Protokol rutiranja Protokol rutiranja (engl.

Routing protocol) predstavlja set pravila kojim ruteri dinamički razmenjuju informacije o putanjama (rutama) kojima paket treba da se kreće da bi dosegao željenu destinaciju. Kada se dogodi neka izmena u topologiji računarske mreže, najbliži ruter kod koga se desila promena, zapisuje je u svoju tabelu rutiranja, a potom protokoli rutiranja pokreću mehanizme kojima se informacija o promeni u topologiji prosleđuje ostalim uređajima u mreži. Na ovaj način ruteri dinamički ažuriraju svoje tabele rutiranja. Ovi protokoli pripadaju sloju mreže referentnog OSI modela.

Karakteristike protokola rutiranja
Vreme konvergencije - za mrežu kažemo da je konvergentna kada su tabele rutiranja kod svih rutera unutar mreže, kompletne i ispravne. Vreme konvergencije je shodno tome, vreme za koje mreža iskonvergira nakon izvršene promene u topologiji (srazmerno je veličini mreže). U vreme konvergencije je uključeno: o Razmena informacija o Obrada informacija, procena najboljih ruta o Unošenje izmena u tabele rutiranja Skalabilnost - definiše kolika mreža može da bude, u zavisnosti od protokola koji se koristi. Klasnost - protokoli rutiranja mogu da budu klasni i bezklasni. o Klasni su stariji protokoli (RIPv1 i IGRP) koji podrazumevaju da adresa pripada nekoj od klasa (A, B, C). o Bezklasni, pri razmeni informacija uključuju podmrežnu masku uz adresu mreže. Zauzetost resursa - protokoli rutiranja pri razmeni i obradi informacija zauzimaju hardverske resurse (memoriju, procesorsko vreme ili propusni opseg linka). Veća potrebna zauzetost resursa od strane protokola rutiranja zahteva jaču opremu unutar mreže. Implementacija i održavanje - definiše nivo znanja koji je potrebno da ima administrator mreže, kako bi primenio i održavao mrežu koja radi sa određenim protokolima rutiranja.

Klasifikacija protokola rutiranja
Protokole rutiranja možemo da klasifikujemo na nekoliko načina, navešćemo neke. 1. Na osnovu oblasti rutiranja, unutar autonomnog sistema ili između autonomnih sistema. 1. Interni protokoli rutiranja (engl. Interior Getaway Routing Protocols) 1. Protokoli rutiranja na osnovu vektora udaljenosti (engl. Distance Vector Routing Protocols) 2. Protokoli rutiranja na osnovu stanja linka (engl. Link-State Routing Protocols) 2. Eksterni protokoli rutiranja (engl. Exterior Getaway Routing Protocols) 1. Protokoli rutiranja na osnovu vektora putanje (engl. Path Vector Routing Protocols) 2. Na osnovu verzije internet protokola čije pakete prosleđuju 1. IPv4 protokoli rutiranja 1. Klasni protokoli rutiranja (engl. Classfull Routing Protocols) 2. Bezklasni protokoli rutiranja (engl. Classless Routing Protocols) 2. IPv6 protokoli rutiranja 3. IPX protokoli rutiranja 4. Apple Talk protokoli rutiranja 3. Na javne protokole i protokole razvijene od strane pojedinih firmi koji su u njihovom vlasništvu.

Tabela protokola rutiranja
Tabela protokola rutiranja formirana na osnovu klasifikacije Interni Eksterni Na osnovu vektora udaljenosti IPv4, klasni IPv4, bezklasni IPv6 RIP RIPv2 RIPng IGRP EIGRP EIGRP za IPv6 OSPFv2 OSPFv3 IS-IS IS-IS za IPv6 Na osnovu stanja linka Path Vector EGP BGP BGPv4 za IPv6

Interni protokoli rutiranja
Vektor udaljenosti
Protokoli rutiranja na osnovu vektora udaljenosti (engl. Distance Vector Routing Protocols) uključuju protokole kao što su: RIP, IGRP i EIGRP. Protokoli RIP i IGRP funkcionišu po principu Belman-Ford algoritma (engl. Bellman-Ford Algorithm), dok je EIGRP napredniji po tom pitanju i koristi (DUAL) (engl. Diffusing Update Algorithm). Kao što i samo ime govori, ruteri razmenjuju informacije kojima saznaju udaljenost (distancu) i pravac (interfejs ili ruter) ka nekoj od udaljenih mreža, pri čemu nemaju informaciju o samom putu do odredišne mreže. Razmenjivanje informacija se vrši tako što svaki od rutera periodično prosleđuje celu tabelu rutiranja susednim ruterima.

Stanje linka
Rad protokola rutiranja na osnovu stanja linka (engl. Link-State Routing Protocols) se zasniva na Dajkstrinom (SPF) algoritmu, poznati su još kao (SPF) protokoli (engl. Shortest Path First) najpre najkraća putanja. Kako su ovi protokoli interni protokoli rutiranja, oni određuju najkraće putanje unutar istog autonomnog sistema, koji se u zavisnosti od veličine i složenosti može dalje hijerarhijski podeliti na zone. Pri dostizanju konvergencije ruteri koji pripadaju istoj zoni izvršavaju sledeće procese: Svaki ruter ispituje svoje veze ka susednim ruterima ili mrežama. Razmenjujući Hello pakete otkriva susede, uspostavlja i održava susedske veze. Svaki ruter formira LSP (engl. Link-State Packet) koji sadrži informacije o stanju svake direktno konektovane veze. Svaki ruter prosleđuje LSP ka susedima koji na osnovu njih formiraju svoje baze podataka. (Susedi dalje prosleđuju svojim susedima LSP, sve dok svi ruteri unutar zone ne prime pakete od svakog rutera) Koristeći baze podataka, ruteri formiraju topologiju mreže. Potom ka svakoj od mreža određuju najkraće putanje koje unose u tabele rutiranja (mreža je iskonvergirana).

ProsleĎivanje znači lokalnu aktivnost rutera prilikom prenosa paketa sa interfejsa ulaznog linka u odgovarajući interfejs izlaznog linka.com/showthread. U tom poslu se mogu uočiti dve značajne funkcije mrežnog sloja: prosleĎivanje i rutiranje. kad god krajnji sistem hoće da pošalje paket. prosleĎivanje bi bilo prolazak kroz jednu od raskrsnica.php?1115-IP-protokol-i-ruteri Uloga mrežnog sloja je naizgled jednostavna – da prenosi pakete od otpremnog do prijemnog računara. Routing Information Protocol) RIPv2. Lista protokola rutiranja Poznati protokoli rutiranja su: RIP. (engl. (engl.Ovoj grupi protokola pripadaju: OSPF. Exterior Gateway Protocol) BGP. (engl. dok bi rutiranje bilo proces planiranja celokupnog puta. Interior Gateway Routing Protocol) o EIGRP. on stavi u njega adresu . NetWare Link Services Protocol) AURP. (engl.freedom-montenegro. Rutiranje znači sveukupni proces odreĎivanja putanje sa kraja na kraj kroz celu mrežu kojom će paketi ići. Routing Information Protocol) verzija 2 RIPng. od izvora do odredišta. AppleTalk Update Routing Protocol) iz AppleTalk skupa protokola. Open Shortest Path First) IS-IS. gde vozač putuje iz jednog grada u drugi i pri tome mora da proĎe kroz niz raskrsnica. (engl. Rezultat dobijen iz tabele ukazuje na interfejs rutera na koji treba proslediti paket. Intermediate System to Intermediate System) EGP. Ako upotrebimo analogiju sa putovanjem kolima. (engl. gde vozač sa kartom u ruci bira jednu od više mogućih putanja gde se svaka sastoji od niza segmenata koji se spajaju na raskrsnicama. -------------------------------------Paketne mreže U paketnim mrežama. (engl. (engl. IS-IS. Odgovor je da algoritmi rutiranja odreĎuju vrednosti koje se stavljaju u ruterske tabele. U oba slučaja. Sada se verovatno pitate kako se uopšte formiraju i konfigurišu tabele prosleĎivanja u ruterima. Ruter prosleĎuje paket tako što ispituje vrednost jednog polja u zaglavlju pristiglog paketa i tu vrednost koristi kao indeks za tabelu prosleĎivanja. Svaki ruter ima tabelu prosleĎivanja. (engl. Enhanced Interior Gateway Routing Protocol) OSPF. Routing Information Protocol Next Generation) verzija za IPv6 Cisco protokoli rutiranja o IGRP. (engl. (engl. (engl. preteča IS-IS protokola. Open Shortest Path First) DNA Phase V protokol za DEC mrežna okruženja. (engl. Border Gateway Protocol) CSPF. Intermediate System to Intermediate System) NLSP Novellova mrežna okruženja. ruter prima poruke protokola rutiranja koje se koriste za konfigurisanje tabele prosleĎivanja. a informacije za rutiranje se preuzimaju na svim ruterima) ili decentralizovan (kada se na svakom ruteru izvršava deo distribuiranog algoritma rutiranja). Algoritam rutiranja može da bude centralizovan (kada se algoritam izvršava na jednoj centralnoj lokaciji. Constrained Shortest Path First) Prosleđivanje i rutiranje http://www. (engl.

a izbor izlaznog porta vrši se pomoću informacija iz tabele prosleĎivanja. Pošto postoji više od 4 milijarde mogućih adresa. kao i funkcije pretraživanja tabele i prosleĎivanja tako da paket prosleĎen kroz komutatorsku mrežu rutera izaĎe na odgovarajućem izlaznom portu. Nastao je iz potrebe da se meĎusobno povežu razne vrste računara i računarskih mreža. Konkretno. po potrebi. Tokom prenosa od izvora do odredišta. Taj pristup se . ---------------Šta se nalazi u ruteru? Ruteri imaju četiri osnovne komponente: Ulazni port – Ulazni port vrši nekoliko funkcija. ---------------------------Iako IP protokol deluje kao protokol sa dosta nedostataka. ali IP će očigledno biti još dugo dominantan. Da biste bolje shvatili postupak pretraživanja tabele. Kada paket stigne u ruter. što u svojoj trenutno aktuelnoj inkarnaciji IPv4. Uzmimo da sve adrese odredišta imaju 32 bita (dužina odredišne adrese u IPv4 paketu). pogotovo u oblasti garantovanja kvaliteta usluge. a išlo se na to da bude što jednostavniji i omogući što lakše dodavanje novih servisa (world wide web recimo nije postojao kada je IP protokol zamišljen). ovde se utvrĎuje izlazni port na koji će se pristigli paket proslediti kroz komutatorsku mrežu. njene kopije se obično čuvaju u svakom ulaznom portu i procesor rutiranja ih. što u dolazećoj IPv6. tabela prosleĎivanja bi imala po jednu stavku za svaku moguću adresu odredišta. a svaki od ovih rutera koristi adresu odredišta u paketu za njegovo prosleĎivanje. Tabela prosleĎivanja bi bila stravična. a zatim ih predaje na izazni link izvršavajući inverzne operacije u odnosu na ulazni port. Takvim decentralizovanim prosleĎivanjem izbegava se nastajanje uskog grla na jednom mestu u ruteru. funkcije sloja veze podataka. Po potrebi se dodatne funkcionalnosti onda implementiraju na višim nivoima. pogledaćemo jedan konkretan primer. ruter koristi adresu odredišta paketa da bi u tabeli prosleĎivanja pronašao odgovarajući interfejs izlaznog linka. Mada tabelu prosleĎivanja izračunava procesor rutiranja. Procesor rutiranja – Procesor rutiranja izvršava protokole rutiranja. Ako ruter ima ograničene mogućnosti obrade na ulaznom portu. Izlazni portovi – Izlazni port čuva pakete koji su mu prosleĎeni kroz komutatorsku mrežu. Komutatorska mreža – Komutatorska mreža povezuje ulazne portove rutera sa njegovim izlaznim portovima. pouzdani transfer podataka (TCP protokol). Ruter zatim prosleĎuje paket na taj interfejs izlaznog linka. Kontrolni paketi prosleĎuju se od ulaznog porta procesoru rutiranja. Funkcija pretraživanja tabele i prosleĎivanja u ulaznom portu ključna je za funkciju prosleĎivanja u ruteru. isporuka u redosledu. U gruboj implementaciji. on zapravo veoma dobro ispunjava svoju ulogu. ažurira. kontrola zagušenja i DNS razrešavanje imena. Postoje inicijative da se uvedu alternativni protokoli koji bi mogli da garantuju zahtevani protok za odreĎene usluge.krajnjeg odredišnog sistema i zatim ubaci paket u mrežu. Pošto se lokalne kopije tabele prosleĎivanja nalaze u svakom ulaznom portu. oni mogu da donose odluke o prosleĎivanju bez pomoći centralizovanog procesora rutiranja. on će jednostavno proslediti paket centralnom procesoru rutiranja koji će zatim pretražiti tabelu prosleĎivanja i proslediti paket odgovarajućem izlaznom portu. Funkcije fizičkog sloja time što je vezan za završetak fizičkog linka koji ulazi u ruter. svaki ruter ima tabelu prosleĎivanja u kojoj se adrese odredišta preslikavaju u interfejse linkova. održava informacije o rutiranju i tabele prosleĎivanja i obavlja funkcije upravljanja mrežom u ruteru. paket prolazi kroz niz rutera. ta opcija nikako ne dolazi u obzir. U mnogim ruterima.

a paketi se kroz komutatorsku mrežu prosleĎuju iz ulaznog porta u odgovarajući izlazni. MeĎutim. Iako se procesor rutiranja ne uključuje u transfer na magistrali. Glavna razlika je u tome što traženje odredišne adrese i smeštanje u memoriju obavljaju procesori na ulaznoj linijskoj kartici. Komutiranje putem višestruko povezane mreže – Jedan od načina da se prevaziĎe ograničenje na propusni opseg jedne zajedničke magistrale je upotreba složenije višestruko povezane mreže koja se sastoji od 2n magistrala koje povezuju n ulaznih portova sa n izlaznih portova. Ako je vertikalna magistrala zauzeta transferom paketa iz nekog drugog ulaznog porta u ovaj isti izlazni port. ako je memorijski propusni opseg takav da u memoriju može da se upiše ili iz nje pročita B paketa u sekundi. Mnogi savremeni ruteri takoĎe komutiraju putem memorije. Procesor rutiranja je tu zapravo CPU radne stanice. U oba slučaja. Kada se jednom utvrdi izlazni port paketa. Već smo spomenuli kako se radi pretraživanje tabele prosleĎivanja i taj proces je sam po sebi jednostavan. Ovakve komutatorske mreže omogućavaju veoma velike brzine (60 Gbit/s i više). pristigli paket se blokira i mora da ostane u redu čekanja ulaznog porta. paket se prenosi u izlazni port. tada je ukupna propusna moć komutatora manja od B/2. Tu se onda pribegava raznim optimizacijama. Redovi čekanja se mogu formirati i na ulaznim i na izlaznim portovima. a ulazni port je generisao prekid procesoru rutiranja uvek kada bi stigao paket. on se blokira u redu čekanja ulaznog porta. ali mogu biti i složeniji.koristi kada radna stanica ili server služe kao ruter. ovaj vid komutiranja je često dovoljan za sve mreže koje nisu na čvorištima sa izuzetno velikim saobraćajem. Ulazni i izlazni portovi funkcionisali su kao uobičajeni ulaz/izlaz ureĎaji u operativnom sistemu. Ako je vertikalna magistrala koja ide ka izlaznom portu slobodna. kao i odreĎena količina brze keš memorije u kojoj se čuvaju nedavno korišćene stavke iz tabele jer je velika verovatnoća da će ubrzo ponovo biti u upotrebi. Tabele rutiranja se čuvaju u vidu stabla podataka radi bržeg pretraživanja. uvodi se specijalizovana memorija .CAM (Content Addressable Memory). Ako paket stigne na ulazni port dok je magistrala zauzeta transferom drugog paketa. Komutiranje putem magistrale – Kod ovog rešenja ulazni portovi prenose paket direktno u izlazni port preko zajedničke magistrale. Komutiranje preko memorije – Najjednostavniji prvi ruteri su često bili računari u kojima se komutiranje izmeĎu ulaznih i izlaznih portova obavljalo pod direktnom kontrolom procesora. kako ti redovi rastu. relativne brzine komutatoske mreže i brzine linija. Paket koji stigne na ulazni port putuje po horizontalnoj magistrali vezanoj za ulazni port. Redosled prosleĎivanja paketa na izlaznom portu može biti jednostavan. procesor rutiranja je zatim izdvajao odredišnu adresu iz zaglavlja. Redovi čeknja i upravljanje privremenom memorijom potrebni su kada komutatorska mreža predaje pakete izlaznom portu brzinom većom od brzine izlaznog linka. Komutatorska mreža se nalazi u samom srcu rutera. Blokirani paket onda mora da čeka u redu ulaznog porta dok se komutator ne oslobodi. Problem nastaje kada ruteri na nekom važnom čvorištu moraju da obrade milione pretraživanja u sekundi. Pošto današnja tehnologija omogućava velike propusne moći magistrale (2 Gbit/s i više). Komutiranje se može obaviti na više načina u zavisnosti od hardverske implementacije. on se prosleĎuje u komutator. dok se ne ukrsti sa vertikalnom magistralom koja ide do željenog izlaznog porta. a ulazni port je mrežna karta (recimo Ethernet NIC). pošto se magistrala deli po njoj se može prenositi samo jedan po jedan paket. bez intervencije procesora rutiranja. paket može privremeno da se blokira pre ulaska u komutator. Sistem obrade u izlaznom portu uzima pakete koji su se čuvali u memoriji izlaznog porta i prenosi ih preko izlaznog linka. U ovom slučaju. Pošto svaki paket mora da proĎe kroz tu jednu magistralu. kada uključuju neki oblik garancije kvaliteta usluge i odreĎena vrsta paketa ima prioritet u odnosu na . Paket se tada kopirao iz ulaznog porta u procesorsku memoriju. ako je on trenutno zauzet paketima iz drugih ulaznih portova. propusni opseg komutiranja u ruteru ograničen je brzinom magistrale. Tačno mesto gde se paket gubi zavisiće od opterećenja saobraćajem. gde se paketi šalju onim redosledom kojim i pristižu. tražio odgovarajući izlazni port u tabeli prosleĎivanja i kopirao paket u privremenu memoriju izlaznog porta. ako se potroši privremena memorija rutera doći će do gubitka paketa.

Ovo polje se smanjuje za 1 u svakom ruteru u kome se paket obraĎuje. Vreme važenja – TTL (time-to-live) je polje koje služi da bi se sprečilo kruženje paketa u mreži. teoretski maksimalna dužina IP paketa je 65. Identifikator. Dužina Zaglavlja – 4 bita koja odreĎuju dužinu zaglavlja sa opcijama. tj. Dužina Zaglavlja – 4 bita koja odreĎuju dužinu zaglavlja sa opcijama. Podaci – Na kraju dolazimo do poslednjeg i najvažnijeg polja.535 bajtova. kao što su ICMP poruke. Postoje i razni algoritmi za izbor koji paketi će biti prvi odbačeni u slučaju prepunjene memorije. MeĎutim. Na primer. IP adrese izvora i odredišta – Kada izvorni računar napravi paket.ostale. Većina IP paketa ne sadrži opcije. Opcije – Polje opcija omogućava proširivanje IP zaglavlja. da bi mogli da se diferenciraju paketi većeg ili manjeg prioriteta. Protokol – Vrednost ovog polja ukazuje na konkretan protokol transportnog sloja kojem treba predati podatke iz IP paketa. vrednost 6 označava protokol TCP. tj. polje podataka sadrži segment transportnog sloja (TCP ili UDP) koji treba isporučiti na odredište. Dužina paketa – Ovo je ukupna dužina IP paketa (zaglavlje plus podaci). izražena u bajtima. U većini slučajeva. MeĎutim. retko se dešava da su paketi veći od 1500 bajtova. izražena u bajtima. dok vrednost 17 označava protokol UDP. gde počinju sami podaci. pa je tipična dužina zaglavlja 20 bajtova. oznake i offset fragmentacije – Ova tri polja su vezana za IP fragmentaciju. da bi mogli da se diferenciraju paketi većeg ili manjeg prioriteta. Često izvorni računar utvrĎuje adresu odredišta pomoću DNS pretraživanja. Pošto je ovo polje dužine 16 bita. Ova mogućnost je izbačena u IPv6. Vrsta usluge – Bitovi koji odreĎuju tip paketa. paket se odbacuje. Vrsta usluge – Bitovi koji odreĎuju tip paketa. a adresu krajnjeg odredišta u polje IP adrese odredišta. Kontrolna suma zaglavlja – Kontrolna suma zaglavlja služi da pomogne ruteru u otkrivanju grešaka u primljenom IP paketu. razloga zašto IP paket uopšte postoji. Ključna polja IPv4 paketa su sledeća: Broj verzije – 4 bita navode verziju protokola IP za taj paket. .535 bajtova. Dužina paketa – Ovo je ukupna dužina IP paketa (zaglavlje plus podaci). gde počinju sami podaci. Ako dostigne vrednost 0. Većina IP paketa ne sadrži opcije. Format IPv4 paketa Ključna polja IPv4 paketa su sledeća: Broj verzije – 4 bita navode verziju protokola IP za taj paket. polje podataka može sadržati i druge vrste podataka. pa je tipična dužina zaglavlja 20 bajtova. Pošto je ovo polje dužine 16 bita. teoretski maksimalna dužina IP paketa je 65. stavlja svoju IP adresu u polje IP adrese izvora. IPv6 ne dozvoljava fragmentaciju u ruterima.

polje podataka može sadržati i druge vrste podataka. Ako dostigne vrednost 0. Identifikator. Ako ruter primi IP paket veći od MTU vrednosti na izlaznom linku. kao što su ICMP poruke. Ako jedan ili više fragmenata ne stigne do odredišta. Rešenje je da se podaci iz IP paketa „fragmentiraju“ na dva ili više manjih IP paketa.maximum transfer unit). problem je to što linkovi na ruti izmeĎu pošiljaoca i odredišta možda koriste različite protokole sloja veze i svaki od tih protokola može da ima drugačiji MTU. Korisni podaci iz IP paketa se predaju transportnom sloju na odredištu tek pošto IP sloj potpuno rekonstruiše prvobitni IP paket. TCP će obaviti oporavak od ovog gubitka tako što će zahtevati da izvor ponovo pošalje podatke iz prvobitnog paketa. paket se odbacuje. vrednost 6 označava protokol TCP. stavlja svoju IP adresu u polje IP adrese izvora. Ovo polje se smanjuje za 1 u svakom ruteru u kome se paket obraĎuje. Stroga veličina IP paketa nije toliki problem. paket se odbacuje i ne predaje se transportnom sloju. a adresu krajnjeg odredišta u polje IP adrese odredišta. Radi uštede na performansama i jednostavnosti. Maksimalna količina podataka koju može da prenese paket sloja veze naziva se maksimalna jedinica za transfer (MTU . oznake i offset fragmentacije – Ova tri polja su vezana za IP fragmentaciju. ------------- . Kontrolna suma zaglavlja – Kontrolna suma zaglavlja služi da pomogne ruteru u otkrivanju grešaka u primljenom IP paketu.MeĎutim. Protokol – Vrednost ovog polja ukazuje na konkretan protokol transportnog sloja kojem treba predati podatke iz IP paketa. već tek kada stignu na odredišni sistem. odredišni računar koristi polja identifikacija. IPv6 ne dozvoljava fragmentaciju u ruterima. Za ponovno sastavljanje paketa. Na primer. fragmenti se ne sastavljaju ponovo u ruterima. Pošto se svaki IP paket radi prenosa od jednog rutera do drugog enkapsulira u paket sloja veze. polje podataka sadrži segment transportnog sloja (TCP ili UDP) koji treba isporučiti na odredište. Podaci – Na kraju dolazimo do poslednjeg i najvažnijeg polja. Često izvorni računar utvrĎuje adresu odredišta pomoću DNS pretraživanja. MeĎutim. IP adrese izvora i odredišta – Kada izvorni računar napravi paket. Svaki od ovih manjih paketa naziva se fragment. dok drugi protokoli mogu da nose samo „male“. dok vrednost 17 označava protokol UDP. MTU protokla u sloju veze postavlja strogo ograničenje na dužinu IP paketa. U slučaju TCP protokola transportnog sloja. razloga zašto IP paket uopšte postoji. kao i da li su svi fragmenti stigli do njega. Neki protokoli mogu da nose „velike“ pakete. retko se dešava da su paketi veći od 1500 bajtova. oznake i ofseta fragmentacije da bi utvrdio redosled paketa. Ethernet paketi recimo ne mogu da prenesu više od 1. -------------------Fragmentacija IP paketa Svi protokoli sloja veze ne mogu da prenose pakete iste veličine. dolazi do problema. Ova mogućnost je izbačena u IPv6. U većini slučajeva.500 bajtova podataka. a zatim se ti manji paketi šalju preko izlaznog linka. Opcije – Polje opcija omogućava proširivanje IP zaglavlja. Fragmenti moraju ponovo da se sastave pre nego što se predaju transportnom sloju na odredištu. Vreme važenja – TTL (time-to-live) je polje koje služi da bi se sprečilo kruženje paketa u mreži.

Pogledajte bolje IP adrese dodeljene interfejsima računara i rutera.32.216.9. broj 32 drugih osam bitova itd. Ruter. Svaka IP adresa dugačka je 32 bita (četiri bajta). Na sledećoj slici imamo prikaz tri podmreže sa njihovim maskama: . a ne računaru ili ruteru koji sadrži taj interfejs. Svako novi računar koji se poveže na tu podmrežu morao bi da ima adresu u obliku 223. Prema tome. znači da levih 24 bita 32-bitne veličine predstavljaju adresu podmreže. To jest.216. na primer 193.1. Broj 193 je decimalna vrednost prvih osam bitova u adresi.IPv4 adresiranje Granica između računara i fizičkog linka se naziva interfejs. međutim. IP adresa je tehnički pridružena interfejsu. u kojoj se svaki bajt adrese zapisuje u decimalnom obliku. Ethernet LAN. Prema tome. interfejsi ta tri računara i gornji levi interfejs u ruteru čine jednu podmrežu (subnet). Ove adrese se. pa tako postoji ukupno 232.1. Svaki interfejs u svakom računaru i ruteru na Internetu mora da ima IP adresu koja je globalno jedinstvena (osim interfejsa iza NAT-a). Te adrese se obično pišu u takozvanoj decimalnoj notaciji sa tačkama. Oni su takoĎe meĎusobno povezani jednim jedinim fizičkim linkom bez ikakvih posrednih rutera. adresa 193.1. već jedan deo IP adrese interfejsa određuje podmreža (subnet) na koju je povezan.1.0/24.1. To bi mogao da bude. ne mogu birati proizvoljno. IP adresiranje dodeljuje ovoj podmreži adresu: 223. U IP žargonu. na primer.xxx. koja se zove maska podmreže (subnet mask).9 je u binarnom obliku 11000001 00100000 11011000 00001001. pošto ima zadatak da prosleđuje pakete sa jednog linka i prosleđuje ga na neki drugi. a od ostalih bajtova u adresi se razdvaja tačkama. odnosno oko 4 milijarde mogućih IP adresa. IP zahteva da svaki interfejs računara i rutera ima svoju IP adresu. Pošto svaki računar i ruter može da šalje i prima IP pakete. gde oznaka „/24“. Tri računara u gornjem levom delu slike i interfejs rutera sa kojim su povezani imaju IP adrese u obliku 223. svi imaju ista 24 bita IP adrese.1. Na sledećoj slici imamo primer IP adresiranja i interfejsa: Ovde jedan ruter (sa tri interfejsa) povezuje sedam računara. po jedan za svaki link.32.xxx. ima više interfejsa.

Moramo pomenuti i jednu drugu vrstu IP adrese. tj. podmreža klase B (/16).c. raspon adresa sa zajedničkim prefiksom. MeĎutim. 16 ili 24 bita. jer su podmreže koje su imale 8. mrežni deo IP adrese je morao da bude dugačak 8.Pored LAN segmenata i direktni linkovi izmeĎu dva rutera. Kada računar emituje paket sa adresom odredišta 255. što nije dovoljno za mnoge organizacije.c. tj.255. ostalo bi neiskorišćeno 63. po adresnoj šemi poznatoj kao adresiranje zasnovano na klasama. dovoljno je da uzme u obzir samo vodećih x bitova adrese. 16 ili 24 bita bile poznate kao mreže klase A. Dok nije bio prihvaćen CIDR. To je dovelo do naglog trošenja adresnog prostora klase B i loše iskorišćenosti dodeljenog adresnog prostora. 255. njihovih interfejsa. Zahtev da deo IP adrese koji se odnosi na mrežu bude tačno jedan. čine zasebnu podmrežu.255. Ruteri opciono prosleĎuju tu poruku i susednim IP podmrežama.534 računara je prevelika.255. poruka se isporučuje svim računarima u istoj podmreži. CIDR uopštava pojam adresiranja podmreže. Strategija dodeljivanja adresa na Internetu poznata je kao besklasno meĎudomensko rutiranje CIDR (Classless Interdomain Routing). odnosno C.255. 32-bitna IP adresa se deli na dva dela opet u decimalnom obliku sa tačkama a.000 adresa koje su mogle biti dodeljene drugim organizacijama.000 računara. mada to obično ne rade. Kao kod adresiranja podmreže. gde se onda broj x bitova u maskama podmreža povećava.d/x.255. Najznačajnijih x bitova u adresi oblika a. gde x označava broj bitova u prvom delu adrese. Organizacija zatim može po potrebi taj blok adresa da podeli u okviru same sebe na manje podmreže. U adresiranju zasnovanom na klasama organizacija koja je imala 2. jer i njihovi interfejsi čine mali nezavistan segment u prostoru IP adresa. čini mrežni deo IP adrese i često se naziva prefiksom adrese. koja može da podrži do 65. . B. Organizaciji se obično dodeljuje blok susednih adresa. Podmreža klase C (/24) mogla bi da sadrži samo 28-2=254 računara (dve od 28=256 adresa rezervišu se za posebnu upotrebu). To značajno smanjuje veličinu tabela prosleĎivanja u ruterima. IP adresa za difuzno emitovanje. U slučaju organizacije sa 2.d/x.b. Kada ruter van organizacije prosleĎuje paket čije je odredište adresa u organizaciji. dva ili tri bajta pokazao se problematičnim za podršku sve većeg broja organizacija sa malim i srednjim podmrežama.255.000 računara obično je dobijala adresu podmreže klase B. Difuzno emitovani IP paket se koristi kod DHCP servisa recimo.b.

pa se onda putem DHCP-a svakom računaru dodeli privremena IP adresa koja se oslobodi kada on više nije na mreži. Dynamic Host Configuration Protocol) – DHCP omogućava računaru da dobije automatski Ip adresu.0. U standardnoj kućnoj mreži ruter jedini ima pravu „Internet“ IP adresu.168.168. Drugi značajan razlog za njegovu široku primenu je pojava mobilnog računarstva. Mrežni administrator može da konfiguriše DHCP tako da odreĎeni računar dobije stalnu IP adresu. kao i da sazna dodatne informacije kao što je adresa njegovog rutera (gateway) i adresa DNS servera.Dobijanje adresa računara Kada organizacija pribavi blok adresa od svog posrednika Internet usluga.255 16. Tu na scenu stupa NAT (Network Adress Translation).576 172.31.0 – 172. Za adrese interfejsa rutera.0. vrlo brzo bi došlo do problema sa podelom raspoloživih IP opsega.16. Privatne mreže veličina bloka IP adrese broj adresa subnet 24-bitni blok 10. sistem administrator ručno konfiguriše IP adrese.0.536 192.777. dok svi ostali računari u LAN-u imaju jednu od adresa koje pripadaju adresnom prostoru rezervisanom za privatne mreže. gde korisnici sa svojim laptopovima često menjaju lokaciju i pristupaju raznim mrežama gde im je potreban pristup samo dok su fizički tamo prisutni.168. DHCP se često koristi i u slučaju kada organizacija nema dovoljno IP adresa.255. Prevodioci mrežnih adresa (NAT-ovi) Svaki ureĎaj sposoban za IP mora da ima IP adresu.0.255.0/16 .0 – 192. tj.216 10. kao i u bežičnim LAN-ovima gde računari često pristupaju mreži i napuštaju je.0.0.16. Protokol za dinamičko konfigurisanje računara (DHCP.255 1.255 65.0/8 20-bitni blok 172. onda može da dodeli pojedinačne IP adrese računarima i interfejsima rutera u okviru svoje organizacije.0.255. S obzirom na sve veći broj takvih ureĎaja i postojanje čak i kućnih mreža.0. DHCP takoĎe ima široku primenu u kućnim mrežama. da mu se svaki put kada pristupi mreži dodeli ista adresa. dok računar može da dobije IP adresu na sledeća dva načina: Ručno konfigurisanje – Sistem administrator ručno konfiguriše IP adresu računara.048.0/12 16-bitni blok 192. DHCP je „plug-and-play“ protokol i može veoma da olakša život mrežnim administratorima.255.0 – 10.

119. FTP ili HTTP sesija. Kada taj paket stigne u NAT ruter. portovi su namenjeni adresiranju procesa. protokol NAT može da podrži preko 60. U suštini.0. u tom slučaju najčešće dobijaju IP adresu putem DHCP-a. NAT ruter za spoljni svet ne izgleda kao ruter. Za početak. pravi novi broj izvornog porta 5001 za njega.186. Ipak. pošto serverski procesi čekaju dolazne pozive na dobro poznatim brojevima portova. NAT ruter se prema spoljnom svetu ponaša kao jedan ureĎaj sa jednom IP adresom.76. kada se izvršava Telnet. Ovo može dovesti do problema za servere koji se izvršavaju u kućnoj mreži.Adrese u okviru lokalne mreže iza NAT-a znače nešto samo drugim računarima u okviru te mreže. NAT ruter krije detalje kućne mreže od spoljašnjeg sveta. Kako se onda sprovodi adresiranje ako se paketi šalju u globalni Internet ili se primaju sa Interneta gde su adrese obavezno jedinstvene? Odgovor se nalazi u NAT prevoĎenju. Suština problema je da učesnik iza NAT-a ne može da preuzme ulogu servera i prihvata TCP konekcije. ali to je prilično nezgrapno rešenje. Računar 10. Još jedan veliki problem sa NAT-om je da on ometa P2P aplikacije. u blaženom neznanju da je pristigli paket koji sadrži HTTP zahtev prepravljen u NAT ruteru. računari bi trebalo direktno meĎusobno da komuniciraju.000 istovremenih konekcija sa jednom samom WAN IP adresom tog rutera!) NAT u ruteru takoĎe dodaje stavku u svoju NAT tabelu prevoĎenja. ovaj pomoću odredišne IP adrese i broja porta u svojoj NAT tabeli prevoĎenja pronalazi odgovarajuću IP adresu (10.29. tj.1 dodeljuje (proizvoljan) broj izvornog porta 3345 i salje paket u LAN. Kako onda ruter zna kom internom računaru treba da prosledi dobijeni paket ako svi paketi koji do NAT rutera stižu iz regionalne mreže imaju istu IP adresu odredište (adresu interfejsa NAT rutera prema reginalnoj mreži)? Trik je u korišćenju NAT tabele prevoĎenja u NAT ruteru i u tome da se u stavke tabele osim IP adresa dodaju i brojevi portova. nedostatak IP adresa bi trebalo rešavati primenom IPv6. mada ima i velikih nedostataka.40.7 i zamenjuje broj izvornog porta 3345 sa 5001. ICMP poruke se prenose kao korisni podaci IP-a.0. Web server. (Obratite pažnju na to da pošto polje za broj porta ima 16 bitova. te adrese više ne mogu da se koriste ni kao adresa izvorišta ni kao adresa odredišta pošto ima stotine hiljada mreža koje koriste te blokove adresa.0. NAT ruter prima paket. Ta poruka je potekla od ICMP-a. zamenjuje izvornu IP adresu svojom IP adresom za WAN 138. Umesto toga. Računari u kućnoj mreži. NAT ima široku primenu poslednih godina. a i ruter. a ne da usputni čvorovi menjaju IP adrese i brojeve portova. Ruter tada u paketu prepravlja odredišnu adresu i odredišni broj porta i prosleĎuje paket u kućnu mrežu.1 u kućnoj mreži i zatraži web stranicu od nekog web servera (port 80) sa IP adresom 128. neki IP ruter nije mogao da pronaĎe putanju prema računaru navedenom u vašoj Telnet. ali se u arhitekturi nalazi neposredno iznad IP-a pošto se ICMP poruke prenose unutar IP paketa. odgovara paketom čija je odredišna adresa IP adresa NAT rutera. Na primer. osim ako je NAT posebno konfigurisan za P2P aplikacije).1) i odredišni broj porta (3345) za čitač u kućnoj mreži. u svojoj osnovnoj zamisli. ICMP se često smatra delom IP-a. a ne krpiti rupe putem štapa i kanapa koje u ovom slučaju predstavlja NAT. isto onako kao što se prenose TCP ili UDP . a ruter se onda ponaša kao DHCP server koji obezbeĎuje adrese za računare u adresnom prostoru kućne mreže pod kontrolom NAT DHCP rutera.0. a ne adresiranju računara. Čim se izaĎe van granica lokalne mreže u globalni Internet. FTP ili HTTP aplikaciji. sviĎalo se to nama ili ne. Ruter dobija svoju adresu od DHCP servera ISP-a. NAT je postao značajna komponenta Interneta.0. možda ste naišli na poruku o grešci kao što je „Destination network unreachable“. Ovaj NAT problem se može prevazići ako se koristi treći posrednik u komunikaciji koji nije iza NAT-a za uspostavljanje inicijalne konekcije. jer u P2P aplikaciji svaki ravnopravni učesnik mora biti u stanju da inicira TCP konekciju sa bilo kojim drugim učesnikom. Drugo.0. Kada pravi novi roj izvornog porta NAT ruter može da izabere bilo koji broj izvornog porta koji se trenutno ne nalazi u NAT tabeli prevoĎenja. U nekom trenutku. Taj ruter i napravio i poslao vašem računaru ICMP poruku tipa 3 sa obaveštenjem o grešci. Uzmimo da korisnik sedi za računarom 10. ICMP: Internet Control Message Protocol ICMP koriste računari i ruteri za meĎusobno prenošenje informacija o mrežnom sloju. Najtipičnija upotreba ICMP-a je izveštavanje o greškama. I treće. a odredišni port mu je 5001.

kada računar primi IP paket u kome se kao protokol gornjeg sloja navodi ICMP. Traceroute je takoĎe implementiran pomoću ICMP poruka. on demultipleksira paket ICMP-a. ICMP poruke imaju polje tipa i polje šifre. predviđenu za kuću ili manju firmu. Čuveni ping koristi ICMP poruku tipa 8 sa šifrom 0 koju šalje ciljnom računaru. podržavaju brzine od 10 i 100 Mbit/s preko standardnog CAT5 UTP kabla. Kada ciljni računar vidi echo zahtev. Svi portovi su auto-sensing i automatski će se prilagoditi vrsti kabla (straight-through ili cross-over).segmenti. ali za one koji ne žele da se bave tim stvarima ovaj ruter će savršeno raditi posao i bez ikakvih podešavanja. DIR-100 DIR-100 spada u lakšu kategoriju rutera. DIR-100 poseduje jedan WAN i četiri LAN Ethernet porta. a sadrže takoĎe zaglavlje i prvih osam bajtova IP paketa koji je doveo do nastanka ICMP poruke. isto kao što bi ga demultipleksirao TCP-u ili UDP-u. To ne znači da ne poseduje neke od naprednijih funkcija koje mogu da budu vrlo korisne u slučaju da želite recimo da hostujete WEB ili FTP sajt. Slično tome. Idealno rešenje sa ljude koji žele da podele Internet pristup između više računara u kući. ICMP poruke se ne koriste samo za signalizaciju greške. tako da pošiljalac može da utvrdi koji je paket doveo do greške. on vraća ICMP odgovor tipa 0 sa šifrom 0. .

Da vidimo sada kako bi mogla da izgleda jedna kućna mreža povezana ovim ruterom: Naravno. ali umesto nekog od njih lako može doći laptop.1.0. NAT. Sve mogućnosti standardne za ovaj tip uređaja su prisutne. Ako zatreba. DIR-100 se podešava na način standardan za rutere. port forwarding.168. DNS relay. DHCP server. retko ko će imati četiri desktop računara kod kuće. a u današnje informatičko vreme nije nezamislivo da svaki član porodice poseduje po jedan. na bilo koji od četiri LAN porta može se povezati switch i tako još više povećati broj mogućih klijenata rutera. firewall. . preko WEB interfejsa koji je u startu dostupan na default IP adresi rutera. 192.

recimo zbog online igara ili VoIP-a.Virtual Cable Tester omogućava testiranje LAN kablova i osnovnu dijagnozu uzroka neispravnosti.Blokiranje pristupa browsera klijentskih računara određenim URL-ovima. .Propuštanje VPN saobraćaja. . .Od naprednijih mogućnosti izdvojili bismo neke stvari: .Sposobnost kloniranja MAC adrese LAN adaptera u računaru. kao i filtriranje pristupa preko MAC adresa. . . . gde je onda računar na tom portu potpuno otvoren ka Internetu. za slučaj da ISP vezuje autorizaciju prilikom pristupa za MAC adresu. što može biti jako korisna opcija koja može drastično smanjiti potrebu za intervencijom servisera jer omogućava prosečnom korisniku da sam utvrdi uzroke problema na mreži. .Rezervacija adresa na DHCP serveru za određene računare. .QoS (Quality of Service) koji omogućava prioritetizaciju nekih vrsta paketa.Dynamic DNS servis koji omogućava automatski update simboličkog imena vašeg domena sa trenutnom IP adresom. ako koristite vid usluge ISP-a koji vam dinamički dodeljuje IP adresu.Mogućnost definisanja nekog od LAN portova kao demilitarizovane zone.

Sa zadnje strane je takođe gotovo identičan...11 b i g standardu. ali njemu to ni nije namena. već zato postoji njegov stariji brat kojeg ćemo sada pogledati. a poseduje i neke mogućnosti koje će napredniji korisnici umeti da cene. . sa dodatkom podrške za bežično umrežavanje po 802. kao i još jednog LED-a za signalizaciju statusa bežične mreže. osim neizbežne antene.DIR-100 je ruter koji savršeno obavlja funkciju kojoj je namenjen bez potrebe za dodatnim podešavanjima koja bi zbunila kućnog korisnika. Tu su jedan WAN i četiri LAN porta. Jedina stvar koja mu nedostaje je mogućnost bežičnog povezivanja. DIR-300 DIR-300 ruter ima iste mogućnosti kao i DIR-100. autosensing kao i kod DIR-100. Prva odmah uočljiva razlika u odnosu na mlađeg brata je prisustvo antene sa zadnje strane rutera.

sa ovim ruterom dobijamo jednu novu dimenziju ako koristimo uređaje koji podržavaju WiFi – laptopove. Signal je sasvim pristojnog intenziteta i bez problema je prolazio kroz nekoliko tanjih zidova i pokrivao klupicu u parku ispred kuće gde smo ga testirali. Sada bismo imali mogućnost korišćenja Interneta u celoj kući bez ograničenja koje nam nameću kablovi. PDA-ove ili smart mobilne telefone. DSL-2740B DSL-2740B je wireless ruter nove generacije koji uz to ima u sebi i Annex A (za klasičnu telefonsku liniju. Annex B je za ISDN recimo) ADSL2+ modem koji teoretski omogućava ADSL brzine do 24Mbit/s. .U našoj fiktivnoj kućnoj mreži.

mada se prepoznaje isti dizajn. koje su tu zbog toga što ruter podržava pored 802. .11 b i g protokola i novi. Od konektora više nema WAN Ethernet konektora.11 n protokol koji omogućava veće brzine. već je umesto njega tu RJ-11 konektor za telefonsku liniju. Ono što upada u oči su čak tri antene za bežičnu vezu. Za one koji koriste ADSL to onda znači jedan uređaj manje jer ruter obavlja i funkciju ADSL modema. 802. Sa zadnje strane vidimo opet dominantne tri antene koje su ušrafljene u svoja ležišta i imaju mogućnost usmeravanja.DLS-2740B je fizički nešto veći od prethodnih modela.

11n protokola čak 270 Mbit/s. .11n je i zahtevniji u smislu da traži veći broj antena sa obe strane da bi funkcionisao na većim brzinama. teorija i praksa su dve različite stvari. a 802. a dobili smo teoretski mnogo veću brzinu bežične mreže. Naravno. brzina je bila duplo veća nego sa ruterom po 802. Ipak. 802.11g protokol ima teoretski maksimum od 54 Mbit/s dok je teoretski maksimum 802. dok smo ga testirali u kućnim uslovim sa laptopom koji podržava 802.Naša zamišljena kućna mreža je ostala bez modema koji je sa ovim ruterom nepotreban.11n kao klijentom. što znači da ipak postoji veoma primetna razlika u performansama.11g standardu.

a nove opcije kod DSL-2740B rutera su vezane za podešavanja i informacije o ADSL-u. stvorio je neke zaista neverovatne stvari. Jedna od interesantnih novosti je posebno podešavanje QoS-a za wireless klijente. kao i par dodatnih wireless opcija. kao rasa. ne možemo da ne budemo fascinirani našom sopstvenom genijalnošću. rečima. željama. Kurose i Keith W. Ross.11n standardom. koje posebno dobija na težini ako imate barem jedan WiFi uređaj sposoban za komunikaciju 802. I tako. praznina koja spaja dopušta nam da pružimo virtuelnu ruku i shvatimo da smo svi putnici na istoj grudvi zvezdane prašine. Sve u svemu.Sve što je rečeno za prethodne rutere i njihovo konfigurisanje važi i za ovaj. paketi putuju. Zahvaljujemo se firmi D-Link na ustupljenim ruterima. kao i vama. kada zagrebemo malo dublje. Rezime Koliko se samo toga odigrava u tom virtuelnom svetu u koji mi samo površinski zavirujemo i očekujemo da ispunjava sve naše prohteve ne razmišljajući previše o tome kako i zašto to sve funkcioniše. u pitanju je odlično all-in-one rešenje. nadanjima. koja je korišćena kao glavni izvor informacija za ovaj tekst. Čovek. D-Link je standardizovao prilično funkcionalan interfejs. povezani mislima. dok ruteri rutiraju. a Internet je apsolutno jedan od definišućih fenomena 21. i Internet Prokotolom. autorima knjige „Umrežavanje računara od vrha ka dnu sa Internetom u fokusu“. veka. a elektroni trče okolo i sudaraju se ispunjavajući naše naloge. na pažnji. čitaocima. James F. Uređaj na test ustupila kompanija D-Link . Ipak.

Upravo zbog toga.0.0. On zahteva slanje oglasa stanja linka LinkState Advertisements (LSA) svim ostalim ruterima u okviru istog hijerarhijskog područja. Po konvenciji. ali nisu previše korišćene u ovom trenutku. Ova informacija o stanju linka čuva se u svakom ruteru u bazi podataka stanja linka Link State Database (LSDB). Ruteri iz istog domena emitovanja (broadcasting) ili sa svakog od krajeva linkova tipa tačka-tačka formiraju "susedstva" (adjancencies) kada detektuju jedni druge. OSPF predstavlja suprotnost RIP i IGRP.Open Shortest Path First Open Shortest Path First (OSPF – otvoreni protokol najkraće putanje) je protokol rutiranja razvijen za Internet Protocol (IP) mreže od strane Interior Group Protocol (IGP) radne grupe Internet Engineering Task Force (IETF). koji predstavljaju protokole rutiranja sa vektorom rastojanja. o korišćenoj metrici i drugim promenljivim veličinama i parametrima.6 (svi „posvećeni ruteri". ali koristi IP direktno. Druga glavna karakteristika ogleda se u činjenici da je OSPF baziran na SPF algoritmu. AllDRouters) rezervisane su za OSPF. Samo rutiranje između područja odvija se preko jezgra. OSPF specifikacija je objavljena kao Request For Comments (RFC) 1247. metoda bazirana na Dijkstra algoritmu. multicast ekstenzije OSPF protokola su derfinisane.0. Kao link-state protokol. ovaj protokol je „otvoren".0. Međutim. godine Routing Information Protocol (RIP) bio prilično nesposoban da se izbori sa problemima opsluživanja velikih. Ova radna grupa je oformljena 1988. Ovo poglavlje bavi se ispitivanjem OSPF ruting okoline. Multicast adrese 224. dok oznake ostalih područja u okviru same mreže mogu biti i drugi brojevi. Nalik Interior Gateway Routing Protocol-u (IGRP). Ovo stanje se naziva dvosmernim i predstavlja osnovnu formu odnosa između rutera. koji funkcioniše na autonomnom sistemu (AS). na taj način ne zahtevajući postojanje TCP ili UDP funkcija. koji se ponekada naziva i Dijkstra algoritam. Ova detekcija dešava se kada ruter "vidi" sebe u okviru hello paketa. Ovaj protokol ima sposobnost veoma brze detekcije promena topologije mreže (poput padova linkova) i u roku od nekoliko sekundi stvara se nova struktura rutiranja. Pošto OSPF ruteri sakupljaju informacije o stanju linka. sastavni su deo ovih oglašavanja. Prvo. (svi SPF/link state ruteri. nazvan po imenu osobe koja ga je stvorila. . područje 0 predstavlja region "jezgra" tj. OSPF je možda najkorišćeniji IGP u velikim mrežama. Dodatno. takođe poznati kao AllSPFRuters) i 224. oni koriste SPF algoritam radi proračunavanja najkraće putanje do svakog čvora. opciono koristeći lozinke u obliku teksta ili koristeći MD5 pre stvaranja susedstva i pre prihvatanja objava stanja linka Link State Advertisement (LSA). Za razliku od RIP ili Border Gateway Protocol-a (BGP). OSPF koristi i unicast i multicast radi slanja hello paketa i paketa o promeni stanja linkova.0. Ruteri u Ethernet mreži biraju „posvećeni" ruter Desegnated Router (DR) i rezervni „posvećeni ruter" Backup Designated Router (BDR) koji se ponaša kao hub koji smanjuje saobraćaj između rutera. Informacije o postojećim interfesima. preko IP protokola 89. Kod njih uobičajeno je slanje svih ili samo dela ruting tabela svojim komšijama. 2. "kičme" (backbone) mreže sa OSPF protokolima. PREGLED PROTOKOLA Princip rada OSPF protokola bazira se na izgradnji ruting tabela baziranoj samo na IP adresi destinacije koja se nalazi u okviru IP paketa i dizajniran je sa ciljem podrške sistema podmrežnog maskiranja promenljive dužine Variable Length Subnet Masking (VLSM). Protokol kojim se ovaj rad bavi obezbeđuje pouzdan i siguran prenos između rutera. OSPF ne koristi TCP ili UDP.0. OSPF ima dve osnovne karakteristike. OSPF je kreiran jer je sredinom 1980. To je dinamički protokol rutiranja koji spada u grupu internih gateway protokola. svaki OSPF ruter sakuplja informacije o stanju linka radi konstruisanja kompletne mrežne topologije takozvanih područja (areas) na osnovu kojih se računa "stablo najkraćih putanja" za svaku rutu. heterogenih Internet mreža. pitanjem algoritma rutiranja i generalnih komponenata protokola. radi dizajniranja Interior Gateway Protocol-a (IGP) baziranog na Shortest Path First (SPF) algoritmu za upotrebu u Internetu. Identične kopije LSDB se periodično "osvežavaju" kroz proceduru plavljenja (flooding) na svim ruterima u svakom "OSPF – svesnom" području. što znači da se njegova specifikacija nalazi u javnom domenu.0. neophodno je da svako dodatno OSPF područje ima direktnu ili virtuelnu konekciju sa regionom jezgra koje ima identifikacionu oznaku 0. OSPF sam upravlja sopstvenom detekcijom i korekcijom grešaka.5.

a nikako da budu deljeni kao aplikacioni serveri. oni aktivno ucestvuju u TCP/IP mrežama i moraju biti konfigurisani kao deo IP adresne šeme.Internet vs. Sadašnje preporuke su da bi trebalo da ruteri budu racunari rezervisani samo za tu svrhu. za odabranu aplikaciju. UNIX sistemi se još uvek mogu naci sa softverom za rutiranje jer svaki multihomed host može postati ruter. EGP. Pri tome se koristi mrežni broj ilii subnetwork deo IP adrese da donele odluke o rutiranju. GGP. Kao takvi. U prvim komercijalnim korišcenjima TCP/IP mrežama. Uspešno rutiranje je kompleksan i iyihuje puno procesorskog vremena. u mreži bilo koje velicine. IGRP. Na slici je šematski predstavljeno IP rutiranje. internet  internet kolekcija komunikacionih mreža meĎusobno povezanih specijalnim ureĎajima koji se odnose kao posrednički sistemi  većina mreža koristi TCP/IP protokole  Internet globalni internet (worldwide network)  TCP/IP model mrežne arhitekture  stack TCP/IP protokola  mnogo zemalja i milioni kompjutera Rutiranje Rutiranje je osobina u okviru TCP/IP protokola koja omogucava da se izabere "najbolja" (najoptimalnija) putanja izmedu dva komunikaciona sistema. U literaturi se može naci i izraz "gateway". Osobine IP-a omogucavaju donošenje ruterskih odluka zasnovanih na tipu servisa. korišceni su UNIX sistemi umesto rutera. kao na primer IGP. Ruteri su programirani da interpretiraju Internet protokole. Ruteri i IP adrese Uredaji koji izvode rutiranje zasnovano na IP adresama su (IP) ruteri. ali se rutirajucu protokoli još uvek referišu kao gateway protokoli. precedence-i. bezbednosti i predefinisanim ruterskim opcijama. . EIGRP i BGP. Mrežno rutiranje se zapravo izvodi na IP nivou TCP/IP-a. Ovaj proces se sastoji iz više komponenti: Odredivanje koje su putanje na raspolaganju Odabiranje najbolje putanje za pojedinacnu svrhu Korišcenje te putanje za dostizanje drugih sistema Podešavanje formata datagrama tako da pasuje tehnologiji koja se primenjuje Ruteri (ili gateway-i) su postojali u TCP/IP mrežama i pre nego sto su se pojavili bridge-evi ranih `80 -tih.

Ruteri moraju da podržavaju fragmentaciju. . To je sposobnost rutera da podeli primljene informacije u manje jedinice ako se to zahteva LAN tehnologijom na koju se šalju paketi.

Sign up to vote on this title
UsefulNot useful