1

MODERNA FIZIKA ZAKONI FIZIKE: FENOMENOLOŠKI – klasične teorije koje opisuju određenu pojavu – fenomen, uz izvesna ograničenja (Njutnovi zakoni kretanja, zakon gravitacije i slično). FUNDAMENTALNI – opšti i primenljivi u svakoj situaciji i za svaku pojavu (kvantna teorija). KVANTNA FIZIKA Smatra se da je razvoj kvantne fizike počeo krajem XIX veka. Klasična fizika je do tada, uz povremene stranputice došla do važnih otkrića. Formulisani su zakoni kretanja, toplote, elektromagnetnih talasa i smatralo se da je u fizici sve pronađeno. U ozbiljnim naučnim krugovima se mislilo da je sklopljena manje više cela slika opisa fizičkih pojava. Elektricitet, magnetizam, svetlost, mehanika, kosmologija, gravitacija, opisani su pomoću relativno jednostavnih jednačina. Međutim, ostale su još neke pojave koje nisu u potpunosti bile opisane. U prvom redu tu je bila nemogućnost objašnjenja klasičnom fizikom zračenja tela (tzv. crnog tela), zatim pojava koje se dešavaju kada se površina metala obasja svetlošću (danas poznata kao fotoefekat), kao i primećeno spontano zračenje pojedinih hemijskih elemenata (što danas nazivamo radioaktivnost). Zračenje crnog tela Od ranije je poznato da sva tela, na svim temperaturama emituju zračenje koje se najčešće naziva toplotno zračenje. Ono zavisi od temperature i od osobina samog predmeta. Primer žice u grejaču: na početku zagrevanja, kada su temperature niske, toplotno zračenje je nevidljivo, tj. nalazi se u infra-crvenoj oblasti elektromagnetnog spektra. Sa porastom temperature, žica postaje crvena, a na dovoljno visokim temperaturama emituju se sve boje iz spektra pa je žica bela (setite se izraza ″belo usijanje″). Uopšte, primetili ste da metali apsorbuju energiju i sa povećanjem temperature počinju da zrače u vidljivoj oblasti spektra, emituju elektromagnetno zračenje. Međutim, isto tako nam je poznato da postoje tela, kao što je staklo npr. koja vrlo malo apsorbuju energiju. Ovakvo ponašanje tela objašnjava se njihovom strukturom. Elektroni u metalu su slobodni, zbog čega provode struju, ali isto tako i emituju zračenje u vidu elektromagnetnih talasa. Prema Maksvelu setite se, naelektrisanje u kretanju izaziva elektromagnetno polje. U staklu takođe postoje elektroni, ali su oni čvrsto vezani u atomima tako da osciluju samo sa sopstvenim frekvencijama i ne mogu da stupe u rezonanciju sa nekim upadnim zračenjem usled čega vrlo malo apsorbuju i emituju neko upadno zračenje. Kompletno razumevanje ovih fenomena zahteva poznavanje kvantne fizike, ali je ovaj generalni opis dovoljan za suštinsko razumevanje apsorpcije i emisije. Uopšteno, sva tela na nekoj temperaturi iznad apsolutne nule zrače, ali će intenzitet ovo zračenja biti razliičit u zavisnosti od njihove strukture, površine itd. Kako bi se objasnili ovi fenomeni, kako bi se formulisao zakon zračenja primenljiv na sva tela, uvodi se pojam apsolutno crnog tela Apsolutno crno telo – telo koje potpuno apsorbuje ili emituje u istom iznosu zračenje svih talasnih dužina. Takvo telo ne postoji u prirodi, ali može da se simulira kutijom sa hrapavim zidovima i malim otvorom. Kada se zračenje ″pusti″ u takvu kutiju, klasična teorija dolazi do višestruke refleksije i zračenje biva T3 uhvaćeno unutar kutije. Osobine slične osobinama T3>T2>T1 apsolutno crnog tela imaju čađ, crna hartija, crni somot, zvezde, planete itd. Objašnjenje toplotnog zračenja tela Klasična teorija: izvor elektromagnetnog zračenja su ubrzane naelektrisane čestice. Naelektrisanja koja se kreću mogu da imaju proizvoljne brzine, pa i spektar zračenja treba da bude kontinualan. Eksperiment: ekperimentalni podaci dobijeni za zavisnost intenziteta zračenja od talasne dužine za
T2 T1 λ emitovanog zračenja
Intenzitet

a b je Vinova konstanta (b = 2. Energija kvanta zavisi od frekvencije (talasne dužine) emitovanog zračenja: E = hν = h c λ = h 2πν = h ω 2π Molekuli i atomi apsorbuju i emituju energiju koja može da bude jednaka SAMO celobrojnom umnošku energije jednog kvanta tj. 2. Pomeranje može da se opiše sledećim izrazom: λmax ⋅T = b Dobijen je Vinov zakon pomeranja. konstanta koja zavisi od prirode tela i ima vrednosti između 0 i 1 (za apsolutno crno telo e = 1) σ .886⋅10-3 Km). pa je te tzv. već samo postavlja temelje sveobuhvatnijem opisivanju prirodnih pojava na svim nivoima i u svim oblastima. gde je λmax talasna dužina koja odgovara maksimumu spektralne emisione moći. Klasična fizika nije bila u stanju da predvidi adekvatno intenzitet emitivanog zračenja na nižim talasnim dužinama. povezujući ih na taj način u celinu. diskretne vrednosti – ENERGIJA JE KVANTOVANA. Fundamentalni zakoni kvantne fizike daju osnovu i potvrđuju važenje fenomenoloških zakona klasične fizike u granicama njihove primenljivosti. σ = 5. .2. pri čemu je T1 < T2 < T3..2 različite vrednosti temperature imaju oblik dat na slici. igra važnu ulogu prilikom prenosa solarne energije.emisivnost.Štefan-Bolcman-ova konstanta. maksimum krive se sa porastom temperature pomera ka manjim talasnim dužinama. pa i sam Plank prihvate dubinu tog otkrića. Energija koju po jedinici površine u jedinici vremena na datoj temperaturi izrači crno telo raste sa povećanjem temperature: We = e ⋅σ ⋅ T 4 Štefan-Bolcman-ov zakon e . ″paketiće″ Plank nazvao kvantima. Količina na latinskom – kvantum.. što znači da je zračenje diskretno (ima tačno određene vrednosti). Energija kvantnog oscilatora (atoma. 2.67⋅10-8 W/m2K4 Ovo pomeranje talasnih dužina (obrnuto srazmerne frekvencijama) pri kojima je maksimalan iznos energije. Plank je pretpostavio da količina energije zavisi od frekvencije (talasne dužine) te energije. dok klasična teorija govori da energija treba da bude ravnomerno raspoređena po svim talasnim dužnama Plankova kvantna hipoteza i zakon kvantizacije harmonijskog oscilatora Da bi objasnio neusaglašenost između klasične fizike i eksperimenta. Prema klasičnoj fizici intenzitet bi trebalo neprekidno da raste. Sa porastom temperature primećuju se dve pojave: 1. iako je bilo potrebno mnogo vremena (preko 20 godina) da naučna javnost. Kvantna teorija ne poništava dostignuća klasične fizike.3. molekula) ima tačno određene.1. Eksperimentalni podaci ukazuju da apsolutno crno telo emituje veoma malo energije na malim talasnim dužinama.. Uvođenje zamisli da postoji kvant energije je bila prekretna tačka u razvoju kvantne fizike.: E = nhν = nhω n = 0. Postavio je dve hipoteze: 1. molekuli ili atomi nekog tela su oscilatori koji emituju energiju u porcijama – ″paketićima″..

Fotoni su kvanti. elektron prima dovoljno energije da se ″otrgne″ Ai ν0 ν [Hz] . Energija fotona je jednaka: E f = hν = h c λ Fotoni se kreću brzinom svetlosti. Međutim.3 Ajnštajnova fotonska hipoteza Ajnštajn je dopunio Plank-ovu kvantnu hipotezu pretpostavkom da se svetlost prostire u vidu kvanata energije koji su kasnije nazvani FOTONI. ljubičasta svetlost (male talasne dužine). Sa stanovišta klasične (talasne) teorije. tj. s druge strane. 2. čak i kada je velikog intenziteta (intenzitet je srazmeran broju fotona). zbog čega vidimo belu svetlost KVANTNO (ČESTIČNO) DELOVANJE SVETLOSTI Fotoelektrični efekat i Komptonov efekat su još dva eksperimenta koja nisu mogla biti objašnjena klasičnom fizikom. Ovo je sasvim drugačiji pristup svetlosti od onog koji smo do sada radili. talasna dužina) ispod koje se ne javlja fotoefekat. čak i kada je srazmerno slaba uspeva vrlo lako da oslobodi elektrone. U ovakvoj slici. Ona zavisi isključivo od osobina materijala. Klasična (talasna) teorija međutim kaže da bi fotoefekat morao da se pojavi na bilo kojoj frekvenciji. što je manja talasna dužina upadne svetlosti. ν0. S obzirom da je u pitanju crvena boja svetlosti. ne raspada se sam po sebi. plava boja ima najveću energiju (najmanje je talasne dužine). granična vrednost frekvencija je nazvana crvena granica fotoefekta. pod uslovom da je intenzitet svetlosti dovoljno veliki. S druge strane. Prva i druga pojava ukazuju da postoji neka granična frekvancija (tj. prilikom osvetljavanja metala svetlošću različitih talasnih dužina. U drugoj polovini XIX veka primećeno je da prilikom osvetljavanja metalne površine dolazi do emisije elektrona sa nje (elektroni su nazvani fotoelektroni). jedinične količine svetlosne energije (elektromagnetnog zračenja). hν c2 . Prilikom emisije (apsorpcije) crno telo emituje (apsorbuje) istovremeno sve talasne dužine. Ek [J] Ova pojava je vidljiva i na grafiku zavisnosti kinetičke energije oslobođenih elektrona od frekvencije upadnog zračenja. Ajnštajn je pokušao da objasni jedno eksperimentalno zapažanje Hajnriha Herca koji je eksperimentisao sa uglačanim metalnim kuglama kako bi proizveo radio-talase. Ajnštajn je koristeći Plank-ovu jednačinu zaključio da kada je talasna dužina svetlosti mala. imaju masu datu izrazom: mf = Dokazano je da foton nije naelektrisan i da je stabilan. primećeno je sledeće: 1. koja je jednaka: pf = h λ = hk S obzirom na to da se fotoni uvek kreću (ne postoje u miru). rezultati su bili neobjašnjivi. crvena svetlost (velike talasne dužine) ne uspeva da oslobodi elektrone. 1. koji u vidu čestica prenose energiju elektromagnetnog polja. oslobođeni elektroni imaju veće kinetičke energije. Fotoni imaju količinu kretanja pf. dok crvena boja ima najmanju energiju (najveću talasnu dužinu). Fotoelektrični efekat Na osnovu svoje pretpostavke da fotoni predstavljaju kvante (čestice) svetlosne energije.

Odgovarajuća jednačina: 1 2 hν = A j + m e v e Aj – rad jonizacije 2 Bez obzira koji tip fotoefekta je u pitanju. pa za crvenu granicu fotoefekta imamo ν0 ≥ Ai /h. S obzirom da kod metala elektroni napuštaju površinu metala. pri datoj interakciji dolazi do prenosa samo dela energije fotona na elektron. Pored toga. . Na osnovu toga i eksperimentalnog grafika koji ukazuje na linearnu vezu između kinetičke energije i frekvencije. ali nema uticaja na njihovu kinetičku energiju. Ako je energija fotona dovoljno velika (ν > ν0 – crvene granice). Međutim. izaziva fotojonizaciju. koliki je intenzitet svetlosti. veći intenzitet znači samo veći broj fotona što može. ZAKLJUČAK: Šta se u stvari dešava kada obasjamo površinu nekog metala elektromagnetnim zračenjem? Kada padne na površinu metala. Primetio je da u spektru rasejanog zračenja postoje dve komponente (dva tzv. ali se znatno povećava provodnost materijala. ali nema uticaja na njihovu kinetičku energiju. ipak se može reći da je postojanje fotona ubedljivo dokazano tek 1923. kada je američki fizičar Artur Kompton pokazao da foton može da se sudari sa elektronom na sličan način kao što se sudare dve bilijarske kugle. a neki put kao čestice. ovaj eksperiment je dao ključni dokaz postojanja fotona upravo zato što potvrđuje postojanje količine kretanja fotona. prema Ajnštajnovoj hipotezi. Ako je energija koju sadrži foton mala.god. Upadna svetlost izaziva prelazak elektrona iz valentne u provodnu zonu. Propuštao je X zrake kroz kolimator kako bi dobio uzan. tj. elektron ili odmah ″proguta″ foton i oslobodi se. Prema klasičnoj teoriji se očekivalo da elekton kumulativno apsorbuje energiju i da se oslobodi tek kada nakupi dovoljno energije. svetlost većeg intenziteta nosi sa sobom više energije pa bi sa povećanjem intenziteta morala da raste i kinetička energija elektrona. važno je da se naglasi da se za vreme interakcije sa elektronom foton PONAŠA KAO ČESTICA. Fotofekat ima veoma široku primenu. Dalje: primećeno je (vidi se i sa grafika) da maksimalna kinetička energija emitovanih elektrona linearno raste sa povećanjem frekvencije upadnog zračenja i da uopšte ne zavisi od intenziteta svetlosti. Kod poluprovodnika i dielektrika. Praktično svi optički senzori u svojoj osnovi imaju fotoefekat. fototranzistori. neki put se ponašaju kao talasi. elektron će u potpunosti da apsorbuje foton. Međutim. foton energije hν stupa u interakciju sa postojećim elektronom. a preostali deo energije se transformiše u kinetičku energiju elektrona. Deo te energije elektron će da utorši da se oslobodi veza u metalu i da izađe iz njega (tzv. ZAKLJUČAK: Povećanje intenziteta upadne svetlosti dovodi samo do povećanja broja oslobođenih elektrona. ZAKLJUČAK: Važno je koliko energije ima u svakom fotonu ponaosob. ako im je energija dovoljna..4 iz metala i poleti kroz vazduh. Znači. elektroni i dalje ostaju u materijalu. Razni detektori. da proizvede veći broj oslobođenih elektrona. Znači. Taj efekat se naziva unutrašnji fotoefekat. jedan foton i jedan elektron. kao što je Ajnštajn rekao. elektromagnetni talasi imaju dvostruku. elektron može ili da ″proguta″ ceo foton ili ništa. što je povezano sa čestičnom prirodom svetlosti. tj. elektron neće moći da pobegne. fotodiode. pika intenziteta). Ajnštajn je izveo jednačinu za fotoefekat: 1 2 hν = Ai + me v e 2 Minimalna energija fotona koji će moći da prouzrokuje oslobađanje elektrona je hν = Ai. U toj interakciji foton se ponaša kao čestica. sam efekat se naziva spoljašnji fotoefekat. čak iako je intenzitet svetlosti mali. a ne koliko fotona ima. usmeravao ga na željenu metu i merio intenzitet rasejanih X zraka u funkciji od talasne dužine za nekoliko izabranih položaja detektora (u odnosu na upadni pravac). dualnu prirodu. Istorijski. Kompton je eksperimentisao sa rasejanjem monohromatskih X zraka na metama od lakih elemenata kao što je ugljenik. bez obzira kolikim brojem takvih fotona mi zasipali metal. Znači. I još jedna primećena pojava: elektroni se sa površine metala emituju odmah (10-9s) posle osvetljavanja. izlazni rad metala koji se označava sa Ai). ili se ne desi ništa (ako energija fotona nije dovoljno velika). Prema klasičnoj teoriji. Komptonov efekat Iako je fotoefekat dao izvestan dokaz o čestičnoj prirodi talasa. pa čak i solarne ćelije se zasnivaju na pojavi oslobađanja elektrona (ili povećanja izlazne struje) pod dejstvom svetlosti. u pitanju je interakcija jedan-na-jedan. kolimisan snop.

izraz za radijacioni pritisak je: p = (1 + R ) . U pitanju je znači elastičan ″čestičan″ sudar sa raštrkavanjem. S obzirom na činjenicu da su čestice prašine izložene gravitacionoj sili Sunca koja je privlačna i sili radijacionog pritiska koja ima . ona iznosi m0 c 2. S druge strane. ϕ λ θ λ’ Posmatrajući dobijene rezultate. Oni bi zatim.2 µm. gde je R – koeficijent refleksije c površine. zavisi od ugla pod kojim su se X zraci rasejali. pa se kompletna količina kretanja svetlosti prenosi na disk. EKSPERIMENT: u vakuumiranoj komori postavljeni su crni disk i ogledalo povezani međusobno i okačeni o torziono vlakno.43⋅10-12 m. u zavisnosti sa čime interaguje. pa je količina kretanja koja se prenese ogledalu dva puta veća od one prenesene disku (iz teorije sudara). primećeno je i zračenje veće talasne dužine λ′ (λ′ . svetlost može da se ponaša i kao talas i kao čestica (mada nikada istovremeno na oba načina). Ogledalo je idealni reflektor. Iz tog razloga proizilazi da bi u spektru rasejanog zračenja morala da postoji samo jedna komponenta.5 Pored zračenja osnovne talasne dužine λ. talasne dužine upadnog zračenja. kako je nazvano. h Za Kompton-ov pomeraj ∆λ se dobija: ∆λ = λ' − λ = (1 − cos θ ) m0 c h Veličina = λC se naziva Kompton-ova talasna dužina i kada je u pitanju elektron. I pretpostavio je da se fotoni sudraju sa slabo vezanim elektronima u materijalu na sličan način kao što se elastično sudaraju bilijarske loptice. upadni talas frekvencije ν bi morao da prouzrokuje oscilovanje elektrona mete istom frekvencijom.p = c c Iako mali. Zračenje pada upravno na obe površine. a c – brzina svetlosti.intenzitet upadnog zračenja svih fotona koji padnu na jedinicu površine tela u jedinici vremena. Postojanje rasejanog pika za λ′ se nije moglo da objasni ako bi se upadni X zraci posmatrali kao talas. I U opštem slučaju. utvrđeno je da u sunčevom sistemu postoji veoma malo čestica prašine manjih od 0. Kompton se setio kvantne hipoteze i počeo da posmatra upadni snop kao niz fotona energije hν = Ef i odgovarajuće količine kretanja pf = h/λ. dok je pik na talasnoj dužini λ posledica rasejanja fotona na čvrsto vezanim elektronima mete. pri kome važe odgovarajući zakoni održanja. pa pošto je masa atoma mnogo veća od mase fotona. ZAKLJUČAK: primećeni pik za talasnu dužinu λ′ je posledica elastičnog sudara upadnog fotona sa slabo vezanim elektronima mete.p = Granični slučajevi: I Totalna refleksija . Usled toga dolazi do uvrtanja torzionog klatna. veka (Lebedev iz Rusije i grupa naučnika iz Engleske). Na primer.cosθ). ∆λ = λC (1 . Naime. ali su prva merenja izvršena početkom 20. foton se sudara sa atomom kao celinom. tj. Osnovna definicija Komptonovog efekta: rasejanje elektromagnetnih talasa pri kojem dolazi do promene njihove talasne dužine. istu talasnu dužinu. U drugom slučaju. Prema klasičnoj teoriji. elektron preuzima deo enerije fotona. pa samim tim rasejani foton ima nižu energiju od upadnog i veću talasnu dužinu λ′. ogledalo potpuno reflektuje zračenje. Crni disk potpuno apsorbuje zračenje. emitovali elektromagnetnu energiju iste frekvencije. kao naelektrisanja koja se kreću. U interakciji sa drugim česticama svetlost (fotoni) se ponaša kao čestica tačno određene energije i količine kretanja. ne dolazi do prenosa energije i rasejano zračenje ima istu energiju. a crni disk idealni apsorber. Znači. radijacioni pritisak može da izazove začuđujuće efekat. Ovaj Komptonov pomeraj. Kompton-ov efekat je dao konačan odgovor na pitanje o prirodi svetlosti (elektromagnetnog zračenja). I . Svetlosni (radijacioni) pritisak Postojanje pojave radijacionog pritiska je teorijski predvideo Maksvel.λ = ∆λ). 2I I II Totalna apsorpcija . zakon održanja količine kretanja i zakon održanja ukupne energije (i energije kretanja i energije mirovanja – relativistički slučaj).

uočili su da se oni rasejavaju na neobičan. jedino je i moguće da se za tu svrhu koristi kristal. ″jedrenje na Sunce″. pisao doktorsku disertaciju. Nobelovu nagradu. a zvao se Luj Viktor de Brolj. λ ∼ 10-10 m Vidi se da je talasna dužina elektrona reda veličine rastojanja d. odatle sledi λ = h/p = h/mv. Kada su takvu metu bombardovali elektronima.6 suprotan smer. Dvojica naučnika. gde λ predstavlja talasnu dužinu bilo koje čestice. . pored ranije dokazane talasne prirode..god. S druge strane.god.26⋅10-34m !!!! Za sada ne postoji način da se izmeri toliko mala talasna dužina. De Brolj je zaključio da to dualno svojstvo elektromagnetnog zračenja može da bude osnovno svojstvo cele prirode koje bi važilo i za materijalne predmete. proširujući ga i na druge čestice: p = h/λ. reda veličine10-10m. Opšti zaključak je bio da u datim eksperimentima dolazi do difrakcije elektrona u kristalnim materijalima.god. Ako je kinetička energija elektrona Ek = 150eV . dok bi pogon bio upravo radijacioni pritisak. Džordž Tomson u laboratoriji Kevendiš. u kristalima su atomi pravilno raspoređeni u kristalnoj rešetki. Rastojanje između njih je malo. To je već i iskorišćeno 1973. je došao do istog zaključka. S obzirom na malu talasnu dužinu elektrona. u kome Ajnštajn razmatra značaj kvanta svetlosti i dvojni karakter svetlosti. To važi za sve čestice. Dejvison i Tomson su podelili 1937. svemirska agencija NASA istražuje mogućnost korišćenja radijacionog pritiska kao pogona za međuplanetarna putovanja (veliki broj sajt-ova na Internet-u). nazvani de Broljevi talasi. Sama matematička formulacija je veoma jednostavna i de Brolj polazi od Ajnštajnovog izraza za količinu kretanja fotona. do eksperimetalne potvrde de Broljeve hipoteze se ipak došlo i to prilično brzo i sasvim slučajno.2 µm sila radijacionog pritiska veća. Njega je nadahnuo jedan Ajnštajnov rad iz 1909. Uopšteno govoreći. Postavljalo se pitanje šta je sa običnim česticama. kristal se ponaša kao prirodna dvodimenzionalna difrakciona rešetka za elektrone. MATERIJALNI TALASI Talasna svojstva materije – de-Broljeva teorija Efekti kao što su fotoefekat i Komptonov efekat su bile čvrst dokaz pojave da elektromagnetno zračenje može da se ponaša i kao skup čestica (fotona). eksperimetišući sa tankim zlatnim folijama. Međutim.god. za malu korekciju putanje svemirskog broda Mariner 10 kada se nalazio u blizini Merkura. Paralelno sa Dejvisonom i Džermerom. njena talasna dužina bi iznosila λ = 1. U pitanju je tzv. na primer elektrone. de Broljeva teorija se može izreći samo jednom rečenicom: Svakoj čestici koja se kreće može se pridodati odgovarajući talas. gde bi se reflektorske površine koristile kao jedra. kreće se brzinom od v = 35m/s. Znači. Naime. pa kaže ako je p = mv. pravilan način. Dejvison i Džermer su elektronima bombardovali mete od nikla koje su se nalazile u vakuumiranoj staklenoj cevi. gde se opet vidi univerzalnost i fundamentalnost Plankove konstante. Da li i one mogu neki put da se ponašaju kao talasi? Odogovor na ovo pitanje dao je jedan francuski postdiplomac koji je u Parizu 1923. Ako hoćemo tu lopticu da predstavimo kao talas. a de Broljeva teorija je dobila i eksperimentalnu potvrdu. a talasi koji se pridružuju su talasi materije. može relativno lako da se izračuna da je za čestice manje od 0. Dobijeni prstenovi su se tačno uklapali u ponašanje koje bi elektroni ispoljavali ako jesu talasi i ako je njihova talasna dužina povezana sa njihovom energijom. kolika je po de Broljiju njihova talasna dužina? λ= h = mv h 2mE k . pa su one ″oduvane″ iz sunčevog sistema. Pojavljivali su se svetli i tamni koncentrični prstenovi. Za ovaj eksperiment difrakcije elektrona na kristalu. Primer: loptica mase m = 150g. što znači da su ispunjeni uslovi za difrakciju. Ova relacija predstavlja čuvenu de Broljevu formulu koja može da se napiše i u obliku: h = pλ.

Jedino moguće teorijsko objašnjenje ove eksperimetalne činjenice je da je konfiguracija atoma takva da su sva masa i svo pozitivno naelektrisanje koncentrisani u vrlo malu zapreminu u središtu srazmerno velike kugle (atoma). ATOMIZAM. Daltonovi se razlikuju po jednoj osobini – težini. Prema ovoj koncepciji. Izmerene talasne dužine ovih linija odgovaraju talasnim dužinama dobijenim pomoću formule koju je malo modifikovao Johan Ridberg pa se zato često naziva i Balmer-Ridbergova formula: . Atom je ponovo ušao u naučnu terminologiju tek početkom XIX veka. Ali.7 OSNOVI FIZIKE ATOMA Prvi modeli atoma U V veku pre naše ere. Jozef fon Fraunhofer je unapredio optički sistem za dobijanje spektra tako što je pored prizme postavio teleskop. Iako mu je bilo potrebno mnogo vremena da ponovo uđe u zvaničnu naučnu javnost. hemičar iz Mančestera je prvi put (negde između 1803 i 1808. pa se spektar mogao da vidi uveličan. Ovaj model atoma je i nazvan planetarni model.) formalno upotrebio Demokritov termin atom u značenju sićušna pojedinačna čestica koja zajedno sa još mnogo takvih sačinjava materiju. srebra i platine i merio je ugao pod kojim su se α čestice rasejale. Raderford je eksperimentisao sa α česticama (jezgra atoma helijuma.n. Tomson je čestice od kojih su sastavljeni katodni zraci nazvao ELEKTRONI. ATOM je relativno brzo prestao da bude nedeljiv. Krajem XIX veka Džozef Džon Tomson među prvima utvrđuje da su katodni zraci nosioci naelektrisanja (nisu elektromagnetne prirode). Početkom XIX veka. Hγ (plava) i Hδ (ljubičasta). Epikur dolazi do zaključka: sve što postoji tvorevina je prirode i podleže prirodnim zakonima. ali jedan mali deo se rasejao pod velikim uglom (bliskim 180°). već se u prvi plan izbacuje objektivni svet koji postoji nezavisno od čoveka. promene u vasioni ne proističu iz promena atoma. Elektroni ne miruju.god. Na taj način je uspeo da ″rascepi″ do tada nedeljiv atom za koga se mislilo da je lišen strukture i da ga predstavi kao zapreminu pozitivnog naelektrisanja u kojoj se nalaze elektroni raspoređeni po celoj zapremini. nemački fizičar Gustav Robert Kirhof je pronašao povezanost linija u spektru sa hemijskim elementima.god.) švajcarski učitelj Johan Jakob Balmer je pronašao empirijsku jednačinu koja potpuno tačno predviđa vrednosti talasnih dužina četiri emisione linije u vidljivom delu spektra vodonika: Hα (crvena). dva filozofa Leukip i Demokrit osnivaju sasvim novo viđenje sveta. Čestice su nazvali ATOMIMA – od grčke reči ATEMNEIN. neuništivi i stalno u pokretu. Većina čestica se rasejala pod relativno malim uglovima.god. čvrsti. za razliku od Demokritovih atoma koji su svi isti. u XVIII veku Ruđer Bošković je tvrdio da osnovne čestice od kojih se sastoji materija nemaju veličinu – predstavljaju geometrijske tačke.e. Hβ (zelena). U nauku je uveden novi stav – predodređenost ili determinizam – prema kome je sve predodređeno i odlučeno rasporedom atoma. 2 elektrona i 2 protona). Posle Demokrita i Epikura nastupa duga istorijska pauza (preko 20 vekova) i atom je postao samo filozofska tema potisnuta na margine nauke. On je utvrdio da su rasporedi linija bili različiti za svaki hemijski element. što znači nešto što se ne može preseći – nedeljiv. Atomski spektri Početkom XIX veka naučnicima je već bila poznata mogućnost da razlože svetlost i dobiju elektromagnetni spektar. smatrajući da se vasiona sastoji isključivo od nepromenljivih čestica i prostora između njih. već se kreću oko jezgra (nalik planetama koje se kreću oko Sunca) pod dejstvom električne. Po prvi put u istoriji u centru pažnje nisu ljudska shvatanja i saznanja. Raderfordov model atoma Početkom 20. tvrdi. atomi su bili jednoobrazni.). Kulonove sile. U pitanju je jezgro atoma oko koga su raspoređeni veoma mali elektroni. Nešto kasnije. već iz njihovog kretanja i pregrupisavanja i to nezavisno od čovekove volje. Po njima. Negde sredinom XIX veka. Sredinom XIX veka (oko 1885. kojima je bombardovao tanke metalne folije od zlata. Džon Dalton.). Novozelanđanin Ernest Raderford je sa svojim studentima izvršio eksperiment koji je pokazao da Tomsonov model atoma nije tačan. Nešto kasnije (IV vek p. pa su vrlo brzo posle toga naučnici bili u mogućnosti da na osnovu spektara utvrde hemijski sastav datog materijala. Pored emisionih linija pronađene su i apsorpcione (crne) koje su posledica apsorpije zračenja određene talasne dužine.veka (1911. u Grčkoj. Može se reći da su Galileo i Njutn u suštini bili atomisti zato što su tvrdili da se svetlost sastoji od tačkastih tela – korpuskula.

elektronske L = me vr = nh n = 1..3. Bor je uspeo da izračuna poluprečnike dozvoljenih orbita elektrona u atomu vodonika i vrednosti energija na tim nivoima. bi stalno emitovali (gubili) energiju. Povezujući ove četiri ideje. Prilikom kretanja oko jezgra.1⋅107m-1. Prema zakonu o održanju energije energija koja se pri tome izrači jednaka je razlici energija energetskih nivoa između kojih se vrši prelaz: hν = hω = E m − E n . Em > En. izraz može da se napiše i u obliku: ..god.. koji ima energiju jednaku razlici energija više i niže orbite. na elektron deluje Kulonova sila: ma n = Fc 2 mev n rn =k Ze 2 rn2 ⎛ 1 ⎜k = ⎜ 4πε 0 ⎝ ⎞ ⎟ ⎟ ⎠ i m e v n r n = nh iz ovog sistema jednačina. On je pretpostavio da u atomima postoje samo neke ″DOZVOLJENE″ ORBITE po kojima se elektroni kreću. S obzirom na to da je drugi član proizvoda konstantan.8 1 ⎞ ⎛ 1 = RH ⎜ 2 − 2 ⎟ λ m ⎠ ⎝n 1 m≥n+1 RH – Ridbergova konstanta ≈ 1. koji je uvideo nedostatke Raderfordovog modela.. prema klasičnoj fizici. U spektru atoma vodonika. Borov model atoma Postojanje linijskih spektara i uzok njihovog nastanka prvi je objasnio danski fizičar Nils Henrik David Bor. prelascima u Lajmanovoj seriji odgovaraju talasne dužine u UV oblasti. Svoju teoriju je bazirao na vodonikovom atomu.. zamenom se dobija: rn = n 2 me kZe 2 h2 n = 1. Prilikom tog prelaska se izrači jedan foton. orbite su one za koje je ispunjen uslov: • Poslednja formulacija predstavlja Borov kvantni uslov pomoću koga Bor objašnjava stabilnost elektrona i zasniva se na de-Broljevoj talasnoj teoriji. kao naelektrisanja koja se kreću..Breketovu i n = 5 – Fundovu seriju. Osnovne ideje Borove teorije su objavljene 1913. i mogu se formulisati na sledeći način: • • samo neke elektronske orbite su stabilne (stacionarne) i to su one na kojima elektron ne emituje energiju. n = 4 . Do zračenja (a samim tim i do pojave linijskih spektara) dolazi kada elektron preskače sa nekog višeg energetskog nivoa na niži.3. n = 3 – Pašenovu. elektroni. atom emituje energiju (zračenje) kada elektron prelazi sa višeg na niži energetski nivo (orbitu). a ostale tri su u IC oblasti. n = 2 – Balmerovu. n i m su celi prirodni brojevi. stacionarne. Dozvoljene. Takođe.2. pa imamo za: n = 1 – Lajmanovu seriju. Pošao je od svog kvantnog uslova i II Njutnovog zakona. pa je Bor pretpostavio da ELEKTRONI NE ZRAČE kada se kreću tim dozvoljenim orbitama. Broj n određuje seriju.2. Balmerova – vidljiva oblast.

pa je potrebno dovesti izvesnu energiju elektronu da bi se on oslobodio. a po masi treba da se nađu na datom mestu. Bor je dobio koristeći klasičnu pretpostavku da je ukupna energija jednaka zbiru potencijalne i kinetičke: 1 Ze 2 2 me v n − k 2 rn E n = E kn + E pn = Uzimajući u obzir izraze za poluprečnik orbite i brzinu elektrona na njoj.9 r n = n 2 rB . PERIODNI SISTEM ELEMENATA.elektron nije slobodan već VEZAN U ATOMU. ostavljajući prazna mesta za elemente koji do tada još uvek nisu bili poznati. E1 = me k 2 Z 2 e 4 2h 2 Veliki uspeh Borove atomske teorije je bio u objašnjenju atomskih (linijskih) spaktara atoma vodonika (i sličnih atoma). dobija se poznata Balmer-Ridbergova .). Ta energija se naziva ENERGIJA JONIZACIJE. ali su postojala izvesna zapažanja koja nisu mogla da se objasne ovom teorijom. Prema Borovom postulatu: E E1 hν = E m − E n = − 1 + 2 m2 n Zamenom vrednosti za E1 i uzimajući u obzir da je hν = formula. uz uvođenje kvantnih brojeva koji opsuju ponašanje atoma npr. gde je rB. Hemijske elemente je poređao po atomskim masama i sličnosti hemijskih osobina i to i po vrstama i po kolonama. kada se element (atom) unese u spoljašnje magnetno polje dolazi do cepanja linija u spektru na više linija (Zemanov efekat). a prema Borovoj teoriji. može se iz gornjeg sistema jednačina da dobije i vrednost brzine elektrona na stacionarnim orbitama: kZe 2 vn = nh Energetski nivoi atoma vodonika Ukupnu energiju elektrona na bilo kojoj stacionarnoj orbiti (nivou). koji se i danas koristi.. Pored poluprečnika.3. Zatim.. veka. Borova teorija nije mogla da se primeni na sve atome. koja prevazilazi sve nedostatke Borovog modela. tj. već samo na vodonik i njemu slične (u prvom redu lake) elemente koji su u poslednjoj ljusci imali samo jedan elektron.3. pri čemu se jednodimenzioni (Borov) model proširuje na trodimenzioni slučaj. osmislio je ruski hemičar Dimitri Mendeljejev. u spoljašnjem magnetnom polju. elektron kao vezana čestica može da ima samo diskretne vrednosti energije (za n = 1. Kvantna teorija atoma (KTA).. bazira se na Šredingerovoj jednačini primenjenoj na opisivanje položaja i kretanja elektrona u atomima. Kao prvo. za ukupnu energiju na n-tom nivou se dobija: En = − 1 me k 2 Z 2 e 4 n2 2h 2 Fizička interperetacija znaka «minus» u izrazu za energiju bi bila . Pored toga. tu je bilo postojanje dve linije u spektru tamo gde je Bor predvideo samo jednu (Majklson i Zomerfild) i na kraju. Iz gornje jednačine se vidi da je i POLUPREČNIK ORBITE KVANTOVANA VELIČINA (ne može da ima proizvoljnu vrednost).. Ej.. takozvani Borov radijus. Kvantna teorija atoma (kta) Objašnjenje porekla linijskih spektara je predstavljalo veliki uspeh Borove teorije i modela atoma.2. hc λ . poluprečnik prve Borove orbite u atomu vodonika. krajem 19.2. ovo kvantovanje energije je posledica kvantovanja poluprečnika dozvoljenih orbita: En = − E1 n2 n = 1.

Kr. doći će do interakcije fotona sa elektronom i tom prilikom će elektron. To su Li. Naziv LASER. mogu da se dese sledeći procesi: 1. ali se na konkretnu primenu čekalo do 1960. pobuđeno stanje u materijalu mora da bude metastabilno stanje. na dva kraja laserske cevi se nalaze dva reflektorska ogledala. Ar. K. metastabilnim nivoima na kojima je vreme zadržavanja elektrona i do 10-3s za razliku od običnih nivoa na kojima je vreme zadržavanja elektrona (stručno se naziva vreme života) oko 10-9s. Uslov za stvaranje inverzne naseljenosti je da se na pobuđenom nivou elektroni zadržavaju dovoljno dugo. stimulisana emisija – ako se elektron koji se nalazi u pobuđenom stanju izloži zračenju energije hν = E 2 − E1 = ∆E . Pobuđivanje sredine se naziva pumpanje lasera. Spontana i stimulisana emisija. pobuđeni nivo.god. spontana emisija – ako se elektron nađe u pobuđenom stanju. spontana emisija stimulisana emisija . elementi koji u poslednjoj ljusci imaju samo jedan elektron (takozvani valentni elektron).god. kako bi pre došlo do stimulisane a ne spontane emisije i 3. pa se nazivaju inertni gasovi. Rn) su hemijski izuzetno stabilni i teško stupaju u hemijske reakcije. apsorpcija – elektron se nalazi u osnovnom stanju E1 i ako se izloži zračenju energije: hν = E 2 − E1 = ∆E . Na sličan način. Zaključak: za stvaranje laserske svetlosti neophodno je da se ispune sledeći uslovi: 1. 3. Na. Rb. a drugo je delimično propustljivo. Iz ovih primera se vidi da je elektronska konfiguracija usko povezana sa fizičkim i hemijskim osobinama elemenata. Elementi koji imaju popunjene (zatvorene) ljuske (He. Cs. imaju slične osobine. Ne. mora se ostvariti obrnuta situacija kada se veći broj elektrona nalazi u pobuđenom stanju nego u osnovnom. Xe. elektron će apsorbovati upadni foton i popeće se na viši. S obzirom na to da laser treba da generiše fotone. od kojih jedno potpuno reflektuje fotone. U izolovanom atomu. U normalnim uslovima (termičkoj ravnoteži) uvek će biti više elektrona na osnovnom nego na pobuđenom nivou. materijal mora da se nalazi u stanju inverzne naseljenosti (optički aktivna sredina). Samo fotoni emitovani duž ose sistema imaju spospbnost višestruke refleksije. 2. Uočena je izrazita pravilnost u popunjavanju ljuski i podljuski. tj. 2. a sredina u kojoj je to ostvareno – optički aktivna sredina.10 Objašnjenje osobina elemenata je nešto kasnije dala kvantna teorija i to na osnovu elektronske konfiguracije atoma. Fr – alkalni metali i veoma lako stupaju u hemisjke interakcije. Kao rezultat stimulisane emisije imamo dva fotona iste energije koji su visoko koherentni i strogo određenog pravca. laser Krajem 1960-tih godina. Koncept stimulisane emisije je uveo Ajnštajn oko 1917. To se postiže specijalnom konstrukcijom lasera. predstavlja skraćenicu od: Light Amplification by Stimulated Emission of Radiation – pojačanje svetlosti stimulisanom emisijom zračenja. pronalazak lasera je omogućio razvoj nove velike oblasti nauke (i tehnologije) koja se bavi interakcijom (na kvantnom nivou) između fotona i materije. Takav slučaj se naziva inverzna naseljenost (ili inverzna populacija). kada su konstruisani prvi laseri. između njegova dva energetska nivoa E1 (ili Eo) – osnovni i E2 (ili Ep) – pobuđeni nivo (ekscitovano stanje). u njemu će se zadržati kratko (10-9 – 10-7s) i spontano (sam od sebe) će se vratiti u osnovno stanje.. a to se može ostvariti na tzv. pod uticajem upadnog fotona preći u osnovno stanje uz emitovanje iste količine energije hν. emitovani fotoni mora da se zardže dovoljno dugo u sistemu kako bi dalje stimulisali pobuđene elektrone.

za određivanje brzine strujanja fluida (LDA). laserske alatke za preciznu obradu materijala. u aero i hidro dinamici. postiže se veliki intenzitet zračenja što omogućava njegovu široku upotrebu u svim oblastima nauke i tehnologije: medicina. CD plejera.. u vojnoj industriji.. površina.U tehnici se laseri koriste kod: laserskih štampača. raznim senzorima. hemija. dijagnostički i merni laserski uređaji. biologija.11 Karakteristike laserske svetlosti su: visoka monohromatičnost i koherentnost. a pošto je poluprečnik laserskog snopa izuzetno mali. u optičkim komunikacionim uređajima. linearna polarizovanost. Optička snaga lasera zavisi od njegovog tipa i može ići i do teravata (TW).. Koncept kvantne fizike Kvantna fizika započela proistekla iz neuspeha klasične fizike opisuje prirodu nikla iz eksperimenata kao što su Fotoefekat Plankov zakon talasno-čestična priroda Borovom teorijom dovela do talasnom funkcijom figuriše u Zračenje crnog tela što je dovelo do Komptonov efekat kvantnih brojeva Šredingerovoj jednačini dovodi do da opiše čestice i sile Vinovog zakona pomeranja energetskih nivoa u atomu vodonika vodonikov spektar započeta analiza strukture atoma periodni sistem elemenata . velika kolimisanost.

Sign up to vote on this title
UsefulNot useful