You are on page 1of 32

Klaus Theweleit

MUŠKE FANTAZIJE

ŠTA VOJNICI VOLE

Opšte je poznato da ne prihvataju ženu kao objekt ljubavi. Najpre, dakle, pitam: koga ili
šta onda vole ti momci? Ima li objekata prema kojim imaju odnose koje oni sami shvataju
kao ljubavni odnos?
Počinjem sa sedmoricom oženjenih koje smo već citirali: Rudolf Hoss je u svom ranom
detinjstvu cenio životinje, pre svega svog ponija koga je zvao Hans. Imena obeju svojih
sestara — »one su mi uvek ostale strane« — ne saopštava. U njegovoj sedmoj godini
roditelji mu se sele u grad; poni ostaje na selu.
» ... na moju najveću žalost nije bilo staja, stoke. Kako je moja mati kasnije često pričala,
nedeljama sam bio gotovo bolestan od čežnje za svojim životinjama i svojim
Bergvaldom. U ono doba moji su roditelji činili sve da me odviknu od prevelike ljubavi
prema životinjama. Nije uspelo, tražio sam sve knjige u kojima su bile naslikane
životinje, skrivao se bilo gde i sanjao o svojoj marvinčadi.«1
U vreme kad je već bio komandant logora Aušvic, Hoss piše:
»Ako bi me kakav događaj veoma uzrujao nije mi bilo moguće da odem kući, svojoj
porodici. Uzjahao bih tada konja i tako odagnavao grozne slike, ili bih često noću hodao
konjušnicama i smirivao se tamo kod svojih ljubimaca.«2
Manfred von Killinger ovako propraća svoju knjigu Ernstes und Heiteres aus dem
Putschleben (Ozbiljno i vedro iz života u vreme puča):
»U pisanju ove knjige često sam morao da mislim na svog “tigrića”. Ko je to? Živo biće
koje me je volelo i koje me je upitno gledalo svojim velikim očima kad sam se morao
oprostiti. Uzeo sam njegovu glavu u svoje ruke i poljubio ga između nozdrva pa
zaplakao. Ne stidim se suza. ,Tigrić' je bio bolji od ljudi jer nije brbljao.«3
Martin Niemoller štedi onaj osetljivi izraz koji se toliko izbegava kada je reč o
označavanju sopstvenog odnosa prema ženama da bi njime imenovao svoje osećanje
prema dvema prvim njemu poverenim družinama. Njima »je pripala moja prva ljubav!«4
Kapetan Ehrhardt:
»Još kao dečkić voleo sam sve čime se moglo pucati, i za moj prvi pištolj, koji nije valjao
nizašta, ušte-deo sam paru po paru od novca za svoj doručak, što sam ga dobijao za put
do škole od Vajla do Leraha.«5
Ernst von Salomon:
»Volim uspravne ljude, muškarce. Takve koji ne znaju za probleme. Takve koji, u sebe
zatvoreni, stoje snažno, mirno.«6
Rossbach ne govori o ljubavi, ni Letow-Vorbeck, ali njemu je »gotovo najveći užitak«7
lov, koji za Ehr-hardta predstavlja »pasiju«. Ostali odnosi: »Kako sam uvek voleo svoje
zavičajno seoce .. .«8 (Rudolf Berthold u svom dnevniku). »Ko voli Lajpcig neka se
prijavi u Povremenu dobrovoljačku regimentu — Lajpcig« — (regrutacioni plakat
1919).9 O »dvostrukoj ljubavi prema rodnoj grudi i prema krvnoj zajednici«10 govori
Killin-ger.
A potom momci, trupa:
»S najdubljom ljubavlju i ponosom mislim na hrabru 38. domobransku pešadijsku
brigadu ...«11 — (Crasemann).
»Kapetan von Flotow je voleo svoje kadete i njegovi kadeti su voleli njega.«12 —
(Salomon).

»Nakon tri godine rata, regimenta je dobra kao što je uvek bila. Zato ja volim te ljude i ne
dam, kao kvočka piliće, kad glupost bezdušno hoće da mi ih razveje.«13 — (Franz von
Epp).
»Naše ljude treba izljubiti, pisao je Bismarck jednom 1866. svojoj ženi. Oni su bili još
mnogo dostojniji ljubavi u ovom mnogo strašnijem ratu .. .«14 — (Von der Goltz).
Epp i Goltz su generali. Epp je vodio jedan bavarski dobrovoljački odred koji je
učestvovao u razbijanju Minhenske sovjetske republike u maju 1919. i u obaranju
Martovske revolucije 1920. u Rurskoj oblasti. Von der Goltz je bio glavnokomandujući
nemačkih trupa u »Baltičkom poduhvatu«. Crasemann je bio oficir-reporter u
dobrovoljačkom odredu Maercker.
»Ta ja ne mogu da živim bez svojih ljudi (...), ne mogu da živim bez svog odreda... Ta ja
nisam ništa drugo učio, nemam ni žene ni deteta, imam samo svoje ljude... Ta šta bih ja
na ovom svetu bez svog mundira, šta bih ja na ovoj zemlji bez vas?«15 — (Dwingerov
komandant dobrovoljačkog odreda Mannsfeld).
Kraj odnosa prema trupi prikazuje se tako kao kraj svakog odnosa. Ovde prosijava
samoubistvo.
Da »je samo muška mladost za njih bila zanos i strast«16 kaže Junger o onima koji ni po
koju cenu nisu hteli da budu nešto drugo nego vojnici. Kao što vođa voli svoje ljude, tako
i prost vojnik voli svog pretpostavljenog: »I svog Langsdorffa voleo je onoliko koliko
jedan ratnik može da voli.«17 — (Donat, prototip brutalnog, profesionalnog borca — po
Dwingeru).
Taj oblik veze, ljubav prema vođi, pojavljuje se u nekom obliku kod gotovo svih autora.
Borba i ljubav:
»Kad je krv kovitlala mozgom i žilama kao pred iščekivanu ljubavnu noć i još vrelije i
luđe (...) Vatreno krštenje! Zrak beše toliko ispunjen kipućom muževnošću da je svaki
udisaj opijao, da se čoveku plakalo a da nije znao zašto. O muška srca, koja to mogu da
osete!«18 — (Junger)
A zašto sve to?
»Vodila nas je ljubav prema nemačkom narodu i prema domovini.«19 — (Kapetan
Ehrhardt). »Iz žarke ljubavi prema našem sirotom narodu.«20 — (Rudolf Mann). » ...
napuštenom narodu Nemaca (...) kome smo bili odani žarkom, stidljivom ljubavlju.«21
— (Heinz Schauwecker). »... bila nam je ostala vera u Nemačku, ljubav prema njenom
nesrećnom narodu.«22 (Mahnken). Ili prosto: »ljubav prema otadžbini«.23 (Hoss)
Tako se u bezbrojnim varijantama sopstvena delatnost u posleratnoj Nemačkoj — borba
protiv Revolucije — pojavljuje u vezi s rečju »ljubav«.
Možda još ovo: Rudolf Berthold unosi u dnevnik 13. septembra 1944. oko 8 časova
uveče:
»Pre jednog časa primio sam gvozdeni krst 2. klase. Osim ekselencije von Bulowa ja sam
dakle prvi u našem puku koji nosi taj jedinstveni ozbiljni znak (...) Poljubio sam
krst..."24
Poljubac, koji od trenutne neočekivane zajednice s komandujućim generalom čini trajnu
vezu.
Tip ljudi koje imamo pred sobom »voli«:
− nemački narod, otadžbinu
− rodnu grudu, rodno selo, rodni grad
− mundir (uniformu)
− druge muškarce (drugove, pretpostavljene, potčinjene)
− trupu, družbu, krvnu zajednicu saplemenika
− oružje, lov, borbu
− životinje (pre svega konje).

Ako se izuzmu životinje, o svim na ovoj listi navedenim objektima ljubavi bilo je reči u
prethodnom odeljku u vezi s postupcima odbrane od žene kao mogućeg objekta
ljubavi.25
Ti ljudi, dakle, naznačuju da »vole« upravo ono što ih štiti od objektnih odnosa!

Jedini ljudski objekti koji se ovde pojavljuju jesu muškarci, odnosno muške
organizacije*; Otud bi se mogao izvući zaključak da u igri mora biti nešto poput
homoseksualnog libida. Ja ipak ne izvlačim tu zaključak, jer mi se iz dosad razmatranog
materijala toliko dominantno pojavila opšta teškoća objektnih odnosa**; uopšte, teškoća
koja postaje sve jasnija, da bih radije želeo da tu okolnost pobliže istražim.
Kad sami ti muškarci navode razloge za svoje odbijanje svega što je žensko, oni rado
ukazuju na ratno iskustvo.
»Kako bi nas neka žena mogla i razumeti kad u godinama naše muke nije ništa
sadoživljavala i ništa davala.«26
Tako govori kapetan Berthold Thora Gootea, posmatrajući skrštenih ruku kako njegova
četa igra na ne-kom balu. Ili:
»Mi vojnici smo navikli da cenimo samo onoga koji je u vatri svoj čovek. I stoga se
mnogi iznutra odvraća od žene iako spolja ne može baš sasvim da je se liši.«27
Bolje je da se objašnjenja prihvatimo oprezno: odbojnost tih ljudi prema ženama ratom
se, doduše, si-gurno pojačala, ali teško da je u ratu i nastala. Poreklo tog držanja možda
bismo mogli tražiti u vilhelmskom predratnom vremenu.
Iz jedne male anegdote, koju priča Dwinger, daje se na primer očitati da je sve što je
povezano s poj-mom pruskog upravljeno protiv žene, isključuje žene. Dwinger priča o
generalu von Watteru koji je tokom marta—aprila 1920. komandovao Reichswehrskim i
napadima dobrovoljačkih odreda protiv pobunjenih rur-skih radnika:
»On, na primer, nije dopuštao da njegov posilni čisti cipele njegove žene; običavao je da
to ovako obrazloži: Vojnika mi je na raspolaganje stavila država, dakle, krađa je države
ako on radi za koga drugog izuzev za mene!'
,Sto mu gromova!' — uzviknuo je Wolter.
,To je prustvo!' — reče Truchs sanjalački.«28
Žena nema nikakva posla s »državom«. Državni nameštenik doduše jeste rob, ali rob
muškarca i sam muškarac; kao takav on je bliži državi, nego i neka žena generala.
Žena se pokazuje na istom stupnju kao pripadnici kolonizovanih naroda, čije
najznačajnije ličnosti još uvek stoje niže od belog čistača cipela.
------------------------------------------
1 Hoss, Kommandant in Auschwitz, str 24
2 Isto, str. 133.
3 Schlichteru je pala u oči Killingerova posveta u njegovom životopisu (Klabautermann):
»Mojoj hrabroj ženi«.
4 Niemoller, Vom Uboot..., str. 200
5 Freksa, Kapitdn Erhardt, str. 7 — O ljubavi prema oružju upor. i — Maercker, Vom
Kaiserheer zur Reichswehr, str. 170.
6 Salomon, Die Geachteten, str. 401.
7 Lettow-Vorbeck, Mein Leben, str. 274.
8 Luchvig F. Gengler, Rudolf Berthold, str. 104; tu se nalaze veliki delovi Bertholdovog
dnevnika.
9 Roden, Deutsche Soldaten, str. 146.
10 von Killinger, Kampf um Oberschlesien, str. 123.
11 Ferdinand Crasemann, Freikorps Maercker, str. 9.
12 Salomon, Die Kadetten, str. 49.

13 Walter Frank, Franz von Epp, str. 48.


14 Rudiger von der Goltz, Meine Sendung in Finland und im Baltikum, str. 16.
15 Dwinger, Auf halbem Wege, str. 308; Hoss, isto, str. 69.
16 Junger, Kampf als inneres Erlebnis, str. 61.
17 Dwinger, isto, str. 538.
18 Junger, isto, str. 12
19 Freksa, isto, str. 142.
20 Mann, Mit Erhardt durch Deutschland, str. 11.
21 Heinz Schauwecker, »Freikorps von Epp«, u: HoDA, str. 162.
22 Mahnken, »Gegenstoss im Westen 1919«, u: RDS, str. 59.
23 Hoss, isto, str. 74.
24 Gengler, Rudolf Berthold, str. 41.
25 Videćemo da se i određene žene mogu pojaviti u funkciji odbrane protiv objektnih
odnosa.
26 Goote, Kamerad Berthold, str. 337.
27 Slično — Goote, Wir tragen das Leben, str. 57. i dalje; 184.
28 Dwinger, Auf halbem Wege, str. 464.

* Jedino Niemollerova »družina« nije jednoznačno muški određena. Tu on odstupa od


ostalih.
** U psihoanalitičkoj literaturi se neka osoba, ukoliko su na nju upravljeni nagoni,
označava kao ,objekt'. Za šire razumevanje pojmova kao ,objektni odnos' upućujem na
Worterbuch der Psychoanalyse od Laplanche/Pontalisa. Oni uvek izlažu nastajanje nekog
pojma, njegovu funkciju u Freudovom mišljenju i u mišljenju njegovih najvažnijih
sledbenika. Tamo gde ih kritikujem (kao kasnije u slučaju ,projekcije') ili tamo gde neki
pojam za mene postaje naročito važan, upuštam se u to u tekstu.
[b]ŽENA KAO AGRESOR [/b]

Od žene dolazi nešto ugrožavajuće. Njihova slika se često pokazuje u asocijativnoj vezi s
nelagodnošću. Prvi pomen neke žene u knjizi Ernsta Jungera Der Kampf als inneres Erlebnis
(Bitka kao unutarnji doživljaj), na primer, glasi:
»Ustežući se obilazili smo oko zgarišta bogatih dvorova, u neodređenom strahu da ne
nabasamo na du-hove otrgnutih od spokojnog životarenja (. . .) Šta je mogla skrivati
podrumska tmina? Ženski leš s rasutom kosom što pluta po crnoj podzemnoj vodi?«29
Osim prinude njegove fantazije ništa ga ne goni da na tom mestu priziva sliku neke mrtve
žene.
Ili se žena javlja kao štetočina. Poraz poljskih jedinica u bici za Anaberg 1921, F. W. Heinz
(brigada Ehrhardt, I C, vođa jedne samozaštitne organizacije u Gornjoj Šleskoj i jedne
saboterske grupe protiv Francuza u Rurskoj oblasti 1923, nakon 1933. jedan od predsednika
Rajhskabineta za književnost)30 svodi na ženski uticaj (iako nije video te jedinice):
»Tih 20000 ljudi (...) bilo je utvrđeno ispred velikih gradova i propadalo u tuposti kruženja
boca s rakijom i u kurvarenju koje rastrojava živce.«31
Nije se moglo, videti ni ono što Bogislaw von Selchow, brodski poručnik u ratu, potom student
u Marburgu i komandant Marburške studentske legije, koji se pročuo i ozloglasio ubistvom
petnaest uhvaćenih radnika kod Tala u Tiringenu, piše o jednoj koridi kojoj je kao pomorski
oficir u vreme služenja roka prisustvovao u Meksiku:
»Ali sad stiže iznenađenje: akteri četvrtog čina bile su žene. Mlade, lepe amazonke lako su
poigravale u areni (...) Sam bik je za trenutak bio opijen tolikom lepotom. Njušio je ženku (...)
Nije to bio lep prizor. Plemeniti bik to nije zaslužio. Borba, lepo, ali pozorište, ne, to je bila
šteta za nju.«
Konačno jedna od žena oprlji bika nekom petardom:
»Bik podiže moćnu glavu. Ko je to bio? Bik je osećao nepristojnost onoga što se upravo desilo
(...) Srebrna amazonka bežala je preko peska. Ali bik, dirnut u svoju čast, bio je brži. Hoće li
ona stići do ograde? Svima je zastao dah. Tu je bik diže na rogove. Baci je visoko u zrak.
Jedna krvareća masa, srebrna i plava, le-žala je na pesku.«
Bika zatim ubije jedan pravi čovek, muškarac.
»Ćutke odosmo na brod.
,Beštija', reče neko.
Mislio je — beštiju čoveka.
,Žao mi je.'
,Bika?'
,Ne, ljudi, koji ne poznaju drugo do predstave. Biku zavidim. Ima li ičeg divnijeg od kratkog
bezbrižnog života koji se gasi u trenutku najvišeg herojstva?«32
Bik opijen lepotom, koji »njuši ženku«, koji oseća kao »nepristojno« ono što se tu zbiva, koji
»je dirnut u svoju čast« — odjednom oseća sve što i von Selchow — koga je razbesneo nastup
žena, naoružanih kopljima. Njegovo zadovoljstvo nad »krvarećom masom« koja sad više nije
»lako poigravala« sasvim je neskriveno. Izazivanje napetosti koje on umeće, »da li je stigla do
ograde? Svima je zastao dah«, služi za povišavanje uživanja u pogubljenju drznice. Ona je
dobila što je zaslužila (dok je bik pokazao »najviše herojstvo«). Maskiran kao bik (kao žrtva),
von Selchow vrši otvoreno ubistvo te žene, koje ga duboko zadovoljava.
Dva su oblika, po pravilu, u kojima se žena pojavljuje kao opasna, agresivna, nepristojna, kao
ona koja lišava snage:
»Ali iza fronta naših borbenih trupa vucarale su se kurve. Šetkale su se Fridrihovom ulicom
kad smo mi pucali pod lipama. Bacale su se na nas s neizrecivo tuđim dahom kad bi mi, još
obuzeti zakonima te zbrkane borbe, pogleda još prikovanog na protivnika nad nišanom,
prebivali u kratkim pauzama iza fasada kuća koje su nas zaklanjale; i nisu nam se činile toliko
nepodnošljivim šaptave ponude već opuštena samorazumljivost kojom su one posezale za
našim telima koja su maločas još bila izložena trzavom vatrometu mašinki.«33
»Kurva«, koja s »opuštenom samorazumljivošću« neće da prihvati da vojnik više ne mari za
seksualnu aktivnost kad napušta mašinku, jeste jedan od pomenutih oblika. Drugi, koji je
takođe opisao Ernst von Salomon, prepoznaje se po »plavoj odeći«. Nastupa u masama, ovde
u antimilitarističkoj demonstraciji protiv dobrovoljačkog odreda Berthold u Hamburgu:
»Tresući pesnicama žene se deru na nas. Leti kamenje, lonci, komadi (...) Žene, krupne, u
plavom, s mokrim keceljama i u dronjavim suknjama, zajapureno naboranih lica pod
zamršenim uzvitlanim kosama, sa batinama, kamenjem, crevima i posuđem, slobodno udaraju
po nama. One pljuju, sikću, krešte (...) Žene su najgore. Muškarci tuku, žene i pljuju i sikću, a
čovek ih ne može naprosto pesnicom tresnuti po gubici.«34
Radničke žene su one koje su u Salomonu budile tu žarku želju.
Jao muškarcu koji »dospe u pogane kandže hamburških bestidnica«,... »tada od njega više ne
preostaje doslovno ništa«35. »Kurve« i »radničke žene« teško se mogu razlikovati. U izrazu
poput »hamburških bestidnica« one su identične.
Dwingerov špijun Feinhals zna da izvesti posle jedne ture u Rurskoj oblasti koju su okupirali
radnici:
»Najluđe su naravno uvek bile žene; danas verujem u sve što su nas izveštavali o
Bertholdovcima! A takvih nikad nije nedostajalo, to je bilo bolje uređeno nego kod nas .. .«36
(O Bertholdovcima su čuli da su ih tobož izgrebale stotine pomahnitalih žena.)37
U »činjeničkom romanu« Thora Gootea o Bertholdu žene idu i nešto dalje:
»Žene skaču na nj, pljuju ga, grebu, ujedaju (...) Vrišteći, žene mu nemilosrdno zavrću i
iščašuju ruku, kidaju mu lančić. Buboci u grudi i leđa. Šutevi u telo: ,Poštedite moje ljude!' —
to je poslednje što je prostenjao. Tu mu žene strgoše s tela iscepano odelo. Odjekuju
pucnji.. .«38
»Malu grivnu«, koju je nosio Berthold, otkriva Goote — koji vija činjenice — uveče »na ruci
jedne drolje« gde upadljivo »blista«.39
Identitet »kurve« i »proleterke« najjasnije formuliše uzorni nemački bračni par Hans i Berta
Kafft u Zoberleinovom romanu Befehl des Gewissens (Zapovest savesti):
»Bolećive oči na pohotljivim licima tih derana dovoljno su govorile odakle dolaze. U prolazu
čuli su kako je bestidno derle, prseći se, glasno reklo: ,Na zemlji je ipak još prilično hladno.' I
bez ustezanja pred prolaznicima mangup se smejao: ,Bilo bi ti lepše u krevetu, hoćeš da
kažeš!' A, balavica se starmalo žalila: ,Kad samo matori ne bi toliko pazili.' Hans i Berta
pogledaše se zaprepašćeno. ,Tako se prave proleteri', reče on, a Berta, stresajući se kao pred
kakvom gadošću, odvrati:
,U svoje vreme biće im fino u društvu podvodača i uličarki'.«40
»Gađenje« često obuzima vojnike kad dođu u dodir s proletarijatom, recimo u Berlinu pri
pretresu kuća u potrazi za oružjem.
Opet Salomon:
» ... dve žene su još ležale u krevetu i svaka je imala kraj sebe po jedno dete, i kad smo ušli
jedna se piskavo, zaduvano nasmeja, a ostali su se tiskali na pragu, pred vratima. Podoficir
priđe bliže, tad žena munjevito podiže pokrivač i košulju i prasnu iz golih guzova. Mi
odstupismo a ostali navališe da urlaju, pucali su od smeha, udarali se u butine i nisu se mogli
dovoljno ismejati, smejala su se i deca.«41
Majoru Delmaru desilo se nešto vrlo slično prilikom »osvajanja« jednog bordela koji se našao
tačno između frontova u jednoj zaraćenoj industrijskoj oblasti:
»Samo riđokosa stade gola preda me i nasmeja mi se bestidno u lice. Pri tom su joj se sisetine
cimale gore dole. Bradavice su na njima bile krupne i mrke. Prizor mi se zgadio. Morala je to
primetiti, jer odjednom se crveni vrag okrete i cičeći mi pokaza zadnjicu, pljeskajući se po njoj
rukama.«42
Opisivanje proleterke kao čudovišta, koje se ipak ne može naprosto pesnicom smiriti,
»odalamiti po gubici«, potiče manje od stvarnog ponašanja tih žena u situacijama sličnim
opisanim (u kojima one nipošto ne bivaju pošteđene), a više iz pokušaja da se konstruiše
jedno fantastično biće koje sikće, vrišti, pljuje, grebe, prdi, ujeda, skače, cepa dronjke, koje je
aljkavo, raščupano, zajapureno, nepristojno; koje se kurva, udara po golim butinama, i ne
može da se nasiti ismevanja tih ljudi.43
Zbog neke skrivene potrebe to se čudovište identifikuje s proleterskom ženom.
Delmar egzemplarno formuliše tu predstavu:
»Najčistije osećanje proletarijata je mržnja!
U toj strašnoj istini treba možda da tražimo uzrok kad u ratnim izveštajima iz prvih nedelja
rata čitamo o osakaćivanjima naših ranjenika. Gotovo bez izuzetka, samo su žene i devojke
industrijskog stanovništva činile te svireposti. U seljačkim oblastima one su bile ređe. Ta je
zlodela izazvalo oslobođenje svih osvetoljubivih nagona u ženskom srcu, koje je po svojoj
prirodi nužno postalo bezosećajno.«44
Kad se kod navodnog viđenja osakaćenih leševa samo od sebe rađa »saznanje« da su »gotovo
bez izuzetka« delovale »samo žene i devojke«, onda to najjasnije razotkriva da Delmar ne
govori o činjenicama. On se oseća progonjen od proleterki »sa ženskim srcem koje je po
svojoj prirodi nužno postalo bezosećajno«, i njima pripisuje nameru da »sakate« muškarce (a
to znači i njega).
Čak i tamo gde se ratovalo u izrazito seljačkim oblastima, kao u Letlandu, kad se radi o
kasapljenju, ističu se »naročito žene iz ovdašnjeg letlandskog radničkog stanovništva«.45
(Hartmann)
»Po prirodi nužnu« bezosećajnost ovih žena Delmar svodi na njihovo seksualno ponašanje:
»Ovde nam se u najoštrijoj suprotnosti prema građanskom društvu suprotstavlja jedno
shvatanje o vrednosti devičanstva koje ukazuje na potpuno pokolebane duševne osnove
stidljivosti.«46
Proleterska žena je bestidna. To utvrđuje i Gooteov Berthold kad za vreme odsustva hoće da
prenese vest o smrti svog osmatrača Jupa, koji je bio radnik, njegovoj ženi:
»On skrenu u usku, sumornu ulicu, no tu već više nema nikog po kapijama. Samo jedna žena
s nespokojnom žurbom otima pismonoši iz ruke dopisnicu — i onda treska vratima, kao da je u
bekstvu...
I on uze da se penje nepoznatim, uskim, strmim stepenicama u sumornom stepeništu. Prvi
sprat. Drugi sprat.
I tu je porcelanska tablica na vratima koju su onomad osvetljavali šibicom i koja je u
uzbuđenju razbijena.
I on, saginjući se da bi pročitao prezime, čuje neki muški glas iza staklenih vrata.
Šta ću ja uopšte ovde? pade mu na pamet — pa, oslanjajući se na klimavu ogradu, ponovo
siđe na ulicu.«47
Proleterska žena je kurva. Proleterski muž, »Jup«, u nuždi može da posluži kao drugar ako
postane koristan član muškog društva u vojsci.48 ∗ Tada on gubi tamni oreol opasnosti koja
se vezuje uz žene iz mračnih stanova u predgrađu. Te su žene opasne, između ostalog i zbog
njihovog nedevičanstva. Seksualno iskustvo koje nacionalsocijalistički vojnici kod njih
naslućuju očito budi u njima izvanredno velik strah. I taj se strah dovodi u vezu s rečju
»komunističko«. Delmar:
»Prvo teorijsko ostvarenje komunističkih ideala odnosi se kod žena uvek na polni nagon.«49
Isto tvrđenje iznosi Ernst Ottwald (kasnije član KPN) u svom frajkorskom romanu Ruhe und
Ordnung (Mir i red). On se seća:
» ... uostalom kod mene su pojmovi faćkalo, mehana, zločinci, komunisti nerazdvojno i
nerazmrsivo povezani.«50
U svoj prejasnosti pokazuje se opet to »nerazmrsivo međusobno povezano« i kod Zoberleina.
Katja, prikazana kao prikriveni šef minhenskih sovjetskih republikanaca, priređuje orgiju:
»Konačno jednom mogu i proleteri učestvovati u nečem takvom. Ta čovek nije ni znao kako
život može da bude krasan. Gle samo tu Kaću, ta ima đavola u svom rusko-orijentalnom telu.
Svako saginjanje, svaki pokret je izazov. Sa svakim se smeje i svakog ljubi. Spreda ima na
sebi jedan prozirni list od svile u obliku bršljana, a pozadi ništa. A tek ostale žene! Ma to je
luđe nego u nekom bordelju — a ne košta ništa (...) Čovek treba još svašta da nauči ako neće
da izgubi vezu s novim društvom koje objavljuje Sovjetska republika. (. . .) Nek živi slobodna
ljubav! Ovamo, Kaća! Ona se tu nasmeje gugutavo i izvi se kao mačka u njegovim šapama —
a Zigi kezeći se ugasi svetlo ...«51
Zoberlein odustaje od razgolićavanja: neopisivo ostaje u mraku. Strah da postane konkretniji
mora da je pozamašan. Kako bi trebalo da opiše ono čega na svetlu uopšte ne bi bilo? Ili bi
svakako bilo drukčije no što se pojavljuje u pojmovima »slobodna ljubav« ili »komunizam« ?
Gađenje pred fantastičnim monstrumom »proleterska žena/komunistkinja«, odnosi se dobrim
delom na seksualne predstave, koje su još snažnije prožete strahom, toliko snažno da ne
mogu biti izgovorene. »Proleterska žena« je, izgleda, ime za užas koji u jeziku vojničkog
muškarca nema imena.
Koje je ono, još je nejasno
Ali jasno je ovo — muškarci i ne pokušavaju da istraže to ugrožavajuće nešto. Naprotiv, oni
već znaju šta je to — komunizam (ženski).
Postupak imenovanja ima veliki značaj, jer on je tipičan za sve glavne fašističke pojmovne
tvorevine, kojima uvek stoji u osnovi jedno takvo pomeranje. Jezik fašista dobija otud osobinu
nekog tajnog jezika, koji se od »odgonetanja« čuva pre svega time što izgleda toliko strašno
glup; delovi građanske inteligencije koji su sebe smatrali kritičkim (ali i KPN dvadesetih
godina) spremno su prihvatili ponudu da se ne bave onim što se krije u toj gluposti —
građanska inteligencija s nadmoćnim osmehom na stisnutim usnama, komunisti sa
siledžijskim gestom jednog Staljina u drvorezu koji bi već uklonio remećenje javnog poretka.
Erotski odnos — muškarac-žena — napasna, bezosećajna žena — ugrožavanje muškarca —
prljavština, vulgarnost — kurvinstvo — proleterska žena — komunizam .

---------------------------------------------
32 von Selchow, »Hundert Tage aus meinera Leben«, str. 35. i dalje. U: Das Deutsche
Fuhrerlexikon 1934/35, von Selchow se pojavljuje kao »filozof povesti«. Imao je velike
namere; tamo se kaže: „1919. postaje student i marta 1920, kao vođa Marburškog
studentskog frajkora, guši komunistički ustanak u Tibingenu; slede godine procesa zbog
ubistva 15 ljudi njegovog frajkora, koji on vodi zajedno s pravobraniocem dr Leutgebruneom;
po povratku iz Tiringenškog pohoda postaje orgeš-firer Zapadne Nemačke; provodi deset
godina do 1933. u potpunoj usamljenosti, i piše jedno veliko filozofskopovesno delo o
duhovnim temeljima nove Nemačke"; (str. 54). Međutim, izgleda da od toga nije bilo ništa. O
von Selchowljevoj ulozi u Tiringenu (koju sam bezmerno preuveličavao) i o pomenutom
procesu protiv ubica 15 radnika iz Tala, upor. — Henning Duderstadt: Der Schrei nach dem
Recht, Marburg, 1920.
33 Salomon, Die Geachteten, str. 39.
34 Isto, str. 180, 184. i dalje.
35 Weller, Peter Monkemann, str. 125.
36 Dwinger, Auf halbem Wege, str. 432. i dalje.
37 Isto, str. 204.
38 Goote, Kamerad Berthold, str. 353.
39 Isto, str. 354.
40 Hans Zoberlein, Der Befehl des Gewissens, str. 892. i dalje.
41 Salomon, Die Geachleten, str. 51.
42 Maximilian Delmar, Franzosische Frauen, str. 114; Delmarova knjiga ima posebno mesto.
Delmar nije bio ni u frajkora niti je pisao o nemačkom „posleratnom periodu". Međutim, pisao
je o ženama — što je retkost kod jednog majora kajzerske vojske, koje nisam hteo da se
odreknem, tim više što su kod Delmara otvorenije iskazane predstave o ženama koje su kod
ostalih autora uglavnom samo nagoveštene, a da principijelno nisu različite.
43 Slična mesta kod Maerckera, Vom Kaiserheer... str. 119, 138, 143. i dalje, 151; Salomon,
Putsch und Verschworung, str. 25; isti autor, ,,Hexenkessel Deutschland" u: JKR, str. 22. i
dalje; Mahnken, „Kampf der Batterie Hasenclever", u: RDS, str. 138; Nord, „Krieg im
Baltikum", u: JKR, str. 74; Wittmann, Erinnerungen der Eisernen Schar Berthold, str. 146;
Gunther, „Hamburg", u: JKR, str. 45. i dalje; Weller, Peter Monkemann, str. 83; Iger,
Spartakustage, str. 15; Zoberlein, Befehl des Gewis- sens, str. 673; W. Frank, Franz von Epp,
str. 68; Delmar, Franzosische Frauen, str. 133. i dalje; Heinz, Die Nation greift an, str. 32;
Kohlhaas, Der Haupiling und die Republik, str. 213; Muller, Soldat und Valerland, str. 22;
Ettighofer, Revolver uber der Stadt, str. 65; Rodermund, „Rote Armee an Rhein und Ruhr", u:
HoDA, str. 203. i dalje; Seitz, „Die Eiserne Schar Berthold in Hamburg", u: SB, str. 356. i
dalje; upor. i — Theodore Abel, Why Hitler Came to Power, str. 98.
44 Delmar, Franzosische Frauen, str. 133.
45 Hartmann, „Erinnerungen aus den Kampfen der baltischen Landeswehr", u: JKR, str. 119.
46 Delmar, Franzosische Frauen, str. 126.
47 Goote, Kamerad Berthold, str. 126. i dalje.
48 Heinz, Die Nation greift an, str. 32; slično Salomon — u: SB, str. 44; Gunther, „Hamburg",
u: JKR, str. 45.
* Jedna objava revolucionarnog štrajkačkog komiteta o životinjskim krvavim orgijama te noći
ogradila se narednog dana od hijena revolucije. — (Heinz, 3/4, mart 1919, Berlin). Muškarci:
dan; Žene: noć.
49 Delmar, Franzosische Frauen, str. 153.
50 Ottwald, Ruhe und Ordnung, str. 107.
51 Zoberlein, Befehl des Gewissens, str. 171.
KARABINKA (FLINTENWEIBER) KASTRATORKA
Izmišljena proleterska žena koja kod okorelih vojnika izaziva toliki strah ima još jedan
poseban kvalitet, koji otprilike proizlazi iz sledećeg Dwingerovog teksta. On se vrti oko jedne
od onih neophodnih romantičnih smrti za koje se traži neki ideološki upotrebljiv izvršilac.
Konjički kapetan grof von Truchs, koga Dwinger opisuje kao neku vrstu poslednjeg viteza
jednog dekadentnog vremena, pri kraju svog dobrovoljačkog roka donosi odluku da ne primi
dužnost u Reichswehru; on se posebno suprotstavlja perspektivi koju ocrtava kapetan Werner
(Dwingerova glavna ideološka figura koja već 1919, uvek tačno zna ono što bi nacisti zakon
1933. projektovali u prošlost kao ispravno političko ponašanje i koji dakle uvek postupa
ispravno), po kojoj se sad vojnik mora politizovati ako »nacionalna stvar« ikad treba da
pobedi. U tome Truchs ne želi da učestvuje; on, dakle, za pokret nema više praktične
vrednosti. Nedostaje još samo neko uspelo povlačenje koje će da koristi pokretu. Tako Truchs
na svom smišljenom povlačenju u smrt pada u šake maloj četi radnika:
»Bila je s njima jedna žena, kako je Truchs začuđeno utvrdio, neka mlada fabrička radnica
zajapurenog lica. ,Odbaci sablju!' reče ponovo isti. ,Ne pada mi na pamet!' odvrati Truchs još
jednom (...)
,Ma smaknite ga!' reče neko u tišinu (...)
,Ne!' povika žena. ,Taj nam treba živ, to je jedan fini...'
Truchs je pogođen u ruku, najpre levu, pa desnu, on ispušta sablju, koju je premeštao iz ruke
u ruku ali ne pada, samo se skljoka na svog već mrtvog konja ,Psihe'. «
»,Ovaj se još ugodno namešta!' zakrešta žena. pogledajte ga samo, taj vas još zavitlava...'
(...) ,Mene bi zanimalo' reče on mirno, ,šta sam vam učinio?'
,Ti si tako fino pseto!' doviknu mu ona odozgo. ,Zacelo si neki plemić s tim tvojim
stakalcem!'∗
,Inače vam nisam ništa učinio?' odvrati Truchs začuđeno.
Ona pljunu, kao odgovor, odozgo na njega, ali do njega je predaleko (...) Tad cura izvuče
pištolj ispod kecelje, priđe rubu padine, pritisne mu cev nasred donjeg trbuha. ,Ne mogu više
da slušam mrcinu!' procedi grčevito kroz gruba usta.«
Ona puca.
»Njegova glava postaje sve teža, polako hoće da klone, da klone na ,Psihe', na njenu meku
dlaku, kako bi to prijalo. U rukama oseća bol kao da udaraju čekići, duboko u donjem trbuhu
kao da ga seku noževima.
... ali žena mu skače u lice potpeticama svojih polucipela i zapinje da mu u očnu duplju nabije
taj prokleti simbol.«52
Kad drugovi nalaze njegov leš, kapetan Werner naslućuje:
» ... možda je čak dospeo u ženske ruke — i to hoće naše vreme, naše stoleće .. .«53
Središna tačka u konstrukciji tog ubistva jeste: »žena« kastrira muškarca. Ne nedostaje ni
nagoveštaj da je ona kurva: ona dolazi kao jedina žena sa šest muškaraca. To je
nedvosmisleno.54 Oružje kojim ona kastrira na početku se nije moglo videti. Ona iznenada
izvlači pištolj ispod kecelje kao kakav skriveni penis?
Još jasnije se ovaj motiv javlja u izveštaju jednog saradnika krupnoburžoaskog lista Kolnische
Zeitung o stanju dobrovoljaca (formalno preuzetih u Reichswehr za vreme rurskog ustanka)
25. marta 1920, kad je tvrđava Vezel bila ugrožena od radnika. Vojnici su iza sebe imali jednu
noć povlačenja, bežanja i smrtnog straha.
Izveštač s jednog majura kod Vezela, gde leže ranjenici:
»Dva husara su se stenjući previjala na slami u štali; Jedan maleni ulan plakao je kao dete i
njegove su oči bile ispunjene užasom što su ga videle u Hambornu i Dinslakenu. Svi su
pogubili živce i fantazirali samo o odsečenim glavama, ušima, nosevima, o devojčicama
mučenim do smrti i o spartankama, 'koje su jahale male čupave konje, uzvitlanih kosa i s po
dva pištolja u svakoj ruci. Vezel su navodno zauzeli crveni, a i okolne majure. Još se samo
držala vezelska citadela sa svojom malom posadom, koja je tamo navodno opkoljena i
posvećena neizbežnoj spartanskoj smrti.«55
Ovaj izveštaj mi se čini naročito karakterističnim; on reprodukuje jedan proizvod fantazije, jer
spartanki koje jašu male čupave konje nije bilo — i pokazuje da su slike naoružanih žena
proizvod smrtnog straha tih vojnika.
Po dva pištolja u svakoj ruci ukazuje na to da se moralo misliti na nešto više (ili na nešto
drugo) nego samo na pištolje. Slutnju da se tu radi o fantaziji pretećeg penisa podržava izgled
»spartanki«: uzvitlanih kosa na čupavim konjima, oboružane pištoljima, one pružaju sliku
strašne seksualne potencije. I to ne vaginalne, nego faličke potencije — upravo ova tu izaziva
strah. Delatnost spartanki je kastratorska: glave, noseve, uši — sve što štrči — one odsecaju.
Iz tog ugla postaje jasnija von Selchovljeva mržnja prema ženi koja navaljuje na bika
kopljem.
Naci-istoričar von Oertzen citira u svojoj istoriji dobrovoljačkih odreda jedan drugi novinski
izveštaj iz Vossische Zeitung od 12. marta 1919. Tamo reporter ponavlja svoj razgovor sa
zapovednikom šanca jedne bele čete, nekim kapetanom koji ostaje neimenovan.
Taj je kapetan navodno između ostalog rekao:
»Nedavno smo kod jedne žene našli pod suknjom ručnu granatu. Nisam ipak dao da je
streljaju jer je iz straha od svog muža .. .«56
— i tu on prekida. Ta izjava očito namerava da izazove strah pred naoružanom ženom, da
lokalizuje mesto njenog oružja kao »pod njenom suknjom« i da to oružje stavi u jedan
seksualni kontekst:
»iz straha od svog muža...« Sa streljanjem su se stvari odigravale upravo obrnuto: u više
navrata žene koje su pale u šake dobrovoljcima streljane su pod izgovorom da su tobož
skrivale oružje pod suknjom.57
Prema tome stvar izgleda sasvim tako kao da muškarci pripisuju penis jednom određenom
tipu žene (»proleterskoj kurvi«) i pred tim penisom strahuju od sopstvene kastracije. Ti ljudi
osećaju »komunizam« kao direktan napad na njihovo spolovilo.
To je često ispoljavano osećanje — gotovo da je standardno. Bitke na Baltiku daju najbolju
pozadinu za razvoj tog osećanja jer se tu bio proširio glas o naoružanim crvenoarmejkama
koje navodno love ljude. Thor Goote:
» . . . da ovde uopšte nije najgore pasti pogođen u čelo, kao eto ovaj mladić, da je mnogo
gore biti uhvaćen od tog skotskog protivnika, pa biti izložen najpolaganijoj smrti od ,karabinki'
što se cere i naslađuju, najgoroj i najmučeničkijoj smrti kojom se može umreti.«58
» ... ti mrtvaci još zapomažu iako su se već davno ohladili i večno će zapomagati, ta
opljačkana dvanaestorica iz gvozdene čete od kojih je svaki imao groznu ranu, crnu, ispunjenu
krvlju, između bedra i butine, kojom je skotski neprijatelj oskrvnuo bespomoćne
ranjenike .. .«59
Skicu jedne takve žene u mirovanju daje Dwinger:
»S Laizisove desne strane sedela je neka starija devojka, jedna takozvana 'karabinka' s crnim
kolutovima oko sitnih očiju. Njeno mlitavo, debelo telo raširilo se po stolu, njeni prstenjem
gotovo oklopljeni prsti poigra-vali su se revolverom; komesar ju je zvao imenom Marja.«60
Osim revolvera krasi je jedan daljnji atribut penisa — prstenjem kao oklopljeni prsti. I kao
»minhen-ska« ruskinja i revolucionarka »Kaća«, i »karabinka« nosi ime Marja.
Udate žene ostale su bezimene kako ne bi poprimile crte konkretnih likova. Svojom fiktivnošću
one su zadržale sposobnost da u muškoj predstavi mogu da budu povezane ili izjednačene s
drugim zabranjenim ženama, ženama koje se ne mogu imenovati.
No, izgleda da bezimenost uz to jamči i nešto kao bespenisnost, jer čim »karabinka«, žena s
penisom, dobije ime, daje se naslutiti da samo ime nosi neki agresivno-seksualni kvalitet, da
ono samo postaje atribut penisa.
Kao kod plesačica, cirkuskih jahačica, kelnerica, bar-dama, sluškinja, prostitutki, ime koje
dobija »karabinka« samo je (lično) ime. Žene s (ličnim) imenom su na neki način namenjene
javnosti, one su, bilo kao zvezde, bilo kao sluškinje, uvek prostitutke; one obično dolaze s
društvenog dna, njihovo poreklo i njihov status nisu porodični.
Sve to ih, s jedne strane, čini objektima muškog raspolaganja, a s druge strane, ali ne i
nužno, moćnim, opasnim — naročito u vremenima rasula političkih »poredaka«.
Ime (lično) što ga dobijaju žigoše ih, i to sigurno. Ni u jednom romanu ili biografiji nema ni
jednog jedinog ženskog lika koji se — ako je uveden s imenom, a bez istovremenog
obezbeđenja nekim bratom, pominjanjem kakve uvažavane porodice, ili prijateljstvom sa
sopstvenom sestrom — na neki način ne pretvara u »kurvu« ili iz drugih razloga u ženu
nepodesnu za junaka.61
Sopstvenu suprugu ostaviti bez imena moćna je dakle čarolija...
I Zoberleinova Kaća nosi pušku; generalštabna debata u Minhenskoj crvenoj armiji:
»Prilazi i Kaća u svom prljavom jutarnjem svilenom ogrtaču, naginje se preko muškarca koji
zevajući stoje oko karte, i počne da, još pijana, zapliće jezikom:
'Zigi, šta je s mojim ženskim bataljonom? Mi hoćemo ručne granate, puške, da pravimo
revoluciju! Krv i osveta! Oh, Kaća će vam pokazati, vi strašljivi psi, šta je revolucija.' I ona se
poigra prstima kao kandžama, s licem tigra koji se nalizao krvi. 'Treba da vrište, da drhte od
straha i lagano, sasvim lagano da iskrvare a onda — sve postreljati mitraljezom —
raskomadati, razneti dinamitom.'«62
Kaćin govor opominje da se treba čuvati namere da se ženama podmetnuta mera osvete
obuhvati samo pojmom kastracije. U »raskomadati, razneti dinamitom« rečeno je drugo; to u
prvom redu smera na potpuno uništenje čestitih muževa, a potom stavlja u središte proces
usmrćivanja koji se ne da objasniti pukom namerom kastracije. To bi se moglo pokazati kao
važno.
Nacistička propaganda pokušala je da slici »karabinke« doda neku crtu odgovornosti. U
Parolebuch des Nationalsozialismus (Knjiga lozinki nacionalsocijalizma) od E. F. Berendta
(1935) može se čitati:
»Poznato je da su iza crvenih linija stajale 'karabinke' koje su, u slučaju uzmicanja,
zaustavljale begunce, i, ako se bežanje nije moglo zaustaviti, pucale u svoje sopstvene ljude.
Te 'karabinke' bile su jezive furije kakve je mogao da izmisli samo boljševizam. Ako bi se u
srcu nekog crvenogardejca i moglo probuditi sažaljenje prema mukama nevinih ljudi, te su
žene bile poživotinjile i izgubile svako ljudsko osećanje.«63
Gora od najgoreg komuniste uvek je komunistkinja. Dwingerova Marja objavljuje:
»Ja postavljam prirodu na glavu, u meni struje teku uzbrdo.«64
Ona je prirodna katastrofa, nakaza. Seksualnost proleterske žene/kurve, odnosno naoružane
komunistkinje, usmerena je na kastriranje i komadanje muškarca i čini se da je njen
imaginarni penis ono što joj podaruje strašnu moć da to i učini.
Možda su u tom kontekstu bile izgovorene reči koje je general Maercker uputio ljudima svog
frajkora:
»Ta Roza Luksemburg je đavolska žena (...) Roza Luksemburg može danas nekažnjeno uništiti
nemački Rajh, jer u Rajhu nema sile koja joj se može suprotstaviti.«65
Proleterska, zlobna kurva, je i sledeća »karabinka« iz Ekkehardovog romana Sturmgeschlecht
(Žestoki naraštaj), ali ona je i nešto drugo ... Ulične borbe, 1919. u Berlinu, neka žena zove u
pomoć s jednog prozora:
»Bogami, žena je lepa. Zanosna u svom strahu. Warttembergu se čini čudno poznata — ali tad
se priseća: to ga zavaravaju slike — stari drvorezi u velikoj porodičnoj bibliji Warttembergovih
gore u staramajkinoj sobi — tako su one izgledale, te lepe starozavetne žene — Ruta, Estera i
ona što je zahtevala Jovanovu glavu: Saloma. I upravo kao Saloma, tako stoji tu gore u
prozorskom okviru mlada žena s golim rukama nad glavom, sa uskom svetlucavom trakom
oko čela i kose.
'Pazi, Hans!' zaurla Warttemberg na drugu stranu. Strah ga hvata za gušu. Sam ne zna zašto.
Čini mu se da vidi sve to što dolazi i što se potom odvija: mračni neotklonjivi udes.«
Naime zaseda, u kojoj gine 11 od 12 ljudi iz čete. Jedini koji se spasava, Warttemberg, vidi
biblijsku lepoticu još i drukčije, pre no što pogođen zrnom u levu ruku dotetura do svoje
jedinice, noseći mrtvog prijatelja na ramenima (čijom će se sestrom, Elisabeth Bramwede,
oženiti na kraju romana):
»Saloma, Ruta, Estera — tako ona stoji pola stepeništa nad njim. Zadignuta uska suknja,
levica poduprta o bok, desnica podignuta, s pištoljem. Žena koja ih je namamila gore
zapomaganjem i plačom.«66
Lepa Jevrejka — osobit slučaj »žene s penisom«? Problem postaje slojevitiji kad se uzmu u
obzir drugi pojavni oblici »žene s penisom« osim »karabinke«. Geza Roheim prikazao je
vešticu kao najčešći oblik »žene s penisom« — kao odbrambenu konstrukciju straha pred
erotičnom ženom, orgastičkom ženom.67 »Njena polna veza sa đavolom« je i za Canettija
»osobeni greh« veštica.68
Kad se Benjamin potsmevao sudu da je čudo kako se tako nešto kao fašizam moglo pojaviti
»još u ovom stoleću«, Brecht je uz to pribeležio: »kao da on nije plod stoleća.«69
Ne vodi li neka linija od veštice do zavodničke Jevrejke, nije li to neka permanentna realnost
proganjanja čulne žene, koja se ne da objasniti prevashodno ekonomski, već specifičnom
organizacijom društvenih odnosa polova u patrijarhalno-pravnoj Evropi? (U kojoj meri iz
uzajamne organizacije čovek-žena proizilazi, odnosno može ili mora proizići »fašistička«
realnost, u kojoj bi dakle meri trebalo razumeti teror i kao »plod« određenih muško-ženskih
odnosa, odnosno neodnosa, to ćemo bliže razmotriti u 2. poglavlju). Erotična žena je
izokrenuta živa priroda; tu čovek oseća blizinu fašističkih rasnih pogleda.
Erotična žena — bezosećajna žena — vulgarna žena — kurva (proleterka) — Jevrejka
(veštica?) — žena koja iscrpljuje — žena s penisom (s oružjem — kastratorka) ona koja
raskomadava — krvava masa — komunizam.

-----------------------------------------------
* Monokl.
52 Dwinger, Auf halbem Wege, str. 557—562.
53 Isto, str. 566.
54 Upor. i — Heinz Schauwecker, „Der Kampf der Gruppe Epp", u: SB, str. 115.
55 Kolnische Zeitung, br. 299, 27. 3. 1920, naved, po Lucasu, Marzrevolution 1920, sv. 2, str.
186. i dalje.180
56 F. W. von Oertzen, Die deutschen Freikorps 1918—1920, str. 303.
57 Neki primeri: Katharina Pint, koju je streljala brigada Epp 2. aprila 1920. u Pelkumu.
Protokolarni iskaz njenog muža: „Jedna žena iz Pelkuma rekla je da je K. P. streljana po odluci
prekog suda jer je tobože u njenoj podsuknji nađen ušiven revolver. ,Dostava je, što mogu da
izjavim pod zakletvom, lažna'", u: Volksstime fiir Westfalen und Lippe. Organ nezavisne
socijaldemokratske partije, Hagen, god. 3, 16. april 1920; Gumbel, Vier Jahre politischer
Mord, str. 61: „... streljana jer je tobož u čarapi imala skriven revolver". — „ ,... da smo
odmah streljali deset sestara Crvenog krsta, od kojih je naime svaka pri sebi imala revolver".
— Iz pisma jednog člana brigade Epp (streljački kaplar Max Zeller), od 2. aprila 1920,
adresiranog na rezervnu bolnicu u Drezdenu. U: Envin Brauer, Der Ruhraufstand von 1920,
str. 94, Berlin, 1920; Otto Henicke, Die Rote Ruhrarmee, Berlin 1956; preštampano na
mnogim drugim mestima. Po transportu iz Šleske, mornarička brigada Loewenfeld imala je 26.
maja u Resfeldu svoj prvi „dodir s neprijateljem". U jednom članku iz vojnih izvora, „Kako se
stanovalo u Resfeldu", kaže se o tome (u: Westfalischer Merkur, Munster, god. 99, 3. april
1920): „Kad su rajhsverske trupe već bile u mestu, dojurio je još jedan auto, pretovaren
vrećama, pun sestara Crvenog krsta (kurvi) koje su sedele na njima; dole u kabini neko je
držao mašinku koja je odmah počela da štekće. Naravno s putnicima se svršilo po kratkom
postupku, a u isti mah se ispostavilo da su ,sestre' imale pri sebi i različite otrove..." —
varijanta „oružja pod suknjom". (Da li su oni mislili na lekove bolničarki?) Prikaz istog zbivanja
štabnog oficira brigade Loewenfeld, Ulricha von Bosea, srešćemo kasnije; tamo nema govora o
„skrivenim otrovima".
58 Goote, Kamerad Berthold, str. 286.
59 Isto, str. 297; gotovo ista scena kod Ihna Mevera, Das Jagerbataillon der Eisernen Division
im Kampf gegen den Botschewismus, str. 401. i dalje; Wagener, Von der Heimat geachtet, str.
29; Dwinger, Die letzten Reiter, str. 344; Salomon, Die Geachteten, str. 130. i dalje,
preštampano u: JKR, str. 109. i dalje; upor. i — Johannes Zobel, Zwischen Krieg und Frieden,
str. 95: Volck, Rebellen um Ehre. str. 61; Bochow: Soldaten ohne Befehl, str. 63; Schricker,
Blut, Erz, und Kohle, str. 56; Brandis: Baltikumer, str. 175. i dalje.
60 Dwinger, Die letzten Reiter, str. 72.
61 Neki primeri, Juliette, u Ballaovom Landsknechte wurden wir; Ulrika, uključujući Natašu, u
Gilbertovoj (knjizi) Landsknechte; „princeza" Ilse Cornelius u Wellerovoj Peter Mankemann;
Hertha Holk u Goebbelsovom Michaelu; Gerta u Schauweckerovom Aufbruch der Nation;
„Poljakinja" (to je ime), u Bruchbeckerovom Wie unser Gesetz es befahl. One sve iščezavaju,
umiru ili izneveravaju svoje ranije ljubavnike, ili se razotkrivaju kao kurve. Nije tako s lepom
Gine-Mariom kod Gotz Stoffregena: ona ostaje u životu, ali zato je mora napustiti njen vojnik,
narednik Eschenhof. Ubrzo nakon što su se verili — ona je udovica — pogađa ga metak.
62 Zoberlein, Befehl des Gewissens, str. 171. i dalje.
63 E. F. Berendt, Soldaten der Freiheit, str. 89; zanimljivo je šta je Goebbels kasnije pisao o
tome; 1. marta 1945. u dnevniku: „Mi, dakle, moramo angažovati drugi poziv, eventualno
preći i na to da uspostavimo ženske bataljone." 5. mart: „I on (firer) je saglasan s tim da sada
u Berlinu osnujemo ženske bataljone. Ima bezbroj žena koje se sad javljaju za službu na
frontu, i firer je takođe mišljenja da će se one, ako se dobrovoljno jave, bez sumnje fanatično
boriti. Morali bismo ih postaviti na drugu liniju; tad bi već muškarce prošla volja da se povlače
s prvih linija." — (Joseph Goebbels, Tagebilcher, 1945. Poslednji zapisi; Hamburg, 1977).
64 Dwinger, Die Letzten Reiter, str. 129; u Shrammovim Rote Tage postoje dve lezbejke koje
pokušavaju da se otruju veronalom zbog svoje izopačenosti. Lautenbacher, Widerstand im
roten Miinchen, str. 106; Balla, Landsknechte wurden wir, str. 70; Meyer, Das Jagerbataillon
der Eisernen Division..., str. 18; Steimiecker, Mit der Eisernen Division im Baltenland, str. 32;
Erbt, Der Narr von Kreyingen, str. 229 i dalje; Nord, „Der Krieg im Baltikum", u: JKR, str. 74;
Richter, Freiwilliger Soltau, str. 83; Engelhardt, Der Ritt nach Riga, str. 56; Brandis,
Baitikumer, str. 74, 77, 174. i dalje; Volck, Rebellen um Ehre, str. 96; Erich Czech-Jochberg,
Im Osten Feuer, str. 116; Kohlhaas, „Manner und Sicherheitskompanien 1918/19", u: SB, str.
112; Dwinger, Die letzten Reiter, str. 73, 107;
Stenbock-Fermor, Freiwilliger Stenbock, str. 113, 117. i dalje.
65 Illustrierte Geschichte der deutschen Revolution, str. 236.
66 Ekkehardt, Sturmgeschlecht, str. 12, 14—19.
67 Roheim, „Aphrodite oder die Frau mit Penis", u: Die Panik der Gotler, str. 228—264.
68 Elias Canetti, Masse und Macht, str. 436; slično — Theodor Szasz: Die Fabrikation des
Wahnsinns, str. 114—196; Barbara Ehrenreich/Deidre English, Hexen, Hebammen und
Krankenscimestern, str. 15. i dalje.
69 Brecht, Arbeitsjournal 1938—1942, str. 161; on se pri tom dovodi u vezu s „Povesno-
filozofskim tezama"; Benjamin, Illuminationen, str. 272

CRVENA BOLNIČARKA
Fantazija o »karabinki« postaje, izgleda, stvarnost u očima dobrovoljaca u liku »crvene
bolničarke«. Te su se žene mogle naći svuda u blizini fronta gde su se radnici Crvene armije
borili protiv rajhsvera i milicije u Rurskoj oblasti.
»Emancipacija žene nije bila do 1914. neki načelan i važan cilj u svesti radničkog pokreta«,70
ističe Erhard Lucas u svom prikazu udela radničkih žena i devojaka u borbi ljudi u Crvenoj
armiji. Baš zbog nesklonosti radnika da biraju žene u politička tela (na primer izvršna veća), a
ta je nesklonost proishodila iz socijaldemokratske tradicije, još je više padalo u oči da »su
svuda radničke devojke postajale aktivne i kao sasvim prirodno polazile s ljudima koji su
kretali u borbu — s prijateljem, s verenikom, mužem, a neke i sasvim samostalno«.
U sticanju te samostalnosti ženama je pomogao svetski rat time što ih je prisilio da u
pogonima preuzmu rad i da bez muškaraca obavljaju porodične poslove. Erhard Lucas:
»Nije bilo gotovo nijednog grada u Nemačkoj u kome nije dolazilo do sukoba između žena,
koje su stajale u redovima za hranu, i policajaca, a po prvi put žene su i samostalno
demonstrirale (protiv bedno racioniranih životnih namirnica, protiv niskih nadnica itd).«
Nakon rata, radničke organizacije ipak nisu shvatile i podržale nove javne načine ponašanja
žena. Tako Lucas utvrđuje da se i pod vlašću Izvršnih veća »podrazumevalo manje plaćanje
žene u odnosu na muškarca pri istom radu«. Možda je to bio razlog što se i same žene nisu
usuđivale da sebe smatraju ravnopravnim borcima, rame uz rame s muškarcima, kad su
polazile na front.
»Izgleda da im je za to svakako trebalo neko samoopravdanje, jer one su se sve predstavljale
kao bolničarke, bez obzira na to da li su imale odgovarajuće obrazovanje ili ne.«
Tako se — u vezi s borbenim dejstvima i muškarcima — one pojavljuju kao potvrda slike o
»proleterki« koju su dobrovoljci ionako već imali. Uloga bolničarke je shvaćena kao kamuflaža
i pristupilo se »raskrinkavanju«.
Zastupnici štampe iz Minstera dobili su u štabu frajkora Sulc u Vezelu ovo obaveštenje:
»Karakteristično za duh i nisko moralno stanje crvenih jedinica jeste uzimanje u vojsku
takozvanih sestara — Crvenog krsta. Ta sanitetska pomoć regrutuje se isključivo od
devojčura, naročito iz Oberhauzena. Ženske iz javnih kuća primaju se u vojsku kao sestre
Crvenog krsta.«71
Tako piše u jednom službenom izveštaju od 27. 3. 1920. upućenom ministarstvu odbrane
preko centra za vezu Mittelbergera.72
Tvrdnje se odnose na naređenje izvršnog veća Oberhauzena, dakle organa pobunjenih
radnika, da se rasturi oberhauzenska Ulica jedinstva, bordelska ulica, poznata izvan granica
grada Oberhauzena. Neprijateljsku meru prema prostitutkama, smišljenu da ove protera iz
grada, vojska je upotrebila kao dokaz za suprotno: da je Crvena armija tobož naklonjena
droljama i »prima ih u vojsku«. Štaviše, ona regrutuje svoju sanitetsku pomoć isključivo od
drolja. To dokazuje da crvene bolničarke treba i moraju da budu devojčure za vojnike.
Drugi korak »raskrinkavanja« tih »sestara«; one su bile naoružane; što stvarno nisu bile.
Službeni vesnik Oblasne komande odbrane od 1. 4. 1920. javlja: »sestre Crvenog krsta delom
su naoružane karabinima«73. Izveštaji Vesnika ne oslanjaju se nikako na poznavanje situacije
u Rurskoj oblasti.
Vojska je u tom trenutku bila u potpunosti isterana iz Rurske oblasti. Vesnik Oblasne komande
odbrane izgleda da je svoje najnovije informacije sačinio po špijunskim izveštajima, po
glasinama, po sopstvenim predstavama o protivniku i po vestima drugih novina koje su se
pojavljivale izvan Rurske oblasti, koje su dakle imale istu nepouzdanu osnovu za svoje
informacije. »Karabinke« su fikcija hranjena iz tog izvora: te žene nisu mogle biti ništa drugo
nego naoružane i drolje.∗
A imale su i muževe; ljudi 'koji, samo zato što su one »išle pod oružjem«, nisu zaboravljali na
ljubav. Vojnike je to ispunjavalo nekom mešavinom gađenja i — zavisti? Jedan vojni izveštač
piše:
»Isturene straže crvenih stajale su na Dabergu, onom istorijskom, strategijskom mestu za
zapadne neprijatelje grada Hama... Dalje u pozadini videle su se svugde divlje logorske scene.
Razume se po sebi da su se tuda vucarali crveni banditi — 'svetski revolucionari od glave do
pete'. Između njih najodvratnije od svih pojava, crvene 'bolničarke'. Negovale su brižno svoje
ratnike i u zdravim danima. A ovima je proleće udaralo u glavu. Sve to u polju i u šumi.«74
Odbrana ovog oficira od seksualnih aktivnosti žene ide tako daleko da on čak, iako je
očigledno suprotno, uporno želi da odlučuju slobodni od ženskih uticaja. »Njima udara proleće
u glavu«, a ne ženska »nega«.
To što »crveni« čine neizrecivo »sve to« u polju i šumi približava ih životinjama, njega pak
uzvišuje na mesto s kojeg, ne bez uzbuđenja, posmatra parenje — ali i puca. Ta bi perspektiva
mogla odgovarati perspektivi njegove sopstvene seksualnosti... Negativno mišljeno, ali snažno
afektivno formulisanje proleća izražava samo to kako on sam doživljava seksualnost: kao
napad. On doživljava parenje crvenih kao nešto što nekog prirodno obuzima; što nema
nikakve veze s njim samim, čega on postaje žrtva, »kao životinja što udara u glavu«
(»krv«). Utoliko on muškarce tamo dole izgleda može da razume, bar ukoliko su žrtve preteča.
Ali to što oni popuštaju porivima umesto da ih potiskuju, te se upuštaju s tim sestrama,
»najodvratnijim od svih pojava«, to spušta njegov prst na obarač.
Upravo prijatna predstava kako te žene »neguju« svoje ljude iako oni nisu ranjeni, njega
ponajviše razbešnjuje. Upravo to ih čini kurvama. Kurvarenje — to su dobrovoljni erotski
odnosi između muškaraca i žena, koji se zbivaju a da čovek nije ni bolestan ni smrtno ranjen,
obuzet dužnošću ili napadnut od zveri. Tome valja doskočiti:
»Iza jednog žbuna ležala je neka žena od te sorte u najnežnijem zagrljaju sa svojim
ljubavnikom. Jedna granata ju je iznenadila pri vršenju njenog pravog poziva.«75
Sa zadovoljstvom konstatuje komandant frajkora major Schulz razaranje takve idile. Erotski
odnos muškarac-žena sveden je granatom na vlastiti pojam, njegova suština pojavljuje se
ispod površine: to je krvava svinjarija. Taj prizor mora majora duboko obradovati. Treba
zaista biti 'kadar da se gledajući na dva raskomadana krvava leša govori o »najnežnijem
zagrljaju«.
Uzajamna veza između ljubavi i razaranja obeležava i primedbu, koju je kapetan Rodermund
ostavio o ženama u Crvenoj armiji:
»Žene marširaju između njih s crvenim maramama, sa crvenim trakama s belim krstom oko
ruke, žene koje zacelo nisu došle da bi obavljale posao milosrdnih samarićanki.«76
Ne, one su se nemilosrdno bavile ljubavlju. »Pravi poziv« tih radničkih devojaka i žena na
frontu bio je za vojničku stranu unapred utvrđen. Predstava koju su vojnici sebi stvarali o
njima starija je od izjava na konferencijama za štampu frajkorskih štabova ili »vesti« u
listovima oblasnih komandi odbrane. Tu je bila samo aktualizovana vera u postojanje
naoružanih žena koje kastriraju muškarce.
Uprkos tome su službene izjave vojnih špijuna od najvećeg značaja za stvarna ponašanja
vojnika prema ženama prilikom ulaska u Rursku oblast. Konačno, »vesti« su potvrđivale crno
na belo da ti sablasni likovi stvarno postoje, tako da se ukazala mogućnost stvarne borbe
protiv njih. Žrtve ne mogu više pisati svoju istoriju i moraju prihvatiti da ubice naknadno od
njih prave zločince. Tako je Hans Schwarz van Berk pridodao karakterizaciji »crvenih
bolničarki« 1929. još jednu varijantu:
»Na trgu se pred svima presvlače odbegle žene i postaju crvene bolničarke koje doprinose
demoralizaciji radničke vojske svojim veštinama.«77
»Odbegle« znači: iz zatvora. Tako se sa udaljenosti od devet godina Crvena vojska (kao
muška armija) fašistima kasnije prikazuje kao saveznik protiv ovih žena; isto »saosećanje« s
crvenim momcima pokazuje naci-istoričar von Oertzen:
»Posebno je bezbroj, uglavnom u bolničarke preobučenih, žena i devojčura činio okolnosti u
šančevima i iza fronta potpuno nemogućim.« sažaljeva on.78
Tako su žene zapravo krive za sve, i za komunizam i za njegovo obaranje — a i za neuspeh
Kappovog puča, koji je za pomorskog oficira Schmalixa bio dovoljno objašnjen time što je
gđica Kapp i još jedna druga dama trebalo da na mašini otkucaju proglase narodu ...79 Na taj
način ne može uspeti nijedan puč.

-----------------------------------------------------
70 E. Lucas: Marzrevolution 1920; ovaj i svi naredni citati — sv. 2, str. 82.
71 Isto, str. 83.
72 u: RDS, str. 139.
73 Vesnik Oblasne komande odbrane VI za trupe.
* »Pošto novine često ne uspevaju da stignu do jedinica. Vesnik je jedino sredstvo za
informisanje i razvedravanje ljudi. Prohodne veze su zato zamoljene da brinu za brzo
odašiljanje Vesnika.« (Beleška u Vesniku Oblasne komande odbrane VI od 28. III 1920).
Nijedno izdanje Vesnika nije bez izveštaja o strahotnim zverstvima crvenih, koji su se nakon
ugušivanja ustanka pokazali kao izmišljeni.
74 „Freikorps Epp bei Pelkum", nema autora, u: SB, str. 403.
75 Adolf Schulz, Ein Freikorps im Industrigebiet, str. 35.
76 Rodermund, „Rote Armee an Rhein und Ruhr", u: HoDA, str. 104.
77 Hans Schwarz van Berk, „Rote Armee an der Ruhr", u: JKR, str. 211; upor. i — von
Oertzen, Die deutschen Freikorps ..., str. 273; van Berk je privremeno bio šef redakture
Goebbelsovog Angriffa, upor. — J. P. Faye, Totalitdre Sprachen, Frankfurt/Berlin, 1977, str.
583.
78 von Oertzen, Die deutschen Freikorps..., str. 411.
79 Adolf Schmalix, Gerechtigkeit fur Kapitan Erhardt, Leipzig, str. 32.

ZAMAK ZITEN — DOBAR ZA MITOVE


Postoji jedno u isti mah stvarno i mitološko kontrastno mesto na kome se na najizrazitiji način
može prikazati priroda crvenih bolničarki: zamak Ziten; Hans Schwarz van Berk pisao je i o
njegovoj istoriji:
»U dvorcu Ziten kod Halterna vladalo je izuzetno uzbuđenje. Izgledalo je kao da je sve
smišljeno u mašti nekog holivudskog režisera koji snima kakav rafinirani antiboljševički film,
ali ovo se zbivalo u čestitoj zemlji Nemaca. Odaje zamka treštale su od ručnih granata i
bombi. Drvenarija vrata i ormara raspadala se. Oltar kapele pretvoren je u iverje, odežde,
putiri, raspeća preživeli su tridesetogodišnji rat. Ostave su postale valovi i pojila. I sobe za
poslugu su dobile posetu. Ručne granate penušaju ribnjake i izbacuju srebrnaste ribe na
površinu. Četrdeset bolničarki kopalo je po ormarima za rublje i haljine, gušale su se gole oko
najboljih komada, i u tome se kočoperile pred ogledalima. Jedna, sestra držala je govor
posluzi zamuckujući: ,Cure! Od danas niste više služavke, vi ste gospođice!' Naveče su
,gospođicama' nedostajali broševi, satovi i lančići.«80
Van Berk se mnogo trudio da naslika šta je sve tu moglo da se događa. Očevidac on nije bio,
upravo kao ni kapetan Schneider, koji je već u aprilu—maju 1920, dakle neposredno po
porazu radnika, kad su još praskali pucnjevi prekih sudova, napisao jednu novinsku seriju o
događajima u zamku Ziten. Schneider je pisao za Berliner Tag koji je za Rursku oblast
preštampao list Buersche Zeitung. Schneider se zadovoljio nabrajanjem najčešćih
prostakluka:
» ... u bolničarke preobučene kurve. Svi kradu, grabe i pljačkaju, pretražuju kujnu i podrum
(...) celu noć se ulazi i izlazi, vrata se lome, razbijaju se ormari. Gole žene stoje pred
ormarima s haljinama, i isprobavaju grofičine haljine. Po hodnicima i gostinskim sobama leži
horda od preko sto ljudi, među njima oko četrdeset ,bolničarki ', mužjaci i ženke, sve trešteno
pijano.«81
Nameće se jedno poređenje: kapela, odežde, raspeća, ručne granate u odajama zamka i u
ribnjaku, broševi, časovnici, lančići itd. delo su van Berka, proizvod njegove sopstvene želje za
razaranjem pri pisanju. U oba ova »izveštaja« o istom zbivanju, čiji očevici ovi autori nisu bili,
daju se utvrditi neka obeležja njihovih načina pisanja.
Već prosto poređenje prekora upućenih crvenim bolničarkama pokazuje da većina mora biti
izmišljena. U oba teksta prekori se kreću u istom pravcu, izgleda da slede isti tajni uzor i u
tome su istovetni.
Oba autora pišu tako kao da su bili prisutni, Štaviše, kao da su dok su pisali, i sami vršili
opisana dela. »Vrata se lome, razbijaju se ormari« — autor je neposredno usred zbivanja, on
ne izveštava; on je afektivno na delu. . . Čini se da je samo pisanje proces oslobađanja
agresije. Poruka tekstova (protiv bolničarki) tačno je suprotna afektu koji se izražava (za
razaranje). Oni pišu ono što bi činili da su bili na mestu crvenih ili ono što su sami činili kad su
s rajhsverskim ili frajkorskim jedinicama bili smešteni po zamkovima. Možda je tu pre reč o
pogrešnim imenima i datumima nego o »izmišljotinama« *
Svakom je čitaocu sa psihoanalitičkim obrazovanjem pri pogledu na ovaj i prethodno citiran
tekst u duhu zasvetlela lampica s nazivom »projekcija«, a po sebi se i razume da je tu reč o
projekcijama. Van Berkove ručne granate koje eksplodiraju u ribnjaku zamka Ziten mogu tu
da posluže kao klasičan primer: marta 1920. u Zitenu se našla jedna od sedamdeset komandi
Crvene vojske.** Apsurdno je da su naoružani radnici u situaciji predstojećeg odlučnog
sukoba s rajhsverskim i frajkorskim trupama i pred očima jedne Komande Crvene vojske
bacali svoje ionako oskudne ručne granate u ribnjak nekog zamka. Nasuprot tome u
frajkorskoj literaturi ima mesta u kojima se kudi takav način ribolova kao uobičajene
dobrovoljačke prakse, ali se i dodaje:
» ... a reka nas je hranila svojim ribama koje su na nedopušten način, bacanjem ručnih
granata, otimane iz svog elementa. Taj način ribolova bio je jedno od nevaljalstava koje se
nije moglo iskoreniti kod naših ljudi!« — (Freiherr von Steinaecker)82
Ali sumnjam da je ovde samo, ili u prvom redu, na delu odbrambeni mehanizam projekcije —
poricanje sopstvenih željenih ili izvršenih radnji i njihovo pripisivanje nekom drugom.
Kad se pitam o tome zašto su van Berk i Schneider od svih mogućih smeštaja izabrali upravo
zamak Ziten za pozornicu svog »antiboljševičkog filma« dolazim na nešto drugo. Očigledno je
da se bave zamkom. »Crveni« u zamku, izgleda da to treba da bude njihova tema. Zašto? Kad
su se frajkori smeštali po zamkovima videli su to — pošto bi oni ipak rado zadržali monarhiju
— sigurno kao nešto legitimno; nasuprot tome »crveni« u zamku je oskrnavitelj, perverzija,
sinonim za izokrenuto društvo.
U snovima zapažena slika ili misao »zamak« sadrži često odnos ili ukazivanje na majčinu
utrobu. »Zamak« implicira »majku«, »vlastelinku«, »čistu, uzvišenu ženu«;83 čini se, dakle,
da je njeno telo ono od čega se u prikazima van Berk-Schneidera pravi pozornica razvrata
crvenih bolničarki-kurvi. Tekst tako prikazuje tobožnja zbivanja u zamku Ziten po obrascu koji
ima u središtu dva suprotna ženska lika. »Kurve i njihovi klipani, proleteri, pustoše majčinu
utrobu, plemenitu« — to je tema kojom se oni bave ispod površine, dok iznad nje prikazuju
zbivanje iz radničkog ustanka 1920. u Rurskoj oblasti.
U isti mah govori o (najmanje) dve realnosti, koje stoje u uzajamnom odnosu poput parazita i
(biljke) domaćina. Parazit — jedna ne direktno izgovorena pojavna stvarnost — toliko
opterećuje domaćina — prikazano zbivanje — da ovaj pri tom gotovo iščezava. Prikazani —
crvenoarmejci i crvene bolničarke u zamku Ziten — zadržavaju jedino još svoje ime. Ali
njihova živa realnost biva pri tom progutana; ona služi predstavi autora kao hrana. To
poništavanje realnosti opaženog u korist života predstava koje izgleda slede iz još ne pobliže
određenih prinuda autora i svođenje tih predstava na određeni uzorak čini mi se da nije
dovoljno obuhvaćeno pojmom projekcije.
Dovoljno je najpre utvrditi da pri ovakvom načinu pisanja uvek nastaju tekstovi o autoru, i oni
su ovde pretežno bili čitani i razumevani kao tekstovi o autorima. Oni su u različitoj meri i
tekstovi o predmetu prikazivanja, njihov sadržaj koji se odnosi na »spoljne« realnosti ne treba
da bude zanemaren. Ali na isti način na koji navedeni odnosi prema ženama nikad nemaju
karakter objektnih odnosa u psihoanalitičkom smislu, ni jezički postupak vojničkih muškaraca
nema odnosa prema predstavljenim objektima koji bi ovima dopustili da dođu do svog prava.
Objekti ili konstelacije za koje se predstave parazitski hvataju — koje »zaposedaju« —
upadaju u oči velikom signifikacijom. U njima je mnogo života, mnogo povesti, one su veoma
intenzivno afektivne. »Žene«, »karabinke«, »komunizam«, »kurvarenje«, »kastracija«,
»zamak«, »ručne granate«, »grofica« omogućuju velike intenzitete afekata, čini se da je to
njihovo presudno obeležje. Oni na neki način garantuju high life.
» ... u čitavim gomilama ludovali su u palati, legali s ,karabinkama' u grofovske krevete, od
rokoko salona baronesa pravili nužnike, upotrebljavali venecijanska ogledala kao mete,
koristili Steinway klavir kao sto za svoje terevenke, ložili kamine starim bibliotekama!«84 —
toliko Dwinger o »crvenima« u jednom zamku u »Pribaltiku« koji se ne zove »Ziten«, ali to
jeste.
Ili:
»Jakolbštat, septembra: Posetio sam zamak Krojcburg, potpuno je opljačkan. Ukaljani podovi,
zidovi pokriveni opscenim natpisima, sve zgodno da se stranim novinarima pokaže kao
boljševička znamenitost. Porodična grobnica Korffovih je razvaljena, kosturi izbačeni iz
kovčega.«85
Baltički oficir piše kao da je on video kako tamo leže kosturi, i uz to, kako prethodno lete iz
sanduka. Blato na zidovima, razvaljene grobnice — čini se da je s time povezana neka čudna
želja da se unutrašnjost »plemenite žene« vidi u tom stanju.
Svi objekti —konstelacije, o kojima neprekidno govori jezik ovih ljudi, imaju nešto izričito
fiktivno. Istorijske rasplete oni doživljavaju i reprodukuju kao u bunilu, ali u jednom vrlo
kontrolisanom i selektivnom bunilu. Relativno su malobrojni, uz to vrlo označavajući objekti-
konstelacije na koje se oslanja njihovo osećanje i govor i koje oni prekrivaju svojim
fantazijama.
Opet se postupak ukazuje kao neki odbrambeni — odnosno bezbednosni mehanizam. Tako je
malo, a kod svih i gotovo isto, ono što oni izvlače iz mnoštva pojedinačnosti i protivurečnosti
realnosti, tako da nam se njihov izbor ukazuje kao prinuda.
Tako bi se taj odnos domaćin-parazit, iz koga proističu određeni uzori za preobražaj (ne za
opažanje) spoljne realnosti, mogao opisati i kao onaj koji funkcioniše kao bezbednosna brava
koja se automatski zatvara po nekom takvom uzoru kad raznovrsni impulsi iz opažene
realnosti (»spoljne« kao i »unutrašnje«) postanu suviše opasni i zbunjujući.
Ono što oni »zaposedaju« svojim fantazijama i afektima jeste povesno-društveno-politički
prostor; ali impuls da se uđe u taj prostor izgleda da pre dolazi od izbegavanja nego li od
stvarnog obraćanja. Njihovo zaposedanje krupne politike — uvek su to krupne teme, u igri je u
najmanju ruku sudbina otadžbine, bliži su im Nibelunzi nego voda za čaj, — to zaposedanje
sudbine rase i čovečanstva implicira negaciju sitne, bliske, mikropovesti. Njihov pohod u
širinu, u javno, društveno, hoće da izbegne blisko, privatno, individualno ili, možda bolje
rečeno, pojedinačno.
Iz toga se odmah vidi da se ovde ne može shvatiti suprotstavljanjem subjektivnog
objektivnom. Da njihove fantazije ne mogu biti nazvane »objektivnim«, o tome je mišljenje
nepodeljeno; ali one su jednako malo i subjektivne. One imaju jasan grupni karakter, one su
modelske, kod mnogih gotovo istovetne. One su dakle i jasno antiindividualne,
antisubjektivne. Taj jezik podjednako neće da zna ni o subjektu ni o objektu. Izgleda tako kao
da on ima čak fiktivne autore, jednog jedinog fiktivnog autora. Ono što ovde vidimo na delu
čini se da je pre proces: fašistički proces prisvajanja i preobražavanja realnosti čiji su protokol
pisali ti autori. Ovaj je isto onoliko »objektivan« kao i sve druge pojave realnosti, »psihičke«,
»ekonomske« ili ma koje druge vrste. Na ovom mestu, dakle, ja se razilazim s pogrešnom
suprotnošću subjektivno-objektivno i time s jednom od osnovnih pretpostavki svih
komunističkih teorija fašizma, uključujući teoriju Wilchelma Reicha.
Treba obratiti pažnju i na daljnje dve okolnosti koje stoje u protivrečnosti s ustaljenim
osnovnim pretpostavkama. Prva: odbrambene fantazije-uzori za izvrtanje realnosti nisu
izgleda specifično klasne. Odbrambene kretnje koje je, na primer, kod muškaraca izazvao
kompleks »čulna žena« ne mogu se naći isključivo kod viljemsko-fašističkog oficira. M.
Rohnvasser dokazao je njihovo postojanje — iako u blažoj formi — u takozvanom
proleterskom masovnom romanu iz dvadesetih godina;86 i, možda evidentnije: ko pri čitanju
vojničkih iskaza nije u isti mah pribegao potiskivanju, mogao je verovatno, ukoliko je muško,
otkriti niz crta koje poznaje ili je upoznao iz sopstvenog iskustva — (onaj ko to smatra posve
isključenim mogao bi to da proveri pitajući o tome žene s kojima je imao ili ima posla).
Koliko je, dakle, u fašizmu tražila svoje preživljavanje i jedna određena muška organizacija
života (skraćeno: »patrijarhalna«; o tome kasnije)? Uvid po kome je u fašizmu kapital,
naročito njegova teškoindustrijska frakcija, organizovao svoje preživljavanje ovim se niti
odstranjuje, niti hoću da ga tematizujem; ceo kompleks mi se čini dosta jednostavno
objašnjenim.87 Čini mi se da se kritici može podvrći samo zahtev za totalitetom koji dolazi do
izražaja u formuli o primatu ekonomije.88
Druga okolnost tiče se pitanja o nesvesnom i o potiskivanju. Ako u citiranim tekstovima pojam
»komunizam« ne označava kolektivnu organizaciju društvene proizvodnje već strah od
kastracije kojom preti penisom naoružana čulna žena, onda se to zbiva tako otvoreno i
namerno da se, po mom shvatanju, ne može govoriti o nekom nesvesnom pomeranju, o
nekom nesvesnom strahu. Naprotiv: to mi pre izgleda kao da ti muškarci nikako ne žele da
prećute imenovane predstave (koje su u tradicionalnoj psihoanalizi važile kao nesvesne). Oni
po svaku cenu hoće da ih izgovore. »Strah od kastracije« je svestan, kao što je svesno
postavljena jednačina komunizam — »karabinke«. To dopušta da se zaključi da ti muškarci
vrlo malo ili uopšte ne potiskuju (time bi svi skupa bili upućeni u pravcu psihotičko-perverznih
struktura)89, ili pak da na razini psihičkih predstava, koje, recimo, lako možemo pronaći
sredstvima analize snova u njihovom jeziku, još uopšte nisu dodirnuta područja činjenično
potisnutog, činjenično željenog-užasavajućeg. Još uvek tu ne bi bilo u pitanju nesvesno.
Rezime je zapanjujući: po mom mišljenju, o lektiri tekstova koje razmatram mora se po mom
mišljenju zaključiti da se u suprotstavljenim parovima: subjektivni-objektivni »faktor«,
svesno-nesvesno mišljenje i delanje, proletersko-građansko, komunističko-fašističko, ne
nalaze kriterijumi koji omogućuju razumevanje tekstova. Takvi mehanizmi objašnjavanja bili
su i moji kad sam započeo ovaj posao. Da sam ih primenio oni bi zaklonili tekstove; čini se da
su o fašizmu dosad premalo pitani fašisti, a oni koji su ga navodno prozreli (ali ga nisu mogli
pobediti), previše.
Freud je jednom primetio o lekarima da su skloni tome da »ocenjuju podatke bolesnika kao
grubo preuveličavanje«. I on nastavlja: »Mislim da i u tome bolesnici pre imaju pravo nego
lekari. Bolesniku se ovde nagoveštava pravi uvid, dok su lekari u opasnosti da predvide nešto
bitno.«90
Bojim se da se većina teoretičara fašizma prema fašistima nije ponašala drukčije od takvih
lekara.

--------------------------------------------
80 van Berk, »Rote Armee an der Ruhr«, u: JKR, str. 213. i dalje.
81 Hauptmann Schneider, „Vandalen", u: Berliner Tag, preštampano u Buersche Zeitung od 8.
4. 1920.
* To važi i za većinu tekstova u Vesniku Komande odbrane.
** Bila je jedina u nekom od takvih zdanja. Ostale su se nalazile u školama, gostionicama etc;
upor. Lucas: Marzrevolution, t. 2, str. 70—74.
82 von Steinaecker, Mit der Eisernen Division, str. 31; sličilo — Eggers, Berg der Rebellen, str.
159.
83 Freud, „Traumdeutung", GW II/III, str. 359; isti autor, „Vorlesungen zur Einfuhrung...",
GW XI, str. 154. i dalje, posebno str. 165.
84 Dwinger, Die leizten Reiter, str. 72.
85 Hartmann, „Erinnerungen aus den Kampfen der baltischen Landswehr", u: JKR, str. 135;
daljnji ,,Ziteni": von Killinger, Der Kampf um OS, str. 60. i dalje, i isti u: Die SA, str. 77;
Plehve, Im Kampf gegen die Bolschewisten, str. 11; Heinz, Sprengstoff, str. 34; Herzog,
Kameraden, str. 244; von Steinaecker, Mit der Eisernen Division , str. 29.
86 M. Rohrwasser, Saubere Mudel, starke Genossen, posebno str. 79. i dalje.
87 Po mom mišljenju, najjasnije kod A. Sohn-Rethela, Oekonomie und die Klassenstruktur des
deutschen Faschismus.
88 Kao što se sa svake strane pokazuje neprobitačnim prilaziti fašizmu pod „pritiskom" ma
koje teorije. Mnogostrukost stavova nije jednaka „pluralizmu".
89 Ulogu »potiskivanja« za »psihotičara« razmatram u poslednjem odeljku ovog poglavlja
(»Međudoživljaj«).
90 Freud, »Bemerkungen uber einen Fall von Zwangsneurose«, GW VII, str. 423

NASIP I REKA
RITUAL MASOVNIH POVORKI
Nacisti su po preuzimanju vlasti ukrotili bujicu i dopustili joj da teče kroz njihove rituale.
Vidimo tokove kao brane, ali više od toga. »Apel političkih vođa«, učesnici: svi članovi partije
na rukovodećim funkcijama; opisano u Niederelbischen Tageblatt od 12. 9. 1937:
»Dr Ley najavljuje ,nastupanje zastava'. Ne vidi se još ništa. Ali tad se pojavljuju iz mrkle noći
— preko, na južnoj strani. U sedam krakova razlivaju se u prostore između formacija. Čovek
ne vidi ljude, ne razaznaje barjaktare, uočava samo široku ustalasanu crvenu struju čija
površina svetluca od zlata i srebra, koja se lagano približava kao užarena lava. Čovek oseća
dinamiku u tom laganom približavanju i tako stiče mali utisak o smislu tih svetlih simbola.«91
Bujica dobija naziv: »Nastupanje zastava« (kodirana struja). Njen poplavljujući element je
odstranjen, ona je bezopasna ali još uvek uzbuđuje i fascinira. Opasni deo joj je oduzet
formiranjem pretvaranjem tokova u »krakove« — protočnog, »ženskog«, u nešto ukočeno,
»muško«. Ali šta izaziva uzbuđenje? Šta čini »široku ustalasanu crvenu struju« svetom?
Freud je u Mojsiju (»Mann Moses«) ukazao na povezanost svetog sa zabranom. »Sveto je
očito nešto što ne sme biti dotaknuto. Sveta zabrana je vrlo snažno afektivno naglašena, ali
zapravo bez racionalnog obrazloženja.«92
U neizbežnom za njega obrtu, Freud zaključuje da je upravo to bitno obeležje tabua incesta,
koji postoji samo radi moći oca i radi održanja te moći. »Sacer«, dodaje Freud, ne znači samo
»sveto« već i »prokazano«, »gnusno«.93 U svetom ritualu moglo bi sad »prokazano« da bude
predstavljeno, to je uopšte svrha rituala.
Tako se ritual poput nastupanja zastava može razumeti kao javno insceniranje zabranjenog, »i
to ne samo incesta, već, ako apstrahujemo Freudovo kodiranje, želje za proticanjem uopšte. U
ritualu se simbolično dopušta proizvodnja želja kao ona koja se prikazuje. Nagoni dobijaju
odušak: »... ali tad se pomaljaju iz mrkle noći... razlivaju se... u prostore između formacija«.
Otuda dakle, ogromna privlačnost fašističkih svečanosti, snažno osećanje učesnika: »To
zapravo ne bi smelo da bude. Šta to rade ovi?«, prevladano izrazom koji iskupljuje: »Ali svi to
čine, pre svega, oni to čine!« — (i: u ime zakona). U simboličkom oslobađanju želja, u ovde
insceniranom potvrđivanju nagona (koje se pojavljuje u obliku monumentalnog ornamenta,
uzorka potiskivanja nagona), fašizam tako inscenira svitanje slobode, slobode u kojoj se fašist
ne rastvara. U ritualu nacisti ukidaju opisanu double-bind (dvostruke okove) time što
dopuštaju pristup onoj njenoj strani koja se normalnim načinom ne može ispuniti: u najmanju
ruku — incestu, ali isto tako i stanju ne-kastracije, nerastrganosti, moći, proticanju koje znači
ne-smrt. Usputno nabačena slutnja Deleuzea Guattarija, da je Hitlerova zasluga što se
fašistima najzad digao94, verovatno je tačna. »Konačno jednom biti ne-kastriran« —
muškarac je za tren izdignut iznad svake double-bind: u ritualu koji mu dopušta da sam
pokaže penis koji je postao apstraktan, penis kakav nema niko (u sedam krakova); u ritualu u
kome sam postaje delom transcendentalnog falusa koji zasniva svaki smisao (važan je
naglasak na: »čovek ne vidi ljude, ne razaznaje barjaktare«); u osećaju da se u tom trenutku
srne biti sama struja, delić jedne divovske ukroćene bujice. Suprotnost između proizvodnje
želja pojedinaca i zahteva društvene moći ukinuta je u inscenaciji povorke. U ritualu tako
fašist postaje pokazivačem svojih oslobođenih nagona i pokazivačem principa koji ih potiskuje,
— protivrečnost koja se u tome nalazi ne opterećuje, jer pojedinac za vreme inscenacije
participira u moći. Istina Benjaminovog tvrđenja da je materijal iz koga fašizam gradi svoje
monumente »pre svega takozvani ljudski materijal«95 nalazi svoj osnov u ovome: gradivo
monumenata je protok želja. Ali čak i kod Benjamina prosijava ostatak racionalističke ćudi
Vajmarske levice kad on kaže da su navodno pri »izvođenju« fašističke masovne umetnosti (a
kao takvu on s pravom vidi povorke) mase padale »u neku omamljenost« pod kojom se same
sebe moraju učiniti monumentalne, što znači nesposobne za dobro promišljene i samostalne
akcije«96. Bar revolucionarne akcije ne moraju biti »dobro promišljene«, a »samostalne« neće
većinom ni moći da budu, jer ona vrsta »Ja« iz koje se izvodi taj pojam »samostalnosti« jedva
da postoji u ugnjetavanim klasama. Zanemaruje se upravo onaj aspekt koji fašisti nisu
zanemarivali, kad se ističe stavljanje pod starateljstvo, »potčinjavanje«, »omamljenost«. Bilo
bi mnogo važnije naglasiti olakšanje, utopiju iskupljenja koja za učesnike rituala postaje
iskustvo: »konačno više ne moram da se skrivam...«, »konačno vidim i osećam da drugi
osećaju kao ja...«
Fašizam tako prevodi unutrašnja stanja u divovske spoljne monumente, u ornamente kao
sisteme kanalisanja u koje se slivaju ljudi u velikom broju, u kojima mogu da iskuse da nisu
izolovani i podvojeni, da gaženje zabrane dele s mnogima, a možda i sa svima drugima. Otuda
te mase i ne trpe ako i jedan jedini maršira odvojeno, pored njih.
Taj se ne bavi zabranjenim igrama, on čini još gore: posmatra ih. A kako neko može dopustiti
da bude posmatran, ako se upravo pretvara u deo reke i u Boga...?
Prikazivanjem se sve afirmiše; sve ostaje predstava, iluzija produkcije. Benjamin ima pravo
kad kaže da fašizam pomaže masama da dođu do izraza, ali nipošto i do svog prava97. Ali
važnije je od toga reći, do izraza čega. Naime, ne izraza njihovih interesa (klasnih interesa,
ekonomskih interesa), te interese nastoje da dovedu do izražaja komunisti na vlasti, mada ih
ne zadovoljavaju, — ne, fašizam dopušta da mase izraze potisnute nagone, zapretene želje.
Fašistička masa ne sme da pokaže svoju želju da se sita najede ali sme svoju želju za
iskupljenjem od društvene double-bind (okova), svoju želju za nekim životom koji ne vodi
nužno u klopku. Uspeh fašizma onda pokazuje da su mase koje su postale fašističke više
trpele zbog svojih unutrašnjih stanja nego od gladi i od nezaposlenosti. Nehatno »treba li on
nešto da jede, molim lepo«, ne stoji više tako prosto na prvom mestu. Da u svoj telesni oklop
i društvene prisile zatvoreni čovek, pod određenim okolnostima, radije želi da se ispolji no da
se sit najede, i da se njegova politika može sastojati u tome da organizuje to ispoljavanje a ne
neko ekonomsko uređenje koje sledećoj generaciji obećava izgled doživotno napunjenog
trbuha. Upravo to uči fašizam. On sadrži utopiju rajske neodgovornosti. Ja verujem da bi se u
tome mogla otkriti »neka duboko izopačena lepota«. Komunisti, levica uopšte, još uvek
tvrdoglavo odbijaju da shvate da im je fašizam na strahotan način pokazao koliko je
materijalizam koji propagiraju i praktikuju polovičan.
Proizvodnja želja nesvesnog kao molekularna pogonska sila istorije u njemu se ne pojavljuje
— to se osvetilo i sveti i dalje.
U patrijarhatu čiji se gospodarski posao sastoji u potčinjavanje zauzdavanju, preobražavanju
društvene »prirodne snage« ona je kodirana potčinjenim polom, ženskošću. A u promenljivim
formama ugnjetavanja žena on je uvek ponovo učvršćivan i potvrđivan. Luce Irigaray:
»Jednim delom, nesvesno je istorijom cenzurisano žensko.«98 Njihovo povezivanje tokom
ugnjetavanja koje su doživeli postalo je tako usko da se mogu smatrati gotovo identičnim. Bilo
je gotovo prinudno što je Freud — kako primećuje Frieda Grafe — za izgradnju svoje nauke
koristio »kao bazu patologiju histeričnih žena«99 (da bi kasnije na tome podigao jedan muški
naučni sistem). U negiranju tog povezivanja muško racionalno mišljenje uvek zahteva
ugnjetavanje žena kad poseže za potčinjavanjem »prirode«. »Ornament mase predstavlja
nemu prirodu bez ikakve nadgradnje«,100 piše Kracauer, a da ne razaznaje koje je vrste ta
»priroda«, tako da je lako da geteovski zaključi kako proces nastajanja čoveka može da se
»razvija samo ako mišljenje ograničava prirodu i tako proizvodi čoveka kakav je on po
umu«101. »Razvijeno« mora da nastane. Mi već znamo ko zaostaje uz put. Kracauer je svoja
razmišljanja o »ornamentu mase« pravilno započeo s til-ler girls, »nedeljivim skupovima
devojaka čija su kretanja matematičko dokazivanje«102, i s masovnim ornamentima »telesne
kulture« na stadionima prilikom nedeljnih smotri. Ornament stvoren od ljudskih tela od
renesanse prati evropsko Ja pri uvežbavanju u njegovom uvek novom telu. Opis ornamenta na
stadionu, koji daje Kracauer, veoma je sličan Beaujoyeulxovom opisu baleta na dvoru Anrija
III:
»Sastoji se od pravih i krugova kakvi se mogu naći u udžbenicima euklidske geometrije;
uključuje i elementarne fizičke slike, talase i spirale. Odbačeno je bujanje organskih formi i
zračenje duševnog života.«103 — (piše Kracauer).
Razlika: nisu »bele« dvorske dame, uopšte ne žene, već je »masa« nosilac ornamenta, i
njegovi elementi su se proširili shodno napretku tehnike. Ali Kracauer sasvim pogrešno razume
stvar kad organske, »duševne« forme vidi kao prosto »odbačene«; one su upravo gradivo
ornamenta. Preobražavanje »bujanja« u spiralu nje-gov je posao, samoulivanje tokova u
monumentalni sistem nasipa je posao fašističkog masovnog rituala!
»Pred pogledom fašističkih gospodara, kako smo videli, luta kroz milenijume, gubi se razlika
između robova koji su od blokova podizali piramide i masa proletera koji na trgovima i
vežbalištima sami stvaraju blokove pred firerom,«104 pisao je Benjamin. »Pogled gospodara«,
ali nisu ga stekli tek fašisti.
Ipak, videli su nešto novo: javni ritual ne inscenira više potčinjavanje »prirode«, proizvodnju
želja nesvesnog, direktno kao potčinjavanje žena, već kao potčinjavanje mase, muške mase.
U odbrani od realne mogućnosti socijalizma nije više dovoljno izvršavati na ženskim telima
javno insceniranje potčinjene »prirode«. Ono prodire u muškarca i nalazi svoju građu u
njegovom nesvesnom.
On sam se cepa u neko (žensko) unutrašnje i neko (muško) spoljašnje, svoj telesni oklop, koji
su, kao što smo videli, smrtni neprijatelji. Odvojenost oklopa od unutrašnjosti i njegova
nadmoć nad njom, to je ono što vidimo inscenirano u ritualu: ona (unutrašnje) može da teče
ali u muškim granicama masovnih formacija. Pretpostavka za taj postupak je jedno toliko
dalekosežno cepanje tela na unutrašnje i spoljašnje da se oni mogu odvajati i uzajamno
suprotstavljati kao neprijateljski, da bi se u ritualu »pomirljivo« spojili. Fašizam tako obećava
muškarcu spajanje neprijateljskih delova pod podnošljivim okolnostima, gospodstvo muškarca
nad neprijateljskim »ženskim« u njemu samom. Otuda u fašističkom jeziku »granica«
primarno znači neku od telesnih granica.
Tlačenju žena — fašizam ih i inače drži izvan javnosti i muških proizvodnih područja —
pridodaje se jedno novo: u nepotčinjenoj, naročito erotičnoj »tekućoj« ženi, fašistički
muškarac suzbija i svoje sopstveno nesvesno, svoju Sopstvenu proizvodnju želja.
U tom procesu vladareva žena postaje nefunkcionalna kao reprezentativno potčinjena — i gle,
dok su žene Hohenzollerna u svetskom ratu još pozirale kao bolničarke, Hitler je svoju
»ljubljenu« skrivao pred javnošću. Ona nije samo bila neupotrebljiva za ritual osiguranja
vlasti, ona bi ga čak omela.
»A sad se prolama klicanje — postaje silno — postaje poput talasa koji ispunjava sve, koji
odvlači sa sobom. Pedeset hiljada glasova stapaju se u jedan jedini poklik ,Heil Hitler'! Pedeset
hiljada ruku pruža se na pozdrav, pedeset hiljada srca kuca prateći tog čoveka koji sad
gologlav korača prolazom koji su mu napravile, razmaknuvši se, sve te hiljade ljudi.«105

-------------------------------------------------
91 Naved. po: Klaus Vondung, Magie und Manipulation, Ideologischer Kult und politische
Religion des Nationalsozialismus, Gottingen, 1971, str. 190; knjiga je upotrebljiva samo kao
zbirka materijala.
92 S. Freud, »Der Mann Moses monoteistische Religion«, GW XVI, str. 228.
93 Isto, str. 230.
94 Deleuze/Guattari, AO, str. 377 i dalje, slično i na str. 135.
95 W. Benjamin, »Pariser Brief«, u: Angelus Novus, str. 503 i dalje; navod. — str. 510.
96 Isto, str. 510.
97 Benjamin, »Das Kunstwerk im Zeitalter seiner technischen Reproduzierbarkeit«, u:
Illuminationen, str. 175.
98 Luce Irigaray, nav. po: F. Grafe: »Ein anderer Eindruck vom Begriff meines Koorpers«, u:
Filmkritik, mart 1976, str. 125; upor. o tome: Luce Irigaray: Waren, Korper, Sprache. Der
verruckte Diskurs der Frauen, str. 28. i dalje,
99 Frieda Grafe, »Ein anderer Eindruck vom Begriff meines Korpers«, u: Filmkritik, mart 1976,
str. 120.
100 S. Kracauer, Das Ornament der Masse, Essays, str. 63.
101 Isto, str. 63.
102 Isto, str. 50.
103 Isto, str. 53; upor. Beaujoyeulx dalje gore u tom poglavliu u odeljku: »Zentralisierung
und ,weisse Frau'. Die Geometrisierung der Leiber«.
104 Benjamin, »Pariser Brief«, str. 510.
105 Thor Goote, Die Fahne hoch, str. 413; upor. i: Freiwald, Der Weg der braunen Kampfer,
str. 284; tu se izvikivanje »Heil« pojavljuje kao udaranje talasa o obalu.
* Istraživati funkciju fašističkog govora kao »Hitlerovu retoriku« ili kao Goebbelsovu (retoriku)
zatvara pogled na nju. Svi fašistički fenomeni su grupni, slojeviti, organizacioni fenomeni.
Suprotno tome, veoma je korisno, gledajući s fašističke tačke gledišta, upraviti pogled na
»firera«: gotovo sve što sam istraživao u ovom radu nalazi se takođe i u Mein Kampfu ili u
Hitlerovim govorima. On se, dakle, ne pojavljuje kao neki osobeni monstrum, Štaviše ni kao
najznačajniji sažimatelj onoga čime se posle 1918. rukovodio obični vojnik. Treba pretpostaviti
da večni personalizatori nisu personalizovali stoga što su glupi, već stoga što takav uvid nisu
želeli: razgraničavajući Hitlera od opšteg fašizma, oni razgraničuju fašizam od sebe samih.

GOVOR
Govor držan u javnoj dvorani jeste jezgro fašističke propagande. Ona se orijentiše na govore
komandira jedinica, pa je prema tome, jezgro oficijelne komunikacije u vojničkom ili po uzoru
na vojničko organizovanom muškom društvu. Svaki štaflfirer, fenlajnfirer, grupnfirer,
ortsgrupnfirer, gaulajter, svaki kandidat za zemaljske skupštine (Landtage) i rajhstag
neumorno je držao govore. Pisana je reč bila važna tek u drugoj liniji; radijom su nacisti
direktno raspolagali tek posle »osvajanja vlasti«. Njihovo širenje se ostvaruje pomoću govora.
Stoga se umnožavanje njihovih pristalica ne može lako razumeti bez analize te govorne
situacije.∗
Kod Wittmana se dejstvo Bertholdovog govora sastojalo u tome što je oblikovao masu. Činilo
se da se to zbiva na taj način što je masa dobijala »dušu« (pošto ju je govornik bio dirnuo
svojom »duševnom veličinom«).
»Duša« se često javlja u vezi s govornom situacijom — (ne mislim na izveštaj, priču,
diskusiju); »duša« mora imati nekog posla s činom govora, koji izgleda važniji nego ono
saopšteno.
Pokušaću dakle da objasnim čin govora i ono što pri tom fašist doživljava.
»Dana 29. avgusta 1931. na pozornici najveće zborne dvorane u Darmštatu jedan se prorok,
omršaveo u službi svoje ideje, bori za dušu svoga naroda. Preko dva časa govorio je masi i
hiljadama pokazao put prema Hitleru i njegovom pokretu. Njegove su poslednje reči:
,Nemačka treba i mora da živi i ako mi (za to) moramo umreti!' Tek što je izgovorio tu
rečenicu klonuo je iza kulisa; nekoliko minuta kasnije Peter Gemeinder je izdahnuo u službi
pokreta.«106
Svojoj proročkoj smrti posle preko 2000 »govornih nastupa« Peter Gemeinder ima da zahvali
što je uvršćen u knjigu Baldura v. Schiracha u kojoj su 1934. bili portretisani istaknuti nacisti.
Iz te knjige jasno proizlazi da su nacistički vođi bez izuzetka brojali govorne nastupe i da je
onaj koji nije ispunio svoju prvenstvenu obavezu morao računati s ukorima i degradiranjem.
Ali onaj ko ju je ispunio i pri tom umro od iscrpljenosti u službi partije, umro je bez sumnje
herojskom smrću — koja stoji tik uz smrt na frontu. Izgleda da je govorni front u borbi »za
dušu svog naroda« presudni front u »miru«. Na njemu se dokazuju novi junaci: kao proroci.
Biti preobraćen od takvog proroka, bilo je za kasnijeg nacistu nešto poput obaveze. Teško da
ima romana ili čak biografije iz vojničko-fašističkog kruga gde se ne izveštava o prosvećivanju
govorom.
Dosta objašnjenja za to pružaju i opisi nemačkih nacista o vlastitom »preobraćanju«107 koje
je objavila Theodore Abel. Postoje samo dve situacije koje su, ponavljajući se kod svih,
odlučivale: neka jedinica koja ih je, prolazeći u maršu kraj njih (većinom SA), očarala svojom
moćnom muževnošću, ili poseta nekoj nacističkoj priredbi gde je govornik (u ranijim
tekstovima neki vođa, u kasnijim Firer) učinio isto. On ih više nije oslobađao čini.
Svi izveštači jednodušno smatraju nevažnim da saopšte šta je zapravo vođa rekao. On je
»ostavio dubok utisak«; preneti u zanos, počeli su »da vide svetlo«. Oni pišu samo o
delovanju govora na njihovo osećanje.
Najveći doživljaj: osećaju se kao jedno sa svima u dvorani, uzvišeni su, srećni, nadvladani.
Što se tiče misli govornika: već dugo su svi to potajno mislili — često im je već dolazila ta
ideja — samo što dotad oni to ne bi umeli da iskažu — ali to je tako tačno odgovaralo
njihovom osećanju — bilo je tako i ne drukčije — i odjednom su oni koji su na zbor došli
uglavnom kao skeptici uhvatili sebe kako plješću, ne želeći to i ne primećujući, njihov glas je
čak vikao iz njih »bravo«. Čovek je osvojen, život je opet vredan življenja. To je stvarno čudo.
Jedan piše: »Osetio sam nagon da opet budem vojnik.« Prorok, posvećenje, nezaboravno — to
su najčešći motivi. Uz to moć njegovih očiju: »No one who has over looked Hitler in the eye
and heard him speak can ever break away from it.«∗∗ Jedan je čak firerove oči osećao kao
ruke koje ga hvataju da ga nikad ne bi oslobodile.108 Opis koji obuhvata sve te crte postoji u
Goebbelsovom romanu Michael:
»Sedim u nekoj dvorani u kojoj još nisam bio. Među ljudima koji su mi strani. Siroti, ucveljeni
ljudi. Radnici, vojnici, oficiri, studenti. To je nemački narod posle rata. Čovek vidi stare,
otrcane uniforme, na koporanima, iscepanim i prljavim, jadna odlikovanja velikog rata. Sve to
gledam gotovo kao u snu.
Jedva vidim kako iznenada neko gore stoji i počinje da govori. Najpre isprekidano i bojažljivo,
kao da traži reči za stvari koje su suviše velike, da bi bile utisnute u neke kalupe.
Tad odjednom poče da se oslobađa tok govora. Zahvaćen sam, osluškujem. Taj tamo gore
dobija tempo. Nad njim sija kao neko svetio. Čast? Rad? Zastava? Šta ja to čujem? Ima li još
toga u ovom narodu od koga je Bog digao svoju blagoslovenu ruku?
Ljudi počinju da se uzbuđuju. Na razdrtim, sivim licima pale se zraci nade. Jedan ustaje i diže
stisnutu pesnicu. Onome pored njega postaje preuzan sivi okovratnik. Čelo mu je orošeno
znojem; on ga otire rukavom kaputa.
Dva mesta levo od mene sedi jedan stari oficir i plače kao dete.
Meni postaje vruće i hladno.
Ne znam šta se u meni zbiva. Odjednom se osećam kao da čujem kako grme topovi. Kao u
magli vidim kako iznenada ustaje par vojnika i uzvikuju ura. Niko ne obraća pažnju na to.
Onaj gore govori. Navaljuje tesanik na tesanik za katedralu budućnosti. Ono što je u meni
živelo godinama ovde se uobličava i poprima opipljivu formu.
Otkrovenje! Otkrovenje!
Usred ruševina neko stoji i visoko razvija zastavu.
Oko mene odjednom više ne sede starci. To su sve braća. Ovaj tu, siv i iscepan, u
raskopčanom vojničkom kaputu, smeška se. Druže! Veli on, sasvim nemotivisano.
Osećam se kao da moram da skočim i povičem: Pa mi smo svi drugovi. Mi moramo stajati
zajedno!
Jedva se još uzdržavam!
Idem, ne, nešto me tera na tribinu.
Tu stojim dugo i gledam Nekom u lice.
To nije govornik. To je prorok!
Znoj mu u mlazevima curi niz čelo. Na tom sivom bledom licu sevaju dve blistave zenice.
Pesnice mu se skupljaju.
Kao strašni sud grmi reč za rečju i rečenica za rečenicom. Više ne znam šta činim.
Nisam pri čistoj svesti.
Uzvikujem ura! Niko se tome ne čudi. Onaj gore me pogleda. Te plave zenice pogađaju me
kao platneni zraci. To je zapovest. Od tog sam časa ponovo rođen.
Sa mene kao da opada zgura.
Ja znam kuda vodi moj put. Put sazrevanja.
Sad više ne čujem ništa. Ja sam kao pijan.
Najednom ustajem; na jednoj stolici stojim nad tim ljudima i vičem: ,Drugovi! Sloboda!' Ne
mogu da kažem šta se potom zbilo.
Znam još samo da sam položio svoju ruku na neku mušku ruku što je tapšala. Bio je to zavet
za život. I moje oči potonuše u dve velike plave zvezde.«109
Da bio se tačno označilo šta »on tamo gore« govori nedostaju tri reči: »Čast«, »Rad«,
»Zastava!« Očito je samo po sebi razumljivo to što on kaže, to može biti samo ispravno kad
ume tako da raspaljuje. Ni jedan nacionalsocijalistički vođa kakav je Goebbels ne postavlja tu
nikakav intelektualni zahtev.110
A i kako bi on to trebalo da čini? Jer ono što se tu zbiva, zbiva se samo uz isključenje
mišljenja. »Michael« je »kao u snu«: »Ne znam šta se u meni zbiva«, »nagnan sam«, »nisam
pri čistoj svesti«, »ja sam kao opijen«, »ne mogu da kažem šta se potom zbilo«, »moje oči
potonuše«. On je u stanju transa.
Ne razlikuje se od njega mnogo ni sam govornik: tok njegovog govora se oslobađa, on »visoko
razvija zastavu«, »pesnice mu se skupljaju«, »blistave zenice« »sevaju«, »plameni zraci«
izlaze iz njega. »Nad njim sija kao neko svetlo«. Dakle ni on nije pri čistoj svesti. Ali još više iz
njega govori Bog, natprirodno, priviđenje na belom danu. »Otkrovenje, Otkrovenje«! Vidljivim
postaje nešto što je inače bilo skriveno ili čak zabranjeno.
To veoma podseća na opisivanje prizora u fašističkom masovnom ritualu. I tu bi možda mogla
da bude reč o javnom insceniranju uobičajeno zabranjenih ili nemogućih zbivanja.
Izostanak zabranjenog je presudan nedostatak, kako ga Horst Wartemberg (u Ekkehardovom
Sturmgeschlechtu) oseća u govoru nekog nemačko-nacionalističkog poslanika rajhstaga. On
jeste istog »mišljenja« s njim, ali to nije dovoljno:
»To je kao u snu. Sladunjave reči govornika pričinjavaju mu telesnu bol — on misli na drugi
zbor — tamo dole u Minhenu — čuje onaj žestoki hrapavi glas — krigle lete — pištolji pucaju.
Ta (ovo) ovde je ćiftinska igrarija.«111
»Sladunjave reči« govornika njegovom telu pričinjavaju bol upravo zato jer u njega ne
prodiru; to bi međutim trebalo da čine. On očekuje mnogo više od govora; onu sreću, koju
doživljava Gooteov Berthold:
Ovde je bitka, bitka za nemačku dušu, i on se podaje tome boju s nekim potmulim
ushićenjem, progutao ga on ili ne.112
Ta duša je nešto »unutrašnje« i govornik u nju mora da prodre, a tada može da se dogodi
nešto što čovek u tome traži: »on se tome podaje« uz opasnost da bude progutan.
Bacimo pogled na drugog učesnika, »vođu«, govornika i njegov specifični rad u činu govora.
Ma ko da je u pitanju (oficir, frajkorpsfirer, SA erupnfirer), to ga spopada uvek onda kad sedi
nasuprot svojim ljudima i oseća da im je potrebna ideološka okrepa, da njihova borbenost više
nije najsnažnija, da sumnjaju. Tada on govoreći »pada u vatru« kao Zoberleinov »Hans
Krafft«:
»I samom Hansu je toplo oko srca što nastavlja da govori.«113
I to s uspehom:
»Oko Kraffta je još uvek toliko pobožno tiho, kao u kakvoj crkvi, da ga to gotovo zbunjuje kad
on, kao prenuvši se, prelazi rukom preko vrelog čela i skoro izvinjavajući se muca:Drugovi,
meni je samom neshvatljivo dokle sam to stigao u svojim mislima. Ja sam još nisam kadar da
to pravo pojmim. Ali ipak slušajte!'«114
I tok njegovog govora nastavlja da teče. On, koji je zapravo više zamišljen i ćutljiv čovek, koji
uvek teško podnosi sudbinu svojih zemljaka i svoje zemlje, preobražava se, postaje govornik,
što će reći da postaje i vođa. To je više nego samo »umeti« govoriti ili voditi. Da bude vođa, ta
mu je božanska milost dodeljena u tom času. Prema tome, i na toj strani dvojnog odnosa
zbiva se čudo.
»On je seo i zurio, još sasvim obuzet, preda se. Držalo ga je neko čudno uzbuđenje i
neprimetno podrhtavalo u njemu posle svega, tako da nije zapravo ni opazio kako su oko
njega poskakali drugovi i s ushićenjem ga opkolili.«115 ∗
Tekstovi u kojima to spopada nekog vođu ne odlikuju se uzdržanošću prema onom što je
rečeno. Tu se izdašno ponavlja ono što je sinulo budućem vođi: otadžbina, nacija, nemački
socijalizam itd... On mora da dokaže svojim govorom da je stvarni vođa dok slušalac mora da
pokaže svoju potresenost što je ugledao svetlo. Vođa unosi nešto u slušaoce, mora dakle, bilo
kad, pokazati, ili da je pokazao, da on i poseduje ono što treba da se unese, dok slušaoci
naprotiv moraju pokazati samo dejstvo, nikako pamćenje ili štogod drugo slične vrste.
Prosvećenje, otkrovenje, novorođeni čovek — to se opet zbiva kroz niz uklapanja.
I vođa postaje vođom tek dok govori. On postiže vezu s nebeskim falusom, sa stanjem ne-
kastracije koje mu podaruje kvalitet »duševne veličine«, odnosno postajanja oblikom: tesanik
po tesanik »on tamo gore« reda za neku katedralu budućnosti. On samog sebe sklapa u
potpun oblik, stupa u vezu sa samim bogom sistema (čije je ime: ono koje nema niko ...)
Sastavljen biva i pojedinačni slušalac: »Ono što je u meni živelo već godinama, ovde postaje
oblik i dobija opipljivu formu«116, piše Goebbels. On se uklapa sa drugima u narod drugova.
(I kod Goebbelsa narod obuhvata samo — propagandistički proširenu — Sopstvenu grupu:
»radnici, vojnici, oficiri, studenti«, sve muškarci, ne celokupnost Nemaca.)
Ostane li slušateljstvo podeljeno, ne postigne li se jedinstvo, ne mogu se zbiti prosvećenje,
Otkrovenje, ponovno rođenje. Otuda mesto fašističkog rituala govora nikada ne može biti
parlament. On nužno ostaje masa; što je u njoj više stranki, to je gora masa.
Slušaoci moraju stajati pred govornikom kao jedan čovek (muškarac). Jer muškost na čudan
način jača uporedo s poistovećivanjem. Masa gubi svoju mnogolikost, postaje jednočlanom, a
vrhunac je, kao kod Goebbelsa približavanje vođi, »tom Jednom«. U trenutku kad njegova
sopstvena ruka oseća »živo bilo muške ruke«, vođine, Nemačka više nije Zigfrid bez roga;
odvojeni nebeski falus i telo naroda ujedinjuju se u novu celinu koja okrepljuje sve (»alle heil
macht«, »Heil Hitler«) — ali oni se ujedinjuju, a to izgleda presudno, u obliku dvaju »muških«
tela.
Vođin govor »vrhuni« u jednoj zapovesti. Ona glasi: ostajemo zajedno. »Mi moramo stajati
zajedno« bilo je i »Michaelovo« najjače osećanje u trenutku »otkrovenja«. Ovde se u jednom
egzibicionističkom činu otkriva fašistički put proizvođenja; vođa samog sebe proizvodi u vođu
(ne postavlja ga otac!) i ubeđuje masu govorom — a to je oblik nebeskog falusa — da postane
narod, da mu služi kao telo u kome on može da stoji, koje ga sledi (a ne raspršuje se) kad on
krene da za svoju tešku borbu okupi ono što odbija da se složi.
Upravo ta dva kretanja uvek su u središtu fašističkog nastojanja: uklopiti (u sopstvenoj grupi)
u hijerarhije; odbaciti ono što se ne da uklopiti, dakle pobiti.
Govor želje »a onda? šta dolazi onda? — to je dakle bilo to — a onda? itd.« kod fašista je
poprimio oblik: »i to mi se može prilagoditi, i ovo mi se može prilagoditi... a ovo mi se ne
može prilagoditi? (Mada sam ja izgrađen tako da sve tačno pristaje pod mene? Dole s tim.)
»I ovo pristaje ... a ovo mora van ... i ovo pristaje (pod mene) ... a ovo mora van (u
koncentracioni logor)« - diskurs kastriranog patrijarhalnog sina u potrazi za onim što zaceljuje
njegovu ranu, diskurs »prepolovljenog« razuzdanog sina, nasilno izbačenog iz njegove ranije
»celine«, u potrazi za svojom drugom polovinom.
On je traži potčinjavanjem i isključivanjem.
Jezik koji isključuje, Jean Pierre Faye je umesno nazvao »jezikom pobačaja«117
U kretanju uklapanja dominira primena karakterističnog »i« koje često prisilno spaja ono što
je oprečno: »Mozak i srce«, »strast i matematiku«, »davninu i racionalnost«; Jungerovi I
parovi118. U Hitlerovim govorima postoji to »i« kao čist gest uvećavanja, udvostručenja
(»veliko i genijalno« itd.). Prigovor da je reč o tautologiji koji je tome stavio Winckler
racionalistički je i banalan.119
Hitler baš ne kaže dvaput isto kad kaže »nepokolebljivo i nesavladljivo«. On sklapa novu
celinu od sebe i od slušalaca. Mary Douglas se energično suprotstavila tome da rituali budu
označeni kao prazni i šuplji; po njoj je ono što se u njima ostvaruje uvek »istorija koja je
postala simbolična«120. Malo je teže prihvatiti ono što ona dalje kaže, naime da oni stoga
treba da budu neophodni i dobri. Konačno, istorija kojom se mi ovde bavimo je istorija
ugnjetavanja, bolesti, oskudice i ludila, a od svih se čovek baš ne oslobađa u ritualu.
U ritualnom insceniranju (fašističkog govora simbolički se sklapa muška zajednica dodirom s
apstraktnim nebeskim falusom, rane se zatvaraju — monstrum se spušta u obliku govora kroz
vođina usta.121 U ritualu govora postaje nadalje vidljivo da se muškarci moraju udruživati s
muškarcima, falus s falusom, da bi se osećali nekastrirani (na račun celog društvenog »dna«).
Kad vođa govori i kad se formiraju slušaoci, kada oboje, govornik i slušaoci, poprimaju
odgovarajući oblik, i kad predstoji najzabranjeniji dodir oblika (on može, on ne srne da se
ispolji kao stvarna muška ljubav) — onda muškarac (i ako je oficir) sme da plače, treba da
plače, to je njegov orgazam — a njega nadmašuje jedino orgazam ubijanja.
U jednom muško-muškom preoplođavanju, koje je srodnije rađanju iz mozga, što je muški
oblik devičanskog rađanja, nego učinka neke muške ljubavi, formira se »vrh« jedne ubilačke
mašine izabran da u državotvornom snošaju uništava »dno«.122 ∗
Ko tu ne plače, ko ne želi da se prepusti usrećivanju oblikom iz vođinih usta, ko se ne uklapa u
oblik koji se proteže u susret vođi, taj mora biti izbačen, taj je »drukčije okrenut«:
prisluškivač, potencijalni potkazivač, pogrešan delić u retorti koji sprečava oslobađanje željene
reakcije — utelovljena pretnja mogućeg neuspeha. Sa ometačem u sredini ne može da nastupi
stanje transa u kome se jedino može dogoditi dodir između govornika i naroda.∗∗
»Izgleda da je zadovoljenjima koja su kadri postidi soldatizovani muškarci zajedničko to što se
ona mogu postići samo protiv njihove svesti.123 Moraju pridoći trans, opijenost, čudo da bi se
prekoračili pragovi: pragovi sveprisutnih zabrana telu, pragovi odbrane i kontrole, pragovi
straha pred nepoznatim oblastima.
To važi za ubijanje kao i za učestvovanje u vođinom govoru (jer to je više nego slušanje): u
oba slučaja dolazi do dodira — čijim iskupljujućim učincima pripada to da je isključena svest.
Ko govori, izrečenim samom sebi zabranjuje da doživi zadovoljstvo, kao što obratno, ko
doživljava zadovoljstvo čini da svaka doslovnost i sve ,izrečeno' proispadne u bezuslovnom
rastvaranju kome se on sam predaje.«124
Ako se »izrečeno« i neposredno doživljavanje zadovoljstva isključuje onako kako misli Serge
Leclaire, onda otud za fašističku govorno-ritualnu situaciju sledi da ona ili ne može biti
situacija »dodira«, kako sam ja pokušao da je opišem, ili pak da izrečeno u njoj ne igra i ne
sme igrati ulogu zasnivanja smisla.
Time bi postalo sasvim razumljivo ćutanje o izrečenom u fašističkim govorima koje u svim
opisima tako čudno pada u oči. Na osnovu toga bi se dala razumeti i sama Središna
protivrečnost fašističkog govora, mislim na protivrečnost između racionalnosti njegovog
spoljašnjeg sklopa i »nelogičnosti« njegovog misaonog toka.
Stav govora je stav dokazivanja, sama ispoljena misao se ni najmanje ne trudi da nešto
dokaže — ona nešto smešta u prostor. Spolja gledano trijumfuje upravo racionalnost
prosvećenosti: jasne antiteze, retorički oblikovani suprotni stavovi. Nikada ne nedostaje
pitanje o uzrocima, nikada nabrajanje posledica: »dakle« je jedna od najčešće korišćenih reči;
uvek dolazi »odgovor«, povezivanja, prelazi, itd. Izgleda da je u govorniku stalno budan učitelj
koji se protiv kršenja pravila diskursa prosvetiteljske racionalnosti bori crvenom olovkom.
Taj spoljašnji oblik govora sa svojim gestom moći ima izgleda funkciju telesnog oklopa; on
sebi dokazuje svoju Sopstvenu čvrstinu, razara i obara ono što neće da trpi unutar svojih
granica, a ostalo uklapa; postavljanje nekoliko »tesanika« za »katedralu budućnosti«, nekoliko
moćnih reči — »zastava«, »rad«, »čast«, pre nas navode da razumemo da se govornik »zalaže
za nešto« no da utvrđuju određeni smisao. On nije neki brbIjivac koji se prosto raspričao kao
u laičkoj zajednici. Tu govori jedan autoritet koji je ovladao jezikom. Već sam govor ima oblik
formacije koju želi da postigne: on postavlja siguran okvir za sve što se tu odvija.
Ali šta se zbiva unutar okvira? Walter Benjamin je u pomenutom komentaru Jungerove zbirke
Krieg und Krieger (Rat i ratnici) osetio u tim tako kiklopski zamišljenim mislenim gradnjama
»uglačanost konstrukcije koja bi krasila svaki uvodnik«, a »osrednjost supstancije« kao
»sramnu« i »mučniju« nego »uglačanost konstrukcije«.125
Ja pretpostavljam da taj prigovor, ma koliko pogađa pisanu reč, ne važi toliko za govornički
proces ubeđivanja. Ako se govor bavi organizovanjem doživljaja zadovoljstva, kako sam
pokušao da opišem, tad mu se ne sme prebaciti nedostatak neke »supstancije« u smislu
misleno-jezičkog kvaliteta; jer bi upravo odsutnost takve supstance bila ono što jamči za
uspeh rituala. »Uklapanje«, »dodir«, »proizvođenje«, »prosvećenje«, mogu se dogoditi samo
zato što ne dolazi do usredsređivanja na izgovoreno: okupljeni se nikako nisu skupili zato da bi
mislili, da bi bili poučeni (to ne želi ni fašistički čitalac kad otvara knjigu). (A koji čitalac to
uopšte želi?)
Fašističkom govoru trebalo bi svakako prigovoriti što mu na tako strahovit način uspeva
organizovanje doživljaja koji učesnik traži u ritualu: ono učesnika u ritualu ne čini primaocem
jednog određenog smisla — tu govornik dvadeset-trideset puta varira istu rečenicu koju svi
prisutni već znaju i potvrđuju, — ono ga pripušta u jednu proizvodnju koju ovaj doživljava kao
svoju sopstvenu. Dodirnut oblikom, on postaje akter. On čini nešto više od gvozdenog opiljka
u magnetnom polju: on nalazi ulogu u samom uzoru, on se sam uklapa u celinu i kaže
susednom opiljku: druže, moramo biti složni.
Stoga »prosvetljeni« uvek toliko naglašavaju ono što se zbiva u dvorani; oni sami se osećaju
kao učesnici, oni sami se opijaju u velikoj katedrali, hramu koji vođa podiže oko sebe u
spoljašnjem obliku svoga govora. To je njegov rad, opijenost je njihova.
Drukčije rečeno: fašistički govornik ne osuđuje svoje slušaoce da budu prosti primaoci. On na
svoj način pokušava da govori o neizgovorenom upravo nedostajućom duhovnom
»supstancijom« svoga govora, da govori o potisnutoj želji masa koja u njegovim rečima
počinje da se pokreće (ne i da se oslobađa), i da se obrazuje: u predstavljanje hijerarhijske
simbioze »vođe« i »naroda«, u predstavljanje priželjkivanog »jedinstva«, »celine«.
Ta se formacija nikada ne može pobiti argumentacijom koja je skrojena prema ekonomskim ili
drugim »interesnim položajima«. »Istorijski subjekt« kome bi se na taj način moglo obratiti
jeste fikcija stvorena od pogrešnih apstrakcija, i on kod nas ne postoji (a ni drugde).
Protivsredstvo se verovatno sastoji pre svega u tome da se izazovu situacije, političke akcije,
koje čine da se može iskusiti kako je doživljaj kolektivnosti u drugom, molekularnom obliku
mase lepši, radosniji, pa čak i bezbedniji od istog doživljaja u celinskoj formaciji.
Pre no što ovde treba da pomisli na to, levica bi se svakako morala ponovo preobraziti u
molekularnu masu.. .

-------------------------------------------
106 Baldur von Schirach, Pioniere des Dritten Reiches, str. 75.
107 Theodore Abel, Why Hitler Came to Power. An answer Based on the Original Life Stories of
Six Hundred of His Followers. — Abel, američki sociolog, s odobrenjem NSDAP organizovao je
raspisivanje nagrade za partijsko članstvo za najlepši način postajanja nacistom. Njegova
svrha u odnosu na NSDAP, kako ju je sam video: da u USA populariše ciljeve »pokreta«.
** »Ko je jednom pogledao Hitlera u oči i čuo ga kako govori ne može se nikad više od toga
osloboditi.«
108 Isto, str. 116. i dalje, 152. i dalje.
109 Goebbels, Michael, str. 101 i dalje.
110 Killinger ne obaveštava ni o jednoj Hitlerovoj reči iz svog prvog direktnog susreta s njim
1923: »Reč po reč, i kakav je bio Hitler kad se sprijateljio: njegove oči su sevale a njegove
ideje nalazile rečit izraz s jednom dijalektikom i snagom ubeđenja koja je
opčinjavala svakog. Klabautermann je naprosto gutao reči tog neobičnog čoveka.« (Der
Klabautermann, str.295); upor. i; Goote, Die Fahne hoch, str. 416.
111 Ekkehard, Sturmgeschlecht, str. 155.
112 Goote, Kamerad Berthold, str. 248; slično: Killinger, Die SA, str. 17.
113 Zoberlein, Befehl des Gewissens, str. 288.
114 Isto, str. 285. i dalje.
115 Isto, str. 286; upor. i: Goote, Kamerad Berthold, str. 248; tu Berthold postaje govornik, i
»... sad se više niko ne igra svojim podmetačem (za kriglu). Niko se ne osvrće. Niko više ne
zove konobaricu.«
* Taj model, »prosvetljeni vođa«, »potreseni slušaoci«, daje u isti mah uzor i za docniji
Krafftov brak. Prilazi mu gostioničareva kći Berta Schon i ovom rečenicom postaje njegova ne-
vesta: »Hvala vam gospodine Krafft što ste mi dopustili da slušam.« Ona tad napusti dvoranu
da bi sanjala o njemu.
116 Goebbels, Michael, str. 102.
117 Jean Pierre Faye, Theorie du recit, Introduction aux »langages totalitaires«, Paris, 1972,
str. 81. i dalje.
118 Junger, Der Arbeiter, str. 58.
119 Winckler, Zur gesellschaftlichen Funktion faschistischen Sprache, str. 36. i dalje; o
opisivanju procesa govora upor npr. Burke, Die Retorik in Hitlers »Mein Kampf« und andere
Essays zur Strategie der Ueberredung, Frankfurt, 1967: »Seksualna simbolika koja se provlači
kroz Hitlerovu knjigu i na koju treba da podsete seksualne vrednosne predstave savremenika
brzo je okarakterisana: Nemačka u svojoj razdrtosti jeste »obezroženi Zigfrid« (Enthornte
Siegfried). Narodne mase su »ženske«, otuda one treba da budu vođene jednim snažnim
muškarcem. Taj muškarac gleda da ih pridobije u obliku na rodnog govornika i njima ovladava
čim ih dobija za sebe.«, itd., — str. 10. i dalje.
120 Mary Douglas, Ritual, Tabu und Korpersymbolik, str.11. i dalje.
121 Mogla bi se obratiti pažnja na prizvuk silaska Svetog Duha (»Otkrovenje, Otkrovenje!«).
122 Slični govorni procesi kod: Stadtler, Als Antibolschewist 1918/19, str. 33 (Utisnuti žig),
str. 40 (Parenje), str. 80 (Izdići se kao falus); Buschbecker, Wie unser Gesetz es befahl, str.
288 (Hitler raste); itd, str. 65, — prisustvo jedne žene (»Polin«) iza leđa društva kome se
govori sprečava ostvarivanje efekta govora.
∗ »Pre-oplođavanje je neplodno« kako je rekao Benjamin, tiče se dakle povoljnijeg slučaja.
Može se kazati i »pre-oplođavanje ubija«.
** Šta znači to osobeno zadovoljenje koje mnogi drugovi nalaze u tome što su sa zbora koji
broji više stotina ljudi oterali jednog (navodnog) špijuna? Teško da to pruža zaštitu — stvarno
opasni špijuni koji gledaju da se nađu unutar same grupe gotovo se nikad ne otkrivaju, jer ih
tu i ne traže. Strah od špijuna kao strah od stranog tela, tj. kao strah od sopstvenog tela koje
nije na liniji?
123 Freud ukazuje na to da se mnoge prinudne predstave u »neizobličenom doslovnom
obliku« u snu pojavljuju kao govor. Freud: »Traumdeutung«, GW II/II, str. 310; isti,
»Bemerkungen uber einen Fali von Zwangsneurose«, GW VII, str. 441.
124 Serge Leclaire, Der Psychoanalitische Prozess, str. 142.
125 W. Benjamin, »Theorien des deutschen Faschisraus«, u: Argument 30, str. 134

OČI
Goebbelsove oči »potonuše u dve velike plave zvezde«, vođine oči, — to svakako pripada i
govoru ali ne samo govoru.
U pogledu, u očima ikoje se susreću, dodir između čoveka i mase postiže svoj najveći
intenzitet, a možda i neki novi kvalitet.
Ako je tu bio neki vođa pa mu se nije moglo gledati u oči, ili, tačnije, ako on nije gledao u oči,
onda je cela stvar bila promašaj; to je tako bilo već kod kajzera:
»Svako je otišao kući s ubeđenjem da je kajzer njemu, i baš njemu, gledao u oči.«126 —
(Rohm).
U Nemačkoj takođe nije bilo SA-ovca kome firer, bar jednom nije pogledao pravo u oči; u
ranom periodu pokreta tim je pogledom bilo zapečaćeno primanje u SA (za onog ko je boravio
u okolini Minhena).
Nema uopšte Nemca kome firer bar jednom nije pogledao u oči — čak i ako ga nikad nije
video. Tako nesumnjivo ispada prema knjižici Waltera Kempowskog Kannten Sie Hitler? (Jeste
li poznavali Hitlera?), u kojoj su sakupljeni odgovori koje su na to pitanje davali Nemci koji
vole firera. I mnogi koji nikad nisu imali mogućnost da ga vide izjašnjavali su se o blistavom
sjaju njegovih zenica, osetili su da ih one osvetljavaju i znali da je to svetio bilo plavo (on je
međutim imao sasvim smeđe oči).127
Ja time ne želim nikog da opovrgavam. Kad ljudi žele da je nešto plavo, i da je to bilo oko koje
ih je gledalo, onda je to bilo plavo oko, i slepci na njega vide.
Bacimo pogled na neke od tih očiju:
»Komandant na konju, sa štabom, korakom vrši smotru postrojene brigade. Svakom
pojedincu oštro gleda u oči. Svakome radosno kuca srce — uzvišena je to slika, cela brigada u
paradnom stroju.«128
»Komandant« je Wilfried Loewenfeld, povod raspuštanje njegove mornaričke brigade; pogled
je dakle obećanje za budućnost. (Bilo je to 31. maja 1920. u Zenelageru.)
A 8. novembra 1923, u Minhenu:
»Likovanje ljudi u dvorani i ispred dvorane beše bezgranično. Kahr je obema rukama uhvatio
Hitlerovu ruku, dugo i silovito je tresao i ganuto mu gledao u oči.«129
(Taj opis tanano nagoveštava da tu nešto nije bilo u redu, — konačno, Kahr je sledećeg dana
ostavio Hitlera na cedilu. Firer je tu odviše neaktivan, njemu se gleda u oči, umesto da je
obrnuto, njemu neko drugi trese ruku dvema rukama.)
19. marta 1920. u Marburgu. Studentski odred kreće za Tiringen da u ime reda i mira pobije
radnike:
»Prozivka je bila veličanstvena. Naokolo je stajalo marburško građanstvo i još jednom
posmatralo plamen u očima nemačkih mladića. (. . .) mnogima je to prodiralo do srži, ali
pravog je Nemca diralo u srce«130 (npr. narednika Schaumloffela).
»To je počivalo u očima, u čudnim očima koje je imao Franz Epp: te su oči već videle muku i
smrt i užas, ali u njima je živelo i nešto drugo: muška pobeda nad mukom, smrću i
užasom.«131 (Njegov biograf Walter Frank)
»Njihove oči prianjaju uz Rossbacha kao čelični opiljci uz magnet. Poručnik im se brzo
približava, njegov pogled prolazi kroz svakog pojedinca kao jaka struja i mi gotovo telesne
shvatamo duhovni napon koji je ovde od vođe i pratnje stvorio jednu novu i čudnu
pojavu.«132 — (Verehrer Bronner)
»Rossbachove duboko usađene, neobične oči prešle su preko nas i našeg ćutanja.«133
»Pobeda« počiva u iskusnom muškom oku, nastaje »nova i neobična pojava« kad jaka struja
tog pogleda »brzo prođe« kroz pratnju, i pogled preko nas pređe kao što je kod Wittmanna
Bertholdov »prelazio«. Pogled vođe:
»Okom on ovladava mnoštvom, opčinjuje ga, dok njegova snažna ruka drži strasti masa na
strogoj uzdi.«134
Vojnički pogled:
»Njegove sive oči imale su nešto od puščanog otvora, a jagodice su na njegovom mršavom
licu zasecale jednu oštru liniju vojničkog.«135 (Schauwecker o svom prijatelju, Landseru
Herseu)
»Oči okamenjene pod šlemom u hiljadu strahota,«136 imaju Jungerovi rovovski borci. Ali kad
bi u skloništu »zaplamsalo drugarstvo«, istinski bi skakala srca, zažuborili bi izvori iz skrivenih
žila, ravnodušna ukočenost očiju topila bi se od sjaja.«137
Ali pre svega:
»Tako je i sevajuće oko borca božanski kristal .. .«138138
(Sposobnost za preobražavanje je najistaknutije obeležje rovovskih boraca. Zurenje, sjaj što
se topi, božanski kristal.)
»Preplanuli, iscepani, sasušeni, u skoreloj glini, beživotni sve do beonjača što su iskakale iz
tamne dubine očiju, izgledali su kao ukorenjeni u rovovima.«139
A kad su se ljudi narazgovarali, jedni druge razumeli:
»Žestoko mi je stisnuo ruku, pogledao me tako ushićeno da je njegovo lice bilo samo oko.140
(Dwinger). »Ozbiljne i jasne muške oči čitale su jedne u drugima i čitale nemački.«141
(U jednom muškom krugu u kome sedi admiral von Reuter, »heroj Scapa Flowa«, kod Rudolfa
Herzoga.)
Izmirenje posle jednog sukoba između drugova:
»Donat ga pogleda pronicljivo, pravo u oči. Ćutke su se gledali par trenutaka, a onda Donat
oslobodi svoju desnicu i prijateljski ga munu, brundajući pri tom: ,Hajde matori, u redu
je.'«142 itd.)
Oči mrtvog prijatelja Kerna koje pohode Salomona u zatvoru:
»I tako se nisam plašio sablasti dugih noćnih sati u kojima su mi, pored nesavladivih očiju što
su me posmatrale danju, iz tame dolazile one druge oči. Okrenuo bih se iz sanjarenja kad su
mi dolazile, stojeći preda mnom bez pretnje na zagonetnom, uskom licu. Priželjkivao sam te
oči zbog grubosti s kojom sam ih odbijao od sebe. Osećao sam tu neku borbu koja se morala
podnositi do kraja, doživotno, i koja je morala ostati bez pobednika ako je trebalo da zadrži
svoju plodnost.«143
Obračun s parom muških očiju kao doživotna i plodna »borba«. Trajala je oko pet godina, sve
dok Kernove oči nisu prestale da pohode Salomona svake noći. I opet govor, »Michael« po
drugi put vidi Firera:
»Večeras sedim u jednoj velikoj dvorani među hiljadu ljudi i ponovo vidim onoga koji me je
probudio. On već stoji usred neke verne družine. Jedva sam ga prepoznao. Njegovo biće je
krupnije, zatvorenije. Obilje snage sabranije struji iz njegovih usta, njegovih ruku, to more
svetla seva iz dveju plavih zvezda. (. . .)
Osećam kako more snage buči kroz moju dušu. (. . .) Oko mene sede ljudi koje nikad nisam
video i ja se stidim kao dete kad se u moje oči potkradaju suze.«144
Sad, deca se baš ne stide kad moraju da plaču, ali zato se stide odrasli, kad se savlađuju da
javno ne čine ono što priželjkuju a što je zabranjeno.
I još jedan govornik, »Tim Kroger, žestoka, moderni prorok«, kod Ekkeharda:
»Od čoveka na kamenu dolazi neka neobična sila; njegove oči sijaju odozgo na slušaoce, a
kad se on okrene suncu, oči mu žagre kao tečna lava.«145
Ovde, kod govornika, nešto sme da teče. Upravo to ga odlikuje. Obilje snage »struji«, njegove
oči su »more«, ali nemaju veze s vodom: u njima je svetio, i u očima »Žestokog« jeste »tečna
lava«. Oči sevaju, zrače, plamte, reklo bi se da su u vezi sa suncem. Kretanje zadovoljavanja i
koje se ovde priziva nije proticanje, već zračenje. I »Michael« se osećao pogođen »plamenim
zracima« iz »blistavih zenica«, i on je video svetio. Ne ujedinjuju se dva toka kad oko tone u
oko; dodirivati se preko razdaljine, dodir bez dodira — oko je jedini organ sposoban za to
(osećati pogled na leđima). Dva se svetla susreću, dva zraka se prelamaju, sevaju u
»božanskom kristalu«, ali oni ne čine da išta teče, oni nešto usmeravaju: čoveka na
uspravnost i veličinu: »Osećam kako neko more snage huji kroz moju dušu.«
Zbiva se samo zamenski dodir; dve tvrde, tople muške ruke tonu jedna u drugu i drže se
čvrsto prepletene, dok gore seva od oka do oka, zenice vatreno plamte, pogledi bukte.
Plamteće oko — znak gospodara, potomci sunca, nepomerljivi »vrh« — a može se širiti . . .
»Pogledao me je tako ushićeno da je njegovo lice bilo samo oko.«
»I vi znate srodne duše
Po istinskom žaru oka . . .«146 — (Stefan Georg).
(Und ihr kennt die Mitgeburten
An der Augen wahrer glut.. .)
I vi znate nesrodnu dušu ... — von Selchow:
»Uvek sam čoveka prosuđivao najpre po tome kako pruža ruku. Gotovo uvek sam našao da se
potvrdio moj prvi utisak. Svaki put kad bih pružio ruku Erzbergeru imao sam utisak kao da
sam uhvatio trulog pacova. Njegova drska kritičja neusiljenost bila mi je uvek iznova u
najvećoj meri odvratna. Cvikeri su skrivali njegovo oko bez duše.«147
»Bez duše« — bez plamena.∗
»S najboljim željama i suznih očiju oprostio se od svog posetioca«148 — jedan istočnopruski
gradonačelnik od Rossbacha pri njegovom ilegalnom prelasku granice na Baltiku.
Pri svem tom žaru jedna kap na vreli — kamen?
Oko je vrlo prikladno za igru koja se tu odvija. Ono može delovati kako »muški« tako i
»ženski«. Zračeće, strogo, aktivno oko dobija falusni oblik, njegov sjaj zamenjuje glavić
ukrućenog falusa. (Abraham je našao te asocijacije kod pacijenata.) Oko (premda gramatički
neutrum) je uvek muško.149 Ali oči mogu funkcionisati i tako što upijaju i što se rasplinjavaju,
dakle pasivno, mogu se preobražavati u neku vaginastu tvorevinu na samom muškarcu — u
jednu »dobru«, nekastrirajuću vaginu. Dakle: »jedan ogroman mač izlazi iz njegovog
oka«150, i »ravnodušna ukočenost očiju topila se od sjaja«. Presudna je pri tom sposobnost
za preobražavanje i jednovremenost obeju funkcija: isto oko može jednom aktivno da zrači
(da bude »muško«), drugi put da pasivno upija zračenje (da bude »žensko«), a može, u spoju
s nekim drugim pogledom, da čini i oboje: da prodire u drugo oko i da upija njegov
pogled.151
Zbog toga to mora da bude plavo oko, kakvo imaju vođe, ono koje je najbliže svetlosti neba,
ono s najjačom svetlošću i najvećom moći preobražavanja: tamno-plavi čelik, svetlo-plavo
more na kome se iskri svetlost neba . . .
Kad mnoštvo, koje se uklapa u celinu s vođom, ovome gleda u oko, tada su hiljade očiju
mase, što ukočeno, budno motre, što zure, spregnute u jedan pogled, u jedno, ono oko u koje
uranja vođin pogled, uveren da iz mase neće odjednom poleteti kolac koji je Polife-mu oduzeo
jedino oko152.
Na osnovu pogleda svoga oka (već prema tome da li je više falusan-zračeči ili rasplinjujuće-
upijajući) muškarci se mogu podeliti po parovima. Fotosi u knjizi Bal-dura von Schiracha Die
Pionire des Dritten Reiches omogućuju da saznamo da je pridruživanje svakog pojedinog
pionira pokreta jednoj od dveju grupa (više falusni — više primalački) svesno preduzimano.
Sve slike pokazuju jasno prenaglašavanje očiju, koje su često vidljivo retuširane. Schirach
tako raščlanjava vodeće naciste po šemi za koju je Hans Bluher našao da je karakteristična za
muške odnose u omladinskim savezima, posebno u Wandervoglu: na muške junake što zrače,
s jedne strane, na njihovog miljenika ili miljenike, s druge strane, koji oko njega čine krug
poštovalaca u jednom »prvorazrednom muškom društvu«.153
U njemu oči mogu da plamte i iskre; to je aktivan proces, oči to ne čine bezuslovno same od
sebe. Oficir dobrovoljačkog korpusa Franke objašnjava:
»Plamteće oči su povlastica nemačkih vojnika.«154
. . . povlastica; drugi ne smeju ni da imaju takve oči, a kamoli1 da se njima služe. Nemačka
privilegija.
Bluher bi verovatno rado stavio »oko« kao amblem na zastavu muškog društva . . .
» . . . Ponorno oko duhovnog muškarca. Nečeg takvog inače nema nigde. Žene nikada nemaju
takve oči. Za to nije potrebno ništa osim onoga što je kod Grka bilo samo po sebi razumljivo:
shvatanje da muškarac može da bude predmet muškarčevog erosa.«
A pre svega muškarac »odlučnog, visokog stasa«, »životne snage što se preliva«, s očima koje
svetle i »plamte« — slobodni muški junak koji spada na vrh države.
Bolji dokaz za to kako predstava države neposredno proizlazi iz seksualne predstave čovek bi
jedva mogao poželeti. Iz svoje težnje za državom u kojoj vlada »muško-muški eros« (samo su
muškarci stvaralački, samo muškarci mogu stvarati države etc.) Bluher neprekidno razvija
celokupnu fašističku ideologiju, uključujući i »teoriju« rase.
Pobedničke grupacije nacista presekle su i odricale takve veze, ukoliko su one vidljive. Njihova
borba protiv različitih polnih bolesti obuhvatila je i borbu protiv muško-muške erotike — bez
obzira na to što su zacelo znali kako bi brzo jedna otvoreno dopuštena homoseksualnost
razbila vojsku u njenoj dotadašnjoj strukturi (uostalom, kao i otvorena heteroseksualnost).
Verovatno nije bilo toliko mnogo muškaraca tipa slobodnog muškog junaka u Bluherovom
smislu, — u svakom slučaju on nije prodro kod nacista. Razlika koju bi to proizvelo? Bluher je
posle Drugog svetskog rata u predgovoru novom izdanju Die Rolle der Erotik in der
mannlichen Geselschaft (Uloga erotike u muškom društvu) prebacio Hitleru što je navodno
izdao, potisnuo zajedničku dobru stvar, mušku ljubav, što se pretvorio u njenog progonitelja
(što on sasvim prihvatljivo potkrepljuje Freudovom tezom o projekciji) i time izgubio kvalitet
muškog junaka koji je jedini kadar da vodi državu. On nije ni malo izmenio svoju koncepciju
Muško-erotske firerske države (Fuhrerstaat). I to važi uopšte: obe grupacije pretpostavljaju
kao nužnu, kao jedino moguću, firersku državu. Može se međutim zamisliti da vođama tipa
»muški junak« ne bi bili potrebni poduhvati poput istrebljenja Jevreja radi stabilizacije u
trenutku kada se nagoveštava poraz. U jednoj Jungerovoj izjavi iz 1930. u časopisu Die
Kommenden nagoveštava se nešto tako:
»Ja priznajem razaračke kvalitete te rase — ali kakvi bi to bili razoritelji koji bi se uplašili već
pred Jevrejinom? Jesi li s đavolom na ti, a hoćeš da zazireš pred plamenom? Jevrejin je isto
toliko opasan za građanske vrednosti koliko je bezopasan za vrednosti jedne herojske
omladine.«
Relativna sigurnost koju razoritelj Junger pokazuje pred razaračkim svojstvom »te rase«
ukazuje na različite stepene krhkosti, odnosno izdržljivosti telesnog oklopa koji mora da čuva
»celinu« muškarca. Mogao bi postojati direktan odnos između stepena njegove krhkosti i
oblika seksualnosti koji se konačno izgrađuje kod njegovog nosioca. Svoj većinom konačni
oblik oklop dobija u vojsci; transformaciju seksualnosti vojničkom obukom istražujemo u
narednom poglavlju. Potom ćemo verovatno moći da ponudimo neko definitivno određenje
vrste seksualnosti vojničkih muškaraca i njihove veze sa karakterističnim za njih oblicima
belog terora.∗
Još jedna reč o očima žena. Junger se jednom prisećao na dane mira,
»prožete čežnjom za svetlošću, toplotom, ljubavlju. Dečački snovi, pašnjak u podne, majčin
osmeh i sklopljene oči voljenih žena goreli su na vrhuncima predstave.«
Oči žene moraju biti sklopljene ako treba da budu povezane sa »svetlošću, toplotom,
ljubavlju«. Otvorene bi bile mračne. Otvoreno žensko oko verovatno odmah evocira ponor koji
guta, kroz njegove trepavice sevaju zubi vaginae dentatae.
Iz bioskopa znamo: oči neke žene koje pri poljupcu ostaju otvorene siguran su znak njene
predstojeće izdaje; ona pušta unutra nešto drugo dok leži u njegovim rukama, ili se povezuje
s nečim drugim. Oči su ulaz i izlaz. Nazvane su »prozorima duše«. Pri zatvorenom oku sve
strašno ostaje isključeno. Pogled u ženske oči mogao bi otkriti šta je Siegfried našao u očima
Brunhilde:
»I ma ko da ti pogleda u oko
U pijanstvu svom zaboraviti neće
Da na tvojoj strani stoji mračna smrt.«
(Und wer dir immer in Auge schaut,
Er wird es nicht im hochsten Rauch vergessen
Dass dir der dunkle Tod zur Seite steht.)
Brunhilda ima oko (naglašen neutrum).
Muškarci koji se gledaju u oči, gledaju se do u dubinu duše, (u isti mah oni je dokle je moguće
ispoljavaju kroz oko). I izgleda kao da bezuslovno veruju u to što tu »vide« — bleštavu,
zračeću jasnost, otvorenog drugog, iz koga ne zeva nikakva mračna dubina.
Moj otac zahtevao je od mene da mu gledam u oči kad je hteo da se uveri da ga možda ne
lažem. Ako bih ponovio izgovoreno ne izbegavajući njegov pogled, on mi je verovao. Tako me
je naučio da ga lažem dok mi je gledao u oči: to je funkcionisalo — kad nije verovao u ono što
je čuo, verovao je u ono što je video.
(Klaus Theiveleit, Mannerphantasien, Ro-wohlt, Reinbek bei Hamburg, 1980, str. 66—98; 119
—141; 147—154.)

Preveo Relja Dražić

-------------------------------------------
126 E. Rohm, Die Geschichte eines Hochverraters, str. 27.
127 Walter Kempowski, Haben Sie Hitler gesehen? Deutsche Antworten, Munchen, 1973.
128 Bez autora, »Die letzte Parade der III. Marine-Brigade von Loewenfeld am Skagerraktage
1920«, u: SB, str. 406. i dalje. 129
129 O. Strasser, »Der Sinn des 9. Nov. l923«, u: JKR, str. 306. 130
130 Schaumloffel, Das Studentenkorps Marburg..., str. 9.
131 Frank, Epp..., str. 26.
132 Bronnen, Rossbach, str. 9. i dalje.
133 Isto, str. 10.
134 Wittmann, Erinnerungen der Eisernen Schar..., str. 123.
135 F. Schamvecker, Aufbruch der Nation, str. 61.
136 Junger, Kampf als inneres Erlebnis, str. 32.
137 Isto, str. 26.
138 Isto, str. 50. i dalje.
139 Isto, str. 23.
140 Dwinger, Deutsches Schickscd, sv. 1, str. 536, Jena, 1929.
141 Herzog, Mann im Sattel, str. 403.
142 Dwinger, Auf halbem Wege, str. 377.
143 Saloraon, Die Geachleten, str. 369.
144 Goebbels, Michael, str. 149.
145 Ekkehard, Sturmgeschlecht, str. 201.
146 Stefan George, »Stern des Bundes«, GW sv. 8, Berlin, 1928, str. 85; Bluher navodi oba
stiha u: Die Rolle der Erotik..., str. 324.
147 von Selchow, Hundert Tage..., str. 278.
∗ Samo sevnuti (promašiti, biti ćorak) (Abgeblitzt sein) ima naročito zloban prizvuk. Čovek
nedovoljno zrači, nije dovoljno muževan; drugo oko se nije otvorilo — Nikad isevan je onaj
ljubimac Nemaca čije bi oči Brecht voleo da sevaju za komunizam: Hans Albers« (upor.
Brecht, Radni dnevnik, zapis od 2. 4. 1948).
148 K. 0. Bark, »Rossbach Marsch ins Baltikum« u: SB, str. 204.
149 K. Abraham, »Uber Einschrankungen und Umwandlungen der Schaulust bei den
Psychoneurotikern nebst Bemerkungen uber analoge Erscheinungen in der
Volkerpsychologie«, u: Psychoanalytische Studien, sv. 1, str. 334. i dalje.
150 Lissauer, Luther und Thomas Munzer, Berlin 1929 str. 50.
151 »Ti si bio i jedini koji nikad nije mogao da mi gleda pravo u oči. Ti lupežu!« — tako
Killinger (Der Klabautermann, str. 256) kaže jednom ložaču. Neiskren pogled je ono najmanje
što obeležava neprijatelja Nemaca. Poljaci, spartakovci itd. često imaju žablje oči, ili zrikaju
(upor. recimo: Killinger, Der Kampf um Oberschlesien, str. 54; Hollenbach, Opfergang, str.
124. i dalje), ili oni kopaju oči nemačkim vojnicima (upor.: Killinger, Die SA, str. 88).
152 Osećati se posmatran od hiljade očiju, po Canettijevom nazoru, »... direktno uvodi u
prasituaciju paranoje. Osećaj opkoljenosti hajkom neprijatelja, koji svi vrebaju na pojedinca,
temeljni je osećaj paranoje. Najčistije dolazi do izražaja u vizijama očiju: svuda se vide oči,
one se ne zanimaju nizašta do za njega samog, i njihovo zanimanje je veoma preteče.
Stvorenja kojima pripadaju te oči nameravaju da mu se svete. On je dugo nekažnjeno činio da
oni osećaju njegovu moć.« — (Masse und Macht, sir. 526). Kako je dakle lepo za moćnika kad
ga hiljadu očiju gleda kao jedno oko, i kad mu umesto koca koji je oslepeo Polifema u susret
dolazi ruka koju on može da uhvati i protrese.
153 Schirach, Die Pioniere des 3. Reiches, — pojavila se 1934, još pre slamanja SA, ubistva
Rohma i ostalih, ali u istoj godini. Uklonjena je organizacija u kojoj su bili mogući otvoreni
homoseksualni odnosi. Nove elitne trupe NSDAP, SS su muška organizacija koja proganja
homoseksualnost; najstrožija hijerarhija unutrašnje organizacije stupa na mesto »drugarstva«
propagiranog u SA (— Himmler u telesnim seksualnim odnosima s nekim grupnfirerom:
nezamislivo); SS-ovac treba da bude oženjen, homoseksualce stavlja pod nadzor u KZ
(koncentracioni logor). Ali ovde još nije vreme da se bliže upuštamo u problemski krug
»homoseksualnosti«; mesto za to je sledeće poglavlje, budući da je tamo opisano kakve
promene na telu vrši vojni dril i borba. — Bluher (Die Rolle der Erotik in der mannlichen
Gesellschaft) izvodi da je u krugu jednog »muškog društva prvog stepena« svest o sopstvenoj
organizaciji, kao organizaciji muško—muškog erosa, pod uticaj em telesnih odnosa; svest koja
se u muškim organizacijama drugog i trećeg stepena gubi sve do potiskivanja stvarnog stanja
i njegovog proganjanja. Razbijanje Wandervogela (Ptice selice, skautska omladinska
organizacija) Bluher svodi na borbu između pristalica i progonitelja telesne ljubavi između
muškaraca — pobedili su progonitelji (str. 246. i dalje). Slično kao Bluher ispoljava se i
Gerhard Gunter prema muževstvu—ratništvu—državotvorstvu, Die Bandigung des Krieges
durch den Staat, str. 168. i dalje; on ipak napušta mušku ljubav i kao za Bluhera odlučujući
faktor bio bi, dakle, po Bluherovim kategorijama pripadnik »muškog društva drugog
stepena«.
154 Franke, Staat im Staate, str. 220; upor. i: Wittmann, Erinnerungen der Eisernen Schar...,
str. 129; Schaumloffel, Das Studentenkorps Marburg..., str. 25; Herzog, Wieland der Schmied,
str. 25; Bluher, Rolle der Erotik..., str. 185, 188, 189; isti autor, Der Wandervogel..., str. 32;
Hofer, Oberschlesien in der Aufstandszeit, str. 19, 26; Brandis, Baltikumer, str. 23; Bochow,
Sie wuirden Manner, str. 64, 67; Kohlhaas, Der Hauptling und die Republik, str. 137; Volck,
Rebellen um Ehre, str. 27, 35, 53; Freiwald, Der Weg der braunen Kaampfer, str. 9; isti autor:
Verratene Flotte, str. 92. i dalje; Brandt, Schlageter..., str. 101; Solf, Deutschlands
Auferstehung, 1934, str. 47; R. Mann, Mit Ehrhardt..., str. 138; Balla, Landsknechte..., str.
116; Salomon, Putsch und Verschworung, str. 15.
* Radnici, zarobljeni od frajkorskih i rajhsverskih trupa, više su puta nađeni ubijeni s
iskopanim očima.