You are on page 1of 78

Saa Boovi Ratne ljubavi; Tebi, moja Dolores Beograd 1985, p. 5-110; Beograd 1984, p.

9-95

Moj Beograd (esti april)


Dete koje nosim velika je radost i za Boovie i za Magazinovie. Bora sa braom ve pravi planove za veselje koje nas eka. Majka svake zore pee palainke da bi mi ih vrue donela za doruak. Iekuje se prvo dete, prvo unue, prvo sinove izmeu osam strieva. Mada su vremena tmurna, ne mislimo na najgore, ne mislimo da e nas rat u svemu pretei. Uoi estog aprila deuram sa Borom na klinici. Dobrovoljno uz njega deuram. Da se ne rastajemo, da budemo to vie zajedno. Jutro. Ve je est asova. Bora ostaje i dalje na klinici. Deurstvo predaje tek u podne. Pozdravljamo se i ja odlazim kui, da pripremim to topliji doek voljenom oveku. Uz put, u maloj piljarnici preko puta Karaorevog parka, kupujem rumene jabuke. Biram najbolje. elim danas da bude sveano, toplo i puno ljubavi. Nedelja je. Biemo slobodni i ceo dan proveemo zajedno. Idem preko Autokomande, pa u Ulicu Maksima Gorkog. Tamo nam je stan. Jutro prijatno. Toplo. Sunano. Idem puna sree svojoj kui, svom domu, koji mi je tako drag. Pa to je dom Borin i moj. Na dom. Uskoro bie nas troje. Neka tutnjava, kao iz daljine, tre me iz razmiljanja. Grmljavina?! udna, ujednaena, bez prekida. Postaje sve blia, sve jaa. Jo ne shvatam ta je, ali mi ne da mira. U tom se pojavi prva grupa aviona. Evo uzroka tutnjave. Ni na kraj pameti ne pada mi misao da e uskoro biti zasut vatrom i smru moj dragi Beograd. Gledam bezazleno put neba i istovremeno urim kui. Tutnjava sve jaa. Evo i druge grupe, tree... Krue, vraaju se, idu napred i kao da su se uskomeali. Mislim, vebe. Povremeno bacim pogled gore bez straha, bez sumnje u ma kakvo zlo. Tako misle i ostali koji su se tog jutra nali na ulici. Najvie je ena. Sa torbicama, korpama. ure na pijac, u trgovinu, da spreme sveaniji ruak. Nedelja je. Jedan ovek srednjih godina zastade i glasno upita: "Ma ljudi, ta ja ovo?" Nepoznati prolaznik kratko odgovori: "Veba. ta moe biti!" - i nastavlja da koraa svojim putem, svojim poslom. Avioni se jo vie uskomeae a iz njih poletee crne lopte. Odjekuju ve i eksplozije. "orci", ree neko. Tek to izgovori "orci" kad se Beograd zatrese i zatutnja. Poe tle pod nogama da podrhtava. Opet jedan ovek viknu: "Ama, narode, ovo je bombardovanje! Sklanjajte se!" - i potra niz ulicu. Nasta prava pometnja. Tranje. Povici. Ja jo ne verujem. Neiskusna sam, a i politiki neobavetena. Ne verujem u zlo. Utom, levo od mene, na jedva stotinjak metara, grunu, i ini mi se podie me od zemlje. Kua koja je bila tu jednostavno nestade u dimu i praini koji se visoko podigoe. Oseti se i miris paljevine. Zastadoh. Gledam u onu prazninu gde je do maloas bila kua. "Pa, ovo ipak nisu vebe!" - najzad i ja shvatih. Ali da je s tim otpoeo i rat ne shvatam, i ne pomiljam. Pooh dalje gotovo trei. Ne znam ni sama zato. Da li to svi tre, viu, kukaju na glas. Da mi je samo da stignem do kue. Tamo u se zakloniti, moda nai nekakav mir. Prosue mi se iz ruku rumene jabuke. Kotrljaju se niz kaldrmu. Avioni i dalje krue. Sipaju i seju smrt, paljevinu. Rue, razaraju, grme i bude strah kod do maloas mirnih i srenih graana. Uznemirena lica na sve strane. Ljudi raupani, tek poustajali. U pidamama, spavaicama ili sa tek neim prebaenim preko lea. Svako trai spas kako ume i zna. Tresak. Opet lete komadi rasprsnutih bombi, kamenja, delovi sa kua i graevina. Stakla se lome i zasipaju ulice. Vriska sve jaa, tranje, dovikivanje. Jedni tre dole, drugi gore uz istu ulicu. Sve se uzmuvalo i uspaniilo. Jedan mladi ovek, sav krvav, tri

prema meni. Hou da mu pomognem i idem mu u susret. Nisam jo stigla da mu kaem da sam lekar i da elim da mu pomognem, a on je ve bio na dnu ulice. Nije me ni uo. Jedna ena istrala iz kue, prigrlila tri raupane, jo pospane devojice, u gru od plaa. Evo me pred naom kuom. Staklena vrata na ulazu polomljena. Prozori na stanu takoe polomljeni. Ulaz u stan zakren staklom i malterom. Balkonska vrata pala i iskrivila se preko ograde, a na njima nigde jednog stakla. U stanu nema nikoga. ta u gore?! Majina kua je u blizini. Idem njoj. Na meni nov zeleni pliani mantil. Viu mi neke ene da legnem. Ja ne mogu. Isprljau se, mislim. I ne mogu. "Lezi! Poginue!" - dovikuju. Ja i dalje idem lagano. "Lezi"... I stiem do majine kue. Nasta tiina. Avioni se izgubie. Tiina, ali ona udna, stravina tiina koja zuji u uima. A sami ste i sve je oko vas prazno i usamljeno. I kua je pusta. Osetih miris paljevine. U komiluku nikog. Izbegli svi prema periferiji. Tek to sam ula, a evo devera Milana. Bio je prvo u naem stanu, pa kad nije naao nikog, pretpostavio je da sam kod majke. Priletim mu u zagrljaj i zaplaem glasno. Tek tada sam se opustila, prihvatila i primila gorku istinu. Milan, kojeg znam samo veselog i smirenog, sad mi izgleda vrlo nervozan i jako uzrujan. Lice ozbiljno, rekla bih i strogo. Oko usana bore gorine umesto njegovog vedrog smeha. Pita me odmah: "Gde je Bora?" Odgovaram mu, a u isto vreme i bez predaha pitam ga za brau Miloa, aslava, Branka. Jo ne znamo gde je ko i kako su preiveli ovo iznenadno bombardovanje. Evo opet potmule tutnjave iz daljine. Samo, sad ve imamo iskustva. Opet novi nalet aviona. Ve ih vidimo. Zacrnelo se nebo. Mnogo ih je. Daleko vie nego prvi put. Milan me gurnu u ostavu, zatim utra u spavau sobu i donese veliki perjani jastuk. Stavi mi ga preko glave. Naivna zatita, ali me bar malter ne zasipa po kosi i licu. Usta su mi ve puna peska. On stoji pored mene. Rukama oslonjen na zid zaklanja me grudima. Taj Milan, koji je umeo da pravi ale na raun "Koreje Toksimovia", koja treba da doe na svet, sad kad sam u opasnosti, sa toliko panje i sa toliko strepnje hoe da nas obe sauva. Natkrilio se nada mnom, spreman da se hvata u kotac sa svim nevoljama sveta samo da me sauva. Sa svojim krupnim, irom otvorenim oima i otrim pogledom, liio mi je na orluinu koja me brani. Poe oko nas sve da se ljulja. Iako je tek jedanest sati pre podne, nebo se zamrailo od aviona, dima i praine. Avioni prekrili nebo i zaklonili sunce. Zahladnelo odjednom kao kad se oblaci navuku, a i vazduh se uskovitlao i podsea na oluju pred kiu. Eksplozije se slile u jednu dugu grmljavinu koja ne prestaje. Ne mogu se vie brojati niti avioni, niti eksplozije. Pa ipak jednu izdvojismo. Iznad nas zafijuka neto dugo, piskavo, slino sireni. Milan me prigrli: "E, ovo je naa!" - ree mirno. Poeh da se krstim i tiho apuem: "Boe, pomozi! Boe pomozi!" U dvoritu neto tupo tresnu. Ne diemo. ekamo eksploziju. Sekunde duge kao godine. Ja ne prestajem moje "boe pomozi, boe pomozi!" Milan zausti da kae: "Dosta sa tim tvojim" ali se uzdra. Tutnjava se stiava. Izlazimo i prvo hoemo da vidimo ta je to tresnulo u bati. Na tri metra od kue, u velikom krugu, zemlja pobelela kao kre. Okolo bate i cvee spreni. "Zapaljiva" - konstatuje Milan i uzima rukom belu zemlju. Pokuava da je drobi prstima, a ona tvrda kao kamen. Zamalo, po sred kue, zakljuismo oboje. Jedan deo ograde se polomio i ostala rupa koja neprijatno zjapi. Milan uzeo da je malo popravi, kad se iznenada pojavi krupna ena na susednom balkonu i poe da vie: "Ne rui, ne diraj! Ne kradi!" Milan poe da objanjava ta radi, ali ena kao izbezumljena i dalje vie. Ne slua Milana "Ne kradi!" - kao mitraljez sipa. Ne moe je ovek ni razumeti. Nasrtljiva do zla boga. Milana izdade strpljenje i viknu: "Mii se eno, e vala bombe ti jezik raznele, a tu ludu glavu ostavile!"

kripnu kapija. Evo i Bore. Vie tri nego to ide. Razbaruen. Zadihan. Dugo grljenje bez rei, a zatim uzajamna raspitivanja o lanovima obe porodice. Ko je iv, i gde je ko? Pokazujemo mu beli spaljeni krug na zemlji, a Bora nama spaljene dlanove. Kae, zapaljiva bomba pala na krov klinike, pa je gasio i jedva spasao kliniku od poara. Ve je popodne. Majka se vraa. Nikad je takvu nisam videla. isto se smanjila i ostarila. Beograd je u plamenu. Ona je u njemu roena, u njemu rasla. Svaku uliicu u njemu voli. Svaki kutak poznaje. Njena Skadarlija, Palilula, Vraar... Rasla je sa njima. Pamti i tramvaje koje su konji vukli, a ona ih sa grupom dece doekivala na Slaviji i zasipala cveem. I fenjerdije. A sada? Plamen, miris paljevine, ruevine, i izbezumljeni narod koji uri nekud, uri na sve strane - a ne zna kud! Rat je poeo... HAPENJE U Podgorici, na kraju Dan ulice, je naa kua. Uvek vesela i puna ivota. Sada opustela. Svi su uzeli puke i otili u umu. ak i stari Risto. U kui smo ostali samo svekrva, ja i najmlai dever Aleksandar. Imali smo i mi direktivu i planove da izaemo i prikljuimo se partizanima. Deveri su otili spremni na borbu pri izlasku iz grada. Nama su ostavili drugi nain, bezbolniji. Mislili su da se prvo prebacimo u susedno mesto, Tuzi. Tu bi nas saekao Osman Buli i prebacio dalje. Ali planovi su nam se izjalovili. Put je bio preseen. U samom susedstvu Osmanove kue formiran je zatvor, iz koga su se uli povici, zapomaganje, a najee "vode, vode!". Morali smo natrag. Bila sam preobuena u bulu pri izlasku iz grada. Nimalo nije bilo lake vratiti se u Podgoricu, blokiranu straama. U jednom vinogradu svlaim alvare, i ostavljam ih. Vraamo se i prolazimo pored strae kao graanke. Zaustavljaju nas. Kaemo kratko da idemo u bolnicu radi poroaja. Na meni tanka letnja haljina i straaru nije teko da shvati. "A, bambino, avanti!" i propusti nas. Svekrva ponavlja bolnica, a Acko neto dodaje na italijanskom. Kako-tako, tek mi proosmo. Vraamo se u Dan ulicu. Ve je no. Acko je deko, ali u svemu uestvuje kao matorko. Prigrlili smo se i razgovaramo, razmiljamo, krojimo planove kako izai. Tako do duboko u no. Sutradan od rane zore tutnjava i grmljavina. Avioni se okomili na Pipere. Tamo su se jo jue prebacili drugovi, a sa njima i deveri. Treba dizati ustanak. Puke su ve planule. Sa jedne strane dvorita zidana ograda. Aco se popeo na vrh ograde i gleda avione kako se obruavaju iznad Pipera. Tamo, u Stijeni piperskoj je i rodna kua moga svekra i svih devet sinova. Ba u tom pravcu gaaju i topovi. Rumica se propela na zid pored Ace i gleda put Pipera, put Stijena. Prati avione. Broji ih. Pri svakoj eksploziji se stresa, a bleda kao papir. Tamo su sinovi Boro, Milan, aslav, Slavko, Boo, Sveta. Tamo je i Risto i brat Rade. A sve je u dimu. Vetar pirka i s vremena na vreme nanosi miris paljevine. Odjednom, Rumica kao izbezumljena poe da apue: "Krv, osea li da krv mirie!" "Rume, Rumice" - zovem je, a ona ukoena stoji, ne uje me. Tek kad sam uplaena zavritala, trgla se, i lagano pola u kuu. Dan odmie, a onda no duga, bez kraja. Meseina zabelila pa nam svetiljke i ne trebaju. Za razgovor i dogovor pogotovu. Pravimo planove, analiziramo, ponitavamo, donosimo druge, i tako do duboko u no. Krajnja odluka je da bar Acko izae. Deko je, gotovo dete. Nee niko na njega posumnjati. Ujutru, uzima Acko korpu i neto novaca kao da ide u kupovinu u okolna sela. im izae iz blokiranog grada, neka se povezuje sa ocem i braom. Ideja ispade naivna. Siromah deko vraa se snuden. Italijani umalo da ga uhapse. Pomoglo mu je nekoliko italijanskih rei i izraza koje je nauio sluajui danima ovu vojsku koja je pritisla

grad. Seo na malu stoliicu i zagnjurio lice u ake. Korpa na zemlji, izvrnuta i prazna, podsea na neuspeo poduhvat. I ona je neprijatna. utimo, uzdiemo. Rumica pui cigaru za cigarom. Ispred nje srebrno ane puno kotrabana i papir. im zavri jednu cigaru, prsti ve hvataju novu. Papiri zauti i dim se ponovo izvija. ini mi se, nije vie ni bleda. Neka udna zelena nijansa prekrila joj lice, a usne se stegle, gotovo se i ne vide. Vrata na ulazu drimo zatvorena. Uzalud! Evo, neko kuca snano. Prete, galame. Lupaju i zveckaju pukama. Rumica proe i otvori vratnice. Italijani ispunie dvorite. Jo ne znam da su doli mene da vode. Znamo da upadaju u kue i vre pretrese. Mi smo se tome i nadali. Ali prevarili smo se. Trae po imenu mene - "Dotoresa Sasa Bozovic!" Rumica stade ispred mene, utei gleda pravo u oi doljake. Grudi joj se nadimaju, a disanje postade glasno. Jedan isprui puku i odvoji me od svekrve. Kratko "avanti!" - i ja polazim. Ruma pokri lice rukama i zaplaka. Jedva stiem vojnike korake. Potrkavam. Okrenuh se ne zastajui. Ruma ide za mnom. ujem joj papue kako kloparaju. Jeca. isto cvili. "Comando di tapa", proitah na ulazu zgrade. Uzimaju mi podatke i posle kratkog i dosta grubog ispitivanja prebacuju me u zatvor u "Kuu Rogoia". Tu zatiem nekoliko ena. Apotekarku Jelu uni, profesora Vasiliju Kosti, uiteljicu Radu DJilas i jo nekoliko drugih. Sede na podu. A pod prljav. Soba mrana. Ima samo jedan omanji prozor - sve zatvoreno. Juli mesec. Vruina kao u kazanu. Neizdrljivo. Pa ipak, sve ove ene izgledaju dostojanstveno i snano. Rumica je saznala gde sam. Nije verovala da e trudnu enu baciti u zatvor. Mislila je da me vode samo radi sasluanja. Teko joj je i ne miri se lako. ujem galamu napolju. Ruma dola i rve se sa straom. Trai da nju zatvore, a mene puste. Vie da sam trudna. Ne vredi. Nastaje guva, rasprava. Plaim se da je ne ubiju. Toliko sinova uzelo puke, a ona ima smelosti da zahteva, da raspravlja. Da mogu nekako da joj doviknem, da se uva. Priljubljena uz vrata, oslukujem. Ona je tiha ena, otkud joj ova snaga, ovakav glas?! A onda se sve utia. Sad ujem samo svoje srce kako dobuje. Razmiljam - da li su je uhapsili, kuda li su je odveli? Sutradan izvode Vasiliju Kosti i mene u dvorite. Sunce pee nepodnoljivo. Kao eravica. Italijani polegali potrbuke u hladu vinove loze i uperili pukomitraljeze u nas. Smeju se. Gledaju nas. A onda polako prelaze cevima sa leva na desno, pa natrag i tako dugo, beskrajno dugo. S lea bije sunce u teme. Mozak vri. Noge oteale od stajanja u mestu, a ispred nas cevi araju. "Hoe li? Kad e?" - misli samo naviru. U jednom trenutku svetlost pade tako da se unutranjost cevi zasvetle do dna. Uini mi se sjajna kao ogledalo i vea, mnogo vea nego to sam mislila. Stresoh se. Cev opet lagano krenu levo, pa se vrati desno. Nervi me izdaju. Podrhtavam od uzbuenja i straha, od umora i sunca. Poinjem sva da se tresem. Iza lea, vezanim rukama, Vasilija dohvati moju ruku, takoe vezanu. Stee je vrsto. "Ne plai se! Dri se! Budi hrabra!" - tiho mi govori, a istovremeno dri prkosno svoju lepu glavu i gleda pravo u cevi, u Italijane. Taj topli ljudski apat, to divno lice sa izrazom koji miluje, odjednom me smiruju i daju snagu. Kako sam je zavolela, tu ispred mitraljeza! Nisam uspela da joj kaem ta mi znai, koliko mi hrabrosti daje, koliko je volim! Uskoro je streljana. Seanje na Vasiliju i dalje me je hrabrilo u svim tekim asovima. Posle ovog vieasovnog muenja vratili su me u samicu, ako se tako moe nazvati jedna omanja soba. Okreem se i hodam tamo-amo. Najzad, premorena, sedam na prljavi pod. Mastan i crn. Za tren mi se po nogama zacrnee sitne pegice. Poe da me pee neto. Mahnem rukom. Stotine krupnih crnih buva polete na sve strane. Nisam ruku jo estito digla, a one se ponovo naikae. Sad su i po rukama. Imam kratke rukave. Zavlae se i ispod rukava. Borim se. Ustajem. etam. Treskam nogama, ali napast ne poputa. Premorena i iznemogla, unem u jedan oak. Koliko sam tu ostala, i da li sam dremala - ne znam. Tek duboko u no, vrata

se otvorie i dva Italijana grubo gurnue unutra jednu tananu plavuu, elegantno obuenu. Ona pade niice, zagnjuri lice u ake, pa zajeca. Meni srce stade. Tuge mi je previe. Kad samo ne bi plakala! Sagnem se i prigrlim je. Ona jeca, ne prestaje. Lice joj ne vidim, ni suze. Stalno se akama sakriva. U jednom trenutku baci mi cedulje. "Unzere Liebe ist ewig!" - proitah. A ona jecajui pria: "Ovog momenta streljali su im mua. Na moje oi. Ovo pisamce bacio mi je sa strelita." Ja poeh da plaem, a i da je teim. "Ne plaite! Partizani e nas osvetiti i osloboditi." "Nema partizana" - projeca sirota ena. Zagrlih je: "Ima, ima! Moj mu i sva njegova braa su ve u planini. Ima ih, ima. Borbe su ve poele." U isto vreme vadim fotografiju iz nedara na kojoj je moj svekar sa devet sinova i jedinom snahom. Tu sam sliku stalno nosila u nedrima od kako su Bora, Risto i deveri uzeli puke i otili u borbu. Devojka podie glavu, pogleda sliku, pogleda mene, die se i mirno, laganim korakom, bez suza na licu, izae bez rei. Ostadoh zbunjena. Nisam dotle znala da postoje provokatori, pijuni. Jedino sam ula, od kako se zaratilo, za Petu kolonu. A ovo sad ne shvatam, ne razumem. Sve mi je mutno, udno. Zato je izala bez rei? Kako joj se vrata gotovo sama otvorie? Ve sutradan sam prebaena u logor u Albaniju. Tek tamo sam saznala za plavuu, provokatora. Govore: "Treba je se uvati." Stvari mi se neke razbistravaju. A ja sam ve logora sa brojem "254". Stiem novo saznanje, praeno bolom, razoaranjem, nevericom. Zurim kroz reetke malog kaveza, pogled mi zastaje na licima izmuenih logoraica. Stiem novo saznanje... ali prekasno. Ja sam ve okruena bodljikavom icom. LOGOR U "Kui Rogoia" tiina. Zatvor je zamoran psihiki, a i fiziki, mada se ami u neradu. Pospanost nas pritisla zbog nesnosne vruine, zbog ustajalog i zagaenog vazduha. Taj dreme uskomea povremeno smena straara ispred zgrade i ispred prozora. Pored nas ena, u zatvoru ima i mukaraca. Ne vidimo se. Oni su odvojeni. Pa ipak, gotovo za sve nove saznajemo ko su i odakle su. Tako saznajemo da je jedan sav u krvi. Zaleteo se i udario glavom o zid da bi se ubio. I oni o nama znaju. Patimo uzajamno. Jutros se glavna vrata otvorie sa izuzetnom bukom. Naoruani do zuba pojavie se Italijani. Puno ih je. Kratkom naredbom "avanti" isterae nas napolje. Otvorena iroka ulazna vrata olakae dotle skuenom pogledu, koji polete napolje i usmeri se daleko, to dalje. Nekoliko velikih kamiona ispred samog ulaza. Poee da nas ubacuju. Otvor ispod cerade, kao usta adaje, poe da guta svoje rtve. Okolo se sakupile ene i galame, psuju. Nekoliko vojnika sa pukama i bajonetima napravi branik i ne daju nikome da nam prie. Dozivaju ene po imenu svoje. Mene ne zove niko. Ipak, jedna nepoznata ena probi se, dolete do mene. unu mi nekoliko papirnih novanica u ruke. Dok gledam zbunjeno i ne oseam potrebu za novcem, vojnik zgrabi enu i prosto je odbaci natrag. ena posrnu, die se, u tren skide tamno plavi kostim, pa ga baci put mene preko puaka. Bajonet ga doeka i zaas se nae pod njihovim nogama izgaen i zaprljan. Mene su ve ugurali u kamion, ali ujem piskavi glas ene: "Junaci, robite trudne ene. Tucite se sa ljudima, ako vam basta!" Motor zagrme i ponese nas put Skadra. Kamion prepun, klati se i trese. Muka mi je. Vrti mi se u glavi. Jedan Italijan oficir gleda me itavo vreme, rekla bih saaljivo, iako je neprijatelj. Izvue odnekud ovei limun i prui mi ga. U prvom momentu me osvei i pomoe da doem k sebi. A onda, poe da tipa po usnama. Kiselina raskvasila okrastale usnice pa boli i pee. Pritisnuh rukom, a one se zakrvavie. Pokapae mi grudi. Na svetloplavoj haljini, ve dosta zaprljanoj, sad se pojavie i crvene mrlje. Usnice peku i bole Krv. i dalje kaplje.

U Skadru primopredaja. U prihvatnom logoru ostavie nas jedni, da nas ubrzo preuzmu drugi. Mimo nas prolaze kamioni puni ljudi. Njih ne iskrcavaju. Vode ih pravo u logor. Jedan Italijan, da bi napravio alu, zgrabi iz kamiona jednog mladog popa u mantiji i ugura meu nas u enski logor. Gleda u mene i kroz grohotan smeh kae: "Per batesimo". Bosa, mlada skojevka, ustremi se na njega kao lavica: "Nije za krtenje, nego tebi za pokop!" Italijan ne razume i odlazi i dalje se glasno smejui to je napravio dobru alu. Sutradan ponovo kamioni, ponovo putovanje, treskanje, ponovo stare muke. Albanski faisti, sa crnim kapama i kiankama grde nas, psuju na albanskom jeziku. Lake nam je to ih ne razumemo. Ali kad poee da nam prinose bajonete pod grlo razumesmo ih i shvatismo. ini mi se da su sve ene hrabrije od mene. Neke se ak i smeju. A ja kad osetim hladnou bajoneta na vratu, sva premrem. Upadam u nekakvo grozniavo stanje pa se dugo tresem i kad oni odu. Ulazimo u predeo koji lii na pustinju. Peskovita gola povrina rairila se na sve strane. Kavaja! Logorski centar. Ve vidimo i icu. U vie pojaseva ograuje ogroman prostor. Zaustavljamo se. Tu je ulaz, kao nekakav tunel od ice. Okolo straari, Italijani. Opet komanda "avanti" i mi prosto ispadamo iz kamiona. Ispred ianog ulaza stoji i nekoliko oficira. Prebrojavaju nas i ubacuju. Ovde nemam svoje ime. Postajem broj "254". Ne shvatam. Sve mi je kao san, kao bunilo. Niko nas nita ne pita. Ko sam? ta sam? Da li sam uopte ovek, ljudsko bie? Seam se, kako je veliki bio na sluga, ika Marko. Kako smo ga svi u kui potovali. Jednom se nisam htela pozdraviti sa njim, jer su mu ruke bile prljave. Uz to sam napravila gadljivu grimasu. Dobila sam od oca koprivicom po turu, popraeno reima: "Radne ruke se potuju". Imala sam samo etiri godine. Ko e moju bedu zatititi? Ko e koprivicom istui one koji u meni gaze oveka?! Prolazim kroz redove bodljikavih ica. Strane su te ice. Nikad mi bodlje na njima nisu bile tako velike, grube, otre. Viala sam takve ice i ranije. Nisu trale i zlokobno vrebale koga e ubosti to dublje, to bolnije. Noge me ne sluaju. Vuku se tromo, oteano. Oi se izbeile, bulje okolo i hoe da iskoe. Bole me. Htela bih da ih sklopim, ali ne mogu. One same nee mir. Hoe da vide, da upiju svu bedu, svu nesreu. Ne, nisam znala za ljudske patnje. Bio mi je ivot lep, isuvie lep. Majka, otac, braa, sestre, sloga, srea, udobnost. I ono najvee i najvie to ovek moe da ima. Ljubav ljudi oko mene. Ljubav porodice, ljubav prijatelja, ljubav komija, ljubav mog pekara, ika Sofronija, kad mi nasmejan daje vru hleb u ruke, ljubav ika Koste piljara, koji mi uz kupljene stvari daruje krukicu oskoruu, ljubav, ljubav... A ovde. Mrnja, i osim mrnje i zla, nita se drugo ne susree. A ice bodu. Bodu lice, bodu miice i u slepoonice se uvukle duboko i dobuju po krvnim sudovima, kao po bubnjevima. Zuji mi u glavi i poinjem da se zanosim. Prihvati me jedan nepoznati broj i uze pod ruku. ene koje zatekosmo sjatile se oko nas novih. Zapitkuju, tee. Ispred nas nekoliko hladnih betonskih zgrada, dugakih. Na njima ogromni otvori zjape, a iz utrobe tih nemani izbija smrad i hladnoa. Gledaju nas, nove logoraice. Trae poznate. Mnoge se i prepoznaju. Mene niko ne zna, niko me ne prepoznaje. Pogledaju me samo u trbuh i glasno zakljuuju: "Ova je sirota trudna!" Unutra, u stravinoj zgradurini bez prozora i vrata, natrpani kavezi od letava na tri sprata. Iskorien je prostor do maksimuma. Jedva prolazimo izmeu kaveza. Moj je u sredini. U njemu je ve Radulovika, Crnogorka iz Podgorice. Sa njom su dvoje male dece. Deak i

devojica. Plavuani, bledoliki i mravi. Radulovika je iupala sama svoje zlatne zube da im kupi i provercuje malo hleba. Ispod mene stara Crnogorka, osamdesetih godina. Rodovika. Nekad gorda i ponosna, sad lei u prljavim traljama i topi komad suvog, tvrdog crnog hleba. Topi u vodi i rukama vadi iz konzerve i trpa u izgladnela usta. To je sledovanje, a ona nema nijednog zuba! Gore, iznad mene, Marija i Zadja. Na kavez ima krov od gornjeg kaveza koji se nastavlja na na. Ali gornji kavezi su bez krova i blizu tavanice. U jednom tako otvorenom kavezu vidim na letvama obeen goblen. Uramljene crvene Vilerove bulke. Zadja, uiteljica iz Crne Gore, prekrstila ruke, sela u suprotan ugao i gleda. Na licu zanos, oduevljenje, doivljavanje neeg lepog, neeg samo njenog, to je iglicom i tankim koncem tu izvezla. Moda je tu i lik mladog oficira koji je u prvom naletu zarobljen i odveden u Nemaku. Moda vidi u crvenim bulkama glavice njenih maliana, prvaka. Kasnije sam saznala da je stara Tomovika, Zadjina majka, uspevala povremeno da stupi u vezu sa kerkom. Jednom je u dobaenoj ceduljici stajalo: "ta eli da ti poaljem?" Odgovorila je: "Poalji mi moje bulke!" Divna majka razumela je svoje dete i poslala u logor goblen. A kad se Zadja nagledala goblena, prila mi je prisno, jednostavno i pitala: "Ti si Borova Saa? Doktorka?" Klimnuh glavom utei. Zadja kida rukom polovinu jajeta i uka mi u ruke. Zatim kupi ute mrvice koje su pale po letvama. Jedva se vide, ali ona ih veto ieprkava i briljivo stavlja u usta. Odavno nisam nita okusila. Progutah u tren onu polovinu jajeta. Brzo sam zavolela ovu nesebinu, vedru i priljivu uiteljicu. Kavez mali. Ako sednem, udara glava gore pa se zgrim ako legnem, kratak, pa se opet moram zgriti. To uasno zamaza. Ne mogu da zaspim. as sednem, as legnem. No smenjuje dan, a dan no. Vreme prolazi ni u emu. Zurim u prazno. esto je i glava prazna, bez misli, pokreta. Letve na kojima leim poinju da se usecaju u telo. Ukucane su u razmaku a ivice otre. Premeem se. Okreem. Otvaraju se ranice. Boli. Ne mogu mesto da naem. Da mi je ona buvljiva samica u "Kui Rogoia". Bar bih etala, stajala. Gledam Raduloviku. Spava. I deca spavaju. Razmiljam. Mravi su, pa valjda i ne naleu dobro na neravne letve. A ja? Osmi mesec trudnoe! Brojim letve. Brojim vorove na letvama. Prvo namerno razmiljam o tome, samo da ne zurim u prazno, a onda poee da mi se nameu. as letve, as vorovi. Uleu u misli, motaju se, krue. as nestaju, pa evo ih opet. Naroito me mui jedan povei vor. Ve mu znam svaki urez, svaku nijansu od prljavo ute boje, pa do tamno braon, gotovo crne u sredini. Pa pukotine zvezdaste. Brojim zrake u pukotinama. O boe, ta je sa mnom? Da nije ludilo? Tek tada poinje luda igra ovog prokletog vora. Proganja me. Okreem mu lea, beim, mrzim ga. Ne vredi! Ne naputa me. Uvek je tu. Najzad, sva u znoju i malaksala, predajem se. Zaspim. Tada dolaze snovi. Balovi. Moji dvorski balovi. Moja prva balska haljina od ruiastog muslina. Leprava, sa velikim volanom u bogatim naborima i crna somotska traka oko struka. Na glavi srebrnasta dijadema. Slue me akonijama. Ovalni tanjiri puni voa. ute kruke, velike mirisne jabuke i grozdovi koji padaju delimino preko tanjira. Klanja se lakej, a ja pruam ruku i taman da dohvatim, a on nemarno mahne tanjirom i izmakne mi se. Opet ruku pruam. Ponavlja se neuspeh za neuspehom, a tanjiri se mnoe, umnoavaju. Lebde gore-dole, njiu se kao u ljuljakama, a prepuni svega. Ruke se izduile, utanjile. Budim se. Bole me ramena. eludac se gri od gladi. Jo uvek sam oamuena i ne razaznajem san i javu. Letve se usekle pa otvorile ranice po telu. Boli. Ali moj bol je normalan. Tei mi je vor, tei mi je san. Tek osvanu dan, a ve pripeklo. Teko je u zgradi od zapare, a vrue napolju kao u paklu. Da je bar vode da se napijemo. Donose Italijani poneku kacu vode i to je sve. Ko ugrabi, malo se i napije. Vie se prospe. Kad doe kaca sa vodom, ene pohrle i, gotovo bunovne od ei, navale sa praznim konzervama. Slavina curi, a mi se guramo, muvamo. U tom meteu voda se prosipa i nestaje u prosuenoj i ednoj zemlji. Vode je tako sve manje u kaci, a mi sve ustrije

i nervoznije. Kaca se krivi na stranu i ljulja. Hoe ene da je prevrnu u naletu i bezumlju od ei. I ja se muvam, ali sa trbuhom ne mogu u guvu. Ostajem najee sa praznom konzervom. Vojnik oinu konja, a kaca zatandrlja prazna. Uasan agor. ene se vraaju u svoje kaveze. Na zemlji ogromna crna mrlja, koju je ostavila prosuta voda. Vojnik se cereka i gubi sa kacom iza ice. I ja ulazim u zgradu. Od zapare ne mogu da diem. Izlazim i priljubljujem se uza zid betonske zgrade da se malo rashadim. Podne je, pa nigde senke, i zidovi usijani. Popodne pada kia. Obilna kao iz kabla. Potrasmo napolje. ene podmeu konzerve. I ja drim jednu, a glavu zabacujem i liem kapljice koje se slivaju niz lice. Lake diem. Ali i kie ne donose uvek radost i olakanje. Danima ve ne prestaju. Uz to vetar zuji, a promaja svira kroz ogromne otvore jo ogromnijih nedovrenih zgrada. Vetar u mlazevima nanosi kiu u unutranjost zgrade. Kavezi blii vratima i prozorima potpuno su mokri. Grimo se. Hladno. ebad tanka, stara i isprana. Italijanska intendantura ih je odbacila kao neupotrebljivi materijal. Naroito su teke noi. Tada je jo hladnije. A no tamna i bez zraka svetlosti dopunjava hladnou. Deca plau. uju se jecaji: "Majko, hladno mi je! Majko pokri! Majko..." - i tako celu no. Mislim na moje koje tek treba da doe. Hvata me strah. Neto vie od straha. Uas! Ako uas postoji. Evo ga. Tu je. Ne spava mi se. A kako bih elela dubok san, da ne ujem ovo to ujem, to moram da sluam. Zatvaram ui rukama. Pritiskam ih do bola. Ne vredi. Pisak ozeble i gladne dece je tako bolan, da prodire kroz sve pore i uranja u srce. Ne plaem. I suze prestale. A lake bi mi bilo da zajecam, da se ispraznim malo. Pred zoru novi vrisak. Ali sad vrisak ena. "Umrlo Miliino dete" - kae mi Markovika, dovedena u logor iz Pei. Meka i topla ena, pa izgovara tiho i sa dubokim bolom rei koje me ohladie. ene se uskomeae. Tre tamo-amo. agor, nov agor koji bojom podsea na tragediju. Nije to obina galama, dovikivanje, prepirke. To je agor pun solidarnosti sa bolom jedne ene. Pored drvenog kaveza stoji Milica Jankovi. Uspravna, mrava, visoka. Jedino ona ne plae, ne vriti. Stisnula usne i ukoeno gleda. Uprla pogled u zamotuljak koji je pred njom. Rodila je devojicu u logoru. Kumovala je moja Zadja. Dala je detetu ime Slobodanka. Kume joj nije doekalo slobodu. Ili je moda steklo najveu slobodu koju ovek ovde moe imati. Italijani uletee da vide to su se ene uskomeale. Njihova reakcija je kratka i jednostavna. Ubacie nam nekakve stare daske i eksere. Otpoe priprema. Poee udarci po ekserima i tupo lupkanje dasaka. Sad su se i ostale ene uutale. Zanemele. Stoje ukoene i gledaju pune bola, srdbe i nemoi. Tiina. Teka nekako. Pada kao olovo na sve nas. Prijatnija je galama i svae. Tiinu razbija jedino ritmiko "tik-tak, tik-tak" koje nabija eksere u polu-trulo drvo. "Tik-tak..." Dokle? Neka bar to prestane. ene, mile moje, svaajte se! upajte se! Kako mi je teko palo kad sam videla Crnogorku, koja je u svai zadigla suknju i lupala se po stranjici. Mislila sam u tom trenutku da u cri od bola. Zar moja ponosna i gorda Crnogorka? Opravdavala sam je danima. Opravdavala je ne drugima, nego sebi. Logorska psihoza - bio je moj zakljuak. Logor, logor je kriv. Moja Crnogorka nije takva. Ona je ponosita. Jadne moje! Svaajte se, pljeskajte stranjice, upajte se - samo ne ovo. Samo ne ovu tiinu i zakivanje eksera. Kia poe snano da pljuti. Probi krov. Poe da nas kvasi. I mali zamotuljak, mala Slobodanka, nije poteena. Zadja nae nekakav kiobran. Muki, veliki, koji se nekim udom naao u logoru. Neka ena je u logor ponela kiobran. Na hleb nije mislila. Natkrilila kuma ogromni crni kiobran nad mrtvom devojicom, da je zatiti. Od ega? Od patnji majke, od patnji sviju nas, od patnji koje ne prestaju.

Italijan komanduje. Kovei se iznosi iz logora. Pratimo ga do ice. Dalje ne smemo. Samo je Milici dozvoljeno. Koraa sama. Koraa smireno, uspravno, bez suza je i bez jecaja. Pod grudima osetih svoje dete. Prigrlih trbuk rukom i zajecah. Milica Jankovi je ostala iva. I njen mu Duan je ostao iv. Posle rata preneli su iz Kavaje u Crnu Goru tri koveia. Za nepuna etiri meseca umrle su im Slobodanka kao beba, Zlatana od tri godine i Stanka koja je imala pet godina. TIRANA. I PUT U SLOBODU Posle none tiine u kojoj se povremeno ulo "majko, gladan sam, majko zima mi je..." - poe u logoru agor, lupkanje, ukanje. Prvo poneka re i psovka, a zatim sve jaa i jaa galama. Oko mene mrak. Oi su mi otvorene, zbunjuje me galama jutarnja, a mrak. ujem i zveckanje konzervi i pripremu za doruak, a mrak. Polako prevlaim rukom preko oiju. Napipavajui letve silazim iz kaveza nespretno. Nikome ne govorim o bojazni koja se uvlai u zloslutne misli. Zadja primetila da neto nije u redu. Zovnu me imenom i prie: "Saa, ta ti je?" "Ne znam Zadja, ini mi se da ne vidim". Neprijatno mi je. Teko mi pada da budem u centru dogaaja. elja mi je od prvih logorskih dana, da me niko ne vidi, ne uje. Molim Zadju da uti. Izlazimo napolje vrsto se drei za ruke. Zadja ide napred, a ja za njom. Neujednaenim hodom i isto nabadajui nogama izaoh napolje na sunce. Oseam ga, a ne vidim. Diem glavu prema njemu. Umesto sunca bakarnocrvenkasti prostor, koji titra. Ne razaznajem nita. Od straha pred neim neizvesnim, stranim, gubim tle pod nogama. Malaksavam. Ne mogu da stojim i naslanjam se na zid zlokobne zgrade. Zadja, devojka, neiskusna i naivna pita: "Da nije poroaj?" Marija Radovanovi, iskusna i okretna Crnogorka, primetila je moje i Zadjino muvanje. Evo je uz nas. Zadja joj tiho kae da mi je muka i da se ne oseam dobro. O obnevidelosti ne govori. Marija otra i donese au vode i kockicu eera. Iz stare je trgovake porodice i znala je ta treba poneti u logor. Ponela je eer, a ona ga i ne okua, ali je zato uz svakog bolesnog, umirueg sa svojom kockom eera. Prija mi. Dolazim k sebi. Likove jo uvek ne razaznajem. Lagano, lagano i vid se razbistri, ali je jo uvek sve oko mene prevueno moglom. Zadja me vrati u kavez. Donese moje i njeno sledovanje i jedno kuvano jaje iz neijeg paketa. Ja pakete ne dobijam. Moji su svi u partizanima, a sirota Rumica nemona. Dolazim potpuno k sebi, ali sam i dalje malaksala i ne mogu da stojim. Poluleei u kavezu razmiljam. Za desetak dana treba da se porodim. Hou li ga ivo izneti? A i ako ostanemo ja i dete ivi, ta onda? Kuda? Hou li kao Milica Jankovi? Slika sprovoda, Slobodankinog koveia, slike nemile, crne, reaju se jedna za drugom. Zadja se izgubi. Ona je "kapo" naeg logora. Govori italijanski i zastupa koliko moe nae interese. Dugo je nema. elim njeno prisustvo. Oslonila sam se nekako na nju. Evo je. Saoptila nam je da je izmolila Italijane da me prebace u Tiranu, u bolnicu. Tamo je opet zatvor, ali ipak bolnica je bolnica. Bar se veruje u neto bolje. Oko podne dolazi naoruani straar. Nareduje meni i Zadji da poemo. Ispred ice kamion. Sa mukom se penjem. ene nas prate. ele mi sreu, ele mi lak poroaj i ensko dete. Opta je elja ovih nesrenih ena da se rodi devojica i da joj se da ime Dolores, po panskoj revolucionarki La Pasionariji. "Ako te pitaju zato je Dolores, reci, roena u bolu - ,dolor'", savetuju me kako ne bismo odale pravi razlog, koji bi za neprijatelja bio dovoljan za nova proganjanja. Ja utim zbunjena i preplaena od svega. Umesto mene Zadja odgovara. Obeava. Zabrekta kamion. Neravan put, pa kamion klima i prosto nas prevre, gruva. Zadja me svaki as zapitkuje: "Kako ti je?" Uvek odgovaram: "Dobro", a nije mi dobro. Sakupljam snagu i titim trbuh od popreno postavljene klupe, koja nije privrena i svaki as se zaleti

prema nama, pa klizne natrag. Uasna je. Glomazna, crna i prljava. Zadja je dri rukom, ali i njenu snagu esto nadvlada pa zapreti. Grim se, skupljam, beim puzei po podu u drugi ugao. Najzad i te muke prooe. Kamion stade. Iako je mrak, vidim nekoliko belih kuica u vidu baraka. Kau, to je bolnica. Odmah me odvojie od Zadje. Nju odvedoe negde udesno, a mene nekim drugim, dugim hodnikom, pa levo. Otvorie vrata jedne mrane sobice od najvie dva metra. Podrumska hladnoa i memla me zapljusnu. Dole beton i po negde zaostale ukasto-braon prljave ploice. U uglu prljavim papirima zatisnut otvor kanalizacije. Po irokom otvoru zakljuujem da je tu bila ranije klozetska olja. Verovatno je ovde nekad bilo kupatilo, koje je dotrajalo i razmontirano, pa pretvoreno u zatvorsku eliju. Prozor mali, bez stakla, sa reetkom na spoljnoj strani. Prizemlje je. Vidim straara sa pukom koji se nadviruje. U vratima kljocnu klju. U uglu na zemlji prljavo ebe sivozeleno, smrdi na kemikalije. To mi je leaj. Zagnjurih glavu u ake i poeh da jecam. Znam da sam slabi. Znam da se ne drim hrabro. Htela bih da budem jaka. Mislim na hrabrost Vasilije Kosti. Razmiljam kako bi se ona drala na mom mestu. Ona ne bi plakala. Ja moram, meni su suze olakanje. Jo sam neiskusna. Treba proi mnoga iskuenja, pa postati Vasilija. Postati prkosni revolucionar i gledati u smrt hrabro. Meni je potrebno jo mnogo da ojaam. Stala sam uza zid i ukoenim pogledom gledam u prljavu gomilu u koju treba da legnem. Sve je uasno. Sve je tue i ledeno. I dunavske sante leda su mi bile toplije od ovog. Ne miem se. Samo je taj prostor na kome se nalazim i koji ispunjavam moj. Ne elim da ga napustim, ne elim da izaem iz njega i zato ne miem. Na prozoretu se sad okupilo vie njih. Gurkaju se. Nadviruju. Razgovaraju isprekidano. as jedni, as drugi. I glave se menjaju as jedne, as druge. Neu da ih gledam. Mrzim ih. Ne miem se sa svog mesta i okreem glavu od te prljave gomile. Bacaju kroz prozori komadie polomljenog drveta. Gaaju me, ne u nameri da me udare, ve da me pokrenu, da mrdnem. Moj pogled se vezuje za komadie drveta rasutih po zemlji. Pratim ih kad padnu, ali glavu ne diem. Ne ljutim se na te komadie, ak i ako me pogode. Ne zaboli me od njih. Boli me to oni koji ih bacaju nemaju srca, nemaju due. ele da se pokrenem, da reagujem, da bi se oni zabavljali. Ne miem se. Duboka no. Umorna sam, strano umorna. I straari su se umorili, pa su glave i nadvirivanja sve rea. ujem samo korake straara koji eta gore-dole i povremene povike prilikom smene strae. Hladno mi je. Stresam se. Na meni tanka, plava svilena haljinica sa kratkim rukavima. Tako su me jula meseca po vruini zatekli u kui kod svekrve, i takvu poveli. A sad je novembar poeo, a haljinica ostala ista. Lagano se sputam na zguvanu prljavu gomilu, skupljam noge, pa tako u ueem stavu pokuavam da zadremam. Zuje ui i ne daju snu da doe: San je tu. Kovitla oko mene. Hvata me, ali na kratko, pa bei. Klonula glava pala na ake oslonjene o zgrena kolena. Svaki as me neto trgne i kao srna skoim i uznemireno gledam oko sebe. Ali ve polako usvajam i ove prljave zidove i hladan beton sa ukastim ranjavim ploicama. Poinjem da shvatam gde sam. Ujutru rano klju se okrenu i uoe jedna bolniarka i jedan Italijan. Ona mi nosi mleko i hleb, a oficir joj prati svaki pokret. Mleko sam naglo popila, a hleb lagano gutam. Mek, sve hleb. Nisam ga mesecima ni videla. Zatim izlaze bez rei. U podne isto tako. ujem da ga bolniarka oslovljava sa "Salvadore". Posle nekoliko dana sa njima ulazi i Zadja. Kae mi da se bolniarka zove "Skufi", da je rodom Skopljanka i da zna srpski. apue mi da je dobra i da joj je pomogla da ue. Ve sam u "Kui Rogoia" u Podgorici doivela provokaciju, pa se sad i senke plaim. Salvadore nas gleda hladnim, zelenim oima i uti. Ne lii na Italijana, tanak, visok, sme. Oni na prozoretu su svi crni, siuni, priljivi.

Danas u eliju ulazi Skufi sama. Prui mi doruak i ispljunu isprevijanu ceduljicu. Pravim se da ne vidim. Ona mi je gurnu pod ruku. Uze porciju i izae. Gledam hartijicu, da li da je uzmem? Opet provokacija?! Polako, sasvim polako, sa uasnom sumnjom i nepoverenjem, otvaram mali papiri. Trgoh se kao oparena i pritisnuh ga rukom. Koraci straara i bajonet, koji preseca vidik na prozoru ohladie me. Jo dugo, dugo ne miem ruku. Straar ritmino promie ispred prozora gore, dole. I ne gleda me. Vie mu nisam zanimljiva, ali moje misli ga prate i srce kuca, tutnji i gui. Bacim pogled na cedulje, i ne diui ga proitam: "Dajte nam vezu i imena. Milo." Preznojih se i gurnuh cedulje. Proe kroz mene hladan talas, a strah me pritisnu kao mora. Prvo se preznolih, a onda poeh da se tresem. Stara boljka. Kad god sam u paninom strahu uvek dobijam groznicu. Evo je i sad. Mislim - opet provokacija. ta moe drugo biti? Zar ovde u eliji na mene neko rauna i misli na vezu? Salvadore je malo popustio. Sve ee puta kod mene samu Skufi, a i Zadja se pored nje provue. Evo i Zadje same. Salvadore je pustio, a on ostao u hodniku ispred vrata. ujem korake. eta. Zadja prilete i zagrli me. Pria mi, na brzinu, kako je omekala Italijana. Priala mu je kako sam lekarka, kako sam neduna, kako nemam veze sa komunistima, da sam protina ker - i raalila ga. Obeao je da e je pustiti da mi pomogne kad god zatreba. Ni Skufi vie ne prati u stopu. unem Zadji cedulje i pitam je za savet. Uzima ga i kae da ne brinem. Rei e, kae, ako je ko pone ispitivati, da ga je nala neotvoreno. Iste veeri dolazi i kae da je otvoreno razgovarala sa Skufi i dodaje: "Ona je naa." "Zadja, jesi li sigurna u to to govori? Ako je provokacija?" - "Ti ne brini. Ja sam sve uzela na sebe. Napisala sam imena Blae Jovanovia i Bude Tomovia. Ako je prava veza, bie dobro. A ako je provokacija ni Blau ni Budu nita ne moe biti. Oni su u umi, a ve i italijanska deca znaju da su to komunisti, voe. ak su i ucenjeni. Po celoj Podgorici su plakate sa ucenom. Moe samo meni neto da se desi" - zavrava Zadja i vadi zamotuljak vate, sakriven dotle u rukavu. Izmolila je taj komadi od Skufi. uka ga ispod mene i odlazi. Salvadore ve daje i drugu opomenu da izlazi. Ostadoh sama. Opet groznica, strah. Povremeno ujem i svoje zube kako sitno cvokou, a miii na licu podrhtavaju i gre se. Osetih dete. Jae nego ikada ranije. Sva sam zbunjena. Ustajem i etam. Tako do duboko u no. Straar sa prozora primetio da sam uznemirena, pa stalno zuri u mene. Kupe se i drugi. Gurkaju se. as su jedna lica napred, as druga. Smeju se. Govore u glas. Znam francuski, a dosta poznajem i italijanski jezik, pa mi je jasno ta iekuju. O, da mi je tu jedinu, prljavu rupu da zatvorim, sakrijem, zazidam! I to malo vazduha dala bih samo da ne gledam lica koja se keze, smeju, dobacuju as ovo, as ono. Ponekad i vulgarni do zla boga, ali uglavnom znatieljni. Najee dobacuju "Presto, presto! Avanti bambini!" - i smeh ruan, neprijatan. Lii mi na zlurado cerekanje. Kako su mi teki i neprijatni! Noge mi oteale od stalnog hodanja tamo-amo. Bole me. Otupela sam na povike i smeh. Ne dira me to vie. Odsutna sam. Misli su mi daleko, kod moga Bore. Sve vie mislim na njega. Bolovi. Pratim ih. Nemam sat, ali zapaam ritam i njihovu jainu. Sve su ei i bolniji. Hvata me nemir, pa etnja po sobici postaje bra, nervoznija. Najpre hodam pored zidova u krug, a onda pretravam levo i desno. Poeh da trim. Sve bre i bre. Borin lik me prati. ini mi se tu je, uza me. Opet trim u krug, udaram se, sapliem. Neu da gledam u grozni prozor. Neu da ih vidim. Ali kad se sapletem, pogled ih obuhvati. Ti likovi koji se keze, viu, smeju i guraju meu sobom. Svako hoe da se dobro namesti, da gleda. Veseli su kao da oekuju glavnu taku u cirkusu. Oseam kraj. Bie ono. I krijem se ispod prozora, dole sasvim kako me ne bi videli. Ali ako unem, oni me guraju nekim hrapavim drvetom prema sredini. Na tapu bodlje od slomljenih grana. Kad me gurnu, zabodu se u meso, a ja se gotovo otkotrljam napred. Sve trpim nekako udno, ivotinjski. Ni rei protesta. Nemam ni suza, ni grdnje. Neto me die snano. Uspravih se uza zid i opet hodanje brzo, koje prelazi u tranje zveri

koju gone. Od umora znoj lije sa mene. Prosto se kupam u znoju. Ne oseam bolove, ve mrnju, uasnu mrnju, i bes. Krajnji stid. U krug u krug, sve bre i bre. Zgrabih kvaku izlaznih vrata, stisnuh je da je polomim, svom snagom. Pogledi, stid, Bora, oi sa prozora, hiljade oiju, mrnja, neizmerna mrnja... Neto me slomi i ja se srozah pored vrata, a ne isputam kvaku - dete zaplaka! Pogled mi se prikova na majunu devojicu. Obli me srea. Radost. Usne se razvukoe u osmeh topao, mio. Gledam, nasmejana, u glave na prozoru. Kako su mi mili! Sve mi je odjednom lepo - i soba, i prljavi pod i smrdljiva deka. Ceo svet postade moj i mio, beskrajno mio. Italijani se uutali. Gledaju saaljivo. Ne smeju se. Jedino se proteu da me bolje vide. apuu. Nisu zli vie, nisu! Grlim svoju devojicu i gledam puna ljubavi na sve to me okruuje. Kako je lepo ne biti sam! Jedan Italijan ree "bambina". Dete plae i dalje. Klju se okrete i ulazi sva zbunjena Skufi. Nosi zamotuljak gaze. I njoj se ote: "Bambina!" Sae se i odvoji je od posteljice. Italijan onim tapom, sa kojim me je maloas gurao muva posteljicu. Oito nije mu jasno, jer neprestano apue "morto, morto!" Misli da su blizanci i da je jedno mrtvo. Ne vreaju me vie ma ta govorili. Otkopavam moju plavu haljinicu i stavljam na grudi moju Dolores, koja je umotana oko trbuia i grudi onom gazom to je Skufi provercovala. Zakopavam se i ostavljam je tu preko noi, jer je hladno. Podrhtavam. Mokre smo i uprljane od krvi. Teka srca prebacujem smrdljivu deku preko glave i preko deteta. Tako do jutra, a onda dolazi Zadja. Sva bleda kao krpa. Zagleda bebu. "Lepa je, mnogo je lepa!" - govori vie za sebe, nego to meni upuuje rei. Naoari joj se zamaglie. Brie ih. Brie i oi. Donela je skrivenu flaicu alkohola i ibicu. Dala joj Skufi, da prospe u ugao i zapali, kako bismo se beba i ja zagrejale. Plaviast plamen zaas zagreja ono malo prostora. Dolores porumene. Nije vie modra. Prestade i da plae. Salvadore sa novim, nekako zbunjenim licem proviruje iza vrata, ali ne ulazi vie. Zadja mi dolazi ee nego ranije. Skinula je svilenu bluzicu i dala mi da umotam Dolores. Ona je ostala samo u drap kostimu. Ree mi da je u hodniku upoznala jednu lepoticu koja se lei u istoj bolnici. Kad joj je Zadja ispriala odakle se beba uje i neto o meni, saalila se i zaplakala. Iskoristila je slabost italijanskog oficira i pomogla Zadji da ee ue kod mene. Dani sve hladniji. Alkohola vie nema. Prozore malo ali bez okna, pa hladnoa prodire i ispunjava svaki kutak. Naroito je hladan pod. Beton, ploice hladne su i leti, a sad pogotovu. Jutros ujem Zadjin glas "poco fuoco, poco fuoco". Iskoristim trenutak kad straar proe nanie i izdaleka bacim pogled napolje. Pekara. Primitivna, kao omanja upa. Dugakom lopatom, vojnik sa belom keceljom, izbacuje ar dole na zemlju. A Zadja sa nekakvim velikim lavorom, poderanim i zaralim, trka oko pekara i stalno ponavlja: "Prego poco fuoco, poco fuoco." Pekar i dalje izbacuje ar na zemlju. Ne slua je. U jednom momentu, valjda kad mu je dosadila, zgrabi lopatom ar i tresnu joj u lavor, ali se ar okolo rasu. Verovatno da je opekao Zadjine noge. Poskakuje, a lavor ne isputa. Potra, a ne prestaje da zahvaljuje pekaru koji je i ne uje. "Grazie, grazie, molto grazie!" Zadja, moja Zadja, koliko si dobra! - mislim, a vrata se otvaraju i evo lavor vrelog ara greje dve zatoenice. Sutradan isto. Pekar skratio posao, pa im je ugleda, srui joj lopatu ara. Ruke joj opee, a i lavor se zagreje. Ne mari! Ona tri i nosi. U Tirani se proulo, da je neka doktorka u zatvoru rodila dete. ula za to i Keti-Tui Maljoki. Graanka. Vrlo imuna, a po dui plemenita i saaljiva. Preko mua, koji je u Tirani imao visok poloaj, izdejstvuje kod Italijana da me poseti. Kasnije mi je priala da je pukovniku dala skupoceni "regalo". Kad je ula u moju eliju izgledala mi je kao vila. Lepotica, vitka, sva u nakitu, raskono odevena i namirisana finim parfemom. Kad me je videla, tako je

vrisnula i zaplakala kao da je roenu sestru zatekla u krajnjoj bedi i nesrei. Zagrlila je i mene i dete i jecala, jecala dugo. Povremeno joj su se otimale rei: "Povertine! Povertine!" Iz torbice izvadi paket sa dve meke benkice i osam belih kao sneg pelenica. Uz to paket sa kolaima. Salvadore stoji mirno pored otvorenih vrata i malo, malo pa cupne izmama i nakloni joj se. Najzad ode sva u suzama i ree da e sutra opet doi da mi donese toplu odeu. Istovremeno mi kae da e ona za moju slobodu uiniti sve. Sva ta radost trajala je samo do predvee. A onda? Guva. Smenie Salvadora. Doe novi oficir. Pojaa se straa. Prozore zakovae letvama. Zadju vie ne putaju kod mene. Ne sme ni Skufi unutra. Jedino mi vojnici koji donose hranu ulaze. Zaudo, hrana je bolja i obilnija. Iekujem neto, ali svakako ne iekujem dobro. Poinjem da razmiljam. Moda me pripremaju za streljanje. ekali su da se porodim. Ako me streljaju, ta e biti sa detetom? Da mi je bar Zadju da vidim! Sve se okrenulo od kad je Keti stupila nogom u moju samicu. Provokator! Da, Keti je provokator! Misli se kovitlaju, brkaju, a sve su nejasnije i nejasnije. Straa se smenjuje. Cokule lupaju, struu, grebu po ljunku. Grebu po mozgu, po srcu. I misao luda i izbezumljena. Da se zadavim, da prekinem sve. I dete i sebe. Ukoena gledam u glavicu koja se mekolji. Stresoh se i vrisnuh kao da me plamen opee. Vrata se naglo otvorie. Oficir ulete. Meni suze teku. Ne teku, ve oblivaju lice i kvase pelenice moje Dolores. "Sinjora, sinjora!" - vie oficir i drma me za rame. Ukoena kao stena ne mrdam, a pogled se okamenio i ostaje prikovan za dete. Oficir vie ne izlazi iz sobe. eta, zastane, gleda me. Tako do jutra. Dolazi vojnik sa dorukom. Neto se saaptavaju. Ostade vojnik, a oficir ode. Uzimam lone sa vodom i pijem besomuno. Vojnik se ponaa pristojno. ak se osmehuje toplo, ljudski, pomalo bolno. A onda ulazi grupa oficira i jedan Italijan, lekar u belom mantilu. Pozdravlja me vrlo utivo, na srpskom jeziku. I ostali salutiraju. Hladan znoj me okvasi svu. Privih dete na grudi. Privih ga vrsto, ludo vrsto, a ono zaplaka i zaceni se. Streljanje! U meni buja otpor. Ne dam dete. Neu ga dati. Neka nas obe streljaju! Lekar me blago i sa osmehom pogleda i ree: "Spremite se!" Kao tigrica ustuknuh i ciknuh: "Ne mogu. Tek sam se porodila. Ako ste lekar morate me razumeti i pomoi mi." On se okrete i izaoe svi u hodnik. Vrata ostavie otvorena. Razgovaraju, razgovaraju. Odlaze, dolaze. Lekar neto objanjava, pokazuje rukom u pravcu mene. Tiho govore i nita ih ne razumem. Jedan od njih donese papir i dade ga lekaru. Ovaj mi prie reima: "Hoete li potpisati da ne moete ii na put jer ste se tek porodili?" Ne znajui da sa tim potpisujem i dalje svoje zatoenitvo, zgrabim papir i potpiem ga mislei da sam bar kratko odloila pogibiju, moju i moje Dolores. Ne znam da gore u planinama Crne Gore vode uveliko pregovore o mojoj zameni za zarobljene oficire. Peko Dapevi, Blao Jovanovi i moj Boro ine nemogue. Ucenjuju monu imperiju. Trae logorae. Tolika snaga, a do nas dopiru vesti o unitenju partizana, o likvidaciji pokreta. Ja to ne znam. Ja elim bar da vidim Zadju, Skufi. Odoe. Ostade samo straa, samo bat cokula. Ruak mi donosi omaleni vojnik. Porciju stavlja pored mene i salutira utivo i uz osmeh. Okrete se malo prema vratima, da proveri gde je oficir, pa se sae i pokazuje prst zamotan belim zavojem. "Vostro marito, dotore..." poe. Figura oficira pojavi se na vratima. On se okrete i brzo izae. Uvek mi se vrti u glavi ta prokleta provokacija. ta su hteli sa ovim? Priseam se plavue iz podgorikog zatvora. Nedunu Keti trpam uz nju. Sad i ovaj vojnik! Boli me glava od misli koje se prevru, guraju, gomilaju i nateu lobanju da prsne. Jedino me moja Dolores povrati iz uasa u koje upadam. Gledam je, gledam. Satima zurim u to lice. Mali Bora. I elo visoko, i prasti nosi, i kosica, i malo isturena bradica. Sva je na Boru. A ta je sa njim? Onda se misli sele u brda, u ume, u peine. Hvata me tuga. Da li je iv? "Partizani uniteni, svi do jednog" - esto sam u Kavaji sluala. Postoji li jo neko od velike i

brojne Ristove kue? Moda smo ja i Dolores ostale same!? Vadim iz nedara malu Bogorodicu, koju mi je majka, dobra protinica, pri rastanku dala sa reima: "Neka te bog uva." Steem ikonicu. Molim se bogu. Ljubim je i preklinjem Bogorodicu za spas. Stavljam je i mojoj Dolores na usne. Koristim dobrotu novog vojnika i pitam za Zadju. Kae, vraena je u logor u Kavaju i izlazi. Zadravanja nema, a svaki razgovor je zabranjen. Zato su mene ostavili? Zato i mene ne vrate u Kavaju? Ve je desetak dana prolo od poroaja. Razmiljam, a razmiljanju nema kraja. Klju se poslednji put okrete. Vrata se otvorie. Opet lekar na elu, a nekoliko oficira za njim. "Spremite se, polazite odmah." Ne pitam kuda. Vidim po energinom istupu da nema diskusije. Osam pelenica i dve benkice brzo spremam. Obmotavam ih sve oko moje Dolores. Nosim je i spotiem se. Hodnik dugaak, a ja odvikla da hodam, pa idem nekako trapavo. Ispred zgrade crna limuzina. Otvorie vrata od kola i vrlo pristojno, gotovo kavaljerski smestie me na zadnje sedite. Dva oficira levo i desno pored mene. Trei seda pored ofera. utim. Zaudo, smirena sam. Oseam se kao vojnik koji predaje svoje oruje i ostaje nemoan. I Italijani uglavnom ute. Prepoznajem Skadar. Znai, vode me put Crne Gore. trecnu me pomisao: "Bora je poginuo, pa me vode..." Ugledam Skadarsko jezero. Razlilo se iroko, a obliveno plavetnilom. "Skoiti na volan i naglo zaokrenuti prema jezeru. Negde gde put vodi pored samog jezera, i gde je obala strma" - planiram u sebi. I gledam, gledam, a svaki nerv igra, zatee od bola. Italijan koji sedi levo osea da sam uznemirena. "Calme, calme signora! Niente! Picola bambina" - i miluje prstom obraie moje Dolores. Vie ne vidim jezero. Misli se smirie. Odjednom, auto stade. istina. Samo ispred nas lepo ureeno groblje. Velika bela kapija, sa isto tako belim ukraenim lukom iznad nje. Kroz kapiju se nazire besprekorno ureeno groblje. Beli, jednaki krstovi u redovima, sa cveem i zelenilom okolo. Groblje! Oficiri izaoe. Izae i ofer. Ostadoh sama u kolima. "Streljanje!" - pomislih. Zato su me ovde doveli. Stegoh dete. Opet hladan znoj, opet se srce ukoilo. Italijani stadoe mirno, pozdravie vojniko groblje i vratie se u kola. Opustih se na seditu malaksala, slomljena i kao pretuena. Svaki me mii boli. Jedva drim dete u naruju. Vie ga oslanjam na krilo nego to ga olabavljenim rukama drim. Nastavljamo put. Kasnije sam saznala da je to bilo italijansko groblje izmeu Tuzi i Skadra i da je njihov obiaj bio, kad prolaze, da zastanu i vojniki pozdrave mrtve drugove. Ulazimo u Podgoricu. Nove misli. ula sam u logoru da su neke partizane, koje su uhvatili, streljali i izloili na sred trga, a narod gonili da ih gleda. "I mog Boru su uhvatili! Ubili su ga i na trg stavili!" - opet otar bol i to srce koje se gri, lupa, zastaje... Sreom, ne potraja dugo. Strahovitom brzinom, gotovo strmoglavo, kolima proletee kroz grad i to zaobilazno, sporednim ulicama. Tek mi je kasnije ta trka bila jasna. Oni su krili da me vode na razmenu. Krili su i od svojih, a i od naeg naroda. Krili su svoju vojniku slabost prema partizanima, "banditima", kako su ih zvali. Kako priznati ravnopravne pregovore sa tom "banditskom" vojskom? Zato je najbolje utati, sakriti. Iz Podgorice idemo prema Spuu. Tu se kola zaustavie, a iz kasarne izlete jedan mlai oficir. Salutira i uvede nas u zgradu. Prepoznajem ga. To je onaj isti oficir sa zelenim neljudskim oima, koji me je uhapsio. Bio je otar, grub. Sad je sasvim drukiji. Nasmejan, blag, klanja se isto snishodljivo. Odvojie se malo od mene. Razgovaraju tiho. Oficir zelenih oiju se oblai, naoruava, zdravi se sa oficirima koji su me dovezli, i sad on ulazi u kola. Seda kod ofera. Ja sam sama sa detetom na zadnjem seditu. Poosmo od Spua prema Martiniima. Oni mi ne govore nita, a meni je put nepoznat. Vidim, idemo put planine. To je jedino to

shvatam. Sve mi je drugo jo uvek nepoznato i mrano. Pored puta gusto zelenilo. Italijan me pita, da li ga se seam, i da li ga poznajem. Klimnem glavom umesto odgovora. Neprijatno mu je. A i kako bi mu bilo lako? On me je hapsio, on me vraa i predaje partizanima. O razmeni nita ne govori, nita o mojoj slobodi. U meni se raaju nove pretpostavke. Vode me u planinu, u umu. "Ubili su Boru!" - htedoh da ciknem. Vode me da ga vidim, da me ucenjuju. Prigrlih jae dete, a disanje se skrati. Ostadoh bez vazduha, iako sam zinula i pokuala da ga bar malo usrem i prekinem guenje. Nemam vie snage. Ne mogu vie ovako. I otvorenih usta, kao riba na suvu, diem ubrzano. Kola se zaustavie ispred kue Radovia. Iz kue izae postarija ena. Visoka, u crnini. Italijan iskoi, zelen u licu kao lie oko njega. Prilazi eni i neto objanjava, i to vie rukama nego reima. ena ga mirno gleda i slua, dostojanstvena i uspravna kao bor. U tom trenutku zauh lelek, kuknjavu. "Bora je..." i dok me izvlai iz kola gubim svest. U naruju ene dolazim k sebi i ujem: "Srena ti sloboda!" Jo uvek oko mene polumrak, ali rei dobro ujem. Briem mokro lice, koje su mi umivali hladnom vodom, i poinjem da shvatam. Sve mi lii na san, na neto nestvarno. Italijan podnosi Radoviki papir da potpie moj prijem. Sirota, nije pismena. Ovaj se naao u udu. Mora dobiti potvrdu da me je predao. Komanda ga je zato i poslala. Oigledno, hteo bi to pre da se vrati, da pobegne, da se ne susretne sa Borom. Vrti se nervozno i smrknuto. Uzima ruku sirote ene i brzo joj mae palac mastilom. Zalepi joj papir na palac, okrete se i za tren ulete u kola, koja se sunovratie estokom brzinom natrag ga Spuu. Plava mrlja ureza mi se duboko u misli, srce, duu. Ta bezoblina mrlja bila je dovoljna da vrati u ivot majku sa detetom, da nas obe vrati u zagrljaj ocu i drugu. Kroz glavu lete: zatvor, Podgorica, logor, Kavaja, elija, put u neizvesnost - i sloboda. I lelek. Lelek koji se ponavlja. Tiho, sa strahom, gotovo apuui pitam. Radovika mi ukratko ree ko je umro i da ga sad sahranjuju. Tek u Borinom zagrljaju saznajem detalje. Na Jelinom Dubu voena je ogorena borba sa Italijanima. Nai su zarobili stotine Italijana. Meu njima i vei broj oficira. U borbi je bio i moj Bora, Blao Jovanovi i moji deveri. aslav, Slavko... Vojnike su pustili da se vrate slobodni. ak je ranjene Bora previo. Otuda onaj vojnik sa zavijenim palcem u Kavaji i rei "Vostro marito, dotore". Siromah. Hteo je i eleo da mi poveri sve, ali nije uspeo. Oficire su zadrali nai i poslali italijanskoj komandi ultimatum da se izvri razmena. Razmena je traena poimence. Jedna od imenovanih bila je i doktor Saa Boovi sa detetom. A vojnik sa zavijenim prstom nije bio provokator, ni dobra Keti nije bila provokator. To tek u Martiniima saznajem. Tu, pred kuom Radovia. BORI U SUSRET Iz kue Radovia polazim u slobodu. Evo i mog Bore. Trei prilazimo jedno drugom. Zagrljaj dug, beskrajno dug i topao. Sve zaboravljam. I logor, i zatvor, i icu. Sve, sve. Postojim ponovo. Oseam tle pod nogama. Nestao je zauvek logorski broj 254. Rodio se ponovo ovek. Bora zagleda prvene, ne isputajui nas obe iz zagrljaja. Da li vidi koliko mu lii? Da li vidi to elo, taj nosi, bradicu? Na licu mu se razlio osmeh, roditeljski topao. Naslonjena glavom na njegove grudi ujem i oseam ludo dobovanje uznemirenog srca. Blao Jovanovi stoji malo po strani i pui. Delikatan do krajnosti, gleda put planine. Savladavam se i prilazim i njemu. Pozdravljamo se. Gledam ih. Na glavama im kape-lisiine od celog lisijeg krzna veto uvijene, pa mi izgledaju kao divovi iz planine. A uz to visoki, krupni, naoruani. Osetih se i sama sigurnom i snanom. Blau znam jo iz Podgorice. Uvek mi je imponovao, kao izuzetno ozbiljna i staloena linost. Nenametljiv, prijatan, skroman. A sad, u ovoj udnoj kapi, sa orujem, sa crnim brcima deluje otro. "Hajdemo!" - ree Blao, prie mi i uze dete iz

naruja. Bez rei, bez ikakvog uvoda, sasvim prirodno. Ja se zbunila i preplaeno gledam u njegove krupne muke ruke i u neni zamotuljak. Zanemela od straha da ga ne zgnjei, pratim pogledom svaki njegov pokret. Zaudo, ta ljudina, taj snani revolucionar i veliki vojnik, prigrli dete meko, spretno, ak neno. Jo jednom samo ree: "Hajdemo, baba Marija te eka!" I poosmo uskom planinskom stazom. Baba Marija? To je njegova majka. Nisam je nikada videla. Samo sam za nju ula. Dotle me je muila neizvesnost: kuda, ta, kako? Sa mnom je lako, ali dete je u pitanju. Dovoljna je bila ova jedna jedina misao koju je Blao izgovorio, pa da se u meni razbiju sve sumnje. Imam odreen cilj. Idem kod baba-Marije. Staza uska, vijuga kroz strmo kamenje. Idemo jedno za drugim. Blao i Boro razgovaraju o mnogo emu to je za mene sasvim novo, a najee nerazumljivo. Jedino to shvatam, to su razgovori puni brige o ljudima u odredu, i o narodu uopte. Shvatam i to da se mnogo trpi, da se mnogo nevolja navalilo na ovaj neduni svet. Blao povremeno zastaje. Obino stane kod nekog kamena zgodnog za sedenje. "Saa, odmori se malo!" - i ja sedam. Za to vreme oni stoje, razgovaraju, a crni brci koji vire ispod upave lisiine, svaki as se nadnose nad lice majune devojice. I uvek ima neto da uradi. Zaukava je, nameta bolje ruku kojom je dri. Sve to ini tako spontano, neno, iako ne prekida razgovor sa Borom o nekim politikim problemima u Kuima. Umorna sam jako. Ovaj put je za mene vrlo naporan, iako pun sree zbog susreta sa Borom. Tek je jedanaesti dan po poroaju. Izgladnela, izmuena, a i nenaviknuta na ovakva putovanja kroz planinu, ve teko hodam. Veliki Blao sve zapaa. Sad ee zastaje i mnogo se due zadravamo. Neprijatno mi je, ali i sama povremeno traim da zastanemo. Noge oteale, jedva ih pokreem. Tako jednom dok sedim Bora mi prie, obgrli glavu i vrsto pritisnu uz grudi. Ostade tako stojei, a ne gleda me, ve i dalje vodi razgovor sa Blaom. Dri se gordo, muki. Jedino ga izdaje ruka prislonjena uz moj obraz. Oseam puls koji ludo bije. Opet idemo dalje. Ispred nas ostaje Srtovaa. Kad sam prolazila dole pored nje inila mi se velika, grdosija od planine. Sad je sasvim dole, ispod nas i ini me se mala. Mi smo ve visoko u brdima. Naoblai se i peee kapi kie. Kao vuica unjam se oko Blae. Htela bih da zgrabim dete, da ga zatitim. Preduhitri me Blao. Malo zastade i bez rei o kii otkopava lagano kapuljau sa svog ogrtaa. Ve je nameta preko deteta da ga zatiti. Krupni muki prsti ukaju krajeve kapuljae, zatiskuju okolo, a sve to popraeno nekom nenou, u kojoj grube muke ruke postaju tople, meke. Zbunjena, zahvalna, preporoena dobrotom i ljubavlju koja me okruuje, oseam da volim ovog oveka. Postaje mi blizak kao moj brat, jedini, koji je ostao u Beogradu. I mislim na mog brata, na mog Negu. I on ima toplo ljudsko srce. Staza duga i bez kraja vijuga kroz kamen. Kiica. Ja tapkam umornim nogama i pratim ova dva planinska diva. Oni razgovaraju. Ne sluam rei. ujem samo glasove koji me miluju, koji me vraaju u ivot. Razmiljam. Komunisti? Ako su ovakvi komunisti, onda su mi mili. ivela sam u sredini za koju je komunizam bio bauk. Uleglo se u meni neto od toga, stvorio se strah. Udaja za Boru mnogo toga je izmenila u meni. Prihvatila sam sve to je Borino, ali tragovi vaspitanja ostali su duboki. Ovde, na ovoj stazi, dok idem za Blaom i Borom, oseam da se menjam. Ne menja me marksistiko znanje, ve me menjaju ovi ljudi. Blao, najvei komunista Crne Gore, nosi neno moju Dolores. I brine o Sai, graanici koja nosi maminu ikonicu Bogorodice u nedrima. ta sam ja za to uinila, ta sam zasluila, ime sam zaduila tog oveka? Da li bih i ja mogla postati komunista? Ne, ne mogu ih dostii! A u meni raste elja i obuzima me. Uiniu sve za njih, ako ve ne mogu biti ono to su oni. Ja sam iz popovsko-oficirske kue. Vaspitana patrijarhalno, kroz crkvu, kroz monarhiju. Ne, nikad me oni nee primiti da budem komunista - setno zakljuujem.

Stigosmo, gore visoko, na jednu zaravan. Na njoj usamljena kuica pokrivena slamom, lii na kolibu. Pui se odak. Ispred starih, ve pocrnelih drvenih vrata stoji omalena starica. Povijena, gotovo pogrbljena. Lice joj koato, a bore se isprepletale i duboko urezale. Pa ipak, to lice zrai nenou i dobrotom. Baba Marija! Iznenaujue hitrim koracima prie nam. Prvo mene zagrli! "Muenice moja, srena ti sloboda" - ree, a onda se okrete i uzima malu Dolores iz Blainih ruku. Prigrli dete i poe da joj tepa: "Hajde, hajde nevjesto! Imam ja unuka za tebe" - i ulazi u kuu. Na sred kue ognjite. Iznad vatre kotao. Dotle nisam videla ognjite, pa me ova vatra, plamen u sred kue, u prvi mah zbuni. Pored ognjita, na beskrajno istom zemljinom podu, seljaka kolevica, napunjena sveom, utom slamom, i prekrivena ispranom ukastom maramom. are se izgubile od upotrebe. Pobrinula se baba Marija za sve. Pobrinula se i za njene unuie, eljku i Batu, da ne budu ljubomorni na malu doljakinju. Do sad je dobra baba Marija tepala i u zagrljaju drala samo Batu i eljku, a sad se srce i ruke proirile. Moda bi to deca teko prihvatila, da im baka nije unapred priala kako e Bati doi nevjesta, kako e imati bebu koju e oni uvati, ljukati. Dolores je ve u kolevci. A Bata dri polukruni ram i ljuka njegovu "nevjestu". Lice mu ozareno, sija od sree. Beba je njegova. Baba Marija je njemu predala. eljkica stoji pored njega, malo zauena, ali oito zadovoljna to imaju novu igraku, novo zanimanje. Jede se uglavnom kaamak. Uz to krtola, kad je ima. Meni baba Marija svakodnevno sprema vareni sir ili skorup. Izgubi se. Satima je nema i onda donese odnekud. Vidim da za druge nema, ak ni za decu. Neprijatno mi je. Odupirem se i molim da to ne ini, ili bar polovinu da da unuiima. Ne dozvoljava mi ni da govorim: "Ti si iz logora, a dijete treba hraniti. Samo dok se oporavi, samo jo koj i dan" - i nastavi ja da mea u tiganju cicvaru, uei pored ognjita. Ubrzo mi Bora saoptava da ide na Pljevlja. Idu i braa. aslav, Sveto, Slavko... Ne govorim. Ni re ne mogu da izustim. utim, a srce se stee. Pa tek sam dola, a opet rastanak! Jo ne umem vojniki da mislim, pa me i ne obuzima briga oko borbe koja e biti strana i pogibeljna. ekam no da se isplaem. Ne smem pred decom i pred snanom baba-Marijom. Razorena joj topovima divna kua, porodica rasturena, i bez iega dola u kolibu da se prebira hoe li imati kaamak da unuie nahrani. No dolazi duga i teka. I suze sa njom. Odlaze Crnogorci za Pljevlja. Odlazi i Boro. Napred zastava, Piperi, Lovenci, pesma, koraci, vojniki, otri... Jo nisam zaspala. Samo sam se prekrila preko lica da uguim suze - kad Rusa, Blaina sestra zavika: "Gori! Kua gori!" Zacrvene se nebo. Slamni eir planinske kuice pretvori se u crvenu bulku. Skoismo svi. Baba Marija vrisnu: "Decu!" - i zgrabi eljku i Batu. A Rusa, dobra Rusa uprtila celu kolevku i ve je sa njom na vratima. Poee da padaju eravice. Zagreja se prostorija i osetih kao da sam u uarenoj rerni. Zbunjena, neveta jo uvek, poslednja izaoh. Trljam crvenu opekotinu iznad ruke. Pala usijana eravica i ostavila trag. Ne oseam bol. Neka, samo kad su deca dobro prola, i baba Marija, i Rusa. Napolju, podalje od buktinje, na ledini prigrlismo se sve tri. Izmeu nas deca. Rusa zajeca, a baba Marija je prekore. Deca uplaena, otvorila oice i dre se baki uz suknju. Ja se natkrila nad kolevicom i otvorila grudi. Hranim moju Dolores. No crna, tiha, nigdje joj kraja nema, a kua dogoreva i iri ljuti dim koji tipa suzne oi. MOJA PRVA BOLNICA Radove, malo planinsko mesto iznad podgorice. Dole su Italijani, a u brdima mi, partizani. Za ovaj svet u planinama podgorika bolnica je nedostina. Ve nekoliko dana razgovaramo o

formiranju jedne nae, partizanske bolnice. Ispred Glavnog taba Crne Gore, za formiranje bolnice zadueni su Ivan Milutinovi, Blao Jovanovi i Budo Tomovi. A oni su plan o formiranju bolnice ve doneli. Saoptavaju mi da je ba tu, na Radovu, u kui baba-Jovane, najpogodnije organizovati bolnicu. Lekova ima. Na Jelinom Dubu, u borbi sa Italijanima, zaplenjeno je dosta lekova. Oskudevamo sa zavojnim materijalom, a i instrumenata ima malo. Pa ipak, moemo sa ovim poeti. Srena sam. Svim srcem se prihvatam obaveza. Uzimam Dolores, pozdravljam se sa gostoljubivom i beskrajno dragom baba-Marijom. Odlazim, a u meni se meaju radost i tuga. Znam da tamo neu imati moju baba-Mariju. Evo me pred kuom baba-Jovane. Kua usamljena, dosta velika u poreenju sa ostalim kolibama i kuama na ovom terenu. Sigurno je zato i izabrana za bolnicu. A moda i zbog baba-Jovanine irokogrudnosti. Dala je celu kuu partizanima za bolnicu, a ona se povukla dole u staju. Velika drvena vrata otvorena. Ulazim u prvo odeljenje. I ovde na sredini ognjite sa vatrom. I kotao. Kod baba-Marije sam danima gledala u to ognjite. Liilo mi je na slike iz bajke. Dugo mi je sve to izgledalo nestvarno. Ovde, u baba-Jovaninoj kui, ne mui me ognjite. Ve sam ga prihvatila, pa ga i sama koristim. Desno, jedna sasvim mala soba, kao ostava. Prozore jedva da se i primeuje, pa je dosta mrano. Gore, preko jednog stepenika ulazi se u veliku, prostranu odaju. Dva omanja prozora, ali pristojna i svetla, zastakljena i oiena. Dole pod, ut kao limun. Sve besprekorno isto. Ispod nas staja. Brzo pristupam poslu. Veliku sobu pretvaram u bolesniku sa est kreveta. Krevete su ve napravili partizani. Kreveti su mali, niski kao kutije, od jelovih dasaka. Miriu na sveinu jelove ume. U njima ista slama. Na svakom po jedan laneni arav i lanena jastunica, isto tako ispunjena sveom slamom. Pokrivai su tkani ilimi. Seljaki, areni. Podseaju me na cvetnu batu. Idem od postelje do postelje i svaki jastuk, svaki prekriva jo malo doterujem svojom rukom. Svakog asa oekujem ranjenike, koji su do sad bili rastureni po kuama. U uglu sobe irim svoju bundu. Tu emo spavati ja i moja Dolores i bdeti danonono nad ranjenicima i bolesnim drugovima. Dobro mi je. isto, toplo, krov nad glavom i sloboda! Meu svojima. I rad lekarski, moj struni rad. Ponovo mi je slualica u rukama. Ostavila sam je jula meseca u svekrvinoj kui. A kad su me odveli u zatvor, moja svekrva je uvala te slualice i grlila ih. im je ula da sam na slobodi, poslala mi ih je po ujaku Radetu Markoviu, zajedno sa luksuznom bundom. Srednja soba bie kuhinja. Tu e i osoblje spavati. Komesar, mladi student Vuksanovi, zatim bolniarke Milka Todorovi i Olga Boovi. A intendant, stari Vuina Vuini, spavae u sobici za ostavu. Tu u jednom uglu bie i moj kutak za narodnu ambulantu. Narod se ve raspituje za bolnicu i dolazi zbog pregleda. A bolesti je mnogo. Ratuje se tek pola godine, ali dovoljno za sve ratne nevolje. Oskudica, glad, slaba odea - pa i bolesti mnogo. Jedan omanji drveni grubi sto, jedna grubo tesana stolica i omanja klupa. Na stolu nekoliko priceva, slualice i desetak instrumenata. Uz to stari italijanski ruksak pun lekova. I narodna ambulanta poinje rad. esto rano, toliko rano da zatiemo naeg Vuinu kako spava u glomaznom krevetu koji ispunjava gotovo pola sobice. Krevet visok, drveni, pocrneo od vremena. Sigurno je vrnjak baba-Jovanin, ukoliko ga ona nije nasledila od svojih oeva ili dedova. Bolnica poinje svoj ivot. Sve je usklaeno. Jedino ja odudaram svojim izgledom. Poe to da me mui. Ne da mi mira. Oseam se nelagodno. Na meni bunda doneta iz Beograda. Skupocena i raskona. Lokne, visoke potpetice. pitam baba Jovanu kako mogu doi do jednih opanaka. Objanjavam joj da ne mogu po kamenu sa potpeticama. Slomiu se. Dobra ena

donosi opanke oputae. Na njima tre jo neostrugane dlake, a koa sirova. A lokne? ta u sa njima? Pored snanih, naoruanih ljudi i izmuenih i izboranih ena delujem isuvie gospodski. A htela bih da izgledam i budem kao oni, da budem jednostavna, skromna. Moje bujne, crne i nemirne lokne moraju dobiti drugi izgled. Radim, a mislim na to. Veem, kupim nalom kosu, a nezadovoljna sam njom. U zoru se budim. Daske na kojima leim malo su razmaknute. Dovoljno da vidim babu Jovanu. Otvorila iroka vrata staje, pa sunce bljesnulo u nju i osvetlilo kravicu i nekoliko ovaca. Stoka se radosno uskomea, a baba Jovana im neto govori i tepa. Iza nje na zidu ugledah velike crne makaze kojima se ovce striu. Pogled mi se zaustavi ba tu i ne mie dalje. Brzo se diem i ostavljam moju Dolores tu u uglu, na podu. Zaukavam je da ne ozebe kad se ja udaljim. Ubrzo sam dole u staji sa crnim makazama u rukama. Seem loknu po loknu. Padaju uvojci na zemlju i postaju mi tui. Iste veeri pevala sam sa ranjenicima, sigurnija u sebe, kao da sam raskinula sa neim to je lealo duboko u meni. PRVI RANJENIK Partizanska bolnica u Radovu ve je spremna. I evo, donose mi prvog ranjenika. Starog komunistu Radosava Popovia Pipera. U borbi na Jelinom Dubu ranjen je u trbuh. Prvu pomo i prva previjanja pruio mu je moj Boro. Previo ga je odmah po ranjavanju, na samoj borbenoj liniji. Pre polaska na Pljevlja, Boro mi ukazuje na njega kao na najteeg ranjenika. Daje mi i savete o daljem leenju, mada po njegovom miljenju nema mnogo nade. Ali, treba uiniti sve to se moe. Stanje se naglo pogoralo. Bled, veoma mrav, a glas mu tih, gotovo neujan. Unosimo ga i lagano premetamo sa nosila u krevet. Biram za njega najbolji. Prvi krevet sa desne strane, dalje od prozora i vrata. U suprotnom uglu je moj leaj. Na podu prostrta moja bunda, dovoljno prostrana da primi mene i moju malu Dolores. A odatle u imati stalno na oku Radosava. Svetlo je, istina, kiljavo, slabo, ali ipak se vidi. To me je nauila baba Jovana. U malo rastopljenog loja zamoim jedan kraj krpice, a drugi kraj zapalim, i on svetluca. Pripremam se da previjem Radosava. Bolniarka Milka Todorovi mi asistira. Uopte, ona mi mnogo znai. Ima dovoljno strunog znanja, a uz to je predana i sa puno volje. Kau da je i u bolnici na Kruevcu, dole u Podgorici, bila izuzetna bolniarka. Odvija Milka zavoj nakvaen gnojem i sukrvicom, a zadah teak, davi. Prva ozbiljna i teka ratna rana koju vidim. Teko mi je i ao tog stasitog oveka. Teko e se izvui. Gnoja je previe. Kulja iz rane i nikako da se zaustavi. Perem, briem, okreem ga na stranu i putam lagano da se iscedi sav gnoj. Kao da se sva utroba rastopila. A onda, kupam ga gotovo celog hipermanganom. I trbuh i slabine. Sve je zaprljano. Radosav jo vie ubledeo. Stisnatih zuba i utei gleda ta radim. Pa ipak, kad sam zavrila previjanje, ree mi da mu je lake. Popi mleko i zaspa. Od tada previjam ga svakodnevno. Kae da mu je uvek posle previjanja mnogo lake. Ja ne vidim da stvar ide na dobro. To me mui i ne dozvoljava da se oslobodim njegovog izmuenog, a ipak lepog lika. Evo i drugog ranjenika. Miio Boovi. Oba stopala modra, gotovo crna. Puna su gvoa. Dok je u leeem stavu pucao na neprijatelja, ovaj mu uzvrati bombom. Bomba eksplodira ispod nogu i napuni mu stopala sitnim gelerima. Vode ga. Ne moe da se osloni na bolna stopala. Polako, pincetom i noiem vadim gelere koji su vei i povrniji. Ali tu je bezbroj sitnih, kao praina. Posle previjanja, stavljam ga u krevet do Radosava. Iako Radosav ima smrtonosnu ranu, ne jaue, ne boli ga mnogo. A Milo, stisnutih zuba, povremeno prostenje od jakog bola, a grake znoja oblivaju mu elo. Trpi mnogo i junaki trpi. Samo sam jo jednom imala gotovo isti sluaj. U Pljevljima 1943. u Korpusnoj bolnici leao mi je ajo epanovi. Iste povrede. Iste muke. Stopala vrea i arav koji ih prekriva. Pravim jastue od slame i

podmeem ispod nogu, kako bih stopala podigla da ostanu slobodna u vazduhu, a noge pokrivam samo do kolena. Tako do noi. A onda se sputam u svoj ugao da se malo odmorim. Vie dremam nego to spavam. Bdim. Radosav spava, a Milo se vrti as levo, as desno. Stegne rukama glavu i prostenje, a zubi krckaju zbog vrsto stisnutih vilica. Vidim, ne moe da se umiri od bolova. Ustajem i dajem mu algokrotin. Stopala oblaem rakijom. I on zaspa. U zoru stie mi Ivo Martinovi, student prava iz Bajica. Dolazi peke ak od Uica. Posle iznenadnog prodora Nemaca bolnica je naglo evakuisana. On je bio bolesnik u toj bolnici. Nije imao vremena da se izlei. Tako bolan uputio se u Crnu Goru. Pregledam ga. U plunoj maramici voda do grla. Temperatura ga sagoreva. Zajapuren i crven u licu. A lice se jedva vidi. Neobrijan, sav zarastao u crnu bradu. Samo oi svetle na tom tamnom licu. Oi vlane, usijane, kao da trepere, kao eravice. Kae da je poao u svoje Bajice. Uz put saznao za nau bolnicu, i doao. Opet moja dobra Milka. Brzo ga presvlai i stavlja u postelju. Ja mu dajem kalcijum, analgetike, antipiretike. Brzo se napuni naa bolnica. Sve teki sluajevi koji trae danononu brigu. Ne alim se na napore. Da sam ostala u logoru, sigurno ne bih izala iva. Ni ja, ni dete. Nije mi teko, nita mi nije teko da radim, da trim, da ne spavam. Ali teke su mi muke koje gledam. Mlada sam, jo neiskusna kao lekar, a ovde svu brigu i svu odgovornost za ove ljude snosim sama. Kad ih sve smirim i spustim se pored moje Dolores, esto prevuem pokriva preko lica, koje oblivaju suze. Jo jedno jutro. Svi smo na nogama. Svi urimo, promiemo, muvamo se. Svako zna svoje zaduenje i nastoji da ga to bolje savlada. I moja ambulanta poinje sa radom. Narod dolazi. Trai pomo. Trudim se, pomaem. Oseam da su me brzo zavoleli, kao i moji ranjenici. Veruju mi. Napolju sneg. Otra zima ve pokazuje surovost planine. Treba mnogo truda da se sve postigne u uslovima koji nisu ni izdaleka laki. Pa ipak, ide organizovano i po planu. Ivo mi je ve mnogo bolje, a Milo se razvedrio. Radosav je jedino utljiv. Uvek tvrdi jedno isto, da ga nita ne boli, da je samo malaksao. A uvee, kad se svi poslovi smire, poinju razgovori, ale i pesma. Radosav trai pesmu. Kad je uje, na bolnim usnama ukae se osmeh. Tada je i meni lake. Dok ljuljam dete u naruju i ja sa njima pevuim. Mile su mi neke ruske pesme. Meke, milozvune. Vatra pucketa, toplo je, mada fijuci vetra razdiru snanu planinu i pretei se lome pokraj naih prozoria. Posle pesme i ale nastaju ozbiljni razgovori, diskusije. udne su te diskusije, ti razgovori. Kao predavanja, kao kola. Za mene je to sve novo. Svi ranjenici, bolesnici, pa i osoblje, su lanovi partije, intelektualci, revolucionari. Svi osim mene. Kad priaju, kao da dre seminare. Uvek neto analiziraju. Uglavnom su teme o partiji, Lenjinu, Marksu, faizmu. Imam utisak da je to na neki nain upueno meni. Oseam njihovu zajedniku elju da me marksistiki razbude. Zavoleli su me kao lekara, kao druga, ba zato ele od mene vie, mnogo vie. Analiziram samu sebe. Umem da radim portvovano, da volim ljude iskreno, neizmerno. Ali u politiku sam sasvim neupuena. Od svega, najjasnije mi je ta je faizam. Kroz logor, kroz zatvor, i sve tamo to sam doivela i videla, faizam mi se razotkrio. Tu sam prvi put saznala i shvatila da ovek oveku moe naneti najvea zla, pa i ivot uzeti bez ikakvog razloga. Jednostavno, padne nekome na pamet da svaki deseti bude streljan i ubrzo e te nesrene desetke postati nepomine na okrvavljenom tlu. Takva politika, i bez teoretskih rasprava i ubeivanja, bila mi je brzo jasna, uasna i mrska. Pa ipak, faizam mi postaje sve jasniji kroz rei i glasna razmiljanja mojih ranjenika. Ali istovremeno saznajem i o komunizmu mnogo. Kroz ove ljude mnoge stvari su mi blie, jasnije. Iz dana u dan sve su mi blii komunisti i njihova politika. Koliko ljudskog i nesebinog nalazim u svemu tome! Dotle sam mislila da mi je partija nedostina, a sad ak zakljuujem da i ja imam puno osobina,

bliskih ili istovetnih kao ovi ljudi. Zar i ja ne elim sreu, mir i blagostanje svakom oveku? Zar i ja nisam sklona da uestvujem, da se rtvujem za takva ostvarenja? Neto se lomi i budi u meni. Radosav mi je iz dana u dan sve tei. Poinje da tuca. Trbuna maramica gnoji. Nikome ne govorim, a znam da mu spasa nema. Kako da kaem sestri roenoj, koja danima sedi u dnu kreveta, grli noge i svaki as ih ljubi? Kako da kaem ranjenicima, kad svako od njih ima bele zavoje, kao to ih i Radosav ima? Bar da imam nekoga sa kim bih mogla podeliti brigu i bol. Shvatam koliko je lake raditi na klinici, u velikoj bolnici. Tamo je vie lekara, profesora, starijih i iskusnijih. Radosav i njegova muna rana prate me stalno ma ta radila, ma gde bila. Reaju se slike hirurkih sala, divnih, velikih, kod mog profesora dr Milivoja Kostia. Igraju mi pred oima njegove spretne ruke, pune sjajnih instrumenata, i njegove instrumentarke u belom, koje kao leptiri lepraju. A ja improvizujem sve to mi treba za rad. Igle uzimam od ena. One koje nose skrivene u odelu, jer imaju samo tu jednu. Viljukama zavrem krajeve i pravim ekartere. Materijal steriliem u kotlu iznad ognjita, a u konzervama iskuvavam priceve i instrumente. Pri tome stalno proveravam svoju savest, znanje. Ne smem se ogreiti o ljude, koji mi toliko veruju. Ne smem se ogreiti o Radosava. elim da ivi. Hou da ivi. Radosavu je jako teko. Svi smo oko njega. Drim ga za ruke. Puls prestaje. Umirio se. Svea treperi i poigrava se sa senkama koje lete preko njegovog lica. Te nemirne senke jo uvek zavaravaju ostale, i oni ne shvataju apsolutni mir ovog namuenog oveka. Prolazi minut za minutom. ini mi se, dugi su kao godina. I teki, teki. A onda? Ne moe se dalje. Polako navlaim arav preko lica. Ranjenici tek tada shvatie. Sestra njegova jo uvek ukoeno gleda as u mene, as u prekriveno lice. Jedno stopalo ostalo nepokriveno. Sestra pade na njega i poe da ga ljubi, ljubi. Otkri i drugu nogu. Zagrli ih, a bolan pla ispuni bolnicu. I Dolores se uzbuni i poe da plae. Uzimam je u naruje i stavljam na grudi. Kvase je moje suze. Ulete u sobu Milka, bolniarka. Zastade kao ukopana. Zagrli me. I tako stojimo neme pred bolom sestre i bledim hladnim nogama u njenom zagrljaju. No postaje sve hladnija, mada loimo vie nego obino. Napolju vetar fijue, pa prozorska okna kloparaju i remete ovaj sveani mir. Kloparaju grubo, tvrdo, zloslutno kao gavrani da graku. Hladno strujanje probija kroz pukotine, pa se poigrava sa plamenom svee, koji stvara i kovitla ogromne senke po sobi. Stravine su i neprijatne. Kao aveti. Kad bi bar mirovale. Ve je duboka no. Ranjenici ute, ali niko od njih ne spava. I oni oseaju neizvesnost, i na njima su zavoji. Praskozorje. Vrata se naglo otvorie. Pod naletom vetra, otee se iz ruku Vuine, koji ue, i tresnue snano. Fijuk, lomljava i brujanje sa talasom hladnoe grunue svom silinom u nau, ionako hladnu tiinu. To se Vuina vratio. Noas je otiao da obavesti rodbinu o Radosavu. Kae, zalelekao narod od bola, iako su ve oekivali to. Hvale pokojnika, i ale. I dok se Vuina greje uz ognjite da se otkravi, ujem neko dozivanje kroz no. Daleko, nejasno. Dotle nisam imala prilike da ujem i vidim lelekanje, pa mi i ne pade na pamet ta bi moglo biti. Otegnuto i daleko zavijanje se ponovi. Vuina skoi: "Evo ih!", a za njim poskakae i bolniarke. Izaoe napolje. I ja izaoh za njima. Zora tek to je poela borbu sa nonom tminom, pa se ne vidi dobro. Belina snega mi jedino pomae da u daljini nazrem crnu masu, koja se primie i talasa, kao da se ljulja levo i desno. Sad se ve uje i "le-le-le-lee". Otegnuto u beskraj. Jeza me podilazi. S jedne strane ukoeno bledozeleno i hladno Radosavljevo lice, koje je sestra otkrila i ljubi. Kose joj raspletene, marama crna razvezana i oputena, bolno grca. Uz nju zanemeli ranjenici. Tapkanje prozora i kovitlanje avetnih, crnih figura, koje lelujanje plamika svee ne prestaje da rasipa. A sad jo i ova jeziva hladna no i sve jasnije

otegnuto i bolno "le-le, le-le-e-e! Radosav-ee!" Gledam sva pretrnula crnu masu koja se ljulja i primie, a obuzima me uas. Jedva diem. Lagano ulazim u kuu i uzimam moju Dolores. Stisnuta i zgrena, stojim u oku, dok sobu i kuu pune ljudi, lelek i bol. STIU NOVI RANJENICI Noas su nai napali Spu. Italijani se utvrdili, pa topovima brane Spuku glavicu. Oekujem nove ranjenike. Snage su neravnopravne. Nai jedva da imaju i dovoljno metaka, a neprijatelj naoruan do zuba. I nisam se prevarila. Evo prvog ranjenika. Dovode mi Lazara Boovia. Ispod partizanske kape proviruje kosa bela kao sneg. O vratu bela marama koja pridrava otealu i nekako mlitavu ruku. Da nije te ruke, ovaj vedri starac delovao bi zdravo i ivotno. Malen, izrazito malen i mrav. Nekako je kooperno krepak i vedrinu rasipa oko sebe. Odea mu sva izmrljana i ulepljena tamnim flekama od krvi. Dok pripremam instrumente, sluam njegov zvonki glas, i jednostavno i vedro prianje o borbi kod Spua. Kreveti su mi zauzeti, a prostora nemam ni za omanju klupu da je negde stavim i bar poloim ranjenika da legne dok ga previjam. Obavljam sve intervencije na jednoj staroj drvenoj stolici. ika Lazar seo i nastavlja priu o borbi. Sebe ne pominje. Odveem maramu, a ruka beivotno skliznu. ika Lazar je sam hitro prihvati, ali je ne gleda i ne prekida zapoeti razgovor sa drugovima. Vidim, prelom nadlaktice. Neravna bela kost tri. Probila kou i rascvetala je. Zavoj se svukao prema laktu. Lagano je odmotavam. Napipavam i drugi deo kosti. Izvlaim obe da ih priljubim i stavim udlagu. Kosti krckaju i taru se neravni krajevi. Ne mogu da ih izvuem i namestim. Treba snage. Miii se zgrili i stegli. Vuem svom snagom. Taman da ih sastavim, a gornji deo prelete vrh donjeg. Preznojih se. Moram ponovo. Znam da boli, da ga uasno boli. Lazar uti i samo malo natutio guste bele obrve. Muim se i ponovo izvlaim gornji patrljak kosti. Taman da ga umestim u donji deo, kad sad taj kraj skliznu. Prolete kroz otvor na koi, izlete napolje i zabele se. Vraam je natrag. Izvlaim lakat, a Milka rame, da bi krajevi nali svoj poloaj. Najzad, krajevi grcnue i namestie se. Fiksiram brzo, a jeza me podilazi. "Lazare, boli li te?" - pitam, a lice mi se zgrilo od muke, koja se pod grudima nakupila. Na moje pitanje, starac se ispravi, isprsi, pogleda me malo iskosa i dodade ljutito, prekorno: "Radi svoj posao doktore, a ovo drugo je moje", pa nastavi malo otrije da pria ono to je zapoeo, ne gledajui ni mene, ni svoju ranu. Kasnije su mi mnogo priali o ika Lazaru. Junak. Privlaili su se Spuu potrbuke, da ih neprijatelj ne opazi. Trebalo je prei istinu koju Italijani vide kao na dlanu. ak je i borbu trebalo razviti u takvom poloaju. Neprijatelj je blizu, naoruan do zuba. Privlaili se tako, privlaili, a ika Lazaru to dodijalo i inilo mu se nemuki. Ustane i potri uzvikujui: "Ko je junak, naprijed!" Tada je i ranjen. A bio je retko poten i poverljiv. Pred rat uvao je Mou Pijade u svojoj siromanoj piperskoj kuici. A nije tada znao koga uva. Jednostavno, dobio zadatak od drugova, i muki ga prihvatio. uvao ga kao roenog brata. andara se nije bojao. Za strah nije znao. Jedino mu se u prvi mah ika Janko nije dopao. "Malo o'ee ni od pada, ni od romae" - kako je govorio. Ali zadatak je zadatak! Uvee bi sedeo s njim, igrao karte i priao. Malo-pomalo, zavoleo Lazar ika Mou, pa pria drugovima: "E da vidi, ni manjeg o'eka ni pametnije glave!" A kad je Moa Pijade otiao, alio je mnogo. I tek je u ratu saznao koga je uvao, i od kakvog je oveka pametna kazivanja sluao.

Posle jutarnjeg rada u ambulanti, idemo da obiem ranjenike po sobama i da ih previjem. Ivo Martinovi spreman da ide. Ide u svoje Bajice, odakle e se povezati sa jedinicom. Bio je teak bolesnik. Izvukao se. Dobro se osea. Dajem mu poslednje savete, i mislim na veeri koje je koristio da me marksistiki podui, i pripremi me za kandidaturu. eleo je svim srcem da me prime u partiju. Govorio je - ti ima sve osobine dobrog komuniste, samo teoretski da se razvije. Teak mi je rastanak sa njim. Ko zna da li emo se ikada vie videti? Srean ti put, Ivo! Posle rata susreemo se. Ivo se oenio. Dobio sina. A onda? ponovo Ivo postaje moj pacijent. Ja sam postala lekar specijalista za plune bolesti. Dovode mi Ivu sa tekom tuberkolozom plua. I sad ga primam u bolnicu, kao nekada u Piperima. Samo su sad uslovi odlini. Institut, hrana servirana na tacnama, dobra, obilna. Lekova u izobilju. Bela postelja i nega visoko struna - pa ipak, ovog puta ostajem nemona. Tuberkoloza ga razara. Svesni smo toga i on i ja. Jednom me zovu. Sedam na krevet pored njegovih nogu. Seanja naviru. Bolnica na Radovu i donji ugao na krevetu. Sedim pored nogu moga Ive i sluam o Lenjinu, o Marksu. Ve sam odavno lan Partije. Pria mi o sinu. Sin mu ostaje nedokolovan, a ena bez linih primanja. Moli me Ivo da proverim koliko e porodica primati posle njegove smrti. Grlo mi se stee. Pobegla bih, da ne sluam sve to, ali moram ostati, moram i ovaj zadatak da izvrim. utim. Ne pomiljam da protivureim. Isuvie je pametan da bih ga mogla ma kakvim reima zavarati. Obeavam da u mu ispuniti elju. Tako je i bilo. aputala sam mu ono to mi je oficir u finansijskom odeljenju rekao. Krupne, crne, usijane oi od vatre koja ih topi, gledaju me i upijaju svaku re. Ivo je ubrzo umro. Miran. Ostavio je sina zbrinutog. U toku dana i dalje stiu ranjenici. Uglavnom laki. Previjem ih i vraam u jedinicu. Vukosav Boovi, ranjen u prst na ruci. Iako je prst, rana je takva da bi trebalo da ostane nekoliko dana u bolnici. Ne smem da saoptim to ovom junaku. Zar zbog prsta da ostane?! "Previ me ti samo, i ne brini! Jo osam da mi zdrobe ostae onaj jedan, dovoljan da povlai obara" smeje se krupna, zdrava ljudina i vrstim koracima odlazi gazei sneg, koji mu pod nogama prti. Ode u svoju jedinicu. Tek to Vukosav ode, a stie novi pacijent. Nesvakidanji. DJuza Dragievi. Preiveo je eksploziju u Uicu. Bio je na straarskom mestu, kad ga je plamen zahvatio. Danima je tako ispeen i izgoren iao da bi stigao u svoje Pipere. Po snegu, susneici, vetru. Dovodi mi ga njegova sestra. Na njenom licu gr, koji je zamenio suze i jecaj. Pridrava brata, i prati ga kao sen. Ne progovara. DJuza sav u maramama. Po prirodi krupan, a sad, umotan i pretrpan krpama i maramama. izgleda kao kolos. Moja Milka uvek je tu. Odmotava ga. Skida vunenu maramu, za njom meku drugu, pa beli veliki pekir. Sestra utei pomae. Kad skidoe pekir - zanemeh! Uzdrah krik, koji mi navre svom silinom. Pritisnuh usne rukama dok gledam izoblienu, crnu, ugljenisanu masu umesto glave. Ogromna naduvena glava kao korom obloena. On mrav, mrav. Na tankom vratu glava se isto klati, klima as levo, as desno. Ruke, crne, zgrene, poluispruene, savijene nekako kao da dre balon ispred sebe. Lie na sasuene, crne granice jesenjeg drveta. Obuzima me neprijatno oseanje pred ovom pojavom, koja ne lii na ljudsko bie. Skupljam snagu i prilazim da pomaem, ako se pomoi moe. Tek tada sagledah jo vei uas. Crna kora ispucana, izbrazdana, a iz svake pukotine navire gnoj i sukrvica. Smrad ispuni ionako malu i neprovetrenu prostoriju. Prsti povijeni, iskrivljeni, ini mi se krhki, pa ih jedva dodirujem. Uopte, sve to radim, radim krajnje obazrivo i neno. Gde su oi, nos, usne? Sve se slilo u jednu crnu masu. Kako da ponem i ta da radim? Sa ovakvim povredama nisam se za vreme studija ni u knjigama susretala. Lagano, gotovo sveano, i u nekom isto pobonom ritualu, kupam ugljenisane opekotine sasvim blagim i mlakim hipermanganom, a zatim oblaem pavlakom od mleka. To nisu uputstva

mojih profesora sa fakulteta. Ovde mi od svega pomae medicinska misao, privrenost ovim ljudima koji neizmermo pate i moja bezgranina elja da im pomognem, da im olakam muke. A DJuza, podnosi uasne muke utei, bez jauka, bez trzaja. Znam da ga boli i dodir vazduha, a kamoli moje ruke, pincete i drugo. Pa ipak, brzo se oporavlja. Savesno se dri uputstava, beskrajno je strpljiv. Uz to blag i uvek sa toplim reima zahvalnosti, koje se jedva mogu razumeti, izgovorene kroz stisnute ukoene i sagorele usne. Takav je ostao i danas. Otac porodice, sa enom i divnom decom. Obilazi me. Ne zaboravljamo se. Ja uvek pri susretu posmatram to blisko lice, na kojem su ostali tragovi, oiljci. Te ruke zgrenih prstiju. I oseam u svemu tome neto blisko, neto moje. PIONIR Zima etrdeset prve. Pred Novu godinu. Bolnica na Radovu utonula u ogromne smetove. Kako je samo beo i ist taj planinski sneg! Belina, belina. Beskrajna belina koja svetluca i titra, pa oi zaseni. Bilo bi to lepo i samo lepo, da tu belinu nije pritislo sivilo rata sa svim nevoljama i tegobama koje nosi sa sobom. Svaki korak uinjen da se odri ivot, pravi je podvig. Ako se ide za drva, treba ih izvlaiti iz smetova, sei, nositi. elo se okupa u znoju iako je zima. Za svaku torbicu hrane mora se smrzavati i hrvati sa itavim brdima snega. Kroz takvu planinu dolazi mi ena sa detetom u naruju. Umotala ga u vuneni ilimi, privila uz grudi i brina savladala sve prepreke da bi dola do lekara. Tu, u predvorju zgrade, pored ognjita imam mali kutak za narodnu ambulantu. Zamolih je da mi ispria o emu se radi i da mi raspovije dete. Dok vatra iri prijatnu i spasonosnu toplotu, i dok u njoj pite i dime se mokre, tek poseene grane, stojim pored ene i ekam. Lednuh se. Ugledah obrai crven, slaninast, oteen. Erizipel! Jasno mi je da je novoroene u smrtnoj opasnosti. Znam da postoji efikasan lek, ali ja ga nemam. ta da radim? pored mene iskusna bolniarka Milka. im je videla obrai, znala je o emu se radi. Zgledasmo se. Prontozil bi spasao dete. "Milka, ta da radimo? Ti si do skoro radila u podgorikoj bolnici. Ima li koga tamo?" Devojka malo namrgodi vee, zamisli se i ree: "Imam, Saa! Imam. Ali kako doi do njih?" Pored ognjita sa druge strane sedi sedmogodinji pionir Ljubo i greje se. Svako jutro dolazi ak sa Kopilja i donosi litru-dve mleka, koje alju ene za ranjenike. uo je razgovor, a po naem izrazu licu osetio zabrinutost. "Ja u ii!" - javi se sam. Pogledasmo ga, i odluka je doneta. Svima nam se uini da je to najbolje reenje. Dete je. Nee na njega posumnjati Italijani, koji su blokirali grad. On uze opanie koji su se suili pored vatre i poe da se sprema. Milka na cigar-papiru pie edi pisamce. Zatim ga veto uvlai u vor na vezici sive vunene torbice. Ostale poruke su usmene. Majka bolesne bebe gurnu u torbicu mali zamotuljak. Nije vei od pesnice zajedno sa krpom koja ga obavija. Kratko dodaje: "Kad ogladni!" To je ona sebi ponela pare proje. Nije stigla ni da ga okusi. Gledam kroz prozore. Ide Ljubo, gotovo tri. Nekako poskakuje po snegu i ini mi se i ne upada nogama kao mi odrasli. Valjda lako dete, ili je veto i naueno da gazi takav teren. Kako-tako, tek on odlepra i nestade. Meni ostae brige. Sad za dvoje. I za Ljubu i za bebu. Ili emo uspeti za oboje, ili... Ne smem da mislim. Ve se proulo da su Italijani decu veali, ubijali, pa i u zatvore trpali. asovi prolaze u radu, ali misli su svakog asa vezane za Ljubu. Da li je stigao? Da li je proao strau? Ime malog Ljube stalno se pominje. I majka, nesrena majka. to vie vreme odmie, to mi je teret na grudima vei. No. ena dri dete, utljiva i skamenjena. Na licu i strah i bol. Dete se gotovo i ne uje. Ako se malo promekolji majka se nadvija i zagleda u njega, a usne joj podrhtavaju dok zadrava suze i jauk. To joj je prvene. Mu je u jedinici sa partizanima. Ne zna ni gde je.

Ranjenici pospani. I Olga Boovi, bolniarka, zaspala tu pored ognjita. Sedimo Milka, Vuina i ja pored majke koja je sva u iekivanju i nadi. A pomo je jo neizvesna, jo ne stie. A da li e i stii? O tome svi razmiljamo iako ne govorimo. Zau se i moja beba. Uzimam Dolores i stavljam na grudi. Strah i bol nesrene ene pored mene poinje da mi se uvlai u kosti. I ja sam majka, i ja imam dete na grudima. I meni je Bora daleko. Ratuje. Neka ga, neka ratuje, ali da sam uz njega, da mi je blizu, sve bi mi lake bilo. Odjednom, teka drvena vrata lupnue. Hladan vazduh se oglasi kao prethodnice. Oinu nas i tre. A na vratima mali Ljuba. Beo od snega, malo povijen od umora, pritegao torbicu i vrsto ruicom dri. Skoismo. Jedino majka, prebledela, ostade sedei sa pogledom uprtim u doljaka. Milka se snae, i dok otresa sneg sa deteta pita: "Jesi li doneo?" "Jesam" - odgovori nekako siguran i ponosan i izvadi iz torbice prontozil ampule. Nemam vremena za dalji razgovor. Hitro spremam pric i tankom iglom ubrizgavam spasonosni lek oko crvenila na obraiu. Tako nekoliko dana. Detetu je sve bolje. Crvenilo se povlai. Temperatura jenjava i beba je spasena. Ja ne mogu jo da se primirim. Tu su i ranjenici, i jedna teka sepsa i moja mala. Ljubo tri oko nas. Zaviruje i zagleda veselu bebu, smeka se, a ponosan! Najzad, pozdravljasmo se sa majkom. Poelesmo joj srean put. Ona sa osmehom i roditeljskom toplinom prigrli Ljubu. On se otre, donese torbicu i izvadi zamotuljak sa ve zaprljanom krpom. U njemu se skvrio i osuio komadi proje. Nije imao vremena da ga pojede, iako je peaio ceo dan do duboko u no. Imao je samo vremena da u hodu zagrabi malo snega i utoli e. GVOZD U bolnici na Radovu uurbanost. Stigla je nova naredba. Pokret za Nikiku upu. Kau, nije daleko. Pravac preko planine Gvozd. A kad doe naredba za pokret, sve se uskomea. Proveravaju se zavoji, opremaju ranjenici, zateu nosila, intendantura se pakuje. Tu su i metani koji su priskoili da pomognu. I ve prvi delovi bolnice lagano odmiu. Napred je komesar bolnice, a ja u sa poslednjom grupom. Za kratko vreme, bolnica ostade pusta. Tiina u njoj i oko nje. Kao da je neto razoreno na tom mestu, gde je do maloas sve vrilo od ivota. Vetar snaan, planinski i hladan. povukoh se u jednu pojatu, tu na domaku Gvozda, da se zaklonim i pratim kolonu. ekam poslednje delove bolnice, pa i ja da krenem, kad se odjednom stvori ena pored mene. Kao s neba da je pala. Nisam je ni primetila dok me nije imenom oslovila. Pogledah je. Sredovena ena u crnoj rai i isto tako crnoj marami. Povijena, kao da se krije od nekoga. Lice mravo, sa nosem iljatim i velikom bradavicom ispod njega. Dok govori, upava tamna bradavica skakue gore, dole. U ruci zelena flaa puna mleka. Mleko nisam danima imala ni za dete. Otkako se na terenu situacija pogorala i etnici navrli, narod se povukao pa uti i ne izlazi iz svojih domova. ena nekako itei kroz apat, otpoe brzo i bez predaha: "Donela sam ti varenike i poruku da ostane, da ne ide u pogibiju. Sve e ovo izginuti. Evo ih etnici. Tu, gore, na Kokotovom vrhu, a Italijani ekaju kod Nikike upe. Kaem ti, pogibija. Ne idi! Sauvaj to dijeta, ako na sebe ne misli. Majka si. pomisli. Tebi nee nita. Ti si sirota neduna. Ne boj se. Ja sam od Rumine familije. Ne boj se! Ne idi u pogibiju. Nastradae i ti i dijete!" - ne prestaje jedno te isto da izgovara monotono, kao naueno napamet. Pogledah je zbunjeno i iznenaeno, a neto u meni uzavre. I

ona mene pogleda, pa mi se jo vie unese u lice i poe da iti i apue opet isto: "Ne idi u pogibiju! Sauvaj to dijete..." Neprijatna, uasna, zloslutna! Izleteh iz pojate, potrah samo da je se oslobodim. Ostavih i nju i mleko. Sva zadihana i smuena stigoh kolonu, koja je ve odmakla u planini. Na meni tri torbice. U dvema lekovi i instrumenti, a u treoj deije stvarice. U naruju mi moja Dolores. Evo me u Gvozdu. Presrete me neka udna, naroita tamnina. Slina mrkloj noi bez meseine. A pojaa se i vetar sa hladnoom. Kako ulazimo dublje u planinu, to gazimo sve vei sneg, a sve je hladnije i mranije. udno mi je da i pored ovoliko snega i njegove beline osvaja tmina. Ogromne kronje drvea, pretovarene snegom, natkrilile zemlju, pa ni traak svetlosti ne proputaju. A hladno, sve hladnije. Sneg sve obilniji, smetovi sve ei. Dok sam pratila kolonu, bilo mi je lako. Idem po prtini koju su pre mene ugazili. Ali ubrzo kolona odmie, i udaljuje se, a vetar za njima brzo izravnjava snenu putanju. Gubim trag i vezu. Ali idem. Napred su. Samo napred! A Nikika upa nije daleko. Istina, ja je ne znam, ni gde je ni koliko je udaljena. ula sam pri polasku: "Tu je." Hodam, hodam. "Napred, i tu je!" - vrti mi se stalno u glavi. Pouriti. Stii. Na ledima mi oteae torbe, a petomeseno dete zamorilo ruke. Samo da nije smetova. Svaki as se spotaknem, uronim u troni sneg. Na meni suknja od italijanskog ebeta, samo uvijena oko tela i pritegnuta vezicom oko pojasa. Kad zagazim u sneg i uronim dublje, suknju sneg zagrne i podigne do pojasa. Na meni oskudan ve, pa se gotovo naga naem do pola u snenoj futroli. Prvo ne oseam hladnou tog snenog oklopa, ali kad to uesta poeh da drhtim, da se tresem. Opanci se jo dre, i vunene arape. Ve sam se uvebala da ih dobro utegnem. Problem mi je suknja. Kad sam je napravila, gore u bolnici, mislila sam da sam se obezbedila za zimu. Kasnije sam nabavila suknene bele pantalone, pa ih nisam ni leti skidala. Ali Gvozd me zatie nespremnu, neiskusnu. Sati odmiu, a ja sve umornija i umornija. Ve sam duboko u umi. Hladnoa probija do sri. A i gladna sam. Mesecima smo bez soli, brana, mesa. Jue smo imali kazansku kau, retku kao supu i malo makarona u njoj. Jedva da se po koji uhvati. Bez soli. Tiina. Osim mog batrganja po snegu, samo se povremeno uje tupo padanje ogromnih gomila snega. Pretovarene kronje posustale pod teretom, oslobaaju ga se uz tutnjavu. Povremeno ujem i pukaranje. Daleko. as levo, as desno. Dete se javi. Gladno je. Zaustavljam se, i stojei u snegu do kolena, stavljam ga na grudi. Od umora se lagano sputam i oslanjam na torbe koje ne skidam. Dete upa, kida prazne dojke. Ljuti se, plae i zacenjuje. Stavljam je ponovo. Bar da je zavaram. Ponovi se isto. Najzad, izmueno i izmoren, hvata ustima kraj bunde i poinje da sisa. Zaspa. Pokuavam da se dignem. Tek sad osetih pravu hladnou. Pod grudima se sve zgrilo, steglo. Ne mogu da diem. Uvlaim duboko hladan vazduh, koji ree. Svom snagom se uspinjem da nastavim put. Razmiljam, kako bi bilo toplije da nije bar ove tame. Sneg beo, a tamna no kao da ga je prekrila gustom senkom. Odasvud hladnoa, kao iz nekakve ogromne jame, kojoj nigde kraja nema. Na rukama nemam rukavice. Prvo su me bolele. Sad ih i ne oseam. Udrvenile se. Dok su me bolele i dok sam ih oseala, ja sam ih titila. Obgrlim dete, pa ake stavim jednu preko druge. Ona gornja pocrveni, pomodri, zaboli. Promenim je, pa donju stavim preko nje. Kad ova zaboli, opet promenim. Tako dok obe nisu postale tue. Ne oseam ih vie. Dete se uskomea, uznemiri. Gri se, uvija. Skupi noice i cikne, a onda se zaceni i pomodri. Odgrem krajiak

sa lica i duvam, a oseam da mi je i dah hladan. I u srcu osetih hladnou i bol. Podmeem prazne dojke. Dete pokua da izvue bar neto. Vue. Kida. Ljuti se, a sve je slabije, sve se manje bori i slabije uje. Umiri se i opusti. Prislonim lice na obraie. Hladno. I ono i ja. Ote mi se glasan krik: "Umree! Umree!" Ne umem nita drugo. Samo tu re ponavljam, izgovaram, pa ciknem na sav glas: "Umree!" pokuavam da bolje umotam pregladnelo i promrzlo dete. Niko me ne uje. Sve je usnulo. Udrvenjenim prstima uzimam malo snega. Podrim ga da se malo otkravi, omeka, pa stavljam detetu na usnice. Ono prvo mie usnicama, malo povue, pa opet cikne, pomodri i umiri se. I evo je flaa zelena, puna mleka. Sjuri se na mene. Pravo u lice, i zaustavi se. Titra, igra tu ispred oiju. Ruka se pokrenu da je uzme, a ona pobee iza lea. Lupi me bolno, pa po miici jo jae. Odlete nekud levo. Ne potraja dugo, pa je evo opet. Sad je prati i pitavi, utei apat: "Izginuete i ti i dijete. Ako ti nije do tebe, sauvaj bar..." Stegoh dete, stegoh svom snagom i poeh da cvilim: "Dolores moja, nemoj, nemoj molim te! Nemoj sad, ovde! Samo bar do Nikike upe. Nemoj!" I izbezumljena dobih neku novu snagu, snagu ivotinjsku, snagu vuice da odri ivot mladuneta. Preda mnom se zaljulja ogromna grana, ogolela od tek sruenog snega. Klati se, gotovo mi lice dodiruje. Na njoj tamni usnuli pupoljci. Pruam udrvenjene ruke da ih pokidam. Prsti ne sluaju. Zagazim dublje u sneg i celom akom guram usnama granu, kidam pupoljak po pupoljak zubima i vaem. Suvi, tvrdi, hladni, a vilice ukoene, hladne, neposlune. Ipak se sve pretvara u kau, koja kao pesak kreka po zubima. Hou prstima da je izvadim iz usta i dam detetu. Ne ide. Ne mogu dva prsta dobro da sastavim. Jedva se pokrenu, a da uhvate ne mogu. Naginjem se iznad uplakanog lica i kao ptica ustima ga hranim. Uzima siroe. Opet uzimam granu i spasonosne bobice. vaem. Hranim. Ponavljam nekoliko puta. Umrljano zeleno-crvenkastom kaom dete se umiri i uuta. Umotavam je, zatiskavam i nastavljam put. Sve mi je tee i tee. Flaa me vie ne ganja, ne vrti se oko mene, ali me misli ganjaju: Da sam je ponela! "Donela sam ti vareniku i poruku..." Beim od tih misli, ali pobei ne umem. Hladnou vie ne oseam. Utrnula sam i spava mi se. Uasno mi se spava. U hodu mi se oi zatvaraju, a san u tren prileti i preti da me obori. Znam da je to opasno. Znam da je to poetak smrzavanja. Nedam se. Brojau. I poinjem: "Jedan, dva...", ko zna dokle, tek me i brojke poee da uspavljuju. Ne valja! Pevam. Prvo sa melodijama, a onda premorena i od njih, vie ih recitujem nego to pevam, kriim, kretim, derem se. Setih se narodnih pesama: Kraljevia Marka i njegove vile, Skadra na Bojani... Ream ih. I stadoh. Ne znam vie. Lagano, san me osvaja. Posle svakog koraka, koji postaje sve tromiji i krai, zastajem i labavim. Ve hou da sednem, a pored mene proleti neto kao munja i apue, iti zlokobno, zloslutno: "Ostani! Ne idi u pogibiju! Ne idi! Ne idi!" Ne vidim tu prokletu nakazu, ali je ujem. Mrzim je. Hou da se rvem. Ne dam se. Diem se i poinjem molitve, sve koje znam: Bogorodice djevo, Oena, Vjeruju... Ponavljam ih, samo da ne zaspim. Ispred mene desno isprei se plaviasta koliba. Sva u izmaglici, oko nje belina, a iz dimnjaka se izvija sivkasto-beli dim. Obradovah se i svom snagom pourih prema njoj. Ona se izgubi. Zbunjena gledam, a u istom trenutku polulevo i malo napred ugledah drugu. Isto plaviasta, malo vea od prve, i dim. Pooh joj. urim. I ona se izgubi. Haluciniram. Da, haluciniram, i nemona zastadoh. "Ne idi, ne idi u pogibiju!" - i itanje, i picasti nos i bradavica koja poigrava... Branim se, otimam se od crne prilike te prokletnice, a prilike se umnoavaju, sve su brojnije - prilike ljudske sa pukama, sa titovkama... To je desetina boraca koje je poslao Sava Kovaevi meni u susret. Uplaili su se. Bolnica je odavno stigla. Ulazim u toplu kuu. Sakupili se oko mene i ranjenici i bolniarke. Skidaju sa mene torbe. Uzimaju dete. Trljaja me. Jedna drugarica skida iskidane i izmrzle opanke, pa arape. Stopala

beskrvna, bela. Grejem ih. Leva se orosi sitnim kapljicama krvi. U arapi je ostala svuena zamrznuta koa. IPANO (Prvi maj) Malo mesto ipano, koje se nalazi iznad upe nikike, pruilo nam je smetaj i gostoprimstvo. Ranjenici su u lepoj, oveoj zidanoj zgradi. A zgrada svetla, ista. Dodue, usamljena je i na istini, to nije najpovoljnije, kad se ima u vidu stalno bombardovanje ovih krajeva. Pa ipak, i sa te strane dobro prolazimo. Kolektiv je u celini retko sloan i prijatan. Moj zamenik, mladi medicinar Pero Popovi, od ranog jutra previja ranjenike. Vedar, nasmejan i govorljiv, pa ga ranjenici mnogo vole. Intendant je Vojo Zeevi. Iskusan i sposoban, pa izvrsno snabdeva bolnicu i stvara nemogue. Poznanici smo i drugovi jo iz Blizne piperske. Doao mi je tada sa grupom drugova koji su promrzli na Sinjajevini. Milan Ku, DJoko Pajkovi, Leko Radevi i Vojo. Svi su imali teko promrzla stopala. Prsti su im ostajali u zavojima. Dobro sam ih upamtila, jer su mi to bile prve kongelacije - promrzline, koje sam videla. Vojo je i jako kratkovid. Bez naoara ne vidi ni da hoda. U jednoj borbi ispadnu mu naoari i polomi se jedno staklo. Od tada nosi i gleda kroz krnjetak sa jednim staklom. Zato je pri bolnici. Od ogromne nam je koristi. Danas nam je doneo sledovanje. Izmeu ostalog, dosta makarona, pirina, pa i eera. Zatim nekoliko sanduka limuna i pomorandi. Neobino za ratne prilike. Nai imali uspenu akciju sa Italijanima, pa menjali zarobljenike za hranu. Sava Kovaevi naredio da se najbolji i najvei deo odnese bolnici u ipano. On je lino gotovo svakodnevno dolazio da obie ranjenike, da pita o smetaju, snabdevanju i uopte o naim potrebama. Prosto je neverovatno koliko se taj hrabri, snani ovek savija oko ranjenog druga. Glas mu postaje mek, tih, a u oima briga i ljubav. Sutra je prvi maj 1942. godine. Proslaviemo ga. Vojo je jo pre nekoliko dana izdvojio od bogatog snabdevanja mnogo tota, da bi Prvi maj proao to sveanije. To sam znala. Nisam znala da se i druge radosti spremaju. Bila sam isuvie obuzeta tekim ranjenicima. Drugi deo programa pripremao je Boa Lazarevi, bivi avijatiar, ovek izuzetno obrazovan i sposoban. Stari komunista, iako bolestan, uvek je aktivan. Posle veere izali smo napolje i posedali oko bolnice. Kraj aprila ozeleneo ledinu i okitio drvee liem, pa nas kupa sveina mirisnog vazduha. Priamo, alimo se. Poneko pevui. Ispred nas isprsio se Uzdumir, koji straari iznad Nikia. Planina, nevelika, obrasla gustom umom, dopunjava lepotu ovih izuzetnih pejzaa. Ve i sumrak poeo da sputa svoju tamnu zastirku. Odjednom, na vrhu Uzdimira planu ogromna vatra. To je pozdrav partizana Prvom maju. Vatra sve vea i crvenija. Skoismo na noge. Zapevasmo. Uhvati se u kolo. Italijani ispod samog Uzdomira uznemirie se. Uplaeni i ljuti razvili topovsku paljbu. Hoe da ugase vatru. Gaaju je as levo, as desno. Nikako da pogode cilj. Evo ih, sad udarie posred vatre. Umesto da se ugasi, vatra se jo vie rasplamsa i proiri. I naa pesma, i nae kolo jo jae razigra, ba kao i vatra na Uzdumiru. Tako do duboko u no. Jutro sveano. Bolnica iskiena zelenilom. Sprema se na sve strane. Moj Pero i ja ve uveliko previjamo ranjenike. Milo ih brije. Bolniarke umivaju. urimo da sve sredimo do ruka, a i ne znamo ta se sve priprema, i da e biti veselje vee nego to oekujemo.

Zavrila sam posao. Sreujem instrumente. Bacih pogled kroz prozor. Na beskrajno irokom zelenom prostoru bele se oribani stolovi, nareani u nizu jedan do drugog. Okolo klupe. Na stolovima poreane ponude. Crvene se italijanske pomorande, ute limuni. Bolniarke stavljaju tople makarone i pirina na mleku. ak i peena jagnjetina zamirisa. Darovali nam metani za praznik. Posle oskudne hrane, pa i gladovanja, ovakva gozba! Ne verujem oima. Podsea me na predratna vremena. Laki ranjenici ve izlaze iz bolnice i zauzimaju mesta oko stolova. Izvode i tee ranjenike. Uz pripomo bolniarki smetaju ih u gornji deo trpeze. Najtei su ostali u zgradi, ali i na njih se misli. Najbolje bolniarke negovae ih, a prozori su otvoreni, pa su i oni u stvari sa nama. Na elu trpeze jedna usamljena stolica. I ne razmiljam o sebi. Zovu me. Prilazim zadivljena svim onim to vidim. Lica ranjenika su razdragana. Veseli su, razgovorni. Kad prioh blie, Boa komandova "mirno". Poustajae drugovi, bolniarke zastadoe. Stolica u elu bila je za mene. Pocrveneh zbunjena. Pozdravim ih i sednem. Tu su predratni komunisti Boo Lazarevi, Rado Ljumovi, Vojo Zeevi i niz ratnika starijih od mene. Zato meni ovakva poast? Od kako je rat poeo, znam samo za patnje. apuem Voji i hou da pitam. Vojo ve zna ta hou i brzo odgovara: "Ti si na upravnik, ti si na lekar, ti si komandant bolnice." I dotle sam vodila bolnice, ali nije mi ni na pamet padalo da sam ja neka linost, koja ima ulogu efa, komandanta. Vraam se u mislima u Pipere i seam jednog razgovora sa Ivanom Milutinoviem. I on mi je slino govorio. Ja tada nisam znala ko je Ivan i kakvu ulogu ima u partiji. Strano sam bila ljuta na njega kad mi je poeo davati savete da se moram postaviti kao upravnik i komandant u bolnici. Gotovo apuui govorila sam mu da grei, da nije u pravu. Ja jedina nisam komunista u bolnici i da komandujem. Kome? Komunistima! Tvrdoglavo ostajem pri svome. Tek mnogo kasnije saznajem da je Ivan lan Centralnog komiteta, a postaje mi jasno i zato mi je odmah posle njegovog odlaska doao profesor Niko sa hrpom marksistikog materijala. Postaje mi jasno zato je Niko esto navraao u bolnicu, zato je uvek pokretao diskusiju o onome to sam itala. On me je i kandidovao za partiju posle nekoliko meseci. Kako sam ga znatieljno sluala! Stari pedagog, iskusan, izvanredno kulturan ovek. Tek kasnije, mnogo kasnije, shvatila sam kako je Ivan znalaki izabrao oveka koji treba da popuni praznine u mom znanju o revoluciji, partiji. Otpoe sveanost. Prvo estitke i pozdravi prazniku. Zatim zajednika pesma, pa ruak. Posle ruka program. Teak, viestruki ranjenik, Bajo Kaluerovi ita svoju pesmu posveenu Prvom maju. Znala sam da je Bajo veliki junak, da je u herojskoj borbi zadobio rane, ali nisam znala za ovu njegovu nadarenost. Ori se muki glas. Niu se stihovi. Pljesak. Radost. Opet pesma, estitke. U zgradi je meu tekim ranjenicima i Rado Ljumovi, izvrstan guslar. Gusle su uvek pored njega. Onako leei, esto gusla i peva. A vet je. Ume on to, ak i kad lei. U bolnici je u zatiti i Vlado Gatolin. Suta suprotnost Radou. Rado je izrazito malen ovek, a u zavojima i ranama zgren i izmravio, jo je manji. Vlado je najkrupniji Crnogorac koga sam videla. Dva metra visok, a snaan. Zaas se izgubi i ode u bolnicu. Evo ga! Izlazi. U naruju mu Rado. Visi ispred njega kao mae. Svojim velikim i dugim rukama Vlado ga obuhvatio ispod pazuha i leima naslonio na svoje grudi. U rukama Radoevim gusle. Noge u zavojima vise beivotno, ali je lice radosno a ruke spretne. Stade Vlado u proelje, a Rado zagusla i zapeva. Divan muki glas poe da rea u desetercu tek stvorenu pesmu upuenu Partiji, revoluciji, Prvom maju. Vlado se isprsio i gordo dri ispred sebe guslara. Pesme se reaju. Na kraju, urnebesan pljesak i radost. I na Radoevom licu razlila se srea. Zaboravio je na bolove, na rane, na noge koje nemono vise.

Ustreptala i uzbuena ustajem i upuujem estitke ovom dragom skupu. Vlado odnosi Radoa u postelju. Kolo se razvi. Crnogorsko, junako. Na Uzdumiru se jo izvija dim. Prvi maj je proslavljen. PELENICE Na Boriju susreem doktorku Julku Metrovi-Panti. Nismo se dotle poznavale. Samo smo ule jedna za drugu. Ja drim moju Dolores u naruju, pa je moda Julka po tome znala ko sam. Prie mi hitro: "Ti si Saa Borina?" - upita. "Jesam. A ti si Julka?" - i postajemo bliske kao da smo godinama bile zajedno. udno je kako u ratu ljudi brzo otkrivaju jedan drugog. Kako se predaju drugarstvu i prijateljstvu bez velikih uvoda i procedura. Istovremeno, Julka zagleda bebi u lice i zvonkim glasom kroz smeh uzviknu: "Pa to je pravi Boovi!" Julka, ne ekajui moja pitanja, odmah nastavlja da pria o Bori: "Tu je. Sad e stii. Zaostao je da obie bolnice..." Sluam i trudim se da budem pribrana, a noge mi odjednom oslabie i klecave jedva me dre. Sluam je, a pogled mi se iskrada put staze odakle treba Bora da doe. Pozdravljamo se, i Julka odjaha dalje. Ja ostadoh na stazi sama. I dalje iekujem. Zurim u lelujava polja jema, u zelenilo koje umiruje. Teko je iekati. I sekunde su duge. Videli smo se trinaestog jula, kad je poao u borbu, pa novembra, kad sam dola iz logora. Kratko, vrlo kratko smo bili zajedno. Otiao je na Pljevlja. Posle Pljevlja u Fou. Za sve to vreme ja sam bila u Crnoj Gori. I sad treba da se vidimo. Nema ga. Jo ga nema. Umorna sam, a i dete otealo u naruju. Zemlja je vlana, pa ne mogu da sednem. Prebacujem teinu sa jedne noge na drugu, spustim se malo, pa opet ustanem. I ekam. Ne ide mi se odatle. Tom stazom treba da doe Bora. Poe suton, pa mrak. I kiica poe. Vraam se lagano mojoj bolnici. Tuna sam. Prazna. Kao pokradena. U bolnici se sve uurbalo. Stigla naredba za pokret. Kia sve jaa. Cele noi ne prestaje. Mi se lagano kreemo. Kolona duga. Ranjenika puno. Zaustavljamo se kod jedne velike logorske vatre, da se zagrejemo. Koristim predah da pomognem najteim ranjenicima. Lopii je u kritinom stanju. Ranjen je visoko u bedro. Ima otvoren prelom kosti. Sav gori. Sepsa. Trese se. Zima mu je. Muim se u mraku da ga previjem. Zavoji natopljeni gnojem i potpuno mokri, a tek je nekoliko asova prolo otkako sam ga previla. Iznemogao. Jedva govori. Plave kose natopio znoj, pa se ulepile, a oi zasijale i trepere od temperature koja ga sagoreva. Plamen logorske vatre ga povremeno obasjava. Lep mladi. Mislim da je pravnik. Briem mu elo i kosu. Odvajam malo vremena i za sebe. Uzimam svoju porciju, grejem vodu pored vatre na aru. Kupam do pola dete, a zatim perem pelenice koje sam tek skinula. Imam ih svega osam. etiri su uvek na detetu, a etiri najee na meni. Sue se. Kad smo u pokretu i kad je kia, to je jedini nain da pripremim pelenice detetu. Jedini nain da budu iste i suve. Obavijam ih oko svog tela i tako se osue. Operem pelenice, dobro ih iscedim, pa se sakrijem iza nekog drveta ili buna. Jednu pelenu stavim preko lea, drugu preko grudi. Pa ih pod pazuhom zaveem. Druge dve oko bedara. Onda se obuem i do sledeeg predaha pelenice se osue. Ako imam vremena, prvo ih drei prema plamenu logorske vatre malo prosuim. Ali, esto, nema se dovoljno vremena. Pokret za pokretom to ne dozvoljava. A vreme predaha prvo se koristi za pomo ranjenicima. To to radim znale su moje bolniarke, koje su esto drale strau, dok se ja skrivam iza buna. Bilo mi je sve to prirodno, gotovo normalno. Rat je. Svi trpe. Svi pate. Pred kazanom red. Pue se vrui makaroni, tek skuvani u slanoj vodi. Drim svoju oribanu porciju i ekam makarone. U njoj kupam Dolores, perem pelenice, pa i hranu prihvatam. Odjednom, stvori se Bora pred nama kao vihor. Na konju. Snaan. Naoruan. Skoi sa konja i

pozdravi nas. Prie meni i detetu. Ruke mi se olabavie. Hou da ispustim i Dolores i porciju. Jedva se savladavam i prikupljam poslednju snagu da se odrim na nogama. Teko mi je to smo razdvojeni, ali i vienja su prava bura. Bora je doao po zadatku. Poslom. Vreme je kratko, a obaveza mnogo. Odmah odrava sastanke, planira, obilazi jedinice. Tek, ja ga celog dana ne videh. Predvee evo ga opet. Sve je sredio to je imao u planu, a noas mora dalje. Nije poslovan kao danas to je bio. Raspituje se za dete, za mene. A mladi smo. Ruka mu poe ispod moje bunde, da nas obe prigrli. Oseti da sam mokra. Izvue ruku, malo se izmae, i prekorno upita: "to si mokra?" Pogledah ga i bezazleno, prirodno i sasvim mirno rekoh: "Suim pelenice." A tako mirnim i sigurnim glasom, kao da govorim o pelenicama koje se sue na uetu pod toplim suncem. Bora se tre, ispravi se i malo namrti, a pogled upro u mene, prikovao ga, kao da me prvi put vidi. Gleda, gleda. Ne govori. Naoari mu se zamaglie. Skide ih i obrisa vlane oi. Rukom poe prema meni i detetu i prelazi as po njenoj, as po mojoj kosi. Neno, tako neno da nas jedva dodiruje. Uskoro se rastajemo. Posle rata esto su mi se drugarice - majke hvalile, kako ih je Bora izuzetno titio i pazio. Nisu znale za etiri pelenice, i vlane oi naoruanog vojnika. TRENJE Poetak leta. Idemo put Bradine. Treba napadati nemaki voz. Jedinice su ve uz prugu. Ja sam upravnik bolnice prve proleterske brigade, koja sprovodi ovu akciju. Sa bolnicom i ranjenicima sam neto dalje od pruge. Jutro. Bora prolete na konju. Komanduje nam: "Laganim pokretom napred!" - i izgubi se. Uvek mi srce zatreperi kad ga vidim. Oseam da mi lice gori. Prigrlih nau Dolores i ljubim joj plave loknice. Jednom rukom drim uzde, a drugom dete prigrljeno uz grudi. Prolazimo kroz ratrkano naselje. Lepo je. Svo u zelenilu i rodu. Ne diramo nita. Ne sme se. To je na zakon, a i kanjivo je ako se prekri. Samo ako nam dobrovoljno narod neto da, moe se uzeti. Sami nikako. Deavalo mi se da nou idem kroz ljivik, da me ljive po licu udaraju, naroito kad idem konjem, a da nijednu ne uberem. Iako je no, pa niko ne bi video, iako se prazan stomak gri. Na konju, sa detetom, lagano pratim kolonu. Malo sam odsutna i neto zamiljena. Tre me iznenadno i razdragano cikanje moje devojice. Pruilo dete ruice uvis prema trenji punoj zrelog ploda. Stee i oputa ake i sva treperi od radosti. Na licu osmeh i pokreti usnama koji pokazuju elju za hranom. Nikad nije videlo trenju ni na slici. Niti ma kakav plod crven, ili slian trenji. Roena je poetkom novembra, rasla u planinama i snegu. Pitominu je jedino videla u aprilu, kad sam stigla u Nikiku upu u ipano. Nikakvih voki jo nije bilo. Sad joj je osam meseci. Otkud tako snana elja za ovim crvenim plodom? Otkud zna da je to zrelo, da je to neto prijatno i lepo? Instinkt. Da li je mogu takav prirodan nagon? I dok tako razmiljam, hvatam joj ruice, ljubim ih, i savijam prema grudima, a glavicu zaklanjam da ne gleda trenje. Da je na taj nain moje srce poelela - dala bih joj ga. A trenje? Nisu nae. Ne smemo ih dirati, dok neko ne ponudi. A niko ih nije ponudio. Zavaravam je, skreem joj panju na druge stvari i pourujem konja, da pobegnem od crvenih treanja. Prolo je preko trideset godina, a jo nisam pobegla od crvenih treanja. Svake godine, kad vidim prve vezice crvenih treanja na tezgama, na pijaci - pobegnem. I tako svake godine. Beim, ali pobei ne mogu.

GLAMO (jama) Prilazimo Glamou. Paljevine, paljevine na sve strane. Ostala su samo zgarita i ogoreli tamni kameni zidovi umesto nekadanjih toplih domova. Da li su i moji nastradali? U Glamou mi je ve godinama sestra od strica Slava, uiteljica, sa muem, pop Mirkom Stojsavljeviem, sinom Novicom i kerkom Zlatkom. Novica je bio skojevac. Nije to mnogo ni krio. Otac mu je bio vie nego drug. Sve je znao, a obziran, pa kad bi Novica imao sastanke u kui, on bi iao satima da eta po oblinjoj umi. Istovremeno bi pazio na kuu. Izdaleka ugledah kue i glamoku crkvu. Ozari me nada. Ipak nije sve uniteno. Pourujem konja. Na alost, nisam ni ula u kuu. Nisam mogla od bola. Saznala sam pre nego to sam joj se pribliila, da su pop Mirko i Novica baeni u jamu, da je Slava izludela od bola i sad se nalazi u ibeniku na psihijatrijskom odeljenju. A nesrena Zlatka luta izmeu bolnice gde joj je majka i jame, gde su joj otac i brat. Ima li kraja ljudskim patnjama?! U Radaslijama kraj Glamoa formiran bolnicu. Lepe i iste kue. Naroda malo. Uglavnom ene, a sve u crnim maramama. Mukarci su ili izginuli, ili u borbi. Svee humke na sve strane. Ne postoji odreeno mesto za pokop. Gde ko nastrada, tu mu se odmah i grob kopa. Nema se vremena za rituale i ceremonije. ak su i grupno nesrene rtve sahranjivane. Sa nama je i na verski referent, prota Karamatijevi. Veliki smo prijatelji. Stariji ovek. Vrnjak moga oca. I otac mi je bio prota. U ovom plemenitom oveku nalazim roditeljsku toplinu. Oseam da me voli kao svoje keri, kao Kaju i Natu, koje e ubrzo izgubiti. Zagrli me i pria o njima, kako su dobre, kako su lepe. Obe su partizanke, samo u drugoj jedinici. Rat je nemilosrdan. Prota u svima nama nalazi svoju decu. Voli nas, mi to oseamo. Nikad ne proe pored bolnice a da ne svrati, da me pozdravi, da obie ranjenike. I danas je doao. Vedar po prirodi i uvek nasmejan. Pria mi da je obiao crkvu u Glamou, a onda se malo namrti i pria o tragediji nekog popa Mirka. Kaem mu da su mi to roaci, i objanjavam rodbinsku vezu. Prota uzdahnu duboko, i saopti mi da sutra ide da odri opelo nad jamom, u koju su baeni i poubijani ljudi. Porodice tih nesrenika trae utehu u svemu, pa kad su videli popa, rodila se elja da se nesrenici opoje. Prota Karamatijevi je pristao i ak sa komandantom bataljona ugovorio da dobije desetinu partizana sa orujam za sveani plotun. Poziva i mene. Obeavam da u doi. Sutradan oko crkve u Glamou mnotvo sveta. Uglavnom ene. Zacrnele portu. Nijednoj na glavi svetla marama. Sve se uvilo u crno. Prota je ve meu njima. eka mene i partizane. Nekako u isto vreme stiemo i ja i oni. Prota poziva da se poe. Jama. Kako je neprijatna i ledena. ene popadae oko nje, ljube zemlju, plau, dozivaju glasno po imenu sinove, mueve, brau. Prota prilazi jami, razvija izbledeli epitrahilj i otvara trebnik. Tihim glasom otpoe molitvu. Sve se uuta. Neke ene poustajae, ali veina ostade i dalje kleei. ita prota sve glasnije i glasnije. Kad izgovori "amin" ili "Gospodi pomiluj", desetine usta apatom to ponavljaju. Najzad, iz trebnika prota izvadi unapred spremljen papir sa imenima rtava i poe da ih ita. Kako koje ime izgovori, zauje se neiji jauk, neije cvilenje ili glasni, bolni uzdah. Pominje i popa Mirka i sina Novicu. Najzad daje znak i desetina puaka planu. Jecaj, dug jecaj. Prota savija svoj epitrahilj oko trebnika i stavlja ga u vojniku torbicu od koje se nikad ne rastavlja. Onda dri govor, hrabri narod i poziva u borbu.

Zavrava reima: "Najvee potovanje ovim rtvama uiniemo ako im darujemo slobodnu zemlju u kojoj su pali." Jo dugo ostajemo oko masovne grobnice. Svako prepriava, po ko zna koji put, svoj bol i svoju nesreu. "Moj sin je sam skoio u jamu, kad je doao do nje. Nije dozvolio da ga prljave ruke dodirnu" - pria jedna ena. Druga dodaje kako je njen mu na kolenima molio da ga ostave, da nije kriv, da nije ni mrava zgazio. Udarali su ga po potiljku tako da se mozak rasuo, i ena zacvile. Na kraju su u jamu i bombe bacile, kako sluajno ne bi ko ostao iv. Tu saznajem detalje o Mirku i Novici. Znali su da je Novica skojevac. Znali su i da ga otac, pop, pomae i deli sa njim politiko shvatanje. Meu prvima su ih uhapsili. Vezali im ruke icom i u koloni poveli prema jami. Sve dvoje po dvoje. Otac je bio vezan za sina, sin za oca. ica se urezala do krvi, ali se jauk nije uo. Tako vezane, sruili su ih zajedno u jamu. Leto je. Naokolo ito leluja. Jo nepodignuto, mada je ve dobilo bakarnu boju. Prezrelo. Ostale ene same, pa se jo ne snalaze. Po itu se rasulo areno poljsko cvee. Berem ga i lagano sputam u jamu. LONE MLEKA Prilazimo itu. Jo je no. Nekako je tamna, tamnija no obino. Prostor kojim prolazimo pun je zelenila, koje se noas pretvorilo u crni plat. Da nije mirisne sveine koja napaja plua i olakava napore, ovek bi mislio da se kree kroz tunel. Iznenada, ovaj divni miris sveine poe da zapljuskuje novi, neprijatan. Miris paljevine. Praskozorje. Naziremo naselje i ovee graevine, malo neobinih dimenzija u ovom prostoru. Umorna sam od dugog mara i napora. Nosim dete. Nosim i neto njegovih zlehudih prnjica, nosim sanitetsku torbu. utim. Ne razgovara mi se. A i ostali uglavnom ute. Svi su premoreni od neprekidnih mareva i borbi. Tiinu remeti samo bat koraka i neravnomerno lupkanje raznovrsnih tovara na konjima. Kazani su najbuniji. Zveckaju, naroito kad se konj spotakne. To nas trgne, pa opet utonemo u tiinu, u misli koje naviru same, najee bez reda. as su prisutne i vezane za ovu tamnu no, as su vraene detinjstvu, roditeljima. esto posveene budunosti, neizvesnosti, i najzad, veri, beskrajnoj veri. Preko veze stie naredba: "Tu se zaustaviti i smestiti bolnicu u zgradi samostana." Zgrada dosta oteena, ali unutranjost ouvana i sa brojnim sobama vrlo udobna za smetaj ranjenika. Radujemo se. Danima nismo bili pod krovom, pa ovaj, iako izreetan, dobrodoao je. Najzad malo predaha i odmora. Ekipe bolniara brzo iste i ureuju prostorije. Sunce obasjava ranjene i bolesne koje unosimo u zgradu. Ranjenika mnogo. Ima i novih. ini mi se nikad kraja. Hoemo li ih smestiti sve? "Ne brini Saa, ima mesta za sve!" - dovikuje bolniarka Mila, koja je zapazila moju zabrinutost. Stoji na vratima i rasporeuje one koji dolaze ili ih nose na nosilima. Kako ih sputamo u postelje tako utonu u san. Samo se najtei uju: "Doktore, doktore!" Prilazim, previjam i istim rane koje su danima negovane samo usputno, tako rei u hodu. Napolju vreva i agor. Izaoh da vidim ta se deava. Pogled mi zastade na zidinama manastira. Crni, spaljeni, visoki zidovi stravino tre. Jo ponegde probija dim. Otuda i onaj teak miris paljevine koji se nadaleko osea. Nai su spalili manastir. Nisu to hteli, znam

dobro, ali ustae su na tornju imale uporite odakle su mitraljirali. Nije bilo drugog izlaza; ili izginuti, ili zapaliti manastir. I ubrzo, flae zapaljenog benzina zapalile su ogromnu zgradu. Uporite je palo. Otvorili smo sebi put. Pali su i nai drugovi, meu njima i dva artiljerca. Privlae me svee humke pored manastira. Nosim dete u naruju. Stojim nad humkama i apuem svojoj Dolores. Priam joj o palim drugovima, o njihovim htenjima i idealima. A mala tapka ruicama po sveoj zemlji i neto tepa. Hoe da ponovi moje rei, za nju nerazumljive i jo neshvatljive. Moda je i bolje za nju to je tako. Sa druge strane manastira vesela vreva i divna melodija panske borbene pesme. itno prostrano polje, naputeno, sa punim zrelim klasjem, vapije da se digne. Ve je prezrelo. Nije vie zlatastouto, ve bakarno. Povea grupa partizana kosi i die ito. Odmah se malo dalje i vre. Mediko-doktor Gojko Nikoli, sa vilama u rukama i go do pojasa, sav opaljen suncem, irokim i sigurnim zamasima baca snopove. Pored njega je jo desetak drugova iz beogradskog bataljona. Gojko je kao borac bio u paniji i otuda se ula ona divna panska pesma. Kakav polet i snaga! Okrenuh se ponovo prema manastiru. Koliko suprotnosti! Paljevina, miris zgarita i smrti, a sa druge strane hleb, etva, ivot i pesma. Donose mi naredbu za vakcinaciju. Treba sprovesti zatitu protiv tifusa. Odmah se pripremamo. Svaka naredba se izvrava bez pogovora. Nekako poletno. Rekla bih, ak sa radou i eljom da se posao obavi najbolje to se moe. Nali smo neto grubih belih arava i ijem bele kecelje bolniarkama koje e mi pomagati pri vakcinaciji. Na zelenoj i istoj ledini improvizovani stoi sa belim aravom. Pored njega bolniarke sa belim keceljama, svee i mlade, pripremaju igle i priceve pored vatre i kazaneta u kojem vri voda. Kolona boraca prilazi. Lica gotovo sva poznata. Evo ga i moj Kragujevanin! Tek to je otiao iz bolnice. Mladi Beograanin me srdano pozdravlja. Ve se dobro znamo. Vie puta smo razgovarali o Beogradu. Poznajem komesara ete, i onog crnomanjastog druga iza njega. Svako mi je na svoj nain mio. Jedna partizanka se izdvaja iz ete. Hoe da mi pomogne. Vidi da smo u ogromnom poslu. Kolona lagano prilazi, zastaje, odmie... A i dalje svako dri zavrnuti rukav i zagleda u majuni ubod kao da e u njemu otkriti neku veliku tajnu. Padaju i ale na raun uboda igle, junatva, dranja, trzaja. Vedrina nas ne naputa. - Sve ide organizovano. I u najboljim uslovima ne bi se moglo poeleti vie reda. Nisu to pisana uputstva, nisu to ni otre naredbe, a sve tee besprekorno. Bolnica je brzo i udobno smetena. Malo dalje su prostorije u kojima se priprema hrana. A i krug bolnice se ve isti. Nekolicina drugova, sa metlama grubim i napravljenim od tek otkinutih grana, ostavljaju za sobom ist prostor. Vralica breke i izbacuje ito. Proleteri i dalje prilaze lagano mom stolu. Jo poneka ala, poneko pitanje, ali sve je u stvari ozbiljno i nekako dostojanstveno. Umorna sam. ujem opet pesmu. Medikov topli muki glas koji vodi i druge koji ga prate. Zaboravljam i na umor, i na rat. Prvi put sprovodim ovako brojno vakcinisanje. Snalazim se, mada imam malo igala i priceva. Seljanica iz Crne Gore shvatila je da ne sme prstom nita dodirnuti, shvatila je da samo kuvanom pincetom sme da hvata igle. Iskuvava sve i brzo dodaje. Ona ne zna jo pravilno da izgovori re "sterilizacija", ali zna da za sigurnost i zdravlje njenog druga mora biti sve onako kako joj je lekar rekao. Ona se toga savesno pridrava, i nee pogreiti.

Mirno radim i duboko verujem toj mladoj drugarici, verujem i borcu koji mi prilazi, i komesaru koji roditeljskom briljivou pravi red, i hrabrom komandantu, mom naelniku Gojku, svakom borcu - verujem oveku! I ta vera me dri i raa ljubav, najveu i najlepu drugarsku ljubav. Dugo sam se zadrala. ujem, dete mi plae. Znam, gladno je. im sam posao zavrila, urno idem u zgradu gde su ranjenici, odakle se uje bebin pla. Tamo je moja Dolores, pored ranjenika u jednom uglu. I ona ovde ima krevet. U istoj sobi lei i jedan borac sa visokom temperaturom, u polubunilu. Usijanim staklastim oima preplaeno gleda u mene. Malo se podie i prua drhtave ruke: - Mleka, samo malo mleka, da utolim e! Nosim jedno plehano lone, da napojim moju Dolores, koja plae i eka. To malo mleka jedva sam dobila. Vaso ui, na intendant, naredio jednoj drugarici da od ovaca koje su bile pripremljene za klanje izmuze to moe. Nalo se malo. Samo ovo lone. Zastala sam pored kreveta koji je odmah levo, pored vrata. U suprotnom uglu krevet, deji krevet. Zastajem. Mleka nama za oboje. Majka... Lekar... Ranjenik... Drug... Pisak gladnog deteta i ustreptale udne oi... Sve mi se uzmea, uskovitla. "Doktorka, jednu kap... mleka" - ponavlja izmueni ovek i prua ruke. Priem ranjeniku i napojim ga. Kako edno pije, gledajui me krupnim zelenoplavim oima! Sav gori. Njegova ruka me pee. Sputam ga lagano na uzglavlje i ostajem sa praznim lonetom u ruci. Okreem se detetu. Ispruilo obe ruice i zacenilo se od plaa. Prilazim i stavljam je na poluprazne grudi. upa dete, kida, mui se. as zaplae, pa se opet bori da izvue i poslednju kap hrane. apuem joj uspavanku. U stvari, tiho pevuim partizansku pesmu. I uspavanke su u ratu drukije. Nekada je to pesma mitraljeza nekad tapkanje koraka u koloni. A sad partizanska pesma sa refrenom: "Hej, haj, hoj!" - koji vie puta ponavljam. San nas obe savladava. Vreme prolazi. Godina za godinom odmie. Sloboda. Izgradnja. Najzad Sutjeska i proslava na Tjentitu. Susreti. Susreti. Prepoznajemo se. Nekad tee, nekad lake. Godine ine svoje. Uzbuenja, suze, zagrljaji. Savo Peri, rudar iz Dalmacije, doveo fotografa. Hoe da se slikamo "za uspomenu" - kako kae. On mi je prvu udlagu stavio i napravio kad sam bila ranjena. On je prvi poneo moja nosila, i dok su mu suze vlaile krupne crne oi, lagano je gazio pazei da me ne trucka i ne povredi. Sad se obukao, uredio, zavre u polukrug prema nosu jake crne brkove, a onda me snanim rudarskim rukama obgrli i doviknu fotografu koji eka: "Sad slikaj!" - pa se jo malo isprsi. kljocnu aparat. Savo daje adresu gde i koliko fotografija da mu se poalje. A zatim nastavljamo priu i obeavamo da emo se viati ee. Neemo ekati samo proslave. Vraamo se. Foa. Voz prepun boraca. I na kupe je pun. Peva se. Danas je dozvoljeno i neto da se popije, pa se narod razveselio. Ja sedim sa svoje troje dece: Ivom, Ivanom i Slavkom. Na klupi preko puta su DJina Prlja i Danica Kolinovi. Malo smo umorne, ali pune divnih utisaka. Ve i to to su njih dve tu pored mene ini mi radost. I hodnici vagona puni. Muvaju

se i prolaze tamo-amo oni koji nisu uhvatili sedite. Mi razgovaramo, pa esto i ne gledamo one koji prolaze mimo nas. Odjednom se neko srui na mene. Zagrli me i zajeca. Snane ruke oteu mi ramena da me polome, a iz zeleno-plavih krupnih oiju liju suze. Hoe ovek neto da progovori, a ne moe. DJina i Danica skoie, misle pijan ovek, pa hoe da me spasavaju. U tom trenutku ovek progovori: - Mleka, lone mleka... it. Nikad to ne mogu zaboraviti. Pogledah krupne zelenoplave oi. Da, it, temperatura koja je sagorevala bolesno telo, ruke koje su me arile i olja mleka koja je ublaila muke i izmamila osmeh na izmuenom licu. "Dunja!" - i dug, snaan, obostrani zagrljaj. Jedva progovorismo. Dunja Petrikovi, borac prve proleterske brigade, zagledao se u mene i bez daha u jednom trenu izgovori: - ta je sa malom Dolores, je li ostala iva? - i prelazi pogledom preko moje dece, traei je. Priam mu: "U etvrtoj ofanzivi ostala mi je ba u itu, pored samog manastira. Mala humka ostala je pored artiljeraca samo godinu dana kasnije. Ostala je da je oni veno uvaju... A meni je, Dunja, ostao njen pogled koji me prati, i seanje na plave svilene kovrdice koje i danas ponekad u snu milujem..." Dolazimo u Beograd. Dunja roditeljski srdano i briljivo prihvata Ivu, Ivana i Slavka. Grli ih i miluje. Jedva se rastajemo. UVOD elja mi je da se zahvaljujui ovoj knjizi sazna neto vie o partizanskoj mladosti, toj izuzetnoj mladosti spremnoj na sva odricanja, spremnoj na samozaborav, a sve u ime ideala, ljubavi prema zemlji i porobljenom narodu u njoj, prema slobodi. Kad se kae "rat" onda se uglavnom misli na pucnjavu i na ubijanje, a zaboravlja da i tada postoji ovek i srce u njemu, i plamen koji zatitra iznenada ne pitajui za vreme i okolnosti. "Ratne prie" upravo o tome govore. Pisala sam istinite prie i dogaaje. Mnogi e u njima prepoznati i nai sebe. Dok sam ih prenosila na papir esto sam i sama zastajala, vraala se u mislima tom vremenu, tim linostima i sa iskrenim divljenjem i potovanjem ostajala dugo sa njima. Zar se moe olako zaboraviti Tanjina sudbina i ne zamisliti nad njenom odlukom da izabere dvostruku smrt u ime ljubavi, u ime voljenog Vitorija. Da li je Tanja grenica? - pitala sam mnogo puta samu sebe jo dok sam bila u logoru, pa i kasnije, sve do danas. Ako kaem kako oseam da ona to nije, da li sam i sama grenik zbog toga to je ne osuujem? esto sam hvatala samu sebe kako joj iskreno pratam, i ak da mi je na neki nain izuzetno mila, zbog snage i ljubavi koje su je istovremeno vodile grehu i obavile oreolom istote. Zar se, isto tako, moe olako prei preko ednog krika stidljive devojke: "Drugovi, pa ja sam ga volela!" - dok dri na krilu glavu oveka pred kojim, dok je bio iv, nije imala hrabrosti da to izgovori.

Moe li ovek a da se ne divi Branki Budovoj i njenoj prkosnoj smrti, dok je bacala bombe izvikujui: "Ova je za moga Buda, ova za nae dijete, ova za nau ugaenu sreu!" Branku i Tanju sam mogla razumeti, opravdati ili osuditi, ali bilo je onih pred kojima sam ostajala nema, ija me je snaga zbunjivala. Onih zbog kojih sam se pitala gde su zakoni prirode, gde su granice neunitive snage fiziologije. Lako je zaustaviti ili pokrenuti mitraljeski rafal, lako je pokrenuti ili uutkati topove, ali uutkati ili zaustaviti nemirno srce da ne vri - to nije lako! Pa ipak, bilo je jedno vreme, kada je pred natprirodnom snagom i istotom mladosti sve zastajalo. Ostajalo je samo strpljenje, ekanje. Tako je moralo biti i bilo je. Za one druge, koji su te zakone zaboravljali, koji su greili, otkup je bio veliki. Nisam se uvek slagala sa cenom kojom se plaao. Po prirodi svojoj sklona sam pratanju, pa sam za grenike esto iznalazila opravdanja. Ne bih nikada bila na strani izdaje, na strani brutalnog lopovluka ili unitavanja ljudskog roda - ali uvek sam ostajala na strani istinske ljubavi, pa makar se ona zvala i grenom. Zar ljubav uopte moe biti greh - ako je prava, spontana, istinska? Italijan Vitorio nije smeo pomagati Tanji da se iskrada iz logora. Sigurno da to nije smeo, osudimo ga za to. Osudimo ga za prevaru prema svojima. Ali ne osudimo ga to je voleo jae od smrti. Izdaja?! Da li je to bila izdaja, kada je ljubav bila samo ista ljubav, bez ikakvih namera i koristi, kad je brisala mrnju i neprijateljstvo. Verujem da je jedino ljubav u mogunosti da uniti sve nepravde koje ljudi ine jedni drugima. Da li je ljubav izmislila ratove, duegubke, logore smrti? Sigurno nije. Zato sam na strani ljubavi, da branim ivot, da se suprotstavljam smrti. Moda me je ba to i povuklo da iz ratnog loma iznesem uspomenu na one koji su sauvali srce, one koji su u torbici uvali komadi proje voljenog oveka ili lone iz kojeg je voljena pila. Koliko je trebalo imati snage da se savladaju sva iskuenja, da se kae prirodi "ne"! A iskuenja i izazova je bilo mnogo. No, uma, stalna blizina, zajedniki leaj a esto i isti prekriva. I uvek ono "ne"! Kad sam tako jednom posle rata srela Radu, moju ratnu bolniarku, u samotnoj garsonjeri, pitala sam je: "Bila si raskono lepa, pametna, dobra. Zato se nisi udala?" Odgovorila mi je: "Trailo se od nas devojaka da nosimo puke, bacamo bombe, da idemo sa drugovima u jurie, na bunkere, da ginemo, i da se odriemo svega, pa i da zaboravimo da smo ene. Moda sam prigrlila taj zaborav ... ta li." Kad sam sklopila stranice ovog rukopisa jo dugo sam ostala razmiljajui o toj istoj, ednoj i estitoj mladosti, o odricanju, samozaboravu, o ljubavima nedoreenim i nedodirnutim. Moda se ba u tome i krije sva lepota jednog izuzetnog vremena. TANJA Na logor u Kavaji, u Albaniji, prepun je ena. U velikim betonskim zgradama kasarnskog tipa poreani su drveni kavezi jedan do drugog. Gusto su smeteni pa se mi sunji kroz razreene letve gledamo i delimo zlo koje nas je snalo. Kavezi su u tri sprata, pa one gornje i donje mi (koji smo u sredini kaveza) ne moemo videti, osim nekoliko najbliih. Ali zato kaveze u istom nivou vidimo skoro sve. U petom od mene je Tanja. Lepa devojka. Veoma lepa. Pre desetak dana bio joj je dvadeseti roendan. Studentkinja. Prodavala je cvee u Beogradu i tako se izdravala. Nena i belolika liila je na svoje ljiljane sa tezge koje su kupci birali. Sa krupnim, kao nebo plavim oima. Bujne zlataste ute kose spletene u debele vitice i obavijene oko glave deluju kao oreol koji krasi predivno lice. Iako je dosta daleko od mene, im dan svane Tanja mi zazrai bojama i lepotom. Mila i ljupka, sa mekim glasom i osmehom koji osvaja. Satima tako jedni druge gledamo i amimo u kavezima. Sa najbliom susetkom progovorimo i proapuemo pokoju re, pa opet utanje i ama. Suanj si, a straa je tu. Tanja je mlada a mladost nosi udnu snagu. S vremena na vreme iz njenog kaveza uje se tiha pesma. Zuri Tanja u letve svog skuenog prostora, zuri i pevui. Tako satima sluam

milozvune ruske romanse. Moda su i njeni roditelji bolno progonstvo iz carske Rusije ublaavali ovim istim romansama. Tako nas razgaljuje glas mlade devojke u toj munoj memljivoj sredini i nepodnoljivoj atmosferi. Izmeu logorske ice i nae zgrade imamo skueni prostor gde moemo izai da udahnemo vazduh i gledamo sunce. Vazduh i sunce! Kakav je to dar prirode, tek sam u logoru shvatila. Mi ljudi, skloni smo da mnoge darove i bogatstva oko nas i ne primetimo dok ih ne izgubimo. Bre i lake primetimo ono to nemamo i tu se zaustavljamo esto jadikujui, dok nam trezori blaga promiu. Samo da izaem iz logora, ako izaem, osim slobode i toplog sunca nita vie neu traiti! Tako sam se zaklinjala svakog sunanog jutra, dok sam se izvlaila iz kaveza i naputala bar za trenutak memljivu adaju. I re adaja toplija je od ovog uasno hladnog legla. Pre nego to bi nas progutala, adaja bi suknula vatru i zagrejala nas a ova naa ni to nema, ve kosti smrzava pre nego to nas uniti. Dok koristimo logorski krug i muvamo se tamo-amo, Italijani nas kroz iane zidove gledaju. Morali smo mlade devojke zaklanjati od njih. Plaili smo se. Muka pohlepna mladost pretila je, a njihove grube i neukusne rei vreale su i uniavale. Zato smo lepe devojke gurali u zadnje redove, i zaklanjali ih koliko god smo mogli. Pa ipak, nije se moglo sve sakriti. Isuvie su blistale na suncu zlataste pletenice, previe je zraila bezazlena i ista mladost, da bi sve ostalo nezapaeno. Dani teku. Monotono, ali teku. Svi su skoro isti. im otvorimo oi ve znamo ko je u kom kavezu. Znamo da e starice ostati jo dugo, leei zgrene. Znamo da e deca plakati i glasno prizivati glad. Mlae e se sedei eljati a druge e pripremati olupane konzerve za vruu slanu vodu i komad kameno tvrdog crnog hleba. Jedino danas u Tanjinom kavezu vidim promena. Devojka se zgrila uz sam ugao svog zlehudnog doma, podboila lice rukama, utonula u svoje krilo - uti i ne mie se. A ene oko nje nisu svakodnevne, kakve ih znam. Natmurene, namrgoeno uperile pogled u kavez, kao da otrovne strelice bacaju iz oiju. One koje silaze pored nje, nekako je udno obilaze i okreu glave na drugu stranu. Nije mi jasno ta se deava. Tek kod kazana ujem prie, uglavnom od starijih ena: "Kurva, nee doi na kazan. Najela se ona noas i napila". Druga, pa trea i mnoge druge reaju sline rei i teke pogrde. Okreem se. Gledam. Stvarno - Tanje nema. Vraam se u logorsko leglo i vidim jo uvek u uglu kaveza devojku. Zgrena i podboena ne mie se, kao da je isklesana figura od kamena. Doe mi Zaa i poe apatom da pria: "Vide li Tanju? Jadnica! ene je bojkotuju. Kau, nou se izvlai iz logora i bei kroz icu. Italijan, oficir, preko ice dobaci joj svoju uniformu. Ona se obue i kao oficir sa faistikim pozdravom proe pored strae. Oficir je malo dalje saeka u fijakeru, pa odu i provedu no. U zoru, pre svanua, vraa se. Zamisli samo, neprijatelj, faistiki pozdrav? ta e joj rei mu, komunista, partizan? I ona je lan Partije. Primljena je pred samo hapenje. Uas! Nepojmljivo! A zna kako ima lepog i dobrog druga. Gledao je mesecima dok je bio u Beogradu mladu cvearku. Dolazio bi po nekoliko puta dnevno i prolazio pored tezge da bi je samo video. I ako bi zastao, stajao bi malo podalje da ga ona ne vidi. Ne poznaj se. Bombardovanje Beograda razorilo ljude, rasturilo kue, unitilo i tezgu sa cveem, a devojka ostala na ulici. Tada joj je mladi student priao, rekao ta mu je na srcu i ponudio brak. Venali su se a ubrzo doli zajedno u partizane. On se gore u naim brdima bori sa faistima, a ona ovde faisti u zagrljaj ... ! Ne, to je neoprostivo. ao mi je kad je vidim ovako bednu, ali grenica je, velika grenica!" Dok mi Zaa pria, pogled ne odvajam od zgrenog smotuljka. Tako danima. Ista pria, isti komentari. I dalje prezir i nemo obilaenje devojinog ukletog kaveza. U prvi mah i ja prihvatam priu sa uenjem i

prezirom. A onda, poe neto u meni da se lomi. Oseam da sam na neki nain uz tu sirotu mladu enu. Gorko, previe gorko otkupljuje svoj greh. Te oi mrnje, to nemo hodanje pored nje, taj opti prezir! Ja sam lekar, pa se u meni valjda probudilo neto u odbranu oveka. Godinama sam se opredeljivala da volim oveka, da mu pomaem kad je u nevolji, kad umire. I ona umire. Lagano, ali sigurno. Ako je uhvate Italijani - streljae je. Ako doe gore kod naih - isto. Streljana e biti samo zato to je zaboravila pisane ljudske zakone, to je posluala srce. I onaj drugi grenik gazi istim stazama. Zagledao se u zatoenicu, partizanku, komunistu. Daje joj uniformu. Gazi i vara monu imperiju. I on je blie smrti nego ivotu. Logorski ivot se nastavlja. I dogaaji u njemu. Tanjin kavez svake noi ostaje prazan, a apat senki oko njega ini ga stravinim i crnim. Danju u njemu ami utljiva, nepomina devojka. Oko nje prezir i pogledi, pogledi. Ti uasni pogledi! Deca nam sve ee pite gladna. Sad ih i danju ujemo da plau. Ne zavarava im vie glad vrua prazna orba. "Majko, gladan sam, majko, hleba!" Tanja otvorila oveu kutiju koju je noas donela. Vadi iz nje kekse, vadi okolade i bombone i nudi gladnoj deci. Majke ih grubo uzimaju za ramena, okreu na drugu stranu i bee: "Ne, ne uzimajte od nje! To je vetica. To su sve otrovi!" Deca, gladna, bee i dalje plaui. Tanja klei pored otvorene kutije i razbacanih akonija koje je noas muno prenela preko ice, izlaui se smrtnoj opasnosti, da bar decu umilostivi, da bar od njih dobije oprotaj. Ali, izgleda, oprotaja nema. Spusti glavu na kutiju i tiho i bolno zajeca. Prvi put je vidim da plae. Noi se reaju, svaka je ista. I prie iste ne prestaju. Prezir raste. Ali, evo jedne noi koja nije ista. Tanja je u kavezu. Kau starije ene, koje slabo spavaju, kako je i noas ila do ice. Muvala se tamo-amo dugo a onda vratila. Nije otila "njenom faisti". Sledee noi isto. Tako nekoliko dana, a onda prozvae ene da izau iz zgrade i postroje se pored ice. Tako i uinismo - ta li e s nama? Hoe li nas u drugi logor? Govorilo se neto tako. Ili streljanje? ta moe suanj osim da mu stotine misli prolaze kroz glavu a ni jedna dobra. Evo, prema ici dolazi grupa Italijana. Izmeu njih oficir sa lisicama na rukama. Bez kape. Crne, bujne kose malo raupane, ali lice lepo, muko. Izrazito visok. Ne lii na Italijana. Ima u njegovom izrazu neeg to osvaja. Gord, ponosit, uspravan. Dooe do ice i zastadoe. Otrim glasom dvojica italijanskih oficira naizmenino postavljaju mu pitanja. Dok ga ispituju stalno pokazuju na nas. Tako dugo. On uti. S vremena na vreme ispravi se malo bolje i gleda ih pravo u oi. Bledilo na licu ipak ga izdaje da nije ravnoduan, da je ravnodunost samo prividna. A ene, udne! Kao da su nove, nepoznate. Skrivaju Tanju. Guraju je iza nas i zaklanjaju od Italijana. Podboile se i propinju se da bi stvorile to bolji zaklon. U tren mi postadoe blie. Jasno mi je. Italijana su uhvatili u krai. Sad su hteli od njega da saznaju koja je logoraica u pitanju. Doveli su ga da je pokae, da je streljaju pred njim i pred nama svima kao opomenu. Nije progovorio. Zamenio ju je. Streljan je. Tu pored ice. Prema Tanji se ene izmenile. Ne idu kod nje. Ne razgovaraju, ali i ne okreu glavu od nje. Logor se rasputa. Svako tri ili svojoj porodici, ili hvata vezu i ide u partizane. Tanja treba da odlui. Bilo koja odluka za nju je pogibeljna. Ako ostane dole, neprijatelj e lako saznati da je ona ta pijunka - logoraica koja je zavela njihovog oficira. Streljae je. Postoje dounici koji i apat uju. Ako ode gore u umu, streljae je kao izdajnika. Partija je ve saznala. Odluila je ipak ovo drugo. Otkrie greh. Otii e svom drugu i rei sve. Rei e mu i ono najtee, da nosi u sebi dete voljenog oveka. Istinom e otkupiti greh. I sa tom odlukom stie u partizane, znajui ta je eka.

Drug joj je za to vreme ve nauo. Nije hteo da veruje. Nije mogao da poveruje i baci sumnju na zlataste vitice koje je toliko voleo. eleo je da uje od nje same i saznaje. Tanja mu pria sve do detalja: - "Ti si bio dobar, ti si me spasao 1941. kada sam ostala sama na ulici. To ne zaboravljam i zahvalna sam ti. Ovo je neto drugo, neto to je bilo jae od mene. Oboje smo znali da srljamo u smrt, ali drukije nismo mogli. Bilo je to jae od nas, jae od smrti ..." Drug je gleda pravo u oi. Prebledeo. ake mu se same savile, stegle i stisle, a nokti zarili u dlanove. Slepoonice bubnje da poprskaju. Tanja ga smireno gleda. Nije vie nervozna. Nije vie uzbuena. Skinula je teret koji ju je muio. Rekla je istinu. Sad je na drugima da ine svoje. Njegovo elo orosie grake znoja i jedva izgovori: "Hajdemo, Tanja! Oboje smo lanovi Partije, neka se donese odluka." Poli su utei. Tako sve do blizu taba a onda iznenada Tanja zastade: "Znam da mi ne moe oprostiti. To i ne oekujem, a i ne traim. Molim te samo jedno, nemoj me mrzeti!" Slomljen ovek zastade, pogledom je svu obuhvati: "Kad bih samo mogao da te mrzim!? Ne znam ta bih u ovom momentu dao da mogu mrzeti. Bilo bi mi lake. Kad bih samo mogao ... " Sledei dan Tanja nije doekala. U zoru pre svitanja, pre izlaska sunca - streljana je. Dugo nas je taj dogaaj pratio. Svako je poneo svoje razmiljanje, svako je imao svoje tumaenje. Jedino nam je bol bio zajedniki. JO UVEK SI MI MILA Rat je tek poeo. Jo se svi ne poznajemo. Oni koji su iz istog mesta, ili bar iz okoline, znaju se, a mi pridoli esto ni ime jedno drugome ne znamo. vrsto nas vezuje partizanska kapa sa crvenom petokrakom. To je naa legitimacija. To je znak upoznavanja. Uz to "drue ili drugarice" i postajemo bliski i dragi jedni drugima. Ja sam nova, upuena sam na partijski rad i pripomo. Drugovi su me lepo prihvatili. U prvo vreme paze me kao gosta. ak sam kao znak posebne panje dobila u maloj seoskoj kui i drveni krevet sa slamom i ilimom. Zahladnelo je ve dobro, pa mi prija kad se umotam u tako opremljen leaj. Vraam se sa terena i hou u moju sobicu. Otvorim vrata i taman da zakoraim, spotakoh se na jedan leaj na zemlji. Ako hou do mog kreveta moram ga pregaziti. Mala sobica potpuno se ispunila. Izmeu leaja i kreveta nema ni stope slobodnog prostora. Provuem se nekako, bacim torbiicu na krevet, pa se vratim u predvorje kod domaice. Ona neto petlja oko ognjita. Upitah je prvo da li je umorna, a zatim ko je jo u mojoj sobi. Kratko mi odgovori: "Na politiki sa terena". Saznajem da je Crnogorac i to "visokokolovan" kako mi ree domaica. Izvadim moje beleke i utonem u probleme i zadatke. Teren je vrlo komplikovan. Izmeale se politike struje, pa i razmirice. Ja treba da radim sa enama. Meutim, ene su uzdrane i teko me prihvataju, pogotovu to nisam iz njihove sredine, pa me ne poznaju. Rat je. Mora se prema svemu i prema svakome biti oprezan. Najbolje je to manje govoriti. Zbog toga mi prvi koraci na ovom terenu teko padaju. Da mi je da sa nekim ko bolje poznaje ove prilike porazgovaram, da se posavetujem. "Na politiki", pade mi na pamet. Razgovarau sa njim. Pomoi e mi. Ve se smrklo. Ja jo uvek baratam sa mojim belekama koristei svetlost koju baca plamen sa ognjita. Tre me muko, gromoglasno: "Dobro vee, domaice;" Na ulazu visoka snana

figura zakrila vrata. Uini mi se dinovski jak i velik. A takav je i bio. Crnjak. Neobrijan. Zarastao u gustu bradu, pa deluje jo snanije. Skide torbicu i puku sa sebe, pa sede na tronoac pored vatre. Tek tada me zapazi: - "Da nisi ti odozgo poslata?" - "Jesam". - "Javili su mi. No, ti si slaba i nejaka da se bori sa ovim krom". Dok govori gleda me i meri. Malo stisne usne a podigne guste crne obrve, kao da se udi neemu i izraava sumnju u moju snagu. Domaica nam napravi cicvaru. Ve dok je ona kuvala, razgovor izmeu mene i "politikog" uzeo je ozbiljan tok. Vidim, poznaje teren, poznaje ljude, politiku situaciju. Dok pria neprestano mi daje savete i uputstva. Nisam se prevarila u naeg "politikog". Ohrabrio me je. I posle cicvare ostadosmo jo u noi, priajui o svemu, pa i o meni. Odakle sam, ko sam, i slino. Sve u svemu, razgovor postade prijatan, prisan, pa mi bi ao da prekinemo ovo drugovanje veeras. "Vreme je, devojko, za spavanje", kratko ree, die se i poe prema sobiku. Pooh i ja. Skinem samo gornju bluzu i zavuem se pod ilim. Kad sam se probudila, "politikog" ve nema. Doao je tek uvee. Tako nekoliko dana. Svake veeri ostajemo dugo pored tople vatre i priamo. Sino mi uzgred ree: "Ma ti si neka pametna i dobra devojka", i nastavlja da drvetom popravlja ar na ognjitu. Mene ne gleda. Bi mi prijatno, a on mi postade jo snaniji i mukiji. Sledee veeri isto. Sedimo. On malo govori. Duga su utanja, a ja bih elela da govorimo dugo, neprestano. Da zagrmi njegov glas i ispuni kuu kao sino, preksino. Kao one prve veeri. Ne, veeras je krt. Govori samo o situaciji na terenu. Pa, i o tome vrlo malo. Ponekad mu uhvatim mrki pogled koji se zadri na mom licu due no obino. Imam utisak da nekako brzo pobegne pogledom, kao da je neto ukrao. Kako tako, tek nije mi obian. Volela bih da ne moram veeras spavati s njim u sobi. Legli smo. Dosta je vremena prolo, a ja ne mogu da uvrstim san. Malo dremnem, pa se potpuno rasanim. I "politiki" se prevre. Oseam da ne spava. Zamorilo me je nepokretno leanje a htela bih da se okrenem. Ne smem. ini mi se da bi u tom okretanju i mekoljenju otkrila neku tajnu i meni samoj nepriznatu i nepoznatu. "Politiki" se naglo okrenu prema mom krevetu i krupnom akom zgrabi ivicu daske, koja nas razdvaja. Osetih blizinu snane ruke. Pretrnuh. Srce mi stade. Ruka se zadra. Miruje. Meni i dah prestao. ini mi se, ako samo prodiem napraviu nesreu, zgreiti neto. Ne miem se. Disanje sam savladala i utiala, a srce ludo kuca kao dobro navijen sat. Ne znam koliko je to trajalo, tek u jednom momentu ruka se opusti, "politiki" se okrenu na drugu stranu. Da li je on spavao - ne znam! Tek ja nisam oka sklopila. ula sam ga kad je ustao. Za njim sam i ja ustala. On je ve otiao, nismo se vie videli. Prolo je dosta vremena. Nae jedinice ule u mali grad u Sandaku. Ja prozebla. Trese me groznica. U glavi mi bui. Doktorka me obilazi. Smestila me kod uiteljice da leim dok ne prezdravim. Dobra ena gleda me i pazi kao sestru. Istina, vie je na terenu nego u kui, pa sam najee danju sama. Uiteljica je imala divnog mua, vrlog komunistu. Neprijatelj ga je uhvatio i streljao. Ona nastavlja njegovim putem. Radi na terenu sa enama. Predsednica je AF-a.

Leim, ali mi je ve mnogo bolje. Jedva ekam da mi se uiteljica vrati da malo priam. Ne volim samou. U tom zalupie spoljna vrata. Uiteljica, pomislih i obradovah se. Umesto nje, na vratima se pojavi "politiki". Obrijan, doteran, lep kao bog. Zagrme jo sa vrata onim njegovim punim glasom: "Dobar dan, devojko! ujem da lei, pa rekoh da te obiem i vidim" - pa uze stolicu, primae je krevetu i sede. Ja se isto digoh i sednem onako u postelji, a ruke mi same poletee da malo zaglade kosu. Osetih i da sam pocrvenela. Vidim da je i on to primetio. Osmehnu se malo, podie se i prie postelji. Ruke mu pooe prema mojoj kosi. Lagano se sae i poljubi loknaste krajeve. Umreh! - ini mi se. Gotova sam. Stegoh akama lice i sva se u njih zagnjurih, a vatra me obuze da sagori ne samo mene, nego i postelju i sve oko mene. Stojei on malo pouta i apatom ree: "Otvori ake"! Ja ih jo vie stiskam i mislim da umirem od stida i od ognja koji me sagoreva. Svojim krupnim akama on pokua da mi skine ruke sa lica, ali one se kao kleta zakaile, pa ni snane ruke ovog junaka ne mogu da ih razdvoje. Zaue se koraci na ulazu kue. On se brzo sae, priljubi lice uz moju kosu i proaputa: "Mila si mi". Vrata se otvorie, kurir povika: "Hajde, ekaju te! Konja sam ti doveo". Ja ake ne diem. Ne mogu. Ukoile se. Ne sluaju. ujem njegove krupne korake kako odmiu, zatim mali agor pred kuom, a onda topot konja koji se udalji i nestade. ake se same opustie. Nosila sam taj dogaaj sa sobom. Vraala mu se. murei, esto sam sluala duboki glas: "Mila si mi", i oseala poljubac na kosi. Godine prolaze, svako ide svojim putem, a najee onako kako vreme i sluajnost odreuju. Proao je rat odavno. Udala sam se. Imam ve dvoje velike dece. Radim ozbiljno. Povereni su mi veliki i odgovorni poslovi. Telefon zazvoni. Sekretarica javlja da me trai jedan drug. Hladno rekoh: "Pusti ga"! Vrata se otvorie, a jo uvek udubljena u akta zavravam misao, ne diui glavu. Krupno "dobar dan!" tre me, kao da se vratih iz nekog dubokog sna. irok osmeh otkri bele blistave zube ovog prelepog mukarca. Ustadoh. Stegnusmo ruke jedno drugom ne razdvajajui ih, dugo, dugo - uz neko udno utanje. Uz kafu zatim priamo. "Ja sam ostao u Bosni po zadatku sve do danas. Dolazio sam u Beograd odmah posle rata. Lutao sam. Traio te. U elji da te vidim oekivao sam da te vidim na svakom uglu, u svakoj ulici, nadajui se da e se pojaviti. Istina, bilo je to retko. Posao nije dozvoljavao. Prvo su mi rekli da si otila u Sovjetski Savez na etiri godine radi politikog usavravanja; a drugi put da si se odmah po povratku udala i da ima dete. Moram ti priznati da mi je saznanje kad sam drugi put doao bilo i izvesno olakanje, jer sam se u meuvremenu i ja oenio i dobio ker. Da se nisi udala, bilo bi mi mnogo tee. Ovako, oboje smo krivi. Dok si bila u Rusiji, sretnem na terenu mladu uiteljicu. Tek dola na prvo slubovanje. Lepa, rumena, jedra kao tek sazrela jabuka. Svako bi je poeleo. Oenih se. Dobra je. Slua me. Dobra je i majka. ak previe meka i dobra. Do enidbe seanja na tebe nisu mi izlazila iz pameti. Prve godine posle enidbe nekako se umirih, a onda se opet vratie stara seanja, tuga i aljenje za neim. Ja sam principijelan. Nita ne oekujem, nita ne traim. Nemam ni pravo." Nasta muna tiina. Muna ali nekako i draga. On se die, prie lagano, pomilova me po kosi i poljubi, a uz to tiho, sasvim tiho ree: "Jo uvek si mi mila" i laganim korakom izae. Ode. Ja zagnjurih lice u ake i osetih da gorim. DEVOJAKA MARAMA Belka je naa bolniarka. Vredna je, sposobna, posluna. Znanje je stekla u bolnici u Titogradu, gde je radila nekoliko godina. U naim tekim uslovima rada bila mi je desna ruka. Za sve poslove oko ranjenika mogla sam se osloniti na nju, kao na samu sebe. Niko nije umeo

tako spretno i dobro da stavi ranjeniku zavoj kao ona. Uz to je jo bila i vedra, govorljiva, nasmejana, pa su je ranjenici voleli, i uvek se razgalili kad im ona ue u sobu. Ume da se i naali sa njima, ponekad i dosta slobodno, ali nikad preko granice. Ima Belka meru u svemu. I sa mnom je takva. Drugarica je, partizanka je kao ja, ali ona nekako ume da zastane i postavi rastojanje ispred sebe i doktora, ispred starijeg. No, to nije smetalo da se nou, kad se posao zavri, dok sedimo pored ognjita, otvorimo jedna prema drugoj i krenemo razgovorom kao da smo dve roene sestre. Sedimo tako jedne noi same pored ognjita, premotavamo zavoje, a razgovor krenuo. Belka mi poverava da je zavolela Duana. Dok govori, oi joj vesele, a pria kao da tee njenim stalno nasmejanim usnama. Govorila je nekako posebno, to je inilo izuzetno privlanim. Kao da govori kroz stisnute zube, a rei su ipak ostajale uvek razgovetne, propraene jakim i milozvunim glasom. Izuzetna devojka. Malo debeljukasta, a okretna i brza kao lasica. Jedne veeri, izuzetno vedra, pria mi: - "Umivala sam se na izvoru, a on doao da se napije hladne vode. Sluajno je doao. Umornom ratniku svea voda je pravo okrepljenje. Kad se napio vode, zahvati je i akom, pa meni u nedra. Skoim kao tigrica i ponem pesnicama da ga udaram po grudima. On, ljudina, stoji, ne mie se i grohotom se smeje. Mene zbog toga uhvati pravi bes. Bijem i dalje, a posustajem. Saekao je da se ja dobro umorim, a onda me uhvati za ramena i zagnjuri mi lice u vodu. Rvui se oko toga ja ga nekako nespretno gurnem, on klizne i sav se blatom zaprlja. Ljutit ustade i poe da vie na mene. Uplaena, maramom kojom sam brisala lice ponem da mu istim odelo od blata. On uti namrgoen, mislim progutae me od ljutine. Sagnem se da operem maramu, kad on skoi i zagrli me preko lea, a akama obuhvati grudi. Ja vritim, derem se, a on me odie od zemlje i pone da me vrti oko sebe. ta sam mogla? Vritim, vritim - i to je sve. Od tada mi moj Duan ne izlazi iz glave. Re smo vrsto dali i obeali se tu pored izvora." Znam Duana. Snaan. Kau da je veliki junak. Sluala sam ve mnoge prie o njegovoj neustraivosti. Volela sam skromnost i jednostavnost njegovu, a on se ponaao tako kao da su sve te vrline pripadale nekom drugom a ne njemu. Pred kraj novembra saznajemo da vojska ide na Plevlja. Ide i Duan. Belka me moli da je pustim, da ode dole kod majke u selo. Hoe da spremi Duanu neto za put. im smo sredili ranjenike, pustim je. Pri polasku kratko mi devojka dobaci: "Vratiu se do veeri", i odlepra lako i brzo kao srna. Pade mrak, a Belke nema. Vreme je nesigurno, a teren pun iskuenja. Brinem za nju. U tom glomazna drvena vrata planinske seoske kue zakloparae. "Evo je" pomislih sa olakanjem. Umesto nje ue Duan. Doao, kae, da obie Mila i Vukosava, drugove iz odreda. Sutra se ide na Plevlja pa da se pozdravi. Dok mi to objanjava pogledom nekog oito trai. Ne zna, siromah, da celu priu o izvoru znam. Onako, kao uz put, upita me gdje je Belka. Ne ekajui da dobije potpun odgovor urno ue u sobu kod ranjenika. Radost zbog susreta sa drugom-junakom ispuni sobu veselim agorom. Ostade malo sa njima u prii, kad evo i Belke. Kaem joj da je Duan tu, a onda i o mom strahovanju za nju: "Zadrala si se dugo". "Znam. Da li se Duan ljuti? Obeala sam mu da u ga saekati. Zadrah se. Majka nije bila u kui, a brano bilo sakriveno. Htela sam da mu umesim pogau za put. Ko zna kad e zalogaj ugledati. Dug je put do Plevalja, a sneg ve pokazuje zube." Ostavi Belka pogau na klupu u kutku odaje i malo prstima doteruje kosu raupanu pod naletima planinskog vetra. Gledam utu, arenu maramu, koju ve poznajem. Bila je vie puta na Belkinoj glavi, a dole kod izvora postala je neto novo. Tukla je momka po licu njom, brisala njegovo odelo i najzad

je ostala dole u vodi dok se momak igrao okreui devojku oko sebe. Ponela je ta uta marama njihovu tajnu. Gledam je sad, lepo opranu, kako se uti kao limun. Po njoj se rasuli sitni crveni cvetovi, svei, veseli, raspevani. I oni nose tajnu o razigranoj mladosti. Evo ga i Duan. Izae iz sobe. Ne gleda u Belku. Deluje srdito. Sede na tronoac pored ognjita, izvadi duvan i papiri, pa utei lagano zavija cigaru. Vlanim usnama pree preko krajeva tankog papira, pa ne gledajui ni levo ni desno, poe da vrti i premee cigaru koju nikako ne pali. Belka se uzvrtela. - "Kad polazite na Plevlja?", skoro proaputa devojka. - "A gde si ti do sad?" Duan, kao da ne uje pitanje, umesto odgovora zagrme. "Kad bi moj bataljon bio tako taan odavno bi nas Italijani potukli do nogu". - "Bila sam kod majke da ti ispeem pogau za put". - "Nije li to moglo biti bre? Misli da e Italijani ekati nae pogae, jadna ne bila!? Nikad se vi ene neete nauiti ratovanju", zavrava momak jo uvek namrgoen i ve uveliko povlai dim za dimom. Jo malo posede i die se da ide. Uzmem pogau i dodam je Belki: "Pazi da ovo ne zaboravi". Devojka je uze iz moje ruke i prui prema Duanu, sva crvena od uzbuenja to je naljutila junaka, ali i to se rastaju. Dok uzima dar, junaku se iskrada osmeh iako ga gusti brci kriju. Skide maramu sa pogae i vrati se Belki. "I to je tvoje. Uzmi! Valjae ti da se obrie, ili stavi oko vrata kad zaveje". Lagano savi maramu i sama je gurnu u torbu preko pogae. Duan se prvo pozdravi sa mnom, a onda uze Belkinu ruku. Zadra je malo due, gledajui devojku pravo u lice, a oboje se vraaju na izvor, na datu zakletvu. "Smrt faizmu"! Otar vojniki pozdrav sa pesnicom na elu i junak se izgubi. Poetkom decembra na Plevljima prava pogibija. Italijani saekali nae sa jakim naoruanjem i monim utvrenjima. Prve vesti donele su pravo uznemirenje. Ima stotine mrtvih i ranjenih. alimo sve drugove, ali opet svako od nas ima nekog izdvojenog za koga posebno strepi. Neko ima sina, neko brata, sestru. Belka ima Duana. Dani nam svima prolaze u brizi i neizvesnosti. Bolnica kao da je utrnula. Ne uje se pesma, nestao agor. Sve se normalno odvija, ali bez mnogo rei, bez ustrog razgovora. Evo, stiu i prve prave vesti. Neko je ojaen, rastuen, ali ima i onih koji su srenije proli. iv je i Belkin Duan. Od tada nastaje iekivanje. Ko li e se vratiti? i kad? Prvi borci stiu. Uglavnom ranjenici i bolesnici. Kau, glavnina vojske je pola ka Foi i Vrhovnom tabu. Formirae se Prva proleterska brigada u koju e ui i Crnogorci. Duan je krenuo tamo. Godine prolaze. Duge godine rata i ratnih nevolja. Razilazimo se na razne strane. Neko odlazi za Plevlja, pa u Prvu proletersku, neko sa bolnicom preko Gvozda, a neko ostaje na terenu. Belki ostaje ovo poslednje, mada bi i ona elela da je u brigadi sa svojim Duanom. Ali partijac ne bira zadatak, ve ga samo prima i izvrava. Od tada pa do kraja rata nismo se videle, a ni Belka Duana. Ve je i 1944. pri kraju. Prilazimo Beogradu. Nemci daju uasan otpor. Padaju njihovi, padaju i nai. Na Slaviji pada Duan. Tu je privremeno i ukopan. Line stvari sa torbicom donete su mi u Crveni krst Jugoslavije da ih predamo majci. Prebiramo stvari i popisujemo. Na dnu torbice savijena marama. Prepoznah je, mada je uta boja potamnela, a crveni cvetovi ve izbledeli. Uzeh je i spontano rukom pritisnuh na grudi. Kome da je predam? Majci ili Belki?

Opredelih se za Belku. Njoj pripada tajna ute marame, jedinog svedoka mladalake igre na potoku. Moda e devojka u njoj nai bol, a moda i utehu. ZA BUDA, I ZA DIJETE Ve prvih dana u logoru, u Kavaji, prilazi mi smeokosa devojka sa naoarima. Iz razgovora saznajem da je uiteljica iz Podgorice. Zaa Tomovi, sestra Buda Tomovia. Jednostavna i pristupana, obraa mi se neposredno: "Ti si doktorka Saa Borova. Moj brat Budo i Boro ili su zajedno u kolu". Naslonila se na moj drveni logorski kavez i ostaje da razgovaramo. Priseam se. Budo Tomovi. Da. Priao je Boro o njemu jo u Beogradu. Nije priao meni, ve sa drugovima iz pokreta. Tada sam saznala kako je studenta iz Podgorice otkrila policija. Moj Bora i Vojo DJukanovi radili su u sanatorijumu kod profesora dr Nika Miljania. Ubacili su Buda u sanatorijum kao bolesnika i drali vie od tri meseca, sve dok se nije policija umorila tragajui za njim. Nisu ni znali da se on nalazi u centru Beograda. Sanatorijum je bio smeten u "Ekscelzioru". Seam se i mnogo lepih rei tada izgovorenih o tom vrsnom drugu, komunisti, oveku. Zaa mi postaje mila, bliska zbog njenog brata Buda i mog Bore. Zbliile smo se. im logorski ivot dozvoli, mi se uurimo i priamo. Ni jedan na susret ne proe, a da ne govorimo o dvojici revolucionara, koji se ve uveliko gore u brdima bore za slobodu zemlje, i za slobodu nas zatoenika. Kroz priu sestre i ja sam zavolela Buda kao brata, iako ga nikada nisam videla. Poranila i danas Zaa. Evo je kod mene. Sve mi ee dolazi i sve due ostajemo zajedno ne prekidajui razgovore o njenom bratu i mom drugu. Zaa opet pria: - "Budo je bio izuzetan sin. Mamu je voleo mnogo. Potovao je i cenio. A ona je i bila ena divnih osobina. Veoma obrazovana, dostojanstvena i ozbiljna, jedna je iz prvih generacija naih uiteljica. Izuzetan pedagog. B.lo nas je troje dece. Bez oca smo rano ostali. Ona nikad nije bila stroga a mi smo je sluali sa potovanjem i ljubavlju. I za Buda je svaka mamina re bila velika. Jednom je kao mladi poao sa drutvom na Morau. A Moraa udljiva i brza reka. Nikad sigurna. Brina majka pola i po obali ga trai. Videla ga je kod peine kako sedi sa drugovima. Samo je prola pored njih, bez rei. Budo skoio, priao majci i zagrlivi je poao odmah kui. Izvinjavao joj se dugo. Majka niti prekoreva niti izraava ljutnju. A Budu teko. Vie bi eleo da ga grdi, ili da se bar vidno ljuti. Neprestano ponavlja rei izvinjenja to joj se nije javio pri polasku. On eli da mu majka bude srena, bezbrina. ao mu je bilo. Posle tog dogaaja danima se jo trudio da joj dokae koliko je voli i potuje". - A brat tek kakav je bio! Pria Zaa dalje. - Ja sam bila uiteljica van Podgorice, u jednom selu. Ila sam na posao biciklom. Kad god bih se vraala, ugledala bih iz daleka Budovu siluetu. Svakodnevno je izlazio van grada u vreme mog povratka. Saekao bi me, a ja sam tada silazila sa bicikla, pa smo ga dalje zajedniki gurali, drei metalne ruice jedno sa jedne, a drugo sa druge strane. Nastavili bismo put lagano, skoro etajui i priajui. Mnogo sam volela te nae etnje. U jednoj takvoj etnji poverio mi je da ima devojku. Upravo devoje. Ona je jo u gimnaziji. Branka. Znam je. estita i ozbiljna devojka. Nije posebno lepa, ali je stabilna, sreena, sigurna. ekaju da on zavri fakultet, a ona gimnaziju, pa da ostvare zajednicu. Po nainu prianja i ozbiljnosti sa kojom mi govori vidim da je mnogo voli. Srena sam zbog njih."

Zavri Zaa i ode. Izgubi se negde. Ne oekujem je ali evo nje ponovo. Priprema se za neko novo saoptenje. U rukama dri skriven zamotuljak. Odvija ga. Zasvetli aluminijumsko logorsko lone. Prui mi ga a sve nekako skrivajui. Na lonetu spolja Zaa urezala, upravo izgrebala fino oblikovanim slovima, ve samo kako uitelj moe - "Branki od Zae". "Ovo sam namenila ako ikad izaem iz logora da darujem snahi. Neka zna da sam i u goru mislila na nju." S jeseni 1941. godine sam osloboena. Peko Dapevi darovao zarobljene Italijane za zatoenicu sa detetom. Posle dirljivog susreta sa mojim Borom, odlazim sa njim i Blaom Jovanoviem u Glavni tab Crne Gore. im sam malo predahnula i dola k sebi pitam za Buda i Branku. Saznajem da su oboje ivi. Samo toliko. Rat je. Ne pria se mnogo o ratu, o ljudima, a ja bih htela mnogo vie. Neiskusna, i dalje pitam: "Gde je Budo?" - a odgovor uvek kratak: "Nije tu". Jo ne shvatam u pravom smislu da se o vojnikim zadacama i obavezama ne govori mnogo. Ostajem uporna. "Doi e veeras", dobijam kratak odgovor. ekam. Za to vreme vrata ovee kue stalno se otvaraju, a partizani ulaze, odlaze. Jedni donose usmene poruke, potu, uz energino pozdravljanje sa pesnicom na elu. Drugi primaju nareenja i odlaze isto tako sa kratkim, ozbiljnim vojnikim pozdravom. Sve to gledam sa znatieljom, a i sa uenjem. Prvi put se nalazim u takvoj sredini, meu borcima, u tabu operativne jedinice. Oko nas agor, guva, ivot, ali u svemu postoji muki ozbiljan red i rad. Zna se ko je stariji a ko mlai. Osea se da u svemu postoji stub oko koga se sve obre. A ja, i dalje, kako ko ue ispitujem moe li neko od njih biti Budo. Vee. Pale se ve i lojane svetiljke, a i vatra na ognjitu se rasplamsala, pa ima dosta svetlosti. U jednom momentu na vratima pojavi se mlad ovek. Besprekorno uredan, sa orujem i vojnikog izgleda. Veoma ozbiljan a ipak zrai nekom vedrinom. Blage i tople oi valjda doprinose tome da ovaj ovek i pod hladnim orujem ne deluje otro. - Budo! - progovori neto u meni i nisam se prevarila. Sestra je umela verno da oslika brata, i nije mi bila vie potrebna niija pomo da ga prepoznam. Prie mi: "Doktore, jesi li stigla? Pa tu je i mala!" Gleda moju Dolores, a lice pobee iz vojnikog okvira i zatitra novim izrazom punim sjaja i ljubavi. Nisam tada znala da je i njegova Branka zanela. Nisu to, jo uvek, ni drugi znali. Sede pored mene i otpoe sa mnom razgovor prirodno, kao da se ve odavno znamo. Brzo sa pitanjima prelazi na Zau: "Kako je, kako izgleda, je li slaba, omrala, da li je tuna!" Niz slinih pitanja sruie se na mene uurbano, samo da bi to pre saznao o jedinoj sestri koju toliko voli. Odgovaram. Ublaavam koliko mogu odgovore da ne povredim neno srce brata. Slua me paljivo, pa se odjednom sneveseli i uuta. Dri puku ispred sebe, oslonjenu na zemlju, a bradu podboio njom i gleda u daljinu dobujui prstima po kundaku. Nastavi dalje kao da sam sebi pria: - "Zbog mene su je odveli. Ja sam svima bio poznat kao komunista. Nisu se domogli mene, pa su nju zatvorili. Nikad se nije meala u moj rad" - zastade, pa opet uuta i nasta ono dugo muno utanje koje govori vie od svih rei. Dani prolaze. Ja ve imam bolnicu koju smo oformili gore u Radovu. Budo mi esto dolazi. Obilazi ranjenike, a obilazi i mene. Deo svoje Zae vidi u meni. Osea i vidi da mi je Zaa postala bliska i mila kao roena sestra. Pomae mi Budo da se snaem u novoj sredini. Pomae mi da savladavam mnoge prepreke i mnoge stvari za mene jo tue i nejasne. Postao mi je podrka, uitelj. Iekivala sam ga nestrpljivo, a radovala se kad doe. Poinjem da prihvatam punim srcem komuniste, a i da se interesujem sve vie za komunizam, pa da ga i usvajam. Razgovori su nam uvek ozbiljni, nekako muki, pa me u poslednje vreme zbunjuju pitanja o detetu, o Bori, o tome kako se snalazim sama kao majka sa bebom u naruju. ak se

i eniram dok o tome priamo. Ta Budo je revolucionar, borac, junak! A ne znam da se i u njemu ve raa otac i ljubav prema detetu koje iekuje, i briga o njegovoj Branki. Jednom, usred takvog razgovora, iznenada me upita: "Via li se sa Brankom?" Odgovorih da je viam, ali veoma retko. Ona je stalno u borbama i na poloaju. "Kad je vidim rei u joj da ti se javi. Pomozi joj sve to moe. Na prolee treba i ona da pastane majka" - ustade i brzim, malo nespretnim koracima se udalji. Ode. Ja ostadoh, malo iznenaena a onda radosna. Prolaze mi brzo kroz glavu: Moja Zaa, majka Jovanka, Branka, Budo i dete. Pomoi u. Kako da ne?! Pomoi u vie nego sebi, vie nego to se moe. Zima 1942. godine. Sneg pokrio planinu. Sve zabelelo, zablistalo. Ta nepregledna belina unosi mir i stvara udnu tiinu. U toj tiini radim. uju se samo zveckanje instrumenata i pokoja re upuena bolniarki Milki, koja mi pomae. Odjednom taj mir poremeti nagli tresak ulaznih vrata. Ulete usplahiren edo Milutinovi i jo sa vrata viknu: "Pogibe nam Budo!" Tiina se produbi jo jae, jo udnije, a onda jecaj. Prvo zajeca teki ranjenik Milo. Nije se uo ni kad sam mu satima vadila gelere iz oba stopala, bez anestezije. Bilo ih je mnogo, kao da je crne metalne arape navukao na noge. A sad? Glasno jeca. Oglasih se i ja, pa i Milka. Svi smo ostali kao pokoeni posle ove iznenadne vesti. Bio je pre toga kod nas u bolnici. Posedeo malo i uputio se dalje na zadatak. Na Crkvinama ga saekala zaseda i tu je pao. Danima smo bili jo sa tim dragim likom. Danima su nae rei bile vezane uz Budovo ime. Ne proe dugo, a evo jednoga dana i Branke. Sneg. Ne pada, ve noen jakim vetrom zasipa sve oko sebe. Branka se ne vidi iz belog hladnog ogrtaa. Prihvatamo je, grejemo a ona se ubrzo die da ide. "Branka moja, kuda e po ovoj vejavici i nevremenu?" - upitah je zaueno. "Do Crkvina" - odgovori kratko, sigurno i odseno. Odgovori tako da svi uutasmo. Ode. Pri izlasku zamolim je da na povratku opet svrati kod nas, jer elim da razgovaramo. Osmehnu se malo gorko na moje rei, i izgubi u snenoj magli. Sutradan, evo je. Premorena, ini mi se ostarela za jedan dan. Nita je ne pitamo o Crkvinama. Kad smo ostale same, ona prie mojoj Dolores, tipnu je za obraz, zagleda se u dete i ostade tako nepomina pokraj nje. Dete zaplaka, ona se tre i ponovo sede na tronoac. Polako ponemo da priamo o Budi, o njegovoj brizi i ljubavi prema njoj, o molbi da joj pomognem. Slua, slua a onda zari lice u ake, nasloni se laktovima o kolena i utonu u misli. Uskoro ode. Opet bolna vest. Pogibe Branka Budova! Osetih bol u srcu pa me neto presee i do kime. Branka, Budo, Zaa... Sve mi se uskovitlalo. Istovremeno sluam drugove koji priaju: "Kad se vratila sa Crkvina otila je pravo u svoju jedinicu. Borbe su neprestane. Ona se ne odvaja od drugova. Stalno je u prvim redovima, u juriima. Bacala je bombe i uzvikivala: Ova je za mog Buda, za nau ugaenu sreu! Ova je za nae dijete! Ova je za mog Buda! Za dijete, i tako do poslednje bombe a onda je i sama pala". GRUBA KOULJA U partizane se dolazilo u linoj odei Vojnih magacina i uniformi nije bilo. Izgledali smo areno, neujednaeno. Bilo je tu grombi kaputa, novih ili izlizanih sakoa, suknene odee, starih uniformi i eleznikih i oficirskih. Kod drugarica isto. Uglavnom sukno, kostimii i demperi. U prvo vreme mogle su se tek na ponekoj od njih videti i pantalone. A bilo je i seljanica sa kompletnom narodnom nonjom. Grube seljake koulje sa debelom ipkom oko rukava, arene suknje u naborima, izveene kecelje. I kape su nam bile svih oblika i boja. Od vojnike ajkae, sive ili plave, kosmajske, pa do kaketa, krznenih lisiina, ili onih od jagnjeeg runa nalik na ruske ubare. Sava Kovaevi je imao kapu poput onih kozakih sa niskim krznom okolo i temenom od crvene ohe. Jedino to su nam petokrake na kapama bile

uvek iste - crvene. Mada su i one bile od raznovrsnog materijala. Najee iseene od aluminijumskih neprijateljskih konzervi pa ofarbane u crveno, ali i od crvene ohe, tofa, platna, pa do onih izvezenih crvenim koncem ili vunom. Seljanica Nata odluila da bude partizanka. Sa crvenom tkanom torbiicom i malo hrane dola u jedinicu. Odreena je za sanitet. Bila je skojevka, pa je izvesno politiko znanje ve posedovala. Ali znanje iz medicine imala je oskudno. Morala je odmah da ide na kurs da se obui za nove obaveze. Ne pada mladoj devojci nita teko. Spremna je da sve zadatke prihvati, savlada i obavi. Nata je divna. Jedra kao jabuka, sa malo istaknutim rumenim obrazima. Istina debeljukasta, ali laka, okretna. Lice uvek nasmejano otkriva bele kao sneg zube, a glas zvonak i ist. Umela je lepo i da zapeva. Maramu je odmah zamenila partizanskom kapom. Znala je, avolica, tu kapu da namesti. Nakrivi je na jednu stranu, a sa druge ostane bujna smea kosa koja izazovno lepra. Brzo nas je sve osvojila. Ve posle nekoliko dana postaje i lan kulturne ekipe u naoj jedinici. Igrala je Ruu. Nije bilo teko DJidi da zagrli ovu jedru devojku. Bistroj devojci nije bilo teko da savlada tekst i glumu. Kao da se rodila na pozornici. Tako naa Nata poe da pleni simpatije na svakom koraku. Doao drug eljko iz politikog odeljenja. Obilazi jedinice. Dri sastanke. Pametan, reit. Tek je zavrio studije u Beogradu. Zakljuismo brzo da je politiki spreman, i da emo nauiti od njega mnoge stvari koje nam jo nisu jasne. Na njemu civilno odelo i kaket sa petokrakom. Izrazito crnomanjast momak. Zgodan. Visok i veoma lepo razvijen. Svakoj curi mogao bi zapasti za oko, da nije rata i da se sme gledati muko. Kae da e ostati u naoj jedinici nekoliko dana. Obii sve partijske elije. Poee od nae, pa dalje, dok ih sve ne obie. Odatle se vraa u svoj tab na nove zadatke. Kod nas odrani sastanak nije otkrio velike probleme. Disciplina dobra. Drugarstvo na visini, zadaci se izvravaju dobro. Jedina primedba je da smo preotri pri odluivanju za prijem novih lanova. Sastanak ne bi predug. Uz zakazan sastanak za sutra i program koji e obuhvatiti politiku temu - raziosmo se. Ve je i no. Spremamo se za spavanje. Samo nekolicina drugova ostadoe da diskutuju. Mi ostali zgrabismo slamu, pa pokrismo zemljano tle od zida do zida. Polegasmo. Prostora malo, a nas mnogo. Skoro se dodirujemo. eljko sluajno legao pored Nate. Svi uglavnom brzo zaspae. Ratnik je uvek umoran i njemu nije teko da san navue na oi. U snu Nata razmahnu rukom pa eljka po licu - tras! Spavala sam pored nje nekoliko puta i poznat mi je taj njen manir u snu. Nemirno spava. Ima teku ruku, pa kad je spusti i mrtvog bi probudila. Jo kad stegne aku u pesnicu pa kad razmahne! Izbegavali smo da legnemo pored nje. Posle udarca, eljko joj vrati ruku natrag, i grubi krajevi irokih rukava seljake koulje preoe mu preko lica. Kao da ga struja udari. Prooe ga marci skroz do stopala. Okrete se na drugu stranu i namesti da spava. Ali vraga, san ne dolazi. Malo, malo pa oseti grubu koulju na licu, to ga zagreje i rasani. Ba mu i nije stalo da zaspi. Oekuje da se devojka opet baci rukom. Oekuje, a disanje se ubrzalo i neto migolji gore prema grlu, malo pridavi pa pobegne. Tako sve do zore. Digosmo se. eljko ostao jo malo da se odmori. Nata je ve uveliko u poslu. Njen zvonki smeh i prijatan enski glas ispunio sveinom ceo prostor oko nje. Die se i eljko. Malo namrten, pogledom ispod jakih obrva prati Natu. Skriva on to veto. Taman da neko primeti i sazna za noanji dogaaj sa kouljom. Drugo vee posle zavrenih poslova ide se na spavanje. eljko prati Natu. Lei e pored nje. Neka ga udari. Kamo sree! eleo bi da jo jednom oseti milovanje grube koulje. Drugarice

se sakupie kod desnog zida. Nata meu njima. Valjda nee! - pomisli eljko. Jo mu se misao ne ohladi, a devojke polegae jedna do druge. Nata u sredini. Razbi mu se san, razbi i elja da legne. Okrete se i laganim korakom izae napolje da proeta i popui. Tako prooe jo dva dana. eljku se ne ukaza prlika da legne pokraj devojke. Mora da ide. Zdravi se sa svima, pa i sa Natom. Ona ista, nasmejana i bezazlena, gleda ga pravo u lice, dok joj on muki stee ruku i malo je zadrava u svojoj. Pojaha konja i ode. Devojka ostade za tren zbunjena neim to je ponese da pogledom prati konjanika. Dugo, dugo, sve dok nije zamako u gusto zelenilo omanje ume. Godine prolaze. Do kraja rata se nisu videli. eljko je ubrzo otiao za Sloveniju po zadatku, a Nata ostala sve do Beograda u svojoj jedinici. Kao izuzetnu devojku na rukovodei sanitet alje je u SSSR sa grupom drugarica u vojnu kolu na tri godine. eljko dolazi u Beograd na novu dunost. Odmah se raspituje za Natu i saznaje da je otila na kolovanje. Nae delegacije esto odlaze u SSSR. eljko to prati. Ima ludu elju da ode bar na dan-dva. Sluajnost mu ide na ruku. Evo, putuje u daleku zemlju da obavi poslove, ali i da vidi onu koju je poneo u srcu i koja ga ne naputa. Vrlo paljivo i nenametljivo izraava Rusima elju da obie nae drugarice na kolovanju. Domaini, verovatno shvatajui i vie nego to eljko misli, prihvataju elju i ljubazno ga vode u vojni centar. Devojke u ruskim uniformama, postrojene i u stavu mirno, doekuju goste. Puno ih je. eljko trai jednu. Ve gubi nadu. Taman misli "nema je", kad ugleda devojku u drugom redu na samom kraju. Istog momenta oinu ga rukav grube koulje i zaari mu lice. Srce zakuca jae. A ona, prolepala se. Nije vie dundasta. Utanjila se. Uniforma joj izuzetno stoji. Ima i zvezdicu na ramenu. Postala je potporunik. Prie i rukova se sa njom. Plamnu lice iznenaene i zbunjene devojke. Nije joj promakao ni ovaj stisak ruke, dug, vrlo dug, kao i onaj pri rastanku iz jedinice. Naa delegacija u SSSR-u ostaje vrlo kratko. Mora se natrag. Avion ve eka. Vratile se drugarice u Beograd. U Sanitetskoj upravi primaju raspored. Nata ostaje u Beogradu. eljko to brzo saznaje. Zna i gde je rasporeena. Glavna vojna bolnica. Hita da je vidi. U poslu je. Tek u osam ima smenu. Ve itav sat pre smene eljko eka. Stalno ga prati za to vreme dodir grube koulje. Osea ga as na licu, as na ruci - i uvek ga opee. Evo je! Jo je u ruskoj uniformi. Vitka, laka kao srna, preskae stepenice dok silazi a ne vidi ko je dole. Skoro se sudarie. Zastade devojka a crvene rue prekrie obraze. Ne pitajui je eljko poe s njom. Ona se ne buni, a posluna kao jagnje. Jo nije ni izgovorio elju da sednu na jednu klupu, tu u krugu bolnice, a ona je ve sela. Istina malo podalje od njega, ali je sela. On je gleda, gleda i kao iz vedra neba: "Devojko, ja moram neto da ti kaem!" Ona hitro pokri lice rukama i kroz stisnute ake izgovori brzo: "Ne, ne, nemoj! Ja sve znam". Osmehnu se mladi: "E, pa kad zna, onda da se dogovorimo. Ja bih da se do nedelje registrujemo". Davno su se registrovali. Tu su deca, ve i unuii. eljko odrasloj deci rado pria o seljanici, o gruboj koulji i irokim rukavima sa ipkom. POGLED Vule sa jedinicom prolazi pored bolnice. Otrae samo na tren da vidi nekoliko svojih drugova. Na samom ulazu omalene zgrade u kojoj su ranjenici sudari se sa bolniarkom Lelom. Kako se sudarie zastadoe a pogledi im se sretoe i iz zenica obostrano poletee iskre i njoj i njemu dotle nepoznate. Kao da je u istom momentu neto njegovo poletelo i ostalo u njenim grudima a od nje u njegovim. Ko zna dokle bi tako ostali zbunjeni, gledajui se, da se ne oglasi naredba "pokret"! Od tog momenta, od tog jednog jedinog pogleda poneli su jedno

drugog u srcu i ostali trajno zajedno. Nikad nisu izgovorili rei "ljubav", "hoe li me", "biti tvoja", a sve se to zapravo splelo kroz jedan trenutni pogled. Ona je bila siuna, nena, cvrkutava; on krupan, snaan Crnogorac. Priroda je bila izdana kad im je lepotu davala. Ne zna se ko je od njih dvoje bio lepi. On apolonski lep sa srcem istim kao suza i skromnou devojke. A Lela - labudica! Hoda dostojanstveno. Vrat i glavu nosi ba kao labudica. ista, estita, umiljata. Posebnu enstvenost daje joj cvrkutav, mio glas. Sva enstvena blaga priroda je poklonila ovom devojetu. Pogled im je ostao trajna veza. Preko toga nikad ni re, ni dodir ruke, ni apat. Pa ipak, nije se ba svemu moglo odoleti. Bog zna samo koliko se izuzetno stidljivi Crnogorac lomio da bi samo proao pored saniteta i iz daleka ugledao devoje. Rat su proveli bez i jedne rei, a sve znaju jedno o drugom. Znao je Vule da je Lela iz gimnazijske klupe, iz etvrtog razreda, pola sa ujakom u partizane. Znao je da je pravo devoje tek u partizanima postala. U stvari jo uvek nije sasvim stasala. Znao je da je stidljiva, gorda, ponosita. A i ona je o njemu znala da je junak, poten, skroman i vrlo ponosit, ba kao i ona. Bilo je neke udne slinosti u njima. To smo svi zapaali. Vuklo ih je srce neodoljivo jedno drugome, a koile su ih edne osobine. Ne zna se ko vie porumeni pri svakom susretu. A i tada se brzo pobegne od "krupnog greha" da se sluajno ne iskae ono to je na srcu. Nije se moglo ba uvek od svega odricati i uzdrati. Jednom tako zaneto radim oko mojih ranjenika smetenih u nekom vonjaku koji nema ni jednog jedinog ploda. Proletos je mraz sve opustoio. Ostale su sama lepe kronje sa gustim zelenilom koje nam daruje bogatu hladovinu i miris sveine. To blago opija i odmara bolne i umorne ratnike. U radu mi asistira Lela. Ozbiljna, tiha, kao da ne postoji. ak joj i hod mek i neujan. Odjednom devoje zacvrkuta nekako mazno, a pokreti joj postadoe bri, nervozniji. Dignem se da priem i previjem drugog ranjenika i vidim dvadesetak koraka dalje od nas Crnogorca. Stoji ispod jednog drveta i sav se predao poslu. Savio granu, ustro bere voe i primie ustima a ne primeuje da voke ne postoje. Za to vreme ruke mu se zaplele meu granama a lice okrenuto prema previjalitu. On uporno i dalje bere, a nikako ne zapaa da je ceo ljivik jalov. Jedva se uzdrah a da se glasno ne nasmejem. On se neprimetno zatim izgubi srean to je bar izdaleka pogledom pomilovao devoje. udne su i mone ljudske oi! Mnogo puta sam donosila takav zakljuak. Zasijaju, zapletu se i ponesu ono to odaberu za ceo ivot. Jedan jedini pogled moe da ispuni oveka sreom vie nego sva milovanja. Skoro pred kraj rata, krajem 1944, Lela je teko ranjena. Hitno je preneta u Italiju, pa u Rusiju. Svud je plenila ljude. Tako je osvajala i lekare, koji su sve inili da joj pomognu. Spaena je, ali je ostala teak invalid. Za to vreme Vule i dalje ratuje. Postao je smeliji, moda i zreliji. Slobodno dolazi kod mene i raspituje se za Lelu. ao mi ga je. Izmenio se. Malo postarao. ak mu se kosa iznad slepoonica poela belinom da ara. A jo je mlad, tek je preao dvadesetu godinu. Nikad ga ranije nisam videla namrgoenog, a sad mu vee natkrivile divne tamne oi koje su samo jednim pogledom umele rei vie nego drugi itavom priom. Ali i tako namrgoen ne moe da sakrije milo ljudsko lice. Odreen je za vojno kolovanje u SSSR-u. Raduje se. Bie blie Leli. Akademija stroga. Ui se mnogo. Nema etnji. Ipak Vule uspeva da dobije odobrenje i dopust. Kratak ali dovoljan da ode do bolnice i nae Lelu. Ve joj je javio da dolazi. Ona ga satima iekuje. Evo ga! Poe mu u susret, a kloparanje taka proprati njene korake. Uasnut, prvo zastade a onda joj prilete

i zagrli je bez rei. Jedna taka se izmae i tresnu tupim udarcem o pod. Devojka se zanese da padne. Krupan momak obuhvati je oko stasa i unese na rukama do njene sobe, do njenog kreveta. Ostaju tako drei se za ruke. Pogled! Ponovo pogled, isti onakav kakav je bio pri prvom susretu. Vratili su se oboje u Jugoslaviju. Registrovali su se. Ona ostaje trajno teak invalid sa takama. To pravom srcu ne smeta. Sve tee normalno, pa i ono kad je Crnogorac uzme u naruje i iznese uz stepenice do stana. Tako uvek, tako i danas. Svet gleda. Komentarie. Crnogorcu to ne smeta. ENA - LEKAR Svakog dana posle doruka, koji se u celoj bolnici obavlja u isto vreme, odlazim kod ranjenika. Tada se due zadravam kod njih nego u sledeim obilascima u toku dana i noi. U stvari, prilikom prvog obilaska vie ih ispitujem, kako bih se do detalja upoznala sa stanjem zdravlja, potrebama, problemima koje ranjenik ili bolesnik ima. Iako sam skoro dola i za njih sam nova, brzo su me prihvatili i kao lekara i kao druga. Oseam da se raduju kad uem u sobu. Trude se da sve moje savete ispune, da me zadovolje. Za takav, brzo steen odnos prema meni, mislim da su bili odluujui neki sluajevi koji su se zbili odmah po mom dolasku. Prvo sluaj Milana Komljena. To je bio teak ranjenik sa goruom sepsom. Izdvojen je u jednu malu sobicu da ne umire pred ranjenicima. Liio je na avet. Omanjeg rasta ve po prirodi a sav se istopio i pretvorio u skelet i kou. Ogromnim trudom i upornom negom izvuem i spasem Milana. Drugi sluaj je bio tetanus kod gorostasnog Dalmatinca. Trei, u istoj sobi, ranjenik sa aneurizmom na vratu. Prsla aneurizma i oblila krvlju i krevet i pod i oveka koji se gui. Ukazujem hitnu pomo i golim rukam pokuavam da stisnem nabrekli krvni sud i spasem ivot koji u tren nestaje. Pored takvih dogaaja koje pamte ranjenici vide i druge moje obaveze. Od ranog jutra, tu pored njih, vodim narodnu ambulantu. Sveta mnogo. Rat je doneo pored svih nevolja i mnoge bolesti. Pa danonona stalna moja deurstva, jer drugog lekara nije bilo ni u daljoj okolini. I uz sve to - dete u naruju. Sve je to uinilo da su me ranjenici cenili, zavoleli i radovali se kad ih pozdravljam, kad im prilazim da ukaem pomo i porazgovaram. Njihova ljubav bila je drugarska, bratska, koju sam svim srcem prihvatala i uzvraala im istom merom. Radovala su me ta topla ljudska lica. Davali su mi ti ljudi podrku i snagu da sve izdrim, ak mnogo vie nego to se moe i zamisliti. Ipak, dogodilo se neto drugo. Bila sam lekar, ali bila sam i ena. I to mlada ena. Ja o tome nikad nisam mislila, pa me je tim vie zbunila situacija u kojoj sam delovala vie i dublje kao ena, nego kao lekar. I to kod ranjenika, gde sam obavezna da pruim negu i nenost. Najtee mi je bilo kako da naem bezbolno reenje, da ne povredim i ne omalovaim linost - oveka. On je seljae a ja lekar! Da je intelektualac ne bih bila toliko oprezna. ao mi ga je. Svaki ranjenik o koga se svijam postaje nekako moj. Usvojim ga kao brata i vie od toga, kao sina. Obilazim bolesnike a za mnom idu bolniarke i primaju nareenja. Prilazim redom krevetima i svakom se obratim, og poneto pitam: "Ima li bolove? Kako si spavao?" Uz to ih obino pomilujem. Naroito se sa panjom i ljubavlju zadravam kod teih sluajeva. esto kod takvih malo sednem na kraj kreveta, kad ih ima, a ovde ih je bilo, i dok ih drim za ruku, razgovaram, blaim, dajem savete. Oseam se ne samo kao lekar, ve i kao roditelj, pa makar ranjenik bio i mnogo stariji od mene.

Prilazim tako i Stevinom krevetu. On je laki ranjenik. Crnomanjast i lepukast mladi. Blago ga pomilujem po kudravoj kosi, koja uvek jednom nemirnom kovrdom pada na elo. Pravi seoski lepotan. "Stevo, kako si?" - pitam ga. Umesto odgovora mladi planu i zarumeni se. Mislim, stidi se od lekara i jo nenije mu se obraam. On ostaje udan, nekako zbunjen. Jo jae crveni, i ui mu plamte. Idem dalje. Obilazim ostale. Sutradan pri viziti isto. Zbunjenost, rumenilo, odgovori nespretni. Pokuavam da ga shvatim a ve hvatam samu sebe kako beim od pomisli da sam mlada, da mogu izmamiti oseanja, bez obzira to sam udata. Ne, neu da mislim na to! Pa ipak, hvata me iz dana u dan sve vee neraspoloenje i postajem nezadovoljna sama sobom. Sledei put izbegavam da ga pomilujem, ali mu uvek strpljivo i neno previjam ranu na ruci. Stevo, ranije veseo i raspevan, sad je postao tuan, utljiv, utuen. Bolniarke mi se ale da slabo jede. Rumen ga i dalje obliva im uem u sobu. Rana mu je dobra. Prostrel bez komplikacija. Razmiljam da ga otpustim i prebacim u Daljane na ambulantno previjanje kod babice Lianke. Stid me je da o tome razgovaram i da se savetujem. Komesar bolnice je ovek sa sela, sirov i po prirodi krut. Njemu se ne smem poveriti. Sigurna sam da ne bi umeo nai pravi izlaz. Jo bi me i iz Partije iskljuio. Da mi je moj bivi komesar Mio Pavievi, stari i iskusni revolucionar, pametan i vrstan intelektualac, bilo bi mi lako. Jednostavno bih mu iznela situaciju, a njegova bi bila briga da dalje sve sredi. Ovako sam sama, pa i odluku moram doneti sama. Svesna sam da moja blizina samo razvija matu kod nesrenog mladia i pogorava stvar. Donosim vrstu odluku. Ne kolebam se vie. Rana je dobro. Otpustiu ga kui, s tim da redovno nastavi previjanje u Doljanima. Prilikom sledee vizite saoptavam odluku, koju ranjenik prima bez i jedne rei. Zavrila sam posao i otrala gore u sobu kod moje Dolores. Smeteni smo u velikoj kolskoj zgradi, pa su i meni darovali jednu malu sobu. Pred rat je u njoj stanovala mlada uiteljica. Streljana je u prvom neprijateljskom naletu. Ugaena, naputena kola sada je primila nae ranjenike. Sama sam u sobi. Drim dete u naruju. Ono se igra sa mojom kosom. upa me i cii od radosti. Neko zakuca na vratima. "Slobodno", viknuh razdragana i dalje u igri sa detetom. Vrata se otvorie a na ulazu zastade Stevo. Kao skamenjen. Na njemu lepo, uredno i isto seljako odelo. Umiven. Obrijan. Deluje sveano. U ruci sa zavojem dri oveu jabuku. Stoji. Ne prilazi dalje od praga. Gleda u zemlju dok mu crveni plamen obliva lice, ui, vrat. Pravim se da nita ne primeujem i smireno mu prilazim. "Doao si da se pozdravimo" - pitam ga i pruam ruku. On uti. Zbunjeno i dalje gleda u zemlju, a istovremeno nespretno premee krupnu crvenu jabuku iz ruke u ruku. "Tvoje stanje je izvrsno. Redovno se javljaj na previjanje pa e uskoro u jedinicu" - nastavljam sa savetima. Brzo i strahovito nespretno tutnu mi jabuku u ruke, okrete se hitro i ode bez i jedne rei, ne prihvatajui moju ruku da se pozdravi. Gledam za njim. Povijen. Nekako slomljen. Bi mi ga ao. Pored sve moje obazrivosti povredila sam ga. Oseam se kao da sam ga zgazila. Nisam navikla na takve rastanke sa mojim ranjenicima. Rastanak je na uvek topao, prijateljski, uz elje da se vidimo u slobodi. A sad? povredila sam ovo neduno mome. Ne zato to nisam prihvatila njegova skrivena oseanja, ve zato to je on poneo ono dublje, tananije i osetljivije - da sam ja doktor, a on seljae. Moda je trebalo da otvorenije razgovaram sa njim. Da mu objasnim da imam druga koga bezmerno volim, da mi je u naruju njegovo dete. Dok me takve misli mue i gone na neko razraunavanje sa samom sobom prilazim prozoru i zurim u prazno, u iroki prostor prekriven belim snenim prekrivaem kome kraja nema. A iz te beline stravino tri jedan ovei kameni krst. Nakrivio se jako na jednu stranu, a natopljen vlagom neprijatno se zacrneo. Da li su mu u ovom momentu i poruke tako jezive i hladne?! Dugo sam ostala tu pokraj prozora i gledala u taj simbol vere, koji je zacrnio, potamnio, a kojeg do danas nisam ni primeivala. A misli lete, lete onima koji pate bilo gde i bilo zbog ega. Posle rata dolazi mi starina od 80 godina. Iz Miljenovca je. Iz sela gde sam imala bolnicu. U blizini je i selo Doljane. Poeleo je da obie starog ratnika, njegovog "narodnog lekara", kako

je govorio. Liani mi uvek, ve samim prisustvom, donose posebnu radost. Zavolela sam taj divni, isti i estit svet. Evo ga danas kod mene i ika Aneli sa tapom o koji se oslanja, a u sveanom teget odelu i beloj koulji. Daje on veliki znaaj naem susretu. Doneo mi je i ponude, doneo like jabuke i lenike. Dok stari pije kafu stavljam ponude u tanjir i gledam ih. - "E, to nije sve! Ovu sam posebno uvao za tebe, doktore moj dragi!" Vadi ika Aneli divnu oveu crvenu jabuku, kao naslikanu. Uzeh je. Okreem jabuku u ruci i ne govorim. A onda u jednom trenu sruih itav rafal pitanja. - "ika Aneliu. ta je sa Stevom? Da li je izaao iv iz rata? Je li se oenio? Je li srean?" - "E, moj doktore, on nam se nije vratio. im je izaao iz bolnice u Miljenovcu, odmah se javio svojoj komandi, nije ni svraao kui i... kao i mnogi drugi. Rat je velika nesrea" doktore moj!" Zautasmo oboje kao da se vraamo u te ratne nevolje. - "A, da li jo postoji onaj nakrivljeni kameni krst iza kole, ondanje nae bolnice?" prekidoh utanje. - "Auh, doktore moj, i toga se sea! Pa ak i da je nakrivljen. E, pa svaka ti ast! To u svima priati kad se vratim. A i mi se tebe svi seamo. Bila si nam dobra. I kamena se sea! Postoji, postoji!" Ispraam dragog gosta i vraam se. Na stolu tanjir, u njemu liki lenici i jabuke, i jedna meu njima velika, crvena, lepa kao slika. INJEL Zovu me hitno. Ana je teko bolesna. Ve nekoliko dana kunja. Nee nikako u bolnicu. udno je to, koliko se nai borci veu za svoju jedinicu. Teko se od nje odvajaju ak i kad su ranjeni i bolesni. Deavalo se mnogo puta da partizani, nedoleeni, pobegnu iz bolnice svojima. I Ana trpi i boluje, ili ne eli da ostavi svoj bataljon. Noas gori u vatri. Neprestano se gubi i bunca, tako mi javljaju drugovi i zovu da doem. Ostavljam nedovren doruak i sa doktorom Markom polazim da ukaemo pomo i prebacimo devojku u bolnicu. U jednoj oveoj pojati zatiemo Anu. Sama je. uurila se u uglu na senu, a pokrivena tankim sivim ispranim ebetom. Odozgo injel. Veliki injel. Muki. Ona zajapurena, kose su joj znojave a oi zasvetlele i gore u vatri. Znam ih dobro. Krupne, vie zelene nego plave. Takve oi videla sam samo kod nje. Skretale su oveku panju pri prvom susretu sa njom, im je ovek ugleda one osvoje. Sijale su izuzetnom lepotom. Sad su usijane, bolne a beonjae krvavo crvene. Merimo temperaturu. Doktor Marko mi pokazuje toplomer i vrti glavom. Preko 39 stepeni. Merimo puls. Jako je ubrzan. Nozdrve se as ire a as vraaju grabei udno vazduh. Prvo oboje mislimo na tifus. Pojavio se i poeo da se iri po svim jedinicama. Ali ne! Ovde je re o tekom zapaljenju plua. Kalje. Naroito za vreme pregleda zaceni se i izbacuje ciglast ispljuvak. Sluamo je oboje. Nema dvoumljenja. Moramo je hitno preneti u bolnicu. Rale intendant dolazi. Ve je spremio nosila. Lagano je prebacujemo. Laka je. Devojica. Jo se nije potpuno ni razvila, a sada, omrala, deluje vie kao dete, nego kao devoje. Uzimam ebe i umotavam je. Uzimam i injel. Ona mahna rukom da ga ostavimo i tiho ree: "Neka ostane. Nije moj" Ostavljamo ga i poosmo. Nisam ni sanjala tada ta sve sa tim injelom ostavljamo.

Mnogo vremena je prolo od tada. Decenije. Ana ima ve dobro prosedu kosu. Jo uvek je jako lepa. Oi su ostale iste. Zeleno-plave, krupne i dobre. Udata je. Ima dobrog druga i lep brak. Jedino nema dece, zbog ega je vrlo alosna. Bila je u ratu teko ranjena. Sretamo se na jednoj konferenciji. Kad se zavrilo, ostadosmo da malo popriamo. Dugo se nismo videle, a decenije od rata brzo prole. Tema je za priu mnogo. Usred razgovora Ana me prekide novom temom: "Doktore, zato nas ne uzme u zatitu? Kroz filmove i prie nas partizanke prikazuju grubo i neistinito. Nae ljubavi nisu bile takve. Pa ti to vrlo dobro zna. Poveravale smo ti se kao doktoru-eni. Volele smo i u ratu, ali najee bez rei. Umirale smo sa priguenim "volim", koje voljeni nikada nije uo." Onda zastade kao da se prenosi u neki drugi prostor: - "Vidi, nikad ti nisam priala. Sea li se kad si me na nosilima ponela u bolnicu? Sea li se jednog injela koji je tada ostao? Ti se ne mora setiti. A vidi, taj injel je meni ispunio itav ivot. Bila sam jo nezrela. Tek sam stasala u devojku. Kad sam se razbolela ostala sam u onoj pojati na slami sama. Drugovi su morali ii na poloaj, na razne zadatke. Milinko iz moje ete, ti ga zna, nekako je uvek zastajao i izlazio poslednji. Tako za itavo vreme moje bolesti. Ostajao bi malo i gledao me. Gledao me nekako druke od ostalih. Malo sam se stidela kad me pogleda i beala oima na drugu stranu. Ljutilo me je to zastaje i to me gleda. Iz dana u dan, iz noi u no bivalo mi je sve tee. Jedne noi ba mi je bilo mnogo teko. Nisam oko sklopila, da se bar malo odmorim. Kau, da sam povremeno i buncala. Milinko je spavao dalje od mene. Seam se, bio je nemiran i esto je ustajao. U zoru poustajae svi i odoe na doruak. Milinko se vrati, zastade iznad mene, postaja malo a gleda me, gleda nekako udno. Ja se tresem. Zima mi je. Zbunjena zbog njegovog pogleda i blizine izgovorih spontano: "Zima mi je". On brzo i nespretno skide injel, prebaci ga preko mene pa skoro istra napolje. injel mi zamirisa mirisom koji me svu uznemiri. Htedoh glavom pobei u stranu, a reveri mi dodirnue obraz. Plamnuh. Ko zna, doktore, koliku bi mi vatru tada uzmerila, da si mi stavila toplomer. Mislim da bi malo brojki bilo na njemu ili bi se rasprsnuo. Obrazi mi gore, ui plamte, srce se uznemirilo, a miris - taj miris! Osetih se nekako udno, kao da sam u tren sazrela u rumenu jabuku. E vidi, doktore, i danas oseam taj miris i dodir injela." Zarumene se sva i uuta. Sae malo glavu a pramen sede kose pade na elo. - "Pa zato se niste uzeli posle rata?" - upitah. - "im sam otila iz bolnice ranjena sam. Zato i dece nemam. Prebacili su me u Italiju na leenje. Vratila sam se u Jugoslaviju tek posle osloboenja. Odmah su me poslali u Sovjetski Savez na kolovanje. injel me je uvek pratio. Kad sam se vratila Milinko je ve bio oenjen. Imao je ve i sina. Uskoro je dolo i drugo dete. Srean je. Danas ima i unuie. Moda je bolje to je tako. Ja mu tu radost ne bih darovala. A sigurno bih patila zbog toga. Ovako, udala sam se, i imam divnog druga. Mnogo je dobar. Drugo je to, moj doktore! Kaem ti: Ne daj nae ratne ljubavi! Brani ih!" LONE Najei pribor koji je vojnik nosio, osim oruja, bile su porcija, uturica i kaika. Naravno, ovo drugo nosi samo ko ima. Kad se hrana deli, onda se porcija zajmi pa se jede na smenu. A tada, obino, da se prvo svom drugu, pa onda uzme za sebe. Kaike su ve ei pribor, ea

imovina. Obino se zadenu za izmu, za gornju ivicu arape ili uvijaa. Bilo je u tome ak i nekakve lepote. Onaj tanji deo kaike se ne vidi, zaboden je, pa ostane slobodan samo onaj gornji, iri deo. Obino su iste i sijaju. Pa lie na ukras. Prijatno mi je bilo kad vidim tu zadenutu kaiku. Podseala me je na hranu, na beriet, koji nam je u to vreme jako manjkao. I sama sam je tako nosila. Rosa nije imala porciju, pa ni zadenutu kaiku. Ona je nosila jedno limeno lone okaeno za vezicu sanitetske torbe. Oprano, oribano, uvek je sijalo. Naroito kada je jako sunce, a nije u maru, tada blesne, zasija u oku, kao da hoe da skrene panju na sebe, kako je lepo i uredno u rukama vredne devojke. Vojnik ima svoj poznati nain utoljavanja ei. Spretno stisne ake, zagrabi veto njima hladnu vodu, prinese ustima i slatko se napije. A Rosa ima svoje lone. Milivoje gledao mnogo puta Rosu kad pije vodu. Gledao lone koje sija, pa je uvek zapazio i usne Rosine, onako vlane od vode kako sijaju. Voleo je on da gleda kad Rosa pije vodu, voleo je da gleda lone kako se presijava. A usne? Poele su da ga mue. Kriom ih gleda, gleda i lone. Kako bi se samo slatko napio iz tog loneta. Bar jednom da onu ivicu svojim usnama dodirne! Pratio je svaki njen pokret. Znao je ve unapred ta e biti sa lonetom kad se devojka napije. Istree vodu, malo e ga rukom obrisati, a onda e ga staviti na staro mesto uz sanitetsku torbiicu. Traio bi, siromah momak, to lone da se bar jednom iz njega napije. Dala bi mu Rosa. Ali sramota ga je tako to i da pomisli. Da je to iz neke druge ruke i sa drugih usana koje ne sijaju - uzeo bi on. Ne bi ni trepnuo. Ali, ovo je neto drugo. Misli, sagorelo bi ga ve samo rukom da ga dodirne. Primetila bi cela njegova eta, i eto bruke do kraja ivota. A iskuenja se iz dana u dan ponavljaju. Misli i elje rastu. U istoj su jedinici. Stalno su zajedno. A potoka i hladnih izvora svuda puno. Jednog dana dolazi komesar. Saoptava da je bolnica prepuna ranjenika i da doktor trai pomo. Dve bolniarke moraju ii. Jednu e uzeti iz prve, a drugu iz druge ete. Dok govori, gleda u Rosu i kae: "Moramo dati najbolje drugarice. Ranjenici su vrlo teki. Iz ove ete ide Rosa". im se sastanak zavrio, Rosa poe da se sprema. Poi e odmah sa komesarom. Pozdravi se sa svima, okai sanitetsku torbiicu o rame i ode. Dugo je pratio pogledom nju i lone koje se presijava. Izgubie se. Takav je na rat. Stalni rastanci, stalna odricanja. Dokle samo? Hoe li se izdrati? ivot se u eti nastavlja normalno. as smo u borbi, as na maru, u zatitnici. Milivoje najvie voli kad ga put vodi pokraj bolnice. Raa se tada nada da e sresti Rosu. Ponekad i svrate u bolnicu da vide i obiu ranjene drugove. Na kratko, jer uvek krupni zadaci ekaju. Ponekad vidi Rosu. Uvek je u poslu. Osim onog kratkog "zdravo" ne stignu ni re vie da izmene. Javljaju Milivoju da mu je brat od strica smrtno ranjen i da je prenet u bolnicu. On moli komesara da ga pusti da ode i da ga bar jo jednom vidi. Na umoru je, a bolnica je blizu. uri i prelazi gustom umom. Pored jedne usamljene umske kue vidi uurbanost. Ugleda Kremiku i doktorku. Ve po njenom dranju shvati svu ozbiljnost situacije. Pozdravlja ih, a one jedva otpozdravljaju i urno neto pripremaju oko sanitetskih sanduka. Priao mi je kasnije:

- "Brat mi je bio ve u dubokom bunilu. Nije me ni prepoznao. Ja pomislih tada na njegovu majku Milju. Jedinac joj. Ba je rat zlo i nesrea. Nikome dobra ne donosi. Hoe li biti kraja ovoj pogibiji? Zadrah se tu skoro itav sat, pa moram natrag u etu. Onako tuan, tromo i lenjo gazim kroz gustu bujnu bosansku umu. Put me vodi pored jednog potoka. Tu je negde i glavnina bolnice. Svratio bih tamo. Ne ide danas ba tamo da svratim posle bratovljeve pogibije, mada me srce vue. U tom zauh razgovor koji se izmeao sa uborom vode. Put me ba tamo vodi. Ispreio se preda mnom samo jo jedan mali umarak. Ugledah Rosu i jednu njenu drugaricu. Zastadoh kao ukopan. One me ne vide, a ja nemam hrabrosti da napravim jo korak-dva i da im se okaem. One, bosonoge, zagazile u potok i peru zavoje. Zavrnule pantalone do iznad kolena. Noge im se belasaju. Meni neto zatitra u oima i sve mi se uini belo i meko kao pamuk, i kao oblak koji leluja po nebu, koga gleda gleda, a on beo i lep i mek - a ti ne moe da ga dohvati. A i da moe, ne sme. Osetih da gorim, da su mu obrazi nabrekli, pa hoe da puknu. Srce lupa. ini mi se maljevima udara po uima. Sluam razgovor koji se stopio u tiho brujanje potoka. Voda prska noge, a one bele, jo belje - a i dalje lelujaju levo i desno, ba kao pamuni oblak koji u momentu poe da se valja prema meni, da me pokrije, da udavi... Pobegoh! Neprijatelj nam je blizu. Dovukao i topove, pa bije neprestano. Mi dajemo otar otpor. Samo tutnji. as sa njihove strane, as sa nae. U tom pue vest: "Granata udarila u bolnicu. Poginule Rosa i Mila!" Komesar neto poe tiho da govori komandiru a ovaj glasno i kratko izdaje naredbu: "Krsta i Milivoje, hitno idite u bolnicu i pomozite!" Idemo urno, a koraci odzvanjaju i mozak paraju. Sve smeta. Ako je tiina misli ogluvee, ako neto une opet smeta. I sad jo ovi grubi koraci! Stiemo. Bolnica u pometnji. Drugarice, uplakane, muvaju se tamo-amo, a ranjenici stoje u grupicama i zanemeli gledaju sa izrazitom tugom i neskrivenim bolom. Na zemlji lee jedna pored druge Rosa i Mila. Nisu ni krvave. Kao da spavaju jedna pored druge. Zastadosmo u stavu mirno. Partizanskim pozdravom odadosmo potu. Skidosmo kape. Ja, nespretan i spleten, ispustih moju na zemlju. Sve se u meni steglo. Srce se stislo, plua sklupala a vazduh zastao u grlu i davi. Ukopasmo ih. Neko ree: "Kao da su bliznakinje". Tako su i izgledale. Skoro iste rastom, samo je Rosina kosa neto svetlija. Bi mi muno i teko kad joj zemlju posue po licu. Skoro pobegoh. U bolnici se jo kratko vreme zadravamo. Ja traim oima doktorku. Uvukla se u mene neka nova elja i smelost. Hou da molim doktorku za Rosino lone. Prioh joj i prevarih je da sam to lone ja dao Rosi i sad bi ga uzeo za uspomenu. Doktorka me mirno pogleda, jo uvek utuena dogaajem te lagano poe da odvezuje lone sa torbiice, pa mi ga bez rei prua. Imao sam utisak kao da me je razumela i videla iza loneta i ono drugo to je u meni. Posle rata sam se oenio. Predao sam eni moje ratne stvari. Ona ih uva briljivo i sa ponosom. Meu njima je i lone. Nikad joj tajnu nisam odao. Ne zato to sam neiskren. Ne, ne! Ve zato to sam eleo da tajna do kraja ostane samo moja. Neizreena, nedodirnuta i ista. Tako je vea." DRUGOVI, JA SAM GA VOLELA Dana je izuzetna devojka. Nije lepa, ak je runjikava. Zbog dubokog oiljka meu obrvama izgleda uvek neprijatno namrtena i stroga. Takav je prvi utisak, a kasnije, to je ovek vie sa njom, sve mu je milija. Otkriva da je topla, ljudska, meka. Dobrota prekrije i oiljak i

namrtenost zbog njega. Postaje tada izuzetno mila i draga. Teko je tu devojku opisati. Nita kod nje nije suvino. Ni re, ni delo. Sva je odmerena, sigurna i pouzdana. Zato su joj drugovi i dali teak zadatak, da bude pomonik mitraljescu. Mitraljezac je bio Crnogorac, lep da lepi ne moe biti. Stalno su zajedno zbog prirode samog zadatka. Njoj su preko ramena uvek redenici, a njemu pukomitraljez. Priaju drugovi esto o njihovoj hrabrosti. Kau, kao da su roeni sa pukomitraljezom. Gde su oni, tu neprijatelj uvek odstupa. Zbog hrabrosti i njihove sigurnosti esto ih alju na najtee poloaje. A oni nikad ne iznevere. esto borci govore: "Ide im borba kao od ruke." Oni ozbiljni. U maru i borbi su uvek jedno uz drugo, inae, van borbe, ona je sa drugaricama, a on sa drugovima. Delikatni. Pa ipak, prouka se ponekad da se njih dvoje gledaju, ali samo kad oni ne uju. A i bilo je tako. Gledali su se, a da nikad jedno drugom ni re nisu kazali o tome. A znali su oboje. Velike, istinske ljubavi obino i ne trae mnogo rei. Ponaanje, pogled koji iskri, otkucaji srca koji uzburkaju grudi vie i ubedljivije govore od mnogih rei koje se izgovore. Dana je uz to veoma stidljiva i ponosita. Kad bi znala da je ma ko prodro u njeno srce, da je ma ko tamo zavirio i video u njemu lepog Crnogorca - ona bi umrla od stida. ak ni on to ne sme da zna. Ni jednim gestom ne sme da mu se otkrije. Ratuje se. Gine se. Nije vreme tome. Od njih se trai ozbiljnost, disciplina, odricanje. A i Crnogorac bi se pre ubio nego da doivi partijski sastanak i kritiku kako ljubuje preko pukomitraljeza. Taman! Gui on tu istinu i pred samim sobom. Nosi duboko u sebi lik ove gorde i estite devojke, koja ga u stopu prati izlaui se stalnoj zajednikoj smrti. Posle rata! Eh, posle rata! eniemo se. Borci su govorili: "Ako se rat zavri u ponedeljak, ve u se u utorak oeniti. A uzimaemo samo komesare za kumove, pa neka nas onda kritikuju ako mogu". Atmosfera je napeta. Sprema se veliki okraj. Peta ofanziva uzela maha. Padaju drugovi kao snoplje. Neprijatelj dovukao veliku snagu, a uporan i naoruan do zuba. Ne odstupa lako. Reio da nas uniti. Komesar saziva sastanak. Objanjava situaciju i predoava snane napade: "Moramo biti spremni, moramo izdrati, moramo se pokazati, moramo!" Tiina. Svi sluaju rei oveka koji nosi veliku odgovornost, jer naredba koju je maloas dobio glasi: "Poloaj se ne sme napustiti po cenu glave". Ide komesar od druga do druga i svakome daje poneki savet, kae poneku re. Prolazi pored Dane i Crnogorca. Oni iste i glaaju pukomitraljez. Njima u prolazu samo kratko ree: "Dobro je!" Tako, sve do poslednjeg borca. Smotru zavri reima: "Sad se malo odmorite i okrepite, a u sumrak kreemo". Neprijatelj nije daleko. Golim okom ih vidimo, samo je teko doi do njih. Nepristupaan je teren. Moramo puzati prema njima strmom vododerinom. Nigde travke da se ovek uhvati i zadri. Naprave borci korak-dva pa se survaju natrag i po pet koraka. Hvatamo se jedan za drugoga. Pomaemo se i pukama, oslanjajui se kundakom o nesigurno tle. Crnogorcu na ramenu teak pukomitraljez. Dri ga vrsto rukama kao kletima, da ga ne ispusti kada klizne natrag. Ne da mu ni da mrdne. Za njim Dana sa redenicima. Pritisli je. Teki su. I ona se ne da. Uspravna i malo zadihana grabi ispred drugova. Najzad se jedinica zaustavlja i zauzima poloaje. Pred zoru otpoee arke. Prvo se javie Nemci. Malo pripucae, pa stadoe. Ispituju teren. Partizani ute. Malo potraja, pa se opet Nemci javie. Puste rafal dva pa stanu. Niko im ne odgovara. Nastavljaju da se privlae. Sve su blie i blie. Ve ih partizani uju. uju im korake. uju razgovor koji se gubi kroz umu i umire negde u brdima. Kad se Nemci ve sasvim pribliie, pade naa komanda: "Pali"! Zagrme uma. Zemlja se zatrese od eksplozija koje kao uragan nadiru sa obe strane. Mitraljezi ne prestaju. Malo nas potisnue. Onda opet estoka borba, pa mi njih vratismo. Sad zatije, pa opet isto. Tako dugo. Borba za borbom se smenjuje. A onda naa otra naredba za napad. uje se: "Pukomitraljez napred"! Crnogorac ubrzano a skoro potrbuke istra na jedno uzvienje. Uz njega odmah i Dana. Natovarena municijom, ali ni stopu ne zaostaje. Prilegoe i skoro prilepljeni za zemlju

otpoee da kose. Dana dodaje municiju i jedva uspeva da stigne hitrog pukomitraljesca. Nemci uporni. Vidimo da padaju, da ih odnose, ali ne odstupaju ni stopu natrag. Najzad popustie. Mi se malo osnaismo i oslobodismo. Ne vidimo ih vie. Da bi se bolje namestio, Crnogorac se malo podie i taman koleno osloni kad se zau rafal sa suprotne strane. Samo jedan i stade. Crnogorac klonu i kao da se osloni na pukomitraljez, malo se prema njemu povi, a onda srui glavom u Danino krilo. Lepo lice i rasturenu kosu obli krv. Dana zbunjeno i bez rei upre pogled prema drugovima kao da trai od njih neto. Oiljak meu veama se produbi, a oi neprirodno rairie kao da ne veruju u ono to vide. Preblede. Ponovo uroni licem u krilo, kao da hoe jo jednom da vidi i da se uveri u nesreu koja je snala. Die jo jednom pogled kao da ispituje sve prisutne ta kau i da li je ovo istina. Vidi da svi ute. Srui se i obrgli krvavu glavu, pritite je na grudi i kriknu: "Drugovi, pa ja sam ga volela! Drugovi!" Poe da ljubi krvavo elo, pa mokru krvavu kosu. Dri mrtvu glavu a i sama krvava po licu gleda as u nju, as u drugove kao da trai pomo, kao da moli. Zaboravila je u tren na stid, na partiju, na kritiku, na komesara i stalno izgovara jedno te isto: "Da, drugovi, ja sam ga volela!" Kao da je to to ga je volela nepremostiva barijera za smrt koja joj je ugrabila voljenog oveka. Odmah smo je premestili u bolnicu da neguje ranjenike. Tu je ipak lake. Pozadina je. A niko nije umeo ranjenike tako neno i paljivo da dvori kao ona. Samo joj nikad niko vie nije video ni naznaen osmeh. Naprotiv, oiljak meu obrvama se pojaao, produbio, to joj je davalo izraz trajnog bola koji utehe nema. Ubrzo posle rata - umrla je. GLEDAO SAM JE DURBINOM Radivoje je postao komandir ete. Pohvaljen je zbog borbe koju je vodio kod Sokolca i dobio je durbin. Tog dana od neprijatelja je zaplenjeno mnogo raznovrsnog materijala, dosta municije i jedan durbin u lepoj konoj futroli, sa kaiem koji se prebaci preko ramena. Mainku i bombe je zasluio kad je vodio borbe prsa u prsa, kada je sa ranjenom i krvavom rukom nastavio borbu sve dok neprijatelj nije potisnut. Tek posle toga prihvatio je lekarsku pomo i bio previjen. Voleo je on svoj majser, teko zasluen. istio ga je, negovao. Voleo je i "kruke" oko pojasa. esto su bile presudne u bitkama, a uvaju se samo za najtee i najodsudnije trenutke. Ali durbin! Prvi put ga ima u rukama. Brie ga, isti, paljivo nosi i jo paljivije rukuje njim. Skoro ga miluje kad ga u ruke uzme. Daje ga i drugovima da gledaju, a oni se tada dive glasno: "Auh, eno intendantura, kao da je ovde uz nas! Eno i Kremike sa njenim sanitetom! Skidaju sanduke sa konja, a evo konji kao da su nam u krilu, samo to nas ne izgaze". Uz to viu: "Kremika, uvaj se!" I tako, pria za priom o ovoj monoj spravi koja priblii ljude i predmete, pa ti se ini sad e ih sve rukom dohvatiti. Radivoje je mlad. Sad mu je tek devetnaesta godina. Za devojke je ipak poneto znao. U selu je ostavio lepu crnku, erku njegovog komije. Samo ih je jedna kua razdvajala. Igrali su ve i u kolu. Pomalo bi joj tada stezao ruku dok igra, a vatra nekakva bi ga zagrevala i silazila u noge sve do stopala. Noge bi tada ludo poletele. ao bi mu bilo kad se kolo zavri, a on pusti devojaku ruku. Doao rat i prekinuo mladalako buenje. Radivoje ima danas drugo kolo svoju etu, i drugu muziku - rafale i eksplozije praene borbom. Opet je Radivoje ranjen. Sad je rana tea. Mora da ostane u bolnici. Svakom junaku pada veoma teko leanje u bolnici pa makar bio i sa dvadeset rana. Vole oni doktore i drugarice

koje ih neguju, ali teko im pada leanje dok drugovi juriaju u prvim redovima. U bolnici mogu samo da priaju o tim juriima u kojima su i oni najee bili prvi. Doktorka mu je mlada i nena drugarica. Oseajna. Dok previja ranjenike i sama preivljavala njihove muke i bolove. Vidno je izdaje lice koje za to vreme pati. Ona nikad ne zavri previjanje, a da ne kae koju lepu re ranjeniku i da ga ne pomiluje. Svi smo je voleli i radovali joj se kad doe. Radivoju su pole rane nabolje. Ne treba vie da se previja svakodnevno. Doktorka ga sad preskoi, pa previja druge do njega i uvek ih na kraju pomiluje. Njemu poe da pada teko to njega preskae. Zna da su mu rane dobre i da tako treba da bude. Ali ipak! Ne zna ni sam zato, ali osea da mu neto smeta kad ga ona zaobie. Dok ona radi, Radivoje gleda, gleda. Uini mu se i lepa, a njen glas mio. Oseti tako da ga taj glas greje i u grudima postaje toplije. Pogled mu se zadrava as na kosi koja joj se rasipa po licu kad se sagne, as na nenim rukama u kojima instrumenti zveckaju. A kad te ruke na kraju pomiluju ranjenika, u njemu se razlije revolt i nervoza. Zato mora ba i da ih pomiluje?! Kad se probudi samo misli na previjanje i jedva eka da doktorka doe. Tada opet pone da prati svaki njen pokret i uvek iznalazi neto novo to bi zagrevalo njegovu matu. Ni sam nije primetio da se malo odvojio od svoje ete, pa da sve vie misli o doktorki a sve manje o drugovima. Rana je sasvim dobro. Doktorka saoptava da nas, nekoliko drugova, vraa u jedinicu. Raduju se oni povratku svojim drugovima. Raduje se i Radivoje, ali osea da u bolnici ostavlja jedan deo sebe. Teko mu je isto onako kao kad je ostavljao svoju etu. eta oduevljeno doekuje svog komandira. Svi su radosni. Oseaju se sigurnijim kad je on sa njima. Naroito kad su u borbama u juriima. Sve je lake sa njim. Na njemu kaii i durbin. Sad ga esto uperi prema bolnici. im je bolnica na vidiku, a eta stane da predahne, durbin naputa futrolu i u rukama junaka trai prostor u kojem e moda nai onu koju je poneo u mislima, u srcu. Rat je zavrio. Radivoje izrastao u visokog vojnog rukovodioca. Oenio se, ima i decu. Bele vlasi ve zaarale smeu bujnu kosu. U asovima odmora esto se sa drugovima prepriavaju dogaaji iz borbe. Izuzetni su to bili asovi i momenti. Izuzetni dani, sa izuzetnim dogaajima, pa im se zato ratnici vraaju i ne mogu pobei od njih. Jednom se tako povede i razgovor o ratnim ljubavima. Priaju ratnici. Svako ima svoju priu. I Radivoje ima svoju: - "E, ja se zatreskah u doktorku. Ni manje, ni vie nego u doktorku, drugovi moji! Sve se svodilo na oi, na gledanje. Gde bi drugo i smeo pomisliti?! Jedva ekam da doe i da nas previja. A kad sam izaao iz bolnice, nastale muke velike, spaavao me durbin. Seam se, tako, ja se zakamufliram u bun da me niko ne vidi, a pogotovo ona, pa je durbinom privuem. Jadnik, tada sav srean oseam kao da je tu pored mene. Gledam je jednom, a ona na konju. Kose joj lepraju, a ona jae vrsto, pravo kao dokej. Skoi sa konja, pa odmah na posao. Previja, previja. Pa, lepo, neka ih previja! Ali kad pomiluje ranjenika to mi zasmeta, hou da crknem. A ona uvek ista. Ne haje za moju pobunu skrivenu u bunu, za mene sa durbinom na nosu. I tako, boga mi drugovi moji, do kraja rata. bun, durbin i ljubav. Eh, kako je lepa mladost!" - zavri junaina svoju priu. KAD SE BUDEM ENIO Kau mi, odreen si da ide na politiki kurs. Naredba je naredba. Pogotovo u ratu o naredbi se ne diskutuje. Spremaj se, i polazi! Nema druge. Vojnik si. Objanjenja se nastavljaju:

"Kursisti e se sakupiti u Radaslijama kod Glamoa". Pristiemo. Dolaze izabrani drugovi iz raznih jedinica. Posle kursa bie rasporeeni po jedinicama na politike dunosti. Malo mesto Radaslija prihvatilo trideset vrsnih momaka. Uglavnom dotle se nismo poznavali. Meutim, u partizanima se prijateljstvo brzo kovalo, pa smo ve prvoga dana bili svi bliski kao da se odavno znamo. Iekujemo samo jo druga koji e kurs voditi. Umesto druga, predvee, doe jedna drugarica. Ozbiljna. Malo govori. Pozdravi se sa svima nama ponaosob, a dok nam dri ruku gleda nas pravo u oi, kao da neto u njima trai. Poto i poslednjeg pozdravi ree kratko: "Ja sam Slavka". I nita vie. Posmatra nas i dalje. Lagano prelazi pogledom preko naih likova. Negde pree bre, a negde se malo zaustavi. I dok gleda, pogotovu kad se zaustavi pogledom na nekome, suzi prostor izmeu trepavica, kao da je ba kod tog druga neto otkrila samo njoj vano i znaajno. Gledamo i mi nju. Ima sivo odelo. Sva je nekako siva. Smeuka, a kose niti su plave, niti sede, ve nekako sive. Nikad takve kose nisam videla. A oi isto plavo-sive. Veerasmo, a ona odmah zakazuje sastanak. Kratko ree: "Posle veere otpoeemo sa radom". I evo nas u jednoj veoj prostoriji dosta lepe i prostrane zidane kue. Govori nam prvo o programu, zadacima, o disciplini, o radu i ozbiljnosti obaveza kojih smo se primili. "Vi ete stvarati nove kadrove. Za to morate biti dobro spremni i potkovani znanjem. Pored junatva i odanosti pokretu i partiji postoji i teorijsko znanje. Bez takvog znanja politiki rukovodilac nije kompletan... - i sve tako redom, a kad izgovori "s" mea ga sa "" pa nikad ne zna da li je "s" ili "". Odmah mi se to kod nje dopalo. A i drugovi primetili, pa kad nam Slavka prilazi oni apuu tiho, da ona ne uje: "Evo je lavka, dolazi", i nastane priguen smeh. asovi se dre svakodnevno i pre i posle podne. Reaju se pred nama: Marks, Engels, Lenjin, robovlasnitvo i tako sve do kapitalizma, do faizma i do nae borbe. O Boe. ta sve ta ena ne zna! Zakljuujemo da je vrlo pametna. Saznajemo da je pravnik. I sve joj je lepo, samo se nikad ne nasmeje. Uvek je ozbiljna, zamiljena, brina. Pa ipak nije otra. Ima plavosive velike bademaste oi tako tople i mile, da joj osmejak nije preko potreban. Dok te gleda oseti da ti je bliska a i da si ti njoj blizak. Zavolesmo je. Nisu nam asovi teki, mada se mnogo radi. Mnogo je novih pojmova, novih dotle nepoznatih izraza. Pa ipak brzo i lako shvatamo. Ima naa profesorka neto izuzetno u izlaganju materijala, pa nam sve prianja kad je samo jednom ujemo. Dok govori sve nas prati i stalno prelazi sa lica na lice, kao da ispituje jesmo li je shvatili. Ume ona u pravi as i da ponovi kazivanje. Oseti ona uvek koliko smo usvojili ono to nam govori. A eli i trudi se da nam nita ne umakne, da nam svaku prazninu u znanju popuni. U rukama joj je stalno notes sa crnim koricama. Ne preveliki, a sitnim slovima ispisan. Ne isputa ga iz ruke i stalno neto belei, belei. U prvo vreme tome nismo pridavali veliku vanost, ali kasnije poesmo taj notes da respektujemo. Saznao je neko od naih kursista da u njemu belei sve o nama. I to ne samo kako savladavamo teoriju, nego i kakvo je nae druenje, nae ponaanje, a naravno i uspeh. Taj e notes i sadraj u njemu opredeliti naa dalja putovanja i odrediti na novi raspored po jedinicama. Poinjem sve vie da zapaam njeno "s" i "", pa njenu sivu kosu u krupnim loknama koje padaju po vratu i miluju njegovu belinu, pa oi... Uskoro zapaam i njen duboki, kao somot meki glas dok peva sa nama. Sve zapaam na njoj i oko nje, i sve mi se lepi za duu, za srce. Interesantno je, kako me taj glas uvek pomalo rastui ili bolje reeno raznei, ali ne onom poznatom tugom za neim, ve kao da sa tom tugom toplo ponirem negde u dubine. Trudim se da sve upamtim, sve to pria ova neobina ena, samo da se pred njom ne obrukam. Dok

je sluam i gledam stalno mi se vraa misao: "Zato se nikad ne nasmeje?" Onda zakljuim, moda i ne bi bila ono to jeste samo da je malo drukija. Zavrismo kurs. Rastajemo se. Meni je "notes" odredio da idem u Krajiku jedinicu. Pozdravljamo se. Neki su ve sino otili. To su oni koji su rasporeeni po najbliim jedinicama. Moj put je dui. Saznajem da u mom pravcu ide i Slavka. Obradovah se, mada nikome o tome ne govorim. Ne bi bio greh i glasno to da kaem, ali neto me goni da to zatajim. Pred podne polazimo i nas dvoje. Lep sunan dan. Idemo kroz gustu, veliku umu. Mirie sveina i opija. Prijatno je ii sa ovom enom stazama koje je priroda lepotom bogato darovala. Ponekad idemo dugo utei, a ponekad razgovaramo. Ona pria uvek isto: "Marks, Engels...", a ja bih hteo i eleo neto drugo. Skoro da mi je i prijatnije utanje praeno krckanjem granica i utanjem suvog lia pod nogama. Blii sam tada njoj nego Marksu, i blii samom sebi. eleo bih ako priamo, da priamo o neem drugom. Da priamo o sunanom danu, o mirisu i lepoti ume kroz koju prolazimo. eleo bih da zapevamo, da me miluje njen duboki barunasti glas, da nam se glasovi izmeaju i zagrle. Silazimo i dalje, ali sad niz kamenu liticu. Slavka se spotae i pade. Pritrim i uhvatim je za ruku i rame, da pomognem. Ona se u tren die, i kao srna nastavi put. Bi mi ao to se izmae tako brzo iz mojih ruku. Malo tuan idem i dalje za njom i mislim: "Kad se budem enio, eniu se samo onom devojkom koja bude slina ovoj eni". Idem, idem i ponavljam to u sebi kao da dajem nekakav zavet. Rat se zavrio. Brzo sam se oenio. ena mi je Lianka. Uvek ozbiljna a istovremeno mnogo mila. Retko se smeje. Nikad glasno da se uje i ako joj se iskrade osmejak, on je nekako tih i samo naznaen krajem usana. Oi krupne, nisu sive ali su tamno-plave. Kad govori zaplie "s" i "". Jedino nema krupne sive lokne koje padaju po vratu, niti barunast duboki glas kad peva. Pa ipak, zavet sam ispunio. Bio je jai od mene. BOA Doao je u partizane kao viljiv momi. Ni deko, ni momak. Boga mi, ve za godinu dana razvi se u lepog mladia. Brii mu ispod nosa zacrneli, a glas postao krupan, muki. Vredan, hitar kao munja. Svud se nae da pomogne, svud stigne i sve mu ide od ruke. Pa ak ako doemo u neko selo ili ma kakvo naselje i tamo stigne da se upozna sa ljudima, da stvori prijateljstvo, da pomogne oko sena, stoke, pa ak da se nae i za plugom. A sve to ini lako i sa ljubavlju. Ljudi ga svud zavole i prihvate, pa ga i seoske cure ve pogledaju. Na njemu lepo, uvek utegnuto vojniko odelo. Umeo je da se snae u svemu, pa i bolji komad odela da pribavi, a voleo je i da se kicoi. Partizansku kapu nakrivi na jednu stranu, pa samo to mu ne padne. ini mi se, da je jo samo jedan milimetar nakrivi izgubila bi ravnoteu i sletela sa glave. O pojasu mu revolver i jedna bomba. Na ramenu laka puka - talijanka, a sve sija uglaano i oieno. Kako bi devojako oko moglo a da se ne zaustavi i ne primeti ovako nalickanog lepotana! Jo uz to ovakvog orujem okienog junaka! Vraam se iz taba. Prolazim pored tek pokoenog i uplaenog sena. Ne vidim nikoga, a ujem razgovor. Pritajih se. Ne znam ko je. Vojnik mora da bude oprezan. Plastovi su i naoj, a i drugim vojskama esto bili dobra sklonita. Tako je poginuo i Budo Tomovi. Zaseda bila skrivena u plastu, a on prolazio ba tu pored njega i iz takve zasede poginuo. Prilazim i dalje, ali veoma oprezno. Zauh ljudski razgovor. Meaju se muki i enski glasovi. Malo dalje ovce pasu. obani - pomislim. U istom momentu prepoznam Boin glas. ta e on ovde? Bolnica je

daleko bar pola sata. Jo bolje se pritajim. A Boa se raspriao. Ne staje. enski glas se samo povremeno pomalo iskrade. Najee kratko, sa onim: "Auh! Ih! Ah!" Sluam dalje kako Boa pria: - "Neprijatelj samo kad uje moje ime nada se u bekstvo. Ja ih tada kosim kao zeeve. ta sam ih sve pobio!" - "Uh!" - ote se devojci. - "Ma nije to nita! Kad skoim na bunker, pa ponem odozgo da bacam bombe kao kruke! Svaka leti pravo u otvor, i samo zaprati i sevne. Niko iv ne izae, osim dima koji kulja i sve u crno zavija". - "Uh!", ponovi devojka. A sirota ne zna da Boa dotle ni jednu jedinu bombu nije razvio, niti je bunkeru priao, osim kada je ve osvojen. Nije ni bio bomba. Stalno je u sanitetu. Oprema nam konje, tovari sanduke sa sanitetskim materijalom. Niko to nije umeo tako brzo i spretno da uradi kao Boa. Zlata nam je ba tu vredeo. Samo ratnik moe da zna koliko znai spretnost takvog borca u momentu naglog juria, kad treba hitro ispred neprijatelja izvui ranjenike i materijal neophodan bolnici. Bilo je trenutaka kada je vie vredeo sanduk sa zavojima nego neki bunker koji se ispreio na putu. Boa nam je tada vie vredeo nego da je u akciji skoio na takvo utvrenje. esto se u svom poslu izlagao pogibiji, koja nije manja od one kojoj se izlae bomba. A tek kako je samo umeo brzo i lepo nosila da napravi! Ali sve se to devojci ne pria. Taman posla! Sanduci, zavoji, nosila, tovarenje konja! Junak pred devojkom mora da bude na bunkeru, u juriu, da kosi neprijatelja, da ga nada u bekstvo. Zna Boa kako treba sa devojkom. I zato mome nastavlja: - "A tenkovi! Kad sednem u njega i pojurim, itav bataljon Nemaca rasturim kao vrapce. Tako ja jednom uletim velikim tenkom pravo meu njih. Ve sam lancima mnoge izgazio i sve ih slepio sa zemljom, a one ostale mitraljezom iz tenka: "Tam, tam, tam!" Svi mrtvi svi do jednog. Niko vie ni da mrdne. "Auh!" izlete opet zauenoj i zadivljenoj devojci, a sirota nema pojma da mi partizani nemamo ni topova, ponekad imamo samo po nekoliko metaka, a kamoli tenkove. Ali Boa tako ubedljivo pria da ja jo uvek uurena uz plast mal'te ne zauh grmljavinu izmiljenih tenkova i miris popaljenih bunkera. Slua devojka udvaraa junaka. Ko ga takvog u srcu ne bi poneo!? ao mi je da me Boa primeti. ao mi je, jer bi se stideo. U zemlju bi propao zbog pregoleme mate. A potovao me je i voleo mnogo. Znao je da sam ga onako tananog i slabog ve prvog dana prihvatila i negovala kao sina. ak mi je posle rata posvetio svoju prvu napisanu knjigu sa utisnutim "Va sin Boa". Razgovor se nastavlja i dalje, ali uze drugi tok: - Pusti mi ruku, cvrkue enski glas. - Neu! - Pusti kad ti kaem. - Neu! I cmoknu glasan poljubac.

Devojka skoi i otra ovcama. Vidim je. Viljava. Mlada. Nema joj esnaest godina. Nosi pletivo i torbiicu. Zabola glavu meu ruke i brzo iglama premee, a ne verujem da stie njima petlje da hvata. Boa joj doviknu iz daleka: "Doi u i sutra!", pa se uputi trei prema bolnici. Jo uvek skrivena gledam za njim. Tri poskakujui. Zemlja ga ne dri. Polako uputim se i ja za njim. Stiem u sumrak. Pred kazanom red. I Boa u redu. Veseo. Raspriao se i zadirkuje drugove oko sebe. Nagne se na uvo i apue im neto, pa se delija isprsi verujui valjda i sam u bunkere i tenkove, u pokoene i pogaene Nemce, u devoje koje je ostalo zbunjeno da sanja o junaku i veruje u njegove prie. Rat se zavrio. Boa postao oficir. Izuzetno pametan i sposoban. Oenio se. esto me poseuje. Jednom, dok smo drugarski iskreno askali, setih se plasta sena. Ponem lagano da mu priam, a seam se svakog detalja, svake rei. Ne kaem mu jo uvek da sam bila iza plasta sena. Iako je ve zreo ovek, pocrvene i zasmeja se. "Tano! Otkud sve to zna? Teko meni, ali sam se obrukao. Da sam te onda ugledao oduzeo bih se." "Zato ti se nisam ni javila. Znala sam kako bi ti bilo. Znala sam jo tada da si me izuzetno potovao i voleo." - "E, pa doktore i majko moja sad u ti ba sve rei. Prvo o toj curi. Sve dok je bolnica bila tamo, iskradao sam se i trao da "prebrojavam" ovce. Pa ak jednom i posle rata put me nanese tamo. Naem je. Udala se i ve imala sinia. Prepoznala me je. Znam da me je prepoznala, mada je uporno tvrdila da se ne sea nieg. Dok je govorila, crvenela je i beala oima da pobegne od istine. Ma, bilo je toga! Bilo je jo mnogo puta pored mnogih plastova, samo to me ti uvek nisi pijala i prislukivala. Samo, kunem ti se kao svojoj majci, nikad im veliku tetu nisam pravio. Uhvatim ih za ruku, cmoknem - pa be! Gde bih i smeo vie? Da je komesar i toliko znao, teko bi mi bilo! Ovako, sa doktorom prolo se dobro". Tako mi zavri priu ovaj neustraivi junak sa bunkera koji su ostali za njim da se gue u gustom dimu i tenkova koji jure preko neprijatelja i kose ih kao vrapce. KRIVO SE ZAKLEH Ve iz daleka, kad ugledamo naselje u kojem emo konaiti, radujemo se. Prihvate nas krovovi kua, pojate, senice. Tada se divno odmorimo. Ne kisnemo, rosa nas ne vlai, magla ne upija u kosti. Divota! Teki su i nemili ratni darovi koji nas najee prate, kad umor savlada, a san pritisne, pa se na kamenu ili vlanoj zemlji prihvati postelja. Samo onaj ko nije imao krov nad glavom moe da ceni i shvati kolika je blagodet toplog doma. Pa iako jo pod tim krovom ekaju rairene, tople ruke domaina, sve tada postane lepo. Zaborave se bar za kratko nevolje koje prate ratnika. Doktor Duko mi je jedan od najmilijih drugova. Sa Borom se mnogo druio i voleo ga, pa je i mene prihvatio kao roeni brat. Govorio je: "Nemam sestru, a uvek sam je eleo. Naao sam je u tebi". Bio mi je iskren i verovao u moje prijateljstvo prema njemu. Zato sam esto poneto vie znala o njemu nego drugi. Bio je simpatian, razgovoran i privlaan ovek. Preao je etrdesetu i pribliio se pedesetoj, no to nita nije smetalo enama da ga brzo zapaze. Zapaao je i on njih. Raspored lekara je bio takav da sam nekako skoro itavog rata bila sa njim. Ili sam mu bila zamenik ili pomonik, pa i upravnik bolnice pod njegovom komandom. Veoma smo se slagali u radu, a i kao ljudi. Normalno, da sam u takvoj situaciji mogla najvie o njemu da znam. A naroito smo se pribliili kad je dobio tifus. Bio je teak bolesnik. Kao komplikaciju dobio je i zapaljenje plua. Zaista, imala sam teku borbu da ga pod nemoguim okolnostima iupam,

da stane na noge. Cenio je on to i govorio: "Jedan mi je ivot darovala majka, a ovaj drugi dobio sam na dar od tebe". Ponekad mi dopre do uiju da Duko mnogo pazi usamljene uiteljice i popadije, koje zateknemo u selima. uka se a ja ne verujem. Znam, on je prijatan, veseo, srdaan, pristupaan. A zar to mora biti odmah greh? Ne, to nije istina! Ima enu i ve veliku erku u Srbiji. Voli ih i esto, vrlo esto, sa ljubavlju pria o njima. Ne, ne dam ja mog druga. Ne prihvatam ukanja i prie. Niko nita stvarno i ne zna ali se zucka. Dodue, najee su nam glavni sanitetski centri u kolama ili crkvenoj kui, ako je ima. To mi se inilo sasvim normalnim. Obino su to i najudobnije zgrade u selu, najprostranije, pa logino i najbolje odgovaraju za smetaj ambulante i previjalita. Nalazimo se u Bosni. Smeteni smo u koli. Simpatina i mila uiteljica irom rairila srdane i gostoprimne ruke. Tri po ceo dan. Pomae oko kazana, pere zavoje sa bolniarkama, pa i nama lekarima se nae pri ruci. Ostadosmo u mestu desetak dana. Uiteljica na ovek. Mua su joj odveli u prvom naletu i streljali odmah, etrdeset i prve. Nisu bili ni godinu dana zajedno. Nisu stigli ni porodicu da steknu. Uiteljica je nastavila da radi sa enama, a govorila je da ali to nema bar jedno dete od voljenog oveka. Znala je tada da se rastui, pa i da zasuzi. A Duko, plemenit i human ovek, zagrli je i tei. Tu pred svima nama. Pa, ta tu moe biti greno?! Osnovala se OZNA, kako sam ja govorila "naa policija" kad bi me neko pitao ta znai ta skraenica. Bilo mi je dugako da objanjavam. Ljudi su shvatali. A OZNA brzo naui svoj posao. Sve znaju, svud zavire a da ih i ne oseti. Saznali i za gostoprimstvo dobre uiteljice. Nemaju oni nita protiv toga. Neka su ene ljubazne i dobre, ali njima smeta Duko. I ono to nisam primetila ja, saznali su oni. Sasvim je normalno da se o svemu obavetava komesar, pa je obaveten i o tome. Pozvae Duka u tab. Nita neobino. esto ga pozivaju da primi novu naredbu, da referie, da dobije obavetenje o pokretu i slino. Neobino je to to ga dugo nema, pa nam ak ni na konak ne doe. Mislim, sigurno se opet neto krupno sprema. Nova ofanziva! Bie novih napora i nevolja. ta se moe? Rat je takav. Splet ljudskih stradanja. Tek sam svoje poslove zavrila u bolnici, kad evo ga kurir iz taba korpusa: "Doktorka, komesar zove hitno da doe". Opet mi kroz glavu prolaze velike akcije, pokreti, nosila, ranjenici... Zato bi me drugo zvali? urno se opremim i pojaem konja. Moj konj mlad, hitar, prava vidra. Samo ga malo sa boka mamuzom dodirnem, a on kao strela poleti. Ja se tada savijem, priljubim uz grivu, vrsto stegnem uzde i uivam u vetru koji me miluje. Prvo letimo preko ravnih polja, pa pored gustih umaraka, koji se ukazuju levo od nas. Dalje se umarci nastavljaju u divnu stoletnu umu. Moj konj bez komande pree u galop, pa se utia. Valjda se zamorio. Ve smo i blizu sela u kojem je smeten tab. Tiina. Nigde ive due. Samo topot kopita remeti ovaj lepotom ovenani mir. Iznenada iz gustog zelenila proviri Duko. Skriven, samo glavu proturio iz zelenila. Mahnu mi rukom da skrene panju na sebe i brzo, vie apatom nego glasom, dobaci mi: "Drue, spasavaj kako zna"! I nestade. Imamo mi ene neko udno ulo koje je mnogo osetljivije nego kod mukaraca. Valjda nam ga je priroda usadila zajedno sa materinstvom. U tren sve shvatih. Uiteljica, udovica! E, moj Duko, znai bilo je tu neeg, im je dolo gore do komesara. Popustih i ja sa ubeenjem o istoti moga Duka. Pomuti me sumnja. A onda, u momentu javi se u meni nekakav otpor. Javi se elja da branim, da ne dam ovog dobrog oveka.

Stiem u tab. Komesar me ljubazno doeka, kako to ve ide. Na licu mu bezazlen izraz kao u jagnjeta. Reklo bi se, samo sunce sija i nigde oblaka. Sedosmo za dugaak sto, smeten u predvorju lepe ovee kue. Sa nama je jo nekoliko drugova. Porazgovarasmo kratko, a onda se komesar die i pree u omanju odaju odmah do ove. Tamo je njegova soba za rad, sa jednim malim stolom i papirima na njemu. Pozva i mene. Zatvori vrata i opet ljubazno, komesarski ljubazno, ponudi da sednem. Bezazleno i milo, kao da me na gozbu priprema, a onda se, odjednom, smre i uozbilji. Celo mu lice dobi sasvim novi izraz. Svean, strogo ozbiljan, otpoe: "Doktore, ti zna koliko te cenim, potujem i koliko verujem tvojoj rei. Pozvao sam te da nam kao dobar komunista pomogne oko prljavih rabota koje je poinio Duko. Ti zna stav i liniju nae partije. Mi je moramo uvati, jer samo besprekorna istota moe nas odrati kod naroda koji nam bezmerno veruje". Lepo govori komesar. Visoko obrazovan ovek, a reit, pa mi svaka njegova re za srce prianja. Ja ga gledam, muim se. Nije mi lako, ali ve u sebi sastavljam odgovor. On nastavlja: "Sve znamo. Obaveteni smo". OZNA, mislim ali i dalje mirno sluam. "Ti si stalno sa Dukom. Ozbiljna si ena i pametna. Mora da si primetila...", nastavlja komesar dugu priu i nikako da stane. Vidim, zaista mnogo zna. Zna mnogo vie od mene, a trecnu me kad izgovori "Izneverio je moral partije, izneverio moral nae partizanske vojske i mora biti kanjen!" Stee me u srcu, a grudi zastale, utiale se i ne diu. Lepo hou da se uguim. Komesar opet: "On tvrdi da sve to nije istina. Poziva se na tebe. Znam, ti si odana partiji, provereno odana, i rei e nam istinu!" Zauta malo, a pogled mu se upi u moje lice, iekujui iskrenost i istinu. On eka odgovor, a ja zanemela. Da samo ne pomenu partiju, odanost, iskrenost - bilo bi mi lake. Prevariti komesara oveka, radi spasa drugog oveka, ilo bi nekako, ali partiju! U momentu neto se u meni prelomi i ohrabri me da ne kaem istinu, da spasem, da pobegnem zajedno sa Dukom od kazne. Stavim celu aku na grudi, na srce, i dok gledam komesara u oi isto onako uporno kako on mene gleda, izgovorih la: "To su klevete. Ja sam uz njega stalno. Lekar sam. Morala bih bar neto primetiti. To nije istina! Tvrdim i duboko verujem u ono to govorim. A dok govorim, priseam se da je Duko nou izlazio i tek se u zoru vraao." Nasta tiina. Gledamo se i dalje uporno. Gledamo, a onda komesar prekinu: "Dobro doktore!" U uglu usana mu zaiskri skriven, jedva primetan osmeh, koji on brzo savlada i ponovo se uozbilji i namrti. Jasno mi je bilo da mu nije promakla moja kriva zakletva. Jednom, posle rata, dok smo se vozili ka Avali na nekakav prijem i bili sami u kolima, priali smo o tome. Rekao mi je: "Shvatio sam ja onda tvoje dranje. ak mi je bilo lake u tom momentu jer si mi ti pomogla, mnogo pomogla a da nisi ni znala. Vidi, i ja sam mnogo voleo Duka i bio sa njim veliki i prisan drug. Samo nisam smeo da popustim i da ga samo zbog svoje slabosti prema njemu ne kaznim. Bio sam komesar i odgovoran za na moral. Ovako, pomogla si mi, a moe li mi rei bar sada istinu?" Pogledah ga pravo u oi, osmehnuh se skriveno kao on nekad i rekoh mu kratko: "Krivo se zakleh"! On me zagrli i bez rei nastavismo put. UBIJ ME Plavokosa, belolika i nenog izgleda Dika zagledala se u mrkog brkajliju Vuleta. Pred sam rat su se uzeli. Bila je to velika ljubav. Kad joj je rekao i pozvao je da idu u umu, gde e se formirati partizanske jedinice za otpor neprijatelju, Dika nije ni tren razmiljala. Kako bi se ona rastavila od Vuleta? U umu - u umu, u smrt - u smrt, samo da uvek budu zajedno. Vule je odmah imao krupne vojnike zadatke, ali i Dika nije bila bez obaveza. Ona je intelektualka, a i politiko znanje je imala pa je dobro dola za rad sa enama, pogotovo onim sa sela koje su znale samo za surovu borbu, da iz golog kamena izvuku komad hleba. Dok dri sastanke sa enama Dika uvek plete. Umela je ona od obine sirove vune da isplete divne arape, rukavice, al. Spremi to, pa kad Vule proe tu negde blizu sa jedinicom, saeka ga,

pozdravi se, a ona mu tada obavije al oko vrata da ga sauva od snanih i hladnih vetrova planine razljuene to joj remetimo mir. Drugi put mu daruje arape, pa rukavice. Sve to samo da ga sauva. I Vule ima svojih slabosti. Malo, malo pa sa jedinicom proe kroz selo u kojem je Dika. Zadre se koji momenat pa nastave dalje ratnim stazama. Njeno lice tada zasija od neskrivene sree. A brkajlija sav oklopljen gustim crnim i ogromnim veama koje tre iznad oiju kao da su nakaene, i sa isto tako jakim brcima koji pokrivaju lice, ne moe sasvim da sakrije sreu i radost zbog susreta sa voljenom enom. Partizani su kao nomadi. Uvek su u pokretu. as su ovde, as onde, a sve uvek onako kako diktiraju dogaaji vezani za borbu, koja se vodi irom zemlje. Tako Vule etrdeset i druge prima nove obaveze, nove zadatke i ide na sasvim nov teren. U sastavu njegove jedinice je sada i Dika, pa se ee viaju. Dodue, kratko, hodajui u maru, ili na nekom predahu. Pa i to je dosta da se izmenjaju tople rei, i iskae briga i ljubav. Tako zajedniki gaze u etvrtu ofanzivu pa u petu. Neprijatelj nas potiskuje prema Sutjesci i ostavlja stenjen prostor za vojsku optereenu i teko pokretnom bolnicom, glomaznom intendanturom, velikim zbegom... Dika je ve nekoliko nedelja u bolnici gde radi i brine oko ranjenika. Mnogo ih je, a njena ruka je izuzetno topla. I Vuleta prebacie da vodi brigu o ishrani ovih muenika. Teak zadatak. Preteak. Zato je i odreen takav ovek, da u krajnjoj nematini stvori zalogaj za pregladnele bolnike i ranjenike. Borbe ne prestaju. Bitka za bitkom slile se u jednu optu pogibiju. Nemci moni. Oruje im mono. A partizani gladni, bosi, iznureni i jo optereeni velikim brojem ranjenika. esto neprijatelj prodre pa razbije borce u manje grupe. U jednoj takvoj borbi razdvojie se i Dika i Vule. Iako su blizu ne znaju nita jedan o drugome, a pogibija na sve strane. Neko od drugova ree Vuletu da mu je drugarica ranjena. Sa velikim naporom on pronae deo razbijene bolnice i ranjenu Diku. Ispod kolena beli zavoj. Krvav. Oslanja se ena o tek okresani tap i kree sa ranjenicima. Njegov pogled zape za zavoj, za krv. Stee mu se u grlu. Krupnim, mukim koracima stie je i zagrli. "Boli li te?" - upita je. Uini mu se jako bleda. Ostao bi uz nju, da joj pomogne, a ve ga zovu natrag. Poslali proleteri za bolnicu dvopek koji su tek zaplenili. Mora se brzo razdeliti, jer postoji opasnost novog prodora, pa da se dragoceni plen izgubi. A i ljudi su gladni. Redovnih obroka ve danima nema, osim ako se hrana otme neprijatelju. Ne zna se koje je ija teritorija. as je u rukama partizana, a as su Nemci na njoj. Zato se sve munjevitom brzinom radi. Zato i Vule mora hitno da ide i da ostavi onu kojoj bi eleo sada najvie da pomogne. Zagrli jo jednom ranjenu drugaricu, spusti jo jae na oi krupne crne vee - i ode. Istog dana po podne Nemci napravie pravi lom. Razbie nam tek grupisanu bolnicu, a tuku po njoj svim moguim orujima. Nije im teko da u svakom naletu pogode sigurno cilj. Zgomilani smo, pa se skoro guramo. Svaki metak je siguran pogodak, a da ne govorim o bombama iz aviona, topovskim eksplozijama, bacaima... Grmi sa svih strana. Slili se gromovi u jednu stalnu, neprekidnu tutnjavu, koja lomi sve pred sobom. Dika je potpuno odseena i sa pet-est ranjenika koje vodi grabi jednom kosom, kako bi zala za brdo i uhvatila kakav takav zaklon. Ide oslanjajui se na tap, stalno hrabrei ranjene drugove oko sebe, kad joj odjednom eksplozija die zemlju pod nogama. Oseti da tone u mrani krater. Dim se razbistri, a na zemlji lee nekoliko raskomadanih drugova. Delovi tela su im se razleteli po umi. Nisu imali vremena ni da uju eksploziju. Dvojica koji su bili malo dalje i skoro da zau iza brda i uhvate zaklon ponovo su ranjeni. Potrbuke nastavie da se vuku dalje i zaoe. Izgubie se iz vida neprijatelju. A Dika?; O Boe! Jedna noga u gornjem delu i kuk sa iste strane zdrobljeni, desna ruka iznad lakta slomljena, lice svo u krvi pa se i ne

vidi koliko rana jo ima. Sluajnost, nagon, ljubav! - ba u tom momentu pojavi se Vule. "Dika"! - zavapi ovek iz sve snage. Ne zavapi, ve zagrme kao da se planina rui. Nemci ve sasvim blizu. Glasovi im se uju. Mainkama briu prostor ispred sebe i nadiru brzo, neodoljivo. Meci samo fijuu oko ovo dvoje nesrenika. Izbezumljen, Vule obuhvati Diku da je ponese i izvue gore, a ona se u njegovim rukama mlitavo previ. Prelomljena kima ne izdra teinu tela. ena zavapi: "Pusti me da umrem! Pusti!". Vule ne slua. Privio je uz grudi i krupnim koracima grabi napred. Kosina velika, a sitno kamenje pod nogama ini korake nestabilnim. Okliznu se i skotrlja nekoliko metara nazad. Diku ne isputa iz ruku. I on je sav u krvi. Osea kako ga obliva po rukama, pojasu i klizi dole do stopala. Jo uvek topla krv njegove Dike! Nemci su ve sasvim blizu. Viu, juriaju, bacaju bombe. Sve gori. Vule sav u znoju i krvi ponovo pokuava nemogue. Prikupi poslednju snagu i sa oteanim, oputenim teretom u naruju poe eljenom zaklonu. Kako die raskomadanu enu, iz kuka joj navre krv po njegovim rukama i prosu se na zemlju. Ona klonu. Oi joj pobegoe gore ka elu i jedva ujno izgovori: "Ubij me! Ubij me, ako me voli. Ubij, ako me..." Iako je njen glas tih, jedva ujan, njemu se uini da je tako jak da e bubne opne da mu popucaju. Poe krvavom rukom prema elu da ga pritisne, da ne prsne. Oseti slano na usnama. Krvava ruka raznela je krv po njegovom licu. Strese se u uasu. Pogled upro u nemonu enu i u svoju nemo. Malo dalje iza stabla vidi ve i plavetnilo uniformi koje zauzimaju poslednji zaklon. Jo samo koji korak pa su tu. Zarobie ih. Zau jo jednom tiho, kao iz dubine: "Ubij...!" On izvadi revolver. Otkoi ga. Ruka se zgri, zastade. Pogled pobee na drugu stranu. Meci poletee jedan za drugim iz ruke voljenog oveka. Laganim, umornim, slomljenim korakom poe gore prema kosi. Nemci malo utiae paljbu. Pripremaju se za juri. On ide i dalje lagano, a ne isputa revolver iz ruke. Zgrili se prsti i ne sluaju vie. Ne moe da ih odlepi od gvoa, kao da su i oni izgubili snagu pred uinjenim zlom. Vule naie na ona dva druga iza kose. Oni puu i pomau se tapovima tek odlomljenih grana, kako bi izbegli pogibiju. Prie im. Uhvati oboje oko pojasa i snaan ovek nastavi borbu da bar njih izvue iz ovog paklenog obrua. Peta ofanziva je prola. Sve se smirilo. Ve nedeljama se odmaramo na slobodnoj teritoriji. Vule ozbiljno, smireno i tiho obavlja sve poslove. udno je miran. Da li je zaboravio?!... Dani teku. Svi smo se najzad odmorili od viemesenih borbi, gladi, zime i svih zala i surovosti, koje rat donosi. uju se na sve strane pesme partizanske. Pripremaju se priredbe. Radost na sve strane zbog uspenog prodora iz obrua smrti. Iznenada taj na mir i radost presee vest: "Vule se ubio!". Potrasmo. Pod jednim drvetom, glave naslonjene uz stablo. Vule. Samo jedan kurum u slepoonicu, samo jedan tanak mlaz krvi niz lice, dovrio je jo jednu borbu, onu najteu borbu sa samim sobom. NISAM USPELA, NISAM USPELA - "Ja sam momak i po!" - "Bie moja!" - "E, nee biti tvoja nego moja!" Takve i sline prepirke ve due sluam izmeu dva jaka, izmeu Luleta i Bojana. Nekad su u raspravama glasniji, nekad tii. Zavisi ko slua. Glavno, do komesara ne sme doi. Pred doktorom su slobodniji, pa mogu nesmetano voditi prepirku oko lepe i mlade bolniarke

Stake. Ovakve svae ne bi smele ni do nje doi, jer bi je tada mogli oboje izgubiti. Mlada je i mnogo stidljiva. Vezana odano za Partiju, ni u mislima ne bi prekrila njene zakone. Dok se mladii prepiru oko njenog srca, Staka bezazleno i mirno radi oko ranjenika. I ne sanja, sirota, da njeni kao breskva jedri obrazi mue dva junaka. Bili su svi troje vie od godinu dana u jednom bataljonu. Ta neobina kola revolucije podie stalno ljude i stvara nove kadrove, pa kad odskoe u znanju i vetini idu dalje na nove, vie dunosti. Postali su sve troje bataljonski rukovodioci. To ih je razdvojilo. Ostali su samo u jednoj istoj brigadi. Viaju se esto, a naroito mladi komandanti, jer su im operacije esto zajednike. Vole se oni. Veliki su drugovi. Jedino su im se strelice ljubavi, koje su poletele prema Staki zaplele i nikako da se odmrse. Iskreni su jedan prema drugome i otvoreno govore o navrelim oseanjima, ili bolje reeno otimaju jedan od drugoga reima lepu Staku. Samo reima. Vie se ne sme. A uporni oboje. Ne poputaju. Svako je eli za sebe, a svako od njih veruje da ima prednost. Prepirke su pune istine i ozbiljnosti, ali nikad uvredljive, ili takve da bi poremetile iskreno drugarstvo. ujem ih i danas: - "Ti da je dobije! Ko si ti? Pa vidi mene deliju! Vidi, bre, kakav sam samo zgodan momak!" - ustaje Lule i eta korak dva ispred Boleta, a samouvereno se epuri. Da je lep, jeste lep. Bio je pre rata u podoficirskoj koli, pa ima i lepo vojniko dranje. Stasit. Uvek utegnut. Kad stane mirno pred stareinom, kao da pod nogama zemlju zatrese. A tek kad raportira, treba ga samo videti. Ljudina! - "ta se kooperi?! Bre, zna li ti ta ja inim u juriu? Dok ja ne bacim bombe, ti eka. Zna li ti ko je jue rasterao Nemce? Bojan, a ne Lule. Lule je samo proetao raienom stazom" - zacrveneo se drugi zaljubljenik, ba kao da je doao onaj poslednji trenutak, kad samo treba pruiti ruku i uzeti devoje. - "Polako, polako! Zavrie se i ovaj rat. Prestae okraji po umama i planinama, pa emo se ogledati i na drugom polju" - nastavlja utegnuti Lule, naviknut na red i urednost koju je jo iz kole poneo. Deluje prijatno, ak malo upadljivo za ratno vreme. Odelo mu je uvek isto, zakopano. Ukrteni kaievi na grudima nose vojniku torbicu sa sekcijama i mapama, pa durbin, majser. Suta suprotnost leernom debeljukastom i omanjeg rasta Boletu. - "Mani ti! Osvojiu je, pa makar ti te zulufe i fiksom mazao. Ja sam, bre, simpatian" nastavlja uvek veseo Bole koji je bio bogat drugim darovima. Lepo je pevao. Umeo je zvidukom da imitira itavo jato ptica. Pa kad zarei, zalaje, zamue! Tome jo doda urana kako fufurie i kako se epuri pred enkom, pa pogleda u Luleta i smeje se. Jednostavno, ovek se oseti kao da je u prepunom seoskom dvoritu, gde nita od blaga ne izostaje, tako Bole doara atmosferu. Mi, okupljeni oko njega, u takvim momentima zaboravimo na ratne muke. Smejemo se, bodrimo ga, sve dok se ne izmori. Kako - tako, tek oba momka imaju vrednosti koje osvajaju. Kad bi ih ovek stavio na vagu, ni jedan ne bi pretegao. ini mi se, ni Staki ne bi bilo lako da se odlui i da da prednost jednom ili drugom. udne se stvari deavaju u ratu. Tako jednog istog dana pue vest: "Poginuo Bole!", pa odmah: "Poginuo Lule". U istom danu izgubismo dva junaka. Seam se tog julskog sunanog dana, koji mi je namah potamneo. inilo mi se da sunce umesto toplote i sjaja sipa samo ledeni dah i tamu. "Zar oboje?" "Pa kako?", pitamo jedni druge, a svi zbunjeni i bolni. Rat ne zna za milost. To nam je ve poznato. Bilo je mnogo raznih iskuenja ali dva junaka, u jednom trenu?! Premnogo je.

Imala sam skrivenu elju kad se malo priberemo od ovih pogibija i odmaknemo od nesree koja nas je snala, da ispriam Staki o Luletu i Bojanu. Da joj sve ispriam, neka zna da su je dva junaka ponela u srcu. Neka ih ne zaboravi. Nisam uspela. Samo pet dana kasnije probruja jedinicom: "Pogibe nam Staka"! Istrala da prenosi ranjenike u zaklon, da ih previja. Jedan jedini metak bio je dovoljan da obori devojku. U ruci smo joj nali zavoj. Ponela ga je da previja ranjenog druga. Nije stigla do njega. Pala je. A ja nisam stigla, nisam uspela da joj priam o ljubavi dva junaka. Sve je ostalo nedoreeno. BILO MI JE TOPLO, MILINA JEDNA Gledam dvoje mladih iz zbega. Tek su se venali, a etvrta ofanziva podigla narod na noge da se sklanja i bei pred nesreom koja se sruila i unitila sve pred sobom. Ognjita nestaju u zapaljenim domovima, narod bei, glavu spaava, pa tako i njih dvoje. Roeni su u malom selu negde gore kod Bihaa. Jo kao deca su se gledali, a kasnije i zavoleli. Ona stasita, lepa, a on vie snaan nego lep. Brine mnogo o svojoj mladici. Stalno je uz nju i nije mu pravo kad se neko od boraca zapria sa njegovom enom. On se tada malo namrgodi i gleda u stranu pravei se da i ne primeuje njene sagovornike. Meutim, im se borci udalje, a njih dvoje ostanu sami, po nervoznom mlataranju njegovih ruku i ivom objanjavanju mladoj eni, moe se zakljuiti da je ljut kao ris. Uopte, iako je utljiv, daje utisak vrlo bujnog i burnog oveka. Ona sasvim druge naravi. Otvorena, govorljiva i nasmejana. Dok je on grdi, enica za to vreme samo uti, gleda u zemlju i crveni. On je samo privremeno u bolnici i za dan-dva, im pristignemo jedinicu, dobija puku i ide u etu. Ona ostaje kod mene da se obui za rad u sanitetu. Kini dani ne prestaju. Kvasi nas kia danima i "ispod koe", kako govore borci. Stvarno, natopila nam se odela i oteala, pa vise na nama kao mokre krpe. uma prohladna i usred leta kad nema kie, a sad joj hladni dah podrava ova danonona vlaga. Ni zraka sunca da nas bar malo ogreje. Dani jo nekako prou, ali kad pritisne no i umor, a hladnoa obgrli oveka, dao bi deo ivota. za mali kutak koji greje. Ne gledamo tada ko je ko. Pribijamo se jedno uz drugo, grimo kao ovce na kii i delimo nevolje koje su pritisle sa svih strana. Moji mladenci nose jo dobro ebe, upravo topli vuneni biljac, koji su pri polasku zgrabili iz ve zapaljene kue. Kia jutros prestala. Razvedrilo se, pa i sunce obasjalo. Sretnem Vladu. Visok, stasit i lep Crnogorac. Ramena mu kao u atlete, a ake velike i snane. Planina ga odnegovala i pripremila da se rve sa mukama svakovrsnim. Znam ga od pre rata. Mio i vrlo estit ovek. ak jako stidljiv pred enskim svetom. Kad me ugleda, prie mi, a smeje se, ne moe re da izgovori. "ta je Vlado? Neto si grdno veseo!" - primetih, a on se jo jae zasmeja i otpoe priu: - "Umalo da poginem od onog tvog junaka iz zbega. Zna, noas me hladnoa pritisla, uini mi se hladnije no ikad. Bio sam valjda i premoren. Danima sam bio na poloaju leei na mokroj zemlji, pa se i kosti razgnjilele. Ne dade nam vaba ni okom da trepnemo. Njih mnogo, pa se smenjuju na poloaju. Jedni odlaze, a odmah su drugi tu. A mi jedni te isti i nou i danju do u nedogled. Ipak ih naterasmo na povlaenje i tako dobismo predah. No me umornog i mokrog pritisla a san navalio pa hoe da me obori sa nogu. Svakog asa se zapliem i budim iz sna koji me u hodu hvata. Ve su me i noge izdale. Umorne, jedva vuku i mene i otealo mokro odelo. Mnogi borci popadali i na onoj vlanoj zemlji pospali. Pored jednog drveta, na blagoj kosini, vidim topli biljac i dvoje pod njim. Zgreni jedno uz drugo spavaju. Ja, veiti proleter, ni u ratu nisam bio bolji. Osim puke i oruja drugu ti imovinu ni sada nemam, a ebe pogotovo. Kad ugledah meki topli prekriva odjednom me osvoji. Zastadoh. Da mi je dole kod nogu samo glavu da podvuem i dah zagrejem. Ima tu mesta.

Gore su se umotali i zategli svaki deli prekrivaa, ali dole ima praznog prostora i moe se uvui. Osetih ve i toplinu, koja me greje. Savladan mukama to i uinim. Mislim neprestano samo glavu da podvuem, i to dole u kraj kod nogu. A kad sam ve zavukao glavu brzo me savlada san. Onako u snu osetim toplotu i ponem da migoljim na gore i da se uvlaim izmeu ovo dvoje mladenaca. Tako, malo po malo, pa se uvuem do gore. U snu se sluajno okrenem eni, valjda je bila toplija, i zagnjurim glavom u nedra. A ono toplo, toplo, milina jedna! Spavam ja tako neduan kac novoroene u pelenama i sav utonuo u blaeni odmor. A kako i ne bih?! Danima ne spavam, kia me bije, hladnoa ispija. Sve je to sad nestalo i otilo daleko od mene. Tople grudi greju mi glavu, koja se zagnjurila u mekotu i milinu, a ebe me celog prekrilo. Lepo sam i moje dugake noge zgrio, povio, pa se i one pod biljcem zagrejale. Ostao bih tu do kraja rata, more do kraja ivota! Meutim, ne bi tako. Probudi me u svanue cika ene pod pesnicama koje lete preko moje glave. Ovako, po prirodi glavat, promolih ispod pokrivaa upavu glavu, a pesnice poletee i po njoj uz povike i psovke: "Tu si se uvukao!", pa pesnica. "Pokazau ti glavato udovite!", pa pesnica... Onako bunovan, skoim i ponem da beim. Ne znam ta mi bi! Da sam bio sam pred bataljonom Nemaca ne bih se toliko uplaio. Beim, nestajem, srce lupa kao u zeca. Znam da sam pred sobom neduan, ist i nevin kao jagnje, ali ne i pred razjarenim muem sirote ene, po kojoj i dalje pljute pesnice praene pogrdnim psovkama. Tek dole, ispod litice niz koju sam se sruio, sve mi postade jasno. Da se vratim i branim enu bilo bi poteno, bilo bi ljudski. Ali za onog razjarenog, ljubomornog jadnika bolje je da me vie nikad ne vidi." Pria mi Vlado i smeje se punim srcem, glasno da sve zvoni. Pria, pria pa se zaceni i sa mukom nastavi. A onda se uozbilji: "Zna, to su ono dvoje iz zbega. alji oveka to pre u jedinicu, da ne premlati onu jadnu enu - a da je bilo toplo - bilo je. Milina jedna"! eretski se nasmeja i ode za svojom jedinicom. KOLONA LAGANO ODMIE Oboje su iz igre uli u borbenu jedinicu. Brana je ve 1941. postao partizan. Porodica mu je unitena u prvom naletu ratnog zla. Ostala je samo baka, upravo prababa, starica koja je zala davno u devetu deceniju. Sirotica, prigrlila dete i svako novo jutro iekuje sa strahom da i njega ne izgubi. Bar on da joj ostane. "Jedino oko moje" - tako je tepala dok nam je priala o poaru koji je unitio veliko i lepo domainstvo uvenih Lukia. Kad su doli partizani u selo, baka se nije vie dvoumila: "Brano, da ide sa naom vojskom". I Brana je poao. Ve sutradan, tanani mravko mutirajuim glasom pria komesaru brigade o svemu to je preiveo u kratkom vremenu. Komesaru teko. Poznate su mu takve i sline prie. Poznate su mu i nevolje naroda, a posebno ove nedune dece. Prihvata deaka i daje mu raspored: "Ii e kod doktorke u nau bolnicu. Sluaj je dobro". Ba tih dana traila sam od komesara da mi odredi nekoliko mladia za pripomo oko najteih ranjenika, koje u pokretu treba nositi. Meu prvima alje mi ovog viljavog momia. Tek su mu se nausnice malo okazale. Inae mio, razgovoran i prijatan. uka kad govori, a govori nekako kroz stisnute zube. Kad se nasmeje, sa tom manom deluje izuzetno ljupko, kao da se mazi. Brzo se uklapa u sve akcije. Mnogo nam vredi. Zainteresovan je i znatieljan, kao svako dete, pa ne proputa ni jedno predavanje. Slua komesara kad dri politike asove. Slua i asove koje mi drimo u sanitetu. Brzo, vrlo brzo, ovo bistro mome svestrano izrasta. etredeset i druge dolazi u sanitet i mala Hajrija. Tek je zala u trinaestu godinu, ali lepo razvijeno devoje. Muslimanica je. Kad je dola, imala je alvare na sebi. I njoj je sve izginulo, samo, umesto bake njoj je ostao praded. Jedva se starac dri na nogama, i kao da ivi

jedino za to, da ovo devoje ne ostane samo. Astma ga pritisla, pa iti kad die i gui se. Prieljkuje smrt. Umoran je ve od ivota, koji mu nikada nije bio lak a sada pogotovo u nematini i pepelu, koji su ostali od nekada velikog domainstva. Jedina misao mu je devojica. Vremena su zla. Kako da ostane sama? Kome da je ostavi. Naie tu na intendant Rale, ovek izuzetno mekog srca. Video devojicu i zabrinuo se. I on je ostavio svoje erke. Istina, one su sa njegovom enom ostale, ali rat je. Nita se ne zna. Vidi da je ovaj starac na izmaku, a kua usamljena. Do prvog komije ima pola sata hoda. Kome e ovo dete? I ta e? Poinje da nagovara starca da malu preda brigadi, sanitetu. Starac se zakalja. Obrazi mu u tren postadoe plavi, a disanje otea. Trudi se, siromah, krajnjim naporom da bar malo vazduha usre. Sve se u grlu speklo i steglo. Ostao prostor uzak kao slamica, a to je nedovoljno da se napoji kiseonikom ovo izmoreno starako telo. Kad se malo primirio od kalja, rukom daje odobrenje Hajriji da poe sa ovim dobrim ovekom, koji mu uliva poverenje. Tako Hajrija postaje partizanica. U poetku je zatvorena, utljiva, nesigurna pa i malo zaplaena. Prvo se pribliava Brani. Valjda ih vezuju bliske godine. Kako - tako, tek stalno je uz njega. Zajedno donose vodu ranjenicima, zajedno kupe granje i drva za vatru naem kuvaru, a najvie vremena provode u premotavanju zavoja. To nije teak posao pa ga obino dajemo deci. Nije teak ali oduzima mnogo vremena. Deca tim poslom nisu preoptereena, a oslobaaju nas starije za krupnije poslove. Satima, skoro svakodnevno, ovo dvoje dece razvlae, rasteu i valjaju "trudlice" od dugih belih traka. Ve upotrebljene zavoje po desetak puta pa i vie peremo, iskuvavamo u pepelu i ponovo upotrebljavamo. Deca su deca. Dok rade neprestano se ale, zadirkuju, smeju. Tako jednom, negde kasnije, privue me njihov zvonki smeh i galama. Pogledam, a deak sav obmotan belim zavojima, sa takama, pogrbljen hoda i imitira tekog ranjenika. Lice obesio i napravio tako bolno, kao da stotinu rana nosi. Smeje se Hajrija, smeju se i ranjenici. Sklanjam se da se ne postide od mene. Neka ih, neka se smeju. Rat nas ne daruje radostima. Iako je partizanski ivot naporan, kako dani odmiu tako nam deca rastu. Brana sve vie lii na mome a i Hajrija dobija oblik devojeta. Kod devojice se pojavi katkad i rumen na licu, pa i pogled pobegne ka zemlji dok razgovara sa Branom. Imam utisak da se postidi. Obino to biva u momentima igre i zaikavanja, koja malo pomalo odmiu od onih pravih deijih nestaluka. Gledam ih, jednom, kako prebiraju pasulj. Ona, im pronae areno zrno, hitro ga baca gaajui podui nos Branin. On joj uzvraa zrno, ali tako da joj uleti u nedra. Izmeaju se tada i smeh i grdnja. Grdnja koja ne lii na ljutnju. Pa ipak, sve je to isto i edno. Odigrava se tu pred nama, pa se i mi ukljuujemo u njihov smeh i bezazlene ale. Hajrija je postala ve iskusna bolniarka. Sluala je nekoliko kurseva, a i previjala mnogo ranjenika. Bolnica je istovremeno bila i kola za sanitetske kadrove. im bi jedinicama zatrebale bolniarke, traene su i uzimane iz bolnice. A kad trae, aljemo najbolje. Doao je red i na Hajriju. Odlazi u bataljon za etnu bolniarku. Odlazi, a Brana ostaje. Razrastao. Vie ne premotava zavoje. Straari, pravi nosila, nosi ranjenike pri pokretu. Otkako je otila Hajrija postao je utljiv. Nije vie onako veseo i razgovoran. Uzima po dva i tri deurstva na strai, a ranjenici ga zadirkuju: "Brano, neto si nam se grdno rastuio". Toliko. Dalje se ne sme. - Sunce polako klizi ka smiraju. Postalo crveno, skoro krvavo. Ba sa te strane, vidim, ide grupa ranjenika. Poem im u susret, da to bre ukaem pomo. Vidim, ima i nosila. Znai, teki ranjenici. Prvo samo ubrzam korake a onda potrim. Kao ukopana zastadoh. Iz prvih nosila proviruju nove arene seljake arape, koje je Brana dao Hajriji kada je pola na novu dunost. Jedna ruka mlitavo vili na ivici nosila. O, boe! Stee me u grlu. Grudi mi pritisnu

nekakav golemi teret i satera srce u onaj kutak kad preti da stane. Hoe li stati, da ne saznam istinu? Pa ipak! Hajra je poginula! Gorka istina mora da se prihvati. Posle kratkog sputanja nosila i odavanja pote ponovo je diemo i ne nosimo u bolnicu, ve skreemo levo prema uzvienju, gde je seosko groblje. Tu emo ostaviti ovo drago devoje, koje je ve u prvoj borbi poginulo. Vraam se u bolnicu i prihvatam one kojima mogu pomoi. Utuena i ne pomiljam na Branu. Sva sam u brizi za ranjenicima i bolu za Hajrijom. Tako prolazi vee, no, pa skoro sledei ceo dan. Dolazi kurir sa naredbom za pokret. Prenosim naredbu komandantu i komesaru bolnice. Brzo je sve spremno za polazak. Treba mi Brana. Traim ga. Nema ga. Opet mi zatreba. Zovem ga, traim, a niko ne zna gde je. Polazimo a mladia jo nema. Da nije pobegao u etu posle saznanja o smrti devojice? Deavalo nam se to. Ne vole junaci da budu u bolnici. Pobegnu nam pre nego to im rane sasvim zarastu. Junatvo je u prvim redovima, u juriima. A moda i ono drugo! Pade mi na pamet i prostruja kroz glavu kako se Brana igrao sa Hajrijom. Da, voleli su se oni. Sad prvi put sebi to priznajem. Pade mi na pamet Branka Bude Tomovia, kako je, kad joj je Budo poginuo, otila u borbu, bacala bombe sve do poslednje i poginula uzvikujui "Za mog Buda!" Ove misli me pritiskoe a briga, pa i ljutnja izmeale se, pa as nadjaa jedno a as drugo. Doem do zakljuka da je Brana otiao tu negde, da je samo zakasnio i da e se ubrzo vratiti. Dobar je vojnik. Zna ve vojnike vrline i obaveze. Zar sme ratnik da zakasni? Svako zakanjenje moe biti pogibeljno. Nije smeo to da uini. I prevagnu u meni ljutnja. Skoim na konja i besno poteram, da izaem na elo kolone koja je ve dosta odmakla i daleko putem lagano vijuga. Put nas vodi pored samog groblja. Polazei tuda iznenada ugledam Branu. Jo uvek ljuta, taman da viknem i pogrdim, a rei zastadoe. Hajrin grob! Na njemu crna svea zemlja potpuno uokvirena belim kamenom. Komadi jednaki kao da ih je neko klesao. A na sred groba, od istog kamena, naredan i napravljen veliki beli krst koji je prekrio skoro celi grob. Brana je celu no i ceo dan sakupljao kamenje kojeg nije bilo u blizini da ukrasi grob voljene devojice krstom, onako kako je video da se ini u njegovom mestu. Za to vreme nije nita jeo, ak se ni vode nije napio. Pogledah u njega, pa u grob. Ponovo mi se stite neto u grudima a onda pomislih: "Ljubav je danas spojila krst i polumesec". Brana me ugleda. Podie se i poe. Zastala sam da ga propustim. Uao je u kolonu nosei srce ranjeno zbog voljene devojke koju ni pomilovao nije. Uao je u kolonu. Kolona lagano odmie dalje. ISPOVEST, ZAVET, ZAKLETVA Rat je prekinuo mnoge ideale, mnoga stremljenja i planove. Tako je prekinuo i zanos mlade uiteljice Danke. U zabaenom selu izmeu Srbije i Sandaka, jedno je devoje dobro uilo i po svemu se izdvajalo od druge dece. Dobri uitelj to zapazio i nije se mogao pomiriti s tim da mu takav ak zastane i ne ide dalje. Odlazio je mnogo puta kod Dankinog oca, dosta starog, a previe siromanog seljaka da bi se uhvatio ukotac sa takvim zadatkom. "kolovanje mnogo kota!" govorio je. "Ja to, uitelju moj, ne mogu." Uitelj se nije predavao: "Pomoi u i ja" - govorio je. I dete je polo u uiteljsku kolu. kolovanje je devojica zavrila godinu - dve pred sam rat. Odmah se u svom selu zaposlila. Razvila se i izrasla u lepu devojku. Ne zna se ta je na njoj lepe. Da li umiljat pogled, ili loknasta svilena smea kosa, stas ... A hodala je kao srna. Ko je samo jednom vidi mora je poneti u seanju. Dugo je vremena od ovih dogaaja prolo a meni i danas pred oima lepra uvek uredna i ista bluzica na njoj. ini mi se, ni jedna

devojka nije umela bluzu enstvenije od nje da ponese. I u mnogo emu drugom bila je to devojka izuzetne vrednosti, izgleda i ponaanja. Kad je Danka dola u seosku kolu da primi posao, odmah je punim srcem prigrlila i kolu i decu. A i deca prigrlila uiteljicu. Ubrzo su i mukarci i devojice poeleli da budu uitelji i uiteljice. Da budu tako dobri, pametni i lepi kao ona, koju su svim srcem zavoleli. Ona ih je uila svemu. Nije se zadravala samo na knjizi i olovki. Zajedniki su oni ureivali kolu, zajedniki ogradili kolsko dvorite u kojem je procvetalo najraznovrsnije cvee. Takmiila su se deca ko e doneti bolje cvee za njihovu kolu, a majke su im davale ono najbolje koje su imale. Sa novom uiteljicom i kola dobila nov izgled i lepotu. Kada su lepi dani ona je izvodila decu napolje i drala asove pod toplim suncem i u cveu koje su sami odnegovali. Srea i radost oblivala je svakodnevno i decu i njihovu uiteljicu. Poinje rat. Rui i lomi sve pred sobom. Meu prvim zgradama koje su gorele, gorela je i njihova kola. Prekinut je zanos, zaustavljen rad. Deca se rastaju od uiteljice nosei u sebi prazninu i tugu. Palikue su odmah ba nju traile. "Zato njihovu uiteljicu?", pita se u udu narod i skriva devojku as u jednu kuu as u drugu. uli su se i dalje povici: "Dajte komunistu! Dajte, ili emo vas sve popaliti"! Ali pretnje neprijatelja nisu pomagale. Narod je uporno utao. Kad je poeo ustanak Danka je pola u partizane. U mislima je ponela svoju prvu kolu, kolske klupe i upave glavice njenih aka, i njihove oi pune ljubavi prema uiteljici. Kad se svri rat opet e ona biti njihova. Vratie im se ona. Nee zaboraviti ni svoje ake a ni narod, koji je prvog dana prihvatio kao svoju ker, kao roenu sestru. Na alost, nije ih nikad vie videla. Ratne staze odvele su devojku daleko od male seoske kole. Jedno vreme bila je borac, a onda prebaena u sanitet. Pametna i razborita, brzo se uklapa u nove obaveze i postaje referent saniteta u bataljonu. Potrebna joj je samo oprema. Dolazi kod mene za poslednje uputstvo i za sanitetski materijal. Puninimo zajedno sanitetsku torbiicu zavojima, jodom, najpotrebnijim instrumentima. Vidim da o prvoj pomoi puno zna. Uila je to ve dok je bila u uiteljskoj koli. Pozdravljamo se, i ona odlazi da brine o ranjenicima, isto onako kako je pre godinu dana brinula o svojim prvacima. Ranjenika mnogo, torbiice se prazne, a bolniarke sve ee dolaze da mi trae prevojni materijal. Dolazi mi i Danka. Kad poe dugo gledam za njom. Izdvaja se od drugih. Kako samo hoda! Kako joj uniforma i puka prilie! Gazimo sve dublje u rat, pa i u ratne nevolje. Sve je oskudno osim morala i hrabrosti. Odea poneta od kue ve uveliko izdaje, zima iscrpljuje, a glad osvaja. Na sve se privikavamo. Danima, pa i nedeljama ne vidimo brano i so. Kad prolazimo kroz naselja mnogo nam je lake. Tada narod daruje vojsci ono to ima. Danka je u bataljonu kojim komanduje Milan. Proslavljeni junak. Visok, sme, sa lepim i toplim mekim licem kao u devojke. Na rukama mu se sijaju tek priiveni poruniki inovi. Kad je ugledao Danku odmah mu se u srce uvukla. Zagledali su se. Omilili jedan drugome. Znali su oni to, po dranju, po ponaanju. Oseali. Rei su zastale i nikad nisu izgovorene. Vreme je takvo. Oboje su rukovodioci u bataljonu i taman da se to sazna i da se obrukaju. Moraju davati i biti primer u svemu. Jedino to se sme to su pogledi koji se pomiluju. Znaju

oni da pripadaju jedno drugom. A to je dovoljno. Za sada se ne sme vie. A kada se rat zavri...? Nova naredba stie. Pokret. Pravac vodi kroz partizansko selo. Narod odvojio od usta i spremio po komad proje za pregladnele borce. Danka ga nije dobila, jer je sluajno u to vreme bila u brigadnom sanitetu. Otila za sanitetski materijal. Komad proje je nju tako mimoiao. Ali postoji neko ko na to misli i kome to nije promaklo. Milan deli svoj komad proje i stavlja u dep. Sutradan kad su bili u maru, onako u prolazu, Milan izvadi komadi malo ve osuene proje i une u ruke Danki. Opet ni re. Samo rumenilo, ne samo na licu devojke, nego isto tako i na licu ovog junaka odaje ih da rei nisu uvek neophodne. Devojake ruke stidljivo ukaju komadi u torbiicu i beei od prave istine ona prekoreva: "Eh, svu mi torbu uzmrvi! I zavoje mi poprlja". To im je bilo poslednje vienje, poslednji susret, poslednje rei. Na jednom sektoru iznenada prodrli Nemci. Prepad otar. Milanov bataljon je na udaru i ulee u neravnopravnu borbu. Jedini izlaz je hrabrost do smrti i juri za juriem. On to i ini. Na elu bataljona juria, a oko pojasa mu bataljonska zastava da je sauva da ne padne u ropstvo. Pao je on, izreetan mainkom Nemca razjarenog zbog drske upornosti i neviene hrabrosti partizanskog oficira. Ipak je neprijatelj potisnut, a mnoge jedinice spasene. Danima se prialo o ovoj borbi, o junatvu proletera, a posebno o junatvu komandanta bataljona i njegovim juriima koji su naterali Nemce na odstupanje, ime su spasene druge jedinice i narod. Vreme prolazi. Borbe se nastavljaju dalje. ivot tee svojim tokom. Danka opet povremeno dolazi za materijal. Vadimo iz torbiice sve, da pretresemo, da dopunimo ono to nedostaje. Dok to radimo iskotrlja se i pade na zemlju zamotuljak kao omanja jabuka. Uvijen u komadi zavoja ve pouteo od stajanja. Devojka se tre, hitro zgrabi zamotuljak, stee ga rukom i prinese grudima. Zadra ga tako a lice joj dobi neki novi izraz. Pobee pogledom u daljinu, zauta, a dri i dalje ruku priljubljenu uz grudi. Zastadoh. Osetila sam u momentu da se tu krije neto izuzetno znaajno za ovu devojku. "Amajlija! Neka devojaka amajlija" pomislih. Neka je. Neu da me radoznalost savlada. Tajne su vee kad ostanu tajne. Mnoge izgube vrednost kad ih razotkrijemo. Imam utisak da im tada oduzmemo od istote i ednosti. Pruim joj torbiicu, da sama stavi prigrljeni zamotuljak i tajnu u njemu. Danka moja, neu ti tajnu dirati! Neka ostane samo tvoja. edrdeset i etvrta. Od Milanove pogibije proteklo je dosta vremena. Utopljeni u nove momente, nove zadatke, pogibije i uspehe - nastavljamo ratovanje. Nastavljaju se esto i neprijatne vesti. Dolazi kurir iz vieg taba. Predaje mi poruku, a uz to ree: "Pogibe nam i Danka". Kao izbezumljena skoim i pitam kako, a kurira epam za ramena i unesem mu se u lice. On nastavi opet kratko: "U trbuh". Malo zauta. "Nije jo umrla, ali joj spasa nema. Stigla je i hirurka ekipa, ali hirurg ne veruje u mogunost da ostane iva". Skoim na konja i poletim sva usplahirena. Moda je jo iva? Moda u stii bar da je vidim, da ujem bar jo jednu re, da pomognem. Misli se munjevito reaju a onda prenose na kolu, lepo okreenu kolu, na drvenu ogradu, cvee, cvee i Dankine prvake... Da li znaju da su danas ostali bez svoje uiteljice?! Idem, urim a misli se komeaju, prepliu i mue. as su uz devojku kojoj vidim razorenu utrobu, as opet uz kolu i decu, as uz junaka koji juria... A onda opet: "Hou li stii? Hou li"? Stiem! Kasno. Ve je spremaju za ukop. Komesar stoji i dri njenu sanitetsku torbicu. Kad me vide, prui mi je. Dugo sam u sanitetu uvala Dankinu torbiicu. Nisam je ni otvarala a nisam se ni lako rastajala od nje.

Opet mi trae bolniarku. Opremam jednu. Uzimam Dankinu torbiicu. Drugu momentalno nemam. Lagano vadim uredno spakovane stvarice. Na dnu zamotuljak. Prepoznah ga. Uzeh ga, a ruka sama polete ka mojim grudima. Pritisnuh ga, kao ono Danka nekad. Da li da otvorim? Muim se. Moda je u njemu poruka, zavet, zakletva. Odluujem se da otvorim. Lagano odvijam ve prionuo zavoj od dugog stajanja. Odvijam, odvijam i komad osuene ute proje prosu sitne mrve. Moda su to bile rei neizgovorene voljenoj devojci, a moda i moje suze koje se prosue. Gledam komadi proje i mislim: "Danka moja, koliko si puta bila gladna, a nikad da te iskuenje savlada! Bila si jaka, a tvoja ljubav jaa od svega, od gladi, od svih iskuenja... " OPANII Naa se jedinica smestila u kui Radosava, koja se izdvaja od drugih domainstava po mnogo emu. Kua je zidana, prostrana, sa nekoliko odeljenja, a pokrivena crvenim crepom. U dva odeljenja prostrta je slama od zida do zida. ista, da se borci odmore. Ostaju ovde nekoliko dana, da predahnu, da se okrepe i pripreme za dalji put. Radosav i njegova ena Smiljka primili su borce kao svoju decu. ena kuva svakog dana kaamak u velikom kotlu, pa zamirie itavo dvorite. Ponekad dobijemo po komad vrue proje tek izvaene ispod crepulje, a uz to svakodnevno i vrue mleko. Skoro se ovako nismo gostili. A oni, pravi domaini, puna im kua berieta a uz to i dobri ljudi. Duu bi oveku dali. A kako i ne bi bilo takvo domainstvo, kad su svi u porodici sloni i radni. Od rane zore su na nogama. Radosav je najvie oko stoke, a ima je dosta. Sve to treba namiriti. Gledamo ga, kako ujutru po desetak puta odlazi do sena, zagrabi vilama ogromni naviljak, pa zabaci preko ramena i povijen grabi prema tali. Skoro se i ne vidi pod ogromnim teretom. Seno mu je malo podalje od kue. Uzdiglo se u sedam velikih stogova, i ini se, nebo paraju. I sve e to prei preko ramena ovog snanog oveka. U kui su pored Radosava i ene jo i dve erke. Obe su lepe i zdrave devojke. Jedna je na Radosava krupna i snana, a druga siuna na majku. Pomau obe i ocu i majci. Uz majku su kad se kuva, mesi i radi u kui, a kod oca pomau uglavnom oko stoke. Starija je uvek ozbiljna, utljiva. Mlaa, potpuna njena suprotnost. Hitra, razgovorna. Stalno dvori nae borce a posebno Janka. Janko je mlad, u borbi je od prvog dana ustanka. Njegovo selo je dalo dosta boraca, kao i sva susedna sela oko Uica. Momci su, kako nam on kae, "iz kola" izlazili, ostavljali igranku, uzimali puku, pa u borbu. I on je, tako rei, doao iz kola. Tek se uvrstio u mladie, a rat ve zapoeo. Nije imao vremena ni devojku da izabere. I ba sad, usred rata, izabrao je Ljubu. Nije je on birao. Srce je izabralo samo. ta je on tu mogao? A primeuje da je i ona njega odvojila od ostalih. Sa njim najvie razgovara, sa njim se ali, pa njemu i kaamaka sipa vie, i uvek se avolasto smeka kad se pozdravljaju. Sve ee Janko posle veere, kad vojska ve legne i zaspi, ostaje da razgovara sa domainom. Devojke tada dugo lupkaju sudovima i raspremaju. Ne gledaju na njegovu stranu, ali su tu. Teka srca prihvata domainovo: "E, pa vreme je da se legne i odmori". Odlazi momak, oprui se na vojnikoj prostirci i dugo, ne moe da zaspi. Priprema se pokret. Napustiemo gostoljubivog domaina i poneti u seanju njegov dom. Janko se uznemirio. Pogledom trai Ljubu. Mora je nai. Mora joj rei, pre nego to poe, ta ga mui i ta eli. Izlazei iz kue ugleda je malo dalje naslonjenu na jedan stog. Oko nje pasu krave, a ona neto plete. Janko, korak po korak, neprimetno se nae ba pored nje. Nasloni se i on na stog. Uze jednu slamicu, stavi je u usta i poe da gricka. Grickajui je i dalje onako kroz stisnute zube izgovori odjednom kao da je rafal opustio pitanje:

- "Bi li se ti, devojko, udala za mene?" Devojka sae glavu, umalo da iglama lice izgrebe, i utei nastavi jo bre da plete. Rafal poe jo otrije da sipa: - "uje li ti mene, Ljubo? Ja nemam vremena dugo da ekam. Moram u patrolu". Uini kao da e poi. Ljuba ne, gledajui u njega brzo izgovori: - "A kad e rat da se zavri?" - "Brzo, vrlo brzo. Komesar kae do zime. A i ljudi tako priaju. Jaka je naa vojska." - "E, pa onda posle rata. im rat zavri". Janko od sree poskoi i polete u jedinicu, koja je ve krenula na novi zadatak. Iz daleka jo jednom momak doviknu devojci: "Pazi ta si obeala!". Rat se ne zavri do zime. Potraja godinu, pa sledeu. Nikad kraja. Potraja Jankova ljubav. Govori on drugovima da ima devojku u Srbiji koja ga eka, a ne kae im o kojoj je devojci re. Njegove misli esto se tada vraaju na stog sena i dato obeanje. Prolazimo kroz Ivanjicu. Saraka radnja otvorena, a na vratima vise opanii. ute se kao limun, a kaiii tanki, lakovani. Majstor ih je veto iarao, pa mame pogled i onome koji ih nikada nije nosio. Mame, ba kao Ljubine noge. Janko se zagleda. Ruka mu poe u mali dep, gde vie od tri godine nosi malo novca koji mu je majka unula kad je poao u partizane. uvao ih je, ne kao materijalnu vrednost, ve kao uspomenu i seanje na majku i njenu nenost. Prebrojava ih. Bie dosta. Ue kriom kod saraa, kupi opanie i brzo, da niko ne vidi, strpa ih u torbiicu. Rat je pri kraju. Janku nije vie potreban komesar, da ga pita kad e se rat zavriti. Sad je i njemu jasno. Ve se i iz Srema goni vaba iz zemlje. Prola je i vie nego jedna zima otkako je komesar govorio: "Do zime rat e biti zavren". Dobro bi bilo da je komesar bio u pravu. Ali protee se rat mnogo due. Kad ugrabi Janko priliku i niko ga ne vidi, otvara torbiicu, zagleda opanie, pree rukom preko njih i osmehne se, a misli nastave putovanje do stoga sena i datog obeanja: "im se rat zavri." Dugo se on ve drui sa tim opaniima, sa Ljubom, sa eljom da se jednom i taj rat zavri. Jedinica iznenada dobi novi pravac. Ide se prema terenu gde je Ljubino selo. Da li emo proi kroz njega? Ne sme ni da pomisli junak na takvu sreu. Pa ipak, ba njegova jedinica skree prema poznatom kraju. Zadravanja nema, ali on e skrenuti malo, otrati samo da je vidi, preda opanie i podseti na obeanje. Narod izaao da pozdravi svoju vojsku. Ni deca nisu ostala u kuama. Ve dugo tuda nisu prolazili partizani osim terenaca. Evo ih sad! Mnogo ih je. Naviru jedni za drugima. Nigde im kraja. Iskitili se seoski plotovi i kapije od ena i dece. Mukaraca malo. Pozdravljaju, ele sreu. Pritravaju neki i raspituju za svoje. Iz ovog sela je najvei broj mukaraca, ili bolje rei sve ono to je moglo nositi puku, ve odavno u borbenim redovima. Mnogi su izginuli, mnogi ranjavani, pa majke i sestre u strahu raspituju. Janko sve vie grabi prema selu. Uzbuen je. Zamilja susret. Rukom pritee torbiicu da bolje oseti i proveri jesu li opanii tu. Hteo bi da potri. Pogled mu zastade. Pored jedne kapije nekoliko ena i - Ljuba! U rukama joj malo dete. Uplailo se valjda, pa glasno plae i skree panju vojske koja prolazi. I Janko je prvo primetio dete, pa Ljubu. Sad vidi jo neto. Ljuba oekuje i drugo, Onako odebljala, kao da se smanjila i uvela. Hteo je da je pozdravi.

Poao je ve rukom, ali se ona sama zadra na torbiici, pritee je a on pod rukom oseti opanie. Znoj ga obli, a vruina prolete do nogu. Koraci se ubrzae i postadoe tvrdi, a praznina se neka uvue u grudi i ostade tu da davi, da gui. Opanie je nosio jo dugo u torbiici, sve dok se rat nije zavrio i dok ratnu uniformu nije zamenio novom, sve dok ivot nije potekao novim tokom i novim stazama. NE! NIKADA Mlada medicinarka predano radi oko brojnih ranjenika. Ne staje. Uvek je uz njih. Inae, runa, izrazito runa. Mrava. Sama kost i koa. Ne zbog gladi i slabe ishrane. Takva je ona. Kosa joj uvek malo razbaruena, sivo-uta, pa deluje neuredno i prljavo. To sve ne doprinosi ba srenom izgledu ove devojke. Ali priroda nije surova. Ona ume da daruje druga blaga. Uzme na jednoj strani a nadoknadi na drugoj. Tako je i ovoj devojci dala izuzetnu toplinu glasa, divan ljudski osmeh i samariansku duu. Uz to uvek razgovorna, otvorena, iskrena, a skromna i nenametljiva. Svima je bila bliska i svi smo je voleli. U istoj bolnici ranjenik, metalski radnik. Mlai koju godinu od nje ali politiki jai. Ona je pred sam rat prila naprednom pokretu, a on je ve godinama aktivan. Prvo je bio skojevac, pa lan partije ve vie godina pre rata. Lep. Plavook i plavokos. Bistar i izuzetno pametan. Visok, prav, dostojanstven, gord. Liio je na jelena kad sa breuljka osmatra okolinu onom divnom ponositom i lepom glavicom i bistrim oima. Imala sam sreu da jelena iz bliza gledam. Iako smo bili u ratnom meteu, kad smo prelazili Tjentite satima sam gledala na jednom proplanku te lepotane. Od tada mi je svaki mukarac koji ima lepo dranje i lepo hoda liio na jelena. Znao je Darko svoje osobine. Bio je siguran u sebe. Maru je ve due vremena izdvajao od ostalih devojaka. Voleo je kad je ugleda sa sanitetskim priborom i kad prilazi ranjenicima da ih previja. Znao je tada da e ona ostati due uz njih, i uz njega. Radovao joj se jo iz daleka kad je vidi. Blizina je to stalno podgrejavala. Ve su mu rane sasvim dobro, pa e moda kroz nedelju-dve ii i u svoju jedinicu. Rad u ambulanti je za danas zavren. Darko, tek previjen, eta proplankom ispod ume, kad evo Mare! Umorna je. Radila je od rane zore, i to uvek povijena ili uei, a to uasno zamara. uma i partizanske bolnice nemaju hirurki sto, ili tanije, imaju ih svuda. Jednom je to uma, drugi put polje. Glavno je da vredne i sposobne ruke pomognu ranjeniku i ublae rane. Umorna studentkinja se spustila na zemlju. Okrenula se potrbuke i zagnjurila licem u sveu opojnu travu, da se malo povrati i okrepi. Darko i dalje eta, a pogled ga neprestano vue da ode tamo i sedne pred nje, da razgovara. Ona, sluajno, kao da je predosetila njegovu elju pozva ga: "Darko, doi da malo popriamo! Skoro e u jedinicu". On lagano prie i sede pored nje. Razgovor i prijateljski mio glas te dobre devojke oslobodi ga i on lee potrbuke pokraj nje. Okolo vri. Prolaze ranjenici, bolniarke, intedantura... Razgovor ovo dvoje mladih niko i ne uje, a jo manje moe da posumnja u uzavrelo Darkovo srce. U jednom momentu, ne hotei namerno, ruka mu sama poe i pritisnu uz travu Marinu malo ogrubelu aku sa neprirodno dugim i tankim prstima. - "Da li bi se mogla udati za radnika?" - izlete mu nepripremljeno pitanje, iz srca. - "Ne! Nikada" - uzviknu devojka, hitro povue ruku, podie se i ode.

Dani prolaze, Darko izbegava Maru. Izbegava i drugove. Namrten je. utljiv. Mara, pametna devojka, zna da ga je povredila. Boli je to. Nije ona htela da ga uvredi, voli ona svog ranjenika, svog Darka. Prii e mu i sve objasniti. im je ugrabila priliku tako i uini: "Darko, nisi ti mene potpuno razumeo. Ja sam bila zbunjena tvojim iznenadnim pitanjem. Da si i student kao ja, a ne radnik, posle onog pitanja, koje kao da je s neba palo, verujem, a i sigurna sam da bi isto tako odgovorila. Ali ne beim i od onog pravog odgovora. Ja sam komunista. Za mene su svi ljudi jednaki. Isti - ako su ljudi. A ti si izuzetan. Nosi u sebi mnoge vrline. Volim te i cenim kao retko kojeg druga. Ali brak je neto drugo. Brak trai mnogo vie. Ne verujem da bi se ti dobro oseao u tako neravnopravnoj situaciji. Mi smo kao drugovi i ljudi jednaki, ali razlika postoji. Ona intelektualna. Da li se to u braku moe prevazii? Ja bih u braku teila da razgovaram ne samo o politici i borbi. Postoje i drugi dometi znanja koji vezuju ljude. Ja se toga ne bih mogla odrei. elim razgovor, recimo o knjievnosti, muzici, i o mnogo emu. Ono moje odbijanje nije bilo upereno protiv tebe, protiv Darka radnika, protiv tvoje linosti, ve ..." - i nastavlja Mara svoje obrazloenje i svoje pravdanje. Darko uti, gleda je i ne progovara. Samo se malo smeka, onim smekom koji hvata samo jedan kraj usana praen pogledom suenih zenica, koji podsea na ironiju, pregaenost, povreenost, ali koji se ne predaje tako lako. Rat se zavrio. Mara je dovrila medicinu. Udala se za kolegu. Dobila dvoje divne dece. ivi van Beograda. O Darku ne zna mnogo. A Darko radi i ui. Polae gimnaziju. Razred po razred. Poetak je teak a onda dva po dva razreda za godinu. Upisuje se i na medicinu. Tu je ve lake. Uhodao se u rad, u uenje. Zavrava briljantno studije. Postaje doktor medicine! Postaje dobar lekar. "Galenika" pravi prijem. Poziva vei broj lekara. Na sveanost doao i Darko. Meu zvanicama ugleda Maru sa muem, njenim i njegovim ratnim drugom. Prie im da ih pozdravi. Mara ga zagrli: - "estitam! Pa ti si napravio podvig. Sluba, kolovanje, studije. Znala sam da si pametan i sposoban, ali nisam znala, a i ti mi nikada nisi govorio da si toliko voleo medicinu". Mara, po prirodi govorljiva, nastavlja, ne prestaje: - "estitam! Takav napor! Ba si mnogo voleo medicinu..." Darko je slua, slua, smeka se. "Medicinu, ili tebe? Medicinu sam voleo kroz tebe, a tebe kroz medicinu" pomisli i uz kratak pozdrav lagano se udalji, da je i dalje iz prikrajka gleda, kao onaj jelen sa Tjentita kome smo rafalima oteli mir, ali dostojanstvo i uspravnost nismo mogli.