Kratak pregled raspadanja Tuma enje pada Svako je od nas ro enjem doneo izvesnu koli inu istote, kojoj

je bilo su eno da se izopa i u dodiru s ljudima, kroz ogre enje o samo u. Jer svako od nas ini sve to mo e samo da ne bi ostao prepu ten samome sebi. Bli nji nije neizbe nost, ve zamka pada. Nesposobni da sa uvamo iste ruke i neiskvarena srca, mi sebe skrnavimo tu im iznojavanjima, valjamo se po blatu, eljni gadosti i lakomi za kugom, jednoglasno rok u i u brlogu. I kad po nemo da sanjarimo o morima pretvorenim u svetu vodicu, ve je odve kasno da zaplivamo, - prevelika iskvarenost spre ava nas da u njih zaronimo: isuvi e je svet opusto io na u samo u; tu i tragovi na nama postali su neizbrisivi. Od svakolikih ivih stvorenja jedino ovek budi postojanu odvratnost. Zazor to ga izaziva ivotinja prolazan je; on ne dozreva u mi ljenju, dok bli nji opsedaju na a razmi ljanja, prodiru u mehanizam na e ravnodu nosti prema svetu da bi nas u vrstili u odbijanju i nepristajanju. Posle svakog razgovora, u kome istan anost odaje stupanj jedne civilizacije, kako da ne zavapimo za Saharom, kako ne zavideti biljkama ili beskrajnim monolozima ivotinjskog carstva? Ako je ta no da svakom re ju pobe ujemo ni tavilo, mi time, tako e, sve dublje potpadamo pod njegovu vlast. Umiremo srazmerno broju re i koje razbacujemo svuda oko sebe... Oni koji govore nemaju tajni. A svi govorimo. Izdajemo se, kr mimo du u; svako se, kao d elat neizrecivog, upinje da uni ti sve tajne, po ev od sopstvenih. Na emo li se s ljudima, tada se zajedni ki uni avamo juri aju i prema praznini, bilo time to razmenjujemo ideje, bilo to se ispovedamo ili spletkarimo. Radoznalost je izazvala ne samo prvi pad, ve i bezbrojna svakodnevna posrtanja. ivot i jeste ta nestrpljiva te nja ka padu, ka obe a enju devi anskih samo a du e putem dijaloga, iskonska i svakida nja negacija Raja. ovek bi trebalo da oslu kuje jedino sebe u beskrajnoj ekstazi nesaop tljive Re i, te da iskiva re i za svoje utnje i stvara zvu ne akorde onako kao mu se kad prohte. Ali, on je vaseljenski brbljivac; on govori u ime drugih; njegovo ja voli prvo lice mno ine. A onaj ko govori u ime drugih vazda je prevarant. Politi ari, reformatori i svi oni koji su na li kakav op ti izgovor - varalice su. Jedino la umetnika nije potpuna, jer on izmi lja samo sebe. Izuzmu li se tonjenja u nesaop tljivo, i govorni zastoji koji dolaze iz nemih, neute nih uzbu enja, ivot je tek pusta dreka u prostoru bez kordinata, a vaseljena - geometrija pogo ena epilepsijom. ----------Klju na e izdr ljivosti Onaj ko bi, kroz imaginaciju punu sa aljena, uspeo da registruje svekolike patnje, da se potvrdi kao savremenik svih muka i svih zebnji datog trenutka, bio bi - pod pretpostavkom da bi se takvo bi e moglo na i - monstrum ljubavi i najve a rtva u istoriji srca. Ali takvu nemogu nost ne vredi ni uzimati u obzir. Dovoljno je da se samo malo zagledamo u sebe, da naslutimo arheologiju na ih strahova. Pa ako, ipak, napredujemo kroz paklenu muku dana, obja njenje je u tome to nam ni ta, osim na ih bolova ne stoji na putu; tu i nam bolovi izgledaju obja njivi i prevazilazivi: ini nam se da drugi pate zato to nemaju dovoljno volje, hrabrosti ili du evne vedrine. Svaka patnja, osim na e, izgleda nam opravdana ili komi no jasna; kad ne bi tako bilo, duboka alost bi bila jedina stalna veli ina u

prevrtljivosti na ih ose anja. Ali mi alimo isklju ivo sebe. Da bismo shvatili i zavoleli nedogled umiranja to beskrajno traje oko nas, sve te ivote koji su pritajene smrti, valjalo bi da imamo onoliko srca koliko je bi a to pate. A i kad bismo imali udesno ivo pam enje u kome bi se vazda uvala sveukupnost pretrpljenih muka, klonuli bismo pod takvim teretom. ivot je mogu jedino zahvaljuju i popu tanjima i propustima na e imaginacije i na eg pam enja. Mi crpemo na u snagu iz zaboravljanja i iz nesposobnosti da zamislimo mnogostruku istovremenost sudbina. Niko ne bi mogao da nad ivi trenutno poniranje u sveop ti bol, budu i da je svako srce oblikovano isklju ivo za odre enu koli inu patnje. Postoji ne to kao materijalna granica na e izdr ljivosti; irenje svake pojedina ne tuge, ipak, doti e tu granicu, a kadikad je i prelazi; i tu je, naj e e, po etak na e propasti. Otuda utisak sa su svaki bol, svaka tuga, beskrajni. Oni to u stvari i jestu, ali samo za nas, prema granicama na eg srca; a kad bi ono imalo ire prostorne razmere, na e bi boljke bile jo ve e, jer svaki bol uklju uje u sebe svet, i svakoj je tuzi potreban svemir. Uzalud razum nastoji da nam poka e neizmerno sitne proporcije na ih nesre a; pred na om sklono u ka kosmogoni nom umno avanju on se nemo no povla i. Te, tako, istinsko ludilo nikada ne nastaje iz slu ajnosti ili iz poraza mozga, ve iz pogre nog poimanja prostora koje se za inje u srcu... Automat Di em zbog predrasuda. Posmatram ideje kako se gr e, dok se pusto samoj sebi sme i... Sa nestankom znoja u prostoru, i ivot prestaje; pri najmanjem prosta tvu, o ivljava: jedan trenutak je dovoljan. Kad ovek obrati pa nju na sopstveno postojanje, ose a se poput za aranog ludaka koji bi da prepadne svoje ludilo, da ga imenuje. Navika ubla ava na e u enje to postojimo: tu smo, i teraj dalje, imamo svoje mesto u ludnici postojanja. Budu i konformista, ja ivim, poku avam da ivim, tako to opona am druge, po tuju i pravila igre, u asavalju i se originalnosti. Rezignacija automata: pretvara se da si strastan, a potajno se smeje tome; priklanja se konvencijama samo zato da bi ih mogao kri om gaziti; uveden si u sve protokole, a prebivali ta u vremenu nema ; uva obraz onda kada bi ga neophodno valjalo iz gubiti... Onaj ko sve prezire valjalo bi da izgleda savr eno dostojanstveno, a da i druge i sebe podsti e na greh: tako e uspe nije odigrati ulogu la no ivog oveka. Za to bismo glumili svoje propadanje, kad mo emo izigravati blagostanje. Paklu nedostaju maniri: on je poput mu nog prizora iskrenog i neve tog oveka, ili planete bez smisla za otmenost. Prihvatam ivot iz pristojnosti: neprestana pobuna, kao i uzvi eni in samoubistva, dolaze iz lo eg ukusa. Sa dvadeset godina ovek grmi protiv sme a i neba to se iznad tog sme a iri; zatim se zamara. Tragi an stav prema stvarima dolikuje samo produ enom, sme nom pubertetu; potrebno je, me utim, pro i kroz bezbrojna isku enja, da bi se do lo do komedijantske ravnodu nosti. Onaj ko bi se otrgao od svih va e ih na ela, a ne bi imao gluma kog dara, pokazao bi se kao gola i ista nesre a, kao savr eno unesre eno bi e. Nema potrebe za stvaranjem takvog modela otvorenosti: ivot je sno ljiv zavisno od stepena mistifikacije koja se u nj unosi. Takav bi model vodio

u naprasnu smrt dru tva, po to "slast" zajedni kog ivljenja po iva na nemogu nosti davanja maha svim na im zadnjim mislima. Podnosimo jedni druge zato to smo svi mi varalice. Onaj ko bi odbio da la ee video bi kako mu zemlja be i ispod nogu: mi smo prinu eni da la emo. Svaki je moralni heroj ili detinjast, ili neuspe an, ili neizvoran; prava je izvornost u sramu podvaljivanja, u uljudnosti javnog laskanja i potajnog opanjkavanja. Kad bi na i bli nji saznali ono to o njima mislimo, tada bi ljubav, prijateljstvo i odanost zauvek bili izbrisani iz svih re nika; a kad bismo imali hrabrosti da se izravno suo imo sa sumnjom u sebe, niko od nas ne bi bio u stanju da izusti "ja" a da se ne postidi. Sve to je ivo, od troglodita do skeptika, u estvuje u maskaradi. Po to se jedino po tom po tovanju spolja njih gestova i manira razlikujemo od strvina, to utvr ivanje su tine bi a i stvari jeste pogubno za nas; bi e bolje budemo li se dr ali ni tavila, koje je prijatnije: gra eni smo tako da mo emo da podnesemo tek odre enu dozu istine... Duboko u sebe pohranimo uverenje koje je iznad svih drugih uverenja: ivot nema smisla, on ga ne mo e imati. Ako bi nas kakvo neo ekivano otkri e uverilo u suprotno, morali bismo se bez oklevanja poubijati. Kad bi nestalo vazduha, disali bismo jo izvesno vreme; ali kad bi nam uskratili radovanje zbog uzaludnosti, mi bismo se istog asa ugu ili... Ve ba nepokornosti Koliko se, o Gospode, gnu am nad tvojim sramnim delom, i nad tim ljigavim larvama koje su ti sli ne i koje ti laskaju! Mrze i tebe, pobegao sam od divota tvoje kraljevine, od ala tvojih lakrdija a. Ti si gu ionica na ih ljubavi i na ih buna, vatrogasac na ega ara, ti si uzro nik svih na ih detinjarija. Pre no to te potisnem u formulu, izgazi u sve tvoje tajne, prezre u tvoje majstorije, i sva ta lukavstva od kojih je sa injena ode a Neobja njivog. tedro si me obdario gor inom koju si, iz milosr a, uskratio tvojim robovima. A po to je samo u senci tvoje ni tavnosti mogu po inak, dovoljno je za tu, najni u vrstu spasenja, da se oslonimo na tebe, ili na neku od tvojih kopija. Ne znam koga vi e da alim, tvoje pomo nike ili sebe: svi smo nastali kao rezultat tvoje nesposobnosti: mrvica, trun ica, i ica - to su re ce koje obele avaju Stvaranje, tvoju petljanciju... Od onog to je sa ove strane ni tavila zapo eto, ne to jadnije od ovog sveta te ko je na i, - osim zamisli po kojoj je svet zasnovan. Gde god to di e, tu je i jedno nesavr enstvo: u svakom drhtaju potvr uje se nepovoljnost postojanja; ljudska me plot u asava: ti ljudi, to su creva to zbog gr enja grok u..., srodstvo sa planetom je prekinuto: svaki je trenutak jo jedna kuglica u glasa koj kutiji moga bezna a. Ba me briga ho e li tvoje delo nestati ili e se nastaviti! Tvoji pot injeni ne e znati da dovr e ono to si ti tako nedarovito zapo eo. Oni e se, ipak, otrgnuti iz zaslepljenosti u koju si ih gurnuo, ali ho e li imati snage da se osvete, ho e li u tebi biti snage da se odbrani ? Ovaj je soj otupeo, a ti si jo tuplji. Okrenuv i se tvom Du maninu, ekam onaj dan kada e ti on ukrasti sunce i oka iti ga iznad nekog drugog sveta.

Emil Sioran

Sign up to vote on this title
UsefulNot useful