СУСРЕТИ И

ТРАЈАЊА

Драгољуб Петровић:
ПЕРУНИКА

ботаничка
инкарнација древног словенског
божанства
као
лично
име
у
тимочком крају
Израз жестокости „пере“ налази се и у
наречјима српског, бугарског и македонског,2 а
вероватно и осталих јужнословенских народа.
Блажи облик „перне“ није ми познат ван
тимочког
подручја.
Озбиљнија
научноистраживачка проучавања свакако би дала
сигурнију подршку тврдњи да је некад код
словенских племена овај израз био много
комуникативнији.
Суфикс имена Перуна „ун“, коме већина
научника мада уз доста напора и не увек
довољно аргументовано признаје такође
словенско обележје, може да се сусретне у
многим личним именима карактеристичним за
тимочки крај.3 Изгледа да је од раније био чешће
слаган на крају народних личних имена док се
временом све више губио.
Готово је општеприхваћена чињеница да
су и јужнословенска племена славила Перуна
као главног бога све до њиховог покрштавања
током IX века. Међутим, тај прелом се никако
не може буквално схватити. Много година после
бацања позлаћених Перунових статуа у Дњепар
источни Словени, па и они на прибрежју Црног
мора, већим делом су се држали старих култова
и обреда. Према руским летописима још у XII
веку руски мужици су своје молитве и заклетве
упућивали Перуну. Из дословног слова као и
стилизације неких чланова Душановог закона
писаног половином XIV века, као и сличних
докумената
бугарских
и
византијских
феудалаца, може се закључити да су драконске
мере биле предвиђене не само за припаднике
неортодоксних монотеистичких секти већ и за
сељачке масе које су се ту и тамо држале неких
паганских обреда.

Д

а је етимологија имена Перуна врховног
паганског божанства старих Словена
заиста словенска, што до сада није
прихваћено као необориво у научном свету,
може се судити и према неким лингвистичким
детаљима јужнословенских дијалеката. Не
одричући могућност туђинских утицаја на
атрибуте великог бога громовника, који је имао
своје пандане у грчком Зевсу, латинском
Јупитеру, германском Тору, а који су му
делимично могли бити узором, може се са
приличном сигурношћу тврдити да његов назив,
ма колико на први поглед звучио необично, вуче
свој корен из словенског речника.
Тврдње оних научних кругова, које
уосталом преовлађују, да је главни словенски
бог крштен према речи „пер“ са значењем
снажног удара у старословенском речнику,
имају своју потврду и у речнику тимочког
дијалекта. У свим селима у којима се говори
овим наречјем, а то значи од Малог Извора и
Грлишта јужно од Зајечара па до јужних
граница Тимочке Крајине које се поклапају са
међама данашњег зајечарског среза укључујући
ту још комуну сврљишку нишког среза, као
синоним глагола „удари (га)“ служи, мада у
реткој употреби, „перну (га)“. Понекад се и
данас може чути израз: „Чу (ћу – у западном
тимочком поддијалекту који се распростире у
западном делу сврљишког краја и по селима
западно од тимочке долине) те пернем“, или
„перну га добро“ и томе слично. Може се чути и
карактеристична фраза: „Ћиша (или – град) ће
ни све опере“.1 Изгледа да је дотични глагол
чешћи одн. боље очуван у источном тимочком
поддијалекту којим се говори по селима у самој
тимочкој долини и источно од Тимока.

1

Развитак – часопис за друштвена питања, културу и уметност (1966. година, број IV-V)

СУСРЕТИ И
За словенско племе Тимочана може се
реално претпоставити да је благодарећи својој
географској изолованости и удаљености од
центара државне власти и културе било веома
дуго поштеђено христијанизације. Лишено бар
доброг дела тек настајућег родовског племства у
судару са бугарском државом или вероватном
делимичном сеобом4 после догађаја крајем
друге и почетком треће деценије IX столећа,
конзервативнији остатак племена у претежно
планинским пределима јужног дела тимочког
слива
наставио
је
живот
у
духу
родовскоплеменске демократије и паганства.
Живећи у једној периферној области Бугарске
или Византије стари Тимочани, културно
асимлајући планинско влашко као и каткада
насељавано монголоидно становништво, веома
дуго и жилаво су чували своје домаће обреде
као
и
остала
етнографска
обележја.
Хришћанство
уз
феудалноробовласничку
цивилизацију продирало је из удаљених центара
углавном са севера из дунавске равнице уз
Тимок док је са јужне стране па и према Нишу
ова област била одвојена тешко проходним
планинама. Најзад, зар само непостојање или
велика оскудност у документима господарећих
институција хришћанске културе није једно
крупно сведочанство о томе да је код
становништва у горњем сливу Тимока
преовладавао нехришћански, старински начин
живота током читавог ранофеудалног периода,
дакле до XII столећа.
У време када су се у тимочком крају као
западној покрајини Видинске кнежевине
развијали пуни облици домаћег феудализма
(крај XII до краја XIV века), а нарочито у
периоду турског феудализма када је скоро
читава данашња источна Србија била део
видинског санџаката (крај XIV века до 1833. г.),
хришћанство је својим култовима, обредима и
обичајима успело да постане владајућа
идеологија
у
главним
манифестацијама
народног живота. Међутим, многи пагански,
значи – народни, елементи остали су и надаље
па је доста реликата сачувано до данашњих
дана.

ТРАЈАЊА
Најзначајнији реликти који опомињу на
бога
Перуна
поред
топонимских5
су
ономастички. Они се могу наћи код свих народа,
насталих на етнички словенској основи
постављеној у првој фази ранофеудалног
периода, на територији данашње Мађарске,
Румуније, Југославије, Бугарске, Албаније,
северне Грчке и европског дела Турске.
Нарочито много ономастичких остатака може се
наћи у средишњим рејонима некада славизиране
југоисточне Европе, насељеним становништвом,
са
посебним
архаичним
језичким
и
етнографским
цртама,
често
називано
шоповима, који се глобално могу локализовати
између Искра и Мораве.6 Посебно је жива стара
ономастика у једном делу тога подручја који
чини засебну етничко-географску целину у
сливу Сврљишког, Трговишког и Белог Тимока
до вратарничког теснаца на северу, где неки
научници, свакако с правом, локализују потомке
старог словенског племена Тимочана, који се
данас често називају и Торлацима.
Да је ботаничка врста перуника, иначе
честа у флори висинских шумских и пољских
предела Тимочке Крајине, добила свој назив по
највећем словенском богу може се судити према
томе што се зна да је код Литвијаца цвет
pehrkones био посвећен Перуну, као и да се код
Дубровчана сама перуника назива „богишом“
или „божјим цветом“.7 Ова је вероватно имала
неку бар декоративну улогу у обредима око
слављења бога Пепуна. До овога века на селу су
се младе жене и девојке пре почетка пољских
радова китиле перуником, која се уопште
ценила као омиљено, скоро нарочито, цвеће.
Колико је перуника као цвеће и као
лично име омиљена у тимочком крају види се из
чињенице да је тај персонифициран мотив
нашао своје место у локалној народној песми. О
Перуници „убавој“ девојци и цвећу има
неколико изворних песама које до данас нису
записане.8 На традиционалним пастирским
саборима у Сврљигу и ове године певале су се
песме о лепој Перуници. Дотична онома
оставила је трага и у фолклору па и топонимији
тимочког краја.9

2

Развитак – часопис за друштвена питања, културу и уметност (1966. година, број IV-V)

СУСРЕТИ И

ТРАЈАЊА

У нашем рејону горњег Тимока
Перуника се јавља као веома често женско име
крајем XIX века. Колико је мени познато скоро
да нема торлачког села у коме нема или се не
памте особе са дотичним личним именом.10
Мада су моја испитивања била доста скромна
ипак и као таква су довољна да се закључи да је
Перуника била учестано име сигурно током
XIX, а вероватно и много векова уназад.
Мада се надевање овог имена може
срести и у другим шопским и понеким
удаљеним јужнословенским подручјима,11 јасно
је да је оно било карактеристично, као можда
нигде, за јужни староседелачки део Тимочке
Крајине.
За ономастику овог краја је својствено
изражена скромност туђинских па чак и
хришћанског утицаја. Она је инспирисана
именима цвећа, биљака, воћака, животиња,
природних појава, људским квалитетима,
мотивима сујеверја и још неким мање важним
елементима.12 Упоређивања, ма колико била
непотпуна,
могу
навести
на
разумну
претпоставку да се у свету беле расе тешко
може наћи регион у коме у оволикој мери
доминира народни дух у ономастици. Случај
имена Перунике је само сићушни но еклатантни
пример који иде у прилог дотичној хипотези.
Корени овоме леже у посебним историјским
околностима овог краја, извесној његовој
географској
изолованости,
либералним
концепцијама православне цркве која је овде
потпуно свладала доста позно, добрим делом
толеришући претхришћанске манифестације
народног духа, као и још неким углавном
сличним моментима. Стара народна имена
доминирају у Тимоку све до најновијих времена
када се донекле већ после првог а нарочито
после другог светског рата ономастика, губећи
локални колорит, у знатној мери упрошћава,
осиромашава, варваризује, интернационализује
и вулгаризује.

3

Развитак – часопис за друштвена питања, културу и уметност (1966. година, број IV-V)

1

Села Бурдимо, Перик, Шљивовик и Галибабинац у сврљишкој комуни; с. Кална и Ћуштица у каланској комуни; с.
Горња Соколовица, Балинац, Јелашница, Равна и Жлне, к. Књажевац; с. Мали Извор и Селачко, к. Зајечар.
2

На пример: „че те перем“, с. Белица у Пиринској Македонији; „че ни опере“, Димитровград на Нишави; „бије га
па га само пере“, с. Голиња, Кордун.
3

Веома су честа била женска имена Милуника и Милунка, затим мушка Милун, Првун итд.

4

Види Светислав Првановић: Кучевски кнез Борна – оснивач прв хрватске државе, „Развитак“ бр. 4-5, 1962,
Зајечар.
5

Поменућемо један топоним у тимочком крају: Милан Ђ. Милићевић у Кнежевини Србији (1876, Бгд, с. 825)
спомиње брдо Перинатицу у књажевачком округу.
6

У трнском срезу сачувана су имена Перун, Перуна и Перуника; око Радомира и у неким софијским селима, као и
око Ихтимана постоји женско име Перуна; Јордан Иванов: Кул’т Перуна у Јужних Словена, Санктпетербург, 1904,
стр. 17. У многим селима лесковачког среза близу бугарске границе име Перунка се често среће.
7

Ј. Иванов, нав. дело, ст. 20, 35.

8

Успео сам да упознам две песме са овим мотивом. Једну је записао Борислав Првуловић из Штитарца а певала се
у Локви у Заглавку још 80-тих година прошлог века:
Качун реди од дела до дела
па честити белу Перунику:
„честита си бела Перунико
Кад ти имаш роџену мајчицу,
па ти каже кад је лето дошло,
па ти каже кад је зима дошла;
теб не бију слане ни снегове.
А ја имам проклету мачеју;
ни ми каже кад је лето дошло,
ни ми каже кад је зима дошла;
па ме тера у зиму да цавтим,
та ме бију слане и снегове“.
Друга песма је певана у Трновцу око 1900. г. о празницима, на „седељкама“ итд. Певале су је два пара девојака или
млађих жена по стих наизменично како се иначе певало у Тимоку.
„Син Иване! Мајка те немала.
Немала те, не оженила те.
Да сам знала и ја не би за теб доодила.
Савила би мое беле поле,
Метнула би у тај бели Дунав,
Да ме врљи цару на ливаду,
Да поникне бела перуника.
Туј дооде цареви солдати
Да ме беру лепо да ме носе.
Сви солдати за повас ме носе,
Цар ме бере за образ ме тура.“
Према казивању Милане Милосављевић из Доњег Зунића.
9

Штитарска река десна притока Трговишког Тимока између села Штитараца и Трговишта пролази кроз вратоломну
гудуру називану од мештана „Перунићин Камен“; о постанку тог назива постоје стравична народна предања.

10

У сврљишком крају сам срео ово име у источном подручју (где влада источнотимочки дијалекат) и то по селима:
Бурдимо, Извор, Периш, Рибаре, Гушевац, Тијовац; такође и у западном делу (западнотимочки дијалекат) у селима:
Преконоге, Варош, Давидовац, Попшица; у Буџаку у селима: Кална, Ћуштица, Равно, Бучје, Алдина Река,
Габровница; у Заглавку по селима: Дрвник, Дејановац, Балинац, Старо Корито, Видовац; у тимочким селима:
Црвење, Жлне, Берчиновац, Трновац, Ошљане, Боровац, Мали Извор; најзад у западном делу тимочког подручја
(западнотимочки дијалекат) у селима: Васиљ, Зорновац, Скробница, Бањски Орешац, Валевац, Мањинац.
У селу Галибабинцу у западном делу сврљишког краја постоји интересантно име Перунија старо скоро
седамдесет година.

11

У многим селима видинског Загорја (Стаћевци, Чупрења), пиротском крају (најчешће граничним селима са
Буџаком као Шугрин и Рагодеш), околини Ниша (Чокот), затим у Србији око Уба, код црногорских Васојевића, код
далматинских Хрвата (Водице код Шибеника) познато је име Перунука.
12

Тенденцију интензивног подражавања имена биљака и плодова у ономастици Заглавка и Тимока (до Вратарничке
клисуре) уочио је и, додуше летимично, изразио Маринко Станојевић у радовима Тимок и Заглавак – Српски етн.
зборник, САН, књ. 20.

Sign up to vote on this title
UsefulNot useful