12. May, 2011. ::.

Skenirano

Najbolja sportistkinja Srbije, Zorana Arunović, uvek se vraća u svoj grad Volim gužvu u Beogradu
Strelac Zorana Arunović trenutno je jedna od najboljih sportistkinja Srbije. U maju mesecu dobila je godišnju nagradu grada Beograda, a proglašena je najboljom u prošloj godini i od strane Olimpijskog komiteta Srbije. Ova devojka, koja je sa pištoljem u ruci prošla ceo svet i pokorila ga izuzetnim rezultatima, uvek se vraća u Beograd.

::. Navigacija

Imala je prilike da ode van Srbije, trenira za neki inostrani klub, da joj mesto srpskog grba na grudima bude neki drugi. Nije pristala. Ona živi, takmiči se i donosi medalje ovom gradu i ovoj zemlji, mada i sama priznaje da joj prija interesovanje i pažnja koju joj Srbi širom sveta pružaju na takmičenjima. Umesto o rezultatima i medaljama sa Zoranom smo pričali o tom osećaju pripadnosti, o Beogradu, Srbiji i razlogu zbog kojeg im se uvek vraća. - Dosta sam putovala, bila u svim krajevima sveta. Takva sam da volim da putujem i da se takmičim, mislim da bih mogla u životu samo to da radim. Moram priznati da mi je do sada najlepše bilo u Sidneju. U tom australijskom gradu provela sam predivnih mesec dana na takmičenju i pripremama. Prvi put sam osetila koliko nas ljudi, Srbi van Srbije, vole i poštuju. Znali su da dolazimo na takmičenje strelaca i moram da naglasim da je dobrodošlica bila fenomenalna. Dočekala nas je i žena iz Konzulata, došla je i da nas obiđe na strelištu, što u svojoj dosadašnjoj karijeri nisam doživela - iznela nam je Zorana svoje prve utiske iz Sidneja i Australije.
::. Obaveštenje! Svake srede novi tekstovi... ::. Dokumenti Klanje Srba u Sarajevu
Ne drhti ruka Uvek nas je interesovalo kako to da ruka ne zadrhti, kako se strelac koncentriše, bez obzira koliko je krugova ispucao. - Potrebno je dosta snage, ali više da ti možeš sebe da dovedeš u takvo stanje da ti ruke ne zadrhte. Nekada imaš subjektivan osećaj da ti više ne možeš, da ti je teško, a onda izađeš sa vatrene linije I shvatiš da možeš volu rep da iščupaš. To ide više iz tvoje glave, da ubediš sebe da možeš. Da ruka ne bi zadrhtala, kod pištoljaša je potrebno da budu jaki u ramenom delu, što se kod mene i primećuje, ha,ha,ha.

Mnogo puta razjedinjavana, ovoga puta se srpska dijaspora pokazala u pravom svetlu, ujedinjena i voljna da našim sportistima prikaže pravo srpsko gostoprimstvo.

- Srpska dijaspora je dva puta organizovala druženje sa nama. Jednom su nas sve skupa vodili na večeru u neki poznati klub, a drugi put smo imali druženje sa njima na fudbalskoj utakmici. Na toj fudbalskoj utakmici je igrao srpski klub. Trudili su se da stalno budu sa nama. Uvek je dolazio neko od naših ljudi da nas obiđe, da se raspita da li nam nešto treba. Lepo je znati da imaš nekog svog, nekoga kome možeš uvek da se obratiš, ko je tvoj zapravo - pohvalila se najbolja srpska strelkinja uz napomenu da je to za nju, ipak, bilo veliko iznenađenje. - Iako sam oduševljena pristupom Srba u Australiji, za mene je to bilo jedno veliko iznenađenje, jer sam prvi put naletela na tako nešto. Sigurno to postoji i u drugim zemljama, verovatno ima puno ljudi koji vole naše sportiste i prate njihova takmičenja i rezultate. U Australiji su izašle i novine gde su oni pisali o nama, objavili su intervjue, fotografisali su nas na strelištu i stvarno su se b rinuli o nama. Vatreni srpski navijači nisu samo u Australiji, ima ih i širom Evrope. U Minhenu na Svetskom prvenstvu u streljaštvu, gde je Zorana osvojila titulu prvaka, Srbi su joj prilazili, čestitali i tražili da se slikaju sa njom. - Na Svetskom prvenstvu u Minhenu bilo je naših ljudi. Prilazili su mi i tražili da se fotografišemo. Mislim da su oni jako ponosni kada neko iz Srbije na takmičenju, u zemlji u kojoj žive, osvoji medalju. Kao da su i oni učestvovali u svemu tome. Mogu li ljudi iz dijaspore na bilo koji način da pomognu srpskom sportu? - Nemam mišljenje o tome, ne znam šta bih rekla. Dovoljno

Zorana na takmicenju u Minhenu

nam pomaže Olimpijski komitet i naše ministarstvo. Hvala Bogu, nabavljaju nam dobru opremu, tako da neko i da hoće da nam pomogne ne znam kako bi tio učinio. Možda da doniraju novac za neko strelište. Kada ode u inostranstvo Zorana jedva čeka da se vrati u Srbiju, ali priznaje da je razmišljala o ostanku u Sidneju koji joj se mnogo svideo. - Vezana sam, skroz, za Srbiju. Kad otputujem u inostranstvo cini mi se da bih mogla da živim u svakoj od tih zemalja. Pomislim "jao Bože što je ovde lepo, mogla bih ovde da ostanem čitav život". Ali ta euforija me brzo prođe. Vezana sam za Srbiju, ovde mi je porodica, ovde su mi prijatelji, ovo su moji koreni. Sve mi je ovde. Mada, gde god da odem lako se adaptiram i mislim da bih mogla da živim u svakoj zemlji. Pored Srbije, zemlja koju obožava je Ukrajina. Ni sama ne zna zašto joj se svidela, čak smatra da je tamo naišla na jedno veliko ništa.
Ovo je Zorana Arunović Zorana Arunović je rođena 22. novembra 1986. godine u Beogradu. Streljaštvom je počela da se bavi 2001. godine u klubu Policajac, da bi ubrzo prešla u Crvenu zvezdu, gde i danas trenira. Ona je prva strelkinja na svetu koja je obezbedila učešće na Olimpijskim igrama u Londonu 2012. godine. Osvojila je pregršt medalja za Srbiju, prošle godine je bila prva na SP u Minhenu, u avgustu mesecu. Proglašena je najboljom sportistkinjom u Srbiji za prošlu godinu. Apsolvent je ukrajinskog jezika na Filološkom fakultetu u Beogradu.

- Ukoliko nekada i ne bih živela u Srbiji jedina zemlja koja bi bila moj dom je Ukrajina, sa kojom sam nekako čudno povezana. Mnogo mi se svidela. Tamo sam naišla na jedno veliko ništa, ali i to ništa me je oduševilo i privuklo. Zavolela sam Ukrajinu i volela bih da živim u njoj, naravno, u nekoj urbanijoj sredini. Pored Ukrajine fascinirala me je i Australija.

Zašto je, baš, Beograd taj grad u koji se vraćaš, zašto ne možeš bez njega, a kažeš da te mnogo stvari u njemu nervira? - U Beograd se vraćam zato što je moj. Poslednjih dana u Sidneju meni se nije vraćalo kući, ali je u jednom trenutku počeo da mi nedostaje moj grad, moja porodica, moji prijatelji, moja gužva, moj saobraćaj koji me nervira, ali mi nedostaje jer je moje. Gde god da odeš to nikada neće biti tvoje, da živiš i sto godina uvek ćeš negde biti stranac. Ti si domaći samo na svom terenu, a ovo je moj teren, ovo je Srbija. Ovo je moj grad koji poznajem i koji volim. Smuči mi se zimi kada krene prvi sneg i iznenadi putare koji su uvek spremni, smuči mi se svaki put kad idem na trening pa upadnem u špic, kada idem na fakultet pa se u sedam ujutru zaglavim na Čukaričkoj padini i stojim pola sata na jednom mestu, i kada dođe Sajam knjiga pa nigde ne možeš da prođeš, i kad rade Gazelu pa je zatvore i gužva je do Sajma, sve mi se to smuči, ali sve to volim. Sve to prođe, ti shvatiš da je sve to tvoje, da to voliš i da ti nedostaje kada negde odeš – zaključila je Arunovićeva. Ankica Tomić
10.5.2011.

Postavite na

Prilagođeno za štampanje

Related Interests