You are on page 1of 3

Likovni jezik dece i njihovi simboli

Maturski, seminarski i diplomski radovi iz likovne kulture.

Dečji crtež predstavlja jednu celinu koja u sebi sadrži kompleks sposobnosti i
osobina deteta, volje i iskustva, stečenih znanja i navika, pozitivnih i
negativnih uticaja sredine, i najzad sklad doživljajnih i izražajnih sposobnosti,
projektovanih u likovne elemente.

U crtežima je dete najiskrenije, najotvorenije, jer ne može uvek da sakrije


svoje osobine, a spontan dečiji crtež ako nije iskvaren, n podleže uticajima
sredine koji su toliko vidljivi u govoru, mimici, pokretu i sl.

Zbog toga je onaj pravi crtež najsigurniji dokument o detetu.

Dečji crtež može da služi ne smao kao dijagnoza psihološkog stanja već, ako
je pravilo upotrebljen, koristi i kao terapija, odnosno crtež ima obrnuto
dejstvo, jer deluje na dečju psihu.

Pri analizi dečjih crteža treba imati u vidu da li se u crtežu nesvesno ili
spontano otkrilo dete ili se tek preko crteža, naknadnim analizama mogu
utvrditi karakteristike dece. U ovom drugom slučaju crtež može biti
rekompenzacija dečje tuge, potištenosti i nedaća, pa je dečji crtež prividno
vedar, jer odražava dečju čežnju za srećom.

U lošim porodičnim prilikama, može dete u crtež svoje sobe ili haljine da
unese:

- vedre boje,

- tapete,

- klavir,

- buket cveća,

- ukrase i sl.,

a sebe da prikazuje kao ponosnu i zadovoljnu osobu.

Ponekad je neko dete svesno svojih nedostataka i slabosti, pa ih namerno u


crtežima krije. Takav crtež više nije spontan već lažno organizovan,
namešten, sa željom da se prikaže lepša slika o sebi nego što je dete nosi u
svojoj svesti.

Isto tako, na osnovu dečjeg crteža, može se utvrditi da li je neko dete


zaostalo ili nije u odnosu na prosek odgovarajućeg uzrasta, posebno s
njegove intelektualne strane. Na pomenuti način se utvrđuje odnosno
konstatuje intelektualno – grafičko zaostajanje ili neki izuzetan napredak.

Intelektualni elementi u crtežima se ogledaju u jasnoći predstava, čisto i


potpuno izvedenim oblicima i mnogim detaljima, međusobno tačnim
odnosima delova prema celini ili pojedinih predmeta, međusobno a u koloritu
relativno tačnim lokalnim tonom.

Međutim, šablonski crteži stare nastave, crteži koji su nastali pod uticajem
odraslih i koji su potpuno potisli dečji psihički život, ne mogu da posluže kao
sredstvo analize dečje psihe, već samo loš primer pedagoškog uticaja.

I drugi psihički elementi su vidljivi na crtežima, kao što su različite teme i


način rada prema polu, različitost sadržaja crteža prema sredini i mestu
stanovanja ili utiscima iz ranog detinjstva i sl.

Crtež dece iz jednog kraja se razlikuje od crteža dece drugog kraja kao u
pogledu izbora motiva, tako i u izboru kolorita.

Razlike postoje i između gradske i seoske dece, jer u crtežima gradske dece
preovladava intenzivan kolorit i veća sloboda u radu, dok su seoska dece
uzdržljivija ali češće neposrednija u kazivanju svojih osećanja. Na crtežima se
vide i razlike u temperamentu, osećanjima i mašti dece, razlike u karakteru i
volji itd.

Smatra se da deca naklonjena intelektualnom uopštavanju, pojmovnom


svođenju pojava, crtaju predmete bliže geometrijskim oblicima svodeći ih na
najosnovnije oblike, a deca naklonjena opisivanju, analizi, pričanju,
rasščlanjavaju objekte na njihove sastavne delove.

Takođe se smatra da se na osnovu ovakvih crteža, može utvrditi socijalni


odnos deteta, jer svedeni oblici mogu da ukazuju na zatvoreni tip deteta,
nepristupačan u socijalnom smislu, a razgranati oblici na crtežima ukazuju na
socijalno pristupačno dete.

Emocinalna zainteresovanost dece za određeni objekat se može utvrditi na


osnovu crteža. Naime, sigurnost kojom dete prilazi radu i izvodi ga, a s druge
strane, nesigurnost, vidljivost osećanja niže vrednosti u pokušajima kopiranja
i upotrebljavanja nedozvoljenih sredstava, otkrivaju voljnu stranu deteta,
njegov karakter i probleme koji stoje pred vaspitačem u daljem radu.

Dečji crteži se mogu posmatrati i sa pedagoške strane. Svaki dečji crtež


pokazuje u kojoj je meri dete pedagoški zahvalno kao objekt vaspitanja.
Svako dete koje nije opterećeno, koje ima normalno razvijene percepcije i
predstave, koje je slobodno, pokazuje svoje osobine u svojim crtežima, pa se
u tom slučaju može govoriti da je dete pedagoški zahvalno. Takvom detetu uz
povoljne uslove može se obezbediti maksimalan likovi i opšti razvitak.
S druge strane, u svakom dečjem crtežu može se otkriti postojeći pedagoški
uticaj. Pozitivan pedagoški uticaj vidljiv je u crtežu u kome se odražava
maksimalno razvijeno dete za određen uzrast i koje je slobodno u likovnom
izražavanju. Ponekad dečji crtež pokazuje nesumnjivu snagu izraza i
mogućnosti razvoja, ali zbog lošeg pedagoškog uticaja oseća se dečje
nepoverenje i uzdržanost u radu, te je time otežan i dalji pedagoški rad sa
njim. Pogodnim likovnim zadacima i pažljivim približavanjem detetu mogu se
i ova deca osloboditi.

Loši pedagoški uticaju manifestuju se na više načina:

- pogrešno usmeravanje dečjeg ukusa,

- orijentacije u radu samo na jedan materijal ili bez razloga na mnogobrojne


materijale,

- pasivan odnos vaspitača prema učenicima,

- prepuštanje dece same sebi i sl.

Nesumnjivo, ogroman je značaj dečjih crteža. Iz dečjih crteža se može puno


toga naučiti i zaključiti o psihološkom i psihičkom stanju, stanju u porodici,
njegovom odnosu sa vršnjacima i sl. S druge strane, dečji crtež govori o
likovnoj darovitosti, razvitku deteta, intelektualnom niovou i dr.

Svi gore navedeni i pomenuti razlozi, jesu povod za problematiku koja će se


obrađivati u ovom radu, a to je likovni jezik dece i njihovi simboli.

U nastavku rada, biće reči o:

- počecima proučavanja deca i istorijskom razvoju dečjeg crteža,

- likovnom izražavanju dece,

- razvoju dečjeg likovnog izraza,

- posebnim specifičnostima likovnog izražavanje dece predškolskog uzrasta,

- likovnim tipovima dece,

- dečjim crtežima ( razumevanju dečijeg crteža, razvoju ljudske figure, crtanju


onoga što se zna i sl.),

- likovno darovitoj deci i dr.