You are on page 1of 3

::. KORENI .

:: - Pečat sudbine

23. August, 2011. ::. Skenirano

Pečat sudbine Ulazak u pucanj
Ovih dana, čini se, politička scena u Srbiji se lagano zahuktava. Stranke i pojedinci se guraju na "startnoj liniji", pokušavajući da tu zauzmu što bolju poziciju. Mada, još niko ne zna tačno kad će startni pištolj da oglasi "trku" za novi "ciklus" vlasti.

::. Navigacija

Stranke, i pojedinci u srpskim strankama, počeli su da se nadmeću oko toga ko će koga više da ocrni i ispljuje. A takvo pljuvanje i zavrtanje ušiju posledica je silne brige za budućnost Srbije. Drugačije je nemoguće zaraditi koji poen viška u državi Srbiji. Ljudi su se tu navikli da slušaju sado-mazohističke tirade svakojakih "spasitelja"; onih koji ništa drugo decenijama nisu radili osim što su ukazivali na "greške" i podučavali siroti svet kako i šta ne treba raditi. Srpski političari su, valjda, bukvalno shvatili da se čovek uči na greškama, te zbog toga, dok su u opoziciji, oni "sabiraju" greške svojih političkih rivala, da bi, potom, kada se dočepaju vlasti, iste te greške "nepogrešivo" usvojili.
Evrokosovsko dete

Toma Nikolić se, posle "teškog" gladovanja, izgleda, konačno oporavio. Sve češće se pojavljuje u javnosti. Epizodu "uzdržavanja od jela i pića" najradije bi preskočio i zauvek zaboravio. Poverovao je onima kojima niko zdrave pameti ne bi smeo da veruje. Ili, tačnije, poverovao je onima kojima je morao da veruje, ako ikako želi da jednog dana bude šef države. Od čoveka, kome se, nekada, od samog pomena imena Evrope dizala kosa na glavi i koji je već sebe video na čelu jedne ruske gubernije po imenu Srbija, Toma Nikolić je toliko omudrao, da su mu danas "Kosovo i Evropa kao dva rođena sina". I to, omudrao je Toma preko noći, nenadano; probudio se ujutro toliko "prosvećen" da su mnogi pomislili da je on, ustvari, Boris Tadić. Zapravo, budući decenijama na političkoj sceni, Toma dobro zna šta sve treba da čini da bi se uvukao pod kožu srpskom biračkom telu. I za njega tu nema nikakvih nepoznanica. Jedina mu je nepoznanica, šta bi sve onima, kojima je debelo dužan, moglo da padne na pamet. Iz jedne "nezgode" nekako se, nakon višemesečnog "skrivanja", izvukao, ali pitanje je da li bi sličnu papazjaniju mogao još jednom da preživi.
Veliko sleganje

Vise od 65 000 mesečnih ulazaka na www.koreni.net je razlog za toliko puta rečeno: Hvala!

Stara Tomislavova stranka, SRS, maltene je sasvim zamrla. Nije joj mnogo pomogao ni povratak generala Delića, koji je "video" da SNS ima program stranke napisan na engleskom jeziku. Srpskih radikala nema u medijima, jedno zato što im se baš i ne nudi ozbiljnije učešće u medijskom prostoru Srbije, a drugo, reklo bi se, da i njima nije posebno stalo do promocije stranke i stranačkih ciljeva i ideologije. U stranci je, valjda, sve leglo (ili se sleglo) na svoje mesto, pa ma šta to "mesto" uopšte značilo. Iako na prsima, iznad srca, u svakoj ozbiljnijoj prilici, nose lik svog lidera Šešelja, teško bi se moglo reći da im je ovaj ikako u mislima, a kamoli u srcu. Ljubav je ljubav, a posao je posao! Uostalom, za Šešelja će se zauzeti velika Rusija, kad već ne može Velika Srbija. Siromah Šešelj mora da troši svoje vreme i nerve u Haškom tribunalu, ne bi li svojim alavim pravnim savetnicima uterao koji dinar u džep. Neko će reći, pa Tribunal je nepošten! Jeste, nepošten je i tu nema Možda joj se sada smeje iza leđa, ništa novo i nepoznato. Ali, valjda, najpre čoveka treba spasiti ali ko se zadnji smeje daljeg robijanja, a tek posle tražiti novac. Sudom, naravno, kako drugačije? Niko se među SRS "vojnicima" ne pita šta se dešava u duši njihovog utamničenog vožda. Kakve ga brige trenutno najviše more? Posle rascepa u SRS, teško je pretpostaviti da ga crv sumnje ne razdire i da u strepnji ne dočekuje svaku sledeću "vest" iz "njegove" partije.
Igra žmurke

Ipak, možda je u ovakvom razmišljanju o "namerama" pojedinih lidera i stranaka u predizbornom ili predstartnom vremenu, najzanimljivije da se pogleda šta se događa unutar DS-a, jer su druge manje stranke u Srbiji sasvim

http://www.koreni.net/modules.php?name=News&file=article&sid=2586[8/23/2011 2:56:30 PM]

::. KORENI .:: - Pečat sudbine

predvidljive i "jasno profilisane". Šta da se, na primer, kaže o DSS-u i njihovom konstantnom i dobro prepoznatljivom "patriotizmu"? Oni znaju da, šta god radili, njihov deo učešća u vlasti uvek će biti otprilike isti. Narod glasa po navici, posebno Srbi, koji se svojih "navika" teško oslobađaju. Danas su oni (DSS) "evroskeptici", koji su zaboravili da su, koliko juče, proslavljali sa svojim podmlatkom "velike uspehe" u "evroatlantskim integracijama". Takođe, teško će se danas u DSS-u naći iko ozbiljan, ko će biti u stanju da se seti da su oni bili ti koji su otškrinuli vrata "nezavisnom Kosovu", onom njihovom, po svemu blesavom krilaticom, "više od autonomije, manje od nezavisnosti". Kako danas možemo videti, Kosmet je upravo to: ima "više od autonomije, a manje od nezavisnosti". Slična situacija je i sa URS i LDP, koji će, takođe, najverovatnije, uspeti da se nekako uglave u parlament. Tu su i odavno mrtvi SPO, koji će, zahvaljujući "zaslugama" Vuka Draškovića, čak i kao "koalicioni" leš, umesto kovčega, zauzeti neko ministarstvo za ležanje i dalje truljenje. Nešto slično dešava se i sa Čankovom Ligom, jer je i Nenad Čanak nekoga debelo "zadužio" (ne zna se koga), a taj mu to još deblje vraća.
Demokratsko cepanje

Kao što već napomenusmo, Demokratska stranka je u svemu tome, čini se, najveća nepoznanica. Iako se spolja još jasno ne vide naprsline, pa i ozbiljne pukotine, reklo bi se da DS-u sleduje veliko "spremanje". A ko će koga i kako tu da spremi, videće se. Odavno je jasno da vojvođansko krilo te stranke ima svoju "nezavisnu" politiku i svog neprikosnovenog šefa, Bojana Pajtića. Nedavno otvaranje predstavništva Vojvodine u Briselu svakako je, ma kako to neko gledao, demonstracija sile vojvođanskog premijera. Vojvodina polako i sigurno preuzima mnoge državne prerogative. Kurs koji "Vojvođani" danas zauzimaju neizbežno vodi ka separatizmu, koji je veoma sličan onom što se svojevremeno desilo sa Crnom Gorom u Jugoslaviji i kasnije u Zajednici Srbije i Crne Gore. Termin Vojvođanin se lagano uvodi kao ime nekakve posebne etničke pripadnosti. Ono što nam danas izgleda sasvim nepojmljivo, sutra već može da postane realnost. Uostalom, mnogo toga "nemogućeg" desilo se u poslednjih dvadesetak godina na našim prostorima, da bismo smeli da zatvaramo oči i pravimo se da ne vidimo ono što se pred našim očima jasno ocrtava.
Veleizdaja

Ono što mnogima u Vojvodini deluje najčudnije, jeste simbioza Čankove Lige i Pajtićevog (vojvođanskog) dela Demokratske stranke. Kako je moguće da te dve partije, koje, naizgled, ni u čemu nemaju dodirnih tačaka (ni u veličini stranke, ni u programskim ciljevima, ni u idelogiji), budu toliko naslonjene jedna na drugu? Možda je najneobičnije u svemu da se dobija utisak da je Nenad Čanak tu dominantni "mužjak", a da Pajtić deluje nekako "stidljivo" i "ženstveno". Naravno, takva percepcija pomenutih odnosa Lige Socijaldemokrata i Demokratske stranke ne mora do kraja da bude tačna, mada u velikom delu sigurno jeste. Čankova uloga u pripremanju Vojvodine za sutrašnji "samostalan " život verovatno je svakom dobronamernom čoveku u Srbiji sasvim jasna. Kao što je jasno odakle "vetar duva" i na čijim "jedrima" Čanak plovi godinama. Dakle, tu ne može biti nikakvih nesporazuma niti dileme, jer ko god je u društvu s Čankom, taj sebe legitimiše kao neprijatelja Srbije. Stoga, ako je Pajtić na istom poslu sa Čankom, jasno je da se tu radi o veleizdaji. Ili, ako predsednik Srbije, u parlamentu, sedi i srdačno razgovara sa onim čiji je zadatak da Srbiju odvoji i od njene severne pokrajine, da li je to znak "demokratskog razumevanja" ili je znak veleizdaje? Opet, u Srbiji je problem što se rečju "demokratija" prekrivaju i one antidržavne delatnosti, za koje su u svakoj demokratskoj državi na svetu izriču najteže kazne. Parola, da više nema podele na "patriote i izdajnike" ravna je samoubistvu jednog državnog entiteta. Zašto? Pa jasno je da državu mogu očuvati samo patriotska osećanja ili ljubav prema otadžbini. Po toj logici, onaj ko nije patriota može biti samo jedno od dve preostale mogućnosti: neutralan (onaj koji ka svojoj otadžbini ne gaji ni negativna ni pozitivna osećanja) ili izdajnik, čovek koji radi protiv interesa svoje zemlje i naroda. Dakle, može to nekome izgledati kao nekakva "informbirovska" ili "kumrovačko-komitetska" parola, ali i u najrazvijenijim i najdemokratskijim državama sveta, slična distinkcija između patriotizma i izdaje svakako je neizbežna.
Merkelova skala

Uskoro u posetu Srbiji stiže Angela Merkel, premijer najmoćnije zemlje iz Evropske unije. Zašto Merkelovoj (ili Nemačkoj) treba takva poseta danas, ako za tim nije bilo nikakve potrebe godinama ili decenijama? Naravno, čoveku ne treba mnogo pameti, pa da shvati o čemu tu jedino može biti reči. Nakon "svađe" Kosova i Srbije oko carinskog pečata i zavođenja "ekonomskih sankcija" Srbiji od strane kosovskih institucija, kao i nakon konačnog postavljanja granice između Srbije i Kosmeta, gde je sasvim svejedno ko će tu granicu formalno kontrolisati, Nemačka je osetila da je ovo trenutak u kome se sudbina Srbije mora zapečatiti. Ono što su pregovarači za Kosovo tvrdili, da su stvari blizu toga da se vrate "na početno Kad ja dunem i pare sunem... stanje", te da će se o tome odlučivati za mesec dva, mora posetom Merkelove da bude dorečeno, ozvaničeno i utvrđeno. Nema nikakvog vraćanja na nekakve "prvobitne pozicije". Nema nikakve "podele Kosova", na koju je Srbija, sudeći po izjavama nekih njenih zvaničnika, bila spremna. Zapravo, Angela Merkel dolazi da jasno kaže, to jeste, ponovi ono što je nedavno izjavio nemački ministar spoljnih poslova Gvido Vestervele: Nema više nikakvih podela na Balkanu. Granice su iscrtane! Ili još bolje—zapečaćene! Carinski pečat, ovakav ili onakav, tome jasno govori u

http://www.koreni.net/modules.php?name=News&file=article&sid=2586[8/23/2011 2:56:30 PM]

::. KORENI .:: - Pečat sudbine

prilog.
Milosrdna Angela

Moguće je da će Angela ponuditi Srbiji da u zamenu za priznanje Kosmeta dobije kandidaturu za članstvo u Evropskoj uniji. Ali, čak ni to ne mora da se desi. Predsednik Srbije je toliko u šakama evroatlantskih "dušebrižnika", da nema nikakvog zbora da ovaj neće prihvatiti baš sve što se od njega bude tražilo. A od njega će se sigurno najviše tražiti, pošto nema od koga drugoga; jer je Boris uzurpirao sva ovlašćenja u zemlji, pa i ona koja mu po Ustavu nikako ne pripadaju. Bespredmetno je da se uopšte govori o bilo čemu pozitivnom, što bi Angela Merkel i njenih "67 hajduka" mogli da donesu Srbiji. Ako je Ketrin Ešton uspela da "ubedi" Borisa Tadića da mu ona ispiše rezoluciju kojom će se odreći Kosmeta, onda samo možemo da pretpostavimo šta sve može da mu "ponudi" Angela Milosrdna. Možda da, onako, na "brzaka", ispiše ne rezoluciju, nego i ustav države u koju je, navodno, došla kao gost. Zapravo, poseta Angele Merkel je početak kraja Srbije. I to ne samo zbog "pečaćenja" Kosova. Od dobre volje Merkelove zavisiće da li će sutra Bojan Pajtić, uz (ili iz) Čanka, dobiti zeleno svetlo za stvaranje nove granice na Balkanu, one za koju Gvido veli da više nije moguća. Ili je moguća, ako je potrebno da se takva granica povuče u telu teško ranjene Srbije. Ne samo da Srbija više "neće ratovati", nego se više neće ni zbog čega i ni zbog koga ljutiti.
Gradonačelnik za predsednika

Upravo ovih dana srpska "elita" prošetala "evroatlantskim" mostom, koji je, kako predsednik Srbije (ili budući predsednik Zapadnobalkanije od Triglava do Đeveđelije) maltene reče, "važniji za Region nego za sam Beograd i Srbiju". Most je, kažu graditeljsko čudo, a predsednik Regiona još veće je. Ipak, da sve ne bi izgledalo (ili, još gore, bilo) tako crno i da Srbija mora da igra onako kako joj Evroatlantiđani sviraju, pojavio se neko ko je oduvek tu i ko budi nadu da se "Srbija više saginjati neće". Naime, sve je tu, izgleda, vezano s gorepomenutom predizbornom trkom, koja, kako vidimo, traje i u opsadnom stanju u kome se danas Srbija realno nalazi. Ili, da sve ne bi izgledalo krajnje beznadežno, pojavila se "nova stara snaga". I to gde? Usred Demokratske stranke! Pokušajmo da pogodimo ko je to. To je čovek koji godinama "ćuti i radi", to je graditelj, veći čak i od Mrkonjića—Mrke, zvanog "pre roka". Njegovi su mostovi, škole, dečji vrtići, beogradske ulice, zaobilaznice, fasade i krovovi. Taj čovek je potpredsednik Demokratske stranke i gradonačelnik Beograda—Dragan Đilas! Eto, baš pred sudbonosni dolazak Merkelove, našao se "baja" u Srbiji koji sme da udari rukom o sto i saopšti istinu Evropi u lice. Šta bi bilo da su Srbi uradili ono što rade Hrvati? Ili da Mirko Cvetković (ko beše taj?), poput premijerke Kosorove, počne da hvali one za koje SAD, EU i NATO tvrde da su "ratni zločinci"? Pitanje je sasvim na mestu. I plasirano je u pravom trenutku, tako da se nakon toga rejting Dragana Đilasa, u srpskom biračkom telu, možda i upetostručio. Samo jednom rečenicom, Đilas je od sebe učinio heroja. Nije on uzalud stručnjak za public relations. Ako je znao da osmisli kampanju za druge, kako će je tek osmisliti za sebe. Pomenutom pitanjem, Đilas se lansirao visoko u orbitu najpopularnijih srpskih političara. Ostaje da se vidi kakvo mesto je ovaj "propagandista" sebi namenio. Mada on i dalje tvrdi da bi želeo još jedan mandat gradonačelnika, za njega bi to, ipak, u ovom trenutku bilo premalo. Ili možda misli da bude gradonačelnik do sledećih predsedničkih izbora? Nije isključeno. Konačno, kakav će biti odgovor Evropskih političara na pomenuto Đilasovo "ljutito" pitanje? Najverovatnije nikakav. Jednostavno, praviće se da to nisu čuli. Petar Petrović
17.8.2011.

Postavite na

Prilagođeno za štampanje

http://www.koreni.net/modules.php?name=News&file=article&sid=2586[8/23/2011 2:56:30 PM]