You are on page 1of 112

SKOK U NESANICU Zorana Slavića

Posle pesama i priča, najnovije književno delo Zorama Slavića jeste roman, i upravo za taj prvi Slavićev roman nije zanemariva činjenica o njegovom već stečenom pesnič kom i pripovedačkom iskustvu. Upravo to iskustvo doživljava u ''Skoku u nesanicu’’ svoju primereniju afirmaciju. Romaneskni oblik, sudeći po knjizi koju sad imamo u rukama, oblik je u kojem Slavićev dar dolazi najvećma do izražaja i posvedočava da je reč do najpre sudnijoj odluci u njegovom književnom traganju Česte i uspele poetske deonice, s jedne,i pripovedačke male forme koje se variraju i ulančavaju, a sa druge strane, daju naročitu draž ovome delu. No, draž koja svoj snagu crpe iz ranije nam znanih autorovih sklonosti i umešnosti uvećana je nečim što može pripadati jedino romanu, naime obzorjem čija konstrukcija omogučava uključivanje mnogih vidova istog dogadjaja. Sam roman je pisan modernom tehnikom komponovanja. Sastavljen iz niza manjih celina, on nam se pojavljuje poput mozaika koji dopušta raznolika čitanja. Naizmenično smenjivanje šarolikih površi na toga mozaika prati jedno dalekosežnije naizmenično smenjivanje. U pitanju je svojevrsni preplet zbiljskog i fiktivnog, faktografskog i fantazmagorijskog. Stvarnost kao da je podvrgnuta nekom alhemijs kom procesu transmitovanja, pri kojem ni mi zajedno s Martinom Dimitrijevićem, junakom romana, urednikom jednog lokalnog lista, više ne znamo da li je reč o snu ili javi. Zapravo je reč je i autentična java. Drukčije i ne može biti u duhu jednog izuzetno senzibilnog lika zahvaćenog žrv njem koji istine pretvara u ''greške''. Martin je urednik koji objavljuje objektivan izve štaj o govoru opštinskog političara, upravo zbog toga biva proganjan. Roman je svo jevrsna epopeja proganjanja i junakovog traganja za Izazom. Prema tome traganju mogli bismo već spominjani mozaik za pravo ga vidimo kao lavirint u koji nas tera svako proganjanje, zbiljsko ili fiktivno, svejedno. Pri tome vrednosti ostvarenja doprinosi i dobro izvedena pripovedačka igra koja sazdaje delo. Martin Dimitrijević je junak povesti koju pokušava da napiše istoimeni pisac, Međutim tako nastali dvostruki niz u pripovedanju iznosi neki treći, neimenovani pripo vedački glas. Tekst romana je poput palimpsesta. Dok čitamo roman istovremeno prisu stvujemo njegovom nastajanju. "Pričanje je u isti mah pričanje dogadjaja i pričanje o pričanju toga do gađaja satkanog ionako od jave i sna. No, tako usložena romanesk na struktura ni najmanje ne onemogućava kretanje čitaoca kroz nju. U tome

je bila autorova veština dok je podsticao povratni proces između romanesknog i meta romanesknog: sve što je činio jedino je doprinosilo čitaočevom zadovoljstvu, kao i saživljavanju sa junakom ubačenim u veliki mehanizam ljudske hajke, zajedno sa svim onim što je u njoj autor mogao da vidi: groteskni elementiI, erotika političko i moralno diskvalifikovanje, emotivna anamneza... Ako u slučajevima o kojima priča ovaj snohvatni rooman o nesanicama koje java može da izazzove najčešće nema izlaza, umetnički gest je, slutimo ispod teksta romana, barem onaj koji nas može naučiti kako se ipak ljudski opstaje u bezizlaznosti našeg sveta i moći mehanizacije koji taj svet izobličuje. Jovica Aćin, književnik

Lirizacija teksta
Zoran Slavić: „Skok u nesanicu", Gradska biblioteka, Zrenjanin. 1985. I zrenjaninski književnik, Zoran Slavić (1945), svojim prvim romanom ..Skok u nesanicu" kao da dokazuje da se u našoj savremenoj književnosti sve manje „čistih" pesnika. Sve je veća grupa pisaca koji se zapravo zalažu za lirizaciju proznog teksta. Okosnicu prvog Slavićevog romana. „Skok u nesanicu" čini pričanje o Martinu Dimi trijeviću, uredniku nekakvog lokalnog glasila. U tom pričanju Slavić, koristeći se već stečenim pripovedačkim iskustvom, upotrebljava tehniku kolaža u spajanju različitih fragmenata iz života svog glavnog junaka. Cela Slavićeva priča temelji se na prikazivanju subine promašenog čoveka, koji se U vrtlogu životnih činjenica oseća nemoćnim za bilo kakvu smislenu aktivnost. Pritom je kom pleksnom analizom unutrašnjeg sveta svog glavnog junaka Slavić je postigao zanimljivu tekstualnu dinamičnost, tako da se doima zanimljivim i na onim stanama gde je njegov autor spa jao tradionalno sa iracionalnim. odnosno gde se u kontekstu početne analize „unutrašljeg" slu žio i obrascem „borhesovskog" iskaza". Inače, u čisto fabulativnom postavljanju teksta Slavić je pokazao da roman ne trpi "komplikovanu rečenicu niti oslanjanje na stereotipne „komentare". Svaki fragmenat iz života Martina Dimitrijevića zaokružena je mala priča, koja služi kao diskretan uvod u sledeće. Da bi na kraju sve bilo kompozicijski usklađeno i uklopljeno. Ovakvom siste matizacijom teksta Slavić je omogućio svojim čitaocima da ne lutaju u čitanju ovog inovativnog i

asocijativnog dela koje se zbiva između realnog i mogućeg. Između politike i opsesije kojima luta junak, neobično običan Martin Dimitrijević Zoran M. Mandić

GLAVA 1. ILI 0 TRAGANJU ZA IZLAZOM

Kada je levom nogom iskoračio ka ivici puta, u nameri da izbegne lokvu, sa severozapada je odaslat znak. Sa obale Tamiša blesnula je jutrom razblažena raketa. Nije se mnogo iznenadio, jer, znao je da oni neće blagonaklono gledati na ovakvu nakanu. Ipak, nije ni za trenutak zastao. Posmatrajući svoje nezaprljane cipele, uživao je u veštini zao bilaženja blata i vode na drumu, izgradnjom autoputa, sasvim zanemarenom. Po mislio je kako i njihova brzina u otkriivanju njegovog odlaska govori o značaju koji pridaju tom putovanju. Događaji počinje da se odvija! Ovoga puta glavni junak je on Martin Dimitrijević, novinar lokalnog lista. Oženjen, bez dece, suspendovan sa posla zbog »nesavesnog odnosa prema radu i neodgovornosti naročito ispoljenih u nepre ciznom prenošenju diskusije predsednika, druga Stamenkovića, iz čega su mogle nastati nesagledive društvenopolitičke posledice". Gde je sada tiaj Miloš Stamenković misli Martiin. Ja sam od reći do reči napisao samo ono što je on rekao tog 17. aprila. Nisam ja kriv što je to kasnije zazvučalo politički pogrešno. Zašto ja da menjam svoj tekst zbog njegove gluposti. Ne kažem, bilo bi jednostavnije da sam priznao da je u pitanju moja greška ali... Sada sam opet ja glavni junak. Negativan, doduše, ali istiina se jednog dana mora saznati. Oni me ne prate bez razloga. Znam da su tu. Ne ispaIjuju se rakete tek tako. Sve bi dali da saznaju kuda sam naumio. Ako budem strpljiv i otkrijem Beleg, niko više neće moći da ismeva Martina. Na drvenom mostu, preko poljoprivrednog kanala, opet se osvrnuo. I tada ih je ugledao prvi put. Istovremeno je osetiio neodoljiivu potrebu za mokrenjem. Strah? Po svemu sudeći da. Ali, sa njim je i računao. Jednostavno, oni su bili iza njega. Da li su svi koji se boje kukavice? On je na put pošao potpuno spreman da svako sopstveno raspo loženje iskoristi. I tuđe. Sve što uspe da poremeti ravnotežu ovog jesenjeg dana može mu biti od pomoći. Ni loše raspoloženje ne treba suzbijati. Ni strah, ni bes progonitelja. Do izlaza može doći jedino duševim stanjem koje prevazila uobičajeno. U trenutku kada ključanje krvi stigne do vrhunca znak za izlaz iz ovakvog opsadnog stanja sam će se ukazati. Ugledaće ga na obali Tamiša. Tako piše u knjizi Tihona Viiniogradova, koja mu viri iz džepa na mantilu. Mokrenje! Skrenuo je malo s druma. Oprezno zagazio u blato. Opet levom nogom. Nikako na to ne sme da zaboravi. Mokri. Pravo telesno zadovoljstvo ga od tog splašnjavanja obuzima. Sve ide dobro. Događaj se pravilno odvija.

Izvlačeći levu nogu iz žit kog ali ne i suviše dubokog blata, ponavljao je u sebi pravilo broj jedan iz knjige Vinogradova: ako želiš da pronađeš izlaz, svaki put kad iznova zakoraćiš obavezno to učini nogom kojom si iskoračio iz kuće. A on je jutros, tačno u 4 sata, levom nogom iskoračio iz svog stana u Balkanskoj ulici. Vraćajući se na put, skoli ga misao: možda su ga oni, dok je mokrio, posmatrali dvogledom. Možda su se smejali? Pogledao je na njihovu stranu. Lica im nije video. Verovatno su likovali od straha mokri! Ako su tako mislili, nisu bili ni blizu otkrića da njega, Martina Dimitrijevića, svako znatnije uzibuđenje približava Izlazu. Užas, da užas, pomogao bi mu da ugleda koridor kroz koji bi napustio zauvek jesen. Spasonosna formula glasi: iz emotivnog šoka što hitrije preći u stanje potputog mirovanja. Izlaz će se tada sam ukazati. Ali, prvo treba pronaći mesto užasa. Korača dolmom. Trava, hladnoćom tek dotaknuta, kao da mu beži pod nogama. Oseća njihove poglede na potiljku. Iz želje da ne primete njegovo posrtanje hod mu se pret vara u nevešto klizanje. Da sam barem kao dete naučio da se klizam - pomisli Martin. Pravili smo klizaljke od komada drveta i žice. Bilo je dečaka koji su na ovim primitivnin klizaljkama savršeno savladali veštinu kretanja po ledu, čak znatno bolje od onih sa pravim čeličnim spravama. On nije. Oduvek su mu finese izmicale. Bio je pomalo trapav. Nadam se da mi ova haotičnost pokreta neće smetati u postizanju cilja — misli Dimitrijević. Uspori zato hod, s pomišlju da ukoliko ovaj više liči na besciljno tumaranje, šanse da ih zavara rastu. Treba im stalno postavljati zagonetke. Naravno, u nepravilnim razma cima, sa naizgled besmislenim rešenjima. Oni nisu glupi ali prevelika samouverenost, koju im uloga gonitelja pruža, usporava ih u odgonetanju. Vinogradov kaže: protiv protivnika organizovanog i logičnog, valja se boriti rešenjima naizgled protivrečnim i suludim jer i sam se Izlaz nalazi u raseklini između razumnog i nemogućeg. I jučerašnji, naravno lažni, pokušaj da se približi Izlazu Martin je izveo u nameri da ih izmori. I sebe naravno jer se mogućnosti izlaska iz stvarnog mnogostruko umnožavaju i u trenucima velikog zamora, kad organizam radi potpuno prigušeno. Sat mu je stao. Koje li je vreme? Četvrtak je. Jesen. Magla, gusta. skoro se sliva niz topole. Dolma se gubi iz vida već posle desetak metara. Tamo negde bi trebalo da budu šume i Ćenćanski most. Korak mu uranja u korak. Sada ga verovatno ne vide. Magla i za njih važi. Poželeo je da ubije tog Miloša Stamenkovića. Da mu zapali automobii. Da pošalje na sve strane ano nimna pisma i obelodani njegove mahinacije. Ništa od svega nije učinio. Bio je plašljiv a jednog momenta je i pomislio možda je i taj čovek imao značajnijih razloga da porekne ono što je s govornice rekao. Možda su

ga naterali. Možda... i to možda je odgovaralo Martinu da ništa ne učini. Ništa, osim da odluči da ode.

GLAVA 2. ILI KAKO NASTAVITI ZAVRŠENU PRIČU

Čovek koga smo tek površno upoznali, u okolnostima krajnje neprijatnim, raspo loženje koje podseća na čežnju za padom, jesenji ambijent kao poručen za moguću meta fiziku početni su taktovi političkoljubavne priče, ko zna iz kog razloga obrnuto ispričane. Možda zato što i u »pravom« životu većinu stvara saznajemo iz sredine ili s kraja, retko kada smo u prilici da značenje s izvora dotaknemo. Soba i pisaći sto okrenut zidu. Svetio dopire s leve strane. U kući krhka tišina. Sreda je 30. mart. Iščitavam rukopis o pokušaju Martina Dimitrijevića da izbegne realnost. On, praćen nekim neidentifikovanim progoniteljima, traži pukotinu u zbilji. Osmelio se da u stvarnosti pokuša ono što mnogi samo pred san požele. Kroz prozor u sobu se uvlači suton. Mrak me kao mreža sapinje. Kako Dimitrijević zamišlja prostor izvan jave? Nosi li u glavi religioznu viziju ili možda ga kroji po pravilima naučne fantastike? Ili jednostavno ide za svojom nakanom blažen u neznanju? Tmina ubrzo naseli prostor čudnim spokojem. Ne palim svetio, jer prija mi razmišljanje u polumraku. U punom svetlu ko zna da li bih imao takvo razumevanje za Dimitrijevića. Da li knjiga pomenutog Tihona Vinogradova daje neko promišljenije tumačenje? Sledeće pitanje moglo bi da glasi: zašto je pisac tog spisa, u koji Martin duboko veruje, sudeći po imenu i prezimenu Rus? Da li zbog toga što ruski pisci i filozofi često posežu za misticizmom, isceliteljstvom i ekstatičnim temama uopšte? Iako ovaj pisac ne spada u poznata imena, kao mogući izdanak uticajne i složene kulture, njegovo navođenje omogućiće pristup mnogoznačnim asocijacijama! Kao moguće uprište za iznalaženje životnih rukavaca, ova knjiga ostavlja nas u nedoumici da li i sama stvarno postoji, jer u njoj se izrekom pominje reka Tamiš, koja evidentno ne teče u Viinogradovljevoj domovini. Ostaje mogućnost da je nadobudni prevodilac, u želji da je aktuelizuje, menjao originalna imena. Ili Martin iz ove knjige čita onako kako mu odgovara? Otvaram prozor. Prohladna i prozirna noć sad me dotakne snažnije. Proleće mi zamiriše u trenu. Martin Dimitrijević kroz neprijatnu jesen, uvijen u panonsku maglu traži Izlaz. Tihon Vinogradov, na koga nisam naišao u katalozima Narodne biblioteke, prati ga u džepu sivog balon mantila. U pitanju je bekstvo od, nedovoljno razjašnjenog, Miloša Stamenkovića. Martin beži od njega iako bi se moglo reći da je u pitanju njegova nespremnost da se srčano suoči sa posledicama bavljenja javnim poslom kao što je novinarstvo. Činjenica da je sporni tekst, koji ukršta drastično životne sudbine ove dvjice

ljudi, objavljen u aprilu dok posledice po Martinovu karijeru iskrsavaju krajem leta, baca senku na moralni lik ovog predsednika ali takvo tumačenje nimalo ne olakšava Dimitrijeviićev položaj. Po pravilu naknadna pravovernost mnogo je pogubnija od one koja dođe pravovremeno. Bez javno izrečene kritike Stamenkovićevog, i da li samo njegovog, ponašanja, pod uslovom da je Martin zaista doslovno preneo njegovo izla ganje, psihološki i moralni pritisak kojim je palanka opteretila ovog čoveka što baza ravnicom, nije se mogao umanjiti. Zlovolja, prezir i surovost u uskim i zatvorenim sredinama kao blato sručuju se na ljude bilo čime obeležene. Kad je u pitanju politički beleg, a za njega je dovoljan sukob sa čovekom iz politike, odbojnost je čak veća. Osim za ljude koji posle neprijatnog iskustva ne pređu na »drugu stranu« . Ko izneveri sopstvena ubeđenja može međutim očekivati čak blagonaklonost jednog dela te iste malograđanske porote. U takvom ribnjaku tromih ali otrovnih vodozemaca, osetljiv i ne naročito uspešan čovek Martin Dimitrijević, ne nalazi drugi izlaz od bekstva. Dok mene, iz martovske noći, jedva čujno dotiče bezrazložna seta, on kroz vlažan horizont, u raspoloženju bliskom halucinacija, traži put do izmišljene svetlosti. Kakvo je propadanje kroz sebe potrebno da bi se čovek predao silama slučajnosti? Žilava je opna koja nas održava budnim u svakodnevlju. Martin je uplašen. Nekakvi gonioci ga nadziru s namerom da ga osujete u ostvarenju plana. Pod nogama mu ravnica preko koje je polegla jesen. U mrzovolja nametnutog prizora jedino ga izvesni Vinogradov štiti. U dvostrukoj nepogodi on se sklanja pod zas tor od uspaljenih slova ko zna u kakvoj duhovnoj vrućici poredanih u knjigu proročkih namera. Dva dana izgubim Martina iz vida. Poslovi, obaveze i glasno neiskazana nes premnost da se suočim sa njegovom daljnom sudbinom. Nedelja je 2. april. Sunce od jutra prska betonske garaže, dečije igralište, autobusku stanicu br. 10/b, i slučajnu brezu kraj samog hidranta. Književnog Martina proganjaju nepoznati ljudi. Verovatno su u dosluhu sa predsednikom Stamenkovićem. Logika priče na to navodi. Žrtva nije ostala na mestu da sačeka kaznu, pokušava sama da razreši slučaj, jasno je da moćnik mora preduzeti protivmere. Goniči su odaslati. Ne prilaze mu. Samo ga pažljivo prate. Nameravaju da ga spreče da se dokopa Izlaza iz poremećene jave. Da li oni već to znaju Ali možda moja misao brza sa iznošenjem pretpostavki? Izvesno je međutim da ova specijalna grupa ne sluti da on, poput vračeva, u izbezumljenosti duše i izmoždenosti tela, nalazi spas. Proviđenje koje će ugledati u transu, tako uostalom piše u knjizi Tihona Vinogradova, omogućiće Martinu da sve napusti. Ništavilo mu se nudi sa druge strane. Skok u večnu

besanicu. On ih jedino zove drugim imenom: nada ili drugi život. Iz dubine mraka dopire zvuk klavira. Neko uvežbava Šumana. Greška uvek na istom mestu, zatim povratak na sam početak. Da li je i to što Martin traži neki početak. Obrnuto pročitana azbuka? Njegova uzdrmana svest rađa gonioce, Ili su oni možda stvarni, izbegli iz knjige T. Vinogradova. Čovek bačen u maglu: iz života ili mašte u koju je ipak iz nekuda morao dospeti. Masa pretpostavki pogodna za građenje književnog zaplete sa nagoveštenim krajem. Možda se ipak u svemu krije neko dvosmisleno sečivo koje će u presudnom momentu poseći samog autora. Jer, dok mi san prilazi pomislim kako je zapis o Martinu pun prave nelagodnosti. »Kada je levom nogom iskoračio ka ivici puta, u nameri da izbegne lokvu, sa severozapada je odaslat znak.« Danas je utorak. April već traje. Čitam prethodnu rečenicu, jer mi se baš ona zaglavila kao kost u grlu. Martin traga za Izlazom koga po svakodnevnoj logici nema s ove strane zdravog razuma. On je očigledno u velikoj krizi ali zar taj zid pred čelom ne bi mogao da postane i nekakva njegova prekretnica: da sile koje su ga dovele u bezizlaz pretvori u mostobran koji vodi u ekstazu nedostupnu većini. Nejasno je ipak mnogo toga kad je u pitanju Martin Dimitrijević. Nedostaju mnogobrojne činjenice. Da li je zaista dos lovno preneo govor tog Stamenkovića? Očigledno je, zatim, da knjiga navodnog Vino gradova ipak nije bez dalekosežnijeg značaja. Znači, ne mogu bez pouzdanih dokaza tvrditi da ne postoji. Drugo je sasvim pitanje kako je on protumačio ovog ruskog mis tika. Može li, zatim, književni junak postojati u takvom jazu sa svojim literarnim začet nikom? Meni se naime pričinjava da Dimitrijević diše i onda kad ga moja rečenica ne dotiče. »Kad je levom nogom iskoračio.. .« Očigledno je insistiranje na levom iskoraku jer tako uči navodno Vinogradov. Zašto? Prejak naglasak da bi mogao da ostane nepri mećen. Posle skandala Martin se opredelio da ode u neizvesnost ali ne i da se pridruži kafanskoj opoziciji. Levi iskorak je možda način da se progoniteljima kaže jasno ko je on. Moguće da je i tako premda deluje isuviše ispolitizovano. Levi iskorak je možda samo književni ukras? Zamka?! Budim se naglo a iz sna u bledo jutro nosim sliku čelične igle koja mi prodire u slepoočnicu. Sa papira me sačekuju ohlađene rečenice. U daljini vidim napušteni železnički kolosek. Neki izrazito visok čovek mi ulazi u vidokrug. Martin Dimitrijević je još u magl

GLAVA 3. DA LI JE OVO ZAISTA NAPISAO VINOGRADOV
U subotu šesnaestog aprila bilo je prohladno. Spolja se odvija oblačan dan, pun pritajene mrzovolje. Na radio programu — »muzika starih majstora«. U 10 sati vesti. Na dnu fascikle sa dokumentacijom o Martinu D. pronalazim hartiju sa tekstom ispi sanim mašinom. Čitam ga s primetnim uzbuđenjem: »O njemu smo samo znali da je visok i nama potpuno nepoznat. Jednostavno — stranac. Međutim, njegova pojava ulila nam je svima neko strahopoštovanje. Nastupom kao da nam je dao do znanja da nam nije samo fizički nadmoćan. Jednostavno, zašao je među nas zbunjene nejasnošću onoga što treba, u bliskoj budućnosti preduzeti. Neš to nam je govorilo da on zna rešenje zagonetke koja nas u daljem razmišljanju uspo rava. Naš zastanak na ovom mestu bio je zapravo posledica nemoći. O pronalaženju pravog puta nije moglo biti ni reči, jer nevolja je bila znatno veća. U pitanju je bilo saznanje da mesto na kome smo se zatekli toga dana, u traganju za ulazom u Unutrašnjost, nikako ne leži na pravom putu. Ustvari, ono nas je sivilom i zlovoljnim nebom umnogome unesrećilo. Sedeli smo na toploj zemlji. Tvrdoj i nezainteresovanoj. Odasvud strujanje onemoćalog vazduha. Bezvoljni smo bili i nismo znali Šta bi sa sparinom lica. Ispod kože nam se uporno razlivala zlovolja. Iz shvaćene bezizlaznosti kao da se rađala pometenost. U sumrak svi se podajemo nekom bolesnom snu. Zapadamo u njega kao u slatku komu. No ni tada se muke i jad ne prekidaju. Ja sanjam ženske spodobe koje me nagovaraju da napustim drugove, za uzvrat mi nudeći mapu na kojoj je, navodno, označen siguran put do Ulaza. Kolebam se i zbog drugova a i zbog nedorečenih pretnji koje slutim u njihovim pogledima. Sanjam sve to čudno ubrzano i osećam da u Čitavom prizoru nešto nije normalno. Ne u redosledu i sadržini, već u izgledu tih žena. I neposredno pred nasilno buđenje shvatam da su žene nage do pojasa ali bez grudi. Takvo saznanje učini me jadnim u trenu. Taj se jad buđenjem prenese i na javu, ovog puta izmenjenu strančevom pojavom. Zatekao nas je obeznanjene: ni u snu nismo naišli na putokaz. On je svakako jači od nas ili je siguran u svoj put ili pak ništa ne traži. Očigledno je bilo da je i sam svestan svoje nadmoći. Stekavši nenadoknadivu prednost iznenadnom pojavom, u čitavom saučestvovanju bio je nedodirljiv ali ne i omiljen. Prošetao je našim logorom. Izrekao nekoliko rečenica nebitne sadržine, zapahnuvši nas glasom potpuno obestrašćenim. Osećali smo kako nam njegovo prisustvo iz trena u tren postaje neprijatnije a istovremeno raslo je i saznanje da nećemo moći bez njega. Njegov zaleđen osmeh šetao mi je stomakom dok se iznenada nije zabio u pupčanu udolinu. Kriknuo sam, ne toliko od bola koliko od zaprljanosti koju sam naslutio u dnu tih uglačanih očiju. Krik je prostrujao masom ne izazvavši ni jednu ljudsku reakciju: niko nije pokušao da mi pomogne niti na njega da nasrne. Jedina posledica mog pokušaja otpora bila je još veća tišina, koja kao da se omotala oko stranca. Da li zbog praskozorja koje je nastajalo ili iz nama nekog nepoznatog razloga njegov je lik postao plavičast i nejasnih obrisa. On je stajao pred nama bez trunke zbunjenosti i, kao da nas je izazivao, svestan da nećemo ništa preduzeti. Zapravo, oči su mu odavale čoveka koji je sve već jedanput video. Kada je

ocenio da je dovoljno vremena posvetio prvom boravku sa nama, lagano se zaputio pravcem kojim je mrak oticao«. Sasvim na dnu stranice, olovkom napisana, stajala je primedba: pitati Roka Nikolova ko bi mogao biti autor ovog teksta. Pomišljam odmah na famoznog T. Vinogradova. Nekih određenih indicija za takav zaključak nemam ali svečani ton kojim se opisuje zbeg a još više Pominjanje »ulaza u unutrašnjost« navode na zaključak da je to mogući ispis iz knjige koja Martinu služi kao vodič. Tajanstveni stranac koja unosi nemir u neidentifikovanu gomilu deluje dovoljno svetački i mistično kao da je junak ne ke fantazmagorične priče. Duševno stanje u kome nalazimo Dimitrijevića čini i pronađeni tekst dovoljno privlačnim za njegove neuroze. Kao lektira ovog čoveka možda nam otkriva njegovu potrebu za nekom vrstom spasitelja, dok uzdržana erotika u opi su nagoveštava značajnu ulogu ženske duhovnosti u životu junaka Martina Dimitri jevića. I da li samo duhovnost? Pronalazak književnog odlomka koji bi mogao pripadati, atmosferom i temom, pretpostavljenom piscu Vinogradovu, u fascikli sa stvarnom građom za priču o strmoglavu M. Dimitrijevića, na izvestan način unosi pometnju u nesvakidašnji trokut: izmišljen, lik literarna građa ranije sačinjena (i kao takva postojeća) autor koji pokušava da poveže niti tuđeg i sopstvenog života književnim prevod nicama. Ili, možda se radi o pokušaju oneobičavanja sopstvenog života u čemu je Mar tin Dimi trijević samo alibi. Ali: »Sa obale Tamiša blesnula je jutrom razblažena rake ta«. Rakete nisu, osim u ratu, svakodnevna a još manje prirodna pojava. Iz ovakvog zaključka direktno proizilazi da je bekstvo rečenog Martina ipak značajnija činjenica. Pominjanje reke Tamiš, nedvojbeno postojeće na geografskoj karti, iznova otvara sumnju u isključivu izmišljenost ove hajke kroz jesen. Jutro koje svetlom »razblažuje« raketu, kao da samo još više usložava buđenje, jer ipak je moguće nas lutiti da Martin ne sanja sve ovo. Ko onda sanja?

GLAVA 4. ILI O IZGUBLJENOJ TRCI
Nije se mnogo iznenadio jer znao je da oni neće blagonaklono gledati na ovakvu nakanu. To uokviruje njegovu želju. Bez njih i pokušaj bi bio nemoguć. Njihova revnost je doprinosila uverljivosti situacije. Martina je međutim zabrinjavalo nejasno ali uporno osećanje da on samo prisustvuje a ne učestvuje u ovoj mutnoj igri. Nespremnost da do kraja izdrži u svakojakim životnim trkama osmotrio je još davno u sebi. Ipak, sve je postalo očigledno s proleća 1964. Dan u predvorju leta. Vreme Martinovog bavljenja sportom. Atletikom. Sa priličnim uspehom bio je takmičar u mesnom klubu. Trkač, srednjoprugaš. Kao junior pobeđivao je na lokalnim takmičenjima. Zanosila ga je tada borba sa metrima i sekundama. Mož da i više od toga saznanje da do zadate mete sopstvenom snagom stiže pre ostalih. Bi lo je zanosa u grčevitom udisanju vazduha, dok ga malobrojni posmatrači pozdravlja ju kao pobednika. Nikada nije bio bliži sopstvenom telu nego tada. Po završenom treningu ili takmičenju lagano bi iskidao majicu natopljenu znojem i odlazio pod prohladni mlaz vode. Telo bi se grčilo a zatim lagano predavalo slasti potpune opuštenosti. Tog dana, na samom završetku Gimnazije, po prvi put je trebao da se takmiči sa starijima, kako se to kaže — u seniorskoj konkurenciji. Klub je putovao u Bečej. Naučen da sve shvata preozbiljno, noć između subote i nedelje proveo je nemirno. Ko zna koliko puta je odsanjao trku, svaki put sa drugačijim ishodom. Ronio je snom gušeći se zebnjom. Nedeljno jutro bilo je sveže. Skela na Tisi poluprazna. Martin je nervozno u svemu i svačemu tražio neki predznak: predstojeća trka je svakim minutom dobijala u važnosti iako je zapravo imala sasvim lokalni značaj. Kad su prešli reku, gradić ih je dočekao obamro od nedeijnog sna. Jedino je sunce vrtoglavom brzinom sve plavilo. Mlečni restoran blizu obale. Sveže opran keramički pod. Miris kiselog testa. Martin jede pogačice koje mu kao olovne ploče padaju na stomak. Jogurt. Na mučninu još sinoć zapaćenu, nevoljno progutan obrok dodaje svoj znatan udeo. Sedam je sati. Takmičenje počinje u devet. Ekipa šeta ulicom koja vodi do stadiona. Sa obe strane visoki kesteni. Svetlost se preliva preko lišća i pada im pred noge slična perlama. Osam sati. Stižu do stadiona. Staza je od crvene šljake. Martin u ustima oseća nakiseo ukus straha. Obilaze stazu. Oko stadiona visoki jablanovi. Tačno osamnaest stabala. Domaći takmičari se već zagrevaju. Trenerke su im dosta stare i isprane ali lica im deluju grubo i samouvereno. Svlačionica. Miris ohlađenog znoja i memle. Svuda beton. Klupe, i ekseri u zidu umesto vešalica. Kroz poluzatvorena vrata ženske svlačionice: dva kolena i jedna sagnuta stražnjica. Martin uznemireno oblači trenerku, zatim obuva patike. Stražnjica je Verovatno Verina pomisli pokušavajući da je dovede u vezu sa njenim okruglim licem. Iz ženske svlačionice se potom začuo smeh koji je Verovatno bio u nekakvoj vezi sa mladićevim uzbuđenjem. Započinje zagrevanje. Prvi krug u sasvim laganom tempu. Potom drugi nešto brži. Razgibavanje. Martin se fizički sasvim dobro oseća. Ovih je dana uglavnom redovno trenirao. Ipak, kao da ga neka lepljiva smušenost sapinje. Do starta je preostalo još deset minuta. Toplo mu je. Navlači sprinterice. Bele sa crnim prugama. Iznošene. Vera protrča pored njega. Stražnjica je

bila njena! 'Sada je sigu ran. Iako upakovana u šorc i trenerku — oblina je nesumnjivo ista. Ustaje sa trave gde je radio gimnastičke vežbe. Nešto ga sapinje u grudima. Verovatno je opet bled: prilaze mu drugovi i hrabre ga. Vera ponovo protrči kraj njega. Martin pomisli kako je ona sigurno primetila njegov pogled tamo u svlačionici. Vrti se oko njega dok on ne uspeva da odvoji oči od njene loptaste izbočine podno leđa. Sunce se razgrejalo. Ceo se stadion pretvorio u usku crvenkastu traku koja kao da mu se obvija oko vrata. On kao da sluti ulogu ove trke u potonjem svom životu. Start. »Svi polazimo silovito. Neko iz straha, neko iz samouverenosti. Počela je konačno ta trka na tri hiljade metara. Više od sedam krugova po suncu koje kao pljusak sa svih strana škropi. Trči nas jedanaest. Svi izgledaju stariji od mene. Grčevit start mi se već posle prvog kruga sveti: vazduh nikako da ispuni pluća. Kao da prolazi kroz probušen meh. Milan mi nešto dovikuje. Okrene se još jedanput, potom odmahne rukom i nastavi da trči s prvom grupom. Trčim u sredini kolone. Čini mi se kao da će mi pluća eksplodirati. Noge kao da su od gume ko zna kojim se impulsima sad pokoravaju. Moja im glava sigurno ne komanduje. Sve više zaostajem. Pluća kao da rade u bezvazdušnom prostoru. Završavamo treći krug. Iza mene su još samo dvojica. Na izlasku iz krivine, oštar bol u listu leve noge. Zahramljem, pretrčim još desetak koraka i tad umesto grča nogu preplavi osećaj tuposti. Nastavim trku kao da umesto leve noge koristim štulu. Dok sam se bavio svojim telom još jedan takmičar me obiđe. U glavi već zri namera. Iz polumraka koji u mojoj svesti vlada svuda oko staze čujem glas trenera Marica: Možeš! Samo digni ruke - i diši normalno! Drži priključak! Ruke gore? Kakve ruke i kakav priključak razmišljam zbunjeno dok mi noge, neza visno od sveg tela, sve sporije savlađuju stazu. Pokušavam ipak da ubrzam. Ne snagom i svežinom već voljom. Posle kraćeg zastoja, uspevam. Prestižem dvojicu. U trenu javi mi se misao da bih mogao još nešto i da učinim u ovoj nesrećnoj trci. Ubrzam još malo ali istovremeno počne da me raspinje neki neodređeni bol u stomaku. Probi me znoj a disanje se iznova poremeti. U ušima zuji. Bubnja. Takmičari iz prve grupe odmiču. Iz zblanutog tela iskljuca potajna misao: stati i leći na travu. Ko to kaže da ja moram da završim ovu trku? Žedan sam. Usta suva a ždrelo usijano. U grudima rana. Do cilja je još četiristotine metara. Marić urla sa ivice terena da moram da prestignem još jednog takmičara. To je Verovatno zbog bodova za ekipu. Njemu je do bodova a ne zna kako ja jedva vučem sopstveno telo obešeno o krhki kostur ponosa. Kako bih nado odustao. Trava me neodoljivo vuče. Ali, zar nisam sam pristao na ovo besmisleno trčanje u krug? Da li trčanje u kome treba pobediti samo sopstvenu slabost vredi kao i ono u korne pobeđuješ druge? Misleći tako izbijam u ciljnu ravninu. Sunce mi prži ženice. Šljaka kao da se ugiba pod nogama. Propadam svakim korakom sve dublje. Marić urla. Onaj koga treba prestići jedva da je korak dva ispred mene. Za momenat zaboravim na sunce, na noge bez snage, na bol u stomaku i zapaljena pluća. Skupim preostalu snagu. Zapravo, iščupam je sa samog dna podsvesti. Zasprintam besomučno. Kao u bezvazdušnom prostoru. Santimetar po santimetar smanjuje se razmak. Prestignem tog momka u žutoj majici. Onog važnog za plasman ekipe. Do cilja je preostalo još trideset metara. Momak je očajan i, umesto da trči dalje, nastavlja hodom. I onda, za sve okolne iznenada, skrenem sa staze i svalim se u travu. Jednostavno misao u glavi se odvila do kraja: ovo nije moja trka. U mojoj

ekipi nastane opšte zaprepašćenje. Ležim licem prema nebu dok se noge nesvesno grče. Vaazzdduuhhaa! Ceo organizam kao da urla tu reč. Sklupčam se u želji da prevladam mučninu. Pritrčavaju mi drugovi. Masiraju mišiće na nogama. Usprave me i nateraju da hodam. Marić psuje: »Kako baš sada da se povredi. Izgubili smo tri važna boda a do cilja je ostalo samo još dvadeset pet metara«. Martin pomisli: znači, izgledalo je kao da sam se povredio. On je ipak znao da je svojevoljno odustao. Ne zbog napora, iako je bio izmožden. Snaga bi izdržala još do cilja. Jednostavno na tom mestu prestala je želja za borbom. One osrednje je uspeo da prestigne. Pokazao je da može, i onda dragovoljno skrenuo sa staze. Nemoć da se dalje bori sakrio je navodnom povredom. Tada nije razmišljao čime će obnoviti tu napuklu volju. Jednostavno mu je prijalo što ga svi teše. Naročito Vera. I trenutak pre pada, čudno obojen, povremeno mu se vraćao u svest, s oporim uzbuđenjem. Ručali su u ribljem restoranu, koji kilometar izvan grada. Svi su bili veseli jer je ipak osvojeno prvo mesto. Jedan trkač iz Bečeja je diskvalifikovan, tako da Martinovi bodovi nisu bili presudni. U početku se i on uključio u opšte veselje, mršteći se povremeno zbog tobožnje povrede. Kako je vreme odmicalo, postajao je svestan da nikako nije smeo da odustane. Manje ga je pekla laž, jer njome ipak nikoga nije značajnije oštetio. Dok su šinobusom išli kroz ravnicu pritisnutu vrelinom, jasno je osećao zebnju od narednih trka. Kako ubuduće obuzdati nagon za prekidanjem borbe? Kako obuzdati slabost u momentu kada ga bolji obilaze? Kako odoleti travi kad te šljaka proždire. Ali, i kako ne poželeti sla st kad se zamoreno telo predaje. U zagušljivoj zapari Martin je zaspao. Kad su predveče stigli do grada, senke su već premeravale ulice. Vozeći se čamcem preko rečice, kod Električne centrale, Martin je resio da napusti atletiku. Mislio je da će time preseći klicu poraza u sebi. Nije ni slutio da se hajke tek pripremaju.

GLAVA 5. ILI KADA JE ŽIVOT BIO NORMALAN
Iz sasvim banalnog razloga prekinuo je traganje za Izlazom: kiša! Teška zavesa tečnosti i goničima i gonjenom nametnula je zastanak. Martin se dokopao, već dobro smočen, neke čobanske trošne kolibe. Jedno vreme je stajao, dotičući kosom raskvašeni krov. Posle desetak minuta je oprezno seo na slamom pokriven pod. Podvlačeći mantil pod sebe pomislio je: Šta sad rade Oni? Da li i njima kiša smeta? Osećajući se neobično miran, znao je da se narednih nekoliko sati ne vredi približavati Belegu, jer samo stres ga može izdvojiti iz svakodnevnog. Dovesti do Izlaza. Tako je barem knjiga govorila. Stres ili koma! Pušio je, otkrivajući u toplom dimu nesvakidašnje, omamljujuće zadovoljstvo. Niz zemljani pod zalete se mlaz uzmućene vode okvasivši Martinu nogavicu. Nije reago vao, iako je voda bila i hladna i blatnjava. Ranije, pre sukoba sa Stamenkovićem, i sit nice su ga nervirale. Sklonjen u ovu kolibu, usred kišom splještene ledine, Martin Dimitrijević je uronio u nejasnu zonu smirenosti. I goniči su mu delovala manje strašno i opasno. Skupivši se, sve više se uvlačio u slamu. S toplinom, koju je negde duboko u sebi otkrivao, u svest mu stiže i slika običnog dana iz vremena kad je život bio normalan: Nađa je spavala hrapavo dišući. Sat je zvonio bučno i neprijateljski. On je ustao umoran i neraspoložen. Ponedeljak. U 8 sati je uobičajeni sastanak redakcije. Kafa. Navika od koje će svakako, u najskorije vreme, dobiti kiselinu. Već danima u stomaku ima osećaj kao da je progutao ježa. Na šporetu pronađe lonče do pola puno kafe. Sinoć je Nađa skuvala, ali njemu se nije pilo. 7,35. Još je rano. Automobil je juče stigao sa popravke tako da neće morati da pešači do redakcije. Njegov stari sitroen se često kvari. Ovog puta bilo je u pitanju nešto ozbiljnije. Mehaničar, privatnik, spominjao je: probušeni hladnjak za ulje i mogućnost ozbiljnijeg požara, zatim zamazane svećice i slab »kontakt«. Rekao je da ni akumulator nije u naročito sjajnom stanju. Račun će tek u sredu dobiti. Novca baš nema mnogo. Propuštao je da redovno plaća otplatu za televizor i frižider tako da je dospela potraživanja morao da plati odjedanput. Nađa je, ne budeći se, promrmljala: »Zdravo«. On joj je odvratio, Osećajući da je to učinio tek kada je zatvorio vrata za sobom. Mogla je i ona da ustane doseti se mrzovoljno. Dok je silazio stepeništem, oblačeći mantil, nije razmišljao o vremenu koje će ga sačekati na ulici. Sinoć se u bašti nadisao mesečine i Verovatno pod dojmom tog ukusa nije bio znatiželjan. Ipak, skok iz snatrenja u jutarnju javu bio je prenaglašen. Napolju je, međutim, padala kiša. Zapravo, prskala. Nebo je prokišnjavalo. Vlaga i sivilo. On pomisli: — može li ovaj odvratni Ponedeljak da prođe bez kiše? Jesen što je tek započela, svakodnevno je menjala raspoloženje. On je još bio u letnjim, drap pantalonama, od tergala. Cipele su takođe bile posve lake, sa platnom i plastikom. Uvozne, doduše. Mislio je da su španske ili možda italijanske ali ta je činjenica tog ponedeljka izjutra bila sasvim beznačajna. 7,48. Brava na automobilu je podmazana. Osetio je po ljigavosti kada je dodirnuo. Rekao je majstor Totu da se ova teško otvara, međutim učinio je to sasvim uzgred, te nije ni mogao očekivati da će ovako zaprljati ruke. Okrenuvši ključ, začuo je rezak zvuk. Radi. Pritisne zatim pedalu za gas i motor odgovori ravnomernim brujanjem. Miris benzina neprijatno mu

zapara nozdrve. Začudi ga to, jer je obično čak nalazio zadovoljstvo u tom isparenju. Pomisli kako je kiša kriva za sve. I Ponedeljak, svakako. U redakciju je stigao dva minuta pre osam. U prolazu se pozdravio sa Milicom iz odelenja za prijem oglasa. Preturao zatim po stolu, izmenio traku na pisaćoj mašini isprljavši, naravno, ruke. Rada se vratio iz WCa, sastanak je već započeo. Glavni urednik je, po običaju, prilično neobavezno analizirao prethodni broj koji je, iako je list nedeljnik, opet bio prilično slab i neinteresantan. »Glavni« je, naravno, zapažao samo manje greške. Spominjao je neke omaške koje će u sledećem broju »svakako biti izbegnute«. Ponašao se kao da ga niko i ne sluša, što je bilo skoro tačno. Kada je završio sa ispraznim govorom, prešli su na prijavljivanje tema za naredni broj. Prvo su beležene političke teme, zatim privredne. Kada je na njega došao red, najavio je prikaz pozorišne premijere kao i intervju sa poznatim slikarem Miletom Bogdanovićem. Prvi tekst će mu napisati mali Stojiljković a razgovor sa Bogdanovićem je već u subotu sam napravio. Znači, ove nedelje, zapravo do petka, ostaje mu još jedan veći članak i nekoliko vesti iz kulturnih krugova. U muzeju ima neka gužva. Moraće da izvidi to. Kažu: poremećeni međuljudski odnosi. Najave su krenule dalje. Gradska hronika, selo i, na kraju, sport. Vlada je najavljivao zanimljivu rubriku o promeni celokupne uprave fudbalškog ikluba. Pitanja sredstava i obnove ekipe izazvala su sukobe. Slušao je taj romor potpuno odsutan. 9,15. Razgovor se otegao. Osetio je glad. Pogačice i pivo. Eržika će sve doneti u pola deset. Danas mu se baš ne jede to. Radije bi viršle. Ipak, svejedno. Ješće pogačice. Na pivo će morati u »Putnik«, jer je na snazi odluka da se u redakciji ne pije. Kada se sastanak završio, očekujući doručak, počeo je da prelistava fotografije sa pozorišnih predstava. Posmatrao je nešto duže jednu scenu iz Fejdoove komedije. Anđa Vindrić u krevetu a sve u »Bubi u uhu«. Tako je to bilo u »normalnom« vremenu, pomisli Martin. Napolju je kiša iz pljuska prelazila u romor. U slami je bilo prijatno ali goniči će se svakako uskoro pokrenuti. Iznova put kroz raskvašena polja! Sagnuvši se da se provuče kroz otvor kolibe Dimitrijeviću se u izmaglici pričine obrisi Nađinog nagog tela zatečenog u skoku.

GLAVA 6. ILI O OČEVOJ SMRTI

Iz slepljenog horizonta za trenutak iskoči modro sunce. Priroda se ispuni nestvarnim svetlom prosutog žada. Martinu se pak pričini kao da ga iz nekog velikog tuša oba sipa pljusak krvi. Sve je bilo kao u neprijatnom snu: krvave mreže su ga saplitale. Ali, to nije bio san. Oči su mu širom otvorene. Raširio ruke, dlanove okrenuo ka nebu i ništa. Krvava kiša je padala samo u njegovoj budnoj glavi.Zaći će uskoro sunce - pomislio je sa zebnjom, tada će prestati d ovo krvarenje neba. Upravo je tako bilo i onog dana kada je umro otac. Doduše, tada se sve zbivalo u zimu pa se krv mešala sa snegom. Bilo je mnogo snega i krvi, tada pre dvadeset godina. ... Martin se vraćao u grad kroz ledom okovanu ravnicu. Januar. Kasno popodne. Već satima je pešačio jer mu je u Kovačici pobegao voz. Izašao je da pije vodu, i kad je iskoračio iz WCa i poslednji vagon je napuštao stanicu. Od železničara je saznao da sledeći voz za Beograd stiže tek izjutra. Otišao je u čekaonicu i zgrozio se od prljavštine i neke teskobne polutmine. Bez razmišljanja uputio se drumom pešice ka gradu. A do cilja je bilo više od pet sati hoda. Krenuo je iz varošice zapravo rano izjutra. Danima odlaganu odluku iznenada je doneo: mora se vratiti u Beograd i nastaviti studije. Bez obzira na sve što se dogodilo, svaki dan bavljenja u ro diteljskoj kući gurao ga je u mrtvaju duševne bolesti. Treba ići što pre. Mislio je na to dok je koračao zemljom koja je bila prekrivena praskavim kristalima zamrznutog snega. Napustio je drum i po savetu nekog seljaka krenuo prečicom. Sunce je bilo još na nebu ali je prostor između ravnice, snegom i ledom stišnjene, i tišinom ispunjenog neba delovao zlokobno i sklon padu. Za trenutak je osetio kako mu iz moždine raste strah od tog nesigurnog i privremenog horizonta. U plućima mu je na mahove ponestajalo vazduha što je pokušavao da nadoknadi ubrzanim disanjem. Ličio je sebi samom na veliku i nesre tnu ribu. Stakleno zvono zime što ga je natkrivalo kao da se svakog momenta moglo rasprsnuti i obasuti ga smrtonosnom srčom. Ubrzao je zato korak pokušavajući da se prizove realnosti. Govorio je poluglasno: »To ti se pričinjava. Živci su ti napeti. Koračaj samo mirno, sve će biti dobro«. Kubici beline nasrtali su mu na zenice. Noge su sve nemoćnije prtile stazu kroz poplavu snega koji je početkom nedelje navejao. Prošlo je više od tri sata hoda. Sneg i samo sneg. Plutao je kroz taj sterilni i prozračni prostor grčevito držeći oči na dalekim jablanovima čija ga je linija vodila do grada. Išao je potpuno obamro, sav sveden na kretnje kojima je upravjala neka izvanumna

mehanika. Dok je zaobilazio jednu vododerinu učini mu se da sunce ubrzanije počinje da zalazi. Zadržavši pogled za trenutak na užarenom nebu strmoglavi se u snegom skriven jarak. Više od straha a manje zbog dubine u koju je pao, na trenutak izgubi svest. Utonuo je u prazninu dok ga je beli prah nežno prihvatao. Osvestio se ubrzo i poskočio kao da ga je protresao strujni udar. U momentu je bio uspravljen u snegu koji mu ie dosezao do grudi. Raširio ie ruke kao davljenik. Podigao ih u vis želeći da nađe neko uporište i onda prateći ih očima ugledao neko crvenilo kako obuzima sav okolni prostor. Krv, jer samo krv je tako nagla - pomislio je, munjevito je opšivala sneg i led svojim tamnocrvenim ogrtačem. Martinu je nabacila na lice lepljivu mrežu koja ga je brzo vratila u nesvesticu. Zaspao je sred zimske ravnice. U snu rnu se prikaza sopstveni put, s jeseni, u Beograd. Vozio se na traktorskoj prikolici. Bio je veseo, pun planova, ambicija. On je student! Strepeo je pomalo od velikog grada ali tamo ga je čekao Miloš. Bio je ubeđen da će za par dana sve biti u redu. Sa traktora je sišao kod pančevačkog mosta: nije želeo da ga neko od budu ćih kolega vidi na ovom seljačkom prevozu. Grad ga je ipak iznenadio — Miloš ga nije čekao. Samo mu je ostavio poruku kod gazdarice da se vraća u nedelju. Prošlo je od tada više nedelja. On se polako predavao gradu. Navikavali su se jedan na drugog. Bez Miloša koji je otišao u vojsku. Vest o očevoj bolesti veoma ga je uznemirila dok ga je telegram s pozivom da hitno doputuje kući prenerazio. Tamo ih je zatekao sve zbunjene, upaničene i nekako neprirodne. Kao da su se služili nekim drugim, njemu nepoznatim jezikom. Razgovarao je sa ocem, ako se Martinov monolog i očevo nevoljno klimanje glavom tako može nazvati. Iz pogleda se jasno videlo da je on već otputovao u predele kojih jednostavno nema. Trajalo je još samo islabelo i izmenjeno telo. U subotu izjutra otac je umro. Jednostavno je zaspao. Pogreb je bio u nedelju popodne. Led. Košava je na utrini nosila sneg. Ipak, sve je izgledalo manje strašno nego što je zamišljao. Jedino ga je potresao pogled na očevo ukočeno, mršavo i požutelo lice koje se ukazalo pre nego što je kovčeg zakovan. Sve je ostalo bilo dosta uspelo pozorje: plač, kuknjava, izjave saučešća, molitve, zapevanje, popovi. Martin nije mogao da zaplače. Nije mu se dalo da bude jedan od učesnika tradici onalne histerije sahranjivanja. Tek kasnije, prošlo je više dana, zapao je u košmar plača, nesvestice i sna koji ga je ipak vodio ka smirenju. Kada je izronio iz tog vremena nesvesne mučnine, započeo je da živi još nespre mniji da stvari vidi onakve kakve jesu. Povukao se u sebe i krenuo putem bolnog preispitivanja sopstvenih gestova i svega onoga što su drugi

zamislili, uradili ili nameravali. Krenuo je da po drugi put započne. Povratak je prekinuo onesvešćen u snegu. Probudio ga je snažan trzaj kojim su ga ljudi iz obližnjeg sela izvlačili iz jame. Sav promrzao zahvaljivao im se. Jedva je prihvatio gutljaj rakije i s osećanjem stida užurbano krenuo dalje. Sneg je opet bio običan. Krv se vratila u svoje na svoje mes to. Ali i u podsvest. On je koračao užurbano ivicom šumarka pod senkom očeve smrti.

GLAVA 7. ILI MARTIN ULAZI U KNJIGU TIHONA VINOGRADOVA

Muzikanti su davno otišli na spavanje. Uporno muziciranje u hodu izmorilo je ove prilično oronule ljude. Sakupljeni na brzinu, zaplašeni i neobavešteni o svrsi i dužini tog hodajućeg sviranja, jedva su dočekali na nogama komandu za odmor. Razmileli su se po kasarni a meni je privremeni odlazak Strančev omogućio da konačno izbi jem u prvi plan. »Svet i život, nesumnjivo, treba da budu pozornica moralnosti« izrekao sam čim sam se dočepao razglasnog uređaja. Mislio sam naravno na Stamenkovića i slične. Međutim, besmislenost tog iskaza kao da se uvećavala prenosnim vezama i zvuč nicima i, već po isteku odjeka poslednjeg sloga ove parole, znao sam da mi izrečeno samo otežava sprovođenje plana. Bosi i neuhranjeni pratioci, probuđeni iz tek započetog sna, gledali su me s izrazom sažaljenja. Zima je bila na pragu, što je dodavalo težinu i ovako komplikovanoj poziciji, u kojoj sam se nalazio prevashodno ja. Obuću smo ostavili još pre dva dana da bi se što neopaženije privukli ulazu u unutrašnji sloj. Sa bolom koji je sve više osvajao tabane, uvlačila se i prevrtljivost u snagu naše istrajnosti i moralnosti. Već izjutra mi je zasmetala nesavitljivost sinoćne javne izjave. Dogodilo se sledeće: Na ulazu šatora u kojem sam spavao pojavila se ona. Njena laka, oprana kosa letela joj je oko glave skoro zaklanjajući lice i vrat. Bogato zlatokosa, odevena samo u pramenje sna iz koga je iskoračila, zvonila je kroz proh ladno jutro. Mirjana! Kroz mozak mi je proletela prvo ta misao. Kroz gustu kosu u momentu je sevnula plavet očiju. Dok sam pokušavao da je pozovem ona se nesh vatljivom hitrinom izgubila kroz otvor šatora. Krenuo sam za njom ali sam se posle par koraka sudario sa Metodijem, lekarom u ekspediciji. Ovaj me nije ni pogledao već samo s jedva uzdržanim besom rekao: »Svima će kucnuti poslednji čas i svako će se od nas, naočigled sviju, pretvoriti u nepomičnu i beživotnu lutku.« Okrenuo se zatim i naglo otišao u kasarnu. Pogledao sam za njim iznenađen, ne toliko zbog dvosmislenosti onog što je izrekao, koliko zbog neobične sličnosti njegovog današnjeg lika sa glavnim urednikom lokalnog lista. Zadivljen ipak pojavom nage devojke tog dana nisam više razmišljalo o neočekivanoj sličnosti Metodija i urednika. Tumarao sam po negostoljubivoj okolini tražeći devojku. Moji ljudi, kada visokog stranca nema oni su zaista moji, odmarali su se a popodne su

započeli da love ribu prastarim mrežama. Ulov je neočekivano bio obilan. Iz mreže su vadili samo veliku i dobru ribu. Posle nedelja ispunjenih nevoljama i teškoćama, ovakav uspeh je bio neočekivan. Ljudi su živnuti. Dobro su se najeli. U vojničkom magaziinu pronašli su i duvan, a sudeći po pesmi, koja se predveče javila, tamo mora da je bilo i ruma. Mene je međutim obuzelo neko setno raspoloženje. Pred očima su mi se nizala dani koje sam preživeo. Prvo sam se setio popodneva iz 1969, u Univerzitetskoj bibli oteci. Tražio sam neku knjigu iz narodne književnosti. Bezuspešno i dugo. Zamolio sam bibliotekarku da je nekako pronađe za iduću nedelju. Videći da sam razo čaran ponudila mi je knjiigu Tihona Vinogradova »Život na ivici sna«. Iako nije bila u nikakvoj vezi sa onim što sam ja tražio, uzeo sam je i pročitao u jednom dahu, Od tog dana počeo sam i da je iščitavam u svim momentima kada nisam nalazio sops tvene odgovore na životna pitanja. Imao sam tada trideset godina. Knjigu sam koristio dvatri puta godišnje. Kada sam se približio četrdesetoj, život mi se svako jako ispremetao i zagušio. Vinogradov je sve više postajao moja večernja literatura. Ovaj očigledni mistik, kao crvena linija provlačio mi se kroz san i javu. Osećao sam povremeno da me te stranice zagušuju ali tešio sam se time da neko čita kriminalne romane, neko ljubavne, neko istortijske pa im to ništa ne remeti život. Ipak, koliko god ovo objašnjenje bilo prihvatljivo, ono je ipak imalo jednu ozbiljnu manu: ja sam, za razliku od pomenutih čitača, često i budan verovao da Vinogradov ima prava rešenja za ljubavne, radne i ostale probleme. Dok je rum govorio i pevao iz ljudi koji su ko zna iz kog razloga pošli sa mnom na ovo traganje, zatezao sam u sebi nit neizvesnost! koja mi je u čudnim skraćenjima slala kroz noć signale opasnosti. Oko ponoći sa severozapada kroz razgrađeni vojni poligon projurila je kolona biciklista u sasvim mrkim majicama. Tišina kojom su prošli imala je u sebi oštrinu jeze. Po izlasku sunca probudila me je graja: moji nevoljni saputnici okupili su se ispred spoljašnjeg zida na kasarni. Tamo je krupnim crnim slovima osvanuo natpis: »Zabranjeno je čitati knjige«. Imao sam utisak da je ostale zaplašila samo nepri rodna veličina slova, a ne smisao ove čudne poruke. Krenuli smo ubrzo posle tog otkrića, bez nepoznatog, ali moj je položaj vođe ipak bio znatno poljuljan. Preostalo mi je jedino da knjigu Vinogradova sakrijem u postavu mantila. Prisustvo nepo znatog je bilo više nego očigledno. Velika tamna slova, svakako u toku noći ispisana, jasno su upozoravala ljude da ih ja ne vodim. Meni je upućena još otvorenija poruka u vezi sa knjigom bez koje nisam više mogao. Kada bi se barem iznova pojavila devojka koja toliko liči na Mirjanu.

Pomislivši to Martin ugleda koji metar ispred sebe putokaz sa natpisom »Elemir«. Preneražen zastade: odakle ovo selo na putu koji je isplaniran po uputstvima Tihona Vinogradova!?

GLAVA 8. ILI MARTINOV PUT KA MORU
Logorska vatra je lagano dogorevala. Povremeno bi samo prasnuo kakav zabo ravljeni pramen. Svečanost je završena. Ostao je samo scenarista. Gledao je u pre sahli žar, potpuno ispražnjen. I to se završilo. Otišli su glumci. I publika, zvanice najpre. Negde na parkingu čeka ga Nađa. Krenuo je tromo kroz baštu. Izjutra kreće na more blesnulo mu je kroz ispošcenu svest. Sa slikom nestvarne vedrine je i zas pao. Negde u uglu sna pulsirala je ipak neverica: ima li smisla obnavljati se? Ispred Travnika osetio je zamor. Vozio je od šest izjutra. Sumrak se lepio za prigušene zelene nijanse krajolika. Vožnju po noći nije voleo. Zamarala ga je a od uboda farova dolazećih automobila zahvatala ga je nervoza u talasima. Do mesta gde je nameravao da prenoći ostalo je još pedesetak kilometara. Put je bio dobar ali s dosta uzastopnih krivina. Zavijanje i odvijanje asfaltne trake osećao je kao uvijanje sopstvene moždine. Šraf u temenu. Mrak je sve više uskakao u useke dana. Zaustavio je automobil. Pregrejana ma šina je pucketala oslobađajući se vreline nakupljene neprekidnim poniranjem kroz julski dan. Izašao je iz kola u svežinu. Zgusnuta tama prelivala se preko puta, Osetio je težinu koja kao da je iz bliskih brda nasrtala na njegove slepoočnice. Pre dvadesetak godina nešto slično je osetio na logorovanju. Smrknuta Fruška Gora nas rtala je tada na uplašenog dečaka koji je čuvao stražu. Srce mu je kucalo kao bubanj. Još tridesetak kilometara. Umor ga je raspinjao. Put i dve probdevene noći iscrpli su snagu iz već ne tako vitalnog organizma. Uporedo sa tupošću koja se useljavala u njega, napuštalo ga je i oduševljenje za posao koji ga očekuje čim stigne do mora. Toliko odlagana prilika da započne sa radom na rukopisu, koji bi trebalo da mu donese uspeh, više ga nije radovala. Dok je poskakivao po travi ne bi li rasterao pospanost, razmišljao je da li da okrene automobil nazad, ka Sarajevu, i da prizna konačno, sam sebi, da ne može da završi zamišljeni rukopis. Međutim, povratak je iziskivao mnogo više odlučnosti od one koju je pronalazio u sebi. Uđe u kola dok mu se lagana jeza podvlačila pod majicu ovlaženu znojem dugog sedenja. Popi gutljaj limunade iz termosa. Okrene kontakt ključ a pregrejana maši na mu odgovori nepristajanjem. Pokuša još jedanput. Bezuspešno. Zato rešii da ma¬o odrema dok automobil ne bude ponovo spreman. Čim je sklopio oči propade u san raskomadan mrzovoljom proteklih dana. Njegov Martin je novinar kao i on. Koliko li je još sličnosti između njih. Kako li bi se on ponašao da ga nepoznati pro gone kroz jesen? Probudio ga je zvuk voza koji je u neposrednoj blizini automobila protutnjao. Ukočen od hladnoće i neugodnog položaja, zurio je u svetlosne kvadrate koji

su promicali, kao kadrovi nekog filma koga sam slučaj režira. U momentu, kroz svest mu proleti slika razdrobljene železničke rampe i motorcikliste prilepljenog na njene ostatke. U ranim popodnevnim časovima toga dana, negde kod Bosanskog Šamca naišao je na okrvavljeni prizor. Neki ljudi su upravo pokušavali da razmrse već beživotni čvor. Mučnina prizora prevladala je u njemu potrebu da sačeka d uveri se da li se postradalima još može pomoći. Skrenuo je na sporedan put, želeći samo da se što brže udalji od mesta udesa. Njegov Martin bi Verovatno pokušao da im pomogne i, skoro sigurno, pao u nesvest kad bi dotakao okrvavljeno telo. Voz koji ga je probudio vratio je opori isečak već proteklog dana iznova u svest. Udaljen od neposrednog doživljaja, slutio je samo da se negde u dubini premo renog organizma rađa potreba za povraćanjem. Potreba da izbaci iz sebe i gomilu iskidanih nerava, nesanica, talog već dugog rvanja ambicije i razorene koncen tracije. Uzdržao se, sileći se da o svemu razmišlja kao o prizoru koji se nekom drugom dešava. Produžiće ka moru. Ohlađena mašina odmah je prihvatila nameru. Međutim, signalno svetio je pokazivalo da je ulje u motoru svedeno na minimum. Krenuo je ipak putem ka Bugojnu. Zapravo, jašio je pukotinom svetla grčevito je prateći, jer je imao utisak da svaki komadić mraka može pod dodirom točkova izazvati eksploziju. Već je devet sati. U motelu gde je rezervisao sobu, čekaće s rezervacijom do 22 sata. Kilometri međutim jedva promiču. Još 20 km. Sutra izjutra će biti na moru. Opet prelaz preko pruge. Rampa. Pogled mu skrene na tašnu sa rukopisom. Iznad njega, kroz ozvezdano nebo, proleće oblak. Voz i kvadrati novog filma. Tašna sa rukopisom opet mu privuče pažnju. Desnom rukom je dohvati i prebaci na zadnje sedište. Iz utrobe mu se javi osećaj gladi. Međutim, bez onog prijatnog priželjkivanja hrane, samo kao poziv praznine. Pored obimnog rukopisa u tašni je i knjiga čije su korice izlizane od upotrebe. Neki ruski autor. Lirske reportaže sa Kavkaza. Korice srebrnasto sive. Mesec dana na moru. Novine govore o izuzetno toplom letu. Rukopis!? Neće to biti izgledno letovanje već teško rvanje sa odlomcima, mladalačkim proznim poku šajima, ispraznim naporima da se opišu navodni zanosi. Od svega toga što se desetak godina javljalo kao uzgrednost, hteo je da sačini nešto nalik romanu. A zaista je u pitanju bilo moranje. Neobičan i nesiguran je položaj onih koji život temelje na ispisanim stranicama. Na upotrebi reči. Negde je pročitao da prozni pisci moraju da misle u rečenicama. On se međutim spoticao o reči. Konačno, ugledao je na jednoj uzvisini motel. Na mah mu slika mlakog tuša i ugodnog ležaja u svesti poništi neizvesnost posla koji ga očekuje sledećih

mesec dana. Možda ta proza i nije tako jalova. Varka sa sopstvenim iskustvom potraje ipak samo kratko. Zapravo do onog trenutka kad premoreno telo uzvrati nesanicom. Kako od teksta koji načinom sladunjavih ljubavnih romana postoji složiti nešto uver ljivo, kad samo skepsa ne zvuči isprazno? Roman o Martinu!? Kako opisati prazninu u ogledalu? More. Upravo tako, izabrao je more, koje ga je u boljim prilikama izuzetno oporavljalo, nadajući se da će mu taj spoljašnji podsticaj dati snage da piše. Leto vaće očigledno s najgorim mogućim saputnikom — prinudom.. A morao je tako da postupi, jer u slučaju da taj rukopis ne napiše, u izgledno vreme započeo bi njegov, ne baš sunovratan ali zato neminovan pad na društvenim stepenicama. Zakon je jednostavan: položaj stečen literaturom samo se njome može održati. Mislio je ba rem tako tog jula. Kasnije je uvideo da se stvarni rezultati mogu nadomestiti nov cem i drskošću. Veština preletanja važnija je od svega. A to je sasvim nešto drugo u odnosu na njegove detinje pokušaje da leti. Opkoljen tišinom znao je da je sam. Zapali cigaretu. More. Izjutra će biti u Pločama. Pogleda ka tašni sa rukopisom i ugasi svetio. Novine koje je pokušao da čita padoše na pod. »Svet i život, nesumnjivo, treba da budu pozornica moralnosti« — izreče visok i mršav čovek iz njegovog sna. Odeven u sivkasti mantil svu noć mu je prohodio kroz usnulu svest. Kada je ovaj snažno zalupao na neka zabravljena vrata, probudio se. Knjiga koju treba napisati preprečila mu se u svim pravcima. Znao je da situaciju čini još besmislenijom saznanje o tome da je prinuđen da od početničkih tekstova sklapa nešto što mu možda obezbeđuje još nekoliko godina uglednog mesta u društvu. Zaspao je ponovo u zoru kad su buldožeri na obližnjem gradilištu počeli sa radom. Za to vreme Martin je preplivao neku reku. Sunce ga je zateklo kako razmišlja o Orvelovoj teoriji o tome zašto pisci pišu. I on je želeo da se dopadne. Da li je zato junaku dao i svoje ime?

GLAVA 9. ILI O PREPLIVAVANJU SAVE

Kiša i izmaglica su ambijent u kome najčešće nailazimo na Dimitrijevića. U vedrina kao da njegov lik deluje nestvarno ali i takvi su dani postojali u slučajnim snimcima iz njegovog pravog života. U spomenima na njegovu mladost učini mi se, s vremena, da prepoznajem i sopstvene tlapnje. Sunce je svakodnevno, kao zakovano za nebo, pržilo grad zavlačeći se u asfalt i mozak. Juli u naletu. Martina je žega primorala da svakodnevno navraća na plažu na levoj obali Save. Snebivao se spočetka, i belina sopstvene puti ga je plašila, ali lagano se oslobađao sramežljivosti. U tom mnoštvu polunagih tela, gubio se i uta pao u masu Osećajući kako im svakim danom sve više pripada. Izgledalo mu je da su ljudi ovako bez svakodnevne zaštitne odeće znatno pristupačniji. U kupaćim kostimima je njihova telesna nesavršenost izvirilava te nije bilo one osorne samo uverenosti. Ovde na peskovitoj plaži bila je to samo privilegija mladića, lepo razvi jeniih sportski nadarenih. Oni, međutim, nisu bili opterećeni kompleksom da po svaku cenu nad svima dominiraju, želje su njihove bile mnogo jednostavnije- svide ti se ženskom svetu. A i sam Martin svojom telesnom građom nije bio inferioran; čak naprotiv. Dobivši ubrzo lepu bronzanu boju, uk¬opio se u kolotečinu kupališnog života. Zadivljeno je posmatrao žene na plaži. U izazovnim kupaćim kostimima, njihovi su se oblici našli naprosto izloženi njegovim užarenim pogledima. Uzbuđivala ga je bliska put. Ležao bi na vrućem pesku, naizgled nezainteresovan, i nemirnim pogledom klizio pejzažom zasićenim bokovima, grudima, stražnjicama. Nije se mnogo kupao. Sava je toga leta bila prilično mutna; negde na izvorišnim delovima sigurno su padale kiše. Žene su prolazile kraj njega pronoseći svoje raz nolike dojke, iskipele kukove, magličasta bedra. Gledao ih je, Osećajući kako ga nepoznatom silinom čitavog prožimlje drhtavica. Provodio je svoja usamljenička popodneva na obali Save, oslobađajući se lagano kobnih posledica bolesti koju rađaju samačke sobe u potkrovljima. Zaposlio se u jednom maga cinu kao fizički radnik. Posao nije bio nimalo lak ali Martin ga je obavljao sa do tada nepoznatim elanom. Prenosio je sanduke, tovario kamione, čistio skladišta. Zavoleo je rad koji je obavljao; zamor koji je svakodnevno obuzimao njegove udove činio mu se dragocenim, oslobađao ga je naprosto beskrajno slobodnog vremena koje rađa najraznovrsnije i besmilene pomisli. Za nekog bi to bilo isuviše monotono ali Martin je baš u jednoličnosti poslova i radnji nalazio sigurnost. Fakultet mora da pričeka neko povoljnije vreme.

Na istom poslu radilo ih je dvadesetak, radnika, šofera, tehničara. On se držao dosta rezervisano, ali neosetno je ulazio u normalan život. Slušao je isprva samo njihove razgovore. Jednostavne. Priproste. Oprezno se osmehivao na njihove dosetke na račun žena. Razgovaralo se po lučkim magacinima o takvim stvarima da je Martinu ona njegova neprijatna epizoda sa ženom u crnom sve više izgledala potpuno naivna i budalasta. Mladić se lagano otkravljivao. Pokušao bi ponekad i on nešto da kaže, neprestano strahujući da ga neko ne naruži zbog nespretnosti. Novca je ubrzo imao sasvim dovoljno da bi mogao komotno da živi kao samac, ali nikako nije uspevao da se oslobodi navike da štedi na sebi. Leto je buktalo. Zapravo krajem tog jula ulazio je u pravu zrelost. Odlazio je svakodnevno preko starog železničkog mosta, bosih nogu gazio pesak d posmatrao ljudska telesa. Pone kad bi se resio da zagazi u prohladnu vodu. Plašila ga je uzmućena matica koja je sredinom reke brzopromicala. Znao je da pliva ali nikada se time nije baš naro čito odlikovao, i smatrao je da mu nimalo nije potrebno da se pred očima čitave plaže bruka. Jednog popodneva nešto ga lipak natera da odstupi od takve odluke. Po običaju ležao je dugo u vrelom pesku. Počeo ga je probijati znoj. Posmatrao je jednu plavušu. Ova je bila mlada, nešto duže, izgleda veoma nego vane kose. Ležeći potrbuške otkapčala je gornji deo kostima, nameravajući da sunča leđa, iako joj tanka traka koja je pridržavala korpe nije mnogo smetala. Martin je zurio u njene grudi koje je kostim jedva pokrivao. Jače od sunca zažarila ga je njena prisutnost. Poželeo je da se ova nikako ne pomakne, fascinirala ga je ženska put oslobođena stega. Osetio je odmah zatim sram zbog očiglednosti želje koja se sve više u njemu javljala. Morao je nekakako da se oslobodi žudnje koja ga je sve učestalije pristizala i plašila ga intenzitetom. Od onih neprijatnih događaja u autobusu osećao je velik strah čim je bilo u pita nju nešto vezano za žene. Pridigao se i uputio ka vodi ne bi li se tamo malo rashladio. Prišao je reci, zagazio do kolena, počeo da se prska osećajući kako ga hladna voda naprosto ujeda. Podigao je glavu i video kako ga plavuša radoznalo posmatra. Oslonila se na laktove; podigavši sasvim malo kostim. Bi mu odjedanput nelagodno od njenog direktnog pogleda a istovremeno oseti potrebu da se što bolje pred njom iskaže. Znao je da joj to brčkanje nikako ne može impo novatii. U magnovenju se zato reši da prepliva reku. Okrenu se ka drugoj obali i snažnim koracima poče da gazi savlađujući sve jaču nelagodnost koja se pojačavala s hladnoćom vode. Ipak, spremi se na skok. Tlo mu samo isčeznu pod nogama i on zapliva pokušavajući da deluje nonšalantno. Devojka ga je gledala sa jasnom znatiželjom. Pri jednom zamahu ruku okrene se i ugleda je sasvim obnaženih grudi. I nasmejanu. Oduševljen utiskom koji je na nju ostavio, Martin još snažnije zapliva prohladnom i

zamućenom Savom. Brzo je odmicao od obale ponesen njenim osmehom i uzbuđen neočekivanom nagošću. Nije stigao ni da pomisli na to kako se završavaju njegovi zanosi i uzbuđenja. Bilo je kasno popodne. Negde sa severa pojavljivali su se oblaci a on je uporno plivao siguran u svoju novostečenu snagu. Ubrzo je bio na sredini reke. Osetio je prvi nalet hladnoće ili prvu zamku zamora. Okrenuo se na leđa da se odmori, ali i da pogleda devojku. Lice joj više nije najjasnije video, međutim, jasno je bilo da ga ona i dalje posmatra. Okrenuo se da nastavi i u momentu kada je hteo da zamahne levom rukom, osetio je žestok udarac u predelu slabina. Neko deblo, ljigavo od dugog stajanja u vodi, silovito ga je pogodilo. U sekundu se zgrčio i progutao dosta prljave savske vode. Počeo je panično da grca i sa usana mu je skoro izleteo krik dozivanja. U neposrednoj blizini nalazio se neki čamac. Mogao je da zamoli za pomoć. U trenu bi bio na suvom i čvrstom. Devoj ka će videti njegovu nesposobnost — i pored bola doseti se Martin. Gušeći se od vode i sluzi, on nastavi ka drugoj, sad sve udaljenijoj obali. Plivaćeš dok ne umreš, reče sam sebi, rešen da se ni po koju cenu ne osramoti Na obali, koja je nasuprot devojčinoj, nalazi se njegov cilj. Izgledalo mu je da će ga ona čekati baš na mestu gde će on dotaći rukom obalu. Naga, s izazovnim ruži častim grudima. Samo treba izvršiti zadatak. Zaslužiti dar. Plivao je vidno umoran. Bol u levoj nozi bio je sve izraženiji. Sve češće ,se odmarao ležeći na leđima a struja ga je sve više odnosila nizvodno. Devojku je mogao samo da nazre. Drugi i treći nalet drhtavice dođoše ubrzo. Zatim naiđe čita va serija. Ubrzo se prolomii tresak groma kao prethodnica oluji. Kada je iščekivana obala bila već blizu, obruši se provala oblaka. U vodi, koja ga je svakim trenom sve više iscrpljivala, probijao se kroz kišu halucinirajući obalu i devojku na njoj. Osetivši konačno mulj pod nogama, znao je da je kraj mukama na koje je sam sebe stavio. Reku je preplivao, utisak je ostavio ali devojka je sigurno otišla kući. Možda sad u suvom priča o njemu, uspaljenom klipanu koji zbog nje i njenih golih grudi guta savsku vodu l puzi iscrpljen kroz pesak i mulj. Nije znao da li da besni ili da se samom sebi smeje. Oduvao se. Rukom zagladio kosu, i kroz kišu pošao preko železničkog mosta. Morao je po odelo na napuštenu plažu. Prolaznici pod kišobranima podsmešljivo su ga gledali. Štrand je bio, naravno, potpuno prazan. Devojka je otišla, možda i nes vesna da je on sve ovo zbog nje učinio. Snužden je krenuo ka pokisloj gomilici koja je predstavljala njegovo odelo. Sagnuo se i podigao majicu. Tog momenta pala je na zemlju neka plavičasta traka. Kad je prihvatio taj komad tkanine shvatio je da u rukama drži gornjii deo njenog kostima. A devojka je ležala dosta daleko od tog mesta. Ostavila mu je deo svog kostima

kao nagradu za preplivavanje reke? Sav ponesen neočekivanim darom krenuo je preko mosta noseći odelo u rukama. Zaustavivši se na autobuskoj stanici, još u kupaćim gaćama, primetio je kako ga prolaznici začuđeno posmatraju. Postiđen, brzo se obukao i, naravno, sav skvasio. Kada je stigao u stan potražio je skrovište za usku tkaninu koja je do pre sat vremena dodirivala njene grudi. Danilo i Stevan su ga zatekli kako zuri kroz prozor, potpuno odsutan i čudno osmehnu. Godinu dana kasnije poklon od nepoznate devojke sa Save nestao je iz njihove studentske sobe. Na sam dan Danilovog prvog nestanka.

GLAVA 10. ILI JESEN U VRTU
Osamio se te pozne večeri u vrtu neočekivano prostranom za kvart u kome je stanovao. Stajao je naslonjen na još mlak zid. Osećao se kao da se upravo izvukao iz kartonske kutije bačene u neizvesni prostor. Drveće u dnu vrta delovalo je kao zamočeno u srebro. Trenutak raspoloženja koje se ne da precizno pojmiti: mut no i zavodljivo privikavanje. Martin zna jedino da nije prekoviše srećan, ali ne i rav nodušan, dok ga jesen zatiče već ogoljenog. Leto, prošlo i kišama razdeljeno na ostrva prohladne svetlosti, kao da ga ni malo nije vratilo dragim vremenima do kojih bi ga jedino salto mortale mogao preneti. Naravno, sa neizvesnim izgledima za prilagođavanje. Svaki povratak nosi u sebi dovoljno preduslova za razočarenje. I disanje kao da ga izneverava. Usporava se. Meh pluća se nerado pokorava uobičajenom zahvatanju dragocenog vlažnog vazduha. Okolnosti ga podsećaju na pripreme za transfuziju. Telo je zgrčeno u očekivanju uboda. »Prošlo vreme silazi kroz mene, uliva se u ovo iz koga sam u vrt pobegao. Raz građuje ga neosetljivo za trenutna oduševljenja, za bol i zamor takođe. I krv, kako je noćas različita! Hladna. Kao da mi sluz biljna protiče arterijama i venama. A talog podsećanja, premda zamućen, stremi ka površini. Ka koži. Uskoro ću ga prepoznati u svrabu. Martine, večeras kao da si deo jesenjeg posustajanja! Neko se sprema da ti ureze matricu predaje. Kao da mi se osmeh zgušnjava. Razmišljam, a misao mi južnim vetrom napupljena, otromelo treperi. Opet sanjam a iza onog jedinog osvetljenog prozora, na trećem spratu, očekuje me rad. Knjiga koju treba napisati. Jer seta i namrštenost bolje pristaju piscu nego prebrzo istrošenom tridesetpetogodišnjaku, u sasvim dobro sašivenom odelu. Tamno pla vom sa diskretnim svetlijim prugama. Novinaru sa pogledom na provinciju. Da li će mi pisanje otvoriti neki skriveni svetlarnik? Plavet me zaokuplja ali me ona sa neba primljena. Plavet znatno značajnija, slojevitija. Ova je izmrežana crnim i pretvrdim nanosima. Noćas ona iz mene izvire kao da sam je sve ove godine sakupljao za oktobarsku noć 1978. I vrt mi noćas neobično izgleda. Pretankom i providnom kožom natrune mesečine privlačim. Svetluca mrak dok uzbuđen uviđam da to mešanje boja znači dublji presud, ne za momenat dok nesigurno pogledam ka prozoru na trećem spratu, već mnogo dalekosežnije. Osećam i neku snagu, tako da providim u ono što će tek nastupiti. Ne u knjizi, u kojoj lažem pričajući o onome što mi se dogodilo, posve neinteresantnom za druge,

odnosno onome što mi se moglo dogoditi, takođe, objektivno uzevši, nemaštovitom. Čini mi se da izložen mesečini razgledam nadmoćno život koji iz dana u dan podnosim, bez nekog naročitog otpora, ali uz zamor koji govoru daje oporost, a mišljenju oprez. Smejem mu se oslonjen na plavet iz detinjstva. A noć je baš zvezdotočna. Zemlja šušti menjajući se. Pod stopalima, koja su neprirodno vrela, i kao da kroz kožu razaznaju tlo, neka Svetlost se javlja, ulazi mi u telo, zavlači se u krvotok rešena da tu sačeka iutro. Naliči na mleko. Gusta belina prodire. Svetlost me napaja novom snagom. Vrt se u daljoj začaranosti prikazuje. Sigurno je i jesen uzrok te izokrenutosti. U ovo godišnje doba meni se neobične stvari događaju. Iz utrobe mi nadire pitanje: kako sve napustiti i sa vrha zgrade krenuti za vetrom koji progoni popodnevnu kišu? Snaga koju osećam od one je vrste što je u presud nom momentu osvoje oni koji stoje na liniji od koje počinje praznina.

GLAVA 11. ILI ŠTA SE DO SADA DOGODILO

Utorak. Već je avgust pri kraju. Sunčano ali ne i toplo. Rukopis o Martiinu Dimirijeviću narasta i usložnjavia se. U okvirnu temu o pokušaju junaka da izbegne realmost, koja mu očigledno nije po meri, uskače navodni ruski pisac Tihon Vinogradov. Martin nosi njegovu knjigu kao priručnik za ostvarenje sopstvenog spasa. U krstarenju kroz ravnicu prate ga neidenti fikovani Ijudi. lako bez jasnijih indicija, nije nerazložna pretpostavka da iza svega stojii pomenuti Stamenković. Saznajemo da se Izlaz nalazi u rasekl'ni između razumnog i nemogućeg. Nejasno je još da li se i od Martina traži prelazak u zaumno stanje? Predsednik (čiji je on predsednik?) Stamenković, pokreće izgleda i Martina i bajku. Po diktatu Vinogradova on, Martin, levom nogom započinje svaki značajniji iskorak, s očigledndm poverenjem u njegov sistem izbavljenja. Takva predanost ovom štivu i mene ispuni sumnjom možda i zbog nepoznavanja njegove prave suštine. U rukopisu pronađenom šesnaestog aprila, Martina nalazimo u čisto literarnoj situaciji. Zanoćio je u nekom biblijskom predelu gde je, zajedno sa drugovima, zatečen i preneražen od »visokog stranca«. Ovaj ima neke odlike mesije jer »nešto nam je govorilo da on zna rešenje zagonetke koja nas u daljem razmišIjanju uspo rava«. Martin, pod uticajem dominantnog stranca, sanja neobićan san s erotskim primesama koje se i po buđenju nastavljaju. Istopolnost njihova baca čudnu svetlost na junakov boravak u sopstvenom tekstu. Ostaje nepoznato ko su Martinovi pratioci u traganju za Izlazom. Nema ni reči o goniiocima iz ravnice zarobljene maglom. Da li je moj junak zalutao u magle Tihona Vinogradova ili je to nečiji san o tome kako se gonioci mogu preobratiti u pratioce? Možda Diimitrijević već koraoa ivicom svog zaumlja!? U komentaru pronađenog rukopisa izrekom se pominje Rok Nikolov, još jedna ličnost ruskog prezimena. Kazuje se da bi on možda mogao da utvrdi autorstvo teksta koji navodno upućuje na T. Vinogradova. Iskrsava, međutim, pitanje: kako je taj Nikolov mogao znati za autora knjige »Moj život na ivici jave« kada postoje tolike vremenske i prostorne razlike? Ili, još dalje: može li stvarna ličnost komunicirati s piscem osporenog identiteta? Veče je. Još je utorak. Televizor melje unutrašnju a spoljnu politiku. Može lii jedna neistrča na trka znatnije da opredeli junakov život? U pitanju je svakako nesklad između visoko posta vljenih ciljeva i nedovoljne upornosti da se isti dostignu. Pored izgubljene bitke sa sopstvenom voIjom, dominiraju i fizičke teškoće. Primetno je naglašeno doživljavanje telesnih tegoba koje

ponekad postaju najvažnije. Erotski momenat se opet javlja, kao uzgredan ali jasan impuls. Vera sa »loptastom izbočinom«! Da li će se javiiti još koji put u Martinovom dohvatu! Udeo čulnosti u Martinovom životu jasno se nagoveštava. Susret erotike i poraza. Iz sklopa mladićkih događaja proizilazi neka vrsta [njegove životae filozofije: ako ne mogu da budem prvi bolje je odustati od dalje borbe!? Pitanje je samo kako primeniti ovakvo shvatanje na hajkanje kroz jesen u kojoj Martina i zatičemo. Moj junak izvesno raspolaže većom upornošću kada je u pitanju bekstvo. Da li je u pitanju strah ili nada? Sreda 22. avgust. Pre podne. Sunce i prigušena buka grada. Telefonski poziv u 10,30. Poš tar: neka razglednica iz Sokobanje. Kafa. Na radiju: »Lekar vam savetuje«. U Martinovo putovanje umešala se kiša. U krhkoj sigurnosti neke čobanske kolibe on se vraća samom sebi. Seća se, ni po čemu izuzetnog, ali izgleda mirnog dana iz vremena »kada je život bio normalan«. Saznajemo nekolike detalje iz njegove novinarsfce prakse. Porodični život, navike, žena, glavni urednik. Nadu, njegovu ženu, vidimo u dvojakoj projekciji: kao suprugu koja se uklapa u sklop Martinove jutarnje mrzovolje ali, na samom kraju odlomka, ova ima očigledno i značajniiju funkciju: Dimitrijeviću se u izmaglici pričine obrisi Nađinog nagog tela zatečenog u skoku. U prividnoj sigurnosti, pod senkom progona, klija žudnja u koju bi da se sakrije. Iz slame i blata Martin se premešta u prostor koji sam ispunjava krvavom kišom. Kišom koja potiče iz njegove uznemirene psihe. Četvrtak 23. avgust. Konačno i ovog leta topao dan. Vratio sam se iz Novog Sada oko 14 sa ti. U nesvakidasnje brzoj vožnji, jedini utisak iz pejzaža kroz koji smo proleteli kao oštricom noža — Tisa uvučena u muljevito korito. Površina tako svedene reke pokrivena je kompaktnim slojem žabokrečine. Nesvakidašnji izgled ove moćne ravničarske reke. U skicama iz Martinovog života - prva smrt. Jedne zime umro je njegov otac. Mladića je taj događaj snažno poremetio i odvojiio ga od studija. Martina srećemo kako pešači kroz sneg, pod snažnim utiskom očeve smrti. Očigledno je stanje blisko poremćenosti. Predeo kroz koji se kreće, pored elemenata stvarne geografije, išpartan je bojama priviđenja. Fizičke nezgode koje on doživljavia kao da su većinom posledica izgubljene duševne ravnoteže. U gradu nije zatekao nekog Miloša koji stanuje sa njim. To je drugi Miloš na ovim stranicama. Miloš Stamenković je već zauzeo svoje značajno mesto, ovaj drugi je još nepoznat. Martinov san u snegom ispunjenom jarku uliva se u razvijenu vinogradovsku situaciju koja je dopunjena muzikantima. Stranac je nestao, što naš junak (da li je to baš on?) koristi da preuzme vođstvo nad grupom. U apsurdno tumaranje mešaju se moralistički istupi i upad nage i zlatokose devojke. Ona vidno remeti Martinovu usmerenost ka Izlazu. Učiini mu se da je to Mirjana, žena ili

devojka, o kojoj osim. imena ništa ne znamo. U Metodiju, lekaru grupe, koju sada naziva ekspedicijom, vidi svog bivšeg glavnog urednika. Slučajn'ost ili posledica »delovanja nekih nečistih sila«! Sledi sećanje na prvi susret sa knjigom T. Vinogradova, kao i objašnjenje kako je ova postala knjiga njegovog posrtanja. Poruka kojom se zabranjuje čitanje knjiga, verovatno po naredbi tajanstvenog stranca ispisana, unosi međutim promenu u dosadašnje mirenje sa tajnovitošću Tihona Vinogradova. Jer, poruka na zidu kasarne, svakako da nju negira. Kolona bioiklista u mrkim majicama javlja se iznebuha ali možda sa skrivenim značenjem? Kroz čiji uostalom život ne tutnje nejasni prizori u koje tek jedva providimo? Ovi biciklistii kao da nagoveštavaju neku tuđu tamu. Iz predvečerja, koje se ne naslanja na zoru, u kojoj je otkriven natpis uperen protiv knjiga, javlja se Martin kao poluuspešni pisac koji od mora očekuje obnovu svoje ishlapele literarne moći. Putuje kroz noćnu Bosnu, zamoren prethodnim napomim radom. U vožnjii ne uživa a junak njegovog nenapisanog romana zove se kao i on: Martin. Da li je to iz razloga što jedan na drugog liče? Dok pokušava da spava u nekom motelu, u san mu ulazi lik koji bi mogao biti Metodije iz navodnog Vinogradova. Knjiga koja mu prerasta u moru, doslednom primenom kategoričnog zahteva nepoznatog stranca, bila bi jednostavno stavljena van smisla. Ali, ko bi slušao stranca kada Martin ne respektuje ni sopstveno iskustvo koje mu govori da iz svakog susreta sa ženama izlazi povređen ili osramoćen. Posle svega on, ipak, ležeći na savskoj plaži uživa u bedrima, stražnjicama, grudima. Sramežljiiv je ali svet ženskog ga veoma privlači. Povremeno ga žacne sećanje na sramotu koju je doživeo sa ženom u crnom ali izazov koji je vlideo u očima devojke sa otkrivenim grudima je veći. Upušta se u preplivavanje brze i mutne reke. Skoro se davi u njoj, žestoko pokisne a od devojke nia avgustovskoj plaži zatekne samo, da li hotimično, ostavljen deo kupaćeg kostima. Ovoga je puta savladao slabost tela i duha misleći da ga prate ženske oči. Koliko se mnogo stvari, čak podviga uradi pod utiskom divne zablude. Još je više grubosti koje izaziva odsustvo takvog pogleda. On, međutim, tada nije ni znao da postoji neko ko se preziva Viniogradov. Potrebna je bila ozbiljnija pukotina u njegovoj svesti da onaj slabiji u njemu zavapi za pomoć. U večernjem vrtu Martinu bi mogao da pravi društvo mistik kao što je po svemu sudeći bio pomenuti autor, u čije se postojanje i nadalje sumnja. Prošlo je ipak bez njega. Naš junak je te večeri bio u bliskoj vezi sa nejasniim ali moćnim silama zemlje i neba. Kao da je tada primao infuzije čarobne tekućine koja će mu omogućiti da učini presudan korak ka izbavljenju od diktature svakodnevice. »Kako sve napustiti i sa vrha zgrade krenuti za

vetrom koji progoni popodnevnu kišu«. Samoća sa kojom se on dogovara, preliva se iz vrta u ravnicu kojom se razlaže na pristajanje i senku nemirenja.

GLAVA 12. ILI KAKO JE BILO GONIOCIMA

I njima je ova promrzla i nesvakidašnja potera teško padala. Probuđeni odmah posle ponoći, dobili su dosta nerazumnu naredbu: pratiti visokog čoveka iz ulice Balkanske br. 35, striktno ali sa što veće udaljenosti. On nosi plavi, dugačak kišni mantil. Ne prilaziti mu i ne uspostavljati bilo kakav kontakt. Nije opasan ali ako primete nešto neobično odmah da obaveste dežurnog Kontrolora. Forsiranim ho dom složili su se duž istočnog izlaza iz mesta. Jedan je poluglasno upitao: kako se zna da će taj čovek baš na ovu stranu krenuti? Drugi, s izraženim brkovima, odvratio je da je to lako razumljivo kada se zna da njihov instruktor čita po dve knjige nedeljno. Većini, a bilo ih je trinaest, objašnjenje nije bilo najrazložnije. Nisu, naravno, poznavali čoveka koga su pratili, Martina Dimitrijevića, niti znali za njegovu kobnu vezanost za čitanje. Umerena vidovitost njihovog instruktora, godi nama potvrđivana, svakako je bila presudna za pravilno postavljanje pri uho đenju. Naoružani strpljenjem, očekivali su nailazak Dimitrijevićev. U torbicama su nosili sledovanja suve hrane za tri dana, nekoliko voznih karata, ogledalo, hlorni kreč i neku brošuru kojoj nisu u žurbi uspeli da pročitaju naslov. Jedino je vođa po red torbice imao ruksak i durbin. U jedan po ponoći, iz mraka je protutnjala grupa biciklista. Oni su se trgli, bicik listi su vozili u zatvorenoj formaciji, obučeni u jednaka po lusportska odela. Ipak, nisu reagovali. Zadatak koji je trebalo obaviti nije dopuštao nikakve uzgredne inter vencije. Čak i kad prođu bezrazložni biciklisti. Konačno, pojavio se i kandidat. Išao je odmereno ali u čudnoj krivulji. Kao da je pravio osmice po putu koji se već ulivao u zoru. Iznenada je skrenuo sa druma. Osv rnuo se par puta i potom se nemotivisano ukočio. Instruktor je samo par trenutaka razmišljao i potom energično izvadio iz ruksaka raketu. Pogledao je da li ova ima plavu oznaku i, uverivši se u to, zapalio je fitilj. Raketa je poletela severozapadno od Tamiša. Instruktor je u beležnicu zapisao tačno vreme lansiranja kao i šifru. Bilo je pet sati i petnaest minuta. »Ovo je izgleda važna akcija jer rakete se u miru ne ispaljuju zbog bilo čega« - pomislio je instruktor. Zatim su svi morali da požure jer im je čovek pod prismotrom odmakao dok su ispaljivali raketu. Kada su mu se približili, on je upravo prelazio preko nekog drvenog mosta. Izne nada je zastao zagledavši se u njihovom pravcu. Instruktor je panično viknuo: »lezite«. Svi su se prućili u blato, u kome su se tog trenutka zatekli. Ležeći u ovećoj bari, instruktor je progunđao kako će sve otići do vraga ako ih je taj čovek ugledao. Rekao je još kako je izričito naređeno da praćenje mora biti u potpunoj tajnosti. Ležali su na mokroj zemlji nekoliko

minuta dok Dimitrijević nije nastavio put. Dodu še, jedan od njih, progonitelja, znao je koga prate u to ljigavo praskozorje. Čovek s brkovima, sredovečan visok, s velikom izvesnošću mogao je da utvrdi identitet osobe pod prismotrom. Na izvestan nacin on je bio i deo Martinove intime. Brka je to sve vreme hteo da saopšti drugovima Ali nikako nije dolazio u priliku zbog žurbe u kojoj se nalaze već više sati. U nameri da se nametne ovoj nejasnoj bratiji izno šenjem podataka koji osvetljavaju barem donekle misterioznu poteru, ometalo ga je i prisustvo instruktora. Držeći se drvoreda kao zaklona, čas trkom, potom puzeći ili skokovima, savla đivali su ravnicu u čije se teme sve više uvlačila magla. Kao džinovskim mehom ras pirivana dolazila je iz zemlje i gomilala se u stogove. Instruktor je s vidnim neras položenjem uočio opasnost za pravilno izvršavanje njihovog zadatka. Komandovao je trk i zauzimanje skrivenih pozicija u neposrednoj blizini uhođenog. Grupa je nevoljno ali poslušno prihvatila naređenje. Magla je međutim sve snažnije mrežila vido krug. Instruktor je imao još toliko vremena da dalekozorom osmotri Martina i promu mla: »Ljudi moji, onaj tamo nije normalan. Po ovoj magluštini on je našao da se kli za po travi. Taj je sasvim lud. A lud je i onaj koji nas je.. .« Ne dovršivši rečenicu jer je osetio kako jedan od goniča otvorenih ustiju zuri u njega, besno pijunu u lokvu. Dok su sedali na debla složena kraj same dolme, jedan crvenokosi momak prozbori: »Gazda misli da se onaj kliza!?«. Niko ne odgovori na to, jedino se Brka zlurado osmehnu. Prođe desetak minuta u zadihanom ćutanju. Instruktor se naglo podiže i konstatova kako »zbog guste magle ne postoje uslovi za striktno uho đenje«, dodavši da on mora smesta do prvog telefona da zatraži dalje direktive. Svi moraju da ostanu na svojim mestima a dok se on ne vrati, zamenjivaće ga Mihailo Simić, kako se zapravo zvao Brka. Saopštivši im to u jednom dahu, sjurio se niz padinu grabeći ka ćuvarskoj kućici udaljenoj dva kilometra. Čim je instruktor pretrčao koju stotinu metara, oglasio se Simić: »Ja znam ko je tip koga ganja mo. Zove se Martin Dimitrijević. Bio je novinar pa je nešto žestoko zabrljao. Nije loš čova ali malo je ošinut. Ima dobru žensku. Sad se brat brine o njoj. Zove se Branka. Uživam kad mi čita njegova ljubavna pisma. Ima ih mnogo i sva su blesava. Ja se smejem a ženska plače. Lud provod«. Zainteresovani za Simićevu priču, ostali su ga saletali sa pitanjima. Najvažnija su se ipak svodila na to kakva je ta Branka u krevetu. ZadovoIjivši znatiželju, nastavili su da puše u iščekivanju instruktora. Ovaj je za to vreme, ustanovivši da čuvarnica nema telefon, biciklom žurio ka Gradu. Magla je bila toliko žitka da je Martin mogao bez žurbe da nestane. Jedinu opasnost za njega predstavljao je crvenokosi momak iz grupe progonitelja. Ovaj je naime uspeo da na brzinu pročita naslov knjige koju su svi imali u torbicama.

GLAVA 13. ILI O LETENJU I RONJENJU
U četvrtak još nije ni pomišljao da se otisne ravnicom do mesta gde se ova sužava u Izlaz. Iz redakcije ga nisu uznemiravali. Sticao se utisak da je i Grad pristao da se čitav skandal njegovog junaka Martina prenese u sećanje. Pokušavao je pisac da piše progonjen temom svojevoljnog odustajanja. Međutim, rečenice koje je ostavljao na har tiju bile su isključivo mrzovoljne bez ikakve literarne zamagljenosti. Čitavo popodne je zato posvetio Vinogradovu. Verovatno je tada negde u podsvesti i pala odluka o puto vanju. I ponovnom uvlačenju u junakov identitet. S večeri je počela kiša. Martin je brižljivo namazao svoje poluduboke cipele, još nesvestan u šta će se upustiti kroz par sati. Junak u koga se privremeno sakrio pokolebani pisac. Pre nego što je zaspao tog četvrtka iz susedstva se začula dreka i ulicom je vladala pometnja. Uznemireno je gledao u mrak odlučan u nameri da ne ustane iz kreveta. Srećom sve se završilo za desetak minuta. Njega su ipak u san ispratili nejasni krici. Da je sačekao jutro, saznao bi da se susedu odvezao skupoceni pas, koji je srećom brzo pronađen. Bura bez pravof povoda. Martin je, međutim, tada već uveliko sanjao kako leti. San je tekao lako s izraženim osećanjem prijatnosti. Tako je bilo i ranije kad god bi se setio neobičnog događaja iz detinjstva. Na prelazu između tog četvrtka u petak, na san o detinjim pokušajima da poleti nadoveže se lik Miloša Stamenkovića.Nije mu to bilo prvi put, ni da sanja letenje niti da se sudara sa Stamenkovićem. Jednostavno taj mu je čovek, u skoro pravilnim razmacima, kao svrdlom, prodirao u san i javu. Pro gonio ga je, izazivajući jednovremeno mržnju i tugu. Miloš Stamenković, sa dva lica !i, da li, s jednim naličjem? Čas ga je video sasvim mladog, dvadesetogodiš njaka. Takav mu je kroz san promicao. Budan je, međutim, mogao samo da ga zamisli kao ugojenog, proćelavog karijeristu. Takav je bio i onog dana za govor nicom. Dok je izgovarao rečenice čiju će oštrinu kasnije, preko Martinovih leđa, pokušati da ublaži. Kao da je u tom naknadnom pametovanju računao sa Dimitrijevićevom popustljivošću. Računao i preračunao se, jer nikako nije mogao da predvidi da će baš u delikatnom trenutku njegove političke biografije, Martin Dimitrijević odlučiti da prestane sa uzmicanjem. Zapravo radilo se o zidu. Njego vom ličnom zidu. Stigao je Martin,u neprekidnom povlačenju do kraja. Osetio je leđima nepokolebljivost zida kroz koji ni glavom nije mogao. Zato je i povikao: »Ne pristajem!«. Viknuo je to Stamenkoviću koji mu se sad i u sećanje na letenje uvlači. San se na tom mestu prekinuo kao ubodom usijanog žarača. Bila je ponoć. Mar tin je užasnut ležao u krevetu i pitao se — odakle Miloš Stamenković u njegovom detinjstvu? Kako je ušao u najskrovitiju Martinovu tajnu? Kako to da sadašnjost može da se uvuče u prošlost? Zar je to sudbina svega lepog što je nekada doživeo? Moram onda prihvatiti savet Tihona Vinogradova. On kaže: »ko pronađe Izlaz, svu bedu i nesreću ostaviće u svom prethodnom životu«. Razmišljajući upaničeno o sve mu, iščekivao je zoru, zapravo samo njen jezičak. To je bilo pravo vreme za poče tak traganja. Do jutra nije zaspao, oprezno dotičući sećanje na pokušaj letenja. S prvom pojavom slasti, prekidao je uspomene jer znao je da ga tamo sad vreba Miloš Stamenković. I pisca, odnosno

novinara, i junaka istog imena! Tema o letenju bila mu je izuzetno prijatna jer ga je vraćala u detinjstvo, u godine kada i nema neke velike razlike između onog što se želi i onog što se stvar no događa. A Martin je u petoj ili šestoj godini često pokušavao da leti. Prvo je dani ma sanjao kako nadleće Grad, i prepun sunčevih zraka zaranja u nejasnu plavet. Jednog vetrovitiog dana, jurcajući dvorištem, osetio je neočekivanu lakoću. Noge kao da su se same pokretale. Od te nenadane moći obuzela ga je prijatna jeza. Imao je utisak da mu se san ulio u javu. Tog je dana još desetak puta ponovio eksperiment: zatrčao bi se i, uhvativši krilo vetra prevalio bi desetak metara načinom izmedu trčanja i lebdenja. Ledbeći na trenutak. Utisak letenja je ipak bio skoro potpun bez obzira na povremeno doticanje tla. Svest mu je lebdela čak iznad k vova. Kad bi zažmurio, nestvarnog je bilo dovoljno za vrhunsko uzbuđenje. Te noći, uzbuden, vrlo brzo zaspao priželjkujući da i u snu nastavi letenjem. Martin nije znao niza koga u porodici čiju bi tradiciju letenja eventualno mogao da nastavi niti je u to vreme čitao za famoznog Vinogrado, koji bi ga nečim takvim mogao zaludeti, ali u šestoj godini, bila je jesen, on je slućenom letačkom upornošću obigravao dvorište. Ipak, ti trzaji završavali su se povratkom na zemlju ili još gore - zidom. Do njega je obavezno trebalo zauzdati nagon letenja, jer su u protivnom stradada kolena iii šake. I glava je ponekad bila u opasnosti. Posledice gre, iako je možda olako to stanje svoditi isključivo na igru, sve su se više ocrtavale na dečakovom telu. Ipak, slast ovog zanosa bila je jača od tvrdoće zida. Prolećući kroz krevetske čaršave, vlagu je osećao na obrazima i čelu, prateći disanje vetra, činilo mu se kao da je deo prirode‚ kao da je sav rastopljen, bez kostiju i kože. Martin se u potpunosti predavao vazduhu. Osećao je da nestaje, odnosno imao je utisak kasnije nikad nedostignute punoće življenja. Sve kasnije bile su ili privid ili blesak. U tu oazu lepote ugurao mu se Miloš Stamenković. Ovaj je za njega bio zid od koga se bespomoćno odbijao. U noći između četvrtka i petka san mu je napukao i iznedrio odluku izazvanu ružnim likom gojaznog i beskrupuloznog Stamenkovića. Sudar sa ovim čovekom, na samom dnu leta, poništio je svako zadovoljstvo koje je ranije u snovima osećao. Jer, što se višeudaljavao od detinjstva, letenje se ubrzano pretvaralo u svojevrsno ronjenje. Ronio je kroz dane, mesece, godine, retko izlazeći na površinu da udahne vazduh. A pod vodom svi predmeti uzgledaju deformisani.. Svetlost je prigušena i hladna. Pritisak se sa ušiju vremenom prenosi na celo telo. Naročito na mozak. Najgore počinje kad pritisak napadne i sećanje. Međutim, ronjenje mu niko nijezabranjivao. U Martinovom slučaju letenje je bilo neuporedivo prijatnije od ronjenja bez obzira što je na kraju uvek bio zid. U snovima ga čak nije ni bilo. Nažalost, ta sposobnost je kod Martina trajala samo jednu jesen. Sve se kasnije preselilo u sećanje a iz njega, mnogo docnije, u snove. Sada su i ovi naprsli upadom neprijatnih događaja. Raseljeno sećanje sve više ga je podsećalo na isušen bunar.

Dvorište iz Martinovog detinjstva, s jedne strane graniičilo se školom dok je drugu, nagnutu stranu završavao visok nemalterisan zid letnjeg bioskopa. Sačekavši nalet vetra dečak bi zaplovio kroz veš, štrikove, leje s lukom i paprikom, naslagana drva. Zbog vetra i nizbrdice svakim korakom je dobijao na brzini. Svi okolni predmeti stapali su se u neprekidnu dugu koja bi ga ščepala ne puštajući ga ni s večeri kad bi premoren zaspao. U snovima bi se let produžavao preko dvorišnog zida. Stizao bi i do bakalnice kod fabrike špiritusa. Jedanput, vetar je čitavog dana vitlao Gradom. Krevetski čaršavi u dvorištu podsećali su na zapenušani okean. Uzbuđen bezbrojinim uzletima tokom dana, čim je zaspao vinuo se čak do berbernice na uglu kod kasarne. Kći Bore berberina, Mira Dražić zadivljeno ga je gledala. On je skoro zaboravio da je u snu i da ne mora da pazi na pravila letenja. Bio je veoma ponosan i sretan ne znajući da li je to zbog najveće daljine ostvarene u Ietenju, ili zbog toga što je uspeo da zadivi nedostižnu Miru. U komadiću sna koji je prethodio neprijatnom buđenju i presudnoj odluci pojavila se i Mira Dražić, devojčica koju je poitajno voleo u detinjstvu. Samo je zasvetleo njen lik i odmah zatim sve se raspuklo. Očiju uprtih u mračnu tavanicu shvatio je odakle Miloš Stamenković u njegovim sećanjima na letenje. Mira mu je, njena pojava u snu, pomogla da razreši zagonetku. Na požuteloj i zanemarenoj fotografiji grupe dece iz zabavišta Martin je klečao u prvom redu, Mira je bila druga među onima koji su stajali, a odmah pored trajao je nasmejam Miloš Stamenković. Bez obzira na njegovo veliko razočarenje, sasvim je bilo normalno da je Miloš i u njegovim uspomenama jer je i u realnosti bio prisutan. S razlogom, ali zato ne manje neočekivano. Pomisao da su možda i zajed nički letela dvorištem u ul. Branka Radičeviića sasvim porazi Martina. Šta učiniti sa tako zamrljanim uspomenama, upita se, ali već sledećeg momenta seti se da Vino gradov kaže da onaj koji se dočepa Izlaza sve neprijatno može da ostavi za sobom. Treba samo da takve događaje zabeleži, i tu hartiju prikuca zarđalim ekserom o stablo lipe neposredno pre iskoraka. Sposobnost zaboravljanja je vrhunska Veština - pomisli on dok je vrebao zoru. Izlazeći iz kuće tog jutra, na tragu zore, razmišljao je kako se nastavlja put kad se stigne do Izlaza: da li se tamo roni, leti ili možda pro pada? I ko da svemu prethodi junak ili on sam?

GLAVA 14. ILI O TOME KAKO SE SREDNJI VEK UPLIĆE U SAVREMENI ŽIVOT
Na samom početku juna Martin je, sedeći u neurednoj studentskoj sobi, čitao: »I kad se uredilo za bitku, i bio sudar, tolika je zveka i jeka bila, da se potresalo i mesto gde je ovo bilo. I toliko se krvi izli, da se i trag konjski pozna vao kroz izlivenu krv, i beše mnogo mrtvaca bez broja i Amir, car persijski bi tu ubijen. Pa i onaj divni muž sveti knez Lazar. Opkoli ga mnoštvo Agarena, i uhvatiše ga, i priveden bi s mnoštvom vlastele njegove, kao ovce na klanje. Tada bi otsečena časna glava njegova s mnoštvom mu vlastele, meseca juna 15. dana«. Čitao je Martin ove redove o pogibiji Lazarevoj i srpske vojske na Kosovu, uz nemiren mnogim stvarima koje su se tih dana svuda okolo događale. On im nije bio učesnik ali odjeci su ga neprestano zapljuskivali. Dan ba mu započinjao ubeđi vanjem sebe samog da je za njega u ovom trenutku najvažnije da spremi ispit iz »Stare književnosti«. Svakodnevica je nadirala sa svih strana ali Dimitrijević je uporno izučavao »tminu pojanja«. Kada bi posustao u odluci da učenju podredi čak i prijateljstvo, prizivao bi u pomoć obećanje koje je dao ocu: da će diplomirati u roku od četiri godine. Taj zavet, koji ga je tokom školovanja lišio bioskopa, utakmica, kafana, sad mu je dobro poslužio. Jednostavno resio je da još jedan voz ži vote propusti. Ukrcaće se on na nekoj od narednih stanica. »I toliko se krvi izli, da se i trag konjski poznavao kroz izlivenu krv...«. Misli junak Martin. To sada čita pisac zamišljenog romana o Martinu. Istovremeno rezigniran zaklju čuje kako knjiga veoma sporo napreduje. Odmah pronalazi objektivne razloge koji ga ometaju u stvaranju. Garsonjera u kojoj žive u veoma je lošem stanju: instalacija se svaki čas kvari, zimi je skoro nemoguće zagrejati stan, zidovi su kao od papira sve što se događa u susednom stanu čuje se kod njih. Svakodnevni posao u redakciji dos ta jednoličan i bez većih izazova, uvlači ga u atmosferu rutinskog provlačenja kroz ži vot. Da bi se napisao čak i loš roman potrebno je imati iskošen pogled na okolinu i sebe samog. To zahteva i intelektualne i moralne snage. Obe u njemu kao da nema dovoljno ove jeseni. Priča se ipak inercijom odvija. Kao da u priči o dvostrukom životu postoji još nešto. Njemu međutim izgleda da je banalnost u kojoj živi previše gusta da bi se iskoračilo u neizvesnost. Dok u letnje veče sedi u sobi, lampa sanjivo rezbari mrak. Unošenje ispisa, koji se pripisuje Grigoriju Camblaku, nagoni ga na razmišljanje. Činjenica da je njegov junak nekada, desetak godina unazad, čitao pisca »Povesnog slova o Lazaru«, za čije autorst vo postoji više verovatnoće u odnosu na tekstove koji se pripisuju Tihonu Vinogrado vu, ne opravdava u potpunosti navođenja baš tog odlomka iz dela. Istovremeno, na turalizam i plastičnost kojim se Camblak služi, izazivaju i u neobaveznom čitanju du bok utisak. Možda je mladićevu pažnju zaustavila reka krvi, kojom krstare bojni konji, u neko prozračno jutro. Ili fatalizam s kojim su ovi ratnici išli u susret smrti? Pripovedač u svom »Slovu« ne pominje izdajstvo kosovsko, a Martin je upravo, na izvestan način, iz neverio svoje prijatelje. Opredelio se

za zavetrinu i kasnije mudrovanje o tome da li bi njegovo prisustvo nešto bitnije izmenilo u sudbini Danila. Milana i Miloša. U romanu je, kao i kod Camblaka, leto. U Martinovom stanu međutim hladnoća koju nosi kraj oktobra. Kako bi izgledala bitka na osneženoj travi? Kakve bi samo oblike stvo rila zaleđena krv. Možda bi i kiša bila krvava. U mašti nesuđenog romanopisca ovaj ispis iz prošlosti ipak je samo literarna podloga za kasnije tragične događaje. U romanu biće to Danilova pogibija, u stvarnosti autorovoj saobraćajna nesreća u kojoj će i sam jedva sačuvati život. Istorija se ponekad d nedužna uplete u savremenost. U četvrtak, bilo je rano predvečerje, sunce je poslednjim zracima prskalo kro vove Cvijićeve ulice, Danilo je žurno grabio stepenicama ka sobi u potkrovlju. Nije ga bilo tri dana. U zajedničkoj sobi Martin je prelistavao izbledelu knjigu D. Pavlovića »Iz naše književnosti feudalnog doba«. Zabrinut za Danila, lutao je kroz hagiografije, ro doslove, pohvale i besede. Kada je njegov sobni drug i prijatelj otvorio vrata, rado sno je ustao da ga pozdravi. Na dobrodošlicu je Danilo veoma uzdržano reagovao, jedva prikrivajući nervozu i ljutnju. Uputio se ka svom plakaru. Pokupio je nešto ru blja, odabrao par knjiga i sve to stavio u plavu sportsku torbu. Tada je konačno seo za sto naspram Martina. Ovaj je pokušao da zapodene neobavezan razgovor o stvarima koje su ih ranije zanimale. Želeo je zapravo da sazna gde je Danilo bio ovih dana, a u toj bujici reči znatan deoizgovorenog trebao je da sakrije njegovu nelagodnost zbog nespremnosti da pomogne drugovima, po cenu da znatnije pore meti svoje planove, odnosno da poljulja svoju građansku sigurnost. Dok su razgovarali, rastrgano i s velikim naporom, Danilo je nesvesno prelistavao sivkastozele nkastu knjigu sa srednjovekovnim tekstovima. Naizgled rasejan, jednog momenta kao da ga je nešto u knjizi preseklo. Zastao je i brzo preleteo pogledom preko redova pod vučenih hemijskom olovkom. Potom je naglo skočio, sklopio knjigu i skoro je tresnuo o sto. Žustro je krenuo ka torbi, prebacio je preko ramena i krenuo ka izlazu iz polumračne sobe. Kada se približio vratima, polovinu lica mu osvetli traka svetla koja dolete sa fara automobila koji se penjao od benzinske pumpe. Martin za trenutak ugleda grč na prijateljevom licu. Već izlazeći, Danilo mu dobaci s prezirom: »Čak i tvoji srednjovekovni tipovi znaju da se žrtvuju za nešto. Kolju ih Turci kao ovce. A ti.. .« Nezavršenu rečenicu poklopi tresak vrata. Danilo je već bio u hodniku. Martin pohita da ga zaustavi, ali ga na sredini sobe presretne grozan krik. Danilov poslednji glas, sav od prekasno primećenog bezizlaza. U magno venju Dimitrijević je shvatio šta se dogodilo. U ta tri dana dok mu je prijatelj bio odsutan, radnici komunal nog preduzeća započeli su sa opravkom lifta i zbog toga je instalacija bila demontirana, o čemu su ostavili i pismena upozorenja. Izašavši u hodnik, bled d od jeze mokar, ugledao je potpuno otvorena vrata od lifta. Tanka žica, kojom su provi zorno bila zatvorena, još je podrhtavala. Iz tamnih čeljusti kroz koje je Danilo propao ništa se više nije čulo. Jurnuo je niz stepenište koje mu se te večeri odu žilo, kao da se umesto sa devetog sprata spušta u središte zemlje. Sapinjala ga je neka grozničava težina pretvarajući mu trku u mlitavo plutanje. Dole je već sve bilo gotovo: Danilo je bio pokriven čaršavom koji je krv obilno natapala. Hitna pomoć je sizala. Ubrzo je i milicija počela rutinsku istragu. Martin je pokušavao da im objasni šta se dogodilo ali rečenice koje je izgovarao nikako se nisu

sklapale u logične celine. Inspektor, koji je kasnije stigao, potapšao je mladića po ramenima rekavši mu da sutra izjutra dođe do milicijske stanice. Dok se penjao u sobu, ova ga je podsećala ga je na tamnicu, Martin se zaricao da će pronaći u Pavlovićevoj knjizi onu stranicu posle koje je Danilo poleteo u smrt. Nije očekivao od nje da mu razjasni Šta je njegovog prijatelja vidno uzbudilo ali činilo mu se da mu duguje barem toliko. Kraj omče što je iz udžbenika o srednjovekovnim tminama povukla Danila Batrovića u mehaničko grotlo bez povratka, negde se u sadašnjosti zaturio. Neispisani tračak prošlosti još nije došao na svoje. Iako je deo fatuma upravo obavio!

GLAVA 15. ILI KAKO JE MARTIN PROVEO POPODNE

Kiša već tri sata pada. Nebo se bučno izliva na Grad. Ručali su, svako u svojoj ćutnji, kao i obično. Žvaćući promrsili bi nekoliko tromih rečenica. Čaša piva posle jela. Zatim kafa. Nađa je razbila jednu šoljicu. Martin je praskavo rea govao. Ona je zaplakala. Želeo je da joj kaže da mu je žao što je viknuo, međutim, neka napetost, pod čijim su dejstvom njegovi nervi podrhtavali, nije mu dopuštala da prekine prkosno ćutanje koje je ispunjavalo kuhinju. Nezadovoljan je sobom. Sve što mu se događa suviše je očekivano i jednostavno. Dan mu započinje uvek na onome mestu gde se snom iskrade iz njega. Noći doduše donose nekakvu pro menu, ali uskomešanost koja ih ispunjava ne može znatnije da pomeri belegu, ko joj je usmeren njegov dnevni i »zvanični« život. Pogleda kroz prozor. Vrt je već plivao u uzmućenoj kišnici. Bezbojan, izgubljen dan. Tako okupiran vodom bio je jed va pitomiji od betona i asfalta koji su zajašili njihov kvart. Pomilovao je Nađu po kosi. Njoj je to bilo dovoljno da zaboravi malopređašnju svađu. Poljubila ga je i on je u ukusu njenog poljupca prepoznao već razbuđenu žudnju. Obično je bilo tako: posle svađe njena je požuda izbijala kao lavina. Još uznemirena od plača, učini mu se neobično privlačna. Posegao je za njom, tonući u kratkotrajnu i žestoku opuštenost i vrtoglavicu. Kiša je neštedimice padala i on je čuo kako kapi udaraju o okna. Čuo ih je i znao da ne bi trebao da ih čuje. Barem ne u tom momentu. Ipak, izbrojao je Koliko ih je u minuti. 30! Strast skojom je uzeo Nađu prepukla je iz nekog nesvesnog razloga. Tridest kapi u minuti!? Docniije, dok je u kuhinji pio vodu, bila je bezukusna, pomislio je kako bi ipak trebalo da je zadovoljan sa svojim životom. I opušten. Međutim, nešto je neprijatno vrilo unjemu. Osećao je kako mu samo telo raspeto živi i natura neke sulude misli. Kao da se toga momenta u neurednoj kuhinji raspolutio na dve ličnosti: na jednu koja je nezadovoljma životom u kome je zatočenik, spremna da učini i najneočekivanije, pod uslovom da to obećava promenu, i drugu, kojoj takođe mnogo šta nedostaje, ali se zadovoljiava konstatacijom da je već i činjenica da krv struji - zadovoljavajuća. Ta misao kao da je upravo pokušavala u njegovom telu da se iskaže – duž kičme poleti mu oštrica, koja je kao jauk odvajala i otvarala njegovo meso. Martin je zatim propao u besvest. Sručio se na pod gde je ležao nekoliko minuita. Kad se osvestio, u glavi ga je sačekalo samo sećanje na veliiku žeđ. Zaputi se da natoči još jednu času vode, ali ga ukus u ustima,

zapamćen od prve čaše, zaustavi. U frižideru nema više mineralne vode ali kiša ie prestala. Reši se da pođe do prodavnice. Nije bila u pitanju samo voda već više od toga: neodoljiva potreba da izađe iz kuće, u prostor kome plafon nije toliko nizak. Morao je da što hitnije dopre do neomeđenog vazduha. Javi se Nađi da izlazi, ona isprva oćuta, ali posle dvadesetak sekundi reče kako ne bi bilo loše da kupi i nešto za večeru. Napolju ie bilo prijatno prohladno. Vazduhom su treperili kristali ozona. Neko čudno svetlo se razlivalo. lako je hodao mnogo puta viđenim ulicama, Martiinu se učini da je zalutao u neki nepoznat kraj. Izgledalo mu je kao da se najzad ostvaruje dugo iščekivana avantura pokretljivijeg dela svog bića. Sve je bilo lako. Iz nesvestice koja ga je u kuhinji presekla, potekao je san u kome je bilo mnogo čudnovatog, ali i lakoće kojuje dugo priželjkivao. Ide i sanja između jave i slobodnog maštanja. Koračao je pločnikom svog grada, budan i ushićen. U glavi mu se odvijao nadrealistički film, koji je povremeno podsećao na uvećane slike njegovog zanosa. Krenuo je izmenjenog lika iz dubine utrobe. Peo se uz okraćalu kičmi mu sav zadihan, pridržavajući se jednom rukom za konopac kakav je visio u fiskulturnoj sali osnovne škole »Janko Lisjak«. U drugoj je oprezno nosio srce, sa sparušenim ostatkom svetlosti koja je ravnodušno trajala. Kasnije će se pokazati da je baš ta sparušenost i bila uzrok ovog po duhvata. Stigao je do lobanje, zadihan. S naporom je otvorio tu okorelu spravu, izvirio oprezno napolje i s očajničkom odlučnošću zaronio u neudobni prostor. U početku vazduh i nobično oštra Svetlost bili su mu prijatni. Ostavljeno truplo, s dugogodišnjom navikom da traje i bez misli, prolaznike zavarava istočnjačkim skrivanjem duše. U početku još nema znatniju opasnost, pošto telesina deluje isuviše privlačno. Kod radoznalaca postoji i javlja se tračak sumnje da li je vlas nik zaista odsutan? Kasnije, stvari postaju očiglednije naročito kod onih koji su bili priisni i sa tim izneverenim telom. »Rizik da ostanem bez odstupnice muti mi razdraganost. Za to vreme ja ipak lebdim, nestvaran, zapravo oslobođen mnogih pravila do kojih sam do malo pre dosta držao. U duši, a osim nje i detinjeg pamćenja ničeg nemam, osećam prijatno češkanje ozona. Izmaglica slobode me zanosi, opija. Sada mogu iznova da sanjarim. Čini mi se da su mogućnosti izbora beskrajne. Zemlja, sa koje sam izbegao i ostavio joj tromo telo, sada se pričinja pitomija. Hranljivija. U nebu sam. Plavet me dotiče. Izlaže primamljive darove. Kolebam se. Znatiželjan sam. Razmišljam, neshvatljivo lak i lišen straha da pogrešnim izborom gubim sve. Putujem radostan u delove neba koje ispunjavaju sećanja

na budućnost. Tu me sačekaju munje i zagonetke. Vatrostalnim očima uporno sam gledao u začarani prostor pomisli. Zaleđe jave, u kome se roje presudne slike, neprovidom me zaus tavlja. Znam da tamo skulptura budućeg postoji. Zato rukama izraslim na vratni cama vida zaranjam u zatamljenu prazninu. Odlučan pokret u dubinu i ubrzo saznanje me presretne: preda mnom je smrt. Sva je od vrline, ali za mene bez privlačnosti. Dodirujem je ne bih li u njoj prepoznao neku izvesnost. Međutim, zadovoljstva, naročito onog budućeg, nema. Prevara koja me otkada znam za sebe pra ti, i ovako ogoljenog me zatiče. Nisam iznenađen što sam baš nju otkrio u vrtu privremene slobode. Razočarala me je samo svojom krotkošću. Tek docnije shvatio sam da je snaga izvesnosti bila uporište njene prividne skrušenosti. Pošto mi je vreme isticalo, nisam se usudio da se upustim u rizik otkrivanja Šta postoji iza ove hladnokrvne spodobe. I ko zna kako bi ona na tako nešto reagovala? Ozon se i dalje razliva mojim bićem, posle neprijatnog iskustva ipak manje je opo jan. Čak ogorčao. Osećam kako polet trne i presahnjuje a pogled se zaleće ka ostavlje nom truplu. Znam, ovoga puta jedino je moguće vratiti se. U meso potamnelo i zanema reno. Plodovi neba još nisu sazreli za moje ruke, o smrti ne razmišljam ali sustiže me život. Konačno, od poleta ništa ne ostaje. Želja za životom me ne pušta. Skliznem kroz teme. Sve je kao i pre. Koža me tek malo zasvrbi dok je ispunjavam. Iznenada, pri samom dnu, osetim da nekog već ima u mom telu. Neko je iskoristio moje odsustvo. Neočekivano mirno prihvatam tu činjenicu. Pomislim jednostavno: Više nikada neću biti sam«. Ulice su prepoznatljive i vlažne. Trgovina na uglu. Veliki izlozi prenatrpani razli čitom robom. U trgovini karakterističan miris. Zapravo, smeša mirisa. Preovlađuje, ipak, oštar zadah tečnosti kojom se maže drveni pod. Ovaj svakako dopire još iz detinj stva jer je samoposluga sva u mermeru. »Molim vas pola kilograma hleba i tri para viršli. I dve flaše piva. Malo više hleba? Može. Dajte mi i kutiju »Morave«. Sarajevske. Još nešto? Izvolite. Platićete na kasi. Hvala lepo. Doviđenja.. . đenja. . .« U povratku iskoči sunce. Avantura se odigrala i kao da mu je lakše. Do njihovog stana ima devedesetsedam koraka. Pažljivo korača, nenavikao da u sebi ima još nekoga. Nađa ga je pitala gde se toliko zadržao. Nije sačekala odgovor jer je to zapravo nije ni interesovalo. Senf, zaboravio je da kupi senf. Ješće krastavce, rekla je. I Martin se složio sa tim, verujući da hrana barem trenutno nema većeg značaja. Sutradan, na redakcijskom sas tanku započela je gužva sa Stamenkovićem. Izlazak u neobičnu svežinu brzo| se istro šio pod navalom političkih okolnosti. I opet je sanjao. Kao monter spuštao se niz čeličnu sajlu nekog ogromnog lifta.

GLAVA 16. ILI VOZ JE IPAK PROŠAO
Preneražen je zastao, pitajući se odakle selo Elemir, na trasi koju je isplanirao Tihon Vinogradov. Gledajući smerom putokaza, u vidokrugu je pronalazio i sve više prizora i slika koji nikako ne spadaju u događanja vezana za visokog Stranca. Kao da se pustara koja se prostirala severozapadno od na puštene kasarne ulivala u krajolik čije je naličje sagledao u početku hajke. Ne dostajala je samo magla. Posle kratkotrajne zbunjenosti, i njegovi pratiocu su primetili da se zbiva nešto neočekivano, Martin se uputio ka kući čuvara pruge, svojih stotinak metara udaljenoj. Ni sam nije znao zašto to čini ali instinktivno je krenuo ka njoj. Pratilo ga je par ljudi. Ulazeći u tu omanju zgradu naumio je da zatraži red vožnje. Stupivši u onisku i od petrolejke ogaravljenu prostoriju, suočio se sa usukanim pedesetogodišnjakom smešnih, na prostor ispod nosa svedenih, brkova. Ne čekajući da ga Martin bilo šta upita, pokazao im je da se popnu na tavan lestvama koje su sa sredine prostorije okomito vodile do otvora na plafonu. Rekao je: »Požurite, oni mogu svaki čas da stignu. Već desetak dana, uvek u ovo doba, dolaze da pitaju za vas«. Davši im uputstvo kako da namaknu zasun na tavanici, Usukani još doda: »Spo minju stalno nekog Stamenkovića. Ali vi se ništa ne bojte. Polenković je čovek od poverenja«. Tu zastade i smaknu lestve u duguljasti otvor na podu. Uvlačeći se u mrak, Martin ga začu kako uverljivo šapuće kako će ih obavestiti ako stigne Stranac. Smestiše se nekako u zagušljivosit niskog tavana. Ljudi su gunđali, ne uviđajući kakva ih opasnost vreba. Dimitrijević, neosetljiv na prašinu i skučenost, pomisli kako je dobro što Zlatokosa, koja liči na Mirjanu, nije pošla sa njima. Protekao je prvi dan. Na tavanu muk. U kući veliki promet i mu vanje. Događale su se neobične stvari. Dolazili su neki ljudi. Muklo i u malim grupama. Na sto su stavljali grube i teške zavež ljaje. Oni gore čuli su samo lupnjavu. Potom bi Usukani prozborio sa njima par nerazumljivih reči, i vrata bi se zat vorila. Prvog dana izbrojali su pet takvih poseta. Uverivši se da im od ovih pose tilaca ne preti nikakva opasnost, Martin je pažnju usmerio na činjenicu da od kada su oni smešteni na ovom tavanu ni jedan voz nije prošao prugom. Zado voljio se ipak zaključkom da to opažanje raspravi sa Usukanim, kada se ovaj pojavi, što će se kad-tad ipak desiti. I zaista, pred zoru narednog dana, ovaj se pojavio na vrhu les tvica. Doneo tim je nešto hrane i, na primetno razočaranje drugova, samo običnu vo du. Jako je žurio tako da nisu ništa uspeli ništa da ga upitaju. Jedino je promrmljao da se Stranac javljao. Doći će docnije, i zanima ga neka knjiga koju oni navodno ima ju. Razočarani vodom i šturim obaveštenjima ubrzo su svi zaspali. Dimitrijević jedini nije uspevao da usni: vest da se Stranac interesuje za knjigukoju ima, doduše skri venu u postavi mantila, uznemirila ga je, možda više nego saznanje da potera nije obustavljena. Dole su se opet čuli glasovi.

Neko se penjao po lestvama, ali niko se nije po javljivao na tavanskom otvoru. Do podne se tri puta ponovilo to nezavršeno uspi njanje. Usukani je kašljao. Čuo se dva tri puta pucanj iz dvocevke. Konji su negde rza li. Oko podne spustio se letnji pljusak koji ih je dobro ih pokvasio 'kroz loše održava ni krov. Događa se svašta, jedino nijedan voz nije prošao prugom pored čuvareve ku će. Martin se kasno popodne upita: da li je to prava železnička pruga ili Usukani samo glumi čuvara. Svestan da bi hvatanje moglo da bude katastrofalno za njega, reši da pobegne sa tavana, čim se smrkne. Potom i zaspa. U san mu dođe Zlatokosa, licem još sličnija Mirjani, naročito sa početka njihove veze. Jedino su mu harmoniju se ćanja remetile veoma krupne grudi Zlatokose. Mirjana je u stvarnosti imala sitna, skoro dečaćka prsa. Na mah, u taj kratkotrajni zanos ulete Danilo. Odmah se sve rasprši, kao da mu je bomba eksplodirala u glavi. Razrogačen i probuđen od jeze, još je u svesti nosio sliku Danilove krvave i beskrajno bele plahte kojom je ovaj bio obmo tan. Posle bađenja iz grotla lifta. Stigla je i noć. Martin je započeo da skida crep sa krova, sporo i tiho, jer je procenio da ih Usukani nikako ne bi dobrovoljno pustio da odu. On je svakako ne čiji potkazivač. Lomeći nokte, jer je radio bez ikakvog alata, za dva sata je uspeo da napravi otvor kroz koji je mogao da se dočepa slobode. Drugovi su još spavali. Dok ih je slušao kako hrču upita se da li da i njih povede u ovo novo bekstvo? I brzo se prelomi: oni ostaju! Mnogo ih je i u provlačenju samo bi mu smetali. Zatim, Stamen ković njih ne poznaje a Strancu se nisu suviše zamerili. Za knjigu ne zna ju, a on im ne duguje ništa. Posebno umiren tim zaključkom, uspne se uz grede i iskorači na krov. Napolju je bilo mračno. Sipila je kiša. Skupio se, smišljajući kako da nečujno stigne do zemlje. Bojao se da tresak ne probudi Usukanog. Neizvesnost mu prekrati iznenadna huka voza koji je škripeći nailazio iz pravca Temerina. Kad je ovaj zasvirao, pozdravljajući Verovatno Usukanog, Martin se otisnuo sa krova, čim je dodirnuo zem lju, poleteo je ka obližnjoj šumici, noseći u ušima zvuke voza koga skoro dva dana nije bilo. U šumici je zastao samo toliko da veže cipele i odmah nastavio da trči. Priviđao mu se Usukani sa crvenom železničkiom kapom. Trčao je tako satima. Tra vom, oranicama, šipražjem. Trčao je, krkIjao, gušio se ali nije zastajao. U glavi mu je neprestano lebdelo pitanje: odakle voz na toj pruzi kad je sam Usukani lažni čuvar pruge? Pred zoru se našao u okolini nekog sela. Razdanjivalo se ali izgledalo je kao da se neka greška uvukla u ceo prizor. Ništa se nije čulo. Ni njegovi koraci, ni petlovi čije je vreme već bilo uveliko. Ni ptice, ni stoka. Od napetosti i zaprepašćenja Martin krik ne, ali niko mu ne odgovori. Vrisne potom već sav izvan sebe, ali čak ni jeke nema. Pos lednjom snagom on se dovuče do nekog trapa za zimnicu, što se pribio uz usamljenu kuću s kraja sela. Tamo zaroni glavu u oznojane šake i sam za sebe prozbori: »Kako divan, očaravajući može biti svet, svet laži i izmišljotina, ako čovek nema pametnijeg posla i kada time ništa nije stavljeno na kocku.« Izrekavši to kao molitvu, spotakne ga pomisao: odakle njemu snage da s toliko znatiželje ukršta svoje živote, dok mu opasnost preti barem s dve strane. Kada se gubi, život je ipak jedan bez obzira na raniju umnoženost. San koji mu je nadošao čim je spustio glavu na nešto meko sadeve no u stari džak započinjao je krupnim prizorom Stamenkovićevog nace

renog lica koje izranja iz rupe za lift.

GLAVA 17. ILI U AUTOBUSU GSP BR. 34

Nesvestan da je tumarajući ravnicom zagazio čak u zimu, jednog je jutra jed nostavno osvanuo u snegom posutom vrbaku. Promrzao i zbunjen prvo je po mis lio: kako li je goniocima? Da li je i njih sneg zaskočio? Razgibajući odrvenele mišiće, potrčao je skoro veselim korakom po belinom zate gnutoj dolini. Čak mu se i pesmica začela na usnama modrim od zime. Trčao je neočekivano lak, dok su za njim na snegu ostajali čudni, u nesvakidašnje šare, upleteni tragovi. Dok je preskakao jarak, što je od dolme vodio do obale Tise, iz džepa mu ispade knjiga Tihona Vinogradova. Zaustavi se nevoljno, iako je u pitanju bila takva dragocenost. Uzevši je u ruke, primetio je da je ova već veoma pohabana, dok se signatura univer zitetske biblioteke skoro sasvim odlepi la. Sa istoka je sunce umućeno u izmaglicu pristizalo. Martin je stajao na domaku mos ta bez ikakve pomisli na dalji beg. Preostao je jedino strah od Stamenkovića. Moć kroz podršku koju je nad njim imao Vinogradov nestala je, po svemu sude ći zbog prečeste upotrebe ili izneverenih očekivanja. Sa goniocima je, tog jutra u sne gu, čak priželjkivao da se susretne. Mogu ga ubiti, mada pravih povoda za tako rigoro zno ponašanje nemaju. Znao je, ipak, da je ostao izložen i razoružan pred besom Miloša Stamenkovića. Njega nikako nije uspevao da istisne ni iz stvar nog a još manje iz sanja nog i izmaštanog. Vera u nauk Vinogradova je nestala a time i zaštita od čoveka koji ga je lovio. Onaj ko začinje hajku u kojoj žrtvu samo iscrpljuju umesto da je ulove, svakako da poseduje veliku negativnu moć. Stamenković je jednostavno prošao kroz Vinogradova urezavši u Martinov krajolik brazdu strepnje. Kako Martin sopstvenom slabošću da zaus tavi tu rastuću poteru? Seo je na panj uz samu reku, sad već snužden i bespomoćan. Pognute glave nije ni primetio kako iz obližnjeg žbunja vire od nespavanja zakrvavljene oči progo nitelja. Mar tin bezvoljno zapali cigaretu, i onda mu neočekivano u svest prodre je dan događaj iz mladosti u kome zasigurno nema Stamenkovića. Sve je započelo u autobusu GSP br. 34. Događaj od 21. oktobra, bio je u osnovi banalan ali sa dve verzije i dvojakim posledica ma. Prvu priču su zastupali očevici, naravno u bezbroj različitih oblika dok je Martin do gađaj prevrtao kroz sopstvene žudnje i poraze, strepnje i strahove, bojeći ga čitavim spe ktrom protivrečnih osećanja. Tog beogradskog jutra zbilo se zapravo sledeće: raspoložen prilično jadno, da li je to bila mladićka poza ili stvarna posledica oskudnog života, skoro da i i nije važno, Martin je uskočio u poslednjem trenutku u autobus prepun putnika. Kroz sva kodnevnu, ali time ne i manju gužvu krenuo je ka kondukteru. Nije voleo da do kar te dolazi »preko veze«, a još manje se usuđivao da bez nje čeka moguću kontrolu. Kupio je kartu, zurio umiren po utrobi autobusa, jedva dotičući sanjiva i neugledna lica. I onda je ugledao nju, ženu zbog koje će doživeti sramotu. Stajala je u sredini au tobusa. Mogla je imati oko pedeset godina ali je delovala veoma doterano i negova no. S nameštenom otmenošću nametala se Martinovom oku. Diskretna crnina u koju je bila obučena, doprinosila je upečatljivosti utiska. Martin je do tada nije viđao u autobusu br. 34. Tog jutra, on se, neznajući ni sam zašto, uputi kroz gomilu ka njenom mekom i zrelošću oblikovanom telu. Približavajući joj se, naleteo je prvo na njen snažan miris, nešto nalik tamjanu. To ga još više poremeti. U opštem

tiskanju, našao se sasvim kraj nje. Želeo je samo da se divi toj lepoti. Da udiš njen miris. Da petnaestak minuta vožnje do k kulteta provede drugačije. Skoro priljubljen uz nju, osećao je vrelinu tela u cr nom kostimu. Za trenutak se prepustio maštanju, svestan da tako lepom stvorenju može samo da se divi. Ona nije pripadala svetu studentske menze, druge klase putničkog voza i skučene sobe na devetom spratu. Autobus se približavao centru i sve više se punio. Temperatura je bila neizdr živa. Žena jednog momenta skide kaputić i za sekund otkri Martinovom užare nom pogledu pregršt ružičastih dlačica pod pazuhom. To je na mladića delovalo kao ubod igle. Iz kičme mu prodre neodoljiva potreba da je dodirne. Pomislio je da i ona to želi, jer mu je već nekoliko puta uputila osmeh. Ruka mu se sama uputila ka njenom telu ali je tada, s dodirom, nastupio neočekivan i neprijatan preokret. Osetivši njegove prste na svom bedru, žena je pokušala da ga ošamari. Kad to nije uspela, naprosto zaklop ljena masom, zavikala je piskavim glasom: »Manijak! Ljudi, ovaj balavac pokušava da me pipa u gužvi«! Masa se naravno uspalila i zakovitlala. Žena u crnom je sve više pa dala u vatru: »Pomislite molim vas, ovaj ovde, nikakvi, hvatao me za guzicu a čak je pokušavao i ruku da mi zavuče ... tamo«. Za čas se sve ustalasalo. Svi su glasno govorili probuđeni golicavim događajem. Pravu eksploziju strasti izazva novi vrisak žene u disk retnoj crnini. U opštoj pometnji neko je zaistinski uspeo da dopre i do njene straž njice. Bes, nervoza i zlovolja prisutnih zgužvanih putnika, sručiše se još žešće na Martina. To što je u tom momentu bio daleko od mesta ponovljenog delikta niko nije uzimao u obzir. Onemoćao od bruke, on je sklupčan u uglu jedva i disao. Taj uskovi tlani jutarnji cirkus prekide vozač autobusa. Naglo je zakočio, sabivši sve putnike u prednji deo vozila. Zatim je demonstrativno izašao na ulicu, dovi knuvši iznenađenim putnicima da od vožnje nema ništa dok ne izbace »tog pedera«. Ljudima nije trebalo više da se kaže. S izraženom revnošću skleptaše Martina i kao kofer ga izbaciše u rano zim ljivo iutro. Zbunjen, posramljen i oznojan našao se na košavi koja je špartala velikim pla toom kod Železničke stanice. Autobus sa ženom u crnini i gomilom nervoznih ljudi iz gubio se u saobraćajnom metežu. Mladić je umesto ka fakultetu krenuo nazad, u sobu. Činilo mu se da tog da na više nema smisla nešto započinjati. Produžilo se to, sramota i nelagoda, međutim i na naredne dane. Strepeo je da će ga na ulici neko prepoznati kao manijaka iz autobusa br. 34. Vreme je ipak učinilo svoje i on je par dana kasnije nastavio da odlazi na fakultet. Iz predostrožnosti prestao je da koristi autobus br. 34, a izbe gavao je i da se približava au tobuskim stanicama sa kojih je ovaj polazio. Sa nešto sramote u sećanju, Martin je, za svet i svoj javni život, potisnuo u drugi plan neprijatni incident. Ostala bi to samo neprijatna epizoda iz njegovog monotonog bavljenja u Beogradu da se delovi događaja nisu podmuklo preneli u njegovu intimu. Posle prvobitnog šoka, u snove poče da mu dolazi žena u crnom. Video je sebe kako podruku sa njom korača Kale megdanom. Ona je bila naga do pojasa, on u nekoj sportskoj opremi. Za njima je išla po vorka ljudi koji su prisustvovali incidentu u autobusu br. 34. Na čelu je koračao, naravno vozač, noseći preko ruke njen kaputić. Posle ovog u osnovi bezazlenog, naišli su snovi u kojima ie Martin razodevao ženu, fotografisao je na gu, slao putnike u zatvor, dok konačno, negde pred Novu godinu nije usnio ka ko pred prepunim autobusom napastvuje ženu u diskretnoj crnini. Ovog puta svi su bili na nje govoj strani. Probudio se međutim pun zgražavanja, čvrsto rešen da učini sve ne bi li sprečio takve snove. No, odluka se nije održala ni do večeri. Pripremajući se za spavanje, i

budan je počeo da mašta i doziva u svest ženine zaob ljene forme. Čak i piskavi njen glas i prostota u izražavanju, u Martiinovim domiš ljanjima odavali su strast. Ponavijalo se to iz dana u dan: žena u crnom je postala predmet za draženje njegove puti. Kad prise ćanje nije više bilo dovoljno, uputio se opet u autobus br. 34 nadajući se da će je možda opet sresti. Okretao se za sva kom zgodnijom ženom u crnini. Pratio ih, presretao. Kad bi ga prošao tamni zanos, stideo se svojih postupaka i pomisli, ali sve se ponavljalo s ubrza njem koje bi neminovno dovelo do novog i drastičnog skandala. Zbrku požude i kajanja, što mu je ispunjavala dane i noći, kao oštricom prekide telegram iz rodnog grada: »Otac je na samrti. Dođi odmah. Mama«. Zapakovao je nešto sitnica i dojurio na Dunav-stanicu. Voz je tutnjao kroz bele plahte svežeg sne ga i on se jednostavno osećao ponovo čist. Tuga i strepnja kao vatrom su ga opalili. On se vraćao u tišinu. I opet je u beloj tišini. Tišini dolme, na kojoj je sedeći na panju razmišljao o vreme nu u kome nije bilo Miloša Stamenkovića, prekinu ljudski glas. Martin se trže. Skoči i nađe se licem u lice sa Crvenokosim iz grupe progonilaca. Ne uspe ni reč da progovori. Crvenokosi međutim glatko izrekne poruku: »Ako nam predaš knjigu Tihona Vinogradova, oni ti poručuju da možeš da se vratiš u grad i očekuješ pravedno suđenje«. Zatečen, jer niukom slučaju nije ovako zamišljao susret sa goniocima, on ipak kate gorički odbi pogodbu. Crvenokosi na to veoma prostački opsuje i velikom brzinom nes tade u obližnjem vrbaku. Ponosan na sebe što se nije olako odrekao Vinogra dova, iako mu je vera u njegovo znanje pokolebana, Martin se uputi ka čamcu usidrenom pored samog mosta.

GLAVA 18. ILI UVOD U LJUBAV
Posle brze i nervozne tročasovne vožnje, sa prevlake Kanfanar ugledao sam zaliv. Nešto odmorniji lakše sam pronalazio smisao celokupnog putovanja. Rešio sam da vodim dnevnik. O pokušajima da napišem »roman o Martinu« kao i o sebi, koji u čitavoj stvari nisam bez uticaja. Mož a će me neobaveznost pisanja za »sopstvenu upotrebu« rasteretiti muke koju rađa, samom sebi zadata, obaveza. Ponedeljak, 2. juli »Prvi meseci te Ijubavi proticali su uglavnom u prepoznavanju«. Upravo tako pisalo je na početku osme stranice Martinovog romana. Poistovećujući se, oni su i dalje tragali za raznolikim delićima lepote koju su jedno u drugome uočavali. Velika ih je radoznalost upućivala nežnom razgledanju«. Da li ovakva postupnost u otkrivanju umeća ljubavi ne nagoveštava tragičan obrt? »Saznajući kradom odblesak njenih skrivenih odaja, Martin je postajao sve bespomoćniji. Razlivala se njime neka duševna istančanost, nikada do tada nije snažnije i suptilnije doticao magličaste gromuljice čiste emocije. Ipak i sam je slutio da vrtoglav gubitak realnosti, čak najobičnije praktičnosti ne sluti dobrom. Leto je trajalo nestvarnom prolaznošću. Zaboravljao je na Stevana i Danila. Nemiri u kojima je i on posredno učestvovao, pomislio na njih i tada bi osetio nelagodnost — izneverio je posebno Danila, trajali su u njemu jos samo kao nelagodno podseća nje. U gradu se još nisu sasvim utišali odjeci julskih nemira. Ona je medutim pos tajala. za njega čitav život, osiromašen za prošlost i budućnost. Bio je miran, misle ći da je to sreća«. Nepoznata žena Martinu snagom emooija pretvara život u divnu ali i jednosmernu ulicu. »Uzbuđivala ga je tajnovitost krajolika njenih svetova. Začaran je lutao verujući da je postao neosetljiv za sve prošle osećaje, tlapnje. Lice sreće bilo je toliko dopadljivo da je zaboravljao na već naučene stranice patnje«. Dok čitam ove zanesene redove kao da mi manje smeta njihova razneženost. Veća je zavist ma Martinovu sposobnost da potone u Ijubav. Soba je sasvi'm uz obalu. Samo ih uska staza odvaja. Noćas sam imao utisak da me morska pena preliva. Kroz otvorena vrata terase, more i nebo iznad, uvlačili su mi se u pluća. Sad je jutro, s još malo noćne svežine sabi jene u kamene zidove. Preda mnom je crna kafa i deo rukopisa. On je romantični junak. Martin. Što je zaljubljeniji, sve je bespomoćniji a nep

raktičniji a to, navodno, ne sluti na dobro. Zašto? Verovatno zato što nagoveštaj raskida pričanju daje sudbinski karakter. On je miran li sređen kada su u pitanju svi spoljašnji razlozi, alii je istovremeno uznemiren zbog njene tajanstvenosti. Zaboravao je na »već naučene stranice patnje«. Verovatno literarno preterivanje jer prava patnjia je nešto ozbiljnije. U Martinovom krugu postoje Ijudi koiji se zovu Stevan i Danilo. U Ijubavnon'i zanosu zaboravio je na njih. Saznajemo da je posebno Danila izneverio, što je svakako ozbiljnije od običnog zaborava. Zašto je to učinio? Šta se to dogodilo u Beogradu koji je po svemu sudeći njihovo zajedničko i privremeno stanište? Izrekom se kaže da se tamo nešto doga đalo tokom jula meseca. Jedino se ne zna ništa o prirodi samog zbivanja, dok uzg redna opaska o postojanju odjeka tog zbivanja samo zamagljuje i onako nejasnu situaciju.Pomenuto je Martinovo posredno učešće u »nemirima« što upućuje na zaključak da je ioš neobjašnjeni događaj bio znatnijeg obima. Takođe, nameće se pitanje o kakvom bi posrednom učešću moglo biti reči. Da nije možda reč o vreme nu kada se ovaj zbog učenja nije odazvao Danilovom pozivu da im se pridruži? Tada se i zbila jeziva pogibija u liftu. U rukopisu koji mi posle desetak godina postaje zanimljiv, svakako da postoje odgovori na sva ova pitanja ali jednostavnim prelistavanjem sopstvenih davno napi sanih stranica, uspostavljanjem skraćenog puta kroz prošlost, čini mi se da bih zat vorio puteve zjapećoj neizvesnosti. Kakva bi se u tom slučaju tek rigoroznost morala primeniti na doživljaje kojima dominira visoki Stranac? I čemu žurba i brzopletost!? Devojka, čije prisustvo pome ra Martina na kolosek koji vodi u naličje realnosti, i njemu, kao piscu ove proze, je tajanstvena. Ona ga je zaćarala te je poverovao, kao i svi pravi zaljubljenici, da živi u bezvremenu. Ljubav je očigledno obostrana i patnje još nema. Prekinuvši na tren raščitavanje »prvih meseci ljubavi« primetio sam da je sunce već poodmaklo u uspinjanju. Istovremeno osetih i glad. Moraću da odem do resto rana. Napolju je toplo i zagušljivo. Koračam obalom, neka deca se utrkuju u skaka nju, mislim o Martinovoj zaljubljenosti a banalna glad se sve više uvlači u uzvišenost pisanja. Znam da sve to do sada napisano nimalo ne podseća na prave ili barem čitane pisce. Da li bii vredelo pokušati obradu u »neoromantičarskom« stilu? Razmišljajući, gladan, o mogućiin dometama proze koja me kao oktopod obu zima, prolazim pored zgrade čiji će me vlasnici tri godine kasnije sasvim slučajno dovesti u prvi sukob sa Milošem Stamenkovićem. Tog ponedeljka ništa se nije mog lo ni naslutiti. Biciklisti koji su prolazili kraj

bračnog para Nemčev nisu uopšte ličili na one iz priče o goniocima. Na one u mrkim majicama. Koji su možda izbegli iz Vino gradova. U restoranu, srećom, nije bilo mnogo ljudi. Teško bi mi bilo da u raz govore sa Martinom, mojim zalju bljenim junakom, u potragu za Daniilom i Stevanom, kao i u slutnje o tome šta se dešava u mojoj redakciji, uključim nekog preplanulog i neobaveznog kupača koji čekajući pivo pokušava da prozbori nešto o meduzama u moru. Dok se spremam da naručim jelo, prelistavam novine: »U Pločama eksplodirala benzinska pumpa«, »Izabran novi papa«, »Rodilo se prvo dete iz epruvete». Od svih naslova jedimo me privuče onaj o eksploziji jer na toj sam pumpi prethodnog dana uzimao benzin. Strah za sopstvena život jači je i od najave novog pape! Posle ručka odlazim na kupanje. Voda je hladna. Oko četiri sata počinje maestral. Honizontom prolaze brodovi. Prvo jedan turistički, potom putnički, »Vla dimir Nazor«. Ohlađen, uz modar suton, nastavljam da čitam opis Martinove ljubavi. Svoj davni tekst koji kao da se sasvim otuđio od mene: »Duhom već bliski, strepeli su oboje kako će im tela reagovati na priželjkivanu blizinu». Utorak, 3. juli »Duhom već bliski, strepeli su oboje kako će im tela reagovati na priželjkivanu blizinu«. Zaspao sam sa tom rečenicom u sluhu, ne ulazeći u raščlanjivanje mogu ćih značenja takvog iskaza. Noć je protekla u grmljavini koja je divljala zalivom. Bombardovan zvukom, čiji su me iskeženi zubi razbacivali po postelji, čas gurnut u tamu a već u sledećem trenutku osvetljen munjom do srži, bezuspešno sam poku šavao da sastavim komadiće sna. U bunilu nepogode kroz svest mi je, u pravilnim razmacima, proletalo pitanje: kako on može da zna da i ona strepi od susreta sa njegovim telom? Pred zoru je započela kiša koja je donela olakšanje olujom raz montiranoj prirodi. I meni dvostruko izmučenom: nepogodom, ali i temom o strahu od susreta njihovih tela. Probudio sam se kasno. Kiša je silaziila u kolonama sa neba. Hvar se izgubio u okomitom nebu. Ustao sam bezrazložno raspoložen. Dok se oblačim, čujem kako deca plaču u susednoj sobi. Tamo je neki muzičar sa ženom, koja je navodno glumica, i njihovo dvoje dece. On ima jareću bradicu a ona je mr šava. Oko deset sati kiša prestaje. U vidik mi ponovo uplovljava Hvar. I preveliika količina azura. Martin dakle strepi od susreta sa njenim telom. Nije to bez razloga. Možda se boji nagog tela? Možda svoje slabosti? Da li previše očekuje od njene nagosti? Vero vatno mu nije svejedno kakav će utisak on ostaviti kad

se razodene? Na mrak, kao moguć ambijent tog prvog suočavanja, očigledno ni ne pomiišlja. U hotelu sam sreo, pukom slučajnošću, škol skog druga Aleksu Češljareva. Nismo se videlli od završetka osnovne škole. Pokušavam da se prisetim kako je izgledao kao učenik, jer lik s kojim stojim suočen ispred recepcije, potpuno mi je nepoznat. Na svu sreću on vodi razgovor i za mene. Skoro sve što pominje poznato mi je, ali u sećanju nemam lice koje bi odgovaralo prezimenu Češljarev. On je na proputovanju. Službeno putuje u Dubrovnik a u hotel je svratio po neke devize. Žiivi u Beogradu, ali povremeno dolazi i u naš Grad. Popili smo kafu i konjiak. Na rastan ku, u poverenju, saopštava mi da će u najskorije vreme naš zajednički školski drug Miloš Stamenković biti izabran na »značajnu funkciju«. Dok se rukujemo ispred njegovog automobila, ne bez zabrinutosti razmišljam o tome odakle takva rupa u mom pamćeniu. »Govorila je Mirjana poodavno kako je njegov miris snažno privlači. Govorila je i o tome s primetnim uzbuđenjem. Rekla je iznenada, kako je to što iznjegovog tela zrači raspamećuje kad ostane sama. Međutim, dodala je da ga veoma želi iako se pribojava da bi to čitavu njihovu vezu pojednosta vilo«. Sada se već više da zaključiti o rukopisu koji raspliće. Konstatuje pisac. Prvo: ime. Ona se zove Mirjana. Podatak koji će omogućiti razlikovanje u odnosu na dru ge žene koje se mogu u priči pojaviti. Nju uzbuđuje njegov miris. Miris tela. Telesnost se očigledno uvlači u vezu Martinovu sa Mirjanom. Pomišljam kako je to nor malno ali za Martina je to, po svemu sudeći, osećanje blisko opasnosti. Mirjana se naprotiv u osami predaje strasti koju izaziva pomisao na njegovo telo . Iznenada, sa razglasa na hotelskom kombiju se začula reklamia za neki koncert »večeras u dvadeset sati u bašti hotela ''Plaža«. Ostavio sam rukopis i izašao na terasu. Odjedanput sam se našao usred sunčane fontane koja me u mah vrati u de tijstvo. I za minut, bio sam samo dečak na nekom davnom letovanju na Lošinju. Jeza me zaokupi od žestine tog podsećanja, u jezgru jula zrelih godina. Već izme njen, vratim se u sobu gde me na stolu čeka zapis iz Martinovog sveta da se žena koju on voli plaši da bi njihovio telesno spajanje moglo »čitavu vezu suviše pojednostaviti«. Ne pomišljam da bi to mogao biti i njen izgovor!! S večeri uputio sam se u šetnju. Kada sam prolaziio kraj usamiljenog letnji kovca na samom kraju uvale, bračnii par Nemčev prošao je kraj mene, s diskretno izraženom radoznalošću pri susretu. Pod utiskom mnogo brojoih događaja, tokom ovog dana što se naslanjao na olujnu noć, šetao

sam skoro do ponoći. Kada sam se vratio, sva svetla na kući bila su ugašena. U knjizi koju je pokušavao da piše, bilo je pak sve neizvesno.

GLAVA 19. ILI ŠTA SE DOGODILO U LETNJIKOVCU
Toga dana, u rano proleće, Martin primeti da sve više odstupa od pravila »leve noge«, koje je primenjivao od samog početka bekstva. Iz privremenih staništa, koja su se toliko umnožavala da je i samo značenje privremenosti bilo pod znakom pita nja, kao da je sada polazio više desnim iskorakom. Međutim, ništa neprijatno mu se nije dogodilo. Čak naprotiv. U petak 24. marta, iznenada i bez objašnjenja pridružila mu se oniska i ćutljiva devojka. Koračali su danima u korak. Razgovora skoro da ni je ni bilo. Sve se podrazumevalo, a to što se podrazumevalo niko nije hteo da izre kne. Martinu se jednostavno dopao njen praskavi smeh. Njen je razlog za prid ruživanje dugo ostao skriven. Tumarali su ipak, zajednički, kao da se odavno znaju. On joj je pričao o lažnom čuvaru pruge li tajanstvenim biciklistima koji izniču iz predvečerja. Ona je prelistavala knjigu Tihona Vinogradova »Život na ivici sna«. Tom prilikom joj je prvi put čuo glas. Rekla je nešto o Don Kihotu. Dodala je da je ona slikar, ali svoje ime nije pominjala. Martin je uočio da devojka jede veoma malo, nekako srazmerno ćutljivosti u kojoj je živela. Navikao se na takvo ponašanje veoma brzo jer je shvatio da bi svakom intervencijom odmah udaljio kuštravu devojku iz svoje blizine. Dani su im prolazili brzo, u skoro vojničkom pešačenju. On je tragao za samo njemu znanim oznakama, dok je ona povremeno olovkom skicirala predeo. Martin je pokušavao da zapodene razgovor ali je vremenom uvideo da ona progovara samo kad oseti stvarnu potrebu da mu nešto saopšti. Primetio je još da ga devojka s znatiželjom sluša. Iz dana u dan trajao je njegov ispovedni monolog. Ona je sve blagonaklono prihvatala ali kada joj je ispričao slučaj sa pogibijom Danila Batrovića primetno se uzne mirila. Kao da joj je lice posivelo. Rekla je nešto na račun izmišljotina koje raspi nju stvaran život. Posle toga je čitav dan ćutala ugašenih očiju. Martin se nije usuđivao ništa da joj kaže, uplašen da će ga napustiti. Ipak, posle noći koju je prob dela pušeći cigaretu za cigaretom, devojka mu se osmehnula kao nikad ranije. U znak prećutnog pomirenja krenuli su preko reke u predele koje su do tada svesno i uporno izbegavali. Vinogradov je bio već bleda senka u Martinovoj svesti, zato se i odlučio da kre ne u kraj koji nije ucrtan u mapu iz knjige »Život na ivici sna«. Učinio je to najviše zbog devojke koja je poželela da prođe kroz šume na drugoj obali. Na sredini mos ta setio se progonioca. Okrenuo se i ugledao ih kako su zastali, kao da se ne usu đuju da stupe na konstrukciju koja preko reke vodi u šumu i dalje. Ridokosi je nešto pokazivao rukom, dok je sledećeg trenutka kroz sumrak sevnuo blic: oni su slikali Martinov prelazak. Devojka i progonjeni

novinar skoro zagrljeni su odjurili u predeo čiji je izgled više obećavao. I dalje su se kretali ispod izvanredno mirnih i tihih krošnji, u tišini koja prethodi sumraku i onom tajanstvenom treperenju lišća. U ćutnji koja je odisala prisnošću, klizili su kroz mrak. Martin je bio van sebe od sreće, čak i na Stamenkovića mislio s razumevanjem. Prenoćili su u letnjikovcu na obodu peščare. Nije morao ni vrata da obije: popustila su pod pritiskom ramena. Dok se bavio u kupatilu, Martin odluči da napiše pismo Nađi i objasni joj svoje razloge za bekstvo. Napisaće joj i zašto se neće više nikad vratiti u Grad. A Češljareva će zamoliti da ode do Stamenkovića i ovom saopšti da je on, Martin Dimitrijević, spreman da u ime zajedničkog detinjstva pređe preko svega. Zaspao je pored devojke, očekujući da sanja najlepše snove. Probudio se s neprijatnim osećanjem da ga neko posmatra. I zaista, devojka je sedela iznad njegove postelje, gledajući ga netremice. Pokušao je da se nasmeši, kad ga preseče njen promenjeni glas: »Danilo Batrović je moj brat«. Izgovorivši to devojka počne histerično da plače. Grčila se u pravoj provali dugo skrivane tuge. Vikala je, jecala, cvilela, i onda, nenadano, sve se pretvorilo u nepomičnost koja je Martina još više uplašiila. Bez otpora je pristala da legne. Čelo joj je bilo orošeno znojem a usne blede i hladne. Ukočenog pogleda, iz minuta u minut, njeno se stanje pogoršavalo. S probuđenim osećanjem krivice za Danilovu pogibiju, panično je pokušavao da pomogne devojci kojia je tiho ječala. Svestan da će time sebe do vesti u neprijatnu situaciju, Martin ipak dohvati telefon i pozva hitnu pomoć. Držeći je za ruku, u očekivanju lekara, izgledalo mu je kao da se vraća sa nekog dugog putovanja. Nekoliko meseci koje je proveo u bekstvu, iz pozicije u kojoj se našao u prova ljenom letnjikovcu, pored devojke koja svakog trenutka može da umre, izgledali su mu kao čitav život. Vreme je prolazilo. Spasioci, koji će njemu Verovatno doneti kaz nu, nikako nisu stizali. Jednog se momenta upitao da li je Stamenković obavešten o svemu? Bi mu svejedno, jer je veoma strepeo za život devojke koja ga je, makar za trenutak, izvukla iz usamljenosti. Nežno je pomilova, btfižno pokri otkrivena stegna i, u želji da kretanjem skrati čekanje, počne da razgleda kuću u koju su s večeri provalili. Išao je čistim i hladnim hodnikom, kad iza pretposlednjih vrata začu neko mumlanje. Nervozan i uznemiren prethodnim događajima jedva savlada nagonsku reakciju: krik mu je već bio na usnama a telo spremno na beg. Uz veliki napor Mar tin uspe da se sabere. Do krvi zabi nokte u dlanove, Osećajući istovremeno kako mu neispaIjeni urlik duž kičme hrli ka mošnicama. Ipak, ostao je u hodniku spreman da se suoči sa nekim ili nečim iza pretposlednjih vrata. Oprezno je otvorio vrata i s pri vidnim mirom zakoračio u prostoriju. U punom, ali svedenom samo na zidnu povr šinu, svetlu, u beloj košulji, sasvim rasute sede

kose, Martinov otac je pisao nešto po belom zidu. Taj prizor, sav sterilan i nemoguć, udario ga je svom žestinom. Otac ga je pogledao samo u trenu, ne pokazavši nikakav interes. Lice mu je bilo žuto i veoma izborano, kao odlivak onog izraza koji je ovaj imao na samrti. Sa paničnom istrajnošću pisao je po zidu, uglavnom crvenom i zelenom bojom. Još pun neverice u stvarnost ovoga što se zbiva, on je svojom rukom sklopio oči ocu pre desetak godina, krenuo je ka osobi u belom. Ovaj je uplašeno viknuo: »Ne prilazi mi. Ko pređe belu liniju mora me pratiti do kraja života«. Prepun neverice ali svestan da je sve ipak java, Martin izgovori: »Oče!« Ovaj se na to trgnu i neshva tljivom brzinom nađe sklupčan u tamnijem uglu sobe. Užasnut ovom skoro div ljom reakcijom, Martin krene ka njemu ali ga prenerazi ono što je ugledao na blje štećem zidu. Crvenom bojom ispisana slova utisnula su poznatu i zloslutnu reče nicu: ZABRANJUJE SE ČITANJE KNJIGA. I ne samo da je tekst bio isti kao na onoj usamljenoj kasarni, već i rukopis nije ostavljao nikakve dileme. Otac je plakao iza kreveta a natpis je bušio sećanje. Martin rukama zaklopi oči, potpuno u vlasti po metnje. Činilo mu se da propada kroz neki dimnjak, koji ga sve ubrzanije odnosi iz sveta u kome postoji devojka kovrdžave kose. U želji da se održi na nogama, tetu rao se po sobi raširenih ruku, sličan ptici koja se priseća veštine letenja. Lebdeo je tako po prostorija čije je čvorno mesto i dalje bio otac. Onda se nenadano oglasilo zvono na ulaznim vratima. Prodorno i uporno prodrlo je do Martinove uskovitla ne svesti. Zaustavilo se i pomislio: Stranac. I umesto da se uplaši on se čak obrado vao, jer mu je ovaj bio potreban da razreši nejasnoće iz vremena kad su zajednički tragali za Izlazom. Pogledavši oca koji ga je posmatrao ispražnjenog pogleda, seti se da će Stranac moći da mu razjasni i tajnu natpisa koji zabranjuje knjige. Poleteo je ka ulaznim vra tima, spreman da se suoči sa pogledom metalnog sjaja. Otvorio ih je širom i, umes to Stranca, ugledao čoveka i ženu u kišnim mantilima. S osujećenim smeškom Mar tin je naprosto visio u ulazu, nemoćan da izgovori bilo Šta prigodno. Oni su takođe bili iznenađeni njegovim prisustvom. Ipak, prva se snašla žena, neverovatno slična devojci koja je u šoku ležala u dnevnoj sobi letnjikovca. Unezveren zbog tolike slič nosti, on je njen glas doživljavao kao da ovaj stiže sa neke gramofonske ploče. Ona je govorila: »Vi ste Verovatno rođak druga Davidova? Poručite mu da smo ga tražili i da ćemo navratiti u subotu. Mnogo pozdravljamo njegovu suprugu a njemu poručujemo da se njegov uvodnik veoma svideo drugovima iz Komore«. Čovek, očigledno odbijen Martinovim zapuštenim izgledom, udaljio se već ne koliko koraka. Žena je, pre nego što mu se pridružila, prošaptala: »Pozdravite oca i devojku«. Dok je on iz unezverenosti preskakao u nedoumicu, čovek i

žena su ušli u kola i otišli. Martin se vratio u kuću. Pomislio je: zar ne bi mogao jednog da na, preko nekog prolaznika, bar obavestiti majku da nisu mrtvi. Otac i on. Kada se ponovo našao u letnjikovcu, naravno, tamo više nije bilo ni oca ni devojke.

Glava 20. PISMO MIRJANI
Čitajući o neveseloj sudbini smernog monaha Rajčina Sudića, koga je Ćesar Vojihna 1360. godine živog spalio u manastirskoj kapeli, Martin Dimitrijević, student završne godine književnosti, odluči da napiše presudno pismo Mirjani Andrejević. Taj jednostavni zapis, u kome se Sudić preporučivao bogu, porazio ga je predanošću duhovnoj odbrani od jave. Smiren i svom bogu predan, ređao je Rajčin Sudić krasnopisom svoju molitvu, neosetljiv na vatru, dim i smrt koja ga je prož dirala. Martin odluči: i on mora napisati svoju molitvu. Mora Mirjani priznati da je voli, bez obzira na sav prezir koji ga možda čeka. Kao i nesrećni monah, nije stre peo za sebe, plašio se jedino da poslanicom svojom ne povreda osobu koju je u potaji već više meseci voleo. Dok je njen otac, poznati pijanista, u svom kabinetu uvežbavao Šopena, Martin je Mirjanu podučavao sociologiji kulture. Podučavao i, iiz dana u dan, beznadežnije se u nju zaljubljivao. Podstaknut putokazom iz 1360, godine nameravao je da joj nekom zgodnom prilikom direktno kaže, ali je ubrzo odustao od takve namere jer nije bio spreman da se suoči sa njenom reakcijom, za koju je bio uveren da jedino može biti negativna. Zato, negde na samom početku aprila, nedelju dana pre saobraćajne nesreće u kojoj će mu biti slomljena leva noga i ozbiljno povređena glava, odnosno na sam dan Danilovog prvog nestanka, Martin započne sa pismom. Iz samo njemu znanih razloga nije želeo da ga pošalje poštom, već ga je danima nosio sa sobom kombi nujući kako da to svoje »priznanje« dostavi devojci koja nije ni slutila o čemu on misli, dok joj razjašnjava Hauzera Goldmana. Polazeći na ispit iz »Feudalne knji ževnosti«, ostavio je pismo među knjige koje je sakupljao za pisanje diplomskog rada. Beli koverat je položio između Vladana Desnice i Činila Kosmača. Tamo je ostalo jer je Martin a na pešačkom prelazu kod »Kasine« oborio »opel rekord« u punoj brzini. Mirjana Andrejević je u to vreme bila u Veneciji sa svojim verenikom i njegovim roditeljima. Martin je u bolnici primio treću transfuziju. Mirjana navodno nije volela svog budućeg, ali dve porodice s ugledom nisu na tome ni insistirale. Martin je, očigledno, Mirjanu voleo beznadežno. Kad je desetak dana kasnije došao k sebi, sećao se jedino da mu je kroz maglu raskidane svesti uporno iskrsavao crni pas s iskeženim čeljustima. Zaboravio je ipak na njega dosta brzo a dva dana posle operacije poručio je Stevanu da pismo uputi na Mirjaninu adresu. Stevan Kostić pretrese čitavu studentsku sobu ne bi li prona šao Martin ovo ljubavno pismo. Tragajući uporno, pronađe ga između »Proljeća Ivana Galeba« i »Sunčanog dana«. Na beloj koverti pisalo je samo: Mirjana. Kosticu je odmah bilo jasno da je devojčino ime ipak nedovoljan podatak za njegovo uruče nje. Zato, ne bez nelagodnosti, otvori pismo ne bi li u njemu pronašao nešto više o tajanstvenoj Mirjani. I

tako Martinov ljubavni krik postade javna ispovest, jer pismo će na putu do devojke biti više puta pročitano. Pismo Mirjani: (bez datuma i mesta) »Nesretan kao nikad dosad, dok me tvoje odsustvo izluđuje, pišem ti ovo nesmi sleno pismo, verujući da će mi bol uminuti dok ga tvoje oči budu doticale. Upinjući se, nevelikom snagom duševnom, da ovi mucavi slogovi zazvuče iskreno, osećam kako me ipak nadvladava patetika. Pomišljam da ćeš možda na dnu svake moje reči ugledati mene nespokojnog. Koračam tvojim ulicama. Čega god se dotaknem, tvoj mi se lik od čistog sna ispleten javi. Veru mi, mila moja i dopusti da ti se tako obraćam. Veruj mojim recima, mom ću tanju, predaj se mom zagrljaju. Otvori se mom poljupcu. Ne prezri me. Vatra što ni kristale pepela ne ostavlja, što razara, greje, žari, što mi nekadašnju čednost vraća, vatra što od zlata je čistija, kovitla mi telom uznemirenim. Postala si melem koji me patnje svakodnevne spašava: kad me život pozledi, likom tvojim se zaštitim. Znam da je rešenost da ti se, iskren, izložim na milost i nemilost, gest očajnika, ali ipak se ponosim njome, jer to je taj zanos, to ludilo, ta bolest, zovu se - ljubav. Siguran sam, draga, da ovog puta volim kao nikad do sada. Bespomoćan sam i živim za ovaj trenutak bezumlja nestvarno blizak svojoj suštini. Sada kad sam se osmelio da ti priznam o čemu snivam dok ti tumačim sociološke teme, spreman sam i na beskrajnu patnju. Na radost ne smem ni da pomislim. Samo na patnju, kad me prezreš. Osećam strah kada te nema. Telo mi podrhtava, duša se para. Čini mi se da dani u kojima te nema već sa zorom umiru. Želim te, slonovači naličnu i divim ti se kao slici svetoj. Jefimijo moja, anđele moj. Molitve ti sad dalekoj upuću jem. Dok o Lukaču razgovaramo, ja zavidim knjigama na kojima oči zaustavljaš. Strahujući da te ne izgubim, pričam ti kako na sutrašnjicu ne mislim, strepim isto vremeno da nas prejaka reč ne razdvoji.U očajanju, ja je možda ovim pismom izričem. Pristajem da živim bez budućnosti, jer bi mi svaki dan s tobom preživljen bio dovoljan za vekove tmine i žalosti. Uskliknuo bih protiv svih: ja je volim ali time bih tebe uvredio. Uskliknuo bih: ona me voli. Laž bi me pred svima razodenula jer kako ti, tako lepa, možeš mene voleti. Rekla si mi prošlog četvrtka, dok je Tašmajdanom tutnjao severac, kako nemaš niš ta protiv da te poljubim. Nisam hteo da poverujem da to stvarno želiš, jer poziv na polju bac se ne izriče tako. Još si kazala, kao da slutiš šta se u meni zbiva, da je poljubac najbolji kad se daruje iznenada. Šalila si se sa mnom dok sam ti objaš njavao Pseudolonginov spis »O uzvišenom«. U momentu mi se učinilo kao da želiš da mi kažeš nešto važno ali, sve se završilo osmehom. A ja želim jedino da te volim, da putujem tvojom dušom, da postanem deo tvog krvotoka. Da te ljubim začuđenu i iznenađenu, da jednom prepoznam na tebi titraj sreće. Govoriš mi kako sam »romantična budala« ali kažeš i da postoje žene koje vole takve bespomoćne muškarce. Želim te, i telo tvoje što ga radosno nosiš, i pogled koji me u vrtesku pretvara,

i miris tvoj što me u žudnju zarobljava. Mirjana, volim te a ti me prezri, odbaci, ponizi. Tvoj (bivši) drug Martin «. Pročitavši Martin ovo pismo, Stevan Kostić se nađe u čudu: nije nii slutio koliko ljubavne vatre nosi u sebi njegov sobni drug. Upita se odmah i ko je ta žena u koju je Martin beznadežno zaljubljen. Jasno mu je bilo da je iz »boljih krugova« i da, po svemu sudeći, ne oseća prema Martin u isto što on prema njoj. Po navici steče noj u Studentskom gradu, nagnu zatim već dobro ispražnjenu bocu vina. Ste van je nejasne i neugodne situacije lakše rešavao dok mu je crvenkasta i opora tekućina strujala organizmom. Dok je čitao prijateljevo ljubavno pismo, ose ćao se nelagodno zbog patnje koja je očigledno izjedala Martina. Pitao se: kako da pismo uruči kada zna jedino njeno ime a ni Danila nema. Ovaj bi s lakoćom razrešio problem prezimena i adrese famozne Mirjane. Stevanu je preostalo jedino da načne i drugu bocu crnog kiselkastog vina. Bilo je oko šest sati popodne kada je, već ošamućen od pića, zaspao. Probudio se negde pred ponoć, suvih ustiju i s tupom glavoboljom. Poturio je glavu pod česmu ne bi li se rastreznio. Sa prvim prohladnim mlazom prostruja mu kroz svest: Šta je sa Nađom? Nju je viđao u ovoj sobi i Martin je često o njoj govorio. Doduše, posle povratka iz Kamenice, Nađa se nije pojavljivala niti je bila pominjana. Seo ie za sto, prislonivši glavu na skupljene dlanove. Mirjana, kako li izgleda ta devojka koja je u Martin u potisnula Nađu? Nađa Nikolić je rasna ženska, pomisli Stevan setivši se visokih punih grudi, isturene stražnjice i očiju koje uvek direktno gletaiu. Tog momenta bi mu krivo što ova nes taje Martin ovog života zbog neke Mirjane, koja ga i ne voli. Misleći na Nađu, sad već kao na bivšu devojku Martin ovu, Stevan zaspa tog 7. aprila pred zoru. Sutradan, tmurno raspoložen, postade svestan da ni Danila nema već desetak da na. Martin leži u šok-sobi, Danilo je bez traga nestao, čak ni milicija ne zna gde je, a pismo Mirjani bez prezimena čeka da bude poslato. Previše problema za Steva na Kostica, kome su kartanje i piće bili miliji od treće godine pravnog fakulteta. I pored alkoholne izmaglice, koju je već oko deset sati dopunio u bifeu »Park«, on načini dva presudna koraka u razrešavanju neprijatnosti koje su ga obavile. Prvo je telefonirao Lazaru Kneževiću, jer je ovaj često posećivao Danila u njihovoj tro krevetnoj sobi. Posle dva neuspešna poziva, u četvrtak uveče začuo je nabusiti Kneževićev glas: »Ko je?« Na pitanje gde bi mogao da bude Danilo, dobio je odse čan odgovor da je ovaj poslom odsutan, a da bi Stevan najbolje uradio kada se više nebi raspitivao. Dodao je da je budalaština i to što se i u miliciji raspitivao za kolegu. Stevan Kostić je tako resio prvi i lakša problem. Dok je započinjao partiju pre feransa i sipao vino u čašu, dosetio se kako će pronaći Mirjanu. Treba samo da dođe do Nenada Stamenkovića Martin ovog druga sa fakul¬teta. Za njega se pričalo da na osnovu minimalnog broja podataka može da reši svaki problem. Pismo koje još leži između Desnice i Kosmača, sigurno sadrži dovoljno materijala za odgo netanje, Dok Martin stigne iz bolnice, pismo će već biti kod Mirjane, zaključi Stevan deleći karte. U isto vreme Danilo je poverljivo razgovarao sa nekim čovekom kratke kose i četvrtaste brade. Martin je dobijao infuziju, Mirjana

putovala autoputem iz Ljubljane ka Zagrebu, Nađa Nikolić je sticajem okolnosti uzdisala pod Milošem Stamenkovićem u motelu »Japanski cvet«, a knjiga Tihona Vinogradova, ne sluteći ništa, sakupljala prašinu u Univerzitetskoj biblioteci. U kojoj je zatekla ironijom sudbine.

GLAVA 21. ILI MARTIN I NEMI ČOVEK

Moj sat je pokazivao jučerašnje vreme. Jedanaest sati od juče. Gde li sam i zašto bio u tom već prošlom vremenu koje me ne pušta iz zagrljaja? Na putu za Ribnjak. Vozio sam se kamionom po loše kaldrmisanom putu. Delovao mi je podmuklo i usko. Farovi su jedva uspevali da ga razmaknu do neophodne širine. Probijali smo se kroz mrak s mukom, kao da smo ga sekli. Ćutke sam sedeo pored vozača koji me je primio u kabinu kod raskrs nice za Tomaševac. Primetio je kako neodlučan stojim kraj putokaza i, bez neke moje iz raženije saglasnosti, povezao me. Pošto nije sve vreme progovorio ni jednu reč, očigledno mu je bio neophodan neko s kim bi ćutao u paru. Bio je otprilike mojih godina, ali već sas vim sed. Lice prepuno žilica kao da je nagoveštavalo sklonost ka alkoholu. Dva-tri pu ta se okrenuo ka me ni i imao sam utisak da me razgleda. Kroz bradu, prosedu i neured nu, nazirao sam mu lik koji je postojao negde u mom sećanju. Dok smo se vozili ka Ribnjaku, opušten u zagrejanoj kabini, čak sam se i radovao ovoj nemoći pamćenja jer, u suprot nom, morao bih se upustiti u neizvestan razgovor. Za begunce je najbolje kada mogu da ćute. Čovek za volanom, skrećući sa glavnog druma, koju stotinu metara pre benzinske pumpe, ipak prozbori: »Psine!« S neskrivenim besom izreče taj, uz nedvosmislen gest - srednjim prstom, pretnje nepoznatima. Trgnuh se, spreman na bujicu reči koja će naići posle ovako žestoke reakcije, ali čovek s kačketom i bradom nastavi da ćuti. Kada je kami on stigao do ritova koji su okruživali Ribnjak, zamolih ga da stane. Nisam znao kuda ću dalje ali osetio sam potrebu da nastavim pešice, i sam. Tako sam i započeo sa bekstvom. U momentu kada sam zakoračio na kamenu podlogu, vozač mi se obrati: »Martine, ja sam na tvojoj strani. Stamenković je kukavica i spašava se preko tvojih leda. Ne daj se! I da ti ka žem još nešto. 26. septembra 1963. ti si bio brži na sto metara iako su mene proglasili za pobednika. Izvini što ti to tek sada govorim«. Izrekavši u jednom dahu ono sto je Verovatno smišljao sve vreme vožnje, on odjuri kamio nom u sipljivi mrak. I naravno, već sledećeg trenutka znao sam ko je bio taj čovek s bradom. Moj drug iz vremena dok sam trenirao atetiku - Šandor Kozlovački! Prijatno mi je bilo što ima razumevanja za moj položaj. I priznanje da sam ga pre dvadesetak godina pobedio nije bilo bez značaja, premda nije moglo da izbriše neprospavane noći iz vremena kada je svaki uspeh bio velik a neuspeh tragičan. Sa usana mi se ote šapat: »Šandore, Šan dore« ali u istom se trenu dosetih da me svaka sentimentalnost može skupo stajati. Tako je bilo i sa slikarkom kuštrave kose. Njen nestanak iz letnjikovca, i poruka koju je ostavila makazama urezanu na vratima kupatila, poremetili su i svrhu i pravo zadovoljstvo mog traganja za Izlazom. Protivno pravilima iz Vinogradova, svaki poremećaj emotivne rav noteže još je više otežavao moj dvostruki položaj: begunca i tragača. Iskrenost Šandora

Kozlovačkog preplavila me je uspomenama ali istovremeno podsetila na neumoljivog Stamenkovića. Pred ispunjenim stadionom, trčali smo u poluvremenu fudbalske utakmice, spiker je izgovarao Šandorovo ime kao pobedničko dok sam ja u svlačionici skoro plakao zbog ne pravde, jer ciljnu vrpcu sam ipak prvi presekao. Čovek iz kamiona priznao mi ie, posle dvadeset godina, učinjenu nepravdu. Koliko li će trebati vremena Stamenkoviću da smo gne snage za takvo priznanje? Šandorov kamion je bučno nestao u mraku koji je načinjala kiša. U laganom i neodlučnom hodu primicao sam se jezeru. Njihovo prisustvo sam osećao kao uporne ubode u ženicu. Kao da su probili skramu koja deli vidljivo od onog što samo postoji u dubini ma terije i itime se zadovoljava. Prisustvo kome je dovoljno da budu samo nevidljiv ubod u oko. Proteklo je dosta vremena a ja nikako nisam uspevao da shvatim kakve su im stvarne namere. Ljudi koji me progone premda su nesvesni zašto to čine. Putovali su sa mnom kroz maglu, noć i snove. Navikao sam se na njih i, kada ih vetrovitih i sunčanih dana nije bilo, brinuo sam. Pristao sam na tu pratnju, često zabo ravljajući da ih zapravo šalje i kontroliše Miloš Stamenković. Kada sam sinoć ulazio u kamion, pomislio sam jednog mo menta: kako će njima biti pešice? Posle bekstva iz usamljenog letnjikovca, pristao sam da uđem u motorno vozilo ne bi li se što hitrije uda ljio od oživljenog oca i makazama urezane sudbonosne poruke. Čim sam se smi rio, nastavio sam pešačenje jer valjalo je da upornošću hodanja pronađem putokaz za Unutrašnji svet. U kome možda slikarka slika boju koja nedostaje. Kiša je već sipila. Podigao sam kragnu na mantilu i zavukao ruke u džepove. Le vom rukom sam napipao, ne bez iznenađenja, knjigu mekih korica i malog formata. Dok sam kroz zadnja vrata bežao iz letnjikovca, i devojke zbog koje sam pozvao hitnu pomoć i koje više nije bilo u krevetu kraj prozora dnevne sobe, mahinalno sam pokupio knji¬gu sa stola. Jureći kroz šumu ka reci, ponavljao sam uporno, kao da je neobično važno da zapam¬tim, da je knjiga bila otvorena na strani 23. Udaljavajući se od mesta nestva rnih i čudnih događaja, zaboravio sam na nju. Dodirnuvši je u džepu, prostrelila me je po misao na devojku, jer je knjigu skoro sigurno baš ona čitala pre sloma živaca, kome i bekstva. Čim se nađem u nekom skrovitom i suvom zaklonu moram pregledati knjigu - pomislio sam, naročito zainteresovan za 23. stranu. Gazio sam odmerenim, ali ne više i proračunatim koracima, sve vlažniju travu. Nakačeni na horizont, koji je slutio jutro, oni su jednostavno postojali. Iz barica, koje su se već javljale na glinovitom tlu, izrastala su latinična slova. Protrljao sam oči, pazeći da ne otrem s njih sposobnost nesanice. Slova su na trenutak nestala, ali posle desetak koraka javila su se iznova. Pomislio sam da je sve to u vezi sa goniocima. Sagnuo sam se i oprezno dodirnuo površinu barice, ne bi li se tako uverio u stvarnu prirodu slova koja su me sve više zaokupljala. Naravno, u vodi nije bilo ničega: slova su se očigledno iz moje glave preslika vala. Kako je dan osvajao, ova su se sve

ubrzanije nizala, da bi jednog momenta naglo prestalo njihovo bezrazložno emitovanje. Uspravio sam se, iscrpljen vrtoglavim praće njem azbučnog pljuska čiji smisao nikako nisam uspevao da shva tim. Osećao sam bol u očima, kao posle nekog dugotrajnog plača, i nesva kidašnju vrelinu u predelu bokova. Zažmurio sam, ne da bih pogledao u sebe već jedno stavno da očima dam predah. Kada sam, dvadesetak sekundi kasnije, otvorio oči, ispred mene je stajao neki čovek. Zapravo, kretao se ka meni obučen u gumenu kabanicu i izrazito duboke čizme koje su mu sezale do bedara. Iskrsao je kao iz zemlje i približavao se s nezlobivim osmehom. Sudeći po pomeranju usana, nešto je govorio, ali do mene nisu stizale reči. Kada se sasvim približio, shvatio sam da me poziva da se sklonim od kiše u njegovu kolibu. Ali, ni to nije izrekao glasom već mimikom u kojoj su učestvovale i usne i ruke i oči. Iznenađen i njegovom pojavom, nači nom obraćanja i osmehnutošću koja ga je zarila, prihvatio sam poziv i krenuo za njim. Kiša je tad, kao po naredbi, udvostručila snagu pa smo se osmehnuti čovek i ja našli u vodenoj klopci. On je reagovao sasvim mirno: pokazao mi rukom da siđem s dolme. Tamo je, skrivena u vrbaku, stajala koliba pokrivena limom. Pre nego što sam ušao u kolibu zastrtu ribarskim mrežama, pog ledom sam po navici preleteo horizontom. Njih nije bilo, samo se ivicom šume kretao pas. Svetla mrlja u ravnici koja trpi kišu. Bio sam potpuno mokar. Čovek je založio šporet. Počeo sam da se skidam. Prvo sam pažljivo izvadio knjige: Vinogradova i onu drugu koju i još nisam stigao da pregle dam. Onu što je slikarka ostavila otvorenu na 23. strani. Bile su vlažne ali neoštećene. Ba rem mi se tog momenta tako činilo. Skinuo sam se go. Reako bih – ritualno. Ili pozerski! Čovek se nije ni okrenuo, a moje vlažno golo telo prepuštalo se zagrejanom polum račnom prostoru kolibe. Na šporetu se nešto kuvalo. Ja sam se ogrnuo ćebetom zagubljene boje a čovek je sušio moje odelo, s stalnim osmehom i urođenom ćutnjom. Dok je kiša dobovala po limu iznad nas, osetio sam sigurnost nalik na onu iz stana u Balkanskoj ulici. Tamo je Nađa, koja jedino zna da sam petnaestog septembra još bio živ, jer taj datum nosi po ruka koju sam joj po vozaču »Laste« poslao. Verovatno to znaju i drugovi iz »Lista« a glavni urednik je svakako informisao i druga Stamenkovića. Ovog ta vest nije, naravno, iznenadila - njega svakodnevno izveštavaju progonioci. Na čijem je čelu Kontrolor. Taj predsednik Kontrolne komisije pokrenuo je hajku koja me prati ali ne sustiže, koja me kontroliše ali ne hvata. Kažem mirno – Kontrolor, nesvestan da to jako liči na lite raturu, na Kafku! Koračam, bežim, trčim, puzim, ronim — svaki mi je dan ispunjen goničima. On me iscrpljuje dok sam budan, a čim usnim visoki Stranac iz nečije jave uskoči u moj san. Šta mi se događa s onim što preostane i iz sna se izlije nazad u stvarnost – pomi slim tako i bi mi u trenu jasno odakle nepoznata slikarka u predelu preko reke. Nemi čovek me je po smatrao s znatiželjom i, po svemu sudeći, s mojih usana pročitao sve ovo što mi je protutnjalo kroz glavu.

Popodne je kiša ustuknula pred pravim sunčanim praskom. Nastupila je promena u trenu: kao da su upaljeni mnogobrojni reflektori i ukljčeni džinovski klima uređaji. Prosušio sam se i nahranio pod blagonaklonim osmehom nemog čoveka. Knjige sam brižljivo primicao i odmicao šporetu, u želji da ih što pre osposobim, a istovre meno što manje oštetim. Na veliko iznenađenje utvrdio sam da je i ovu drugu napisao Tihon Vinog radov. Zvala se »Dolinom Jeniseja«. Sušeći je postepeno, listao sam stranice, hitajući ka dvadestitrećoj. Uvideo sam ubrzo da je u pitanju zbirka novela, ali njena književna dimen zija me nije ovoga puta interesovala. Posle petnaeste strane morao sam znatno da usporim, jer su se listovi slepili. Kada sam ugledao s desne strane broj 21, pretrnuo sam od strepnje. Još jedan okret i pojaviće se tekst koji je devojka čitala pre nego što je nes tala iz letnjikovca i mog života. Kada sam okrenu list, ostao sam preneražen - strana 23 je bila potpuno prazna. Zapravo, preostao je samo broj, sve ostalo je nestalo u izbledeloj nejas nosti. Bilo, sudeći po preostaloj izbledeloj teksturi, pa nestalo! Novela se nastavljala na 24. strana. Smisao tog što je izbrisano mogao se nekako naslutiti, ali ja sam osećao da bez doslovnog teksta neću ništa saznati o slikarki. Plakalo mi se ali je iznenada to učinio umesto mene nemi čovek. On je plakao po ritmu mog očaja! Kada smo se smirili, čovek mi je pružio neku hartiju ispisanu krupnim latiničnim slovima. Delovala su kao štampana. Tamo je pisalo: »Protiv protivnika, organizovanog i logičnog, valja se boriti rešenjem naizgled protivreč nim i suludim. Martine Dimitrijeviću, vrati se u Grad«. Ustao sam mirno s panja na kome sam već satima sedeo. Pogledao nemog čoveka s zahvalnošću. Izjurio sam zatim iz kolibe i trkom se dočepao mosta. Zastao sam za trenutak, zbacio ćebe i besmisleno nag se bacio u reku koja se ulivala u izmaglicu. Reku koja vodi u grad.

GLAVA 22. ILI KROZ USPOMENE U DVA SMERA
Njeno kretanje prema kuhinji, peškir, hladna voda i njegove oči koje su je sledile, stvorili su čudnovat i složen doživljaj. Martin je osećao da prisustvuje nečemu što je ritu alni deo njihove svakodnevice. Ipak, suze u njenim očima i čovekov očajnički pogled nagoveš tavali su virtuelni nož zabijen u samo središte zajedničkog života. Žena je obav ljala nešto što svakako već godinama radi, dok je čovek bio uznemiren zbog Marti novog prisustva i ženine snažne i očigledne uzbuđenosti. Bilo je tupo letnje popodne kad i najobičnija misao posrće. Martin je došao u ovu kuću gonjen velikom radoznalošću. Njenu adresu je pronašao posle mnogo raspitivanja u gradiću u koji je prispeo pred podne. U soba je pregrejan polumrak. Čovek u invalidskim kolicima, posle prvobit ne nervoze i ljutnje, pokušava da s Martinom uspostavi prisniji kontakt. Žena, nešto smirenija nego prvih minuta, odlaže peškir i lavor s hladnom vodom. Donosi bocu vina, bokal vode i smokve. Čovek govori brzo i mnogo. Žena odgovara samo sa da i ne. Jednog momenta razgovor sasvim uvene. Ona tada krene u kuhinju da skuva kafu. Čovek se izvini i odveze kolica kroz neki otvor, do tada neprimećen jer je bio zatvoren teškom sivkastom zavesom. Martin ostade sam u nevoljom uređenoj dnevnoj sobi. Istog mo menta prodre mu u svest navod iz ne tako daleke prošlosti: »Učinilo mu se da u njego vim sanjarenjima o Mirjani nema nimalo strasti. O njenom telu on uopšte ne razmišlja. Dok ga ona ljubi, on razaznaje svet oko sebe, ne tonući dovoljno u njen zanos. Docnije, sećajući se tih nežnosti, pronalazio je u sebi ugodnost ali progonila ga je nesposobnost da je dozivi isključivo kao ženu. Da na njenu strast odgovori istinskim zanosom«. Stigla je zatim i kafa, i muž na kolicima. Martin konstatova: ona se vidno izmenila. Oslabila je i njeno ranije lutkasto lice kao da se produbilo za iskustvo iz života koji joj, očigledno, nije bio naklonjen. Jednostavno odevena, kratke kose tek načete sedim, privukla je ipak Mar tina kao nekad. Učinila mu se veoma lepa i bespomoćna u iskošenom svetlu koje je kroz zasune prskalo sobu s nezvanim gostom. Jutros je sve izgledalo bolje — pomisli dok je smišljao izgovor da napusti kuću u koju je došao u želji da vidi Mirjanu. Dok su se morem valjali talasi kao bele kragne, resio je da krene u Opuzen. Tamo je njegov otac provodio leta u detinjstvu. Pričao mu je više puta o tome: o hladnoj Neretvi, ribolovu, o brodovima koji donose voće i povrće. Poznanicima iz pansiona je rekao da ide u Opuzen da vidi neke dalje rođake s očeve stra ne. Međutim, jedina pravi razlog da se tamo zaputi bila je vest da Mirjana već tri go dine živi u tom gradiću. Jutro je bilo sivo i zaparno, ali njegovo nestrpljenje je bilo jače i od sumornih meteoroloških prognoza. Krenuo je ka Pločama. Pejzaž kroz koji je prola zio, u odsustvu sunca, sveden je na dve tri boje: sivo, plavo, tek ponegde prasak zelenog. Negde na polovini puta nekoliko teških

kamiona zagušilo je saobraćaj. Umesto nervi ranja, misao da će posle desetak godina ponovo videti Mirjanu uliva mu spokoj. Martin posmatra more. Na sredokraći do Hvara miruje desetak tankera. Čekaju na istovar u Pločama. Posle desetak minuta gužva se raščistila i negde oko podne Martin stiže u Opuzen. Prvi dojam je bio neočekivana tišina i spokoj. Kako je dublje ulazio u mesto tišina se pretvarala u mrtvilo a spokoj u očaj. Prašina se valja polupraznim ulicima. Vetar upleten u staru hartiju a ambalažu. Korača kamenom popločanim trgom i ta usporena melodija odjeka kao da ga zaverenički uvlači u nova pravila igre. Seti se oca i pomisli da li je gradić i u njegovo vreme tako izgledao? Saznanje da ovde živi Mirjana ipak ga prene. Skrene do Neretve. To je zapravo njen rukavac. Voda je lenja i prljavoze lena. Korov. Svakojaki otpaci. Neka siva dugačka zgrada. Potom gvozdeni most, sav zarđao. Stotinak metara dalje - pristanište. Ovoga puta prava Neretva. Voda je pri jatno zelena i sveza. Svrati u kafanu. Da se raspita za profesorku Mirjanu. Dva starca igraju šah. Dve flaše »Lederer« piva ispred njih. Razgovaraju a šah je samo svakod nevni povod. Upućuju ga do trafike na samoj obali. Dok čeka prodavačicu, koja je otišla do tržnice, razgleda jedan trabakul. Iz oblačnog neba procedi se malo sunca. Opuzen kao da na momenat živne. Stigne i trafikantkinja a s njenim obaveštenjem i Martin dospeva u sobu gde žena s peškirom i hladnom vodom, zatečena na izlasku iz kuhinje, neočekivano i verovatnio neprijatno, iznova ulazi u život Martina Dimitrijevića. Ili – on u njen! Mirjana, sa svojom »is torij om« kao da je od superiorne devojke iz porodice sa klavirom marke »Stenvej« dospela u poraznu svedenost života na mlako trajanje. Čo vek u kolicima, njen muž, Branko, izrazite mediteranske lepote, duboko impregniran očajem a samosažaljenjem. I Martin Dimitrijević, poluuspešni provincijski novinar i neostvareni pisac - uljez u popodnevnom prizoru iz života dovoljno nesrećniih ljudi. Pogled koji je bivša Mirjana Ojdanić, sadašnja Andrijašević, uputila Martinu kada mu je otvorila vrata, iznenađenje u kome je očaj u trenu prekrio radost, opredelio je čitav nje gov boravak u sobi, koja je imala pogled na napuštenu školu. Jedva je prevalio preko usa na besmisao: »Doviđenja. Videćemo se opet«. Rukovao se, nesvesno, sa mužem, i žur no iskoračio na ulicu. Mirjana je istrčala za njim želeći, verovatno da mu nešto objas ni. Kada su se našli sa mi u zapari glavne ulice u Opuzenu, njoj se učinilo da je besmisle no bilo šta da mu kaže. Ćutala je i nesvesno mu stiskala šaku. Martin je bio zbunjen i sav nekako ukočen. Našli su se na rastanku. Poželeo je da je poljubi ili pomiluje, sav pometen neočekivanom, u osnovi ipak skoro običnom, slikom koju je poneo iz kratkog upada u njen stan. Umesto svega, krajnje glupavo, izvadio je iz novčanika svoju vizit-kar tu i pružio joj. Istog momenta video je da pravi neoprostivu grešku, ali po pravilu nije znao da se ponaša u delikatnim situacijama. Ona je prekratila mučninu tog susreta koji je značio sam novi i još besmisleniji razlaz, kada je i onako sve što se kaže glupo i neiskre no. Prihvatila je Martinovu vizit-kartu, podigla se na prste,

poljubila ga u obraz i hitro nestala u uličnom prolazu koji vodi do zgrade gde je čeka muž u invalidskim kolicima. U povratku, zateklo ga je sunce na zalasku. Priroda se pred kraj tog dana razvedrila. Mediteran je opet pliamteo bojom i zvukom ali Martinovo raspoloženje je nestalo još u onoj sobi u Opuzenu. U grlu mu je stajala grudva. Savlađujući krivine nad morem koje je sve više prelazilo u tirkiz, iz ko zna kog ugla sećanja u misao mu doplovi veče posle kiše provedeno u osami vrta u Balkanskoj ulici. Želja-nagon koju je tada osetio učini mu se neobič no bliska, i sada dok je visoko nad morem vozio u neizvesnost seti se: »Kako sve napusti ti i sa vrha zgrade krenuti za vetrom...« To je pomislio gledajući u zvezdano ne bo, mnogo godina ranije. Vraćajući se iz neuspelog izleta u prošlost ova pomisao Martinu postade privlačna i izgledna. Automobil je promicao sumrakom i bilo je sve izvesnije da Martin ni ovog puta neće poći za vetrom. Stigao je u pansion u vreme kada se mrak već prizemljio. Rešio je da ne ide u hotel na večeru. Otišao je u sobu i, mimo običaja, zaključao vrata. Tuširao se veoma dugo osećajući kako ga oštri mlazevi vode protresaju. Trezne. Seo je za sto i započeo da prelistava rukopis. Knjigu koja ga muči. I koju on zavarava. Iz prošlog vremena skočio je u neposto jeće ili verovatno. Listao je stranice pisane u velikim vremenskim razmacima dok se nije zaustavio na onome što je ispisao jedne raskidne večeri, dok mu, tuđa soba u polumraku i žena sa peškirom, oživljavaju u glavi. S osećanjem da propadu kroz otvor davnog lifta čita: : »Konačno, dogodilo se i to. Martin je ležao pored nje i posmatrao je. Bila je pot puno gola i, srećom, veoma lepa. Njene kruškolike grudi, crna, mirisna i prozračna kosa, neobično glatke noge i čvrsti bokovi ispunjavali su ga zanosom. Zadovoljan je bio što se telo takve ozarenosti pred njim rasprostrla. U prijatnost mu se međutim ubrzo zari saz nanje: u njemu nema strasti kojom bi Mirjanu uzeo. To što je strujalo Martinovim bićem isuviše je naličilo na osećanje koje izaziva Rodenova skulptura ili Šopenova poloneza. Ushićenje ali ne i strast. On je ulivao u njenim oblicima, nestrpljenja i želje da prodre u nju. Milovao je, unoseći u te dodire svu nežnost koju je prema njoj osećao. Ali to su ipak bili sa mo pokušaji da se sakrije smetenost i nesposobnost da joj se potpuno pre da. Poželeo je da ga Mirjana dotakne, možda bi njena ruka zavarala strah koji ga je ko čio. Ona je, međutim, ležala prividno mirno zaštićena svojom lepo tom. Martinova ruka je kružila Mirjaninim telom izvlačeći drhtave znake zadovoljstva. Spuštajući se sa gru di, koje su podsećale na usijani led, prstima se zaputio preko stomaka, koji kao da je pod njego vim dodirima odavao strujne udare. Dodirnuvši spužvasto zatravljenje na pre voju butina, Martin ipak oseti prijatno grčenje u stegnima. Upravo kada se spremao da zađe dublje u neistražen venac, tu crnu oazu u belini puti, Mirjana ga nežnim ali hitrim i dovoljno energičnim pokretom ruke omete. Iznenađen, Martin trže ruku ne znajući da li da se naljuti ili da bude zahvalan Mirjani što njegovu želju nije podvrgla pravoj proveri«.

Odloživši na stranu list koji je upravo pročitao, Martin Dimitrijević pomisli: Šta je bila zapravo istina u njihovim odnosima? Ono pismo u kome joj priznaje svoju ljubav ili tmurna slika iz Opuzena, ili je suština u neostvarenom spajanju u zimu 1970. Ponoć je prošla kad se Martin zamišljen uputi ka moru. Voda se presijavala na mese čini a njemu se činilo kao da mu usijan ekser prodire u teme. Sutra stiže Miloš Radak. On je profesor na Univerzitetu i bavi se književnom kritikom. Inače je i Martinov školski drug, kao i Miloš Stamenković. Zamoliću ga da pročita ovo što pišem već godinama. Kona čno, valja se suočiti sa istinom - pomisli Martin dok je znatiželjno osmat rao prolazak ne kog neobično visokog i potpuno stranog čoveka. More je disalo skoro pravilnim ritmom a on se nije usuđivao da u glavu pusti pomisao na Mirjanin povratak u sobu u kojoj živi sa invalidom koji je očigledno voli. Ili joj treba!

GLAVA 23. ILI ISTRAGA SE ZAHUKTAVA
Iz izveštaja koji su sastavili progonitelji Martina Dimitrijevića i dostavili ga Kont roloru: »Prošlo je mnogo vremena i mi smo već više puta prešli ravnicom i uzduž i popreko. Kontakt sa dotičnim teško uspevamo da ostvarimo, jer se držimo vaših uput stava da ga ne privodimo niti mu se suviše približavamo. Često nam nestaje, i nije prob lem kada to učini usled prirodnih i drugih nepogoda. Teškoće nam zadaje to što ima mo utisak da postoje dva Dimitrijevića. Dok utvrdimo koji je u pitanju, onaj pravi nam ili umakne u prošlost ili skoči u reku, što se i dogodilo pre dva dana, kada je go sko čio u Begej. Obično je sam ali je bilo već slučajeva da ima društvo. Desetak dana je bio i sa nekom kovrdžavom devojkom, koja je nosila blok za slikanje. Povremeno se u okolini pojavljuje li visok čovek neobično samouverenog ponašanja. U dva maha do godio se neobičan prizor o kome vas izveštavamo i molimo da ne mislite da smo poludeli, jer sve smo to zajednički videli. Radi se o sledećem: prvo nam se jedne večeri učinilo da iz pravca Čente nailazi kolona biciklista u tamnim trenerkama, što još nije toliko neobično. Morate nam verovati da biciklista nisu imali bicikle već su po vazdu hu vozili, odnosno okretali pedale koje nisu postojale. Drugo što smo videli 23. Sep tembra još je neobičnije. Onaj nepoznati visoki čovek, o kome smo vam već refe risali, oko 23 sata je sa nagom ženom dugačke plave kose, jednim starijim čovekom u beloj tunici i jednim železničarem, prefarbao severo-zapadni deo neba belom bojom. Kasnije su ispisali četiri rečenice koje su stajale obešene o noć sve do zore. Po sećanju navodimo natpise: »Zabranjeno je čitanje knjiga« to je pisalo u prvom redu, sledilo je: »Voz je ipak prošao«, zatim: »Očevi umiru tek sa sinovima« i u poslednjem redu pisalo je: »Prepoznaćeš me posle pada«. Obaveštavamo vas o ova dva slučaja, i ujedno vas molimo da ne mislite da smo religiozni ili alkoholičari, od jednog i drugog se za vreme izvršenja zadatka krajnje uzdržavamo. Ovaj vam izveštaj šaljemo preko skretničara na teretnoj stanici, jer iz ovih stopa d mi skačemo u Begej za rečenim Martinom Dimitrijevi ćem. Skidamo se ali zadržavamo službene oznake. Pre nego što skočimo u reku, koja je u ovo doba godine već veoma hladna, što će te vi svakako umeti da cenite, i pre nego što se okvasimo, dozvolite da vam pošaljemo d spis koji najverovatnije pripada Dimitri jeviću, jer se njegovo ime pominje u njemu. Pronašli smo ga kod nemog ribara, kod koga se Martin sušio i grejao. U prvi mah nije hteo da nam dob rovoljno da na uvid pomenuti papir ali je, posle kraćeg ubeđi vanja, morao to da učini. Ukoliko vam on posluži dobro, mi ćemo biti zadovoljni a

mis limo da je dosta važan jer, koliko smo razumeli, u njemu piše da je M. Dimitrijević i ne ki pisac, što verovatno nije bez značaja. Čitam: »Najduža relacija Dimitrijevićeve knjige svakako je govor o Martinu, čoveku koga, kada smo sreli, već davno nije bilo. Ostali su za njim nejasni zapisi, neke lične stvari, ali i nešto dragocenije svetlucalo je u krajolicima kojima se on kretao. Bio je to, kaže Dimitrijević, njegov duh. Taj čovek, kako bismo pomislili, nije umro, već jednostavno isčezao da se, možda nenadano već sledećeg sata javi. Taj Martin postao je dakle ceo neprepoznat ljiva praznina, biće praznine koja hoda, koja traži izgubljeni lik suštine ili suštinu jednog izgubljenog ljudskog trajanja i prostora u vremenu. Spajajući realno i imaginarno, mešajući san i javu i jednu novu realnost i drukčije iskustvo pripovedaka, Dimitrijević uspeva da nas iznenađuje svojim kazivanjem, da nas svojim proznim govorom, koji je najčešće taman, osvetli iznutra, otuda gde zaboravljeno trajemo svoju uzaludnost. Njegov Martin, novinar, čovek je naše ljudske svakodnevice, jedan od onih koje susrećemo u velikom broju na svim prilazima stvarnosti i postojanja, ali i taj koga je nemoguće videti, jer više od njegovog stvarnog lika pred nama svetli nje gova tamna praznina, praznina njegovog izgubljenog suštastva. Svi se mi, ćini se da Dimitrijević upravo to hoće da kaže, rađamo ritualno i pre¬poznatljivo, postajemo neu padljivi, normalni u smislu svakidašnjice, ljudi iz neke ulice, nalazimo svoje redakcije ali i svoja bekstva, nosimo takođe u sebi i neki neobičan svet, drugim neznan a važniji od spoljašnjeg. Ali u ovom svetu jesmo i svako ima svog glavnog Kontrolora (nekog Miloša Stamenkovića) kao glavnog krivca koji u nama, kao crv, počinje da grize, da stvara pros tor za prazninu. Dimitrijevićev Martin ima nešto od udesa i sudbine Kafkinog Jozefa K. On se predaje praznini koja ga je prožimala, i dok peva: »Surovo progonstvom kažnjen, pameti zamućene putujem«. Krug u kome se Dimitrijevićev Martin kreće daleko je širi od vidljive realnosti u kojoj istrajavaju »objektivni« njegovi sugrađani. On ima svoje izlete i svoje povratke ti šini. Dimitrijević spaja dno življenja sa vrhom ljudske vizije o sreći i punoći opstanka. To je ona tanka linija koja se redovno kida, kao i sam život, život čoveka - melodije, kap melodije između rođenja i smrti. Zbivanja na granici gustine pojavnosti i prozračja ima ginacije opredeljuju Dimitrijevićev rukopis kao prozu koja je usmerena ka traganju za nestvarnim izvorima, za pravom lepotom čije je postojanje, kao i postojanje bića, u jednom višem i suštinskijem vidu, neizvesno. Da li zbilja postoji sve Što žudimo, da li postoji uopšte naše biće, dok sanjamo i ne nalazimo biće svog sna? Jesmo li samo komadi prohodale praznine koja se brani prazninom, kao ogrankom našeg većeg, svetlijeg, organizovanijeg, suštinskijeg. Zapisi Martina Dimitrijevića (o istoimenom junaku?) postavljaju niz pitanja, po mažu da ih postavimo još više sami sebi, ali njihov krajnji cilj ipak nije ta praznina o ko joj govorimo, već sam čovek koji sve više zaboravlja samog sebe. Dimitrijević ne želi da se izgubimo ponornije u svom

neprepoznavanju sveta i sebe, već da se pronađemo i na ovoj površini, u ovom prizemlju, kao na jedinom vrhuncu koji možemo da osvojimo. Na moru, 22. avgusta 1980. prof. dr Miloš Radak« Pročitavši ovaj spis, koji je Martin izgubio prilikom presvlačenja u kolibi nemog ri bara, a progonitelji ga silom oduzeli večito osmehnutom čoveku, Kontrolor zaključi, ne bez zabrinutosti da ima posla sa znatno opasnijim čovekom nego što je na početku mis lio. Reši se zato da još jedanput pregleda sva dokumenta koja se odnose na Martina Dimi trijevića. Prethodno sam zaključa, čitajući pronađeni spis iznova, da uhođeni Dimitrijević nije sasvim normalan jer, kako kaže dr Radak, on stalno traga za nekim »nestvarnim izvorima«. Preturajući po arhivi, u sobi 35, na trećem spratu zgrade za Kontrolu i dopunska objašnjenja, ovaj uticajni službenik, imenom i prezimenom Rajko Ristič, još jedanput baci pogled na tekst koji ie prijatelj Martina Dimitrijevića, Miloš Radak, pre više godina, iz prijateljskih razloga napisao o njegovom još nezavršenom rukopisu. Iskusnom kont rolorskom oku ne izmače presudna rečenica oko koje bi se dala sagraditi sasvim valjana optužnica. Iz već davno prošlog leta, Radak je nesvesno diktirao kontroloru Ristiću: »... više od njegovog stvarnog lika pred nama svetli njegova prazna tamnina...«. Ovo je više nego dovoljno – promrmlja Ristič, jer ako ga prijatelj tako karakterišes stvar mora da je znatno gora - zaključi zadovoljno. Tog trenutka nije mu uopšte bilo važno to što se nave dena rečenica odnosla na Dimitrijeviićevog istoimenog junaka. Sud o negati vnosti, čak i religizosti posmatranog Martina Dimitrijevića, bio donet. Sledećih dana Ristić je zaokružio istragu tako što je saslušao Roka Nikolova, profe sora matematike u srednjoj školi, i Aleksu Davidova, glavnog urednika lista. Dosije je kompletirao analizom još jednog teksta koji je pripadao Martinu, a pronađenog u ladici njegovog pisaćeg stola u redakcija. Rok Nikolov je izjavio sledeće: »Prvo: čudi me da se o tako čestitom i mirnom čoveku vodi istraga. Drugo: ne vidim razlog što ne upitate Dimi trijevića o svemu što vas interesuje. Ja ne znam za bilo kakve njegove istupe i nastupe. Žena mu je odmerena i elegantna osoba a nisam primetio da održava bilo kakve druge veze sa muškarcima. Koje knjige čita? Razgovarali smo o Prusta, Kafki, Andriću. Političku literaturu nije nikada preda mnom spominjao. Tihon Vinogradov? Njega je pome nuo samo jedanput kada me je zamolio da mu prokomentarišem značenje rečenice - '' java je ništa drugo nego zgusnuti snovi''. Odgovorio sam mu nešto u tom smislu da hrabri prekoračuju tu granicu time što budni sanjaju dok u snu pokušavaju da velikom koncentracijom otkriju oznake koje omogućuju da se po sopstvenoj volji prelazi iz jednog stanja svesti u drugo. Njegove prijatelje ne poznajem. Nikada mu nisam bio u stanu. Znam da mu je otac umro još dok je Martin studirao. O njegovim studentskim poz nanstvima ne znam ništa.

Mogao bih da jamčim za njegovu ukupnu ispravnost iako znam da se formalnom analizom može sve dokazati«. Takav iskaz Roka Nikolova nije naročito zadovoljio Ristića, ali svedočenje Alekse Davidova bilo mu je po volji. Jer ovaj je rekao: »Dimitrijević je samovoljan čovek. Na re dakcijskim sastancima često je stavijao primedbe i na uvodne tekstove. Dosta kvalitetno piše, ali isuviše insistira na sopstvenim stavovima. Nema mnogo poznanika i prijatelja što govori o njegovoj čudnoj prirodi. Ne pije javno, ali je često u društvu Jakova Simica, koji veoma pije i u piću govori svašta o svima nama, i državi. Žena Martinova, Nađa, izgle da da ima više ljubavnika. Neki su iz zvaničnih krugova. O slučaju sa falsiifikovanjem dis kusije druga Stamenkovića, izjavljujem da je to potpuno sam učinio, ida smo se svi mi u redakciji ogradili od njegovog načina prenošenja izjave druga Stamenkovića, o čemu govori i suspenzija koju smo mu odmah izrekli. Mi smo već u sledećem broju objavili da se radi o krupnoj štamparskoj grešci i javno se izvinuli drugu Stamenkoviću. Dimitrijević je sklon prekomernom čitanju, i možda je zbog toga i tako povremeno du hom odsutan. Upozoravam na mogućnost da me uplete u svoje kombinacije i priče kojima je inače sklon. Mi smo se, naime, jedno vreme zajedno kartali, zajedno sa još nekim drugovima, ali to njemu ne daje za pravo da mene, koji imam ugled u ovom gra du eventualno, unosi u bilo kakve izmišljene ili stvarne događaje. Ne raspolažem po dacima o tome da li pripada nekom udruženju ili grupi, ali me tako nešto ne bi izne nadilo. Primetio sam da stalno nešto piše a da to nije u vezi sa radom u redakciji. Mislim da se u njegovom pisaćem stolu nalazi deo tih tekstova. Mogućno je da je Martin Dimi trijević spreman i za znatno ozbiljnije delikte nego što je ovo bekstvo, koje inače traje preterano dugo«. Kontrolor Ristič otpusti čak srdačno Davidova, imajući u glavi samo jednu di lemu: da li da iz njegove izjave izbaci detalje oko Martinove žene, koju je poznavao, ili samo rečenicu u kojoj se spominju »zvanični krugovi«? Ipak, kad je zazvonio telefon, on je bio potpuno spreman za referisanje. Kod nadležnih.

GLAVA 24. ILI MARTINOVI BOLNIČKI DANI

Nalazio sam se na operacionom stolu. Moja su stopala u sterilnim kesama. Stavljaju mi masku na glavu i ćutke se raspoređuju po sali. Odjednom, bol koji je do tada urlao telom na tren nestane. Pomislim na pismo upućeno Mirjani Ojdanić. U poslednjem sekundu svesnog dok se vlažna crna pukotina otvarala poda mnom, se tih se, međutim, Mitra, traktoriste koji je pre desetak godina bolovao i umro pored mene na internoj »B«. Srećom nije osta lo previše vremena za pomisao da podse ćanje na Mitra nije najpovoljniji znak za početak delikatne operacije. Dva dana pos le, u jezi šok-sobe, još pričvršćen na aparat za infuziju, kroz nežnost i strepnju koje sam upućivao Mirjani, probijalo se čvrsto sećanje na do življeno u Internoj »B«. Marta 1965. traktorista Mitar Dobrosavljev je lagano umirao. Delimično je to primetio glavni lekar. Znanje mu nije dopuštalo da do jasnosti izvede istinu o bo lesniku iz sobe 34, na drugom spratu ove ugledne bolnice. Koji umire protivno me dicinskoj doktrini. Martin je međutim bio uveren da znak smrti jasno rastapa život čoveka koja mu je u sipnji bolničkih dana postao blizak. Traktorista je ležao u redu do zida, tačnije popunjavao je četvrti krevet do pro zora. I sam je znao da mu je preostala samo agonija. Najviše zbog toga što je i sam prizivao kraj. Prostorijom je vladala ravnodušnost izlečivo bolesnih ljudi. Iznad Mitra se međutim otvarala skoro vidno provalija od koje su svi, čak i bolničko osob lje, zazirali. Jedino je Martin sa nesputanim zanimanjem pratio sudbinu čoveka u plavoj pidžami. Izgledalo mu je kao da prisustvuje bizarnoj pozorišnoj predstava, čiji je završetak potpuno izvestan i ko zna koliko puta izvođen, ali se ista ne okon čava jer akteri moraju da izgovore još nekolike nebitne rečenice. Na Mitru je on jas no uočavao znakove odlaska. Davali su mu infuzije i transfuzije, naravno i veoma snažna sredstva za umirenje bolova. Dok je još bilo nade, često je psovao lekare i svoju bolest. Škrgutao je zubima i čudnim naprezanjem tela pokušavao da izbaci iz sebe pošast koja ga je sapinjala. Mladić ga je uporno posmatrao, nesvesno se emo tivno vezujući za tu borbu s nestajanjem. Za Martina Dimitrijevića je to bio prvi ozbiljniji susret s bolešću i bolnicom. Traktorista iz Beočina je takođe bio prvi čovek iz njegove neposredne blizine koji će u skoroj budućnosti umreti. O Mitru Dobro savljevu on prethodno nije znao skoro ništa. U suženom svetu bolnice polako je saznao ponešto. Jedino nije želeo od drugih da čuje bilo šta o prirodi

Mitrove bolesti. Od lekara, još lakše od bolničarki, to ne bilo teško saznati, ali Martin se naprezao da sam spozna suštinu boljke koja razara njegovog znatno starijeg poznanika. Stručnjacima znanje odmaže da shvate suštinu bolesti! Njihova znanja su isuviše praktična ili knjiška, a tama što iz života izvirući i isti razara može biti pobeđena isključivo duhovnom supstancom koja će slepiti puko tinu kroz koju iz tela ističe volja. Lekari greše kada pokušavaju da gnječenjem tela, sakaćenjem mesa, probadanjem boli, zauzdaju ljudski kvar, koji je začet u sasvim drugoj sferi. Gledajući usporenu agoniju nesrećnog traktoriste, Martin je prezirao sav trud medicinskog osoblja, jer svi lekovi, inekcije, kiseonik i glu koza, sve je to bilo pogrešno usmereno ka zauzdavanju bolesti, dok je spas Mitrov bio u sasvim suprotnom smeru: njegovu je bo lest trebalo do krajnosti podstaći. Biće njegovo podvrći konačnom iskušenju i ako je Mitar pravi čovek, a Martin je bio ubeđen da jeste, pobedio će sam trulež koja ga je saplitala. Nedelju dana kasnije, mladić je primetio da je traktorista potpisao predaju i to baš u momentu kada je glavni lekar blistao od optimizma. Traktorista je jedno stavno zaključio da nema zbog čega da se bori. Bilo je tri sata po ručku kada je pre stao da psuje i škrguće. Istog momenta, kao da je s podignutom ustavom iza koje se krio život, pokuljao mrak u njegove ženice. Martin je istovremeno osetio i tugu iako je do stvarnog kraja Mit ra Dobrosavljeva imalo da protekne još desetak dana. Kada je početkom aprila umro, kriknuvši jezivo, kao da otkida sopstvenu utrobu, svi su bili iznenađeni. Jedino je pesnik Branko Rakić rekao rečenicu o kojoj je Martin du go razmišljao. »Ostanimo tu, gde smo zatečeni«. To je izrekao umesto epitafa suvo njavi sredovečni čovek koga Dimitrijević niije dovoljno zapazio prekriven Mitrovom agonijom. Sa stihom na usnama, Rakić je, iz ugla sobe 34, nudio stojički izlaz. I Martinovo lečenje se, međutim, odužilo. Zapaljenje pluća je izazvalo i prateće kom plikacije, i lekarska konstatacija da je stigao u bolnicu u poslednji čas izgleda da nije bila baš preterana. Ležao je u desetokrevetnoj sobi zelenkastih zidova i neo bično visokog plafona. Svakodnevno je gutao masu tableta, s vremena na vreme je primao injek cije. Bio je pravi bolesnik, sa dijagramom temperature, dijetom i rentgenskim snim cima. Medicina je svim silama pokušavala da Martinovom telu vrati snagu, ne nalazeći u njemu samom pravog saveznika. Snažni lekovi postepeno su prodirali kroz zavesu bolesti u koju se Martin umotao. Udaljeni plućni bol bio je još samo refleksno pri sutan. Temperatura se retko javljala. U noga ma je bilo već oslonca. Jedino Martin nije imao volje da započne tamo gde je s groznicom i hroptanjem iskočio iz svakodnevnog života. Pomisao da će morati da se vrati u gradski život, koji mu je doneo samo neprijatnosti, remetila je i telesnu rav

notežu otvarajući znova breše tek sputanoj bolesti. Napolju, van bolničke sobe, primicalo se međutim pravo proleće. Martin je negde u podsvesti osećao mlazeve energije, koja kao da je iz zemlje nadirala. On se među tim, svom snagom borio protiv lagodnosti, koja se posle zime javljala čak i na licima ljudi koji su promicali s druge strane bolničkog zida. Bio je iznenađen: otkud takve prijatnosti u očima onih koji se kreću betonskim horizontom, koji u prepunim auto busima bez razmišljanja linčuju nedužne; otkud kliktavih slogova u ustima onih koji znaju samo za psov ke i prekore? Video je radost kako se širi gradom, ali nikako nije pronalazio mesto za se be, čak i u tako izmenjenoj slici Beograda. Izgrađivao je ipak danima, s velikim oprezom, korak po korak, prtinu optimizma kojom bi mogao da dopre do normalnog života. Zaže leo je da i on udahne malo dah proleća, da izgubljen u masi koja se valja bulevarima oseti sebe kao delić života što svako dnevno kulja i, sledeći naviku, postoji. Ali, tada je umro Mitar. Prethodno mu je poverio šta ga muči. Ono od čega ga lekari ne leče. Pre godinu dana - pričao je - vozeći traktor sa prikolicom punom repe, pregazio je dečaka koji je u magnovenju iskrsnuo iz mraka. Kočenje nije po moglo jer je mali bio preblizu. Onog momenta kad je osetio udarac vozila o upaničene malo telo, poželeo je da i sam umre. Na suđenju je oslobođen, jer su svedoci dokazali njegovu nevinost a eksperti potvrdili da je učinio sve da spre či nesreću. Međutim, Dobrosavijevu oslobađajuća presuda niije pomogla. Zapa njeno dečje lice, s ogromnim iznenađenim očima uselilo se u njegovu svest i zapa ralo je trajno. Ni roditeljski oproštaj nije uspeo da zakrpi posekotinu koja je iz dana u dan udaljavala traktoristu od prozračnosti njegovog dotadašnjeg života. Kad se ja vila bolest, svi su se iznenadili jer je Mitar bi nebično snažne telesne građe. Brzina s kojom je ovaj kopnio, na trenutak samo zausta vljena medicinskim tretmanom, svim bolesnicima neshvatljiva, usporavala je Martinovo pomirenje sa gradom. Smrt, iako očekivana, iznova je zapahnula mladića tugom, preteći da ga još snažnije vrati među neprilagođene. Gomila surovih ljudi iz autobusa br. 34. opet je pokuljala iz još svežeg sećanja. Znoj mu je orosio čelo a u očima je osetio grč pla ča. Reči Branka Rakića: »Ostanimo tu gde smo zatečeni« - presrele su ga na sa moj ivici propadanja. Nejasnog značenja imale su ipak u sebi dovoljno vitalnosti. Martin je to veče kad ie umro Mitar traktorista zaspao, razmišljajući: šta je hteo su vonjavi čovek, iz kreveta kraj samih vrata, da kaže rečenicom u kojoj poziva da svi ostanu na mestima »na kojima su zatečeni«. Sutradan je, s mnogo zebnje, upitao Rakića za objašnjenje. Ovaj mu je odgovo rio da je to stih jednog poznatog pesnika koji svako može i mora tuma čiti na svoj način. On ga razume kao poziv na trajanje, bez obzira na sva

umiranja koja se iz minuta u minut doga đaju. Mi moramo shvatiti da je život večan i da njegovo obnav ljanje daje smisao i onome što izgleda kratkotrajno kao zamah leptirovog krila. Tako je govorio, tog jutra posle Mitrove smrti, Branko Rakić, za koga je Martin tek kasnije saznao da je cenjeni pesnik iz grada koji on inače mrzi. Martin je posle ovog pomalo iznuđenog razgovora nastavio da druguje sa Raki ćem. Godila mu je blagost i razložnost njegovog bića. Ovaj je sve stvari nazivao svo jim imenom ali je to činio bez nasilja i žurbe. Reč po reč, šetajući bolničkim par kom, Martin je poveravao svoje zebnje i strahove Rakićevoj blagosti. Iz dana u dan, tunel iz koga Martin ni je mogao sam da izađe, postajao je providniji. Jednog popo dneva, sav crven u licu i spreman da ipak doživi prekore, on ispriča Rakiću šta mu se dogodilo u autobusu br. 34. Ovaj ga je pažljivo slušao upravivši pogled u krošnje, oslobađajući tako mladića potrebe da obara oči. Kada je Martin sav užaren završio opis događaja koji ga je ponizio i blokirao, Rakić umesto komentara ispriča sledeće: »Pre dvadesetak godina, kada sam počinjao pesničku karijeru, priređeno je bilo književno veče na našem Fakultetu. Gost nam je bio poznati pesnik Rakić, moj prezi menjak. Pročitali smo svoje radove, publika je tapšala. Rakić nas je pohvalio kao što je to obi čaj. U momentu kada su svi krenuli ka izlazu, ja sam se zaleteo ka otvoru lifta, i pre no što je bilo ko uspeo da interveniše, spustio sam se sa četvrtog sprata niz čeličnu lift-sajlu. Ubežen da ću impresionirati sve pa i poznatog pesnika. Kada su učesnici književne večeri, sa Rakićem naravno, stigli do prizemlja, ja sam okrvavlje nim rukama ispunjavao belu zidnu površinu crvendm otiscima, misleći da činim nešto uzbudljivo i veoma boemski. Reakcije su bile različite: jedni su mi aplaudir ali, drugi se podgurkivali, a poznrti pesnik Rakić je jednostavno i bez reči izašao u noć. O svemu se pričalo par dana, meni su lečili ruke nekoliko nedelja, a pesnik Rakić mi je, desetak godina docnije kada smo se sreli na nekoj proslavi, rekao kako me je one noći zapazio i po stihovima a ne samo po incidentu u kome je, inače, bilo čak i duha. Ali i sasvim nepotreban« Martinu je godila otvorenost s kojom je Rakić ispričao taj događaj, i ono što se nje mu dogodilo s ženom u crnini u autobusu br. 34 kao da je izgubilo u snazi. Shva tio je kako je zaborav moćna stvar. Uz pomoć proleća, Rakić je iz dana u dan os posobljavao Martina Dimitrijevića za povratak u gradski život. Nešto su učinili i lekari i krajem aprila mla dić je napustio bolnicu, ostavivši Mitra traktoristu bolničkim uspo menama. Branka Rakića je poneo u sebi. Zašto mi se Mitar vraća u misao baš sada - razmišljao sam dok mi je medicinska sestra previjala operisanu nogu? Da li zbog bolničkog ambijenta, ili me ovaj pohodi najavljujući događaje koji će me u skoroj budućnosti

zarobiti? Pokušao sam da nep rijatne misli potisnem slikom Mirjane Ojdanić. Kad je izgledalo da če mi uspeti da Mitra definitivno vratim u prošlo i nedodirljivo vreme, sa televizijskog ekrana u trpe zariji zapljusnu me vest da će sutra, u petak, u aleji velikana biti sahranjen pesnik Branko Rakić, mlađi. Srećom, automobil koji me je pre mesec dana polomio nije dolazio s Mitrove i pesnikove strane života. Bio je to sasvim indiferentni ''moskvič'' nekog nakupca iz Borče.

GLAVA 25. ILI PRESUDA JE DONETA
Ono što sledi nedvosmisleno sanja pisac ove fantazme o netipičnim nesani cama navodnog Martina Dimitrijevića, novinara lokalnog lista, izlažeći se ipak opasnosti da se preterana bliskost sudbina autora i glavnog aktera, u mogu ćoj zakošenosti lite rarnog i realnog prostora, pretvori u zajedničku zagušljivu opsesiju: Gledali smo se i uzajamno čudili kako to da smo se nas dvoje našli ovde, na ovom neverovatnom mestu. Mirjana je stajala metar, dva udaljena od Martina, opet toliko plava da je direktno poništavala sliku iz mladosti na kojoj je bila izrazita crn ka. Neverovatno mesto na kome smo se susreli bila je sala za venčavanje u opš tinskoj zgradi. Iz poda je rasla žućkasta trava koja nam je dosezala skoro do pasa. Želeo sam da je upitam nešto ali u momentu više nisam znao da li je ovaj naš sus ret usledio posle otužnog viđenja u Opuzenu, ili je možda prethodio ljubavnom priz nanju iz studentskih dana. Zbunjivalo me je njeno mladoliko lice i duga plava kosa koja me je progonila još od nedovoljno jasnog boravka na obali jezera, u vreme ka da je visoki Stranac privremeno nestao. Ona je prekinula ćutanje, i uz jedva primetan osmeh rekla: »Budi sutra u isto vreme kraj onih vrata u dnu sale. Iza njih će odlučivati o tvojoj sudbini«. Izrekavši to, napustila me je a sa njom je nestala i livadska trava s bojom jeseni. Ipak, sut radan, stajao sam u toj sobi iza zvaničnih vrata i pokušavao da čujem kako se re šava moja sudbina. U džepu mi je bio revolver. S početka nisam uspevao da raza znam glasove, ali za par minuta znao sam ko su ljudi koji se dogovaraju o tome šta treba učiniti protiv moje aktivnosti »koja unosi pometnju u intelektualni mir i ravno težu svih onih koji ve ruju u ustaljeni poredak stvari«. Ovu je rečenicu izgovorio moj glavni urednik Aleksa Davidov. Ćuo sam zatim kako Kontrolor ističe da najveća opas nost po »zdrav razum i šire« proizilazi iz namere tog Dimitrijevića da pronađe logi čan izlaz iz svakodnevnog života. Time se otvaraju mnogobrojni problemi u vezi sa mogućim širenjem nesuvislih ideja - zaključio je Rajko Ristić. Poslednji glas koji je Martin čuo pre nego što je potonuo u mek ali neumoljiv zagrljaj nesvestice, kao da je pripadao Mirjani Ojdanić, ovog puta nedvosmisleno iz studentskih dana kada su zajednički učili estetiku. Svemu kao da je ipak prethodio ubod u samo teme. Moje. Ubod se dogodio dok sam bio u vodi. Ali, kasnije o tome.Bilo je još rano izjutra izjutra kada me pro budiše glasovi ljudi koji su se u pretsoblju žestoko prepirali. Sada je govorio Miloš Stamenković, autoritativno, čak osorno: »Ostaje kako smo sinoć dogovorili. Ja preu zimam svu odgovornost na sebe, jer u ovako

sudbonosnim situacijama nema me sta za kolebljivce. Mislim da si ovog puta veoma pogrešila što se posle svega povla čiš«. Skriven iza vrata, nisam mogao da vidim kome se obraća Stamenković, iako je bilo jasno da je u pitanju žena sa glasom koji veoma podseća na Mirjanu. Sastanak je završen naredbom da gonitelji odmah započnu sa sprovođenjem nove taktike. Istovremeno neko je krenuo ka vratima iza kojih sam se krio. Preostalo mi je jedino da skočim sa balkona u vrt, i pravim sprinterskim načinom se dočepam reke. Skočio sam zatim u vodu. U trku sam izgubio i revolver, koji sam inače prona šao u letnjikovcu pre par meseci. Plivao sam u potpunom mraku, ali posle nekoliko trenutaka uspeo sam da se ori jentišem. Začudio sam se tami, ali ubrzo mi sinu da se noć hvatala i kada sam pred goniocima skočio pre par dana u Begej. Znači, zaključio sam, moram plivati do mos ta kod Čente, jer očigledno da se tamo nastavlja smisao potere. U moje učešće u njoj. Plivam ujednačeno. Miran sam, jer presuda je doneta, a činjenica da ja još ne znam kako ona glasi, ne menja u suštini ništa. Izmorilo me je lu¬tanje ravnicom i vre me je da se odmorim u nekoj konačnosti. U zadovoljstvu bliske predaje, izne nada osetih neko poznato telo u vodi kraj sebe. Pogledam desno: Mirjana, proseda li osenčena lica, pliva kraj mene. Zadrhtim snažno, kao prvi put kad smo se spojili. Jesenja voda, tamna i nezdrava, krvotoke nam poveže. Iskoračimo iz reke i divlje se uputimo ka tamnom uzvišenju. U mom zagrljaju ima plača ali i velike želje. Njene, sad sazrele dojke, čas me čude, čas razdražuju. Dok se grčimo u pomami, poku šavamo da spojimo raskidano vreme i namrštena sećanja. Penjemo se posle ljuba vi uz padinu, na vrhu je kućica. Bela. A breg se prostire i kiša ga u tišini natapa. Ležimo malaksali u vlazi dva tela. Usnuli jedno na drugome. Sni nam ipak svaki u svom smeru teku. Vidim sebe u matroskom odelu, sa nekim procvetalim grančicama u rukama. Čuje se zvonjava a mene, šestogodišnjeg dečaka, do znojanja i stida raspinje bol u stomaku. U Mir janinom snu traje leto u nekom gradu koji podseća na Veneciju. Ona šeta plažom, naga, sa nekim mladićem dok njen otac muzicira na ogromnim orguljama u kated rali. Ja čujem muziku iz njenog sna kako se probija kroz zvonjavu koja prati Vrbicu. I u snu znam da je to nemoguće, ali prija mi, i mučnina sasvim nestane.Poželim da je dodirnem tako nagu u raskoši sunca, iako znam da to ne priliči dečaku u matros kom odelu. Vidim je odmah zatim kako s nekim beži niz padinu brega dok ih kiša pozdravlja pljuskom. Probudim se, ona je tu. Spava, ali iz sna više ne dopire Baho va fuga. Setim se: sinoć sam, ležeći u mraku, dugo pokušavao da dozovem u svest lice svoje majke. Sigurno je ne volim manje nego oca, ali on me pohodi i u snu.

Pone kad i upozorava na neprijatne stvari. Kad se nje setim, obuzme me uvek nežnost, ali jednostavno lik mi njen nikako ne dolazi u oči. Dok sanjam. Zatim gledam us nulu ženu kraj sebe. Nagost moja mi se učini u trenutku izlišna. Bez obzira što je i ona naga. Mirjanino telo je godinama, očigledno, izgubilo u svežini, ali je sada mnogo poželjnije - pomislim ali me istovremeno zaskoči neverovatna sličnost sa izgledom žene u otmenoj crnini iz autobusa br. 34. Da bi sličnost bila potpuna, jedino je smetalo Mirjanino lice, koje je neka znatna patnja osvetlila smislom. Koga žena iz ružne ali uzbudljive uspomene nije imala. I dok sam Mirjanu upore đivao sa ženom iz autobusa, kao komad zalu talog leda disanje mi prepreči sazna nje: crte lica moje majke, koje se odupiru snoviđenju, bile su istovetne sa likom žene u crnini! To je odmah bio i odgo vor na pitanje zašto majčinog osmeha već dug o nema u mojim seća njima i sanjama. Da li se to na granici nesvesnog u Martinu edipovski sindrom gušio u zrelosti koju je donosio pravi strah. Piše pisac koji ovog puta hoće da zna manje od svog junaka. Koji je opsednut životnom hajkom. Nastavio sam da razmišljam i sutradan ujutru, kada je Mirjana otišla. Uskovitlale su mi se u sećanju sramota i neka neprijatna strast. Nemir je zinuo. Poželeo sam knjigu »Život na iviici sna«. Ali, Tihon Vinogradov je verovatno bio u rukama progoniitelja, jer je ta knjiiga ostala u riibarskoj kolibi na obali Begeja. Skoro prezreni Vinogradov, njegovi knjiški saveti , opet postaje aktuelan, ali sada samo po sećanju. Majčin se lik polako izdvaja iz mreže ružnih pomisli, jer ja i ne kopam po prošlosti, već stežći podsvest, u tihim danima na bregu, pokušavam da sebe samog suočim sa prevrtljivošću i kompleksnosti emocija i nagona. Mirjiana je otišla i za njom ostalo je zadovoljstvo zagrIjaja, ali i snažna strepnja vezana za nejasnu odluku Zatvore nog kruga, na čelu sa Stamenkovićem. Koja je stvarna koliko je i realan moj susret sa Mirjanom. Koji mi deluje nestvarno lep. Raspet izmedu nastavljianja traganja za Izlazom, i želje za predahom, trećeg dana izjutra krenem ka roditeljskoj kući. U Grad! Sobicu je osvetljavala raspršena svetlost zadnje strane radioaparata. I malo zeleno oko na prednjoj strani. Tamo gde je izvirala muzika, tutnjao je džez. Pre mnogo godina to je bila moja soba. U njoj sam preležaoi prvo zapaljenje pluća i vid eo oca kako plače. Jedini put u životu. Mom. Večeras je opet neko tu. Neko me čeka u sobi koju dugo nije provetrila moja noć na muzika. Dok se premiišljam, skriven u tami bašte, čekajući da se taj neko, ko se navodno nalazi u sobi, okrene prema meni, prugom protutnja

GLAVA 26. ILI ČITANJE IZMEĐU REDOVA
Ovaj maliciozan, pomalo primitivan ali ne i potpuno neutemeljen spis prona šao je pisac ovog romana, koji se sticajem okolnosti ili sopstvenom zabludom da će to biti zanimljiv književni paradoks, zove kao i njegov junak – Martin. Zaboravljen u arhivama lokalne policije, pronađen je posle promene vlasti u 2000. Postojanje ovog zapisa, međutim, bez obzira što ne može retroaktivno da utiče na romaneskni život Marti na Dimitrijevića, jer je ovaj štampanjem knjige završen, otvara nove dimenzije događaja koji su samo prividno isključivo književna parafraza stvarnih do gađaja iz posednjih godina komunizma. Jer, nije nemoguće da je Dimitrijević, po okončanju književnog života nastavo da egzistira i u realnosti. predmet: Službena beleška o tekstu Martina Dimitrijevića »Noć u julu« (isti je štampan u ča sopisu »Slavija«, br. 56 od 23. aprila 1970. godine, strana 18— 27, latinica, urednik časopisa: Milentije Marić). Analizirani rukopis (tek kasnije smo saznali da je i štampan) sadrži punih de set stranica o običnim i ljubavnim stvarima ali, čini nam se, da ukazuje li na ne ke druge problematične aktivnosti i stavove kontrolisanog Martina Dimitrijevića. Slobodan sam toliko, u želja da vaše dragoceno vreme štedimo, da pored kopije po menutog rukopisa, na koji nam je inače nesebično ukazao urednik Lista Davidov, obratim vašu pažnju na karakteristične navode iz spomenutog napisa koji se zove »Noć u julu«. Navodno je reč o pripovesti, dakle u pitanju je umetničko delo, ali ne ma umetničkog dela koje ne bi moglo da posluži i našem poslu! Pored navođenja nekih dvo smislenih primera, usuđujem se da ih i komentarišem. Primer br. l »Mesecima docnije, kada se život uveliko vratio svojim izvornim vodviljskim ob licima, a čuda se očekivana nisu dogodila, već su svojim izostankom samo raspa metila naivne i preosetljive, Martin Dimitrijević je uporno pokušavao da se doseti spisa koji je čitao u momentu kada je sve započelo«. Prvo, nedopustivo je za život u našem društvu reći da je »vodviljski«. Drugo, kakva su to »čuda« očekivana (u zvaničnim sredstvima informisanja o tome nema ni reči - u pitanju je izgleda neka priželjkivana ilegalna aktivnost). Spis koga Dimitri jević pokušava da se doseti svakako je od značaja i za

delovanje navodno »naivnih i preosetljivih«. Što asocira na nacionaliste ili anarho-liberale Primer br. 2 »Konačno je znao: Bilo je to ,''Povesno slovo o knezu Lazaru'' što ga 1395. mo nah Grigorije Camblak napisa. Mladića uzbudi ponovno doticanje srednjovekovnog zapisa«. Jasno je da samo pominjanje kneza Lazara ne može da se kvalifikuje kao naciona lizam ali Kosovska bitka je ovde dovedena u vezu sa porazom neke, neidentifiko vane, grupe što svakako nije bezazleno. Primer br. 3 »Stevana više nema. Ubijen je. Glupo i nepotrebno ali to ne može da obori saz nanje da ga nema. Šofer je bio pijan i naoružan. Stevan neraspoložen i razdražen neuspehom. Okolnosti međutim nemaju danas važnost - pomisli oporo Martin«. O pomenutom Stevanu nemamo skoro nikakvih obaveštenja. O njegovoj pogi biji čak nismo službeno izvešteni jer i protiv Dimitrijevića se, uostalom, ne vodi zva nična istraga. Znamo da je Stevan godinu dana živeo zajedno s Dimitrijevićem u stu dentskoj sobi. Očigledno je da je dotični napao lice na vršenju službene dužnosti vozača. Dimitrijević ga žali i time opravdava nasilje kao način rešavanja društvenih konflikata. No, obratite pažnju na sledeću rečenicu: »Stevan je govorio da je Mar tin pametno učinio što se nije mešao u nemire jer je i ovako, nevin, proveo više od deset dana u zatvoru«.. Naš lepi i vrli Martin Dimitrijević je proveo deset dana u zatvoru! Divan poda tak u biografiji ovog navodno besprekornog građanina. Čim iz glavnom grada dobije mo podatke o razlozima za stavljanje dotičnog u prit vor, detaljno ćemo vas obavestiti. Sećate se, ja sam uvek tvrdio da nema čoveka bez mrlje! Primer br. 4 »Otvori vrata, zakorači i u tom trenu ga zaslepi neočekivano obilje svetlosti, do tada zadržavane teškim plišanim zavesama. Mlaz koji mu se zabode u vid, uskome ša ga čitavog, uveravajući da je opasnost prisutna. Ovaj kvart nikada nije bio naro čito osvetljen, čak ni za vreme državnih praznika. Zato ga ova poplava beline zapre pasti. Pojava lika koji je zračio neverovatnom dobrotom bila je logična i zadivljuju ća.«, U ovom, naizgled jasnom odlomku, upućujem vašu pažnju na sve izraženiju oso binu Dimitrijevića da uobičajene pojave tumači na mističan

način. Uz aluziju na sla bu osvetljenost naših ulica, svetlost za koju nema pravih objašnjenja navodi opet pomisao na njegove metafizičke preokupacije (podsećam na odlomke o visokom Strancu kao i na fantastično ispisivanje parola na nebu). On u nastavku pomenutog teksta kaže: »Trg ispred zgrade, okolne ulice, čak i veliko raskršće stotinak metara udaljeno, ra zotkriveni u svoj svojoj prolaznosti, nestvarno su izgledali. Martin oseti kako se tre se od unutrašnje hladnoće. Po betonskim oblogama zgrada učestali talasi svetla va ljali su čudesne figure«. Obraćam vam samo pažnju na pridev »nestvarno« kao i njegovo insis tiranje na reči »čudesno«. Uopšte, opis deluje religiozno. I sasvim nemarksistički. Primer br. 5 »Nađa, pomislih u magnovenju, ni ne sluti šta se ovde događa. Prošle noći je bila potpuno odsutna duhom. Ležala mu je u zagrljaju krotko što nije nikada obi čavala kada bi se predavala ljubavnoj igri. Martin je pomislio: ona svakako razmišlja o nečemu što je trenutno više zaokuplja. Pokušavao je poljupcem, u koji je uneo i strast i strepnju, da povrati njenu prisutnost. Učinivši tako, osetio je međutim kako se i njegov zanos povlači. Očekivao je mnogo od tog spoja, ali Nađa nikako nije us pevala da se otrgne od slutnje u koju se sve više uplitala. Dodir nje nih usana bio je ipak mek ali bez ukusa želje. Kao navikom vođena, otvarala se prema njegovim pokušajima da posegne za baršunastom tigricom u dolini njenih nogu. Instiktivno je osetila da iza Martinove ljubavne želje ipak stoji namera da uzimanjem njenog tela proveri svoju trenutnu moć. U Nađinim odgovorima i nestrpljenju svega je bilo više nego strasti. Grleći Martina, s mnogo ravnodušnosti i navike, izgovarala je u sebi ime čoveka koji joj je iz dana u dan postajao njena opsesija«. Ovaj navod neću komentarisati, i navodim ga samo radi vas. Nadam se da ni je potrebno šire obrazloženje! Nađa Dimitrijević, rođena Novakovic, vaša je slaba tačka. Jer, čovek na koga je mislila ste – Vi! Dozvolite mi zato da citiram još jedan odlomak: »Stajao je na svetlom prelivenoj terasi, osluškujući jeku koja se prib ližavala. Neočekivano, ukotvljen na periferiji zbivanja, setio se Nađine dojke. Zas pala je ili se pretvarala da spava. Oblačio se lagano i osmatrao je kroz polumrak. Njeno nagotelo je čudnom hitrinom gubilo oblik. Rasipalo se po sobi, ostavljajući kri stale prisne toplote. U jednom trenutku telo joj se raspršio u zavodljiv miris. Jedino je njena desna dojka, ostala da svetli. Dok je napuštao sobu, hitajući na voz, izgle dalo je kao da usijava okolni prostor. Prodorna Svetlost koja ga je zaskočila po izla sku iz studentske sobe, podsetila ga je na kupoliku izbočinu Nađinog tela«.

Bez stručnih i političkih primisli, moram da vam obratim pažnju na neprimerenu količinu erotike u ovom odeljku! Na ovom se mestu, međutim, u opis pomenute osobe uvlači navod koji je, od značaja za aktuerlnu istragu: »Uznemiren nagoveštajima nemira, koji su se očigled no negde u gradu pripremali, Martin požele da probudi Milana«. Dimitrijevijević, oči gledno, zna nešto o nekim »nemirima« jer u sledećoj rečenici on kaže:»Iz zgusnute zvučne mase odjednom se izdvoji prodoran akcenat: policijska sirena. Sledećeg mo menta toj se zvučnoj uznemirensti pridruži i podmukao topot. Učini mu se da na hiljade stopala istovremeno dodiruje tlo. Zapita se odmah - kakva to može biti sila koja je stanovnike Grada, izrazite individualiste, naterala na takve ujednačene i kolektivne pokrete«. Bez obzira što se gore navedeni događaji, po svemu sudeći ne dešavaju u našem gradu, bila je građanska dužnost Martina Dimi trijevića da nas izvesti o postojanju istih kao i svom prisustvovanju, makar u svojstvu svedoka. On spominje »oko hiljadu stopala« a to je najma nje petstotina ljudi., I dalje, policijska sirena se ne oglašava makar kada! Kon trolna komisija, to jest ja, bi morala znati o tome! Primer br. 6 »Zatim se čitava, još neshvatljiva pojava, obogati novim efektima. Do terase na kojoj je stajao obeznanjeni student dopreše i ljudski glasovi. Bili su to zapravo samo ostaci govora, neki slogovi izgubljenog značenja. Slušao je pažljivo, predo sećajući da bi se u tim kricima i krhotinama razgovora moglo kriti rešenje čitavog događaja koji ga to veče, što prethodi njegovom diplomskom ispitu uznemirava. Ali, i pored najvećeg napora, nije uspevao da nasluti bilo kakav smisao u dovikivanju kroz noć«. Prosto je neverovatno, i smešno u isto vreme, na koji način ovaj čovek pokušava da nas navede na pogrešan trag. On se navodno trudi da otkrije značenje sintagme »krici i krhotine razgovora«, a kao primer navodi sledeće reči: »Do...! Ud...! Da... zas... nek. .. sa.. . rnil. . .« Verovatno je ubeđen da će pravo značenje ove šifrovane poruke ostati tajna za nas. Međutim, naši su ljudi, kombinujući metodu DDV-6 i VDD-0, posle napornog rada dešifrovali istu, i čast mi je saopštiti vam da odgonetka glasi ZABRANJENO JE DIZATI PRAŠINU PONEDELJKOM! Jasno je da je u pitanju neka poruka za njegove istomišljenike, jer on dalje kaže: »Obradovan us pehom svojih istraživanja, iako ne mirniji nego ranije, on pođe u sobu da probudi Milana i obavesti ga o zanimljivim otkrićima.« Dimitrijević pominjući reč »otkrića«, govori u množini, što podrazumeva da postoji još neka radnja koju nismo detek tovali. Nadam se da ste uočili kako dotični vešto koristi plašt naivnosti, da bi prikrio raznovrsne akcije na ivici legalnog, jer prava se nelegalnost i sastoji iz

niza skoro dozvoljenih stvari. Dimitrijević je obrazac za takvo ponašanje i delovanje. Primer br. 7 »Danilo ga je sada pozvao. Otišao bi rado, to je idealna prilika da najzad sazna čime se to bavi njegov poznanik već mesecima, a istovremeno da izbliza vidi kakva to ljudska mašinerija proizvodi nepoznate šumove koji su ga čitavo vreme rastr zali«. Danilo Batrović više nije živ. Poginuo je 1967. godine tako što je propao kroz neispravan lift. Iz tog razloga nije više zanimljiv za nas, iako su njegove dotadašnje aktivnosti bile veoma razgranate. »Milan je pijan. U mamurluku će možda i zaboraviti da mu je uopšte preneo Dani lovu poruku. Kasnije će Martin lako uspeti da ga ubedi da je zaboravio da mu saop šti poziv, kome bi se on svakako odazvao. Danilo tako neće saznati da je izneveren. Biće još prilika da mu se oduži«. Pored indicije da je u pitanju neka organizovana aktivnost, obraćam vam pažnju na moralnu kolebliivost Dimitrijevića, jer koristi pijanstvo pos rednika da bi Izbegao da pomogne prijatelju. Čak na izvestan način u svoj kukavičluk uvlači i ženu i svoje roditelje: »Odazivanje Danilovom pozivu skopčano ie svakako sa izvesnom opas ošću a Nađa se plašila čak i slutnji. Prema tome, bila bi protiv toga da se odazovem Danilovom pozivu. A i rodi telji očekuju da sutra diplomiram...« Primer br. 8 »Kao bestijalan bes, kao tone tereta, stuštio se odraz nepogode na njega. Venci urlika kovitlali su se prostorom. Obavijali Martina i navlačili mu nemilosrdne mreže na oči. Izmožden udarima nevidljive opasnosti, on klone na ogradu. U isti mah snažni grčevi ga čitavog potresoše. Povraćao je čela uprtog u gvozdenu konstruk ciju. Pri jednom snažnom naletu iz utrobe, svest mu se prekide. Okrvavljene gla ve, iz nesvestice je odlutao u san«. Od njega, kolebljivca, nije se drugo ni moglo očekivati. Kao što je pobegao iz Grada, posle zlonamerne greške u objavljenom izveštaju, tako se ponaša i u nede finisanoj gužvi u kojoj učestvuje njegov kolega Danilo: pada u nesvest. Nejasno je samo kako je žena tih kvaliteta kao Nađa N. udružila svoju sudbinu sa njim. Napomena: Obavešten sam da ste već doneli odluku u vezi sa Dimit rijevićem, ali vam ipak dostavljam ovu Belešku. Poslužiće vam za komple tiranje ličnih utisaka. Kao i za dodatna saznanja o moralnim osobinama nekih drugih osoba. S poštovanjem Kontrolor Rajko Ristić

GLAVA 27. ILI DVA PRESUDNA SUSRETA
Dolazak u moj rodni grad u provinciji, plivanjem i ronjenjem rekom Begej, ipak nije bilo ništa drugo nego nastavak bežanja pred Hajkom. I pokušaj da Izlaz nađem uz pomoć hipotetičog Vinogradova. Odnosno njegove knjige. Snoviđenja, rekao bih čak – halucinacije sa Mirjanom, bez obzira što su prijale i uzbuđivale, ništa nisu po merale u vremenu njegovog neizvesnog života. Samo su odlagale suočavanje sa represijom koju su mu namenili gradski silnici. Jer, spas kako mu je savetovao Vino gradov, nije bio ništa izvesniji od onog momenta kada je levom nogom iskoračio u bekstvo po jesenjoj ravnici. Odluka da spas ubuduće tražim ne više u usamljeničkom hajkanju, već u prostorima u kojima se život odvija u masi, nametnula mi je mnogostruka iskuše nja. Prvo, potrebno je bilo sopstvenu nakanu nikom, čak ni grimasom, ne pokazati, a još važnije bilo je uvežbati veštinu brzog prepoznavanja podozrenja i zlovolje na tuđem licu. Priliku da proverim obe mentalne sposobnosti dobio sam uskoro: kre nuo sam putničkim vozom za Beograd, nošen nejasnom slutnjom da odatle valja nešto započeti. Bio je to onaj isti spori voz koji staje na desetak mesta. I koji u Orlo vat-stajalištu čitavu večnost čeka ukrštanjem sa nekim međunarodnim brzim vozom. Jasno mi je da moram sve učiniti da se ne primeti da bežim, kao i da sam saznao da su mi gradski već moćnici odredili sudbinu. Koja to ne mora da bude ako ih nad mudrim! Putnički voz sam odabrao misleći da je u njemu bezbednije od šinobusa, jer pos toje mnoga mesta u koja bih se mogao skloniti u slučaju opasnosti. Ušao sam u dru gi razred, treći vagon od lokomotive. Pogledao sam svoje saputnike, one u mom ku peu, i druge koji su stajali u hodniku. Nisu ništa primetili. Zapravo nisu me ni pogle dali. Ili su možda ipak sumnjali? Seo sam pored jednog podoficira, kao da me uni forma može zaštiti. Voz je škripeći krenuo vrativši mi u momentu u svet sliku iz de tinjstva: putuje po rodica Dimitrijević, večito zabrinuti otac i mati koja sve tiho prati, sa izduženim i mršavim detetom velike radoznalosti. Za razliku od ovog kasnoje senjeg pepeljastog pejzaža, kroz koji ja - Martin Dimitrijević putujem, porodica je obično s početka leta pr lazila zgusnutim žutilom pšenice Naišao je kondukter. Uči nilo mi se da je predugo zadržao pogled ma mom licu. I opet se uspomena zalete la: kao dete bio sam zadivljen mašinicom kojom je uniformisani čovek bušio tvrde kartonske železničke karte. Ustao sam da prošetam hodnikom. Neki regruti su oteg nuto i plačljivo pevali, prolivajući na sve strane rakiju. Koja je smrdela. Potom mi iz sećanja izroni moj odlazak

u vojsku, kojih desetak godina ranije. I na mah postadoh svestan da se nešto čudno dešava sa mnom. Kao da se otvorila neka slavina u seća nju, svaka uočena situacija izazivala je u mojoj svesti podsećanje na nešto slično što sam, ko zna kad, doživeo. Taj nalet prošlog kao da je slutio da se u najskorije vreme mora nešto značajno dogoditi u mom životu, u koji su se već više meseci mnogi uplitali. Pomislio sam, ipak, da mi se sve to događa zbog nesanice koja me okiva već treći dan. Ili, možda je došlo vreme da se konačno sam sa sobom suočim pre nego pogledam u lice svoju dalju sudbinu? Ništa ne čini čoveka strasnijim, i neumoljivijim,kao što to može sposobnost da pre drugih vidi stvari onakve kakve jesu! Mislim tu misao intenzivno. I onda, opet ona igla u temenu. Bol koji kao pucanj prođe kroz čeonu kosti. Preostane mi samo da skočim iz voza na zaprepašćenje putnika i pljeskanje pijanih regruta. Posle pada otresem blato i lišće. Protrljam ugruvane laktove i kolena, i zaputim se s jasnim ciljem. Konačno vidim taj svoj cilj kao nešto određeno. Na drumu zaus tavim neki traktor i za dva sata stignem do Grada. Kuću koju tražim poz najem dobro, jer sam u nju još u detinjstvu često dolazio. Krenem ulicom Đure Jak šića i kod stadiona »Žaka« skrenem u Takovsku. Idem brzo kao da će mi odre dište nestati ako ne stignem u najkraćem roku. Zadihan sam, ali ne i uzbuđen. Samo usredsređen. Konačno, stižem pred gvozdenu kapiju. Ulazim u negovan vrt: ranije su tu bili svinjci. Zvonim na bak rom okovanim vratima. Prijatan zvuk koji podseća na neku melodiju. U pretsoblju se pali svetio i čujem muški glas koji kaže »Dolazim«. Kada su se vrata otvorila, skoro smo se sudarili licima. U magnove nju na njegovom licu osmeh zbunjenosti. Ja osećam da mi se led širi obrazima. Kao lišaj. Dok smo stajali jedan prema drugom, nas dvojica u nevreme, kao da smo na tren izmenili svoju prirodu. Meni ne pada napamet revolver, njemu – ni gonioci ni Kontro lor. Ne sećam se ko je prvi pružio ruku. On je rekao, kao da se izvinjava: »Martine, ne mogu više da zaustavim sve ovo. Krenulo se, i dok se nešto ne prelo mi, neće se zaustaviti«. »Onda, nek svako radi najbolje što ume« - odvratio sam. Okrenuo sam se a požu rio u rani sumrak, koji je već načinjao krošnje. Miloš Stamenković je pokušao da me zaustavi i doviče. Kada se uverio da sam otišao, ušao je u kuću i posegnuo za telefonom. Nisam žurio. Hteo sam da povratak u Grad u potpunosti doživim. Ulice su mi prianjale uz vid. Odjek koraka mi se pričinjavao milozvučnim. Gazim po naslagama lišća. Zaustavljam se pred izlogom knjižare na Masarikovam trgu. Mnoštvo najnovijih izda nja. »Peščanik« Danila Kiša - na omotu piše da je dobio neku nagra du. Pređem ulicu i nađem se pred štamparijom u kojoj se slaže »List«. Nešto me žacne, ali u tom osetu bi više nostalgije nego besa. Idem u svoj stan - reših se. Nađa već dugo nije u njemu – vratila se kod majke

u Crnogorsku ulicu. Ipak, zapu tim se ka Balkanskoj. Kada sam stigao do vrha stepeništa, utvrdili da je u hodniku svetlije nego obič no, što je moglo da znači da su vrata moje sobe širom otvorena. Da li je možda Nađa došla po neke stvari? Usporio sam, pa onda sasvim zastao. Šta činiti ako su gonioci u mom stanu? Da li im je neko javio da ću doći do stana? Ko bi to mogao da uradi kad ni sam nisam znao pre desetak minuta da ću doći ovamo? Možda neko ko me dobro zna. Neko kome je jasno da ja sad obilazim i sabiram uspomene. Sve kedno, pre nego što mi saopšte presudu, moram biti načisto sa mnogim stvarima. U stanu koji gore svetli iz nepoznatog razloga, traju još neizgažene slike i sećanja mog života. Nisam, i pored svega, smeo da rizikujem. Ako su oni tamo, na samom početku bih bio onemogućen u obilasku uspomena. Reših se da ipak otputujem u Beograd, i tamo pokušam sa konačnim prepoznavanjem zbilje. I na tom mestu postadoh sves tan da sam u svoj grad upravo stigao vozom koji je odlazio iz njega. Putničkim vo zom za Beograd iz koga sam iskočio. Ipak, idem u Beograd jer je besmisleno osta jati u mestu u koje si se vratio rekom da bi ga ponovo napustio vozom. Ranim jutarnjim vozom stigao sam na Dunav-stanicu. Krenem sa masom rad nika iz prigradskih naselja ka centru. Grad mi se u rano jutro učini manje mrzak nego ranije. Dok koračam Cvijćevom, iz metra u metar postajem svestan da zap ravo ne znam šta mi valja činiti. Kako započeti sa proveravanjem činjenica iz prošlosti? I zašto! Sa kim započeti? Naviru stara pitanja. Šta sam mogao da očekujem od svakog čoveka koji mi dolazi u susret? Šta reći Danilovom dru govima, ako ih slučajno susretnem. Kako pesniku Rakiću objasniti političku aferu u koju sam zapao? Može me susresti neko od onih pedeset putnika iz autobusa br. 34. Množe se dileme. Haos sao braćaja me u međuvremenu ošamućuje. Posle višemesečnog boravka po livadama, nji vama, šumarcima buka me rasteže i melje istovremeno. Neprimetno ubrzavam korak. Kretnje mi sad naliče na trk. Na raskrsnici kod Botaničke bašte primetim da sam se nesvesno uputio ka Tašmajdanu, gde je stan Mirjane Ojdanić. Znam dobro da je ona sad u Opuzenu, sa mužem u invalidskim kolicima, ali ni to mi ne remeti trasu. Kao ni moja halucinacija da smo bili zajedno u mom gradu. Stižem do ulice Georgi Dimitrova. Zvonim na vratima stana broj 8. Pojavljuje se Rudolf Ojdanić, Mirjanin otac. Ulazimo u stan koji miriše kao muzej. On me nudi konjakom. I kafom. Prihvatam. Dok pijem konjak, razgledam njegov kabi net li smišljam kako da počnem razgovor. Pitam konačno za Mirjanu. Na to on divlje zaurla, a meni u svest doleti sumračna soba u Opuzenu. Ubrzo se smiri. Ner vozno šeta minut-dva. Ja sediim s ispruženom rukom u kojoj je čaša. On dohvati nož za papir sa klavira marke

»Sten vej«, i upre mi njegovim vrškom u grudi. Nehajno se poigravao tim metalom sličnim bodežu, pojačavajući povremeno pritisak u moju grudnu kost. Više od oštrice plašio me je njegov zamućeni pogled. Neočekivano, on potpuno promeni raspoloženje. Od loži nož za hartiju istočnjačkog porekla. Sede za klavir i zanese se u Vivaldija. Prekide za tren muziciranje i reče: »Mirjana je u svojoj sobi. Izvolite. Vi ste Martin. Zar ne?« Klimnem glavom u znak odobravanja, a istovremeno jedva uspevam da sakrijem izne nađenje: zar Mirjana nije u Opuzenu? Možda Rudolf Ojdanić pravi neku šalu sa mnom. S puno opreza krenem ka njenoj sobi. Otvorim nečujno vrata, zateknem Mirjanu sa likom iz studentskih dana, i jednog crnomanjastog izrazito lepog mla dića. Ona radosno skoči sa fotelje, pritrči mi i lagano me poljubi u obraz, ali se hitro vrati na mesto. »Mi moramo da nastavimo sa čitanjem« reče, dodavši kako to neće dugo trajati. Pometen sasvim, sedam na stolicu. Pomislim da nešto nije u redu sa mnom. Odakle posle toliko godina ona ista Mirjana iz vremena kada smo učili este tiku. Još više me za čudi saznanje da je u sobi sve isto kao onda. Na mestu gde sad sedi lepi muškarac, ra nije sam ja obično sedeo. Mirjana čak ima isti izraz lica. Mla dić dubokim i prijatnim glasom čita nešto iz istorije umetnosti. Pokušam da joj uhvatim pogled, ali i kada me dot knu, njene oči kao da prođu kroz mene. Kažem joj kako me je njen otac dočekao. Pokušavam da od svega napravim šalu. Ali ona je izvan mog domašaja. Čitanje se nastavlja i njen čudan zanos ras te. Ja sam izgubljen i zaboravljen. U njenim očima povremeno nema čak ni znaka prepoznavanja. Posle dvadesetak minuta čitanje se završava. Ona se prene kao posle ljubavnog zagrljaja. Upozna me sa mladićem, koji se zove Miroslav — Stavko Jakšić. On je njen drug sa fakulteta i odličan student, naravno. On i dalje drhti kao da oko sebi gradi električno polje. Sobom vlada čudna atmosfera: mladić se snebiva, Mirjana je kao na žeravicama, a ja lebdim između uspomena, u kojima je skoro sve isto i stvarnosti! koja se u bitnim detaljima razlikuje. Mladić uskoro ode. Ona ga isprati i zadrži se desetak minu ta. Kada se vratila, umesto kostima koji je imala na sebi, upravo je zakopčavala somot sku haljinu za izlazak. Rekla je: »Znam zašto si došao, ali to ćemo kasnije«. Upitala me je potom kako izgleda, da li se ugojila, pohvalila se da je položila estetiku, da njen otac kra jem godine ima koncert u Londonu, da joj je verenik doktorirao na Sorboni. Pos matrao sam je, slušao i sve više sumnjao u svoju zdravu pamet. »Neko od nas dvoje je lud« - pomislio sam ali istovremeno sam se setio njenog oca. Gde njega smestiti u ovom pomerenom danu. Mirjana je ustala, izašla za tren i vratila se sa peškirom i bokalom hladne vode. Pružila mi ih je ćutke ali s značajnim osmehom. Stajao sam usred skupo i s ukusom uređene sobe, držeći u rukama metalni bokal i žuti peš kir. Mirjana je počela

da otkopčava haljinu. Dok se svlačila, prasnula je u svoj obični tihi smeh, koji mi se uvek činio pomalo podrugljivim. Uskoro je bila sas vim gola. Prišla je prozoru i spustila zastore. Polumrak je sve predmete oslobodio čvrstine, a ja sam i dalje držao žuti peškir u ruci. Nežno ali odlučno privukla me je na sebe. Uzeo sam je odmah. U trenutku kada je izgledalo da će joj se zanos ras pući, rekla je mirno: »Ono tvoje sam pismo, zarđalim ekserom prikucala na lupu u vrtu. Tamo gde zalazi poslednji sunčev zrak«.

GLAVA 28. ILI U MREŽI NESANICE
Jutro, kada je prvi put primenio metod Tihona Vinogradova za brzo i efi kasno buđenje, nije moglo biti običnije. Sredina nedelje, pretežno oblačno, vaz duh dremljiv a gonioci nedodirljivi. Kroz trepavice je naslućivao vreme za kon kretniju akciju na svođenju svog izokrenutog življenja u okvire koje su mu Zna čajni ljudi odredili. Li je on pak sam tako nešto umislio. Znao je da mora to što hit nije da učini, ali instinkt ili strah uvlačili su ga te srede lepljivo u neobično izdržljivi polusan. Da ne bi zakasnio na ugovoreni sastanak, barem je on tako zamišljao suo čavanje sa presudom i izvršiocima, ne shvatajući da je ona već ugravirana u nje govu svest, s usporenim delovanjem, pokušao je da izroni iz predvorja nesvesnog uz pomoć olovke i papira. Naime, Vinogradov između ostalog kaže da ništa tako efikasno ne izvlači čoveka iz sna kao zapisana reč. Zapravo – reči koje zapisuješ. Pisanje je, po njemu, radnja izvan svake logike spontanog i normalno je da svest mora reagovati buđenjem na takav pritisak kontinuiranog opisivanja novog smisla. Martin bunovno dohvati neku novinu koja je ležala kraj kreveta i nesigurno na pisa: »Nada je sve što mi sada preostaje.« Ovoga puta ruski mistik bio je u pravu. Martin je momentalno potpuno razbuđen i nije više ležao prepušten nemim silama koje treba da ga povedu nekuda. Dok se oblačio, pogledao je zapis koji ga je uputio ka završnici čudnih i poučnih događaja. »Nada je sve što mi sada preostaje« - pisalo je na svilenkastoj novinskoj hartiji. Pomisli kako je nada zaista neuništivi cvet. I posle plača, ona se javlja. Izlazeći u ravnodušno pre podne, da negde u polju sačeka gonioce, Martin je poželi, nadu, jer i nemoguće se događa samo ako se steknu određeni uslovi. To što nije znao kuda bi ga ona mogla odvesti, kada ga izbavi od zadatog i progonitelja, nije ga onespokojavalo. Da bi izdržao surovost na koju je svakako upućen, grčevito se ustremio na krhku iluziju koja je promicala ivicom njegove jave. To je bio čas predavanja čistom verovanju u samilost. To su bile stvari koje su se preplitele, slojevi istovremenog zbivanja. Martina je povratak na mesto gde je hajka prekinuta raspolutio, kao da je otvorio sve pretince duše ali istovremeno lišio ga je sna. Kada se ponadao da može izbeći čas suočavanja sa konkretnim iako nep ravednim optužbama, sve se uskovitlalo. Život mu se zaleteo kroz iznenađene prste, a nije bilo sna da ga zaustavi, zbuni, zavede. Dok se vrteška u njegovoj glavi zahuk tavala, pomisli kako je život uopšte neočekivan i nedokazan. Nedavno je pročitao kako je Jefimija,

kojoj se kao student, a i kasnije, divio, zapravo kći ćesara Vojih ne, koji je onako surovo spalio smernog monaha Rajčina Sudića. Zamisli je kako sva od emocije veze pokrov knezu Lazaru, i seti se, nenadano, šta ga je pre mnogo godina privuklo tom istorijskom činu: zar i on, Martin Dimitrijević, doduše potpuno neistorijski i neherojski, ne ide svesno u ralje progonitelja a mogao ih uz malo progutanog kukavičluka, izbegne. Dok je veliki Lazar svesno položio glavu na panj osmanlijama. Nekaznivši ipak prethodno svog velikaša Vojihnu koji spali raba božiijeg Sudića na pravdi božijoj. Jedno oko ne vidi obest dok drugo celiva. Jedna ruka miluje, druga ubija. Martin se nelagodno strese od ovog istorijskog paradoksa, osećajući se zapravo beskrajno mali i beznačajan. nesposoban da bude prava žrtva a silnik još manje,. Dok je, beše to davno, pisao Mirjana Ojdanić nije ni pomišljao da će se ikada između njih naći peškir, hladna voda i čovek u invalidskim kolicima. »Ko dočeka da vidi i naličje svojih zanosa, jedini može sebi da kaže da je definitivno izmirio san sa javom« — zaključi Martin, sav zaboden u dan kada je shvatio da je pred beskrajem nesanice bespomoćan. Jer, sve je počelo znakom koji su gonitelji ispalili negde sa severozapada. Poteru, pratnju, osmatrače, ni sam nije znao ko su ti ljudi što s njim provode vreme i nevreme, poslao je Miloš Stamenković, njegov drug iz detin jstva. Kad su se nedavno sreli na vratima njegove kuće, delovao je nesređeno. Iz ono nekoliko zbunjenih reči dalo se zaključiti da ni sam nije želeo da sve uzme tolikog maha. Možda su i njega moćniji naterali da prvo porekne neprijatni deo izjave, a kasnije da organizuje praćenje. »Ne mogu ništa nažao da mu uradim« - pomisli Dimiitrijiević. »Dok smo razgovarali pre par dama, imao sam oružje u džepu i - ništa«. Koliko je samo verovao Tihonu Vinogradovu! Verovao je, naprezao se, poku šavao sve ali pukotina u zbilja se nikako nije pomaljala. To što mu se detinjstvo uli valo u san i stvarnost, što mu se san često ostvarivao i po danu, više govori o stanju njegovih živaca a skoro ništa o melodičnom usmerenju da traga za Izlazom. Da li je dramatično to što ne znam kakav će mi biti kraj upita se Dimitrijević, i zaključi da bi jedino neverovatan završetak izdvojio njegovu sudbinu od ostalih. Stranac, koji se javlja u njegovim bludnjama, iskočio je iz Vinogradova, ali Martin ga je toliko prihvatio kao deo svoje svakodnevice tako da ovaj deluje nezavisno od svog tvorca, mešajući se u zbilju koja mu prvobitno nije namenjena. On se kreće, pone kad sam a češće za Martinom, stiže u mesta koja stvarno postoje, dolazi čak u posrednu vezu sa hajkačima. Koji su realani policijaci iz njegovog grada. Na taj način pisac dovodi u pitanje tvrdnju da Martin sve ovo sanja, jer ako je to tač no, nije li sve u ovom tekstu samo zbir ukupnog sanjarenja lica koja se u ovoj fa buli pominju.

Osećanje Dimitrijevićevo, da on samo nevoljno prisustvuje događanju, upućuju na tu mogućnost. Hajka je izgleda samo preduslov da se niz bitnih stvari u životu Martinovom dogodi. Bez hajke ne bi bilo tako zanosne mešavine vremena i pros tora. Uopšte, takva igra čije posledice mogu biti i tragične, ovoga je puta pošla za rukom Martinu. Osobi koju je pisac prepustio samoj sebi. Trčao je i elegantno i opšteno, ni nalik na one utakmice u detinjstvu u kojima je uvek bio gubitnik. Sad oseća nesvakidašnje zadovoljstvo što ga love. Onda se pi tao: kako obuzdati slabost u momentu kada te drugi obilaze? Danas zna odgovor: jednostavno se treba okrenuti na drugu stranu i tamo potraži cilj. Učiniće to i sada: poći će u susret hajkačima! A kiša ga prati ne samo kroz ovo bauljanje ravnicom, već kroz ceo život. Jedva da u sećanju nalazi sunčane dane. Bio je zapravo sunčan dan kada je na nudističkoj plaži u Rovinju prvi put ugledao Nađu. To nago i snažno telo opteretilo ga je, izgleda, trajnim prisustvom, a tako je zanosno izgledalo dok je doticalo modru vodu kod ostrva Katarine. Sunce je za njega bilo izvor slutnje. Sun čan dan je donosio pre nevolju nego sreću. Svanjivalo mu je i modro sunce, i krvave kiše su ga iznenađenog sačekivale. I smrt se podrazumevala i događala. Je dina prava smrt koju nije prekoračio bila je očeva. Zbunio ga je ipak natpis na nebu koji je poručivao: »Očevi umiru tek sa sinovima«. Od tada je Mar tin uvek užurbano koračao ivicom sumraka. U prvi mah je pomislio kako su parole jedno a život sasvim drugo, ali je ubrzo postao svestan da i parola još kako može da izmena život. Kada je jednom prilikom, imajući utisak da se dočepao vlasti, izrekao misao: »Svet i život treba da budu pozornica moralnosti«, ostavio je snažan utisak na pri sutne ali sve mu se obilo o glavu čim je isčezao taj privid moći pravednog. Najs rećniji su oni koji uspeju da ostanu izvan normi, jer put kroz život je krivudav kao i onaj koji vodi na more. Kilometri vožnje, zamor, dan i noć, nevoljni polasci, svađe, mirenja - i bezbroj krivina. Do more stignu i oni koji poštuju pra vila igre ali i oni drugi. I kako pisati o tom životu. I zašto: zbog svog spasa? Da bi se dopali drugima? Da bi izmeniili svet? Martin oseća kako mu emotivna zbrka koja trči kroz nje ga, sapliće i meša sa pokušajima da misli, ipak pričinjavaju zadovoljstvo odavno ne doživljenog intenziteta. Teče oslobođeno sećanje njegovim krvotokom i gustinom potisksuje nelagodu bliske katastrofe. Dan kroz koji korača, na nenadani praznik li či. Gde je sad ona plaža na Savi. I devojka sa l golim grudima. Prepliva vanje reke za njenu naklonost! Kako je samo iz studentske sobe nestao njen »poklon«? Nikada je više nije sreo što je i dobro, jer na šta bi se sveo život kada bi se sve iz nova događalo.Ili nastavljalo! Jedino se Martinova

usamljenost obnavljala. Ređe ona koju je povremeno priželjkivao. Kao onda kad je stajao naslonjen na mlak zid u vrtu i čitavim bićem udisao prostor. Iz te davne i željene tišine i osame javljala se misao: »kako sve napustiti i sa vrha krenuti za vetrom?« Ipak, takve granične pomisli ostavljiale su mu osetljivo mesto na temenu. Kao od uboda igle. Miloš Sta menković je sada bio ta igla sa užarenim vrhom. On primorava Martina da traži pre dele blagonaklonije od realnosti. Da li i podstiče ispisivanje parola uperenih pro tiv knjiga i čitanja? U slučaju da je on odgovoran i za tu kampanju, visoki Stra nac se mora preseliti iz Vinogradova u mnogo prozaičniju sferu: među obične izv ršioce. Političke egzekutore. Malo će ga tad razlikovati od gonilaca. On jedino nije trpeo vremenske nepogode kao oni. Visoki Stranac se jednostavno pojavljuje kada je klima povoljna a situacija mu dopušta da dominira. On nikada nije ležao u blatu skrivajući se od Martinovog pogleda. Njemu nije bio potreban ni priručnik »Šta uči niti kada žrtva počne da beži«. Iz nelagode on se jednostano povlačio u imagi narno. Martin Dimitrijević je leteo kroz sopstveni život. Povremeno je osećao na čelu malu, nežnu, meku i oznojanu ruku, koja mu je omekšavala vrtoglavicu. Leteo je mnogo beznadežnije nego u detinjstvu, jer je predosećao levak pri dnu sećanja. Rako bi koji delić njegovog bića, svetlucajući preleteo očima, preliven olakšanjem, pretvarao se u čistu i sterilizovanu prazninu. Pomislio je kako je sigurno iz lipe u vr tu njegove kuće, u Balkanskoj ulici, ispao gvozdeni zarđali ekser, a hartija sa pove rljivom porukom sad krvari. Taj ekser, pronađen u šupi ispod stare furune, zario je Martin u nežno tkivo lipe kad je juna 1967. godine poginuo Danilo Batrović. A to što ga pominje Mirjana Ojdanić samo je jedno on niza čuda u ovoj pripovesti. Danilo je nestao iz života nepo sredno posle prelistavanja knjige »Iz naše književ nosti feudalnog doba«; slikarka, njegova sestra, napustila je Martina u letnjikovcu usred čitanja novela Tihona Vinogradova. Knjige postaju fatalne za njemu bliske osobe - shvati Dimitrijević svestan da i njega već dugo opominju na uzdržavanje od prekomernog knjigoljublja. Poželi onda, detinjasto, da se okupa u kišnici. Da prođe kroz bič pljuska. Obuzeo ga je silan svrab dok je lebdeo kroz svoj život. I ko zna posle koliko vremena opet mu se pričinjava da nije sam u sopstvenom telu. Neko bi hteo da izađe iz zajedničke kože na pretposlednjoj stanici, pre nego što čuvar pruge preuzme događaje u svo je ruke. Na toj pruzi za jedan jedini voz, red vožnje ne važi. Voz nailazi kada se niko ne nada. On sve iznenadi, pogoto vo kad putnike dovede u prizor sa greškom. Marti novi dani kao da se i sasto je od sakupljanja prizora sa greškama. Ili su to možda normalni prizori koji se njegovim prisustvom poremete? San koji ga pohodi skoro u redovnim raz-

macima, kako se spušta niz čeličnu sajlu nekog ogromnog lifta, prizor je ipak sa mnogo kvara u redosledu. Onespokojavajuće je jedino to što ruka vac te slike neprestano proviruje iz ubrzanih slika Martinove dojučerašnjice, dok on sedi na obali Tise zagledan u zimu koja prilazi. Budi se zasut poništenim dozvolama, potvrdama, uverenjima, saopštenjima. Jesen ga predaje zimi izvrnutog: sve teme su ispričane. Budi se Martin na spored nom koloseku svoje nesanice. Sedi na terasi lovačkog doma na Tisi. Hladno je i vet rovito. Nasuprot njega je žena u diskretnoj crnini. Osoba koja ah poslužuje nevero vatno liči na njegovu majku. Čaj se puši na stolu. Rekom prolazi šlep i Martin se pita: čiju li utrobu sad oni pronose? U neko doba priđe im crvenokosi čovek u želez ničarskoj uniformi. Ćutke pruži cedulju, na kojoj Martin pročita: »Ako nam predaš knjigu T. Vinogradova, poručuju ti oni, možeš slobodno da se vratiš u Grad. Uglav nom će ti biti oprošteno«. On se nasmeja, svestan da ova poruka kasno stiže, jer sve s njim u vezi je već rešeno. Tako je bilo i jedanput u detinjstvu - pomisli i onda konstatova, da nikako ne može da vrati misao na to vreme. Jednostavno, svaki na por da zaviri u dečaštvo završavao bi se nesavladivom preprekom ili padom u ne povezanu svesku izbledelih ilustracija. Kako se vratiti u kuću kad su sva svetla pogašena? On zna samo da danima ne može da zaspi. Svaki put kada mu se učini da če ga san konačno preliti, dogodi se nešto što ga omete. U početku, izgledalo mu je to kao nesretna slučajnost, ali vre menom Martin je shvatio da je njegova nesanica smišljena i da njom neko upravlja. Nespavanje se prostiralo kao pustinja, sve više ovladavalo njegovim postupcima. Navikao se vremenom na život sa očima iznutra večito otvorenim, ali sa zaprepašče njem je uočio da mu se sećanje vrtoglavo suši. Redukuje zapravo po nekom planu koji nije njegov. Oni uporno nisu dolazili po njega. Ostajao je u prostoru sve usamljeniji dok jed nog dana više ni oca nije mogao da dozove iz sećanja. Po sluhu su mu se kotrljala četiri isušena slova. Martin je bio na samoj ivici, u zemlji obmana. Zaleđen u nameri da sam ode u susret onih koji ga progone naizgled iz političkih razloga. Dok je zapravo zavera u koju je uhvaćen više od svake praktičnosti.

GLAVA 29. ILI SNOVI O LEPOTI

Martin onda, izvan svake autorove kontrole, prođe kroz sveukupno astralno okruženje Tise. Stolica na terasi Lovačkog doma ostade prazna ali zauzeta. Čaša rizlinga ode sa njim dok je sifon sode preostao na stolu da zajedno sa komletnim pejsažem koji nije imao nikakvu vremensku indikaciju, postane uporišna tačka iz koje bi ovaj karusel nade i sudbine mogao da se obnovi. U slučaju da pisac povrati kontrolu na junakom koji iskoristio lomljivost njegove koncentracije. Premda raspolo ženje u kome ga zatičemo govori više o nespremnosti za taj čin: Dugo već, iz vremena gde sećanje dodiruje mleko snova, nosim u sebi pomi sao na groblje u Funtani. Slika poneta u neko predvečerje. Toplo i puno iskrica sunčane kiše što je lila od ranog jutra. Na kamenitoj padini, duboko u brdima, odakle se more jedva naziralo, postoji uzano, sažeto seosko groblje. Bela krečnja čka ograda i vitki čempresa. Mrko zelene kule uronjene u plavi beskraj što plam ti na zapadu. Sedim sada na ispranoj kamenoj ploči dok veče ovom staništu mrt vih, i onih koji ni to više nisu, navlači srebrnastu skramu. Skoro dvadeset godina je prošlo. Još mlako stenje diše u mraku dok ja razmišljam o Martinu. Muči me pita nje: kako se oseća pravi pisac kad njegov književni junak zapadne u bezizlaz?Ili mu se otme? Da li se i na njemu odražavaju posledice literarne teskobe? U mom slu čaju, stvar se još više iskomplikovala jer junak mog pisanja nosi isto ime i prezime kao i ja. Pitam se, zatečen na seoskom groblju u Funtani, postoji li neka opasnost po moje intelektualno i mentalno zdravlje od posledica Martinovog propadanja? Ovo mlako veče kao da rađa vanvremenu bolećivost. Martina nesanica slama, ispunja vajući ga zaboravom. Mene tišina odvlači u predele gde gorčina bilja nasrće na rast. Groblje u Puntani, zaboravljeni komad zemlje koji bez zavisti jednostavno postoji, traži od mene da i svoje snove o lepoti podvrgnem sumnji. Martinov strmoglav dovodi i njih u pitanje. U tvojoj čaši vina Svetluca oštrica zime. Razglednice koje odavde šaljem prijateljima nose grešku u redosledu boja. Prostor u korne se hod sapliće, obgrlio me sred kamenjara. Ostaje mi da se skokom vratim u vremena koja će me propustiti do tebe. Da li je to bekstvo ili vraćanje po snagu? Imala si bokal, prozračan i tih, u rukama. Dogodilo se od tada mnogo čudesnih stva ri. Život je tkao fantastičnu šaru. Raspet na ovoj steni, kamen mi i vidik li postelja, hteo bih san da razlučim od jave. Ali čemu to, svet je celinom ipak najviše moj! I Martin je verovao da je tako: njegova je greška što nije u potpunosti savladao pra vila igre. Moram da započnem to neizvesno traganje. Vreme čuda me

doziva! Ti si u njemu, umesto datuma, prevodioca i dobrodošlice. Nadleću me godišnja doba i prestupne godine. Greh je snivati snove o lepoti! Kad prozom ne mogu razrešim životne tesnace, tu je poezija da uspo stavi novu sintaksu! Svemu je prethodila uznemirujuća i reljefna slika. Zapravo bila je to zgusnuta slutnja što se preliva iz prošlog kao podsetnik i opomena. Kada sam boravio u malim, tihim i kao zaboravljenim mestima, šetajući parkovima, duž živica pedantno posečenih, zarobljavalo me je »izgubljeno vreme«. U raspoloženjima koje je najbolje nazvati »posle ljubavi«, dok sumrak zgrušava dan prepun nesnalaženja, javljala se tajanstvena muzika, kao predhodnica nejasnog osećanja koje sam kas nije nazvao lepotom. Lišće, vazduh skoro tečan, pramenje rasparene svetlosti sa zapada, more negde iz zaumlja, i moja duša bogatija za jednu uspomenu. Marti nova priča sa slikarkom svakako je okončana sličnom muzičkom tugovankom. Ja sam je tada doživljavao kao nenametljivog pratioca. Setnog ali neizbežnog. Bio je to nejasan i snažan poziv za maštanje, za prekoračivan je granice do koje traje običan i stvaran život. Možda si i ti bila već među nama sa tuđim licem. Kao da mi negde u sećanju na mesto B. postojiš sa rečnikom u ruci. Stojiš i sa slike čitaš ma hovinu. Martin je Vinogradova čitao sam i sam ga tumačio. Ko zna kako bi prošao moj junak da je sreo tebe dok si hodala j prolećem. Pitao sam se: odakle izvire ta setna fuga. Zaključio sam, ipak, da je to nebitno. Presudno je bilo samo njeno javljanje. Mekota predvečernjih sati, kao iz Prusta preslikana, omogućavala je da pritajeni životi iz mene postanu jedno sa onim što izvire iz srži prirode. Tih sam dana ubrzano pri mao u sebe suštinu sveta do koje je nemoguće dopreti hladnim razumom. Nešto iracionalno je izviralo iz mene, iz vlačilo me u samo predvorje bića. Martin Dimitrijević je čitav svoj beg smestio u predvorje sopstvenog života. Pogrešio je samo u izboru partnera. Oslonio se na svoju paniku i filozofiju suludog Tihona Vinogradova. Ja sam se u takvim trenucima obraćao tebi i uspevao da snovima zauzdam rasparanu javu. Ti sada zriš u disanju mome i znam da je okamenjena ptica tvoj glas što me iz dubine vremena podseća. Danas, izmoren i neobasjan tvojim sjajem, pitam se da li sam lepotu slučajno uneo u dušu ne naučivši kako se tim umećem ovladava. Ta tamna i drhtava muzika oba vijala me je i hrabrila da učinim nešto veliko i smelo. Uporedo sa takvim pomislima često mi se nametala tema smrti kao veličanstvo praznine i lepote. Setio bih se on da srne što ti nerazbuđena sniva u pogledu, i taj mlaz lepote razagnao bi strah. Ti bi u suzi, kao jasika obnažena, zauzdala sve sile nemerljive i san o lepoti ponovo započela. Mesta u svesti, gde sam doticao tajanstveno osećanje, posle roja slatko-gorkiih slutnji koje su me pozivale da nestanem u prostoru, ne bi li na taj način stigao do stanja kad nestajući sve

više dostižem punoću življenja, pretvarala su se u praznine. U prvo vreme uspevao sam da ih ispunim slikama rasanjene zanesenosti. Me đutim, praznine su se umnožavale i okivale me čvrs-tim smislom. U tvom oku nera zbuđena srna već je slutila hajku: provideo sam u sutrašnju misao. Shvatio sam da iz vlastite hajke ni san nije spas. Znao sam tad posve jasno da se u tebi presudno putovanje sprema. Muzika je ostala, i slutnja da rnii se duša predaje tlapnjama koje dopiru iz otvorenih prozora predvečernje prirode. Ugodna mesta s parkovima i bo jama prelaznih oseća nja, bila su ista, samo si ti sve više nestajala. Dok bliska zora preliva sivom srmom grobIje u Funtani, postajem svestan zašto si otišla poželeo sam te samo za sebe. Hteo sam, tada davno, da te izdvojim iz pri zora u kome sam te zatekao. Nisam ni slutio da san o lepoti ne mogu prisvojiti, da se snu ne sme suviše približavati, da lepota ne postoji bez posledica. Kada te više nisam mogao dozvati, vrattio sam se svemu što sam prezirao. Iz teskobe običnog pokušao sam bar Martina da uputim smerom kojim si ti otišla. Drugačiji od mene, on je preleteo kroz razvaljene vidike i, promašivši pravi cilj, i mene doveo u neiz vesnost. Zora koju čekam ovde, u brdima iznad mora, putokaz će mi najaviti na seči vu jave. Vetrovi iznad groblja prenose glasove o započinjanju. Ispucan horizont noći rapavo se surva u prvu pukotinu sunca. I već je dan, a ja ne znam šta mi je započeti. Putem prolaze svakojaka vozila. Stado koza se vere suprotnim grebenom. Ptice se zaustavljaju. Utrnulih udova obilazim groblje. Pegavim bunilom i mene sad nadleće predeo tajne. Ovde u kršu ponavljam šapatom geografiju ravnice. Da li su molitve kote sam godinama izgovarao nekom na psovke ličile? Ti si bila san i oproštaj, dok je Martina pogo dila nadmoć zemljane teže. Dok sam započinjao spis o njemu, iako je to teško sada noverovati, nameravao sam da mu pronađem Izlaz. Ubrzo mi se lik njegov, ne do kraja literaran, izmakao iz kontrole. Nizali su se događaji, podsećania. izkrenuti snovi ili rasparana java. Sve ie hodalo po nekim zakonima koji su se iznutra, iz odnosa znakova, prizora, osoba, vremenskih prilika, javljali. Zamislio sam, ali me i izmislio, gonitelja u službi Miloša Stamenkovića, ali pravila i oblici te hajke | spontano su se javili u sučeljavanju naravi, mojih rasroloženja i zamisli. Ali rađali su se i kao samih reakcija aktera. U ljubavima i posrta njima Martin Dimi trijević je sasvim svoj: moja su isključivo imena i povodi. Iako se ne mogu odre ći činjenice da priču o novinaru osujećene karijere ja zapisujem, udeo slučaja i unutrašnjih spontanosti je velik. U proključalo mediteransko podne sklonim se u senku kapele. Vrata na njoj su otvorena, ali njen utrnuli hlad me ne zavede. Znam da moja nakna dna misao o Mart inu, koja sve više prepušta odgovornost okolnostima i

iznuđenoj objektivnosti, neće uspeti da me liši tlapnje. Opravdanja koja pronalazim mogu me samo trenutno oslo boditi saučesniištva. Hrabri me to što tebe i danas prepoznajem, što kroz tebe pro vidim u daljinu gde se disanje ipak nastavlja. Pijem vodu ko zna kome namenjenu, i čitam prepis Martinove presude: »Osuđujemo ga zbog svega navedenog i doka zanog na trajnu nesanicu. Obrazloženje presude: kada se imenovani navikne na ne sanicu, iz njegovog pamćenja počeće da se brišu uspomene. Prvo one iz detinjstva, kasnije nazivi pojava i stvari, čak i svest o ličnom postojanju, da bi se sve zavr šilo utapanjem u nečiju tuđu ličnost. Smatramo da je ovo najprikladnija kazna za Martina D. jer se njegov prekršaj i desio u oblasti prava ljudi na naknadno i blago vremeno uspravljanje slučajnih omaški«. Osim potpisa i nekih nevažnih procedu ralnih formulacija to je bila suština presude koja je, nedostavljena Dimitrijeviću, uveliko primenjivana. Meni je ovaj prepis doturila Mirjana Ojdanić, i time me nep rijatno podsetila na odgovornost za sudbinu junaka, koji je samo prividno izbegao iz čiste književnosti. Gladan i ošamućen vrelinom vazduha i kamenih obeliska, zapao sam u san provi dnih ivica: lebdeo sam između sebe i sveta. Bilo je oko šest sati popodne kad sam ugledao jednu crnu maramu kako mi se približava iz pravca zapadnih vrata. Prišla mi je zatim jedna starica i, videvši me onako nevoljnog, pružila mi neki kolač. Dok sam grizao slatko testo, žena mi odsutnim glasom reče: »Ponesi sa sobom samo ono što istinski voliš. Sve ostalo će te sapinjati«. Misleći svoju tugu, žena s crnom maramom i licem Jefimije, nesvesno mi je pomogla da se odlučim: krenuću za to bom iako me već sutra možeš napustiti i vratiti se blagosti vatre gde je tvoj pravi dom. Ne treba se ipak obazirati. Martin me mora razumeti i pokušati da se vrati do raskršća na kome je prestao da bude samo književni lik. Možda postoji neki bolji put i za njega. Stolica ga čeka na terasi Lovačkog doma na Tisi. Jedino ne sme zaboraviti čašu da vrati na sto gde je očekuje sifon sode. Vratim se s večeri moru. Bolest je iza mene, ali nema ni zdravlja. Pučinu zaposela gusta mesečina. Posmatram, sutradan u rano popodne, groblje u Funtani. Predeo u kome sam proveo dva označena dana pretvorio se u definitivnu grafiku. Koja ima u donjem desnom uglu suvi žig Martinov.

GLAVA 30. ILI O TRAGANJU ZA IZLAZOM slično a drugačije

Koračao je sredinom puta i sa detinjim uživanjem gazio u svaku lokvu. Pro lećni pljusak posejao ih je bezbroj. Gledao je ka severozapada! ali očekivanog znaka nije bilo. Tamiš je tog jutra ravnodušno tekao. Bio je veoma iznena đen jer je očekivao da će oni mnogo revnosnije reagovali na njegovu nameru. Zastao je za trenutak: Šta činiti kad nema pravog podsticaja? Cipele su mu bile posve blatnjave iako se kretao glavnim drumom. Pomislio je kako ovo zakašnjenje u otkrivanju njegovog bekstva možda znači i potcenjivanje. Događaj nikako da započne. To što je on resio da učini nešto nesvakidašnje još je nedovoljno za pravu senzaciju. »Poželeo sam da postanem junak, pa makar i negativan« - priznaje Martin D imitrijević, novinar lokalnog lista. Oženjen, bez dece, suspendovan sa posla zbog »nesavesnog odnosa prema radu i neodgovornosti, naročito ispoljenih u nepreci znom prenošenju diskusije predsednika, druga Stamenkovića, iz čega su mogle da nastanu nesagledive društveno-političke posledice«. Sasvim ubedljiva optuž ba za javnost u našem Gradu. Baš je čudan i nasilan taj Miloš Stamenković - misli se Martin. Tražio je čak od mene da napišem nešto kao dopunsku ispovest o celo kupnom događaju koja bi, samo malo izmenjena u odnosu na realnost, glasila ov ako: Ja sam skoro od reči do reči napisao ono što je on rekao tog 17. aprila. Istini za volju, nešto sam i dodao i promenio, ali kako mogu biti ja kriv što je to kas nije zazvučalo politički pogrešno. Namera mi je bila da se o tom tekstu priča. On nije ni svestan koliko je bolje ono što sam ja napisao. U odnosu na njegov kon fuzni govor. Uostalom, prvi sam priznao grešku, izdaleka nagovestivši da očeku jem određenu nagradu ili pohvalu. List i Grad odavno nisu imali tako šokantnu te mu. Međutim, izostalo je skoro sve što sam pretpostavljao.Vreme je prolazilo a sve se manje pričalo o događaju. Nisam uspeo da postanem junak. I ovo sam bek stvo smislio da bih ljude prenuo: da shvate da je Martin Dimitrijević nesvakidašnja osoba koja ne može doveka neprimećeno da živi. Da je Martin prihvatio ovu soluciji, životna avantura mog junaka bi ovako izgledala: ''Krenuo sam kroz ravnicu ali niko me ne prati. Priželjkujem gonioce ali nema

ih. Nema ni signalnih raketa. Kao da nikog ne interesuje kuda sam u sam osvit kre nuo. To što ni ja nisam do kraja znao šta treba da preduzmem, ne bi smelo njih da spreči u uhođenju. Moje je da bežim, da čitam ruskog mistika i razmišljam o mla dosti. Sve ostalo je u njihovim rukama. Idem normalno. Vreme je prijatno. Ništa me ne boli. Samo njih uporno nema. Prelazeći gvozdeni železnički most, osvr nem se. Zastanem: hajke niotkuda nema. U daljini samo neka deca jure za lop tom. Razočarenju doprinosi i sunčan dan. Važne stvari iziskuju maglu i kišu''. Martin je pošao na ovo putovanje željan uzbuđenja. Hteo je da doživi sjajnu po teru kroz ravnicu. Upornu i surovu poteru. Sada je već nervozan. Sinoć je učinio sve da odgovorni ljude primete nameru bekstva. Čak je u redakciji pred glavnim urednikom, za koga se zna da o svemu obaveštava Stamenkovića, skoro direk tno iskazao svoju nakanu. Danima se pripremao za ovaj značajan događaj. Čitao je knjigu mistika Tihona Vinogradova »Život na ivici sna«, u ko joj se daju sa žeta uputstva kako se postaje junak. Do sada se u svemu držao njegovih preporuka: jutros pošao desnom nogom iz kuće, kada je skretao sa druma zbog mokrenja, vratio se na put levom nogom. Ipak, događaj se potpuno nepravilno odvija. Negde je nastao ozbiljan kvar. Mož da to što je učinio sa Stamenkovićevim govorom nije dovoljno za pravi progon. Ili se zvaničnici još dogovaraju koje mere da preduzmu protiv njega? Da je sve u re du, sada bi ga naoružani ljudi posmatrali dvogledom. Šunjali bi se ivicom hori zonta. Ne bi mu dali ni sekund mira. On pak korača danom punim sunca i preslišava se iz poznavanja Vinogradova. Taj mu se pisac čini pomalo sulud ali preporučili su mu ga učeni prijatelji. Ženi je rekao da će nekoliko dana biti odsutan pošto ima da sredi neke važne redakcijske poslove. Ona ga je dosta sumnjičavo gledala misleći, verovatno, da je u pitanju neka ljubavna avantura. Zastao je opet. Okretao se na sve strane ne bi li ih ugle dao. Od razočaranja počeo je da urla, ali je time samo poplašio ptice iz obližnjeg žbunja. Posle je potrčao: ako iz daljine ipak motre na njega, pomisliće da namera va da im pobegne pa će se pojaviti. Trčao je elegantno, uživao ie u gipkosti svojih mišića, u strujanju vazduha, u ka leidoskopu zelenila koji mu je ispunjavao oči. Sve je bilo lepo u ovom ugodnom prolećnom danu, maglovita je jesenji potrošena u prvoj bezizlaznoj verziji ove priče o poteri za nevinim čovekom, samo kad bi se pojavili gonitelji. Stao je i setio se da ga možda ne prate iz razloga što kretanje glavnim drumom ne izaziva podozrenje. Mora im nametnuti uti sak izražene pret nje ustaljenom redosledu. Učiniti nešto što će ih profesionalno zbunitii. Seti se onda da je u blizini odašiljač radio-stanice. Uputiće se tamo s očiglednom pre tnjom da će izvršiti diverziju. Nije bio nao ružan, ali ni oni ne znaju šta on nosi u crnoj tašni, koju je mahinalno jutros

poneo od kuće. Zamisao mu se učini valja na ali već u sledećem momentu bio ie svestan da će i lažni napad na radio-oda šiljač biti besmislen, čak glup, ako se u najskorije vreme ne pojave pravi pro gonitelji. Naoružani portir će ga jednostavno oterati iz kruga odašiljača, ili će ga, u najboljem slučaju, uz pomoć milicije sprovesti do psihijatrijske bolnice, jer ko normalan u sred dana, po suncu, napada na objekat od šireg značaja, a pritom je još i nenaoružan. I bez pravog motiva! Odustajući od te ideje Martin, ne bez ža ljenja, konstatova da nema prave i sigurne neprijatelje! Nameravao je prvobitno Stamenkoviću da zapali automobil. Znao je da ovaj veoma drži do svog srebrnastog »Sitroena«, i pun uživanja je zamišljao kako ga vatra pretvara u gomilu pocrnelog lima. Naravno, nije zapalio Sta menkovićev auto jer se bojao da će ga uhvatiti na delu. Namerio je kasnije da anonimnim pismima obavesti javnost o svakojakim mahinacijama ovog uglednika. Nije to učinio - mogli bi ga pomoću otisaka prstiju otkriti. Smišljao je svakojake pa kosti, a zadovoljio se time što je Nađi, izlazeći iz kuće, rekao da zna da je Stamen ković već više godina njen ljubavnik. Ni ona mu, međutim, nije očekivanom reak cijom pružila pravo zadovoljstvo. Umesto besa lili suza samo ga je prezrivo pog ledala. Da je bio pribraniji, iz njenog ponašanja mogao je zaključiti da je ona na izvestan način i ponosna zbog toga. Što ima gradskog uglednika za ljubavnika! Drum se na suncu izdužio. Prolaze vozila. Mnogi se zaustavljaju i nude mu da ga povezu. Naiđe i poneko poznat. Martin izmišlja razloge koji, još dok ih ne izgo vori do kraja, i njemu samom deluju glupo. Korača dalje sve smušeniji, i ljut na sebe što umesto smutljivca Tihona Vinogradova nije poslušao savete Miloša Niki ća, koji u knjizi »Negativan junak« jasno govori o tome kakva je slava i sudbina onih koji na silu nastoje da postanu neko i nešto. Da bi obezbedio oreol negati vca, morao bi barem da ubije nekog, a on nije u stanju ni samoubistvo da počini. Dok ga, izistinski, obilazi kolona biciklista u tamnoze-lenim majicama, pomisli ka ko ni obrnut početak ne obezbeđuje prohodnost kroz bedu svakidašnjeg života. Gde je onda prolaz koji vodi do pravih uzbuđenja? Šta osim stilskih izmena u govo rima lokalnih moćnika treba učiniti da bi se pobedila ravnodušnost? Martinova maš ta je presušila i on je na ivici o¬luke da se vrati u Grad, koji mu čak ni iz sažaljenja ne šalje gonioce. A to suviše liči na odluku koju je doneo dok je bio šrava žrtva sistema. Zar se i znatno pomeranje ličnog morala u pravcu nitkovluka ne isplati – pita zap ravo prozaični junak Martin Dimirtijević svog autora? jer Izlaza nema ni kad se priča obrne! Možda je izlaz u nepočinjanju - zaključi Martin Dimitrijević 9. aprila 1984. Godi ne. Dok korača neveseo putem koji ga je izneverio, iz mesta B. kreće

kamion BG 217-643. Zahuktala, metalna, nezainteresovana grdosija. Koja skoro sigurno nije pod kontrolom književne moći ovog pisca. Jer je ovo kraj romana SKOK U NESANICU.

Izdavač GRADSKA NARODNA BIBLIOTEKA ’’ŽARKO ZRENJANIN’’ ZRENJANIN, 1985.