Franc Kafka "PROCES

"
"Ogroman svet koji imam u glavi. A kako da se oslobodim i kako njega da oslobodim ne raskidajući? Hiljadu puta radije raskinuti nego ga u sebi zadržati ili pokokopati" Proces je metafora sveta u kome čovek ne predstavlja neku vrednost, nego je samo marioneta društvenih sila, nečega što se ne može dokučiti, ali koji uništava sve ljudske vrednosti i čoveka. Kafka predočio viziju ništavila i besmisla koje zahvataju civilizaciju.U Proces su ušli problemi koje je Kafka imao sa u odnosima sa ocem. U sklopu posmatranja sadržine romana može se oblasniti i smisao naslova koji može da se odnosi na proces sukoba sa ocem, sudski proces, proces raspadanja vrednosti, proces otuđenja čoveka i proces totalitarizacije društva. Izvor usamljenosti i otuđenosti, koji dominiraju u Procesu, nalazi se u piščevom osećanju izdvojenosti i usamljenosti kao pripadnika jevrejskog naroda u nejevrejskoj sredini. Rođen je u Pragu, obrazovanje je sticao na nemačkom jeziku, bio je pripadnik Austrougarske monarhije i samim tim je osećao i doživeo antisemitsko okruđenje i raspoloženje. Svesno ili nesvesno Kafka je u svojim glavnim motivima išao Frojdovim tragom. Simbolišući nagonske porive, on je ponekad slutnjom premašio saznanja psihoanalize i od neurotičnih simptoma, promašaja, komleksa i snova gradio živu stvarnost. Otac kao neprijatelj dečakov, kako ga Frojd objašnjava a Kafka doživljuje, jeste osnovna stvarnost. Sin kao očev suparnik u odnosu na majku- potencijalni je ubica svoga oca, buntovnik koji ustaje protiv autoriteta od koga ne može da se odvoji. Saznaje o nagonu kao praizvoru i nesvesnom ishodištu postupaka znači već odvajanje od oca-boga. Jer bog nije samo oličenje želja, nad ja , nego, u isti mah, i oližena strava, strašilo od koga mladić mora da se odvoji kako bi sa samim sobom bio načisto. Kafkino delo ostalo je u glavnom u fragmentima. Samo mali broj svojih pripovedaka smatrao je završenim. Nijedan svoj roman nije priveo kraju. U toku stvaranja zamorio bi se, stao da okleva, pa napuštao započeti rad. Sve je načeto, u procesu obračunavanja sa samim sobom, uobličeno u težnji da se oslobodi unutrašnjeg opterećenja. Pisao je kao što drugi žive. Sumljao je u pouzdanost reči i govorio o – varljivim rukama koje mu se pružaju dok piše-. Sumljao je u pouzdanost svih svojih tekstova i tek je oklevajući, pod pritiskom svojih prijatelja, predavao izdavaču ono što je formulisao u grozničavim noćima, po završetku dana provedenog u zanatu pravnika koji nije voleo.Kafkino delo je slobodna i celovita reakcija na jevrejsko-hrišćanski svet, Srednje Evrope. Njegovi romani predstavljaju preovlađivanje njegovog položaja kao čoveka, kao Jevrejina, kao Čeha, kao tuberkuloznog bolesnika itd..kao što je to bio i njegov stisak ruke, njegov osmeh i pogled. Kafkina izdvojenost odgovara opštoj usamljenosti jedinke u društvu. U njegovom osnovnom stavu ogleda se osnovno raspoloženje jednog vremena: besmisao postojanja, očajanje i

prevazišavši sve što je individualno . Proces . u stvari u boga. Likovi potiču iz autobiografskog i biografskog kruga. kao što u sebi nosi i proces . Stvarnost pruža ishodište. On ne traži mnogo..Proces teče bezglasno i bez prekida. pokrenut na zahtev nepoznatog. koje se mnogostruko transponuje i preobražava.bezizlasnost. Nevidljivi sud došaptava a optuženi se u tim procesima bez reči povinuje. . Nestavrno je tako duboko utisnuto u stvarno da plodovi mašte postaju nešto što je samo po sebi razumljivo. Optuženi uzalud pokušava da pribavi protiv dokaze. Krivica počiva u činjenici postojanja. pretvaranja optuženog u automat samooptuživanja. a svirepost kao zakon. Nikada ranije nije sa takvim uspehom objašnjena tehnika uništavnja psihe. On to saznjanje nosi u sebi dok ga sveg ne prožme. Ni u kakvu tamnicu nije zatvoren Jozef K. Kafka govori o izgubljenom čovekovom poverenju u čoveka. iz nepoznatih razloga. Reč hapšenje je izgovorena ali ona deluje jedino u njemu samomome. Sve je već odlučeno pre nego što je i počelo. završava se ubistvom. sve dok ga taj proces ne okruži sa svih strana. ali se onda. Ali nikada ne uspe da prekorači prag vlasti i zakona. Kafka je ocrtao otuđeni svet koji pojedinostima postiže da se abnormalnost čini kao nešto svakidašnje. Nije tuđ i nedokučiv samo svet nego i sopstveno ja. Svet je tuđ predeo a život pokušaj da se nadživi nepoznato. Njegov metod izrasta iz njegovog bića. probražavaju u bezvremne predstavljače imaginarnih junaka. Samo pravičan postupak i uvid u optužnicu.

Sign up to vote on this title
UsefulNot useful