::. KORENI .

:: - Obama, Libija i Srbija

      08. June, 2011.  

::. Skenirano
Obama, Libija i Srbija

Izdaja onoga što jesmo

Krajem marta ove godine, braneći prvi rat koji je pokrenut za njegovog mandata, predsednik SAD
Barak Obama izjavio je da su SAD intervenisale u Libije "da bi sprečili pokolj civila koji bi ostavio mrlju
savesti čovečanstva i bio izdaja onoga što jesmo". On je tada odbacio direktan napad na Gadafija,
upozoravajući da bi "pokušaj da se ovaj vojno zbaci sa vlasti bila skupa greška".
::. Navigacija

Obama je tada takođe najavio da će NATO preuzeti komandu nad celom operacijom u Libiji (kao da SAD ne vodi
glavnu reč u NATO) - ne dajući nikakve procene o tome do kada bi intervencija Alijanse mogla da traje. Naravno,
Obama i SAD ne smatraju da je vojna kampanja, u stvari, rat i nije dao druge detalje, sem što je naglasio da je
intervencija u Libiji "u nacionalnom interesu SAD i njenih saveznika". Još je kazao da je pomenuta akcija Zapada
"sprečila napredovanje Gadafijeve vojske i zaustavila pokolj civila, koji bi mogao da izazove nestabilnost u celom
regionu". Obama tvrdi kako "Amerika ima odgovornost kao svetski lider" i - što još važnije - neizvršavanje obaveze
prema ljudima koji (negde u svetu) stradaju pod sličnim okolnostima "bilo bi izdaja onoga što oni (Amerikanci) jesu".
Neki narodi su možda u stanju da zažmure na zločine u drugim zemljama, zaključio je američki predsednik, ali
 Sjedinjene Američke Države su drugačija. I kao predsednik, Obama je "odbio da sačeka da se pojave slike klanja i
masovnih grobnica pre stupanja u akciju".

Obama je započeo nešto što veoma naliči Klintonovom zločinačkom bombardovanju Srbije i Crne Gore 1999.
godine. Istina, ovog puta Amerikanci su ipak obezbedili kakvu-takvu podršku Saveta bezbednosti UN; podršku
(javnu ili prećutnu) u dokumentu koji je nemušto napisan i koji se može tumačiti na jedan ili drugi način, zavisno od
interesa onih koji takvu Rezoluciju čitaju. Ipak, u suštini, pošto se u Rezoluciji navodi glava 7. Povelje UN, primena
sile su tu podrazumeva. Zašto su zemlje poput Rusije i Kine ostale uzdržane u ovom slučaju, teško je razumeti.
Možda su takvom raspletu u Savetu bezbednosti doprinele prvobitne žestoke i neodmerene izjave Gadafija i
njegovoh sinova na račun pobunjenika u Libiji (posebno u Bengaziju). Neobično je i to što Zapad tek sada, nakon
40 godina vladavine Moamera Gadafija, priča o "mračnom diktatorskom režimu" u Libiji, kao da za četiri prethodne
decenije nisu mogli da primete da Gadafi vlada autokratski i da u Libiji nikada nisu postojala demokratska prava
ljudi kakva se podrazumevaju u "modernom i civilizovanom" svetu. Naravno, sve je to zapadna NATO alijansa dobro
znala, ali, tada su se vodili svojim interesima, kojima, očigledno, režim Muamera Gadafija nije predstavljao nikakvu
pretnju. Zanemarimo li ono jednodnevno bombardovanje Tripolija u vreme Ronalda Regana (1986) i uvođenja
"međunarodnih" ekonomskih sankcija Libiji, koje nisu naštetile režimu, već (kao i u slučaju Srbije) običnom narodu,
onom istom zbog kojeg se Obama, naprasno, teško "nasekirao", tada uviđamo da velike sile imaju nekakvu svoju
logiku koju je veoma teško razumeti.
"Koreni" su u maju
imali 65237 Zašto je Libija uistinu napadnuta? Da li zbog naftonosnih izvora? Kažu
poseta. da su za libijsku naftu najviše zainteresovani Italija, Francuska i Velika
Zahvaljujemo se na Britanija. Opet, s druge strane, libijska nafta jedva da zauzima ozbiljnije
vašem poverenju. mesto u svetu među među zemljama koje raspolažu tim energestskim
resursom. Većina libijske nafte izvozila se u Evropske zemlje, a njeno
učešće u ukupnom snabdevanju naftom u Evropi iznosilo je oko 8%. To
nije mali udeo, ali, reklo bi se, nije ni nešto što se ne bi moglo
nadomestiti iz drugih izvora. Stoga, ovde se nameće sumnja da su rat u
Libiji pokrenuli određeni pojedinci (vlasnici kompanija), koji su tamo videli
da bi putem rata mogli da dođu do velikih profita. Zapravo, teško je
pretpostaviti da bi jedna ozbiljna država krenula u rat (koji zahteva
ozbiljne troškove, ali one koji padaju na teret poreskih obveznika), u
kome nije izvesno kako će se i kada završiti, ukoliko ne bi postojao jak
Šta ce ostati od Libije
lobi, kojem je na pameti samo vlastiti interes.

Ako je to tako, da poslovno-politička mafija vodi ključnu reč u definisanju politike velikih sila, tada nije nikakvo čudo
da u malim zemljama poput Srbije imamo na vlasti autokratsku kliku, to jeste, režim koji može da radi bukvalno šta
hoće, jer pod svojom kontrolom ima i izvršnu i zakonodavnu i sudsku vlast. Ako zakon i ustav mogu da se krše u
SAD, zašto se to isto, u daleko većem obimu, ne bi radilo u Srbiji. Srbija navodno jedva čeka da postane
ravnopravan član Evropske unije, te da tako deli "evropske vrednosti", ali, s druge strane, nema nikakvih signala da
će Srbija ikada biti primljenu u tu EU "porodicu". Zapravo, pre bi se moglo desiti da nekom opet bude u interesu da
pokrene još jednu vojnu kampanju protiv Srbije, isto onako kako je to učinjeno krajem prošlog milenijuma, ili onako
kako se to danas čini u Libiji.

http://www.koreni.net/modules.php?name=News&file=article&sid=2483[6/8/2011 9:23:13 AM]

::. KORENI .:: - Obama, Libija i Srbija

Otkud ovakva "crna" viđenja autora ovog teksta? Pa, pogledajmo realnost. Dokle Srbija treba da strepi šta će reći
glavni tužilac Haškog tribunala Serž Bramerc? Isti čovek (Bramerc) više puta godišnje dolazi u Srbiju, da bi saopštio
da li su Srbi "vredni i poslušni", da bi mogli da stignu u poziciju da o njima moderna Evropa počne da razmišlja kao
o ravnopravnim ljudskim bićima, koji zaslužuju da dele iste vrednosti "globalnog sela", a ne kao o urođenicima koje
treba pacifikovati i civilizovati. Kada vidi ovakav apsurd, u kome jedan evropski "činovničić" bude priman u Srbiji,
maltene, kao da je gospodar života i smrti na planeti, čovek ne može a da ne stane na stranu "diktatora" Gadafija i
da mu poželi da svoju kožu što skuplje proda, ako već ne bude u stanju da se odbrani od razbojnika. A ko je taj
Bramerc i odakle dolazi? Iz Belgije? Iz zemlje koja jedva da postoji i koja je klimava tvorevina, baš onako kako je
 
klimava i Evropska unija. Nekada je Bramerc bio federalni (ili pre konfederalni) tužilac Belgije, gde se posebno
bavio "borbom" protiv organizovanog kriminala. Tu je, valjda, dobro ispekao zanat. Kakvo je to poniženje za Srbiju,
da joj sude trećerazredni ljudi iz polutrulih zemalja!

Mi Srbi mnogo toga zaboravljamo. U našu kuću useljava se ko kako hoće. Naša bogatstva arče belosvetski
razbojnici, a da mi ne smemo da postavimo pitanje zašto nam to čine. Vilijam Voker, isti onaj čovek koji je nakada
ubijao po Salvadoru i koji je iskonstruisao "slučaj Račak", koji je poslužio NATO kriminalcima kao povod za napad
na Srbiju 1999. godine, danas kupuje srpska preduzeća po Kosmetu. A Bernar Kušner, koji je nekada osnovao
"humanitarnu" organizaciju Lekari bez granica, videli smo nedavno, smeje se Srbima u lice na pitanje o "žutoj kući",
u kojoj su kidnapovanim Srbima veđeni vitalni organi. I takav čovek je danas ministar inostranih poslova
Francuske? Kako, bre? Oni koji bi trebalo da budu u zatvoru zbog užasnih zločina koji su se njihovim delovanjem ili
nedelovanjem desili, nalaze se na položajima u vrhovima vlasti, gde su bukvalno nedodirljivi.

Naravno, niko ne očekuje da će jedna moćna zemlja, preko noći, izmeniti svoju politiku i početi da se ponaša u
skladu s normama civilizovanog sveta. To svakako ne, ali, žrtva bi morala na sve moguće pravne načine da pokuša
da se izbori za "dostojanstven ljudski tretman", baš onakav kakav slatkorečivo zagovara Barak Obama. Neko će reći
da se nikako ne može s rogatim. Mada je to velikim delom tačno, ipak danas još uvek postoje mehanizmi kojima se
male zemlje mogu poslužiti u pokušaju da zaštite svoja osnovna ljudska prava, a na prvom mestu pravo na
postojanje. Da je, na primer Srbija odmah nakon kriminalnog bombardovanja 1999. godine, prosledila tužbe
sudovima zemalja, koje su u takvom zločinačkom ataku učestvovale, ako ništa drugo, javnost tih zemalja mogla je
da sazna mnoge pojedinosti koje su vezane za tu agresiju, o kojima danas ništa ne zna. Tužbe u zemljama NATO i
danas bi se mogle (ratni zločin ne zastareva) i to bi bilo najveće i najefikasnije "lobiranje" Srbije u svetu; to jeste,
bio bi to izvrstan način da se za jeftine pare širi prava istina o onome što se dešavalo na Kosmetu i pre toga, na
prostorima bivše Jugoslavije. Ali ne, našim vlastima to ne treba, jer im je stalo da oni lično lagodno žive i zato nam
stalno podastiru istu priču,o tome, kako navodno, "ne smemo da ljutimo one kojima se molimo".

Umesto da šire istinu o Srbima i Srbiji, srpske vlasti su otvoreno stale na poziciju srpskih zakletih neprijatelja. Čak i
decu smo počeli da učimo da smo "zaslužili" to što smo od Zapada, u obliku klaster bombi i osiromašenog
uranijuma, dobili krajem prošlog veka. Pristajemo da nas izjednače, a i sami sebe izjednačujemo, sa najvećim
zločincima dvadesetog veka, Hitlerom i nacistima. Opet, političari su vođeni golim egoističnim porivima i njima je
svejedno - za takve ne postoji ni narod ni država - koliko će ljudskih patnji i stradanja njihovo ponašanje sutra
izazvati. A šta je sa narodom? Narod ne može ništa sam da uradi, jer se njegova energija i volja mora prizvesti.
Neko mora da stane na čelo, ali, takvoga, očigledno, nema. Time se ulazi u ozbiljnu opasnost da mnoge neistine
budu zabeležene u istoriji kao neporeciva istina. Vreme prolazi, a time se uveliko smanjuju šanse da Srbija skine sa
sebe tešku ljagu i montirani holivudski imidž "zlih Srba", kao jedinih "loših momaka" na prostorima Balkana. Za
desetak godina u Srbiji ćemo imati generaciju zrelih ljudi koja je rođena u trećem milenijumu i koji će teško moći da
razumeju šta se uistinu dešavalo krajem dvadesetog stoleća. Oni koji su proživeli to vreme neće biti u stanju da ih
ubede da to što piše u udžbenicima istorije nije istina. Na kraju će nestati i tih živih svedoka jednog zlotvornog doba
u kome su Srbi stradalnici proglašeni genocidnim sojem. I naši potomci će rasti sa osećajem lažno usađene krivice,
od koje će želeti da pobegnu. A najlakši način da pobegnu je da zaborave da su potomci onih koji su ih žigosali i
pre nego što su se rodili. Srbija ipak nije Nemačka, to jeste, nije jedna velika nacija koja je u stanju da preživi takvu
vrstu psihičke i moralne kataklizme. Za Srbiju i Srbe, ukoliko neistine o njima nadvladaju istinu (a blizu smo toga), to
bi bio kraj i u duhovnom i u fizičkom smislu.

Metode psihološkog rata, koje su temeljno ispitane i usavršene tokom 78 dana besomučnog bombardovanja Srbije,
danas se primenjuje i na drugim stranama sveta. Za Gadafijem je odmah "raspisana poternica". Za svaki slučaj, da
neko ne bi pomislio kako, možda, "diktator" i nije kriv. Svako dete na planeti mora da zna da je taj "čika" zločinac,
kojeg su dužni da prijave istog časa kada ga ugledaju, pa makar to bilo i u etru! Temeljne vrednosti civilizovanog
sveta polako se izvrću, tako da se vraćamo u doba inkvizicije, masovnog ludila i atmosfere linča. A to nam čine
pojedinci, koji računaju kolika će im biti zarada u ratu kojeg su izazvali. Za takve je i smrt dece "kolateralna šteta".
Eto, oni to zaista nisu hteli. Hteli su samo da na jedan uloženi dolar zarade stotinu. I to je sve. A deca? Našla su se
na krivom mestu krivo vreme. Takva im je sudbina! Italijani su tragali decenijama za "zločincem" Omarom
Muktarom. Videćemo koliko će vremena trebati zlotvornoj NATO alijansi da uhvate modernog "ratnog zločinca" i
najvećeg "diktatora" u istoriji sveta posle Slobodana Miloševića - Muamera el Gadafija.

Kada razuman čovek ozbiljno i sa svih mogućih strana sagleda vreme u kome živimo, mora da uzdrhti pred
užasavajućim saznanjem kakve ljudske uštve i moralne spodobe drže ključne konce u samom vrhu svetske politike.
Važan je samo profit. Naspram miliona dolara koji će se sliti u džepove jednog Obame, Klintona, Buša, Vokera,
Olbrajtove, Kušnera i sličnih protuva, sudbina Srbije, Libije, Iraka ili Afganistana potpuno je nevažna. Oni svakako ne
znaju gde se te zemlje nalaze, čak ni onda kada im dođu u goste. Klinton pozdravlja Makedonce u Crnoj Gori, Buš
"voli" albino people u Albaniji, Kušner se kesla na pomen "žute kuće": A gde je to?

Vidimo da se Obama hvali onim "što oni (Amerikanci) jesu", iako to što jesu nije ni za kakvu pohvalu. Realno,
Amerikanci se danas veoma malo razlikuju od Hitlerove Nemačke. Svetski lider u pronošenju demokratije i ljudskih
prava pretvorio se u svoju suprotnost, u monstruma koji će na kraju pojesti i vlastitu decu. Baš onako (a možda i

http://www.koreni.net/modules.php?name=News&file=article&sid=2483[6/8/2011 9:23:13 AM]

::. KORENI .:: - Obama, Libija i Srbija

gore) kako se to svojevremeno desilo nacističkoj Nemačkoj.

Petar Petrović
7.6.2011.

Postavite na Prilagođeno za štampanje

http://www.koreni.net/modules.php?name=News&file=article&sid=2483[6/8/2011 9:23:13 AM]