) kao dokumenta koja se bez ikakvog posredovanja sprovode u praksi (b) dokumenta koja su osnov bilo koje neposredne akcije, čak i izrade novih dokumenata na osnovu postojećeg. (4) mešoviti dokumenti – oni koji imaju komponente karakteristične za prethodne vrste ili im je izrazito svojstvo da menjaju mesta u političkom process

18. osnovni problemi koriscenja izvora podataka Vrednovanje izvora podataka i podataka
Vrednovanje izvora je neophodno zbog njihove različite upotrebljivosti u istraživanju. Osnovni kriterijum vrednosti je upotrebljivost izvora, tj. mogućnost njegovog korišćenja. Tu postoje dve bitne dimenzije: (a) da postoji realna mogućnost korišćenja izvora (b) da sa stanovišta predmeta istraživanja izvor bude sadržajno adekvatan. Indikatori za upotreblivost izvora su: (1) dostupnost

(2) pravovremenost (3) adekvatnost sadržaja (4) istinitost (5) potpunost Provera uspotrebljivosti izvora se vrši odgovarajućim postupkom koji se sastoji iz: (1) prikupljanja informacija o izvoru podataka (2) analize samog dokumenta Najsloženiji deo postupla utvrđivanja istinitosti izvora. Osnovni činioci ovog postupka su: (1) provera fizičkog svojstva izvora (2) provera sadržaja izvora – logičke konzistentnosti, povezanosti i saglasnosti podataka (3) provera forme sadržaja – jezika, simbola, znakova Vrednovanje podataka se ne može poistovetiti sa vrednovanjem izvora podataka. Postupak vrednovanja podaaka započinje izborom indikatora. Tada se utvrđuje koji i kakvi podaci će poslužiti za saznavanje predmeta i određuje se njihov uzajamni odnos. Započeti postupak vrednosvanja podataka se nastavlja u toku izrade instrumenata istraživanja, preko analize podataka, a završava se u toku zaključivanja, kada se podaci klasifikuju po značaju i odabiraju za argumentaciju. Vrednovanje podataka je u suštini utvrđivanje njihove adekvatnosti i istinitosti. Prvi kriterijum za vrednovanje podataka je koliko se podaci odnose na predmet istraživanja. Po tom kriterijumu je moguće utvrditi da se neki podaci odnose direktno na predmet istraživanja, neki su u indirektnom odnosu, neki se samo uslovno mogu dovesti u vezu, a neki nemaju veze sapredmetom istraživanja. Adekvatni su prvenstveno oni podaci za koje možemo utvrditi da se neposredno odnose na predmet istraživanja, odnosno da su u neposrednoj funkciji stava hipoteze. Drugi bitan kriterijum je verodostojnost, istinitost podataka. Istinitost podataka se obezbeđuje unapred, izborom izvora podataka, instrumenata i postupaka u prikupljanju podataka. U politikološkim istraživanjima je uputno orijentisati se na kontrolne segmente istraživačkih postupaka i instrumenta, na odgovarajuće mere u toku sakupljanja podataka i prilikom ocene podataka. U političkim procesima postoje manje čvrste pravilnosti nego u drugim oblastim ljudskog ponašanja, stoga, ono što je naučno poznato u mnogim konkretnim situacijama uopšte ne mora biti dovoljan oslonac za procenu istinitosti prikupljenih podataka. Treći bitan kriterijum je dovoljnost podataka. Pojmom dovoljnosti obuhvatamo ne samo ukupnu količinu podataka, već odgovarajuću potrebnu količinu kvantitativnih i kvalitativnih podataka u veza sa svakom bitnom hipotezom koju proveravamo. Koliko je podataka dovoljno zavisi od predmeta, cilja i hipoteze istraživanja.