You are on page 1of 47

1.

Osvajac

Ogledela se u velikom srebrnom ogledalu. Kosa joj je


padala niz ramena u loknama od meda. Oci su joj bile
bistre i svetlo plave. Celo njeno bice je odavalo neznu i
dobru osobu. Da nije bila takva sigurno bih joj zavidela
zbog njene lepote, savršenog ponasanja i neodoljive
sposobnosti da ti se uvuče pod kožu. Do pre nekoliko
dana nasi zivoti su bili savrseno mirni bez ikakvih
uzbudenja. Ali ovo je bio dan kada je Viktorijin buduci
muz dolazio u posetu. Zvanicna prosnja tako se zvalo. To
je podiglo ceo dvor na noge. Vladala je groznica ciscenja i
sredivanja, krojaci i draguljari, zlatari su svakodnevno
dolazili kod nas i radili punom parom pod strogim
nadzorom tetkinih dvorskih dama. Odlucivalo se koja ce
se hrana posluziti tom mladom kralju koji nas je uzdrmao
svojim osvajackim uspesima. Naravno ovo je bio
ugovoren brak, princeze se samo takvom braku mogu i
nadati. Ipak, sanjarenje je dopunjavalo ono izmedu, one
praznine koje su tako bile potrebne jednoj mladoj dusi
kao sto je bila moja sestra. Dame iz njene pratnje su joj
napravile frizuru. Bila je zaista prelepa. Ja sam bila
ispruzena na njenom dvosedu. Moze se slobodno reci da
je pravo cudo da se nas dve tako lepo slazemo kada smo
bile kao dve suprotnosti. Sunce i Mesec. I to ne samo u
fizickom pogledu;dok je ona bila bujna i obla, rumena,
lepa i svetle kose , ja sam bila njena suprotnost. Bila sam
mrsava, bleda, lepuskasta, mozda cak i samo simpaticna,
neki bi me nazvali lepom ali oni nisu videli moju sestru,
smede kose, volela sam jahanje, nauku,knjige, slikanje,
misaone igre. Ona je bila nezna i nezainteresovana, vise
je volela one stvari za koje jedna zena i treba da bude
zainteresovana: sredstva za ulepsavanje, haljine, balovi,
mladici. Od sportova volela je jedino plivanje. Ali ipak
smo se odlicno slagale. Ona je bila vesela, ja ozbiljna.
Ipak ona je ta koja me je zasmejavala,znala je da u meni
probudi ono najlepse i najbolje. Da nije nje i njene
tvrdoglavosti i odlucnosti(nase jedine slicnosti), teca bi
me sigurno vec odavno oterao sa dvora ili me dao
nekome.
Prva stvar koja nam je bila u planu posle dorucka je bila
setnja, kao i obicno. Ali popodne je bilo daleko od obicnog
jer je trebalo da nam dodu gosti. Dok smo mi bile u
setnji,znala sam da nasuprot ovog mira i zelenila u kom
mi uzivamo u palati vlada prava pomama. Cak i u mojim
odajama. Nisam mogla da ostanem ravnodusna pred
svim tim pripremama. Ova setnja je prosla u tisini i
zamisljenosti. Svako je imao svoje brige. Ona je sigurno
brinula o svom buducem zivotu uz muza i o novim
duznostima i pocastima koje ce imati kao zena jednog
kralja. Sa druge strane ja sam mislila o tome kako ce mi
biti kad ona ode. Teca ce me ili udati ili skloniti na neko
malo imanje, dati mi malo izdrzavanje i zaboraviti na
mene, osim ako mu ne zatrebam u njegovom velikom
politickom spletkarenju. Kao da odgovara i na moje i na
njene misli, iznenada je rekla:'Mozda ubedim tatu da ti
dozvoli da budes u mojoj pratnji.' 'Mozda.'
Tetka je oko podneva dosla kod mene da vidi kako
napredujem. Upravo su mi oblacili divnu smaragdnu
haljinu. 'Ah, divno izgledas duso.' Zagrlila me je sa
suzama u ocima. 'Uskoro mi ostajes samo ti.' Obrisala je
suze. 'Imam nesto za tebe.' Divna ogrlica od velikih
smaragda koja prekriva ceo vrat i minduse uz to. 'Teto
nije trebalo. Sem toga ovo je Viktorijin dan.' 'Da, ovo je
njen dan.'I opet se rasplakala. 'Teto, pa ona jos nije ni
isprosena nemoj plakati.' 'Znam, ali ce otici.' Udahnula je
duboko i nastavila dalje. Samo je stalna zaposlenost
drzala njene misli daleko od bliske buducnosti.
Otisla sam do Viktorije. Bila je prelepa. Zlatna haljina je
činila da izgleda kao najsjajnija zvezda. Bila je veoma
uzbudena. Dlanovi su joj bili ledeni i mokri, a lice bledo sa
ocima koje su se blistale od nemira. Devojke su nas
pozvale da izademo u veliku dvoranu da docekamo
dosljake. Viktorija i ja smo krenule praćene velikom
grupom devojaka, mnoge od njih ce pratiti buducu
kraljicu u njenu novu domovinu. Sve su bile u predivnim
haljinama, tako da smo izgledale kao jedna velika svilena
duga koja susti u ritmu nasih koraka. Na pocetku reda
isticala se moja prelepa sestra, vec sam osecala kako ce
nasi gost biti ocarani.
Svako je zauzeo svoje mesto, svi smo bili spremni. Kada
su se teska vrata velike dvorane za primanje otvorila na
umornim i zabrinutim licima su zablistali osmesi. Uslo je
bar 100 ljudi. Svi su bili raskosno obuceni sa puno nakita.
Kralj je isao prvi. Bio je mlad, visok, stasit i lep. Odelo je
isticalo svaki misic na njegovom telu. Osetila sam kako mi
obraze obliva lagano rumenilo. Srecom ja nisam bila u
centru paznje.
Ceremonija puna dugog i kitnjastog govora je zbog
dvorske etikecije trajala citavu vecnost. Steznik je poceo
da mi smeta, premestala sam se sa noge na nogu, cipele
su pocele da me zuljaju. Predstavljanje je potrajalo.
Cvrsto sam izdrzala pogled mladog kralja. Posto smo
presli u druge odaje ubrzo sam se nasla u drustvu
savetnika mladog kralja Viktora. Pametan covek srednjih
godina, veliki diplomata i vojskovoda. Bio je odlicno
drustvo. Zabavljala sam goste, a Viktorija je zabavljala
kralja, sve dok nije poceo rucak. Posle toga su gosti
smesteni u svoje odaje i omoguceno im je da se odmore i
pripreme za vecerasnji bal. Tako sam zelela da se
izvucem, bila sam iscrpljena. Viktoriju je izgleda jos uvek
drzalo uzbudenje jer je dotrcala do mojih odaja,
ugnjezdila se u jastuke i pricala kakav je njen buduci muz.
Pola sam slusla, pola sam se pravila da slusam jer sam u
tom trenutku htela mir i toplu kupku, ali nisam htela da je
oteram i rastuzim na ovakav dan. Pricala je i pricala, na
kraju je uzdahnula i ispruzila se koliko je dugacka po
mekim jastucima. Jako se zacrvenela: 'Pitam se kakva ce
mi biti prva bracna noc.' Zasmejala se i okrenula se na
stomak ka meni. Videla sam njeno rumeno i naivno lice u
ogledalu kako posmatra moj odraz. 'Ne znam, ali ce
sigurno biti veoma lepo, pa ces mi ispričati sve do
detalja.' 'Ne lepo, bice carobno.' Zamislila se nesto, pa
me je opet pogledala i rekla: 'Bila si prelepa danas.'
'Dosta laskanja, to ne zelim da cujem ovde.' Bacila sam
se na nju medu jastuke i pocele smo da se golicamo i
gadamo jastucima, koji su leteli na sve strane.
Spremila sam se za bal. Ruzicasta haljina golih ramena
se pripijala uz mene. Kosa mi je bila podignuta sa
ponekim uvijenim pramenom sto se sliva niz lice ili vrat.
Stavila sam mirisljavu ruzinu vodicu na vrat. Ametist na
tamnoruzicastoj vrpci koja se uvijala oko mog vrata.
Ubrzo se sve slilo u sarenu raskos od koje mi se vrtelo u
glavi. Plesala sam i plesala celu noc, smesila sam se i
pravila se da uzivam u svim tim ispraznim razgovorima.
Kada se sve zavrsilo legla sam i odmah zaspala.

Kada sam se probudila dogovori oko svadbe i miraza


su vec poceli. Obukla sam se i iskrala se polako da me
niko ne vidi. Zelela sam da odem do potoka u sumi.
Osecala sam neku nadolazecu tugu koja nemilosrdno
gusi. Kisa vrelih suza bez ikakvog razloga me je obuzele.
Cim sam napustila dvorski vrt, poletela sam po stazi
medu drvecem ka potoku. Pratio me je moj jecaj. Nisam
mogla da se zaustavim, ali znala sam da necu dozvoliti
nikome da me vidi kako placem. Dugo sam sedela tu, ni
sama ne znam koliko. Nisam zelela da se vratim, ali se
pojavila Viktorija. Cula sam njene korake, ali sam ipak
cekala da dode do mene jer nisam zelela da se
pomaknem. 'Otac te trazi. Gosti su primetili da te nema.'
'Sigurna sam da nikom nisam nedostajala.' Namestila
sam veseli osmeh i okrenula se. 'Svi su primetili da te
nema. Mnogoj gospodi nedostaju tvoje oci.' Nasmesile
smo se. 'Steta bas sam zelela da budem malo sama.' 'Ne
treba razocarati gospodu, sem toga. Imaces dovoljno
vremena da budes sama kad ja odem.' Odgovorila sam
na njenu salu:'To je tek za 3 meseca.' Zagrlile smo se sa
suzama u ocima kao da se odmah rastajemo. 'Hajde da
ne spominjemo to dok ne dode taj dan.' Samo je klimnula
glavom u znak slaganja. Vratle smo se. Ostavila sam
Viktoriju i potrcala kroz vrt do mojih odaja da se
presvucem.

Bila sam sa Viktorijom na potoku. Izasla sam iz vode,


koja se u mlazevima slivala iz mog vesa. Nisam bila
raspolozena. Za mesec dana Viktorija ce se udati, a kralj
je mene verio sa kapetanom garde, Stopinom. Videla sam
kako me on gleda, svojim crnim, zazarenim ocima. Nisam
ga podnosila ne zato sto me je isprosio, vec zato sto je
bio grub i nerazuman covek, covek surove snage, koji se
brine samo za svoj ugled i moc, zato me je i zaprosio.
Imala sam 17 godina, a vec sam osecala kako se moj
zivot raspada i bezi mi iz ruku. Zar ja da pripadam
jednom uobrazenom grubijanu? Kao da sam dobila
smrtnu presudu. Ipak, sam se nadala da ce se u nekom
ludom slucaju mozda ipak nesto desiti i izmeniti sve to.
Cula sam korake. Kapetan garde. Prekrila sam se
haljinom koliko sam mogla. Poklonio se. 'Trazi vas
kraljica.' 'Recite joj da cu odmah doci.' Nije se ni pomerio
sa svog mesta. 'Idite, gospodine, moram da se obucem.'
Poklonio se i udaljio se malo. Cim mi je okrenuo leda,
pocela sam da se oblacim na brzinu. Javila sam se
Viktoriji i krenula za kapetanom. Zaustavili smo se u vrtu.
'Zar je ovo jedini nacin da budem nasamo sa vama?'
'Trebalo je odmah da mi kazete da se radi o vama, a ne o
kraljici.' 'Da li biste onda posli sa mnom?' 'Ne.' 'Eto, vidite
da je to jedini nacin da budemo sami.' 'Gospodine, ja sam
vama jos prvog dana rekla da me ne zanimate, da vas ne
volim, i da ne zelim da se udam za vas.' 'Srecom onda sto
se vi ne pitate.' Prilazio mi je sve blize. 'Sta vi hocete od
mene?' 'Da budem malo sa vama.' 'Ali je ne zelim da
budem sa vama, pustite me!' Pokusala sam da se
izvucem iz njegovog zagrljaja. 'Volim zene sa puno duha.
Vasa borbenost me samo jos vise izaziva da vas ukrotim.'
Privukao me je sebi, ljubeci me po vratu dok sam se
otimala. 'Nisam je vas konj da bi me vi krotili. Pustite me!'
Pustio me je. 'Ne brinite mogu ja jos da cekam ali nemojte
misliti da cu odustati. Bicete moji.' Otrcala sam drhteci.
Znala sam da ovo nema resenje. Cinilo se da su oni lepi i
bezbrizni dani davno za mnom.

Koliko sam bila u pravu za bezbrizne dane pokazalo se


tek kada smo zaratili sa kraljem Viktorom. Teca je odbio
da mu da moju sestru jer je zaratio sa nasim
dugogodisnjim saveznicima. Kralj Viktor znajuci da u
poslednje vreme imamo probleme sa ustancima i bunama
zbog velikih poreza i nameta nije ni oklevao da nam
objavi rat. Navodno, teca je morao da ga ispostuje, a ne
da ga ovako ponizi. Ocigledno mu je bilo sve jedno da li
ce dobiti teritorije ili ih osvojiti. Narod je taj rat docekao
kao oslobodenje. Moram priznati i ja sam jer je to odlozilo
moju svadbu bar na neko vreme. Potajno sam se nadala
da ce mozda poginuti i da cu na taj nacin dobiti moju
slobodu. Ni sanjala nisam da cemo mi izgubiti niti da ce
teca poginuti. Posle toga se cinilo da je sve ostalo na
mojim rukama. Teti je pozlilo posle vesti da smo izgubili i
da je teca pogubljen. I meni je to tesko palo, znala sam
da vise nista nece biti kao pre i da je sada sve moguce.
Teta je pala u postelju i odbijala ja da ide bilo gde,
Viktorija je bila do te mere potresena da nekoliko dana
nije ni reci progovorila. Brinula se za tetu i podrzavala je u
svemu, pa i u tome da ostanemo. Vojnici koji su bili uz
nas su u vecini pusteni kuci posto nismo mogli da im
pruzimo zastitu ni sluzbu. Ostali su samo oni najstariji,
najverniji i oni koji nisu imali gde da odu. Dvorske dame
su pustene svojim kucama, i one su imale svojih gubitaka
da ozale, ocevi, braca, verenici, muzevi, sinovi. Teta je na
kraju od suza toliko onemocala da je meni sve prepustila,
ali mi je savetima mnogo pomagala. Bili su to sivi dani.
Iako sam tek skoro napunila 18 osecala sam se mnogo
starijom zbog odgovornosti koja mi je sticajem okolnosti
zapala. Samo su stizale zalbe, optuzbe, problemi. Morala
sam da se izborim sa svim tim i da svima koji su ostali u
nasoj sluzbi obezbedim sve sto im je potrebno. Ne treba
ni spominjati misao koja me je stalno opsedala, sta sada?

Stiglo nam je obavestenje da ce kralj Viktor stici u toku


dana. Teta je insistirala da joj pomognemo da se obuce i
da nastavimo bez ikakvih uzbudenja sa nasim
dotadasnjim aktivnostima sve do poslednjeg trena. Mislim
da niko nije u potpunosti mogao da se posveti poslu bez
neke nervoze i iscekivanja.
Docek. Teta je ponosno stajala, a mi smo se trudile da
sledimo njen primer. U njenim ocima sam videla mrznju,
u Viktorijinim strah i tugu. Ne mogu da kazem koje je
osecanje kod mene bilo najintenzivnije, bila je prisutna
zalost, ali ne za tecom ili mojim nesudenim muzem, vise
opsta zalost za svim ljudima koji su poginuli, čiji se život
zaustavio samo jednom naredbom: počeo je rat. Ali mladi
kralj kao da nije bio svestan te tuge usao je veselo u dvor
sa svojim vernim vojnicima kao pobednik. Poneo se
prema nama sa najvecom paznjom, ali to nije moglo da
umiri tetin bes ili mrznju koja kao da je poderala njene oci
i pustila neku lepljivu tminu u njih. Ali ni teta nije bila
gruba, godine su je naucile da ponekad treba zacutati,
poviti koleno i cekati pravi trenutak. Kao da je i kralj
cekao pravi trenutak, prvo nas je pozvao na rucak, kao da
se nalazimo u njegovoj kuci i kao da mi nismo spremale
taj rucak. Tu je bio i savetnik Teodor, ljubazan kao i uvek,
ali sada mi je to smetalo. Hteli su da nas pocaste pre
nego sto iznesu presudu, znaci da je toliko losa da cemo
posle nje izgubiti apetit.
Kralj, dva kapetana, savetnik Teodor i mi smo se posle
rucka preselili u radnu sobu. Svi smo seli, a onda je on
odmah presao na stvar. Obratio se teti. 'Gospodo, zelim
da jos sutra u pratnji mojih vojnika napustite grad i odete
u manastir, ostavicete svoju cerku i sestricinu meni na
brigu kao garant da necete pokusati nista protiv mene.'
Ovo je bio vrhunac svega, skocila sam sa stolice i krenla
ravno ka njemu. 'Vama kao da nije dovoljno sto ste odveli
u smrt toliko ljudi pa morate i zive da kidate i ponizavate.
Kako vas nije sramota!' Teta me je prekinula. 'Ljiljana, ne
mesaj se u ovo.' On me je gledao pravo u oci i nije nista
progovarao, oci su mu bile hladno plave, poput
nemilosrdnog mora. 'Razumem zasto je ovo potrebno, ali
kako mozete traziti od jedne majke da ostavi dvoje dece.'
'Ja licno dajem rec da ce biti savrseno bezbedne sve dok
se vi budete drzali nase pogodbe, da necete buniti ljude
niti sprovoditi druge radnje protiv mene, jer verujte mi,
znacemo.' 'U redu, gospodine.' Viktorija i ja smo odmah
skocile. 'Devojke, donela sam svoju odluku. jedino vas
imam i za vas sam spremna na sve.' Zagrlila nas je.
'Hajde, da mi pomognete da se spakujem. Ceka me dug
put.' Suzdrzavala sam se da ne zaplacem. Poklonile smo
se i napustile prostoriju.
Pomogle smo joj da se spakuje. Teta me je odvela u
stranu. 'Ljiljo moja, cuvaj mi je. Naivna je, a vi ste same.
Brini se da se nesto ne desi, posebno je cuvaj od Viktora,
videla sam kako je gleda... Ona sada ima samo tebe,
cuvaj je.' 'Hocu, teto, obecavam. Obecavam...'
Rastale smo se u zoru. Nista vise sada nece biti isto.
Viktorija nije prestajala da place ja nisam znala kako da je
utesim, sem da pustim da sva ta tuga postepeno izade iz
nje. Posvadale smo se oko rucka. Molila sam je da jede
nesto, ali je ona uporno odbijala. Na kraju je ustala i otisla
iz sobe uz reci da joj niko ne moze pomoci i da je svi
ostave na miru, cak i ja koja nisam pustila suzu ni za
tetom ni za tecom, rekla mi je da mi je sigurno drago sto
je teca poginuo jer sam ga oduvek mrzela. Nisam se
branila, sta bih pa rekla. Tecu nisam volela, ali me je
njegova smrt potresla. Nisam imala snage da se pravdam
jer sam je utrosila u to da zaustavim suze i da glumim
hrabrost i cvrstinu. I ja sam izgubila apetit, Viktorija je
postala jos cudljivija otkad je teta otisla. Dobijale smo
pisma od tete, ali ne tako cesto kao sto bismo htele. U
poslednje vreme moje jedino drustvo je bio Teodor.
Naravno da sam znala da ni njemu ne mogu verovati. Bilo
je tesko ne imati nikog da se poveris, da iskreno
progovoris. Cesto sam odlazila u biblioteku, jedino knjige
su mogle da oteraju sadasnjost, makar i na kratko vreme,
sem toga ovde niko nije ulazio, pa sam mogla da budem
mirna, da pobegnem od celog sveta. Ali mi je i ta sloboda
uskoro oduzeta. Iznenadio me je sam kralj, izgleda da je
tu bio vec neko vreme ali ja to nisam primetila. Izvinila
sam se i krenula da odem. Ali me je on zaustavio. 'Ne,
sedite, zeleo bih da razgovaram sa vama.' Sela sam. Prva
moja misao je bila da se nesto desilo, ali on me je
razuverio. 'Slusajte, imam mnogo posla, dobro bi mi dosla
vasa pomoc u vodenju dvora. Teodor ce vam pomoći I
starije žene.' 'Zar vam ne bi bilo lakse da se ozenite?' 'Ne
zelim da se zenim samo da bih imao nekog da mi vodi
dom.' 'A da tu duznost poverite gospodici Viktoriji, ipak je
ovo njen dom.' 'Ako iz bilo kog razloga zelite da me
odbijete recite to otvoreno.' 'Ne radi se o tome,
gospodaru. Meni bi zapravo prijalo da budem od koristi,
rad bi me odvukao od loseg raspolozenja…' 'Odlicno!
Onda smo resili problem.' Krenuo je da izade, a ja sam
krenula za njim. 'Ali mislim da na tu duznost vise prava
ima moja sestra.' 'Pitao sam je i ona je odbila. Da li vam
je sada lakse?' Imala sam osecaj da laze pa nista nisam
rekla. 'Sem toga imam vise poverenja u vas, ona je jos
uvek previse vezana za roditelje.' 'Mozete li da je krivite,
ipak su joj to roditelji?' 'Dosta. Mi smo se dogovorili.'
Otisao je.
Kasnije istog dana, dosla je Viktorija. 'Izvini zbog svega
sto sam ti rekla, bila sam ljuta i rekla sam ono sto ne
mislim.' 'U redu je.' Nasmesila sam joj se i zagrlila je.
Ispricala sam, joj o mom razgovoru sa kraljem. Bilo je
lepo ponovo imati nekoga kome mozes verovati. I tako
sam ja preuzela svoje nove duznosti. Pocela sam da se
navikavam na ovaj zivot, pomalo sam sebe i krivila zbog
toga. Viktorija se cudno ponasala, obletala je oko Viktora,
iako je odbijala to da prizna bilo je jasno. Ipak, jednog
dana mi je priznala. Prema njenim tvrdnjama ona se
zaljubila u kralja. Nisam želela da joj poverujem, bilo je
lakše smatrati to trenutnim hirom. 'Osecala sam se
uzasno, jos od kada je poceo rat. Zaljubila sam se u njega
na prvi pogled, ali sam sebe stalno prekorevala zbog toga
jer je bio nas neprijatelj...' I tako dalje, ne znam zasto ali
bila sam nepoverljiva. 'Znam da nema nameru da se zeni,
ali nekako mi nije bitno samo da sam uz njega. Osecam
se kao cudoviste. Sta je sve uradio mojoj porodici, ali ono
sto osecam prema njemu kao da je jace od mene, od
svega sto se desilo.' Neverica me je jos uvek drzala, ali
kada je pocela da place morala sam nesto da
preduzmem. 'Ali nije on toliko loš na kraju krajeva. Uradio
je i dosta toga dobrog. Narod ga voli, mnogi iz plemstva
ga postuju jer je doveo drzavu na vrh. Poboljsao je zivot
ljudi, dao im mogucnost da se obrazuju, posten je i kao
vladar pun vrlina, možda I nije lose sto ga volim?' obrisala
sam joj suze bez reči.'To je bilo nekada, sigurna sam da
mami sada kada je videla kakav je on vladar i covek da
joj to ne bi smetalo, ali on mene ne voli. Otvoreno mi je
rekao da mu se svidam ali samo to. Mogla bih da mu
budem ljubavnica ali zena nikad.' Zaplakala je na mom
ramenu poput malog deteta. Sada tek nisam znala sta da
joj kazem. 'Mozda ako bih bila sa njim mozda bi uvideo
kakva sam i mozda bi me onda ozenio.' 'Da ti to nije palo
na pamet vise nikada. Budi ono sto jesi, on ce sigurno
prepoznati u tebi ono vredno, ako mu se budes dala tek
tako sigurno nece imati lepo misljenje o tebi. Pokazi da
imas karakter i da drzis do sebe, neka te postuje.'
klimnula je glavom ali se zaplakala jos vise.

Jos jedan dan. Oblacila sam se. Cula sam kako neko
ulazi i poslala sam jednu devojku da vidi ko je. Bio je to
kralj. Pozurila sam sa oblacenjem spremna da ga izribam
zbog onoga sa Viktorijom. Otpustila sam devojke i
docekala ga u praznom salonu. 'Izvinite sto vas
uznemiravam, ali vraca se Todor i moja sestra dolazi sa
njim i zeleo sam da vec danas pocnete sa pripremama.
Nista veliko ni raskosno ali da sve bude sredemo i da se
osecaju kao kod kuce.' Ovo je bio prvi put da sam ga
izbliza pri jasnom svetlu bolje osmotrila, sada mi je bilo
jasno sta je osvojilo Viktoriju. Prisao mi je i stao do
prozora gda sam ja stajala. Priznajem, srce mi je brze
zakucalo. Kao da mi je odjednom bilo nelagodno zbog
moje suvise jednostaavne haljine i raspustene kose. 'I ja
sam htela da porazgovaram o mojoj sestri sa vama.'
'Gospodice Ljiljana, nemam nameru da je iskoristim. Bio
sam u potpunosti iskren sa njom i rekao joj kako jeste.'
'Ali u tome i jeste problem. Ona vas voli i ucinice sva za
vas.' 'Govorite kao da sam ja necemu kriv.' To me je
naljutilo. Moje zbunjenosti i suzdržavanja je nestalo.
'Verujte mi nikome ne bih ovo dopustio, ali iz nekih
razloga vas postujem i svida mi se sto ste iskreni, ali
nemojte se mesati u moj privatni zivot.' ' Ako je u pitanju
moja sestra mesacu se. Zaveli ste je...' 'Govorite kao da
sam najgori olos, a nemate nikakvih prava da dovodite u
pitanje moje odluke ili dela. Ako sam tako opasan zar se
ne plasite da bih mogao i vas da zavedem?' Bio mi je tako
blizu da sam se zaista plasila tako necega. Oci su mu bile
tako neverovatno plave i lepe. Trgla sam se. 'Ne, ne
plasim se.' Ipak sam zadrhtala, zadržala sam dah. Gledao
me je jos koji trenutak, kao da ispituje moj odgovor.
'Odlicno, onda se necete uplasiti ni posla koji vas ocekuje
kao glavnu domacicu. Pocnite sto pre.' Poklonili smo se u
znak pozdrava i on se okrenuo i izasao. Tiho sam
uzdahnula i srusila se na krevet. Srce mi je kao ludo
lupalo. Sta se to dogada sa mnom? Necu mu dozvoliti.
Kao da se neki prkos rascvetao u mojim grudima.

Izasla sam u vrt na svez vazduh. Sutra dolaze, a ja sam


uspela sve da uradim. Osecala sam se ponosno. Bila sam
i veoma umorna, prijao mi je mrak i mir koji je dolazio iz
konstantnog cavrljanja zivotinja koje su se u vrtu skrivale.
'Sta radite tu? Trazim vas po celom imanju.' Trgla sam se,
ali nisam mogla da ustanem. 'Izasla sam da se malo
odmorim, gospodaru.' Polako sam ustala. Nisam uspela
da se poklonim jer mi se zavrtelo u glavi. Kao da se na
trenutak sve iskljucilo, vec u sledecem trenutku sam cula
njegov glas. 'Da li ste dobro? Sta vam je zaboga? Cvrsto
me je obgrlio. Bila sam naslonjena na njegovo rame.
Mirisao je tako prijatno. Uhvatio me je u narucje. Morala
sam da se odazovem, osecala sam kako mu srce brzo
udara. 'Dobro sam. Samo sam premorena i nisam stigla
nista da jedem.' 'Jedno je da budete vredni. Nisam imao
nameru da vas ubijem poslom.' 'U redu je. Mogu sada
sama. Ne bi bilo u redu da nas vide ovako.' 'Briga me sta
je u redu, a sta ne. Idete odmah sa mnom da vecerate.'
Opustila sam se u njegovom narucju, bilo mi je drago sto
ne zeli da me pusti. Odneo me je do moje sobe i ostao da
vecera sa mnom. 'Ako ja moram da sedim sa vama da
biste vi vecerali trebalo je da mi to kazete ranije.' Nasalio
se, ali bilo je jasno da se zabrinuo. Briga je prijala. 'Zelite
li da pozovem lekara?' 'Ne. Sada sam dobro.' Dugo je
sedeo sa mnom, pricali smo o pripremama za sutra.
'Sigurno ste dobro?' Rekao je na kraju. 'Jesam, a sutra cu
biti kao nova.' 'Ako vam u bilo kom trenutku ne bude
dobro, odmah mi recite.' 'Bice sve u savrsenom redu.'
Oprostili smo se. Bilo je tako prijatno u njegovom drustvu.
Za trenutak sam se trgla, zar je moguce da je i mene
ocarao, tako iznenada i neprimetno? Ma ne, meni samo
prija paznja. Ustala sam da se presvucem kada je
Viktorija uletela kao furija. Srecom, devojke su otisle jos
onda kada su nam donele veceru. 'Tako dakle. Meni
govoris nemoj sa njim, ja mislim ona to jer mi zeli dobro.
Kad cujem da vecera u tvojoj sobi, nosi te po dvoru,
ostaje do kasno kod tebe.' 'Viktorija, nije tako kako ti sebi
predstavljas. Pozlilio mi je jer nista ceo dan nisam jela,
kralj je bio samo zabrinut.' 'Kak da ne.' Lupila mi je
samar. 'Ne mogu da verujem da si takav licemer.' Istrcala
je iz moje sobe. Do nekle je bila upravu, zbog cega sam
se osetila posramljeno, ali mi ni na kraj pameti nije bilo
da ga zavodim ili otimam svojoj sestri. Te veceri sam
nemirno spavala. Ona se tako promenila, kao da je puna
besa i nepoverenja. Smisljala sam kako da se pomirim sa
Viktorijom. Kralj ce joj sutra sve objasniti, tako ce biti
najbolje.

Ustala sam i pocela da se spremam za predstojeci dan.


Obukla sam jednu prelepu sivu haljinu. Dok su mi
pomagale oko haljine devojke su mi pricale najnovije
vesti. Ne mogu reci da sam osoba koja se zanima za
traceve, ali kako su tracevi koji kruze na dvoru u vecini
slucajeva istiniti, morala sam biti u toku. Tako sam
saznala da je Viktorija, noc provela u postelji kralja
Viktora. Nisam pred sluzavkama reagovala, zapravo
nisam ni znala kako da reagujem. Samo sam osetila kako
su mi kolena klecnula. Izasla sam iz sobe i krenula u
poslednje pripeme kao da nista nisam cula, pokušavajući
da odlučim šta dalje, gde sam pogrešila. Poslednje
pripreme su izvrsene, sklonila sam se u biblioteku,
racunajuci da me tu niko nece traziti. Dala sam oduska
svojim osecanjima, a onda sam se vretila nazad u svoju
sobu. Nadala sam se da ga necu videti sve dok ne dodu
gosti. Mislila sam da ce i on mene izbegavati, ali sam se
prevarila jer je odmah posle dorucka dosao u moje odaje.
Primila sam ga, ali srce mi se stezalo. 'Da li vam je dobro?
Mislio sam da radite na doterivanju.' 'Zavrsila sam,
gospodaru.' 'Odlicno. Pridruzite nam se sto pre.' Okrenuo
se da ode, ali se onda vratio nazad. 'Da li je sve u redu?'
'Zar se desilo nesto sto nije u redu?' Zapitala sam
sarkastično. Tuzno se nasmesio. 'Vesti brzo putuju...
Uverila me je da niko ne zna.' 'I to vam je odgovor. Mislili
ste da mozete nesto sakriti na dvoru. Mislila sam da ste
cestit covek.' 'Pokusao sam da je odbijem, samo zbog
vas. Ali kao da je zbog toga postala jos upornija.' 'Jadni vi,
niste mogli da se odbranite.' 'Priznajem nisam se nesto
mnogo ustezao. Ali cak i kada ne bude sa mnom, bice joj
sve obezbedeno, ako bude htela naci cu joj i muza.' 'Vidi
se da ste vesti, nije vam prvi put.' 'Ne pravim se naivan.
Ali ni vi nemate pravo da prespitujete nase odluke.' 'Da.
Divno. Dosla je kod vas samo zato sto ste ostali do kasno
kod mene, bila je ljubomorna.' 'Sta hocete sada da
uradim? Stvari se ne mogu sada promeniti. Hajdete
dole.' 'Mozete bar nju da ucinite domacicom za vase
goste, bar toliko da je ispostujete.' 'To nije fer prema
vama, sem toga ona nikada ne bi bila tako dobra poput
vas.' 'A prema njoj je sve ovo bilo fer?' Htela sam da ga
udarim pa neka je i sto puta kralj. Uhvatio mi je ruke
jednom sakom, drigom me je obuhvatio oko struka.
Uprkos otimanju nista nisam postigla, bio je jak. 'Ne
kajem se zbog onoga sto se desilo.' Prosaputao je u moje
uvo, osetila sam njegov topli dah na svom vratu, umirila
sam se. 'Bilo joj je lepo i meni je i zbog toga cu joj dati
sve ali je necu ozeniti jer to ne zelim.' Naglo me je pustio.
'Gotovo je sa svim ovim, pridruzite nam se kada se
priberete, gosti samo sto nisu dosli.' Otisao je.
Neverovatno, ali uspeo je da se ja osecam krivom, kao da
sam ja nesto uradila. Smirila sam se i spremila se u pravi
cas da docekam goste.
Docekala sam ih sa osmehom iako mi do smeha nije
bilo. Ono sto mi je ulepsalo dan je ljubav izmedu Teodora
i Viktorove sestre, cak i posle 10 godina braka. Ipak,
jedva sam cekala da se sve zavrsi. Obavila sam poslednje
poslove i otisla u sobu. Tamo me je cekala Viktorija.
Poletela mi je u zagrljaj. 'Izvini, izvini. Viktor mi je sve
ispricao.' 'Prihvatam izvinjenje ali od kada vise verujes
njemu nego meni?' “Volim ga.” Zagrlile smo se. Prošlo je
mnogo vremena od kada se nismo tako ispričale.
Međutim, I to je moralo da se pokvari. Kralj je tražio da
Viktorija dođe u njegovu postelju. “Zavoleće me.” Rekla
je kad je videla moj zabrinuti pogled. I otišla je.

Anita me je probudila rano, pre nego što je bilo ko


ustao.Prvo sam se pobrinula da se odvoji hrana, odeća I
nešto novca za siromašne I naredila da im se to odnese.
Devojke su mi pomogle da se presvučem u svilenu
ružičastu haljinu zbog gostiju, nije nešto što sam nosila
svaki dan, izgledala je kao ružičasta izmaglica. Podigla mi
je kosu i stavila sam minđuše koje mi je tetka poklonila za
16 rođendan. Počela sam sa jutarnjim pripremama.
Gospodar Teodor i njegova supruga su ubrzo ustali.
Doručkovali smo zajedno. Kralj i Viktorija se nisu pojavili
na doručku, a ni dugo potom. Služavke su mi rekle da su
još u postelji. Bilo me je sramota, ovi ljudi nisu bili glupi ili
neupućeni da ne znaju šta se dešava. Sem toga plemstvo
koje nas je nekada poštovalo nas sada gleda kao
služavke, to što smo još postale i konkubine neće pomoći.
Gospođa kao da je nešto primetila jer se respitivala da li
sam dobro. Pozvala me je u šetnju. Pričale smo o stanju u
zemlji, o svim promenama koje su se odigrale ali i o meni.
„Moj brat vas veoma ceni, sada kad sam vas upoznala
mogu da tvrdim da nije pogrešio u svom sudu.“ „Hvala
vam.“ „Znam da je za ženu teško da se sama bori kroz
život za svoja prava...ako vam ja nekako mogu pomoći
možete se osloniti na mene.“ Nisam znala šta da kažem,
samo sam se naklonila i nastavile smo šetnju. Bila sam
zatečena, navikla sam samo na lažna obećanja i licemerje
dvora, nisam mogla tek tako da poverujem, ali vreme će
već pokazati kakva je ova malena gospođa. „Da li ste
razmišljali da se udate?“ „Iskrena da budem i nisam.
Tetka mi je poverila Viktoriju i nisam stigla da razmišljam
o svojim planovima bitno je samo da budem uz nju. Ipak,
izgleda da sam...“ Zastala sam. „Mislite da ste je
izneverili.“ Pogledala sam je, znala sam da sam se
izletela, to je njen brat. „Ne brinite moj brat će brinuti o
njoj, nije on tako loš samo je muškarac. Brinuće o njoj čak
i kada...“ Sada je ona zastala, bilo mi je drago da vidim da
se i ona grozi njegovog nedoličnog ponašanja. Ne mogu
poreći da sam osećala neke simpatije preme kralju,
oporavio je našu zemlju, pomaže siromašnima, brine za
narod, ali sam rat, tetu i sestru mu nikada neću oprostiti.
Viktoriji još nisam rekla da sam dobila pismo od igumanije
koja održava manastir u kom je smeštena teta. Teta je
bila toliko bolesna da više ne može da nam piše. Viktorija
nije pitala, ja sam ćutala, kao da nikada nije bio dovoljno
dobar trenutak. Vratili smo se i kralj nas je dočekao sa
osmehom, možda ga Viktorija čini srećnom, možda je i ne
ostavi, možda je zavoli, toliko možda i premalo nade, ali
ako to neko može onda je to Viktorija, lepšu ili finiju,
nežniju devojku od nje nikada nisam videla. Ako će neka
pridobiti njegovo hladno, tvrdoglavo srce, onda je to ona.
Kada se Viktorija pridružila društvu odvojila sam se da bih
obavila poslednje pripreme za večerašnji bal. Trebalo je
da proverim sve kako bi plemstvo bilo zadovoljno i da bi
se ukazala odgovarajuća pošta našim gostima. Obavila
sam završne pripreme i povukla se u svoju sobu. Ispružila
sam se po jastucima i uživala u tišini. Rekla sam
devojkama da me ostave i da me niko neuznemirava, bio
mi je potreban odmor, zaslužila sam odmor. Sigurno sam
zaspala jer kada me je Anita probudila bio je mrak.
„Gospodarice, treba da se pripremite za bal.“ Ustala sam
polako, bila sam malo ošamućena, doneli su mi vodu da
se umijem i to mi je pomoglo. Svetla tirkizna haljina se
presijavala. Osećala sam se kao sirena na steni pod
suncem, kao u pričama koje nam je teta čitala. Podigle su
mi kosu pozadi, dok su mi se lokne slivale niz leđa. Bila
sam spremna. Na pola puta sam srela slugu kog je kralj
poslao da me nađe jer gosti samo što nisu počeli da
dolaze. Spustila sam se do salona za primanje. „Gde ste
nestali gospođice?“ Nasmešila sam se gospodinu
Teodoru, bio je dobar čovek. „Nećete mi zameriti morala
sam malo da se odmorim.“ Prvi gosti su već prilazili.
Mnogo praznih reči i osmeha, kao da mi se lice samo od
sebe zatezalo. Prilazili su kralju i naklanjali se.
Konačno su svi došli, mogla sam da se sklonim sa ulaza u
salon. U salonu su svi neobavezno pričali i zabavljali se ili
se pravili da se zabavljaju, ali nikom nije bilo dosadno. Svi
su želeli da razgovaraju da pohvale bal, da pohvale
haljinu, da pitaju nešto. Posle je došla večera, a onda i
ples, trudila sam se da sve prođe kako treba, i išlo je baš
tako ali sam bila malo napeta. Kralj je otplesao nekoliko
plesova sa svojom sestrom, uglavnom je plesao sa
Viktorijom. Ja sam malo plesala sa gospodinom
Teodorom, malo sa kapetanom Josifom. Najviše sam
plesala sa grofom Dragomirom, on je bio najuporniji na
svakom balu. „Prelepi ste. Da li ste razmislili o mojoj
ponudi, bili biste grofica, ja bih vas čuvao i pružio vam
sve što želite?“ Zaista primamljiva ponuda ali rekla sam
vam da vas ne poznajem dovoljno i da ne mogu tak tako
da vam dam pristanak.“ „Ne voli te me?“ „Kako mogu da
vas volim kad vas ne poznajem? Ni vi mene ne volite
samo to mislite.“ Ples se završio i grof me je odvukao na
balkon. Tu je bio mrak i zvuci muzike i razgovora su jedva
dopirali dovde. Njegove vrele ruke su mi dodirivale
ramena dok se odpozadi pripijao uz mene. „Ja vas volim.
Želim da vas upoznam bolje, prihvatite nekada moj poziv
da dođete u moj dvor ili me počastite bar trenutkom
vašeg prisustva kada dođem ovde. Zbog vas i dolazim.“
„Mešate ljubav i želju.“ Nasmejao se tihim smehom. „Ne.
Znam šta je strast, moja osećanja prema vama se toliko
razlikuju od toga, mislite da bih vam dopustio sve ovo da
vas ne volim.“ Osetila sam njegove usne na svom vratu.
Pomerila sam se ali mi nije dao da se mnogo udaljim.
Spasio me je Ivan jedan od kraljevih gardista.
„Gospodarice, Njegovo Visočanstvo vas traži, niste igrali
sa njim.“ Krenula sam za gardistom. „Razgovaraću sa
kraljem.“ „Razgovarajte sa kim hoćete ali me tim nećete
naterati da prihvatim vašu ponudu.“ I dalje nije hteo da
me pusti. „Gospodine, grofe!“ Obratio mu se gardista.
„Biću strpljiv i neću odustati.“ Konačno me je pustio. Ušla
sam u toplu prostoriju ali sam se ipak tresla od neke jeze.
Gardista je nešto došapnuo kralju da ga samo ovaj može
čuti, a onda je prišao i zaplesao sa mnom. „Divno ste sve
uradili. Moram vas pohvaliti.“ Samo sam klimnula glavom.
„Da nešto nije u redu rekli biste mi?“ Pogledala sam ga
pravo u oči, bile su tako plave. Ponovo sam klimnula
glavom. „Mnogo ste mi bledi, da li vam je nešto uradio?
Grof?“ Pogledala sam ga začuđeno, sigurno je video kad
smo izašli na balkon ili mu je gardista nešto rekao. „Samo
dosađuje, ne bi se ududio da uradi ništa nepromišljeno.“
„Trebalo je odmah da mi kažete, vi ste pod mojom
zaštitiom i niko vas neće povrediti, razgovaraću sa njim.“
„Mislite da je to dobra ideja. On kaže da će razgovarati sa
vama, želi da me zaprosi.“ „Da li vi želite da se udate za
njega?“ Stisnula sam njegovu ruku jače i odmahnula
glavom. „Ne, gospodaru!“ „Onda on kao gospodin to
treba i da prihvati.“ Ples se ubrzo završio. „Potrudite se
da više ne ostajete sami sa njim.“ Samo sam klimnula
glavom na njegov šapat. Plesala sam još sa gospodarom
Teodorom, on i kralj su sigurno razgovarali. Gospodar
Teodor me je upoznao sa jednim od njegovih najboljih
gardista. „Ovo je gospodin Andrej. Veoma fin mladić i vaš
strastveni obožavalac od kad vas je video. On će biti uz
vas neko vreme dok se uverimo da se slegla prašina. Nije
da očekujemo tako nešto, ali kralj je insistirao za svaki
slučaj i ja se slažem sa njim.“ „Ako vi kažete tako ja se
neću protiviti. Gospodine Andrej.“ „Gospodarice, očarali
ste me poput pesme sirena.“ Duboko se naklonio i poveo
me na deo dvorane gde se plesalo. Pričali smo o njegovoj
zemlji i da li mu dom nedostaje. Bila je to jedna prava
iskrena, verna, dostojanstvena duša, za koje sam počela
da verujem da postoje samo u pričama. Osvojio me je na
prečac, iznenada i silovito. Za jedan tren proveden u
razgovoru dobio je moje poverenje i simpatije. Posle bala
sam pomogla gospodinu Andreju da se smesti u sobi
preko puta moje. Kralj nas je posetio, hteo je da se uveri
da je sve u redu. Uprkos dremci koju sam imala bila sam
iscrpljena pa sam zaspala čim sam se uvukla u postelju.
Probudila sam se tek oko dvanaest časova i izgrdila Anitu
što me nije probudila. Izašla sam iz svojih odaja, gospodin
Andrej je već čekao na vratima. „Oh, gospodine, tako mi
je žao. Od kada čekate tu, što niste ušli i sačekali me u
salonu?“ „Nisam hteo da vam smetam, pretpostavio sam
da će vam trebati više odmora zbog bala.“ „Tako me je
sramota, ispala sam prava lenjivica.“ „To nikako. Pohvale
o vama govore sasvim suprotno.“ Kad sam završila sa
svojim obavezama pridružila sam se sestri. „Viktor mi je
ispričao šta se desilo. Strašno!“ Čvrsto me je zagrlila. „Ali
zato imaš najlepšeg čuvara od svih princeza i kraljica.“
Okrenula sam se ka njemu. Uzvratio mi je pogled i
osmehnuo mi se. Uzvratila sam mu osmehom. „Mislim da
mu se sviđaš.“ „Zaboga Viktorija ne govori to, a ako i
govoriš mogla bi da budeš malo tiša. Šta ako čuje?
Progutao bi me stid da čuje takvu glupost.“ „To nije
glupost. Primetila sam njegove poglede kako te upijaju.“
„Normalno je da me gleda tu je da me čuva.“ „Ti
tvrdoglava ženska glavo, nisu to takvi pogledi. Ovo su
nežni pogledi kao da te miluje njima, obavija te i štiti.“
Šaputala je strasno. Pogledala sam je iznenađeno, volela
ga je ludo i čeznula za njim kad god nije bio uz nju. „Sad
pričaš o sebi.“ „Nije istina, treba biti slep pa ne videti tako
nešto.“ „Pošto samo ti to vidiš možda su pogledi upućeni
tebi?“ „Ni ne vidi me kad si ti u blizini.“ Sad sam morala
da se nasmejem. Kad sam se smirila uhvatila sam njen
ljutit pogled. „Izvini, možda bi bilo bolje da promenimo
temu? Kako je kod tebe?“ „Isto.“ Čelo joj se smračilo.
„Sada je sve u redu ali on me ne voli. Kad mu budem
dosadila ima da me se otarasi kao da sam još jedna od
onih njegovih fufica.“ „Ne pričaj tako.“ Čvrsto sam je
zagrlila. „Izvini.“ „Zašto?“:upitala me je još uvek pomalo
vlažnih očiju. „Teta me je zamolila da te čuvam. Znaš
onda kad je otišla? Ali nisam uspela da te zaštitim od
njega.“ „Ne ti si obavila divan posao.“ „Ima još nešto...
stalno čekam pogodan trenutak ali verujem da je ovaj
dobar kao i bilo koji drugi. Teta...nije joj dobro...zato
nismo dobijali pisma.“ „On mi ništa nije rekao. Moramo
otići kod nje. Odmah! Razgovaraću sa njim još ovog časa.
Moramo otići da je vidimo.“ Otrčala je ka dvoru. Sela sam
sa Andrejem. Nismo pričali samo smo ćutali. Njemu to
izgleda nije smetalo.

Kao što sam i pretpostavila kralj je odbio sve naše


molbe. Smatrala sam da je pravi trenutak da proverim
dokle ide prijateljstvo kraljeve sestre ili se samo zadržava
na rečima. Ono što mi nismo mogle ona je kao nežna
sestra uspela. Zahvala sam joj se od sveg srca, bila sam
njen dužnik. Kralj je insistirao da pošalje desetak ljudi sa
nama kao pratnju, sa nama je išao i gospodin Andrej. Bilo
mi je drago što ga kralj šalje sa nama, između mene i
Viktorije on je bio jedino parče zdravog razuma za koje
smo mogle bez bojazni da se uhvatimo.
Kada sam videla u kakvom je teta stanju, shvatila
sam da je pravo čudo da je izdržala tako dugo. Mora da je
čekala samo nas da se oprosti. Srce mi se cepalo što je
vidim ovakvu. Ona mi je bila majka koju nikada nisam
upoznala, bila mi je podrška uzdanica u životu. Sada je
bila tako slaba a ja ništa nisam mogla da učinim, ni da joj
olakšam muke. A ona se brinula samo o tome da smo mi
dobro i da nas nije neko povredio. Sigurno misleći na
kralja.
Izdržala je 4 dana a onda se prepustila. Viktorija je
plakala kao neutešna, ja sam bila tužna, nesigurna,
uplašena, usamljena, besna. Tresla sam se od siline
osećanja koja su se sabila u meni preteći da se izliju u
jednoj eksploziji. Izletela sam iz bolničkog krila gde je
ležala. Ispred me je sačekao Andrej pokušao je da me
zaustavi, ali ja sam plakala, udarala ga u grudi
pokušavajući da na njemu iskalim svo nezadovoljstvo i
strah, sav bes koji su se me pratili kroz život od kad je
teta morala da ode. Na kraju je njegov glas dopro do
mene. „Smirite se, sada joj je lakše, više se ne muči.
Smirite se, molim vas.“ Skupila sam se u njegovom
zagrljaju koji me je zaštitnički grejao. „A ko će meni da
olakša, ko će mene da uteši, da mi pomogne, da me
zaštiti? Ko?“ „Ja! Ja ću vas zaštititi, utešiti, sačuvati od
sveg zla na ovom svetu." Pogledala sam ga u oči, bile su
plave, kao njegove, kako sam u tom trenutku osetila
ogavnu i vrelu mržnju prema tom čoveku. „Ako mi
dozvolite.“ Prošaputao je. Vratila sam se u njegov zagrljaj.
Zaista me je utešio, učinio da se osećam sigurnom.
Čim se sledeći dan uhvatio za obronke mraka krenuli
smo sa tetinim telom u posebnim kočijama. Želele smo
da je sahranimo pored teče u porodičnoj kripti sa svim
počastima. Između mene i Andreja se razvila jaka
bliskost. Nije se odvajao od mene celu noć, tešeći me
samim svojim prisustvom. „Izvinite za sve, gospodine.“
Setila sam se kako sam ga par puta i to dobro udarila. On
ni pogled prekora nije uputio. „Zbog čega, gospodarice?“
„Vi ste hrabri i ne žalite se, a ja sam vas par puta i to
dobro udarila.“ „Ništa zato gospodarice, ja se pre brinem
da ja vas nisam povredio.“ „Vi to nikako ne možete.
Divniju dušu... čoveka nisam upoznala. Poneli ste se
prema meni... ne znam šta da kažem. Dužna sam vam,
možete od mene tražiti šta god želite!“ „Šta god želim?“
Pogledao me je znatiželjno kad sam klimnula glavom.
„Onda želeo bih...da me zovete Andrej, a ne gospodine i
da u meni vidite svog prijatelja i uzdanika.“ „Andrej.“
Ponovila sam njegovo ime i stegla mu ruku. Vratila sam
se Viktoriji koja je i dalje plakala. Zagrlila sam je
najčvršće što sam mogla. Zaštitiću je tako mi boga...

Kralj nas je veoma pažljivo dočekao. Već je sve


pripremio za sahranu. Posle sahrane Viktorija je od
iscrpljenosti pala u postelju. Kao da se sve ono sa tetom
ponavljalo. Ali doktor je ipak uspeo da mi pruži nadu.
Rekao je da je ona mlada i da će se brzo oporaviti ali ovo
je sve bilo previše za nju i sada je iscrpljena, a sve što joj
treba je zdrava hrana i malo pažnje. Nedelju dana posle
sahrane sam saznala da kralj odlazi, morao je da ode u
prestonicu da malo smiri plemstvo. Vodi Viktoriju sa
sobom. Znala sam da ona želi da ide sa njim pa se nisam
bunila. Sem toga to što je vodi sa sobom znači da oseća
nešto prema njoj. Moja mržnja se stišala ali nije se
ugasila, treba će dosta vremena za to. Teodor je
postavljem za upravnika osvojenom teritorijom. Sa
kraljem je pošla i njegova sestra, zbog dece, ali je obećala
da će se brzo vratiti sa njima, ja sam obećala da ću je
dočekati. Praštanje sa Viktorijom je bilo veoma bolno,
mislim da nikada pre nisam osetila tako nešto kao da se
deo mene cepa i odlazi sa njom, kao da se otvorila jedna
ogromna praznina koju je ona svojim prisustvom
popunjavala, zauzimala u mom srcu. Tu prazninu ni
Andrej nije mogao da ispuni. Brižni Teodor kao da je to
video, osetio, počeo je da me uključuje u državne
poslove, da me uči, da me pita za savete i pomoć. To mi
je odvlačilo pažnju. Slobodno vreme sam provodila sam
Andrejem, čitali smo i slikali. Često smo išli u šetnju ili
samo pričali o nevažnim stvarima, ogovarali i smejali se
šalama. U jednoj od takvih šetnji nas je uhvatio pljusak.
Može se reći da je tada sve počelo, mada on voli da kaže
da je sve počelo mnogo ranije, još na onom balu. Možda
je i upravu. Sakrili smo se ispod jednog hrasta nadajući se
da će pljusak uskoro proći da ne bismo pokisli baš do
gole kože. Postalo je veoma hladno pa mi je ogrnuo svoj
kaput. Bio je topao. Nežno me je zagrlio. Zagnjurila sam
glavu u njegovu košulju, bilo je tako prijatno. Osetila sam
njegov poljubac u svoje hladno čelo. Oblila me je neka
toplina. Pogledala sam ga. Sklonio je ruke sa mene.
„Oprostite nisam želeo da vas uvredim, preterao sam...“
Uzela sam njegovu ruku i poljubila je. „Vi nikada ne
možete da preterate.“ Nasmešio se i ponovo me privukao
uz sebe, u svoj topli zagrlja, još čvršće znajući da ono što
grli je njegovo. Uhvatio je svojim prstima moju bradu i
nežno je izdigao ka sebi. Usne su mu bile meke, vlažne.
Mislim da sam drhtala, kao da sam utrnula. Ni sama ne
znam. Ponovo me je pritisnuo uz svoje grudi i stavio svoju
bradu na moje teme. „Tako dugo sam želeo ovo da
uradim da mi sada deluje nestvarno.“ „Poljubite me onda
opet, uverite se.“ Ljubio me je, zarila sam prste u njegovu
tamnu kosu grleći ga, uspinjući se na prste da mu se još
više približim. Iznenada kiša i nije bila tako hladna ni
tmurna. Kada je stala kiša ipak smo morali da se vratimo,
a to je bilo zaista tmurno.
Kad smo prišli dvoru odvojio se od mene iako to nisam
htela, ali sam još manje želela da postanem novi trač na
dvoru, za sada ćemo morati da budemo veoma oprezni.
Večerali smo zajedno u mojoj sobi posle jednog od onih
veoma napornih dana, stiglo mi je i pismo od Viktorije,
izgleda da je trudna. Da li da se radujem ili da počnem da
čupam kosu? Možda je sada oženi a možda je ostavi kao i
ostale.
Posle večere sam se pozdravila sa Andrejem, i dodala
tiho da samo on čuje. „Dođite večeras?“ Podigao je obrve,
u znak iznenađenja ili je to predstavljalo neko
nepostavljeno pitanje. Poklonio se i lakim korakom otišao.
Gledala sam za njim, njegova vitka figura koja polako
nestaje iza vrata.

Devojke su mi pomogle da se spremim za spavanje, a


zatim su se i one povukle. Bila sam jako nervozna,
čekanje se odužilo. Čula sam tiho kucanje. Najzad. Polako
sam otvorila vrata i iz mraka je ušao on. Čvrsto me je
zagrlio i oslonio se o vrata. „Mnogo rizikujete.“ Znala sam
to ali kad sam se ušuškala u njegovu belu košulju bilo je
jasno da je vredelo. „Divno mirišete. Boginja na zemlji.“
Zagnjurio je lice u moju kosu, ispustio je vreli uzdah. Ovo
je postalo nepodnošljivo. Pripila sam se uz njegovo
snažno telo. Obuzelo me je neko divlje neodoljivo
osećanje koje sam morala da zadovoljim ili da umrem.
Izgleda da je i on osećao isto jer me nikada pre nije tako
grlio, nikada pre njegovo telo nije tako odgovaralo na
mene na moje disanje. Provukao je šaku kroz moju kosu.
Gledala sam ga pravo u oči. Ljubio me je isprva nežno, a
onda sa sve većim žarom. Usne su mu se otvorile i osetila
sam njegov vlažni jezik. Bilo mi je vruće ali sam i dalje
htela da budem uz njega uz tu vatru. Kao da se moje telo
prilagođavalo njegovim mišićima, gurajući se sve bliže uz
njega. Nikada pre nisam osetila ovako nešto. Ništa nije
bilo važno, samo mi, samo sad. Odneo me je do kreveta i
dalje me ljubeće, usne su mu kliznule niz moj vrat, kao i
njegov jezik. Težak uzdah zadovoljstva mi se oteo.
Zavukao je ruke pod tanku spavaćicu mazeći me. Iz
transa nas je probudilo vikanje, iznenadno trčanje, neko
je pokucao na moja vrata. Nevoljno sam se odvojila od
njega. Navukla sam ogrtač i poletela prema vratima dok
se kucanje pojačavalo. Bio je to Teodor i njegovi gardisti.
„Izbio je požar, gospodarice, da li je kod vas sve u redu?“
Klimnula sam glavom. „Preći ćete u drugi deo dvora.“
Okrtenuo se gardisti. „Nađite Andreja. Nije u njegovoj
sobi, on će odvesti gospu u desno krilo.“ „Nema potrebe
da ga tražite, ovde je. Došao je nešto pre vas da me
upozori i skloni na sigurno.“ Andrej se pojavio. Ništa od
onog pređašnjeg se nije moglo videti na njemu. Iako
Teodor nije pokazao iznenađenje što je Andrej tu, sigurna
sam da je sve mogao da pročita sa mog lica. Čvršće sam
stegla ogrtač oko sebe i pošla sa sluškinjama i Andrejem.
Primetila sam kako me gardisti gledaju, to je primetio i
Andrej. „Dole pogled gospodo, ne koristite situaciju već
pomozite dami i ugasite požar.“ Čim smo se našli u sobi i
zatvorili vrata javila se ta želja, koja kao plamen koji se
video kroz prozor, nije mogla da se ugasi. Njegove
usne...njegove ruke na meni... Bilo je dovoljno da
zaboravim na sve. Ali on se odvojio od mene. „Šta nije u
redu?“ Osećala sam neko nezadovoljstvo i osujećenost.
„Moram da pomognem svojim ljudima, a o ovome ćemo
razgovarati kasnije.“ Kao da me je polio hladnom vodom.
Jedva sam ih ubedila da me puste iz sobe. Pridružila
sam se ostalim ženama u zbrinjavanju povređenih. Andrej
je insistirao da se vratim u sobu, ali bila sam ljuta na
njega, osećala sam se ostavljeno. „Vi niste moj
gospodar.“ Oči kao da su mu potamnele od mog glasa.
Poklonio se i otišao. Sada mi je bilo žao, bila sam gruba.
Ali nije bilo vremena plakati nad prolivenim mlekom, imali
smo još dosta posla.

Tek pred zoru smo uspeli da zbrinemo sve ljude iako je


požar bio već odavno ugašen. Teodor je bio ranjen,
doktor je rekao da će preživeti ali me je ipak uhvatio neki
strah. Najviše vremena sam provela uz njega, previjajući
mu ruke. Mnogi ljudi mu duguju život. Kada sam već
počela da trnem od straha da mu se nešto desilo, kao da
je znao, Andrej se pojavio. Nije bio ljut na mene već me je
snažno zagrlio, izgleda da ni ja nisam mogla dugo da se
ljutim na njega. „Razmišljao sam dugo o svemu...“ Počeo
je ozbiljno. „Imali ste vremena da razmišljate.“ Pokušala
sam da se našalim. „Budite ozbiljni. Ovo ne može ovako,
nije u redu.“ Zloslutnost njegovih reči mi je odzvanjala u
glavi. Odmakla sam se od njega. Vid mi se blago zamutio
od suza koje su se skupljale. „Vi odmah mislite na
najgore.“ Prišao mi je i pomilovao me po licu. „Ne želim
da se skrivamo kao da radimo nešto loše. Ne želim da se
šunjam po mraku da bih vam iskazao svoju ljubav.
Osećam se kao razbojnik zato što vas želim, a s obzirom
na situaciju tako se i ponašam.“ Dopustila sam da me
zagrli ne shvatajući gde ovo vodi. „Želim da to uradimo
kako treba, ako to znači da treba još da sačekam neće mi
biti teško ako me vi ne budete mnogo iskusavali.“
Nasmešio mi se i poljubio me u čelo. „Ne razumem!“
Pobunila sam se udišući miris dima i njegovog tela sa
sada potpuno prljave košulje. Nasmejao se. „Znam da ste
vi kraljevske krvi i da se sve ovo ne sme. Ali mislim da je
kralj savremen i da će mi dozvoliti da vas oženim.“
Gledala sam ga ne verujući njegovim rečima, to ga je
mučilo, želeo je da sve uradi kako treba, kako je on to
rekao, nije hteo da me uzme pre braka, a ja u opšte
nisam razmišljala o svemu tome. Ne znam da li da se
smejem ili prekorim samu sebe. „Ako iko ima pravo da
me oženi onda si to ti.“ Nasmešio mi se jer je ovo prvi put
da sam mu se obratila sa „ti“. „Volim te.“ Šapnuo mi je
tiho privijajući me uz sebe. „Znam.“ Nasmešili smo se
jedno drugome.
Počeli smo sa obnavljanjem levog krila dvorca, trudila
sam se da sve držim pod kontrolom ali stanje je nekada
bilo u potpunosti užasno. Državni savetnici su sa svojim
poslom nekako zakucali na moja vrata. Nikada nisam
doživljavala sebe kao autoritet pa sam svemu tome prišla
sa oprezom. Ali Teodor se nije oporavljao ni izbliza
onoliko dobro koliko sam želela i insistirao je da sve
preuzmem, tako da mi nije bilo druge nego da zasučem
rukave. Ta vest se iz nekog razloga proširila kao požar
kroz suvo granje i najednom su ljudi promenili svoj odnos
prema meni. Nije to bilo ništa drastično ali je moglo da se
oseti to lagano zatezanje.
Trebalo je da obavestimo kralja o događajima. Lično
sam mu napisala pismo, nisam htela da to nikome
prepustim. Andrej je insistirao da on odnese pismo. „Znaš
da treba da razgovoram sa kraljem.“ Rekao je kad sam
počela da se bunim protiv njegovog odlaska. „Ne želim da
ideš, nedostajaćeš mi.“ „Što pre ovo obavimo to ću pre
biti sa tobom, zauvek.“ Čvrsto sam ga zagrlila. „Sem toga
mislim da neću moći još dugo da čekam.“ Morala sam da
se nasmejem. „Onda požuri nazad.“ Poljubio me je, kao
da mi je celo telo zadrhtalo, napelo se i opustilo u isto
vreme. Iako se nikada nisam napila sigurna sam da
pijanstvo izgleda baš ovako.
Prošlo je 3nedelje a ni glasa nisam čula od Andreja ni od
kralj, zato sam se trudila da što više radim, kad nisam
radila provodila sam vreme sa Teodorom koji me je
savetovao ili smo pričali o nekim drugim stvarima. „Stalo
ti je do Andreja?“ Upitao je iznenada Teodor jedno veče.
Morala sam da se nasmejem. „Izgleda da ovde nema
tajni.“ „Ništa ne možeš sakriti na dvoru. Ono što
najbrižljivije čuvaš prvo se otkrije.“ „Da, stalo mi je.“
„Onda se drži podalje od njega.“ Iznenadila sam se ali
nisam dobila nikakvo dodatno obrazloženje.

Stigao je glasnik, kralj će sa svojom sestrom i


Andrejem doći sutra uveče. Javila se nada da ću možda
videti i Viktoriju ali glasnik nije mogao da mi kaže da li je i
ona sa njima. Sve sam ispričala Teodoru. „Nadaš se da je
sa njima? Ako je trudna ne verujem da su joj dali da
putuje.“ „Pa, nada se prva javlja i poslednja umire.
Sigurno vam je drago što ćete videti ženu i decu.“
„Veoma. Tako mi nedostaju.“
Iščekivali smo goste veoma željno. Sredila sam im
sobe, razgovarala sam sa poslugom oko hrane, posluge
koja će biti potrebna kralju i njegovoj sestri smeštaj za
dodatnu poslugu i još mnogo drugih stvari. Ne bi bilo ni
upola ovoliko obaveza da jedan deo ljudi nije radio na
levom krilu, imali smo manje prostora za ljude. Zašto
prosto nisu poslali pismo. Ali bilo mi je drago što dolaze
iako to znači da ću najverovatnije poludeti od trčanja po
hodnicima. Tada mi je palo na pamet možda dolaze zbog
mog venčanja, onda i Viktorija sigurno dolazi, ne bi
propustila moje venčanje. Tad mi je palo na pamet, ja se
udajem, neverovatno!!!
Dočekala sam kralja. Njegov pogled me je pekao. Nije
poveo Viktoriju bila sam razočarana. Hana, kraljeva
sestra, je za razliku od njega bila spremna da mi ispriča
sve o Viktoriji, donela mi je i njeno pismo. Andrej mi je
mnogo nedostajao, želela sam da ga zagrlim da ga
poljubim pred svima. Međutim, ubrzo sam se naljutila na
njega. Muškarci! Nekako nije stigao da razgovara sa
kraljem. Grrrrr. Teodor je uspeo da ustane iz kreveta i
dočeka goste. On i njegova žena su ubrzo otišli do svoje
sobe da se odmore malo. Kralj je želeo da mu pokažem
levo krilo koje je izgorelo. Andrej mi je pomogao da se
popnem na konja, tako mi je prijao njegov dodir. Otišli
smo.
Kralj je ćutao, ni ja nisam bila za razgovor. Pogledao je
sve, a onda smo krenuli nazad. Pozvao me je da krenem
sa njim u kabinet. Pregledali smo sve što je urađeno od
kad je on otišao. „Dobro ste odradili posao, posebno sam
zadovoljan vašim radom.“ Dobro sam se sećala njegovog
glasa. Autoritet i zavodljivost u jednom. „Hvala vam.“
„Možete ići, verujem da želite da se odmorite. Videćemo
se opet na večeri.“
Andrej me je čekao u sobi. „Izvini, razgovaraću sa njim
prvom prilikom. Obećavam.“ Zagrlila sam ga. „Znam da
hoćeš.“ Poljubio me je nežno. „Tako si mi nedostajala.“
Prošaputao je tiho. Mogla sam da osetim uzbuđenje u
njegovom glasu. „Moram da idem...“ „Dobro, ali pod
jednim uslovom. Dođi večeras.“ „Znaš da to nije baš
najpametnije.“ „Želim samo da budemo zajedno sami, pa
makar na različitim krajevima sobe ako će ti to pomoći.
Tako te dugo nisam videla. Sem toga uskoro ćemo se
venčati i ništa od toga neće biti bitno.“ Poljubio me je
ponovo. „Doći ću.“
Večera je brzo prošla ali sam morala da idem u kabinet
sa kraljem, stigli su neki dokumenti i hteo je da ih odmah
pogledamo. Zatvorio je vrata za mnom i rekao mi da
sednem. Dodao mi je papire. Nisam mogla da verujem.
Držala sam u rukama svoje postavljenje za novog
upravnika osvojene teritorije. Uzbuđenje je prosrujalo
kroz celo moje telo. Nasmešio se svojim neodoljivim
osmehom. Zašto je morao da bude tako lep, a njegove
oči... „Od kad sam vas sreo znao sam za šta ste sposobni,
na vama je samo da odlučite da li želite.“ Morala sam da
se nasmejem. „Naravno da želim.“ Potpisao je dokument.
Popili smo jedno piće u to ime. „Teodor će naravno ostati
neko vreme kao vaš savetnik, kao pomoć.“ „Naravno.“
Klimnula sam glavom. „Idite, dok se nisam predomislio.“
Vratila sam se puna uzbuđenosti i veselosti kao da nista
ne moze da pode naopako. a onda sam se setila
Viktorijinog pisma kako je ona sad, da li je srecna, da li joj
se ostvarla zelja ili je sama, kako god da je moram joj
pomoci, moram biti uz nju. Pismo mi je donelo samo
razorcarenje. Udala se ali ne za kralja vec za nekog
kraljevog daljeg rodjaka koji je bio upravnik jedne od
osvojenih teritorija. Upoznali su se dok je bio kod njih na
dvoru i izgleda da se zaljubio u nju i zaprosio je. pricala je
kako je dobar i nezan prema njoj. Nije ono sto je
ocekivala ali misli da ce moci da ga zavoli s vremenom, a
i on je izgleda strpljiv. Vencanje je moralo da se obavi
brzo bez mnogo pompe zbog njenog stanja, sve je
proletelo da nije stigla ranije da mi pise. Sigurno joj je
zabranio da mi se ranije javi! Šta li je mislio? Da cu ovo
bolje podneti zato sta sam dobila upravnicko mesto? Da li
je mislila ovako ili je zelela da se ne brinem? Necu znati
dok je ne vidim. Moracu da razgovaram sa Hanom ona ce
mi reci sve, mora mi reci. Andrej me je sprecio da ne
odletim odmah kod Hane. To bi bilo nepromisljeno iz vise
razloga. Kao i uvek uspeo je da me umiri. Proveo je celo
vece kod mene. suze su nestale, razgovarali smo o
svemu, o kralju, o onome sto nas ceka, o mom
postavljenju. Pricali smo o svemu ali smo se drzali podalje
jedno od drugog. Dok sam je lezala u krevetu on je sedeo
na fotelji na par metara od kreveta. Tako smo proveli
vece, mozda bi bilo i drugacije da ja nisam bila tuzna ali
je bolje ovako. Oko pet je ustao iz fotelje nezno me
poljubio i otisao. Rekao je da ce se presvuci i otici da
zatrazi moju ruku od kralja. Ostala sam u krevetu znajuci
da niko sem posluge nece ustati bar jos dva sata. Nisam
mogla da zaspim iako sam probdela celu noc. Kao da sam
predosecala nesto lose. Da li zbog pisma, da li zbog
necega drugog ali nisam mogla da se opustim i da
ocekujem srecu. Nisam mogla ni da ustanem iz kreveta.
Nisam zelela ni kralja da sretnem bojeci se svoje reakcije.
Sledeca misao je bila da moram da razgovaram sa
Hanom. Brzo sam se obukla i otisla do nje ali je ona vec
bila izasla sa decom u vrt. Krenula sam da je nadem,
morala sam da je nadem kao da mi je sam zivot vazio od
toga. Na kraju kako ja mogu biti srecna ako Viktorija pati.
Nasla sam je sa Teodorom i decom u parku, mogla sam
da zamislim sebe i Andreja tako. Pozvala sam je u stranu,
bila je spremna da mi isprica sve. Viktorija se u pocetu
protivila ali je onda upoznala svog buduceg muza. Hana
mi je rekla da se dosta promenila da ju je materinstvo
nateralo da sazri, da postane mudrija. Videla je u svom
buducem muzu mnogo toga lepog, mnoge vrline. Izgleda
da joj je Hana bila velika podrska. Volela bih da sam
mogla da budem uz nju. Opet nisam ispunila svoje
obecanje. Hana kaze da je svakim danom izgledala bolje i
bolje, da je bila srecnija znajuci da ce joj taj covek pruziti
ono sto njen brat nikada nece moci, ljubav, a i ona ce
vremenom sem simpatija osetiti nesto vise, bila je
uverena. Hana me je jos uverila da je Viktorijin muz divan
i dobar covek , morala sam da joj verujem. Kad se porodi
ici cemo k njoj da vidimo bebu, ici ce i Viktor. On voli
decu. Dete nece moci da nasledi tron, nece se voditi kao
njegovo dete ali ce dobiti najbolje obrazovanje i sve sto
mu je potrebno. Bila sam malo smirenija posle tako
povoljnog i opseznog izvestaja ali sam znala da mi srce
nece biti na mesti dok je ne vidim. Andreja nije bilo nigde
a ni kralja ali Teodor i ja smo morali da zapocnemo nase
obaveze. Kako je vreme prolazilo bila sam sve zabrinutija.
Teodor je sve zapazao. Nisam znala kako da objasnim
svoju zabrinutost, osim samo da kazem njegovo ime.
Teodoru se smrklo lice, nije rekao nista samo je rekao da
mozemo nastaviti sutra sa ovim, pocecemo ranije pa
cemo sve stici. Nisam bila glupa, znala sam da me cekaju
lose vesti, ali koliko lose nisam znala dok mi nije dosla
Anita da mi kaze da je Andrej otisao. Kako otisao? Gde?
Kada se vraca? Nista nije znala da mi kaze, porucio joj je
samo da je morao da ode. Ceo dan sam provela u nekoj
izmaglici, nije mi bilo jasno kako se to dogodilo, kao da
jos uvek nisam sebi mogla da priznam da se sve to zaista
i desilo. Obavljala sam svoje duznosti rutinski kao da se
nista nije ni desilo. Kralj me je izbegavao nikako nisam
mogla da dodem do njega, a i drugi su se trudili da me
drze podalje od njega. Osecala sam se izgubljeno, kao da
sam sve izgubila. To i nije bilo daleko od istine. Bila sam
usamljena, svi su mi se cinili kao neprijatelji, Teodor me
je zasipao poslom. Bila sam ljuta ozlojedena i pre svega
bespomocna. Svu svoju snagu sam usmerila na posao.
Jednog od takvih dana dosao je da me vidi. Bila sam
zatecena iznenadnim otkrivanjem, nisam stigla ni da se
naljutim. Pitao je nesto o papirima kao da se nista nije
desilo, a onda je s neba pa u rebra pitao da li patim. „Da
li se vi rugate, vasa visosti?“ „Ne. Brinem za vas, mnogo
ste smrsali, bledi ste.“ Bes je konacno prokljucao. Skocila
sam sa stolice. „Sada se brinete. Zasto ste ga oterali? Šta
smo uradili pogresno?“ Nije ni pokušao da se odbrani, da
kaže da moje slutnje nisu tačne. „Izabrali ste njega.“
Pogledala sam ga besno. „To je vas odgovor? Šta vam je
toliko smetalo kod njega? Zasto ste ga oterali?“ Njegove
obrve su se namrstile oci su mu bile poput olujnih oblaka.
„Da li ste bili sa njim? Čuo sam da je prenocio u vasoj
sobi. Da li ste spavali sa njim?“ „To vas se ne tice.“ „ Da li
ste spavali sa njim?“ Sada je bio besan. „Niste me
udostojili ni objasnjenja za vase ponasanje. Mislim da sam
s pravom duzna da vam uzvratim istom merom.“ Pobacao
je papire u besu. „Mislim ste ovim sve priznali.“ Cutala
sam, zasto bih poricala. Šta se njega tice? Sem toga,
samo me je Andrej sprecio da pogresim. Kako nista nisam
rekla okrenu se da krene. „Zasto ovo radite? Zasto me
mucite?“ Moj poslednjim pokusaj da izmolim nekakav
odgovor. „Imao sam za vas drugacije planove.“ Otisao je
ostavljajuci me ponovo potpuno samu. Izgleda da na
kraju uvek ostajes sam.
Sutradan je otisao u prestonicu.

Hana je ubedila brata da me pusti da vidim Viktoriju i


bebu. Dozvola je data pod uslovom da posle posete
svratimo na dvor. Hana je bila tihi saputnik, pustila me je
da prozivljavam svoje uspomene ponovo, ne kvareci
monotoni zvuk kocija. Kada sam uspela da se udaljim od
secanja pogledala sam malo bolje oko sebe. Bila je to
sloboda, velika prostranstva zelenila su se. Sve je mirisalo
na lipu, nebo je bilo plavo i uokviravalo je sve te gore koje
su nas pokrivale. Sve je cvetlo i mirisalo. Nekada sam
mogla cele dane provoditi u sumi ili vrtu, ali sada mi je to
delovalo daleko, kao da sam se otuđila od te lepote od
celoga sveta. Polako kako smo prilazili gradu gde je bila
Viktorija, moglu su se videti delici otrgnute divljine kako
se bori da ostane pitoma.
Viktorija i njen muz su nas docekali veoma srdacno.
Viktorija je bila jos lepsa, nekako neznija, blaga,
smirenija, srecna. Jasno mi je bilo koliko je muz voli vec
na prvi pogled, bilo je neke neznosti u njegovom
ophodenju prema njoj, u pogledu, nekog obozavanja i
smirenosti, kao da ga nista ne brine vec zivi bas onako
kako zeli, kako treba. Nije je dodirivao pred nama ali bio
je svestan nje i svakog njenog poreta, kao da su
povezani. Pogled bi mu postao blag i pun ljubavi kada bi
bio usmeren na nju. I Viktorija se promenila, videlo se da
uziva, da mnogo ceni i postuje svog muza, nisam bila
sigurna da li tu ima necega vise ali bila je veoma pazljiva
prema njemu, cenila njegovo misljenje, trudila se da mu
ugodi. Bila je drugacija, ozbiljnija, zrelija. Kada smo ostale
same mogla sam samo da je grlim, da placem i da se
smejem istovremeno. Imale smo toliko toga da kazemo
jedna drugoj. „Nije isto.“ Smesila se blago dok mi je
pricala i ljuljuskala svog malenog sina. „Nije kao ono sto
sam osecala prema Viktoru, ovo je nekako neznije,
potpunije, ne boli vec ispunjava coveka, sto vise dajem to
sam vise cela, vise imam. Ne znam kako da ti opisem.
Kao da su se sva neznost i sva sreca ovoga sveta slile u
mene. Kad je sa mnom osecam se sigurnom, kao da mi
nista vise sem njega i mog sina ne treba. Zbog Viktora
sam mislila da ljubav treba da boli, da je to nesto tesko,
stalna napetosti i borba. Ali nije. Ljubav je kad se
potčinjavaš nekom i on se potčinjava tebe ali nema
gospodara vec samo ljubavi. Sve je lako. Na njega mogu
da racunam, verujem mu, sa njim je sve bas onakvo
kakvo i treba da bude, a i kad nije i onda je sve u redu.“
Zagrlila me je. „Videces i ti ces to jednog dana osetiti.
Pogledas ga i znas sta misli,a on te zagrli i nasmeje onda
kada si tuzna. To se ne gasi, nego se gradi svakoga dana
i neguje.“ Namestila mi je maleno detence u ruke. Bio je
to maleni zivot. Maleno cudo prirode kao i sve one sume
sto nas okruzuju i njeni plodovi koji nas miluju. I vise od
toga, bilo je nesto sveto sto ne razumemo ali osecamo
celom dusom. Malisa je mirno spavao. Bio je to onaj mir i
bezbriznost koju sam prizeljkivala na kojij sam zavidela
tom slatkom bebcetu, ali se iz te bespomocnosti i
naivnosti javljala i ljubav koju je samo dete tako na
precac moglo da osvoji. „Da li je on dolazio?“ „Ne. Ne
zelim da dolazi, bilo je previse prica sada se sve smirilo i
zelim da tako ostane. Ali se brine o njemu. Salje nam
novac i vise nego sto nam je potrebno. To stavljamo sa
strane pa kada odrste dacemo mu ali nikada mu necu
reci da mu je Viktor otac. Nisam ljuta na Viktora, bez
njega sigurno ne bih upoznala srecu koju imam danas, ali
zelim da u potpunosti raskrstim sa tim delom svoje
proslosti da okrenem nov list i sve to zaboravim.“
Isoricala sam joj sve za Andreja. Bila je iznenadena.
„Viktor nije mogao to da uradi. Nije da ga branim, Ljiljo,
ali on nije zao, on je covek, i kao i svi, ponekad gresi ali
zbog toga sto je kralj njegove greske su vece jer uticu na
sve ljude oko njega. Sigurno je imao neki razlog.“ „Koji
razlog, stvarno me iznenadujes! Kad sam ga pitala zasto
je to ucinio, samo je rekao da je imao neke druge planove
za mene. Ubrzo je otisao i to je bilo to. Brinem se jer
posle posete tebi, Hana i ja nastavljamo ka njemu.“
„Ispravice ti on sve. Vas dvoje ste zapravo veoma slicni.“
Sumnjala sam u to ali nisam dosla da se raspravljamo vec
da uzivam sa svojom sestrom.
Provele smo dve nedelje u potpunom miru i uzivanju.
Mom malom sestricu su poceli da rastu zubici pa je sve
sto dohvati gurao u usta. Ali je ipak uspevao da izgleda
ljupko kao mali andelcic. Pozdravile smo se uz obecanje
da cemo pisati jedna drugoj. Sada sam mogla da se
potpuno posvetim onome sto me je cekalo. Ponovo smo
bile na putu, samo Hana i ja. Ni ona nije znala zašto
Viktor želi da dođem, ali je za razliku od mene verovala
da je to zbog posla. Predosećala sam da nije tako.
Kada smo stigli na dvor činilo mi se da smo stigli prerano,
htela sam da još budem u putu da još uvek iščekujem i
strepim, ne da se suočavam sa svim ovim. Kralj nas je
dočekao veoma lepo kao da se onaj poslednji razgovor
nije ni desio. Valjda zbog njegove sestre. Iščekivala sam
da će doći u moju sobu ili me pozvati u njegov kabinet i
vikati na mene ili pretiti zbog nečega. Posle 3 dana su se
moji srahovi pokazali neosnovani, kralj se ponašao
ljubazno ali me nije izdvajao ili se ponašao drugačije nego
prema bilo kom plemiću na dvoru. Počela sam da se
pitam zašto me je uopšte i zvao. Imali smo tu čast i
privilegiju da upoznamo kraljevu novu konkubinu koja
mojoj sestri nije bila ni do kolena. Polako sam tonula u
dosadu i neraspoloženje. Htela sam da se vratimo kući.
Nisam mogla više da ga gledam.
Pozvao me je u njegov kabinet sa još nekoliko njegovih
savetnika. Predao mi je neke dokumente koji govore o
razvoju oblasti, njenom finansiranju i povezivanjem sa
ostalim oblastima po pitanju poljoprivrede. Bilo je veoma
kasno kad smo ostali sami. Zadržao me je da popijemo
zajedno. „Nedostajali ste mi.“ „Nekako mi je teško da
poverujem u to, vaša visosti.“ Nisam htela da mu
olakšam ili zaboravim ono što se desilo. „Znam.“ Samo je
to rekao i zaćutao. Posedeli smo u tišini a potom je rekao
da je vreme za spavanje. Na vratima me je njegovo
pitanje zaustavilo. Pitao je za svog sina. Rekal sam mu da
je doboro, opisala sam ga njegovu kosicu, plave oči na
njega, trepavice, male ručice i nožice. Nasmešio se
nekako nežno, ali i sa tugom. Bilo mi ga je žao. Mahnuo
mi je rukom da mogu da odem. Sutradan nam je bio
dozvoljen put kući. Obećao je da će doći uskoro. Uhvatila
me je neka tuga. Izgleda da je i Hani bilo teško. Malo sam
spavala u toku puta, čak i noću. Kad padne noć, Hana bi
sela do mene i tiho pričala sa mnom da niko ne čuje. „Da
li ste ljuti na mog brata?“ „Više nisam sigurna šta
osećam. Nekad je sve u redu, nekad me razočara.“ Samo
je klimnula glavom.

Nije mi se dalo da predahnem. Tek što sam se vratila u


rutinu stiglo je pismo da će kralj doći. Biće par nedelja sa
nama. Okupljao je vojsku za rat sa našim susedima.
Ponovo će mnogo ljudi izginuti, ovog puta ću i ja poslati
ljude u smrt. Izdato je obaveštenje. Deo vojske je činila
naša garda, a deo dobrovoljci, oni će se pridružiti
kraljevoj vojsci. Postala sam pomalo nervozna, kao da
sam razdražljiva, lako planem. Pobrinula sam se za sve.
Za kraljeve prostorije, hrana za vojnike i zalihe koje će
poneti, sada je ostalo samo da čekamo.

Bilo mi je tako drago kad sam ga videla. Valjda zbog


rata zbog mogućnosti da ga više nikada ne vidim, bio mi
je nekako nesvakidašnje drag i mio. Pogledao je
dokumete koje smo poslednje potpisali, pogledao je
završeno krilo dvora i sve ono što smo pripremili za njega
i njegove vojnike. Proverio je da li su se vojnici smestili i
da li imaju sve što im treba, a potom me je pozvao u vrt
da se prošetamo. U početku je zaobilazio temu ali na
kraju... „Ovo će biti ozbiljan rat i ... može se desiti da ova
oblast ne bude sigurna.“ Kako nisam ništa rekla nastavio
je. „Teodor mora ići u prestonicu, rat će potrajati, tamo
mi treba neko od autoriteta i od poverenja da održi mir.
Znate li da se grof Dragomir još interesuje za vas?“
„Kakve sad to ima veze?“ „Odbio sam da mu dam vašu
ruku, odbio je da učestvuje u ratu, preuzeli samo njegove
trupe na silu...on je pobegao. Ne verujem da će stati na
stranu neprijatelja ali možda skupi nove odrede i pokuša
nešto ovde ili u prestonici... U nedoumici sam.“ Nasmejao
se kad sam ga zbunjeno pogledala. „Da niste ipak želeli
da se udate za njega?“ „Ne, Vaša Visosti, hvala vam.“
„Dobro je. Ne bih voleo da sam oterao grofa uzalud i da
moram da ga molim da se vrati.“ Izgledao je rastrzano,
neodlučno kao da ga nešto muči. „To je bila vaša
nedoumica?“ Nasmejao se. „Ne... Stvari stoje ovako: ovde
možda neće biti bezbedno, bar dok ne uđemo dublje u
njihovu teritoriju. Želeo bih da odete sa Teodorom i
mojom sestrom na dvor ili kod vaše sestre, tako bih bio
sigurniji da ste dobro i bilo bi mi lakše da mislim na
borbu.“ Zastao je , naglo se okrenuo ka meni, uhvatio me
je za ruke i nežno ih stegnuo u svojim. „Sa druge strane
verujem vam i znam da ste sposobni da mi obezbedite
sve ono što mi je potrebno...pomisao da ste mi blizu je
nekako prijatna...ali mislim da bih stalno brinuo da li ste
dobro i ne bih mogao da se usredsredim na borbu...Ne
znam...Vi odlučite?“ I dalje je držao moje ruke u svojima.
Izgledalo je da su njegove i moje ruke oblikovane tako da
može da ih savršeno obuhvati i prekrije, kao da su
pravljene da me večno drže. „Zar je rat toliko ozbiljan da
se i vi brinete? Možete li ga izbeći?“ „Ne! Ako ih sada ne
napadnemo za mesec dana će spremiti celokupnu vojsku
i gubici bi bili znatno veći, ovako imamo veće izglede za
pobedu. Ili oni ili mi. Kralj se uplašio zbog mog naglog
širenja, izgleda da nema baš najbolje mišljenje o meni.“
Morala sam da se nasmejem na to. Ni ja dugo nisam
imala dobro mišljanje o njemu, ali sada mi sve to nije bilo
bitno kao da se sve ono desilo nekom drugom. Nastavio
je da šeta i ja polako pored njega. „Ostaću! Želim da vam
pomognem. Ne želim da napustim svoj narod, a ni... vas.“
Okrenuo se ka meni. „Nećete biti bezbedni.“ „Ne idem ja
nikud.“ Nasmejao se onim njegovim neodoljivim
osmehom. „Dobro, ali želim opširna pisma i ako bude bilo
kakve opasnosti javiću vam, a vi se odmah spakujte i
idite.“ Osećala sam da ne mogu to da uradim. Video je to
u mojim očima. „Obećajte mi! Obećajte mi, molim vas,
Ljiljana! Obećajte mi!“ Čvrsto me je držao za ramena,
drmusajući me da mu obećam. „Dobro. Obećavam.“ Da li
je to još jedno obećanje koje ne mogu da ispunim.
Obećala sam nadajući se da neće doći do situacije kada
ću morati da uradim ono što sam obećala. Posle toga ga
nisam mnogo viđala osim tokom obroka. Ponekad bi me
pozvao uveče u kabinet. Malo bismo razgovarali i onda se
oprostili.
Celu noć nisam spavala, došao je dan odlaska. Rano sam
se podigla i pozvala devojke da mi pomognu da se
obučem. Počelo je da sviće kad sam čula da neko kuca na
moja vrata. Bio je to kralj.
„Nisam mogao da spavam.“ „Ni ja.“ Seo je u fotelju i
samo me posmatrao. Posmatrala sam i ja njega. Za
razliku od one večeri u vrtu, ništa nije odavalo da će
sledećeg dana biti u ratu, obliven krvlju svojom i tuđom i
u velikoj opasnosti. Bio je sveže obrijan, plave oči su mu
sijale, bio je odeven u jednostavno potpuno crno odelo,
kao i obično, delovao je mirno i opušteno, siguran u sebe,
onakav kakvog sam ga pamtila. Osetila sam kao da mi
trne celo telo. Polako sam se spustila na krevet da ne bih
pala i pokazala slabaost. Znala sam da to neće pomoći,
čak bi me možda i odmah poslao da se pakujem i
napustim grad. Htela sam da budem čvrsta zbog sebe,
zbog njega, zbog onih koji ostaju meni na brizi. „Došao
sam da se pozdravim sa vama pre nego što krenemo.“
Udahnula sam duboko jer sam imala osećaj da su mi se
oči napunile suzama. „Kad krećete?“ „Još malo...sa svima
sam se oprostio samo sa vama nisam...nedostajaćete
mi.“ Približio mi se tako blizu da sam mogla da osetim
njegov miris. Kako je moguće da mi njegov miris tako
prija, da mi se sviđa. Zadrhtala sam od njegovih očiju, čini
mi se kao da sevaju. Osetila sam njegove snažne ruke
oko svog struka. Nisam želela da se pomerim nisam
želela da ode u taj glupi rat, htela sam da zauvek
ostanemo tako zagrljeni, sami daleko od sveg sveta i svih
pravila, gde smo bitni samo mi, kao tu u mojoj sobi.
Pomilovao me je po obrazu, nežno, jedva mi dodirujući
kožu koja kao da se palila od njegovih jagodica na
prstima. Poljubio me je polako, zavrtelo mi se u glavi.
Njegove usne, njegov jezik...on... „Dok se ne vratim.“
Glas mu je bio tih, napet. Otišao je ostavljajući me. To mu
je izgleda prešlo u naviku. Ne znam koliko sam tačno
stajala tako na sred sobe kako me je ostavio, ali u jednom
trenutku sam čula buku napolju, poklič. Znala sam da
kreću potrčala sam niz stepenice. Želela sam da ga vidim
još jednom, da ne zaboravim ništa na njegovom licu. Svi
su bili ispred dvora ispraćajući ih. Jedva sam disala od
trčanja kad sam ga ugledala. Lice mu se razlilo u osmeh
kad me je ugledao, u onaj osmeh koji sam tako volela.
Stajali smo tu bez reči, malo odmaknuti. Želela sam da ga
zagrlim ali oboje smo znali da ne smemo. Upijali smo se
pogledima znajući da će nam ova sećanja biti sve što
ćemo imati od onog drugog u sledećem periodu. Polako je
odvezao jednu traku sa moje pletenice. „Vratite se brzo.“
„Čekaćete me?“ „Čekaću vas.“ „Onda me ništa ne može
zadržati da vam se ne vratim.“ Popeo se na konja i sva
vojska je krenula kao jedan. Gledala sam za njima sve
dok sam mogla da vidim odsjaj njegovog oklopa. Kad više
nisam mogla da ga vidim polako sam ušla ostavljajući
Teodora i Hanu da gledaju za vojskom.

Radila sam mnogo i premorena legala u postelju ali sam


ipak imala košmare u svakom je bio on. Hana i Teodor su
otišli sa decom. Sve mi je delovalo poprilično depresivno.
Bila sam čvrsta zbog drugih, zbog onih koji su ostali koji
bi trebalo da osećaju sigurnost, koji bi trebalo da
održavaju i pokreću ovu zemlju. Ali kada bih uveče
ostajala sama najgore misli su mi se kovitlale u mislima,
slabo sam spavala, izgubila sam apetit, brinula se kada bi
pismo bar malo kasnilo. Kada sam primala pisma
očekivala sam neki red upućen samo meni ali sam se
svaki put razočarala i ja sam ćutala. Polako je njegov
poljubac, njegov miris počeo da deluje kao san, magla i
dim, mehur od sapunice koji se rasprsnuo pravo u moje
lice. Viktorija je došla da bude sa mnom pošto se njen
muž sa svojim vojnicima pridružio kralju. Dopustila sam
joj da ostane pod uslovom da kočija bude uvek spremna
sa osnovnim stvarima koje su im potrebne kako bi mogli
brzo da pobegnu. Trudila sam se da budem jaka i zbog
nje, zbog mog sestrića. Teodor i njegova žena su otišli u
prestonicu. Ostalo mi je samo da čekam i da se brinem.
Brinula sam za Viktora, za mog kralja, mog gospodara,
moju ljubav, postao mi je sve tako iznenada, ili sam tek
sada sebi to priznala. Deluje mi da sam bila slepa, da sam
izgubila svaku šansu da budem sa njim. Ceo svet mi
izgleda kao jedna velika crna rupa. Ne volim više ni senku
ni hladnoću samo sunce i njegovu vrelinu koja mi greje
krv i zbog kog se osećam živom. Kada sam na suncu još
uvek verujem da će se vratiti.

OKO GODINU DANA KASNIJE


Vraća se, konačno se vraća! Moja prva reakcija na pismo.
Kako se taj plamen naglo upalio tako se i ugasio. Šta je to
značilo za nas, početak ili kraj? Željno sam čekala svako
njegovo pismo da bih se uverila da je živ, ali mi je svako
to pismo zabadalo nož u srce. Kao da me je zaboravio ili
ono što se desilo. Viktorija i ja smo letele po dvoru od
posla, ali ona je bila srećna, ja nisam znala šta da
očekujem, čemu da se nadam. Nisam imala hrabrosti da
joj kažem bilo šta, samo sam slušala srce čije je kucanje
ispunjavalo moje uši.

Doček se pretočio u slavje, još jedna pobeda. Vojnici su


počeli da veruju da su nepobedivi. Pozdravio se sa mnom
kao i obično, ni jedan znak ni pogled. Tamo je sigurno
našao neku, kao što je nekada našao Viktoriju. Takav je
bio on. Svačiji i ničiji. Kako sam mogla i da pomislim da bi
on mogao da oseti nešto dublje od strasti, trebalo je da
budem pametnija. Viktorija je ubrzo otišla sa njenim
mužem u sobu, a ja sam ostala sa njenim sinčićem kako
bi oni bili sami. Izgleda da su svi slavili. Uzela sam maleno
dete u ruke, sada je bio mnogo teži, ali je i dalje voleo da
sedi u krilu svoje tete i da ga ona ljuljuška, pevušeći ili
pričajući mu neku priču. Pre nego što sam završila priču
čula sam kucanje na vratima, odmah sam pomislila na
njega. Spustila sam dete na krevet, bio je u polu snu.
Polako sam otvorila vrata. Iznenadila sam se kad sam
ugledala Andreja. Nasmešio mi se. Propustila sam ga da
uđe bez reči. Zagrlio me je čvrsto, kao nekada ali moja
osećanja su bila toliko drugačija da je ovo sada bio samo
zagrljaj a ne vazduh koji udišem ili plamen koji me svu
proguta, bio je to samo zagrljaj sa starim znancem. „Kralj
me je pustio... možemo da odemo ako želiš...“ Pogodilo
me je poput groma, morala sam da se potrudim da
ostanem na nogama. Kako je mogao to da mi uradi? Prvo
mi ga oduzme, a onda koristi baš njega da me se otarasi
glumeći pokajnika, dobru osobu, izgleda kao da nam čini
uslugu. Đubre jedno! Za trenutak sam želela da odem, da
ga ne vidim više jer mi se čini da bih mogla da ga ubijem.
Ali šta sam imala da ponudim Andreju, ništa, ništa, htela
sam tako mnogo za nas a on je zasluživao još više.
Naterala sam sebe da se skoncentrišem na ono što je
pričao, izgledalo je kao da priča na nekom drugom jeziku.
Primetio je moj pogled i zaustavio se. „Šta nije u redu?“
„Mnogo toga se promenilo....“ Okrenula sam se ka
prozoru jer nisam mogla da ga pogledam u oči. Osetila
sam njegove ruke na ramenima. „Moja se osećanja nisu
promenila, čekao sam do sada i čekaću još ako je
potrebno.“ „Nemam šta da ti dam.“ Pogledala sam ga u
oči, nije razumeo šta mu govorim. „Ne mogu sa tobom jer
se u meni ugasilo ono što sam osećala... Mislim da se
nikada neće vratiti! Žao mi je!“ „U pitanju je neko drugi.“
To nije bilo pitanje, ali čim je to izgovorio oči su mu se
raširile kao da sam dala odgovor. „On je to znao i zato me
je i pustio tebi.“ Opet nisam ništa odgovorila. „Sve ovo
vreme mislio sam samo na tebe, verovao sam da ces me
čekati, da osećaš isto kao i ja.“ Osećala sam kako mi se
suze skupljaju u očima i neka knedla od vazduha grebe
po mom grlu tera me na krik. „Otišao si bez reči, nisi
pisao, nisam znala ništa o tebi, volela sam te...“ Okrenuo
se od mene režeći. Suze su mi krenule. „Znaš da me je
kralj oterao, do tebe sam mogao samo preko njega, a on
to nije dozvoljavao.“ „Volim te i sada, ali je drugačije, nije
ono što želiš...otkrila sam da mogu da volim i više. Glupo
zvuči...“ Okrenuo se ka meni dok mu je u očima sijao neki
ludački sjaj. „Taj neko je kralj! Zato me je oterao, jer je
želeo tebe, sada kad se zasitio pravi se da mi čini uslugu i
daje mi svoje ostatke!“ „Nikada nisma bila sa njim.“ „Ali
njega voliš, zar ne?“ Kako ništa nisam odgovorila
odgurnuo me je. Pala sam na krevet. Kao da mi je nestao
sav vazduh, sada su suze nekontrolisano lile. „Kad samo
pomislim da sam sve vreme rata mislio na tebe, ti si bila
ta koja mi je pomogla da izdržim sve. Nisam znao kada ću
te videti i da li ću te videti, ali sam verovao da delimo
nešto, da me voliš kao i ja tebe, ti si bila sve što sam
želeo, svetlost kojoj sam se radovao... Sada mi se gadiš,
ne lij te suze uzalud!“ Okrenuo se i otišao, ponovo, i
ponovo sam plakala. Moj sestrić se takođe oglasio, pa
sam mu prišla. Sa njim u naručju uspela sam da smirim i
sebe i njega.

Probudila sam se prilično rano ali sam rekla devojkama


da ne primaju nikog jer se loše osećam. Veći deo dana
sam provela u krevetu nemirno dremajući i prevrćući se,
ali nisam bila spremna da se prihvatim bilo čega. Viktorija
je došla po mog malog sestrića, pokušala da i mene
izvuče iz sobe, ali sam i njoj rekla da mi nije dobro pa je
popustila. Nisam mogla da joj kažem, plašila sam se
osude, odbacivanja, mislim da više ni jedno neću moći da
istrpim. Izgrdila me je da se nisam pazila ali me je bar
ostavila da se prevrćem po krevetu.
Prevrtanje, onda malo gledam zrake sunca koji se
probijaju, opet se prevrćem, gledam sobu, prašinu koja se
prevrće na linijama svetla, zaplakala bih, ali umesto toga
okrenem se na stomak i zagnjurim lice u jastuke. Buka u
predsoblju, ali znam da nikog neće pustiti, zagnjurila sam
se još više u jastuke. Ali umesto da prestane buka je sve
jača, čujem i nekoliko glasova, korake. Guram glavu
dublje u jastuke, ruke me bole od stezanja. Vrata su se sa
treskom otvorila. Podigla sam pogled. Bio je to on. Htela
sam da vrisnem od bola, od tuge. Peklo me je njegovo
prisustvo, njegov pogled. Dala sam devojkama znak da
odu. Umotala sam se u kućnu haljinu pre nego što sam
smogla snage da ga ponovo pogledam. Suze su mi
krenule, želela sam da zadržim dostojanstvo, da odem
uzdignute glave, umesto toga počela sam da plačem,
stegla sam zube da ne bih zajecala. Prišao mi je i nežno
mi obrisao suze. Zašto mi je svaki njegov pokret bio
poznat, svaki pogled, zašto mi je tako lepo od njegovih
ruku?“ „Ostali ste.“ Otrgnula sam se od njegovih ruku,
iako je to donelo samo bol. Ako radim pravu stvar zašto
boli, zašto me guši i ubija iznutra. Radije bih bila u
njegovim rukama osramoćena i odbačena nego bez
njega. Udaljavam se od njega, kao i od te misli, ne smem
da popustim. „Šta nije u redu? Zašto plačete?“ Zašto
plačem. Želela sam da vrisnem tako jako da se zidovi
zamka sruše, da se pokidam u komade i nestanem, da
me rastrgnu ili ću ja rasrgnuti svet. „Ako ste želeli da
odem trebalo je samo da mi kažete, nije trebalo da
uvlačite Andreja u ovo.“ Glas mi je drhtao, govorila sam
tiho i sporo da se ne bih raspala, da mi glas ne bi
zacvileo. „Ne želim da odete. To nikada nisam želeo.“
Okrenula sam se besno ka njemu, ali sam se opet brzo
okrenula ka prozoru, ne mogu da budem ljuta na njega
ako me gleda tim očima, ako se smešti tim lakim
osmehom koji me tera da duboko udahnem. Zar mi je
toliko nedostajao, može li se jedan čovek toliko voleti da
sve drugo nestane pa i mi sami. „Ne želite da se udate za
Andreja... da idete s njim?“ Glas mu je bio veoma tih,
želeo je da me slomi, da me uništi. Zašto mi se onda taj
glas čini kao pesma koju sam ceo život čekala da čujem?
Prišao mi je, okrenuo svoje lepo lice ka meni i uzeo mi
ruke. Istrgla sam ih iz njegovih šaka, ali on ih je ponovo
čvrsto zgrabio da mi je svako otimanje bilo uzaludno.
„Smirite se, smirite se...“ Ponavljao je nežno ljubeći mi
ledene prste. „Nikada nisam želeo da odete, nisam vešt
na rečima ali sam iskren, nikada nisam želeo da odete.“
„Ne mučite me više.“ „Mučiću vas jer ovo morate da
čujete.“ Iznenadio me je njegov miran i nestašan osmeh.
Ali umesto da govori samo me je gledao onim njegovim
očima ne žureći. Kao da želi da se uveri u nešto. „Zašto
ste toliko plakali? Oči su vam crvene i nosić vam je
porumeneo od plača.“ Kao da to sve objašnjava, ponovo
sam pokušala da se oslobodim njegovog stiska ali je sada
bio spreman na to i nije popustio. Sve ga je to zabavljalo,
a moje suze su prelazila u sve veći bes. Iz njegovog
osmeha sam jasno mogla da zaključim da je svega toga
svestan i da u tome uživa. „Uvek sam uživao u ovim
našim malim borbama.“ Pogledala sam ga prkosno.
„Mislim da me je to prvo privuklo vama, ta vaša
neukrotivost, prkos, snaga....prekrivena svilom.“ Umirila
sam se. „Volim te, Ljiljo. Moja, samo moja Ljiljo. Hoćeš li
se udati za mene? Ne! Moraš se udati za mene makar te
na silu uzeo.“ Pala sam na njegove grudi dozvolivši sebi
da me preplavi njegov miris i neka opijenost koja bi se
uvek javljala u njegovoj blizini. „Ali Andrej je rakao...“
„Želeo sam da znam da li ga još uvek voliš. Bio sam
ljubamoran i pogrešio sam, oterao sam ga, zato sam sada
morao da budem siguran da radim pravu stvar.“ Suze su
mi ponovo mutile pogled, ali nisam mogla da se odvojim
od njega ni da se pomerim toliko da obrišem suze. Čela
su nam se priljubila. „Tvoja pisma....“ „Moraš mi oprostiti,
muško sam, ne umem sa rečima.“ Nasmešila sam se.
„Ponovi mi još jednom!“ „Šta?“ usnama je nežno
preklopio moje. „Da me voliš.“ „Volim te više od života,
više od svega na ovom svetu. Volim te.“