You are on page 1of 6

TEOSOFIJA (IZVODI) Saznanje duhovne nauke, koje se u ovoj knjizi ima u vidu, moe stei svaki ovek.

Izlaganja, kakva su data u ovom spisu, pruaju misaonu sliku viih svetova. A ona su u izvesnom pogledu prvi korak ka sopstvenom gledanju. Jer, ovek je misaono bie, i on moe nai svoju stazu saznanja samo ako krene od miljenja. Ako se njegovom razumu prikazuje slika viih svetova, onda ona za njega nije neplodna, pa i kad je to u poetku samo kao neka pria o viim injenicama u koje on jo nema uvida svojim gledanjem. Jer, same misli koje mu se daju, predstavljaju jednu snagu koja deluje dalje u njegovom misaonom svetu. Ta snaga e delovati u njemu, ona e buditi uspavane sposobnosti. Ko smatra da je suvina predanost takvoj misaonoj slici, taj je u zabludi. Jer, on gleda na misao kao na neto nestvarno, apstraktno. Ali, misao je iva snaga. A kako je misao kod onoga koji ima saznanja neposredan izraz onoga to se gleda u duhu, tako ta misao, kada je saoptena, deluje u onome kome je saoptena kao klica koja iz sebe stvara plod saznanja. Ko se radi vieg saznanja obraa drugim snagama u oveku, potcenjujui misaoni rad, taj ne uzima u obzir da je miljenje upravo najvia sposobnost koju ovek ima u ulnom svetu. Dakle, onome ko pita: Kako u doi do viih saznanja duhovne nauke? - treba rei: Naui o tim saznanjima prvo iz onoga to ti o njima saoptavaju drugi. A ako odgovori: Hou da vidim sam, neu nita da znam o tome ta su drugi videli - tada mu se mora rei: Ba u usvajanju onoga to su saoptili drugi, jeste prvi stepen sopstvenog saznanja. Moe se na to prigovoriti: Ali, ja sam onda prinuen da pre svega slepo verujem. - Kod nekog saoptenja se ne radi o verovanju ili neverovanju, ve samo o nepristrasnom prihvatanju onoga to razumemo. Pravi duhovni istraiva nikad ne govori u oekivanju da e mu se slepo verovati. On uvek samo kae: ovo sam doiveo u duhovnim oblastima postojanja i priam o tim svojim doivljajima. Ali, on zna i to, da kada neko prihvata njegove doivljaje i proima svoje miljenje onim to mu je saopteno, da tada prima i ivu snagu za sopstveni duhovni razvoj. ta je ovde predmet razmatranja, videe tano samo onaj koji ima na umu kako sve znanje o duevnim i duhovnim svetovima poiva u dubinama ljudske due. To znanje nam se moe otvoriti kada idemo "stazom saznanja". "Uvideti" moemo ne samo ono do ega smo sami doli, nego i ono to je i neko drugi izneo iz dubina due, pa i onda kada ovek sam jo nita nije preduzeo da krene stazom saznanja. Taan duhovni uvid budi snagu razumevanja u dui koja nije zatamnjena predrasudama. Nesvesno znanje izlazi u susret duhovnim injenicama koje su drugi nali. A ovo izlaenje u susret nije slepo verovanje, ve ispravno delovanje zdravog ovekovog razuma. U tom zdravom shvatanju trebalo bi gledati mnogo bolje ishodite i za sopstveno saznavanje duhovnog sveta, nego u sumnjivim mistinim "udubljenjima" i slino, za koje se esto veruje da su neto bolje nego ono to zdrav ljudski razum moe da prizna kada mu to iznosi pravo duhovno istraivanje. Ne moe se dovoljno jako naglasiti koliko je neophodno potrebno, da se ozbiljno preda misaonom radu onaj koji hoe da obrazuje svoje vie sposobnosti saznanja. Ovo se mora tim vie naglasiti, to mnogi ljudi koji hoe da postanu "vidoviti" upravo potcenjuju taj ozbiljan, pregalaki misaoni rad. Oni kau: "Miljenje" mi ipak nita ne moe pomoi, to zavisi od "duevnog doivljaja", "oseaja" ili neeg slinog. - Nasuprot tome, mora se rei da niko u viem smislu (to znai istinski) ne moe postati "vidovit", ko prethodno nije proao kroz bogat misaoni ivot. Kod mnogih ljudi pri tome igra nepovoljnu ulogu izvesna unutranja udobnost. Oni nisu svesni te udobnosti, jer se ona zaodeva u preziranje "apstraktnog miljenja", "zaludnog spekulisanja" i tako dalje. Ali, ovek pogreno sudi o miljenju kada ga zamenjuje sa ispredanjem raznih apstraktnih misli. To "apstraktno miljenje" moe lako negativno delovati na natulno saznanje, a ivo miljenje mu moe postati osnova. Bilo bi svakako mnogo udobnije kada bismo do vie vidovitosti mogli doi bez misaonog rada. A ba to bi mnogi i eleli. Ali, za vidovitost je potrebna unutranja vrstina, duevna sigurnost do koje moe dovesti samo miljenje. Inae, moe ipak da se doe do toga da, tek tu i tamo, zaplamte neznatne slike, da se razvije zbrkana duevna igra, koja dodue ponekom ini zadovoljstvo, ali nema nikakve veze sa stvarnim ulaenjem u vie svetove. Kada dalje razmislimo - kakvi se isto duhovni doivljaji javljaju u oveku koji stvarno pree prag viih svetova - onda emo shvatiti da stvar ima i svoju drugu stranu.

"Vidovitome" je potrebno apsolutno zdravlje duevnog ivota. A nema bolje nege za to zdravlje od pravog miljenja. tavie, duevnom zdravlju moe koditi ako se vebe za vii razvoj ne zasnivaju na miljenju. Kao to je istina da e oveka sa zdravim i tanim miljenjem vidovitost uiniti jo zdravijim, jo sposobnijim za ivot nego to je bio bez toga dara, tako je istina i to, da svako nastojanje na razvoju koje izbegava misaono naprezanje, svako sanjarenje u ovoj oblasti dovodi do fantastike, a i pogrenog stava prema ivotu. Niko ko hoe da se razvija do vieg saznanja, ne treba da se plai, ako se pridrava ovde iznetih uslova. Ti uslovi se odnose samo na duu i duh oveka; pri tim uslovima bi bilo besmisleno govoriti o ma kakvom tetnom uticaju na telesno zdravlje. Neosnovano neverovanje je svakako tetno. Jer, ono deluje u oveku kao odbojna snaga, koja ga spreava da prima plodonosne misli. Da bi se otovorila via ula, ne pretpostavlja se vera, nego se pretpostavlja prihvatanje duhovno-naunog sveta misli. Duhovni istraiva pristupa svome ueniku sa zahtevom: ne treba verovati u ono to govorim, nego o tome misliti i uiniti to sadrajem svog sopstvenog misaonog sveta. Tada e moja saoptenja u tebi sama delovati, tako da ih prepozna u njihovoj duhovnoj istini. To je osnovni stav duhovnog istraivaa. On daje podsticaj, a snaga da se prihvati ono istinito dolazi iz samog bia onog koji prima. U tom smislu bi trebalo ispitivati duhovno-naune poglede. Ko je uspeo da se svojim miljenjem udubi u njih, moe biti siguran da e ga oni za krae ili due vreme dovesti do sopstvenog gledanja. Ve u ovome to smo izneli, naznaena je prva osobina koju mora negovati u sebi onaj koji hoe da doe do gledanja viih injenica. A to je otvorena iskrena predanost onome to objavljuje ljudski ivot ili ak i vanljudski svet. Ko nekoj injenici sveta prilazi od poetka sa sudom koga donosi iz svoga dotadanjeg ivota, taj se tim sudom zatvara pred mirnim, svestranim delovanjem koje moe imati na njega ova injenica. Onaj ko ui, mora biti sposoban da u svakom trenutku sebe uini potpuno praznom posudom u koju se uliva strani svet. Samo oni trenuci su trenuci spoznaje u kojima uti svaki na sud, svaka kritika. Na primer, pri susretu sa nekim ovekom, uopte se ne radi o tome da li smo mi mudriji od njega. I najnerazumnije dete ima ta da otkrije najveem mudracu. Ali, ako ovaj pristupi detetu sa svojim ma koliko mudrim sudom, onda se njegova mudrost postavlja kao neko mutno staklo pred onim to bi dete imalo da mu otkrije. Uz tu predanost objavama stranog sveta, spada i potpuno unutranje samoodricanje. I ako ovek pita sebe koliko on ima ove predanosti, doi e do neverovatnih otkria o sebi. eli li neko da poe stazom viih saznanja, mora se vebati da u svakom trenutku moe izbrisati sebe sa svim svojim predrasudama. Onoliko koliko je sebe potisnuo, toliko utie drugo u njega. Samo visoki stepen takve nesebine predanosti osposobljava oveka za primanje viih duhovnih injenica, koje ga svuda okruuju. Svestan cilja, ovek moe u sebi izgraditi ove sposobnosti. Pokuajmo, na primer, da se uzdrimo od svakog suda prema ljudima iz svoje okoline. Odbacimo u sebi merilo privlanog i odbojnog, glupog i pametnog koje smo navikli da postavljamo, i pokuajmo da bez tog merila razumemo ljude ba iz njih samih. Najbolje to moemo vebati sa ljudima koji su nam odbojni. Potisnimo svom snagom tu odbojnost i pustimo da nepristrasno deluje na nas sve to oni ine. Ili, ako smo u nekoj sredini koja u nam upravo izaziva odreeni sud, potisnimo taj sud i pustimo da na nas nepristrasno deluju utisci. Pustimo da stvari i dogaaji vie govore nama, nego to mi govorimo o njima. I neka se to proiri i na na misaoni svet. Potisnimo u sebi ono to obrazuje izvesnu misao i pustimo da nam misli prouzrokuje samo ono to je izvan nas. - Samo ako sa najsvetijom ozbiljnou i istrajnou obavljamo ovakve vebe, one vode do viih ciljeva saznanja. Ko potcenjuje takve vebe, taj nita ne zna o njihovoj vrednosti. A ko ima iskustva u ovakvim stvarima, taj zna da su predanost i iskrenost stvarni izvori snaga. Kao to se toplota u parnom kotlu pretvara u snagu koja pokree lokomotivu, tako se vebe nesebine duhovne predanosti u oveku preobraavaju u snagu gledanja duhovnih svetova. Ovim vebama ovek sebe osposobljava za primanje svega onoga to ga okruuje. Ali, sem te sposobnosti, potrebno je i ispravno procenjivanje. Sve dok je ovek sklon da sebe precenjuje na raun okolnog sveta, dotle zatvara sebi prilaz viem saznanju. Ko se zbog svake stvari ili dogaaja sveta predaje radosti ili bolu koje mu oni prireuju, taj je obuzet takvim precenjivanjem samoga sebe. Jer, svojom radou i svojim bolom ne saznaje on nita o stvarima, ve samo neto o samome sebi. Oseam li simpatiju za nekog oveka, oseam pre svega samo moj odnos prema njemu. Ako

sam u svom sudu, u svom ponaanju zavisan samo od oseanja prijatnosti, simpatije, onda svoju osobitost postavljam na prvo mesto, nameem je svetu; hou da ukljuim svet u sebe takvog kakav jesam, a ne da svet nepristrasno primim i da pustim da se on ispolji u smislu snaga koje deluju u njemu. Drugim reima: trpeljiv sam samo prema onome to odgovara mojoj linosti, a sve drugo odbijam. Sve dok je ovek obuzet ulnim svetom, dotle on odbija sve uticaje koji nisu ulni. Uenik duhovne nauke mora u sebi razviti osobinu da se prema osobinama stvari i ljudi odnosi tako, da ih priznaje u njihovoj vrednosti, u njihovom znaaju. Simpatije i antipatije, prijatnosti i neprijatnosti moraju dobiti sasvim novu ulogu. Ne moe biti rei o tome, da bi ih ovek morao iskoreniti, postati neosetljiv prema simpatiji i antipatiji. Naprotiv, ukoliko vie razvija u sebi sposobnost da na svaku simpatiju i antipatiju ne odgovara odmah nekim sudom, nekim delom, utoliko e finiju sposobnost oseanja razviti u sebi. Doi e do iskustva da simpatija i antipatija dobijaju u njemu vii oblik, ako ovladava onima koje u njemu ve postoje. Skrivene osobine ima ona stvar koja nam je u prvi mah vrlo nesimpatina; ona ih otkriva ako ovek ne ide za svojim sebinim oseanjima. Ko se razvija u tom smeru, on osea u svakom pogledu finije nego drugi, jer ne doputa da sam sebe zavede u neprijemivost. Svaka sklonost koju slepo sluamo, otupljuje u nama sposobnost da stvari okoline vidimo u pravom svetlu. Idui za sklonostima mi se, takorei, probijamo kroz okolinu, umesto da joj se otvorimo i da je oseamo u njenoj vrednosti. A kada ovek nema vie svoj sebini odgovor i svoje sebino ponaanje na svaku prijatnost i svaki bol, na svaku simpatiju i antipatiju, tada postaje i nezavisan od promenljivih utisaka spoljanjeg sveta. Prijatnost koju oseamo zbog neke stvari ini nas odmah zavisnom od nje. Gubimo se u stvari. ovek koji se gubi u promenljivim utiscima, as u prijatnosti as u bolu, ne moe ii stazom duhovnog saznanja. Mirno, spokojno mora prihvatati radost i bol. Tada prestaje da se gubi u njima, ali zato tada poinje da ih razume. Prijatnost kojoj se predajem, troi moje bie u onom asu kada joj se predajem. A prijatnost mogu da koristim samo da bih preko nje doao do razumevanja stvari koja mi je prijatna. Ne treba da mi je stalo do toga da mi je stvar prijatna; treba da iskusim prijatnost, a preko prijatnosti sutinu stvari. Prijatnost treba samo da mi objavi da postoji neko svojstvo koje je sposobno da priredi prijatnost. To svojstvo treba da upoznam. Zadrim li se kod prijatnosti, ako pustim da me ona sasvim obuzme, onda sam samo ja sam taj koji se iivljava; ako mi je prijatnost samo prilika da doivim neko svojstvo stvari, onda tim doivljavanjem obogaujem svoje bie. Prijatnost i neprijatnost, radost i bol moraju duhovnom istraivau biti samo prilika preko koje ui o stvarima. Time on ne postaje neosetljiv prema prijatnosti i bolu, ve se uzdie iznad njih, da bi mu oni otkrili prirodu stvari. Ko se u tom pravcu razvija, uvidee kakvi su uitelji prijatnost i bol. On e sa svakim biem saoseati i tako primati objavu o njemu. Duhovni istraiva nikada ne kae sam sebi: Oh, kako patim, kako se radujem, - nego uvek: Kako govori bol, kako govori radost! On se predaje, da bi pustio da prijatnost i radost spoljanjeg sveta deluju na njega. Time se u oveku razvija potpuno nov nain u odnosu prema stvarima. Ranije je ovek inio neto zbog nekih utisaka, samo zato to su ga ti utisci radovali ili su mu bili neprijatni. Ali, sada od prijatnosti i neprijatnosti stvara organe preko kojih mu stvari govore, kakve su one same po sebi u svojoj sutini. Prijatnost i bol od pukih oseanja postaju u njemu ulnim organima kojima opaa spoljani svet. Kao to oko samo ne dela kada neto vidi, nego ostavlja ruci da dela, tako i prijatnost i bol ne ine nita u duhovnom istraivau kad ih on primenjuje kao sredstva saznanja, nego primaju utiske, a na osnovu onoga to je spoznao kroz prijatnost i neprijatnost - dolazi delanje. Postupa li ovek sa prijatnou i bolom tako, da one postaju organi kroz koje prolaze utisci, onda se u njegovoj dui izgrauju stvarni organi preko kojih mu se otvara duevni svet. Oko moe sluiti telu samo tako to je prolazni organ za ulne utiske; prijatnost i bol razvie se u oi due, kad prestanu da imaju znaenje sami za sebe, i kad sopstvenoj dui ponu da otkrivaju tuu duu. Preko navedenih osobina duhovnom ueniku postaje mogue da - neuznemiravan linim utiscima - pusti da deluje na njega ono bitno to postoji u njegovoj okolini. A i on treba sebe samog na pravi nain da ukljui u duhovnu okolinu. On kao misaono bie jeste graanin duhovnog sveta. On to moe biti na pravi nain samo ako za vreme duhovnog saznavanja daje svojim mislima tok koji odgovara venim zakonima Istine, zakonima duhovnog sveta. Jer samo tako moe duhovni svet delovati na njega i objavljivati mu svoje injenice. ovek ne dolazi do Istine ako se

preputa samo mislima koje neprestano prolaze kroz njegovo Ja. Jer tada njegove misli idu smerom koji im se namee time to nastaju u telesnoj prirodi. Nepravilan i zbrkan izgleda svet misli onog oveka koji se preputa misaonoj delatnosti, uslovljenoj pre svega njegovim telesnim mozgom. Tu se javlja jedna misao, prekida se, biva potisnuta od neke druge. Ko ispitujui slua razgovor dvojice ljudi, ko sam sebe nepristrasno posmatra, doi e do predstave o ovom haotinom mnotvu misli. Dok se ovek posveuje samo zadacima ulnog ivota, dotle injenice stvarnosti uvek iznova doteruju zbrkani tok njegovih misli. Mogu ja da imam ne znam kako zbrkane misli: svakodnevnica namee mom delanju zakone koji odgovaraju stvarnosti. Moja misaona slika o nekom gradu moe da bude vrlo netana, ali ako hou da proem gradom, moram se prilagoditi postojeim injenicama. Mehaniar moe da ue u svoju radionicu sa haotinim predstavama, ali e zakonima svoje maine biti doveden do pravilnih postupaka. U fizikom svetu injenice neprestano ispravljaju miljenje. Ako imam pogrenu sliku o nekoj fizikoj pojavi ili o obliku neke biljke, susreem se sa stvarnou koja ispravlja moje miljenje. Potpuno je drugaije kada posmatram moj odnos prema viim oblastima postojanja. One mi se otkrivaju samo kada u njihov svet ulazim sa ve strogo sreenim miljenjem. Tu mi moje miljenje mora dati pravilan, siguran podsticaj, inae neu moi da naem odgovarajui put. Jer, duhovni zakoni koji postoje u viim svetovima nisu zgusnuti do fiziko-ulne stvarnosti i, prema tome, ne vre na mene opisanu prinudu. Mogu se oslanjati na te zakone samo ako su srodni sa mojim sopstvenim zakonima, kao zakonima jednog misaonog bia. Tu moram sam sebi biti siguran vodi. Dakle, duhovni uenik mora uiniti svoje miljenje strogo sreenim. On se mora s vremenom sasvim odviknuti od toga da svoje misli preputa svakodnevnom toku. Njegove misli moraju u celom svom toku poprimiti unutarnji karakter duhovnog sveta. U tom pogledu on mora biti sposoban da posmatra sebe i da vlada sobom. Ne smeju se misli kod njega proizvoljno nizati, ve samo onako kako to odgovara strogom sadraju sveta misli. Prelaz od jedne predstave do druge predstave mora odgovarati strogim zakonima miljenja. ovek, kao mislilac, mora u odreenoj meri predstavljati neprestani odraz tih zakona miljenja. Sve to ne proizilazi iz tih zakona miljenja, on mora iskljuiti iz toka svojih predstava. Doe li mu neka omiljena misao, mora je odbaciti, ako se njome kvari pravilan tok. Ako neko lino oseanje hoe njegovim mislima da nametne pravac koga u njima nema, mora ga potisnuti. Platon je traio od onih koji su hteli da stupe u njegovu kolu, da prvo prou nastavom matematike. Matematika sa svojim strogim zakonima, koji se ne ravnaju prema svakodnevnom toku ulnih pojava, stvarno je dobra priprema za onoga koji trai saznanje. Ako ovek hoe da napreduje u njoj, mora odbaciti svaku linu samovolju, sva uznemiravanja. Uenik duhovne nauke priprema se za svoj zadatak time, to svesno savladava svaku samostalnu samovolju miljenja. On ui da sledi zahteve istog miljenja. I tako mora uiti da postupa sa svakim miljenjem koje treba da slui duhovnom saznanju. Njegov misaoni ivot mora biti slika istog matematikog prosuivanja i zakljuivanja. Mora nastojati da uvek i svuda moe da misli na taj nain. Tada se u njega slivaju zakonitosti duhovnog sveta. One prolaze pored njega i kroz njega bez traga, ako njegovo miljenje ima svakodnevni zbrkani karakter. Sreeno miljenje ga vodi, polazei od sigurnih ishodita, do najskrivenijih Istina. Ali, ovakva ukazivanja ne treba shvatiti jednostrano. Mada matematika utie dobro na disciplinu miljenja, ipak moemo doi do istog, zdravog i ivog miljenja i onda ako se ne bavimo matematikom. A za im tei uenik duhovne nauke u svome miljenju, za tim mora da tei i u svome delanju. Njegovo delanje se mora upravljati, bez tetnih uticaja njegove linosti, prema zakonima plemenite Lepote i vene Istine. Ovi zakoni mu moraju davati pravac. Zapone li da radi neto to je spoznao kao ispravno, i ako se pri tom poslu ne zadovoljava njegovo lino oseanje, ne sme zbog toga napustiti put kojim je poao. Ali, ne sme se na njemu ni zadravati zato to mu to ini zadovoljstvo, ako nalazi da se taj put ne slae sa zakonima vene Lepote i Istine. U svakodnevnom ivotu ljudi se opredeljuju u svojim delanjima prema onome to ih lino zadovoljava, to njima donosi plodove. Time nameu toku svetskih pojava smer svoje linosti. Ne ostvaruju Istinu koja je zabeleena u zakonima duhovnog sveta, nego ostvaruju zahteve svoje samovolje. U skladu sa duhovnim svetom delujemo tek onda, kada sledimo samo njegove zakone. Iz onoga to inimo

samo iz svoje prolazne linosti, ne proizilaze snage koje mogu da ine osnovu za duhovno saznanje. ovek koji trai duhovnu spoznaju, ne sme da tei samo onome to e njemu doneti plod, ime e postii uspeh, nego mora moi da tei i za onim to je spoznao kao Dobro. Odricanje od plodova delovanja za lina zadovoljstva, odricanje od svake samovolje - to su ozbiljni zakoni po kojima se mora upravljati. Tada ide putevima duhovnog sveta, i njegovo celo bie proima se tim zakonima. Oslobaa se od svake prinude ulnog sveta: njegov duhovni ovek izdie se iz ulnog ovoja. Tako napreduje do duhovnoga, tako produhovljava sebe. Nije ispravan stav kada neko kae: ta mi koriste sve namere da sledim samo zakone Istine, ako sam moda u zabludi u vezi s tom Istinom? - Radi se o tenji, o nastojanju ka razmiljanju. Pa i onaj koji je u zabludi, ima u tenji za Istinom jednu snagu koja ga odvraa od pogrenog puta i koja ga, ako je u zabludi, zahvata i dovodi na put Istine. Ve i sama sumnja: Mogue je da budem u zabludi - spada u nepoverenje koje je tetno. Ona pokazuje da ovek nema poverenja u mo Istine. Jer, radi se upravo o tome, da se ovek ne drzne, da sa svoga egoistinog stanovita sam sebi odreuje cilj, nego da se nesebino predaje i dopusti da mu duh odredi pravac. Ne moe ovekova sebina volja davati propise Istini, nego sama ta Istina mora postati vladarom u oveku, mora proeti celo njegovo bie i uiniti ga slikom venih zakona duhovnog sveta. On se mora ispuniti venim zakonima duhovnog sveta, da bi ih pretoio u ivot. - Uenik duhovne nauke mora strogo vladati kako svojim miljenjem, tako i svojom voljom. Time on postaje u svoj skromnosti, bez uobraenja, poslanik sveta Istine i Lepote. A time to to postaje, uspinje se on do uesnika u duhovnom svetu. Time e se uzdizati na sve vie stepene razvoja. Jer, duhovni ivot ne moemo postii samo saznavanjem, nego ga moramo postizati time to ga doivljavamo. Pridrava li se uenik duhovne nauke ovde izloenih zakona, njegovi duevni doivljaji, koji se odnose na duhovni svet poprimie sasvim novi oblik. On nee vie u njima samo iveti. Oni nee vie biti znaajni samo za njegov lini ivot. Oni e se razviti u duevna opaanja vieg sveta. Oseanja, prijatnosti i neprijatnosti, radost i bol preobraavaju se u njegovoj dui u duevne organe, kao to u njegovom telu oi i ui ne vode ivot samo za sebe, nego nesebino proputaju kroz sebe spoljanje utiske. A time uenik duhovnog saznanja stie mir i sigurnost u duevnoj prijemivosti, potrebnoj za istraivanje u duhovnom svetu. Neka velika prijatnost nee ga vie samo obradovati, nego e moi da mu otkrije osobine sveta koje ranije nije primeivao. Sauvae mir, a u tom miru otkrie mu se svojstvenosti bia koje je prouzrokovalo radost. Neki bol ga nee vie samo obuzeti tugom, nego e mu i moi rei kakve osobine ima bie koje je prouzrokovalo bol. Kao to oko nita ne eli za sebe, nego oveku pokazuje put kojim ima da ide, tako e prijatnost i bol sigurno voditi duu njenim putem. To je stanje duevne ravnotee do koje duhovni uenik mora doi u sticanju saznanja. Ukoliko se prijatnost i bol manje iivljavaju, prouzrokujui talase u unutranjem ivotu duhovnog uenika, utoliko e oni vie razvijati oi za natulni svet. Dok ovek ivi u prijatnosti i bolu, dotle on ne saznaje kroz njih. Kada ih doivljava, ne unosei sebe u njih, kad iz njih odstrani oseanje samoga sebe, tada oni postaju njegovi organi opaanja; njima on tada vidi i saznaje. Netano je kada se misli, da uenik duhovne nauke postaje hladan, neosetljiv, bez oseanja radosti i bola. Prijatnost i patnja postoje u njemu, ali onda kada istrauje duhovni svet, one su u preobraenom obliku, pretvorile su se u "oi" i "ui". Dokle god ivimo lino sa svetom, dotle nam i stvari otkrivaju samo ono to ih spaja sa naom linou. Ali, to je ono to je u njima prolazno. Ako napustimo ono to je u nama prolazno i ivimo sa svojim samooseanjem, sa svojim Ja u svome venom biu, tada nam nae prolazno postaje sredstvom preko koga nam se otkriva ono to je u stvarima neprolazno, veno. Taj odnos venog u sebi prema venom u stvarima, mora se moi uspostaviti kod uenika duhovne nauke. Jo pre nego to preduzme druge opisane vebe, a i za vreme tih vebi, treba da upravi svoju panju na to neprolazno. Kada posmatram neki kamen, biljku, ivotinju, nekog oveka, treba da sam svestan toga da se u svima njima izraava neto veno. Trebalo bi da pitam sebe: ta je to veno u prolaznom kamenu, u prolaznom oveku? ta e nadiveti prolaznu ulnu pojavu? Takvo usmerenje duha prema venome nee u nama negativno uticati na predano posmatranje i smisao za osobine svakodnevnog ivota, i nee nas otuivati od neposredne stvarnosti. Naprotiv! Svaki list, svaka bubica otkrie nam nebrojene tajne, ako upravimo na njih ne samo svoje oko, nego preko oka i svoj duh. Svako svetlucanje, svaka nijansa boja, svako treperenje glasa postae ulima ivo i uoljivo,

nita se nee izgubiti, samo e se stei bogat novi ivot. A ko okom ne ume da posmatra i ono najmanje, nee doi do duhovnog gledanja, ve samo do povrnih bledih misli. To zavisi od prijemivosti koju u sebi stvaramo u tom smeru. Koliko emo daleko stii u tome, zavisi od naih sposobnosti. Mi treba da inimo samo ono pravo, a sve ostalo da prepustimo razvoju. Najpre nam mora biti dovoljno da usmerimo svoju panju na ono trajno. inimo li to, otovorie nam se upravo time spoznaja tog trajnog. Moramo ekati da nam bude dato. A daje se u odgovarajue vreme svakome ko strpljivo eka i radi. Ubrzo ovek primeuje, za vreme takvih vebi, kako se sa njim deavaju velike promene. On ui da svaku stvar smatra manje ili vie vanom, samo s obzirom na to, koliko je spoznao odnos te stvari prema onome trajnom, venom. Dolazi do drugaijeg vrednovanja i procenjivanja sveta, nego to ih je imao ranije. Njegovo oseanje dobija drugaiji odnos prema celom okolnom svetu. Prolazno ga ne privlai vie samo zbog njega samog, kao ranije; ono mu postaje delom i slikom onog venog. A to veno to ivi u svim stvarima, on ui da voli. Ono mu postaje blisko, kao to mu je ranije bilo blisko ono to je prolazno. I time se ne otuuje od ivota, nego samo ui da svaku stvar ceni prema njenom pravom znaenju. Pa ni obine sitnice ivota nee bez traga prolaziti pored njega; ali teei prema duhovnome, ovek se ne gubi vie u njima, nego upoznaje njihovu ogranienu vrednost. Vidi ih u pravoj svetlosti. Bio bi lo uenik duhovne nauke onaj, ko bi hteo da bude samo u oblacima, udaljujui se od ivota. Istinski uenik duhovnog e sa svojih visina, jasnim pregledom i pravim oseanjem, znati da svaku stvar postavi na njeno pravo mesto. Tako se ueniku duhovnog saznanja prua mogunost, da ne ide vie samo za primamljivim uticajima spoljanjeg ulnog sveta, koji njegovo htenje upravljaju sad tamo, sad ovamo. On je kroz saznanje doao do vene sutine stvari. Preobraajem svoga unutarnjeg sveta, on ima sposobnost da vidi tu venu sutinu. Za njega dobijaju jo naroitu vanost sledee misli: kada radi iz sebe, svestan je da radi iz vene sutine stvari. Jer stvari izraavaju u njemu tu svoju sutinu. Dakle, on deluje u smislu venog poretka Sveta, kada iz venog koje ivi u njemu, daje smer svojim delima. Na taj nain postie da njime ne gospodare stvari; on zna da upravlja njima prema zakonima koji se nalaze u njima samima, zakonima koji su postali i zakoni njegovog sopstvenog bia. - To delanje iz sebe moe biti samo jedan ideal kome se tei. Postignue ovoga cilja je jo daleko. Ali uenik duhovnog sazanja mora imati volju da jasno vidi ovaj put. To je njegova volja za slobodu. Jer, sloboda je delovanje iz sebe. A iz sebe sme da dela samo onaj koji iz venog crpi pobude. Bie koje to ne ini, dela iz drugih pobuda, a ne iz onih koje su u sutini stvari. Ono se protivi ureenju sveta. I to ureenje sveta zato mora da nadvlada njegovo delanje. To znai, da se na kraju krajeva ne moe dogoditi ono to je to bie zacrtalo u svojoj volji. Takvo delovanje ne moe postati slobodno. Samovolja pojedinca ponitava sama sebe posledicama svojih dela.