1.

Појам регионализма
У међународном систему постоје два организациона облика друштва: државе и
међународне организације. У веку „међународних организација“ сведоци смо да се
ни једна битнија одлука, како из области спољне политике тако и из групе оних
одлука којима се утиче на на међународно привредно тржиште и која може утицати
на глобалне економске токове, не може донети без сагласности или барем
упознавања о таквим одлука одређена међународна тела.
Термин „регионализам“1 представља географски појам употребљиван у циљу
стварања и утврђивања географски хомогених зона стварајући непрецизне границе
између поједињених њених делова. Регион представља скуп територија које због
своје повезаности, идентичности, географске, културне сличности и осталих
заједничких

карактеристика

представљају

релативно

јединство.2Регионалне

организације подразумевају такве организације чије су чланице поседују, поред
општег елемента – заједнице интереса, просторну повезаност или непосредну
географску блискост.
Од давнина државе у посредној и непосредној географској повезаности улазе у
одређене уговорне односе пре свега због заједничких интереса диктираних
територијалном блискошћу својих територија, док савремено доба карактерише
прибегаваање држава ка формирању регионалних међународних организација.
Поред територијалне блискости неопходно је постојање заједничких интереса на
1

Овај појам користи од политике и међународних односа па све до литературе, уметности и
архитектуре. У међународним односима регионализам се показује као исказивање заједночког
осећаја припадности неком идентитету или сврси уз стварање и имплементацију одређених
институција које изражавају партикулатни идентитет и облик колективне акције тог географског
региона. Данас се разлика прави и између „старог“, односно регионализма из средине претходног
века са зачецима европских интеграционих процеса у Западној Европи, и „новог“ регионализма
насталог касних осамдесетих година као новог таласа политичких иницијатива које промовишу
интеграције широм света, а нарочито у последње две деценије. Политички појам регионализма је
извесно прати и економски појам регионализма као једног од три стуба међународног трговачког
система, а регионални и билетерални трговачки договори представљају један од могућих праваца
развитка међународне трговине након неуспелог договора из Дохе. Овај појам покушао је да
дефинише Јосип Нај као ограничени број држава повезан географским везама са степеном
међусобне независности“ а интернационални регионализам је„формација међудржавних удружења
или групација на бази региона“ (у књизи J. Nye, International Regionalism : податак преузет са
Википедије)
2
N.Saba, Les Acords regionaux la Charte del` OUN, RDC, 1952D, p.639 (цитирано према Аврамов С. –
Крећа М., Међународно јавно право, Правни Факултет, 2008 стр.261)

1

политичком, општедруштвеном, економском или културно-просветном пољу3.
Регионалне организације морају у своју структуру укључити оба чиниоца:
природно-географски и друштвено-политички.4 У модерним међународним
односима и времену „новог регионализма“ географски елемент бива потиснут у
други план те данашње регионалне организације често и не задовољавају у строгом
смислу те речи традиционалне критеријуме који се траже за регионалне
организације. Развој политичких прилика након доношења Повеље УН, готово
полувековна блоковска подељеност у светској политици, убрзан развоја саобраћаја
и могућности комуникација између људи и процеса глобализације у погледу
конвергенције културолошких идентитета, економских веза, симетрија моћи,
доводе до релативности појма „регион“ у географском смислу не схватајући га
више као обавезног, конститутивног чиниоца, те је данас тешко пронаћи једну
регионалну организацију која би у строгом смислу речи задовољила традиционалне
критерујуме.5 Са друге стране, релативност се види и у промењивости појма
региона у зависноти од материје која је предмет регулисања датог уговора те се
стога предмет нпр. одбрамбеног региона не подудара са појмом економског или
политичког региона. И коначно, одређене земље иако географски поседују
блискост која неминовно представља регион у традиционалном смислу те речи, то
неће представљати услед фактичке удаљености услед различитости система,
политичких циљева, верске и идеолошке удаљенисти суседних земаља (нпр.
Израел и суседне арапске земље, Куба).
Поред тога, традиционалном појму професорка Смиља Аврамов елемент који се
који је последица идеолошког плурализма савременог света, уз резерву да
идеологија представља само један додатни инструмент уз државно оперативне
разлоге као што су зоне безбедности, интересне сфере и др. У циљу прецизног
разграничења и јасне квалификације међународних организација професорка

3

Аврамов С. – Крећа М., Међународно јавно право, Правни Факултет, 2008 стр. 261
У складу са традиционалним значењем појма основане су и прве регионалне међународне
организације: Организација америчких држава (ОАС), Арапска лига, Европска Унија, Веће сарадње
арапских држава у Голфу (1985), Организација исламске коференције (1972), Уговор о пријатељству
и сарадњи у југоисточној Азији, Економска заједница западно-афричких земаља и др.
5
Аврамов С. – Крећа М., Међународно јавно право, Правни Факултет, 2008 стр. 262
4

2

разликује на оне регионалне у правом смислу те речи од организација са
селективним чланством ограниченим на основу идеолошко-политичким побудама.
2. Уневирзалност и регионалност
Сарадња на универзалном плану, како по питању политичког тако и осталих
економско-социјалних питања, представља правило које су оснивачи повељом
успоставили. Међутим повеља не игнорише питање регионализма: затекавши
постојање одређеног броја регионалних организација са значајном улогом у
међународном животу створила је потребу заузимања начелног става према овим
организацијама. Конференцијом у Сан Франциску у циљу спречавања тенденција
угрожавања система колективне безбедности6 чланом 52 Повеље предвиђа се
постојање регионалних организација и споразума створених у сврси стварања и
одржавања међународног мира и безбедности у оној области која су подесна да
буду предмет регионалне акције.7 У циљу стварања хијерархије и постулата
универзалности и општости Уједињених Нација, након претходне гаранције
регионализму, Повеља, међутим, одмах недвосмислено истиче како потчињеност
оваквих организација тако и правну валидност њихових аката, правних и
фактичких, само уколико су у складу са универзалим међународним начелима.
У систему повеље, међутим, регионалне организације чија је делатност испуњена
садржином обезбеђивања војне сигурности и безбедности представљају само
помоћни органи Савета безбедности, те члановима 52-54 повеља не говори о
међународним регионалним организацијама већ о регионалним ангажманима и
органима.

6

Колективна безбедност (или сигурност) може бити схваћена као сигурносни договор, било као
регионални или глобални-универзални, где свака држава учесница система сигурности прихвата да
је сигурност једне државе брига свих и слаже се у придруживању колективном одговару претњи и и
заједничким напорима за одржањем мира. Оваква сигурност је амбициозније схваћен систем од
савезништва или колективне одрбране јер тежи да обједини све државе, било регионално или
глобално, и да предвиди шири дијапазон средстава за одбрану од евентуалних претњи. Овај систем
је дуго успостављан али су његово функционисање у пракси доживљава сталне проблеме.
7
чл. 52: Nothing in the present Charter precludes the existence of regional arrangements or agencies for
dealing with such matters relating to the maintenance of international peace and security as are appropriate
for regional action provided that such arrangements or agencies and their activities are consistent with the
Purposes and Principles of the United Nations.

3

и реше у тим оквирима“. стр. Пољсе. Правни Факултет. Насупрот подршци универзалном поретку јача регионализам идеолошког карактера –великог броја регионалних организација формира се у свим деловима света. Чехословачке и СССР. Идеја колективне безбедости започела идејом одбране кроз облик организација регионалне природе са доминантним елементом војне сарадње и међузависности чланица еволуирала је у идеју равнотеже односа војнополитичких савеза блоковског типа – источног Варшавског савеза са доминацијом СССР. Међународно јавно право. 9 4 . већ и преузеле солидарну одговорност за њено остваривање. Напротив. Тешке узајамне оптужбе сила победница. године између Албаније. блоковска подељеност света. него су покушале да светске проблеме поставе на бази односа Исток – Запад. Накнадно му приступају и Демократска Република Немачка и Албанија. нити истоветне циљеве. „Стоји чињеница да све регионалне организације немају исте узроке настанка. године. 2008. 8 Аврамов С. Статут савеза донет је 1959. и западњачког НАТО пакта предвођеног САД. али у општим цртама оне остају као симптоми слабости универзалног поретка и последице његове недовољне ефикасности“ 8 истиче професорка Аврамов и додаје да „ на политичке и социјалне захтеве једног новог света Велике силе нису реаговале на одговарајући начин. али је ова посладња убрзо напустила овај савез. Бугарске. – Крећа М. сарадњи и узајамној помоћи потписаним у Варшави 1955. клима међународне политичке сцене после велике цивилизацијске победе условиле су фактичком напуштању ове есенцијалне идеје међународних односа о којој су се водеће светске силе не само сагласиле. 263 Заправо пад и распуштање Варшавског пакта наговестио је и кризу регионалних организација. После пада Берлинског зида и слома „источне идеје“9 долази и до монолитизације политичко-војних односа у свету те НАТО преузима право ексклузивитета у преструктуирању геополитичких односа преко ноћи несталог биполарног односа војних блокова премовишући интерес водећих земаља Северноатлантског пакта.На основу одлука великих савезника на конференцијама у Москви и Техерану и нацртом повеље прихваћеног у Дамбартон Оксу безпреднетно је прихваћена универзалистичка идеја а усвајањем повеље она представља и део ondre public позитивног међународног јавног права. замисао суперматије универзалног поретка није у потпуности примењена у пракси после Другог светског рата. а замисао овог савеза био је у пружању одговора формирању сличних организација на западу.. Иначе овај пакт настаје уговором о пријатељству.

11 Чланице овог савеза чиниле су Бугарска. Лихтенштајн. обзиром да се 10 Тако су данас чести и регионални споразуми о бесцаринском режиму промета одређених..] уског јединства међу његовим чланицама. 12 Савет је основан потписивањем уговора између Велике Британије. услед ниске продуктивности. Швајцарска. у Лондону 5. NAFTA између САД. Чехословачка.. Грчка.. док Израел има статус посматрача. овакав концепт регионализма „затрован“ идејом блоковске поделе Европе која је постојала средином прошлог века створио је врсту организација затвореног типа чије су идеје између осталих биле и бојкот према трговинским и привредним токовима организација супротног блока. Белгије. Малта. Накнадно му приступају и Турска. размена мишљења. Норвешке и Ирске. Поље деловања одређен је природом делатности прописаних статутом овог тела. политичке и економске интеграције Западне Европе. политичког и војног ривалитета Француске и Немачке. организације осмишљене као руководећом организацијом у процесу идеолошке. Аустрија. Финска. Исланд. Шведске. долази до оснивања Савета Европе. научном и правном плану уз то да. Потреба за удруживањем и координацијом одређених активности чланица одређених регионалних организација јавља се и због природе савременог начина производње који захтева концентрацију материјалних и производних средстава на ширем плану. Италије.10 Са друге стране. Демократска Република Немачка и једно време Албанија. Након распада Варшавског пакта примане су сукцесивно и источноевропске земље и бивше југословенске републике. тј. а) Са друге стране. заједничке акције на економском. Неке најбитније регионалне организације Идеја удруживања територијалних и политичких заједница рађа се из потребе задовољења многих потреба савременог глобалног друштва. године у Москви основан Савет за узајамну економску помоћ земаља народне демократије који је био замишљен као одговор за формирање сличне организације у Западној Европи. Шпанија.. социјалном. Пољска.12 Седиштем у Стразбуру. Тако је јануара 1949. Западна Немачка. културном. Кипар. Холандије. на граници вековног европског културног. спорауми Еврпске Уније између 27 земаља и др. Мађарска. Канаде и Мексика. Луксембурга. СССР. а ова организација. убрзо доживљава свој крах 11. 13 члан 1 статута Савета Европе 5 . Румунија.]“13. покушава се дати и подстрек циљу „[. Француске. Данске. Сан Марино.3. а некада и свих роба и услуга између држава потписница: MERCOSUR у Јужној Африци. маја 1949. обезбеђења друштвено-економског и социјалног напретка у циљу заштите и унапређења идеала и начела на којима почива западна цивилизација и демократија[. Португал.

.чланством у Савету Европе најчешће поклапа и чланство у НАТО савезу. б) Европска Унија. По карактеру ово је једно саветодавно тело. не обухвата питање националне одбране држава чланица. положај придружених чланова имају Турска. 1979. 14 Институционална структура Европске Уније претрпела је значајне измене за готово шестедсет година постојања. Данас је ова организација непрестаним проширивањем како броја чланица тако и институционалних капацитета и делатности прерасла у једну од великих 14 Аврамов С. Ирска. а поред тога одржава и успоставља многобројне тесне везе са бројним организацијама. Чешка. Међународно јавно право. културе и блискости народа са једне стране. здравствена и еколошка питања у Европи. а делатношћу прерастао је у главни форум за правна. Мађарска. После десетогодишњих преговора заједници 1972. године примљено је још осам држава: Пољска. Естонија. Летонија. Шведске и Аустрије 1995. Тунис Мароко и низ афричких земаља. марта 1957. Луксембург и Холадија. Малта и Кипар. Правни Факултет. а на самиту у Копенхагену 2002. Конференцијом за безбедност и сарадњу (OEBS) а поверена му је и значајна улога у процесу транзиције бивших источноевропских држава. – Крећа М. Унија је настала уговором потписаним у Риму 25. Посебно запажену везу ова организација одржава са Европском Унијом. 2008. Данска и Норвешка. представља производ вековне тежње за интеграцијом и уједињењем земаља Старог Континента услед заједничке историје. Заједно са Заједницом за угаљ и челик и Европском атомском заједницом сматра се протагонистом европског јединства. а 1985. 273 Потписнице овог уговора. године број чланица попео се на 15. Француска. као најбитнија регионална организација у Европи. приступају Велика Британија. Литванија. Западна Немачка. године и Грчка се прикључује Унији. социјална. Поред ових. а истовремено и прве чланице ЕУ биле су Белгија. 15 6 . Посебно значајна улога овог тела је и на подручју изградње правних препорука и директива чиме се институционалише дифузија „права европе“ и процес конвергенције правних норми и правила на јединственом европском небу. Сједнињеним Америчким Државама. Словачка. године под именом Европска привредна заједница а државе потписнице15 обавезале су се да успоставе заједничко тржиште и ускладе привредне политике својих земаља у периоду од 1215 године са циљем хармонизације развоја привреде држава потписница. године успешно су окончани и преговори око уласка Шпаније и Португала. Након пријема Финске. Словенија. и потреба модерне глобалне економије за политичко-привредном целином на простору колевке западне цивилизације. Италија. стр. државним и невладиним. а надлежности органа су систематски проширивани.

као и спречавање субверзије. године прераста у институционално комплекснијег и јачег савеза потписивањем Конвенције о дефинитивној организацији Уније. уравнотежен и трајан привредни развој у целој заједници [. а велика већина прекинула дипломатске односе са силама осовине. в) Темељи Организације америчких држава постављену су још 1889.економских сила света.] унапређује складан. Сарадња и координација између чланица покрива целокупну активност држава укључујући и спољну политику и националну безбедност.. привредну и друштвену повезаност и солидарност између држава чланица“16. У почетку веома лабава организација која је на конференцијама доносила по свега неколико препорука у циљу јачања међусовних веза. Усвајањем политике доброг суседства. Панамерички систем безбедости дефинитивно је оформљен 1947... године а коју данас користи 17 од 27 земаља еврозоне. уведена је и заједничка валута евро која важи од 2002. године у Вашингтону на конференцији представника америчких држава. лица и капитала.] као и побољшање квалитета животне средине. засноване на начелу суверене једнакости. Основни циљ Европске Уније је „да успостављањем заједничког тржишта као и економске и монетарне уније и спровођењем заједничке политике [. али и обавезу усклађивање националних законодавстава у мери потребној за функционисање заједничког тржишта. У циљу превазилажења проблема везаних за курс националних валута и осцилације. године у Рио де Жанеиру потписивањем Уговора о узајамној помоћи америчких држава чији је циљ био спречавање директне или индиректне агресије извршене на неку од држава чланица савеза. конференицијом у Хавани 1928. Уговор пружа колективну гаранцију 16 Члан 2 Уговора о основању Европске Уније 7 . Панамеричка Унија улази у сређенији период своје историје а усвајање Резолуције о узајамној помоћи по којој ће се напад на једну државу сматрати нападом на против свих чланица дао је овој унији карактеристику одбрамбеног савеза што се могло видети приликом напада Јапана на Перл Харбур 1941. стварања јединственог монетарног неба и привредног простора у заједници. године када је девет америчких држава одмах ступило у рат.. подизањем нивоа и квалитета живота. При томе се забрањују цариснке дажбине и квантитативна ограничења између држава чланица ради отклањања препрека слободном протеку роба и услуга.

судске и економске проблеме који се могу јавити између чланица. Свети Винсент и Гренадини (1981). Ел Салвадор. превенција евентуалних узрока потешкоћа и осигурање мирног решења несугласица који се могу јавити између земаља чланица. Панама. Бразил. По узору на повељу Уједињених Нација. међу којима је 21 држава основача: Аргентина. Костарика. економских. Доминиканска република. године представља подстрек формирању ове уније како са правног тако и са политичког становишта и представља покушај усклађивања и повезивања регионалног система који је изграђиван више од 60 година. Свети Китс и Неви (1984). истребљење екстремног сиромаштва које представља препреку развитку пуном демократском развоју. Другим чланом повеље прокламовани су и конкретни циљеви ове организације: јачање мира и сигурности на континенту.Из организације је искључена Куба још 1967 док јој је одлуком из 2009 дозвољено али су власти одбиле реаплицирање. те тежња формирања једаног чврстог механизма са прецизним разграничењем надлежности појединих органа док је допуном повеље на Интерамеричкој конференцији 1967. успех у ефективном ограничавању конвенцијалног оружија чиме ће се омогућити највећа количина ресурса за економски и друштвени развој чланица. утицале су на то 17 да је Ову регионалну органузацију данас чини 35 држава. социјалних и културних проблема. Куба. Хаити. Суринам (1977). Мексико. 8 . Чиле. Парагвај. Јамајка (1969). Сент Лусија (1979).17 Доминантан положај и снажан утицај на активност ове организације имају САД као економски и војно најјача држава на овим континентима и у свету. Колумбија. Повеља о организацији америчких држава за свој главни циљ прокламује обезбеђење мира и правде на америчким континентима кроз решавање политичких. Гватемала. Повељом о организацији америчких држава из Боготе 1948. Венецуела. Уругвај. Антигуа и Барбуда (1981). Никарагва. Белиз (1991) и Гуана (1991). Накнадно приступају и Барбадос. Сједнињене Америчке Државе. предузимање заједничке акције на страни оне државе која је у агресији. Хондурас је суспендован једногласно 5. Хондурас.територијалног интегритета и политичке независности у смислу очувања америчких политичких институција. промиција представничке демократије са поштовањем принципа неинтервенције. Домониција (1979). Јула 2009 али дефакто и није био члан јер је влада ове државе већ објавила излазак из ове организације неколико часова пре раније. Боливија. а поред прокламоване суверене једнакости држава чланица. године реорганизована је и преструктуирана институционална структура Организације. док су се допуне односиле и на економску и социјалну сарадњу. проналазак решења за политичке. Тринидад и Тобаго (1967). Канада (1990). Еквадор. Бахами (1982). Гренада (1975).

Међутим 9 . култура. Ова организација има за циљ да коодринира политичку акцију и да оствари тешњу сарадњу на економском. Либана. Тунис. Мароко и Кувајт. Судан. низ заједничких интереса али кога разједињује национални ривалитет и сукоби иза којих су често биле империјалистичке и колонијалистиче сила Запада. чланица може бити искључена из лиге. Такође. док је у случају напада на било коју чланицу предвиђен хитан сазив Савета у циљу договора око предузимања конкретних мера. марта 1945. То је један од разлога стварања нових организација сиромашних земаља америчких континтата и другим правцима решења проблема (Организација држава Централне Америке. Чланство у лиги је добровољно и отворено за све независне арапске државе док се излазак може остварити уз иступни рок од годину дана. политика ове организације бива првенствено усмерена ка затварању овог региона у политичке оквире САД-а и спречавању продирања напредних идеја. језик. традиција. Латиноамеричко удружење слободне трговине – LAFTA) г) Арапкса Лига настаје пактом потписаним у Каиру 22. Ирака. Као правац деловања ван поља односа између чланова организације најбитнији циљ је борба против империјализма и његове доминације у арапском свету чиме је ова лига добија обележје антиимперијалистичке политичке организације са првенственим циљем одржања мира и безбедности као и мирног решавања несугласица и сукоба у том делу света.делатност ове организације била најчешће подређена њеним интересима. услед систематског кршења правила пакта. Пакт је прокламовао забрану употребе силе. Саудијске Арабије. године склопљен је и уговор о колективној одбрани и економској сарадњи који од Арапске лиге ствара савез са много чвршћом војном организацијом и елементима одбрамбеног савеза. године између Сирије. Трансјорданије. Под утицајем догађаја на Блиском истоку из 1950. интелектуалном. Ова лига представља одраз тежње ка јединству арапског света кога сједињује религија. Уместо решавања горућих питања економије и социјалног статуса и проблема земања Латинске Америке. социјалном пољу и да уједини арапски свет по осталим значајним питањима уз поштовање пуног интегритета и суверености држава чланица. Египта и Јемена док организацији накнадно приступају Либија.

дипломатском. Ова афричка регионална 10 .деловање овог савеза је било спутано супротностима држава чланица услед којих није предузета војна акција приликом тројне агресије на Египат 1956. Поред тога предвиђа се и координација и солидарност држава у развоју здравственог система и социјалне политике као и јачање система одбране и безбедности држава чланица. Тако је 1962. Као врховне циљеве повеља прокламује. убрзања развоја и међусобних економских веза и отклањања последица колонијализма. одбрану суверенитета и територијалног интегритета и независност афричких држава. Поред независних држава на конференцији у главног граду Етиопије учествују и представници народноослободилачких покрета још неослобођених територија. д) Организација афричког јединства као прва регионална организација на овом континенту има за циљ да обједини све народе и државе Африке. слично повељи Уједнињених Нација. просветном и културном плану као и на плану развоја науке и технике. године у Адис Абеби од стране тридесетак држава са примарним циљем еманципације афричког континента. као циљеве поставља и сарадњу и координацију између држава чланица на политичком. Такође. стварања основа за заједничку монетарну политику као и координација индустријске и пољиоривредне производње и трговине. мада су чланови изразили пуну подршку жртви агресије. Основана је 1963. а седиште организације је премештено из Каира у Тунис. саобраћајном. економском. након чега је Египат искључен из чланства. Арапска лига одиграла је значајну улогу у ликвидирању колонијализма у овом делу света и у спречавању агресије Израела и пружању помоћи палестинским избеглицама. Остали видови сарадња између чланица предвиђани су појединачним двостраним или вишестраним уговорима између чланица. године. Организација се суочавала и са тешкоћама након потписивања сепаратног мира између Египта и Израела. након чега је усвојена и Повеља афричког јединства. Две су основне идеје на којима је заснована ова повеља: осуда колонијализма у свим његовим видовима и јединство афричких земаља које треба да се реализује постепено. године оформљена Арапска економска заједница са основним циљем унфикације трговинске политике између држава чланица. комплетно ослобођење афричке територије.

Филипина и Тајланда након пораза француских трупа у Индокини. Они су од давнина пратилац људске историје и модерне цивилизације. 4. године 53 најсиромашније државе оснивају Афричку унију на скупу у Дурбану са новим циљевима и на новој основи. Француске. Војнополитичке регионалне органиције Војнополитички савези нису нова појава. године између Аустралије. постоје две регионалне организације: Азијскопацифички савет (ASPAC) и Удружење југоисточних народа (ASEAN). ђ) Организација за југоисточну Азију основана је уговором потписаним у Манили 1954. У ери настанка европских националних држава и великих револуција током XVIII и XIX века били су основни инструмент политике равнотеже снага. Пакистана. На југоистоку азије. а у исто време присуства и претензија САД-а на овом простору. Новог Зеланда. међутим. За разлику од осталих светских континената. Разлоге за ово треба тражити у компликованости политичких околности као и у тешком стању и локаним размирицама осталим за бившим колонистима. Таковој политици инструментом су остали и током XX века: блоковска подела заснована на идеолошкој супростављености сила победница нацистичке Немачке створила је два војнополитичка савеза који су постали 11 . године. Након политичког ослобођења континента организација запада у кризу као резултат унутрашњих афричких сукоба и оперативне и структуралне слабости саме организације. као и у идеолошкој супротности између двеју великих социјалистичких сила НР Кине и СССР-а.организација заснована је на нечелима суверене једнакости. Јула 2002. Ова организација распуштена је 1975. немешања у унутрашње ствари других држава. на тлу азије не долази до формирања свеопште регионалне организације. мирног решавања спорова као и на политици несврставања и неприкључивању било каквим блоковским поделама. У циљу ослобођења Африке од колонизатора основан је и Координациони комитет са циљем координације и пружању помоћи ослободилачким покретима на афричком тлу. Велике Британије.

Пакт склопљен на иницијативу најдоминантнијег члана СССР-а и представља удруживање бојнобезбедносног карактера а заједно са удруживањем са економско привредне природе у виду Савета за узајамну економску помоћ земаља народне демократије чини окосницу источног европског блока. Док дејства осталих савеза бивају 18 Колективна одбрана представља договор између одређених држава на основу којег се обавезују да ће подржати одбрану државе чланице уколико дође до напада од треће државе ван круга потписница споразума. слично Варшавском. године у главном граду Пољске између Албаније. познат још и као највећи рат без једног испаљеног метка а од којег је цео свет стрепио – Хладни Рат. НАТО (као и Варшавски пакт) има ту особеност која га знатно разликује од осталих војних савеза: перманентни и стални карактер. Закључен је на иницијативу САДа и у почетку постављен и замишљен као одбранбени регионални савез. б) Северноатлантски пакт или како се скраћено назива НАТО.окосница климе сталног наоружавања и стварања равнотеже војне моћи која је створила сукоб Истока и Запада. године и то само девет година након пораза нацистичке Немачке. Стратегија овог пакта била је диктирана циљем превенције било какве инвазије тла СССР-а слично оном Наполеоновом из 1812. Бугарске. улази у категорију војнполитичких организација. Мађарске. Тако чланови могу бити умешани и увучени у скупе оружане сукобе у којима нису ни директне жртве нити се сукоб дешава у њиховој близини. Румуније. 12 . Чехословачке и Демократске Републике Немачке са циљем заједничке колективне одбране18 кроз историју ће бити упамћен под његовим неформалним називом – Варшавски Пакт. Пољске. а) Пакт који настаје уговором о пријатељству. а сам институт своје корене вуче из мултилатералног савезништва. године у Будимпешти. сарадњи и узајаманој помоћи потписаним 1955. године и Хитлеровом 1941–44 које су воделе до екстремних разарања и губитака људских живота. Варшавски пакт престао је да постоји накод пада Берлинског Зида и рапсада СССР-а Протоколом о укидању пакта 25. Потписнице државе најчешће формалузују приступање и настанак оваквог савеза склапањем разних пактова или организација. Само стварање Варшавског пакта био је војни одговор совјета на приступање Западне Немачке Северно-атлантском савезу путем Париског пакта 1954. СССР-а. Институт колективне одбране са финансијског аспекта има како предности тако и недостатке: у једну руку смањује трошкове појединачних земаља чланица за стварање система одбране али такође доноси одређене ризике. За разлику од класичних војних савеза у европи током прошлих векова. фебруара 1991.

године у савез примљена и Грчка и Турска а промењен је и члан 6 чиме је екстензована и област одбране за коју је заинтеросован овај савез. Кохезиона снага овог савеза заснивала се заправо на опасности од совјетске експанзије и ширења комунизма. У том смислу овај војнополитички савез је заправо „регионална“ међународна организација која стално делује. Нестанком Варшавског пакта и завршетком хладног рата долази до стратешке реевалуације сврхе НАТО пакта. Француске. године организацији се прикључује и Шпанија. године долази до новог идентитета НАТО пакта и нове садржине његове делатности када се првобитној одбрамбеној функцији придружује и функција савеза као агента промена у постхладноратовском периоду и додељује му се руководећа улога у изградњи ново поретка међу европским државама као главни инструмент за регулисање криза. Конференцијом у Паризу долази и до приступања Западне Немачке.активирана само у случају рата или ванредног стања. На тај начин је Лондонским протоколом од 1951. Овај савез остао је отворен и за остале европске државе те је тумачење члана 10 савеза омогућило је позивање и прикључивање оних европских држава које уопште нису у атлантског региону. Северноатлантска алијанса одбацује идеју СССРа о симултаном распуштању војних савезника као веснику доба када у европском дому неће бити потребни блокови како се то изјавио Пјотр Лушев. Исланда. као и у проширицању активности савеза у оним областима које раније нису биле у интересовању НАТОа. године између Белгије. Северноатлантски пакт представља вишу форму организације кроз чврсту постављене организационе оквире и сталан војноадминистративни апарт са сопственим буџетом. Холандије. па чак и оних које нису чланице Уједињених нација. а 1981. последњи командант уједињених оружаних снага Варшавског пакта. Португала. Луксембурга. природе и задатака што се у пракси приказује као постепена и континуирана експанзија ка Источној Европи. Тиме долази до корените промене природе овог 13 . Данске. Велике Британије и САД. априла 1949. Италије. Целокупна концепција и стратешка доктрина грађена под хладноратовском доктрином односа војних снага и моћи преко ноћи постаје застарела и непримењива. Канаде. На састанку алијансе у Риму 1991. Норвешке. Настао је уговором у Вашингтону 4.

Председник Барак Обама одустаје од овог плана 2009. 4. а други у на териоторији бившег источног блока држава (2002. до данас је савезу приступило још 12 држава. Прво ширење алијансе према истоку у постхладноратовској ери било је приступање реуједиње Немачке 1990. Самитом у Букурешту 2008. Преговорима са Пољском и Чешком било је разматрана поставка балистичко-одбрамбеног одбрамбеног система ракета намењеног за пресретање пројектила лансираних из Северне Кореје и Ирана. 1979. високо спремнну. мултинационалну јединицу са улогом самосталне војне снаге за брзо распоређивање на терену која је броји 25. Самит у Риги био је први самит одржан у земљи бившој припадници Совјетског Савеза. Словачка. године у чланство су примљене и Хрварска и Албанија а Украјна и Грузија су ушле у процес преговора о уступању чиме се НАТО приближава на корак од директне географске границе са Русијом. Бугарска и Румунија (2004). Велику аферу у односима са Русијом изазвале су и тежње САД-а за постављање ракетног штита у време мандата председника Буша. а НАТО на самиту у Прагу 2002. Литванија. стр 679: цитирано према рак ерор стр 13). године заједно са Чешком и Мађарском. или супростављање двају правних ставова или истицање супротних интереса између субјеката међународног права (Правна енциклопедија. формира НАТО снаге за одговор (NRF) као кохерентну. године уз образложење да се за ове претње може користити систем ратних бродова са одбранбеним ракетама кратког домета. године самит је одржан у Прагу). Словенија. Од одбрамбеног савеза алијанса постаје агресивна офанзивна сила са циљем преузимања улоге врховног арбитра система колективне безбедности од Савета Безбедности коме Повеља Уједнињених Нација додељује искључиву надлежност. који се даље могу делити и на спорове 14 . Београд.000 војника које су технолошки напредне и флексибилне.некада одбрамбеног савеза и проширења зоне његовог деловања кршећи принципе међународног права. године. Спорови се могу делити на политичке и правне. Иако су тадашњи званичници истицали да се Северноатлантски пакт неће више ширити ка истоку и да је готово са примањем нових чланова. У чланство су даље примљене Естонија.Међународни спорови и кризе19 19 Савремено међународно право дефинише међународни спор као неслагање о некој чињеници. Пољска приступа савезу 1999. неком праву.

историјским коренима. 20 чл. 33: The parties to any dispute. seek a solution by negotiation. присутна је такође подела у зависности од средства решења спора итд.Међународна заједница представља веома сложен систем држава различитих по својим друштвено-економским уређењима. идеолошким схватањима. mediation. религијским основама. те је интерес свих у међународној заједници да се све несугласице и проблеми у међународној заједници реше на што је могуће ефикаснији начин у што је могуће краћем временском периоду. enquiry. што у сваком случаке не значи да се може користити аналогија и тумачење да је надлежност Савета безбедности супсидијерна. Као последица спорова јавља се економска и политичка нестабилност региона у којима се те државе налазе. the continuance of which is likely to endanger the maintenance of international peace and security. а одговарајући међународноправни документи и идеје на којима је засновано међународно право изискују да се то решење заснива мирним средствима и начинима решавања. Ту треба разликовати два начина решавања ових сукоба: мирно решавања спорова када регионалне организације имају потпуну аутономију и када постоји изворна надлежност ових организација. 15 . resort to regional agencies or arrangements. културолошким идентитетима. члана на регионалне споразуме или регионалне установе пре обраћања Савету безбедности. conciliation. У аспекту решавања регионалних спорова и криза Повеља Уједињених Нација регионалне организације спомиње индиректно и то као једно помоћно средство у оквиру механизма Уједнињених Нација у решавању спорова када чланом 33 упућује државе чланице да у сваком спору који је претећи међународном миру и безбедости решење потраже путем регионалних установа. shall. по објективном и субјективном критеријуму. judicial settlement. first of all. Та различитост испољава се у постојању многобројних интереса који су неретко супростављени у толикој мери да се претварају у појаву која може бити не само реметилачки фактор складним односима у међународној заједници већ и претња како миру између држава супростављених интереса тако и претња безбедности. arbitration. or other peaceful means of their own choice.20 Решавање локалних спорова упућено је другим ставом 52.

Мирни начини решавања сукоба 21 Под појмом непријатељске државе повеља подразумева државе које су у току Другог светског рата били непријатељи било ког потписника повеље. То одобрење не може бити дато у форми генерално одобрења и мора се тицати конкретног случаја. Даље овај аутор сматра и неоснованим тумачењима и она по којима је надлежност регионалних организација путем примене силе супсидијарне природе те се она активирају у случају када Савет безбедности није у могућности да одговори својим обавезама из осме главе Повеље и закључује да су оваква схватања у светлу јасних правила утврђеним чланом 53 кавазиправна и у функцији рационализације активности регионалних организација ван система колективне одговорности установљеног Повељом и у циљу супституције регионалним механизмима. 21 У примени принудних мера регионална организација узима учешће „када је то прикладно“ по дискреционој оцени Савета безбедности и на основу његовог одобрења. Међутим данас је у том погледу ситуација знатно измењена будући да су све некадашње непријатељске земље примљене у чланство Уједињених Нација. Ту се издвајају војне акције у СР Југославији (1999) под изговором заштите албанске националне мањине на Косову и Метохију када је Француска сматрала да је неопходно затражити одобрење.Са друге стране. Професор Крећа истиче да је објективно значење оваквих тумачења у руинирању концепта централизоване контроле и очувања безбедности уграђеног у саме темеље Уједињених нација и у дерогацији конгентног правила о забрани употребе силе.23 5. уколико не дође до решења мирним путем надлежност регионалних организација је суштински различита и по правилу се делегира од Савета безбедности јер се Повељом забрањује употреба принудних мера од стране регионалних организација без одобрења Савета безбедости уз установљени изузетак када регионалне организације могу употребе силу непосредно против „непријатељских држава“ у складу са чланом 107. Тиме се НАТО објективно поставља као супститут система безбедности установљеног Повељом. (члан 53 став 2 Повеље Уједињених Нација) 22 Повеља користи реч „utilize“ 23 У светлу преузимања акције без одлуке савета безбедности препознатљиве су и неколико војних акција Северноатлантске алијансе. стриктно и прецизно дефинисано при чему се савет безбедности заправо само користи22 регионалним споразумима или агенцијама када процени да је то целисходно. 16 . Окупација Авганистана (2001) под оптужбом да је талибански режим организовао терористичке нападе на Куле Близнакиње у Њујорку и напад на Ирак (2003) са оправдањем спречавања развитка нуклеарног наоружања такође су предузете без одобрења.

године. Мр. механизација и нагли развој индустрије и економски просперитет европског простора тако и равнотежа војних снага након Берлинског конгреса и француско-пруског рата утицали су на то да Европа живи у релативном миру све до 1914. Чињеница да су се оружани сукоби дешавали ван европског простора тј. стр 11 17 . година. 1979. Нада Рак-Ерор сматра да би под мирним решавањем спорова требало подразумевати сваку радњу или акт чији је циљ решавање спора или сукоба међу државама. Прва упутства на избегавање рата и употребе оружане силе и апел обраћању посредништву и арбитражи налазе се још у Конвенцији о мирном решавању спорова која је закључена 1907. Ова конвенција полази од начела слободе избора начина мирног решавања спорова ставља државама на располагање низа прецизних начина за мирно решавање спорова. Идеја о одустајању од рата и насилних политичких средстава у међународним односима појављеује се у последње три деценије XX века. и да су били решавани углавном преговорима између европских сила доводе до појаве хуманистичких филозофских концепција у јавном мњењу да су ратови скупи и непотребни и да се „цивилизовани“ људи у политичким односима могу споразумети без употребе силе. Међународно право од свог постанка па до данашњих дана тражи и проналази начине за решавање спорова. стр. Поред тога и сама Повеља Уједнињених Нација ставља државама на располагање један одређен. ширење колонијалног царства. 708 (цитирано према рак нада. Београд. па и од Друштва Народа. Тако се ставом 3 другог члана предвиђа обавеза држава чланица да међународне спорове решавају мирним начинима по сопственом избору тако да међународни мир и безбедност не буду угрожени у случају када стране у спору нису предузеле обавезу за посебним начином решавања спора. прецизно дефинисан начин мирног решавања спорова. 24 Правна енциклопедија. у колонијама. године у Хагу. Како општи друштвено економски услови. Настојања држава држава по том питању старија су од саме организације Уједињених Нација.У савременом међународном праву мирно решавање спорова дефинише се као „поступак за решавање правних и интересних (политчких) спорова који треба да обезбеде неприбегавање сили у међународним односима“24.

натерао је владаре европских држава за изналажење решења и средстава за мирно решавање спорова који се јављају међу државама. 25 6. 25 Систематика проматрања развоја преузета од Наде Рак-Ерор( Рак-Ерор Н. до 1907..Тако се у европским међународним односима устаљује принцип од одустајања од употребе силе на који се позивао и руски цар иницирајући сазивање I хашке конференције о миру 1899. Службени гласник. године. стр. понекад и добијени рат. одигравање два глобална ратна сукоба. Појава и развој средстава за мирно решавање спорова по фазама а) Период до доношења хашких конвенција Од самих почетака европске цивилизације постоји тежња ублажавања страхота ратова услед повећане опасности од социјалних немира и криза које ове неминовно изазивају. он. од 1899. Настанак и развој средстава за мирно решавање спорова може се проматрати корз три периода: до 1899. од стварања Уједињених Нација до данас. 44) 18 . године са циљем утврђивања основа за трајнији мир и отпочињање процеса разоружавања. а нарочито изгубљени. ипак. Стална претећа неизвесност уласка у ратове и друштвена превирања која доноси колико започети. године.1996. Један од првих покушаја институционализације решавања спорова мирним путем међу европским државама спада и предлог о организацији мира путем организације савеза који је дао чешки краљ Ђорђе Подјебрад. Иако овај принцип после прве. није постигнут делимично и зато што није био диктиран очигледном општедруштвеном свешћу о девастирајућим последицама рата за чије је формирање неопходно. па и друге хашке конференције био постављен као императивни идеал у стварања конвенција и у крчењу таквог пута у међународном праву путем прихватања низа мера које су представљала правна ограничења употребе силе и формалних обавеза које бар предупређују употребу оружија. Са начелним ставом против ратова између хришћанских држава предвиђа и посредовање и и нтервенцију тог савеза уколико избије сукоб измежу хришћанских владара који нису у савезу. од 1907. како се испоставило. Посредовање суперсила у решавању регионалних криза. године до стварања Уједињених Нација.

Тако је барон Максимилијан Рони. Такође некад су и европске силе непосредно посредовале: 1897. и Белински 1885. године написао пројекат о организацији Европе у коме су се истицале две главне идеје: територијална подела Европе у циљу постизања равнотеже између држава и организација Сталног мира у Европи. године у случају рата између Грчке и Турске. На конвенцији су се окупили представници 24 државе међу којима је био и заступник Србије. јула 1899. Са друге стране и неким уговорима је било предвиђана обавеза посредовања и пружања добрих услуга од тране трећих држава (Париски уговор 1856. а да у случају озбиљних сукоба постоји могућност и непосредног обраћања другим државама незаинтересованим за спор у циљу помоћи у посредовању. године. као помораца трговаца којима више одговара период стабилности. у случају могућих размирица између европских сила које се могу јавити на афричком копну). Конвенција је усвојена 25. посебно посредовање када државе у спору именују државе заступније када сукобљене не учествују у преговорима. Енглеска је понудила посредовање пре француско-пруског сукоба. године. војвода од Силија и других 1683.Требало је чак 150 година да се појави нови предлог о начинима постизања мира у Европи. Међутим зачетке посредовања налазимо и у средњем веку у улози папе као духовног поглавара католичког запада и Млетака. године. енглески покушај посредовања између Турске и Русије 1877. Ова конвенција није у потпуности задовољила сва очекивања: иако је покушај да се 19 . б) Период хашких конвеција Хашка конвенција из 1899. улога папе и великих сила пред шпанско-америчког сукоба 1898. Руски заступник изнео је пројекат формирања сталног међународног органа посредовања и арбитражног суда. и 1911. године и њоме је први пут стављено у моралну дужност како завађеним државама да траже посредовање тако и неутралним државама да саме понуде своју услугу. Такође предвиђа се и нови тип посредовања ткз.Овај пројекат имао је доброг одјека и привукао је већу пажњу него и један нацрта о организацији мира који су истицани пре XIX века. године била је централни догађај у свету. у случају тензија између Грчке и Турске због острва Крит.

в)Период од хашких конвенција до данас Након првог светског рата долази до оснивања Друштва народа а пактом о основању није у потпуности искључен рат. тј. већ је дошло до одрицања права на вођење рата од стране потписница али само у одређеним случајевима предвиђеним оснивачким уговором. Остаје став да ни ова конвенција није допринела много развоју средстава јер није дошло до прихватања никакве конкретне правне обавезе у погледу начина решавања спорова. било посредовању било изборном суђењу. године Женевски протокол када допуњује одредбе о мирном решавању спорова. Друга новина била је у увођење облигаторности факултативног избора начина решавања спора. На овој конвенцији постојао је и предлог измене посебног посредовања који је одбачен. Скупштина Друштва Народа усваја 1924. па чак ни обавезности мирног решавања. Овим се онемогућава индивидулна иницијатива незаинтересованих држава за понуду помоћи око решавања спорова али је сам поступак пребачен на колективни ниво оснажен ауторитетом целе организације. Државе имају потпуну слободу у избору начина. Овај многострани уговор и даље је на снази а њиме је постављен као циљ да се колико је год то могуће избегне примена силе међу државама. Такође се истиче да пружање посредовање не може бити схваћено као непријатељски акт. Обавезу државе да неће прибећи рату 20 . успоставља се обавеза државе у спору да прибегну једном од два предвиђа начина. Пакт народа уводи Савет друштва као орган који има посредничку улогу у споровима уз могоћност његове супституције скупштином. Ова конвенција је допуњена наредне године у Лондону. Дошло је и до званчног дефинисања и заузимања става да је посредовање „поступак који се састоји у помирењу супростављених захтева и смиривању осећања злојеђености која се могу појавити између држава у спору“ у члану 4 конвенције. Након осам година долази до сазива друге хашке конференције на којој присуствује 46 држава.начини облигаторним посредовање је у сваком случају начињен је велики корак напред са предвиђањем посредовања као факултативне опције.

Међутим овај протокол није никада оживотворен јер га нису потписале Велика Британија и Сједињене Државе. и друге када је предвиђен поступак мирења. године долази до терминилошког ревидирања текста од стране Генералне скуштине Ујенињених Нација. Четири године након тога у оквиру Друштва народа доноси се Општи (Женевски) акт о мирном решавању спорова који је ревидирала Генерална скупштина Уједињенох Нација 1949. Акт разликује две врсте спорова: прве када странке међусобно оспоравају неко право у коме се случају подвргавају арбитражи. као и у погледу територијалних спорова. Истиче се такође да је дужност 21 . године. Након завршетка Другог светског рата. Шесдесетих година прошлог века долази до потребе реафирмације принципа мирног решавања спорова у правцу прецизнијег утврђивања начина и садржине ове материје у светлу достигнутог степена друштвеног развоја међународне заједнице. године. а ако спор није тако решен прелази се на арбитражу првог степена. реализација овог задатка поверена је посебном Комитету Уједињених Нација који је после десетогодишњих напора израдио Декларацију о принципима међународног права и о пријатељским односима и сарадњи држава у складу са Повељом која је у облику резолуције 2652/XXV свечано прихваћена на заседању Генералне скупштине 1970. односно 1949. На иницијативу СССР-а и источноевропских земаља у чему је посебан допринос имала и Југославија. Оба ова акта представљају значајне кораке у развоју средстава за мирно решавање спорова.одговара и обавеза дужности решавања свих спорова мирним путем. а услучају неуспеха такође се предвиђа арбитража. Овом декларацијом се појам силе проширује и на неоружане облике силе и насиља опдразумевајући под тим и економски притисак. Такође уводи се обавеза претходног изношења спора пред Веће које ће покушати да посредује. Овај документ донет је са намером допуне одредаба Пакта Друштва и требало је да пружи могућност за мирно решавање сваког спора и да остави могућност далекосежних резерви у погледу раније насталих спорова у погледу спорова у искључивој надлежности држава.

7. Филипина и Мексика припремила ревидиран текст ове декларације и поднела га Специјалном комитету УН за Повељу на заседању одржаном 28. јануара до 22. ако ни правдане буду угрожени и истиче да решење својих проблема државе морају наћи познатим начинима по свом избору чиме. Средства за решавање спорова 22 . Усвајајући ревидирани текст 1982. слободу избора подиже на ранг начела.држава да своје међусобне спорове решавају мирним путем тако да међународни мир и безбедност. Манилска декларација додаје и неке друге одредбе у смеру проналаска додатних решења и начина за спорове које је тешко решити. Године 1980. Такође тај избор и остали акти држава у спору треба да буду такви да спречавају погоршавање ситуације. фебруара 1980. године консенсусом од Генералне скупштине призната је и одредба (данас у међународном праву познатој декларацији и под именом Манилска декларација) према којој свака држава мора своје спорове решавати искључиво мирним начинима и на тај начин да међународни мир и безбедност као ни правда не буду нарушени. чланом Повеље Уједињених Нација имају обавезу изношења спора пред Савет Безбедности. године. у Манили је делегација Румуније. У том смислу се подразумева и одредба да уколико стране у спору нису успеле пронаћи решење у складу са 33. обзиром на начин формулације.

Овај суд сачињава скуп независних судија. године као средство које има за циљ решавање спорова између држава од стране изабраних судија на бази поштовања права. године.Странкама у спору стоје на располагању дипломатски и судски начини мирног решавања спорова. У теорији међународног права постоји сагласност да се дефиниција арбитраже црпи из одредбе члана 15 I Хашке конвенције из 1899. и Генералном акту о мирном решавању спорова у оквиру друштва народаиз 1928. Арбитража представља правно средство за решавање спорова које прати утврђени правни поступак. али и Повељом Уједињених Нација у члану 33. Држављанство не представља релевантан критеријум приликом њиховог одабира. и 1907. избору извора за пресуђење и обиму у коме су стране обавезене да прихате одлуке које произилазе из датог процеса I) Судски начини за решавање спорова Савремено међународно право познаје две врсте судских начина за решавање спорова: арбитражу и Међународни суд правде. особа високих моралних квалитета и признати стручњаци међународног права. године. Summa division средстава за решавање спорова представља подела на (1) дипломатске начине за решавање спорова и (2) судске начине. Ови начини су предвиђена још хашким конвенцијама из 1899. а коначан резултат је арбитражна пресуда која је обавезујућа за странке. II) Дипломатски начини мирног решавања спорова 23 . Међународни суд правде је судски орган основан од стране Уједињенох Нација са циљем мирног решавања спорова између држава. Основна разлика између судских и дипломатских начина решавања спорова састоји се у процесу. Генералним протоколом из 1924.

Флексибилност овог средства и чињеница да се оно увек јавља као почетна техника проналаска решења чини ово средство најраспрострањенијем и међународним односима. има извесних додира са дипломатским начинима решавања средстава. НАТО. Ова средства стога имају и мањи значај и често остају без конкретног резултата чиме процес решавања спора постаје неефикасан и неекономичан чиме се појачава могућност за ескалацију насилног сукоба.Дипломатски начини решавања спорова су добровољни и зависе од сарадње држава у спору. Овај начин се може користити и на међународним скуповима. Овом начину решавања недостаје објективност те се често завршава без безуспешно. У случају „техничких преговора“ које Ребублика Србија води са институцијама самопроглашене републике Косово којој оспорава независност и међународни правни субјективитет 24 . Постоји неколико врста дипломатских начина решавања спорова: (1) непосредни дипломатски преговори (2) анкетне комисије (3) измирење (4) посредовање и добре услуге. Техника преговора се састоји у међусобном разменом мишљења и ставова од стране предствника држава у спору када једна страна излаже свој став. некадашњи Варшавски пакт) Као примери преговора две државе око спора могу се навести преговори између Хрватске и Словеније и спор код Пиранског залива. да би у настављању дошло до размене мишљења. Они теку дипломатским путевима и завршавају се компромисом. док судкси начини следе логику потраге решења на терену права. За коришћење овог начина решавања спорова неопходна је сагласност страна јер се решење тражи на политичком терену. У циљу превенције спорова многе регионалне организације предвиђају технику повремених дипломатских преговора (Организација америчких држава. иако чист правни. давања предлога и противпредлога. Арбитража. (1) Непосредни преговори најчешће представљају почетни корак у мирном решавању спорова. па се наставља са другим начином решења спора. односно као коначан резултат имају решење које се не мора облигаторно испоштовати од стране учесница у спору у чему је његова основна разлика у односу на судске начине решавања спорова.

Андраши и проф. 26 Повеља Уједињених Нација стоји на истом становишту и чланом 33 добре услуге подводи под посредовање. Посредовање суперсила у решавању регионалних криза. за посредовање или добре услуге. Ове комисије могу бити сталне или ad hoc. а поред тога могу бити предвиђене билатералним уговорима и механизмима Уједињених нација. Андраши истиче да је веома тешко повући границу јер ова два средства постоји толико степена прелаза да је тешко поставити разлику. (4) У теорији постоји пре свега неслагање да ли су посредовање и добре услуге два синонима истог института или су у питању две различите установе. Аврамов) да су то два различита дипломатска средства која се у пракси могу појавити заједно или као самостални инструменти приликом доласка до решења спора.1996 стр. године измирење се предвиђа за све спорове изузев оних у искључивој надлежности Међународног суда правде. 26 „у случајевима озбиљних сукоба државе се обраћају другим државама.“ ( текст превода преузет из Рак-Ерор Н. Оне се формирају на бази споразума страна које предлажу једнак представника и одређени број неутралних лица.може се закључити да су у питању прави преговори у смислу средстава за решавање спорова између независних држава. Службени гласник. а да Србија улажењем и вођењем ових преговора „на мала врата“ признаје независност своје јужне покрајне. Комисија испитује чињенице у једном спору и предлаже решење које има карактер препоруке и не обавезује странке у спору. Једна група теоретичара не прави разлику а граматичким тумачењем сличном члана 6 Хашке конвенције из 1899. (2) Анкетне комисије као начин решавања могу се формирати уколико учеснице у спору не постигну решење преговорима. Генералним актом из 1928. Друга група аутора (међу којима су проф. Након спроведеног поступка комисија подноси свој извештај који нема карактер пресуде.. Комисија утврђује које чињенице леже у основи спора. 26) 25 . године долази се до закључка да је то исти институт. које су незаинтересоване. (3) Измирење је поступак који се састоји од свестраног испитивања чињеничног стања спора на захтев страна у спору од стране личности или посебно организоване комисије која ужива поверење обе стране. а странке су слободне да извештај прихвате или одбаце. године и његовом ревидираном верзијом из 1949. или се те саме државе понуде да посредују.Међутим.

чиме се завршава њихова функција. Данас се стоји на становишту да су ово ипак два различита средства. настаје посредовање. једна или више држава. а да се у дипломатској пракси та разлика се често губи и неосећа. угледне личности као представници) узима активно учешће у преговорима који се воде.Трећа група сматра да су ова два инструмента заправо фазе јединственог поступка. а) Добре услуге се састоје у пријатељској интервенцији треће државе или више њих или истакнутих грађана тих држава. Код посредовања трећа страна (регионална организација. стварања контакта међу њима. Крећа схватају посредовање као поступак који се састоји у помирењу супростављених захтева и смиривању осећања озлојеђености која се могу јавити међу учесницима у спору. б) Док добре услуге имају за циљ да доведу спорне стране у контакт. Проф. Обавезност позивања добрих услуга може постојати на основу постојећег уговора. То спајање може да оствари најбоље онај субјект у којег обе стране имају апсолутно поверење. Често се било који добронамерни поступак или акција треће државе може схватити под овим појмом. Проф. посредовање представља корак даље. Такође хашке конвенције предвиђају да се пружање добрих услуга од стране трећих земаља представља њихово право и да се стога не може ни у ком случају сматрати непријатељским актом. Андраши разликује посредовање у ужем или у ширем смислу те овим првим сматра настојање треће државе или више њих око мирног решавања неког спора изравним споразумом странака где трећа држава износи странкама своје предлоге за то решења. односно државе која није у спору и која је правно и политички незаинтересована за спор. тако да посредовање представља последицу нуђења добрих услуга. у циљу стварања повољне климеза даљи поступак. У ширем смислу је „корак или скуп корака једне или више држава 26 . па стога. а које нису умешане у спор. Добре услуге се могу пердузимати како на захтев странака тако и на иницијативу трећег лица. уколико дође до прихватања добрих услуга. године изречено да би се на добре услуге требало позивати увек уколико би то прилике допуштале и пре него што би било које две државе прибегле оружију. Тако је на Париском конгресу 1856. Суштина је у спајању две стране. Аврамов и проф.

са аспекта облика посредовања обично или нарочито. 27 Схваћена у ужем смислу. са аспекта бројности учесника на индивидуално или колективно. У сваком случају посредовање је једно еластично средство које се може прилагодити различитим ситуацијама а које тече димпломатским каналима а чији је коначан резултат савет који. 492 27 . да доведу изравно заинтересиране државе до мирног решења тог спора“. Хашка конвенција из 1899. 27 Андраши Ј. Загреб. није обавезан за странке за спору. II) Учествовање регионалних организација у решавању сукоба Примери учествовања међународних регионалних организација у посредовању и добрим услугама су многобројни.које нису уплетене у спор. 1978. стр. Тако се оно може класификовати према неколико критеријума: у зависности од критеријума обавезности на обавезно или факултативно. године уводи и специјално посредовање када свака од држава у спору бира једну државу као посрединка. Функцију посредника морају обављати субјекти који нису странке у спору и који немају посредног или непосредног правног или политичког бенефита од начина решења спора. са аспекта узајамности постоји и билатерална медијација. у складу са природом ових средстава. Такође се запажа да су незаинтересоване државе често нудиле посредовање да би извукле какве користи те се стога на овај облик дипломатске акције у решавању спорова гледа са неповерењем. а те две државе заједнички посредују у решавању спора. трећа држава има нешто активнију улогу те се њена активност не ограничава само на наговарање или подношење предлога већ на комплекснију радњу давања савета једној или обема странама у спору.. Такође прави се разлика неколико врста посредовања. преношењу захтева и одговора између странака и др. Ово посредовање може трајати до 30 дана а интересантно је да до данас оно није коришћено. Међународно право.

док се Савет за сарадњу Персијског залива ангажовао на смиривању конфликата између Омана и Јемена 1981. године између Салвадора и Хондураса. Закључак 28 Тако ова регионална организација учествује у решавању проблема око сукоба Етиопије и Сомалије 1964. године и 1978 – 1979. Организација исламске конференције покушавала је да помогне у решавању сукоба између Ирана и Ирака 1980.29 У неким случајевима ове две регионалне организације делују заједнички. 1973. нарочито оних на Блиском Истоку нарочиту улогу имала је Арапска лига. године као и у сукобу између Северног и Јужног Јемена 1972. године 28 . године и 1977 – 1979. Организација америчких држава допринела је решењу пограничног спора насталог 1978. и 1979. и 1990.28 У решавању сукоба између арапских земаља. године 29 Тако Арапска лига посредује у сукобу између Ирака и Кувајта 1962 – 1963.Организација афричког јединства била је најактивнија у настојањима проналаска решења великог броја сукоба у Африци. године.. који су уједно били и најбројнији у дугом временском периоду. године. као и код проширеног регионалног сукоба око Западне Сахаре 1975.

регионалним и другим међународним форумима. Укидањем употребе силе у међународним односима као једног од некада најчешће практикованих метода. иако је начело мирног решавања спорова утвђено као обавезно и важеће. представљају помоћно средство. Литература: 29 . Трајни интерес за усавршавањем метода мирних решавања међународних спорова уочљив је како на универзалном тако и на партикуларним. било она војне или другачије природе. регионалним организацијама даје се велики значај у решавању регионалних криза и спорова јер су мирни начини решавања несугласица у међународном праву данас постављени као правило. у духу Повеље уједнињених нација. еволуирати до тог степена ефикасности и могућности коришћења да ће употреба силе. мира и стабилности.Регионалне организације. па све до Конференције и европској безбедности и сарадњи. као и стварање једне опште климе и свести о неопходности избегавања свих недопустивих начина решавања проблема. пре свега Повељом Уједињених Нација. Треба се надати да ће напори које чини међународна заједница преко регионалних организација у мирном решавању спорова. данас се и даље траже одговарајући путеви и начини да се оно ефективно примени о чему се воде дискусије у Уједињеним Нацијама. несугласица и сукоба појединачних држава и развој средстава за солуцију таквих проблема који су малициозна по одржање међународног мира и стабилности. регионалним и локалним нивоима. У аспекту мирног решавања спорова њима се даје изворно овлашћење да делују у циљу постизања ефикасног и одрживог решења. својеврсног агента у решавању оних спорних ситуација и тренутака у међународним односима који представљају претњу нарушавању безбедности. бити сведена на најмању могућу меру. Међутим.

org/wiki/Organization_of_American_States http://en.wikipedia.wikipedia. 2008 Андраши Ј.wikipedia. Међународно јавно право.org/wiki/Arab_League http://en.org/en/documents/charter/index..org/wiki/Warsaw_Pact http://en.wikipedia.. – Крећа М. 1978 Крећа М. Загреб.un.wikipedia.org/wiki/NATO http://en. Службени гласник. 2010 Рак-Ерор Н. Међународно право. Међународно јавно право.org/wiki/Collective_defense#Collective_defense http://en.Аврамов С.. Посредовање суперсила у решавању регионалних криза. Правни Факултет.org/wiki/Regionalism_(international_relations) http://en.org/wiki/Collective_security Садржај 30 . Правни Факултет.shtml http://en.1996 Интернет извори: http://www..wikipedia.wikipedia.

........................................................................................................................................................................................................................................................................................... Добре услуге..........................................................................30 31 ......................................................................... 26 II) Учествовање регионалних организација у решавању сукоба.........18 б) Период хашких конвеција..12 4.............5 a) Савета Европе................................................7 г) Арапкса Лига...................................................................................................................................................................................................................................................................................23 I) Судски начини за решавање спорова ...............................................................................12 б) Северноатлантски пакт ............................ Средства за решавање спорова.......................... 18 а) Период до доношења хашких конвенција ............................................................................................................................................................................................................................................................................................................................................. 5 б) Европска Унија........................................................................................................................................................................................6 в) Организације америчких држава ............................................................................. Неке најбитније регионалне организације............................................................................................................................................................................19 в) Период од хашких конвенција до данас......3 3............................ Уневирзалност и регионалност........... Појам регионализма..........................14 5........................................................11 а) Варшавски Пакт..........................23 II) Дипломатски начини мирног решавања спорова.......................................... 25 (3) Измирење .................... 24 (2) Анкетне комисије.............................24 (1) Непосредни преговори...............................20 7...............................................................1 2........1............................................................................................................................................................................................................ Појава и развој средстава за мирно решавање спорова по фазама...............................................................................29 Литература........................................................................28 Закључак .............................. 10 ђ) Организација за југоисточну Азију...........................................................11 4............................... Мирни начини решавања сукоба............................................................................................................ Војнополитичке регионалне органиције.................................................................................. 26 (4) б........................................................ 17 6........................................................25 (4) а................... посредовање......................................................................................................................................................Међународни спорови и кризе.................................................................................................... 9 д) Организација афричког јединства............................................................................................................................................................ ......................................................................................................................