25. June, 2011. ::.

Skenirano

BEZ KORENA NE STOJE NI STABLO NI ČOVEK
Boris Tadić i lažne dileme NATO samit u Beogradu - vređanje naroda

Ne mislim, dakle postojim
::. Navigacija "Mladi treba da nametnu svoju energiju, volju i ciljeve i jednom prekinu sa lažnim dilemama i željama onih koji bi da Srbiju vrate u izolaciju i propadanje" - rekao je predsednik Srbije pre četiri i po godine za list Student.
21.6.2011.

Izvinite što ste nas bombardovali
Od 13. do 15. Beograd je bio domaćin velikoj vojnoj konferenciji u organizaciji NATO alijanse, na kojoj su bili prisutni vojni i diplomatski predstavnici 69 zemalja kako država članica, tako i zemalja koje su članice Partnerstva za mir, Mediteranskog dijaloga i Istanbulske inicijative za saradnju.
21.6.2011.

::. Štampana izdanja

Opširnije...

Na liniji sa dijasporom

Opširnije...

Ignorisanje srpske mladosti i lepote
Velika prašina digla se ovih dana zbog ignorisanja srpske lepote i duha, ugrađenih u stubove kulture koje je sa raznih strana sveta u Beograd donela omladina dijaspore. Doneli su ih u vidu folklora, opanaka, pregača i nošnji. Ponosni su na ono što jesu, možda i svesniji nego mi u Beogradu i Srbiji svog porekla i svojih korena.
21.6.2011.

Otvoreno pismo civilnim i crkvenim vlastima u Beogradu

Poštovani,
Vaši dirljivi govori na otvaranju ovogodišnje Evropske Smotre Folklora u Beogradu, toliko su me ganuli da sam morao da Vam se ovako javno zahvalim. Reči koje ste uputili svim prisutnim, toliko su emocija pobudile, da u meni izazivaju bojazan, da će suze koje su potekle od prisutnih, napraviti pravu poplavu u Vašoj (do prekjuče i našoj) perstonici…
21.6.2011.

Opširnije...

Džeparenje iznemogle Srbije "Koreni" su u maju imali 65237 poseta. Zahvaljujemo se na vašem poverenju.

Konobaru dve sa lukom!
Ima li živog stvora koji bi poverovao da je Alojzije branio Srbe, Cigane, Jevreje i patio sa žrtvama? Ima li živog stvora koji ne bi još znao da je uz blagoslov Rima, milion Srba primilo katoličku veru i preobratilo se u Hrvate? Ima li živog stvora koji ne bi poverovao da je Zagreb glavno mesto pokatoličenog srpstva? Ima li neko ko ne bi znao, da je na razavalini uma istog tog "zabrinutog" Alojzija stvoren Jasenovac, najveći grad mrtvih Srba, Cigana i Jevreja na svetu? Kome u tom slučaju, osim Sinodu SPC, treba taj papak u Nišu?
21.6.2011.

Opširnije...

Nesuđeni ekonomista i diplomata ostvario je karijeru operskog pevača

::. Pročitajte · Ljiljana Bulatović žali što nije posetila generala Mladića u Specijalnom sudu · Na liniji sa dijasporom · Islamska "Akademija" · Progon novinara u Srbiji · Promene na bolje u koje su se nadali građani Srbije nepovratno prohujale · Siniša Mihajlović – sportista, patriota, roditelj · Oduzimanje srpske imovine u Hrvatskoj 1991-2011. · Kako provesti leto u otadžbini

Pravoslavni komunista
Živan Saramandić je sve, samo ne običan čovek. Ovu gromada od umetnika je, po sopstvenim rečima pravoslavni komunista, borac za socijalnu jednakost, onaj koji bez skrivanja priča sve što misli, i koji zbog svoje otvorenosti i oštrog jezika nije želeo da bude diplomata. Nije ni ekonomista, iako je završavao Ekonomski fakultet, on je svoj život posvetio pesmi, operi i pravdi.
21.6.2011.

Opširnije...

Opširnije...

Zoran Dašić Daša o trajanju Legendi na našim prostorima

Koreni nas čuvaju da nas vetar ne

Dokumenti

Poštovani čitaoci,

oduva
Grupa Legende, odavno je ušla u legendu. Još onog prvog januara meseca 1995. godine, kada su održale prvi solistički koncert u Sava centru. Ko je jednom bio na tom muzičkom spektaklu, kakav priređuju Daša i prijatelji, sa nestrpljenjem očekuje svaki sledeći koncert. Jer, Legende su neponovljive, grupa koja je posebnom vrstom muzike, gradske zabavno-narodne, osvojila publiku kako u Srbiji, tako i u regionu.
21.6.2011.

Opširnije...

Istina je oduvek ono što je redakciju Korena interesovalo. Ne prikazujemo ništa za šta nemamo dokaze, a za ovo što ćemo Vam u narednim brojevima prikazivati postoji obimna dokumentacija, koju "Koreni" dobijaju iz vrlo pouzdanih izvora. Svake srede imaćete priliku da vidite neke od dokumenata takozvane Oslobodilačke vojske Kosova. U tim dokumentima, prepiskama, naredbama, zahtevima, spiskovima čitav je istorijat jedne vojske, njenog delovanja, načina organizovanja i saradnje sa civilnim sektorom.
21.6.2011.

· Odevni identitet · Emisija "Debata" na televiziji B92 sudila i pre Haga · Okolina Srebrenice, maj 92. godine · Zabranjen "Nacionalni stroj", šta sa "Našima", "Obrazom" i "1389"? · Predstavnik Srpskog saveza Švedske u Skupštini dijaspore Srđan Mladenović · Ministra Srđana Srećkovića počela da "rastura" sopstvena stranka · Obama, Libija i Srbija · Status mladih, neafirmisanih donosilaca informacija u Srbiji · Srpska Crnja pronašla put razvoja · Šta smo dobili, a šta izgubili hapšenjem generala Ratka Mladića? · Mladić - star i nemoćan · Odškrinuta evropska vrata Srbiji

Nova agrarna politika, ili zatvaranje budžetskih rupa u cajtnotu?

Opširnije...

Blagajna na promaji
Stalna promena pravila igre velika je nevolja sa kojom se godinama bore, ali i istrajavaju naši očigledno žilavi poljoprivrednici. Kako koja partija dođe na vlast, tako se iz osnova promeni agrarna politika. "Revolucionarne" promene u poslednje vreme, kako se čini, slede i prilikom smene ministara sa kadrovske liste jedne iste partije. Sve to, naravno, onemogućava farmere da planiraju bilo kakav ozbiljniji posao ili zaradu na duži rok.
21.6.2011.

Moć i nemoć sindikata u Srbiji

Tigar od papira
Želi li da opstane Sindikat mora da se transformiše, a to podrazumeva osavremenjen sadržaj i metod rada, što jeste suština, ali kako je finansijska snaga Sindikata jedan od pokazatelja njegove realne moći, sem stvaranja moderno organizovanog, stručnog i autoritativnog Sindikata, mora se raditi na stvaranju jakih fondova za štrajkove, solidarnost, obrazovanje, pomoć. Sredstva od članarine za to nisu dovoljna i zato treba pribeći marketinškim, komercijalnim, preduzetničkim, donatorskim poslovima.
21.6.2011.

Opširnije...

Opširnije...

::. Pesma nedelje Sen ::. Stih nedelje Odluka

25. June, 2011. ::. Skenirano

Na liniji sa dijasporom Ignorisanje srpske mladosti i lepote
Velika prašina digla se ovih dana zbog ignorisanja srpske lepote i duha, ugrađenih u stubove kulture koje je sa raznih strana sveta u Beograd donela omladina dijaspore. Doneli su ih u vidu folklora, opanaka, pregača i nošnji. Ponosni su na ono što jesu, možda i svesniji nego mi u Beogradu i Srbiji svog porekla i svojih korena.

::. Navigacija

U Sava Centru na smotri Folklora iz dijaspore, zamislite pod pokroviteljstvom predsednika Tadića, niko ih nije pozdravio, niko ih nije dočekao sa solju i hlebom, onako kako to oni čine kada naši zvaničnici odu u posetu Austriji, Švedskoj, Nemačkoj i mnogim drugim zemljama. Koliko je to ogorčenja izazvalo, koliko su se osetili odbačenima i pomalo poniženima razgovarali smo sa gospodinom Nikolom Janićem predsednikom Srpskog Saveza u Švedskoj. Osvrćući se na pismo koje smo dobili od gospodina Dragiše Vasiljevića Predsednika Saveza Srba u Austriji, u kome oštro kritikuje predsednika Tadića, patrijarha Irineja i ministra Vera i dijaspore Srđana Srećkovića, zbog nedolaska na smotru folklora u Sava Centru, interesuje nas šta mislite da li se Srbija, zaista, stidi svojih opanaka? - Ne mislim da se Srbija stidi svojih opanaka, ali je sigurno da među nama postoji i takvih ljudi, a njih bi Srbija trebalo da se stidi. Ovaj slučaj sa smotrom folklora u Sava Centru je, samo još jedan u nizu dokaza, o konstantnom omalovažavanju i nepoštovanju građana i državljanja Srbije od političkog vrha u Srbiji. Što je još tužnije, to su, ovog puta, pokazali prema mladima koji momentalno ili permanentno žive izvan granica naše matice. U pitanju su deca onih građana Srbije koji, po izjavi ministra Srećkovića i izveštaju Narodne banke Srbije, u budžet Srbije doprinose 15%. Koliko ti mladi ljudi znače Srbiji, koliko su u dijaspori važni oni koji čuvaju tradiciju, čuvaju igru i pronose svetom, daju ono što je od Srbije najlepše, osmeh i lepotu? - Svi mladi mnogo znače za jednu normalnu državu. Ali, odnos Srbije prema njenom rasejanju nije ni normalan ni korektan. A, kako bi i bio kada ministar dijaspore prvi krši zakon o "našoj" Skupštini dijaspore i igra se "Strategijom o boljim odnosima države i rasejanja". Kakva je to država i kakav je njen odnos i "Strategija o boljem kontaktu matice i dijaspore" kada se ne poštuje čak ni Vidovdan, dan koji je zakonom označen kao Dan dijaspore, a ministar ga je samovoljno ukinuo?! I nikoga nije briga da odgovori dijaspori na pitanje sa kojim pravom taj čovek briše naš, decenijama tradicionalan, a zakonom označen Dan dijaspore u Beogradu? Na žalost, pojedinci (koji vole ili igraju folklor) su doživeli ignorisanje smotre folklora kao ličnu uvredu, i oni su osetili sramotu zbog onoga zbog čega bi trebalo da se stide oni o kojima u svom pismu piše gospodin Dragiša Vasiljević. Ja na to gledam malo drugačije. Srpsku tradiciju, osmeh, lepotu i svoju mladost njihovi roditelji su poneli sa sobom kada su posle Drugog svetskog rata, i kasnije šezdesetih i sedamdesetih godina, napuštali Titovu Jugoslaviju. Mnogi, iz Hrvatske, dela Bosne, i sa Kosova, proterani i izbegli Srbi sklanjali su se devedesetih u zapadne zemlje, jer u Srbiji nije bilo mesta za sve. Ti ljudi su svoju mladost i lepotu istrošili na hiljadama radnih mesta u zapadnim zemljama, radeći od jutra do sutra. Prvenstveno da bi njihova deca zadržala dečji osmeh i da bi pomogli rođacima i prijateljima koji su ostali na područjima iz kojih su oni otišli. Ta deca su vaspitavana da vole svoje korene i da budu ponosni, da šire našu tradiciju i da se na svakom koraku zalažu za Srbiju. Mikroskopski deo od tih mladih su i hiljade mladića i devojaka za koje zvanična Srbija nije našla za shodno da ih bar "njihov" ministar pozdravi i možda slaže (jer je njemu laganje dijaspore, i javnosti u Srbiji o dijaspori, prešlo u naviku i postalo praksa) da je predsednik bio onemogućen da ih pozdravi. Naravno, ovde treba da se ograničimo, jer ne znamo da li su ministar i ministarstvo, uopšte, i obavestili predsednika države i patrijarha (a ako jeste kada je to učinjeno), ali je bilo za očekivati da bar Srećković bude u Sava Centru na otvaranju i zatvaranju ove manifestacije. Na žalost, činjenica je da je predsednik Srbije, gospodin Boris Tadić, bio pokrovitelj te manifestacije i da se on, istovremeno kada se održavala folklorijada, nalazio u Sava Centru gde je DS imao neku sednicu. To navodi na pomisao da je Tadić mogao, bar u pauzi sednice DS-a, da skokne do susedne sale i do više hiljada mladih dijaspore, da im mahne rukom i kaže im da su i oni budućnost Srbije. Da su deo naroda države čiji je on predsednik i da se Srbija nada da će se oni, na Zapadu školovani i obrazovani, vratiti u maticu da joj pomognu svojim znanjem. Da li znate kakvo je iskustvo srpske omladine iz Švedske, kako su oni prolazili kada su dolazili u Srbiju, bez obzira da li su donosili humanitarnu pomoć, možda sa folklorima ili na radne kampove koji se po Srbiji organizuju? - Ne znam. Znam za razočarenje jednog našeg omladinca koji

"Koreni" su u maju imali 65237 poseta. Zahvaljujemo se na vašem poverenju.

je pre izvesnog vremena proveo ceo dan u Štokholmu sa delegacijom ministarstva Omladine i sporta koja je bila u poseti Švedskoj. Pokazao im je Parlament, sve što su smatrali interesantnim i želeli da vide i posete u Štokholmu. Uveče ih je izveo na večeru. Ministarka mu je predložila da Organizacija srpske omladine u Švedskoj, čiji je on predsednik, sarađuje sa Gradskom inicijativom u Srbiji, kao partnerom za buduće projekte. Njen predlog je odbijen, jer Gradska inicijativa tesno sarađuje sa Natašom Kandić, koja nije popularna među mladima u rasejanju. Rastali su se uz obećanja da će se iz ministarstva javiti, što je ostalo samo kao "obećanje, ludom Pijanu Ejmi je gledala srpska elita radovanje." Dakle, činjenica da se mladi naše dijaspore ne poštuju, arogantno ignorišu i da se takvim ponašanjem ponižavaju i deca koja su odrasla u demokratijama, nije neki osnov za verovanje da zaista postoji iskrena želja za bolju komunikaciju i bolji odnos između rasejanja i matice. Kako Švedska gleda na ono što mi na polju kulture imamo da pokažemo, a smatramo da imamo mnogo? - Nemaju šta da gledaju. Sve ove godine ni Ministarstvo kulture, ni Ministarstvo za dijasporu, nije se pretrglo da do Švedske dopre neki profesionalni činilac, muzičar ili slikar, ne računajući jedno gostovanje Narodnog pozorišta u Štokholmu. Tako je, koliko je meni poznato, ali se ograđujem jer ne mogu da tvrdim da nije bilo nekog izuzetka u nekom drugom gradu Švedske, o čemu čelna srpska organizacija u Švedskoj nije bila obaveštena. Da li su Exit i ostala zla koja nam iz Amerike dolaze bolji od našeg opanka i folklora, pa naši državnici idu na takve koncerte i plaćaju ogromne cifre da bi doveli "umetnicu" tipa Ejmi Vajhaus koja se pijana valja po bini? - Nije potrebno da ja na ovo odgovaram. Dovoljan odgovor je da cela Evropa (Engleska posebno) nedelju dana piše o skandalu pijane i drogirane Ejmi Vajhaus na njenom prošlonedeljnom "koncertu", i vređanju posetilaca na Kalemegdanu u Beogradu. Kako dijaspora dočekuje naše zvaničnike, ministre, sveštenstvo, uostalom kako se odnosite prema mladim ljudima koji sa folklornim grupama dođu u Švedsku? - Dočekujemo ih sa hlebom i solju, sa osmehom i spremnošću da im svakog trenutka iskažemo poštovanje i da im se boravak u Švedskoj učini što prijatnijim. Dočekujemo ih sa poverenjem u ono šta su izgovorili ili dogovorili sa predstavnicima dijaspore. Recimo, prilikom posete ministra Srećkovića Srpskom savezu, u našim prostorijama u Štokholmu, on je, pred skoro celom Upravom saveza, obećao da će pokrenuti odgovoran inventar dijaspore, da bi znali ko može da učini nešto dobro i konstruktivno za našu maticu. Umesto toga ministar je radio suprotno, mešetario je, ogovarao, pravio dogovore sa medijima o marginalizaciji organizacija čiji su članovi primarno u svom srcu imali ljubav prema Srbiji, a ne servilnost ili prihvatanje stavova SPO-a, ili bili voljni da slepo slušaju i daju podršku svakakvim Srećkovićevim akrobatskim predstavama za dijasporu i javnost Srbije. Organizacijama koje su tražile odgovore na pitanja koja su postavile. Među pitanjima je i pitanje u vezi sa njegovojm neistinama izgovorenim za govornicom Skupštine Srbije, kada je besramno varao čitajući spisak organizacija i udruženja iz dijaspore od kojih je, navodno, dobio podršku za predlog Zakona o dijaspori. Onog i onakvog Zakona koji je on predložio, onakvog kakav je usvojen, a koji posle usvajanja on, predlagač, krši kad mu to zatreba i koliko mu treba. Da li će asocijacija IOS čije je osnivanje u toku uspeti da promeni sliku o Srbima u svetu, pa samim tim i u Srbiji, da se vidi da nismo divljaci, već jedan kulturan, duhovno čvrst narod, koji je samo i uvek branio svoje? - Verujem da će IOS u tome uspeti, jer će iznositi isključivo sigurne dokaze o mnogim lažima, o Srbima i o dešavanjima tokom građanskog rata na prostoru bivše Jugoslavije. IOS, za razliku od REKOMA koji se osniva uz finansijsku pomoć od dva milona evra dobijenih od Evropske unije, samo za pripreme i za rad na prikupljanu potpisa građana za podršku, neće ništa modifikovati. Za razliku od REKOM-a čije osnivanje predvodi Nataša Kandić, IOS neće tražiti dokumante o ispaljenim topovskim granatama tokom rata, već podatke i dokaze o mnogim prevarama, neistinama, žrtvama i svim bestijalnim zločinima počinjenim u Hrvatskoj, Bosni, na Kosovu. Tražićemo dokaze za poubijane Srbe, i proveravati Ministarka se posle odbijenog predloga nije javila tvrdnje i brojke o ubijenim Muslimanima u Bosni (prvenstveno u Srebrenici) i Albancima na Kosovu. Proveravaćemo zločine i brojke koje godinama iznose NGO, slične organizacijama Sonje Biserko i Nataše Kandić. Iznećemo podatke i o ubijanoj "deci" i "dečacima", nepropuštenim formulacijama kada Nataša ili novinari B92 govore o Srebrenici. Ne da bi negirali neki počinjen zločin, što sigurno nikada nećemo činiti, već što je "dečak" veoma širok pojam. Dečaci mogu imati 14 godina (a takvi nisu streljani), ali "dečaci" su takođe i mladići od 17 godina, oni koji su imali nekoliko meseci do punoletstva, a lako su nosili pušku kojom su ubijani srpski četrnestogodišnjaci i iznemogli starci i starice

u selima u okolini Srebrenice. Za razliku od Kandićke, koja silovanu i ubijenu srpsku decu u Bosni ili na Kosovu, veoma retko i samo usputno pomene, ali ih nikada nije nazvala "ubijenim srpskim dečacima i silovanim trinaestogodišnjim srpskim devojčicama", IOS neće praviti razliku među mrtvima na osnovu njihovog etničkog porekla. Dakle, IOS će se baviti onime o čemu se ćutalo, modifikovalo i decenijama lagalo. Dvadeset godina svet govori i piše o srpskim zločinima. Srpski političari i mediji u Srbiji (B92, ali i RTS) govore, uglavnom i primarno o srpskim zločinima. IOS se osniva da bi i Srbija i svet reciprocitetno progovorili o zločinima nad Srbima. To je jedina mogućnost za budući saživot i pomirenje naroda na ovim prostorima. Govoriti svaki dan o Srebrenici, a i dalje ćutati o, na primer, više od pet hiljada (imenom i prezimenom navedenih i identifikovanih) ubijenih srpskih civila, starih, žena, dečaka i devojčica u Sarajevu, nije osnov za mir, već nedopustivo licemerstvo i greh nad mrtvima i prepreka za budući život bez mržnje među Muslimanima i Srbima. Isto se odnosi i na zločine počinjene na području Hrvatske i na Kosovu. To shvataju, i prihvataju, i mnogi pošteni Muslimani, Hrvati i Albanci. Jedino tu i takvu realnost i dalje ne razumeju i ne mogu da prihvate razne Kandićke, Biserko i B92. Za njih je nezamislivo da svi ljudi i svi životi isto vrede, bez obzira na njihov identitet i veru. Za razliku od "govora mržnje" o čemu se često govori na B92, pomenute gospođe i medij su nesumljiva sramota i dokaz za glasno "ćutanje mržnje". Krajnji cilj svih aktivnosti Asocijacije IOS nije u tome da nas ne mrze, već je usmeren ka tome DA SE NE MRZIMO! Ankica Tomić
21.6.2011.

Postavite na

Prilagođeno za štampanje

25. June, 2011. ::. Skenirano

Džeparenje iznemogle Srbije Konobaru dve sa lukom!
Ima li živog stvora koji bi poverovao da je Alojzije branio Srbe, Cigane, Jevreje i patio sa žrtvama? Ima li živog stvora koji ne bi još znao da je uz blagoslov Rima, milion Srba primilo katoličku veru i preobratilo se u Hrvate? Ima li živog stvora koji ne bi poverovao da je Zagreb glavno mesto pokatoličenog srpstva? Ima li neko ko ne bi znao, da je na razavalini uma istog tog "zabrinutog" Alojzija stvoren Jasenovac, najveći grad mrtvih Srba, Cigana i Jevreja na svetu? Kome u tom slučaju, osim Sinodu SPC, treba taj papak u Nišu?

::. Navigacija

Kome treba laž i čemu ona služi, osim džeparošima umirućeg leša svega srpskog i onoga što je još od Srbije ostalo? Ima li živog stvora, osim predsednika Saveza srpskih društava Slovenije magistra međunarodnog prava, koji ne bi znao da je lažno predstavljanje krivično delo? Postoji li neko ko ne bi znao da je lažno predstavljanje i dovođenje u zabludu većeg broja lica, rušeći novinarski kredibilitet i kodeks struke, ugleda i časti, kažnjivo delo? Ima li još nekog ko ne bi znao, da se dovođenjem javnosti u zabludu lažnim predstavljanjem, pri tom ostvarujući niz poznanstava u koruptivne svrhe, a koje se koriste za zloupotrebu položaja od strane "vođe srpskog naroda" u Sloveniji, kažnjava novčanom i zatvorskom kaznom. Kome to još naravno, osim vladarima tame, poglavicama đavola i sotoni u pravnom sistemu uređenih država, pada na pamet? Srbi iz Slovenije to znaju vrlo dobro. Kome u tom slučaju, osim samom sebi i Ministarstvu vera i dijaspore Srbije, ovaj papak zaista još treba. Niko ne tvrdi da je magistar međunarodnog prava i predsednik Saveza srpskih društava Slovenije vladar tame, jer bi mu se na taj način podigao rejting, ali da i te kako zamračuje svest o Srbima i svest Srba u Sloveniji, to je tačno. Od kada je magistru krenuo švercerski biznis skopčan sa Ministarstvom vera i dijaspore, ovaj čovek radi samo za sebe, i samo za pokojeg činovnika iz Ministarstva, i samo za veliku lovu. Kako bi drugačije dobio akreditaciju lažnog novinara? Prošle godine, 3. jula, na prvoj Skupštini dijaspore i Srba u regionu ovaj "vrli poznavaoc i stručnjak" međunarodnog prava magistar Vojvodić, prošvercovao se kao lažni novinar u Dom narodne Skupštine, šaljući otuda samo jedan jedini izveštaj po kojem je ostala upamćena njegova novinarska odiseja. "Vispreni novinar Vojvodić" je tada napisao samo jednu jedinu rečenicu, koja govori o njegovim paklenim namerama i ciljevima, (zavadi pa vladaj), a koja glasi: "Vidiš, nas su pustili da uđemo, a vas nikada neće!" - i sa njom zaključio svoju novinarsku misiju izveštavanja iz Narodne skupštine sa prvog zasedanja te farse.
"Koreni" su u maju imali 65237 poseta. Zahvaljujemo se na vašem poverenju.

Nameću se pitanja bez odgovora; ko je u tom slučaju omogućio novinarsku akreditaciju čoveku, kome je pisana reč strana i koji nema veze sa novinarstvom? Da li je lažno predstavljanje i omogućavanje onome ko se lažno predstavlja, prisustvovanje na ovako visoko rizičnom skupu, (vrh države), kažnjivo delo? Da li će lažni novinar i ovaj put, na održavanju druge po redu farse od Skupštine Dijaspore i Srba u regionu uzeti učešće sa lažnom akreditacijom novinara, ostaje da se vidi. Da je kojim slučajem kod prvog lažnog predstavljanja magistra Vojvodića predsednika Saveza srpskih društava Slovenije, zakonski predviđenim kaznama, ovaj "stručnjak" međunarodnog prava bio ukroćen, više mu nikada ne bi palo na pamet da izgovori bilo koju laž, a kamoli da se lažno predstavlja. Ne bi mu palo na pamet da se 14. juna pojavi na nacionalnoj TV Slovenije kao predstavnik svih Srba u Sloveniji, obučen po svim pravilima reality šou programa, i ponovo po stoti put javno lažući javnost. Pa sada, ako je vrednost demokratije i slobode u drugačijem mišljenju, izražavanju i upotrebi i teških reči, čak i na račun predsednika, premijera, ministara i Arhiepiskopa, zašto bi bilo ko izbegavao da upotrebi reči poput moralnog ološa, demoniziranih rotarijanskih veštaca, lažova i klevetnika? Šta drugo napisati?

Pokrštavanje Srba

Da je Vojvodić veliki prevarant i manipulator pokazalo se odmah posle spomenutog učešća u emisiji TV Ljubljana. Beskrupulozno, bez trunke osećaja, bez trunke griže savesti, sa dozom želje da naudi bližnjem (Srbima) i nikako sebi i onima koji ga debelo plaćaju, a ćuteći kao zaliven u spomenutoj emisiji, nije propustio prililku, a da se ne obruši na sve one koji su posle emisije pokrenuli akciju za njegovu smenu, rečima: "Što se mene tiče možete vi da menjate u vašim društvima, ili ne znam gde, šta god hoćete! Moj mandat je uvek na

raspolaganju, ali kada to zatraže društva koja su članovi Saveza srpskih društava Slovenije! " Posle ovakve kontradiktornosti, nečuvene drskosti i bezobrazluka lažljivog Vojvodića magistra za međunarodno pravo (u bunar), ostaje divna zabeleška i vlastita potvrda, da magistar Vojvodić po sopstvenom priznanju ipak nije predstavnik svih Srba, već samo onih koji su mu to pravo dali. Sporno je i diskutabilno i samo njegovo postavljenje na mesto predsednika Saveza srpskih društava Slovenije, isto kao njegovo poznavanje izučene struke iz oblasti prava. Sve su to otvorena pitanja koja će biti toliko dugo otvorena dokle ih Javno tužilaštvo R. Slovenije, jednom za uvek ne zatvori, a na sreću i spas srpskog roda u Sloveniji. Potpuno je jasno, da magistar Vojvodić još nije osetio tvrdo ispod dupeta, jer da jeste, on ne bi na sajtu "Srbi u svetu" sebe prikazivao kao vlasnika Saveza srpskih društava Slovenije. http://www.srbiusvetu.org/sus/node/390 , ili je on možda zaista vlasnik Saveza, a njegovo članstvo koje on inače naziva masom, za to uopšte ne zna. Kako je onda uopšte moguće, da Ministarstvo vera i dijaspore, Ministarstvo kulture Srbije i Javni Sklad Republike Slovenije za kulturne aktivnosti, finansiraju privatnu firmu (SAVEZ) u vlasništvu Drage Vojvodića? Zar se u tom slučaju ne radi o kriminalu zasnovanom na poznanstvima proisteklim iz lažnog predstavljanaja. Ne radi li se tu šire gledano, a pravno najverovatnije moguće, o organizovanom kriminalu? Ako bi bilo ko mogao stručno odgovoriti na dokazano lažna predstavljanja Drage Vojvodića, osim javnog tužilaštva Srbije i Slovenije, to bi mogao Pravnik Todorović koji se takođe predstavlja kao delegat svih Srba iz Slovenije u Skupštini Dijaspore i Srba u regionu. Bilo bi zaista interesantno čuti "pravničko" mišljenje ovog čoveka, od kojeg je danas ostao samo iscedak, odbačen iz tog istog Saveza i prosut uz put iz prepunog kufera magistra međunarodnog prava. Međutim, kada zbog pritisaka vernika Sinod SPC, bar za trenutak odustane od posete nemačkog papka Nišu, što je dobro, to ne znači i nimalo nije dobro, kada bilo koji pravnik odustane od prava, kao što to radi Todorović, hvaleći se pri tom javno svojom stručnošću, sve sipajući finu prašinu u srpske oči. On piše: "Skupština je potvrdila 49. Delegata, dok su delegati iz SR. Nemačke na osnovu međusobnog sporazuma razdelili mandate tako da njihovim pojedinim delegatima mandat traje od 2010. do 2012., a drugima od 2012. do 2014. Bojim se da je ovaj deo Skupštine pravno sporan, jer su zakonske odredbe u ovom pogledu jasne. Po zakonu mandat traje 4 godine, a mogao se postići isti cilj i na drugi način, na primer, da delegati kojima ističe mandat 2012 podnesu ostavke, a na njihovo mesto se verifikuju mandati delegatima kojima teče mandat od 2012. do 2014. godine. Međutim, nije bilo dovoljno vremena ni volje da se Skupština opterećuje ovim pitanjem, pošto je ispoštovana zakonska odredba, da se matična država neće mešati u način izbora delegata, pa se tim pitanjem nije bavila ni Skupština. Moj stav je bio da se verifikuje 45. delegata za 4. godine, ali sam na sugestiju nekih delegata odustao od ovog predloga" Aferim pravniče, i čestitam ti na odustajanju od principa pravde i prava, uz sugestivno pitanje; da li sme pravnik napustiti pravo i dozvoliti, da pravda i pravo ustupe mesto sili i bezobrazluku? Nije li takav odnos sile nad pravdom, doveo Srbiju do gubitka 15% svojih teritorija? Ne koštaju li nas Srbe u Sloveniji, ovakvi postupci pravnika, ne reševanja statusa nacionalnog pitanja. Iz svega proizilazi, da Todorović ni malo ne zaostaje za epitetima koje krase njegovog dojučerašnjeg mentora Vojvodića. Iskaz da na prvom zasedanju Skupštine dijaspore i Srba u regionu, nije bilo vremena da se Skupština opterećuje pitanjem zakona, opovrgava delegat iz Švedske Mladenović, koji na pitanje; šta radi ta Skupština dijaspore, kao iz topa odgovora: "Ne radi ništa. Bila je to čista formalnost. I ako je neko imao neku ideju, ona bi bila momentalno odbijena ukoliko se ne svidi ministru Srđanu Srećkoviću". Ovakvo cenkanje sa principima pravde i prava, svakog normalnog podseća na krčmu punu pijanih gostiju, u kojima veseljaci dovikuju konobaru da im donese dve sa lukom, a on im besan odgovara, da će ih poslužiti još danas, a da će već sutra upisati prava, te ih se rešiti za uvek jednog dana, kada postane magistar. Nije li možda taj dan došao? Aferim i tebi konobaru. Pretpostavljajući da je jedan od uzroka srpske propasti nesposobnost i odsustvo morala onih, koji su se lažima, a bez bilo kakvog znanja i sposobnosti, pa makar i osnovnog, dokopali pozicija, ugleda i para, ne čudi, da se sve više i brže započinje sa džeparenjem svega srpskog, pa čak i Nobelovca Ive Andrića. Najplaćeniji srpski časopis u Sloveniji" Mostovi", debelo finansiran mereno desetinama hiljada evra, a trenutno pod lupom kriminalističke policije Republike Slovenije zbog mahinacija vrlog rukovodstva, izneo je srpskoj mladeži neverovatnu laž, da je Ivo Andrić Hrvat. Nije čudo što se danas ostrvljeni lešinari sa leša države koja polako umire, pregrupišu na lešinarenje i džeparenje srpskih veličina, jer srpska nacija mora biti izbrisana sa lica zemljine kugle zatiranjem i njene istorije, pa čak i rodnim poreklom njenih veličina, Ive Andrića danas, Tesle sutra, Milankovića neki drugi dan itd. Zadatak je zadatak, a sve ima svoju cenu i džeparoši to dobro znaju. Zbog toga užurbano rasprodaju svoju državu i narod, svoju istoriju i ljude, mrtve i žive, neprezajući ni od čega, samo da opet nekim slučajem ne bi začuli i doživeli ono već doživljeno i viđeno: "Konobaru daj dve sa lukom" jer jedino tada postanu svesni da nisu ono za šta se predstavljaju, već kao muve bez glave polete u najbliži šank ili kuhinju, da posluže Amerikance i ostale CE-CE mušice koje se hrane srpskom krvlju, uništavajući i prekrajajući srpsku istoriju srpske granice i srpsku originalnost, koju paraziti nikada ne mogu imati Preživeće naša Srbija sva silna džeparenja. Niko Alojziju neće poverovati da je patio sa Srbima, Ciganima i Jevrejima i papak neće doći u Srbiju. Lažno predstavljanje će biti procesuirano, a srpska omladina će upamtit i znati

da je Nobelovac Ivo Andrić - Srbin.

Radovan B. Milić Slovenija
21.6.2011.

Postavite na

Prilagođeno za štampanje

25. June, 2011. ::. Skenirano

Moć i nemoć sindikata u Srbiji Tigar od papira
Želi li da opstane Sindikat mora da se transformiše, a to podrazumeva osavremenjen sadržaj i metod rada, što jeste suština, ali kako je finansijska snaga Sindikata jedan od pokazatelja njegove realne moći, sem stvaranja moderno organizovanog, stručnog i autoritativnog Sindikata, mora se raditi na stvaranju jakih fondova za štrajkove, solidarnost, obrazovanje, pomoć. Sredstva od članarine za to nisu dovoljna i zato treba pribeći marketinškim, komercijalnim, preduzetničkim, donatorskim poslovima.

::. Navigacija

Situacija u kojoj se trenutno nalazi Sindikat podseća na onu iz Plutarhove priče. Naime, čuvenom grčkom vladaru Arhijasu je, dok je trajao banket, došao glasnik s porukom: "Treba hitno da pročitate pismo koje sam vam doneo". Arhijas je pismo odložio na stranu rekavši: " O poslovima - sutra". Kroz nekoliko minuta Arhijas je bio ubijen. Ubili su ga zaverenici. Ali, u pismu koje je on odložio za sutra stajalo je da se zaverenici spremaju da ga ubiju, da su tako reći na pragu. Naš Sindikat nalazi se u Arhijasovom položaju. Preti mu opasnost od gubljenja članstva, nema više opšteg kolektivnog ugovora, kasa je sve preaznija. Ume li da "pročita" tu poruku na vreme, da se prilagodi, promeni, osavremeni, ojača, živne i bude bolji, snažniji, autoritativniji i uticajniji no (do)sada?
Preživljeni "bočni udari"

U tranzicionim zemljama, pa i kod nas, Sindikatu su se u poslednje vreme dogodila tri "bočna uragana". Padom komunizma prestala je obaveznost članstva zaposlenih u sindikatu. Ona, doduše, nikada nije bila pravno obavezujuća, ali prećutno se to članstvo podrazumevalo i u ogromnoj većini slučajeva poštovalo! Drugo, stupanjem na scenu političkog pluralizma i višepartijskog sistema, sindikati su razjedinjeni i usitnjeni. To je opštepoznata priča sa poznatim negativnim implikacijama. Srećom sve se opet normalizuje i samo je pitanje dana kada će se pojaviti neki pametni sindikalni lider, pa priznati da između samostalnosti i nezavisnosti nema nikakve razlike i pozvati na ujedinjenje onog što, po svojoj suštini. jeste isto - jer ne postoji taj Sindikat u svetu čiji osnovni i jedini interes nije zaštita ekonomskog i socijalnog interesa zaposlenih! I treće, tranzicioni prosesi ostavili su mnoge radnike bez posla, ali i bez mogućnosti Sindikata da im pomogne. To je samo po sebi smanjilo broj članova Sindikata, ali mnoge i razočaralo u njegovu realnu (ne)moć pa su neki odustali od daljnjeg sindikalnog organizovanja/angažovanja. Da ne duljimo, Sindikat je kod nas prošao mnoga iskušenja, Scile i Haridbe, raskole i podele, gorda posrtanja, ali situacija se polako normalizuje i pravi je trenutak da se iskoriste demokratske tekovine i stečena politička kultura i svima stavi do znanja da je Sindikat bio, jeste i biće realnost svakog zaposlenog. Jer bez tripartizma institucionalnog funkcionisanja nema organizovanog društva/države. A sem Vlade s jedne strane, Unije poslodavaca s druge, Sindikat je taj treći stub dogovaranja i funkcionisanja!!!

Kolektivni ugovori sindikalno biti ili ne biti Nesporna je činjenica da se stabilan politički i ekonomski razvoj, kao i stabilan socijalni mir u razvijenim zemljama Evrope i sveta u velikoj meri zaniva na mehanizmima kolektivnog pregovaranja a ono pak na principima dobrovoljnosti, autonomije volje i međusobnog poverenja. U našem slučaju ne da nema međusobnog poverenja, već, naprotiv, sukobljeni Sindikati i poslodavačke organizacije otvoreno rade jedni drugima o glavi. Konačna posledica toga je obespravljenost zaposlenih, ponižavajuće niske zarade i u velikom broju preduzeća prisutan stav da zarade mogu da se isplate ako ima para, a ako nema nikom ništa. O regresu za odmor, toplom obroku, troškovima prevoza i otpremnimana da i ne govorimo. Tek je to problematično. Iako je prošlo skoro deset godina od potpisivanja takozvanog Protokola o zajedničkim principima kolektivnog pregovaranja, a potom i Opšti kolektivni ugovor - čime je i zvanično počelo pregovaranje između Države, Saveza samostalnih sindikata Srbije, UGS Nezavisnosti i UPS, u Srbiji Kolektivni ugovori još ne funkcionišu - jer državu to ne interesuje, poslodavci su nezainteresovani a Sindikati nesposobni. Jer, očigledno je da se polupismeni šloseri, abadžije i ostali poluintelektualci koji se uglavnom nalaze na funkcijama u njemu ne mogu da se ravnopravno nose sa iskvarenim političarima i prefriganim poslodavcima!

"Koreni" su u maju imali 65237 poseta. Zahvaljujemo se na vašem poverenju.

Brojni su razlozi slabijeg interesovanja radnika za sindikalno organizovanje. Broj industrijskih radnika, tradicionalno glavne snage Sindikata (brojčano i materijalno), opada, a raste broj uslužnih radnika gde preovlađuje ženska radna snaga, opet tradicionalno manje zainteresovana za sindikalno organizovanje i rad. U stravičnom je porastu broj informatičara, radnika koji hleb zarađuju radom na kompjuteru, koji su takođe slabije zainteresovani za sindikalni rad. Trend u mnogim delatnostima je rad od kuće, jer u uslovima interneta, za mnoge poslove je besmisleno odlaziti na posao u kancelariju, kad se

oni, za tili čas, kad se urade kod kuće, mogu dostaviti bilo kom ne u preduzeće, već u zemlji i svetu! A tek pojava mobilnih telefona! Šta će neko dokon sedeti u kancelariji, kad je možda korisnije da bude na nekom drugom mestu, a kad zatreba – lako je dostupan! Kako mnogi poslodavci kod nas nemaju sluha za takve trendove, već im je najbitnije da su radnici od sedam do tri na svojim radnim mestima, radili ne radili, ali važno je da su tu - većina pomenutih radnika i njima slični su razočarani tradicionalizmom koji ih sputava, pa i interesom za sindikalno organizovanje, za koji i ne znaju šta im sve nudi, jer o tome, ne retko, nemaju pravu informaciju. Posao im je takav da su im smanjeni neposredni kontakti iz kojih bi mogli saznati zajedničke probleme u preduzeću i izdiskutovati kako i uz čiju ih pomoć najbrže i najefikasnije rešiti. Sindikat za one dobronamerne, a elementarno upoznate je idealna organizacija za kakvu-takvu zaštitu materijalnog i socijalnog interesa zaposlenih. Jer, ko - ako ne on?! Nema više socijalizma i socijalne jednakosti i društvene brige o svakom pojedincu, nema ni sudova udruženog rada koji su štitili radnika, nema... Ali zato ima političkih partija koje su preokupirane borbom za vlast, beskrupulozne tranzicije, krajnje nepravične, da ne upotrebimo grublju reč, privatizacije - koja nas je dovela da jedni imaju previše, da više nema srednje klase, a na drugoj strani siromaštvo, beda, beznadežnost. U takvim dakle okolnostima, razočarani svim, a već opisanim trendovima - mnogi neće ili ne mogu da vide svoj interes u sindikalnom organizovanju. Izgubili su poverenje u sve – pa i Sindikat.
Politička angažovanost – da ili ne?

Savez samostalnih sindikata Srbije najavljuje da će se ozbiljnije uključiti u politički život. Predsednik SSSS-a Ljubisav Orbović najavio je da će taj sindikat do jeseni doneti odluku o političkom angažovanju, jer u ovom trenutku nijedna od političkih opcija ne štiti interese zaposlenih. Ta ideja je potekla od članstva ovog sindikata "koje je shvatilo da je to način da se efikasnije dođe do rezultata", pošto je "očevidno da protesti ne daju nikakve efekte". Orbović je naveo da se još ne zna da li će se politički angažovati kao grupa građana, da li sa nekom političkom opcijom ili će sa nekim napraviti stranku, ali da "sam Sindikat neće postati politička partija". Ministar Rasim Ljajić, lider Socijaldemokratske partije Srbije, kaže da je sazrelo vreme da dođe do čvršće saradnje stranaka leve orijentacije i sindikata.

Ne pomaže ni lupanje u tiganje

- Sigurno je da ovako rascepljeni i podeljeni slabimo taj politički blok i mi kao stranka spremni smo za najčvršći oblik saradnje sa sindikatima na sledećim izborima. Ali to na kraju zavisi od njihove odluke - ističe Ljajić i dodaje da je prirodno da dođe do ukrupnjavanja političkih stranaka levog političkog spektra, što podrazumeva saradnju sa sindikatima. Ističući da sindikati po svojoj prirodi imaju i političku ulogu i da oni već učestvuju u političkom životu kroz kontakte sa strankama, kroz izražavanje stavova o političkom i ekonomskom stanju u zemlji, kroz rad Socioekonomskog saveta, Darko Marinković, profesor Univerziteta Megatrend, dodaje da sindikat ima pravo i da osnuje partiju, ali da to ne može da bude zamena za izvorno sindikalno delovanje. I nikako ne bi smelo da bude pokriće za neuspeh sindikata. - Slažem se sa Orbovićevom ocenom da se postojeće političke opcije, od kojih se neke zovu socijaldemokratske, ne bore za interese i prava zaposlenih, ali to je pitanje odgovornosti i sindikata. On kao lider Sindikata ne može da ostane na toj konstataciji - on mora da pronađe način da sindikat ojača (da ga kadrovski, politički, stručno obnovi, da unapredi njegovu društvenu moć), jer ne može slab Sindikat da zameni političkom strankom - ukazuje Marinković, podsećajući da su prve radničke partije, poput Laburističke u Velikoj Britaniji, nastale inicijativom sindikata, ali i ukazuje da članovi sindikata ne glasaju uvek za "svoje" socijaldemokratske partije i da odluku o tome donose na osnovu toga kako se određena partija odnosi prema interesima i pravima zaposlenih. Znači, to što je sindikat bio inicijator stvaranja jedne stranke ne daje njoj nikakvu automatsku prednost, nego dolazi na isti "šalter" kao i sve druge političke stranke u odnosu prema sindikatu.
(Sve)moć novca

"U koga su pare - u toga je i snaga", veli jedna od mnogobrojnih narodnih poslovica. Prema nekim psihološkim teorijama, čovek može, zaista, zahvaljujući posedovanju novca, biti čak i fizički jači! Naime, reč je o otuđenju egzistencijalnih briga, posle čega je čovek bezbrižniji i, uopšte, sposobniji. Za ovu hipotezu vezuju se mnogi narodni običaji, počev od bacanja novčića u grob pokojnika, pa do darivanja regruta prilikom ispraćaja u vojsku. Novac je, dakle, potreba svih i svakog - pa i Sindikata, ne zarad potrebe ono malo funkcionera, stručnih saradnika i činovnika u njemu, već u prvom redu za finansiranje njegove osnovne delatnosti i stvaranja/jačanja fondova koji čine/činiće njegovu realnu moć. A kako broj članova Sindikata u poslednje vreme stagnira, ili čak opada (raspadaju ili se reorganizuju firme, ljudi ostaju bez posla, kasne ili izostaju isplate zarada), jasno je da punjenje sindikalnih kasa mora naći dodatnu alternativu! Praksa razvijenih zemalja je pokazala da samo bogatim fondom Sindikat može da pokaže poslodavcu koliko je

dugo spreman da štrajkuje i da se onom ne isplati da to proverava, već pristaje na pregovore i ustupke. A, da bi štrajkački fond bio bogat, izuzetno je važna redovna naplata članarine, kao i dobre plate članstva. Da "para buši gde burgija neće" znamo, zato toliko o opštepoznatom - da je preuslov uspešnosti kvalitetnog i efikasnog rada Sindikata njegova materijalna snaga, koja se uz sredstva članarine, mora obezbediti i iz marketinških, komercijalnih, preduzetničkih, donatorskih poslova Međutim, kad je reč o Sindikatu i novcu kod nas, naglašena su dva lako uočljiva trenda: Već godinama poverenje radnika u sindikate opada, ali ekonomska kriza ubrzala je masovna napuštanja postojećih sindikalnih organizacija i organizovanje novih koje, pokazuje praksa, sve češće postaju produžena ruka gazde. Deo radnika pristaje na to da uđe u takve Sindikate jer u njima vidi jedini spas, odnosno jedinu mogućnost da sačuva radno mesto, dok ima i onih koji osnivanjem Sindikata po volji i želje gazde dobijaju privilegije koje inače, da su ostali u starim sindikatima, ne bi imali. To, kako za "Korene" objašnjava profesor Beogradskog univerziteta Darko Marinković, niti je novina niti naša "specijalnost", jer kroz takvu tranziciju Sindikata prolazili su i prolaze mnogi radnici evropskih država u kojima je tržišna utakmica bila surova i igrana bez pravih pravila. - To da rukovodstvo fabrike osnuje svoj sindikat nikoga ne bi smelo ni da iznenadi niti začudi, kao što ne bi smelo biti zamerki samim radnicima. Naime, oni su probali sve - od legalnog štrajka do pretnji, zavaravanja obećanjima - i ništa se nije dogodilo, niti su im položaj i prava promenjeni - objašnjava profesor Marković. - Onda su shvatili da im postojeći sindikat niti može niti hoće da pomogne, pa su odlučili da se okrenu onome što im se nudi, a to osnivanje fabričkog sindikata, očigledno, jeste. U sve oštrijoj tržišnoj utakmici vlasnici i menadžeri preduzeća, naročito u zemljama u tranziciji, koriste sve mogućnosti da zadrže nivo profita, najčešće zakidanjem radnika i države. U tome umnogome uspevaju raznim oblicima korupcije malog broja zaposlenih. Pa, dovoljno je da predsednicima sindikata stave na raspolaganje automobile, pokrivaju troškove raznih prezentacija, organizuju sindikalna takmičenja, zaposle ženu, daju im mesto u upravnim odborima. Sitnim potkupljivanjem lidera kupuje se sindikalni mir u firmi. Naš sagovornik dodaje da u društvu u kojem korupcija cveta - a dokaz za to je i ocena o stepenu korupcije koju smo ovih dana dobili - i običan radnik, jer je čovek od krvi i mesa, shvata da je jedini način da se sačuva, pa i bolje živi, da i sam pristane na to da bude korumpiran, te da je to razlog što nekada dobri radnici postaju loši sindikalni lideri. - Oni, zapravo, postaju produžena ruka gazde, zadužena za to da "zavede" radnike i umiri ih da ne traže ono što im, inače, pripada. Dakako, tu se odmah postavlja pitanje zašto radnici idu za takvim "iznajmljenim" sindikalcima, odnosno da li bi poverovali u njegova obećanja da im postojeći Sindikat daje bilo kakvu zaštitu ili nadu. Pošto su iskusili postojeće Sindikate i shvatili da on njih hleba nema, radnici olako pristaju na to da se okrenu "gazdinom" Sindikatu, iako su unapred svesni toga da je i to još jedna prevara. Drugim rečima, radnici postaju lak plen za gazde, koje niti vide niti s njima razgovaraju, pošto oni za to unajme "sindikalce" spremne da zarad privilegija koje dobijaju ubede svoje dojučerašnje kolege u to da sve baš i nije tako crno kao što jeste - kaže Marinković. Slučajeva osnivanja gazdinih sindikata, tvrdi Marinković, biće sve više jer od postojećih sindikalnih organizacija – a ima ih oko 20.000 registrovanih u Srbiji – niti ima vajde, niti će je biti. Jer, kako kaže, Sindikati su ovde zaboravili svrhu svog postojanja, a to je borba za prava radnika. Većina sindikalnih lidera bori se samo za sebe i svoje privilegije, i tu zapravo radnici nisu ni bitni. - Pošto se sindikalni lider u firmi postaje iz interesa i koristi, bilo bi sasvim logično da se radnici barem izbore za imovinske karte sindikalaca, odnosno da se popiše imovina koju su imali pre nego što su postali predsednici i onda kada to više ne budu. Tek kroz to bi se videlo koliko su se oni na radničkoj muci okoristili i ovajdili. Jer čak i kada sindikalci radnicima obezbeđuju raznorazne kupovine na rate – a mnogi su se pretvorili u prave trgovinske lance – oni to ne čine bez koristi i badava. Na sindikalnoj kupovini radnika zarađuju i oni i gazde koje pristaju na to da im se tako nešto radi u firmi. Na kraju krajeva, dok im traje sindikalni mandat, oni su zaštićeni kao beli medvedi, kako u pogledu primanja, tako i u pogledu radnog vremena. A to jesu privilegije koje zaslužuju samo oni koji slušaju – zaključuje Marinković.
Promeniti svest o sebi

Tri su centralna pitanja koje Sindikat, želi li opstati, mora da uradi, a sve se svodi na potrebu da Sindikat mora ojačati. Ipak, prvo i osnovno je članstvo. Sindikata je sve više, ali ni jedan nije nije nastao ukrupnjavanjem već deobom, cepkanjem, usitnjavanjem i razlaganjem već postojećeg. Tako danas na razuđenoj socijalno-sindikalnoj sceni u Srbiji deluje više desetina organizacija formiranih raznim (ne)zgodama i povodima, a ukupan broj članova je smanjen. A svima nam je dobro poznata narodna priča o ocu koji je sinovima pomoću snopa pruća demonstrirao moć zajedništva i slabosti induvidualnog nastupa. Rečju – treba poraditi na jedinstvu Sindikata, zaustaviti cepkanja i podele, jer je veliko pitanje hoće li nakon privatizacije javnih preduzeća bilo koja centrala moći da ispuni uslov reprezentativnosti - deset odsto zaposlenih u članstvu, a o brojnim granama (uslov 15 odsto) da i ne govorimo? A članstvo je bitno ne samo zbog reprezentativnosti već i novca (članarine) čiji značaj je opštepoznat. Uostalom, ukrupnjavanje Sindikata nije samo naša potreba, već tako reći svetski trend. A kako su žene pametnije od muškaraca, jer im je, uz ostalo, boljitak i opšti interes važniji od ličnog prestiža i vlasti, nedavno su inicirale ujedinjenje, ne nacionalno rascepkanih Sindikata već dveju Internacionalnih konfederacija Sindikata. Naime, žene sindikalni lideri iz Međunarodne konfederacije slobodnih sindikata (ICFTU) i Svetske konfederacije rada (WCL), kao

i predstavnice 43 sindikalne konfederacije iz 24 zemlje Centralne i Istočne Evrope koje predstavljaju više od 25 miliona žena sindikalki ovih regiona, na Šestoj međunarodnoj ženskoj sindiklnoj školi posvećenoj međunarodnim i evropskim radnim i socijalnim standardima u Ohridu usvojile su Deklaraciju o globalizaciji i pravednoj tranziciji za radne porodice. Ovim značajnim dokumentom žene regiona su, zapravo, otvorile proces ujedinjenja dve svetske sindikalne asocijacije ICFTU i WCL. Kako se navodi u Deklaraciji, žene se zalažu za "staranje nove sindikalne arhitekture evropskog regiona". Nije li ovo najbolji signal šta je činiti našim reprezentativnim Sindikatima i onima koji to još nisu?! Drugao pitanje je javno i neopozivo distanciraju od politike i vlasti jer Sindikat je interesna organizacija zaposlenih. Vlast mu je prirodni protivnik i partner sa kojim ne sme negovati bilo kakvu idilu i biti u simbiozi, što je decenijama bila praksa, a što je i danas manir nekih sindikalnih funkcionera koji koketiraju sa političkim partijama i ministarskim kabinetima. Drugi bitan partner Sindikatu su poslodavci, ali s njima se odnosi regulišu Kolektivnim ugovorom, pa je mogućnost loših i neprimerenih odnosa znatno manja. Konačno - kadrovi! Sindikat mora biti kompetentan, njegovi lideri ljudi sa integritetom, autoritetom, misijom, vizijom, strategijom, čak i sa harizmom, stručni saradnici obrazovani, iskusni i ambiciozni, a činovnici vredni, savesni i odgovorni. Funkcioneri moraju biti legalno i legitimno izabrani predstavnici članstva, a ono zna da to moraju biti ne više najbolji i najposlušniji radnici, već najsposobniji i najobrazovaniji aktivisti. Stručnjaci na radu u Sindikatu opet moraju biti dobri analitičari, vizionari, istraživači i predlagači određenih rešenja. Informacija, znanje, ambicija i operaciolanizacija danas moraju biti temeljna snaga savremenog sindikata. Ako, kada i ukoliko bude takav, neće biti problema ni sa osipanjem članstva, a ne treba sumnjati da će i država i Unija poslodavaca imati respektabilniji odnos prema njemu. Uostalom, prisetimo se Nemačke u prvim poratnim godinama, kada su prve pare dobijene Maršalovim planom investirane u obnovu sindikata. U Francuskoj i Španiji država daje velike pare sindikatu za obrazovne aktivnosti članstva, kako bi ono bolje razumelo neke zakone ili ga pripremilo za neka nova rešenja. Ne znamo hoće li ikada naša država finansijski pomoći Sindikat, ali je sasvim sigurno da ga neće smatrati neprijateljem čak i kada bude veoma žestok i neugodan. Uostalom, zar formiranje ekonomsko-socijalnih saveta to ne potvrđuje?
Umesto rezimea

Bilo kako bilo, Sindikatu predstoje burni dani. Zaključci nedavno održanog skupa "Socijalno partnerstvo za izlazak iz krize" predstavnika Vlade, krupnog kapitala, Sindikata i poslodavaca su farsa i više je jasno da od njih neće biti ništa jer su apsolutno neutemeljeni na bilo čemu. Svoju moć Sindikat treba da temelji na tripartitizmu dogovaranje u Socijalno ekonomskoim savetima, instituciji koja je zakonom inaugurisana. A to što je polupismeni i naivni predsednik Sindikata Srbije Ljubisav Obrović pristao da ga žednog preko vode prevedu pametniji i mudriji maheri iz Vlade i moćni privatnici treba što pre zaboraviti kao ružan san i šarenu lažu. Svoju moć Sindikat treba da traži i nalazi u kolektivnom pregovaranju/ugovaranju u institucionalno već postojećim Ekonomsko pravnim savetima na svim nivoima - od opštine, grada, pokraine do republike. Od ishoda tih razgovora umnogome će zavisiti sudbina i Sindikata i radništva, donekle i sudbina Unije poslodavaca i Vlade. Stoga bi bilo više nego dobro da se pronađe, ne kompromis pod prinudom, već kompromis koji će uvažiti argumente i potrebu da radnici rade, zarade i od toga valjano žive - što jeste artikulisani interes Sindikata, a morao bi biti i interes poslodavaca i vlasti. Jer sudbina Arhijarsa s početka priče nije samo Damaklov mač nad glavom Sindikata, već možda i ostalih subjekata tripartitizma. Jer, šta će državi obespravljena i siromašna radnička klasa, a poslodavcima nezadovoljni i za rad nemotivisani radnici, a oni to bez prava proisteklih iz kolektivnih ugovora nisu! Konačno, skorašnji događaji u nekim zemljama Evrope i sveta, gde su sindikati i te kako pokazali moć i ugled, su dobra opomena do čega dovodi nezadovoljstvo naroda - bio on sindikalno i politički organizovan ili ne. Hoće li naš Sindikat, poslodavci i vlastodršci znati da iz svega izvuku pouku i konačno urade ono što im je obaveza?! Dragan PEJIĆ
21.6.2011.

Postavite na

Prilagođeno za štampanje

25. June, 2011. ::. Skenirano

Boris Tadić i lažne dileme Ne mislim, dakle postojim
"Mladi treba da nametnu svoju energiju, volju i ciljeve i jednom prekinu sa lažnim dilemama i željama onih koji bi da Srbiju vrate u izolaciju i propadanje" - rekao je predsednik Srbije pre četiri i po godine za list Student.

::. Navigacija

Naravno, predsednik se nije upuštao u detaljniju eksplikaciju "lažnih dilema i želja", koje, kako on konstatuje "guraju Srbiju u izolaciju i propadanje". Po Tadiću, mladi bi trebalo da iskažu jasno svoju volju na izborima, sugerišući im indirektno da je za njih najbolji izbor da glasaju za njegovu Demokratsku stranku. Ali, iako nije bio precizan u imenovanju onih "snaga" koje guraju zemlju u propast, sasvim je jasno da je mislio na one ljude u Srbiji, koji se još nisu odrekli srpskih mitova i legendi, koji sumnjaju u optužbe Haškog tribunala i veruju da su Srbi namerno i smišljeno izabrani za "loše momke" u trećerazrednom "filmu" o zapadnobalkanskim "razbojnicima i pravednicima". Boris Tadić je svojim ličnim primerom pokazao mladim Srbima kako se vodi politika bez "lažnih dilema", odlazeći na poklonjenje u Srebrenicu (Potočare), gde se izvinio novokomponovanim "Bošnjacima" za najveći "genocid" posle Drugog svetskog rata, koji je njegov narod "počinio" protiv nevinih muslimanskih "muškaraca i dečaka". Ovo "dečaka", Tadić je morao posebno da podvuče, jer bez toga bi čitava teorija o "lokalnom genocidu" pala kao kula od karata. U ime boljeg razumevanja sa susedima i bolje budućnosti Srbije, eto, Boris je "muški" i "dostojanstveno" otrpeo zvižduke, pljuvanja i prostačka vređanja razgoropađenih "žrtava", koje mu usput poručiše, da bi ubuduće (Srbija) trebalo da se ponaša kao "normalan" sused. Nadajmo se da su studenti žedno ispili "gorku pilulu" Borisovu i progutali onu "krastavu žabu", o kojoj je, nekada ranije, govorio jedan drugi predsednik DS-a. Na Balkanu, Boris Tadić, čini se, izigrava Vilija Branta. I Vili je, kao i Tadić, bio visok i naočit. Pogotovo je izgledao veličanstveno u onom času (1970) kada je kleknuo pred spomenikom palim ustanicima u Varšavskom Getu (1943). Vili Brant je docnije dobio Nobelovu nagradu za mir (1971), svakako zasluženo, mada je veliko pitanje kako je njegov čin pokajanja u ime nacije prihvaćen među nemačkim masama. Da li to i Boris Tadić ide Brantovim stopama u nadi da će jednog dana dobiti Nobelovu nagradu? Nije isključeno da mu se takva misao mota po glavi, jer teško da bi se drugačije moglo objasniti njegovo izvinjavanje svemu i svakome, ko to od njega zatraži. Ukoliko bi sutra Amerikanci poručili Tadiću da ode u Veliku jabuku i tamo se, ispred Kipa slobode (Liberty Enlightening the World), izvini u ime svih zločinaca na kraju dvadesetog i početkom dvadesetprvog veka, počev od Slobodana Miloševića, Sadama Huseina, Osame ili Obame bin Ladena, Moamera el Gadafija i drugih, koji su naneli "veliko zlo" nevinom američkom narodu, sigurni smo da bi to Boris Tadić učinio bez imalo oklevanja. Zašto? Pa zato što čovek ne pati od "lažnih dilema".
"Koreni" su u maju imali 65237 poseta. Zahvaljujemo se na vašem poverenju.

Ako postoje lažne, koje su to onda istinite dileme? No, dobro, uzmimo da Boris, kada je u pitanju budućnost Srbije, ne pati od dilema (ni lažnih ni istinitih). Silogistički posmatrano, ako čovek nema dileme, tada on nema ni sumnje. Ako nema sumnje tada nema ni mišljenja, jer sumnja nastaje samo kao proizvod procesa mišljenja. A ne sumnjati isto je što i ne postojati (non cogito ergo non sum). Znači li to da Boris Tadić ne postoji? Možda u filosofskom smislu, ali, na našu žalost, on je živo prisutan u našim životima, uvek je tu negde oko nas, čak i u snu (noćna mora). A lažne dileme (ili pre "nametnute"), po Tadiću su: verovanje da su Srbi stari evropski narod, pevanje epskih pesama (koje bi trebalo pod hitno ukloniti iz đačkih udžbenika, da ne truju mladi naraštaj), pamćenje bitaka koje su Srbi, navodno, kroz istoriju imali, verovanje da su Srbi ikada vodili oslobodilačke ratove, a posebno verovanje da Srbi nisu bili agresori u poslednjem "Zapadnobalkanskom" ratu. Umesto toga, srpska deca moraju bezdilemno da prihvate istinu, da su podanici jedne od najzločinačkijih država u celokupnoj istoriji evropskog kontinenta (zasad, ipak, samo na drugom mestu, posle nacističke Nemačke). Godinama, Boris Tadić ponavlja kao pokvarena ploča, da "Evropa nema alternativu". U "Korenima" više puta smo pisali o obećanjima predsednika države i drugih državnih funkcionera, koja su davana narodu, a koja su se odnosila na prijem Srbije u Evropsku uniju. Takva podsećanja deluju pomalo naporno, ali, ipak, možda nije zgorega da sebi na to stalno skrećemo pažnju, kako bismo znali kome se na srpskoj političkoj sceni može barem u nekom stepenu verovati. Ovih dana srpski pozicioni političari su se dali u jednu "agitprop" akciju, koja, iako je navodno upućena na adresu evropsko-unionskih lidera, kao svoj krajnji cilj ima srpsko biračko telo. Pre nekoliko dana, Božidar Đelić opet je obećao da će Srbija dobiti status kandidata u decembru ove godine, a da će sami pregovori, kako se nada, započeti u proleće sledeće godine. Ima li više ikoga u Srbiji ko bi mogao da poveruje onima, koji, kako bi narod rekao, "slažu čim zinu". Čak i da dobijemo status kadidata za ulazak u Evropsku uniju, to ne bi imalo naročitog značaja za sudbinu Srbije. Setimo se Turske, Makedonije. Sama priča o ulasku u Evropsku uniju, kao jedinoj "spasonosnoj formuli" za potonulu srpsku ekonomiju, velika je i krajnje podmukla podvala opljačkanom narodu. Što je najgore, takvu podvalu smislili su oni koji su Srbiju toliko osakatili i unesrećili za poslednjih desetak godina, da je

pitanje da li će se ona od takvih udaraca ikada oporaviti. Metaforično posmatrano, ako su Titovi "komunisti" Srbiji lomili i vezivali ruke, Milošević i SPS prebijali joj noge, tada joj današnja "demokratska" DS-SPS vlast lomi i vrat i kičmu. Da li je samo u Srbiji javno mnjenje toliko lakoverno da ga možeš varati dokle ti je volja? Izgleda da je na drugim stranama sveta drugačije. U zapadnim zemljama narod ume itekako oštro da reaguje ukoliko primete da političari pokušavaju da ih prevedu žedne preko vode. A u Srbiji? Taj isti, gorepomenuti Đelić (koji se, uz Mlađana Dinkića, konstantno nalazi u vlasti od "oktobarske revolucije"), govoreći o budućnosti Srbije, rekao je na predizbornom mitingu ZES-a u Požarevcu 2008. godine: "Juče, videli ste, u Luksemburgu odjedanput jedna velika evropska vrata se otvaraju. Evo ulaznice, jedne od dve. Nije važno ko je drži, ali uvek će neko iz DS otvarati puteve Evrope. Ovo je naša ulaznica i sa ovim ćemo potpisati za četiri godine naš ulazak u Evropsku uniju". Ulaznica je, da se podsetimo, bila u obliku SSP "šargarepe" (Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju). A kakve je koristi do danas Srbija imala od takvog sporazuma. Nikakve. Samo je imala ogromnu štetu, koja i dan danas traje. Dosta je zemalja koje još nisu ratifikovale pomenuti sporazum sa Srbijom, a neke to uopšte ne nameravaju da urade. No, i da sve zapadnoevropske zemlje ozvaniče takav dokument, Srbija bi od toga i dalje imala samo štetu. Zapravo, iako se takvim sporazumom olakšava pristup tržištu Evropske unije, da bi od toga neka zemlja imala koristi, ona mora da ima šta da tamo ponudi. A šta Srbija može da ponudi takvoj jednoj visokosofisticiranoj pijaci? Jedno veliko ništa! Naši politički lideri kao da ne shvataju da je za Evropu potrebno da imate jednu pristojno razvijenu i fleksibilnu ekonomiju? Ili,pre, oni to znaju, ali ih to ne interesuje. Njihov zadatak je da dotuku ovu zemlju, da je raščereče, da joj iščupaju dušu. Veliki deo posla već su obavili, očekuje ih samo finale, u kome će za propast države okriviti narod, koji ih "nije slušao" i nije uspeo da se oslobodi "lažnih dilema", "lažnog patriotizma" i svojih "velikosrpsko-agresorsko-šovinističkih" predstava i nagona. Dakle, čitava politika DS-a zasniva se na tome da se Srbi "pacifikuju", jer samo tako se može ispraviti evropska slika o Srbima kao "divljacima" i "zlim momcima". Stoga, suoči se onim što nisi! Priznaj da si počinio zločin, čak i onda kada svi znaju da na mestu zločina nikako nisi mogao biti. Svoje pretke ne pominji ni za živu glavu, jer time vređaš osećanja svojih "mirnih i civilizovanih" komšija. Nikome ne reci da si Srbin, jer se tvoga imena "plaši" čitav svet. Ćuti i budi fin! Govori samo onda kada te neko nešto pita, ali i tada savim kratko, samo onoliko koliko moraš. Ili, jednostavno, samo "afirmativno" klimaj glavom, potvrđuj, pošto te niko neće ništa drugo pitati, sem... Znate već, šta. Nema nikoga danas da priupita Božidara Đelića, šta bi od ulaska u EU 2012. godine? Boris Tadić, za razliku od Bože Đelića, danas daje "odmerenije" izjave. Ne zaleće se. Kaže, narode, mnogo mi je žao što vam tad i tad nisam rekao istinu.To je malo ulepšanija (eufemizovana) forma od onog da iskreno kaže: narode, žao mi je što sam vas tada i tada lagao. Da bi se shvatila dubina ponora u koju je predsednik Srbije zaveo "podanike" svoje države, dovoljno je da se pročitaju njegove nedavne reči, koje je izgovorio u intervjuu, datom voditelju RTS-a, Nenadu Stefanoviću (emisija Svedok): "Razmišljao sam da izađem pred građane i kažem da živimo u drugačijem svetu, ali sam se više posvetio tome da se ljudi aktiviraju. Prošlo je to vreme, povećava se nivo investicija, ali ni izbliza nismo u situaciji kao pre 2008. godine." Neverovatno, čovek razmišljao o tome da izađe pred narod i da tom istom narodu saopšti istinu. Odvratno u svakom smislu. Prvo, danas najveći deo naroda ne živi u zemunicama ili negde po katunima, pa da nije mogao i sam da vidi kakav je svet u kome žive. Predsednik na najvulgarniji način vređa zdravu pamet svog naroda. Još je gori drugi deo rečenice, gde nas Boris Tadić obaveštava da nam nije saopštio da ovaj svet danas nije isti kao onaj od juče, jer se plašio da će nas tako demoralisati. Valjda, mislio je, ako ovim idiotima kažem pravu istinu, oni će se paralisati od straha i neće biti u stanju da ostvare one ciljeve, koje nam život, vreme i sudbina stavljaju u zadatak! Zapravo, predsednik Srbije ovde tretira građane Srbije kao nedoraslu decu, koju treba zaštiti od psihičkih trauma, dok opasnost traje; najbolje tako da ona i ne znaju da je ikakve opasnosti bilo, a tek kada sve prođe, tada će im se ispričati šta je bilo kad je bilo. I deca će to prihvatiti kao bajku iz nekog "drugačijeg sveta". Konačno, predsednik Tadić nam indirektno, ali slavodobitno, poručuje: Vidite kakvog brižnog predsednika imate i koliko on brine o vama. Rekao vam je da je nevolje bilo tek kada je nevolja uveliko prošla. Mamac je vešto napravljen, "tragovi su mnogi do pećine". Zar je moguće da će predsednik Srbije pridobiti biračko telo i ovog puta, služeći se jeftinim parolama, kompartijskim sloganima - dimnom zavesom kojom pokušava da prikrije prazninu koja zjapi iza svake njegove izgovorene reči. Ušli smo u drugu deceniju "demokratskog preporoda", a ništa nam nije bolje. Obrnuto, svakim danom život u Srbiji je sve teži i nepodnošljiviji. Zašto je to tako? I tu predsednik ima spremljen odgovor. Za sve naše trenutne nevolje krivi smo sami, jer smo birali Miloševića i njegov "autokratski režim". Zbog toga nismo stigli da izgradimo infrastrukturu, zadužili smo se, nismo investirali u nauku i obrazovanje. Otuda nas je i najnovija ekonomska kriza dočekala nespremne: "Sve to sada plaćamo, jer taj novac nismo uložili u investicije koje donose novi novac, a ekonomisti u Srbiji moraju imati uzdržanost, jer su jedini imali nadležnost da kažu šta nas čeka, ja imam samokritički odnos, i pokušavam da realnost sagledam takvu kakva jeste. Mišljenje privrednika je često suprotno mišljenju ekonomista, jer život je drugačiji". Dakle, život je drugačiji, a mi za taj "drugačiji život" nismo bili pripravni. Kakav genijalan odgovor na pitanja, koja su nam, koliko juče, izgledala nerešiva. Kako da se ne divimo ovakvoj umnoj gromadi naših zapadnobalkanskih naroda i narodnosti, kakav je naš Boris. Posle Tita, ovaj je pravi! Živela Zapadnobalkanija! Ipak, dobro je da je Srbija sada uistinu izašla iz krize. Sve je mnogo bolje nego juče, mada to običan čovek nije u

stanju da primeti. A kako običan građanin danas da primeti da mu je bolje, ako dve godine nije primećivao da mu je gore? Uostalom, predsednik nam je nagovestio da nas na kraju tunela čeka svetla Evropska unija, koja će da nas okrepi sa čitave tri milijarde evra... čim nas primi u svoje okrilje. Istina, neko će se setiti da je nekada "Evropa" nudila Srbiji šest milijardi (tada DM), samo da se ova "demokratizuje". Taj novac nikada nismo dobili, pošto se, valjda, još nismo "demokratski uredili". A ondašnjih šest milijardi maraka ravno je današnjoj sumi od tri milijarde. Stoga, ima li nekoga ko još nije razumeo o čemu predsednik govori? Petar Petrović
21.6.2011.

Postavite na

Prilagođeno za štampanje

25. June, 2011. ::. Skenirano

NATO samit u Beogradu - vređanje naroda Izvinite što ste nas bombardovali
Od 13. do 15. Beograd je bio domaćin velikoj vojnoj konferenciji u organizaciji NATO alijanse, na kojoj su bili prisutni vojni i diplomatski predstavnici 69 zemalja kako država članica, tako i zemalja koje su članice Partnerstva za mir, Mediteranskog dijaloga i Istanbulske inicijative za saradnju.

::. Navigacija

U Srbiji je javno mnjenje bilo uznemireno dolaskom čelnika NATO, bez obzira na to što su na Samitu bili i predstavnici Ruske federacije, većina građana Srbije je protiv održavanja ovog Samita usled dobro poznatih razloga. Predstavnici NATO zemalja i vojne delegacije ne dolaze u Srbiju da bi joj nadoknadile ogromnu materijalnu štetu koju su joj nanele bombardovanjem pre 12 godina, već da bi obezbedile još jednog saveznika koji će im u budućim "humanitarnim intervencijama" isporučivati topovsko meso sveže reformisane vojske Srbije. Održavanje Samita u našoj zemlji jasno govori u kom se pravcu kreće političko i vojno rukovodstvo zemlje koje kako izgleda, čini sve kako bi se što više približilo članstvu u Alijansi, a da izbegne upit naroda na referendumu. Jer, ko pita narod, (bitno je da imaju 126 poslanika u Parlamentu), a na sredstvima javnog informisanja već je počelo medijsko prepariranje gledališta, govoreći pozitivno o integraciji u NATO alijansi. U vreme vladavine SPS i Slobodana Miloševića moto njihove vlade je bio: "Srbija se saginjati neće". Kako je to nesaginjanje prošlo, osetili su građani Srbije na svojim leđima. Ali veoma često iskazivani moto ove vlade "Za evropsku Srbiju" u kojoj je predsednikova DS najveća stranka, je da "EU nema alternitivu", pa makar i bez građana Srbije. Takođe je javno nedeklarisan moto ove Vlade i "Srbija se izvinjavati mora svima, jer je ona lider regiona"!
Patrijarh protiv Patrijarh srpski Irinej, koji je inače vrlo suzdržan u svojim izjavama, oglasio se protiv NATO skupa u Beogradu, jer smatra da rane od bombardovanja nisu zacelile. Prenosimo njegovu izjavu datu medijima u Srbiji.

"Koreni" su u maju imali 65237 poseta. Zahvaljujemo se na vašem poverenju.

Tako je i održavanje Strategijske vojne konferencije NATO samita u Srbiji - Prihvatiti nešto što nam je do juče bio jedan ljuti neprijatelj, koji nam je ostavio u funkciji udvaranja velikima, jer je prema rečima Mladenovića iz teške rane, narodu, našoj ekonomiji. Ako se Koštuničine DSS, Srbija samoinicijativno pozvala NATO da se ova to može lečiti i zalečiti, to je dobro, ali ne najveća vojna organizacija održi upravo u Beogradu. Demokratska znam da li je taj lek pogan za naše rane stranka Srbije, Srpska radikalna stranka, Dveri i druga nacionalna srpska kazao je patrijarh Irinej. udruženja održali su protestne skupove u Beogradu, a DSS je istakao na starom železničkom mostu u Beogradu preko 50 metara dugačak transparent sa rečima "Ne u NATO" . Naš predsednik koji sve više predstavlja celokupnu Srpsku vladu, pohvalio je skupove na kojima je narod javno iskazao svoje nezadovoljstvo, jer je to tekovina demokratije i bitno je da je Srbija pokazala svetu da je demokratska zemlja, a on demokratski predsednik! NATO je vojna organizacija nastala pre više od šezdeset godina kao vojni štit od navodne sovjetske pretnje Zapadnoj Evropi. Kao pandan ovom vojnom paktu konstituisan je Varšavski ugovor, čiji je centar bio u Moskvi, u kome su članice bile istočnoevropske zemlje (koje su sve listom prešle u novi vojni savez - NATO alijansu). Posle pada Berlinskog zida i demontiranja Sovjetskog saveza, smisao postojanja NATO alijanse, ali i bilo kog drugog vojnog saveza, je postao besmislen. Međutim, učinjen je "salto mortale" i NATO se samoproglasio za vojnog policajca koji će brinuti o "ljudskim pravima" u svim zemljama sveta. Tako je umesto da nestane sa političke scene, našao za potrebno na pedesetogodišnjicu svog postojanja 1999. godine, da "zaštiti" ljudska prava šiptarskih terorista na Kosovu i Metohiji i brutalno bombarduje jednu nezavisnu zemlju, koja nije nikoga ugrožavala. Agresija je trajala 78 dana uz nekoliko pokušaja kopnene agresije sa teritorije Albanije koje su, zahvaljujući herojskom zalaganju naše vojske, odbijene. Učinak NATO agresije na našu zemlju je dobro poznat i Srbija se i danas bori sa posledicama darova "Milosrdnog anđela" kako je agresija nazvana u Srbiji, a kodno ime ove nelegalne bombarderske akcije bilo je Operacija Saveznička sila (Operation Allied Force) ili u SAD Operacija Plemeniti nakovanj (Operation Noble Anvil). NATO alijansa je izvršila agresiju na SR Jugoslaviju nelegalno, koristeći se manipulacijama javnog mnjenja i lažima. Za vreme vladavine američkog predsednika Buša mlađeg, njegova administracija je izrekla 935 laži od kojih je jedna bila okidač za početak rata u Iraku ("posedovanje" oružja za masovno uništenje). Na laganje nijedna američka administracija nije gadljiva, pa je tako laž u Klintonovoj administraciji -masakr nedužnih šiptarskih civila u selu Račak, bila okidač za početak terorističke agresije. Glavnu rolu u ovom nečasnom poslu imao je poznati manipulator i lažov Vilijem Voker koji je vest prosledio u etar. Posle toga je agresija, prema rečima generala dr D.

Radinovića, "kulminirala oružanim napadima 19 najrazvijenijih zemalja Zapada okupljenih u vojnoj alijansi NATO , koja je imala sve karakteristike sveobuhvatnog terorističkog nasilja u osnovi kojeg su bili kažnjavanje i odmazda prema jednom slobodoumnom narodu, promovisanje doktrine novog intervencionizma izvan granica NATO zemalja i potpuno negiranje i rušenje međunarodnog pravnog i političkog poretka". Ova agresija Ugroženi gde god se pojave predstavlja jednu od najsramnijih stranica u istoriji međunarodnih odnosa i sunovrat savremene civilizacije u drugoj polovini XX veka. Ona je zločin protiv mira, zdravlja ljudi i zdrave prirode. I zbog toga niko nije odgovarao! A ovde u Srbiji, u njenom prestonom gradu Beogradu, pompezno su dočekani, na crvenom tepihu uz počasnu gardu, čelnici, čije su vazdušne snage za vreme agresije hiljade porodica u Srbiji u crno zavile! Podsećanja radi, navedimo šta je NATO bombarderska akcija učinila našoj zemlji: U agresiji je ubijen 1.031 vojnik i policajac, a ranjeno 5.173 vojnika i policajaca, poginulo je 2.544 civila, od toga 78 dece, a ranjeno oko 6.000 civila. Snage NATO alijanse su 1.991 put bombardovanjem uništavale privredne, infrastrukturne i telekomunikacione objekte kao i prirodne rezervate, manastire, crkve i druga kulturna dobra. Snage NATO alijanse su dejstvovale po 936 civilnih objekata, od čega je 119 potpuno uništeno, a 817 teško oštećeno, Na 113 lokacija upotrebljeno je 50. 000 projektila sa osiromašenim uranom, a 57 ciljeva je napadnuto zabranjenim kasetnim bombama. Na gradska područja izbačeno je 156 kontejnera sa 37.440 kasetnih bombi.Određen broj tih bombi su bile bombe iznenađenja. U toku agresije NATO-a na našu zemlju registrovano je 26.095 naleta avijacije, od čega je 18.168 izvela borbena avijacija. Lansirano je 37.000 raketa, bombi i drugih projektila sa oko 40.000 tona ubojnog visokobrizantnog eksploziva. Na početku agresije NATO je angažovao 371 avion dnevno, a na kraju agresije taj broj je povećan na 1.200 aviona dnevno. U odbrani zemlje od NATO neprijatelja, jugoslovenska vojska ili srpske snage, kako su je zvali politički i vojni zvaničnici Alijanse, oborile su 61 avion, 7 helikoptera, 30 bespilotnih letilica i 338 krstarećih raketa. Među oborenim letilicama nalazi se i čuveni G-F-117 tzv. "nevidljivi" avion, ponos američke avijacije i bombarder B-2. Posle agresije, desio se Kumanovski sporazum i Rezolucija UN 1244, kojim se nedvosmisleno potvrdilo da vojska SR Jugoslavije nije poražena, jer ne bi postojala Rezolucija kojom se priznaje suverenitet SR Jugoslavije, odnosno Srbije nad Kosovom i Metohijom. Druga je stvar što petooktobarski prvoborci nisu smeli da zucnu o potpunom ispunjenju uslova iz Rezolucije, a NATO je ponovo pribegao svojim manipulacijama kada je umesto snaga Ujedinjenih nacija predviđenih Rezolucijom 1244, uskočio na teritoriju Kosova i Metohije i praktično je okupirao. Danas je stanje u ovoj našoj pokrajini ovakvo kakvo je, pre svega zahvaljujući onima koje su naš predsednik i njegova desna ruka, ministar vojni Šutanovac, ugostili. Tamo su se pojavili i neki od naših vojnih zvaničnika, načelnik Generalštaba, na bruku i stramotu svojih ranjenih drugova, i bez imalo pijeteta i poštovanja prema poginulim kolegama u ovoj agresiji. Kao da je ova sadašnja Srbija neka druga zemlja, kao da su joj posle NATO agresije promenili krv, pa je sad to neki drugi narod koji nije bio izložen stravičnom učinku NATO bombardera. Ovaj vojni samit, na kome su se NATO zvaničnici šepurili u svoj svojoj nadmenoj prepotentnosti, događa se u vreme agresije na Libiju upravo tih država koje smo ugostiti. Jedan narod, slično kao i mi, danas krvari zato što je imao nesreću da se njegova nafta dopada agresorima i neokolonijalistima, koji će ga slično kao i nas, okupirati i podeliti. I mi smo imali zlehudu sreću da imamo najbolji geostrateški položaj u Evropi, da imamo rudnik Trepču, koji je jedan od najbogatijih rudnika olova i cinka uz zlato i srebro u Evropi, da imamo izvorišta pijaće vode. Za račun korporativnog kapitala kolonizaciju zemalja bogatih prirodnim resursima izvodi NATO, imperijalna soldateska, a naš državni i vojni vrh dočekao ih je smerno uz udvoričke osmehe i snishodljive srceparajuće govore u kojima im je poželeo dobrodošlicu i izrazio svoju duboku privrženost miru u svetu i evropskim integracijama. Naša vlada kao da je izabrana sebe radi, a ne naroda radi, kao da je u Parlamentu polagala zakletvu, ne narodu, već sebi, te ne vodi nimalo računa o tome koliko vređa i ponižava svoj narod, (ne samo u ovom slučaju), koji je previše propatio upravo od tih, kojima su naš predsednik i njegova desna ruka, promoter ulaska Srbije u NATO, ljubazno stiskali ruke, a za uzvrat nisu dobili ništa i to je ono najgore! Narod je skoro 70% protiv ulaska u NATO, to naši promoteri "Evrope bez alternative" i ulaska u Evroatlantske integracije znaju, pa zato pokušavaju na "mala vrata" da uguraju Srbiju u NATO. Mirjana Anđelković Lukić
21.6.2011.

25. June, 2011. ::. Skenirano

Nesuđeni ekonomista i diplomata ostvario je karijeru operskog pevača Pravoslavni komunista
Živan Saramandić je sve, samo ne običan čovek. Ovu gromada od umetnika je, po sopstvenim rečima pravoslavni komunista, borac za socijalnu jednakost, onaj koji bez skrivanja priča sve što misli, i koji zbog svoje otvorenosti i oštrog jezika nije želeo da bude diplomata. Nije ni ekonomista, iako je završavao Ekonomski fakultet, on je svoj život posvetio pesmi, operi i pravdi.

::. Navigacija

U najtežim vremenima uvek je koračao pravo, ne odričući se srpstva, svog Aranđelovca iz koga je teško otišao i Beograda u kojem je rođen. Nije se plašio ni jednog režima, jer ga je svaki režim bez obzira na stavove koje je jasno i glasno izražavao, voleo. Nije se uplašio ni kada je pozvao generala Ratka Mladića i Radovana Karadžića u svoj dom, kako bi im pružio utočište. Javno je rekao koje oružje ima i na koji način će ih braniti, a ako vlast nije sramota neka ga i ubiju. Ništa ne boli kao nepravda, jer je Živan čovek koji je sedam puta odbio stan, imao dva stipendista u vreme kada je žario i palio bivšom Jugoslavijom, svojim glasom osvojio svet, a svet nije uspeo da osvoji njega. Ostao je, i ne žali zbog toga, u Srbiji. - Ono što čitaoce verovatno interesuje je moja dugotrajna karijera. Reći ću nekoliko riplijevskih podataka; postao sam umetnik, sa tek napunjenih 18 godina, 2. jula 1957. godine kada sam položio audiciju u Udruženju džeza. U udruženje sam primljen posle jedne ozbiljne audicije i tada sam zvanično postao umetnik sa svim pravima i obavezama. Bilo nas je vrlo malo, moguće da je bilo pedesetak članova ukupno, govorim o pevačima među kojima su bili: Lola Novaković, Duško Jakšić, Nada Knežević, Gabi Novak, Arsen Dedić i Ivo Robić, koji u Zagrebu nisu imali organizaciju. Na taj neverovatno dug put, naravno, ja nisam pao s neba pa sam sve to uspeo. Neko vreme pre toga sam se vrlo značajno bavio muzikom. Danas kada pokušavam da rezimiram neke događaje i da nađem šifru za taj moj rezultat, da pokušam jednostavno da objasnim kako toliko trajem, ne mogu. A sve je počelo u Aranđelovcu u koji ste u ratno vreme prebegli iz Beograda, zar ne? - Upravo tako. Rođen sam u Beogradu, a odrastao u Aranđelovcu. Tamo smo imali veliku familiju koja nas je prihvatila posle bombardovanja Beograda 1941. godine. Pomogli su nam u tom prvom momentu, jer mi je u bombardovanju stradao otac koji je ostao u Beogradu. Bio je jak mlad čovek, ali ga zatrpa kuća na Dorćolu u Skenderbegovoj ulici. Posle dva dana su ga iskopali, međutim ostao je apsolutni invalid. Sem svesti i govora ništa drugo nije mogao, ni glavu nije pomerao. Bio sam dažurni da mu držim novine da čita, da mu okrenem glavu levo ili desno. Posle nekoliko meseci pojavila su se dva nemačka oficira, koji su radili kao specijalisti u Topoli. Došli su sa predlogom da ga hospitalizuju i nađu uzrok njegovoj oduzetosti. Otac im je na to odgovorio: "Da li biste hteli, gospodo, da mi učinite uslugu - da me ne lečite". Nije želeo da ga Nemci leče. Umro je na Svetog Iliju 1945. Posle očeve smrti ostali ste u Aranđelovcu, gde ste završili gimnaziju. Kakav je tada bio Aranđelovac i vaše odrastanje u njemu?
Ne pevam dok nam uvode sankcije Dan uoči sankcija bila je proslava u Ruskom domu, mislim da je bila godišnjica Ruskog doma. U meni je proradio instinkt, osetio sam da će nam uvesti sankcije, da će se nešto desiti. Program u Ruskom domu sam završavao sa Borisom Godunovim. Odlučim da ne pevam. Ulazim u Ruski dom na stepenicama stoji Dobrica Ćosić i ja mu kažem da neću da pevam, a on meni "joj, ne znam šta da ti kažem". Ušao sam pokloio se i rekao "Molim vas, duboko se klanjam senima cenjenih ruskih umetnika koji su posle "Revolucije" došli ovde i zadužili srpsku kulturu velikim doprinosom. Duboko i najdublje se klanjam majci Rusiji, sa željom da digne čelo i da ide napred, jer ona nam je jedina nada. Ali u ovom momentu kada fašisoidne sankcije zavode protiv mog naroda iI izgledno je da će ovde, u ovom domu gde se rađaju dečica, umirati zbog nedostatka uslova, nemam glasa da pevam, dozvolite mi da se povučem". Okrenem se i izađem, ali na sporedni izlaz Nastao je tajac, srušila se sala. Zato kažem, mi nismo ni svesni šta smo proživeli, nestalo je tog dostojanstva. Mučno je to da vam neko išamara ženu, a vi ga sutra pozovete na ručak. Ja sam pravoslavni komunista, stalno se govori kako je komunizam propao, ali mi imamo dve solucije. Jedna je socijalizam, približavanje svih nivoa da svi žive razumno i skromno, da im ne treba više nego što imaju. Druga stvar je taj odnos kapitalizma, sitnih robova. Svi ćemo biti sitni, a troje njih će nam diktirati.

"Koreni" su u maju imali 65237 poseta. Zahvaljujemo se na vašem poverenju.

- Bio je palančica u to vreme, a ja sam imao jedan čudan ambijent. Cela moja familija je bila jako talentovana. Aranđelovac je bio banjsko mesto u kome je ostao refleks koncertnog zvuka. Tamo su preko leta svirali orkestri, znali su te napolitanske pesme, šlagere, starogradske pesme, pa onda i popularne melodije koje su se svirale. Odrastao sam tu, ali je trebalo imati sluha, jer mnogi moji drugovi koji su živeli u istom okruženju ostali su indiferentni prema tome. Šta se pevalo u to vreme kada ste vi počinjali da se bavite muzikom?

- Pevao sam evergrin Zvezdana prašina, mi aranđelovački dečaci od dvanaest-trinaest godina smo to uz gitaru pevali na engleskom Kasnije sam to ovde u Beogradu pevao godinama sa Lolom Novaković i Sedam mladih. Uz još jednu napomenu za Riplija da u Aranđelovcu, ovo je kao vic, ne da nisu znali engleski već je mali broj ljudi znao latinicu kako treba. Ha,ha,ha.. Posle gimnazije, na red dolazi Ekonomski fakultet koji napuštate zarad pesme. Šta je u vama prelomilo da se posvetite muzici? - Kad sve generalno svedem, kako to, šta je, kakvi su to pogoni, kud sam ja to išo, mnogo je toga. Najvažnije je da sam ja završio gimnaziju u Aranđelovcu. Bio sam dobar đak, a posle gimnazije sam upisao Ekonomski fakultet u Beogradu. To je bio jedan od prelomnih trenutaka u mom životu, trenutak u kom ću se odlučiti za muziku. Bio sam mlad član partije, imao sam sedamnaest godina i odmah su me zaposlili u Centralnom komitetu kao žrtvu fašističkog terora. Kako je moja majka bila udovica i izdržavala mene i sestru posao mi je dobro došao da mogu da živim i studiram u Beogradu. Nekoliko godina sam radio u CK i uporedo svirao. Tako sam se izdržavao tokom studija. Pevao sam u Orfeumu, gde sam doneo svoj repertoar, a bar pola tog repertoara niko u državi nije znao. Izlazio sam i pevao bis po pet-šest puta. Prvo veče sam angažovan za 1.500 dinara po večeri, što nije bilo baš malo, odmah posle debija me je pozvao direktor, iscepao ugovor i dao novi na sedam hiljada dinara.. To je presudilo da prestanem da se bavim ekonomijom. Tih nekoliko godina sam živeo vrlo raskalašno, jer smo pevali za ogromne honarare.
Zivan i ansambl Daniluška

Da li ste u to vreme imali neko muzičko predznanje, školu? - Nisam imao nikakvo predznanje da se bavim muzikom, ni muzičku školu nismo imali. Imali smo đački hor, pevali smo rukoveti i to je bilo vrlo korisno. Pokušavam da to nekako dešifrujem i uprostim, jer sam imao potencijal i interesovanje. Imao sam jednu odliku, verovatno kao posledicu ne nekog velikog perfekcionizma, nego više lenjosti, da sam stalno imao želju da sve što radim radim jednostavno, brže i efikasnije. Jedna od presudnih karakteristika za muziku je da sam prezirao sve, a naročito sebe. To je jedan neverovatan pogon koji vas tera celog veka da napredujete, da učite, da bolje pevate danas nego juče. Stalno su me događaji gurali na put muzike, mada su me sve životne okolnosti usmeravale na drugu stranu Koliko je bila značajna pobeda na takmičenju "Mikrofon je vaš" u Aranđelovcu za vaš odluku da se bavite muzikom? - Na takmičenju "Mikrofon je vaš" 1958. godine u Aranđelovcu pobedio Umalo diplomata sam. Bilo je to jako ozbiljno takmičenje, jer je učestvovalo puno talentovanih pevača. Posle sam otišao u Opatiju na finale i bio sam U tom periodu studiranja Ekonomije umalo da završite kao diplomata. Šta drugi. Pobedi me jedan iz Opatije. Pevao sam pesmicu koja ima tri četiri vas je omelo u tome? tona, neka starogradska "Za tobom moje srce žudi", vrlo uporno, a ne znam zašto sam je pevao, jer sam u to vreme pevao ceo repertoar Bin - U CK sam bio obožavan, jer sam bio Krozbija, Pet Buna. Srušio sam Opatiju, a nastale su velike neprilike jer mlad, svirao sam gitaru i pevao ruske pesme. Svi su bili potuljeni Infombiro, voleli su svi navijali za mene. To je skrenulo pažnju televizije na mene. Počeli su Ruse, ruske pesme, naravno i mene uz su da me zovu u Beograd da pevam, a tada je televizija tek počinjala. sve to. Pored Ekonomije trebalo je da Prelomni događaj se desio 1962. godine kada sam napustio Ekonomski doučim Prava, jer se nešto priznavalo i da fakultet, a spremao sam diplomski. Taj trenutak je moj prvi susret sa odem u diplomatiju. To bi bilo katastrofalno, Titom na dočeku Nove godine. Pozvali su me Mrmak i Vukos, sedimo i jer za to nisam imao smisla. Sve što znam i sve što osećam ja to javno kažem, ne čekamo, a tu su Leka i Kardelj. Ja se čudim što tako dugo čekam da bežim. Napustio sam karijeru političara, nastupim, hoću da idem, a oni kažu: čekaj, ti si nam adut, tebe napustio sam CK i počeo da se bavim ostavljamo za udarni termin. Oko četiri sata izađem pred mikrofon i pevanjem. rasturim ih - Volga, Old men river. Toša Elezović mi kaže: vidi Kardelja! A on skočio da me ljubi i odveo kod Tita. Tito pita gde pevam, od čega živim pa kad je čuo da studiram ekonomiju kaže: "Kakva ekonomija, ti moraš da školuješ glas, pa u operu." Odmah je pozvao telefonom sekretara skupštine, pukovnika iz Druge proleterske i naloži mu da me uzme pod svoje. Posle blagostanja u kom sam živeo, imao sam dva svoja stipendista i izdržavao svoju sestru, ja sam došao na platu u Beogradsku operu koja je bila manja od jednog jednovečernjeg honorara. Bilo je čudno odreći se svega. Ovde sam od 30. marta 66.godine. Debitovao sam 21. septembra, ali sam krajem marta primljen. Da li vam je nekada smetala vaša otvorenost, spremnost da o svemu pričate glasno bez ikakve censure? - Nikakve posledice nisam imao zbog svoje otvorenosti. Iz Centralnog komiteta su me isterali zbog moje neaktivnosti i neplaćanja članarine. Opominjali su me "baćuška, baćuška" i isterali me. Prestao sam da imam tu pupčanu vezu angažovanosti. Prestao sam da egzistiram kao član, nije mi smetalo. Jeste li mogli da budete Srbin u to vreme komunizma?

- Iskreno da vam kažem mi nismo imali provokacije u to vreme u tom smislu. Bio je to ambijent koji je bio antinacionalistički. Moj jedan nastup posle Nove godine je kao vic. Uhvate me DB-ovci ovde ispred Moskve i kažu "brzo, brzo moraš da nastupiš". Odem kući da se obučem i pravo kod Tita u Klub poslanika u Tolstojevu ulicu da pevam. Uđem u klub, kad tamo urla neki čovek, opasan pevač, jedan od najboljih basova Nikolaj Đaurov. On peva neku opersku ariju sa Bogdanom Babićem i kad je otpevao ajde sad ja da pevam. U klubu je bio estradni orkestar Toše Elezovića, moji drugovi koji su znali repertoar koji pevam. Izađem i počnem da pevam pesme koje su jako obavezne. Nisam pevao šlagerčiće, već pesme koje su zahtevale veliku mogućnost. Kod Tita je u gostima bio Todor Živkov predsednik Bugarske koji je doveo svog slavnog pevača. Dođe meni Koča Popović i kaže "sine, sine pokaži ovom Bugarinu". "Šta da mu pokažem, kad ovaj sruši lustere kad peva". Pevao sam bez ikakvog kompleksa ruske pesme, bila je to strašna parade. Kada sam je otpevao skoči taj pevač i počne da me grli i ljubi "joj batko al si peješ", ja gledam šta mu je, ne znam ko je čovek. Posle smo postali dobri prijatelji. Nikolaj Đaurov je bio najveći bas po glasu. Kad je čuo tu moju paradu on nije mogao da veruje. Ja sam sve to doneo sa sobom, sve sam to sam naučio. Nisam imao profesore, pa da me neko usmerava. U operi sam imao problem zbog toga, jer sam jedva dobio audiciju. Rekli su "šta hoće ovaj zabavnjak". Na audiciji je bila puna sala mojih kolega koji su došli da mi se smeju, jer su znali da ja pevam zabavnu muziku. Posle druge arije dobio sam velike ovacije. Posle je sve išlo svojim tokom. Da li ste imali neke privilegije tokom karijere? - Imao sam ih ali ih nisam koristio, sedam puta sam vratio stan. Ono što sam zarađivao u Zvezdari za jedno veče bilo je kao stipendija u Operi. Svakih četrdeset dana sam zarađivao stan. U to vreme su pravi umetnici bili zaštićeni, sada je mnogo drugačije, sve se promenilo, kao da su višak. Imali smo Titovu naklonost, nisam titoist, ali on je voleo umetnost, skrenuo je pažnju na mene. Imao je sluha. Zašto ste, pored mogućnosti da pevate u velikim svetskim operama, ostali u Srbiji? - Raspolagao sam, jako dobrim glasom. To je nešto što je, očigledno, imalo velike mogućnosti. Jer kako sam ja razbio u Opatiji, pevajući samo tri tona? Školovanje pevanja kod naše slavne profesorke Zdenke Zikove, me je malo iščašilo. Malo me je to izbacilo iz koloseka, ali sam tehnički uspeo da ovladam velikim ulogama. Kad govorim o elementu koji se zove sluh i talent, ja sam u više navrata imao velike mogućnosti da odem. Davili su me, dolazili da ubeđuju direktora opere da me nagovori da odem u Štac operu u Beč da pevam. Desio se jedan incident, jer su stalno neki incidenti oko mene. Otišao sam na Verdijev konkurs u Busetu gde je on rođen. U tom teatru koji je njemu posvećen dobio sam strašne ovacije, ali u finalu nisam dobio nagradu.Izbio je skandal, zviždali su žiriju, ali iskreno govoreći bio sam diletant. Imao sam divan glas, ali sam pevao mehanički. Tu je bio i direktor Štac opere koji mi je ponudio angažman da bi mi se odužio, i odbio da bude potpredsednik žirija ubuduće. Bili su prisutni direktori svih velikih opera Skale, Metropolitena i Štaca, tako da sam u više navrata dobio ponude da pevam. Dobio sam ponude i za Rimsku operu., U Beču je veliki professor Šnajder rekao "znate ja pokušavam da nepravdu prema ovom mladom čoveku ispravim. Evo dajemo mu ugovor s nadom da će njegovi uslovi biti razumni". Ugovor je bio blanko. Šta Vas je onda zadržalo? - Malo sam inertan, a više sam nostalgik. Prvo sam se teško iskopao iz Aranđelovca da dođem u Beograd, a sad tek ne mogu. Pre nekoliko godina je trebalo da živim u Njujorku, ma ne bih tamo mogao dva dana da sastavim. Bio sam uveren da nisam dovoljno dobar, ali nije to sumnja i strah, smatrao sam da moje pevanje treba usavršiti. Ja ga usavršavam i danas. Dolazio je slavni nemački menadžer Šulc iz Berlina da me vodi tamo, ali me nije interesovalo. Davali su mi blanko ugovore. Suviše sam se iživeo da bi mi bilo najvažnije da budem sit i da imam lepa kola, nemam prohteve, nisam materijalna osoba. Stalno sam želeo da vladam glasom, mogu da pevam kako želim, kako ja hoću, a to je velika umetnička privilegija. Potpuno vladam svojim glasom, ne pevam ništa lako, samo teške stvari, ono što obavezuje. Bolje pevam pogibeljne arije, nego nešto lako. U svom životu imali ste susrete sa mnogim ljudima koji su obeležili noviju srpsku istoriju. Možete li ih opisti? - Zbog ovoga što sada pričam imao sam nekoliko neprijatnih situacija i u Vladi, jer tamo često odlazim. Imam mnogo zaduženja, predsednik sam Odbora za nestala lica i Žutu kuću, pa sam predsednik Odbora za izgradnju opere na Trgu, tako da se često dešava da idem u sam vrh, nekad i kod predsednika Tadića, koji nas je, moram priznati, podržao u određenim namerama. Često se na takvim mestima vrcne nešto što mene jako vređa. Nemam pretenzija da o Mladiću govorim ništa sem onoga što jeste. Govorim o događaju koji je za mene epski. Neposredno posle Srebrenice ja sam pevao na jednom koncertu u Bijeljini. O tome bih i pričao češće, ali mi se ne omogućava, ljudi zaziru od toga. Pevao sam i posle nastupa smo išli u neku kafanu. U toj kafani su bili Mladić i Karadžić. Ja ga zagrlim Mladića i kažem "generale svaka, čast, dobro stojimo, eto i Srebrenica". On samo što ne zaplače, "jao brate kakva Srebrenica, džaba ti i Srebrenica". Ja ponovo počnem "pa dobro, eto dobri smo", a on će na to "pa izgiboše mi dečica moja". Pitam "pa koja dečica, naši ne ginu", "koji naši? "- pita on. "Pa svi su naši, svi su tvoji i moji, do pre godinu dana ja sam njih čuvao kao svoju rođenu decu, ja sam u njih ulagao. Sad ginu zbog tih džukela koji su nas zavadili. Zašto?

Saramandić ne može da oprosti pogibiju srpske dece

jedan hrabar, častan oficir.

Džaba ti Srebrenica, samo da mogu da ih vratim". Eto tim rečima je general Mladić govorio, ja to prepričavam, jer je to

Za Karadžića pričaju svašta. Sećam se njegovih vapaja u Skupštini BiH kad je vikao "nemojte braćo, idemo u građanski rat", kukao je za govornicom. Ne vredi, to je sve diktirano i namešteno. Sve je udešeno da se dese ove stvari. Šta nas je dovelo do toga da postanemo Kuba u sred Evrope? - Propast naše politike je malo trapava politika Slobodana Miloševića. Postali smo Kuba u sred Evrope. Razbili su nam državu, uništili nas i okrivili za sve to. Oni to ne rade što nas mrze, već što više vole da mi budemo ubice nego oni. Mala Milica, sva deca, Sanja na mostu, meni to mnogo smeta i ne mogu to da oprostim. Neki mi kažu da nisam normalan, ali ja se ponosim kosovskim bojem, ponosim se Prvim svetskim ratom, ponosim se Tanaskom Rajićem, ponosim se 27.martom. Kažu "lako ti je da pričaš, a toliki ljudi izgiboše". Pa, poginuo je i moj otac, ali sam ponosan da je taj mali veličanstveni narod kliknuo. Šta nam se sada dešava, pa smo posrnuli i izgubili dostojanstvo? - Ne znam šta nam se sada dešava, u krajnjoj liniji ne treba mi da pravimo nekakve parade. Ma, kakav NATO, pa izgiboše nam deca od njega. Za ime boga imamo li obraz, šta će nam to. Pa nek budemo malo i gladni, sve će se rešiti. Jas am evroskeptik, prvi sam dobitnik povelje "Europejac". Posle mene i Čovića dobili su je Đelić i Mićunović, pa Đinđić posmrtno. Prvi sam dobio to priznanje, a. zbog velikog razočaranja u Evropu kada sam bio u Parizu na koncertu posvećenom Šaljapinu, nisam izlazio iz hotela pet dana. Rekao sam - neću. Pa, zar Francuzi da gađaju svog veličanstvenog malog prijatelja? Mi smo 24 odsto vitalne populacije izgubili i u jednom i u drugom ratu. To niko ne pominje. Kada su čuvenog psihijatra Veselina Savića pitali šta ćemo sa Šiptarima rekao je "pa kakav je to narod koji je odrastao između dve najveće kulture u Evropi, a ostao je polupismen". Mi smo klonuli duhom, toliko je nipodaštavanja. Neke tu tetke i neki iskrivljeni likovi se muvaju, sude i daju mišljenje o nama. Z.Dragojević
21.6.2011.

Postavite na

Prilagođeno za štampanje

25. June, 2011. ::. Skenirano

Nova agrarna politika, ili zatvaranje budžetskih rupa u cajtnotu? Blagajna na promaji
Stalna promena pravila igre velika je nevolja sa kojom se godinama bore, ali i istrajavaju naši očigledno žilavi poljoprivrednici. Kako koja partija dođe na vlast, tako se iz osnova promeni agrarna politika. "Revolucionarne" promene u poslednje vreme, kako se čini, slede i prilikom smene ministara sa kadrovske liste jedne iste partije. Sve to, naravno, onemogućava farmere da planiraju bilo kakav ozbiljniji posao ili zaradu na duži rok.

::. Navigacija

- Osnovni problem poljoprivredne politike kod nas jeste njena nekonzistentnost. To znači da podrška proizvođačima varira i kada je reč o obimu, ali i nameni podsticaja i njihovim korisnicima - kaže Natalija Bogdanov, profesor na Poljoprivrednom fakultetu u Beogradu. Ona primećuje i da je najnoviji sastav na čelu resornog ministarstva prethodnih nedelja dosta bučno i na velika zvona najavljivao zaokret u agrarnoj politici, u čemu se, istini za volju, ne razlikuje mnogo od većine onih koji su mu na tom mestu prethodili. - Ono što se, međutim, ovom prilikom prvi put desilo jeste to što je pokušaj da se agrarna politika menja usred sezone uspešno zaustavljen, i to je dobro. Veoma sam zadovoljna takvim razvojem događaja, a novom ministru sam upisala kao plus što je na kraju ipak uvažio neke razloge poljoprivrednika - ističe Bogdanov. Bivša ministarka poljoprivrede Ivana Dulić-Marković zapaža da u našim strankama, zapravo, i ne postoje timovi koji se na analitički način bave agrarom. - Ne postoje ljudi koji poseduju podatke i imaju programe koji nisu politički, već suštinski i odista menjaju stanje u poljoprivredi i na selu. Imamo li u ovom trenutku zaista na delu jednu novu i zaokruženu agrarnu politiku? - Ne bih mogao da se složim da je reč o novoj agrarnoj politici. Ona nije ni nova ni stara, već miks već viđenog, ali nerealizovanog - smatra Miladin Ševarlić, predsednik Društva agrarnih ekonomista Srbije. Očito je da je promena pravila igre u najgorem trenutku bila varnica koja je pokrenula i poslednje proteste poljoprivrednika. Ratari su prvih meseci ove godine, da bi uopšte mogli obaviti neophodne prolećne radove u poljoprivredi, bili primorani da uđu u velika ulaganja (inputi skuplji u proseku za 30 odsto), oslanjajući se na skromne sopstvene izvore. Kod toga su računali i na sredstva čija je isplata uredbom Vlade bila utvrđena, a onda iznenada uskraćena. - Mi tražimo samo da se ispuni ono što je obećano - naglašavao je Vojislav Malešev, predsednik Kluba 100 P +, jednog od učesnika protesta. Bilo je teško razumeti i kako to da se uprkos (deklarativnim) izjavama zvaničnika o novom zamahu poljoprivrede i povećanim ulaganjima, ta davanja ( u praksi ) zapravo smanjuju, a ne uvećavaju. - Sa samo 2,6 odsto novca u republičkom bužetu za potrebe poljoprivrede, nikako se ne može napraviti veliki napredak u agraru, niti domaća proizvodnja učiniti konkurentnom - upozorava Miroslav Kiš, predsedavajući Upravnog odbora Asocijacije poljoprivrednika. Doista, kako objasniti jednostavnu činjenicu da se vlade smenjuju, svi govore o poljoprivredi kao"našoj šansi" i potencijalno jednom od oslonaca razvoja zemlje, a agrarni budžet je svake godine realno sve manji ?
Zastrašujuće cifre

"Koreni" su u maju imali 65237 poseta. Zahvaljujemo se na vašem poverenju.

Zajednički imenitelj brojnih istupa predstavnika resornog ministarstva mogao bi se svesti na zaključke tipa da "sredstva jesu mala" i zato ih treba "efikasno koristiti"( otuda uredba o kreditima ) i dati "onima kojima je najpotrebnije". Podsećalo se da je prošle godine na isplatu regresa od 14.000 dinara po hektaru isplaćeno čitavih 12 milijardi dinara, te je sa novcem investiranim u povrtarstvo ukupno 17 milijardi utrošeno samo na ratarstvo i povrtarstvo ("Ne može se 60 do 70 odsto budžeta utrošiti samo na jednu meru i očekivati da čitava poljoprivreda cveta", "Agrarni budžet nije samo budžet ratara i

povrtara"). Odista, kada je zna da je ovogodišnji budžet za poljoprivredu (nešto veći od prošlogodišnjeg) jedva na nivou Hoće li ovo biti česta slika u Srbiji od 22 milijarde dinara, onda navedene cifre deluju zastrašujuće. A gde su tu "veliki problemi u proizvodnji mleka i mesa koje smo imali"? Nestašice ovih namirnica s kraja prošle godine očigledno su rešavane pod pritiskom javnosti i u velikoj stisci "žestokim subvencionisanjem, isplatom premija za mleko povećanih sa prošlogodišnjih 1,5 i 4 na 5 dinara i subvencija po grlu sa 15.000 na 25.000 dinara. To je dalo rezultate, ali je i koštalo. Pare su otišle tamo", vajkali su se predstavnici Vlade. Gde, onda, te nedostajuće pare naći? Činilo se da su pogodna meta proizvođači žitarica, ali je ovaj pokušaj, kao što se moglo videti , naišao na žestok otpor. Argumentacija je tim povodom bila da iako se subvencije ratarima po hektaru primenjuju već nekoliko godina, "ne mogu iste mere davati dobre rezultate kada su se okolnosti bitno promenile ". Kod toga se ukazivalo na "eksploziju" cena žitarica na svetskom tržištu, navodilo da se njihovo gajenje stoga i bez subvencija "itekako isplati domaćinstvima koja se njime bave", te je upravo zato "neophodno preusmeriti sredstva" kako bi se "obezbedila stabilnost na tržištu", ma šta to značilo. - Ne može se obezbediti stabilno snabdevanje domaćeg tržišta osnovnim životnim namirnicama po prihvatljivim cenama i povećati izvoz, bez promene strukture subvencija i podsticaja - ponavljao je neumorno ministar Petrović na sastancima sa poljoprivrednicima, izdvajajući naročito stočarstvo kao sektor kome treba posvetiti pažnju. Ovde nije bilo sasvim jasno da li se u "osnovne životne namirnice" ubrajaju samo meso i mleko, ili i žitarice od kojih se dobijaju brašno i hleb? Takođe i kako razvijati stočarstvo bez oslonca na ratarsku proizvodnju koja obezbeđuje stočnu hranu? A da je stočarstvo u velikim nevoljama, sasvim je očigledno. U Privrednoj komori je nedavno stanje u toj grani ocenjeno kao kritično: broj krava i steonih junica za poslednjih deset godina smanjen je za 257.000, a krmača i suprasnih nazimica 368.000. - Najmarkantnija karakteristika poljoprivrede Srbije od 2000. godine do danas je pad stočarske proizvodnje. Osnovni uzroci su, kao prvo, nestabilna podrška proizvođačima, koja je varirala u pogledu obima, namene podsticaja i njihovih korisnika. Drugi uzrok je nestrukturirani tržišni lanac, što je delimično posledica sive ekonomije - precizira Bogdanov. Ona upozorava i na nužnost održanja balansa. Ne bi bilo uputno sada favorizovati stočarstvo na štetu ratarstva: - Iznos namenjen premijama za mleko poslednjih godina smanjen je sa 45 na 5 miliona evra i krajem 2010. godine imali smo nestašice mleka. Postoji opasnost da se to ponovi i kada je o žitaricama reč. Nema napretka stočarstva bez jeftine stočne hrane. Neki govore o mogućim uplivima politike na proteste farmera i navodno suprostavljenim interesima seljaka sa Severa i Juga. Profesorka Bogdanov, međutim, ocenjuje da je u povoljnom položaju zemlja koja može kombinovati pogodnosti koje nude vojvođanska ravnica i brdsko-planinska područja južno od Save i Dunava.
Kada novca, zapravo, nema

Dileme, tipa, da li je važnije ratarstvo ili stočarstvo, odnosno u koje sektore poljoprivrede i u kom srazmeru ulagati, o čemu su i tokom prolećne pobune farmera vođene oštre diskusije, ne predstavljaju ništa novo, smatra Milan Prostran, sekretar Udruženja za poljoprivredu Privredne komore Srbije. - Naš osnovni problem je, zapravo, nedostatak novca. Kada para nema, vi možete biti ne znam koliko pametni, ali teško da ćete uspeti da ga raspodelite na sve sektore i regione tako da svi budu zadovoljni i istovremeno ostvarite najbolje efekte. Kada je malo novca jedno od rešenja mogu biti povoljni krediti. I direktne premije za mleko često daju dobre rezultate. Obim našeg agrarnog budžeta je izuzetno skroman. Istovremeno nedostaju drugi izvori finansiranja, uključujući i predpristupne fondove i druge vrste podrške EU, na koje još nemamo pravo. Kada toga nema i ako se to zna, onda učešće agrarnog budžeta u celokupnom državnom budžetu za 2012. godinu ne bi smeo biti manji od 10 odsto - ističe Prostran. Druga ključna činjenica je da je u krizi ne samo stočarstvo, već i drugi sektori poljoprivrede. Za dve tone po hektaru u proseku manji prinosi kukuruza, ili jednu i po tonu manji prinosi pšenice u odnosu na devedesete godine, samo potvrđuju koliko, zapravo, nedostaje novca za ostvarivanje značajnijih robnih fondova. Naš sagovornik objašnjava da je u 2008. godini započeto davanje subvencija u iznosu od 14.000 dinara po hektaru vrlo slično modelu podrške sada dominirajućem u EU. Međutim, valja podsetiti da su zemlje članice EU počev od šezdesetih godina prošlog veka prošle mnoge faze u koncipiranju zajedničke poljoprivredne politike, da bi stigli do sadašnje, čiju okosnicu čini podrška po hektaru i grlu stoke. Poznato je i da su tokom dugih decenija u evropskom

agraru primenjivani najrazličitiji instrumenti, uključujući vrlo izdašna davanja po toni ili količini proizvoda, kao i garantovane cene. Mi te faze nismo imali, a za stoprocentnu primenu sadašnjeg modela EU nemamo ni sredstava. Dok ne budemo u mogućnosti da to činimo, predlaže Prostran, valjalo bi svi zajedno da sednemo i na konstruktivan i krajnje pragmatičan način osmislimo politiku za nastupajući period. Tim pre, što se i unutar EU zapravo još ne zna kakva će biti zajednička politika od 2014. godine. O tome postoje različita mišljenja, ima zemalja poput Francuske koje se zalažu da se sadašnji nivo i model podrške zadrži i onih koje su za veću tržišnu liberalizaciju. Najbolje rešenje za nas u ovom času, drži Prostran, predstavljao bi određeni miks mera. On bi uključivao subvencije po hektaru i grlu stoke, ali i direktna davanja po litru (premije za mleko, na primer), ili kilogramu (za šećernu repu, soju ili meso, recimo, zavisno od toga čemu se želi dati prioritet). - Stočarstvo jeste u najvećoj krizi, kao što ratarstvo u ovom času i bez obilnije podrške države lakše može da se održi na nogama. Stoga je potreban i izvestan zaokret. Sve bi se to, međutim, lakše moglo dovesti u red i učiniti da svi sektori i regioni budu zadovoljni, kada bi finansijska podrška poljoprivredi bila izdašnija. Ako toga nema, preostaje samo da se presipa iz jednog džepa u drugi, na jednoj strani zatvara problem, a na drugoj otvara novi. Kada bi srpska poljoprivreda zadobila veću finansijsku podršku iz više izvora, moglo bi se razmišljati i o smanjenju onih 10 odsto izdvajanja iz državnog budžeta - naglašava Prostran.
Komparativne prednosti srpskog agrara

Postoji izreka da jedna lasta ne čini proleće. Može li donošenje jedne (ili dve) uredbe predstavljati revoluciju u srpskoj poljoprivredi? Lu Brefor, predsednik Kancelarije Svetske banke u Srbiji nedavno je, pozivajući se na studiju ustanove koju predstavlja, izjavio da su komparativne prednosti srpske poljoprivrede locirane pre svega u sektorima stočarstva, voćarstva i povrtarstva. Dokle se u analizama te vrste kod nas stiglo? Od zvaničnika resornog ministarstva ovih dana mogli smo čuti "da će rad na strategiji razvoja poljoprivrede početi veoma brzo, kako bi taj dokument bio izrađen pre usvajanja budžeta za narednu godinu". Ostaje da se vidi šta će u njemu na sada goruće teme biti napisano, kao i da li će se (konačno) uspeti u nastojanjima da agrarni budžet bude više u skladu sa potrebama poljoprivrednika. Preostaje i nada da ova strategija neće doživeti sudbinu mnogih prethodnih (nerealizovanih). U tom slučaju bi i priče o novoj agrarnoj politici zadobile čvršće utemeljenje. Čedomir Popović
21.6.2011.

Postavite na

Prilagođeno za štampanje

25. June, 2011. ::. Skenirano

Otvoreno pismo civilnim i crkvenim vlastima u Beogradu Poštovani,
Vaši dirljivi govori na otvaranju ovogodišnje Evropske Smotre Folklora u Beogradu, toliko su me ganuli da sam morao da Vam se ovako javno zahvalim. Reči koje ste uputili svim prisutnim, toliko su emocija pobudile, da u meni izazivaju bojazan, da će suze koje su potekle od prisutnih, napraviti pravu poplavu u Vašoj (do prekjuče i našoj) perstonici…

::. Navigacija

A sad da uozbiljimo stvar! Čega i koga se Vi gospodine Tadiću stidite? Da li se stidite nas ili onog što su nasa deca nosila prethodnih dana u Beogradu? Da li Vam je tolika želja za ulazkom u EU pomračila um, pa se stidite baš onih koji su već deo te Evrope i koji su noseći tu nošnju u većini gradova te Evrope naučili sve da nas po toj lepoti prepoznaju? Gospodine Tadiću, u vaš prestoni grad je došlo 4000 lepih i lepo vaspitanih momaka i devojaka, kojima je Srbija u srcu i čiju kulturu i tradiciju žele da sačuvaju i neguju i van nje. Vi ste tu mladost ignorisali. Treba da znate, kad već toliko želite u EU, da se tamo niko ne stidi svojih opanaka i svoje nošnje, da su ponosni na svoju nošnju (oblače je kad god im se ukaže prilika, na svim crkvenim i državnim praznicima). Smo se u Srbiji, svi oni koji su došli na vlast stide opanaka sa kojima su oni ili njihovi preci došli. Da li smo gospodine Tadiću trebali u Srbiju da dođemo sa punim kesama Ekstazija ili drugih opojnih droga (ko sto se dolazi na Exit) da bi ste nas Vi i Vaši mediji primetili? Ili smo trebali da budemo obučeni u Duginim bojama (jer izgleda da je za Vas samo to evropsko) da bi nas neko primetio? Stidite li se bar malo ( Bože, šta ja to pitam) Vašeg glupog i bezobraznog odnosa prema nama? Zar je moguće da ni minut niste mogli da odvojite, a bili ste sa nama u istoj zgradi, da nas posetite i da nas pozdravite, naravno da pozdravimo i mi Vas? Zar se stvarno toliko bojite reakcije onih koji su tamo gde Vi tek želite da vas prime? Zar stvarno mislite da ce Vas Vaši mentori više ceniti ako ignorišete sve ono sto je srpsko? A šta reći za prvog čoveka grada u kome smo se okupili, čoveku kome u goste dođe toliki broj mladih i koji za dva dana tom gradu ostave preko pola miliona evra? Da li smo trebali da mu ponudimo proviziju da bi se on smilovao, da kao dobar srpski domaćin pozdravi goste koji su došli u njegov dom? O ministru Dijaspore ne treba ni trošiti reči. Čovek kojem je u opisu posla briga za Dijasporu i koji za to prima platu, je dan pre skupa pobegao, zamislite u Tursku. Naravno sad je trebao biti domaćin, a kad si domaćin to košta, ovako je bolje,skloniš se sa strane a kad sve prođe eto njega ponovo kod nas, da ga gostimo,a Srbija da mu plaća dnevnice. Žao mi je što moram i Patrijrha da pomenem ali mi je neshvatljivo da se ni on nije pojavio na ovako prekrasnoj manifestaciji (a samo je na kilometer od Sava Centra), da pozdravi učesnike, sve one koji po nekoliko stotina kilometra prođu, da njega dočekaju kada dođe kod nas. Nije čak ni Vladiku nije poslao, već običnog sveštenika. Nije morao ni njega. Mediji su posebna priča, o njima je svaka reč suvišna. Oni o nama izveštavaju samo onda kad od nas treba napraviti divljake i huligane. To im je verovatno zadatak od ovako nakaradne vlasti. Nije vest za medije što su se hiljade momaka i devojaka okupili u Sava Centru da igraju, pevaju i ponosno promovišu ono najlepše u Srba, već su vesti da je nekom fudbaleru (ma kako se on zvao i kakve zasluge imao) deda ubio oca, da jeMuftija Jusufspahić uhvatio Cecu za zadnjicu… Izgleda da nam oni šalju signal kakvi trebamo biti, da bi nas oni registrovali. Kad pojedinac baci baklju na nekoj utakmici ili uleti u teren svi mediji brže bolje to objave i to se danima vrti po svim medijima, jer to je prava vest i to je slika koju oni o nama žele da stvore, da smo primitivci, divljaci i obični huligani. Ovako lep i dostojanstven skup im bode u oči i kosi se sa onim kakvima žele da nas predstave. Zato deco budite ponosni na sve što ste učinili u prethodna dva dana i za vas i za vašu Srbiju, jer svi oni ne mogu pomutiti opšti utisak da ste bili predivni i da ste vi i vaši vršnjaci u matici (kojima oni nisu želeli da dozvole da vas vide, želeći neke druge vrednosti da im nametnu) budućnost Srbije. Na kraju želim da se zahvalim i dobrim ljudima, kojih svakako ima i koji su svojom prisutnošću uveličali ovu manifestaciju, kao što su Vukman Krivokuća i Predrag Tojić, državni sekretari u Ministarstvu Dijaspore i Vera. Srdačan pozdrav od Predsednika Saveza Srba u Austriji

"Koreni" su u maju imali 65237 poseta. Zahvaljujemo se na vašem poverenju.

Vasiljević Dragiše
21.6.2011.

Postavite na

Prilagođeno za štampanje

25. June, 2011. ::. Skenirano

Zoran Dašić Daša o trajanju Legendi na našim prostorima Koreni nas čuvaju da nas vetar ne oduva
Grupa Legende, odavno je ušla u legendu. Još onog prvog januara meseca 1995. godine, kada su održale prvi solistički koncert u Sava centru. Ko je jednom bio na tom muzičkom spektaklu, kakav priređuju Daša i prijatelji, sa nestrpljenjem očekuje svaki sledeći koncert. Jer, Legende su neponovljive, grupa koja je posebnom vrstom muzike, gradske zabavno-narodne, osvojila publiku kako u Srbiji, tako i u regionu.

::. Navigacija

Osim muzike kojom se bave i koju izvode na koncertima, Legende su snimile i CD duhovne muzike koji su stručnjaci i crkveni velikodostojnici ocenili najvišom ocenom. O koncertima, uspesima, planovima i svim sitnicama koje muziku znače, razgovarali smo sa Zoranom Dašićem Dašom, frontmenom grupe. Trenutno, kako saznajemo, Legende snimaju novi-stari CD, tačnije disk sa starim pesmama u novom aranžmanu, za bosansko tržište: - Legende trenutno rade na novom-starom CD-u. To je disk za strano tržište, radili smo sa bosanskom kućom Hayat, koja će ga objaviti za teritoriju Bosne i Hercegovine. To se preliva na Hrvatsku i Sloveniju, što je jako bitno. Izabrali smo nekih 12 pesama, naših velikih hitova po izboru publike. Pesme smo birali na osnovu toga, kako publika u inostranstvu, reaguje na njih. Ponovo smo ih snimili u modernijem aranžmanu, da bude savremeno, jer neke pesme tipa "Ne veruj" i "Zbog tebe" su snimljene pre 20 godina. Tehnika je u međuvremenu napredovala, pesme sada zvuče bolje, ali nismo ih previše menjali, samo tehnički. Inače, Legende su se upravo vratile iz Trsta, gde smo svirali u pozorištu u centru, povodom godišnjice pravoslavne crkve u tom gradu. Prošle godine je bio Bora Dugić, ove godine smo određeni mi da sviramo, solistički koncert u pozorištu, za naše i Italijane. Kako italijanska publika reaguje na našu muziku? - Generalno gledano, jako lepo su reagovali. U prilog tome govori činjenica da su nas zvali da dođemo ponovo, šta je više potrebno reći?! Kad odete u Kanadu, Ameriku, prođete Evropu, kakvi su vam utisci, kako naša dijaspora reaguje na vašu muziku? - Bili smo jedanput u Švedskoj, pre nekih desetak godina. Imali smo turneju po pozorištima u vrhunskim dvoranama, gde nastupaju najveća svetska imena od ozbiljne muzike pa do zabavne. Nastupali smo u Štokholmu, Malmeu, Geteborgu. U Kanadi smo bili više puta, a na jesen ćemo otići u Ameriku. Odlično nas prihvate gde god da odemo, nema neke velike razlike, jer pretpostavljam da tamo dolaze oni koji vole to što radimo. Neće doći oni koji ne vole. Činjenica je da u dijaspori više vole narodnjačkije pesme nego ovo što mi sviramo, neki slušaju i novokomponovane, turbo varijante, po diskotekama i kafanama. Ne idemo tako često, ali kada odemo mi sviramo naš program, naše pesme, pa ko voli voli. Vi ste stvorili novi pravac u muzici, nešto između narodne i pop muzike...

"Koreni" su u maju imali 65237 poseta. Zahvaljujemo se na vašem poverenju.

Legende čuvaju srpsku tradiciju

- Pa jeste, jednom sam rekao u šali a sada to prihvatam ozbiljno, bez lažne skromnosti ja ne pravim hitove, ja pravim evergrin. Kad pogledaš, hit podrazumeva nešto što posle sedam dana svi počnu da pevaju, jer se non-stop vrti i najčešće traje jednu sezonu. Mi nismo imali nijedan hit u karijeri tog tipa. Svakoj našoj pesmi je trebalo dugo vremena da se probije, tako da je to polako ulazilo među publiku. Prešlo je u praksu da toj našoj muzici treba vremena da uđe u uši. Sigurno je da će barem pet-šest pesama ostati jako dugo da se pamte, već su ušle u sve anale, neke su uvrstili u izvorne starogradske pesme. Ako se nešto i posle dvadeset godina jako sluša to je dobro, jer je vreme najstrožiji sudija. Neke pesme posle dve do tri godine se zaborave i izgustiraju. Dešava se da novi prostori to opravdavaju. Mene zovu drugari iz Rijeke, Opatije, Pule i kažu mi da se čitav blok Legendi svira kod njih na svadbama i veseljima. Kaže mi drug da je bio na svadbi u Zagrebu i da je bend svirao čitav blok od pola sata naših pesama. Kad odemo u Crnu Goru svi pevaju naše pesme, kao i u Makedoniji. Gomila pesama je zaživela i postala evergrin.

Snimili ste i disk duhovne muzike,ali ga nikada niste reklamirali. Kako ste došli na ideju da uradite jedan takav CD? - Takve stvari se ne reklamiraju, one imaju svoju priču. To smo uradili iz čiste potrebe da damo naš doprinos u očuvanju kulture i tradicije naše zemlje. Svako treba to da neguje, svaki umetnik koji se bavi bilo kojim oblikom umetnosti mora da radi na tome da se održi i to daje neku vrednost i težinu. To nismo mi izmislili, to je nešto što se godinama i vekovima prenosi. Ko smo mi da to prekinemo? Hteli smo da damo primer drugima, mi od toga ništa nismo zaradili, jer to nije stvar za komercijalu i zaradu, a lepo je išlo. To je neverovatan izazov za jednog umetnika. Tu smo svi diplomirali, ne znam puno imena na ovim prostorima koji mogu da rade vrhunski to što rade, i da rade duhovnu muziku vrhunski. Dobili smo i blagoslov od pokojnog patrijarha Pavla i Sinoda pravoslavne crkve, jer je sve rađeno po kanonima i jako je zahtevno. Ljudi koji znaju šta je to sa velikim pohvalama su se izražavali o tome. Ne znam ko to još može. Nekako se u tvojim pesmama i prožima to nešto duhovno, ne direktno, ali kroz sve ljubavne pesme se prožima priča o veri, Bogu.... - Ja sam odnegovan tako, nisam verski fanatik, nisam Zilot, ali sam tako vaspitan od malih nogu, proučavao sam malo Bibliju. Ovih dana sam proučavao i Kuran jer me jako interesuje da upoznam drugu religiju. Mnoge kvalitetne stvari sam tu pročitao. To je interesantna sfera i to produhovi čoveka. Zagovornik sam toga da kad bi malo više pažnje posvetili tome bili bismo mnogo kvalitetniji kao ljudi, jer kada bi se pridržavali samo deset božijih zapovesti kolko bi sve bilo bolje i kvalitetnije. Koliko bi bili bolji ljudi, koliko bi se slobodnije kretali, kvalitetnije komunicirali, ne bi bilo laži i prevare. Poznati ste i kao patriote, kao ljudi koji se odazivaju na humanitarne koncerte, niste imali skandale, niste se mešali u politiku...
Daša svira mnoštvo instrumenata

- Da, milion puta do sada smo to radili. Smatramo da svako od nas mora da da nešto. Prvo moraš da poštuješ sebe. Moram da kažem ja sam takav i volim ljude bilo koje nacionalnosti koji vole svoj narod, koji su odani svom narodu, jer samo tako mogu da verujem njima da će voleti i nas. Ako je neko Srbin i ne voli Srbiju i pljuje po Srbima na svakom koraku, ili recimo Hrvat, kako da mu verujem da me voli kad ne voli ni svoje. Moraš da znaš odakle si, da poštuješ svoje nasleđe i svoju tradiciju, svog naroda, da se toga ne stidiš. Volim sve kvalitetne ljude bez obzira odakle dolaze, ali je preduslov da voliš svoj narod. Smatram da je svako od nas dužan kad može nešto humanitarno da uradi da to i uradi. Ne daj Bože, ali dođeš u situaciju kad tebi zatreba nešto, sve se to negde zapisuje gore i sve se to vraća. Postoji kantar i to se potvrđuje i vraća. Polazim od toga, kao i moji drugari iz grupe. Činimo dobro gde god možemo. Ja sam išao toliko daleko da sam neke stvari činio na svoju štetu, ali nije mi žao, to se kad-tad vrati čoveku. Šta vam je bilo najteže, koji susreti pri tim humanitarnim akcijama? - Najbolnije je bilo sa ljudim obolelim od leukemije, ti jednostavno i pored svoje velike želje da bar malo pomogneš vidiš da tu nema neke sreće. Neke su okolnosti toliko teške i fatalne, da ti možeš to samo da čuješ. Tvoje je da učiniš koliko možeš. Vaš patriotizam se ogleda i u negovanju starih srpskih pesmama koje pevate i uglavnom ih imate na svakom albumu.... - To bi trebalo da se prenosi. Vatreni sam protivnik svetske globalizacije to javno priznajem, jer smatram da to ubija narod i naciju. Postajemo robovi, postoje te sitne stvari po kojima se razlikujemo od ostalih, lepota je u svemu tome. Jednog dana kada se svi budemo isto oblačili, slušali istu muziku, to će biti strašno dosadno. Svako treba da neguje neke svoje tradicionalne vrednosti koje su prošle vekove, to daje lepotu, neki dijalog ukrštanje, to šarenilo svega i svačega. Potrebno je da se ta autentičnost očuva, veliki sam navijač onih naroda koji brane svoje i čuvaju. Tom istom logikom razmišljam i kod nas. Ako mi ubijemo srpsku kulturu i srpske pesme, folklor koji je jedan od bogatijih u svetu, izgubićemo svoje ja. Svoj lični trag. To su ti koreni koji nas čuvaju da nas ne oduva vetar, da nas vode ne odnesu. Mi se u poslednje vreme uporno trudimo da te korene isečemo. Šta Legende slušaju kad ne sviraju svoju muziku? - Svako sluša drugu vrstu muzike i to je dobro. Ja slušam rok i bluz, sve živo. Ivan više voli kancone, Peđa sluša tehno. Po prirodi posla kojim se bavim moram da slušam sve vrste muzike. Ukapirao sam to posle trideset godina, kao čovek koji nije mogao da sluša narodnjake, ostalo je u meni malo genetike. Sve počinje od "Marijo bela kumrijo", naša muzika počinje od toga i moje pesme liče na tu pesmu, to mi je kao neki uzor. To su naši srpski koreni. Shvatio sam posle trideset godina da nikada neću moći da sviram bluz kao jedan crnac, jer su njegovi deda i baba brali pamuk i uneli svoje emocije u tu priču. Moji su živeli u Srbiji i ta genetika postoji, kao i naši zvuci. Polako sam, jedno po jedno otkrio tamburu, harmoniku i video da u tome itekako ima mojih korena. Opet jedno pomodarstvo, klinci se stide svega toga, kao to je seljački, đilkoški. Pouzdano znam da najveća svetska imena koja dolaze u Srbiju nose naše CD-e sa folklorom, sa etno muzikom, svi oni cene nešto novo i interesantno. Jedino mi želimo da to uništimo.

antrfile: Ovo su Legende Grupu Legende čine Zoran Dašić Daša, Ivan Milinković, Lazar Marin, Pero Krznanić, Želimir Vasić i Predrag Stojković. Prvi album izdali su 1988. godine, a prva koncertna sezona grupe počela je 19-og Januara 1995. godine, koncertom u centru "Sava" i do sada je održano oko 50 koncerata u istoj dvorani. Tradicija se nastavlja sa koncertima u centru "Sava". Do danas "LEGENDE" su održale oko hiljadu i petsto koncerata po gradovima širom Srbije, Crne Gore, Makedonije, Bosne i Hercegovine, Mađarske, Poljske, Kipra, Švedske, Slovenije, Švajcarske, Austrije, Kanade, Nemačke, Australije, SAD-a i Rusije, a hiljaditi kao jubilarni koncert održan je u centru "Sava" u Beogradu 05. Februara 2005-te godine. Legende su osvojile 10 Oskara popularnosti, devet priznanja "MELKO", šest "Zlatnih Melosa", "Zlatni violinski ključ" PGP-a za tiraž, četiri zlatne ploče, nagrada Beovizije za pesmu iz filma "Jesen stiže Dunjo moja", veliki broj priznanja za humanitarne koncerte, nagrade sa nekoliko domaćih festivala. "LEGENDE" su 10 puta, od 1995.-te godine proglašavane za grupu godine, kao i za 2008-u (Oskar popularnosti, Melko). Takođe grupa je dobitnik Zlatne palme i Beogradskog pobednika. Sanja Pavlović
21.6.2011.

Postavite na

Prilagođeno za štampanje

25. June, 2011. ::. Skenirano

Dokumenti Poštovani čitaoci,
Istina je oduvek ono što je redakciju Korena interesovalo. Ne prikazujemo ništa za šta nemamo dokaze, a za ovo što ćemo Vam u narednim brojevima prikazivati postoji obimna dokumentacija, koju "Koreni" dobijaju iz vrlo pouzdanih izvora. Svake srede imaćete priliku da vidite neke od dokumenata takozvane Oslobodilačke vojske Kosova. U tim dokumentima, prepiskama, naredbama, zahtevima, spiskovima čitav je istorijat jedne vojske, njenog delovanja, načina organizovanja i saradnje sa civilnim sektorom.

::. Navigacija

Sve što u bućnosti budete čitali u ovoj rubrici je zasnovano na dokumentaciji koja je ili zaplenjena ili napravljena prilikom saslušavanja članova OVK. Svaki dokument je sa albanskog jezika preveden na srpski i autentičan je. U ovom broju "Korena" donosimo Vam dva dokumenta, koja iako možda deluju pomalo bezazleno, to zapravo, i nisu. Zahtev za nabavku brašna i Zahtev za dodelu šest konja OVK, pokazuju samo dobru organizovanost i saradnju OVK i civila. Redakcija Korena

"Koreni" su u maju imali 65237 poseta. Zahvaljujemo se na vašem poverenju.

21.6.2011.

Postavite na

Prilagođeno za štampanje

Sign up to vote on this title
UsefulNot useful