You are on page 1of 8

VISOKA POSLOVNA ŠKOLA

ZA POSLOVNU EKONOMIJU I PREDUZETNIŠTVO

SEMINARSKI RAD

Predmet: Finansijska tržišta i berze

SVOPOVI FJUČERSI I OPCIJE

Mentor:
Student:

Prof.Dr. Goran Kvrgić Jovan Petronijević


210/023/10

Beograd Maj 2011.

1
Table of Contents
Table of Contents....................................................................................................... 2

Uvod........................................................................................................................... 3

SVOPOVI.....................................................................................................................3

FJUČERSI..................................................................................................................... 4

OPCIJE......................................................................................................................... 5

VARANTI I PRAVA........................................................................................................ 7

LITERATURA................................................................................................................8

2
Uvod

Na modernim finansijskim tržištima po pravilu se javljaju rastući rizici, koji održavaju, po


definiciji, potencijalne gubitke u profitu. Kamatni rizik i kursni rizik, usled promena kamatnih
stopa i fluktuacije deviznih kurseva, jesu najjači rizici u savremenom bankarstvu, koji su inače i
uslovili proces inovacije finansijskih instrumenata.1

Terminske devizne transakcije, svop, opcije I fjučers ugovori jesu savremeni oblici osiguranja od
deviznog rizika, nove bankarske na medjunarodnom tržištu novca I diversifikovani finansijski
instrumenti. Terminske devizne transakcije podrazumevaju kupovinu od strane neposrednih
učesnika na internacionalnom tržištu novca, jedne valute drugom. S tim što će isporuka biti na
tačno utvrdjen datum – fiksni termin i to po ceni, odnosno terminskom kursu koji se utvrdjuje na
dan zaključenja ugovora.2

SVOPOVI

1
Komazec S. Ristić.: Finansijska tržišta i berze, Čigoja, Beograd 1996.
2
J. Savić, D. Vukasović, G. Kvrgić.;Bankarstvo, Beograd 2009.
3
Svop (swap) je finansijski ugovor koji obavezuje jednu stranu da zameni (svopuje) skup isplata
koje poseduje za drugi skup isplata koje poseduje druga strana. Svopovi se često koriste kod
hedžinga, kako bi se umanjio određeni rizik, na primer, kamatni rizik, a koriste se i u
špekulativnim radnjama. Većinom svopova trguje se na vanberzanskom tržištu, mada se
određeni tipovi svopova mogu naći i na trgovanju na tržištima fjučersa. Postoje dve osnovne
vrste svopova: valutni i kamatni svopovi.

Kamatni svop je ugovor kojim se ugovorne strane obavezuju da će razmeniti plaćanja po


osnovu kamata koje dospevaju. Svopom se menjaju tokovi gotovine po osnovu obaveza koje
dospevaju na naplatu.

Fiksni-varijabilni kamatni svop može se dogovoriti razmena obaveze plaćanja izražena u fiksnoj
kamatnoj stopi za plaćanja u varijabilnoj kamatnoj stopi. Preduzeće A prihvata obavezu
preduzeća B prema kojoj će morati da otplaćuje kredit po fiksnoj kamatnoj stopi od 5%, dok
preduzeće B preuzima obavezu plaćanja preduzeća A po uslovima LIBOR+1 procentni poen.

Varijabilni-varijabilni kamatni svop. Dogovara se razmena obaveza plaćanja sa varijabilnom


stopom, pri čemu ugovori sa varijabilnom kamatnom stopom imaju različite karakteristike.
Preduzeće A prihvata obavezu preduzeća B prema kojoj se plaća dug po stopi LIBOR+2
procentna poena, a preduzeća B prihvata prethodno preuzetu obavezu preduzeća A da vraća
kredit po stopi EURIBOR+1,5 procentnih poena.

Valutnim svopom se obaveza izražena u jednoj valuti zamenjuje obavezom plaćanja u drugoj
valuti. Na primer, preduzeće A i B mogu da ugovore valutni svop, ukoliko se preduzeće A
zadužilo u dolarima i želi da otplaćuje kredit u evrima, a preduzeće B se zadužilo u evrima a želi
da vraća obaveze u dolarima.

Kamatno-valutni svopov je vrsta svopa koja uključuje karakteristike i kamatnih i valutnih


svopova. Podrazumeva razmenu obaveze plaćanja iskazanu u jednoj valuti obavezom plaćanja u
drugoj valuti, pri čemu su kamatne stope različite za različite obaveze. Najčešće se fiksna
obaveza u jednoj valuti zamenjuje za varijabilnu obavezu u drugoj valuti. U prethodnom primeru
to bi, na primer, značilo da preduzeće Poverenje preferira, umesto fiksnih plaćanja, uzajmljivanje
po varijabilnoj kamatnoj stopi.

FJUČERSI

4
Fjučers predstavlja obavezu da se kupi ili proda određena roba ili finansijska aktiva kao što su
npr. žito, zlato ili hartije od vrednosti određenog dana, po unapred određenoj ceni. Fjučers
ugovor, kao i terminski ugovor, predstavlja sporazum između dve strane o kupovini ili prodaji
aktive u poznato buduće vreme za poznatu cenu. Za razliku od terminskog ugovora, fjučers
ugovorom se normalno trguje ne berzi. Da bi se omogućila trgovina, berza postavlja izvesne
standarde za fjučers ugovore. Pošto dve strane u ugovoru ne moraju da se međusobno poznaju,
berza utvrđuje i garantne mehanizme za izvršenje ugovora.

Kod fjučersa obično nije specificiran tačan datum isporuke. U ugovoru se poziva na mesec
isporuke, a dotična berza utvrđuje period unutar meseca kada se mora izvršiti isporuka. Vreme
isporuke za berzanske proizvode je često ceo mesec. Kod fjučers ugovora postoje dve pozicije.
„Kratka pozicija“ je pozicija prodavca koja ga obavezuje da o dospeću isporuči osnovni
instrument iz ugovora. „Duga pozicija“ je pozicija kupca fjučers ugovora, koja ga obavezuje da
preuzme (kupi) osnovnu aktivu o dospeću. Držalac kratke pozicije ima pravo da izabere vreme
tokom trajanja perioda isporuke kada će izvršiti isporuku. Obično ugovor ima nekoliko različitih
meseci isporuke sa kojima se trguje u isto vreme. Berza utvrđuje tačan iznos aktive koji mora biti
isporučen po jednom ugovoru, kako će se kotirati buduća cena i ograničenje iznosa do kojeg se
može kretati fjučers cena (u ugovoru) u toku jednog dana. Na primer, u momentu prodaje,
ograničenje dnevnog kretanja cena za fjučers ugovor je 1 dolar. Ukoliko cene padaju za navedeni
iznos, za ugovor se kaže da je na donjem ograničenju. Ukoliko cena poraste za navedeni iznos,
kaže se da je na gornjoj granici. Kretanje cena u navedenim okvirima se označava kao kretanje u
granicama. Cilj utvrđivanja dnevnih ograničenja za kretanje cena je da se speče velike oscilacije
zbog potencijalno špekulativnih ponašanja.

Shodno vrsti proizvoda kojim se trguje, fjučersi se dele na robne i finansijske. U osnovi
finansijskih fjučersa nalazi se neki finansijski instrument (kratkoročni i dugoročni), kretanje
nivoa berzanskih indeksa i devizni kursevi. Cene fjučers ugovora se utvrđuju na berzi, mada još
uvek nisu identifikona čvrste veze između fundamentalnih ekonomskih kretanja i cena valutnih i
indeksnih fjučersa. Kada je aktiva za fjučers ugovor berzanski proizvod moguće su varijacije u
kvalitetu. Zbog toga je nakon izbora aktive važno da berza tačno odredi stepen kvaliteta robe koji
je prihvatljiv. Veličina ugovora utvrđuje iznos aktive koji se mora isporučiti u okviru datog
ugovora. Ovo je važna odluka za berzu. Ako je ugovor isuviše veliki, mnogi investitori koji bi
želeli da pokriju relativno malu izloženost ili koji bi želeli da steknu relativno malu špekulativnu
poziciju, bili bi onemogućeni da koriste berzu. Na drugoj strani, ako je ugovor isuviše mali,
trgovina može biti skupa, jer svaki ugovor podrazumeva određene troškove.

OPCIJE

Postoje hartije od vrednosti koje su po svojoj suštini posebne u odnosu na druge finansijske
instrumente. One spadaju u grupu finansijskih derivata, odnosno izvedenih hartija od vrednosti,

5
koje su na specifičan način povezani sa finansijskim instrumentima.
Opcije predstavlju poseban tip finansijskih derivata. Organizovana trgovina opcijama počela je
1973 godine u Čikagu i od tada trgovanje opcijama doživljava veliki bum. Koreni se vezuju za
začetke terminskog trgovanja koji su postojali još 30- ih godina XVII veka u Holandiji i Japanu.
Opcija podrazumeva pravo, ali ne i obavezu, da se kupi odnosno proda određena aktiva, po
unapred ugovorenoj ceni u okviru određenog vremenskog prerioda. Ova specifičnost opcije, koja
kupcu ostavlja mogućnost ne realizovanja opcionog ugovora, svrstava je u kategoriju koja se
označava pojmom „uslovna prava“. Cena opcije, koja se plaća da bi se ovo pravo steklo, naziva
se premija.

Odnosi prilikom emisije opcija se regulišu specifičnim sporazumom (opcionim sporazumom), u


kome se kupcu opcije daje pravo da zahteva od prodavca (emitenta) opcije, da na utvrđeni
datum, proda ili kupi predmet opcije po ugovorenoj ceni opcije. Takođe, u zavisnosti od tržišne
situacije, kupac ima pravo da na utvrđeni datum traži isplatu razlike između tržišne cene
predmeta opcije i ugovorene cene opcije.

Treba napomenuti da je ugovorna cena opcije ugovorena cena aktive, odnosno cena po kojoj
kupac kupuje ili prodaje određenu aktivu (HoV, robu...) i ne treba je mešati sa cenom opcije koja
se naziv premija. Cena obveznice predstavlja određenu premiju prodavca opcije za preuzeti rizik
i isplaćuje se bez obzira da li će kupac realizovati pravo iz opcije. Rizik, koji u ovom slučaju
snosi prodavac opcije, odnosno emitent, vezan je za bezuslovnu obavezu da uradi ono što kupac
od njega traži, bez obzira na nepovoljnu tržišnu situaciju u tom momentu.

Kupac kupovne ili ti cool opcije ima pravo da kupi, određenu količinu aktive po fiksnoj ceni u
toku određenog preioda vremena. Da li će on to pravo izvršiti ili ne, zavisi od razlike između
tžišne ceni i ugovorene cene aktive, odnosno HoV, na koju se opcioni ugovor i odnosi. Ako
predpostavi da će cena HoV navedene u opciji padati, on može da proda opciju pre roka dospeća
ili ako je cena navedene HoV na tržištu niža od ugovorene cene, odustati od kupovine od
emitenta i kupovinu izvršiti na tržištu, ali u tom slučaju plaća dogovorenu premiju. U slučaju da
je tžišna cena, navedene HoV, viša od ugovorene, kupac će se odlučiti da realizuje opciju,
odnosno da HoV kupi od emitenta opcije, a ne na tržištu. U ovoj situaciji, kupac opcije ostvaruje
dobit u razlici između tržišne i ugovorene cene HoV.
Kupac prodajne ili ti put opcije isto će, rukovođen interesima uvećanja dobit, reagovati u
slučajevima razlikovanja tržišne cene od ugovorene i prodati ako je ugovorena cena viša
odnosno odustati od prodaje ugovorene količine HoV ako je ugovorena cena niža, odnosno ako
prodajom na tžištu može da dobije više. Takođe, opciju, može u svakom trenutku prodati na
sekundarnom tržištu i time preneti prava iz opcije.

Pored kupovne i prodajne opcije postoje i drugi kriterijumi za njihovo razlikovanje. Tako imamo
opcije različite po načinu njihovog iskorišćenja, odnosno Evropski, Američki i Egzotični tip.
Evropski podrazumeva da vlasnik opcije, pravo iz opcije, može iskoristiti samo na dan dospeća,
Američki predstavlja opciju, čije se pravo, može iskoristiti bilo kada od momenta kupovine pa do
roka dospeća, a Egzotični predstavlja grupu opcija koje su novijeg datuma i koje su po svojoj
strukturi kompleksnije i od evropslih i američkijh, i kupovnih i prodajnih. Najčešća je podela
opcija na osnovu tipa aktive na koje se odnose, odnosno na finansijske, robne i realne.

6
Opcije predstavljaju najznačajniji instrument hedžinga, pomoću koga se investitori štite od
različitih vrsta rizika. Pomoću opcija je moguće smanjiti, nekada i eliminisati rizik promena
cena, tržišnih indeksa, kamatnih stopa, deviznih kurseva i time povećati sigurnost investitora na
tržištu.

VARANTI I PRAVA

Varanti (warrants) i prava (rights), kao i opcije, daju neka opciona prava investitorima. Varanti
se najčešće emituju zajedno sa obveznicama i preferencijalnim akcijama i omogućuju njihovom
imaocu da u određenom periodu vremena kupi određeni iznos akcija, po određenoj ceni koja je,
gotovo bez izuzetka, viša od trenutne tržišne cene akcije. Oni mogu biti vezani za ove hartije, ali
su češće odvojivi, sa mogućnošću nesmetanog slobodnog prometa. Iako su varanti veoma slični
call opcijama, osnovna razlika leži u činjenici da varante emituju korporacije, koje ujedno i

7
garantuju za njih, dok kod opcija to nije slučaj. Takođe, rok dospeća varanta najčešće se meri
godinama, dok se kod opcija on meri u mesecima, a po izvršenju varanta, korporacija ga povlači
iz opticaja i emituje novu akciju. Dakle, ona dobija novac, smanjuje broj varanta u opticaju i
povećava broj svoji akcija što utiče na njenu strukturu kapitala. O emitovanju dodatnih varanta
odlučuje samo korporacija, pa tako može doći u situaciju da se izvršenjem svih varanta njihov
broj svede na nulu. Opcije se, pak, praktično movu neograničeno ispisivati i mnogo ih je lakše
emitovati pa je krajnje teoretski slučaj da se njihov broj u prometu svede na nulu. Ako se to, pak,
i desi, to nije rezultat odluke kompanije čija se akcija nalazi u osnovi opcije. Međutim, iako je
varant finansijski instrument koji emituje korporacija i u funkciji je njenog prikupljanja kapitala,
i promet njime utiče na prihode korporacije, kao i na njenu sturkturu kapitala, sa aspekta
investitora on ima karaktiristike kao call opcija. Varanti se u prometu nalaze kako na berzama,
tako i na vanberzanskom tržištu i njihove kotacije se nalaze među kotacijama akcija na
finansijskim stranicama dnevnih novina.

Slično varantima, prava se, takođe, odnose na mogućnost kupovine određenih akcija po
određenim cenama u određenom roku, ali su te cene, po pravilu, niže od trenutnih tržišnih cena, a
rok je najčešće ograničen na dve ili četiri nedelje. Prava se, po pravilu, daju postojećim
akcionarima, u proporciji sa njihovim dosadašnjim vlasništvom nad akcionarskim kapitalom,
prilikom dodatne emisije akcija kompanije. Iako je u Srbiji česta praksa da se postojećim
akcionarima ponude akcije iz nove emisije po nižim cenama, prava, kao finansijski instrument i
predmet trgovanja, ne postoji. Za razliku od nas, trgovanje ovih hartijama na razvijenim tržištima
veoma je razvijeno i često se praktikuje.

LITERATURA

Komazec S. Ristić.: Finansijska tržišta i berze, Beograd 1996.

J. Savić, D. Vukasović, G. Kvrgić.: Bankarstvo, Beograd 2009.